Salman Ruždi-Satanski stihovi

Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom Ruzdi vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Gradi jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragi-komični antiheroji.

ZA MARIJANU







Pošto je tako vezan za vagabundsko, skitničko, neskrašeno stanje, Satana nema nikakvo svoje sigurno boravište; jer iako on ima, zbog svoje anđelske prirode, neku vrstu carstva u vodi ili u vazduhu, ovo mu je, svakako, deo Božije kazne... to što je bez ikakvog čvrstog mesta ili prostora, gde bi mu bilo dopušteno da stane.
Danijel Defo, Povest o Đavolu

I ANĐEO DŽIBRIL





1



»Da bi se ponovo rodio«, pevao je Džibril Farišta dok je, prevrćući se u vazduhu, padao s neba, »u smrt bi-bi-bi- najpre morao da si odbrodio - dio-dio! Da bi te primila- la-la - Zemljina nedra, sleteti moraš sa neba vedra - ra-ra! Kako da ti po licu osmesi puze, ako ti najpre ne pocure suze? Kako da osvojiš srce dragane, ako je tvoj uzdah najpre ne gane? Baba, mister, ako želiš da se rodiš ponovo...« Pred samu zoru, jednog zimskog jutra, otprilike pred Novu godinu, dvojica - pravi-pravcati, odrasli, živi ljudi - padali su sa velike visine - osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara - ka Engleskom kanalu, bez korišćenja padobrana ili krila, pravo iz vedra neba.
»Kažem ti da umreti moraš, kažem ti, ka’ti kažem«, i tako to, i baš tako, ispod meseca od alabastera sve dok se jedan vrisak ne razleže kroz tišinu noći, »Do đavola s tim tvojim pevanjem!« a reči vise kristalne u ovoj beloj noći ledenoj, »Kad si igrao u filmovima samo si otvarao usta uz ,plejbek’-glasove drugih pevača, i zato me sad poštedi ove tvoje dreke paklene!«
Dotle se Džibril, nemi solista, bacakao nogama na mesečini dok je pevao svoj improvizovani gazal, plivao kroz vazduh u »baterflaj«-stilu, plivao prsno, sklupčavao se, pa se orlovski razvijao i razmahivao prema maltene-beskraju maltene-zore, praveći heraldične figure, čas natrćen, čas presamićen, uz ostale lakoumne bravure sveže, protiv Zemljine teže. A sad se kroz vazduh zadovoljnokotrljao ka tom glasu podsmešljivom. »Ohe, Salad-baba, to si ti, baš dobro što si ti. Kakav si mi, Čamčo, drugaru stari? Kako si?« A na to ovaj drugi, senka prezriva koja je glavačke padala u svom sivom odelu sa svim dugmićima na sakou zakopčanim i rukama uz bedra, verujući da mu polucilindar nije više na glavi, napravi izraz lica čoveka koji ne podnosi nadimke. »Ej, krelac«, viknu Džibril, izazivajući kod ovog drugog ponovno mrštenje, »dole nas čeka pravi-pravcati London, bhai! Evo nas, grade! Oni debili dole neće imati pojma šta ih je tresnulo. Meteor ili munja gromovna ili, pak, neka kazna božija. Direkt iz vazduha retkog, batice. Bum-traas! Šljis! Pljas! Kakav ulazak u grad! Pljosnat, časna reč.«
Iz retkog vazduha: jedan »big beng« - veliki prasak, praćen meteorima. Jedan svemirski početak, jedan minijaturni eho rođenja vremena... Taj džambo-džet Bostan let AI-420, eksplodirao je bez ikakvog upozorenja, visoko gore iznad velikog, kvarnog, divnog, snežnobelog, osvetljenog grada Mahagonija, Vavilona, Alfavila. Ali Džibril mu je već dao ime - moram da se umešam: pravi-pravcati London, prestonica Vilajeta, treptao je žmirkao klimao u noći. Dok se na himalajskoj visini jedno trenutno i prerano sunce rasprskavalo u prašan januarski vazduh, jedna pulsirajuća pip-pip-tačkica je nestala sa radarskog ekrana a retki vazduh je bio pun tela koja su se sa Everesta katastrofe survavala ka mlečnom bledilu mora.
Ko sam ja?
Ko je to još ovde?
Avion se od eksplozije prepolovio, semena mahuna je izbacivala svoje spore, razbijeno jaje otkrivalo svoju misteriju. Dvojica glumaca, razmetljivi Džibril i do grla zakopčani, napućeni g. Saladin Čamča, padali su kao dva listića duvana od slomljene stare cigare. Iznad, iza i ispod njih u praznom prostoru lebdela su avionska sedišta sa pokretnim naslonima, stereofonske slušalice, kolica za služenje pića, kese za izbacivanje muke iz stomaka, karte za iskrcavanje, »djuti-fri«-video-igre, pletene kape, papirne šolje, ćebad, maske za kiseonik. A osim toga - jer je u avionu bilo i nekih doseljenika, da, podosta žena već doseljenih muževa, koje su pred polazak secali oni razumni, na-svojoj-dužnosti zvaničnici, pitanjima o dužini, veličini i osobenim znacima genitalija njihovih supruga, kao što su mladeži i tome slično, s obzirom na ograničen broj dece u čiji je legitimitet britanska vlada uvek razumno sumnjala - mešale su se sa ostacima aviona i lebdele podjednako rasparčane, podjednako apsurdne podrtine duša, razbijenih uspomena, odbačenih ličnosti, presečenih maternjih jezika, povređenih privatnih života, neprevodljivih šala, ugašenih budućnosti, izgubljenih ljubavi, zaboravljenih značenja šupljih, bombastih reči kao što su zemlja, pripadnost, dom. Malčice zablesavljeni od treska i praska, Džibril i Saladin su padali kao dve bošče ispuštene iz trenutno neoprezno otvorenog kljuna neke rode, a pošto je Čamča srljao dole glavačke, u preporučljivom položaju za bebe kad ulaze u rodnicu porodilje, on je počeo da oseća izvesnu razdraženost zbog odbijanja onog drugog da pada u prostom stilu. Saladin je ronio nosem nadole dok je Farišta grlio vazduh, tapšući ga i rukama i nogama, kao neki razbacani, preglumljeni glumac bez tehnike samoobuzdavanja. A dole, oblacima prekrivene, sporo zgušnjavajuće morske struje Engleskog rukavca - zakazana zona njihove vodene reinkarnacije- očekivale su njihov ulazak.
»O, u japanskim sam sandalama šepo«, pevao je Džibril, prevodeći staru indijsku pesmu na engleski iz polusvesnog poštovanja prema naviše navaljujućoj nacijidomaćinu, »i u engleskim hlačama, molim lepo. Šubara mi ruska ukrašava glavu, al’ indijsku dušu ipak imam pravu!« Oblaci su bubreli ka njima, a možda se to samo činilo zbog velike mistifikacije kumulusa i kumulonimbusa, tih moćnih gromovnih glavudža koje su stajale kao neki maljevi-zornjaci, ili je to možda bilo zbog pevanja (jedan vredno predstavlja a drugi negoduje i zviždi na predstavu) ili, pak, usled delirijuma od eksplozije nisu mogli da predvide blisku opasnost... tek, bilo kako bilo, ova dvojica, Džibrilsaladin Farištačamča, osuđenih na ovo beskonačno ali ipak konačno anđeosko-đavolsko padanje, nisu bili svesni trenutka u kojem je proces njihovog preobražaja počeo.
Preobražaja? Mutacije?
Da, gospodine, ali ne nasumice. Tamo gore, u vazdušnom prostoru, u onom mekom, neprimetnom polju omogućenom ovim stolećem, polju koje je zatim, zauzvrat, samo to stoleće učinilo mogućnim, postajući jedno od njegovih određujućih mesta - mesto kretanja i rata, smanjivač planete i moćni vakuum, najnesigurnija i prolazna zona, iluzorna, isprekidana, promenljiva - jer kad sve izbacujete gore, u vazduh, sve postaje moguće - te je tako, tamo u visinama, pri svemu tome, došlo i kod bunovnih glumaca do promena koje bi bile drage srcu starog g. Lamarka: pod ekstremnim pritiskom okoline, stekli su oni neke osobine.
Kakve to osobine, ponaosob? Polako; vi mislite da se stvaranje sveta događa naprečac? A tako ne dolazi ni do otkrovenja... pogledajte samo njih dvojicu. Da li na njima primećujete nešto neobično? Prosto, dva ljudića mrke puti koji opasno padaju, i tu kod njih nema ništa novo, možete pomisliti; popentrali se i suviše visoko, stigli daleko iznad sebe i leteli i suviše blizu Sunca - je l’ to?
E, nije to. Slušajte:
G. Saladin Čamča, prepadnut bukom koja je izvirala iz usta Džibrila Farište, poče da mu udara kontru svojim naučenim stihovima. To što je Farišta sad čuo, ploveći po neverovatnom noćnom nebu, bila je takođe jedna stara pesma, lirika g. Džejmsa Tomsona, od hiljadu sedamstote do hiljadu sedamsto četrdeset osme. »...po nalogu neba«, pevao je Čamča kroz svoja usta koja su mu sad od hladnoće bila postala šovinistički crvenobeloplava, »koji im dooooođe iz azurno pa-laaavog središta moćiii.« Užasnuti Farišta pevao je sve glasnije o japanskim sandalama, ruskim šubarama i nepovredljivo potkontinentalnim dušama, ali nije mogao da utiša Saladinovo solističko izvođenje: »Te aaanđeli čuvari zapevaše u-se-reeed noćiii.«
Suočimo se s tim: bilo je, u stvari, nemoguće da oni čuju jedan drugog, a još manje moguće da vode neku konverza-ciju i da se takmiče u pevanju pesama. A i kako bi oni to mogli da izvedu pri sve bržem padanju ka planeti i huci-buci atmosfere oko njih? Ali, suočimo se i sa ovim: oni su to mogli.
Padali su doledole a zimska hladnoća, koja im je zamrzavala trepavice i pretila da im i srca zaledi, samo što ih nije probudila iz njihovog deliričnog sna na javi; a oni su bili tu, negde, da postanu svesni tog pevačkog čuda, kiše ljudskih i dečijih udova čiji su njih dvojica bili jedan deo, kao i straha od sudbine koja im se odozdo munjevito približavala, kad su, mokri pa odmah zatim od leda skočanjeni, uleteli u ključale oblake na temperaturi ispod nule.
I sad su se nalazili u nečemu što je ličilo na dugačak, vertikalan tunel. Čamča, kicoški doteran i krut, padajući i dalje glavačke, ugleda Džibrila Farištu u njegovoj kariranoj košulji kako mu se približava plivajući kroz taj levak sa zidovima od oblaka, te mu dođe da vikne, »Nosi se, nosi se dalje od mene«, ali ga nešto spreči, početak stvaranja neke lepršave vrišteće stvarčice u njegovoj utrobi, te umesto da izgovori reči odbojne, on raširi ruke i Farišta mu upliva u obrnuti zagrljaj - s glavama na repovima - a sila njihovog sudara poče da ih tako spojene - dupe-glava, glava-dupe- prevrće sve u krug - te su tako sve vreme izvodili svoja bliznačka salta kroz rupu koja je vodila u Zemlju Čuda; a dok su se probijali kroz belinu, naletali su na razne oblike oblaka koji su se neprestano menjali - bogovi se pretvarali u volove, žene u pauke, ljudi u vukove. Hibridne oblak-badže su ih pritiskale, džinovski cvetovi s ljudskim grudima privijali se uz njih sa svojih mesnatih stabljika, krilate mačke, kentauri, a Čamču je, u njegovom polusvesnom stanju, obrvavala misao da je i on sam stekao osobine oblačnosti, postajući promenljiv i hibridan, kao da je prerastao u osobu čija se glava gnezdi između njegovih sopstvenih nogu i čije se noge obavijaju oko njegovog sopstvenog dugačkog, plemićkog vrata.
Međutim, ova druga osoba nije imala vremena za takve »visoke falucije«; on je zaista bio nesposoban za bilo kakvo »faluciranje«; pošto je upravo video kako se iz vrtloga oblaka pojavljuje figura neke čarobne žene izvesnih godina, u brokatskom zeleno-zlatnom sariju, sa brilijantom u nosu i lakom na visokoj punđi da joj vetar na ovim visinama ne rasturi kosu, dok je postojano sedela na letećem ćilimu. »Reha Merčant«, pozdravi je Džibril. »Je l’ ti ne možeš da nađeš put za nebo ili šta?« Neosetljive reči za obraćanje jednoj mrtvoj ženi! Ali njegovo uzdrmano stanje i padanje ublažava stvar... Čamča, držeći se čvrsto za njegove noge, postavi mu nejasno pitanje: »Koji ti je vrag?«
»Ti je ne vidiš?« viknu Džibril. »Ne vidiš njen prokleti persijski ćilim?«
Ne, ne, Džibo, šaptao je njen glas u njegovim ušima, ne očekuj od njega da to potvrdi. Ja sam tu samo za tvoje oči, možda si počeo da šašaviš, šta ti uopšte misliš, namakulo jedan - govance praseće, ljubavi moja. Smrt donosi iskrenost, dragane moj, pa zato mogu da te zovem tvojim pravim imenima.
Naoblačena Reha mrmljala je gorka ničesa, ali Džibril ponovo dreknu na Čamču: »Buzdovanu? Da li je ti vidiš il’ je ne vidiš?«
Saladin Čamča ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije rekao. I Džibril se sam sučeli s njom. »Nije trebalo da učiniš ono«, prekori je on. »Ne, gospođo. Greh. Krupna stvar.«
O, ti sad možeš i da mi pridikuješ, nasmeja se ona. Ti si onaj sa visokim moralnim tonom, i to ti je dobro. Ti si mene ostavio, njen glas je podsećao njegovo uho, i kao da mu je grickao školjku. Ti mene a ne ja tebe, O meseče uživanja moga, koji si se iza oblaka skrio. A ja u mraku ostala, zaslepljena, izgubljena, zbog ljubavi.
On se uplaši. »Šta hoćeš? Ali ne, nemoj da mi to kažeš, samo idi.«
Kad si bio bolestan, ja nisam smela da te vidim, da ne izazovem skandal, ti si znao da nisam mogla, da sam se držala po strani zbog tebe, ali posle si me kaznio, to si iskoristio kao opravdanje da odeš, kao svoj oblak da se iza njega sakriješ. To si iskoristio, kao i nju, onu ledničku ženu. Barabo. Ali pošto sam ja sad mrtva, zaboravila sam kako se prašta. Proklinjem te, Džibrilu moj, dabogda ti život bio pakao. Pakao, jer ti si mene tamo poslao, proklet bio, jer ti si odatle i došao, davole, a sad se vraćaš tamo, krvopijo - neka ti je srećan krvavi buć! Rehina kletva; a posle toga, stihovi na nekom jeziku koji on nije znao, sve same neke grubosti i šištanje, u čemu mu se učinilo da je razaznao, a možda i nije, često ponavljano ime Al-Lat.[1]
Džibril se grčevito držao za Čamču; i probiše dno oblaka.
Brzina, osećanje brzine im se vrati zajedno sa njenim zviždanjem stravične joj note. Krov oblaka je jurio naviše, vodena površina se približavala, kao pri »zumiranju« kamerom, oči im se otvoriše. Vrisak, isti onaj vrisak koji mu je podrhtavao u utrobi kad je Džibril plivao preko neba ka njemu, sad se ote Čamči sa usana; jedan džilit sunčeve svetlosti probi se kroz njegova otvorena usta i oslobodi ih. Ali oni behu padali kroz transformacije oblaka, Čamča i Farišta, i sad im je po rubovima tela bilo neke fluidnosti, neke zamagljenosti, a kad je sunčev zrak udario u Čamču, oslobodio je iz njega više nego krike:
»Hajde leti!« vrisnu Čamča na Džibrila. »Sad počni da letiš.« Pa dodade - ne znajući njen izvor - i drugu naredbu: »I pevaj.«
Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona rađa?
Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja sačinjena?
Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna kao što jeste? Koje to kompromise, koje pogodbe, koje sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da učini da bi se zaštitila od brodoloma, od anđela uništitelja, od giljotine?
Da li je rođenje uvek i pad?
Da li anđeli imaju krila? Može li čovek da leti?

Kad je g. Saladin Čamča ispao iz oblaka iznad Engleskog kanala, osetio je kako mu srce hvata i podržava neka tako uporna sila pa je shvatio da je nemoguće da on umre. Kasnije, kad su mu stopala bila ponovo čvrsto usađena u tlo, počeo je da sumnja u to, da neizvodljivost svog prolaska pripisuje zbrci nastaloj u njemu samom od eksplozije, i da za svoje preživljavanje, svoje i Džibrilovo, može da zahvali samo slepoj, ludoj sreći. Ali, tada, on ni u šta nije sumnjao; ono što ga je proguralo kroz sve to, bila je njegova želja da živi, neizopačena, neodoljiva, čista želja, a prva stvar koju je ta želja učinila bila je da ga obavesti da ona neće da ima nikakve veze sa njegovom patetičnom ličnošću, sa tom polurekonstruisanom stvari mimikrije i glasova, i da namerava da sve to zaobiđe; i on vide sebe kako se tome predaje, da, kako ide dalje kao da je običan posmatrač sopstvene svesti u svom sopstvenom telu, jer to je počelo u samom središtu njegovog tela i prostiralo se izvan njega, pretvarajući mu krv u gvožđe i zamenjujući mu meso čelikom, mada je to osećao kao neku šaku koja se stezala oko njega, spolja, i držala ga nekako i čvrsto i nepodnošljivo nežno; i sve tako dok ga nije potpuno savladala i ponovo mu aktivirala usta, prste, što god je htela; i čim je postala sigurna da njime vlada, rasprostrla se iz njegovog tela dalje i Džibrila Farištu ščepala za muda.
»Leti!« naređivao je sad i Džibril. »Pevaj!«
Čamča se držao Džibrila, dok je ovaj počinjao, isprva sporo a zatim sve brže i snažnije, da maše rukama kao krilima. Mahao je sve upornije, i dok je tako mahao iz njega se probijala jedna pesma, i, kao što je pevala utvara Rehe Merčant, on ju je pevao na nekom jeziku koji nije znao, u melodiji koju dotle nije čuo. Džibril nikad nije odbacivao mogućnost događanja čuda; za razliku od Čamče, koji je pokušavao da to rezonski izvede iz težnje za egzistiranjem, on nikad nije prestajao da govori da je pevani gazal nebeska stvar, da bi mahanje rukama kao krilima, bez pesme, bilo uzaludno, da bi bez mahanja sigurno tresnuli na morske talase kao dva kamena ili tome slično, i da bi se raspali u paramparčad pri dodiru sa zategnutim morskim bubnjem. Ali, umesto toga, oni su svoje padanje počeli da usporavaju. Što je Džibril sa više oduševljenja mahao rukama i pevao, pe vao i mahao, to je i usporavanje bilo veće, sve dotle dok, najzad, njih dvojica nisu počeli da lebde i da se spuštaju dole ka Kanalu kao dva listića hartije na povetarcu.
Oni su bili jedini preživeli iz te katastrofe, jedini koji su ispali iz Bostana i ostali živi. Našli su se iscrpljeni na jednoj plaži. Onaj okretniji od te dvojice, onaj u ružičastoj kariranoj košulji, kleo se u svoje divljačno skitaranje po nebesima da su njih dvojica hodali po samoj vodi, da su ih talasi nežno nosili i na obalu izbacili; ali onaj drugi, na čijoj je glavi mokri polucilindar, kao usled neke mađije, i dalje stajao, osporio je ovo. »Gospode, al’ smo imali sreće!« reče on. »Koliko sreće može čovek uopšte da ima?«
Ali ja znam istinu, očigledno. Ja sam celu tu stvar posmatrao. A što se tiče one sveprisutnosti i svemogućnosti, tu trenutno ne polažem nikakva prava, ali, nadam se da mogu bar ovoliko. Čamča je jakom voljom to poželeo a Farišta je činio ono što je ta jaka volja tražila od njega.
Koji je od njih dvojice bio čudotvorac?
Kakve je vrste - anđeoske, đavolske - bila Fariština pesma?
Ko sam ja?
Recimo ovako: ko zna najbolje melodije?

A ovo su bile prve reči koje je Džibril Farišta izgovorio kad se probudio na snegom pokrivenoj engleskoj plaži, sa nesumnjivim prisustvom jedne morske zvezde pored njegovog uha: »Ponovo smo rođeni, Buzdo - ti i ja. Srećan rodendan, mister; happy birthday to you!«
Na šta se Saladin Čamča krkljajući nakašlja, pljunu, otvori oči i, kao što to priliči novorođenčetu, bučno briznu u glupavi plač.

2


Reinkarnacija je uvek bila velika tema za Džibrila, petnaest godina najvećeg glumca u istoriji indijskog filma, velika i značajna tema čak i pre nego što je »čudotvorno« porazio onu Bubicu-Utvaru - svoju boljku za koju su svi počeli da veruju da će raskinuti sve njegove ugovore o angažmanu. A tako je neko mogao i da predvidi, ali niko nije, da će on, kad ozdravi i ustane iz bolesničke postelje, tako reći uspeti tamo gde su mikrobi omanuli, i zauvek odšetati iz svog ranijeg života, i to u toku jedne sedmice posle svog četrdesetog rođendana - da će prosto nestati, ovako: puf! kao trik, u retkom vazduhu.
Prvi ljudi koji su zapazili njegovo odsustvo, bili su četvorica iz njegove ekipe u filmskom preduzeću koji su ga stalno gurali u invalidskim kolicima. Davno pre svoje bolesti, on je bio stekao naviku da ga iz studija u studio velikog filmskog kompleksa zgrada D. W. Rama transportuje jedna grupa brzih i pouzdanih atleta, jer čovek koji »simultano« učestvuje u snimanju čak jedanaest filmova mora da čuva svoju energiju. Vođenog jednim složenim kodnim »raboš«-sistemom zareza, kružića i tačaka kojeg se Džibril sećao iz svog detinjstva provedenog među legendarnim raznosačima ručkova u Bombaju (o čemu ćemo mnogo kasnije), gurači kolica su ga vozili iz uloge u ulogu, isporučujući ga tako tačno i nepogrešivo kao što je njegov otac isporučivao one gotove ručkove u čabrićima. I posle svojih snimljenih kadrova u jednom filmu, Džibril bi se sručio natrag u kolica i velikom brzinom bi bio otpremljen u drugi studio za drugi film, gde je menjao kostim, šminku i govorio svoje druge replike. »Karijera jednog glumca u bombajskim ton-filmovima«, govorio je on svojoj vernoj ekipi gurača, »više je kao neka trka invalidskih kolica sa dva-tri zaustavljanja duž trkačke staze radi dodavanja goriva.«
Posle njegove bolesti - one Bubice-Utvare, Tajanstvene Maleze, Bubetine, on se bio vratio na posao, odmarajući se sad snimanjem samo - sedam filmova istovremeno... a zatim je, iz čista mira, nestao iz filmskih studija. Njegova invalidska kolica stajala su prazna među ućutkanim scenama s mikrofonima; njegovo odsustvo je otkrivalo sav lažni sjaj dekora. Gurači kolica, od prvog do četvrtog, izvinjavali su se zbog manjkanja filmskog stara kad su se filmske drmadžije u gnevu obrušavale na njih: Jao, on mora da je bolestan, on je uvek bio poznat po svojoj tačnosti, ma nemojte, zašto ga kritikujete, maharađ, velike umetnike treba s vremena na vreme prepuštati njihovom temperamentu, dopustite - a zbog ovog njihovog prigovaranja oni su postali prve žrtve Farištinog neobjašnjivog ćiribu-ćiriba-nestanka: bili su otpušteni - četiri, tri, dva, jedan, nula -ekdumđaldi! - izjureni kroz kapije studija, te su tako jedna invalidska kolica ostala da stoje napuštena i da skupljaju prašinu ispod namalanih kokosovih palmi oko plaže prekrivene strugotinama.
Gde je bio Džibril? Filmski producenti, u procepu, bili su skupo upaničeni. Tražite ga tamo, na terenima golf-kluba »Vilingdon« - danas samo sa devet rupa za golf-loptice, jer su oblakoderi bili iznikli na onim placevima-terenima sa ostalih devet rupa, iznikli kao neki korov divovski ili, recimo, kao nadgrobni spomenici što obeležavaju mesto na kojem je, sada razbucana, lešina starog grada nekad ležala - tamo, baš tamo, drečale su glavne filmske budže, lišene najjednostavnijih golfskih rupnih »flinta«; i, gledaj, odozgo, ostatke kose izmučene vremenom i opale sa njihovih seniorskih glava, posle lebdenja dlaka im sa njihovih visokonivojnih terasa i prozora na vetru. Uzbuđenje producenata bilo je lako shvatiti, jer u te dane opadanja broja bioskopskih gledalaca, pravljenja istorijskih »sapunskih« opera i stvaranja savremenih bataljona krstaških domaćica od strane televizijske mreže, u filmskoj industriji postojalo je samo jedno ime, koje je, istaknuto na filmskoj špici, još (uvek) moglo gledaocima da pruža ziher-vatru, sto-posto odgovarajuću garanciju da će gledati superhit, pravu »rasturaciju«; a sad je, - avaj! - sopstvenik pomenu-tog imena izveo jedno kidavelo - naviše, naniže ili u »efe«- ali svakako i neosporno - jedan pravi - šmuganjac!...
Širom grada, posle mnogih interventnih telefona, motociklista, pajkana, marljivih ljudi-žaba i ribara sa mrežama koji su pretraživali luku ne bi li našli njegov leš, mada uzalud, počeli su da se govore epitafi za uspomenu na pomračenu filmsku zvezdu. A na jednoj od sedam ponesenih-pa-upuštenih filmskih scena Rama-studija, gospođica Pimpl Bilimorija, poslednja stravično zapaprena vatrena seks-bomba - tu nema-da-nema prave gerle, već ima-da-ima da super-rajcajuća eksplozija budne - neodevena kao hramovna igračica sa prozračnim velom-nevelom golišavosti i nasađena ispod kartonske predstave onih tantričkih tucački grčevito sparenih figura iz Čandela-perioda - i shvatajući da njene glavne scene neće biti i da je njen veliki nastup razbijen u paramparčad - odigrala je jedno pakosno zbogom pred publikom sastavljenom od tonskih snimatelja i električara koji su cinično pušili svoje cigare duvana. U pratnji svoje tupo uzbuđene ayah, robustne sluškinje, Pimpl je pokušala da se ruga. »O, bože moj, kakav šlog sreće! - pa to je, prosto, za krepati«, vrisnula je. »A ja mislila danas snimamo onu ljubavnu scenu, tc-tc-tc, pa sam maločas crkavala iznutra, pitajući se kako ću da se približim tom tipu sa debelim drombuljastim ustima iz kojih mu bazdi na pokvareno govno bubašvabe.« Kao zvona teške, grivne, zveckale su joj dok je nogama treskala po podu. »Mnogo dobra stvar što filmovi ne mirišu, jer ta kuga nikad ne bi dobila pos’o u kinematografiji.« I tu je Pimplin monolog došao do takvog klimaksa skarednosti, da su se oni majstori prvi put u svojoj praksi ukočili i počeli da Pimplin rečnik porede sa rečnikom one zloglasne banditskekraljice Fulan Devi čije su kletve mogle za tren oka da istope puščane cevi a novinarske plajvaze da pretvore u gumu.
Pimpl izlazi, plačući, cenzurisana, a na podu sobe za dokumentaciju ostaje da leži jedan mali novinski isečak. Dok je odlazila, svetlucavi veštački brilijanti ispadali su joj iz pupka i odražavali njene suze... a što se tiče Farištine halitoze - zadaha iz usta - ona nije baš sasvim pogrešila; ako ništa drugo, rekla je bar malčice manje no što je bilo u stvari. Džibrilov dah, oni okerski oblaci sumpora i paklenih isparenja - kad se uzmu zajedno sa njegovim jasno izraženim »udovačkim vrhom« - malim trouglastim završetkom linije kose na sredini čela - i gavranski crnim vlasima - uvek su davali izgled više sumoran nego oreolski svetački, uprkos njegovom arhanđelskom imenu.[2] Posle njegovog nestanka, pričalo se da ga nije teško naći, jer je za to potrebno imati samo malo osetljiviji nos... a nedelju dana posle njegovog uzletanja avionom, jedan tragičniji »izlazak sa scene« nego što je bio onaj Pimpl Bilimorije, dosta je pojačao taj đavolski vonj koji je počinjao da se vezuje za njegovo dotle miomirisno ime. Moglo je da se kaže da je on sišao sa filmskog ekrana i otišao u svet, drukčiji nego što je bioskop; ljudi to znaju ako smrdite.
Od vazduha smo mi stvorenja, Koreni naši u snovima leže I u oblacima onim gore Pa se u letu rađamo ponovo. Zbogom. Ovo zagonetno pisamce koje je policija otkrila u »penthauzu« Džibrila Farište - potkrovnom stanu sagrađenom na vrhu oblakodera Everest Vilaz na Bregu Malabar, u najvišem domu na najvišoj zgradi najvišeg kraja grada, u jednom od onih duplo-panoramskih ili dvostruko belvijskih apartmana iz kojih možete da bacite pogled ovamo preko večernje ogrlice Marin Drajva ili onamo prema Skandal Pointu i moru - omogućilo je da naslovi u novinama nastave sa svojim kakofonijama. Naslov FARIŠTA RONI U PODZEMLJE, otvorio je Blitz u pomalo makabrističkom stilu dok se Vredna Pčelica u Dnevnom listuradije opredelila za naslov DŽIBRIL KIDNUO. Objavljene su i mnoge fotografije te legendarne rezidencije gde su francuski majstori za unutrašnju dekoraciju, sa pohvalnicama od Reze Pahlavija za rad obavljen u Persepolisu, spiskali milion dolara da bi na toj velikoj visini rekreirali efekat beduinskog šatora. Još jedna iluzija uništena njegovim odsustvom; DŽIBRIL SRUŠIO SVOJ ŠATOR - drečali su naslovi u novinama, ali da li je on otišao gore ili dole ili nekuda pobočno? To niko nije znao. U toj metropoli jezika i šapata, čak ni najoštrije uho nije čulo ništa pouzdano. Ali gđa Reha Merčant, čitajući sve novine, slušajući sve emisije na radiju, ostajući zalepljena za TV-programe Durdaršan, uspela je da napabirči nešto iz Farištine poruke, da čuje njenu notu koja je svima bila izmakla, pa je povela svoje dve kćerke i jednog sina u šetnju po krovu svog visoko uzdignutog doma zvanog Everest Vilaz.
Njegova susetka; zapravo iz stana neposredno ispod njegovog. Njegova susetka i prijateljica; šta još treba da kažem? Svakako, oni skandalima bliski pakosni magazini grada punili su svoje stupce naglašenim insinuacijama i ćuškanjem laktovima u rebra, ali ovde nema razloga za padanje na njihov nivo. Zašto sada bacati ljagu na njen dobar glas?
Ko je bila ona? Bogata žena, svakako, jer Everest Vilaz nije bila stambena zgrada u onom »pemiš« kvartu Kurla, zar ne? Udata - da, gospodine - i trinaest godina u braku sa svojim suprugom, velikim poslovnim budžom, duboko uleglim u biznis sa kugličnim ležajima. Nezavisna trgovkinja, sa radnjom čiji su izlozi bili puni persijskih tepiha i antike iz perioda cvata Kolabe. Ona je svoje ćilime zvala klims i kleens a drevne artefakte anti-kjuz.[3] Da, i bila je lepa, lepa na onaj strogo uglađen način proređenih stanara gradskih nebeskih apartmana; njene kosti, koža i držanje bili su živi svedoci njenog davnog rastanka sa osiromašenim, teškim rodnim tlom. Svi su se slagali s tim da je ona jaka ličnost, da je pila kao riba iz svojih čaša od Lalique-ekristala, svoje šešire bestidno kačila na kip svetinje Čole Natrađ i znala šta hoće i kako da do toga brzo dođe. Njen muž je bio mišić pun para i dobar slabić. Reha Merčant je u novinama pročitala oproštajno pisamce Džibrila Farište, sama napisala jedno pismo, sakupila svoju decu, pozvala lift i njime krenula ka nebu (samo jedan sprat više) da se suoči sa svojom sudbinom koju je sama bila izabrala.
»Pre mnogo godina«, tako je počinjalo njeno pismo, »iz kukavičluka sam se udala. A sad, konačno, činim nešto hrabro.« Na svom krevetu je ostavila novine sa Džibrilovom porukom zaokruženom crvenom olovkom i debelo podvučenom - sa tri grube linije od kojih je jedna besno poderala novinsku hartiju. I tako, naravno, svi kurvinski magazini odoše u grad, svi sa krupnim naslovima kao što su, SKOK TUŽNE LEPOTICE ZBOG UVENULE LJUBAVI, ili LEPOJKA SLOMLJENA SRCA SKAČE U POSLEDNJI PONOR. Ali:
Možda je i ona imala u glavi onu bubicu o ponovrrom rođenju, jer je Džibril, ne shvatajući strašnu moć te metafore, preporučio letenje. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi morao da si..., a ona je bila stvorenje nebesko, ona je iz Lalique-kristala šampanjac pila, ona je na Everestu živela, a jedan od njenih kolega-sa-Olimpa beše odleteo; a ako je to on mogao, onda bi i ona mogla krila da dobije i svoj koren u snove da spusti.
To njoj nije pošlo za rukom. Jedan sluga lala - Indus koji je bio zaposlen kao vratar oblakodera Everest Vilaz ponudio je svetu svoje nezgrapno svedočanstvo. »Šetkao sam se ovde, ovde, u krugu stambenih zgrada, kad odjednom tresak, dumbara-bum! Okrenem se i imam šta da vidim. Telo najstarije kćeri. Lubanja joj se bila sasvim raspukla. Pogledah gore i videh kako i dečko pada, a za njim i mlađa devojčica. Šta da vam kažem - zamalo ne tresnuše na mene tamo gde sam stajao. Metnuh ruku na usta i priđoh im. Devojčica je tiho ječala. Ondak opet pogledah gore i videh kako i beguma nadolazi. Njen sari je lebdeo oko nje k’o neki veliki balon a sva kosa joj bila raspuštena. Ja sam okren’o glavu na drugu stranu jerbo je padala odozgore i nije bilo pristojno da joj zavirujem pod haljinu.«
Reha i njena deca su pali sa Everesta; nije bilo preživelih. Šapati su krivili Džibrila. Ali ostavimo to ovako, za sada.
Oh: ne zaboravite: on ju je video posle njene smrti. Video je nekoliko puta. Prošlo je dosta vremena pre nego što je svet shvatio koliko je taj veliki čovek bio bolestan. Džibril, filmska zvezda. Džibril, koji je pobedio Bezimenu Bolest. Džibril, koji se plašio spavanja.

Pošto je otišao, one svuda prisutne plakate sa njegovim likom počele su da trule. Na ogromnim, stravično nafarbanim tablama i panoima za reklame sa kojih je on gledao preko glava naroda, njegovi lenji očni kapci počeli su da se ljušte i mrve, i da mu spadaju sve niže, dok mu dužice u očima nisu poprimile oblik dva meseca raspolućena oblacima ili mekim noževima njegovih dugačkih trepavica. Naposletku su mu trepavice otpale, dajući njegovim namalanim očima neki divalj, buljav izraz. Videlo se i kako propadaju one mamutske kartonske figure Džibrila postavljene ispred bombajskih bioskopa. Kriveći se i naginjući mlitavo na skelama koje su ih držale, otpadale su im ruke, lomili su im se vratovi, cele su se sparušavale. Njegovi portreti na naslovnim stranama filmskih časopisa dobijali su mrtvačko bledilo, ništavnost oko očiju, šupljinu. Slike su mu, konačno, potpuno izbleđele i iščezle sa štampanih stranica, te su tako one blistave korice kolor-magazina Celebrity, Society i Illustrated Weekly ostale prazne na svojim žičanim držačima, pa su njihovi izdavači otpuštali štampare i krivilj, kvalitet štamparskih boja. Čak i na samom bioskopskom platnu, visoko iznad njegovih obožavalaca u mraku, ta njegova fizionomija koja je smatrana za besmrtnu, počela je da gnjili, da se potklobučuje i da bledi; kad god bi njegov lik prošao kroz četvrtasta vratanca projektora, u aparatu bi se nešto neobjašnjivo zaglavilo, filmska traka bi zakrčala i stala, a vrelina lampi u neispravnim projektorima zapalila bi i zbrisala celuloidnu uspomenu na njega: zvezda koja se pretvorila u supernovu, sa uništavajućom vatrom što se širi kroz prostor oko nje iz- kao što je i odgovaralo - njegovih usta.
Bila je to smrt Boga. Ili nešto veoma slično tome; jer, zar to ogromno lice, koje je u veštačkoj bioskopskoj noći visilo iznad svojih posvećenika, nije blistalo kao lik nekog nadzemaljskog Entiteta čije se biće nalazilo bar na pola puta između smrtnog i božanskog? I bliže božanskom nego na pola puta, dokazivali bi mnogi, jer Džibril je proveo veći deo svoje jedinstvene karijere u otelovljavanju - i to apsolutno ubedljivom - bezbrojnih božanstava tog potkontinenta, igrajući u filmovima popularnog žanra poznatim kao »teologići«. Bio je to deo magije njegove persone zato što je uspeo da prekoračuje granice religije i da nikog ne uvredi. Modrokožac kao Krišna, on je plesao, sa flautom u ruci, među divnim gopis i njihovim kravama sa teškim vimenima; sa naviše okrenutim dlanovima, uzvišen, meditirao je (kao Gautama) o patnjama čovečanstva, sedeći ispod rasklimanog bodhi-drveta života. U tim ne tako čestim prilikama, kad je silazio s nebesa, on nikad nije preterivao, igrajući, na primer, uloge i Velikog Mogula i njegovog čuvenog lukavog sveštenika u klasičnom komadu Akbar i Birbal. Tokom decenije i po, on je stotinama miliona vernika u toj zemlji u kojoj, do danas, populacija nadmašuje božanstva sa manje od tri prema jedan, predstavljao ono najprihvatljivije i odmah prepoznatljivo lice Vrhovnog Bića. Za mnoge od njegovih obožavalaca, ona granica koja odvaja glumca od njegovih uloga odavno je prestala da postoji.
Obožavaoci, da, ali? Kako stoji stvar sa samim Džibrilom?
Sa tim licem. U stvarnom životu, svedeno na prirodnu veličinu, postavljeno među obične smrtnike, ono je stajalo otkriveno kao čudno nestarsko lice. Oni njegovi nisko spušteni očni kapci mogli su da mu daju izraz iscrpljenosti. A bilo je i nečeg prostačkog oko njegovog nosa; usne su mu bile i suviše mesnate da bi otkrivale neku snagu, uši sadugačkim školjkama, po teksturi slične onoj kvrgavoj dinji kantalupi. Lice najprofanije i najsenzualnije. A na tom licu odnedavno je bilo moguće zapaziti i bore prokopane njegovom skorašnjom maltene fatalnom bolešću. A ipak, uprkos njegovoj profanosti i iscrpljenosti, bilo je to lice nerazmrsivo isprepleteno sa svetošću, savršenstvom, finoćom: Božija stvar. Nema objašnjenja ukusa, i to je sve. U svakom slučaju, vi ćete se složiti da za jednog takvog glumca (možda za svakog glumca, pa čak i za Čamču, ali najviše od svih za njega) činjenica da u svakom polucilindru ima pčelicu koja mu zuji o avatarima - inkarnacijama, kao što je mnogo metamorfozirani Višnu, nije baš tako iznenađujuća. Ponovno rođenje: i to je Božija stvar.

Ili, ali, onda opet... ne uvek. Ima i onih svetovnih reinkarnacija. Džibril Farišta je rođen kao Ismail Nađmudin, u Puni, u Britanskoj Puni, u ofucanom kraju imperije, mnogo pre one Pjune od Rađniša, itd. (Pjuna, Vadodara, Mumbai; danas čak i gradovi mogu da dobijaju imena sa pozornice). Ime Ismail, po onom detetu umešanom u žrtvovanje Ibrahima, a Nađmudin, zvezda vere; dakle, odbacio je i te kakvo ime pre no što je uzeo ono anđeosko.
Docnije, kad se avion Bostan nalazio u kandžama vazdušnih pirata - »hajdžekera«, i dok su se putnici, u strahu za svoje budućnosti, vraćali u svoje prošlosti, Džibril je poverio Saladinu Čamči da je njegov izbor pseudonima bio način odavanja pošte uspomeni na njegovu pokojnu majku, »na moju mumiđi, Buzdo, moju jedinu Mamo, jer ko je drugi, sem nje, počeo sa čitavom onom anđeoskom rabotom, sa njenim ličnim anđelom, pa me je zato i nazvala Farišta, jer ja sam očigledno bio mnogo slatko dete, verovao ti ili ne; bio sam dobar k’o ’lebac i zlatan k’o zlato prokleto«.
Puna ga nije držala; on je u svom najranijem detinjstvu bio odveden u onaj kučkograd, i to je bila njegova prva seoba; njegov je otac dobio posao među inspiratorima onih budućih kvarteta gurača invalidskih stolica - brzonogim raznosačima ručkova ili »dabavalama« bombajskim. A Ismail, nazvani Farišta, pošao je, u svojoj trinaestoj, stopama svoga oca.
Džibril, zarobljen u avionu AI-420, utonuo u praštajuće rapsodije, gledao je Čamču pravo u oči svojim svetlucavim pogledom i objašnjavao mu misterije sistema znakova tih trkača - crna svastika (znak sunca), crven krug žuta crta tačka - dok mu je kroz duhovno oko protrčavao ceo taj relej od kuće do kancelarijskih stolova, taj neverovatni sistem po kojem je dve hiljade dabavala svaki dan raznosilo preko sto hiljada čabrića sa jelima za ručak, a u loše dane, Buzdo, možda bi samo petnaestak bilo pogrešno isporučeno; mi smo bili nepismeni, većina nas, ali ti znaci su bili naš tajni jezik.
Bostan je leteo oko Londona, revolveraši su patrolirali stazama pored sedišta, a svetlost u putničkim odeljcima beše ugašena; ali Džibrilova je energija bila svetlost u tami. Na nabranom bioskopskom platnu, na kojem je, ranije tokom putovanja, bio prikazan jedan tužan i u vazduhu svuda prisutan film Voltera Mataua i Goldi Hon, sada su se kretale senke, projektovane nostalgijom talaca, a najoštrije izražena među njima bila je vretenasto mladalačka senka Ismaila Nađmudina, mamičinog anđela sa »gandi«-kapom na glavi, kako trčeći raznosi podnevnu klopu po gradu. Mladi dabavala živahno se provlačio kroz gomilu senki, jer je on bio naviknut na takve uslove rada, i zamisli, Buzdo, tu sliku- trideset do četrdeset čabrića na jednom dugačkom drvenom poslužavniku na tvojoj glavi, a kad se voz-lokal zaustavi na stanici, imaš možda samo jedan minut da se probiješ kroz gužvu ili, ako si bliže izlazu, da iskočiš na peron, a zatim da trčiš ulicama, klot napolju. Si Mile, između kamiona autobusa vespa i čega sve ne, je’n-dva, je’n-dva, ručak, ručak, »dabe« moraju da se probiju; a kad ti monsun udari duž pruge i voz crkne, ili ako se nađeš do pojasa u vodi na nekoj poplavljenoj ulici, pa te tu prepadnu bande, moj Salad-baba, časna-reč organizovane bande pljačkaša daba, jer to je gladan grad, batice, šta da ti pričam, ali mi smo ih sređivali, nas je svugde bilo, mi smo sva znanja sijali, i koji su to lopovi mogli nama da promaknu, i mi nikad nismo išli u tamo-neku policiju da ih cinkarimo, jer mi smo gledali svoja posla.
Kad padne noć, otac i sin bi se iscrpljeni vraćali u svoju kolibu blizu aerodromske piste kod Santakruza, a kad bi Ismailova majka videla sina kako đolazi kući osvetljen zeleno-crveno-žutom svetlošću uzlećućih džetova, ona bi prosto rekla da je njoj dovoljno samo da ga vidi pa da joj se svi snovi ostvare, što je bio prvi znak da je u Džibrilu bilo nečeg neobičnog, jer je on, izgleda, od samog početka bio kadar da ispunjava skrivene ljudske želje a da, pri tom, on sam nema pojma o tome kako mu to uopšte polazi za rukom. Moglo bi i da se kaže da njegovom ocu, Nađmudinu Starijem, nikad nije smetalo to što je njegova žena imala oči samo za svog sina i što su sinovljeva stopala noću bila masirana a njegova ostajala bez njenog dodira. Sin je blagoslov božji a blagoslov traži zahvalnost blagoslovenih.
Naima Nađmudin umre. Udario ju je autobus i to je bilo ono što je bilo; a Džibril nije bio u blizini da bi odgovorio na njene molitve da ih Bog poživi. Tiho, kao da je to bilo uobičajeno i očekivano, oni su tugu svoju pokopali prekovremenim radom, učestvujući u jednom neobjašnjivom takmičenju ko može da nosi najviše »daba« na glavi, ko može da stekne najviše novih veza mesečno, i ko može najbrže da trči, kao da je veći rad govorio o većoj ljubavi. Kad bi noću gledao svog oca, njegove kvrgave i nabrekle vratne žile i vene na slepoočnicama, Ismail Nađmudin bi shvatao koliko mu je stari zamerao, i koliko je tom njegovom ocu bilo važno da zaštiti sina i time ponovo stekne ono prvenstvo uzurpirano od strane njegove pokojne žene. Kad je to jednom shvatio, dečak se malo smirio, ali očeva predanost tome bila je nepopustljiva, te je momčić ubrzo dobio unapređenje - prestao je da bude obično trčkaralo i postao jedan od »mukadama«-organizatora. Kad je Džibril imao devetnaest godina, Nađmudin Stariji je postao član gilde raznosača ručkova, Udruženja bombajskih nosača čabrića, a kad je navršio dvadesetu, otac mu je umro, zaustavljen na svojim stazama šlogom koji ga zamalo nije razneo. »On je otrčao u svoju raku«, rekao je generalni sekretar gilde, babasahib Matre, lično. »Jadni kopilan, prosto je čabrirao.« Ali to je njegovo siroče znalo bolje. On je znao da se njegov otac u životu dobro natrčao, da je tako izbrisao granice između dva sveta i da je klot istrčao iz sopstvene kože i utrčao u zagrljaj svoje pokojne žene, kojoj je jednom zasvagda pokazao superiornost svoje ljubavi. Neki su iseljenici srećni kad mogu da se isele.
Babasahib Matre je sedeo u svojoj plavoj kancelariji iza zelenih vrata iznad lavirintskog bazara - zastrašujuća figura, kao Buda debela, jedna od velikih pokretačkih sila velikog grada koja je posedovala mistični dar da uvek bude apsolutno smirena, da se nikad ne pomera dalje od svoje radne sobe, a da ipak svugde bude važna i da se sreće sa svakim ko nešto znači u Bombaju. Onog dana kad je Ismailov otac pretrčao granicu da bi se našao sa Naimom, babasahib je pozvao mladića pred svoju personu. »Dakle? Jesi li ti uznemiren il’ šta?« Odgovor sa oborenim pogledom: Oh, hvala na pitanju. Babađi, ja sam o-kej. »Kušuj!« rekao mu je babasahib Matre. »Od danas, ti živiš kod mene.« Ali-ali, babađi... »Mani to ali kad razgovaraš sa mnom. Ja sam o tome već obavestio svoju dobru ženu. Završen razgovor.« Izvini, babađi, ali da l’ mogu da te pitam zašto? »Ja sam rekao svoje.«
Džibrilu Farišti nikada nije bilo rečeno zašto je babasahib bio odlučio da se na njega sažali i da ga otrgne od bezbudućnosti ulica, ali posle kraćeg vremena, on je počeo da dobija neku predstavu o tome. Gđa Matre je bila mršava žena, kao olovčica pored ogromne gume od babasahiba, ali je toliko bila ispunjena materinskom ljubavlju da je trebalo da bude debela kao veliki krompir. Kad je baba dolazio kući, ona mu je svojim rukama trpala slatkiše u usta, a novodošljak u tu kuću noću je slušao kako Generalni sekretar UBNČ-a protestuje, Ostavi me na miru, ženo, ja mogu i sam da se svlačim. Za vreme doručka, ona je Matrea kašikom hranila sa mnogo đodatka slada, a pre njegovog odlaska na posao, četkom mu je glačala kosu. Oni su bili bračni par bez dece, a mladi Nadmudin je shvatio da je on babasahibu potreban da bi s njim delio taj teret. No, čudno je bilo to što njega, mladića, beguma nije tretirala kao dete. »Pa, je l’ vidiš, on je odrastao momak«, govorila je svom mužu, kad ju je jadni Matre molio: »Daj i detetu jednu prokletu kašiku slada«. Da, odrastao momak, »a mi moramo da napravimo čoveka od njega, mužu, a ne da ga mazimo k’o bebu«. More, do đavola«, prasnuo bi babasahib, »zašto mi to radiš?« A gđa Matre bi briznula u plač. Ali ti meni značiš sve«, plačući bi rekla, »ti si moj otac, moj ljubavnik, i bebica moja. Ti si moj gospodar i moje odojče. Ako ja tebe ne zadovoljavam, onda meni nema života.«
Prihvatajući svoj poraz, babasahib Matre bi progutao kašiku slada.
Bio je on dobrodušan čovek a to je skrivao iza svog vređanja drugih i galame koju je dizao oko sebe. Da bi tešio momka-siroče, imao je običaj da mu u svojoj plavoj kancelariji priča o filozofiji ponovnog rađanja, ubeđujući ga da su njegovi pokojni roditelji već viđeni za ponovni ulazak nekuda, sem, naravno, ako im životi nisu bili toliko svetački, da su zaslužili onu krajnju Božiju milost. I tako je Matre bio taj koji je Farištu drmnuo da se baci na tu čitavu rabotu oko reinkarnacije, a ne na samu reinkarnaciju kao takvu. Baba-sahib je bio psihičar-amater, više kao jedan spiritistički medijum, tapšač nogu stolova i ubacivač duhova u čaše. »Ali ja sam se svega toga odrekao«, rekao je svom protege-u uz mnoge odgovarajuće melodramatične varijacije u glasu, gestove i grimase s mrštenjem, »i kad sam dobio bitku u svom krvavom životu.«
Čim je čaša (pripovedao je Matre) bila posećena od strane duhova, najboljih saradnika, kao što su neki više nego prijateljski nastrojeni budžovani, shvataš, ja sam pomislio da im postavim neka velika pitanja. Ima li boga, a ona čaša koja je na stolu skakutala sve u krug, k’o neki miš il’ tome slično, prosto se zaustavi k’o mrtva, nasred stola, ni da mrdne, kompletno grogi, kaput. I onda, rekoh, o-kej, ako nećeš d’odgovoriš na to pitanje, pokušaj d’odgovoriš na ovo: Da li postoji Đavo? Posle toga, čaša - brrr-brr!- poče da se trese: i sad našteluj uvce! - isprva polakopo-lako, a zatim sve bržebrže, kao pihtije, sve dok ne đipi!- opa! - sa stola pravo uvis, pa onda pade dole na svoj bok- i - uh! - razbi se u hiljadu i jedno parčence, cangr-tras- srča! Verov’o-ne-verov’o, babasahib Matre reče što je imao da kaže, ali otada-i-otuda ja naučih svoju lekciju: ne mešaj se u tu stvar, Matre, ne mešaj se u ono što ne možeš da ukapiraš.
Ova priča je ostavila dubok utisak na svest mladog slušaoca, jer se on još pre smrti svoje majke bio uverio u postojanje natprirodnog sveta. Ponekad, kad bi se osvrnuo oko sebe, naročito na popodnevnoj žezi kad je vazduh postajao glutinozan, činilo mu se da se vidljivi svet - njegovi oblici, stanovnici i stvari - međusobno lepi kroz atmosferu kao neko obilje velikih ledenih bregova, pa je zamišljao kako se sve to nastavlja dalje ispod površine tog čorbastog vazduha: ljudi. automobili, psi, panoi sa filmskim plakatima, drveće - devet desetina njihovog realiteta skriveno od njegovih očiju. Onda bi on trepnuo i iluzija bi iščezla, ali ga taj osećaj nikad nije napustio. Odrastao je verujući u Boga, anđele, demone, duhove, afrite i đinije, i to tako stvarno kao da su oni volovska kola ili ulične bandere, te ga je činjenica da nikad nije video nekog duha pogađala kao neka očna mana. Maštao bi o svom otkriću nekog čarobnog optičara kod kojeg bi kupio umbralne zelene naočare za korigovanje svoje žalosne kratkovidosti, posle čega bi bio kadar da kroz gusti, zaslepljujući vazduh vidi taj basnoslovni svet ispod svega.
Od svoje majke Naime Nađmudin slušao je mnoge pričeo Proroku, no ako su se u njene verzije bile uvukle i neke netačnosti, njega nije zanimalo kakve su. »Kakav čovek taj Prorok!« pomislio je. »Koji anđeo ne bi poželeo da s njim razgovara?« Ali, ipak je ponekad sebe hvatao u činu formiranja bogohulnih misli, na primer, kad je jednom, bez svesne namere, tonući u san u svom poljskom krevetu, u Matrinoj rezidenciji, svojom sanjivom maštom počinjao da sopstveno ljudsko stanje poredi sa onim Prorokovim iz vremena kad je ovaj, ostavši siroče i bez sredstava za život, postigao veliki uspeh u svom poslu kao biznis-menadžer bogate udovice Hadidže, i završio kao njen muž. Dok je klizio u san, Džibril je video sebe na nekoj ružama-posutoj platformi, kako se budalasto i stidljivo smeška ispod prozračnog sari-palu vela kojeg je čedno stavio preko svog lica, dok njegovnjen novi muž, babasahib Matre, zaljubljeno pruža ruku ka njemu da skine tu laku tkaninu, i gleda svoje lice u ogledalu na Džibrilovoj preponi. Taj san o venčanju sa babasahibom prenuo ga je i probudio crvenog od stida, te je posle toga počela da ga zabrinjava ta nečistota u njegovoj prirodi koja mu je stvarala takve stravične vizije.
Međutim, njegova religijska vera bila je stvar slabog intenziteta, deo njegove ličnosti koji nije zahtevao nimalo posebniju pažnju nego ostali delovi. Kad ga je babasahib Matre doveo u svoju kuću, to je mladiću bio dokaz da nije sam na ovom svetu, da se nešto stara o njemu, i zato nije bio naročito iznenađen kad ga je babasahib pozvao u svoju plavu kancelariju onog jutra na njegov dvadeset prvi rođendan i izbacio iz službe bez ikakve namere da ga sasluša.
»Ti si otpušten«, naglašeno je rekao Matre, sav blistajući. »Škartiran si, ugasio si ga. Iz-ba-čen si!«
»Ali, čiko...«
»Kušuj!«
Zatim je babasahib dao siročetu najveći poklon u njegovom životu, obaveštavajući ga da je za njega zakazan sastanak u studijima preduzeća legendarnog filmskog magnata g.D.W. Rame; audicija. »To tijesamo dasepojaviš«, rekao je babasahib. »Rama je moj dobar prijatelj i mi smo razgovarali o tome. Mala uloga, za početak, a zatim sve zavisi od tebe. A sad se gubi, da te moje oči ne gledaju, i prestani da praviš te ponizne grimase, jer to tebi ne leži.«
»Ali, čiko...«
»Momak k’o što si ti izeleda i suviše fino da bi celog života nosio one čabriće na svojoj glavi. A sad se iznesi, idi i budi glumački peder. Otpustio sam te pre pet minuta.«
»Ali, čiko...«
»Rekao sam ti šta sam imao da ti kažem. Zahvali svojoj srećnoj zvezdi.«
Postao je Džibril Farišta, ali četiri godine nije bio filmski star, već je šegrtovao u jednoj seriji nokebaut-uloga grube komike. Ostao je smiren, neužurban, kao da je bio kadar da predvidi svoju budućnost, a njegov nedostatak ambicije svrstao ga je u neku sortu autsajdera u jednoj od najsujetnijih delatnosti. Naučio je da bude glup ili drzak, ili, pak, i jedno i drugo. I u toku te četvorogodišnje divlje filmske zbrke on ni jednu jedinu ženu nije poljubio u usta.
Na filmu, on je igrao žrtvu, gubitnika, idiota zaljubljenog u lepoticu, koji ne može da shvati da ona ni za hiljadu godina ne bi trgnula na njega; zatim smešnog čiku, siromašnog rođaka, seoskog debila, nesposobnog švindlera- nijednog od tipova koji bi ikad mogao da zasluži neku ljubavnu scenu. Žene su ga šutirale, šamarale, peckale, smejale mu se u lice, ali ga nikad na celuloidnoj traci nisu nežno pogledale ili mu pevale ili plesale oko njega sa filmskom ljubavlju u očima. Kad nije snimao, živeo je sam u dvosobnom stanu blizu studija i pokušavao da zamisli kako žene izgledaju bez haljina. A da bi oslobodio svoje misli od predmeta ljubavi i želje, on je, postajući neprobirljiv samouk, gutajući metamorfičke mitove stare Grčke i Rima i inkarnacije Jupitera, proučavao momka koji se pretvorio u cvet, u ženu-pauka, u Kirku, u sve; pa i teozofiju Ani Bizant i složenu teoriju polja i incident sa Satanskim stihovima u početku Prorokove karijere, kao i politiku Muhamedovog harema posle njegovog trijumfalnog povratka u Meku; a proučavao je i nadrealizam štampe u kojem su leptiri mogli da uleću u usta mladih devojaka, moleći ih da ih one pojedu, i decu rođenu bez lica, i mlade dečake sanjane u nemogućim pojedinostima ranijih inkarnacija, na primer, u zlatnoj tvrđavi prepunoj dragog kamenja. On je sebe ispunio bog-sveti-zna čime sve, ali u sitne sate svojih besanih noći nije mogao da ospori da je bio pun nečega što nikad nije bilo korišćeno, da on sam nije znao kako da počne da se time koristi, time, to jest - ljubavlju. U snovima su ga mučile žene neodoljive ljupkosti i lepote, te je zato više voleo da ostaje budan i sebe nagoni da vršiprobu ponekog dela svog opšteg znanja, kako bi izbrisao tragičko osečanje čoveka obdarenog većim-no-obično kapacitetom za ljubav, ali bez ijedne osobe na svetu kojoj bi tu ljubav ponudio.
Do velikog preokreta u njegovom životu došlo je sa pojavom teoloških filmova. Kad se formula za pravljenje filmova po puranama[4] uz dodavanje uobičajene mešavine pesama, igara, smešnih čika itd. jednom isplatila, svi bogovi i boginje panteona dobili su svoju šansu da postanu starovi. Kad je D.W. Rama odlučio da se snimi film po priči o Ganešu, nijedan od vodećih filmskih glumaca toga vremena koji su donosili veliku zaradu nije hteo da pristane da tokom celog filma bude skriven pod maskom u vidu slonovske glave. Džibril je iskoristio tu šansu. Bio je to njegov prvi hit, Ganpati-baba, i on je odjednom postao superstar, ali samo sa surlom i velikim ušima. Posle šest filmova u kojima je igrao ulogu tog boga sa slonovskom glavom, bilo mu je dopušteno da skine tu glomaznu, klateću, sivu masku i da umesto nje prikači sebi dugačak i dlakav rep, da bi igrao ulogu Hanumana, kralja majmuna, u jednoj sekvenci avanturističkih filmova koji su za uspeh više dugovali izvesnoj jeftinoj televizijskoj seriji iz Hong-konga nego epu Ramajana. Ta serija je bila toliko popularna da su majmunski repovi postali deo etikete mladih i drčnih gradskih frajera na jednoj vrsti žurki na koju su dolazile cure - manastirske internatkinje - poznate kao »žabice« zbog svoje spremnosti da se iz cuga praskavo potucaju.
Posle Hanumana, za Džibrila više nije bilo zaustavljanja, a njegov fenomenalni uspeh produbio je njegovo verovanje u anđela-čuvara. Ali to je vodilo i do nekih tužnijih zbivanja.
(Vidim da ipak moram da izbrbljam tajnu jadne Rehe.)
I pre nego što je lažnu glavu zamenio veštačkim repom,on je za žene bio neodoljivo privlačan. Zavodljive čari njegove slave rasle su čak dotle da ga je više tih mladih dama molilo da na glavi drži masku Ganeša dok čine ljubav, ali je on to odbijao zato što je poštovao dostojanstvo toga boga. Zbog svoje naivnosti i bezazlenosti stečene tokom vaspitanja još u detinjstvu, on tada nije umeo da pravi razliku između kvantiteta i kvaliteta i zato je osećao potrebu da nadoknadi izgubljeno vreme. Imao je toliko seksualnih partnerki da za njega nije bilo neobično što im je zaboravljao imena čak i pre nego što bi napustile njegovu sobu. Ne samo da je postao švaler najgore vrste, već je naučio i veštinu pretvaranja, jer čovek koji igra bogove mora da bude iznad svakog prekora. Umeo je da tako vešto skriva skandale i razuzdanost u svom životu, da ga je njegov stari zaštitnik, babasahib Matre - čitavu deceniju od onog dana kad je mladog dabavalu poslao u svet iluzija, crnog novca i pohote - ležeći u svojoj samrtnoj postelji, preklinjao da se oženi i dokaže da je muškarac. »Tako ti boga, mister«, molio ga je babasahib, »kad sam ti onda rekao da ideš na film i postaneš peder, nikad nisam pomislio da ćeš da me ozbiljno shvatiš, jer u poštovanju i slušanju starijih ipak postoji neka granica.« Džibril je podigao ruke uvis i zakleo se da on nije tako sraman stvor i da će, kad se pojavi ona prava devojka, rado stupiti u brak. »A šta ti to čekaš? Neku boginju sa nebesa? Gretu Garbo, Grace-kali (Grejs Keli), koju?« zavapio je starac, iskašljavajući krv, ali Džibril ga je ostavio sa zagonetnim osmehom na svom licu koji je starcu omogućio da umre ne baš sasvim spokojno.
Lavina seksa u kojoj se ulovljeni Džibril Farišta koprcao, tako je duboko sahranila njegov najveći dar da je lako mogao da mu bude zanavek izgubljen, njegov dar za iskreno i duboko voljenje bez uzmicanja, taj retki i prefinjeni dar koji on nikad nije bio kadar da primeni. U vreme pre nego što se razboleo on je gotovo bio zaboravio one patnje koje je ranije osećao zbog žudnje za ljubavlju, koje su garazdirale kao neki čarobnjakov nož. Dakle, posle svake gimnastičke noći, on je mirno i dugo spavao, kaoda ganikad nisu mučile one sanjane žene, kao da se nikad nije nadao da će se zaljubiti.
»Tvoja je nevolja u tome«, kazala mu je Reha Merčant kad se materijalizovala iz oblaka, »što su ti svi uvek opraštali, bog-sveti-zna zašto, i uvek si bio pošteđen, kidnuo si i sa jednim ubistvom na savesti. Niko te nikad nije smatrao za odgovornog zbog onog što si činio.« On nije mogao da se raspravlja. »Božji dar«, vrisnula je ona na njega, »bogzna šta si ti mislio o svom poreklu, o tome odakle si došao, a jedan si od onih tipova što đipe iz blata pa se pojave, i sam-bog-sveti-zna kakve si sve boleštine doneo.«
Ali to je baš ono što žene rade, mislio je on tada; one su bile sudovi u koje je on sipao sebe, a kad je odlazio dalje, ons su shvatale da mu je takva priroda, pa su mu opraštale. A istina je to da ga nijedna nije krivila što ju je ostavio, niti zbog njegove hiljadu i jedne nepažnje, a koliko je tek bilo abortusa? - zahtevala je Reha da joj kaže, u rupi oblaka, koliko srca slomljenih? Tokom svih tih godina on je bio korisnik beskrajne ženske velikodušnosti ali i žrtva, jer je njihovo praštanje bilo uzrok najveće moguće pokvarenosti u njemu, naime, ideje da on ništa loše ne radi.
Reha: ona je ušla u njegov život kad je kupio onaj stan- »penthauz« na vrhu Everest Vilaza, i kad mu je ponudila, kao susetka i poslovna žena, da mu pokaže svoje tepihe i antikvitete. Muž joj je bio na jednom međunarodnom kongresu proizvođača kugličnih ležaja u Geteborgu, u Švedskoj, pa je u njegovom odsustvu pozvala Džibrila u svoj apartman sa rešetkastim pregradama od džejsalmerskog mermera, drvenim gelenderima u duborezu iz palata Kerelana i jednom mogulskom kamenom chhatri ili kupolom pretvorenom u kadu sa vrtlozima, kad se u nju pusti voda; dok mu je sipala francuski šampanjac, bila je naslonjena na mramorni zid i na leđima je osećala njegove hladne vene. Dok je on pijuckao šampanjac, ona ga je pecnula rekavši mu da bogovi ne bi trebalo da piju alkohol, a on joj je na to odgovorio rečenicom koju je bio pročitao u jednom novinskom intervjuu sa Aga Kanom - O, znate, ovaj mi šampanjac služi samo za paradu, - ali čim ga moje usne dodirnu,on se pretvara u vodu. - Posle toga njoj nije mnogo trebalo da bi svojim usnama dotakla njegove, i da se posle istopi u njegovom zagrljaju. Pre nego što su joj se deca vratila iz škole sa njihovom ayah-sluškinjom, ona je bila besprekorno odevena i očešljana, i sedela je s njim u salonu otkrivajući mu tajne trgovanja tepisima, poveravajući mu da je takozvana umetnička obrada svile u stvari veštačka a ne umetnička, i upozoravajući ga da pazi da ga ne obmane njena brošura u kojoj je ćilim bio zavodljivo opisan kao tvorevina od vune čupane sa vratova tek ojagnjenih jaganjaca, a to je, zapravo, vidite, samo vuna lošijeg kvaliteta - reklama, šta da se radi, tako vam je to.
On nju nije voleo, nije joj bio veran, zaboravljao je njene rođendane, propuštao da joj uzvraća telefonske pozive, okretao glavu od nje kad je to bilo najneprijatnije zbog prisustva, u njenoj kući, večernjih gostiju iz sveta kugličnih ležaja, a ona mu je, kao i one ostale, opraštala. Ali njeno opraštanje nije bilo tiho, plašljivo otpisivanje njegovih gafova, kao što su to radile te ostale. Reha je znala da zbog toga poludi, da mu stvara pakao, da se izdire na njega i da ga psuje zbog nekorisnih lafanga, haramzada i salah-ženskinja, pa čak, in extremis, i zato što je kriv zbog nemogućeg podviga, što je pojebao i svoju rođenu sestru koju nije imao. Nije ga ni od čega štedela, optuživala ga je da je površna kreatura, kao bioskopsko platno, a zatim bi krenula ka njemu, sve bi mu ipak oprostila i na kraju dopustila da joj raskopča bluzu. Džibril nije odolevao operskom praštanju Rehe Merčant, koje mu je tim više bilo dirljivo zbog škripca u kojem se nalazila, zbog njene nevernosti kralju kugličnih ležaja, koju Džibril nikad nije hteo da pominje, već je njene verbalne šljage muški podnosio. I tako, primajući oproštaje od svojih ostalih žena koje su ga ostavljale hladnog i koje je zaboravljao čim bi izgovorile oproštaj, on se vraćao Rehi da bi ga vređala a zatim tešila onako kako je to samo ona umela.
Onda se našao na ivici smrti.
Snimao je neki film u Kanja Kumari, na samom roglju Azije, učestvujući u jednoj sceni tuče na vrhu rta Komorin gde se čoveku čini da se tri okeana stvarno međusobno sudaraju. Tri garniture talasa valjale su se sa zapađa istoka juga i sudarile uz moćno pljeskanje svojih vodenih šapurda baš u trenutku kad je Džibril primao jedan direkt u vilicu- savršena koincidencija - i on je tu, na licinom mestu skončao, tresnuvši nauznak u trookeansku penu na obali. Ali nije ustao.
Da počnemo sa onim čovom koga su svi za to krivili, sa džinovskim engleskim snagatorom Justasom Braunom, koji je izveo taj udarac. On se žestoko bunio protiv optužbi. Zar nije on bio onaj isti badža koji je izvodio tu istu radnju naspram glavnog popa N.T. Rame Rao u mnogim njegovim ulogama u teologićima? I zar nije on, Justas, usavršio veštinu takvog »građenja« tog starkelje da u makljaži s njim izgleda pristojno, a da ga pri tom, on, Justas, nikad ne povredi? Da li se on ikad požalio što pop N.T.R. nikad nije blago udarao njega, te je tako on, Justas, uvek završavao sav modar od batina glupo dobijenih od jednog prcoljka koga bi on mogao da pojede za doručak na parčetu preprženog ’leba; i da li je on, Justas, ikad, bar jedanput, izgubio strpljenje? Nije. I šta ondak? Kako bi neko mogao i da pomisli da bi on mogao da povredi besmrtnog Džibrila?
- Ipak su ga najurili a policija ga je ućorkirala na neodređeno vreme, za svaki slučaj.
Ali Džibrila nije taj udarac sravnio sa zemljom. Pošto je filmski star bio prebačen u bombajsku traumatološku bolnicu »Brič Kendi« džetom Indijskog ratnog vazduhoplovstva odvojenog samo u tu svrhu, i kako posle iscrpljujućih testova nisu došli ni do kakvog nalaza, i dok je on ležao u nesvesti, umirući, sa krvnom slikom srozanom od njegovih normalnih 15 na ubistvene 4,5 jedinice crvenih krvnih zrnaca, jedan predstavnik lekarskog konzilijuma suočio se sa nacionalnom štampom na širokom belom stepeništu bolnice. »To je neka jako čudna misterija«, izustio je on. »Nazovite je, ako hoćete, prstom Božijim.«
U Džibrilu Farišti, u celoj njegovoj iznutrici, bila je počela hemoragija - bez nekog vidljivog razloga; prosto, unutrašnje krvavljenje, ispod cele kože, sa pretnjom bliske smrti. A do najgoreg trenutka je došlo kad je krv počela da mu curi iz guznog creva i penisa, te se činilo da če svakog časa da mu u bujici navali i iz nosa, ušiju i očnih duplji. Sedam dana je krvavio, dobijao transfuzije i svaki mogući agens protiv zgrušavanja krvi poznat u medicinskoj nauci, uključujući i koncentrisanu formu pacovskog otrova, te iako je taj tretman rezultirao u marginalno poboljšanje, lekari su od njega digli ruke, smatrajući ga za izgubljen slučaj.
Cela je Indija bila pokraj Džibrilove bolesničke postelje. Bilteni o njegovom zdravstvenom stanju bili su vodeća vest svake radio-emisije, tema programa vesti svakog sata na nacionalnoj televizijskoj mreži, a masa sveta okupljena na Aveniji Vorden bila je tako velika da je policija morala da je rasteruje šmrkovima i suzavcem iako su svi oplakivači već uveliko od žalosti ronili suze i naricali. Predsednica vlade otkazala je sve sastanke i odletela da ga poseti u bolnici. Njen sin, saobraćajni pilot, sedeo je u Farištinoj bolesničkoj sobi, držeći ga za ruku. Strepnja je bila zahvatila celu naciju, jer ako je Bog odlučio da ovako kazni svoju najslavniju inkarnaciju, šta bi tek u njegovoj zalihi gneva moglo da bude za ostale ljude u zemlji? Ako Džibril umre, može li Indija još dugo, posle njegove smrti? U džamijama i hramovima širom zemlje, zbijene mase vernika su molile, ne samo za život umirućeg glumca nego i za budućnost, za same sebe.
A Ko Džibrila nije posetio u bolnici? Ko mu nije nijedno pismo napisao, ili bolnicu telefonom zivkao, slao cveće i čabriće izvrsnih domaćih jela? Dok su mu mnoge ljubavnice bestidno slale karte sa željama za ozdravljenje i razne amajlije - koja je bila ta žena, što ga je volela više nego ijedna druga, a sve držala i kuvala u sebi, da ne izazove neku sumnju kod svog kuglagera-od-muža? Reha Merčant je svoje srce gvožđem bila okovala, kretala se kroz svoj život svakodnevni igrajući se sa svojom decom, ćaskajući sa svojim mužem i igrajući ulogu njegove domaćice, kad je to bilo potrebno, ali nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pustoš u svojoj duši.
On se oporavio.
Njegov oporavak bio je isto toliko tajanstven kao i njegova bolest, i isto toliko brz. I to je bilo nazivano (od bolničkog osoblja, novinara, prijatelja) nekom voljom Svemogućeg. Proglašen je narodni praznik; vatromet je ispucavan po celoj zemlji. Ali kad se Džibrilu vratila snaga, postalo je jasno da se on izmenio, i to u zapanjujućoj meri, jer je bio izgubio veru.
Onog dana kad su ga otpustili iz bolnice, on je u pratnji policijskih automobila prošao kroz ogromnu masu sveta koja se bila sakupila da proslavi i svoje sopstveno i njegovo izbavljenje; ušao je u svoj »mercedes« i rekao šoferu da pobegne od svih pratećih vozila, što im je uzelo sedam sati i pedeset jedan minut, a pred kraj tog manevra, on je napravio plan šta mu valja činiti. Iz limuzine je izišao pred hotelom »Tađ«, i, ne gledajući ni levo ni desno, otišao pravo u sjajnu trpezariju sa bife-trpezom koja je stenjala pod teretom zabranjenih jela, pa je svoj tanjir pretrpao svom tom klopom - svinjskim kobasicama iz Viltšira, dimljenom jorškom šunkom i režnjevima pržene slaninice bogzna-otkuda - uz dimljene svinjske vešalice svoje nevere i reš-pečene praseće nožice svetovnosti; a zatim, stojeći tamo nasred velike trpezarije, dok su foto-reporteri iskakali niotkuda, on je počeo da jede što je brže mogao, kljukajući se mrtvim svinjama tako halapljivo da su vlakna njihovog masnog mesa visila kao rezanci iz uglova njegovih usta.
U toku svoje bolesti on je svaki minut svog svesnog stanja i svaku sekundu tog minuta provodio u obraćanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga leži krvaveći, i nemoj me napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadašnjeg staranjao meni. Ya Allah, daj mi neki mig, neki mali znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao naći snage da suzbijem boljku svoju. O Bože najdobrotvorniji i najmilostiviji, budi uz mene u ovo moje vreme nevolje, moje najužasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da ga to sam Bog kažnjava, i to jedno vreme samo, dok je bio u stanju da podnosi bol, ali zatim se naljutio. Dosta je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene reči, zašto moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti osveta ili si, pak,ljubav? Njegova ljutnja na Boga održavala ga je i sledećeg dana, a onda je iščezla, pa je na njeno mesto došla neka strašna praznina, osama, kad je shvatio da priča u vetar, da se obraća retkom vazduhu, da tu uopšte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je postao šašaviji nego ikad ranije u životu, pa je počeo da moli samu tu prazninu - Ya Allah, budi samo tu negde, bogamu, samo budi tu. Ali ništa nije osećao, ništa ništa, a zatim je jednog dana zaključio da mu više i nije potrebno da bilo šta oseća. Tog dana njegovog preobraženja, bolest mu se izokrenula i on je počeo da se oporavlja. I da bi sebi dokazao da Bog ne postoji, on je sad stajao nasred velike trpezarije najčuvenijeg gradskog hotela, dok su mu svinje ispadale iz usta.
Digao je pogled sa svog tanjira i ugledao neku ženu kako ga posmatra. Kosa joj je bila toliko svetla da je delovala belo, a koža joj je imala boju i prozračnost planinskog leda. Ona mu se nasmejala pa se okrenula i počela da se udaljava.
»Zar ti ovo ne kapiraš?« viknuo je on za njom, izbljuvavajući parčiće kobasice iz uglova svojih usta. »Nisam ja ždera. U tome je stvar.«
Ona se ponovo okrenula i prišla mu. »Ti si živ«, rekla mu je. »Život ti se vratio. Stvar je u tome.«

A Rehi je kazao: onog trenutka kad se ta žena okrenula i pošla natrag ka meni, ja sam se u nju zaljubio. Aliluja Muhamedov Breže - Šišarko! - planinarka, osvajačica Mont Everesta, plava Yahudan, kraljica leda! Njenom izazovu, Izmeni svoj život, ako ne misliš da ti je bezvezno vraćen, nisam mogao odoleti.
»Eh, ti, i tvoja reinkarnacijska sranja«, podvaljivala mu je Reha. »Kakve gluposti! Izlaziš iz bolnice, vraćaš se u život kroz vrata smrti, i u glavu ti ulazi ideja, dečko šašavi, da smesta moraš da imaš neko vađenje, i tu ti se u brzom tempu nacrta ona, plavokosa mamica. Nemoj, Džibo, da misliš da ja ne znam kakav si ti čovek? I šta sad, je P ti želiš da ti ja oprostim, il’ tome slično?«
Nema potrebe, rekao je on. Otišao je iz Rehinog apartmana (dok je njegova metresa plakala s licem na podu); i nikad se tu više nije vratio.
Tri dana posle njegovog susreta sa njom, kad su mu usta bila puna nečiste svinjetine, Aliluja-Eli je sela u avion i otišla. Tri dana provedena izvan vremena i iza na-kvaku-okačenog kartončeta sa upozorenjem »Ne uznemiravaj!«; ali njih dvoje su se na kraju složili s tim da je ovaj svet sušta stvarnost, da su mogućne stvari stvarno mogućne a da je ono što je nemoguće stvarno ne-! kratak susret, brodovi koji plove dalje, ljubav u udobnoj prolaznoj čekaonici. Kad je ona otišla, Džibril se odmarao i pokušavao da zapuši uši za njen izazov, rešen da svoj život vrati u normalan kolosek. A to što je bio izgubio veru nije značilo da bi mogao izgubiti i posao, te uprkos onom fotografisanom skandalu sa žderanjem šunke, prvim skandalom vezanim za njegovo ime, on je potpisao ugovore o igranju u novim filmovima i vratio se svom poslu.
A onda, jednog jutra, invalidska kolica stajala su prazna- on beše otišao. Jedan bradati putnik, neki Ismail Nađmudin, ukrcao se u avion, let AI-420, za London. Taj »džambo-džet« 747 bio je nazvan po jednom od vrtova Raja, ne Đulistan nego Bostan. »Da bi se ponovo rodio«, rekao je Džibril Farišta Saladinu Čamči mnogo docnije, »moraš najpre da umreš. Sto se mene, lično, tiče, ja sam samo upola iščezao, ali ja sam to učinio dvaput - u bolnici i u avionu - i to se sabira, to važi. A sad, Buzdo, prijatelju moj, evo me gde stojim pred tobom u pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, regenerisan - novi čovek u novom životu. Reci, Buzdo, zar to nije krvavo fina stvar?«

*

Zašto je on sve napustio i otišao?
Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, žestine kad su njih dvoje udvoje, zbog neumoljivosti jedne nemoguće stvari koja je uporno tražila svoje pravo da postane moguća.
I, ili, možda: zbog toga što je posle njegovog jedenja svinjetine počela odmazda, noćna odmazda, kazna snova.

3


Čim je avion poleteo za London, sitnom četrdesetogodišnjem čovi - koji je sedeo u odeljku za nepušače, na sedištu pored prozora, i gledao kako mu se sa tela svlači njegov rodni grad kao stara zmijska košuljica - brzo pređe preko lica izraz olakšanja, zahvaljujući njegovom magijskom triku ukrštanja dva para prstiju na svakoj ruci i obrtanju palčeva jednog preko drugog. To je lice bilo lepo na neki mrzovoljan, patricijski način, lice sa velikim, debelim, nadole posuvraćenim usnama kao kod one nekako uvek zgađene ribe - ivera, i tankim obrvama u oštrim lukovima iznad očiju koje su na svet gledale sa opreznim prezirom. Gospodin Saladin Čamča je to svoje lice bio pažljivo izgradio - nekoliko godina mu je bilo potrebno da ga uobliči onako kako treba da izgleda - i tokom mnogih sledećih godina on je o njemu mislio, prosto kao o svom sopstvenom licu - a zapravo je bio zaboravio kako mu je ono ranije izgledalo. Osim toga, on je uobličavao i svoj glas da bi mu se slagao sa licem, glas čiji su mlitavi, gotovo lenji samoglasnici bili u zbunjujućoj oprečnosti sa naglim otkačinjanjem suglasnika. Ta kombinacija lica i glasa imala je neku moć; ali za vreme njegove nedavne posete rodnom gradu, njegove prve takve posete za petnaest godina (upravo, treba da naznačim, u periodu sjajne filmske karijere Džibrila Farište), dolazilo je do čudnog i zabrinjavajućeg razvoja stvari. Tu je, na žalost, bio slučaj da je on o svom glasu (prvom viđenom da skikne) i, docnije, o samom svom licu, bio počeo da gubi iluzije.
To je počelo - dopuštajući sad prstima i palčevima da mu se opuste i nadajući se, pomalo zbunjen, da je njegovo poslednje preostalo sujeverje prošlo nezapaženo od ostalih putnika, Čamča je zatvorio oči i sa lakom drhtavicom od straha setio se - da je to počelo u toku njegovog leta na istok, nekoliko sedmica ranije. Bio je pao u neki tup san, visoko iznad pustinjskog peska Persijskog zaliva, a u snu ga je pohodio neki čudnovat neznanac, čovek sa staklenom kožom, koji je pesnicama žalostivo udarao po toj tankoj i krhkoj opni što mu je prekrivala celo telo i molio Saladina da mu pomogne, da ga oslobodi sužanjstva u toj koži. Čamča je podigao jedan kamen i počeo da udara po staklu. Istog časa, razbijenu površinu neznančevog tela prekrila je crvena čipka od krvi koja mu je curila, a dok je Čamča pokušavao da mu skida oštre parčiće razbijenog stakla, ovaj je počeo da vrišti, jer su mu se zajedno sa staklićima otkidali i komadi mesa. U tom trenutku, jedna vazdušna stjuardesa se nagnula nad zaspalog Čamču i, sa nemilosrdnom gostoljubivošću svog plemena, oštro ga upitala: Želite li nešto da popijete, gospodine? Neko piće?, a Saladin, budeći se iz tog sna, uvide da mu se govor neobjašnjivo preinačava u bombajsko zapevanje na engleskom, kojeg se tako marljivo (i tako davno!) bio oslobodio. »A štami to nudite?« promrmljao je. »Neko alkoholno piće, il’ nešto drugo?« A kad ga je stjuardesa smirila rečima, što god vi želite, gospodine, sva pića su besplatna, on je još jednom začuo svoj izđajnički glas: Ondak je o-kej, bibi, dajte mi samo jedan viski sas sodom.«
Kakvo grozno iznenađenje! Bio se probudio sa trzajem i sedeo je kruto na svom sedištu, ne obraćajući pažnju na alkohol i slan kikiriki. Kako je ta prošlost mogla ponovo da zažubori onim razbucanim samoglasnicima i rečnikom? Šta će biti sledeće? Da li će opet da capa kosu kokosovim uljem? Da li će opet da stiska nos između palca i kažiprsta i da iz njega šmrkobučno izbacuje srebrnaste sline? Da li će ponovo da bude navijač na rvačkim mečevima? Kakva ga još vraška poniženja očekuju u životu? Trebalo je da zna da je bila greška vraćati se kući posle tolikog vremena, i da će to samo biti jedan vid nazadovanja; da je to putovanje bilo neprirodno; osporavanje proticanja vremena; protivljenje istoriji; i da je cela ta stvar bila osuđena na propast.
Ja nisam svoj, mislio je, dok mu je neko nespokojno treperenje počinjalo u blizini srca. Ali šta to, uostalom, treba da znači, gorko je dodao. Najzad, les acteurs ne sont pas des gens, kako je to objasnilo ono veliko glumatalo Frederik u filmu Les Enfants du Paradis. Maska ispod maske, sve dok se odjednom ne pojavi gola, beskrvna lobanja.
Iznad glava je sinula naredba da putnici privežu sigurnosne pojaseve, a glas kapetana-pilota je upozoravao na uzburkanost vazduha, na »bacanje« aviona koji je čas propadao u vazdušne »džepove«, čas ispadao iz njih. Peščana pustinja ih je vrebala odozdo, ispod aviona, a radnik-iseljenik koji se bio ukrcao u Kataru čvrsto je stezao svoj ogromni tranzistor i počinjao da podriguje. Čamča je primetio da taj čovek nije privezao svoj pojas, pa se pribrao, vrativši svoj glas njegovom naduvenom engleskom tonu. Look here, why don’t you... (»Čujte, zašto vi ne«...) i pokazao mu na njegov opušteni pojas, ali čovek sa mučninom u stomaku, između dva riganja u papirnu kesu koju mu je Saladin bio prineo u pravom trenutku, odmahnuo je glavom, slegao ramenima, i odgovorio »A što da ga vezujem, sahib? Ako Alah želi d’umrem, ja ću d’umrem. Ako ne želi, neću. A i kakva vajda od te siguracije?«
Prokleta da si, Indijo, tiho je kleo Saladin Čamča, zavaljujući se natrag u svoje sedište. Nek’ te đavo nosi, ja sam se davno iščupao iz tvojih kandži, i nećeš me, vala, opet zakvačiti, nećeš me ponovo povući natrag u sebe.

*


Jednom, davno - ibilo je tako i nije tako bilo, kao što su stare priče počinjale, desilo se i nikad se desilo nije - možda, tada, možda je taj mali, desetogodišnji dečkić iz Skandal Pointa u Bombaju stvarno našao jedan novčanik na ulici van svoje kuće. Vraćao se tada iz škole kući, i upravo je bio izišao iz školskog autobusa u kojem je morao da sedi stešnjen među lepljivim znojevima svojih vršnjaka u kratkim pantalonicama i zagluvljen njihovom galamom, a kako je čak i u te đane bio ličnost koja je uzmicala od mutiranja glasa, guranja i znojenja tuđinaca, osečao je malu mučninu od dugog truckanja u vožnji kući. Međutim, kad je na pločniku pored svojih stopala ugledao taj crni kožni novčanik, mučnina mu je prošla, te se, uzbuđen, sagnuo i ščepao ga - otvorio - i, na svoju radost, video da je pun novca - i to ne samo rupija, nego i onog pravog novca koji se jako cenio na crnoj berzi i u međunarodnim menjačnicama - pun funti! Funti sterlinga, iz pravog-pravcatog Londona u onom basnoslovnom Vilajetu, tamo preko one crne vode, u dalekoj, dalekoj zemlji. Zasenjen debelim buđelarom sa stranom valutom, dečko je podigao pogled da se uveri da ga niko nije video, i jednog trenutka mu se učinilo da se jedna duga lučno spušta sa neba dole ka njemu, duga poput anđeoskog daha, kao uslišena molitva, završavajući se upravo na mestu na kojem je on stajao. Prsti su mu drhtali dok ih je uvlačio u buđelar ka basnoslovnoj hrpi novčanica.
»Daj mi to.« Njemu se u kasnijem životu činilo da ga je otac tokom celog detinjstva uhodio, i, mada je Čangez Čamčavala bio krupan čovek, čak div, da ne govorimo o njegovom bogatstvu i društvenom položaju, on se ipak lako kretao i imao je običaj da se prišunja svom sinu iza leđa i da mu pokvari sve što je dečak radio; na primer, da mu noću naglo povuče krevetski pokrivač i da mu otkrije sramni penis u grčevito stegnutoj crvenoj šaci oko njega. A novac je mogao da nanjuši na razdaljini od sto i jedne milje od sebe, čak i kroz smrad hemikalija i fertilizatora koji se uvek širio oko njega, jer je on bio najveći proizvođač poljoprivrednih zaprašivača i veštačkog đubriva u zemlji. Čangez Čamčavala, filantrop - čovekoljubac i ženoljubac- ženskaroš - živa legenda, zvezda vodilja nacionalističkog pokreta, izleteo je iz kapije svoje kuće i istrgao nabrekli novčanik iz osujećene ruke svog sina. »Tc-tc«, prekorevao ga je, stavljajući funte sterlinga u svoj džep, »ne treba da skupljaš stvari sa ulice. Ulice su prljave, a pare su još prljavije, da znaš!«
Na jednoj polici za knjige tikovinom obložene radne sobe Čangeza Čamčavale, pored deset tomova Hiljadu i jedne noći, u prevodu ser Ričarda Frensisa Bartona, koje su polako proždirali crvići i buđa zbog duboko usađene predrasude protiv knjiga koja je Čangeza navela da dođe u posed hiljada tih opasnih stvari i da ih ponižava ostavljajući ih da leže nepročitane, stajala je jedna čarobna lampa, jedno sjajno uglačano bakarno-bronzano oličenje one Aladinove vlastite lampe sa duhom: lampe koja je vapila za trljanjem. Ali Čangez je nikad nije protrljao niti je dopuštao da je protrlja, na primer, njegov sin. »Jednog dana«, uveravao je dečaka, »ona će biti tvoja. Pa je onda trljaj do mile volje i vidi šta ti nedostaje. Ali sad, ona je moja.« Obećanje da će dobiti čarobnu lampu inficiralo je mladog gazdu Salahudina predstavom da će njegovih nevolja jednog dana nestati i da će se njegove najskrivenije želje ostvariti, te je samo to morao da sačeka; a onda je došlo do tog slučaja sa novčanikom, kad je ona čarobna duga radila za njega, ne za njegovog oca već za njega, ali je Čangez Čamčavala ukrao taj ćup zlata. Posle toga, sin je došao do uverenja da će mu otac gušiti svaku nadu, ukoliko sin ne ode od kuće, te je on od tog trenutka očajnički želeo da ode, da pobegne, da čitave okeane postavi između velikog oca i sebe samoga.
Salahudin Čamčavala je do svoje trinaeste godine shvatio da je on predodređen za život u onom hladnom Vilajetu, punom taze-obećanja funti sterlinga na koje je ona čarobna hrpa novčanica ukazivala, te je sve više postajao netrpeljiv prema tom Bombaju prašnjavom, prostoti, policajcima u šorcevima, transvestitima, ludim obožavaocima filmskih starova, spavačima na trotoarima i famoznim raspevanim kurvama sa Grant Rouda koje behu počele kao posvećenice kulta Jelama u Karnataki a završile ovde kao plesačice u mnogo prozaičnijim hramovima puti. Bio je sit i presit buntovnih fabrika tekstila i lokalnih vozova i sve one zbrke i prenaseljenosti grada, pa je žudeo za onim sanjanim Vilajetom ravnoteže i odmerenosti koji ga je danonoćno opsedao. Njegove najmilije rimovane pesmice iz zabavišta bile su one ispunjene žudnjom za stranim gradovima: kiči-kon kiči-kaj kiči-kon stanti-aj kiči-opolj kiči-kopolj kiči-kon-stanti-nopolj. Ili, pak, ona stara verbalna igra sa drugarima u kojoj treba da se prepozna izgovorena reč ili cela rečenica deformisana stalnim ubacivanjem jednog istog slova ili sloga između slogova izgovarane reči; na primer, u imena stranih gradova, koje je on, prosto kao nekom mantrom prizivao - Pa-pa-ri-piz - Pariz, a u sebi je često prizivao ime grada svojih snova, Lo-pon-do-pon - London! (U engleskom, vezivanjem »spelinga« u dve reči eL-Ou-eN-Di-Ou-eN - Ellowen Deeowen - Lon-don.)
Permutacija Salahudina Čamčavale u Saladina Čamču počela je, videče se, u starom Bombaju, davno pre nego što se onom snevanom gradu primakao dovoljno blizu da čuje lavove trafalgarske rike. Kad je engleski kriketski tim igrao protiv Indije na stadionu Braborn, on je molio Boga da pobedi Engleska, da stvaraoci te igre poraze lokalne skorojeviće, da se održi pravilan red stvari. (Ali rezultati pojedinih igara bili su bez razlike izjednačeni, zbog mrtvila koje je vladalo na tom mekom terenu sa tri kriketska štapića, te je tako taj veliki meč kreatora protiv imitatora, kolonizatora protiv kolonizovanih, morao da se završi nerešeno.)
U svojoj trinaestoj godini on je već bio dovoljno odrastao da je smeo da se igra na obalskim stenama kraj Skandal Pointa a da ga pri tom ne čuva njegova ajah-sluškinja Kasturba. A jednog dana (i bilo je, i nije bilo tako), on je šetnim korakom izišao iz svoje kuće, iz tog velikog zdanja u Parsi-stilu, koje se mrvilo kao grumen soli, zgrade sa mnogo stubova, prozorskih kapaka i balkončića, prošao kroz baštu, očev ponos i radost, koja je pri izvesnom večernjem osvetljenju stvarala utisak beskonačnosti (i koja je takođe bila enigmatična, nerešena zagonetka, jer niko u kući, ni njegov otac ni baštovan nisu mogli da mu kažu kako se zove većina biljaka i drveća), zatim prošao kroz glavnu kapiju, jednu grandioznu ludoriju, reprodukciju rimske trijumfalne kapije Septimija Severa, pa preko divljačnog ludovanja ulice i preko morskog zida, te se najzad našao na širokom prostoru svetlucavih crnih stena i njihovili malih škrapa sa račićima. Cure-hrišćanke u frotirskim mantilima i ljudi sa umotanim kišobranima stajali su ćuteći i netremice gledali ka plavom horizontu. U jednoj uvali okruženoj crnim stenama, Salahudin je ugledao čoveka saino sa belim platnenim doti-pojasom oko bedara, koji se naginjao nad jednu škrapu. Pogledi su im se sreli, a čovek ga je prstom pozvao da mu priđe, pa je zatim taj prst stavio na svoja usta. Pst, i neko tajanstvo škrapa privuklo je dečka lom neznancu. Bio je sama kost i koža. Nosio je naočare sa okvirom sličnom slonovači. Prst mu se uvijao, uvijao kao mamac na udici, dođi. Kad je Saladin sišao dole, na obalu, ovaj ga je ščepao, stavio mu šaku na usta i silom mu privukao mladu ruku između svojih starih i mršavih butina da tu oseti njegovu mesnatu kost. Vetar mu je razdrljio platneni pojas. Salahudin nikad nije umeo da se bori; uradio je ono što je bio prinuđen da uradi, a zatim se neznanac prosto okrenuo od njega i pustio ga da ode.
Posle tog događaja, Salahudin nikad više nije odlazio na stene kraj Skandal Pointa; i nikom nije pričao šta mu se tamo desilo, znajući da bi to u njegovoj majci oslobodilo neurasteničke krize i podozrevajući da bi mu otac rekao kako je to bila samo njegova greška. Dečku se činilo da su se sve one gnusobe, sve ono što je on psovao u svom rodnom gradu, spojile u onaj neznančev koščati zagrljaj, i da sad, pošto se izvukao iz tog zlehudog kostura, mora da se izvuče i iz Bombaja ili da umre. Počeo je da se žestoko usredsređuje na tu ideju, da svoju volju fiksira na to u svakom trenutku, dok je jeo, srao i spavao, ubeđujući sebe da je on sam kadar da stvara čudesa i bez one očeve čarobne lampe za vađenje iz škripca. Sanjao je kako izleće kroz prozor svoje spavaće sobe i otkriva da tamo dole, ispod njega, nije - Bombaj, već pravi-pravcati London, Bigben Nelsonovstub Lordovskataverna Krvavitauer Kraljica. Ali dok je lebdeo napolju iznad veličanstvene metropole, osećao je kako sam počinje da gubi visinu, i kako uprkos svojoj borbi-ritanju-kroz-vazduh-plivanju nastavlja da polako pada u kovit ka zemlji, a zatim sve brže i brže, sve dok se, vrišteći, nije sunovratio ka Sitiju, Pudinglejnu, Trednidl-stritu, ustremljen na London, kao avionska bomba.

*


Kad se desilo nemoguće, kad mu je otac - grom iz vedra neba - ponudio školovanje u Engleskoj, da me se kurtališe, pomislio je dečak, a i zašto bi inače? Ali poklonu se zubi... itakodalje; njegova majka Nasrina Čamčavala nije htela da plače, i umesto suza, dala mu je koristan savet. »Ne idi prljav k’o oni Englezi«, upozorila ga je. »Oni brišu svoje g.z.c.-e samo klozet-papirom. Osim toga, oni se u kupatilu kupaju u prljavoj vodi prethodnika.« Ove zle klevete dokazivale su Saladinu da je njegova majka radila svoje najprokletije radnje da bi ga sprečila da ode, te je on, uprkos njihovoj međusobnoj ljubavi, odgovorio: »To je neshvatljivo, mama, to što ti kažeš. Engleska je velika civilizacija, i čemu onda te tvoje besmislice?«
Ona se osmehnula na svoj nervozni način i nije se s njim raspravljala. A docnije, stajala je suva oka ispod one trijumfalne kapije od kapije i nije htela da ide na aerodrom Santakruz da ga isprati. Svoje jedino dete. Stavljala mu je oko vrata gomilu cvetnih venaca sve dok nije počelo da mu se vrti u glavi od prezasićenih mirisa materinske ljubavi.
Nasrina Čamčavala bila je najsićušnija, najkrhkija od svih žena, kosti su joj bile kao tinke - kao najsitnije iverje. Da bi nadoknadila svoju fizičku beznačajnost, rano je počela da se oblači preterano napadno. Dezeni njenih sarija bili su u zasenjujućim, pa čak i u vrištećim bojama: svila boje limuna sa ogromnim brokatskim »dijamantima«- ošamućujućim crno-belim op art-kovitlacima, i džinovskim lipstik-poljupcima na bleštavo beloj pozadini. Svet joj je opraštao stravični ukus, jer je ona te svoje zaslepljujuće haljine nosila sa velikom bezazlenošću; jer je glas koji je izlazio iz te tekstilne kakofonije bio tako mali, snebivljiv i pristojan. Ali i zbog njenih soirees-a - večernjih sedeljki koje je priređivala u svojoj kući.
Svakog petka u svom bračnom životu, Nasrina je ispunjavala dvorane rezidencije Čamčavala - te obično sumorne odaje slične velikim i šupljim svodovima grobnica- jakom svetlošću lustera i slabim prijateljima. Kad je Salahudin bio dečkić, navaljivao je na roditelje da ga puštaju da igra ulogu vratara, i kad bi mu to dopustili, on je njihove nakitom-ukrašene i lakovane goste svečano dočekivao, dopuštajući im da ga miluju po kosi i da mu tepaju, slatkišu i cakani batice. Kuća im je petkom bila puna galame; bilo je tu i muzikanata, pevača, igrača i igračica, poslednjih zapadnjačkih hitova emitovanih na Radio-Cejlonu, promuklih lutkarskih predstava u kojima su radže od šareno ofarbane ilovače jahale marionetske pastuve, i svojim drvenim sabljama, uz kletve, sekle glave svojih marionetskih dušmana. Međutim, tokom ostalih dana sedmice, Nasrina bi se kroz kuću oprezno šunjala, žena-golubica koja na prstima kroz pomrčinu hoda, kao da se plašila da ne uznemiri senke tišine; a njen sin, idući njenim stopama, takođe je bio naučen da lako hoda da ne bi uzbudio nekog iluha ili demona u zasedi.
Ali: Nasrina Čamčavala, i pored svoje opreznosti, nije uspela da svoj goli život spase. Užas ju je ščepao i ubio baš kad je verovala da je najbezbednija, odevena u sari sa jeftinim dezenom od naštampanih novinskih fotografija i naslova članaka, okupana svetlošću lustera i okružena prijateljima svojim.

*


Do tada beše prošlo pet i po godina otkako se mladi Salahudin, ovenčan cvetnim girlandama i upozoren, ukrcao u avion »daglas« DC-8 i otputovao na Zapad. Ispred njega- Engleska; pored njega, njegov otac, Čangez Čamčavala; ispod njega, dom i lepota. Poput Nasrine, ni budući Saladin nikad nije mogao lako da zaplače.
U tom za njega prvom avionu u životu, čitao je naučno-fantastične priče o međuplanetarnim seobama: Zadužbinu od Asimova i Marsovske hronike od Reja Bredberija. Zamišljao je da je taj DC-8 matični svemirski brod koji nosi Izabrane, Božije i ljudske odabranike, preko neshvatljivih prostranstava, na putovanju za mnoge generacije koje se odgajaju eugenetski, kako bi im seme jednog dana uhvatilo korena negde u nekom vrlom novom svetu ispod nekog žutog sunca. Korigovao je sebe: ne matični - majčinski, već očinski brod, jer tu se, ipak, nalazio on, veliki čovek, Abu, Otac. Trinaestogodišnji Salahudin, stavljajući na stranu svoje nedavne sumnje i bolne nepravde koje je doživeo, ponovo je krenuo u svoje detinje divljenje ocu, jer Salahudin ga je stvarno bio, bio, bio obožavao, on je bio veliki otac sve dok ne počnete da razvijate sopstvenu svest, a zatim, kad počnete da se s njim raspravljate, to se naziva izneveravanjem njegove ljubavi, ali pustimo to sada, Ja ga optužujem zato što je postao moje vrhovno biće, te je tako, ono što se desilo, ličilo na gubitak vere... da, očinski brod, avion nije bio leteća ženska utroba nego metalni falus, a putnici su bili spermatozoidi u očekivanju da budu prosuti.
Pet i po sati razlike između vremenskih zona; samo okreneš sat tumbe u Bombaju i vidiš kolikoje sati u Londonu. Optužujem oca svojega, mislio je Čamča mnogo godina kasnije, usred svoje gorčine, zato što je izokrenuo Vreme.
Koliko su daleko leteli? Pet i po hiljada milja u pravoj liniji. Ili: od indijstva do englestva - neizmerljiva razdaljina. Ili, pak: uopšte ne tako daleko, jer su uzleteli iz jednog velikog grada i pali u drugi. Razdaljina između gradova uvek je mala; seljanin koji putuje sto milja do grada, prelazi praznija, mračnija i stravičnija prostranstva.
Šta je Čangez Čamčavala radio dok je avion uzletao? Pokušavao je da od sina sakrije to što je radio: ukrstio je po dva prsta na svakoj ruci i vrteo oba palca.

A kad su se smestili u jedan hotel, nekoliko stopa udaljen od starog stratišta Tajbern, Čangez je rekao svom sinu: »Na! Ovo pripada tebi.« I pružio mu crni novčaniko čijem poreklu nije moglo biti sumnje. »Ti si sad čovek. Uzmi ovo.«
Vraćanje ranije konfiskovanog buđelara, punog onog, nedirnutog, novca, pokazalo se kao jedna od malih stupica Čangeza Čamčavale. Salahudina su one celog života obmanjivale. Kad god je otac hteo da ga kazni, ponudio bi mu neki poklon, neku uvoznu čokoladu ili konzervu Kraf-sira, a zatim bi ga ščepao za ruku kad bi je on pružio da to uzme. »Magarče«, rugao se Čangez svom malom sinu. »Šargarepa te uvek vodi mom štapu.«
Salahudin je u Londonu uzeo ponuđeni novčanik, prihvatajući ga kao poklon muškosti; na što mu je otac rekao: »Pošto si sad čovek, na tebi je da vodiš brigu o svom starom ocu, dok smo zajedno u Londonu. Ti ćeš da plaćaš sve račune.«
Januar 1961. Godina koju ste mogli da okrenete tumbe a ona bi, i dalje, za razliku od vašeg sata, pokazivala isto vreme. Bila je zima; ali kad je Salahudin Čamča počeo da dršće u svojoj hotelskoj sobi, bilo je to zato što je od straha izgubio polovinu prisustva duha; njegov ćup zlata bio se iznenada pretvorio u neko čarobnjakovo prokletstvo.
Te dve sedmice provedene u Londonu, pre nego što se upisao u svoju školu sa internatom, pretvorile su mu se u dve registar-kase i mnoge kalkulacije, jer je Čangez mislio baš ono što je i rekao; i zato nijednom nije zavukao ruku u sopstveni džep. Salahudin je morao da sam sebi kupuje odeću, kao što je jedan na grudima duplo postavljeni, nepromočivi mantil »mekintoš«, i sedam plavo-belih prugastih »Van Hjuzen«-košulja sa posebnim polu-krutim kragnama koje je po Čangezovom naređenju morao da presvlači svaki dan, da bi se navikao na zakopčavanje onog nezgodnog dugmeta, te se Salahudin pri toj radnji osećao kao da ga neko kolje tupim nožem ispod njegove tek proklijale Adamove jabučice; i morao je da pazi na izdatke, da bude siguran da će biti dovoljno novca za hotelske troškove i sve ostalo, pa je postajao i suviše nervozan da bi pitao oca mogu li da odu u bioskop, bar jednom, bar da gledaju The Pure Hell of St Trinians, ili da ručaju u nekom restoranu, bar u nekom jeftinom kineskom, a u kasnijim godinama nije se više sećao tih prvih dveju sedmica u svom voljenom Ellowen-u Deeowen-u (Londonu) sem sitnih penija funti sterlinga, kao onaj učenik kralja-filozofa Čanakje, koji je pitao velikana šta je mislio kad je rekao da se u svetu može živeti a pri tom i ne živeti, pa mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac vode i pronese ga kroz gomilu festivalskog sveta a da, pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni jednu jedinu kap; i kad se učenik vratio, nije bio kadar da učitelju opiše ni jedan jedini prizor sa festivala, jer je prolazio kao slepac koji je podizao pogled samo naviše, na lonac koji je nosio na glavi.
Čangez Čamčavala je tih dana bio veoma ćutljiv, držeći se kao da mu je svejedno da li jede, pije ili se bavi bilo čime, prosto, bio je zadovoljan što je sedeo u hotelskoj sobi i gledao televiziju, naročito kad su na ekranu bili prikazivani Flintstonovci, jer, rekao je sinu, da ga ona Vilma bibi mnogo podseća na njegovu pokojnu Nasrinu. Salahudin je pokušavao da ocu dokaže da je i on čovek, time što je zajedno sa njim postio, pa je čak postio i duže od njega, ali mu to dokazivanje nikad nije upalilo; kad bi mu grčevi od gladi u stomaku postali i suviše jaki, on bi izlazio iz hotela da u nekom obližnjem »pajzlu« kupi pečeno pile za kući koje se, cvrčeći umašćeno, polako okretalo u izlogu na električnom ražnju. Kad je pečeno pile pronosio kroz hotelsko predvorje, bilo mu je neprijatno, jer nije želeo da mu ga vidi hotelsko osoblje, pa ga je zato ututkavao u duplo-postavljeni serž svog mantila i kretao sa ostalim gostima liftom gore, bazdeći na kujnu, dok mu je »mekintoš« bio naduven a lice crveno od stida. Sa pilećim grudima preko svojih grudi, pod pogledima bogatih udovica i liftbojeva, on je u sebi osećao rađanje neublaživog besa koji će, nesmanjenom žestinom, ključati u njemu više od četvrt veka; koji će mu, kipeći, izbaciti njegovo obožavanje oca i učiniti ga čovekom od ovoga sveta koji će dalje živeti bez bilo koje vrste boga; koji će, možda, postati stvor kakav njegov otac nije-i-nikad-neće-biti, to jest dobar-i-pravi Englez. Da, Englez, čak i da mu je majka sve vreme bila u pravu, čak i ako u engleskim klozetima i kupatilima ima samo toalet-papira i mlake, već upotrebljene vode, pune prljavštine, u koju se ulazi posle naporne gimnastike, pa čak i ako to znači čitav život proveden među zimogoluždravim drvećem čije kandže očajnički hvataju nekoliko bledih sati vodnjikave, kroz-oblake-filtrirane svetlosti. Tokom zimskih noći, on, koji nikad nije spavao ispod više od jednog čaršava, sad je ležao pokriven planinama od vune i osećao se kao lik iz nekog drevnog mita, od bogova osuđen da podnosi teret ogromnog kamena na svojim grudima; ali nema veze, on će biti Englez, iako su se njegovi školski drugovi smejali njegovom glasu i isključivali ga iz svojih tajni, ali ta isključenja su samo osnaživala njegovu odluku, i on je upravo tada počinjao da glumi, da pronalazi maske koje bi njegovi drugovi prepoznavali, bledolike obrazine, klovnovske maske, sve dotle dok ih nije zaludeo da počnu misliti da je on sasvim okay, da je jedan-od-njih. Zaludeo ih je onako kako čuvstveno ljudsko biće može zaludeti gorile da ga prime u svoju porodicu, da ga šašolje, maze i kljukaju bananama.
(Pošto je platio i poslednji račun, i kad mu se buđelar, kojeg je nekad našao na jednom kraju one duge, ispraznio, otac mu je rekao: »Sad vidiš. Ti sam plaćaš za svoj život. Ja sam napravio čoveka od tebe.« Ali kakvog čoveka? To je ono što očevi nikad ne znaju. Ne znaju ni unapred, ni kad je to prekasno.)
Jednog dana, ubrzo posle početka njegovog školovanja, on je sišao u internatsku trpezariju da doručkuje i na svom tanjiru našao usoljenu ribu. Sedeo je buljeći u nju, ne znajući odakle da počne. Zatim je navalio na ribu i u ustima osetio mnogo ribljih kostiju. I kad ih je sve izvukao iz usta, uzeo je nov zalogaj, zajedno sa novim kostima. Drugovi su ga gledali kako ćuteći pati; nijedan od njih nije rekao - čuj, čekaj da ti pokažem kako se to jede. Trebalo mu je čitavih devedeset minuta da pojede ribu, a nije mu bilo dopušteno da ustane od stola dok je ne dokrajči. Dotle se već sav tresao od muke, a da je bio u stanju da plače, on bi i zaplakao. Onda mu je palo na pamet da je naučio važnu lekciju. Engleska je jedna dimljena riba čudnog ukusa, puna igličastih kostiju, i tu niko neće da ti pokaže kako se ona jede. I otkrio je da je on jedna krvnički nastrojena osoba. »Svima ću ja pokazati«, zakleo se tada. »Čekaj samo.« Usoljena riba koju je pojeo bila je njegova prva pobeda, prvi korak u njegovom osvajanju Engleske.
Kažu da je Vilijem Osvajač počeo s punim ustima engleskog peska.

*


Pet godina kasnije, vratio se kući posle završene srednje škole, čekajući da počnu predavanja na engleskom univerzitetu, a njegov preobražaj u Vilajetanca bio je već dobro uznapredovao. »Je 1’ vidiš kako on ume lepo da se žali«, peckala ga je majka Nasrina pred njegovim ocem. »Sve ti on kritikuje - te ventilatori su nam labavo pričvršćeni za tavanicu i mogu da se noću sruče na nas pa da nam otfikare glave, te hrana nam je i suviše masna - zašto meso pržimo umesto da ga kuvamo, to bi on želeo da zna; te nam balkoni na gornjem spratu nisu bezbedni a farba se ljušti; pa onda, zašto se ne dičimo svojom okolinom - zar ne? - jer bašta nam je sva zarasla a mi smo džunglaši, tako on misli; pa vidi samo kako su nam filmovi sirovi - uopšte mu više nisu zabavni, a raznih boleština ima toliko da čovek ne sme da pije ni vodu iz česme, o bože, pa on je stvarno dobio obrazovanje, mužu moj, da, dobio ga naš mali Salu koji se vratio iz Engleske, pa sad govori sve nekako fino, na note, i tako to.«
Pred veče su se šetali po travnjaku, posmatrali kako sunce roni u more, bazali kroz senke onog veličanstvenog drveća sa širokim krošnjama, nekim zmijastim, nekim bradatim, koje je Salahudin (sad je on sebe nazivao Saladin u stilu engleske škole, ali će neko vreme i dalje ostati Čamčavala, sve dok mu jedan pozorišni agent ne bude skratio prezime, iz komercijalnih razloga) počeo da naziva pravim imenima, kao što su džekfrut, banjan, džakaranda, šumski plamen, platan. Male biljke čui-mui - balsamine (»ne-dotiči-me«) rasle su u podnožju drveta njegovog života, oraha kojeg je Čangez svojom rukom zasadio na dan dolaska sina mu na svet. Stojeći pored tog drveta rođenja, i otac i sin su se osećali nelagodno, nesposobni da podesno reaguju na Nasrininu blagu šalu. Saladina je bila obrvala setna misao da je njemu ta bašta nekad više značila, onda kad nije znao imena njenog drveća, da je sad izgubljeno nešto što on nikad više neće biti kadar da ponovo stekne. A Čangez Čamčavala je otkrio da više nije u stanju da sina gleda pravo u oči, jer gorčina koju je u njima video samo što mu nije srce zaledila. A kad je progovorio, okrećući se oštrim pokretom od osamnaest-godina-starog oraha u kojem je, povremeno, tokom njihove duge razdvojenosti, zamišljao da boravi duša njegovog sina-jedinca, reči su mu iz usta izlazile nezgrapno i stvarale utisak da je on kruta, hladna osoba, što se on sam nadao da nikad neće postati, ali se ipak plašio da to neće moći da izbegne.
»Reci svom sinu«, zagrme Čangez na Nasrinu, »ako je otišao u tuđinu da nauči da prezire svoj rod, onda i taj njegov rod ne može a da ne oseća prezir prema njemu. Šta je on? Mali lord Fontleroj ili onaj pokondireni veliki panđadram? Je li to moja sudbina: da izgubim sina i nađem neku nakazu?«
»Šta sam da sam, dragi oče«, rekao je Saladin svom starom, »ja za sve to dugujem tebi.«
Bilo je to njihovo poslednje porodično ćaskanje. Celog tog leta, u osećanjima im je vladala visoka temperatura, uprkos Nasrininim pokušajima da posreduje, Ti moraš da se izviniš svom ocu, mili, taj jadnik vraški pati, ali mu ponos ne dopušta da te grli. Čak su i ajah Kasturba i njen muž, stari sluga Valab, pokušavali da posreduju, ali ni otac ni sin nisu hteli da popuste. »Problem je u tome što su njih dvojica ista sorta«, Kasturba je rekla Nasrini. »Tatica i sinčić - isti materijal, isto udara na isto.«
Kad je tog septembra počeo rat s Pakistanom, Nasrina je, s nekim prkosom, odlučila da ne prekida sa svojim prijemima petkom, »da pokažem kako Hindu-muslimani mogu podjednako i da vole i da mrze«, upozorila je. Čangez je video nešto u njenim očima i nije pokušavao da se s njom raspravlja, ali je, umesto toga, naredio posluzi da na sve prozore stave zavese za zamračenje. Te noći, Saladin Čamčavala je poslednji put igrao svoju staru ulogu vratara, ali sad u engleskom smokingu; a kad su gosti počeli da pristižu - isti oni stari gosti, sad zaprašeni sivim prahom godina, ali ipak oni isti - darivali su mu ona ista stara milovanja i poljupce, nostalgične blagoslove iz njegovog detinjstva. »Gle, koliko je porastao!« govorili su. »Fini momak, milo dete, šta drugo da se kaže.« Svi su oni pokušavali da sakriju svoj strah od rata, opasnost od napada iz vazduha, upozoravali su na radiju; a kad su Saladinu raščupavali kosu, ruke su im pomalo drhtale ili, naizmenično, bile malo preterano grube.
Kasno te večeri, sirene su počele da zavijaju a gosti su jurnuli da nađu sklonište - neki su pobegli pod krevete, neki u ormane, i gde god se moglo skloniti. Nasrina Čamčavala je ostala sama pored trpeze pretrpane jelima i pokušavala da ohrabri društvo stojeći tamo u svom novinsko-štamparskom kolažu od sarija, žvaćući jedan zalogaj ribe kao da se ništa ne događa. I tako se baš tada desilo da, kad je počela da se guši od riblje kosti svoje smrti, nikog nije bilo pored nje da joj pomogne - svi su čučali i žmurili u ćoškovima kuće; čak je i Saladin - osvajač usoljene ribe, pravo-iz-Engleske-pristigla-glavna-fora, bio izgubio nerve. Nasrina Čamčavala je pala, trzala se, gušila, i umrla; a kad se sirena- znak za prestanak opasnosti oglasila, gosti su se kao ovčice ponovo pojavili, i svoju domaćicu našli izumrlu nasred trpezarije, ukradenu od strane anđela-utamanjivača, Kali-pili-kalaas-a, kako se on u Bombaju zove, sređenu bez razloga, nestalu zauvek.

*


Nije prošla ni godina dana od smrti Nasrine Čamčavale, zbog njene nesposobnosti da likuje nad ribljim kostima u stilu njenog u-inozemstvu-obrazovanog-sina, a Čangez se ponovo oženio bez reči upozorenja bilo kome. Saladin je u engleskom koledžu dobio pismo od oca koji mu je svojom nervirajuće bombastičnom i staromodnom frazeologijom, kojom se Čangez uvek služio u dopisivanju, naređivao da bude srećan. »Raduj se«, stajalo je u pismu, »jer ono što je izgubljeno, ponovo je rođeno.« Objašnjenje ove malčice tajanstvene rečenice nalazilo se malo niže u tom očevom avionskom-poštom-poslatom-pismu; te, kad je Saladin saznao da mu se maćeha takođe zove Nasrina, u njegovoj glavi je nešto skrenulo i on je svom ocu napisao pismo puno surovosti i ljutnje, čija je žestina bila od one vrste koja postoji samo između očeva i sinova, a razlikuje se od one između majki i kćerki po tome što tu nema opasnosti od pesničenja i razbijanja njokalica. Čangez mu je povratnom poštom odgovorio; kratkim pismom u četiri reda arhaičnih kletvi - barabo đubre skorojeviću huljo lupežu kurvin-sine svinjo! »Najljubaznije te molim da imaš u vidu da su nam odsad sve porodične veze raskinute«, a u zaključku: »Za sve posledice si samo ti odgovoran«.
Posle godinu dana ćutanja, Saladin je primio novo saopštenje, pismo praštanja koje mu je zbog svih pojedinosti bilo teže prihvatljivo od onog prethodnog, od one izopćujuće grmljavine. »Kad ti jednog dana postaneš otac,o sine moj«, poveravao mu se Čangez Čamčavala, »onda ćeš shvatiti trenutke te - ah! Preslatke čase! - kad, iz ljubavi, na kolenu budeš cupkao tu bebicu malu; pri čemu će te ona, to blagosloveno stvorenjce, bez ikakvog upozorenja ili izazova - mogu li da budem iskren? - umokriti. Možda čovek u tom trenutku oseti navalu besa u svojim žilama - ali to mu prođe isto tako brzo kao što mu je i došlo. Jer, zar mi odrasli ne shvatamo da to malo stvorenje ne smemo kriviti? Ono ne zna šta čini.«
Duboko uvređen što ga otac poredi sa bebom koja nekontrolisano mokri, Saladin se priklonio onom što je smatrao za dostojanstveno ćutanje. I pre nego što će diplomirati, on je stekao i britanski pasoš, jer bio je došao u zemlju upravo pred donošenje mnogo strožih zakona o sticanju državljanstva, te je zato mogao da obavesti Čangeza jednim kratkim pismom o nameri da se nastani u Londonu i tu potraži posao kao glumac. Odgovor Čangeza Čamčavale stigao mu je ekspresnom poštom. »Možeš, vala, da budeš i prokleti mučibabić, žigolo. Ja verujem da je u tebe ušao neki đavo i da ti je poremetio pamet. U tebe, kome je toliko dato: zar ti ne osećaš da nekom nešto i duguješ? Svojoj otadžbini? Uspomeni na svoju dragu majku? Sopstvenoj svesti? Zar hoćeš da ceo svoj život provedeš u gicanju i kreveljenju pod jarkom svetlošću, cmačući se sa plavim ženskama pred izbuljenim i užagrelim strancima koji plaćaju da bi gledali tvoju sramotu? Ti nisi moj sin, ti si pravi zloduh, seckano meso za ćufte, demon iz samog Pakla. Glumac! Odgovori mi samo na ovo: šta ja da kažem svojim prijateljima?«
A ispod potpisa, patetičan, ćudljiv postscriptum: Pošto ti sad imaš svog sopstvenog zlog duha - đina, nemoj da misliš da ćeš od mene naslediti onu čarobnu lampu.«

*


Posle tog pisma, Čangez Čamčavala je i dalje pisao svom sinu ali neredovno, i u svakom se pismu vraćao temi: demoni i opsednutost: »Čovek koji nije iskren prema samom sebi, postaje dvonožna laž, a takvi skotovi su Šejtanovo najbolje delo«, pisao je on, ali i sentimentalnije: »Čuvam ja dušu tvoju, sine moj, u ovom orahu. Đavo poseduje samo tvoje telo. Kad ga se budeš oslobodio, vrati se i zatraži duh svoj besmrtni. On cveta u našoj bašti.«
Rukopis u tim pismima menjao se sa godinama - od rascvetane pouzdanosti, po kojoj je mogao odmah da se prepozna, do skučenijeg, neukrašenog i prečišćenog, što je i postao. Zatim su pisma prestala da stižu, ali Saladin je od drugih slušao da se obuzetost njegovog oca natprirodnim stvarima i dalje produbljivala, sve dotle dok konačno nije postao usamljenik, verovatno zato da bi pobegao iz ovoga sveta u kojem demoni mogu da kradu telo njegovog rođenog sina, demoni iz jednog sveta koji čoveku ne pruža bezbednost za istinsku religijsku veru.
Očeva transformacija onespokojavala je Saladina, čak i na tako velikom rastojanju. Njegovi su roditelji bili muslimani na onaj mlitavo-setan način Bombajaca; Čangez Čamčavala je svom malom sinu ličio na boga više nego tamo neki Alah. A to što je taj otac, to profano božanstvo (mada sada diskreditovano), pod stare dane pao na kolena i počeo da se klanja u pravcu Meke, bilo je njegovom bezbožnom sinu teško da prihvati.
»Ja za to krivim onu vešticu«, rekao je on sebi, upadajući radi retorike u isti onaj jezik čarolija i duhova kojim je njegov otac bio počeo da se služi. »Onu Nasrinu Drugu.I jesam li sad ja taj što je pao pod đavolov uticaj, jesam li ja taj što je opsednut? Moj rukopis se nije promenio.«
Pisma više nisu stizala. Prošle su godine; i onda se Saladin Čamča, glumac, samouki čovek, vratio u Bombaj sa trupom Prospero, da igra ulogu indijskog doktora u Milionerki od Džordža Bernarda Šoa. Na sceni, on je krojioi prekrajao svoj glas u skladu sa zahtevima uloge, te onaj njegov dugo potiskivani način govora, oni odbačeni samoglasnici i suglasnici, počeli su da mu opet cure iz usta a takođe i iz samog pozorišta. Glas ga je izdavao; i on je tako otkrio da su njegovi sastavni delovi sposobni i za druga izdajstva.

*


Čovek koji krene da se prerušava, preuzima ulogu samog Tvorca - prema jednom načinu viđenja stvari; on je neprirodan, on je bogohulnik, on je skvrnavitelj skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, možete u njemu videti patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi promenljivci ne preživljavaju. Ili, razmotrite ga sociopolitički: oni što se useljavaju u druge zemlje većinom postaju prerušenjaci, maske. To su naši sopstveni lažni opisi radi suprotstavljanja onim lažima izmišljenim o nama, čime, radi bezbednosti, skrivamo naše tajne ličnosti.
Čoveku koji samog sebe izmisli potreban je neko ko će da veruje u njega, da potvrdi da mu je to pošlo za rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste reći. Ili, da se spustite malo niže i pomislite na onu viiu »Zvončicu«; vile ne postoje ako deca ne zapljeskaju ručicama. Ili, pak, možete jednostavno reći: to ti je isto kao biti čovek.
Ne samo potreba da se u njega veruje, već i da on veruje u onog drugog. Shvatili ste: Ljubav.
Saladin Čamča je sreo Pamelu Lavlejs pet i po dana pred kraj šezdesetih godina ovoga veka, kad su žene još nosile one raznobojne bandane u kosi. Stajala je nasred jedne sobe pune trockistički nastrojenih glumaca i gledala ga svojim tako bistrim, tako vedrim očima. On ju je monopolisao za celo veče a ona nije prestajala da se osmehuje, pa je otišla sa drugim. Kad se vratio kuči, maštao je o njenim očima i osmehu, o krhkosti njenoj, i koži. On je nju čitave dve godine jurio. Engleska kolebljivo pruža svoja blaga. Zapanjivala ga je njegova sopstvena upornost, ali je shvatao da od te žene zavisi njegova sudbina i, ako ona ne popusti, da će onda ceo njegov pokušaj preobražavanja pasti u vodu. »Pusti me da pođem s tobom«, preklinjao ju je, vukući je pristojno za njene bele skute, u ponoć, na autobuskim stanicama, pritisnut paperjem krivice. »Veruj mi. Ja sam onaj pravi.«
I jedne noći, iznenada, ona ga je pustila, rekla da mu veruje. A on se odmah oženio njome, pre no što bi ona mogla da se predomisli, ali nikad nije naučio da joj čita misli. Kad je bila nezadovoljna, ona bi se povukla u spavaću sobu i vrata zaključala za sobom, dok se ne bi osećala bolje. »To nema veze s tobom«, rekla mu je. »Nikog ne želim da vidim, kad sam takva.« On je imao običaj da je zove ostriga. »Otvori!« Lupao je na sva zaključana vrata njihovog zajedničkog života, najpre u jednom stančiću u suterenu, zatim u jednoj kućici van grada, pa onda u jednoj velikoj vili. »Volim te, pusti me da uđem.« Mnogo mu je bila potrebna, da bi se ponovo uverio u svoje postojanje, da nikad nije razumeo ono očajanje u njenom blistavom, stalnom osmehivanju, ni onaj strah u njenoj vedrini s kojom je bila okrenuta svetu, niti, pak, razloge što se skrivala kad nije uspevala da zrači. Tek onda kad je bilo i suviše kasno, rekla mu je da su joj roditelji zajedno izvršili samoubistvo baš kad je dobila prvu menstruaciju, jer su bili preko glave u kartaškim dugovima, ostavivši je sa njenom aristokratskom rikom od glasa koja ju je obeležavala kao izuzetnu, zlatnu curu, ženu kojoj svet zavidi, dok je u stvari bila napuštena, izgubljena osoba, a roditelji joj se nisu potrudili čak ni toliko da sačekaju da je vide kako odrasta - i eto koliko je ona bila voljena, te, prema tome, naravno, ona uopšte nije imala samopouzdanja, i svaki je trenutak njenog života na ovom svetu bio pun panike; i zato se ona stalno osmehivala, i možda se jedanput-dvaput nedeljno zaključavala i tresla od straha i osećala kao da je neka mahuna, kao prazna ljuska kikirikija, kao majmunče bez oraha.
Nikad nisu uspeli da imaju decu; ona je za to krivila sebe. Posle deset godina zajedničkog života Saladin je otkrio da tu nešto nije u redu sa njegovim sopstvenim hromozomima - dva štapića i suviše dugačka, ili i suviše kratka - nije mogao da se seti. Njegovo genetičko nasleđe; on je očigledno morao da bude srećan što uopšte postoji, srećan što nije postao neka vrsta deformisane nakaze. Od koga li mu je to? Od oca ili od majke? Lekari nisu znali da kažu; a on je za to krivio - lako je pogoditi koga; ali, najzad, ništa ti ne pomaže ako loše misliš o mrtvima.
U poslednje vreme nisu se slagali.
To je on rekao sebi docnije, ali ne za vreme neslaganja.
Docnije, rekao je sebi, mi smo bili brodolomnici, možda zato što nismo mogli da imamo decu, možda smo se, prosto, otuđili jedno od drugog, možda ovo, možda ono...
Za to vreme, on je okretao glavu od svake zategnute situacije, od svake grabljivosti, svake mogućne svađe; zatvarao je oči i čekao da joj se vrati osmeh na licu. Dopuštao je sebi da veruje u taj osmeh, u tu sjajno krivotvorenu radost.
Pokušavao je da za oboje izmisli srećnu budućnost, da je ostvari tako što će samo da je zamisli i zatim da u nju veruje. Na svom putu za Indiju mislio je na to koliko je srećan što ima nju - da, ja sam srećan, baš sam srećan i tu nema spora, ja sam najsrećnije kopile na svetu. I: kako je to divno imati ispred sebe tu dugačku, senovitu aveniju budućih godina, tu perspektivu starenja uz njene nežnosti.
Toliko se upinjao da je bezmalo i uspeo da sebe ubedi u istinitost tih tričavih fikcija, da mu je prva stvar bila - kad je otišao u krevet sa Zini Vakil, u toku četrdeset osam sati od njegovog dolaska u Bombaj, čak i pre nego što su činili ljubav - da se onesvesti, da se sav ohladi, jer su poruke koje su mu stizale u mozak bile u tako ozbiljnoj međusobnoj nesaglasnosti, kao da je desnim okom video kako se svet kreće ulevo a levim kako klizi udesno.

*


Zini je bila prva Indijka u njegovom životu sa kojom je činio ljubav. Hrupila je u njegovu garderobu posle prve predstave Milionerke, hrupila sa svojim dramatično-operskim rukama i hrapavim glasom, kao da mnoge godine nisu prošle od njihovog poslednjeg susreta. Godine. »Daa, badžo, kakvo razočarenje, časna reč, odgledala sam celu predstavu samo da bih tebe čula kako zapevaš frazu ,Goodness Gracious me’ kao Piter Selers il’ slično,i pomislila, deder baš da vidimo da l’ je frajer naučio da namešta notu na jeste, i da l’ se sećaš, srce, kad si izigrav’o Elvisa s onim tvojim reketom - bilo je mnogo veselo, pravi šiz. Al’ šta je ovo? Nema pesme u drami. Do đavola. Čuj, badžo, je 1’ možeš da kidneš od ovih bledolikih i izađeš negde s nama vogovcima? Ako nisi zaboravio kako to izgleda?«
On se nje sećao kao mršave tinejdžerke sa nesimetričnom frizurom, nakrivljenom na jednu stranu i sa istim takvim ali suprotnim osmehom, nakrivljenim na drugu. Drska, loša cura. Jednom, đavo bi je znao zašto, upala je u neku ozloglašenu jazbinu na Fokland Roudu, i sedela tamo pušeći cigaretu i pijuckajući koka-kolu, dok joj podvodači koji su vodili taj lokal nisu zapretili da će joj unakaziti lice, jer je slobodnim kamenjarkama pristup zabranjen. Ona ih je drsko odmerila od glave do pete, popušila svoju cigaretu i otišla. Neustrašiva cura. Moždai šašava. A sad, oko svoje trideset pete, bila je doktor medicine i radila u bolnici »Brič Kendi«, u odeljenju za gradske beskućnike; ona je bila i u Bopalu, kuda je sa ostalim lekarima otišla istog časa kad je pukao glas o onom nevidljivom američkom oblaku koji je razjedao oči i razarao pluća ljudi. Bila je i likovni kritičar i napisala je knjiguo obuzdavajućem mitu autentičnosti u umetnosti, toj folklorističkoj »ludačkoj košulji« koju, po njenom mišljenju, treba odbaciti i zameniti »haljinom« jedne etike istorijski dokazane pravovaljanosti eklekticizma, jer zar nije čitava nacionalna kultura zasnovana na principu pozajmljivanja svake one »odeće« koja se činila da lepo pristaje: arijanske, mogulske, britanske - uzmeš-najbolje-testo-i-odbaciš-resto? - knjigu koja je izazvala očekivano gnušanje, naročito zbog svog naslova. Ona ju je nazvalaJedini dobar Indijac. »Što znači mrtav Indijac«, rekla je Čamči kad mu je dala jedan primerak svoje knjige. »Zašto treba da postoji neki dobar, pravi način za formiranje jednog vogovca? To je hindu-fundamentalizam. A u stvari, svi smo mi loši Indusi. Neki su lošiji od ostalih.«
Bila je u fazi svoje pune lepote, raspuštene dugačke kose i nije više bila onako mršava kao ranije. Pet sati posle njenog ulaska u njegovu garderobu, ležali su u krevetu, i on se onesvestio. Kad se ponovo osvestio, ona mu je objasnila: »U piće sam ti stavila drogicu.« On nikad nije mogao da zaključi da li ga je slagala ili je rekla istinu.
Zinat Vakil, Zini, imala je svoj plan sa Saladinom. »Da te obnovimo«, objasnila mu je. »Mister, mi ćemo te vratiti nama.« Njemu je povremeno izgledalo da ona namerava da to postigne tako što će ga živog pojesti. U krevetu je činila Ijubav kao ljudožderka a on je bio njena velika porcija svinjetine. »Da li si ti ikad čula«, upitao je, »za onu tačno ustanovljenu vezu između vegetarijanstva i nagona za žderanjem ljudi?« A Zini, dok mu je klopala jedan goli but, samo je zatresla glavom. »U nekim ekstremnim slučajevima«, nastavljao je on, »preterano jedenje povrća može da u biohemijski sistem unese nešto što izaziva kanibalske fantazije.« Digla je pogled i uputila mu svoj iskošeni osmeh. Zini, ta divna vampirica.
»Batali to«, rekla mu je. »Mi smo vegetarijanski narod, a naša je kultura miroljubiva i mistična, to svi znaju.«
A što se tiče njega, on je morao da njome pažljivo rukuje. Kad joj je prvi put dodirnuo dojke, na oči su joj grunule vrele, zapanjujuće suze boje i gustine mleka bivolice. Ona je svojevremeno gledala svoju majku kako polako umire kao ptica tranširana za ručak - najpre su joj odsekli levu a docnije i desnu dojku, ali rak se i dalje širio. Njen strah da i ona sama ne ponovi majčinu smrt, isključivao je njene dojke iz zone dodirivanja. Zinin neustrašivi skriveni strah. Nikad nije imala dete, ali oči su joj lučile mleko.
Posle njihovog prvog dejstvenog činoljupstvija, ona se obrušila na njega, a suze behu već zaboravljene. »Znaš šta si ti, ja ću da ti kažem. Ti si dezerter, eto šta si ti, rečeno više engleski, jer je taj tvoj angrez-izgovor debelo obmotan oko tebe, ali nemoj da zamišljaš da ti je tako perfektan, on ti izmiče, baba, krivi ti se kao lažni brk.«
»Ima nešto čudno što mi se tu dešava«, hteo je da joj kaže, »moj glas«, ali nije znao kako da to postavi pred nju, pa se uzdržao.
»Ljudi kao što si ti...« frknula je kroz nos, ljubeći mu rame. »...Ti se vraćaš ovamo posle tako dugog vremenai bogzna šta misliš o sebi. Ali, batice, mi o tebi ipak imamo lošije mišljenje.« Osmeh joj je bio vedriji od Pamelinog. »Shvatam«, rekao je on njoj. »Zini, ti nisi izgubila svoj ,kolinos’-osmeh.«
Kolinos. Otkud mu je to samo došlo, ta davno već zaboravljena reklama paste za zube? A samoglasnici su mu zazvučali karakteristično nepouzdano. Pazi, Čamča, čuvaj se svoje senke. Tog crnog badže što se šunja iza tebe.
Druge večeri, došla je u pozorište u pratnji dva prijatelja - jednog filmadžije-marksiste zvanog Divni Džordž, šepavog kita od čoveka sa zasukanim kurta-rukavima, razdrljenim prslukom sa starim flekama i zbunjujućim »cugsfirerskim« brkovima sa uvrnutim i navoštenim krajevima; i Bupena Gandija, pesnika i novinara, koji je bio rano osedeo ali čije je lice delovalo bebački nevino sve dok ne bi oslobodio svoj prefrigani, kikotavi smeh. »Hajde, Salad-baba«, objavila je Zini. »Idemo da ti pokažemo grad.« Onda se okrenula svojim drugarima. »Ovi Azijati se ne stide stranaca«, izjavila je. »Saladine, salato krvava, molim te da pođeš sa nama.«
»Tu pre neki dan, na televiziji se pojavi jedna reporterka«, izjavi Divni Džordž. »Crvenokosa bela ženska. Reče da se zove Kerlida. To nikako nisam mog’o d’ukapiram.«
»Znaš, Džordž je jako van ovoga sveta«, umešala se Zini. »On ne zna u kakve se sve nakaze pretvarate vi svetske badže. A ta gca Sing - mnogo jeziva ženska. Rekla sam joj, Srce, to tvoje ime Kalida rimuje se sa dalida, a to ti je jedna pomoćna kuhinjska sprava. Ali ona nije mogla ništa da mi odgovori. Mislim, da mi kaže svoje pravo ime,i da me uputi na svog glavnog agenta koji je tako krstio. Ali vi, tipusi, nemate kulturu. Vi ste sad samo vogovci. Je l’ tako?« dodala je, odjednom nestašna i razrogačenih očiju, u strahu da ipak nije malo preterala. »Prestani da ga prepadaš, Zinat«, rekao je Bupen Gandi svojim tihim glasom. A Džordž je nezgrapno progunđao: »Nemaš ljutiš, badžo. Ovo ti je samo jedan zezatorski šok u bok.«
Čamča je odlučio da se ceri i da uzvrati. »Zini«, rekao je, »svet je pun Indijaca, ti to znaš, mi se svugde nađemo, postajemo krpim-lonce-šerpenjari u Australiji i završavamo u Idi Aminovom frižideru. Možda je Kolumbo bio u pravu; svet je sačinjen od Indije - istočne, zapadne, severne. Do đavola, ti treba da se ponosiš nama, našim poduhvatom, načinom na koji se mi suprotstavljamo granicama. Stvar je samo u tome što mi nismo Indijci kao ti. I tebi će bolje biti da se navikneš na nas. Kako se ono zvaše knjiga koju si napisala?«
»Slušajte«, Zini ga uhvati ispod ruke. »Slušajte mog Salada. On naprasno želi da bude Indijac, pošto je život proveo u nastojanju da se pretvori u belca. Ali još nije sve izgubljeno, vidite. Nešto je tu još živo.« A Čamča je osećao kako crveni, osećao navalu zbunjenosti. Indija; ona je stvarala tu zbrku.
»Tako ti svega«, dodala je, bodući ga jednim poljupcem. »Čamčo, bre hoću da kažem - odjebi ti to! Ti sam sebe smatraš za ,Mister Udvoricu’, a pri tom očekuješ da ti se mi ne smejemo.«

*

U Zininom »hindustanu«, jednom kršu od automobila pravljenom za slugeranjsku kulturu, sa zadnjim sedištem lcpše presvučenim nego prednjim, on je osećao kako ga noć opkoljava kao gomila sveta. Bila je to Indija koja ga je merila aršinom svog beskraja zaboravljenog, bilo je to, prosto, njeno prisustvo, onaj stari nered prezreni. Jedna amazonka na kolovozu, kao neka Indijska Čudotvorka sa srebrnim trozupcem i jednom zapovednički podignutom rukom zaustavila je saobraćaj, bazajući ispred njih. Čamča je netremice gledao u njenenjegove izbuljene oči. Na visokim reklamnim panoima, trulio je Džibril Farišta, filmski star koji je bio neobjašnjivo nestao. Krš, đubre, buka. Reklamirane cigarete pušile su se pored njih na stubovima za plakate: MAKAZE - ZA ČOVEKA OD AKCIJE, EVO SATISFAKCIJE! I jedna još neverovatnija reklama: PANAMA - DEO VELIKOINDIJSKE SCENE.
»Kuda smo to pošli?« Noć je imala svojstvo prugastog zelenog osvetljenja. Zini je parkirala kola. »Ti si izgubljen«, optužila ga je. »Šta ti uopšte znaš o Bombaju?
O svom rodnom gradu, mada ti on to nikad nije bio. On je za tebe samo jedan san iz detinjstva. Odrastati na Skandal Pointu, to ti je kao život na Mesecu. Nema ti tamo onog obraćanja, ,Hej, klinac!’ ili ,Prikane!’ - sami kvartovi državnih službenika. Da li su socelementi Šiv Sene ikad stigli tamo da stvaraju nevolje opštini? Da li su tvoji susedi gladovali u štrajku tekstilnih radnika? Da li je napredna organizacija Datta Samant ikad priredila neki skup ispred vaših bungalova? Koliko si ti imao godina kad si prvi put sreo nekog sindikalistu? A koliko kad si se prvi put ufurao u neki pretrpani lokalni voz umesto u auto s privatnim šoferom? To nije bio Bombaj, mili moj, izvini. To je bila Zemlja Čuda, Peristan, Nikad-Nikad, Oz.«
»A ti?« podsećao ju je Saladin. »Gde si ti onda bila?«
»Na istom mestu«, besno mu je odgovorila. »Sa svim onim ostalim Kloparošima.«
Sporedne ulice. Jedan džainistički hram su prefarbavali i svi su mu sveci bili smešteni u plastične vreće, da boja ne bi curila pravo na njih. Jedan prodavac štampe na trotoaru izlagao je novine pune užasa: železnička nesreća. Bupen Gandi je počeo da govori svojim blagim šapatom. Posle te nesreće, rekao je, preživeli putnici su otplivali do obale (voz se survao s mosta u reku), a tamo su ih dočekali seljani iz susedne selendre, pa su ih gurali pod vodu sve dok ih nisu podavili, i onda su ih, mrtve, opljačkali.
»Kušuj!« dreknula je Zini na njega. »Zašto njemu pričaš te stvari? On već misli da smo mi divljaci, neki niži oblik života.«
Jedan dućan je prodavao sandalova drva za gorenje u obližnjem hramu boga Krišne i parove emajliranih ružičasto-belih Krišninih očiju koje sve vide. »Mnogo prokleto jeziva stvar za gledanje«, rekao je Bupen. »Al’ to ti je jedna činjenična stvar.«

*


U jednoj prepunoj jazbini u koju je Džordž bio počeo da zalazi kad je iz filmadžijskih razloga stvarao veze sa tata-matama i budžama koji su se bavili trgovinom živim ljudskim mesom, točio se mrki rum i služio oko aluminijumskih stolova, i tu su Džordž i Bupen počeli, malo naćefleisani, da se svađaju. Zini je pila kolu-sa-konjakom i Čamči se žalila na svoje drugare. »Cugaroški problemi, kod obojice- razbijeni su k’o stari ćupovi i obojica maltretiraju svoje žene; sede po ćumezima i ’arče svoje odvratne živote.
I onda nije nikakvo čudo što sam se ja zacopala u tebe, medeni, jer kad su domaći proizvodi tako niskog kvaliteta, čovek zavoli stranu, uvoznu robu.«
Džordž je bio sa Zini u Bopalu i sad je počinjao da bučno govori o toj trovačkoj katastrofi, tumačeći je ideološki. »Sta je Am’rika za nas?« oštro je upitao. »To nije realna zemlja. To je moć u najčistijoj formi, bestelesna, nevidljiva. Mi ne možemo da je vidimo, al’ ona nas totalno razjebava, i tu nema vrdanja.« Upoređivao je američku The Union Carbide Company sa trojanskim konjem. »Mi smo te karbidske barabe pozvali da nam dođu.« Bilo je to kao ona priča o četrdeset razbojnika, rekao je, koji su bili sakriveni u svojim ćupovima i čekali da padne noć, pa da iziđu. »Ali, mi, na žalost, nismo imali Ali-babu«, uzviknuo je. »Koga smo mi imali? Gospodina Radživa G.«
Na ovo je Bupen Gandi naglo ustao, nesiguran na nogama, i, kao opsednut, kao da se neki duh bio spustio na njega, počeo da svedoči. »Za mene«, rekao je, »ta stvar nema veze sa stranom intervencijom. Mi sebi uvek opraštamo optužujući one sa strane - Ameriku, Pakistan, svaku drugu prokletu zemlju. Izvini, Džordž, ali, po meni, sve to vodi poreklo iz Asama, i mi moramo odatle početi.« Od masakra nevinih. Od onih fotografija dečijih leševa u redovima, pod konac, kao vojnici na paradi. Prebijana su toljagama do smrti, gađana kamenicama, klana. Čamča se sećao tih pravilnih redova smrti. Kao da je samo užas mogao Indiju da dovede u red.
Bupen je govorio dvadeset i devet minuta bez oklevanja ili zastajanja. »Svi smo mi krivi za Asam«, rekao je. »Svaki naš čovek. Ukoliko se i dok se ne suočimo s tim da je smrt te dece bila naša greška, mi nećemo moći da se nazivamo civilizovanim narodom.« Dok je govorio, brzo je pio rum, te mu je glas bivao jači a telo mu je počinjalo da se opasno naginje u stranu, ali iako su u lokalu svi ćutali, niko nije krenuo ka njemu, niko nije ni pokušao da ga prekine, niko ga nije nazvao pijanicom. I usred jedne rečenice - .. .svakodnevno zaslepljivanje ili upucavanje, ili korumpiranje, i šta mi uopšte zamišljamo da... - sručio se na stolicu i počeo da bulji u svoju čašu.
Zatim je jedan mladić u drugom kraju lokala ustaoi počeo da mu se suprotstavlja. Asam mora da se shvati politički, uzviknuo je, tamo su igrali ekonomski razlozi; a drugi jedan badža je stao na noge da ovom odgovori da se finansijskim stvarima ne može objasniti zašto jedan odrastao čovek udara batinom devojčicu sve dok je ne ubije; a posle njega je još jedan uzeo reč i izjavio: Ako ti tako misliš, onda ti nikad nisi bio gladan, salah, i onda si ti samo jedan krvavi romantičar koji smatra da ekonomija ne može čoveka da pretvori u zver. Čamča je sve jače stezao svoju čašu dok je galama rasla, vazduh izgledao sve gušći, zlatni zubi sevali u njegovo lice, tuđa ramena se trljala o njegova, laktovi ga ćuškali, zrak se pretvarao u juhu, a u grudima mu je srce počinjalo da gruva napreskok. Džordž ga je ščepao za članak i izvukao napolje, na ulicu. »Jesi li o-kej, badžo? Bledeo si i zeleneo.« Salad je klimao glavom u znak zahvalnosti, punim plućima udahnuo noć, pa se smirio. »Ma onaj rum i iscrpljenost«, rekao je. »Ja imam čudnu naviku da osećam svoje živce posle predstave. I vrlo često sam sav laskliman. Trebalo je da to znam.« Zini ga je gledala, a u očima joj je bilo nešto jače od saosećanja. Svetlucav pogled, likujući, tvrd. Nešto te je skroziralo, frajeru, izraz joj je bio zlurad. Nešto u vezi sa krvavim vremenom.
Kad se posle preležanog tifusa oporaviš, razmišljao je Čamča, ostaješ imun na tu bolest desetak godina. Ali ništa nije zauvek; antitela ti s vremenom nestaju iz krvi. I on je, zato, morao da prihvati činjenicu da mu u krvi više nije bilo imunizirajućih agenasa koji bi mogli da ga osposobe da podnosi indijsku stvarnost. Rum, palpitacije srca, duhovnu mučninu. Vreme za spavanje.
Ona nije htela da ga vodi svojoj kući. Uvek i samo hotel, sa zlatno-medaljonisanim mladim Arapima koji su se šepurili u ponoćnim hodnicima, sa bocama krijumčarenog viskija u rukama. U krevet se sručio s cipelama na nogama, otkopčanom kragnom, razlabavljenom kravatom i desnom i ukom prebačenom preko očiju; a ona, u hotelskom belom mantilu kupatilskom, od frotira, naginjala se nad njega i ljubila ga u vrh brade. »Reći ću ti šta se to tebi večeras desilo«, rekla je. »Moglo bi da se kaže da smo ti mi razbili ljušturu.«
On se, ljut, podigao u krevetu. »Pa, to je ono što je imutra«, siknuo je na nju. »Jedan Indus preveden na engleski medijum. Kad sam se ovih dana ljudima obraćao na hindustanskom, svi su bili jako učtivi. To sam ja.« Uhvaćen u pihtije usvojenog jezika, počinjao je da u indijskom Vavilonu čuje jedno zloslutno upozorenje: ne vraćaj se više ovamo. Kad silom zakoračiš i prođeš kroz ogledalo, u velikoj si opasnosti ako se vratiš natrag. Zrcalno staklo može da te na froncle iseče.
»Večeras sam toliko bila ponosna na Bupena«, rekla je Zini, ležući u krevet. »U koliko zemalja na svetu možeš da udeš u neku krčmu i da onako kreneš u diskusiju? Sa onakvom strašću, ozbiljnošću i poštovanjem okoline. Zadrži ti samo svoju civilizaciju, gospo’n-Žabac; meni se ova mnogo dopada.«
»Okani me se«, zavapio je. »Ne volim ljude koji me posećuju bez prethodnog upozorenja, zaboravio sam ona pravila o sedam crepova strpljenja i smernoj kabadi, ne mogu da čitam molitve, i nemam pojma o našim ceremonijama; a u ovom gradu u kojem sam odrastao, ja sam izgubljen ako se držim svojih principa. Ovo nije moj dom. Ovde dobijam vrtoglavicu jer imam osećaj da mi je to dom a ispađa da mi ipak nije. Od toga mi srce podrhtava a u glavi mi se vrti.«
»Ti si gluperda«, viknula je na njega. »Budalo! Povrati se, debilu prokleti! Znam da možeš.« Ona je bila vrtlog, sirena koja ga je mamila da se vrati svom starom sebi. Ali taj »seba« je bio mrtav, senka, duh koji nije hteo da postane fantom. U putničkoj torbi mu se nalazila avionska povratna karta za London, i on je bio rešen da je iskoristi.

*


»Ti se nikad nisi udavala«, rekao joj je dok su oboje budni ležali, u sitne sate. Zini je na to frknula kroz nos. »Ti si stvarno bio i suviše dugo odsutan. Zar me ne vidiš? Ja sam žena tamne puti.« I isprsivši se, odbacila je sa sebe čaršav da bi se kočoperila raskošju svog tela. Kad je ona banditska kraljica Fulan Devi izišla iz jaruge da se preda, i da je fotografišu, novine su odmah razorile njen sopstveni mit o njenoj legendarnoj lepoti. Postala je prosto, obično stvorenje, bez ikakve privlačnosti tamo gde je ranije magnetski priviačila. Tamna koža u severnoj Indiji. »Ja to ne prihvatam«, rekao je Saladin. »Valjda ne očekuješ od mene da u to poverujem.«
Ona se nasmejala. »Oh bože, pa ti još nisi postao pravi idiot! Kome je potrebna udaja? Ja sam morala da radim.«
I posle kraće pauze, odvratila mu je njegovim pitanjem. Dobro. A ti?
Ne samo oženjen, nego i bogat. »Pa, reci mi, onda: Kako živiš, zajedno sa tom tvojom,mamicom’?« Pa, u jednoj petospratnoj palati, na Noting Hilu. Tamo je, u poslednje vreme, bio počeo da se oseća nesigurno, jer ovi najnoviji provalnici nisu odnosili samo one uobičajene stvari kao što su video- i stereo-uređaji, već i vučjake-čuvare. Osećao je da je postalo nemoguće stanovati tamo gde kriminalni elementi kidnapuju i životinje. Pamela mu je rekla da je to stari običaj toga kraja. Još u Staro vreme, rekla mu je (za Pamelu je istorija bila podeljena na Prastaru eru, Mračno doba, Staro vreme, Britansku imperiju, Moderno vreme i Današnjicu), kučnapovanje je bilo unosan posao. Siromašni bi krali kučiće od bogataša, dresirali ih da zaborave svoja imena, pa bi ih posle ponovo prodavali njihovim ucveljenim, bespomoćnim bivšim vlasnicima u radnjama na Portobelo Roudu. Pameline priče o lokalnoj istoriji uvek su bile pune pojedinosti i često nepouzdane. »Oh, Bože-Gospode«, uzviknula je Zini Vakil, »ti moraš hitno sve da rasprodaš i da se odseliš odande. Ja znam te Engleze, svi su oni isti, pa bio to poslednji ološ il’ bogat svet. Ne možeš da se boriš sa njihovom krvavom tradicijom.«
Moja žena, Pamela Lavlejs, krhka kao porcelan, elegantna kao gazela, sećao se on. Ja pustim koren u žene koje volim. Banalnosti neverstva. On ih je gurnuo u stranu i pričao o svom poslu.
Kad je Zini Vakil saznala kako je Saladin Čamča zarađivao svoj novac, ona je iz sebe ispustila seriju vrisaka koja je jednog od onih Arapa sa zlatnim medaljonima primorala da im zakuca na vrata i uđe da bi video da li je kod njih sve u redu. I ugledao je jednu lepu ženu kako uspravno sedi u krevetu, dok su joj se niz obraze slivale i sa vrha brade kapljale suze koje su ličile na mleko bivolice; i, izvinjavajući se Čamči što je tako upao, on se brzo povlačio, govoreći, jao, izvini, drugar, izvini - al’ ti si ipak mnogo taličan badža, ’leba mi!
»Oh, siroti moj badžice«, govorila je Zini dašćući između provala smeha. »I te tvoje Angrez-barabe. Pa, oni su tebe načisto zajebali.«
Znači, njegov je posao za nju bio smešan. »Ali ja imam dar za podražavanje raznih vrsta izgovora«, rekao je ponosno. »I zašto da se njime ne koristim?«
»Joj, zašto da se njime ne koristim?!«, ona je sad njega podražavala, bacakajući se nogama po vazduhu. »Oh, gospodin-glumac, brkovi su vam opet otpali.«
Oh, bože moj.
Šta se to sa mnom događa?
Koji je to đavo?
U pomoć!
Pošto je on stvarno posedovao taj dar, istinski ga posedovao, on je bio Čovek sa Hiljadu i Jednim Glasom. Ako ste želeli da znate kako bi vaša flaša s paradajz-sosom govorila u televizijskoj reklami, i ako niste sigurni kako zvuči idealni glas vašeg krekera začinjenog belim lukom, onda je on pravi čovek za vas. Zahvaljujući njemu govorili su i tepisi u reklamama raznih firmi; on je podražavao glasove slavnih ličnosti, pa krčkanih zrna pasulja u prebrancu i zamrznutog graška-šećerca... Na radiju je mogao da vas ubedi da je on Rus, Kinez, Sicilijanac, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Jednom je u nekoj radio-drami sa trideset-i-sedam lica tumačio svaki pojedini glas, pod istim brojem pseudonima u najavi, i niko živi među mnoštvom slušalaca nije primetio da je sve to izveo samo jedan čovek. On je sa svojim ženskim ekvivalentom, Mimi Mamulijan, vladao radio-talasima Britanije. Njih dvoje su imali tako veliki komad »kolača« spikersko-naratorskog posla, da bi »bilo bolje«, kako je rekla Mimi, »da se ne pominje ona kontrolna Komisija za monopole, čak ni u šali«. Njen opseg je bio zapanjujući; mogla je da imitira glasove žena svake dobi, iz svakog kraja sveta, na svakoj tački vokalnog registra - od anđeoske Julije do đavolske Me Vest. »Ti i ja bi trebalo da se jednog dana venčamo, kad budeš imao malo vremena«, Mimi mu je jednom predložila. »Nas dvoje bismo mogli da budemo Ujedinjene nacije.«
»Ti si Jevrejka«, upozorio je on. »A ja sam tako vaspitavan da imam i neka gledišta o Jevrejima.«
»Pa, ja jesam Jevrejka«, slegnula je ramenima. »A ti si obrezan. Niko nije savršen.«
Mimi je bila sitna žena sa gustim crnim uvojcima. U Bombaju, Zini Vakil se protezala, zevala i isterivala druge žene iz njegovih misli. »Velika lova«, nasmejala se na njega. »Oni te plaćaju da ih imitiraš, sve dok ne moraju da te gledaju. Tvoj glas postaje čuven, ali oni kriju tvoje lice. Je l' imaš neku predstavu zašto? Je 1’ imaš bradavice na nosu, jesi li zrikav, i slično? Da li ti je ikad nešto o tome palo na pamet, batice? Ama, ti u glavi imaš zelenu salatu umesto mozga, časna reč.«
To je tačno, pomislio je on. Saladin i Mimi su bili legende neke vrste, ali sakate legende, tamne zvezde.
Gravitaciono polje njihovih sposobnosti privlačilo im je poslove, ali oni su bili nevidljivi, odbacivali su svoja tela da bi se »oblačili« u razne glasove. Mimi je na radiju mogla da postaje Botičelijeva Venera, mogla je da bude i Olimpija, Merilin Monro, bilo koja prokleta žena koja joj se svidala. Njoj je bilo svejedno kako je izgledala; ona je bila postala svoj glas, vredela je kao rudnik zlata, i tri mlade žene su bile beznadežno zaljubljene u nju. A i kupovala je razne posede. »Neurotično ponašanje«, priznala bi bez ikakvog stida. »Preterana potreba za puštanjem korena, zbog svih onih prevrata i potresa u jermensko-jevrejskoj istoriji. Neko očajanje zbog sve više godina i malih polipa otkrivenih u mom grlu. A imovina je tako smirujuća stvar, i ja nju svima preporučujem.« Posedovala je bivšu župničku kuću u Nofoku, farmu u Normandiji, kulu u Toskani, pa čak i morsku obalu u Čehoslovačkoj. »I sve to proganjaju duhovi«, objašnjavala je. »Zveket lanaca, jauci, krv na tepisima, utvare-žene u spavaćicama - čini. Niko se bez borbe ne odriče svoje zemlje.«
Niko osim mene, pomislio je Čamča, a neka seta ga je obrvavala dok je ležao pored Zini Vakil. Možda sam ja već neka utvara. Ali bar utvara koja ima avionsku kartu, uspeh, pare, ženu. Senka, ali senka koja živi u opipljivom, materijalnom svetu. Sa imovinom. Da, gospodine.
Zini mu je gladila kosu koja mu se kovrdžala oko ušiju.Ponekad, kad si smiren«, mrmljala je, »kad ne praviš smešne glasove ili kad ne glumiš nešto veliko, pa zaboraviš da te ljudi gledaju, ti izgledaš kao neka šupljina. Je 1’ znaš? Kao tabula raza, kao ono - nikog-nema-kod-kuće. Ja zbog toga ponekad pošizim i dođe mi da ti udarim šljagu. Da te k’o osica ujedem da bih te vratila u život. Ali to mene i rastuži. Baš si budala, ti, zvezdo velika sa licem pogrešne boje za njihove kolor-televizore, pa onda moraš da putuješ čak ovamo u vogland sa trupom od dva i po glumca i, povrh svega, da igraš ulogu noge od stola, samo da bi se pojavio u nekom pozorišnom komadu. Oni te šutiraju na-dva-gola i ti sve to trpiš, ti ih još voliš, a to je krvav ropski mentalitet, časna reč, Čamča«, uhvatila ga je za ramena i tresla, zajašivši ga tako da su joj zabranjene dojke bile blizu njegovog lica, »Salad-baba, il’ kako već hoćeš da se zoveš, tako ti svega, dođi kući.«
Njegov veliki prodor, onaj što je ubrzo učinio da novac izgubi smisao, bio je počeo sa malim: sa jednom dečijom televizijskom serijom nazvanom The Aliens Show po onim Munstrumima iz Rata zvezda a na način Ulice Sezam. Bila je to komedija situacije, o jednoj grupi vanzemaljaca, počev od simpatičnih pa do psihoneurotičnih likova, od onih iz životinjskog do onih iz biljnog sveta, pa i mineralnog, jer je to bila priča o jednoj umetničkoj steni u svemiru koja je mogla samu sebe da koristi kao majdan sirovina, pa da se zatim regeneriše na vreme za novu epizodu sledeće nedelje; ta stena se zvala Pigmalijen, a zbog kržljavog smisla za humor producenata ove serije, bilo je u njoj jedno prosto stvorenje koje je stalno podrigivalo, nešto slično rigajućem kaktusu, koje je došlo sa jedne pustinjske planete s kraja vremena: to je bila Matilda, Austrelijenka, a osim nje i tri groteskno pneumatične, raspevane svemirske sirene zvane Alien Korns, možda zato što se moglo leći među njih, pa zatim i jedna ekipa sa Venere koju su sačinjavali skukavci, sprej-slikari podzemnih železnica i duševna braća koja su sebe nazivala Alije-nacija, a ispod jednog kreveta u svemirskom brodu koji je bio glavno mesto radnje živeo je Bagzi, džinovski kukac-balegar sa Nebule Krabe, koji je pobegao od svog oca; zatim ste u jednom tanku za ribe mogli da nađete Kefalosa, superinteligentnu divovsku morsku školjku koja je volela da jede Kineze; a onda je tu bio i Ridli, najstravičniji među likovima serije, koji je ličio na jednu sliku Frensisa Bejkona - puna usta zuba vijore na kraju jedne slepe mahune - i koji je bio opsednut glumicomSigurni Viver. Zvezde ove serije - (njen Žabac i gca Gica) bili su Maksim i Mama-Alijenka, moderan, otmen i kicoški odeven duo sa zapanjujućim frizurama, likovi koji su želeli da budu - šta drugo? nego - televizijske znamenite ličnosti. Njih su igrali Saladin Čamča i Mimi Mamulijan, te su menjali svoje glasove uporedo sa svojim kostimima, a da ništa ne govorimo o njihovim kosama koje su se iz kadra u kadar kretale od purpurne do jarko crvene, stajale dijagonalno i tri stope visoko na njihovim glavama ili lolalno iščezavale; ili o njihovim licima i udovima, jer su ii|ih dvoje bili kadri da sve to menjaju, da nameštaju i izmeštaju noge, ruke, noseve, uši, oči, a svaka je promena dočaravala i drukčije akcente iz njihovih legendarnih, protejskih ždrela. Ono zbog čega je taj šou postao hit bilo je korišćenje poslednjeg krika kompjuterske tehnike slikovitog prikazivanja stvari. Svaka pozadina bila je simulirana: svemirski brod, pejzaži drugih svetova, intergalaktički »gejm-šou«-studiji; a i glumci su bili procesovani kroz mašine, obavezni da četiri sata dnevno provode pokopani ispod poslednjeg protetičkog »mejk-apa« koji im je omogućavao - čim bi se video-kompjuteri aktivirali - da izgledaju upravo onako kao i simulacije. Maksim Alien (Ejlijen-stran), svemirski plejboj, i Mama, nikad poražena galaktička šampionka u rvanju, a inače univerzalni televizijski glas za reklamiranje svih mogućih artikala, prekonoć supostali senzacija. Procvat je bio na vidiku; Amerika, Evrovizija, svet.
Kako se The Alien Show širio, tako je počeo da privlači i političku kritiku. Konzervativci su ga napadali zbog preterane stravičnosti, preterane seksualne eksplicitnosti (Ridli je očigledno doživljavao erekciju kad god je intenzivno mislio na gcu Viver), a i zbog preterane neprirodnosti, morbidnosti. Radikalni komentatori su krenuli da napadaju njegovu stereotipnost, njegovo naglašavanje predstave o bićima iz svemira kao o nakazama, njegov nedostatak pozitivnih predstava. Čamča se našao pod pritiskom da napusti šou; odbio; postao meta napada. »Nevolje me čekaju kad se vratim kući«, rekao je Zini. »Taj prokleti šou nije nikakva alegorija. To je samo zabava. Cilj mu je da se dopadne.«
»Kome da se dopadne?« ona je htela da zna. »A osim toga, oni te čak i sad puštaju u emisije samo onda kad ti lice prekriju gumom i na glavu ti nabiju crvenu periku. Velika stvar, deluxe, ja ti kažem.«
»Stvar je u tome«, rekla mu je kad su se sutradan probudili, »dragi moj Salad, da ti stvarno lepo izgledaš, tu nemaš pitaš. Koža ti je kao mleko, iz Engleske vraćena. A pošto je sad Džibril kidnuo, ti bi mogao da ga naslediš. Ozbiljno mislim, časna reč. Njima je potrebno neko novo lice. Vrati se kući i onda možeš da budeš sledeći, veći nego što je bio Bač-čan, veći i od Farište. Tvoje lice nije tako smešno kao njihova.«
Kad je bio mlad, ispričao joj je, svaka faza njegovog života, svaka ličnost koju je probao na sebi, izgledala mu je otrežnjujući privremena. Nesavršenstvo mu nije smetalo, jer je on bio kadar da lako zamenjuje jedan momenat drugim, jednog Saladina drugim. Ali danas su mu te promene počinjale da bivaju bolne; arterije mogućnog bile su počele da se zakrečavaju. »Nije mi lako da ti to kažem, ali ja sam sad oženjen čovek, i to ne samo ženom negoi životom.« Opet omicanje akcenata. »Ja sam došao u Bombaj iz jednog razloga, stvarno, i to nije bio taj komad. On je sad u svojim kasnim sedamdesetim, i ja neću imati još mnogo prilika. On nije bio na predstavi; Muhamed mora da ode na svoju planinu.«
Moj otac, Čangez Čamčavala, posednik čarobne lampe. »Čangez Čamčavala! Nemoj da se zezaš, i nemoj da misliš da ćeš moći da odeš kod njega bez mene«, zapljeskala je rukama. »Moram da uredim frizuru i nokte na nogama.« Njegov otac, taj čuveni usamljenik! Bombaj je bio kultura ponavljanja već urađenog. Njegova arhitektura je podražavala onu oblakodersku, njegova kinematografija je beskonačno ponovo izmišljala Veličanstvenih sedam i Ljubavnu priču, obavezujući svoje junake da poštede barem jedno selo od indijskih pljačkaša, dakoita, a sve svoje junakinje da barem jednom u svojim filmskim karijerama umru od leukemije, i to najpoželjnije na samom početku. I bombajski milioneri su bili stekli naviku da uvoze svoje živote. Čangeova nevidljivost bila je jedan indijski san o indijskimkrorepatima«-velikim lovanima, »penthauziranim« nesrećnicima Las Vegasa; ali san nije bio fotografija, uostalom, a Zini je to želela da vidi svojim očima. »On se mršti na ljude, kad je loše raspoložen«, upozorio je Saladin. »To niko ne veruje, dok mu se ne dogodi, ali to je sušta istina. Kako se on samo mršti! Kakve grimase pravi - kao one, k’o pesnice, izbočene siktave nakaze, Gargameli, na kamenim žlebovima starih zdanja. A osim toga, on je čistunac, i tebe će sigurno nazvati droljom i, sve u svemu, ja ću verovatno morati da se posvađam s njim - tako je pisano.«
Zašto je Saladin Čamča bio došao u Indiju: za oproštaj. To je bio njegov posao u starom rodnom gradu njegovom. No, da li da oproštaj da ili da ga dobije, to nije znao da kaže.

*


Bizarni vidovi trenutnih okolnosti u kojima je živeo mister Čangez Čamčavala: on je sa svojom novom ženom, Nasrinom Drugom, pet dana nedeljno boravio na svom visokim-zidovima-ograđenom imanju sa vilom, nazvanom Crvena tvrđava, na Pali Hilu, u kvartu koji su mnogo volele filmske zvezde; ali svakog vikenda, on se bez žene vraćao u svoju staru kuću u Skandal Pointu, da provodi dane odmora u izgubljenom svetu prošlosti, u društvu prve, i mrtve, Nasrine. Osim toga: pričalo se da je njegova druga žena odbila da kroči u staru kuću. »Ili joj to nije dopušteno«, pretpostavila je Zini na zadnjem sedištu tamno zastakljene limuzine »mercedes« koju je Čangez bio poslao da im pokupi sina. Kad se i Saladin smestio pozadi, Zini Vakil je, puna poštovanja, prošaputala, Luudo!
Čamčavalin biznis sa fertilizatorima, Čangezova imperija đubriva, bila je viđena za ispitivanje od jedne državne komisije zbog utaje poreza i izbegavanja plaćanja carine na uvoz sirovina, ali to nije zanimalo Zini. »E sad ću da vidim«, rekla je, »kakav si ti u stvari.«
Pred njima se otvarao Skandal Point. Saladin je osećao kako prošlost navaljuje na njega kao plima, kako ga preplavljuje i davi, puneći mu pluća svojom povampirenom (povratničkom) slanoćom. Ja danas nisam svoj, pomislio je. Srce mu je treperilo. Niko od nas nije svoj. Niko od nas nije ovakav.
U to vreme su postojale čelične kapije kojima se rukovalo daljinskim upravljačima iz kuće, i jedna takva je sad bila začepila onaj trošni trijumfalni luk, slavoluk. Kapija se otvorila uz lagano zujanje da Saladina pusti u to zdanje izgubljenog vremena. Kad je u bašti ugledao onaj orah u kojem je, prema očevom tvrđenju, bila čuvana njegova duša, ruke su počele da mu se tresu. On se skrivao iza neutralnosti činjenica. »U Kašmiru«, ispričao je Zini, »tvoje drvo rođenja je neka vrsta finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni orah može se uporediti sa dospelom polisom osiguranja života; to je vredno drvo koje se može skupo prodati za svadbu ili za start u život. Odrastao čovek sekirom obara svoje detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta nesentimentalnost prosto optužuje, zar ne?«
Limuzina se zaustavila ispod fasadnog trema. Zini je ćutala dok su se njih dvoje penjali uz šest stepenica ka ulaznim vratima, gde ih je dočekao stari sluga, lakej u beloj livreji sa mesinganim dugmetima, čiju je šokantno neočekivanu sedu kosu Čamča odmah prepoznao, prevodeći je, u sećanju, u crnu, nekad kao grivu tog istog Valaba koji je upravljao kućom kao njen maior domus u Staro vreme. »Oh, Bože, Valabhai«, uspeo je nekako da izgovori, pa je zagrlio starca. Sluga se s mukom osmehnuo. »Ostarelo se, mladi baba; a ja mislio da me nećete prepoznati.« Odveo ih je kroz kristalno teške hodnike palate, i Saladin je shvatio da se tu gotovo ništa nije promenilo, i to, očigledno, namerno. I to je tačno, objasnio mu je Valab - kad je beguma umrla, Čangez Sahib se zakleo da će kuća biti njen spomenik. I zato se tu ništa nije promenilo od dana njene smrti - slike, nameštaj, ćase za sapune, figurine sukobljenih bikova od crvenog stakla i porcelanskih balerina iz Drezdena - sve je to ostalo onako kako je nekad stajalo; isti magazini na istim stočićima, ista ona zgužvana hartija u istim koševima, kao da je i sama kuća umrla sa njom, pa se balsamovala. »Mumificirana«, rekla je Zini, izgovarajući neizgovorljivo, kao i obično. »O, bože, pa to je prilično vampirski, zar ne?« I u tom trenutku, sluga Valab je otvarao dvokrilna vrata koja su vodila u plavi salon, kad je Saladin Čamča ugledao duh svoje majke.
Kriknuo je a Zini se okrenula na svojim petama. »Eno, tamo!« pokazivao je prema dalekom, zamračenom kraju hodnika, »nema spora, video sam onaj njen prokleti sari sa novinskim dezenom, sa svim onim krupnim naslovima, onaj sari koji je nosila onog dana kad je, kad je...«, ali sad je Valab bio počeo da mlatara rukama kao neka slaba ptica, nesposobna da leti: »Znate, baba, bila je to samo Kasturba, vi je niste zaboravili, moja žena, samo moja žena.« Da, moja ajah Kasturba sa kojom sam se igrao u onim škrapama među stenama na obali: sve dok nisam odrastao i bez nje otišao tamo, u onu uvalu gde je stajao onaj čovek sa naočarima u ramu od slonovače. »Pokorno vas molim, baba, nemojte da se ljutite, jer kad je beguma umrela, Čangez Sahib je mojoj ženi poklonio nekoliko njeni’ ’aljina, i vi nemate ništa protiv? Vaša majka je bila tako darežljiva žena da je za života uvek davala i kapom i šakom.« Kad je Čamča povratio svoju ravnotežu, osećao se budalasto. »Za ime boga, Valab«, promrmljao je. »Za ime boga. Ja stvarno nemam ništa protiv.« U Valaba je onda ponovo ušla neka stara krutost; pravo na slobodu govora staroga sluge dopuštalo mu je da prekoreva. »Izvinite me, baba, ali vi ipak ne bi trebali da hulite na Boga.«
»Gle kako se čovek preznojava«, reče mu Zini kao pozorišni šaptač. »Pa, on se ukočio od straha.« Kasturba je ušla u sobu, ali iako je njen ponovni susret sa Čamčom bio dosta topao, u vazduhu se ipak osećala neka nepravda. Valab je izišao da donese pivo i kolu s konjakom, a kad se i Kasturba izvinila i otišla, Zini odmah reče. »Nešto je tu sumnjivo. Ona se kreće kao vlasnica ove gajbe. Gledaj samo kako se ona drži. A matori je bio klot uplašen. Kladim se da njih dvoje nešto mućkaju.« Čamča je pokušao da bude razuman. »Pa, oni su ovde gotovo sve vreme sami, možda i spavaju u gospodarevoj spavaćoj sobi i jedu iz finih tanjira, i nije čudo ako ovo osećaju kao svoju kuću.« Ali je pri tom mislio kako je Kasturba, u onom starom sariju, stravično ličila na njegovu majku.
»Toliko si dugo stranstvovao«, iza njega se začuo glas njegovog oca, »da sad ne umeš da praviš razliku između jedne žive ajah i svoje preminule mame.«
Saladin se okrenuo da prihvati melanholičnu pojavu jednog oca koji je sad bio smežuran kao stara jabuka, ali koji je ipak uporno nosio skupa italijanska odela iz vremena kad je bio krupan i mesnat. A kako je sad bio izgubio one svoje popajske dolaktice i stomak Blutoa, činilo se da u svojoj odeći tumara kao čovek u traganju za nečim što ne može sasvim tačno da identifikuje. Stajao je na vratima i gledao svog sina, a nos i usta su mu bili skvrčeni i sprčkani čarolijom godina uvenuća u slabu krivotvorinu njegovog nekadašnjeg demonskog lica. Čamča je već pomalo shvatao da njegov otac više nije bio u stanju da nekog uplaši, da je izgubio svoju moć opčinjavanja ljudi i da je sad samo jedan uvrnuti starkelja na putu za groblje; dok je Zini sa izvesnim razočaranjem zapazila da je kosa Čangeza Čamčavale konzervativno kratka, a pošto je nosio kožne, jako uglačane, cipele sa pertlama, ni priča o njegovim strašno dugačkim noktima na nožnim prstima nije bila verovatna; kad se ajah Kasturba vratila, pušeći cigaretu, i prošetala se pored njih troje - oca sina švalerke - idući polako ka plavoj velurskoj česterfild- sofi sa udobnim »kapitone«-leđnim i ručnim naslonima, na koju je sela, smeštajući svoje telo isto onako senzualno kako bi učinila neka filmska starleta, iako je ona bila žena dobro zašla u godine.
Samo što je Kasturba završila sa svojim šokirajućim ulaskom i smeštanjem, Čangez je skoknuo i prošao pored svog sina, pa se posadio na sofu pokraj bivše ajah. Zini Vakil, čije su oči svetlucale skandal-pointskom poentom, tiho siknu na Čamču: »Zatvori usta, mili. Tako si ružan.« A na vratima, sluga Valab, gurajući kolica s pićem, bez emocija je gledao kako njegov dugogodišnji poslodavac prebacuje jednu ruku preko ramena njegove žene koja se nije bunila.
Kad se predak, tvorac, pokaže kao satana, njegovo se dete često ponaša usiljeno. I Čamča je sad čuo sebe kako pita oca: »A moja maćeha, dragi oče? Je li dobro?«
Starac se obratio Zini. »On nije ovako sladak prema tebi, je l’ da? Mora da ti je s njim tužno u životu.« A zatim i svom sinu, ali oporijim tonom. »Ti se ovih dana pitaš kako je moja žena? Ali nju uopšte ne interesuje kako si ti. Ona sad neće da se s tobom upoznaje. Šta ona ima tebi da oprašta? Ti nisi njen sin. A dosad, možda, ni moj.«
Ja nisam došao da se s njim tučem. Čuj, jarče matori. Ja ne smem da se tučem. Ali ovo, ovo je nepodnošljivo. »U kući moje majke«, Čamča kriknu melodramatično, gubeći bitku sa samim sobom. »Ova država smatra da je tvoj biznis prljav, a i tvoja duša je pokvarena. Gledaj šta si ti njima uradio! Valabu i Kasturbi. Tim svojim parama. Koliko te je to koštalo? Da im otruješ život. Ti si bolestan čovek.« Stao je ispred oca, bukteći od pravedničkog besa.
Valab, sluga, neočekivano se umeša. »Baba, sa svim dužnim poštovanjem, izvin’te me, al’ šta vi znate? Vi ste otišli od kuće i sad dolazite ’vamo da sudite o nama.« Saladin se osećao kao da mu tlo izmiče pod nogama; on je buljio u pakao. »Istina je da nas on plaća«, nastavljao je Valab. »Za naš rad, a i za ovo što vidite. Za to.« Čangez Čamčavala je još čvršće stezao neopiruća ramena služavke.
»Koliko plaća?« viknu Čamča. »Valab, za koliko para ste se vas dvojica sporazumeli? Koliko za prodaju tela tvoje žene?«
»Kakva budala«, prezrivo reče Kasturba. »U Engleskoj obrazovan i tako to, ali mu i dalje slama u glavi. Dolaziš, bre ’vamo i traćiš velike reči k’o što su u kući moje majke i tome slično, al’ možda je ti i nisi baš tol’ko voleo. Al’ mi smo je voleli, svi mi. Nas troje. I mi na ovaj način održavamo njen duh u životu.«
»To je puđa, mogli bi da kažemo«, začu se Valabov tihi glas. »Jedan čin obožavanja.«
»A ti«, progovori Čangez Čamčavala, tiho kao njegov sluga, »ti dolaziš ovamo, u ovaj hram. Sa svojim neverništvom. Mister, ti stvarno imaš petlju.«
I konačno, Zini Vakil ga izdade: »Okani se toga, Salad«, rekla je, krenuvši da sedne na ručni naslon česterfild-sofe, pored starca. »Zašto si takav namčorčić? Nisi ni ti anđeo, batice, a ovi su ljudi izgleda sredili svoje stvari o-kej.«
Saladin je otvorio usta, pa ih opet zatvorio. Čangez je tapšao Zini po kolenu. »On je došao, draga moja, da optužuje. Došao da se osveti za svoju mladost, ali mi smo stvar okrenuli tumbe i on je zbunjen. I mi sad moramo da mu pružimo šansu, a ti moraš da budeš sudija u ringu. Neću da mi on sudi, ali od tebe ću prihvatiti i ono najgore.«
Kopile. Matoro kopile. Hteo je da me obori s nogu, da izgubim ravnotežu, i evo me gde ipak stojim posle jednog aperkata. Neću da govorim, a i zašto bih, neću ovako, to je poniženje. »Bio jednom«, reče Saladin Čamča, »jedan buđelar pun funti, a beše i jedno pečeno pile.«

*


Za šta je sin optuživao oca? Za sve: zbog uhođenja ličnosti jednog deteta, zbog krađe sveg njegovog novca ispod one duge, zbog izgnanstva. Zbog toga što ga je okrenuo onom što on možda nikad ne bi postao. Pravljenju-čoveka-od-njega. Zbog onog šta-da-kažem-svojim-prijateljima. Zbog nepopravljivih rascepa i uvredljivih oproštaja. Zbog predavanja obožavanju Alaha sa novom ženom i zbog bogohulnog poštovanja seni pokojne žene. A iznad svega, zbog njegovog čarobnog-lampizma, i zbog toga što je jedan od onih otvori-se-sezamista. Njemu je sve lako dolazilo, šarm, žene, bogatstvo, moć, društveni položaj. Samo je protrljaj i -puf - duh, želja, i odmah je gospodar, smesta. On je bio otac koji je sinu najpre obećao a zatim za sebe zadržao čarobnu lampu.

*


Čangez, Zini, Valab, Kasturba nisu se ni maknuli sa mesta i bili su bez reči, sve dok zajapureni Saladin Čamča nije, zbunjen, prestao da govori. »Kakvo duhovno nasilje, posle toliko vremena«, rekao je Čangez nakon ćutanja. »Baš tužno. Prođe čitavih četvrt veka, a sin ti još kuka zbog sitnih grehova prošlosti. O, sine moj. Ti moraš prestati da me nosiš po svetu kao papagaja na svom ramenu. Šta sam ja? Propalitet. Nisam ja tvoj Starac od Mora. Suoči se s tim, mister: neću više ništa da ti objašnjavam.«
Saladin Čamča je kroz jedan prozor ugledao onaj četrdesetogodišnji orah. »Obori ga«, rekao je ocu. »Obori ga, prodaj ga, i pošlji mi lovu.«
Čamčavala stade na noge i ispruži desnu ruku. I Zini, ustajući, prihvati ruku kao plesačica koja prima buket cveća; istog časa, Valab i Kasturba se smanjiše i pretvoriše u poslugu, kao da je neki zidni sat tiho otkucao vreme ludaje. »Tvoja knjiga«, rekao je on Zini. »Ja imam nešto što bi ti volela da vidiš.«
Njih dvoje iziđoše iz sobe; a nemoćni Saladin, posle jednog trenutka lakog posrtanja, zlovoljno krenu njihovim stopama. »Namćorčiću«, nestašno ga Zini pozva preko svog ramena. »Dođi, izvuci se iz neosvesti, odrasti već jednom.«
U Čamčavalinoj zbirci umetničkih predmeta, pod krovom njegove palate, tu, u Skandal-Pointu, nalazio se i veliki broj slikanih tkanina Hamza-nama, delova onog niza iz šesnaestog veka na kojima su slikovito prikazani prizori iz života jednog junaka koji je možda bio, a možda i nije bio onaj čuveni Hamza, Muhamedov stric kome je džigericu pojela žena Hind dok je ležao mrtav na Uhudskom bojnom polju. »Meni se ove slike sviđaju«, rekao je Čangez Čamčavala Zini, »jer tu je junaku dopušteno da padne. Gledaj samo koliko su često morali da ga izvlače iz škripca.« Te slike su takođe predstavljale rečitu potvrdu teze Zini Vakilo eklektičkoj, hibridizovanoj prirodi indijske umetničke tradicije. Moguli su dovodili umetnike iz svih krajeva Indije da rade na tim slikama; individualni identitet bio je potopljen da bi stvorio jednog mnogoglavog, mnogorukog (pomoću mnogo raznih kičica) Nadumetnika koji je, doslovno, bio indijsko slikarstvo. Jedna je ruka crtala mozaičke podove, druga ljudske figure, a treća bi slikala oblačno nebo kineskog izgleda. Na poleđini tkanina bile su priče koje su išle uz naslikane prizore. Te slike su tada bile prikazivane kao neki film: podizane su pred gledaoce, dok je neko glasno čitao te junačke priče. Na Hamza-namama možete videti kako se persijske minijature stapaju sa stilovima Kannada- i Keralan-slikarstva, a i kako hindu i muslimanska filozofija formiraju svoju karakterističnu kasnomogulsku sintezu.
Jedan div uhvaćen u stupicu, a njegovi ljudski mučitelji zabadaju mu koplja u čelo. Jedan čovek, vertikalno raspolućen od vrha glave do prepone, i dalje drži svoj mač dok pada. Na sve strane penušave lokve prolivene krvi. Saladin Čamča je gnječio svoje pesnice. »Divljaštvo«, glasno je rekao svojim engleskim glasom. »Sušto varvarsko uživanje u tudem bolu.«
Čangez Čamčavala je ignorisao svog sina, gledao je samo u Zini, a ona mu je stalno uzvraćala poglede. »Naša je vlada ćiftinska, mlada damo, je l’ se slažeš? Ja sam im celu ovu zbirku ponudio da uzmu džabe-gratis, je l’ ti to znaš? Samo da je negde smeste kako treba, da sagrade neku galeriju. Ove tkanine, kao što vidiš, nisu u prvorazrednom stanju... ali oni to neće. To njih ne zanima. A u međuvremenu, svakog meseca dobijam ponude iz Am’rike. I to kakve ponude! Da ne veruješ. Al’ ja to ne prodajem. To je naše kulturno nasleđe, draga moja, nasleđe koje nam S. A.D. svaki dan odnose. Ravi Varma-slike, Chandela-bronzu, Jaisalmer-mramorne rešetke. Mi sebe prodajemo, zar ne? Oni svoje buđelare bacaju na naše trotoare, a mi klečimo pokraj njihovih nogu. Naše Nandi-sVike bikova završavaju u tamo nekim ,kibic’-prozorima il’ alkovnima u Teksasu. Ali tebi je sve to poznato. Ti znaš da je Indija danas jedna slobodna zemlja.« Zaćutao je, ali Zini je čekala; imao je još nešto da kaže. I on to reče: »Jednog dana, ja ću uzimati i dolare. Ne zbog para. Zbog zadovoljstva što sam kurva. Što sam postao niko-i-ništa. I manje od toga.« A posle toga, konačno, nastupi prava bujica reči iza reči i manje od toga. »Kad umrem«, reče Čangez Čamčavala Zini, »šta ću ja da budem? Jedan par praznih cipela. To je moja zla kob, koju mi je on priredio. Ovaj glumac. Ovaj pretvarač. On je od sebe napravio jednog imitatora nepostojećih ljudi. Ja nikog nemam ko bi išao mojim stopama, ko bi davao ono što sam ja stvorio. To je njegova osveta: ukrao mi je potomke.« Osmehnuo se, pomilovao ju je po ruci i prepustio je svom sinu. »Ja sam joj rekao što sam imao da joj kažem«, obavesti on Saladina. »A ti i dalje nosi one pečene piliće za kući. Ja sam se njoj izjadao. A sad ona mora da presudi. Takav je naš dogovor.«
Zini Vakil priđe starcu i njegovom šlampavom, preraslom odelu, stavi mu svoje dlanove na obraze, i poljubi ga u usta.

*

Nakon što ga je Zini izdala u kući nastranosti njegovog oca, Saladin Čamča je odbio da se s njom viđa ili da odgovara na njene poruke koje je ostavljala na hotelskom desku. Poslednja predstava Milionerke bila je izvedena; turneja je bila završena. Došlo je vreme za povratak kući. Posle koktel-partije završne večeri, Čamča je pošao na spavanje. U liftu se našao sa jednim mladim bračnim parom, očigledno u medenom mesecu, koji je slušao muziku iz svojih »vokmen«-slušalica. Mladi čovek je promrmljao prema svojoj ženi: »Čuj, reci mi. Da li ti ja i sad ponekad izgledam kao stranac?« A ženica, osmehujući se nežno, zatresla je glavom, ne čujem te, i skinula slušalice. On je ponovio, ozbiljno: »Kao stranac, da 1’ ti i sad, ponekad, tako izgledam?« A ona je, sa nepromenjenim osmehom, samo začas naslonila obraz na njegovo visoko koščato rame. »Da, ponekad«, rekla mu je, i ponovo stavila slušalice. I on je isto učinio, izgledajući sasvim zadovoljan njenim odgovorom. A tela im se vratiše ritmovima slušane muzike. Čamča je na svom spratu izišao iz lifta. Zini je sedela na podu, leđima naslonjena na vrata njegove sobe. Kad su ušli u sobu, ona je sebi nalila jedan veliki viski sa sodom. »Ponašaš se kao dete«, rekla mu je. »Treba da se stidiš.«
Tog dana, po podne, on je dobio paket od svog oca. U paketu su se nalazili samo komadić drveta i mnoštvo novčanica, ne rupija nego funti sterlinga: pepeo jednog oraha, tako reći. Saladin je bio pun rudimentarnih osećanja, a pošto se Zini pojavila, on je postao meta. »Ti misliš da te ja volim?« rekao je, govoreći namerno opako. »Misliš da ću ja ostati ovde s tobom? Ja sam oženjen čovek.«
»Nisam ja ni želela da ti ovde ostaneš zbog mene«, rekla mu je. »Ja sam to, iz nekog razloga, želela zbog tebe.«
Nekoliko dana ranije, gledao je jednu indijsku dramatizaciju Sartrove priče sa temom o stidu. U originalu, muž sumnja u vernost svoje žene i postavlja joj zamku da je uhvati u prevari. Slaže je da mora da ide na službeni put, ali se nekoliko sati docnije vrati da bi je uhodio. Kleči vireći kroz ključaonicu njihovih ulaznih vrata. Zatim oseti da neko stoji iza njega, okrene se, ne ustajući, a iza njega stoji ona, gledajući ga odozgo sa odvratnošću i gađenjem. Ta slika, kako on kleči a ona ga gleda odozgo, sartrovski je arhetip. Ali u indijskoj verziji, muž koji kleči ne oseća nikog iza svojih leđa; njega žena iznenadi; on se, stojeći, suočava sa njom ravnopravno; oboje besne i viču, sve dok ona ne zaplače i on je ne zagrli, i tako se pomire.
»Kažeš da treba da se stidim«, gorko je Čamča rekao Zini. »I to mi kažeš ti, koja nemaš stida. U stvari, to može da bude i jedna nacionalna karakteristika. Ja počinjem da podozrevam da Indijcima nedostaje neophodan moralni rafinman za pravo osećanje tragedije, i da oni zato ne mogu stvarno da shvate predstavu o stidu.«
Zini Vakil dokrajči svoj viski. »O-kej, ne moraš više ništa da mi kažeš.« Podigla je ruke uvis. »Predajem se. I sad idem. Mister Saladin Čamča. Ja sam verovala da ste vi još živi. Da još dišete, ali nisam bila u pravu. Ispalo je da ste sve vreme bili mrtvi.«
I još je jednu stvar rekla, pre nego što je, mlečnooka, prošla kroz vrata. »Ne dajte, mister-Saladine, da vam ljudi prilaze i suviše blizu. Pustite ih samo kroz vašu samoodbranu, da bi vam te barabe zarile nož u srce.«
Posle toga, tu nije imalo više šta da se kaže. Avion je uzleteo i napravio viraž iznad grada. A negde dole, ispod Saladina, njegov je otac oblačio sluškinju u haljine svoje mrtve žene. Novi plan za regulaciju saobraćaja bio je dobro zakrčio centar grada. Političari su pokušavali da prave karijere odlaženjem na padjatre - u hodočašća pešačenjem kroz zemlju. A bilo je i grafita koji su kazivali: Savet političarima: Samo je jedan korak od padjatre do Pakla. A ponekad i do Asama.
Glumci su se mešali u politiku: MGR, N. T. Rama Rao, Bachchan. A Durga Khote se žalio da je jedno udruženje glumaca u stvari »front crvenih«. Saladin Čamča, u avionu- let 420 - zatvorio je oči; i osećao je, sa velikim olakšanjem, ona indikativna pomeranja i sređivanja u svom grlu koja su mu ukazivala na činjenicu da mu je glas bio počeo da se sam, za svoj račun, okreće svom pouzdanom, engleskom biću.

Prva uznemirujuća stvar koja se Mr Čamči na tom letu dogodila, bilo je to što je među putnicima prepoznao ženu iz svog sna.

4


Ta žena koju je sanjao bila je manjeg rasta i ne tako otmena kao ova stvarna, ali onog trenutka kad ju je Čamča ugledao kako hoda tamo-amo stazama duž redova sedišta u avionu Bostan, on se setio svog noćnog košmara. Posle odlaska Zini Vakil, bio je utonuo u nemiran san, i nešto je predosetio: imao je viziju jedne žene-bombašice, teroristkinje, sa izvesnim gotovo nečujno mekim glasom kanadske akcenatske provenijencije, čije su ga dubina i melodičnost podsećale na šum okeana slušan sa velike udaljenosti. Žena iz sna bila je tako pretovarena eksplozivima da je delovala više kao velika bomba nego kao mala bombašica; a žena koja se šetala avionskim stazama, držala je u naručju bebu koja je, po svim izgledima, mirno spavala, bebu tako vešto ututkanu u pelene i povoje, uz same ženine grudi, da Čamča nije mogao da vidi više od jednog uvojka novorođene kosice. Pod utiskom svog zapamćenog sna, on je uobražavao da je ta beba u stvari jedan paket pun štapina dinamita, ili neka vrsta one tik-tak-paklene mašine, te je bio na ivici krika kad je došao k sebi i sebe oštro ukorio. Bila je to upravo ona vrsta glupave igre koju je batalio i ostavio iza sebe. A on je, u stvari, bio fini čovek u zakopčanom odelu, na putu za London, u jedan udoban i miran život.
Putovao je sam, izbegavajući društvo ostalih članova glumačke trupe Prospero, koji su u svojim Fancy-a-Do-nald-majicama bili razbacani po jeftinoj turističkoj klasii pokušavali da na krutim vratovima cimaju glavama levo-desno u stilu indijskih natyam-plesačica, izgledali glupo u sarijima Benarsi, preterano cugali onaj jeftin avionski šampanjac, dosađujući prezirom-opterećenim stjuardesama koje su, budući Indijke, shvatale da su ti glumci osobe jeftine sorte. Oni su se, ukratko, ponašali u stilu običnog nepriličnog dramatanja. Zena koja je nosila bebu gledala je na neki svoj način kroz bledolike glumce ili ih je pretvarala u pramenove dima, toplotne opsene, duliove. Za čoveka kao što je bio Saladin Čamča, ponižavanje englestva od strane samih Engleza, bila je stvar i suviše bolna za razmišljanje. On se okrenuo svojim novinama u kojima je čitao o demonstracijama bombajskih železničara koje je policija rasterala šmrkovima. Novinski izveštač je pri tom slomio ruku; a i foto-aparat su mu razbili. Policija je objavila svoju »izjavu«. Ni izveštač niti neka druga osoba nisu bili namerno napadnuti. I Čamča je utonuo u avionski san. Grad izgubljene istorije, oboreno drveće i nenamerni napadi iščezli su iz njegovih misli. Kad je malo kasnije otvorio oči, doživeo je drugo iznenađenje na tom makabrističkom putovanju. Jedan čovek je prolazio pored njega idući ka klozetu. Nosio je bradu i jeftine umbralne naočare, ali Čamča ga je ipak prepoznao: tu, putujući inkognito u ekonomskoj klasi leta AI-420, bio je iščezli superstar, živa legenda, Džibril Farišta, lično.
»Jesi li lepo pajkio?« Shvatio je da je to pitanje bilo njemu upućeno, ali je okrenuo glavu od te prikaze velikog filmskog stara da bi bacio pogled na isto tako neobičnu pojavu jednog neverovatnog Amerikanca sa bejzbol-kapom na glavi, naočarima u metalnom okviru i neonski zelenoj majici na kojoj su se grčili isprepleteni i bleštavo zlatni oblici jednog para kineskih zmajeva. Čamča je tog stvora bio isključio iz svog vidnog polja, pokušavajući da se uvuče u ljušturu svoje privatnosti, ali privatnost više nije bila moguća.
»Zovem se Judžin Damsdej i stojim vam na raspolaganju«, i čovek-zmaj pruži jednu svoju ogromnu crvenu šaku. »Na vašem raspolaganju i na onom od strane Hrišćanske straže.«
Sanjivi Čamča zatrese glavom. »Vi ste neko vojno lice?«
»Ha! Ha! Da, gospodine, moglo bi i tako da se kaže. Ja sam jedan ponizan pešadinac, gospodine, u Gardi Svevišnjeg.« Oh, Garda Svevišnjeg, šta mi reče. »Ja sam čovek od nauke, gospodine, a moja misija je bila i ostala misija, i, dopustite mi da dodam, privilegija da posetim vašu veliku naciju da bih se upustio u bitku sa najopasnijom đavolijom koja je u ljudski um ušla pravo iz muda.«
»Nisam vas dobro razumeo.«
Damsdej spusti ton. »Ja vam pričam o onom majmunskom sranju, gospodine. O darvinizmu. O evolucionističkoj jeresi gospodina Čarlsa Darvina.« Po njegovom tonu sudeći, bilo je jasno da mu je ime izmučenog, Bogom-opsednutog Darvina bilo isto toliko odvratno kao i ime ma kog drugog repatog zloduha, Belzebuba, Asmodeusa ili samog Lucifera. »Ja stalno upozoravam vaše zemljake«, poveravao mu se Damsdej, »da se čuvaju od g. Darvina i njegovih đela. Uz pomoć mojih ličnih pedeset-i-sedam slajdova koje sam im prikazivao. A nedavno sam i govorio, gospodine, na banketu povodom Dana Svetskog Razumevanja »Rotari«-kluba, u Kočinu, Kerala. Govorio sam o svojoj otadžbini, o njenim mladim ljudima. Ja mislim da su oni izgubljeni, gospodine. Ti mladi ljudi Amerike: ja ih vidim kako se u svom očajanju okreću drogama, pa čak - ja sam otvoren čovek - i seksualnim odnosima pre braka. I to sam rekao onda a to sad kažem i vama. Kad bih ja verovao da je moj čukun-čukun-dedica bio šimpanzo, pa ja bih, lično, bio prilično, potišten.«
Džibril Farišta je sedeo preko puta i gledao kroz prozor. U avionu je počinjalo prikazivanje filma, pa su avionska svetla bila utuljena. Žena sa bebom u naručju je i dalje bila na nogama, šetajući tamo-amo, verovatno da bi svoju bebu smirivala. »I kako se sve to srozalo?« upitao je Čamča, osećajući da se od njega očekuje neki prilog.
Njegov sused je malo oklevao. »Ja verujem da je tu bila neka greška u rezoniranju«, reče on najzad. »To bi bila moja najbolja pretpostavka. Ne vidim kako bi oni dobri ljudi tamo bili u stanju da vode međusobne razgovore da nisu verovali da sam ja završio svoj posao.«
Čamča je bio malo zbunjen. On je smatrao da bi u zemlji vatrenih vernika mišljenje da je nauka neprijatelj Boga moglo lako da nađe pristalice; ali dosađivanje rotarijanaca u Kočinu pokazalo mu je da greši. U treperavoj svetlosti filma u avionu, Damsdej je nastavljao, svojim glasom bezazlenog vola, da priča priče protiv samog sebe, i to bez i najmanjeg nagoveštaja da zna šta čini. Pri kraju krstarenja, rekao je, oko veličanstvene prirodne luke kočinske, u koju Vasko da Gama beše uplovio tragajući za začinima i tako pokrenuo čitavu onu istoriju istoka-i-zapada, oslovio ga je jedan deran pun pst-pst-ova i hey-mister-okays. »Haj, vi, tuna, yes! ’Oćete li ha-šiš, Sahib? Hej, misteramerica. Yes, ujkasem, vi ’oćete afion, best quality, top price? Okay, a možda ’oćete kokain, yes?«
Saladin je počeo, bespomoćno, da se kikoće. Taj događaj ga je pogodio kao neka Darvinova osveta: ako je Damsdej smatrao onog sirotog, viktorijanskog, uštirkanog Darvina odgovornim za američku kulturu drogiranja, bilo je divno da baš on, na drugoj strani Zemljine lopte, bude viđen kao predstavnik upravo te etike protiv koje se tako žestoko borio. Damsdej ga je pogledao sa izrazom bolnog prekorevanja. Bila je to teška sudbina biti Amerikanac u tuđem svetu a ne nagađati zašto ste tako nesimpatični.
Nakon što se Saladinu omakao taj kikot, Damsdej je utonuo u sumoran, povređeni dremež, ostavljajući Čamču njegovim sopstvenim mislima. Da li bi filmove u avionu trebalo smatrati za posebno zlu, nasumičnu mutaciju forme, one koja će s vremenom izumreti usled prirodne selekcije, ili su, pak, oni budućnost kinematografije?
O budućnosti tih uvrnutih »akcionih« filmova u kojima večito igaju Šeli Long i Čevi Čejz, bilo mu je grozno i da misli; bila je to vizija Pakla... Čamča se upravo vraćao u san kad su se kabinska svetla upalila; projekcija filma se zaustavila; a iluziju bioskopa zamenila je ona druga, kad se na televiziji gledaju vesti, jer je sad četvoro naoružanih ljudskih prilika vikalo trčeći stazama aviona.

*

Putnici tog aviona zarobljenog od strane vazdušnih pirata - »hajdžekera«, držani su u neizvesnosti, kao taoci, sto jedanaest dana, usamljeni na svetlucavoj pisti oko koje su se kovitlali i sudarali veliki peščani talasi pustinje, jer kad su četvoro pirata, tri muškarca i jedna žena, prinudili pilota da aterira, niko od njih nije mogao da odluči šta da se radi s putnicima. Oni nisu sleteli na neki međunarodni aerodrom, nego na jednu apsurdnu ludoriju od staze za sletanje džambo-džeta koju je za svoje zadovoljstvo bio izgradio lokalni šeik u svojoj omiljenoj pustinjskoj oazi, do koje je vodila auto-strada sa šest traka, veoma popularna među usamljenim mladićima i devojkama koji su se tuda sporo vozili svojim kolima i koketirajući kroz prozore buljili jedni u druge... ali čim je avion na letu 420 tu aterirao, auto-stradu su zakrčila oklopna kola, transporteri sa vojnicima, limuzine sa lepršavim zastavicama. I dok su se diplomati pogađali oko sudbine tog putničkog aviona, da li da ga napadnu ili da ga ne napadnu, dok su pokušavali da odluče da li da pristanu na zahteve ili da ostanu čvrsti po cenu ljudskih života, avion je bila opkolila velika tišina i nije mnogo vremena prošlo pre nego što su počele opsene.
U početku su stalno tekli događaji, »hajdžekerski« kvartet bio je pun elektriciteta, nervozan i željan pucanja, sa spremnim prstom na orozu. Ovo su najgori trenuci, pomislio je Čamča dok su deca vrištala a strah se širio kao fleka; sad svi možemo otići Bogu na istinu. Zatim su oni zavladali svima - tri muškarca i jedna žena, svi visoki, niko maskiran, svi lepi - i oni su bili glumci, i oni su sad bili zvezde, repate zvezde ili meteori, i oni su sad imali svoja umetnička imena na sceni. Dara Singh, Buta Singh, Man Singh. Zena se zvala Tavlina. Ona žena iz Čamčinog sna beše bezimena, kao da mu snivačka mašta nije imala vremena za pseudonime; ali je i Tavlina, kao ona sanjana, govorila sa kanadskim naglaskom, glatkoivičnim, sa onim otkrivajućim zaokrugljenim O. Posle spuštanja aviona u oazu Al-Zamzam, putnicima, koji su svoje zarobljivače gleđali sa onom opsesivnom pažnjom s kojom ukočeni mungos gleda kobru, postalo je jasno da je u lepoti trojice muškaraca bilo nečeg pozerskog, neke amaterske ljubavi prema riziku i smrti, što ih je navodilo da se često pojavljuju na otvorenim vratima aviona i izlažu svoja tela profesionalnim snajperima koji su se sigurno skrivali među palmama oaze. Žena se držala podalje od takvih gluposti i izgledala je kao da se obuzdava da ne grdi svoju trojicu kolega. Delovala je kao žena koja nije svesna svoje lepote, a to ju je i činilo najopasnijim članom njihove četvorke. Čamči je palo u oči da su ti mladići bili preterano osetljivi i samodopadljivi da bi mogli poželeti da vide krv na svojim rukama. Da bi im bilo teško da ubijaju; oni su tu došli da bi se pojavili na televiziji. Ali Tavlina se tu nalazila nekim poslom. On ju je držao na oku. Ovi muškarci to ne znaju, pomislio je. Oni žele da se ponašaju onako kako su se ponašali »hajdžekeri« koje su gledali u filmovima i na televiziji; oni su realnost koja majmuniše grubu predstavu o sebi, oni su gliste koje gutaju svoje sopstvene repove. Ali ona, ta žena, zna... kad su se Dara, Buta, Man Sing šepurili i kočoperili, ona je postajala tiha, duboko zamišljena, i putnicima je uterivala strah u kosti.
Šta su to oni hteli? Ništa novo. Nezavisnu domovinu, slobodu veroispovesti, oslobođenje političkih zatvorenika, pravdu, otkupninu i bezbedno ekspedovanje u zemlju njihovog izbora. Mnogi putnici su počeli da saosećaju sa njima, iako su bili pod stalnom pretnjom pogubljenja. Ako živite u dvadesetom veku, onda vam nije teško da sebe vidite u onima, očajnijim od vas, koji traže da svet bude skrojen po njihovoj volji.
Nakon što su sleteli, vazdušni pirati su oslobodili većinu putnika a zadržali njih pedeset, odlučivši da je pedeset najveći broj osoba koje mogu komotno da nadziravaju. Žene, deca, Siki - svi su oni bili pušteni. Ispostavilo se da je Saladin Čamča bio jedini član trupe Prospero Players koji nije dobio slobodu; našao se prepušten nastranoj logici situacije, ali umesto da bude uzrujan što je zadržan, njemu je bilo drago što je mogao da vidi leđa svojim raskalašnim kolegama; baš dobro što se kurtalisao tog šljama, pomislio je.
Naučnik-kreacionista Judžin Damsdej nije bio u stanju da shvati zašto hajdžekeri nisu imali nameru da i njega oslobode. Stao je na noge, ljuljajući se na svojoj velikoj visini kao oblakoder usred uragana, i počeo da izvikuje neke reči histerične rastrojenosti. Potočić slina curio mu je pri tom iz jednog ugla usana; on je to uklanjao jezikom, oblizujući se grozničavo. A sad. čujte vi mene, budžovani, štaću ja da vamkažem, jer što je faking mnogo MNOGO je, i kakvajeto i otkudvam ta ideja da vi... i tako dalje, on je, u kandžama svog košmara u budnom stanju, baljezgao sve dok mu nije prišao neko iz piratske četvorke, očigledno žena, koja je potegla kundak svoje kratke puške i razbila mu rasklepetanu vilicu. I još grđe i gore: kako se balavi Damsdej oblizivao u trenutku kad mu je kundak zalupio vilicu, vrh jezika mu se otfikario i sleteo u krilo Saladina Čamče; a za jezikom ubrzo i njegov bivši vlasnik. Judžin Damsdej, bezjezičan i raspamećen, pao je u glumčevo naručje.
Izgubivši jezik, Judžin Damsdej je stekao slobodu. Ubeđivač je uspeo da svoje zarobljivače ubedi predajući im svoj instrument za ubeđivanje. Oni nisu hteli da se staraju o ranjenom čoveku; a onda, tu je pretila i opasnost od gangrene i tome slično, te se on tako pridružio egzodusu iz aviona. U tim prvim ludim satima, svest Saladina Čamče se stalno vrtela oko pitanja vezanih za pojedinosti - jesu li im to automatske puške ili polumašinke, kako su uspeli da sav taj metal prošvercuju u avion, koji su to delovi tela u koje mogu da ti pucaju a da ipak ostaneš živ, koliko li, to četvoro, mora da su uplašeni, koliko obrvani strahom od sopstvene smrti... i sad, kad je Damsdej otišao, on je očekivao da će sedeti sam, ali dođe jedan čovek, sede na staro mesto kreacioniste i reče, Ti nemaš ništa protiv, je l’ da, jer čoveku je ti ovakvim cirkusima potrebno društvo. To je bio filmski star, Džibril.

*


Posle prvih nervoznih dana provedenih u avionu na zemlji, tokom kojih su trojica hajdžekera u turbanima dolazili sasvim blizu opasnih ivica ludila, vrišteći u pustinjsku noć, Barabe, dođite da nas uhvatite, ili, za promenu, O bože, bože, oni će nam poslati one jebene komandose, one mame-svoje-jebuće Amerikance, daa, i Britance koji sestre svoje tucaju, sortu li im njihovu - trenuci kad su preostali taoci zatvarali oči i čitali molitve, jer su se uvek najviše plašili kad su hajdžekeri pokazivali znake slabosti - a posle tih ispada sve se opet smirivalo i počinjalo da liči na normalno stanje. Dva puta dnevno, jedno usamljeno vozilo donosilo je Bostanu hranu i piće, i ostavljalo na pisti. Taoci su morali da izlaze i unose kartonske kutije s namirnicama, dok su ih hajdžekeri držali na oku, iz bezbednosti n avionu. Osim ove dnevne posete, nije bilo drugih veza sa spoljnim svetom. Radio-aparat se bio ućutao. Izgledalo je kao da je taj incident bio zaboravljen, kao da je bio toliko neprijatan da su ga prosto izbrisali iz evidencije. »Te barabe su nas pustile da istrulimo«, vrištao je Man Sing, a taoci su mu se voljno pridružili. »Hijras! Chootias!
- Govna!«
Svi su bili obujmljeni vrućinom i tišinom, i sad su im utvare počinjale da svetlucaju u uglovima očiju. Najnapetija osoba među taocima, mladić s brađicom i gustom kovrdžavom kosom, budio se pred zoru i vrištao od straha, jer mu se pričinjavao ljudski kostur kako jaše na kamili preko peščanih prudova. Drugi neki taoci videli su kugle u boji kako vise na nebu, ili čuli klepet nekih ogromnih krila. Trojica hajdžekera pali su u duboku, fatalističku čamu. Jednog dana, Tavlina ih je pozvala na savetovanje u »repu« aviona; taoci su čuli glasove pune ljutnje i besa. »Ona im govori da treba da objave ultimatum«, rekao je Džibril Farišta Čamči. »Jedan od nas talaca mora da bude ubijen, ili tako nešto.« Ali kad su se pirati vratili, Tavlina nije bila sa njima, a izraz obeshrabrenosti u njihovim očima bio je sad obojen i stidom. »Izgubili su petlju«, šapnuo je Džibril. »Niko ne sme. I šta li je sad ostalo našoj Tavlini bibi? Nula. Čabar.«
A šta je ona uradila:
Da bi svojim zarobljenicima, ali i kolegama-piratima, dokazala da pomisao na neuspeh ili predaju neće nikad oslabiti njenu rešenost, ona se iz svoje trenutne povučenosti ponovo pojavila u čelu aviona, u odeljku prve klase sa barom i foteljama, i stala ispred talaca kao stjuardesa kad demonstrira proceduru obezbeđenja. Ali umesto da stavi na sebe grudnjak za spasavanje i podigne crevo za naduvavanje grudnjaka i tako dalje, ona je brzo svukla sa sebe svoju široku crnu galabiju, jedinu odeću koju je nosila, i ostala pred njima gola-golcata, kako bi svi mogli da vide arsenal njenog tela - granate kao posebne grudi između njenih prirodnih sisa i štapine dinamita lepljivom trakom pričvršćene oko njenih bedara, upravo onako kako se bila pojavila u Čamčinom snu. Zatim je ponovo navukla na sebe haljinu i progovorila slabim, dalekim, šumovitim okeanskim glasom. »Kad se u svetu rodi neka velika ideja, neki veliki cilj, tu se onda postavljaju izvesna suštinska pitanja«, promrmljala je. »Istorija nas pita: kako mi to stremimo tom cilju? Jesmo li beskompromisni, odlučni, jaki, ili ćemo se pokazati kao sluge vremena u kojem živimo, sluge koje su za kompromis, koje se prilagođavaju i predaju?« Njeno telo je davalo odgovor na ta pitanja.
Dani su, tako, i dalje prolazili. Zatvorene, ograđene, uzavrele okolnosti njegovog sužanjstva, odjednom i bliske i daleke, delovale su na Saladina Čamču tako da je poželeo da se raspravlja sa tom ženom - nepopustljivost takođe može da bude jednostrano ludilo, hteo je da joj kaže, može da bude i tiranija, ali krta, lomna, dok ono što je fleksibilno može da bude i humano, i dovoljno snažno da bi opstalo. Ali, naravno, ništa joj nije rekao već je pao u apatičnost, u mrtvilo dana. Džibril je otkrio u džepu naslona sedišta ispred sebe pamflet koji je napisao uklonjeni Damsdej. Čamča je dotle već bio zapazio sa kakvom je odlučnošću filmski star pružao otpor navali sna, te zato nije bio iznenađen kad ga je video da recituje i uči napamet redove iz pamfleta kreacioniste, dok su mu ionako teški kapci padali sve niže, a on ih silom vraćao i širom otvarao oči. Pamflet je dokazivao da su čak i naučnici danas marljivo posvećeni radu na ponovnom pronalaženju Boga, jer kad su jednom dokazali postojanje jedne jedine unificirane sile od koje su elektromagnetizam, gravitacija i jake i slabe sile nove fizike sve sami aspekti, avatari - božanske inkarnacije, tako reći, ili, pak, anđeli, šta bismo onda tu mogli imati drugo do onu od svega najstariju stvar - jedno vrhovno biće koje upravlja celim Stvorenjem sveta... »Je l’ shvataš - ono što naš prijatelj kaže je sledeće: ako moraš da biraš između neke vrste bestelesnog polja sile i stvarnog živog Boga, za šta bi se ti opredelio? Dobro pitanje, ah? Ti ne možeš da se moliš nekoj električnoj struji. Besmisleno je da od neke vrste nevidljivih talasa tražiš ključ od Raja.« Zatvorio je oči, pa ih onda, uz trzaj, ponovo otvorio. »Sve samo krvavo lupetanje«, besno je rekao. »Muka mi je od toga.«
Posle prvih dana, Čamča nije više osećao Džibrilov zadah iz usta, jer niko u tom svetu znoja i strepnje nije ništa bolje mirisao. Ali nemoguće je bilo ne zapažati njegovo lice, na primer, njegove velike purpurne podočnjake od nespavanja-, modre fleke i neko oleozno lučenje iz očiju. Onda se njegovo opiranje snu konačno završilo, i glava mu je klonula na Saladinovo rame, posle čega je spavao četiri dana bez ijednog buđenja.
Kad je ponovo došao k svesti, video je da ga je Čamča, uz pomoć onog mišusličnog taoca s bradicom, nekog Đalandrija, bio preneo na jedan prazan red sedišta u centralnom bloku. Otišao je u toalet da mokri, što je činio jedanaest minuta, i vratio se sa izrazom pravog straha u očima. Ponovo je seo pored Čamče, ali ni reči nije rekao. Dve noći kasnije, Čamča ga je čuo kako se ponovo bori protiv navale sna. Ili, kako se pokazalo: protiv snivanja.
»Deseti najveći vrh sveta«, čuo je Čamča kako ovaj mrmlja, »jeste Ksiksabangma Feng, osam hiljada i trinaest metara visok. Anapurna je deveti, osam hiljada i sedamdeset osam.« Ili bi počeo sa drugog kraja. »Prvi, Čamolungma, osam hiljada osamsto četrdeset osam metara. Drugi, Kz, osam hiljada šeststo jedanaest. Pa Kančenđunga, osam hiljada petsto devedeset osam, pa zatim Makalu, Daulagiri, Manaslu. Nanga Parbat, osam hiljada sto dvadeset i šest metara.«
»Je l’ ti brojiš planinske vrhove od osam hiljada metara da bi zaspao?« upitao ga je Čamča. Veći su od ovaca, ali ipak ih nema toliko.
Džibril Farišta je malo buljio u njega; zatim je klimnuo glavom, pa odlučio da mu kaže. »Ali ne da bih zaspao, prijatelju moj. Već da bih ostao budan.«
I tada je Saladin Čamča saznao zašto je Džibril Farišta bio počeo da se plaši spavanja. Svakom je neko potreban za razgovor, a Džibril još nikom nije bio pričao o onom što mu se desilo kad se najeo onih nečistih svinja. Te iste noći, počeli su mu snovi. U tim vizijama on je uvek bio prisutan, ali ne on, Džibril, kao takav, već kao svoj imenjak (arhanđel Gavrilo): »Ali ja tu ne mislim na svoje tumačenje uloge, Buzdo, ja sam on, on je ja, a ja sam taj krvavi arhanđeo, Gavrilo, Gabrijel, Džibril, u svojoj krvavo prirodnoj veličini.«
Čamča. I Džibril je, kao Zini Vakil, veselo reagovao na Saladinov nadimak. »Joj, badžo. To me stvarno golica. Golica me do upišavanja. Prema tome, ako si ti ovih dana neki engleski čamča, možeš to i da ostaneš. Mister Sali, Salata Čamča od Buzdingema. Al’ neka to bude samo naša šala.« Džibril Farišta je na svoj način propuštao da primećuje kad nervira Ijude. Buzdovan, Buzda, moj stari (drugar) Chum-ča: Saladin ih je sve mrzeo kad su ga zvali po nadimku. Ali nije mogao ništa. Sem da ih mrzi.
Možda je to tako bilo zbog tih nadimaka, a možda i nije, tek Saladin je nalazio da je Džibrilovo snoviđenje-otkrovenje patetično, anti-klimaktično, jer šta je to bilo tako čudno u njegovim snovima ako se on u njima pojavljivao kao anđeo? U snovima se svašta događa, i zar su ti njegovi snovi stvarno otkrivali nešto više od jedne banalne vrste egomanije? Ali Džibril se preznojavao od straha: »Stvar je u tome, Buzdo«, pravdao se on, »što mi se taj san, kad god zaspim, nastavlja odande gde se prekinuo. Isti san na istom mestu. Kao da je neko prosto zaustavio video-rekorder, kad sam ja izišao iz sobe. Ili, ili. Kao da je on taj badža koji je stalno budan, i to ti je, dakle, jedan krvav košmar. Njegov krvavi san: o nama. Ovde. Čitav san.« Čamča je piljio u njega. »Stvarno šašavo«, rekao je Džibril. »I ko ti ga zna da li anđeli ikad spavaju, na stranu snovi. I ja ti zvučim šašavo. Ali, da li sam ja u pravu il’ nisam?«
»Da, zvučiš mi šašavo.«
»Pa šta se to, onda, do đavola«, zavapio je on, »događa u mojoj glavi?«

*


Što je duže izbegavao san, više je pričljiv bio, te je počeo da zabavlja taoce i hajdžekere, kao i zapuštenu posadu aviona, let 420, pilote i one ranije prezrive stjuardese i nekad vedre ostale članove letećeg personala, koji su sad izgledali tužno umoljčani u jednom uglu aviona, i bili čak i bez onog ranijeg oduševljenja za beskonačno igranje remija - da ih zabavlja svojim sve ekscentričnijim teorijamao reinkarnaciji, upoređujući njihov boravak na improvizovanoj pisti pored oaze Al-Zamzam sa drugim periodom trudnoće, govoreći svima da su svi oni sada mrtvi za ovaj svet, ali u procesu regeneracije, ponovo stvarani. Izgledalo je da ta ideja njega donekle bodri, mada su mnogi taoci želeli da ga obese, pa je on zato skočio na jedno sedište da im objasni da će dan njihovog oslobođenja biti dan njihovog novog rođenja, što je predstavljalo izvestan optimizam koji je njegove slušaoce smirio. »Čudno ali istinito!« uzviknuo je. »To će biti dan nula, a pošto će to biti naš zajednički rođendan, svi ćemo mi od tog dana nadalje biti apsolutno istih godina, do kraja naših života. Kako biste nazvali pedesetoro dece koje u jednom cugu rodi ista majka. Bog-sveti-zna. Pedesetorke. Do đavola!«
Reinkarnacija je za razjarenog Džibrila bila termin ispod čijeg su se oklopa skupljali mnogi zbrkani pojmovi vavilonski: feniks-iz-pepela, uskrsnuće Hristovo, transmigracija u trenutku smrti - preseljenje duše Dalaj-lame u telo novorođenčeta... takve stvari bile su se izmešale sa avatarima Višnua, metamorfozama Jupitera koji je podražavao Višnua prihvatajući oblik bika; i tako dalje, uključujući, naravno, napredovanje ljudskih bića kroz uzastopne cikluse života, čas kao života bubašvaba, čas kao kraljeva, ka onom blaženstvu »nemaš-više-vratiš«. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi najpre odbrodio. Čamča se nije štrapacirao da protestuje zbog toga što u većini primera iz Džibrilovih monologa preobraženje nije zahtevalo smrt individue; u novo telo se, po njemu, ulazilo kroz druge dveri. Džibril, u punom zamahu, sa rukama kojima je oholo mahao kao krilima, nije podnosio da ga neko prekida. »Ako staro ne izumre - kapirate moju poruku - mlado nikad neće biti što biti može.«
Ponekad su se te tirade završavale i suzama. Farišta bi u svojoj iscrpljenosti-iznad-svake-iscrpljenosti gubio prisustvo duha i obarao glavu svoju na Čamčino rame, dok bi ga Saladin - jer produženo sužanjstvo razjeda izvesna oklevanja kod sužanja – milovao po licu, ljubeći mu teme, de, de, de. U drugim prilikama, Čamču bi ipak nadvladala ozlojeđenost. I kad je Farišta i po sedmi put citirao onaj otrcani vic o Gramšiju, Saladin je u svom osujećenju dreknuo - Možda se to baš tebi događa, galamdžijo, tvoje staro ja crkava a onaj tvoj anđeo-iz-snova pokušava da se u tvom mesu okoti.

*


»Je l’ hoćeš da čuješ nešto stvarno šašavo?« Posle sto i jednog dana, Džibril je ponudio Čamči još jedno svoje poverljivo saopštenje. »Je l’ hoćeš da znaš zašto sam ja ovde?« I odmah mu je rekao. »Zbog jedne žene. Da, gazda. Zbog krvave ljubavi mog krvavog života. Žene sa kojom sam proveo ukupno tri zarez pet, dana. Zar ti to ne dokazuje da sam ja ćaknut? Q.E.D. (Quod erat demonstrandum), Buzdo, drugaru stari.«
I: »kako da ti ja to objasnim? Ciglo tri i po dana tog zbivanja; a koliko je dana čoveku potrebno da bi shvatio da mu se dogodilo nešto najlepše u životu, ona najdublja stvar, ono-što-biti-mora, ljubi te tvoja Zora? Kunem ti se: kad sam je poljubio, počele su da vrcaju jebene varnice - jebale-mamu-svoju ako nisu vrcale, daa, verovao-ne-verovao; ona je rekla da je to bio statički elektricitet iz tepiha, ali ja sam i ranije ljubio mačke u hotelskim sobama, a ovo mi se dogodilo definitivno prvi put, definitivno prvi-prvcati put. Krvavi elektrošokovi, čoveče, i ja sam morao da đipim u rikverc od bola.«
Nije mogao da nađe reči da nju opiše, tu svoju ženu od čistog planinskog leda sazdanu, da izrazi kako mu je bilo onog trenutka kad mu se život nalazio dole, pored nogu, razbijen u paramparčad, a ona postala njegov smisao. »Ne, ti to ne shvataš«, odustao je. »Možda ti nisi nikad sreo osobu zbog koje bi prešao ceo svet, zbog koje bi sve ostavio, prosto izišao i uzeo avion. Ej, ona se popela na Mont Everest, čoveče! Na visinu od osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara, ili možda osam hiljada sedamsto četrdeset dva metra i trideset centimetara. Do samog vrha. Ti misliš da ja ne bih mogao da sednem u džambo-džet zbog takve žene?«
Što je Džibril Farišta upornije nastojao da objasni svoju opsednutost planinarkom Alelujom Koun (Sišarkom), to je Saladin više pokušavao da sebi dočara Pamelin lik, ali bez uspeha, ona mu se nije pojavila. Isprva je to mogla biti Zini koja mu je dolazila u sećanje, njena slika, a posle izvesnog vremena, više nikog nije bilo. Džibrilova strast je počinjala da razdražuje Čamču, da ga ispunjava besom i osećanjem osujećenosti, ali on to nije primećivao; samo ga je potapšao po leđima, razvedri se, Buzdo, nećemo još dugo ovako.

*


Sto desetog dana, Tavlina je prišla malom taocu s bradicom, Đalandriju, i zapretila prstom. Naše strpljenje je na kraju, objavila je; poslali smo dva ultimatuma koji su ostali bez odgovora, i zato je vreme da padne prva žrtva. Upotrebila je tu reč: žrtva. Pogledala je Đalandrija pravo u oči i izrekla mu smrtnu kaznu. »Ti si prvi na redu. Otpadniče izdajico kopile.« Posadi aviona je naredila da se pripremi za uzletanje, jer nije htela da letelicu izlaže riziku od napada spolja posle izvršenja kazne, pa je vrhom cevi svog revolvera počela da gura Đalandrija ka otvorenim vratima u čelu aviona, dok je on vrištao i molio za milost. »Ona je strašno pronicljiva«, rekao je Džibril Čamči. »Badža je podšišani sirdar.« Đalandri je bio prva meta zbog svoje odluke da odbaci turban i skrati kosu, zbog čega je postao otpadnik od svoje vere, podstrigani indijski plemić - sirdardži. Engleski: Cut-Sird - sedmoslovna osuda; žalba višem sudu ne igra.
Đalandri je pao na kolena, neka fleka se širila na stražnjici njegovih pantalona, Tavlina ga je vukla za kosu ka vratima aviona. Niko se nije ni maknuo s mesta. Dara Buta Man Sing su okrenuli glave od tog prizora. On je klečao zadnjicom prema otvorenim vratima; ona ga je naterala da se okrene, pucala mu je u potiljak i on se prevrnuo i pao na pistu. Tavlina je zalupila vrata.
Man Sing, najmlađi i »najživčaniji« član četvorke, dreknuo je na nju: »A kud ćemo sad? Oni će na svako prokleto mesto sigurno poslati komandose. Mi smo sad najebali.«
»Mučeništvo je privilegija«, blago je rekla. »A mi ćemo biti kao zvezde; kao sunce.«

*


Sneg je zamenio pesak. Evropa zimi, ispod svog belog, promenljivog saga, svog sablasno belog svetlucanja naviše kroz noć. Alpe, Francuska, obrisi obale Engleske, bele stene što se dižu do izbeljenih livadskih prostranstava. I mister Saladin Čamča sa svojim na glavu nabijenim crnim polucilindrom društvenog statusa koji dole treba pokazati. Svet je bio ponovo otkrio let AI-420 »boinga« 747 zvanog Bostan. Dole ga je pratio radar; radio-poruke su pucketale. Da li tražite dozvolu za sletanje? Ali ta dozvola nije bila zatražena. Bostan je kružio iznad obale Engleske kao neka divovskka morska ptica. Galeb. Albatros. Na instrumentu koji je pokazivao količinu goriva, kazaljka je padala: ka nuli.
Kad je došlo do sukoba, svi su se putnici iznenadili, jer ovog puta trojica hajdžekera nisu se raspravljala sa Tavlinom, tu više nije bilo besnog šaputanja zbog goriva ili onog šta-se-ti-tu-zajebavaš, već samo nemog stajanja po strani; nisu čak ni jedno s drugim razgovarali, kao da su bili izgubili svaku nadu, a onda je Man Sing prasnuo i krenuo ka njoj. Taoci su gledali borbu na život i smrt, nemoćni da bilo šta učine, jer je u avionu bilo zavladalo osećanje odvojenosti od stvarnosti, neka vrsta očekivanja nevažne slučajnosti, neki fatalizam, tako reći. Svi su legli na pod aviona, a njen nož se zario u njegov stomak i izišao tek ispod njegovog grudnog koša. I to je bilo sve, trenutno zbivanje koje je samo doprinosilo njegovoj prividnoj nevažnosti. A zatim, onog trenutka kad se ona uspravila, izgledalo je kao da su se svi probudili, i svimaje postalo jasno da ona stvarno ozbiljno misli na svoj posao, da ga ona završava, prošavši ceo put; i sad je držala u ruci onu žicu za aktiviranje svih igala granata ispod svog ogrtača, svih onih fatalnih sisa, i, mada su u tom trenutku Buta i Dara jurnuli ka njoj, ona je ipak trgnula žicu, i zidovi aviona su se srušili.
Ne, nije to bila smrt: rođenje!

II MAHAUND




Kad se Džibril (Gavrilo) predaje onom neizbežnom, kad sa svojim teškim očnim kapcima klizi ka vizijama svog anđelisanja, on prolazi pored svoje u-njega-zaljubljene majke koja ga naziva jednim drukčijim imenom - Šejtan, baš kao što se i sam đavo, Šejtan, zove - isto ime istom - jer on se, brate, zavitlava noseči one podnevne čabriće sa ručkovima za službenike u gradu, jer on je pravi vragolan- seče ona, pri tom, vazduh, svojom rukom - jer taj mali lupež stavlja muslimanske porcije jela na poslužavnike sa ///rtćiu-rtevegetarijanskim čabrićima, pa se mušterije dižu na oružje. Đavolak jedan, grdi ga majka, ali ga zatim zagrli- mali moj mili farišta (anđelče), kaže ona - dečaci su ipak samo dečaci; a on pored nje pada u san, rastući sve više dok pada, i on to svoje padanje počinje da oseća kao bekstvo, praćeno dahom majčinog glasa iz daljine upućenog njemu- baba, gle kako rasteš, kako Ogroman postaješ, au-au, dete! - aplauz. On je pravi džin, bez krila, on je nogama svojim trupio na horizont a rukama je zagrlio sunce. U svojim ranim snovima on vidi početke, vidi Sejtana sunovraćenog s neba u ambis, kako se grčevito hvata za granu najviše Stvari - lote-drveta sa kraja krajeva sveta, koje stoji ispod Prestola, pa Šejtan promašuje, srlja nadole, i pljas. Ali on je i dalje živeo, nije bio, nije mogao da bude mrtav, i pevao je dole iz pakla svoje nežne pesme sa zavodljivim stihovima. O te slatke pesme koje je on znao! Sa kćerima svojim kao vraškom grupom koja ga podupire, da, sa njih tri koje se zovu Lat Manat Uza,[5] cure bez majke što se smeju zajedno sa svojim Abom (ocem) što se iza svojih podignutih ruku kikoću na Džibrila, E da znaš kakav trik mi čuvamo za tebe - pa opet kikot - za tebe i onog Biznismena[6] na Planini. Ali pre Biznismena, ima i drugih priča - evo ga, tu je arhangel Džibril; on otkriva zamzamski izvor Egipćanki Hagar, te sad ona, ostavljena od proroka Ibrahima, zajedno s njihovim detencetom, u pustinji, može da pije hladnu vodu sa izvora i da tako preživi. A docnije, pošto je Džurhum sručio u Zamzam blato i zlatne gazele, te je izvor bio neko vreme izgubljen, eto ti opet njega, upozoravajući na to onoga Mutaliba od Crvenih čadora, oca onog deteta sa srebrnom kosom, koje je zatim postalo otac Biznismenov. A Biznismen: evo i njega!
Ponekad, kad spava, Džibril postaje svestan, bez sna, sebe kako spava, sebe kako sanja sopstvenu svest o svom snu, a onda ga uhvati panika. O Bože, uzvikne on, O predobri Alahu-Bože, ja sam već ugasio načisto. Ušle mi bubice u glavu, pošandrcao sam totalno, postao sam ludak, izgubljeni majmun-đoka. Osećam se baš onako kako se osećao Biznismen kad je prvi put ugledao arhanđela: pomislio je da je šenuo i hteo da se baci sa stene, sa visoke stene, sa stene na kojoj je izraslo jedno kržljavo lote-drvce, sa stene visoke kao krov sveta.
Evo ga, dolazi: penje se uz brdo zvano Šišarka i ide ka onoj pećini. Srećan mu rođendan: danas je navršio četrdeset-četvrtu. Ali i ako grad iza i ispod njega buči sred svetkovine, on se i dalje vere, sam. Nema za njega rođendanskog poklona, novog odela lepo složenog na donjem kraju njegovog kreveta. Čovek asketskog ukusa. (Kakvo je to Biznismenovo čudno ponašanje?)
Pitanje: Šta je suprotnost vere?
Nije neverovanje. To je suviše zaključno, izvesno, zatvoreno. Samo po sebi, jedna vrsta verovanja.
Sumnja.
Ljudska situacija; a šta reći za anđelsku? Ona je na pola puta između Alaha-Boga i homosapa; da li su anđeli ikad sumnjali? Jesu: izazivajući Božiju volju, jednog dana su se, mrmljajući, skrili iza Prestola, usuđujući se da postavljaju pitanja koja su obično zabranjena: antipit(anja). I da li je to pravo. Zar se o tome ne bi moglo raspravljati. Sloboda, staro antipit(anje). On ih je smirio, prirodno, tražio odgovore, primenjujući svoje menadžerske veštine a la Bog. Laskao im: vi ćete biti instrumenti moje volje na Zemlji, spasenjaprokletstva čoveka, svega uobičajenog itakodalje. I gle, začas: kraj protesta, nastavak oreolisanja, i natrag na posao. Anđele je lako smiriti; pretvorite ih u svoje instrumente i oni će vam svirati vašu harpijsku melodiju. Ljudska bića su tvrđi orah, mogu u sve da sumnjaju, pa čak i u ono sto svojim očima vide. I u ono iza svojih očiju. U ono - kad otežalih očnih kapaka utonu u san - što izlazi na videlo iza zatvorenih gledaljki... ti anđeli nisu velika prepreka na putu ljudske volje. A jakom voljom nešto izvoljevati znači ne slagati se; ne predavati se; ne pristajati.
Znam; đavolski razgovor. Šejtan prekida Džibrila.
Mene?

Biznismen: izgleda onako kako i treba da izgleda - visoko čelo, kukast - orlovski nos, široka ramena, uski kukovi. Prosečne visine, zamišljen - nutreći tip - nosi prostu odeću od platna, iz dva dela, a svaki deo četiri lakta dugačak, jedan mu nabran oko tela, a drugi prebačen preko ramena. Krupne oči; dugačke trepavice kao ženske. Korak mu izgleda predugačak za njegove noge, ali on je lakonog čovek. Siročići nauče da budu pokretne mete, razviju hitar korak, brze reakcije, i onu jezik-za-zube-opreznost. Probija se on kroz trnovito žbunje i, evo ga gde dolazi, idući kroz opobalzamsku šumu, grabeći preko velikog kamenja, jer on je fizički podoban čovek, nije neki kaišai mekotrbi. I, da, da se ponovo kaže: badža se bavi neobičnom vrstom biznisa - otkači se, tako, od sveta i ode u divljinu, ode gore na Breg-Šišarku, i tamo ostane i po mesec dana u jednom cugu, samo da bi bio sam.
Njegovo ime: snivano ime, vizijom promenjeno. Kad se pravilno izgovori, ono znači - onaj-za-koga-bi-trebalo-zahvaliti, ali on se na to ime ne odaziva ovde; a ne odaziva se - iako mu je dobro poznato kako ga još zovu - ni na nadimak nadeven mu tamo dole u Džahiliji: Onaj-što-ide-gore-dole-po-staroj-Šišarki. On nije ni Mahomet ni MoeHammered[7]; on je umesto toga usvojio demonski znak - farangis - koji mu je visio, prikačen, oko vrata. Da bi uvrede preokrenuli u snagu, vigovci, torijevci, crnci - svi su oni odlučili da s ponosom nose pogrdna imena koja su im izdevali da bi ih ponizili; slično tome i naš planinar, proročanski motivisani usamljenik, služiće u srednjem veku za plašenje dece, kao babaroga - sinonimom đavola: Mahaund.[8]
To je on. Mahaund Biznismen, koji se vere uz svoju vrelu planinu u Hidžazu. Opsena u vidu jednog grada dole, ispod njega, blešti na suncu.

*


Varoš Džahilija cela je sagrađena samo od peska, građevine su joj dobile oblike od pustinje iz koje se dižu. To je prizor za divljenje: gradske zidine sa četiri kapije - i sve su to čudotvorno podigli građani koji su naučili trik transformisanja finog belog peska dina iz tih pustinjskih, tužnih predela - sam taj materijal nepostojanosti, tu kvintesenciju kolebljivosti, pomeranja, vrdanja, nedostatka oblika - pa su ga, pomoću alhemije, pretvorili u gradivo svoje novopronađene postojanosti. Ti ljudi predstavljaju ciglo tri, četiri generacije uklonjene iz svoje nomadske prošlosti, kad su bili isto tako bez korena kao peščane dine ili, tačnije, sa korenom u saznanju da je i stalno putovanje dom.
- Međutim, nomad može da preživi i potpuni nedostatak skitnje; to za njega nije ništa drugo do nužno zlo; stvar je u tome da se negde stigne. -
I tako, nedavno, kao da su tu bili neki lukavi biznismeni, Džahilijanci su se naselili na raskršću maršruta velikih karavana, i dine potčinili svojoj volji. Sad pesak lepo služi moćnim gradskim trgovcima. Nabijen u kaldrmu, pokriva krivudave ulice Džahilije; noću, zlatna vatra bukti u uličnim grejalicama - »brazijerama« od uglačanog peska. Staklo je u prozorima, u izduženim prozorima poput puškarnica, usečenim u beskrajno visoke peščane zidove palata trgovaca; kroz sokake Džahilije prolaze taljige na glatkim silikonskim točkovima, sa magarećom zapregom. Ja, u svojoj grešnosti, ponekad zamišljam navalu jednog ogromnog talasa, visok zid zapenušene vode kako grmi preko te pustinje, tečnu katastrofu punu skršenih lađa i tonućeg oružja, talas plime koji bi te tašte peščane zamkove pretvorio u ništa, u sitna zrna peska od kojih su i stvoreni. Ali tu nema talasa. Voda je dušmanin Džahilije. Nošena u grnčarskim ćupovima, ona nikad ne sme da se prosipa (strogi kazneni zakon nema milosti prema prestupnicima), jer gde ona kapne, tu ona i opasno razjeda grad. Rupe se pojavljuju na putevima, kuće se nakrivljuju i ljuljaju. Vodonoše Džahilije su omražena potreba, parije koji se ne mogu ignorisati ali zato im se nikad ne može ni praštati. U Džahiliji nikad ne pada kiša; tu nema fontana u silikonskim vrtovima. Po nekoliko palmi stoji u ograđenim dvorištima kuća, a korenje im putuje u dubinu i širinu, u traganju za vlagom. Gradska voda stiže iz ponornica i izvora, među kojima je i onaj legendarni Zamzam, u srcu ovog koncentričnog peskograda, blizu Kuće Crnog kamena. Ovde, u Zamzamu, ima jedan behešti - vodonoša prezreni, koji izvlači tu vitalnu, opasnu tečnost. Zove se Halid.
Džahilija (Hadžilija?) je grad biznismena - poslovnih ljudi. Pleme se zove Ajkula.
U ovom gradu, biznismen-pa-prorok, Mahaund, osniva jednu od velikih svetskih religija; i stigao je ovde, ovoga dana, na svoj rođendan, u krizi svog života. Postoji neki glas koji mu šapće na uho: Šta ti predstavljaš? Čoveka ili miša? Mi znamo taj glas. Čuli smo ga već jednom, ranije.

*



Dok se Mahaund vere uz Breg-Šišarku, Džahilija proslavlja drugu jednu godišnjicu. U staro vreme, patrijarh Ibrahim došao je u ovu dolinu sa svojom ženom Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj bezvodnoj divljini, on je nju napustio. Ona ga je upitala, Da li je moguće da je to Božija volja? On joj je odgovorio da jeste. I otišao, baraba. Od samog početka, ljudi su se koristili Bogom da bi opravdali ono što ne može da se opravda. Tajanstveni su putevi Gospodnji: kažu ljudi. Pa onda i nije neko čudo što su se žene okrenule meni. - Ali da se ja ipak držim onog što želim da kažem; Hagar nije bila veštica. Ona se uzdala u Boga: Pa kad je tako, On me sigurno neće pustiti da propadnem. Pošto ju je Ibrahim ostavio, ona je svoje dete dojila sve dok joj nije ponestalo mleka. Onda se penjala na dva brega, najpre na Safu a zatim i na Marvu, trčeći u svom očajanju od jednog do drugog, ne bi li sa njih ugledala neki čador, kamilu, ljudsko biće. Ništa nije videla. I tada joj je došao Džibril i pokazao joj vode Zamzama. Tako je Hagar preživela; ali zašto se sada hodočasnici skupljaju ovde? Da proslavljaju njeno preživljenje? Ne, ne. Oni proslavljaju dan kad je njihovoj dolini bila ukazana čast da je poseti - pogađate ko - Ibrahim. I oni se u slavu tog Hagarinog nežnog supruga ovde skupljaju, klanjaju mu se i, iznad svega, troše lovu.
Džahilija je danas skroz-naskroz miomirisna. Mirisi Arabije, mirisi koje prosipa Arabia Odorifera, lebde u vazduhu: balzam, kasija, tamjan, izmirna. Hodočasnici piju vino od palme datule i bazaju po velikom vašaru povodom ibrahimovske svetkovine. A kroz tu gužvu baza i jedan čovek čije ga nabrano čelo izdvaja iz vesele gomile: to je jedan visok čovek u širokoj beloj odeći, gotovo za glavu viši od Mahaunda. Brada mu je potkresana i uokviruje mu duguljasto koščato lice; hod mu je skladan i dostojanstven, i otkriva visoku eleganciju moći. Kako se on zove? - Sama vizija ubrzo odaje njegovo ime; i ono je san promenio. Evo ga - Karim Abu Simbel, Velikaš Džahilije, suprug okrutne, divne žene Hind. On je glava vladajućeg Saveta grada, bogat izvan svake procene, vlasnik unosnih hramova kraj gradskih kapija, mnogih kamila, nadzornik svih karavana, a žena mu je najveća lepotica u zemlji: šta bi moglo da uzdrma sigurnost takvog čoveka? A ipak, i Abu Simbelu se približava kriza. Njega muči jedno ime, a vi možete da pogodite koje - Mahaund Mahaund Mahaund.
O kakva je krasota to vašarište Džahilije! Tu, pod ogromnim miomirisnim šatrama stoje redovi tezgi sa začinima, listovima sene, raznim vrstama mirišljavog drveta; tu ćete naći i prodavce parfema, koji se međusobno takmiče oko hodočasničkih noseva, ali i oko njihovih novčanika. Abu Simbel se probija kroz gomile sveta. Trgovci - jevrejski, monofizitski, nabateanski - kupuju i prodaju komade srebra i zlata, mere ih, grizu dukate i srebrnjake zubima znalačkim. Tu su i lanene tkanine iz Egipta, svila iz Kine; a iz Basre - oružje i žitarice. Tu se ljudi i kockaju, tu piju i igraju. Ima tu i robova na prodaju - Nubijaca, Anatolaca, Etiopljana. Četiri frakcije plemena Ajkula drže pod svojom kontrolom posebne zone vašarišta - mirise i začine pod Crvenim šatrama, a tkanine i kožu pod Crnim šatrama; Srebrnokosa grupa je nadležna za plemenite metale i sablje. Zabava - barbut, trbušne plesačice, palmovo vino, pušenje hašiša i afiona - spada u povlasticu četvrtog plemenskog kvarta, Vlasnika Sarenih kamila, koji su i trgovci robljem. Abu Simbel zaviruje u šatru s plesačicama. Hodočasnici sede stežući svoje kese s novcem u levoj ruci; svaki čas vade novčiće i stavljaju ih na dlan desne ruke. Plesačice se tresu i znoje, a pri tom ne skidaju pogled sa vrhova prstiju hodočasnika; kad premeštanje novca iz kesa na dlanove prestane, prestaje i trbušni ples. Veliki čovek pravi grimasu i pušta šatorsko krilo da padne na otvor.
Džahilija je sagrađena u nepravilnim koncentričnim krugovima, zgrade joj se lepezasto šire od Kuće Crnog kamena, približno po stepenu bogatstva i društvenog položaja vlasnika. Palata Abu Simbela nalazi se u prvom krugu- u centralnom prstenu; kad izlazi iz svoje kuće, on se kreće jednim od vijugavih, zrakastih puteva za skitnju, prolazi pored mnogih gradskih predskazivača sudbine koji, za hodočasničke pare cvrkuću, guguću, šište, na različite načine opsednuti duhovima-đinima ptica, zveri, zmija. Jedna vračara, propustivši trenutno da podigne pogled, zgurena sedi na njegovom putu: »Je l’ ’oćeš d’osvojiš srce neke cure, slatki moj? Il’, volj’ ti da nekog svog dušmanina pričvrljiš? Pitaj mene; i moje čvoriće u nizu!« I ustaje, landarajući jednim kanapom s čvorovima, zamkom za živote ljudske- ali, videvši sad kome se obraća, mlitavo spušta svoju razočaranu ruku i, mrmljajući nešto, šmugne u pesak.
Svugde - graja i laktovi. Pesnici stoje na sanducima i deklamuju, dok im hodočasnici bacaju novčiće oko nogu. Neki bardi govore rađaz-stihove u četvorosložnom metru koji, prema legendi, ukazuje na ritam hoda kamile; drugi recituju kasida-pesme o nestalnim draganama-vrdala-mama, o pustinjskim avanturama, o lovu na divlje magarce, onagere. Za dan-dva biće i vreme za godišnje takmičenje u pesništvu, posle čega će sedam najboljih pesama biti prikucano na zidove Kuće Crnog kamena. Pesnici se pripremaju za svoj veliki dan; Abu Simbel se smeje minstrelima - pevačima uz lautu - koji prosipaju zlu satiru, otrovne ode naručene od jednog poglavice protiv drugog, od jednog plemena protiv susednog. Zatim klima glavom, u znak prepoznavanja, jednom od pesnika koji mu se pridružuje i hoda pored njega - jednom vižljastom mladiću oštrog lika s pomahnitalim prstima na lauti. Ovaj mlađi ismevač već ima jezik kojeg se svet najviše plaši u čitavoj Džahiliji, ali prema Abu Simbelu on je gotovo pun poštovanja. »Što ste toliko mislima obrvani, Velikašu? Da vam kosa nešto nije počela da opada, ja bih vam savetovao da je pustite preko čela.« Abu Simbel se ceri nakrivljenim usnama. »Kakav ugled«, kaže on zamišljeno. »Kakvu slavu ti uživaš, a mlečnjaci ti još nisu ispali. Pripazi se da ne budemo morali da ti ih mi iščupamo.« On ga pecka, govori vedro, ali je ta njegova vedrina ipak spojena s pretnjom od velikog opsega Velikaševe moći. Ali momak je ipak bezbrižan. Idući ukorak sa Abu Simbelom, on odgovara: »Na mestu svakog zuba koji mi budete iščupali, izrašće jedan jači, koji će dublje da zagriza i izvlači vrelije mlazeve krvi.« Velikaš jedva klima glavom. »Ti voliš ukus krvi«, kaže on. Momak sleže ramenima. »Pesnikov je posao«, odgovara on, »da daje ime neimenljivom, da ukazuje na prevare, da staje na stranu ugroženog, da kreće u rasprave, da prekraja svet i da mu ne dopušta da beži u slatki san.« I ako potoci krvi poteku iz rana koje njegove pesme zadaju, oni će taj svet hraniti. Mladićje satiričar, Baal. Jedna nosiljka s navučenim zavesicama prolazi pored njih; u njoj neka fina gradska dama koja je izišla da vidi vašar, nošena na ramenima osmorice Anatolaca - robova. Abu Simbel hvata mladog Baala za lakat, pod prividom da želi da ga skloni s puta; i mrmlja, »I očekivao sam da ću te naći; pa, ako hoćeš, da malo popričamo.« Baal se divi Velikaševoj veštini. Tražeći čoveka, kadar je da svoj plen dovede do uverenja da je on, plen, lovio lovca. Abu Simbel još jače steže mladićev lakat; i držeći ga tako za lakat, on svog drugara vodi ka svetinji svih svetinja u samom središtu grada.
»Imam jednu porudžbinu za tebe«, kaže mu Velikaš, »jednu književnu stvar. Ja znam svoje granice; veštine i imovanja pakosti i umetnost metričkog panjkanja potpuno su van mojih moći. Shvataš.«
Ali Baal, drski momak, samo se ukoči i počne da drži đo svog dostojanstva. »Nije pravo da umetnik postane sluga države.« Simbelov glas pada malo niže, dobija svila-slije tonove i ritmove. »Oh, da. Ali kad se ti stavljaš u službu ubica-atentatora, onda je to za tebe jedna savršeno časna stvar!« Kult mrtvih je besneo u Džahiliji. Kad tu čovek umre, plaćeni oplakivači se bubaju po glavi, grebu svoje grudi, čupaju kosu. Obogaljena kamila se ostavlja na grobu da crkne. A ako je čovek ubijen, njegov najbliži rodak polaže asketsku zakletvu i goni ubicu sve dok se krv krvlju ne osveti; pri čemu je i običaj da se sastavi pesma u slavu tog potonjeg čina, ali malo je osvetnika sa darom za rimovanje. Zato mnogi pesnici žive od pisanja pesama posvećenih ubistvima, i opšte je mišljenje da je među pesnicima koji slave krvno osvetništvo najbolji versifikator ovaj prerano sazreli polemičar, Baal. Ali njega profesionalni ugled štiti od uvreda kao što je sad ovo malo Velikaševo ruganje. »To je jedna kulturna stvar«, odgovara on. Abu Simbel zaranja još dublje u cile-milemisanje. »Možda je tačno i to što kažeš«, šapuće on pred kapijom Kuće Crnog kamena, »ali, Baale, reci mi pošteno: zar ja ne mogu da položim neko malo pravo na tebe? Obojica opslužujemo, ili bar ja tako mislim, jednu istu gospu.« Sad se Baalu sva krv povlači iz obraza; samouverenost mu krahira, otpada sa njega kao školjka. Velikaš, kao da ne primećuje tu naglu promenu, pa ugura satiričara u Kuću.
U Džahiliji se kaže da je ova dolina Zemljin pupak; da se naša planeta, kad je bila stvarana, obrtala oko ove tačke. Adam je bio došao ovamo i ugledao čudo: četiri smaragdna stuba i na njima uzdignut sjajan džinovski rubin, a ispod tog neba ogroman beli kamen, takođe sjajan od sopstvene svetlosti, kao neka vizija Adamove duše. On je oko te vizije podigao debele zidove, da kamen zamrače za ovu zemlju. To je bila prva Kuća. Mnogo je puta pregrađivana -jednom je to učinio Ibrahim, posle preživljenja Hagar i malog Ismaila, zahvaljujući angelu - ali, kako su bezbrojni hodočasnici vekovima dodirivali taj beli kamen, on je postepeno tamneo i postao crn. Onda je počelo vreme idola; do Mahaundovog doba, tri stotine i šezdeset kamenih bogova načičkalo se oko Božijeg vlastitog kamena.
Šta li je stari Adam mogao da misli? Njegovi sinovi su danas ovde: Kolos od Hubala, koga su Amalekiti poslali iz Hita, stoji iznad izvora blaga - Hubal Pastir, taj polumesec što raste; ali i onaj, od-besa-užagreli, opasni Kain. On je onaj venući polumesec, kovač i muzičar; pa i on ima svoje posvećenike.
Hubal i Kain gledaju odozgo na Velikaša i pesnika, dok se ovi šetkaju. Gleda ih i nabateanski proto-Dionizos, Onaj-od-Sharra-e; i jutarnja zvezda Astarte, i tmurna Nakruh. Evo i boga Sunca, Manafa! Gle, gde krilima maše div Nasr, bog u obličju orla! Pogledaj i Quzah, što dugu u rukama drži... i zar to nije ljudska prezasićenost bogovima, hranom kamenom za kljukanje oblapornih hodočasnika, za gašenje njihove žeđi nesvete. Ta božanstva za vabljenje putnika, dolaze - kao i sami hodočasnici - sa svih strana. Pa i ti idoli su delegati na nekoj vrsti međunarodnog vašara.
Postoji ovde i jedno božanstvo zvano Allah (što, prosto, znači Bog). Pitajte Džahilijance i oni će vam potvrditi da taj badža ima neku vrstu vrhovne vlasti, ali da on nije mnogo popularan: jedan svestraničar, bog opšte prakse u veku kipova - specijalista.
Abu Simbel i odnedavno-preznojavajući-se Baal stigli su do svetilišta, gde su jedna do druge stajale postavljene tri najvoljenije boginje Džahilije. Oni se klanjaju pred svima trima: pred Uzom sa licem koje zrači, boginjom lepote i ljubavi; pred mračnom, opskurnom Manat sa licem okrenutim u stranu - njen cilj je tajanstven, ona prosejava pesak između svojih prstiju - ona je zadužena za ljudsku sudbinu ona je kob; i, na kraju, pred najuzvišenijom od njih tri, boginjom-majkom, koju su Grci zvali Latona, Latini Leto, ;i koju ovde zovu Ilat ili, najčešće, Al-Lat. Boginja. Nju čak i ime stavlja nasuprot Allah-u i čini je ravnopravnom s njim. Lat - svemoćna. I sa izrazom iznenadnog olakšanja, Baal se baca na tlo i prostire se pred njom. Abu Simbel i dalje stoji na svojim nogama.
Porodica Velikaša Abu Simbela - ili, tačnije, njegove žene Hind - drži u svojim rukama čuveni hram Lat, pokraj južne gradske kapije. (Oni takođe vuku prihode i iz hrama Manat, pored istočne kapije, i iz hrama Uze, na severnoj sirani.) Te koncesije su osnov Velikaševog bogatstva, i zato je on, to shvata Baal, sluga boginje Lat. A satiričareva posvećenost toj boginji je poznata širom Džahilije. Prema lome, to je bilo sve što je Velikaš mislio! Dršćući od olakšanja, Baal ostaje prostrt, pokazujući tako svoju zahvalnost svojoj Gospi-zaštitnici. Ona na njega gleda blagostivo; ali na izraz boginjinog lica ne može se osloniti. Baal je mnogo pogrešio.
Bez ikakvog upozorenja, Velikaš ritne pesnika u bubreg. Napadnut baš u trenutku kad je mislio da je bezbedan, Baal cikne, počne da se prevrće po podu, ali Abu Simbel ga prati i nastavlja da ga rita. Začuje se zvuk pucanja jednog rebra. »Mrcino mala«, primećuje Velikaš, a ton mu je i dalje nizak i dobroćudan. »Podvodaču jedan, sa piskavim glasom i malim mudima. Da li si ti mislio da će gospodar hrama Ilate da traži tvoje prijateljstvo samo zbog strasti koju osećaš prema njoj?« I novo ritanje, pravilno, metodično. Baal kuka uz Abu Simbelove noge. Kuća Crnog kamena uopšte nije prazna, ali ko sme da se ispreči između Velikaša i objekta njegovog gneva? I odjednom, Baalov mučitelj čučne, ščepa pesnika za kosu i podiže mu glavu, uz trzaje, naviše, pa mu šapne na uho: »Baale, nije ona ta gospa na koju sam mislio«, a iz Baala - jeziv jauk samosažaljenja, jer on zna da mu se život bliži kraju, da mu se okončava baš kad ima još toliko mnogo stvari koje bi trebalo da postigne - jadni badžica. Velikaševe usne se taru o njegovo uho. »Govno od prestravljene kamile«, dašće Abu Simbel. »Ja znam da mi ti jebeš ženu.« I pri tom zapaža, sa velikim zanimanjem, kako Baal ima istaknutu erekciju, ironični spomenik koji je podigao svom strahu.
Abu Simbel, Velikaš-rogonja, uspravlja se, i naređuje, »Diži se!«, a Baal, unezveren, kreće za njim napolje.
Grobovi malog Ismaila i njegove majke Hagar leže pokraj severozapadnog lica Kuće Crnog kamena, na prostoru ograđenom niskim zidom. Abu Simbel prilazi tom području i zaustavlja se nešto dalje od njega. U tom ograđenom delu stoji mala grupa ljudi. Tamo su vodonoša Halid i neka baraba iz Persije sa tuđinskim imenom Salman; i da upotpuni trojstvo tog ološa, tu je i rob Bilal, onaj koga je Mahaund oslobodio, jedan ogroman crni monstrum, baš taj, sa glasom koji odgovara njegovoj fizičkoj veličini. Ta trojica besposličara sede na zidu ograde. »Ta gomila đubreta«, kaže Abu Simbel. To je tvoja meta. Piši o njima; i o njihovom vođi, naravno.« I uprkos svom strahu, Baal ne može da sakrije nevericu. »Velikašu dragi, zar o tim lupežima - o tim jebenim prostačinama? Vi ne treba da brinete zbog njih. Šta vi uopšte mislite? Je 1’ da će Mahaundov jedan Bog da dovede vaše hramove do bankrotstva? Trista šezdeset protiv jednog, i zar da jedan pobedi? To ne može da se desi.« On se kikoće skoro histerično. Abu Simbel ostaje hladan: »Čuvaj te uvrede za svoje pesme.« Ali raskikotani Baal ne može da se zaustavi. »Revolucija vodonoša, doseljenika i robova... uh, Velikašu dragi! Ja se mnogo plašim.« Abu Simbel pažljivo pogleda raskikotanog pesnika. »Da«, odgovara mu on, »tačno, i treba da se plašiš. Piši o tome, molim te, a ja očekujem da će te pesme biti tvoja remek-dela.« Baal nabira čelo, cvili. »Ali to je traćenje mog, mog malog talenta...« On shvata da je previše rekao.
»Radi kako ti je rečeno«, bile su poslednje reči koje mu je Abu Simbel uputio. »Nemaš drugog izbora.«...

*


Velikaš se izležava u svojoj spavaćoj sobi dok mu naložnice zadovoljavaju potrebe. Kokosovo ulje za njegovu proređenu kosu, vino za njegova nepca, jezici za njegovo uživanje. Momak je bio u pravu. Zašto se ja plašim Mahaunda? U dokolici, počinje da broji svoje naložnice; prestaje kod petnaeste, i pljesne šakama. Taj momak. Hind će i dalje da se viđa s njim, očigledno; i kakve šanse može on, Abu Simbel, da ima protiv njene volje? To je njegova slabost, zna on to, to da je kadar da mnogo vidi i da mnogo podnosi. On ima svoje apetite, pa zašto onda i ona ne bi mogla da ima svoje? Naravno, sve dotle dok je diskretna; i sve dotle dok on to zna. On mora da zna; znanje je njegova droga, njegova opasna navika. On ne može da podnosi ono što ne zna, te zbog toga, ako ne zbog nečeg drugog, Mahaund je njegov neprijatelj, Mahaund sa svojom mišmaš bandom odrpanaca, i momak je imao pravo da se smeje. On, Velikaš, ne može da se tako lako nasmeje. On je, kao i njegov protivnik, oprezan čovek, on hoda na jastučićima svojih stopala. Setio se onog ogromnog, onog roba, Bilala: setio se kako ga je njegov gospodar zamolio, ispred hrama Lat, da prebroji bogove. »Jedan«, odgovorio je on onim svojim krupnim, melodičnim glasom. Bogohuljenje - za to je predviđena smrtna kazna. Bacili su ga na zemlju, na vašarištu, raširili mu i noge i ruke, pa su mu na grudi stavili jedan ogroman kamen. Kol’ko reče da ih ima? Jedan, ponavljao je, jedan. Zatim su na prvi kamen stavili i drugi. Jedan jedan jedan. Mahaund ga je otkupio od vlasnika i oslobodio.
Ne, Abu Simbel razmišlja, momak Baal nije bio u pravu, ti ljudi su vredni našeg vremena. Zašto se ja plašim Mahaunda? Zbog toga: jedan jedan jedan, zbog te zastrašujuće singularnosti; dok sam ja uvek podeljen, uvek dva ili tri ili petnaest. Ja čak mogu da shvatim i njegovo gledište; on je isto toliko bogat i uspešan kao bilo ko od nas, kao bilo koji savetnik, ali pošto njemu nedostaje ona prava vrsta porodičnih veza, mi mu nismo ponudili neko mesto u našoj grupi. Pošto je rastao bez roditelja, kao siroče, on je isključen iz trgovačke elite, i zato oseća da je izigran, da nije dobio ono što mu pripada. Uvek je bio ambiciozan. Ambiciozan ali sam. Ne možeš stići na vrh ako se sam-samcit penješ uz brdo. Sem, možda, ako tamo ne sretneš nekog anđela... da, to je to. Vidim ja na šta on cilja. Ali on mene ne bi mogao da razume. Kakvu vrstu čoveka ja predstavljam? Saginjem glavu. Kolebam se, procenjujem šanse, nameštam svoja jedra, manipulišem, i tako uspevam da preživim, da opstanem. Zato neću da optužim Hind za neverstvo. Mi smo dobar par, led i vatra. Na štitu njene familije, grb: legendarni crveni lav, mnogozubi ljudožder. Nek se ona samo igra sa svojim satiričarem; među nama nikad nije bilo seksa. Ja ću njega već srediti kad joj on dosadi. Velika je to laž - misli Velikaš Džahilije dok tone u san - da je pero jače od mača.

*


Bogatstvo grada Džahilije stvoreno je na preimućstvu peska nad vodom. U staro vreme smatralo se da je bezbednije transportovati robu preko pustinje nego preko mora, gde svaki čas mogu da udare monsuni. U to vreme pre meteorologije, bilo je nemoguće predviđati takve stvari. Zato su napredovali karavan-seraji. Proizvodi sveta su pristizali iz Zafara u Sabu, a odatle u Džahiliju i oazu latrib, pa dalje do Midijana gde je živeo Mojsije; otuda u Akabu i Egipat. Iz Džahilije su počinjale druge karavanske staze: na istok i severoistok, ka Mesopotamiji i velikom Persijskom Carstvu. Ka Petri i Palmiri, gde je Solomon nekad voleo kraljicu Sabe. To su bili siti i ugojeni dani. Ali sad su čitave flote, koje plove vodama oko poluostrva, postale krepkije, posade im veštije, a navigacioni instrumenti su im tačniji. Karavani kamila gube posao u korist brodova. Pustinjska lađa i morska lađa, to staro suparništvo sa danas poremećenom ravnotežom snaga. Vladaoci Džaliilije besne zbog toga, ali oni tu mogu malo da učine. Abu Simbel podozreva da sad jedino hodočašće stoji između grada i njegove propasti. Gradski savetnici pretražuju svet da nađu kipove tudinskih bogova, kako bi pomoću njih privlačili nove hodočasnike u grad od peska; ali oni i u tome imaju takmace. Dole, u Sabi, podigli su jedan veliki hram, svetilište suparničko, radi takmičenja sa Kućom Crnog kamena. Mnoge hodočasnike sad jug dovodi u iskušenje, a broj posetilaca vašara u Džahiliji opada.
Po preporuci Abu Simbela, vladaoci Džahilije su njenim verskim ritualima dodali primamljive začine profanosti. Grad je postao čuven po svojoj razuzdanosti, kao kockarska jazbina, kupleraj, mesto gde se pevaju škakljive i nepristojne pesme. Članovi plemena Ajkula jednom prilikom su prekardašili u svojoj pohlepi za novcem hodočasnika, Čuvari kapije Kuće počeli su da traže mito od umornih putnika; njih četvorica, ljuti što su dobili bedan bakšiš, sunovratili su dva putnika niz velike strme stepenice pravo u smrt. Ovaj postupak je mnoge obeshrabrio i oni nisu ponovo došli... Danas, kidnapuju žene-hodočasnice radi ucene ili ih prodaju kao naložnice. Bande mladih Ajkula krstare gradom i nameću svoj zakon. Priča se da Abu Simbel održava tajne sastanke s vođama bandi i da ih sve on organizuje. To je svet kojem je Mahaund doneo svoju poruku: jedan jedan jedan. Sred takvog mnoštva bogova, to zvuči kao opasna reč.
Velikaš se uspravlja u krevetu, u sedeći stav, a naložnice mu odmah prilaze i nastavljaju sa mazanjem i glađenjem njegovog tela. On im gestom daje znak da odu, pa zatim pljesne šakom o šaku. Ulazi evnuh. »Pošalji glasnika u kuću kahina Mahaunda«, naređuje Abu Simbel. Namestićemo mu jednu malu probu. Pošteno takmičenje: tri protiv jednog.

*

Vodonoša, došljak i rob: Mahaundova tri učenika, peru se kraj izvora Zamzam. U peščanom gradu, oni su nezdravo opsednuti vodom. Ablucije, neprestane ablucije- pirkanje, pranje nogu do kolena, ruku do lakata, glave do vrata. Suvih grudi do pupka, mokrih udova i vlažnih glava- baš izgledaju kao neki ekscentrici! Pljus, pljas, pranje i klanjanje uz molitvu. Klečeći, zavlače ruke, noge, glave natrag u svuda prisutni pesak, a zatim iznova počinju ciklus sa vodom i molitvama. Ovo su lake mete za Baalovo pero. Njihova ljubav prema vodi je neka vrsta izdaje; ljudi Džahilije prihvataju svemoćnost peska. Pesak se zavlači između njihovih prstiju i na rukama i na nogama, lepi im se za trepavice i kosu, i tu se stvrdnjava i zatvara im pore na koži. Oni se otvaraju prema pustinji: dođi, pešče, peri nas u suhoći! To je običaj džahilijanski, počev od najvišeg građanina do onog najnižeg mogućeg. Oni su silikonski, kremenski narod, a sad su vodoljupci došli među njih.
Baal ih obilazi na bezbednoj udaljenosti - Bilal nije čovek s kojim se može šaliti - i dovikuje im poruge. »Ako su Mahaundove ideje bilo čega vredne, je l’ vi mislite da će one biti popularne među ološem kao što ste vi?« Salman obuzdava Bilala: »Mi smo samo počastvovani što je moćni Baal izabrao nas za svoj napad«, on se pri tom osmehuje a Bilal se opušta, smiruje. Vodonoša Halid je iznerviran, ali kad ugleda krupnu figuru Mahaundovog strica Hamze koji im prilazi, on željno potrči ka njemu. Hamza, u svojoj šezdesetoj, i danas je najugledniji gradski borac i na lavove lovac. Mada je istina manje slavna od pohvala: Hamza je u borbi više puta bio poražen, ali, pošteđen od prijatelja ili zahvaljujući sreći, izbavljen iz lavljih čeljusti. On ima para koje mu omogućuju da se te vesti ne šire. Ali i njegove goiline, i to što je dosad ostao živ, doprinose nekoj vrsti poštovanja legende o njegovoj borbenosti i hrabrosti. Bilal i Salman, zaboravljajući Baala, polaze za Halidom. Sva trojica su nervozni, mladi.
On se još nije vratio kući, obaveštava ih Hamza. A Halul je zabrinut: Ali čitavi sati su prošli - šta li mu to radi ona haraba, da li ga muči, da 1’ mu uvrće palčeve, ili ga bičuje?
I opet je Salman najsmireniji: To nije Simbelov stil, kaže on, to je s njegove strane nešto ljigavo, verujte. A Bilal, nčući, iskazuje svoju odanost Mahaundu: Ljigavo-neljigavo, ja verujem u njega, u Proroka. Njega ne može ništa da slomi. A Hamza ga samo blago prekori: Oh, Bilale, koliko puta on treba da ti to kaže? Čuvaj svoju veru za Boga. Božji glasnik je samo čovek. Halidova napetost puca: on se suprotstavlja starom Hamzi, pa ga oštro pita: Je l' ti hoćeš da kažeš da je Glasnik slab čovek? Možeš ti sto puta da budeš njegov stric... Hamza udari vodonošu po glavi. Ali ne dopuštaj da on vidi tvoj strah, kaže, pa makar ti bio i smrtno uplašen.
Njih četvorica se ponovo peru u trenutku kad Mahaund stiže; zbijaju se oko njega - Kakoštazašto? Hamza stoji iza njih. »Sinovče, ovo mi nikako ne izgleda na dobro«, prasne on svojim vojničkim lavežom, »do đavola!« pa doda: »Kad se vraćaš sa onog Brda-Šišarke, ti sav blistaš. A danas si mi nešto mračan.«
Mahaund seda na rub izvora i osmehuje se. »Ponudili su mi jednu nagodbu.« Abu Simbel? vikne Halid. Nezamislivo. Odbij. Verni Bilal ga opominje: Nemoj ti da daješ lekcije Glasniku. Razume se da je on to odbio. Persijanac Salman pita: Kakva je to nagodba. Mahaund se ponovo osmehne. »Dobro je što bar jedan od vas želi to da čuje.«
»Radi se o jednoj sitnici«, nastavlja on. »O zrnu peska. Simbel moli Alahaf da mu podari malo svoje naklonosti.« Hamza vidi da je Mahaund iscrpljen od umora. Kao da se rvao s nekim demonom. Vodonoša viče: »Ništa! Ni trunku njemu.« Hamza ga ućutka.
»Ako naš veliki Bog u srcu svom smatra da treba da dopusti - on je sam upotrebio tu reč, dopusti - da su tri, samo tri idola od onih tri stotine šezdeset vredni obožavanja...«
»Nema drugog boga sem Boga!« uzvikuje Bilal. Drugari mu se pridružuju: »Ya Allah!« Mahaund izgleda ljut. »Hoće li vernici da saslušaju Glasnika?« Oni zaćute, povlaćeći nogama po prašini.
»On moli Alaha za odobrenje da to budu Lat, Uza i Manat. A zauzvrat, daje svoju garanciju da ćemo mi biti tolerisani, pa čak i zvanično priznati; a kao znak toga, mene bi izabrali u Savet Džahilije. To je ponuda.«
Persijanac Salman kaže: »To je klopka. Ako odeš gore na Planinu pa se vratiš s takvom Porukom, on će da te pita kako si uspeo da navedeš Džibrila da pribavi baš to pravo otkrovenje? Bio bi u stanju da te nazove šarlatanom, prevarantom.« Mahaund zatrese glavom. »Ti, Salmane, znaš da sam ja naučio kako treba da slušam. To slušanje nije od one obične vrste; ono je i neka vrsta postavljanja pitanja. Često, kad dođe, Džibril izgleda kao da zna šta mi je u duši. A ja to najčešće osećam kao da mi on izlazi iz samog srca: iz mojih najvećih dubina, iz same moje duše.«
»Ili je to samo drukčija klopka«, Salman je uporan. »Koliko mi već dugo propovedamo veru koju si nam ti doneo? Nema drugog boga osim Boga. I šta smo mi ako je se sad odreknemo? Ovo nas slabi, čini nas besmislenim. Prestajemo da budemo opasni. Niko nas više neće uzimati ozbiljno.«
Mahaund se smeje, jer ga ova izjava stvarno zabavlja. »Možda ti nisi ovde dovoljno dugo«, kaže mu on blago. »Zar nisi zapazio? Nas narod i ne uzima ozbiljno. Nikad ih nema više od pedesetak, oko mene, kad govorim, a polovina njih su turisti. Zar ti ne čitaš one paskvile koje Baal kači po celom gradu?« I on recituje:

Glasniče, čuj moju škljocu:
Mani tu svoju monofiliju–
to jedan jedan jedan –
nije to za Džahiliju!
Vratiti pošiljaocu.

»Oni nas svugde ismejavaju, a ti kažeš da smo opasni«, zavapi on.
Sad Hamza izgleda zabrinuto. »Tebe nikad ranije nije brinulo njihovo mišljenje. Zašto sad? Zašto posle tvog razgovora sa Simbelom?«
Mahaund zatrese glavom. »Ponekad pomislim da bih ovim ljudima morao da olakšam pristup veri.«
Neprijatna tišina zavlada oko njegovih učenika; oni izmenjuju poglede, premeštaju se s noge na nogu. Mahaund ponovo zavapi. »Svi vi znate šta se događa. Naš neuspeh u preobraćanju ljudi. Ljudi neće da se odriču svojih bogova. Neće pa neće.« On ustaje sa ograde, okrene se i ode dalje od njih, pa se sam pere na suprotnom kraju zamzamskog izvora, zatim klekne i počinje da se moli.
»Ljudi su utonuli u mrak«, tužno kaže Bilal. »Ali, progledaće oni. Čuće oni. Bog je jedan.« Svu četvoricu obuzima jad; čak je i Hamza potišten. Mahaund je uzbuđen a njegovi se sledbenici tresu.
On ustane, pokloni se, uzdahne, i prilazi im ponovo. »Slušajte me, svi«, kaže on, prebacujući jednu ruku preko Bijalovih ramena, a drugu preko ramena svoga strica. »Čujte me: to je zanimljiva ponuda.«
Neobgrljeni Halid gorko ga prekida. »Ta ponuda je iskušenje.« Ostali deluju prestrašeno. Hamza se veoma blago obraća vodonoši. »Zar nisi baš ti, Halide, hteo da se sa mnom svađaš zato što si pogrešno pretpostavio, kad sam ja Glasnika nazvao čovekom, da ga u stvari nazivam slabićem? I šta sad? Da li sad ja treba tebe da izazovem na svađu i bitku?«
Mahaund ih moli da se smire. »Ako se svađamo, onda za nas nema nade.« On pokušava da razgovor podigne na teološku razinu. »Nije on predlagao da Alah prihvati te tri boginje na ravnoj nozi sa njim. Čak ni boginju Lat; već samo da one dobiju neku vrstu posredničkog, nižeg statusa.«
»Kao đavoli«, prasne Bilal.
»Ne«, Persijanac Salman shvata stvar. »Kao arhanđeli. Velikaš je pametan čovek.«
»Anđeli i đavoli«, kaže Mahaund. »Džibril i Šejtan. Svi mi već prihvatamo njihovo postojanje na po puta između Boga i čoveka. Abu Simbel moli da prihvatimo još samo tri posrednice u tom uzvišenom društvu. Samo tri, i, ukazuje on, sve će duše Džahilije biti naše.«
»I oni kipovi će biti izbačeni iz Kuće?« pita Salman. Mahaund mu odgovara da o tome nisu posebno razgovarali. Salman zatrese glavom. »Sve se to radi zato da bi ti bio uništen.« A Bilal dodaje: »Bog ne može da bude četiri.« A Halid, samo što ne zaplače: »Glasniče, šta ti kažeš? Lat, Manat i Uza - pa one su žene! Milost! Zar da sad imamoi boginje? Te stare čaplje, rode, veštice?«
Jad-napetost-žamor duboko se usecaju u Prorokovo lice, koje Hamza, kao vojnik na bojnom polju kad teši ranjenog druga, uzima medu šake. »Ne možemo mi to da sredimo umesto tebe, sinovče«, kaže mu on. »Popni se na Brdo. Idi, pitaj Džibrila.«

*


Džibril: sanjalica, čije je gledište ponekad gledište filmske kamere, a u nekim drugim trenucima - gledište gledaoca. Kad je on kamera, ona je uvek u pokretu, on mrzi statične kadrove, te on tako lebdi gore na visokom kranui gleda dole na figure glumaca u skraćenoj perspektivi, ili se sjuri dole da, nevidljiv, stane između njih, okrećući se polako na peti da bi omogućio praćenje sebe - objekta u pokretu, sa svih strana u »areni«, za trista šezdeset stepeni, ili bi možda pokušao da bude sniman sa platforme na pokretnim »far«-kolicima na šinama uskog koloseka, furajući uporedo sa Baalom i Abu Simbelom dok njih dvojica hodaju, ili će ruku-pod-ruku sa statičnom kamerom da prošpija tajne Velikaševe spavaće sobe. Ali on uglavnom sedi gore na Bregu-Šišarki kao platežna mušterija-gledalac na sedištima iza ili iznad bine, sine, a Džahilija je njegovo bioskopsko platno. Molim. I on tako posmatrai odmerava radnju kao svaki ljubitelj filma, uživa u tučama, neverstvima, moralnim krizama drugih, ali tu nema dovoljno mačkica za pravi hit, badžo, a gde su i one drnke-drnke-pesme, da im nanu-naninu - što pristojan čovek reći ne sme!? Trebalo je da sagrade dekor za scenu na vašarištu, možda i za plastičnu ulogu zvezde Pimpl Bilimorije u nekoj vašarskoj šatri, gde bi ona tresla sisama svojim znatnim.
I zatim, bez prethodnog upozorenja, Hamza kaže Mahaundu: »Idi i pitaj Džibrila«, a on, sanjalica, osećajući kako srce hoće da mu, od straha, iskoči iz grudi, kaže, ko, je l' ja? Pa, ja sam taj od koga se ovde očekuje odgovor po tom pitanju? Sedim ovde i gledam taj film, a onda onaj glumac uperi prst u mene - ko je još čuo tako nešto- i pita krvave gledaoce tog »teologića« da reše taj krvavi zaplet? - Ali pošto se san pomera, pošto san uvek menja svoj oblik, on, Džibril, nije više običan gledalac već glavni glumac, star. Sa svojom starom slabošću da rado prihvata mnoge uloge: da, da, on ne igra samo ulogu arhanđela nego i njega, Biznismena, Glasnika, Mahaunda, koji se vere uz planinu kad se vere. I tu su potrebne cake, pravi »klikeraški« rezovi da bi se sredila ta dvostruka uloga njih dvojica nikad ne smeju da se vide u istom kadru, svaki mora da govori u prazno zamišljenoj inkarnaciji onog drugog i da se oslanja na tehnologiju u pogledu stvaranja vizije koja fali, sređivanja stvari pomoću makaza na montažnom stolu i lepljive trake, ili, što je još egzotičnije, pomoću one pokretne »asure«. Ali, da se ona ne pobrka - ha ha - sa bilo kojim letećim ćilimom!
Shvatio je: on se plaši onog drugog, onog Biznismenai zar to nije šašavo? Da se arhanđel trese od straha pred lim smrtnim čovekom. To je tačno, ali: to je onaj strah koji osećate kad se prvi put nađete u filmskom kadrui očekujete da u kadar uđe i on, jedna od živih legendi lilma; i pomislite, ja ću se obrukati, čabriraću, postaću leš; ali pri tom ludo želite da budete dobri. On će vas usisavati vazdušnom strujom svog genija, i od njega će zavisiti da li ćete izgledati dobro, kao ptica što visoko leti, ali ako tu omanete sa svojim udelom ili učinite nešto još gore, onda će vas on... Taj Džibrilov strah, strah od onog sebe kojeg mu stvara njegov sopstveni san, navodi ga da se bori protiv Mahaundovog dolaska, pokušava da ga odloži, ali evo ti njega gde dolazi, tu nema da ga nema, te arhangel zavezuje svoju pljucu.
Ti snovi u kojima vas izguraju na scenu kad vi na njoj nemate šta da tražite, ne znate priču, niste naučili nijednu repliku, a ispred vas puno gledalište, i svi gledaju, gledaju: takvo je to osećanje. Ili kao u istinitoj priči o onoj beloj glumici koja je igrala ulogu crnkinje u nekoj Šekspirovoj drami. Izišla je na binu i primetila da su joj naočari i dalje na nosu, i-jao, ali je zaboravila da nacrni i ruke, te ne može da ih podigne da bi skinula naočare, i dvaputjao: i takvo osećanje! Mahaund dolazi kod mene radi otkrovenja i moli me da se odlučim između monoteističke i henoteističke alternative, a ja sam ti samo nekakav idiotski glumac koji ima tamo neke vražje košmare i sad koj-moj ja to treba da znam, jao, i šta da ti ja kažem, u pomoć. U pomoć!

*


Da biste iz Džahilije stigli do Brda-Šišarke, morate najpre da uđete u mračne jaruge gde pesak nije beo, nije onaj čisti pesak koji je davno profiltriran kroz tela morskih krastavaca, nego je crn i tmuran, i on iz sunca svetlost isisava. Brdo čuči iznad vas kao neka zver iz mašte. Verete se uz njegovu kičmu. Ostavljajući iza sebe poslednje drveće sa belim cvetovima i debelim listovima punim nekog mlečnog soka, verete se između velikog kamenja koje je sve veće kako se više penjete, sve dok ne počne da liči na ogromne zidine koje pomračuju sunce. Gušteri su tamo modri kao i senke. Onda se nađete na samom vrhu brega; iza vas Džahilija, a ispred vas bezoblična pustinja. Spuštate se niz breg prema pustinji, i, oko sto pedeset metara niže, stižete do pećine, koja je dovoljno visoka da u njoj možete stajati uspravno, a čije je tlo prekriveno čudesnim albino-peskom bezbojnim. Dok se verete, čujete kako vas pustinjski golubi zovu po imenu, i kako vas stene takođe pozdravljaju, na vašem jeziku, uzvikujući Mahaund, Mahaund. Kad stignete do pećine, vi ste umorni, pa legnetei zaspite.

*


Ali kad se odmori, on ulazi u drukčiju vrstu sna, neku vrstu ne-sna, u stanje koje on naziva svojim slušanjem, pri ćcmu oseća bol u utrobi, neko čupanje, kao nešto što pokušava da se rodi, i sad Džibril, koji je lebdeo-gore-i-gledao-dole, u sebi oseća neku pometnju, ko sam ja, i u tim trenucima počinje da se čini da je arhanđeo zapravousamom Proroku, Ja sam mu to čupanje u utrobi, ja sam taj anđeo što se istiskuje kroz spavačev pupak, i ja se pojavljujem, ja, Džibril Farišta, dok moje drugo ja, Maliaund, ieži i sluša, u zanosu svom; ja sam vezan za njega, pupkom za pupak, preko jedne sjajne vrpce svetlosti, i nije mogućno reći ko koga tu sanja. Mi strujimo u oba pravca duž te vrpce pupčane.
Danas, poput Mahaundove nadvlađujuće napetosti,
i Džibril oseća svoje očajanje: sumnje svoje. Oseća i da je Mahaund u velikoj nevolji, ali Džibril još ne zna svoje replike... on sluša to slušanje-koje-je-i-pitanje. Mahaund pita: Njima su prikazana čudesa, ali oni nisu u njih verovali. Oni su videli kako ti dolaziš k meni, usred bela dana u gradu otvorenih očiju, kako mi otvaraš grudi, kako mi ispiraš srce zamzamskom vodom i vraćaš mi ga u grudi. Mnogi su to videli, ali se i dalje klanjaju kamenju. I kad si mi dolazio noću i kad si me na krilima svojim vodio u Jerusalim, i ja lebdeo iznad tog svetog grada, nisam li se kasnije vraćao i verno opisivao kako to izgleda, tačno, do poslednje pojedinosti? Zato da ne bi bilo nikakve sumnje u to čudo, ali oni su ipak otišli pod okrilje boginje Lat. Zar nisam već učinio sve najbolje što sam mogao da bih im uprostio stvar? Onda, kad si me odneo gore do samog Prestola, i kad je Alah spustio na pleća vernih ono veliko breme od četrdeset molitvi dnevno. Na mom povratku, sreo sam Mojsija i on reče, Taj teret je i suviše težak, vrati se i moli za manje. Četiri puta sam se vraćao, i sva četiri puta je Mojsije rekao da je to još mnogo, Vrati se opet. Ali Alah je dotle bio smanjio dužnost vernika na pet molitvi dnevno i ja nisam hteo da se ponovo vraćam. Bilo me je sramota da molim da još smanjuje. On je u svojoj velikodušnosti sad tražio samo pet umesto četrdeset, ali oni i dalje vole onu Manat, i dalje hoće onu Uzu. I šta ja tu mogu da učinim? Šta da im propovedam?
Džibril još ćuti, prazan za bilo kakve odgovore - Preklinjem te, ništa me ne pitaj! Mahaundove muke su užasne. On ipak pita: da li je moguće da su one anđeli? Lat, Manat, Uza... Smem li da ih nazivam anđeoskim? Džibrile, da li ti imaš sestre? Jesu li one kćeri Božije? I on sam kaštiguje sebe, O taštino moja, ja sam drzak čovek, da li je to slabost, i da li je to samo moj san o moći? Smem li ja da izdam sebe radi sedišta u onom gradskom Savetu? Da li je to razumno i mudro, ili je, pak, šupljina i samoljublje? Ja čak ne znam ni da li je Velikaš iskren. Da li on to zna? Možda čak ni on sam to ne zna. Ja sam slab a on je jak, a prihvatanje te ponude njemu pruža mnoge mogućnosti da me uništi. Ali i ja, pri tom, mogu dosta da dobijem. Duše grada, duše ovog sveta, a one sigurno vrede koliko i tri ženska anđela? Da li je Alah toliko nepopustljiv da nije u stanju da prigrli još njih tri, da bi spasao ljudsku rasu? - Ja ništa ne znam.
- Da li Bog treba da bude ponosan ili ponizan, veličanstven ili jednostavan, popustljiv ili ne-? Šta on predstavlja? Šta ja predstavljam?

*



U polusnu ili u polubudnom stanju, Džibril Farišta je često pun srdžbe zato što se u njegovim vizijama koje ga proganjaju ne pojavljuje Onaj od koga se očekuje da ima odgovore; On se nikad ne ukazuje, Taj što se držao po strani kad sam ja umirao, kad mi je On bio toliko potreban. Taj oko koga se sve vrti, Alah - Išvara, Svevišnji i Svemogući - Bog. Odsutan dok se mi grčimo, previjamo i patimo u Njegovo ime.
Vrhovno biće se drži po strani; a ono što se stalno drži tu i vraća, jeste ovaj prizor, Prorok u zanosu, istiskivanje kroz pupak, vrpca svetlosti, a zatim Džibril u svojoj dvostrukoj ulozi radi obe radnje: i odozgo-dole-gleda i odozdo-gore-zuri. I obojica su pri tom od straha raspamećeni, niiđmoćnošću toga, transcendencijom tom. Džibril je paralisan prisustvom Prorokovim, veličinom njegovom, i ovako misli: O ja ne mogu ni da zucnem i zato ću možda da mu ličim na budalu preispoljnu. Hamzin savet: nikad ne pokazuj svoj strah: i arhanđelima i vodonošama je takav savet podjednako potreban. Jedan arhanđel mora da deluje staloženo, i šta bi Prorok pomislio kad bi taj Bogom uzvišeni počeo da blebeće i baljezga od treme glumačke?
Događa se: Otkrovenje. Ovako: Mahaund i dalje u svom ne-snu, postaje krut, vratne žile mu nabrekle hvata se gčevito za svoj stomak. Ne, ne, nije to slično napadu padavice, ne može se to tako lako objasniti; koji je to napad padavice ikad uspeo da dan pretvori u noć, da sakupi oblake iznad glave i vazduh zgusne, dok jedan anđeo visi, lud od straha, gore na nebu iznad tog paćenika, održavan gore kao papirni zmaj na zlatnom koncu? Ponovo ono čupanje, čupanje, a zatim počinje čudo u njegovoj-mojoj-našoj utrobi, on se iz sve snage napreže da izazove nešto, da to na silu izazove, i Džibril počinje da oseća tu snagu, tu silu, i evo je ovde u mojim sopstvenim vilicama, deluje na njili, otvara ih, zatvara; i ta moć što se u Mahaundu rađa doseže gore do mojih glasnih žica i glas izlazi.
Ne moj glas, jer ja nikad nisam te reči znao i ja nisam dobar govornik i to nikad nisam bio i nikad neću biti i to nije moj glas, to je Glas.
Mahaund razrogačuje oči, on ima neku vrstu vizije, hulji u nju, oh, tačno, Džibril se seća, u mene. On vidi mene. Moje se usne pokreću, a pokreće ih - šta, ko? Ne znam, ne umem da kažem. Ali, ipak, evo ih, izlaze mi iz usta, iz grla, kroz zube: Reči.

Biti poštar Božiji, nije šala, da!
Alialiali: Bog nije na ovoj slici.
Bogzna čiji sam poštar ja.

*



U Džahiliji čekaju Mahaunda pored izvora. Halid vodonoša, kao i uvek najnestrpljiviji, otrči do gradske kapije da gleda napolje ne bi li ga ugledao. Hamza, kao svaki stari vojnik naviknut da sam sebi pravi društvo, čuči dole u prašini i igra piljke. Tu nema osećanja neke žurbe; on je ponekad danima, pa čak i nedeljama odsutan. A grad je danas bezmalo napušten; svi su otišli do velikih šatri na vašarištu da slušaju takmičenje pesnika. U toj tišini, čuje se samo zveket Hamzinog šljunka i gugutanje jednog para kamenjarskih golubova, posetilaca sa Brda-Šišarke. Zatim začuju bat nečijih koraka u trku.
Stiže Halid, bez daha, tužna izgleda. Glasnik se vratio, ali ne dolazi u Zamzam. I sad su svi na nogama, zbunjeni ovim odstupanjem od ustanovljenog običaja. Oni ostali koji su ga čekali sa palmovim lišćem i grančicama u rukama, pitaju Hamzu: Znači, neće biti nikakve poruke? Ali Halid, još zaduvan, zatrese glavom: »Ja mislim da će ipak biti. On izgleda kao i obično kad čuje Reči. Ali nismo razgovarali, ništa mi nije rekao, pa je otišao ka vašarištu.«
Hamza preuzima komandu, sprečavajući diskusiju,i kreće ispred svih napred. Učenici - dvadesetak njih koji su se tu okupili - idu za njim ka onim telesnim zadovoljstvima grada, idu sa izrazima pobožnog, blagog gađenja. Jedino Hamza izgleda kao da se raduje vašaru.
Ispred šatre Vlasnika Šarenih kamila, nalaze Mahaunda kako stoji žmureći i čeličeći se za zadatak koji ga čeka. Postavljaju mu pitanja, nespokojno; on ne odgovara. Posle nekoliko trenutaka, on ulazi u šatru pesništva.

*


U šatri, publika s podrugivanjem reaguje na dolazak nepopularnog Proroka i njegovih tužnih sledbenika. Ali kad Mahaund krene napred, žmureći, zvižduci i protesti prestaju i zavlada tišina. Mahaund nekoliko trenutaka ne otvara oči, ali korak mu je ipak siguran, te tako stiže do bine bez posrtanja ili sudaranja. Popne se uz nekoliko stepenika do svetlosti; oči su mu i dalje zatvorene. Okupljeni lirski pesnici, sastavljači pohvala ubicama-osvetnicima, versifikatori naracija i satiričari - i Baal je tu, svakako - uperili su poglede sa velikim zanimanjem, ali i malo nespokojno, na hodača u snu, Mahaunda. Njegovi učenici se tiskaju kroz gomilu da nađu malo mesta. Pisari se bore da budu blizu njega, da zapišu sve što on bude rekao.
Velikaš Abu Simbel sedi naslonjen na velike jastuke na svilenom ćilimu postavljenom pored bine. Uz njega je, sva blistava, sa zlatnom egipatskom ogrlicom, njegova žena Hind, taj čuveni grčki profil i crna kosa dugačka kao i njeno telo. Abu Simbel ustaje i obraća se Mahanndu, »Dobro nam došao«. On je sav uglađen. »Dobro došao, Mahaunde, proroče, vidovnjače.« To je javno izražavanje poštovanja i ono ostavlja upečatljiv utisak na okupljenu masu. Prorokove učenike više ne guraju u stranu, već im prave mesta da prođu. A oni, zbunjeni i poluzadovoljni, izbijaju na čelo gomile. Mahaund progovara, otvarajući oči.
»Ovo je skup mnogih pesnika«, kaže on razgovetno, »i ja ne mogu da tvrdim da sam jedan od njih. Ali ja sam glasnik, i ja vam donosim stihove od Onog koji je veći od svih ovde okupljenih.«
Slušaoci gube strpljenje. Religija je za hram; i Džahilijanci i hodočasnici su došli ovamo da se zabavljaju.
Ućutkajte toga! Izbacite ga napolje! - Ali Abu Simbel opet progovara. »Ako je tvoj Bog tebi stvarno nešto rekao«, kaže on, »onda ceo svet mora to da čuje.« I istog trenutka pod velikom šatrom zavlada mrtva tišina.
»Ona Zvezda«, uzvikne Mahaund, a pisari počinju da beleže.
»U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog!
Ona pokraj Plejada kad sa nebeskog svoda nestanu: Tvoj drug ne greši; niti s pravog puta skreće.
Niti iz njega želje njegove govore. To je otkrovenje koje je otkriveno: moćnik je jedan naučio njega.
On je stajao na horizontu visokom: gospodar snage. Onda je prišao blizu, bliže od dužine dva zategnuta luka, i slugi svom otkrio ono što je otkriveno.
Slugino srce beše iskreno kad vide što vide. I da li se vi sad usuđujete da osporite viđeno?
Video sam ga i pokraj drveta-lotosa na kraju najudaljenijem, pored kojeg leži Vrt Duševnog Mira. Kad se to drvo pokri pokrovom svojim, ja ne skidoh s njega oka svoga, niti mi pogled na drugu stranu skrenu; i tad videh jedan od najvećih znakova Gospodnjih.«
I na tom mestu, bez ikakvog oklevanja ili sumnje, on propoveda još dva stiha.
»Jesi li ti mislio na Lat i Uzu, i na Manat, treću, te ostale?« - posle tog prvog stiha, Hind ustaje, dok Velikaš Džahilije već stoji uspravno. I Mahaund, smirena pogleda, nastavlja: »Ptice su one uzvišene i posredstvo njino poželjno je zaista.«
I dok buka - vika, izrazi radosti, skandalizovanja, uzvici privrženosti boginji Al-Lat - raste i praska u velikoj šatri, ovaj već zapanjeni skup postaje svedok i ovog dvostruko senzacionalnog prizora: Velikaš Abu Simbel stavlja palčeve na ušne školjke, zamahne lepezasto raširenim prstima obe ruke i glasno izgovori formulu: »Allahu Akbar« (Alah je velik). Zatim pada na kolena i svesno pritiska čelo na tlo. Njegova žena, Hind, smesta uradi isto što i on.
Vodonoša Halid je tokom svih tih zbivanja stajao pored otvorenog krila na ulazu u šatru. I on sad prestrašeno bulji ispred sebe dok gomile sveta, kako ona masa u šatri tako i ljudi i žene koji pristižu spolja, počinju da padaju na kolena, red za redom, u talasima koji se u krug šire dalje od Hind i Velikaša, kao da su njih dvoje bili dva belutka bačena u jezero, sve dok se čitav skup, oni pod šatrom kao i oni napolju, ne nađe u položaju sa stražnjicama u vazduhu, ispred žmurećeg Proroka koji je pripoznao i priznao božanstva - zaštitnice grada. Sam Glasnik ostaje u stojećem stavu, kao da se usteže da se pridruži skupu u njihovom činu obožavanja. Briznuvši u plač, vodonoša beži u prazno srce grada od peska. Njegove suze, dok mu u bežanju kaplju, progorevaju rupe u zemlji, kao da sadrže neku jaku razjedajuću kiselinu.
Mahaund i dalje stoji bez pokreta. Na trepavicama njegovih zatvorenih očiju ne može da se otkrije ni najmanji trag vlage.

*

Te noći Biznismenovog turobnog trijumfa u šatri nevernika, dolazi do nekih ubistava, posle kojih će prva dama Džahilije morati godinama da čeka da bi se osvetila.
Prorokov stric Hamza išao je kući sam, pognute sede glave, u sumrak te melanholične pobede, kad je začuo neku riku: on pogleda gore i ugleda ogromnog crvenog lava koji se sprema da skoči na njega sa visokih kruništa na gradskim zidinama. On zna tu zver, tu basnu. Prelivanje lavlje kože u duginim bojama sliva se sa svetlucavim sjajem pustinjskog peska. Kroz nozdrve mu sukljaju strahote usamljenih mesta na ovoj zemlji. On kugu bljuje, a kad se vojske usude da u pustinju zađu, on ih sve bez ostatka proždire. Kroz poslednju plavičastu svetlost večeri, Hamza se izdire na zver, pripremajući se, ovako nenaoružan, da se sa svojom smrću suoči. »Skoči samo, ljudoždersko kopile. Ja sam golim rukama velike mačke davio, u svoje vreme.« Kad sam bio mlađi. Kad sam bio mlad, naravno.
Začuje se smeh iza njegovih leđa, a i smeh koji odjekuje iz daljine, ili se to samo tako čini, sa zidina. On se osvrće oko sebe; lav-ljudožder je nestao s bedema. Hamza je okružen grupom Džahilijanaca u smešnim kostimima, koji se vraćaju sa vašara i cerekaju. »Dakle, pošto je ta mistika obujmila našu Lat, sad se, izgleda, neki novi bogovi pričinjavaju iza svakog ćoška, je l’ tako?« Shvatajući da će ova noć biti puna užasa, Hamza se vraća kući i traži svoj mlnički mač. »Ono što najviše mrzim na svetu«, gunđa on prcd svojim kržljavim slugom, koji ga je četrdeset godina služio i u ratu i u miru, »to je da priznam da i moji dušmani unaju neki svoi cilj. Proklet je taj prizor, i onda je najbolje da pobiješ tu kopilad - uvek sam tako mislio. To je najlepše krvavo rešenje.« Mač mu je stajao u koricama još od onog dana kad ga je sinovac preobratio u svoju veru, ali večeras, ispoveda se on svom slugi, »Onaj lav je na slobodi. Mir će morati da sačeka«.
Ovo je poslednja noć ibrahimovskog slavlja. Džahilija je jedna opšta maskarada i ludost. Debela, uljem namazana tela rvača završila su sa svojim grčenjem, a sedam pobedničkih pesama prikucano je na zidove Kuće Crnog kamena. Sada, raspevane kurve zamenjuju pesnike; zamenjuju ih i razigrane kurve koje su, takođe nauljenih tela, na svom poslu; noćno rvanje sad zamenjuje onu dnevnu varijantu. Kurtizane plešu i pevaju pod zlatnim, pticolikim maskama, a zlato se odražava na užagrelim očima njihovih klijenata. Zlato, svugde zlato - na dlanovima profitirajućih Džahilijanaca i njihovih bludnih gostiju, u rasplamsanim uličnim grejalicama-»brazijerama« od uglačanog peska, na rumenim zidovima noćnog grada. Hamza tužno-bolno hoda kroz ulice od zlata, prolazi pored hodočasnika koji bez svesti leže na tlu, dok secikese zarađuju za život. On čuje vinom-zamagljene lumperajke kroz sva zlatasto-blistava vrata, i oseća kako ga to pevanje i grohotno smejanje i kovanog-novca-zveckanje ranjavaju kao smrtne uvrede. Ali on ne nalazi ono što traži, ne nalazi tu, te zato kreće dalje od te sjajne orgije zlatne i počinje da se šunja kroz senke, u svom lovu na prikazu lavlju.
I posle mnogih sati traganja, nalazi ono što je znao da ga čeka u mračnim uglovima ispred gradskih zidina, nalazi ono iz vizija svojih - crvenu zverku-ljudožderku sa tri reda zuba. Zver-ljudožder ima plave oči i ljudsko - muškaračko lice a glas mu je polutruba poluflauta. Brz je kao vetar, nokti su mu vadičepski-uvijene kandže, a rep mu izbacuje otrovne badrljice. On voli da se hrani ljudskim mesom... i svađalačko režanje se čuje. Noževi što švićkaju u tišini, a ponekad i zveket metala o metal. Hamza prepoznaje ljude napadnute: Halida, Salmana, Bilala. A sad i sam u lava pretvoren, Hamza izvlači svoj mač, rikom svojom cepa tišinu u froncle, i juriša koliko ga šezdeset-godina-stare noge nose. Napadači na prijatelje njegove ne mogu se prepoznati ispod maski njihovih.
Bila je to noć maski. Hodajući razvratničkim ulicama Džahilije, srca punog jeda, Hamza je video muškarce i žene prerušene u orlove, šakale, konje, grifone, daždevnjake, divlje svinje i kondore; a iz mračne aleje pojaviše se i dvoglave amfisbenije - glava gore, glava dole - na repu - i krilati bikovi poznati kao asirske sfinge. Duhovi - đini, bajne hurije i demoni nastanjuju grad ove noći fantazmagorije i požude. I tek sad, na jednom mračnom mestu, ugleda on i crvene maske koje je tražio. Maske ljudi-lavova: i on jurne ka sudbi svojoj.

*


U kandžama samouništavajuće nesreće, trojica učenika behu počeli da piju, a zbog svoje nenaviknutosti na alkohol ubrzo su bili ne samo opijeni nego do blesavosti pijani. Stajali su na jednom malom trgu i počeli da vređaju prolaznike, a malo kasnije, vodonoša Halid zamahnu iznad glave svojom mešinom za vodu, hvališući se. On bi mogao da uništi ceo grad, on nosi ono konačno oružje. Vodu: ona bi mogla da zbriše Džahiliju prljavu, da je, prosto, spere sa lica zemlje, te bi tako moglo da se počne iz početka, da se gradi nov grad od prečišćenog belog peska. I tada su ljudi-lavovi počeli da ih jure, i posle dugog gonjenja saterali su ili u ćošak; a naćefleisanost od cevčenja počela je da im isparava od straha, te su stali da bulje u crvene maske smrti haš kad je Hamza stigao, na vreme.
Džibril lebdi iznad grada i posmatra bitku. Ona se brzo završava, jer se na sceni pojavio Hamza. Dva maskirana napadača beže glavom bez obzira, a druga dvojica leže mrtvi. Bilal, Halid i Salman imaju posekotine, ali ne tako ozbiljne. Ozbiljnije od njihovih rana je otkriće ispod lavljih maski mrtvaca. »Hindina braća«, prepoznaje ih Hamza. "Sad smo klot nadrljali.«
Ubice »ljudoždera«, vodeni teroristi - Mahaundovi sledbenici sede i kukaju u senci gradskih zidina.

*


A što se tiče njega, Proroka Glasnika Biznismena: njemu su sad oči otvorene. On se šetka po unutrašnjem dvorištu svoje kuće, kuće njegove žene, i nema nameru da uđe i da ženi priđe. Ona je blizu svoje sedamdesete, i ovih dana se oseća više kao majka nego kao neka... Ona, bogata žena, koja ga je davno uzela u službu svoju da seo njenim karavanima stara. Prva stvar koja se njoj kod njega beše dopala bila je njegova sposobnost za vođenje poslova. A posle izvesnog vremena oni su se i zavoleli. Jednoj ženi nije lako da zablista i bude uspešna u gradu u kojem su bogovi ženskog roda a žene samo roba. Nje su se muškarci ili plašili ili su je smatrali za tako jaku ženu kojoj nije potrebna njihova pažnja. On se nje nije plašio i pružao joj je osećanje postojanosti koje je njoj bilo potrebno. Dok je on, siroče, bio našao u njoj mnoge žene, mnoge žene u jednoj: majku sestru ljubavnicu čarobnicu prijateljicu. Kad je mislio da je lud, ona je bila ta koja je verovala u njegove vizije. »To je arhanđeo«, rekla mu je, »a ne neka magla iz tvoje glave. To je Džibril, a ti si Glasnik Božji.«
A sad, on nije u stanju, on neće da je vidi. Ona ga gleda kroz kamene rešetke na prozoru. On ne može da prestane da hoda, kreće se po dvorištu u nekoj nasumičnoj sekvenci nesvesne geometrije, njegovi koraci prate neke nizove elipsa, trapeza, romboida, ovala, krugova. A ona se pri tom seća kako je on znao da se posle karavanskih putovanja vraća pun priča koje je slušao u oazama usputnim. O Proroku, Isi, Isusu, rođenom od žene Mirjam, Marije, i začetom bez posredstva čoveka, rođenom pod drvetom palmovim u pustinji. Priča od kojih su mu oči blistale, a zatim ugasnule, u tami daljina iščezle. Seća se ona i njegove sposobnosti za samouzbuđivanje: one strasti sa kojom je znao da raspravlja, i cele noći, ako je bilo potrebno,o tome kako stara vremena nomadska behu bolja od ovog zlatnog grada u kojem ljudi izlažu svoje mlade kćeri divljačnosti ovog sveta. A u plemenima starim, i o najsiromašnijem siročetu brinuo se neko. Bog je u pustinji, govorio bi on, a ne ovde u ovom pobačenom mestu. A ona bi mu odgovorila, Niko ti se ne protivi, ljubavi moja, kasno je već, a sutra nas obračuni čekaju.
Duge uši ima ona; već je čula šta je rekao o boginjama Lat, Uzi i Manat. Pa šta? U ranije dane on je hteo da štiti mlade kćerke Džahilije; i zašto sad ne bi mogao da pod okrilje svoje isto tako stavi i kćeri Alahove? Ali pošto je to pitanje postavila sebi, ona zatresa glavom i svom težinom svojom oslanja se na hladni zid pored svog prozora sa kamenom rešetkom. A za to vreme, muž njen hoda po pentagonima, paralelogramima, šestokrakim zvezdama, a zatim i po apstraktnim lavirintskim obrascima za koje nazivi ne postoje, kao da nije kadar da prostu liniju nađe.
A kad je ona nekoliko trenutaka kasnije bacila pogled u dvorište, njega tamo više nije bilo.

*


Prorok se budi između svilenih čaršava, sa razornom glavoboljom, u sobi koju nikad ranije video nije. Van prozora, tamo, sunce se bliži zenitu, a na beloj pozadini vidi se silueta neke visoke figure u ogrtaču, koja peva meko svojim snažnim glasom u niskim tonovima. Pesma je ona kojom hor žena Džahilije poziva muževe u rat.

Napred u boj i grlimo vas
Grlimo vas, grlimo vas.
Napred u boj, grlimo vas
i pred vas prostiremo togu.
Vratite li se, ostavljamo vas,
napuštamo vas.
Povučete li se, odosmo od vas
i nećemo više grliti vas
u ljubavnom logu.

On prepoznaje glas Hinde, uspravlja se, sedi u krevetu i ugleda sebe golog pod žućkastim čaršavom. Dovikuje joj: »Da li me je neko napao?« Hind se okreće njemu, osmehujući se svojim Hind-osmehom. »Napao?« podražava ga ona, pa pljesne šakama da se donese doručak. Ulaze sluškinje-miljenice, donose, služe, sklanjaju zdele, žurno odlaze. Mahaundu ona pridržava svilenu kućnu haljinu sa crno-zlatnim šarama. Hind, sad preterujući, skreće pogled s njegove golotinje. »Oh, moja glava«, pita on opet. »Da li me je neko udario?« Ona stoji pored prozora, oborene glave, izigravajući stidljivu curu. »Oh, Glasniče, Glasniče«, ruga mu se. »Koliko je ovaj Glasnik daleko od kavaljera! Da li si ti mogao svesno da uđeš u moju sobu, svojom voljom? Nisi, naravno, jer ja bih te sigurno odbila.« On neće da igra njenu igru. »Jesam li ja zarobljenik?« pita on, a ona mu se ponovo nasmeje u lice. »Ne budi lud.« A zatim, slegnuvši ramenima, ona omekšava: Sinoć sam se šetala, pod maskom, gradskim ulicama, da gledam kako se svet zabavlja na ovoj proslavi, kad, o šta ću da se spotaknem drugo negoo tvoje nesvesno telo? Kao pijanac u blatu, leži Mahaund. Poslah sluge po nosiljku i tako te dovedoh svojoj kući. Kaži mi hvala.«
»Hvala.«
»Mislim da te niko nije prepoznao«, kaže ona.»A da jeste, ti bi sad, verovatno, većbio mrtav. Znaš kako je gradizgledao sinoć. Ljudi preteruju. Ni moja se braća još nisu vratila kući.«
Njemu se sad vraćaju slike: kako, očajan, besno hoda kroz pokvareni grad i bulji u duše koje je tobože spasao, u persijske mitološke Simurg-prilike, đavolske maske, čudovišta i monstrume. Njegov zamor od tog dugog dana, od napornog silaženja sa Brega-Šišarke, hodanja do grada, napetosti od zbivanja u šatri poezije, - a i od onog kasnije, od besa učenika njegovih, i sumnji njihovih - sve je to njega oborilo i, »onesvestio sam se«, setio se on.
Ona mu prilazi i seda tik uz njega na krevet, pruža jedan prst, nalazi otvor u njegovom halatu i čačka mu grudi. »Onesvestio«, mrmlja ona. »Slabost je to, Mahaunde. Zar tebe slabost obrvava?«
Ali pre no što bi joj on odgovorio ona mu stavlja prst na usta. »Nemoj ništa reći, Mahaunde. Ja sam Velikaševa žena, a nijedno od nas dvoje nije tvoj prijatelj. Ali, moj muž je slabić. Svet u Džahiliji misli da je on lukav, no ja to bolje znam. Njemu je poznato da ja imam ljubavnike i on se tome ne protivi, jer su oni hramovi u rukama moje familije. Hramovi boginja Lat, Uze i Manat. Hramovi - da li da ih nazovem džamije? - tvojih novih anđela.« Ona mu nudi kockice lubenice iz činije, pokušava da mu jednu stavi u usta svojim prstima, ali on joj to ne dopušta, te uzima kockice svojom rukom, i jede. Ona nastavlja priču. »Moj poslednji ljubavnik bio je onaj momak, Baal.« Ona vidi bes na njegovom licu. »Da«, zadovoljno kaže ona. »Čujem da ti se on podvukao pod kožu. Ali on nije važan. Ni on ni Abu Simbel nisu tebi ravni. Ali ja jesam.«
»Moram da idem«, kaže on. »Da, i to što pre«, odgovara ona, vraćajući se prozoru. U opsegu celog grada pakuju se šatre, dugački karavani kamila se spremaju za odlazak, konvoji zaprežnih kola već kreću ka pustinji; karneval je završen. Ona se ponovo okreće njemu.
»Ja sam ti ravna«, ponavlja ona, »al’ sam ti i protivnica. Ne želim da postaneš slab. Nije trebalo da učiniš ono što si učinio.«
»Ali ti ćeš od toga imati koristi«, gorko odgovara Mahaund. »Sad više nisu ugroženi tvoji prihodi od hramova.«
»Nisi shvatio šta mislim«, blago mu kaže ona, primičući mu se bliže, prinoseći svoje lice njegovom. »Ako si ti za Alaha, ja sam za Al-Lat. A Ona ne veruje u tvog Boga iako on nju priznaje. Njeno suprotstavljanje njemu je neumoljivo, neizmenljivo, preovlađujuće. Rat između nas ne može da se završi primirjem. Kakvim primirjem!? Tvoj Gospod je neka vrsta priklonog zaštitnika. Al-Lat ni ovolicno ne želi da bude njegova ćerka. Ona je njemu ravna, kao što sam ja tebi. Pitaj Baala: on zna nju. Kao što zna i mene.«
»Znači da Velikaš neće da održi svoje obećanje?« kaže Mahaund.
»Ko to zna?« ruga se Hind. »On ni samog sebe ne poznaje. On tek mora da proceni šanse. Slabić, kao što ti rekoh. Ali ti znaš da ti ja govorim istinu. Između Alaha i one Tri ne može biti mira. Ja to ne želim. Ja želim borbu. Do smrti; to sam ja. A šta si ti u svemu tome?
»Ti si pesak a ja sam voda«, kaže Mahaund. »Voda spira pesak.«
»A pustinja upija vodu«, odgovara mu Hind. »Osvrni se oko sebe.«
Ubrzo posle njegovog odlaska, ranjeni momci dolaze u Velikaševu palatu, pošto su skupili hrabrost da ga obaveste da je stari Hamza ubio njenu braću. Ali tada niko nije mogao da nađe Glasnika; on se opet polako penjao na Breg-Šišarku.

*


Džibril, kad god je umoran, želi da ubije svoju majku zato što mu je nadenula tako prokleto glupo ime - anđeo, o, koja reč! - preklinje on, kakvo ime i kome dato? - dato da bi se grad-snova poštedeo osipanja svojih peščanih zamkova i propasti svojih lavova sa tri reda zuba - i dosta već jednom sa tim ispiranjem duša proročkih i deklamovanjem uputstava, i obećavanjem rajskog naselja - nek se već jednom prekine sa tim otkrovenjima,finito- khattam-shud. A za čim žudi on? Za crnim snom bez snova. Jao, ti snovi prokleti, da im svima jebem mamicu milosnu zbog svih onih nevolja koje stvaraju ljudskoj vrsti, pa i zbog onih filmova jebenih! I da sam ja nešto Bog Savaot, ja bih svim ljudima klot razjebao maštu prokletu i onda bi te jadne badže kao što sam ja najzad mogle da se noću čestito naspavaju. Boreći se protiv sna, on silom drži oči otvorene i ne trepće sve dok mu onaj vizuelni purpur ne izbledi iz rožnjača pa ga zaćori, ali on je samo jedno ljudsko biće obično, te konačno ipak padne u onu zečju rupu i opet se nađe tamo, u Zemlji Čuda, pentra se uz ono brdo i Biznismen se budi, i eto ti opet njegovih htenja, njegovih potreba koje rade svoju radnju, ali ovog puta ne samo na mojim vilicama i na mom glasu, već na celom mom telu; on me smanjuje do svoje mere i navlači me na sebe - njegovo gravitaciono polje je neverovatno, moćno je kao ona prokleta mega-zvezda... i onda se Džibril i Prorok rvu, rvu se goli golcati, kotrljaju se jedan preko drugog u onoj pećini sa finim belim peskom na telima, kao da su u velovima nekakvim. I kao da on mene uči, istražuje, i kao da sam ja taj koga ovde testiraju.
U pećini sto pedeset metara ispod vrha Brega-Sišarke, Mahaund se rve s arhanđelom, prebacuje ga s jedne strane na drugu, i dopustite mi da vam kažem da se on svugde ufurava, da mu je jezik u mom uhu, da mu je šaka stisnuta oko mojih muda, i da nikad nije bilo osobe s takvim besom u sebi, i on bi morao da mora da zna, on mora da ZNA, i ja ništa ne moram da mu kažem, da je on u dvaput boljoj fizičkoj kondiciji od mene i da četiri puta više zna nego ja, najmanje četiri puta više, i možda smo obojica sticali znanje čestim slušanjem, al’ štojejasnokodan jasno je da je on ipak bolji slušalac od mene; i tako se nas dvojica valjamo, ritamo, grebemo, i on dobija od mene pravi ručni rad po svom licu a moja koža ostaje i dalje glatka kao kod bebe, jer jednog anđela ne možete ni izgrebati u trnjaku, niti mu modrice možete naneti u kamenjaru. A oni pri tom imaju i gledaoce: đine i zle demone i sve sorte aveti koji hlade svoje guzice sedeći na stenama i posmatrajući borbu, dok sa neba ždrakaju one tri krilate kreature što liče na čaplje ili na labudove ili, prosto, na ženske, zavisno od obmana koje svetlost stvara... Mahaund okončava stvar. Diže ruke od dalje borbe.
Posle nekoliko sati ili čak nekoliko nedelja rvanja, Mahaund je bio zakucan ispod anđela, a to je baš ono što je on i želeo, bila je to njegova volja koja me je ispunjavala i davala mi snagu da ga »tuširam«, jer arhanđeli ne mogu da gube takve borbe, jer to ne bi bilo pravo, i samo đavoli dobijaju batine u takvim cirkusima, te onog trenutka kad sam se našao gore, na njemu, on je počeo da plače od radosti i onda je izveo onaj svoj stari trik nasilnog otvaranja mojih usta i navođenja glasa, onog Glasa, da se iz mene ponovo izruči i da se prospe po celom njegovom telu, k’o nezdrav.

*


Na kraju svog rvačkog meča s arhanđelom Džibrilom, Prorok Mahaund sav iscrpljen tone u svoj uobičajeni, posle-otkrovenjski san, ali ovom prilikom on se budi i obnavlja brže nego obično. Kad ponovo dolazi k svesti u toj visokoj divljini, nema nikog koga bi mogao da vidi, nema ni jednog jedinog krilatog stvora da čuči na stenama, te on skače na noge, ispunjen prešnošću svojih novosti. »Bio je to Đavo«, kaže on glasno praznom vazduhu, praveći od toga istinu samim izgovaranjem te rečenice. »Da, prošli put je to bio Šejtan.« To je ono što je on čuo dok je slušao, da je obmanut, da je Đavo došao k njemu prerušen u arhanđela, te tako oni stihovi koje je zapamtio, oni koje je propovedajući izrecitovao u pesničkoj šatri, nisu bili prava stvar nego đavolska suprotnost, nisu bili božanski nego satanski. On se vraća u grad što brže može da izbriše te pogane stihove što bazde na dim sumporni, da ih zauvek izbaci iz zapisa, te će oni preživeti samo u jednoj ili u dve nepouzdane zbirke starih tradicija, a pravoverni tumači će pokušati da otpišu svoju napisanu priču; ali Džibril, lebdeći-posmatrajući iz ugla svoje najviše kamere, zna jedan mali detalj, samo jednu sitnicu koja tu predstavlja problemčić; naime, da sam oba puta to bio ja, baba, prvi put ja i drugi put opet ja. Iz mojih usta su izišle i izjave i nepriz-jave, i versi i kontra-ve rsi, čitava ta stvar, i svi mi znamo kako su moja usta stavljana u pogon.
»Najpre je to bio Đavo«, mrmlja Mahaund dok juri dole u Džahiliju. »Ali ovog puta, onaj anđeo, tu nema spora. On me je u rvanju oborio na zemlju.«

*


Učenici ga zaustavljaju u jarugama blizu podnožja Brega-Šišarke da ga upozore na Hindin bes, na Hind koja sad nosi bele haljine u znak žalosti, koja je svoju crnu kosu raspustila i pustila da joj kao oluja besni oko nje i da joj briše tragove stopa na pesku, te da ona sad, tako, liči na neku inkarnaciju samog duha osvete. Svi su oni pobegli iz grada, a i sam Hamza je oboren i teško potišten; ali se priča da Abu Simbel još nije saglasan sa zahtevom svoje žene da krv spere krv. On još procenjuje šanse u slučaju Mahaunda i boginja... Ali Mahaund, uprkos savetima svojih sledbenika, vraća se u Džahiliju i odlazi pravo u Kuću Crnog kamena. Iako u velikom strahu, njegovi učenici idu za njim. Gomila sveta se skuplja u nadi da će doći do nekog novog skandala ili kasapljenja ili neke slične zabave. Mahaund im ne donosi razočarenje.
On staje ispred kipova one Tri i objavljuje poništenje onih stihova koje mu je Šejtan šapnuo na uho. Ti stihovi se izbacuju iz istinske, prave propovedi - al-qur’an. Umesto njih, novi stihovi grme.
»Treba li On da ima kćerke a vi sinove?« propoveda Mahaund. »To bi bila baš lepa podela!«
»Ali to su samo imena o kojima ste vi maštali, vi i očevi vaši. Alah im ne daje nikakvu vlast.«
On napušta zaprepašćenu Kuću pre nego što se neko usudi da podigne ili baci prvi kamen.

*


Posle odbacivanja Satanskih stihova, Prorok Mahaund se vraća kući i nalazi neku vrstu kazne koja ga je čekala. Neku vrstu osvete - čije? Svetla ili mraka? Dobrog badže, lošeg badže? - izvršene, što nije neobično, nad nevinom žrtvom. Prorokova žena, sedamdeset godina stara, sedi ispod prozora s kamenom rešetkom, sedi uspravno, naslonjena na zid - mrtva.
Mahaund, pritisnut jadom, ostaje priseban, ali danima nijednu reč ne progovara. Velikaš Džahilije osniva institut gonjenja koji za Hind sporo napreduje. Naziv nove vere je Pokornost; Abu Simbel naređuje da se njene pristalice moraju podvrći izdvajanju u najjadniji, bedni kvart grada s čatrljama; uz policijski čas i zabranu zaposlenja. A dolazi i do fizičkih napada, do pljuvanja na žene u dućanima, raznih grubosti prema vernicima od strane bandi mladih Turaka kojima tajno upravlja Velikaš - buktinje se ubacuju noćukroz prozore na neoprezne spavače. Ali, po jednom od poznatih istorijskih paradoksa, broj vernika se umnožava, kao žetveni prinos koji nekim čudom buja iako su i zemljište i klima sve gori.
Jedna ponuda je stigla od građana naselja u oazi Jatrib, na severu: Jatrib je voljan da pruži utočište onima-koji-se-pokore, ako žele da napuste Džahiliju. Hamza smatra da oni moraju da idu. »Ti, sinovče, ovde nikad nećeš završiti sa svojim Porukama, pazi šta ti ja kažem. Ona Hind neće biti mirna sve dok ti ne iščupa jezik iz usta, a da i ne pominjem svoja muda, da prostiš.« Mahaund, usamljen i pun uspomena u kući svoje nesreće, daje pristanak, te se vernici povlače da naprave svoje planove odlaska. Vodonoša Halid se ustručava da nešto kaže. A Prorok, šuplja oka, čeka da ovaj progovori. I on kaže, zbunjeno: »Glasniče, ja sam posumnjao u tebe. Ali ti si bio mudriji nego što smo mi mislili. Najpre smo rekli, Mahaund nikad neće pristati na nagodbu, a ti si se nagodio. Onda smo rekli, Mahaund nas je izneverio, al’ ti si nam donosio jednu dublju istinu. Doneo si nam samog Đavola, da bismo mogli da Nečastivog vidimo na delu kao i njegovo obaranje od strane Pravednog. Ti si obogatio našu veru. Izvinjavam ti se za ono što sam mislio.«
Mahaund se sklanja od zraka sunca koji se probija kroz prozor. »Da.« Gorčina, cinizam. »Divnu sam stvar učinio. Doneo vam dublju istinu. Doveo vam Đavola. Da, to i liči na mene.«
Sa vrha Brega-Šišarke, Džibril gleda kako vernici beže iz Džahilije, napuštajući grad suhoće da bi se preselili u mesto palminog hlada i vode, vode, vode. U malim grupama, gotovo bez prtljaga, kreću se oni preko carstva sunca, ovog prvog dana prve godine novog početka Vremena, koje se samo od sebe ponovo rodilo, dok ono staro umire iza njih a novo čeka ispred njih. A jednog dana i sam Mahaund klisne iz Džahilije. Kad je njegovo bekstvo bilo otkriveno, Baal je sastavio jednu oproštajnu odu:

Šta je danas ideja
one »Pokornosti«?
- Uplašeni dileja!
Kidnu ona, bog-da-prosti.

Mahaund je stigao do svoje oaze; Džibril nije bio te sreće. On se sad, često, nađe usamljen na vrhu Brega-Šišarke - brisanom tragom zvezda-repatica; a onda se iz noćnog neba one stušte na Džibrila, one tri krilate kreature- Lat, Uza i Manat, klepećući mu krilima oko glave, pokušavajući da mu kandžama izvade oči, ujedajući ga i šibajući ga i kosama i krilima. On podiže ruke da se zaštiti, ali osvetoljubivost je njihova neumorna, i one nastavljaju čim on počne da se odmara, čim spusti ruke. On se bori sa njima, ali one su brže od njega, okretnije, krilatije.
On tu sad nema đavola koga bi mogao da odbaci. Snevajući, nije kadar ni da poželi da one odu.

III ELLOWEN (ELOUEN) DEEOWEN (DIOUEN) (eLOeNDeOeN - LONDON)




1



Ja znam šta je utvara, tvrdila je starica. Zvala se Roza Dajamond; imala je osamdeset osam godina; i škiljila je kljunasto kroz solju-zaprljane prozore svoje spavaće sobe, posmatrajući more punog meseca. A znam i šta utvara nije, i dalje je klimala glavom; nije to zastrašivanje, babarogisanje, ili pokrivanje lepršavim belim čaršavom preko glave, i prema tome - puj i pih na sve te prazne priče. Šta je utvara? Nezavršen posao, to je utvara. -I na to stara dama, metar-i-osamdeset visoka, uspravna, kratko podšišana kao muškarac, cimnu uglovima usana nadole u svom samozado-voljnom durenju poput maske u grčkoj tragediji - prebaci pleteni plavi šal preko svojih koščatih ramena - i za trenutak zatvori svoje nesanjive oči, moleći se Bogu za povratak prošlosti. Dođite ’vamo, vi brodovi normanski, molila je: budi opet s nama, Vili-d-Konk.[9]
Devet stotina godina ranije, sve je to bilo pod vodom, sva ta danas isparcelisana obala, ova privatna plaža, njena strma šljunkovita obala s malim redom ljuspasto obojenih vila i ofucanih kućica za čamce pretrpanih baštenskim stolicama, šezlonzima, praznim ramovima za slike, starim putničkim kovčezima sa svežnjevima pisama vezanih pantljikama, ženskim rubljem od-svile-i-čipke među kuglicama naftalina, suzama-umrljanim romanima - lektire nekadašnjih mladih devojaka, starinskim duguljastim lacrosse-reketima, albumima za marke, i svim onim pokopanim škrinjama uspomena i izgubljenog vremena. Morska obala se bila izmenila, izdužila se oko jednu milju prema moru, ostavljajući prvo normansko utvrđenje da stoji nasukano daleko od vode i sada podlokavano močvarnim zemljištem koje je donosilo sve vrste vlage, buđi i malarije sirotinji koja je živela tu na svojim - kak’stozvaše -posedima. Ona, stara dama, videla je to utvrđenje kao ostatke neke ribetine, koju je prevarila neka pradavna oseka, kao neko morsko čudovište vremenom skamenjeno. Devet stotina godina! Devet vekova beše prošlo otkad je normanska flota ploveći projurila pravo kroz kuću ove Engleskinje. U vedre noći, kad je pun mesec, ona bi čekala da ugleda flotinoga blistavoga duha-povratnika.
Ovo je najbolje mesto za posmatranje njihovog dolaska, uveravala je ona sebe - pogled sa pokrivenih zapadnih tribina. Ponavljanje beše postalo uteha u njenoj drevnosti; te njene dobro ofucane fraze, nezavršen posao, pogled sa tribina, pomagale su joj da se oseća kao solidna, nepromenljiva, vekovečita osoba, umesto one malo šenule i rasejanedame kakvom je ona sebe ranije znala. - Kad zađe pun mesec, u onaj mrak pred zoru - to je trenutak za pojavu Normana. Talasi od brodova, blesci vesala, i sam Osvajač na pramcu komandnog broda plovi pravo na obalu kroz morski kalež, valolom i izvrnute lobanje ljudske. - O, imala sam ja priviđenja u svoje vreme, uvek sam posedovala taj dar, taj vid fantomski. - Osvajač pod svojim šiljatim metalno-nosatim šeširom prolazi kroz njena ulazna vrata, klizi izmeđ’ plitkih činijica s nožicom za kolače i sofa sa kretonskim presvlakama protiv prljanja, i kao neki slab eho odjekuje kroz tu kuću uspomena i čežnji; zatim se utiša; kao grob.
- Davno, kao devojka, na Batl Hilu, volela je pripovedanje, uvek istim, vremenom-uglačanim, rečima - davno, kao usamljeno dete, našla sam se, sasvim neočekivano i bez osećanja neke neobičnosti, usred nekog rata. Lukovi i strele, topuzi, koplja. Momci-Saksonci sa kosom lanenom, srubljeni u mladosti svojoj slatkoj, leže na bojnom polju. Harold Strelooki, i Vilijem sa ustima punim peska.
Da, uvek taj dar, fantomski vid. - Ta priča o onom danu kad je dete Roza imalo viziju bitke kod Hejstingsa, bila je za staricu postala jedna od određujućih znamenitih činjenica njenog bića, iako je ona tu priču tako često pričala da niko, čak ni sama pripovedačica, nije mogao da se pouzdano zakune da je to bila istina. Žudim ponekad za njima, tekle bi njene uvežbane misli. Les beaiux jours: za tim dragim, mrtvim danima. Zatvorila je, ponovo, svoje reminiscentne oči. A kad ih je ponovo otvorila, ugledala je, dole pokraj morskog ruba, neosporno, nešto što je počinjalo da se miče.
Ovo je ona rekla u svom uzbuđenju: »Ja u to ne verujem!«
- »To nije istina!«- »On nikad ne dolazi ovamo! - Na nesigurnim nogama, sa nadimajućim grudima, Roza ode po svoj šešir, ogrtač, štap. A za to vreme, na zimskoj obali morskoj, Džibril Farišta se budio punih usta - ne, ne peska.
Snega.

*


Puj!
Pljunuo je Džibril; pa đipio kao podstaknut ishrknutim žitkim blatom; poželeo Čamči - kao što smo već izvestili - srećan rođendan i još mnogo tako srećnih dana; i počeo da stresa sneg sa svojih mokrih purpurnih rukava. »O Bože, tačno«, uzviknuo je, skačući s noge na nogu, »nije nikakvo čudo što ovi ljudi ovde gaje jezivo ledena srca.«
Ali, onda, pravo oduševljenje zbog okruženosti tolikom količinom snega nadvlada njegov početni cinizam - jer on je bio tropski čovek - te poče, onako sumoran i mokar, da skakuće po snegu, da pravi grudve i da grudva svog potrbuške prostrtog drugara, zamišljajući sneška-belića i pevajući jednu agresivnu verziju one božićne himne Jingle Bells-»Praporčići zveckaju, zveckaju...« Prvi tračak svetlosti pojavljivao se na nebu, a na toj prijatnoj morskoj obali igrao je Lucifer zvezdu jutarnju.
Njegov zadah - to treba spomenuti - nekako je potpuno bio prestao da se oseća...
»Hajde, bebice«, viknuo je nesavladljivi Džibril, u čijem ponašanju čitalac može - ne nerasudno - da zapazi bulaznjivu poremećenost kao posledicu njegovog nedavnog pada. »Diž’ se i blistaj! Hajde da ovo mesto zauzmemo na juriš!« Okrećući leđa moru, brišući ružne uspomene da bi napravio mesta sledećim stvarima, žudeći strasno kao i uvek za novinama, on je sad bio kadar da pobode (da je slučajno imao) zastavu polaganja prava u ime kotigazna-koga na ovu belu zemlju, na njegovu nju-faund-lendicu- novopronađenu zemljicu. »Buzdo«, molio je, »mrdni, baba, ako možda nisi upiškio krušku. Nisi, valjda, mrtav?« A kad je ovo izgovorio, to je govorača vratilo k (ili bar prema) svesti. Nagnuo se nad prostrtu figuru onog drugog, ali se nije usudio da ga dotakne. »Nemoj sad, stari druže Čamčo«, bodrio ga je. »Nemoj, kad smo čak dovde stigli.«
Saladin: nije bio mrtav, ali je plakao. Suze od šoka ledile su mu se na licu. A celo mu je telo bilo obloženo finom ledenom pokožicom, glatkom kao staklo, kao ružan san kad se obistini. U svojoj kužnoj polusvesti indukovanoj niskom telesnom temperaturom, bio je opsednut košmarnim strahom da će se sav rasprsnuti, da će videti kako mu krv kulja kroz ledene pukotine a meso mu se otkida zajedno sa ljuspama leda. Bio je pun pitanja - da li smo mi odistinski, mislim zaista, dok si ti mlatarao rukama... a onda i ona voda, nećeš mi valjda reći da su te ruke stvarno, kao u onom filmu, kad je Čarlton Heston rasprostro svoje ljude... I da smo tako bili u stanju da, preko površine okeana... što se nikad nije desilo, a nije ni moglo da se desi, pa kad nije moglo, kako smo, onda, mi, ili smo, možda, na neki način pod vodom, u pratnji sirena, dok je more prolazilo kroz nas kao da smo lignje iliti duhovi, i je 1’ to bila istina, da ili ne, meni je potrebno da... jer ja moram da... Ali kad je otvorio oči, njegova su pitanja postala nerazgovetna kao u snu, te ih ni on sam nije više mogao da hvata ni za glavu ni za rep, jer su im se ti repovi trzali ispred njega i nestajali kao podvodna peraja. Gledao je gore, prema nebu, i zapazio da su boje potpuno pogrešne, krvavo-narandžasta isflekana zelenom, a sneg plav kao mastilo. Žestoko je treptao očima, ali boje nisu htele da se menjaju, što mu je stvaralo predstavu da je sa neba pao u neku neispravnost, na neko drugo mesto, ne u Englesku ili možda u ne-Englesku, u neku krivotvorenu zonu, kvaran grad, pokvarenu državu. A možda, brzo je pretpostavio: u Pakao? Ne, ne, razuveravao se on, dok mu je pretilo gubljenje svesti, to ne može biti, još ne, ti još nisi mrtav; mada umireš.
Pa, onda, znači: neka tranzitna čekaonica.
Počeo je da se sav trese; drhtavica mu je postajala tako žestoka da je pomislio kako bi mogao da se pod tim stresom raspukne kao neki, kao neki - avion.
Zatim više ničeg nije bilo. Nalazio se u praznini; a ako je bio za to da preživi, onda bi morao da sve gradi od nule, da izmisli tlo pod svojim nogama pre nego što zakorači, ali sad nije bilo potrebe za brigu oko takvih stvari, jer se ovde, ispred njega nalazilo ono neizbežno: visoka, koščata figura Smrti, pod slamnim šeširom širokog oboda i tamnim ogrtačem koji joj je lepršao na povetarcu. Smrt, oslonjena na štap sa srebrnom drškom, u dubokim cipelama-»velingtonkama« maslinaste boje.
»Šta li vi to zamišljate da radite ovde?« Smrt je želela da zna. »Ovo je privatno imanje. Tamo vam stoji i znak.« Rekla je ženskim glasom koji je bio malčice drhtav i više nego malčice uzbuđen.
Nekoliko trenutaka kasnije, Smrt se nagnula nad njega - hoće da me poljubi, tiho je on rekao ali upaničeno. Da mi isisa dah iz tela. Pravio je male, jalove pokrete negodovanja.
»Živ je on, živcat«, Smrt je ovo svoje zapažanje uputila - kome drugom nego - Džibrilu. »Ali, dragi moj. Njegov dah: kakav bazd! Kad je on poslednji put prao zube?«

*


Dah jednog čoveka bio je osvežen, dok je dah onog drugog, nekom podjednakom ali suprotnom misterijom, bio pokvaren. A šta su oni i očekivali? Pasti onako s nebai zamišljati da će sve proći bez ikakvih posledica, bez nekih uzgrednih pojava? Više Sile su tu bile umešale svoje prste - to je obojici trebalo da bude jasno - a takve Sile (ja ovde, svakako, govorim o sebi) imaju zao, gotovo obestan stav prema preturenim, teturavim muvama. I još jedna stvar, budimo jasni: veliki padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike visine? U tim stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem uzvišeno mesto nijednoj ličnosti, pa bila ona smrtna ili besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odžak, tako reći; iz nebeske svetlosti u oganj pakla... pod stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao sam, mogu se očekivati neke mutacije, mada ne sve, onako, nasumice. Neprirodna selekcija. Nije to velika cena za preživljenje, za novo rođenje, za postati nov, i to u njihovim godinama.
Šta kažete? Treba da nabrojim te promene?
Svež dah/pokvaren dah.
A oko rubova glave Džibrila Farište, dok je stajao leđima okrenut zori koja je svitala, učinilo se Rozi Dajamond da razaznaje neki slab, ali jasno zlatan, sjaj.
I da li su, ono, čvoruge na Čamčinim slepoočnicama ispod njegovog mokrog i još-na-svom-mestu polucilindra?
I, i, i.

*


Kad je bacila pogled na bizarnu, satirsku figuru Džibrila Farište kako dionizijski poskakuje po snegu, Roza Dajamond nije ni pomišljala na postavljanje pitanja, kao npr., Recite mi, anđeli. Kad ga je gledala kroz svoj prozor, kroz solju zamagljeno okno i njenom starošću zamagljene oči, osetila je kako joj je srce ođskočilo, dvaput, tako bolno da se uplašila da joj ne stane; jer joj se učinilo da u toj nejasnoj figuri raspoznaje otelovljenje najdublje pokopane žudnje duše njene. Zaboravila je normanske upadače kao da ih nikad nije bilo, i s naporom pohitala niz strminu prekrivenu podmuklim šljunkom, i suviše brzo za bezbednost njenih ne-baš-nevremešnih udova, kako bi mogla da tobož izgrdi tog nemogućeg stranca što je povredio njenu teritoriju.
Ona je obično bila stroga i neumoljiva u odbrani svog voljenog parčeta obale, a kad letnji vikendaši slučajno skrenu i smeste se iznad linije do koje dolazi plima, ona se stušti na njih kao vuk na stado ovaca - njena fraza za to - da bi im objasnila i zahtevala: - Ovo je moja bašta, da znate! - A kad bi oni bili drski - Ma nosi-se-šašava-matora-kravo, ovo-je-usrana-plaža - ona bi se vratila u kuću da izvuče napolje jedno dugačko zeleno baštensko crevo, pa bi mlaz vode nemilosrdno uperila na njih i njihovu kariranu ćebad, plastične štapove za kriket i boce s losionom za sunčanje, zbrisala bi kule od peska njihove dece i pokvasila bi im sendviče s jetrenom paštetom, slatko se osmehujući sve vreme: Vi mi nećete zameriti ako ja samo malo zalijem svoj travnjak?... O, ona je bila Ona, dobro poznata u selu; nisu mogli da je se oslobođe i da je zakatanče u nekom domu slaraca; najurila je sve svoje rođake, celu familiju, kad su se usudili da joj to predlože - da vas više nikad nisam videla na svom pragu, rekla im je, i sve ih je, bez pardona, lišila nasledstva, ne ostavljajući im ni jedan jedini peni. I sad je bila potpuno sama, i niko je nije posećivao od jedne svete nedelje do druge, čak više ni Dora Saflbotam koja joj je dolazila i pomagala joj svih tih godina - Dora je preminula u septembru, prošlom, Bog da joj dušu prosti, ali ipak je to pravo čudo u njenim godinama, kako ta matora koka uspeva da se održi na svim onim njenim stepenicama - može ona da bude i malčice poput pčelice, ali davo ipak traži svoje, i mnogi su, zna se, šenuli kad su živeli tako sami.
Za Džibrila nije bilo ni baštenskog šmrka ni njenog oštrog jezika. Roza im jeste izgovorila blage reči prekora, zapušila nos dok je ispitivala palog i novosumporovitog Saladina (koji, pri tom, nije skidao svoj polucilindar), a zatim, uz napad stidljivosti koju je ona kod sebe pozdravila sa setnom zapanjenošću, promucala je poziv - ppa, bbolje da svog pprp-prijatelja uvedefe u kuću, da čovek ovde ne naz-zebe, pa je zakoračila naviše preko šljunka da stavi čajnik na šporet, zahvalna oštrom zimskom vazduhu što joj je zarumenzio obraze, pa ju je, tako, poštedeo - po staroj uspešnoj frazi - crvenila od stida.

*


Kao mladić, Saladin Čamča je imao lice koje je otkrivalo sasvim izuzetnu bezazlenost, lice koje je izgledalo kao da nikad nije nailazilo na situacije u kojima se gube iluzije ili na neko zlo, sa kožom mekom i glatkom kao dlan neke princeze. Ono mu je dobro služilo u odnosima sa ženama, a bilo je, u stvari, i jedan od prvih razloga što je njegova buduća žena popustila i zaljubila se u njega. »Tako ti je oblo i anđeosko«, divila mu se ona, obujmljujući ga šakama ispod brade. »Kao neka gumena lopta.«
Bio je uvređen. »Ja imam i kosti«, bunio se on, »strukturu koštanu.«
»Da, tamo negde, unutra«, složila se ona. »Svi je imamo.«
Posle toga, njega je jedno vreme proganjala misao da on, zapravo, izgleda kao neka bezlična meduza, a to mu je umnogome imalo da ublaži ono osećanje da je počeo da u sebi razvija kruto, naduveno držanje koje mu je sad predstavljalo drugu prirodu. I zato je to bila stvar od izvesnog značaja kad je, oslobađajući se dugog dremeža u kojem su ga mučili nesnosni snovi sa glavnom ličnošću- u raznim vidovima - Zini Vakil, koja se transformisalai u morsku sirenu, pa mu pevala sa jednog ledenog brega u tonovima razdiruće ljupkosti, jadikujući zbog svoje nesposobnosti da mu se pridruži na kopnu i pozivajući ga k sebi, pozivajući; - ali kad je on njoj prišao, ona ga je brzo skleptala i zarobila u srcu svog ledenog brega, a njena nežna pesma se pretvorila u onu o trijumfu i osveti... Bila je to, kažem ozbiljna stvar kad se Saladin Čamča probudio, zabuljio u jedno ogledalo sa ramom premazanim plavo-zlatnim japanskim lakom, i u njemu ugledao ono svoje staro anđeosko lice kako opet odbuljuje u njega; ali je, ovog puta, na svojim slepoočnicama zapazio jedan par stravično bezbojnih čvoruga, znak da je nekog trenutka u toku svojih malopređašnjih avantura morao zaraditi dva dobra udarca.
Gledajući u ogledalu svoje izmenjeno lice, Čamča je pokušavao da se podseti na sebe. Ja sam stvarni čovek, rekao je zrcalu, sa stvarnom prošlošću i isplaniranom budućnošću. Ja sam čovek za koga su neke stvari značajne: čvrstina, samodisciplina, razum, idenje za onim što je plemenito, bez oslanjanja na onu staru štaku, na Boga. Za idealom lepote, za mogućnošću uzdizanja u visine, za umom. Ja sam: oženjen čovek. Ali uprkos ovoj litaniji, mene su uporno saletale i naopake misli. Kao, na primer: da svet ne postoji izvan one plaže tamo dole, a sad, i izvan ove kuće.I da bi, da nije bio oprezan ili da je zbrzavao stvari, mogao da padne sa ivice, u oblake. Stvari treba raditi. Ili, ovo: kad bi sad pozvao telefonom svoju kuću, baš sad, kao što bi i trebalo, kad bi svoju dragu ženu obavestio da nije mrtav, da ga ona eksplozija nije raznela u paramparčad tamo gore u vazduhu, već da se on nalazi upravo ovde, na čvrstom tlu, kad bi uradio tu priznato razumnu stvar, ona osoba koja bi podigla slušalicu ne bi znala ko se to javlja, ne bi znala to ime. Ili, treće: bat koraka koji mu odzvanja u ušima, udaljenih koraka, ali koji mu se približavaju, nije neki privremeni šum u njegovim ušima, prouzrokovan njegovim padom, već buka od nekog strašnog suda koji mu dolazi sve bliže, slovo po slovo, eLOeNDeOeN - London. Evo me, ovde, u Bakinoj kući. Njene su oči i šake velike, a i zubi su joj veliki.
Na stočiću pored njegovog kreveta stajao je telefon. Podigni slušalicu, biraj traženi broj, pa će ti se ravnoteža vratiti. Kakvo baljezganje: nisu oni kao ti, nisu vredni tebe. Pomisli na njen bol; pozovi je sad.
Bila je noć. On nije znao koliko je sati. Na zidu nije bilo sata, a njegov ručni sat bio je negde, usput, nestao. Da li da je pozove ili da je ne pozove? - Okrenuo je devet brojeva. Na četvrti zvon, javio se neki muški glas. »Šta je, do đavola?« Sanjiv, teško prepoznatljiv ali ipak nekako poznat.
»Izvinite«, rekao je Saladin Čamča. »Oprostite, molim. Pogrešan broj.«
Buljeći u telefon, on se setio jedne drame koju je gledao u Bombaju, napisane po nekom engleskom originalu, po pripoveci od, od, nije mogao da nabode ime - od Tenisona? Ne, ne, od Samerseta Moma? - Do đavola! - U tom originalnom a sad bezautorskom delu, jedan čovek koga su dtigo držali za mrtvog vraća se posle mnogo godina, kao živi fantom, svojim bivšim boravištima. Usred noći, dolazi u svoju nekadašnju kuću, krišom, i gleda kroz jedan otvo-u-n prozor. Vidi da mu se žena, verujući da je udovica, preudala. Na prozorskom simsu ugleda dečju igračku. Neko vreme odstoji u mraku, boreći se sa svojim osećanjima; zatim sa simsa podigne onu igračku - i ode zauvek, ne dajući znaka o svom prisustvu. U indijskoj verziji, priča je bila dosta drukčija. Žena se u međuvremenu udala za najboljeg prijatelja svoga muža. Muž-povratnik stiže do ulaza, i umaršira u kuću, ne očekujući ništa. Kad ugleda svoju ženu i svog starog prijatelja kako sede jedno pored drugog, on ne shvata da su oni venčani. Zahvaljuje svom prijatelju što mu je tešio ženu; ali on je sad u svojoj kući, i prema tome sve je u najboljem redu. Bračni par ne zna kako da mu kaže istinu; konačno je sluga otkrio stvar. Muž, čije je dugo odsustvo očigledno bilo posledica napada amnezije, reaguje na vest o tom venčanju izjavljujući da se i on svakako morao oženiti nekom drugom za vreme svog dugog odsustvovanja od kuće; ali, na žalost, pošto mu se sećanje na njegov raniji život vratilo, zaboravio je šta se dešavalo tokom godina njegove izgubljenosti. I odlazi u policiju da zamoli da oni uđu u trag njegovog novog života, jer on ne može da se seti ničeg u vezi sa njom, tom drugom ženom, ni njenih očiju, ni one najjednostavnije činjenice o njenom postojanju.
I tu pada zavesa.
Saladin Čamča, sam u nekoj nepoznatoj spavaćoj sobi i u tuđoj pižami sa crveno-belim prugama, ležao je potrbuške u nekom uskom krevetu, i plakao. »Nek su svi Indijci prokleti«, vikao je u prigušujuće krevetske čaršave, udarajući pesnicama u nabrane jastučnice kupljene kod Harrodsa u Buenos Ajresu, udarajući tako žestoko da se pedeset-godina-staro platno iscepalo na froncle.« Do đavola. Vulgarno. Neukusno. Popišaj ga sad. Do đavola. Barabe, jao, te barabe i njihov nedostatak barapskog ukusa.
I upravo je tog trenutka došla policija da ga uhapsi.

*


Te noći, nakon što je njih dvojicu dovela u svoju kuću, Roza Dajamond je opet stajala pored noćnog prozora svoje staračke nesanice i razmišljala o tom devetsto-godina-starom moru. Onaj smrduckavi je spavao od trenutka kad su ga stavili u krevet zajedno sa bocama punim vrele vode, tesno priljubljenim uz celo mu telo, što je za njega bila najbolja stvar, da bi mu se snaga vratila. Ona ih je smestila gore - Čamču u gostinsku sobu a Džibrila u staru radnu sobu svog pokojnog muža, i dok je posmatrala veliku, svetlucavu površinu mora, slušala je kako se on gore muva između ornitoloških bakroreza i pištaljki za vabljenje ptica pokojnog Henrija Dajamonda, između južnoameričkih lasoa, bičeva za gonjenje bikova i snimaka iz vazduha rančeva Los Alamosa, tamo daleko i tamo davno napravljenih, slušala muške korake u toj sobi - i kako su oni samo utešno delovali na nju! Farišta je hodao tamo-amo, izbegavajući spavanje iz svojih sopstvenih razloga. A ispod bata njegovih koraka, dole, Roza je gledala u tavanicu i šapatom ga zvala po jednom odavno-neizgovaranom imenu. Martine, Martine, govorila je. A drugo ime mu je bilo kao ime najopasnije zmije u njegovom zavičaju, vipera, guja. Vibora, de la Cruz.
I istog časa je ugledala neke prilike koje su se kretale preko plaže, kao da je to zabranjeno ime dočaralo mrtve. Ma nije valjda opet, pomislila je i otišla da uzme svoj pozorišni dogled. Kad je ponovo prišla prozoru, plaža je bila puna senki, i ona se ovog puta uplašila, jer je znala da je normanska flota doplovila, onda kad je doplovila, ponosno i otvoreno, i bez pardona, dok su se ove senke šunjale, uz prigušene psovke i uplašeno muklo brundanje; te prilike su izgledale kao da nemaju glave, bile su zgurene, mke i noge im landarale kao u neke džinovske krabe bez oklopa. Jurili su pobočno i teškim cokulama hruskali šljunak. Mnogo njih. Videla ih je kako prilaze kućici za čamce na kojoj se pojavljivala i gubila crna senka namalanog gusara sa krpicom preko jednog oka, koji se ceri i mlatara jataganom iznad glave - i to je već prelazilo svaku meru; ja ovo neću da trpim, rekla je odlučno i, lomatajući se niz stepenište, sišla u prizemlje da uzme toplu odeću i - svoje odabrano oružje: dugačko baštensko crevo zelene boje. Na ulaznim vratima viknula je razgovetno prema plaži: »Vidim ja vas savršeno jasno. Izlazite na čistinu, ko ste da ste- ispadaj!«
Oni uključiše sedam sunaca i zaslepiše je, te se ona sad prestravi osvetljena sa sedam plavo-belih reflektora, oko kojih su kao svici ili satelici zujala mnoga manja svetla: baterijske lampe lampice cigarete. U glavi joj se vrtelo, i za trenutak je izgubila sposobnost da pravi razliku između tada i sada; pa je u svom zaprepaščenju počela da viče, Ugasite ta svetla, zar ne znate da je naređeno zamračenje, navući ćete nam Švabe na vrat ako ovako nastavite. »O, ja bulaznim«, shvati ona sa gađenjem, i zari vrh svog štapa u brisač pred vratima. Na što se policajci, kao nekom magijom, stvoriše u bleštavom krugu svetlosti.
Ispostavilo se da je neko javio kako se po plaži muva neko sumnjivo lice, a sećate se kad su nam oni ilegalci dolazili ribarskim brodićima; i zahvaljujući tom jednom telefonskom pozivu, sada je pedeset sedam uniformisanih pozornika pročešljavalo plažu, svetli krugovi iz njihovih baterijskih lampi ljuljali su se kao ludi u mraku, pozornici čak iz Hejstingsa Istberna Bekshila-na-moru, pa čak i jedna deputacija iz Brajtona, jer niko nije hteo da propusti tu zabavu, to uzbudenje hajkačko. Pedeset sedam plažočešljača u pratnji trinaest pasa, i svi oni njuše morski vazduhi uzbuđeno dižu po jednu zadnju nogu. A gore u kući, daleko od velike čete ljudi i pasa, Roza Dajamond vidi sebe kako bulji u petoricu pozornika koji čuvaju stražu ispred kućnih izlaza, ispred glavnog ulaza, ispred prozora u prizemlju, ispred vrata kuhinjske ostave, za slučaj da tobožnji zločinac navodno pokuša da pobegne; pa onda i u trojicu u običnim odelima, prostim kaputima i šeširima, i sa licima koja odgovaraju njihovoj garderobi; a ispred svih njih, ne usuđujući se da je pogleda u oči, mladi inspektor Lajm vuče noge, trlja nos i izgleda stariji i zakrvavljenijih očiju od jednog četrdesetogodišnjaka, koji je on. Ona ga kucnu po grudima vrhom svoga štapa, U ovo doba noći, Frenk, šta to treba da znači, ali on sad nije hteo da joj dopusti da mu zapoveda i da ga zavitlava, ne večeras i ne pred ljudima izImigracionog odseka koji su pratili svaki njegov pokret, te se uspravi i podiže nos.
»Izvinite, gdo D. - postoje izvesni navodi - obaveštenje koje smo dobili - razlog da verujemo - istraga za eventualnu nagradu i unapređenja - potreban pretres vaše - nalog imamo.«
»Ne pričaj gluposti, dragi Frenk«, poče Roza da govori, ali baš u tom trenutku ona trojica sa prostačkim licima nspraviše se i kao da se ukrutiše, a svaki malčice podigao jednu nogu, kao oni kerovi-tragači; prvi poče nekako neobično da šišti, što je zvučalo kao da mu je to od zadovoljsiva, dok se drugom iz usta-ote lako stenjanje, a treći poče čudno da koluta očima, kao čovek koji je stekao duševni mir. Zatim svi pokazaše prstom pored Roze Dajamond prema reflektorom-osvetljenom kućnom holu, gde je stajao g. Saladin Čamča, pridržavajući levom rukom pantalone svoje pižame da mu ne spadnu, jer mu je dugme bilo otpalo kad se bacio u krevet; desnom je trljao oko.
»Pogodak«, reče onaj što šišti; stenjač sklopi ruke ispod svoje brade da pokaže kako su mu sve molitve uslišene, a kolutač očiju progura se ramenom pored Roze Dajamond, ne poštujući nikakvu etiketu, sem što promrmlja, Pardonirajte me, madam«.
I onda dođe do poplave, a Roza se nađe u jednom uglu svoje sopstvene dnevne sobe, pritešnjena tim zaljuljanim morem policijskih šlemova, te tako više nije mogla da vidi Naladina Čamču niti da čuje šta on govori. Ona ga nikad mjc čula kako objašnjava uzroke eksplozije Bostana -Ama, to je greška, ja nisam jedan od tih vaših ilegalaca koji se ufuravaju ribarskim čamcima, a nisam ni jedan od tih vaših Ugando-Kenijaca, nisam. Policajci počeše da se cere. Da, gospodine, sa devet hiljada metara odozgore, pa ste onda isplivali na obalu. Vi imate pravo da ništa ne govorite, prigušeno su se smejali, ali ubrzo su prsnuli u grohotan smeh. Ukebali smo onog pravog i tu nema greške. Roza nije mogla da čuje Saladinove proteste, jer su je rascerekani policajci odvajali od njega. Ali vi morate da mi verujete, ja sam Britanac, govorio je on. Ja imami dozvolu boravka, ali kako nije mogao da im pokaže ni pasoš ni neku drugu legitimaciju, oni su počeli da plaču od razdraganosti, suze su se slivale čak i niz bezlična lica onih ljudi u običnim odelima iz Imigracionog odseka. Ma, razume se, ne morate ni da mi pričate - kikot - legitimacije su vam ispale iz sakoa dok ste se prevrtali gore u vazduhu, a da vam ih nisu možda one morske sirene zdipile iz džepa, dok ste se brčkali u moru? Roza nije mogla da vidi u tom od smeha nadimajućem valu ljudi i pasa šta su te uniformisane ruke mogle da rade Čamčinim rukama ili su to bile pesnice na njegovom stomaku ili cokule na njegovim cevanicama; a nije bila sigurna ni da li to on kuka ili psi zavijaju. Ali je konačno ipak čula njegov glas kad se probio kroz galamu u poslednjem očajničkom uzviku: Zar niko od vas ne gleda televiziju? Zar ne vidite? Ja sam Maxim. Maxim Alien.
»Dakle taj si«, reče policajac. »A ja sam onaj mapetovski Žabac.«
Ono što Saladin Čamča nikad nije rekao, čak ni onda kad mu je bilo jasno da se tu nešto mnogo gadno zakuvalo: »Evo vam jedan broj telefona u Londonu« - to nije hteo da kaže policajcima koji su došli da ga uhapse. »Na drugom kraju žice čućete jedan glas koji će jamčiti za mene i potvrditi da vam govorim istinu, glas moje ljupke, bele supruge, Engleskinje.« Ah, to ne, gospodine. Kakav pakao!
Roza Dajamond prikupi svu svoju snagu. »Čekaj malo, Frenk Lajm«, otpeva mu ona. »Da ti ja nešto kažem«, ali ona trojica prostaka opet počeše da rade svoje bizarne radnje - šištanje stenjanje očno kolutanje - i u iznenadnoj tišini te sobe, kolutač pokaza svojim drhtećim kažiprstom na Čamču i reče: »Gospođo, ako vi hoćete nešto da dokažete, onda vam nema boljeg dokaza od ovog.«
Prateći putanju ispruženog prsta Buljookog, Saladin Čamča podiže ruke do svog čela da ga dodirne, i zatim shvati da se probudio u najstravičnijem od svih košmara, u košmaru koji je tek bio počeo, jer su mu iz slepoočnica, sve više i brže, i dovoljno oštra da bodu, rasla dva mlada, jareća, neosporna roga.

*


Pre nego što je ta armija policajaca odvela Saladina Čamču u njegov novi život, došlo je do još jednog neočekivanog događaja. Džibril Farišta, videvši bleske svetlosti i čuvši delirični smeh zvaničnika koji zakon sprovode u delo, sišao je niz stepenice u kratkom tamnocrvenom kućnom kaputu-halatu i jahaćim pantalonama, što je izahrao u ormanu za odela pokojnog Henrija Dajamonda. Odajući malčice miris naftalina, zaustavio se na odmorištu između prvog sprata i partera i posmatrao zbivanje, bez komentara. Stajao je tu neprimećen, sve dok ga Čamča - sa lisicama na rukama i na putu ka policijskoj marici, bosonog i stalno držeći pantalone od pižame da mu ne spadnu - nije ugledao i uzviknuo, »Džibrile, tako ti Boga, reci im šta je šta!«
Šištač Stenjač Kolutač revnosno se okrenuše prema Džibrilu. »A ko bi ovaj mogao da bude?« upitao je inspektor Lajm. »Je l’ to još jedan koji je pao s neba?«
Ali reči mu zamreše na usnama, jer se tog trenutka reflektori ugasiše, što je bilo naređeno kad su Čamči stavili lisice i kad su ga tako lišili slobode; i sad u polumraku posle gašenja sedam sunaca, svi su tu jasno videli kako neka bleda, zlatna svetlost zrači iz pravca čoveka u halatu, da zapravo struji ka njima iz neke tačke iza njegove glave. Inspektor Lajm se kasnije više nikad nije pozivao na tu svetlost, a kad bi ga neko i upitao o tome, on bi demantovao da je ikad video takvu stvar, oreol, u kasnom dvadesetom veku! - pitaj nešto drugo!
Ali, u svakom slučaju, kad je Džibril upitao, »Šta ovi ljudi traže ovde?« svaki je čovek na ovom licu mesta bio prosto obrvan željom da na njegovo pitanje odgovori doslovno i podrobno, da mu otkrije njihove strogo-pov. tajne, kao da je on bio - ali ne, smešno - pa bi vrteli glavama nedeljama posle toga, sve dok sami sebe nisu ubedili da su se držali onako kako su se držali iz logičkih razloga: to je bio neki stari prijatelj gđe Dajamond, njih dvoje su našli na plaži tog lupeža Čamču, poluudavljenog, pa su ga odveli u kuću iz humanih razloga, i nema više uznemiravanja ni Roze ni g. Farište, ...ali kakav je to džentlmen! - uglednijeg i boljeg ne bi mogao ni poželeti da vidiš - u onom kućnom kaputu i onim njegovim, njegovim - dobro, ekscentričnost nikad nije bila zločin, razume se.
»Džibrile«, rekao je Saladin Čamča, »pomagaj.«
Ali Džibrilov pogled bila je uhvatila Roza Dajamond. On ju je gledao i nije mogao da skrene pogled na drugu stranu. Onda je klimnuo glavom i vratio se natrag, uz stepenice. Niko nije ni pokušao da ga zaustavi.
Kad je Čamča stigao do marice, ugledao je izdajicu, Džibrila Farištu, kako ga ždraka odozgo s balkončeta ispred Rozine spavaće sobe; ali sad više nije bilo nikakve svetlosti oko glave te barabe.

2


Kan ma kan/Fi qadim azzaman... I bilo je i nije bilo tako, u davno vreme koje zaboravi svako, da je u srebrnoj zemlji Argentini živeo neki don Enrike Dajamond, koji je mnogo znao o pticama a malo o ženama, sa svojom ženom, Rozom, koja ništa nije znala o muškarcima ali dosta o ljubavi. Jednog dana, desilo se tako, kad je senjora izišla na jahanje, sedeći na ženskom sedlu, sa strane, i na glavi noseći šešir s peruškom, da je - stigavši do velike kamene kapije ranča Dajamonda, koja je besmisleno bila postavljena nasred gole pampe - ugledala jednog noja koji je trčao ka njoj što je brže mogao, trčao da život svoj spase pomoću svih trikova i izvrdavanja koja je mogao da smisli; jer noj je lukava ptica, i njega je teško uhvatiti. Malo dalje iza noja ilizao se oblak prašine pun galame lovaca-hajkača; i kad se noj našao na metar i po od nje, iz oblaka izleteše olovom otežani konopci-»bolasi« koji mu se obmotaše oko nogu i sručiše ga s treskom na zemlju ispred kopita njene sive kobile. Čovek koji je sjahao da ubije pticu-trkačicu nikako uije skidao oka sa Rozinog lica. Izvukao je nož sa srebrnom ilrškom iz kanije na svom pojasu i zario ga u nojev vrat, do balčaka, a to je uradio ne pogledavši umirućeg noja nijednom, i stalno buljeći u Rozu Dajamond, dok je klečao na prostranoj žutoj zemlji. On se zvao Martin de la Cruz.

Kad su Čamču odveli, Džibrila Farištu je mučilo pitanje sopstvenog ponašanja. U onom snu-sličnom trenutku kad su mu pogled ulovile oči stare Engleskinje, učinilo mu se da njegova volja više nije bila njegova da bi njime vladala, i da su potrebe nekog drugog nadvladale. Zbog zbunjujuće prirode nedavnih zbivanja a i zbog njegove rešenosti da ostane budan što je duže mogao, prošlo je nekoliko dana pre nego što je ukopčao šta se događalo onom svetu iza njegovih očnih kapaka, i tek je tada shvatio da mora da ode, jer je onaj univerzum njegovih košmara bio počeo da curi u njegov budni život, te, ako ne bude oprezan, neće uspeti ni da se ponovo rodi sa njom, kroz nju, kroz Aleluju-Eli, koja je videla krov sveta.
Bio je šokiran kad je ukapirao da uopšte nije pokušao da stupi u duhovni dodir s Alelujom-Eli; ili da Čamči pomogne u nevolji. A nije uopšte bio ni uznemiren pojavom onih finih mladih roščića na Saladinovoj glavi, pojavom koja bi svakako trebalo da izazove neku zabrinutost. On se bio nalazio u nekoj vrsti transa, a kad je upitao staru damu šta ona misli o svemu tome, ona se neprirodno osmehnula i rekla mu da pod suncem nema ničeg novog, da su se njoj priviđale stvari, prikaze ljudi sa rogatim šlemovima, da u jednoj drevnoj zemlji kao što je Engleska nema mesta za nove priče i da je tu preko svake vlati trave neko gazio sto hiljada puta. Dugo je ona tokom dana pričala zbrda-zdola i zbrkano, ali je u drugim trenucima navaljivala da mu priprema velike količine teških jela, kao što su razne pastirske pite, musaka od rabarbare sa seckanim mesom, papazjanija, cušpajzi s masnim začinima i teškim sosovima, i sve moguće čorbe i supe sa mesištem. A sve vreme je na licu imala izraz neobjašnjivog zadovoljstva, kao da ju je njegovo prisustvo zadovoljavalo na neki duboko očekivan i neočekivan način. On je s njom odlazio u selo da pazare; svet je buljio u njih, ali ona ni na koga nije obraćala pažnju, mlatarajući svojim gospodskim štapom sa srebrnom drškom. Dani su prolazili. Džibril nije otišao.
»Prokleta engleska mamica«, govorio je sebi. »Neki tip izumrle vrste. I šta ja, do đavola, tražim ovde?« Ali je ipak ostao, vezan nekim nevidljivim lancima; dok je ona, u svakoj prilici, pevala jednu staru pesmu, na španskom, a on ni jednu jedinu reč nije razumeo. Jesu li to neke čarolije?
Nešto kao ono kad je drevna vila Morgan Le Fay pesmom domamila mladog Merlina u svoju kristalnu pećinu? Džibril krene ka vratima; Roza zapeva; on stane kao ukopan na svom putu napolje. »Pa, najzad, što da ne«, slegnuo bi ramenima. »Staroj dami je potrebno društvo. Izbledela otmenost i veličina, časna reč! Gledaj samo dokle je to nju dovelo. Uostalom, meni je potreban odmor. Da skupim snagu. Još koji dan samo.«
Uveče bi njih dvoje sedeli u onom njenom salonu nabijenom srebrnim ukrasima, uključujući izvesni nož sa srebrnom drškom na zidu, ispod gipsane biste Henrija Dajamonda koji je buljio dole sa vrha vitrine u uglu izmedu dva zida, a kad bi onaj deda-sat izbio šest, on bi nalio vino-šeri u dve čaše, i ona bi počela da priča, ali tek pošto bi rekla, predvidljivo kao otkucaj sata: Deda uvek zaostaje pet minuta, zbog dobrih manira, on ne voli da bude i suviše tačan. Zatim je počinjala bez štrapaciranja sa onim biojednomjedan... no bilo sve to istinito ili izmišljeno, on je u njoj video žestoku energiju koju je unosila u svoje pripovedanje, poslednje očajničke zalihe njene volje koje je trošila na priču; bilo je to jedino vedro doba kojeg se ja sečam, rekla mu je, te je on zapazio da je ta ofucana vreća sa materijalom - čitavom zbrkom njenih uspomena- u stvari bilo samo njeno srce, njen autoportret, način na koji je ona gledala u ogledalo kad nikog nema u sobi, i da je ta srebrna zemlja iz njene prošlosti bila njen najmiliji dom, a ne ova pohabana kuća u kojoj se stalno sudarala sa stvarima - spoticala se o stočiće za kafu, dobijala modrice od kvaka na vratima - pa bi briznula u plač i jauknula: Sve se stešnjava.
Kad je plovila u Argentinu, 1935. godine, kao nevesta Anglo-Argentinca don Enrikea od Los Alamosa, on joj je pokazao na okean i rekao: To ti je pampa. Ne možeš odrediti kolika je kad je gledaš. Moraš da putuješ kroz nju, kroz tu nepromenljivost, iz dana u dan. U nekim njenim delovima vetar je jak kao pesnica, ali je pri tom savršeno tih, on će te nokautirati, sa zemljom sastaviti, ali ti nikad nećeš čuti ni najmanji šum. To je zato što tamo nema drveća: nema ni ombua, ni jablana - nada, nula, ništa. Ali pri tom, moraš da se čuvaš ombu-lišća. Stravično je otrovno, smrtonosno. Vetar neće da te ubije, ali sok iz tog lišća može. Zapljeskala je rukama kao dete: Stvarno, Henri, tihi vetrovi, otrovno lišće?! Pa ti to pričaš kao neku strašnu bajku. Henri, plavokos, salast, krupnih očiju i glomazan, kao da se uplašio. Oh, ne, rekao je. Nije to baš tako strašno.
Stigla je u to ogromno prostranstvo pod beskrajnim nebeskim svodom, jer Henri ju je bio tresnuo onim pitanjem a ona mu je dala onaj jedini odgovor koji jedna usedelica-»fircigerka« (40) može dati. Ali kad je stigla tamo, ona je sebi postavila jedno krupnije pitanje: za šta je ona sposobna u tom ogromnom prostranstvu? Za šta ona ima hrabrosti, i kako ona sama može da se u njemu prostire? Biti dobra ili loša, rekla je sebi: ali, biti nova. Našem susedu, doktoru Horheu Babingtonu, rekla je Džibrilu, ja se nikad nisam sviđala, znate; on bi mi pričao priče o Britancima u Južnoj Americi, o tim uvek razuzdanim momcima, rekao je prezrivo, o tim špijunima i banditima. Jeste li vi stvarno tako čudne cvećke u toj vašoj hladnoj Engleskoj? upitao ju je, pa je sam odgovorio na svoje pitanje, Senjora, ja ne mislim tako. Zbijeni u onom kovčegu od ostrva, vi morate da nalazite šire horizonte da biste ispoljili te svoje prikrivene ličnosti.
Ono što je u Rozi Dajamond prikriveno čučalo bila je njena sposobnost za ljubav, i to za tako veliku ljubav da je ubrzo postalo jasno da jadni prozaični Henri nikad neće moći da joj to ispuni, jer je sva romantika u toj pihtijastoj masi od čoveka bila rezervisana za ptice. Za barske jastrebe, čaplje, šljuke. On je u jednom malom čamcu na vesla iz lokalnih laguna provodio svoje najsrećnije dane po ševarima, sa dogledom na očima. Jednom prilikom, u vozu za Buenos Ajres, doveo je Rozu u nezgodnu situaciju kad je u punom vagonu za ručavanje demonstrirao svoje najdraže zvučne načine vabljenja ptica, spajajući šake oko usta u kupu: za pticu-sanjivicu, za vanduriju ibis, za trupijala. Zašto ti mene ne voliš tako, htela je da ga pita. Ali nikad nije,jer je ona za Henrija bila dobra sorta žene, dok je strast smatrao za ekscentričnost drugih rasa. Postala je generalisimus domaćeg ognjišta i pokušavala da u sebi prigušuje grešne žudnje. Noću je imala običaj da izlazi u šetnju kroz pampu, da leži na leđima i gleda galaksije na nebu, pa je pod uticajem te blistave lepote počinjala da se sva trese, da dršće od nekog dubokog zadovoljstva i da pevuši neku nepoznatu pesmu, te joj je ta zvezdana muzika bila isto toliko bliska koliko i radost koju je osećala.
A Džibril Farišta: on je osećao kako se njene priče obmotavaju oko njega kao paukova mreža, koja ga je držala u tom izgubljenom svetu u kojem su njih pedesetorica sedali za trpezu svaki dan, i kakvi su to Ijudi bili, gaučo do gauča, momci naši sjajni, i kod njih ničeg servilnog nije bilo, svi su bili žestoki i ponosni, i te kako! Pravi mesožderi; to možete i u bioskopu da vidite. U duge noći njihovih nesanica, pričala mu je o magli od žege koja bi se spustila na pampu, te bi u pampi ono nekoliko drveta na ranču stajalo kao ostrva a jahač na konju bi ličio na neko mitološko biće koje galopira preko površine okeana. Ličio je na sablast morsku. Slušao je on od nje i priče nastale oko logorske vatre, na primer o onom gauču-ateisti koji je govorio da Raj ne postoji, jer kad mu je majka umrla on je sedam noći uzastopce prizivao njen duh, da mu dođe, ali bez uspeha. Osme noći je objavio da ga ona očigledno nije čula, jer bi inače sigurno došla da uteši svog voljenog sina; prema tome, smrt mora da je kraj. Zaplitala ga je u zamku svojih opisa onog dana kada su Peronovi ljudi došli u svojim kicoškim belim odelima, zalizani, i kako su ih pioni-seljaci-radnici najurili; pričala mu je kako su Anglosi gradili železničke pruge radi opsluživanja sopstvenih estancija, pa i brane, takođe; pa onda priču, na primer, o njenoj prijateljici Klodeti, »pravoj srcolomki, dragi moj, koja se udala za jednog momka inženjera, zvao se Grendžer, i tako razočarala pola Harlingema. I odoše ti oni u Argentinu na neku branu koju je on gradio, a sledeća stvar koju su čuli bila je da pobunjenici dolaze da dignu branu u vazduh. Grendžer ode sa ljudima da čuvaju branu, ostavljajući Klodetu samu, sa sluškinjom, i, da ne poveruješ, nekoliko sati docnije, evo ti služavke, trči sva zadihana, Naša senjora, i je tamo jedan hombre na vrata, i je velik k’o kuća. Šta da ti pričam? Pobunjenički kapetan. - »A vaš suprug, madam?« - »Dakle, čeka vas na brani, kao što je red.« - »Pa, onda, pošto on nije našao za shodno da vas sam zaštiti, zaštitiće vas revolucija.« - »I postavio je stražare ispred kuće, dragi moj, kakav gest! Ali u borbi obojica poginu - i suprug i kapetan - a Klodeta je insistirala na zajedničkoj sahrani, gledala dva mrtvačka sanduka kako jedan pored drugog odlaze u raku, i oplakivala ih obojicu. Posle toga smo saznali da je bila opasna ličnost, trop fatale, šta kažeš? Koliko? Trop-džoli-fatale.« U toj uzvišenoj priči o lepoj Klodeti, Džibril je čuo muziku Rozinih sopstvenih čežnji. U takvim trenucima on bi zapazio kako ga ona gleda iz uglova očiju, pa bi osetio neko cimanje u oblasti svog pupka, kao da je nešto pokušavalo da iziđe. Zatim bi ona skrenula pogled na drugu stranu, i to osećanje bi mu izbledelo. Možda je to kod njega bila uzgredna pojava posle onog stresa.
Jedne noći, on ju je upitao da li je videla one rogove koji su rasli na Čamčinoj glavi, ali ona se na to oglušila i, umesto da mu odgovori, ispričala mu je kako je imala običaj da sedi na stolici pokraj ograde za bikove u Los Alamosu i kako su bikovi-borci znali da joj prilaze i spuštaju svoje rogate glave u njeno krilo. I jedno popodne, devojka po imenu Aurora del Sol, koja je bila verenica Martina de la Cruz, napravi jednu bezobraznu primedbu: A ja mislila da oni to rade samo u krilima devica, rekla je pozorišnim šapatom svojim kikotavim drugaricama, a Roza se ljubazno okrenula prema njoj i odgovorila, Pa onda bi, draga moja, možda i ti želela da ovo probaš? Od tog trenutka Aurora del Sol, najbolja plesačica na estanciji i najpoželjnija od svih pionskih, seljačko-radničkih žena, postala je smrtni neprijatelj one mnogo dugačke, mnogo koščate žene od-preko-mora.
»Ti izgledaš baš kao on«, rekla mu je Roza Dajamond dok su stajali uz njen noćni prozor, jedno pored drugog, i gledali more. »Ti si njegov dvojnik. Martin de la Cruz.« Pri spominjanju imena tog kauboja, Džibril je osetio tako žestok bol u pupku, pravo čupanje, kao da mu je neko kukom zakvačio stomak, te mu se jauk ote sa usana. Roza Dajamond se pravila da to ne čuje. »Gledaj«, uzviknula je radosno, »tamo!«
Trčeći duž ponoćne plaže u pravcu kule Martelo i izletničkog kampa - trčeći duž vodenog ruba tako da je nadolazeća plima spirala otiske njegovih stopa - zanoseći se čas na jednu čas na drugu stranu i »glumeći«, u borbi za svoj život, pojavio se jedan odrasli, u prirodnoj veličini - noj. Duž plaže bežao je on, a Džibril ga je u čudu pratio pogledom sve dok ga nije izgubio iz vida, u mraku.

*


Sledeća stvar koja se desila, desila se u selu. Bili su otišli u pazarenje, da kupe tortu i bocu šampanjca, jer se Roza setila da je njen osamdeset deveti rođendan. Njena familija je bila izbačena iz njenog života, te prema tome nije bilo ni čestitki ni telefonskih poziva. Džibril je navaljivao da si prirede neku vrstu slavlja, pa joj je pokazao tajnu ispod svoje košulje - jedan nabrekli pojas-novčanik pun funti sterlinga koje je bio kupio na crnoj berzi pred odlazak iz Bombaja. »A imam i onih kreditnih kartica, kol’ko voleš«, rekao je. »Nisam ti ja neki siromašak. Hajde, krenimo. Brat časti.« On je dosad bio u tako dubokom sužanjstvu Rozine narativne čarolije da se jedva sećao, iz dana u dan, da je imao život kojem je trebalo da se vrati, ženu koju je trebalo iznenaditi prostom činjenicom da je živ, i tome slično. Idući za gđom Dajamond, krotko, nosio je njene torbe za pijacu.
Bazao je oko jednog uličnog ćoška, dok je Roza ćaskala sa poslastičarem, kad je ponovo osetio onu cimajuću kuku u stomaku, i pao uz jednu banderu, boreći se da udahne vazduh. Čuo je neki klip-klop-zvuk, a zatim su se iza ugla pojavile starinske taljige, pune mlađarije koja mu je, na prvi pogled, izgledala pomodno odevena: muškarci u tesnim crnim pantalonama, na listovima ukrašenim srebrnim dugmićima, i u belim košuljama otkopčanim maltene do struka; devojke u širokim ažur-plise-hendl-suknjama živih boja - crvenih, zelenih, zlatnih. Pevali su na nekom stranom jeziku i njihova veselost je taj sokak pretvarala u magličasto-blistavu ulicu; ali Džibril je shvatio da se tu nešto sablasno dogadalo, jer niko od prolaznika nije ni jednim jedinim znakom pokazivao da primećuje te taljige sa konjskom zapregom. Onda se Roza pojavila iz poslastičarnice s tortom u kartonskoj kutiji koja se njihala na pantljicio njenom kažiprstu leve ruke, i uzviknula: »Oh, evo ih, stižu na igranku! Mi smo uvek, znaš, imali ovakve igranke, to im je u krvi.« A posle predaha: »To je bila igranka na kojoj je on ubio onog Kraguja.«
Na toj igranci, neki Huan Hulija, sa nadimkom Kraguj, zbog svog lešinarskog izgleda, bio je mnogo popio i vređao čast Aurore del Sol, i nije prestajao da to čini, sve dotle dok Martin nije video da nema drugog izbora do da se s njim pobije, Ej, Martine, zašto ti voleš da se s ovom tucaš, kad sam ja u tome stekao utisak da je ona prilično hladna ženska. »Iziđimo malo napolje, sa ove igranke«, rekao mu je Martin, i u mraku, sa siluetama naspram čarobne svetlosti lampiona koji su visili na drveću oko platoa za igru, obmotavši dolaktice svak svojim pončom, izvukli su noževe, kružili jedan oko drugog, i borili se. Huan je pao mrtav. Martin de la Cruz je podigao šešir mrtvaca i bacio ga pred noge Aurore del Sol. Ona je podigla šešir i Martina gledala kako odlazi.
Roza Dajamond u svojoj osamdesetdevetoj, u dugačkoj uz-telo-pripijenoj haljini, sa cigaretom u muštikli koju je držala jednom rukom u rukavici, i sa srebrnim turbanom na glavi, pila je svoj džins-tonikom iz jedne zelene kupaste čaše i pričala priče iz dobrih starih vremena. »Hoću da igram«, izjavila je. »Danas mi je rođendan, a ja još nijednom nisam zaigrala.«

*


Napori te noći, u kojoj su Roza i Džibril igrali okretne igre do zore, pokazali su se preteranim za staru damu, koja je sledećeg jutra pala u krevet sa malo povećanom temperaturom uz još deliričnija priviđenja: Džibril gleda Martina dela Cruz i Auroru del Sol kako igraju flamenko na ćeramidastom krovu sa zabatima kuće Dajamondovih, i peroniste u belim odelima koji stoje na njenoj kućici za čamce, obraćaju se skupu piona i govore im o budućnosti: »Pod Peronom, ova će zemlja biti eksproprisana i razdeljena narodu. Britanska železnica sa svim prugama biće vlasništvo države. Šutnimo ih van! Šutnimo te bandite, te pirate, zajedno s njihovim gusarskim brodovima...« Gipsana bista Henrija Dajamonda lebdela je u vazduhu i posmatrala prizor, a jedan agitator u belom odelu uperio je prst u njega i uzviknuo, To je on, to je taj vaš tlačitelj; tu je neprijatelj, a Džibrila je stomak tako zaboleo da se uplašio za svoj život; ali u istom trenutku kad mu je racionalna svest Kizmatrala mogućnost pojave čira u stomaku ili zapaljenja slcpog creva, ostali delovi njegovog mozga šaputali su mu istinu, a to je, da je on podvrgnut sužanjstvu i manipulaciji snagom Rozine volje, upravo onako kako je anđeo Džibril bio obavezan da govori pod pritiskom neobuzdane potrebe Proroka, Mahaunda.
»Ona umire«, shvatio je. »Ili neće još dugo.« Bacakajući se po svom krevetu, u kandžama groznice, Roza Dajamond je mrmljala o ombu-otrovu i neprijateljstvu svog suseda, doktora Babingtona, koji je pitao Henrija, Da li je ivoja žena dovoljno smirena osoba za seoski život, i koji joj je dao (kao poklon što se oporavila posle preležanog tifusa) jedan primerak knjige Ameriga Vespučija o njegovim plovidbama po morima. »Taj čovek je bio notorni fantasta, svakako.« Babington se na to osmehnuo. »Ali fantazija može da bude jača od činjenica; uostalom, kontinenti su nazvani po njemu.« I što je bivala slabija, sipala je sve više svoje preostale snage u sopstveni san o Argentini, dok je Džibril imao osećanje da mu je u pupku požar. Zavalio se, sav mlitav, u fotelju pored njenog kreveta a utvare su se iz sata u sat umnožavale. Vazduh je ispunjavala muzika iz ilivenih duvačkih instrumenata, a ono što je od svega bilo najdivnije, ispred same obale, pojavilo se jedno belo ostrvce koje se na talasima ljuljalo kao splav; bilo je belo kao sneg, sa belim peskom koji je zasipao gustiš od albino-drveća koje je takođe bilo belo, belo kao kreda, belo kao hartija, do samih vrhova svojih krošnji.
Posle pojave tog belog ostrvca, Džibril je pao u duboku letargiju. Opuštenom u fotelji u spavaćoj sobi umiruće žene, očni kapci su mu klonuli i osećao je kako mu se težina tela povećava sve dok mu nije postalo nemoguće da napravi i najmanji pokret. Onda se našao u nekoj drugoj spavaćoj sobi, u tesnim crnim pantalonama sa srebrnim dugmićima duž nožnih listova i teškom srebrnom kopčom na pojasu. Tražili ste me, don Enrike, i evo me, govorio je tom mekanom, teškom čoveku sa licem poput bele gipsane biste, ali on je znao ko ga je zapravo pozvao da dođe, i nije skidao oka s njenog lica, čak i kad je video kako joj se crvenilo penje u obraze iz bele nabrane kragnice oko njenog vrata.
Henri Dajamond nije hteo da dopusti da se vlasti umešaju u slučaj Martina de la Cruz, ja sam odgovoran za te ljude, rekao je Rozi, a ovo je pitanje časti. Umesto prijave, on je donekle čak ukazao i svoje dalje poverenje ubici, de la Cruzu, na primer, tako što ga je unapredio u kapitena polo-tima estancije. Ali posle Martinovog ubistva Kraguja, don Enrike u stvari više nije bio onaj stari. Sve se lakše umarao i postajao nemaran, pa se više nije zanimao ni za ptice. Stvari su u Los Alamosu počinjale da pucaju na šavovima, isprva neprimetno, a onda sve očiglednije. Ljudi u belim odelima su se vratili, ali sad ih niko nije najurio. Kad se Roza Dajamond razbolela od tifusa, mnogi su u estanciji to primili kao alegoriju propadanja starog poseda.
Šta ja tražim ovde, pomislio je Džibril u velikoj panici, stojeći pred don Enrikeom u rančerovoj radnoj sobi, dok je donja Rosa crvenela u pozadini, ovo je tuđa kuća.- Imam veliko poverenje u tebe, govorio je Henri, ne na engleskom, ali je Džibril ipak razumeo. - Moja žena se sprema da pođe na jednu turu automobilom, radi svog oporavka, a ti ćeš da je pratiš... Mene poslovi u Los Alamosu sprečavaju da pođem s njom. A sad ja moram da govorim, i šta da kažem, ali kad su mu se usta otvorila, slrane reči potekoše, Biće mi čast, don Enrike, i - škljoc pete o petu, okret, izlazak.
Roza Dajamond, u svojoj osamdeset-devet-godina-staroj slabosti, bila je počela da sanja svoju priču nad pričama, koju je u sebi čuvala više od pola veka, i sad je Džibril jahao na konju iza njenog auta marke »hispano-suiza«, u kojem se ona vozila od estancije do estancije, kroz šumu arajana-drveća, pored podnožja visokih Kordiljera, stižući do groicsknih domaćih ognjišta građenih u stilu škotskih zamkova ili indijskih palata, posećujući zemlju g. Kadvoladera Evansa, onog sa sedam žena koje su bile srećne što je svaka od njih morala samo jedanput sedmično da bude na dužnosti, i teritoriju zloglasnog Meksvina koji je bio postao zaljubljenik-zatočenik ideja kad je iz Nemačke stigao u Argentinu i počeo da na motki za zastavu svoje estancije vije crven barjak na čijoj je sredini, u belom krugu poigravao jedan crn kukasti krst. I upravo su na Meksvinijevoj estanciji naišli na lagunu, i Roza je tad prvi put ugledala belo ostrvce svoje sudbine, pa je odlučila da čamcem ode tamo na izlet sa piknik-ručkom, ali nije želela pratnju ni svog šotera ni svoje služavke, već je povela samo Martina de la Cruz da donde odvesla, da preko belog peska prostre crven stolnjak i da je služi mesom i vinom.
Belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao abonos. Dok se naslonjena na jednu ruku izležavala u crnoj suknji i beloj Muzi na crvenom stolnjaku koji je i sam ležao na belom, dok je Martin (takođe u crno-beloj odeći) sipao crveno vino u čašu u njenoj ruci u beloj rukavici - a zatim, i na njegovo zaprepašćenje - prokletstvo krvavo! - kad ju je uhvatio za ruku i počeo da ljubi - nešto se dogodilo; prizor se zamaglio, jedan minut su ležali na crvenom platnu, valjajući se po njemu tako da su se sirevi, hladni mesni odresci, salata i pašteta zdrobili pod teretom njihove žudnje, a kad su se, kasnije, vratili do »hispano-suize«, bilo im je nemoguće da ma šta sakriju od šofera ili služavke zbog fleka od raznih jela kojima im je bila umrljana odeća - ali tokom sledećeg minuta ona se povlačila od njega, ne grubo već žalostivo, izvlačeći svoju ruku iz njegove i lako vrteći glavom, ne, te je on ustao, poklonio se, povukao, ostavljajući je i sa njenom krepošću i ručkom, netaknutim - dve mogućnosti su se smenjivale, dok se umiruća Roza bacala tamo-amo u svom krevetu, da-li-jeste da-li-nije pristala, praveći poslednju verziju priče svog života, nesposobna da odluči šta želi da bude istina.

*


»Ja šašavim«, pomislio je Džibril. »Ona umire a ja se raspamećujem.« Mesec se bio pojavio, a Rozino disanje bilo je jedini zvuk u sobi: hrkala je kad je udisala a teško je izdisala vazduh uz lako stenjanje. Džibril je pokušavao da ustane iz fotelje, ali je shvatio da ne može. Telo mu je čaki u tim intervalima između vizija i dalje bilo nemoguće teško. Kao da mu se neki veliki kamen nalazio na grudima. A slike koje su nadolazile, i dalje su bile zbrkane, te je on, tako, jednog trenutka bio na tavanu sa senom u Los Alamosu, čineći ljubav s njom, dok je ona stalno mrmljala njegovo ime, Martine od Krsta - a sledećeg trenutka ignorisala ga je usred bela dana pod budnim okom neke Aurore del Sol - te je tako bilo nemoguće praviti razliku između sećanja i želja ili između rekonstrukcija krivice i ispovednih istina - jer čak i na svojoj samrtnoj postelji Roza Dajamond nije znala kako da istoriji svog života pogleda u oči.
Mesečina je strujala u sobu. Kad je pala na Rozino lice, činilo se da zrak prolazi pravo kroz nju, te je Džibril zaista počinjao da biva kadar da razaznaje šaru čipkanog veza na njenoj jastučnici. Zatim je ugledao don Enrikea i njegovog prijatelja, puritanskog i namćorastog dr Babingtona, kako stoje na balkonu, tako stvarni kako biste samo mogli poželeti. Sinulo mu je, gledajući kako su priviđenja bivala sve jasnija, da je Roza postajala sve nejasnija, iščezavajući i, tako reći, zamenjujući svoje mesto sa duhovima. A pošto je takođe shvatao da te pojave zavise od njega samoga, od njegovog bola u stomaku i kamenu-sličnog tereta, počeo je da se plaši i za sopstveni život.
»Tražio si od mene da za Huana Huliju napišem lažnu umrlicu«, govorio je dr Babington. »Ja sam to učinio zbog našeg starog prijateljstva. Ali to nije bilo pošteno; i ja tlobro vidim posledice pred sobom. Ti si zaštitio jednog uhicu, i to je, možda, ono što te sad ždere -tvoja savest. Idi kući, Enrike. Idi kući sa svojom ženom, dok se nešto još gore nije desilo.«
»Pa, ja sam kod kuće«, rekao je Henri Dajamond. »A zameram ti što pominješ moju ženu.«
»Gde god se Englezi u svetu skrase, oni zapravo nikad ne napuštaju Englesku«, rekao je dr Babington dok je čilio u mesečini. »Sem kad se, kao donja Rosa, zaljube.«
Oblak je presekao mesečinu, i sad, pošto je balkon bio prazan, Džibril Farišta je konačno uspeo da se silom izvuče iz fotelje i da stane na noge. Hodanje je osećao kao povlačenje negvi - đuleta i lanca - preko poda, ali je ipak stigao do prozora. U svim pravcima, i sve dokle mu je pogled mogao da dopre, video se ogroman korov koji se njihao na povetarcu. Tamo gde je bilo more, sad se nalazio čitav jedan okean korova, koji se prostirao sve do horizonta, korova visokog kao odrastao čovek. Čuo je bestelsni glas doktora Babingtona kako mu mrmlja na uho. » Ovo je prva korovska pošast za poslednjih pedeset godina. Izgleda mi da se prošlost vraća.« Ugledao je neku ženu kako trči kroz to gusto, ustalasano rastinje, bosonoga, mspletene crne kose. »Ona je uspela«, razgovetno je čuo Rozin glas iza sebe. »Pošto ga je prevarila s Kragujem i navela da bude ubica. On, posle toga, nije hteo ni da je pogleda. Oh, sjajno je ona to uspela da izvede. Ta je bila mnogo opasna. Mnogo.« Džibril je izgubio iz vida Auroru del Sol u korovu; jedna opsena je zatamnjivala drugu.
Osetio je kao da ga neko ščepava otpozadi, vrti u krug i obara na pod, poleđuške. Nikog nije mogao da vidi, ali Roza Dajamond je sad sedela uspravno u krevetu i razrogačcnih očiju buljila u njega, dajući mu na znanje da se odrekla svake nade da će nastaviti da se grčevito hvata za život, i da je potrebno da joj on pomogne da završi sa poslednjim otkrićem. Kao i sa Biznismenom u njegovim snovima, Džibril se osećao tupo i bespomoćno... ona je izgleda umela da iz njega izvlači predstave. U njihovoj zajedničkoj vezi, pupkom uz pupak, on je video jednu blistavu vrpcu.
I on se sad nalazio pored neke bare u beskraju korova, dopuštajući svom konju da se napoji, a ona mu je prišla jašući na svojoj kobili. On je nju grlio, svlačio, i raspuštao joj kosu, i sad su oni ljubav činili. I sad je ona šaputala, Kako mogu ja da ti se sviđam, kad sam toliko starija od tebe, a on je izgovarao utešne reči.
I ona je ustala, obukla se i odjahala, a on je ostao tamo gde je bio, mlitava i topla tela, ali propustivši da vidi kad se u jednom trenutku jedna ženska ruka iskrala iz korova i ščepala njegov nož sa srebrnom drškom...
Ne! Ne! Nije bilo tako!
I sad je ona opet dojahala do njega pokraj bare, i onog trenutka kad je sjahala, gledajući ga nervozno, on je pao na nju, rekao joj da više ne može da trpi njeno odbijanje, pa su oboje pali na zemlju, ona je vrištala, on joj je cepao odeću, a njene ruke, dok su mu grebale telo, napipaše dršku njegovog noža...
Ne! Ne, uopšte nije bilo tako! Bilo je ovako:
Sad su njih dvoje činili ljubav, nežno, sa mnogo laganog milovanja; kad eto ti i trećeg jahača kako ulazi u čistinu pokraj bare, a ljubavnici se naglo otkidoše jedno od drugog; sad je don Enrike izvlačio svoj mali pištolj i nišanio u srce svog suparnika -
- i on oseti kako mu Aurora zariva nož u srce, jedanput, pa još jedanput - Ovo ti je za Huana, a ovo zato što si me ostavio - pa i treći put: A ovo ti je za onu tvoju englesku kurvetinu -
- i on oseti kako mu se sad nož njegove žrtve zariva u srce, dok ga je Roza bola - jedanput, dvaput, i još jedanput -
- a pošto ga je Henrijev metak ubio, Englez uze mrtvačev nož i zari mu ga više puta u ranu koja je krvarila.
Na ovo, Džibril vrisnu i pade u nesvest.
Kad je ponovo došao k svesti, starica u krevetu je govorila za sebe, i to tako tiho da je jedva razumeo njene reči. »Pampero je počeo da duva, jugozapadni vetar, i da korov sa zemljom sravnjuje. I tad su ga našli, ili je to možda bilo ranije.« I poslednje reči priče: kako je Aurora del Sol pljunula Rozi Dajamond u lice na sahrani Martina de la Cruz. Kako je stvar bila sređena da niko ne bude optužen za to ubistvo, pod uslovom da don Enrike pokupi donju Rosu i zajedno se vrate u Englesku, koliko ih noge nose. Kako su ušli u voz na stanici Los Alamos, dok su badže u belim odelima i borsalino-šeširima stajali na peronu, da se uvere da su oni stvarno otišli. Kako je Roza Dajamond, kad je voz krenuo, otvorila veliki kofer na sedištu pored njenog, i prkosno rekla mužu, Ponela sam nešto. Jedan mali suvenir. I odmotala platneni zamotuljak, da pokaže jedan gaučovski nož sa srebrnom drškom.
»Henri je već prve zime, kod kuće, umro. Onda se više ništa nije događalo. Rat. Pa kraj rata.« Napravila je pauzu. »Da se izgubiš u tome, posle boravka u onom prostranstvu. Nije to rođenje.« I, posle još malo ćutanja, reče: »Sve se stešnjava.«
Bilo je došlo do neke promene u mesečini, i Džibril oseti kako se neki teret diže sa njega, i to tako brzo da je pomislio da bi mogao da odlebdi do tavanice. Roza Dajamond je mirno ležala, zatvorenih očiju, sa rukama položenim na jorgan od raznih šarenih krpica. Izgledala je: normalno.
Džibril je shvatio da tu više nema ničeg što bi ga moglo sprečiti da otvori vrata i ode.
Oprezno je sišao niz stepenice, jer je još bio malo nesiguran na nogama; u holu je našao teški mantil od gabardena, koji je nekad pripadao Henriju Dajamondu, i filcani sivi »trilbi«-meki šešir u čijoj je unutrašnjosti bilo ime don Enrikea, izvezeno rukom njegove žene; i otišao je ne osvrćući se. Čim je izišao, vetar mu je ščepao šešir i poslao ga da skakuće po plaži. On je potrčao za njim, uhvatio ga i ponovo ga nabio na glavu. Londone, šerife, evo me - dolazim! On je imao grad u svom džepu: London Geografa, celu metropolu sa zavrnutim listovima, od A do Z.
»Šta da radim?« pitao se. »Telefonirati il’ ne telefonirati? Ne, već se samo nacrtaš tamo, zazvoniš na vratima i kažeš, bebice, želja ti se ostvarila; evo me iz morskog kreveta u tvoj krevet - ama, treba da se desi nešto strašnije od avionske katastrofe da bih se ja odvojio od tebe. - O-kej, možda ne baš sasvim tako, ali u tom smislu. - Da, iznenađenje je najbolji štos: Eli Bibi - bu!«
Onda je začuo pevanje. Dolazilo je iz stare kućice za čamce s jednookim gusarom naslikanim na ulazu, a pesma je bila strana, ali poznata: pesma koju je Roza Dajamond često pevušila, a i glas mu je bio poznat, mada nešto drukčiji od onog, manje ćurlikav, mlađi. Vrata na kućici bila su, neobjašnjivo, otkatančena i lupkarala su na vetru. On krenu ka pesmi.
»Skini mantil«, rekla mu je. Bila je obučena kao onog dana na belom ostrvcu: crna suknja i crne čizmice, bela svilena bluza, i bez šešira. On je prostro mantil na pod kućice za čamce, a njegova jarko crvena postava žarila se u tom ograničenom prostoru, punom mesečine. Ona je legla dole usred meteža od rekvizita engleskog života: među terenske štapiće za kriket, jedan požuteli abažur sa lampe, okrnjene vaze, jedan stari stočić na rasklapanje, putničke kovčežiće; i ispružila je jednu ruku ka njemu. On je legao pored nje.
»Kako mogu ja da ti se sviđam«, promrmljala je, »kad sam toliko starija od tebe?«

3


Kad su mu silom srozali pantalone od pižame u ćoravim policijskim kolima-marici i on ugledao gusto ukovrdžane malje na svojim butinama, Saladin Čamča je dobio nervni napad, po drugi put te noći; ali ovog puta počeo je da se histerično kikoće, možda zaražen neprestanom razdraganošću svojih hvatača. Ona trojica imigracionih zvaničnika bili su naročito dobro raspoloženi, i upravo je jedan od njih- buljooki badža koji se, kako se čulo, zvao Stajn - »razvrećio« Saladina uz veseli uzvik, »Vreme za raspakivanje, Paketiću - deder da vidimo od čega si napravljen!« Crveno-bele štrafte bile su svučene sa negodujućeg Čamče, koji je sedeo zavaljen na podu kola, dok su mu po dvojica snažnih policajaca držali svaku ruku a peti mu svojom nogom u cokuli čvrsto pritiskao grudi; ali njegovo negodovanje se nije čulo u opštoj veseloj galami. Rogovi su mu stalno udarali u stvari - u lučnu oplatu iznad točka, u nezastrti pod kola ili u cevanice policajaca - u ovim poslednjim prilikama dobijao je dobre bubotke i udarce po licu od razumljivo rasrdenog sprovodioca zakona u delo - mada je i on sam, sve u svemu, bio veoma pogružen, koliko je kasnije mogao da se seti. Ali, ipak, kad je video šta se nalazilo ispod Čamčine pozajmljene pižame, nije mogao da se uzdrži od kikota koji mu se probio kroz zube.
Čamčine butine bile su postale neobično široke, snažne i maljave. Maljavost mu je prestajala ispod kolena, a noge su mu se odatle sužavale u čvrste, koščate, gotovo suve listove, i završavale jednim parom sjajnih, razdeljenih kopita, kakve se mogu videti u jarca. Saladina je takođe zapanjio izgled njegovog falusa, znatno uvećanog i zbunjujuće nadignutog, organa koji je on teško mogao da prizna za svoj sopstveni. »Jao, šta mu je sad pa ovo?« šegačio se Novak - bivši »šištač« - štrpnuvši mu ga malo, od šale. »Gle, kao da mu se sviđa neko od nas?« Na šta ga onaj imigracioni »stenjač«, Džou Bruno, pljesnu po butini, munu Novaka u rebra, i uzviknu. »Jok, nije to. Meni se čini da smo mi ovom jarcu našli pravu kozu za jarcanje.«- »Kapiram«, doviknu mu Novak, i pesnicom, onako uzgred, maznu Saladina u novo-uvećane mošnice. »Ej! Ej!« zaurla Stajn sa suzama u očima. »Čuj, ima tu jedan mnogo bolji od nas... i zato nije čudo što je ovaj tako jebeno drčan.«
Na što njih trojica, ponavljajući nekoliko puta, »našli mu kozu za jarcanje... drčan...« padoše jedan drugom u zagrljaj, oduševljeno urlajući. Čamča je želeo da nešto kaže, ali se plašio da ne otkrije da mu je glas mutirao u jareće meketanje, a osim toga, i ona mu je policajčeva cokula počinjala sve jače da pritiska grudi, te mu je bilo teško da sastavi i dve reči. Ono što je Čamču zbunjivalo bilo je to da su tu situaciju bez presedana koja ga je zapanjila - to jest njegovu metamorfozu u natprirodnog vraga - ovi drugi prihvatali kao neku najbanalniju i najpoznatiju stvar koja se može zamisliti. »Ovo nije Engleska«, pomislio je on ni prvi a ni poslednji put u životu. A i kako bi mogla da bude, uostalom; gde u toj staloženoj i razumnoj zemlji može da ima mesta za jedna takva policijska kola u kojima ovakva zbivanja mogu lako da iziđu na videlo? Nešto ga je gonilo na zaključak da je on zapravo poginuo u onoj eksploziji aviona i da je sve što je posle toga došlo, bilo neka vrsta zagrobnog života. I, ako je to bio slučaj, onda mu je njegovo dugo odbijanje pojma Večnosti počinjalo da izgleda prilično glupo. - Ali gde je u svemu tome bilo nekog znaka Vrhovnog Bića, milosrdnog ili dušmanskog, svejedno? Zašto Čistilište ili Pakao, il’ bilo šta bilo, toliko liči na ona čudesa i vile Saseksa, nekadašnje anglo-saksonske kraljevine, što svaki đačić zna? - A možda, pademu na pamet i to, možda on u stvari i nije stradao u propasti Bostana, već teško bolestan leži u nekoj bolnici, opsednut deliričnim snovima? To mu je objašnjenje odgovaralo, ali ni najmanje zato što je ono razbucavalo značaj izvesnog njegovog telefonskog pozivanja u kasnu noć i glasa nekog muškarca, kojeg je bezuspešno pokušavao da zaboravi... Osetio je oštar bubotak u rebra, bolan i dovoljno realan da bi posumnjao u istinitost svih takvih halucinantnih teorija. Vratio je svoju pažnju stvarnom zbivanju, toj sadašnjosti koja se sastojala od hermetički zatvorenih policijskih kola sa trojicom imigracionih zvaničnika i petoricom žandarma, što je, bar u tim trenucima, predstavljalo ceo njegov univerzum. Bio je to univerzum straha.
Novak i ostali su dotle bili izgubili svoje vedro raspoloženje. »Zivotinja«, psovao ga je Stajn uz jednu seriju ritanja, a Bruno mu se pridruži: »Svi ste vi isti. Čovek ne može od životinja da očekuje da se pridržavaju normi civilizacije. Je l’ da?« A Novak nastavi: »Mi ovde pričamoo nekoj jebenoj ličnoj higijeni, je 1’ znaš, đubrence jebeno?«
Čamča je bio prosto zaluđen. A zatim je primetio kako se na podu marice pojavio veliki broj nekih brabonjastih stvarčica. Osećao je veliku gorčinu i stid. Sad je izgledalo da su mu i prirodni procesi varenja bili jareći. O, kakvo poniženje u tome! A on je bio - ili je bar stremio ka tome da bude - svetski, rafiniran čovek! Takva degradacija ne bi teško pala onom šljamu u indijskim selima Sileta ili u radionicama za opravku bicikala u Guđranvali, ali on je bio sazdan od drukčijeg materijala! »Dobri ljudi moji«, počeo je, pokušavajući da zvuči autoritativno, što je bilo prilično teško postići iz tog njegovog nedostojanstvenog položaja na leđima sa raskrečenim kopitastim nogama, uz kotrljanje mekih brabonjaka njegovog sopstvenog izmeta svuda oko njega, »dobri ljudi moji, bolje bi vam bilo da uvidite svoju grešku pre nego što bude kasno.«
Novak stavi šaku iza svog uha, kao da bi ga bolje čuo. »Šta je to? Kakva je to bila galama?« pitao je, osvrćući se oko sebe, a Stajn reče: »Nemam pojma.« - »Ja ću ti reći kako je to zvučalo«, oglasi se Džou Bruno, pa sa šakama oko usta zameketa: »Me-ke-ke-ke-ke!« Zatim sva trojica ponovo prsnuše u smeh, tako da Saladin nije znao da kaže da li ga oni to, prosto, vređaju ili su mu sad i glasne žice inficirane - čega se i bojao - ovom groznom demonijazom koja ga je obrvala bez i najmanjeg upozorenja. Opet je počeo da dršće. Noć je bila veoma hladna.
Policajac Stajn, koji je izgleda bio vođa te trojke ili bar primus inter pares, naglo se vrati temi o brabonjcima koji su se kotrljali po podu marice u pokretu. »U ovoj zemlji«, obaveštavao je on Saladina, »mi sami uklanjamo naše đubre.«
Žandari prestadoše da ga silom drže na podu i podigoše ga u klečeći položaj. »Tako je«, reče Novak, »A sad počisti ovo.« Džou Bruno spusti svoju veliku šaku na Čamčin vrat i gurnu mu glavu ka podu nađubrenom brabonjcima. »Navali«, reče mu on. »Što pre počneš, pre ćeš i počistiti pod.«

*


Čak i kad je izvršavao (nemajući druge) poslednji i najniskiji ritual neopravdanog ponižavanja njegove ličnosti- ili, da kažemo drukčije, kad su okolnosti njegovog čudotvorno spasenog života bivale sve paklenije i bizarnije- Saladin Čamča je počinjao da zapaža da trojica predstavnika imigracionih vlasti nisu sad više ni izbliza izgledali niti su se ponašali onako čudno kao u početku. Na primer, više nisu ni najmanje ličili jedan na drugog. Policajac Stajn, koga su njegove kolege zvale »Mak« ili »Džoki«, ispao je krupan i glomazan čovek sa debelim nosingerom; a njegov naglasak, sad se ispoljilo, bio je preterano škotski. »Taako valja«, primećivao je sa odobravanjem dok je Čamča tužno muljao ono što je morao da mulja. »A glumac je, kaže? Ja mnogo volem da gledam dobru glumu.«
Ovo zapažanje podstače policajca Novaka - to jest, »Kima« - koji je sad bio opasno bled, k'o krpa, sa asketski koščatim licem koje je podsećalo na neku od srednjovekovnih ikona, uz mrštenje zbog neke unutarnje muke - da naglo iznese jednu kratku primedbu o svojim najmilijim televizijskim »zvezdama sapunskih opera« i kviz-emisija, dok policajac Bruno, koji se Čamči odjednom činio sve lepši, sa kosom zalizanom brilijantinom, razdeljkom na sredini i plavom bradom u dramatičnom kontrastu s njegovom tamnijom kosom na glavi - Bruno, najmlađi član trojke, požudno upita ostale šta misle o ždrakanju gerli na televiziji - to je njegova najdraža zabava. Ovaj nov način mišljenja skrenuo je svu trojicu u pričanje raznih poluzavršavanih anegdota nabijenih nagoveštajima izvesne škakljive vrste, a kad su ona petorica žaca pokušala da im se u tome pridruže, ova trojica udruženih zauzeše strog stav, i žandarme staviše na svoje mesto. »Mala deca«, opomenu ih g. Stajn, »mogu da slušaju priče starijih, al’ ne smedu da zucnu.«
Dotle je Čamča već žestoko podrigivao gušeći se svojim obrokom; borio se da ne povrati, znajući da bi mu takva greška samo produžila jad i bedu. Puzio je po podu marice, jureći i hvatajući brabonjke svoje patnje dok su se kotrljali s jedne strane na drugu, a žandarmi, koji su osećali potrebu za oduškom u svom osujećenju zbog prekora od strane imigracionog oficira, počeli su žestoko da maltretiraju Saladina i da ga vuku za guste malje na stražnjici da bi mu povećali i neprijatnost i poraz. Zatim su njih petorica prkosno počeli da sami ćaskaju u stilu konverzacije imigracionih oficira, pa su krenuli da analiziraju vrednosti raznih filmskih zvezda, takmičara »dartista« - bacača strelica u metu - profesionalnih rvača, i slično; ali pošto im je raspoloženje pokvarila nadmenost »Džoki« Stajna, nisu bili u stanju da budu na visini onog apstraktnog i intelektualnog tona svojih pretpostavljenih, pa su počeli da se svađaju oko relativnih vrednosti »duplog« tima »Usijanih glava« fudbalera »Totn’ema« s početka šezdesetih i današnjeg jakog tima »Liverpula« - pri čemu su navijači »Liverpula« razbesneli navijače »Usijanih« navodeći da je njihov veliki Deni Blenčflauer »luksuzan« igrač, više kao onaj šlag na torti, te iako je po imenu cvet (flower - flauer), po prirodi je peder; na što su povređeni navijači reagovali vikanjem da su navijači »Liverpula« obični guzičari koje bi navijači »Usijanih« mogli da rasture čak i kad bi im ruke bile vezane na leđima.
Naravno, svi su ovi žandarmi bili dobro upoznati s tehnikom makljaže fudbalskih huligana, jer su mnoga subotnja popodneva proveli na utakmicama, leđima okrenuti igračima i posmatrajući gledaoce na raznim fudbalskim stadionima širom zemlje, te kako je njihova raspra bivala sve vrelija, stigli su do tačke na kojoj su poželeli da demonstriraju - jedni drugima - baš ono što se podrazumevalo pod pojmom »rasturanja«, »milu-mamicu-psovanja«, »flaša-bacanja« i tome slično. Besni podeljeni navijači užagrelo su buljili jedni u druge, a zatim su, svi zajedno, skrenuli te svoje poglede na ličnost Saladina Čamče.
Dakle, buka u policijskoj marici bivala je sve veća - i, istina je ako kažemo da je za nju sam Čamča bio delimično kriv, jer je bio počeo da skiči kao svinja - a mladi policajci-»bobi« su lupkali i potezali razne delove njegove anatomije, koristeći se njime i kao zamorčetom i kao sigurnosnim ventilom, ali ostajući pri tom obazrivi uprkos svom uzbuđenju, tj. ograničavajući svoje bubotke na mekše, mesnatije delove njegovog tela, da bi smanjili rizik od lomovai modrica; a kad su Džoki, Kim i Džou videli šta mu ti mladunci rade, odlučili su da budu tolerantni, jer i momcima je potrebna neka zabava.
Ali, osim toga, sve one priče o oprezu navodile su Stajna, Bruna i Novaka na razmatranje značajnijih stvari,i sad su oni, sa ozbiljnijim licima i razboritijim glasovima, razgovarali o potrebi, u ovom vremenu i veku, za više opservacija, ne samo u smislu »posmatranja«, već u smislu »opreznosti« i »nadzora«. Iskustvo ovih mladih žandarma je veoma relevantno, intonirao je Stajn: posmatraj gledaoce, gomilu, a ne utakmicu. »Večna budnost je cena slobode«, objavio je on.
»Jao«, zakukao je Čamča, nesposoban da izbegne prekidanje njihove konverzacije. »Uh, joj, aah!«

*


Posle izvesnog vremena, Saladin se našao u čudnom štimungu odvojenosti od svega. Više nije imao nikakvu predstavu o tome koliko dugo putuju tom crnom maricomnjegovog teškog otpadništva od milosti Božje, niti se usudivao da nagađa gde je kraj njihovog putovanja, iako mu je zujanje u ušima postepeno bivalo sve jače, taj fantazmagorični bat koraka predaka - »Elovin Diovin« - London. Udarci koji su pljuštali po njemu sad su bili, osećao je, meki kao milovanje ljubavnice; groteskni prizor njegovog sopstvenog izmenjenog tela nije ga više zapanjivao; čak sui poslednji brabonjci njegovog jarećeg izmeta bili prestali da mu iritiraju mnogo izmučeni stomak. Tupo je čučao u svom malom svetu, pokušavajući da bude sve manji, u nadi da će, konačno, potpuno nestati i tako ponovo steći svoju slobodu.
Razgovor o tehnici nadziravanja bio je ujedinio imigracione oficire i žandarme, popravljajući onaj »kurcšlus« koji su izazvale puritanske reči prekora Džokija Stajna. Čamča, insekat na podu marice, čuo je, kao u nekoj telefonskoj zbrci, daleke glasove svojih hvatača koji su govorili o potrebi više viđeo-uređaja na javnim skupovima i o koristi od kompjuterskih informacija, i, što je izgledalo kao potpuna kontradikcija, da je vrlo efikasno stavljati mnogo bogatu mešavinu hrane u zobnice policijskih konja u predvečerje velike fudbalske utakmice, jerbo kad konje od toga zabole stomaci, navijači u maršu bivaju prosto zasuti tolikom količinom konjske balege da ih to uvek dovodi do besa, a onda mi stvarno mozemo da se umešamo, je l’ tako? Nesposoban da nađe neki način da ovaj univerzum »sapunskih opera«, taj meč dana, te zle maske i bodeže, poveže u bilo kakvu prepoznatljivu celinu, Čamča je zapušio oba uha da više ne sluša to ćaskanje, već samo bat koraka u svojim ušima.
I onda mu se »upalila lampica«.
»Pitajte kompjuter!«
Trojica imigracionih oficira i petorica žandarma zaćulaše, kad je ova smrdljiva kreatura sela uspravno i vrisnula na njih. »Šta on to sad kenja?« upita najmlađi žandarm jedan od Totn’emovih navijača, i to - sumnjičavo. »Je 1’ da mu udarim još jednu šljagu?«
»Ja se zovem Salahudin Čamča a profesionalno ime mi je Saladin Čamča«, zameketa polujarac. »Ja sam član Sindikata glumaca, član Auto-Saveza i Kluba Garik. Registarski broj mog automobila je taj-i-taj. Pitajte kompjuter! Molim.«
»Koga ti pokušavaš da zezaš?« upita ga jedan od navijača Liverpula, ali i on je delovao nesigurno. »Pogledaj se samo. Ti si običan jebeni Jarac prčevinac. I koj’ si mi ti to, moj Sali, glumac? - I kakvo ti je pa to englesko ime?«
Čamča nađe negde u sebi parčence ljutnje. »A šta kažeš za njih?« upitao je oštro, trgnuvši glavom prema trojici imigracionih zvaničnika. »Ni oni meni ne zvuče mnogo anglosaksonski.«
Jednog trenutka je izgledalo da će svi da se sruče na njega i da mu za ovu drskost počnu da kidaju ud po ud; ali, naposletku, oficir mrtvačko-lobanjskog lika, Novak, samo mu udari nekoliko šamara, rekavši: »Ja sam iz Vejbridža, pičko jedna. Zapamti: Vejbridž, gde sujebeni Bitlsi živeli.«
Stajn reče: »Bilo bi najbolje da ga šupiramo.« Tri i po minuta kasnije, crna marica se zaustavila, a trojica imigracionih oficira, petorica žandarma i jedan policijski šofer držali su kriznu konferenciju - ovo je jedna prilično zaguljena stvar - a Čamča je zapazio da su sva devetorica, u svom novom raspoloženju, počeli da liče jedan na drugog, postali jednaki i istovetni zbog napetosti i straha. A nije ni mnogo potrajalo pre nego što je shvatio da njihovo obraćanje Policijskom Nacionalnom Kompjuteru, koji ga je odmah identifikovao kao britanskog državljanina prvog reda, nije poboljšalo njegov položaj, već ga je, ako ništa drugo, dovelo u još veću opasnost nego pre toga.
»Mogli bi da kažemo - predloži jedan od devetorice - da je ležao bez svesti na plaži. - To neće da upali - dođe odgovor - zbog one stare dame i onog drugog čudnog badže.
- A onda se on opirao hapšenju i post’o nezgodan, pa se u toku prepirke i ubeđivanja nekako onesvestio. - Ili, da kažemo, da je ona matora toliko izlapela da je niko od nas nije mog’o da razume, a da onaj drugi badža, kakosezvaše, nije ’teo ni reč da kaže; a što se tiče ovog kenjatora, mi nismo imali druge nego da izmakljamo krvopiju-Drakulu,i pogledajte ga samo kako izgleda k’o đavo, i šta je drugoi moglo da se od nas očekuje? - Dabome, i ondak se on bacio na nas, i šta smo mi tu mogli d’učinimo, pošteno govoreći, slavni sude, pitam ja vas, nego da ga sprovedemo u zatvorsku bolnicu, da mu tamo pruže potrebnu negu posle posmatranja i ispitivanja, uz upotrebu našeg razumai zacrtanih pravila da zatvoreniku treba ponekad i verovati- i šta kažete na ovakvu nekakvu formulaciju? - To ti je jedan prema devet, jer ona matora kokoška i onaj drugi badža mogu celu tu stvar malo da zajebu. - Čujte, priču možemo i kasnije da izmislimo; za mene je, kažem, prva stvar koju trebamo da uradimo - da ga onesvestimo.
- Tačno.

*


Čamča se probudio u bolničkom krevetu, dok mu je iz grudi na usta izlazila neka zelena sluz. Svoje kosti je osećao kao da mu ih je neko dugo držao u hladnjači. Počeo je da kašlje, a kad mu je taj napad krkljanja prestao devetnaest-i-po minuta kasnije, ponovo je utonuo u plitak, bolešljiv san, ne shvatajući ni šta mu se događa ni gde se trenutno nalazi. Kad je ponovo izronio na površinu, ugledao je jedno prijateljsko žensko lice koje ga je odozgo gledalo, osmehujući se ulešiteljski. »Ama, vi ćete d’ozdravite«, rekla mu je tapšući ga po ramenu. »Malo zapaljence pluća je sve što imate.« Predstavila mu se kao njegova fizioterapeutkinja, Zumbulka Filips. I dodala: »Ja nikad nikog ne cenim po izgledu. Ne, gospodine. Nemojte slučajno da tako nešto pomislite.«
Kad to reče, ona ga prevrnu na jednu stranu, stavi mu neku kartonsku kutiju pored usta, zadiže svoj beli mantil, zbaci s nogu cipele, sportski skoči na krevet, pa pacijenta zajaši, baš kao da je bio konj na kojem je nameravala da projaše kroz paravane oko njegovog kreveta i izleti napolje u bogzna kakav prerušeni pejzaž. »Tako je doktor naredio«, objasni mu ona. »Dve sesije od po trideset minuta dnevno.« I bez daljeg objašnjavanja, poče da ga žustro buba po gornjoj polovini tela, sa lako stisnutim ali očigledno stručnim pesnicama.
Za jadnog Saladina, sveže pretučenog u policijskim kolima, ovaj nov nasrtaj bio je ona poslednja kap. Počeo je da se migolji pod udarcima njenih pesnica, vičuči, »Pustite me odavde; da li je neko obavestio moju ženu?« Naprezanje pri vikanju izazvalo mu je i drugi napad kašlja koji je trajao sedamnaest minuta i četrdeset pet sekundi i navukao oštar ukor od strane fizioterapeutkinje Zumbulke. »Ja zbog vas gubim vreme«, rekla mu je. »Dosad bi trebala da sam završila s masažom vašeg desnog pluća, a ovako nisam čestito ni počela. Je l’ vi ’oćete da se čestito ponašate il’ nećete?« Ostala je i dalje na krevetu, jašući ga i odskačući sa njega - »englezirajući«, dok ga je udarala po grudima a njegovo se telo grčilo; jahala ga je kao rodeo-jahač koji očekuje zvono posle devet sekundi i nagradu. On je popuštao i polako se predavao, pa joj je najzad dopustio da mu pesnicama isteruje zelenu sluz iz zapaljenih pluća. Kad je ona s tim završila, osetio je obavezu da joj kaže kako se sad oseća mnogo bolje. Ona skloni onu malu kutiju koja je bila do polovine ispunjena šlajmom, i vedro mu reče, »Ama, vi ćete ubrzo kruto da si stojite«, a zatim se, zbunjena i crvena, izvini, »da prostite«, i pobeže zaboravivši da ponovo navuče okružujuću zavesu.
»Vreme je da se proceni situacija«, reče on sebi. Poštđ je brzo ispipao svoje telo, video je da je njegovo izmenjeno stanje ostalo isto. To ga je saznanje onespokojilo i on shvati da je zapravo živeo u polunadi da će mu ovaj košmar proći u toku spavanja. Sad je na sebi imao neku tudinsku pižamu, ovog puta neupadljive bledozelene boje, koja se slagala i sa platnom paravana, delom zidova i tavanice, koji je video u ovom tajanstvenom i bezimenom odeljenju bolnice. Noge su mu se i dalje završavale onim tužnim kopitima, a rogovi na glavi bili su mu oštri kao i ranije... iz tog sumornog inventarisanja prenuo ga je glas nekog čoveka u njegovoj blizini, koji je jaukao u svom srceparajućem jadu, »Oh, da li je nečije telo ikad ovako patilo...!« v
»Šta li je sad ovo, zaboga?« pomisli Čamča i odluči da to ispita. Ali sad je već slušao i mnoge druge zvuke koji su bili isto tako uznemirujući kao i onaj prvi. Činilo mu se da čuje sve moguće vrste životinjskih zvukova: frktanje bikova, brbljanje majmuna s lakim podvriskivanjem, pa čak i dreku papagaja - kućnih ljubimaca, i onih malih australijskih papiga. Zatim je, iz drugog pravca, čuo neku ženu kako stenje i kriči, što je zvučalo kao kraj porođajnih bolova; a onda i vrisak novorođenčeta. Međutim, ženini krici nisu prestajali kad su bebini vrisci počinjali; zapravo su se udvo-udvostručavali po intenzitetu, a petnaestak minuta kasnije, Čamča jasno začu kako se glas drugog novorođenčeta pridružuje onom prvom. Ali ženine porođajne muke ni sad nisu prestajale, i, u intervalima od petnaest do trideset minuta, što je delovalo kao neka beskonačnost, ona je nastavljala da dodaje nove bebe onom već neverovatnom broju beba u tom usiljenom maršu iz njene utrobe, kao da je nastupala neka osvajačka armija.
Nos ga je obaveštavao da je taj sanatorijum, ili kako su već tu ustanovu zvali, počinjao i da smrdi do neba; vonjevi džungle i seoskih dvorišta mešali su se sa bogatim aromama sličnim onim egzotičnim začinima što cvrče u na-vatri-topljenom maslacu - korijanderu, indijskom šafranu, cimetu, isiotu, karanfiliću. »Ovo je već i suviše«, čvrsto je zaključio. »Vreme je da se neke stvari srede.« Izbacio je noge iz kreveta, pokušao da se na njima uspravi, ali je odmah pao na pod, potpuno nenaviknut na svoje nove noge. Bio mu je potreban čitav jedan sat da bi savladao taj problem - učeći da hoda uz pridržavanje za krevet i posrtanje oko njega, sve dok nije osetio samopouzdanje. I konačno, i nimalo nesigurno, on se probi do najbližeg paravana; ali tu se pojavi lice imigracionog oficira Stajna, češirskoj-mački-slično, odmah tu između dva paravana s njegove leve strane, u neposrednoj pratnji ostalih kolega, koji su iza njega navukli zavese sa sumnjivom brzinom.
»Jesi li dobro, badžo?« upita ga Stajn, i dalje uz širok osmeh.
»Kad ću ja moći da vidim doktora? Kad ću moći da odem u klozet? Kad ću moći da odem odavde?« pitao je Čamča u brzom ritmu i u jednom »cugu«. Stajn mu je odgovorio u istom ritmu: doktor će odmah doći; sestraFilips će mu doneti krevetsku gusku; a moći će i da ode čim ozdravi. »Baš lepo od tebe što si pao u krevet sa tom plućnom boljkom«, dodao je Stajn sa zahvalnošću autora čiji je glavni lik u drami neočekivano sam rešio jedan škakljiv tehnički problem. »To čitavu priču čini mnogo uzbudljivijom. Tako ispada da si bio nezdrav, pa si, posle svega, u vrućici i nasrnuo na nas. Na Nas devetoricu - da to dobro zapamtiš! Hvala ti, badžo.« Čamča nije mogao da nađe reči da bi mu odgovorio. »A druga stvar«, nastavio je Stajn, »ona matora ’tičurina, gđa Dajamond. Ispade da je otegla papke u svom krevetu i da je sad mrtva ’ladna k’o ’ladna ovčetina, a da je onaj drugi džentlmen prosto nestao u vidu lastinog repa. Mada mogućnost za prljavu igru još nije isključena.«
»I, u zaključku«, reče on, pre nego što će zauvek nestati iz Saladinovog novog života, »ja vam savetujem, gospo’n Građanine Saladine, da se ne štrapacirate s podnošenjem neke žalbe. Izvinite me što govorim prosto, ali vi s tim vašim roščićima i uvaženim kopitima, ne biste mogli da budete baš neki mnogo pouzdan svedok na sudu. A sad, baj-baj, mister, i sve najbolje!«
Saladin Čamča je zažmurio, a kad je otvorio oči, njegov mučitelj se bio pretvorio u bolničku sestru i terapeutkinju Zumbulku Filips. »A što j’ vama tako drago hodanje?« upita ga ona. »Što god vami duša želi, vi samo pitajte mene, Zumbulku vašu, pa ćemo vidimo šta možemo da sredimo.«

*


»Pst.«
Te noći, u zelenkastoj svetlosti tajanstvene zdravstvene ustanove, Saladina je probudilo šištanje iz nekog indijskog bazara.
»Pst! Ti, Arhiđavole, Belzebube. Probudi se!«
Ispred njega je stajala neka figura, tako nemoguća, da je Čamča želeo da zarije lice u čaršave; ali to ipak nije mogao, jer, da li je to bio samo njegov san...? »Tačno«, reče taj stvor. »Vidiš, java, i ti tu nisi sam.«
Taj je imao pravo ljudsko telo, ali glavu - besnog tigra, sa tri reda zuba. »Noćni čuvari sad obično dremaju«, objasni mu on. »I zato mi možemo da malo porazgovaramo.«
I upravo u tom trenutku, neki glas iz jednog od drugih kreveta - iz svih kreveta, kako je Čamča sad znao, koji su bili zaštićeni sopstvenim paravanima - glasno zakuka: »Oh, da li je ikad neko telo ovako patilo!« a čovek-tigar, ili mantikora-ljudožder, kako je sam sebe nazivao, besno zareža. »To je onaj što se davi i kuka, Mo(r)na(r) Liza«, uzviknuo je. »Samo su ga oslepili, i to je sve što su mu uradili.«
»Ko je kome šta uradio?« Čamča je bio zbunjen.
»Stvar je u tome«, nastavljao je ljudožder, »da li ti hoćeš da sve ovo podnosiš?«
Saladin je i dalje bio zbunjen. Izgledalo je kao da ovaj natuknjuje da su za ove mutacije bili odgovorni drugi - ali koji drugi? Kako bi oni uopšte mogli da budu odgovorni?
- »Ja ne vidim«, usudi se on da kaže, »koga bi za to trebalo kriviti...?«
Ljudožder zaškrguta sa tri reda svojih zuba, u svojoj očiglednoj osujećenosti. »Ima ovde jedna žena, tamo preko«, reče to, »koja je sad uglavnom azijska bizonka. Tu su i biznismeni iz Nigerije kojima su izrasli snažni repovi. Tu je i grupa turista iz Senegala koji su samo prelazili iz jednog aviona u drugi, kad su ih pretvorili u ljigave zmije. Ja sam, lično, angažovan u trgovini s prnjama; dosad sam nekoliko godina bio odlično plaćen maneken za mušku odeću, sa bazom u Bombaju, nosio sam raznovrsna odela i košulje. Al’ ko će me sad, ovakvog, zaposliti?« i on iznenada briznu u plač. »De, de«, reče mu Saladin Čamča, automatski. »Sve će biti u redu, siguran sam. Budi hrabar.«
Kreatura se umiri. »Stvar je u tome«, reče on besno, -što neki od nas neće to da trpe. Hoćemo da dunemo odavde, pre nego što nas pretvore u nešto još gore. Ja svake noći osećam kako mi razni parčići tela počinju da se menjaju. Počeo sam, na primer, stalno da puštam vetrove... izvinite... shvatate na šta mislim? Uzgred rečeno, probajte ovo«, i tutnu Čamči paketić ekstraljutih pepermint-pastila. »Poboljšaće vam dah. Podmitio sam jednog od čuvara da donese izvesnu količinu.«
»Ali kako oni to rade?« Čamča je želeo da zna.
»Opisuju nas«, šapnu drugi ozbiljno. »I to je sve. Oni poseduju moć opisivanja, a mi podležemo slikama o nama koje oni konstruišu.«
»Teško je u to poverovati«, usprotivi se Čamča. »Ja ovde živim već mnogo godina, i to se nikad ranije nije desilo...« Reči mu se osušiše u grlu, jer je primetio kako ga ljudožder gleda kroz uske, nepoverljive oči. »Mnogo godina?« upita to. »Kako je to moguće? - Da ti možda nisi neki cinkaroš? - Da, to je to, špijun?«
I baš tada se začu jadikovka iz dalekog ugla tog bolničkog odeljenja. »Puštite me d’idem napolje«, zapomagao je neki ženski glas. »O Isuse, ja ’oću d’idem napolje. Isuse i Marijo, ja moram d’idem napolje, puštite me d’idem, o Bože, o Isuse Bože!« Jedna vučja glava sa veoma pohotljivim izrazom proturi se između Saladinovih paravana i užurbano saopšti ljudožderu. »Čuvari će brzo da dođu ’vamo«, šištala je. »To opet ona kuka, Staklena Berta.«
»Staklena...« zausti Čamča. »Njena se koža pretvara u staklo«, nestrpljivo objasni ljudožder, ne znajući da govori Čamči o najstrašnijem snu u njegovom životu. »A one barabe su je razbile umesto nje. I ona sad ne može da ode ni do klozeta.«
Neki novi glas zašišta kroz zelenkastu noć. »Tako ti Boga, ženo! Idi u tu jebenu krevetsku gusku.«
Vuk je ljudoždera vukao dalje. »Je 1’ ovaj s nama il’ nije?« hteo je da zna. Ljudožder sleže ramenima. »Ne može da se odluči«, odgovori to. »Ne može da veruje svojim očima, to je njegova nevolja.«
I oni pobegoše, čim su čuli kako se približava hruskanje teških cokula čuvara.

*


Sutradan nije bilo ni najmanjeg znaka da će se pojaviti neki doktor, ili Pamela, a Čamča se u svojoj krajnjoj pometenosti čas budio i čas je ponovo padao u san, kao da te dve okolnosti nisu zahtevale da o njima razmišlja kaoo suprotnim stanjima, već kao o stanjima koja teku jedno u drugo i natrag, da bi mu stvarala neku vrstu beskonačne delirične svesti... video je sebe kako sanja o Kraljici, o tome kako čini nežnu ljubav s Vladarkom. Ona je bila telo Britanije, avatar - otelovljenje Države, a on je baš nju izabrao, sa njom se spojio; ona je bila njegova Dragana, Luna njegovog uživanja.
Zumbulka je dolazila u zakazano vreme za jahanje Čamče i udaranje pesnicama po njegovim grudima, a on joj se bez reči prepuštao. Ali kad je jednom završila, šapnula mu je na uho: »Jeste li vi uz ostale?« a on je shvatio da je i ona učesnik u toj velikoj zaveri. »Ako si ti uz njih«, čuo je sebe kako joj govori, »onda možete i mene uključiti.« Ona je zadovoljno klimnula glavom. Čamča je osećao kako ga ispunjava neka toplina, pa je počeo da se pita kako bi bilo kad bi ščepao te terapeutkinjine veoma nežne a ipak snažne male pesnice; ali tad se začu uzvik iz pravca gde je bio slepi čovek: »Moj štap, ja sam izgubio svoj štap.«
»Jadni stari badža«, reče Zumbulka, i brzo skočivši s Čamče odjuri do slepog čoveka, podiže pali štap sa poda i dade ga vlasniku, pa se vrati natrag Saladinu. »Dakle«, reče mu ona, »vidimo se po podne; o-kej? Nema problema?«
On je želeo da ona još ostane, ali Zumbulka je bila sva živahna. »Ja sam mnogo zaposlena žena, gos’n-Čamča. Čekaju me mnoge stvari, i mnogi bolesnici.«
Kad je otišla, on je ponovo legao na leđa i prvi put se, posle dosta vremena, osmehnuo. Nije mu padalo na pamet da se njegove metamorfoze svakako nastavljaju, jer je sad u stvari imao romantične predstave o toj crnkinji Zumbulki; ali pre nego što je uspeo da te, tako složene, misli privede kraju, slepi čovek iz susedstva ponovo poče da govori.
»Zapazio sam ja vas«, slušao ga je Čamča kako govori, »ja sam vas zapazio i da znate da ja cenim vašu pažnju i razumevanje.« I Saladin shvati da se ovaj formalno zahvaljuje praznom prostoru, a očigledno veruje da tu još stoji fizioterapeutkinja. »Ja nisam čovek koji zaboravlja ljubaznost. Jednog ću dana možda biti u stanju da vam se za sve to odužim, ali za sada, molim vas da znate da sam ja to zapamtio, i to s toplim osećanjima...« Čamča nije imao hrabrosti da uzvikne ona nije ovde, starče, malopre je otišla odavde. Slušao ga je sa tugom u srcu, sve dok slepac ne upita prazan vazduh: »Ja se nadam da ćete se i vi mene sećati? Bar malo? Bar ponekad?« A zatim nastupi tišina; pa neki suv smeh; i odjednom šum nečijeg teškog sedanja na krevet. I, konačno, posle nesnosne pauze, začu se lažni patos: »Oh«, zavapi govorač za svoj račun, »oh, da li je ikad neko ljudsko telo ovako patilo...!«
Mi stremimo ka visinama, ali nas naša priroda izdaje, pomislio je Čamča; mi smo pajaci kojima fale krune i barjaci. Obuze ga gorčina. Nekad sam bio lakši, srećniji, topliji. Crna voda mi je sad u venama.
I dalje ni glasa od Pamele. O, koji Pakao! Te noći, rekao je ljudožderu i vuku da je i on sa njima, i to bez ostatka.

*

Do velikog bekstva je došlo nekoliko noći docnije, kad su Saladinova pluća bila gotovo oslobođena šlajma, zahvaljujući tretmanu gospođice Zumbulke Filips. Ispostavilo se da je to bila dobro organizovana akcija prilično velikog obima, koja je uključivala ne samo pacijente tog sanatorijuma nego i detence - kako ih je ljudožder nazivao - one osobe držane iza žičane ograde obližnjeg Detencionog (zatvorskog) centra. Pošto nije bio jedan od velikih stratega bekstva, Čamča je jednostavno čekao pored svog kreveta, kako mu je bilo naloženo, dok mu Zumbulka nije dala znak, a onda su njih dvoje istrčali iz tog košmarnog odeljenja u bistrinu i svežinu noći s mesečinom, i prošli pored nekoliko osoba sa začepljenim ustima: njihovih bivših čuvara. Bilo je tu mnogo sablasnih figura koje su trčale kroz svetlu noć, i Čamča je brzo zapazio stvorenja koja nikad nije mogao ni da zamisli - muškarce i žene koji su delimično bili i biljke ili džinovski insekti, ili bi čak promakao i neko ko je bio delimično sazdan od cigala ili kamenja; bilo je tu i ljudi sa rogom nosoroga umesto nosa i žena sa vratovima dugačkim kao u žirafe. Monstrumi su brzo bežali, u tišini, ka kraju kompleksa zgrada Detencionog centra, gde su ih ljudožder i ostali mutanti sa oštrim zubima čekali pored velikih rupa u žičanoj ogradi koje su bili progrizli za begunce, te se oni tako nađoše napolju, u slobodi, odlazeći svako na svoju stranu, bez nade, ali i bez srama. Saladin Čamča i Zumbulka Filips trčali su jedno pored drugog, a njegova kopita su klip-klop-arala na tvrdom pločniku: na istok, rekla mu je ona, dok je on slušao kako mu bat sopstvenih koraka prigušuje one ranije šumove u ušima, na istok istok istok trčali su oni, birajući sporedne drumove na svom putu ka Londonu-gradu.

4


Džampi Džoši, zvani Živac, bio je postao ljubavnik Pamele Čamča, kako je ona kasnije rekla, »pukim slučajem«, one noći kad je dobila vest o smrti svog muža u eksploziji aviona Bostan, te je Džampija, tako, boja glasa njegovog starog kolege s fakulteta, Saladina, koji se javio iz zagrobnog života usred te noći, i izgovorio onih pet mudrih i jezgrovitih reči izvinite, oprostite molim, pogrešan broj- i izgovorio ih, štaviše, manje od dva sata posle Džampijevog i Pamelinog pravljenja - uz pomoć dve flaše viskija - one dvoleđne životinje - te ga je tako, kažem, taj glas doveo u gadan škripac. »Ko je to bio?« Pamela se, onako iza sna, sa noćnom maskom za zamračenje na licu, prevrnula na drugu stranu da to pita, a on odluči da odgovori, »Ama, samo nečiji dah, tako reći; nema sekiracije«, što je bilo sasvim u redu, sem što je sad on sam imao zbog nečeg da se sekira, sedeći uspravno u krevetu, go kao od majke rođen i sisajući, za utehu, što je činio celog života, palac na desnoj ruci.
On je bio mali čovek sa ramenima poput one žičane vešalice za kapute i sa ogromnim kapacitetom za živciranje, što se jasno videlo po njegovom bledom licu sa upalim očima; njegovoj proređujućoj kosi - još potpuno crnoj i kovrdžavoj - koju je on tako često raščupavao svojim mahnitim rukama da se na njoj više nije zapažao dodir češlja ili četke - već mu je štrčala na sve strane, i njenom vlasniku davala izgled čoveka koji se tek probudio, kasno, pa je zato u velikoj žurbi; a zatim i po njegovom umiljato visokom,stidljivom i samosažaljivom, ali i štucavom i preterano uzbuđenom, kikotanju; i sve je to doprinelo da mu se ime, Jamshed - (Džamšed) - preinači u Jumpy – Diampi- (nervčik, »Živac«) - kako su ga svi, pa čak i novi poznanici, automatski zvali; svi, osim Pamele Čamča. Saladinova žena, pomislio je, sišući palac grozničavo. - Ili udovica? — Ili, o pomozi mi Bože, supruga, naposletku. Osećao je ljutnju prema Čamči. Povratak iz vodenog groba: jedan tako operski događaj, u ovo vreme i u ovom veku, izgledao mu je gotovo nepristojno, prosto kao neka nepoštena radnja.
Čim je bio čuo tu vest o tragediji, on je odjurio u Pamelinu kuću i nju tamo zatekao suva oka i staloženu. Ona ga je odvela u svoju radnu sobu, dušu-dalu za ljubitelje rusvaja, na čijim su zidovima akvareli ružičnjaka visili između plakata sa stegnutim pesnicama na kojima je pisalo Partido Socialista, fotografijama prijatelja i više zbijenih afričkih maski; i dok je on vrdao levo-desno preko poda između pepeljara i novina Glas i feminističkih naučnofantastičnih romana, ona mu je klot rekla: »Ono što me iznenađuje jeste to da, kad su mi tu vest saopštili - šta da ti kažem? - da sam pomislila, pa, njegova smrt će zapravo stvoriti jednu prilično malu rupu u mom životu.« Džampi-Živac, koji je bio na ivici plača i prepun uspomena na svog druga, zaustavio se na svojim stazama preko sobe, zamahao rukama kao krilima, izgledajući u svom velikom i bezobličnom crnom kaputu kao neki vampir iznenada uhvaćen na groznoj dnevnoj svetlosti. Onda je ugledao prazne flaše od viskija. Pamela mu je rekla da je nekoliko sati ranije bila počela da pije, i da otada pije postojano i ritmično, s predanošću trkača na duge staze. On je seo pored nje na njenu nisku, meku sofu-krevet, i ponudio da joj u tome bude »pejsmejker« - trkač-podstrekač. »Kako ti kažeš«, rekla je i pružila mu punu flašu.
I sad, sedeći uspravno u krevetu, s palcem u ustima umesto grlića flaše, dok su mu njegova tajna i glavobolja podjednako bolno bubnjale u glavi (on nikad nije bio ni pijanac ni zatvoren čovek), Džampi ponovo oseti kako mu naviru suze na oči, i odluči da ustane i da se malo prošeta. Otišao je uz stepenice, gore, u sobu koju je Saladin uporno nazivao svojim »skrovištem«, u prostranu potkrovnu odaju sa velikim staklenim oknima na tavanici i prozorima koji su gledali dole na ogroman gradski park sa lepim drvećem- hrastovima i tisovima, pa čak i poslednjim brestovima koji su bili preživeli godine pomora drveća. Prvo brestovi, a sad i mi, razmišljao je Džampi. Možda je to drveće neko upozorenje. Ali on zatrese glavom da od sebe odagna te sitno-satne morbidnosti, i posadi se na jedan kraj drugarevog pisaćeg stola od mahagonija. Jednom, na nekoj koleškoj zabavi, baš se tako bio posadio na jedan sto mokar od prosutog vina i piva, pored neke mršave devojke u crnoj čipkanoj mini-haljini, sa purpurnom boom od perja i trepavicama sličnim srebrnim kacigama, nesposoban da stisne petlju i da joj se obrati. Najzad se okrenuo prema njoj i promucao neku banalnost ili nešto slično; ona ga je ošinula pogledom apsolutnog prezira i rekla bez pokretanja svojih crno-lakovanih usana, konverzacija je mrtva, čoveće. On je bio prilično uzrujan, toliko uzrujan da je prasnuo, reci mi, zašto su sve devojke u ovom gradu tako grube? a ona mu je odgovorila, bez pauze za razmišljanje, zato što su skoro svi momci kao ti. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se Čamča, bazdeći na mentol, u beloj indijskoj, dugačkoj haljini, »kurti«, u tom svima poznatom, prokletom »crtaću« o misterijama Istoka, i cura je pet minuta kasnije otišla s njim. Baraba, pomisli Živac-Džoši, dok mu se stara ogorčenost vraćala; Čamča nije imao stida, on je bio spreman da bude sve ono što su oni želeli da kupe, onaj iz-dlana-vam-čitam-sudbinu čaršavski haljetak Hare-Krišna darma-bum-vrline, u kojem nikad nećete brata u mrtvom stanju zateći. I tu je on stao, baš kod te sintagme. Mrtvo stanje. Suoči se s tim, Džamšede! Devojke se nikad nisu lepile za tebe, to je istina, a sve ostalo je zavist. Pa, možda je to i tačno, on se složi napola, i opet: Možda je on i mrtav, dodade; a onda, možda, opet, i nije.
Čamčina soba se doimala besanog upadača kao domišljato uređena odaja, ali zato i tužna: karikatura sobe jednogglumca, puna potpisanih fotografija kolega, letaka, uramljenih programa, snimaka sa proba, citata, nagrada, tomova memoara filmskih zvezda - soba kupljena u radnji, na metar, imitacija života, maskina maska. Ukrasne stvarčice: pepeljare u obliku klavira, porcelanski harlekini koji vire iza knjiga na polici. I svugde - na zidovima, na filmskim plakatima, u toploj svetlosti lampe koju drži bronzani Eros, u ogledalu u obliku srca, cedeći se naviše kroz kao-krv-crveni tepih i kapljući sa tavanice - samo Saladinova potreba za ljubavlju. U pozorištu se svi ljube i svako je svakom srce. Glumčev život svakodnevno pruža patvorinu ljubavi; maska se mora zadovoljiti, ili barem utešiti odjekom onog što ona traži. Očajanja je bilo u njemu, video je to Džampi; sve bi on radio, navlačio bi na sebe svakakve šašave kostime, pretvarao bi se u svašta, ako mu je to donosilo neku toplu reč. Taj Saladin, koji nikako nije bio bez uspeha kod žena - vidi gore! Jadni švaler. Čak mu ni Pamela, sa svom njenom lepotom i inteligencijom, nije bila dovoljna.
A bilo je jasno i da je on za Pamelu bivao sve dalje od dovoljnog. Negde pri dnu druge flaše viskija, Pamela je naslonila glavu na njegovo rame i naćefleisano mu rekla: »Ti ne mož’da shvatiš to olak-šanje biti s nekim s kim ne moram da se svađam kad god kažem neko svoje miš-ljenje.« On je čekao; posle kraće pauze, dođe još. »On i njegova kraljevska Porodica, prosto da ne veruješ. Pa kriket, pa Parlament, pa Kraljica. Pa i ova palata nikad nije prestala da za njega bude jedna poštanska razglednica - ,anzis’-karta! Nikad nisi mog’o da ga nateraš da vidi ono što je stvarno stvarno.« Onda je zatvorila oči i dopustila da joj rnka, slučajno, ostane na njegovoj. »On je bio pravi Saladin«[10], rekao je Živac. »Čovek koji je imao da osvoji jednu svetu zemlju, njegovu Englesku, onu u koju je verovao. I ti si bila deo nje.« Ona se, na to, otkotrljala od njega i prostrla na podu preko magazina, lopti zgužvane hartije, nereda. »Deo nje? Ja sam bila krvava Britanija. Toplo pivo, pita s mesom, zdrav razum i ja. Ali Džampi Dž., ja sam i stvarno stvarna; stvarno sam stvarna.« Pružila je ruku ka njemu, ščepala ga i povukla onamo gde su njena usta čekala, i poljubila ga u usta sa ne-pamelskim sočnim usisavanjem. »Je l’ kapiraš šta mislim?« Da, on je to ukapirao.
»Trebalo je samo da ga čuješ šta je pričao o onom foklandskom ratu«, rekla mu je docnije, odvajajući se od njega i od aktivnosti, i igrajući se sa jednim čuperkom svoje kose. »,Pamela, pretpostavi da usred noći začuješ neke šumove dole u kući i kreneš da vidiš šta je to, kad tamo, u dnevnoj sobi, stoji jedan rmpalija s lovačkom puškom u rukama, pa ti kaže, Vraćaj se gore! - šta bi ti uradila?’ Vratila bih se gore, rekla sam. Dakle, to ti je baš tako. Nametljivci, upadači u tvoju rođenu kuću. E, neće ga, vala.« Džampi je zapazio da je stegla pesnice i da su joj zglobovi na njima bili kao kost beli. »Ja sam mu na to rekla, ako moraš da se služiš tim prokletim metaforama, onda ih postavi kako treba. To liči na situaciju kad dva čoveka polažu pravo na neku kuću, a jedan se od njih dvojice bespravno useli u nju, i onda se onaj drugi pojavi s lovačkom puškom u rukama. Dakle, to ti je baš tako.« - »To je ono stvarno stvarno«, rekao je Džampi klimajući glavom potvrdno. »Tačno«, pljesnula ga je po kolenu. »To je stvarno tačno, mister Lafe bez Repa... to je stvarno istinski tako. U samoj stvari. Daj još jedno piće.«
Nagnula se ka muzičkom stubu i pritisnula dugme na »tejp-rikorderu«. Isuse, pomislio je Džampi, urlatori? Daj mi malo mira. I pored svih njenih mudrih stavova u životu, ova dama je još imala dosta da nauči o muzici. I eto ih- drn-zvrc-drnke-drnke-bum-tras-mjuzik! A zatim, bez upozorenja, on je počeo da plače, sa pravim suzama izazvanim falš-emocijama od disko-bit imitacije bola. Bio je to Sto-trideset-sedmi psalm, »Superizliv duhovni«. Kralj David je dozivao kroz vekove. Kako da pevamo pesmu Gospodnju u jednoj zemlji tuđinskoj?
»U školi sam morala da učim psalme«, rekla je Pamela Čamča, sedeći na podu sa glavom naslonjenom na sofu-krevet, žmureći čvrsto. Pokraj reke vavilonske, gde sedeli mi smo, ah ah i plakali smo... Zaustavila je traku, ponovo legla na leđa i počela da recituje. »Ako zaboravim tebe, O Jerusalime, tvoje ime, neka mi desna ruka zaboravi veštine; ako se tebe nikad ne setim ja, nek’ mi se jezik za nepca zalepi, da! Da, ako Jerusalimovo ime velje ne ispuni svako moje veselje.«
Kasnije, zaspala u krevetu, sanjala je o svojoj školi u konviktu, o jutrenjima i večernjima, o pojanju psalama, kad je Živac-Džampi prosto uleteo u nju, protresao je i probudio, vičući, »Ovo ništa ne valja. On nije mrtav. Saladin je krvavo živ-živcat!«

*


Ona se odmah probudila, zaranjajući ruke u svoju gustu, talasastu, kaniranu kosu, u kojoj su bile počele da se tek pojavljuju prve sede vlasi; kleknula je u krevetu, gola, sa rukama u kosi, nesposobna da se pokrene, sve dok Džampi nije prestao da govori, a zatim je, bez upozorenja, počela da ga bije, da ga pesnicama udara po grudima, i amenima, pa čak i po licu, što je jače mogla. On je sedeo u krevetu pored nje, smešan u njenoj nabranoj spavaćici, dok ga je ona tukla; bio je opušten i dopuštao je da mu telo prima njene udarce, pokorno. Kad više nije mogla da ga bije, telo joj je bilo znojavo, a on je pomislio da je možda slomila jednu ruku. Sela je mirno pored njega, dašćući, i oboje su ćutali.
U sobu je ušlo njeno kuče sa zabrinutim izrazom, i utrpalo se između njih dvoje da njoj pruži šapu i da joj lizne levu nogu. Džampi se oprezno pomerio u stranu. »A ja mislio da su vam ga ukrali«, rekao je nešto kasnije. Pamela je klimnula glavom za da, ali. »Lopovi su nas kontaktirali. Platila sam im otkupninu. A on se sad odaziva na novo ime- Glen. To je o-kej; ja i onako nikad nisam mogla da mu pravilno izgovaram ono staro - Šer Kan.«
Posle izvesnog vremena, Džampi je osetio potrebu da govori. »Ovo što si mi sad uradila«, počeo je.
»Oh, bože. Izvini.«
»Ma, nema veze. Nešto slično sam i ja jednom uradio. Možda je to bila i najpametnija stvar koju sam ikad uradio.« U leto, 1967. godine, on je zastrašivanjem naterao »apolitičnog« dvadesetjednogodišnjeg Saladina da učestvuje u antiratnim demonstracijama. »Jednom u tvom životu, mister-Snobe, ja ću da te cimnem dole na moj nivo.« U grad je dolazio Harold Vilson, a zbog podrške laburističke vlade američkoj intervenciji u Vijetnamu, spremao se masovni protest. Čamča se pridružio, »iz radoznalosti«, rekao je. »Želim da vidim kako se takozvani inteligentni ljudi pretvaraju u rulju.«
Tog dana je kiša lila kao iz kabla, čitav okean vode. Demonstranti na Markit Skveru bili su mokri do gole kože. Džampi i Čamča, nošeni gomilom, našli su se na fasadnom stepeništu gradske kuće; pogled s tribina, rekao je Čamča sa velikom ironijom. Pored njih su stajala dva studenta prerušena u ruske atentatore, sa crnim šeširima, u dugačkim kaputima i sa tamnim naočarima, noseći kutije za cipele, pune paradajza umočenog u mastilo, na kojima je krupnim slovima pisalo - bombe. Ubrzo posle dolaska Predsednika vlade, jedan od njih dvojice potapšao je jednog policajca po ramenu i rekao. »Izvinite, molim. Kad g. Vilson samozvani Pre’sednik vlade, stigne svojim dugačkim kolima, najlepše vas molimo da mu spuštite prozor na autu, kako bi moj drugar mog’o da mu unutar bači bombe.« Policajac mu je odgovorio. »Ho, ho, gospodine. Vrlo dobro. A sad da ja vami nešto recnem. Vi možete da bačite jaja na njega, gospodine, jerbo ja nemam ništa sproću toga. A možete da ga gađate i paradajzima, gospodine, baš k’o što ih i držite u toj kutiji, crno ofarbanoj i sa etiketom bombe, jerbo ja nemam ništa ni sproću te radnje. Al’ ako vi na njega bačite nešto tvrdo, gospodine, ondak će moj kolega da vas upuca svojim odgovarajućim pištoljem.« O bezazleni dani, kad je svet bio mlad... I kad je automobil stigao, došlo je do talasanja mase, pa su se Čamča i Džampi razdvojili. Zatim se Džampi pojavio - na krovu limuzine Harolda Vilsona, po kojem je živahno skakao, praveći velika ulubljenja, skakao kao divljak u ritmu skandiranja mase: U borbu do pobede - i otac i sin - živeo Ho Ši Min!
»Saladin je počeo da viče na mene da siđem, delimično zato što je u masi bilo mnogo onih ,specijalaca’ koji su se okupljali oko limuzine, ali najviše zbog svoje prokleto velike zbunjenosti prizorom.« Međutim, Džampi je i dalje đipao po krovu, u sve veću visinu i sve jače bubanje po limu, mokar do gole kože, dok mu je dugačka kosa letela na sve strane: Džampi-đipač, skačući u mitologiju tih davnih godina. A Vilson i žena mu Marša, sedeli su zgureni na zadnjem sedištu i drhtali od straha. Ho! Ho! Ho Ši Min! U poslednjem mogućem trenutku, Džampi je duboko udahnuo vazduh i glavačke skočio u more mokrih i prijateljskih lica, i nestao. Nikad ga nisu uhvatili: pijane svinje smrdljive. »Saladin nije hteo sa mnom da govori više od nedelju dana«, sećao se Džampi. »A kad je progovorio, rekao je samo, ,Nadam se da shvataš da su oni žandarmi mogli da te raznesu mecima, ali nisu’.«
I dalje su sedeli jedno pored drugog na ivici kreveta. Džampi dirnu Pamelinu ruku. »Samo hoću da kažem da znam kako se čovek u takvoj situaciji oseća. Bum, tras. Neverovatno osećanje. Prosto, osećaš potrebu.«
»Oh, bože moj«, reče ona, okrećući se njemu. »Oh, bože moj, izvini, al’ stvarno sam osećala potrebu.«

*


Sutradan ujutro, čitav sat je izgubila da bi dobila vezu sa vazduhoplovnom kompanijom, zbog velikog broja poziva oko katastrofe, a zatim još dvadeset pet minuta u dokazivanju - ali on se javio telefonom, to je bio njegov glas - dok je na drugom kraju žice neki ženski glas, profesionalno istreniran za opštenje s ljudskim bićima u krizi, shvatao kako se ona oseća i saosećao sa njom u ovom strašnom trenutku, i sve vreme bio veoma strpljiv, ali očigledno nije verovao ni u jednu reč koju je ona izgovorila. Žao mi je, madam, ne želim da budem brutalna, ali avion se raspao gore u vazduhu, na visini od devet hiljada metara. Pred kraj ovog razgovora, Pamela Čamča, normalno žena koja je umela da se odlično savlađuje, koja se zaključavala u kupatilo kad je htela da plače, vrisnula je preko telefona, Tako vam Boga, ženo, hoćete li već jednom prestati sa tim vašim sitnim i dobrim samarićanskim govorancijama, i da slušate šta vam ja govorim? Naposletku je zalupila slušalicu, pa se okrenula Džampi-Džošiju, koji je, ugledavši izraz njenih očiju, prosuo kafu koju joj je donosio, jer su udovi počeli da mu se tresu od straha. »Puzavče jebeni«, psovala ga je. »On je još živ, je l’ da? I ja pretpostavljam da je on sleteo sa neba na jebenim krilima, pa se sunovratio dole pravo u najbližu telefonsku govornicu da u njoj presvuče svoj jebeni supermenski kostim i da se javi svojoj ženici.«
Bili su u kuhinji i Džošiju pade u oči čitav jedan niz kuhinjskih noževa prikačenih uz jednu namagnetisanu metalnu traku na zidu pored Pameline leve ruke. On otvori usta da nešto kaže, ali mu ona ne dopusti. »Iznesi se pre nego što nešto učinim«, reče ona. »Ne mogu da verujem da sam istrzala na jednog ovakvog tipa. Ti, i tvoji glasovi na telefonu: trebalo je da znam, jebi-ga.«

Početkom sedamdesetih godina, Džampi je vodio jedan putujući disco-ansambl koji je delovao iz stražnjeg dela njegovog žutog kombija. On ga je nazvao Finov Palac u čast legendarnog uspavanog irskog diva Fina Mek Kula, još jednog debila koji je sisao palac, kako je Čamča imao običaj da kaže. Jednog dana je Saladin napravio grubu šalu sa Džampijem: pozvao ga je telefonom, govoreći engleski sa blagim mediteranskim naglaskom, i zamolio ga za muzičke usluge Palca na ostrvu Skorpiosu, u ime gđe Žakline Kenedi-Onazis, nudeći mu honorar od deset hiljada dolara i besplatan prevoz do Grčke, privatnim avionom, za najviše šest osoba. Bilo je to strašno učiniti jednom bezazlenom i poštenom čoveku kao što je Džamšed Džoši. »Treba mi jedan sat da razmislim«, rekao je on, a zatim je pao u duševnu agoniju. Kad se, sat kasnije, Saladin ponovo javio i čuo da Džampi odbija ponudu gđe Onazis iz političkih razloga, on je shvatio da mu se prijatelj vežba da postane svetac, i da nije bilo dobro njega zavitlavati. »GđaOnazis će sigurno biti očajna kad to čuje«, zaključio je Saladin, a Džampi je brižno odgovorio: »Molim vas da joj kažete da to nije ništa lično, jer ja se njoj u stvari mnogo divim.«
Svi se mi već dugo poznajemo, pomislila je Pamela kad je Džampi otišao. I možemo jedni druge da povređujemo uspomenama starim dve decenije.

*


O temi zabuna sa glasovima, razmišljala je ona dok je to popodne prebrzo jurila drumom M4, vozeći svoj stari MG s čvrstim krovom, od kojeg je imala izvesno zadovoljstvo koje je bilo, kako je to ona uvek veselo priznavala, »ideološki sasvim nezdravo« - a što se te teme tiče, ja bih stvarno morao da budem milostiviji.
Pamela Čamča, rođena Lavlejs, imala je takav glas da je sve ostalo u njenom životu na razne načine bilo u službi glasovne kompenzacije. Bio je to glas sazdan od engleskog tvida, svilenih marama, voćnog pudinga, travnih hokejskih štapova, krovnog rogoza, sapuna za omekšavanje kožnog remenja, kućnih zabava, kaluđerica, porodičnih sedišta u crkvi, velikih pasa i ćiftinstva (sve to u zvucima pravilnog engleskog izgovora!), ali uprkos svim njenim naporima da mu smanji volumen, glas joj je bio bučan kao neki pijanac u smokingu koji u svom klubu pravi nered. Tragedija njenih mlađih dana bila je u tome što su je, zahvaljujući tom njenom glasu, neprestano jurili džentlmeni-farmeri, bitnici-debitanti i razni gradski frajeri koje je ona iz dubine duše prezirala, dok su je oni zeleni i marširajući mirovnjaci i menjači sveta u čijem se društvu intenzivno osećala kao kod kuće, gledali sa dubokim podozrenjem koje se graničilo sa nezadovoljstvom. A kako bi neko i mogao da bude na strani anđela kad zvuči kao no-goodnik čim otvori usta? Ubrzavajući pored Ridinga, Pamela je škrgutala zubima. Jedan od razloga što je bila odlučila da prizna da je to stavilo tačku na njen brak pre nego što se sudbina postarala umesto nje, bio je u tome što se jednog jutra probudila i shvatila da Čamča uopšte nije zaljubljen u nju nego u taj njen glas koji bazdi na jorkširski puding i hrastov žir, u taj krepki, ružičasti glas one starinske Engleske iz snova, u koju je on tako očajnički želeo da se useli. Bio je to brak ukrštenih ciljeva, u kojem je svaka strana srljala upravo ka onom od čega je ona druga bežala.
Nema prezivelih. I usred noći, onaj idiot Džampi i njegov glupi lažni alarm! Nju je to bilo tako potreslo da nije mogla da bude svesna onog potresa od odlaska u krevet sa Džampijem i tucanja koje je bilo, pa, priznaj to, jedan prilično zadovoljavajući fazon, poštedi me svoje nonšalancije, prekorevala je sebe, jer kad si ti poslednji put imala toliku zabavu? Morala je mnogo štošta da obavi, i evo ti nje, sad, kako to i obavlja bežeći što je brže mogla. Nekoliko dana neumerenog uživanja u nekom skupom hotelu u prirodi, i svet može početi da joj manje liči na neku jebenu rupu paklenu. Terapija luksuzom: okejokej, dopustila je - znam: okrećem se visokom stilu života. Da ga jebeš; gledaj me samo kako furam! Ako imaš nešto protiv, isprdi to iz svog dupeta. Iz guzice. Prkna.
Sto pedeset kilometara na sat pored Svindena, a vreme postade jezivo. Odjednom - crni oblaci, munje, pljusak; ali i dalje je pritiskala gas. Nema preživelih. Ljudi su uvek crkavali zbog nje, ostavljajući je sa ustima punim reči i niko nije smeo da pljune na njih. Njen otac, naučnik-klasičar, koji je umeo da pravi viceve na starogrčkom i od koga je ona nasledila taj Glas, svoju kulturnu baštinu i prokletstvo; i njena majka koja je čeznula za njim dok je bio u ratu kao pilot-»Kožna Čarapa« - krčilac vazdušnih puteva - te je tako morao da sto jedanaest puta leti kući iz Nemačke, u sporom avionu, kroz noć u kojoj su njegovi sopstveni blesci prosto osvetljavali put bombarderima - i koja se zaklinjala, kad se on vraćao sa bukom ak-ak-flak-flak (protivavionskih granata) u ušima, da ga nikad neće ostaviti - te ga je tako svukud pratila, u onu tromu šupljinu depresije iz koje se on nikad nije stvarno izvukao - pa i u dugove, jer on nije imao lice za poker, te je uzimao njen novac kad je izgubio svoj - i, konačno, i do vrha jedne visoke zgrade, odakle su najzad oboje našli svoj put. Pamela im to nikad nije oprostila, posebno zato što joj nisu pružili mogućnost da im kaže da od nje nemaju oproštaja. Da bi se ponovo vratila sebi, krenula je da odbacuje sve ono njihovo što je u njoj bilo ostalo. Njen um, na primer: odbila je da ide u koledž. A pošto nije mogla da se otarasi svog glasa, ona ga je tako »naštelovala« da iskazuje ideje koje bi njeni konzervativno-samoubilački roditelji anatemisali. Udala se za jednog Indijca. A kako je on ispao mnogo sličan njima, htela je da ga ostavi. Bila je odlučila da ode od njega. Kad, eto, opet je pređe jedna smrt.
Iznenada se našla na drumu sa čitavom kolonom kami-ona-hladnjača, zaslepljena »sprejom« koji su joj na vetrobran štrcali njihovi točkovi, kad je uletela u jednu ogromnu baru koja ju je čekala u jednom manjem udubljenju na drumu i onda je njen MG počeo da akva-planira stravičnom brzinom, zastranjujući sa »brze trake« i okrenuvši se prema suprotom pravcu, tako da je ispred sebe ugledala farove hladnjača kako bulje u nju kao oči anđela-utamanjivača- Azrijela. »Zavese«, pomislila je; ali kola joj se zaljuljaše i skliznuše sa puta jednog mitološkog Džaganata (pod čije su se točkove u verskom zanosu nekad bacali Hindusi), skrenuvši desno preko tri trake auto-puta koje su, kao nekim čudom, bile prazne, pa se zaustaviše sa udarom, manjim no što bi se moglo očekivati, o metalnu barijeru na desnoj ivici druma, pošto su se bila okrenula za još sto osamdeset stepeni, ponovo prema zapadu, gde se, uprkos starovremskom satu, sunce probijalo kroz olujne oblake.

*


Činjenica da smo još u životu nadoknađuje ono što nam je život učinio. Te večeri, u jednoj hotelskoj trpezariji sa hrastovim lamperijama, dekorisanoj srednjovekovnim zastavama, Pamela Čamča, u svojoj najblistavijoj večernjoj haljini, jela je divljač i pila iz butelje vino Chateau Talbot proslavljajući jedan nov početak, bekstvo iz čeljusti... zna se čijih - proslavljajući jedan taze-start - jer da bi se ponovo rodio, morao bi najpre da si... dakle, maltene, i u svakom slučaju. Pod požudnim pogledima Amerikanaca i trgovačkih putnika, ona je jela i pila sama, i vratila se, pre ponoći, u princezinsku spavaću sobu u jednoj kamenoj kuli, da bi se dugo čvarila u kadi i gledala stare filmove na televiziji. U toj otavi - posle njenog očešavanja o skute Smrti - osećala je kako joj prošlost curi iz sećanja: njena mladost, na primer, pod staranjem njenog opakog ujaka Harija Hajema (Higham), koji je živeo u jednom dvorcu iz sedamnaestog veka, na gospodskom imanju, nekad u posedu jednog daljnjeg rođaka, Metjua Hopkinsa, Glavnog-lovca-na-veštice, koji je to zdanje nazvao Gremlins - Kuća vampirića - očigledno sa smislom za makabristički, crni humor. Sećajući se g. sudije Hajema sa namerom da ga zaboravi, mrmljala je odsutnom Džampiju da i ona ima svoju vijetnamsku priču. Posle prvih velikih demonstracija na Grouv-’ner Skveru, gde su mnogi demonstranti bacali klikere-staklence pod kopita jurišajućih konja s jahačima policajcima, došlo je do presedana u britanskom krivičnom zakonu, sa jednim novim paragrafom u kojem se kaže da su i staklenci smrtonosno oružje, pa su mladići i devojke strpani u zatvor, pa čak i deportovani, zbog posedovanja malih staklenih klikera. Predsednik sudskog veća u slučaju Grouv’nerskih Staklenaca bio je taj isti Hari (Henri Higham, kasnije poznat kao Hang’em, tj. Hang them - Obesite ih), a budući njegova sestričina, to je za ovu mladu ženu bio još jedan teret, uz onaj koji je već nosila zbog svog glasanja za desno krilo. A sad, topla u krevetu, u svom privremenom zamku, Pamela Čamča se oslobađala od tog matorog demona, Zbogom, Hang’em, ja nemam više vremena za tebe; i od duhova svojih roditelja; i pripremala se da se oslobodi i onog najnovijeg duha.
Pijuckajući konjak, Pamela je gledala vampire na televiziji i dopuštala sebi da uživa u tome, to jest, u samoj sebi. No, da li je ona sebe izmislila u sopstvenoj predstavi – imidžu - o sebi? Ja sam ono što sam, nazdravila je sebi Napoleon brandyjem. Ja radim u Savetu za odnose u zajednici opštine Brikhol; kao delegat zajednice, i u tom poslu sam perfektna, super, da sama takokažemosebi.Živeli! Upravo smo izabrali našeg prvog crnog Predsedavajućeg - prvu crnu glavnu Stolicu - a oni koji su glasali protiv njega bili su sami belci. A sad - na eks! Prošle nedelje, jedan Azijat, uvaženi ulični trgovac, za koga su se zauzimali članovi Parlamenta svih stranaka, deportovan je posle osamnaest godina boravka u Britaniji, samo zato što je, petnaest godina ranije, poslao vlastima neki formular sa četrdeset osam sati zakašnjenja. Čin-čin!Kuc-kuc-živeli! Iduće nedelje u Brikholskom mesnom sudu, policija će nastojati da sredi jednu pedesetogodišnju Nigerijku, pod optužbom da je napala organe vlasti, pošto su je prethodno bezdušno premlatili. Skol! U zdravlje! Ovo je moja glava: vidiš? A svoj posao nazivam: udaranjem glavom o cigleni zid zgrade Brikhola.
Saladin je bio mrtav a ona je bila živa.
U to ime je i pila. Bilo je stvari koje sam čekala da ti kažem, Saladine. Nekih velikih stvari: o jednoj novoj visokoj kancelarijskoj zgradi u Visokoj ulici Brikhol, preko puta restorana McDonald’s; - gradili su je tako da bude savršeno izolovana od svake spoljašnje buke, ali zidare je ta tišina toliko uznemiravala da oni sad puštaju trake sa strašnom belom bukom na onom žutom sistemu. - Ti bi to voleo da slušaš, ah? - A što se tiče one zaratustrinske žene koju znam, Bapsi, tako se ona zove, koja je jedno vreme živela u Nemačkoj pa se zaljubilau jednogTurčina. -Nevolja je bila u tome što im je jedini zajednički jezik bio nemački; a sad je Bapsi zaboravila sve što je znala, dok je on učio, i sve više savladavao taj jezik, i piše joj sve poetskija pisma na tom jeziku, dok ona jedva može da mu odgovara jezikom nemačkih dečjih pesmica. - Ljubav umire zbog neravnopravnosti jezika, šta ti misliš o tome? - Ljubav umire. To je naša tema, zar ne? Saladine? Šta kažeš na to?
I, zatim, par sitnih stvari. Postoji jedan ubica na slobodi u mom kvartu, specijalista za ubijanje starih žena; nemoj da brineš, ja sam bezbedna. One su mnogo starije od mene.
I još jedna stvar: ja te napuštam. Sve je gotovo. Mi smo završili svoje.
Nikad nisam mogla da ti bilo šta kažem, stvarno nisam, čak ni najmanju stvar. A i kad bih nešto rekla, ti bi od komarca pravio magarca, pa bi čitav sat kukao, kao da bi to promenilo ono što si ti video u ogledalu, ono što ti je zategnutost tvojih pantalona govorila. Ti si me prekidao pred svetom. Ljudi su to primećivali, videli su šta ti mislišo meni. Ja sam ti to opraštala, i to je bila moja greška; ja sam videla tvoje jezgro, to tako zastrašujuće pitanje da si morao da ga štitiš sa svom onom tvojom pozom, onom nameštenom sigurnošću u sebe. Onom prazninom, zapravo.
Zbogom, Saladine. Ispila je svoju čašu i spustila je pored sebe. Kiša je ponovo počela da dobuje u njene vitražne prozore; ona navuče zavese i ugasi svetlost.
I ležeći tamo, i tonući u san, mislila je na onu poslednju stvar koju je htela da kaže svom pokojnom mužu. »U krevetu«, nadolazile su joj reči, »ti si delovao kao da se ne zanimaš za mene, za moje zadovoljstvo, za ono što mi je bilo potrebno - nikad, u stvari. Pomišljala sam da tebi nije bila potrebna ljubavnica, već sluškinja.« I hajd’ sad - počivaj u miru.
Sanjala ga je, sanjala njegovo lice koje joj je ispunjavalo san. »Stvari se završavaju«, on joj je jednom rekao. »Ova civilizacija; stvari se skupljaju oko nje. Bila je to i te kakva kultura, i sjajna i prljava, i kanibalska i hrišćanska, slava ovoga sveta. Treba da je proslavljamo dok možemo; dok ne padne noć.«
Ona se s njim nije složila, nije čak ni u snu, ali je znala, dok je sanjala, da nema nikakvog smisla da mu to sad kaže.

*


Kad ga je Pamela Čamča izbacila iz svoje kuće, Džampi Džoši je otišao u indijski Shaandaar Cafe, u Visokoj ulici Brikhol, i tamo seo, pokušavajući da zaključi da li je on budala ili nije. Bilo je to ujutro, te je zato lokal bio gotovo prazan, ne računajući jednu debelu damu koja je kupovala kutiju indijskih pita barfi i đelebi, dvojicu konfekcijskih radnika koji su pili čalu-čaj i jednu Poljkinju iz starog vremena kad su Jevreji vodili eksploatatorske radionice u blizini, koja je ceo dan sedela u jednom uglu sa dve porcije indijskog povrća samose, jednim purijem i čašom mleka, pokazujući svakom ko je ušao u lokal da ona tu sedi samo zato što je ta hrana »najbolja posle jevrejskog košera, i da danas morate da konzumirate ono što je najzdravije«. Džampi je seo sa svojom kafom za sto ispod jedne grozne uljane slike neke golosise mitske ženske sa nekoliko glava na ramenima i pramenjem oblaka preko bradavica, naslikane u prirodnoj veličini ružičastom bojom sušenog lososa, neonski zelenom i zlatnom, a kako još nije bilo navale gostiju na restoran, restorater g. Sufijan je zapazio da je Džampi u stanju potištenosti.
»Hej, Sveti Džampi«, otpevuši on, »što mi, bolan, u lokal unosiš tmurno vreme? Zar ova zemlja i onako nema dovoljno oblaka?«
Džampi pocrvene kad mu Sufijan u jednom skoku priđe sa svojom belom kapicom posvećenosti na glavi, čiodom prikačenom na pravo mesto, kao i obično, i sa bezbrknom bradom kaniranom u riđe, posle bradonjinog nedavnog hodočašća u Meku. Muhamad Sufijan bio je krupan, trbušast čovek sa glomaznim dolakticama, koliko bogobojažljiv toliko i nefanatičan vernik, a Džoši ga je smatrao za neku vrstu svog starijeg rođaka. »Čuj, čiko«, reče mu on, dok je kafedžija stajao iznad njega, »je l’ ti mene smatraš za pravog idiota, il’ tome slično?«
»Da 1’ ti ikad zarađuješ neke pare?« upita ga Sufijan.
»Ne ja, čiko.«
»Da l’ se ti baviš nekim poslom? - kao što je eksport-import, na primer. Bespravno? Nekom radnjom na zabačenom ćošku?«
»Ja se nikad nisam razumeo u cifre.«
»I gde su tvoji članovi porodice?«
»Ja nemam porodicu, čiko. Postojim samo ja.«
»E, onda se ti sigurno stalno moliš Bogu da te vodi kroz tvoju samoću?«
»Ti znaš mene, čiko. Ja se nikad ne molim Bogu.«
»Tu nema spora«, zaključi Sufijan. »Ti si još veća budala nego što znaš.«
»Hvala, čiko«, reče Džampi, dokrajčujući svoju kafu. »Mnogo si mi pomogao.«
Znajući da njegovo blagonaklono peckanje samo razvedrava ovog drugog, iako mu je lice izduženo, Sufijan doviknu preko svoje kafane jednom bledolikom, plavookom Azijatu koji je upravo ulazio u svom kariranom picanskom mantilu sa naročito širokim reverima. »Ej, Hanife Džonsone«, viknu on, dođi ’vamo da rešiš jednu misteriju.« Džonson, jedan pametan advokat i uspešan momak iz najbližeg susedstva, koji je imao kancelariju u samoj zgradi iznad Shaandaar-Cafea, jedva se otkači od Sufijanove dve lepe ćerke i krenu ka Džampijevom stolu. »Da objasniš ovom badži«, reče Sufijan. »Mnogo me muči. On ti ne pije, a o parama misli kao o nekoj kugi; poseduje možda dve košulje i nema nikakvu nepokretnu imovinu; četrdeset godina je star, nije oženjen, radi za malu paru u sportskim centrima, gde predaje borilačke veštine i tome slično, živi od vazduha, ponaša se k’o bogataš ili k’o neki lord, ni u šta ne veruje, nikuda ne ide ali se drži k’o da zna neku tajnu. Sve to plus fakultetsko obrazovanje - i ti sad reši ovu zagonetku.«
Hanif Džonson udari Džampija po ramenu. »Njemu se pričinjavaju neki glasovi«, reče on. Sufijan podiže ruke kao da je zapanjen. »Glasovi! Uf, baba! Ali odakle mu ti glasovi dolaze? Preko telefona? Sa neba? Ili iz onog Sony-vokmena skrivenog mu u kaputu?«
»Unutarnje glasove čuje on«, ozbiljno reče Hanif. »Tamo gore na njegovom pisaćem stolu ima jedno parče papira sa nekim napisanim stihovima. I sa naslovom: Krvava reka.«
Džampi-Živac opasno živnu i obori svoju praznu šolju. »Ubiću te«, vrisnu on na Hanifa, koji brzo šmugnu preko lokala, zapevajući. »Pesnika imamo u sredini našoj, Sufijane sahibe. Tretiraj ga s dužnim poštovanjem. Rukuj s njim pažljivo. On kaže da je ulica reka a da smo mi njen tok; čovečanstvo je jedna reka krvi - to je pesnikova poenta. A reka je, takođe, i svaki pojedinac«, i on prestade da priča, pa poče da trči oko jednog stola za osam osoba na kraju lokala, dok ga je Džampi jurio, crveneći žestoko i mlatarajući rukama. »Zar u telima našim ne teče reka krvi?« Kao i onaj Rimljanin, lukavi kalcan Pavle što beše rekao, Čini mi se da vidim kako se reka Tibar od krvi penuša. Obnovi tu metaforu, reče Džampi Džoši samom sebi. Obrni je; napravi od nje stvar kojom ćemo svi moći da se koristimo. »Ovo je kao silovanje«, vajkao se on Hanifu. »Prestani, tako ti Boga!«
»Glasovi koji se čuju dolaze spolja, ali«, razmišljao je kafedžija. »Jovanka Orleanka, dabome. Ili onaj, kako mu beše ime, onaj sa pričljivom mačkom iz engleske legende: Okreni-obrni - Dik Vitington. Ali sa takvim glasovima koje čuje, čovek postaje velik, ili barem bogat. A ovaj, međutim, nije bogat nego je siromašan.«
»Dosta«, viknu Džampi, podigavši obe ruke iznad glave, i cereći se, iako to u stvari nije želeo. »Predajem se.«
Čitava tri dana posle toga, uprkos svim naporima g. Sufijana, gđe Sufijan, njihovih kćerki Mišal i Anahite i advokata Hanifa Džonsona da ga povrate, Živac-Džoši nije bio svoj, već je bio »više Sivac nego Živac«, kako reče Sufijan. Odlazio je na svoj posao u omladinske klubove, u biroe filmskih zadruga kojima je pripadao, i na ulice da deli letke, da prodaje neke novine i da visi k’o luster napolju; ali korak mu je bio težak dok je išao svojim putem. A onda, četvrte večeri, zazvonio je telefon iza šanka u Shaandaar Cafeu.
»Mister Džamšed Džoši«, zapeva Anahita Sufijan, izvodeći svoju imitaciju engleskog izgovora one više društvene klase. »Molimo gospodina Džošija da priđe aparatu. Jedan privatan poziv za gospodina.«
Njen otac baci jedan pogled na Džampijevo lice koje buknu od radosti, i tiho promrmlja svojoj ženi: »Gospođo, glas koji ovaj momak sad voli da čuje uopšte nije njegov unutarnji.«

*


Nemoguća stvar se desila Pameli i Džamšedu posle sedam dana uzajamnog vršenja ljubavi sa neiscrpnim oduševljenjem, beskrajnom nežnošću i takvom duhovnom svežinom da biste mogli pomisliti da je taj radni odnos tek sad izmišljen. Sedam dana ostali su njih dvoje potpuno goli uz centralno grejanje »narihtano« na maksimum, te su se ponašali kao da su tropski ljubavnici u nekoj vedroj zemlji na jugu. Džamšed, koji je uvek bio trapav sa ženama, rekao je Pameli da se tako divno nije osećao još od onog dana u svojoj osamnaestoj godini života kad je konačno bio naučio da vozi bicikl. Ali onog časa kad je to izgovorio, uplašio se da nije sve pokvario, da to poređenje velike ljubavi njegovog života sa jednim rasklimatanim biciklom iz njegovih studentskih dana, ona ne shvati kao uvredu, a uvreda je to neosporno i bila; ali ipak nije imao razloga da se sekira, jer ga je Pamela poljubila u usta, zato što joj je rekao najlepšu stvar koju je jedan muškarac ikad rekao jednoj ženi. U tom času je shvatio da on ne može da napravi grešku, te je prvi put u životu počeo da se oseća istinski bezbedno, bezbedno kao kuća, bezbedno kao ljudsko biće koje je voljeno; a tako se osećala i Pamela Čamča.
Sedme noći, probudio ih je iz sna bez snova neki neosporan zvuk proizveden od nekog koji je pokušavao da silom uđe u kuću. »Pod krevetom imam jedan hokejski štap«, šapnula mu je prestravljena Pamela. »Daj mi ga«, zašištao je Džampi koji je bio isto tako prestravljen. »Idem i ja s tobom«, reče mu Pamela u drhtavici, a Džampi joj, tresući se od straha, reče: »Oh, ti nećeš«. Konačno su se oboje šunjali niz stepenice, i ona i on u njenim plisiranim penjoarima, i svako sa po jednom rukom na štapu za hokej, ali ni jedno dovoljno hrabro da ga upotrebi. A šta ako je to neki čovek s puškom-dvocevkom, pomislila je Pamela, čovek s puškom koji će im reći, Nosite se gore!... Stigli su do podnožja stepeništa. Neko je upalio svetlost.
Pamela i Džampi vrisnuše u jedan glas, ispustiše onaj hokejski štap i pobegoše uz stepenice što su brže mogli; dok je dole u holu, stojeći u jakoj svetlosti pored ulaznih vrata sa staklenim oknom koje je razbila da bi iznutra okrenula jabuku sa običnom bravom (Pamela je, obuzeta svojom strašću, bila zaboravila da okrene sigurnosnu bravu) stajala je neka prilika iz košmara ili iz nekog od onih jezivih TV-filmova koji se prikazuju posle ponoći, prilika prekrivena blatom, ledom i krvlju, najdlakavije stvorenje koje ste ikad videli, sa gnjatovima i kopitima džinovskog jarca, ljudskim torzom ispod jarećih dlaka, ljudskim rukama i rogatom, mada ljudskom, glavom, umrljanom balegom i kalom, i sa bradom koja je počela da mu raste. Sam i neprimećen, ovaj nemogući stvor baci se potrbuške na pod i tu ostade da mirno leži.
Gore u samom vrhu kuće, što će reći, u Saladinovom »skrovištu«, gđa Pamela Čamča se bolno previjala i grčila u zagrljaju svog ljubavnika, gorko plačući i vrišteći u najvišim tonovima svoga glasa: »To nije istina, Moj muž je eksplodirao. Nema preživelih. Je l’ me čuješ? Ja sam udovica Čamča čiji je suprug savršeno mrtav.«

5


G. Džibrila Farištu u vozu za London ponovo je bio uhvatio - kao da nekog drugog ne bi uhvatio - strah da je Bog odlučio da ga kazni ludilom, zbog gubitka vere. Sedeo je pored prozora u kupeu prve klase, za nepušače, leđima okrenut lokomotivi (jer je neki drugi čovek, na žalost, već sedeo na mestu preko puta) i sve više gužvajući svoj meki flanelski šešir »trilbi« na glavi uz naslon, sedeo je s pesnicama duboko zavučenim u crvenu postavu gabardenskog mantila i paničio. Strah od gubljenja razuma u jednom paradoksu, od preobraćanja od strane nečega u čije postojanje on više nije verovao, od pretvaranja u svom ludilu u avatara himeričnog arhanđela, bio je u njemu tako velik da mu je bilo nemoguće da se s njim još dugo suočava; a i kako bi drukčije nego gubljenjem razuma on mogao da objasni ona čuda, one metamorfoze i prikaze poslednjih dana? »To ti je s-neba-pa-u-rebra«, mislio je i drhtao. »To je - A, ja sam izgubio glavu, ili - B, baba, neko je otišao i promenio pravila.«
Međutim, ovaj železnički kupe sad je predstavljao utešnu čauru u kojoj, srećom, nije bilo nikakvih čudesa: ručni nasloni su bili izlizani, svetiljka za čitanje iznad njegovog levog ramena nije radila, ogledalo nestalo iz svog rama, ali je tu bilo i nekih propisa: malih okruglih crveno-belih znakova da je pušenje zabranjeno, pločica sa rečima upozorenja da se zloupotreba ručne kočnice kažnjava, strelica koje su ukazivale na to dokle - i nikako preko toga!- smeju da se otvaraju mali klizajući prozori. Džibril jeučinio posetu toaletu, pa mu je i tu jedan mali niz zabrana i uputstava godio srcu. Do pojave konduktera s autoritetom njegove spravice za polumesečasto bockanje karata, Džibril je već bio donekle umiren tim manifestacijama zakona, pa je počeo da se šepuri i da izmišlja racionalizacije. Najpre je imao sreće da izbegne smrt, zatim je imao neku vrstu delirijuma, a sada, ponovo vraćen sebi, mogao je da očekuje da će pohvatati konce svog starog života - to jest, svog starog novog života, novog života koji je bio isplanirao pre –ovaj- prekida. Dok ga je voz vozio sve dalje od one zone sumraka njegovog dolaska i onog kasnijeg tajanstvenog ropstva, noseći ga po srećnim predviđanjima paralelnih metalnih pruga, on je osećao kako ga veliki grad vuče k sebi i počinje da na njega deluje svojim činima, te mu se ponovo potvrđivao njegov veliki dar za nadanje, njegov talenat za prigrljivanje obnavljanja, za zaboravljanje prošlih nevolja, da bi budućnost mogla da mu se ukaže pred očima. Đipio je sa svog sedišta i prebacio se na suprotnu stranu kupea, na jedno prazno sedište, licem, simbolično, prema Londonu, iako se zbog toga odrekao mesta pored prozora. Baš ga briga za prozore. Ceo je London sad bio tu, u njegovom duhovnom oku. I on glasno izgovori njeno ime: »Aleluja.«
»Aleluja, brate«, potvrdi onaj jedini drugi putnik u kupeu. »Osana, spasi bože, dobri moj gospodine, i amin.«

*


»Mada moram dodati, gospodine, da je moja vera strogo nesektaška«, nastavio je nepoznati. »Da ste vi rekli ,La-ilaha’, ja bih vam rado i punim grlom uzvratio sa ,ilalah’.«
Džibril je ukapirao da je njegov prelazak na drugu stranu kupea i njegovo neoprezno izgovaranje neobičnog imena Eli-Aleluja, saputnik pogrešno protumačio kao njegovu želju da započnu razgovor, društvenog reda radi, ali odmah i o teološkim pitanjima. »Ja sam Džon Mazlama«, uzviknu čovek, izvadi svoju vizit-kartu iz male lisnice od krokodilske kože i tutnu je Džibrilu u ruku. »Ja se, lično, držim svoje sopstvene varijante univerzalne vere koju je izumeo car Akbar.[11] Bog je, rekao bih, nešto slično muzici sfera.«[12]
Bilo je jasno da je g. Mazlama bio prepun reči koje su se u njemu tiskale da grunu napolje, i da sad, pošto se on raspukao k’o zreo nar, Džibrilu nije bilo druge do da sedi i sluša, da dopusti navalu bujice bombastičnih reči. A kako je čova bio građen kao profesionalni bokser teže kategorije, Džibril je smatrao da ne bi bilo savetno ljutiti ga. Farišta je u njegovim očima zapazio blesak Istinskog Vernika, sjaj koji je i on sam, donedavno, viđao u sopstvenom ogledalu za brijanje.
»Meni u životu dobro ide, gospodine«, hvalisao se Mazlama svojim dobro modulisanim oksfordskim otezanjem u govoru. »Za jednog tamnoputog čoveka, izuzetno dobro, s obzirom na bitne karakteristike okolnosti u kojima mi ovde živimo; nadam se da ćete to odobriti.« Jednim malim, brzim ali rečitim pokretom svoje debele šunke-od-ruke, on pokaza na svoju luksuznu odeću - na svoje perfektno skrojeno trodelno odelo, šiveno po meri, od štofa sa diskretnim prugama, na zlatan lanac i sat u malom džepu prsluka, italijanske cipele, kicošku svilenu kravatu, i na dugmiće sa dragim kamenčićima na uštirkanim belim manžetnama. Iznad tog kostima engleskog milorda stajala je jedna stravično velika glava, prekrivena gustom i zalizanom kosom i neverovatno raskošnim obrvama s novim izdancima ispod kojih su mu svetlucale divljačne oči koje je Džibril već bio zapazio sa opreznošću. »Prilično elegantno«, složi se Džibril, jer se od njega očigledno očekivao neki odgovor. Mazlama klimnu glavom. »Ja sam uvek težio«, priznade on, »ukrašavanju svoje figure.«
I, kako on to nazva - svoju prvu gomilu love napravio je pomoću svoje produkcije reklamnog zveckanja, »one vraške muzike« koja žene navodi na kupovinu donjeg veša i lipstika, a muškarce dovodi u iskušenje. Sad je on posedovao radnje za prodaju ploča i kaseta širom grada, jedan tiobro uhodani noćni klub zvani Vruć utisak, kao i jedan magacin pun blistavih muzičkih instrumenata, koji je njegov poseban ponos i njegova velika radost. On je Indijac iz Gvajane, »ali tamo više ništa nije ostalo, gospodine. Ljudi odlaze odande mnogo brže nego što avioni mogu da lete«. On je uspeo, za kratko vreme, »milošću Boga Svemogućeg. Ja sam čovek koji svake nedelje ide u crkvu; priznajem da imam veliku slabost prema engleskim crkvenim himnama, a pevam ih tako da se krov na crkvi diže«.
Njegova biografija se završavala jednim kratkim osvrtom na postojanje njegove žene i, otprilike, jednog tuceta dece. Džibril mu je izrazio svoja čestitanja i nadao se da će posle togazavladati tišina, ali sad Mazlamabaci svoju bombu. »Ne morate da mi pričate o sebi«, reče on veselo. »Naravno, ja znam ko ste vi, iako se uopšte ne bi moglo očekivati da jedna takva ličnost može da se vidi u vozu na liniji Istbern- Viktorija.« On lukavo namignu, pa stavi kažiprst duž svog nosa. »Sve ostaje u tajnosti. Ja poštujem čovekovu privatnost, kod mene tu nema dvojbe; nikakve dvojbe.«
»Ja? Ko sam to ja?« Džibril je bio iznenađen do zaglupljenosti. Onaj drugi klimnu glavom značajno, a obrve mu zamahaše kao meki paroščići. »To je ono nagradno pitanje, po mom mišljenju. Ovo su problematična vremena, gospodine, za jednog moralnog čoveka. Kad čovek nije siguran ila postoji, kako on može da zna da li je dobar ili loš? Ali vi mene smatrate za nekog daveža. Ja odgovaram na svoja pitanja verom u Ono, gospodine« - ovde Mazlama pokaza na plafon železničkog kupea - »i vi svakako niste ni u najmanjoj konfuziji u pogledu svog identiteta, jer vi ste onaj čuveni, i ako tako smem da kažem, legendarni g. Džibril Farišta, filmski star i, žao mi je što i to moram reći, sve više zvezda piratskih video-kaseta; moje dvanaestoro dece, jedna žena i ja, svi smo mi već dugo iskreni obožavaoci vaših božanskih eroiko-filmova.« I on ščepa i protrese Džibrilovu desnicu.
»A kako ja neosporno težim panteističkom gledanju na stvari«, zagrme Mazlama dalje, »moje vlastite simpatije prema vašem delu proizlaze iz vaše spremnosti da tumačite uloge božanstava svake moguće vrste. Vi ste, gospodine, jedna koalicija svih duginih boja Nebeskog; vi ste jedna dvonožna Organizacija Ujedinjenih nacija bogova! Vi ste, ukratko, budućnost. Dopustite mi da vas pozdravim.« Počinjao je da odaje nesumnjiv dah pravog-pravcatog ludaka, ali iako još nije bio rekao ili učinio ništa preko svoje duhovne posebnosti, Džibril je počinjao da ga se plaši i da kratkim zabrinutim pogledima odmerava razdaljinu između sebe i vrata kupea. »Ja naginjem, gospodine«, govorio je Mazlama, »gledištu da je To, ma kakvo mu vi ime dali, ništa drugo do jedan kod; jedna cifra, mister Farišta, iza koje Njegovo pravo ime stoji skriveno.«
Džibril je i dalje ćutao, a Mazlama, ne pokušavajući da sakrije svoje razočarenje, osetio je obavezu da govori umesto njega. »A koje je to pravo ime, kao da vas čujem kako pitate«, reče on, i tad je Džibril shvatio da je bio u pravu; taj čovek je kompletan ludak, a njegova autobiografija vrlo verovatno jedna izmišljotina kao i njegova »vera«. Fikcije se vrte oko njega gde god on kroči, mislio je Džibril, fikcije pod maskama stvarnih ljudskih bića. »Navukao sam ga na sebe«, optuživao se on. »Strahujući za sopstveno duševno zdravlje, ja sam ostvario, iz bogzna koje mračne rupe, ovu svoju govorljivu i opasnu ćupu.«
»Vi ne znate to ime!« iznenada viknu Mazlama, skočivši na noge. »Šarlatan. Pozer! Prevarant! Vi polažete pravo na to da ste filmski besmrtnik, avatar sto i jednog boga, otelovljenje njihovo, a s njima blage veze s vezom nemate!
I kako je to moguće da ja, jedan siromašan pa uspešan momak iz Bartike na reci Esekibo, mogu da znam takve stvari, a da ih Džibril Farišta ne zna? Bleferu! Fuj na tebe!«
Džibril ustade, ali ovaj je ispunjavao gotovo ceo prostor za stajanje, te je Džibril morao da se nezgrapno nakrivi na jednu stranu da bi izbegao Mazlamina vetrenjačka krila od ruku, od kojih mu jedno zakači i odbaci njegov meki »trilbi«-šeširić. I Mazlamina usta se odjednom otvoriše. Izgledao je kao da se smanjio za desetak centimetara i, posle nekoliko ledenih trenutaka, on s treskom pade na kolena.
Šta li on to radi tamo dole na podu kupea, upitao se Pžibril, da neće da mi podigne šešir? Ali ludak je molio za oproštaj. »Ja nikad nisam sumnjao da ćeš ti doći«, govorio je on. »Oprostite mi za moj trapavi bes.« Voz uđe u neki tunel, a Džibril vide da su u mraku bili okruženi zlatnom svetlošću koja je izvirala iz neke tačke neposredno iza njegove glave. U staklu na klizajućim vratima kupea, Džibril ugleda odraz oreola oko svoje kose.
Mazlama se borio sa svojim pertlama na cipelama. »Ja sam celog svog života znao, gospodine, da sam izabran«, govorio je to glasom isto toliko poniznim koliko mu je onaj prethodni bio ugrožavajući. »To sam znao i kao dete u Bartiki.« On izu svoju desnu cipelu i poče da zarozava čarapu. »Bio sam dobio«, reče, »jedan znak.« Čarapu je svukao i otkrio jedno sasvim obično, ako ne i preterano veliko slopalo. Onda mu je Džibril brojao prste, pa ponovo brojao od jedan do šest. »Isto imam i na drugoj nozi«, ponosno ieče Mazlama. »Nijednog trenutka nisam sumnjao u značenje tog fenomena.« On je bio samozvani pomoćnik boga, šesti prst na stopalu Vaseljenskog Bića. Ima nešto mnogo zlo u duhovnom životu naše planete, pomislio je Džibril Farišta. Mnogo demona u ljudima koji tvrde da veruju u Boga.
Voz iziđe iz tunela. Džibril donese odluku. »Ustani, šestoprsti Jovane«, intonirao je na svoj najbolji Hindi-filmski način. »Ustani, Mazlama.«
Ovaj drugi se pokupi sa poda i stađe na noge, lomeći mke, oborene glave. »Ono što ja želim da znam, gospodine«, promrmlja on, »jeste, šta će ovo da bude? Uništenje ili spasenje? Zašto ste se vi vratili?«
Džibril brzo razmisli. »To traži presudu«, odgovori on. »Činjenice u ovom slučaju moraju se prorešetati, a odgovarajući značaj mora se dati i onom za i onom protiv. Ovde se ljudskom rodu sudi, a on je okrivljenik sa kvarnom prošlošću: jorgan istorije, pokvareno jaje - mućak. Slučaj mora ila se pažljivo proceni. Presuda se, za sada, suzdržava; biće izrečena i objavljena blagovremeno. A u međuvremenu, moje prisustvo mora ostati u tajnosti, iz razloga bezbednosti od vitalnog značaja.« On ponovo stavi svoj šešir na glavu, osećajući se zadovoljan samim sobom.
Mazlama je pomamno klimao glavom. »Možete se osloniti na mene«, obećao je. »Ja sam čovek koji poštuje privatan život drugih ljudi. I po drugi put - sve ostaje u tajnosti!«
Džibril pobeže iz kupea toplo ispraćen žestokim ludakovim pojanjem crkvenih himni. Kad je odjurio do suprotnog kraja vagona, Mazlamine slavopojke su se još čule u daljini, ali sada prigušeno. »Aleluja! Aleluja!« Džibrilov novi učenik se sad očigledno bio upustio u pevanje odabranih stavova iz Hendlovog Mesije.
Međutim: on nije pošao za Džibrilom, a jedan vagon prve klase nalazio se, srećom, i na kraju kompozicije voza. Njegov je enterijer bio u nekonvencionalnom dizajnu, sa udobnim narandžastim naslonjačama, sve po četiri oko stolova, te se Džibril smesti pored prozora, zureći u pravcu Londona, dok mu je u grudima gruvalo a na glavi stajao njegov dobro nabijen šešir. Pokušavao je da se pomiri s neospornom činjenicom da ima oreol, ali mu to nije uspelo, jer s obzirom na poremećenost Džona Mazlame tamo iza njega i njegovog uzbuđenja, pri pomisli na Aleluju Koun (Eli Sišarku) u Londonu ispred njega, teško mu je bilo da sredi misli. A zatim, na njegovo očajanje, gđa Reha Merčant je ispred prozora letela na svom Buhara-ćilimu uporedo sa vozom, očigledno neprobojna za snežnu mećavu koja je napolju počinjala da besni i da od Engleske u prozoru pravi televizor sa ekranom kako izgleda kad se dnevni program završi. Ona mu kratko mahnu i on oseti kako mu nada opada. Kazna sa letećeg ćilima: on zatvori oči i usredsredi se na pokušaj da izbegne drhtavicu.

*


»Ja znam šta je to duh ili sablast«, rekla je Eli Koun u učionici pred tinejdžerkama, curama čija su lica blistala od unutrašnje blage svetlosti obožavanja. »U visokim Himalajima čest je slučaj da planinari osete kako ih prate duhovi onih koji nisu uspeli da se popnu do vrha, ili, što je još tužnije, ali i dičnije, duhovi onih koji su uspeli da dosegnu vrh ali i da stradaju pri spuštanju niz planinu.«
Napolju, u Fildsu, sneg se taložio na visokim, golim granama drveća i na ravnim prostranstvima parka. Između niskih, crnih snežnih oblaka i grada belim sagom prekrivenog, svetlost je prljavožute boje bila, oskudna, magličasta svetlost koja je dušu zatupljivala i snove odstranjivala. Tamo gore, sećala se Eli, tamo gore na osam-hiljada-metara visine, svetlost je bila tako bistra da se činilo da resonira, da peva, da je poput muzike. A tu, na ravnoj zemlji, i svetlost je ravna, pljosnata, i zemlji okrenuta. Tu ništa nije letelo, ševar je bio sparušen a ptice nisu pevale. A mrak samo što nije pao.
»Gosp.« (nit’ je gospođa, niti je gospođica), »Gosp. Koun?« Devojačke ruke, u vazduhu zanjihane, vratiše je natrag u učionicu. »Zar duhovi, nastavnice?« - »Ma, je 1’ to odistinski?« - »Vi nas zavitlavate, je 1’ da?« Na licima im se videlo kako se skepticizam sa divljenjem rve. Ona je znala to pitanje koje su devojke stvarno želele da joj postave, a možda i nisu: pitanje o čudu zvanom njena koža. Čula ih je ona kako su uzbuđeno šaputale kad je ušla u učionicu, »sstvarno, gle, kako joj je prozračno bela, prosss-to da ne veruješ!« Aleluja Koun, čija je ledenost mogla da izdrži toplotu sunca na visini od osam hiljada metara. Eli, snežna moma, kraljica ledna. Predavačice, kako je to moguće da vam koža na suncu nikad ne potamni? Kad se popela na Maunt Everest sa trijumfalnom ekspedicijom Kolingvud, u novinama su ih nazivali Snežana i sedam patuljaka, i ako ona nije bila diznijevska cakana cura - njene punačke usne su bile više blede nego crvene-ko-ruža, njena kosa ledeno plava a ne crna, njene oči nisu bile bezazleno razrogačene već sužene, iz navike, zbog bolno bleštavog snega. I, neočekivano, u sećanju joj se pojavi lik Džibrila Farište: Džibril u nekom trenutku tokom ona njihova tri i po dana, bučan na svoj uobičajeni nogom-u-pljucu-način neobuzdavanja, »Bebice, nisi ti ledeni breg, ma šta se pričalo o tebi.
Ti si jedna strasna dama, bibi. Pališ k’o ljuta paprika.« Pri tom je duvao u svoje tobož oprljene prste, i zatresao rukom da bi to i gestom naglasio: O, mnogo peče. O, polij me vodom! Džibril Farišta. Ona se obuzda: Haj ho, gotovo. Vratimo se poslu.
»Duhovi«, ponovila je odlučno. »Pri penjanju na Everest, pošto sam prošla kroz ledenu buru, ugledala sam nekog čoveka koji je sedeo na jednoj ledenoj steni, u ,lotos’-stavu, na glavi je nosio škotski bere sa ćubom, žmurio je i pevušio onu staru mantru: om mani padme hum.« Ona je odmah pogodila - sudeći po njegovoj staromodnoj odeći i čudnom ponašanju - da je to bio duh Morisa Vilsona, jogija koji se, davne 1934. godine, bio pripremio za solo-pentranje uz Everest, gladujući prethodno tri nedelje, da bi tako cementirao duboko jedinstvo svog tela i duše da planina bude suviše slaba i nesposobna da ih jedno od drugog rastavi. Leteo je jednim lakim avionom do najveće visine koju je ta letelica mogla da dosegne, namerno je izazvao »kraksu« sletajući na jednu snežnu padinu, »nosem« aviona naviše, i više se nikad nije vratio. Vilson je otvorio oči kad mu je Eli prišla, i lako je klimnuo glavom u znak pozdrava. Do kraja dana je hodao pored nje, ili je lebdeo u vazduhu dok se ona probijala uzbrdo. Jednog trenutka se bacio potrbuške na sneg jedne oštre litice i klizio naviše kao da se tociljao uz neki antigravitacioni tobogan. Eli je tad primetila da se ponašala sasvim prirodno, kao da je upravo bila naletela na nekog starog poznanika, i to iz nekih razloga koje kasnije sebi nije mogla da objasni.
Vilson je dobrim delom staze brbljao - »Izbegavaj danas veliko društvo, na ovaj ili onaj način« - pa je, između ostalog, izrazio i svoju veliku ljutnju što mu je telo pronašla ona Kineska ekspedicija, 1960. godine. »Ti mali žuti badžovani bili su toliko drski i bezobrazni da mi filmskom kamerom snime leš.« Aleluja Koun bila je zapanjena neizbledelim žuto-crnim tartanom njegovih škotskih kariranih, i besprekornih, pantalona-»pumperica« do kolena. Sve je to ona ispričala tinejdžerkama u Devojačkoj školi Brikhol Fildsa, koje su joj pisale mnoga pisma moleći je da im održi predavanje, te nije mogla da ih odbije. »Vi to morate da nam učinite«, stajalo je u njihovim pismima. »Vi čak ovde živite.« Kroz prozor te učionice mogla je da vidi svoj stan preko puta parka, iako je padao gust sneg.
Ono što nije ispričala tom ženskom razredu, bilo je sledeće: kako joj je Vilsonov duh opisao, strpljivo i podrobno, svoje pentranje kao i svoja posmrtna otkrića; na primer, onaj lagani, zaobilazni, krajnje delikatni i nepromenljivo neproduktivni ritual parenja jetija, koji on nedavno beše gledao na Južnom prilazu - te je njoj sinulo da njena vizija tog čudaka iz 1934. godine, prvog čoveka koji je pokušao da se sam popne na Maunt Everest, vizija neke vrste samog odvratnog snežnog čoveka, nije bila puka slučajnost nego nešto kao putokaz, neka deklaracija o njihovoj srodnosti. Možda i proročanstvo o njenoj budućnosti, jer je upravo tog trenutka njen tajni san bio rođen, ta nemoguća stvar: san o osvajanju Everesta bez ičije pomoći, bez uobičajene ekipe planinara i šerpa(s)a - vodiča. A bilo je mogućno i to da je taj Moris Vilson anđeo njene smrti.
»Htela sam da govorim o duhovima«, rekla je, »jer većina planinara, kad siđu sa onih vrhova i dođu dole, postaju zbunjeni i te priče isključuju iz svojih izveštaja. Ali one zaista postoje, moram da priznam, iako sam ja osoba koja je uvek nastojala da svoja stopala drži na čvrstom tlu.«
A to je bila prava smejurija. Ta njena stopala.Čak i pre njenog penjanja na Everest bila je počela da pati od probada i sevanja u stopalima, pa je otišla kod lekara opšte prakse, lekarke, zapravo, jedne nebezvezne žene po imenu dr Mistri, koja je pacijentkinji rekla da ima oborene lukove stopala. »A kako se to obično kaže - ravne tabane.« A ti njeni lukovi, uvek slabi, godinama su samo još više slabili zbog nošenja onih patika »šunjalica« - snikerica, i ostale neprikladne obuće. Dr Mistri nije mogla da joj da mnogo saveta: da stiska nožne prste, da bosonoga trči uz stepenice i da nosi odgovarajuće cipele, i to je bilo sve. »Vi ste još dosta mladi«, rekla joj je. »Ako vodite računa o sebi, živećete. Ako ne, bićete bogalj u četrdesetoj.« Kad je Džibril čuo - do đavola! - da se ona popela na Everest sa noževima u stopalima, počeo je da je naziva svojom »svilenom«. Bio je pročitao jednu knjižurinu sa bajkama u kojoj je našao priču o morskoj sireni koja je napustila okean i uzela ljudsko obličje za ljubav čoveka koga je volela. Imala je stopala umesto peraja, ali svaki korak joj je pričinjavao paklene muke, kao da je hodala po razbijenom staklu; a ipak je nastavila da hoda, napred, sve dalje od mora, preko kopna. A ti si to učinila zbog jedne krvave planinčine, rekao je. Da li bi ti to učinila zbog nekog čoveka?
Ona je svoju nožnu boljku krila od svojih drugova planinara, jer ju je Everest privlačio iznad svega. Ali je tih dana i dalje osećala bolove, i to sve jače. Slučajnost, urođena slabost, pokazala se kao njena nožna zamka. Kraj avanture, pomislila je Eli; izdala me stopala. Slika »bandažiranja« stopala nije joj izbijala iz glave. Prokleti Kinezi, mozgala je sa ehom Vilsonovog duha.
»Život je nekim ljudima lak k’o perce«, govorila je plačući u zagrljaju Džibrila Farište. »Zašto njih ne izdaju proklete noge?« On ju je poljubio u čelo. »Za tebe će život možda uvek biti borba«, rekao je. »Jer je ti tako prokleto uporno tražiš.«
Devojački razred u školi čekao je da čuje o njoj, i cure su postajale sve nestrpljivije, slušajući sve te njene priče o fantomima. One su tražile onu priču, priču o njoj samoj. Želele su da stoje na vrhu planine. Da li vi znate kakav je to osećaj, htela je da ih pita, kad vam je ceo život usredsređen na taj jedan trenutak, koji traje nekoliko sati? Da li vi znate kako je to kad vam je jedini pravac nadole? »Ja sam bila u drugom paru sa šerpasom Pembom«, rekla je. Vreme je bilo savršeno, perfektno. Tako bistro da ste imali osećanje da ste kadri da gledate kroz nebo u sve ono što se izvan njega nalazi. Pembi sam rekla da je dosad onaj prvi par sigurno već stigao do vrha. Uslovi se ne menjaju i mi možemo da idemo gore. Pemba postade veoma ozbiljan - na njemu je to bila velika promena, jer je on bio jedan od komendijaša naše ekspedicije. Ali on nikad nije bio stigao do samog vrha. U toj fazi, ja nisam nameravala da idem bez maske za kiseonik, a kad sam videla da i Pemba namerava da je stavi, pomislila sam, pa dobro, onda ću i ja. Ali, dođe mi glup ćef, stvarno neprofesionalan; odjednom sam poželela da budem žena koja sedi na vrhu te proklete planine, da budem ljudsko biće ane nekakva mašinaza disanje. Pembami jerekao, EliBibi, nemojte to da radite, ali ja sam jednostavno krenula gore. Ubrzo smo prošli pored onih koji su silazili s vrha i ja sam u njihovim očima ugledala onu divnu stvar. Bili su tako opijeni tom visinom, tako obuzeti uzbuđenjem, da čak nisu ni primetili da ja ne nosim pribor za kiseonik. Budite oprezni, doviknuli su nam, čuvajte se anđela. Pemba je uspostavio dobar ritam disanja, a ja sam ga podražavala - udisala kad je on udisao, izdisala kad je on izdisao. Osećala sam kako mi se nešto diže sa vrha glave, pa sam se cerila, cerila od uha do uha, a kad je Pemba pogledao u mom pravcu, videla sam da se i on ceri. To je kod njega ličilo na grimasu, na grimasu od bola, ali to je ipak bio izraz šašave radosti.« Ona je bila žena dovedena do transcendencije, do mirakla duše, usled teškog fizičkog napora pri izvlačenju sebe uz visoku stenu ledenu. »U tom trenutku«, rekla je devojkama, koje su se sve vreme verale zajedno s njom, »ja sam u sve ono verovala: da svemir ima neki zvuk, da mu možete svući neki veo i ugledati lice Božije, sve sve. Bacila sam pogled na Himalaje koji su se prostirali dole ispod mene, ali i to je bilo lice Božije. Pemba mora da je nešto video na mom izrazu što ga je uznemirilo, jer mi je doviknuo, Pazite, Eli Bibi, na ovu visinu. Sećam se kako sam, nekako, lebdela iznad poslednje izbočene stene i sve tako do vrha, a onda smo se našli tamo, na samom vrhu, odakle se tlo spuštalo sa svih strana. Kakva svetlost! Svemir pročišćen u svetlost. Želela sam da sa sebe zderem svu svoju odeću i dopustim da mi tu svetlost koža upije.« Nijedan glas se nije čuo u učionici; sve su devojke zajedno s njom gole plesale na vrhu sveta. »I onda su počele vizije - duge su se prevrtale i igrale na nebu, zračenje iz sunca je prosto lilo nadole kao vodopad, a bilo je tu i anđela - nisu se šalili oni drugi. Ja sam ih videla, a video ih je i šerpa-Pemba. Dotle smo već klečali. Njegove su zenice bile potpuno bele, a sigurna sam da su i moje bile takve. Tamo smo mogli i da umremo, uverena sam, snegom zaslepljeni i planinom zaluđeni, ali onda sam čula neki prasak, oštar i jasan, kao pucanj iz puške. To me je trglo i izvuklo iz onog zanosa. Morala sam da vičem na Pembu sve dok se i on nije trgnuo, pa smo onda krenuli dole. Vreme se brzo menjalo; spremala se snežna bura. Vazduh je sad bio težak, težina umesto one svetlosti, one lakoče. I čim smo uspeli da stignemo do mesta sastanka, nas četvoro se nabismo u mali šator u Kampu broj šest, na osam hiljada metara. Tamo gore se ne govori mnogo. Svi smo mi morali da se ponovo penjemo na naše Evereste, opet i opet, cele noći. Ali ja sam jednog trenutka pitala: ,Kakav je ono bio prasak? Da li je neko opalio pušku?’ Pogledali su me kao da sam udarena. Ko bi takvu prokletu glupost uradio na toj visini, a ti, Eli, savršeno dobro znaš da na ovu planinu niko ne nosi pušku. Oni su svakako bili u pravu, ali ja sam čula prasak, svesna sam toga: bum - bum, pucanj i odjek. Toliko«, i naglo je prestala da govori. »Kraj. Priče o mom životu.« Podigla je štap sa srebrnom drškom i spremala se da pođe. Profesorka, gđa Beri, došla je napred i izgovorila onih nekoliko uobičajenih reči. Ali devojke nije mogla da ućutka. »Pa, šta je to bilo, Eli?« bile su uporne; a ona, odjednom sa likom deset godina starijim od svojih trideset-tri, sleže ramenima. »Ne umem da vam kažem«, reče im ona. »Možda je to bio duh Morisa Vilsona.«
Izišla je iz učionice, oslanjajući se teško na svoj štap.

*


Grad - pravi-pravcati London, daa, ništa manje! Sortu mu krvavu! - sav u belom, kao oplakivač na sahrani. - Ali na čijoj krvavoj sahrani? - pitao se, besno, Džibril Farišta- ne na mojoj, jer ja se krvavo nadam i krvavo verujem. Kad je voz ulazio u stanicu Viktorija, on iskoči na peron ne čekajući da se voz potpuno zaustavi, povredi članak nožni i prostre se potrbuške, koliko je dugačak, ispod električnih kolica za prtljag i podsmeha prisutnih Londonaca, držeći, dok je padao, svoj sve izgužvaniji šešir. Rehu Merčant nije nigde video, te, ugrabivši jedan trenutak, protrča kao nezdrav kroz raspršenu gomilu sveta, i ugleda Rehu pored ograde ispred šaltera za karte kako strpljivo lebdi na svom ćilimu, nevidljiva za sve oči sem za njegove, jedan metar iznad poda.
»Šta hoćeš«, planu on, »šta ti imaš sa mnom?« - »Da te gledam kako padaš«, ona mu smesta odgovori. »Osvrni se oko sebe«, dodade, »ja sam se već postarala da izgledaš kao neka prilično velika budala.«
Svet se sklanjao od Džibrila, tog divljaka u prevelikom mantilu i propaličkom šeširu, ovaj čovek priča sam sa sobom, reče neki dečji glas, a majka mu odgovori, psst, dušo, ružno je rugati se unesrećenim ljudima. Dobrodošli u London. Džibril Farišta jurnu ka stepeništu koje je vodilo dole ka »Tjubu« - tunelu podzemne železnice. Reha, na svom ćilimu, pustila ga je da ode.
Ali kad je u velikoj strci stigao na peron vozova što idu ka severnom delu grada, linije Viktorija, on je ponovo ugleda. Ona je ovog puta bila kolor-fotografija na jednom ogromnom transparentu iznad i preko pruge, koji je reklamirao prednosti sistema direktne telefonske veze sa svetom. Šaljite svoj glas na letećem ćilimu u Indiju, savetovala je ona. Tu nisu potrebni ni duhovi-đini niti čarobne lampe. On glasno jauknu, i ponovo navede svoje saputnike da posumnjaju u njegovo duševno zdravlje, pa pobeže preko, na peron vozova ka jugu grada, gde je jedan voz upravo ulazio. Uskoči u njega, ali tu ga je čekala Reha Merčant, gledajući ga pravo u lice, dok je sedela sa ćilimom u rolni preko svojih kolena. Vrata voza se s treskom zalupiše iza njega.
Tog dana je Džibril Farišta bežao u svim pravcima po železničkom podzemlju grada Londona, a Reha Merčant ga je nalazila gde god bi krenuo; bila je pored njega na onom beskonačnom eskalatoru kod Oxford Circusa, a u prepunim liftovima kod Tuffnel Parka trljala se uz njega otpozadi na način koji bi u svom životu smatrala za više nego sramotan. Na izlazima MetropolitanLinea bacala je fantome svoje dece sa golih krošnji kandžastog drveća, a kad je on izišao gore, ispred zgrade Bank of England, da udahne malo vazduha, i ona se teatralno baci sa vrha bančinog neoklasičnog zabata. Ali, iako nije imao predstavu o pravom obliku tog najprotejskijeg i najkameleonskijeg od svih gradova, bio je uveren da se gradu oblik menjao dok je on trčao u krug ispod njega, tako da su za njega stanice podzemne železnice menjale pravce i išle jedna za drugom u prividno nasumičnom sledu. Više puta, gušeći se, izlazio je on iz tog podzemnog sveta u kojem su zakoni vremena i prostora bili prestali da deluju, i pokušavao da zaustavi neki taksi; ali nijedan nije hteo da stane, te je on, tako, morao da se ponovo baca natrag u tu paklenu zbrku, u taj lavirint bez izlaza, i da nastavlja svoje epsko bekstvo. I, konačno, iscrpljen van svake nade, on se predao fatalnoj logici svog ludila i samovoljno izišao napolje na mestu za koje je zaključio da mora biti poslednja, besmislena stanica njegovog dugog i jalovog putovanja u traganju za himerom obnove. Izišao je u tužnu ravnodušnost jednog đubrišta od ulice blizu okolnog druma zagađenog zahuktalim kamionima. Mrak je već bio pao, dok je on nesigurno hodao, koristeći se poslednjim rezervama svog optimizma, ka nekom nepoznatom parku sablasnog izgleda zbog ekto-plazmatičnog kvaliteta svetlosti volframskih lampi. Kad je padao na kolena u svojoj osami te zimske noći, ugledao je figuru neke žene koja mu se sporo približavala preko snegom-pokrivenog travnjaka, i naslutio da to mora biti božanska pravičnost, njegova Nemezis, Reha Merčant, koja dolazi da mu udeli svoj poljubac smrti i da ga odvuče dole u podzemlje još dublje od onog u kojem mu je već bila slomila duh ranjeni. Ništa ga više nije brinulo, i pre no što mu je ta žena prišla, on je bio pao napred, na svoje dolaktice, a kaput mu je landarao, landarao oko njega, dajući mu tako izgled ogromnog, crkavajućeg kukca koji, iz nekog nejasnog razloga, nosi jedan prljav, sivi »trilbi«-šešir.
Kao iz neke velike daljine čuo je kako se toj ženi sa usana ote uzvik od iznenadnog potresa, grcaj u kojem je bilo neke mešavine neverice, radosti i čudne srdžbe; i baš pre nego što će ga sva čuvstva napustiti, on shvati da mu je
Reha, za sada, dopustila da dosegne iluziju bezbednog Neba, tako da mu njena pobeda nad njim, kad do nje konačno dođe, bude slađa nego što jeste.
»Pa ti si živ«, reče žena, ponavljajuči te prve reči koje mu nikad ranije nije rekla u lice. »Tebi je život vraćen. U tome je stvar.«
Osmehujući se, on zaspa pored ravnih tabana Aleluje-Eli, dok je sneg i dalje padao.

IV AJŠA




Sad su mu čak i one povremene vizije bile odlutale dalje; one poznaju grad bolje nego on. A u otavi iza Roze i Rehe, svetovi snova njegovog arhanđelskog drugogja počinju da mu izgledaju isto tako opipljivi kao i one promenljive realnosti koje on nastanjuje kad je budan. Na primer, krenula su sledeća priviđenja: jedan gradski blok s palatama holandskog stila u nekom kraju Londona, koji će on kasnije identifikovati kao Kenzingten, kuda ga velikom brzinom letenja goni san pored robnog magacina Barkers, pa pored male sive kuće sa duplim izbočenim prozorima u prizemlju, gde je Tekeri pisao Vašar taštine, skvera sa konviktom u koji uniformisane male učenice stalno ulaze i nikad ne izlaze, i pored kuće u kojoj je kao starac živeo Taljeran, kad je, posle hiljadu i jedne kameleonske prevrtljivosti u svojoj odanosti i načelima, uzeo na sebe spoljašnju formu francuskog ambasadora u Londonu- i najzad stiže do jednog sedmospratnog bloka na uglu sa balkonima od zeleno ofarbanog kovanog gvožđa sve do četvrtog sprata, i sad ga san goni uz fasadu zgrade, i na četvrtom spratu san mu razmiče teške zavese na prozoru dnevne sobe i, konačno, tu je i on gde sedi nepospan kao i obično, široko otvorenih očiju u škiljavoj žutoj svetlosti, zureći u budućnost, s bradom i turbanom - on, Imam.
A ko je on? On je izgnanik. A to ne sme da se brka sa onim što je obično dopušteno, sa onim drugim rečima koje se razbacuju ovam’-te-onam’-te: emigrant, ekspatriot, izbeglica, imigrant-useljenik, zaborav, lukavstvo. Izgnanstvo je san o slavnom povratku. Izgnanstvo je vizija revolucije: Elba, ne Sv. Helena. To je jedan beskonačan paradoks: gledaš ispred sebe gledajući iza sebe. Izgnanstvo je lopta bačena visoko u vazduh. On visi tamo gore, zamrznut u vremenu, preveden u fotografiju; lišen kretanja, nemogućno lebdeći iznad svoje rodne grude, on čeka onaj neizbežni trenutak u kojem fotografija mora početi da se mrda, i da rodna gruda povrati ono što je njeno. To su stvari na koje Imam misli i pojmovi koji su ga pritisli. Njegova otadžbina je stan koji je izdat. To je jedna čekaonica, fotografija, vazduh.
Punačke tapete na zidovima, maslinaste pruge na bledožutoj pozadini, malo su izbledele, ali dovoljno da istaknu svetlije kvadrate i ovale koji ukazuju na mesta na zidovima gde su nekad slike visile. Imam je dušmanin svih slika-i-prilika. Kad se on tu uselio, slike su tiho skliznule sa zidova, pa su se išunjale iz sobe, sklanjajući se pred gnevom njegovog prećutnog neodobravanja. Međutim, nekim pitoresknim predstavama bilo je ipak dopušteno da ostanu ’di su. Na polici iznad kamina, on drži malu kolekciju poštanskih razglednica s konvencionalnim prizorima iz njegovog zavičaja, koje on naziva, prosto, dom: jedna planina koja se izdiže iznad nekog grada; jedan živopisni prizor ispod nekog moćnog drveta u nekom selu; jedna džamija. Ali u njegovoj spavaćoj sobi, na zidu prema neudobnom poljskom krevetu na kojem on leži, visi jedna moćnija ikona- portret jedne žene izuzetne snage, čuvene po svom profilu grčke statue i crnoj kosi koja je dugačka kao i ona sama. Moćna žena, dušmanka njegova, ono drugo njegovo ja: on je drži u svojoj blizini. Upravo onako kao što će ona, tamo daleko u palatama svemoći svoje, čvrsto držati njegov portret ispod svog kraljevskog ogrtača ili će ga skrivati u medaljonu pod svojim belim grlom. Ona je Carica, a njeno je ime - koje drugo? - nego - Ajša. Na ovom ostrvu, izgnani Imam, a tamo u Domu - Ona. Njih dvoje snuju jedno drugom - smrt.
Te zavese na prozoru, od debelog zlatnog somota, ceo dan stoje navučene, jer da nisu, u apartman bi mogla da se ušunja ona zloća: stranstvo, Tuđina, ni-rod-ni-pomozi-bog - nacija. Gruba činjenica da je on ovde a ne Tamo, na koju su sve misli njegove usredsredene. U tim retkim prilikama kad Imam izlazi da udahne malo kenzingtenskog vazduha, usred skvera u vidu osmorice mladića sa crnim naočarima i nabubrelim odelima, on prekrsti ruke svoje na grudima i pogled svoj uperi na njih, tako da se nijedan elemenat ili neka čestica ovog omraženog grada - te pomijare grešnosti koja ga ponižava time što mu pruža utočište i tera ga da joj za to bude zahvalan, uprkos njenoj pohoti, pohlepi i taštini - ne ugnezdi u oku njegovom kao trunka vetrom nanesena. A kad napusti ovo mrsko mesto izgnanstva svoga i trijumfalno se vrati u onaj drugi grad ispod planine na razglednici, to će biti trenutak njegovog ponosa što je bio kadar da kaže da je potpuno zanemarivao tu Sodomu u kojoj je bio prinuđen da čeka; što je bio slep za nju i zato neukaljan, neizmenjen, čist.
A drugi razlog za navlačenje tih zavesa je, svakako, u tome da oko njega postoje oči i uši, od kojih nisu sve prijateljske. Te narandžaste-ciglene-zgrade nisu neutralne. Negde preko puta ulice biće onih zum-sočiva na kamerama, video-uređaja, velikih - džambo-majks - mikrofona; a uvek i rizika od snajpera. Iznad, ispod i pored Imama nalaze se bezbedni stanovi njegovih čuvara, koji bazaju ulicama Kenzingtena prerušeni u žene pod velovima sa srebrnastim nosingerima; ali to je ujedno i preterana opreznost. Paranoja je, za izgnanika, uslov za preživljenje.
I ma tu i jedna priča koju je on čuo od jednog od svojih ljubimaca, američkog preobraćenika, danas poznatog po imenu BilalX. U nekomnoćnom klubu u koji Imam, po običaju, šalje svoje ljude da slušaju šta pričaju izvesne druge persone koje pripadaju izvesnim protivničkim frakcijama, Bilal se upoznao sa nekim mladićem iz Doma, takođe pevačem, recimo, i tako njih dvojica stupiše u razgovor. Ispostavilo se da je taj Mahmud, po imenu, jedna mnogo uplašena osoba. On se bio nedavno spanđao sa jednom gori, visokom crvenokosom ženskom sa raskošnim telom, i onda je ispalo da je prethodni švaler te njegove drage Renate bio jedan izopćeni šef SAVAK-a, terorističke organizacije iranskog Šaha. Badža broj 1, Veliki pandžadramski budža glavom i bradom, a ne neki sitni sadista sa darom za otkidanje noktiju sa nožnih prstiju ili za podmetanje plamena pod očne kapke, već veliki haramzada lično i personalno. Sutradan pošto su se Mahmud i Renata preselili u nov stan, Mahmud je dobio jedno pisamce: O-kej, govnojedu, ti tucaš moju žensku, i ja samo hoću da ti kažem zdravo! Sledećeg dana, stiglo mu je i drugo pismo. Uzgred budi rečeno, kurče, zaboravio sam da ti kažem da ti je ovo nov broj telefona. I onda su Mahmud i Renata smesta zatražili da ih isključe iz telefonskog imenika, ali im telefonska kompanija nije odmah dala nov broj telefona. I kad je telefonski poziv došao dva dana kasnije, na isti onaj broj naznačen u pismu, Mahmudu je istog trena sva kosa opala. A kad je on svoju kosu ugledao na jastuku, sklopio je ruke ispred Renate i zavapio, »Bebice, ja te volim, ali ti si i suviše vruća za mene, i zato te molim da odeš nekuda, daleko daleko od mene«. Kad je Imam čuo tu priču, on je zavrteo glavom i rekao, Ko će sad dodirnuti tu kurvu, uprkos njenom jebozovnom telu? Ona je na sebe navukla ljagu goru od lepre; tako se ljudska bića sama sakate. Ali pravo naravoučenije ove priče bila je potreba za večnom opreznošću. London je bio grad u kojem je bivši šef SAVAK-a imao jake veze u telefonskoj kompaniji, dok je Šahov bivši šef kuhinje sad vodio jedan dobro uveden restoran u Haun-zlou. Kakav gostoljubiv grad! Kakvo pribežište! On prihvata sve tipove. Nek’ zavese ostanu navučene.
Stanovi od trećeg do petog sprata u toj stambenoj zgradi tipa palate, trenutno su ceo Imamov zavičaj. Tu su mašinske puške i kratkotalasni radio-prijemnici i otpremnici i sobe u kojima oštri mladi ljudi u građanskim odelima sede i užurbano govore u nekoliko telefona. Tu nigde nema ni alkoholnih pića ni kartanja ni barbut-kockanja, što bi moglo pasti u oči, a jedina žena je ona na slici što visi na jednom zidu starčeve spavaće sobe. U tom surogatu svoje domovine koju ovaj nesanični svetac smatra za svoju čekaonicu ili tranzitno leškarilište, centralno grejanje je danonoćno »nahajcano« na maksimalno zračenje cvrkutave toplote, a prozori su zatvoreni da »dihtuju«. Izgnanik mora, stoga, da simulira onu suvu vrelinu Doma, svoje nekadašnje i buduće domovine gde je čak i Mesec vreo i kaplje kao taze burek-čapati sa masnim sirom iz tepsije. Oh, taj žuđeni deo sveta gde su Mesec i Sunce muškog roda dok im vreli i slatki zraci nose ženska imena. Noću, izgnanik razmakne svoje zavese i tuđinska mesečina sklizne u sobu, a hladnoća njena zabada mu se u oči kao jekser. On trepće, on škilji, pri tom. Razgaćen, namršten, zlokoban i budan: to je Imam.
Izgnanstvo je bezdušna zemlja. U izgnanstvu je kućni nameštaj ružan, skup, sav kupljen u isto vreme i u istoj radnji, i to u velikoj žurbi: drečeće srebrnaste sofe sa perajima kao kod starih auta - »bjuika«, »desotoa«, »olds-mobila« - zastakljeni ormari za knjige u kojima ne stoje knjige već fascikle sa isečcima iz novina. U izgnanstvu vas tuš u kupatilu kažnjava vrelom vodom kad god neko odvrne slavinu u kuhinji iznad slivnika, te zato kad Imam ide da se kupa, cela njegova svita mora da zna da ne sme da puni čajnik vodom ili da pere prljave sudove u kujni; a kad Imam ide u klozet i povuče vodu, njegovi učenici đipaju u kupatilu, opareni, pod tušem. U izgnanstvu nema kuvane hrane koja se kašikom jede; njegova telesna garda sa crnim naočarima odlazi u varoš da kupuje suva jela za kući. U izgnanstvu, sva nastojanja da tu pustite koren liče na izdaju: to je prihvatanje poraza.
Imam je središte točka koji se okreće.
Pokret zrači od njega, oko sata.
Njegov sin, Halid, ulazi u njegovu radnu sobu-svetinju, noseći čašu vode, držeći je u desnoj ruci i podupirući je dlanom leve. Imam stalno pije vodu, jednu čašu svakih pet minuta, da bi se održao u čistoti; a sama ta voda je u jednoj američkoj spravi za filtriranje oslobađana od svih nečistoća pre nego što će je on srknuti. Svi mladi ljudi oko njega znaju njegovu čuvenu Monografiju o Vodi, čija čistoća, kako Imam veruje, komunicira sa onim koji je pije, komunicira svojom proređenošću i jednostavnošću i pruža mu svoje asketske prijatnosti. »Carica«, upozorava on, »pije vino.« Burgundac, roze i rajnsko belo, vina što se mešaju sa onom otrovnom kvarnošću u njenom lepom i prljavom telu. Taj greh je dovoljan da je za sva vremena osudi, bez ikakve nade da će se iskupiti. Slika na zidu njegove spavaće sobe prikazuje caricu Ajšu kako sa obe ruke drži jednu ljudsku lobanju punu tamnocrvene tečnosti. Carica pije krv, ali Imam je vodeni čovek. »Nije džabe to što ljudi u našoj vreloj zemlji ukazuju poštovanje vodi«, objavljuje Monografija. Voda je zaštitnica života. Nijedan civilizovan stvor ne može je odbiti i drugom prepustiti. I neka stara baka, čak, kruta od teškog zapaljenja zglobova, odmah će ustati sa stolice i prići česmi ako je neko detence zamoli - pani (vode), nano, vodice! Čuvajte se svih onih što na vodu hule. Jer oni što je zagađuju, dušu svoju razređuju.
Imam je često nalazio oduške svom besu u sećanju na pokojnog Agu Kana, kao posledice teksta jednog intervjua koji mu je bio pokazan, u kojem je ta glava Ismailaca bila zapažena kako pije odabrani šampanjac. O, gospodine, ovaj šampanjac je za mene samo jedna vrsta afektiranja. Onog časa kad ga moje usne dotaknu, on se pretvara u vodu. Zloduh! - Imam je tu sklon da zagrmi. Nevernik, bogohulnik, prevarant! Takvima će se suditi u budućnosti, govori on svojim ljudima. Voda će pobediti a krv će teći kao vino. Takva je čudotvorna priroda budućnosti izgnanika: ono što je prvo izgovoreno u nemoći, u jednom pregrejanom apartmanu, postaje sudbina čitavih nacija. A ko nije sanjao san da je kralj koji kraljuje ceo jedan dan? - Ali Imam sanja o vremenu dužem od jednog dana; i on oseća kako mu se iz vrhova prstiju izvlače paukove niti pomoću kojih će on vladati kretanjima istorije.
Ne: ne istorije.
Čudniji je njegov san.

*


Njegov sin Halid što mu vodu donosi, klanja se pred svojim ocem kao hodočasnik pred svetilištem, i raportira mu da je večeras dežurni stražar ispred njegove sobe-svetinje Salman Farsi. Bilal je pored radio-otpremnika i na dogovorenoj talasnoj dužini šalje dnevnu poruku u Dom(ovinu).
Imam je jedna ćutnja golema, i nepomičnost je on. On je kamen živ. Njegove veličanstvene kvrgave šake, kao granit sive, teretno počivaju na naslonima za ruke njegove velike stolice sa visokim »leđima«. Njegova glava, koja izgleda prevelika za telo ispod nje, dubokomisleno se klati na iznenađujuće kržljavom vratu koji mu se nazire kroz sivo-crnu bradu. Imamove oči su zamućene; usne mu se ne miču. On je čista snaga, elementarno biće; on se kreće bez pokreta, dela bez delanja, govori bez izgovaranja jednog jedinog glasa. On je mađioničar a istorija je njegov trik.
Ne, ne istorija: nešto čudnije.
Objašnjenje ovog zamršenog pitanja ima da se čuje, ovog trenutka, na izvesnim tajnim radio-talasima, na kojima glas američkog preobraćenika Bilala peva Imamovu svetu pesmu. Bilal je mujezin[13]: njegov glas ulazi u jedan amaterski radio-otpremnik ovde u Kenzingtenu i izlazi na površinu u sanjanom Domu, preobražen u gromoglasni govor samog Imama. Počinjući sa ritualnim grđenjem Carice, po spisku njenih zločina, ubistava, podmićivanja, polnih odnosa sa reptilima, i tako dalje, on zatim zvonkim glasom prelazi na objavljivanje Imamovog večernjeg poziva njegovom narodu da ustane protiv njene zle države. »Mi ćemo dići revoluciju«, objavljuje Imam preko njega, »to je revolt ne samo protiv jednog tiranina, nego i protiv istorije.« Jer izvan Ajše postoji jedna dušmanka, a to je sama istorija. Istorija je vino-krv koje više ne sme da se pije. Istorija-opijum, tvorevina i imovina Đavola, velikog Šejtana, najveća od svih laži - napretka, nauke, prava - kojoj se Imam suprotstavlja. Istorija je skretanje sa Puta, znanje je opsena, jer je sve znanje zaključeno onog dana kad je Al-Lah završio sa svojim otkrovenjem Mahaundu. »Mi ćemo pocepati veo istorije.« Deklamuje Bilal u naćuljene uši noći. »A kad se sve to bude raspetljalo, mi ćemo ugledatiRaj kako pred nama stoji u svojoj slavi i svetlosti.« Imam je izabrao Bilala za ovaj zadatak zbog lepote njegovog glasa, koji je u svojoj ranijoj inkarnaciji uspeo da se popne na Everest američke hit-parade, ne samo jedanput već dvanaest puta, do samog vrha. Glas mu je bogat i autoritativan, glas koji je navikao da bude slušan; dobro odgojen, sjajno uvežban, glas američkog poverenja, oružje Zapada koje se okrenulo protiv svojih tvoraca čija moć podržava Caricu i njenu tiraniju. U rane dane, Bilal X se bunio protiv takvog opisa svog glasa. I on je pripadao jednom potlačenom narodu, uporno je tvrdio, te je, prema tome, nepravedno izjednačavati ga sa onim Jenki-imperijalistima. Imam mu je na to odgovorio, ali ne bez nežnosti: Bilale, tvoje su patnje i naše. Ali biti podignut u kući moći, znači učiti se njenim načinima rada, upijati ih u sebe baš kroz tu kožu koja je trpela to tlačenje. Upijati navike moći, njen tembr, njen stav, njen način opštenja sa drugima. To je jedna bolest, Bilale, koja inficira sve one koji joj se mnogo približe. Ako moćnici gaze po tebi, tebe inficiraju tabani stopala njihovih.
Bilal nastavlja da se obraća mraku. »Smrt tiraniji carice Ajše, kalendara, Amerike, vremena! Mi tražimo večnost i bezvremenost Gospoda Boga. Njegove mirne vode a ne njeno tekuće vino točeno.« Spaljujte knjige i verujte Knjizi; iscepajte hartiju i slušajte Reč, onako kako ju je anđeo Džibril otkrio Glasniku Mahaundu i kako ju je objasnio vaš tumač i Imam. »Amiin«, reče Bilal zaključujući večernje aktivnosti. A za to vreme, u svojoj sobi-svetinji, sam Imam šalje jednu svoju poruku: i priziva, dočarava arhanđela, Džibrila.

*


On sebe vidi u snu: nema tu anđela za gledanje, već samo jednog čoveka u običnom građanskom odelu, u polovnom i posmrtnom, »od-oca-je-ostanulo-sinu«-odelu Henrija Dajamonda: u mantilu od gabardena i »trilbi«-šeširu iznad preširokih pantalona na »hozntregerima«, u ribarskom vunenom džemperu i beloj košulji sa falticama. Taj snoviđenski Džibril, toliko sličan onom budnostanjskom, stoji tresuči se ko gospodsko kuče u sobi-svetinji Imama čije su oči ko oblaci bele.
Džibril govori svađalički, da bi sakrio svoj strah.
»Zašto ga tupiš sa tim arhanđelima? Ti su dani - trebalo bi da znaš - već davno prošli.«
Imam zatvara oči, uzdiše. Ćilim ispušta dugačke dlakave niti kao brkove na vreži koje se obavijaju oko Džibrila i čvrsto ga drže na mestu.
»Ja tebi nisam potreban«, naglašava Džibril. »Otkrovenje je završeno. Pusti me da idem.«
Onaj drugi zatrese glavom, i govori, ali usne mu se ne miču, a ono što ulazi u Džibrilove uši je Bilalov glas, mada se taj spiker nigde ne vidi, večeras je TO veče, kaže glas, i ti moraš da me na krilima svojim do Jerusalima odbaciš.
Zatim taj apartman iščezava, i sad oni stoje na krovu pored rezervoara za vodu, jer je Imam, kad hoće da se pokrene, kadar da ostane miran i da pokreće svet oko sebe. Vetar mu se igra s bradom. Sad mu je još duža nego ranije; da nije tog vetra koji mu bradu zahvata kao laku šifonsku maramu, ona bi mu dodirivala tlo pored nogu; oči su mu crvene, a glas mu se njiše oko njega na nebu. Uzmi me i odnesi, kaže on. Ali Džibril se buni, ja bih rekao da ti možeš i sam da se odneseš: a Imam, jednim pokretom zapanjujuće hitrine, zavitla svoju bradu preko jednog ramena, podiže svoje skute otkrivajući dve vretenaste noge sa gotovo čudovišnim maljama, pa đipi visoko u vazduh noćni, zavrti se gore pa se spusti na Džibrilova ramena za koja se hvata noktima dugačkim, u vidu kandži. Džibril oseća kako se diže u nebo, noseći na sebi Starca od Mora, Imama kome kosa svakog časa postaje sve duža i struji na sve strane, a obrve mu kao mornarske zastavice lepršaju na vetru.
U kom li je pravcu taj njegov Jerusalim? - pita Džibril. A onda, bogme, to je jedno klizavo, nepostojano ime, ono može da bude i ideja i mesto, u isto vreme: i cilj i egzaltacija. Gde je taj Imamov Jerusalim? »Taj kurvin pad«, bestelesni glas odjekuje u njegovim ušima. »Njena propast, krah kurvetine vavilonske.«
Oni »zumiraju« kroz noć. Mesec se zagreva, počinje da klobuča kao sir na vreloj plotni; on, Džibril, gleda kako parčići tog sira odskaču s vremena na vreme i otpadaju od celine, kapi Mesečeve koje šište i bubre na cvrčećem tiganju neba. Zemlja se pojavljuje ispod njih, crvenkasta, sa pljosnatim krošnjama drveća; tu su čak i stene spljoštene od vreline. Zatim stižu do jedne visoke planine gotovo savršeno kupastog oblika, brega koji se vidi i na jednoj poštanskoj razglednici tamo daleko na polici iznad jednog kamina; a u senci te planine, grad, koji se prostire u njenom podnožju, kao neki molilac ponizni; a na donjim padinama brega - jedna palata stoji, ona palata, njena kuća: Caričin dvorac koji su radio-poruke razdvorile, razorile. To je ta radio-amaterska revolucija.
Džibril sa Imamom na sebi, kao na letećem ćilimu, spušta se niže, a u ovoj sparnoj noći ulice izgledaju kao živa bića, kao da se izvijaju poput zmija; a ispred palate Caričinog poraza čini se da izrasta neki nov breg, dok mi odozgo posmatramo, baba, šta se to tamo događa? Na nebu visi Imamov glas: »Spusti se. Pokazaću ti Ljubav.«
Sad su iznad samog krova i Džibril shvata da ulice zapravo vrve od sveta. Ljudska bića su tako gusto zbijena na tim zmijolikim putevima da su se spojila u jedno veliko biće sastavljeno od mnogih, nepopustljivo, zmijasto. Ljudi se kao reka kreću polako stazama u sokake, sokacima u sporedne ulice, sporednim ulicama u drumove, i svi pritiču u veliku aveniju dvanaest sokaka široku sa drvoredima džinovskih eukaliptusa, koja vodi do kapija palate. Avenija je zakrčena masom sveta; ona je centralni organ tog novog, mnogoglavog bića. Sedamdeset osoba rame-uz-rame u tom beskonačnom redu, koračaju ozbiljno ka Caričinim kapijama. A ispred kapija njena garda čeka postrojena u tri reda - ležeći, klečeći i stojeći, sa mašinskim puškama na gotovs. Ljudi hodaju uzbrdo ka puškama; sedamdeset po sedamdeset, i stižu na puškomet; mašinke štekću, ljudi ginu, a zatim sledećih sedamdeset ide preko tela mrtvih, mašinke udare u novo kikotanje, a brdo mrtvih raste. Oni novi, na redu, nadolaze. U mračnim kapijamagrada, majke s pokrivenim glavama guraju svoje voljene sinove u paradu, idi, budi žrtva, uradi što treba, pogini. »Je l’ vidiš kako me vole«, kaže bestelesni glas. »Nema te tiranije na svetu koja može da se odupre snazi ove spore, hodajuće ljubavi.«
»Ovo nije ljubav«, odgovara Džibril, plačući. »To je mržnja. Ona ih je bacila u tvoj zagrljaj.« Ovo objašnjenje zvuči tanko, površno.
»Oni me vole«, kaže Imamov glas, »jer ja sam voda. Ja sam plodnost a ona je truljenje. Oni me vole zbog moje navike da razbijam satove. Ljudska bića koja se okreću od Boga gube ljubav, i sigurnost, a i osećanje Njegovog bezgraničnog vremena koje obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost; bezvremeno vreme, koje nema potrebu da se kreće. Mi žudimo za onim večnim, a večnost sam ja. Ta žena nije ništa: tek jedno tik ili tak. Ona se svaki dan gleda u ogledalu i užas je obuzima pri pomisli na starenje, na prolaženje vremena. I tako je ona zarobljenica svoje sopstvene prirode; a uz to je i u lancima Vremena. Posle revolucije, više neće biti satova; mi ćemo sve to porazbijati. Reč sat biće izbačena iz naših rečnika. Posle revolucije više neće biti ni rođendana. Svi ćemo se ponovo roditi, i svi ćemo biti istih nepromenljivih godina u očima Svevišnjeg Boga.«
I on sad zaćuti, jer je dole, ispod nas, nastupio veliki trenutak: ljudi su stigli do pušaka. I one su, zatim, ućutkane, jer beskonačna zmija od ljudi, džinovski piton dignutih masa obgrljuje gardu, davi je, i prigušuje smrtonosni kikot njihovog oružja. Imam duboko uzdahne. »Gotovo.«
Svetla u palati se gase dok narod ide ka njoj, i to onim istim korakom kao i ranije. A zatim, iz zamračene palate začuje se jedan jeziv zvuk, isprva kao visoka, piskavai prodorna jadikovka koja se zatim pretvara u nisko, duboko zavijanje, pa u urlik, tako strašan da prodire u svaku pnkotinu grada, svojim besom. A posle toga, zlatna kupola palate rasprskava se i otvara kao jaje, a iz nje, izrastajući u sjaju crnila, pojavljuje se jedna mitološka prikaza sa ogromnim crnim krilima, raspuštene kose, crne i dugačke kao što je Imamova dugačka i seda: Al-Lat, shvata Džibril, koja brzo izbija iz Ajšine školjke.
»Ubijte je«, naređuje Imam.
Džibril ga spušta i postavlja na ceremonijalni balkon palate, gde on širi ruke da obujmi radost narodnu, buku koja čak prigušuje urlanje boginje i šiklja uvis kao pesma. A zatim i Džibril poleti uvis, nemajući drugog izbora, jer on je marioneta koja ide u rat; a ona, gledajući ga kako dolazi, okreće se prema njemu, čučne u vazduhu, i, ječeći stravično, odbacuje se na njega svom svojom silinom. Džibril shvata da će Imam, boreći se preko zamenika kao i obično, da ga žrtvuje isto onako rado kao što je žrtvovao čitavo ono brdo leševa pred kapijama palate, i da je on samo jedan samoubilački vojnik u službi popovskog cilja. Ja sam slab, misli on, ja nisam njoj ravan, ali i ona je oslabila zbog svog poraza. Imamova snaga pokreće Džibrila, stavlja mu strele gromovne u ruke, i bitka počinje; on baca munje-koplja u noge njene a ona mu kometama uzvraća u prepone njegove, pa mi ubijamo jedno drugo, misli on, i mi ćemo poginuti, pa će se dva nova sazvežđa u svemiru pojaviti: Al-Lat i Džibril. Kao iscrpljeni ratnici na leševima-prekrivenom bojnom polju, njih dvoje se teturaju i kasape. I oboje brzo malaksavaju.
Ona pada.
Prevrće se i srlja nadole - Al-Lat, kraljica noći; pa tresne glavačke na zemlju i glava joj se u paramparčad rasprskava;i sad leži ona dole - bezglavi crni anđeo otfikarenih krila - leži pokraj jednih vratanaca u vrtu palate, sva zgužvana u gomilu.- A Džibril, užasnut, okreće glavu od nje, i ugleda Imama, čudovišno naraslog, kako potrbuške leži u prednjem dvorištu palate, razjapljenih usta iza kapija njenih; i kako sve ljude koji kroz kapije prolaze, on proždire besomučno.
Telo Al-Late leži smežurano na travnjaku, a ispod njega samo jedna crna mrlja; i sad svi časovnici u prestonici Doma počinju da izbijaju sate, da izbijaju neprestano, one sate posle ponoći, pa preko dvadeset-četiri časa, i čak preko hiljadu-i-jednog časa objavljujući kraj Vremena, sat koji je izvan merenja, trenutak Izgnanikovog povratka, trenutak pobede vode nad vinom, čas početka Imamovog Ne-Vremena.

*


Kad se noćna priča menja, kad, bez upozorenja, zbivanja u Džahiliji i Jatribu ustupaju pred borbom Imama sa Caricom, Džibril se kratko nada da je prokletstvo završenoi da su mu snovi vraćeni onoj ćudljivosti običnog života; ali tad, kada i nova priča upada u stari obrazac i kad se svaki put nastavlja, on ispada iz one tačke u kojoj je priča bila prekinuta, i kako njegova sopstvena slika, prevedena u avatara arhanđela, ponovo ulazi u taj okvir, tako i njegova nada umire, i on se ponovo predaje onom što je neumoljivo. Stvari su dosegle tačku na kojoj mu neke od njegovih noćnih saga izgledaju snošljivije od nekih drugih, te posle Imamove apokalipse on gotovo oseća zadovoljstvo kad nova priča počinje, proširujući njegov unutrašnji repertoar, jer to barem nagoveštava da božanstvo koje je on, Džibril, bez uspeha pokušao da ubije, može da bude Bog Ijubavi kao i Bog osvete, moći, dužnosti, pravila i mržnje; a to je takođe neka vrsta nostalgične priče, priče o izgubljenom zavičaju; i to se oseća kao povratak u prošlost... Kakva je ovo priča? Evo je odmah. Da počnemo od početka: u jutro njegovog četrdesetog rođendana, u jednoj sobi punoj leptira, Mirza Said Ahtar posmatrao je svoju usnulu ženu...

*


Tog sudbonosnog jutra, na svoj četrdeseti rođendan, zamindar (zemljoposednik) Mirza (uvaženi) Said Ahtar stajao je i odozgo posmatrao svoju usnulu ženu, i osećao kako mu se srce do pucanja ispunjava ljubavlju. On se, ovog puta, bio rano probudio, ustavši pre zore, sa gorkim ukusom ružnog sna u ustima, ponavljajućim snom o propasti sveta, pri čemu je ta katastrofa stalno bila njegova greška. Prethodne noći je čitao Ničea - o »nemilosrdnom kraju te male, preterano rasprostranjene vrste zvane Čovek« - pa je zaspao sa otvorenom knjigom palom licem na njegove grudi. I budeći se zbog šuškanja leptirskih krila u njegovoj hladnoj, senovitoj spavaćoj sobi, ljutio se na samog sebe što je bio tako lud u svom izboru lektire pred spavanje. Ali sad je bio savršeno budan. Ustajući iz postelje, tiho, uvukao je stopala u svoje čapal-šljape i leno krenuo preko veranda svoje velike palate, i dalje u mraku zbog spuštenih zastora, dok su ga leptiri, kao dvorani, lupkarali u leđa. Negde, u velikoj daljini, neko je svirao na flauti. Mirza Said podiže navučene roletne od bambusai prikači gurtne. Vrtovi su mu bili duboko zaronjeni u izmaglicu, kroz koju su se kovitlali oblaci od leptirova - jedna magla je presecala drugu. Ovaj zabiti kraj je uvek bio čuven po svojim leptirima i moljcima svih vrsta, po svojim čudnovatim lepidopterskim eskadrilama koje su danonoćno ispunjavale vazduh, leptirima sa kameleonskim darom, čija su krilca menjala boju kad bi se našla na svetlocrvenom cveću, žutim zavesama, peharima od debelog ispucalog stakla ili na ćilibarskom prstenju. U zamindarevoj palati, a u obližnjem selu, to leptirsko čudo bilo je ljudima postalo tako blisko da im je izgledalo kao neka obična, svetovna stvar, mada su se leptiri bili vratili u taj kraj tek devetnaest godina ranije - koliko su se sluškinje sećale. Oni su nekad bili domaći duhovi, ili je to tako samo po legendi, duhovi jednog lokalnog sveca, tačnije - jedne svetice poznate samo kao Bibiđi, koja je živela do svoje dvesta-četrdeset-druge godine i čiji je grob, sve dok meštani nisu zaboravili gde se nalazi, imao moć da leči impotenciju i uklanja bradavice. Posle Bibiđine smrti, sto-dvadeset godina ranije, leptiri su nestali i otišli u istu onu legendarnu pokrajinu u koju je otišla i sama Bibiđi, te kad su se ovamo vratili, tačno sto-i-jednu godinu posle svog odlaska, to je izgledalo, isprva, kao predskazanje neke bliske, divne stvari. Posle Bibiđine smrti - to treba odmah reći - selo je nastavilo da napreduje, prinos krompira i dalje je bio velik, ali u mnogim srcima ostajala je velika praznina, iako sadašnji seljani više nisu pamtili vreme stare svetice. I tako je povratak leptirova podigao mnoge duhove, ali kad se očekivana čuda ipak nisu dogodila, meštani su se postepeno povlačili u nedovoljnost života iz-dana-u-dan. Naziv zamindareve palate –Peristan- možda je vukao svoje poreklo iz vilinskih krila tih tajanstvenih stvorenja, dok je ime sela - Titlipur - svakako bilo njihova posledica. Ali nazivi, čim njima počnu svi da se služe, ubrzo postaju obični zvuci, a etimologija im se sahranjuje - kao i tolika druga svetska čuda - pod prahom navike. Ljudi - stanovnici Titlipura, i njihove horde leptirova, muvali su se međusobno sa nekom vrstom uzajamnog prezira. Seljani i zamindareva porodica davno su bili napustili svaki pokušaj da leptire isključe iz svojih domova, te tako, sad, kad god neko otvori putnički kovčeg, iz njega bi izleteli mnogi leptiri, kao sva ona zla iz Pandorine kutije, menjajući svoje boje pri uzletanju; leptirova je bilo i ispod poklopaca onih gornjih rezervoara u klozetima Peristana, u svakom ormaru, pa čak i između stranica knjiga. Kad se ujutro probudite, nađete leptire kako spavaju na vašim obrazima.
Svakodnevnost s vremenom postaje nevidljiva i Mirza Said već godinama nije primećivao leptire. Međutim, u jutro njegovog četrdesetog rođendana, kad je prva svetlost zore dotakla kuću a leptiri odmah počeli da blistaju, njemu je zastao dah pred lepotom tog trenutka. Smesta je otrčao u spavaću sobu zenane - krila palate rezervisanog za žene- gde je njegova žena Mišal spavala iza vela protiv komaraca. Čarobni leptiri su se odmarali na njenim izloženim nožnim prstima, a neki komarac je očigledno bio našao svoj put unutra, jer se na njenoj istaknutoj ključnoj kosti video niz njegovih sitnih ujeda. Hteo je da podigne mrežicu, da se uvuče unutra i ljubi te ujede sve dok sa njene kože ne iščeznu. O, kako su bili zapaljeni! I kako će je svrbeti kad sc probudi! Ali i dalje je stajao po strani, jer je više voleo da uživa u bezazlenosti njenog usnulog tela. Ona je imala meku, crvenkastomrku kosu, belu belu belu kožu, a oči njene, iza zatvorenih kapaka, bile su svilasto sive. Njen je otac bio jedan od direktora državne banke, te je stoga ona bila neodoljiva prilika, provodadžisan brak koji je obnovio bogatstvo Mirzine stare, propadajuće familije, pa zatim sazreo - s vremenom i uprkos nemogućnosti da imaju decuti sklad prave ljubavi. Pun emocija, Mirza Said je gledao usnulu Mišal i iz svoje svesti odagnao i poslednje krpice svog noćašnjeg košmara. »Kako bi ovaj svet uopšte mogao da bude uništen«, rezonovao je on zadovoljno, za sebe, »kad je u stanju da ti pruža takve trenutke savršenstva kao što je ova ljupka zora?«
Nastavljajući sa tim srećnim mislima, formulisao je jedan nemušti govor za svoju usnulu ženu. »Mišal, ja sam četrdeset godina star ali sam zadovoljan kao namirena beba od četrdeset dana. Sad ja shvatam da sam ovih godina našeg zajedničkog života sve dublje i dublje tonuo u našu ljubav, i sad plivam, kao neka riba, u tom toplom moru.« Koliko mu je ona samo dala, divio se on; koliko mu je ona potrebna! Njihov brak je prevazišao puku senzualnost i prešao u takvu bliskost da je razdvajanje bilo nezamislivo. »Stariti pored tebe«, rekao joj je dok je spavala, »biće za mene, Mišal, privilegija.« Dopustio je sebi sentimentalnost da otcukne u vazduh jedan poljubac u njenom pravcu, pa je onda na prstima izišao iz sobe. Kad se ponovo našao napolju, na glavnoj verandi svojih privatnih kvartira na gornjem spratu palate, bacio je pogled preko vrtova koji su sada izbijali na videlo, jer je zora podizala maglu sa njih, i ugledao prizor koji će njegov duševni mir zauvek razoriti, smrviti ga načisto bez ikakvih izgleda na oporavak, i to upravo u trenutku u kojem je postao siguran u njegovu nepovredljivost i otpornost prema pustošenju zle kobi.
Na travnjaku je čučala neka mlada žena sa ispruženim levim dlanom. Leptiri su sletali na tu površinu, dok ih je ona desnom rukom podizala i trpala u usta. Polako i metodično, doručkovala je ona ta pokorna krilca.
Usne, obrazi i brada bili su joj grozno umrljani mnoštvom raznih boja koje su se od trenja skidale sa umirućih leptirova.
Kad je Mirza Said Ahtar video tu mladu ženu kako jede svoj paučinasto laki doručak na njegovom travnjaku, osetio je tako moćnu navalu požude da se istog časa postideo. »Ma, to je nemoguće«, prekorevao je samog sebe, »ja ipak nisam životinja.« Mlada žena je nosila jedan šafranasto žut sari obavijen oko njene golotinje, po »modi« siromašnih žena toga kraja, a kad se naginjala nad leptire, sari joj se opuštao na dekolteu i visio napred razgolićujući joj male grudi za pogled skamenjenog zamindara. Mirza Said raširi svoje ruke da se uhvati za ogradu balkona, a devojka je pri tom morala zapaziti lako pomeranje jednog skuta njegove bele kurte, jer je brzo podigla glavu i pogledala ga pravo u lice.
I nije odmah oborila pogled. A nije ni ustala i pobegla, što je on upola očekivao.
Šta je ona uradila: pričekala je nekoliko trenutaka, kao da je želela da vidi da li on ima nameru da nešto kaže. A kako je on i dalje ćutao, ona je jednostavno nastavila da jede svoj čudni obrok, ne skidajući oka sa njegovog lica. A najčudniji vid te stvari bio je u tome što su leptiri iz razbistravajućeg vazduha sve češće sletali na njene ispružene dlanove i prosto se - izgledalo je - rado tiskali na njima da bi odlazili u smrt. Ona ih je sa dva prsta hvatala za vrhove krilaca, zabacivala glavu i hitro ih ubacivala u usta uz prihvatanje svojim malim jezikom. Kad je jednom otvorila usta, tamne usne su joj bile prkosno razdvojene, a Mirza Said je uzdrhtao kad je video kako jedan leptir leprša krilcima u toj mračnoj pećini svoje smrti, a ipak ne pokušava da beži. Kad se zadovoljila što je on to video, ponovo je sastavila usne i počela da žvaće. I ostali su tako: mlada seljanka dole, ispod njega, a zemljoposednik gore, iznad nje, sve dok ona iznenada ne zakoluta očima u njihovim dupljama i svom težinom pade na svoju levu stranu, trzajući se žestoko.
Posle nekoliko trenutaka ukočene panike, Mirza viknu, »Ohe, ukućani! Ohe, diž’te se, hitna potreba!« I, istovremeno, on potrča ka raskošnom stepeništu od mahagonija, donesenom u palatu iz Engleske, iz nekog nezamislivog Vorikšira, nekog fantastičnog mesta, iz vlažnog i mračnog samostana, preko čijih se stepenika kralj Čarlz I penjao pre nego što su mu odrubili glavu, u sedamnaestom veku drugog sistema računanja vremena. I niz to stepenište jurio je sad Mirza Said Ahtar, poslednji u svojoj lozi, trupkajući preko sablasnih otisaka obezglavljenih stopala, na svom putu ka travnjaku.
Mlada žena je imala grčeve i valjala se po travnjaku, gnječeći svojim telom leptire i bacakajući se na sve strane. Mirza Said joj je prvi prišao, mada sluge i Mišal, probuđeni njegovim vikanjem, nisu bili daleko iza njega. On ščepa curu za vilice i silom ih razmaknu, pa joj u usta ubaci jednu obližnju grančicu, koju ona odmah zagrize i prepolovi. Krv joj je curila iz povređenih usta a on se bojao za njen jezik, ali mučnina je baš tad napusti; ona se smiri i zaspa. Mišal ju je dala odneti u svoju spavaću sobu, te je Mirza Said sada morao da bulji i u drugu uspavanu lepoticu u tom krevetu, pa je i po drugi put bio potresen onim što mu se učinilo da je i suviše bogato i duboko osećanje da bi se moglo nazvati sirovom rečju- požuda. Nalazio je da mu je smesta pozlilo od njegovog sopstvenog prljavog plana, ali je istovremeno bio i uznesen osećanjima koja su kolala u njemu, svežim osećanjima čija ga je novina veoma uzbuđivala. Mišal priđe da bi stajala pored svogmuža. »Dali je ti poznaješ?« upitaje Said, a onaklimnu glavom. »Da, to je jedna devojka bez roditelja. Ona pravi male životinje od emajla i prodaje ih na glavnom drumu. Još od malih nogu ima padavicu.« Mirza Said oseti strahopoštovanje, i to ne prvi put, prema daru svoje žene za stvaranje veza sa drugim ljudskim bićima. On sam jedva da je mogao da prepoznaje više od nekoliko seljana, dok je ona znala i nadimke svih osoba, porekla porodica i njihove prihode. Oni su joj pričali čak i svoje snove, mada je samo nekoliko njih sanjalo više nego jedanput mesečno, jer su bili i suviše siromašni da bi mogli da podnesu takav luksuz. I sad mu se vratiše ona nežna osećanja koja su ga obuzimala u zoru, te je on obgrli oko ramena. Ona nasloni glavu na njegove grudi i reče mu meko: »Srećan ti rođendan.« On je poljubi u teme. Stajali su zagrljeni i posmatrali usnulu mladu ženu. Ajša: reče mu žena njeno ime.

*

Nakon što je devojče Ajša ušlo u pubertet i - zahvaljujući svojoj zanosnoj lepoti i zamišljenom izrazu lica, okrenutom drugom svetu - postalo objekt čežnje mnogih mladića, počelo je da se priča da ona očekuje svog dragog sa neba, jer sebe smatra i suviše dobrom curom za smrtne ljude. Njeni odbijeni prosci su se žalili da, praktično govoreći, ona nema prava da se ponaša tako probirački, pre svega zato što je siroče, a zatim i stoga što je opsednuta demonom epilepsije koji će sigurno odbaciti svakog nebeskog duha koji bi, inače, mogao da bude zainteresovan za nju. Neki ogorčeni mladići su išli i tako daleko da su čak nagoveštavali mogućnost da Ajša, zbog svojih mana koje je sprečavaju da ikad nađe muža, može da počne i da uzima ljubavnike, kako ne bi uzalud traćila svoju lepotu koja je, po pravdi boga, trebalo da bude data nekoj manje problematičnoj osobi. Ali uprkos tim nastojanjima mladića Titlipura da je pretvore u svoju kurvu, Ajša je ostala čedna a odbrana joj je bila pogled žestoko usredsređen na krpice vazduha neposredno iznad njihovih levih ramena, koji su oni redovno brkali sa prezirom. Onda su ljudi čuli za njenu novu naviku da guta leptire, pa su izmenili svoje mišljenjeo njoj, sad ubeđeni da je udarena, i zato opasna za povaljivanje, jer bi u tom slučaju đavoli mogli da uđu u njene švalere. Posle toga, pohotljivi momci njenog sela ostavili su je na miru u njenoj kolibi, samu sa njenim životinjicama-igračkama od emajla i njenom čudnom lepršavom ishranom. Međutim, jedan mladić je imao naviku da sedi nešto dalje od vrata njene kolibe, i da oprezno gleda u suprotnom pravcu, kao da je bio na straži, iako njoj više nije bila potrebna nikakva zaštita. On je bio bivši »nedodirljivi« pripadnik niže kaste - iz obližnjeg mesta Čatnapatne, preobraćen u islam i prekršten u Osmana. Ajša nikad nije pokazivala da zapaža Osmanovo prisustvo, a niti je on to od nje očekivao. Lisnate grane sela njihale su se na povetarcu iznad njihovih glava.
Selo Titlipur beše izraslo u senci jednog ogromnog banjan-drveta, usamljenog kralja koji je svojim mnogostrukim korenjem vladao nad područjem od pola milje u prečniku. A dosad je urastanje drveta u selo i sela u drvo bilo postalo tako zapleteno da čovek nije mogao da pravi razliku između sela i drveta. Neki delovi drveta i njegovih krošnji bili su postali dobro poznata skrovišta ljubavnika; neki drugi su bili trkališta za piliće. Neki siromašniji seljaci sklepali su tu, u uglovima između čvrstih grana, svoja skloništa od dasaka, i zapravo živeli u gustoj krošnji drveta. Bilo je tu i grana koje su služile kao staze preko sela, i dečjih ljuljaški napravljenih od »brada« starog drveta, a na mestima gde se drvo naginjalo ka zemlji, njegovo je lišće obrazovalo krovove za mnoge čatrlje koje su izgledale kao da vise na tom zelenom rastinju, podsećajući na gnezda zeba. Kad se seoski savet - pančajat sastajao, njegovi su članovi sedeli na najmoćnijoj grani drveta. Seljani su bili navikli da to drvo pominju po imenu samog sela, a selo, prosto, kao »drvo«. Banjanovi ne-ljudski stanovnici - žuti mravi, veverice, sove - uživali su poštovanje koje je bilo ukazivano i meštanima. Samo su leptiri bili ignorisani, poput nada koje su se odavno pokazale kao jalove.
Bilo je to muslimansko selo, te je zato preobraćenik Osman došao ovamo sa svojom komendijaškom opremomi svojim »klim-klim«-bikom pošto je u svom očajanju bio prihvatio tu veru; nadajući se da će mu promena imena u jedno muslimansko biti korisnija od onih ranijih prekrštavanja, na primer, kad su »nedodirljivi« bili novim imenom nazvani »Božja deca«. Kao Božjem detetu, njemu u Čatnapatni ne bi bilo dopušteno da izvlači vodu iz mesnog bunara, jer bi dodir jednog izopćenika iz kaste zagadio vodu za piće... Bezemljaš i, kao Ajša, siroče, Osman se izdržavao od svog komendijaškog posla. Na rogovima njegovog bika stajali su jarko crveni fišeci od hartije, a preko njuške i stražnjice svetlucao mu je šljokicama ukrašen pokrivač. On je išao od sela do sela i izvodio svoju tačku, na svadbama i drugim proslavama, pri čemu je njegov bik bio i njegov glavni partner i - sagovornik, koji je klimao glavom na njegova pitanja - jedan klim za ne a dva za da.
»Je l’ da je ovo selo u koje smo došli jedno mnogo fino selo?« upitao bi ga Osman. Klim, bik se nije slagao.
»Zar nije? O, baš jeste. Gle: zar ovi ljudi nisu dobri?«
Klim.
»Šta kažeš?! Znači, ovo je selo puno grešnika?«
Klim, klim.
»Gospode! Pa, onda, da li će svi oni završiti u paklu?«
Klim, klim.
»Ali, pravedniče! Ima li neke nade za njih?«
Klim, klim - ima, bik bi ponudio spasenje. Uzbuđen, Osman se saginje, prinosi uho njušci bika. »Reci, brzo. Šta bi oni trebalo da rade da bi se spasli?« U tom trenutku bik otrgne rogom Osmanovu kapu sa glave i nosi je oko gomile okupljenog sveta, očekujući da u nju ubacuju novac, dok bi sam Osman zadovoljno klimao glavom: klim, klim.
Preobraćenik Osman i njegov klim-klim-bik bili su vrlo omiljeni u Titlipuru, no mladić je želeo da čuje neku lepu reč samood jedne osobe, ali mu je ona nije upućivala. On je njoj priznao da je njegov prelazak u islam bio uglavnom stvar taktike. »Samo sam tako mogao da pijem vodicu, bibi, šta čovek drugo da radi?« Nju je užasnula ta njegova ispovest, pa ga je obavestila da on nije nikakav musliman, da mu se duša nalazi u opasnosti, a što se nje tiče, on može i da se vrati u Čatnapatnu i tamo umre od žeđi. Crvenela je u licu dok je govorila sa neobjašnjivo velikim razočaranjem u njega,i upravo mu je žestina tog njenog razočaranja davala optimizam u njegovom daljem čučanju na desetak koračaji od njene kuće, iz dana u dan, ali ona je nastavljala da se šepuri, dignuta nosa, u prolazu pored njega, i jedva bi mu rekla dobro jutro ili nadam-se-da-si-dobro.
Jedanput nedeljno, titlipurske taljige natovarene krompirom kotrljale su se četi'ri sata izbrazdanim uskim putem do Čatnapatne, koja se nalazila na mestu spajanja tog pulića sa velikim glavnim drumom. U Čatnapatni je stajao visok i blistav aluminijumski silos za krompir trgovaca - »grosista«, ali to nije imalo nikakve veze sa Ajšinim redovnim odlaženjem u grad. Ona bi »stopirala« taljige s krompiromdržeći čvrsto svoju boščicu od sargije u kojoj je nosila svojeigračke od emajla za prodaju. Čatnapatna je bila poznata u tom području po svojim drangulijama za decu, izrezbarenim drvenim igračkama i emajliranim figurinama.
Osman i njegov bik stajali su pri jednom kraju banjan-drveta i gledali je kako poskakuje na vrhu džakova s krompirima, sve dok se, nestajući, nije pretvorila u jednu tačku u daljini.
U Čatnapatni je otišla u firmu Šri Šrinivasa, vlasnika najveće fabrike igračaka u mestu. Na zidovima zgrade bilo je aktualnih političkih grafita: Glasaj za Ruku! Ili, učtivije: Molimo vas da glasate za CP(M). Iznad tih saveta i molbi stajala je dostojanstvena firma sa objavom: Šrinivasova fabrika dečjih igračaka. Moto naše tvrtke: Poštenje i kreativnost. Šrinivas je bio u svojoj radnji: jedna velika pihtija od čoveka, glava mu ćelavo sunce, pedesetogodišnjak kome se njegova celovečna prodaja igračaka nije bila zgadila. Njemu je Ajša mogla da zahvali za svoja sredstva za život. On je bio toliko očaran njenom umetničkom izradom emajliranih figurina od rezbarenog drveta, da je pristao da joj otkupljuje sve što je bila kadra da napravi. Ali uprkos njegovoj uobičajenoj dobrodušnosti, lik mu se smrači kad je Ajša razvezala svoju boščicu da mu pokaže dva tuceta figurina u vidu mladića sa klovnovskim šeširom, u pratnji dekorisanog bika koji je mogao da klima svojom šljokicama-posutom glavom. Shvatajući da je Ajša oprostila Osmanu njegovo preobraćenje u drugu veru, Šri Šrinivas uzviknu: »Ovaj čovek je izdajnik svoga roda, kao što ti je dobro poznato. Kakav je to čovek koji menja svoje bogove kao svoje doti-pojase? Bogzna šta je to ušlo u tebe, kćeri, ali meni te lutke ne trebaju.« Na zidu iznad njegovog pisaćeg stola visilo je uramljeno svedočanstvo na kojem je kitnjastim štampanim slovima pisalo: Ovim se potvrđuje da je MR SRIS. SRINIVAS ekspert za Geološku Istoriju Planete Zemlje, pošto je AVIONOM ZA RAZGLEDANJE PRIRODNIH LEPOTA leteo kroz Veliki Kanjon. Šrinivas zatvori oči i prekrsti ruke na stomaku - neosmehnuti Buda sa neospornim autoritetom onoga koji je leteo. »Taj momak je đavo«, reče on zaključno, a Ajša pokupi svoje lutkice, složi ih u boščicu od sargije i okrete se da pođe, bez protivljenja. Šrinivasove oči se brzo otvoriše. »O, prokletinjo!« uzviknu on, »pa je 1’ ti hoćeš da mi stvaraš nevolje? Ti misliš da ja ne znam da su tebi potrebne pare? Zašto si napravila ovu prokleto glupu stvar? I šta ćeš sad da radiš? Idi kući i brzom brzinom napravi nekoliko P.P.-lutkica, pa ću ti ih otkupiti po najvišoj ceni plus, jer ja sam velikodušan prema grešci.« Lični izum Mr Srinivasa bile su te P.P.-lutke - lutke P(laniranja) P(orodice) - jedna društveno odgovorna varijanta ruskog poimanja lutke. U jednoj odevenoj-i-obuvenoj indijskoj Abba (tata)-lutki nalazila se druga - Amma (mama)-lutka u sariju, u njoj kćerčica, a u kćerčici sinčić. Dvoje dece - dosta k’o ladne vode: to je bila poruka tih lutkica. »Napravi ih brzo, brzo«, dovikivao je Srinivas Ajši koja je odlazila. »P.P.-lutke imaju sjajnu prođu.« Ajša se okrenula i osmehnula. »Ne brinite za mene, Šrinivašđi«, reče ona i ode.
Ajša, siroče, i sirotica, imala je devetnaest godina kad se zaputila natrag u Titlipur po izbrazdanom krompirskom putiću, ali pre no što se, nekih četrdeset-osam sati docnije, pojavila u svom selu, bila je stekla neku vrstu bezdobnosti, jer joj je kosa postala bela kao sneg, dok joj je koža ponovo dobila onaj sjajni i savršeni kvalitet kože novorođenčeta, a iako je bila potpuno gola, leptiri su se bili spustili na njeno telo u tako gustim rojevima da je izgledala kao da na sebi nosi haljinu od najfinijeg materijala u celom svemiru. Komendijaš Osman izvodio je kraj puta svoje tačke sa klim-klim-bikom, jer, iako je bio do muke u stomaku zabrinut zbog njenog tako dugog odsustva, i celu prošlu noć proveo u traganju za njom, ipak je morao da zarađuje za život. Kad ju je ugledao, taj mladić koji nikad nije poštovao Boga jer je bio rođen kao »nedodirljivi«, prenerazio se u nekom svetom strahu i nije mogao da se usudi da priđe devojci u koju je bio tako beznadežno zaljubljen.
Ona je otišla u svoju kolibu i spavala je ceo jedan dan i noć, bez buđenja. Zatim je posetila seoskog kmeta - sarpanča, Muhamada Dina, i obavestila ga, faktički, da joj se u jednoj viziji pojavio arhanđel Džibril i legao pored nje da se odmori. »Uzvišenost je došla među nas«, obavestila je uplašenog sarpanča koji se dotle više brinuo o porezu na kvote krompira nego o transcendenciji. »Od nas će se sve tražiti, i sve će nam biti dato«, rekla mu je.
U drugom kraju »drveta«, sarpančeva žena Hadidža tešila je uplakanog komendijanta, kome je bilo teško da se pomiri sa mišlju da je izgubio svoju ljubljenu Ajšu u korist jednog višeg bića, jer kad jedan arhanđeo leži sa nekom ženom, onda je ona zauvek izgubljena za ljude. Hadidža je bila stara i zaboravna, a i često trapava kad bi pokušavala da nekom pokaže svoju naklonost, te je Osmanu pružila hladnu utehu: »Sunce uvek zađe kad se ljudi plaše tigrova«, citirala je staru izreku: loše vesti uvek dolaze istovremeno.
Ubrzo posle razglašavanja priče o tom čudu, devojka Ajša bila je pozvana u veliku kuću, i sledećih dana satima je sedela nasamo sa zamindarevom ženom, begumom Mišal Ahtar, čija je majka takođe bila došla u posetu i naprasno se zaljubila u arhanđelovu sedokosu mladu ženu.

*


Snivač, kad sanja, želi (ali je nesposoban) da prigovara: ja nikad nisam ni prst spustio na nju, i šta vi mislite da je ovo? Je l’ neka vrsta mokrog strndžanja u snu? Nek’ me đavo nosi ako znam odakle je ta cura dobila tu svoju informaciju / inspiraciju. Nije iz ove kujne, to je sigurno.
Ovako se to dogodilo: ona se pešice vraćala u svoje selo, a onda joj se učinilo da se odjednom mnogo umorila, pa je s puta skrenula da legne u hlad jednog drveta-tamarinda i da se odmori. Čim je zatvorila oči, on se našao pored nje, usnuli Džibril u kaputu i šeširu, znojeći se na žezi. Ona ga je pogledala, ali on nije znao da kaže šta je ona na njemu videla, možda krila, oreole, ili njegova dela. Onda je on tamo ležao i shvatio da ne može da ustane; udovi su mu postali teži od gvozdenih šipki i činilo mu se da će mu se telo pod sopstvenom težinom zabiti u zemlju i razbiti. Kad je prestala da ga gleda, klimnula je glavom ozbiljno, kao da je on nešto rekao, pa je onda svukla svoj bedni sari i gola se pružila pored njega. Onda je on u snu zaspao, a napolju hladno kao da je neko isključio grejalicu; i kad je ponovo video sebe u snu budnog, ona je stajala ispred njega sa onom svojom raspuštenom sedom kosom i haljinom od leptirova: transformisana. I dalje je klimala glavom, sa ushićenim izrazom lica, primajući poruku sa neke strane koju je ona nazvala Džibril. Zatim ga je ostavila da leži tamo gde je ležao i vratila se u selo da bi se trijumfalno pojavila.
I sad ja imam jednu ženu iz sna - snivač postaje dovoljno svestan da na to pomisli. I šta, do đavola, da radim s njom? - Ali to ne zavisi od njega. Ajša i beguma Mišal su zajedno u velikoj kući.

*


Mirza Said je još od svog rođendana bio pun strasnih želja, »kao da život stvarno počinje u četrdesetoj«, divila mu se njegova žena. Brak im je sad postao tako silovit da su sobarice morale triput dnevno da im menjaju krevetske čaršave. Mišal se potajno nadala da će je ta rasplamsalost muževljevog libida dovesti do začeća, jer je ona imala čvrsto gledište da je u tome jako važno oduševljenje, ma šta suprotno govorili doktori, i da su sve one godine njenog jutarnjeg merenja temperature, pre ustajanja iz kreveta, i ono beleženje rezultata na grafikonskoj hartiji radi pravljenja šeme njene ovulacije, u stvari samo odvraćale bebe od rođenja, delimično zato što je bilo teško biti podobno drčan i strastan kad ti se nauka ufura u krevet pored tebe, a delimično i zato što nijedan fetus koji sebe ceni i poštuje ne bi poželeo da se uvuče u utrobu tako mehanički programirane matere. Mišal se još molila Bogu da joj da dete, mada o tome više nije govorila Saidu, da bi ga poštedela osećanja da je on, u tom pogledu, omanuo kod nje. Žmureći, i praveći se da spava, ona bi se obraćala Bogu da joj da neki znak; a kad bi Said postajao žestoko ljubavnički nastrojen, i to tako često, ona se pitala da to, možda, nije baš taj znak za koji se i molila. A posledica svega toga, njegov čudan zahtev da odsad, kad god dodu da borave u Peristanu, ona treba da se drži one »stare navike« - da se povlači u purdah - izolaciju - nije naišao na njen prezir koji je i zasluživao. U gradu, gde su posedovali jednu veliku i gostoljubivu kuću, zamindar i njegova žena bili su u društvu poznati kao veoma »moderan« i »živahan« bračni par; skupljali su predmete savremene umetnosti, priređivali sjajne zabave - sedeljke i stajanke - i pozivali prijatelje u kuću na maženje u mraku, na sofama, pri gledanju mekih pornića na video-rikorderu. I prema tome, kad joj je Mirza Said rekao, »Zar ne bi bilo, nekako, fino, Mišu, kad bismo naše ponašanje uskladili sa ovom starinskom kućom«, ona je trebalo da mu se nasmeje u lice. Ali mu je, umesto toga, odgovorila, »Kako ti želiš, Said«, jer joj je on time natuknuo, a ona shvatila, da je to neka vrsta erotične igre. Čak joj je natuknuo i to da mu je strast koju je osećao prema njoj bila postala tako jaka, da bi je on mogao svakog časa pokazivati, te kad bi mu se ona u takvim trenucima nalazila pri ruci, to bi moglo da sablažnjava poslugu; svakako da bi mu njeno prisustvo smetalo i da se usredsreduje na bilo koji od svojih poslova a, s druge strane, u gradu, »mi ćemo i dalje biti savršeno savremeni«. Iz toga je ona shvatila da je grad za Mirzu pun distrakcija, te su, prema tome, njene šanse da zatrudni najveće upravo ovde, u Titlipuru. I odlučila je da se ne pojavljuje. I tada je on pozvao ženinu majku da dođe u posetu i ostane u palati, jer ako mu se žena skloni u zenanu i u tom ženskom krilu palate zatvori, biće joj potrebno društvo. Gđa Kureiši je stigla gegajući se i puna besa, rešena da svog zeta ukori i grdi sve dok on ne batali te svoje purdah-ludorije, ali Mišal ju je zapanjila svojom molbom: »Nemoj, molim te.« Gđa Kureiši, supruga direktora državne banke, i sama je bila svetski rafinirana osoba. »U stvari, ti si od svog puberteta pa sve do svoje dvadesete godine bila staromodna ćerka a ja hipi-mama. Ja sam mislila da si se ti izvukla iz te žabokrečine, ali sad vidim da te je on ponovo gurnuo u nju.« Finansijerova supruga je svog zeta uvek smatrala za prikrivenog stiskavca, i to njeno mišljenje je ostalo nepromenjeno uprkos nedostatku i najmanjeg dokaza za to. Oglušujući se o zabranu svoje kćerke, ona je potražila Mirzu Saida u otmenom vrtu palate i, gegajući se, uletela njega, kao što je i htela, radi naglaska. »Kakvu to vrstu života ti vodiš?« odlučno ga je upitala.
»Moja ćerka nije za zaključavanje, već za izvođenje napolje! Čemu sve tvoje bogatstvo, ako i njega držiš pod katancem i ključem? Sine moj, otkatanči i ženu i novčanik! Izvuci je napolje, obnovi svoju ljubav na nekom zabavnom izletu!« Mirza Said je otvorio usta, nije našao odgovor, pa ih je opet zatvorio. Zasenjena svojim sopstvenim govorništvom koje je sasvim iznenada izvuklo na videlo ideju o korišćenju odmora, gđa Kureiši je zagrevala svoju temu. »Samo se spremite i idite!« navaljivala je. »Idi, čoveče! Idi s njom nekuda, ako ne želiš da je držiš pod ključem dok ti ona sama ne ode« - i pri tom bocnu nebo jednim zloslutnim prstom - »zauvek?«
Kao neki krivac, Mirza Said obeća da će razmisliti o toj ideji.
»Šta čekaš?« uzviknu ona likujući. »Ti, mekušče veliki? Ti... ti Hamlete?«
Napad njegove tašte na njega izazvao je u Mirzi Saidu jedan od onih napada samoprekorevanja koji su ga mučili još od onog dana kad je ubedio Mišal da skine devojački veo. I da bi se utešio, seo je da čita Tagorinu priču Chare-Baire o jednom zamindaru koji ubedi svoju ženu da iziđe iz purdah-izolacije, posle čega se ona spanđa s jednim političarem - podstrekačem i aktivistom u kampanji Swadeshi,[14]a zamindar ode Bogu na istinu. Taj roman ga je trenutno obodrio, a zatim su mu se sumnje vratile. Da li je on bio iskren u svojim razlozima koje je dao svojoj ženi ili je, prosto, tako nalazio način da sebi obezbedi odstupnicu i široko polje za lov na leptirsku madonu, epileptičnu Ajšu? »Mani ga što je to polje«, pomislio je sećajući se gđe Kureiši i njenog optužujućeg i napadačkog pogleda, »i što je široko!« Prisustvo njegove tašte, raspravljao se on sam sa sobom, predstavlja još jedan dokaz njegovog poštenja. I zar on nije pozitivno ohrabrio svoju Mišal kad joj je rekao da pozove majku, iako je savršeno dobro znao da ta matora debelguza gospa ne može da ga podnosi i da će ga sumnjičiti za svako prokleto lukavstvo pod suncem? »Da li bih ja tako pomno tražio da ona dođe, da sam planirao neku mućku?« pitao se on. Ali oni svadljivi glasovi u njemu su nastavljali svoje: »Sva ova savremena seksologija, pa ovo tvoje obnovljeno zanimanje za tvoju gospođu suprugu, samo je jedna prosta transferencija - želiš jednu, tucaš drugu.I stvarno, ti žudiš za tom svojom seoskom kurvicom, želiš da ti se ona namesti na jeste, i da se s tobom serbez kurva.«
Kompleks krivice imao je za posledicu to da se zamindar osećao kao bezvredna osoba. Uvrede od strane njegove tašte počeše da mu, u njegovoj nesrećnosti, izgledaju kao bukvalna istina. »Mekušče«, da, tako ga je ona zvala; i, sedeći u svojoj radnoj sobi, okružen ormarima sa knjigama u kojima su crvi zadovoljno žvakali sanskrtske tekstove neprocenjive vrednosti, kakvih nije bilo ni u nacionalnim arhivima, kao i, manje uzneseno, dela Persija Vestermana, G.A.Hentija i Dornforda Jetsa, priznao je Mirza Said - da, u fasu, ja sam mekušac. Kuća je bila sedam-generacija-stara a to omekšavanje je sedam generacija i trajalo. Hodao je kroz koridor u kojem su visili njegovi preci u tužnim, pozlaćenim ramovima, i zamišljeno posmatrao ogledalo koje je bio obesio na poslednje raspoloživo mesto, kao podsetnik na činjenicu da će i on jednog dana da se popentra na taj zid. On je bio čovek bez oštrih uglova ili grubih rubova; njemu su čak i laktovi bili prekriveni jastučićima od mesa. U ogledalu je video svoje retke brčiće, neenergičnu bradu, modre usne. Obraze, nos, čelo: sve meko, meko, meko. »Ko bi uopšte mogao nešto da vidi u tipu kao što sam ja?« jauknuo je, a kad je shvatio da je bio toliko uzrujan da je glasno govorio, znao je da je zaljubljen, da je kao pašče od ljubavi bolan, i da objekt njegove zaćorenosti nije više njegova draga žena.
»Dakle, kakav si ti to proklet, varljiv i kvarljiv i samo-obmanjiv čovek!« rekao je sebi i uzdahnuo: »Da se toliko promeniš, i to tako brzo. Ja zaslužujem da me neko sredi za sva vremena, bez ikakve ceremonije.« Ali on nije bio onaj tip čoveka koji je kadar da se nabije na sopstveni mač. Umesto toga, bazao je neko vreme po hodnicima palate Peristan, te je to zdanje ubrzo bacilo na njega svoje čfni i vratilo mu nešto slično starom dobrom raspoloženju.
A to zdanje, ta kuća: uprkos svom vilinskom imenu, bila je jedna prilično prozaična zgrada, koja je ispala egzotična samo zato što se nalazila u pogrešnom kraju. Sagradio ju je pre sedam generacija neki Peroun, engleski arhitekta koga su mnogo cenile kolonijalne vlasti, a čiji je jedini stil gradnje bio onaj neoklasični stil engleskih kantri-kuća, u unutrašnjosti Engleske. U to vreme su indijski zemljoposednici - zamindari - bili ludi za evropskom arhitekturom. Saidov pra-pra-pra-pra-pradeda angažovao je tog badžu pet minuta posle upoznavanja s njim na jednom prijemu kod vicekralja Indije, da bi javno pokazao da nisu svi indijski muslimani podržavali akcije indijskih mirutskih vojnika ili, pak, simpatisali one kasnije ustanke, ne, ne, nikako; a zatim mu je dao carte blanche; te je sad Peristan, tako, stajao tu, usred maltene tropskih krompirišta i pokraj velikog banjan-drveta, prekrivanog bugenvilskom puzavicom, sa zmijama u kuhinjama i kosturima leptirova u kredencima. Neko je rekao da mu ime vodi poreklo više od tog engleskog arhitekte nego od nečijeg ćefa: bila je to obična kontrakcija naziva Peroumstan.
Posle sedam generacija, zdanje je najzad počinjalo da izgleda kao da pripada tom pejzažu sa volovskim kolima, palmama i visokim i bistrim nebom, opterećenim zvezdama. Čak je i vitraž prema stepeništu kralja Čarlza Obezglavljenog bio na neki neopisiv način - naturalizovan. Veoma je mali broj tih starih zamindarskih kuća uspeo da se održi u današnjem izjednačiteljskom pustošenju egalizatora, i u skladu s tim, nad Peristanom je lebdelo nešto od plesnive muzejske atmosfere, iako se Mirza Said - ili možda baš zato - veoma ponosio tim starim zdanjem, pa je potrošio velike pare da ga održava. On je spavao ispod visokog baldahina od obrađenog i tankog mesinga, u krevetu sličnom lađi, u kojem su spavala tri vicekralja Indije. U velikom salonu voleo je da sedi sa svojom Mišal i gđom Kureiši u neuobičajenoj trostrukoj ljubavničkoj fotelji. Na jednom kraju te sobe stajao je umotan, na trupcima, jedan kolosalan persijski ćilim iz Širaza, čekajući na sjajan prijem koji bi bio vredan njegovog odmotavanja a koji nikad nije bio priređen. U trpezariji su stajali glomazni stubovi sa kitnjastim korintskim kapitelima; na glavnom, fasadnom stepeništu zdanja šetkali su se i živi i kameni pauni, dok su u holu zveckali venecijanski lusteri. Originalne punke - indijski veliki platneni ventilatori-mahalice - još su bile u ispravnom stanju: sve gurtne na složenim koturima i čekrcima kretale su se kroz rupe u zidovima i podovima, izlazeći iz male, zagušljive sobe u kojoj je sluga - punka-valah - sedeo i povlačio taj mehanizam, u klopci ironije smrdljivog vazduha tog sobička bez prozora, dok je isporučivao hladan lahor svim ostalim prostorijama kuće. I sluge su tu bile unazađene za sedam generacija, pa su zato bile izgubile veštinu žaljenja na teške uslove rada. Tu su i stari propisi važili: čak je i titlipurski prodavac slatkiša bio obavezan da od zamindara traži dozvolu za prodaju svake nove šećerleme koju bi izmislio. Život u Peristanu bio je onoliko lak koliko je bio težak ispod drveta; ali čak i u takvom životu na jastucima s paperjem, može da dođe do teških udaraca.

*


Kad je otkrio da mu žena najveći deo svog vremena provodi u četiri oka sa Ajšom, Mirzu je obrvala neka nepodnošljiva razdraženost, neki ekcem duha koji ga je dovodio do besa, jer mu nije bilo moguće da se češe. A žena mu, Mišal, nadala se da će joj arhanđeo, Ajšin suprug, podariti bebu; ali kako ona to nije mogla da kaže svom suprugu, postala je sumorna i zlovoljno je slegnula ramenima kad ju je on upitao zašto traći toliko vreme sa najšašavijom seoskom devojkom. Mišalina nova uzdržanost samo je pogoršala svrab duše Mirze Saida, a izazvala mu i ljubomoru, mada on nije bio načisto s tim da li je ljubomoran na Ajšu ili na svoju ženu Mišal. Sad je prvi put zapazio da gospodarica leptirova ima oči iste onakve sive nijanse kao i njegova žena, a to ga je, iz nekog razloga, i ljutilo, kao da je to bio dokaz da su se te dve žene zaverile protiv njega, pa je prošaputao, Bogzna kakve su im to tajne; možda su one cvrkutale i ćaskale baš o njemu! Ta zenana-rabota kao da je imala suprotno dejstvo od očekivanog; a čak je i ona matora pihtija, gđa Kureiši, nasela na Ajšino blefiranje. Kakva trojka! pomislio je Mirza Safd; kad ti se mambo-džambo-vračara ufura kroz vratanca, zdrav razum ti izleti kroz pendžer.
A što se tiče Ajše: kad bi videla Mirzu-gospodara na balkonu, ili u vrtu, dok je bazao čitajući urdu[15]-poeziju, bila je puna poštovanja i stidljivosti; ali njeno pristojno ponašanje, spojeno sa totalnim odsustvom i najmanje iskre erotskog zanimanja za njega, vuklo je Saida sve dublje u bespomoćnost njegovog očajanja. I tako se to desilo jednog dana: on je špijunirao Ajšu kad je ulazila u krilo zgrade njegove žene i nekoliko minuta kasnije čuo kako se glas njegove tašte diže do melodramatičnog krika, pa ga je ščepala neka mazgovska osvetoljubivost i namerno je sačekao puna tri minuta pre nego što je krenuo u ispitivanje te stvari. Kad je ušao, zatekao je gđu Kureiši kako čupa kose i jeca kao neka filmska kraljica, dok su njegova Mišal i Ajša prekrštenih nogu sedele na krevetu jedna prema drugoj, buljeći siva oka u sivo oko, dok se Mišalino lice nalazilo između Ajšinih dlanova.
Ispostavilo se da je arhanđeo obavestio Ajšu da zamindareva žena umire od raka, da su joj dojke pune malignih čvorića smrti i da će živeti još samo nekoliko meseci. Mesto na kojem joj se pojavio rak govorilo je Mišali o surovosti Boga, jer samo neko opako božanstvo može da smesti smrt u dojke žene čiji je jedini san da njima doji nov život. Kad je Said ušao, Ajša je brzo šaputala Mišali: »Ne smeš tako da misliš. Bog će te spasti. Ovo je proba vere.«
Gđa Kureiši je Mirzi Saidu saopštila tu lošu vest uz mnogo krikova i jauka, a za zbunjenog zamindara to je bila ona poslednja kap. On izgubi živce i poče da viče i dršće kao da će svakog tenutka krenuti da razbija i stvari i prisutna lica u sobi.
»Do đavola sa tim tvojim vampirskim rakom«, vrisnuo je na Ajšu u svom besu. »Došla si mi u kuću sa svojom šašavošću i tim anđelima i kap-po-kap sipala otrov u uši moje porodice. Nosi se odavde zajedno sa svojim vizijama i nevidljivim suprugom. Ovo je moderan svet, i tu postoje doktori medicine a ne duhovi u poljima krompira koji će da nam kažu da smo bolesni. Džabe si digla tu svoju krvavu halabuku. Čisti se odavde i da se više nikad nisi pojavila na mom posedu.«
Ajša ga je saslušala, ne skidajući ni pogled ni ruke sa Mišal. Kad je Said zaćutao da udahne vazduh, stežući i labaveći pesnice, ona meko reče njegovoj ženi: »Od nas će se sve tražiti i sve će nam biti dato.« Kad je on čuo tu formulu, koju su svi u selu počinjali da papagajski ponavljaju, kao da su tobož znali šta ona znači, Mirza Said Ahtar zakratko polude, podiže ruku i tako udari Ajšu da je onesvesti. Ona pade na pod, krvaveći iz usta usled jednog rasklimanog zuba od njegove pesnice, i dok je ležala dole, gđa Kureiši je sipala uvrede na svog zeta. »Oh, Bože, ja sam svoju ćerku stavila u ruke jednog ubice. Oh, Bože, pa on na jednu ženu diže ruku. Hajde, udari i mene, vežbaj se. Oskvrnavitelju svetaca, bogohulniče, đavole, nečastivi i nečisti.« Said bez reči iziđe iz sobe.
Sutradan, Mišal Ahtar je navaljivala da se vrate u grad radi njenog kompletnog medicinskog ispitivanja. Said je zauzeo stav. »Ako ti želiš da se upuštaš u sujeverje, onda idi, ali ne očekuj da ću ti se ja pridružiti. To je osam sati vožnje u svakom pravcu; i zato, do đavola s tim.« Mišal je, to popodne, otišla sa majkom i šoferom, a posledica je bila u tome da se Mirza Said nije našao tamo gde je trebalo da se nađe, to jest pored svoje žene, kad su joj rezultati ispitivanja bili saopšteni: pozitivne, neoperativne, i daleko uznapredovale kandže raka bile su duboko zarivene u njen grudni koš. Nekoliko meseci, šest, ako bude imala sreće, a pre toga, ubrzo, bolovi. Mišal se vratila u Peristan i otišla pravo u svoje odaje u zenani, gde je svom mužu napisala jedno zvanično pisamce na ružičastoj hartiji, obaveštavajući ga o doktorovoj dijagnozi. Kad je on pročitao njenu smrtnu presudu, napisanu njenom vlastitom rukom, toliko je želeo da brizne u plač, ali oči su mu i dalje bile uporno suve. On mnogo godina nije nalazio vremena za razmišljanje o Vrhovnom Biću, ali sad mu se, kao dve kokice što odskoče na vatri, vratiše u sećanje dve Ajšine fraze. Bog će te spasti. Sve će nam biti dato. Gorak, sujeverni pojam, sinu mu u glavi: »To je neko prokletstvo«, pomislio je on. »Zato što sam osećao požudu prema Ajši, ona mi je ubila ženu.«
Kad je otišao u zenanu, Mišal nije htela da ga vidi, ali njena majka, stojeći na vratima i sprečavajući ga da uđe, uručila je Saidu drugo pisamce, sad na mirišljavoj plavoj hartiji. »Želim da vidim Ajšu«, pisalo je tu. »Budi ljubazan da mi to dopustiš.« Klimnuvši glavom, Mirza Sald dade svoj pristanak i odgmiza natrag, u stidu.

*


U Mahaundu se uvek vodi neka borba; sa Imamom, sa ropstvom; ali sa ovom curom - ništa. Džibril je inertan; on obično spava i u snu i u životu. Ona mu dolazi ispod jednog drveta, ili u jedan prokop, čuje ono što on ne kaže, uzme ono što joj treba, i ode. Šta on, na primer, zna o raku? Ne zna apsolutno ništa.
Svuda oko njega, misli on u polusnu i u polubudnom stanju, vuku se ljudi koji čuju neke glasove, i reči ih zavode. Ali ne njegove reči; nikad njegov originalni materijal. - Pa, čiji, onda? Ko to šapće u njihove uši, čineći ih kadrim da planine pokreću, satove zaustavljaju, bolesti dijagnosticiraju?
On to ne može da ukapira.

*


Onog dana kad se Mišal vratila u Titlipur, devojka Ajša, koju su ljudi počinjali da nazivaju kahinom - vidovnjakinjom, i bajačicom, potpuno je nestala, i nedelju dana se nije pojavljivala. Njen zlosrećni obožavalac, komendijaš Osman, koji je išao za njom, na bezbednom rastojanju, onimn prašnjavim krompirskim drumom za Čatnapatnu, pričao je seljanima kako je dunuo vetar i bacio mu prašinu u oči; a kad ih je ponovo otvorio »nje, prosto, više nije bilo na vidiku«. Obično, kad Osman i njegov bik počnu da pričaju svoje bombastične priče o duhovima-đinima, čarobnim lampama i otvori-se-sezamima, seljani su bili tolerantni i samo su ga peckali - dobro, Osmane, čuvaj to za one idiote u Čatnapatni; oni mogu da nasedaju na te tvoje štosove, ali ovde, u Titlipuru, mi znamo znanje, a ti tvoji dvorovi o kojima pričaš ne mogu da niču sami od sebe, već hiljadu-i-jedan radnik mora da ih gradi, a niti mogu tek tako da iščezavaju ako ih isto toliko radnika ne sruši. Međutim, ovog puta, niko se komendijašu nije smejao, jer kad se radilo o Ajši, seljani su bili spremni da u sve poveruju. Postali su uvereni da je devojka snežnobele kose bila prava naslednica one stare svetice Bibiđi - jer zar se leptiri nisu ponovo pojavili u godini njenog rođenja i zar je nisu obujmljivali kao neki plašt? Ajša je predstavljala opravdanje za njihovu dugo kiseljenu nadu, ali raskiseljenu povratkom leptirova, i dokaz da su velike stvari još mogućne u ovom životu, čak i za one najslabije i najsiromašnije ljude u zemlji.
»Nju je odneo anđeo«, rekla je, čudeći se i diveći se, sarpančeva žena Hadidža, a Osman je briznuo u plač. »Nemoj, to je divna stvar«, i sama ne shvatajući, objašnjavala mu je stara Hadidža. Seljani su peckali svog kmeta- sarpanča: »Kako si ti uopšte mogao da postaneš glava našeg sela, kad imaš jednu tako trapavu ženu, pitamo se mi?«
»Vi ste me izabrali«, natmureno im je odgovorio.
Sedmog dana posle njenog nestanka, Ajša je viđena kako ide ka selu, opet gola ispod haljine od zlatnih leptira, dok joj je srebrna kosa lebdela, iza nje, na vetriću. Otišla je pravo u kuću sarpanča Muhamada Dina i zatražila da se titlipurski Savet-pančajat smesta sazove na hitan sastanak. »Mi sad doživljavamo najveći događaj u istoriji ,drveta’«, poverila se ona njemu. Muhamad Din, nesposoban da je odbije, odredio je vreme sastanka za to veče, posle sumraka.
Te večeri su članovi pančajata zauzeli svoja mesta na uobičajenoj grani drveta, dok je Ajša, kain-vidovnjakinja stajala ispred njih, na tlu. »Letela sam s anđelom u najveće visine«, rekla je. »Da, čak do onog lote-drveta na kraju krajeva. A arhanđel, Džibril: on nam je doneo poruku koja je istovremeno i naređenje. Od nas se sve traži, i sve će nam biti dato.«
U životu sarpanča Muhamada Dina nije bilo ničeg što bi ga moglo pripremiti za izbor onoga sa čime je sad imao da se suoči. »Šta to traži anđeo, Ajša, kćeri?« upitao je, boreći se da smiri svoj glas.
»Anđelova je volja da svi mi - svaki čovek, svaka žena i svako dete - smesta počnemo da se spremamo za jedno hodočašće. Naređeno nam je da iz ovog mesta pešice odemo do Meke Šarif, da poljubimo Crni Kamen u Ka’abi u središtu Harama, svete mošeje. Tamo moramo svakako otići.«
I sad pančajatska petorka poče uzbuđeno da diskutuje. Žetva je morala da se razmotri i nemogućnost masovnog napuštanja njihovih domova. »To se ne može ni zamisliti, dete«, reče joj sarpanč. »Dobro je poznato da Alah pošteđuje hadžiluka one koji su istinski nesposobni da idu zbog siromaštva ili lošeg zdravlja.« Ali Ajša je ćutala, a plemenske starešine nastaviše da se raspravljaju. A zatim je izgledalo kao da je njeno ćutanje inficiralo sve ostale, te su i oni sami dosta dugo ćutali - ćutanje u kojem je pitanje bilo rešeno - mada kako-i-zašto niko nije nikad uspeo da shvati - jer niko nije nijednu reč izustio.
Najzad je progovorio komendijaš Osman, preobraćenik Osman, za koga njegova nova vera nije bila ništa više od jednog gutljaja vode. »Pa, odavde do mora ima skoro trista kilometara«, uzviknuo je on. »A ovde imamo i stare dame, i babe. Kako uopšte možemo da idemo?«
»Bog će nam dati snage«, spokojno odgovori Ajša.
»Zar ti nije palo na pamet«, dreknu Osman, odbijajući da se preda, »da se između nas i Meke nalazi jedan ogroman okean? Kako da ga pređemo? Mi nemamo para za hadžijske brodove. Možda će anđeo da nam da krila, pa da preletimo?«
Mnogi seljani ljutito napadoše bogohulnika Osmana. »A sad, da si ućutao!« ukori ga sarpanč Muhamad Din. »Ti nisi dugo u našoj veri a ni u našem selu. Zatvori tu svoju pljucu i uči se našem načinu života.«
Ali Osman drsko odgovori: »Znači, vi tako dočekujete nove naseljenike. Ne kao sebi ravne već kao ljude koji moraju da se ponašaju kako im se naredi.« Grupa zajapurenih ljudi poče da se skuplja oko Osmana, ali pre no što je bilo šta drugo moglo da se dogodi, vidovnjakinja –kahin- Ajša, potpuno izmeni atmosferu odgovarajući na komendijaševa pitanja.
»Anđeo je i to objasnio«, tiho reče ona. »Hodaćemo trista kilometara, a kad stignemo do morske obale, zakoračićemo u morsku penu i more će se za nas otvoriti. Talasi će se razdvojiti, a mi ćemo onda preko okeanskog dna moći da otpešačimo do Meke.«

*


Sledećeg jutra, Mirza Said Ahtar se probudio u kući koja je bila u neobičnoj tišini, a kad je pozvao poslugu, nije bilo odgovora. Tišina se rasprostirala i preko polja krompira; ali ispod široko razastrtog krova od ogromne krošnje titlipurskog drveta, sve je bilo u žurbi i buci. Pančajat je jednoglasno prihvatio naredbu arhanđela Džibrila i seljani su se spremali za odlazak. Sarpanč je isprva hteo da stolar Iza napravi nosiljke za stare i nemoćne, koje bi vukli volovi, ali tu ideju mu je iz glave izbila njegova rođena žena, rekavši mu: »Pa, ti uopšte ne slušaš šta ti se govori, sarpanče sahibdži! Zar anđeo nije rekao da svi moramo da idemo peške? Prema tome, to je ono što moramo.« Jedino su najmanja deca bila pošteđena pešačkog hodočašća, te je bilo odlučeno da ih odrasli nose na ramenima ili na krkače, po rotaciji. Seljani su sakupili ujedno sve svoje namirnice - gomile krompira, sočiva, pirinča, tikava, paprika, plavih patlidžana i drugog povrća, i stavili ih na jednu gomilu pored velike pančajatske grane drveta. Teret te opskrbe imao je da se podjednako rasporedi između hodača. I kuhinjski pribor bio je na jednoj zajedničkoj gomili, kao i raznovrsna posteljina - dušeci, jorgani, čaršavi i slično - koja se mogla naći. Morali su da povedu i tegleću marvu, sa nekoliko taljiga natovarenih živinom, ali, uopšte uzevši, hodočasnici su se držali sarpančevog uputstva da lične stvari svedu na minimum. Pripreme su bile počele još pre svanuća, te kad je razdraženi Mirza Said došetao u selo, stvari su bile već dobro uznapredovale. Zamindar je četrdeset i pet minuta usporavao pripreme, držeći besne govore i tresući pojedine seljane za ramena, a zatim je, srećom, digao ruke od svega i otišao, te je rad mogao da se nastavi ranijom brzom brzinom. Dok je odlazio, Mirza se neprestano udarao u glavu i vređao ljude nadevajući im razna imena, kao budale, glupaci, veoma ružne reči govorio, ali on je uvek bio bezbožnik, onaj slabi kraj jake loze, i on je morao da bude ostavljen da se suoči sa svojom sudbinom; sa čovekom njegovog kova nije moglo da se raspravlja.
Seljani su pre sumraka bili spremni za odlazak, a sarpanč je svima rekao da u sitne sate ustanu za molitvu, kako bi odmah posle toga krenuli na put i tako izbegli najveću vrućinu dana. Te noći, ležući na asuru pored stare Hadidže, on je promrmljao: »Konačno. Ja sam uvek želeo da vidim Ka’abu, da je obiđem pre nego što umrem.« Ona je pružila i uku preko svoje asure i uzela njegovu šaku. »I ja sam se nadala da ću je videti, iako nisam u to verovala«, rekla mu je. »Zajedno ćemo kroz vodu proći.«
Mirza Said, u besu nemoći zbog prizora koji je video - celog sela koje se pakuje za put, hrupio je kod svoje žene, bez ikakve ceremonije. »Trebalo bi da vidiš šta se događa, Mišu«, uzviknuo je, gestikulišući smešno. »Ceo Titlipur je izgubio vezu s mozgom i kreće na put ka moru. Šta će biti s njihovim domovima, s njihovim poljima? Sve će im propasti. Mora biti da su tu neki politički agitatori umešali svoje prste. Neko je tu nekog podmitio. - Šta misliš, kad bih im ja ponudio pare, da li bi ostali kod kuće, kao sve duševno zdrave osobe?« I grlo mu se osuši. U sobi je bila Ajša.
»Kučko jedna«, nagrdi je on. Sedela je ukrštenih nogu na krevetu, dok su Mišal i njena majka, čučeći na podu, udvajale svoje lične stvari i gledale da ponesu što manje, ono što će im biti najneophodnije na hodočašću.
»Ti nećeš da ideš«, dreknu Mirza Said. »Ja ti to zabranjujem; sam đavo zna kakvu je zarazu ova kurva bacila na seljake, al’ ti si moja žena i ja tebi ne dopuštam da s njima pođeš u tu samoubilačku avanturu.«
»Dobro rečeno«, gorko se nasmeja Mišal. »Dobar izbor reči, Saide. Ti znaš da ja više ne mogu da živim a pričaš o nekom samoubistvu. Saide, ovde se nešto događa, a ti sa svojim uvezenim evropskim ateizmom ne znaš šta je to. A možda bi i znao kad bi zavirio ispod svog engleskog odela i pokušao da odrediš gde ti se nalazi srce.«
»To je neverovatno«, uzviknu Said. »Mišal, Mišu, jesi li to ti? Ti si se iznenada pretvorila u ovaj bogoneugodni tip žene iz drevne prošlosti sveta.«
Gđa Kureiši reče: »Idi, sinko. Ovde nema mesta za nevernike. Anđeo je rekao Ajši da će se Mišali ukloniti rak posle njenog hodočašća u Meku. Sve se traži i sve će biti dato.«
Mirza Said Ahtar stavi dlanove na zid spavaće sobe svoje žene i pritisnu čelo na njegovu gipsanu površinu. Posle duge pauze, on reče: »Ako se tu radi o dodirivanju i celivanju ,crnog kamena’, hajdemo, onda, tako ti Boga, u grad, da uzmemo avion. Za dva dana smo u Meki.«
Mišal odgovori: »Nama je naređeno da hodamo.«
Said izgubi kontrolu nad sobom. »Mišal? Mišal?« vrisnu on. »Naređeno? Arhanđeli, Mišu? Džibril? Bog sa dugačkom bradom i anđeli s krilima? Raj i Pakao, Mišal? Đavo sa šiljatim repom i razdeljenim kopitima? Dokle ćeš s tim dospeti? Da li žene imaju dušu, šta ti kažeš? Ili drukčije: da li duša ima pol? Da li je Bog crn ili beo? Kad se okean razdvoji, gde će ona suvišna voda da ode? Da li će da stoji uspravno sa obe strane, kao zidovi? Mišal? Odgovori mi! Postoje li čuda? Da li ti veruješ u Raj? Da li će meni gresi biti oprošteni?« On poče da plače, i pade na kolena, sa čelom i dalje uz duvar. Njegova umiruća žena mu priđe i zagrli ga s leđa. »Pa, idi, onda, u hadžiluk«, reče joj on, tmurno. »Ali uzmi bar naš ,mercedes’-stejšnvagon. On ima er-kondišn’, a možeš poneti i ono sanduče s ledom puno koka-kole.«
»Ne«, blago reče ona. »Mi ćemo hodati kao i svi ostali. Mi smo hodočasnici, Saide. Ovo nije piknik na plaži.«
»Ne znam šta da radim«, reče Mirza Said Ahtar, plačući. »Mišu, ja to ne umem sam da rešim.«
Ajša progovori sa kreveta. »Mirza sahib, pođite s nama«, reče mu ona. »Gotovo je sa vašim idejama. Pođite i spasite dušu svoju.«
Said ustade, crvenih očiju. »Krvav si mi izlet predložila«, reče on opako gđi Kureiši. »Kakav bumerang! Tvoj izlet će nas sve srediti za večna vremena, čitavih sedam generacija ima da ode u tandariju - cela naša bulumenta.«
Mišal nasloni obraz na njegova leđa. »Pođi sa nama, Saide. Prosto, pođi.«
On se okrete Ajši. »Nema Boga«, reče on odlučno.
»Nema Boga osim Boga, a Muhamed je Njegov Prorok«, ona odgovori.
»Mistično iskustvo je subjektivno, to nije objektivna istina«, nastavljao je on. »More se neće razdvojiti.«
»More će se razdvojiti na anđelovu zapovest«, odgovori Ajša.
»Ti ove ljude vodiš u sigurnu propast.«
»Ja ih vodim u Božija nedra.«
»Ja ne verujem u tebe«, Mirza Said je bio uporan. »Ali poći ću sa vama i na svakom koraku ću nastojati da prekinem tu ludost.«
»Bog bira mnoga sredstva«, radosno reče Ajša, »mnoge staze kojima oni što sumnjaju mogu stići do izvesnosti postojanja Njegovog.«
»Nosi se u pakao«, viknu Mirza Said Ahtar, i, rasterujući leptire, izjuri iz sobe.

*


»Ko je luđi«, šaptao je komendijaš Osman u uho svom biku, dok ga je timario u njegovoj maloj staji, »luda žena ili ludak koji ludu ženu voli?« Bik mu nije odgovorio. »Možda je trebalo da ostanemo nedodirljivi«, nastavljao je Osman. »Prinudni okean zvuči gore nego zabranjeni bunar.« A na to bik klimnu glavom dvaput za da - klim klim.

V GRAD, VIDLJIV - ALI NEVIĐEN




1



»Kad me neko pretvori u buljinu, pomoću kojih to čini ili kojeg ustuka mogu da se ponovo pretvorim u sebe?« Mister Muhamad Sufijan gazda kafane Shaandaar i vlasnik kuće sa sobama za izdavanje iznad svog lokala, mentor raznih, prolaznih i raznobojnih stanara oba pola u smislu sve-je-to-brat-već-video, najmanji doktrinar hadžiluka a najveći bestidnik među ljubiteljima video-rikordera, bivši učitelj, samouki poznavalac klasičnih tekstova mnogih svetskih kultura, izbačen iz službe u Daki zbog kulturnih razlika između njega i nekih generala u one stare dane kad je Bangladeš bio samo Istočno Krilo, i zato je on, njegovim sopstvenim rečima rečeno, »ne toliko jedan imig- koliko emig-rant« - ali ne sa nastavkom »rant« nego »runt« (engl. runt — prcoljak) - njegova poslednja dobrodušna aluzija na sopstveni mali rast, jer iako je bio krupan čovek snažnih ruku i debeo u struku, nije imao više od sto pedeset centimetara visine od poda do vrha glave - a sad je treptao na vratima svoje spavaće sobe - probuđen od strane Džampi-Džošija, njegovim nervoznim ponoćnim kucanjem, kao da sve gori - obrisao svoje naočare u poluramu skutom svoje spavaće kurte u bengali-stilu (sa učkurom oko vrata), žmirkao kratkovidim očima, stavljao i skidao naočare, otvarao oči, gladio svoju bezbrku kaniranu bradu, coktao, i tako reagovao na sad već neosporne rogove na čelu uzdrhtalog badže koga je Džampi, činilo se, kao čekrk uvukao u kuću, a on ga sad posmatrao s podsmehom - uz preporučljivu mentalnu živahnost za čoveka tek trgnutog iz dremeža - sa improvizovanim podsmehom ukradenim odLucija Apuleja od Madaure, marokanskog sveštenika, 120-180. n. e., približno, stanovnika kolonije jedne ranije imperije, od čoveka koji je osporavao optužbe da je začarao neku bogatu udovicu ali je ipak priznao, malčice perverzno, da je u jednoj ranoj fazi svoje karijere bio, čarolijom, pretvoren (ne u buljinu, nego) u magarca. »Da, da«, nastavi Sufijan, koraknuvši u hodnik i duvajući belu maglu zimskog daha u kupu od svojih šaka. »Jadni nesrećnik, al’ nema smisla da se valja po blatu. Treba zauzeti konstruktivan stav. Probudiću ženu.«
Čamča je bio zarastao u bradu i sav blatnjav. Nosio je ćebe kao togu ispod kojeg mu je virio deformitet u vidu jarećih nogu s kopitima, dok se iznad njih videla tužna komedija u vidu jakne od jagnjeće kože, koju je pozajmio od Džampija, s podignutom kragnom tako da je njena postava od kovrdžavog jagnjećeg krzna bila samo nekoliko centimetara ispod njegovih šiljatih jarećih rogova. Izgledao je nesposoban da govori, troma tela, zamućena pogleda; iako je Džampi pokušavao da ga obodri - »Hajde, digni glavu, je 1’ vidiš, začas ćemo srediti stvar« - on, Saladin, bio je i dalje mlitaviji i pasivniji od - koga? - pa, recimo, od svih satira. Sufijan je, u međuvremenu, nudio nova apulejska saosećanja. »U slučaju onog magarca, za suprotnu metamorfozu bila je potrebna lična intervencija boginje Izide«, reče on, blistajući. »Ali stara vremena važila su za stare, konzervativne buzdovane. U vašem slučaju, mladi gospodine, prvi bi korak mogao da bude jedan tanjir dobre vruće supe.«
U tom trenutku njegovi ljubazni tonovi sasvim potonuše u jedan drugi, interventni, glas u visokom tonu operskog izražavanja straha; a nekoliko trenutaka posle toga, njegova malenkost bi pritisnuta i gurnuta jednom ko-od-brega-odvaljenom mesnatom figurom žene, koja izgleda nije mogla da se odluči da li da ga odbaci sa svog puta ili da ga zadrži ispred sebe kao štit. Zgurena iza Sufijana, ova nova osoba ispruži svoju uzdrhtalu ruku na čijem se kraju nalazio ustreptali, zdepast i crveno lakirani kažiprst. »To što stoji tamo«, zaurla ona. »Šta nas je to snašlo, naopako?!«
»To je Džošijev prijatelj«, blago reče Sufijan, pa nastavi, obračajuči se Čamči, »izvinite, molim vas - za ovu neočekivanost et cet, je l’ da? Ali ipak, dopustite mi da vam predstavim moju gospođu - moju begumu sahibu - Hind.«
»Kakav crni prijatelj? Kako to prijatelj?« uzviknu zgurena dama. »Ya Allah, zar ti oči nisu pored nosa?«
Hodnik kuće, s patosanim podom i pocepanim cvetnim tapetama na zidovima - počeo je da se puni sanjivim stanarima-»partajama«. Istaknute među njima bile su dve cure - »tinejdžerke«, jedna s kosom koja joj je štrčala na sve strane, druga s konjskim repom, a obe su uživale u ovoj prilici sa nadom da će pokazati šta su naučile (od Džampija) u borilačkim veštinama karatea i vingčuna: Sufijanove kćerke - Mišal (sedamnaest) i petnaestogodišnja Anahita, iskočiše iz svoje spavaće sobe u borbenoj opremi- Brus Li-pižamama nemarno prebačenim preko majica sa slikom nove Madone - ugledaše nesrećnog Saladina i zatresoše glavama u svom oduševljenju sa razrogačenim očima.
»Radikalac«, reče Mišal s odobravanjem. A njena sestra klimnu glavom potvrdno. »Krajnji. I to one jebene ,A’ kategorije.« Ali majka ih sad ne ukori zbog rečnika; Hindine misli su bile na drugoj strani, te ona zakuka glasnije nego ikad ranije: »Gledajte ovog mog muža. Kakav je on to hadžija? Ovde je, pred nama, glavom i bradom, pravi-pravcati šejtan, koji nam je kroz vrata uš’o u kuću, a muž mi kaže da mu ponudim vruću jahni-pileću čorbu, koju sam skuvala ja, sopstvenom desnom rukom.«
Sad bi za Džampi-Džošija bilo potpuno nekorisno da gospu Hind moli za trpeljivost, da pokuša da objasni stvar i traži neku solidarnost. »Ako ovaj nije pravi đavo na zemlji«, upozori gospođa uzburkanih grudi, ne očekujući nikakav odgovor, »otkuda mu onda dolazi ovaj njegov pakleno smrdljivi dah? Je l’, možda, iz miomirisnog Rajskog Naselja?«
»Ne dolazi mi iz Đulistana nego iz Bostana«, neočekivano reče Čamča. »Sa leta AI-420.« Ali kad mu ču glas, gospa-Hind uplašeno ciknu i jurnu pored njega u pravcu kuhinje.
»Mister«, reče Mišal Saladinu dok joj je majka bežala niz stepenice, »ko god nju uplaši, ima da bude udešen za Vrbicu.«
»I da posle izgleda jako nezdravo«, složi se Anahita. »Dobrodošli u društvance.«

*


Ova gospa-Hind, sada tako ušančena u uzvikivačko-podvriskujući stil govora, bila je u svoje vreme - čudnoal’-istinito - jedna od najstidljivijih nevesta, duša nežnosti, samo otelovljenje tolerantne, dobre naravi. Kao supruga erudite-učitelja u Daki, bila je sa voljom prihvatila svoje dužnosti savršene životne saputnice, prinosila svom suprugu čaj sa isiotom, dok je on noću dugo bio budan čitajući i ocenjujući ispitne zadatke učenika, dodvoravala se upravitelju škole na povremenim zajedničkim izletima učiteljskih porodica, trudila se da shvati romane Bibutibušana Banerđija i metafiziku Rabindranata Tagore, u svom nastojanju da bude što vrednija svog supruga koji je lako citirao znanja iz Rigvede kao i iz Kuran-Šarifa, pa čak i iz vojnih zapisa Julija Cezara i Otkrovenja svetog Jovana Jevanđeliste. U te dane ona se divila njegovoj pluralističkoj otvorenosti duha, pa se trudila da u svojoj kuhinji ide uporedo s njegovim eklekticizmom, učeći da kuva jela kao što su dobro začinjene dose i utapame južne Indije i meka ćufta kašmirska. I postepeno je njeno usvajanje načela gastronomskog pluralizma prerastalo u jednu veliku strast; i dok je svetovnjak Sufijan gutao mnogostruke kulture potkontinenta - »a nemojmo se praviti da tu zapadnjačka kultura nije prisutna, jer kako bi bilo moguće da posle tolikih vekova i ona ne bude deo našeg nasleđa?« - njegova je supruga kuvala i klopala sve veće količine hrane baš tog nasleđa. Dok je proždirala stravično začinjena jela Hajderabada i pretenciozne jogurtske sosove utarpradeškog Laknaua, njeno telo je počelo da se menja, jer je sva ta hrana morala da se negde smesti, i ona je počela da liči na jednu veliku kotrljajuću masu svoje otadžbine, tog potkontinenta bez granica, jer hrana prelazi sve granice koje ste voljni da spomenete.
Ali mister Muhamad Sufijan nije se gojio; nije dobio nijednu talu, nijednu uncu više.
Njegovo odbijanje gojenja bilo je i početak nevolja. Kad ga je ona karala - »Ti ne voliš moja jela? Za koga ja sve to spremam i zbog čega se naduvavam kao balon?« - on joj je odgovorio, blago, gledajući gore na nju (bila je viša od njega) preko vrha svojih naočara u poluramovima: »Uzdržavanje je takođe deo naše tradicije, begumo. Uvek treba pojesti dva zalogaja manje od onog što nam glad traži: samoodricanje, asketski put.« Kakav čovek! Ima odgovore na sva pitanja, ali ne možeš ga navući na dobru svađu.
Uzdržavanje nije bilo za gospu Hind. A možda bi i bilo, da se Sufijan ikad požalio; da je barem jedanput rekao, Ja sam verovao da sam se oženio jednom ženom, ali ti si sad dovoljno velika za dve; da joj je nekad dao podstreka! - i onda bi ona možda odustala od velikog ždranja - što da ne, razume se da bi odustala; prema tome, to je njegova krivica, zato što nije agresivan, i kakav je sad pa to muškarac koji nije znao da uvredi svoju debelu gospu - suprugu? - Uistinu, bilo bi sasvim moguće i to da bi Hind omanula u obuzdavanju svog žderačkog orgijanja, i uprkos eventualnim Sufijanovim psovkama i molbama da prestane; ali pošto on to nije činio, ona je nastavljala da klopa, da mulja hranu, zadovoljna što celu krivicu za svoju figuru može da sruči na njega.
A zapravo, ona je jednom bila počela da ga krivi za neke stvari, iznašla je mnoge razloge zbog kojih bi mogla da mu se suprotstavi; a našla je i svoju jezičinu, te je tako učiteljev skromni stančić svaki dan odjekivao od vike i grdnje koju on, budući pravi mišić, nije bio u stanju da prenosi na svoje đake. A iznad svega, grdila ga je i zbog njegovih i suviše uzvišenih principa zbog kojih joj on - Hind mu je rekla da je toga svesna - nikad neće omogućiti da postane žena bogatog čoveka; jer šta reći za čoveka koji je, videvši jednom da mu je banka slučajno proknjižila dve plate za isti mesec, odmah pismeno upozorio banku na tu grešku i vratio joj lovu? - i kakvi su tu bili izgledi za učitelja koji je, kad mu je prišao najbogatiji od svih đačkih roditelja, klot odbio i samu pomisao da prihvati uobičajenu novčanu naknadu za usluge pružene prilikom ocenjivanja ispitnih zadataka njegovih malih đaka?
»Ali ja bih sve to mogla da ti oprostim«, mračno bi mu ona promrmljala, »da nije bilo...« - ostavljajući neizgovoren drugi deo rečenice, koji je glasio, ona tvoja dva prava zločina: onog tvog seksualnog i onog političkog zločina.
Od početka njihovog braka, njih dvoje su retko činili onaj polni akt, i to, kad su činili, činili su samo u mrklom mraku, i u takvoj tišini da se igla mogla čuti kad padne na pod, i u maltene savršenoj nepokretnosti. Gospi Hindi pri tom nije ni na pamet padalo da se gica ili vrcka, a kako je Sufijan delovao kao osoba koja kroz sve to prolazi sa minimalnim mrdanjem, ona je to prihvatila- i uvek je prihvatala - kao da su oboje bili istog mišljenja o toj stvari, to jest, da je to jedna prljava rabotao kojoj ne treba ništa razgovarati - ne pominjati je ni u njegovoj ni u njenoj diskusiji, ni pre ni posle radnje, niti skretati pažnju na tu stvar u samom toku radnje. A kad su deca koristila svoje vreme za dolazak na svet, ona je to smatrala za Božju kaznu, jer je samo On znao za ona rđava dela u njenom životu pre njihovog rođenja; a kako su oba deteta ispala devojčice, ona za to nije htela da optužuje Alaha, već je više volela da krivi ono slabićko seme koje je u njoj posejao njen nemuževni muž, a to je bilo njeno mišljenje koje se nije libila da izrazi sa jakim naglaskom i, na užas babice, baš u trenutku kad je rodila malu Anahitu. »Još jedna devojčica«, dahtala je s gađenjem. »Pa, s obzirom na to ko mi je napravio dete, treba da budem srećna što nisam rodila bubašvabu ili miša.« Posle te druge ćerke, rekla je Sufijanu, »Što je dosta, dosta je«, pa mu je naredila da svoj krevet prebaci u hodnik. On je bez reči prihvatio njeno odbijanje da ima još dece; ali je ona onda otkrila da je taj bludnik mislio da opet može s vremena na vreme da ulazi u njenu zamračenu sobu i nastavlja onaj svoj čudni ritual ćutanja i gotovo-nemrdanja, kojem se ona bila prepuštala samo radi rasplođavanja. »Šta ti misliš«, viknula je na njega kad je prvi put ponovo pokušao. »Da ja to radim da bih se zabavljala?«
Kad mu je jednom ušlo u njegovu tvrdu ćupu da ona misli poslovno - jakako, gospodine, nema tu više trte-mrte i zavitlavanja, ona je čestita žena, a ne neka raspusna uspaljuša - on je počeo da kasno dolazi kući. Ona je, pogrešno, mislila da on odlazi kod nekih prostitutki, a on se tada, u stvari, bio upetljao u politiku, ali ne u neku staru politiku, o ne, nipošto! - mister Klikeraš se bio pridružio samim đavolima, Komunističkoj partiji, ni manje ni više, jer to je odgovaralo njegovim životnim načelima; prišao je demonima, goljama, ni blizu onim čestitim droljama. I baš zbog tog njegovog pačanja u mistiku, ona je morala da se u tako kratkom roku spakuje i da, tegleći svoje dve bebe, otputuju u Englesku; zbog tih njegovih ideoloških mađija, morala je da izdrži sva ona lišavanja, preslišavanja i ponižavanja u procesu imigriranja; i upravo je zbog tog njegovog dijabolizma ostala zauvek zakucana u ovoj Engleskoj i više nikad neće videti svoje selo. »Engleska je«, rekla mu je jednom, »tvoja osveta što sam te sprečila da na mom telu izvodiš svoje sramne radnje.« On joj na to nije ništa odgovorio; ali ćutanje znači odobravanje.
I šta je bilo to što ih je prinudilo da žive u ovom Vilajetu njihovog izgnanstva, u tom svrabu osvetoljublja njenog seksualno opterećenog muža? Šta? Da li njegovo knjiško znanje? Njegovo Gitanjali - Osvetoljublje, Ekloge - pesme Vergilijeve -ili, pak, ona drama Otelo, koju je on objašnjavao, po naški, da je to u stvari Attalah ili Attaulah, sem što pisac nije umeo da mu ime pravilno napiše - i kakav mi je pa to pisac?
Bilo je to: njena kujna. Kafana Šaandaar, hvaljena. »Izvrsna, sjajna, gurmanska.« Svet je dolazio iz svih krajeva Londona da jede njene »samoze«, njen bombajski cliaat, njen gulab jamans - gulaš pravo iz Raja. A šta je tu Sufijan mogao da radi? Da naplaćuje ceh, da služi čaj, da irčka od stola do stola, i da se ponaša kao konobar, i pored sveg svog obrazovanja. Oh, da, svakako, gostima se sviđala njegova ličnost, on je uvek bio privlačan i prijatan lik, ali kad vodite neku kloparnicu, gosti ne plaćaju za konverzaciju, na zbrzanom računu, već za klopu kao što su jela đelebe, barfe ili Specijalitet dana. O, kako se život izmenio! Sad je Ona bila gazdarica.
Pobeda!
A ipak, nije se mogla osporiti činjenica da je ona bila kuvarica i hraniteljka, glavna graditeljka uspeha kafane Šaandaar, koja im je konačno omogućila da kupe celu četvorospratnu zgradu iznad lokala i počnu da izdaju sobe- ona je bila ta osoba oko koje je, kao loš dah, lebdela mijazma njegovog poraza. Dok je Sufijan i dalje svetlucao, ona je delovala ugašeno, kao pregorela sijalica, kao zvezda koja se gasi, kao umirući plamen. - Zašto? - Zašto, kad je Sufijan, lišen svog zvanja, đaka i poštovanja, skakutao okolo kao jagnje, pa čak počeo i da se goji, da se širi u gradu Londonu, kao što nikad nije radio tamo u zavičaju; i zašto se ona, kad je moć prešla iz njegovih ruku u njene, držala - kako je njen muž rekao - kao prazna vreća, tužna buca i žalosna kuca? Prosto: ne uprkos, već zbog. Sve ono što je ona cenila bilo je poremećeno promenom; u tom procesu prevođenja - izgubljeno.
Njen govor: sada obavezan da emituje te tuđinske zvuke od kojih joj se jezik zamara, i zar ona nema prava da zbog toga kuka? Njeno domaće ognjište: beše nekad u Daki, gde su zajedno živeli u onom skromnom učiteljskom stanu, i šta im je sad nešto bolje što su zahvaljujući svom preduzetničkom smislu, ušteđevini i veštini kuvanja dobrih jela sa začinima, uspeli da kupe ovu četvorospratnicu sa balkončićima? Gde je sad bio onaj grad koji je ona znala? Gde selo njene mladosti sa zelenim rekama i potocima? I oni običaji oko kojih je ona izgradila svoj život bili su sad izgubljeni, ili ih je, barem, bilo teško ponovo naći. Niko u ovom Vilajetu nije imao vremena za one natenane-pažnje i ljubaznosti iz zavičaja, ili za one mnoge izraze poštovanja vere. Osim toga: zar ona nije bila prinuđena da podnosi muža bez ikakve vrednosti, dok je ranije mogla da se baškari u svom devojačkom ponosu i dostojanstvu? Gde je to dostojanstvo kad moraš da radiš za opstanak, za njegov opstanak, dok je ranije mogla da sedi kod kuće u mnogo podobnijoj pompi?- A znala je ona - kako da nije mogla znati - svu onu tugu ispod njegove dobrodušnosti, i da je to, takođe, bio jedan od njegovih poraza; i nikad se nije ona ranije osećala tako nedovoljnom kao supruga, jer kakva je to Gospođa koja nije kadra da razveseli svog muža, već mora da poštuje tu krivotvorenu sreću i da se snalazi kako zna i ume da bi je očuvala, kao da je to ona prava stvar? - A osim toga: došli su u jedan demonski grad u kojem svašta može da ti se desi, da ti neko porazbija prozore u toku noći, bez ikakvog razloga, da te neke nevidljive ruke obore na ulici, a u radnjama slušaš takve skaredne reči i psovke od kojih se osećaš kao da će ti uši otpasti, ali kad se okreneš u pravcu iz kojeg te reči dolaze, vidiš samo prazan vazduh i osmehnuta lica; i svaki dan čuješ da su nekog momka ili neku devojku prebili duhovi. - Da, to je zemlja fantomskih zločesnika, kako drukčije da to objasniš; najbolje je sedeti kod kuće, i ne izlaziti, sem kad moraš da odneseš pismo na poštu; sedi lepo kod kuće, zaključaj vrata, očitaj svoje molitve, pa će oni zli dusi (možda) stajati po strani. - A razlozi poraza? Baba, ko će ih sve nabrojati? Nije ona bila samo žena jednog kafedžije i robinja kujne, već se nije mogla osloniti ni na pripadnike svog rođenog naroda; bilo je tu njihovih ljudi koje je ona smatrala dostojnim poštovanja, ali, koji su preko telefona davali razvod svojim ženama kod kuće i odbegavali sa lakim, haramzadi, ženskama ili indijskim curama koje su zavodili zbog miraza (neke stvari mogu da se ovamo donose i bez carine); a najgore od svega, to je onaj otrov ovog đavoljeg ostrva što je inficirao njene bebice-devojčice koje su ovde rasle odbijajući da govore maternjim jezikom, iako razumeju svaku reč, čime su htele samo da povređuju svoje roditelje; i zašto bi inače Mišal odsekla svoju dugačku kosu i pustila sve dugine boje u kratku; i svaki dan je zato dolazilo do sukoba, svađa i njihove neposlušnosti - a što je i tu bilo najgore, u njenim žalbama se nije moglo čuti ništa novo, i to vam je stvar koja leži ženama kao što je ona, te tako ona više nije bila samo žena, samo ona Hind, supruga učitelja Sufijana; bila je potonula u anonimnost, u bezlični pluralitet, u stanje u kojem je bila samo jedna-od-žena-kao-što-je-ona. Bila je to istorijska lekcija: žene-kao-što-je-ona nemaju druge do da pate, da se sećaju, i da umru.
I šta je ona radila: da bi porekla muževljevo slabićstvo, ona ga je uglavnom tretirala kao nekog lorda, kao monarha, jer je u njenom izgubljenom svetu njena slava počivala u njegovoj; a da bi porekla postojanje onih sablasti izvan kafane, ona je ostajala u kući i druge slala u grad da nabavljaju namirnice i kućne potrebe, kao i one beskonačne kasete Bengali- i Hindi-filmova za gledanje na video-rikorderu, pomoću kojih je (uz sve veću gomilu indijskih filmskih časopisa) mogla da bude u dodiru sa zbivanjima u »stvarnom svetu«, kao što je bio onaj bizarni nestanak neuporedivog Džibrila Farište i kasnija tragična vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći; a da bi svojim osećanjima poraza i krajnjeg očajanja dala neke oduške, ona se izdirala na svoje ćerke. Od kojih je ona starija, da bi sačuvala svoj integritet, otfikarila svoju dugu kosu, i dopustila da joj bradavice na grudima bockaju njene provokativno tesne bluzice.
Dolazak jednog potpuno razvijenog đavola, rogatog čoveka-jarca, bio je, u svetlu gore navedenog, nešto veoma slično onoj poslednjoj, ili, u svakom slučaju, pretposlednjoj kapi u prepunoj čaši jeda.

*


Stanari-partaje Šaandaara okupili su se u noćnoj kujni na jedan improvizovani krizni »samit«. Dok je Hind bacala svoje kletve u pileću čorbu, Sufijan je smeštao Čamču uz sto, privlačeći, za upotrebu nesrećnog badže, jednu aluminijumsku stolicu s plastičnim sedištem, i dajući svoj uvod u dnevni red noćnog sastanka. Lamarkove teorije - drago mi je što čitaoca mogu da izvestim - citirao je izgnani učitelj, govoreći svojim najboljim didaktičkim glasom. Kad je Džampi ispripovedao neverovatnu priču o Čamčinom padu s neba - a sam glavni junak bio i suviše duboko zagnjuren u pileću čorbu i svoj jad, da bi u svoje ime mogao da govori - Sufijan se, cokćući, pozvao na poslednje izdanje Porekla vrsta. »U kojem je delu čak i veliki Čarlz prihvatio pojam mutacije in extremis - što će reći, pred samu smrt - radi osiguranja opstanka vrsta; te, prema tome, šta ako su njegovi sledbenici - uvek veći darvinisti od samog Darvina! - posthumno odbacili takvu lamarkovsku herezu, insistirajući na prirodnoj selekciji i samo na njoj - međutim, ja sam obavezan da priznam da se takva teorija ne proširuje na opstanak pojedinih vrsta već samo na vrste kao celinu; - a osim toga, s obzirom na prirodu mutacije, problem je u tome da se shvati stvarna korisnost te promene.«
»Ma, nemoj reći«, Anahita Sufijan prekide ta razmišljanja, držeći jednu šaku na svom obrazu i dižući oči ka nebu. »Udari tačku! Stvar je u tome, kako je ovaj badža uspeo da se pretvori u ovakvu, u ovakvu« - zadivljeno - »nezdravu nakazu?«
A na to, sam đavo, podigavši pogled iz tanjira pileće čorbe, dreknu, »Ne, nisam ja to. Ja nisam nakaza. Oh, ne, nisam sigurno.« Njegov glas koji je zvučao kao da se diže iz bezdanog ambisa bola, dirnu i uplaši mlađu curu, koja se sjuri do mesta na kojem je on sedeo, te žestoko milujući rame nesrećnog skota, reče da bi ublažila stvar: »Razume se da nisi, izvini, ja, lično, svakako ne mislim da si ti nakaza; ti samo tako izgledaš.«
Saladin Čamča briznu u plač.
U međuvremenu je gđa Sufijan bila užasnuta prizorom u kojem je njena mlađa ćerka stvarno držala ruke na tom stvoru, pa se okrete galeriji stanara-partaja u pižamama i spavaćim košuljama, mašući svojom varjačom na njih i tražeći njihovu podršku. »Kako podneti ovo? - Čast i bezbednost mladih devojaka ne može da se sačuva. -I sve to u mojoj rođenoj kući, jedna takva stvar...!«
Mišal Sufijan izgubi strpljenje. »O, Isuse, mama!«
»Isuse?!«
»Je l’ vi mislite da je to kod njega nešto privremeno?« upita Mišal svoga oca Sufijana i Džampija, okrenuvši leđa skandalizovanoj Hind. »Neka vrsta opsednutosti zlim duhovima - i da l’ bismo mi mogli da ih malo, znate, izegzorciziramo?« Slutnje, grobljanske aveti i košmari horor-filmova svetlucali su u njenim očima, a njen otac, takođe ljubitelj video-kaseta sa filmovima strave i užasa, poput nekog tinejdžera, izgledao je kao da ozbiljno razmatra tu mogućnost isterivanja zlih duhova iz čoveka. »U romanu Der Steppenwolf (Stepski vuk)«, poče on, ali Džampi ga prekide jer mu je već bilo svega dosta. »Osnovna je stvar«, objavi on, »naći neki ideološki pogled na ovu situaciju.«
Ovo svakog ućutka.
»Objektivno«, reče Džampi uz jedan mali, samoomalovažavajući osmeh, »šta se ovde dogodilo? Prvo: nepravedno hapšenje čoveka, zastrašivanje, nasilje. Drugo: nezakonita detencija i neki nepoznati medicinski eksperimenti u bolnici«, žagor odobravanja kao sećanje na nedavne intra-vaginalne inspekcije, Depo-Provera skandale, nezakonite post-partum sterilizacije porodilja, i na ono, pre toga, zaplenjivanje droge prošvercovane iz Trećeg sveta, podstaklo je sve prisutne da osmisle govornikove nagoveštaje - jer ono u šta verujete zavisi od onog što ste videli- ne samo od onog što je vidljivo, nego i u šta ste vi spremni da pogledate u oči - ali, ipak, ovde je moralo da se nađe i nešto što bi objasnilo rogove i kopita; u tim policijskim odeljenjima bolnica svašta može da vam se desi - »I treće«, nastavljao je Džampi, »psihički slom, gubitak svesti o sebi, nesposobnost za borbu. Mi smo sve to videli i ranije«.
Niko se nije protivio, čak ni gospa-Hind; ima nekih istina koje ne možete odbiti. »Ideološki«, reče Džampi, »ja ne prihvatam njegov položaj žrtve. Svakako, njega jesu žrtvovali, ali mi znamo da je svaka zloupotreba vlasti delimično i krivica zloupotrebljavanih; naša pasivnost se s tim slaže, odobrava takve zločine.« I pošto je Džampi tako, svojom kritikom doveo ceo skup u stanje sramežljive pokornosti, zamolio je Sufijana da Čamči omogući useljenje u malu sobu na tavanu u kojoj trenutno nije bilo partaja, a Sufijan je, sa svoje strane, zbog osećanja solidarnosti i krivice, bio potpuno nesposoban da zatraži i jednu jedinu paru za kiriju. Hind je, doduše, promrmljala: »Sad ja vidim da je ovaj svet lud, kad jedan đavo može da postane moj gost na kvartiru«, ali ona je to rekla niz bradu, i niko osim njene starije kćerke Mišal nije čuo te reči.
Sufijan, sledujućiprimer svoje mlađe kćerke, priđe mestu za stolom gde je Čamča, umotan u svoje ćebe, gutao ogromne količine Hindine nenadmašne pileće yahni-čorbe, malo čučnu i obgrli jednom rukom nesrećnika koji je još drhtao. »Za tebe je ovo mesto najbolje«, reče on, kao da se obraća nekom maloumniku ili malom detetu. »A i kud bi ti drugde mogao otići da ispravljaš svoje deformacije i povratiš normalno zdravstveno stanje? Gde bi to drugde mogao nego ovde kod nas, među tvojim zemljacima, u tvojoj sorti?«
Tek kad je Saladin Čamča ostao sam u tavanskoj sobi i na samom kraju svojih moći, on je odgovorio na Sufijanovo retoričko pitanje. »Nisam ja od vaše sorte«, razgovetno je rekao u noć. »Vi niste moj narod. Ja sam pola svog veka proveo pokušavajući da pobegnem od vas.«

*


Srce mu je počelo da se loše ponaša, da se rita i spotiče, kao da je i ono samo želelo da se preobrazi u neki nov, dijabolični oblik, da zameni složene nepredvidljivosti tabla-improvizacijama sa svojim starim metronomskim otkucajima. Ležeći nepospan na uskom krevetu, zakačinjući rogovima čaršave i jastučnicu dok se bacakao i prevrtao, podnosio je tu obnovu koronarne ekscentričnosti s nekom vrstom fatalističkog prihvatanja: kad se sve ostalo izmenilo, zašto ne bi moglo i to? Bum-bara-tras-bum, radilo mu je srce, a torzo mu se trzao. Čuvaj se ili ću ti stvarno namestiti igru. Bum-dum-badum. Da: to je bio Pakao, u fasu. Grad London, transformisan u pakleni Džahanum, u Gehenu - u Hinomsku dolinu stalno gorućeg đubreta - u Muspellheim.
Da li đavoli pate u Paklu? Zar to nisu oni s trozupcima?
Voda je počinjala postojano da kaplje kroz prozorče ispod strehe. Napolju, u podmuklom gradu, topio se sneg, dajući ulicama nepouzdanu čvrstinu mokrog kartona.
Spore mase beline klizile su niz strme, sive krovove od škriljca. Otisci guma kamiona i hladnjača što isporučuju jutarnju robu nabirali su šljapkavicu. Prve svetlosti novog dana; i hor zore je počinjao - čegrtanje brazdača drumova, cvrkutanje, u daljini, alarmnih uređaja protiv provalnika, trubljenje monstruma na točkovima koji se sudaraju na ćoškovima, duboko zujanje velikih maslinastih žderača đubreta, vrišteći radio-glasovi iz ofarbane kutije u nekom kupleraju, grmljavina kola boga Višne - onih džaganata pod koja se zaluđeni vernici bacaju - kola što se sjuruju niz dugačku ali usku stazu. Ispod zemlje je tutnjalo sa podrhtavanjem, što je ukazivalo na prolazak ogromnih podzemnih glista koje su proždirale i preživale ljudska bića, a sa neba je dopiralo udaranje sekira i pištanje onih viših, sjajnih ptica od metala.
Sunce se pojavilo, razmotavajući magloviti grad kao poklon-paket. Saladin Čamča je spavao.
Ali san mu nije omogućavao i odmor, već ga je više vraćao onoj drugoj noćnoj ulici kojom je, zajedno sa fizioterapeutkinjom Zumbulkom Filips, bežao ka svojoj sudbini klip-kloparajući na nesigurnim kopitima, i podsećao na ono kako je - dok je sužanjstvo odmicalo a grad se primicao- Zumbulkino lice i telo izgledalo da se menja. Video je kako joj se ona dva prednja zuba-sekutića razmiču i kako im razmak postaje sve veći, i kako joj se kosa zapliće i upliće u meduze, i zapažao čudnu trougaonost njenog profila koji se strmo spuštao od ivice kose na čelu do vrha njenog nosa, pa se zatim, u neprekidnoj liniji, drugim krakom nadovezivao na vrat. U žutoj svetlosti je video kako joj koža iz časa u čas postaje sve tamnija, zubi sve istaknutiji a telo sve izduženije kao na nekom dečjem crtežu. Istovremeno mu je upućivala poglede sa sve izraženijim pozivom na bludničenje, pa mu je ščepala šaku svojim tako koščatim i neizbežnim prstima da mu se činilo kao da ga je neki kostur zgrabio i pokušavao da ga uvuče dole u grob; osećao je miris tek iskopane zemlje, prezasićeni miris grude, u njenom dahu, na njenim usnama... i osećanja mu se izmešaše. Kako je on uopšte mogao da je smatra za privlačnu ženu, pa i da je želi, da čak ide dotle da je zamišlja ispod sebe, dok ga je ona jahala i udarcima svojih pesnica mu isterivala sluz iz pluća, da zamišlja kako su njih dvoje ljubavnici u žestokom grčenju na gomili?... Grad se gusto skupljao oko njih kao šuma; zgrade su se usukavale i rasle upletene kao njena kosa. »Nikakva svetlost ne može da prodre ovde«, šapnula mu je ona. »Crno je, sve je crno.« Krenula je kao da hoće da legne i da njega povuče ka sebi, ka zemlji, ali on je uzviknuo, »Brzo u onu crkvu«, i odjurio u neku sandučastu zgradu, tražeći više od jednog pribežišta. Ali unutra, na klupama, sedelo je mnoštvo Zumbulki, i mladih i starih, Zumbulki koje su nosile bezoblične plave kostime iz dva dela, lažne bisere i četvrtaste šeširiće sa malim šlajerima, Zumbulki u devičanski belim spavaćicama - svi mogući likovi Zumbulki koji se mogu zamisliti, i sve su glasno pevale, Sredi me, Isuse; dok nisu ugledale Čamču, batalile svoje spiritualisanje - pevanje duhovnih pesama - i počele da vrište na najnespiritualniji način, Satana, Jarac, Jarac, i tome slično. I sad je bilo jasno da ga je Zumbulka sa kojom je ušao videla novim očima, upravo onako kako je on nju video na ulici; da je i ona sad počinjala da zapaža nešto od čega je osećala priličnu mučninu; a kad je on video gađenje na tom njenom stravično ušiljenom i zamagljenom licu, prosto je sebi dopustio da se ispuca. »Hubši« (Abisinke) psovao ih je, iz nekog razloga na svom odbačenom maternjem jeziku. Mutikaše i divljakinje - tako ih je nazvao. »Ja vas žalim«, rekao je. »Svakog jutra morate da se gledate u ogledalu u kome ćete videti mrkli mrak: ljagu, dokaz da ste najniže među niskima.« One se sjatiše oko njega - sjati se taj verski skup Zumbulki, dok je njegova Zumbulka sad bila izgubljena među njima, neprepoznatljiva, ne više individua već žena-kao-i-ostale - i počeše da ga tako stravično makljaju, da je on vrečao i meketao i trčao sve u krug, tražeći neku pukotinu da pobegne iz te opsade; sve dok nije shvatio da je strah njegovih napadačica veći od njihovog gneva, pa se onda uspravi koliko je dug, raširi ruke i đavolski vrisnu na njih, a one utekoše tražeći neki zaklon i sve se zguriše iza crkvenih klupa, dok je on sav krvav ali nepokunjen odlazio sa bojnog polja.
Snovi su na svoj način sređivali stvari; ali Čamča, nakratko budan, dok mu je srce klizilo u novu navalu skraćivanja i preskakanja otkucaja, bio je gorko svestan toga da njegov košmar nije daleko od istine; duh mu je, konačno, bio u pravu. - Bilo je to poslednje viđenje sa Zumbulkom, pomislio je i ponovo utonuo u san. - Ali pri tom oseti kako dršće u holu vlastite kuće dok se, na jednom višem planu, Džampi Džoši žestoko raspravlja sa Pamelom. Sa mojom ženom.
A kad je sanjana Pamela, kao eho one stvarne, doslovno po sto i prvi put odbila muža - ma, on nije živ, jer takve se stvari, tako često, ne - upravo je Džamšed čestiti bio taj koji mu je, stavljajući na stranu ljubav i žudnju, pomogao. Ostavljajući iza sebe uplakanu Pamelu - Nemoj slučajno da se usudiš da TO vratiš ovamo, dovikivala mu je sa najvišeg sprata - iz Saladinovog »skrovišta« - dok je Džampi, ututkavajući Čamču u svoju jaknu od jagnjeće kože i ćebe, kretao sa iznurenkom prema kafani Šaandaar, obećavajući mu s praznom nežnošću, »Sve će biti u redu. Videćeš. Sve će biti lepo«.
Kad se Saladin Čamča probudio, sećanje na te reči ispunjavalo ga je gorčinom i ljutnjom. Gde li je sad Farišta - uhvatio je sebe kako misli na njega. Ta baraba: kladim se da je njemu dobro. - Bila je to misao kojoj će se on još vraćati i to sa izuzetnim ishodima; ali, trenutno, on je morao da prži jednu drugu ribu.
Ja sam inkarnacija zla, pomislio je on. Morao je da se s tim suoči. Ma kako da se to desilo, stvar je neosporna. Ja nisam više ja, ili ne samo ja. Ja sam otelovljenje greške, onog-što-svi-mrzimo - greha.
Zašto? Zašto baš ja?
Kakvo je zlo on učinio - kakvu je to grešnu stvar on mogao, ili hteo da učini?
I zbog čega je on - tu misao nije mogao da izbegne - ovako kažnjavan? I, samim tim, od koga? (Ja sam bio mutav.)
Zar se on nije uvek držao svoje predstave o onom što je dobro, zar nije nastojao da postane ono čemu se najviše divio i posvećivao sa voljom na ivici opsednutosti - da osvoji to englestvo? Zar nije marljivo radio i sve nevolje izbegavao u svojoj borbi da postane nov? Časnost, probirljivost, umerenost, obuzdanost, postojana marljivost, samopouzdanost, porodični život: čemu je sve to doprinosilo ako ne jednom moralnom kodeksu? Da li je njegova greška to što Pamela i on ne mogu da imaju decu? Da li je genetika, u ovom slučaju, stvar njegove odgovornosti? Može li biti, u ovom izopačenom veku, da je on žrtva one tri - tri suđaje, kako je sam bio odlučio da to svoje proganjanje nazove - upravo zato što je stremio »Dobru?« - Zar da se u današnje vreme takvo stremljenje smatra za pogrešno, pa čak i za zlo? - Zatim, kako su samo surove te tri Mojre--boginje sudbe, da zloćudno podbodu taj isti svet, kojem se on tako odlučno udvarao, da ga odbaci; o, kako je tužno biti odgurnut od kapija grada koji već odavno smatraš za svoj! Koliko je to podla duhovna ograničenost, baciti ga natrag u nedra njegovog naroda, koji je njemu već tako dugo dalek i tuđ! - I tu počeše da mu naviru misli Zini Vakil, te ih je on, sa osećanjem krivice, nervozno potiskivao u sebi, ponovo.
Srce ga je žestoko ritalo iznutra, i on sede u krevetu, presamićen, boreći se za dah. Smiri se ili će zavesa pasti. Nema mesta ovakvim potresnim razmišljanjima: nema više. Disao je duboko; ponovo legao na leđa; ispraznio svest. Onaj izdajnik u njegovim grudima vratio se normalnom radu.
Dosta o tome, odlučno reče sebi Saladin Čamča. Dosta sam sebe smatrao za grešnika. Prividi obmanjuju; korice nisu najbolji vodič u knjigu. Đavo, Jarac, Šejtan? Nisam ja to.
Ne ja: neko drugi.
Ko?

*


Mišal i Anahita dođoše sa njegovim doručkom na poslužavniku i uzbuđenjem na licima. Čamča navali, poče da proždire kukuruzne pahuljice u mleku i da uzima velike gutljaje Nescafe-napitka, a za to vreme su cure, posle nekoliko trenutaka ustručavanja, čavrljale prema njemu, u jedan glas, non-stop. »Daklem, ti si ovoj velikoj gajbi namestio gadan zuj, nema da omane - svi šapuću i olajavaju.« - »Zar nisi prekonoć izveo neku transformaciju u obrnutom smislu, il’ nešto slično?« - »Ej, badžo, je 1’ ovo neki tvoj štos, ah? Reci. Mislim, da li ti je to neka šminka il’ nešto drugo pozorišno?« - »Hoću da kažem, Džampi reče da si ti neka glumčina, pa mi je samo sinula lampica u smislu - znaš«, i tu mlada Anahita presuši, jer Čamča, izbljunuvši kukuruzne pahuljice, besno zaurla: »Šminka? Pozorišno? Štos?«
»Nema ljutnje, badžo«, zabrinuto reče Mišal u ime svoje sestre. »Nas dve smo samo mislile, znaš šta ’oću da kažem, jer bilo bi grozno da nisi, al’ ti stvarno jesi, u fasu jesi, te je to, prema tome, ol-rajt«, završi ona brzo, dok je Čamča ponovo počeo da bulji u nju. - »Stvar je u tome«, Anahita nastavi, a zatim, mucajući, »hoćemo reći, daklem, da, prosto mislimo, da je to super.« - »Ona misli da si ti super«, ispravi je Mišal. »Mi mislimo da si ti, znaš« - »Sjajan«, dodade Anahita i zablesnu besnog Čamču svojim osmehom. »Čaroban. Znaš. Najsuper«.
»Celu noć nismo oka sklopile«, reče Mišal. »Sinule su nam neke ideje«.
»Pa smo konstatovale«, Anahita je drhtala od uzbuđenja s tim u vezi, »pošto si se ti pretvorio u - u to u šta si se pretvorio, - da bi, možda, pa, verovatno, u stvari, iako ti to nisi pokušao, da bi moglo, da bi ti mogao...« I starija cura završi misao mlađe: »Da bi mogao da razviješ - znaš - neke moći.«
»Mi smo tako mislile, u stvari«, dodade Anahita, slabodušno, gledajući kako se oblaci navlače na Čamčino čelo. I, povlačeći se ka vratima, dodade: »A možda i grešimo - pa, da. Grešimo - glat. Prijatan doručak.« - I Mišal, pre nego što utekoše, izvadi iz džepa svoje crveno-crne karirane jakne jednu bočicu punu neke zelene tečno-sti, spusti je na pod pokraj vrata, i ispuca sledeći baj-baj-metak: »Oh, izvini, ali mama kaže da bi mogao ovo da upotrebljavaš, to je neka tečnost za ispiranje pljuce, za tvoj dah.«

*


To što su se Mišal i Anahita divile njegovoj nakaznosti koje se on iz dubine duše gnušao, uverilo ga je da »njegov narod« stvarno srlja u onako pogrešnom pravcu kako je on dugo i podozrevao da će šašavo srljati. A činjenica da su mu njih dve na njegovo ogorčenje - kad su mu u drugo tavansko jutro donele za doručak indijska ćufta umesto paketa cerealija sa jednom srebrnastom igračkom u vidu astronauta, a on nezahvalno jauknuo: »Zar ja sad moram da jedem ovu tuđinsku hranu?« - odgovorile sa izrazima saosećanja, još je više pogoršala stvari. »Seckana govna«, složi se Mišal sa njim. »Slaba vajda, mi nemamo engleske delikates-kobasičice za doručak.« Svestan da je povredio njihovo gostoprimstvo, pokušao je da im objasni da on sebe danas smatra za... ovaj... pa, za Britanca... »A šta reći za nas?« Anahita je želela da zna. »Šta smo mi, po tvom mišljenju?«
- A Mišal mu se poveri: »Meni Bangladeš ništa ne znači, prosto ne igra za mene. Samo kao neko mesto iz kog tata i mama stalno izdrndavaju nekakve uspomene.« - A Anahita zaključno reče: »Ban-do-gla-v-deš« zadovoljno klimnuvši glavom. - »Ja to tako zovem.«
Ali one nisu Britanke, želeo je da im kaže: nisu stvarno, ni u jednom vidu koji bi njemu govorio da jesu. A ipak mu je stara izvesnost u tom pogledu danas izmicala zajedno sa njegovim starim životom... »Gde je telefon?« zahtevao je da mu kažu. »Moram da obavim neke razgovore.«
Telefon se nalazio u holu; Anahita je napala svoju »šparkasu« i pozajmila mu nekoliko novčića. Glave umotane u pozajmljeni turban, tela skrivena u pozajmljene pantalone (Džampijeve) i u Mišalinim cipelama, Čamča je birao brojeve prošlosti.
»Čamča«, reče glas Mimi Mamulijan. »Ti si mrtav.«
To se dogodilo dok je on bio odsutan: Mimi je bila pala u nesvest i izgubila zube. »Osvest je to bila«, rekla mu je, govoreći grublje nego obično zbog problema sa vilicom.
»A iz kog to razloga? Ne pitaj. Ko može da pita za razlog u današnje vreme? Koji je broj tvog telefona?« dodala je kad se začuo signal pred prekid veze. »Odmah ću te pozvati.« Ali prošlo je punih pet minuta pre nego što ga je pozvala. »Morala sam da piškim. Je 1’ ti imaš neki razlog za ovo što si živ? Zašto se more za tebe i onog drugog badžu razdvojilo a preko ostalih zatvorilo? Nemoj mi reći da si ti vredniji od ostalih. To ljudi danas ne prihvataju, pa čak ni ti, Čamčo. Dakle, šetala sam se Oksford-stritom, tražeći cipele od krokodilske kože, kad mi se to desilo: iz čista mira, usred hodanja, pala sam napred, kao klada, prizemljila se vrhom brade, a svi mi zubi poispadali na trotoar ispred dase koji je pec’o ženske. Ljudi umeju da budu i pažljivi, Čamčo. Kad sam došla k svesti, našla sam svoje zube na jednoj gomilici pored mog lica. Otvorila sam oči i ugledala te male kopilane kako bulje u mene - zar to nije bilo simpatično? Prva stvar na koju sam pomislila - hvala Bogu, tu su mi pare! Držala sam ih pozadi, pribodene, privatno, razume se, veliki štos, bolji nego oni raniji. I zato jedno vreme nisam radila. Posao pozajmljivanja glasa stoji loše, mogu ti reći, delimično zbog tvoje smrti a i zbog mojih zuba - mi, prosto, nemamo osećanje odgovornosti. Standardi su pali, Čamčo. Uključi televizor, slušaj radio, treba da čuješ samo kako su banalne one reklame za picu, pa oni oglasi za pivo s Čermenovim akcentima iz glavne podele uloga, Marsijanci jedu krompir u prahu i zvuče kao da su pali sa Meseca. Šupirali su nas iz The Alien Showa.Želim ti da se brzo oporaviš. Uzgred, to i ti meni možeš da poželiš.«
Znači, izgubio je posao, kao i ženu, dom i čvrstu vezu sa životom. »Loše mi idu ne samo zubni suglasnici«, nastavljala je Mimi. »I oni praskavci me plaše do zablesavljenosti. Stalno mislim da ću stare kosti opet rasuti po ulici. Godine, Čamčo: sve ti je to ponižavanje. Rodiš se, pa te onda makljaju, dobijaš modrice po celom telu, i konačno skikneš, pa te lopaticom smeste u urnu. Al’ nema veze, i ako ne budem više radila, umreću udobno. Je 1’ znaš da sam sad sa Bilijem Batutom? Tačno, kako bi’ i mogla s tobom, kad si ti tamo plivao. Daa, digla sam ruke od čekanja na tebe, pa sam iz kolevke ukrala jednog od tvojih zemljaka. Možeš to da primiš kao kompliment. A sad moram da kidam. Baš je bilo lepo razgovarati s jednim mrtvacem, Čamčo. Sledeći put skači u vodu iz čamca. Ćao!«
Ja sam po svojoj prirodi unutarnji, sebi okrenut čovek- tiho on reče u telefon s prekinutom vezom. Ja sam se na svoj način borio da nađem svoj put ka uvažavanju viših stvari, ka jednoj maloj meri finese. U dobre dane sam osećao da je to nadohvat moje ruke, negde u meni, negde u mom biću. Ali, to mi je izmaklo. Zapleo sam se, u stvari, u svet i njegove zbrke, i ne mogu da se opirem. Groteska me drži u ropstvu, kao što me je nekad držala svakodnevica. More me je odbacilo; zemlja me vuče dole.
Suljao se niz neku sivu strminu a crna voda mu je podlokavala srce. Zašto je to ponovno rođenje, tu drugu šansu pruženu Džibrilu Farišti i njemu samom, on, u svom slučaju, osećao kao neprestano približavanje kraja? On je bio ponovo rođen u saznanje smrti; i strah ga je hvatao od neizbežnosti promene, od nikad-istih-stvari i bespuća-za-povratak. Kad izgubite prošlost, vi stojite goli pred prezrivim Azrijelom, anđelom smrti. Izdrži ako možeš, rekao je sebi. Drži se jučerašnjica. Ostavljaj tragove svojih noktiju na sivoj strmini, dok se suljaš.
Bili Batuta: to bezvredno govance. Pakistanski plejboj, pretvorio je jednu beznačajnu turističku agenciju - Batutine ture - u flotu supertankera. U suštini, varalica, čuven po svojim romansama sa glavnim glumicama hindi-ekrana, i, kako se pričalo, po svojoj sklonosti prema belim ženama sa ogromnim grudima i bogatom stražnjicom, sa kojima je »loše postupao«, eufemistički rečeno, i koje je »lepo nagrađivao«. Šta je Mimi tražila kod rđavog Bilija - da li njegove seksualne instrumente i njegov auto »maserati biturbo«? Za momke kao što je Batuta, bele žene-nema-veze da li debele ili Jevrejke, glavno nek’ su bele - bile su samo za tucanje i odbacivanje. Ono što neko mrzi kod belih - ljubav prema mrkom šećeru - mora da mrzi i ono što ispada obratno, kod crnih. Bigoterija nije samo funkcija moći.
Sutradan uveče, Mimi je telefonirala iz Njujorka. Anahita ga je pozvala da dode do telefona svojim najboljim prokleti-Jenki-tonom, i on se uvuče u svoju maskaradu. Kad je stigao u hol, Mimi je već bila prekinula vezu, ali ga je ponovo pozvala. »Niko nije lud da plaća za čekanje na prekookeanskoj vezi.« - »Mimi«, reče on sa svojim patentiranim očajanjem u glasu, »nisi mi rekla da ćeš da otputuješ.« - »A ti meni nisi dao ni svoju prokletu adresu«, odgovorila mu je. »Znači, oboje imamo svoje tajne.« On je želeo da joj kaže, Vrati se kući, Mimi, jer on će te šutnuti. »Predstavila sam ga svojoj familiji«, reče ona preterano šaljivo. »Možeš da zamisliš. Jaser Arafat se upoznaje sa Beginovima. Nema veze. Svi ćemo živeti.« On je hteo da kaže, Mimi, ti si sve što ja imam. Ali je uspeo samo da je otpiša. »Hteo sam da te upozorim u vezi sa Bilijem«, bilo je sve što je rekao.
U njenom glasu - led. »Čuj me, Čamčo. Jednom ćemo ti i ja razgovarati o tome, jer ti iza sveg tog sranja možda malo i mariš za mene. Zato shvati, molim te, da sam ja inteligentna žena. Ja sam pročitala Finnegan’s Wake i upućena sam u post-modernističku kritiku Zapada, što će reći da mi ovde imamo jedno društvo sposobno samo za pravljenje pastiša: jedan spljošten svet. Kad ja (na televiziji) izigravam glas boce sa penom za kupanje, ja svesno ulazim u taj Pljoslend, shvatajući šta radim i zašto to radim. Naime, ja zarađujem lovu. A kao inteligentna žena, sposobna da za petnaest minuta zabave izvodi besne gliste stoicizma i, duže, štosove iz japanskih filmova, ja ti kažem, Čamčo, da sam savršeno svesna reputacije momka Bilija. Nemoj ti mene da učiš šta je iskorišćavanje. Mi smo znali za iskorišćavanje još kad ste vi - u množini - trčali okolo u haljecima od štavljene kože. Pokušaj da se uživiš u jevrejsku sortu, da budeš žensko a ponekad i ružno žensko. Molićeš Boga da te pretvori u crnca - da prostiš - u mrku rasu.«
»Znači, ti priznaješ da te on iskorišćava«, ubaci Čamča, ali ga zbrisa njena bujica reči. »Kakve to ima jebene veze s vezom?« zapeva ona drhtavim glasom ptičice iz jedne reklame za pitice. »Bili je smešan momak, pravi švindlerski glumac - naturščik, jedan od onih velikih. A i ko zna koliko će ovo dugo trajati. Pomenuću ti neke pojmove na kojima ja ne insistiram: rodoljublje, Bog i ljubav. Apsolutno nepotrebne stvari na putovanju preko okeana. Meni se Bili svida zato što on dobro zna scenario.«
»Mimi«, reče joj on, »meni se nešto desilo«, ali ona je i dalje prigovarala, pa joj je to promaklo. Spustio je slušalicu, ne davši joj svoju adresu.
Nekoliko nedelja kasnije, ponovo ga je pozvala, ali dotle su već bila uspostavljena pravila o kojima se nije govorilo; ona ga nije pitala, a on joj nije rekao gde se nalazi, i oboma je bilo jasno da je jedan period njihovog života završen, da su se razdvojili i da je došlo vreme za mahanje u smislu zbogom. On je i dalje slušao priču o Mimi i Biliju: o njegovim planovima da pravi hindi-filmove u Engleskoj i Americi, s tim da uvozi vrhunske zvezde kao što su Vinod Khanna i Sridevi, da skakuću ispred Gradske kuće u Bradfordu i Gold’n Gejt mosta u San Fransisku - »to ti je jedna vrsta izvrdavanja poreza, očigledno«, otpevuši Mimi veselo. U stvari, za Bilija je počelo da biva vruće; Čamča beše video njegovo ime u novinama i uz ime termine prevaranti i utaja poreza - Ali opsenar je uvek opsenar, reče Mimi. »I tako mi on kaže, Je 1’ bi ti volela da imaš vizonsku bundu? A ja kažem, Nemoj, Bili, da mi kupuješ stvari, a on meni, Ko govori o kupovanju? Imaćeš vizonsku bundu. To je biznis.« Ponovo su bili u Njujorku i Bili je unajmio jednu dugačku »mercedes«-limuzinu »i jednog dugačkog šofera«. Kad su ušli u krznarsku radnju, izgledali su kao šeik od nafte i njegova kurva. Mimi je probala bunde sa petocifrenom cenom, čekajući šta će Bili da kaže. Najzad on reče, Je 1’ ti se sviđa ova? Divna je, Bili, i šapnula mu je, košta četrdeset hiljadadolara, ali on je već ljubazno ćaskao sa gazdinom pomoćnicom: bio je petak, po podne, sve banke zatvorene - da li bi mogao da plati čekom. »Ali oni sad već znaju da je on šeik-naftaš, pa mu kažu da može; odlazimo sa bundom i on me uvodi u drugu krznarsku radnju iza ćoška, pokaže na bundu i kaže, Ovu sam bundu malopre kupio za četrdeset hiljada dolara, tu je i račun - daću vam je za trideset hiljada, treba mi gotovina, keš-lova za dugačak vikend pred nama. - Mimi i Bili su zamoljeni da malo pričekaju, dok druga radnja poziva telefonom prvu, gde sva alarmna zvona zazvone u poslovođinoj glavi, i pet minuta kasnije stiže policija, hapsi Bilija zbog izdavanja čeka bez pokrića, te on i Mimi provedu vikend u zatvoru. U ponedeljak ujutru banke se otvaraju i ispostavlja se da Bili ima na svom računu tačno četrdeset dve hiljade i sto sedamnaest dolara, što znači da mu je ček sve vreme bio valjan i ispravan. Sad Bili obavesti krznara o svojoj nameri da ga tuži i da će tražiti odštetu od dva miliona dolara za uvredu časti; taj sudski predmet se otvori i odmah zatvori, jer se u roku od četrdeset i osam sati oni nagode, izvan suda, za 250.000 dolara, isplata na licu mesta. »Zar ga ti ne voliš?« upita Mimi Čamču. »Momak je genije. Mislim, ovo mu je bilo superelegantno.«
Ja sam čovek - shvatao je Čamča - koji ne zna scenario, čovek koji živi u jednom amoralnom, vitalnom, lopovskom svetu. Mišal i Anahita Sufijan, koje su se prema njemu i dalje neobjašnjivo ophodile kao prema nekoj vrsti njihovog drugara, uprkos svim njegovim nastojanjima da ih od toga odvrati, bile su stvorenja koja su se divila kreaturama kao što su oni »mesečari« - i sumnjive ženske i irski teroristi i lopovi u samouslugama i sitne secikese: uopšte, švindleri. I on se ispravi: nisu se one divile njima, nije to. Ni jedna od njih dve ne bi ni čiodu ukrala. Ali one su u takvim osobama videle predstavnike gestalta, onog kako-je-to-bilo. On im je, eksperimentalno, ispričao priču o Biliju Batuti. Oči su im sijale, i na kraju su zapljeskale rukama i oduševljeno se kikotale: nekažnjeno nevaljalstvo im je izazivalo smeh. Tako je Čamča shvatio da su ljudi nekada morali da pljeskaju i da se cerekaju na dela onih ranijih outlaw-ova -lica van zakona, Dika Terpina, Neda Kelija, Fulane Devi i, svakako, onog drugog Bilija: Vilijema Bonija, takođe Klinca.
»Krimi-idoli mladog ološa«, Mišal mu je pročitala misli a zatim, smejući se na njegovo neodobravanje, to prevela na ovaj jezik naslova žute štampe, dok je svoje dugačko i - Čamča shvati - stravično lepo telo, dovodila u slično prenaglašenu pozu »pin-ap«-gerle. Bestidno napućenih usana i savršeno svesna da ga je uskomešala, ona ljupko dodade: »Pusi-cuki, cuki-pusi?«
Njena mlada sestra, da ne bi bila nadmašena, pokuša da kopira Mišalinu pozu, ali sa manje delotvornim rezultatom. Napuštajući taj pokušaj sa nešto mrzovolje, ona natmureno reče. »Nezgoda je u tome što mi imamo dobre izglede. Porodični biznis, nemamo braću, a Bogica nam je ujak. Ovde pada dobra lova, zar ne? I šta onda.« Kuća Saandaar sa sobama za izdavanje bila je kategorisana kao »nastamba sa krevetom i doručkom«, vrsta smeštaja kojoj su gradski opštinari bili sve naklonjeniji zbog stambene krize u gradu, gde su porodice i od pet članova stanovale u jednoj sobi; žmurili su na loše zdravstvene i bezbednosne uslove i tražile od centralne vlade sredstva za »privremeno smeštanje« gradana. »Deset funtaća za noć, po personi«, obavesti Anahita Čamču na njegovom tavanu. »Trista pedeset komada po sobi nedeljno, i to sve češće. Šest izdatih gajbica, pa ti sad vidi tamo. A sad kaliramo za trista funtaća mesečno na ovo gratis-tavanče, pa se nadam da je sad tebi zbog toga jako neprijatno.« Za tu sumu, trže se Čamča, može se zakupiti pristojan stan za prosečnu porodicu, u privatnom sektoru. Ali to ne bi bilo klasifikovano kao privremeni smeštaj; tu nema fondova centralne vlade za takva rešenja. Čemu bi se takođe suprotstavili lokalni političari angažovani u borbi za »kresanje«. La lutte continue (borba se nastavlja); u međuvremenu, gospa-Hind i njene ćerke gomilale su lovu, nesvetovni Sufijan je išao u hadžiluk, u Meku, i vratio se kući da rastura prostu muđrost, ljubaznost i osmehe. A iza šestoro vrata koja bi se odškrinula kad god bi Čamča nekom telefonirao ili išao u nužnik, bilo je možda trideset privremenih ljudskih bića sa malo nade da će biti proglašena za stalna.
Stvarni svet.
»Ipak ne moraš da izgledaš baš ovako tupo i svetački«, skrenu mu pažnju Mišal Sufijan. »Pogledaj samo dokle su te doveli svi ti tvoji ispravni građani.«

*

»Tvoj univerzum se smanjuje.« Poslovnom čoveku, Halu Valansu, kreatoru serije TheAliens Show i jedinom vlasniku svih rekvizita i ostalog, trebalo je tačno sedamnaest sekundi da bi Čamči čestitao što je živ, pre nego što je počeo da mu objašnjava zašto ta činjenica nije sprečila organizatore serije da se zahvale za njegove usluge i da se oproste od njega. Valans je bio počeo svoju karijeru kao reklamni agent i nikad nije mogao da se osvesti od tog udarca. Ali Čamča je ipak uspevao da ostane na svojim nogama. Tokom svih tih godina provedenih u biznisu pozajmljivanja glasa u reklamne svrhe, naučite ponešto i od tog lošeg jezika. U načinu govora ljudi iz marketinga, univerzum je totalno potencijalno tržište (market) za neki proizvod ili za neke usluge: univerzum čokolade, univerzum mršavljenja. Dentalni univerzum obuhvata sve one koji imaju svoje zube; ostali spadaju u kosmos veštačkih zubala. »Ja ti govorim«, dahtao je Valans u telefon svojim najboljim Duboko-Grlenim glasom, »o etničkom univerzumu«.
Opet moj narod: Čamča, u svojoj maskaradi - u turbanui šljampavoj odeći - visio je sad na telefonu u jednom hodniku, dok su oči privremenih žena i dece svetlucale kroz jedva otvorena vrata njihovih soba; i pitao se šta su mu to njegovi ljudi sad uradili. »No kapiš«, reče on, sećajući se da Valans voli italijanski - u američkom argou - a ovaj je, uostalom, bio i autor onog slogana »brze« hrane Getta pizza da action. Ali ovom prilikom Valans se nije šegačio. »Gleđaoci nadziru šou«, dahtao je »a ti etnici ne giedaju etničke stvari. Ne žele ih, prosto, Čamča. Oni traže onu jebenu Dinastiju, kao i svi ostali. Tvoj profil je pogrešan, ako me shvataš: kad se ti pojavljuješ na ekranu - mislim na naš šou - to je prosto jedna i suviše prokleto rasna pojava. The Aliens Show je jedna mnogo krupna ideja da bi se povukla zbog te rasne dimenzije. A tebi ne moram da pričam o mogućnostima prodaje i tome slično«.
Čamča je video sebe u malom naprslom ogledalu iznad telefonske kutije. Ličio je sebi na napuštenog duha koji traži čarobnu lampu da bi se vratio u nju. »To je jedno gledište«, odgovorio je Valansu, znajući da je svako raspravljanje s njim beskorisno. Jer on je bio jedan od pionira u tom poslu i za svoj moto je uzeo savet koji je ona Duboko-Grlasta dala Bobu Vudvortu: Idi za lovom. On je tu frazu dao da mu se složi i odštampa krupnim »sanserif«-slogom i okačio je u svojoj kancelariji iznad jednog fotosa iz filma Svi Predsednikovi ljudi: Hal Holbruk (još jedan Hal!) na parkingu, stoji u senci. Idi za lovom: to je objašnjavalo - kako je on voleo da kaže - njegovih pet žena; sve su bile nezavisne i bogate, i od svake je izvukao dobru lovu prilikom brakorazvodnog parničenja. Trenutno je bio oženjen jednim propalim ženskim detetom sa trećinom njegovih godina, kestenjastom kosom do struka i avetinjskim izgledom koji bi je, četvrt veka ranije, činio velikom lepoticom. »Ova nije nikakva ,klikerašica’; prihvatila me je zbog svega onoga što imam, a kad to bude uzela, ona će da kidne«, jednom je to Valans rekao Čamči, u srećnije dane. »Ama, do đavola. I ja sam ljudsko biće. Ovog puta je to -  ljubav.« Ali je, ipak, više - kidnapovanje dece iz kolevke. Ne možeš to izbeći u ova vremena. Čamča, pored telefona, nije mogao da se seti imena tog ženskog deteta. »Ti znaš moj moto«, govorio mu je Valans. »Da«, reče Čamča, neutralno. »To je pravi put za proizvod.« A taj proizvod si li, barabo.
U vreme kad se on upoznao sa Halom Valansom (pre koliko godina? Pre pet, možda i šest), za ručkom u White Toweru, taj čovek je već bio monstrum: čisti, samokreirani imidž, jedan niz atributa debelo zalepljenih na njegovo telo koje se - po Halovim sopstvenim rečima - »treniralo da bude Orson Vels«. Pušio je apsurdne cigare, karikature dgara, ali nipošto one kubanske, zbog njegovog beskompromisno kapitalističkog stava. Posedovao je jedan prsluk u vidu engleske zastave a samu zastavu je stalno držao, razvijorenu, iznad svoje agencije kao i iznad ulaza svoje kuće u Hajgejtu; imao je običaj da se oblači kao Moris Ševalije i da pred svojim zapanjenim klijentima, na glavnim prezentacijama, peva sa žirado-šeširom na glavi i štapom sa srebrnom drškom u ruci; tvrdio je da poseduje prvi Loire chateau (zamak u dolini reke Loare) opremljen telex- i fax-mašinama; i da se često »intimno« viđa i druži sa Predsednicom vlade koju je odmilja zvao »Mrs Torture« (Gđa Torčer). Oličenje filistarskog trijumfalizma, srednjeatlantskog akcenta, Hal je bio jedna od slavnih ličnosti stoleča, kreativna polovina gradske najžestokije reklamne agencije Valans & Lang. I on je, kao Bili Batuta, voleo velika kola sa velikim šoferom. Pričalo se da je jednom - dok ga je šofer velikom brzinom vozio Korniš-lejnom na njegovom švalerskom putu da uspali i opali jednu izuzetno blistavu manekenku, Finkinju, 180 cm visoku - došlo do saobraćajne nezgode: niko nije bio povređen, ali kad se onaj drugi vozač sav besan pojavio iz svog razlupanog auta, videlo se da je on čak veći od Halovog šofera. Kad se taj kolos stuštio na ovoga, Hal je pritiskom na dugme spustio svoj prozor i, uz sladak osmeh, rekao napadaču: »Ja vam ozbiljno savetujem da se okrenete i brzo odete odavde; jer, gospodine, ako vi to ne učinite u roku od sledećih petnaest sekundi, ja ću vas dati ubiti.« Ostali reklamni geniji bili su čuveni po svojim sledećim delima: Meri Vels po svojim ružičastim Braniff-avionima, Dejvid Ogilvi po svojoj crnoj piratskoj krpici preko jednog oka, a Džeri della Femina po paroli »ovo vam je od onih divnih badža koji su vam priredili Perl Harbur«. A Valans, čija se agencija bavila jeftinom i vedrom vulgarnošću, šundom i kičerajima, bio je u biznisu poznat po tom (verovatno sumnjivom) iskazu »Ja ću vas dati ubiti«, po tom obliku fraze koji je dokazivao, onim znalcima, da je badža pravi genije. Čamča je dugo sumnjao da je on klot izmislio tu priču, sa savršeno ubedljivim komponentama - strašna ženska s pogonom na sva četiri »točka«, skupa kola, Valans u ulozi Blofelda, bez agenta 007 na sceni - i sebe stavio u centar »zbivanja«, znajući da će to biti dobro za njegov biznis.
Hal je na taj ručak bio pozvao Čamču da mu se zahvali za ulogu u stravično uspešnoj hit-kampanji za Slimbix dijetalnu hranu. Saladin je bio glas jednog štoserskog »bljuzga« - razbijene viskozne kapi na podu - u crtaću:
Haj! Ja sam Kal, ja sam vam jedna tužna kalorija. I na tom ručku - četiri vrste jela i mnogo šampanjca kao nagrada za ubedivanje ljudi da treba da glađuju. Kako ćejadna kalorija u prašini il’ blatu da zaradi svoju platu? Jer ja sam zbog Slimbixa za mršavljenje sad nezaposlena.Čamča tad nije znao šta može da očekuje od Valansa. Ono što je od njega dobio, bilo je, barem, bez ukrasa. »Dobro si obavio posao«, čestitao mu je Hal, »iako si osoba obojenog uverenja.« Pa je nastavio, ne skidajući pogled s Čamčinog lica: »Da ti kažem neke činjenice. U toku poslednja tri meseca, ponovo smo slikali plakat-reklamu kikiriki-butera, jer su istraživanja na tržištu pokazala da je bolje da se u pozadini slike ne nalazi crnče. Onda smo ponovo snimili na traku pesmicu o izvesnom građevinskom preduzeću, jer se direktoru učinilo da pevač zvuči crnački, iako je taj bio beo kao salveta, pa čak i uprkos tome što smo godinu dana ranije za istu pesmicu bili angažovali jednog crnog momka koji, srećom po njega, nije patio od preterane crnačke duševnosti. Jedna od glavnih vazduhoplovnih kompanija nas je obavestila da se ne smemo koristiti crncima u njihovim reklamama, iako su crnci u stvari bili nameštenici te kompanije. Jedan crni glumac mi dođe na audiciju, a na reveru mu ,bedž’ o rasnoj jednakosti - crna ruka koja se rukuje sa belom. Ja sam mu ovo rekao: Nemoj, drugar, da misliš da ćeš kod mene imati poseban tretman. Shvataš? Shvataš šta li govorim?« To je jedna prokleta audicija, shvatio je Saladin. »Ali ja se nikad nisam osećao kao pripadnik neke rase«, odgovorio mu je. I možda je Čamča baš zato, kad je Hal Valans osnovao svoju producentsku grupu, bio na njegovom »A-spisku«; i možda je baš zato kasnije krenuo u ulogu Maksima Aliena.
Kad je serija o vanzemaljcima - The Alien Show - počela da traži podršku od crnih radikala, oni su Čamči dali nadimak. Zbog svog obrazovanja u privatnoj školi i bliskosti sa omrznutim Valansom, postao je poznat kao »Čiča-Toma mrke boje«.
U Čamčinom odsustvu, na taj šou je očigledno bio povećan politički pritisak, orkestriran od strane izvesnog doktora Uhurdu Simbe. »Kakvog to doktora, ja se pitam«, reče Valans dubokogrleno u telefon. »Naši - ah - istraživači još nisu došli sa nekim nalazima.« Masa štrajkača s transparentima i jednom neprijatnom parolom, Pravo na odgovor. »Taj badža je građen kao neki jebeni tenk.« Čamča je zamislio njih dvojicu, Valansa i Simbu, kao antiteze. Činilo se da su protesti bili uspešni: Valans je »depolitizirao« šou time što je otpustio Čamču i umesto njega ubacio jednog plavog tevtonskog rmpaliju, sa grudnim đinđuvama i krstom i perikom, u protetički make-up i kompjuterizovane slike, pa je ispao »pola bata - pola vata«- jedna sintetička verzija Ratgera Hauera iz Blade Runnera, sa hipi rečnikom. I Jevreji su bili izbačeni: umesto Mimi, novi šou će imati jednu raskošnu čivutsku lutku. »Poslao sam pisamce doktoru Simbi sa savetom: sad pljuni pa to zalepi za svoju titulu doktora filozofije. Nije stigao nikakav odgovor. On će morati još mnogo više da se guzi i upinje ako hoće da vlada ovom zemljicom.« »Ja volim ovu jebenu zemlju«, objavi Hal Valans. »I zato ću da je prodajem celom prokletom svetu - Japanu, Americi, jebenoj Argentini. I dupe ću njeno da prodajem. To je ono što sam ja prodavao celog svog jebenog veka: jebenu naciju. Njenu zastavu.« On nije čuo šta je govorio. Kad je došao na tu temu, bio je sav pomodreo i često je plakao. Upravo je to radio u White Toweru, prilikom njihovog prvog susreta, dok se do grla kljukao grčkim jelima. Čamča se sad setio i datuma: neposredno posle Foklandskog rata. Ljudi su tada bili skloni zaklinjanju na vernost otadžbini, pa su pevušili državnu himnu u autobusima. I tako, kad je Valans, iznad velike boce konjaka, počeo sa - »Reći ću ti zašto ja volim ovu zemlju« - Čamča, i sam pristalica Foklandskog rata, pomislio je da zna šta će ovaj sad da mu kaže. Ali Valans je počeo da mu opisuje istraživački program jedne britanske aerosvemirske kompanije, njegovog klijenta, koja je upravo bila revolucionisala konstruisanje sistema za upravljanje svemirskim raketama posle proučavanja obrasca letenja obične kućne muve. »Korekcije prilikom sletanja«, šapnuo je teatralno, »tradicionalno se vrše na liniji leta: prilagodiš ugao malčice, naniže za dlaku, levo ili desno još malčice. Naučnici koji proučavaju usporeni film o letu skromne muve, medutim, otkrili su da te male gadure uvek, ali uvek, vrše korekcije pod pravim uglom.« On je to demonstrirao jednom ispruženom rukom, sastavljenim prstima šake i ravnim dlanom. »Bzzt! Bzzt!« sekući vazduh pod pravim uglom. Ti skotovi u stvari lete vertikalno naviše i naniže ili pobočno. Mnogo akuratnije. Mnogo ekonomičnije, u smislu potrošnje goriva. I sad probaš da to radiš s avionom koji zavisi od strujanja vazduha od ,nosa’ do ,repa’, i šta se događa? Tupljenje, čabar, avion se ukoči, ide u rikverc, i pada s neba na teritoriju tvojih jebenih saveznika. Loša karma. Kapiraš. Shvataš o čemu ja govorim. I zato te naučne badže izmozgaju mašinu sa strujanjem vazduha u tri pravca: od nosa do repa, plus od ,leđa’ do ,stomaka’, plus od boka do boka. I - pun pogodak: raketla koja leti kao prokleta muva i može da strefi novčić od pedeset penija koji se na Zemlji kreće brzinom od sto milja na sat na razdaljini od tri milje. E, to je ono što ja volim u ovoj zemlji: njen genije. Najveći izumitelji na svetu. To je divno: jesam li u pravu ili jesam li u pravu?« Bio je stravično ozbiljan. Čamča mu je odgovorio: »U pravu si.« - »Ti si prokleto u pravu da sam ja u pravu«, potvrdio je on.
Poslednji put su se videli pred sam Čamčin let za Bombaj: nedeljni ručak u Halovoj palati s razvijorenom zastavom, u Hajgejtu. Na zidovima lamperije od ružinog drveta, terasa sa velikim kamenim vazama, pogled na pošumljen breg. Valans se žalio zbog novog projekta koji će da ukenja scenografiju. Ručak je bio, što se moglo i pretpostaviti, sa muški šovinističkim jelovnikom: rostbif, crni jorkširski puding, choux de Bruxelles. Bebica, mala nitnfa od žene, nije bila sa njima, već je jela dimljeno meso- ljutu pastrmu uvaljanu u raž, dok je igrala bilijar u susednoj sobi. Sluge, grom-burgundac, još konjaka, cigare. Raj samoukog čoveka, mislio je Čamča i poznade zavist u mislima svojim.
Posle ručka - iznenađenje. Valans ga je odveo u sobu u kojoj su stajala dva klavikorda velike finoće izrade i lakoće. »Ja ih pravim«, otkrio mu je domaćin. »Da se relaksiram. Bebica me tera da joj napravim i jednu jebenu gitaru.« Talenat Hala Valansa za pravljenje »kabinet-štihova« bio je neosporan, ali, nekako, u neskladu sa ostatkom njegove ličnosti. »Moj otac se bavio tim poslom«, priznao je pod Čamčinim ispitivanjem, pa je Saladin shvatio da je imao tu privilegiju da zaviri u jedini preostali deo Valansovog prvobitnog ja, onog Harolda - Hala - izvedenog iz svog porekla i krvi a ne iz njegovog sopstvenog mahnitog mozga.
Kad su izišli iz tajne kamere s klavikordima, odjednom se ponovo pojavi poznati Hal Valans. Naslonjen na balustradu svoje terase, on se poverio Čamči: »Ono što čoveka tako zapanjuje kod nje, jeste obim stvari koje ona pokušava da uradi.« Ona? Bebica? Čamča je bio zbunjen. »Govorim ti o znaš kome«, objasnio mu je Valans, da mu pomogne. »O Torture. O Megi Kučki«. Oh! »Ona je radikalna, to je jasno. Ono što ona hoće - ono što ona u stvari misli da- jebi-ga - može postići - bukvalno je to da izmisli čitavu jednu prokletu novu srednju klasu u ovoj zemlji. Da se otarasi onih starih namćorastih i nesposobnih kenjatora iz jebenog Sarija i Hempšira, i da uvede te nove. Ljude bez porekla, bez istorije. Ljude koji to stvarno žele i koji znaju da će sa njom moći da to i krvavo uspešno dobiju. Niko pre nje nije nikad ni pokušao da čitavu jednu jebenu klasu zameni drugom, a zapanjujuća je stvar to što bi ona u tome mogla i da uspe, ukoliko je oni ne pređu. Mislim, ona stara klasa. Oni mrtvaci. Ti shvataš šta ti ja govorim?« - »Pa, mislim da shvatam«, slagao ga je Čamča. »A tu se ne radi samo o biznismenima«, rekao je Valans baljezgavo. »Radi se i o intelektualcima. Napolje svi pederi! Ufuravajte se vi gladni momci sa lošim obrazovanjem! Novi profesori, novi slikari - cela bulumenta. To ti je jedna krvava revolucija. Nove stvari dolaze u ovu zemlju koja je nabijena jebenim starim leševima. Tu će imati šta da se vidi. A već se i sad vidi.«
Bebica dotumara na terasu do njih dvojice da ih vidi; izgledala je kao da joj je strašno dosadno. »Vreme ti je da ideš, Čamčo«, naredio mu je njen muž. »Mi nedeljom po podne prilegnemo i gledamo pornografiju na videu. To ti je čitav jedan nov svet, Saladine. Svak mora da mu se ponekad pridruži.«
Nema kompromisa. Ili si sa njima ili si mrtav. Ali to nije bio Čamčin način; ni njegov, a ni način one Engleske koju je on obožavao i došao da osvoji. Trebalo je da shvati tada i tamo: njemu je davano, njemu je već bilo dato - pošteno upozorenje.
A sad preko telefona, coup de grace.[16] »Nemaš ljutiš«, Valans mu promrmlja u uho. »Vidimo se, ah? O-kej, važi.«
»Hal«, naterao je Čamča sebe da mu prigovori, »ja imam ugovor.«
Kao jarac pred klanje. Glas u njegovom uhu bio je sad iskreno veseo. »Ne budi lud«, reče mu. »Razume se da ga nemaš. Pročitaj i ono što u njemu piše sitnim slovima. Uzmi advokata da on pročita sitna slova. Izvedi me pred sud. Uradi ono što moraš. To meni ništa ne smeta. Zar ne kapiraš? Ti pripadaš prošlosti.«
Signal: tut-tut.

*


Pošto ga je napustila jedna tuđinska i ostavila na pustom ostrvu druga Engleska, g. Saladin Čamča u svojoj velikoj pogruženosti dobi vesti o jednom svom starom drugaru koji je očigledno bolje prolazio u životu. Vrisak njegove gazdarice - »Tini benche achen« - upozori ga da se nešto dešava. Hind se talasala po hodnicima Šaandaara K(revet) i D(oručak) mašući, pokazalo se, poslednjim brojem uvoznog indijskog magazina Cine-Blitz posvećenog filmskim ljubimcima. Otvarala su se vrata; privremena bića su proturala glave napolje, sa zbunjenim i uplašenim licima. Mišal Sufijan se pojavi iz svoje sobe, sa nekoliko metara golotinje između gaćica joj ispod pupka i prslučeta na »bacačima«. Iz svoje advokatske kancelarije koja mu se nalazila preko puta, u hodniku, iziđe Hanif Džonson neprikladno obučen, u strogom odelu s prslukom; tresnu ga golotinja i on pokri svoje lice šakama. »O Gospode, budi milostiv«, molio je. Mišal nije obraćala pažnju na njega, već je viknula za svojom majkom: »Šta je? Ko je to živ?«
»Ne znam otkud ti ta bestidnost«, doviknu joj gospa-Hind kroz hodnik, »pokrij tu svoju golotinju!«
»Odjebi se«, promrmlja Mišal niz bradu, bacajući buntovne poglede na Hanifa Džonsona. »A šta da se kažeo onim njenim krofnama od sala što joj kipe iz sarija na sve strane, volela bih da znam.« Na drugom kraju hodnika, gospa-Hind se mogla videti u škiljavoj svetlosti kako mlatara Cine-Blitzom na stanare, ponavljajući (gornju) frazu- on je živ - sa svim žarom onih Grka koji su posle nestanka političara Lambrakisa, prekrili zemlju krečom-ispisanim Z. Zi: on je živ.
»Ko?« ponovo je oštro upitala Mišal.
»Džibril«, začu se piska privremene dece. »Farishta benche achen.« Nestajući niz stepenice, gospa-Hind nije videla kad joj se starija kćerka vratila u svoju sobu - ostavljajući vrata odškrinuta; a za njom je krenuo, kad se uverio da je situacija čista, poznati advokat Hanif Džonson, u odelu i cipelama, advokat koji je ovde držao kancelariju da bi bio u dodiru sa narodom, koji je takođe u centru grada imao dobru klijentelu i praksu, koji je imao dobre veze sa lokalnim članovima Laburističke stranke i koga je njihov sadašnji poslanik u Parlamentu optuživao da kuje plan da mu zauzme mesto, na sledećim izborima.
Kad li je imao biti osamnaesti rođendan Mišal Sufijan? -Tek nekoliko nedelja kasnije. A gde li je bila njena sestra, njena »cimerka«, drugarica, senka, njen eho i njena suprotnost? Ona je bila: van kuće.
Ali da nastavimo:
U toj vesti iz Cine Blitza izneseno je da se jedna nova, londonska grupa filmskih producenata, na čelu sa velikim »maherom« i moćnikom - »tajkunom« Bilijem Batutom, mladim lovanom, čije je zanimanje za kinematografiju dobro poznato, udružila sa cenjenim, nezavisnim indijskim producentom g. S.S. Sisodijom radi proizvodnje jednog »kambek«-filma u čast povratka na ekran legendarnog
Džibrila, sada ekskluzivno otkrivenog u životu pošto je po drugi put izbegao kandže smrti. »Tačno je da sam bio ,bukiran’ za taj avion pod imenom Nađmudin«, izjavio je filmski star. »Znam da su taj moj incognito policijska njuškala identifikovala kao moje pravo ime, i da je to tamo kod kuće izazvalo veliki bol, te se zato iskreno izvinjavam svojim obožavaocima. Znate, istina je u tome da sam ja, milošću Božjom, nekako propustio taj let, ali kako sam u svakom slučaju želeo da se jednom nađem na zemlji - izvinite, nisam imao nameru da se šalim sa onom nesrećom - dopustio sam da priča o mom odlasku na onaj svet ostane bez demantija, pa sam seo u drugi, kasniji avion. Kakvasreća: stvarno, morabiti da me je čuvao neki anđeo.« Ali posle izvesnog vremena provedenog u razmišljanju, on je zaključio da je s njegove strane bilo pogrešno da svoju publiku lišava, na tako nefer i grub način, istine o sebi i svog prisustva na ekranu. »I zato sam s punim angažovanjem i radošću prihvatio ovaj projekt.« Taj film je imao da bude - šta drugo nego - teološki, ali jedne nove vrste; postavljen u ambijent jednog izmišljenog, basnoslovnog grada od peska, a priča će se odnositi na susret jednog proroka sa jednim arhanđelom; pa i na iskušenje proroka, kao i na njegov izbor puta duhovne čistote a ne nekog niskog kompromisa. »To je film«, producent Sisodija je obavestio Cine Blitz, »o tome kako novina ulazi u svet.«
- Ali, da to neće, možda, izgledati bogohulno, kao neki zločin nad... - »Svakako da neće«, odlučno je odgovorio Bili Batuta. »Priča je priča, a činjenice su činjenice. Naš cilj nije da stvaramo zbrku, kao u onom filmu Poruka u kojem, kad god se Muhamed (neka je mir imenu njegovom!) čuje kako govori, vidite samo glavu njegove kamile, koja nešto žvaće. To - izvinite što upozoravam - nije imalo odgovarajući nivo. Mi pravimo film visoke estetike, visokog kvaliteta. Priču sa moralnom porukom: kao što su one - kako se to zvaše? - basne.«
»Kao neki san«, rekao je g. Sisodija.
Kad su tu vest Čamči, na njegovom tavanu, donele Anahita i Mišal Sufijan, on je tako zloćudno pobesneo dato njih dve nikad ranije nisu videle, tako je stravično pomahnitao da mu se glas podigao u visinu samocepanja, kao da mu je grlo gajilo noževe koji su mu krike sekli u froncle; od njegovog kužnog daha njih dve samo što nisu eksplodirale i izletele iz sobe; podignutih ruku visoko i razigranih jarečih nogu, on je najzad ličio na pravog đavola, čija je slika i prilika i bio postao. »Lažovčino!« vrištao je na odsutnog Džibrila. »Izdajico, dezerteru, đubre! Propustio si taj avion, je l’ da? - Pa, čija je to, onda, glava bila u mom krilu, pod mojim rođenim rukama...? - I koga sam ja to, onda, milovao po kosi, ko mi je pričao o svojim košmarima, i konačno počeo da pada s neba, pevajući?«
»De, de«, molila ga je preplašena Mišal. »O’ladi malo. Začas možeš da navučeš mamu na vrat«.
Saladin se smiri i ponovo postade patetično pokunjeni jarac koji nikog nije ugrožavao. »To nije istina«, jadikovao je. »Ono što se desilo, desilo nam se obojici.«
»Dabome«, hrabrila ga je Anahita. »A i niko ne veruje tim filmskim magazinima. Svašta pišu.«
Sestre se izvukoše iz sobe, zadržavajući dah i prepuštajući Čamču njegovom jadu, ali i propustivši da zapaze nešto veoma vredno pažnje. No njih ne smemo za to kriviti; groteskni prizor koji je Čamča maločas priredio, odvratio bi od toga i najoštrije oko. A, pošteno govoreći, tu promenu ni sam Saladin nije zapazio.
Šta se dogodilo? Ovo: tokom Čamčine kratke ali žestoke provale besa zbog Džibrila, rogovi na njegovoj glavi (koji su,i to da kažemo, bili porasli nekoliko centimetara dok se on izležavao na tavanu Šaandaara sa K. i D.), sada su se nesumnjivo i očigledno, za dva-tri centimetra - smanjili.
U interesu najstrože tačnosti, treba dodati i to da, tamo niže na njegovom transformisanom telu - u pozajmljenim pantalonama (delikatnost nam zabranjuje iznošenje eksplicitnih detalja) - da mu se i nešto drugo - da samo tako kažemo - takođe malčice smanjilo.
Bilo kako bilo, tek, izišlo je na videlo da je onaj optimizam izražen u reportaži uvoznog filmskog magazina bio na pogrešnim osnovama, jer su nekoliko dana kasnije gradske novine objavile vest o hapšenju Bilija Batute- u jednom njujorškom »suši-baru«, japanskom ribljem restorančetu u centru grada - zajedno sa njegovom drugaricom Mildred Mimi Mamulijan, za koju se kaže da je glumica, četrdeset godina stara. Dalje se opisuje da je on pristupao mnogim društvenim matronama, verskim »zanesenjakinjama i podrhtavkama« - članicama raznih religioznih sekta - izvlačeći im »vrlo krupne« sume novca da bi otkupio svoju slobodu od jedne sekte obožavalaca đavola. Kad si jednom bio prevarant, onda si uvek prevarant: to bi Mimi Mamulijan bez sumnje opisala kao jednu njegovu divnu žicu - žaoku. Probijajući se u srce američke religioznosti, moleći za svoje spasenje - »kad svoju dušu prodate, ne možete očekivati da ćete je jeftino otkupiti« - tako je Bili - navode istražni organi - sakupljao i »šestocifrene sume«. Svetska zajednica vernika čeznula je u drugoj polovini osamdesetih, za neposrednim dodirom sa nadzemaljskim, a Bili, tvrdeći da je podigao (i zato mora da ih se oslobodi) paklene demone, i da je svestan toga da može da ih pobedi, tim pre što je taj Đavo, koga im je on predstavio, tako demokratski reagovao na diktate Svemoćnog Dolara. Ono što je Bili nudio matronama Zapadne strane njujorškog Menhetna za njihove debele čekove, bila je potvrda: da, Đavo postoji; ja sam ga sopstvenim očima video - Gospode, pa to je strašno! - a ako postoji Lucifer, onda mora dapostojii arhanđel Gavrilo; ako je Oganj Pakla viđenkako bukti, onda negde, iznad duge, svakako mora da blista Rajsko naselje. Navodi se i to da je Mimi Mamulijan igrala značajnu ulogu u obmanjivanju, plačući i preklinjući što je najbolje umela. Upropastila ih je njihova vlastita preterana samouverenost: dok su, sedeći za barom japanskog ribljeg restorana »Takesuši«, urlali od smeha i ismevanja naivnihi pričali masne viceve sa šefom kuhinje, videla ih je sa ulice neka gđa Ejlin Struelpiter, koja je baš to popodne dala tom tada smušenom i prestravljenom paru ček na pet hiljada dolara. Gđa Struelpiter nije bila bez uticaja u Njujorškom policijskom odseku, te su momci u tamnoplavim uniformama stigli pre nego što je Mimi pojela svoju porciju dobro začinjene presne ribe na japanski način. Oboje su ćuteći izišli. Mimi je nosila, na novinskoj fotografiji, pretpostavljao je Čamča, upravo onu vizonsku bundu od četrdeset hiljada dolara, a na licu izraz koji je mogao da znači samo jedno:
Nek’ vas sve nosi đavo.
Posle toga, jedno vreme se ništa nije čulo o Farištinom filmu.

*


I bilo je i nije tako bilo ... da je tokom sužanjstva Saladina Čamče u telu đavola i na tavanu pansiona Šaandaar sa K. i D., produženog u sedmice i mesece, bilo nemoguće ne zapažati da se njegovo stanje postojano pogoršavalo. Njegovi rogovi (uprkos onom jednom, trenutnom i nezapaženom smanjivanju) bili su izrasli i debljii duži, uvrćući se u fantastične arabeske, i ovenčavajući mu glavu turbanom od sve tamnijeg rožnika. Bio je pustio dugačku, gustu bradu, zbunjujuću pojavu na čoveku okrugla lica koji se nikad ranije nije mogao pohvaliti velikom kosmatošću; i zaista, postajao je sve dlakaviji po celom telu, a iz osnove njegove kičme čak je počeo da raste fini rep koji je iz dana u dan bivao sve duži, te ga je već bio obavezao da odbaci nošenje pantalona; umesto u njih, on je sad taj svoj novi ud ututkavao u vrećaste šalvare širokog kroja koje je za njega zdipila Anahita Sufijan iz kolekcije njene majke. Patnje koje mu je stvarala njegova neprestana metamorfoza u neku vrstu »flaširanog« duha-đina mogu se lako zamisliti. Čak mu se i apetit menjao. Uvek probirljivi džandrljiv u pogledu hrane, sad je bio zapanjen osećajem da mu nepca postaju sve grublja i da mu stoga svaka hrana počinje da ima gotovo isti ukus, a s vremena na vreme bi hvatao sebe i kako odsutno gricka svoje krevetske čaršave ili stare novine, pa bi se uz trzaj osvestio, sa osećanjem krivice i stida zbog tog novog dokaza o svom napredovanju sve dalje od čoveštva i ljudskog roda ka - dabome - prčevinstvu i rodu jarećem. Bile su mu potrebne sve veće količine one osvežavajuće zelene tečnosti za ispiranje usta, kako bi svoj dah mogao da održava u granicama snošljivosti. Jer stvarno mu je bio ubistveno smrdljiv.
Njegovo prisustvo u kući stalno je predstavljalo trn i u oku i u boku gospe Hind, u kojoj se tuga zbog gubitka prihoda od tavanske sobe mešala sa ostacima njenog prvobitnog straha, mada je bila istina i to da su smirujući procesi navikavanja vršili na nju svoj magijski uticaj, pomažući joj da Saladinovo stanje vidi kao bolest čoveka-slona - elefantijazis, stvar od koje možeš da se groziš ali ne moraš i da je se plašiš. »Nek se on meni sklanja s puta, pa ću i ja njemu«, rekla je svojim ćerkama. »A vi, deco moga očajanja, zašto vi provodite svoje vreme u sedenju tamo gore s jednom bolesnom osobom, dok vam mladost prolazi - kad bi to neko mog’o da mi objasni; ali u ovom Vilajetu izgleda da je sve ono što sam nekad znala jedna laž, kao što je ono shvatanje da mlade devojke treba da pomažu svojim majkama, da misle na brak, da uče školu, a ne da sede s jarcima, koje smo kod kuće, po našem starom običaju, klali za velike praznike.«
Ali njen muž je i dalje bio brižan i zabrinut, čak i posle nemilog događaja do kojeg je došlo kad se popeo do tavana i natuknuo Saladinu da ženske glave možda i ne greše mnogo kad kažu da bi - kako to reći - da bi opsednutost njegovog tela mogla da se okonča posredstvom nekog učenog mule? Pri ovom spominjanju popa, Čamča se prope na svoje noge podižući obe ruke iznad glave, a soba se, nekako, ispuni gustim sumpornim dimom, dok je izvesna visokotonska vibrato-cika sa nekom vrstom cepajućeg svojstva, kao šiljakprobijala Sufijanov sluh. Dim se dosta brzo uklonio, jer je Čamča, naglo, širom otvorio prozor i grozničavo mlatarao rukama kao lepezama po dimu, dok se Sufijanu izvinjavao u tonovima akutne zbunjenosti: »Ja stvarno ne znam šta mi bi - ali ponekad se plašim da se ja to ne menjam u nešto - u nešto što bi se moglo nazvati jako lošim.«
Sufijan, nežan čovek, kakav je uvek i bio, priđe mestu na kojem je Čamča sedeo držeći se čvrsto za svoje rogove, potapša ga po ramenu i pokuša da ga razvedri koliko je mogao. »Pitanje mutabilnosti suštine ličnosti«, poče on nespretno, »već je dugo predmet visokoumnih diskusija. Na primer, veliki Lukrecije nam kaže u De Rerum Natura (O prirodi stvari), sledeće: quodcumque suis mutatum finibus exit, continuo hoc mors est illius quod fuit ante. Što u prevodu, izvini za moju trapavost, glasi ,Što god svojim menjanjem prelazi svoje granice’ - to jest, probija svoje nasipe - ili, možda, iskače iz svojih ograničenja - tako reći, zanemaruje sopstvene zakone, ali to je i suviše slobodno, mislim... ,ta stvar’, u svakom slučaju, smatra Lukrecije, ,radeći tako, donosi trenutnu smrt svom starom ja’.« - »Međutim«, podiže se kažiprst bivšeg učitelja, »pesnik Ovidije, u svojim Metamorfozama, ima dijametralno suprotno gledište. On tvrdi ovo: ,Kao vosak meki’ - zagrejan, shvataš, možda i onaj za pečaćenje dokumenata il’ slično - ,sa utisnutim šarama novim, I svoj oblik menja i čini se da isti nije više, Al’, ipak, isti je on, pa tako i duše naše, čak’ - Je l’ čujete, dobri gospodine? Naš duh! Naša besmrtna suština! - ,Iste ostaju zauvek, ali usvajaju one U seobama svojim promenljiva obličja stalno.’«
Sad je Sufijan skakutao, sa noge na nogu, pun uzbuđenja pod utiskom tih starih reči. »Za mene je Ovidije uvek iznad Lukrecija«, izjavi on. »Vaša je duša, dobri moj jadni dragi gospodine, ista. Samo je u svojoj seobi usvojila ovo trenutno promenljivo obličje.«
»To je prilično hladna uteha«, Čamča uspe da to kaže s prizvukom svoje stare hladnoće u glasu. »Meni se isto hvata, prihvatio ja Lukrecija i zaključio da se neka demonska i neizmenljiva mutacija odigrava u samom dnu moga bića, ili pošao za Ovidijem i priznao da sve što se na meni sad pojavljuje nije ništa drugo do ono što je tu već bilo.«
»Ja sam loše izneo svoje argumente«, Sufijan se jadno izvinjavao. »Samo sam želeo da vas razuverim.«
»A kakva bi to mogla da bude uteha«, odgovori Čamča gorkom retorikom, dok mu se ironija krunila pod teretom njegove nesreće, »za čoveka čiji je stari drug i spasilac istovremeno i noćni ljubavnik njegove žene, te tako samo podstiče - što bi vaše knjige starostavne nesumnjivo potvrdile - rašćenje njegovih rogonjskih rogova?«

*


Stari prijatelj, Džampi Džoši, nije bio kadar nijednog trenutka u svojim budnim jutarnjim časovima da se oslobodi saznanja da je, prvi put u svom životu, koliko se sećao, izgubio volju da živi u skladu sa sopstvenim standardima moralnosti. U sportskim centrima gde je predavao borilačke veštine sve većem broju učenika, naglašavajući im duhovne aspekte tih disciplina, što je mnoge veoma zabavljalo (»Ah, tako, Skakavče«, zezala bi ga jedna od njegovih glavnih učenica, Mišal Sufijan, »kad te neka cestita fasisticka svinja zaskoci iz mraka, ti mu najpre ponudi Budino ucenje, pa ga onda ritni u cestita muda«) - ispoljavao je takav strasni intenzitet, da su se njegovi učenici, shvatajući da on to izražava neku svoju unutarnju muku, počinjali da plaše. Kad ga je Mišal upitala o tome na kraju jednog časa, posle kojeg su oboje imali modrice i dahtali, a u toku kojeg su se učitelj i najbolja učenica bacali jedno na drugo kao najgladniji ljubavnici, on joj je odbio to pitanje sa za-njega-nesvojstvenim nedostatkom otvorenosti. »Dašto-mi-ti-da-što«, reče on. »Stara priča o trunu i balvanu.« Stajali su pored automata s pićem i sendvičima. Mišal sleže ramenima. »O-kej«, reče ona. »Da ti se poverim, ali da čuvaš tajnu.« On je pružio ruku da uzme svoju čašu sa »koka-kolom«: »Kakvu tajnu?« Naivni Džampi. Mišal mu šapnu na uho: »Mene jedanpovaljuje. Tvoj prijatelj: mister Hanif Džonson, Pravozastupnik.«
On je bio šokiran, a to je nju nerviralo. »Oh, povrati se. Pa, ja nisam devojčurak od petnaest godina.« On joj odgovori, slabim glasom, »Kad bi to tvoja majka...« i ponovo je uzruja. »Ako hoćeš da znaš«, zlovoljno, »ne brine mene majka nego Anahita. Ona uvek traži sve ono što ja imam. A njoj je, uzgred, tek petnaesta.« Džampi primeti da je oborio papirnu čašu i prosuo »kolu« po svojim cipelama. »Pljuni to što imaš«, navaljivala je Mišal. »Ja sam priznala.Sad si ti na redu.« Ali Džampi nije mogao ništa da kaže; i dalje je vrteo glavom zbog Hanifa. »To će biti njegov kraj«, reče on. To je imalo efekta. Mišal diže nos u vazduh. »O, kapiram«, reče ona. »Misliš da nisam dovoljno dobra za njega.« I preko ramena, u odlasku: »Ej, Skakavče. Zar sveci nikad ne tucaju?«
Ne baš tako sveti sveci. Nije on bio svetačkog kova, ništa više nego Dejvid Karadin u onim starim kung-fu-programima: kao Skakavac, kao Džampi, Zivac. Svaki dan se on iscrpljivao pokušavajući da se kloni one velike kuće u Noting Hilu, a svake večeri je završavao pred Pamelinim vratima, s palcem u ustima, grickajući mu kožicu oko nokta, braneći se od psa i sopstvene krivice, i idući pravo u njenu spavaću sobu, da ne gubi vreme. A tu bi oni pali jedno na drugo, i usta bi im potražila ona mesta od kojih su bili izabrali, ili naučili, da počnu: najpre njegove usne oko njenih bradavica, zatim njene usne duž njegovog donjeg palca.
Ona je bila počela da kod njega voli to njegovo nestrpljenje, jer je za njim dolazilo takvo strpljenje kakvo ona nije nikad ranije doživela, strpljenje čoveka koji nikad nije bio »privlačan« i zato spreman da ceni ono što mu je ponuđeno, ili je, pak, ona tako mislila u početku; ali je zatim naučila da ceni njegovu svesnost i brižnost prema njenim unutarnjim tenzijama, njegovo osećanje za teškoće kroz koje je njeno vitko i nežno, koščato telo sa malim grudima prolazilo, nalazilo i konačno se prepuštalo jednom ritmu, njegovom poznavanju takta. Volela je u njemu i njegovo samosavlađivanje; volela, znajući da je to pogrešan razlog, i njegovu spremnost da savlađuje i svoje skrupule, kako bi mogli da budu zajedno: volela i žudnju njegovu prema njoj koja je gospodarila nad svim njegovim imperativima. Volela je sve to tako da u toj ljubavi nije htela da vidi početak kraja.
Pri svršetku njihovog ljubavnog čina, ona je postajala bučna. »Jao!« vikala je, a sva ona aristokratičnost njenog glasa gomilala se u besmislene slogove njene izgubljenosti. »Uuhhh! Oj! Aaah.«
I dalje je mnogo pila - skoč, burbon, viski - i jedna pruga crvenila širila se preko središta njenog lica. Pod uticajem alkohola, desno oko joj se suzilo za polovinu otvora levog, i ona je, na njegov užas, počela da ga se gadi. Ali svaka diskusija o njenom šljokanju bila je zabranjena: onaj jedini put kad je on to pokušao da pokrene doveo ga je na ulicu sa cipelama koje je grčevito držao u desnoj ruci i mantilom prebačenim preko leve. Ali on se i posle toga vraćao: a ona mu je otvarala vrata i išla s njim gore kao da se ništa nije desilo. Pamelini tabui: šale na račun njene prošlosti, pominjanje »pale junakinje« s flašom viskija u ruci, i najmanja sugestija da je njen pokojni muž, glumac Saladin Čamča, još živ, i da živi tamo u drugom kraju grada, u jednoj rupi sa krevetom i doručkom, u vidu neke natprirodne životinje.
Tih dana, Džampi - koji je nju, isprva, neprestano davio zbog Saladina, govoreći joj da treba da krene i da se razvede od njega, jer je to njeno izigravanje udovice nepodnošljivo: a šta da se kaže o čovekovoj imovini, njegovom pravu na jedan deo imanja, i tako dalje? Ona ga svakako ne bi pustila da živi u nemaštini? - nije se više bunio zbog njenog nerazumnog ponašanja. »Ja sam dobila overenu potvrdu o njegovoj smrti«, rekla mu je onom jedinom prilikom kad je bila voljna da o tome bilo šta kaže. »A šta si ti dobio? Dobio si jednog jarca, jednu cirkusku nakazu koja nema nikakve veze sa mnom.« I onda je i ovo, kao i njeno cuganje, počelo da se namešta između njih. Džampijevi časovi borilačkih veština bili su sve žestokiji kako su ti problemi postajali sve krupniji u njegovoj svesti.
A da bi ironija bila veća, dok je Pamela klot odbijala da se suoči s činjenicama u vezi sa njenim otuđenim mužem, ona se kroz svoj posao u Komitetu za ljudske odnose u opštini upetljala u ispitivanje istinitosti navoda da se među službenicima lokalne policijske stanice širi sklonost prema magiji i čarobnjaštvu. Razne policijske stanice su s vremena na vreme sticale reputaciju »otkačenih« ustanova, »van kontrole« - kvartovi Noting Hil, Kentiš Taun, Izlinton.- Ali, magije i čini?! Džampi je bio skeptičan. »Nevolja s tobom«, rekla mu je Pamela svojim najoholijim puškomitraljeskim glasom, »jeste u tome što ti o normalnosti i dalje misliš kao o nekom normalnom stanju. Oh, Bože: gledaj šta se događa u ovoj zemlji. Onih nekoliko uvrnutih žandara što se skidaju goli i piju mokraću iz svojih šlemova, nisu baš tako nakazne persone. Nazovi ih slobodnim zidarima radničke klase, ako hoćeš. Meni svaki dan dolaze ljudi crne kože, prestravljeni do upišavanja, i pričaju mi o afričkim vradžbinama, o raznim činima koje neko na njih baca, o pilećim crevima, i o svemu sličnom. Ali ta prokleta kopilad uživa u tome. Uplaši crnje njihovim sopstvenim uga-bugama i onda provedi s njima nekoliko nestašnih noći, nestašnih preko svakog očekivanja. Neverovatno? Ama, kakvo krvavo buđenje i prosvećivanje!« Izgledalo je da im je gonjenje veštica bilo u familiji: od Matjua Hopkinsa do Pamele Lavlejs. U Pamelinom glasu, kad je govorila na javnim skupovima, na lokalnom radiju, pa čak i u regionalnim programima vesti na televiziji, mogao se čuti sav onaj žar i autoritet onog Starog Glavnog-Lovca-na-Veštice, i samo zahvaljujuči tom njenom glasu Glorije dvadesetog veka, njena kampanja nije bila trenutno ismejana do gašenja. Nova metla je potrebna za izbacivanje veštica. Tako je bilo rečeno u jednom zvaničnom istraživanju. Ali ono što je Džampija dovodilo do besa, bilo je Pamelino odbijanje da svoje argumente u slučaju mističnih policajaca dovede u vezu sa slučajem njenog soj)stvenog muža jer, posle svega, transformacija Saladina Čamče ticala se upravo predstave o tome da se normalnost više ne sastoji (ako se ikad i sastojala) od banalnih, »normalnih« elemenata. »To nema nikakve veze s tim«, klot je rekla kad je on pokušao da joj se suprotstavi: nadmena, pomislio je, kao i svaki sudija koji osuđuje ljude na vešanje.

*


Kad mu je Mišal Sufijan otkrila svoju nezakonitu seksualnu vezu sa Hanifom Džonsonom, Džampi je na svom putu ka Pameli Čamča morao u sebi da prigušuje nekoliko bigotskih misli, kao što je - da Hanifov otac nije bio belac, on to nikad ne bi učinio; Hanif - besneo je Džampi - taj nezreli kopilan koji verovatno udara recke na svoj kurac, da bi imao evidenciju o svojim osvajanjima ženskinja, taj isti Džonson, sa aspiracijama da predstavlja svoj narod, koji ne može da sačeka da mu ženske porastu pre nego što počne da ih tuca!... zar nije mogao da vidi da je Mišal sa svojim sveznajućim telom, ipak samo, samo jedno derište?- Ne, nije ona to. - I neka je proklet, onda, proklet zato (i tu se Džampi od samog sebe šokira) što joj je on prvi.
Džampi na putu ka svojoj švalerki, pokušavao je da sebe uveri da je njegova srdžba na Hanifa, njegovog prijatelja Hanifa, prvenstveno - kako da kaže? - lingvistička. Hanif je odlično vladao jezicima - rečnicima koji su u njegovoj profesiji bili važni: sociološkim, socijalističkim, crno-radikalnim, anti-anti-antirasističkim, demagoškim, oratorskim, propovedničkim: rečnicima moći. Ali, ti, barabo, preturaš po mojim fiokama i smeješ se mojim glupim pesmama. A pravi jezički problem: kako jezik savijati, kako ga uobličavati, kako ga pustiti da bude naša sloboda, kako ponovo svojatati njegove otrovne izvore, kako vladati rekom reči, vremena, krvi: o svemu tome ti blage veze nemaš. Kako je teška ta borba, i kako je neizbežan poraz. Niko neće da me izabere za bilo šta. Nema baze moći, nema birača: samo borba s rečima. Ali on, Džampi, morao je takođe da prizna da je njegova zavist prema Hanifu bila, kao i sve drugo, ukorenjena u Hanifovom boljem vladanju jezikom žudnje. Mišal Sufijan je bila moćna ženska, izdužena, cevasta lepotica, ali on, Džampi, nije znao to znanje, pa čak i da je razmišljao o tome, on se nikad ne bi usudio da joj priđe. Jezik je hrabrost: sposobnost da se shvati neka misao, da se ona iskaže., i da se tako učini istinitom.
Kad mu je Pamela Čamča otvorila vrata, on je od nje saznao da joj je kosa prekonoć potpuno osedela, te je ona na tu neobjašnjivu nesreću reagovala tako što se ošišala do glave, a zatim na glavu stavila jedan apsurdan turban boje crvenog vina, koji nikako nije htela da skida.
»Prosto se tako dogodilo«, rekla mu je. »Ne možeš da isključiš ni mogućnost da su i na mene bačene neke čini.«
On se s tim nije složio. »Ili je to bila tvoja reakcija, iako zakasnela, na vest o izmenjenom ali postojanom stanju u kojem se nalazi tvoj muž.«
Ona se izvi da ga pogleda u lice, nasred stepeništa koje je vodilo u spavaću sobu. »Pa u tom slučaju«, likovala je, »zašto se to nije dogodilo i našem kučetu?«

*


On je te noći mogao da joj kaže da želi da njihovu vezu prekine, da mu nastavljanje savest više ne dopušta - možda bi bio spreman i da se suoči s njenim besom, i da živi s paradoksom da odluka istovremeno može da bude i savesna i nemoralna (jer je surova, jednostrana, sebična); ali kad je ušao u spavaću sobu, ona mu obema rukama ščepa lice i, gledajući ga pravo u oči da vidi kako će on da primi tu novost, priznade mu da ga je lagala da je upotrebljavala kontraceptivna sredstva. Bila je trudna. Ispostavilo se da je ona bolje od njega donosila jednostrane odluke, te da je od njega prosto uzela dete koje Saladin Čamča nije bio sposoban da joj podari. »Ja sam ga želela«, prkosno je uzviknula, i to tik uz njega. »I sad ću da ga imam.«
Njena je sebičnost pretekla njegovu. A on je, pak, otkrio da oseća olakšanje; oslobođen odgovornosti da pravi i slavi moralne izbore - jer kako da je sad ostavi? - izbacio je takve ideje iz glave, pa joj je dopustio, nežno ali i sa nesumnjivom predanošću, da ga gurne na krevet, na koji je on, nauznak, pao.

*


Da li se sporo-predrugojačavajući Saladin Čamča pretvarao u neku vrstu naučnofantastičnog ili horor-video-tupadžiju mutavka, u neku nasumičnu mutaciju koja je imala da ubrzo bude prirodno selekcionisana iz egzistencije- ili je on evoluirao u nekog avatara Gospodara Pakla - ili kakav bio da bio slučaj, činjenica je (a to će biti i u našem sadašnjem predmetu, da treba nastaviti obazrivo, koračajući od jednog utvrđenog fakta do drugog, i ne donositi brze zaključke sve dok nas naša žuta ciglena staza neospornih stvari ne dovede na nekoliko centimetara udaljenosti od mesta našeg opredeljenja) da su ga dve kćerke hadži-Sufijana uzele pod svoje okrilje, mareći za Zver kako samo Lepoticeumeju da mare; i da je on sam, kako je vreme prolazilo, postao krajnje privržen njima dvema. Jedno duže vreme su ga Mišal i Anahita potresale svojim pažnjama zajedno i neodvojivo, kao pesnica i njena senka, kao pucanj i njegov odjek, dok je mlađa stalno pokušavala da podražava svoju visoku, živahnu stariju sestru, vežbajući karate-ritanje i strašne ving-čun-udarce dolakticom u laskavoj imitaciji Mišalinog beskompromisnog stila. Međutim, on je u poslednje vreme bio zapazio kako raste tužno neprijateljstvo između sestara. Jedne većeri, sa tavanskog prozora, Mišal mu je ukazivala na neke ulične likove, kao - gle onog indijskog drevnog Sika koji je u jednom rasističkom napadu bio tako šokiran da je potpuno izgubio moć govora; kažu da skoro sedam godina nije reč progovorio, a pre toga je bio jedan od nekoliko »crnih« gradskih mirovnih sudija... ali on danas ne izriče nikakve kazne, i svuda ga prati njegova ćudljiva žena, koja svakom kaže, O, ne obraćajte pažnju na njega, on odavno više nije u stanju ni da zucne; a tamo preko, vidiš onog čoveka savršeno običnog izgleda- »tip računovođe« (Mišalin izraz) - koji ide kući sa svojom aktentašnom i kutijom slatkiša; on je u našoj ulici poznat po tome što ima naviku da u svojoj dnevnoj sobi pola sata svake večeri pravi nov raspored nameštaja - poreda stolice jednu iza druge, u dva reda, i ide između redova izigravajući konduktera autobusa koji putuje za Bangladeš; opsesivna fantazija u kojoj su svi članovi njegove porodice obavezni da učestvuju, i tačno pola sata kasnije on napušta igru, pa je sve vreme posle toga najsumorniji čovek koga možeš sresti; a nakon nekoliko trenutaka, pakosno se umeša petnaestogodišnja Anahita: »Ona time hoće da kaže da ti ovde nisi jedini nesrećan slučaj, da u susedstvu ima nakaza kol’ko voliš i da samo treba da gledaš.«
Mišal je imala naviku da mu priča o Ulici kao da je to bilo neko mitološko bojište a ona, visoko, gore, na Čamčinom tavanskom prozoru, anđeo-reporter i istrebljivač. Od nje je Čamča naučio bajke o novim indijskim plemenimaKuru i Pandava, o belim rasistima i crnoj »samopomoći« ilio četama budnosti koje igraju svoju ulogu u toj modernoj Mahabharati, ili, tačnije, u ovom Mahavileyetu. Tamo gore, ispod železničkog mosta, Narodni front je znao da se maklja sa neustrašivim radikalima Socijalističke radničke stranke, »svake nedelje od zatvaranja do otvaranja radnji«, rekla je podrugljivo, »ostavljali su nam da raščišćavamo krš do kraja usrane nedelje«. - U tom prolazu su ona Brikholska Trojica udešena za vrbicu, ispitivana, nepošteno suđena; i u toj sporednoj ulici on je mogao da zamisli prizor ubijanja onog Jamajkanca, Julisisa E. Lija, a u onom »pabu«, tamo, mrlju od krvi na tepihu na kojem je Džatinger Sing Mehta izdahnuo. »Tačerizam ima svoj uticaj«, govorila je, dok je Čamča, koji više nije imao ni volje ni reči za raspravljanje sa njom o pravdi i zakonitosti, posmatrao Anahitu u kojoj je rastao bes. - »Nema ovih dana više tih organizovanih bitki«, tumačila mu je Mišal. »Naglasak je na malim poduhvatima i na kultu individue, zar ne? Drugim rečima, pet-šest belih baraba učestvuju u kokanju nas, pa u svakoj čarki ubiju po jednog individualca.« Tih dana su četice tumarale noćnim ulicama, spremne za pogoršavanje stanja. »To je naše polje«, rekla je Mišal Sufijan o toj Ulici bez ijedne vlati trave koja bi se mogla videti. »Nek samo dođu da ga zauzmu, ako smeju.«
»Pogledaj je samo!« prasnu Anahita. »K’o neka prava dama, je 1’ da? Takoprefinjena. I zamisli šta bi mama rekla kad bi znala.« - »Šta kad bi znala, ti mala bal-?« Ali Anahitu nije mogla da uplaši: »O, da«, ona tobož jauknu. »Ali mi znamo, nemoj da misliš da ne znamo - kako gospođica nedeljom pre podne odlazi na onaj bit-šou sa pušenjem ,trave’, i izigrava neku damu u onim svojim kurvinskim haljinama - i s kim se ona tamo vrcka i guzi u onom dnevnom disko-lokalu ,Vruć vosak’ za koji ona misli da ja nikad nisam čula - i šta se događa na onom bluz-dansu na koji je otfurala sa onim misterom Zna-Se-Kojim Nadrkankom - baš mnogo dobra starija sestra!« i izvede svoj veliki »finiš«: »Ona će jednog dana verovatno da crkne od onog kako-se-zvaše - neznanja.«Što će reći - a to suČamča i Mišal dobro znali iz onih filmskih reklama sa ekspresionističkim nadgrobnim spomenicima koji se dižu iz zemlje i mora - od SIDE. Nije bilo sumnje da je na to mislila.
Mišal skoči na svoju sestru i poče da joj čupa kosu- a Anahita, i pored bola, uspela je da izbaci još jedan štos, »Ja barem nisam, k’o neke kretenke, otfikarila svoju dugu kosu, da mi glava liči na jastuče za igle«, a zatim su njih dve otišle, ostavljajući Čamču da se čudi Anahitinom naprasnom prihvatanju ženske etike njene majke. Nevolja se sprema, zaključio je on.
Nevolja je i došla: ubrzo.

*

Kad je bio sam, sve je više osećao kako ga neki teret postepeno pritiska, sve dok ne bi izgubio svest, padajući na stranu kao igračka sa odvijenom oprugom, i u tim prolaznim stazisima, zastoju sokova, koji su se završavali neposredno pred dolazak posetilaca, njegovo bi telo ispuštalo zastrašujuće zvuke, zavijanje i škripanje paklenih točkova, muklo dobošarenje i pucketanje satanskih kostiju. To su bili periodi u kojima se on, malo-pomalo, razvijao. A kako se on razvijao, tako su sve više kolale glasine o njegovom prisustvu; jer ne možete čuvati đavola zatvorenog na tavanu i očekivati da ćete ga večno čuvati samo za sebe.
Kako se to pročulo, kad su ljudi koji su znali, sve vreme ćutali (Sufijanovi zato što su se bojali da ne izgube posao, privremena bića zato što ih je njihov osećaj prolaznosti onesposobio da trenutno delaju - a sve partaje zajedno zbog straha od dolaska policije koja zapravo nikad nije mnogo oklevala da ulazi u takve nastambe, da neočekivano hrupe, da se sudaraju sa sitnim nameštajem i da slučajno zgaze poneku ruku nogu vrat): on je počeo da se pojavljuje u snovima meštana iz susedstva. Mule u džamiji Masdžid koja je ranije bila sinagoga Mačzikel Ha-Dat, a koja je, opet, bila zamenila hugenotsku kalvinističku crkvu - i dr Uhuru Simba, čovek-breg sa afrikanskim kutijastim šeširićem i crveno-žuto-crnim pončom, koji je vodio onaj uspeli protest protiv tv-serije The Alien Show a koga je Mišal mrzela više nego ijednog crnca, zato što on ima običaj da drskim ženama udara šljage preko usta - i njoj, na primer, na javnom mestu, na nekom skupu, pred mnogo svedoka, ali to Doktoru ne smeta, ma, on je jedna šašava barapčina, šta drugo, rekla je Čamči kad mu ga je jednog dana pokazala s tavanskog prozora, taj ti je na sve spreman; bio je u stanju da me ubije, i to samo zato što sam svima pričala da on nije nikakav Afrikanac, jer ja sam ga znala kad je bio običan frajer, Silvester Roberts, tamo s kraja Nju Kros-džade; ama, kakav jebeni doktor, ako mene pitaš; i sama Mišal, i Džampi, i Hanif, pa i onaj »kondukter autobusa«- svi su ga oni sanjali kako izrasta na Ulici kao Apokalipsa i sagoreva grad kao »tost«. I u svakom od hiljadu i jednog sna on, Saladin Čamča, sa divovskim udovima i glavom sa rožnatim turbanom pevao je, glasom tako dijabolično groznim i grlenim da je bilo nemoguće razumeti stihove, iako je ispalo da su ti snovi stravično ličili na epizode neke serije, svaki kao nastavak onog prethodnog od prošle noći, i tako dalje, iz noći u noć, dok jedne noći čak i onaj mutavko, Ćutljivi Čovek, koji nije progovorio od one davne večeri u jednom indijskom restoranu kad mu je neki mlad pijanac nabio vrh noža pod grlo, preteći mu da će ga zaklati, a zatim mu, još šokantnije, pljunuo u tanjir s jelom - dok taj blagi džentlmen jedne noći nije zaprepastio svoju ženu u krevetu sedeći uspravno u snu, izbacujući vrat napred kao golub-gušan, lupkajući podlanice jednu o drugu pored svog desnog uha, i pevajući gromoglasno neku pesmu koja je zvučala tako tudinski i statično da ona nije mogla da razume ni jednu jedinu reč.
Veoma brzo, jer više ničemu nije potrebno mnogo vremena, imidž sanjanog đavola počeo je da se hvata za ljude i da postaje popularan, treba reći, samo među onima koje je Hal Valans opisao kao obojenu uverenost. I dok su ne-obojeni neo-džordžijanci sanjali jednog sumporovitog neprijatelja koji pod svojom zadimljenom petom razbija njihove savršeno obnovljene rezidencije, oni noćni mrki-i-crni su u svojim snovima bodrili tog - kog-drugog-do-ipak-crnog-čoveka - možda malčice uvrnutog zbog sudbe klase rase istorije, zbog svega toga, ali kad mu se skineš s vrata, nezgodnog i ludog, da ga ipak bodro šutneš u dupence da bi nastavio da radi svoju radnju.
U početku su ti snovi bili privatna stvar snivača, ali ubrzo su počeli da cure u budne sate; a kad su azijski trgovci na malo i proizvođači dugmića-bedžića majica potkošulja plakata, shvatili moć tog sna, onda je on iznenada počeo da se pojavljuje svugde - na grudima mladih devojaka i u prozorima zaštićenim rešetkama od bacanih cigala, on je bio i prkos i upozorenje. Naklonjenost Đavolu: pevanje nove šanse za jedan bolji i srećniji život, na stari glas. Klinci na Ulici počeli su da na glavama nose gumene đavolske rogove, onako kao što su nekoliko godina ranije nosili ružičaste-i-zelene loptice koje su im se klatile na krajevima krutih žica oko glave, kad su više voleli da izigravaju svemirska bića. Simbol u vidu Čoveka-jarca s podignutom pesnicom u gestu moći, iznenada je počeo da se pojavljuje na barjacima prilikom političkih demonstracija, Spasite Šestoricu, Oslobodite Četvoricu, Jedite Heinz-57. Pleasechu meechu, pevali su radio-aparati, hopeyu guessma nayym. Policijski zvaničnici u opštinskom odseku za međuljudske odnose upozoravali su na »širenje kulta đavola medu mladim crncima i Azijcima« kao na »žalosnu tendenciju« koja ovima služi za pobijanje navoda gđe Pamele Čamča i lokalnih vlasti: »Ko su veštice danas?«- »Čamča«, uzbudeno je rekla Mišal, »ti si postao heroj. Mislim, ljudi stvarno mogu da se poistovećuju s tobom. To je imidž koji je belo društvo dugo odbacivalo kao mogućnost da ga mi stvarno prihvatimo, znaš, da ga okupiramo, nastanimo, vratimo sebi i usvojimo. Vreme je da razmislišo akciji.«
»Nosi se«, dreknu Saladin u svojoj pometenosti. »Ja to nisam želeo. Ja na to uopšte nisam ni pomišljao.«
»Ali ti, ipak, prerastaš ovaj tavan«, odvrati mu Mišal, zlovoljno. »On će ti uskoro biti tesan.«
Stvari su se svakako bližile svom vrhuncu.

*


»Prošle noči je još jedna stara dama rašporena« - objavi Hanif Džonson imitirajući trinidadski naglasak koji je on dobro znao. »Za nju nema više nikakvo sosijalno ošiguranje.« Anahita Sufijan, dežurna iza šanka Šaandaar kafea treskala je šoljama i tanjirima. »Ne znam šta će ti to«, bunila se. »Poštedi me sebe«. Hanif nije obraćao pažnju na nju, već je seo za sto pored Džampija, koji odsutno promrmlja: »A šta oni kažu na to?« - Džampi-Džošija je mučilo saznanje da će uskoro biti otac jednog deteta, ali Hanif ga trže kad ga je potapšao po leđima. »Pojezija ti baš nešto i ne ide od šape, badžo, ah?« reče mu on sažaljivo. »Izgleda mi da se ona tvoja reka krvi zgrušava.« Džampijev pogled mu promeni intonaciju. »Pa, oni kažu ono što kažu«, odgovori mu on na pitanje. »Kažu, čuvajte se onih obojenih što krstare kolima po fašem kraju. A ako je ta starica bila crna, čoveče, onda će oni reći ono ,nema osnova za sumjanje da je motif bio rasistički! I mogu ti reći«, nastavi on bez dosadašnjeg načina govora, »da mene ponekad stvarno uplaši onaj nivo agresivnosti koji ključa ispod kože ovog grada. Nije to samo onaj bakutanerski Trbosek. To svugde imaš. Kad je najveća gužva u gradu, slučajno naletiš na otvorene novine nekog badže u vozu, i on ti rascopa njokalicu. Svi su tako prokleto gnevni, rekao bih. Pa si čak i ti takav, stari prijatelju«, završi on sa tim zapažanjem. Džampi ustade, izvini se, i iziđe iz lokala bez ikakvog objašnjenja. Hanif raširi ruke i uputi Anahiti svoj najljupkiji osmeh: »I šta ja sad da radim?«
Anahita mu se takođe slatko osmehnu: »Da li ti nekad pomisliš i na to da tebe ljudi mnogo ne vole?«
Kad se saznalo da je Trbosek bakutanera ubio svoju novu žrtvu, sve češće su se čule sugestije da bi se rešenje zagonetke ko je taj »ljudski zao duh« što vrši gnusna ubistva starica - i uvek uredno ostavlja unutrašnje organe svojih žrtava, po jedno pluće pored svakog uha a srce, iz očiglednih razloga, u ustima - najverovatnije moglo naći posle ispitivanja novog okultizma među gradskim crncima, koji vlastima stvara velike brige. U skladu s tim, učestala su i hapšenja i ispitivanja »obojenih«, a bilo je i dosta racija, iznenadnih upada u nastambe »pod sumnjom da su pribežišta podzemnih okultističkih ćelija«. A ono što se događalo, iako to niko nije priznavao ili čak, u početku, razumevao, bilo je da je svako, pa bio on crn mrk beo, počeo da o tom liku iz snova misli kao o istinskom stvoru, kao o biću koje je prekoračilo granicu, izbegavši normalne nadzore, i sad slobodno baza po gradu. Ilegalni doseljenik, kralj van zakona, grozni kriminalac ili junak rase. Priče su kolale po gradu, u svim pravcima: neka fizioterapeutkinja je ispričala jednu smešnu anegdotu nedeljnim novinama, u koju niko nije poverovao, ali ljudi su na to rekli - nema vatre bez dima; bilo je to neizvesno stanje stvari; ali neće proći mnogo, pa će i u Šaandaaru doći do racije koja će celu stvar poslati dalje i od neba. Tu su se i sveštenici umešali, dodajući toj zbrci još jedan nesiguran elemenat - vezu između pojma crn i greha zvanog bogohuljenje. A na tavanu, Saladin Čamča je rastao.

*


On se opredelio za Lukrecija, a ne za Ovidija. Za nestalnu dušu, za promenljivost svega - i das Ich - do poslednje trunke njegovog ja. Biće koje prolazi kroz život može postati toliko drukčije od sebe da postane drugo biće, izdvojeno, odsečeno od prošlosti. Ponekad je mislio na Zini Vakil tamo na drugoj planeti, u Bombaju, na dalekom, samom rubu galaksije: na Zini, na eklekticizam, na hibridnost. Koliko je optimizma u tim idejama! Koliko izvesnosti na kojoj one počivaju: izvesnost volje, izbora! Ali, Zini moja, život ti se prosto desi: kao neki nesrećni sučaj. Ne: desi ti se kao posledica tvog stanja. Ne izbora, već - u najboljem slučaju - procesa, a u najgorem, grozne, totalne promene. Novina: on je tragao za nekom drukčijom vrstom, ali ovo je ono što je dobio.
I gorčinu i mržnju, sve te grube stvari. On će ući u tog novog sebe; on će biti ono što je postao: bučan, smrdljiv, grozan, nenormalno velik, groteskan, nečovečan, moćan.
Imao je osećaj da je u stanju da malim prstom obara crkvene tornjeve, snagom koja raste u njemu, gnevom, gnevom, gnevom. Moćima svojim.
Tražio je nekog koga bi mogao da krivi. I on je, sam, sanjao; a u snovima njegovim - neki oblik, neko lice što lebdi i sve mu se više približava, i dalje sablasno, nejasno, ali jednog dana, uskoro, on će biti u stanju da to nazove njegovim pravim imenom.
Ja sam, prihvatio je, ono što sam.
Pokoravanje.

*


Čaura u kojoj je on živeo u Šaandaaru sa K. i D. raspukla se one većeri kad je Hanif Džonson uleteo vičući da je Uhuru Simba uhapšen zbog ubistva bakut-Trboseka, a priča se da će i na njega da bace Crnu Magiju, i da će on da ispadne onaj čarobnjački vudu-žrec i žrtveni jarac, a da je odmazda - makljanje, atak na imovinu, uobičajene stvari- već počela. »Zaključajte vrata«, rekao je Hanif Sufijanu i gospi Hind. »Sprema se gadna noć.«
Hanif je stajao nasred Cafea, uveren u snažan efekat vesti koju je doneo, te kad mu je preko lokala gospa-Hind prišla i svom snagom ga pesnicom tresnula u lice, on je na udarac bio toliko nespreman da se stvarno onesvestio, više od iznenađenja nego od bola. Povratio ga je Džampi, pljusnuvši punu čašu vode na njega, onako kako je bio naučio iz filmova, ali dotle je gospa-Hind već uveliko bacala odozgo na ulicu pribor iz njegove advokatske kancelarije - pantljike za pisaću mašinu i one crvene trake - jemstvenike, onu vrstu za overavanje zakonskih dokumenata s pečatom, praveći tako karnevalske serpentine u vazduhu. Anahita Sufijan, koja više nije mogla da podnosi pakleno žacanje ljubomore, bila je ispričala gospi Hind o Mišalinoj vezi sa nadobudnim advokatom-političarem, a posle toga gospa-Hind je izgubila glavu, sve one godine njenog ponižavanja pokuljale su iz nje - zar nije bilo dovoljno to što se zaglavila u ovoj zemlji punoj Jevreja i stranaca koji su je strpali u istu vreću sa crncima; zar nije bilo dovoljno to što joj je mužslabić koji je, doduše, bio u hadžiluku ali u sopstvenoj kući nije mario za pobožnost - a sad još i ovo da joj se desi! Krenula je s kasapskim nožem na Mišal, a njena ćerka je reagovala jednom serijom karate-ritanja i bubotaka, isključivo u samoodbrani, inače bi se to sigurno izvrglo u matero-ubistvo. - Hanifu se vratila svest u ležećem položaju, a hadži-Sufijan ga je gledao odozgo, praveći rukama, bespomoćno, male krugove oko svojih bokova i plačući kao dete, nesposoban da nađe neku utehu u učenosti, jer dok je za većinu muslimana hadžiluk u Meku bio veliki blagoslov, u njegovom je slučaju to počinjalo da se izmeće u prokletstvo; »Odlazi«, reče on, »Hanife, prijatelju moj, odlazi« - ali Hanif nije hteo da ode pre no što izgovori ono što je imao da kaže, »Ja sam i suviše dugo držao zatvorenu pljucu«, uzviknuo je, »pred vama koji sebe nazivate moralnim osobama, dok se bogatite na bedi i jadu Ijudi vaše sopstvene rase«, iz čega je proizilazio jasan zaključak da hadži-Sufijan nikad nije znao koliku je kiriju naplaćivala njegova žena, koja mu to nije saopštavala, zaklevši svoje ćerke da čuvaju tu tajnu, pod pretnjom strašnog prokletstva, znajući muža kakav je, da bi on, ako to otkrije, našao načina da ljudima vrati pare a svoju porodicu opet baci u krajnje siromaštvo; dok bi on, taj žmirkavi porodični duh Šaandaara, posle toga izgubio svaku ljubav prema životu. - A sad Mišal stiže u kafanu - O, da kakvog li srama što se ovako predstavlja privatni život porodice, kao neka jeftina drama, pred očima gostiju platežnih - mada je, istini za volju, poslednji gost, neka žena, koja je popila čaj, sada bežala sa scene što je brže mogla. Mišal je nosila svoje kofere. »I ja odlazim«, objavila je prisutnima. »Samo pokušajte da me sprečite. Prošlo je tek jedanaest dana.«
Kad je gospa-Hind videla svoju stariju kćer na rubu odlaska iz njenog života zauvek, shvatila je kolika je to cena držati Princa od Mraka pod svojim krovom. Zamolila je svog muža da bude razuman, da i on shvati kako ih je njegova dobrodušna velikodušnost dovela u taj pakao, i kako bi oni, samo kad bi ovaj đavo Čamča mogao da se ukloni iz njihove kuće, ponovo bili ona stara srećna i vredna porodica. Ali kad je ona završila, kuća iznad nje poče da tutnji i da se trese - buka koja je najavljivala nešto što je silazilo niz stepenice, režući i - ili se bar tako činilo - pevajući, glasom tako zloćudno hrapavim da je bilo nemoguće razumeti reči.
Konačno je Mišal bila ta koja je krenula gore da ga presretne, Mišal s Hanifom Džonsonom koji ju je držao za ruku, dok je izdajica Anahita posmatrala prizor iz podnožja stepeništa. Čamča je bio porastao do visine od preko dva metra i četrdeset centimetara, a iz nozdrva mu je kuljao dim u dve boje - žute iz leve i crne iz desne nozdrve. Više nije nosio odelo. Malje po njegovom telu bile su sad i guste i dugačke, rep mu je besno šibao vazduh, oči su mu bile bledo- ili svetlucavo-crvene; a one privremene partaje u kući sa K. i D. uspeo je da tako prestraši da su svi skočili iz svojih kreveta, u stanju velike neuravnoteženosti. Ali Mišal nije bila toliko uplašena da ne bi mogla da govori. »Šta misliš kuda si to krenuo?« upitala ga je. »Je l’ ti veruješ da ćeš ovakav kakav si i pet minuta opstati napolju?« Čamča zastade, baci pogled niz svoje telo, ugleda veliku erekciju između svojih prepona i sleže ramenima. »Ja razmišljam o akciji«, odgovori joj on njenom frazom, mada se po tom njegovom glasu od vulkanske lave i grmljavine, činilo da ta fraza više nije bila njena. »Ima jedna osoba koju bih želeo da nađem.«
»Obuzdaj svoje konje«, reče mu Mišal. »Mi ćemo već nešto smisliti.«

*


Šta može da se nađe ovde, jednu milju dalje od Šaandaara,- tu gde »bit« u radu susreće džadu - u klubu »Vreli Vosak«, ranije zvanom »Crni-i-Mrki«? Pa deder da ove zvezdama ispresecane noći bez mesečine pratimo te ljudske prilike - neke kočoperne, upicanjene, laka hoda-iznad poda, druge, prava šunjala što senke vole, i stidljivice - kako pritiču iz svih budžaka ovog kraja [naglo zaranjaju u podzemlje kroz ova neobeležena vrata. Šta je to unutra? Svetla, fluidi, prah, tela koja se drmaju i tresu, svako za sebe ili u parovima ili utroje, krećući se ka mogućnostima. Ali šta su, onda, one druge prilike, nejasne u pali-gasi sjajnim duginim bojama prostora, one figure ukoćene u svojim stavovima usred grupe mahnitih igrača? Šta su ovi što hip-hopuju i hindi-popuju a ni za jedan centimetar se ne pomeraju? - »Dobro mi izgledate, četo Vrelog Voska!« Naš domaćin govori: bukač, zdravičar, disko-džokej non-parej - sjajni puvadžija Rozikasti, odelo mu se crveni i svetluca u ritmu »bita«. - I zaista, on je izuzetna ličnost, albino, visok dva metra i deset, kosa mu najbleđe ružičaste boje, beonjače mu iste, po liku pravi Indijac, dignuta nosa, dugih tankih usana - lice sa onih slika na hamza-nama tekstilu. Indijac koji nikad nije video Indiju, čovek-Istočne-Indije iz »Zapadne Indije« (Srednje Amerike), beli crnac. Zvezda. Star.
I dalje nepokretne figure »igraju« između »šimi«-plešućih cura i momaka, trzajuće i đipajuće mladeži. Šta su te figure? Pa, voštane figure, i ništa drugo. - A ko su oni?- Istorija. Vidite, ovde je Meri Sikol, koja je na Krimu uradila isto onoliko koliko i ona druga čarobno-lampska Dama, ali, kako je ovde mračno, to teško može da se vidi uz sveću u firentinskom čiraku; a tamo, preko, jedan Abdul Karim, poznat i kao Munši, koga je kraljica Viktorija htela da unapredi, ali nije mogla jer su ga sredili anticrnački popovi. Svi su oni ovde, i bez pokreta igraju u svom vrelom vosku: crni komedijaš Septimija Severa, na desnoj strani; a tamo, levo, berberin Džordža IV pleše sa robinjom Grejs Džons. Jukaso Gronioso, afrički princ koji je bio prodan za šest lakata platna, igra na svoj drevni način sa robinjinim sinom Ignacijusom Sančom, koji je 1782. godine bio prvi afrički pisac objavljen u Engleskoj. - Doseljenici iz prošlosti - toliko ubedljivo preci ovih živih igrača, kao da su ovi mladi njihovo meso i njihova krv - vrte se mirno, dok Rozikasti bučno i gorljivo drži zdravicu sa bine, Ja-sad-osećam-indignaciju-kad-oni-pominju-imigraciju-kad-oni-prave-insinuaciju-da-mi-nismo-deo-od-ovu-naciju-a-mi-će-pravimo-proklamaciju-iznesemo-pravu-situaciju-kako-mi-dajemo-njima-našu-kontribuaciju-još-od-Rimsku-Okupaciju, a s jedne druge strane zakrčene prostorije, kupani jetko-zlom zelenom svetlošću, voštani nevaljalci stoje zgureni i prave grimase: Mouzli, Pauel, Edvard Long, sve sami lokalni avatari surovog trgovca robovima, Legrija. I sad počinje žamor u utrobi Kluba, raste i pretvara se u jednu jedinu reč koju svi skandiraju. »Is-to-pi, is-to-pi, to-pi!«- mušterije zahtevaju.
Rozikasti prihvata šlagvort od gomile, Dakle-vreme-za-topljenje-kad-svako-krimi-stvorenje-ima-isto-mnenje-da-treba-jedno-pakleno-zapaljenje, posle čega se on obraća gomili, raširenih ruku, uz nožni rit u skladu sa bit, pa je upita, Šta vas, braćo, mori? Ko treba da gori? Izvikuju se imena, razna, koja se sudaraju, sve dok se okupljeno društvo još jednom ne složi i počne da skandira samo jedno ime. Rozikasti pljesne dlanom o dlan. Zavesa se razmiče iza njega, a pomoćnice u blistavim ružičastim šorcevima i majicama guraju na binu jednu jezivu vitrinu na točkićima: veličine čoveka, sa zastakljenim prednjim delom i iznutra osvetljenom - mikrotalasnu pećnicu sa Vrelom Stolicom unutra, poznatu članovima Kluba kao: Paklena Kujna. »U redu«, uzvikuje Rozikasti. »A sad jedan pravi kuvanjac i pržanjac.«
Pomoćnice prilaze tablou s voštanim figurama omraženih ličnosti, bodu ponuđenu žrtvu večeri, onu koja se najčešće odabira, ako govore istinu, bar triput nedeljno. Na njoj trajna ondulacija, uredna frizura, biserna ogrlica, plavi kostim iz dva dela. Megi-megi-megi, laje gomila. Gori-gori-gori. Tu voštanu lutku -strašilo - smeštaju na Vruću Stolicu i privezuju. Rozikasti okreće prekidač, uključuje struju. I, oh kako se ona ljupko topi, iznutra prema spoljašnjosti, pa se sprčkava u bezobličnost. Zatim ona postaje jedna barica, a gomila odahne, u ekstazi: sređena. »U ognju, ovog puta«, kaže im Rozikasti. Muzika ponovo prožima veče.

*


Kad je Rozikasti, disko-džokej okej, video šta se pod okriljem noći ufurava odostrag u njegov veliki zatvoreni »kombi«, pošto su ga njegovi prijatelji Hanif i Mišal ubedili da kola doveze na zadnji ulaz Šaandaara, srce mu se ispunilo strahom od one »zapadnoindijske« obije-magije i čini; ali je u njemu bilo i one ushićenosti kad je shvatio da je moćni junak mnogih njegovih snova jedna realnost od krvi i mesa. Rozikasti je stajao na ulici preko puta, dršćući ispod gradske svetiljke na banderi, mada noć nije bila naročito hladna, i stajao je tamo pola sata, dok su mu Mišal i Hanif užurbano govorili, to treba da ode nekuda, a mi moramo da mislimo na njegovu budućnost. Onda je on slegao ramenima, prešao preko do svog kombija, ušao i upalio motor. Hanif je sedeo pored njega u kabini; Mišal se vozila zajedno sa Saladinom, skrivenim od svakog pogleda spolja.
Bilo je skoro četiri sata ujutro kad su Čamču položili u krevet na podu praznog i zatvorenog noćnog kluba. Rozikasti - čije je pravo ime bilo Sosanker, koje on nikad nije koristio - iskopao je iz zadnje sobe dve vreće za spavanje, i one su bile dovoljne. Hanif Džonson, poželevši laku noć tom stravičnom biću kojeg se Hanifova ljubavnica Mišal, izgledalo je, uopšte nije bojala, pokušao je da s njim ozbiljno razgovara. »Ti moraš da shvatiš koliko bi mogao da budeš važan za nas, jer ovde su riziku izložene mnogo značajnije stvari nego što su tvoje lične potrebe«, ali mutant Saladin samo otfrknu žuto i crno, a Hanif se brzo povuče. Kad se našao sam s voštanim figurama, Čamča je bio u stanju da svoje misli ponovo usredsredi na lik koji se konačno bio uobličio pred njegovim duhovnim okom, na blistavi lik iza čije se glave, iz neke tačke na potiljku, širila svetlost u krug, na mister-Perfetoa, tumača bogova, koji se uvek dočekivao na noge, kome su gresi uvek opraštani, koji je uvek bio volien, hvaljen, obožavan... lik koji je Čamča pokušavao da identifikuje u svojim snovima, lik Mr Džibrila Farište, transformisan u simulakrum anđela toliko izvesno koliko je Čamča bio ogledalo samog đavola.
Ko Đavola da krivi, a ne Arhanđela, Džibrila?
Taj stvor u vrećama za spavanje otvori oči svoje; dim poče da izlazi iz pora njegovih. Za njega je lice svake voštane figure bilo sada isto, Džibrilovo lice sa onim udovičkim vrškom kose iznad sredine čela i izduženim, natmurenim, lepim likom. I ova kreatura ogoli zube svoje i ispusti iz usta jedan dugačak, smrdljiv dah, od kojeg se sve voštane figure rastopiše i u bare pretvoriše, ostavljajući na podu svoje prazne kostime. Kreatura leže na leda, zadovoljna, i usredsredi misli na svog dušmanina. Pri čemu ovaj stvor oseti u sebi neko neobjašnjivo stiskanje, usisavanje i povlačenje; razdirali su ga strašni bolovi, kao da ga je nešto gnječilo iznutra, pa je prodorno cvilio, ali niko se nije usuđivao, čak ni Mišal koja je stajala sa Hanifom gore u stanu Rozikastog, iznad Kluba, da vidi šta se to dole dešava. Bolovi su mu bivali sve jači, i taj stvor se bacao i treskao po platou za igranje, jaučući tužno da tužnije ne može biti; sve dok, konačno, nije malo odahnuo i zaspao.
Kad su se, nekoliko sati docnije, Mišal, Hanif i Rozikasti ipak usudili da uđu u Klub, ugledali su prizor stravične pustoši - stolove jedan preko drugog nabacane, izlomljene stolice, i, dakako, svaku voštanu figuru - dobru i zlu- Topsi i Legrija - istopljene i, kao od šale, pretvorene u buter; a usred tog rusvaja, spavajući kao novorođenče, ležao je - ne, uopšte ne neki mitološki ili onaj ikonografski Stvor s rogovima i paklenim dahom - već niko drugi do mister Saladin Čamča, lično, očigledno vraćen u svoje staro obličje, go kao od majke rođen ali s potpuno ljudskim likom i telesnim proporcijama, humanizovan - kako drukčije zaključiti? - strašnom koncentracijom svoje mržnje.
Otvorio je oči, a one su mu i dalje bile užagrene sa bledim beonjačama i crvenim zenicama.

2


Aleluja Koun, silazeći s Everesta, ugledala je jedan grad od leda, zapadno od Kampa Šest, preko puta Grupe Štena, kako se presijava pod sunčevim zracima ispod masiva Čo Oju. Skriveni Raj, Šangri-La, trenutno je pomislila; međutim, to nije bila nikakva zelena dolina besmrtnosti već jedna metropola džinovskih ledenih igala, tankih, oštrih i hladnih. Pažnju joj je odvratio šerpa-Pemba, upozoravajući je da ne gubi koncentraciju, te grada više nije bilo kad je ponovo pogledala u tom pravcu. Još se nalazila na osam hiljada metara visine, ali ju je priviđenje nemogućeg grada bacilo natrag kroz vreme i prostor do one bejzvoterske radne sobe sa starim i tamnim drvenim nameštajem i teškim somotskim zavesama, sred koje joj je njen otac Oto Koun, istoričar umetnosti i Pikabijin biograf, u njenoj četrnaestoj a njegovoj poslednjoj godini života, govorioo »Najopasnijoj od svih laži kojom nas kljukaju u životu«, a to je, po njegovom mišljenju, ideja o kontinuumu. »Ako neko ikad pokuša da ti kaže da je ova, najlepša i najgrešnija planeta, nekako jednorodna, sastavljena samo od skladnih elemenata koji se zbrajaju i međusobno slažu, odmah pozovi telefonom krojača ludačkih košulja da mu uzme meru«, savetovao je kćerku, uspevajući da stvori utisak kako je on posetio mnoge planete pre nego što je došao do tog svog zaključka. »Svet je inkompatibilan, to nemoj nikad da zaboraviš: svet je gaga - blesav, senilan. Duhovi, nacisti, sveci, i svi živi, u isto vreme; na jednom mestu- sreća i blaženstvo, dok je tamo dole, na kraju druma- pakao. Ne možeš naći luđe podneblje od ovog našeg.« Ledeni gradovi ne bi zbunili Ota. I on je, kao njegova žena Alicija, Elina majka, bio poljski emigrant, jedan od preživelih u nekom koncentracionom logoru za vreme rata, čije ime nikad nije bilo pomenuto u Elinom detinjstvu. »On je želeo da se drži kao da mu se to nikad nije desilo«, kasnije je rekla Alicija svojoj kćeri. »Bio je nerealan u mnogim pogledima. Ali dobar čovek; najbolji kojeg sam znala.« Dok je govorila, osmehivala se nekim unutarnjim osmehom, podnoseći Ota u sećanju, iako ga u toku života nije uvek uspevala da podnosi, kad ju je često zaprepašćivao. Na primer: bio je razvio u sebi neku mržnju prema komunizmu koja ga je dovodila do zbunjujućih krajnosti u ponašanju, naroćito na Božić, kad je taj Jevrejin insistirao na proslavljanju, zajedno sa svojom porodicom i drugima, onog što je on opisao kao »engleski obred«, kao znak poštovanja prema njihovoj novoj »naciji-domaćinu« - a zatim je sve pokvario (u očima njegove žene) kad je hrupio u salon - gde je celo društvo komotno sedelo pored užarenog kamina, loženog drvenim oblicama, božićne jelke i brendija - prerušen u Kineza sa opuštenim brcima i sličnim rekvizitima, pa je, uz kinesku pantomimu, uzviknuo: »Tata-Božić je mrtav! Ja sam ga ubio! Ja sam Mao: niko neće da dobije božićni poklon! Hi! Hi! Hi!« Sećajući se toga, Eli na Everestu se trgnula uz grimasu - grimasu njene majke, shvatila je, prenesenu na njeno smrznuto lice.
Inkompatibilnost životnih elemenata: u jednom šatoru, u Kampu Četiri, na visini od 8.300 metara, ideja koja joj se ponekad činila kao demon njenog oca, zvučala joj je banalno, bez smisla, bez atmosfere, zbog te visine. »Everest te utišava«, poverila se Džibrilu Farišti u krevetu iznad kojeg je svileno padobransko platno obrazovalo baldahin šupljih Himalaja. »Kad siđeš sa te planine, čini ti se da ništa nije vredno govorenja, totalno ništa. Nalaziš da te ništavilo obmotava, kao zvuk. Nebiće. Ali, naravno, ti ne možeš to da zadržiš na sebi. Svet ubrzo grune u tebe. Ono što ti zapuši usta, mislim da je onaj prizor savršenstva pred kojim si se nalazio: zašto govoriti kad nisi u stanju da imaš savršene misli, da izgovaraš savršene rečenice? Osećaš se kao da je ono kroz šta si dotle prošao, bila prevara. Ali to bledi; prihvataš misao da su izvesni kompromisi, zaključci, neophodni, ako želiš da ideš dalje kroz život.« Njih dvoje su najveći deo vremena provodili u krevetu, tokom prvih zajedničkih sedmica: izgledalo je da su im uzajamni apetiti nezajažljivi - činili su ljubav šest do sedam puta dnevno. »Ti si mene otvorio«, rekla mu je. »Ti, sa onom šunkom u ustima. Bilo je to upravo kao da si mi govorio, kao da sam bila u stanju da ti čitam misli. Ne kao da«, ispravila se. »Ja sam ti ih stvarno čitala, zar ne?« On je kilmnuo glavom: bila je to istina. »Ja sam ti čitala misli, a iz mojih usta su izlazile prave reči«, divila se tome. »Prosto su tekle iz mene. Pun pogodak: ljubav. U početku beše reč.«
Njena majka je fatalistički gledala na ovaj dramatični preokret u Elinom životu, na povratak ljubavnika s onu stranu groba. »Reći ću ti pošteno šta sam mislila kad si mi saopštila tu vest«, govorila je za ručkom, preko supe i jevrejskog kreplacha, u Blumovom restoranu vajtčepelskom. »Pomislila sam, oh bože, velika je to strast; jadna Eli, ona sad mora da prođe kroz sve to, nesrećno dete.« Alicijina strategija bila je u strogom vladanju emocijama. Visoka, krupna žena sa senzualnim usnama, ali, kako sama reče, »Ja nikad nisam bila galamdžika«. Bila je prema Eli iskrena u pogledu svoje seksualne pasivnosti, te joj je otkrila da je Oto imao, »Da kažem, drukčije sklonosti. Bio je slab prema velikoj strasti, ali je uvek bio nesrećan što ja nisam mogla da se uzbudim«. Nju je tešilo saznanje što su sve one žene kojima je njen mali, ćelavi, nestašni muž »pravio društvo« bile »njenog tipa«, krupne i punačke, »sem što su bile smele i drske: radile su ono što je on želeo, uzvikivale razne reči da ga podstiču, i pravile se da su maksimalno uzbuđene; one su zapravo reagovale na njegovo oduševljavanje njima, verujem, a možda su same bile oduševljene njegovom čekovnom knjižicom. On je bio stara škola i veoma darežljiv čovek, široke ruke«.
Oto je Aleluju-Eli nazivao svojim »biserom koji nema cenu«, i maštao o njenoj sjajnoj budućnosti, možda koncertne pijanistkinje, ili, ako to ne uspe, onda nečije muze. »Iskreno govoreći, tvoja sestra me je razočarala«, rekao joj je tri nedelje pre svoje smrti u onom svom kabinetu sa Velikim Knjigama i pikabijamkim bric-a-brac, umetničkim stvarčicama - sa jednim punjenim majmunčetom za kojeg je tvrdio da predstavlja »pravu skicu« njegovih zloglasnih Portreta Sezana, Rembranta i Renoara, mnogobrojnim mehaničkim cakama - izumčićima, zajedno sa seksualnim stimulatorima koji stvaraju male električne šokove, i sa prvim izdanjem Zarijevog Ubu Roi (Kralja Ibija). »Elena pokazuje želje tamo gde bi trebalo da pokaže misli.« On je poenglezio njeno ime - Jeljena u Elajna - upravo kao što je bila njegova ideja da ime »Aleluja« skrati na Eli i samog sebe »boudleriše«[17] od Koena iz Varšave u Kouna. Muku su mu zadavali odjeci prošlosti; nije čitao poljsku literaturu, okrećući leđa i Herbertu, i Milošu, pa i »mlađim piscima« kao što je Baranczak, zato što je za njega taj jezik bio nepopravljivo zagađen istorijom. »Ja sam sada Englez«, rekao bi on ponosno sa svojim zadebljanim istočnoevropskim akcentom. »Šašavi srednjo-Ev! Sirotice iz Lovuda! Baraberaj!« Uprkos njegovoj uzdržanosti, činilo se da je bio prilično zadovoljan što je predstavljao člana-pantomimičara engleske džentrije. Ali s pogledom unazad, izgledalo je verovatno da je on ipak bio savršeno svestan krhkosti svoje izvođačke veštine, jer je teške zavese stalno držao navučene na prozorima za svaki slučaj, da ga nepostojanost stvari ne navede da napolju ugleda monstrume ili, pak, mesečeve pejzaže, umesto poznatog mu Moskovskog druma.
»On je bio potpuno prepušten asimilaciji«, reče Alicija dok je uzimala jedan dobar zalogaj jevrejskog »cimisa«. »Kad je preinačio naša imena, ja sam mu rekla, Oto, to nije obavezno, ovo nije Amerika, ovo je London W2 - Zapadni distrikt; ali on je želeo da očisti svoju biografiju, da izbriše čak i svoje jevrejstvo, izvini, ali ja to znam. Pa borba sa onim Odborom Predstavničkog doma! Sve vrlo civilizovano, parlamentaran razgovor sve vreme, ali, ipak, tvrd orah.« Posle njegove smrti, ona se odmah vratila svom starom prezimenu Koen, sinagogi, prazniku Hanuki i Blumovom restoranu. »Nema više imitacije života«, žvakala je i odjednom zamahnula viljuškom. »A onaj film! Mnogo mi se dopao. Lana Tarner, je 1’ tako? I Mahalija Džekson peva u crkvi. Sjajno.«
Oto Koun, čovek u sedamdesetim godinama života, skočio je u prazno okno lifta i tako se ubio. A to je bila tema u koju Alicija, uvek spremna da diskutuje i o najnez-godnijim tabu-temama, nije htela da dirne: kako to da čovek koji je uspeo da preživi sve logore, živi posle toga još četrdeset godina i onda sam okonča posao koji oni monstrumi nisu do kraja obavili? Da li veliko zlo mora na kraju da likuje, bez obzira na to koliko mu se snažno čovek opire? Da li ono ostavlja u krvi neku cepčicu leda koja se probija svojim putem kroz telo, dok se ne zarije u srce? Ili, još gore: može li čovekova smrt da bude inkompatibilna sa njegovim životom? Eli, čija je prva reakcija na vest o očevoj smrti bila pomama, saletala je majku takvim pitanjima. A ona, kao mumija ispod širokog crnog šešira, rekla joj je samo: »Ti si, draga moja, od svog oca nasledila nesposobnost za obuzdavanje.«
Posle Otove smrti Alicija je odbacila visok stil odevanja i držanja, što je predstavljalo njenu žrtvu prinošenu na oltar njegove žudnje za integracijom, njeno nastojanje da bude njegova sesil-bitonska grande dame. »Uf«, poverila se ona svojoj Eli, »kakvo olakšanje, draga moja, biti bez ikakve forme i uštogljenosti, za promenu.« Ona je sada svoju sedu kosu nosila namerno pokupljenu u punđu, a haljine sa uvek istim, supermarketskim, naštampanim cvetnim dezenom, odbacila šminkanje, dala si napraviti jedno bolno veštačko zubalo, sadila povrće tamo gde je Oto bio insistirao da bude engleski cvetni vrt (lepe cvetne leje oko središnjeg, simboličnog drveta, jednog »hibridnog čudovišta« - Labur-numa-zanoveti nakalemljenog na metlicu-žutilicu), priređivala umesto večera ispunjenih mudrim ćaskanjem, čitavu seriju ručkova s teškim jelima i »cušpajzima« i najmanje tri stravična pudinga - na kojima su mađarski pesnici-disidenti pričali uvrnute viceve o Gurđijevljevoj mistici, ili (ako se stvari nisu baš najbolje razvijale), gosti bi posedali na jastuke na podu, sumorno buljili u svoje pretovarene tanjire, te bi nešto vrlo slično totalnom ćutanju zavladalo jedno vreme koje je ličilo na večnost. Eli se kasnije okrenula od tih nedeljnih popodnevnih rituala - pa je kunjala u svojoj sobi sve dok nije dovoljno odrasla da sama izlazi, uz Alicijin spreman pristanak - kao i od puta koji joj je odredio otac zbog čije je izdaje sopstvenog čina preživljenja bila toliko ogorčena. Okrenula se akciji; i osetila da mora da se penje uz planine.
Alicija Koen, koja je smatrala da je Elina promena kursa u životu savršeno pojmljiva, pa čak i pohvalna, te je sve vreme navijala za nju, nije mogla (priznala je to uz kafu) sasvim da shvati razloge svoje ćerke za njenu vezu sa Džibrilom Farištom, indijskim filmskim glumcem povratnikom. »Kad te slušam kako govoriš, draga moja, imam utisak da taj čovek nije u tvojoj ligi«, rekla je, upotrebivši frazu za koju je verovala da odgovara frazi nije tvoj tip, a i sama bi se zgrozila kad bi sebe čula kako je opisno izgovara kao neki rasni ili religijski prekor: ali upravo je taj smisao njena ćerka shvatila. »Meni to savršeno odgovara«, odvrati joj Eli živahno i ustade. »Stvar je u tome što ja čak i ne volim svoju ligu.«
Bolela su je stopala, zbog čega je morala hramajući, umesto jureći, da iziđe iz restorana. »Velika strast«, čula je kako joj majka iza leđa glasno obaveštava ceo restoran. »Dar govora; a to znači da svaka cura može svašta da izbrblja.«

*


Neki vidovi njenog obrazovanja bili su neobjašnjivo zanemareni. Jedne nedelje, ne tako dugo posle smrti njenog oca, kupovala je nedeljne novine na kiosku, na ćošku, a prodavac je tom prilikom objavio: »Ova nedelja mi je poslednja nedelja. Ja sam dvadeset tri godine na ovom ćošku, a sad su me oni Paki[18] konačno izbacili iz mog posla.« Ona je čula reč p-a-h-i[19] (pachy), pa je imala bizarnu viziju kako slonovi tutnje Moskovskim drumom i pripljeskavaju prodavce nedeljnih novina. »Šta je pahi?« šašavo se upitala a odgovor joj je bio žacajući. »Mrki Jevrejin.« Nastavila je da dosta dugo razmišija o lokalnim T.B.K. (trafikantima-bombondžijama-kolporterima) kao o pahidermima: kao o ljudima izdvojenim od društva i izloženim prekoru zbog prirode njihove kože. Tu je priču i Džibrilu ispričala. »Oh«, odgovorio je on, razbijački, »slonovski vic«. Nije on bio lak čovek.
Ali on je bio tu, u njenom krevetu, on, taj veliki vulgarni badža prema kojem se ona mogla otvarati onako kako se nikad ranije nije otvarala; on je bio kadar da prodire kroz njen grudni koš i da joj srce miluje. Ona godinama nije s takvom hitrinom uskakala u arenu seksa, i nikad joj pre toga jedna ovako brza veza nije ostajala tako neukaljana njenim kajanjem ili gađenjem od same sebe. Njegovo dugo ćutanje (mislila je da on neće da joj se javi, sve dok nije saznala da se njegovo ime nalazilo na spisku putnika Bostana) bilo joj je veoma bolno, pa je mislila da to inožda govori o njegovom drukčijem gledanju na njihov susret; ali da je pogrešno procenila njegovu žudnju, njegovo potpuno predavanje njoj i ono njegovo bezglavo liacanje na nju, bilo je apsolutno nemoguće. Zato je vest o njegovoj smrti izazvala u njoj dvostruku reakciju: s jedne strane, osećala je neku vrstu zahvalnosti u radosti odahnuća od saznanja da je on jurio preko sveta da je iznenadi svojim dolaskom, da se odrekao celog svog dotadanjeg života da bi počeo da stvara jedan nov život sa njom; dok je, s druge strane, osećala veliku prazninu i bol što je lišena njega upravo u trenutku kad je saznala da je bila istinski voljena. Kasnije je postala svesna još jedne svoje, manje plemenite, reakcije. Šta je on mislio kad je planirao da bez i jedne reči upozorenja dođe na njena vrata, pretpostavljajući da će ona raširenih ruku čekati na jedan ničim opterećen život, i to, svakako, u nekom stanu dovoljno prostranom za njih dvoje? Bilo je to ponašanje koje se i moglo očekivati od jednog razmaženog filmskog glumca koji, sa svoje strane, očekuje da mu ispunjene želje padaju u krilo kao zrelo voće... ukratko, ona se bila osećala uzurpiranom, ili, bar, potencijalno uzurpiranom. Ali kad je sebe ukorila, potiskujući te misli tamo natrag u onu provaliju svesti kojoj su i pripadale, jer je Džibril ipak bio skupo platio svoju uobraženost, ukoliko je to bila uobraženost. Mrtav ljubavnik zaslužuje tu povlasticu, zvanu nedoumica.
A posle svega, evo ga sad gde leži tu, pokraj njenih nogu, bez svesti u snegu, oduzimajući joj dah zbog njene svesti o totalnoj nemogućnosti da on bude tu, pored nje, navodeći je trenutno da se upita da on možda nije još jedna u nizu vizualnih aberacija - više je volela tu neutralnu frazu nego onu nabijenu značenjima, vizija -kojima je bila prosto opsednuta baš od one njene odluke da batali boce sa kiseonikom i osvoji vrh Čomolungmu samo snagom svojih lungs (pluća). Dok ga je s velikim naporom podizala, prebacujući jednu njegovu mlitavu ruku preko svog ramena i polunoseći ga ka svom stanu - more, kakvi »polu-«, da kažemo istinu - bila je potpuno uverena da on nije bio nikakva himera, već teško meso, i krv. Osećala je probade u stopalima sve do kuće, a ti bolovi su u njoj ponovo probudili svu onu srdžbu koju je u sebi prigušivala dok je mislila da je on mrtav. I šta je sad ona trebalo da radi sa tim živim lešom - bezveznjakom prostrtim na njenom krevetu? Oh, Bože, pa ona je bila zaboravila kako se muškarac razbacuje po krevetu, kako u toku noći zauzima vaš deo krevetske površine i kako vas noću totalno razgolićuje kad sa vas svuče pokrivač. Ali i druga se osećanja ponovo javiše i bitku dobiše; jer tu je on sad bio, spavao pod njenom zaštitom, napuštene nade: ljubav, konačno.
Spavao je danonoćno, čitavu jednu sedmicu, budeći se samo da zadovolji one minimalne zahteve gladi i higijene, ne govoreći gotovo ništa. Snovi su ga mučili: bacao se po krevetu, a sa usana mu se povremeno otimale reči: Džahilija, Al-Lat, Hind. U trenucima budnog stanja, činilo se da želi da se odupre snu, ali san je bio jači, talasi snova su ga zapljuskivali, valjali se preko njega i davili ga, dok je on, gotovo tužno, mahao slabačkom rukom. Nije mogla sama da prosudi kakva su to traumatična zbivanja bila uzrok takvog njegovog ponašanja, i, osećajući malu paniku zbog toga, pozvala je svoju majku telefonom. Alicija je došla da osmotri usnulog Džibrila, napućila usne, i izjavila: »On je opsednut čovek.« I sve se više povlačila u neku vrstu jevrejske folklorne dibbuq-erije Braće Singer (u smislu da u Džibrilu bestija duh nekog mrtvaca), ali njen misticizam nikad nije mogao da ozlojedi njenu pragmatičnu ćerku-planinarku. »Možda bi trebalo da mu se onom pumpom za klistir ispumpaju uši«, preporuči Alicija. »To je izlaz koji ovakve kreature najviše vole.« Eli je ispratila majku do vrata. »Mnogo ti hvala«, rekla je. »Javiću ti šta je bilo.«
Sedmog dana, on se potpuno probudio, sa očima razrogačenim kao u lutke, i istog trenutka ju je ščepao. Od grubosti njegovog pristupa, gotovo kao i od tog neočekivanog gesta, ona se glasno nasmejala, ali i ovog puta je imala osećanje prirodnosti, poštene radnje; i cerila se, »O-kej, ti si to tražio«, pa je iskliznula iz svojih vrećastih, tamnocrvenih pantalona i široke jakne - nije volela odeću koja je otkrivala obrise njenog tela - i to je bio početak njihovog seksualnog maratona, posle kojeg su oboje bili bolni, zadovoljni i iscrpljeni, to jest, kad se to njihovo rvanje najzad završilo.
On joj je rekao: pao je sa neba i ostao živ. Ona je duboko udahnula vazduh, i verovala mu je, zbog verovanja njenog oca u mirijade kontradiktornih mogućnosti života, a i zbog onog čemu ju je planina naučila. »O-kej«, rekla je, izdišući. »Prihvatam. Samo nemoj to da pričaš mojoj majci, je l’ važi?« Univerzum je mesto raznih čuda, a samo nam navika, anestezija svakodnevice, zamagljuje vid. Nekoliko dana ranije, čitala je o tome kako zvezde na nebu, kao deo svog prirodnog procesa sagorevanja, razbijaju svoj ugljenik pretvoren u dijamante. I zamislila je tu sliku: kiša dijamanata pljušti iz zvezda u prazan prostor: i to je na nju delovalo kao jedno od pravih čuda. Ako to može da se desi, onda može i ovo. Bebe padaju kroz prozore sa milijarditog sprata i dole odskaču. Bila je jedna takva scena u filmu Fransoa Trifoa L’Argent du Poche... Usredsredila je misli na takve stvari. »Ponekad se i meni«, odlučila je da kaže, »dešavaju neobične stvari.«
Onda mu je ispričala ono što nijednom živom stvoru nije nikad pričala: o svojim vizijama na Everestu, o anđelima u gradu od leda. »Ali nije to bilo samo na Everestu«, rekla je, i, posle kraćeg oklevanja, nastavila. - Kad se vratila u London, otišla je jednog dana u šetnju pored Temze, duž Imbenkmenta, da pokuša da i njega i planinu izvuče iz svoje krvi. Bilo je rano jutro sa nekom sablasnom izmaglicom i gustim snegom, od čega je sve bilo mutno i nejasno. I onda su se ledeni bregovi pojavili krećući se dostojanstveno, u veličanstvenoj »koloni po jedan«. Magla je oko njih bila gušća, te, zato, tek kad su doplovili do nje, mogla je da razazna njihove oblike - verno umanjene konfiguracije onih deset najviših planina na svetu, koje su se po veličini, jedna iza druge, dizale ka nebu, a njena planina, ona planina, stajala je dominantno u pozadini. Pokušavala je da shvati kako su ti ledeni bregovi uspeli da prođu ispod mostova na reci, kad je magla postajala sve gušća, a zatim se, nekoliko trenutaka kasnije, potpuno digla, odnoseći ledene bregove sa sobom. »Ali oni su bili pred mojim očima. Nanga Parbat, Daulagiri, Ksiksa-bangma Feng.« On joj se nije suprotstavio. »Kad ti to kažeš, onda je sigurno bilo tako«.
Ledeni breg je voda koja se bori da bude zemlja, kopno; a planine, posebno Himalaji, posebno Mont Everest, jesu zemlja koja pokušava da se pretvori u nebo; to je prizemljeni let, gruda, maltene, mutirana u vazduh, i postala, u pravom smislu reči, uzvišena. Davno pre no što se ikad sa planinom srela, Eli je bila svesna planininog nutrećeg prisustva u njenoj duši. Njen stan je bio pun Himalaja, predstave Everesta od plute, plastike, keramike, kamena, akrilika i gline, koje su se tiskale za svoje mesto u prostoru; tu je čak bio i jedan Everest izvajan samo od leda, malecki ledeni breg koji je ona držala u zamrzivaču svog frižidera i vadila, s vremena na vreme, da ga pokazuje svojim prijateljima. A zašto toliko mnogo Everesta? Zato - nije moglo da bude drugog odgovora - što oni postoje. »Gle«, rekla je, pružajući ruku, bez ustajanja iz kreveta, i podižući sa noćnog stočića svoju najnoviju nabavku - jedan običan izrezbareni Everest u malo nagaravljenoj sirovoj borovini. »Poklon od šerpasa, navodno iz ,Namče-bazara’.« Džibril ga je uzeo, pa ga je okretao u rukama. Pemba joj ga je bio dao, stidljivo, na rastanku, naglaša-vajući da je to poklon cele grupe šerpasa, iako je bilo očigledno da ga je on sam izdeljao. Bio je to jedan detaljno obrađen model, sa svim lednicima i Hilarijevim Pragom koji predstavlja poslednju prepreku na putu do vrha planine; a ona staza kojom su njih dvoje išli do vrha bila je na toj skulpturici duboko urezana u drvo. Džibril je, dok ju je obrtao u rukama, našao na njoj i jednu urezanu malu poruku na mučno napisanom engleskom jeziku. Za Eli Bibi. Mi imali sreću. Al’ da nemoj pokušamo opet.
Ono što Eli nije rekla Džibrilu bilo je to da ju je šerpa-Pembina zabrana uplašila, uveravajući je da će, ako ikad ponovo kroči na tu boginju-planinu, sigurno poginuti, jer smrtnim ljudima nije dopušteno da više od jedanput vide lik božiji; ali planina je bila i dijabolična i transcendentna, ili, bolje - njen dijabolizam i njena transcendentnost bili su jedno, te je ona i od samog razmišljanja o Pembinoj zabrani duboko bolno osećala potrebu da je prekrši, i to sa takvom patnjom da je glasno ječala, kao u seksualnoj ekstazi ili beznadežnosti. »Himalaji su«, rekla je Džibrilu tako, da ne kaže šta joj je stvarno bilo u duši, »i emocionalni i fizički vrhunci: kao opera. A to je upravo ono što ih čini tako zastrašujućim. Ništa drugo osim onih najvrtoglavijih visina. A to ti je i jedan težak trik za izvođenje.« Eli je imala svoj način prebacivanja sa konkretnog na apstraktno, jedan trop, kao slučajnu »obrtaljku« značenja koja je slušaoca ostavljala u nedoumici da li ona zna da pravi razliku između toga dvoga; ili, veoma često, u nesigurnosti u pogledu pitanja da li bi se, najzad, moglo reći da takva razlika uopšte postoji.
Eli je držala u sebi saznanje da ona mora tu planinu da ukroti ili da umre, da je uprkos svojim ravnim tabanima, koji isključuju svako ozbiljno planinarenje, i dalje inficirana Everestom, i da je u srcu svog srca čuvala skriven jedan nemogući plan, fatalnu viziju Morisa Vilsona, koju još niko nije bio dostigao. A to je: solo-penjanje.
Šta nije otkrila: da je posle svog povratka u London videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu među dimnjacima- utvaru u škotskoj suknji i s ćubastim bereom na glavi, koja joj je mahala. - A ni Džibril Farišta nije njoj ništa rekao o sablasti Rehi Merčant koja ga je gonila. I pored njihove međusobne fizičke bliskosti, između njih dvoje su stajala jedna zatvorena vrata: svako je u tajnosti držalo po jednog svog opasnog duha. - A Džibril, čuvši o Elinim drugim vizijama, skrivao je svoj nemir iza svojih neutralnih reči - kad ti to kažeš, onda znam - nemir zbog tog novog dokaza da svet snova curi u svet njihovog budnog stanja, da prepreke koje dele ta dva sveta pucaju i da se ta dva nebeska svoda mogu svakog časa spojiti - što će reći da je kraj svega bio blizu. Jednog jutra, kad se probudila posle dobre ispavanosti bez snova, Eli ga je zatekla utonulog u njen dugo-neotvarani primerak Blejkovog dela Venčanje Neba i Pakla, u kojem je njena mlađa ličnost, ne poštujući tada knjige, pravila mnoge zabeleške: crtice na marginama, podvlačenja redova, znake usklika i pitanja. Videvši da se probudila, on poče da joj čita, sa zlim cerenjem, jedan svoj izbor iz nekih pasusa knjige. »Iz izreka Pakla«, poče on. Jarčeva prcačka zdušnost je Božija velikodušnost. Lice mu buknu od besa. »I, štaviše«, nastavljao je. Drevno predanje da će oganj progutati ovaj svet pri kraju šestohiljadite godine istinito je, kako sam čuo iz Pakla.« A zatim, malo niže na istoj stranici: To će pasirati usled poboljšanja uživanja senzualnog. »Reci mi, ko je ovo? Našao sam je između dve stranice.« Pružio joj je fotografiju jedne mrtve žene: njene sestre, Elene, pokopane tu, u knjizi, i zaboravljene. Još jednog roba navike na vizije: i žrtve te navike. »Mi ne pričamo mnogo o njoj.« Klečala je neodevena na krevetu, a svetla joj kosa skrivala lice. »Vrati je tamo gde si je našao.«
Nikakvoga Boga ne videh, niti ga čuh ja, u granicama mog opazanja čuvstvenog; ali moja čula u svakoj stvari ono beskonačno otkriše. Nastavio je da prelistava knjigu, pa je Elenu Koun premestio na stranicu pored slike Preporođenog Čoveka koji sedi go, raskrečenih nogu na nekom bregu, sa suncem koje baca svoje zrake iza njegove stražnjice. Uvek sam otkrivao kako Anđeli iz taštine svoje pričajuo sebi kao o jedinim mudracima koji postoje. Eli podiže ruke i šakama pokri lice. Džibril pokuša da je razvedri. »Na praznoj stranici si napisala: ,Stvorenje sveta po nadbisk. Ašeru, 4004. pre Hrista. Približ. datum Apokalipse... 1996.’ Prema tome, još ima vremena za poboljšanje senzualnog uživanja.« Ona zatrese glavom: prestani! On prestade. »Pričaj mi«, reče on, stavljajući knjigu na stranu.

*


Elena je u svojoj dvadesetoj na juriš osvojila London. Njeno divljačno telo (180 cm) namigivalo je na svet kroz oklop od haljina od zlatnog lamea. Uvek ga je nosila s neopreznom samouverenošću, proglašavajući svet njenom svojinom. Grad je bio njeno sredstvo, ona je u njemu mogla da pliva kao riba u moru. Umrla je u svojoj dvadeset-prvoj, udavljena u kadi punoj hladne vode, sa telom punim psihotropnih droga. Može li se neko udaviti u svom elementu, pitala se Aleluja-Eli davno. Ako riba može da se udavi u vodi, mogu li se, onda, ljudska bića udaviti u vazduhu? Tih dana je Eli, u svojoj osamnaestoj,devetnaestoj, zavidela Eleni na njenoj sigurnosti u sebe. Šta je bio njen elemenat? U kojem se to periodičnom sistemu duha mogao taj njen naći? - A sada je dustabanlijka i himalajska veteranka žalila za gubitkom tog duha. Kad jednom stekneš onaj visoki vidokrug, nije ti lako da se vratiš u svoju kutiju, na usko ostrvo, u večnost antiklimaksa. Ali njena stopala su izdajice i planina će je ubiti.
Mitološka Elena, devojka sa naslovne strane, zaštićena plastičnim koricama modernih žurnala, bila je sigurna da je besmrtna. Kad ju je Aliluja-Eli jednom posetila u njenoj gajbi, nakraj sveta, odbila je ponuđenu dozu narko-šećera, promrmljavši nešto o oštećenju inozga, i osećajući se inferiorno, kao i obično, pred Elenom. Lice njene sestre, sa prilično razdvojenim očima i oštrim vrhom brade - snažnim efektom - izbuljilo se na nju podrugljivo. »Moždane ćelije neće da fale«, rekla je Elena. »Uvek možeš da sačuvaš nekoliko.« Sposobnost za čuvanje mozga bila je Elenin kapital. Ona je svoje moždane ćelije trošila kao novac, tražeći svoje sopstvene »visine«, pokušavajući - u idiomu vremena rečeno - da leti. Smrt, kao i život, došla joj je u šećernoj glazuri.
Pokušavala je da »popravi« izgled svoje mlađe sestre Aleluje. »Ej, ti si mnogo zgodna cura, zašto se kriješ u tom grubom teksas-platnu? Mislim, oh bože, dušo, pa ti ovde kod mene imaš sav potreban pribor.« Jedne večeri, ona je Aleluji-Eli obukla haljinu maslinaste boje sa naborima i dubokim izrezima, koja joj je jedva pokrivala gole slabine; pravi od mene šećerlemu, bila je Alelujina puritanska misao, moja rođena sestra hoće da me stavi u izlog, hvala lepo. Otišle su u neki kockarski klub pun ushićenih gospođičića i lordića, a Aleluja-Eli je brzo pobegla odatle čim je Elena bila skrenula svoju pažnju na neku drugu stranu. Nedelju dana kasnije, stideći se što je takva kukavica i što je odbila sestru u njenom nastojanju da se zbliže, sedela je kao na iglama u gajbi nakraj sveta, i poverila se Eleni da nije više nevina. Na što ju je starija sestra pljesnula šakom preko usta i nazvala je starinskim imenima: protuvo, droljo, kurvo! »Elena Koun nikad nije dopustila muškarcu da je prstom dotakne«, vikala je, otkrivajući svoju sposobnost dao sebi misli u trećem licu, »pa čak ni noktom prokletim. Ja znam koliko vredim, draga moja, ja znam kako misterija umire onog trenutka kad ti oni uvuku svoju kiticu, a trebalo je da znam i da ćeš se ti u kurvetinu izmetnuti. Pretpostavljam da ti je to učinio neki jebeni komunista«, rekla je mirnije. U tim stvarima bila je nasledila očeve predrasude. A Aleluja nije, što je Eleni bilo poznato.
Posle toga, nisu se često viđale, Elena je sve do svoje smrti ostala gradska kraljica nevinosti - posmrtnim pregledom je potvrđeno da je bila virgo intacta - dok je Aleluja-Eli prestala da nosi donji veš, prihvatala povremenu službu u malim, gnevnim časopisima, a pošto je njena sestra bila nedodirljiva, ona je otišla u drugu krajnost - svaki je njen seksualni čin bio jedan pljesak u njeno sestrinsko tupo izbuljeno, bledousno lice. Tri abortusa za dve godine i kasno saznanje da su je oni dani na pilulama protiv začeća što se raka tiče - svrstali u kategoriju osoba sa najvećim rizikom.
O kraju svoje sestre saznala je iz novina na štandu jednog kioska, SMRT MANEKENKE U KISELOJ VODI KADE. Ni kad umreš nisi pošteđena šegačenja, bila je njena prva reakcija. Onda je videla da nije u stanju da plače.
»Mesecima sam je zatim gledala u modnim magazinima«, rekla je Džibrilu, »jer ona je dosta dugo bila u tom glavnom kolu gerli sjajne, varljive spoljašnjosti.« Elenino mrtvo telo je plesalo preko pustinja Maroka, samo u prozračnim velovima; ili se moglo videti u Moru Senki na Mesecu gde je bilo skoro golo, samo sa astronautskim šlemom na glavi i pet-šest svilenih mašnica vezanih oko grudi i ispod stomačeta. Eli je imala običaj da crta brkove na tim slikama, na užas prodavaca novina; cepala je iz modnih žurnala fotografije tela svoje pokojne sestre koje je, posle njene smrti, delovalo kao »zombi«-nesmrt, vudu-kultni animirani leš, pa je te stranice gužvala i bacala. Proganjana od Eleninog duha iz tih časopisa, Aleluja-Eli je razmišljala o opasnosti pokušaja da »leti«; kakvi su samo padovi u plamenu, kakvi pakleni makabr-prizori rezervisani za takve ikarske tipove! Počela je da misli o Eleni kaoo duši na mukama, da veruje da je to ropstvo u jednom nepokretnom svetu golišavih gerli na zidnim kalendarima u kojem je nosila crno prsluče sa velikim plastičnim grudima, tri puta većim od njenih prirodnih, da je to pseudo-erotsko zamešateljstvo sa reklamnim porukama naštampanim preko njenog pupka bilo ništa manje nego Elenin lični pakao. Aleluja-Eli je počinjala da vidi vrisak u očima svoje sestre, agoniju ljudskog biča u večnoj klopci tih modnih prostora. Elenu su mučili i kinjili demoni, spaljivali je u paklenom ognju, a ona nije mogla ni da se makne... posle izvesnog vremena, Aleluja-Eli je morala da izbegava one radnje u kojima bi je njena sestra mogla gledati sa žičanih stalaka za magazine. Bila je izgubila sposobnost za otvaranje žurnala, i skrivala je sve Elenine slike koje je imala. »Zbogom, Jeli«, rekla je uspomeni na svoju sestru, pomenuvši njeno staro ime iz njihovog detinjstva. »Moram da se okrenem od tebe.«
»Ali ispala sam slična njoj, i posle svega.« Planine behu počele da joj pevaju svoju pesmu; na što je i ona sama počela da rizikuje moždane ćelije u traganju za uzbuđenjem. Ugledni lekari, stručnjaci za probleme planinara, često su dokazivali, van svake razumne sumnje, da ljudska bića ne mogu bez boce kiseonika da dišu i prežive iznad osam hiljada metara visine. Došlo bi do izliva krvi u oči, bez ikakve nade za ozdravljenje, a i mozak bi počeo da puca, gubeći milijarde svojih ćelija, ogroman broj ćelija, i to veoma brzo, sa posledicom stalnog oštećenja, poznatog kao visinsko izopačenje, za kojim brzo đolazi smrt. Slepi leševi ostaju večno zamrznuti na tim najvišim padinama. Ali Eli i šerpa-Pemba su se popeli i sišli da ispričaju svoju priču. Ćelije iz »kutija za depozit« zamenile su gubitke na »tekućem računu«. A ni oči joj se nisu raspukle. Zašto su naučnici pogrešili? »Zbog predrasude, uglavnom«, rekla je Eli, uvijajući se oko Džibrila u krevetu ispod baldahina od padobranske svile. »Oni ne mogu da odrede jačinu volje, pa nju zato zanemaruju u svojim kalkulacijama. Ali tebe volja popne na Everest, volja i gnev, a to može da iskrivi svaki prirodni zakon koji bi hteo da pomeneš, barem za kratko vreme, ne isključujući Zemljinu težu. Ukoliko ne odbiješ da ideš na sreću, naravno«.
A bilo je tu ipak i nekog oštećenja. Patila je ona od neobjašnjivog gubljenja pamćenja: malih, nepredvidljivih stvari. Jednom, u ribarnici, zaboravila je reč riba. Drugog jednog dana našla se u svom kupatilu, automatski je uzela četkicu za zube, i nije znala šta s njom treba da radi. A jednog jutra, probudivši se pored usnulog Džibrila, bila je na ivici odluke da ga prodrma i probudi da bi ga pitala, »Ko si ti, do đavola? Kako si dospeo u moj krevet?« - ali joj se sećanje u poslednjem trenutku vratilo. »Nadam se da je to kod mene privremeno«, rekla mu je. Ali je za sebe zadržala, čak i sad, pojavljivanje duha Morisa Vilsona na krovovima Fildsa, kako joj maše i kako je poziva k sebi.

*


Ona je bila sposobna žena, raznovrsno »stvaralačka« na svoj način: značajna profesionalna sportistkinja osamdesetih godina ovog veka, klijentkinja džinovske propagandno-reklamne agencije MacMurray, koja je zastupala ogroman broj velikih firmi i uživala kredite do guše. A sada se i ona sama pojavljivala u sektoru reklamiranja i plasmana na tržištu njenog asortimana proizvoda namenjenih turistima i više amaterima nego profesionalnim planinarima, da bi maksimalizovala ono što bi Hal Valans nazvao univerzumom. Ona je bila zlatna devojka sa krova sveta, ona što je preživela od »mojih dveju Tevtonki«, kako je Oto Koun voleo da naziva svoje ćerke. Evo, Jeli, ja opet idem tvojim stopama. Kad se jedna privlačna žena nađe u sportu kojim dominiraju, pa da, kosmati muškarci, onda je to za prodaju, a imidž »kraljice leda« nikog ne povređuje. U tome je novac, a sad, kako je dovoljno odrasla da svoje stare, vatrene iđeale može da izmiri sa običnim sleganjem ramenima i smehom, bila je čak spremna i da se pojavljuje na televiziji u onim razgovorima »za okruglim stolom«, da sa rizičnim nagoveštajima parira onim nepromenljivim pitanjima o životu s muškarcima na visini od oko šest hiljada metara. Te visokoprofilisane šale nervozno su se muvale oko njenog sopstvenog viđenja svoje ličnosti kojeg se ona i dalje čvrsto držala: predstave o sebi kao o prirodnoj usamljenici, najprivatnijoj ženi, ali koju su zahtevi njenog poslovnog života raspolućivali. Prvu svađu s Džibrilom oko toga imala je zato što je on, na svoj neuglađeni način, rekao: »Čini mi se da je stvar o-kej kad bežiš od filmskih kamera sve dok znaš da te one jure. Ali šta kad one to prestanu? Pretpostavljam da ćeš se onda okrenuti i kidnuti na drugu stranu.« Kasnije, kad su se pomirili, ona ga je peckala zbog svog sve solidnijeg statusa zvezde (jer je bila postala prva seksualno privlačna plavuša koja je osvojila Mont Everest; buka je postajala sve veća; dobijala je pisma sa fotografijama strašnih frajera, kao i pozivnice na prijeme u visokom društvu, ali i izvestan broj uvredljivih pisama): »Sad bih ja mogla da odem na film, pošto si se ti povukao. Ko zna? Možda ću i otići.« Na što joj je on odgovorio, šokirajući je snagom svojih reči: »Samo preko mog prokletog leša«.
Uprkos svojoj pragmatičkoj spremnosti da se bućne u zagađene vode stvarnosti i da pliva u pravcu glavne struje, ona nikad nije izgubila osećaj da neka strašna nesreća vreba iza ćoška - bilo je to njeno nasleđe posle neočekivanih smrti i oca i sestre. To bockanje vrata kosom sa zatiljka napravilo je od nje opreznu planinarku, pravu »ziherašicu«, kako su je momci-planinari nazivali, a kako su kolege kojima se divila gubili život na raznim planinama, tako se i njena opreznost povećavala. Kad se planinarenjem nije bavila, ponekad je imala neopušten, napregnut izraz lica, neku nervozu; stekla je neko teško odbranljivo držanje tvrđave koja je ipak spremna da dočeka neizbežan napad. To je doprinosilo njenoj reputaciji ledenog brega od žene; ljudi su se držali na odstojanju od nje, a kad je ona to pominjala, rekla bi da je njena usamljenost cena njene povučenosti od sveta. - Ali bilo je tu još protivrečnosti, jer je ona, ipak, tek nedavno bila odbacila opreznost kad je odlučila da izvrši definitivan napad na Everest, bez kiseonika. »Pored svih ostalih implikacija«, uveravala ju je agencija u svom formalnom pismu-čestitki, »to vas humanizuje, to pokazuje da vi imate onu ma-do-đavola crtu, a to je ujedno i jedna pozitivna nova dimenzija.« Oni su radili na tome. U međuvremenu, Eli je razmišljala osmehujući se umorno na Džibrila, da bi ga ohrabrila, dok je on klizio naniže ka njenim donjim dubinama, Ti si tu sad. Gotovo pravi stranac, a ipak si se ufurao u mene. O, bože, pa ja sam te čak preko svog praga prenela, maltene kao da to nema nikakve veze. Ne mogu da te krivim što si prihvatio da te odvezem kuda si krenuo.
On nije imao kućno vaspitanje. Naviknut na poslugu, bacao je svoj veš i odela na sve strane, ostavljao mrve i upotrebljene, mokre vrećice s čajem tamo gde bi mu pale. Ili, još gore: on ih je bacao, zapravo puštao da padnu tamo odakle bi ih trebalo dizati; savršeno, debelo nesvestan onog što čini, nastavljao je da sebi dokazuje da on, siromašni dečko sa ulice, nema više nikakve potrebe da se upristojava. Ali to nije bila jedina stvar koja je nju izluđivala. Ona bi nasula vino u dve čaše; on bi brzo popio svoju, a kad bi ona pogledala na drugu stranu, ščepao bi i njenu i popio, umirujući je s anđeoskim izrazom lica, ultranevinim, »Ima još dosta, zar ne?« Pa onda njegovo loše ponašanje u kući. Voleo je da prdi. Žalio se - stvarno se žalio, i to pošto ga je ona bukvalno pokupila iz snega u kojem je ležao! - na teskobu u njenom stanu. »Kad god napravim dva koraka, ja udarim licem u zid.« Bio je grub i prost prema svima koji su je pozivali telefonom, stvarno prost, ne štrapacirajući se ni da sazna ko su ti ljudi: automatski onako kako su se filmske zvezde u Bombaju ponašale kad im u blizini nije bio neki lakej da se javi i da ih zaštiti od nasrtljivaca. Kad je Alicija pregrmela jednu takvu njegovu paljbu uličnog prostakluka, rekla je (kad je njena ćerka najzad uzela slušalicu): »Izvini, mila, što ti to kažem, ali taj tvoj momak je, po mom mišljenju, jedan sanduk«.
»Sanduk, mama?!« Ovo je iz Alicije izvuklo njen najuzvišeniji glas. Ona je još bila sposobna za dostojanstveno držanje, imala je dara za to, uprkos svojoj post-Oto stopostotnoj odluci da se maskira u običnu domaćicu koja s cegerom ide na pijacu. »Da, sanduk«, izjavi ona ponovo, imajući u vidu činjenicu da je Džibril bio uvoz iz Indije, »pun slanih kikirikija i majmunskih oraha.«
Eli se nije raspravljala sa svojom majkom, jer nikako nije bila sigurna da će biti u stanju da nastavi da živi sa Džibrilom, iako je on preleteo pola Zemljine kugle da je nađe, iako je sa neba pao. Neku dužu stazu bilo je teško predvideti; čak joj je i ona srednja bila maglovita. Trenutno se bila koncentrisala na pokušaj da upozna tog čoveka koji je, iz cuga pretpostavio da je on velika ljubav njenog života, i to bez svake sumnje, što je moglo da znači ili da je u pravu ili da je izgubio glavu. Bilo je tu mnogo teških trenutaka. Ona nije znala ono što je on znao - šta bi ona mogla da uzima kao novo za gotovo: jednom je pokušala - pozivajući se na onog Nabokovljevog zlosrećnog šahistu Lužina, koji je osetio da i u životu, kao u šahu, ima nekih kombinacija koje će se neizbežno pojaviti da ga poraze - kao njen način da mu po analogiji objasni svoj sopstveni (mada, u stvari, nešto drukčiji) osećaj bliske katastrofe (koja nema veze s ponavljajućim obrascima propasti, već sa neizbežnošću stvari), ali on ju je sredio svojim bolnim buljenjem u nju koje joj je govorilo da on nikad nije čuo za tog pisca, a da ne govorimo o onoj njegovoj Odbrani. Nasuprot tome, on ju je iznenadio svojim pitanjem, iz vedra neba, »A zašto Pikabija?« Dodavši da je čudno, zar ne, za Ota Koena, veterana stravičnih konclogora, da se upušta u svu onu neofašističku zaljubljenost u mašine, u surovu moć, i slavljenje dehumanizacije. »Ko god je proveo neko vreme sa mašinama«, dodao je on, »a to smo, bebice, svi mi, dobro zna ono prvo i pre svega da kod kompjutera ili bicikla postoji samo jedna izvesna stvar - da se kvare.« A gde je on to pronašao, počela je, ali je pri tom zamuckivala jer joj se nije sviđao njen vlastiti pokroviteljski ton kojim je govorila, ali on joj je odgovorio bez taštine. Kad je prvi put čuo za (fašistu) Marinetija, rekao je, izvukao je pogrešan kraj štapa i mislio da je futurizam nešto u vezi s lutkarskim pozorištem. »Sa marionetama, indijskim kathputlima, a ja sam u to vreme bio drčan da se služim naprednim lutkarskim tehnikama na filmu, možda da bih dočaravao demone ili druga natprirodna bića. I tako sam došao do jedne knjige.« Došao do jedne knjige: Džibril, samouki čovek, izgovorio je to kao da joj udara injekciju. Za devojku iz jedne kuće u kojoj se knjiga visoko poštovala - otac ih je bio naučio da poljube svaku knjigu koja bi slučajno pala na pod - ona je na to reagovala lošim odnosom prema knjigama, cepanjem stranica koje je volela ili mrzela, piskaranjem ili žvrljanjem po njima da bi im pokazala ko je gazdarica u kući, Džibrilov način nepoštovanja knjige, ali nevređajući način, njegovo prihvatanje knjiga samo sa onim što one nude, bez njegovog kolenopriklonog ili uništiteljskog stava, bilo je za nju nešto novo; i ona je to sa zadovoljstvom primila. Ona je nešto naučila od njega. A on je, pri tom, delovao neprobojno za svaku mudrost koju bi ona mogla poželeti da mu udeli, na primer, u vezi sa pravim mestom na koje bi on morao da baca svoje prljave čarape. Kad je pokušala da mu natukne da je on dao svoj udeo«, Džibril je potonuo u duboku, povređenu natmurenost, očekujući da ga ona laskanjem vrati u vedro raspoloženje. A ona je, uprkos svom gnušanju, shvatila da je za to, u svakom slučaju, bila voljna.
Ono što je kod njega bilo najgore, probno je zaključila ona, bio je njegov veliki dar da sebe smatra prezrenim, omalovaženim i napadnutim čovekom. Bilo je gotovo nemoguće reći mu ma šta, bez obzira na to koliko razumno, ili nežno. »Idi, idi da se malo provetriš«, on bi vrisnuo i povukao bi se u šator svog povređenog ponosa. - A ono što je u njemu bilo najzavodljivije, bilo je ono kako je on nagonski kapirao šta je ona želela, kako je, kad je hteo, mogao da postaje podstrekač njenih najskrivenijih žudnji srca. Ishodi su bili u tome da im je seks bio doslovno naelektrisan. Ona prva sitna varnica, pri njihovom uvodnom ljubljenju, uopšte nije bila nešto kratko i skrajnuto. Ona je i dalje vrcala, a ponekad, dok su ljubav činili, Eli je bila uverena da čuje kako elektricitet pucketa oko njih; s vremena na vreme je osećala i kako joj se kosa diže na glavi. »Ovo me podseća na onaj Pikabijin električni penis u radnoj sobi moga oca, što skače na pritisak dugmeta«, rekla je Džibrilu i oboje su prsnuli u smeh. »Jesam li ja ljubav tvog života?« brzo ga je upitala, a on je isto tako brzo odgovorio: »Naravno da jesi«.
Priznala mu je u samom početku da su priče o nezadobljivosti njene ličnosti, pa čak i o njenoj frigidnosti, u stvari imale nekog osnova. »Kad je Jeli umrla, i ja sam krenula na njenu stranu.« Ona ne bi više imala potrebe da joj ljubavnike nabija na nos. »Osim toga, ja u stvari nisam više uživala u tome. Tada su se mnome bavili uglavnom oni revolucionarni socijalisti što su sanjali o herojskim ženama koje su videli na svojim tronedeljnim boravcima u Kubi. Nikad ih nisam ni raznežila, svakako; oni su bili šašavo uplašeni za svoju ideološku čistotu, a i zamoreni od borbe za svoje ideale. Vraćali su se kući pevušeći onu revolucionarnu Guantanameru i pozivali me telefonom. I ona se onda opredelila. »Pomislila sam, pusti te najbolje umove tvoje generacije da svoje monologe o vlasti radničke klase govore iznad tela neke druge nesrećne žene. Ja sam izvan toga.« I krenula je da se vere uz planine; imala je običaj da kaže kad je to počela, »jer sam znala da me oni nikad neće pratiti uzbrdo. Ali kad sam malo razmislila - sranje. Ja to nisam radila zbog njih; to sam radila zbog sebe, za svoju dušu«.
Svake večeri je jedan sat bosonoga trčala gore-dole po stepeništu, sve do ulice, na prstima, zbog svojih ravnih tabana. Zatim bi se iscrpljena i razjarena sručila na jednu gomilu jastuka, dok bi on bespomoćno lepršao oko nje, i na kraju bi joj obično nalio neko žestoko piće: irski viski, pretežno. Bila je počela prilično da pije da bi realnost svog problema sa nogama utopila u piću. (»Tako ti boga, pusti ta svoja stopala na miru«, nadrealno joj je govorio preko telefona jedan glas iz propagandne agencije. »Ako to procuri u javnost, onda je svefinito, zavesa, sajonara, idi kući, laku noć!«) Dvadeset prve noći koju su proveli zajedno, pošto se probila kroz maglu od pet duplih viskija, rekla mu je: »Zašto sam ja u stvari otišla tamo gore? Nemoj da mi se smeješ: da bih pobegla od zla i dobra.« On joj se nije nasmejao. »Da li su, po tvom mišljenju, planine iznad moralnosti?« ozbiljno ga je upitala. »To je ono što sam naučila u revoluciji«, nastavila je. »Ovu stvar: informacije se ponekad uk-ukidaju, u ovom dvadesetom veku, ne umem da ti kažem kad; blisko je razumu, a to ti je deo informacija koje se ukid u-kidaju. Otada mi živimo u jednoj bajci. Šhvataš me? Sve se dogadža pomoču mađije. A mi, vile i vilenjaci, nemamo blago-jebene-veze šta se dogadža.
Prema tome, kako mi možemo da znamo je 1’ to dobro ili zlo? Mi čak ne znamo ni šta je to to. I tako je ono što sam ja pomislila, u sledećem: možeš da crkneš lupajući glavu da bi sve to raspetljao, ili da odeš na planinu i tamo sedneš, jer to je mesto gde su i sve istine otišle, one su se prosto nadigle i kidnule iz tih gradova gde je čak i ono po čemu gaziš jedan falšeraj, jedna laž, i istine su se tamo gore sakrile u retkom, retkom vazduhu gde se laži ne usuđuju da dođu za njima, da im mozgovi ne bi eksplodirali. Tamo gore je mnogo dobro- sve je ol-rajt! Ja sam bila tamo. Pitaj me, ako ti nešto nije jašno.« Posle toga je zaspala; on ju je odneo u krevet.
Kad je vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći bila stigla do nje, ona je sebe mučila i kinjila izmišljajući ga: spekulacijama, čistim mišljenjem, tako reći, o svom izgubljenom ljubavniku. On je bio prvi čovek sa kojim je ona spavala posle više od pet godina: nije on bio mala ličnost u njenom životu. Ona se bila odmetnula od svoje seksualnosti, instinkti su je upozoravali da bi inače mogla da bude apsorbovana njome; da je to za nju bila, i da će uvek biti, velika tema, čitav jedan crn kontinent za kartografisanje, a ona nije bila spremna da ide tim putem, da bude takav istraživač, da na mapi obeležava te obale: ne, ne više, ili, možda, još ne. Ali ipak se nije mogla osloboditi osećanja da je oštećena zanemarivanjem Ljubavi, onog što bi moglo da liči na stanje u kojem je potpuno obuzeta onim arhetipskim, sa velikim slovom, Đinom, duhom, žudnjom za njim, zamagljivanjem granica njenog ja, raskopčavanjem sve dok se ne otvoriš od grla do prepona: samo reči, jer ona nije znala tu stvar. Zamisli da je došao k meni, maštala je. Ja bih ga mogla naučiti, malo-pomalo, ja bih ga mogla popeti do samog vrhunca. A kako sam lišena planina zbog mojih slabačkih stopala, ja bih planinu u njemu videla: osnovala bih kamp, njušila bih staze, savlađivala bih ledene bure, pukotine, isturene stene. Napala bih sam vrh i videla anđele kako igraju. O, ali on je mrtav, i na dnu mora počiva.
A onda ga je našla. - A možda je i on nju bio izumeo, malčice, izumeo ženu vrednu bezglavog bekstva iz starog života u ljubav. - Ali u tome nema ničeg izuzetnog. To se dosta često dogada; i, tako, dvoje izumitelja idu dalje, glačajući grube rubove jedno drugom, prilagođavajući međusobno svoje izume, vajajući maštu do jednog vida stvarnosti i učeći kako da budu zajedno: ili da ne budu. Ta stvar ili »igra« ili ne igra. Ali pretpostaviti da su Džibril Farišta i Aleluja Koun bili u stanju da se kreću tako poznatom stazom, značilo bi pogrešno misliti da je njihova veza bila obična. Nije bila obična; imala je samo jednu crticu običnosti.
Bila je to veza sa ozbiljnim manama.
(»Moderan grad«, držao je Oto Koun predavanje sa svog ringišpilskog konja svojoj porodici za stolom, koja se dosađivala, »je locus classicus inkompatibilnih realiteta. Životi čiji posao nije da se međusobno mešaju, sede jedan pored drugog u gradskom omnibusu. Jedan univerzum, na pešačkoj zebri, biva za trenutak uhvaćen kako trepće kao zec u svetlosti automobilskih farova u kojoj će se naći jedan potpuno stran i kontradiktoran kontinuum. I sve dotle dok je to sve, dok oni samo prolaze kroz noć, tiskajući se na stanicama podzemnog ,Tjuba’, i skidajući šešire u nekim hotelskim hodnicima - to nije tako loše. Ali ako se jedni s drugima nađu! - onda je to uranijum i plutonijum, svak svakog razara - bum!« - »U samoj stvari, najdraži moj«, suvo je rekla Alicija, »i ja se, sama, često osećam pomalo inkompatibilno.«)
A te pukotine-mane u velikoj strasti Aleluje Koun i Džibrila Farište bile su u sledećem: njen potajni strah od njene potajne žudnje, to jest, ljubavi; - zbog čega je znala, iako budući žestoko naletela na nj’ da se povlači upravo od čoveka do čije joj je ljubavi najviše stalo; - i što im je prisnost bivala dublja, to ga je ona jače ritala; - te je on tako, budući doveden do tačke apsolutnog pouzdanja i zato položivši sve svoje odbrambeno oružje, primio baš najjači udarac; - a to se doista dogodilo Džibrilu Farišti, kad mu je ona, posle tri nedelje najekstatičnijeg ljubočinstva za kakvo nijedno od njih dvoje nije nikad ranije znalo, bez ikakvog uvijanja rekla da bi mu bilo bolje da nađe neko drugo mesto gde bi mogao da živi, i to mu je rekla prilično oštro, jer ona,Eli, ovako, u svojoj kući nema dovoljno životnog prostora, pa bi morala da se opet malo raskomoti, kao ranije;
- a tu su bile i njegova preterana posesivnost i ljubomora, čega je on, lično, bio potpuno nesvestan zbog toga što on ranije nikad nije ženu smatrao za blago koje treba čuvati od piratskih hordi koje bi, prirodno, pokušale da mu ga ukradu;
- i o čemu će ubrzo biti više reči;
- i ona fatalna pukotina, naime, opasno shvatanje Džibrila Farište - ili, ako hoćete, luda ideja - da on istinski nije ništa manje nego jedan arhanđel u ljudskom obličju, i to ne tek bilo kakav arhanđel, nego Anđeo Propovedi, od svih (pošto je sad Šejtan bio pao) najuzvišeniji.

*

Provodili su dane u takvoj izolaciji, umotani u ogrtače svojih žudnji, da njegova divlja, neobuzdana ljubomora koja se, kako upozorava Jago, »stvarno ruga mesu kojim se hrani«, nije odmah izišla na videlo. Prvi put se pokazala u apsurdnom slučaju stripa u tri slike koji je Eli bila okačila među ostale crteže, sa bledožutom pozadinom u okviru boje starog zlata, koji su joj visili na zidu pored glavnih, ulaznih vrata njenog stana; sva tri crteža tog stripa nosila su istu poruku, nažvrljanu u donjem desnom uglu žućkastog paspartua: Za A., u nadi, od Brunela. Kad je Džibril video taj zapis, zahtevao je objašnjenje, pokazujući besno na taj strip jednom potpuno ispruženom rukom, dok je onom drugom, slobodnom, čvrsto držao krevetski čaršav oko sebe, da mu se ne razdrlji (nosio je tu neformalnu odeću jer je bio odlučio da izvrši punu inspekciju stana, ne mogu ceo život daprovodim na svojimpa čak ni na tvojim leđima, rekao je); Eli se na tu primedbu nasmejala sa prizvukom praštanja. »Izgledaš kao Brut, sav si prožet željom za ubijanjem i dostojanstvom«, peckala ga je. »Prava si slika Čoveka časnog.« A on je nju šokirao svojim besnim uzvikom: »Da mi smesta kažeš ko ti je ova baraba!«
»Valjda to ne misliš ozbiljno«, ona je rekla. Džek Brunel je radio kao animator, bio je u kasnim pedesetim godinama života i znao je njenog oca. Ona se nikad nije ni najmanje zanimala za njega, ali je on imao običaj da joj se udvara na taj prigušeni način, bez reči, šaljući joj, s vremena na vreme, te grafičke poklone.
»Zašto ih nisi bacila na đubre?« zaurlao je Džibril. A Eli, još potpuno ne shvatajući opseg njegovog besa, nastavila je mirnim tonom. Čuvala je te crteže zato što su joj se sviđali. Prvi u nizu bila je jedna lakrdijaška Punchov-ska karikatura na kojoj Leonardo da Vinči stoji u svom ateljeu, okružen svojim učenicima, i baca sliku Mona Lize, kao onaj »leteći tanjirić«-frizbi, preko sobe. Zapamtite moje reči, kaže on u legendi ispod crteža, ljudi će jednog dana leteti do Padove u spravama kao što je ova. U drugom ramu bila je jedna stranica iz Toffa (»Kicoša«), šaljivog lista britanske omladine iz vremena drugog svetskog rata. Smatran je za potrebu jednog doba u kojem su mnogi mališani morali da se evakuišu iz bombardovanih gradova, da bi se toj deci, u stripovanoj verziji, objašnjavala zbivanja u svetu odraslih. I zato je tu svake nedelje bilo stripova o sukobima između domaćeg tima - Toffa Kicoša (stravičnog deteta s monoklom, u propisnom žaketu Itonskog koledža i tanko-prugastim pantalonama) i dečka Berta sa platnenom kapom i poderanim kolenima, s jedne strane - i nitkovskog neprijatelja Hužasnog Hadolfa i njegovih gnusnih Narci-Partnera (bande zlikovaca od kojih je svaki imao po jedan narci-par čeličnih kuka umesto ruku, stopala kao kandže i zube što mogu ruku da progrizu). Britanski tim je uvek pobeđivao. Džibril je podrugljivo prešao pogledom preko tog stripa. »Ma, ti si krvava Angrezkinja. Ti stvarno ovako misliš; i tebi je taj rat stvarno ovako izgledao.« Eli je odlučila da ne pominje svog oca, niti da ispriča Džibrilu da je jedan od umetnika-crtača za Toff, otrovni antinacista iz Berlina, po imenu Volf, bio jednog dana uhapšen radi internacije zajedno sa ostalim Nemcima u Britaniji, a da, po Brunelovim rečima, njegove kolege nisu ni prstom mrdnule da ga spasu. »Bezdušnost«, zamišljeno je rekao Džek. »A to je jedina stvar koja je crtaču stripova potrebna. Kakav bi umetnik bio Dizni da nije imao dušu! To mu je bila jedina mana.« Brunel je vodio mali animatorski studio zvani Producentska kuća Strašilo (Čovek od slame) po onom liku iz Čarobnjaka iz Oza.
Treći ram je sadržavao poslednji crtež iz jednog od filmova velikog japanskog animatora Jođi Kurija čije je jedinstveno cinično izražavanje savršeno ilustrovalo Brunelovo nesentimentalno shvatanje umetnosti karikature i stripa. U tom crtanom filmu, jedan čovek pada sa oblakodera; vatrogasna kola dojure na scenu i nameste se ispod čoveka koji pada. Krov na kolima se povlači i iznutra izrasta jedan veliki čelični šiljak, a na crtežu na Elinom zidu, čovek pada glavačke na šiljak koji mu se zariva u mozak. »Bolesno«, izjavio je Džibril Farišta.
Pošto mu mnogi ovakvi pokloni nisu urodili očekivanim plodom, Brunel je morao da iziđe iz svoje busije i da se lično pojavi. Jedne večeri se »nacrtao« u Elinom stanu, nenajavljen i, što je bilo još gore, pod dobrim »gasom«, i iz svoje ofucane akten-tašne izvadio bocu mrkog ruma. Do tri sata ujutro bio je popio sav rum ali nije pokazivao nikakve znake da namerava da ide. Eli je demonstrativno ustala i otišla u kupatilo da opere zube; kad se vratila, našla je animatora kako go golcat stoji nasred tepiha u njenoj dnevnoj sobi, otkrivajući joj svoje iznenađujuće lepo građeno telo prekriveno preterano velikom količinom gustih sedih malja. Kad ju je ugledao, raširio je ruke i uzviknuo: »Uzmi me! Radi šta hoćeš!« Naterala ga je, što je ljubaznije mogla, da se obuče, pa ga je zajedno s njegovom akten-tašnom nežno otpremila iz svog stana. Nikad se nije vratio.
Eli je to ispričala Džibrilu vedro i uz kikotanje, što je govorilo da uopšte nije bila pripremljena za buru koju je time izazvala. Međutim, bilo je moguće (odnosi su im poslednjih dana bili prilično zategnuti) da je njeno bezazleno držanje bilo malčice neiskreno, da se ona gotovo nadala da će on početi da se loše ponaša, te da će za ono što bude usledilo on biti odgovoran, a ne ona... ali bilo kako bilo, tek Džibril je prasnuo do neba, optužujući Eli da je lažno opisala kraj priče, natuknuvši da jadni Brunel i dalje čeka pored svog telefona i da ona namerava da ga pozove čim bude videla Fariština leđa. Bes i buncanje - ukratko, ljubomora na prošlost, najgora vrsta od svih ljubomora. Kad ga je napad te strašne emocije spopao, slušao je sebe kako improvizuje čitavu jednu seriju njenih ljubavnika, zamišljajući ih kako čekaju iza svakog ćoška. Vikao je da je ona tu priču o Brunelu upotrebila da bi se njemu narugala i da je to njeno svesno i surovo ugrožavanje njegove ličnosti. »Ti želiš da muškarci kleče pred tobom«, vrištao je već uveliko bez ikakvog samosavlađivanja. »A ja, ja ne klečim.«
»Dosta mi je«, reče ona. »Napolje!«
Gnev mu se udvostručio. Držeći svoju togu oko sebe, dostojanstveno je otišao u spavaću sobu da se obuče; uvlačio se u jedino odelo koje je imao, uključujući onaj gabardenski mantil sa crvenom postavom i sivi filcani trilbi-šešir don Enrikea Dajamonda; Eli je stajala na vratima i gledala u njega. »Nemoj da misliš da ću se vratiti«, viknuo je, znajući da mu je bes više nego dovoljan da bi ga izneo napolje, ali ipak očekujući da ona počne da ga smiruje, da blago govori i da mu tako omogući ostanak. Ali ona sleže ramenima i ode od njega, i upravo su se tada, u tom trenutku njegovog najvećeg gneva, granice zemlje rastavile i on je čuo buku kao da se neka brana raspukla i da su kroz pukotinu duhovi sveta snova preplavljivali univerzum svakodnevice - Džibril Farišta je ugledao Boga.
Za Blejkovog Isaiju, Bog je bio, prosto, neka imanencija, bestelesna indignacija; ali Džibrilova vizija Vrhovnog Bića nije bila nimalo apstraktna. On je sad ugledao, na-krevetu-sedećeg čoveka otprilike njegovih godina, srednjeg rasta, prilično krutog, s prosedom podrezanom bradom duž linije vilice. Ono što ga je najviše uzdrmalo bilo je to da je ta prikaza očigledno ćelavila, kao da je patila od peruti, a nosila je i naočare. To nije bio onaj Bog Svemoćni koga je on očekivao. »Ko si ti?« upitao ga je s velikim zanimanjem. (Ono što ga sad nije zanimalo bila je Aleluja Koun, koja se bila zaustavila na svom putu u sobu kad ga je čula kako on počinje da priča sam sa sobom, i koja ga je sad posmatrala sa izrazom prave upaničenosti.)
»Ja sam Uparvala«, odgovori prikaza. »Komšija sa najvišeg sprata.«
»Kako ja da znam da ti nisi Onaj Drugi«, lukavo ga upita Džibril, »onaj Ničajvala, Badža iz Podzemlja?«
Smelo pitanje koje izazva oštar odgovor. Ovo Božanstvo je moglo da liči i na nekog kratkovidog pisara, ali je Ono svakako znalo da mobiliše čitav onaj tradicionalni aparat božanskog besa. Napolju, ispred prozora, skupljala se masa oblaka; vetar i grmljavina su tresli sobu. Drveće je padalo u Fildsu. »Mi gubimo strpljenje s tobom, Džibrile Farišta. Ti si u Nas dosta dugo sumnjao.« Džibril obori glavu, razoren gnevom Božanstva. »Mi nismo obavezni da tebi objašnjavamo prirodu Našu«, karanje se nastavljalo. »Da li smo Mi u obličjima raznim, pluralni, da li predstavljamo jedinstvo-po-hibridizaciji takvih suprotnosti kao što su Upar i Ničaj, ili da li smo Mi čisti, savršeni, ekstremni- neće se ovde odlučivati.« Neuredni krevet na kojem je njegov Posetilac Svoju stražnjicu odmarao (koja se, po Džibrilovom trenutnom zapažanju, blago sijala, kao i ostali delovi Persone) bio je udostojen njegovog pogleda krajnjeg neodobravanja. »Stvar je u tome, da više neće biti onog idi-mi-dođi-mi. Ti si želeo da vidiš jasne znake Našeg postojanja, je 1’ tako? Mi smo poslali Otkrovenje da ti snove ispuni: u kojima nije samo Naša nego i tvoja priroda razjašnjena. Ali ti si se borio protiv toga, borio si se i protiv samog onog sna u kojem smo te Mi budili. Tvoj strah od istine konačno Nas je obavezao da ti se Mi prikažemo u trenutku nekih tvojih ličnih neprijatnosti, u rezidenciji ove žene, i u ove sitne sate. Došlo je vreme da se upristojiš. Jesmo li mi tebe iščupali sa nebesa da se ovde ’vataš i džapaš sa jednom (nesumnjivo zgodnom) dustabanlijskom plavušom? Ne. Tebe čeka posao.«
»Ja sam spreman«, reče Džibril skrušeno. »I upravo sam krenuo.«
»Čuj, Džibrile«, reče mu Eli Koun, »nek’ sve nosi đavo, zaboravimo svađu. Slušaj: Ja te volim.«
Sad su u stanu bili samo njih dvoje. »Ja moram da idem«, tiho reče Džibril. Ona se obesi o njegovu ruku.
»Stvarno, ja mislim da tebi nije dobro.« On se uspravi, dostojanstveno. »Pošto si naredila moj exitus, ti više nemaš jurisdikciju nad mojim zdravljem.« I on pobeže. Pokušavajući da pojuri za njim, Aleluja-Eli oseti tako jake probade u stopalima da, nemajući drugog izbora, pade na pod, plaćući: kao glumica u nekoj tragediji; ili kao Reha Merčant onog dana kad je Džibril otišao od nje poslednji put. Ili, pak, kao lik u nekoj priči u kojoj nikad ni sanjala nije da se nalazi.

*


Burno vreme izazvano srdžbom Boga na Njegovog slugu ustupilo je mesto vedroj, blagoj noći nad kojom je predsedavao debeli bledožuti mesec. Samo je oboreno drveće ostalo da svedoči o moći sada-otišavšeg Bića. Džibril, sa izgužvanim trilbijem nabijenim na glavu, pojasom-novčanikom čvrsto vezanim oko struka, rukama duboko zavučenim u džepove mantila - desnom rukom dodirujući tamo jednu broširanu knjigu - tiho se zahvaljivao bogu što je uspeo da pobegne. Sada svestan svog sigurnog arhanđelskog statusa, izbacio je iz svojih misli svaku grižu savesti zbog onog vremena njegovih sumnji, zamenjujući je jednom novom odlukom: da ovu metropolu bezbožnih, ovaj doskorašnji ’Ad iliti Thamoud, vrati poznavanju Boga, i da ga obaspe blagoslovima Propovedi, svete Reči. Osećao je kako se od njega odvaja njegovo staro ja, pa ga je on otpustio i odrekao ga se jednim kratkim sleganjem ramenima, ali je odlučio da za sada zadrži svoju ljudsku ljusku. Ovo vreme nije bilo za rašćenje, sve dok ne dođe čas da on ispuni nebo od horizonta do horizonta - mada će i to, svakako, doći uskoro.
Gradske ulice su se namotavale na njega, uvijajući se kao zmije. London je ponovo bio postao nesiguran, otkrivajući svoju ćudljivu i napaćenu prirodu, svoju agoniju grada koji je izgubio osećanje sebe, te se zato valjao u nemoći svoje sebične gnevne sadašnjosti maski i parodija koja se gušila i grčila pod nepodnošljivim i neodbačenim bremenom prošlosti, i zurio u turobnost svoje osiromašene budućnosti. Lutao je njegovim ulicama cele te noći, i sledećeg dana, i sledeće noći, i dalje, sve dok mu svetlost i tama nisu prestale da budu dve različite pojave. Kao da mu hrana i odmor više nisu bili potrebni, osim neprestanog kretanja kroz tu izmučenu metropolu čiji je sastav sada bio potpuno preobražen - kuće u bogatim kvartovima bile su građene od očvrslog straha, državna zdanja delimično od razmetljivosti, delimično od poruge, a stambene zgrade siromašnih, od zbrke i pometnje i materijalnih snova. Kad gledate očima jednog anđela, vi vidite suštinu a ne površinu, vidite truljenje duše sa plikovima i prištevima na koži ljudi koji promiču ulicom, a vidite i velikodušnost izvesnih duhova koji počivaju na njihovim ramenima u obličju ptica. Dok je bazao preobraženim gradom video je šišmišje-krilate duhiće-vražiće kako sede na uglovima zgrada sagrađenih od prevara, a u jednom magnovenju je ugledao i zle duhe kako se mlako cede kroz razbijene pločice javnih pišaonica za gospodu. Kao što je nekad, u trinaestom veku nemački kaluđer Rihalmus znao da zažmuri i da istog časa vidi čitave rojeve demončića koji okružuju svakog čovekai svaku ženu na zemlji, igrajući kao čestice prašine u zraku sunca, tako je sad i Džibril, otvorenih očiju na mesečini, kao i na suncu, svugde otkrivao prisustvo svog protivnika, svog - da staroj reči vratimo njeno prvobitno značenje- šejtana.
Davno pre Potopa, sećao se on - jer sad, pošto se vratio u ulogu arhanđela, njemu se, malo-pomalo, očigledno obnavljao pun opseg arhanđelske memorije i mudrosti - mnogi anđeli (na pamet su mu najpre pala imena: Semvaza i Azazel) bili su škartirani sa Nebesa jer su strasno žudeli za kćerima ljudskim, koje su, tako, posle određenog vremena rađale jednu opaku rasu divova. Počeo je da shvata stepen opasnosti koje se spasao kad je otišao iz neposredne blizine Aleluje Koun. O, najgrešnija stvorenja! O, vladarko moći vazdušnih! - Kad je Prorok - mir imenu njegovom - prvi put primio Wahi, Otkrovenje, zar se on nije uplašio za svoje duševno zdravlje? - A ko mu je pružao utehu i sigurnost, ono što mu je bilo potrebno? - Pa, Hadidža, žena njegova. Ona je bila ta koja ga je ubedila da on nije ludak koji bunca nego Božji Izaslanik. - A šta je Aleluja-Eli učinila za njega, Džibrila? Ti nisi pri sebi. Ja mislim da tebi stvarno nije dobro. - O, ti, ženo što nevolje donosiš, tvoriteljko sukoba i svađa, gorčine u duši! Sireno morska, zavodnice, zloduhinjo u ljudskom obličju! Ono njeno snežno telo sa svetlom, svetlom kosom: kako se ona samo koristila time da mu dušu zamagli, i kako je njemu bilo teško, u slabosti mesa njegovog, da joj se odupre... uhvaćen u njenu mrežu ljubavi i tako zapleten u stravično isprepletene niti njene, da nije bio u stanju da bilo šta pojmi, bio je došao do ivice krajnjeg Pada. I kako je, onda, blagotvorno na njega delovalo ono Nad-Biće! Sad je on shvatao da je izbor bio jednostavan: ili paklena ljubav sa kćerima ljudskim, ili nebesko obožavanje Boga. On je bio kadar da izabere ovo drugo; u pravi čas.
Iz desnog džepa svog mantila izvuče on brošuru koja se tu nalazila još od njegovog odlaska iz Rozine kuće, pre jednog milenijuma: knjižicu-vodič po gradu, koju je uspeo da sačuva - Pravi London, glavni grad Vilajeta, ceo, kao na tanjiru, sa svim detaljima za njega, pukao k’o ravnica pred njegovim očima. Iskupiće on taj grad - Geografski London, od početnog A do završnog Z.

*


Na jednom uličnom ćošku u kraju grada nekad poznatom po njegovim stanovnicima - umetnicima, radikalimai ljudima koji su tražili prostitutke, a sada prepuštenom reklamnim agentima i sitnim proizvođačima filmova - arhanđel Džibril je slučajno naišao na jednu izgubljenu dušu. Bio je to neki mlad muškarac, visokog rasta i izvanređne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom kosom s razdeljkom na sredini i briljantinom-zalizanom naniže; imao je zlatne zube. Izgubljena duša je stajala na samoj ivici trotoara, leđima okrenuta kolovozu, nagnuta malo napred i čvrsto držala u desnoj ruci nešto što je očigledno smatrala dragocenim. Mladićevo je ponašanje bilo neobično: najpre bi strasno pogledao u stvar koju je držao u ruci, a zatim bi se osvrtao oko sebe, trzajući glavom zdesna ulevo i sleva udesno, zagledajući sa žestokom koncentracijom lica prolaznika. Oklevajući da mu prebrzo priđe, Džibril je na prvom koraku ka njemu video da je predmet koji je izgubljena duša stezala u ruci bila jedna mala pasoška fotografija. Na drugom koraku on se našao pred samim nepoznatim mladićem i ponudio mu svoju pomoć. Ovaj ga je sumnjičavo pogledao, pa mu je zatim stavio fotografiju pod nos. »Ovaj čovek«, rekao je, bockajući sliku svojim dugačkim kažiprstom. »Da li je ovaj čovek vama poznat?«
Kad je Džibril video fotografiju sa koje je buljio napolje jedan mlad čovek izvanredne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom kosom s razdeljkom na sredinii briljantinom-zalizanom naniže, on je znao da su mu instinkti bili tačni, da se tu, na uglu prometne ulice, gledajući svet ne bi li samu sebe zapazila u prolazu, nalazila jedna Duša u traganju za svojim skrajnutim, negde zaturenim, telom, neka sablast u očajničkoj nuždi, avetinja kojoj je potrebna njena fizička navlaka - jer arhanđelima je poznato da duša (iliti egipatska ka) ne može da opstane (kad je presečen onaj zlatni gajtan svetlosti koji je vezuje za telo) više od jedne noći i jednog dana. »Ja mogu da ti pomognem«, obeća mu Džibril, a mlada duša ga pogleda sa besnom nevericom. Džibril se naže napred, obuhvati lice ove ka, obema rukama, i poljubi je čvrsto u usta, jer duh koga jedan arhanđeo poljubi, smesta ponovo stiče svoj izgubljeni smisao za orijentaciju, i postavlja se na pravui pravednu stazu. - Međutim, ova izgubljena duša pokaza iznenađujuću reakciju na milostivost arhanđelskog poljuba. »Nosi se u pičku materinu!« viknu duša. »Ja sam možda očajan, drugar, ali nisam baš toliko« - posle čega, pokazujući čvrstinu koja je bila više nego neobična za jedan bestelesni duh, duša podiže baš onu svoju stisnutu pesnicu sa fotografijom i zvučno tresnu Arhanđela Gospodnjeg po nosu; - sa krvavom posledicom arhanđelove dezorijentacije.
Kad mu se vid razbistrio, one Izgubljene Duše više nije bilo na vidiku, već se, lebdeći na svom ćilimu nekoliko stopa iznad trotoara, pojavi Reha Merčant, rugajući se njegovom nezgodnom porazu. »Nisi baš naročito uspešno počeo«, rekla mu je frknuvši kroz nos. »Arhandele, đubre jedno, đanabe Džibrile, ti si izgubio glavu, čuj šta ti ja kažem. Ti si odigrao uloge mnogih krilatih tipova, za svoje dobro. Da sam ja na tvom mestu, ja ipak ne bih verovala u sva ta tvoja Božanstva«, dodala je konspirativnijim tonom, mada je Džibril podozrevao da su njene namerei dalje satirične prirode. »Momak ti je sam dosta natuknuo, sprtljavši svoj odgovor na tvoje Upar-Ničej - pitanje, onako kako je on umeo. Taj pojam razdvajanja funkcija, svetlosti protiv mraka, zla protiv dobra, možda je dosta pošteno postavljen u Islamu - O, deco Adamova, ne dajte da vas Đavo zavede, kao što vam je roditelje iz Rajskog Vrta isterao, skinuvši sa njih odeću, kako bi im pokazao sramotu njihovu- ali kad se malo natrag vratiš, vidiš da je to prilično skorašnja izmišljotina. Jevrejski prorok Amos, u osmom veku pre Hrista, pita: »Može li biti nekog zla u gradu a da ga Gospod počinio nije?« A isto tako i Jehova Zebaot, kako ga citira onaj potonji Isaija, primećuje: »Ja stvaram svetlost, a stvaram i mrak; ja stvaram mir duševni, ali i zlo; Ja, Gospodar svega toga.« A u onom Letopisu, još u četvrtom veku pre Hrista, reč šejtan počinje da se upotrebljava u značenju »biće«, a ne samo kao atribut Božiji.« Ovaj je govor bio jedan od onih koje »stvarna« Reha prosto nikad ne bi bila u stanju da iskaže, jer je ona poticala iz politeističke, mnogobožačke tradicije i nikad nije pokazivala ni malčice zanimanja za komparativnu religiju ili, ako išta drugo, za one apokrifne spise. Ali ova Reha koja ga proganja otkad je on pao iz Bostana, nije bila, znao je to Džibril, stvarna, na bilo kakav objektivan, psihološki ili telesno konzistentan način. - I šta je, onda, ona predstavljala? Bilo bi lako zamisliti je kao njegovu sopstvenu predstavu - kao njegovu sopstvenu saučesnicu-protivnicu, kao njegovog unutarnjeg demona. To bi moglo da objasni lakoću kojom se ona kretala kroz misterije. - Ali kako je on sam došao do te spoznaje? Da li je on, u one prohujale dane, to posedovao pa izgubio, kako ga je sad memorija obaveštavala? (U ovome ga je mučio zakerajući pojam o njegovoj neakuratnosti, ali kad je pokušao da usredsredi misli na »mračno doba«, što će reći, na onaj period u toku kojeg je on neobjašnjivo počeo da ne veruje u svoje anđelstvo, sučelio se sa gustim slojem oblaka, kroz koje je virio i žmirkao koliko je dugo mogao, ali nije bio kadar da nazre nešto više od senki). - Ili, da li je bilo moguće da mu je materijal koji mu je sad ispunjavao misli - onaj eho, da damo samo jedan primer, onog kako su njegovi anđeli-narednici Juturijel, koji šejtanu pravo obličje dade, i Zefon, našli protivnika gde kao žabac čuči pored Evinog uha u Raju, koristeći se svojim opsenama ,da bi dopro do /Organa ćudi njene i da s njima skuje/ Kako čuje, iluzije, snove i fantazme’ - zapravo usadio u glavu onaj isti dvosmisleni Stvor, onaj Odozgo-Odozdo Badža, koji mu se usprotivio u budoaru Aleluje-Eli i probudio ga iz njegovog dubokog sna na javi? - A onda je i Reha, verovatno, bila izaslanica toga Boga, spoljašnja božanska antagonistkinja, a ne neka unutarnja, njegovim osećanjem krivice stvorena senka; ona što je poslata da se s njim rve i da od njega opet napravi celu ličnost.
Iz nosa mu je, posle udarca, curila krv i osećao je bolno štrecanje u njemu. On nikad nije mogao da podnosi bol. »Uvek si bio plačipička«, u lice mu se Reha nasmejala. Ali Šejtan je to bolje razumeo:

Živi li taj što svoj bol voli?
Ko ne bi, ako nađe put, pobeg’o iz pakla,
Iako je osuđen na nj? Nema sumnje
Da bi i ti sam pokušao smelo
Da bilo kuda kidneš, što dalje od bola,
Gde bi te čekala nada
Da patnju olakšanjem smeniš...

Nije mogao bolje reći. Čovek koji se nađe u Infernu, sve bi učinio - silovanje, iznuđivanje, ubistvo, felo-de-se[20]- što god bi mu pomoglo da otuda pobegne... tapkao je nos maramicom, dok je Reha, i dalje prisutna, na svom letećem ćilimu, i intuitivno opažajući njegov uzlazak (silazak?) u domen metafizičke spekulacije, pokušavala da stvari vrati na prisniji teren. »Trebalo je da se mene držiš«, iznela je svoje mišljenje. »Mogao si da me voliš, onako kako se voli. Ja sam umela da volim. Nije svako sposoban za to; ja jesam, mislim - bila sam. Ne onako kao ona egocentrična plava seks-bomba, koja potajno misli na rađanje dece, a neće da ti to čak ni napomene. Ipak ne kao tvoj Bog; nije to sad onako kao u staro vreme, kad su takve Osobe pokazivale pravo interesovanje«.
Ovo je tražilo raspravljanje iz više razloga. »Ti si bila udata, od početka do kraja«, odgovorio je on. »Za Kuglagere. Ja sam ti bio cušpajz, uzgredno jelo. A ja, koji sam tako dugo čekao da mi Se pojavi On, neću ni loše da govorim o Njemu, post factum, posle Njegove prave pojave. Konačno, čemu sva ta priča o bebama? Čini mi se da ti voliš da ideš u krajnosti.«
»Ti ne znaš šta je pakao«, odvrati mu ona, odbacujući masku svoje neuzbudljivosti. »Ali, badžo, sigurno ćeš saznati. Da si bar jednom, u dve sekunde, rekao, Odbaciću tu kuglagersku dosadu! - ali ti si samo ćutao. A sad ima da te vidim tamo dole: u Hotelu ,Pakao’!«
»Nisi smela da napustiš svoju decu, nikad«, rekao je odlučno. »Jadni mališani, njih si najpre bacila odozgo, pa si onda ti skočila.« Tu je ona prasnula. »Ma, nemoj mi reći!? Ti se usuđuješ da mi to kažeš! Mister, ja ću ti zapržiti čorbu! Ja ću ti ispržiti srce pa ću ti ga pojesti na tostu! - A što se tiče tvoje princeze Snežane, ona misli da je dete samo majčina svojina, jer muškarci mogu da dođu, muškarci mogu i da odu, ali ona večno ide dalje, zar ne? Ti si, izvini, samo seme, a ona je bašta. Ko pita seme za dozvolu da se poseje? Šta ti znaš o tome, budalo prokleta, klinče bombajski što si se upetljao u moderne ideje mamica!?«
»A ti«, on joj oštro odgovori. »Da li si ti, na primer, njihovog taticu pitala za dozvolu da mu decu baciš sa krova?«
Ona iščeze u besu i žutom dimu, uz eksploziju od koje se on zatetura a šešir mu odlete sa glave (ostao je da leži prevrnut na trotoaru pored njegovih nogu). Ostavila je za sobom i neki smrad koji je izazivao na povraćanje, ali on je samo grcao i podrigivao. Naprazno: u njemu nije bilo ni hrane ni tečnosti, jer mnogo dana ništa nije ni okusio. Ah, ta besmrtnost, pomislio je: ah, to otmeno oslobođenje od tiranije tela. Primetio je da ga dve individue radoznalo posmatraju - jedan momak siledžijskog izgleda, sav u dugmićima i koži, sa mohikanskom frizurom u duginim bojamai jednom cik-cak munjom od šminke niz nos, i neka pitoma sredovečna žena povezana maramom. U redu stvar: iskoristi priliku! »Pokajte se!« uzviknu on zaneseno. »Jer ja sam arhanđeo Gospoda Boga«.
»Jadni pobačenko«, reče Mohikanac i baci jedan novčić u Farištin prevrnuti šešir na trotoaru.
On ode dalje; ali ona ljubazna, žmirkava dama, naže se poverljivo prema Džibrilu i pruži mu neki letak. »Tebe će ovo zanimati.« On odmah vide da je to rasistički tekst kojim se zahteva repatrijacija crnih stanovnika zemlje. Ona je njega držala, zaključi on, za belog anđela, Znači, anđeli nisu izuzeti iz tih kategorija, shvati on s čuđenjem. »Gledaj na to ovako«? govorila je žena, ocenjujući njegovo ćutanje kao nesigurnost - i, skliznuvši u preterano artikulisan i veoma glasan način izlaganja, otkri mu da ga nije smatrala baš za crnčugu, već je pomislila da je on neki levantinski anđeo ili, možda, kiparski ili grčki, kome je bilo potrebno da mu se ona obrati svojim najbolje naštelovanim glasom za ucveljene. »A šta kad bi oni došli tamo odakle si ti, pa preplavili tvoju zemlju?! Ah? Tebi se to sigurno ne bi sviđalo.«

*


Tresnut po nosu, nagrđen od fantoma, sa udeljenom milostinjom umesto sa ukazanim poštovanjem, svedok mnogih ponora u koje su propali stanovnici grada i upornog zla koje se tu ispoljavalo, Džibril je sad bio odlučniji nego ikad da počne da čini dobra dela i preduzme veliki posao oko ograničavanja vlasti njegovog protivnika. Plan grada u njegovom džepu bio je istovremeno i njegov glavni plan rada. Oslobađaće grad, skver po skver, počev od tačke Hokli Farm u severozapadnom uglu na mapi, pa sve do Čans Vuda na jugoistoku; a posle toga će, možda, proslaviti završetak svog rada jednim igranjcem partije golfa na onom terenu pri samom rubu mape, sa odgovarajućim nazivom: Vildernis (Divljina, Pustinja).
A negde na njegovom putu, čekaće ga njegov protivnik, lično. Sejtan, Iblis, ili koje je već ime usvojio - a to ime je Džibrilu sad zapravo bilo navrh jezika - baš kao što mu jei protivnikovo lice, pakosno, sa rogovima na glavi, bilo malo pomereno iz žiže pamćenja... ma, dobro, ubrzo će se taj lik uobličiti, a i njegovo ime će se vratiti u sećanje, Džibril je bio siguran, jer, zar mu moć nije svakodnevno bivala sve veća, i zar nije on, Džibril, taj koji će, ponovo u svom sjaju, još jednom baciti svog protivnika u Najmračniji Ambis? - To njegovo ime: kako beše? Nešto na Č? Ču, Če, Čin, Čau. Nije važno. Sve u svoje vreme.

*


Ali grad u svojoj pokvarenosti nije hteo da se potčinjava suverenstvu kartografa, menjajući oblik po svojoj voljii zato onemogućujući Džibrilu da svom istraživanju pristupa onako sistematski kako je želeo. U neke dane, on bi zašao iza ugla na kraju grandiozne kolonade sagrađene od ljudskog mesa ispod kože koja je krvavila od svake ogrebotine, pa bi se našao u nekoj na-mapi-neobeleženoj pustolini na čijem bi rubu u daljini ugledao poznate zgrade, Renovo kube i onu »automobilsku svećicu« od Telekom-Tornja, kako se osipaju na vetru kao kule od peska. Zatim bi posrtao preko zbunjujućih bezimenih parkova i izlazio na zakrčene ulice Vest Enda, na koje je, pred očima zapanjenih vozača, kiselina počela da kaplje sa neba i da progoreva rupe na kolovozima. U tom pandemonijumu opsena, Džibril je često slušao smeh: grad se rugao njegovoj nesposobnosti, očekujući da mu se on preda, da prizna da je sve što tu postoji izvan njegovih moći da shvati, a kamoli da menja. Glasno je psovao svog i-dalje-bezlikog protivnika, i molio Boga da mu da još neki znak, strahujući da njegova snaga možda, odista, nikad neće biti dovoljna za izvršenje njegovog zadatka. Kratko rečeno, on je postajao najjadniji i najofucaniji od svih arhanđela; kosa mu je bila sva opuštenai masna, a na vrhu brade rasli su mu čuperci u svim pravcima. I u tom žalosnom stanju on je stigao do Anđela-Podzemne Železnice.
Mora biti da je to bilo u rano jutro, jer je osoblje te stanice, dok je on stajao i posmatrao, odjednom iskrslo da otključa i podigne metalnu rešetku noći. On je ušao, dole, za njima, vukući noge, oborene glave i sa rukama duboko zavučenim u džepove (onu brošuru sa planom grada odavno je bacio); a kad je konačno podigao glavu, ugledao je jedno lice sa grimasom na ivici plača.
»Dobro jutro«, usudio se da kaže, a mlada žena iza šaltera za prodaju bileta, gorko mu odgovori, »Kakva vajda od toga, želela bi’ da znam«, i sad joj suze stvarno potekoše, krupne, kuglaste i obilne. »De, de, dete moje«, reče on, a ona ga nepoverljivo pogleda. »Vi niste sveštenik«, primeti ona. On joj odgovori, malčice probno: »Ja sam anđeo, Gavrilo.« Ona se nasmeja isto onako naprasno kao što se i zaplakala. »Jedini anđeli koji ovdi mogu da se vidu, jesu oni što za Božić visidu na banderama. Za onu ’limunaciju. A oko vratova se anđeli klate samo onim popovima iz Koncila.« On se nije dao. »Ja sam Džibril, Gavrilo«, ponovio je, gledajući je pravo u oči. »Pozdravi me skrušeno.« I, na svoju vlastitu ushićeno izrečenu zgranutost, Joj, pa ja prosto ne mogu da si poverujem da sad ispražnjavam moju dušu naspram jedne protuve, nisam ja od te sorte, znate!- poče da govori šalterska prodavačica voznih bileta, i nastavi.
Zvala se Orfija Filips, dvadest godina stara, oba roditelja živa i zavisna od nje, naročito sada pošto je njena luda sestra Zumbulka izgubila službu kao fizioterapeutkinja »zbog neke ženske gluposti«. A u Orfijinom slučaju, razume se - momak. Momak se zvao Jurija Mouzli. Ta stanica podzemne železnice nedavno je bila instalirala dva sjajna nova lifta, a Orfija i Jurija su bili njihovi rukovaoci. Za vreme najveće gužve u gradu, u jurišsate, kad su oba lifta radila, njih dvoje su imali malo vremena za razgovor; ali u ostale, mirne sate, samo je jedan lift radio. Orfija je onda bila na svom drugom radnom mestu cepačice bileta dole pored lifta, i Juri je uspevao da sa njom provodi dobar deo radnog vremena, naslonjen na dovratak svog blistavog lifta, čačkajuči zube srebrnom čačkalicom koju je njegov čukundeda davno oslobodio od jednog tadašnjeg »bosa«- nadzornika na plantaži na kojoj je kao rob radio. Bila je to prava ljubav. »Al’ ja sam ti uvek jedna golema emocija«, jadala se Orfija Džibrilu. »Uvek trčim k’o ždrebe ispred rude.« Jedno popodne, kad nije bilo sveta, ona je napustila svoje radno mesto i stala tik ispred Jurija, dok je on bio tamo naslonjen i čačkao zube, a kad je video izraz u njenom oku, on je iz usta odmah izvadio čačkalicu. Posle toga je dolazio na posao hodajući kao na federima; i ona je bila na devetom nebu kad je silazila, dole, u utrobu zemlje. Njihovi poljupci su bili sve duži i strasniji. Ponekad ga nije odvajala od sebe čak i kad je zujalo pozivno zvonce za lift; Jurija je morao da je gura i odvraća od sebe, uz vapaj, »O, o’ladi, curo, publika!« Jurija je imao profesionalan odnos prema svom poslu. On joj je govorio kako s ponosom nosi svoju železničarsku uniformu, i o svom zadovoljstvu što je javni radnik koji je sav predan društvu. Ona je mislila da je on malčice razmetljiv, pa je želela da mu kaže, »Juri, čoveče, pa ti si ovdi samo jedan liftboj«, ali osećajući da takav realizam on ne bi lako primio, ona je za zubima zadržala svoj nezgodni jezik, ili, tačnije, zavukla ga u njegova usta.
Njihovo grljenje u tunelu bilo je pravi rat, borba prsa-u-prsa. I sad je on pokušavao da se izvuče, popravljajući svoju bluzu, dok mu je ona grickala uvo i zavlačila ruku u njegove pantalone. »Jesi 1’ ti šašava«, rekao je on, ali ona ga je, nastavljajući, upitala: »Pa, šta? Je I’ se ti to nešto ljutiš?«
I neko je morao da ih uhvati na delu: žalbu je uložila jedna ljubazna dama povezana maramom, u kostimu od tvida. Srećom, ipak nisu izgubili službu. Orfija je bila samo »prizemljena«, uklonjena sa donjeg izlaza iz lifta i ubačena gore u »boks« za izdavanje bileta. A što je bilo još strašnije, na njeno bivše donje mesto bila je postavljena stanična lepotica, Rošela Votkins. »Znam ja šta s’ tamo dešava«, uzviknula je ona gnevno. »Vidim ja izraz na Rošelinom licu kad dođe ’vamo gore, pa popravlja frizuru i sve ostalo.« A u poslednje vreme, Jurija je izbegavao Orfijin pogled.
»Ja, prosto, ne mogu d’ukapiram kako si me ti navabio da ti pričam o mojim naji’timnijim stvarima«, zaključila je, nesigurno. »Nisi ti nikakav anđeo. To stoji.« Ali, ma koliko se trudila, nije mogla da se oslobodi Džibrilovog prodornog pogleda. »Ja znam«, rekao joj je on, »šta je na tvojoj duši.«
Proturio je ruku kroz šalter i uhvatio je za njenu nemirnu šaku. - Da, to je bilo to, njena silovita žudnja ga je ispunjavala i činila kadrim da joj tom istom žudnjom uzvrati, stvarajući tako mogućnost za njeno delanje, i dopuštajući joj da pokaže koje su joj najdublje želje; to je bilo ono čega se on sećao, taj kvalitet spajanja sa osobom pred kojom se pojavi, te je tako ono što sledi samo rezultat njihovog spoja. Najzad, pomislio je, arhangelske funkcije mu se vraćaju. - Unutra, u maloj biletarnici, službenica Orfija Filips je žmurila, telo joj je bilo opušteno i omlitavelo na njenoj stolici, usporenih pokreta i teško, a usne su joj se micale. - Micale su se i njegove, u skladu sa njenim.- Taako. Sređena.
U tom trenutku, šef podzemne stanice, mali gnevni čova sa devet dugačkih dlaka prebačenih od uva preko ćele i zalepljenih za nju, izlete kao zidno-satna ptica kukavica, iz malih vrata svoje kabine. »Kakva ti je to igra?« viknu on na Džibrila. »Nosi se odavde, dok nisam pozvao policiju.« Džibril je stajao gde je bio. Šef stanice ugleda Orfiju kako se pojavljuje u svom transu, i poče da se dere na nju. »Čuj, ti, Filips. Šta to znači?! Čim vidiš pantalone! Al’ ovo je da crkneš od smeha. Ja to u svom životu još nisam - pa ti dremaš na poslu! Strašno!« Orfija ustađe, obuče svoj kišni mantil, podiže svoj kišobrančić na rasklapanje i iziđe iz boksa za bilete. »Šta?! Ostavljaš društvenu imovinu bez kontrole! Da si se smesta vratila unutra, il’ ćeš d’ odletiš iz službe k’o piksla.« Orfija priđe spiralnom stepeništu i poče da silazi ka donjim dubinama. Lišen svoje službenice, šef se brzo okrete Džibrilu. »Kidaj!« reče mu on. »Iš, iš! Odmili natrag pod svoj kamen.«
»Ja čekam«, dostojanstveno mu odvrati Džibril, »auto da dođe po mene.«
Kad je stigla do podnožja stepenica, Orfija Filips obiđe okno lifta i ugleda Juriju Mouzlija naslonjenog na boks za skupljanje bileta, onako kako se uvek naslanjao, i Rošelu Votkins koja se zbog nečeg blesavo kikotala. Ali Orfija je znala šta treba da radi. »Jesi 1’ ti ’Šelu već pustio da ti pipne čačkalicu, Juri?« otpevuši ona. »Ona će mnogo da vole da je drži u ruci!«
Oboje se uspraviše, žacnuti. Jurija poče da praska: »Nemo’ ti sad da budeš ’vako prosta, Orfija!« - ali ga njen pogled prekide, i on, sanjivo, krenu ka njoj, klot ostavljajući Rošelu samu. »Tako, Juri«, reče mu ona meko, ne skidajući ni za jedan tren pogled s njegovog lica. »A sad pođi sa mnom. Dođi kod tvoje mamice.« Sad kreni natraške do lifta pa ga samo usisaj dole do nas, a posle toga mi idemo gore i - opalac! - napolje. - Ali ovde nešto zaškripa. On nije više hodao. Rošela Votkins je stajala pored njega, mnogo blizu, do đavola, i on se bio zaustavio. »Kaži joj Jurija«, reče Rošela, »da njene glupe obeja-čini ne igraju ovdi dole.« Jurija je prebacivao jednu ruku preko ramena Rošele Votkins. Ne, ovo nije bilo ono što je Orfija gore sanjala, ono osećanje iznenadne sigurnosti i samopouzdanja, posle dodira Džibrilove ruke, da će se njen san kao od šale ostvariti, kao da su njih dvoje bili na to usmereni; joj-bogo-moj, rekla je u sebi; šta se to sa njom sad događa? I ona se baci na Rošelu. - »Skini je sa mene, Jurija«, vrisnu Rošela. »Iscepaće mi uniformu i sve ostalo!« - I sad Jurija, uhvativši pomamno koprcavu prodavačicu bileta za oba članka na rukama i držeći je čvrsto, saopšti joj novost: »Ja sam njojzi predložio da se venčamo!« - Na što Orfija izgubi volju za dalju borbu. Pletenice sa niskama perlica prestadoše da joj se kovitlaju i da zveckaju. »Prema tome, ti za mene više ne igraš, Orfija Filips«, nastavi Jurija, malčice zadihano. »I kako ova dama reče, neće te vadi ni obeja ni ostale vradžbine.« Orfija, takode zadihana, sva razdrljena, sruči se na pod i leđa nasloni na lučni zid tunela oko perona. Približavala im se buka voza koji je ulazio u stanicu podzemne železnice; verenički par požuri na svoja radna mesta, doterujući uniforme, i ostavljajući Orfiju tamo gde je sedela. »Curo«, doviknu joj Jurija Mouzli, kao u znak oproštaja na rastanku, »ti si mnogo prokleto jeziva ženska za mene.« Rošela Votkins posla Juriji jedan vazdušni poljubac iz svoje staklene kabine za poništavanje bileta; a on je, naslonjen na svoj lift, čačkao zube. »Domaća hrana«, obeća mu Rošela. »I nikakva iznenađenja.«
»Ti prljava protuvo«, vrisnu Orfija Filips na Džibrila pošto se popentrala uz dvesta četrdeset i sedam stepenika svog poraza. »Ti nevaljala đavolja protuvo. Ko te pit’o da se ’vako pačaš u moj život?«

*


Čak mi se i onaj oreol ugasio kao pregorela sijalica, a ja ne znam gde je radnja da bih kupio novu. Džibril, na klupi u parkiću, meditirao je o dosadašnjoj jalovosti svoga truda. I došao je do zaključka da se tu opet radi o nekom bogohuljenju: ali ako daba (čabrić) ima pogrešnu oznaku i ode pogrešnoj mušteriji, da li je za to kriv dabavala (raznosač čabrića sa ručkovima)? Ako pozorišni specijalni efekti - pokretni pod, ili slično - omanu, ili kad na televiziji vidiš kako onaj plavi obris svetluca oko letećeg badže, kako da kriviš glumca za to? I-u-istom-smislu, ako se pokazalo da je njegovo anđelisanje nedovoljno, čija je to, molim, greška? Lično njegova, ili, pak, neke druge Ličnosti?- Deca su se igrala u vrtiću njegovih sumnji, sred cvetića-oblačića, ružinih grmova i očaja - žmurke, šuge, lopova i žandara. Elovin Diovin, London. Pad anđela nije isto što i Sunovrat Žene i Čoveka (iz Raja na Zemlju), razmišljao je Džibril. U slučaju ljudskih persona, radilo se o moralnosti. Ono voće sa Drveta poznanja dobra i zla nisu smeli da jedu, al’ oni su ga ipak jeli. Prvo žena, a posle, po njenom savetu, i čovek, stekoše one verboten etičke standarde sa finim ukusom jabuke: zmija im je donela jedan sistem vrednosti..
A to ih je osposobilo, između ostalog, da sude i o samom Božanstvu, i ubrzo im omogućilo da postavljaju sva ona nezgodna pitanja: Čemu zlo? Čemu patnje? Čemu smrt?- I tako ti oni odoše van. A Ono, pak, nije htelo da svojim slatkim stvorenjima dopusti da budu iznad svog ljudskog položaja. - Deca su mu se kikotavo smejala u lice: pojavilo se nešto čuuudno u našem kraaaju. Naoružani svemirskim puškama, klinci su na njega »pucali« ponašajući se kao da »rasturaju« neku običnu, ofucanu avetinju. »Sklanjaj se odavde«, naredila mu je jedna žena, jedna dobro istimarena gospođa, bela, sa crvenom kosom i sa mnogo pega preko nosa i jagodica; glas joj je bio pun gađenja. Da li me čuješ? Smesta! - Dok je ona anđeoska »kraksa« zapravo bila laka stvar; prosto, stvar moći: direktna akcija nebeske policije, kazna za buntovništvo, dobra i oštra, pour encourager les autres. - Zatim, koliko je to Božanstvo bilo bez samopouzdanja, i Ono nije htelo da dopusti da Njegova najfinija stvorenja saznaju razliku između pravog i krivog; i Ono je vladalo održavajući svoju strahovladu, insistirajući na apsolutnoj pokornosti čak i svojih najbližih saradnika, i šaljući sve otpadnike u svoje bleštave sibire, u gulag-inferna, paklena... proveravao je sebe. Bile su to satanske misli koje mu je u glavu utuvio Iblis-Belzebub-Šejtan. Ako ga je onaj Entitet i dalje kažnjavao zbog njegovog ranijeg otpadništva od vere, ovo ipak nije način za dobijanje oproštaja. On jednostavno mora da nastavi, sve dotle dok, očišćen, ne oseti da mu se puna snaga vratila. Prazneći svoju svest, sedeo je u sumraku i posmatrao decu (sada na izvesnom odstojanju) kako se igraju. Opa-cupa-plavo nebo ko-je-pao-da-ga-nisi...? ne-zbog-toga-što-si-prljav ili-što-si--džukac-kera - i onda ga je, jedan od klinaca, jedanaestogodišnjak ozbiljan, sa krupnim očima, prostrelio pogledom i rekao: moja-mama-kaže ti-si-badžo kralj-pedera.
Pojavi mu se Reha Merčant, elegantna i s nakitom na sebi. »Eto, klinci te grubo zavitlavaju svojim pesmicama, Anđelu Gospodnji«, podsmevala mu se ona. »Pa čak ni na onu malu prodavačicu bileta nisi ostavio neki naročiti utisak. Čini mi se, baba, da tebi i dalje ide loše.«

*


Međutim, duh samoubilačke Rehe Merčant nije ovom prilikom bio došao samo da bi mu se narugao. Na njegovo čuđenje, ona je tvrdila da mu je mnoge nevolje upravo ona stvarala: »Ti uobražavaš da je za to zaduženo samo ono tvoje Jedno Stvorenje?« uzviknula je. »Dakle, ljubavniče, dopusti mi da te urazumim.« Njen kicoški engleski izgovor na bombajski način probode ga iznenadnom nostalgijom za njegovim rodnim izgubljenim gradom, ali ona nije čekala da se on ponovo staloži. »Seti se samo da sam ja umrla zbog tebe, kretenu; to mi daje neka prava. Na primer, da ti totalno poremetim život, radi osvete. Čovek koji je kriv za skok svoje ljubavnice u ponor, mora da pati; zar ti ne misliš tako? To je, uostalom, pravilo. Dosad sam te prevrtala naopačke; a sad sam već sita toga. Ne zaboravi kako sam ja umela lako da praštam! Tebi se to sviđalo, zar ne? I zato sam došla da ti kažem da je kompromisno rešenje uvek mogućno. Da li hoćeš da razgovaramo o tome, ili više voliš da se i dalje gubiš u ovom svom ludilu, postajući ne anđeo nego jedna nokautirana protuva i predmet glupih šala?« Džibril je upita: »Kakav kompromis?«
»A šta drugo?« odgovori ona, i stav joj se izmeni; Reha postade nežna i oči joj zasvetlucaše. »Farišta moj, to je jedna tako mala stvar.«
Kad bi joj samo rekao da je voli:
Kad bi joj rekao samo to, jednom nedeljno, kad ona dođe da legne pored njega; da joj svoju ljubav pokaže: Kad bi jedne noći, po njegovom izboru, bilo moguće da iin bude onako kao što im je bilo kad se Kuglageraš nalazio na službenom putu:
»Onda bih ja prekinula sa svim ovim ludostima grada kojima te kinjim; i ti ne bi više bio opsednut tom šašavom idejom da menjaš, da otkupljuješ ovaj grad kao nešto ostavljeno u zalagaonici; sve bi to bilo smireno, smireno; čak bi mogao i da živiš sa onom svojom bledolikom mamicom i da budeš najveći filmski star na svetu; kako bih ja inogla da budem ljubomorna, Džibrile, kad sam već mrtva, i ja ne tražim od tebe da kažeš da ti isto toliko značim kao ona, ne, već da sam ti samo drugorazredna ljubav, što bi meni odgovaralo, uzgredna ljubavnica; noga u drugoj cipeli. Šta kažeš na to, Džibrile, tek tri male reči, šta kažeš?«
Daj mi vremena da razmislim.
»Pa ja od tebe čak ne tražim ništa novo, nešto sa čim se ti nisi već bio složio, što već nisi činio, i u šta se nisi upuštao. Spavati s fantomom nije tako strašna stvar. Šta da kažemo za ono muvanje tamo na podu, one noći, u kućici za čamce gđe Dajamond? Prava (indijska) tamaša - spektakl, zar ne misliš da je tako? Prema tome, ko ovde preteruje? Čuj: ja mogu da se preobratim u svako obličje koje ti najviše voliš; to je jedna od prednosti stanja u kojem se ja nalazim. Da li još želiš onu mamicu iz kamenog doba koju si povalio u onoj kućici za čamce? Reci brzo! Da li ti treba verna slika one tvoje sopstvene umorne ledeno-bregaste, muškobanjaste planinarke? Šta ti misliš, ko te je čekao posle smrti one stare dame?
On je cele te noći hodao gradskim ulicama, koje su i dalje bile nepromenljive, banalne, kao vraćene pod prevlast prirodnih zakona; dok mu je Reha - lebdeći na ćilimu kao neka artistkinja na bini, nešto iznad njegove glave- pravila serenadu pevajući najlepše ljubavne pesme, prateći samu sebe na jednom starom harmonijumu sa bokovima obloženim slonovačom, pevajući gazale Faiza Ahmeda Faiza i druge pesme, sve do najlepše stare filmske muzike, kao što je ona prkosna arija koju je pevala igračica Anarkali pred Velikim mogulom Akbarom u klasičnom filmu Mogul-e-Azam iz pedesetih godina ovog veka - u kojem ona zanosno izjavljuje svoju nemoguću, zabranjenu ljubav princu, Salimu - Pyaar kiya to darna kya, što će reći, manje-više, zašto se bojati ljubavi? a Džibril, kome je ona prišla u vrtu njegove sumnje, osećao je kako mu ta muzika strunama svojim vezuje srce i vuče ga ka njoj, jer ono što je ona tražila od njega bilo je, ipak, baš kao što je i rekla, tako malo.
Stigao je do reke; i još jedna klupa - male kamile od livenog gvožđa podupiru sedište od drvenih lajsni, ispod obeliska Kleopatrina igla. Sedeći, on je žmurio. Reha je pevala Faiza:
Ne traži od mene, mila moja,
da nam se vrati ljubav ranija...
O, kako si još ljupka, ljubavi moja,
al’ bespomoćan sam i ja;
jer i drugih tuga sem ljubavi
na ovom svetu ima,
kao i drugih ugodnih plima.
Ne traži od mene, najmilija
da nam se vrati ljubav ranija.

Džibril ugleda iza svojih zatvorenih očiju nekog čoveka: ne Faiza, već drugog jednog pesnika, daleko odmaklog od svoje mladosti, slabog i nemoćnog. - Da, tako se on zvao: Baal. Šta li on ovde radi? Šta on to ima da kaže u svoje ime? - Jer je očigledno pokušavao da nešto kaže; a teško je bilo razumeti njegov govor, zbrkan i zamućen... Bilo kojoj novojpredstavi, Mahaunda, postavljaju se dva pitanja. Prvo se postavlja kadje slabo: KOJA SI TI VRSTA IDEJE? Jesi li ti od onih što prave kompromise, što prave poslove, što se prilagođavajudruštvu, da bi se zavukli u neku nišu, da bi preživeli; ili si bandoglava, krvavo nastrojena, puškomitraljeska predstava proklete budale koja više voli da bude uništena nego da se povija prema vetru? - Od one vrste koja će gotovo sigurno, devedeset-devet-puta biti razbijena u paramparčad, ali koja će stoti put da izmeni ovaj svet.
»A koje je drugo pitanje?« glasno upita Džibril.
Najpre odgovori na prvo.

*


Kad je Džibril otvorio oči, u zoru, video je da Reha više nije bila u stanju da peva, utišana svojim očekivanjima i neizvesnošću. »To je trik. Nema Boga osim Boga. Ti nisi ni Entitet ni njegov protivnik nego neka maukava maglica. Nema kompromisa; ja neću da pravim poslove s maglama.« Onda je on video kako smaragdi i brokat otpadaju sa njenog tela, a za njima i meso, sve dok samo kostur nije ostao, posle čega se i kostur raspao i nestao; na kraju se začuo tužan, prodoran krik, dok je to što je od Rehe još bilo ostalo, savladana besa, u suncu nestajalo.
I nije se vratilo: sem na - ili pri - kraju.
Uveren da je položio ispit, Džibril shvati da mu je jedan veliki teret pao sa srca; duh mu je svakog trenutka bivao sve lakši, a kad se na nebu pojavilo sunce, on je već doslovno bio lud od sreće. I sad to stvarno može da počne: zasvagda je bila razbijena ona tiranija njegovih neprijatelja, Rehe Merčant, Aleluje Koun i svih onih žena koje su želele da ga bace u lance želja i pesama; sad je on osećao kako iz njega ponovo struji svetlost, iz nevidljive tačke na njegovom potiljku; a i telesna težina je počela da mu se smanjuje.- Da, gubio je i poslednje tragove ljudskog, dar letenja mu se vraćao, dok je postajao eteričan i bivao sazdavan od blistavog vazduha. - Mogao je kao od šale, ovog časa, da se odbaci sa ograde, da se vine iznad te stare sive reke i odjezdi; ili da skoči sa bilo kog od njenih mostova a da ne dotakne ni vodu ni zemlju. Prema tome, bilo je vreme da se gradu prikaže veliki prizor, jer kad grad ugleda arhanđela Gavrila kako u svoj svojoj veličini stoji na zapadnom horizontu, kupan zracima izlazećeg sunca na istoku, njegovi građani će se grozno uplašiti i zbog grehova svojih pokajati.
I on poče da uvećava ličnost svoju.
A zatim, gle čuda: nijedan od vozača u kolima koja su neprekidno prolazila duž Imbenkmenta, pored Temze- mada je bila juriš-satna gungula - ni da pogleda u njegovom pravcu ili da nekako pokaže da ga vidi! To je zapravo bio svet koji je zaboravio kako se gleda. A nisu gledali i zato što je odnos između ljudi i anđela jedan dvosmislen odnos - u kojem su anđeli - ili mala’ikahsi - ujedno i nadzornici prirode i posrednici između Božanstva i ljudske rase; ali, istovremeno, kako Kuran jasno kaže, anđelima rekosmo, potčinjavajte se Adamu, što je simbolizacija ljudske sposobnosti za gospodarenjem, pomoću znanja, silama prirode koje predstavljaju anđeli - tako ovde ignorisani i razjareni malak Džibril u stvari nije mogao mnogo toga da uradi. Arhanđeli mogu da govore samo kad ljudi odluče da ih slušaju. Kakav baraberaj! Zar on nije u samom početku upozorio onaj Nad-Entitet na tu gomilu kriminalaca i grešnika? »Zar ti nećeš u zemlju pokopati one što na zemlji zlodela čine i krv prolivaju?« pitao je on, a Biće mu je, kao i obično, odgovorilo da Ono to zna bolje od njega. Dakle, tu su sad oni bili, pred njegovim očima, ti gospodari zemlje, k’o tunjevina u konzervama na točkovima, sa glavama punim zla i svojim novinama punim krvi, slepi kao slepi miševi.
Pa to je stvarno bilo neverovatno. Ovde im se prikazalo jedno nebesko biće, samo zračenje, blesak lepote i dobrote, veće od Big Bena, kadro da Temzu opkorači u stilu kolosa, a ovi mali mravi i dalje utonuli u muziku svojih radija u kolima i u zagrižene svađe sa kolegama-vozačima. »Ja sam Gavrilo«, vikao je on glasom koji je potresao sve zgrade na obali reke: ali to niko nije zapažao. Ni jedna jedina osoba nije istrčala iz tih potresenih zdanja da izbegne zemljotres. Slepi, gluvi i zaspali.
I on odluči da stvar sprovede na silu.
Reka saobraćaja je tekla pored njega. On duboko udahnu vazduh, podiže jednu svoju divovsku nogu i zakorači u kolonu da se sučeli sa automobilima.

*


Džibrila Farištu su doneli natrag do Elinog kućnog praga; bio je sav u modricama i sa mnogim posekotinama i ogrebotinama po rukama i licu; dobrim drmusanjem bio je vraćen u svesno stanje trudom jednog sićušnog blistavog đžentlmena koji je grozno mucao i sa nešto muke sebe predstavio kao filmskog producenta S.S.Sisodiju, koji je »po-poznat po nadimku Vi-Viski, jer sam naknaklonjen pipi-jancima; i ma-madam, evo moje viz-vizitkarte«. (Kad su se malo bolje upoznali, Sisodija je bacio Eli u grčeve od smeha, kad je zasukao svoju desnu nogavicu pantalona, otkrio koleno i, stavivši svoje ogromne filmadžijske crne naočare na cevanicu, izjavio: »Moj au-autoportret.« Bio je u izvesnoj meri dalekovid: »Ne trebaju mi nao-naočari kad gledam fi-filmove, ali stvarni ži-život mi stalno dolazi u gro-gro-planu, pa moram da ih nosim«.) Bila je to Sisodijina rentovana limuzina koja je udarila Džibrila, ali srećom nesreća u ritmu usporenog filma, zahvaljujući saobraćajnoj gužvi; glumac je završio na haubi automobila, izgovorivši onu najstariju repliku iz filmova: Gde sam ja to, a Sisodija, kad je ugledao legendarno lice iščezlog poluboga pripljeskano uz vetrobran limuzine, nije mogao a da mu ne odgovori: Vra-vratio si se tamo gde i pri-pripadaš, na filmski eke-ke-kran. - »Nije mu nijedna ko-ko-kost slomljena«, rekao je Sisodija Aleluji-Eli. »Pra-pravo ču-čudo. On je istu istu istupio pravo prda prda pred vovo-vozilo.«
Itako, ti si se vratio, Eli je tiho pozdravila Džibrila. Rekla bih da ti je, posle svakog tvog pada, ovde, prizemljenje.
»A zovu me još i Viski-sa-Sisodijom«, vraćao se filmski producent svojim nadimcima. »Od šaša šale. A to je moj n-n-n najmiliji oto oto otrov.«
»Veoma ljubazno od vas što ste Džibrila doveli kući«, Eli se kasno setila da mu kaže. »Dopustite nam da vam ponudimo neko piće.«
»O, da, da!« Sisodija radosno zapljeska rukama. »Da-da-danas je i za mene i za za ceo hi-hi-hindi-film pravi pra-pra-praznik.«

*


»Možda nisi čula priču o onom paranoidnom šizofreničaru koji je, verujući da je on imperator Napoleon Bonaparta, pristao da se podvrgne testu na aparatu za otkrivanje laži?« Alicija Koen jedući »gefilte fiš« halapljivo, mahala je jednom od Blumovih viljušaka ispod nosa svoje ćerke. »Postavili su mu pitanje: jeste li vi Napoleon? A odgovor koji je on odlučno dao, uz šeretski osmeh, bio je: Nisam. Oni gledaju u detektor, i taj aparat im sa svom pronicljivošću moderne nauke pokazuje da ludak laže.« Opet Blejk, pomislila je Eli. Onda sam ja pitao: da li čvrsto uverenje da je neka stvar takva-i-takva čini tu stvar takvom? On - tj. Isaija - odgovori: svi pesnici veruju da čini. A u doba maštovitosti, to čvrsto uverenje pokretalo je planine; ali mnogi ljudi nisu sposobni da stiču čvrsto uverenje o bilo čemu »Je l’ ti mene slušaš, mlada ženo? Ja ovo ozbiljno mislim. Taj gospodin koga držiš u svom krevetu: ne treba njemu tvoja noćna nega - izvini što ću ti reći otvoreno, ali vidim da moram - već mu, iskreno rečeno, treba jedna ćelija sa zidovima obloženim dušecima.«
»Ti bi ga tamo strpala i zaključala, zar ne?« Eli joj brzo odvrati. »Pa bi bacila ključ. A možda bi ga i ušaltovala u struju visokog napona. Da mu spržiš đavole u mozgu: čudno kako nam se predrasude nikad ne menjaju.«
»Hmm«, premišljala je Alicija žvaćući, sa svojim najnejasnijim i najnevinijim izrazom lica da bi svoju ćerku razbesnela. »Šta bi mu to škodilo? Da, možda i malo voltaže, nekoliko špriceva one supice...«
»Što god je njemu potrebno, majko, on dobija. Odgovarajući lekarski nadzor, dosta odmaranja i nešto što si možda zaboravila.« I ona iznenada presuši, jezik joj se zaveza, ali je ipak uspela, gledajući u svoju netaknutu salatu, da sada sasvim drukčijim, dubljim glasom, izgovori i tu poslednju reč. »Ljubav.«
»Ah, ta moć ljubavi.« Alicija potapša (smesta povučenu) ruku svoje ćerke. »Ne, Aleluja, nisam ja to zaboravila. To je ono što si ti prvi put u svom divnom životu tek počela da učiš. A koga si ti to izabrala?« Vratila se napadanju. »Jednog što jede na ulici! ,Funtu-od-devedeset-devet-penija’! Glavu punu leptira! Mislim, anđela, mila moja, ali ja nikad nisam čula nešto slično. Muškarci uvek traže neke specijalne privilegije, a njemu je ovo prva koju zahteva.«
»Majko...« poče Eli, no Alicijino raspoloženje se ponovo promeni, ali ovog puta, dok je govorila, Eli nije slušala njene reči, već je osluškivala onaj bol koji su te reči i otkrivale i sakrivale, bol žene kojoj se najbrutalnija istorija desila, koja je već bila izgubila muža i doživela da je jedna ćerka pretekne u onom što je ona jednom, sa upečatljivim crnim humorom, nazvala prevremenim poslednjim kupanjem. »Eli, dete moje«, rekla je Alicija Koen, »moraćemo ozbiljno da povedemo računa o tebi.«
Razlog što je Eli na licu svoje majke bila u stanju da vidi bolan strah, bilo je njeno nedavno zapažanje iste kombinacije osećanja u liku Džibrila Farište. Nakon što ga je Sisodija vratio na njeno staranje, njoj je bilo jasno da je Džibril do same svoje srži potresen; imao je izraz progonjenog čoveka, izbuljenih očiju u strahu od kaštigovanja, što se njoj u samo srce zabadalo. On je hrabro podnosio činjenicu da je duševno bolestan, te nije hteo ni da je umanjuje ni da svojoj boljci daje neko lažno ime, ali njegova svest o njoj ga je, razumljivo, plašila. Taj ne-više (bar trenutno) uzavreli grubijan koga je ona smatrala za svoju »veliku strast«, sad je njoj bio, u toj njegovoj novo-povredljivoj inkarnaciji, draži nego ikad ranije. Bila je sve odlučnija da ga vrati u normalno stanje, da bi opet bio duševno zdrav; da sačeka da bura prođe, pa da savlada vrh. A on je, trenutno, bio najlakši i najmekši bolesnik, doduše, malčice drogiran jakim lekovima koje su mu davali lekari specijalisti iz bolnice Moudzli; spavao je satima i pokoravao se, u budnom stanju, svim Elinim molbama, bez gunđanja. U trenucima živahnosti, on joj je opisivao pozadinu svoje bolesti: one čudne nizove svojih snova, a pre njih onaj svoj gotovo fatalni slom u Indiji. »Ja se više ne plašim spavanja«, rekao joj je. »Jer ono što mi se sad u budnom stanju događa, mnogo je gore od onog što mi se događalo u snovima.« Kad se najviše plašio, njegov strah ju je naveo da pomisli na onaj strah jeretika od inkvizicije, u srednjem veku: »Sve bih dao samo da znam da mi se to nikad više neće desiti«, rekao joj je, krotak kao jagnje.
Živi li taj što svoj bol voli? »Neće ti se desiti«, tešila ga je ona. »Imaš najbolju moguću negu.« On ju je ispitivao o novcu, a kad je ona pokušala da izbegne ta pitanja i skrene razgovor na drugu stranu, zahtevao je da mu izvadi ono njegovo malo bogatstvo - novac koji je bio ćušnuo u svoj pojas-novčanik - i da njime plati honorar psihijatrima. I dalje je bio potišten. »Nema veze to što kažeš«, promumlao je u odgovor na njen veseli optimizam. »Ludilo je u meni, i do besa me dovodi pomisao na to da ono može opet da izbije iz mene svakog časa, ovog časa, i da će on ponovo da zavlada mnome.« Bio je počeo da svoju »obuzetost«, svog »anđeoskog« sebe karakteriše kao neku drugu osobu: po beketovskoj formuli, Ne ja. On. Njegov sopstveni mister Hajd. Eli je pokušala da se suprotstavi tim njegovim opisima. »Nije to on, to si ti, a kad budeš ozdravio, ni ti nećeš više biti ovaj ti.«
To nije pomoglo. Međutim, jedno vreme se činilo da mu lečenje pomaže. Džibril je izgledao smireniji, sa više samopouzdanja; još je sanjao one snove u nastavcima - još je noću govorio stihove na arapskom, na jeziku koji on nije znao: tilk al-gharaniq al’ula wa inna shafa’ata-hunna la-turtaja, na primer, što se pokazalo da znači - (Eli, trgnuta i probuđena njegovim govorenjem u snu, fonetski je zapisala te reči, pa je sa tim parčetom papira otišla u Brikholsku džamiju, gde se od njenog recitovanja jednom muli digla kosa na glavi ispod turbana) - sledeće: »Ovo su uzvišene žene čije će posredovanje biti poželjno«- ali on je sad, izgleda, bio kadar da taj noćni šou u nastavcima vidi kao nešto odvojeno od njegove ličnosti, što su i Eli i psihijatri iz Moudzlija osećali kao Džibrilovu sposobnost da postepeno rekonstruiše granični zid između sna i jave, i mislili da je on sad na putu ka ozdravljenju; dok je u stvari. kako se ispostavilo, ta odvojenost bila isti onaj fenomen kao i cepanje njegove svesti na dva bića, od kojih je on jedno herojski pokušavao da potisne, ali koje je isto tako, karakterišući ga kao ono drugo, čuvao, negovao i potajno jačao.
A što se tiče Eli, ona je, privremeno, bila izgubila ono svoje bodljikavo osećanje da se nalazi u pogrešnoj sredini, Li njojstranoj priči, dok se starala o Džibrilu i istraživala tajne njegovog mozga, kako je sama o sebi rekla - boreći se da ga spase, da bi mogli da nastave onu njihovu veliku i uzbudljivu ljubavnu borbu - jer oni će se verovatno svađati, i dalje, sve do groba, strpljivo je razmišljala; biće oni i matora džangrizala što jedno drugo lupkaju uvijenim novinama na večernjim verandama njihovog zajedničkog života - osećala je da mu je iz dana u dan sve bliža; sa korenom puštenim, tako reći, u njegovu zemlju. Bilo je to nešto posle onog dana kad je videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu među dimnjacima i maše joj, pozivajući je u njenu smrt.

*


Mister »Viski« Sisodija, ono blistavo i šarmom-nabijeno koleno sa crnim naočarima, postao je redovni posetilac- tri, četiri posete nedeljno - u toku Džibrilovog oporavljanja, dolazeći uvek sa kutijama punim raznoraznih ponuda. Džibril je u svom »anđeoskom periodu« bukvalno postio do ivice smrti, a lekari su zaključili da je to njegovo gladovanje dobrim delom doprinosilo njegovim halucinacijama. »Dakle, mi ćemo sad da ga go-gojimo«, Sisodija je blago pljesnuo šakama, i čim je bolesnikov stomak počeo da pozitivno reaguje, »Viski« ga je nudio delikatesima: kineskim slatkim kukuruzom i pilećom supicom, bombajskim bhel-purijem iz novog, šik ali nesrećno nazvanog restorana »Pagal Khana« »Luda hrana« (ali taj naziv može da se prevede i kao Ludnica), koji je bio postao dosta popularan među britanskim Azijcima, kao konkurencija čak i dobro uhodanom, ranije-priznatom kafeu Šaandaar, iz kojeg je Sisodija, ne želeći da pokaže nepriličnu pristrasnost, takode nabavljao jela - pileću paštetu, hladnu guščiju džigericu, kolače - za sve alavijeg Džibrila. Donosio je i jela koja je svojom rukom spravljao - fiš-paprikaš i mnoge druge Hindu-specijalitete, i tim jelima usmeno dodavao priče o tome šta su kod njega na intimnim večerinkama jele slavne ličnosti: Pavaroti je mnogo voleo »Viskijev« đuveč, a - O, pa onaj siroti Džejms Mejsn je prosto obožavao njegove dobro začinjene račiće. Zatim se setio i svojih drugih gostiju kao što su (samo imena) Vanesa, Amitab, Dastin, Šridevi, i Kristofer (Riv). »Jedan susu super-star treba da zna kakvi su uk uk ukusi njegovih koko kolega.« I sam je Sisodija bio nešto kao legenda, saznala je Eli od Džibrila. Taj najklizaviji, zlatousti čovek u biznisu, proizveo je čitav jedan niz »kvalitetnih« filmova sa malo para, gurajući napred već preko dvadeset godina svojim šarmom i neprestanim muvanjem i mućkanjem. Ljudi angažovani u Sisodijinim projektima izvlačili su svoje honorare tako teško da teže ne može biti, ali nekako mu to ipak nisu zamerali. Jednom je ugušio čitavu pobunu svojih saradnika- zbog neplaćanja, svakako - tako što je celu svoju ekipu poveo na grandiozan izlet sa klopom i pićem u jednu od najbasnoslovnijih palata indijskih maharadža, na mesto koje je normalno bilo nepristupačno svima, sem eliti visoka roda, kao što su Gvaliori, Džajpuri i Kašmiri. Niko nije nikad saznao kako je on to izveo, ali posle toga je većina članova njegove ekipe potpisala da će nastaviti da radi u Sisodijinim poduhvatima, a pitanje plaćanja bilo je pokopano ispod veličanstvenosti takvih njegovih gestova. »A kad ti je potreban, on je uvek tu«, dodao je Džibril. »Kad je Čarulata, divna igračica-glumica, koju je on često angažovao, morala da se leči od raka, odjednom su se, prekonoć, za nju našli oni godinama neplaćani honorari.«
A ovih dana, zahvaljujući jednom nizu iznenađujuće uspešnih, »kasa-štih«-filmskih hitova, pravljenih po starim pričama iz jednog Katha (upanišada)-Sarit-Sagar izvoda - »Čitavog jednog okeana priča«, dužih od Hiljadu i jedne noći i isto tako fantastikovanih - Sisodija nije više bio baziran samo u svom malom birou u Bombaju, već je imao i svoje stanove u Londonu i Njujorku, i Oskare u svojim klozetima. Priča se da on drži u svom buđelaru fotografiju hongkonškog producenta kung-fua Ran Ran Soa, navodno njegovog idola, čije ime uopšte nije mogao da izgovori. »Nekad kaže četiri puta Ran, a ponekad i čitavih šest puta«, rekao je Džibril Eli, koja je bila srećna što ga vidi kako se smeje. »Ali, ne mogu da se zakunem. To je samo priča među filmadžijama.«
Eli je Sisodiji bila veoma zahvalna zbog njegove pažnje prema Džibrilu. Izgledalo je da čuveni producent ima neograničeno slobodno vreme, dok je Elin dnevni spisak obaveza baš tada bivao sve veći. Bila je potpisala ugovor o propagiranju jednog ogromnog lanca proizvođača zamrznutih namirnica čiji je reklamni agent, g. Hal Valans, rekao Eli za jednim zajedničkim moćnim doručkom - grejpfrut, tost, kafa, itd. - sve po »dorčesterskim« cenama - da njen profil koji »sjedinjuje pozitivne parametre (za naše klijente) ,hladnoće’ i ,hladnog’, stoji upravo na odgovarajućoj liniji. Neke filmske zvezde tu završe kao vampiri koji odsisavaju pažnju gledalaca sa naziva proizvoda koje reklamiraju, ali ovo vaše nastupanje deluje kao prava sinergija- sjedinjena akcija«. I tako je ona pred kamerama presecala vrpce i otvarala nove tržnice sa zamrznutim namirnicama, a bilo je tu i skupova trgovaca, gde je ona davala izjave za štampu, i reklamnih spotova sa brdima od sladoleda pored nje; a osim toga, i redovnih sastanaka sa dizajnerima i proizvođačima turističke i planinarske opreme s njenim autogramima, u čitavim nizovima; i, naravno, prikladnih programa o njoj samoj, znamenitoj planinarki. Upisala se i na mnogo hvaljeni kurs borilačkih veština g. Džošija u lokalnom sportskom centru, ali je i nastavila da forsira svoje noge, trčeći pet milja dnevno oko Fildsa, uprkos bolu sličnom hodanju po razbijenom staklu. »Nema pop pop problema«, Sisodija bi je otpremao od kuće, mašući joj veselo. Ja ću ses ses sedeti ovde sve dok se vi ne vrt vrt vratite. Biti sa Džibrilom, za mene je pip pip privilegija.« Ostavljala ga je da zabavlja Farištu svojim neiscrpnim anegdotama, gledištima i ćaskanjem o opštim stvarima, a kad se vraćala kući, on bi i dalje bio živahan. Slušala je njihov razgovor o nekoliko glavnih tema; naročito njegove mnoge izjave o Nevoljama sa Englezima. »Nevolja sa Eng-englezima je u tome što se njihova isis-istorija događala tamo preko m-m-m mora, te tako oni n-n-n ne znaju šta to znači.« - »Čiči čitava tajna neke večerinke u Londonu je u tome da pozoveš više drugih gos gostiju nego Engleza. Kad su oni u manj manjini, onda se lepo popo-našaju; inače si u nevolji.« - »Otidi samo u onu kuku Kuću jeje Jeze i Užasa i videćeš šta neva ne valja kod Engleza. A oni to stva stvarno vole - one lele leševe u kaka kadama punim kr-krvi, lude berbere, ece ece tera. A novi novine im pune uvr uvr uvrnutog seksa i smrti. A sve-svetu pričaju kako su oni uzdr uzdržani, upor uporni i tako dalje, a mi smo dovoljno glu glupi da u to verujemo.« Džibril je slušao tu zbirku predrasuda, držeći se kao da sve to odobrava, što je Eli duboko ozlojeđivalo. Zar su ta uopštavanja stvarno bila sve što su oni videli u Engleskoj? »Nisu«, složio se Sisodija uz drzak osmeh. »Ali se dobro ose ose osećam kad se ovako ispu ispu ispucam.«
Kad su psihijatri Moudzlija rešili da Džibrilu preporuče znatno smanjenje doza lekova, Sisodija je već toliko bio postao nešto kao komad nameštaja pored Džibrilovog kreveta, neka vrsta nezvaničnog, ekscentričnog i zabavnog rođaka-besposličara, da su se Džibril i Eli zapanjili kad je on otvorio svoju klopku.

*


Sisodija je bio u dodiru sa svojim kolegama u Bombaju: sa onih sedam producenata koje je Džibril bio ostavio u nezgodnom položaju kad se ukrcao u Bostan, let 420 kompanije Air India. »Svi su odu-oduševljeni vešću da si ti preživeo onu nesreću«, obavestio je on Džibrila. »Ali, naža nažalost, sad je iskr iskr iskrslo pitanje tvog raski raskidanja ugovora.« I mnoga druga pravna i fizička lica su takođe bila zainteresovana da preporođenog Farištu tuže sudu zbog velike štete a radi odštete, posebno jedna starleta po imenu Pimpl Bilimorija, koja je navela gubitak prihoda i profesionalnu štetu. »I sve to može da iznese mili mili milione rupija«, reče Sisodija sa ožalošćenim izrazom lica. Eli je bila ljuta. »Vi ste uskomešali to gnezdo stršljena«, rekla mu je. »Trebalo je da znam: bili ste i suviše dobri da biste bili iskreni.«
Sisodija se uzbudi. »U pi pi pi - «
»Ovde je jedna dama«, upozori ga Džibril, i dalje malo ošamućen od droga; ali Sisodija je vetrenjački mahao rukama, pokazujući da pokušava da protera reči kroz svoje od uzbuđenja cvokotave zube. I najzad: »U pitanju je smanjenje štete. Moja namera. Ne prevara, vi n-n-n ne smete tako da mis mis mislite.«
Po onome što je Sisodija sad govorio, niko tamo kod kuće u Bombaju nije stvarno želeo da tuži Džibrila, da na sudu ubije koku koja zlatna jaja nosi. Sve stranke priznaju da je sada nemoguće ponovo pokrenuti stare projekte: glumci, režiseri, glavni članovi ekipa, pa čak i tonsko osoblje i miks-pultovi rade na drugim projektima. Dalje, sve stranke priznaju da je Džibrilov povratak iz mrtvih stvar komercijalne vrednosti, veće od gubitka na propalim filmovima; pitanje je samo kako to najbolje iskoristiti, za dobro svih zainteresovanih. Njegov dolazak u London govori o mogućnosti stvaranja međunarodnih veza, možda i prekomorskih fondova, korišćenja neindijskih lokacija za snimanje, učešće i »stranih starova«, itd.: ukratko, za Džibrila je bilo vreme da se iz svoje povučenosti pojavi i ponovo stane pred kamere. »Ti nemaš drugog iz-iz-izbora«, objašnjavao je Sisodija Džibrilu koji je sedeo uspravno u krevetu pokušavajući da razbistri glavu. »Ako to odbiješ, oni će svi zajedno da krenu protiv tebe, i tu ti ni tvoja sere sere sereća neće pomoći. Bankrotstvo, roro robija, čača čabar.«
Sisodija se svojom štoserskom pričom ufurao u krug ljudi od poverenja: sve glavne budže su se složile da mu u ovom slučaju daju odrešene ruke i izvršnu vlast, a on je napravio čitav jedan paket mera. Preduzetnik baziran u Britaniji, Bili Batuta, voljan je da investira i u funtama sterlinga i u »zlatnim rupijama«, svoje nerepatrijabilne profite od raznih britanskih filmskih distributera na indijskom potkontinentu, koje je on preuzeo kao kompenzaciju za keš-lovu isplaćenu u konvertibilnim valutama, uz dobar skonto. Svi indijski producenti daće svoje doprinose, a gci Pimpl Bilimoriji, da bi ćutala, biće ponuđeno nekoliko epizodnih uloga, bar dve plesačke numere. Snimanje bi obuhvatilo tri kontinenta - Evropu, Indiju i obalu Severne Afrike. Džibrilovo ime ide iznad naslova filma i on dobija tri odsto od producentskog neto-profita... »Deset odsto«, prekide ga Džibril, »ili dva od bruto-prihoda.« Svest mu se očigledno razbistravala. Sisodija nije ni trepnuo. »Deset ili dva«, složi se on. »A što se tiče prethodne reklamne kampanje...«
»Ali koji je to projekt?« Eli Koun je htela da čuje. Mister »Viski« Sisodija zablista osmehom od uva do uva. »Draga ma-madam«, reče on. »Džibril će da igra arhanđela, Gavrila.«

*


Ponuda se odnosila na seriju filmova, kako istorijskih tako i savremenih, o jednom događaju iz anđelove duge i sjajne karijere; najmanje-trilogija. »Ma nemojte mi reći«, reče Eli, rugajući se tom malom, blistavom mogulu. Džibril u Džahiliji, Džibril susreće Imama, Džibril i Devojka sa Leptirima. Sisodija nije bio nimalo zbunjen, već je ponosito klimao glavom. »Sin sin sinopsisi, provizorna scenarija i po po podela uloga već su nam uveliko u ru ru rukama.« Ovo je za Eli bilo i suviše. »Cela ta stvar smrdi«, razbesne se ona i krenu ka njemu, a on se povlačio; klecala su mu kolena, i pokušavao je da je umiri, uzmičući pred njom, dok ona nije stvarno počela da ga juri po celom stanu, sudarajući se sa stvarima, lupajući vratima. »To je iskorišćavanje njegove bolesti, to nema nikakve veze sa njegovim sadašnjim potrebama, to je pokazivanje krajnjeg prezira prema njegovim vlastitim željama. On se povukao; zar vi, ljudi, ne možete to da poštujete? On ne želi da bude filmski star. I molim vas stanite već jednom. Neću vas pojesti.«
On prestade da beži, ali je, za svaki slučaj, ostao da stoji iza jedne sofe koja ih je razdvajala. »Molim vas da saha saha sahavatite da je to imp imp imp«, vikao je, a zamuckivanje mu je od uzbuđenja paralisalo jezik. Je l’ može mes mes mesec da se povuče? A osim toga, izvinite, tamo je njegovih sed sed sedam potpisa na ug ug ug. Na ugovorima.I to njega apso apso apsolutno vezuje. Sem ako ne odlučite ili sve dok ne odlučite da ga pus pus pustite da ga vezuju tamo u papapa.« I, sav znojav, odustade.
Gde tamo?«
»U Pagal Khani. U ludnici. To bi bio drugi izzz-laz.«
Eli podiže jednu tešku mesinganu mastionicu u obliku Mont Everesta, spremajući se da je baci na njega. »Vi ste pravi tvor«, krenu ona, ali tada se Džibril pojavio na vratima; stajao je, još prilično bled i mršav, sa upalim očima. »Aleluja«, reče on, »čini mi se da ja to želim. Možda mi je potrebno da se vratim svom poslu.«

*


»Džibril-sahib! Ne umem vam reći koliko se radujem. Zvezda je ponovo rodena.« Bili Batuta je bio jedno iznenađenje: nije to više bila ona ajkula sa-briljantinom-zalizanom-kosom-i-prstenjem-na-rukama iz tračerskih rubrika žute štampe; sad je bio neupadljivo odeven u blejzer sa mesinganim dugmićima i blu džins-pantalone, a umesto samouverenog petlićkog šepurenja koje je Eli očekivala da vidi, držao se sa gotovo kolenopriklonom obazrivošću i poštovanjem. Bio je pustio lepu bradicu sa kojom je zapanjujući ličio na Hristovu sliku sa Torinskog pokrova. Dočekujući njih troje (Sisodija je Džibrila i Eli dovezao svojom limuzinom, a šofer, Najdžel, u strogoj livreji, čovek poreklom sa ostrva Sv. Lucija iz Kariba, sve vreme je pričao kako je svojim munjevitim refleksima spasavao mnoge druge pešake od teških povreda i smrti, ubacujući u ta svoja sećanja i priču o razgovorima biznismena preko automobilskog telefona u vezi sa nekim tajanstvenim poslovima, gde se grdna lova pominjala), Bili je toplo stegao Elinu ruku, a zatim pao na Džibrila i zagrlio ga u svojoj čistoj i zaraznoj razdraganosti. Njegova partnerka Mimi Mamulijan bila je manje impresionirana susretom. »Sve je sređeno«, objavila je. »Zabave, starlete, paparaci, razgovori na televiziji, razne glasine, male aluzije na skandale: sve što jedna svetska figura zahteva. Cveće, lična bezbednost, ugovori na milionske sume funti sterlinga. Osećajte se kao kod kuće.«
To je u glavnim crtama tako zamišljeno, pomislila je Eli. Njeno početno suprotstavljanje čitavom tom planu bilo je nadvladano Džibrilovim ličnim zanimanjem za stvar, koje je, zatim, njegove lekare pobudilo da se s tim slože, ocenjujući da će njegov povratak u poznatu mu sredinu - odlazak kući, na neki način zaista biti blagotvoran. A na Sisodijinu krađu onih snoviđenskih priča koje je slušao sedeći kraj Džibrilove postelje, moglo bi da se gleda kao na pružanje mogućnosti da do izražaja dođe Džibrilova sklonost ka slučajnim srećnim otkrićima: jer kad bi te priče jednom bile jasno postavljene u veštačkom, izmišljenom svetu filma, to bi Džibrilu takođe trebalo da olakša njihovo viđenje kao fantazije. Taj Berlinski Zid između njegovog sna i jave lepo bi mogao da se brže rekonstruiše, kao ishod. Osnovna je stvar bila u tome da to vredi pokušati.
Stvari (pošto su stvari) nisu se razvijale sasvim onako kako je bilo planirano. Eli je bila ljuta zbog preteranog mešanja Sisodije, Batute i Mimi u Džibrilov život. Preuzeli su njegovu garderobu i svakodnevno staranje o njemu i preselili ga iz Elinog stana, izjavivši da još nije vreme za neku Džibrilovu »stalnu vezu« - zbog njegovog »imidža«. Posle Džibrilovog kraćeg boravka u »Ricu«, filmski glumac je dobio tri sobe u Sisodijinom pećinastom ali dizajnerski šik stanu u jednom starom bloku manjih palata blizu Grouvner Skvera - sve sam Art Deco dvadesetih godina ovog veka, sa mermernim podovima i pastelnim tapetama na zidovima. Džibrilovo pasivno prihvatanje tih promena bilo je ono što je Eli najviše dovodilo do besa, pa je počinjala da shvata veličinu koraka koji je on bio napravio kad je iza sebe ostavio ono što je očevidno predstavljalo njegovu drugu prirodu i došao da nju juri. A sad - pošto je opet tonuo natrag u taj svet naoružanih telohranitelja i sluškinja sa doručkom na poslužavniku uz kikotanje - da li će on sad da je šutne i šupira onako dramatično kao što je ušao u njen život? Da li je ona doprinela toj njegovoj seobi u suprotnom smeru, posle koje će je on možda ostaviti na cedilu? Džibril je sad buljio na nju iz novina, magazina, televizora, sa jednim mnoštvom raznoraznih žena obešenih o njegovu ruku, cereći se blesavo. Ona se grozila toga, ali on je izbegavao da to zapaža. »Zbog čega si zabrinuta?« odbijao je njeno gunđanje, dok je tonuo u jedno kožno kanabe veličine manjeg kamiona. »To su samo prilike za fotografisanje: posao, i to je sve.«
A najgore od svega je bilo to što je on postao ljubomoran. Kad se oslobodio teških droga, i kad je njegov rad (kao i njen) počeo da im nameće odvojen život, Džibril je ponovo počeo da biva posesivan na onaj iracionalni način, kroz nekontrolisanu sumnjičavost koja je onda izazvala onu njihovu smešnu svađu zbog Brunelovih karikatura u stripu.Kad god bi se sastali, on bi je propuštao kroz svoj mlin i podrobno ispitivao: gde je bila, kojeg je muškarca srela, šta je on radio, da li ga je podsticala da joj se udvara? Ona se osećala kao da se guši. Njegova duševna bolest, pa novi uticaji u njegovom životu, i sad još ovaj njegov noćni trećerazredni postupak prema njoj: bilo je to za nju kao da je njen stvarni život - onaj koji je ona živela, onaj koji joj je tu visio u neizvesnosti i za koji se borila - bivao sahranjivan sve dublje ispod ove lavine nepravednosti. A šta je sa onim što je MENIpotrebno, želela je da vrisne, kad ćuja moći da se jednom sredim? Dovedena do same ivice samoobuzdavanja, pitala je, kao poslednje pribežište, svoju majku za savet. U staroj radnoj sobi njenog oca, u kući na Moskovskom drumu - koju je Alicija održavala upravo onako kako je to Oto voleo, sem što je ona zavese držala razmaknute da pusti unutra onoliko svetlosti koliko je Engleska mogla da joj pruži, a tu je sad bilo i vaza sa cvećem, na strateškim mestima - Alicija joj je pokazala nešto više od svoje zamorenosti ovim svetom. »Dakle, životni planovi jedne žene poremećeni životnim planovima jednog muškarca«, rekla je ona, ali ne neljubazno. »Pa, onda, dobrodošla u svoj rod. Meni je čudno što si ti izgubila samokontrolu.« I Eli je priznala: htela je da ga ostavi, ali je videla da ne može. Ne samo zato što bi osećala krivicu zbog napuštanja jednog ozbiljno bolesnog čoveka, već i zbog »velike strasti«, zbog one reči koja joj je i dalje sušila usta i vezivala jezik kad je htela da je izgovori. »Ti želiš njegovo dete«, ukaza joj Alicija na to. Eli buknu, isprva. »Ja želim svoje dete«, a zatim, smirivši se naglo, ubrisa nos, klimnu glavom, bez reči, i samo što ne zaplaka.
»Vidim ja da ti želiš da ispitaš svoju glavicu«, tešila ju je Alicija. Otkad njih dve nisu bile ovako zagrljene? A to će im možda biti i poslednji put... Alicija je nežno grlila svoju ćerku, pa joj je rekla: »Nemoj više da plačeš. A sad da čuješ jednu dobru vest. Tvoje stvari su možda u lošem stanju, ali je zato tvoja stara majka u dobroj formi.«
Pojavio se jedan američki profesor univerziteta, izvesni Boniek, veliki budža u genetičkom inženjerstvu. »Nemoj odmah da prasneš, draga moja, ti ništa ne znaš o tome, nije to Frankenštajn i pravljenje svih onih monstruma, to ima mnoge korisne primene«, reče Alicija sa očiglednom nervozom, a Eli, savlađujući svoje iznenađenje i svoje sopstveno nezadovoljstvo sa crvenim očnim kapcima, prsnu u oslobađajući smeh sa grcanjem i gušenjem; u čemu joj se i majka pridruži. »U tvojim godinama«, prostenja Eli, »treba da se stidiš.« - »Ali ja, jok«, reče joj buduća gđa Boniek. »Profesor, i to u Stanfordu, u Kaliforniji, pa mi on, tako, donosi i sunce. Imam nameru da se tamo satima sunčam, da bih dobila lepu boju.«

*


Kad je otkrila (izveštaj koji je slučajno našla u fioci pisaćeg stola u palazzo-Sisdija) da je Džibril uzeo detektiva da je prati, Eli je, konačno, sve prekinula. Nažvrljala je pisamce - Ovo me ubija - koje je uvukla u izveštaj i zajedno s njim stavila na pisaći sto; i otišla bez zbogom. Džibril je nije pozvao telefonom. On je tih dana bio na probama svog velikog ponovnog nastupa pred publikom pri kraju poslednje epizode uspešne scenske serije Song-and-Dance Shows sa predstavljanjem indijskih filmskih zvezda, sa jednom od trupa Bili Batute u pozorištu Erls Kort. Bilo je predviđeno da Džibril ne bude najavljen, već da se pojavi kao glavno iznenađenje, koje treba da začas zaustavi i šou i dah gledalaca, pa je zato već nedeljama probao i uvežbavao svoju igračku partiju zajedno s ansamblom: takođe se ponovo upoznavao sa veštinom pevačkog otvaranja usta naprazno uz »plejbek«-muziku. Glasine o identitetu Tajanstvenog Čoveka ili Mračne Zvezde bile su pažljivo sračunate i lansirane od Batutinih promotera, a Valansova reklamna agencija bila je angažovana za izmišljanje jednog niza »podbadačkih« radio-reklama i kampanju plakatskog oglašavanja. Džibrilovo pojavljivanje na bini Erls Korta - (trebalo je da bude spušten odozgo, iznad binskog prostora, okružen oblacima od kartona i dimom) - bilo je zamišljeno kao vrhunac engleskog segmenta njegovog ponovnog ulaska u super-starstvo; a sledeća stanica - Bombaj. Napušten, kako je on to nazvao, od Aleluje Koun, on je još jednom »odbio da puzi«; i bacio se na posao.
Sledeća stvar koja je otišla ukrivo bilo je hapšenje Bilija Batute u Njujorku zbog njegovog prevarantskog satanskog štosa. Eli, čitajući o tome u nedeljnim novinama, progutala je ponos i pozvala telefonom Džibrila u prostorijama za probe, da ga upozori na opasnost njegovog kretanja u društvu tih patentiranih kriminalnih elemenata. »Batuta je gangster«, odlučno mu je rekla. Ceo onaj njegov stav bio je lažna predstava, falš-igra. On je hteo da bude glavna fora među bogatim udovicama Menhetna, a nas je pretvorio u svoje probne gledaoce. Taj tipus s bradicom! Pa onda onaj njegov šatro-koleški blejzer! Tako ti boga: kako smo mogli da nasednemo na te njegove štosove?!« Ali Džibril je bio hladan i rezervisan; ona ga je, po njegovom shvatanju, bila odbacila, šupirala, i on nije hteo da prima savete od prebeglice. A osim toga, Sisodija i Batutina ekipa promotera su ga uverili - on ih je pre toga dobro ispitao - da Bilijevi problemi ne mogu da utiču na gala-premijeru (Filmmela je bio njen naziv) jer su finansijski aranžmani i dalje bili solidni, novac za honorare i garancije već je bio izdvojen, a svi bombajski starovi su potvrdili svoje učešće, i sarađivaće po planu. »Plaplanovi se brzo ispunjavaju«, tvrdio je Sisodija. »Šoušou mora da ide dalje.«
A sledeća stvar koja je otišla ukrivo bila je u samom Džibrilu.

*


Sisodijina rešenost da publici dopusti samo da nagađa ko je ta Mračna Zvezda, značila je da će Džibril morati da uđe, u burnusu sa kapuljačom, na zadnji ulaz za glumce teatra Erls Kort. Tako da i njegov pol ostane u tajnosti. Dobio je najveću glumačku garderobu - (na vratima se nalazila prikačena jedna crna petokraka zvezda) - gde ga je, bez ikakve ceremonije, svojom rukom zaključao kolenasti producent sa velikim crnim naočarima. U garderobi je Džibril našao svoj anđelski kostim zajedno sa jednom napravom koja je, kad se pričvrsti oko glave, palila sijalice na temenu i stvarala iluziju oreola; i lokalni televizor-monitor na kojem je mogao da prati šou - a sad je na ekranu gledao scene koje su prethodile njegovoj pojavi - Mitun i Kimi đipaju u disco-štimungu; Džajaprada i Reha (nema veze: mega--zvezda a ne fantom na ćilimu) kraljevski se predaju intervjuisanju na sceni, pri čemu Džaja otkriva njene poglede na poligamiju, dok Reha fantazira o alternativnim životima- »Da sam rođena izvan Indije, ja bih sad bila slikarka u Parizu«; Sridevi se oneređuje (piški) u svoj sari - i dolazi vreme da on zauzme svoje mesto u »rimskim bornim dvokolicama« (pokretanim čekrkom) visoko gore iznad bine. Tu mu se nalazio i jedan bežični telefon, preko kojeg ga je Sisodija izvestio da je pozorište puno - »Sve vrste gledalaca«, likovao je, i nastavio da iznosi Džibrilu svoju tehniku analiziranja te gomile sveta: Pakistanci se poznaju po tome što su upicanjeni do guše, Indijci po neformalnoj odeći, a Bangladešani po lošoj - »po svim onim pur pur-purnim i rozi rozikastim bojicama i zala zala zlatu koje m-m-m mnogo vole« - mada je taj telefon inače bio miran; i, najzad, tu je našao i jednu veliku kutiju, šareni paket od njegovog pažljivog producenta, iz kojeg je ispala slika gce Pimpl Bilimorije s ljupkim osmehom i mnoštvom zlatnih mašnica. Bioskop je bio u gradu.

*


Neobično osećanje je počinjalo - to jest, ono mu se vratilo - kad se našao gore u »dvokolicama« čekajući da ga spuste na binu. Zamišljao je sebe kako se kreće putem na kojem će mu svakog trenutka biti ponuđen izbor - ta misao mu se sama formirala u glavi bez ikakve njegove pomoći - izbor između dve realnosti, između ovog sveta i onog drugog koji se takođe tu nalazio, vidljiv ali neviđen. Osećao je da je spor, težak, udaljen od sopstvene svesti, i shvatio je da on nema ni najmaglovitiju predstavu o tome koji bi put mogao da izabere, u koji bi svet mogao da uđe. Lekari su imali pogrešan stav, sad je on to uvideo, kad su ga lečili od šizofrenije; cepanje ličnosti nadvoje nije se odigravalo u njemu nego u vasioni. Kad su dvokolice s njim počele da se spuštaju ka golemoj plimi huke i buke koja je počinjala da buja ispod njega, on se preslišavao šta prvo treba da kaže, svoju uvodnu repliku - Moje je ime Džibril Farišta, i ja sam se vratio - i tu svoju repliku je čuo, tako reći, u stereo-zvuku jer je i ona pripadala i jednom i drugom svetu, sa drugačijim značenjem u svakom; i sad ga osvetliše mlazevi svetlosti reflektora, on visoko podiže ruke, vraćajući se ovenčan oblacima, - prepoznade ga masa, prepoznadoše ga i njegove kolege-izvođači; ljudi su ustajali sa svojih seđišta, svaki čovek, svaka žena i svako dete u gledalištu, pa su navalili na binu, nezaustavljivi, kao more. - Prvi čovek koji se zaleteo u njega imao je vremena da vrisne Sećate me se, Džibrile? Onog sa šest nožnih prstiju? Ja sam čuvao našu tajnu; ali sam ipak govorio o dolasku Gospoda Boga, išao sam ispred vas, bio sam glas koji viče u pustinji da će krivi postati pravi a hrapava mesta glatka - ali onda ga je masa odvukla dalje, pa su se čuvari reda sjatili oko Džibrila, Pazite, oni su se otkačili, vi smesta morate da - ali on nije odmah otišao već je još stajao gledajući bizarne »ukrase« na glavama - gumene rogove - koje je nosila bar polovina ljudi u gomili, da bi ličili na demone, kao da su ti rogovi bili simboli njihove pripadnosti i prkosa; i čim je ugledao taj znak svog protivnika, osetio je kako se vasiona račva i krenuo stazom ka levom krilu bine.
Zvanična verzija onog što se zatim dogodilo, verzija koju su prihvatila sva sredstva informisanja, bila je da su Džibrila Farištu čekrkom podigli iz opasne gužve na istim onim dvokolicama na kojima je bio i spušten, i iz kojih nije imao vremena da iziđe; - i da mu je zato bilo lako da pobegne sa onog izolovanog i skrovitog mesta visoko gore iznad rulje. Pokazalo se da je ova verzija bila dovoljno otporna da preživi »otkriće« u listiću Glas (Voice) po kojem pomoćnik šefa bine, zadužen za rukovanje čekrkom nije, i još jednom, nije pokretao čekrk posle spuštanja dvokolica na binu; da su ta »rimska kolica« u stvari ostala na daskama za sve vreme nereda koji su stvarali uzbuđeni obožavaoci filmskog glumca; i da je velika lova data scenskom osoblju iza bine i binskim radnicima da bi ih privoleli da se slože sa izmišljenom pričom, jer je ona, iako prava fikcija, bila dovoljno stvarna da bi široka čitalačka publika, koja kupuje velike novine, mogla u nju da poveruje. Međutim, glasine da je Džibril Farišta odlevitirao sa bine Erls Korta i iščezao u nebeskom plavetnilu svojom sopstvenom energijom, brzo su se širile među azijskim stanovnicima Londona, i bile pothranjivane mnogim pričama o oreolu viđenom kako struji i treperi iz neke tačke na njegovom potiljku. Danima posle drugog nestanka Džibrila Farište, ulični trgovci i torbari »noviteta« u Brikholu, Vembliju i Brikstonu prodavali su isto onoliko veštačkih oreola-igračaka (najpopularniji su bili zeleni fluorescentni obručići) koliko i onih »rajfova« sa pričvršćenim parom gumenih rogova.

*

A on je lebdeo visoko iznad Londona! Haha, oni sad nisu više mogli ni da ga dotaknu, oni đavoli što su se bili onako sručili na njega u onom pandemonijumu! - Gledao je dole na grad i video Engleze. Nevolja sa Englezima je u tome što su oni Englezi: proklete hladne ribe! mislio je on. - Žive pod vodom najvećim delom godine, u dane koji imaju boju noći! - Dakle: tu je sad bio on, veliki Preobrazitelj, a ovog puta, vala, ima da dođe do nekih preobraženja- prirodni zakoni su zakoni preobražavanja prirode, a on je prava osoba koja će se time koristiti! - Jes’, dapače: ovog puta, jasnost.
Pokazaće on njima - da! - svoju moć. - Tim nemoćnim Englezima! Zar oni nikad nisu pomišljali na to da će im se istorija vratiti da ih proganja? - »Urođenik je potlačena osoba koja neprestano sanja o tome da bude progonitelj« (Fanon). Engleskinje ga više ne vezuju; ta konspiracija je otkrivena! - Pa, onda, nek’ se sve magle nose! On će ovu zemlju iznova stvoriti. On je Arhanđeo, Gavrilo. -1 ja sam se vratio!
Lice njegovog protivnika opet je visilo ispred njega, postajući sve oštrije, sve jasnije. Okruglo lice sa sarkastičnim uvrnućem oko usana; ali njegovo mu je ime i dalje izmicalo... ča, ča, kao čaj? Šah, krajj? Ili nešto kao (kraljevsko? čajno?) plesanje, čajanka: Ča-ča-ča. - Tu negde, približno. - Pa onda sama priroda njegovog protivnika: samog-sebe-mrzioca, falš-ega-stvaraoca, samouništitelja. I opet Fanon? »Na taj način individua« - fanonovski urođenik - »prihvata dezintegraciju kao Božju volju, klanja se pred doseljenikom i njegovom bulumentom, i pomoću jedne vrste ponovnog uspostavljanja ravnoteže stiče duševni mir k’o hladna stena.« - Daću ja njemu tu hladnu stenu! - Urođenik i doseljenik, taj stari sukob koji se sad nastavlja na ovim vlažnim ulicama, sa obrnutim kategorijama. - I sad mu pade na pamet da je on zauvek spojen sa svojim protivnikom, da su u čvrstom zagrljaju, čas usta uz usta, čas glava uz rep - dupe-glava, glava-dupe - kao ono kad su padali na zemlju: kad su se naseljavali. - Stvari se nastavljaju onako kako su počele. - Da, bio je sve bliži tom imenu. - Čiči? Sasa? - Moj drugi, moja ljubav...
... Ne! - Lebdeo je iznad zemlje perivoja i viknuo uplašivši ptice. - Nema više tih dvosmislenosti koje stvara Engleska, tih biblijsko-satanskih zabuna! - Jasnost, jasnost, po svaku cenu jasnost! - Ovaj Šejtan nije pali anđeo.- Zaboravi one izmišljotine o »sinu jutra«; nije ovo dobri dečak koji je postao loš, već je to čisto zlo. Istina je da on uopšte nije anđeo! - To stoji zapisano u Kuranu 18:50- jasno kao dan. A koliko je još poštenija ova verzija! Koliko praktičnija, prizemljenija, shvatljivija! - Ibis/Šejtan simboli mraka, Džibril simbol svetlosti. - Napolje, napolje sa tim sentimentalnostima: spajanje, čvrsto vezivanje u jedno, ljubav. Traži, nađi i uništi: to je sve.
... O ti najklizaviji, najđavolskiji od svih gradova!
- U kojem se ovakva kruta, stroga suprotstavljanja dave u beskonačnoj, sivoj magli. - Koliko je On samo bio u pravu, na primer, što je iz sebe izagnao one satansko-biblijske sumnje - one u vezi sa Božjom nevoljnošću da dopušta neslogu među svojim anđelima-poručnicima - jer kako Ibis/Šejtan nije bio anđeo, tako ni za Božanstvo nije bilo otpadnika koje bi trebalo suzbijati; i onih u vezi sa zabranjenim voćem, i sa Božjim pretpostavljenim uskraćivanjem moralnog izbora svojim stvorenjima; jer nigde u celoj Propovedi nije bilo tog Drveta (kako piše u Bibliji) zvanog Koren Poznanja dobra i zla. To je, prosto, bilo neko drugo Drvo! Kad je Šejtan iskušavao Rajski par, on je to drvo nazvao samo »Drvetom besmrtnosti« - a pošto je on bio lažov, istina (otkrivena inverzijom) bila je u tome da je to zabranjeno voće (jabuke nisu posebno naznačene) visilo na Drvetu Smrti, ništa manje, na ubici ljudskih duša. - I šta je ostalo od tog Boga koji se plašio moralnosti? Gde bi se On mogao naći? - Samo tamo duboko, dole, u engleskim srcima. - Koja je on, Džibril, došao da preobrazi.
Abrakadabra! Ćiri-bu ćiri-ba!
Hokus pokus preparandus!
Ali odakle bi trebalo da počne? - Pa, onda, nevolja s Englezima je njihova sopstvena nevolja:
Njihova:
Jednom rečju, Džibril svečano izjavi, njihova klima.
Lebdeći na svom oblaku, Džibril Farišta je došao do zaključka da je moralna maglovitost Engleza meteorološki prouzrokovana. »Kad dan nije topliji od noći«, rasuđivao je on, »kad svetlost nije svetlija od mraka, kad zemlja nije suvlja od mora, onda je jasno što ljudi ne mogu da prave razlike, te počinju da vide sve - od političkih stranaka do religijskih uverenja - kao maltene-iste-stvari, ništa-za-biranje, niti za-uzimanje-ili-davanje. Kakva ludorija! Jer istina je ekstremna, to je tako a nije onako, to je on a nije ona; to je stvar pripadništva, a ne sport za gledaoce. To je, ukratko, nešto uspaljeno. »Grade« viknu on, a glas mu se valjao preko metropole kao grmljavina, »ja ću te zato tropikalizovati.«
Džibril je nabrajao koristi od njegovog nameravanog preobražavanja Londona u tropski grad: Određenija definicija moralnosti, ustanovljenje sijeste - odmora popodnevnog, razvoj živih i ekspanzivnih obrazaca ponašanja stanovnika, viši kvalitet popularne muzike, nove ptice na drveću (veliki američki papagaji, ćubaste papige, pauni), novo drveće ispod ptica (kokosove palme, tamarind, ban’jan-smokva sa visećom bradom). Poboljšan život na ulicama, cveće vrištećih boja (purpurno crveno, jarko crveno, neonski zeleno), dugorepi majmunćići u krošnjama hrastova. Jedan nov, ogroman super market za prodaju kućnih er-kondišning aparata, plafonskih ventilatora, zapaljivih serpentinica i sprejova protiv komaraca. Industrija za preradu kokosovog vlakna i proizvodnju kokosovog ulja. Povećana privlačnost Londona kao centra međunarodnih konferencija, itd.; bolji kriketaši; veći naglasak na vladanje loptom među profesionalnim fudbalerima, tradicionalno i bezdušno englesko zalaganje za »visok radni učinak«, sada malo zastareo zbog vrućine. Religijska gorljivost, političko vrenje, obnova zanimanja za inteligenciju. Likvidacija britanske rezervisanosti; odbacivanja flaša sa vrelom vodom iz ledenih kreveta zauvek i umesto njih, u uspaljene noći, vršenje lagane i miomirisne ljubavne radnje. Pojava novih društvenih vrednosti: upadanje nenajavljenih prijatelja jedni drugima u kuću, zatvaranje domova starih roditelja, naglasak na širenje porodice. Začinjenija jela; upotreba i vode osim toaletnog papira u engleskim klozetima; radosno trčanje u kompletnoj odeći bez mantila kroz prve monsunske kiše.
Štete: kolera, tifus, legionarska bolest, bubašvabe, prašina, galama, kultura neumerenosti.
Stojeći na horizontu i šireći ruke da ispuni nebo, Džibril uzviknu: »Neka bude tako.«
Tri stvari se brzo đogodiše.
Prva je bila u tome da su nezamislivo kolosalne, elementarne sile transformacijskog procesa grunule iz njegovog tela (jer, zar on nije bio njihovo otelovljenje?) i da je privremeno bio savladavan nekim toplim, vrtoglavim opterećenjem, opojnim mućenjem svesti zbog čega je morao začas da zažmuri.
Druga je bila, čim je zažmurio, da se rogati jareći lik g. Saladina Čamče pojavio na ekranu Džibrilove svesti, u oštrim i jasnim crtama, da bolje nisu mogle biti; zajedno sa, kao titlom ispod lika, imenom njegovog protivnika.
A treća stvar bila je to da se Džibril Farišta, kad je otvorio oči, ponovo našao, klonuo, pred vratima stanaAleluje Koun, moleći je za oproštaj i kukajući O Bože, to se dogodilo, to se stvarno opet dogodilo.

*


Ona ga je smestila u krevet; on je osećao kako beži u san, roneći glavačke u nj, daleko od pravog-pravcatog Londona i u pravcu Džahilije, jer mu je strah bio prešao preko srušenog graničnog zida i počeo da se ušunjava u sate njegovog budnog stanja.
»To je kod njega neki nagon za stalnim vraćanjem kući: ludo jurcanje od jednog do drugog«, rekla je Alicija kad joj je ćerka preko telefona saopštila najnoviju vest. »Ti bi morala da instaliraš neki signal, nešto kao u onim kolima hitne pomoći.« Kao i obično, ona je svoju brigu skrivala iza svog crnog humora. I konačno je rekla sledeće: »Ovog puta budi razumna, Aleluja, je l’ hoćeš? Sad ga, blago meni, smesti u ludnicu.«
»Videćemo, majko. On je baš sad zaspao.«
»Znači li to da neće više da se budi?« odvratila je Alicija, a zatim se obuzdala. »U redu, znam, to je tvoj život. Čuj, možda i ova promena vremena utiče na njega? Kažu da će to mesecima potrajati: ,blokirana šema’, čula sam to na televiziji, kiše nad Moskvom, dok je ovde zavladao neki tropski talas vrućine. Zvala sam Bonieka u Stanfordu i rekla sam mu: sad i mi ovde u Londonu imamo vašu klimu.«

VI POVRATAK U DŽAHILIJU




Kad je pesnik Baal video kako se jedna suza boje krvi pojavljuje u uglu levog oka statue Al-Late u Kući Crnog kamena, on je shvatio da je Prorok Mahaund na putu svog povratka u Džahiliju, posle izgnanstva od četvrt veka. Žestoko je podrigivao - bila je to napast godina njegovih, zadebljavanje jezika kao i debljanje tela mu, postepeno zgrušavanje krvi, što je Baala, u njegovoj pedesetoj godini života, bilo pretvorilo u figuru sasvim drukčiju od one njegove nekadašnje mlade i živahne. Ponekad je imao osećanje da je i sam vazduh deblji nego ranije, da mu se opire, te ga i posle kraćeg hodanja ostavlja u stanju zadihanosti, sa bolom u ramenu i nekom nepravilnosti u grudima... a i Mahaund je sigurno bio drukčiji nego ranije, dok se sad, u svom sjaju i svemoći vraćao u mesto iz kojeg je praznih šaka, pa čak i bez žene, pobegao. Mahaund u svojoj šezdeset-petoj. Naša se imena susreću, razdvajaju, i susreću ponovo, mislio je Baal, ali ljudi koji se sa svojim imenima kreću po svetu, ne ostaju isti kao imena. Ostavio je kip Al-Late, izronio na sunce i iza sebe čuo neki kratki prigušeni kikot. Okrenuo se, sa naporom; nikog nije video. Samo jedan skut ogrtača koji je nestajao iza ugla. Ovih dana, Baal sa izlizanim petama, često je izazivao kikot kod stranaca, na ulici. »Barabo!« viknuo je on iz sveg glasa i skandalizirao druge poklonike u Kući. Baal, ostareli pesnik, opet se nepristojno ponaša. On sleže ramenima i krenu svojoj kući.
Grad Džahilija nije više bio sazdan od peska. Sto će reći da su prohujale godine, čarolije vetrova, dejstvo Meseca-skamenjivača, ljudska zaboravnost i neizbežnost napretka očvrsli grad, te je on tako izgubio svoja stara, promenljiva, provizorna svojstva opsene u kojoj su ljudi mogli da žive, i postao prozaično mesto, svakodnevično i (kao i njegovi pesnici) siromašno. Mahaundova ruka beše postala dugačka; njegova moć je opasavala Džahiliju, prekinula protok krvi njegovog života, hodočasnika i karavana. Sada je bilo tužno pogledati vašare Džahilije.
Čak je i sam Velikaš izgledao ofucano - u njegovoj sedoj kosi bilo je isto onoliko pukotina i rupa kao i u njegovim zubima. Njegove naložnice su umirale od starosti, a on više nije imao snage ili - kako se po prevrtljivim sokacima grada govorkalo, potrebe - da ih zamenjuje mlađim ženskama. U neke dane je zaboravljao da se obrije, što je samo pogoršavalo njegov izgled zapuštenosti i poraženosti. Samo je Hind bila ista kao i ranije.
Ona je uvek uživala nešto slično ugledu veštice, koja je bila kadra da vam izbaksuzira neku boleštinu kad biste propustili da se duboko poklonite pred njenom nosiljkom dok prolazi ulicom, ugledu okultistkinje koja je imala moć da muškarce preobražava u pustinjske zmije, kad bi ih se zasitila, a onda bi ih hvatala za repove i bacala u kotao da ih zajedno sa kožom skuva za svoju večeru. A sad, pošto se bila primakla šezdesetoj godini života, legendi o njenoj Crnoj Magiji dodavani su novi dokazi zbog njenog izvanrednog i neprirodnog propusta da stari. Dok je sve oko nje padalo u mrtvilo, dok su sve grupe plemena Ajkula postajale sredovečne i čučale na uličnim ćoškovima igrajući karte i bacajući kockice, dok su stare vračare s čvornovatim konopcima i »padavičarke« umirale od gladi u jarkovima, dok je rasla jedna generacija čiji su konzervativizam i bespogovorno obožavanje materijalnog sveta bili posledica njihovog suočavanja s problemom nezaposlenosti i bede, dok je veličanstveni grad gubio svest o samom sebi i dok je čak i onom kultu mrtvih opadala popularnost - na zadovoljstvo kamila Džahilije, čija je nevoljnost da ih prebijenih nogu ostavljaju na grobovima gospodara bila sasvim razumljiva... dok je, ukratko, Džahilija propadala, Hind je ostajala nenaborana, telo joj je bilo čvrsto kao u svake mlade žene, kosa crna kao gavranovo perje, oči svetlucave kao noževi, držanje i dalje oholo, a glas netrpeljiv prema svakom suprotstavljanju. Hind je, a ne Simbel, sada vladala gradom; ili je to bar ona sama nesumnjivo verovala.
Dok je Velikaš postajao rovit i sipljiv starac, Hind se bavila pisanjem upozoravajućih i savetodavnih epistola ili Imla stanovnicima grada. One su bile lepljene po zidovima u svim ulicama varoši. I tako je došlo do toga da Hind, a ne Abu Simbela, Džahilijanci smatraju za otelovljenje grada, za njegovog živog avatara, jer su oni u njenoj fizičkoj nepromenljivosti i nepokolebljivoj odlučnosti njenih proklamacija videli sami sebe u mnogo prijatnijim bojama nego u ogledalu Simbelovog osipajućeg lika. Hindini plakati sa objavama bili su uticajniji od bilo kojih pesničkih stihova. Ona je i dalje bila seksualno halapljiva i proždrIjiva, te je spavala sa svakim piscem u gradu (iako je mnogo vremena bilo prošlo od onda kada je Baalu dopuštala da se uvlači u njen krevet); a sada je ona pisce iskorišćavala, odbacivala i ostajala neobuzdana. Ni od mača ni od pera. Ona je bila Hind, žena koja beše prišla džahilijanskoj armiji prerušena u muškarca, koristeći se čarolijama za odbijanje svih kopalja i mačeva. i tražeći, pri tom, u vrtlogu rata, ubicu svoje braće. Hind, koja je iskasapila Prorokovog strica, pa zatim pojela i džigericu i srce tog starog Hamze.
Ko se njoj mogao opreti? Zbog njene večne mladosti koja je istovremeno bila i njihova, zbog njene okrutnosti koja im je stvarala iluziju da su nepobedljivi; i zbog njenih bikova, koji su predstavljali odbijanje, nepriznavanje prolaženja vremena, istorije, starenja, koji su opevali gradski nepomračeni sjaj i prkosili đubretu i nemoći njegovih ulica, koji su uporno isticali veličinu, vođstvo, besmrtnost i Džahilijin status čuvara božanskog... zbog tih njenih pisanija narod joj je opraštao promiskuitet, bio gluv na priče o grdnim smaragdima (u njenoj težini) kao poklonu za njene rođendane, nije se obazirao na glasine o njenim orgijama, smejao se pričama o njenoj ogromnoj garderobi, o petsto-i-osamdeset spavaćica od zlatnih listića i četiri-stotine-i-dvadeset pari papuča ukrašenih rubinima. Građani Džahilije vukli su se svojim sve opasnijim ulicama, u kojima su ubistva zbog sitnih para bivala obična pojava, u kojima su stare žene bile silovane i ritualno kasapljene, u kojima su nerede gladnih gušile Hindine lične policijske snage - njeni Mantikorski korpusi; i uprkos svakom osvedočenju njihovih očiju, stomaka i budelara, oni su verovali Hindinim šapatima u njihove uši: Vladaj, Džahilijo, slavo ovog sveta.
Ali nisu svi, naravno, verovali. Nije, na primer, verovao Baal, koji je skretao pogled sa javnih zbivanja i pisao pesme o nenagrađenoj ljubavi.
Žvaćući rotkvicu, Baal je došao svojoj kući, prošavši kroz mračnu kapiju u naprslom zidu. Ušao je u malo, popišano dvorište nađubreno živinskim perjem, korama od oljuštenog povrća i tragovima krvi. Tu nije bilo nijednog znaka ljudskog života: samo muve, senke, strava. Tih dana je bilo potrebno biti na oprezu. Jedna sekta ubica-hašašina lutala je kroz grad. Bogatim građanima bilo je savetovano da svojim kućama prilaze kroz zadnja dvorišta, da bi proverili da li su pod prismotrom sa ulice; kad bi sve bilo u redu, oni bi jurnuli na kapiju, pa bi je zamandalili pre nego što bi se neki zločinac probio unutra. Baal se nije bavio takvim merama opreznosti. On je nekad bio bogat, ali to mu se desilo četvrt veka ranije. Sada nije više bilo potrebe za satirom - opšti strah od Mahaunda bio je razorio tržište uvreda i viceva. A sa opadanjem kulta mrtvih, bilo je došlo i do oštrog pada u porudžbinama epitafa i trijumfalnih oda osvete. Bila su teška vremena.
Sanjajući o davno izgubljenim gozbama, Baal se penjao uz rasklimatane drvene stepenice do svoje sobice na spratu. Sta je on imao što je moglo da mu se ukrade. Ni noža on nije bio vredan. Otvarajući svoja vrata, krenuo je u sobičak i tad ga je neko tako gurnuo da je on odleteo na suprotan zid i razbio nos. »Nemojte me ubiti«, slepo je zacvilio. »O, Bože, nemojte me ubiti, imajte milosti, o.«
Neka druga ruka je zatvorila vrata. Baal je znao da će svaka njegova vriska ostati između ta četiri zida, zatvorena u njegovoj mrtvoj-’ladnoj sobi. Niko ne bi došao da mu pomogne; pa i on sam, kad bi čuo susedov vrisak, nabio bi svoj krevet na vrata.
Upadačev ogrtač s kapuljačom potpuno mu je skrivao liee. Baal je brisao svoj raskrvavljeni nos, klečeći na podu i tresući se od straha neobuzdano. »Ja nemam para«, zakukao je. »Ja ništa nemam.« A sad došljak progovori: »Kad gladno pseto traži hranu, ono je ne traži u štenari.«
I posle tih reči, tajac; a zatim: »Baale. Od tebe nije mnogo ostalo. Ja sam se nadao da ću naći više.«
Baal oseti neku čudnu mešavinu uvređenosti i straha. Da li je to bio neki njegov duševno poremećeni obožavalac koji ima nameru da ga ubije zato što on, Baal, nije više živeo u skladu sa svojim starim snažnim delima? Dršćući i dalje, Baal pokuša sa omalovažavanjem samog sebe. »Susret s piscem obično donosi razočaranje«, ponudi on. Onaj drugi nije obraćao pažnju na tu primedbu. »Mahaund ilolazi«, reče on.
Ova klot-izjava ispuni Baala najdubljim osećanjem straha. »Kakve to ima veze sa mnom?« uzviknu on. »Sta on lioće? Davno je to bilo - prošao je ceo jedan ljudski vek otada - i više nego ljudski vek. Sta hoće on? Jesi li ti od - da li tebe on šalje ovamo?«
»Njegovo pamćenje je dugo kao i njegovo lice«, reče nezvani gost, odbacujući unazad svoju kapuljaču. »Ti i ja imamo nešto zajedničko. Obojica ga se plašimo.«
»Ja tebe znam«, reče Baal.
»Da.«
»Po tvom načinu govora. Ti si stranac.«
»,Revolucija vodonoša, doseljenika i robova’«, citirao je stranac. »Tvoje reči.«
»Ti si taj doseljenik«, setio se Baal. »Onaj Persijanac. Sulejman.« Persijanac se osmehnu, ukrivo. »Salman«, ispravi ga on. »Nisam mudrac, ali sam mirotvorac.«
»Ti si bio jedan od njegovih najbližih«, reče Baal smeteno.
»Što si jednom mađioničaru bliži«, gorko odgovori Salman, »to mu lakše otkrivaš trik.«

*


A Džibril je snivao ovako:
U oazi Jatrib, sledbenici nove vere Potčinjavanja našli su se bez zemlje, i zato su bili siromašni. Mnogo godina su se izdržavali hajdukovanjem, napadanjem na mnoge bogate karavane kamila na putu za Džahiliju i iz nje. Mahaund nije imao vremena za skrupule, rekao je Salman Baalu, niti za kakvu grižu savesti zbog ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Vernici su živeli u bezakonju, ali tih godina, Mahaund - ili možda treba reći arhanđel Džibril?- ili možda Al-Lah? - bio je opsednut zakonom. I sred onog palmovog drveća u oazi, Džibril se pojavljivao Proroku i deklamovao mu pravila, pravila, pravila, sve dotle dok vernici nisu počeli da teško podnose i same izglede bilo kakvih novih otkrovenja, reče Salman; pravila za svaku prokletu stvar - ako čovek prdne da treba lice da okrene prema vetru, pa onda i pravilo o tome kojom rukom treba da pere svoju stražnjicu. Bilo je to kao da nijedan vid ljudskog bitisanja nije smeo da ostane bez pravila, slobodan. Otkrovenje - propovedanje - upućivalo je vernike i u to koliko smeju da jedu, koliko duboko u san da tonu, i koji je položaj pri parenju sa ženom odobren od božanstva, te su oni tako naučili da sodomiju i onaj klasični položaj arhanđel dopušta, dok se među zabranjenim položajima nalaze svi oni pri kojima se žena namešta na jeste, odozgore. Džibril je, dalje, naveo spisak dozvoljenih i zabranjenih tema za razgovor i označio delove tela koji ne smeju da se češu bez obzira na to koliko mogu da svrbe čoveka. Stavio je zabranu na konzumiranje morskih račića, tih bizarnih vanzemaljskih stvorova koje nijedan vernik nikad nije video, i zahtevao da se životinje polako ubijaju, krvavljenjem, tako da one potpunim doživljavanjem svoje smrti mogu da shvate značaj svojih života, jer živa bića samo u trenutku umiranja shvataju da im je život bio realan a ne neka vrsta sna. Arhanđel Džibril je podrobno objasnio i način na koji čoveka treba sahraniti, i kako njegovu imovinu treba deliti, te se Salman Persijanac pitao kakve je vrste taj Bog koji toliko podseća na nekog biznismena. Bilo je to onda kad mu je sinula misao koja mu je uništila veru, jer se setio da je i sam Mahaund, svakako, bio biznismen, i to prokleto uspešan biznismen, čovek za koga su organizacija posla i pravila bili prirodna stvar, te, prema tome, kakva je to samo bila sjajna pogodnost za njega da se združi sa jednim tako poslovnim arhanđelom, koji mu je prenosio upravljačke odluke tog korporativno visoko svesnog, mada ne i korporalnog, telesnog, Boga!
Posle toga je Salman počeo da zapaža kako su anđelova otkrovenja težila da budu korisna i dobro tempirana, tako da bi se anđeo - kad vernici osporavaju Mahaundova gledišta o bilo čemu, počev od mogućnosti putovanja kroz svemir pa do Večne Kuće Paklene - pojavio sa odgovorom, i on je uvek Mahaunda podržavao, izjavljujući bez i najmanje senke sumnje da je nemoguće da čovek ikad hoda po Mesecu, i, sa isto toliko sigurnosti, tvrdeći da je priroda prokletstva prolazna: da će čak i najveći grešnici s vremenom biti očišćeni od greha u paklenom ognju i zatim pušteni da nađu svoj put u miomirisne vrtove Đulistana i Bostana. Bilo bi drukčije, žalio se Salman Baalu, da je Mahaund zauzeo svoj stav posle primanja otkrovenja od Džibrila; ali nije, već je ljudima samo ostavio taj zakon, koji će anđeo kasnije potvrditi; i tako sam ja tu počeo da njušim neki smrad, pa sam pomislio da to mora biti vonj onih izmišljenih legendarnih nečistih stvorova - kako se zvahu - morskih račića.
Taj riblji vonj počeo je da opseda Salmana, koji je među Mahaundovim bliskim saradnicima imao najviše obrazovanje, zahvaljujući tada superiornom školskom sistemu u Persiji. I upravo je zbog te svoje naprednosti u obrazovanju, Salman bio postavljen za Mahaundovog zvaničnog pisara, te je tako njemu pripalo da stavlja na hartiju ta beskonačno umnožavajuća pravila. Sva ta otkrovenja podobna, rekao je on Baalu, i što sam duže radio taj posao, ispadalo je sve crnje i gore. - Međutim, jedno vreme je morao da odloži svoje sumnje, jer je vojska Džahilije marširala na Jatrib, rešena da poubija te muve što su peckale i dodijavale njihovim karavanima i smetale im u poslu. Šta se zatim desilo dobro je poznato, nema potrebe da to ponavljam, rekao je Salman, ali onda njegova neskromnost provali i prinudi ga da Baalu ispriča kako je on, lično, spasao Jatrib od sigurnog razaranja, kako je sačuvao Mahaundovu glavu svojom idejom o kopanju jarka. Salman je nagovorio Proroka da naredi da se iskopa jedan ogroman rov oko celog naselja oaze, koje nikakvim zidom nije bilo zaštićeno, i to tako širok rov da čak ni legendarni arapski atovi čuvene džahilijanske konjice ne bi mogli da ga preskoče. Jarak: sa šiljatim kočevima na dnu. Kad su Džahilijanci ugledali taj nesportski prokop, njihov smisao za viteštvo i čast prinudio ih je da se drže kao da jarak nije bio prokopan, pa su podboli svoje konje i u punom zaletu jurnuli na naselje. Cvet armije Džahilije, kako ljudski tako i konjski, završio je nabijen na kočeve Salmanove persijanske pokvarenosti.- Nikad ne veruj došljaku i ne kockaj se s njim. - A šta je bilo posle poraza Džahilije? Salman se jadao Baalu: Pomislio bi da sam ja bio heroj; ja nisam sujetan čovek, ali gde su bila javna priznanja i počasti, gde Mahaundova zahvalnost, zašto arhanđel nije mene ni pomenuo u svojim depešama? Ništa, ni slovca, kao da je i moja verna misao, moja ideja o jarku, bila jedan jeftin trik, jedna tuđinska stvar, nečasna i nepoštena; kao da je njihova muškost bila ugrožena tom stvari i kao da sam im ja povredio ponos time što sam im sačuvao kožu. Ja sam držao jezik za zubima i ništa nisam rekao; ali posle toga sam mnoge prijatelje izgubio, i mogu ti reći da te ljudi mrze kad im učiniš nešto dobro.
Ali uprkos jatribskom jarku, vernici su u ratu sa Džahilijom izgubili dosta ljudi. Oni su u svojim prepadima izgubili isto onoliko života koliko su i uništili. A kad se rat završio, hej - razumiješ ti mene! - arhanđel Džibril je uputio preživele muškarce da se žene sa udovicama, jerbo, kad bi se one ponovo udavale izvan vere, bile bi izgubljene za religiju Potčinjavanja. O, kakav praktičan anđeo! - podrugljivo je Salman rekao Baalu. Pre toga je on bio izvukao iz nabora svog ogrtača jednu flašu školjke - palmove rakije - i sad su njih dvojica već dobro cugali, dok je padao mrak. Salman je postajao sve brbljiviji kako se nivo žućkaste tečnosti spuštao ka dnu boce; Baal se nije mogao setiti kad je poslednji put u životu nekog čuo da izbacuje takvu buru i bujicu reči. O, ta faktička otkrovenja, uzviknuo je Salman; čak nam je bilo rečeno da nema veze ako smo već oženjeni, i da možemo istovremeno biti i u četiri braka, ako smo u stanju da ih finansijski održavamo; dakle, mož’ misliti, i badže su stvarno krenule u te četvorostruke radnje.

Ono što je Salmana konačno navelo da »raskrsti« s Mahaundom, bilo je pitanje žena; i Satanskih stihova. Čuj, ja nisam ogovarač, Salman se pijano poveravao Baalu, ali posle smrti njegove žene, Mahaund nije bio anđeo, shvataš šta mislim. Međutim, on je u Jatribu našao ono što mu odgovara. Žene tamošnje: one su uspele da mu za godinu dana crnu bradu pretvore u polubelu. Ono što je kod našeg Proroka važno, dragi moj Baale, jeste to da on nije voleo da mu žene po godinama odgovaraju; on je tražio i majku i ćerku; pomisli samo na njegovu prvu ženu a zatim i na Ajšu: jedna i suviše matora a druga i suviše mlada za njega, njegove dve ljubavi. On nije voleo da trza na neku žensku njegovih godina. Ali žene u Jatribu su drukčije, ti to ne znaš, jer ovde, u Džahiliji, vi ste navikli da svojim ženama naređujete kako da se vladaju, ali one naše neće to da trpe. Kad se tamo čovek oženi, on živi sa roditeljima svoje supruge! Zamisli! Jezivo, je 1’ da? I tokom celog braka njegova žena drži sopstveni šator. Ako želi da se otarasi svog muža, ona okrene šator u suprotnom pravcu, te kad on dođe kod nje, badža naleti na platneni zid šatora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju, razveden, i ništa pod milim bogom ne može da učini. Dakle, naše ženske su, tako, počinjale da se pridržavaju tog stila života, i bog-sveti-zna kakve su im sve ideje bile u glavama; kad, naprasno - trasl - i eto ti knjige pravila i propisa, i anđeo krenu da popuje o tome šta žene ne smeju da rade, i on ti poče da ih tera natrag u poslušnost kakvu je Prorok želeo, u krotkost i materinstvo, i da, kad idu, idu tri koraka iza muža ili, kad sede kod kuće, da sede mudro i udaraju šminku na obraze. O, kako su se žene samo smejale vernima! - kunem ti se - ali taj čovek je mađioničar, niko nije mogao da se odupre njegovim čarima, da odoli njegovom šarmu; vernice su uradile ono što im je on naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj.
»Bilo kako bilo«, reče Salman kad se rakija našla pri dnu boce, »tek, ja sam najzad bio odlučio da ga stavim na probu.«
Jedne noći, persijski pisar je usnio san u kojem je lebdeo iznad Mahaunda kod Prorokove pećine na Brdu Koun (na Bregu-Šišarki). Salman je to isprva smatrao za svoje nostalgično sanjarenje o starim danima u Džahiliji, ali zatim ga je uzdrmala pomisao da je to mesto, u snu, odakle je gledao dole, bilo ono uobičajeno arhanđelovo mesto, i u tom trenutku sećanje na događaj sa Satanskim stihovima vratilo mu se tako živo kao da se to juče dogodilo. »Možda ja u tom snu nisam sanjao da sam Džibril«, reče Salman. »Možda sam bio Šejtan.« Svest o toj mogućnosti dala mu je đavolsku ideju. Posle tog sna, kad je, sedeći pored Prorokovih stopala, zapisivao pravila pravila pravila, počeo je, krišom, da menja stvari.
»Sitnice, u početku. Kad je Mahaund recitovao stih u kojem se Bog opisuje kao svečujući i sveznajući, ja bih napisao sveznajući i svemudri. U ovome je stvar: Mahaund nije primećivao izmene. I tako sam ja zapravo pisao Knjigu iliti je preinačavao, kvareći Božije reči svojim sopstvenim profanim jezikom. Ali, tako ti Neba, ako moje oskudne reči nisu mogle da se razlikuju od Otkrovenja Božjeg ličnog Izaslanika, šta je to onda trebalo da znači? Šta je to govorilo o kvalitetu božanske poezije? Čuj, kunem ti se, bio sam potresen do same srži. Jedna je stvar biti pametna baraba u polusumnji pred čudnim poslovima, ali je sasvim druga kad vidiš da si ti tu u pravu. Čuj: ja sam izmenio svoj život zbog tog čoveka. Ostavio sam svoju zemlju, prešao preko sveta, naselio se u narodu koji me je smatrao za prljavu kukavicu koja se tu nešto trsi da ih spasava, i taj narod nikad nije cenio što sam ja... ali manimo sad to.
Istina je u tome da je ono što sam ja očekivao, pošto sam napravio one sitne izmene - svemudri umesto svečujući ono što sam želeo, bilo, da kad to ponovo pročitam Proroku on kaže: Šta je to s tobom, Salmane, jesi li ti postao gluv? A da se ja na to trgnem: uf, O Bože, malo sam pogrešio, kako sam to mogao! - pa da se onda ispravim. Ali to se nije desilo; i onda sam ja pisao Otkrovenje i niko nije ništa primećivao, a ja, opet, nisam imao hrabrosti da to priznam. Bio sam se grozno ukenjao od straha, mogu ti reći. A osim toga, bio sam tužniji nego ikad. I tako sam morao da nastavim to da radim. Mislio sam da mu je ta stvar jednom promakla, svako može da pogreši. Zato sam sledeći put napravio veću izmenu. On je rekao Hrišćanin a ja sam napisao Jevrejin. E, to će on sigurno da zapazi, kako da ne zapazi? Ali kad sam mu pročitao to poglavlje, on je klimnuo glavom i ljubazno mi se zahvalio, a ja sam, sa suzama u očima, izišao iz njegovog šatora. Posle toga sam znao da su moji dani u Jatribu izbrojani; ali morao sam to i dalje da radim. Morao sam. Nema takve gorčine kao što je ona u čoveku koji shvati da je sve vreme verovao u jednu sablast. Znao sam da ću pasti, ali i da će on pasti zajedno sa mnom. I tako sam nastavio sa svojim đavolijama, menjao stihove, sve dok jednog dana, kad sam mu čitao svoje zabeleške, nisam video kako se on mršti i trese glavom, kao da želi da razbistri svoju svest; a zatim je polako klimnuo u znak odobravanja, ali ipak sa nešto sumnje. Ja sam znao da sam došao do same ivice, i da će on, kad sledeći put preinačim Knjigu, postati svega svestan. Te noći sam budan ležao, držeći njegovu sudbinu u svojim rukama, kao i svoju. Kad bih dopustio da budem uništen, ja bih uništio i njega. Morao sam, te grozne noći, da biram: ili smrt ili osudu na život bez igde ičega. I, kao što vidiš, ja sam izabrao: život. Pre svanuća sam napustio Jatrib na svojoj kamili, i, posle mnogih nevolja o kojima neću da te svojom pričom davim, vratio sam se ovamo, u Džahiliju. A sad trijumfalno dolazi Mahaund; i tako ću ja, ipak, izgubiti život. A njegova moć je postala i suviše velika, da bih ja sad mogao da ga svrgnem.«
Baal ga upita: »Zašto si ti tako siguran da će te on ubiti?«
Salman, Persijanac, odgovori: »Zbog njegove Reči protiv moje.«

*


Kad je Salman skliznuo u nesvest na podu, Baal je legao na svoju bockavu slamaricu, na drvenom krevetu, osećajući čelični obruč bola oko čela i treperenje upozorenja u srcu. Često je njega zamorenost životom bodrila da ne želi da stari, ali, kao što Salman beše rekao, sanjati o nekoj stvari je sasvim drukčije od suočavanja sa njenim činjeničnim stanjem. On je već neko vreme dosad bio svestan toga da se svet sužava oko njega. Nije više mogao da se pravi da su mu oči onakve kakve bi trebalo da budu, jer mu je njihovo gašenje guralo život u sve veću senku i sve težu uhvatljivost. Uz sve to zamagljivanje i gubljenje detalja iz očnjeg vida, nije bilo nikakvo čudo što mu se i poezija iscrpljivala. I uši su mu postajale nepouzdane. Ako se to tako nastavi, on će uskoro, usled gubitka svih čula, biti od svega otkačen... ali možda do toga ipak neće doći. Dolazio je Mahaund. Možda on, Baal, nikad više neće poljubiti neku ženu. Mahaund, Mahaund. Zašto je ovaj pijani brbljivac došao kod mene, pomislio je ljutito. Kakve ja imam veze s njegovom izdajom? Svi znaju zašto sam ja pisao onu satiru, pre toliko godina; to i on mora da zna. Kako je Velikaš samo pretio i kako se siledžijski ponašao! Nisam ja odgovoran. Uostalom, ko je taj obesni i podrugljivi momak, to čudo-od-momka, Baal, oštra jezika? Ja ga ne poznajem. Pogledajte me samo: težak sam, tup, kratkovid, a uskoro ću biti i gluv. Koga ja ugrožavam? Nikog živog. I on poče da drma Salmana: probudi se, ja ne želim da se s tobom družim, ti ćeš me uvaliti u nevolje.
Persijanac je i dalje hrkao, sedeći raskrečenih nogu na podu i leđima naslonjen na zid, dok mu je glava, kao kod lutke, visila na jednu stranu; a Baal, mučen glavoboljom, pade natrag na svoj krevet sa slamaricom. Njegove pesme, pomislio je, kakve li behu one? Kakva vrsta ideje - do đavola, čak nije mogao ni pravilno da se seti one stare, da li Pokornost danas znači, da, tako nešto, a nije ni čudo, posle toliko vremena, pa tamo nešto kao zrači, i onda bekstvo dileje od ideje, i to je svakako kraj te pesme. Mahaunde, svakoj novoj ideji dva se pitanja postavljaju. Kad je slabo: da li će biti kompromisa? Mi znamo odgovor na to pitanje. A sad, Mahaunde, na tvom povratku u Džahiliju, vreme je i za drugo pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Kad tvoji neprijatelji zavise od milosti i nemilosti tvoje, a vlast ti je apsolutna: šta onda? Svi smo se mi promenili: svi osim one Hind; a prema ovom što ovaj pijanac priča, Hind, izgleda, više liči na ženu Jatriba nego Džahilije. I onda nije nikakvo čudo što vas dvoje niste jedno drugom išli niz dlaku: ona nije mogla da ti bude ni majka ni ćerka.
Dok je tonuo u san, Baal je razmatrao svoju sopstvenu beskorisnost, svoju bezuspešnu umetnost. Sad, pošto je već odavno napustio sve javne govornice, pesme su mu bile pune nedostataka; bez mladosti, lepote, ljubavi, zdravlja, bezazlenosti, cilja, snage, sigurnosti, nade. Nedostatka znanja. Nedostatka para. Nedostatka žene zvane Hind. Figure su se okretale od njega u njegovim odama, i što ih je on strasnije prizivao k sebi, one su se brže udaljavale od njega. Pejzaž njegove poezije i dalje je bila pustinja, nestalne dine s perjanicama od belog peska što su se lelujale na vetru i odletale dalje sa njihovih vrhova. Pitomi bregovi, nezavršena putovanja, nestalnost šatora. Kako da napraviš mapu zemlje koja se svaki dan rascvetavala u nove oblike? Zbog takvih pitanja jezik mu je postajao preterano apstraktan, slike preterano fluidne, a metrika preterano neskladna. To ga je vodilo u stvaranje himeričnih formi, lavoglavih jarcoguzih zmijorepnih nemogućnosti čiji su oblici osećali prinudu da se menjaju u samom trenutku uvođenja u poeziju, te se ono demotično probijalo u stihove klasične čistote, a slike ljubavi bivale stalno degradirane upadanjem elemenata farse. Nikog ne privlače takve stvari, pomislio je po hiljadu-i-prvi-put, a kad mu je nesvesnost stigla, on zaključi, utešno: Niko se ne seća mene. Zaborav je bezbednost. Zatim mu srce preskoči jedan otkucaj i on se potpuno razbudi, uplašen, hladan. Mahaunde, možda ću ja da te pređem, da mi se ne osvetiš. Noć je proveo budan, slušajući Salmanove okeanske, valjajuće talase hrkanja.

Džibril je sanjao logorske vatre:
Jedna čuvena i neočekivana ljudska figura hoda, jedne noći, između logorskih vatri Mahaundove armije. Možda zbog mraka - ili, pak, zbog neverovatnosti njegovog prisustva ovde - čini se da je Velikaš Džahilije ponovo stekao, u poslednjem trenutku svoje moći, nešto od one snage iz svojih pređašnjih dana. Došao je sam; i sad ga vode Halid, nekadašnji vodonoša, i bivši rob Bilal u Mahaundov čador- glavni stan komande.
Zatim je Džibril sanjao o Velikaševom povratku kući:
Grad je pun glasina a ispred kuće gomila okupljenog sveta. Posle izvesnog vremena, jasno se začuje od-besa-podignuti glas Hind. Zatim se na jednom gornjem balkonu sama Hind pojavljuje i zahteva da joj gomila iskida muža na parčiće. Velikaš se pojavljuje pored nje, i od svoje drage žene dobija bučne i ponižavajuće cmok-poljupce u oba obraza. Hind je otkrila da uprkos svim svojim nastojanjima nije uspela da Velikaša odvrati od predaje grada Mahaundu.
Štaviše: Abu Simbel je primio i tu veru.
Simbel je u svom porazu čak izgubio dosta od svoje nedavne slabosti i kržljavosti. On dopušta svojoj ženi Hind da mu udari jednu vruću šljagu, a zatim se mirno obraća gomili, i kaže: Mahaund je obećao da će pošteđeni biti svi oni koji se budu našli između zidova Velikaševog doma. »Zato svi dođite ovamo, i povedite i svoje porodice.«
Hind govori u ime gnevne gomile. »Budalo matora. Koliko građana može da stane u jednu kuću, pa čak i u ovu našu? Ti si se sporazumeo da bi spasao svoju glavu. Dabogda te iskasapili i bacili mravima.«
Ali Velikaš je i dalje blag. »Mahaund je takođe obećao da će bezbedni biti svi oni koji budu u svojim kućama, iza zatvorenih vrata. Ako ne želite doći u moj dom, onda otidite svojim kućama, i čekajte.«
I po treći put, njegova supruga pokušava da gomilu sveta okrene protiv njega; ovo je jedna scena na balkonu mržnje umesto ljubavi. Nema nagodbe sa Mahaundom, viče ona, njemu se ne može verovati, narod mora da odbaci Abu Simbela i da se pripremi za borbu do poslednjeg čoveka, do poslednje žene. A i ona je sama spremna da se bori rame uz rame sa njima i pogine za slobodu Džahilije. »Zar hoćete da se samo prostrete pred tim lažnim prorokom, pred tim Đavolom? Da li se poštenje može očekivati od čoveka koji se sprema da navali na svoj rodni grad? Da li se kompromisu možemo nadati od onog koji je beskompromisan, ili milosti od nemilostivog? Mi smo moćnici Džahilije, i naše će boginje, u bitkama slavne, pobediti.« Ona im naređuje da se bore u ime Al-Late. Ali narod počinje da se razilazi.
Muž i žena stoje na balkonu, a narod ih sad vidi u svoj njihovoj prostoti. Grad je njih dvoje tako dugo smatrao za svoja ogledala; a kako su Džahilijanci, u poslednje vreme Hindin lik pretpostavljali osedelom Velikašu, oni su sad doživljavali velike šokove. Narod koji je bio ubeđen u svoju veličinu i neranjivost, koji je verovao u jedan takav mit uprkos onom što sad svojim očima vidi, jeste narod u vlasti neke vrste sna, ili ludila. Sad je njih Velikaš probudio iz tog sna; stajali su pometeni i trljali oči, nemoćni da isprva poveruju u ono što vide - pa, ako smo tako moćni, kako smo onda tako brzo i potpuno pali? - a zatim dolazi do onog otrežnjenja koje im pokazuje da je njihova vera bila zasnovana na oblacima, na onim Hindinim strasnim proklamacijama i gotovo ni na čemu drugom. Oni je napuštaju, a sa njom, napuštaju i svaku nadu. Padajući u očajanje, stanovnici Džahilije odlaze svojim kućama da se zaključaju iza vrata.
Ona vrišti, preklinje i raspušta kosu. »Dođite u Kuću crnog kamena! Dođite i prinesite svoju žrtvu boginji Lat!« Ali oni su već otišli. A Hind i Velikaš stoje sami na svom balkonu, dok se na celu Džahiliju spušta velika tišina; veliki muk počinje; Hind se naslanja na zid svoje palate i zatvara oči.
To je kraj. Velikaš tiho promrmlja: »Nema nas mnogo koji imamo toliko razloga kao ti da se plašimo Mahaunda. Ako si već bila u stanju da čovekovom najmilijem stricu pojedeš iznutricu, presnu, bez soli i belog luka, nemoj da se iznenadiš ako on tebe, zauzvrat, bude tretirao kao meso.« Onda je on ostavlja i odlazi dole, na ulice odakle su čak i psi pobegli, da otključa gradske kapije.

Džibril je sanjao hram:
Pored otvorenih kapija Džahilije stajao je hram Uze. I reče Mahaund Halidu koji ranije vodonoša bejaše a sad veći teret nosaše: »Idi i ono mesto zbriši.« I Halid se, tako, sa jednom silom vojnom na hram stušti, jer se Mahaund gnušaše da u grad uđe dok grozote takve kraj kapije stajaše.
Kad čuvar hrama, jedan iz plemena Ajkula, vide kako se Halid približava sa jednim mnoštvom ratnika, on uze svoj mač i ode do kipa-idola boginje. Pošto se poslednji put njojzi pomoli, on joj svoj mač oko vrata obesi, pa prozbori: »Ako si istinska boginja, Uzo, odbrani i samu sebe i slugu tvojega od nadolazećeg Mahaunda.« Onda Halid uđe u hram, a kako se boginja i ne pomače, čuvar hrama reče: »Zaista, zaista znam sada da je Mahaundov Bog onaj pravi Bog, a ovaj kamen samo kamen.« Zatim Halid razori hram i idola, pa se vrati Mahaundu u čadoru njegovom. A Prorok ga upita: »Šta si video tamo?« Halid raširi ruke svoje. »Ništa«, reče on. »Znači da ti nju uništio nisi«, uzviknu Prorok. »Idi opet tamo, i svoj posao završi.« Tako se Halid u razoreni hram vrati, kad otuda jedna ogromna žena, sva crna sem dugačkog joj crvenog jezika isplaženog, pojuri ka njemu, gola-golcata, a crna joj se kosa sliva sa glave do članaka nožnih. Kad mu priđe bliže, ona stade i svojim strašnim glasom od sumpora i ognja paklenog, izreče sledeće: »Jesi li ti čuo za boginje Lat, i Manat, i Uzu, za Ovu Treću, i za One Ostale? One su Ptice uzvišene...« Ali Halid je prekide, rekavši, »Uzo, to su stihovi Đavolski a ti si Đavolova kći, stvorenje koje nije za obožavanje nego za osporavanje.« I tu on svoj mač izvuče, pa je iseče i sa zemljom sastavi.
I on se zatim Mahaundu vrati u čadoru njegovom i ispriča mu šta je video. A Prorok reče. »A sad u Džahiliju ući možemo«, i svi se digoše oni, u grad uđoše i zaposedoše ga u Ime Najuzvišenijeg, Uništitelja Ljudi.

*


Koliko ima idola u Kući Crnog kamena? Ne zaboravite: tri stotine i šezdeset. Bog Sunca, orao, duga. Kolos Hubal. Njih tri stotine i šezdeset očekuju Mahaunda, znajući da neće biti pošteđeni. A i nisu: ali da ne gubimo vreme na tome. Kipovi padaju; kamen se lomi; što je imalo da se uradi, urađeno je.
Posle raščišćavanja Kuće, Mahaund podiže svoj čador na starom vašarištu. Narod se skuplja oko njegovog čadora i prigrljuje pobedničku veru. Potčinjavanje Džahilije: i ovo je neminovna stvar, i nema potrebe da o tome pričamo naširoko i nadugačko.
Dok se Džahilijanci klanjaju pred njim, mrmljajući životno spasonosne rečenice, Nema drugog Boga sem Alaha, itd., Mahaund šapće Halidu. Neko nije došao da klekne pred njega; neko, dugo očekivan. »Salman«, želi Prorok da zna. »Da li je on pronađen?«
»Još nije. On se krije; ali naći ćemo ga, ubrzo.«
Ali tu je i jedno razonođenje. Jedna žena pod velom kleči pred njim. Ljubi mu stopala. »Moraš prestati«, kaže joj on. »Samo se Bogu moraš ovako klanjati.« Ali kakvo je ovo nogoljubljenje! Pa, to nigde nema! Od prsta do prsta, od zglobića do zglobića, žena liže, ljubi, sisa. A Mahaund, uznemiren, porajcan, ponavlja: »Prestani. To je pogrešno.« Ali sad žena prelazi na milovanje tabana, skuplja šake ispod njegove pete... on se, u svojoj zbunjenosti, ritne i zakači joj grlo. Ona padne, kašlje, i zatim se prostre po zemlji ispred njega i kaže odlučno: »Nema drugog Boga sem Alaha, a Muhamed je Njegov Prorok.« Muhamed se smiruje, izvinjava i pruža ruku ka njoj. »Tebi se ništa loše neće desiti«, uverava je on. »Pošteđeni su svi oni koji se pokore.« Ali u njemu je neka čudna zbrka, i on sad shvata taj bes, tu gorku ironiju u njenom navalnom, preterano senzualnom obožavanju njegovih stopala. Žena zbacuje svoj veo: Hind.
»Abu Simbelova supruga«, ona jasno objavljuje, a okolo - muk. Mahaund kaže. »Nisam zaboravio.«
Ali, posle podužeg ćutanja, on klimne glavom. »Ti si se pokorila. I dobro si došla u moje šatore.«

Sutradan, sred neprestanog preobraćanja građana, Salmana Persijanca dovlače pred Proroka. Držeći ga jednom rukom za uho i sa nožem pod njegovim grlom, Halid dovodi slinavog i kukavnog doseljenika Mahaundu. »Našao sam ga, gde drugo nego kod jedne kurve koja je vrištala na njega jer nije imao para da joj plati. Smrdi na alkohol.«
»Salmane iz Persije, osuđujem te...« Prorok počinje da mu izriče smrtnu presudu, ali zarobljenik počinje da vrišti i bogoradi: La ilaha ilallah! La ilaha!«
Mahaund zatrese glavom. »Tvoje bogohuljenje, Salmane, ne može biti oprošteno. Da li si ti mislio da ja to neću otkriti? One tvoje reči protiv Reči Božjih? I da si ti to uradio!«
Pisar, kopač jarkova, čovek pod osudom: nesposoban da se uhvati ni za najmanju krpicu dostojanstva, baljezga slini preklinje busa se u grudi ponižava se i kaje. Halid kaže: »Ova kuknjava je nepodnošljiva, Izaslaniče. Mogu li da mu odrubim glavu?« Posle čega kuknjava postaje još žešća. Salman se kune da će opet biti odan, još malo preklinje za milost, a zatim, sa zračkom očajničke nade, čini jednu ponudu. »Ja mogu da ti pokažem gde su tvoji neprijatelji.« Ovo mu obezbeđuje nekoliko sekundi Mahaundove pažnje. Prorok malo nakrivi glavu. A Halid povlači unazad glavu klečećeg Salmana, vukući ga za kosu: »Koji neprijatelji?« I Salman kaže jedno ime. Na to se Mahaund duboko zavaljuje u svoje jastuke, dok mu se sećanje vraća.
»Baal«, kaže on, i dvaput ponovi: »Baal, Baal.«
Na Halidovo veliko razočaranje, Salman Persijanac nije osuđen na smrt. Bilal se zalaže za njega, a Prorok, odsutan, daje svoju saglasnost: da, da, pustimo bedrnka da živi.
O velikodušnosti vere Pokornosti! I Hind je pošteđena;i Salman; a u Džahiliji nijedna vrata nisu razvaljena, nijedan stari dušmanin nije izvučen napolje da bi mu se zavrnula šija i rasporila utroba kao piletu u prašini. To je Mahaundov odgovor na pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Ali jedno ime proganja Mahaunda, skače oko njega, mlado, oštro, pokazuje na njega svojim dugačkim, obojenim kažiprstom, pevajući pesme, stihove svoje, čiji surovi sjaj stvara bol u duši. Te večeri, kad su ponizni otišli, Halid pita Mahaunda: »Ti još misliš na njega?« Izaslanik klima glavom, ali neće da govori. Halid kaže: »Naterao sam Salmana da me odvede u Baalovu sobu, u jednu šupu, zapravo, ali njega nema tamo, on se negde krije.« Ponovo klimanje glavom, ali bez reči. Halid ga i dalje pritiska: »Je l’ hoćeš da ga iskopam? Ne bi mi mnogo trebalo. Šta ti hoćeš s njim da uradiš? Ovo? Ili ovo?« Halidov prst šeta preko njegovog vrata a zatim se njime dobro ubode u pupak. Mahaund gubi strpljenje: »Ti si budala«, vikne on na svog bivšeg vodonošu, koji je sad njegov načelnik vojnog štaba. »Zar ti nikad ne možeš da nešto smisliš bez moje pomoći?«
Halid se pokloni i iziđe. Mahaund utone u san: njegov stari dar, njegov način otklanjanja lošeg raspoloženja.

*

Ali Halid, Mahaundov general, nije mogao da nađe Baala. Uprkos traganju od-vrata-do-vrata, objavama, prevrtanju svakog kamena, pokazalo se da je pesnika teško pronaći i ščepati. A Mahaundova usta su i dalje bila zatvorena, i nisu htela da se otvore i puste njegove želje napolje. I konačno, ali ne i bez ozlojeđenosti, Halid diže ruke od traganja. »Ali ako taj klipan samo jednom odnekud proviri, bilo kad«, zaklinjao se on u Prorokovom čadoru mekote i senki, ja ću ga tako tanko iseckati da ćeš moći da gledaš kroz svako njegovo parčence.«
Halidu se činilo da je Mahaund bio razočaran; ali u polumraku njegovog čadora ipak nije mogao da bude siguran da je to baš tako.

*


Džahilija se prilagodila svom novom načinu života: pozivu na molitve pet puta dnevno, uzdržavanju od alkohola, zaključavanju žena. I sama Hind se povukla u svoje odaje... ali gde je bio Baal?
Džibril je sanjao zavesu:
Zavesa, Hijab, bila je naziv najpopularnijeg kupleraja u Džahiliji; jedne ogromne palate među palmama-urmašicama, sa dvorištima punim žubora vode u fontanama, zdanja sa sobama koje su bile međusobno povezane zbunjujućim mozaikom različitih šara i lavirintom od izukrštanih hodnika, namerno dekorisanih tako da liče jedan na drugi, svaki sa istim kaligrafskim pozivima na Ljubav, svaki zastrt istim ćilimima, i u svakom po jedan veliki kameni ćup postavljen uza zid. Klijenti Zavese nisu nikad mogli bez pomoći niti da ulaze u sobe svojih omiljenih kurtizana niti da se iz njih vraćaju opet na ulicu. Na taj način su cure bile zaštićene od upadanja neželjenih gostiju a biznisu je bilo osigurano plaćanje pre klijentovog odlaska. Krupni kavkaski evnusi, smešno odeveni kao duhovi iz lampe, pratili su posetioce do soba njihovog opredeljenja i natrag, a ponekad i pomoću odmotavanja konca namotanog u klupko. Bio je to jedan meki besprozorski svet draperija, kojim je vladala jedna klasična, bezimena Kupler-Mama, Madam Zavese, čiji je grleni govor iz tajnosti njene naslonjače, zajedno s njom obavijene crnim velom, godinama sticao nešto od orakularnog kvaliteta. Ni njeno osoblje ni njeni klijenti nisu mogli a da se ne pokoravaju njenom sibilskom glasu koji je, na neki način, bio bezbožnička antiteza Mahaundovih svetih govora u jednoj većoj obavijenosti, u njegovom probojnijem čadoru, ne tako daleko od njenog. I tako je, kad se namackani, prerušeni pesnik Baal prostro pred nju i zavapio za pomoć, njena odluka da ga sakrije i da mu spase život, kao njen čin nostalgije za onim nekad lepim, ljupkim i zlim mladićem, u Zavesi bila prihvaćena bez pogovora; a kad su Halidovi stražari došli da pretraže zgradu, evnusi su ih poveli na vrtoglavo putešestvije po nadzemnim katakombama protivrečnosti i nepomirljivih staza, sve dotle dok se vojnici nisu ošamutili posle zavirivanja u trideset devet velikih kamenih ćupova u kojima nisu našli ništa osim nekih melema i turšije, pa su gadno psovali, nemajući pojma da je postojao i četrdeseti hodnik u koji nisu bili uvedeni, i četrdeseti ćup u kojem je čučao sakriven, kao razbojnik, od-straha-dršćući i svoju-pižamu-upišavajući pesnik koga su tražili.
Posle toga, Madam Kupler-Mama je naredila evnusima da pesnikovu kožu farbaju sve dok mu nije postala modro-crna, kao i kosa, da ga obuku u široke čakšire i da mu na glavu stave turban duha-đina, pa mu je onda naredila da završi jedan kurs bodi-bildinga, jer bi njegova slaba kondicija, kakva mu je i bila, svakako izazivala sumnje, ukoliko se ne bude brzo izjednačio sa kolegama-evnusima.

*


Baalov boravak »iza Zavese« uopšte ga nije lišavao informacija o onom što se događalo napolju; naprotiv: on je, u stvari, tokom svog službovanja u svojstvu evnuha, »držao sveću« pred vratima soba zadovoljstva i slušao razna ogovaranja iz usta mušterija. Potpuna indiskrecija klijentskih jezika, zbog njihovog veselog prepuštanja maženju od strane kurvi i uverenosti da će im tajne biti čuvane, bilo je ono što je prisluškujućem pesniku, kratkovidom i nagluvom, kao što je i bio, pružalo bolji uvid u savremena zbivanja nego što bi ga imao da je i dalje bio slobodan da baza novopuritanskim ulicama grada. Nagluvost mu je ponekad bila problem; a to je značilo da je bilo i rupa u njegovom saznanju, jer su mušterije često spuštale glas i šaputale; ali to je umanjivalo i onaj elemenat požude u njegovom prisluškivanju, jer nije bio u stanju da čuje ono mrmljanje pri kurvanju, sem, naravno, u trenucima u kojima su ushićeni klijenti ili njihove pretvorne ljubavne saradnice dizali glasove do krika pravog ili veštačkog zadovoljstva.
Šta je Baal saznao u Zavesi:
Od razočaranog kasapina Ibrahima došla mu je vest da su, uprkos novoj zabrani jedenja svinjetine, površni preobraćenici Džahilije zakrčivali zadnji ulaz u njegovu kasapnicu da bi tajno kupovali to zabranjeno meso; »posao cveta«, mrmljao je on dok se penjao na svoju izabranu damu, »cena svinjetine na crnoj berzi raste; ali, do đavola, zbog tih novih pravila moj posao je postao opasan. Svinja je nezgodna životinja, ti ne možeš nju da kolješ u tajnosti, a da ti ne skiči«, a onda je i sam kasapin počeo da skiči- moglo se pretpostaviti - više od zadovoljstva nego od bola. - A bakalin, Musa, poverio se jednoj drugoj dami iz horizontalnog osoblja Zavese da je teško raskinuti sa starim navikama, i kad se uveri da niko ne može da ga čuje, on i danas očita dve-tri molitve »mojoj celog-mog-života-omiljenoj boginji Manat, a ponekad - šta ćeš - i boginji Al-Lat; nikad ne možeš poraziti ta ženska božanstva, jer one imaju atribute sa kojima ona muška ne mogu da se mere«, posle čega se i on bacio na zemaljske imitacije tih ženskih božanskih atributa, i to sa jakom voljom. I tako je uvenuli, ali i dalje venući Baal u svom ogorčenju saznao da nijedna vlast nije apsolutna, nijedna pobeda kompletna. I, polako, poče kritikovanje Mahaunda.
Baal je bio počeo da se menja. Vest o uništenju velikog hrama Al-Late u Taifu, koja mu je dopirala do ušiju naglašavana groktanjem prikrivenog svinjoubice Ibrahima, bacila ga je u duboku tugu, jer je čak i na vrhuncu njegovog mladalačkog cinizma, Baalova ljubav prema toj boginji bila istinska, možda njegova jedina prava emocija, a boginjin pad mu je otkrio svu šupljinu života u kojem je svoju jedinu pravu ljubav osećao prema jednoj gromadi kamena koja nije mogla da se brani. Kad mu je prvi, oštri bol uminuo, Baal je postao uveren da ni njegov kraj nije bio daleko. Izgubio je ono čudno osećanje bezbednosti kojim ga je život u Zavesi bio zakratko nadahnuo; ali vraćena mu svesto njegovoj sopstvenoj prolaznosti, o nesumnjivom otkriću za kojim je došla i svest o nesumnjivoj smrti, nije ga, začudo, uplašila. Posle svog celog veka posvećenog kukavičluku, osećao je, na svoje veliko iznenađenje, da ga je efekat približavanja smrti stvarno učinio kadrim da okusi slast življenja, pa se čudio paradoksu što su mu se oči za tu istinu otvorile upravo u toj kući skupih laži. A šta je bila istina? Bila je u tome da je Al-Lat umrla - da nikad nije ni živela - ali to nije Mahaunda učinilo prorokom. Sve u svemu, Baal je bio stigao do bezbožništva. Počeo je, posrćući, da se kreće u sferi izvan ideje o bogovima, vođama i pravilima, i da shvata da je priča o njegovom životu bila toliko pomešana sa onom Mahaundovom, i da je tu bila potrebna neka velika odluka. Saznanje da će ta odluka, po svim izgledima, značiti njegovu smrt, nije ga mnogo ni šokirala ni mučila; a kad je bakalin Musa jednoga dana gunđao o dvanaest žena Prorokovih, jedno pravilo za njega a drugo za nas, Baal je shvatio kakvu će formu morati da uzme za svoju konačnu konfrontaciju sa verom Potčinjavanja.
Cure Zavese - o njima se po običaju govorilo kao o »curama«, dok je najstarija žena u tom kupleraju bila već dobro zašla u svoje pedesete, dok je najmlađa, u svojoj petnaestoj, bila iskusnija od mnogih pedesetogodišnjakinja- te cure su bile zavolele tog trapavog Baala, a zapravo su uživale u posedovanju jednog evnuha-ne-evnuha, te su ga u slobodno vreme delikatno podbrckivale, izlažući svoja gola tela pred njim, šašoljeći ga sisama po ustima, obujmljujući ga nogama oko struka, ljubeći se strasno jedna s drugom tik ispred njegovog lica, sve dok prebledeli pisac ne bi postao beznadežno drčan; a onda bi se smejale ukrućenosti njegove kite i rugale mu se dok ne bi pocrveneo od stida, uz smanjivanje otoka; ili bi, samo ponekad, kad bi on odustao od svakog očekivanja te radnje, delegirale neku iz svoje grupe da mu zadovolji, besplatno, požudu koju su mu same izazvale. I tako je pesnik, kao kratkovidi, treptavi, pripitomljeni bik, provodio svoje dane, sa glavom položenom u ženska krila, nutreći o smrti i osveti, nesposoban da kaže da li je on najzadovoljniji ili najpropaliji čovek na svetu.
Bilo je to za vreme jedne od tih zezatorskih sedeljki, pri kraju radnog dana, kad su cure bile same sa svojim evnusima i vinom, i kad je Baal čuo najmlađu kako priča o svom klijentu, bakalinu Musi. »Taj tip!« rekla je. »Njemu su ušli pundraci u dupe zbog Prorokovih žena. On je zbog njih toliko uspaljen, da prosto poludi kad ih neko pomene. Kaže mi da sam ja, lično, po svom liku, pljunuta Ajša, i da je ona miljenica Njegovog veličanstva, kako svi tvrde. Prema tome, molim.«
Pedesetogodišnja kurtizana ubaci. »Čuj, muškarci, ovih dana, pričaju samo o tim ženskama u tom njegovom haremu. Nije nikakvo čudo što ih je Mahaund smestio u neku diskreciju, al’ je zato samo pogoršao celu stvar. Ljudi fantaziraju mnogo više nego što mogu da vide.«
Naročito u ovom gradu, pomislio je Baal; a iznad svega u našoj razuzdanoj Džahiliji, gde su se žene, pre Mahaundovog dolaska sa njegovom knjigom pravila i propisa, oblačile u sjajne haljine, i gde se pričalo samo o jebanju i lovi, lovi i seksu, mada se o tome nije samo pričalo.
A najmlađoj kurvi je rekao: »Zašto ti ne bi istrzala na njega?«
»Na koga?«
»Pa, na Musu. Ako njega Ajša toliko uzbuđuje, zašto ti ne bi mogla da postaneš njegova privatna i personalna Ajša?«
»O, Bože«, odgovorila je cura. »Kad bi te oni čuli šta pričaš, stavili bi ti muda u procep, pa bi ti ih izbućkali do butera.«

Koliko supruga? Dvanaest, i jedna stara gospođa, već odavno mrtva. Koliko kurvi iza Zavese? Opet dvanaest; i, u tajnosti na svom crno-učadorenom prestolu, drevna Madam, Kupler-Mama, koja još prkosi smrti. Gde nema vere, nema ni bogohuljenja. Baal je otkrio Kupler-Mami svoju ideju; ona je razmislila pa mu je sređeno rekla svojim glasom laringitične žabe. »To je vrlo opasno, ali bi moglo da bude đavolski dobro za ovaj biznis. Radićemo oprezno; ali ćemo raditi.«

Ona petnaestogodišnja kurvica šapnula je nešto bakalinu na uho. A njemu oči odmah počeše da sijaju. »Sve mi ispričaj«, molio je. »I o svom detinjstvu, i o svojim najmilijiin igračkama i o svemu i svačemu o sebi; ispričaj mi i kako si igrala i udarala u daire a Prorok došao da te gleda.« Ona mu je sve ispričala, a on ju je pitao i kako je izgubila nevinost u dvanaestoj godini, pa mu je ona i to ispričala, a posle toga, on joj je platio dvaput više nego što je obično morao, jer »to mi je bilo najlepše vreme koje sam proveo u životu«. - »Moraćemo dobro da pazimo na stanje njihovih srca«, rekla je Madam Baalu.

*


Kad se u Džahiliji pročulo da je svaka kurva Zavese poprimila istovetnost po jedne od Mahaundovih supruga, prikriveno uzbuđenje gradskih muškaraca bilo je duboko; ali oni su se ipak plašili tog otkrića, jer bi sigurno izgubili živote ako bi Mahaund ili njegovi zastupnici ikad saznali za njihovo učestvovanje u takvoj bezočnosti, a i zbog same njihove želje da se u Zavesi pružaju takve usluge i da se one kriju od predstavnika vlasti. Tih dana, Mahaund se sa svojim suprugama bio vratio u Jatrib, jer mu je više odgovarala klima hladne oaze na severu nego vrućina Džahilije. Grad je bio prepušten staranju generala Halida od kojeg su stvari mogle da se lako kriju. Mahaund je jedno vreme mislio da kaže Halidu da naredi da se svi kupleraji u Džahiliji zatvore, ali Abu Simbel mu je savetovao da se ne upušta u jedan tako nagli čin. »Džahilijanci su novi preobraćenici«, upozorio ga je on. »Radi stvari polako.« A Mahaund, najpragmatičniji od svih Proroka, složio se sa jednim prelaznim periodom. I tako, u Prorokovom odsustvu, muškarci Džahilije su u gomilama navaljivali na Zavesu, koja je sad doživljavala tristo-postotno povećanje produktivnosti rada u poslovanju. Iz očigledno političkih razloga, nije bilo podobno da se stvaraju redovi na ulici, pa su se zato u mnoge dane te »zmije« od ljudi vijugale u najdubljem dvorištu kupleraja, kružeći oko njegove u središte postavljene Fontane ljubavi, dobrim delom kao što su hodočasnici kružili oko prastarog Crnog kamena. Sve mušterije Zavese pojavljivale su se s maskama na licima, a Baal, posmatrajući sa jednog visokog balkona sve te maskirane osobe, bio je zadovoljan. Bilo je više načina od jednog da ljudi odbiju Potčinjavanje.
U sledećim mesecima, osoblje Zavese bilo je srdačno i toplo okrenuto jednom novom zadatku. Petnaestogodišnja kurva »Ajša« bila je najomiljenija ženska među platežnom publikom, baš kao što je i njena imenjakinja bila miljenica Mahaundova, a kao Ajša koja je čedno živela u svojim odajama u okviru haremskih kvartira velike džamije u Jatribu, i ova džahilijanska Ajša počinjala je da biva ljubomorna na ostale žene zbog svog prvenstvenog statusa Najvoljenije. Ljutila se kad bi neka od njenih »sestara« imala povećan broj posetilaca ili dobijala izuzetno veliki bakšiš. Najstarija i najdeblja kurva, koja je uzela ime »Sauđa«, pričala bi svojim posetiocima - a imala ih je mnogo, mnoge Džahilijance koji su je tražili i zbog njenog materinskog i seksi-šarma - priču o tome kako se Mahaund oženio i njome i Ajšom, istog dana, kad je Ajša bila još dete. »U nama dvema«, rekla bi ona, uzbudujući time muškarce stravično, »on je našao dve polovine svoje prve pokojne žene: i ćerku i majku.« Kurva »Hafsa« se razvila u žensku vrelog temperamenta, kakva je bila i njena imenjakinja, a kad je njih dvanaest kurvi ušlo u sam duh svojih uloga, njihovi savezi u kupleraju postali su ogledalo političkih klika u haremu; »Ajša« i »Hafsa«, na primer, bile su u stalnom malom suparničkom sukobu sa dve najoholije kurve, koje su ostale uvek smatrale za malčice uobražene, a koje su za sebe izabrale najaristokratskije identitete- prva je postala »Um Salamah od Mahzumita« a druga, najveći snob među njima, »Ramla«, čija je imenjakinja, Mahaundova jedanaesta supruga, bila kćerka Abu Simbelai Hind. A tu su još bile »Zaina bint Đaš«, »Đuvairija«, nazvana po nevesti zarobljenoj u vojnom pohodu, pa ondai »Rehana Jevrejka«, »Safija« i »Maimuna«, i, najerotičnija od svih kurvi, koja je znala velike majstorije, a nije htela da svoju suparnicu »Ajšu« nauči: čarobna Egipćanka, »Marija Koptkinja«. Najčudnija od svih bila je kurva koja je uzela ime »Zaina bint Huzaima«, znajući da je ta Mahaundova supruga bila nedavno umrla. Nekrofilija njenih ljubavnika-mrtvoskrnavitelja, koji su joj zabranjivali da napravi i najmanji pokret, bila je jedan od neukusnijih vidova novog režima u Zavesi. Ali posao je posao, pa je i to bila potreba koju su kurtizane zadovoljavale.
Do pred kraj prve godine njihovih novih aktivnosti, kurve su, svih dvanaest njih, bile postale tako vešte u svojim ulogama da su im njine ranije ličnosti počele da blede. Baal, svakog meseca sve kratkovidiji i gluvlji, video je figure cura kako prolaze pored njega, njihove obrise zamagljene a likove nekako udvojene, kao senke preko senki. Cure su počele i o Baalu da stiču neke nove predstave. U to vreme bio je običaj da kurva, kad ulazi u profesiju, uzima neku vrstu muža koji neće moći da joj pravi nikakve nevolje - recimo, neku planinu ili fontanu ili, pak, neki žbun - kako bi mogla da, za ljubav forme, usvoji status udate žene. U Zavesi je bilo pravilo da se sve cure udaju za Ljubavnu Štrcaljku vodoskoka u centralnom dvorištu, ali sad je neka vrsta pobune protiv toga počela da previre, i dođe dan kad su sve prostitutke zajedno došle kod svoje Madam, Kupler-Mame, da joj izjave da sad, pošto su sebe počele da smatraju za Prorokove supruge, imaju potrebu za nekim mužem boljeg statusa nego što je jedna obična kamena štrcaljka, koja je, uostalom, bila gotovo idolopoklonička; i da joj kažu da su odlučile da sve postanu supruge onog poslužitelja, Baala. Madam je isprva pokušavala da ih odvrati od toga, ali kad je shvatila da cure pri tome misle na posao, složila se sa njihovim stavom i rekla im da pisca dovedu pred nju. Uz mnogo kikotanja i ćuškanja, dvanaest kurtizana je dopratilo trapavog pesnikai uvelo ga u prestonu odaju. Kad je Baal čuo šta s njim nameravaju, srce mu je počelo da gruva tako nepravilno, da je izgubio ravnotežu i pao, a »Ajša« je vrisnula u strahu: »O Bože, mi ćemo postati njegove udovice čak pre nego što mu postanemo supruge.«
Ali on se povratio: srce mu je nastavilo da kuca pravilno. I, nemajući drugog izbora, on se složio sa ponudom tuceta žena. Zatim ih je sve sama Kupler-Mama venčala; te u toj skrivenoj odaji izopačenosti, u toj antidžamiji, u tom lavirintu bezbožnosti, Baal postade muž žena bivšeg biznismena, Mahaunda.
A sad mu supruge jasno predočiše da od njega očekuju da sa svakom, ponaosob, izvrši svoje supružničke dužnosti, pa su u tu svrhu izradile jedan sistem rotacije prema kojem je Baal mogao sa svakom od žena da provede po jedan dan, po redu (u Zavesi su dan i noć bili izokrenuti - noć je bila za posao a dan za odmor). Ali samo što je krenuo u ostvarivanje tog programa, one su organizovale jedan miting na kojem mu je rečeno da mora da počne da se ponaša malo više kao »pravi« muž, to jest, Mahaund. »Zašto da i ti ne promeniš svoje ime kao mi ostale?« zahtevala je namćorasta »Hafsa«, ali na to Baal povuče granicu. »Jeste da njime ne mogu baš mnogo da se dičim«, bio je uporan, »ali ja imam svoje ime. Osim toga, ja ovde ne radim s klijentima.I zato nema poslovnih razloga da ga menjam.« - »Pa, ipak«, sleže ramenima pohotljiva »Marija Koptkinja«, »menjao gane menjao, mi hoćemo da ti počneš da se ponašaš kao on.«
»Ja ne znam baš kako se on ponaša«, poče Baal da se buni, ali »Ajša«, koja je stvarno bila najprivlačnija među njima, ili je bar on tako počeo da oseća u poslednje vreme, napravi jednu mnogo ljupku grimasu i reče, »Zaista, mužu«- udari mu ona čežnju. »To nije tako teška stvar. Mi samo želimo da se ti ponašaš, znaš - kao gospodar.«
Ispostavilo se da su kurve Zavese bile najstaromodnijei najkonvencionalnije žene u Džahiliji. Njihov rad, zbog kojeg su tako lako mogle da postanu cinične i ostanu bez iluzija (a bile su, naravno, u položaju da stiču stravične predstave o svojim posetiocima), pretvorio ih je, umesto toga, u sanjalice. Rastavljene od spoljašnjeg sveta, začele su u sebi fantaziju o »običnom životu« u kojem nisu želele ništa drugo nego da budu poslušne, i - dabome - potčinjene supruge-pomoćnice čoveka koji je mudar, jak i koji ume da voli. Sto će reći: godine koje su provele povlađujući fantazijama muškaraca konačno su pokvarile njihove sopstvene snove, te su čak iz najvećih dubina svojih duša poželele da se preobrate u onu najstariju mušku fantaziju od svih postojećih. Dodatak začina u vidu njihovog delanja izvan Prorokovog kućnog života sve ih je bacio u stanje velikog uzbuđenja, a zatupljeni Baal je otkrio šta znači imati dvanaest žena koje se takmiče za njegovu naklonost, za blagotvornost njegovog osmeha, dok su mu prale noge i brisale ih svojom kosom, dok su mu mirišljavim uljem mazale teloi plesale za njega, i na hiljadu načina igrale uloge njegovih supruga u sanjanom braku za koji nikad nisu verovale da će ga imati.
Bilo je to neodoljivo. On je počeo da u sebi nalazi dovoljno samopouzdanja da im izdaje naređenja, da presuđuje u njihovim konfliktima, pa i da ih kažnjava kad je bio ljut. Jednom, kad su ga svojom svađom iznervirale, on im je zabranio pristup k sebi mesec dana. Ali kad je dvadeset-devetog dana te zabrane on sam otišao da poseti »Ajšu«, ona ga je peckala zato što nije imao snage da ostane po strani. »Taj mesec je imao samo dvadeset devet dana«, on joj je odgovorio. Jednom ga je »Hafsa« uhvatila na gomili sa »Marijom Koptkinjom«, u »Hafsinim« odajama i na »Ajšin« dan. On je preklinjao »Hafsu« da to ne kaže »Ajši«, u koju je bio zaljubljen; ali ona joj je to ipak ispričala, te je Baal posle toga morao dosta dugo da se kloni »Marije« sa belom kožom i kovrdžavom kosom. Ukratko, on je bio pretvoren u plen zavodljivog iskušenja da postane tajno, profano ogledalo Mahaunda; a ponovo je počeo i da piše.
Poezija koja je sad nastajala bila je ljupkija od svega što je dotad bio napisao. Ponekad, kad je bio sa »Ajšom«, osećao je kako ga neka tromost savlađuje, neki teret pritiska, te je morao da legne. »Čudno je to«, rekao joj je. »Kao da vidim sebe pored stojećeg samog sebe. A tog što stoji pored mene mogu da navedem da govori; onda ja ustajemi zapisujem njegove stihove.« Toj Baalovoj umetničkoj tromosti divile su se njegove žene. Jednom, umoran, zadremao je u fotelji u jednoj od soba »Ume Salamah od Mahzumita«. Kad se probudio, nekoliko sati kasnije, telo ga je bolelo, vrat i ramena su mu bili puni čvorova, i on je izgrdio »Umu Salameh«: »Zašto me nisi probudila?« Ona mu je na to odgovorila: »Bojala sam se da ti ne prekinem stihove koji su ti možda nadolazili.« On je odmahnuo glavom. »Nemoj da brineš zbog toga. Jedina žena u čijem mi društvu dolaze stihovi jeste ,Ajša’, a ne ti.«

*


Dve godine i jedan dan od početka Baalovog života u Zavesi, jedan od Ajšinih klijenata ga je prepoznao i pored njegove nagaravljene kože, širokih čakšira i bodi-bildinških vežbi. Baal je bio stacioniran ispred Ajšine sobe kad se taj klijenat pojavio, pokazao prstom pravo na njega i uzviknuo: »Dakle, tu si se ti ufurao!« Ajša je dotrčala sa očima punim straha. Ali Baal reče: »Sve je u redu. On neće da pravi nikakve nevolje.« Pa je Salmana Persijanca pozvao u svoju sobu i otvorio bocu slatkog vina od neizmuljanog grožda koje su Džahilijanci bili počeli da prave kad su videli da to ne zabranjuje ono što su odnedavno uvredljivo nazivali Knjigom pravila.
»Došao sam zato što konačno napuštam ovaj pakleni grad«, reče Salman, »pa sam želeo jedan trenutak zadovoljstva izvan njega, posle svih onih godina sranja.« Pošto je Bilal intervenisao za njega u ime njihovog starog prijateljstva, doseljenik iz Persije našao je posao kao sastavljač pisama i pisar-svaštar, sedeći prekrštenih nogu pokraj kolovoza glavne ulice u finansijskom kvartu grada. Sunce mu je bilo opalilo i uglačalo cinizam i očajanje na licu. »Ljudi pišu da bi pričali laži«, reče on, pijući brzo. »Prema tome, jedan profesionalni lažov može lepo da živi. Moja ljubavna pisma i poslovna prepiska postali su čuveni kao najbolji sastavi u gradu, zbog mog dara za izmišljanje divnih obmana i lagarija koje se sastoje od sasvim malog odstupanja od činjenica. Kao rezultat svega toga, uspeo sam da samo za dve godine tog rada uštedim dovoljno za put kući. Ej, kući! U staru zemlju! Sutra odlazim, čim svane.«
Kad se boca ispraznila, Salman ponovo poče da priča- što je Baal i očekivao - o izvoru svih svojih nevolja,o Glasniku i njegovim glasovima. Pričao je Baalu o jednoj svađi između Mahaunda i Ajše, ponavljajući govorkanje kao da je to bila neizmenljiva činjenica. »Ta cura nije mogla da svari to što je njenom mužu potrebno toliko drugih žena osim nje«, reče on. »On joj je rekao da se preko njih stvaraju politički savezi, i tako dalje, ali nju nije mogao da pređe. Ko može nju da krivi? I on, najzad, ode u - šta drugo? - nego u jedan od svojih transova, i eto ti ga natrag sa porukom od arhanđela. Džibril mu je izrecitovao stihove propovedi, dajući mu punu božansku podršku. Lično Božiju dozvolu da jebe onoliko žena koliko želi. Prema tome: šta je jadna Ajša mogla protiv Božjih stihova? Znaš šta je ona rekla? Ovo: ,Tvoj Bog se svakako uvek tu nacrta kad ti je potreban da ti prigodno sređuje stvari’. Molim lepo! Da nije bilo Ajše, ko zna šta bi on uradio, ali, pre svega, nijedna druga se ne bi usudila da mu to kaže.« Baal ga je bez prekidanja pustio da priča dalje. Seksualnim aspektima Pokoravanja Persijanac se dosta bavio: »Nezdrava stvar«, izjavi on. »Sva ta segregacija. Iz toga neće ništa dobro da izađe.«
Naposletku je Baal počeo da rasuđuje, a Salman je bio zapanjen kad je video da pesnik Mahaundu drži stranu: »Njegovo gledište je sasvim shvatljivo«, rezonovao je Baal. »Ako mu porodice nude neveste a on ih odbije, onda on sebi stvara neprijatelje - a osim toga, pošto je on čovek posebne vrste, ljudi mogu da pomisle da on to odbija iz nekih posebnih razloga - a što se tiče izdvajanja i zaključavanja tih žena, pa, kakva bi to bila sramota kad bi se nešto loše dogodilo nekoj od njih! Čuj, kad bi ti ovde živeo, ti ne bi mogao da zamisliš da nešto manje seksualne slobode nije baš tako loša stvar - za obične ljude, mislim.«
»Tvoj mozak je čabrirao«, klot mu reče Salman. »Dugo te sunce nije grejalo. Ili taj tvoj kostim utiče na tebe da govoriš kao komendijaš.«
Baal je dotle bio već prilično naćefleisan, pa poče malo besno da uzvraća, ali Salman podiže jednu nesigurnu ruku. »Neću da se džapam«, reče on. »Ček’, ček’ da ti nešto ispričam. Jednu vruću priču koja se priča u gradu. Uh-uh! I ima mnogo veze s tim što ti govoriš.«
Salmanova priča: Ajša i Prorok otišli na put do jednog udaljenog sela, a kad su se vraćali kući u Jatrib, njihova grupa je zastala da prekonoć logoruje na dinama. Ali zora nije bila daleko. U poslednjem trenutku pred sam njihov polazak, u svitanje, Ajša je osetila jednu prirodnu potrebu, pa je morala da otrči u jedno udubljenje izmedu dva peščana brežuljka, gde im se izgubila iz vida. I dok je, tako, bila odsutna, njeni nosači su podigli njenu nosiljku sa zavesicama i otišli dalje. Ona je bila laka žena, i kako nosači nisu osećali neku veliku razliku u težini ionako teške nosiljke, oni su pretpostavili da je ona unutra. Kad se olakšala, Ajša se vratila i videla da je ostala potpuno sama u pustinji; i ko zna šta bi joj se desilo da jedan mladić, neki Safuan, nije slučajno prolazio tuda na svojoj kamili... Safuan je vratio Ajšu u Jatrib, živu, zdravu i bezbednu; i tad počeše jezici da laparaju, ništa manje u haremu, gde su njene protivnice pomno koristile priliku da umanje Ajšinu moć. Mladić i devojka satima bili sami u pustinji, i sve glasnije se govorkalo o tome kako je Safuan stravično zgodan momak, dok je Prorok, uostalom, mnogo stariji od te mlade žene, i zar nju zato nije mogao da privuče muškarac bliži njenim godinama? Ma, pustite, molim vas! »Pravi skandal«, bio je Salmanov komentar, izrečen sa zadovoljstvom.
»Šta će sad Mahaund da uradi?« želeo je Baal da zna.
»O, on je već nešto uradio«, odgovori Salman. »Isto ono što uvek radi. Video se sa svojim ljubimcem, arhanđelom, i zatim svakog živog obavestio da je Džibril oslobodio Ajšu svake optužbe.« Salman raširi ruke sa ovozemaljskom rezignacijom. »A ovog puta, gospodine, ta dama nije imala ništa protiv prigodnosti božanske stihovane poruke.«

*


Salman Persijanac je sutradan otputovao s jednim karavanom kamila ka severu. Kad se sa Baalom opraštao u Zavesi, on je pesnika zagrlio, poljubio ga u oba obraza i rekao: »Možda si ti u pravu. Možda je bolje držati se izvan belih dana. Nadam se da ćeš tako i nastaviti.« Baal mu je na to odgovorio: »A ja se nadam da ćeš se ti vratiti kući i da ćeš tamo naći nešto što može da se voli.« Salmanovo lice je bilo bez ikakvog izraza. Otvorio je usta, ponovo ih zatvorio i otišao.
»Ajša« je ušla u Baalovu sobu da sebi olakša. »Misliš da on neće odati tvoju tajnu kad se napije?« upita, milujući ga po kosi. »On mnogo pije.«
Baal joj reče: »Ništa više neće biti kao pre.« Salmanova poseta ga je bila probudila iz sna u koji je on polako tonuo tokom godina koje je proveo u Zavesi, i on više nije mogao da mu se vrati.
»O biće, svakako«, reče »Ajša« odlučno. »Biće. Videćeš.«
Baal zavrte glavom i izreče jedino proročko zapažanje u svom životu. »Desiće se nešto veliko«, predvide on. »Čovek ne može večno da se skriva pod suknjama.«
Sutradan, Mahaund se vrati u Džahiliju i vojnici dođoše da obaveste Madam, Kupler-Mamu Zavese, da je prelazni period završen. Kupleraji su morali da se zatvore, i to bez odlaganja. Jer što je dosta - dosta je. Iza svojih zavesa, Madam je zamolila vojnike da se na jedan sat povuku, za ljubav pristojnosti, da bi gosti mogli da odu, i neiskusni oficir-komandir ćudoredne vojnopolicijske patrole pristade. Madam posla svoje evnuhe da o tome obaveste cure i da klijente isprate do zadnjih vrata zgrade. »Molim vas da im se izvinite zbog prekidanja«, naložila je evnusima, »i recite im da zbog ovih okolnosti neće biti nikakve naplate.«
To su bile njene poslednje reči. Kad su uzbunjene cure, sve raždžakane istovremeno, zakrčile prestonu sobu da čuju da li se ono najgore zaista desilo, ona nije odgovarala na pitanja svojih preplašenih štićenica - jesmo li izgubile posao, šta ćemo da jedemo, da li će nas odvesti u zatvor, šta će biti s nama - sve dok »Ajša« ne skupi hrabrost da učini ono što se nijedna od njih nikad nije usudila ni da pokuša. Kad je razmakla crne zastore, one ugledaše jednu mrtvu ženu koja je mogla imati i pedeset i sto-dvadeset-pet godina, ne više od oko devedeset centimetara visoku, sličnu nekoj velikoj lutki, sklupčanu u jednoj pletenoj naslonjači sa jastucima, koja je još grčevito držala u ruci praznu bočicu otrova.
»Kad ste već počele«, reče Baal, ulazeći u sobu, »sad možete i sve ostale zavese da skinete. Nema više smisla ne dopuštati suncu da ulazi.«

*

Mladi oficir-komandir ćudoredne vojno-policijske čete, Umar, dopustio je sebi da pokaže prilično ćudljivu ljutnju kad je video da je rukovodilica tog kupleraja počinila samoubojstvo. »Pa, molim lepo - ako ne možemo da obesimo šeficu, nema nam druge nego da to obavimo sa njenim trudbenicama«, razdera se on, i svojim ljudima naredi da »droce« smesta pohapse, što ljudi revnosno učiniše. Žene digoše galamu, ritajući svoje hvatače, ali evnusi su stajali i samo posmatrali šta se događa, a da ni mrdnuli nisu, jer im je Umar bio rekao: »Ja imam nalog da ove pičke privedem zbog radi suđenja, ali nemam nikakva uputstva u vezi vas. I zato, ako ne želite da izgubite glavu kao i muda, ne mešajte se u ovu stvar.« Evnusi nisu ništa učinili da zaštite žene Zavese, dok su se vojnici rvali sa ženama i na kraju ih oborili na pod; a među evnusima se nalazio i Baal, ofarbane kože i poezije. I trenutak pre no što je najmlađa »pička« iliti »pukotina« »Ajša« bila prigušena i ućutkana, ona zakuka: »Mužu, tako ti boga, pomozi nam, ako si muško!« Ovo razonodi komandira ćudoredne čete. »Ko je od vas ovde njen muž?« upita on, piljeći oštro u svako lice s turbanom. »Hajde, ofiraj se, badžo. Baš me interesira kako ti i tvoja žena gledate na ovaj svet?«
Baal je buljio u beskonačnost da bi izbegao i »Ajšine« unezverene poglede i Umarovo piljenje skupljenih očiju. Oficir se zaustavi ispred njega. »Jesi l’ ti taj?«
»Gospodine, shvatite, to je samo jedna prazna reč«, slaga Baal. »One vole da se šale; mislim, ove cure se tako zezaju. Nazivaju nas svojim muževima jer mi, mi...«
Bez ikakvog upozorenja, Umar ga ščepa za genitalije i steže mu ih. »Jer vi ne možete da budete«, reče on, »muževi, je l’ da? A ti ipak nisi ni tako loš.«
Kad mu se bol stišao, Baal vide da su žene otišle. A Umar, pred svoj odlazak, dade evnusima savet. »Gubite se! Jerbo sutra mogu da dobijem nalog da i vas ućorkiram. Malo je takvih k’o vi koji su tol’ko talični da dobiju dva dana fore.«
Kad su cure Zavese bile odvedene, evnusi su seli pored Fontane ljubavi i gorko zaplakali. Ali Baal, pun stida, nije plakao.

*


Džibril je sanjao Baalovu smrt:
Dvanaest kurvi shvatiše, ubrzo posle hapšenja, da su toliko navikle na svoja nova imena da nisu mogle da se sete starih. A bile su i suviše uplašene da bi svojim tamničarima otkrile te usvojene nazive, pa im zato nisu rekle nijedno ime. Posle dužih izdiranja i mnogih pretnji, tamničari su popustili i registrovali su ih pod brojevima, kao Zavesa br. 1, Zavesa br. 2 i tako dalje. Njihovi bivši klijenti, plašeći se posledica kad bi se otkrilo čime su kurve bile obuzete, takođe su ćutali, pa je ta tajna verovatno mogla to i da ostane, da pesnik Baal nije počeo da lepi svoje pesme po zidovima gradske tamnice.
Dva dana posle hapšenja, u tamnici je sve vrilo od prostitutki i podvodačica, čiji se broj bio znatno uvećao za dve godine režima Potčinjavanja koji je u Džahiliji bio uveo praksu izolovanja žena od spoljnog sveta. Izišlo je na videlo da su mnogi Džahilijanci bili spremni da podržavaju gradski ološ u ruganju policiji zbog ovih mera, a da ne govorimoo mogućem gonjenju po novom zakonu protiv nemorala, pa su pod tamničkim prozorima pravili serenade tim nafrakanim damama u koje su se bili zaljubili. Ali te žene unutra nisu bile ni najmanje uzbuđene tim znacima njihove odanosti, pa svoje udvarače pred zamandaljenim kapijama nisu ni ohrabrivale. Međutim, trećeg dana njihovog zatočeništva, u grupi tih čežnjivo zaljubljenih budala pojavio se i jedan propali čova s turbanom i u širokim čakširama, tamne kože sa svetlijim flekama. Mnogi prolaznici su se kikotali kad bi ga videli, ali kad je on počeo da recituje svoje stihove, kikotanje je naglo prestalo. Džahilijanci su uvek bili dobri poznavaoci umetnosti i poezije, pa ih je lepota tih oda koje je recitovao taj čudni gospodičić zaustavila na njihovom putu. Baal je recitovao svoje ljubavne pesme, a patnja izražena u njima utišala je ostale stihotvorce, koji su Baalu dopustili da govori u ime svih njih. I sad su prvi put na prozorima tamnice mogla da se vide lica uhapšenih kurvi, koje je tamo privukla magija stihova. Kad je završio svoj recital, on je prišao tamnici da svoje pesme prikači na zid. Stražari pred kapijom, očiju punih suza, nisu se ni makli da ga zaustave.
Svake večeri posle toga, taj čudni badža bi se pojavljivao i recitovao neku novu pesmu, i svaka je zvučala lepše nego prethodna. Možda je ta prezasićenost lepotom poezije sprečavala sve prisutne da zapaze - sve do dvanaeste noći, kad je on završio sa recitovanjem svoje dvanaeste pesme, od kojih je svaka bila posvećena drugoj ženi - da su imena tih dvanaest »supruga« bila ista kao imena one druge grupe od dvanaest pravih.
Ali dvanaestog dana, to je bilo zapaženo, velika gomila sveta koja je već bila navikla da se tu okuplja da sluša Baala kako recituje, promeni raspoloženje. Osećanja užasa i besa zameniše ona ranija, uzvišena, te gnevni ljudi okružiše Baala, zahtevajući da im kaže razloge za nanošenje tih izokrenutih uvreda u stilu bizantinizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni turban. »Ja sam Baal«, objavi on. Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze; ili, tačnije, mojih dvanaest muza.«
Stražari ga ščepaše.

General Halid je hteo da se nad Baalom smesta izvrši smrtna kazna, ali Mahaund je zahtevao da se pesnik izvede pred sud odmah posle suđenja kurvama. I tako, kad je Baalovih dvanaest žena, koje su se bile razvele od kamena da bi se za Baala udale, osuđeno na smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog života, Baal je stajao licem u lice sa Prorokom - ogledalo pred likom, mrak pred svetlošću. Halid, koji je sedeo sa Mahaundove desne strane, ponudio je Baalu poslednju šansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je ispričao priču o svom boravku u Zavesi, govoreći najjednostavnijim jezikom, ne skrivajući ništa, čak ni onaj svoj završni kukavičluk, zbog kojeg je sve ono što je od tada činio bilo njegov pokušaj da to popravi. Ali sad se nešto neobično dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u tom sudskom šatoru, znajući da je tu, ipak, čuveni satiričar Baal, u svoje vreme najoštriji jezik i najpronicljiviji duh Džahilije, poče (bez obzira koliko se tome opirala) da se smeje. Što je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje brakove sa dvanaest »Prorokovih žena«, to je neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene publike u sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Džahilije već su uveliko bukvalno plakali od smeha, nesposobni da se obuzdaju čak i kad su im vojnici bičevima i jataganima zapretili da će ih pobiti na licu mesta.
»Ja se ne zavitlavam!« dreknuo je Baal na gomilu sveta, koja je u odgovor vrištala od smeha, zapomagala i pljeskala se po butinama. »To nije šala!« Ha ha ha. Dok se, najzad, sve ne utiša; Prorok je bio na nogama.
»U one davne dane, ti si se rugao propovedi«, reče Mahaund u tišini. »I onda je ovaj narod uživao u tvom ruganju. A sad se vraćaš da sramotiš moju kuću, te izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvučeš ono najgore.«
Baal reče: »Ja sam završio. A ti sad radi šta hoćeš.«
I tako je on bio osuđen da mu se odrubi glava, u roku od jednog sata; i dok su ga vojnici grubo vukli iz šatre ka stratištu, on doviknu preko svog ramena: »Kurve i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne opraštaš.«
Mahaund mu odgovori: »Pisci i kurve. Ja tu ne vidim nikakvu razliku.«

*


Bila jednom jedna žena koja se nije menjala.
Posle Abu Simbelove izdaje - predaje Džahilije Mahatindu na tanjiru, i njegove zamene ideje o visokom dostojanstvu grada sa Mahaundovom stvarnošću, Hind je Mahaundu sisala prste na nogama, izrecitovala La-ilaha, a zatim se povukla u visoku kulu svoje palate, gde je čula glas o uništenju hrama Al-Late u Taifu, kao i svih kipova boginja za koje se znalo da postoje. Zaključala se u svoju sobu u kuli sa jednom zbirkom drevnih knjiga napisanih pismom koje niko živi u Džahiliji ne bi mogao da dešifruje; pa je dve godine i dva meseca tu ostala, proučavajuči svoje mistične tekstove, u tajnosti, i ne tražeći ništa više nego da joj se jedanput dnevno pred vratima ostavlja tanjir običnog jela i da joj se u isto vreme prazni nokšir. Dve godine i dva meseca ona nije videla nijedno ljudsko biće. Onda je, poslednjeg dana, pred zoru, ušla u spavaću sobu svog muža, raskošno odevena i ukrašena nakitom koji joj je blistao oko ručnih i nožnih članaka, na nožnim prstima, na ušima i oko vrata. »Probudi se!« naredila mu je, razmičući zavese oko njegovog kreveta. »Ovo je dan za proslavu.«- On zapazi da ona nije bila ni jedan dan starija otkako ju je poslednji put video; čak je izgledala mlađa nego ikad, što je samo potvrđivalo glasine koje su nagoveštavale da je ona svojim čarolijama navela vreme da za nju protiče unazad između četiri zida njene sobe u kuli, gde se bila zatvorila. »Šta mi to imamo da proslavljamo?« upita bivši Velikaš Džahilije, iskašljujući svoju jutarnju krv, kao i obično. Hind mu odgovori: »Ja možda nisam u stanju da preokrenem tok istorije, ali je bar osveta slatka.«
Ni ceo sat posle toga, stiže vest da je Proroka, Mahaunda, oborila neka opasna bolest, da on leži u Ajšinom krevetu i da mu u glavi buči kao da mu je puna demona. Hind je mirno nastavila da pravi pripreme za banket, šaljući sluge u svaki kutak grada da pozivaju goste. Ali, svakako, niko nije hteo na takav dan da dođe da se gosti i veseli. Uveče je Hind sama sedela u velikoj sali svoga doma, među zlatnim tanjirima i kristalnim čašama svoje osvete, srčući običnu teleću čorbicu, okružena činijama sa osobitim, aromatičnim jelima svake moguće vrste, koja su se pušila. Abu Simbel nije hteo da joj se pridruži, nazvavši njeno večeranje bestidnim. »Ti si već pojela srce njegovog strica«, uzviknuo je Simbel, »a sad hoćeš da pojedeš i njegovo.« Ona mu se u lice nasmejala. Kad su sluškinje počele da plaču, ona je i njih oterala, pa je ostala da sedi sama za trpezom, u svom samotnom veselju, dok su upaljene sveće bacale čudne senke na njeno despotsko, beskompromisno lice.

Džibril je sanjao Mahaundovu smrt:
Jer kad je Mahaunda glava počela da boli više nego ikad ranije, on je znao da mu je došao čas u kojem će mu biti ponuđeno da bira:
Kako nijedan prorok ne može umreti pre no što mu se pri kaže Raj, uz kasniji nalog da bira između ovog i onog sveta: -
- tako, dok mu je glava počivala u krilu njegove voljene Ajše, on zatvori oči, i učini mu se da ga život napušta; ali posle izvesnog vremena, on se povrati:
I on reče Ajši: »Izbor mi bi ponuđen i ja se odlučih
- izabrah Carstvo Nebesko - Kraljevstvo Božije.«
Onda ona zaplaka, znajući da on to govori o svojoj smrti; zatim njegov pogled promače pored nje i kao da se zaustavi na nekoj drugoj pojavi u sobi, iako ona, Ajša, kad se okrenula da pogleda u tom pravcu, vide samo kandilo koje je gorelo na svom stalku:
»Ko je to tamo?« uzviknu Mahaund. »Jesi li to Ti, anđele Azrijele, što dušu od tela rastavljaš?«
Ali Ajša ču neki jeziv, a sladak ženski glas, koji odgovori: »Ne, Izaslaniče Al-Lahov, nije to Azrijel.«
I kandilo utrnu; a u mraku Mahaund upita: »Da li je ova moja bolest delo tvoje, O boginjo Al-Lato?«
A ona reče: »To je osveta moja nad tobom, i ja sam sad zadovoljna. Nek se kamili tvojoj noge prebiju, i nek je na grobu tvom ostave.«
Zatim nje nestade, a kandilo koje je bilo utuljeno ponovo buknu velikom i toplom svetlošću, i Prorok promrmlja, »Hvala ti, ipak, Al-Lato, za taj dar«.
I ne mnogo posle toga, on umre. Ajša iziđe i ode u susednu sobu, gde su njegove ostale supruge i učenici, teških srca, čekali, te sad svi počeše da zdušno jadikuju.
Ajša ubrisa oči svoje i reče: »Ako ovde ima nekog ko se Izaslaniku klanjao, neka tuguje sada, jer Mahaund je mrtav; ali ako ovde ima nekog ko se Bogu klanjao, neka se raduje, jer je On sigurno živ.«
Bio je to kraj sna.

VII ANĐEO AZRIJEL




1



Sve je to uzavrelo do same ljubavi, razmišljao je Saladin Čamča u svom skrovištu: ljubav, ta nepokorna ptica u Mejlahovom i Halevijevom libretu za operu Karmen - jedna od onih uzornih ptica u kavezu, u Alegoričnom Avijarijumu, koje je on skupljao u svojim lakšim danima, i u kojem su se medu krilatim metaforama nalazile ptice kao što je bila ona Slatka (ptica mladosti), pa ona Žuta (srećnija od mene), i ona omar-kajamovska-edvard-ficdžeraldska bespridevska Ptica vremena (koja ima samo kratak put za let, ali koja, gle! ipak leti), i, najzad, ona Bestidna; ta poslednja iz pisma Henrija Džejmsa Starijeg, njegovim sinovima... »Svaki čovek koji je stigao do svojih intelektualnih ,tinejdžerskih’ godina, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak n i blaga komedija; da život, naprotiv, cveta i donosi plod iz najvećih tragičnih dubina suštinske gladi u koju je pušteno korenje njegovih subjekata. Prirodno nasleđe svakog čoveka koji je sposoban za duhovni život jeste neukroćena štima u kojoj vuk zavija i bestidna noćna ptica krešti.« To prihvatite, klinci! - A u jednoj posebnoj, susednoj vitrini Čamčine mlađe, srećnije mašte, lepršao je sužanj iz nekog komada hit-paradne »babl-gam«-muzike, Sjajni Vrdalamski Leptir, koji je delio l’amour sa onom oiseau rebelle.
Ljubav - zona u kojoj niko živi ko želi da pabirči ljudsko (a ne robotsko, Skiner-androidno) telo iskustva, ne može da podnese i prestanak tih operacija - ljubav nas nesumnjivo »prelazi«, a sasvim je mogućno da nam i na glavu fatalno »nagazi«. Ali ona nas čak i unapred upozorava. »Ljubav je dete boemije (dok traje, nek laje)« - peva Karmen, taj pojam Voljene žene, njen savršeni obrazac, večiti i božanski, »a ako me voliš, čuvaj se«. Ne možete tražiti ništa poštenije od toga. A što se njega, lično, ticalo, i Saladin je u svoje vreme voleo naširoko i naveliko, a sad je (došavši do tog uverenja) patio zbog osvete Ljubavi nad šašavim ljubavnikom. Od svega vezanog za svest čoveka on je najviše voleo onu protejsku, neiscrpnu kulturu naroda engleskog govora; a beše rekao, kad se udvarao Pameli, da je Otelo, »samo ta drama«, vredan celog opusa svih dramskih pisaca na bilo kojem drugom jeziku, i mada je bio svestan te hiperbole, nije smatrao da je to preterivanje veoma veliko. (Pamela je, svakako, stalno nastojala da izdaje svoju klasu i rasu, i tako je, što se moglo i očekjvati, priznavala da je to užasava, pa je Otela podupirala Šajlokom, i sa te dve drame udarala rasistu Šekspira po glavi). Čamča se borio, kao i bengalski pisac Nirad Čoduri, pre njega - mada bez onog piščevog vražjeg nagona kolonijalne inteligencije da bude viđen kao enfant terrible - da bude vredan izazova predstavljenog frazom Civis Britanicus sum. Imperije više nije bilo, ali on je i dalje znao da je »sve što je dobro i živo u njemu« bilo »stvoreno i podsticano da živi« zahvaljujući njegovom susretu sa ovim ostrvcem čuvstvenosti, okruženim hladnim osećanjem prisutnosti mora. - A od onih materijalnih stvari, on je svoju ljubav dao ovom gradu, Londonu, voleći ga više nego i svoj rodni i bilo koji drugi grad na svetu; mileći, penjao se na njega, kradom, sa uzbuđenjem jahača, pretvarajući se u kameni kip kad bi grad pogledao u njegovom pravcu, i maštajući o tome da bude onaj koji ga poseduje i tako, u izvesnom smislu, sam postaje taj grad, kao u onoj staroj dečjoj igri kad jedan mališan postane »car« - pa ga pitaju, »Care, care, koliko je sati?« - i preuzme taj njemu dragi identitet; kao i u onom mitu Zlatne grane. London, čija konglomeratska priroda odražava i njegovu sopstvenu, upravo kao što je i londonska uzdržanost odražava; dok gradski napadni kameni ornamenti-gargameli iz oluka, odražavaju sablasni bat rimskih koraka na njegovim ulicama - gakanje divljih gusaka-selica. Londonsko gostoprimstvo - da! - uprkos zakonu o useljavanju, i sopstvenom nedavnom iskustvu, Čamča je i dalje insistirao na istini u vezi s tim: na nesavršenoj dobrodošlici, doduše i na bigoteriji nekih, ali, ipak, na toj realnoj stvari, što je mogao da potvrdi (u jednom južnolondonskom kvartu) i jedan »pab« u kojem se čuo samo ukrajinski jezik, kao i onaj godišnji skup, u Vembliju, ono bacanje kamena sa velikog stadijuma okruženog imperijalnim odjecima - Način Imperije, Zajednica Imperije - rukama više od stotinu delegata koji su listom tragali za svojim poreklom tamo u davnini, u jednom malom selu Goe, u toj portugalskoj koloniji na jugozapadnoj obali Indije. - »Mi Londonci možemo da se ponosimo svojim gostoljubljem«, rekao je on, jednom, Pameli, a ona ga je, kikoćući se bespomoćno, odvela da gleda jedan film Bastera Kitona u kojem komičar, na kraju neke apsurdne železničke pruge, nailazi na ubistven prijem onih koji su ga očekivali. U to vreme, njih dvoje su uživali u takvom međusobnom suprotstavljanju, i posle žestokih diskusija završavali u krevetu... I sad on vrati svoje lutajuće misli temi metropole. Tvrdoglavo je sebi ponavljao: duga istorija Londona kao pribežišta mnogih, uloga koju je taj grad igrao uprkos ritajućoj nezahvalnosti dece begunaca; a lišen svake retorike šćućurenih, samočestitajućih masa doseljenika u »naciju imigranata« preko mora, sam je bio daleko od savršeno srdačno raširenih ruku domaćina. Da li bi Sjedinjene Američke Države sa svojim pitanjima jeste-li-sad-i-jeste-li-ikad-bili, dopustili Ho Ši Minu da radi kao kuvar u njihovim hotelskim kuhinjama? Šta bi njihov makkaransko-volterski zakon imao da kaže o onom potonjem Karlu Marksu koji je, sa onom svojom gustom bradurinom, stajao pred gradskom kapijom, čekajući da pređe londonsku žutu liniju? O Podesni Londone! Da li neko može stvarno da bude toliki duhovni tupadžija a da ne voli londonski izbledeli sjaj i njegova nova oklevanja, više nego one vruće izvesnosti onog novog prekookeanskog Rima sa njegovim nacifikovanim arhitektonskim gigantizmom, koji ugnjetava veličinom da bi se njegovi ljudski stanovnici osećali kao crvići?... London, uprkos onim svojim sve ćešćim izraslinama kao što je Nat Vest toranj - združeni logo istisnut u treću dimenziju - ipak je sačuvao ljudsku meru. Viva! (Zindabad!)
Pamela je uvek zauzimala sarkastičan stav prema takvom uzbudenom izražavanju. »To su muzejske vrednosti«, imala je običaj da mu kaže. »Posvećene i obešene na počasna mesta, na zidovima.« Ona nikad nije imala vremena da se bavi onim što odoleva vremenu. Sve menjaj! Sve rasparaj! A on joj je na to rekao: »Ako uspeš, ti ćeš svakom sličnom tebi, za jednu ili dve generacije, onemogućiti da ubrza korak.« Ona je slavila tu viziju sopstvene staromođnosti. Ako bude završila kao ona punjena ptica dodo - relikvija, Izdajica Klase, iz osamdesetih godina ovog veka - to će, rekla je, značiti neko poboljšanje ovog sveta. On ju je zamolio da mu dopusti drukčije mišljenje, ali oni su se dotle već grlili i ljubili: što je, svakako, bilo neko poboljšanje, te se on tako složio sa njenim mišljenjem.
(Jedne godine, vlada je bila uvela plaćanje karata za ulazak u muzeje, pa su grupe gnevnih ljubitelja umetnosti demonstrirale parolama svoje nezadovoljstvo pred tim hramovima kulture. Kad je Čamča to video, on je hteo da istakne jednu svoju, šuprotnu parolu, i da im se, kao usamljeni govornik sa nekog uzvišenja, suprotstavi. Zar ti Ijudi ne znaju kolika je vrednost onih eksponata tamo unutra? I ti ljudi su se onda muvali, razdragano protestovali i svoja pluća trovali cigaretama čija je jedna paklica bila skuplja od ulaznice za muzej protiv koje su se bunili; ono što su oni demonstrirali svetu bilo je, zapravo, potcenjivanje njihovog kulturnog nasleđa... Pamela je udarila nogom po podu. »Kako se usuđuješ da tako govoriš?!« rekla mu je. Ona je imala tadašnje pravilno shvatanje: da su muzeji i suviše vredni i da je besmisleno naplaćivati neku sitnu taksu za ulaz. Prema tome: »Nemoj da se mešaš u to!« i on je, na svoje iznenađenje, odustao od svakog mešanja u tu stvar. On nije mislio da kaže ono što je izgledalo da je mislio. On je mislio da je on, možda, bio u stanju, pod pravim okolnostima, i svoj život da žrtvuje za ono što se u muzejima nalazi. I zato on nije mogao ozbiljno da shvati to protivljenje taksi od nekoliko penija. Međutim, bio je savršeno svestan toga da je njegov stav bio nejasan i loše branjen.)
- A od svih ljudskih bića, Pamela, ja sam voleo samo tebe. -
Kultura, grad, supruga; i četvrta i poslednja ljubav njegova, o kojoj nikom nije pričao: ljubav prema jednom snu. U stare dane, taj san mu se vračao otprilike jednom mesečno; običan san, događao se u nekom gradskom parku, pored jedne avenije sa drvoredom razvijenih brestova, čije su natkriljujuće krošnje pretvarale aveniju u zeleni tunel u koji su nebo i sunce samo, ovde-onde, kapljali kroz savršene nesavršenosti zastora od lišća. U toj šumovitoj tajnosti, Saladin je video sebe, u društvu dečkića od oko pet godina starosti, koga je on učio da vozi bicikl. Dečkić, klateći se uplašeno, u početku, činio je junačke napore da održava ravnotežu, sa žestinom sina koji želi da mu otac bude ponosan na njega. Sanjani Čamča trčao je pored svog izmaštanog sina i držao bicikl, da ne padne, stežući mu rukom, grčevito, rešetkicu za pakete iznad zadnjeg točka. Zatim bi ga pustio, a dečkić (ne znajući da nije više pridržavan) nastavljao je da vozi: ravnoteža je dolazila kao dar letenja, i njih dvojica su klizili niz aveniju, Čamča trčeći, a dečkić okrećući pedale sve upornije i upornije. »Uspeo si!« radosno je uzviknuo Saladin, a isto tako oduševljeno dete vikalo je preko svog ramena: »Gledaj me! Vidi, tata, kako sam brzo naučio da vozim! Je 1’ ti milo? Je l’ me sad voliš?« To je bio san za plakanje; jer kad se probudio, više nije bilo ni bicikla ni deteta.
»Šta ćeš ti sad da radiš?« upitala ga je Mišal sred onog krša i loma u noćnom klubu Vreli vosak, a on joj je i suviše bezbrižno odgovorio: »Ja? Mislim da se vratim u život.« Lakše rečeno nego učinjeno; a to je, ipak, bio život koji mu je ljubav prema sanjanom detetu nagradio bezdetnošću; njegovu ljubav prema ženi, njenim otuđenjem od njega i njenom zatrudnelošću od njegovog starog prijatelja iz studentskih dana; njegovu ljubav prema gradu koja ga je sa himalajskih visina bacala u taj isti grad; i njegovu ljubav prema civilizaciji, koja ga je zađavolila, ponizila, rastrgla na svom točku. Ne potpuno rastrgla, podsetio se on na sebe; bio je on opet ceo, a tu je imao i primer Nikola Makijavelija za razmatranje (čoveka kome je učinjena nepravda, čije je ime kao ono Muhamedovo-Mahonovo-Mahaundovo sinonim zla; dok mu je, u stvari, njegov nepokolebljivi republikanizam doneo mučilište i onaj točak za rastezanje na kojem je on ipak preživeo - da li behu tri obrtaja? - dovoljno, u svakom slučaju, da mnogi ljudi priznaju čak i to da su silovali svoje babe, i slično, samo da bi se rešili bolova; a on, ipak, nije ništa priznao, nijedan zločin nije učinio dok je bio u službi Firentinske republike, u tom i-suviše-kratkom prekidu vlasti porodice Mediči); kad je Nikolo uspeo da preživi takve patnje i doživi da napiše onu možda ogorčenu a možda i ciničnu parodiju udvoričke vladalačko-zrcalno-odrazne literature, tada u velikoj modi, delo Il Principe, za kojim su došli sjajni Discorsi, onda on, Čamča, svakako nema potrebe da sebi dopusti luksuz poraza. Dakle, to je uskrsnuće; odvaljaj dalje taj ogromni kamen sa ulaza u pećinu mračnu, i - do đavola s problemima legalnim!
Mišal, Hanif Džonson i Ružičasti - u čijim su očima Čamčine metamorfoze učinile ovog glumca herojem, preko kojeg je ona magija specijalnih efekata fantastičnih filmova (Lavirint, Legenda, Hauard Čudak) ušla u Stvarnost - odvezli su Saladina kombijem Ružičastog do Pameline kuće; ali ovog puta on je sedeo stešnjen u vozačevoj kabini zajedno sa njih troje. Bilo je rano popodne; Džampi je još morao biti u sportskom centru. »Srećno«, rekla mu je Mišal, ljubeći ga u obraz, a Ružičasti ga je pitao da li bi trebalo da pričekaju. »Ne, hvala«, odgovorio je Saladin. »Kad padneš sa neba, pa te napusti prijatelj, izdržiš brutalnost policije, pretvoriš se u jarca, izgubiš i posao i ženu, spoznaš moć mržnje i ponovo stekneš ljudski oblik, šta ti je drugo ostalo da učiniš nego - kako biste vi bez sumnje izrazili frazom - da tražiš svoja prava?« Mahnuo im je na rastanku. »Sve najbolje«, rekla mu je Mišal i oni su otišli.Na uglu ulice, klinci iz susedstva, sa kojima on nikad nije bio u dobrim odnosima, igrali su fudbal pored bandere s lampom. Jedan od njih, mangupčić od desetak godina sa izrazom zloće i prasećim očima, »uperi« na Čamču zamišljeni videodaljinski upravljač i viknu: »Napred marš!« Klinac je pripadao generaciji koja je verovala u preskakanje dosadnih, neprijatnih, nezgodnih delića života, marširajući brzo napred od jednog do drugog vrhunca punog akcije. Dobrodošao kući, pomisli Saladin, i pritisnu zvonce na vratima.
Kad ga Pamela ugleda, ona se bukvalno uhvati za grlo i poče da ga steže. »Nisam verovao da ljudi to još rade«, reče on. »Posle filma Dr Strangelove.« Trudnoća joj se još nije videla; on ju je pitao kako to podnosi a ona je pocrvenela, ali mu je ipak rekla da je sve u redu. »Dosad sve ide kako treba.« Bila je, prirodno, izbačena iz koloseka; njena ponuda u kuhinji da skuva kafu došla je nešto kasno (ona je bila »verna« svorn viskiju, koji je brzo pila uprkos detetu pod srcem); ali Čamča se u stvari osećao pogruženo tokom celog tog susreta. Pamela je jasno osećala da je ona ta koja treba da bude u lošem položaju. Ona je bila ta koja je želela da prekine taj brak i koja se Čamče bar triput odrekla; ali i on je, isto kao ona, bio sav spetljan i zbunjen, te je izgledalo kao da se njih dvoje takmiče oko prava da budu u nemilosti. Razlog Čamčinog poraza - a on tu nije stigao, setimo se, u ovakvoj zbunjenosti, već u svadljivom, ratobornom raspoloženju - bio je u tome da je on shvatio- videvši Pamelu u njenoj i suviše vedroj vedrini, sa licem poput maske svetice iza koje se ko-zna-kakvi crvići goste na trulom mesu (bio je preplašen od dušmanskog nasilja onih slika koje su mu izvirale u nesvesnom stanju), sa njenom obrijanom glavom ispod apsurdnog turbana, njenim zaudaranjem na viski i onom tvrdoćom koja se bila uvukla u borice oko njenih usana - da se sasvim jednostavno odljubio i da ne bi želeo da mu se ona, pa sve i da hoće (što je bilo neverovatno mada ne i neshvatljivo) vrati. Onog časa kad je postao svestan toga, počeo je da se, iz nekog razloga, oseća krivim, a posledica je bila u tome što se narazgovornom planu našao u nepovoljnijem položaju. I belodlaki pas je režao na njega. Čamča se seti da on, u stvari, nikad nije mnogo mario za te kućne ljubimce.
»Pretpostavljam«, obrati se ona svojoj čaši, sedeći za starim stolom od borovine, u prostranoj kuhinji, »da je to, što sam učinila, neoprostivo, ah?«
To malecko, amerikanizirano ah? bilo je jedna nova stvar kod nje: da li još jedna iz onog niza šljaga koje je svesno udarala svom poreklu i vaspitanju? Ili je to bila primila od Džampija, ili od nekog njegovog mladog poznanika-hipika, kao zarazu? (I sad opet krenu onaj njegov režeći bes: ama, dole s tim! Pošto on nju više nije želeo, to je sad bilo potpuno neprikladno ovoj situaciji.) »Mislim da ne bih umeo da ti kažem šta sam ja u stanju da opraštam«, bio je njegov odgovor. »Kao da mi reakcija na sve to nekako izmiče; čovek ili reaguje ili ne reaguje, ali ja verujem da ću u dogledno vreme imati neko mišljenje. Zato, recimo da je porota otišla na većanje.« Njoj se ovo nije sviđalo, jer je želela da on naširoko razglaba situaciju, kako bi mogli natenane da piju njenu prokletu kafu. Pamela je uvek kuvala groznu kafu: ali to sad nije bio njegov problem. »Ja se vraćam ovamo. Ponovo se doseljavam«, reče on. »Kuća je velika i ima dosta soba. Uzeću svoj kabinet, moje skrovište, i sobe ispod njega, zajedno sa onim zasebnim kupatilom, te ću tako biti potpuno nezavisan. Kuhinjom ću se veoma retko koristiti, mislim. Pretpostavljam, s obzirom na to da mi telo nije nikad bilo pronađeno, i da sam zvanično među nestalima-verovatno-mrtvima, da nisi išla u sud da me izbrišeš iz venčanice; u kojem slučaju neće dugo potrajati do mog vaskrsnuća, čim budem pokrenuo Bentajna, Miligena i Selersovu.« (Odnosno, njihovog advokata, računovođu i Čamčinog agenta.) Pamela ga je nemo slušala, a njeno držanje mu je govorilo da ona nema nameru da mu iznosi neke protivargumente, i da je sve što on želi o-kej: samo je govorom svog tela pokušavala da nešto ispravi. »A posle toga«, zaključi on, »sve rasprodajemo i ti dobijaš razvod.« I on zbrisa iz kuhinje, izvodeći pozorišni »izlazak« da bi izbegao njenu drhtavicu, i stiže do svog skrovišta upravo pre njenog potresa. Pamela je, dole, možda plakala; a on nikad nije mogao lako da podnosi ženski plač, mada je on sam bio jedan od glavnih drhtavaca-potresnika. A sad mu se i srce nezgodno uznemiri: bum-bum-dum dumbara-bum-bum.
Da bi se ponovo rodio, najpre umreti moraš.

*


Kad je ostao sam, on se odjednom setio kako se on i Pamela jednom nisu složili - mada su o svemu imali suprotna mišljenja - u gledanju na jednu kratku priču koju su oboje bili pročitali, a čija je tema bila upravo priroda neoprostivog. Zaboravio je i naslov priče i ime autora, ali sadržaja se živo sećao. Jedna žena i jedan čovek bili su prisni prijatelji (nikad ljubavnici) tokom celog života- i mladosti i zrelosti. Na njegov dvadeset-prvi rođendan (oboje su u to vreme bili siromašni), ona mu je, u šali, poklonila jednu najstravičniju jeftinu staklenu vazu koju je mogla da nađe, u bojama drečeće parodije na venecijansku ljupku vedrinu. Dvadeset godina kasnije, kad su oboje postali uspešni i prosedi, ona ga je posetila u njegovoj kući i počela da se s njim svađa zbog njegovog lošeg odnosa prema jednom njihovom zajedničkom prijatelju. U toku svađe, njoj je pogled pao na staru vazu, koju je on i dalje držao na počasnom mestu, na polici iznad kamina u dnevnoj sobi, i bez prekidanja svoje tirade, ona je zbrisala vazu sa police i vaza se u paramparčad razbila. Posle toga on više nikad nije hteo s njom da govori; kad je umirala, pola veka kasnije, on je odbio da je poseti dok je ležala na samrtnoj postelji, i da joj posle ode na sahranu, iako su mu prijatelji koje mu je bila poslala rekli da ona od sveg srca želi da ga vidi. »Recite joj«, odgovorio je on njenim emisarima, »da ona nikad nije znala koliko sam ja cenio ono što mi je razbila.« Emisari su dokazivali, molili, besneli. Ako ona nije znala koliki je značaj on pridavao toj tričariji, kako onda on može, po duši, da je za to krivi? I zar se ona nije godinama posle toga trudila da dobije njegov oproštaj i da se to izgladi? Pa, ona umire, tako ti boga! Zar ta stara, detinjasta ranica ne može, sad, na kraju, da se zaleči. Pa oni sad gube svoje doživotno prijateljstvo, i zar ne mogu jedno drugom da kažu zbogom? »Ne«, rekao je nepomirljivi čovek. - »Je l’ ti to stvarno samo zbog te vaze? Ili kriješ neku drugu, mračniju stvar?« - »Zbog vaze«, odgovorio je on, »zbog vaze, i ni zbog čega drugog.« Pamela je tog čoveka smatrala za sitnu dušu i grubijana, ali Čamča je čak i tada cenio tu čudnu ljudsku privatnost, tu neobjašnjivu unutarnjost zbivanja u čoveku. »Niko ne može jednu unutrašnju povredu da ocenjuje«, rekao je on tada, »prema veličini površinske rane, ili prema dubini rupe.«
Sunt lacrimae rerum (suze su za nesreću), kako bi bivši učitelj Sufijan rekao, a Saladin je tokom mnogih sledećih dana imao dosta mogućnosti da razmišlja o suzama u stvarima. On je isprva bio doslovno nepokretan u svom kabinetu-skrovištu, dopuštajući toj sobi da se sopstvenim tempom, iza njega i oko njega, ponovo razvija, i očekujući od nje da povrati nešto od onog solidnog, utešnog kvaliteta nje same iz starih dana, kao što je bilo pre promene univerzuma. Dosta je vremena provodio u gledanju televizije sa polovičnom pažnjom, menjajući kanale prinudno, jer je i sam bio deo kulture daljinskog upravljanja svakodnevicom, kao i onaj klinac prasećih očiju sa uličnog ćoška; i on je sam shvatao, ili je bar sticao iluziju da shvata tog mešovitog video-monstruma kojeg je njegov pritisak na dugme oživotvoravao... kakav je samo izravnjivač bio taj daljinsko-upravljački kibic-sekač, taj prokrustovski krevet dvadesetog veka; on je kao satarom odsecao tešku kategoriju i istezao laku, dok sve televizorove emisije - reklame, ubistva, kvizovi, hiljadu-i-jedna zabava i isto toliko terora u stvarnosti i mašti - ne bi došle u istu kategoriju, stekle istu težinu; i dok je pravi Prokrust, građanin-pripadnik onog što bi se danas moglo nazvati celom-rukom-»opipljivom« kulturom, morao da primenjuje i um i rs, on, Čamča, mogao je da sedi zavaljen u svojoj Parker-Knoll-fotelji za-zavaljivanje-do-mile-volje i da samo prstima obavlja satarenje i istezanje. Činilo mu se, dok je bazao preko tv-kanala, da je ta kutija puna čudovišta i nakaza: bilo je tu živih produkata mutacije - mutanata - zvanih »Mutići«, u seriji Dr Ko, bizarnih stvorova koji su izgledali kao da su bili ukršteni sa raznim vrstama industrijskih mašina - sa glodalicama, dizalicama, škarama, viljuškarima, čekićarama, testerama, i čiji su se surovi žreci-rukovodioci zvali Mutilazijanci; dečiji tv-programi kao da su bili nastanjeni isključivo liumanoidnim robotima i kreaturama sa preinačavajućim telima, dok su programi za odrasle pružali neprestanu paradu ljudskih nusprodukata najnovijih shvatanja moderne medicine i njenih saučesnika, savremenih boleština i rata. Neka bolnica, u Gijani, očigledno čuva telo jednog lepo razvijenog morskog sirenka - pola čoveka, pola muške ribe - kompletnog sa škrgama i krljušti. Likantropija, iliti ludo uobraženje čoveka da se pretvorio u vuka - bila je u porastu tamo u škotskim brdima. Ozbiljno se diskutovalo i o genetskoj mogućnosti stvaranja kentaura. Prikazana je i operacija promene pola. - Setio se i jedne odvratne pesme koju mu je neodlučno pokazao Džampi Džoši u kafeu Šaandaar sa K. i D. Njen naslov, »Pevam o električnom telu«, potpuno je predstavljao pesmu. - Ali taj nervozni badža je ipak bio kompletno telo, gorko je pomislio Saladin. On je Pameli napravio dete, bez ikakve muke: u njegovim hromozomima nije bilo prelomljenih štapića... i ugledao je sebe u jednoj reprizi »klasika« the Aliens Show. (U mnogo naprednoj kulturi status klasika može da se stekne za samo šest meseci, a ponekad i prekonoć.) Posledica sveg tog njegovog gledanja u tu kutiju bila je u njegovoj potrebi da dobro zagrize u ono što mu je još bilo ostalo od predstave o normalnom, o prosečnom kvalitetu stvarnog; ali tu su delovale i neke suprotne sile.
Delo Svet baštovana mu je pokazalo kako se može postići ono nešto, zvano »himerični kalem« (slučajno isti onaj koji je bio ponos bašte Ota Kouna); i mada je zbog svoje nepažnje zaboravio nazive ta dva drveta spojena u jedno - dud? Laburnum-zanovet - metilica? - on se zbog samog tog drveta uspravio u fotelji i zamislio. Ama, ono je tu negde bilo, opipljivo, himera sa korenjem, čvrsto usađena u komad engleskog tla iz kojeg je živahno raslo: drvo, pomislio je on, kadro da zauzme ono metaforično mesto drveta koje je njegov otac oborio u onoj dalekoj bašti, u jednom drugom, nespojivom svetu. Ako je jedno takvo drvo mogućno, onda je tu mogućan i on; onda i on može da bude u svezi, da svoje korenje pusti, da preživi. Sred svih tih televizualnih slika hibridnih tragedija - nekorisnosti morskog sirenka, promašaja plastične hirurgije, esperantu-sličnoj ispraznosti preterano moderne umetnosti, koka-kolanskoj kolonizaciji naše planete - on je ipak posednik tog dara. I to mu je bilo dovoljno. Ugasio je televizor.
Njegova mržnja prema Džibrilu se smanjivala. A ni oni rogovi, jareća kopita, itd., nisu više pokazivali nikakve znake da će se ponovo pojaviti. Kao da je neko lečenje bilo u toku. U stvari, kako su dani prolazili, ne samo Džibril već sve ono što se Saladinu u poslednje vreme dešavalo a bilo nepomirljivo sa prozaičnošću svakodnevnog života, počelo je da mu izgleda nekako beznačajno, upravo kao što i oni najuporniji noćni košmari izblede kad ujutru ispljuskate lice hladnom vodom, operete zube i popijete neko jako, vruće piće. I on je počeo da pravi izlete u spoljni svet - da obilazi one profesionalne savetnike, advokate, računovođe i agente, koje je Pamela imala običaj da naziva »nevaljalcima«, i dok je sedeo u tim kancelarijama sa policama punim knjiga i fascikala, u kojima čuda, svakako, nikad nisu mogla da se dešavaju, on je pričao o svom »slomu«- o »šoku u avionskoj nesreći« - i tako dalje, objašnjavajući svoj nestanak kao da nikad nije padao sa neba, pevajući himnu »Vladaj, Britanijo«, dok je Džibril urlao jednu ariju iz filma Šri 420.
Svesno je Čamča nastojao da živi svojim prekinutim starim životom delikatnih senzibilnosti, te je odlazio na koncerte, posećivao umetničke galerije i išao u pozorište, a kako je njegovo reagovanje na sve to bilo prilično tupo, kako ti njegovi izleti u umetnost i kulturu, začudo, nisu mogli da ga vrate u staro stanje egzaltacije koje je on, zauzvrat, očekivao od svih velikih umetnosti - morao je sebe da uverava da će mu se uzbuđenje ubrzo vratiti; jer on je prošao kroz »loša iskustva«, te mu je potrebno malo vremena.
U svom skrovištu, sedeći u Parker-Knoll-fotelji, okružen svojim dragim predmetima - porcelanskim pjeroima, Erosom što pridržava kuglu jedne antičke lampe - čestitao je sebi što je onaj tip čoveka koji shvata da se mržnja ne može dugo održavati. Možda je ljubav, ipak, trajnija od mržnje; iako se ljubav menja, od nje ipak ostaje neki trag, neki trajan oblik. Prema Pameli, na primer, on je sad bio siguran da ne oseća ništa drugo do najaltruističkiju naklonost. Mržnja je možda nešto kao otisak prsta na glatkom staklu osetljive duše; običan trag masnoće, koji sam iščili kad ga ostavimo na miru. A Džibril? Uh! On je bio zaboravljen; on više nije postojao. Dakle; odreći se neprijateljstva, mržnje, znači postati slobodan.
Saladinov optimizam bivao je sve veći, ali birokratija koja je okruživala njegov povratak u život bila je smetnja, veća nego što je on očekivao. Banke su bile spore u deblokiranju njegovih tekućih računa; morao je da pozajmljuje novac od Pamele. A ni posao mu nije lako dolazio. Njegova agentkinja, Šarlota Seiers, objasnila mu je preko telefona: »Klijenti postaju čudni. Počinju da pričaju o zombi-duhovima, osećaju se, nekako, nečisti: kao da pljačkaju neki grob.« Šarlota, koja je i dalje zvučala kao da je tek prešla pedesetu, kao neko dezorganizovano i malčice šašavo mlađo stvorenje iz najboljeg palanačkog »kadra«, odavala je utisak da više saoseća sa klijentima i njihovim shvatanjem te stvari nego sa Čamčom. »Pričekaj da to prođe«, savetovala mu je. »Doći će maca na vratanca. Najzad, ti nisi nikakav Drakula, tako im boga.« Hvala, Šarlota.
Da: njegova opsednutost mržnjom prema Džibrilu, njegovo maštanje o izvlačenju iz sebe neke surove i odgovarajuće osvete - to su bile stvari prošlosti, vidovi jedne realnosti koji nisu bili u skladu sa njegovom strasnom željom da sebi ponovo ostvari običan život. Čak ni one smutljivačke, buntovničke slike na televiziji nisu mogle da ga skrenu sa tog puta. Ono što je on odbijao da prihvati, bio je njegov i Džibrilov portret kao monstruoznih likova. Monstruoznih, zaista: najapsurdnija ideja. U svetu postoje pravi monstrumi - diktatori koji vrše masovna ubistva, nakaze koje siluju decu. Pa onaj što siluje starice - Bakut-Trbosek. (Ovde je bio prinuđen da prizna da je uprkos njegovom starom, visokom poštovanju Gradske policije, hapšenje Uhuru Simbe bila jedna preterano prokleta i tupadžijska stvar.) Samo otvori neke bulevarske novine, bilo kog dana sedmice, pa ćeš videti slike pošandrcalih irskih pedera kako nabijaju blato u usta sitne dece. A Pamela je, naravno, imala svoje gledište da je i »monstrum« - šta? - pojam za rasuđivanje, termin za takve osobe; saosećanje, rekla je, zahteva da na njih gledamo kao na nesrećne slučajeve našeg vremena. A on joj je na to odgovorio da saosećanje zahteva da na njihove žrtve gledamo kao na nesrećne slučajeve. »Ništa od tebe«, rekla mu je svojim najpatricijskijim glasom. »Ti zapravo umeš da razmišljaš samo u jeftinim debatnim kategorijama.«
I ostali monstrumi koji nisu ništa manje stvarni od onih zloduha iz bulevarskih novina: novac, moć, seks, smrt, ljubav. Anđeli i đavoli - kome su oni potrebni? »Čemu demoni, kad je sam čovek demon?« - pita onaj »poslednji demon« (nobelovca Singera) sa svog tavana u Tiševicu. Na što je Čamčin smisao za ravnotežu, njegov ima-tu-dosta-da-se-kaže-i-za-i-protiv-refleks, želeo da doda: »A čemu anđeli, kad je čovek i anđeosko biće?« (Ako ovo nije istina, kako onda objasniti, na primer, onaj Leonardov crtež? Da li je Mocart stvarno bio Belzebub sa napuderisanom perikom?)- Ali, moralo je da se prizna, a to je bila njegova prvobitna ideja, da okolnosti veka nisu zahtevale dijabolička objašnjenja.

*


Ja ništa ne govorim. Ne tražite od mene da stvari razjašnjavam na ovaj ili na onaj način; vreme otkrovenja davno je prošlo. Pravila Stvorenja su prilično jasna: postaviš stvari, napraviš ih ovako ili onako, pa ih onda pustiš da se same kotrljaju. Gde ti je zadovoljstvo ako stalno tražiš neke nagoveštaje, menjanje pravila, zakazivanje mečeva i tabaža? Dakle, ja sam dosad uspevao da prilično dobro vladam samim sobom, i nemam nameru da sad kvarim stvari. Nemojte misliti da ja nisam želeo da se mešam; o, jesam, mnogo puta. A jednom sam se, istina, stvarno umešao. Sedeo sam na krevetu Aleluje Koun i razgovarao sa superstarom Džibrilom. Uparvala ili Ničajvala, on je želeo da zna, a ja ga nisam prosvetlio; i svakako nemam nameru da umesto toga blebećem sa ovim zbunjenim Čamčom.
Sad idem. Čovek hoće da spava.

*


Njegov ponovo rođeni, poletarski, varljivi optimizam, najteže se odražavao noću; jer onaj drugi svet rogova i kopita, on, noću, nije mogao lako da osporava. A tu se radilo i o one dve žene, koje su bile počele da ga proganjaju u snovima. Prva - teško mu je to bilo da prizna, čak i samom sebi - bila je nijedna druga nego ona dete-žena Šaandaara, njegova verna saveznica u ono vreme njegovih košmara koje je on sad tako silno pokušavao da sakrije iza banalnosti i maglica, fanatika borilačkih veština - ljubavnica Hanifa Džonsona, Mišal Sufijan.
Druga - koju beše ostavio u Bombaju sa nožem njegovog odlaska zarivenim u njeno srce i koja sigurno još veruje da je on mrtav - bila je Zini Vakil.

*


Nervozu »nervčika«-Džampija Džošija kad je saznao da se Saladin Čamča vratio, u ljudskom obličju, i ponovo zauzeo dva gornja sprata kuće u Noting Hilu, bilo je stravično gledati, što je razdražilo i Pamelu više no što bi to i ona sama mogla da opiše. Prve noći - bila je odlučila da mu to ne kaže dok se ne nađu u bezbednosti kreveta- Džampi je, kad je čuo tu vest, đipio dobrih pola metra od kreveta i stao na liht-plavi tepih, go kao od majke rođen, i počeo da se sav trese, sa palcem zarivenim u usta.
»Vrati se u krevet i prestani da se ponašaš kao kreten«, naredila mu je, ali on je žestoko tresao glavom, držeći sad palac napolju dovoljno dugo da bi mogao da izblebeće: »Ali ako je on ovde! U ovoj kući! Kako onda ja mogu...?«- Na to je ščepao svoju odeću, skupio je u jednu gužvu i izjurio iz sobe; Pamela je čula treske i lomljavu, što joj je govorilo da su mu cipele, za kojima je on verovatno trčao, padale niz stepenice. »Odlično«, vrištala je za njim. »Vrat slomio, dabogda, kukavico!«
Međutim, nekoliko trenutaka docnije, Saladina je posetila figura otuđene mu žene zajapurena purpur-lica i ćelave glave, koja gusto procedi kroz stisnute zube: »Dž. Dž. stoji napolju, na ulici. Prokleta budala kaže da ne sme da uđe u kuću ako ti ne kažeš da nemaš ništa protiv, da je to za tebe o-kej.« Videlo se da je, kao i obično, cugala. Čamča, iznenađen, manje-više izvali: »A šta ti kažeš na to, je l’ ti želiš da on uđe?« što je Pamela protumačila kao njegov način utrljavanja soli u otvorenu ranu. Buknuvši u licu još purpurnije, ona klimnu glavom u besu poniženosti. Da!
I tako se desilo da je svoje prve noći kod kuće, Saladin Čamča morao da iziđe iz kuće - »Ej, badžo! Pa ti stvarno dobro izgledaš!« pozdravi ga Džampi, uz gest kao da želi da sastavi dlanove, da bi prikrio strah - i da ljubavnika svoje žene ubedi da uđe i legne u krevet pored nje. Zatim se povukao gore, jer Džampi u svojoj pogruženosti nije smeo da se vrati u kuću dok mu se Čamča ne skloni s puta.

»Kakav čovek!« plakao je Džampi pred Pamelom. »Pa on je princ, on je svetac!«
»Upadaj u krevet«, reče mu Pamela Čamča, paralizovano, »da ne bih morala ovo jebeno kuče da napujdam na tebe.«

*


Džampija je Čamčino prisustvo u kući i dalje zbunjivalo, jer ga je video (ili mu se to samo pričinjavalo po njegovom ponašanju) kao neku zastrašujuću senku koju treba stalno smirivati. Kad je Pameli spremao ručak ili večeru (on se pokazao, na njeno iznenadenje i olakšanje, kao pravi »šef«-glavni kuvar indijskog restorana), navaljivao je da i Čamču pozovu dole, u kuhinju, da im se pridruži; dok je Saladin, malo oklevajući, nosio sebi jela, gore, na poslužavniku i objašnjavao Pameli da bi, inače, bilo prostački i provokativno. »Je l’ ti vidiš šta on sve dopušta pod sopstvenim krovom! Pa, on je gigant! A jedino što mi možemo, to je da se prema njemu bar pristojno ponašamo.« A Pamela, u svom sve većem besu, morala je da podnosi čitav niz takvih zbivanja i njihova naravoučenija. »Nikad ne bih mogla ni da pomislim da si ti toliko konvencionalan«, rekla mu je gnevno, a Džampi joj je odgovorio: »To je samo stvar poštovanja čoveka«.
I u ime tog poštovanja, Džampi je nosio Čamči čaj, novine i poštu; i nikad nije propuštao, kad je dolazio u tu veliku kuću, da odlazi gore u posetu, bar na dvadesetak minuta, na minimum koji je odgovarao njegovom osećanju pristojnosti, dok ga je Pamela čekala i »drmala« čaše viskija, tri sprata niže. Džampi je donosio Saladinu i male poklone: smirujuće ponude u vidu knjiga, starih pozorišnih programa i raznih maski. Kad je Pamela pokušavala da se ponaša odlučno, on joj se suprotstavljao svojom bezazlenom ali i tvrdoglavom upornošću: »Mi ne možemo da se ponašamo kao da je taj čovek nevidljiv. On je ovde, zar ne? Mi moramo da ga uključimo u naš život.« Pamela mu je kiselo odvratila: »Pa, zašto ga, onda, ne zamoliš da siđe i da nam se pridruži u krevetu?« Na šta joj je Džampi ozbiljno odgovorio: »Nisam bio siguran da bi se ti s tim složila.«
Uprkos svojoj nesposobnosti da se opusti i Čamčin boravak gore primi kao novo za gotovo, nešto se u Džampi-Džošiju ipak smirilo kad je, na ovaj neuobičajeni način, dobio blagoslov svog prethodnika. A budući kadar da pomiri imperative ljubavi i prijateljstva, on se prilično razvedrio i osetio kako u njemu raste osećanje očinstva. Jedne noći, usnio je san zbog kojeg je zaplakao, sledećeg jutra, radujući se unapred: običan san - kao, on trči avenijom natkriljenom krošnjama drvoreda, pomažući nekom dečkiću da vozi bicikl. - »Je l’ vidiš kako lepo vozim? Je 1’ ti milo, tata?« vikao je uzbuđeni dečkić. »Gledaj kako vozim! le l’ me sad voliš?«

*


Pamela i Džampi bili su angažovani u kampanji protestovanja protiv hapšenja dr Uhuru Simbe zbog takozvanih Trbosekovih ubistava bakutanera. I zbog toga je Džampi takođe odlazio gore da diskutuje sa Saladinom. »Citava je ta stvar naduvana - zasnovana na nepouzdanim dokazima i insinuacijama. Hanif tvrdi da je optužnica puna rupa k’o švajcarski sir. Prava nameštaljka iz čiste pakosti; jedino je pitanje dokle nameravaju da idu. Oni će njega u fasu da nadlaju. Možda će se pojaviti čak i svedoci koji će da tvrde da su ga videli kako secka babe. Zavisi koliko žele da mu naude. Ja bih rekao, mnogo; on je jedno vreme bio veoma bučan u gradu.« Čamča je preporučivao opreznost. Sećajući se kako je Mišal Sufijan sa gnušanjem govorila o Simbi, on je rekao: »Badža je poznat - zar ne? - kao grubijan prema ženama...« Džampi okrenu dlanove naviše. »U svom privatnom životu«, priznao je on, »taj frajer je stvarno bio jedno veliko govno. Ali to ne znači da je on čerečio stare građanke; ne moraš da budeš anđeo da bi bio nevin. Naravno, sem ako nisi crn.« Čamča mu je to propustio. »Stvar je u tome što to nije ništa lično već politički«, naglasio je Džampi, dodajući, kad je ustao da pođe, »da, sutra se održava miting posvećen tome. Pamela i ja moramo da idemo; izvini, mislim, ako želiš, to jest, ako budeš zainteresovan, možeš da pođeš sa nama, ako hoćeš.«
»Pozvao si ga da ide s nama?« Pamela nije mogla da poveruje. U posleđnje vreme je često osećala mučninu, na povraćanje, ali to joj nije izmenilo raspoloženje. »I ti si to uradio bez mog pitanja?« Džampi je izgledao obeshrabreno. »Uostalom, nema veze.« Olakšala mu je. »Njega da upecaš za nešto tako!«
Međutim, sutradan ujutro, Saladin se pojavio u holu, u finom smeđem odelu, mantilu od kamilhara sa svilenom kragnom i sa prilično prikladnim smeđim filcanim šeširom, malo oborenog oboda sa jedne strane. »Za gde si se ti to spremio?« želela je da zna Pamela s turbanom, u kožnoj jakni od vojnih viškova i grubim pantalonama koje su joj otkrivale početno debljanje trbuha. »Jeziš Askot-džentlmen!?« - »Čini mi se da sam pozvan na neki miting«, odgovori Saladin na svoj najneborbeniji način, a Pamela mu ćudljivo reče: »Moraćeš da se pripaziš«, upozoravajući ga. »Ovako upicanjenog, mangupi će te sjebati s leđa, pa će da te opelješe.«

*


Šta je njega odvuklo natrag u drugi svet, u taj podgrad čije je postojanje on tako dugo osporavao? - Šta ga je, ili, holje - ko ga je prostom činjenicom o svom (njenom) postojanju prinudi(l)o da se pojavi iz čaure svog skrovišta u kojem se vraćao - ili je verovao da se vraća - u svog bivšeg sebe, i da se još jednom baci u opasne (jer, na mapi neobeležene) vode ovoga sveta i njegove sopstvene ličnosti? »Uspeću ja da se uklopim u taj miting«, bio je Džampi Džoši rekao Saladinu, »pre mojih đaka-karatista.« Među kojima je čekala njegova glavna zvezda: dugačka cura sa kosom u duginim bojama i, dodao je Džampi, tek što je navršila osamnaestu. - Ne znajući da je i Džampi pomalo patio zbog iste grešne čežnje, Saladin je prešao ceo grad da lii se našao u blizini cure Mišal Sufijan.

*


On je očekivao da će taj miting biti mali, okrenut tamo nekoj zadnjoj sobi, punoj sumnjičavih tipova, koji gledaju i govore kao klonovi Malkolma X (Čamča se setio jednog njemu smešnog vica na televiziji - »A sad čujte vic o Crncu koji je svoje ime promenio u Mr X i tužio sudu redakciju News ofthe World [Vesti iz sveta] zbog klevete« - i izazvao jednu od najgorih svađa u svom braku), i možda sa nekoliko gnevnih žena; zamišljao je i stezanje pesnica i manifestacije pravdoljubivosti. Ono što je našao bio je jedan veliki hol, u zdanju za skupove prijatelja Brikhola, zakrčen od-zida--do-zida ljudima svih mogućih vrsta - starim, krupnim ženama, uniformisanim đacima, Rastaskim i restoranskim radnicima, osobljem malih kineskih supermarketa - supereta iz Plezli-strita, pristojno odevenih gospodičića i razbarušenih mangupčića, belaca i crnaca; raspoloženje te gomile sveta bilo je daleko od one vrste ortodoksne histerije koju je on zamišljao; svi su bili mirni, zabrinuti i očigledno u očekivanju da čuju šta se može učiniti. Pored Čamče je stajala neka mlada crnkinja koja ga je, njegovom odećom razonođena, odmeravala od glave do pete; on joj je uzvratio pogled, a ona se nasmejala: »O-kej, izvin’te, nema uvrede«. Nosila je jedan staklast, ispupčen bedž, one vrste koja menja poruku kad se pomerite. Pod nekim uglovima pisalo je, Uhuru za Simbu, a pod drugim, Slobodu za Lava. »To je zbog pravog značenja imena koje je on za sebe izabr’o«, objasni mu ona bez potrebe. »Na afričkom.«- »Na kojem jeziku?« želeo je Saladin da zna. Ona je slegla ramenima, pa se okrenula da sluša govornike. Bilo je to afrički: rođeno, zvukom nje same, u Luišemu ili Detfordu ili Nju Krosu, sve što je njoj bilo potrebno da čuje... Pamela mu zašišta u uho. »Vidim da si najzad našao nekog prema kome se možeš osećati superiorno.« Ona je još mogla da ga čita kao otvorenu knjigu.
Neku sitnu ženicu sedamdesetih godina vodioje ka podijumu na kraju hola jedan vižljast čovek koji je, Čamča je bio gotovo siguran, stvarno ličio na nekog lidera američkog crnačkog pokreta, zapravo na onog mladog Stoklija Karmajkla - sa istim debelim naočarima - i koji se ponašao kao neka vrsta compere-a, kuma. Ispalo je da je on Volkot Roberts, mlađi brat dr. Simbe, a da je ona sitna starica njihova majka, Antoaneta. »Bogzna kako je nešto onako golemo kao Simba moglo da iziđe iz nje«, šapnu Džampi, a Pamela ljutito frknu, zbog njenog osećanja solidarnosti sa svim trudnim ženama, kako sa onim prošlim tako i sa sadašnjim. Ali kad je Antoaneta Roberts progovorila, glas joj je, zahvaljujući samo njenim plućima, bio dovoljno moćan da ispuni celu prostoriju. Želela je da govori o danu suđenja njenom sinu, pred istražnim sudijom, i bila je, bogme, sjajna izvođačica u toj predstavi. Glas joj je, po Čamčinom mišljenju, bio ono što se smatra za obrazovan glas; govorila je sa BBC-akcentom osobe koja je učila englesku dikciju iz emisija World Service, ali tu je bilo i jevanđelisanja i pakleno-ognjenih propovedi. »Moj sin se našao u pritvoru«, rekla je ona utišanoj masi u holu. »Gospode Bože, on je tu ćeliju svojim telom ispunio. Moj Silvester - vi mi nećete zameriti ako upotrebim to ime koje sam mu dala, bez namere da umanjim značaj njegovog ratničkog imena koje je on sam uzeo, ali ja to pominjem samo iz navike - Silvester je grunuo naviše iz te ćelije kao Levijatan iz morskih talasa. Želim da znate kako je on govorio: govorio je glasno i jasno. Govorio je gledajući svog dušmanina pravo u oči, i da li, onda, njegov tužilac može da ga natera da obori pogled? Nikad u mesecu Svetih nedelja. A želim i da znate šta je on rekao: ,Ja stojim ovde’, izjavio je moj sin, ,zato što sam se odlučio da preuzmem staru i časnu ulogu oholog crnčuge. Ja sam ovde zato što nisam voljan da izgledam umerenjački razuman. Ja sam ovde zbog svoje nezahvalnosti.’ On je bio kolos među patuljcima. ,Ne grešite’, rekao je on pred tim sudom, ,mi sino ovde zato da menjamo stvari. Ja, sa ovog mesta, i smesta, dopuštam da se i mi sami menjamo: mi Afrikanci, Karibljani, Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Kiprani, Kinezi, mi smo nešto drugo no što bismo bili da nismo prešli okeane, da naše majke i očevi nisu prešli nebesa u potrazi za radom, ljudskim dostojanstvom i boljim životom za decu svoju. Mi smo iznova napravljeni: ali ja kažem da ćemo mi biti i oni koji će ovo društvo preinačiti, koji će ga reformisati od glave do pete. Mi ćemo biti oni tesači mrtvog drveta i baštovani novog rastinja. Na nas je sad došao red.’ Želim da znate to što je moj sin, Silvester Roberts - dr Uhuru Simba, rekao u palati pravde. Mislite na to dok odlučujemoo tome šta moramo činiti.«
Njen sin Volkot pomagao joj je da siđe s podijuma sred aplaudiranja i skandiranja; ona je mudro klimala glavom u pravcu buke. Zatim su držani manje harizmatični govori. Hanif Džonson, Simbin advokat, dao je čitav niz sugestija- da galerija za publiku u sudnici mora da bude prepuna, da se deliocima pravde mora staviti na znanje da su pod prismotrom; oko zgrade suda moraju da kruže demonstranti sa pisanim parolama; a treba i potražiti finansijsku pomoć. Čamča promrmlja prema Džampiju: »Niko nije ni pomenuo njegovu seksualnu agresivnost.« Džampi je slegnuo ramenima. »Neke od žena koje je on prepadao upravo se nalaze u ovoj prostoriji. Na primer, Mišal, gle - eno je tamo, u ćošku pored podijuma. Ali ovo nije ni mesto ni momenat za takve stvari. Simbino bikovsko ludilo predstavlja - moglo bi se reći - nešto grešno u familiji. Ono što nas kolje jeste nevolja sa Čovekom.« Pod drukčijim okolnostima, Saladin bi imao mnogo toga da kaže u odgovor na takvu izjavu. - On bi se, na primer, usprotivio tome da se slika čoveka-nasilnika tako lako odvaja od njega kad je optužen za ubistvo. - A nije voleo ni upotrebu tih američkih, crnačkih termina, kao što je »Man« - čovek u sasvim drukčijoj britanskoj situaciji, gde nije bilo robovske prošlosti; to mu je zvučalo kao pokušaj da se pozajmljuje sjaj jedne druge, opasnije borbe, stvar koju je takođe osećao kao rešenost organizatora mitinga da govori budu naglašavani takvim, značenjima nabijenim pesmama kao što je ona Mi ćemo nadvladati, pa čak i ona, tako im boga, Nkosi Sikelel’ i Afrika. Kao da su svi ciljevi bili isti, sve istorije izmenljive, u smislu »ja-tebi-ti-meni«. - Ali on ništa od toga nije rekao, jer je počinjalo da mu se vrti u glavi i da mu se čula teturaju, zato što mu je prvi put u životu bilo dato jedno zatupljujuće predosećanje smrti.
Hanif Džonson je završavao svoj govor. Kao što je dr. Simba zapisao, novine će ući u ovo društvo kolektivnim a ne individualnim akcijama. On je citirao ono što je Čamča prepoznao kao jedan od Kamijevih najpopularnijih slogana. Prelazak od reći na moralnu akciju, govorio je Hanif, ima jedno ime: postati human. - A zatim se jedna slatka mlada britanska Azijatkinja, sa malčice-suviše-baburastim nosićem i podlim bluz-glasićem unela u pesmu Boba Dilena, Žao mi je jadnog doseljenika. Ali uz jedan falš i ubačen prizvuk: ta pesma je, tako, delovala neprijateljski prema doseljenicima, mada je u njoj bilo stihova koji su udarali u žice što govore o doseljenikovim vizijama koje se razbijaju kao staklo, o tome kako on »krvavo« mora da »gradi svoj grad«. Džampi, sa svojim versifikatorskim pokušajima da ponovo definiše staru rasističku sliku reke krvi, morao je da eeni ovu recitaciju. - Saladin je te stvari doživljavao i promišljao kao da se nalazio daleko od svega loga. - I šta se dogodilo? Ovo: kad mu je Džampi Džoši ukazao na prisustvo Mišal Sufijan u zdanju za skupove prijatelja, Saladin Čamča, gledajući u njenom pravcu, video je kako neka vatra bukti nasred njenog čela; i, istog Irenutka, osetio je klepet, i ledenu senku, para džinovskih krila. - Doživeo je neku vrstu zamagljivanja združenog sa duplom vizijom, te mu se činilo da istovremeno gleda u dva sveta; jedan je bio jarko osvetljen - hol sa upozorenjem da je tu zabranjeno pušenje - a drugi je svet bio svet fantoma, u kojem se Azrijel, anđeo-uništitelj, obrušavao na njega dok je devojčino čelo i dalje buktalo vatrom zloslutnom. - Ona je za mene smrt, eto šta mi ona znači, pomislio je Čamča u jednom od ta dva sveta, dok je u drugom rekao sebi da ne bude lud; hol je bio pun ljudi koji su nosili one šašave plemenske bedžove, u poslednje vreme tako popularne neonski zelene oreole i đavolske rogove ofarbane fluorescentnom bojom; Mišal je verovatno nosila neki komad »nakita« - drangulije svemirskog doba. - Ali njegovo drugo ja opet prevlada, ona ne igra za tebe, reče mu ono, nama nisu otvorene sve mogućnosti. Svet je ograničen; nade se prelivaju preko njegovih rubova. - Na što mu srce pređe u svoju nepravilnu radnju, bababum, bumba, dabadum.
On je sad bio izveden napolje, uz uplašeno-brižno staranje živčanog Džampija, mada je i sama Pamela bila zabrinuta za Čamčino zdravlje. »A, u stvari, ja bi trebalo da budem slaba, sa ovim kolačićem u mojoj rerni«, rekla je sa grubim ostatkom nežnosti. »Šta ti je trebalo da se onesvestiš?« zabrinuto ga je pitao Džampi, pa mu odlučno predloži: »Bilo bi ti najbolje da sad pođeš sa mnom u moju školu Liratea; da malo posediš tamo na miru, a ja ću te posle časa odvesti kući.« - Ali Pamela je htela da zna da li mu je polreban doktor. Ne, nije mi potreban, idem sa Džampijem, biće mi dobro. Unutra mi je bilo mnogo vruće. Nisam imao vazduha. A i mnogo sam se toplo obukao. Glupost. Koještarija.
Tu se nalazio jedan ozbiljan bioskop, pored same Kuće prijatelja, i Čamča je stajao naslonjen na zid sa jednim filmskim plakatom. Film se zvao Mefisto, priča o jednom glumcu, zavedenom u saradnju s nacizmom. Na plakatu je bila slika tog glumca - igrao ga je nemački star Klaus Marija Brandauer - odevenog kao Mefistofeles, lice mu belo, telo mu u crnom ogrtaču, a ruke podignute uvis. Iznad glave mu stoje stihovi iz Fausta:

- Pa, ko si ti, onda?
- Deo te moći, neshvaćene, pobro,
Koja uvek želi Zlo, a uvek čini Dobro

*


U Sportskom centru: teško se odlučio da pogleda u Mišalinom pravcu. (I ona je bila napustila Simba-miting da bi na vreme stigla na čas.) - Iako ga je celog obujmila svojom srdačnošću kad ga je ugledala, vratio si se, kladim se da si došao da mene vidiš, baš lepo od tebe, on je jedva uspeo da prozbori dve-tri prigodne reči, a još »jedvije« da je pita da li si ti, ono, nosila nešto blistavo nasred svog... jer to joj se sad više nije videlo na čelu, dok je izbacivala noge u stranu i izvijala svoje gipko, dugačko telo, sjajno u svom zategnutom crnom trikou. - Sve dok se, osećajući hladnoću u njemu, nije udaljila, sva zbunjena, i povređena ponosa.
»Naša druga zvezda nije se danas pojavila«, pomenuo je Džampi Saladinu tokom pauze u vežbanju. »Gdica Aleluja Koun, ona što se popela na Everest. Imao sam nameru da vas predstavim jedno drugom. Ona zna, mislim, ona je očigledno sa - Džibrilom. Sa Džibrilom Farištom, onim glumcem, tvojim sapatnikom s kojim si, zajedno, preživeo onu avionsku nesreću.«
Stvari počinju da me opsedaju sa svih strana. Džibril mu se približavao, kao ono, kad se u iskoni, Indija odvojila od zemlje Gonduane, protokontinenta, i plovila ka Lauraziji. (Njegovi procesi mišljenja, zapažao je odsutno, kretali su se sa nekim prilično čudnim asocijacijama.) A kad su se sudarili, ta sila je podigla Himalaje. - Šta je planina? Prepreka; transcendencija; iznad svega - posledica.
»Kud si pošao?« doviknuo mu je Džampi. »Pa, ja sam hteo da te odbacim. Je l’ ti sad dobro?«
Odlično. Potrebna mi je šetnja, to je sve.
»O-kej, al’ samo ako si siguran.«
Siguran. Otidi što pre, da ne uhvatiš Mišalin tužan pogled.
...Na ulici. Hodaj brzo, što dalje od tog pogrešnog mesta, od tog Hada. - O Bože: nema bekstva. Evo nekih izloga, neke radnje što prodaje muzičke instrumente, trube saksofone oboe, kako se zove? - Lepi duvački, i tu, u izlogu, jedan običan letak - najavljuje skori povratak- čiji? - da, tačno - povratak arhanđela Džibrila, Gavrila. Njegov povratak i spasenije zemlje ove. Hodaj. Brzo dalje odavde.
... Zaustavi onaj taksi. (Njegova odeća izaziva poštovanje šofera taksija.) Izvolite, gospodine, da li vam smeta radio? Govori neki naučnik koga su ščepali oni otmičari aviona, pa mu otfikarili pola jezika. Neki Amerikanac. Kaže da mu je jezik kasnije ponovo napravljen od mesa koje su mu odsekli sa guzice - izvin’te što govorim francuski. Ja baš ne bi’ mnogo vol’o da mi usta budu puna mog dupeta, al’ nesrećni badža nije im’o drugog izbora. Čudan frajer. Ima neke nezdrave ideje.
Judžin Damsdej, lično, diskutovao je na radiju, svojim novim guzičnim jezikom, o vremenskim jazovima između raznih fosila. Đavo je pokušao da me ućutka, ali dobri Bog i američka hirurgija su ga nadmudrili. Ti jazovi su bili glavni punktovi kreacionista za prodaju pameti: ako je prirodna selekcija istina, gde su, onda, sve one nasumične mutacije koje su postale deselekcionirane? Gde su ona deca-monstrumi, deformisane bebe evolucije? Fosili ćute. Tu nema konja sa po tri noge. Ma, nema smisla raspravljati se sa tim šašavim kurotresinama, reče šofer. Ja se, lično, ne slažem sa Bogom. Da, nema smisla raspravljati se sa njima, složi se jedan mali deo Čamčine svesti. Nema smisla natuknjivati da »fosilni zapisi« nisu neka vrsta ormana sa savršeno sređenim fasciklama. A teorija evolucije prešla je veliki put od Darvina do danas. Sad se dokazuje da se glavne promene kod vrsta nisu događale slučajno, nasumice, kako se isprva zamišljalo, nego u velikim, radikalnim skokovima. lstorija života nije neko idi-mi-dođi-mi bumbarovo kretanje napred - ono samo napredovanje engleske srednje klase- kako je viktorijanska misao želela da to bude, nego je to bila jedna žestoka, dramatična stvar, kumulativne transformacije: po staroj formulaciji, više revolucija nego evolucija.- Jao, dosta mi je ovoga, reče taksista. Judžin Damsdej iščeze iz etera, i zameni ga disko-muzika. Ave atque vale.
Ono što je Saladin Čamča tog dana shvatio bilo je to da je on živeo u stanju lažnog duševnog mira, da je ona promena u njemu bila i ostala promena za večna vremena. Jedan nov, mračan svet bio se otvorio pred njim (ili: u njemu) kad je pao s neba; bez obzira na to koliko se on pomno trudio da ponovo ostvari svoju staru egzistenciju, ovo je bila činjenica, shvatio je on sada, činjenica koja se nije mogla raščiniti. Činilo mu se da vidi ispred sebe jedan put koji se račvao, ulevo i udesno. Zatvorivši oči i zavalivši se na zadnjem sedištu taksija, on izabra levu stazu.

2


Temperatura je i dalje rasla: i kada je toplotni talas dostigao svoj najviši stepen i na njemu se zadržao tako dugo da se ceo grad, sa svojim zđanjima, svojom rekom i svojim stanovnicima, opasno približio tački ključanja - tad su mister Bili Batuta i njegova družbenica Mimi Mamulijan skorašnji povratnici u metropolu posle jednog perioda provedenog u gostima kod policije Njujorka - objavili da priređuju prijem povodom svog »velikog izlaska«. Bilijevi poslovni prijatelji u Menhetnu bili su sredili stvar tako da se laj slučaj raspravi pred jednim naklonjenim sudijom; zahvaljujući svom ličnom šarmu, Bili je uspeo da ubedi sve one bogate žene, »marke«, od kojih je izvukao onako lepe pare da bi svoju dušu otkupio od đavola (ubedio je čak i gđu Struelpiter), da potpišu jednu peticiju za blagu kaznu, u kojoj su gospe izrazile svoje uverenje da je mister Batuta iskreno okajao svoj greh, i molile sud, u svetlu njegove zakletve da će odsad da bude usredsređen samo na svoju zaista sjajnu preduzetničku karijeru (čiju društvenu korist u smislu stvaranja bogatstva i obezbeđivanja zaposlenja mnogim ljudima - natuknule su one - sud takođe treba da ima u vidu radi blažeg ocenjivanja njegovih prestupa), kao i da će se svakako podvrgnuti kompletnom psihijatrijskom lcčenju da bi savladao svoju slabost prema kriminalnim šalama - te da mu slavni sud odmeri neku kaznu lakšu od robije, jer, po mišljenju dama, »u ovom slučaju bi sud neke hrišćanskije vrste bio poučniji od lišavanja slobode«. Mimi, sudski ocenjena samo kao Biliju potčinjena i ljubavljuzaluđena osoba, bila je kažnjena uslovno; kazna za Bilija- deportacija iz zemlje i debela globa, ali i to je ispalo znatno blaže, kad se sudija složio s molbom Bilijevog advokata-branioca da se njegovom klijentu dozvoli da dobrovoljno napusti zemlju, da mu u pasošu ne bi stajala ta stigma, taj udareni žig sramotne deportacije koji bi nanosio ogromnu štetu njegovim poslovnim interesima. Dvadeset četiri časa posle izricanja presude, Bili i Mimi su ponovo bili u Londonu, dižući galamu u hotelu »Krokford« i šaljući šik-pozivnice potencijalnim zvanicama za prijem koji je imao da bude glavni društveni događaj te neobično vrele i znojave sezone. Jedna od tih pozivnica našla je svoj put, posredstvom g. S.S. Sisodije, do stana Aleluje Koun i Džibrila Farište; druga je, sa nešto malo zakašnjenja, stigla u »skrovište« Saladina Čamče, proturena ispod vrata od strane brižnog Džampija. (Mimi je Pamelu telefonom pozvala na prijem, pa je, usput, sa svom svojom neposrednošću upitala: »Je l’ imaš pojma gde ti se deo onaj tvoj muž?« - na što je Pamela odgovorila sa engleskom nelagođnošću, yes er but [da, ovaj, ali...]. Mimi je celu priču izvukla iz nje za nepunih pola sata, što nije bilo loše, i likujući zaključila: »Meni ovo zvuči kao da se tvoj život samo poboljšava, Pam draga. Dovedi ih obojicu; ili koga ti ’oćeš od njih dvojice. To će da bude pravi cirkus«.)
Mesto za održavanje tog prijema bilo je još jedan neobjašnjiv Sisodijin trijumf: ogromna tonska sala jednog od filmskih studija Šeperton bila je dobijena u tu svrhu, očigledno besplatno, da bi gosti mogli da uživaju u ogromnoj scenografskoj (i režijskoj) rekonstrukciji dikensovskog Londona postavljenoj svuda okolo, tj. još neuklonjenoj posle tek snimljenog filma: muzičke adaptacije poslednjeg romana velikog pisca, sa novim naslovom Prijatelj!, za koji je scenario i songove napisao proslavljeni genije muzičke scene, g. Džeremi Bentam, i koja je doživela ogroman uspeh i u londonskom Vest Endu i na Brodveju, uprkos nekim jezivim scenama; i tako je sad film Drugari, u biznisu poznat pod tim naslovom, dobijao velike pohvale od strane finansijski moćnih filmskih producenata. »Lju lju ljudi iz propa propa propagande«, govorio je Sisodija Džibrilu preko telefona, »misle da će oooooovaj društveni doga doga - ovaj prijem, biti najebi najebi - nabijen svetom i da će to da bu bu bude dobro za njihovu propa propagandu i publi publi publicitet.«
I stiglo je to veče: veče stravične vrućine.

*


Šeperton! - Pamela i Džampi su već tu, doleteli na krilima Pamelinog eMDžija (MG-a) dok Čamča, prezirući njiliovo društvo, stiže jednim od autobusa koje su domaćini prijema stavili na raspolaganje onim gostima koji iz bilo kog razloga više vole da budu voženi nego da voze. - A došao je i neko drugi - onaj sa kojim je naš Saladin pao sa neba na zemlju - i on se sad ufurava u salu za prijem.
Čamča ulazi u arenu; i zapanji se. - Ovde je London izmenjen - ne, već kondenzovan - u skladu sa zakonima filma. -Pa, ovojeprava Štukaturija na Šperpločanip, pa gle i one tamo ganc-nove, uštogljene, mizanscenske statiste, tako zapanjujuće blizu Portman Skvera, i onaj ugao u senci sa kafanicama za brzu klopu. - I još crnje i gore: vidi samo one gomile đubreta koje skuplja čistač ulica na Bofins Baueru, verovatno sasvim blizu Holouveja što se u ovoj smanjenoj metropoli uzdiže iznad Fledžebijevih Fascinantnih soba za izdavanje u Elbaniju, u samom centru Vest Enda! - Ali gosti nisu raspoloženi za gunđanje; taj ponovo rođeni grad, čak i sa ispremeštanim kvartovima, zaustavlja dah posmatračima; naročito u onom đelu ogromnog studija kroz koji krivuda reka, reka sa svojim maglama i čamcem dvojnika Gafera Heksema, osečna Temza što teče ispod dva mosta, jednog gvozdenog i drugog kamenog. - Po njenim kaldrmisanim obalama sad veselo gaze gosti; a tamo odjekuje tužni, maglom zaglušeni bat koraka sa zloslutnom notom. Žućkasto-beličasti dim od suvog leda diže se preko kulisa.
Društveni velikani, manekenke, filmske zvezde, velike budže raznih korporacija, jedan par manjeg značaja iz kraljevske porodice, korisni (upotrebljivi) političari i sličan ološ, znoje se i mešaju u tim krivotvorenim ulicama sa mnogim ljudima i ženama isto tako znojavim kao i »pravi« gosti, isto tako krivotvorenim kao taj grad: unajmljeni statisti u starinskim kostimima, kao i jedan izbor vodećih glumaca iz tog filma! Čamča, koji, u trenutku kad ga je ugledao, shvata da je taj susret bio sama svrha njegovog dolaska ovamo - činjenica koju je on sve do ovog trena uspevao da drži daleko od sebe - Čamča jasno vidi Džibrila u sve uskomešanijoj i bučnijoj gomili sveta.
Da: tamo, na Londonskom Mostu Kamenom, bez ikakve sumnje - Džibril! - A ono mora da je njegova Aleluja, njegova Kraljica Leda, Koun! - Gle kako odsutan izraz lica izgleda da ima, kako se malo naginje ulevo; i kako ona izgleda zaćorena njime - kako ga svi obožavaju: jer on je među najvećim ličnostima ovog prijema, Batuta mu je s leve strane, Sisodija i Eli sa desne, a svuda okolo mnoga lica koja bi mogli da prepoznaju ljudi od Perua pa sve do Timbuktua! - Čamča se probija kroz gomilu koja postaje sve gušća kako se on približava mostu; ali on je odlučan- do Džibrila, on će do Džibrila doći! - i, odjednom, sa početnim praskom tasova, začu se bučna muzika, jedna od besmrtnih, sjajnih melodija g. Bentama; muzikanti prolaze a masa sveta se cepa na dva dela kao Crveno more ispod dece Izrailja, da ih propuste. - Čamča, izgubivši ravnotežu, posrće unazad, guran gomilom koja se deli i njega pričvrljuje uz jednu lažnu polubrvnaru - uz šta drugo do - Malu prodavnicu retkosti; i, da bi se od mase zaštitio, on unatraške ulazi u tu radnjicu, dok, napolju, velika raspevana horska gomila sisatih dama sa širokim kapama, u nabranim bluzama, u pratnji jednog mnoštva gospodičića sa sulundarskim šeširima na glavama, prolazi razdragano i bučno ulicom pored reke, pevajući koliko ih grla nose.

Kakav li je čovek
Naš zajednički prika?
Kakve su mu namere?
Da l’ nam može biti dovek
Oslonac i dika?
itd. itd. itd.

»Čudna je ta stvar«, neki ženski glas kaže iza njega, »ali kad smo igrali šou u Teatru-Ce, među glumcima je došlo do prave provale strasne požude; nešto neuporedivo u mom iskustvu. Glumci su počeli da gube šlagvorte zbog sprdanja i zezanja u oba krila bine.«
Žena koja to govori - sad vidi on - mlada je, punačka i živahna, daleko od neprivlačne, vlažna od vrućine, zajapurena od pića, i očigledno zahvaćena groznicom te požudeo kojoj govori. - U toj »sobi« ima malo svetlosti, ali on ipak vidi sevanje njenih očiju. »Imamo vremena«, nastavlja ona, praktično. »Kad se ovaj hor završi, na redu je solo-partija g. Podsnapa. A zatim ona zauzima važan stav agenta osiguravajućeg zavoda i baca se u svoju sopstvenu verziju programirane mjuzikalske Podsnaperije:

Naš jezik je raskošan i bogat,
Za strance je mučan i rogat;
Nacija je naša miljenica Boga;
Da nas ugrozi neko - nema toga!...

Pa onda u reks-harisonovskom (My Fair Lady) rečitativu, obraća se nekom nevidljivom strancu. »I kako vam se sviđa London? - (Stranac): Ajnormejmong rič (bogat).- (Enormously) Inomesli (grdno) rič, kažemo mi. Naši engleski prilozi nikad se ne završavaju sa mong. - A da li vi, Ser, nalazite mnoge dokaze o dejstvu našeg, Britanskog Ustava, na ulicama ove Svetske Metropole - Londona, Londres-a, Londona? - Rekao bih«, dodaje ona i dalje podsnapujući, »da kod Engleza postoji jedno kombinacija od osobina od jedno skromnost, od jedno nezavisnost, od jedno odgovornost, i od jedno mirno spavati, koje se uzalud treba tražiti kod drugih nacija od ovaj svet.«
Dok je govorila ove replike, žena se primicala Čamči- otkopčavajući svoju bluzu, istovremeno - a on, mungos pred njom-kobrom, stoji skamenjen, dok ona izlaže svoju lepo uobličenu desnu sisu i, pružajući mu je, pokazuje mu kako je na njoj crvenim flomasterom nacrtala - kao čin građanskog ponosa - ništa manje nego mapu, plan grada Londona, a plavom hemijskom olovkom - reku. Metropola ga zove k sebi; ali on, kriknuvši na pravi dikensovski način, okrene se prema izlazu iz Male prodavnice retkosti i počne da se probija kroz gungulu u ludilo ulice.
Džibril gleda, sa Londonskog mosta, pravo u njega; njihovi pogledi - ili se to Čamči tako čini - sad su se- susreli. Da: Džibril se podiže na prste i mahne mu rukom, bez uzbuđenja.

*


Ono što sledi, jeste tragedija. - Ili, bar, odjek tragedije, punokrvne, originalne i, kako se kaže, budući nepristupačne modernim ljudima i ženama. - Burleska za naše uniženo, imitatorsko vreme, u kojem klovnovi iznova glume ono što su, nekad, prvi odigrali heroji i vitezi. -Pa, onda, neka bude tako. - Pitanje koje se ovde postavlja, i dalje je, kao i uvek, krupno: a to je - priroda zla, kako se zlo rađa, zašto ono raste, kako ono jednostrano obuzima mnogostranu ljudsku dušu. Ili, recimo, zagonetka zvana Jago.
Nije nepoznata stvar da tumači književnih, dramskih dela, poraženi postupcima negativnog junaka, pripisuju njegov čin »zlobi bez motiva«. Zlo je zlo i ono će činiti zlo, i to je to; gujin otrov je prava definicija guje. - Ali, ovakvo sleganje ramenima, s prezrenjem, neće proći na ovoj paradi. Možda moj Čamča nije nikakav Stari Venecijanac, ni moja Eli neka zadavljena Dezdemona, a niti Farišta može da se meri sa onim Mavrom, ali oni će barem navući na sebe kostime takvih tumačenja kakva će moje shvatanje stvari dopustiti. - I, tako, Džibril sad maše Čamči u znak pozdrava; Čamča mu prilazi; zavesa se diže i otkriva scenu koja se zamračuje.

*


Opažajmo, najpre, kako je ovaj Saladin osamljen, ovde; iako je bio stekao samo jednu trzajuću družbenicu - naćefleisanu i sisno kartografski dezeniranu tuđinku, on se sam probija kroz razmičuću gomilu sveta u kojoj sva lica izgledaju (a nisu) prijatelji jedni drugima; dok tamo, na Londonskom mostu stoji Farišta, opkoljen svojim obožavaocima, usred gomile sveta;
a pored Džibrila - poštujmo taj utisak koji je dobio Čamča, čovek koji je voleo Englesku u vidu svoje izgubljene žene-Engleskinje - zlatno, bledo i glečerski ledeno prisustvo Aleluje Koun; Čamča hvata jednu punu čašu s poslužavnika koji nosi kelner u prolazu, brzo popije piće, uzima drugo; i čini mu se da u udaljenoj Eli vidi sve ono što je izgubio;
a u drugim smislovima, takođe, Džibril brzo postaje za Saladina ceo zbir njegovih poraza; i u tom trenutku pored Džibrila se nacrta još jedna izdajnica: ovca u haljini jagnjeta, sa preko pedeset godina, trepćućj kao cura od osamnaest - Čamčina agentkinja, grozna Sarlota Selers; a ti njega, Sarlota, nikad ne bi uporedila sa onom transilvanijskom krvopijom (Drakulom), je l’ da?! - zakuka u sebi ozlojeđeni posmatrač, Čamča; i ščepa još jednu čašu s poslužavnika; a na njenom dnu ugleda sopstvenu anonimnost i slavu onog drugog, i veliku nepravdu u toj razlici;
i, posebno, najposebnije - gorko razmišlja on - jer Džibril, osvajač Londona, ne vidi nikakvu vrednost u tom svetu koji pada pred njegove noge! - pa, taj kopilan se uvek podsmevao ovom gradu, pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, Englezima, tim tupadžijama, kako on kaže, tim hladnim ribama, časti mi! - i dok se Čamča nepopustljivo probija kroz gomilu ka njemu, čini mu se da vidi, baš sada, onaj isti podsmeh na Farištinom licu, onaj prezir jednog izopačenog Podsnapa, za koga je sve ono što je englesko vredno ismevanja umesto hvale; o Bože, kakva je surovost u tome, da on, Saladin, čija je borba (kao nekad ona krstaška), čija je svrha bila osvajanje ovog grada, mora da gleda kako taj grad kleči pred njegovim prezrivim suparnikom! - a tu je i ovo: da Čamča žudi za tim da bude u Farištinim cipelama, dok Džibrila Čamčina obuća uopšte ne zanima.
Šta je neoprostivo?
Gledajući Farištino lice, Čamča prvi put posle onog njihovog grubog rastanka u holu kuće Roze Dajamond, i zapažajući istu onu čudnu prazninu u pogledu tog drugog, seća se, veoma živo, one ranije praznine: Džibril je stajao na stepeništu ne hoteći da bilo šta učini, dok su Čamču, rogatog i uzapćenog, odvlačili u noć; i oseća kako mu se mržnja vraća, oseća kako ga mržnja ispunjava od-glave-do-pete svežom žuči zelenom - zanemari izvinjenja, kriči ona u njemu, do đavola sa mokrim krpama i šta-sam-drugo-mogaovima; ono što je neoprostivo jeste neoprostivo.Ounutrašnjoj povredi ne mozeš da sudiš prema dubini spoljašnje rane.
I tako: Džibril Farišta, izveden od Čamče pred sud, nalazi se na džombastijem drumu nego što je bio onaj kojim su bili voženi Mimi i Bili u Njujorku, i proglašen je krivim, za večna vremena, zbog one Neoprostive Stvari. Iz čega ono što sledi, sledi. - Ali nama može biti dopušteno da malo spekulišemo o pravoj prirodi tog Krajnjeg, tog Neokajivog Greha. - Da li je to, i može li to biti, prosto, ono njegovo ćutanje na Rozinom stepeništu? - Ili, pak, tu postoji i neka dublja srdžba, grč zbog kojeg je onaj Primarni Uzrok, odista, ništa više no jedna zamena, surogat- fasada? - Jer, nisu li, njih dvojica, združeni protivnici, svaki senka onog drugog? - Jedan koji nastoji da se preobrazi u stranstvo kojem se divi, a drugi koji više voli da, prezrivo, preobražava; jedan, zlosrećan badža koji kao da je neprestano kažnjavan zbog nepočinjenih zločina, i drugi, nazivan anđeoskim i od pojedinaca i od svih zajedno, tip čoveka koji uspeva da se svega kloni. - Čamču možemo opisati kao čoveka nešto manjeg od prirodne veličine; ali bučni, vulgarni Džibril je, neosporno, znatno veći od prirodne veličine, što predstavlja nejednakost koja bi u Čamči lako mogla da izazove neoprokrustovske žudnje: da sebe istegne i produži fikareći Farištu do normalne veličine.
Šta je neoprostivo?
Šta, ako to nije ona uzdrhtala golotinja koja je potpuno poznata osobi kojoj se ne veruje? - I zar Džibril nije video Saladina Čamču u situacijama - otmici aviona, padu, hapšenju - u kojima se tajne svake ličnosti potpuno otkrivaju?
Pa, onda? - Da li se mi približavamo tome? Da li treba da kažemo čak i to da su njih dvojica dve fundamentalno različite vrste ličnosti? Možemo li se složiti s tim da Džibril, i pored svog scenskog imena i izvođenja na sceni, i uprkos sloganima ponovnog rođenja, novih početaka, metamorfoza - želi da, umnogome, ostane stalan- to jest spojen sa svojom prošlošću da bi i dalje rastao iz nje; da on nije sam izabrao ni onu svoju gotovo fatalnu bolest ni onaj preobražavajući pad; da se on, u stvari, iznad svega plaši izmenjenih stanja u kojima mu snovi cure u, i nadvladavaju, njegovo burno ja, praveći od njega onog anđeoskog Gavrila-Džibrila što on ne želi da bude; te je, tako, on i dalje ono njegovo ja koje, za našu trenutnu svrhu, možemo opisati kao »istinsko«... dok je Saladin Čamča kreatura odabranih nestalnosti, jedna voljna ponovna izmišljotina; dok njegova najradija pobuna protiv istorije, prošlosti, pravi od njega ono što je, po našem izabranom idiomu - »falš«? I zar ne bismo, onda, mogli da kažemo i to da taj falšeraj njegove ličnosti omogućuje da se u Čamči stvaraju i dublji i gori falšeraji - nazovimo to »zlom« - i da je to istina, da su to vrata koja su se u njemu otvorila usled onog pada?- Dok se Džibril - po logici naše ustanovljene terminologije - ima smatrati »dobrim« zbog želje da ostane, uprkos svim njegovim promenama, jedan, u dubini duše, na jezik neprevodljiv čovek.
Ali, i opet ali: ovo zvuči - zar ne? - opasno kao neka intencionalistička obmana (kao da cilj treba da opravda sredstva)? - Takve razlike, koje počivaju, kao što moraju, na ideji o sebi kao o (idealno) homogenom, nehibridnom, »čistom« ja - na krajnje fantastičnoj zamisli!- ne mogu, ne smeju da budu dovoljne. Ne! Bolje da kažemo jednu oporiju stvar: da zlo možda nije tako duboko usađeno ispod naše površine, kako volimo da mislimo i govorimo. - Da mi, u stvari, zlu težimo prirodno, to jest, ne protiv naše prirode. - I da je Saladin Čamča krenuo da uništi Džibrila Farištu jer se, najzad, pokazalo da je to tako lako učiniti; pošto je istinska privlačnost zla u zavodljivoj lakoči kojom čovek može da krene tim putem. (I spomenimo, u zaključku, kasniju nemogućnost povratka.)
Ali Saladin Čamča insistira na jednoj prostijoj liniji. »Bila je to njegova izdaja u kući Roze Dajamond; njegovo ćutanje, i ništa drugo.«
I on zakorači na krivotvoreni Londonski most. Sa mosta gde se nalazi mala lutkarska, crveno-belo prugasta šatra g. Punch-a i one besne lutke Džudi što deveta ostale lutke na bini - Čamča dovikuje Džibrilu: Tako se to radil Posle čega i Džibril njemu dovikuje u znak pozdrava, ali mu reči oduševljenja blede zbog neprikladne ravnodušnosti u glasu: »Ma jesi li to ti, Tupadžijo! Đavole prokleti. Jesi, bogami,i to u prirodnoj veličini. Dođi ’vamo, Salad-baba, Čamčo, drugaru stari.«

*


Ovo se desilo:
U trenutku kad se Saladin Čamča našao u blizini Eli Koun, pred kojom se ukočio i malčice sledio od njenih očiju, osetio je kako se njegovo ponovo rođeno neprijateljstvo prema Džibrilu proširuje na nju sa njenim ispod-nule idi-do-đavola izrazom lica i držanjem osobe koja je u intimnim odnosima sa nekom velikom tajnom svemira; a i sa nekom osobinom, na koju će on kasnije pomisliti kao na pustoš, divljinu, na nešto tvrdo i rasuto, antidruštveno, rezervisano, na samu suštinu njene ličnosti. Zašto ga je to kod nje toliko nerviralo? Zašto ju je, pre no što je i otvorila usta, ocenio kao deo svog neprijatelja?
Možda zato što ju je želeo; a on je nju želeo tim više zbog onog što je smatrao da predstavlja njenu unutarnju sigurnost; a kako on to nije imao, on joj je zavideo i želeo da uništi to na čemu joj zavidi. Ako je ljubav žudnja da se liči na (ili čak da se postane) voljeno biće, onda se mržnja- to mora da se kaže - rađa iz iste ambicije, kad ona ne može da se ostvari.
Ovo se desilo: Čamča je izmislio jednu Eli i postao neprijatelj svoje fikcije... ali ništa od toga nije pokazao. Osmehivao se, rukovao se, rekao da mu je drago što su se upoznali; i onda je zagrlio Džibrila. Ja ga pratim da mu nešto uzvratim. Eli, ništa ne sumnjajući, izvini se. Njih dvojica sigurno imaju dosta tema za razgovor, rekla je; i, obećavši da će se brzo vratiti, ode: ide, kako reče, da istražuje. Čamča je zapazio da je dva-tri koraka malo hramala; zatim se zaustavila, pa odlučno otkoračala dalje. Među stvarima koje on nije znao o njoj, bio je njen fizički bol.
Ne znajući ni da je taj Džibril koji stoji ispred njega, odsutna pogleda i površan pri pozdravljanju, bio pod najpažljivijom lekarskom kontrolom; ili da je redovno morao da uzima lekove koji su mu zatupljivali čula, zbog veoma realne mogućnosti da mu se povrati ne-više-bezimena bolest, što će reći: paranoidna šizofrenija; ili, pak, da je bio dugo držan po strani, na Elino odlučno insistiranje, od lilmskog sveta u koji je ona bila počela ozbiljno da sumnja, još od onog Džibrilovog poslednjeg urnebesa; ili, čak, da je njihovo prisustvo na ovoj batuta-mamulijanskoj zabavi bila sivar kojoj se ona zdušno protivila, pristavši samo posle stravične scene u kojoj je Džibril grmeo, govoreći da on ncće više da bude zarobljenik i da je čvrsto odlučio da i dalje nastoji da se vrati u svoj »stvarni život«; ili da se Eli u svom napornom staranju o svom poremećenom ljubavniku - koji je bio u stanju da viđa šišmiške vražiće kako glavom nadole vise u frižideru - ofucala i istanjila kao iznošena košulja, prinuđujući samu sebe da igra ulogu bolničarke, »žrtvene jarice« i štake, što je, sve u svemu, zahtevalo od nje da radi protiv svoje složene i ugrožene prirode;i ne znajući ništa od svega toga, ne shvatajući da je i taj Džibril, na koga je on gledao i verovao da ga vidi kao oličcnje deteta sreće, kao to što je od-furije-gonjenom Čamči tako upadljivo nedostajalo, da je i taj isti Džibril bio isto tako kreacija njegove mašte, isto tako jedna fikcija, kao i njegova izmišljena-omražena-Eli-žena, ta klasična-»crkni-pukni«-plavuša iliti femme fatale dočarana njegovom zavidljivom, izmučenom, orestovskom imaginacijom- Saladin je u svom neznanju ipak, sasvim slučajno, prošao kroz pukotinu u Džibrilovom (istina, pomalo donkihotskom) oklopu, i shvatio kako taj njegov Drugi može brzo da se uništi.
Džibrilovo banalno pitanje je napravilo taj otvor Ograničen sedativima na obično ćaskanje, upita on Čamču, maglovito: »A kako je, reci mi, tvoja dobra supruga?« Na što mu Čamča, razvezana jezika alkoholom, izbrblja: »Kako je? Udešena za vrbicu. Napumpana - trudna. Jebeno noseća.« Poluuspavani Džibril nije zapazio bes u njegovom govoru, pa se odsutno razvedrio i obgrlio Saladina oko ramena. »Šabaš, mubarak - aferim«, čestitao mu je »našinski«. »Alal ti vera, Tupadžijo, ti brzo radiš.«
»Čestitaj njenom švaleru a ne meni«, zadebljana jezika, gnevno reče Saladin. »Čestitaj mom starom drugaru, Džampiju Džošiju. Priznajem, pojavio se pravi badža. Izgleda mi da žene mnogo trzaju na njega. Bogzna zašto. Sve luduju za njegovom prokletom decom, pa čak i ne čekaju na njegovu ličnu dozvolu.«
»A koja to, na primer, ne čeka?« dreknu Džibril, glave se okreću prema njemu, a Čamča se trgne, iznenađen pitanjem. »Kako koja koja koja?« dreči i Čamča i izaziva pijane kikote okoline. I sam se Saladin nasmeja: ali nezadovoljno. »Reći ću ti koja, na primer. Moja žena, na primer, eto koja. Ona nije nikakva dama, mister Farišta, Džibrile. Pamela, moja jok-damska supruga.«
I baš u tom trenutku, kako to sreća ponekad hoće - dok je naćefleisani Saladin bio potpuno nesvestan dejstva svojih reči na Džibrila - u čijoj su se glavi dve slike eksplozivno mešale: prva, njegovo iznenadno sećanje na Rehu Merčant sa letećeg ćilima, koja ga je upozoravala na Elinu potajnu želju da ima dete bez obaveštavanja oca - ko pita seme za dozvolu da se poseje, i druga, zamišljeno telo instruktora borilačkih veština spojeno u visokoritajućoj putenosti sa idom iste gospođice Aleluje Koun - figura Džampija Džošija viđena kako prelazi most, »Sautvek bridž« u stanju nekakve uzbuđenosti - a u stvari juri za Pamelom, od koje je on bio odvojen u toku one iste horske navale dikensovskih pesama, koja je Saladina bila gurnula na kartografske metropolitanske sise one mlade žene u Maloj prodavnici retkosti. »Ovo je razgovor o đavolu«, naglasi Saladin.
»Takva ti je ta baraba.« I okrenu se on Džibrilu: ali Džibril beše negde nestao.
Vrati se Eli Koun, besna, mahnita. »Gde je on? Isuse! Pa, zar ja ne mogu ni jedan jedini trenutak da ga ostavim samog? Zar nisi mogao da obratiš malo proklete pažnje na njega?«
»Pa, u čemu je stvar?« Ali sad se i Eli već bila bacila ugužvu, te kad Čamča ugleda Džibrila kako prelazi »Sautvek bridž«, ona se već nalazila daleko van domašaja njegovog glasa. - A sad se tu pojavi i Pamela, i oštro ga upita: »Jesi li video Džampija? - A on joj pokaza, »Eno ga tamo, u onom pravcu«, posle čega i ona, bez ikakve pristojne reči, prosto, nestade; i sad se Džampi mogao videti kako prelazi »Sautvek bridž« u suprotnom smeru: kovrdžava mu kosa čupavija nego ikad ranije, ramena -vešalica-za-kapute - skupljena mu pod gornjim kaputom koji nije hteo da skine, oči uznemirene u traganju za nekim, a palac mu pajki u ustima; a malo kasnije, eto ti i Džibrila kako srlja preko imitacije onog mosta sazdanog od gvožđa, ulući u Džampijevom smeru.
Ukratko, zbivanja behu počela da pomalo liče na farsu; ali dok je nekoliko minuta docnije onaj glumac što igra ulogu »Gafera Heksama«, čamdžije koji nadgleđa jedan deo dikensovske Temze u traganju za plovećim leševima, da bi ih oslobađao od para i dugih vrednosti, pre no što ih preda policiji - veslao brzo niz reku u studiju, sa svojom nakostrešenom i prljavom perikom na glavi, farsa se završila; jer je u njegovom zloglasnom čamcu ležalo onesvešćeno telo Džampija Džošija u njegovom vodom totalno natopljenom gornjem kaputu. »Gadno tresnut po glavi«, uzviknu čamdžija, pokazujući na ogromnu čvorugu koja jei dalje bujala na potiljku Džampijeve lobanje, »a kako sam ga našao onesvešćenog u vodi, pravo je čudo što se nije udavio.«

*


Nedelju dana posle toga, odazvavši se na žarki telefonski poziv Eli Koun, koja ga je tražila i pronašla preko Sisodije, Batute i, konačno, Mimi, i to u na izgled prilično raskravljenom stanju posle šoka, Saladin Čamča je sedeo na zadnjem sedištu trogodišnjeg srebrnastog »stejšn vagona« Citroen-a, koji je buduća Alicija Boniek bila poklonila svojoj kćeri pred svoj duži boravak u Kaliforniji. Eli ga je dočekala na železničkoj stanici Karlajl, ponavljajući reči svojih prethodnih telefonskih izvinjenja - »Ja nisam imala prava da s tobom onako razgovaram; ti ništa nisi znaoo onom njegovom - o, bogu hvala što niko nije video kad je čoveka napao, i izgleda da je cela ta stvar zataškana, ali jedan čovek, s leđa tresnut veslom po glavi, mnogo nezgodno; a mi smo, zapravo, uzeli jednu kuću gore na severu, ustupili nam je neki moji prijatelji koji su otputovali, jer prosto mi se činilo da će najbolje biti da se sklonimo od sveta, i, moram da ti kažem, da on stalno pita za tebe; i ja mislim da ti stvarno možeš da mu pomogneš, a, iskreno govoreći, i meni će biti lakše uz tvoju pomoć«, što je Saladina malo opametilo, ali i utopilo u veliku radoznalost - i sad je Škotska jurila pored Citroenovih prozora, strašnom brzinom: jedan rub Hadrijanovog Zida, pa Gretna Grin, rajsko naselje - mesto potajnog venčavanja odbeglih parova zaljubljenih, pa zatim duboka unutrašnjost ka Južnoj Visiji; Eklfeksen, Lokebi, Bitok, Elvenfut. Čamča je bio sklon razmišljanju o tome kako su sva ne-metropolitanska mesta neka udubljenja u međuzvezdanom prostoru, a putovanja u njih puna opasnosti: jer sručiti se u te praznine, sigurno bi moglo da znači umreti sam i neotkriven. Zabrinuto je zapazio da je jedan od Citroen-ovih farova bio neispravan i bez svetla, da je na instrumentu za pokazivanje nivoa benzina gorela crvena svetlost (pokazalo se da je i to bilo neispravno), spuštao se sumrak a Eli je vozila kao da je drum A74 bio silverstonska auto-strada usred bela i sunčana dana. »On ne može, bez kola, da ode daleko, ali nikad se ne zna«, objasnila mu je, namrgođeno. »Pre tri dana je ukrao ključeve od kola, pa su ga zaustavili dok je vozio uz jednosmeran izlaz sa druma M6, vičući o prokletstvu. Pripremite se za osvetu Boziju, rekao je saobraćajnim policajcima, jer ću ja uskoro pozvati svog poručnika, Azrijela. Oni su sve to zapisali u svoju malu beležnicu.« A Čamča, i dalje puna srca svoje sopstvene osvetničke žudnje, pravio se da je time šokiran i pokazivao svoje saosećanje. »A Džampi?« pitao jc. Na to Eli podiže obe ruke sa volana i raširi ih u gestu ja-se-predajem, dok su se kola stravično gegala na jednoj krivini druma. »Lekari kažu da je ta Džibrilova posesivna ljubomora možda deo iste stvari i da to može da mu prekine ludilo, kao ,kurcšlus’.«
Bilo joj je drago što s nekim može da razgovara; a Čamča joj je pružio svoje naklonjene uši. Ako mu je onži verovala, to je bilo zato što mu je verovao i Džibril; Čamča nije imao nameru da to poverenje kvari. On je jednom proigrao moje poverenje; i pustimo ga sad, neko vreme, da se uzda u mene. Čamča je bio početnik, lutkar-novak; bilo mu je potrebno da prouči marionetske konce, da vidi šta je tu vezano za šta... »Ja sam tu nemoćna«, govorila je Eli. »Ja nekako maglovito osećam da sam kriva zbog njega. Naš zajednički život ne ide kako treba,
i to je moja greška. Moja majka se uvek naljuti kad ja ovako govorim.« Alicija, pred ulazak u avion što leti na zapad, grdila je svoju ćerku na Terminalu br. 3. »Ja ne shvatam odakle tebi takve predstave«, vikala je među rančevima, torbama i uplakanim azijskim mamama. »Mogla bi da kažeš i da život tvog oca nije išao po planu. I da li, onda, njega treba kriviti za one koncentracione logore? Proučavaj istoriju, Aleluja. Istorija je u ovom veku prestala da obraća pažnju na stare psihološke orijentacije stvarnosti. Mislim da u ovo naše vreme čovekov karakter ne određuje više njegovu sudbinu. Ekonomija mu je sudbina. Ideologija mu je sudbina. Bombe su mu sudbina.Šta brine glad, gasnu komoru, granatu, kako si ti proživela svoj život? Kriza dolazi, smrt dolazi, a tvoje patetično individualno ja nema s tim ama baš nikakve veze, sem što mora da trpi posledice. A taj tvoj Džibril: možda ti se on događa kao što ti se i istorija događa.« Bila se vratila, bez prethodnog upozorenja, onom visokom stilu svoje garderobe koju je Oto Koun najviše voleo da vidi na njoj, i kao da su joj, recimo, najbolje pristajali veliki crni šeširi i nabrane haljine. »Uživaj u Kaliforniji, majko«, oštro joj je rekla Eli. »Nek’ je zadovoljna bar jedna od nas dve«, rekla je Alicija. »A zašto ne bih to mogla da budem ja?« I pre nego što joj je ćerka mogla da odgovori, ona brisnu pored barijere »samo-za-putnike«, mašući pasošem, avionskom ulaznicom i kartom, na putu ka »duty free«-bocama Opijuma i Gordon-džina, izloženim za prodaju ispod jednog aluminijumskog natpisa koji je glasio: NA RASTANKU RECITE ZDRAVO I KUPITE PIĆE JEFTINOI PRAVO!
U poslednjoj svetlosti dana, drum je obilazio jedan niz bezdrvnih, vresom obraslih bregova. Davno, u jednoj drugoj zemlji, u drugi sumrak, Čamča je obilazio drugi jedan takav niz bregova iza kojih su se ukazale ruševine Persepolisa. Medutim, onjesad putovao kajednoj ljudskoj ruševini; ne da joj se divi već možda (jer odluka da se čini zlo nikad se ne donosi konačno, sve do samog trenutka izvršenja; uvek postoji poslednja šansa za povlačenje) čak i da ga vandalski opustoši. Da naškraba svoje ime na Džibrilovoj koži: Ovdi bijo Saladin. »Zašto si ti sa njim?« upita on Eli, koja, na njegovo iznenađenje, pocrvene. »Zašto sebe ne poštediš tih muka?«
»Ja tebe, zapravo, i ne znam, uopšte te ne poznajem, stvarno«, poče ona; zatim malo zastade, pa odluči da kaže. »Ne ponosim se ovim odgovorom, ali on je istinit«, reče ona. »To je seks. Nas dvoje smo u tome neverovatni, savršeni, ja ne znam ništa slično. Ljubavnici snova. Čini mi se da on, prosto, zna. Da zna mene.« Onda ućuta; noć joj je skrivala lice. Čamča opet oseti navalu gorčine. Sve sami ljubavnici snova oko njega; a on »neosnovan«, čovek lišen snova, može samo da ih posmatra. Srdito je škrgutao zubima i slučajno se malo ujeo za jezik.
Džibril i Eli su se bili zavukli u Djurisdir, u jedno tako malo selo da nije imalo ni »pab«, i stanovali su u jednoj neposvećenoj, bivšoj crkvi (Freekirk), pa preobraćenoj - taj kvazireligijski termin Čamči je čudno zazvučao - zapravo adaptiranoj za stanovanje; adaptaciju je izvršio jedan arhilekta, Elin prijatelj, koji se obogatio praveći takve metamorfoze svetog u profano. Ta zgrada je na Saladina sumorno delovala, uprkos njenim belim zidovima i čupavom (apisonu od-zida-do-zida. U vrtu je bilo nadgrobnih spomenika. Kao sklonište za čoveka koji pati od paranoidne iluzije da je glavni anđeo Gospoda Boga, pomislio je Čamča, ovo mesto ne bi moglo da bude njegov, lični, prvi izbor. Ta Freekirk je stajala malo izdvojeno od desetak drugih kuća od kamena i crepova koje su sačinjavale to seoce: osamljenih čak i u toj osamljenosti. Džibril je stajao na vratima - senka ispred osvetljenog predsoblja - kad su se 'kola zaustavila pred kućom. »Došao si«, uzviknu on. »Baš dobro. Dobro došao u krvavu tamnicu.«
Džibril je zbog lekova koje je uzimao postao trapav. Dok su njih troje sedeli oko kuhinjskog stola od sveže borovine, ispod centrifikovane lampe sa tegom, na povlačenje gore-dole, dvaput je rukom zakačio svoju šolju s kafom (hvalio se da više ne pije žestoka pića, dok je Eli, da bi Čamči pravila društvo, nalila dve dobre »šarže« škotskog viskija u njihove čaše), i, psujući, posrtao po kuhinji tražeći papirne salvete da upije prosutu kafu. »Kad mi ovakav način života dozlogrdi, ja to jednostavno prekinem, a njoj ništa ne kažem«, priznade on. »Ali onda razna sranja počinju da se dešavaju. Kunem ti se, Tupadžijo, ne mogu da podnosim krvavu pomisao da to neće nikad prestati, i da su mi jedini izbor lekovi ili bube u glavi. Ne mogu to krvavo prokletstvo da podnosim, pa to ti je. Kunem ti se, kad pomislim na sve to, dođe mi, uh, ne znam, ne znam šta bih uradio.«
»Prestani da pričaš«, blago mu reče Eli. Ali on uzviknu: »Je l’ znaš, Tupadžijo, da ja nju čak i udarim? Krvav pakao.
Jednog dana mi se učinilo da je ona neki od onih naših besnih-razemsa (indijskih demona), pa sam kren’o da je gonim. Znaš li ti kako je to jako, ta moć ludila?«
»Ja sam, srećom, pohađala one časove - bu! ups! uuuk!-samoodbrane«, isceri se Eli. »On preteruje, da bi se vadio. A, u stvari, to se završilo tako što je on sam lupao glavom o pod.« - »Da, baš ovde«, posramljeno priznađe Džibril. Kuhinjski pod je bio od kamenih ploča. »Bolno«, usudi se Čamča da kaže. - »Jezivo si u pravu«, zaurla Džibril, ali sad neobično veselo. »Bio sam nokautiran, načisto.«
Unutrašnjost Freekirk-a sastojala se od jedne prostrane (što bi preduzimači nazvali »dupleks«) sobe za prijem na dva nivoa - bivšeg hola za verske skupove - i druge, konvencionalnije polovine, sa kuhinjom i nusprostorijama dole, kao i spavaćim sobama i kupatilom, gore. Pošto, iz nekog razloga, nije mogao da spava, Čamča je u ponoć ustao i odbazao u veliku i ledenu - (toplotni talas je možda i dalje harao na jugu Engleske, ali ovde, gde je vreme bilo jesenje i hladno, ni privirio nije) - dnevnu sobu i tu bazao među sablasnim glasovima izagnanih propovednika, dok su Džibril i Eli činili ljubav bučno i naveliko. Kao Pamela. Pokušao je da misli na Mišal, na Zini Vakil, ali to mu nije pomoglo. Nabijajući prste u uši, borio se protiv zvučnih efekata kopulacije Farište i Aleluje Koun.
Taj njihov spoj, pomislio je, veliki je rizik od samog početka: najpre, ono Džibrilovo napuštanje karijere i jurnjava za Eli preko sveta, a sad i njena beskompromisna rešenost da to sredi, da pobedi u njemu onu ludu, anđeosku božanstvenost i obnovi onu njegovu ljudskost koju je volela. Za njih dvoje nema kompromisa; oni idu na sve ili ništa. Dok se on, Saladin, opredelio za život pod istim krovom sa svojom ženom i njenim švalerom. Šta je tu bilo bolje? Kapetan Ahab se udavio, podsetio se; a dvoličnjak Išmiel je preživeo.

*


Sutradan ujutro Džibril naredi da pođu na izlet do »vrha« obližnjeg brda. Eli je odbila da ide, mada je Čamči hilo jasno da je nju povratak na selo ispunjavao radošću. »Ama, pusti prokletu dustabanlijku«, reče Džibril, ali s ljubavlju. »Idemo nas dvojica. Pokazaćemo mi gradski prašinari ovoj osvajačici Everesta kako se planinari. Ovo ti je baš život okrenut tumbe. Mi se veremo uz planinu, dok ona sedi ovde i preko telefona vodi poslovne razgovore.« Saladinu je jedna misao stizala drugu: on je sad shvatio onu čudnu nepriliku u šepertonskom studiju; a shvatio je i to da će im ova mirna luka biti samo privremeno skrovište - da je Eli, dolaskom ovamo, žrtvovala sopstveni život i da to ona neće moći da nastavlja u beskonačnost. I šta sad on treba da uradi? Nešto? Ništa?- Ako osveta ima da se izvrši, onda kada i kako? »Obuj ove cokule«, naredi mu Džibril. »Da li će ova jebena kiša da pada ceo dan?« I pre nego što su stigli do piramide od kamenja na vrhu Džibrilovog izabranog pravca pentranja, bili su već obavijeni finom izmaglicom. »Mnogo lep pogled«, reče Džibril zadihano. »Gledaj: eno je tamo dole kako sedi zavaljena kao Veliki Pandžadram.« Pokazivao je rukom dole na Freekirk.Čamči je srce gruvalo u grudima i on se glupavo osećao. Moraće početi da se ponaša kao čovek sa nekom srčanom manom. Jer, džaba mu to što bi bilo slavno umreti od šloga na ovom nikakvom vrhu, ni zbog čega, u izmaglici! Onda je Džibril izvadio svoj dogled i počeo da razgleda dolinu. Tamo nije bilo gotovo nikog za gledanje - samo dva-tri čoveka, poneko kuče i nekoliko ovaca, i to je bilo sve. Džibril je malo pratio te ljude svojim dogledom. »Dakle, sad, kad smo sami«, on iznenađa reče, »mogu da ti kažem zašto smo, u stvari, pobegli u ovu prokletu rupčagu. Zbog nje. Da, da; nemoj da te zavede moje ponašanje! Sve je to zbog njene proklete lepote. Muškarci, Tupadžijo: jure je kao odvratne muve. Kunem ti se! Ja ih vidim kako balavei kako hoće da je ščepaju. To nije pravo. Ona je veoma privatna osoba, najprivatnija na svetu. Mi je moramo zaštititi od požude.«
Ove reči su Saladina iznenadile. O nesrećniče, pomislio je on, ti stvarno gubiš svoju ludu glavu postepeno alibrzo. I odmah za tom mišlju, kao nekom magijom, u svesti mu odjeknu rečenica: nemoj da uobražavaš da to znači da ću te ja ostaviti na miru.

*


Dok su se Eli i Čamča vozili natrag ka Karlajlskoj železničkoj stanici, Čamča pomenu opadanje stanovništva u unutrašnjosti zemlje. »Ovde nema posla«, reče Eli. »I zato je prazno. A Džibril kaže da ne može da se navikne na pomisao da ceo taj prazan prostor govori o siromaštvu: njemu to liči na luksuz, u poređenju sa prenaseljenošću u Indiji.« - »A tvoj rad?« upita je Čamča. »Šta je sa njim?« Ona se osmehnu na njega, već davno bez one fasade ledene cure. »Baš lepo od tebe što me to pitaš. Ja stalno mislim o tome kako će jednog dana moj život biti u centru pažnje, na prvom mestu. Ili, dobro, iako je meni teško da se poslužim prvim licem množine: naš život. Je 1’ da to bolje zvuči?«
»Ne daj mu da te odvoji od tvojih stvari. Ni od Džampija, ni od svega drugog što predstavlja tvoj svet.« Ovo je bio trenutak u kojem je njegova kampanja stvarno počela; jer je zakoračio na taj glatki, zavodljivi put kojim se moglo kretati samo na jedan način. »U pravu si«, rekla je Eli. »Gospode, kad bi on samo znao. Njegov dragi Sisodija, na primer: ne juri on samo one visoke starlete, mada i njih mnogo voli.« - »Pokušavao da ti se približi«, pretpostavi Čamča; i istovremeno odloži taj podatak za moguću kasniju upotrebu. »On je totalno bestidan«, reče Eli kroz smeh. »I to pred Džibrilovim nosem. Ne smeta njemu ni kad ga odbiješ: samo se pokunji i promrmlja, ,Nema ljuljuljutnje', i to ti je to. Možeš misliti šta bi bilo kad bih to rekla Džibrilu?«
Na železničkoj stanici Čamča požele sreću Eli. »Mi ćemo se za dve-tri nedelje vratiti u London«, rekla mu je kroz prozor automobila. »Ja imam tamo neke sastanke. A ti i Džibril bi onda mogli opet da se družite; njemu je ovo stvarno dobro činilo.«
»Pozovi me kad god želiš«, mahnuo joj je na rastankui gledao za Citroen-om dok ga nije izgubio iz vida.

*


To da je Eli Koun, treći vrh tog trougla fikcija - jer zar se Džibril i Eli nisu zbližili dobrim delom izmišljajući, iz svojih ličnih potreba, jednu »Eli« i jednog »Džibrila« za zaljubljivanje; i zar im Čamča nije sad nametao zahteve svog sopstvenog izmučenog i razočaranog srca? - imala da Inide nesvesni, bezazleni duh-pokretač Čamčine osvete, postalo je čak jasnije samom zavereniku, Saladinu, kad je video da Džibril, sa kojim se bio našao da zajedno provedu jedno ekvatorsko londonsko popodne, nije želeo ništa drugo do da mu u zbunjujućim pojedinostima opisuje svoju bludnu ekstazu u krevetu sa Eli. Kakvi su to ljudi, pitao se Saladin sa gađenjem, koji svoje najintimnije stvari nameću onima koji u tome ne učestvuju? Dok mu je Džibril (sa izvesnim uživanjem) opisivao pozicije, tajni rečnik požude, i ljubavne ugrize, šetali su se kroz park Brikhol Filds između učenica i dece na rolšuama i očeva koji su loše bacali bumerange i one »frizbi«-leteće tanjire svojim podsmešljivim sinovima, i probijali se kroz pripljeskano meso sekretarica koje su se u pauzi za ručak kuvale na suncu; i Džibril prekide svoju erotičnu rapsodiju da bi pomenuo, mahnito, da »Ja ponekad gledam ove ružičaste ljude i žene i umesto njihove kože, Tupane, vidim ukvareno mesište; evo, tu osećam smrad njihovog truljenja«, žestoko se lupkao po svojim nozdrvama, kao da otkriva neku misteriju, »u svom nosu«. Zatim se vratio među Eline butine, njenom zamagljenom pogledu, onoj savršenoj dolini pri završetku njenih leda i onim malim kricima koje je volela da ispušta. Bio je to čovek u bliskoj opasnosti da se iscepa na svojim šavovima. Ta njegova divlja energija i manična tačnost u opisivanju erotičkih pojedinosti, govorile su Čamči da je on opet smanjivao doze svojih droga, da se kovitlao naviše ka vrhuncu svog poremećenog »neba«, ka onom stanju grozničave uzbuđenosti sličnom »mrtvom« pijanstvu, u jednom pogledu (kako mu je pričala Eli), naime, da se Džibril ne seća ničeg što je govorio ili radio, kad bi se, što je bilo neizbežno, vraćao dole, na zemlju. - I nastavljao je dapriča, sada o neobičnoj dužini njenih bradavica na sisama,o tome kako ona ne voli da joj se dira pupak, o preosetljivosti njenih nožnih prstiju. Čamča je rekao sebi - bilo to ludilo ili ne, tek, ono što je ovaj razgovor o seksu otkrivao (jer on je razgovarao i sa Eli, u Citroen-u) bila je slabost njihove takozvane »velike strasti« - naziv koji je Eli samo u polušali upotrebila - jer, u frazi nema ničeg što bi značilo bilo šta dobro; tu, jednostavno, nije postojao ni jedan drugi vid njihove zajednosti zauzbuđeno opisivanje. - Međutim, on je, istovremeno, osećao kako u njemu samom raste uzbuđenje. Počeo je da zamišlja sebe kako džedži ispred prozora njene sobe, dok ona stoji tamo gola kao neka glumica na ekranu, a ruke nekog muškarca je miluju na hiljadu načina, dovodeći je sve bliže ekstazi; pa je sebe ugledao, kao da su te dve ruke njegove, i gotovo je osećao hladnoću njene kože, njene reakcije i skoro čuo njene krike. - Savlađivao se. Zgadio se od sopstvene žudnje. Eli je bila nedostižna; ovo je bio čist voajerizam, a on se tome neće prepuštati. - Ali žudnje koje su Džibrilova otkrića izazvala u njemu, nije mogao da se oslobodi.
Džibrilova seksualna opsesija, podseti se Čamča, zapravo olakšava stvar. »Eli je svakako veoma privlačna žena«, promrmlja on probno, a Džibril ga na to, zauzvrat, ošinu besnim pogledom. Ali odmah zatim, praveći se da se obuzdava, obgrli Saladina jednom rukom i zagrme: Izvinjavam ti se, Tupadžijo, ja imam mnogo gadnu narav kad se radi o njoj. Ali ti i ja! Mi smo bhai-bhai - drugari! Prošli smo ono najgore i izišli sa osmehom; hajdemo sada iz ovog malog parka koji nikuda ne vodi. Idemo u grad.«
Postoji trenutak pre zla; zatim trenutak zla; a onda vreme posle toga, kad korakneš dalje i svaki ti sledeći korak biva sve lakši. »Važi, drugar«, odgovori mu Čamča. »Baš mi je drago što si ovako lepo raspoložen.«
Jedan dečkić od šest ili sedam godina prođe pored njih na BMX-biciklu. Okrenuvši se za njim, dok je odmicao, Čamča vide kako se dečkić lako vozi dalje jednom avenijom natkriljenom krošnjama drveća duž nje, kroz koje je sunce uspevalo da se ovde-onde provuče i kapne. Šok od otkrića lokacije iz njegovog sna zbunio je, začas, Čamčui ostavio ga sa lošim ukusom u ustima: gorkim ukusom od onog što je možda-i-bilo. Džibril zaustavi jedan taksi; i reče taksisti da ih odveze do Trafalgar Skvera.
O, bio je on u sjajnom raspoloženju, tog dana, kudeći London i Engleze sa dosta svoje stare živahnosti. Gde bi Čamča video privlačno izbledeli sjaj i veličinu, Džibril bi video propast, robinzonovski grad, ostavljen na pustom ostrvu svoje prošlosti, koji pokušava, da uz pomoć Petka- najniže klase - i dalje izgleda pristojno. Pod buljenjem kamenih lavova na Skveru, Džibril je gonio golube, vičući: »Časna reč, Tupko, ovi leteći bucovi ne bi jedan jedini dan opstali u našoj domovini; da uzmemo jednog i da ga odnesemo kući za večeru.« Čamčina poengležena duša grčila se od stida. Kasnije, na trgu Kovent Garden, on je za Džibrilovo dobro pričao o onom danu kad je stara pijaca voća i povrća bila preseljena odatle, od starog pozorišta, u kraj zvani Najn Elms (Devet brestova). Vlasti su tada, zabrinute zbog pacova, zapečatile kanalizaciju i uništile desetine hiljada pacova; ali još su stotine bile preživele. »Tog dana su izgladneli pacovi vrveli na pločnicima trga«, sećao se on. »Svugde ih je bilo, jurili su niz Strend i preko mosta Vaterlo, uletali i izletali iz dućana, u očajničkom traganju za hranom.« Džibril je frknuo kroz nos. »Sad mi je jasno da je ovo brod koji tone«, uzviknuo je, a Čamča je bio besan što mu je pružio mogućnost da se na ovaj način otvori. »Čak su i krvavi parcovi pobegli.« A posle kraće stanke, reče: »I onda im je bio potreban samo onaj šareni Hamelinski frulaš, zar ne? Da ih uz neku melodiju odvede u propast, da se udave u reci.«
Kad nije vređao Engleze ili opisivao Elino telo od korena kose do onog mekog trougla »ljubavnog mesta, prokletog yon[21]i«, kao da je želeo da pravi spiskove: kojih je deset knjiga Tupadžija najviše voleo, hteo je da zna; takođe, koje filmove, filmske glumice i kakvu je hranu najviše voleo.
Čamča mu je davao konvencionalne kosmopolitske odgovore. Njegov spisak filmova je uključivao Oklopnjaču Potemkin, Građanina Kejna, Otto e Mezzo, (Osam i po), Sedam samuraja, Alfavil, El Angel Exterminador (Anđeo Uništitelj). »Tebi je ispran mozak«, podsmehnu mu se Džibril. »Sve sama sranja zapadnjačke kujne umetnosti.« Njegovih deset vrhunskih filmova bili su samo oni njihovi »domaći« i to agresivno prostački. Majka Indija, Mr India, Shree Charsawbees: nipošto filmovi Reja, ili Mrinala Sena, pa ni Aravindana ili Gataka. »Tvoja je glava puna starudija«, obavestio je Saladina, »ti si zaboravio sve ono što je vredno pamćenja.«
Njegovo sve veće uzbuđenje, njegovo brbljanje o tome kako je odlučio da ovaj svet pretvori u jedan buket hit-parada, njegovo žestoko hodanje ulicama - mora da su bili prešli tridesetak kilometara do kraja šetnje - govorilo je Čamči da mu neće još mnogo trebati da bi ga gurnuo u provaliju. Čini mi se, Mimi, da sam ispao i čovek od poverenja. Umetnost ubice je u tome da svoju žrtvu što bliže privuče k sebi; da je što bolje prilagodi nožu. »Ja sam ogladneo«, objavi Džibril, sa zapovedničkim tonom. »Odvedi me u neku od tvojih deset najmilijih kloparnica.«
U taksiju, Džibril je bockao Čamču, koji mu nije rekao kuda idu. »Je 1’ u neki francuski pajzl, ah? Ili u japanski sa živim ribama i hobotnicama. O bože, što se ja oslanjam na tvoj ukus.«
Zaustavili su se pred Šaandaar-kafeom.

*


Džampija nije bilo tamo.
A, očigledno, ni Mišal Sufijan da se džapa sa svojom majkom; Mišal i Hanif su bili odsutni, ali Anahita i njena majka nisu Čamči uputili pozdrav koji bi se mogao opisati kao topao. Samo im je hadži Sufijan poželeo dobrodošlicu: »Dođite, dođite, sedite; lepo mi izgledaš.« Kafana je bila neobično prazna, a čak ni Džibrilovo prisustvo nije izazvalo nikakvo komešanje. čamči je trebalo samo nekoliko sekundi da shvati šta se tu zbivalo; ugledao je četvoricu belih momaka koji su sedeli za jednim stolom u uglu i izgledali agresivno.
Mladi konobar, Bengalac (kojeg je gospa Hind morala da uzme posle odlaska njene starije ćerke) priđe njihovom stolu i primi narudžbinu - avokado, sik-ćevap i pirinač gledajući srdito u pravcu one nezgodne četvorice, koji su bili, što Saladin sad zapazi, zaista veoma pijani. Konobar, Amin, bio je ljut na Sufijana isto toliko koliko i na mlade pijance. »Nije smeo da ih pusti da sednu«, promrmljao je Ćamči i Džibrilu. »A sad ja moram da ih služim. To odgovara gazdi; nije on na udaru, kao što vidite, nego ja.«
Mladi pijanci su dobili svoje porudžbine u isto vreme kad i Čamča i Džibril. Kad momci počeše da se žale na ukus jela, atmosfera u lokalu postade još naelektrisanija.I oni, konačno, ustadoše od stola. »Mi ne jedemo ova govna, pička vam materina!« razdera se vođa grupe, jedan mršav i kržljav momak sa sivkastom kosom, bledim licem i pegama. »Ovo su govna. Jepte si vi svoju mater, pičke pocepane.« Njegova tri drugara, kikoćući se i psujući, iziđoše iz kafane. Vođa ostade još malo. »Je 1’ vama prija ova klopa?« vrisnu on na Čamču i Džibrila. »To je jebeno sranje. Je 1’ to ono što vi jedete kod kuće, ah? Pičke.« Na Džibrilovom licu lebdeo je izraz koji je razgovetno i jasno govorio: dakle, ovo je ono što su Britanci, ta velika nacija osvajača, na kraju postali. On nije reagovao. Mali govornik pacovskog lika pride njihovom stolu. »Ja sam vam postavio jedno jebeno pitanje«, reče on. »Pitao sam: da li vama prija ova vaša jebeno-usrana večera?« A Saladin Čamča, možda zbog ljutnje što se pred Džibrilom ne nalazi čovek koga bi on maltene bio u stanju i da ubije - držeći se pasivno iza njegovih leđa, kukavički - ču sebe kako odgovara: »Možda bi nam i prijala da vi niste tu.« Momak-pacov, klateći se na nogama, svari tu informaciju, a zatim učini jednu veoma iznenađujuću stvar. Duboko udahnuvši vazduh, naduva se 150 x 150cm, u visinu i širinu, naže se napred i nekoliko puta obilno pljunu na njihova jela.
»Znaš, baba, ako se ovaj restoran nalazi među tvojih najomiljenijih deset«, reče Džibril u taksiju kojim su se vozili kući, »onda nemoj nikad da me vodiš na mesta koja ti nisu toliko omiljena.«
»,Minnamin, Gut mag alkan, Pern dirstan’«, odgovori mu Čamča. »A to znači, ,Dragi moj, od Boga si gladan, a od Đavola žedan’. Nabokov.«
»Opet on«, pobuni se Džibril. »Koji ti je taj stravičan jezik?«
»On ga je izmislio. To je ono što zemblanska dadilja kaže Kinboteu, kao detetu. U Bledoj vatri.«
»Perndirstan«, ponovi Farišta. »Zvuči kao neka zemlja. Ipak se predajem. Ali kako da čitaš čoveka koji piše na jeziku koji je on sam izmislio?«
Približavali su se mestu odakle su bili pošli, Elinom stanu koji je gledao na Brikhol Filds. »Dramski pisac Strindberg«, reče Čamča odsutno, kao da je išao za nekim svojim dubokim mislima, »posle dva nesrećna braka, oženio se čuvenom i ljupkom dvadesetogodišnjom glumicom Harijetom Bose. U njegovoj drami San, ona je igrala ulogu velikog đavola, Puka. Strindberg je i za nju pisao: na primer, lik Eleonore u drami Uskrs. ,Anđeo mira’. Mladići su bili ludi za njom, a Strindberg, da, postao je tako ljubomoran da zamalo nije poremetio pameću. Pokušao je da je drži kod kuće, pod ključem, daleko od pogleda muškaraca. Ona je želela da putuje; a on joj je donosio knjige putopisa. Bilo je to nešto kao ona pesma starog lafa Klifa Ričarda: Ako je zaključam u kofer/to nema veze/doći će neki šofer/pa će da mi je odveze.«
Fariština teška glava klimnu u znak priznanja te istine. Bio je pao u neku vrstu sanjarenja. »I šta se dogodilo?« upita on kad su stigli pred kuću. »Ona ga je ostavila«, reče Čamča, bezazleno. »Rekla je da nije mogla da ga pomiri sa ljudskom rasom.«

*


Dok je iz »Tjuba« išla kući, Aleluja Koun je čitala majčino delirički oduševljeno pismo iz Stanforda, Kalifornija. »Ako ti neko kaže da je sreća nedostižna«, pisala je Alicija svojim krupnim, zavrznutim, zavaljenim, levorukim i ukopisom, »ti mu ljubazno pokaži rukom u mom pravcu. Ja ću ga srediti. Ja sam sreću našla dvaput u životu - prvi put sa tvojim ocem, kao što znaš, a drugi put sa ovim nežnim, široko duševnim čovekom čije lice ima apsolutno istu boju kao pomorandža koja ovde raste na sve strane. Duševno zadovoljstvo, Eli. Ono nadmašuje uzbuđenje. Probaj ga, dopašće ti se.« Kad je sa pisma podigla glavu, Eli je ugledala duh Morisa Vilsona kako sedi na vrhu krošnje jedne velike bakaraste bukve, u svojoj uobičajenoj vunenoj odeći: škotski bere s ćubom, karirani Pringle-džemper i široke pantalone »pumperice« - preterano natrontan sred vrućine koja je vladala. »Sad nemam vremena za tebe«, rekla mu je, a on je slegao ramenima. Ja mogu da čekam. Stopala su je opet bolela. Ona zaćuta i ode dalje.
Saladin Čamča, stojeći sakriven iza te iste bakaraste Imkve sa koje je duh Morisa Vilsona posmatrao Eli kako bolno hoda, ugledao je Džibrila Farištu kako izleće iz kapije stambene zgrade, u kojoj je nestrpljivo čekao Eli da se vrati; ugledao ga kako zakrvavljenih očiju besni. Demoni ljubomore sedeli su mu na ramenima, a iz njega je strujala ista ona stara pesma jao-gde-je-ta-kurva šta-to-ona kome-to-ona misli-da-zamazuje-oči jao-kako-se-usuduješ-da-me-tako-radiš kurvokurvokurvo. Izgledalo je da je Strindberg uspeo da učini ono što Džampi (sada odsutan) nije mogao.
Onaj posmatrač sa vrha krošnje iščeze; a ovaj drugi, zadovoljno klimnu glavom i odšeta dalje jednom avenijom raskošnog, senovitog drveća.

*


Telefonski pozivi koji su sad počeli da uznemiravaju i Eli i Džibrila, najpre u njihovom londonskom stanu, a zatim i mnogo dalje, u Damfrizu i Galoveju, kuda su se preseljavali, nisu bili baš tako česti; a ipak se nije moglo reći ni da su bili retki. Nije bilo ni mnogo glasova vrednih nekog poverenja, mada je i takvih bilo prilično. Nisu to bili kratki pozivi onih što zloupotrebljavaju telefonsku mrežu da u jednom dahu izvređaju i ispsuju čoveka, ali, opet, ti razgovori nisu trajali ni tako dugo da bi ih onaj policijski »lovac«-prisluškivač mogao uspešno da prati i locira. I, najzad, ni ta neprijatna epizoda nije dugo trajala - nešto manje od mesec dana, posle čega su pozivači zauvek prestali da se javljaju; ali moglo bi da se napomene da je to trajalo upravo onoliko dugo koliko je i bilo potrebno, to jest, sve dotle dok Džibril Farišta nije bio naveden da Eli Koun učini ono što je ranije učinio Saladinu - naime, onu Neoprostivu Stvar.
Treba reći da niko, ni Eli, ni Džibril, pa čak ni oni najmljeni živi prisluškivači njihovih telefonskih razgovora, nikad nisu imali utisak da je te pozive obavljala ista osoba; ali za Saladina Čamču, nekad čuvenog (mada samo u krugovima znalaca) Čoveka sa Hiljadu Glasova, takvo obmanjivanje bilo je prosta stvar, stvar bez ikakvog napora i rizika. Sve u svemu, on je morao da (od svog hiljadu i jednog glasa) izabere ukupno trideset devet.
Kad se Eli javljala na telefonske pozive, slušala je nepoznate ljude kako joj u uho mrmljaju o njenim najintimnijim tajnama, tuđine koji su, izgleda, poznavali najskrivenija udubljenja njenog tela, slušala bezlične muškarce koji su joj davali dokaze o tome kako su, preko svog iskustva sa njom, saznali ono što ona najviše voli od bezbrojnih vidova fizičke ljubavi; i kad su počela njena nastojanja da utvrdi ko je to zove, osećala je sve veće poniženje, jer sad više nije bivala u stanju da spusti slušalicu, već je morala da stoji i sluša, sva zajapurena, vrela lica i ledene kičme, pokušavajući (bez uspeha) da zapravo produžava razgovor.
I Džibril je dobijao svoje porcije glasova: vrhunske bajronovske aristokrate koji su se hvalili da su »osvajali Mont Everest« i oholo iskazivali besramne reči; utešiteljske glasove najboljih prijatelja koji su se mešali sa sažaljevanjem uz prizvuke ruganja - i to ti je jedno naravoučenije, ako si pametan, al’ kako možeš da budeš tako glup, debilu jadni, zar ne vidiš kakva je ona, da voli sve one u pantalonama, primi ovo od jednog svog iskrenog drugara. Ali jedan glas se izdvajao od svih ostalih, uzvišen, duševan glas pesnika, jedan od prvih glasova koje je Džibril tu čuo, i taj mu se zavukao najdublje pod kožu - glas koji je govorio samo u stihovima, recitujući tra-la-la-pesmice čiji je podtekst bio naivnost, pa čak i nevinost, pesmice koje su bile u tako velikom kontrastu sa drkadžijskom grubošću većine ostalih pozivača, ali koje je Džibril ubrzo shvatio kao najpodmuklije i opasnije od svih drugih.

Volim i kafu, volim i čaj,
Al’ šta mi ti radiš - volim naj!

Reci joj to, glas je zatim zamro, pa se prekinuo. Sledećeg dana, isti glas se vratio sa drugim ritmičkim zveckanjem:

Volim buter, volim i tost,
Al’ ti si mi najdraži gost.

Predaj joj i ovu poruku - budi tako ljubazan. Bilo je nečeg demonskog, zaključio je Džibril, nečeg duboko nemoralnog u toj pokvarenosti zaogrnutoj kvazistihovima sa raznih ilustrovanih čestitki.

Rumena jabuka i torta sa šlagom –
To je ime koje dajem svome dragom.

Ma, nosi se... u... zgađen i uplašen, Džibril tresnu slušalicu i uzdrhta. Posle toga, stihoklepac se jedno vreme nije javljao; ali je Džibril počeo da očekuje njegov glas, strahujući od njegove ponovne pojave, a možda i prihvativši, na nekoj razini dubljoj od svesti, da će to pakleno, detinjasto zlo biti ono što će ga uništiti zauvek.

*


Ali, O kako je sve to ispalo lako da lakše ne može biti! Kako je zlo bilo udobno smešteno u tim mekim i gipkim glasnim žicama, u žicama majstora-lutkara u marionetskom pozorištu! Kako je ono iskoračivalo i glatko hodalo po visokim žicama telefonskog sistema, odražavajući na njima ravnotežu kao bosonogi akrobata; kako je to zlo samouvereno izlazilo pred svoju žrtvu i bilo sigurno da će izazvati onaj isti utisak koji izaziva lep čovek u savršeno skrojenom odelu! I kako se samo obazrivo koristilo svojim raspoloživim vremenom, dajući sebi svakog glasa sem onog koji će zadati coup de grace - jer je i Saladin shvatao posebnu snagu onih loših stihova - dubokih glasova i piskavih glasova, sporih i brzih, tužnih i veselih, agresijom-nabijenih i stidljivih. Oni su, jedan po jedan, kapljali u Džibrilove uši, slabeći mu korene u stvarnom svetu i uvlačeći ga malo-pomalo u svoju obmanljivu mrežu, te su tako, mic-po-mic, njihove bestidne, izmišljene žene počele da prekrivaju onu stvarnu ženu kao neka lepljiva, zelena opna, dok je on, uprkos svojim otporima, klizio sve dalje od nje; a onda je došao čas za male, satanske stihove zbog kojih je Džibril pobesneo.

*


Ruže su crvene, ljubičice plave,
Al’ ništa slađe od tvoje lepe glave.

Prenesi dalje. Vraćao se glas, bezazlen kao uvek, stvarajući haotično leptirsko treperenje u Džibrilovom grčećem stomaku. Posle ovoga, navaljivali su gusti i brzi stihovi. U njima je moglo biti i one prljavštine iz školskih dvorišta.

O Ramona, bela dona!
Sudar beše sred Londona:
Bio sam bez pantalona,
A ti - bez kombinezona;

ili, dva-tri puta, u ritmu skandiranja navijačkog podstrekača na utakmici:

Strašna ševa, vol -
ej! Huja, Huja! Zabiće ti gol,
ej, Aleluja!
To je kura!
Ura! Ura! Ura!

I naposletku, kad su se vratili u London, a Eli nije bila kod kuće, jer je učestvovala u svečanom otvaranju jednog marketa zamrznutih namirnica u Haunzlou, poslednji stihovi:

Ljubičice plave a ruže crvene,
Sad je ona u krevetu pored mene.

Gudbaj, naivčino!
I telefonski signal.

*


Kad se Aleluja Koun vratila kući, videla je da Džibrila više nema, pa je u vandalizovanoj tišini svog stana odlučila da ga ovog puta ne primi natrag, bez obzira na to u kakvom bi jadnom stanju ili udvoričkom držanju dopuzio, moleći je za oproštaj i ljubav; jer pre nego što je otišao, on joj se slravično osvetio: razbio je sve one male imitacije Himalaja koje je ona godinama skupljala, otopio onaj ledeni Everest koji je držala u svom zamrzivaču, svukao i iscepao na froncle one baldahinske planinske vrhove od padobranske svile iznad njenog kreveta, i na parčiće iseckao (sekiricom koju je ona držala pored aparata protiv požara u ostavi) onii u drvetu izrezbarenu uspomenu na osvajanje Čomolungme, koju joj je dao šerpa-Pemba, i kao upozorenje i kao suvenir. Za Eli Bibi. Za mi imali sreću. I za da ne pokušamo opet.
Širom je otvorila prozore i vrišteći sipala kletve na neđužni Filds ispod nje. »Dabogda sporo umirao! U paklu goreo!«
A zatim je, plačući, pozvala telefonom Saladina Čamču da mu javi te loše vesti.

*


Mister Džon Mazlama, vlasnik noćnog kluba »Vreli vosak«, lanca prodavnica ploča pod istom firmom, i »Finih duvačkih instrumenata«, legendarne radnje u kojoj ste mogli da kupite najfinije trube, klarinete, saksofone i trombone - koji se mogu naći za duvanje u celom užem graduLondonu, bio je veoma zauzet čovek, te je zato mogao da samo Božanskom Proviđenju uvek (posle toga) pripisuje srećnu okolnost što se nalazio u svojoj duvačkoj radnji upravo kad je Božji Arhanđeo ušetao u nju sa gromovima i munjama smeštenim kao lovorov venac oko njegovog otmenog čela. Pošto je bio praktičan biznismen, g. Mazlama je do tog trenutka krio od svojih nameštenika svoju vanrednu aktivnost u svojstvu glavnog glasnika Nebeskog i Polubožanskog Bića u povratku, stavljajući plakate u izloge svojih radnji kad bi bio siguran da ga niko ne gleda, propuštajući da potpisuje velike oglase koje je davao u novine i časopise o svom ličnom velikom trošku, koji su najavljivali skori Sjajni Dolazak Gospoda. Izdavao je i štampane izjave preko Valansove propagandne agencije, zahtevajući da ga drže u strogoj anonimnosti. »Naš klijent je u mogućnosti da izjavi« - tajanstveno je pisalo u tim »materijalima« koji su jedno vreme jako zabavljali hroničare Flit Strita - »da je sopstvenim očima video gorepomenuti Sjaj. Arhangel Gavrilo je u ovom trenutku među nama, negde u samom Londonu - verovatno u Kamdenu, Brikholu, u kraju Tauer Hamlets ili u Hakneju - i on će se uskoro otkriti, možda za koji dan ili za koju nedelju.« Sve je to bilo nejasno trojici visokih i mlitavih trgovačkih pomoćnika u radnji »Finih duvačkih instrumenata« (Mazlama nije hteo da prima u službu ženske pomoćnice; »moje je geslo«, voleo je da kaže, »da mušterija ne veruje ženskama da mu mogu pomoći oko njegovog roga«); i zato niko od njih trojice nije mogao da veruje svojim očima kad je njihov ukrućeni gazda odjednom izmenio svoju narav i sam jurnuo ka ovom divljem, neobrijanom strancu, kao da je ta individua bila Gospod Bog - a Mazlama u svojim dvotonskim Iakovanim cipelama, elegantnom odelu i sa nadole zalizanom robert-de-nirovskom kosom iznad bujnih obrva, ipak nije izgledao kao neki poltron, ali eto šta je on sad činio, srozao se do krajnosti, odgurnuo svoje pomoćnike u stranu, Ja ću sam da uslužim gospodina, klanjajući se nezgrapno, idući korak napred, dva koraka nazad, možete li verovati?- Bilo kako bilo, tek taj stranac izvuče ispod košulje svoj pojas-buđelar nabijen parama i poče da vadi i broji krupne novčanice; pokaza rukom na jednu trubu na visokoj polici, onu hoću, baš tako, a da je trubu jedva i pogledao, a g. Mazlama se smesta popentra uz merdevine, Ja-ću-to-da-skinem rekao-sam-da-ću-ja-da-uslužim-gospodina, a zatim istinski zapanjujuća stvar: on pokuša da odbije plaćanje, on, Mazlama! - u stilu ne ne gospodine, ovo je besplatno, gospodine - ali je stranac ipak platio, nabijajući novčanice u gornji mali džep Mazlaminog sakoa, kao da je on neki mali hotelski momak - trebalo je to samo da vidite - i na kraju svega, mušterija se okreće prema celoj radnji i viče koliko ga grlo nosi, Ja sam Božja desna rukal - I zaista, da ne verujete, krvavi sudnji dan je bio tu, negde, u blizini.
Mazlama je posle te izjave bio raspamećen, sav uzdrman, i stvarno je pao na svoja stvarna kolena. - Zatim je stranac podigao trubu iznad svoje glave i uzviknuo, Ja krstim ovu trubu imenom Azrijel, Poslednjom Trubom Božijom, Uništiteljem Ljudi! - a mi smo samo stajali tamo, kažem vam, skamenjeni, jer se oko jebene glave tog ludaka pojavio sjaj znate? - sjaj koji kao da je izvirao iz neke tačke na njegovom potiljku.
Oreol.
Kažite šta god hoćete, ponavljala su trojica trgovačkih pomoćnika svakom ko je hteo da ih, kasnije, sluša, kažite šta god hoćete, ali mi videsmo što videsmo.