Salman Ruždi

Vitez britanske krune i jedan od najboljih savremenih svetskih pisaca još jednom pokazuje svu raskoš svog neverovatnog talenta.
Ova pronicljiva i duhovita priča, prožeta različitim kulturnim uticajima, pripoveda o usponu i padu porodice Da Gama Zogoibi od početka veka do savremenog doba. Sa egzotičnog juga Indije, obeleženog portugalskim uticajem, do ulica bombajske metropole, magija živopisnih svetova i junaka vodi vas na nezaboravno putovanje veličanstvenih razmera.
Epski portret ljudske duše oslikava potragu za korenima u modernom svetu – istom onom svetu kojim hodamo, čiji vazduh dišemo, izmučenom nacionalističkim udarcima, nasiljem i bezgraničnom ljudskom pohlepom.
Dva zla ne mogu doneti nikakvo dobro: bio sam u potpunosti svestan ovih istina. I još nečeg: kad spadnete na grane svog neprijatelja, gubite svoju visoku poziciju.

Za E. Dž. V.



I
KUĆA RAZDORA




1


Izgubio sam račun o danima otkako sam umakao užasima sulude tvrđave Vaska Mirande u Benenheliju, selu u Andaluziji; pobegao sam od smrti pod plaštom tame i ostavio poruku prikucanu na vrata. Od tada, duž mog gladnog i vrelog putovanja ređali su se svežnjevi naškrabanih listova, udarci čekića, oštri usklici eksera od dva palca. Davno još, dok sam bio mlad i naivan, moja draga mi je zaljubljeno rekla: „O, ti Mavre, čudni crni stvore, uvek si tako pun teza a nigde nijednih crkvenih vrata da ih na njih prikucaš.“ (Ona, po sopstvenim rečima pobožna Indijka nehrišćanka, šegačila se s Luterovim protestom u Vitenbergu, zadirkujući svog dragog, izrazito bezbožnog Indijca hrišćanskog porekla; kako se samo priče šire, u čijim sve ustima ne završe!) Nažalost, moja majka je to čula i uskočila, brzo poput zmijskog ujeda: „Misliš, prepun izmeta.“ Da, majko, tvoja je i ovog puta bila poslednja; kao, uostalom, i u svemu.
Amerika i Moskva – tako je jednom neko nazvao moju majku Auroru i moju voljenu Umu, prišivši im nadimke po dve velesile; ljudi su govorili kako njih dve liče jedna na drugu, ali ja to nikad nisam primetio, uopšte. Sada su obe mrtve, stradale nasilnom smrću, a ja sam u dalekoj zemlji, sa smrću za petama i njihovom pričom u ruci, pričom koju razapinjem po kapijama, tarabama, maslinovim stablima, šireći je po ovom predelu svog poslednjeg putovanja, priču koja ukazuje na mene. Bežeći, pretvorio sam svet u sopstvenu gusarsku mapu, s ucrtanim oznakama, prošaranu krstićima koji vode do zakopanog blaga mene lično. Kad potera krene mojim tragom, naći će me kako čekam, ne žaleći se, zadihan, spreman. Evo me, stao sam. Nisam mogao drugačije.
(Bolje reći, seo sam. U ovoj mračnoj šumi – to jest na ovoj gori maslinovoj, u ovom moru drveća, pod pogledom upitno naherenih kamenih krstova na malom zapuštenom groblju, malo niže putem što vodi od benzinske pumpe „Poslednji uzdah“, bez koristi ili potrebe za Vergilijem, takoreći, na sredini životnoga puta, koji se, iz komplikovanih razloga, pretvorio u kraj puta, prosto sam se skljokao, potpuno izmožden.)
I, da, drage dame, svašta je tu zakucano. Na primer, zastava za jarbol. Posle ne preterano dugog (mada gizdavo živopisnog) života, evo, upravo mi ponestaju teze. Život je, ionako, sam po sebi dovoljno težak.
Kad počnete da posustajete, kad zamah koji vas goni napred maltene oslabi, vreme je za ispovest. Nazovimo je oporukom ili poslednjom (kako bilo) voljom – Životni salon izdisaja. Otuda i ovo stajanje-sedenje s mojim životnim tezama zakucanim po čitavom predelu i ključevima crvene tvrđave u džepu, ovi trenuci iščekivanja pred konačnu predaju.
Zato je sada i prikladno da se peva o završecima; o onom što nekad beše, i više ga biti neće, i šta je od svega toga bilo dobro, a šta loše. Poslednji uzdah za jednim izgubljenim svetom, suza nad njegovim nestankom. Ali i poslednji poklič, onaj poslednji skandalozni čvor u pređi zamršene povesti (moraćemo se zadovoljiti rečima usled nepostojanja video-uređaja) i niz gromoglasnih arija za bdenje. Priča jednog Mavra, s pevanjem i pucanjem. Može? Uostalom, ko vas pita. Za početak, dodajte malo bibera.
Kako, molim?
I samo drveće progovara od iznenađenja. (Zar vi niste nikada, u samoći i očaju, govorili zidovima, ili glupom psu, ili uprazno?)
Ponoviću: bibera, molim; jer da nije bilo bibernih zrna, ni ono što se sada okončava na Istoku i Zapadu možda nikada ne bi otpočelo. Biber je poveo visoke lađe Vaska da Game preko okeana, od Belemske kule u Lisabonu, sve do Malabarske obale; najpre u Kalikut, a potom, zbog luke nalik na lagunu, u Kočin. Englezi i Francuzi doplovili su ubrzo za Portugalcem, tako da tokom perioda poznatog kao otkrivanje Indije – ali kako smo mogli da budemo otkriveni kada se nismo ni sakrivali? – nismo bili „toliko dodatak kontinentu koliko dodatak jelima“, kako se lepo izrazila moja uvažena majka. „Od samog početka bilo je sasvim jasno šta to hoće svet od proklete Majke Indije“, govorila je. „Došli ljudi po ljuti začin, kao i svi muškarci kojima se prohte da umoči.“
Ovo je moja priča o propasti jednog polutana plemenitog roda: mene, Moraisa Zogoibija zvanog Mavar, tokom bezmalo čitavog života jedinog muškog naslednika ogromnog bogatstva stečenog trgovinom začinima i krupnim poslovima dinastije Da Gama Zogoibi iz Kočina, i o tome kako me je iz onog što sam imao puno pravo da smatram svojim normalnim životom isključila moja majka Aurora, rođena Da Gama, najčuvenija među našim savremenim umetnicima, žena velike lepote i najoštrijeg jezika u svojoj generaciji, koja bi zabiberila svakom ko joj se nađe na nišanu. Nije imala milosti ni prema rođenoj deci. „Nama, mačkama iz doba bitnika, s brojanicama i raspećem, teče ljuta paprika u venama“, umela je da kaže. „Nema nikakvih povlastica za rođenu krv i meso! Dragi moji, mi tamanimo meso, a krv je piće našeg života.“
„Biti potomak naše demonske Aurore“, rekao mi je, dok sam još bio mali, goanski slikar V. (tj. Vasko) Miranda, „to ti je kao da si savremeni Lucifer. Znaš ono: sin proklete zore.“ Moja porodica se tada već preselila u Bombaj i to se u raju legendarnog salona Aurore Zogoibi moglo shvatiti kao kompliment; ali ja ću te reči pamtiti kao proročanstvo, jer doći će dan kada ću zaista biti prognan iz tog veličanstvenog vrta i bačen pravo u pandemonijum. (I tako prognan iz prirodnog, jesam li imao drugog izbora sem da se priklonim suprotnosti? Što će reći, nenaturalizmu, jedinom pravom izmu ovog naopakog doba ispraznog govora. Proteran iz sigurnosti, kako da ne pokušaš da od tame načiniš svetlost? Baš tako. Morais Zogoibi, izbačen iz svoje storije, hitao je u istoriju.)
I sve to zbog bočice bibera!
Ne samo bibera nego i kardamoma, indijskog oraha, cimeta, đumbira, pistaća, karanfilića; a pored začina i oraha, bilo je tu i zrnevlje kafe i moćni list čaja lično. Ali ostaje činjenica da je, po Aurorinim rečima, „biber prvi i jedini – da, da, jedini! Jer zašto bismo rekli najvažniji? Zašto biti četvrti, kad možeš stići prvi?“ Ono što važi za istoriju uopšte važilo je i za bogatstvo naše porodice – biber, to toliko traženo malabarsko crno zlato, bio je najtraženija roba moje jezivo bogate familije, najimućnijih trgovaca začinima, orašastim plodovima, zrnevljem i čajem u Kočinu, koji su bez ikakvog dokaza, osim vekovne tradicije, tvrdili da nekom vanbračnom linijom vode poreklo od Vaska da Game glavom i bradom...
Nema više tajni. Sve sam ih otkucao.

2


Kad joj je bilo trinaest godina, moja majka Aurora da Gama počela je da pati od nastupa nesanice, koji su je neko vreme redovno mučili, pa bi bosa lunjala po velelepnoj miomirisnoj kući očevih roditelja na ostrvu Kabral i na tim noćnim odisejama obavezno bi pootvarala sve prozore – najpre unutrašnja krila, čija je gusta mrežica štitila kuću od mušica, komaraca i zunzara, zatim same prozore s vitražnim oknima i na kraju spoljašnje rebraste žaluzine. Zato je Epifaniju, šezdesetogodišnju glavu porodice, čija je mreža protiv komaraca tokom godina stekla mnoštvo sitnih ali značajnih rupa, koje nije primećivala zbog svoje kratkovidosti ili škrtosti – svakog jutra budio svrab od ujeda po koščatim pomodrelim podlakticama, pa bi potom prodorno kriknula opazivši muve kako zuje oko tacne s jutarnjim čajem i slatkim biskvitima, koju je sluškinja Tereza spustila kraj nje (i odmah žurno zbrisala). Epifanija se, bez ikakve vajde, mahnito češala i mahala za muvama, ritajući se po svom ovalnom krevetu od tikovine u obliku čamca, prolivši često čaj po čipkastoj pamučnoj posteljini, ili po beloj muslinskoj spavaćici s visokim nabranim okovratnikom koji je skrivao njen nekad labuđi a sada smežurani vrat. Dok je muhotepalom u desnoj ruci mlatila i lupala, a dugim noktima leve ruke grebala po leđima u potrazi za novim ujedima neuhvatljivih komaraca, Epifaniji da Gami skliznula bi s glave noćna kapa i otkrila bičeve zamršene bele kose, kroz koju se, tu i tamo (avaj!), ukazivala pegava lobanja. Kad bi mala Aurora, prisluškujući kraj vrata, procenila da se zvuci besa mrske babe (kletve, tresak porcelana, šljepanje beskorisnog muhotepala, prkosno zujanje insekata) bliže vrhuncu jarosti, namestila bi najslađi osmeh i dolepršala do poglavarke kuće uz razdragan jutarnji pozdrav, svesna da će ionako raspomamljenoj pramajci svih kočinskih Da Gama prekipeti kad ugleda mladog svedoka svoje staračke nemoći. S kosom u haosu, klečeći na ispolivanim čaršavima, podignutog muhotepala što landara poput slomljenog pruta, tražeći oduška svom gnevu, Epifanija bi dreknula kao furija, rakšasa ili banši na nezvanu Auroru, što bi devojčicu proželo potajnim slatkim ushićenjem.
„Auh, dete, prepade me načisto, jednog dana ćeš mi doći glave.“
I tako je Aurora da Gama došla na pomisao da ubije rođenu babu upravo zahvaljujući svojoj budućoj žrtvi. Posle toga je počela da kuje planove, ali su njene sve bujnije jezive fantazije o otrovima i rubovima litica, jedna po jedna, padale u vodu zbog praktičnih prepreka, pošto je bilo teško nabaviti kobru i ubaciti je Epifaniji u postelju, a matora veštica ni za živu glavu ne bi pristala da zakorači po bilo kakvom tlu koje se, po njenim rečima, „naginje uzbrdo ili nizbrdo“. Aurora je znala kako da se domogne oštrog kuhinjskog noža, a bila je i sigurna da je već dovoljno snažna da Epifaniju pridavi i tako je rastavi od života, ali ipak je odbacila i te planove, jer nije želela da bude otkrivena, a suviše očigledan napad mogao bi je izložiti nimalo prijatnom propitivanju. Pošto nikako nije uspevala da pronađe savršen zločin, Aurora je i dalje glumila savršenu unuku; ali u sebi je maštala, mada nije shvatala kako ta maštanja imaju priličnu primesu Epifanijine svireposti.
„Strpljenje je majka mudrosti“, govorila je sebi. „Ko čeka, taj dočeka.“
U međuvremenu je i dalje otvarala prozore tokom vlažnih noći, a ponekad bi izbacila kroz njih neki sitan i vredan ukras, izrezbarene drvene figure sa surlom, koje su plutale u vodi lagune što zapljuskuje zidove ostrvske palate, ili izvanredno izrezbarene predmete od slonovače koji su, prirodno, tonuli u zaborav. Nekoliko dana porodica je bila u čudu, pokušavajući da shvati razlog tome. Sinovi Epifanije da Game, Aurorin stric Aires (čije se ime na portugalskom izgovara nalik na Ajriš – kao Irac na engleskom) i otac Kamois (na portugalskom ispadne kroz nos Kamoins) po buđenju bi ustanovili da su im nestašni noćni povetarci oduvali safari-košulje iz ormana i poslovna dokumenta iz kutija. Lakoprsta promaja razvezivala je vrhove džakova sa uzorcima, jutane vreće pune sitnog i krupnog kardamoma, listića karija i indijskih oraha, koji su vazda dreždali duž senovitih hodnika poslovnog krila zgrade, pa bi se semenke piskavice i pistaći sumanuto tumbali po izlizanom prastarom podu od krečnjaka, ćumura, belanaca i ko zna čega sve, a miris začina u vazduhu mučio je pramajku koja je, kako su godine proticale, postajala sve više alergična na izvore blagostanja svoje porodice.
A pošto su muve uz zujanje već uletale kroz šuplje mreže, a nestašni naleti vetra nadirali kroz raskriljene prozore, otvorene žaluzine propuštale su unutra sve ostalo: prašinu i vrevu brodova iz Kočinske luke, sirene teretnjaka i soptanje remorkera, ribarske masne viceve i damare meduzinih žaoka, kao nož oštru sunčevu svetlost, vrelinu koja je u stanju da uguši poput mokrih krpa zategnutih preko lica, dozivanje plovećih piljara, tugu jevrejskih neženja što lebdi preko vode iz Matančerija, napasti od krijumčara smaragda, spletkarenja poslovnih suparnika, sve veću nervozu britanske kolonije u Fort Kočinu, uzvike kojima radnici i najamnici na plantažama Začinskih gora zahtevaju da budu isplaćeni, priče o komunističkim nemirima i političkim potezima kongres-vala, imena Gandi i Nehru, glasine o pomorima glađu na istoku i štrajkovima glađu na severu, pesme i dobovanje uličnih pripovedača i potmuli zvuk kotrljanja (dok se razbijaju o trošan mol ostrva Kabral) nadirućih talasa istorije. „Isuse Hriste, ovo je zemlja preplavljena nižom klasom!“, proklinjao je za doručkom strika Aires u svom najboljem izdanju, sa sve gamašnama i šeširom. „Svet tamo napolju kao da nije dovoljno prljav i smrdljiv, a? Koja li ga to onda jeziva gnusoba, koji drznik, đavo ga odneo, opet pušta unutra? Je li ovo pristojna kuća, svega mi, ili neka kenjara, da prostite, tamo na bazaru?“ Tog jutra Aurori je bilo jasno da je preterala, jer ju je njen voljeni otac Kamois, čovečuljak mršav kao pritka, s kozjom bradicom, u drečavoj safari košulji, već za glavu niži od svoje štrkljaste kćeri, odveo na mol, i pocupkujući, samouvereno ponesen provalom osećanja i uzbuđenja, tako da je naspram neverovatne lepote i užurbanosti lagune njegov obris izgledao kao neki lik iz mašte, poput vilenjaka što pleše na šumskom proplanku, ili dobroćudnog duha iz lampe, poverio joj zaverenički, u pola glasa, svoje neverovatno otkriće koje mu razdire srce. Nazvan po pesniku i obdaren sanjarskom prirodom (ali ne i pesničkim darom), Kamois je bojažljivo nagovestio da se, po svoj prilici, radi o utvarama.
„Po mom uverenju“, rekao je zanemeloj kćeri, „to nam se vratila tvoja draga mama. Ti znaš koliko je volela svež povetarac, kako se borila za vazduh s tvojom babom; a sada se prozori, kao čarolijom, otvaraju sami od sebe. Kćeri moja, pogledaj samo koje stvari nestaju! samo ono što je oduvek mrzela, zar ne vidiš? Airesovi bogoslonovi, tako ih je zvala. A nestala je baš stričeva mala zbirka Ganeša. A osim toga – slonovača.“ Epifanijine kljove. U ovoj kući dreždi previše slonova. Pokojna Bela da Gama nije imala dlake na jeziku. „Pa sam mislio, ako noćas ostanem budan, možda ću moći da još jednom vidim njeno milo lice“, poverio joj se Kamois čežnjivo. „Šta ti misliš? Poruka je jasna kao dan. Što ne bi čekala sa mnom? Ti i ja smo u istoj koži; meni nedostaje žena, a tebi majka.“
Aurora je zbunjeno pocrvenela. „Ali ja ne verujem u bezvezne duhove!“, povikala je i utrčala unutra, ne mogavši da prizna istinu: da je ona utvara svoje pokojne majke, koja čini to što bi činila i ona, govori njenim pokojnim glasom; da kći svojim noćnim šetnjama održava majku u životu, odričući se sopstvenog tela i ustupajući ga pokojnici, koja u zagrljaju smrti smrt odbacuje, istrajavajući uporno, čak i iz groba, na postojanosti ljubavi – da se ona pretvorila u majčin novi osvit, telo za njen duh, dve lepotice u jednoj.
(Mnogo godina kasnije, svoj novi dom nazvaće Elefantom; i tako će, na kraju krajeva, prisustva slonovska, kao i avetinjska, nastaviti da igraju ulogu u našoj pripovesti.)
Bela je umrla nepuna dva meseca pre toga. Bela Ðavolova Strela, kako ju je zvao Aurorin stric Aires (on je, doduše, prišivao ljudima kojekakva imena, bezobzirno namećući svetu svoj lični univerzum): Izabela Himena da Gama, baka koju nikada nisam upoznao. Između nje i Epifanije vodio se rat od prvog dana. Udovica od četrdeset pete godine, Epifanija se preko noći uživela u ulogu glave porodice: posadila bi se s punim krilom pistaća u jutarnju senku svog omiljenog dvorišta, hladeći se lepezom, i dok je zubima krckala ljuske uz glasno i napadno ispoljavanje moći, zapevala bi visokim, neumoljivim glasom:
Sisa Šafto ode na moreeeee...
Srebrne boce na kolenu mu goreeeee...


Krc! krc! – pucketale su joj ljuske pod zubima.
Vratiće se da me sahrani...
Bobi Šafto žgoljavi...1


Tokom čitavog svog veka, jedino Bela nije strepela od nje. „Pa kakva je to pesma“, rekla je veselo devetnaestogodišnja Izabela svojoj svekrvi dan nakon što je ušla u kuću kao nepoželjna, ali uz gunđanje prihvaćena nevesta. „Nije Sisa, nisu boce, nije sahrani i nije žgoljavi. Tako slatko pevate tu ljubavnu pesmicu za svoje godine, ali s tim rečima ispada prava besmislica.“
„Kamoise“, odvratila je skamenjena Epifanija, „prenesi svojoj snajki da začepi klopke. Nekakva joj gadost, ko bale, curi niz usta.“ Narednih dana uhvatila ju je prava pomama za mornarskim pesmicama protkanih ličnim porukama: Šta ćemo sad sa smežuranim krojačem?2 To je izazivalo kod mlade snahe krajnje neumesno prigušeno veselje, na šta je Epifanija, sva mrgodna, promenila ploču: Ribaj, ribaj, ribaj svoga lolu, niz reku ceo dan, pevala je ne bi li ukazala Beli da se usredsredi na bračne dužnosti, da bi zatim prešla na niske udarce: Moralno, moralno, moralno, moralno – krrrc! – kraljica nisi, znam.3
Ah, te legende o svađalačkim kočinskim Da Gamama! Pričam ih onako kako sam ih i sam čuo, ulepšane i nakićene mnogobrojnim ponavljanjima. Sve su to stari duhovi, daleke seni, i ja vam ovo pričam da bih raskrstio s njima; to je sve što mi je preostalo i zato ih sada oslobađam. Od Kočinskog pristaništa do Bombajske luke, od Malabarske obale do Malabarskog brda; povest o zajedništvu i razmiricama, o usponima i padovima, o našim megdanima. A onda zbogom, Mantačeri, zbogom ostaj, Priobalni pute... obrni-okreni, kada je moja majka Aurora stigla u to domaćinstvo koje je vapilo za decom, i izrasla u visoku i buntovnu trinaestogodišnju devojčicu, staze su već bile jasno zacrtane.
„Suviše se izdužila za devojčicu“, glasio je Epifanijin namršteni sud o unuci kad je Aurora zakoračila u prve godine mladosti. „Iza napasti u oku krije se đavo u srcu. A i sramota joj viri spreda, da je svi vide. Previše štrči spreda.“ Na to je Bela ljutito uzvraćala: „A kakvo vam je to sjajno dete podario dragi Aires? Ovo je barem stvarna Da Gama, živa i zdrava, i ništa joj ne smetaju veliki šaftoi. A kod bata Airesa i seka Sahare ni traga ni glasa od potomstva; nema ni sifona, a kamoli bebirona.“ Airesova žena zvala se Karmen, ali ju je Bela, po ugledu na deverovu strast davanja nadimaka, prozvala po pustinji, „jer je jalova i ravna ko pesak, a u celoj toj pustolini nigde oaze da se napiješ„.
Aires da Gama, koji se trudio da briljantinom zauzda svoju gustu, talasastu belu kosu (preuranjene sede odavno su postale porodično obeležje; moja majka Aurora bila je snežnobela već u dvadesetoj, i kakav su samo bajkoviti sjaj, kakvu su ledenu težinu njenoj lepoti dodavali ti meki glečeri što su joj se u kaskadama slivali s glave!) – kakav je samo pozer bio taj moj deda-stric! Kakav smešan lik sa malih crnobelih fotografija 5 puta 5 cm koje nosim u sećanju, s monoklom, uštirkanom kragnom i trodelnim odelom od najfinijeg gabardena. U jednoj ruci štap s rukohvatom od slonovače (a u štapu mač, šapuće mi na uvo porodična istorija), u drugoj dugačka muštikla; a imao je naviku, žalim što pominjem, da nosi gamašne. Dodajte tome visok stas i usukane brčiće – i eto oličenja lupeža iz komične opere; ali Aires je na svet došao u džepnom izdanju, baš kao i njegov brat, a uvek je bio glatko obrijan i pomalo sjajan u licu, tako da je njegov pritvorni izgled truta bio možda više za žaljenje nego za srdžbu.
Tu, na drugoj strani foto-albuma uspomena, takođe počiva i zgurena i čkiljava baba-strina Sahara, žena bez oaza, koja žvaće betelov orah svojim zaista tako kamilastim vilicama i koja stvarno izgleda kao da ima grbu. Karmen da Gama bila je Airesova sestra od tetke, siroče Epifanijine sestre Blimunde i trećerazrednog štampara Loba. Oba njena roditelja pokosila je epidemija malarije, a izgledi da će se Karmen udati bili su manji od nule, duboko zamrznuti sve dok Aires nije prenerazio svoju majku tražeći pristanak da ugovori brak s njom. Epifanija je, obuzeta nedoumicom, propatila sedam besanih noći, nesposobna da se opredeli između svog sna da Airesu pronađe ulov dostojan mamca, i sve beznadežnije potrebe da Karmen uvale nekome pre nego što bude prekasno. Naposletku je dug prema pokojnoj sestri odneo prevagu nad priželjkivanom dobrom partijom za sina.
Karmen nikada nije bila mladolika, nikada nije imala poroda, sanjala je kako da na prevaru istisne Kamoisov ogranak porodice iz nasledstva, bilo časnim bilo nečasnim sredstvima, i nikada ni živoj duši nije pomenula da joj je prve bračne noći muž u sobu došao kasno, da nije ni pogledao svoju prestravljenu i usukanu mladu nevestu koja je ležala u postelji cepteći devičanski, da se svukao sa cepidlačkom sporošću, a onda, s jednakom preciznošću, skliznuo go-golcat (stasom neobično nalik njenom) u venčanicu koju je njena sluškinja ostavila na krojačkoj lutki kao simbol njihovog sjedinjenja, pa šmugnuo iz sobe kroz spoljna vrata nužnika. Karmen je čula zvižduke koji su do njenih ušiju doprli sa vode pa je, pridigavši se umotana u čaršav, dok joj je teška spoznaja sopstvene budućnosti pritiskala pleća povijajući ih u zgrbljenost, spazila venčanicu kako se presijava na mesečini dok neki mladić zamasima vesla odnosi i nju i onoga u njoj, u potragu za onim što je, šta god da je, među takvim čudnim stvorovima važilo za blaženstvo.
Uprkos njenom ćutanju, priča o Airesovoj maskaradnoj pustolovini, zbog koje je baba-strina Sahara ostala da čami među hladnim dinama svojih neokrvavljenih čaršava, doprla je i do mene. Ni najobičnije porodice ne mogu da sačuvaju tajne; a u našem klanu, koji je sve samo ne običan, najdublje skrovitosti mahom su završavale na uljanim slikama okačenim po zidovima galerija... a onda, opet, možda je čitavo to zamešateljstvo ipak izmišljeno, kao bajka koju je porodica smislila da bi šokirala – ali ne previše – i da bi lakše svarila – jer je ovako egzotičnije i lepše – činjenicu da je Aires homoseksualac? Doduše, istina je i da je Aurora da Gama u svojim zrelim godinama naslikala taj prizor – na njenom platnu muškarac u haljini, obasjan mesečinom, sedi, sav nacifran, spram obnaženog i znojem orošenog veslačevog torza – moglo bi se pokrenuti pitanje da li je, uz svu svoju boemsku utemeljenost, ovaj dvostruki portret tek fantazija koja se uvrežila, smeštena u ustaljene okvire neobuzdanosti; da li je priča, onako kako je ispričana i naslikana, zaogrnula Airesovu tajnu razuzdanost bleštavom odorom koja skriva kurac i dupe, krv i srčanost, odvažnu rešenost i strah kržljavog kicoša koji saleće mišićave družbenike među lučkim pacovima, ushićenjem natopljen užas plaćenih zagrljaja, sladostrasna milovanja lučkih nosača teških pesnica, po zabitim budžacima i jazbinama u kojima se pije palmino vino, ljubav nabreklih, mišićavih guzova mladih vozača bicikl-rikši i izgladnelih usta derana s bazara; da li je zanemarila osorno svadljivo prisustvo u stilu lude ljubavi njegove duge, ali nikako verne, veze sa saputnikom s kojim je isplovio te prve bračne noći, a koga je Aires prozvao „Princ Henri Navigator“... da li je oterala nedolično odevenu istinu s pozornice, a potom odvratila pogled?
Ne, dragi moji. Verodostojnost ove slike nećemo osporiti. Šta god da se kasnije dešavalo između ovo troje – neverovatna prisnost koja se pod stare dane razvila između Princa Henrija i Karmen da Gama biće zabeležena kad joj dođe vreme – a sve je otpočelo događajem sa zajedničkom venčanicom.
Golotinja ispod pozajmljene venčanice, mladoženjino lice pod nevestinskim velom – eto, taj mi prizor u srcu priziva sećanje na ovog čudaka. Bilo je u njemu mnogo toga što me nikada nije dirnulo; ali kad ga zamislim onako, u punom sjaju Njenog kraljevskog visočanstva, u tom prizoru, u kojem bi mnogi tamo kod kuće (i ne samo tamo) videli posrnuće, ja vidim njegovu hrabrost i njegov potencijal, da, za slavu.
„Ako mi već nije bio trn pod guzicom“, umela je da kaže moja draga mati, naslednica neustrašivog jezika svoje majke, povodom života s nevoljenim stricem Airesom, „onda mi je, dragi moj, svakako bio kost u grlu.“
I kad se već upuštamo u to, kad poniremo do srži cele priče o porodičnim sukobima i preuranjenim smrtima, osujećenim ljubavima i bezumnim strastima, slabim plućima, moći i novcu, još sumnjivijim zavodljivostima i misterijama umetnosti, da ne zaboravimo ko je otpočeo sve to, ko je to prvi iskoračio iz svog elementa i udavio se, čija je vlažna smrt povukla čiviju, izmakla kamen temeljac i započela dugo porodično opadanje, koje se okončalo mojim sunovratom u provaliju: Fransisko da Gama, Epifanijin blaženopočivši suprug.
Da, da, i Epifanija je nekada bila nevesta. Poticala je iz stare, u ono doba već znatno oslabljene trgovačke porodice, klana Menezesovih iz Mangalora, i izazvala je silnu ljubomoru kad se baš ona, posle slučajnog susreta na nekoj svadbi u Kalikutu, dočepala najvećeg plena protivno svakom zdravom razumu, po mišljenju mnogih razočaranih majki, jer je jedan tako bogat čovek trebalo da oseti pristojno gnušanje prema praznim računima u banci, veštačkim draguljima i jeftinoj odeći propalog i pregaženog klana ove male namiguše mamipare. Na pragu stoleća kročila je, ruku pod ruku s pradedom Fransiskom, na ostrvo Kabral, prvi od četiri zasebna, zmijska, rajsko-paklena lična univerzuma ove moje priče. (Drugi je bio salon moje majke na Malabarskom brdu; treći je vrt mog oca nebu pod oblake; a čudovišno uporište Vaska Mirande, njegova Mala Alhambra u Benenheliju, za mene je bio, jeste i postaće u ovom pripovedanju poslednji.) Tamo je zatekla velelepno staro zdanje u tradicionalnom stilu, sa mnoštvom ljupko povezanih dvorišta sa zelenkastim ribnjacima i fontanama zaraslim u mahovinu, okruženim tremovima u kitnjastom duborezu, iza kojih se pružao lavirint soba visokih svodova, nad kojima su uzdignute krovove krasili zabati i keramičke pločice. Bila je usred bogataškog raja tropskog rastinja; baš kako se poželeti može, pomislila je Epifanija, jer, premda je ranu mladost provela na ivici bede, oduvek je smatrala da ima dara za veličanstvenost.
Međutim, nekoliko godina po rođenju njihova dva sina, Fransisko da Gama je jednog dana doveo kući nezamislivo mladog i sumnjivo dražesnog Francuza, izvesnog M. Šarla Žanerea, koji se držao kao da je genije od arhitekte, iako je jedva prevalio dvadesetu. I pre no što je Epifanija stigla i da trepne, njen lakoverni muž naložio je tom fićfiriću da izgradi ne jednu, već dve nove kuće u njenim divnim vrtovima. A kakve su to ludačke građevine ispale! Prva, čudna, uglasta i kockasta skalamerija, u čiju je unutrašnjost vrt toliko zadirao da je često bilo teško pogoditi jeste li napolju ili unutra, a nameštaj je izgledao kao da je pravljen za bolnicu ili za čas geometrije, jer niste mogli da sednete a da se ne nasadite na nešto šiljato; druga, drvena i papirnata kuća od karata – „u japanskom stilu“, rekao je on zgroženoj Epifaniji – prava klopka u slučaju požara, sa zidovima u vidu kliznih paravana od pergamenta, čije sobe nisu bile predviđene za sedenje, nego za klečanje, a noću se moralo spavati na asuri prostrtoj po podu, s balvanom ispod glave, kao sluge, dok je odsustvo privatnosti navelo Epifaniju da primeti kako „eto, barem možemo da znamo kakvo je stomačno zdravlje svih ukućana, jer kupatilo umesto zidova ima guz-papir“.
Da sve bude još gore, Epifanija je ubrzo otkrila da je njen muž, čim su ove ludorije bile dovršene, počeo često da biva prezasićen njihovim predivnim domom, pa bi za doručkom lupio šakom o sto i objavio da se „sele na Istok“ ili da „kreću put Zapada“, posle čega cela porodica nije imala drugog izbora već da sve đuture preseli u jednu ili drugu skalameriju tog Francuza, i ni svi protesti ovog sveta nisu ništa vredeli. A posle nekoliko nedelja usledila bi nova selidba.
Fransisko da Gama ne samo da nije bio u stanju da živi sređenim životom kao sav normalan svet nego je, što je Epifaniju bacalo u najcrnje očajanje, bio pride i pokrovitelj umetnosti. Dovlačio je spodobe iz nižih staleža, s nedopustivim stilom odevanja, koje su se nalivale rumom i viskijem i žvakale konoplju, pa su čitavu večnost ispunjavali Francuzove kuće tandrkavom muzikom, pesničkim maratonima, golim modelima, opušcima smotane marihuane, celovečernjim školama kartanja i drugim izrazima nadasve nepriličnog ponašanja. Boravili su tu i strani umetnici, ostavljajući za sobom čudnovate viseće konstrukcije, koje su podsećale na džinovske metalne vešalice što se obrću na vetru, pa slike nekih nakaza sa oba oka na istoj strani nosa i ogromna platna po kojima kao da se nekim nesrećnim slučajem prosula boja, i sva ta čuda Epifanija je morala da kači po zidovima i dvorištima svog ljubljenog doma, te da ih gleda iz dana u dan, kao da su nešto valjano.
„Ta tvoja bezvezna umetnost, Fransisko“, rekla je mužu otrovno, „oćoraviću koliko je ružna.“ Ali on je bio imun na njene otrove. „Stara lepota nije dovoljna“, odvratio je on. „Stare palate, staro ponašanje, stari bogovi. Svet danas vrvi od pitanja i lepota se iskazuje na nove načine.“
Otkako je ugledao svetlost dana, Fransisko je bio pravi pravcati heroj, predodređen za pitanja i traganja, a kućni život da je gušio koliko i Don Kihota. Bio je zgodan kao greh i duplo više čedan, a između vratnica na terenu za kriket, u ono doba zastrtom rogozinom od kokosovih vlakana, pokazao se u mladim danima kao vraški spor levoruki bacač i elegantan udarač na poziciji četvorke. Na fakultetu je bio najbolji student fizike na godini, ali je rano ostao bez roditelja pa je, posle dosta razmišljanja, odlučio da odustane od nauke, prihvati svoju dužnost i lati se porodičnog posla. Sazreo je i postao pravi volšebnik u vekovnom umeću kojim su Da Game začine i oraščiće pretvarali u zlato. Umeo je da namiriše novac u vazduhu, da onjuši vetar i da kaže donosi li dobitak ili gubitak; ali bio je i filantrop, pomagao je sirotišta, otvarao besplatne ambulante, gradio škole po selima na zabačenim rukavcima, osnivao institute za proučavanje bolesti kokosovih palmi, pokretao projekte za očuvanje slonova na planinama iznad svojih polja začina i bio pokrovitelj godišnjih nadmetanja za vreme Onamske svetkovine cveća, na kojima su birali i krunisali najboljeg pripovedača iz tog kraja; bio se, zapravo, toliko razmahao u svom čovekoljublju da je Epifanija morala (uzalud) da se pobuni: „A kad spiskaš novac, i deca krenu okolo s kapom u ruci? Hoće li tad da nas hrani ta tvoja, kako se zvaše, antropologija?“‘
Suprotstavljala mu se na svakom koraku i redom gubila bitke, osim one poslednje. Modernista Fransisko, pogleda uperenog u budućnost, postao je najpre sledbenik Bertranda Rasela – „Religija i nauka“ i „Obožavanje slobodnog čoveka“ bile su njegove bezbožničke Biblije – a potom sve vatrenije nacionalističke politike Teozofskog društva gospođe Eni Besant. Da se podsetimo: Kočin, Travankor, Majsor, Hajderabad tehnički nisu potpadali pod Britansku Indiju; to su bile indijske države sa sopstvenim prinčevima. Neke od njih – kao Kočin – mogle su da se diče daleko višim prosekom obrazovanja i pismenosti u poređenju s prilikama koje su vladale u oblastima pod neposrednom britanskom upravom, dok je u drugima (u Hajderabadu) vladao poredak koji je Nehru nazvao „savršenim feudalizmom“, a u Travankoru je čak i Kongres stavljen van zakona; no da ne mešamo (što Fransisko nije činio) pojavnost sa stvarnošću; smokvin list nije isto što i smokva. Kada je Nehru istakao nacionalnu zastavu u Majsoru, lokalne (indijske) vlasti uništile su ne samo zastavu, već i jarbol, istog trena kad je on napustio grad, kako taj događaj ne bi razbesneo prave vlastodršce. Ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, na njegov trideset osmi rođendan, u Fransisku se nešto prelomilo.
„Englezi će morati da odu“, objavio je svečano i ozbiljno tokom večere ispod uljanih portreta svojih predaka, nacifranih od glave do pete.
„Bože, pa kuda će sad?“, zavapila je Epifanija, kojoj je promakao pravi smisao. „Zar u ovako teškom času da nas ostave na milost i nemilost onoj avetinji Kajzeru?“
Fransisko je na to planuo, a dvanaestogodišnji Aires i jedanaestogodišnji Kamois sledili su se u mestu. „Mi već skupo plaćamo tog Kajzera!“, grmeo je. „Udvostručene dažbine! Naši mladići ginu u engleskim uniformama! Nacionalno bogatstvo otprema se preko mora; ovde narod umire od gladi, a Englezi krckaju naše žito, pirinač, prerađevine od jute i kokosa. Od mene lično zahteva se da isporučim robu ispod nabavne cene. Ispraznili su nam rudnike: šalitru, mangan, liskun. Aman! Bombajska gospoda se bogati, a nacija srlja u propast!“
„Mnogo su tebi te knjige zavrtele mozak“, uzvratila je Epifanija. „Šta smo mi nego deca imperije? Englezi su nam dali sve, ili možda nisu? Civilizaciju, zakon, red, sve odreda. Čak i tvoje začine, od kojih mi kuća bazdi, kupuju iz velikodušnosti, i time nas oblače i hrane nam decu. I što ih onda izdajnički ogovaraš i puniš deci glave kojekakvim bezbožnim glupostima?“
Od toga dana jedva da su i progovorili. Aires je, u inat ocu, stao na majčinu stranu; Epifanija i on bili su za Englesku, Boga, materijalizam, starinske običaje i miran život. Fransisko je stizao na sto mesta i sav kipeo od energije, a Aires je glumio lenjost, vežbajući kako da izbezumi oca prekomernom dokolicom i lenčarenjem. (I ja sam u mladosti, iz raznih razloga, bio sklon lenčarenju. Ali nisam hteo nikoga tako da najedim; moj jalovi naum bio je da se sporošću borim protiv ubrzane navale samog Vremena. I toj priči ćemo se kasnije vratiti.) Fransisko je pak u mlađem Kamoisu našao saveznika, usađujući mu vrline nacionalizma, razuma, umetnosti, inovacije i, u ono vreme, bunta. Fransisko je delio Nehruov rani prezir prema Indijskom nacionalnom kongresu – „pričaonici za Induse“ – i u tome dobio Kamoisovu ozbiljnu podršku. „Eni rekla ovo, Gandi reko ono“, gunđala je Epifanija. „Nehru, Tilak i sve te bitange i razbojnici sa severa. Samo ti nemoj da slušaš majku! Samo nastavi tim putem pa ćeš završiti u zatvoru, a onda – ode glava!“
Fransisko se 1916. priključio kampanji za nezavisnost, koju su predvodili Eni Besant i Bal Gangadhar Tilak, idući za svojom zvezdom vodiljom i tražeći nezavisni indijski parlament koji bi odlučio o budućnosti zemlje. Kad ga je gospođa Besant zamolila da osnuje Ligu za nezavisnost u Kočinu, a on pokazao toliko smelosti da je pozvao u članstvo lučke radnike, berače čaja, kulije sa bazara i sopstvene najamnike, kao i ovdašnju buržoaziju, Epifanija je bila očajna. „Mase i klase u istoj vreći! Bruka i sramota! Taj čovek je sišao s uma!“, vajkala se slabašnim glasom, mašući lepezom, a onda bi utonula u turobno ćutanje.
Dan-dva po osnivanju Lige, došlo je do uličnih sukoba u Ernakulamu, četvrti koja izlazi na dokove; nekoliko desetina nasilnički nastrojenih članova Lige uspelo je da nadjača jedan omanji odred lako naoružanog eskadrona i da njegovo ljudstvo ispraši kući bez oružja. Sledećeg dana, Liga je zvanično zabranjena, a jedan motorni čamac stigao je do ostrva Kabral, da Fransiska da Gamu otpravi iza rešetaka.
Narednih šest meseci odležao je u zatvoru s povremenim prekidima, zaradivši prezir svog starijeg sina i beskrajno divljenje mlađeg. Pravi heroj, nema šta. Tim kratkim boravcima u zatvoru i žestokom političkom aktivnošću između dva tamnovanja, kada je, po Tilakovim instrukcijama, u mnogim prilikama namerno provocirao hapšenje, stekao je zasluge zbog kojih je postao čovek koji obećava, koga vredi držati na oku, ličnost koju slede: zvezda.
Ali zvezde padaju; heroji propadaju; Fransisko da Gama nije ostvario svoju sudbinu.
U zatvoru je imao vremena za rad koji mu je došao glave. Niko nikada nije uspeo da dokuči gde se to, na kojoj rasprodaji isluženih starudija uma, pradeda Fransisko dokopao naučne teorije, zbog koje se iz narodnog heroja premetnuo u opštenarodno ruglo, a koja je tih godina počela sve više da ga zaokuplja, da bi na kraju u borbi za njegovu naklonost istisnula čak i narodni pokret za nezavisnost. Možda se ono staro zanimanje za teorijsku fiziku izmešalo s njegovim strastima novijeg datuma, teozofijom gospođe Besant, Mahatminim zauzimanjem za jedinstvo svih među sobom toliko različitih miliona Indijaca, s traganjem modernistički nastrojenih indijskih intelektualaca toga doba za nekom svetovnom definicijom duhovnog života, i one izvikane reči – duše; u svakom slučaju, krajem 1916. Fransisko je o svom trošku štampao raspravu, koju je zatim razaslao svim većim časopisima, preporučujući je njihovoj blagonaklonoj pažnji, pod naslovom „U susret okvirnoj teoriji transformacionih polja savesti“, a tu je izneo pretpostavku da svuda oko nas postoje nevidljive „dinamičke mreže duhovne energije, nalik elektromagnetnim poljima“, tvrdeći da su ova „polja svesti“ ni manje ni više nego spremišta pamćenja – i u praktičnom i u moralnom smislu – čitavog ljudskog roda, da su, u stvari, upravo ono što je Džojsov Stiven nedavno (u časopisu „Egoista“) napomenuo da želi da iskuje u svojoj duševnoj kovačnici: dakle, nepatvorena savest naše vrste.
Na najnižem nivou delovanja, takozvana TPS navodno olakšavaju obrazovanje, tako da ono što jedan čovek nauči negde na Zemlji smesta olakšava učenje svakome i svuda; ali takođe ukazuje i na činjenicu da na svojoj najuzvišenijoj ravni, onoj ravni koju je, doduše, najteže uočiti, polja dejstvuju etički, u isti mah određujući i bivajući određena našim moralnim odlukama, učvršćena svakim moralnim opredeljenjem na planeti, i obrnuto, bivaju oslabljena nedoličnim radnjama, tako da bi, teorijski, previše počinjenih nedela unepovrat razorilo polja svesti, a „čovečanstvo bi se tada suočilo s neizrecivom stvarnošću univerzuma koji je postao amoralan, te stoga lišen i smisla s uništenjem etičke povezanosti, zaštitne mreže pod kojom smo, moglo bi se reći, oduvek živeli“.
Fransiskova rasprava se, zapravo, bavila razmatranjem samo nižih edukativnih funkcija polja, i to bez imalo uverljivosti, procenjujući moralne dimenzije u jednom relativno kratkom i, po sopstvenom priznanju, spekulativnom odlomku. Međutim, šegačenje koje je taj tekst izazvao razleglo se na sva zvona. Uvodnik madraskog lista „Hindu“, u članku „Gromovi Dobra i Zla“, ocrnio ga je nemilosrdno: „Zebnje koje more dr Da Gamu u pogledu budućnosti našeg morala nalik su bojaznima nekog šašavog meteorologa koji veruje da naši postupci određuju vremenske prilike, te ako se ne vladamo, da tako kažemo, umereno, nad glavom će nam besneti isključivo oluje.“ Satirični kolumnista Osica iz „Bombajske hronike“ – čiji je urednik bio Horniman, inače prijatelj gospođe Besant i pobornik nacionalističkog pokreta, a i zdušno je preklinjao Fransiska da ne objavljuje raspravu – pitao se zlobno da li su famozna polja svesti isključivo za ljudsku upotrebu, ili možda i druga živa stvorenja – na primer bubašvabe ili zmije otrovnice – mogu da nauče kako da iz njih izvuku koristi; ili pak, možda, svaka vrsta ima razvijene ovakve vrtloge koji vitlaju oko planete. „Treba li da strahujemo od kontaminacije naših vrednosti – nazovimo ih gama zračenjem – usled slučajnog sudara polja? Neće li bogomoljkine navike u parenju, estetika pavijana ili gorile i škorpionske strategije kobno okužiti naše jadne psihe? Ili se to možda, bože sakloni – već desilo!“
Upravo ti „gama zraci“ dotukli su Fransiska; postao je predmet rugla, laki predah od krvožednog rata, ekonomskih nevolja i borbe za nezavisnost. U početku je još uspevao da sačuva pribranost, koncentrišući se iz sve snage ne bi li smislio neki eksperiment kojim bi dokazao bar prvu, onu manju hipotezu. Napisao je drugu raspravu, u kojoj je predlagao da bi tzv. bole, dugi nizovi besmislenih reči kojima učitelji katak plesa prate pokrete nogu, ruku i vrata, mogle da posluže kao prikladno tle za eksperiment. Jedan takav niz (tat-tat-taa drigej-tun-tun dži-dži-kataj to, talang, taka-tun, tun, ta! Taj, taj! itd.) mogao bi da se iskoristi uz još četiri niza besmislenih koještarija, koje treba izgovarati uz isto ritmičko naglašavanje kao i „ogledni“ uzorak. Učenici iz stranih zemalja, koji ne poseduju nikakvo znanje o indijskom plesu, bili bi zamoljeni da nauče svih pet; a ako Fransiskova teorija polja važi, plesna obuka bi se – tandara-broć! – pokazala kao najlakša za pamćenje.
Eksperiment nikada nije sproveden. Ubrzo mu je stigao zahtev da se povuče iz Lige za nezavisnost, a njene vođe, među kojima je bio i Motilal Nehru lično, prestali su da odgovaraju na sve žalobnija pisma kojima ih je moj pradeda zasipao. Umetnički tipovi nisu više pristizali u prepunim barkama da banče u nekoj od dve skalamerije na ostrvu Kabral, da puše opijum na papirnatom Istoku ili piju viski na ćoškastom Zapadu, premda su se Fransisku s vremena na vreme, kako je rastao ugled onog Francuza, obraćali pitajući ga da li je on zaista bio prvi indijski pokrovitelj tog mladića koji se kasnije sam prozvao Le Korbizje. Kad bi mu uputili takvo pitanje, propali heroj bi odgovarao kratko i jasno: „Nikad čuo.“ Posle nekog vremena pitanja su utihnula.
Epifanija je likovala. Dok se Fransisko zatvarao u sebe i tonuo u malodušnost, a lice mu poprimalo onaj natušten izraz svojstven svim ljudima koji su duboko uvereni da im je svet nepravedno i nezasluženo naneo neku veliku nepravdu, ona se hitro primicala plenu (i to, kako se ispostavilo, bukvalno). Zaključio sam da su godine potisnutih nezadovoljstava u njoj othranile osvetnički gnev – gnev, moje pravo nasleđe! – koji se često ne može razdvojiti od nepatvorene i ubilačke mržnje; iako bi se ona, da ste je kojim slučajem upitali da li voli svog muža, pretvorila u suštu preneraženost. „Sklopili smo brak iz ljubavi“, rekla je svom ojađenom suprugu tokom jedne od onih beskrajnih ostrvskih večeri kada je radio bio jedino društvo. „Zašto sam popuštala tvojim mušicama ako ne iz ljubavi? I eto kud su te samo dovele! E, sad ćeš ti malo meni da popuštaš iz ljubavi.“
Mrske skalamerije u vrtu stavljene su pod katanac. Ni politika više nije smela da se pominje u njenom prisustvu: kada je Ruska revolucija potresla svet, kad se okončao Veliki rat, kada su vesti o pokolju u Amritsaru procurile sa severa i dotukle anglofiliju kod bezmalo svakog Indijca (nobelovac Rabindranat Tagore vratio je kralju vitešku titulu), Epifanija da Gama je na ostrvu Kabral držala uši začepljene, s nepokolebljivom verom, koja se maltene graničila s huljenjem, u svemoćno dobročiniteljstvo Engleza; a njen stariji sin Aires verovao je zajedno s njom.
Na Božić 1921, osamnaestogodišnji Kamois stidljivo je doveo kući sedamnaestogodišnju siroticu Izabelu Himenu Sozu, da je upozna sa svojim roditeljima. (Epifanija je pitala gde su se upoznali, pa je čula uz silno rumenilo ispričanu priču o slučajnom susretu u Crkvi Svetog Franje i frknula, s prezirom poniklim iz sopstvene neviđene sposobnosti da zaboravi sve nepodobno u vezi sa sopstvenim poreklom: „Devojčura bog te pita odakle!“ Ali Fransisko je devojci dao svoj blagoslov, ispruživši umornu ruku preko, iskreno rečeno, ne baš praznične trpeze, kako bi je položio na ljupku glavu Izabele Soze.) Kamoisova buduća nevesta bila je izrazito neposredna. Očiju užagrenih od uzbuđenja, pogazila je Epifanijin petogodišnji tabu i izrazila svoje oduševljenje opštim bojkotom u Kalkuti i masovnim demonstracijama u Bombaju protiv posete princa od Velsa (budućeg Edvarda VIII), usta punih hvale za Nehruove (oca i sina) i njihovo odbijanje da sarađuju sa sudom, zbog čega su obojica završili u zatvoru. „Sad će vicekralj videti ko je ko“, rekla je. „Motilal voli Englesku, ali je čak i njemu milija robija.“
Fransisko je živnuo, stara iskra razgorela se u njegovim davno zgaslim očima. Ali Epifanija je progovorila prva. „U ovoj pobožnoj hrišćanskoj kući, Englez je i dalje zakon, madmoazel“, odbrusila je. „Ako gajiš ambicije u pogledu našeg momka, onda da pripaziš na jezik! Hoćeš crno ili belo meso? Reci glasno i jasno! Čašu dao vina iz uvoza, fino hladnog? Može. Puding? Zašto da ne. To su prave hrišćanske teme, frojlajn! Još nadeva?“
Kasnije, na molu, Bela je bila podjednako otvorena u pogledu ličnih zapažanja, ogorčeno prebacujući Kamoisu što je nije uzeo u zaštitu. „Vaša kuća je kao neki predeo izgubljen u magli“, rekla je vereniku. „Nema vazduha da se diše! Neko tu baca čini i isisava život iz tebe i tvog jadnog tate. Tvog brata ko šiša, ionako je izgubljen slučaj. Možeš da me mrziš kol’ko hoćeš, ali jasno je ko boje na toj tvojoj, da izviniš, grozoti od košulje, da se tu nešto gadno muti.“
„Dakle, nećeš više dolaziti?“, upitao je Kamois pokunjeno.
Bela je ušla u čamac koji je čekao. „Ludice“, rekla je. „Baš si ti jedan sladak i dirljiv dečko. Nemaš ti pojma šta sam sve spremna, a šta nisam, da učinim ljubavi radi; gde sve hoću, a gde neću da odem, s kim ću se boriti a s kim neću, koje ću čini raščiniti činima svojim.“
Narednih meseci Bela je izveštavala Kamoisa o svetu, deklamovala mu je Nehruov govor povodom produženja njegove zatvorske kazne u maju 1922. Zastrašivanje i strahovlada postali su glavni vladini instrumenti. Zar zamišljaju da će na taj način pridobiti naklonost? Naklonost i privrženost potiču iz srca. One se ne mogu iznuditi uperenim bajonetom. „Ovo mi zvuči kao brak tvojih roditelja“, rekla je potom razdragano; a Kamois, kod kojeg je neizmerna ljubav prema ovoj lepoj ali jezičavoj devojci ponovo razbuktala nacionalistički žar, imao je obraza da pocrveni.
Bela ga je uzela pod svoje. U to vreme san mu se narušio i počeo je da diše hripavo, kao astmatičar. „Sve je to od onog ustajalog vazduha“, govorila mu je. „Elem, moram da spasem makar jednog Da Gamu.“
Ona je naredila promene. Uz njena uputstva – i Epifanijin jed: „Nemoj da si pomislio da ću izbaciti piletinu sa stola zato što te to tvoje pilence, ona mala droca, tera da jedeš prosjačku hranu“ – postao je vegetarijanac, i naučio je da dubi na glavi. U potaji je, takođe, polomio prozorski okvir i pentrao se u Zapadnu kuću uraslu u paučinu, gde je čamila očeva biblioteka; i počeo je da guta knjige sa sve knjiškim moljcima. Atar, Hajam. Tagore, Karlajl, Raskin, Vels, Po, Šeli, Ram Mohan Roj. „Vidiš?“, bodrila ga je Bela. „Vidiš da možeš; i ti možeš da postaneš ličnost, a ne samo otirač u košulji s ogavnim bubetinama.“
Fransiska nisu spasli. Jedne noći, posle kiše, bacio se s ostrva i otplivao; možda je poželeo da se domogne vazduha van začaranog kruga ostrva. Zahvatila ga je struja; posle pet dana našli su njegovo naduveno telo kako udara o zarđalu bovu u luci. Zaslužio je da bude upamćen po svojoj ulozi u revoluciji, po dobrim delima, naprednim stavovima, po svom umu; ali njegova prava zaostavština bile su neprilike u poslu (opasno zanemarenom tokom tih poslednjih godina), astma i naprasna smrt.
Epifanija je progutala vest o njegovoj smrti a da nije ni trepnula. Popila je njegovu smrt, kao što mu je pojela život; i bujala je.

3


Na odmorištu širokog strmog stepeništa do Epifanijine spavaće sobe smestila se privatna porodična kapela, koju je Fransisko onih davnih dana prepustio na preuređivanje jednom od svojih Francuza, uprkos Epifanijinim protestima. Izbačen je pozlaćeni oltar s malim umetnutim slikarijama na kojima Isus izvodi čudesa dok se u pozadini šepure kokosove palme i plantaže čaja; izbačeni su i porcelanski kipovi apostola i zlatni heruvimi što poziraju, duvajući u trube, na pijedestalima od tikovine; zatim sveće u staklenim činijama u obliku ogromnih čaša za konjak; pa čipka na oltaru dopremljena čak iz Portugalije; pa čak i samo raspeće – „sve sama prvoklasna roba“, tužila se Epifanija, „a Isus i Marija zakatančeni u magacin uz sve ostalo“; a pošto ga ova skrnavljenja nisu zadovoljila, prokletnik se drznuo da okreči celu prostoriju u belo, kao da je neka bolnička soba, pa ju je opremio najneudobnijim drvenim klupama u čitavom Kočinu, a onda, u toj unutrašnjoj sobi bez prozora, nalepio na zidove ogromne isečke od papira, kao imitacije prozora s vitražima, „ko da nismo mogli da metnemo normalne prozore da smo hteli“, jadikovala je Epifanija, „vidi samo kako ispadosmo jeftini, sa prozorima od hartije u božjem domu“; a prozori čak nisu imali ni čestite slike, samo guste i lepljive namaze boje s ludačkim kockastim ornamentima, „ko girlande za dečja slavlja“, frktala je Epifanija. „U takvoj sobi ne možeš ni da držiš krv i telo Spasitelja našeg, nego samo rođendansku tortu.“
Fransisko je, braneći ostvarenja svog štićenika, odvratio da tu oblik i boja ne samo što zamenjuju sadržaj već pokazuju da, ako se pravilno shvate, zapravo mogu i da budu sadržaj; na šta je Epifanija prezrivo odbrusila: „Tako dakle, nama možda i ne treba Isus Hrist ako je dovoljan i samo oblik krsta, što da se zamajavamo s raspećem, a? Gle kakvo je bogohulno delo taj tvoj Francuz napravio: crkvu što preskače Sina božjeg dok On umire za naše grehe.“
Pošto je sahranila muža, Epifanija je odmah sutradan naredila da se sve to spali, i vratiše se heruvimi, čipka i staklarija, raskošno tapacirane stolice obložene grimiznom svilom i jastučići u istom tonu, sa zlatnim gajtanima, na kojima je žena njenog položaja mogla čestito da klekne pred Gospodom. Prastari italijanski gobleni sa kebabisanim svecima i tandorisanim mučenicima vratili su se na zidove, obrubljeni kitnjastim i nabranim zavesama, pa je mučno sećanje na francuske rogobatne novotarije ubrzo zatrto prisnom i memljivom pobožnošću. „Bog je na svom nebu“, objavila je taze udovica, „i na svetu je sve cakum-pakum.“
„Od sada“, odlučila je Epifanija, „vodićemo skrušen život. Spasenju se ne možemo nadati od čovečuljka s krpicom oko pasa i njegove bratije.“ I zaista, skrušenost kojoj je stremila bila je sve samo ne gandijevska: skrušenost u kojoj je ujutro kasno ustajala i zaticala poslužavnik s jakim zaslađenim čajem u krevetu, pa onda dozivala kuvara udarcem dlana o dlan i naređivala koja jela da pripremi tog dana, pa bi pozivala sluškinju da dođe, naulji joj i iščetka još dugu ali sve više sedu i proređenu kosu, tako da na nju svali krivicu za sve gušća klupka koja su svakog jutra ostajala na četki; skrušenost dugih prepodneva kada bi siktala na krojača koji je dolazio u kuću s novim haljinama, i klečao kraj njenih nogu usta punih čioda, koje je povremeno vadio ne bi li oslobodio udvorički jezik; a potom dugih popodneva u magazama s tkaninama, kada su se, na njeno ushićenje, trube najprobranije svile kovitlale po podu s belim zastiračima, a tkanina za tkaninom treperavo vijorila kroz vazduh da bi se skrasile u mekim, nabranim planinama bleštave lepote; skrušenost ćeretanja sa šačicom onih s kojima je delila istu prečagu na društvenoj lestvici, i poziva na „prilike“ kod Engleza u tvrđavu, njihov nedeljni kriket, njihove čajanke s plesom, pa njihovo godišnja priredba božićnih pesmica, s glasićima ružnjikave i vrućinom izmrcvarene dece, jer, na kraju krajeva, i oni su hrišćani, iako je posredi samo Anglikanska crkva, ništa ne mari, Englezi su osvojili njeno poštovanje, iako im nikada neće predati srce, koje, naravno, pripada Portugaliji, dok sanjari o šetnjama uz Taho i Duero, o paradiranju lisabonskim ulicama, podruku s nekim velikašem. Beše to skrušenost u kojoj su snahe ugađale većini njenih prohteva dok im je ona život pretvarala u pakao, a sinovi se starali da joj novac, na njen zahtev, slobodno dotiče; da sve bude na svom mestu, a ona, najzad, posle tolikih godina, u središtu paukove mreže, na vrhu gomile, da se kao zmaj meškolji na hrpi zlata pa da, kad joj se ćefne, sukne plamen strave i katarze. „Izdržavanje tvoje mame i njene skrušenosti koštaće nas čitavo bogatstvo“, požalila se Bela da Gama mužu (udala se za Kamoisa početkom 1923), slikovito se posluživši opaskom koju su često upućivali na račun M. K. Gandija. „A ako nastavi da tera po svome, platićemo, bogme, i svojom mladošću.“
Evo šta je uništilo Epifanijine snove: Fransisko joj nije ostavio ništa osim odeće, nakita i skromne svote za izdržavanje. Što se tiče svega ostalog, saznala je, zapenjena od besa, da će zavisiti od dobre volje sinova, kojima je sve prepisano popola, uz klauzulu da se Trgovačka kompanija „Gama“ ne sme cepati „izuzev ako poslovne okolnosti nalažu drugačije“, te da Aires i Kamois „treba da nastoje da rade zajedno u ljubavi, da porodični imetak ne bi otišao u propast zbog razdora ili nesloge“.
„Čak i s onoga sveta“, kukala je prababa Epifanija posle čitanja testamenta, „šamara me, i to sa obe strane.“
I to je deo mog nasleđa: grob ne namiruje svađe.
Porodični advokati Menezesovih nisu uspeli da pronađu rupu u zakonu, na veliko očajanje udovice. Plakala je, čupala kose, busala se u slabačka prsa i škripala zubima, dižući opasno prodornu galamu; ali advokati su i dalje uporno objašnjavali da princip nasleđivanja po majčinoj liniji, po kome su Kočin, Travankor i Kolam poznati, i po kome bi raspodela porodične svojine bila potpuno u rukama madam Epifanije, a ne pokojnog dr Da Game, ne bi nikakvim natezanjem mogao da se primeni na slučaj hrišćanske zajednice, budući da ga primenjuju isključivo hinduisti.
„Dajte mi onda Šivin lingam i vedro za polivanje“, prenosi legenda Epifanijine reči, mada ih je ona kasnije porekla. „Odnesite me do Ganga pa ću uskočiti očas posla. Hai Ram!“
(Moram da primetim da, po mom mišljenju, Epifanijina spremnost da obavi obredno kupanje i hodočašće zvuči neubedljivo, skoro apokrifno, ali je kuknjave, škrgutanja zubima, čupanja kose i busanja u grudi sasvim izvesno bilo.)
Sinovi pokojnog magnata zapustili su poslove, mora se priznati, suviše često ometeni svetovnim stvarima. Aires da Gama, potresen očevim samoubistvom više nego što je bio spreman da pokaže, potražio je utehu u bludničenju, izazvavši pravu poštansku bujicu – poplavu polupismenih pisama na jeftinom papiru, napisanih jedva čitljivim rukopisom. Pisama ljubavnih, poruka ispunjenih požudom i srdžbom, nasilničkih pretnji ukoliko voljeni nastavi s tim nesnosnim kinjenjem. Iza ucveljene tirade pisama stajao je niko drugi do onaj veslač iz prve bračne noći: Princ Henri Navigator glavom i bradom. Nemoj da misliš da ne čujem šta sve radiš. Daj mi srce ili ću ti ga iščupati iz grudi. Ako ljubav nije ceo svet i nebo odozgo, onda nije ništa, gora je od blata.
Ako ljubav nije sve, nije ništa: to načelo i njegova suprotnost (to jest, neverstvo) sukobljavaju se kroz sve godine ove moje priče bez daha.
Aires, koji je po celu noć terao kera, često bi prespavao i dane omamljen hašišem ili opijumom, oporavljajući se od silnih napora, a neretko je završavao u stanju koje je iziskivalo pomoć zbog raznih sitnijih povreda; Karmen je, bez reči, stavljala meleme i spremala tople kupke da mu ublaži uboje; i ako je, kad bi zahrkao u toj kupci od vode zahvaćene iz dubokog bunara njenog čemera, ikada došla na pomisao da mu zagnjuri glavu pod vodu, nije popustila pred iskušenjem. Uskoro će joj se pak ukazati drugačija prilika da iskali svoj bes.
Što se pak Kamoisa tiče, on je, onako povučen i tih, bio pravi očev sin. Preko Bele se obreo u grupi mladih nacionalradikala kojima su, već razdraženim pričama o nenasilju i pasivnom otporu, veliki događaji u Rusiji potpuno zavrteli mozak. Počeo je da posećuje, a potom i da sam drži, predavanja s naslovima poput „Napred!“ ili „Terorizam; da li cilj opravdava sredstvo?“
„Kamois, koji ni mrava ne bi zgazio“, smejala se Bela. „Uh, što ćeš mi ti postati jedan veliki i strašni mravogazitelj.“
A onda je deda Kamois otkrio da postoje lažni Uljanovi. Pred kraj 1923. obavestio je Belu i njene prijatelje da je jedna elitna trupa sovjetskih glumaca dobila ekskluzivno pravo da igra V. I. Lenjina: ne samo za vreme naročito pripremanih putujućih predstava, na kojima se sovjetskom narodu besedilo o slavnoj revoluciji, već i na hiljadama i hiljadama javnih priredbi kojima, zbog prevelikih obaveza, vođa nije mogao da prisustvuje. Lenjinovi glumci bi učili a potom držali velikanove govore, i kada bi se pojavili, potpuno našminkani i kostimirani, narod je vikao, klicao, klanjao se i drhtao kao da je pred njima onaj pravi. „A sada“, završio je Kamois sav uzbuđen, „prikupljaju prijave stranih glumaca. I mi ovde možemo da imamo svoje, samo svoje indijske Lenjine, i to s pravim ovlašćenjima, koji govore malajalam, tulu, kanadu, koji god nam se jezik prohte.“
„Tako znači oni umnožavaju velikog tatamatu u Seseseru“, rekla je Bela, položivši dlan na svoj stomak, „ali, mužiću, sesesedi molim te, i pogledaj: tvoje lično malo umnožavanje je već počelo.“
U tome se ogledala smušena – da! usuđujem se da posegnem za tom reči – smešna i smušena iščašenost moje porodice, jer – u trenutku kada su ne samo našu zemlju već i celu planetu morila tako ozbiljna pitanja – i kad . je porodični posao iziskivao najsavesniju pažnju, jer su posle Fransiskove smrti, usled nedostatka čvrste ruke, počeli da stižu signali za uzbunu, nezadovoljstvo je počelo da tinja po plantažama i nehat je zacario u dva ernakulamska skladišta, pa su čak i dugogodišnje mušterije kompanije Gama počele da osluškuju zov sirena njenih suparnika – i kada mu je, povrh svega, rođena žena saopštila da je trudna i da nosi, kako će se ispostaviti, ne samo prvorođeno već i njihovo jedino dete, štaviše, jedino dete u celom pokolenju, moju majku Auroru, poslednju Da Gamu – mog dedu je i dalje sve više opsedala ta priča o Lenjinovim kopijama. S kakvim je samo žarom pročešljao čitav taj kraj kako bi pronašao ljude koji poseduju neophodno glumačko umeće, dobro pamćenje i zanimanje za njegov naum! S kakvom se predanošću bacio na posao, nabavljajući primerke poslednjih izjava velikog vođe, pronalazeći prevodioce, obezbeđujući usluge šminkera i garderobera i uvežbavajući svoju malu trupu od sedam članova koje je Bela, sa svojom poslovičnom otresitošću, prozvala Lenjin Preveliki, Lenjin Premali, Lenjin Predebeli, Lenjin Premršavi, Lenjin Pretrapavi, Lenjin Prećelavi i (taj nesrećnik je imao ozbiljno okrnjeno zubalo) Lenjin Prekrezavi. Kamois je vodio grozničavu prepisku sa odgovornim instancama u Moskvi, samo da ih obrlati i ubedi; i izvesne kočinske organe, kako bledolike, tako i tamnopute, trebalo je takođe ubediti i obrlatiti; i napokon, tog žarkog leta 1924, njegov trud beše nagrađen. Bela je već imala stomak do zuba kada je u Kočin pristigao prvi član Specijalne lenjinovske trupe, onaj s karticom, Lenjin prve klase glavom, s ovlašćenjem da odobri i dodatno obuči članove novog kočinskog ogranka Trupe.
Stigao je brodom iz Bombaja i kad je, pljunuti on, zakoračio niz brodske stepenice, s doka su se začuli kratki uzdasi i uzvici, na koje je uzvratio nizom velikodušnih naklona i odmahivanja. Kamois je zapazio da sa njega po onoj vrućini lipti znoj; tanki potočići obojeni crnilom za kosu slivali su mu se niz čelo i vrat, pa je morao neprekidno da ih briše.
„Kako da vas oslovljavam?“, upitao je Kamois, crveneći onako učtiv, kad je dočekao gosta koji je putovao s prevodiocem.
„Bez formalnosti, druže“, odgovorio je prevodilac. „Bez persiranja i počasti! Zovite me jednostavno Vladimir Iljič.“
Svetina se okupila na dokovima kako bi posmatrali dolazak svetskog vođe; kad je Kamois teatralno udario dlanom o dlan, iz hangara za prispeće putnika izašlo je sedam lokalnih Lenjina, sa sve bradama. Stajali su na doku, premeštajući se s noge na nogu, i umiljato se cerili svom sovjetskom kolegi, koji pak osu seriju plotuna na ruskom.
„Vladimir Iljič pita šta treba da znači ovaj izgred“, preneo je prevodilac Kamoisu dok je rulja oko njih sve više rasla. „Ovi ljudi su tamnoputi i uopšte nemaju njegove crte. Preveliki, premali, predebeli, premršavi, pretrapavi, prećelavi, a ovaj je i krezav!
„Meni su rekli“, odvratio je snuždeno Kamois, „da smemo da prilagodimo vođin lik lokalnim potrebama.“
Usledio je nov rafal na ruskom. „Vladimir Iljič smatra da ovo nije adaptacija, već posprdno izrugivanje“, rekao je prevodilac. „To je uvreda i povreda. Pogledajte, barem dve brade su traljavo prilepljene uprkos zabrinjavajućem prisustvu proletarijata. Izveštaj će biti podnet na najvišem nivou. Ni pod kakvim okolnostima ne možete dobiti odobrenje da nastavite s radom.“
Kamoisu se lice iskrivilo; videći ga takvog, na rubu suza, njegovi srušeni snovi, njegovi glumci – njegovi kadrovci – poguraše se napred; željni da prikažu s kakvom brižljivošću su naučili svoje uloge, počeše da zauzimaju poze i deklamuju. Na malajalamu, kanadi, tuluu, konkaniju, tamilskom, teluguu i engleskom objavljivali su revoluciju, zahtevali trenutni odlazak revanšističkih udvorica kolonijalizma, imperijalističkih žohara i krvopija, posle čega će uslediti društvena svojina nad dobrima i godišnje prebacivanje norme u prinosu pirinča; kažiprstima desne ruke upirali su u budućnost, dok su levu ruku, stegnutu u pesnicu, držali na boku. Zahuktali Lenjini, kojima su brade otpadale od vrućine, obraćali su se sada već nepreglednoj masi koja je počela, najpre tu i tamo, a onda u sve većim talasima, grohotom da se smeje.
Vladimir Iljič pocrveneo je kao rak. Lenjinistički prekori pokuljaše mu iz usta, viseći u vazduhu, nad njegovom glavom, ispisani ćirilicom. A onda se okrenuo nalevo krug, odmarširao nazad uz stepenice i povukao u potpalublje.
„Šta je rekao?“, upitao je neutešni Kamois prevodioca.
„Od ove vaše zemlje“, odgovorio je prevodilac, „Vladimiru Iljiču se, otvoreno govoreći, prisralo.“
Jedna sitna ženica probijala se kroz trijumfalno veselje naroda, i deda Kamois kroz ovlažene zastore svog jada prepoznade u njoj Mariju, sluškinju svoje žene. „Bilo bi bolje da dođete, gospodine“, doviknula mu je ona, nadvikujući se s veselim narodom. „Milostiva madam rodila vam je devojčicu.“
Posle poniženja koje je pretrpeo u luci, Kamois je okrenuo leđa komunizmu i znao je da kaže kako je, uz veliku muku, lično spoznao kako „to nije za Indijce“. Postao je kongresovac, Nehruov čovek, i s odstojanja je pratio sve važne događaje narednih godina; s odstojanja, jer premda je svakog dana provodio sate zadubljen u ta pitanja, nauštrb mnogih drugih stvari, čitajući, pričajući i opširno pišući na tu temu, nikada više nije uzeo aktivnog učešća niti je ikada objavio i reč svojih strastvenih škrabotina... da razmotrimo načas slučaj mog dede po majci. Kako bi lako bilo otpisati ga kao površnog i ispraznog leptirića, diletanta! Milioner koji koketuje s marksizmom, bojažljiva duša kadra jedino da podbada na revoluciju u društvu šačice prijatelja, ili u samoći svog kabineta, pišući tajne rasprave koje – možda iz straha da bi moglo vaskrsnuti ruglo koje je dokusurilo Fransiska – čak nije smeo ni da štampa; nacionalista kome su svi najdraži pesnici listom Englezi, zakleti ateista i racionalista koji sebi može da dopusti da poveruje u duhove, i koji je spreman da odrecituje, naizust, i s dubokim patosom, celu Marvelovu pesmu „O kapi rose“:
A Duša, ta Kap, luka Zraka tog
S izvora bistrog Dana Večitog,
Može l’ se videti u tom ljudskom cvetu,
Kroz sećanje na onu prohujalu slavu,
Što čili u listu i rascvalom svetu;
I dok svetlost svoju pribira titravu,
Hoće l’ smoći u mislima što ih nemir kreće,
Da odslika u nebu manjem – ono nebo veće?


Epifanija, najstroža i praštanju ponajmanje sklona majka, odbacila ga je kao smušenog brljivca; ali ja, pod uticajem lepših i toplijih mišljenja o njemu, koja su do mene stigla preko Bele i Aurore, na stvari gledam malo drugačije. Za mene, ta dvostranost kod deda Kamoisa razotkriva njegovu lepotu; ta spremnost da u sebi uporedo odneguje sukobljene porive izvor je njegove potpune, plemenite ljudskosti. Ako biste mu ukazali na protivrečnost između, recimo, egalitarističkih shvatanja koja je gajio i olimpijske zbilje njegovog društvenog položaja, umesto odgovora bi se samo popustljivo nasmešio i razoružavajuće slegao ramenima. „Svako treba lepo da živi, tako je“, voleo je da kaže. „Ostrvo Kabral za sve, to je moj moto.“ A u njegovoj strastvenoj ljubavi prema engleskoj književnosti, velikim prijateljstvima s mnogim porodicama kočinskih Engleza i jednako strastvenom uverenju da se Britanska imperija, a s njom i vladavina prinčeva, mora okončati, vidim onu blagost koja prezire greh, ali voli grešnika, onu istorijsku plemenitost duha, koja predstavlja jedno od pravih čuda Indije. Kad je sunce imperije zašlo, mi nismo poklali svoje dojučerašnje gospodare, već smo tu privilegiju sačuvali za sebe... ali ova pomisao je suviše okrutna da bi pala na pamet Kamoisu, koji zlo naprosto nije umeo da pojmi, govorio je da je „neljudsko“ apsurdna besmislica, što je isticala čak i njegova voljena Bela; on, na svoju sreću ili nesreću, nije doživeo pokolje u Pendžabu za vreme otcepljenja. (Žalosno je što je umro mnogo pre nego što je na izborima, posle proglašenja nezavisnosti, u novoj državi Kerali, sklepanoj od Kočina, Travankora i Kolama, pobedila prva marksistička vlada na potkontinentu, ovaploćujući sva njegova izneverena nadanja.)
Nagledao se za života mnogih nedaća, budući da je i porodica već srljala u onaj pogibeljni sukob, takozvani „okršaj tazbina“, koji bi razbucao i mnoge manje kuće, i zbog kojeg nam je bila potrebna čitava decenija da povratimo naš porodični imetak.
Na središte moje male pozornice sada stupaju žene. Epifanija, Karmen, Bela i novopristigla Aurora – one, a ne muškarci, bile su pravi protagonisti te borbe, s prababom Epifanijom na čelu, kao glavnim i odgovornim harambašom.
Objavila je rat onog dana kad je čula za Fransiskov testament, sazvavši u svom budoaru ratni savet na koji je pozvala Karmen. „Moji sinovi su jalovi vetropiri“, objavila je uz zamah lepeze. „Bolje da mi žene sada preuzmemo kormilo.“ Ona će biti glavnokomandujući, a Karmen, njena sestričina i snaja, biće joj ađutant, desna ruka i posilni. „To ti je dug ne samo prema ovoj kući, već i prema porodici Menezes. Da nisi nikad zaboravila kako si se sušila, ko dunja u fioci, dok te ja nisam spasla, i da bi trunula tako sve dok ne otperjaš u carstvo nebesko.“
Epifanijin prvi nalog bila je ona najstarija želja svih dinastičkih vladara: Karmen mora začeti muško dete, budućeg kralja, preko koga bi vladale njegova voljena majka i baka. Karmen, koja je u svom jadu i čemeru shvatila da će morati da otkaže poslušnost već pri prvom naređenju, oborila je pogled. „Da, tetka Epifanija, vaša želja za mene je zapovest“, promrmljala je i zbrisala iz sobe.
(Kada se Aurora rodila, lekari su rekli da Bela, zbog nekih komplikacija koje su iskrsle, više neće moći da zatrudni. Te noći Epifanija je izdeklamovala poziv na pobunu Airesu i Karmen. „Vidite vi tu Belu, šta je ispovrtela! Ali žensko dete i zatvorena radnja za novu dečurliju – i to vam je kakva-takva milost od Boga. Trkom, skokom! Da ste napravili dečka, ili će sva ova skalamerija otići u njene ruke – sav ovaj krš!“)
Na Aurorin deseti rođendan iz luke je na ostrvo Kabral pristigla skela s nekim čovekom sa severa, iz Utar Pradeša, sa hrpetinom drvenih letava koje je sklepao u pojednostavljeni panoramski točak, pričvrstivši sedišta za svaki kraj krakova drvenog krsta. Iz zelene kutije postavljene čojom izvadio je harmoniku i razvezao veseli splet vašarskih melodija. Kad su se Aurora i njene drugarice zasitile nebeske vrteške, koju je harmonikaš nazvao čaraka-ču, obukao je skerletni ogrtač pa su devojčicama iz usta počele da izlaze ribe, a ispod suknjica žive zmije, na Epifanijin užas i negodovanje i dalje bezdetnih Karmen i Airesa, i kikotavo ushićenje Bele i Kamoisa. Kad je Aurora ugledala severnjaka, shvatila je da je baš lični čarobnjak ono što joj najviše treba u životu, neko ko bi joj ispunjavao želje, ko bi čarolijom zauvek uklonio njenu babu i poslao kobre da nasmrt izujedaju strica Airesa i strinu Karmen, a Kamoisu podario dug život pun sreće i veselja; jer to se dešavalo u ono vreme kad je kuću već podelio razdor, linijama zacrtanim kredom po podu, poput granica, i džakovima začina nagomilanim duž bašta poput bedema, da posluže za odbranu od poplava i snajperista.
Sve je počelo kada je Epifanija, koristeći kao izgovor sinovljevu rasejanost, pozvala svoju rodbinu u Kočin. Majstorski je izabrala trenutak za napad: bilo je to u doba Airesovog prvog postfransiskovskog bludničenja, Kamoisovog lova na Lenjine i Beline trudnoće, tako da je naišla na slab otpor. Najbučniji prigovori su, zapravo, potekli od Karmen, koju „majčina strana“ nikad nije preterano mazila, pa joj se lobovsko perje nakostrešilo na pojavu tolikih Menezesa. Kad je predočila Epifaniji svoja osećanja, snebivajući se i uz grdno okolišenje, stara dama je uzvratila proračunatom dozom grubosti; „Gospodična, budućnost ti leži tu, između nogu, zato ti lepo misli kako da zainteresuješ svog muža i ne petljaj se u poslove starijih, jasno?“
Čamci krcati menezesovskim muškim lezilebovićima pristigli su iz Mangalora, a ni njihovo ženskinje i deca nisu mnogo zaostajali. Novi Menezesi pokuljali su sa autobuske stanice, a smatralo se da još pripadnika istog klana nastoji svim silama da se dokotrlja vozom, ali da kasne zbog ćudljivosti železnice. Dok se Bela oporavljala od Aurorinog rođenja, a Kamois od svog lenjinovskog fijaska, Epifanijina familija se već beše razmilela na sve strane; obavili su se oko Trgovačke kompanije „Gama“ kao biberove puzavice oko kokosovih palmi, kinjili su nadzornike plantaža, zabadali nos u račune, petljali se u vođenje magacina; bila je to prava pravcata najezda, ali zavojevači ne uspevaju lako da budu prihvaćeni i voljeni, pa je tako i Epifanija, čim je postala sigurna u svoju moć, počela da pravi greške. Prvi propust bio je makijavelističke prirode, jer premda je Aires bio njen mezimac, nije mogla da zanemari činjenicu da je Kamois izrodio jedinu naslednicu, te stoga nije mogla u potpunosti da ga isključi iz svoje računice. Počela je nezgrapno da se dodvorava Beli, koja za to nije davala ni pet para, sve ljuća zbog ponašanja bezbrojnih Menezesa; zbog Epifanijinih suviše očiglednih nastojanja da osvoji Auroru, Karmen se pak prilično otuđila. Tada je Epifanija počinila još veću grešku; pošto joj se alergija na začine, glavni izvor porodičnog bogatstva, sve više pogoršavala – da, čak i na biber, zapravo, najviše na biber! – objavila je da će se od sada Trgovačka kompanija „Gama“ baviti mirisima, „tako da će, brzo, što pre, lepi mirisi istisnuti ove đavole što mi sluđuju nos“.
Karmen je na to prekipelo. „Menezesovi su oduvek bili sitne ribe pljuckavice“, podbadala je Airesa. „Zar ćeš dopustiti svojoj majci da tako velik posao zapečati u smrdljive bočice?“ Ali u to vreme Aires da Gama je od svih onih prekomernih ugađanja sebi zapao u stanje obamrlosti, koju Karmen nije mogla da rasprši nikakvim ulagivanjem. „Kad već nećeš da zauzmeš pravo mesto koje ti pripada u ovoj kući“, zavapila je, „onda bar imaj srca pa dopusti da nam pomogne porodica Lobo, umesto što su se Menezesovi razmileli svuda kao termiti i tamane nam novac.“ Deda-stric Aires pristao je ne trepnuvši. Bela, kojoj je takođe prekipelo, imala je malo uspeha (i nimalo rođaka); Kamois nije bio ratnik po prirodi i obrazložio je da, pošto nema žicu za posao, ne želi da ometa majku u njenim naumima. A onda su stigli Lobovi.
Što je otpočelo mirisom, završilo se, bogme, povelikim smradom... ima ono nešto što povremeno pokulja iz nas, nešto što živi u nama, jede našu hranu, diše naš vazduh, gleda kroz naše oči, a kad stupi na scenu, niko ne ostaje pošteđen: opsednuti, dižemo se krvoločno jedni na druge, očima zakrvavljenim od tog nečeg i s pravim oružjem u rukama, sused na suseda, gonjeni nečim, nečim podboden rođak na rođaka, brat na brata, dete na dete. Karmen je pozvala Lobove i oni su krenuli ka posedima Da Gama na Začinskim gorama i sve se zakuvalo.
Makadam ka Začinskim gorama je truckav i osipa se uz pirinčana polja, stabla crvenih banana i ćilima zelenih i crvenih paprika razastrtih kraj puta, da se suše na suncu; duž palmi sa areka i indijskim oraščićima (Kolam je grad oraha, baš kao što je Kotajam kaučuk-palanka); i nagore, naviše, sve do kraljevstva kardamoma i kima, do hlada mladih sadnica kafe u cvatu, do čajnih terasa nalik na džinovske krovove od zelenog crepa i, iznad svega toga, do carstva malabarskog bibera. Ranim jutrom čuje se poj slavuja, uposleni slonovi trupkaju tromim korakom, dobroćudno muljajući zeleniš, orao kruži nebom. Pristižu ljudi na biciklima, po četvorica uporedo, zagrljeni, prkoseći gromoglasnim kamionima. Eno, vidite: jedan biciklista prislonio je nogu na sedlo svog prijatelja da predahne. Idilično, zar ne? Ali tih dana, kad su stigli Lobovi, pronele su se glasine o nevoljama u gorama, o gušanju Loboa i Menezesa za prevlast, počele su da kruže priče o svađama i tučama.
A u kući na ostrvu Kabral, tušta i tma – prava poplava; tu se spoticalo o Loboe koji su se načetili po stepenicama, a nužnici behu zakrčeni Menezesima. Loboi su ljutito odbijali da se sklone kad bi Menezesi hteli da siđu ili da se popnu „njihovim“ stepenicama, a isti takav monopol Menezesi su držali na mokre čvorove, tako da Karmenino ljudstvo nije imalo druge do da zovu prirode udovolji pod vedrim nebom, na oči žitelja obližnjeg ostrva Vajpin, s ribarskim selima i razrušenom portugalskom tvrđavom („Oo-uu, aa-aa“, javljali su se ribari veslajući duž obale Kabrala, a Loboice su crvenele od glave do pete, utrkujući se u potrazi za grmovitim zaklonom), i radnika iz ne baš tako daleke radionice za izradu otirača na ostrvu Gundu, kao i polupropalih prinčeva koji su u svojim motornim čamcima promicali tuda. Često je dolazilo do gurkanja i tiskanja u redovima koji su se otezali u vreme obeda, teške reči padale su po dvorištima, pod ravnodušnim pogledima lavolikih grifona u duborezu.
Počeše da izbijaju i tuče. Dve Korbizjeove skalamerije behu otvorene da bi se razredio teret mnogobrojne čeljadi, ali tazbina nije bila preterano oduševljena njima; pesnice su proradile oko sve spornijeg pitanja kojim članovima dveju porodica treba dodeliti tobože viši status konačenjem u glavnoj kući. Loboice su počele da vuku Menezesice za kike, a deca Menezesovih krenula su da otimaju i čereče lutke loboovske dečurlije. Domaća posluga Da Gaminih žalila se na bahato ponašanje tazbine, njihov pogani jezik i druge povrede dostojanstva kućnog osoblja.
Nešto je moralo da pukne. Jedne noći, suparničke bande mladih Menezesa i Loboa dograbile su se žestoko na Kabralu; bilo je tu slomljenih ruku i razbijenih glava, rana od noža, od kojih i dve teške. Bande su rasporile papirne zidove Korbizjeovog Istoka, skalamerije u japanskom stilu, i toliko oštetile njenu drvenu konstrukciju da su ubrzo zatim morali da je sruše; provalile su i na Zapad i uništile skoro sav nameštaj i mnoge knjige. Te noći, kad je provalilo nasilje među tazbinskim bandama, Bela je prodrmala Kamoisa iz sna: „Krajnje je vreme da se uključiš, ili sve ode u propast!“ U tom trenutku jedan besni žohar zaleteo joj se u lice te je vrisnula. Taj vrisak prizvao je Kamoisa svesti. Skočio je iz kreveta, ubio bubu presavijenim novinama, a kad je krenuo da zatvori prozore, osetio je u vazduhu smrad koji mu je govorio da je đavo već odneo šalu: nepogrešivi miris zapaljenih začina, kima, korijandra, kurkume, crvenog bibera, crnog bibera, crvene paprike, zelene paprike, belog luka, đumbira i malo cimeta. Bilo je kao da neki planinski div u svom čudovišnom kotlu krčka najljući kari ikada zakuvan.
„Ne možemo više ovako da živimo svi zajedno!“, rekao je Kamois. „Bela, spalismo rođenu kuću!“
Da, gadan smrad dokotrljao se sa Začinske gore sve do mora, tazbina Da Gaminih spaljuje polja začina, i te noći, kad je Bela ugledala Karmen rođenu Lobo kako se prvi put u životu diže na svoju svekrvu Epifaniju rođenu Menezes, kad ih je spazila onako u spavaćicama, kosa raspuštenih kao u veštica, kako urliču optužbe i okrivljuju jedna drugu za propast spaljenih plantaža, tad je, prožeta čvrstom odlučnošću, smestila malu Auroru u kolevku, napunila bokal hladnom vodom, sišla u dvorište okupano mesečinom, gde su se Epifanija i Karmen zasipale drvljem i kamenjem, pažljivo naciljala i obe ih ispolivala do gole kože. „Pošto ste svojim spletkama potpaljivale ove zlehude vatre“, dobacila im je, „onda ćemo od vas početi i da ih gasimo.“
Posle toga, skandal i porodična bruka samo su se rasplamsavali. Zlokobni plamenovi odneli su prevagu nad vatrogascima. Žandari su stigli na Kabral, a za njima i vojska, da bi odveli Airesa i Kamoisa da Gamu, u okovima i pod oružanom pratnjom, ne pravo u zatvor, već u božanstvenu palatu Bolgati na istoimenom ostrvu, gde su ih, u jednoj visokoj rashlađenoj odaji, naterali da kleknu na pod pred uperenim puškama, dok je proćelavi Englez u bež odelu, s naočarima debelih stakala i morževskim brkovima, stajao netremice zagledan kroz prozor u Kočinsku luku, ruku ovlaš sklopljenih na leđima, i progovorio, na prvi pogled, kao sam sa sobom.
„Niko, pa ni Vrhovna vlada, ne zna sve o upravljanju imperijom. Iz godine u godinu Engleska šalje nove odrede na prve borbene linije, i to se zvanično naziva indijskom državnom službom. Oni umiru, ili propadaju od dirinčenja, skapavaju od brige ili gube zdravlje i nadu kako bi ovu zemlju sačuvali od pomora i boleština, gladi i rata, da bi naposletku, možda, tvoja zemlja smogla snage da opstane i sama. Nikada neće opstati sama, ali ta zamisao je lepa i ljudi su voljni da za nju daju život, i tako svake godine napreduje naum da se zemlja teranjem, nagovaranjem, grdnjom i tetošenjem odvede u bolji život. Desi li se pomak, sva zasluga odlazi domorocima, dok Englezi stoje u pozadini i otiru znoj sa čela. Ako dođe do neuspeha, Englezi istupaju i na sebe preuzimaju krivicu. Prekomerna blagost ove vrste odgajila je kod mnogobrojnog domaćeg življa uverenje da je domorodac kadar da vlada zemljom, a u to veruje i mnogi odani Englez, pošto je ta teorija izložena na lepom školovanom engleskom i protkana svim najnovijim političkim idejama.“
„Ser, ne smete sumnjati u moju blagodarnost...“, zaustio je Aires, ali ga je vojnik, običan Majalalac, zveknuo po licu i tako ućutkao.
„Mi ćemo upravljati zemljom, šta god vi sada pričali!“, dreknuo je Kamois prkosno. I on je dobio šamar: prvi, drugi, treći. Iz usta mu je potekao tanak mlaz krvi.
„Ima i drugih ljudi koji priželjkuju da vladaju zemljom po svome“, rekao je čovek kraj prozora, i dalje upućujući svoja zapažanja pristaništu. „Što će reći, garnirano crvenim prelivom. Takvih neminovno mora da bude u trista miliona ljudi; a ako se na njih ne pripazi, mogli bi da izazovu neprilike, pa čak i da polome velikog idola zvanog Pax Britannica, koji, po pisanju novina, živi sve od Pešavara pa do Kanjakumarija.“
Tek tad se okrenuo ka njima i, gle, zapravo su ga poznavali; bio je to onaj načitani gospodin s kojim je Kamois voleo da pretresa Vordsvortova gledišta o Francuskoj revoluciji, da razgovara o Kolridžovom „Kublajkanu“ i Kiplingovim bezmalo šizofrenim ranim pričama o nadglasavanju indijskog i engleskog u njemu; sa čijom ćerkom je Aires plesao u Malabarskom klubu na ostrvu Vilington; koga je Epifanija gostila za svojom trpezom, a koji je sad, međutim, delovao neobično odsutno.
„Ovaj namesnik, ovaj Englez“, rekao je pokazavši na sebe, „u najmanju ruku nije sklon da u ovom slučaju preuzme krivicu. Vaši klanovi krivi su za podmetanje požara, pobunu, ubijanje i krvave nerede, i zato, po mom mišljenju, mada niste neposredno učestvovali, vi snosite svu krivicu i odgovornost. Mi – a pod tim, shvatićete, dakako, podrazumevam vašu lokalnu vlast – moramo se postarati da platite za to. Dugi niz godina provodićete vrlo malo vremena sa svojim porodicama.“
Juna 1925. braća Da Gama su osuđena na petnaest godina robije. Neobična strogost presude pobudila je izvesna nagađanja da to porodica plaća za Fransiskovo učešće u Ligi za nezavisnost, ili čak za Kamoisova nastojanja, iako u stilu komične opere, da uveze Rusku revoluciju; ali za većinu ovakva nagađanja postala su izlišna, čak uvredljiva, kad su obelodanjena jeziva nedela počinjena na imanjima Trgovačke kompanije „Gama“ na Začinskim gorama, taj nepobitni dokaz da su bande Menezesovih i Loboovih potpuno izgubile glavu. U bakljama spaljenom gaju indijskih oraha pronađena su tela (od Loboovih) jednog nadzornika, njegove žene i kćeri, privezana za stabla bodljikavom žicom; bili su spaljeni na lomači, poput jeretika. A u razvalinama jednog plodnog nasada kardamoma, koji je još tinjao, otkriveni su ugljenisani leševi tri brata od Menezesovih, takođe obešeni o spaljeno drveće. Ruke su im bile raširene, a kroz samo središte svakog od šest dlanova bio je zakucan gvozdeni ekser.
Pričam o tome ovako ogoljeno, jer me zbog svega toga iz dna duše potresa stid.
Na moju porodicu pale su mnoge senke i mnoge sumnje. Kakva je to porodica? Je li to normalno? Jesmo li svi takvi?
Jesmo, svi smo takvi; ne uvek, ali to nešto leži u nama. I to nas, između ostalog, čini ovakvima kakvi smo.
Petnaest godina: Epifanija je u sudnici pala u nesvest, Karmen je zajecala, a Bela ostala suvih očiju i stegnutih zuba, s jednako tihom i ozbiljnom Aurorom u krilu. Brojni muškarci, a i neke žene, i od Menezesovih i od Loboovih, bili su zatvoreni ili osuđeni; a oni koji su se izvukli, nestali su, vratili su se u Mangalor posuti pepelom. Kada su otišli, kuća na ostrvu Kabral uronila je u tišinu, ali su zidovi, nameštaj i prostirke i dalje pucketali od elektriciteta koji se nakupio od tih tek otišlih; bilo je delova kuće u kojima je napon ostao tako visok da se čoveku, čim bi kročio tu, digla kosa na glavi. Stara kuća oslobađala se sećanja na rulju polako, polako, kao da još pomalo očekuje povratak pošasti. Ali naposletku se sasvim opustila, pa su mir i tišina počeli da razmatraju mogućnost povratka.
Bela je imala svoje mišljenje o ponovnom uspostavljanju civilizovanog poretka, i nije traćila vreme. Deset dana po Airesovom i Kamoisovom utamničenju, vlasti, kao da im je naknadno sinulo, izdale su nalog za hapšenje i Epifanije i Karmen; a onda su ih, nedelju dana kasnije, jednako hirovito, pustile na slobodu. Tokom tih sedam dana, uz pismeno ovlašćenje samog Kamoisa – pošto je bio zatvorenik prve klase, bilo mu je dopušteno da svakog dana dobija hranu od kuće, kao i pisaći pribor, knjige, novine, sapun, peškire, čistu presvlaku, a mogao je i da šalje prljav veš i pisma – Bela se sastala s pravnim zastupnicima Trgovačke kompanije „Gama“, opunomoćenim izvršiocima poslednje volje Fransiska da Game, i uverila ih da je nužno smesta podeliti firmu nadvoje. „Uslovi testamenta ostaju potpuno zadovoljeni“, rekla je. „Razdor i neslogu svuda su uneli Airesovi nameštenici, posredno ili neposredno, to nije bitno: poslovne okolnosti jasno nalažu da je nemoguće održati integritet kompanije. Ako kompanija Gama ostane jedna celina, bruka od ovih grozota će je dokusuriti. Podelimo je, i možda će bolest ostati u samo jednom delu. Ako ne budemo živeli odvojeno, skončaćemo zajedno.“
Dok su advokati vredno razrađivali predlog o podeli porodične firme, Bela se vratila na ostrvo Kabral i podelila velelepno staro zdanje, od dna do vrha; stari porodični kompleti posteljine, pribora za jelo i porculana razdvojeni su po kratkom postupku, sve do poslednje kašičice, jastučnice i stare fotografije. S jednogodišnjom Aurorom na boku, izdavala je naredbe posluzi: ormari, visoke komode, jastuci za sedenje, trščane fotelje s dugačkim osloncima za ruke, bambusovi štapovi s mreža protiv komaraca, letnji laki čarpoj-ležajevi za one koji u doba žege radije spavaju napolju, pljuvaonice, drvena kućišta za noćne posude, viseće ležaljke, vinske čaše – sve je bilo raspodeljeno; pohvatani su čak i gušteri po zidovima i podjednako razdeljeni s obe strane velike razdelnice. Proučavajući trošne stare planove kuće i savesno vodeći računa o preciznoj podeli broja podova, prozora i balkona, razdelila je i palatu, sve u njoj, dvorišta i vrtove, tačno po sredini. Naložila je da se džakovi puni začina naslažu visoko duž novopostavljenih međa, a tamo gde su ovakve pregrade bile neprikladne – na primer, kod glavnog stepeništa – povukla je bele linije po sredini, zahtevajući da se razgraničenja strogo poštuju. U kuhinji je podelila šerpe i lonce, a na zidu istakla raspored korišćenja, kojim je sedmica bila raspodeljena tačno u dan. I domaća posluga bila je podeljena, i mada su je skoro svi preklinjali da im dopusti da ostanu u njenoj službi, ona je nepokolebljivo istrajala u pravičnosti bez ostatka, jedna sluškinja ovde, druga tamo, jedan kuhinjski momak s ove strane, drugi preko primiriteljne linije. „Što se tiče kapele“, rekla je zabezeknuto Epifaniji i Karmen kad su se vratile i zatekle svršen čin tog sveže parcelisanog univerzuma, „sa sve kljovama od slonovače i Ganešama, eno vam je, pa izvol’te! Mi na našoj strani nemamo nameru da skupljamo slonove, niti da se molimo“.
Ni Epifanija ni Karmen nisu imale nakon skorašnjih događaja snage da se usprotive gnevu Beline raspomamljene volje. „Vas dve ste navukle paklenu vatru na ovu porodicu“, rekla im je. „I zato više ne želim da vidim vaše gnusne njuške! Držite se svojih pedeset odsto! Zaposlite ljude, nek vam sve zajedno ode na doboš, rasprodajte, ne tiče me se! Ja ću se samo pobrinuti da pedesetica mog Kamoisa opstane i da joj sunce grane.“ „Došla si niotkuda“, dobacila je Epifanija, uz kijanje, s one strane džakova punih kardamoma, „i tamo ćeš, bogme, i da završiš“, ali nije zvučala ubedljivo, pa se ni ona, a ni Karmen, nisu bunile kad im je Bela rekla da uništena polja postaju deo njima dodeljene polovine, pri čemu je Aires da Gama iz zatvora poslao poražavajuću poruku: „Iseckajte sve na komadiće, dignite sve u vazduh! Raščerupajte i to što je ostalo, đavo ga odneo, baš me briga.“ I tako je Bela da Gama, u dvadeset prvoj godini, preuzela pod svoje imetak zatočenog gospodara srca svoga; i uprkos hirovima kojima je narednih godina obilovalo kolo sreće, valjano je gospodarila njime. Pošto su Kamois i Aires odvedeni u hapsanu, zemlja i skladišta kompanije Gama stavljeni su pod prinudnu upravu; dok su advokati skicirali akta o razdvajanju, naoružani vojnici su patrolirali Začinskim gorama, a državni službenici sedeli u foteljama kompanije. Bela je utrošila mesece tirada, dodvoravanja, potkupljivanja i očijukanja da bi povratila firmu. U međuvremenu su mnogi klijenti, zgroženi skandalom, počeli da posluju s drugima, ili su, saznavši da sada tamo neka balavica vodi glavnu reč, nametali nove uslove poslovanja, koji su svaljivali novo breme na već klimavu kasu kompanije. Zasipali su je mnoštvom ponuda za kupovinu, predlažući joj cenu koja je dostizala tek desetinu ili, u najboljem slučaju, osminu prave vrednosti.
Nije je prodala. Počela je da nosi muške pantalone, bele pamučne košulje i Kamoisov bež filcani šešir. Obilazila je svako polje, svaki lug, svaku plantažu pod svojom upravom i ponovo je pridobila narušeno poverenje zastrašenih radnika, od kojih su mnogi bili pobegli spasavajući živu glavu. Pronašla je upravitelje na koje je mogla da se osloni i koje je radna snaga slušala s poštovanjem, ali ne i sa strahom. Očarala je bankare i uspela da ih nagovori da joj odobre zajam, naterala klijente koji su joj okrenuli leđa da se Vrate i ovladala najskrovitijim začkoljicama pravnih odredaba. A spasavanje svojih pedeset posto Trgovačke kompanije „Gama“ donelo joj je ugledan nadimak: od salona Fort Kočina do ernakulamskih dokova, od britanske rezidencije u staroj palati Bogati pa do Začinskih gora, beše samo jedna Kraljica Izabela Kočinska. Njoj se taj nadimak nije dopadao, ali bi joj se obrazi žarili od ponosa zbog divljenja koje ga je pratilo. „Zovite me Bela“, zahtevala je uporno. „Jednostavno Bela, i srce će mi biti na mestu.“ Ona pak nikada nije bila jednostavna; i više od svih ovdašnjih prinčeva zaslužila je svoje kraljevsko zvanje.
Posle tri godine, Aires i Karmen digli su ruke od firme, jer je u međuvremenu njihovih pedeset posto dostiglo tačku potpunog rasula. Bela je mogla da otkupi njihov deo u bescenje, ali s obzirom na to da Kamois ne bi tako nešto učinio svom bratu, platila im je dvostruko. I narednih godina radila je s jednakim žarom na spasavanju i Airesove pedesetice kao i svoje. Kompanija je, doduše, promenila ime: Trgovačka kompanija „Gama“ nestala je unepovrat. Njeno mesto zauzelo je obnovljeno zdanje takozvanog K-50, „Kamoisovih pedeset posto korp. (privatno vlasništvo)“ s ograničenom odgovornošću. „Pa neka se vidi“, volela je da kaže, „da je, u ovom životu, pedeset i pedeset jednako pedeset.“ Što bi se reklo, posao je ponovo mogla da objedini novim osvajanjem Kraljice Izabele, ali je jaz u porodici bio nepremostiv; barikade od džakova ostale su na svom mestu. I stajaće tako godinama.
Nije bila savršena; možda je vreme da i to kažem. Bila je visoka, prelepa, zanosna, hrabra, radna i vredna, moćna, rođena da pobeđuje, ali, dame i gospodo, Kraljica Izabela nije bila anđeo, u njenoj garderobi nije bilo mesta za krila ili oreole, ni govora. Tokom tih godina, dok je Kamois čamio u zatvoru, pušila je kao vulkan, počela je da psuje kao kočijaš, nije uspevala da zauzda jezik ni pred poodraslim detetom, povremeno je odlazila na pijanke na kojima bi se obeznanjivala, ležeći raskrečena poput bludnice na asuri u nekoj zabačenoj krčmi koja je radila ispod žita; postala je najtvrđi orah, a bilo je nagoveštaja da se njeni poslovni metodi povremeno protežu i na zastrašivanje, blago uvrtanje ruku dobavljačima, ugovaračima, suparnicima; i bila je često, ležerno i besramno neverna, neizbirljivo i nesputano neverna. Uskočila bi iz poslovnog odela u lepršavu haljinu s perlicama i zvonasti kloš šešir, kao za probu odskakutala čarlston, širom otvorenih očiju i napućenih usana pred ogledalom svog budoara, i onda, ostavljajući Auroru s njenom ajom, otperjala u Malabarski klub. „Vidimo se, pilence“, dobacila bi onim svojim dubokim, od pušenja hrapavim glasom. „Mamica noćas lovi tigrove.“ Ili pak, lupkajući potpeticama i kašljući napuklo: „Neka noćas lepo sanja moja slatka glava: mama ide da gricne nekog strašnog lava.“
U poodmaklim godinama moja majka Aurora da Gama pričala je ovu priču pajtašima u svom boemskom krugu: „Imala sam nekih pet-šest-sedam godina, i bila sam prava mala dama. Kad bi zazvonio telefon, javila bih se i rekla: Baš mi je žao, ali tata i strika Aires su u ćuzi, strina Karmen i baka čame s one strane smrdljivih džakova i nemaju dozvolu da pređu ovamo, a mamica će cele noći ganjati tigrove; imate li neku poruku?“
Dok je Bela lumpovala, mala Aurora, usamljeno dete, prepušteno samo sebi u svom nadrealno rascepljenom domu, pribegla je svom unutrašnjem svetu, blagodeti samoće i, kako kaže legenda, pronašla svoj dar. Kada je odrasla i već bila okružena sopstvenim kultom, njeni obožavaoci uživali su da zamišljaju sliku devojčice, same u ogromnoj kući, kako otvara prozore puštajući neobuzdanu bujicu indijske stvarnosti da joj razbudi dušu. (Primećujete da se u tom liku stapaju dve epizode iz Aurorinih mlađih dana.) Za nju se pričalo, sa strahopoštovanjem, da čak ni kao dete nije crtala nimalo detinjasto; da su njene figure i pejzaži od samog početka bili potpuno zreli. Ona taj mit nije poricala; čak ga je, zapravo, i pothranjivala podmlađujući datume na nekim crtežima i uništavajući druge, mladalačke radove. Ali po svoj prilici, istina je da je Aurora počela svoje drugovanje s umetnošću tokom tih dugih sati bez majke; da je imala talenta za crtanje i boje, koji bi stručno oko moglo da prepozna; i da je skrivala pribor i radove, tako da za života Bela za to uopšte nije saznala.
Materijale je dopremala iz škole, svaku paricu džeparca trošila je na krede, papire, kaligrafska pera, tuševe i dečje vodene bojice, koristila je ćumur iz kuhinje, a njena aja Džozi, koja je bila upućena u sve i pomagala joj da sakrije crtaće blokove, nikada nije izneverila njeno poverenje. Tek kad ju je Epifanija zatočila... ali eto, opet ja pred rudu. Uostalom, ima umova koji su bolje potkovani od mog da pišu o genijalnosti moje majke, ima očiju koje jasnije sagledavaju njena dostignuća. Mene, međutim, potpuno razoružava dok zamišljam prizor male usamljene devojčice, koja će izrasti u moju besmrtnu majku, mog najvećeg neprijatelja, moju dušmanku i s onog sveta, koja za svoju izolaciju nikada nije prebacivala ocu, koji je zbog robije bio odsutan čitavog njenog detinjstva, niti majci, koja je dane provodila jurcajući za poslom, a noći u potrazi za divljim zverima; naprotiv, ona ih je oboje obožavala bezmalo pobožno, ne želeći da čuje ni jednu jedinu reč kritike, na primer od mene, na račun njihovih roditeljskih sposobnosti.
(A opet, tajila im je svoju istinsku prirodu. Prigrlila ju je za sebe; sve dok nije pokuljala iz nje, kao što biva s takvim istinama: jer tako biti mora.)
Epifanija, u molitvi,
i ostarila, jer je sinove ispratila u zatvor s četrdeset osam godina, a dočekala ih je u pedeset sedmoj u trenutku kada su oslobođeni posle devet godina robije, a godine samo klize kao izgubljeni brodovi, Gospode, kao da ima vremena za traćenje, zapala je u svojevrsnu ekstazu, apokaliptičku sumanutost, u kojoj su se krivica, Bog, taština i smak sveta, razaranje starih oblika nadiranjem novih omraženih, potpuno ispremetali, nismo se ovako dogovorili, Gospode, nismo se dogovorili da budem proterana u rođenoj kući iza gomile džakova, da mi je zabranjeno da pređem bele crte one ludače, džarala je po ranama sadašnjim i prošlim, moje rođene sluge, Gospode, motre na mene da ne mrdnem sa svog mesta, jer sam i ja u zatvoru, a oni moji čuvari, ne mogu ni da ih otpustim jer im i ne dajem platu, ona ona ona, svuda i stalno ona, ali i ja umem da čekam, strpljenje je majka mudrosti, ko čeka – dočeka, prizivala je Epifanija kletve na Loboove u svojim molitvama, i zašto me kinjite, slatki Isuse, Sveta Marijo, sileći me da živim sa ćerkom te proklete loze, tom jalovicom koju sam u svom velikodušju pokušala da izvučem iz nevolje, a vidite kako mi sad vraća, kako su ti štamparčići došli i urnisali mi život, dok je drugom prilikom vaskrsavalo sećanje na mrtve i optuživalo je, Gospode, zgrešila sam, trebalo bi me politi vrelim uljem i okovati studenim ledom, smiluj mi se Majko Božja, najbednija sam među bednicima, izbavi me ako Ti je volja od ponora provalije bezdana, jer se u moje ime i od moje ruke veliko zlo pomora razmilelo po zemlji, smišljala je sebi kazne, Gospode, danas sam rešila da spavam bez mreža za komarce, neka dođu, Gospode, žaoke Tvoje odmazde, nek me izbodu noćas i isisaju mi krv, nek me okuže, Majko Božja, groznicom Tvoje srdžbe, a trebalo je da ta pokora traje sve dok joj sinove ne puste na slobodu, kada će oprostiti sebi svoje grehe i ponovo navući oko sebe zaštitnički veo noćne izmaglice, slepo odbijajući da prizna kako su tokom godina, dok ih nije koristila, već načete mreže protiv komaraca potpuno izgrizli moljci, Gospode, kosa mi opada, svet je propao, Gospode, a ja sam stara.
I Karmen, u svojoj samotnoj postelji,
dok joj se prsti spuštaju ispod pasa u potrazi za utehom, grleći sebe samu, ispijala je sopstvenu gorčinu nazivajući je slatkom, hodala kroz rođenu pustinju tvrdeći da je bujna, dovodila se do uzbuđenja fantazijama u kojima zavodi crne mornare na zadnjem sedištu porodične lagonde obložene drvetom u crnom i zlatnom, kako zavodi Airesove ljubavnike u hispano-suizi, O Bože, zamisli koliko je novih muškaraca našao nalazi naći će u zatvoru, i ležeći bez sna iz noći u noć milovala svoje koščato telo dok joj je mladost izmicala, u dvadeset prvoj, kada je Aires otišao u zatvor, sa trideset, kada se vratio, a još nedirnuta, nedodirljiva, daje nikada ne dirnu, bar ne drugi, ali ovi prsti znaju, oh kako znaju oh oh; i skliskim sapunom u kupatilu i znojem ovlažena na bazaru tragala je za užitkom svojim nasušnim, nismo se ovako dogovorili, Aires-mužu, Epifanija-svekrvo, trebalo je da bude lepo; a oko mene svuda lepota, beskrajna moć u Belinim rukama, hirovitost i razne mogućnosti njene lepote. Ali ja, ja, ja sam nelepa. U ovoj kući, zasužnjena lepim, pokazala sam sebi, i pogledajte, gospodo, kako sam samo gnusna, ohoho, prava zver, ledi i lada, nego šta, i sklapajući svoje ojađene oči i izvijajući leđa u luk predavala se odurnom zadovoljstvu, oderi me zguli mi kožu sve skroz sasvim i daj da počnem ponovo daj da budem bez rase bez imena bez pola oh daj da orasi istrunu u svojim ljuskama oh oh da začini svenu na suncu oh nek se sprže oh nek se sprže oh nek se sprže ooohhh, i potom, malaksala i u suzama, šćućurila bi se među čaršavima, dok su joj se razjareni pokojnici primicali i opkoljavali je urlajući osveta.
Na deseti rođendan, Auroru da Gama je onaj severnjak s čarak-čuom, harmonikom, utarpradeškim naglaskom i raznim čarolijama pitao: „Šta želiš najviše na svetu?“ – i pre nego što je stigla da odgovori, želja joj se ispunila. Začula se sirena motornog čamca, koji se uputio prema molu na ostrvu Kabral, a tamo, na palubi, uslovno pušteni šest godina pre isteka kazne, stajali su Aires i Kamois, sama kost i koža, kako je ushićeno uskliknula njihova majka. Vratili su se kući, slabašno mašući, s istim osmehom na usnama: pohlepnim osmehom neverice tek oslobođenih robijaša.
Deda Kamois i baka Bela zagrlili su se na molu. „Spremila sam ti i ispeglala onu tvoju najgrozniju safari košulju“, rekla je. „Idi i upakuj se kao poklon, a onda podari sebe ovoj slavljenici što joj osmeh igra od uva do uva. Vidi je samo, izrasla kao drvce, upinje se da prepozna svog tatu.“
Osećam kako me njihova ljubav zapljuskuje i kroz tolike godine; kako je velika bila, a kako su malo vremena imali jedno za drugo. (Da, uprkos njenom silnom poricanju, tvrdim: ono što je postojalo između Bele i Kamoisa bila je prava stvar, čist original.) Čujem Belu kako kašlje čak i dok dovodi Kamoisa Aurori, osećam kako me taj duboki i grubi kašalj razdire, kao da je moj. „Previše cigareta“, gušila se ona. „Naopaka navika.“ I slagala je, da ne bi pomračila trenutak velikog povratka: „Ostaviću duvan.“
Na Kamoisovu krotku molbu – „Ova porodica je već toliko propatila, sada moramo da počnemo sa zaceljivanjem rana“ – pristala je da se uklone barijere koje su Epifaniju i Karmen držale van vidokruga. Zbog Kamoisa se okanula, preko noći i za sva vremena, i razuzdanog života i bekrijanja. Na Kamoisovu molbu, dopustila je Airesu da im se pridruži u upravljanju porodičnom firmom, mada nije bilo ni govora da, onako bez prebijenog cvonjka, ponovo dobije svoj deo. Verujem, i nadam se, da su bili divni ljubavnici, Bela i Kamois, da su se njegova stidljiva nežnost i njena pohotna pomama savršeno dopunjavali; i da su, za one tri kratke i prekratke godine po Kamoisovom izlasku iz zatvora, zadovoljili jedno drugo i ležali srećno zagrljeni.
Ali ona je tri godine kašljala, i premda su naknadni potresi, koji su usledili nakon svega što se izdešavalo, izmirenu kuću tih godina ispunjavali ustezanjem, njena kći, koja je sve više rasla, nije se dala zavarati. „I još pre nego što sam čula smrt u Belinim plućima, one su znale, veštice nijedne“, pričala mi je majka. „Znala sam da te prokletinje samo vrebaju iz prikrajka. Jednom razdvojeni – razdvojeni zauvek; pod tim krovom vodila se bitka do krvavog istrebljenja.“
Kada se jedne večeri, ubrzo po povratku braće, porodica na Kamoisov zahtev okupila u raskošnoj trpezariji, koja je odavno dreždala zatvorena, ispod portreta predaka, za trpezom pomirenja, upravo su Belina pluća sve upropastila, jer kad je Bela iskašljala ispljuvak pun krvi u hromiranu pljuvaonicu, Epifanija, koja se posadila u čelo stola u crnoj čipkanoj mantilji, nije mogla da se uzdrži a da ne primeti: „Šta je, sad kad si zgrnula pare više ti ne treba ni lepo ponašanje“, na šta padoše protivoptužbe i praskava istresanja, da bi potom ponovo nastupilo mučno zatišje; okupljanja u trpezariji više nije bilo.
Ustajala je kašljući, i uz zastrašujući kašalj odlazila na počinak. Kašalj ju je budio noću, pa je tumarala starom kućom, otvarajući prozore... a dva meseca nakon povratka, Kamois se probudio usred noći i zatekao je kako u grozničavom snu neprekidno kašlje, dok joj između usana curi krv. Ustanovljena je tuberkuloza, koja je uzela maha na oba plućna krila, i koja je bila daleko opasnija u ono doba nego danas, a lekari su joj rekli da joj predstoji teška bitka i da će morati drastično da smanji angažovanje u poslu. „Eto sranja, Kamoise!“ rekla je ona na to. „Ako upadneš u govna iz kojih sam te već jednom izvadila, nadaj se da ću još biti tu da te i po drugi put iz govana vadim.“ Na šta je taj plemeniti lik, van sebe od brige i straha, briznuo u plač pun uzavrele ljubavi.
I Aires je, po povratku, zatekao drugačiju ženu. Na dan kad je oslobođen, došla mu je u ložnicu i rekla: „Ako se ne maneš svoje bruke i sramote, Airese, zatući ću te na spavanju.“ Poklonio joj se duboko u znak poštovanja, gizdavim naklonom iz doba restauracije, s kićenim zavojitim pokretom desne ruke upolje, isturene desne noge graciozno uzdignutih prstiju, i ona je izašla. Nije se odrekao svojih pustolovina; ali je otvorio četvore oči, kradomice krckajući popodnevne sate u stanu koji je iznajmio u Ernakulamu, sa sporim ventilatorom na tavanici, bledoplavim zidovima, napola oguljenim i bez ukrasa, s kupatilom s tušem na pumpanje i čučavcem, i ogromnim niskim čarpoj-ležajem na kojem je zamenio gurtne, radi higijene, a i izdržljivosti. Kroz zastore od bambusovih trščica, tanke oštrice dnevne svetlosti padale su preko tela njegovog i još nečijeg, a do ušiju mu je dopirala pijačna vreva, stapajući se s ječanjem njegovog ljubavnika.
Uveče je igrao bridž u Malabarskom klubu, gde je njegovo prisustvo bilo garantovano, ili bi smerno ostajao kod kuće. Kupio je katance za zasun na svojim vratima i nabavio britanskog buldoga kog je, da bi žacnuo Kamoisa, nazvao Džavaharlal. Iz zatvora je izašao kao zakleti protivnik Kongresa i njegovih zahteva za nezavisnošću, i sada je počeo s velikim žarom da piše pisma, puneći novinske stupce i zagovarajući takozvane liberalne opcije. „Recimo da ova zabludela politika“, grmeo je on, „preterivanje naših vladalaca i uspe – i šta nas onda čeka? Gde su u ovoj Indiji te demokratske institucije koje će zameniti englesku ruku, koja je, što mogu lično da posvedočim, dobronamerna čak i kada nas kažnjava zbog naših detinjastih nestašluka.“ Kada je g. Čintamani, liberalno nastrojeni urednik lista „Lider“, ukazao da bi „Indiji bilo bolje da se pokori sadašnjoj neustavnoj vladi nego nekoj budućoj, još reakcionarnijoj i još manje ustavnoj“, deda-stric Aires mu je poslao jedno „Bravo!“, a kad je drugi liberal, ser R S. Šivasvami Ajer ustvrdio da „zagovarajući sazivanje ustavotvorne skupštine, Kongres polaže previše nade u trezvenost mase, čineći veliku nepravdu iskrenosti i sposobnosti onih ljudi koji su već učestvovali na raznim konferencijama i okruglim stolovima. Ja lično sumnjam da bi ustavna skupština bila uspešnija.“ Aires da Gama je zašiljio pero i uputio mu čestitke: „Slažem se od sveg srca! Prost čovek se u Indiji oduvek klanjao pred savetom boljih od sebe – ljudi obrazovanih i dobro vaspitanih!“ Bela se stuštila na njega sledećeg jutra na molu. Bledog lica i zakrvavljenih očiju, umotala se u šalove, ali je po svaku cenu htela da isprati Kamoisa na posao. Dok su braća ulazila u porodičnu barku, zavitlala je Airesu jutarnje novine u lice. „U ovoj kući ima i obrazovanja i dobrog vaspitanja“, rekla je povišenim glasom, „a poneli smo se kao psi.“
„Ne mi“, odvratio je Aires da Gama, „već neznalice od naše praseće sirotinjske rodbine, zbog koje sam dovoljno propatio, bestraga joj glava, i zbog koje ne želim i dalje da snosim krivicu. Ma prestani više da laješ, Džavaharlale, miran, mali, k nozi!“
Kamois je pocrveneo, ali se ujeo za jezik, pomislivši na Nehrua u Alipurskom zatvoru, na tolike čestite muškarce i žene po dalekim hapsanama. Noću je sedeo uz Belu i njen kašalj, brisao joj oči i usne, stavljao joj hladne obloge na čelo i šaputao joj o praskozorju jednog novog sveta, Bela slobodne zemlje, Bela iznad religije jer je svetovna, iznad klase jer je socijalistička, iznad kaste jer je prosvetljena, iznad mržnje jer je prožeta ljubavlju, iznad osvete jer ume da prašta, iznad plemena jer je sjedinjena, iznad jezika jer se svim jezicima služi, iznad boje jer je višebojna, iznad siromaštva jer nad njim odnosi pobedu, iznad neznanja jer je učena, iznad gluposti jer je oštroumna, sloboda, Bela, sloboda ekspres, brza, još samo malo i stajaćemo na tom peronu i dočekaćemo voz klicanjem, i dok joj je poveravao te snove, ona bi usnula, da bi je pohodile aveti pustošenja i rata.
Kad bi utonula u san, recitovao je poeziju njenom usnulom licu:
Od blaženstva oprosti se nakratko,
I neko vreme iz bola crpi svoj dah,


i šaputao je utamničenima kao i svojoj ženi, čitavoj porobljenoj zemlji, presamićen od užasa nad njenim bolesnim, usnulim telom, i slao svoju nadu i ljubav punu nespokoja u vetar:
Kad obavi što je naumila, laž će istruliti;
Istina je velika i ona će pobediti,
Iako niko ne mari da li će pobeda njena biti.


Nije bila tuberkuloza, ili barem ne samo tuberkuloza. Leta 1937. otkriveno je da Izabela Himena da Gama, rođena Soza, stara trideset tri godine, boluje od raka na plućima, koji je dostigao poodmakli – neizlečivi – stadijum. Otišla je brzo, strašno se namučivši, kunući dušmanina u svom telu, mahnito besna na smrt što je stigla prerano i postupila tako ružno. Jednog nedeljnog jutra, dok je bruj crkvenih zvona dopirao preko vode, a vazduhom se širio dim drveta, i dok su Aurora i Kamois sedeli kraj njenog uzglavlja, izustila je, okrećući lice prema zracima sunčeve svetlosti: Sećate li se priče o El Sidu Kampeadoru iz Španije, koji je isto tako voleo jednu ženu po imenu Himena.
Da, sećamo se.
A kad su ga smrtno ranili, rekao joj je da ga priveže mrtvog za konja i potera ga nazad u bitku, tako da dušmani pomisle daje i dalje živ.
Da, majko. Ljubavi moja, da.
Onda me vežite za prokletu rikšu, ili šta god nađete od kola, đavo da ih nosi, kamilja kola magareća kola volovska kola bicikl, samo ne prokletog slona, tako vam boga; u redu? Jer dušmanin se bliži, a u ovoj tužnoj priči Himena je Sid.
Hoću, majko.
[Umire.]

4


Svima u mojoj porodici oduvek je teško padalo da udišu ovozemaljski vazduh; mi na svet stižemo s nadom u nešto bolje.
Kako sam ja u ovaj pozni čas? Krpim se nekako, hvala na pitanju; mada sam star, ostareo pre vremena. Možete reći da sam živeo prebrzo i, kao maratonac koji je zaboravio da treba da uspori korak, kao astronaut koji se guši jer se suviše zaneo skakutavim plesom po Mesecu, u svojim usijanim godinama potrošio zalihu vazduha određenu za čitav životni vek. O, Mavre, raspikućo! Da straćiš, za samo trideset šest godina, dodeljenu ti količinu za sedamdeset puta trista šezdeset pet dana! (Ali dopustite mi da kažem, kako bih malo ublažio, da nisam imao mnogo izbora.)
Elem: teško je, ali uspevam da se iskobeljam. U mnogim noćima iz džungle mojih pluća dopire buka, kreštanje i gakanje fantastičnih zveri. Budim se hvatajući dah i, onako otežao od sna, grabim pune šake vazduha i trpam ih zalud u usta. A opet, lakše je udahnuti nego izdahnuti. Kao što je lakše upiti ono što život nudi nego vratiti rezultate upijenog. Kao što je lakše primiti udarac nego ga uzvratiti. I pored svega, uz brektanje i čegrtanje, napokon uspevam da izdahnem. To jeste razlog za ponos; rado potapšem sebe po bolnim leđima.
U takvim trenucima poistovećujem se sa svojim disanjem. Tako se krepim dok držim na oku raštimovanu funkciju svojih pluća: kašalj, mučno zijanje. Ja sam ono što diše. Ja sam ono što je odavno otpočelo izdisanjem krika, što će se okončati kad staklo prineseno mojim usnama ostane nezamagljeno. Ne postojimo zahvaljujući mišljenju, već vazduhu. Suspiro ergo sum. Uzdišem, dakle postojim. Latinski, kao po običaju, saopštava istinu: suspirare = sub, ispod + spirare, glagol, disati.
Suspiro: poddišem.
U početku i vo vjeki vjekov behu i biće pluća: božansko nadahnuće, prvi plač novorođenčeta, uobličen vazduh govora, isprekidane navale smeha, uznesena strujanja pesme, ječanje srećnog ljubavnika, jadikovka ucveljenog, zakeranje tvrdice, kreštanje babuskere, zadah bolesti, šapat umirućeg i tamo, daleko iznad svega, bezvazdušna, mukla praznina.
Uzdah nije samo uzdah. Mi udišemo svet i izdišemo značenje. Sve dok možemo. Sve dok možemo.
- Mi dišemo svetlost – šumori drveće. Ovde, na kraju puta, u ovom predelu s maslinama i nadgrobnim spomenicima, rastinje je odlučilo da zapodene priču. Mi dišemo svetlost, nije valjda; nismo znali. Ovi čavrljavi maslinjaci su hibridna sorta „el greko“; lepo su ih prozvali, kao što primećujete, po onom Grku božanskog nadahnuća, koji je živeo od svetlosti.
Od sada ću zapušiti uši da ne slušam brbljivo naklapanje i njihovu arborealnu metafiziku, njihovu hlorofilozofiju. Moje porodično stablo govori mi sve što treba da čujem.
Živeo sam u ludoriji: tvrđavi s kulama Vaska Mirande u selu Benenheliju, koja nadgleda odozgo, s mrkog brda, ravnicu što sanja, u bleštavim priviđenjima, da je medi-teransko more. I ja sam sanjao i, kroz uzak prorez prozora svog boravišta gledao sam ne španski, već indijski jug; pokušavajući da, uprkos razdaljinama u vremenu i prostoru, razaberem ono Mračno Doba između Beline smrti i trenutka kada je moj otac stupio na scenu. I tu, probijajući se kroz ove tesne dveri, ovu usku pukotinu u vremenu, gle, eno Epifanije Menezes da Game gde kleči u molitvi, a njena kapela poput zlatnog jezerca blešti u tami velikog stepeništa. Trepnem, a iz sećanja dojezdi Belin lik. Jednoga dana, ubrzo po izlasku iz zatvora, Kamois je sišao na doručak u jednostavnom kadaru domaće izrade; Aires, ponovo onaj stari kicoš, nasmejao se u činiju. Bela je posle doručka odvela Kamoisa u stranu. „Srce moje, skidaj te krpe sa sebe“, rekla je. „Naš nacionalni cilj je da dobro vodimo posao i brinemo o svojim radnicima, a ne da se oblačiš kao potrčko.“ Ali Kamois je ovog puta bio nepokolebljiv. Kao i ona, bio je za Nehrua, a ne za Gandija – za posao, tehnologiju, progres i modernizaciju, za grad, a protiv svih onih sentimentalnih koještarija po kojima treba presti pamuk kod kuće i putovati trećom klasom. Ali njemu je godilo da nosi odeću domaće izrade. Da biste promenili gospodare, promenite odeću. „Dobro bre, Bapudži“, zadirkivala ga je ona. „Ali nemoj da misliš da ćeš mene istresti iz pantalona, osim ako se ne radi o nekoj seksi haljini za ples.“ Gledam Epifaniju kako se moli i blagodarim što su nekim velikim slučajnim srećnim zgoditkom, koji je u ono vreme izgledao kao nešto najobičnije na svetu, moji roditelji bili operisani od religije. (Gde im je taj melem, taj njihov protivotrov za popovsku zatuc-žuč? Flaširajte ga, za ime sveta, i po celom svetu šaljite!) Gledao sam Kamoisa u njegovom ručno tkanom odelu i prisetio se da je jednom otišao, bez Bele, sve peške preko planina, do varošice Malgudi na reci Saraju, samo zato što je Mahatma Gandi tamo trebalo da održi govor; i to uprkos tome što je bio nehruovac. Evo šta je o tome zapisao u svom dnevniku:
U tom nepreglednom mnoštvu što je posedalo po peščanim žalovima kraj Sarajua bejah tek sićušni trun. Brojni dobrovoljci u beloj domaćoj odeći hodali su oko podijuma. Hromirano postolje mikrofona presijavalo se na suncu. Tu i tamo videli su se žandarmi. Oni najrevnosniji, neizbežni nadobudnici, kružili su okolo, tražeći od ljudi da budu mirni i tihi. I ljudi su ih slušali... reka je proticala, lišće ogromnog banjanovog i bodi drveća na obalama je šumorilo; među okupljenom masom, koja je čekala, pronosio se neprekidni žamor, naglašen stalnim praskanjem boca sa sodom; uzdužne kriške krastavaca, u obliku polumeseca, osvežene korom limete umočenom u so, nestajale su s drvene tacne prodavca koji je objavljivao poluglasno (kao ustupak velikanovom dolasku): „Krastavac za žeđ, najbolji za žeđ!“ Oko glaveje obmotao zeleni turski peškir da se zaštiti od sunca.
A onda je došao Gandi i sve pozvao da ritmično pljeskaju rukama iznad glave i da zapevaju njegov omiljeni dhun:
Raghupati Raghava Raja Ram
Patitha pavana Sita Ram
Ishwara Allah tera nam
Sabko Sanmati dé Bhagwan.4


A onda i Jai Krishna, Hare Krishna, Jai Govind, Hare Govind, pa Samb Sadashiv Sam Sadashiv Samb Sadashiv Samb Shiva Har Har Har Har. „Posle svega toga“, ispričao je Kamois Beli po povratku, „ništa više nisam čuo. Video sam lepotu Indije u tom mnoštvu sa sodom i krastavcima, ali sam se prepao od tolikog bogomoljstva. Mi gradski ljudi smo za svetovnu Indiju, ali su na selu za Ramu. Oni kažu i Išvar i Alah je ime tvoje, ali ne misle tako, ti misle samo na Ramu, kralja Ragu klana, koji pročišćava grehe zajedno sa Sitom. Bojim se da će na kraju seljaci krenuti na gradove i ljudi našeg soja moraće da se zabrave u kuće, jer će doći radža Ram da nam svima zatre hram.“

5


Nekoliko nedelja pošto mu je umrla žena, na telu Kamoisa da Game počele su da se pojavljuju tajanstvene ogrebotine. Najpre jedna pozadi, duž celog vrata, na koju je od svih ljudi na ovome svetu morala da mu ukaže baš njegova kći, zatim tri dugačke kose brazde, kao od grabulja, na desnom guzu, a onda jedna na obrazu, sve do ruba kozje bradice. U isto vreme Bela je počela da ga pohodi u snovima, naga i požudna, pa se budio u suzama jer je, čak i dok je u snu vodio ljubav s njom, znao da to nije stvarno. Ali ogrebotine su bile i te kako prave i, premda to nije rekao Aurori, osećaj da se Bela vratila podgrevali su i ti ljubavni belezi, i otvoreni prozori, i slonovača koja nestaje.
Njegov brat Aires imao je prostiji pristup zagonetki izgubljenih kljova i Ganeša. Okupio je poslugu u glavnom dvorištu ispod drveta spoznaje, čiji je donji deo stabla obojen u belo, i paradirao pred njima gore-dole na popodnevnoj pripeci, sa slamnatim panama šeširom, u košulji bez okovratnika i belim platnenim pantalonama s crvenim tregerima, dernjajući se ledeno, stopostotno ubeđen da se lopov krije među njima. Domaća služinčad, baštovani, čamdžije, čistači kuće i klozeta stajali su pred njim postrojeni u znojavu i od straha premrlu vrstu, s udvoričkim i prestravljenim osmesima, dok je buldog Džavaharlal preteći režao, a njegov gospodar Aires ih sluđivao, bacajući im nadimke u lice.
„Ko će da progovori, a?“, istresao se. „Ti, Blablagokale? Nalapaapadrapa?. Karampalstilskine? Hoću istinu na sunce, i to smesta!“ A poslužitelji su postali Didl-didli, Dum-du-dum kad je svakom prilepio šamar posred lica, baštovani se prometnuli u orahe i travke dok ih je udarao u prsa, Oraščić, Pistać, Kardamom Veći i Manji, a čistači klozeta koje, bože sakloni, ne bi ni dotakao, Broj Jedan i Broj Dva.
Kad je čula šta se dešava, Aurora je dotrčala i prvi put u životu osetila stid pred poslugom; nije mogla da im pogleda u oči, okrenula se okupljenoj porodici (pošto su neosetljiva Epifanija, Karmen s ledenom krhotinom u srcu, pa čak i Kamois – koji se grčio, ali, a moramo to istaći, ne i umešao – izašli da pobliže prouče Airesovu tehniku istrage) i, uz krik koji se vinuo uvis, priznala: Nisu oni to sam bila JA!
„Štaaaa?“, zakreštao je Aires na nju, podrugljivo i razdraženo: mučitelju je uskraćena zabava. „Govori glasnije, ništa te ne čujem!“
„Prestani da ih kinjiš!“, prodrala se Aurora. „Oni nisu ništa krivi; nisu ni pipnuli tvoje kao bajagi vajne slonove i njihove slepačke zubekanje. Sve sam to bila ja.“
Njen otac je prebledeo. „Ali, bebice, zašto?“ Buldog je režao i kezio zube.
„Nemoj ti meni bebice“, odbrusila je, prkoseći čak i njemu. „Moja mama je oduvek baš to htela. Videćete vi; od sada sam ja na njenom mestu. A ti, striče Airese, da si smestio pod ključ to ludo pseto, i kad smo već kod toga, smislila sam mu nadimak koji mu zaista priliči: zovite ga Džav-Džav, tog džukca što samo kevće a nikad ne grize!“ Pa se okrenula, visoko uzdignute glave, i odmarširala, ostavljajući preneraženu porodicu da zija za njom; kao da su zaista ugledali avatara, reinkarnaciju, živog duha njene majke.
Pod ključ je, međutim, dospela Aurora; za kaznu je proterana u svoju sobu na nedelju dana, na pirinču i vodi. Pa ipak, jelo i piće – idli i sambar, ali i „kotlete“ od mlevenog mesa i krompira, pohovanu ribu, činijice pikantnih račića, žele od banane, karamel-krem, slatku sodu – krišom joj je doturala slepo privržena Džozi; stara aja joj je u potaji donosila i pribor – ugalj, četkice, boje – pomoću kojeg je Aurora odlučila, u tom odsudnom trenutku svog odrastanja, da obznani svoje skriveno ja. Radila je cele te nedelje, praveći predah samo radi sna. Kad se Kamois prišunjao vratima, rekla mu je da se skloni, istrpeće ona svoju kaznu sama, ne treba njoj bivša zatvorska ptičica od oca, koji se nije izborio ni za toliko da rođenu kćer izbavi od bajboka, na šta se ovaj pokunjio i poslušno udaljio.
Kad je istekao dosuđeni joj kućni pritvor, Aurora je pozvala unutra Kamoisa, drugog čoveka na kugli zemaljskoj koji je video njenih ruku delo. Sa svakog pedlja sobnih zidova, pa čak i tavanice, šikljale su figure, ljudske i životinjske, prave i izmišljene, iscrtane silovitom crnom linijom koja se neprestano preobražavala i, s vremena na vreme, pretapala u velike površine ispunjene bojom, crvenom zemljom, purpurnim i skerletnim nebom, u četrdeset nijansi zelene; linijom toliko moćnom i slobodnom, toliko raskošnom, toliko žestokom da je Kamois začuo sopstvene reči, reči oca kome se srce nadima od ponosa: „Pa ovo je džinovsko klupko samog postojanja!“ Kad se privikao na tek obelodanjenu vaseljenu svoje kćeri, počeo je da zapaža i njene vizije: na zidove je smestila istoriju, kralja Gondofara kako poziva apostola Tomu u Indiju; a na severu, cara Ašoku sa njegovim stubovima zakonika, i ljude koji čekaju na red da bi se leđima oslonili o stubove i pokušali da ih obgrle rukama, za sreću; i njenu verziju erotskih duboreza u hramovima, od čijih je nimalo prikrivenih detalja Kamois pobeleo kao kreč; i zidanje Tadž Mahala, posle kojeg su njegove velike neimare, kako mu je Aurora bez trunke ustezanja pokazala, osakatili, odsekli im ruke, da nikada ne bi sagradili ništa lepše; a sa svog rodnog juga izabrala je bitku kod Šrirangapatnama, mač sultana Tipua, čarobnu tvrđavu Golkondu, u kojoj se glas onoga ko govori kod stražarnice jasno čuje na citadeli, i davni dolazak Jevreja. Bilo je tu i savremene istorije: zatvori puni ostrašćenih ljudi, Kongres i Muslimanska liga, Nehru, Gandi, Džina, Patel, Boze, Azad, i britanski vojnici među kojima se šapatom pronose glasine o izbijanju rata; a s one strane istorije vrzmala su se bića iz njene mašte, polustvorenja, žena-tigar, čovek-zmija, množile su se morske nemani i gorski gulovi. Na počasnom mestu našao se Vasko da Gama lično, tek kročio na tlo Indije, kako njuška vazduh, traga za pikanterijama i ljutim začinima i zgrće bogatstvo.
Kamois je postepeno razabrao porodične portrete, i to ne samo portrete mrtvih i živih, već i nikad rođenih – njenu nerođenu braću i sestre, na primer, okupljene u mukloj tišini oko mrtve majke kraj koncertnog klavira. Lecnuo se od slike potpuno obnaženog Airesa da Game, kako u brodogradilištu zrači svetlošću, a na njega odasvud nasrću mračne prikaze, i potresla ga je parodija Tajne večere, na kojoj porodične sluge pijanče razuzdano za trpezom dok njihovi preci u ritama gledaju odozgo sa svojih portreta na zidovima, a Da Game ih služe i dvore, prinose jestiva, toče vino i trpe zlostavljanja, Karmen štipkaju za zadnjicu, Epifaniju pijani baštovan šutira u tur; a onda ga je nagli i silovit nalet kompozicije poneo napred, dalje od ličnog, u metež, jer se daleko i blizu, iznad, ispod i oko porodice, tiskala masa, gusto zbijena masa, masa bez granica; Aurora je svoje gigantsko delo postavila tako da likovi njene rođene porodice moraju da prokrče sebi put kroz ovo likovno preobilje, ukazujući da je skrovitost ostrva Kabral samo privid, a ovo brdo, ova košnica, ovi beskrajni metaforički nizovi ljudskog soja, ona prava istina; i kud god mu je pogled pao, Kamois bi video gnev žena, napaćenu izmoždenost i trpljenje na licima muškaraca, seksualnu nesigurnost dece, umrtvljeno odsustvo jadikovke na licima pokojnika. Kopkalo ga je otkuda ona sve to zna; s gorkim ukusom ličnog očinskog propusta u ustima, čudio se kako je u svom nežnom uzrastu uspela da dozna toliko o besu, bolu i razočaranju na ovom svetu, a iskusila tako malo od njegovih draži, kad spoznaš radost, hteo je da joj kaže, tada, tek tada će tvoj dar biti potpun, ali je ona već toliko znala da se njegove reči poplašiše i on se nije usudio da ih izgovori.
Jedini odsutan bio je Bog jer, koliko god da je zagledao po zidovima, pa čak i kad se popeo na vrh sobnih merdevina i zapiljio u tavanicu, Kamois nije uspeo da pronađe Hristov lik, ni na krstu ni ovako, niti bilo kakvo prisustvo nekog drugog božanstva, vilenjaka iz drveta, vodenog duha, anđela, đavola ili sveca.
A sve je to bilo smešteno u predeo od kog je Kamoisu zatreperilo srce, bila je to sama Majka Indija, Majka Indija u svom drečećem sjaju i neumornom pokretu, Majka Indija koja je volela, pa izdala, pa pojela, pa uništila, a onda opet volela svoju decu, i kojoj su se ta ista deca strastveno bacala u zagrljaj i s njom prepirala u beskraj, još dugo, dugo posle smrti; koja se protezala do golemih planina poput usklika duše, duž ogromnih reka punih milosti i boleština i preko surovih, sušom razjedenih visija po kojima ljudi pijucima zasecaju suvo, jalovo tlo; Majka Indija sa svojim okeanima, kokosovim palmama, pirinčanim poljima i volovima na pojilu, sa Ždralovima uvrh krošnji, čiji se vratovi izvijaju poput čiviluka, i papirnim zmajevima što kruže visinama, mimikrijom ptica mina i žutokljunom svirepošću vrana, protejska Majka Indija koja je kadra da se premetne u čudovište, da postane zmijurina što se pomalja iz mora, s Epifanijinim likom na vrhu dugog vrata obraslog krljuštima; ili da se preobrazi u umoriteljku, plešući ukrštenih očiju i palacajući Kalinim jezikom dok na hiljade ljudi gine; ali iznad svega, u samom središtu plafona, tamo gde se stiču sve linije ovog roga izobilja, Majka Indija s Belinim likom. Kraljica Izabela bila je tu jedina majka boginja, a bila je mrtva; u samom srcu tog prvog izliva Aurorine umetnosti ležala je čista tragedija njenog gubitka, neutešni bol deteta koje je ostalo bez majke. Ova soba bila je čin njenog oplakivanja. Shvativši to, Kamois je čvrsto zagrli i oni oboje zaplakaše.
Da, majko; i ti si nekada bila kći. Život ti je bio podaren, a život si uzela... Moja je povest pravi haos, sa mnoštvom naprasnih smrti, raznih zločina i prestupa. I vatra i voda i bolest moraju da odigraju svoju ulogu pored – ne, oko i unutar – ljudskih bića.
Na Badnje veče 1938, sedamnaest Božića otkako je mladi Kamois doveo sedamnaestogodišnju Izabelu Sozu da je upozna sa svojima, njihovu kći, a moju majku, Auroru da Gamu, probudili su bolovi od mesečnice, od kojih više nije mogla da zaspi. Otišla je u kupatilo i obavila sve ono čemu ju je podučila stara Džozi, s vatom, gazom i dugačkim učkurom od pidžame, koji je držao sve to na okupu... tako uvezana, zgrčila se na podu preko belih pločica, boreći se s bolom, koji je ubrzo minuo. Rešila je da izađe napolje i okuša se, onako bolna, pod treperavim, bezbrižnim čudom Mlečnog puta. Zvezdo sjajna, zvezdo bajna... gledamo gore u nadi da i zvezde gledaju na nas dole, molimo za zvezde koje bi nam pokazale put, za zvezde koje nebom brode, a nas vode do naše sudbine, ali to je samo naša taština. Gledamo u Kumovu slamu i zaljubljujemo se, ali svemiru je do nas mnogo manje stalo nego nama do njega, a zvezde se i dalje drže svojih putanja koliko god mi priželjkivali nešto drugo. Istina, ako duže netremice posmatrate kako se nebesko kolo kreće, ugledaćete meteor koji pada, sine i utrne. Tu zvezdu ne vredi slediti; to je samo nesrećna krhotina. Naše su sudbe ovde, na zemlji. A tu nema zvezda vodilja.
Prošlo je više od godinu dana od nemilog događaja s otvorenim prozorima, i kuća na ostrvu Kabral utonula je te noći u nešto nalik zatišju. Aurora, već prerasla Božić Batu, ogrnula je lepršavi šal preko spavaćice, preskočila aju Džozi, usnulu na asuri kraj vrata, i uputila se bosa niz hodnik.
(Božić, taj severnjački izum, tu bajku sa snegom i čarapama, veselim vatricama i irvasima, himnama na latinskom i O Tannenbaum, sa zimzelenim drvcima i Santa Klausom i njegovim malenim pomagačima, tropska vrućina vraća i približava njegovim korenima jer, ma šta da je Mali Isus bio, on je bio čedo žarkog podneblja; ma koliko sirotinjske behu njegove jasle, nije mu bilo hladno; a ako su mudraci došli, prateći (nesmotreno, kao što već rekoh) zvezdu daleku, stigli su, ne zaboravimo, sa istoka. Tamo preko, u Fort Kočinu, engleske porodice kitile su vatom grane božićnih drveta; u Crkvi Sv. Franje – u ono doba anglikanskoj, ali sada više ne – mladi velečasni Oliver d’Et već je održao redovnu božićnu službu; i šarene pitice i čaše mleka već čekaju na Božić Batu, a sutra će i ćurka stići na sto, da, i to sa dve vrste nadeva, pa čak i prokelj. Ali ovde, u Kočinu, zastupljene su razne hrišćanske zajednice – katolička, sirijska pravoslavna i nestorijanska drže se službe ponoćnice na kojima od tamjana stradaju pluća, tu su i sveštenici sa trinaest krstova na kapama, koji simbolišu Hrista i apostole, i vode se bitke među veroispovestima, RK protiv Sirijske, a baš svi se slažu da nestorijanci i nisu neki hrišćani, i svi ti zaraćeni Božići se brižno pripremaju. U kući na ostrvu Kabral papa vodi glavnu reč. Tu nema drvceta; umesto njega stoje jasle. Josif bi mogao biti i neki drvodelja iz Ernakulama a Marija žena s čajnih polja, marva su rečni bivoli, a Sveta porodica (gle, gle!) prilično je tamnoputa. Poklona nema. Za Epifaniju da Gamu, Božić je dan za Isusa. Pokloni – da, čak i ova, međusobno ne baš preterano uzljubljena porodica, razmenjuje poklone – za Bogojavljenje, noć zlata, tamjana i izmirne. U ovoj kući niko se ne spušta niz dimnjak...)
Aurora je stigla do vrha velikog stepeništa i spazila da vrata kapele stoje otvorena; kapela je bila osvetljena iznutra, a svetlo koje se rasipalo kroz dveri nalikovalo je na malo zlatno sunce usred mračnog stepeništa. Aurora se prikrala i provirila unutra. Sitna prilika, glave pokrivene crnom čipkastom mantiljom, klečala je pred oltarom. Do Aurore je doprlo jedva čujno kuckanje Epifanijinih rubinskih brojanica. Ne želeći da poglavarka kuće primeti njeno prisustvo, devojčica je krenula da se iskrada iz odaje. I upravo tada, u mrtvoj tišini, Epifanija Menezes da Gama srušila se u stranu i ostala tako da leži, bez ijednog pokreta.
„Jednog dana ćeš mi doći glave. „
„Strpljenje je majka mudrosti. Ko čeka – dočeka.“
Kako je Aurora prišla svojoj baki na podu? Da li je, kao svako dobro dete, pritrčala i prinela bolnu ruku usnama?
Prišla je polagano, šunjajući se uz zidove kapele, prilazeći nepokretnoj prilici oprezno, korak po korak.
Je li kriknula, udarila na sva zvona (u kapeli je zaista postojalo jedno) ili bilo kako dala sve od sebe da podigne uzbunu?
Ne, nije.
A možda nije ni bilo svrhe da tako što čini? Možda je već bilo jasno da Epifaniji više nema spasa; da je smrt bila brza i milostiva?
Kad je Aurora stigla do Epifanije, videla je da ruka koja drži brojanice i dalje slabašno prebira kuglice; da su starici otvorene oči i da ju je pogledala i prepoznala; da su se zborane usne mlitavo pokrenule, iako iz njih nije izašla ni reč.
Videvši da joj je staramajka još živa, je li učinila nešto da joj spase život?
Zastala je.
A onda, pošto je zastala? U redu, bila je još dete; izvesna sleđenost može se pripisati, i oprostiti, mladalačkoj usplahirenosti, ali nakon što je zastala, brzo je podigla celu kuću na noge, tako da su uspeli da dovedu pomoć... zar ne?
Nakon što je zastala, uzmakla je dva koraka, sela prekrštenih nogu na pod i – gledala.
Zar nije osećala sažaljenje, stid, strah?
Doduše, zabrinula se. Ako se ispostavi da Epifanijin napad nije koban, onda će ovakvim držanjem navući sebi bedu na vrat; naljutiće se čak i njen otac. Znala je to.
I ništa više?
Brinula se da bi neko mogao da naiđe; i zato je ustala i zatvorila vrata kapele.
Zašto, u tom slučaju, nije otišla do kraja: zašto nije ugasila sveće i isključila svetlo?
Sve mora da ostane kako je ostavila Epifanija.
Ali onda je to bilo hladnokrvno ubistvo! Hladno i proračunato!
Ako je moguće počiniti ubistvo ne mrdnuvši prstom, onda jeste. Ako je Epifanija dobila tako jak napad da nikako nije mogla da preživi, onda nije. Pitanje je sporno.
Je li Epifanija umrla?
Posle sat vremena, usne su joj se pokrenule još jednom, poslednji put; ponovo je podigla oči ka unuci. Čije je uho, prislonjeno uz usne samrtnice, čulo babinu kletvu.
A umoriteljka? Ili, ruku na srce: moguća umoriteljka?
Ostavila je vrata kapele širom otvorena, kao što ih je i zatekla; i vratila se u krevet...
... i nije valjda?
... i zaspala, kao jagnje. I probudila se tek ujutro, na Božić.
Jedna neprijatna istina mora se priznati: posle Epifanijine smrti, život je procvetao. Neki davno prognan duh, biće da je duh vedrine, vratio se na Kabral. Svi su odmah zapazili da se promenila i boja svetlosti, kao da je iz vazduha nestala nekakva koprena; navrla je bistrina, poput preporoda. U novoj godini baštovani su izvestili o nezapamćenom bujanju, uz uočljivo opadanje raznih štetočina, te je čak i oko bez imalo smisla za baštovanstvo moglo da primeti raskošne kaskade bugenvilija, čak i najneosetljiviji nos morao je da namiriše tek razbokorene blistave leje jasmina, đurđevka, orhideja i kraljice noći. I sama stara kuća kao da je pevušila od novog uzbuđenja, novog osećaja širokih mogućnosti; neki nezdrav zadah povukao se iz njenih dvorišta. Čak i buldog Džavaharlal kao da je smekšao s početkom nove ere.
Posete su ponovo učestale, baš kao na vrhuncu Fransiskovog zlatnog doba. Mlađarija je u prepunim brodićima dolazila da se divi Aurorinoj sobi i provodi večeri u onoj Korbizjeovoj skalameriji koja je opstala i s mladalačkim žarom ubrzo ponovo sređena; ponovo se po ostrvu razlegala muzika i počele su igranke s najnovijim plesovima i ludorijama. Čak je i baba Sahara, Karmen da Gama, živnula, i pod izgovorom da mladež treba držati na oku, zdušno pomagala prilikom ovih okupljanja, dok je konačno jedan zgodan momak nije namamio da, uz silna pih! fuj! i jok ja!, ali i iznenađujuću gipkost, zablista na plesnom podijumu. Pokazalo se da Karmen ima osećaj za ritam, te se tokom narednih večeri, dok su Aurorini mladi drugari čekali u redu da zaigraju s njom, lepo videlo kako se maska učmalosti i matorosti postepeno otapa s gospođe Airesa da Game, pa se ispravila, prestala da zvera, a podmukli izraz lica ustupio je mesto probnom nagoveštaju uživanja. Još nije napunila ni trideset petu i prvi put posle čitave večnosti izgledala je mlađa nego što je bila.
Kako se Karmen bacila na šimi, tako je Aires počeo da je posmatra sa izvesnim zanimanjem, rekavši: „Vreme je da i mi, odrasli, okupimo neke ljude pa da možemo malčice da te prikažemo.“ To su bile najtoplije reči koje je od njega ikada čula i Karmen je naredne nedelje provela u usplahirenom slanju pozivnica, nabavci kineskih lampiona za vrtove i sastavljanju jelovnika, nameštanju improvizovanih baštenskih stolova i slatkoj-preslatkoj agoniji dileme šta da obuče. Te noći, kada je održana zabava, orkestar je svirao na velikom travnjaku, na doksatu Korbizjeovog letnjikovca puštali su ploče na fonografu, a žene ukrašene draguljima i muškarci u najfinijim večernjim odelima pristizali su u prepunim motornim čamcima i, ako bi se neki od njih previše zagledao u oči njenom mužu, Karmen se, te noći nad noćima u njenom životu, mirna srca pravila da ništa ne primećuje.
Jednog člana porodice nije ponela opšta razgaljenost; usred bala na Kabralu, Kamois je mogao da misli samo na Belu, čija bi lepota u jednoj ovako velikoj noći zasenila i same zvezde. Nije se više budio s ljubavničkim ogrebotinama po telu, i sad, kad više nije mogao da se uhvati ni za jalovu nadu da će mu se možda vratiti s onoga sveta, rasplinulo se ono što ga je održavalo u životu; bilo je dana i noći kad nije mogao da podnese čak ni pogled na svoju kći, jer je majčino prisustvo u njoj bilo tako snažno. Osetio bi katkad čak i izvesni bes prema njoj, jer je u sebi posedovala više Bele nego što će on ikada imati.
Stajao je sam na molu, sa čašom soka od narandže u ruci. Neka mlada žena, više nego blago pripita, bujnih crnih kovrdža i s previše crvenog ruža na usnama, prišla mu je zanoseći se u širokoj haljinici s nabranim puf-rukavima. „Snežana!“, izjavila je nacvrcano.
Kamois, kome su misli daleko odlutale, nije joj odgovorio.
„Niste gledali film?“, ljutito je upitala mlada žena zaplićući jezikom. „Konačno se pojavio u gradu, gledala sam ga hiljadu puta.“ Onda je pokazala svoju haljinu: „Baš kao iz filma! Naterala sam krojača da skroji potpuno isto, da bude pljunuta njena. A ja znam da nabrojim i sedam patuljaka“, nastavila je i ne sačekavši odgovor. „Kijavkopospankosrećkomutkoljutkostidljivkouča. Koji ste vi, moliću lepo?“
Kamois, onako utučen, nije smogao snage da joj odgovori pa je samo odmahnuo glavom.
Nakresanu Snežu njegovo ćutanje nije obeshrabrilo. „Nije Kijavko, nije Srećko, nije Uča“, rekla je. „Znači Pospankomutkoljutkostidljivko, ali koji? Nećete da se izjasnite pa ću pogađati. Pospanko nije. Mutko ne bih rekla, Ljutko možda, ali Stidljivko jeste. Haj-ho, Stidljivko! Zviždi dok radiš!“
„Gospođice“, potrudio se Kamois, „možda bi bilo bolje da se vratite na zabavu. Ja, nažalost, nisam u raspoloženju za zabavljanje.“
Snežana se razočarano ukipila. „O, gosn Velika Zverka Zatvorska Ptičica Kamois da Gama“, rekla je. „Ne možeš ljudski da popričaš s jednom damom, još veneš za pokojnom ženom, aha, nema veze što se ona spanđala s pola grada, bogatašem bednikom prosjakom lopužom. O bože, čuj mene šta pričam, jezik pregrizla.“ Okrenula se da pođe; Kamois ju je uhvatio za mišicu. „Čoveče božji, puštaj, ostaće mi modrica!“, dreknula je Snežana. Ali zahtev na Kamoisovom licu bio je neumoljiv. „Sad me već plašiš“, rekla je Snežana, izvijajući ruku. „Šta ti je, jesi li poludeo, sišo s uma, šta li? Jesi li pijan? Možda si se previše usvirao. Eto, žao mi je što sam to rekla, ali svi znaju, pa jednom je moralo da procuri, zar ne? A sad dosta, tatamato, da znaš da nisi Stidljivko nego Ljutko. Odo’ ja da nađem nekog drugog patuljka.“
Sutradan ujutro Snežanu ophrvanu ubistvenom glavoboljom posetila su dva policajca, pa su zatražili da im detaljno opiše gorenavedenu scenu. „Ma šta vam je, ljudi, šta to pričate, ostavila sam ga na molu i to je to, gotovo, nema šta da se doda.“ Bila je poslednja osoba koja je videla mog dedu u životu.
Voda nas odnosi. Odnela je i Fransiska i Kamoisa, i oca i sina. Uronili su u crnilo noćne luke, a isplivali u majčinskom okrilju okeana. Morska struja daleko ih je odnela.

6


Avgusta 1919. Aurora da Gama videla je da teretni brod „Marko Polo“ i dalje stoji usidren u Kočinskoj luci i razbesnela se zbog ovog znaka da, u prelaznom razdoblju između smrti roditelja i trenutka punoletstva, njen nimalo poslovni stric Aires pušta da mu dizgine biznisa opet iskliznu iz lenjih i nemarnih prstiju. Naredila je svom vozaču da nagazi „brzu brzinu“ do K-50 (Pvt) Ltd. Skladišta br. I na ernakulamskom doku i stuštila se u magacin nalik na pećinu; tu je stala kao ukopana, primirivši se od sveže smirenosti njene svetlošću ispresecane tame, i bogohulne atmosfere katedrale pune jutenih džakova, u kojoj su mirisi pačulijevog ulja i karanfilića, kurkume i piskavice, kima i kardamoma lebdeli poput uspomene na muziku, dok su uski prolazi, koji su se gubili u mraku između redova visoko naslagane robe spremne za izvoz, mogli biti putevi do pakla i nazad, a možda čak i do spasenja.
(Krupna porodična stabla od sitnih zrnaca: pa zar nije prikladno da moja lična priča, priča o stvaranju Moraisa Zogoibija, vuče korene iz jednog okasnelog tovara bibera?)
U tom hramu bilo je i sveštenstva: nadzornici otpreme nadvijeni nad tablice s prikačenim papirima, ushodani brižno i žurno među kulijima koji tovare kolica; i zastrašujuće usukano nadzorničko trojstvo – g. Elajčipilaj Kalondži, g. V. S. Mirčandalčini i g. Karipatam Tedžpatam – posađeno poput inkvizitora na visoke stolice u lokvama zlokobne svetlosti lampi, koje drlja vrhovima čeličnih pera po džinovskim glavnim knjigama iskošenim ka njima na stolovima s dugim rodinim nogama, nalik na štule. Ispod ovih preuzvišenih ličnosti, za najobičnijim stolom s malom svetiljkom, sedeo je dežurni poslovođa skladišta, i upravo na njega se ustremila Aurora, pošto je došla k sebi, zahtevajući da joj se objasni zašto tovar s biberom kasni.
„Šta taj moj stric misli?“, dreknula je ona, bez sumnje krajnje nerazborito jer, otkud je jedan takav ništavni crvić mogao znati šta smera njegova preuzvišenost gospodin Aires lično? „Hoće da nam porodično bogatstvo propadne, šta li?“
Kad je iz neposredne blizine ugledao najlepšu među Da Gamama i jedinu naslednicu porodičnog bogatstva – bilo je opštepoznato da je g. Airesu i gđi Karmen, koji su, doduše, zasad bili postavljeni za izvršioce, pokojni g. Kamois ostavio samo strogo utvrđenu, mada pozamašnu Svotu za izdržavanje – dežurnom poslovođi kao da je koplje proburazilo srce, a jezik mu u trenu odrveneo. Mlada naslednica unela mu se u lice, dograbila ga za bradu palcem i kažiprstom, ošinula ga najopakijim bleskom svoga pogleda i zaljubila se u njega od glave do pete. Dok je siromah uspeo da nadvlada munjom prostreljenu stidljivost i promuca vest o objavi rata između Engleske i Nemačke, te o odbijanju zapovednika „Marka Pola“ da isplovi ka Engleskoj – „Zbog mogućeg napada na trgovačku flotu, znate“ – Aurori je postalo jasno, uz izvesnu dozu gneva prema sopstvenim izdajničkim osećanjima, da će zbog bezumne i neumesne navale strasti morati istovremeno da pogazi i klasu i ustaljeni običaj, i to udajom za ovog neizrecivo naočitog službenika porodice. „To ti je kao da si se udala za prokletog šofera“, proklinjala je sebe blaženo ojađena, i na trenutak je bila toliko obuzeta slatkim užasom stanja u kome se zatekla da nije ni uočila ime ispisano na drvenoj pločici njegovog stola.
„Bože, bože“, otelo joj se kada su krupna bela slova na kraju već počela uporno da zahtevaju da budu viđena, „nije li već dovoljno velika bruka što nemaš prebijene pare u džepu, ni jezik u glavi, nego povrh svega još moraš i Jevrejin da budeš!“ A onda u stranu, za sebe: „To ti je što ti je, Aurora. Pa se ti sad predomišljaj! Zacopala si se u prokletog magacionerskog Mojsija.“
Pedantna bela slova su je ispravila (predmet njenih žarkih osećanja, gromom pogođen, šenuo poput mesečara, suvih usta, srca što lupa kao ludo, s plamenom u preponama, bio je nemoćan da to učini, pošto je nanovo bio lišen moći govora usled tek propupelih osećanja, kojima ne priliči da se rasplamsavaju kod zaposlenih): Abraham. Ako je istina da naša imena u sebi nose našu sudbinu, onda je sedam velikih slova potvrđivalo da mu nije suđeno da porazi faraone, primi zapovesti ili razdvoji more: ne, on neće povesti narod u obećanu zemlju. Pre će prineti svog živog sina kao žrtvu na oltar jedne strahotne ljubavi.
A Zogoibi?
„Zlosrećnik.“ I to na arapskom, barem po rečima svećara Koena i Abrahamovog porodičnog predanja s majčine strane. Ne, niko od njih nije čak ni natucao taj daleki jezik. I sama pomisao na tako nešto bila je zastrašujuća. „Vidi im samo slova“, rekla je jednom Abrahamova majka Flora. „Čak su i ona užasno nasilna, kao nekakve brazgotine od noža ili rane od uboda. A kad pogledaš, i mi potičemo od ratobornih Jevreja. Možda baš zato i dalje nosimo i to andalusko prezime iz pogrešnog jezika.“
(Upitaćete: Ali ako je prezime majčino, kako to onda sin... A ja vam odgovaram: Obuzdajte, moliću lepo, svoju znatiželju.)
„Mogao bi otac da joj budeš.“ Abraham Zogoibi, vršnjak pokojnog g. Kamoisa, stajao je kao da je motku progutao ispred kočinske sinagoge s plavim pločicama – Pločice iz Kantona & Svaki komad – priča za sebe, poručivao je mali probni uzorak sa zida predvorja – i šireći oko sebe jake mirise začina i još nečeg drugog, suočavao se s majčinom srdžbom. Stara Flora Zogoibi u izbledeloj zelenoj pamučnoj haljini mljackala je praznim desnima i slušala sina kako joj, zbrda-zdola, ispoveda svoju zabranjenu ljubav. Povukla je štapom crtu u prašini. S jedne strane – sinagoga, Flora i istorija; s druge – Abraham, njegova bogatašica, ceo svet, budućnost – sve što je nečisto. Sklopivši oči u nastojanju da odagna od sebe Abrahamov vonj i zamuckivanje, prizivala je prošlost, napajala se sećanjima, ne bi li predupredila čas kada će morati da se odrekne svog jedinog deteta, jer je za jednog kočinskog Jevrejina bilo nečuveno da se ženi van svoje zajednice; da, hrlila je sopstvenom sećanju, a iza i ispod njega još dužem sećanju plemena... Beli indijski Jevreji, Sefardi iz Palestine, stigli su u velikom broju (oko deset hiljada) 72. godine posle Hrista, bežeći pred rimskim progonima. Pošto su se naselili u Kranganoru, tamošnji prinčevi su ih uposlili kao vojnike. Davno beše kad je jedna bitka između kočinskog vladara i njegovog neprijatelja Zamorina Kalikutskog, gospodara mora, morala da se odloži pošto jevrejski vojnici nisu hteli da se bore na šabat.
O, napredna zajednico! A cvetala je, i te kako. Tako je godine 379. n. e. kralj Baskara Ravi Varman I poklonio Josifu Rabanu malo kraljevstvo u selu Andžuvanam nedaleko od Kranganora. Bakarne ploče na kojima je upisana povelja-darovnica završile su u popločanoj sinagogi, pod Florinim budnim okom; jer je dugi niz godina, prkoseći predrasudi prema ženama na tom mestu, ona zauzimala počasni položaj poslužitelja. Ploče leže skrivene u škrinji pod oltarom i ona ih, s vremena na vreme, sva zadihana glača s pravim zanosom.
„Nije ti dosta što je hrišćanka, nego si još izabrao baš iz najgoreg legla“, gunđala je Flora. Pogled joj je i dalje bludio daleko kroz prošlost, prikovan za jevrejska stabla indijskih oraha i areke, hlebna drveta, za drevna ustalasana polja jevrejske uljane repice, berbu jevrejskog kardamoma, jer nije li baš to jemčilo napredak zajednice? „I sad nam ti novopečeni dođoši preoteše hleb iz usta“, nastavila je. „I još se ponose što su kopilani i šta ti ja znam šta sve ne. Vasko da Gama, nije nego! Najobičnija mavarska bagra, eto šta su!“
Da Abrahama ljubav nije opaučila među rebra, da ga nije tek nedavno ošinuo grom, on bi, po svoj prilici, držao jezik za zubima kao dobar mamin sin koji zna da protiv Florinih predrasuda ne vredi trošiti reči. „Suviše sam te slobodno odgajila“, nastavljala je ona. „Hrišćani i Mavri, sinko moj! Samo moli Boga da ti nikad ne zakucaju na vrata.“
Ali Abraham je bio zaljubljen, i kad je začuo paljbu po voljenoj, nije izdržao da se ne javi – „kao prvo i prvo, ako na stvari gledaš a ne čkiljiš, i ti si novopečena dođoš-ptičica“ – imajući na umu tamnopute Jevreje koji su u Indiju došli davno pre belih, bežeći iz Jerusalima pred Nabukodonosorovim vojskama petsto osamdeset šest godina pre Hrista, pa čak i da ih ne uzmemo ozbiljno, pošto su se pomešali s domaćim življem te im se odavno zameo trag, tu su, na primer, i Jevreji koji su došli iz Vavilona i Persije između 490. i 518. godine, a prohujali su mnogi vekovi pre no što su Jevreji otpočeli posao u Kranganoru, a potom i u Kočinu (izvesni Josif Azar, kao što je opštepoznato, doselio se tu s porodicom 1344), a čak su i Jevreji iz Španije počeli da pristižu tek nakon izgona 1492, uključujući pritom, u prvom naletu, i porodicu Solomona Kastilje...
Flora Zogoibi vrisnula je na pomen tog imena; vrisnula i preteći zavrtela glavom.
„Solomon, Solomon, Kastilja, Kastilja...“, podbadao je tridesetšestogodišnji Abraham svoju majku, detinjasto se inateći. „Od koga potiče barem ovaj infant od Kastilje. Ili možda hoćeš da kažeš da nisam imao oca? Sve od senjor Leona Kastilje, kujundžije iz Toleda, koji je izgubio glavu za nekom španskom princezicom od Slona i Kastela, do mog dragog tatice koji takođe mora da nije bio čitav; ali stvar je u tome da su Kastilje stigli u Kočin dvadeset dve godine pre bilo kog Zogoibija; dakle, quod erat demonstrandum... a drugo, Jevreji s arapskim prezimenima i skrivenim tajnama trebalo bi malo da pripaze koga nazivaju Mavrima.“
Vremešni muškarci podvrnutih nogavica i žene sedih punđica iznikoše na senovitom sokaku ispred matančerijske sinagoge, kao svečani očevici ove svađe. Iznad srdite majke i sina u osvetničkom žaru pootvarale su se plave žaluzine i prozori su se načičkali glavama. Sa groblja koje leži odmah tu, spomen-natpisi na hebrejskom mahali su u suton poput zastava obešenih na pola koplja. U večernjem vazduhu širio se miris ribe i začina. A Flora Zogoibi, na pomen tajni o kojima nikada nije progovorila, odjednom poče da muca i da se batrga.
„Proklet da je svaki Mavar!“, siktala je. „Ko je sravnio sa zemljom Kranganorsku sinagogu? Mavri, ko bi drugi! Otelovi pajtaši domaće izrade, made in India. Kuga im zatrla kuću i bračnu sreću!“ Leta 1524, deset godina pošto su Zogoibijevi stigli iz Španije, u ovim krajevima vodio se rat između muslimana i Jevreja. Bilo je to oživljavanje stare razmirice, kome je Flora pribegla kako bi sinu odvratila misli od mnogo skrovitijih tema. Ali ne valja kleti tako olako, pogotovo pred svedocima. Florina kletva poletela je uvis kao isprepadana kokoš i ostala dugo tamo da lebdi, kao da nije znala kuda da se dene. Njen unuk Morais Zogoibi rodiće se tek za osamnaest godina; i tada se koka u vidu kletve vratila na leglo s kog beše poterana.
(Zbog čega su se tukli muslimani i Jevreji u XVI veku? – Pa zbog čega bi? Zbog trgovine biberom.)
„Jevreji i Mavri su ratovali“, gunđala je stara Flora, i onako ojađena, izrekla je rečenicu koja je prelila čašu: „ A tvoji Ficvaskovi5 hrišćani nacrtali su se i smotali nam tržište ispred nosa, i jednima i drugima.“
„Ti si našla da mi pričaš o kopilanima“, dreknuo je Abraham Zogoibi, koji je nosio majčino prezime. „Kaže fic, je li?“, obratio se okupljenom svetu. „Pokazaću ja njoj fica!“ Pa se u svom mahnitom naumu stuštio u sinagogu, a majka se teturala za njim, naričući piskutavo i bez suza.
Što se tiče moje babe Flore Zogoibi, koja je bila pljunuta Epifanija da Gama, a i njena vršnjakinja, iako za čitavu generaciju bliža meni: deceniju uoči razmeđe dva veka, Flora Furioza motala se po školskom igralištu za dečake, zadirkujući momčiće šuštanjem sukanja i podrugljivim pesmicama, a onda bi šibom zaparala zemlju, izazivajući ih – pređi, deder, preko crte. (Povlačenje crta nasledio sam, dakle, s obe strane porodice). Peckala ih je besmislenim i zastrašujućim bajalicama, „čarajući kao veštica“:
Obi, džadu, trara-rum.
prazna crevca, kratak drum.
Džu-džu, vudu, triri-ram,
piš-piriš, gineš sam.


Kad bi dečaci navalili na nju, ščepala bi ih tako divljački da je s lakoćom savladavala njihovu teorijsku prednost jačih i većih. Ovu ratobornu nadarenost ostavio joj je u nasleđe neki nepoznati predak; i mada su je njeni protivnici čupali za kosu i psovali joj majku jevrejsku, nikada je nisu nadjačali. Nekada bi im doslovno natrljala noseve u prašini. U drugim prilikama bi ustupala, koštunjavih ruku pobednički skrštenih preko grudi, puštajući svoje ošamućene žrtve da uzmaknu klecavim korakom. „Drugi put nađite nekog po svojoj meri“, dodavala je Flora uvredu na povredu, izvrćući pravo značenje ovog izraza. „Mi biber-Jevrejčice jesmo sitne, al’ smo ljute – čik nas gricnite!“ Da, da, trljala im je noseve, ali joj čak ni ovi pokušaji da svoje pobede pretvori u metafore, da sebe prikaže kao heroinu slabijih, Manjina, devojčica, nisu doneli omiljenost. Flora Zvrndova, Flora Vrištomora; počeo je da je bije Glas.
Nastupilo je i vreme kad se više niko nije usuđivao da pređe crte koje je ona i dalje povlačila sa stravičnom preciznošću preko vododerina i pustopoljina tih godina svog detinjstva. Sve više je tonula u turobnost, zatvarala se u sebe i čamila iza svojih prašnjavih crta, pod opsadom u sopstvenom utvrđenju. Do osamnaeste godine prestala je s vojevanjem, pošto je štošta naučila o dobijenim bitkama i izgubljenim ratovima.
Želim zapravo da istaknem da su Flori, u njenoj rođenoj glavi, hrišćani poharali mnogo više od predačkih polja začina. Oko onog što su joj oduzeli čak i tada je vladala nestašica, a za devojku koju bije Glas važila je još veća nestašica... kad je navršila dvadeset četvrtu, Solomon Kastilja, poslužitelj sinagoge, kročio je preko crta gospođice Flore da isprosi njenu ruku. U tom potezu svi su videli poriv velikog milosrđa ili nastup velike gluposti, ili spoj jednog i drugog. Još u ono doba, zajednica se osipala. U matančerijskoj jevrejskoj četvrti moglo je živeti oko četiri hiljade duša, a kad se izuzmu rođaci, podmladak i starci, poludeli i zanemoćali, mladići stasali za ženidbu nisu baš mogli da izvoljevaju prilikom izbora neveste. Ostarele neženje hladile su se lepezama kraj sahat-kule i šetali podruku ivicom luke; krezube usedelice sedele su po kućnim spratovima i šile opremu za nepostojeće bebe. Ovaj brak je bio povod za pakost i zavist, koliko i za slavlje, a Florinu udaju za poslužitelja zli jezici pripisivali su ružnoći obeju strana. „Kakvi gabori“, govorili su račvasti jezici, „žali bože decu!“
(Mogao bi otac da joj budeš, prebacivala je Flora Abrahamu, a Solomon Kastilja, rođen u godini Indijskog ustanka, bio je dvadeset godina stariji od nje, jadnik je sigurno hteo da se oženi dok još može, nagađali su palacavi jezici... a kad smo već kod njihove svadbe, ima tu još nešto. Upriličena je 1900. i to na isti dan kad i jedan daleko važniji događaj; nijedne novine nisu zabeležile u rubrici društvene hronike svadbeni pir para Kastilja-Zogoibi, ali su objavljene brojne fotografije gospodina Fransiska da Game i njegove nasmejane mlade iz Mangalora.)
Pizma onih usedelica bila je konačno zadovoljena; jer, posle sedam godina i sedam dana uzburkane bračne luke, u kojoj je Flora rodila jedno dete, dečaka koji će, da sve ispadne još uvrnutije, izrasti u najzgodnijeg mladića svog pokolenja na izmaku, poslužitelj Kastilja je na svoj pedeseti rođendan s prvim mrakom zakoračio preko ruba vode, uskočio u čamac sa šestoricom pijanih portugalskih mornara i odmetnuo se na more. „A šta je mogao da očekuje kad se oženio Florom Vrištomorom“, kružila su zadovoljna šaputanja neženja i usedelica, „vidiš kako ime mudraca ne nosi sa sobom i mudru glavu.“ Propali brak je u Matančeriju postao poznat kao Solomonov pogrešni sud; ali Flora je krivila hrišćansko brodovlje, trgovačku armadu svemoćnog Zapada, što je njenog muža navela na iskušenje da utekne u potrazi za ulicama popločanim zlatom. Tako je u sedmoj godini njen sin bio primoran da se odrekne očevog prezimena; nemajući sreće s ocem, prigrlio je majčino zlosrećno Zogoibi.
Nakon što je Solomon dezertirao, Flora je preuzela dužnost poslužitelja, starajući se o plavim keramičkim pločicama i bakarnim pločama Josifa Rabana, prisvojivši taj posao pušeći se i sevajući, što je ućutkalo svaki štropot protivljenja njenom samopostavljenju na to mesto. A pod njenim okriljem bio je ne samo mali Abraham već i Stari zavet ispisan na pergamentu, po čijim su kožnim stranicama iskrzanih rubova kuljala hebrejska slova, kao i tanka zlatna kruna, poklon (1805) travankorskog maharadže. Uvela je i novine. Kad bi vernici došli na bogosluženje, zapovedala im je da se izuju. Začuli su se prigovori na ovaj čisto mavarski običaj; Flora im je uzvratila nimalo veselim smehom.
„Kakva pobožnost?“ otfrknula je. „Hoćete od mene da pazim, e pa, pripazite malo i vi. Skidaj čizme! Je’n-dva! Čuvamo kineske pločice!“
Svaki komad – priča za sebe. Kantonske pločice, otprilike 30 x 30 cm, koje je Jezekilj Rabi kupio od stranih trgovaca 1100. godine, pokrivale su podove, zidove i svod male sinagoge. O njima su počele da kruže legende. Po nekima, ako se dovoljno dugo i pomno zagledate, pronaći ćete sopstvenu priču na jednom od belo-plavih kvadrata, jer su slike na pločicama mogle da se menjaju, i menjale su se, iz pokolenja u pokolenje, ispredajući povest kočinskih Jevreja. Drugi su pak bili ubeđeni da pločice predstavljaju proročanstva, ključeve čija su značenja izgubljena u prohujalim vekovima.
Abraham je kao dečko puzao po sinagogi natrćene guze, nosa priljubljenog uz drevno kinesko plavetnilo. Nikada nije ispričao majci da mu se otac ponovo ukazao u keramičkom obličju na podu sinagoge godinu dana nakon što je odmaglio, u plavom čamčiću s veslima, okružen nekim tipovima plave kože koji su izgledali kao stranci, kako grabe ka podjednako plavom horizontu. Posle tog otkrića, Abraham je povremeno dobijao vesti od Solomona Kastilje posredstvom promenljivih pločica. Sledeći put ugledao je oca u nebeskoplavom prizoru dionizijskog veselja s porcelanskim uzorkom od kineskih pejzaža ukrašenih vrbama, sred preklanih zmajeva i vulkana što potmulo tutnje. Solomon je igrao u nekom otvorenom šestougaonom paviljonu, lica ozarenog bezbrižnim veseljem plave pločice, koje ga je potpuno preobratilo iz onog žalostivog izraza po kojem ga je Abraham upamtio. Ako je srećan, pomislio je dečak, onda je i meni milo što je otišao. Od najranijih dana Abraham je nagonski osećao vrhovnu prevlast sreće, i zahvaljujući upravo tom nagonu, posle mnogih godina, tada već poodrasli dežurni poslovođa domoći će se ljubavi koju mu je uz silno crvenilo i zajedljivost ponudila Aurora da Gama, na razmeđi svetlosti i tame ernakulamske magaze...
Nizale su se godine, a Abraham je tako jednom zatekao svog oca imućnog i podgojenog na jednoj pločici, razbaškarenog na jastučićima, kako uživa u kraljevskom blagostanju, a evnusi i odaliske lome se da mu ugode; ali samo nekoliko meseci kasnije bio je ispijen, spao na prosjački štap prema drugom scenariju 30 x 30 cm. Abraham je tada shvatio da je nekadašnji poslužitelj zbacio sa sebe sve okove, teturajući se kroz život pomamno iz krajnosti u krajnost i svesno puštajući dizgine iz ruku. Bio je Sindbad koji traga za srećom u okeanu zgoda i nezgoda zemaljskog šara. Bio je nebesko telo kojem je pošlo za rukom da se snagom volje istrgne i oslobodi utvrđene putanje, pa je sada lutao galaksijama, prihvatajući sve što mu sudbina dodeli. Abrahamu se činilo da je čin kojim se otrgao od gravitacije svakodnevice isisao i poslednju trunku snage volje iz njegovog oca, tako da mu se, nakon tog početnog i korenitog poteza preobražaja, kormilo slomilo, a on ostao prepušten na milost i nemilost vetrovima i strujama.
Kad se Abraham našao na pragu momačkog doba, Solomon Kastilja počeo je da mu se javlja u besprizorno živim slikama, čija bi prikladnost u jednoj sinagogi mogla da postane predmet silnog sporenja da su se, kojim slučajem, osim Abrahamu, ukazale još nekom. Ove pločice iskrsavale su po najprašnjavijim i najtamnijim ćoškovima zdanja i Abraham ih je čuvao, puštajući da delove koji zavređuju veću pokudu prekriju memla i paučina, tamo gde se njegov otac odavao raskalašnoj zabavi sa zapanjujućim brojem osoba oba pola, i to na taj način da je njegov razrogačeni sin te prizore mogao da prihvati jedino kao poduku. Ali uprkos pohotnoj akrobatici tih aktivnosti, crte ostarelog lutalice ponovo su poprimile staru utučenost, tako da su ga sva njegova putešestvija možda izbacila na iste one sprudove nezadovoljstva s kojih se u početku beše i otisnuo. Dana kada je Abrahamu Zogoibiju glas počeo da mutira, obuzeo ga je neodoljivi osećaj da će mu se otac vratiti svakog časa. Sjurio se kroz uličice jevrejske četvrti do mora, gde su kineske mreže na podupiračima štrčale raširene put neba; ali riba koju je on tražio nije iskočila iz talasa. Kada se, sav skrhan, vratio u sinagogu, sve pločice koje su opisivale odiseju njegovog oca behu se promenile, otkrivajući prizore nepoznate i sasvim obične. U grozničavom besu, Abraham je proveo sate puzeći po podu u potrazi za čarolijom. Uzalud: po drugi put u životu, njegov bezumni otac Solomon Kastilja je iščezao, netragom, u plavetnilu.
Ne sećam se više kada sam prvi put čuo porodičnu priču po kojoj sam dobio nadimak, a moja majka temu za najpoznatiju seriju svojih slika „Mavarski ciklus“, koja je dostigla trijumfalni vrhunac u nedovršenom, a potom ukradenom remek-delu „Mavrov poslednji uzdah“. Kao da sam je znao čitavog života, tu avetinjsku sagu u kojoj je, da dodam i to, g. Vasko Miranda pronašao inspiraciju za svoje rane radove; ali uprkos dugom i prisnom druženju, more me teške sumnje u pogledu suštinske istinitosti te priče, s njenim donekle pretrpanim opisima u stilu bombajskih filmova, bezmalo očajničkim posezanjem u prošlost za nekakvom potvrdom verodostojnosti, za dokazom... Verujem, a i drugi su u međuvremenu to potvrdili, da je moguće ponuditi i jednostavnija objašnjenja za nagodbu između Abrahama Zogoibija i njegove majke, a iznad svega, naročito za ono što je navodno našao (ili nije) u staroj škrinji pod oltarom; evo, uskoro ću i ja izneti jednu od mogućih verzija. Zasad ću ponoviti onu potvrđenu, i ulickanu, neverovatnu porodičnu pripovest koja, budući do srži ugrađena u predstave mojih roditelja o sebi samima – i u izuzetno značajno poglavlje istorije savremene indijske umetnosti – ima, ako ne iz drugih, onda bar iz tih razloga, snagu i važnost koje neću ni pokušavati da poreknem.
Stigli smo do ključnog trenutka u priči. Vratimo se načas mladom Abrahamu na šakama i kolenima, dok pomamno pretražuje sinagogu ne bi li pronašao oca koji ga je upravo ponovo napustio, dozivajući ga mutirajućim glasom koji se obrušavao u rasponu od slavuja do gavrana; dok se, naposletku, pogazivši nepisani tabu, nije odvažio da prvi put u životu kroči iza i ispod nabranog svetloplavog zastora optočenog zlatom, koji je krasio glavni oltar... Solomona Kastilje tamo nije bilo; ali svetlost mladićeve džepne lampe pala je zato na stari kovčeg s utisnutim slovom Z, zatvoren jeftinim katancem, koji se lako mogao skinuti kalauzom; jer školarci poseduju veštine koje kao odrasli zaboravljaju, baš kao i napamet naučene lekcije. I tako je on, očajavajući za ocem koji mu je izmakao iznenada i u potaji, umesto da nađe njega – pronikao u majčine tajne.
Šta je bilo u kovčegu? – Jedino blago koje nešto vredi: to jest, prošlost, i budućnost. A pored njih pak i smaragdi.
I tako stižemo do dana velikog meteža, kada je odrasli Abraham Zogoibi jurnuo u sinagogu – dreknuvši: Pokazaću ja njoj fica! – i izvukao škrinju iz skrovišta. Abrahamova majka, koja ga je pratila u stopu, uvidela je da njene tajne izlaze na videlo i osetila da je noge izdaju. Stropoštala se na plave pločice uz tupi tresak, a Abraham je otvorio kovčeg i izvukao srebrni bodež, koji je zatakao za pojas pantalona, a onda, isprekidano sopćući, Flora ga vide kako vadi, a potom i stavlja sebi na glavu, prastaru izlizanu krunu.
Ne zlatni kotur iz XIX veka, poklon travankorskog maharadže, već nešto daleko daleko drevnije, kako su mi rekli. Tamnozeleni turban od smotane tkanine, koji je od starosti izgledao nestvarno, tako tanan da je čak i večernja narandžasta svetlost, koja je prokapavala u sinagogu, delovala odveć jarko; tako trošan da se mogao bezmalo raspasti pod zažarenim upiljenim pogledom Flore Zogoibi...
A sa ovog sablasnog turbana, kazuje dalje porodična legenda, visili su lanci od suvoga zlata, potamneli od vremena, a sa tih lanaca njihali su se smaragdi tako krupni i zeleni da su izgledali kao dečje igračke. Bila je stara četiri i po stoleća, poslednja kruna koja je pala s glave poslednjeg princa Andaluza; ni manje ni više nego kruna Granade, koju je nosio Abu Abdulah, poslednji od Nasrida, zvani Boabdil.
„Ali kako je dospela tamo?“, pitao sam oca. Zaista, kako? Taj basnoslovni ukras za glavu – taj kraljevski mavarski kalpak – kako li je iskrsnuo iz kovčega bezube žene da bi osvanuo na glavi Abrahama, budućeg oca, odbeglog Jevrejina?
„Bio je to“, odgovorio je moj otac, „mučan ukras srama.“
Nastaviću, zasad bez procenjivanja, njegovu verziju tog događaja: kada je Abraham Zogoibi kao momčić prvi put otkrio skrivenu krunu i bodež, vratio je blago na tajno mesto, zabravio katanac i proveo noć i dan cepteći od straha pred majčinim gnevom. A kada je postalo očigledno da je njegova ljubopitljivost ostala neopažena, radoznalost se ponovo probudila, pa je opet izvukao škrinjicu i skinuo katanac. Ovog puta pronašao je, zamotanu u sargiju kraj turbana, i knjižicu rukopisnog pergamenta grubo prišivenih stranica i kožnog poveza. Bila je napisana na španskom, koji Abraham nije razumeo, ali je odatle prepisao izvestan broj imena te je narednih godina razotkrivao njihova značenja postavljajući, na primer, bezazlena pitanja ćutljivom i povučenom starom svećaru Moši Koenu, koji je u to doba bio zvanični poglavar zajednice i stožer njenog predanja. Stari gospodin Moše Koen bio je do te mere zaprepašćen što se bilo ko od mlađeg naraštaja zanima za starinu da se raspričao, pokazujući prema dalekim obzorjima, dok je naočiti mladić sedeo kraj njegovih nogu širom otvorenih očiju.
I tako je Abraham saznao da je januara 1492, dok je Kristifor Kolumbo gledao obuzet čuđenjem i jadom, sultan Boabdil od Granade predao ključeve utvrđene palate Alhambre, poslednjeg i najvećeg od svih mavarskih uporišta, nepobedivim katoličkom kraljevskom paru Ferdinandu i Izabeli, dižući ruke od prestola bez ijedne bitke. Otišao je u izgnanstvo sa svojom majkom i svitom, stavivši tačku na vekove mavarske Španije; zaustavivši konja na vrhu Brega suza, okrenuo se da još jednom, poslednji put, baci pogled na ono što je izgubio: palatu, plodne ravnice i svekoliku okončanu slavu Andaluza... od tog prizora sultan uzdahnu, i obliše ga vrele suze – a na to njegova mati, opaka Ajša Vrla, prezrivo pljunu na njegov bol. Primoran da klekne pred svemoćnom kraljicom, Boabdil je sada morao da proguta i dodatno poniženje u šakama nemoćne (ali neumoljive) udovice. Plači sad kao žena za onim što nisi mogao da odbraniš kao muško, prezrivo mu je skresala; imala je, naravno, nešto sasvim drugo na umu. Mislila je na gnušanje prema cmizdravcu od sina, jer je tako olako predao ono za šta bi se ona borila do smrti, samo da joj se ukazala prilika. Bila je na ravnoj nozi s kraljicom Izabelom, i njena vršnjakinja; Izabela je, zapravo, imala sreće što se namerila na običnog plačljivca Boabdila...
Odjednom, dok je svećar pričao, Abraham se zgrčio poput klupka konopca, jer je osetio jad i težinu Boabdilovog pada kao svoj rođeni. Dah mu je napustio telo uz jecaj, a pri sledećem udahu bio je već potpuno zasopljen. Napad astme (još i astma! čudo je uopšte što mogu i da dišem!) javio se kao zlokobno znamenje, preplitanje života kroz vekove, ili je Abraham to samo umislio dok je stajao na pragu muževnog doba, a bolest uzimala maha. Ovi sipljivi uzdasi nisu samo moji, već i njegovi. Ove oči zažarene su od njegovog prastarog bola. Boabdile, i ja sam sin tvoje majke.
Je li plakanje takva slabost? – upitao se. Leži li u odbrani do poslednjeg daha tolika snaga?
Pošto je predao ključeve Alhambre, Boabdil se povukao na jug. Katolički kraljevski par dodelio mu je posed, ali mu je i to izmaklo iz ruku pošto ga je prodao njegov najverniji dvorjanin. Boabdil, princ koji je postao luda. Na kraju je poginuo na bojnom polju, boreći se pod barjakom nekog drugog, nekog sitnog vladara.
I Jevreji su 1492. krenuli na jug. Brodovi koji su nosili proterane Jevreje u izgnanstvo zakrčili su luku u Kadizu, primoravajući onog drugog velikog putnika iz te iste godine, Kolumba, da isplovi iz Palos de Mogera. Jevreji su ostavili svoj kujundžiluk u Toledu; Kastilje otploviše za Indiju. Ali nisu svi Jevreji otišli odjednom. Zogoibijevi su, da se prisetimo, stigli dvadeset dve godine posle onih starih Kastilja. Šta se to zbivalo? Gde su se skrivali?
„Sve ćeš čuti u svoje vreme, sinko moj, baš sve kad mu vreme dođe.“
Abraham je s dvadesetak godina naučio od svoje majke da bude tajanstven; na jed ono malo poželjnih žena njegovih godina, držao se izdvojeno, nestajao je u srcu grada i izbegavao jevrejsku četvrt koliko god je mogao, a sinagogu najviše. Najpre je radio kod Moše Koena, a onda se zaposlio kao niži činovnik kod Da Gama, i premda je bio marljiv radnik i brzo dobio unapređenje, ostavljao je utisak čoveka koji nešto iščekuje, te se zbog svoje zamišljenosti i lepote pročuo kao budući genije u zametku, možda čak onaj veliki pesnik za kojim su kočinski Jevreji oduvek čeznuli, ali nikad nisu uspeli da ga iznedre. Sara, bratanica Moše Koena, malo previše maljava i pozamašna devojka, koja je kao neki neotkriveni potkontinent čekala da Abrahamova lađa ulovi u njenu luku, prednjačila je u tim slatkorečivostima, ne bez zadnje namere. A istini za volju, Abraham je bio potpuno lišen umetničkog dara; bio je stvoren za brojeve, naročito za konkretne brojke – njegova književnost bio je završni račun, njegova muzika krhke harmonije proizvodnje i prodaje, njegov hram miomirisima okađeno skladište. O kruni i bodežu u drvenom sanduku nikada nije progovorio, tako da niko nije znao zbog čega se držao kao neki prognani kralj, a krišom je, tokom tih godina, spoznao tajne svoje loze, naučivši španski iz knjiga, rastumačivši tako ono što je beležnica uvezana kanapom imala da mu kaže; sve dok nije ustao s krunom na glavi one narandžaste večeri i suočio majku s njenom skrivenom porodičnom brukom.
Napolju, na matančerijskom sokaku, počeo je da se širi žamor među svetinom koja je sve više rasla. Moše Koen, predvodnik zajednice, preuzeo je na sebe da uđe u sinagogu i urazumi zavađenu majku i sina, jer sinagoga nije mesto za takve razmirice; Sara, njegov rod rođeni, ušla je za njim, dok joj se srce lagano slamalo pod težinom saznanja da će neizmerna zemlja njene ljubavi morati da ostane devičansko i neobrađeno tlo, da ju je Abrahamova izdajnička zaluđenost nevernicom Aurorom za sva vremena osudila na jezivi pakao usedelištva, pletenje uzaludnih nazuvaka i haljinica, plavih i ružičastih, za decu koja joj nikada neće ispuniti utrobu.
„Hoćeš da utekneš s tom malom hrišćankom“, rekla je ona, a glas joj je odjekivao u plavetnilom popločanom vazduhu, „i već si se udesio kao božićno drvce!“
Ali Abraham je udarao majku na muke prastarim papirima povezanim kanapom i kožom. „Ko je pisac ovih redova?“, upitao je, a pošto je ona ćutala, odgovorio je sam: „Jedna žena!“ Pa je nastavio s propitivanjem: „A kako se zvala? – Ne kaže se! – Šta je ona bila? – Jevrejka; koja se sakrila pod krovom izgnanog sultana; prvo pod krovom, a potom i među čaršavima. I tu je palo“, objavio je Abraham crno na belo, „mešanje rasa!“ I premda nije bilo nimalo teško osetiti samilost prema ovom paru, razvlašćenom španskom Arapinu i proteranoj španskoj Jevrejki – dvoje nemoćnih ljubavnika, združenih istom patnjom, protiv moći katoličkih vladara – Abraham je ipak tražio milost samo za Mavra. „Dvorjani su mu rasprodali zemlju, a naložnica mu je ukrala krunu.“ Posle niza godina provedenih s njim, ova bezimena čukunbaba izmigoljila se već potpuno skrhanom Boabdilu i ukrcala se na lađu za Indiju, noseći veliko blago u torbi, a ispod srca muško dete, od kog je, posle brojnih začeća, potekao i sam Abraham. Majko moja, ti što stalno slaviš čistotu naše rase, šta sad. kažeš na svog praoca Mavra?
„Toj ženi se ni ime ne zna“, prekinula ga je Sara. „A ti ipak tvrdiš da je njena kužna krv vaša. Zar te nije sramota da ovako rasplačeš majku? I sve to zarad ljubavi neke tamo bogatašice – Abrahame, baš si neki. To mi smrdi, a, bogami, smrdiš mi i ti.“
Flora Zogoibi ispusti piskutav lelek odobravanja. Ali Abrahamovom izlaganju još nije bio kraj. Smatraj to ukradenom krunom, umotanom u krpe, zaključanom u sanduk, već četiristo godina. Da je ukradena iz čistog ćara, zar ne bi bila još odavno prodata?
„Zbog tajnog ponosa kraljevskom vezom, kruna je sačuvana; zbog tajnog srama, bila je skrivana. Majko, ko je gori? Moja Aurora, koja ne krije srodstvo s Vaskom, već se njime diči; ili ja, koji sam rođen iz poslednjih uzdaha debelog Mavra iz Granade u naručju njegove kradljive milosnice – Boabdilov jevrejski kopilan?“
„Hoću dokaz“, uzvratila je Flora šapatom, kao smrtno ranjen protivnik koji preklinje da ga dotuku. „Sve su to puka nagađanja; gde su čvrsti dokazi?“ Neumoljivi Abraham postavio je pretposlednje pitanje.
„Majko, kako se mi prezivamo?“
Kad je to čula, Flora je znala da je sve gotovo. Zanemela, odmahnula je glavom. Mošu Koena, čije će staro prijateljstvo tog dana izgubiti za sva vremena, Abraham je pozvao kao porotnika. „Sultanu Boabdilu su posle njegovog pada nadenuli nadimak, a ona koja mu je uzela krunu i dragulje, da ironija bude još crnja, uzela je i taj nadimak. Boabdil Zlosrećnik: tako su ga zvali. Ima li ovde nekog ko bi to umeo da kaže na jeziku mavarskom?“
I stari svećar je bio primoran da upotpuni dokaz: „El zogoybi.“
Abraham je pažljivo položio krunu kraj poražene Flore i završio izlaganje.
„Barem je izgubio glavu za laktašicom“, obratila se Flora zidovima. „I ja sam mogla toliko da utičem na njega dok je još bio moj sin.“
„Sad bolje idi“, rekla je Sara Abrahamu, natopljenom mirisom bibera. „Možda ćeš, kad se oženiš, uzeti i njeno prezime, što da ne? Onda možemo da te zaboravimo, jer koja je razlika između mavarskog i portugalskog kopileta?“
„Grdnu grešku praviš, Abi“, primetio je stari Moše Koen, „što od majke praviš sebi neprijatelja; jer neprijatelja ima koliko ti volja, a majke se ne nalaze tek tako.“
Floru Zogoibi, onako samu na poprištu jednog pogibeljnog otkrovenja, pokosilo je još nešto. U večernjoj rumeni purpurnog sunčevog zalaska, gledala je kantonske pločice kako joj promiču pred očima, jedna po jedna, jer, nije li im ona služila i proučavala ih, čistila ih i glačala kožom tolike godine; nije li toliko puta pokušala da kroči u bezbroj njihovih svetova, u te univerzume smeštene u istovetnih 30 puta 30 i zatočene na majstorski omalterisanim zidovima? Flora, koja je volela da povlači crte, bila je zarobljena gusto zbijenim nizom pločica, ali joj, sve do ovog trena, nisu progovorile, na njima nije našla ni nestale muževe ni buduće udvarače, ni proročanstva budućnosti ni tumačenja prošlosti. Smernica, smisao, sreća, prijateljstvo, ljubav – sve joj je bilo uskraćeno. A sada, u času agonije, otkrile su joj tajnu.
Pred očima su joj, jedno za drugim, promicala plava predskazanja. Nizale su se uskomešane tržnice i utvrđene palate s puškarnicama na bedemima, polja koja obrađuju vredne ruke i lopovi u tamnici, visoke nazubljene planine i ogromna riba u moru. Plavetnilom su se protezali perivoji uživanja, besnele su bitke natopljene plavom krvlju; plavi konjanici šepurili su se pod prozorima osvetljenim fenjerima, a dame u plavom ruhu kopnele su u senci venjaka. O, i spletkarenje dvorjana i snovi seljaka i pisari s perčinima kraj svojih računaljki i pesnici uz svoje pehare. Po zidovima podu svodu male sinagoge, a sada i kroz glavu Flore Zogoibi, marširala je keramička enciklopedija materijalnog sveta koja je bila i bestijarijum i putopis i sinteza i pesma u isti mah, i prvi put za sve ove godine otkako je postala poslužiteljka, Flori se ukazalo ono što joj je nedostajalo iz te kavalkade preobilja. „Ne toliko ono, nego On“, pomislila je, a suze joj presahnuše. „Od temelja do krova, ni traga ni slova.“ Narandžasta večernja svetlost zasipala je kao pljusak praćen grmljavinom, spirajući njeno slepilo, otvarajući joj oči. Osamsto trideset devet godina pošto su pločice donete u Kočin, na pragu doba ratovanja i klanja, predale su svoju poruku jednoj ojađenoj ženi.
„Što vidiš – to ti je“, promrmljala je Flora sebi u bradu. „Nema sveta do Sveta.“ A onda, nešto glasnije: „Nema Boga. Hokus-pokus! Ćiribu-ćiriba! Nema duhovnog života.“
Abrahamove argumente nije teško osporiti. Šta je jedno ime? Da Game su tvrdile da potiču od istraživača Vaska, ali tvrdnja nije isto što i dokaz, pa i to poreklo budi u meni veoma ozbiljne sumnje. A tek ovaj mavarski kazan, ova Granadijada, ova neverovatno labava veza – prezime koje zvuči kao nadimak, za boga miloga! – raspada se i pre no što se u njega dune. Stara beležnica u kožnom povezu? Koješta! Nisam je nikada video. Ni traga ni glasa. A kruna krcata smaragdima – ni na tu priču nisam naseo; to je jedna od onih bajki koje volimo da raspredamo među sobom o nama samima i, dragi moji i drage moje, neuverljiva je, ne stoji. Abrahamova porodica nikada nije bila imućna, a ako verujete da bi kovčeg pun dragulja ostao netaknut četiri veka, onda je vas, narode, moguće ubediti u sve i svašta. O, ali zar nisu bili porodično nasleđe? Aha, i još samo, umesto mene, tu prevrnite očima i podignite obrvu! Kakva prozirno neslana šala! Ko to u celoj Indiji daje pet para za porodično nasleđe ako može da bira između siromaštva i novca u banci?
Aurora Zogoibi naslikala je neka čuvena platna, a skončala je pod jezivim okolnostima. Razum nalaže da ostatak pripišemo sklonosti samih umetnika da od sebe stvaraju mitove, čemu je, u tom slučaju, moj dragi otac pripomogao i malo više od čistog pružanja podrške... Želite li da znate šta je bilo u kovčegu? Nego, slušajte! Zaboravite na turbane s draguljima; ali smaragdi, to da. Nekad više, nekad manje. – Ali ne iz porodičnog nasleđa! – Otkuda onda? – Vruće kamenje, eto otkud. Da! Kradena roba! Krijumčarski tovar! Pljačka! Zanima vas porodična sramota, reći ću vam njeno ime iz života: moja bakica, Flora Zogoibi, bila je kradljivica od zanata. Godinama je bila uvaženi član jedne uspešne bande koja se bavila švercom smaragda; jer kome bi palo na pamet da traži poharani plen u oltaru sinagoge? Uzimala je svoj procenat od dobiti, sklanjala ga je na sigurno, a nije bila tako lakoumna da navali da troši-troši-troši. Niko nikada nije ni posumnjao u nju; ali kucnuo je čas kada je njen sin Abraham došao po svoje nezakonito nasleđe... hoćete nezakonitost? Manite genetiku; samo se držite love.
Eto, tako sam ja prozreo pozadinu priča koje su mi pričali; ali moram nešto i da priznam. Na narednim stranicama naći ćete povesti daleko čudnije od ove koju sam upravo pokušao da raskrinkam; a verujte mi na reč, daj se na znanje zainteresovanima, da o sumnji u istinitost priča koje slede nema ni zbora ni dogovora. Na kraju krajeva, nije na meni da prosuđujem, već na vama.
A što se tiče neverovatne pripovesti o Mavru: kad bih mogao da biram između logike i sećanja iz detinjstva, između glave i srca, naravno, uprkos svemu pomenutom, držao bih se priče.
Abraham Zogoibi otišao je iz jevrejske četvrti put Crkve Sv. Franje, gde da je Aurora čekala kraj Vaskovog groba, držeći njegovu budućnost u šaci. Kad je stigao do obale, na tren se osvrnuo; i učinilo mu se da vidi, s obrisima ocrtanim spram neba što tone u mrak, nestvarnu priliku devojčice koja skakuće po krovu magacina oslikanog raznobojnim vodoravnim prugama, kako kankaniše suknjom i podsuknjom i izgovara poznate bajalice, začikavajući ga: Pređi, deder, preko crte.
Obi, džadu, trara-rum,
Pileća crevca, kratak ti je drum.


Suze su mu navrle na oči; dok ih je obrisao, ona je nestala.

7


Hrišćani, Portugalci i Jevreji: kineske pločice što šire bezbožne ideje; mlade laktašice, suknje a ne sariji, španski marifetluci, mavarske krune... da li je moguće da je to Indija? Bharat-mata, Hindustan-hamara, je li to ta Majka Indija? Rat je upravo objavljen. Nehru i Sveindijski kongres zahtevaju da Englezi prihvate njihov zahtev za nezavisnost kao preduslov za indijsko savezništvo u ratu; Džina i Muslimanska liga odbijaju da podrže taj zahtev; Džina žustro obrazlaže svoje viđenje, koje će promeniti istoriju, da na potkontinentu postoje dve nacije, jedna hinduska, a druga muhamedanska. Uskoro će rascep postati konačan; uskoro će se Nehru vratiti u zatvor u Dehradunu, a Englezi, pošto su utamničili vođe Kongresa, zatražiće podršku od Lige. U takvom trenutku previranja, pogubnog vrhunca politike zavadi pa vladaj, zar nije ovo najčudnije moguće parče koje se može izdvojiti iz čitavog tog života – nakazna plava vlas istrgnuta iz kao ugarak crne (i užasno zamršene) upletene kike?
Nije moja, sahibzade i madamone; nikako. Većina, ta moćna slonica i njena perjanica Većinska Manjina, neće izgaziti i smrskati moju priču. Nisu li moji likovi, svi do jednog, Indijci? Elem, dakle: onda je i ovo indijska pripovest. To bi bio jedan odgovor; ali evo i drugog: sve u svoje vreme. Slonove obećavamo kasnije. Većina i Većinska Manjina dočekaće svojih pet minuta, a mnogo toga što je bilo lepo raskljoviće i utabati njihova krda što mašu ušima i trube. A do tada, i dalje ću bančiti na ovoj poslednjoj večeri; ispuštaću, premda sipljivo, onaj gorepomenuti poslednji uzdah. Dođavola s važnim državnim poslovima! Moram da ispričam ljubavnu priču.
U okađenom polumraku K-50 skladišta br. 1, Aurora da Gama dočepala je Abrahama Zogoibija za bradu i zapiljila mu se duboko u oči... ne, ljudi, ja ovo ne mogu. Ovde se radi o mojoj majci i mom ocu, i mada je Aurora da Gama bila ponajmanje stidljiva žena, biće da sam u tom pogledu nagrabusio i za sebe i za nju. Da li ste vi ikada videli kurac svoga oca i majčinu pičku? Nije važno jeste li ili niste, poenta je u tome da su posredi mitološka područja, okružena tabuom, izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja, kao što reče Glas na gori Sinajskoj, a ako je Abraham Zogoibi igrao ulogu Mojsija, onda je Aurora, moja majka, vaistinu, bila stub vatreni. Ja sam onaj što jeste... da, da, dobro je proučila starozavetnog Boga. Ponekad pomislim da je možda u kupatilu vežbala razdvajanje mora.
„Nisam više mogla da izdržim“, kako je sama Aurora umela da kaže. U njenom zlatno-narandžastom salonu zadimljenom od pušenja, s mladim lepoticama razbaškarenim po sofama, dok su muškarci sedeli na isfahanskim ćilimima i masirali im tabane s grivnama oko gležnjeva i noktima slezove boje, a njen muž, već zašao u godine, u ćošku se premeštao s noge na nogu u svom poslovnom odelu, a usta mu se krivila u postiđen osmeh, s rukama koje su bespomoćno lepetale dok na kraju nisu sletele na moje mlađane uši. Aurora je pila šampanjac iz čaše koja se presijavala poput opala, nalik pupoljku u cvatu, i bez trunke ustezanja otvoreno pričala kako je bio ubran njen devičanski pupoljak, smejući se laka srca svojoj mladalačkoj drskosti. „Za bradu, majke mi! Ja sam ga samo cimnula, a on je krenuo za mnom, iskočio iz stolice kao pampur iz boce, pa sam ga povela. Mog ličnog Jevrejčića. Tih davnih dana, mog voljenog Ješu.“
Tih davnih dana... biće još štošta da se doda o svireposti ovih reči, istresenih tako olako, uz kratki zamah rukom, jedno blago odbacivanje uz zveckanje grivne. Ali u ovom času, dospeli smo upravo do tih davih dana, zapravo baš do tog davnog dana, elem: za bradu ga povela, i on je pošao za njom; napuštajući radno mesto, pod pogledima, u to ne sumnjam, neodobravanja mastiljarskog trojstva posađenog za glavnom knjigom, Kalondžija, Mirčandalčinija i Tedžpatama; poveo se za bradom, predavši se sudbini u ruke. Lepota je svojevrsna sudbina, lepota govori lepoti, ona se prepoznaje i udovoljava, veruje da je kadra sve da opravda, te tako i oni, mada jedno o drugom nisu znali ništa osim da su naslednica hrišćanka i jevrejski službenik, već behu doneli najvažniju od svih odluka. Celog života Aurori Zogoibi biće jasno zbog čega je povela svog dežurnog poslovođu u tamne dubine skladišta, i zašto se, domahujući mu da je sledi, popela uz duge lestve koje su poskakivale do samog vrha najzabačenijih kamara. Odolevajući svim pokušajima psihoanalize, ljutito je odbacila teoriju da je posle previše smrtnih slučajeva u porodici postala osetljivija na draži starijeg muškarca, da ju je najpre zbunio, a potom osvojio Abrahamov izraz ranjive ljubaznosti; da se, naprosto, radilo o slučaju nevinosti koju je privuklo iskustvo. „Prvo i prvo“, razlagala je ona, na sveopšte klicanje i aplauz, dok je tatica Abraham kod mene budio prezir iskradajući se sav posramljen. „Izvinite, ali ko je koga odvukao tamo gore? Sve mi se čini da sam ja bila beračica, a ne cvetak uzbrani. Meni se čini da je Abi bio čabar-čika, a ja sa svojih petnaest godina prevejana koka. A drugo, oduvek sam padala na heroje, osvajače, dobre komade.“
Tamo gore, pod samim krovom Skladišta br. 1, Aurora da Gama se u svojoj petnaestoj godini izvrnula na vreće bibera, udahnula vreo, začinima prezasićen vazduh, i čekala Abrahama. Došao joj je kao što čovek dolazi u susret sudbini, ustreptao, ali odlučan, i tu negde otprilike i meni ponestaju reči, tako da od mene nećete saznati krvave pojedinosti onoga što se desilo kada je ona, pa onda on, a onda zajedno, pa posle ona, na šta je on, pa ona njemu, i s onim, i pored toga, i kratko, pa onda dugo, dugo, pa tiho, pa na sav glas, pa na izmaku snage, i najzad, pa onda, sve dok... hu! Čoveče! Gotovo i svršeno! – Ne. Ima još. Sve mora da izađe na Sunce.
Reći ću još ovo: među njima je sasvim izvesno buknulo nešto ludo i nezasito. Mahnita ljubav! Naterala je Abrahama da se vrati i suoči s Florom Zogoibi, a zatim ga je nagnala da okrene leđa svom plemenu, dobacivši mu samo jedan pogled na odlasku: Da on, za ovu milost, odmah primi hrišćansku veru, navaljivao je mletački trgovac u času pobede nad Šajlokom, pokazujući tek skučeno shvatanje plemenitog milosrđa; a Dužd se složi, Il' će to da primi, ili ću, bome, malopređašnje pomilovanje svoje da povučem... Ono što je Šajloku nametnuto, Abraham, kome je bilo više stalo do ljubavi moje majke nego do Boga, prihvatiće drage volje. Bio je spreman da se oženi njome po rimskim zakonima. – O, kakvu buru te reči kriju! Ali njihova ljubav beše toliko jaka da je odolela svim šamarima, nadživela svu žestinu skandala; i upravo svest o njihovoj snazi ulila je snage i meni, kad sam, sa svoje strane – kad smo moja voljena i ja — ali tada se ona, moja majka – umesto da – kad sam to svojski očekivao – okrenula protiv mene i, baš kad mi je bila najpotrebnija, ona se – protiv rođene krvi i mesa... eto, vidite da još nisam u stanju da ispričam ni tu priču. Po ko zna koji put, reči me izneveriše.
Zapaprena ljubav: tako je ja doživljavam. Abraham i Aurora su se tamo gore, na malabarskom zlatnom biberu papreno zaljubili. Sišli su sa tih visoko naslaganih denjaka i poneli u odeći nešto više od pukog mirisa začina. S takvom strašću su utolili uzajamnu glad, tako duboko su se znoj, krv i sokovi njihovih tela izmešali, u onoj mirisnoj atmosferi, otežaloj od aroma kardamoma i kima, sjedinili su se tako zdušno, ne samo jedno s drugim nego i s onim što je lebdelo u vazduhu, da, i sa samim džakovima začina – od kojih neki, mora se reći, behu pocepani, tako da su zrna bibera i kardamoma pokuljala napolje i počela da se drobe među nogamatrbusima-butinama – da je, od tada, njihov znoj zauvek odisao biberom i začinima, a njihove telesne izlučevine vonjale, pa čak imale i ukus onog što im se umrvilo u kožu, što se izmešalo s vodama njihove ljubavi, što je udahnuto iz vazduha za vreme te nenadmašne ševe.
Eto: ako se samo dovoljno dugo zamislite nad nečim, na kraju naiđe i pokoja prava reč. Ali Aurora nikada nije imala stida u tom pogledu. „I sve od tada, ja da vam kažem, morala sam da držim Abija podalje od kuhinje, jer kad oseti da zamirišu mleveni začini, dragi moji, taj kreće da grebe zemlju noktima. Ja se pak perem, timarim, četkam, čistim, sobu štrckam parfemima, i zato sam, što se da videti, slatka da slađa ne mogu biti.“ O, oče, oče, zašto si joj dozvolio da ti to radi, zašto si joj se danonoćno nameštao na nišan? Zašto smo joj svi mi to dopuštali? Jesi li je zaista i dalje toliko voleo?
Jesmo li je uopšte voleli u ono doba, ili to nama beše ovladalo nešto drugo, pa smo se bezvoljno pomirili sa sopstvenim robovanjem, koje smo pogrešno tumačili kao ljubav?
„Od sada ću uvek brinuti o tebi“, rekao je moj otac mojoj majci pošto su prvi put vodili ljubav. Ali ona je upravo počinjala da se bavi umetnošću, odgovorila mu je, pa tako „o onom što mi je najvažnije mogu da se brinem i sama“.
„U tom slučaju“, rekao je Abraham skrušeno, „ja ću se brinuti za ono manje važno, što mora da jede, uživa i planduje.“
Muškarci s čunjastim kineskim šeširima otiskivali su se lagano čakljama kroz lagunu na koju se spuštao mrak. Crveno-žute skele kretale su na poslednje putovanje za taj dan, klizeći tromo između ostrvlja. Ploveći bager prestao je s radom, a kad je uminulo njegovo bum-raka-taka-takabum, po luci se spustila tišina. Tu su ostale usidrene lađice, a barke sa iskrpljenim kožnim jedrima zaputile su se nazad, u selo Vajpin, na noćni počinak; bilo je tu čamaca na vesla, motornjaka i tegljača. Abraham Zogoibi, koji je za sobom ostavio majčinu utvaru da skakuće po nekom krovu u jevrejskoj četvrti, hitao je da se nađe sa svojom dragom u Crkvi Sv. Franje. Kineske ribarske mreže bile su postavljene za noćni lov. Kočin je grad mreža, pomislio je on, a ja sam upao u mrežu kao prava riba. Parobrodi sa dva dimnjaka, teretnjak „Marko Polo“, pa čak i jedna britanska topovnjača – belasali su se tu, na poslednjoj svetlosti, kao duhovi. Sve je kao i obično, primetio je Abraham i iznenadio se. Kako svet uspeva dao očuva privid istovetnog kad se, u zbilji, sve promenilo, unepovrat preobrazilo, ljubavlju?
Možda je to, mislio je on, zato što ono nepoznato, pomisao na nešto novo i drugačije, u nama budi nemir. Istini za volju, uzdrhtaćemo pred novozaljubljenim čovekom koji je omamljen svojim zanosom; on je kao čovek koji spava na ulici i razgovara s nevidljivim prijateljima u praznim vratima, ćaknuta žena koja pilji u more s ogromnim klupkom pređe u krilu; spazimo ih, pa nastavljamo svojim putem. Ili kao kolega s posla za koga, sasvim slučajno, saznamo da gaji izopačene polne sklonosti, ili dete koje kao opsednuto ponavlja niz zvukova bez ikakvog značenja, prelepa žena koju usput ugledamo u osvetljenom prozoru kako pušta svoje kučence da joj, sedeći joj u krilu, liže bradavice; ili vrhunski naučnik koji na zabavama stoji u ćošku, češe zadnjicu, a onda pažljivo zagleda nokte, ili jednonogi plivač, ili... Abraham je tu prekinuo i pocrveneo. Kako mu se samo misli roje! Sve do ovog jutra bio si uzor metodičnosti i pribranosti, čovek od delovodnika i kolona, a sad evo, Abi, slušaj samo sebe, ala lupetaš, nego ubrzaj korak, dama je sigurno već u crkvi, do kraja života moraš se truditi najbolje što možeš da te tvoja mlada gospođa ne čeka...
... petnaest joj je godina tek! Dobro de. U našem delu sveta to i nije tako malo.
A u Sv. Franji: ko je to što u crkvi tiho jeca? Ovaj bledoliki đumbir-riđan što vuče tur po podu i pomamno češe plećke? Ovaj heruvim konjastog zubala kome se znoj sliva niz nogavice? Sveštenik, gospodo. A šta očekujete da zateknete u crkvenom ataru nego popovsku belu ogrlicu? U ovom slučaju, velečasnog Olivera d’Eta, mladog psa finog anglikanskog pedigrea, koji se nedavno iskrcao s lađe, i koji, na indijskoj žezi, skapava od fotofobije.
Poput vukodlaka, klonio se svetla. Ali sunčevi zraci su ga pronalazili; proganjali su ga kao psi, bez obzira na to s koliko pseće istrajnosti je lovio senku. Tropska sunašca skolila bi ga iznebuha, kidisala i lizala po celom telu dok se on uzalud bunio; onda bi mu se sićušni šampanjski mehurići alergije raspukli po koži i on bi, kao šugavo pseto, osetio neizdrživ svrab. Pravi šugavi džukac, kad vam kažem, gonjen svakodnevno neumornim bleštavilom. Noću je sanjao oblake, svoju daleku domovinu gde je nebo počivalo prijatno, onako meko i sivo, tik nad glavom; oblake, ali – iako se spuštao mrak, slabine su mu i dalje stezale kandže tropske vreline – i devojke. Budimo konkretniji, onu visoku devojku koja je upravo ušla u Crkvu Sv. Franje u crvenoj baršunastoj suknji do poda, glave ovenčane izrazito neanglikanskom mantiljom od bele čipke, devojku zbog koje se usamljeni mladi sveštenik znojio kao raspukla čatrnja, a od žudnje za njom crveneo kao najpurpurniji kardinalski plašt.
Dolazila je jednom-dvaput nedeljno, da nakratko posedi kraj Da Gamine opustele kripte. Dokrajčila je D’Eta još kad je prvi put prohujala kraj njega poput carice, ili velike tragičarke. Čak i pre nego što joj je video lik, sav se bio zažario. Onda se okrenula, a on kao da se udavio u sunčevom sjaju. Smesta su ga spopali žestoko znojenje i svrab; upala mu je buknula po vratu i rukama, uprkos naletima svežine od velikih krovnih lepeza koje su pokretale crkveni vazduh, kao devojačku kosu, dugim, laganim pokretima. Kad mu je Aurora prišla, bilo je još gore; spopala ga je jeziva alergija od želje. „Izgledate kao kadril jastoga“, rekla je ona umilno. „Kao muvlje trkalište u cirkusu, pošto su sve muve zbrisale. Kakav vodoskok, bogo moj! Neka onima u Bombaju ona njihova fontana Flora, jer mi ovde, velečasni, imamo vas.“
Zaista ga je imala; imala ga je u šaci. Od tog dana, alergija je postala ništavna u odnosu na muku koju je mučio zbog svoje neiskazane i neostvarive ljubavi. Iščekivao je njen prezir, čeznuo za njim, jer mu je jedino prezir i ukazivala. Ali malo-pomalo, nešto u njemu se menjalo. Onako ozbiljan i sklon tečnom rastapanju, vezanog jezika i nalik engleskom školarcu, bio je predmet šale čak i u sopstvenim redovima, a zbog spetljanosti ga je zadirkivala čak i Emili Elfmston, udovica trgovca kokosovim vlaknom, koja mu je četvrtkom spremala pitu s mesom, nadajući se nečemu zauzvrat (što još nije dobila); premetnuo se, iza privida crkvene sprdnje, u nešto sasvim drugo; njegova opsednutost polako se pretvarala u mračnu mržnju.
Možda je počeo da je mrzi zbog njene velike privrženosti praznom grobu portugalskog istraživača, zbog sopstvenog straha od smrti, jer kako je mogla da svrati samo da bi sedela uz grobnicu Vaska da Game i pričala joj nežno; kako, kad je bilo i živih koji su cepteli od svake njene kretnje, svakog pokreta i reči, zar joj je draža bila jeziva prisnost s praznom rupom u zemlji, budući da su Vaska odatle odneli tačno četrnaest godina pošto su ga položili, vrativši ga, onako upokojenog, u Lisabon iz kojeg je tako davno otišao? Samo jednom je D’Et pogrešio i prišao Aurori, pa rekao, treba li ti pomoć, kćeri; a ona se ljutito okrenula, s onom oholom jarošću basnoslovno bogatih, i rekla: „Ovo su porodična posla; idi i dinstaj tu tvoju glavu.“ A onda, malo blažim tonom, reče da je došla na ispovest i velečasnog D’Eta potreslo je toliko bogohuljenje da se oprost traži od praznog groba. „Ali ovo je anglikanska crkva“, jedva je prozborio, na šta ona skoči na noge, zbaci veo s lica i zaslepi ga, poput Venere što se uzdiže iz crvenog baršuna, a zatim ga smoždi svojim prezirom. „Još malo“, rekla je, „pa ćemo vas saterati u more, a možete usput da ponesete i ovu crkvu što se rodila samo zato jer se tamo nekom matorom kralju od Mućka u Čizmama prohtela mlađa seksi ženica.“
Na kraju ga je pitala za ime. Kad joj je rekao, nasmejala se i zapljeskala. „E, ovo je već previše“, rekla je. „Velečasni Olover Det!“6 Posle toga više nije bio u stanju da priča s njom, jer mu je dirnula u živu ranu. Indija je dovela Olivera d’Eta do ivice rastrojstva; noću su ga opsedale erotske fantazije o golišavim čajankama s udovom Elfinston, na bockavim mrkim tratinama zastrtim kokosovim rogozinama, ili košmari s mučenjem u kojima bi se našao negde gde bi ga obavezno isprašili, kao ćilim, kao mazgu; i izdevetali. Ljudi koji su nosili šešire, pozadi ravne tako da su mogli da stanu leđima uza zid i spreče neprijatelje da im se prišunjaju otpozadi, šešire od nekog krutog i sjajnog crnog materijala, ti ljudi su ga napadali iz zasede na puteljcima po stenovitim obroncima. Voštili su ga, ali bez reči. On se, opet, dernjao koliko ga grlo nosi, zaboravljajući na ponos. Bilo je ponižavajuće to što su ga terali da dreči, ali krike nije mogao da zadrži. A opet, znao je u tim snovima da je to mesto bilo, a biće i dalje, njegov dom; on će i dalje ići tom stazom uz obronak.
Nakon što je video Auroru u Crkvi Sv. Franje, počela je da mu se javlja u ovim strašnim, uvoštenim snovima. Nedokučivi su putevi čovečji, rekla mu je jednom, videvši ga kako se jedva vuče pošto su ga jednom posebno žestoko izmlatili. Ona to njemu sudi? Ponekad bi pomislio da ga sigurno smatra dostojnim prezira što dopušta da ga tako ponižavaju. A opet, u drugim prilikama otkrivao bi začetke mudrosti u njenim očima, jedrim mišicama, u ptičjem profilu njenog lika. Ako su putevi čovečji nedokučivi, kao da je htela da mu poruči, onda su iznad osude, iznad prezira. „Deru mi kožu“, rekao joj je u snu. „To je moj sveti poziv. Nikada nećemo steći čovečnost dok ne ostanemo bez kože.“ Kad se probudio, nije bio siguran je li to njegov san bio nadahnut verom u jedinstvo ljudskog roda, ili fotofobijom zbog koje ga je njegova rođena koža toliko mrcvarila; je li posredi herojska vizija ili banalnost.
Indija je bila neizvesnost. Obmana i iluzija. Ovde, u Fort Kočinu, Englezi su se iz petnih žila upinjali da izgrade privid engleštine, u kojoj su se engleski bungalovi jatili oko engleskih travnjaka, gde je bilo rotarijanaca, igrača golfa, čajanki sa plesom, kriketa i masonskih loža. Ali D’Et nije mogao a da ne prozre tu začaranu opsenu, da ne čuje otegnute samoglasnike iz usta trgovaca kokosovim vlaknom, koji sipaju laži o svom navodnom obrazovanju, ili da ne vidi namigivanje na prostačkim igrankama njihovih, pravo da vam kažem, pretežno neotesanih žena, ili guštere što piju krv iza engleskih živih ograda, papagaje kako lete iznad krošnji palisandara koji baš i ne podsećaju na englesku grofoviju. A kad bi bacio pogled na more, privid Engleske potpuno je nestajao; luka se nije dala prerušiti, i bez obzira na to koliko se zemlja mogla poengleziti, protivrečila joj je voda; kao da je ovo tuđinsko more spiralo Englesku. Tuđe i silovito, nadiruće more; jer Oliver d’Et je vrlo dobro znao da je granica između engleskih enklava i okolne tuđine postala propustljiva, da je počela da se rastače. Sve će to Indija povratiti. Njih, Britance – kao što je predskazala Aurora – sateraće u Indijski okean, koji ovde, zahvaljujući indijskoj nastranosti, zovu Arapsko more.
Pa ipak, mislio je on, standardi se moraju poštovati, kontinuitet se mora održati. Postoji pravi put i stranputica, Božji drum i Leva staza. Bilo je očito da su to samo metafore, i ne bi valjalo tumačiti ih doslovno, pevati preglasne slavopojke raju ili osuditi previše grešnika na pakao. Dodao je ovu fusnotu s izvesnom oštrinom, jer mu je Indija oglodala blagost po rubovima; Indija u kojoj je Neverni Toma utemeljio nešto što će, pomislio bi čovek, postati hrišćanstvo neizvesnosti, a zapravo je dočekalo krotku trezvenost Anglikanske crkve ogromnim oblacima užarenog tamjana i talasima verske jare... kružio je pogledom po zidovima Sv. Franje, po spomen-pločama Engleza poumiralih u cvetu mladosti, i hvatao ga je strah. Osamnaestogodišnje devojke, prispele s „ribarskom flotom“ lovaca na glave, zakoračile bi na indijsko tlo i kao da bi ih istog časa zemlja progutala. Devetnaestogodišnjim izdancima uvaženih familija zemlja bi zaštropotala po kovčezima svega nekoliko meseci po dolasku. Oliveru d’Etu, koji se svakodnevno pitao kada će grotlo Indije proždrati i njega, Aurorina šala zvučala je jednako neumesno kao i njena ćaskanja s Da Gaminim praznim grobom. Naravno, nije joj to rekao. Ne bi bilo u redu. Osim toga, od njene lepote jezik bi mu odrveneo; još više mu je mutila ionako pomućen razum – jer, kad bi ga prostrelila onim svojim prezrivim, podrugljivim pogledom, poželeo bi da se zemlja otvori i proguta ga – a od nje bi ga negde i zasvrbelo.
Aurora, glave pokrivene čipkom, širila je oko sebe jak vonj ljubavnih sokova i bibera, iščekujući svog dragog kraj Vaskove grobnice; Oliver d’Et, koji je pucao od požude i ozlojeđenosti, vrebao je, pritajen, pod plaštom senki. U crkvi koja je tonula u mrak, dok je nekoliko žutih zidnih svetiljki jedva rasterivalo tamu, sedele su samo još tri engleske memsahibe, sestre Aspinvol, koje su s neodobravanjem zakokodakale kada je katolikinja Aurora u punom skerletnom sjaju promakla kraj njih – jedna je čak prinela nosu namirisanu maramicu – da bi smesta bile nagrađene britkim sečivom njenog jezika. „Na koga vi to kokodačete!“, podviknula je Aurora. „Ne izgledate mi baš kao kvočke – više ličite na ribe kojima je riblja kost zapela u grlu.“
Mladi sveštenik, koji nije bio u stanju da joj priđe, ali nije mogao ni da je zaobiđe, napola izluđen njenim prodornim mirisom, osetio je kako se udova Elfinston povlači u izmaglice njegovog uma iako je, s jedva dvadeset jednom godinom, bila naočita žena, nipošto bez obožavalaca. Možda nemamo mnogo, ali smo izbirljivi, rekla mu je ona. Mnogi su muškarci kucali na vrata mladoj udovici, i ne baš svi sa časnim namerama. Mnogi zovu, ali se retkima odazivam, govorila je ona. Mora se povući crta koju nije lako preći.
Abraham je uleteo kao vihor i skoro potrčao ka Vaskovoj grobnici. Kad ga je Aurora uhvatila za ruke i čvrsto ih stegla, i kad su se njih dvoje dali u brzi šapat, Olivera d’Eta preplavio je gnev. Okrenuo se naglo i krenuo da izađe, udarajući po kamenom podu petama čizama, a žuta jezerca svetlosti otkrila su budnim pogledima sestara Aspinvol njegove stegnute pesnice. Ustale su i presrele ga kod vrata: Je li osetio ono što se polako i sporo raširilo po celoj crkvi, a što se nije moglo greškom pobrkati ni poreći? – Moje dame, omirisao je. – i da li je zapazio kako ta papistička fufica radi ono baš tu, na njihove oči? – I možda ne zna, pošto je tek pristigao, da ovaj tip što je drpa u božjoj kući nije smo niži činovnik u službi njene porodice već je, povrh toga, moramo reći, još i Jevrejin? – Moje dame, to nije znao, blagodari na tom podatku. – Ali to se ne sme trpeti, on to ne sme dopustiti, ima li nameru da preduzme nešto? – Moje dame, ima; ne u ovom trenu, ovde ne sme biti ružnih scena, ali će mere izvesno biti preduzete, najodlučnije, ne treba da strahuju zbog toga. – Onda dobro! Neka se postara da bude tako. One se vraćaju u Uti ujutro, ali svakako žele da uoče pomak kada se sledeći put spuste odozgo. „Samo opomenite taj besramni par“, reče najstarija Aspinvolka, „da ovakvo ponašanje prosto nije prikladno.“ – Moje dame, sluga pokoran.
Kasnije te iste noći, dok je pijuckao porto s mladom udovicom i oporavljao se od gomile zagorelih i žilavih leševa koje je pred njega iznela u prepunom tanjiru, Oliver d’Et je pomenuo događaj koji se te večeri odigrao u Crkvi Sv. Franje. Nije čestito ni izgovorio ime Aurore da Game, a ponovo ga je oblio znoj i spopao svrab, čak je i njeno ime imalo moć da ga raspali, a iz Emili je provalio zapanjujući i njoj nimalo svojstven gnev: „Tim ljudima ovde nije mesto ništa više nego nama, ali mi bar imamo gde da se vratimo. Jednog dana će se Indija okrenuti i protiv njih, pa će biti drž – ne daj.“ Ne, ne, ispravio ju je D’Et snebivljivo, ovde na jugu i nema toliko plemenskih razmirica, ali se ona, sva razjarena, okomila na njega. To su otpadnici, dreknula je, ti uvrnuti hrišćani s njihovim hakala-bakala službama, da i ne pominjemo one Jevreje što izumiru, to su najnevažniji ljudi na svetu, ni koliko za crno ispod nokta, a ako baš hoće da se – da se pare, onda je to poslednja stvar pod kapom nebeskom koja bi nju zanimala, u svakom slučaju ne nešto čijim pomenom želi da uništi ovako prijatno veče, čak ni da su te matore gotske ptičurine iz onog ukrućenog Utakamunda, one čaj-babe, nadigle hajku i dreku, ona nema nameru da protraći ni jedan jedini tren na tu temu, a mora da kaže i da se on, Oliver, srozao u njenim očima, mislila je da će imati toliko takta da ne poteže takve priče, na stranu to što je pocrveneo kao paprika i procurio kad je izgovorio ime te osobe. „Pokojni gosn Elfinston“, rekla je drhtavim glasom, „gajio je slabost za te pih-pih ženske. Ali barem je bio toliko učtiv da je poštedi i zadrži svoju glupu zaluđenost za sebe; dok vi, Olivere – svešteno lice! – sedite za mojim stolom i balite!“
Pošto mu je udova Elfinston stavila do znanja da ne mora više da se muči i navraća kod nje, Oliver d’Et je blagoizvoleo otići; i zarekao se na osvetu, Emili je to lepo rekla. Aurora da Gama i njen Ješa su najobičnije mušice na veličanstvenom indijskom dijamantu: kako se samo usuđuju da tako besramno remete prirodni poredak stvari? Sami su tražili da budu zgnječeni.
Kraj praznog groba legendarnog Portugalca, Abraham Zogoibi položio je ruke među dlanove svoje mlade dragane i ispovedio joj sve: svađu, izopštavanje i kako je ostao bez kuće i kućišta. Suze su ponovo navirale. Ali on je okrenuo leđa majci da bi dopao još žešćoj ptičici; Aurora je smesta stupila na dužnost. Začarala je Abrahama i smestila ga u obnovljenu Korbizjeovu skalameriju u zapadnjačkom stilu na ostrvu Kabral. „Ti si, žalim slučaj, previsok i suviše kršan“, rekla mu je, „pa nećeš moći da staneš u odela mog sirotog pokojnog tate. Ali noćas ti i neće trebati odeća.“ Moji će roditelji kasnije pominjati to kao svoju prvu pravu bračnu noć, uprkos pređašnjim zbivanjima u visinama među džakovima malabarskog zlata, zbog onog što se još desilo,
pošto je mlađana petnaestogodišnja naslednica trgovine začinima kročila u ložnicu svog dvadeset jednu godinu starijeg ljubavnika, dežurnog poslovođe odevenog u čistu mesečinu, s vencima jasmina i đurđevka upletenim (Džozinim starim prstima) u raspuštenu crnu kosu, koja se spuštala za njom poput kraljevskog plašta, sežući skoro do prohladnog kamenog poda po kome su se njena bosa stopala kretala tako lako da je Abraham na tren, pun strahopoštovanja, pomislio da to ona leti; pošto su po drugi put vodili ljubav natopljenu mirisima začina, pri čemu se stariji muškarac potpuno povinovao volji mlađe žene, kao da je njegova sposobnost odlučivanja bila iscrpljena time što se odlučio za nju;
pošto mu je Aurora šaptala svoje tajne u uho, jer sam se tolike godine ispovedala samo onoj raci, ali sada, mužu moj, tebi mogu da kažem sve, za ubistvo babe, staričinu samrtnu kletvu, sve, a Abraham je bez uzmicanja prihvatio svoju sudbu; prognan iz redova sopstvenog naroda, primio je na sebe poslednje prokletstvo porodične poglavarke, koje je Epifanija šapnula Aurori na uho i čiji je sladak otrov mlada žena sada ukapavala u njegovo: kuća kojom vlada raskol ne može opstati, to je rekla, mužu moj, dabogda ti kuća bila zauvek podeljena, nek joj se temelji pretvore u pepeo, nek ti se rođena deca okrenu protiv tebe, i dabogda skončala strašnim padom;
pošto je Abraham utešio Auroru zavetujući se da će razvrgnuti kletvu, da će biti uz nju, rame uz rame, kad dođe ono najgore što život nosi;
i pošto je rekao „da“, oženiće se njome i učiniće krupan korak, promeniće veru i pristupiće rimskoj crkvi, a pred njenim nagim telom koje je kod njega budilo nekakvo pobožno strahopoštovanje to i nije bilo teško reći, i u tom pogledu povinovaće se njenoj volji, uvreženim običajima njene kulture, premda u njoj nije bilo vere ni koliko za jednog komarca, premda je u njemu jedan glas izricao zapovest koju nije izrekao naglas, glas koji mu je rekao da svoje jevrejstvo mora da čuva u najskrovitijoj odaji duše, da u srži svog bića mora da podigne izbu u koju niko neće imati pristupa i da drži u njoj svoju istinu, svoj tajni identitet, i tek tada može da se odrekne onog što je od njega ostalo ljubavi radi:
i tada,
vrata odaje s mladencima raskriliše se s treskom, i gle, u pidžami, s fenjerom i noćnom kapicom buji paji zlato, ukaza se Aires da Gama kao neki lik iz slikovnice, ako se izuzme izraz pritvorne srdžbe: i s jednom od Epifanijinih starih kućnih kapa od muslina i u spavaćici nabrane kragne, Karmen Lobo da Gama, koja se trudila iz petnih žila da izgleda užasnuto, ali nije uspevala da s lica ukloni zavist; a odmah iza njih stajao je anđeo osvete, izdajnik, jarkoružičast, obliven znojem do gole kože: naravno, Oliver d’Et. Ali Aurora nije bila u stanju da se obuzda, da se ponaša shodno pravilima ove tropske verzije viktorijanske melodrame. „Striče Airese! Strina Sahara!“, uskliknula je razdragano. „Ma gde ste zaturili vašeg slatkog Džav-Džava? Zar se neće naljutiti? Jer, kako vidim, noćas šetate psa s drugačijom ogrlicom.“ Oliver d’Et na to je još strašnije pocrveneo.
„Kurvo vavilonska!“, dreknula je Karmen, trudeći se da vrati tok stvari na pravi kolosek. „Drolja je rodila, u drolju se izrodila.“ Da bi ih još više sablaznila, Aurora ispod belih čaršava ispruži svoje dugo telo koliko god je mogla; jedna dojka joj je izvirila i izmamila oštar pastorov hropac, nateravši Airesa da govori gledajući u stranu. „Zogoibi, za boga miloga! Zar si izgubio i poslednju mrvicu pristojnosti, čoveče?“
„Izvinite, gospodine, znate li da je to je moja bratanica! Kev-kev-kev! Zar s takvom pompom, on, koji za sobom ima onakav dosije!“, smejala se moja majka grohotom dok je pričala ovu priču na Malabarskom brdu. „Pazite, deco, sad se delim nadvoje: Šta ovo znači? Magarče glupi, zalepila sam mu u lice. Ima da znači brak, kazala sam mu. Evo, rekoh. Tu je sveštenik, a i najuži krug porodice, pa možete čas posla da me udate. Uključite radio, možda će pustiti i svadbeni marš.“
Aires je naredio Abrahamu da se obuče i ode; Aurora je izdala suprotno naređenje. Aires je zapretio ljubavnicima da će pozvati policiju; Aurora je uzvratila: „O, striče Airese, a zar se ti baš ničega ne plašiš pred pajkanskim njuškama?“ Aires je pocrveneo do nokata, promrsio nešto u stilu pričaćemo o ovome kasnije popodne i time objavio povlačenje, a za njim se brže-bolje pokupio i Oliver d’Et. Karmen je za trenutak ostala u vratima, zijajući. Onda je i ona obznanila odlazak s pozornice: zalupila je vrata. Aurora se otkotrljala do Abrahama, koji je zagnjurio lice u šake: „Juhu, evo me, hteo – ne hteo“, šapnula je. „Gazda, stiže mlada.“
Abraham Zogoibi je te noći, avgusta 1939, pokrio lice rukama jer ga je skolio strah; ne od Airesa da Game ili fotofobičnog sveštenika, već od iznenadne stravične strepnje da bi ruglo života moglo da porazi njegovu lepotu; od spoznaje da ljubav ne čini ljubavnike neranjivim. Nije važno, pomislio je, čak i da se svekolika lepota i ljubav nađu na rubu propasti, i dalje će njihova strana biti jedina prava; poražena ljubav i dalje je ljubav, pobeda mržnje neće je izobličiti. „Ipak, pobeda je slađa.“ Obećao je Aurori da će se brinuti o njoj i, bogami, održaće datu reč.
Moja majka je naslikala „Skandal“, što ne moram da pričam ljubiteljima umetnosti, jer ogromno platno visi preko čitavog zida u Nacionalnoj galeriji savremene umetnosti u Nju Delhiju. Prođite pored „Žene s voćem“ Radža Ravija Verme, one mlade uspijuše iskićene draguljima, čiji me šeretski pogled pun neprikrivene čulnosti podseća na fotografije same Aurore iz mlađih dana; zavijte iza ćoška kod sablasnog akvarela Gaganendranata Tagora „Opsenar“, na kojem monohromatska indijska verzija iskrivljenog sveta „Kabineta doktora Kaligarija“ počiva na sablažnjivom narandžastom ćilimu (moram priznati da me oštre senke, pritajene prilike i promenljive perspektive ove slike podsećaju na kuću na ostrvu Kabral, da i ne pominjem čudnu, dopola zaklonjenu figuru džinovske žene sa plaštom i krunom u samom središtu!); a sad se hitro okrenite! Znam da nije trenutak da se unosimo u nadasve kosmopolitsko i prezrivo mišljenje koje je Aurora Zogoibi imala o delu svoje starije, i ka seoskim temama izrazito usmerene suparnice za zvanje najveće slikarke! – naspram remek-dela „Drevni pripovedač“ Amrite Šer-Gil, eto i nje: Aurore u punom sjaju, po mom skromnom, a možda i ne tako skromnom mišljenju, bojama i potezima dorasla svakom platnu iz Matisovog ciklusa igračica, jedino što na ovoj slici, koja vrvi od likova s namerno drečavom magentom i ubistvenim neon-zelenim tonovima, ne plešu tela već jezici, i svi jezici jarko obojenih figura, što jedni drugima na uvo šapuću liz-liz-liz, crni su kao noć, noć, noć.
Ovde se neću upuštati u likovne kvalitete ovog platna, samo ću ukazati na pokoju od njegove hiljadu i jedne zgode jer, kao što znamo, Aurora je mnogo naučila od pripovedačko-slikarskih tradicija juga: pogledajte, eno umnogostručenog pritajenog lika, kao đumbir riđeg, znojem okupanog sveštenika s glavom psa koji, složićete se nadam se, u svakom pogledu predstavlja figuru koja orkestrira cele kompoziciju slike. Gle, eno ga, nalik narandžastoj mrljotini, gde vreba iz zasede s plavih pločica sinagoge; a onda opet, u katedrali Santa Kruz, oslikanoj od vrha do dna lažnim balkonima, lažnim vencima, i naravno, prizorima Hristovog stradanja – eno ga! Pogledajte psa-vikara kako šapuće na uvo sablažnjenom katoličkom biskupu, prikazanom u vidu ribe, u bleštavoj odeždi sa svim počasnim znamenjima.
Skandal – trebalo bi da kažem onaj Skandal – čini velika spiralna scena, u koju je Aurora uplela i skandale koji su potresali kočinske Da Game, i polja začina u plamenu i ljubavnike pomazane i prokazane mirisom začina. Eno, vidite zaraćene klanove Lobo i Menezes na Začinskim gorama koje čine potku ovog spiralnog meteža: svi Menezesovi imaju zmijske glave i repove, dok su Loboovi, naravno, vukovi. A u prvom planu vide se kočinske ulice i plovni kanali, koji vrve od sablažnjene pastve: ribokatolika, psoanglikanaca i Jevreja naslikanih do poslednjeg delftskom plavom, poput likova na kineskim pločicama. Maharadža, namesnik, razni sudski velikaši na slici primaju pritužbe: zahteva se preduzimanje svakojakih mera. Liz-liz-liz! Pronose se transparenti, dižu se baklje u plamenu. Tu su i naoružani ljudi koji brane magaze od pravdoljubivih palikuća iz grada. Da, da – duhovi su se usijali na ovom platnu; baš kao i u životu. Aurora je uvek govorila da slika vodi poreklo iz njene porodične istorije, jedeći kritičare koji su zamerali takvom istoricizmu, koji umetnost svodi na puki „trač“... ali ona nikada nije poricala da figure u srcu mahnito uskovitlanog kolopleta predstavljaju Abrahama i nju. Oni su smešteni u oko uragana, usnuli na ostrvu u srcu strašne oluje; leže prepletenih tela u otvorenom paviljonu usred simetričnog vrta s vodopadima, vrbama i cvećem, a ukoliko ih osmotrite izbliza, pošto su sitni, primetićete da umesto kože imaju perje; glave su im orlovske, a jezici kojima se požudno ližu nisu crni, već sočni, jedri i crveni. „Oluja se stišala“, rekao mi je otac kad me je kao dečaka doveo da vidim ovu sliku. „Ali mi smo se uzneli nad njom, prkosili smo većini i opstali.“
Želim – najzad! – da na ovom mestu kažem i neku lepu reč i o deda-stricu Airesu i njegovoj ženi Karmen/Sahari. Želim da predložim dokaze u odbranu njihovog držanja; jer oni su, u stvari, bili najiskrenije zabrinuti za Aurorinu dobrobit kad su joj onako upali u ljubavno gnezdo, pošto, na kraju krajeva, ne dešava se baš svaki dan da jedan tridesetšestogodišnji službenik bez prebijene pare razdeviči petnaestogodišnju milionerku. Želim da naglasim da je život kojim su živeli Aires i Karmen bio iščašen i prožet patnjom, budući lažan, pa je ponekad i njihovo ponašanje bivalo iščašeno. Kao Džav-Džav-Džavaharlal, dizali su silnu dreku, ali se nisu napijali krvi. Iznad svega, želim da istaknem da su vrlo brzo zažalili zbog svog kratkotrajnog šurovanja s anđelom smrti Oloverom Detom, a kad je skandal dostigao vrhunac, kada je rulja već skoro krenula da im uništi magaze, kada se proneo glas o kamenovanju Jevrejina i njegove maloletne drolje, kada su stanovnici jevrejske četvrti u Matančeriju, čiji se broj ionako osipao, počeli da strepe za svoje živote, kad vesti iz Nemačke uopšte nisu više zvučale kao da stižu izdaleka, Aires i Karmen stali su uz ljubavnike: zbili su redove, zaštitili porodične interese. I da Aires nije istupio pred svetinom koja je pretila da će zbrisati skladište i nadglasao kolovođe – što je bio čin neizmerne hrabrosti – i da on i Karmen lično nisu obišli sve verske i svetovne vlasti u gradu i ustrajali na tome da je između Abrahama i Aurore zapravo začet brak iz ljubavi, i da njih dvoje, kao njeni zakonski staratelji, nemaju ništa protiv toga, sve bi se, po svemu sudeći, izmakli kontroli. Ali kao što obično biva, skandal je splasnuo već za nekoliko dana. U masonskoj loži (Aires je odnedavno postao slobodni zidar) tamošnji dostojanstvenici čestitali su gospodinu Da Gami što je s toliko takta uspeo da izvede stvari na čistac. Sestre Aspinvol, koje su se prekasno vratile iz krutog Utija, propustile su ceo provod, od početka do kraja.
Nijedna pobeda nikada nije potpuna. Kočinski biskup odbio je da aminuje predlog o Abrahamovom preobraćenju, a Moše Koen, vođa kočinskih Jevreja, izjavio je da se ni pod kojim uslovima ne može sklopiti brak po jevrejskim propisima. Zato su – izgovaram ovo prvi put – moji roditelji s tolikom upornošću zbivanje u Korbizjeovoj kolibi proglasili za svoju prvu bračnu noć. Kad su otišli u Bombaj, predstavljali su se kao muž i žena, a Aurora je prihvatila prezime Zogoibi i ovenčala ga slavom; ali, dame i čike, nije bilo ni zvona, a ni svatova.
Pozdravljam njihov nevenčani prkos; i primećujem da je sudbina uredila tako da nijedno od njih dvoje – onako nepobožnih – i pored svega nije moralo da raskine svoje veroispovesne spone s prošlošću. Mene pak nisu odgajali ni kao katolika ni u jevrejskom duhu. Bio sam oboje i nijedno; jevrolički bezimenko, katovrejski krele, kotlić za krkljanac, mešana vreća buva. Bio sam – kako se ono danas kaže? – atomiziran. Baš tako; prava bombajska mućkalica.
Bastard: sviđa mi se kako zvuči ova reč. Baas, baz, smrdljevak. Turd – govno, pogan. Ergo, Bastard: smrdljiva sraćkalica; to sam vam, eto, ja.
Dve nedelje nakon što se ostrvio na moje buduće roditelje, Olivera d’Eta posetio je jedan posebno opak malarični komarac, koji mu se, dok je ovaj spavao, ušunjao kroz rupicu u zaštitnoj mreži. Ubrzo nakon posete dotičnog komarca, izaslanika poetske pravde, oborila ga je malarija koju je višestruko zaslužio i, uprkos danonoćnom bdenju udove Elfinston, koja mu je brisala čelo hladnim oblozima raspršenih nada, znojio se žestoko i umro.
Ljudi moji, pa ja sam se danas načisto raspilavio. Šta vam je čovek! Žao mi je, eto, i tog bednog metiljavka.

8


Treći i najšokantniji od naših porodičnih skandala nikada nije stigao pred oči javnosti, ali i sada, kad je moj otac Abraham Zogoibi ispustio dušu u devedesetoj godini, ne osećam više nikakvu grižu savesti što iznosim njegov prljav veš na svetlost dana... pobeda je slađa, tog gesla se neprestano držao, i od trena kada je stupio u njen život, Aurora je shvatila da to nije nikakva šala; jer čim se halabuka oko njihovog ljubavnog zamešateljstva smirila, uz zadimljeno brektanje dimnjaka i bučno hom hom hom brodske sirene, teretnjak „Marko Polo“ isplovio je put Londona.
Te večeri Abraham se vratio na Kabral posle celodnevnog izbivanja, i kad je čak pomilovao po glavi buldoga Džavaharlala, bilo je očigledno da kipti od ushićenja. Aurora, mlada zapovednica na vrhuncu napona, pitala ga je gde je bio. Umesto odgovora, pokazao joj je na brod koji isplovljava i dao znak, prvi od tolikih u njihovom zajedničkom životu, koji je govorio ne pitaj: provukao je nevidljivu iglu i konac kroz usta, kao da ih zašiva da slučajno ne progovore. „Rekao sam ti“, kazao je, „da ću se starati o manje važnim stvarima: ali da bih uspeo u tome, ponekad moram tiho da se iskradem u ulicu Iglokončanicu.“
U to doba, novine, radio i ulična naklapanja bavili su se isključivo ratom – iskreno rečeno, Hitler i Čerčil bili su najzaslužniji što skandalozna patka mojih roditelja nije završila u loncu; izbijanje Drugog svetskog rata predstavljalo je prilično delotvornu taktiku za skretanje pažnje – a cene bibera i začina počele su sve više da se kolebaju usled gubitka nemačkog tržišta i priča, koje su se množile iz dana u dan, o riziku kojem su izloženi teretni brodovi. Naročito su bile učestale glasine o nemačkim namerama da parališu Britansku imperiju slanjem ratnih brodova i podmornica – ljudi su tada prvi put čuli tu novu reč – na plovne puteve po Indijskom okeanu i Atlantiku, a trgovački brodovi (prema opštem verovanju) naći će se prvi na udaru uz Britansku mornaricu; povrh toga, biće i mina. Uprkos svemu tome, Abrahamu je pošlo za rukom da sprovede u delo svoj čarobni trik, pa je „Marko Polo“ u tom trenutku nestajao iz kočinske luke i grabio put Zapada. Ne pitaj, upozoravali su je njegovi prsti koji su „zašivali usta; a Aurora, carica od moje majke, podigla je dlanove, uputila mu kratak i jak aplauz, bez daljih pitanja. „Oduvek sam želela čarobnjaka“, bile su jedine njene reči. „Izgleda da sam ga najzad pronašla.“
Dok razmišljam o tome, divim se (i čudim) svojoj majci. Kako je uspela da obuzda radoznalost? Abraham je činio nemoguće, a nju nije zanimalo kako: bila je spremna da živi u neznanju. I sledećih godina, dok se porodični posao trijumfalno razgranavao u sto i jednom pravcu, dok su brda blaga izrastala u Zogoibijevske Himalaje, zar nikada nije pomislila – zar se nije zapitala ni za tren – ma naravno, mora da jeste; sama je odabrala slepilo, njeno saučesništvo bilo je prećutno, nemoj da mi pričaš ono što ne želim da znam, tišina – zauzeta sam svojim Velikim Delom. I tolika je bila moć njene rešenosti da ne vidi, da ni mi nismo gledali. Kakva je to kamuflaža bila za operacije Abrahama Zogoibija! Kakva sjajna, legitimna fasada... ali ne, trčim opet ispred priče. Zasad je neophodno obelodaniti – ne, krajnje je vreme da neko obelodani – da se ispostavilo da je moj otac Abraham Zogoibi bio istinski talentovan da promeni mišljenje ljudi koji mu se opiru.
Doznao sam to iz prve ruke: sve one sate van kuće provodio je uglavnom među lučkim radnicima, odvajajući od poznatih u stranu najkrupnije i najjače, razlažući im kako će oni i njihove porodice, ukoliko pokušaj nacističke blokade uspe, te ako posao poput Gaminih Kamoisovih pedeset posto korp. (Pvt) Ltd. propadne, ubrzo potonuti u bedu. „Onaj kapetan Marka Pola“, promrsio bi prezrivo, „svojim kukavičlukom i odbijanjem da isplovi otima vašoj dečici zalogaj iz usta.“
A kad je uspeo da sastavi dovoljno snažnu vojsku koja će, ukaže li se za takvim nečim potreba, moći da savlada brodsku posadu, Abraham je otišao da popriča s upraviteljima. Gospoda Tedžpatam, Kalondži i Mirčandalčini primili su ga sa slabo prikrivenim gađenjem – zar nije još koliko juče on bio njihov sluga pokorni, njima na raspolaganju, da mu zapovedaju kako im se prohte? A sada – samo zato što je zaveo onu jeftinu dromfulju Vlasnicu – ima toliko drskosti da im tu dolazi i zavodi red kao vrhovni gospodar... no nemajući kud, poslušali su njegove naloge. Telegrafske poruke, hitne i nepopustljive, odaslane su vlasnicima i zapovedniku „Marka Pola“, a ubrzo potom Abrahama Zogoibija, i dalje bez pratnje, lučki sprovodnik lično je odveo na teretnjak.
Sastanak s kapetanom broda nije dugo potrajao. „Izložio sam sveukupnu situaciju crno na belo“, pripovedao mi je otac kad je već zagazio u duboku starost. „Nužnost pravovremene akcije osvajanja britanskog tržišta, kako bi se nadoknadio gubitak nemačkog, i tako dalje i tako redom. Bio sam široke ruke, to je uvek mudro kod pregovora. Zbog njegove hrabrosti, rekao sam mu, načinićemo ga bogatašem čim stigne do Istočnoindijskog doka. To mu se dopalo. Odmah se upristojio.“ Zastao je, hvatajući vazduh, pokušavajući da napuni dronjave ostatke svojih pluća. „Naravno, na delu nije bila samo alva od šargarepe, nego i bambusov štap. Obavestio sam brodogazdu da će, ne bude li pristanka do mraka, na moje veliko žaljenje, pošto mu se obraćam kao kolega, njegov brod otići na dno luke, a on sam će, avaj, biti primoran da mu se pridruži.“
Da li bi zaista ostvario tu pretnju? – pitao sam ga. Na trenutak sam pomislio da će posegnuti za onom nevidljivom iglom i koncem; ali utom ga je uhvatio napad kašlja, zacenio se i ishraknuo, a iz staračkih, belom koprenom zamagljenih očiju, pokuljaše mu suze. Tek kad su grčevi malo popustili, shvatio sam da se moj otac smeje. „E, moj dečko“, krkljao je Abraham Zogoibi, „nikada ne poteži za ultimatumom dok nisi spreman i siguran da ucenjena strana može da prozre tvoj blef.“
Zapovednik „Marka Pola“ nije se usuđivao da razotkriva blef: ali neko drugi jeste. Teretna lađa zaplovila je okeanom, brodeći uprkos glasinama, uprkos proračunima, dok je nemačka krstarica „Medeja“ nije izbušila na svega nekoliko sati plovidbe do Sokotre, uz vrh Roga Afrike. Potonula je brzo; cela posada i čitav tovar behu izgubljeni.
„Potegao sam keca iz rukava“, prisećao se moj prepotopski otac. „Ali bestraga im glava, presekli su ga jačim adutom.“
Ko bi zamerio Flori Zogoibi što je blago pomerila pameću nakon što ju je sin jedinac ostavio na cedilu? Ko bi joj pozavideo na dugim satima koje je počela da provodi sa slamnim šeširom na glavi, mljackajući praznim desnima na klupi u predvorju sinagoge, otvarajući pasijans ili kuckajući pločicama madžonga, sipajući pritom sebi u bradu beskrajne tirade protiv „Mavara što se nakotiše toliko da od njih više ne može ni da se diše“? I ko joj ne bi oprostio što je pomislila da joj se priviđa kad joj je zabludeli Abraham onako drsko banuo, jednog lepog dana s proleća 1940, kezeći se medeno od uha do uha, kao da je malopre pronašao ćup sa zlatom s one strane duge?
„No, Abi“, otezala je, ne gledajući pravo u njega da, kojim slučajem, ne bi ustanovila da gleda kroz njega, što bi bio nepobitan dokaz da se konačno rasprsla u paramparčad. „Da odigramo jednu partiju?“
Iskezio se još više. Izgledao je tako dobro da se razbesnela. Šta joj, kog vraga, dolazi ovamo da je zasipa svojom lepotom u prirodnoj veličini, i to bez prethodne najave? „Znam te ja, dragi moj Abi“, rekla je, sve piljeći u karte. „Kad namakneš taj kez, mora da je nešto zagustilo, a što mi se više keziš, dublje si zaglibio. Sve mi se čini da ne možeš da se izboriš s tim u šta si se uvalio, pa si brže-bolje dotrčao majci. Otkad pamtim, nisam te videla toliko iskeženog. Sedi, da okrenemo ruku-dve.“
„Nećemo se igrati, majko“, rekao je Abraham, a osmeh mu se maltene spojio oko glave. „Možemo li da uđemo unutra, ili cela jevrejska četvrt mora da zabada nos u naša posla?“
Sada ga je pogledala pravo u oči. „Sedaj!“, rekla je. On je seo. Podelila je za devetokartni remi. „Misliš da možeš da me nadigraš? Mene vala nećeš, sine. Nikada nisi ni imao šanse.“
Potonuo je brod. Bogatstvo Abrahamove novostečene trgovačke porodice ponovo je dospelo u škripac. Drago mi je što mogu da kažem da se oko toga nije podigla nedolična kavga na ostrvu Kabral – primirje između pripadnika starog i novog klana ostalo je nenarušeno. Ali i škripac je bio i više nego opipljiv; posle silnog dodvoravanja, i drugih taktika, koje i nisu baš za priču, iz dubina Ulice igle i konca odaslat je drugi, a potom i treći tovar Da Gama, i to okolo-naokolo oko Rta dobre nade, da bi se izbegla pogibelj plovidbe uz severnoafričku obalu. Uprkos toj meri opreza i nastojanjima Britanske mornarice da održi pod prismotrom sve vitalne morske puteve – mada se mora reći, što je i Pandit Nehru rekao iz zatvora, da je britanski stav prema indijskim prekomorskim tovarima bio, da se blago izrazimo, i više nego nehajan – i ova dva broda završila su začinjavajući dno okeana; a imperija dodatka jelima K-50 (a ko zna, možda i srce same imperije, lišene paprenog nadahnuća?) počela je da se zanosi i tetura. Tekući troškovi – plate, održavanje, kamate na zajmove – rasli su. Ali ovo nije izveštaj o poslovanju kompanije, pa ću vam reći jasno i glasno: stvari su dogurale do žalosne tačke kad se ozareni Abraham, odskora moćni kočinski trgovac, vratio u jevrejsku četvrt. Nisu mu valjda svi poduhvati propali? Zar nijedan uspeh? – Ni jedan jedini. Srce na mestu? Onda idemo dalje. Želim da vam ispričam bajku.
Od nas, na kraju, ostaju samo priče, jer smo tek šačica pripovesti koje odolevaju. U onim najboljim starim pripovestima, koje bismo da slušamo stalno i u kojima još, istina, ima ljubavi, ali mi priželjkujemo baš one delove kad se nad stazom ljubavnom nadviju senke. Otrovna jabuka, začarano vreteno, crna kraljica, zla veštica, patuljci što kradu malu decu, tako vam je to. Elem; davno jednom, moj otac Abraham Zogoibi upustio se u tešku kocku, i izgubio. Ali zavetovao se: Brinuću se o tebi. I zato ga je, kad su sva druga sredstva bila iscrpljena, spopalo takvo očajanje da beše prinuđen da, sav iskežen, klekne pred svoju poludelu majku. – A zbog čega? – Šta mislite? Zbog njene škrinje s blagom.
Abraham je progutao ponos i došao da moli, što je, samo po sebi, Flori reklo sve što je trebalo da zna o čvrstini svoje ruke. Njegovo hvalisanje nije moglo izaći na dobro: uzmete slamu i pretvorite je u zlato, sve su to izanđale besmislice, a bio je odveć ponosan da bi priznao grešku ženinoj svojti, da im kaže kako moraju da založe ili rasprodaju svoj ogroman imetak. Pustili su da tvoja glava vodi glavnu reč, Abi, kad, gle, evo mi je sad ovde na tanjiru. Pustila ga je da malo čeka, ali ne predugo; i pristala. Treba mu kapital? Dragulji iz starog sanduka? Pa dobro, neka ih uzme. Na sve besede blagodarne, objašnjenja o privremenim problemima s prenosom gotovine, podrobna obrazloženja povodom izuzetno ubedljivih svojstava dragulja kada se mornari nagovaraju da stave život na kocku, na sve ponude kamata i novčane dobiti samo je odmahnula rukom. „Dragulje dajem“, rekla je Flora Zogoibi. „Ali veći jedan dragulj zauzvrat tražim.“ Njenom sinu promaklo je pravo značenje tih reči. Svakako, zarekao se, blistajući od sreće, zajam će joj biti obilno nadoknađen, čim brod stigne na odredište; a ako joj je milije da svoj udeo dobije u smaragdima, on će joj izabrati najfinije dragulje. Tako je on bulaznio, ali je zašao u mračnije vode nego što je mislio, a iza njih je ležala crna šuma u kojoj je, na proplanku, igrao mali vilenjak, pevajući: Rumpelstilskin mi je ime... „To ti ne gine“, presekla ga je Flora. „Dug ćeš vratiti i ovako i onako. Ali za tako rizično ulaganje nagrada može da mi bude samo najveći dragulj. Daćeš mi svog sina prvenca.“
(Dvojako je nagađanje o Florinom kovčegu sa smaragdima: porodično nasleđe ili krijumčarsko blago. Ostavimo li po strani osećanja, razum i logika nalažu nam ovo drugo; a ako su u pravu, ako je Flora špekulisala s razbojničkim plenom, onda je stalno dovodila u pitanje sopstveni opstanak. Da li je njen zahtev manje sulud zato što je rođenu glavu stavila na panj da bi dobila zahtevani ljudski život? Da li se, u stvari, radilo o junačkom podvigu?)
Dovedi mi svog prvenca... Čitav niz legendi ispleten je između ove majke i njenog sina. Abraham je, zgrožen, odmah rekao da tako nešto ne dolazi u obzir, da je to zlo i nezamislivo. „Nestade ti onaj glupavi osmeh s lica, je li, Abi?“, dobacila je Flora nemilosrdno. „I nemoj da misliš da možeš da zgrabiš ovaj sanduk i zbrišeš. Sakrila sam ih na drugo mesto. Treba ti moje kamenje? Daj mi svog najstarijeg dečka; krv i meso, kost i kožu.“
O majko, ti si poludela, majko! O preci moji, strahujem silno da bejaste načisto sumanuti. „ Aurora još ne očekuje prinovu“, procedio je Abraham jedva čujno.
„Ohoho, Abi“, zakikotala se Flora. „Ti misliš da sam ja poludela, dečko moj? Zaklaću ga i pojesti, ili mu se napiti krvi, šta li? Nisam bogatašica, dete, ali na mom stolu ima dovoljno hrane da ne moram da proždirem članove porodice.“ A onda se uozbiljila: „Slušaj; moći ćeš da ga viđaš kad god poželiš. Može i majka da dođe. Šetnje, raspusti, može i to. Samo mi ga pošalji da živi sa mnom, a ja ću dati sve od sebe da od njega napravim ono što ti više nisi – kočinskog Jevrejina. Izgubila sam sina; pusti me da spasem barem unuka.“ Nije dorekla svoju tajnu molitvu: I možda, kroz njegovo spasenje, ponovo pronađem Boga svog.
Pošto su stvari ponovo legle na svoje mesto, Abraham, sav ošamućen od olakšanja, usled bezdana lične nevolje i trenutnog odsustva trudnoće, pristade. Ali Flora je bila neumoljiva, htela je sve napismeno. „Mojoj majci, Flori Zogoibi, ovim obećavam svoje prvorođeno muško dete, da ga odgaji u jevrejskom duhu.“ Potpisano, zapečaćeno, isporučeno. Zgrabivši papir, Flora mahnu njime iznad glave, zadiže suknju i poče da skakuće ukrug pred vratima sinagoge: Zakleo se, zakleo, u Boga se zakleo... Imam ga na papiru. I za te obećane kilograme mog nerođenog mesa, izručila je Abrahamu svoje bogatstvo; i plaćen i potplaćen draguljima, veliki jedrenjak, ta njegova poslednja nada, digao je sidro.
O ovim zakulisnim radnjama Aurora, naravno, nije bila obaveštena.
I tako se desilo da je lađa bezbedno prispela u luku, a za njom još jedna, pa još jedna, pa još jedna. Dok se bogatstvo celog sveta topilo, dvojna osovina Da Gama – Zogoibi je cvetala. (Kako je mom ocu pošlo za rukom da obezbedi zaštitu Britanske mornarice? Nećemo valjda da pomislimo da su se smaragdi, plen ili baština, probili do džepova Britanske imperije? Kakav bi to odvažan potez bio, kakvo kockanje na sve ili ništa! I kako bi neverovatno i nečuveno bilo ukazati da je takva jedna ponuda mogla biti prihvaćena! Ne, ne, sve što se zbilo moramo pripisati prilježnosti mornarice – pustahijska „Medeja“ bila je konačno potopljena – ili prevelikoj zauzetosti nacista na drugim ratnim pozornicama; ili, recimo da se radilo o čudu; ili slepoj, nemoj sreći.) Abraham je prvom prilikom vratio mamici novac od dragulja koje je pozajmio, i ponudio joj povrh toga izdašnu svotu kao dobit. Otišao je, međutim, naglo, bez odgovora na njen žalostiv povik kada je odbila da primi premiju: „A onaj dragulj, moja ugovorena nagrada? Kada će mi to biti dato?“ Ponizno zaklinjem zakon, kaznu i proneveru mog ugovora.
Aurora i dalje nije bila trudna; a i nije ništa znala o potpisanoj pogodbi. Meseci su prešli u godinu. Abraham je i dalje držao jezik za zubima. Sada je on jedini vodio porodične poslove; Airesu ionako nikada nisu bili previše na srcu, a nakon što je njegov novopečeni zet trijumfalno izveo spasavanje, jedini preživeli od braće Da Gama izvoleo je da se dobrovoljno povuče – kako kažu – u spokoj privatnog života... svakog prvog u mesecu Flora je slala svom sinu, velikom trgovcu, poruku: „Nemoj da mi se izvlačiš: hoću svoj dragi kamen.“ (Baš čudno, kao da je bilo suđeno da onih vatrenih dana njihove paprene ljubavi Aurora nije začela! Jer, da je bilo mališana, pri čemu ovo govorim kao jedini muški potomak svojih roditelja, onda sam ta kost, na kojoj bi se prelomila njihova razmirica – krv i meso, kost i koža – mogao biti ja.)
Ponovo joj je ponudio novac; ponovo je odbila. U jednom trenutku krenuo je da je preklinje: kako da traži od svoje mlade žene da tek rođenog sina pošalje iz kuće, da ga odgaja neko ko mrzi njegovu majku? Ali Flora je bila neumoljiva. „Što nisi mislio ranije?“ Na kraju mu je prekipelo pa je podigao glas: „Možeš da se slikaš sa svojim papirićem“, izdrao se preko telefona. „Čekaj samo, videćemo još ko može više da plati sudiji.“ Florino zeleno kamenje nije se moglo meriti sa okrepljenim porodičnim uticajem; a ako se zaista radilo o vrućem kamenju, dobro će razmisliti pre no što ih iznese pred oči sudskim činovnicima, čak i onima koji su bili voljni da svoja gnezda okite novim perjem. Šta joj je preostalo? Veru u božansku odmazdu beše izgubila. Osveta je za ovaj svet.
Još jedan osvetnik! Još jedan đumbir-ker, ili kobni komarac! Kakva se to epidemija obračuna provlači kroz moju pripovest, kakav malarijsko kolerični tifus oka za oko! Onda nije ni čudo što sam ja završio... Ali ne smem da vam ispričam kako sam završio pre no što sam i otpočeo svoju priču na ovom svetu. Eno Aurore gde na svoj sedamnaesti rođendan, u proleće 1941, sama pohodi Vaskov grob; a eno, pritajene u tami, i neke matore babuskere...
Kad je ugledala Floru, koja je poletela ka njoj iz mraka crkvenog broda, Aurora se na tren prenula, pomislivši da je to njena baba Epifanija ustala iz groba. Onda se pribrala uz mračni osmeh, setivši se kako se jednom davno narugala ocu zbog besmislica s duhovima; ne, ne, ovo je samo neka stara aspida, a kakav joj to papir gura pod nos? Ponekad vam prosjakinje guraju u ruke takve papiriće. Smiluj se Boga ti, numempričam, a 12 deci ima da ranim. „Izvinite, žao mi je“, rekla je Aurora nezainteresovano i okrenula se da pođe. Ali tad ona žena izgovori njeno ime. „Madam Aurora! (Na sav glas) Rimokurvo mog Abija! Ovaj papir ćeš, bogme, da pročitaš!“
Vratila se; uzela je papir iz ruke Abrahamove majke; i pročitala ga je.
Šekspir nam opisuje Porciju, devojku koja je bogata, verovatno i pametna, i koja pristaje da se povinuje volji svog pokojnog oca – da se uda za muškarca koji razreši zagonetku tri kovčežića, zlatnog, srebrnog i olovnog – kao pravi arhetip uzorne kćeri. Ali slušajte sad pažljivo: kada njen udvarač, marokanski knez, ne uspe da reši tajnu, odahne:
Navuci zastor! Spasoh se. Nek svako
Po liku sličan njemu bira tako!7


Dakle, s Mavrima – ništa od ljubavi! Ne, ne, ona voli Basanija, koji srećnim slučajem uzima pravi kovčežić, onaj u kome se nalazi Porcijina slika („tebe, mršavo Olovo, biram“. Čujmo, dakle, ovo uzorno objašnjenje njegovog izbora:
Nakit je tako samo varljiv žal
Pred morem punim strašnih pogibelji;
Lep veo što krije indijske lepote;
U jednu reč: tek privid istine,
Što ga na sebe lukavi trenutak
Uzme da zamku i mudracu stavi...9


Pa da: za Basanija, indijska lepota je poput „mora punog strašnih pogibelji“! – to jest, „tek privid istine“! I tako se Mavri, Indijci i, naravno, „onaj Jevrejin“ (Porcija se naterala da Šajloka oslovi imenom samo u dva navrata: u svim ostalim prilikama ona ga pominje isključivo preko rasne pripadnosti) uklanjaju sa scene. Kakav pravičan par, pazi stvarno; dva Danila, dođite i presudite... Navodim sve ovo kako bih pokazao da ne mislim isključivo da kritikujem kad kažem da Aurora iz naše priče nije Porcija. Bila je bogata (kao i Porcija), ali je sama sebi izabrala muža (za razliku od prethodno pomenute); sasvim izvesno je bila bistra (sličnost) i u sedamnaestoj skoro na vrhuncu svoje izrazito indijske lepote (razlika da veća ne može biti). I muž joj je bio – što Porciji nikad ne bi moglo da se omakne – Jevrejin. Ali kao što je služavka iz Belmonta uskratila Šajloku bednu funtu koja mu je sledovala, tako se i moja majka snašla, i to s pravom, da uskrati Flori dete.
„Reci svojoj majci“, zapovedila je Aurora Abrahamu te noći, „da se u ovoj kući neće rađati deca dokle god je ona živa.“ I isterala ga iz spavaće sobe. „Ti gledaj svoja posla, a ja ću svoja“, rekla je. „Ali posao na koji Flora čeka, neće, vala, nikad dočekati.“
I ona je povukla crtu. Te noći izribala se do krvi, tako da nije ostao ni tračak paprenog mirisa ljubavi. Potom je zaključala i zamandalila vrata svoje spavaće sobe, i zaspala mrtvačkim snom. Tokom sledećih meseci, njene radove – crteže, slike i jezive lutkice od crvene ilovače nataknute na ražanj – preplavile su veštice, vatra, apokalipsa. Kasnije će uništiti većinu ovih crvenih dela, što je izuzetno uvećalo vrednost preostalih komada; retko su se pojavljivali na aukcijama, a kad bi neki i iskrsao, zavladala bi grozničava uzrujanost.
Nekoliko noći Abraham je žalosno cvileo pred njenim zaključanim vratima, ali ga nije puštala unutra. Naposletku je, poput Sirana, unajmio nekog domaćeg harmonikaša i pevača balada, koji joj je pevao serenade u dvorištu pod prozorom, dok je Abraham tupavo stajao pored muzikanta i otvarao usta izgovarajući nemo reči starih ljubavnih pesama. Aurora je otvorila žaluzine i dobacila mu cveće; zatim je prosula vodu iz vaze; na kraju je zavitlala i vazu. Sva tri hica bila su pun pogodak. Vaza od teškog kamena pogodila je Abrahama u levi članak i slomila ga. Odneli su ga u bolnicu, dok je onako mokar urlikao od bola, i posle toga više nije pokušavao da promeni njeno mišljenje. Njihovi životi nastavili su da se odvijaju odvojenim stazama.
Od te epizode s kamenom vazom, Abraham je počeo pomalo da hramlje. Jad mu se urezao u svaku crtu lica, od jada su mu se opustili uglovi usana i narušila lepota. Aurora je, za razliku od njega, i dalje cvetala. U njoj se rađao genije, koji joj je popunjavao prazno mesto u postelji, srce, utrobu. Osim sopstvenog, nije osećala potrebu za ma čijim prisustvom.
Tokom ratnih godina uglavnom je izbivala iz Kočina, najpre odlazeći u duge posete Bombaju, gde se upoznala, i zbližila, s Kekuom Modijem, Parsom koji je počeo da trguje delima savremenih indijskih umetnika – u ono doba ne baš unosan posao – iz svog doma na Kafovoj promenadi. Ćopavi Abraham je nije pratio na ovim putovanjima, a kada bi polazila od kuće, opraštala se od njega uvek istim rečima: „Lepo, lepi Abi! Pripazi na skladište.“ I tako je u njegovom odsustvu, daleko od njegovog osakaćenog i pokunjenog izraza lica, iz kojeg je izbijala nesnosna čežnja, Aurora Zogoibi izrasla u kolosalnu i opštepoznatu javnu ličnost, veliku lepoticu u srži nacionalnog pokreta, boemku raspuštene kose što stupa neustrašivo uz Valabhaija Patela i Abula Kalama Azada na čelu njihovih povorki, poverenica – a kako zli jezici uporno tvrde, i ljubavnica – Pandita Nehrua, njegova „prijateljica nad prijateljicama“, koja će se kasnije s Edvinom Mauntbaten nadmetati za njegovo srce. Gandidži nije imao poverenja u nju, Indira Gandi ju je prezirala, a zbog hapšenja 1942. posle rezolucije pod parolom „Napustite Indiju!“, postala je nacionalna heroina. I Džavaharlal Nehru je čamio u zatvoru, u Ahmadnagar Fortu, gde je u XV veku ratoborna princeza Čand Bibi odolevala armadama Mogulskog carstva – pa i samom velikom mogulu Akbaru. Ljudi su počeli da pričaju o Aurori Zogoibi kao o novoj Čand Bibi, koja se usprotivila jednom drugačijem, čak i moćnijem carstvu, i njeno lice počelo je svuda da se pojavljuje. Na zidnim slikarijama, kao karikatura u novinama, tvoriteljka likova i sama je postala lik. Odležala je dve godine u dehradunskom okružnom zatvoru. Izašla je s dvadeset godina, potpuno bele kose. Vratila se u Kočin, preobražena u mit. Reči kojima ju je Abraham dočekao bile su: „Skladište je u redu.“ Klimnula je glavom i vratila se svom radu.
Štošta se izmenilo na ostrvu Kabral. Za vreme Aurorinog tamnovanja, dugogodišnji ljubavnik Airesa da Game, čovek nama poznat kao Princ Henri Navigator, ozbiljno se razboleo. Ustanovljeno je da boluje od teško izlečivog oblika sifilisa, a ubrzo je postalo očito da se razboleo i Aires. Zbog sifilitičnog osipa koji mu je izbio po licu i telu nije smeo da napušta kuću; usukao se i oči su mu upale, te je izgledao kao da je povrh svojih četrdeset godina dobio još barem dve decenije. Njegova žena Karmen, koja mu još odavno beše zapretila da će ga ubiti zbog neverstva, došla je da bdi kraj njegovog uzglavlja. „Šta to učini od sebe, moj Irče“, rekla mu je. „Nećeš valjda da mi umreš, a?“ Okrenuo je glavu na jastuku i u njenim očima pročitao samo i isključivo saosećanje. „Bolje da te dovedemo u red“, rekla je. „S kim ću, inače, igrati do kraja života? S tobom“, i tu je kratko zastala i pocrvenela, „i tvojim Princem Henrijem.“
Princu Henriju Navigatoru dali su zasebnu sobu u kući na ostrvu Kabral, a tokom narednih meseci Karmen je, s neiscrpnom istrajnošću, nadgledala najbolje i najdiskretnije – budući da su bili izdašno plaćeni – specijaliste u gradu koji su lečili dvojicu bolesnika. Obojica su se polako oporavljali i došao je dan kada je Airesu, koji je sedeo napolju u bašti, u svilenom kućnom ogrtaču, s buldogom Džavaharlalom i pio svežu limetinu vodicu, prišla njegova žena i tihim glasom rekla da nema potrebe da se Princ Henri iseljava. „Previše je ratova protutnjalo ovom kućom i van nje“, rekla mu je. „Hajde da barem mi sklopimo jedan trojni mir.“
Sredinom 1945, Aurora Zogoibi postala je punoletna. Svoj dvadeset prvi rođendan proslavila je u Bombaju, bez Abrahama, na zabavi koju je u njenu čast priredio Keku Modi i na koju je došla većina gradskih prvaka iz sveta umetnosti i politike. U to vreme Englezi su oslobodili iz zatvora članove Kongresa, pošto su na pomolu bili novi pregovori; i sam Nehru je bio pušten i poslao je Aurori dugo pismo iz kuće Armsdel u Simli, izvinjavajući se što nije došao na njenu proslavu. „Glas mi je potpuno promukao“, pisao je. „Ne mogu da shvatim zašto privlačim toliko sveta. To prija, nesumnjivo, ali i zamara, a često i razdražuje. Ovde, u Simli, morao sam često da izlazim na balkon i verandu da me vide. Sumnjam da ću ikada moći da izađem u šetnju, jer me gomila sveta stalno prati, osim u gluvo doba noći... Budi zahvalna što sam te poštedeo takvog doživljaja i ostao daleko.“ Za rođendanski poklon poslao joj je Hogbenovu knjigu „Nauka za građanina i matematika za milione“, „da obogatiš svoj umetnički duh i nečim s druge strane uma“.
Odmah je uvalila knjigu Kekuu Modiju, prevrnuvši očima. „Džavahar se zanosi tim koještarijama. Ali ja sam jednostavna devojka.“
A Flora Zogoibi? Bila je još živa, ali je u poslednje vreme postala malko čudna. Jednoga dana, krajem jula, našli su je kako baulja po podu Matančerijske sinagoge, na laktovima i kolenima, tvrdeći da može da vidi budućnost u plavim kineskim pločicama, i predskazala je da će ubrzo jednu zemlju nedaleko od Kine progutati džinovske pečurke ljudožderke. Starom Moši Koenu pripao je tužan zadatak da je razreši njenih dužnosti. Njegova nećaka Sara – i dalje usedelica – čula je za neku crkvu na obali mora u Travankoru, koju su počeli da pohode duševno poremećeni ljudi svih vera, jer se smatralo da ima moć da isceljuje ludilo; rekla je Moši da želi da odvede Floru tamo, a svećar je prihvatio da snosi sve troškove tog putovanja.
Flora je provela prvi dan sedeći u prašini dvorišta ispred čudotvorne crkve, povlačeći suvarkom crte u prašini, ćeretajući sa svojim nevidljivim unukom, budući još uvek nepostojećim. Drugog dana po dolasku, Sara je ostavila Floru samu na jedan sat i otišla da se prošeta žalom, posmatrajući ribare kako dolaze i odlaze u svojim dugim uskim barkama. Kad se vratila, u dvorištu je zatekla pakleni krkljanac. Jedan od bezumnika koji su se tu iskupili izvršio je samoubistvo spaljivanjem, tako što se polio petrolejom u podnožju kipa s Hristovim raspećem u prirodnoj veličini. Kada je kresnuo kobnu šibicu, smrtonosni plameni – hvuš – liznuo je rub suknje s cvetnim dezenom neke starice, pa je i nju progutao plamen. Bila je to moja baka. Sara je otpremila njen leš kući, da bi je sahranili na jevrejskom groblju. Abraham je ostao uz njen grob još dugo posle sahrane, a kad ga je Sara Koen uhvatila za ruku, nije uzmakao.
Nekoliko dana kasnije, džinovski pečurkasti oblak proždrao je japanski grad Hirošimu, a pošto je čuo ovu vest, svećaru Moši Koenu grunuše vrele, gorke suze.
Kočinski Jevreji sada su mahom nestali. Ostalo ih je manje od pedeset, a mladi su otišli u Izrael. To je poslednje pokolenje; dogovoreno je da brigu o sinagogi preuzme država Kerala i da je drži kao muzej. Poslednje neženje, usedelice bez zuba i deca sede na suncu po matančerijskim uličicama. I ovo izumiranje treba oplakati: ne kao istrebljenje, kakvo se dešava u nekim drugim krajevima, već kao kraj jedne priče koja je, eto, čekala dve hiljade godina da bude ispričana.
Krajem 1945. Aurora i Abraham otišli su iz Kočina i kupili dugačku prizemnu kuću s verandom među tamarindima, platanima i hlebnim drvetima na padini Malabarskog brda u Bombaju, s vrtom koji se spušta u strmim terasama i gleda na plažu Čaupati, Bek Bej i Priobalni put. „Kočin je ionako odradio svoje“, razmišljao je Abraham. „Strogo s poslovne tačke gledišta, ovaj potez i te kako ima smisla.“ Ostavio je čoveka od poverenja da rukovodi poslovima dole, na jugu, a odlazio je i sam narednih godina u redovne obilaske. Aurori nisu bili potrebni racionalni razlozi. Na dan kad su se uselili, otišla je do vidikovca, gde su se terase vrtova završavale vrtoglavim obrušavanjem ka crnim liticama i uzburkanom moru; koliko god je grlo nosi, radosnim krikom je nadjačala šumor borova.
Abraham je skrušeno čekao nekoliko koraka iza nje, ruku sklopljenih pred sobom, i izgledao je baš kao onaj nekadašnji dežurni poslovođa. „Nadam se da će se novi lokalitet pokazati blagotvornim za tvoje stvaralačke procese“, rekao je bolno zvanično. Aurora mu je pritrčala i bacila mu se u zagrljaj.
„Ti bi stvaralačke procese, je li?“, uskliknula je, pogledavši ga kako ga nije gledala već godinama. „E pa, gospodine moj, idemo unutra da stvaramo.“

II
MALABARSKA MASALA




9


Jednom godišnje, moja majka Aurora Zogoibi poželela bi da se igrom uzdigne iznad bogova. Jednom godišnje, bogovi su dolazili na plažu Čaupati da se okupaju u musavom moru; na hiljade trbušastih idola, papirnatih idola božanstva s glavom slona Ganeše ili Ganpatija Bape, tiskaju se ka vodi jašući na pacovima od papira – jer, kao što je poznato, indijski pacovi nose i bogove, a ne samo zaraze. Neki od ovih kljovorepatih tandema bili su tako sitni da su ih ljudi mogli nositi na ramenima, ili u naručju; drugi su bili kao omanje palate, pa ih je na stotine sledbenika vuklo na drvenim taljigama ogromnih točkova. Bilo je tu, pored ostalog, mnoštvo plešućih Ganeša, i Aurora se nadmetala upravo s ovim teturavim Ganpatijima, ljubavlju rukovođenim i otromboljenih stomaka, suprotstavljajući se svojim bezbožničkim okretima živahnom cupkanju u beskraj umnoženog božanstva. Jednom godišnje, nebo su prekrivali kolor deluks oblaci: ružičasti i ljubičasti, grimizni i skerletni, šafranasti i zeleni; ti naprašeni oblaci, poprskani pucaljkama s recikliranim insekticidom, ili dolebdeli iz nekog grozda balona što promiče nebom, visili su u vazduhu iznad božanstava „ne kao aurora borealis, već bombajalis“, što bi rekao slikar Vasko Miranda. A nebu pod oblake, iznad rulje i bogova, iz godine u godinu – i tako četrdeset jednu zaredom – neustrašiva povrh strmoglavih bedema našeg bungalova na Malabarskom brdu, koje je, iz neke jetke pakosti ili izopačenosti, pošto-poto navalila da nazove „Elefanta“, vrtela se i bezmalo božanska figura naše lične Aurore Bombajalis, u haljinama ukrašenim niskama ogledalaca zaslepljujućih boja, čija je raskoš nadmašivala čak i praznično nebo i njegove viseće vrtove paperjastih boja. Pobelele kose uzvijorene oko glave u dugim, s raspomamljenim usklicima (O, proročanski prerano osedela koso mojih predaka!), obnaženog trbuha, ne kao u stare škembave babe, već gipkog kao u mačke, bosih nogu što topću dok joj sa gležnjeva zveckaju srebrne grivne sa zvončićima, zabacujući vrat s jedne na drugu stranu i iskazujući rukama nepojmljivo mnoštvo svega i svačega, velika slikarka prkosila je plesom, kroz ples je iskazivala svoj prezir prema izopačenosti ljudskog roda, koja je dovodila ovu grdnu rulju na rub pogibeljnog stampeda, „samo da bi istovarili svoje lutkice u onu baruštinu“, kako je, onako u neverici, sve podižući oči ka nebu i kriveći usta, volela da se naruga.
„Ljudska izopačenost nadilazi ljudsko junaštvo“ – cin-cilin! – „kukavičluk“ – trup-trup-trup! – „i umetnost“, izjavljivala je moja razigrana majka. „Jer svako od njih ima svoju granicu, crtu preko koje radi njih ne bismo kročili dalje; ali izopačenost ne zna za granice, njoj kraj niko pronašao nije. Koliko god danas bila razuzdana, sutra će se još više pomamiti.“
Kao da je htela da dokaže kako veruje u višestruku moć izopačenog, Aurora je zbog svog plesa s godinama postala glavna atrakcija zbivanja kog se gnušala, deo onoga protiv čega je igrala. Mase posvećenika su – pogrešno ali nepopravljivo – u njenim uskovitlanim (i bezbožnim) suknjama videle, kao u ogledalu, svoju pobožnost; nalazili su, kanda, da i ona slavi njihovog boga. Ganpati Bappa niorya, zapevali bi poskakujući, sred treštanja jeftinih truba, džinovskih školjki i dobovanja od opijata ubrzanih dobošara, očiju belih poput j aj a i usta prepunih bogougodnih novčanica vernika, a što su više prezir i poruga izvijali iz plesa legendarne dame odozgo, sa njenog kamenitog zida, što je više zamišljala da se uzdigla iznad svega, to ju je svetina žudnije upijala odozdo, ka sebi, ne doživljavajući je kao buntovnicu već kao hramsku igračicu: ne kamdžiju, već kao zaluđenicu božju.
(Kao što ćemo videti, Abrahamu Zogoibiju će hramske igračice poslužiti u druge svrhe.)
Jednom sam je, usred porodične svađe, onako besan podsetio na sve one novinske izveštaje koji su je poistovećivali s ovom svetkovinom. U to vreme, rođendan Ganeša postao je povod mladim bandoglavcima stegnutih pesnica i s trakama boje šafrana oko glava da se pobednički razmeću hinduističkim fundamentalizmom, a nahuškali su ih politikanti i demagozi iz Mumbajske osovine, kao što je Raman Filding, poznatiji kao Menduk (Žabac). „Sada nisi više samo turistička atrakcija“, bocnuo sam je. „Postala si i reklama za program ulepšavanja.“ Ova MO akcija privlačnog naziva podrazumevala je, jednostavno rečeno, uklanjanje sirotinje s gradskih ulica; ali pancir Aurore Zogoibi bio je odveć čvrst da bi ga probila jedna tako neotesana strelica.
„Misliš da mene može da satre pritisak ološa?“, dreknula je oholo. „Misliš da može da me oblati tvoja crna jezičina? Marim ti ja za to smuti pa prospi baljezganje! Ja sam se lično digla na mnogo većeg protivnika: na Šivu Kralja Plesa glavom, da, da, i na njegovo nosato sveto plesno derište – godinama ih ja već potiskujem s pozornice svojim plesom. Gledaj samo, crni sine. Možda ćeš čak i ti naučiti da zakovitlaš kovitlac, da zauraganiš uragan – nego šta! Da igrom prizoveš oluju!“ Grmljavina se, kao na njen znak, zaorila nad našim glavama. Teška kiša samo što nije ljuljnula s neba.
Četrdeset jednu godinu plesala je na Ganpatijev dan: plesala je ne hajući za opasnost, ni na tren ne gledajući dole, prema strpljivim, školjem obraslim gromadama, koje su škrgutale pod njom nalik na crne zube. Kada je prvi put izašla iz Elefante u punom sjaju i otpočela piruete na rubu litice, sam Džavaharlal Nehru došao je da je moli da se okane ćorava posla. To je bilo odmah posle mornaričkog štrajka protiv Engleza u Bombajskoj luci, kad je obustava rada proglašena u znak podrške u celom gradu okončana na zajednički zahtev Gandidžija i Valabhaija Patela, te Aurora nije mogla da obuzda svoju žaoku. „Panditdži, Kongres se uvek utronja pred radikalnim potezima. Ovde neće moći da nametnu polovična rešenja.“ Kad je nastavio da je moli i kumi, postavila mu je uslov: sići će samo ako joj izdeklamuje napamet celog „Morža i drvodelju“, što je on, na sveopšte divljenje, i učinio. Dok joj je pomagao da siđe sa vrtoglave balustrade, rekao je: „Štrajk je bio komplikovana stvar.“
„O štrajku imam svoje mišljenje“, odbrusila mu je. „Nego, da čujem, šta imaš da mi kažeš o pesmi.“ A Nehru je na to pocrveneo do ušiju i progutao knedlu.
„Tužna je to pesma“, rekao je posle kratke stanke, „jer su ostrige tako mlade; to je, moglo bi se reći, pesma o proždiranju dece.“
„Svi mi proždiremo decu“, odvratila je moja majka. To je bilo deset godina pre mog rođenja. „Ako ne tuđu, onda svoju rođenu.“
Imala nas je četvoro. Inu, Mini, Minu i Mavra: obrok od četiri jela jamačno čarobna jer, koliko god često i obilato da ih je trpala u usta, hrane kao da nikada nije ponestajalo.
Za četiri decenije, najela se do mile volje. A onda se, plešući Ganpatijev ples po četrdeset drugi put u šezdeset trećoj godini, strmoglavila. Tanušni, balavi talas zapljusnuo joj je telo, a crne čeljusti dale su se na posao. Iako je ona tada još bila moja majka, ja joj, međutim, više nisam bio sin.
Kod kapije na ulazu u Elefantu stajao je čovek s drvenom nogom, oslonjen o štaku. Ako zatvorim oči, još i sad ga jasno vidim: taj prosti Petar kod kapije zemaljskog raja, koji je postao moj polovni Vergilije, odveo me je dole, u pakao – u pakleni velegrad, carstvo Sotonino, na mračnu stranu, iza ogledala, zlog blizanca mog rodnog i zlatnog grada: ne Doličnog, već Nedoličnog Bombaja. Voljeni jednonogi čuvaru! Moji roditelji su ga na svom nemuštom i izopačenom žargonu nazvali Lambadžan Candivala. (Kao da ih je zarazila navika Airesa da Game da celom svetu prišiva nadimke!) U ono doba, mnogo više ljudi shvatilo bi ovu međujezičku pošalicu: lamba – dugonja; jan – zvuči kao Džon, chandi – srebro. Dugi Džon Silver-momče, zastrašujuće kosmatog lica, ali doslovno i preneseno krezub kao na dan kad se rodio, što mulja pan među desnima, crvenim od betela ili krvi. „Naš kućni gusar“, nazvala ga je Aurora i, naravno, pogađate,’ uz njega je išao i zeleni papagaj Tota, potkresanih krila, koji je s njegovog ramena kreštao svakojake prostakluke. Moja majka, perfekcionista u svemu, udesila je da se nabavi ptica; inače se ne bi smirila.
„Kakav mi je to gusar ako nema papagaja?“, pitala se ona, izvijajući obrve u luk i okrećući desnom rukom kao da se mašila neke nevidljive brave na vratima; da bi dodala, veselo, i na opštu bruku i sramotu (jer nije red da se zbijaju neprilične šale na Mahatmin račun): „To bi bilo ko da imaš čovečuljka bez krpe oko bedara.“ Upinjala se da nauči papagaja gusarskom govoru, ali to je bila tvrdoglava matora bombajska ptičurina. „Dukati osmaci! Dukati osmaci!“, kreštala je moja majka, ali je njen učenik uporno odolevao u svojoj ćutljivoj pobuni. Međutim, posle niza godina ovakvog mrcvarenja, Tota je popustio i prasnuo ozlojeđeno: „Peesay – saféd – hathi!“ Ova upečatljiva izjava, koja bi se mogla približno prevesti kao smrskani beli slonovi, postala je tvrda porodična zakletva. Nisam lično prisustvovao poslednjem plesu Aurore Zogoibi, ali mnogi koji su se zatekli na licu mesta kasnije su posvedočili da se veličanstvena papagajska kletva otegla za njom, diminuendo, kad se poput olovnog viska obrušila u propast: „Oooooaaa... smrskani beli slonovi!“, kriknula je moja majka pre nego što je tresnula o stenje. Tik do njenog leša, doplutala na talasima, našla se slomljena figura Razigranog Ganeše. To svakako nije bilo ono čemu je stremila.
Totine reči ostavile su duboki trag i na Lambadžana Čandivalu, jer su i njemu – kao i mnogima od nas – glavom tutnjali slonovi; kad je papagaj progovorio, Lamba je na svom ramenu prepoznao prisustvo srodne duše, i od tada je otvorio srce na mahove proročanskoj, ali mnogo češće ćutljivoj i (istini za volju) plahovitoj i dozlaboga gadnoj ptičurini.
O kakvim je ostrvima s blagom sanjao naš opapagajeni gusar? Poglavito i najčešće, pričao je o pravoj Elefanti. Za decu Zogoibijevih, odgajenu u duhu koji je isključivao čak i mogućnost priviđenja, ostrvo Elefanta nije bilo bogzna šta, samo najobičnija brdovita gromada u luci. Pre Nezavisnosti – pre Ine, Mini i Mine – mogli ste da odete tamo brodićem ako ste bili željni da prkosite mogućim susretima sa zmijama i tome slično; dok sam ja prispeo na ovaj svet, ostrvo je već odavno bilo kultivisano, a od Kapije Indije polazili su redovni izleti motornim čamcima. Moje tri starije sestre tamo su se samo dosađivale. Tako je i mojoj detinjoj malenkosti, šćućurenoj kraj Lambadžana na popodnevnoj pripeci, Elefanta bila sve samo ne ostrvo iz mašte; ali je za Lambadžana, dok mi je pričao o njemu, ono bilo prava zemlja dembelija.
„Nekada su ovde živeli slonokraljevi, mali“, rekao mi je u poverenju. „Hajde, šta misliš, zašto boga Ganešu toliko vole u Bombaj-gradu? Zato što su u vreme pre dolaska ljudi-slonovi carevali na prestolju i raspravljali o filozofiji, a dvorili su ih majmuni. Priča se da su ljudi, kad su prvi put došli na ostrvo Elefantu posle pada slonova, naišli na statue mamuta više od Kutub minareta u Delhiju, pa su se toliko prepali da su ih sve porazbijali. Jeste, ljudi su zatrli spomen na velike slonove, ali među nama još ima onih koji ih nisu zaboravili. Tamo gore, u brdima Elefante, ima jedno mesto gde su sahranjivali svoje mrtve. Nisu? Vrtiš glavicom? Vidiš li ti, Toto, on nama ne veruje. Neka te, neka, mali. Čelo se mršti? E, onda pogledaj ovo.“
I tu je, uz silnu papagajsku graju, izvukao – a šta drugo, šta drugo, o srce moje bolećivo? – gužvu jeftine hartije koja, što je čak i mali Mavro mogao da primeti, nije bila ni najmanje stara. Radilo se, dabome, o mapi.
„Jedan veliki slon, možda baš onaj Veliki Slon, još se krije tamo, mali. Ja sam video šta sam video! Šta misliš, ko mi je odgrizao nogu? A onda me je, u svojoj uzvišenosti i preziru, pustio da odbauljam, krvareći, nizbrdo kroz džunglu, do mog čamčića. Šta sve nisam video! Dragulje on čuva, mali, blago veće i od samog kneza hajderabadskog.“
Lambadžan se privikao na gusarske fantazije koje smo mu dodelili – pošto se, naravno, moja mati, koja je sve uvek i svakome morala da objasni, postarala da mu utuvi značenje nadimka – i time je sazdao sopstveni san. Svoju Elefantu za Aurorinu Elefantu, u koju je, kako su promicale godine, izgleda, sve usrdnije verovao. I ne znajući, preplitao se s legendama Da Gama Zogoibijevih, u čijoj su srži ležali skriveni kovčežići sa dragim kamenjem. I tako je masala s Malabarskog primorja dobila još bajkovitijeg parnjaka na Malabarskom brdu, što je možda bilo i neizbežno jer, bez obzira na to kakva se papreno začinjena događanja odvijaju ili su se odvijala u Kočinu, ovaj naš džinovski kosmopolis ipak je bio i ostao Glavno Stecište svih ovakvih zabavljača, i najpomamnije priče, pripovesti najsočnije i najbezočnije, najdrečavije i najkričavije, ni cvonjka a kamoli groša vredne, kruže upravo našim ulicama. U Bombaju živite smoždeni u ovoj ludoj masi, zaglušeni ste njegovim treštavim rogovima izobilja i – poput porodičnih likova na Aurorinim zidnim slikarijama na ostrvu Kabral – vaša lična priča mora sebi da prokrči put kroz tu gungulu. A to je bilo upravo potaman Aurori Zogoibi; nikada nije bila za miran život, usisavala je vrele zadahe grada, laptala njegove ljute sosove, proždirala jela u jednom zalogaju. Aurora je sebe počela da smatra gusarkom, gradskom kraljicom van zakona. „U ovoj kući vije se gusarska zastava“, isticala je neprestano, izazivajući kod sopstvene dece smutnju i pometnju. Dala je svom krojaču da joj jednu zaista i sašije i okačila je kod vratara. „Trk ovamo, gosn Lambadžane! Diži je na jarbol, pa da vidimo ko će je sve pozdraviti.“
Ja ipak nisam salutirao Aurorinoj mrtvačkoj glavi s ukrštenim kostima; u ono doba, nisam bio nimalo gusarski nastrojen. Uostalom, znao sam kako je Lambadžan zaista izgubio nogu.
Najpre da kažem da su u ono vreme ljudi mnogo lakše ostajali bez ruku i nogu. Barjaci britanske vlasti visili su nad zemljom poput traka lepljivog papira za muve, a u nastojanju da se iskobeljamo iz zagrljaja tih kobnih zastava, mi muve – ako smem da kažem „mi“, iako je to vreme pre mog rođenja – često smo ostavljali noge ili krila za sobom, jer smo više voleli da budemo slobodni nego da budemo čitavi. Dakako, sada kad lepljivi papir predstavlja davnu prošlost, nalazimo načine da izgubimo udove u borbi protiv jednako ubojitih, jednako zastarelih i jednako lepljivih materijala koje smo sami smislili. – Dosta više; sklanjaj mi tu sklepanu govornicu! Isključuj taj megafon i miruj, ti prste moj, što si se preteći razmahao! – Elem, idemo dalje: drugi suštinski podatak u vezi sa Lambadžanovom nogom odnosi se na zavesice koje su krasile majčine prozore: dakle, hoću da kažem da su zeleno-zlatne zavesice bile stalno navučene na zadnjem staklu i bočnim prozorima njenog američkog automobila...
Februara 1946, kada se Bombaj, taj superepski igrani film od grada, preko noći preobrazio u nepokretnu sliku usled velikih štrajkova pomoraca i kopnenih pacova, kad brodovi nisu isplovljavali, čelik se nije lio, tekstilni razboji nisu ni tkali ni preli, a u filmskim studijima nije bilo ni slike ni tona – Aurora je, u dvadeset prvoj godini, krenula da zuji po paralisanom gradu u svom čuvenom zavesicama zastrtom bjuiku, usmeravajući svog vozača Hanumana u samo srce zbivanja, ili, bolje reći, tog sveopšteg nezbivanja, izlazeći iz kola pred fabričkim kapijama i brodogradilištima, usuđujući se da sasvim sama zađe u srce sirotinjskog Daravija, u brloge Dobi Talaa, u kojima se toči rum, i u neonske jazbine naslade na Foklandskom putu, naoružana samo sklopivom crvenom stoličicom i blokom za crtanje. Rasklopivši i jedno i drugo, bacala se na hvatanje istorije ugljem. „Ne osvrćite se na mene“, zapovedila bi zaprepašćenim štrajkačima koje je na brzu ruku skicirala dok su džeparili, kurvali se i pijančili. „Ja sam tu, eto, tako, u prolazu; kao gušter na zidu; ili ako baš hoćete, kao lovac na mrave.“
„Luda žena“, iščuđavao se Abraham Zogoibi posle mnogo godina, „ta tvoja majka, dečko moj. Luda ko majmunica u krošnji majmunovca. Bog sveti zna šta li se njoj motalo po glavi. Čak ni u Bombaju nije bila sitnica da žene bez pratnje sede posred ulice i bulje ljudima u lice, da se zapute u kockarske brloge po ozloglašenim četvrtima samo da bi izvukle blok za portretisanje. A mravolovac je, samo da te podsetim, naziv za avionsku bombu.“
Nije bila šala. Kršni lučki radnici sa po zlatnim zubom optuživali su je da hoće da im ukrade duše, doslovno ih iscrtavajući iz njihovih tela, a štrajkači iz čeličana podozrevali su da bi njen skriveni identitet mogao imati veze s policijom ili doušnicima. Već i sama čudnovatost umetničkog poziva dovodila je u pitanje njen lik; kao što svuda biva, kao što je oduvek bilo, a možda će uvek i biti. Uspela je da prevaziđe sve ovo, i još više; koškanja, opasnost od seksualnog napastvovanja, fizičke pretnje bivale su zbrisane jedna za drugom pred tim ravnodušnim, nepopustljivim i netremičnim pogledom. Moja majka je oduvek posedovala okultnu moć da postane nevidljiva dok se bavila svojim radom. Sa dugom sedom kosom spletenom u punđu, odevena u jeftinu haljinu cvetnog dezena sa Krofordske pijace, tiho i nepopustljivo vraćala se iz dana u dan odabranim prizorima, a čarolija je malo-pomalo počela da deluje, ljudi su prestali da je primećuju; zaboravili su da je to ona velika dama koja je izlazila iz kola većih od kuće, koja su čak imala i zavesice na prozorima, i to je omogućilo njihovim životnim istinama da im se vrate na lica, i zato je ugalj u njenim lepršavim prstima bio u stanju da uhvati mnogo šta: gloženja golišave dece koja se ćuškaju po licu kraj pumpe za vodu, ispred zgradurina sa sobama za izdavanje; osedeli očaj dokonih radnika koji puše rukom smotan duvan na stepenicama pred vratima zabravljenih apoteka; utihnule fabrike; osećaj da krv navrla u oči samo što nije šiknula i preplavila ulice; žilavost žena u sarijima prebačenim preko glava, šćućurenih oko malih plinskih primusa po sirotinjskim krovinjarama, gde se život odvija na počinku, dok pokušavaju da ni iz čega stvore obrok; izbezumljenost u očima policajaca opremljenih bambusovim palicama, koji strahuju da će ih ubrzo, jednog dana, kad stigne sloboda, smatrati produženom rukom tlačitelja; uzavrelu napetost mornara štrajkača pred kapijama brodogradilišta, ponos kao u deteta što je nešto skrivilo na njihovim licima dok žvaću leblebije na Apolo Banderu i zure u nepokretne brodove s kojih se vijore crvene zastave, slaveći revoluciju dok miruju ukotvljeni u luci; brodolomnu nadmenost engleskih činovnika čija je moć jenjavala poput oseke, u talasima, ostavljajući ih nasukane, a od njihove stare nepobedivosti ostaju samo kočopernost i poza, rite imperijalnog ruha; a ispod svega toga provlačio se njen lični osećaj nepodesnosti sveta, nemogućnost da se živi prema sopstvenim očekivanjima, tako da su se u njenom razočaranju u stvarnost, kivnosti zbog sopstvene promašenosti, ogledala istovetna osećanja njenih likova, zbog čega njeni crteži nisu predstavljali puki zapis, već su nosili i lični pečat, sa vratolomnom žestinom linije koja poseduje silinu telesnog nasrtaja.
Keku Modi je brže-bolje unajmio jednu salu nedaleko od tvrđave i izložio ove crteže, koji su postali poznati kao njene „Čipkali“ ili „Gušterske slike“, jer ih na Modijev predlog – slike su bile izrazito prevratničke, potpuno naklonjene štrajku, te stoga izazov britanskoj vlasti – Aurora nije potpisivala, već je u ugao svakog crteža ucrtavala sićušnog guštera. Sam Keku pomirio se sa mogućnošću hapšenja, bio je spreman da drage volje pokusa ono što je Aurora zakuvala (budući da ga je potpuno opčinila još prilikom prvog susreta), a kad se to nije desilo – kada su sami Englezi odlučili da se na izložbu i ne osvrnu – u tome je video novi znak koji je ukazivao da ne bledi samo njihova moć, već i volja. Visok, bledunjav, nezgrapan i veličanstveno kratkovid, s okruglim naočarima čija su stakla bila tako debela da ih maltene ne bi moglo ni tane probiti, ushodao se gore-dole po Čipkali izložbi očekujući hapšenje do kojeg nikad nije došlo, potežući suviše često iz termosa nedužnog izgleda, koji je napunio jeftinim rumom boje jakog čaja, salećući posetioce izložbe da bi naširoko i preko svake mere pričao o neminovnom kraju Imperije. Abraham Zogoibi – koji je jednog popodneva došao na izložbu sam, bez Aurorinog znanja – imao je drugačije mišljenje. „Vi umetnici“, rekao je Keku. „Uvek ste tako čvrsto ubeđeni u svoj uticaj. Otkad to mase dolaze na ovakve izložbe? A što se tiče Engleza, samo da vas obavestim, njihov problem trenutno nisu slike.“
Aurora se izvesno vreme ponosila svojim pseudonimom, jer je od sebe stvorila upravo ono što je želela – guštera na zidu istorije, što gleda i gleda, netremice; ali kada su se oko njenog pionirskog rada narojili sledbenici, kada su drugi mladi umetnici počeli da beleže javna događanja, pa se čak prozvali i čipkalistima, moja majka se, na sebi svojstven način, javno odrekla svojih sledbenika. U novinskom članku pod naslovom „Ja sam Gušter“, priznala je svojih ruku delo, izazivajući Engleze da se okome na nju (što ovi nisu učinili), s prezirom odbacujući svoje podražavaoce kao „karikaturiste i fotografe“.
„Visokom stilu nema šta da se zameri“, rekao je moj otac tim povodom pod stare dane, prebirajući po sećanjima. „Ali onda moraš da se pomiriš sa životom samotnjaka.“
Kada je Aurora Zogoibi čula da je rukovodstvo Kongresa ubedilo Pomorski štrajkački odbor da opozove obustavu rada, i da je sazvalo sastanak s mornarima kako bi im naredilo da se vrate na posao, njeno razočaranje u svet kao takav prevršilo je svaku meru. Bez razmišljanja, ne čekajući na vozača Hanumana, uskočila je u zavesicama zastrti bjuik i uputila se ka pomorskoj bazi. Kada je stigla do Avganske crkve kod vojne baze u Kolabi, mehurić njene neranjivosti se raspukao, pa je počela da se pita koliko je mudro što se otisnula tako sama. Put ka bazi vrveo je od poraženih mornara, ojađenih mladića u lepim uniformama i u gadnom raspoloženju, mladića koji su se bezvoljno vrteli naokolo, nalik na opalo lišće. Vrane su podrugljivo graktale u krošnjama platana; jedan mornar dograbio je kamenicu i zavitlao je u graju. Crna obličja prezrivo su prhnula, obletela krug, sletela i nastavila da se izruguju. Policajci u kratkim pantalonama domunđavali su se zabrinuto u grupicama, kao deca koja strepe od kazne, pa je čak i moja majka počela da uviđa kako ovo baš i nije mesto za jednu damu s crtaćim blokom i stolicom na sklapanje, da i ne pominjemo bleštavi bjuik lišen čak i zaštitničkog prisustva šofera. Bilo je vrelo, sparno i zlokobno popodne. Dečji zmaj boje jorgovana, čija je uzica presečena u nekoj drugoj izgubljenoj bici, tužno je ponirao s neba.
Aurora nije morala da otvara prozor kako bi pitala mornare šta im je na umu, jer su je morile iste misli – da se Kongres poneo kao gomila ljigavaca i čankoliza; da su Englezi čak i sada, kad su bili suviše nesigurni u vojsku da bi je poslali na mornare, morali biti sigurni da će ih kongresovci poštedeti tog truda. Kad se mase stvarno dignu, pomislila je, gazde podviju repove. Tamnopute gazde, bledolike gazde, dođe mu na isto. „Naši su se prepali od štrajka isto koliko i njihovi.“ I Aurora je bila u buntovničkom raspoloženju; ali ona nije bila mornar i znala je da će ovim gnevnim momcima izgledati kao bogata kučka u skupim kolima – a možda i kao neprijatelj.
Turobno i besciljno gomilanje svetine prisililo ju je da uspori bjuik na brzinu hoda, a kada je, pokretom čiji je hitri nehat prikrivao zastrašujuću snagu, jedan namršteni mladi div uvrnuo hromirano postolje bjuikovog retrovizora, tako da je ostalo da se beskorisno klati s kola, viseći poput slomljenog uda, osetila je kako joj je srce zatoptalo i zaključila da je vreme da se izgubi. Pošto nije imala kud da se okrene, krenula je unazad; ali tek kad je pritisla gas, shvatila je da bez retrovizora ne može da vidi iza sebe zbog zeleno-zlatnih zavesa, niti da su neki mornari, u znak krajnjeg prkosa, rešili da posedaju po putu, i da je, zahvaljujući narastajućim damarima usplahirenosti koji su je preplavili, ubrzala više nego što je htela i krenula brzo, prebrzo.
Zakočivši, osetila je da su kola blago odskočila.
Retke su priče u kojima Aurora Zogoibi gubi glavu, ali ovo je baš takva pripovest: osetivši trzaj, moja užasnuta majka, koja je u času shvatila da je neko u znak protesta sedeo tačno iza njenih kola, žurno prebacuje bjuik u prvu brzinu. Kola su poskočila napred za metar-dva, pregazivši tako, uz odskok, mornarovu ispruženu i povređenu nogu i po drugi put. U tom trenutku, nekoliko policajaca se, vitlajući palicama i duvajući u pištaljke, stuštilo ka bjuiku, a Aurora, sada već kao u ružnom snu, pokrenuta nekim izmeštenim osećanjem krivice i željom da pobegne, ponovo je naglo poterala kola unazad. Tako su i po treći put poskočila, mada sada manje nego prva dva puta. Iza nje su se podigli gnevni povici, a ona, potpuno izbačena iz koloseka čitavom situacijom, ponovo je nagazila napred, reagujući na uzvike – jedva da je i osetila četvrti odskok – i udarila je barem jednog policajca pravo u leđa. U tom času bjuik se smilovao i stao.
Još dok sam kao dečak slušao ovu priču, bila mi je prava zagonetka, a to me i danas buni, kako je, doslovce presekavši čoveka nadvoje, uspela odatle da izvuče živu glavu. Svaki put kad bi o tome pričala, sama Aurora imala je neko novo objašnjenje, pripisivala je svoje izbavljenje čas izgubljenosti onih nesrećnih mornara, čas ostatku pomorske discipline, koja ih je sprečavala da se pretvore u rulju spremnu za linč, ili pak viteštvu i osećaju za hijerarhiju, koji su urođeni Indijcima, što ih je sprečilo da povrede damu, pogotovo ne tako veliku. Ili je, opet, tako ispalo zbog njene duboke i iskrene brige – tu nije bilo visokog stila! – za povređenog jadnika, čija je noga poprimila neprijatnu sličnost s njenim rasklimanim retrovizorom; ili zbog brzine i navike da zapoveda, s kojom je naložila da ga pokupe i smeste na zadnje sedište bjuika, gde ga je zeleno-zlatno platno zaštitilo od ljutitih pogleda, dok je ona objašnjavala okupljenom mnoštvu da povređenog treba prevesti, a njeno vozilo je slobodno i najprikladnije. Istina je, zapravo, da ni ona sama nije imala pojma zašto ju je poštedela ta sve opasnija gomila. Tek je u svojim mračnim trenucima možda bila najbliža istini, priznajući da ju je spasla slava; jer njen lik se i dalje nalazio baš svuda, a njeno prelepo mlado lice s dugom sedom kosom nije bilo teško prepoznati. „Poruči svojim prijateljima iz Kongresa da su nas izneverili“, viknuo je neko, a ona je odgovorila: „I hoću!“, i onda su joj napravili prolaz. (Nekoliko meseci kasnije, dok je pravila piruete na bedemima svog doma, održala je reč i zavrljačila Džavaharlalu Nehruu istinu pravo u lice. Ubrzo potom, Mauntbatenova je došla u Indiju, i Nehru i Edvina su se zaljubili. Hoću li otići predaleko ako pretpostavim da se Panditdži udaljio od Aurore jer mu je, bez dlake na jeziku, skresala u brk šta misli o velikom pomorskom štrajku i zbližio se, po svemu sudeći, s manje svadljivom damom poslednjeg vicekralja?)
Verzija koju mi je ispričao Abraham – onaj isti Abraham koji se zarekao da će uvek paziti na nju – bila je drugačija. Poverio mi je ovu priču mnogo nakon njene smrti. „U ono vreme imao sam vrhunski tim koji ju je u potaji pratio – uh, što nas je veselo navozala! Ne kažem da je bilo baš teško čuvati tvoju blesavu mamu kad se upuštala u te svoje vratolomne pustolovine, ali sam uvek morao da budem na oprezu. Gde god bi se njen bjuik pojavio, moji momci bili su tu. Kako sam mogao da joj kažem? Da je znala, istresla bi me iz gaća.“
Teško mi je, posle svih ovih godina, da odlučim kome da poverujem. Kako je Abraham mogao znati da će Aurora odjuriti onako naprečac?
- Ali možda treba sumnjati u njenu verziju – možda, na kraju krajeva, ona i nije otišla tek tako, navrat-nanos? Stara muka životopisaca: čak i kad pričaju priče iz sopstvenog života, ljudi svejedno ulepšavaju činjenice, prerađuju pripovesti ili ih naprosto izmišljaju. Aurori je bio potreban privid nezavisnosti i njena verzija je nastala iz te želje, baš kao što je Abrahamova poticala iz njegove potrebe da svakog navede na zaključak – da mene navede na zaključak – kako je njena sigurnost bila u njegovim rukama. Kod ovakvih priča istina uvek leži više u onome što otkrivaju o srcima glavnih junaka nego o njihovim delima. U slučaju obogaljenog mornara, ipak, istinu je daleko lakše ustanoviti: nesrećnik je zaista ostao bez noge.
Dovela ga je kući i promenila mu život. Unizila ga je, oduzevši mu nogu, a samim tim i budućnost u mornarici; a onda je dala sve od sebe da ga ponovo uzdigne, podarivši mu novu uniformu, novi posao, novu nogu, nov identitet, a povrh svega, još i džangrizavog papagaja. Upropastila mu je život, ali ga je spasla onog najgoreg, života u bedi, prosjačkog štapa, posledica takve propasti. On se zbog toga u nju zaljubio, šta bi drugo; po njenoj želji, postao je Lambadžan Čandivala, a neverovatnim pripovestima o slonovima na svoj način joj je iskazivao ljubav, neostvarljivu, pseće odanu ljubav roba prema kraljici, nad kojom se zgražavala naša namćorasta i koščata aja i kućepaziteljka gospođica Džaja He, koja mu je postala nevesta i čemer njegovog života. „U, bre!“, korila ga je ona. „Što, bre, ne kreneš na marš soli, ali da ne staneš kad stigneš do mora!“
Lambadžan na Aurorinoj kapiji, na Kapiji praskozorja, kako ju je zvao Vasko Miranda – čuvao je svoju gospodaricu od surovog spoljašnjeg sveta, ali je, u neku ruku, i druge štitio od nje. Niko nije mogao da uđe dok on ne bi saznao kojim je poslom došao; ali Lamba je stavio sebi u dužnost i da posetiocima dodeli pokoji koristan savet. „Danas pričajte samo nežno“, rekao bi im. „Danas joj je glava prepuna šapata.“ Ili: „Mračne misli su je skolile. Ispričajte joj neki dobar vic.“ Ovako unapred upozoreni, majčini gosti mogli su (ako su samo bili dovoljno mudri da se drže Lambadžanovih preporuka) da izbegnu erupcije supernove i njene legendarne – i nadasve umetničke – jarosti.
Moja majka Aurora Zogoibi bila je suviše jarka zvezda; ako suviše gledate u nju, oslepećete. Čak i sada, u sećanjima, ona zasenjuje, i mora se zaobilaziti sve okolo-naokolo. Možemo je sagledati posredno, preko uticaja koji je imala na druge – preko zatamnjivanja sjaja drugih ljudi, preko sile njene gravitacije koja nam je redom uskraćivala svaku nadu da ćemo joj umaći, preko rastočenih orbita onih koji su bili suviše slabi da joj se odupru, koji su se survavali ka njenom suncu i njegovom pohlepnom ognju. Eh, mrtvi, nedovršeni, beskrajno dovršavajući mrtvi; kako je samo duga, kako bogata njihova priča. Mi živi moramo pronaći sebi kakvo-takvo mesto uz njih; džinovski mrtvi koje ne možemo da okujemo, iako ih grabimo za kosu i vezujemo ih konopcem dok spavaju.
Moramo li i mi da umremo da bi i naše duše, tako dugo suzbijane, mogle da nađu sopstveni izraz – da bi se naše tajne prirode obznanile? Daje se na znanje: kažem NE, i opet velim, ni slučajno. Kad sam bio mali, sanjao sam – kao Karmen da Gama, ali iz manje mazohističkih i masturbatorskih razloga; ili kao fotofobični, bogom opsednut Oliver d’Et – kako gulim svoju kožu poput banane, a onda izlazim u svet go, kao anatomski prikaz iz „Enciklopedije Britanike“, sav u ganglijama, ligamentima, nervnim završecima i venama, oslobođen inače neizbežnog zatvora boje, rase i roda. (U drugoj varijanti sna, zgulio bih i više od kože, lebdeo bih oslobođen mesa, kože i kostiju, postajući čista inteligencija ili samo osećaj pušten u svet, da se igra po njegovim poljima, kao neko naučnofantastično zračenje kojem nije potreban fizički oblik.)
I tako, dok pišem ovo, moram da zgulim istoriju, tamnicu prošlosti. Vreme je da se nešto dovrši, da se istina o meni najzad izvuče na svetlo dana, ispod gušiteljske moći mojih roditelja: ispod moje rođene crne kože. Ove reči znače ostvarenje sna. Bolnog sna, kog se ne odričem; jer na javi, čoveka nije tako lako oljuštiti kao bananu, ma koliko zreo bio. A za Auroru i Abrahama biće potrebno i da ih prodrmusam.
Materinstvo je – oprostite mi ako to previše ističem – u Indiji velika stvar, možda nešto najveće što imamo: zemlja kao majka, majka kao zemlja, kao čvrsto tlo pod našim nogama. Dame i gospodo: reč je o velikoj majci zemlji. One godine kad sam se ja rodio, film „Majka Indija“ u Mehbubovoj produkciji, koji je sve oborio s nogu – stvaran tri godine, sa trista dana snimanja, među prva tri filma Bolivuda prema astronomskom ostvarenom prihodu – stigao je na bioskopska platna širom zemlje. Svi koji su ga gledali neće nikada zaboraviti tu ljigavu sagu o seljačkom heroizmu, tu superbljuzgavu odu nesalomivosti seoske Indije, koju su spevali najciničniji gradski umovi na svetu. A što se tiče glavne junakinje – O, Nargis, s onom tvojom lopatom preko onog tvog ramena i onim tvojim pramenom crne kose što ti pada preko onog tvog čela! – postala je, sve dok je Majka Indira nije potisnula – živa boginja majka svih nas. Aurora ju je, naravno, poznavala; kao i svako drugo svetleće nebesko telo onog doba, i ovu glumicu privukao je ognjeni plamen moje majke. Ali nisu se uklopile, verovatno zato što Aurora nije mogla da se uzdrži od pokretanja teme – tako bliske srcu mome! – o odnosima između majke i sina.
„Kad sam prvi put gledala film“, poverila se čuvenoj filmskoj zvezdi na visoko uzdignutoj terasi Elefante, „osmotrila sam jednim pogledom tvog sina nepočina Birdžua, i pomislila: Auuu, kakav zgodan tip – pa to je divno, vrelo-ljuto, peče po jeziku, dajte vode! Nek je i lopov i probisvet, ali je prvoklasni muški zalogaj. Kad, gle sad – ni pet ni šest, ti se udala za njega! Što vi sa filma vodite seksi život: da se udaš za rođenog sina, alal vera, nema šta!“
Dotični filmski glumac, Sunil Dut, stajao je kao da je motku progutao pored svoje žene i srkutao limunadu, sav crven u licu. (U to doba Bombaj je bio suva država, i premda je viskija sa sodom u Elefanti bilo u izobilju, glumac je namerno postupao kako valja.) „Auroradži, vi mešate stvarnost s prividom“, rekao je nadmeno, kao da se radi o grehu. „Birdžu i njegova majka Rada samo su fikcija, u dve dimenzije, na platnu; ali mi smo od krvi i mesa, pred vama u 3D – kao gosti u vašem uvaženom domu.“ Nargis, koja je pijuckala nimbu, nasmejala se kiselo na prekor skriven u poslednjoj rečenici.
„Ali čak i u filmu“, nastavila je Aurora nepopustljivo, „znala sam unapred da se mali skot Birdžu loži na svoju strašnu kevu.“
Nargis je ostala bez reči, zinula od čuda. Vasko Miranda, koji nikada nije mogao da odoli a da malo ne dosoli kašu, video je da se sprema oluja, pa je pohitao da dosoli i ovde. „Prožimanje“, ubacio se, „uzajamnih roditeljsko-dečjih žudnji, duboko je ukorenjeno u duši nacije. Upotreba imena u filmu razjašnjava nam smisao. Ime Birdžu koristi i bog Krišna, koliko mi se čini, a mi znamo da je beloputa Rada njegova jedina prava ljubav. Ti, Sunile, u filmu baš deluješ kao taj bog, pa čak i luduješ sa svim devojkama, bacaš se kamenjem da im polupaš šuplje krčage što je, priznaćeš, pravo krišninsko ponašanje. Po ovom tumačenju“, i ovde je lakrdijaš Vasko nevešto pokušao da unese izvesno učeno dostojanstvo, „Majka Indija predstavlja mračnu stranu priče o Krišni i Radi, uz dodatak sporednog motiva zabranjene ljubavi. Ali sve su to edipovske koještarije! Hajde da popijemo još koju.“
„Poganih li reči“, zgrozila se Boginja Majka od krvi i mesa. „Prljavih i poganih, pih! Slušala sam priče da ovamo dolaze iskvareni umetnici i intelektualci bitnici, ali sam ipak bila spremna da vam poklonim poverenje. A sad vidim da sam okružena bogohulnim šljamom ovozemaljskim. Kako se vi ljudi valjate u negativnim predstavama! Mi u našem filmu naglašavamo pozitivne strane. Tu se slavi srčanost narodnih masa, i brane.“
„Nešto su branili, kažete?“, kao bajagi se zabrinuo Vasko, onako nedužno. „Kakva šteta! Ali razumem da postoji potreba za cenzurom.“
„Bewaqoof“, dreknuo je Sunil Dut, koji više nije mogao da podnese toliko izazivanje. „Budalo! Ne misli se na psovke, već na novu tehnologiju: na pamet, i hidroelektranu, koju moja dobra ženica svečano otvara u uvodnoj sceni.“
„A kad kažeš tvoja žena“, pojasnio je Vasko, uvek spreman da priskoči u pomoć, „misliš, naravno, na svoju majku.“
„Sunile, idemo!“, rekla je legenda, uzmičući. „Ako ova bezbožna antinarodna banda predstavlja svet umetnosti, onda ću se ja lično radije držati komercijale.“
U „Majci Indiji“, hinduističkom mitomanskom delu režisera Mehbuba Kana, inače muslimanskog socijaliste, indijska seljanka kuje se u zvezde kao uzorna nevesta, majka i roditeljka sinova; kao žena istrajna u patnji, trpeljiva, puna ljubavi, koja podmeće leđa i tvrdokorno se zalaže za održavanje društvene kolotečine. Ali za Birdžua Nepočina, koga je majka odbacila i uskratila mu ljubav, ona postaje, kao što je zapazio jedan kritičar, „onaj lik nasilničke, verolomne i razorne majke, koji često proganja maštu indijskih muškaraca“.
I ja znam štošta o tom liku: i ja sam bio odbačen kao Sin Nepočin kada je na mene došao red. Moja majka nije bila nikakva Nargis Dut – nije bila vedra, već od onih žena što skrešu sve u lice. Nju uhvatiti da tegli lopatu na ramenu! Ponosna sam što mogu da kažem da nikada nisam videla ni ašov. Aurora je bila gradska devojka, možda baš pravi model gradske devojke, otelovljenje prevejane metropole baš kao što se u „Majci Indiji“ ovaplotilo selo i seoski život. Uprkos tome, našao sam za shodno da uporedim sličnosti i razlike s našom porodicom. U „Majci Indiji“, lik muža je onesposobljen, pošto mu je stena smrskala ruke; i u našoj sagi uništeni udovi igraju važnu ulogu. (Vi sami prosudite da li je Abraham bio potentan ili im-). A što se tiče Birdžua i Mavra: nisu nam bile zajedničke samo tamna put i prevare.
Čuvao sam svoje tajne u sebi suviše dugo. Krajnje je vreme da ispovratim istinu na sunce.
Moje tri sestre rodile su se u nizu, jedna za drugom, a Aurora je svaku nosila i izbacila s takvim nehatom prema njihovom prisustvu da su znale, još davno pre rođenja, da će biti spremna na veoma malo ustupaka njihovim potonjim potrebama. Imena koja im je dala potvrdila su ove sumnje. Najstarijoj, koju je najpre prozvala Hristina, uprkos protivljenju oca Jevrejina, naposletku je srezala ime napola. „Dosta durenja, Abi“, naredila je Aurora. „Od sada će biti samo Ina, bez Hrista.“ I tako je jadna Ina rasla s prepolovljenim naslovom, a kada se godinu dana kasnije rodila i druga kći, stvari su se još više pogoršale, jer je ovog puta Aurora po svaku cenu htela da se ona zove Inamorata. Abraham se ponovo bunio: „Ljudi će ih mešati“, rekao je plačnim glasom. „A s tim Ina-mora, to ti je kao da kažeš da mora da bude povrh Ine...“ Aurora je slegla ramenima. „Ina se rodila s četiri i po kile, poprilična beba“, podsetila je Abrahama. „Glava ko đule, kukovi ko brodska krma. I kako da ovaj mali džepni miš bude išta osim ispod Ine?“ U roku od nedelju dana zaključila je da mala Inamorata, miš od dve i po kile, veoma liči na čuvenu glodarku iz crtanog filma – „sva je u velikim ušima, širom otvorenih okica i na tufne“ – tako da je od tada moja srednja sestra ostala zauvek Mini. Kada je Aurora, nakon osamnaest meseci, objavila da će se njena treća, tek rođena kći, zvati Filomina, Abraham je krenuo da čupa kose. „Sad će nastati zbrka sa Mini i Mina“, uzdisao je. „A uz to, samo nam treba još jedna Ina.“ Filomina, koja je slušala ovu raspravu, udarila je u plač, pa je drečala i kmečala promuklo i nemelodično, što je uverilo svakog, osim njene majke, u komičnost neprikladnog poteza da je nazove po slavuju. Ali kada je dete napunilo tri meseca, gospođica aja Džaja He začula je iz dečje sobe zabrinjavajuće gakanje i ćurlikanje, i uletela unutra, i zateče bebu kako mirno leži u kolevci, a ptičja pesma joj teče sa usana. Ina i Mini piljile su u sestru kroz rešetke na kolevci sa izrazom užasa i strahopoštovanja. Pozvali su i Auroru, koja je, mrtva hladna i s nehajnošću koja je čudo odmah svela na nešto obično, klimnula osorno i presudila: „E pa, ako zna ovako da imitira, onda nije slavuj nego mina10“, i od tada su bile Ina, Mini i Mina, osim što su u školi Volsingam haus na Nepijanovom priobalnom putu postale Ini-Mini-Mina, tri četvrtine nedovršene razbrajalice, za kojima je sledio tup udarac, muk tamo gde je trebalo da dođe četvrta reč. Tri sestre su čekale – a bogami su se i načekale, pošto se između mene i Mine protegao jaz od osam godina – da dođu do brata koji će završiti stih.
Muško dete zbog kog je stara Flora Zogoibi uzalud spletkarila i sipala kletve i dalje je bilo neuhvatljivo, a mora se zabeležiti, u spomen na mog oca, da se Abraham uvek i pred svima ponosio svojim kćerima. Kako su mu ćerke rasle, potpuno je izgubio glavu za njima; sve dok se jednog dana – bilo je to 1956, za vreme dugog školskog raspusta posle kišne sezone – kada je porodica krenula na izlet, u obilazak budističkih hramova u Lonavalskim pećinama, starih dve hiljade godina, nije uhvatio za srce, boreći se za dah na pola puta uz strme stepenice uklesane u padinu koje su vodile do mračnih čeljusti najveće pećine, i dok mu je dah krkljao u grlu, a pred očima mu se mutilo, uzalud je posegnuo za tri devojčice, koje su tada imale devet, osam i još malo pa sedam godina, a koje nisu primetile šta ga je snašlo, već su uz kikot šmugnule uzbrdo, gubeći mu se iz vida s tipičnom bezbrižnom brzinom i besmrtnošću mladih.
Aurora ga je uhvatila pre nego što je pao. Neka matora babuskera, koja je prodavala pečurke, stvorila se kraj njih i pomogla Aurori da posadi Abrahama da sedne, leđima oslonjen o stenu, sa slamnatim šeširom koji mu je pao preko čela i vrata oblivenog hladnim znojem.
„Da mi nisi zakovrnuo, proklet bio!“, dreknula je Aurora, obujmivši mu lice dlanovima. „Diši! Nije ti dozvoljeno da umreš!“ I Abraham je, pokoravajući se kao i uvek, preživeo. Disanje se smirilo, oči razbistrile, i ostao je tako da sedi još dugo, pognute glave. Devojčice su dotrčale niz stepenice iskolačenih očiju, s prstićima u ustima.
„Eto, vidiš šta ne valja kod starih očeva“, promrmljao je pedesettrogodišnji Abraham Aurori pre nego što su ćerke mogle da ih čuju. „Vidiš kako brzo rastu, i kako ja brzo odlazim u staro gvožđe. Kad bi mogla da mi se ispuni želja, sav taj rast – uvis i udalj – prestao bi zauvek ovog trena.“
Aurora se naterala da zvuči vedro jer su preplašena deca stigla do njih. „Ti ćeš uvek biti tu“, rekla je Abrahamu. „Ne brinem ja za tebe. A što se tiče ovih divljakuša, za mene ne mogu dovoljno brzo da odrastu. Bože! Kako se dugo razvuklo to njihovo detinjstvo! Zašto nemam klince – ili bar jedno dete – koji će odrasti stvarno brzo.“
Neki glas iz nje izgovorio je nekoliko reči, skoro nečujno. Obi, džadu, trara-rum. Aurora se okrenula kao oparena. „Ko je to rekao?“
Pred njom su stajala samo deca. Ostali izletnici, od kojih su neki promicali u nosiljkama (Abraham je s prezirom odbio tu mogućnost za slabiće), na putu do pećina i nazad, svi su bili predaleko, iznad ili ispod njih.
„Gde je ona žena?“, pitala je Aurora decu. „Žena s pečurkama koja mi je pomogla. Kud se denula?“
„Nismo nikog videle“, odgovorila je Ina. „Tu ste bili samo vas dvoje“
Mahabalešvar, Lonavala, Kandala, Materan... O, sveže, srcu drage planinske postaje, koje moje oči više nikada neće videti, čija imena Bombajcima donose odjeke sećanja na detinji smeh, slatke ljubavne pesme, dane i noći u prohladnim zelenim šumama, provedene u šetnji i odmoru! U sušnoj sezoni pre kiša, ti blaženi planinski vrhovi kao da su lagano lebdeli u čarobnoj svetlucavoj izmaglici; posle monsuna, kad je vazduh bistar, možete se naći, na primer, na koti Materanskog srca ili Brdu jednog drveta i ponekad, u toj natprirodnoj jasnoći, pogledati u budućnost, ako ne zauvek, a onda barem malčice, možda dan-dva unapred.
Na dan kada je Abrahamu pozlilo, lekari mu sigurno ne bi prepisali teško prohodne i izlokane planinske puteve. Porodica je za odmor rezervisala smeštaj u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, što je značilo da su, od trenutka kad je Abraham zanemoćao, morali da se voze još preko trideset kilometara po truckavom makadamu, a onda, na kraju puta, da ostave bjuik na staranje Hanumanu i sednu u vozić koji je išao uzbrdo od Nerala, kroz Tunel jednog poljupca, pa još dalje, gmižući puna dva sata tokom kojih je Aurora popustila gvozdene utege svoje neumoljivosti i kljukala devojčice karamelama sa šećerom i orasima, da bi bile mirne, dok je gospođica Džaja umakala svilene maramice u posude s vodom, a Aurora njima oblagala čelo onemoćalom Abrahamu. „Više ti treba dok stigneš do ovog gospodnjeg doma“, jadala se Aurora, „nego do onog pravog u raju.“
Ali Glavni dom gospodnji bio je barem stvaran, imao je empirijski dokazivo postojanje, dok do nebeskog raja moja porodica nije nikada previše držala... voz je po uskom koloseku zadihano ćihutao uzbrdo, s ružičastim zavesama koje su lepršale na prozorima prvog razreda, a onda se konačno zaustavio, pri čemu su se majmuni s krova okačili naglavce, pokušavajući da kroz prozor ukradu slatkiše iz ručica malih i zaprepašćenih Zogoibijevica. To je bio kraj puta; i te noći, u jednoj od soba Doma gospodnjeg, nanovo otežaloj od mirisa začina, dok su gušteri gledali sa zidova, Aurora Zogoibi je na bučnom krevetu s oprugama, ispod lenjog ventilatora na tavanici, milovala telo svoga muža, dok ga nije potpuno povratila u život; i za četiri i po meseca, na prvi dan nove 1957. godine, rodilo se njihovo četvrto i poslednje dete.
Ina, Mini, Mina i, konačno, Mavro. To sam bio ja: kraj puta. I još nešto. Ja sam još nešto: recimo, ostvarena želja. Recimo, kletva pokojnice. Ja sam ono dete za kojim je Aurora Zogoibi uzdisala na stepenicama koje vode do Lonavalskih pećina. To je moja tajna, i posle svih ovih godina jedino mi preostaje da je izgovorim, eto tako, i nije me briga kako će zvučati.
Ja grabim kroz vreme brže nego što bi trebalo. Shvatate li? Neko je negde pritisnuo dugme s oznakom FF ili, da budem precizniji – x2. Čitaoče, slušaj pažljivo, upijaj svaku reč, jer ono što sada pišem prosta je i doslovna istina. Ja, Morais Zogoibi, zvani Mavar – zbog svojih greha, svojih mnogih greha, zbog svog propusta, zbog svog najtežeg propusta – čovek sam koji živi dvostrukom brzinom.
A prodavačica pečuraka? Aurora, koja se o njoj raspitivala sutra ujutro, saznala je od hotelskog recepcionera da pečurke, koliko on zna, nikada nisu rasle oko Lonavalskih pećina niti se u tom kraju prodaju. A staricu – prazna crevca, kratak drum – više nikad niko nije video.
(Vidim, pomalja se jutro; zaćutaću, uviđavno.)

10


Da ponovim: od trenutka kad sam začet, kao posetilac iz neke druge dimenzije, nekog drugog vremenskog toka, stario sam dvaput brže od stare Zemlje i svega i svačeg što po njoj hodi i brodi. Četiri i po meseca od začeća do rođenja: kako je moj upola kraći razvoj mogao da priredi majci išta drugo osim trudnoće teške da teža ne može biti? Dok zamišljam ubrzano nadimanje njene utrobe, to me podseća na neki specijalni filmski efekat, kao da su pod dejstvom dvaput pritisnutog genetskog dugmeta njeni biohemijski pikseli pošandrcali i počeli toliko žestoko da oblikuju njeno telo, koje se opiralo, da je ubrzano spoljašnji prikaz mog napredovanja postao vidljiv čak i golim okom. Začet na jednom brdu, rođen na drugom, dosegao sam gorostasne razmere još dok je trebalo da budem u fazi majušnog krtičnjaka... hoću, zapravo, da kažem, kao što ne može biti sumnje da sam začet u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, da je isto tako nepobitna i činjenica da kada je bebac Gargantua Zogoibi udahnuo svoj prvi iznenađeni dah u elitnoj privatnoj bolnici – ženskom manastiru Sestrinstva Marije Milosti Pune na Altamontskom putu u Bombaju – njegov fizički razvoj bio je već do te mere uznapredovao – prilična erekcija uspela je da ga blago prikoči pri prolasku kroz porođajni kanal – da nikom pri čistoj svesti nije padalo na pamet da ga proglasi nedovoljno formiranim.
Nedonošče? Bolje reći – predonošče. Četiri i po meseca u vlazi i sluzi kao da su mi bili čitava večnost. Od samog početka – još i pre početka – znao sam da nemam vremena za gubljenje. Prelazeći iz tih zauvek izgubljenih voda ka neophodnom vazduhu, zaglavljen onako ukrućen u Aurorinim donjim prolazima, zbog krajnje militantne odluke mog kićana da u stavu mirno salutira tom događaju, odlučio sam da ljudima stavim do znanja neodložnost prirode svog problema i oglasio sam se gromkim volovskim mukanjem. Kad je Aurora začula iz svog tela moje prvo oglašavanje (i stekla osećaj o neizmernoj veličini onoga što je čekalo da se rodi), obuzeli su je istovremeno i užas i divljenje; ali reči joj, hvala nebesima, nije ponestalo. „Posle naših Ini-Mini-Mina“, prostenjala je prestravljenoj babici kaluđerici, koja je izgledala kao da je čula glas pravo iz pakla, „čini mi se, sestro, da stiže Mu.“ Od marve do Mavra, od prvog mukanja do poslednjeg uzdaha: eto, takve su niti utkane u pređu mojih priča.
Mnogi od nas u ovo današnje vreme osećaju kako se okončava nešto što je trajalo prekratko: neki trenutak u životu, razdoblje istorije, poimanje civilizacije, zaokret u preobražaju ravnodušnog sveta. Hiljadu vekova Tvom oku se čini, pevaju u Katedrali Svetog Tome svom nesumnjivo nepostojećem bogu, ko veče jedno da minulo je; pa ako smem, o, svemogući čitaoče, istakao bih, eto, da sam i ja prohujao prebrzo. Postojanje dvostrukom brzinom dopušta samo pola života. Kratak kô čas što ispraća noć / Pred jutarnjeg sunca sjaj.
Nema potrebe za natprirodnim objašnjenjima: dovoljan je j nekakav zajeb u DNK. Nekakav poremećaj preuranjenog starenja u glavnom programu, koji dovodi do stvaranja prevelikog broja ćelija prekratkog veka. Mi u Bombaju, mom starom rodnom gradu koliba i oblakodera, mislimo da smo dostigli vrhunac modernog doba, razmećemo se da smo rođeni tehnobrzaši, ali ta istina postoji samo u oblakoderima naših umova. A dole, u ćumezima naših tela, i dalje smo osetljivi na najtegobnije tegobe, najpodlije podlosti, najzaraznije zaraze. Mogu domaće cicamace da se razvlače po našim stanovima na vrhovima zgrada što sežu do neba, čistih da se sve cakli, ali ne mogu da stanu na kraj pacovskoj truleži u slivnicima naše krvi.
Ako je rođenje posledica eksplozije izazvane spajanjem dva nestabilna elementa, onda možda jedino i možemo da očekujemo samo poluživot. Od ženskog manastira u Bombaju do skalamerije u Benenheliju, moje životno putovanje potrajalo je samo trideset šest kalendarskih godina. Ali šta je ostalo od onog nežnog diva moje mladosti? Benenhelijska ogledala u svojim odrazima prikazuju oronulog gospodina sede kose, proređene i zmijaste poput davno nestale grive njegove babe Epifanije. I njegovo upalo lice, a u izduženom telu jedino uspomenu na staru sporu otmenost kretnji. Orlovski profil sad se sveo na kljun, a ženski punačke usne istanjile su se, kao i venac kose koja opada. Stari mrki kožni mantil, navučen preko karirane košulje uflekane bojom i bezobličnih pantalona od rebrastog somota, landara za njim kao slomljeno krilo. S pilećim vratom i golubijim grudima, ovaj koštunjavi, prašnjavi čovek minulih vremena i dalje ima zadivljujuće uspravno držanje (oduvek samo mogao da hodam s ćupom mleka na glavi i održavam ravnotežu bez muke); ali ako biste ga videli i morali da pogađate kojih je godina, rekli biste da je zreo za naslonjaču, meku hranu i podvrnute pantalone, odveli biste ga na pašnjak kao staru ragu, ili – ako kojim slučajem niste iz Indije – možda otpremili u starački dom. Ima sedamdeset dve, rekli biste, a desna ruka mu je izobličena poput močuge.
„Ništa što je raslo tako brzo nije moglo da izađe na dobro“, mislila je Aurora (a kasnije, kad smo se zavadili, rekla je to i naglas, skresala mi pravo u lice). Obuzeta gnušanjem nad mojom nakaznošću, pokušavala je uzalud da se uteši: „Sreća pa je samo ruka.“ Sestra Džon, babica, oplakivala je tragediju umesto majke, jer po njenim shvatanjima (koja se nisu bitno razlikovala od shvatanja moje majke) telesni nedostatak je bio samo malo niži od duševne bolesti na lestvici porodične sramote. Povila je dete u bele pelene, sakrivši i zdravu i sakatu ruku; a kad je stigao moj otac, pružila mu je zapanjujuće krupan zamotuljak uz prigušen – i možda tek napola licemeran – jecaj. „Tako divna beba iz jedne tako fine kuće“, unjkala je, šmrcajući. „Radujte se skrušeno, g. Abrahame, što je Svevišnji Gospod Bog obeležio vašeg sina teškom, preteškom ranom Njegove ljubavi.“
Aurori je tu, naravno, prekipelo; moja desna ruka, ma koliko odvratna bila, nije smela da bude povod za uplitanje ljudima van porodice ili bogovima. „Skloni mi tu ženu s očiju, Abi“, dreknula je majka s kreveta, „dok je ja nisam svojeručno obeležila ranama teškim i preteškim!“
Moja desna ruka: prsti srasli u bezobličnu komadinu, a palac – zakržljala bradavica. (I dan-danas, prilikom rukovanja, pružam ni po čemu izuzetnu levicu, naopako, palcem nadole.) „Zdravo, bokseru“, pozdravio me je Abraham, ojađeno posmatrajući obogaljenu ruku. „Ćao, šampione. Dajem ti reč: s takvom pesnicom sravnićeš sa zemljom čitav svet, dok izbrojiš do pet.“ Taj očinski pokušaj da se iz tragedije izvuče tračak svetlosti, izrečen usnama iskrivljenim od jada, pokazao se kao ništa manje nego proročanstvo, i ništa više nego istina.
Da ne bi slučajno zaostala u optimističkom pogledu na stvari, Aurora – koja nije imala nameru da dopusti da se njena prva teška trudnoća okonča bilo čime manjim od trijumfa – odagnala je užasnutost i gađenje, zaključala ih u pogubno vlažan podrum svoje duše sve do dana naše poslednje svađe, kad ih je oslobodila, onako čudovišne i podivljale, pustivši tu unutrašnju zver da se konačno iskali... zasad se, ipak, odlučila da usklikne čudu mog rođenja, mojim neuobičajenim i više nego potpuno odraslim merama, zapanjujućoj brzini trudnoće koja ju je namučila, ali i pokazala da sam nesumnjivo jedno u milion dece. „Ona prokletinja i glupača sestra Džon imala je pravo u jednom“, rekla je, uzimajući me u naručje. „Najlepši je od sve naše dece. I šta je uopšte ovo? Ništa, je l’ tako? Čak i remek-delo sme da ima pokoju brljotinu.“
Ovim rečima preuzela je umetničku odgovornost za svoj ručni rad: moja smuljana bokserska rukavica, guka koja predstavlja nesrećan slučaj koliko i čitava moderna umetnost, postala je tek omaška četkice genija. A onda, u novom izlivu velikodušnosti – ili je htela da udari telo na muke, u pokušaju samokažnjavanja zbog nagonskog gnušanja? – Aurora mi je podarila još veći poklon. „Za devojčice je bila dobra i bočica gospođice Džaje“, objavila je. „Ali svog sina hraniću sama.“ Nisam se bunio, već sam se smesta priljubio uz ponuđenu dojku.
„Vidiš kako je lepo“, prela je Aurora, čvrsto rešena. „Samo se ti napij, moj paunčiću, moru moj.“
Jednog dana početkom 1947, neki ubledeli momak, izvesni Vasko Miranda iz Lutolima u Goi, došao je bez prebijene pare pred Aurorinu kapiju, predstavio se kao slikar i zahtevao da bude pušten pred „jedinog umetnika, u ovoj selendri bez trunke umetnosti, čija se veličina može meriti s mojom“. Lambadžan Čandivala odmerio je jednim pogledom tanku liniju brčića nad osmehom ovog čoveka, koji je ulivao vrlo labavo poverenje, frizuru teškog provincijalca s ćubom i kratkim zaliscima, s koje se cedilo kokosovo ulje, jeftinu safari košulju, pantalone i sandale, pa je prasnuo u smeh. I Vasko mu se pridružio smehom, pa je uskoro pred Kapijom praskozorja vladalo pravo veselje, dvojica muškaraca otirali su oči i udarali se po slabinama – samo papagaju Toti nije bilo zabavno, on se sav upeo da se, onako zabrinut, kandžama zadrži na čuvarevim ramenima koja su se tresla – dok na kraju Lambadžan nije rekao: „Znaš li ti čija je ovo kuća?“, da bi odmah, na Totinu nevolju, prasnuo u novi nalet smeha. „Da“, jecao je Vasko kroz suze smejalice, a na to je Lambadžanovo veselje dostiglo tolike mere da je papagaj odleteo i smestio se, naduren, na samu kapiju. „Ne“, plakao je Lambadžan, i krenuo da lema Vaska iz sve snage dugačkom drvenom štakom. „Ne, gosn propalice, ti ne znaš čija je ovo kuća. Je li ti jasno? Nikada nisi znao, i ne znaš ni sad, a ni sutra nećeš znati ništa bolje.“
I tako je Vasko zbrisao s Malabarskog brda u rupu u kojoj je u to doba živeo – nekakvu trošnu radničku zgradurinu na Mazagaonu, čini mi se – gde je, pun modrica od batina, ali i dalje neustrašiv, smesta seo i Aurori napisao pismo, koje je postiglo ono što njemu lično nije pošlo za rukom: ušunjalo se pored čuvara i dospelo do ruku velike dame. Ovo pismo predstavljalo je rani izraz nove drskosti – nayi badmashi – stila kojim će se Vasko kasnije proslaviti, iako se radilo samo o nečemu što je bilo za dlaku iznad prezačinjenog prežvakavanja evropskih nadrealista: snimio je čak i kratak film pod naslovom Kutta Kashmir Ka (kašmirski – a ne andaluski – pas). Ali Vaskova karijera neće se dugo zadržati na tim iščašenim i nakalemljenim obalama; ubrzo je otkrio da njegov istinski dar leži u onim bljutavim i bezazlenim prizorima, za koje su vlasnici javnih građevina plaćali prave nadrealističke iznose, nakon čega je njegov ugled – nikada preterano ozbiljan – opadao jednakom brzinom kao što mu je rastao saldo u banci.
U pismu se Aurori predstavio kao nesumnjivo srodna duša.. Oboje „južnjačke zvezde“, oboje „antihrišćani“, oboje pobornici „epsko-mitske tragikomične superseksi prave masala umetnosti“ čiji je objedinjujući princip bila „nit priče u tehnikoloru“, podstaknuće jedno drugo u radu... kao Francuz Žorž i Španac Pablo, i još bolje, zbog razlike u Polu. Uz to, zapažam da ste vi Javnog Duha, i da se zanimate za mnoge Teme Trenutka; dok sam ja, bojim se, do srži Tričav – kad Politička Sfera utrči u vidno polje, postajem nevaljalo i neukrotivo dete, i jednim poštenim, oštrim šutom šaljem pomenutu Sferu van Zone mojih Operacija. Vi ste Junakinja, a ja Meduza bez kičme; i kako da onda ne zbrišemo sve što nam se nađe na putu? Biće to jedinstvo iz snova – vi ste Prava, a ja, nažalost, Kriv.“
Kad je Lambadžan Čandivala kod kapije Elefante začuo grohotan smeh svoje gospodarice i njeno vedro vilinsko cičanje, koje mu je doneo povetarac, bilo mu je jasno da ga je Vasko nadmudrio, da je komedija nadigrala bezbednosne mere i da će sledeći put kad se taj jeftini lakrdijaš popne uz brdo morati da mu salutira u stavu mirno. „ Ali držaću ga na oku“, mrmljao je čuvar svom večno ćutljivom papagaju. „Jednoga dana glupi selja će se spotaći, a kad ga dočekam, baš da vidim hoće li mu biti do smejanja.“
Na isfahanskom ćilimu u kućici smeštenoj u uglu uzdignute terase, Aurora Zogoibi počivala je odevena nalik na Špankinju kad su joj doveli Vaska u predvečerje narednog dana. Pijuckala je francuski šampanjac i pušila uvoznu cigaretu na dugoj muštikli od ćilibara, s trbuhom nabreklim od Ine i poduprtim svilenim jastučićima. Zaljubio se u nju još i pre nego što je progovorila, izgubio je glavu za njom kao što nikada nije nameravao da je gubi zbog bilo koje žene, i time je pokrenuo mnoga buduća zbivanja. Kao odbačeni ljubavnik, postaće mračan čovek.
„Tražim slikara“, rekla mu je Aurora.
„Taj sam“, odvratio je Vasko, zauzevši teatralnu pozu, ali Aurora ga je prekinula.
„Soboslikara“, rekla je okrutno. „Dečja soba treba da se oslika što pre. Zanima li te posao? Da čujem! U ovoj kući se dobro plaća.“
Vasko Miranda je bio obeshrabren, ali i obesparen. Nakon nekoliko sekundi dobacio joj je svoj najsjajniji osmeh. „Koje teme izvoljevate, madam?“, upitao je.
„Crtaće“, rekla mu je odsutnog pogleda. „Ideš li u bioskop? Čitaš li stripove? Onda onog miša, onog patka i onog, kako se zvaše, zeca. I onog mornara i njegovu mršavu saragu. Možda mačka koji ne uspeva da uhvati miša, onog drugog mačka koji nikako da uhvati pticu, i onu drugu pticu koja trči prebrzo za kojota. Hoću one stene što te samo na tren spljeskaju kad ti padnu na glavu, bombe od kojih ti se samo nagaravi lice, i hodanje po vazduhu dokle god ne vidiš da stojiš na praznom. Hoću puščane cevi vezane u čvor, i kupanje u krupnim zlatnicima. Mani harfe i anđele, zaobiđi sve one smrdljive bašte; za svoje klince hoću takav raj.“
Samouki Vasko, tek pristigao iz Goe, nije imao pojma o vragolastim detlićima i zečevima. I mada nije imao blage veze o čemu to Aurora govori, ipak se iskezio i naklonio. „Madam, novac je moć. Vaša vrh sreća je što ste se obratili apsolutno najvećem rajskom slikaru na čelu bombajske parade.“
„Vrh sreća?“, začudila se Aurora.
„Kao vrh pazar, vrh prijatelj, vrh ideja, vrh-unsko“, objasnio je Vasko. „Suprotno od ćorak.“
Uselio se u roku od nekoliko dana; zvaničan poziv nikad mu nije bio upućen, ali se zaglavio kod nas, obrni-okreni, i ostao trideset dve godine. Aurora se prema njemu u prvi mah ponašala kao prema kućnom ljubimcu. Zabranila mu je da se češlja kao džiber i nagovorila ga da prestane s potkresivanjem brkova, a pošto su postali raskošni i dugi, tražila je da ih maže voskom tako da izgledaju kao kosmati Kupidonov luk. Dovela je svog krojača da ga lepo obuče; u svilena odela sa širokim prugama i ogromnim šljampavim leptir-mašnama, koje su uverile ceo Bombaj da novo otkriće Aurore Zogoibi mora da je nekakav sumanuti topli brat (on je, zapravo, bio pravi pola-pola biseksualac, u šta su se mnogi mladi muškarci i žene iz kruga koji se okupljao u Elefanti uverili sledećih godina). Privukla ju je njegova nezajažljiva glad za saznanjem, hranom, radom i, iznad svega, uživanjem; kao i neprikrivenost s kojom je, uz svoj kolinos osmeh, jurio za onim što je hteo. „Nek ostane“, izjasnila se ona kada se Abraham blago upitao pokazuje li taj tip ikakav znak da će se jednom pokupiti. „Volim da mi se mota ovuda. Na kraju krajeva, kao što je rekao, on je moja vrh sreća; prihvati ga kao amajliju za blagostanje.“ Kad je završio sa oslikavanjem dečje sobe, dala mu je zaseban atelje opremljen štafelajima, kredama, kanabetom, četkicama i bojama. Abraham Zogoibi je, poput skeptičnog papagaja, uvukao glavu među sumnjičava ramena: ali pustimo sad to. Vasko Miranda je zadržao ovaj atelje dugo nakon što se obogatio, stekao svog posrednika u Americi i angažmane širom zapadnog sveta. To su mu, po njegovim rečima, bili koreni: a Aurorina odluka da ga iskoreni na kraju ga je i gurnula u provaliju...
Vaskogovor je uskoro postao zogoibižvaka. Ina, Mini i Mina rasle su deleći svoje učitelje u školi Volsingam haus na vrh i ćorak. Kod kuće, u Elefanti, ništa se više nije uključivalo i isključivalo: telefoni, prekidači za svetlo i radio-gramofoni bili su redovno „otvarani“ i „zatvarani“. Nebrojeni procepi u jeziku bili su popunjeni; ako mogu da postoje svi ti naspramni parovi pitanja i odgovora kamo/tamo, kad/tad, kuda/tuda, otkud/ otud, onda, tvrdio je Vasko, „i svako ovo mora da ima svoje tovo, svako ovi svoje tovi i svako oni svoje toni“.
Što se pak tiče dečje sobe, pošteno je održao reč. U velikoj, svetloj prostoriji s pogledom na more, stvorio je ono što je mojim sestrama i meni oduvek bilo najbliže ovozemaljskom (mada, srećom ne i hortikulturnom) Edenu. Uz sve svoje ćudi i mušice, kao iz bombajskih zvučnih filmova, s vitlanjem zavojitim štapovima i strip-čikama, bio je marljiv radnik; i tih dana, dok je izvršavao dobijeni zadatak, stekao je znanje na zadatu temu koje je daleko prevazišlo Aurorine zahteve. Na zidovima dečje sobe najpre je naslikao niz prozora koji su bili prava optička varka, u stilu mogulskih dvoraca, mavarsko-andaluskih, manuelovsko-portugalskih, gotskih sa rozetama, prozora velikih i malih; a onda nas je, kroz ta čarobna prozorska krila, koja su zahvatala svet mašte i spolja i iznutra, pustio da zavirimo u njegovu nenadmašnu gungulu. Miki iz ranih dana na parobrodu, Paja koji se rve s kazaljkama vremena, Baja Patak očiju punih znakova $. Raja, Gaja i Vlaja, Deda Staja, Šilja, Pluton. Gavranovi, prugaste veverice i ostali parovi koji su mi iščileli iz sećanja: Hekl i Džekl, Čip i Dejl, i ko sve ne. Podario nam je i likove iz Luckastih melodija: Daču, Gicu Prasića, Duška i Peru; a u prostoru iznad ove dvodimenzionalne galerije portreta, okačio je njihova nemilozvučna razračunavanja: heheHEhe, trista mu mrkvica, uja, vidi me! bi-bip, šefe, koji ti je vrag i bestjaga mu gjava. Bilo je tu petlova koji govore, mačaka u čizmama i letećih čarobnih pasa u crvenim plaštovima; pa ogromna galerija po poreklu nama bližih junaka, pošto nam je pružio i više od ugovorenog, dodavši duhove na ćilimima, lopove u džinovskim ibricima i čoveka u kandžama divovske ptice. Obdario nas je okeanima priča i abrakadabrama, basnama iz Pančatantre i zamenom starih lampi za nove. Ali najvažniji od svega bio je pojam koji nam je svima usadio preko slika na našim zidovima: pojam tajnog identiteta.
Koje onaj maskirani čovek? Upravo sa zidova svog detinjstva prvi put sam se upoznao sa imućnim bonvivanom Brusom Vejnom i njegovim pomoćnikom Dikom Grejsonom, ispod čije su se raskošne rezidencije skrivale tajne Betmenove pećine, sa blagim i dobroćudnim Klarkom Kentom, koji je zapravo bio vanzemaljac Kal-El s planete Kripton, to jest Supermen, sa Džonom Džounsom, koji je bio Marsovac Dž’onn Dž’onzz, i Dijanom King, koja je i Čudesna žena i kraljica Amazonki. Sa tih zidova spoznao sam s kojom žestinom superheroj može da žudi da bude običan, koliko je Supermen, koji je bio hrabar kao lav i mogao da vidi kroz sve osim kroz olovo, najviše u životu želeo da ga Lois Lejn voli kao krotkog mlakonju cvikeraša. Nemojte me pogrešno razumeti: nikada sebe nisam zamišljao kao junaka; ali s rukom poput buzdovana i ličnim kalendarom čiji su listovi ubrzano otpadali, bio sam i te kako izuzetan, a nisam to želeo da budem. Kad sam saznao za Fantoma i Fleša, za Zelenu Strelu, Betmena i Robina, bacio sam se na smišljanje ličnog tajnog identiteta. (Kao i moje sestre pre mene; moje sirote, upropašćene sestre.)
Sredinom sedme godine zakoračio sam u adolescenciju, s licem zaraslim u malje, Adamovom jabučicom, dubokim basom i potpuno opremljenom muškom polnom aparaturom i apetitom; u desetoj, postao sam dete uhvaćeno u klopku dvometraškog tela dvadesetogodišnjeg džina, opsednutog, još od tih prvih trenutaka samosvesti, užasom što mu izmiče vreme. S kletvom brzine nad glavom, krio sam se u sporosti kao što se Usamljeni Jahač skrivao iza svoje maske. Rešen da usporim svoj razvoj pukom snagom volje, postao sam još tromiji, a izveštio sam se i da razvlačim reči poput dugog, čulnog zevanja. Neko vreme pribegavao sam izveštačenom otezanju i prenemaganju u maniru indijskog pobratima Bilija Bantera, Hurija Džamseta Rama Singa, setnog naboba od Banipura; u tom periodu nikada nisam bio jednostavno žedan, već bi „ožednelost postala nesnosna“. Moja sestra Mina Mimičarka lečila me je od sindroma „joj, što mi se žuri“, kako ga je ona zvala, postavši moj podrugljivi odjek, pa čak i kad sam se manuo setnog naboba, i dalje je do suza zasmejavala porodicu usporenim oponašanjem mog držanja na pola ubrzanja, nalik na šetnju po Mesecu; ali ovaj Dremko – kako me je prozvala – bio je samo jedan od mojih tajnih identiteta, tek najuočljiviji u mojim slojevima prerušavanja.
Levaroš, Levča, Nalevokrug, Levanko Šakić, Levijatan – kakav arsenal ocrnjivanja na račun levorukih! Kakav vas beskraj sitnih poniženja očekuje iza svakog ćoška ako kojim slučajem niste dešnjak! Na kojim se to pantalonama, moliću lepo, može naći šlic za levoruke, a gde su čekovna knjižica, vadičep ili pegla (da, da, pegla; zamislite samo kako je levaku nezgodno što se gajtan uvek nalazi s desne strane!)? Levoruki igrač kriketa, budući uvaženi član svakog srednjeg sloja, bez po muke će naći odgovarajuću palicu, ali u celoj Indiji, toj zemlji koja luduje za hokejom na travi, ni za lek nećete naći ništa slično naopačke okrenutom štapu za hokej. Noževe za ljuštenje krompira i foto-aparate da i ne pominjem... a ako je život zagorčan ugroženim levacima, koliko je tek gorak bio meni – pošto se ispostavilo da sam desnoruko biće, dešnjak čija je desna ruka, sticajem okolnosti, ispala neupotrebljiva. Veoma mi je teško padalo da naučim da pišem levom rukom, kao što bi bio slučaj i sa svakim normalnim dešnjakom. U desetoj godini, kad sam izgledao kao da mi je dvadeset, rukopis mi nije bio ništa bolji od prvih škrabotina nekog malog gegavca. Ali i to sam prevazišao.
Međutim, bilo je izuzetno teško prevazići osećanje da živim u umetničkoj kući, okružen tvorcima lepote, bilo ukućanima ili gostima, sa svešću da će takvo stvaranje u mom životu morati da ostane zauvek zatvorena knjiga; da na putu kojim se moja majka (i Vasko) kretala, da bi se napajala najvećim blaženstvom, neću moći da je sledim. Još više me je, međutim, tištio osećaj da sam ružan, izobličen, naopak; saznanje da mi je život udelio sakatu ruku i nakaznu prirodu teralo me je da ga potrošim prebrzo. A više od svega pritiskalo me je osećanje da predstavljam sramotu i neprijatnost za druge.
I to sam revnosno krio. Prve poduke u mom raju odnosile su se na vežbe iz preobražavanja i prerušavanja.
Kad sam bio sasvim mlad (ali ne i tako mali), Vasko Miranda umeo je da mi se ušunja u spavaću sobu dok sam spavao i da zameni slike na zidu. Neki prozori bi se zatvorili, drugi pootvarali; miš, patak, mačak ili zec promenili bi mesto, prešli bi s jednog zida na drugi, iz jedne pustolovine u drugu. Dugo sam verovao da zaista živim u čarobnoj sobi, da bića iz mašte oživljavaju čim utonem u san. A onda mi je Vasko predočio drugačije objašnjenje.
„Ti menjaš sobu“, šapnuo mi je jedne noći. „Ti si taj. Ti to radiš u snu, onom trećom rukom.“ Pokazao je neodređeno u pravcu mog srca.
„Kojom tlecom lukom?“
„Kako kojom? Ovom ovde, ovom nevidljivom rukom, ovim nevidljivim prstima s ovim baš gadno izgrizenim noktićima...“
„Kovim? Kovim?“
„... rukom koju možeš da vidiš samo u svojim snovima.“
Nikakvo čudo što sam ga voleo. Ako ni zbog čega drugog, voleo bih ga samo zbog toga što mi je podario ruku iz snova; ali čim sam dovoljno odrastao da razumem neke stvari, noću mi je na uvo šaputao čak i veće tajne. Ispričao mi je da su pre mnogo godina, kad su mu žurno operisali slepo crevo, zaboravili u njemu iglu. Nije zbog nje imao nikakve tegobe, ali će mu jednog dana dospeti do srca i on će umreti u trenu, proboden iznutra. U tome je ležala tajna njegove prenaglašene živosti – noću nije spavao više od tri sata, a u budnom stanju nije mogao da se skrasi na istom mestu ni tri minuta. „Dok ne osvane Iglindan, imam još toliko toga da uradim“, rekao mi je u poverenju. „Živi dok ne umreš, to je moje geslo.“
Ja sam kao ti. To je bila njegova nežna i bratska poruka. A možda se samo trudio da umanji moj osećaj svemirske usamljenosti, pošto mi je, dok sam rastao, bilo sve teže da poverujem u njegovu priču, nisam mogao da shvatim kako jedan toliko neobuzdan i samosvojan čovek, kakav je bio slavni V. Miranda, može da prihvati toliko strašnu sudbinu tako pasivno, zašto ne preduzme ništa da mu tu iglu pronađu i izvade; i tako sam počeo da posmatram iglu kao metaforu – na primer, kao bodlju njegovih stremljenja. Ali te noći iz mog detinjstva, kada se Vasko lupio po prsima i kad mu se lice zgrčilo od bola, kad je zakolutao očima i skljokao se na pod s nogama uvis, praveći se mrtav da bi me zabavio – tada, e tada sam mu verovao bezrezervno; i dok sam se kasnijih godina prisećao tog apsolutnog poverenja (a prisećam se, čak i sada, pošto sam ga ponovo pronašao u Benenheliju, gde je robovao nekim drugim iglama, a ona njegova mladalačka vižljavost se izmetnula u staračku nagojenost, vedrina se namračila, otvorenost zalupila s treskom, a vino ljubavi u njemu odavno prokislo, premetnuvši se u kiselu mržnju), mogao sam – i mogu još uvek – da pronađem različita značenja njegove tajne. Možda je igla, ako se zaista nalazila unutra, izgubljena u plastu njegovog tela, u stvari bila izvor čitavog njegovog bića – možda je to bila njegova duša. Izgubiti je značilo bi ujedno izgubiti i život, ili u najmanju ruku njegov smisao. Više je voleo da radi i čeka. „U čovekovoj slabosti leži njegova snaga, i obrnuto“, rekao mi je jednom. „Da li bi Ahil bio onakav junak da mu nije bilo pete?“ I dok se prisećam toga, skoro da mu zavidim na tom oštrom, lutajućem i podbadajućem anđelu smrti.
U opštepoznatoj bajci Hansa Andersena, u mladom Kaju, koji je utekao Snežnoj kraljici, ostala je ledena krhotina u žilama, krhotina koja će ga mučiti sve do kraja života. Moja belokosa majka bila je Vaskova Snežna kraljica, koju je voleo i od koje je, obuzet gnevnim poniženjem, naposletku pobegao, s ledenom krhotinom gorčine u krvi; koja je nastavila da ga boli, da mu mrzne krv, i da ledi to nekada toplo srce.
Vasko, sa svojom šašavom odećom i govornim smicalicama, s olakim nepoštovanjem svih koještarija, ustaljenosti, svetih krava, visokoparnosti i bogova i, iznad svega, sa svojom legendarnom neumornošću, podjednako delotvoran u ganjanju poslova, sadrugova u nepodopštinama, loptica u skvošu, a i u ljubavi, postao je moj prvi junak. Kad sam imao četiri godine, Indijska armija umarširala je u Gou, okončavši 451 godinu dugu portugalsku kolonijalnu upravu, na šta je Vasko pao u jedno od najcrnjih stanja potištenosti, koje je potrajalo nedeljama. Aurora ga je podsticala da taj događaj primi kao oslobođenje, kao i toliki drugi Goanci, ali on je bio neutešan. „Do sada sam imao samo tri boga i Devicu Mariju u koje ne moram da verujem“, jadao se. „A sada ih imam trista miliona. I to kakvih bogova! S previše glava i ruku za moj ukus.“ Ali ipak je ubrzo ponovo živnuo, provodeći dane i dane u kuhinji Elefante, gde je pridobio našeg starog, isprva smrtno uvređenog, kuvara Jezekilja, uputio ga u tajne goanske kuhinje i upisao ih u novu zelenu sveščicu s receptima, koju je okačio kraj kuhinjskih vrata na podugačkoj pantljici; nedeljama posle toga jela se samo svinjetina, bili smo prinuđeni da jedemo goansku kobasicu, sarpotel od svinjske džigerice i karije od svinjetine sa kokosovim mlekom, sve dok Aurora nije zakukala da ćemo početi redom da se pretvaramo u prasiće; na to se Vasko vratio s pijace s osmehom od uha do uha i ogromnim košarama koje su kloparale od račjih klešta, pune školjki, kraba i nazubljenih denjkova s ajkulinim mesom, a kad je to naša čistačica spazila, bacila je metlu i utekla kroz kapiju, poručivši Lambadžanu da se neće vratiti čišćenju sve dok ta nečista čudovišta budu u kući.
Njegova kontrarevolucija nije se ograničila samo na trpezu. Po cele dane pripovedao nam je sage o junaštvu Alfonsa de Albukerkija, koji je Gou preoteo od bidžapurskog sultana, izvesnog Jusufa Adilšaha, na Dan Svete Katarine 1510, kao i o Vasku da Gami. „Jedna papreno-mirođijska porodica kao što je vaša morala bi da shvata šta osećam“, rekao je Aurori plačnim glasom. „Mi delimo istu istoriju; šta ovi indijski vojnici znaju o njoj?“ Pevao nam je goanske mando ljubavne pesme i starije služio prokrijumčarenim likerom od indijskog oraha i kokosa, a uveče je sedeo sa mnom u sobi začaranih prozora i pričao mi svoje neverovatne goanske doživljaje. „Dole Majka Indija!“, uzvikivao je s prezirom, u teatralnoj pozi, dok sam se ja kikotao ispod pokrivača. „Viva Majka Portuguska!“
Nakon četrdeset dana Aurora je okončala našu domaću goansku okupaciju. „Dosta više oplakivanja“, objavila je. „Od sada se istorija nastavlja dalje.“
„Prava kolonijalistkinja“, vajkao se Vasko žalostivo. „A uz to još i pobornica kulturne nadmoći.“ Ali – baš kao i svi mi kad je Aurora izdavala zapovesti – povinovao se bez reči.
Voleo sam ga; ali dugo nisam primećivao – a i kako bih? – unakrsnu vatru u njemu, bitku između njegove rešenosti da postane neko i ispraznosti, između lojalnosti i karijerizma, između mogućnosti i želje. A nisam shvatao koliku je cenu morao da plati dok nije stigao do naše kapije.
Pre nego što je kročio u naš svet, nije imao prijatelje; barem ih nije ni pominjao ni dovodio. Nikada nije pričao o svojoj porodici, a retko o ranijem životu. Čak i za njegovo rodno selo Lutolim, sa kućama od crvenog laterita i oknima od ljuski ostriga, verovali smo mu samo na reč. Nije pričao o tome, iako mu se omakla pokoja reč o danima kada je radio kao pijačni nosač u Mapusi na severu Goe, a drugi put je pomenuo nešto o usputnom poslu u luci Marmagoa. Kao da je u stremljenju ka izabranoj budućnosti odbacio svako krvno srodstvo i vezanost za mesto, a ta odluka je podrazumevala određenu bezobzirnost, ali i neuravnoteženost. Bio je sam svoj izum, a Aurori je moralo da padne na pamet – kao što je na pamet palo Abrahamu i mnogim pripadnicima njihovog kruga, kao što je palo na pamet mojim sestrama, ali ne i meni – da će izum možda zakazati, da će se na kraju možda i raspasti. Aurora, međutim, dugo nije htela da čuje ništa loše na račun svog ljubimca: kao što sam ja, kasnije, u slučaju Ume Sarasvati, još jednog samoizuma, odbio da slušam. Kada se zabluda srca razotkrije kao budalaština, priznajemo da smo ispali budale, i onda pitamo svoje mile i drage zašto nas nisu spasli od nas samih. Ali od tog dušmanina niko nas ne može odbraniti. Niko nije mogao da spase Vaska od njega samog, šta god da je bio, ko god da je mogao biti, ili postati. Niko nije mogao da spase ni mene.
Aprila 1947, kad je moja sestra Ina imala samo tri meseca, a Aurorina trudnoća sa budućom Mini Maus bila potvrđena, Abraham Zogoibi, ponosni muž i otac, obratio se Vasku Mirandi u nabusitom i nezgrapnom pokušaju da se sprijatelje. „Ako si već stvarno pravi slikar, što ne bi napravio portret moje trudne žene s detetom?“
Taj portret bio je Vaskov prvi rad na platnu, koje mu je kupio Abraham, a Aurora mu pokazala kako da ga grundira. Svoje rane radove izvodio je na dasci ili papiru, uštede radi; i ubrzo pošto se uselio u atelje u Elefanti, uništio je sve što je stvorio pre tog datuma, proglasivši sebe za novog čoveka kome u životu tek predstoji pravi početak, koji se, po njegovim rečima, tek sada rodio. Aurorin portret predstavljao je taj novi početak.
Kažem „Aurorin portret“ jer, kad ga je Vasko najzad razotkrio (nije dopuštao nikome da vidi delo u nastajanju), Abraham je, besan kao ris, ustanovio da je beba Ina potpuno izostavljena. Već lišena pola imena, moja jadna najstarija sestra uspela je sasvim da iščezne iz dela čiji je glavni motiv trebalo da bude, i koje je naručeno kao neposredan ishod njenog nedavnog stupanja na scenu. (Ni od nove Mine-otekline nije bilo traga, ali se tome u onako ranoj fazi Aurorine druge trudnoće moglo lakše pogledati kroz prste.) Vasko je prikazao moju majku kako sedi prekrštenih nogu na džinovskom gušteru pod svojim čatrijem, i ljuljuška vazduh. Njena nabrekla leva dojka, otežala od majčinstva, bila je razgolićena. „Koji je ovo andrak?“, grmeo je Abraham. „Pobogu, Miranda, čoveče božji, imaš li ti u glavi oči ili kamenje?“ Vasko je samo odmahivao na ove naturalističke kritike; kad je Abraham istakao da njegova supruga ni u jednom trenutku nije pozirala otkrivenih grudi, te da ona ionako ne doji izbrisanu Inu, slikarevo lice potamnelo je od gnušanja. „Znam, sad ćete da kažete i da u ovoj ovde kući ne držite nikakvog natprirodno velikog guštera kao kućnog ljubimca“, uzdahnuo je. Kad je razjareni Abraham podsetio Vaska ko sve to plaća, umetnik je oholo podigao nos. „Genije nije bogatašev rob“, branio se. „Platno nije ogledalo pa da odslikava gugutava smeškanja. Ja sam video šta sam video: prisustvo i odsustvo. Punoću i prazninu. Hteli ste dvostruki portret? Evo, gledajte sad. Kome su oči date za gledanje, neka vidi.“
„Pošto si završio sa svojim mudrovanjem“, rekao je na to Abraham glasom koji je sekao kao oštrica noža, „i nama predstoji da razmislimo o koječemu.“
Da li je Vasko bio prognan iz kuće po kratkom postupku zbog nečuvenog nipodaštavanja beba Ininog lika? Da li se detinja majka ostrvila na njega iskeženih očnjaka i isukanih kandži? Čitaoče: nisu ni on, a ni ona. Aurora Zogoibi je kao majka uvek bila pristalica školskog sistema čvrste ruke, te nije nalazila za shodno da svoju decu brani od ćuški koje im život udeli (pitam se da li nas je, zato što je morala da se udruži sa Abrahamom da bi nas stvorila, Aurora, rođeni solista, neminovno svrstala među svoja niža ostvarenja?)... U svakom slučaju, dva dana nakon otkrivanja majčinog portreta, Abraham je pozvao slikara u svoje poslovne prostorije na padini Šuškenaruke – prozvanoj po parsijskom velikašu i lihvaru gulikoži iz XIX veka, ser Daldžiju Daldžiboju Šuškenaruke – da bi ga obavestio kako je slika „previše nadmašila očekivanja“ i da samo zahvaljujući izuzetnoj milostivosti i popustljivoj naravi gospođe Zogoibi nije izbačen nazad na ulicu, „gde ti je“, zaključio je Abraham zlurado, „po mom ličnom mišljenju i mesto“.
Pošto portret moje majke nije bio prihvaćen, Vasko je prestao da maže voskom brkove i zaključao se tri dana u svoj atelje, da bi izašao ispijen i isušen, s platnom pod miškom, umotanim u sargiju. Napustio je Elefantu prošavši pored neprijateljski upiljenih pogleda čuvara i papagaja i nije se vratio punih nedelju dana. Lambadžan Čandivala već beše počeo da se uljuljkuje u snove da je taj gad otišao zauvek, kad se ovaj vratio u žuto-crnom taksiju, Otmenom novom odelu i potpuno oporavljenog vrcavog smisla za humor. Ispostavilo se da je tokom one trodnevne osame preko lika moje majke naslikao novo delo, portret umetnika kao konjanika u arapskoj nošnji, koji je Keku Modi – nemajući pojma o odbijenoj slici ispod ove čudnovate prikaze Vaska Mirande u kićenom ruhu, kako plače na krupnom belcu – uspeo da proda očas posla, i to ni manje ni više nego milijarderu i magnatu čelika, trulom bogatašu K. Dž. Babi, za neverovatno velike pare, što je Vasku omogućilo da vrati Abrahamu dug za platno i da poruči još nekoliko novih. Vasko je otkrio da njegovi radovi imaju komercijalnu prođu. Tako je počela njegova neobična – i po mnogo čemu varljivo zavodljiva – karijera, tokom koje je na trenutke izgledalo da nijedno hotelsko predvorje ili aerodromski terminal ne mogu biti potpuni dok se ne oslikaju džinovskim muralom V. Mirande, kome je nekako polazilo za rukom da bude istovremeno i banalan i nalik vatrometu... i na svakoj slici koju bi Vasko naslikao, na svakom triptihu, muralu, freski i vitražu, nikada ne bi propustio da doda sićušan ali besprekoran lik žene, prekrštenih nogu, s jednom otkrivenom dojkom, kako sedi na gušteru i u naručju ljulja prazninu, izuzev ako, naravno, nije ljuljala nevidljivog Vaska, ili čak celi svet; izuzev ako ova naizgled ničija majka nije postala majka svima nama; a kad bi dovršio taj sitni detalj, kojem bi često posvećivao više pažnje nego samom delu, uvek mu je zametao trag širokim i silovitim potezima četke, koji su sve više postajali raspoznatljivi znak njegovih radova – tim čuvenim, lažnim obeležjima koja su izgledala tako raskošno i pomoću kojih je mogao da radi tako plodno i brzo.
„Zar me toliko mrziš da si morao da me premažeš?“, vikala je Aurora kad je uletela u njegov atelje s mešavinom kajanja i skrušenosti. „Nisi mogao da sačekaš ni pet minuta da smirim matorog Abija?“ Vasko se pravio nevešt. „Naravno da problem nije u maloj Ini“, nastavila je Aurora. „Naslikao si me suviše seksi, pa je Abrahama skolila ljubomora.“
„E pa, sada više nema na šta da bude ljubomoran’, rekao je Vasko uz gorak ali koketan osmeh. „Ili tek sada ima još više razloga za to; jer sada ćeš, Auroradži, za sva vremena morati da ležiš pokopana ispod mene. Gosn Baba će nas okačiti na zid svoje spavaće sobe, vidljivog Vaska s nevidljivom Aurorom ispod, i još nevidljivijom Inom u tvom naručju. To je, na svoj način, postala prava porodična grupa.“
Aurora je zavrtela glavom. „Ne pomerila se s mesta ako ti vrane nisu mozak popile. Eh, vi muškarci. Bezumni se rađate i bezumni umirete. A tek uplakani Arapin na konju! Kao poručen onom Babi bez trunke ukusa. Čak ni neko mazalo s bazara ne bi namalalo tako glupu sliku.“
„Nazvao sam je Umetnik kao Boabdil Zlosrećni (El Zogoibi), poslednji sultan od Granade, na odlasku iz Alhambre“, rekao je Vasko, mrtav ozbiljan. „Iliti Mavrov poslednji uzdah. Nadam se da ovakav naslov neće Abidžiju pružiti nekakav novi razlog za vređanje. Usklađivanje prezimena i čudnovatih porodičnih pripovesti i koliko-toliko lične građe. A pritom, žalim slučaj, nisam zamolio za vaše dopuštenje.“
Aurora Zogoibi se upiljila u njega u čudu; a onda je počela da se smeje kroz glasne, a možda i mavarske jecaje. „O, ti pogani Vasko!“, rekla je konačno, brišući suze. „O, ti podli, crni čoveče! Kako da sprečim muža da ti slomi taj tvoj pogani vrat, to tek treba da smislim.“
„A ti?“, upitao je Vasko. „Da li se tebi svidela nesrećna odbačena slika?“ „Meni se svideo nesrećni odbačeni slikar“, rekla je nežno, poljubila ga u obraz i otišla.
Deset godina kasnije. Mavar je pronašao svoje utelovljenje u meni; a doći će vreme kada će Aurora Zogoibi, krenuvši stopama V. Mirande, takođe naslikati platno pod naslovom Mavrov poslednji uzdah. Posvetio sam toliko vremena ovim starim pričama o Vasku zato što me pripovedanje sopstvene priče tera da se ponovo suočim, i izborim, sa svojim strahom. Kako da objasnim divlju stravu sa grčenjem želuca, prstima pobelelim od držanja za ručke zbog sumanuto ubrzanog života – zbog prinude da, protiv svoje volje, proživim doslovnu istinu onih metafora kojima su tako često baratali moja majka i njeno društvo? U brzoj traci, na brzom koloseku, ispred svog vremena, džetseter u genima, goreo sam – nemajući izbora – kao sveća s oba kraja, iako sam u duši više bio od onih što brižno štede vosak. Kako da dočaram onu prestravljenost iz filmova o vukodlacima pred osećajem da mi ubrzano rastuća stopala upiru o unutrašnjost cipela, da mi kosa raste skoro uočljivom brzinom; kako da vam prenesem bolove u kolenima koje sam osećao dok sam rastao i zbog kojih često nisam mogao ni da potrčim? Pravo je čudo što mi je kičma izrasla valjano. Bio sam biljka iz staklenika, vojnik na neprekidnom usiljenom maršu, putnik uhvaćen u vremeplovu od krvi i mesa, neprestano hvatajući dah jer sam trčao brže od godina, uprkos bolu u kolenima.
Molim vas da shvatite: ne želim da kažem da sam neko čudo. Nisam ispoljio rani dar za šah, matematiku ili sitar. A opet, uvek sam bio čudo, ako ni po čemu drugom a ono po svojim neobuzdanim razrastanjima. Kao i sam grad, Bombaj mojih radosti i žalosti, iždžikljao sam poput pečurke u ogromnu urbanu puzavicu od čoveka, bez ikakvih predaha da bih nešto naučio na sopstvenim iskustvima ili greškama, ili od svojih savremenika, nemajući kad ni da razmislim. I kako je onda od mene moglo da ispadne bilo šta osim haosa?
Štošta što je u meni bilo podložno kvarenju iskvarilo se; štošta što se dalo popraviti, ali je moglo i da propadne, izgubljeno je.
„Vidiš kako je lepo, moj paunčiću, moru moj...“, pevušila mi je majka dok me je dojila na svojim prsima, i mogu vam reči, bez lažne skromnosti, da sam i pored ove moje južnoindijske tamne puti (toliko neprivlačne za provodadžike u otmenim krugovima!) i, ako se izuzme moja nakazna ruka, zaista izrastao u naočitog mladića; ali zbog te desnice zadugo na sebi nisam primećivao ništa sem grdobe. A taj procvat u zgodnog mladića, dok sam u zbilji i dalje bio dete, u stvari je nosio dvostruko prokletstvo. Najpre mi je uskratio prirodne radosti detinjstva, ono kad ste mali, kad ste detinjasto dete, a onda je uminulo, tako da, stasavši u zrelog muškarca, nisam više posedovao onu mladalačku lepotu zlatne jabuke. (U dvadeset trećoj, brada mi je pobelela, a i štošta drugo prestalo je da radi onako dobro kao nekada.)
Moja unutrašnjost i spoljašnjost oduvek su se nalazile u raskoraku; jasno vam je onda da sam imao slabe vajde u životu od onog što je Vasko Miranda nazvao mojim „vrh izgledom filmske zvezde“.
Poštedeću vas priča o lekarima; moja istorija bolesti popunila bi pet- -šest knjižurina. Šaka kao panj, superbrzo starenje, moj zapanjujući rast, visina od dva metra u zemlji gde muškarci u proseku retko premašuju sto šezdeset pet; sve je to bilo pod lupom danonoćnih analiza. (I dan-danas reči „Bolnica Brič Kendi“ probude mi sećanje na neku vrstu popravnog doma, dobronamernu sobu za mučenje, područje paklenih muka kojim upravljaju dobronamerni demoni koji su me umrtvljavali – koji su me pržili – koji su me tikakebabisali i bombajpatkisali – i sve to za moje dobro.) A na kraju, posle svakog usrdnog pokušaja, lagano neizbežno odmahivanje uvažene glave nekog gazda đavola ovenčanog stetoskopom, širenje ruku u znak bespomoćnosti, mrmljanje o karmi, kismetu, sudbini. Pored običnih lekara, vodili su me i kod ajurvedskih stručnjaka, profesora sa Tibije, molitvenih iscelitelja, svetaca. Aurora je bila temeljita i odlučna žena, te je, shodno tome, bila spremna – „sve u mome interesu“ – da me izloži raznim guruovskim lagarijama kojih se ona sama gnušala i gadila. „Za svaki slučaj“, čuo sam je, ne jednom, kako govori Abrahamu. „Tako mi svega, ako neki od tih tandara-mandara tipova uspe da popravi sat malom jadničku, ima da se preobratim dok si rekao tik-tak.“
Ali ništa nije pomagalo. U to vreme pojavio se dečak mahaguru zvani lord Husro Husrovani Bhagvan, koji je stekao milione sledbenika uprkos upornim glasinama da je u celosti krivotvorevina svoje majke, izvesne gospođe Dubaš. Jednoga dana, kad mi je bilo oko pet godina (a izgledao sam kao da mi je deset), Aurora Zogoibi progutala je svoje skrupule – naravno, mene radi – i (po paprenoj ceni) izdejstvovala privatnu audijenciju kod malog čudotvorca. Posetili smo ga na raskošnoj jahti usidrenoj u bombajskoj luci, i onako u šalvarama, zlatnoj tunici i s turbanom na glavi, ostavio je na moje roditelje utisak preplašenog deteta prinuđenog da čitav život provede zarobljen u kičenom svadbenom ruhu; uprkos tome, moja majka je stegla zube, iznela moju muku i zamolila ga za pomoć. Dečak Husro me je pogledao svojim ozbiljnim, tužnim i pametnim očima.
„Prigrli oberučke svoj usud“, rekao mi je. „Raduj se onome što ti zadaje bol. Okreni se ka tome od čega želiš da pobegneš, pohrli mu u susret od sveg srca. Samo kroz poistovećenje sa svojom nesrećom uspećeš da je nadiđeš.“
„Dosta mudrolija!“, povikala je gospođa Dubaš, koja je ležala razbaškarena na divanu i grickala mango. „Nije nego! Rubini, dijamanti, biseri! A sada, molim“, nastavila je, okončavajući audijenciju, „da lepo poravnamo račun. Primamo samo rupije u gotovom, osim ako raspolažete devizama, u kom slučaju odobravamo pedeset posto popusta na keš dolare i funte.“
Dugo sam se s gorčinom sećao tih dana, jalovih doktora i još jalovijih nadrilekara. Zamerao sam majci što me je stavljala na sve te muke, što je bila licemer, kao što se pokazalo kod ovih metanisanja u guru industriji. Ne zameram joj više: naučio sam da uočim ljubav u tome što je činila, shvatio sam da je njeno poniženje pred gospođom Dubaš, koju smo zatekli skroz-naskroz umazanu od manga, bilo u najmanju ruku jednako veliko kao i moje. A moram da priznam i to da mi je lord Husro uputio poruku koju sam u svom životu često bio prisiljen da učim iznova. Cena je, pritom, svaki put bila visoka, a niko osim njega nije nudio popust za devizno plaćanje.
Prigrlivši oberučke ono neizbežno, prestao sam da osećam strah. Reći ću vam u čemu je tajna kod straha: on je apsolutista. Strah igra na sve ili ništa. On će, poput svakog tiranina tlačitelja, ili vladati vašim životom s glupom i zaslepljujućom premoći, ili ćete ga nadjačati, pa će njegova moć iščeznuti u vidu lastinog repa. Još jedna tajna: dizanje bune protiv straha, svrgavanje tog nakinđurenog despota, uglavnom nema nikakve veze sa hrabrošću. Na nju nas nagoni nešto daleko neposrednije: prosta potreba da odmaknemo korak napred u životu. Prestao sam da se plašim, jer ako su mi dani na zemlji odbrojani, ne ostaje mi ni časak za traćenje na strah. U nedvosmislenoj zapovesti lorda Husra odjekivalo je geslo Vaska Mirande, koje sam, u nešto izmenjenom obliku, posle mnogo godina pronašao u jednoj priči Dž. Konrada. Moram da živim sve dok me ne stigne smrt.
Nasledio sam porodični dar za spavanje. Svi bismo pospali kao jagnjad kad bi se neki jad ili nevolja ukazali na vidiku. (Istina, ne baš uvek: nesanica trinaestogodišnje Aurore da Game, propraćena otvaranjem prozora i izbacivanjem ukrasa, stari je, ali bitan, izuzetak od ovog pravila.) I tako bih u one dane kad bi mi se sve stužnilo legao i isključio se, „zatvorio se“ što bi rekao Vasko, kao svetlo; s nadom da ću se „otvoriti“ u boljem raspoloženju. To nije uvek palilo. Ponekad bih se usred noći probudio i zaplakao, vapeći za ljubavlju. Drhtaji i jecaji potresali su me iz takve dubine da ju je bilo nemoguće odrediti. S vremenom sam i te noćne suze prihvatio kao pokoru koju treba da otrpim za svoju izuzetnost, premda, kao što već rekoh, nisam ni najmanje želeo da budem poseban – hteo sam da budem Klark Kent, a ne tamo neki Supermen. U našoj blistavoj palati srećno bih krckao svoje dane kao bogati bonvivan poput Brusa Vejna, s blagodetima ili bez blagodeti pomoćnika. Ali koliko god da sam usrdno to želeo, moja tajna, suštinska betmenska priroda, nije se mogla poreći.
Dopustite mi da razjasnim nešto u vezi s Vaskom Mirandom: od samog početka javljali su se zastrašujući predznaci da u njegovom zvoniku ne obitavaju samo bezazleni šišmiši. Mi koji smo ga voleli zataškavali smo one trenutke kada bi iz njega pokuljala nekakva silovita jarost, kada je izgledao kao da pucketa od nekakvog mračnog negativnog naelektrisanja, pa smo se pribojavali da ga dotaknemo da se ne bismo zalepili za njega i sagoreli. Odlazio je na besomučne terevenke i, kao Aires (i Bela) da Gama u neko drugo vreme i na drugom mestu, osvanuo bi u nekom jarku u Kamatipuri ili lunjajući ošamućen po sasunskim ribarskim dokovima, pijan, omamljen drogom, sav u modricama, krvav, poharan, šireći oko sebe strašan zadah ribe, koji ne bi mogao da spere danima. Kad je postigao uspeh, postao miljenik međunarodnog establišmenta, brdo novca otišlo je na ućutkivanje novina kako ne bi objavljivale te epizode, posebno zato što je bilo nagoveštaja da mnogi među njegovim partnerima s kojima se spetljavao po tim biseksualnim orfičkim lumperajkama kasnije nisu mogli nimalo da se pohvale onim što su doživeli. Vasko je u sebi nosio pakao, ponikao iz bog zna kakve pogodbe s đavolom, koju je sklopio kako bi se otresao nas, a povremeno je znao i da sune vatru. „Ja sam stari veliki vojvoda od Jorka“, govorio je kad bi ponovo došao k sebi. „Kad letim – letim visoko, kad tonem – tonem duboko. Inače, imao sam hiljadu muškaraca; i hiljadu žena, takođe.“
U noći kad je proglašena nezavisnost Indije, na oči mu se odjednom navukla crvena koprena. Razdirale su ga oprečnosti tog uzvišenog trenutka. Ta proslava slobode, čija su ga osećanja ophrvala i protiv njegove volje, iako ga se, kao Goanca, praktično nije ticala, i koja je, na njegov užas, proticala dok su nabujale reke krvi i dalje tekle Pendžabom, skrhala je krhku ravnotežu u srcu njegovog izmišljenog bića i oslobodila ludaka. Tako je barem pričala moja majka, i ta verzija je u sebi nesumnjivo nosila nešto istine, ali ja sam znao da je posredi bila i ljubav koju je gajio prema njoj, ljubav koju nije mogao otvoreno da iskaže, koja se u njemu punila pa prekipela, prelazeći u bes. Sedeo je u začelju Aurorine i Abrahamove besprekorne trpeze, šibajući pogledom brojne uvažene i uzbuđene zvanice, i ispijao mladi verde brzo i u ogromnim količinama, tonući u pijanstvo. Kad se ponoć rasprsnula u pljuskovima svetlosti preko neba, zapao je u još crnje raspoloženje: sve dok se, dobro naliven, nije klecavo pridigao na noge i zasuo goste nesuvislim uvredama praćenim prskanjem pljuvačke.
„Šta vam je pa toliko milo?“, dreknuo je, zanoseći se. „Ovo nije vaša noć. Ðavolji Makolijevi minut-ljudi! A kao nije vam jasno, je li? Svi ste vi jedna bagra neprilagođenih engleskih polutana. Pripadnici manjina. Prikaze s nogom u tuđoj cipeli. Nije vam mesto ovde. Ova zemlja vam je tuđa kao da ste, kako se ono kaže, mesečari. Pali s meseca. Čitate pogrešne knjige, u svakoj raspravi ste na pogrešnoj strani, u glavi su vam pogrešne misli. Čak vam i đavolji snovi niču iz stranog korenja.“
„Prestani da praviš budalu od sebe, Vasko“, rekla mu je Aurora. „Svi ovde prisutni šokirani su klanjem Indusa i muslimana. Nemaš nikakvo ekskluzivno pravo na taj bol, već samo na verde i ulogu pravdoljubive protuve.“
To bi većinu ljudi obuzdalo; ali nije zaustavilo jadnog raspomamljenog Vaska, izbezumljenog od istorije, ljubavi i muke što mora da se pretvara da je na nivou. „Jalovi sjebani um-etnici mozgokurci“, raspalio je po njima, naherivši se opasno u stranu. „Cirkularno-seksualistička Indija, malo vutra! Ne, greška. Ðavolji jezik ponovo me izdao. Sekularno-socijalistička! To je to! Proklete trice i kučine! Panditdži vam je to uvalio kao prodavac jeftinih satova, i svi ste kupili po jedan, a sad se čudite što ne rade. Ðavo da nosi Kongresnu stranku punu đavoljih prodavaca lažnih roleksa! Vi mislite, Indija će tek tako da zakovrne, svi oni krvoločni i okrvavljeni bogovi će tek tako da manjkaju i cvrknu. Naša velika domaćica Aurora, velika dama, velika umetnica, misli da može da nadigra bogove. Igraj! Tat-tat-taa-drigej-tun-tun! Taj! Tat-taj! Tat-taj! Isuse!“
„Miranda“, javio se Abraham, ustajući, „sad je dosta!“
„A reći ću nešto i tebi, gospon Veliki Biznismene Abi!“, smesta je rekao Vasko i prasnuo u smeh. „Da ti dam jedan savet. Samo jedna sila u ovoj đavoljoj zemlji dovoljno je jaka da ustane protiv tih bogova, a to nije šalabajzerski cokularni specijalizam. To nije ni šalabajzerski Pandit Nehru ni njegove šalabajzerske kongres-sat-ovce, zaštitnici manjina. Znaš šta je to? Sad ću ti ja reći šta je! Korupcija. Kapiraš? I mito, pride.“
Izgubio je ravnotežu i pao nauznak. Dvojica poslužitelja, u belim nehruovskim bluzama sa zlatnim dugmićima, dograbili su ga, spremni da ga uklone sa zabave na Abrahamov znak. Ali Abraham Zogoibi je zastao i pustio da se scena odigra do kraja.
„Staro dobro i slasno podmićivanje i podmazivanje“, rekao je Vasko plačnim glasom, kao da priča o nekom starom psu koji mu je prirastao za srce. „Udeli ispod stola, uturi plavi koverat, zasladi. Kapiraš? Abidži, čuješ li? Definicija demokratije po V. Mirandi: svaki čovek – jedno mito. Tako treba. U tome je velika tajna. To je to.“ Ruke su mu poletele ka ustima, kao obuzete zebnjom. „Ijao! Uh! Baš sam glup! Glupi-tupi Vasko. Pa to nije tajna. Pošto je Abidži tako đavolski velika zverka, on sve to svakako već zna. Ovakvo jedno đavolje pile našlo da uči tako krupnog đavoljeg pevca. Izvinjavajte! Molim za oproštaj!“
Abraham je klimnuo glavom: beli bluzoni dohvatiše Vaska ispod pazuha i krenuše da ga vuku unazad.
„Još nešto!“, urliknuo je Vasko s takvom žestinom da su se poslužitelji spotakli. Visio je u njihovim rukama kao krpeni lutak, preteći pomahnitalim prstom. „ Jedan koristan savet svima vama! Ukrcavajte se na brodove s Englezima! Samo se ukrcajte na proklete brodove i tornjajte se! Ne trebate vi ovoj zemlji! Smoždiće vas i smazati! Odlazite! Odlazite dok još možete!“
„ A ti?“, upitao je Abraham, stojeći sa čeličnom učtivošću u zabezeknutoj tišini. „Šta je s tobom, Vasko? Kakav ćeš savet sebi udeliti?“
„Ko, ja?“, graknuo je dok su ga beli bluzoni odnosili. „Ništa se vi ne sekirajte za mene! Ja sam Portugalac!“

11


Niko nikada nije snimio film „Otac Indija“. Bharatpita? Zvuči potpuno promašeno. Hindustan-ké-Bapuji? Suviše isključivo gandijevski. Valid-e-Azam? Preterano mogulovski. Ali zato smo nedavno dobili „Mister Indiju“, možda najsiroviju od svih srodnih nacionalističkih formulacija. Glavni junak je prevejani mladi ženskaroš koji nastoji da nas uveri u svoje superherojske moći; nema ni prizvuka očinskih značenja, ni živahnog indijskog abe, a ni patrijarhalnog indoćalca. Samo zakržljala imitacija Bonda made in India. Sjajna Šridevi, u najboljem izdanju pohotne sirene u sariju iz najpomamnijih snova, ovladala je filmom s bestidnom lakoćom... ali ovog filma se sećam zbog nečeg drugog. Čini mi se da su nam, u ovoj petparačkoj rasipničkoj lakrdiji, jednako tričavoj po svojim drečavim bojama koliko je Nargisin majčinski nastup bio turoban i umišljen, njegovi tvorci možda ipak i nehotice predočili lik Nacionalnog Oca. Eno ga gde sedi, kao zmaj u svojoj pećini, kao lutkar s hiljadu prstiju, kao samo srce u srcu tame: zapovednik legija naoružanih uzijima, nadzornik stubova đavolske vatre, koji sve drži u malom prstu, orkestrator tajne muzike donjih sfera; vrhovni zlikovac, mračni kapo, morijartijevskiji od Morijartija, blofeldovskiji od Blofelda, ne samo Kum već Najkum, tatamata nad tatamatama: Mogambo. Njegovo ime, pokupljeno iz naslova nekog starog filma sa Avom Gardner, neke afričke tričarije koja je brzo pala u zaborav, brižljivo je odabrano da se slučajno ne bi uvredila neka od zajednica u zemlji: ime nije ni muslimansko ni indusko, ni parsijevsko ni hrišćansko, ne pripada ni džainima ni sikima, a ako u njemu i odzvanja primesa bongo-bongo prototipa „Mamlaza sa reke“, kog je posleratni Holivud prikačio ljudima sa Crnog kontinenta, to je već žig ksenofobije, koja danas u Indiji, po svoj prilici, ne bi navukla mnogo neprijatelja sebi na vrat.
U borbi Mister Indije protiv Mogamba prepoznajem sukobe do istrebljenja između mnogih filmskih očeva i sinova. Tu je tragični mutant iz „Blejd ranera“ koji gnječi lobanju svom tvorcu u smrtonosnom sinovljem zagrljaju; i Luk Skajvoker iz „Ratova zvezda“ u konačnom obračunu s Dartom Vejderom, kao pobornici svetle i tamne strane Sile. I u toj trećerazrednoj drami s karikaturom od zlikovca i kvaziherojem, vidim avetinjski odsev nečeg što nikada nije bilo niti će ikada biti film: odraz priče o Abrahamu Zogoibiju i meni.
Na prvi pogled, bio je sušta antiteza demonskog kralja. Onaj Abraham Zogoibi kog sam upoznao na samom početku, kad mu je bilo šezdesetak godina, a šepavost koju je zaradio od kamene vaze bila je sve jača zbog godina, delovao. je kao slabašan, umanjeni lik, sipljivog daha, s desnim dlanom uvek položenim preko grudi, istovremeno u znak samoodbrane i pokornosti. Nije mnogo preostalo (osim uslužnosti dežurnog poslovođe) od onog čoveka u kog se naslednica Aurora onako papreno, na prvi pogled i do ušiju, zaljubila! Moja uspomena na njega iz dana detinjstva oslikava ga najviše kao bezbojnog fantoma koji se povlači po ćoškovima Aurorinog uskomešanog dvora, neodlučnog, blago pogurenog, neodređeno namrštenog, nalik slugama koji na taj način iskazuju svoju spremnost da usluže. U njegovom pogrbljenom držanju kao da je bilo nečeg neprijatno i prenaglašeno revnosnog, nekakvog dodvoravanja. „Evo jedne tautologije“, volela je da kaže jezičara Aurora da bi zasmejala društvo. „Muški slabić.“ A ja, Abrahamov sin, nisam mogao da ga ne prezirem što je dopuštao da bude meta sprdnje, osećajući da njegova slabost unižava sve nas – tj., naravno, sve nas muškarce.
Po nekoj čudnoj logici srca, Aurorina silovita strast za njenog Ješu ohladila se prekonoć posle mog rođenja. Po svom običaju, razglašavala je to zahlađenje svakom uhu koje bi se zateklo u blizini. „Kad ga vidim kako mi dolazi, onako uspaljen i namirisan karijem“, smejala se ona, „bap bre! odmah se sakrijem iza dece i zapušim nos.“ I ova poniženja trpeo je bez pogovora. „Muškarci u ovim krajevima“, držala je Aurora besedu u čuvenim oranž-zlatnim salonima, „ili su paunovi ili traljavci. Ali čak i paun kao što je moj sin ne može ni da primiriše nama damama, koje živimo u sjaju slave. Čuvajte se traljavaca, kad vam kažem! Oni su naši tamničari, oni i niko drugi. Oni drže kesu i ključ od zlatnog kaveza.“
To je bio najviši izraz zahvalnosti Abrahamu za bespogovornu neiscrpnost njegovih čekova, za zlatni grad koji je onako brzo podigao od njenog porodičnog bogatstva, koje, uz svu draž novca sticanog generacijama, nije bilo ništa više od neke selendre, seoskog majura ili provincijske palanke, u poređenju s neizmernom metropolom njihovog sadašnjeg bogatstva. Daleko od toga da Aurora nije bila svesna činjenice da njena rasipnost zahteva izdržavanje: dakle, za Abija su je vezivale njene lične potrebe. Ponekad bi to za dlaku i priznala, čak bi se skoro zabrinula da bi razmere njenog trošenja ili njen raspojasani jezik mogli da urnišu kuću. Budući da je oduvek volela jezive uspavanke, pripovedala mi je parabolu o škorpionu i žapcu, u kojoj škorpion, pošto je krenuo da pređe reku, obećao zauzvrat da neće nasrnuti na svog konjića grbonjića, krši datu reč i zadaje mu strahovit i koban ubod. Dok žabac i škorpion zajedno tonu, ubica se izvinjava žrtvi. „Nisam mogao da odolim“, kaže škorpion. „To mi je u krvi.“
Dugo mi je trebalo da shvatim koliko je Abraham žilaviji od bilo kog žapca; ona ga je bola, jer joj je to bilo u krvi, ali on nikako nije tonuo. Kako sam ga olako prezreo, koliko mi je trebalo da shvatim njegov bol! Jer on nije nikada prestao da je voli, s istom onom strašću kao prvog dana kad su se sreli; i sve što je činio, činio je zbog nje. Što su veće i otvorenije bile njene izdaje, to ju je njegova ljubav sve više, i prikrivenije, obavijala.
(A kad sam doznao šta je sve radio, stvari za koje je malo reći da su dostojne prezira, bilo mi je teško da ponovo prizovem ono mladalačko gnušanje; jer sam u međuvremenu potpao pod vlast žapca iz nekih drugih voda, a sopstvena dela lišila su me prava da osuđujem svog oca.)
Kad ga je vređala pred drugima, činila je to s dijamantskim osmehom koji je govorio da ga ona to samo zadirkuje, da joj ta neprestana unižavanja služe samo kao paravan da bi prikrila obožavanje koje je toliko da se ne može izraziti; bio je to ironičan osmeh kojim je svoje ponašanje nastojala da smesti među navodnike. Taj gest, međutim, nikada nije bio potpuno ubedljiv. Često se odavala piću – dekreti o zabrani alkohola uvođeni su i ukidani, kako su već duvali politički vetrovi Morardžija Desaija, a nakon podele države Bombaj na Maharaštru i Gudžarat iščezli su za sva vremena – a kad je pila, iz nje je kuljala žuč. Uverena u sopstvenu genijalnost, naoružana jezikom nemilosrdnim poput njene lepote i žestokim poput njenih slika, nikoga ne bi poštedela svojih koloraturnih kletvi, jastrebovskih kidisanja, rokoko ritanja i visokoskočnih gazela svojih osuda, servirajući sve to s onim čilim i kamen-tvrdim osmehom, koji je trebalo da deluje na njene žrtve kao anestezija dok im je parala utrobu. (Pitajte mene kako to izgleda! Bio sam joj jedini sin. A što se bliže biku majete, veći su izgledi da vas proburazi.)
Naravno, bila je to Bela, ponovo i ponovo: Bela, koja se vratila, kako je bilo predskazano, da bi nastanila telo svoje kćeri. Videćete vi, rekla je Aurora. Od sad sam ja na njenom mestu.)
Zamislite: u svilenom bež sariju opervaženom zlatnim geometrijskom šarom koja treba da dočara togu rimskih senatora – ili pak, ako bi plima njenog ega nadošla više nego obično, u još raskošnijem i bleštavijem carskopurpurnom sariju – Aurora se izležava na divanu i kadi svoje salone smradom zmajskih oblačina dima od jeftinog duvana, na čelu jedne od onih njenih povremenih i nadaleko čuvenih noći raspojasanih od viskija i, još gore, noći na čijoj su se mondenskoj raskalašnosti oštrili mnogi gradski jezici, premda ona lično nikada nije bila zatečena u nedostojnom opštenju s muškarcima, a ni sa ženama, a valja reći, ni sa iglama... a kad bi bančenje zašlo u sitne sate, kretala bi krupnim koracima da obleće okolo kao neka opijena proročica, i počinjala neobuzdano da parodira Vaska Mirandu, razularenog od cuge na Noć nezavisnosti; ne trudeći se čak ni da ukaže na pravog autora, tako da okupljeno društvo nije imalo blagu predstavu da ih, u stvari, časti najžešćom rugalicom, do u tančine bi opisivala predstojeću propast svojih gostiju – slikara, modela, režisera „srednje produkcije“, glumaca, igrača, vajara, pesnika, plejboja, sportskih asova, šahovskih velemajstora, novinara, kockara, krijumčara starina, Amerikanaca, Šveđana, čudaka, polusveta, kao i najlepše i najrazuzdanije gradske zlatne mladeži – a ta parodija bila je uverljiva da uverljivija ne može biti, njena ironija tako duboko skrivena da je nemoguće ne poverovati njenoj zlobi propraćenoj coktanjem usana, ili – budući da joj se raspoloženje preokreće u trenu – njenoj olimpijskoj ravnodušnosti besmrtnika.
„Imitacije života! Istorijske anomalije! Kentauri!“, ređala bi. „Zar vas nadolazeće oluje neće razduvati u paramparčad? Mešanci, polutani, igrači – duhova prizivači, senke! Ribe na suvom! Doći će loša vremena, dragi moji, nemojte misliti da neće, a onda svi duhovi u pakao, noć će zatrti senke, a polutanska krv će poteći, retka i razlivena kao voda. Ali ja ću sve nadživeti“, rekla bi na vrhuncu bombastične završnice besede, izvijenih leđa i s prstom uperenim uvis poput baklje Kipa slobode, „i to zahvaljujući, vi bedne ništarije, svojoj Umetnosti.“ A njeni gosti leže hrpimice, već predaleko zabrazdili da bi je slušali ili se potresali.
I svom potomstvu proricala je tragedije. „Jadni klinci su takav haos, sve mi se čini da im je suđeno da trokiraju...“
... A mi smo živeli svoje živote iznad, ispod i pokraj njenih predviđanja... jesam li vam već rekao da je bila neodoljiva? Slušajte: bila je sunce naših života, hrana naših maštanja, voljeni lik iz naših snova. Voleli smo je čak i kad nas je urnisala. Budila je u nama ljubav preveliku za naša tela, kao da je sama stvarala to osećanje, a onda nam ga davala da ga iskusimo – kao da se radilo o nekom njenom delu. Ako nas je gazila, bilo je to zato što smo bili spremni da joj drage volje legnemo pod čizme s mamuzama; ako nas je noću nemilosrdno ribala slatkom šibom svoga jezika, bilo je to zbog našeg zadovoljstva. Oprostio sam ocu kada sam najzad to shvatio; jer svi smo joj mi bili robovi, a ona je naše robovanje pretvarala u raj. Tako nešto, kažu, mogu da izvedu samo boginje.
Posle njenog kobnog sunovrata ka morskim hridima, proletelo mi je kroz glavu da je, s onim nadmoćnim i ledeno tvrdim osmehom, uz ironiju koju niko nije zapažao, možda zapravo oduvek predskazivala svoj sopstveni pad.
Oprostio sam Abrahamu i zato što sam uvideo da su oboje, premda više nisu delili postelju, i dalje najviše držali do suda onog drugog, da je mojoj majci bila potrebna Abrahamova potvrda, baš kao što je on žudeo za njenim odobravanjem.
Njemu je uvek prvom pokazivala svoje radove (a odmah zatim i Vasku Mirandi, koji je bez izuzetka protivrečio svakom slovcu koje bi izrekao moj otac). Tokom decenije koja je usledila nakon Nezavisnosti, Aurora je zapala u duboku stvaralačku pometnju, nekakvu delimičnu obamrlost proisteklu više iz nesigurnosti u prirodu samog realnog nego zbog sumnje u realizam. Njena tanka slikarska produkcija iz ovog perioda je izmučena, nerazlučena, a osvrnemo li se unazad, lako ćemo na njenim platnima zapaziti rastrzanost između vragolastog uticaja Vaska Mirande, njegove ljubavi prema izmišljenim svetovima, u kojima je vladao jedino zakon njegove neprikosnovene hirovitosti, i Abrahamovog dogmatskog i upornog isticanja važnosti, u trenutku te istorijske prekretnice, jasnog i uočljivog naturalizma, koji će Indiji pomoći da se samoj sebi prikaže. Aurora se u to doba – što je delom bio razlog njenih povremenih utapanja u noćima praznog pijanog tandrkanja – nalazila u procepu između nezgrapnog revizionizma mitoloških slika i mučnog, čak krutog, povratka na dokumentarne crteže sa gušterskim potpisom iz njene čipkalijevske faze. Umetniku se vrlo lako moglo desiti da izgubi svoj identitet u vreme kad su tolike mudre glave verovale da se žestina i strastvenost neizmernog života zemlje mogu predstaviti samo svojevrsnom bezličnom, posvećenom – čak rodoljubivom – mimikrijom. Abraham ni u kom slučaju nije bio jedini zagovornik ovakvih shvatanja. Veliki bengalski filmski reditelj Sukumar Sen, Aurorin prijatelj i možda jedini od njenih savremenika koji joj je bio dorastao po umetničkim kvalitetima, prednjačio je među tim realistima, podarivši nizom potresne i tople filmove indijskoj kinematografiji – toj nafrakanoj staroj bludnici – spoj srca i duha koji je trebalo da prevali dugačak put kako bi potvrdio sopstvenu estetiku. Ovi realistični filmovi, ipak, nikada nisu bili popularni – u jednom trenutku strašne ironije, napala ih je i Nargis Dut, Majka Indija glavom, osuđujući njihov zapadnjački elitizam – a Vasko (otvoreno) i Aurora (u potaji) više su voleli seriju dečjih filmova u kojima je Sen puštao mašti na volju, u kojima su ribe govorile, ćilimi leteli, a dečaci sanjali snove o svojim pređašnjim životima u zlatnim tvrđavama.
Pored Sena, pod Aurorinim okriljem se neko vreme okupljala i grupa istaknutih pisaca, Premčand i Sadat Hasan Manto, Mulk Radž Anand i Ismat Čughtai, svi do jednog dosledni realisti; ali čak i u njihovim delima bilo je bajkovitih primesa, kao u priči „Toba Tek Sing“, Mantovoj izvanrednoj pripovesti o raskolu medu umobolnicima na potkontinentu u vreme onog velikog istorijskog Raskola. Jedan od ludaka, nekada imućni vlastelin, našao se uklešten na ničijoj zemlji duše, nesposoban da kaže da li se njegov rodni grad u Pendžabu nalazi u Indiji ili Pakistanu, da bi se u svom ludilu, koje je bilo i ludilo onog doba, povukao u ljušturu nekakvog blaženog bulažnjenja, kojim se Aurora Zogoibi potpuno zanela. Njena slika, što dočarava poslednji tragičan prizor iz Mantove priče, u kojem je bespomoćni jadnik nasukan između dve zategnute bodljikave žice, iza kojih se prostiru Indija i Pakistan, možda predstavlja njen najbolji rad iz tog perioda, a njegovo ojađeno buncanje, u kom se stekao ne samo njegov, nego i njen lični komunikacioni raspad sistema, nadahnulo je dug i divan naslov slike: „Uz gur-gur rukavac zaliva dhayana the mung the dal od laltaina“.
Duh vremena, i Abrahamova izrazita naklonost, odvukli su Auroru ka naturalizmu; ali Vasko ju je podsećao na nagonsku odbojnost koju je osećala prema pukom podražavanju, zbog koje je odbacila svoje sledbenike čipkaliste, i nastojao je da je vrati ka epskom bajkovitom maniru, kroz koji se odražavala njena prava priroda, podstičući je da se ponovo okrene ne samo svojim snovima već i snolikom čudu jednog probuđenog sveta. „Mi nismo narod tamo nekih proseka“, razlagao je on, „već magična rasa. Zar ćeš čitavog života slikati dečake kako glancaju čizme, domaćice kako spremaju ručak ni iz čega i dva jutra zemlje? Hoćeš li odsad da radiš samo kulije, traktoriste i Nargisine hidroelektrane? U rođenoj porodici imaš primer raskrinkavanja takvog pogleda na svet. Batali te bezvezne realiste! Realnost je uvek skrivena – zar ne? – u grmu koji bukti nekim čudom! Život je snoviđenje! To slikaj – duguješ to snoviđenju od svog nestvarnog sina. Kakva grdosija, taj divni mali-veliki čovek, tvoja ljudska vremeplovna raketa! Pričipkaj se za njegovu neverovatnu zbilju i drži se toga, njega, a ne onog izlizanog gušterskog proliva.“
Zbog želje da ugodi Abrahamu, Aurora se za izvesno vreme zaogrnula umetničkim plaštom koji joj je rogobatno stajao; a pošto je Vasko bio glas njenog tajnog identiteta, opraštala mu je svaki ispad. A zbog te svoje smutnje, pila je, galamila i postajala razuzdana, nakostrešena i bestidna. Na kraju je, ipak, prihvatila Vaskov savet i od mene zadugo načinila talisman i središte svoje umetnosti.
Abrahama sam pak često viđao sa setnom senkom pometnje preko lica. Ja sam za njega, sasvim izvesno, bio misterija. Zbunjivala ga je realnost, tako da bi mi, po povratku s nekog od svojih dugih službenih putovanja u Delhi, Kočin ili na druga mesta koja su godinama ostajala u tajnosti, donosio ili apsurdno mala odelca koja su priličila detetu mog pravog uzrasta, ali su meni bila i više nego tesna; ili mi je poklanjao knjige u kojima bi mladić moga stasa mogao da pronađe zanimaciju, ali je dete koje je boravilo u mom telu natprirodnih dimenzija ostajalo potpuno zblanuto. I on je bio sluđen, zbog svoje žene, zbog njenih promenljivih osećanja prema njemu, zbog pomračene neobuzdanosti koja se u njoj zacarila i zbog njenog dara za samouništenje, koji se nikada nije ispoljio tako potpuno kao prilikom njenog poslednjeg susreta s indijskim premijerom, devet meseci pre mog rođenja...
... devet meseci pre mog rođenja, Aurora Zogoibi otputovala je u Delhi da iz predsednikovih ruku i u prisustvu svog dobrog prijatelja premijera primi državnu nagradu – takozvani „Počasni lotos“ – za svoj doprinos u službi umetnosti. Sticajem nesrećnih okolnosti, gospodin Nehru se, međutim, upravo vratio iz Engleske, gde je većinu vremena mimo svojih službenih dužnosti provodio u društvu Edvine Mauntbaten. Tada je u našoj kući već bilo i više nego uočljivo (premda i manje nego pominjano) da je i na sam pomen imena ove uvažene dame Aurora, sva zapenjena od pogrda, dospevala na rub srčane kapi. Skroviti detalji o prijateljstvu između Pandita Nehrua i žene poslednjeg vicekralja odavno su postali predmet nagađanja; moja sopstvena nagađanja sve više su usmerena ka sličnim glasinama o prvom čoveku vlade i mojoj rođenoj majci. Određene hronološke činjenice ne mogu se poreći. Vratimo li sat na četiri i po meseca pre mog rođenja, eto nas ponovo kod zbivanja u Glavnom domu gospodnjem na Materanu, gde su moji roditelji možda poslednji put vodili ljubav. Ali ako pustimo kazaljke da prevale još četiri i po meseca unazad, videćemo Auroru Zogoibi u Delhiju, kako stupa u svečanu salu predsedničke rezidencije, gde je dočekuje Panditdži lično; eno Aurore, gde pravi skandal, prepustivši se, prema novinskim izveštajima, „nedoličnom izlivu umetničkog temperamenta“ i zapanjenom Nehruu dreči pravo u lice: „Kakva baba pilećih grudi! Edvintara Mjau Tintara! Ako je Diki bio kralj, onda je ona, da si mi živ i zdrav, pravi vic! Bog te pita što li joj se stalno vraćaš da bi izvisio na njenoj kapiji kao neki prosjak. Ako ti je do belog mesa, od nje se, bogme, nećeš omrsiti.“
Na to je, ostavivši okupljene da zevaju u čudu, a predsednika da čeka sa sve počasnim lotosom u ruci, prezrivo odbila nagradu, okrenula se na peti i vratila u Bombaj. To je, barem, bila verzija koju je sledećeg dana prenela zgrožena nacionalna štampa. Ali dva detalja mi nikako ne daju mira: prvo, zanimljiva činjenica da je u trenutku Aurorinog odlaska na sever Abraham krenuo na jug. Iz tajanstvenih razloga nije se pridružio svojoj voljenoj ženi u času dodele ovog visokog priznanja, već je otišao da proveri kako idu poslovi u starom kraju. Ima dana kada mi to prostonaprosto izgleda – ma koliko da je u to teško poverovati! – kao ponašanje popustljivog muža... a drugo se tiče beležnica Jezekilja, našeg kuvara.
Jezekilj, moj Jezekilj; star kao Biblija, ćelav kao jaje, sa tri kanarinskožuta zuba, koje razotkriva večno kikotavim osmehom, čučao je pored starinske otvorene pećnice, terajući dim od ćumura slamnatom lepezom u obliku školjke. Bio je majstor svog zanata, što su mu priznavali svi koji su uživali u jelima čije je tajne recepte zapisivao sporim i drhtavim rukopisom u beležnice sa zelenim koricama, koje je držao pod ključem u kovčežiću – kao smaragde. Pravi arhivar bio je taj naš Jezekilj; jer u skrivenom blagu njegovih beležnica nisu bili upisani samo recepti, već i čitavi obedi – detaljan prikaz, vođen svih tih dugih godina službe, onoga što je služio, kome i kojim povodom. Tokom mojih povučenih godina detinjstva (više o tome nešto kasnije), proveo sam uz njega duge dane šegrtovanja, učeći kako da jednom rukom uradim ono što on radi sa dve, i gutajući našu porodičnu istoriju ishrane, naslućujući ključne momente po beleškama na marginama, koje su mi kazivale da se veoma malo jelo, nagađajući kada je dolazilo do burnih scena iza lakonskog zapisa „prosuto“. Prizivani su i srećni trenuci: neupadljivim osvrtom na vino, tortu ili neki drugi poseban prohtev – omiljeno jelo za dete koje je dobro prošlo u školi, slavljenički banketi koji su obeležavali neki trijumf u poslu ili na platnu. Istina je, svakako, da kao i u toliko toga drugog i u hrani mnogo toga povezanog s našim ličnostima ostaje nerazjašnjeno. Šta čovek da kaže na zdušnu mržnju mojih sestara prema patlidžanu i moju strast prema istom tom povrću? Šta se krije iza očeve ljubavi prema ovčetini i piletini s kostima i majčinog izričitog i isključivog istrajavanja na mesu bez ijedne koščice? Ostavljam takve misterije po strani kako bih pribeležio da sam, pregledavši beležnicu koja se odnosila na dotični period, iz iste otkrio da se Aurora nakon urnebesa u Delhiju vratila u Bombaj tek posle tri noći. Suviše dobro poznajem železničku liniju koja saobraća između Delhija i Bombaja, pa ne moram da proveravam: putovanje traje dve noći i jedan dan, što ostavlja jednu noć bez pokrića. „Madam mora da je ostala u Delhiju da proba jelo nekog drugog kuvara“, zabeležio je snuždeni Jezekilj povodom njenog odsustva. Zvučao je kao prevareni muž koji pokušava da oprosti svojoj pustolovnoj nevernoj dragani.
Nekog drugog kuvara... koja li je to đakonija zadržala Auroru Zogoibi od povratka kući? Šta li se to, da upitam otvoreno, zakuvalo? Jedna od slabosti moje majke bila je u tome što su se njen jad i bol često iskazivali kao bes; druga slabost ogledala se, po mom mišljenju, u tome što bi je, kad bi već dozvolila sebi luksuz da se prepusti slepoj bujici gneva, preplavila neizmerna ljubav prožeta sažaljenjem prema onima koje je povredila. Kao da su topla osećanja u njoj mogla da nabujaju samo posle razorne poplave jeda.
Devet meseci pre mog dolaska na svet, nedostaje jedna noć. Ali pravilo: nevin dok se ne dokaže suprotno – zlata vredi, pri čemu ni Aurori, a ni onom velikom pokojnom vođi nije mogao da se pripiše bilo kakav dokaz nedoličnosti. Verovatno za sve to postoje savršena objašnjenja. Deca nikada do kraja ne shvataju postupke svojih roditelja.
Kako bi sujetno s moje strane bilo da bez ikakve osnove polažem pravo na poreklo – pa makar i nezakonito – od jedne tako uzvišene loze! čitaoče, pokušao sam samo da izrazim izvesnu zbunjenost propraćenu odmahivanjem glave, ali budite uvereni: od mene nećete čuti neosnovane tvrdnje. Ostaću, dakle, pri svojoj priči da sam začet na goreopisanoj planinskoj postaji; i da je potom došlo do odstupanja od izvesnih bioloških pravila. Dopustite da istaknem: time ne želim da vam zamažem oči.
Džavaharlal Nehru je 1957. imao šezdeset sedam godina; mojoj majci je bilo trideset dve. Nisu se nikada više sreli; niti je ovaj velikan ikada više otputovao u Englesku da bi se sastao sa ženom onog drugog velikana.
Javno mnjenje se – i to ne poslednji put – ustremilo protiv Aurore. Između delhijske raje i bombajske mase oduvek je vladala izvesna doza uzajamnog prezira (reč je, naravno, o buržoaziji). Bombajci su skloni da Delhijevljane odbace kao udvoričke lakeje moći, kao vazelin-podrepaše i državne službaše, dok građani prestonice prezrivo frkću na površnost, zlobnost, belosvetsku zapadoopijenost poslovnih dasa i nalakiranih i nalickanih dama mog rodnog grada. Ali u toj strci oko Aurorinog odbijanja Lotosa, Bombaj je ostao podjednako sablažnjen kao i Delhi. Sada su mnogi neprijatelji, koje je sebi navukla na vrat svojim bahatim nastupom, spazili svoju priliku i kidisali. Nitkovski patrioti nazivali su je izdajicom, bogomoljci bezbožnicom, samozvani sirotinjski glasnogovornici zasipali su je drvljem i kamenjem jer je bogata. Mnogi umetnici uopšte nisu ustali u njenu odbranu; čipkalisti su se prisetili kako ih je napadala, pa su ćutali; oni koji su zaista robovali Zapadu i traćili svoje karijere imitirajući, s jezivim rezultatima, stilove glavnih pravaca u Americi i Francuskoj, sada su je grdili zbog „uskogrudosti“, dok su se oni drugi – a bilo ih je podosta – koji su se praćakali u mrtvom moru indijske drevne baštine i slikali ovovekovne verzije starih minijatura (i često, u potaji, ispod ruke izrađivali pornografske kopije mogulske ili kašmirske umetnosti) ostrvili na nju jednako bučno zato što se „otuđila od svojih korena“. Svi stari porodični skandali sad su ponovo izbunareni, sa izuzetkom rumpelstilskinskog zamešateljstva Abrahama i njegove majke Flore oko sina prvenca, koje nikada nije dospelo pred oči javnosti; novine su sa slašću štampale svaki detalj kojeg su uspele da se dokopaju u vezi s brukom starog Fransiska i njegovih „Gama zraka“, pa o apsurdnim nastojanjima Kamoisa da Game da obuči trupu južnoindijskih Lenjina, pa o krvoločnom ratu Loboovih i Menezesovih, zbog kojeg su braća Da Gama završila na robiji, zatim o samoubistvu utapanjem sirotog, bolom skrhanog Kamoisa i, naravno, najveći skandal oko hvatanja u kolo, i to vanbračno, siromašnog sitnog Jevrejina i njegove besramno bogate hrišćanske drolje. Kada su pak krenule da kolaju aluzije u vezi sa zakonitošću dece Zogoibijevih, izgleda da su u jednom danu urednike svih velikih listova tiho obišli izaslanici Abrahama Zogoibija, koji su im prišapnuli reč-dve da se urazume; posle toga, novinska kampanja je smesta obustavljena, kao da je dobila srčani udar i presvisla od straha.
Aurora se delimično povukla iz javnog života. Njen salon je i dalje blistao, ali su joj konzervativniji elementi iz viših slojeva i umetničkog i intelektualnog života zemlje zauvek okrenuli leđa. Sve više je boravila među bedemima svog ličnog raja, okrenuvši se, jednom zasvagda, u pravcu na koji joj je Vasko Miranda ukazivao, istinskom pravcu njenog srca: dakle, ka unutra, ka realnosti snova.
(Upravo u to doba, kada su jezičke razmirice nagovestile podelu države, objavila je da se među njenim zidinama neće govoriti ni maratski, a ni gudžaratski; jezik njenog kraljevstva je engleski i nijedan drugi. „Svi ti silni jezici odsecaju nas jedne od drugih“, objasnila je. „Samo nas engleski spaja.“ A da bi potkrepila ovaj svoj stav, odrecitovala bi, tobože ucveljenog lica koje je neizbežno budilo zlobne pomisli kod njene publike, u ono vreme popularnu recitaciju: „A-be-ce-de-e-ef-ge, Panditdži se digao na noge“. Na šta je samo njen provereni saveznik V. Miranda imao smelosti da uzvrati: „Ha-i-j-ka-el-em-en, sad je opet uklonjen“)
I ja sam bio primoran da vodim relativno povučen život; moram naglasiti da smo nas dvoje bili upućeni jedno na drugo više od većine majki i sinova, jer je, ubrzo po mom rođenju, Aurora otpočela seriju maestralnih slika uz koju se najčešće vezuje njeno ime; onih dela prozvanih „Mavarske slike“, po meni, u kojima je moje odrastanje dokumentovano mnogo ubedljivije nego u bilo kom foto-albumu, i koje će nas uzajamno vezivati sve dok je sveta i veka, bez obzira na to koliko će nas daleko, i žestoko, naši životi razdvojiti.
Kod Abrahama Zogoibija se zapravo radilo o prerušavanju: stvorio je tajni identitet dobrote i blagosti da bi zabašurio svoju skrovitu superprirodu. Namerno je oslikavao sebe u najturobnijim mogućim bojama – njemu nije priličila kičerska neumerenost plačnog autoportreta Vaska Mirande kao Arapina! – preko potresno uzbudljive ali neprihvatljive realnosti. Pokorna i uslužna površina bila je ono što bi Vasko nazvao njegovim iznadom; a ispod nje, vladao je mogambovskim podzemnim svetom, jeziviji od bilo koje fantazije iz masala filmova.
Ubrzo pošto se doselio u Bombaj, uputio se, poklonjenja radi, na hodočašće starom Sasunu, glavi uvažene porodice bagdadskih Jevreja, čiji su članovi šurovali s engleskim kraljevima, ženili se i udavali s Rotšildovima, vedrili i oblačili gradom već stotinama godina. Glavešina je pristao da ga primi, ali jedino u kancelarijama „Sasun i ko.“ u Tvrđavi; ne privatno, i ne na ravnoj nozi, već kao ponizno moleći novopečeni dođoš iz zabite bestragije, bio je propušten Abraham u njegovu blizinu. „Zemlja će možda i postati slobodna“, rekao mu je starina, dobroćudno se smeškajući, „ali moraš utuviti, Zogoibi: Bombaj je zatvoren grad.“
Sasun, Tata, Birla, Kešlova, Džidžiboj, Kama, Vadija, Baba, Gokuldas, Vača, Šuškenaruke – ove velike kuće držale su grad pod šapom, njegove plemenite i teške metale, hemijsku i tekstilnu industriju i začine, i nije im padalo ni na kraj pameti da se ičega odreknu. Preduzeće Da Gama Zogoibi stvorilo je čvrsto uporište u poslednjoj od ovih sfera; i kud god da je odlazio, Abrahama su dočekivali čajem ili hladnim napitkom, slatkišima, srdačnom dobrodošlicom i ispraćali nizom nepogrešivo učtivih, ali ledeno ozbiljnih upozorenja da se kloni svake druge oblasti koja bi mogla da mu zapadne za preduzetničko oko. Ali samo petnaest godina kasnije, kada su zvanični izvori obelodanili podatak da tek jedan i po posto kompanija u zemlji poseduje preko polovine ukupnog privatnog kapitala, te da čak i u okviru tih elitnih jedan i po posto samo dvadeset kompariija nosi šnjur, a da među ovih dvadeset kompanija četiri supergrupe među sobom dele četvrtinu sveukupnog udruženog kapitala u Indiji, korporacija Da Gama Zogoibi – K-50, već se popela na peto mesto.
Otpočeo je proučavajući istoriju. U Bombaju vlada nekakva endemska neodređenost u pogledu prošlih vremena; ako upitate nekoga koliko dugo se bavi svojim poslom, on će vam odgovoriti: „Dugo.“ – U redu, gospodine, a koliko vam je stara kuća? „Stara je. Iz starih vremena.“ Aha; a kad vam se rodio pradeda? „Tamo negde, jednom. Ma šta me sve to ispitujete? Ta mrtva slova na papiru izgubljena su u magli prošlosti.“ Zapisi se čuvaju čvrsto uvezani pantljikom u prašnjavim ostavama i niko ih nikada čak i ne pogleda. Bombaj, taj srazmerno novi grad u jednoj neizmerno staroj zemlji, ne želi da zna za jučerašnjicu. „A ako su danas i sutra konkurentna područja“, premišljao je Abraham, „da ja lepo uložim najpre u ono što niko ne ceni, dakle, u minulo.“ Posvetio je silno vreme i grdna sredstva iscrpnom proučavanju velikih porodica, iskopavajući njihove tajne. Iz povesti o Pamučnoj pomami, ili Velikoj obmani, koja je harala šezdesetih godina XIX veka, saznao je da je mnoge plemenite to razdoblje urnebesnih špekulacija opako oštetilo, maltene upropastilo, te da su nakon toga pristupali poslovima s najstrožim oprezom i vrlo konzervativno. „Biće da zato vlada raskorak“, nagađao je Abraham, „na polju rizika. Jedino odvažni zaslužuju nagradu, i niko drugi.“ Sledio je isprepleteno klupko veza među uglednim kućama i shvatio kako vuku konce: otkrio je, uz to, koje su imperije sazdane na pesku. I kada je sredinom pedesetih godina spektakularnim prevratom preuzeo kuću Šuškenaruke, koja je otpočela kao lihvarska firma, da bi tokom jednog stoleća prerasla u gigantsko preduzeće sa zamašnim deonicama u poslovima vezanim za bankarstvo, zemlju, brodove, hemijsku industriju i ribu, uspeo je to samo zato što je otkrio da je stara parsijska familija u svojoj srži dotakla dno nepovratnog propadanja, „a kad kvar već toliko uzme maha“, pribeležio je u svom ličnom dnevniku, „truli zub treba izvaditi što pre, ili će celo telo buknuti i propasti“. Sa svakim naraštajem porodice Šuškenaruke stepen pronicljivosti je drastično opadao, da bi današnje pokolenje braće vetrogonja navuklo kolosalne kockarske gubitke po evropskim kazinima, a uz to su bili dovoljno bezumni da se upetljaju u neki skandal u vezi s pokušajem zataškavanja mitom, koji je izbio zbog njihovih nastojanja da indijske poslovne metode suviše nezgrapno izvezu na zapadna finansijska tržišta, koja iziskuju daleko istančaniji pristup. Svu tu nečist Abrahamovi ljudi su prilježno iščeprkali ispod ćilimčeta; a onda je jednog lepog jutra Abraham naprosto ušetao u samo srce skrivenog svetilišta kuće Šuškenaruke i bez ikakvog uvijanja, u po bela dana, ucenio dvojicu ubledelih ne baš mladića koje je tamo zatekao, da se smesta povinuju njegovim brojnim i preciznim zahtevima. Pošto su mu prodali nasleđeno pravo prvenstva, oslabljeni izdanci nekada moćnog klana, Podlidži Podlijidži Šuškenaruke i Njamiboj Životboj Šuškenaruke, bili su maltene presrećni što mogu da se ratosiljaju odgovornosti koju njihova nejaka pleća nisu bila u stanju da ponesu, „onako kako su persijski carevi u svom rasulu morali da se osećaju kada su im vojske islama zagrmele na pragu“, voleo je Abraham da kaže.
Ali Abraham, bogme, nije bio nikakav sveti ratnik. Taj čovek, koji se kod kuće činio nevešt, čak slabašan, načinio je od sebe, u zbilji, pravog pravcatog cara, mogula ljudske krhkosti. Da li biste se prenerazili kad biste saznali da je u roku od nekoliko meseci po dolasku u Bombaj počeo da trguje ljudskim mesom? Čitaoče, ja se jesam prenerazio. Zar moj otac, Abraham Zogoibi? – Abraham, čija je ljubavna priča u sebi nosila onoliku strast, onoliku romantiku? – Bojim se da je tako: baš taj. Moj neumoljivi otac koji nikome nije praštao, a kome sam ja oprostio... Već sam više puta istakao da je pored zaljubljenog muža, bespogovornog zaštitnika naše najveće savremene umetnice, postojao i onaj mračniji Abraham: čovek koji je sebi utro put ucenama i pretnjama neodlučnim pomorskim kapetanima, kao i baronima štampe. Taj Abraham je neprekidno tragao za njima, i uspevao, na obostrano zadovoljstvo, da ostvari dogovore sa svim tim likovima – nazovimo ih crnoberzijancima – koji su bili nadležni za zastrašivanje, šverc-komerc viskija, kao i prostituciju, s podjednakom revnošću kojom su se Tate i Sasuni prihvatali poštenijeg trgovanja na beloj berzi. Bombaj u to vreme nije bio, ustanovio je Abraham, ni izbliza zatvoreni grad kako ga je opisao stari Sasun. Za čoveka koji je spreman da se upusti u rizik, da zaboravi na skrupule – ukratko, za crnoberzijanca – bio je i te kako širom otvoren, a jedina granica novcu koji se dao zaraditi mogla se zacrtati samo u mašti.
Kasnije će biti nešto više govora o ozloglašenom muslimanu, šefu bande, neka bude da se zove Brazgotina, jer njegovo pravo ime ovde nemam smelosti da objavim, te ću se zadovoljiti zastrašujućim klišeom nadimka po kome je bio poznat u čitavom gradskom podzemlju, a zatim – kao što ćemo videti – i šire. Zasad ću se zadovoljiti da pribeležim kako je Abraham, zahvaljujući ortakluku u koji se upustio s ovim gospodinom, stekao zaštitu koja je od samog početka bila odlika njegovog omiljenog načina poslovanja: da bi uzvratio za tu zaštitu, moj otac je postao, i u potaji ostao do kraja svog dugog i poganog života, glavni snabdevač novim mladim devojkama kuća koje su Brazgotinini ljudi tako delotvorno opsluživali po bombajskim slasnim putevima puti: Grantov put – Foklandski put – Foras – Kamatiputra.
- Kako to? – „Odakle ih je dobavljao?“ – Kako odakle – pa iz hramova južne Indije, žalim slučaj, naročito iz onih svetilišta posvećenih izvesnoj boginji Kelami iz Karnatake, koja, izgleda, nije bila kadra da zaštiti svoje uboge mlade „sledbenice“... treba pribeležiti i to da su u naše jadno doba, koje podleže predrasudi favorizovanja muške dece, mnoge siromašne porodice hramovima koje naročito poštuju darovale kćeri koje nisu mogli da udaju ili othrane, u nadi da će živeti svetim životom kao sluškinje ili, ako im se sreća osmehne, kao plesačice; avaj, puste nade, jer su sveštenici zaduženi za ove hramove neretko bili ljudi kod kojih su vrhovna merila čestitosti misteriozno iščezla, a usled tog nedostatka bili su širom otvoreni za ponude u čvrstoj valuti za mlade device, ne baš device i koliko god hoćeš puta device kojima su raspolagali. Tako se Abrahamu, trgovcu mirođijama, pružila prilika da iskoristi svoje razgranate južnjačke veze kako bi požnjeo novu letinu, upisanu u njegove najtajnije obračunske knjige kao „garam masala – superkvalitet“ ili, što dodajem s izvesnom dozom nelagode, „ekstra ljute papričice: zelene“.
U toj tajnoj sprezi s Brazgotinom, Abraham Zogoibi krenuo je i u industrijsku proizvodnju talka u prahu.
Kristalizovani hidrat magnezijum-silikata: Mg3Si4O10(OH)2 – talk. Kad ga je Aurora za doručkom upitala zašto se upušta u biznis s bebinim guzama, naveo je dvostruku prednost protekcionističke ekonomije, koja nameće zaštitne carinske tarife na uvozne marke talka, kao i eksploziju stanovništva, koja garantuje „bum guza“. Sav se zaneo obrazlažući globalni potencijal svog proizvoda, opisujući Indiju kao jedinu ekonomiju Trećeg sveta koja može da se nosi s razvijenim zemljama po svojoj kultivisanosti i razvoju, bez pratećeg jarma svemoćnog američkog dolara, ukazujući da će i mnoge druge zemlje Trećeg sveta sunce ogrejati što mogu da kupe prvoklasni puder za koji im neće tražiti zelene dolare. Kad je počeo da razglaba o realnoj kratkoročnoj mogućnosti da njegova marka „Bebi softo“ istisne „Džonson i Džonson“ s njenog domaćeg tržišta, Aurora se potpuno isključila. A kad je zapevao probni reklamni džingl, kojim je nameravao da lansira svoj novi marifeltuk, a za koju je sam smislio reči i nakalemio ih na onu izluđujuću melodiju „Bobi Šafto“, moja majka je zapušila uši.
„Bebi softo, da li znate, pošto softo puder, brate“, zanosio se Abraham u svom izvođenju.
„Radi s talkom šta ti je volja“, zavapila je Aurora, „ali ova dreka smesta da je prestala. Slomiće mi ljusku na jajetu.“
Dok pišem ovo, ne mogu da se načudim Aurorinom odsustvu želje da uvidi koliko ju je često i ležerno Abraham obmanjivao, divim joj se kako je nešto mogla da bez jednog jedinog pitanja, jer on je, dabome, lagao, a beli prašak koji ga je zanimao nije dospevao iz kamenoloma sa Zapadnih Gata, već je stizao u specijalnim „Bebi softo“ kanisterima krajnje neuobičajenim putem, koji je podrazumevao noćne kolone šlepera neznano otkud, te obilato i redovno potkupljivanje policajaca i ostalih službenika koji su držali punktove za proveru akciza duž glavih drumova potkontinenta; a ti relativno malobrojni kanisteri doneli su, za nekoliko godina, prihod od uvoza koji je daleko premašivao sav ostali profit kompanije, te je omogućio čvrsto utemeljeno korporativno razgranavanje – taj prihod pak nikada nije bio prijavljen, nikada ubeležen ni u jednoj računovodstvenoj knjizi, osim tajno šifrovane knjige nad knjigama, koju je Abraham čuvao u najvećoj skrovitosti, možda samo i u tamnom vilajetu svoje izopačene duše.
Sam grad, možda i cela zemlja, bili su jedan palimpsest, Donji svet ispod Gornjeg sveta, crna berza ispod bele; kad je svekoliki život bio takav, kad se nevidljiva stvarnost fantomski kretala ispod vidljivog privida, podrivajući sva njegova značenja, kako je onda Abrahamova karijera uopšte mogla da bude drugačija? Kako je iko od nas mogao da umakne tom smrtonosnom raslojavanju? Kako smo mogli, onako zarobljeni u zamku stoprocentne krivotvorene stvarnosti, koju je na površini oličavao kič rasplakanog Arapina u gizdavoj nošnji, da prodremo dublje, do pune i raspojasane istine moje izgubljene majke? Kako smo mogli da živimo verodostojne živote? Kako smo mogli da ne postanemo groteskni?
Sad kad se osvrnem unazad, jasno mi je da se jedina mana štosa o snazi podmićivanja koja je jednaka božanskoj moći, a koji je Vasko Miranda prosuo u Noći nezavisnosti, bila samo u preteranoj blagosti formulacije. Naravno da je Abraham Zogoibi morao znati, i to vrlo dobro, da je slikarev nakresani pokušaj prenaglašenog cinizma zapravo predstavljao potcenjivanje čitavog slučaja.
„Tvoja majka i njena umetnička bulumenta stalno su se žalili kako im je teško da stvore nešto ni od čega“, prisećao se Abraham, s beskrajnim uživanjem ispovedajući svoja zlodela u dubokoj starosti. „Šta su to oni stvarali? Slike! A ja, ja, baš ja, napravio sam čitav novi grad ni iz čega! Pa sad ti prosudi: koji je čarobni trik teži? Iz čudotvornog šešira tvoje majke izašla su mnoga lepa stvorenja, a iz mog, druškane – King Kong!“
Tokom prvih dvadeset godina mog života, ovi komadi zemljišta – nešto ni od čega – oteti su od Arapskog mora isušivanjem kod južnog dela Bombajskog poluostrva, oko Bek Beja, i Abraham je besomučno ulagao u ovu povraćenu Atlantidu koja se dizala iz talasa. U to vreme mnogo se govorilo o olakšavanju pritiska na prenaseljeni grad ograničavanjem broja i visine novih građevina na ovako osvojenom zemljištu, da bi se zatim izgradilo novo gradsko jezgro na kopnu, preko vode. Abrahamu je bio veoma stalo da ova zamisao propadne – „Jer kako inače da održim vrednost poseda u koji sam utopio toliki imetak?“, pitao me je on, šireći ruke kostura i otkrivajući zube koji su nekada slali razoružavajuće osmehe, a sada, u polumraku njegove kancelarije, visoko iznad gradskih ulica, devedesetogodišnji lik mog oca pretvarali u pohlepnu lobanju.
Pronašao je sebi saveznika kada se Kiran Kolatkar (K. K. ili Keke), malo izbuljeno crno topovsko đule od politikanta iz Aurangabada, i najžilaviji od svih onih okorelih tipova koji su godinama gazdovali Bombajem, dočepao vlasti u Gradskom veću. Kolatkar je bio čovek kome je Abraham Zogoibi lako mogao da objasni načela nevidljivosti, te skrivene zakone prirode koje vidljivi ljudski zakoni nisu mogli da naruše. Abraham mu je objasnio kako nevidljiva sredstva mogu da se upute preko niza nevidljivih bankovnih računa i završe, vidljiva i čista kao suza, na računu proverenog prijatelja. Razjasnio mu je kako bi se od malo trajnije nevidljivosti grada iz sna s one strane vode ovajdili oni prijatelji koji možda već imaju, ili bi kojim slučajem stekli, udeo u nečemu što je donedavno bilo nevidljivo, ali se sada uzdiglo iz mora poput bombajske Venere. Predočio mu je kako bi lako bilo ubediti one uvažene službenike koji su nadležni za praćenje i kontrolu broja i visine novih zgrada na osvojenom kopnu, te da bi im se i te kako isplatilo ako bi izgubili dar očnoga vida – „Naravno, u prenesenom smislu, dečko – bila je to samo govorna figura; nemoj misliti da smo nekom hteli da vadimo oči, kao šah Džahan onom Gvirojku Zrikiću koji je krišom hteo da baci pogled na Tadž Mahal pre nego što bude dovršen“ – tako da pravo more novih građevina može da ostane nevidljivo za oko javnosti, i vine se put nebesa, koliko god visoko duša poželi. A onda, opacupa – i nevidljive zgrade donose brda para, najvrednije nekretnine na kugli zemaljskoj: nešto ni iz čega, čudo, a svi prijatelji koji su pomogli da se to desi biće lepo nagrađeni za svoj trud.
Kolatkar je brzo učio pa je čak i sam dobio inspiraciju. A šta kad bi te nevidljive zgrade gradila nevidljiva radna snaga? Zar to ne bi bilo najelegantnije i najekonomičnije rešenje? „Naravno, složio sam se“, ispovedao se stari Abraham. „Taj mali Keke s buklijom od glave bio se baš razmahao.“ Ubrzo potom, gradske vlasti objavile su da će se svi oni koji su se doselili u Bombaj posle poslednjeg popisa smatrati nepostojećim. Pošto su bili otpisani, grad, dakle, nije snosio nikakvu odgovornost što se tiče njihovog stambenog pitanja ili socijalnog osiguranja, što su s olakšanjem pozdravili oni pošteni i postojeći građani koji su plaćali dažbine za održavanje ove neuredne i raždžilitane čaršije. Ipak, ne može se poreći da je za onih milion i po duhova, koje je stvorio zakon, život u trenu postao još teži. E, tu su na scenu stupili Abraham Zogoibi i svi oni koji su đuture naskočili na veliki fijaker osvojenog kopna, velikodušno unajmljujući što su više mogli tih aveti, i zapošljavali ih na ogromnim gradilištima koja su nicala na svakom pedlju novog tla, isprsivši se čak toliko – o, prijatelji ljudskog roda! – da su im plaćali i poneku crkavicu za njihov rad. „Niko još nije čuo da se priviđenjima plaća, dok mi to nismo počeli da radimo“, kazivao je drevni Abraham, šištavo se smejući. „Ali razume se, nismo snosili nikakvu odgovornost u slučaju povrede ili bolesti. Bilo bi to nelogično, ako me shvataš. Na kraju krajeva, ti stvorovi ne samo što su bili nevidljivi, oni, prema zvaničnim uredbama, u stvari, nisu ni postojali.“
Sedeli smo u mraku koji se sve više zgušnjavao, na trideset prvom spratu dragulja Novog Bombaja, remek-dela I. M. Peja – tornja Šuškenaruke. Kroz prozor sam jasno mogao da vidim i kako noć probada blistavo koplje K. K. komore. Abraham je ustao i otvorio vrata. Svetlost je potekla unutra uz tiha arpeđa. Poveo me je u džinovski atrijum pun drveća i rastinja iz podneblja umerenijeg od našeg – tu su se nizali voćnjaci sa stablima jabuka i krušaka, kao i otežali čokoti loze – i sve to pod staklom, uz savršeno podešenu temperaturu i vlažnost, održavane pomoću sistema za klimatizaciju čiji bi utrošak bio nezamisliv da nije bio nevidljiv: jer Abrahamu, nekim srećnim slučajem, nikada nije stizao račun za struju. Iz tog atrijuma potiče moje poslednje sećanje na njega – na mog starog, prastarog oca, na koga sam u trideset trećoj godini života i sedamdeset drugoj godini počinjao sve više da ličim likom; na mog oca bez trunke kajanja, oca-zmiju koji je u odsustvu Aurore i Boga zaposeo Eden.
„Ali sad mi je odzvonilo“, uzdahnuo je on. „Sve mi se raspada u ruci. Čarolija prestaje da deluje kad ljudi počnu da naziru konce. Nek ide sve u vražju mater! Bogami sam se lepo najurcao. Nego, uzmi jabuku, đavo da je nosi.“

12


Hteo – ne hteo, rastao sam u svim pravcima. Moj otac je bio krupan čovek, ali su moja ramena u desetoj godini prerasla njegove kapute. Bio sam oblakoder oslobođen svih zakonskih ograničenja, eksplozija stanovništva u jednoj jedinoj osobi, megalopolis, grdosija na kojoj su pucale košulje i otpadala dugmad. „Pogledaj ga samo“, čudila se moja starija sestra Ina kad sam dostigao punu težinu i visinu. „Sad si kao Guliver, a mi smo tvoji Liliputanci.“ Što je bilo tačno barem u jednom pogledu: ako naš Bombaj nje bila moja Radžputana već Liliputana, onda je moj izuzetan stas zaista uspevao da me prikuje za zemlju.
Što su se više širile međe moga tela, vidokruzi kao da su mi se sužavali. Problem je iskrsao pred polazak u školu. Većina dečaka iz dobrih kuća sa Malabarskog brda, Skandal pointa i Brič Kendija započinjali su obrazovanje kod gospođice Artiljerije u Volsingam hausu, koja je obuhvatala jaslice i niže razrede, pre nego što bi se upisali na Kempion, Katedralu ili neku drugu, u ono doba samo za dečake, elitnu ustanovu. Ali legendarna Artiljerija s rožnatim naočarima i betmenskim perajima odbila je da prihvati pravu istinu o mom stanju. „Prerastao je jaslice“, frknula je prezrivo na kraju razgovora, tokom kojeg se prema mojoj troipogodišnjoj malenkosti uporno odnosila kao prema sedmogodišnjaku koga je zaista i videla pred sobom u stolici, „a za nižu školu je, sažaljevam slučaj, nezreo.“ Moja majka je planula. „A koga vi to imate u razredu?“, upitala je ljutito. „Sve same Ajnštajne, šta li? Male Alberte i Albertine, može biti? Puna škola emceovaca na kvadrat?“
Ali La Artiljerija se nije dala pokolebati, pa mi je sledovalo školovanje kod kuće. Usledio je niz učitelja, od kojih je malo koji izdržao duže od nekoliko meseci. Ne zameram im zbog toga. Suočeni sa osmogodišnjakom koji je rešio da u čast svog prijateljstva sa slikarom V. Mirandom pusti i dobro navošti brkove ufitiljenih krajeva, razumljivo je da su hvatali put pod noge. Uprkos svim mojim nastojanjima da se ponašam kao valjana, uredna, poslušna, umerena i ni po čemu izuzetna osoba, bio sam im jednostavno suviše otkačen; sve dok mi, elem, nisu našli prvu učiteljicu. O, Dili Hormuz, uspomeno slatka! Kao i gospođica Artiljerija, i ona je nosila debele naočari s perajima, ili krilcima – samo što su ova krilca bila anđeoska. Kad se početkom 1967. pojavila u beloj haljinici i dokolenicama, kose skupljene u tanke kikice, s knjigama prigrljenim uz grudi, kratkovido žmirkajući i nervozno brbljajući, na prvi pogled izgledala je više kao klinka nego ja dolepotpisani. Ali Dili je vredelo pobliže osmotriti, jer je i ona bila prerušena. Nosila je ravne cipele i držala se pogureno, kao većina stasitih devojaka koje pokušavaju da prikriju svoju visinu; ali uskoro, kad smo ostali nasamo, počela je da se razotkriva – ah, ona njena veličanstvena beloputa izduženost, od sitne glave do skladnog ali ogromnog stopala! A zatim – i posle tolikih godina pri samoj pomisli na taj prizor oblije me vrela rumen od nostalgične čežnje – počela je da se proteže. Dili u protezanju – koja se pretvarala kao da želi da dohvati knjigu, lenjir, pero – otkrivala je, i to samo meni, punoću svog tela pod haljetkom, da bi uskoro počela da mi uzvraća upornim i netremičnim pogledom na moje sirovo, iskolačeno zijanje. Slatka Dili – jer, kad bismo ostali sami, a ona raspustila kosu, kada bi skinula naočari i žmirkala u mene naslepo onim svojim duboko usađenim i odsutnim očima koje vam ne daju mira, tada se razotkrivalo njeno pravo lice – zagledala se dugo i istrajno u svog novog učenika, pa uzdahnula.
„Ljudi moji, pa njemu je deset godina“, rekla je nežno kad smo prvi put ostali sami. „Čovekovo mladunče, pa ti si osmo svetsko čudo, nema greške.“ A zatim je, prisetivši se svoje vaspitne uloge, počela prvi čas terajući me da naučim napamet – da „nabubecam“, kako smo govorili – sedam svetskih čuda stare i nove ere napominjući, kako je samo ona umela, zanimljivost da smo se na Malabarskom brdu našli ja (mladi gospočić Kolos) i Viseći vrtovi – kao da su se sva čuda ovde iskupila i poprimila indijsko obličje.
Sada mi se čini da je kroz mene, onako mlađanog, u onom gvozdenozubom čudovištu iz kog je moja detinja duša zbunjeno provirivala kroz dveri divnog tela mladića (pošto je Dili, uprkos mojoj ruci, mom osećaju gađenja prema samom sebi i potrebe za utehom, uspevala da u meni vidi lepotu; o, lepoto, naša porodična kletvo!), moja učiteljica, gospođica Hormuz, pronašla je svojevrsni odušak, shvativši da sam joj poveren kao dete, ali da sam u njenim rukama – ovde već zalazim u opasne vode – i kao muškarac, da me miluje, i da je milujem.
Sada ne mogu da se setim koliko mi je bilo godina (znam zasigurno da sam obrijao one vaskovske brkove) kada je Dili prestala samo da se divi i iščuđava mom telesnom sklopu i počela, najpre sramežljivo, a onda sve slobodnije, da me miluje. Iznutra sam bio u uzrastu kada su takva tetošenja predstavljala nevin odraz ljubavi, koje sam bio gladan kao ozebao sunca; spolja je pak moje telo doraslo da uzvrati kao sasvim zrelo. Nemojte je osuđivati, jer ne mogu ni ja: bio sam čudo njenog sveta, a ona se samo zanela u svom ushićenju.
Nepune tri godine primao sam poduke u Elefanti, i tokom tog hiljadu i jednog dana bili smo sputani mestom i strahom da će nas uhvatiti na delu. Budite tako dobri i uzdržite se od pitanja dokle su išla naša milovanja, jer ćete me naterati da se, u svojim sećanjima, ponovo zaustavim pred granicama za koje nismo imali pasoš! Sećanje na te dane ostaće prožeto zasopljenim bolom, od njega mi tuče srce, ono je živa rana; jer moje telo je znalo ono što ja nisam, i mada je dete čamilo napola unezvereno u tamnici sopstvenog tela, moje usne, moj jezik, moju udovi pod njenim stručnim nadzorom ipak su prelazili na delo, sasvim nezavisno od mog uma; a bilo je i onih blagoslovenih dana kada smo se osećali bezbedno, ili bi nas ponelo neko ludilo pa se ne bismo ni obazirali na rizik, kada bi se njene ruke, usne, grudi uskomešale oko mojih slabina i donele izvesno uzavrelo i očajničko olakšanje.
Bilo je dana kada je uzimala moju nagrđenu ruku i stavljala je ovuda, onuda... svuda! Bila je prvi ljudski stvor koji mi je, u tim ukradenim trenucima, omogućio da se osećam celovito... a veći deo vremena, bez obzira na to šta je njeno telo smeralo s mojim, održavala je neprestani protok informacija. Među nama nije bilo ljubavničkog ćućorenja; celo naše gugutanje svodilo se na bitku kod Šrirangapatnama i glavne izvozne artikle Japana. Dok su mi njeni lepršavi prsti podizali telesnu temperaturu do nepodnošljivih visina, čvrsto je držala uzde terajući me da deklamujem tablicu množenja do trinaest ili da ređam valence svakog elementa iz periodnog sistema. Dili je bila devojka koja je imala štošta da kaže, pa me je zarazila brbljivošću, koja je za mene, do dana današnjeg, zadržala moćan erotski naboj. Kad se raščavrljam, ili se nađem na meti tuđeg ćakulanja, mene to – kako da vam kažem? – pali. Često u žaru brbljanja moram da pokrijem rukama krilo, kako bih tamošnja kretanja sakrio od očiju sagovornika, koji bi bili zbunjeni takvom reakcijom, ili, još gore, zabavljeni. Nisam imao želju, barem do sada, da budem izvor takve zabave. Ali sada sve mora, i treba, da bude izrečeno: moja životna priča, to tkivo erektivne blagoglagoljivosti, sada se primiče kraju.
Kad smo se upoznali, Dili Hormuz je bila usedelica od dvadeset pet godina, a imala je oko trideset pet kad sam je poslednji put video. Živela je s patuljastom majkom, slepom kao krtica, koja je po vasceli dan sedela na balkonu i šila jorgane, pri čemu njenim prstima odavno nije bila potrebna pomoć očiju. Kako li je samo tako sitna i krhka ženica mogla da rodi ovako visoku i pohotnu kći, pitao sam se ja, kad su u trinaestoj godini, zaključivši da sam već dovoljno velik, počeli da me šalju kod Dili na časove, računajući da će mi dobro činiti da malo izađem iz kuće. Bilo je dana kad bih zaobišao kola, odmahnuvši vozaču da je slobodan, i odšetao – bolje reći, šmugnuo – nizbrdo do nje, prošavši pored ljupke stare apoteke na Kempovom uglu – davno pre nego što je postao ova današnja duhovna vetrometina nadvožnjaka i butika – i Kraljevske berbernice (gde se majstor brica sa zečjom usnom, uzgred, bavio i obrezivanjem). Dili je živela u mračnim, izgubljenim dubinama jedne stare, sive parsijske kuće, koja je bila sva u balkonima i zavijucima, na putu kraj čuvenog parka Govalija Tank, samo nekoliko kapija iznad Viđajeve prodavnice, te božanski mešovite trgovine gde su se mogli kupiti i Vreme, za glačanje drvenarije, i Nada, za brisanje dupeta. Mi Zogoibijevi zvali smo je Džajina magaza, kao da je tobože dobila ime po našoj mrgudnoj aji, gospođici Džaji He, koja je tamo odlazila da se snabde paketićima Života, punih čačkalica za zube od eukaliptusovog drveta, i Ljubavlju, kojom je kanirala kosu... Sav na sedmom nebu i na rubu vrhunskog ushićenja, ulazio sam u Dilin dom, stančić prožet osiromašenom ali i dalje ukusnom otmenošću. Mali koncertni klavir, koji je stajao u dnevnoj sobi, pod teretom fotografija u srebrnim ramovima, portretima porodičnih glavara pod fesovima s kićankama i obesne mlade i prefinjene lepotice, za koju se ispostavilo da je stara gospođa Hormuz glavom, ukazivali su da njena porodica pamti i bolje dane, što je bio slučaj i sa Dilinim znanjem latinskog i francuskog. Latinski sam skoro sasvim zaboravio, ali ono što i dalje znam od francuskog – jezika, književnosti, poljubaca, pisama: znojem natopljenih popodnevnih i predvečernjih slasti – sve sam to naučio od tebe, Dili... a sada su pak ove dve žene bile osuđene na život od privatnih časova i jorgandžiluka. To je možda objašnjavalo zašto je Dili osećala toliku glad za muškarcem koga je smatrala za prerano iždžikljalog dečaka; i zašto bi mi skočila u krilo, obujmivši me nogama, šaputala i grickala mi donju usnu: „Skidam ćoroskope, narode; sad vidim samo svog dragog, i nikog više.“
S njom sam, istina, prvi put vodio ljubav, ali je, koliko mi se čini, ipak nisam voleo. Znam to, jer sam uz nju bio srećan što sam takav kakav sam, što mi je spoljašnje obličje starije nego što su mi godine dopuštale. Bio sam još dete; i zato sam, zbog nje, hteo da se vinem ka zrelosti što sam brže mogao. Hteo sam, zbog nje, da postanem muškarac, pravi muškarac, a ne simulakrum muževnosti, i da je to značilo da treba da žrtvujem još više od svog već skraćenog životnog veka, i tada bih drage volje sklopio dogovor s đavolom, radi njenog blaženstva. Ali kad je prava ljubav, ono pravo veliko Nešto, naišlo pošto je Dili otišla, kako sam tada gorko zažalio zbog svog usuda! S kakvom sam žudnjom i besom priželjkivao da usporim prebrzo tiktakanje svog neumoljivog unutrašnjeg časovnika! Dili Hormuz u meni nikada nije pomutila ono detinje uverenje u besmrtnost, zato sam i mogao tako olako da poželim da odbacim godine detinjstva. Ali kad sam zavoleo Umu, moju Umu, začuo sam Smrt kako mi pritrčava munjevitim koracima; tad, o tad, čuo sam svaki kobni zamah njene oštre kose.
Stasavao sam u muškarca pod nežnom i znalačkom rukom Dili Hormuz. Ali – i ovo priznanje mi pada teško, možda najteže do sada – ona nije bila prva žena koja me je dodirivala. Tako mi je barem rečeno, mada moram reći da je svedok – naša aja, gospođica Džaja He, nabusita žena Lambadžana Drvonogog – oduvek bila lažljivica i lopuža.
Bogatašku decu odgaja sirotinja, a pošto su moji roditelji bili posvećeni svojim poslovima, često su me ostavljali nasamo s čuvarom i ajom. I mada je gospođica Džaja bila oštrokonđa, s usnama tankim poput konca i očima uskim kao iglene ušice, iako je bila tanka kao led i gazila tvrdo kao čizma, bio sam i još sam joj zahvalan jer je u svoje slobodno vreme bila prava ptica šetačica, volela je da skita gradom, da bi mogla da ga ocrnjuje, cokćući jezikom, pućeći usta i odmahujući glavom nad njegovim svakojakim nepodopštinama. I tako sam se s gospođicom Džajom vozio tramvajima i autobusima, i dok je ona kudila njihovu pretrpanost, ja sam se u sebi potajno radovao svem tom zbijenom ljudstvu, tako gusto naguranom da je privatnost prestala da postoji, a granice zasebnog bića počele da se rastapaju, onom osećanju koje nas obuzima kad se nađemo u masi, ili u zanosu zaljubljenosti. I upravo sam se s gospođicom Džajom osmelio da se zagnjurim u vrevu Krofordske pijace, koju krasi friz Kiplingovog tatice, s njenim prodavcima živih i plastičnih pilića; s gospođicom Džajom sam se probijao i do brloga u Dobi Talau, u kojima se toči rum, i odvažio se da odem do radničkih četvrti i jeftinih kiridžijskih zgradurina u Bajkuli (gde me je odvela u posetu svojim siromašnim – bolje reći još siromašnijim – rođacima, koji su je dočekali kao kraljicu, nutkajući je hladnim napicima i kolačima, zbog kojih su još više osiromašili), s njom sam jeo lubenicu na Apolo Banderu i prženice na rivi kod Vorlija, i u sva ta mesta i među njihove bučne žitelje, u sav raj espap i jestiva i njihove nasrtljive prodavce, u moj neiscrpni i neumereni Bombaj, zaljubio sam se unepovrat i zauvek, čak i dok je gospođica Džaja uživala do dna iskaljujući svoju natprosečnu sposobnost za izrugivanje, čak i dok je ispaljivala neopozive presude bez ikakve mogućnosti žalbe: „Preskupo!“ (Pilići.) „Pregadno!“ (Crni rum.) „Prebedno!“ (Radnička četvrt.) „Presuvo!“ (Lubenica.) „Preljuto!“ (Čat.) I uvek bi mi se, po povratku kući, okretala sa užagrenim, kivnim pogledom i ispalila: „Ti si, mali, presrećan! Zahvali svojim srećnim zvezdama.“ Jednog dana, bilo mi je osamnaest godina – na početku vanrednog stanja, koliko se sećam – otišao sam sa njom do Zaveri bazara, gde su zlatari sedeli kao mudri majmuni u dućančićima obloženim ogledalima i staklom, i kupovali i prodavali staro srebro na kantar. Kad je gospođica Džaja izvukla par teških grivni i predala ih na procenu, smesta sam prepoznao da je to majčin nakit. Pogled gospođice Džaje proburazio me je kao koplje: osetio sam da su mi se usta osušila, a jezik zavezao. Kupoprodaja je obavljena očas posla, pa smo izašli iz zlatare, pravo u ulični krkljanac, izbegavajući kolica natovarena balama pamuka zamotanim u sargiju i povezanim metalnim remenjem, ulične tezge na kojima su se prodavale banane, mango, safari košulje, filmski časopisi i kaiševi, kulije s ogromnim korpama na glavama, mopede, bicikle, istinu. Krenuli smo kući, u Elefantu, a aja je progovorila tek kad smo sišli iz autobusa. „Previše“, rekla je. „U kući je suviše-previše stvari.“
Nisam odgovorio. „I ljudi“, rekla je gospođica Džaja. „Dolaze. Odlaze. Bude se. Spavaju. Jedu. Piju. Po salonima. U spavaćim sobama. U svim sobama. Previše ljudi.“ Što je značilo, shvatio sam ja, da niko i nikada neće moći da uhvati lopova, pošto će Aurori biti teško da okrivi nekoga iz svog društva; osim ako je ja ne prokažem.
„Ti nećeš kazati“, rekla mi je gospođica Džaja, potegavši keca iz rukava. „Lambadžana radi. Zbog njega.“
Imala je pravo. Nisam mogao da izneverim Lambadžana; on me je naučio da boksujem. On je sproveo u delo očajničko proročanstvo mog oca. Takvom pesnicom sravnićeš sa zemljom čitav svet dok izbrojiš do pet.
U doba dok je još bio s dve noge i bez papagaja, u danima pre nego što je postao Dugi Džon Silver-momče, Lambadžan je pribegavao pesnicama ne bi li skrpio još koju paru uz svoju mršavu mornarsku platu. U gradskim budžacima i sokacima po kojima se kockalo, gde su borbe petlova i razdražene mečke bile glavna uzavrela zabava, stekao je izvestan ugled i pozamašne svote novca kao goloruki bokser. Isprva je, u stvari, hteo da postane rvač, pošto u Bombaju rvači imaju šansu da postanu velike zvezde, poput čuvenog Dare Singa, ali posle niza poraza prešao je u siroviji i grublji svet uličnih pesničara i izašao na glas kao čovek koji ume da podnese udarac. Spisak njegovih pobeda i poraza išao mu je u prilog: pogubio je sve zube, ali nikada nije popio zemlju.
Jednom nedeljno, tokom celog mog detinjstva, dolazio je u vrtove Elefante s dugačkim trakama od krpa, kojima mi je obmotavao šake.pre nego što bi upro u svoju čekinjastu bradu. „Evo, mali, baš tu“, naređivao je. „Istovari mi svoju superbombu.“ I tako smo otkrili da se na moju bogaljastu desnicu može još kako računati, da je pravi torpedo, pesnica nad pesnicama. Jednom nedeljno razvalio bih Lambu iz sve snage, i njegov krezubi osmeh isprva nikada nije uzmicao. „Šta?“, začikavao me je. „Zar ćeš me samo zagolicati percem? Time može da me počasti i ovaj moj druškan papagaj.“ Ali posle nekog vremena prestao je da se ceri. I dalje je pružao bradu, ali sam sad već primećivao kako se priprema da dočeka udarac, prizivajući ostatke svog starog zanata... na moj deveti rođendan sam ga raspalio, a Tota je uz dreku prhnuo uvis kad se čuvar srušio na zemlju.
„Smrskani beli slonovi!“, zakreštao je papagaj. Otrčao sam po baštensko crevo. Propisno sam nokautirao jadnog Lambu.
Kad se povratio, usne su mu se izvile od poštovanja, a zatim je seo i olizao raskrvavljene desni. „Kakav udarac, babo“, pohvalio me je. „Sad je vreme da počnemo s učenjem.“
Za granu platana obesili smo vreću punu pirinča, i kad Dili Hormuz završi sa svojim nezaboravnim lekcijama, Lambadžan je prelazio na svoje. Pesnićili smo se sledećih osam godina. Učio me je strategiji, umeću borbe u ringu, mada nismo imali ring. Izoštrio mi je osećaj za poziciju, a iznad svega za odbranu. „Nemoj da misliš da nikad nećeš dobiti udarac, mali, čak ni s tom tvojom pesnicom nećeš moći da udariš ako ti u ušima zvoni.“ Lambadžan je bio trener više nego uočljivo smanjene pokretljivosti; ali s kakvom se samo herkulovskom istrajnošću borio da se oslobodi tog hendikepa! Kad smo vežbali, odbacivao je štake i skakutao okolo kao na opruzi.
Kako sam rastao, i moje oružje je postajalo moćnije. Uhvatio sam sebe da se svesno uzdržavam, da obuzdavam svoje udarce. Nisam hteo da nokautiram Lambadžana često, a ni suviše jako. Pred očima mi je iskrsavala slika unesrećenog čuvara koji mumla umesto da govori i ne zna ni kako se zovem, pa sam ublažavao žestinu udaraca.
Pre nego što smo gospođica Džaja i ja onomad išli na Zaveri bazar, već sam se toliko izveštio da mi je Lambadžan došapnuo: „Mali, ako hoćeš pravu akciju, samo mi namigni.“ Od te pomisli prošli su me žmarci slasti i jeze. Koliko mi je zaista stalo do toga? Moja bokserska vreća, na kraju krajeva, ipak nije uzvraćala udarce, a Lambadžana sam, kao probnog suparnika, već isuviše dobro upoznao. Šta ako neki dvonožni protivnik, sazdan od krvi i mesa, a ne od riže i jute, obigra oko mene par krugova na obe noge i izlema me na mrtvo ime? „Tvoja pesnica je spremna“, rekao je Lambadžan, sležući ramenima. „Ali za tvoje srce to ne bih smeo da kažem.“
I tako sam, gonjen sopstvenim krvoločnim nagonom, namignuo, pa smo prvi put krenuli u one bezimene sokake oko glavne železničke stanice Bombaj central. Lamba me je predstavio samo kao „Mavra“, a pošto sam bio u njegovom društvu, dočekalo me je manje podozrenja nego što sam očekivao. Ali kad im je rekao da sam novi borac od sedamnaest i nešto malo godina, razlegao se grohot, jer je svima prisutnima bilo jasno da sam već zagazio u tridesete, čak je i kosa već počela da sedi, a pretpostavili su da sam i jednom nogom u grobu čim sam pristao da me obučava jednonogi Lambadžan. Ali i pored sprdnje, čuli su se i izrazi divljenja, mada iz pogrešnog razloga. „Mora da je dobar“, govorili su, „kad se i posle toliko godina ovako dobro drži.“ Onda su izveli mog protivnika, nekog sika raspuštene kose, ništa manjeg od mene, natuknuvši, onako usput, da je taj čova, mada je tek prevalio dvadesetu, u ovakvim borbama već dvojicu otpravio bogu na istinu i da beži od zakona. Tu sam osetio da mi se topi hrabrost, pogledao sam Lambadžana, ali on je samo ćutke klimnuo glavom i pljunuo u desni dlan. Onda sam i ja pljunuo u svoj i krenuo prema onoj zveri. On se ustremio pravo na mene, sav pun samopouzdanja, pošto je mislio da ima prednost kao četrnaest godina mlađi i da će srediti matorca iz cuga. Pomislio sam na vreću s pirinčem i raspalio ga. Kako sam ga odalamio, prostro se i ostao da leži mnogo duže nego što je potrebno da se izbroji do deset. A ja sam, posle tog jednog jedinog udarca, počeo tako žestoko da se gušim od astme i suza da sam, uprkos pobedi, ozbiljno posumnjao da me u tom sportu čeka svetla budućnost. Lambadžan je prezrivo othuknuo na takvu nesigurnost. „To su ti samo živci malčice roviti“, uveravao me je na povratku kući. „nagledao sam se ja onolikih momaka koji su dobijali napade i padali zapenjeni posle prvog nastupa, bilo da su pobedili ili izgubili. Ti, mali, nemaš pojma koliki si kvalitet“, dodao je ushićeno. „Ne samo što imaš armirani malj već i superbrzinu. A i muda.“ Prošao sam bez ogrebotine, naglasio je on, a uz to nas je čekao i džeparac u vidu podebelog svežnja koji je trebalo podeliti.
Dakle, razume se da nisam mogao da optužim Lambinu ženu za krađu, pa da oboje budu oterani. Nisam mogao da izgubim svog menadžera, čoveka koji mi je pokazao kakav dar nosim u sebi... a kad se gospođica Džaja jednom uverila da me je uhvatila u klinč, počela je da paradira, da nam drpiše stvari na moje oči’, pazeći ipak da to ne čini prečesto i da se ne upušta u suviše krupne zalogaje – čas kutijicu od žada, čas zlatni brošić. Bilo je dana kada bih video Auroru i Abrahama kako vrte glavom piljeći u prazninu, ali se računica gospođice Džaje pokazala tačnom: izribali bi poslugu, ali nikada nisu zvali žace, jer nisu želeli da izlažu svoju domaću poslugu nežnoj obradi bombajske policije, niti da svojim prijateljima priređuju neprijatnosti. (Stalno se pitam da se nije Aurora možda prisetila i svojih nekadašnjih kraduckanja i bacanja malih ukrasnih kipova Ganeša na Kabralu. Od previše slonova do Elefante bio je dug put; da li je to dete u njoj zadržalo, a možda čak i probudilo simpatiju i solidarnost s lopovom?)
I baš u to vreme lopovluka, gospođica Džaja mi je saopštila strašnu tajnu iz mojih najranijih dana. Šetali smo Skandal pointom, s one strane puta koji vodi od velike palate Čamčavala, i čini mi se da sam pomenuo nešto – da vas podsetim, vanredno stanje je i dalje bilo novost – na račun nezdravog odnosa između gospođe Gandi i njenog sina Sandžaja. „Čitava nacija ispašta zbog problema između majke i sina“, rekao sam. Gospođica Džaja, koja je upravo prezrivo coktala nad mladim zaljubljenim parom koji je šetao uz morski bedem držeći se za ruke, na to je frknula s gađenjem. „Ti ćeš da mi kažeš“, ispalila je. „Tvoja porodica. Opaki kvarnjaci. I sestre ti i majka. Kad si bio beba. Kako su se samo igrale s tobom. Prebolesno.“
Nisam znao, niti ću ikada saznati, da li je govorila istinu. Gospođica Džaja, ta žena toliko kivna na svoj životni usud da je bila spremna na najčudnije osvete, bila mi je prava misterija. Dakle, lagala je; da, svakako je posredi bila gnusna laž; ali jedno je izvesno – da vam to otkrijem dok sam još u raspoloženju za otkrivanja – odrastao sam odnoseći se neobično nehajno prema svom primarnom polnom organu. Dozvolite mi da vas obavestim da bi ga se drugi s vremena na vreme dočepali – da! – ili do njega dolazili na razne druge načine, i, milom ili silom, zahtevali njegove usluge, ili su mi naređivali kako, kada, s kim i za koliko treba da ga upotrebim, a ja sam sve u svemu bio savršeno voljan da im udovoljim. Šta velite, zar je to sitnica? Sve mi se čini da baš i nije, gospodo i sahibi... Nešto primerenije, taj isti organ bi povremeno izdavao i sopstvena naređenja, te sam i njih – kao i svi muškarci – nastojao da, po mogućstvu, ispunim; s pogubnim ishodima. Ako gospođica Džaja nije lagala, koreni takvog ponašanja možda leže u tim ranim milovanjima na koje je s toliko zlobe aludirala. Ruku na srce, i sam sasvim lako mogu da zamislim tako nešto, takvi prizori deluju mi potpuno verovatno: moja majka kako se zevzeči s mojim kićanom dok me doji na prsima, ili moje tri sestre kako su se načetile oko moje kolevke, pa me vuku za mog crnpurastog piška. Opaki kvarnjaci. Prebolesno. Dok je igrala nad ganpatijevskom ruljom, Aurora je pominjala bezgraničnost ljudske izopačenosti. Znači, možda i jeste istina. Možda. Možda.
Bože, bože, kakva smo mi to porodica bili kad smo se zajedno naglavačke bacali niz Slapove propasti. Rekao sam da se Elefante iz tog doba sećam kao raja, i zaista je tako – ali već pogađate da je Elefanta svakom posmatraču sa strane mnogo više ličila na pakao.
Nisam sasvim siguran bi li se moj deda-stric Aires da Gama mogao nazvati posmatračem sa strane, ali kada se u sedamdeset drugoj godini života prvi put pojavio u Bombaju, od njega je ostala samo žalosna olupina od čoveka; Aurora je mogla da ga pozna samo po buldogu Džavaharlalu. Jedini preostali trag nekadašnjeg gizdavog anglofilskog kicoša ogledao se u izvesnoj naglašenoj nehajnosti u govoru i pokretima, koju sam ja, gajeći sporohodne užitke u neprekidnim naporima da nadvladam svoju sudbinu s previše obrtaja u minutu, iz petnih žila nastojao da oponašam. Izgledao je nezdravo – upalih očiju, zarastao u bradu, neuhranjen – ne bi nas iznenadilo da nam je saopštio i kako mu se stara boljka povratila. Ali nije bio bolestan.
„Karmen je mrtva“, rekao nam je. (I pas je, naravno, bio mrtav, i to već više decenija. Aires je dao Džav-Džava na prepariranje, a pod šapice su mu ušrafili točkiće od sofe, tako da je njegov gospodar i dalje mogao da ga vuče na kaišu.) Aurora se sažalila na njega i odagnala svu onu staru porodičnu zavadu, te ga je smestila u najbolju gostinsku sobu, onu s najmekšim perinama i jorganima i najlepšim pogledom na more, a nama pripretila da se ne kliberimo Airesu zbog navike da ćaska s Džavaharlalom kao da je živ. Prve nedelje deda-stric Aires jedva da je i progovarao za stolom, kao da je zazirao da privlači pažnju, kako se iz toga kojim slučajem ne bi ponovo izrodila stara neprijateljstva. Jeo je kao vrabac, mada smo zapazili da mu se izuzetno svideo ukiseljeni mango s limetom, koji je nedavno na juriš pod markom „Breganca“ osvojio grad; trudili smo se da ne buljimo, ali smo krajičkom oka primetili kako se stari gospodin polako osvrće oko sebe, kao da traži nešto što je izgubio.
Kada je odlazio u Kočin, Abraham Zogoibi bi iz pristojnosti povremeno navraćao u kratke i neprijatne posete kući na ostrvu Kabral, tako da smo znali ponešto o čudnovatim zbivanjima u tom maltene odsečenom ogranku našeg prgavog klana, a s vremenom nam je i deda-stric Aires ispričao celu tužnu i divnu pripovest. Na dan kada je od Travankora i Kočina obrazovana država Kerala, Aires da Gama digao je ruke od svojih potajnih sanjarija da bi se Evropljani jednoga dana mogli vratiti na Malabarsko primorje, povukao se u potpunu osamu, odbacivši malograđanštinu kojoj se priklanjao čitavog života, i krenuo da iščitava kanonsku englesku književnost, koristeći najbolje tekovine Starog sveta kao utehu pred mrskim kolebljivostima istorije. Ostali članovi tog neobičnog porodičnog trougla, baba-strina Karmen i Princ Henri Navigator, bili su sve više upućeni jedno na drugo i tako su postali nerazdvojni prijatelji, kartajući se do duboko u noć u visoke, premda zamišljene uloge. Posle nekoliko godina Princ Henri uzeo je blokče u koje su upisivali rezultate partija i obavestio Karmen, tek napola u šali, da mu sada duguje čitav svoj imetak. U to vreme komunisti su upravo došli na vlast, ispunivši san Kamoisa da Game, pa se sreća osmehnula i Princu Henriju kao i novoj vladi. Sa svojim dobrim vezama na kočinskim dokovima, kandidovao se za poslanika i bio izabran večinom glasova za člana Državne zakonodavne skupštine a da uopšte nije ni imao kampanju. Te noći, kad joj je ispričao za svoju novu karijeru, Karmen je, inspirisana novostima, povratila svoje izgubljeno bogatstvo do poslednje rupije, u maratonskoj partiji pokera koja se završila jednim jedinim ulogom na sve ili ništa. Princ Henri je stalno ukazivao Karmen da tako strašno gubi jer je neodlučna da se upusti do kraja, ali se ovoga puta on uhvatio u njenu mrežu, pošto su ga četiri dame u ruci zavele da podigne ulog do vrtoglavih visina. Kad mu je na kraju konačno pokazala četiri kralja, shvatio je da je svih tih godina dugog gubitničkog niza ona ćutke učila da vara pri deljenju; da je bio žrtva najdužeg muvanja u istoriji kartanja. Ponovo spao na prosjački štap, zapljeskao je njenoj umešnosti ispod žita.
„Siromasi nikada nisu tako podli kao bogataši, i zato na kraju uvek izvuku deblji kraj“, rekla mu je s ljubavlju. Princ Henri je ustao od kartaškog stola, poljubio je u teme i posvetio ostatak radnog veka, nezavisno od svog položaja, partijskoj obrazovnoj politici, jer će samo uz obrazovanje sirotinja moći da opovrgne tvrdnju Karmen da Game. I zaista, stopa pismenosti u novoj državi Kerali porasla je, stigavši na prvo mesto u Indiji – ispostavilo se da je i sam Princ Henri vrlo brzo učio – a onda je Karmen da Gama pokrenula dnevni list, namenjen masi čitalaca u priobalnim ribarskim selima i zaseocima, u kojima se gaji pirinač uz rukavce obrasle zumbulima. Otkrila je u sebi istinski talenat kao vlasnica i aktivistkinja, a njene novine imale su odličnu prođu među sirotinjom, što je opasno najedilo Princa Henrija, jer im je, mada su navodno pedantno sledile levičarski kurs, nekako pošlo za rukom da narod odvrate od Partije, a kada je antikomunistička koalicija preuzela vlast u državi, Princ Henri je krivio podli list račvastog jezika iste one Karmen koja je varala na kartama jednako kao i uplitanje centralne vlade iz Delhija.
Godine 1974, nekadašnji ljubavnik Airesa da Game (njihova veza je već pripadala davnoj prošlosti) uputio se na Začinske gore u posetu naprednom rezervatu za slonove, za čijeg je zaštitnika proglašen, i nestao. Karmen je čula ovu vest na svoj sedamdeseti rođendan i potpuno se raspomamila. Naslovi u njenom listu postali su pedalj visoki, sipajući optužbe za gnusni zločin. Ipak, nikada ništa nije dokazano. Telo Princa Henrija nije pronađeno, pa je taj slučaj, po isteku pristojnog perioda, zaključen. Gubitak čoveka koji je postao njen najprisniji prijatelj i najblagonakloniji suparnik dotukao je Karmen, te je jedne noći usnila kako stoji kraj jezera okuženog šumovitim brdima, a Princ Henri joj domahuje, prizivajući je s leđa jednog divljeg slona. „Niko me nije ubio“, rekao joj je. „Samo je došlo vreme da odigram poslednju ruku.“ Sutradan ujutro, Aires i Karmen sedeli su u svom ostrvskom vrtu poslednji put i Karmen je ispričala mužu svoj san. Aires je pognuo glavu, shvatajući značenje vizije, i nije podigao pogled sve dok nije začuo kako je porcelanska čajna šoljica ispala iz beživotnih ruku njegove žene.
Pokušavam da zamislim kako je Elefanta izgledala deda Airesu kad je u nju stigao s prepariranim psom i slomljenog srca, kakvu je smutnju i pometnju morala da izazove u njegovom razvodnjenom duhu. Šta li je, posle bezmalo potpune izolacije na ostrvu Kabral, mislio o svakodnevnoj tarapani kod nas, o Aurorinom egu koji natkriljuje sve i periodima njenog slepog radnog zanosa zbog kojeg je ne bismo viđali danima, sve dok ne bi izašla iz ateljea teturajući se, obnevidela, izgladnela i smoždena: o moje tri lude sestre i Vasku Mirandi, o kradljivoj svraki gospođici Džaji, jednonogom Lambadžanu i Toti, o kratkovidoj požudi Dili Hormuz? A tek o meni?
A tu je prolazila i neprekidna parada slikara i kolekcionara, galerista, radoznalaca i modela, pomoćnika, naložnica, golaća, fotografa, pakera i spremača, trgovaca dragim kamenjem i prodavaca četkica, Amerikanaca i prišipetlji, narkosa, profesora i novinara, slavnih lica i kritičara, tekla je beskrajna priča o problematičnom Zapadu i mitu o autentičnosti, logici snova i mlitavim konturama u slikovnoj figuraciji Šer-Gilove, o istovremenom prisustvu egzaltiranosti i nesuglasice u delu B. B. Muherdžija, o Sozinom izvedenom progresivizmu i središnjoj ulozi magičnog lika i poslovičnosti, odnosu između pokreta i razotkrivenih motiva, da i ne pominjemo suparnička nadgovaranja o tome koliko i kome, o grupnim izlaganjima i samostalnim izložbama, o Njujorku i Londonu, i nizala se litanija slika, slika, slika u dolasku i odlasku. Izgledalo je, naime, da se kod svakog slikara u zemlji uvrežio neodložni poriv za hodočašćem do Aurorinih dveri, kako bi je zamolili da obdari njihova dela svojim blagoslovom – koji je udelila bivšem bankaru i njegovoj šljaštavoj indijskoj verziji Tajne večere, a uskratila, uz nakašljavanje, nekom samozvanom publicisti iz Nju Delhija bez trunke talenta, a koji je doveo i svoju prelepu ženu plesačicu, s kojom je Aurora otišla da razrađuje svoju ganpatijevsku koreografiju, ostavljajući slikara u četiri oka s njegovim užasnim platnima... je li to veličanstveno preobilje bilo prevelik zalogaj za sirotog starog Airesa? – U tom slučaju, naša ranija pretpostavka da raj za jednog dečaka nekome može da izgleda i kao pakao, sasvim je potkrepljena.
Avaj, uzalud nagađanja! Sve je to bilo daleko od istine. Odmah da vam kažem da je deda-stric Aires u Elefanti pronašao i više od utočišta. Našao je, na sopstvenu zapanjenost i iščuđavanje svih ostalih, oazu poznog ali slatkog družbeništva. Možda to i nije bila ljubav. Uglavnom, ono „nešto“. Nešto što je mnogo mnogo bolje nego ništa, čak i na izmaku svih naših dana poluproživljenih zadovoljstava.
Mnogi slikari koji su dolazili da bi posedeli kraj nogu velike Aurore zarađivali su svoj hleb u drugim strukama i bili su poznati među našim bedemima – pomenuću ih samo nekoliko – kao Lekar, Lekarka, Radiolog, Novinar, Profesor, Sarangista, Dramaturg, Štampar, Kustos, Džez Pevač, Advokat i Knjigovođa. I upravo je ovaj poslednji – umetnik koji je danas nesumnjivo preuzeo Aurorin izanđali plašt – uzeo Airesa pod svoje: u ono vreme, čova ravne kose od nekih četrdeset godina, s ogromnim naočarima, čija su stakla oblikom i veličinom ličila na portabl televizor i skrivala izraz takve savršene bezazlenosti da čovek odmah posumnja da tu nisu čista posla. Za nekoliko nedelja postao je blizak prijatelj moga deda-strica Airesa. Tih poslednjih godina života, Aires je postao Knjigovođin redovni model, a po mojoj proceni, i ljubavnik. Slike su tu, svi mogu da ih vide, a pre svega izuzetno delo „Ne možeš uvek da dobiješ ono što poželiš“, 114 x 114 cm, ulje na platnu, na kome s balkona na prvom spratu vrevu uličnog prizora negde u Bombaju – recimo, na Putu Muhameda Alija – posmatra obnažena figura Airesa da Game u prirodnoj veličini, krepka i vitka poput mladog boga, ali s neispunjenim, neispunjivim, neizrecivim staračkim čežnjama, koje progovaraju iz svakog poteza četkice po njegovom liku. Kraj nogu mu sedi stari buldog; možda se tu radi samo o mojoj bujnoj mašti, ali tamo dole, ispod njega, u masi – da, baš tamo! – one dve sićušne figure na leđima slona, čija su bedra oslikana reklamom za „Vimto“! – ma, jesu li stvarno? – naravno da jesu! – Princ Henri Navigator i Karmen da Gama, koji domahuju dedi da im se pridruži na njihovom putešestviju!
(Bila jednom davno dva lika u čamcu, jedan u venčanici, a drugi bez nje, i treći lik ostavljen da čami sam u postelji prve bračne noći. Aurora je ovekovečila taj prizor prožet patnjom; i ovde, na Knjigovođinom radu, sreću se, naravno, ista ta tri lika. Samo što su bili drugačije raspoređeni. Bal se nastavio – dok se nije premetnuo u ples smrti.)
Ubrzo po završetku slike „Ne možeš uvek da dobiješ ono što poželiš“, Aires da Gama je izdahnuo. Aurora i Abraham otputovali su na jug da ga sahrane. Oglušivši se o običaj tropskog podneblja, gde ljude žurno šalju na večni počinak da zbog oklevanja ne bi napustili ovaj svet bazdeći, moja majka je pozvala pogrebnike, privatno preduzeće „Mahalakšmini mrtvaka otarasitelji“, društvo sa ograničenom odgovornošću (pod parolom: „Leš je tu? A vi biste ga tamo? Važi, rode! Recite nam samo!“), i zamrzla Airesa pred putovanje, da bi mogli da ga polože kraj Karmen u osvećenu porodičnu parcelu na Kabralu, gde bi Princ Henri Navigator mogao da ga nađe, ako ikada reši da dojezdi sa Začinske gore na svom slonu. Kad je Aires stigao na svoje poslednje odredište i kad su otvorili njegov aluminijumski otarasitejner da ga prebace u kovčeg, izgledao je – pričala nam je Aurora – kao „veliki plavi lilihip“. Na veđama mu se nahvatalo inje, bio je hladniji od groba. „Ne sekiraj se, striče“, mrmljala je Aurora za vreme sahrane kojoj su prisustvovali samo ona i Abraham. „Tamo kud ideš, brzo ćeš se zagrejati.“
Srce je više nije držalo tu. Svađe iz prošlosti bile su odavno zaboravljene. Kuću na ostrvu Kabral doživljavala je kao nekakav okrajak, nešto krajnje beznačajno. Čak ni soba, koju je kao čudo od deteta oslikala u vreme kućnog pritvora, Auroru više nije zanimala, pošto se toliko puta vraćala njenim temama, sva opsednuta mitsko-romantičnim načinom na koji su se istorija, porodica, politika i mašta tiskale poput svetine na železničkoj stanici Viktorija ili Čerčgejt; kao što se vraćala i onom istraživanju alternativnog viđenja Indije kao majke, ali ne Nargisine sentimentalne seljačke majke, već urbane majke, podjednako bezočne i nežne, sjajne i mračne, višestruke i usamljene, hipnotičke i odurne, bremenite i prazne, iskrene i lažne kakva je bila i sama predivna, okrutna, neodoljiva metropola. „Moj otac je mislio da sam ovde stvorila remek-delo“, rekla je Abrahamu dok su stajali u oslikanoj sobi. „Ali kao što vidiš, ovo su bili tek prvi dečji koraci.“
Aurora je naredila da se stvari pokriju i zaštite od prašine, i da se kuća zamandali. Nikad se više nije vratila u Kočin, pa čak i kad je više nije bilo među živima, Abraham ju je poštedeo poniženja da otplovi na jug kao smrznuta riba. Prodao je staru kuću, koja je postala ruševno svratište umerenih cena za mlade s rancima na leđima i stare indijske vukove s mršavim penzijama, koji su dolazili da bace poslednji pogled na svoj izgubljeni svet. Na kraju se, tako sam bar čuo, i srušila. Krivo mi je što je tako; a opet, ja sam, čini mi se, bio jedini u porodici koji nije nimalo mario za prošlost.
Kad je deda Aires umro, sve nas je obuzeo osećaj da smo stigli na nekakvu prekretnicu. Sleđen, plav, obeležio je kraj jednog pokolenja. Sada je došao red na nas.
Odlučio sam da više ne idem sa gospođicom Džajom na njen gradski harač. Čak i taj čin udaljavanja pokazao se nedovoljnim; događaji na Zaveri bazaru i dalje su me tištali. I tako sam na kraju otišao do kapije kod Lambadžana i, crveneći do ušiju zbog svesti da ga ponižavam, ispričao mu ono što znam. Kad sam završio, gledao sam ga sav ustreptao. Na kraju krajeva, još nikad nisam saopštio nekom čoveku da mu je žena kradljivica. Hoće li skočiti na mene u odbranu porodične časti i smožditi me na licu mesta? Lambadžan nije rekao ni reč, a ćutanje se širilo iz njega, prigušujući trubljenje taksija, uzvike prodavaca cigareta, graju uličnih derana koji su se utrkivali čiji će se zmaj najviše vinuti, terali obruče i igrali se doskoči saobraćaju, kao i bučnu muziku koja je dopirala s kasetofona iz iranske kafane „Žalinemabez“ (koja je zaradila ovo ime po ogromnoj tabli na ulazu, na kojoj je pisalo: Žalimo Nema alkohola, Bez obaveštenja o adresama u kraju, Bez češljanja kose, Nema teletine, Nema cenkanja, Nema vode ako se ne naruči hrana, Nema novina ili limskih žurnala, Nema služenja iz iste činije, Nema pušenja, Nema šibica, Nema telefonskih poziva, Nema unošenja sopstvene hrane, Bez priče o konjima, Nema cigareta, Bez dugog zadržavanja u prostorijama, Bez dizanja glasa, Nema sitnine, i poslednji, odsudni par, Nema stišavanja muzike – tako nam je ćef i Bez muzičkih želja – sve izabrane melodije su po gazdinom ukusu). Čak i ušljivi papagaj kao da se sav napeo da čuje čuvarov odgovor.
„U mom poslu, babo“, procedio je Lambadžan najzad, „čovek primećuje štošta od čega treba da čuva druge. Dode neki tip s jeftinim draguljima, dame iz kuće treba zaštititi. Drugi dođe s tričavim satovima oko ruke, ja moram da ga otpremim. I tako redom prosjake, propalice, razvratnike, sve. Za njih je bolje da se sklone odavde, a ja tako obavljam svoj posao. Ja stojim i gledam na ulicu, i šta me ona pita, ja joj odgovaram. Ali sad čujem da bi trebalo da imam oči i pozadi.“
„Pusti, nema veze“, spetljao sam se ja. „Sad si se naljutio. Zaboravimo celu priču.“
„Ti to ne znaš, mali, ali ja sam bogobojažljiv čovek“, nastavio je Lamba kao da ništa nisam ni rekao. „Ja stražarim pred ovom bezbožničkom kućom i ne bunim se. Ali u Valkešvarskom i u Mahalakšminom hramu svi znaju ovo ubogo lice. A sad moram da odem i prinesem darove gospodaru Rami i da ga zamolim za još jedan par očiju na leđima. I za gluve uši, tako da ne čujem takve opake i nemile stvari.“
Pošto sam optužio gospođicu Džaju, krađe su prestale. Među nama nije izgovorena ni reč, ali Lamba je učinio svoje i njeni zdipidani su se okončali. Okončalo se još nešto: Lambadžan me više nije učio boksu, nije više skakutao po bašti i vikao: „Hajde, gosn papagajče, hoćeš li da me zagolicaš percem? Ožeži, da vidimo najžešći udarac!“, i nije više hteo da me vodi u sokake s uličnim borbama da isprobavam ruku protiv najvećih kavgadžija u gradu. Pitanje da li će disajne tegobe, od kojih sam patio, osujetiti moj prirodni razbijački dar moraće da sačeka na odgovor još nekoliko godina. Naši odnosi su se vidno zategli i nisu se potpuno izgladili sve do mog velikog pada. A u međuvremenu, gospođica Džaja He je kuvala, i s uspehom zakuvala, svoju osvetu.
Tako sam ja krckao svoje dane u raju: život ispunjen, ali bez prijatelja. Pošto nisam išao u školu, bio sam željan vršnjaka; i u ovom svetu, u kome se izgled izjednačava sa stvarnošću, te moramo da budemo ono kako izgledamo, ubrzo su me proglasili za počasnog odraslog, i kao takvom mi se obraćali i prema meni se ponašali svi oko mene, isključivši me iz sveta kojem sam uistinu pripadao. Kako sam sanjao o čednosti! – o danima detinjstva kada se igra kriket na Kros majdanu, o izletima na plaže Džuhu ili Marve, ili u Mlečnu koloniju „Arej“, o bekeljenju na anđeosku ribu u akvarijumu Taraporevala i slatkom maštanju s drugarima kakva bi bila u tiganju; o kratkim pantalonicama, pojasevima s kopčama u obliku zmije, prežderavanju sladoledom od pistaća, izlascima u kineske restorane i prvim neveštim mladalačkim poljupcima; o školi plivanja nedeljom ujutro u Vilingdonskom klubu, kod učitelja koji je voleo da prepada svoje učenike tako što legne na dno bazena i ispusti sav vazduh iz pluća. One nezaboravne sitnice dečjeg života, koje se ne daju meriti ni sa čim, njegove uspone i padove nalik ludim toboganima s automobilčićima u zabavnom parku, njegova savezništva i izdaje, njegovi dečački rusvaji i škripci – bili su mi uskraćeni zbog rasta i izgleda. Meni je bio namenjen Eden spoznaje. Pa ipak, bio sam srećan u njemu.
- Zašto? – Zašto? – Zašto?
- To je bar lako: jer mi je bio dom.
Da, da, bio sam srećan u njemu, sred razuzdanosti života odraslih, sred muka mojih sestara i roditeljskih iščašenosti koje su praktično postale, i na neki način ostale, svakodnevna pojava, zbog kojih sam i dalje uveren da je ideja o normi iščašena, da je zamisao da ljudska bića imaju normalne, svakodnevne živote čista besmislica... zavirite u bilo koju kuću i zateći ćete, tvrdim vam, jezivu zemlju čuda, neobuzdanu poput naše. Možda sam ja u pravu; ili je možda i ovakav stav samo deo moje žalopojke, možda je za ovo – šta? – za ovo sjebano disidentsko ustrojstvo takođe u potpunosti kriva moja majka.
Moje sestre bi se verovatno složile s tim. O, moja Ina, Mini i Mina od pre sto godina! Kako li je tek njima bilo teško da budu kćeri svoje majke. Iako su bile prelepe, ona je bila zamamnija. Ogledalce-ogledalce na zidu njene spavaće sobe nikada nije ukazalo prednost nekoj mlađoj. A bila je i pametnija, darovitija, i majstor da očas posla osvoji svakog mladog lepotana s kim bi se njene kćeri usudile da je upoznaju, da ga do te mere opčini da devojkama zauvek uništi svaku šansu; mladići, zaslepljeni majkom, više nisu uopšte ni primećivali sirotice – Ini-Mini-Mina... a povrh svega toga dolazio je njen oštar jezik, njeno odsutno rame za plakanje i spremnost da ih tokom njihovog detinjstva dugo ostavlja u koščatom i neveselom zagrljaju gospođice Džaje He... Aurora ih je, znate, izgubila sve, sve one su našle načina da odu od nje, iako su je volele silno, volele je mnogo strasnije nego što je ona mogla da im uzvrati, volele je žešće nego što su, u odsustvu njene uzvratne ljubavi, ikada bile u stanju da osete da im je dopušteno da vole sebe.
Ina, najstarija, Ina prepolovljenog imena, bila je najlepša u ovoj trojki, ali, bojim se, i porodična blenta, kako su je sestre obično kvalifikovale. Na najsvečanijim skupovima, Aurora, ta vazda nežna i plemenita mama, odmahnula bi živahno u Ininom pravcu i objavila svojim gostima: „Ova ovde je samo za gledanje, ali ne i za ozbiljnu priču. Jadnoj maloj mozak je načisto zakaldrmisan.“ U osamnaestoj godini Ina je stisnula petlju i probušila uši kod Džaverija Brosa, zlatara na Vordenovom putu, i za svoju hrabrost bila nesrećno nagrađena infekcijom; iza ušiju su joj buknule gnojne otekline, koje su još više natekle zbog njene rešenosti da ih, iz čiste taštine, stalno probada i cedi gnoj. Na kraju je morala u bolnicu, danima je odlazila na lečenje, a cela ta kukavna tromesečna epizoda pružila je majci novo oružje kojim će je saterati uza zid. „Možda bi bilo bolje da su ti ih odsekli!“, grdila ju je Aurora. „Možda bi tako uklonili začepljenje? Pošto nekakvo začepljenje postoji, zar ne? Nekakav vosak u ušima, ili čep. Spolja izgleda super, ali unutra neće ništa da uđe, pa bog.“
A ona je, sasvim sigurno, začepila uši za svoju majku, nadmećući se s njom na jedini mogući način koji je uspela da smisli: nudila se da pozira slikarima iz Aurorinog kruga – Advokatu, Sarangisti, Džez Pevaču – a kad bi razotkrila svoju čudesnu pojavu u njihovim ateljeima, sila njene gravitacije smesta bi ih privukla; poput satelita koji su poispadali iz orbita, morali su da pribegnu prinudnom sletanju na njene mekane brežuljke. Posle svakog osvajanja udesila bi tako da joj majka pronađe pisamce od ljubavnika ili neki bestidni kroki, poput nekog hrabrog Apača koji pokazuje skalpove velikom poglavici u svom šatoru. Pored sveta umetnosti, prodrla je i u poslovnu sferu, postavši prva indijska manekenka i lutka sa naslovne strane – „Femina“, Baz selebriti“, „Pataha“, „Debonair“, „Bombaj“, „Bombšel“, „Sine blic“, „Lajfstajl“, „Džentlmen“, „Eleganca“, „Šik“ – koji svi čitaju „Čik“ – a slava joj je rasla i počela da ugrožava bolivudske filmske zvezde. Ina je postala nema boginja seksa, spremna da odene najizazovnije komade odeće, kreacije novog soja mladih radikalnih kreatora koji su preplavili grad, odeću koja je razotkrivala toliko da bi se i većina top-modela postidela. Bestidna Ina, sa svojim supervrckanjem iz kuka, zasenila bi svaku reviju. Prema procenama, njen lik na naslovnoj strani podizao je prodaju za trećinu; ali nije davala intervjue, odlučno odbijajući sve pokušaje da se otkriju njene najintimnije tajne, na primer boja njene spavaće sobe, omiljeni filmski junak, ili pesmica koju obično pevuši u kadi. Nije odavala nikakve recepte za prečicu do lepote, niti je davala autograme. Ona se sve jednako držala na visini; od nokta do trepavice, bila je ženska iz gornjih slojeva sa Malabarskog brda, puštala je ljude da veruju kako se manekenstvom bavi „iz čistog zezanja“. Njeno ćutanje samo joj je dodavalo na draži: muškarcima je omogućavalo da je sanjaju u sopstvenim verzijama, a ženama da zamišljaju sebe u njenim sandalama s kaišićima i cipelama od krokodilske kože. U jeku vanrednog stanja, dok se u Bombaju sve, kao i obično, vrtelo oko posla, osim što su svi neprekidno gubili vozove, pošto su ovi počeli da kreću na vreme, dok su se zameci pošasti lokalnog fanatizma i dalje širili, a bolest još nije zahvatila celu metropolu – u to čudno vreme, mlade gradske čitateljke žurnala izabrale su moju sestru Inu za Uzorno lice br. 1, pri čemu je nadmašila Indiru Gandi s dva prema jedan.
Ali gospođa Gandi nije bila suparnica koju je Ina htela da porazi, a njeni trijumfi gubili su svaki smisao pošto Aurora nije zagrizla mamac: nije osuđivala njenu razuzdanost i egzibicionizam; sve dok, na kraju, Ina nije uspela da pošalje svojoj velikoj majci epistolarni dokaz za jednu vezu – ukradeni vikend, kako se ispostavilo, u Glavnom domu gospodnjem u Materanu – s Vaskom Mirandom. To je upalilo. Aurora je dozvala svoju najstariju kći, proklela je kao kurvu nimfomanku i zapretila joj da će je izbaciti na ulicu. „Ne moraš da me guraš“, odgovorila je Ina prkosno. „Ništa ne brini: skočiću sama.“
U roku od dvadeset četiri sata utekla je za Nešvil, onaj u Tenesiju, s mladim bonvivanom, jedinim naslednikom preostalog imetka porodice Šuškenaruke, nakon što je Abraham isplatio njegovog oca i strica. Džemšid Džemiboj Šuškenaruke izašao je na glas po bombajskim noćnim klubovima kao izvođač pod umetničkim imenom Džimi Šuška, kako je on voleo da kaže, „kantri i istočnjačke“ muzike, serije unjkavih pesama o rančevima, vozovima, romansama i kravama koje su naglašeno vukle na Indiju. Kad su on i Ina prešli na novu teritoriju, odlučili su da daju sve od sebe. Smislila je sebi umetničko ime Gugut (što će reći: Luče) Gama – upotreba skraćene verzije majčinog prezimena ukazuje da je Aurora i dalje uticala na misli i dela svoje kćeri – i otišla korak dalje. Ona, koja je ušla u legendu zbog ćutanja, sada je zinula i – propevala. Predvodila je grupu pratećih vokala od tri pevačice, i svi su se zakitili imenom na koje je pristala uprkos izvesnim nedostojnim konjastim prizvucima: Džimi Šuška i Ðiha-Ðihe.
Ina se vratila kući osramoćena posle godinu dana. Svi smo bili zabezeknuti. Masne kose i sva zapuštena, nagojila se trideset kila, ni nalik na Gugut Gamu! Pogranični službenici jedva su joj poverovali da je ona mlada žena s fotografije u pasošu. Brak joj se okončao i, mada je rekla da je Džimi na kraju ispao čudovište i da „ne znate vi“ šta joj je sve radio, s vremenom je takođe isplivalo na površinu da njen svaštožderski seksualni apetit za kaubojima što viču „Jiha!“ i kite se veštačkim dijamantima, i sve veći egzibicionizam, nisu baš naišli na topao prijem kod moralnih arbitara koji odlučuju o sudbini pevačica u Tenesiju, ili, možda, kod njenog muža Džemšida; a njeno pevanje, bolje reći neškolovano i nepopravljivo kreštanje pridavljene guske, došlo je kao višnja na šlag. Trošila je novac jednako nemilice kao što se bacala na čari američke kuhinje, a hirovi su joj rasli kao i njeni ostali delovi. Na kraju joj je Džimi utekao, manuo se kantri i istočnjačke muzike i upisao prava u Kaliforniji. „Moram da ga vratim“, preklinjala nas je. „Morate mi pomoći da ostvarim plan.“
Dom je mesto na koje uvek možete da se vratite, bez obzira na to pod kakvim ste ga bolnim okolnostima napustili. Aurora nije ni pomenula njihov jednogodišnji raskol, samo je privila svoje zabludelo čedo na grudi. „Sredićemo mi tog smrada“, tešila je uplakanu Inu. „Samo mi reci šta želiš.“ „Moram da ga dovedem ovamo“, jecala je ona. „Ako pomisli da umirem, sigurno će mi se vratiti. Pošalji mu telegram i reci da se sumnja na neki đavo. Nešto što nije zarazno. Srčani udar?“
Aurora je uspela da ostane ozbiljna: „A da stavimo“, predložila je, grleći svoje nanovo pridobijeno dete, „da se radi o nekoj bolesti od koje se kopni?“ Ini je promakao ciničan prizvuk. „Ne budi smešna“, proslinila je glavu u Aurorino rame. „Kako da smršam tako brzo? Nemoj više da ti padaju na pamet takve bezvezne ideje! Recite mu“, i sva se ozarila, „da imam rak!“
A Mini? Tokom godinu dana Ininog izbivanja i ona je pronašla puteljak kojim će uteći. Sa žaljenjem vas izveštavam da je našu slatku Inamoratu, najkrotkiju među mladim ženama, te godine probola Amorova strela ljubavi i to, ni manje ni više, nego prema Isusu Nazarećaninu lično; prema Sinu čovečjem, kao i njegovoj Svetoj majci. Mini Maus, mišica koju je uvek bilo najlakše zgranuti, sestra kojoj je bitnička raspuštenost naše kuće uvek i iznova bila povod za čuđenje i šokove, s rukom preko usta, nevina mini-Mini koja je uz časne sestre s Altamontskog puta učila zabolničarku, objavila je svoju želju da zameni Auroru, rođenu majku, za Mariju Gracijaplenu, Blagodatnu Majku Božju Milosti Pune, da se odrekne sebe kao sestre radi sestrinstva, i da ostatak života provede daleko od Elefante, u domu u koji veruje i koji će je ljubavlju uzneti do...
„Boga li ti tvoga!“, prekinula ju je Aurora, besna kao nikad u životu. „Tako nam, znači, vraćaš za sve što smo ti pružili.“
Mini je pocrvenela i lepo se moglo videti kako je zaustila da kaže majci da ne uzima u usta ime gospodnje zalud, ali se ugrizla za jezik do krvi i počela da štrajkuje glađu. „Neka krepa“, rekla je Aurora srca kamenoga. „Bolje leš nego kaluđerica.“ Ali tokom narednih šest dana mala Mini nije ni jela ni pila, dok nije počela da gubi svest i postaje sve otpornija na vraćanje u život. Pod Abrahamovim pritiskom, Aurora je popustila. Retko sam viđao majku uplakanu, ali je tog sedmog dana zaplakala, suze su joj se same otele i potekle praćene hrapavim i iskidanim jecajima. Poslali su po sestru Džon iz ženskog Manastira Marije Milosti Pune – sestru Džon uz čiju smo pomoć svi pristigli na ovaj svet – i ona je stigla s vedrom samouverenošću kraljice osvajačice, kao kraljica Izabela od Španije koja u Granadi ulazi u Alhambru da primi predaju Mavra Boabdila. Bila je stvarno lađa od žene, s belim jedrima oko glave i mekim talasima podvaljka. Sve je na njoj tog dana imalo simboličan prizvuk: izgledala je zaista kao brod kojim će naša sestra otploviti. Jedan čvornovat mladež nalik na panj – koji je označavao istrajnost tvrde vere – stajao joj je na gornjoj usni, a iz njega je poput strela štrčalo – ukazujući na patnje pravog vernika – pet-šest igličastih dlaka. „Blagosloven bio ovaj dom“, rekla je, „jer daje nevestu Hristu.“ Aurora Zogoibi morala je da se savladava iz petnih žila da je ne ubije na licu mesta.
I tako je Mini postala iskušenica, a kad nas je posetila u odori kakvu je nosila Odri Hepbern u „Priči jedne opatice“, posluga joj se – pored svih mogućih načina oslovljavanja – obratila sa „Mini-mausi“. Majko, mislili su oni, ali je meni to i nehotice zazvučalo nekako jezivo, kao da su Diznijevi likovi Vaska Mirande sa zidova naše dečje sobe bili krivi za preobražaj moje sestre. Uz to, ova nova Mini, ova staložena, daleka i sigurna Mini s osmehom Mona Lize i posvećenom iskrom u pogledu netremice uperenom u večnost, ova Mini mi je bila potpuno tuđa, kao da je postala pripadnica neke druge vrste: anđeo, Marsovka, ili možda zaista dvodimenzionalni miš. Njena starija sestra se, međutim, držala kao da se u njihovom odnosu ništa nije promenilo, kao da je Mini – uprkos tome što je prekomandovana u drugu armiju – i dalje bila dužna da sluša komande Velike Seke.
„Razgovaraj s tim tvojim opaticama“, zapovedila joj je Ina. „Obezbedi mi krevet u njihovoj bolnici.“ (Sestre milostipune s Altamontskog puta bile su specijalizovane za početak i kraj života, pomažući ljudima da dođu na ovaj grešni svet kao i da s njega odu.) „Moram da se smestim tako negde kad mi se moj Džimi Šuška vrati.“
Zašto smo to radili? – Jer, svi smo mi, znate, pomagali u Ininoj zaveri; Aurora je poslala kancerogram, a Mini je nagovorila altamontovke da obezbede jednu postelju iz samilosnih razloga, tvrdeći da je sve ono što može da spase brak, da sačuva tu veliku svetu tajnu, u božjim očima čisto. A kad je kancerogram upalio i Džemšid Šuškenaruke doleteo u grad, svi smo zdušno podržali tu izmišljotinu. Čak nam se i Mina, treća i najosornija od mojih sestara, koja je nedavno bila primljena u Bombajsku advokatsku komoru, i koju smo u to vreme viđali sve ređe, ponovo pridružila.
Bili smo naopaka bulumenta, mi Da Gama Zogoibijevi, svako od nas morao je da tera u drugom pravcu, polažući puno pravo na teritoriju koju može da proglasi svojom. Posle Abrahamovog biznisa i Aurorine umetnosti, Ina je sopstvenu seksualnost pretvorila u posao, a Mini se predala Bogu. Što se Filomine Zogoibi tiče – prvom prilikom je odbacila ono Mina, a čarobno dete koje je oponašalo ptičji poj iščezlo je još davno, iako smo je mi, s tipičnom porodičnom tvrdokornošću, i dalje jedili oslovljavajući je omraženim nadimkom kad god bi došla da nas vidi – odlučila je da napravi karijeru na onome čemu svaka najmlađa kći mora da pribegne ne bi li privukla pažnju, to jest, na protestu. Istog trena kad je stekla advokatske kvalifikacije, obavestila je Abrahama da je pristupila jednoj radikalnoj, čisto ženskoj grupi aktivistkinja, filmskih radnica i pravnica, s glavnim ciljem razotkrivanja dvostrukog skandala oko nevidljivih ljudi i nevidljivih oblakodera na kojima je njen tatica tako slasno omastio brke. Izvela je Kekea Kolatkara i njegove pajtaše iz Gradskog veća pravo pred sud, pokrenuvši čuveni proces koji je trajao godinama i prodrmao staro zdanje korporacije „F. V. Stivens“ – „Koliko staro?“ – „Staro. Iz starih vremena“ – iz temelja. Posle više godina uspeće da strpa prevejanog lisca Kekea u zatvor; Abraham Zogoibi se, ipak, izvukao, pošto mu je sud ponudio nagodbu posle pregovora s poreskim vlastima, što je dovelo njegovu ćerku do ludila. Drage volje je platio astronomsku globu, svedočio pred tužiocem protiv svog starog savetnika, zauzvrat dobio imunitet pred tužilaštvom i kroz nekoliko meseci budzašto kupio predivnu K. K. komoru od propale kompanije za nekretnine u vlasništvu politikanta koji je trunuo u bajboku. Mina je pretrpela još jedan poraz: premda je uspešno dokazala postojanje nevidljivih zgrada, zakazala je kod potkrepljivanja dokaza o stvarnom postojanju nevidljivih ljudi koji su ih gradili. Njih su i dalje svrstavali u fantome, kretali su se po gradu poput utvara, samo što su te utvare održavale grad u životu, gradile gradske kuće, teglile gradsku robu, čistile gradsku nečist, a onda jednostavno i strašno umirale, jedna po jedna, daleko od pogleda, kad im sablasna krv pokulja na avetinjska usta nasred i te kako stvarnih i ravnodušnih ulica ovog kurvinskog grada.
Kad se Ina zavukla u bolnicu kod altamontskih sestara da dočeka povratak Džimija Šuške, Filomina nas je sve zapanjila došavši sestri u posetu. U ono vreme stalno se vrtela jedna pesma Doroti Previn – stvari su do nas ponekad stizale s malim zakašnjenjem – u kojoj je prebacivala svom dragom da žrtvuje život za svakog stranca, a ne želi da živi s njom... I mi smo, eto, mislili baš to za našu Filominu. Zato nam je i njena briga za sirotu Inu bila tako neočekivana.
Zašto smo to radili? Verovatno zato što smo shvatili da je nešto puklo, da je našoj Ini ovo poslednje izvlačenje. Verovatno zato što smo oduvek znali da je Ina, mada je Mini bila sitnija, a Mina mlađa, najosetljivija, da joj nisu baš sve koze na broju još otkako su joj roditelji raspolutili ime nadvoje, i da je s tom svojom nimfomanijom i ostalim budalaštinama već godinama polako pucala. I tako se davila, hvatala se za slamke kao što se oduvek hvatala za muškarce, a siromah Džimi bio je poslednja slamka na vidiku.
Mina se ponudila da pokupi Džemšida Šuškenaruke s aerodroma, računajući da će, s obzirom na njegovo novo poglavlje sa studijama prava, možda najlakše otvoriti srce baš njoj. Kad je stigao, odavao je utisak veoma uplašenog i mladog čoveka, a da bi ga donekle raskravila, počela je da ćereta o sopstvenom poslu, o „borbi protiv falusokratije“ – o slučaju s nevidljivim svetom, kao i o naporima njene ženske grupe da se usprotive vanrednom stanju u domenu sudstva. Govorila je o atmosferi straha koja je zavladala većim delom zemlje i o važnosti bitke za demokratska i ljudska prava. „Indira Gandi“, rekla je, „nema više nikakvo pravo da sebe naziva ženom. Pustila je da joj izraste nevidljivi đoka.“ Pošto je bila toliko obuzeta sopstvenim preokupacijama i do te mere ubeđena u njihovu opravdanost, nije ni primetila da Džimi iz časa u čas postaje sve napetiji. Nije bio intelektualni tip – pravni fakultet ga je poprilično namučio – a što je još važnije, nije imao ni kapljicu političkog radikalizma u krvi. Tako je Mina bila prva od nas koja je Ini bacila klip u točkove. Kad mu je rekla da ona i njene saradnice samo čekaju kad će ih uhapsiti, ozbiljno je pomislio da iskoči iz kola i smesta se vrati pravo na aerodrom pre nego što ga okrive jer boravi u društvu toliko ozloglašene svastike.
„Ina umire od želje da te vidi“, rekla je Mina na kraju svog monologa, i smesta pocrvenela zbog metafore za kojom je posegla. „Mislim, ovaj, ne, nije to“, počela je da se vadi, ali time je samo još više uprskala. Tišina je zjapila poput bezdana. „Ma dođavola, evo nas“, dodala je posle kraćeg vremena, „pa ćeš i sam videti.“

Mini ih je sačekala na vratima Bolnice Marije Milosti Pune, nalik na Odri Hepbern više nego ikad, a dok su išli ka sobi gde je Ina čekala kao neki ucveljeni balon, sve vreme mu je držala bukvicu o paklenom ognju, prokletstvu i ljubavi sve dok nas smrt ne rastavi, anđeoskim glasom oštrim poput srče. Džimi je pokušao da joj objasni kako on i Ina nisu potpisali nikakav pravi ugovor u stilu „u dobru i zlu“, opredelivši se umesto toga za ponoćnu kantri specijalku od pedeset dolara u vidu građanskog venčanja na brzaka s poskočicom, u jednom od lokala „Ven-in“ u Rinu, da su se venčali uz muziku Henka Vilijamsa Starijeg, a ne crkvene himne, ni drevne ni moderne, i to ne pred oltarom nego pred „pomičnim venčanikom“, da nije bio prisutan sveštenik koji bi održao službu, nego nekakav tip s kaubojskim šeširom od deset galona i dva pištolja sa po šest metaka i sedefastim drškama, koji su mu se klatili o bedrima, i da je u trenutku kad ih je proglasio za muža i ženu jedan rodeo kauboj s kožnim pantalonama s navlakama i maramom na tufne oko vrata banuo iza njih uz jedno orno „Jiiiiha!“ i krvnički ih pritegao lasom, zdrobivši pritom Inin bidermajer žutih ruža. Njihovo trnje izbolo joj je grudi do krvi.
Moja sestra nije ni trepnula na ove svetovnjačke izgovore. „Taj kauboj“, odvratila je, „bio je – kako vam nije jasno? – Božji Glasnik.“
Susret sa Mini samo je pojačao želju za bekstvom, već probuđenu monodramom koju mu je servirala Mina; a onda sam, moram priznati, i ja nehotice dosolio. Kad su Mini i Džimi stigli pred Ininu sobu, ja sam stajao oslonjen o zid u hodniku, otplovio za svojim mislima. Kad mi je, onako odsutnom, pred očima iskrsao lik grdosije od mladog sika, koji se ustremio na mene u sokaku prepunom publike, pljunuh mahinalno u svoju izobličenu desnicu. Džemšid Šuškenaruke prestravljeno je odskočio unazad i sudario se s Minom, i ja sam shvatio da je sigurno u meni video brata spremnog na osvetu, gorostasnog dvometraša spremnog da odalami tog tipa koji je njegovoj sestri naneo toliko jada. Pokušao sam da podignem ruke ne bih li ga umirio, a on je to pogrešno protumačio kao bokserski stav pa se sjurio u Ininu sobu užasnutog lica.
Iz trka se zaustavio na svega nekoliko pedalja od Aurore Zogoibi lično. Iza moje majke, na krevetu, Ina je udarila u rutinsku pisku i dreku; ali Džimijeve oči videle su samo Auroru. Velika dama je u to vreme već prevalila pedesetu, ali su godine samo uvećale njene čari; Džimi se sledio kao tupavo živinče zaslepljeno farovima njene moći; obasjala ga je jarkim snopom svoje pažnje, bez reči, i pretvorila ga u svog roba. Kasnije, kad se tragična farsa okončala, rekla mi je – u stvari, priznala mi je – da nije smela to da uradi, trebalo je da ostane po strani i pusti otuđeni par da od svojih bednih života učini šta može. „Šta ćeš, tako ti je to“, rekla mi je (tada sam joj pozirao, a ona je, radeći, ćaskala sa mnom). „Samo sam htela da vidim može li jedna stara koka kao što sam ja da skrene još ponekog mladog pevca s njegovog puta.“
Nisam mogla da odolim, htela je da kaže moja škorpionska mati. To mijeukrvi.
Ina je, iza njenih leđa, ubrzano gubila kontrolu. Njen bedni naum bio je da ponovo pridobije Džimijevu ljubav tako što će mu reći da su joj šanse dibidus mršave, da je rak zahvatio čitav organizam, da je neizlečiv, da je uzeo maha, da je opaka bolest zahvatila limfne čvorove, a sudeći po svemu, otkrivena je prekasno. A kad padne na kolena i krene da je preklinje za oproštaj, pustila bi ga da se peče na tihoj vatri nekoliko nedelja, dok bi ona, kao, išla na hemoterapiju (bila je spremna da gladuje, čak i da smrša, sve radi ljubavi). Na kraju bi mu obznanila čudotvorno ozdravljenje, pa bi živeli srećno i zadovoljno, dok je sveta i veka. Ali sve te ujdurme pale su u vodu kad joj se muž pun obožavanja, kao somina, zablenuo u majku.
U tom času Inina panična žudnja za njim prelila se u ludilo. U svojoj sumanutosti počinila je neoprostivu grešku: ubrzala je plan. „Džimi“, zakreštala je. „Džimi, desilo se čudo, čoveče! Sad kad si došao, izvukla sam se, znam, majke mi, nek me testiraju pa ćeš videti. Džimi, spasao si mi život, Džimi, samo si ti to mogao, Džimi, to ti je snaga ljubavi!“
On se tad malo bolje zagledao u nju, a mi videsmo kako mu odmah sviće. Okrenuo se prema nama, osmotrio svakog redom i na našim licima pročitao raskrinkanu zaveru, video je istinu koju više nismo mogli da krijemo. Iz poražene Ine provalile su bujice čemera. „Kakva porodica!“, rekao je Džemšid Šuškenaruke. „Ne pomerio se s mesta, do koske popucali po šavovima!“ Otišao je iz Bolnice Milosti Pune da više nikad ne vidi Inu.
Reči koje je Džimi rekao na odlasku bile su pravo proročanstvo: Inino poniženje označilo je tačku pucanja i loma u našoj porodičnoj istoriji. Posle tog dana i tokom čitave sledeće godine bila je van sebe, kao da se vratila u nekakvo drugo detinjstvo. Aurora ju je smestila ponovo u Vaskovu dečju sobu, iz koje se – kao i svi mi – ispilila; kad bi je hvatalo ludilo, navlačili su joj ludačku košulju, a zidove su obložili mekim materijalima, ali Aurora nije dala da je vode u duševnu bolnicu. Međutim, kad je već bilo prekasno, kad je Ina već odlepila, Aurora je postala najnežnija majka na svetu, hranila ju je na kašičicu, kupala kao bebu, grlila je i ljubila kao što nikada nije bila grljena i ljubljena dok je bila zdrava – jednom rečju, pružala joj je ljubav koja bi, da joj je ponuđena ranije, mogla duhovno da okrepi njenu kći i pomogne joj da se odupre pogibelji zbog koje je sišla s uma.
Nedugo po okončanju vanrednog stanja, Ina je zaista umrla od raka. Limfom je buknuo iznenada, progutavši njeno telo halapljivo poput prosjaka koji se zadesio na gozbi. Samo je Mini, koja je okončala svoje iskušeništvo da bi se preporodila kao sestra Floreana – „Zvuči kao prokleta fontana!“, otfrknula je Aurora prezrivo i s osećanjem izigranosti – stisla petlju da kaže kako je Ina sama prizvala bolest na sebe, da je „sama izabrala sopstveni usud“. Aurora i Abraham među sobom nikada nisu prozborili o Ininoj smrti, odajući joj poštu ćutnjom, koja je nekada pomogla Ini da se proslavi kao lepotica, a sada se premetnula u zagrobnu tišinu.
I tako je Ina umrla, Mini je otišla od kuće, a Mina je provela kraće vreme u zatvoru – uhapsili su je pred sam kraj vanrednog stanja, ali je ubrzo i puštena, zbog čega joj je ugled uveliko porastao nakon izbornog kraha gospođe Gandi. Aurora je htela da kaže svojoj najmlađoj kćeri koliko je ponosna na nju, ali bi joj to nekako uvek promaklo, a hladnoća i osornost Filomine Zogoibi prilikom svakog viđenja: s porodicom nekako su uspevale da sputaju majčin slatkorečivi jezik. Mina nije često posećivala Elefantu; i tako sam ostao samo ja.
Još nekoga je na kraju progutao mrak. Dili Hormuz dobila je otkaz. Gospođica Džaja He, koja je u našem domaćinstvu uznapredovala od aje do kućepaziteljke, iskoristila je svoj položaj za još jedno poslednje mažnjavanje. Ukrala je iz Aurorinog ateljea tri crteža ugljenom, na kojima sam bio ja kao mali, a moja sakata ruka kao nekim čudom preobražavala se, od slike do slike, u cvet, slikarsku četkicu i sablju. Gospođica Džaja otišla je kod moje Dili i dala joj te crteže, rekavši da je to poklon od mladog sahiba. A onda je ispričala Aurori kako je videla nastavnicu kad ih je digla, i „izvin’te, begun-sahibo, ali ta žena se ne ponaša moralno prema našem dečku“. Aurora je posetila Dili istoga dana, i ti crteži, koje je mila devojka smesta uramila u srebrne okvire i poređala ih po klaviru, zaklonivši portrete rođene porodice, bili su dokaz koji je mojoj majci bio dovoljan da okrivi učiteljicu. Pokušao sam da se zauzmem za Dili, ali kad bi moja majka jednom zapečatila neku svoju odluku, nije bilo te sile nebeske koja bi je raspečatila. „Sada si je ionako prerastao“, rekla mi je. „Od nje više nemaš šta da naučiš.“
Nakon što je dobila šut-kartu, Dili je uvređeno odbijala sve moje ponude – telefonske pozive, pisma, cveće. Još jednom, poslednji put, otišao sam nizbrdo do kuće kraj Vidžajeve prodavnice, a kad sam stigao kod nje, nije htela da me pusti unutra. Odškrinula je vrata za tri prsta, i ostala tako da stoji. Duga pruga njenog lika, uokvirena tikovinom, ona buntovna vilica i kratkovido žmirkanje, bili su jedina nagrada za moje znojavo klipsanje. „Idi s milim bogom, jadni dečače“, rekla mi je. „I neka te sreća prati na teškom putu koji ti predstoji.“
Takva je bila osveta gospođice Džaje He.

13


Takozvana mavarska platna Aurore Zogoibi mogu se podeliti u tri glavna perioda: rani radovi, nastali između 1957. i 1977, što će reći između godine mog rođenja i godine onih izbora koji su zbrisali s vlasti gospođu G., što je i godina Inine smrti; velike ili zrele godine 1977-1981, tokom kojih je stvorila zanosna i duboka dela koja su postala sinonim za njeno ime; i takozvane mračne Mavre, slike progona i strahote koje je naslikala posle mog odlaska, a među njima i poslednje, nedovršeno i nepotpisano remek-delo. „Mavrov poslednji uzdah“ (170 x 247 cm, ulje na platnu, 1987), gde se, napokon, okrenula onoj temi koju nikada nije neposredno obradila – suočivši se, kroz savršen prikaz Boabdilovog progonstva iz Granade, sa svojim odnosom prema rođenom sinu. To je bila slika koja je, uz svu svoju veličinu, bila ogoljena do same srži, a svi njeni potezi stekli su se u jednom licu, u samom njenom srcu, licu sultanovom, s kojeg užas, klonuće, gubitak i jad kuljaju poput samog mraka, licu koje prolazi kroz stanje egzistencijalnog stradanja u maniru Edvarda Munka. Ova slika razlikuje se od sladunjave Vaskove obrade iste teme kao nebo od zemlje. Ali bila je to i misteriozna slika, ili izgubljeno platno – kako samo bode oči to što su i Vaskova i Aurorina obrada ove teme nestale u roku od nekoliko godina po smrti moje majke, pri čemu je jedna ukradena iz privatne kolekcije K. Dž. Babe, a druga iz samog Legata Zogoibi! Dame i gospodo: dozvolite da zagolicam vašu znatiželju i obelodanim da je na toj slici Aurora Zogoibi, tokom svojih poslednjih jedom ispunjenih dana, sakrila proročanstvo sopstvene smrti. (I Vaskova sudbina je, takođe, bila neraskidivo povezana s pričom o ovim platnima.)
Dok zapisujem sećanja na svoj udeo u ovim slikama, po samoj prirodi stvari svestan sam da oni koji pristanu da poziraju kao modeli po kojima se stvara neko umetničko delo mogu u najboljem slučaju da ponude subjektivnu, često uvređenu, katkad i prezrivu verziju o gotovom delu, s druge strane platna. I šta onda ponizna ilovača suvislo da kaže o rukama koje su joj podarile oblik? Možda samo ovoliko: bio sam tamo. I tokom tih godina poziranja i sam sam načinio svojevrstan portret njenog lika. Ona me je gledala, a ja joj pogledom uzvraćao, oči u oči.
I evo šta sam video: visoku ženu u ručno tkanoj tunici do sredine listova, isprskanoj bojom i navučenoj preko pantalona od grubog mornarskog platna, bosonogu, bele kose skupljene navrh glave slikarskim četkicama koje štrče, pridajući njenom izgledu uvrnut prizvuk, kao neka Madam Baterflaj, koju bi mogle da igraju Ketrin Hepbern ili – naravno! – Nargis u nekoj lakrdijaškoj indijskoj verziji, kao „Titli-begum“: ne više mlada, a ni nacifrana ni nafrakana, a svakako ne više uznemirena zbog povratka tamo nekog patetičnog Pinkertona. Stajala je preda mnom u ateljeu lišenom bilo kakve raskoši, u sobi u kojoj nije bilo čak ni čestite stolice, bez erkondišna, tako da je unutra bilo vrelo i sparno kao u nekom jeftinom taksiju, s jednim usporenim ventilatorom koji se lenjo okretao na tavanici. Aurora nikada i ni na koji način nije pokazivala da imalo mari za vremenske prilike, pa stoga, prirodno, nisam ni ja. Sedeo sam tamo tako kako bi me ona posadila, naročito vodeći računa da se nipošto ne požalim na bolove u naročito aranžiranim udovima sve dok se ona ne bi dosetila da me upita jesam li za predah. I tako je pokoja kap njene legendarne svojeglavosti i čvrstine procurila kroz platno i u mene.
Bio sam jedino dete koje je dojila na svojim grudima. To je, izgleda, bitno menjalo priču: jer premda me nije poštedela sledovanja svog britkog jezika, prema meni se odnosila manje razorno nego prema mojim sestrama. Možda joj je moje „stanje“, koje nikome nije dopuštala da nazove bolešću, smekšalo srce. Lekari su moju nesreću nazivali čas ovako čas onako, ali dok smo sedeli u njenom ateljeu, kao artista i model, Aurora mi je uvek govorila da ne smem sebe da smatram žrtvom nekog neizlečivog poremećaja preuranjenog starenja, već čarobnim detetom, putnikom kroz vreme. „Samo četiri i po meseca u stomaku“, podsećala me je. „Bebac moj, ti si od samog početka krenuo da grabiš prebrzim koracima. Možda ćeš u nekom trenutku samo uzleteti, i fijuknuti pravo iz ovog života u neko drugo mesto i vreme. I to – ko zna? – možda bolje.“ Ove reči bile su vrhunac njenog verovanja u zagrobni život. Izgleda da je, usvojivši ovakve strategije nagađanja, odlučila da se izbori protiv straha – i svog i mog podjednako – dodajući mom usudu auru povlašćenosti i predstavljajući me sebi, pa i drugima, kao nekog posebnog, nekog ko nosi naročito značenje, kao neko natprirodno Biće koje ne pripada sasvim ovom prostoru, ovom trenutku, ali čije ovdašnje prisustvo određuje živote onih koji ga okružuju i čitavog doba u kome žive.
A ja sam joj, naravno, verovao. Vapio sam za utehama i oberučke prihvatao sve što mi se nudilo. Verovao sam joj, i to mi je pomoglo. (Kada sam saznao za onu nerazjašnjenu postlotosovsku noć u Delhiju četiri i po meseca pre mog začeća, upitao sam se da li Aurora to možda zataškava neki drugi problem; ali mislim da nije. Mislim da se trudila da snagom volje, snagom majčinske ljubavi, skrpi moj polovični život u celinu.)
Dojila me je, i prve mavarske slike nastale su još dok sam joj se gnezdio na grudima: crteži ugljem, akvareli, pasteli i, na kraju, velika ulja na platnu. Aurora i ja pozirali smo, pomalo bogohulno, kao bezbožna Madona s detetom. Moja zakržljala ruka pretvorila se u jarku baklju, jedini izvor svetlosti na slici. Tkanina njene bezoblične odeće padala je u oštro osenčenim naborima. Nebo je bilo naelektrisano kobaltnim plavetnilom. Bilo je to nešto čemu se Abraham Zogoibi po svoj prilici nadao kada je skoro deceniju ranije naručio onaj portret od Vaska: ne, bilo je to više nego što je Abraham uopšte mogao i da zamisli. Odatle je izbijala istina o Aurori, njena sposobnost za duboku i nesebičnu strast, kao i sklonost ka samoveličanju; razotkrivala se veličanstvenost, uzvišenost njenog raskola sa svetom, i njena rešenost da kroz umetnost prevaziđe i iskupi njegovu nesavršenost. Tragedija prerušena u fantaziju i prikazana najzanosnijim i najuzvišenijim bojama i svetlošću koje je mogla da stvara: bio je to pravi dragulj mitomanije. Nazvala ga je „Svetlost što razgoni tamu“. „Što da ne?“, odvratila je kad ju je, između ostalih, Vasko Miranda obasuo pitanjima. „Počinje da me privlači da slikam pobožne slike za bezbožnike.“
„Onda čuvaj u džepu kartu za London’, posavetovao ju je on. „Jer u ovoj vukojebini, gde je i bog rekao laku noć, nikad se ne zna kad ćeš morati da hvataš maglu.“
(Aurora se samo nasmejala na taj savet; a Vasko je na kraju bio taj koji je otišao.)
Dok sam rastao, nastavila je da me koristi kao motiv, a u toj istrajnosti ogledao se i znak ljubavi. Nemoćna da pronađe način da uspori moje prebrze korake, ovekovečila me je na slikama, podarivši mi deo sopstvene zaostavštine za budućnost. Zato mi dopustite da je, poput tvorca himni, mirne duše hvalim, jer dobrostiva beše: Njenom milošću istrajaću ja... I zaista, ako bi mi neko rekao da prstom – mojom celom, od rođenja kljakavom rukom – pokažem izvor svog verovanja da sam uprkos ubrzanju, obogaljenom udu i odsustvu prijatelja imao srećno detinjstvo u raju, naposletku bih upro u to, rekao bih da je moje radovanje životu poniklo iz našeg sadejstva, u prisnosti tih samo naših trenutaka, kada je, onako uzgred, pričala o svemu i svačemu pod kapom nebeskom, kao da sam joj ispovednik, dok sam ja otkrivao tajne njenog srca, njene duše.
Saznao sam, na primer, kako je izgubila glavu za mojim ocem; o onoj neizmernoj čulnosti koja je jednoga dana, u jednoj ernakulamskoj magazi, pokuljala iz mojih roditelja, spojivši ih silovito, pretvarajući nemoguće u moguće i zahtevajući da mu se omogući da krene putem otelovljenja. Kod svojih roditelja najviše sam voleo upravo tu strast koju su gajili jedno prema drugom, prostu činjenicu da je jednom buktala među njima (mada je s vremenom u sve razdvojenijem paru, u koji su se pretvorili, bivalo sve teže prepoznati one mlade ljubavnike). I upravo zato što su se tako silno voleli, priželjkivao sam istu takvu ljubav za sebe, žudeo za njom, pa čak i kad sam se utapao u iznenađujućoj nežnosti i atletskom umeću Dili Hormuz, znao sam da to nije ono za čim tragam. O, želeo sam, želeo do neba onu ljutu masalu, od koje vas oblije znoj od korijandrovog soka, od koje ožarenim ustima usisavate plamen ljutih papričica. Želeo sam njihovu paprenu ljubav.
A kad sam je pronašao, mislio sam, majka će me razumeti. Kad je trebalo ljubavi radi da pokrenem brda i planine, pomislio sam da će mi majka pomoći.
Na sveopštu žalost: prevario sam se.
Naravno da je znala za Abrahamove cure iz hrama, i to od samog početka. „Čovek koji hoće da čuva tajne ne bi smeo da laprda u snu“, promrmljala je neodređeno jednog dana. „Toliko su mi dodijale te nemušte noćne baljezgarije tvoga tate da sam se iselila iz njegove spavaće sobe. Pravoj dami potreban je odmor.“ I dok se prisećam te ponosne žene zadubljene u posao, čujem kako mi pored tih usputnih rečenica govori još nešto – čujem kako mi priznaje da je ona, koja je odbacivala sva polovična rešenja i odbijala bilo kakva prilagođavanja, ipak gledala Abrahamu kroz prste i pored putene slabosti zbog koje nije mogao da odoli iskušenju da isproba robu koju je uvozio odozdo s juga. „Ti matorci“, frknula je drugi put, „samo bale za klinkama. A oni što imaju puno ćerki, ti su najgori.“ Neko vreme sam bio suviše mlad i nevin, te sam ova mudrovanja prihvatao kao deo njenog uživljavanja u likove iz njenih dela; ali kada je ruka Dili Hormuz probudila požudu i u meni samom, počeo sam da nazirem pravu suštinu.
Oduvek sam se čudio osmogodišnjem jazu između Mine i mene, te tako, kad se spoznaja poput plamenog jezika spustila na moju starmalu malenkost, ja – kome beše uskraćeno dečje društvo, pa mi je tako zapalo da se još odmalena služim rečnikom odraslih bez odmerenosti ili suzdržavanja zrelog čoveka – nisam mogao da se uzdržim i ne lanem svoje otkriće. „Prestala si da praviš bebe“, uskliknuo sam, „zato što je on šarao okolo!“
„Kad ti sad zalepim šamarčinu“, pripretila je ona na to, „ima da ti slomim sve zube u toj tvojoj drskoj tintari.“ Ćuška koja je usledila, međutim, nije izazvala nikakve dugoročne zubne poremećaje. Njena blagost predstavljala je potvrdu koju sam tražio.
Zašto se nikad nije usprotivila Abrahamu zbog njegovog neverstva? Molim vas da uzmete u obzir da je Aurora Zogoibi, uprkos svim svojim slobodoumnim boemskim stavovima, u nekom duboko skrivenom kutku svog srca, kao žena ipak pripadala svojoj generaciji, kojoj je takvo ponašanje muškaraca bilo prihvatljivo, čak i prirodno; u kojoj su žene krile svoj bol, pokopavajući ga otrcanim frazama o životinjskoj prirodi i potrebi zveri da se, povremeno, počeše gde je svrbi. Radi porodice, tog vrhunskog apsoluta u čije je ime sve bilo moguće, žene su odvraćale pogled i svoj jad držale svezan u čvor na rubu marame, ili zakopčan u svilenoj torbici, poput sitnine i ključeva od kuće. A možda je to bilo tako i zato što je Aurora znala da joj je Abraham potreban, da bi se brinuo o poslu kako bi se ona nesmetano posvetila umetnosti. Možda se sve svodilo na popustljivost i strepnju, prosto da prostije ne može biti.
(Kad smo već kod popustljivosti: dok sam premišljao o Abrahamovoj odluci da otputuje na jug kad je Aurora krenula put severa, da bi se poslednji put sastala sa Nehruom i podigla skandal oko Lotosa, posumnjao sam da je moj otac izigravao popustljivog supruga. Ili je ova uzajamnost zapravo bila njegov pravi izbor, ovaj lažno slobodan brak, ovaj okrečeni grob, ova laž? – O, smiri se, Mavru, smiri. Njih dvoje su već izvan dometa tvojih prekora; ova srdžba nemoćna je, iako se od nje zemlja trese.)
Kako li je samo morala mrzeti sebe što se opredelila za takvu kukavičku đavolsku nagodbu sa sudbinom, takvu finansijski motivisanu liniju manjeg otpora! Jer – pripadala svojoj generaciji ili ne – majka koju sam znao, majka koju sam upoznao tokom svih onih dana u njenom spartanskom ateljeu, nije bila od onih koje bilo šta u životu prihvataju olako. Suprotstavljala se, izazivala, isterivala stvari na čistac. Pa ipak, kada se suočila s propadanjem velike ljubavi svog života, i našla se na razmeđi između poštenog rata i lažnog samoživog mira, ugrizla se za jezik i svome mužu nikada nije uputila ni jednu jedinu ljutitu reč. Tako je ćutanje među njima narastalo poput optužbe; on je govorio u snu, ona je mrmljala u svom ateljeu, a spavali su u zasebnim sobama. Nakon što je njemu srce umalo otkazalo na stepenicama do Lonavalskih pećina, na trenutak su se prisetili nekadašnje strasti. Ali stvarnost ih je uskoro ponovo zatrpala. Ponekad pomislim da su moju obogaljenu ruku i starenje morali videti kao kaznu – izobličeno dete rođeno iz zakržljale ljubavi, polovina života rođena iz polovičnog braka. Ako se i ukazala nekakva utvara od prilike da izglade stvari među sobom, moje rođenje je tu sablast nagnalo u beg.
Svoju majku sam najpre obožavao, a onda sam je omrznuo. Sada, na kraju svih naših priča, osvrćem se unazad i osećam – makar i mestimično – izvesnu dozu samilosti. I to je svojevrsno isceljenje, kako za njenog sina, tako i za njenu nespokojnu sen.
Vrela želja privukla je Abrahama i Auroru; mlaka požuda ih je odbila i razdvojila. Poslednjih dana, dok sam zapisivao svoje pripovesti o Aurorinim osornim ispadima, o njenoj jetkosti i kreštavosti, iza te bučne i razuzdane drame razabrao sam ove mnogo tužnije, gubitničke prizvuke. Oprostila je Abrahamu što ju je razočarao jednom, u Kočinu, oko onog rumpelstilskinskog pokušaja Flore Zogoibi da im ugrabi još nerođenog sina. U Materanu se potrudila – i u tom trudu stvorila mene – da mu oprosti po drugi put. Ali on se nije popravljao, pa nije bilo trećeg oproštaja... mada je ipak ostala. Ona, koja je čitav svet prevrnula naglavačke zbog ljubavi, sad je gušila sopstveni bunt i okovala se brakom iz kog je ljubav sve više nestajala. Onda nije ni čudo što je onako nabrusila jezik.
A Abraham: da joj se ponovo okrenuo, zanemarivši sve ostale, bi li mogla da ga spase od potonuća u mogambovski svet podzemlja kojim su harali Keke, Brazgotina i još gori kriminalci, koji će tek stupiti na scenu? Bi li, uz blagosloveno breme njihove ljubavi, možda uspeo da se održi i ne potone u taj bezdan... Nema svrhe preispitivati živote svojih roditelja. Dovoljno je mukotrpan već i sam pokušaj da se zabeleže njihove priče; svoju da i ne pominjem.
U ranim Mavrima, moja ruka preobražavala se u niz čuda: često mi je i celo telo bivalo čudesno izmenjeno. Na jednoj slici – „Udvaranje“ – postao sam Mavar-paun, raširenog mnogookog repa; svoju glavu naslikala je s telom neugledne paunice. Na drugoj (koju je naslikala kad mi je bilo dvanaest, a izgledao sam kao da mi je dvadeset četiri) Aurora je preokrenula naš odnos, prikazavši sebe kao mladu Eleonoru Marks, a mene kao njenog oca Karla. „Mavar i Tusi“ – to je bila prilično šokantna zamisao: moja majka kao devojčica, koja se topi od obožavanja, a ja u patrijarhalnoj pozi, s rukama čvrsto zadenutim za revere, u redengotu i sa zaliscima, poput proročanstva sasvim bliske budućnosti. „Kad bi bio dva puta stariji nego što izgledaš, a ja dva puta mlađa nego što jesam, mogla bih da ti budem ćerka“, objasnila je moja majka od četrdeset i kusur, a ja sam u to vreme bio suviše mlad da bih čuo bilo šta drugo osim vedrog tona kojim se poslužila da prikrije one čudne prizvuke u svom glasu. To pak nije bio naš jedini dvostruki, ili dvosmisleni, portret; jer bio je tu i „Umreti od poljupca“, na kojem je sebe naslikala kao umorenu Dezdemonu, u neredu poleglu preko postelje, dok sam ja bio Otelo s nožem zarivenim u srce, kako padam prema njoj u samoubilačkom kajanju uz samrtnički hropac. Moja majka je uz mnogo skromnosti ova platna opisala kao pantoslike, namenjene ličnoj razonodi ukućana: umetnikov tričavi ekvivalent za kućni maskenbal. Ali – kao u onoj epizodi s njenom već legendarnom kriketaškom slikom, koju ću vam ubrzo opisati – Aurora je često dosezala vrhunac svoje ikonoklastičnosti, svoje veličanstvenosti, upravo onda kad je bila najbezbrižnija; a erotika visokog napona u svim ovim delima, koju nije ispoljavala u životu, podigla je posthumni talas šoka, koji nije prerastao u cunami opštih razmera samo zato jer nje, besramne erotičarke, više nije bilo da izaziva pošten svet odbijajući da se izvini ili da pokaže makar trunčicu kajanja.
Posle slike sa Otelom, ciklus je promenio pravac i počeo da istražuje ideju o smeštanju stare priče o Boabdilu u novo ruho – „ne autorizovana, već aurorizovana verzija“, kako mi je rekla – u ovdašnje okvire, pri čemu je meni namenila ulogu svojevrsne bombajske varijante poslednjeg člana nasridske dinastije. Januara 1970. Aurora Zogoibi je prvi put smestila Alhambru na Malabarsko brdo.
Imao sam trinaest godina i bio sam u jeku očaranosti Dili Hormuz. Dok je slikala prvog pravog, nepatvorenog Mavra, Aurora mi je ispričala jedan san. Stajala je na zadnjoj platformi nekog šklopotavog voza u Španiji, bila je noć, a ona je u naručju držala moje usnulo telo. Odjednom ju je proželo saznanje – onako kako saznanje dolazi samo u snovima, bez reči, ali s neporecivom pouzdanošću – da će, ako me bude bacila, ako me bude žrtvovala noći, biti bezbedna i neranjiva dokle god je živa. „Bogme, klinjo, baš sam se dobro zamislila.“ A onda je odbila ponudu iz sna i ponovo me vratila u krevet. Čovek ne mora da ima Bibliju u malom prstu pa da shvati kako se zatekla u avramskoj ulozi, a ja sam u toj umetničkoj kući još u trinaestoj godini video slike Mikelanđelove „Pijete“, tako da sam shvatio srž sna, ili bar glavnu poruku. „Baš ti hvala, mama“, rekao sam joj. „Nema na čemu“, odgovorila je. „Neka idu u tandariju.“
Ovaj san, kao i toliki drugi, obistinio se; ali kada je zaista kucnuo njen avramski čas, Aurora se nije opredelila kao u snu.
Kada se crvena tvrđava iz Granade najzad obrela u Bombaju, stvari na Aurorinom štafelaju počele su glatko da se odvijaju. Alhambra je za tren oka postala ne baš Alhambra; elementi indijskih crvenih tvrđava, mogulskih utvrđenih palata iz Delhija i Agre, s mogulskom krasotom koja se prepliće s mavarskom prefinjenošću španske građevine. Brdo je postalo ne baš Malabar, koji gleda na ne baš Čaupati, a malo-pomalo počela su da ga nastanjuju stvorenja iz Aurorine mašte – čudovišta, bogoslonovi, duhovi. Rub vode, linija razdvajanja između dva sveta, postala je na mnogim od ovih slika stecište njene pažnje. More je ispunila ribama, potonulim brodovima, sirenama, blagom, kraljevima; a na kopnu sve vrvi od domaćeg ološa – džeparoša, svodnika, debelih kurvi što zadižu sarije pred talasima – i drugih likova iz istorije, fantazije, trenutnih zbivanja ili zemlje Nedođije, okupljenih na gomilu pred vodom, poput živih Bombajaca na njihovim večernjim promenadama duž žala. Na rubu vode, čudna i složena stvorenja klize tamo-amo preko granice elemenata. Često bi naslikala ivicu vode tako da vam se čini kao da gledate nedovršenu sliku koja je ostavljena tako, dopola pokrivajući drugu. Ali da li je vodeni svet naslikan preko sveta vazduha, ili obrnuto, bilo je teško reći.
„Zvaćemo je Mavristan“, rekla mi je Aurora. „Ovu obalu, ovo brdo, s tvrđavom na vrhu. Tu su vodeni vrtovi i viseći vrtovi, kule-stražare i Kule tišine. To je mesto gde se svetovi sudaraju, ulivaju i izlivaju jedni iz drugih, a bogme, i otiču nekuda. Mesto na kome čovek iz vazduha može da se udavi u vodi, ili će mu izrasti škrge; gde vodeno stvorenje može da se napije vazduha, ali i uguši od njega. Jedan univerzum, jedna dimenzija, jedna zemlja, jedan san prepliću se, nadleću ili podlokavaju. Zvaćemo je Palimpstina. A iznad svega, toga, u palati – ti.“
(Vasko Miranda će do kraja života ostati ubeđen da je tu ideju preuzela od njega; da je njegova slika na sliku predstavljala izvor njene palimpsestke umetnosti, te da ju je njegov Mavro lakrimozo nadahnuo za slike na kojima sam ja suva oka. Ona to nije ni potvrđivala ni poricala. „Ništa više nije novo pod suncem“, rekla bi. A u njenoj viziji uzajamnog prožimanja kopna i vode bilo je primesa Kočina iz njene mladosti, gde je kopno izigravalo deo Engleske, ali ga je zapljuskivalo pravo indijsko more.
Nije znala šta je dosta. Svuda oko Mavra, u njegovoj hibridnoj tvrđavi, uplela je sopstvenu viziju, koja je, u stvari, bila vizija tkanja, ili, tačnije, preplitanja. U neku ruku bile su to polemičke slike, u smislu da su predstavljale pokušaj stvaranja romantičnog mita o raznolikoj hibridnoj naciji; koristila je mavarsku Španiju da iznedri jednu novu Indiju, a taj pomorski predeo u kojem je kopno moglo biti tečno a more suvo kao drenovina, bio je njena metafora – idealizovana? sentimentalna? verovatno – sadašnjosti i budućnosti, koja će, nadala se, doći. Dakle, jeste, bilo je tu i didaktičkog, ali uz živi nadrealizam njenih figura, vodomarsko bleštavilo kolorita i dinamično ubrzanje četkice, čoveku je bilo lako da se ne oseća kao na propovedi, da terevenči na karnevalu ne obazirući se na bukača s bine, da pleše uz muziku ne hajući za poruku pesme.
Likovi – u takvom obilju van palate – počinju da se javljaju i unutar zidina. Boabdilova majka, stara nadžak-baba Ajša, javlja se, naravno, s Aurorinim likom; ali u ovim ranim slikama, sumorna sutrašnjica, Ferdinandova i Izabelina vojska ponovnog osvajanja, jedva su se nazirale. Na jednom ili dva platna, na obzorju je bilo nagoveštaja pobodenog koplja s kojeg leprša barjak; ali Aurora Zogoibi uglavnom je tokom mog detinjstva težila slikanju zlatnog doba. Jevreji, hrišćani, muslimani, Parsi, siki, budisti, džainisti tiskali su se po otmenim balovima njenog naslikanog Boabdila, a i samog sultana prikazivala je sve manje naturalistički, a sve češće javljao se kao šareni maskirani harlekin, šarena krpara od čoveka; ili, kad bi mu stara koža otpala poput čaure, ukazao bi se kao veličanstveni leptir, čija su krila čudesno činile sve boje zemaljskog šara.
Kako su mavarske slike odmicale ovim bajkovitim putem, postalo je jasno da više gotovo i ne moram da poziram majci; ali ona-je htela da joj budem pri ruci, rekla mi je da sam joj potreban, nazvala me je svojim srećnim talismavrom. A ja sam bio srećan što sam uz nju, jer je priča koja se razvijala na njenim platnima više nalikovala na moju autobiografiju nego moja stvarna životna priča.
Tokom godina vanrednog stanja, dok joj se kći bacala u borbu protiv tiranije, Aurora je ostala u svom utočištu i radila: a možda je i to bio podsticaj za mavarske slike iz tog perioda, možda je Aurora u radu videla svoj odgovor na svireposti tog vremena. Međutim, da ironija bude veća, jedna stara majčina slika, koju je Keku Modi bezazleno uvrstio u neku krajnje banalnu izložbu slika sa sportskim motivima, podigla je veću prašinu od svega što je Mina uspela da zakuva svojim aktivizmom. Slika datira iz 1960. i zove se „Celivanje Abasa Ali-bega“, a zasnovana je na stvarnom događaju koji se odigrao tokom trećeg dana utakmice protiv Australije na stadionu Braborn u Bombaju. Bilo je izjednačeno, 1 : 1, a u trećem danu Indiji nije išlo baš dobro. Prilikom drugog izlaska, Ali-beg je uspeo pedeset puta da pretrči teren – po drugi put u utakmici – i tako je omogućio domaćinima da postignu izjednačenje. Kad je stigao do pedesetog poena, jedna lepa mlada žena istrčala je sa severne tribine, inače prilično mirnog mesta s publikom iz gornjih slojeva, i poljubila bacača u obraz. Posle osam krugova, možda i malo iznemogao, Ali-beg je ispao (hvatač: Makaj, udarač: Lindvol), ali je ishod utakmice već bio osiguran.
Aurora je volela kriket – u ono vreme taj sport je počeo da privlači sve više žena, a mlade zvezde kao što je A. Ali-beg sticale su popularnost koja se mogla meriti s polubogovima bombajskih filmova – a slučaj je hteo da se zadesila na stadionu tog dana kad je došlo do skandaloznog i provokativnog poljupca, poljupca između dvoje prelepih ljudi koji se ne poznaju, počinjenog usred bela dana i pred krcatim stadionom, i to u doba kad nijednoj kinematografskoj kući u gradu nije bilo dozvoljeno da svojoj publici ponudi jedan tako bestidno izazovan prizor. I eto! Moja majka je dobila nadahnuće. Sjurila se kući i u jednom dahu dovršila sliku, na kojoj se onaj obični stidljivi cmok-poljupčić, upućen kao začikavanje, pretvorio u pravi pravcati klinč iz zapadnjačkih filmova. I upravo su tu Aurorinu verziju – koju je Keku Modi brže-bolje izložio, a nacionalna štampa obilato preštampavala – svi zapamtili: čak i oni koji su tog dana bili na igralištu počeli su da govore – zdušno i prekorno vrteći glavom – o balavoj razuzdanosti, nesputanim izvijanjima tog beskonačnog poljupca koji je, kleli su se oni, trajao satima, dok sudije nisu silom razdvojile par i upozorile bacača na obaveze prema timu. „E, to ima samo u Bombaju“, govorili su ljudi, uz onaj koktel uspaljenosti i osude koji samo skandal može propisno da smućka i smeša. „Kakav razuzdani grad, vala baš!“
Na Aurorinoj slici, stadion Braborn se u svojoj pomami sklopio oko dvoje zažvalavljenih, upiljene tribine svijaju se oko njih i nad njima, skoro potpuno zaklonivši nebo, a iz publike su se upiljile filmske zvezde iskolačenih očiju – od kojih je nekoliko zaista i bilo prisutno – i političari kojima se cedi voda iz usta, naučnici koji hladno posmatraju, fabrikanti koji se pljeskaju po butinama i razmenjuju masne viceve. Čak se i čuveni Obični Čovek, //ovde je sličica, str. 229//, karikaturiste R. K. Lakšmana našao na otvorenom delu istočne tribine, sav preneražen, s onim svojim tupavim vanzemaljskim izrazom. I tako je ova slika postala sinonim za stanje u kojem se nalazila Indija, blic-snimak stupanja kriketa u samo srce nacionalne savesti i, što je još protivrečnije, generacijski vapaj seksualne pobune. Otvorena hiperbola poljupca – splet ženskih udova i kriketaških štitnika i belog dresa koji podseća na erotiku tantričkih duboreza u Čandelskim hramovima u Kadžurahu – jedan liberalni umetnički kritičar opisao je to kao „poklič Mladosti za Slobodom, čin prkosa tik ispred Status Quo noseva“, a jedan konzervativnije nastrojen uvodničar kao „bestidnost koja zaslužuje da bude javno spaljena na trgu“. Abas Ali-beg bio je prisiljen da javno istupi i opovrgne tvrdnje da je devojci uzvratio poljubac; popularni izveštač s kriket turnira A. F. S. T. napisao je duhovit članak u njegovu odbranu, ukazujući da pravi umetnici ubuduće treba da prestanu da zabadaju svoje duge četkice u životne stvari od suštinskog značaja, kao što je kriket: posle izvesnog vremena skandalčić kao da je splasnuo. Ali tokom narednih utakmica protiv Pakistana, siromah Ali-beg postigao je prilikom izlazaka samo 1,13,19 i 1 poen, pa su ga izbacili iz reprezentacije i više jedva da je još neki put zaigrao za Indiju. Našao se na meti zlobnog mladog političkog karikaturiste Ramana Fildinga, koji je – parodirajući Aurorine stare čipkalijevske crteže – potpisivao svoje karikature sićušnim žapcem, koji je obično dobacivao nešto pakosno iz prikrajka. Filding – koji je već izašao na glas, po žapcu, kao Menduk – podlo i lažno je optužio uvaženog i vrlo talentovanog Ali-bega da je namerno promašio vratnice protiv Pakistana zato što je musliman. „I to je tip koji ima petlju da ljubi naše rodoljubive hinduske devojke“, dobacivao je pegavi žabac iz svog ćoška.
Aurora, preneražena napadom na Ali-bega, zamotala je sliku i sklonila je u stranu. Dopustila je da je ponovo izlože tek nakon petnaest godina, samo zato što je počela da je smatra delom iz jednog čudnog perioda. Pomenuti bacač je odavno otišao u penziju, a ni ljubljenje više nije bilo tako skandalozna pojava kao onda, u ona stara loša vremena. Ali nije predvidela da će Menduk – sada šovinistički političar s punim radnim vremenom, jedan od osnivača Mumbajske osovine, partije hinduskih nacionalista prozvane po bombajskoj boginji majci, koja je vrtoglavo sticala popularnost među sirotinjom – uzvratiti udarac.
On više nije crtao karikature, ali se u čudnom plesu privlačnosti i odbijanja koji će kasnije odigrati s mojom majkom – ona je, da se podsetimo, vazda koristila reč karikaturista kao uvredu – uvek dao raspoznati odsečan potez ruke iz ramena. Kao da nije mogao da se reši da li da padne na kolena pred čuvenom umetnicom i velikankom s Malabarskog brda, ili da i nju odvuče u kaljugu u kojoj se i sam valjao: a nema sumnje da je ova dvosmislica i veliku Auroru privukla ka njemu – ka tom motu-kalu, debeljku-čađavku koji je oličavao sve ono čega se iz dna duše gnušala. Mnogi članovi moje porodice voleli su da zalaze u sirotinjske četvrti.
Raman Filding je, prema legendi, prezime nasledio od oca, nekog zaluđenika za kriket, bombajskog adrapovca s pločnika, koji je visio po bombajskoj Džimkani preklinjući da mu se pruži šansa „Molim vas, babudži, dajte mi da probam! Samo jedan bating? Samo jedan bouling? Dobro, onda makar jedan filding?“ U kriketu se pokazao kao prava šeprtlja, ali je prilikom otvaranja stadiona Braborn dobio zaposlenje kao čuvar u obezbeđenju, a tokom godina je njegova veština da ukeba i najuri padobrance bez karte zapala za oko besmrtnom K. K. Najuduu, koji ga je prepoznao iz starih dana u Džimkani pa se našalio: „Šta je, mali moj samo jedan filding – vidim, izveštio si se i u nekim stručnim zahvatima.“ Od tada su ovog čovu svi počeli da zovu S. J. Filding, a i on sam je s ponosom prihvatio to ime kao svoje rođeno.
Njegov sin je iz kriketa izvukao sasvim drugu pouku (kažu, na veliku žalost svoga oca). Nije za njega skrušeno demokratsko uživanje da bude samo deo, ma koliko mali, ma koliko skrajnut, tog cenjenog sveta. Ne: kao mladić je po brlozima u kojima toče rum, oko železničke stanice Bombaj central, držao svojim prijateljima predavanja o indijskom poreklu igre u svetlu nadmetanja među zajednicama. „Od početka su Parsi i muslimani pokušavali da nam preotmu igru“, naklapao je on. „Ali kad smo se mi Indusi udružili u timove, naravno, pokazalo se da smo nadmoćni. Iz istog razloga moramo sprovesti promene i van granica terena. Predugo smo mi čamili u pozadini i puštali neindijske mufljuze sa strane da nam kolo vode. Ček’ samo da postrojimo svoje snage, pa da vidimo ko će da nam doaka!“ U njegovom čudnom poimanju kriketa kao fundamentalno šovinističke igre, suštinski induske, ali u svojoj indijskoj srži neprestano izloženoj pretnji drugih, ništavnih zajednica u zemlji, ležali su temelji njegove političke filozofije kao i same Mumbajske osovine. U jednom trenutku Raman Filding je čak pomišljao da nazove svoj novi politički pokret po nekom velikom induskom igraču kriketa – Randžijeva armija, Mankadovi mučenici – ali se na kraju priklonio boginji – poznatoj i kao Mumba-ai, Mumbadevi, Mumbabai – sjedinivši tako regionalni i religiozni nacionalizam u svom moćnom i eksplozivnom novom timu.
Kriket, najindividualniji od svih timskih sportova, tako je na svu ironiju postao podloga za strogo hijerarhijsku neostaljinističku unutrašnju strukturu Mumbajske osovine ili MO, kako su je ubrzo prozvali; jer – kako sam kasnije otkrio iz prve tuke – Raman Filding je istrajavao na grupisanju svojih privrženika u jedanaestorke, a svaki od tih malih vodova imao je svog kapitena tima kome su morali da se zakunu na bespogovornu poslušnost. Upravni odbor MO poznat je kao Prva jedanaestorka i do dana današnjeg. A Filding je od samog početka insistirao da mu se obraćaju s skiper – kapiten.
Njegov stari nadimak iz doba karikaturiste nikada se nije pominjao u njegovom prisustvu, ali se njegov čuveni simbol žabac – Glasajte za Menduka! – mogao videti po čitavom gradu, islikan po zidovima i zataknut za vrata automobila. Čudno za jednog tako uspešnog narodnog vođu, ali on je bio čovek koji se grozio familijarnosti. I tako su ga uvek zvali Kapiten u lice, a Žabac iza leđa. A za petnaest godina, između njegova dva kidisanja na „Celivanje Abasa Ali-bega“, poput čoveka koji počinje da liči na svog kućnog ljubimca, zaista je izrastao u džinovsku verziju onog davno zaboravljenog žapca iz karikature. Baškario se sred poštovanja i divljenja pod krošnjom plamenog drveta u vrtu svoje dvospratne vile u predgrađu Lalgaum oko istočne Bandre, okružen pomoćnicima i pokornim moliocima, kraj jezerca punog lokvanja, i doslovce desetinama Mumbadevinih kipova, velikih i malih; zlatni cvetovi opadali su lelujavo miropomazujući glave kipova, kao i Fildingovu. On je pretežno počivao ćutljivo zadubljen u misli; ali tu i tamo, kad bi ga razjarila neka nepromišljena opaska kakvog posetioca, iz njega bi provalila pogana, zastrašujuća i ubitačna bujica. U svojoj niskoj trščanoj stolici, sa stomačinom koja mu se oklembesila preko kolena poput vreće nekog provalnika, sa žabljim kreketom od glasa, koji mu je navirao na debela žablja usta, i otrovnom strelicom od jezika kojim je oblizivao njihove rubove, sa žabljim očima prekrivenim kapcima, kojima pohlepno pilji u male smotuljke novca nalik na jeftine motane cigarete kojima njegovi ustreptali molioci nastoje da ga umilostive, a koje on slasno obrće među debeljuškastim prstićima, sve dok ga konačno ne bi ozario osmeh, otkrivajući crvene desni – zaista je izgledao kao kralj Žabac, radža Menduk, čijim se zapovestima ne protivreči.
Do tada već beše odlučio da prepravi biografiju svog oca, te je odbacio priču o samo jednom fildingu. Počeo je da priča stranim novinarima da je njegov otac bio obrazovan, kulturan i načitan čovek, pravi kosmopolita, koji je prezime Filding uzeo iz dubokog poštovanja prema piscu „Toma Džonsa’. „Kažete da sam ograničenog uma i zatucan’, prebacivao je novinarima. „Zadrt i pretvorni čistunac, velite vi. Ali još od detinjih dana, moji intelektualni horizonti bili su široki i slobodoumni. Bili su – da se tako izrazim – pikareskni.“
Aurora je saznala da je njeno delo ponovo podstaklo srdžbu ovog moćnog vodozemca kada joj je Keku Modi telefonirao vidno uznemiren iz svog izložbenog prostora na Kafovom šetalištu. MO je obznanio svoju nameru da umaršira u Kekuovu malu galeriju, pošto je ovaj tako bezočno izložio pornografski prikaz napastvovanja jedne čedne induske deve od strane tamo nekog muslimanskog nazovisportiste. Predviđalo se da će Raman Filding lično predvoditi marš, te da će se obratiti okupljenom mnoštvu. Policije je bilo, ali u nedovoljnom broju; opasnost od izgreda, pa čak i napada vatrenim oružjem na galeriju, bila je veoma realna. „Čekaj malo“, rekla mu je moja majka. „Znam kako ću srediti tu bednu žabokrečinu. Daj mi trideset pikosekundi.“
U roku od pola sata marš je bio otkazan. U prethodno sročenoj izjavi, predstavnik Prve jedanaestorke MO-a na navrat-nanos sazvanoj konferenciji za štampu saopštio je da je usled neposredno nastupajuće Gudi padve, maharaštranske Nove godine, protest protiv pornografije obustavljen da izbijanje nasilja ne bi – bože sakloni! – naružilo taj blagosloveni dan. Osim toga, da bi ugodila ljutitom narodu, Galerija Modi pristala je da povuče uvredljivu sliku van domašaja pogleda. I ne napustivši Elefantu, moja majka je sprečila haos.
Ali, majko: to nije bila pobeda. To je bio poraz.
Prvi razgovor koji se vodio između Aurore Zogoibi i Ramana Fildinga bio je kratak i direktan. Eto, da jednom i ona ne zatraži od Abrahama da umesto nje obavlja prljave poslove. Sama je okrenula telefon. Znam, bio sam prisutan. Nekoliko godina kasnije saznao sam da je Raman Filding na svom radnom stolu držao poseban telefonski aparat, uvezen iz Amerike: izgledao je kao svetlozelena plastična žaba, i nije zvonio, već je kreketao. Filding mora da je priljubio žabu za obraz i iz njenih usta začuo glas moje majke.
„Koliko?“, upitala je kratko ona.
I Menduk je rekao svoju cenu.
Odlučio sam da izložim ovu sagu o „Celivanju Abasa Ali-bega“ u celosti, jer je stupanje Fildinga u naše živote označilo trenutak od izuzetne važnosti; a i zato što će zadugo ovaj prizor iz kriketa ostati slika po kojoj je Aurora Zogoibi postala, da tako kažemo, isuviše dobro poznata. Pretnja nasiljem malo je splasnula, ali je delo moralo da ostane u zapećku – moglo se spasti jedino ako bi se pridružilo onim silnim gradskim nevidljivcima. Došlo je do erozije principa; kamičak se skakutavo otkotrljao nizbrdo: plink, plonk, plank. Tokom narednih godina nastupiće i mnoge druge erozije, a živahnom kamičku pridružiće se i mnogo krupnije kamenčuge. Ali ni sama Aurora za „Celivanje“ nikad nije tražila neko posebno priznanje – da li iz principa ili zbog kvaliteta, svejedno; za nju je ono bilo dosetka, hitro smišljena, lako izvedena. Ono je pak postalo neka vrsta albatrosa, a ja sam bio svedok njene zlovolje što mora u beskraj da ga brani, kao i besa što je ovaj „monsun u šolji čaja“ uspeo tako lako da je odvuče od rada na njenom glavnom opusu. Zvanična štampa je od nje zahtevala da se izjasni o tobožnjim „dubljim motivima“, pri čemu se radilo samo o njenim kapricima, da daje moralne iskaze o nečemu što je predstavljalo samo (samo!) igru, osećanje i neskrivenu neumitnu logiku četkice i svetlosti. Bila je primorana da odgovara na optužbe o društvenoj neodgovornosti iz pera raznih „stručnjaka“, pa je zlovoljno mumlala kako su se kroz celu istoriju težnje da se umetnici učine društveno uračunljivim okončavale ništavnim ishodima: traktorska umetnost, dvorska umetnost, tričarije od čokoladne ambalaže. „Ali najviše me izbezumljuje kod ovih raznoraznih tupologiranja što niču ko zmajevi zubi“, rekla mi je, slikajući mahnito, „što me teraju da i sama postanem preveliki tupolog.“
Odjednom je primetila da je pominju – emoovci, ali ne samo oni – kao „hrišćansku umetnicu“, a jednom prilikom čaki i kao „onu hrišćanku udatu za Jevrejina“. Takve formulacije isprva su je zasmejavale; ali ubrzo je shvatila da nisu nimalo smešne. Kako lako jedan takav napad može da zbriše čoveka, njegov čitav radni vek, sva njegova zalaganja, sklonosti i protivljenja! „To bi bilo“, rekla mi je, posluživši se slučajno poređenjem iz kriketa, „kao da nemam nijedan bod na smrdljivoj tabli.“ Ili, drugi put: „To bi bilo kao da nemam ni prebijene pare u smrdljivoj banci.“ Setivši se Vaskovih upozorenja, reagovala je sa svojstvenom nepredvidljivošću. Jednoga dana, tih mračnih godina sredinom sedamdesetih – godina koje u sećanju deluju nekako još mračnije zato što je jako malo od njihove tiranije bilo moguće videti, jer je na Malabarskom brdu vanredno stanje bilo nevidljivo jednako kao i ilegalni oblakoderi i sirotinja lišena građanskih prava – uručila mi je, na kraju napornog dana u ateljeu, koverat s avionskom kartom za Španiju u jednom pravcu, i moj pasoš, s overenom španskom vizom. „Vodi računa da im ne istekne važnost“, rekla mi je. „Kartu možeš da produžiš svake godine, a i vizu. Moja malenkost pak neće nikuda da beži. Ako ona Indiruša, koja me je oduvek mrzela iz dna duše, bude htela da me sredi, ta će već znati da me pronađe. Ali možda će doći dan kada ćeš ti morati da poslušaš Vaskov savet. Samo nemoj da ideš Englezima. Oni su nam se već popeli na glavu. Idi da pronađeš Palimpstinu, da vidiš Mavristan.“
Imala je poklon i za Lambadžana na kapiji: crni kožni redenik, s kojeg je visila policijska futrola sa preklopnikom na zakopčavanje, a u futroli – nabijen pištolj. Poslala ga je i na streljačku obuku. Ja sam pak sklonio njen poklon na sigurno; i kasnije, iz praznoverja, postupao sam redovno po njenim uputstvima. Držao sam zadnja vrata otvorena i starao sam se da me avion uvek čeka na pisti. Počeo sam da se uplićem u neprilike. Kao i svi mi. Posle vanrednog stanja ljudi su počeli da gledaju drugim očima. Pre vanrednog stanja bili smo Indijci. Kada je ukinuto, postali smo hrišćanski Jevreji. .
Plink, plonk, plank.
Ništa se nije desilo. Nikakva rulja nije došla na kapiju, nikakvi policajci s nalogom za hapšenje nisu se stvorili iznebuha da odigraju ulogu Indirinih osvetničkih anđela. Lambin pištolj ostao je u futroli. Doduše, Mina je završila u pritvoru, ali samo na nekoliko nedelja, pri čemu su se prema njoj ponašali vrlo ljubazno i dozvoljavali joj da u ćeliji prima posete, knjige i hranu. Vanredno stanje je okončano. Život je tekao dalje.
Nije se desilo ništa, ali izdešavalo se svašta. U raju je zavladala pometnja. Ina je umrla, a Aurora se posle njene sahrane vratila kući i naslikala jednu mavarsku sliku na kojoj linija između kopna i mora više nije bila propustljiva granica. Sada ju je prikazala kao grubo naznačenu krivudavu pukotinu, u koju se kopno strovaljivalo zajedno s morem. Ljudi koji su žvakali mango i vodeni kesten, ili pili elektroplave sirupe, zaslađene do te mere da bi se čoveku i od samog pogleda na njih kvarili zubi, činovnici u podvrnutim pantalonama i s jeftinim cipelama u rukama, svi oni bosi zaljubljenici što šetaju po njenoj verziji plaže Čaupati ispod Mavrove palate, sjedinili su se u vrisku dok ih je pesak pod nogama usisavao dole, u procep, sa sve secikesama, neonski osvetljenim tezgama prodavaca mezetluka, dresiranim majmunima u vojničkim uniformama koji su ginuli za otadžbinu ne bi li zabavili svet na promenadi. Svi su se stropoštavali u nazubljenu pomrčinu, zajedno s ribama, meduzama i rakovima. Večernji luk samog Marinskog puta, s njegovom banalnom ogrlicom svetlosti kao od veštačkih bisera, došao je nekako iskrivljen; i sama esplanada klizila je u bezdan. A u svojoj palati na brdu, harlekin Mavar gledao je dole na tu tragediju, nemoćan, uzdišući, ostareo pre vremena. Mrtva Ina stajala je kraj njega, prozirna, prenešvilovska Ina, prikazana na vrhuncu svoje sladostrasne lepote. Ova slika – „Mavar i Inin duh gledaju u ambis“ – kasnije je proglašena za prvu u zrelom periodu mavarskog ciklusa, prvu među tim apokaliptičkim platnima silovitog naboja u koja je Aurora izlila svu agoniju zbog smrti jedne od kćeri, svu majčinsku ljubav koja je bila predugo zatomljena; ali i svoja veća, proročanska, čak katastrofalna strahovanja za naciju, svoj žestok bol jer je ono što je nekad, barem u Indiji iz njenih snova, bilo slatko kao sok šećerne trske, sada je uskislo. Da, da, slike su obuhvatale sve to, kao i ljubomoru.
– Ljubomora? – Na šta, na koga, na čije?
Svašta se izdešavalo. Svet se promenio. Stigla je Uma Sarasvati.

14


Žena koja mi je preobrazila, uznela i uništila život stupila je u njega na Mahalakšminom hipodromu, četrdeset i jedan dan po Ininoj smrti. Bilo je to jednog nedeljnog jutra, na pragu svežijeg vremena krajem godine, kada su po starom običaju – „Koliko starom?“, pitaćete vi, a ja odgovaram, po bombajski: „Starom, čoveče. Iz starih vremena“ – najugledniji građani poranili da zauzmu mesta propetih rasnih domaćih atova, u padoku i na stazi. Nije bilo zakazanih trka; samo senke nekadašnjih džokeja u košuljama jarkih boja, sablasni odjeci kopita prošlih i budućih i iščileli zvuci prigušenog njištanja gizdavih đogata, i samo šušketanje starih, bačenih primeraka Kolovih celodnevnih trkačkih programa – o, bezvredni vodiči kroz formu! – mogli su se razabrati, očima i ušima mašte, kako svetlucaju poput bledih tragova neke slike preko koje je naslikan ovaj nedeljni prizor, ova litanija dokonih velikaša pod suncobranima. Žustro, u patikama i kratkim pantalonama, s bebama remenjem pričvršćenim na leđima, ili lagano, šećkajući sa štapovima i slamnim panama šeširima, stizali su vladaoci ribe i čelika, grofovi tekstila i trgovačke mornarice, lordovi finansija i nekretnina, prinčevi kopna, mora i vazdušnih sila, a sa njima i njihove dame, nacifrane besprekorno u svili i zlatu, ili u trenerkama i s konjskim repovima, s ružičastim trakama oko glava što kao kraljevske dijademe krase njihova atletska čela. Neke od njih hitro su odmicale kraj stare glavne tribine, poput prekookeanskih brodova što pristaju uz dok. Bila je to prilika za susrete, dozvoljene i zabranjene; za sklapanje poslova, propraćeno rukovanjem; za gradski matrijarhat, da ošacuje svoje mladunce i zamesi njihove buduće svatove, a za momke i devojke da razmene brze poglede i izaberu po sopstvenom ukusu. Bila je to i prilika za porodična okupljanja i zbor najmoćnijih klanova metropole. Moć, novac, srodstvo i želja: prikrivene ispod bezazlenijih blagodeti jednočasovnog cunjanja oko starog trkališta, zdravlja radi, to su bile prave pokretačke sile Mahalakšmine vikend-šetnje, te trke bez konja na terenu bez premca, trke bez startnog pištolja ili foto-finiša, ali uz mogućnost osvajanja mnogih trofeja.
Te nedelje, šest sedmica nakon Inine smrti, mi smo se upinjali da zbijemo tužno proređene porodične redove. Aurora, u elegantnim pantalonama i beloj platnenoj košulji otvorenog izreza, naglašeno je pokazivala porodičnu solidarnost šetajući podruku s Abrahamom, kome se belila griva, kome je držanje bilo veličanstveno uspravno i koji je u sedamdeset četvrtoj godini svakim svojim centimetrom bio oličenje poglavara porodice, ne više rođak iz dalekih seoskih zabiti među glavešinama, već njihova glava lično. Jutro, međutim, nije otpočelo povoljnim znamenjem. Kad smo krenuli na Mahalakšmi, usput smo pokupili Mini – sestru Floreanu – koja je, iz saosećanja, bila oslobođena jutarnjeg bogosluženja u Samostanu Marije Milosti Pune. Sela je pored mene na zadnje sedište, prebirajući brojanice i šušoreći poluglasno zdravomarije, a izgledala je – pomislih – kao neka verzija Vojvotkinje iz Alise; mnogo lepša, dakako, ali jednako neprikosnovena; ili kao neka vragolasta dvorska karta – Smešno Lice susreće se s Pikovom Damom. „Ina mi se sinoć javila“, rekla je s neba pa u rebra. „Rekla mi je da vam poručim da je srećna u raju i da je muzika vrlo lepa.“ Aurora je pocrvenela kao rak, stegla usne i zaškrgutala zubima. Mini su u poslednje vreme počele da se javljaju vizije, iako Aurora nije bila baš ubeđena u njihovu verodostojnost. Vojvotkinjino zapažanje povodom njenog sinčića moglo bi se, parafrazirano, primeniti i na svetu vojvotkinju od moje sestre: Sve to radi samo da najedi ljude, jer zna da darne u živac.
„Nemoj da jediš majku, Inamorata“, opomenuo ju je Abraham. Sad je na Mini bio red da se namršti, jer je to ime pripadalo prošlosti, nije imalo nikakve veze s njenim novim likom, ponosom i čudom opatica iz Milosti Pune, najvećom isposnicom među vernicama, najskrušenijom trudbenicom, najusrdnijom ribačicom podova, najbrižljivijom i najpredanijom među negovateljicama i – kao da je nastojala da okaje svoj pređašnji život u svili i kadifi – nositeljkom najgrubljeg i najbockavijeg donjeg rublja u Redu, koje je sama sebi sašila od starih jutanih vreća koje se osećaju na kardamom i čaj, te joj se koža strašno ojela, sve dok je nastojnica manastira nije opomenula da prekomerno samomučenje i samo predstavlja jedan vid taštine. Posle tog ukora, sestra Floreana prestala je da nosi sargiju na golo telo, a vizije su počele da naviru.
Onako samu u njenoj ćeliji, na ležaju od dasaka (vrlo brzo je raskrstila s krevetom), pohodio ju je anđeo slonovske glave i neodređenog pola, koji je osuo oštru paljbu na račun razuzdanog morala bombajskog življa, koje je uporedio sa stanovnicima Sodome i Gomore, zapretivši poplavama, sušama, eksplozijama i požarima, pri čemu su te kazne imale da se protegnu na period od približno šesnaest godina, a za njim i crni pacov koji govori, predskazujući da će se, kao poslednja od svih pošasti, javiti i sama crna kuga. Inino javljenje je, ipak, bilo daleko ličnije prirode, i dok su ove prethodne prikaze u Aurori budile pretežno bojazan za umnu uravnoteženost svoje kćeri, ovo novo prikazanje ju je razbesnelo, možda ne samo zbog skorašnje pojave Ininog duha u njenom delu, već i zbog opšteg osećanja koje ju je obuzimalo posle smrti ćerke – osećanja zajedničkog mnogim ljudima u ova paranoična, varljiva vremena – da je neko prati. Utvare su počele da ulaze u naš porodični život, prelazile su granice između umetničkih metafora i opipljivih činjenica svakodnevnog života, pa je Aurora, onako rastrojena, potražila spas u gnevu. Ali današnji dan bio je određen za zbližavanje porodice, pa se moja majka, krajnje netipično, uzdržala.
„Kaže da je i hrana dobra“, dodala je Mini, onako usput. „Možeš da jedeš sve, ambroziju, nektar, manu, a da se nikad ne ugojiš.“ Srećom, Mahalakšmin hipodrom nalazi se na samo nekoliko minuta vožnje od Altamontskog puta.
I tako su Abraham i Aurora šetali ruku pod ruku, što se nije desilo već godinama. Mini, naš lični heruvim, pocupkivala im je za petama, dok sam ja malo zaostajao, glave pognute da bih izbegao poglede ljudi; gurajući desnu ruku duboko u džep pantalona i šutirajući pred sobom busenje trave zbog postiđenosti; jer čuo sam, naravno, sašaptavanja i kikotanje bombajskih majki i mladih lepojki, znao sam da ću, budem li hodao suviše blizu Aurore – koja je, i uz onu njenu belu kosu, u pedeset trećoj izgledala kao da joj je uvrh glave četrdeset pet – slučajnom prolazniku ja, dolepotpisani, u dvadesetoj s likom četrdesetogodišnjaka, izgledati suviše star da bih joj bio dete. Vidi ga samo... nesrećan slučaj... nakaza... neki poseban poremećaj... čujem da ga drže pod ključem... kakva sramota za kuću... bezmalo maloumnik, kažu... a jedini je sin sirotog oca. Tako su nauljeni tračerski jezici podmazivali točak skandala. Naš narod nema milosti prema telesnoj unesrećenosti. Kao, uostalom, ni prema duševnoj.
Možda su te hipodromske domunđavašice i imale pravo. Ja sam, u neku ruku, zaista bio svojevrstan društveni maloumnik, koga je priroda odvojila od svakodnevice, a sudbina načinila čudakom. Sebe u svakom slučaju, nisam smatrao znalcem ubilo čemu. Zahvaljujući neuobičajenom i (po ustaljenim merilima) beznadežno nepodesnom obrazovanju, pretvorio sam se u nekakvu svraku punu podataka, pabirčeći za sebe svakojake šarene drangulije od činjenica, kiča, knjiga, istorije umetnosti, politike, muzike i filma, a pritom sam se do izvesne mere izveštio da baratam i slažem te bedne krhotine tako da svetlucaju i presijavaju se na svetlosti. Je li to bilo lažno zlato, ili neprocenjivo grumenje iskopano iz bogate boemske žice mog jedinstvenog detinjstva? Prepuštam drugima da procene.
Činjenica je da sam uspeo da ostanem priljubljen uz Diline skute mnogo duže nego što je bilo predviđeno nastavnim planom. O mom upisu na koledž nije bilo ni govora. Malo sam pozirao majci, a otac je krenuo da me optužuje kako kradem bogu dane, navaljujući da me uvede u porodični posao. Već odavno se niko – osim Aurore – nije usuđivao da protivreči Abrahamu Zogoibiju. Imao je sedamdeset pet godina a bio je jak volu rep da iščupa, u rvačkoj kondiciji i, uprkos astmi koja se sve više pogoršavala, zdrav kao bilo koji od onih trkača u trenerkama oko hipodroma. Njegovo relativno skromno poreklo bilo je zaboravljeno, a staro preduzeće K-50 Kamoisa da Game preraslo je u gorostasnu korporaciju koja je u žargonu poslovnog sveta bila poznata u skraćenom obliku kao „Šunaru korp.“. Šunaru je bilo izvedeno od ŠNR, to jest Šuškenaruke, a sam Abraham je svesrdno podsticao primenu ovog nadimka. On je iznosio na videlo staro – sećanje na propalu i asimilovanu imperiju velikaša Šuškenaruke – unoseći novo. U jednom finansijskom članku opisali su ga kao „gospodina Šunarua“ – briljantnog novog preduzetnika koji stoji iza kuće Šuškenaruke, posle čega su neki od poslovnih partnera počeli omaškom da ga zovu „Šunaru-sahib“. Abraham se nije baš uvek žurio da ih ispravi. I tako je počeo da nanosi novi premaz preko svoje prošlosti... i preko njegovog očinskog lika starost je naslikala palimpsestski lik preko sećanja na onog čoveka koji je grlio moje novorođeno obličje i kroz suze govorio reči utehe. Sada je postao strašan, dalek, opasan, hladan, čovek koga je nemoguće ne poslušati. Pognuo sam glavu i prihvatio početničko mesto koje mi je ponudio u odeljenju za marketing, prodaju i reklamu privatne kompanije „Bebi softo puder“ (društvo sa ograničenom odgovornošću). Stoga sam morao da organizujem rad s Aurorom u skladu sa obavezama u kancelariji. Ali o poziranju i bebama više ću govoriti uskoro.
Što se neveste tiče, moja unakažena ruka – taj hendikep usred zone bez hendikepa – zaista je bila kao nekakva sablast na svadbenom piru, od samog pogleda na nju mlade dame bi se stresle od gađenja, podsetila bi ih na ruglo života dok su one, u duhu svog plemenitog porekla, nastojale da se usredsrede na njegovu lepotu. Uh! Kakva stravična pesnica. (U pogledu njene dugoročne budućnosti, reći ću samo ovoliko: iako mi je Lambadži razotkrio delić pravog potencijala moje kao močuga teške desnice, i dalje nisam otkrio svoj pravi poziv. Mač mi je još spavao u ruci.)
Ne, nije mi bilo mesto među tim čistokrvnim grlima. Uprkos okončanim smucanjima s našom lakoprstom kućepaziteljkom Džajom He, bio sam tuđinac u njihovom gradu – kao neki Kaspar Hauzer ili Mogli. Malo sam znao o njihovim životima, a nisam se (što je samo dodatno pogoršavalo stvar) ni pretrgao sa saznam više. Jer, premda sam možda bio večiti autsajder među tom trkačkom pasminom, ipak sam za svojih dvadeset godina s takvom silinom prikupio mnoštvo iskustava da sam počeo da osećam kako i vreme u mojoj blizini počinje da se odvija mojom ličnom dvostrukom brzinom. Nisam se više osećao kao mladić uhvaćen u klopku starog – ili bolje reći, da pribegnem žargonu gradske tekstilne industrije, antiknog, čak izmučenog – pokrova od kože. Moja spoljašnja uočljiva ostarelost jednostavno je postala moja prava starost.
Ili sam ja tako mislio: dok mi Uma nije otvorila oči.
Džemšid Šuškenaruke, koji je neočekivano zapao u duboku potištenost zbog smrti svoje bivše žene i ubrzo zatim napustio studije prava, pridružio nam se na Mahalakšmi, što je bilo Aurorino maslo. Nedaleko od samog trkališta nalazi se Veliki razdor ili Brič Kendi, kroz koji je nekada u određeno doba godine nadiralo more, plaveći niske obale; i baš kao što je Hornbijev bedem podignut da bi zatvorio kendijski rascep (dovršen, prema pouzdanim izvorima, oko 1805), tako je i razdor između Džimija i Ine trebalo posmrtno zalečiti, ili je bar tako Aurora rešila, na bedemu svoje neobuzdane volje. „Ćao, čiko, teto“, dobacio je Džimi Šuška, koji nas je sav spetljan čekao kraj direka kod cilja, upinjući se da održi izveštačen osmeh. A onda mu se izraz lica promenio. Oči su mu se raširile, s bledih obraza nestalo je i ono malo boje, usta su mu se razjapila. „Jesu li ti sve koze na broju?“, upitala je Aurora iznenađeno. „Izgledaš kao da si video duha.“ Opčinjeni Džimi nije odgovarao, samo je i dalje piljio bez reči.
„Zdravo da ste, porodico“, začuli smo Minin sarkastični glas iza leđa. „Nadam se da nećete zameriti što sam povela prijateljicu.“
Svi mi koji smo tog jutra šetali s Umom Sarasvati po Mahalakšminom hipodromu stekli smo o njoj različita mišljenja. Neke činjenice bile su nepobitne: da joj je dvadeset godina, da je zvezda među. studentima umetnosti na Univerzitetu MS u Barodi, gde je već dobila izuzetno velike pohvale od takozvanog Barodskog kruga umetnika, pri čemu je poznata kritičarka Gita Kapur osetila poriv da napiše zanosan prikaz njenog gigantskog Nandija, velikog bika iz hinduističke mitologije, isklesanog u kamenu, po narudžbini istoimenog berzanskog mešetara i milijarderskog finansijera V. V. Nandija – Krokodila Nandija lično. Kapurova je uporedila ovaj rad s delom neznanih majstora koji su u VIII veku sagradili Kajlaški hram, monolitsko čudo veličine Partenona, najveću od svih pećina u Elori; kada je pak Abraham Zogoibi u vreme šetnje čuo priču o ovom kipu, nasmejao se ričući kao bik. „Taj balavi mutivoda V. V. nikada nije imao ni o od obraza“, grmnuo je. „Bik Nandi, nije nego! Njemu pre treba ćoravi rečni krokodil, odozgo, sa severa.“
Uma se pojavila pošto ju je predstavila neka prijateljica iz gudžaratskog ogranka Ujedinjenog ženskog fronta protiv poskupljenja, u maloj prenatrpanoj kancelariji u jednoj ruševnoj trospratnici u blizini stanice Bombaj central, odakle je Minina grupa aktivistkinja protiv korupcije, a za građanska i ženska prava – poznatija kao Odbor OSSZ po svojoj najpoznatijoj paroli Ova svita srušiće zatvor! (koju su, međutim, pakosni zavidljivci posprdno prepravili u Ove sojke spavaju zajedno) – vodila bitku protiv pet-šest golijata. Kovala je u zvezde Aurorino slikarstvo, ali i važnost akcija koje obavljaju izuzetno motivisane grupe, poput Minine, na raskrinkavanju raznih zala, kao što je spaljivanje udovica, te na uvođenju ženskih patrola protiv silovanja, i u raznim drugim oblastima. Njena strastvenost i znanje očarali su moju izrazito bandoglavu sestru – otuda i njeno prisustvo na našem malom porodičnom skupu na travnatom Mahalakšminom trkalištu.
Toliko o neospornom. A izvanredno je bilo to što je tokom tog laganog jutarnjeg kasa po Mahalakšmi, ova pridošlica našla načina da provede po nekoliko minuta nasamo sa svakim od nas, redom, a pošto je otišla, rekavši skromno da nam neće predugo narušavati porodični skup, svako od nas je stvorio nepokolebljivo mišljenje o njoj, pri čemu su mnoga od tih mišljenja bila uzajamno potpuno protivrečna i bilo ih je nemoguće pomiriti. Za sestru Floreanu, Uma je bila žena iz koje se duhovnost preliva poput reke; ona je uzdržljiva i samopregorna, velika duša koja je prozrela krajnje jedinstvo svih religija, čije će se razlike, bila je ubeđena, rasplinuti pod blaženim sjajem božanske svetlosti; po Mininom mišljenju, bila je nepokolebljiva i čvrsta – što je za našu Filominu bilo vrhunski kompliment – predana sekularno-marksistički nastrojena feministkinja, čija je neiscrpna posvećenost borbi raspalila Minin apetit za megdanisanjem. Abraham Zogoibi je odbacio sva ova mišljenja kao čiste budalaštine, uzdižući Umin um kao stvoren za finansije, oštar poput brijača, i njeno savršeno poznavanje najnovijih teorija modernog poslovanja i menadžmenta. A Džemšid Šuškenaruke, momak izbuljenog oka i labave vilice, poverio nam je prigušenim glasom da je ona živa reinkarnacija preminule lepotice Ine, u onom njenom izdanju pre nego što se upropastila nešvilskim hamburgerima, „samo što je ona“, bubnuo je, kao pravi zvekan kakav je oduvek i bio, „kao Ina s umilnim glasom, a i mozgom“. Upravo je počeo da razlaže kako su Uma i on klisnuli iza glavne tribine na nekoliko trenutaka, gde mu je mlada devojka zapevala najslađim kantri glasom koji je ikada čuo, ali je Aurori Zogoibi tu prevršilo. „Danas su ovde svi prolupali“, zagrmela je. „Ali ti si, Džimulence, upravo prekoračio tačku s koje nema povratka. Gubi mi se s očiju! Hvataj maglu – čibe! kuš! – i da nam se više nikad nisi pojavio na pragu.“
Ostavili smo Džimija ukipljenog u padoku, pogleda zastakljenog kao u ribe na suvom.
Aurora se odupirala Umi od samog početka; jedino je ona otišla sa hipodroma sumnjičavo izvijenih usana. Dopustite mi da istaknem nešto: ona nikada nije pružala šansu mlađim ženama, iako se Uma pokazala kao nepokolebljivo skromna u pogledu sopstvenih umetničkih sposobnosti, ne mogavši dovoljno da nahvali majčinu genijalnost, a pritom nije tražila nikakve usluge. Čak je, posle svog trijumfa na izložbi „Dokumenti“ 1978 u Kaselu, kad su je razgrabili najveći londonski i njujorški galeristi, telefonirala Aurori interkontinentalno iz Nemačke, dovikujući joj kroz krckanje međunarodne linije: „Naterala sam Kasmina i Meri Bun da mi obećaju da će izložiti i vaše radove. U suprotnom, rekla sam im, neću moći da im dopustim da izlože moje.“
Kročila je među nas kao neka boginja ex machina, obraćajući se onom najskrovitijem u nama. Jedino je bezbožnica Aurora ostala gluva. Uma je, snebivajući se, došla u Elefantu posle dva dana, na šta se Aurora zaključala u ateljeu. Što nije bilo – da se blago izrazim – ni zrelo ni učtivo. Da ispravim majčinu neotesanost, ponudio sam Umi da joj pokažem ceo brlog, i rekao joj od sveg srca: „U svako doba si dobrodošla u našu kuću.“
Ono što mi je Uma rekla na Mahalakšmi nisam ponovio nikome. Za javnost, rekla mi je kroz smeh: „E pa, ako je ovo trkalište, onda hoću da se trkam“, pa je zbacila sandale, uzela ih u levu ruku i poletela niz stazu, dok joj se duga kosa vijorila za njom poput linija koje ostaju za trkačima u stripovima, ostavljajući beleg u vazduhu koji je sekla poput pruga mlaznjaka na nebu. Potrčao sam za njom, nego šta (ona nije ni očekivala drugačije). Trčala je brzo, brže od mene, pa sam na kraju morao da odustanem, jer su pluća počela da mi sopću i brekću. Oslonio sam se, hvatajući vazduh, o bele prečage ograde i pritisnuo rukama grudi, pokušavajući da smirim napad. Ona se vratila do mene i položila ruke preko mojih. Dok mi se disanje smirivalo, milovala je blago moju unakaženu desnicu i prošaptala glasom tihim, jedva čujno: „Ova ruka može da zgromi sve što joj se nađe na putu. Osećala bih se strašno sigurno uz ovakvu ruku.“ A onda me je pogledala pravo u oči i dodala: „Tu unutra čuči mlad momak. Vidim ga kako proviruje. Uh, što me to pali, čoveče.“
To je, dakle, to, rekao sam u sebi, obuzet čuđenjem. Te suze što bride, taj čvor u grlu, ta vrelina što narasta u krvi. Znoj mi je poprimio miris bibera. Osetio sam kako ja, moje pravo ja, onaj tajni identitet koji sam skrivao toliko dugo da sam se prepao da ga možda više i nema,’nadolazi bujajući iz svih ćoškova moga bića i ispunjava mi srce. Sada sam bio ničiji čovek, ali i skroz, postojano i zauvek njen.
Sklonila je ruke, ostavljajući za sobom jednog zaljubljenog Mavra.
U jutro Umine prve posete, moja majka je rešila da me naslika golog. Obnaženost nije predstavljala ništa naročito u našim krugovima; tokom godina mnogi slikari i njihovi prijatelji pozirali su jedni drugima goli golcati. Baš nekako u to vreme, Vasko Miranda je ukrasio gostinski toalet u Elefanti muralom na kojem su on i Keku Modi bili obučeni samo u polucilindre i ništa drugo. Keku je tu, kao i obično, bio mršavi dugonja, ali su uspeh i godine razvrata i bančenja zaoblile Vaska, koji je uz to još bio i nižeg rasta. Zanimljivost ovog dela ogledala se u očiglednoj činjenici da su ovoj dvojici muškaraca iz nepoznatog razloga zamenjeni penisi. Vaskov đoka bio je zapanjujuće dug i tanak, kao bledunjava kobasica s papričicama, dok se visoki Keku dičio zdepastim tamnim organom impresivnog prečnika i obima. Doduše, obojica su se kleli da nije bilo nikakve zamene. „Meni slikarska četkica, a njemu svežanj smotanih novčanica“, objašnjavao je Vasko. „Ima li išta prirodnije?“ A baš je Uma Sarasvati dala toj slikariji ime, po kojem je i dan-danas poznata. „Izgledaju kao Stanjio i Oblio“, zakikotala se, i tako je i ostalo.
Pošto smo obišli Stanjija i Oblija, čuo sam sebe kako Umi pričam o istoriji mavarskih slika, i o novom projektu – Golom Mavru. Slušala je ozbiljno dok sam s ponosom opisivao svoju umetničku saradnju s majkom, a onda me je prostrelila onim širokim osmehom, zracima laserskog pištolja koje je slala iz svojih bledosivih očiju. „Ne priliči baš da se pokazuješ nag svojoj mamici u tim godinama“, prigovorila mi je. „Čekaj samo da se bolje upoznamo, pa ću ja izvajati tvoju lepotu u uvoznom mermeru iz Karare. Kao Davida s prevelikom rukom, ja ću od tvog velikog starog buzdovana načiniti najlepši ud na svetu. A do tada, mister Mavre, molim vas, pričuvajte se za mene.“
Ubrzo je otišla, ne želeći da ometa veliku slikarku u radu. Uprkos ovom dokazu prefinjenosti njenih osećanja, moja samoživa majka nije bila u stanju da nađe nijednu lepu reč za našu novu prijateljicu. Kad sam joj rekao da neću moći da joj poziram za njenu novu sliku zbog napornog rada koji mi je predstojao na novom poslu u kancelarijama Bebi softa u Vorliju, iz nje je provalio pravi vulkan. „Nemoj ti tu meni da se softaš“, dreknula je. „Ona mala pecačica ti je bacila udicu, a ti kao neki glupi ribon misliš da samo hoće da se poigra. Ali brzo ćeš se nasukati na suvom, pa će te propržiti na puteru, s đumbirom i lukom, mirč masalom, kimom, a možda i kojim krompirićem pride.“ Zalupila je vrata ateljea i otresla me se zauvek; nikada me više nije zvala da joj poziram.
Ta slika, „Mavar, go kao od majke rođen, gleda Himenin dolazak“, bila je formalna poput Velaskezove „Mlade plemkinje“, slike kojoj je, po igri linijama pogleda, štošta dugovala. U jednoj odaji Malabarske Alhambre iz Aurorine mašte, uza zid ukrašen komplikovanim geometrijskim šarama, stajao je goli Mavar s kožom od romboidnih šara u tehnikoloru. Iza njega, na pervazu prozora nazubljenih rubova, dreždao je lešinar sa Kule tišine, a kraj ovog stravičnog pendžera stajao je o zid oslonjen sitar, s mišem koji mu je grickao trbuh od lakirane dinje. S Mavrove leve strane stajala je njegova strahotna mati, kraljica Ajša Aurora u uskovitlanom crnom ruhu, pridržavajući naspram njegove golotinje veliko ogledalo. Odraz u ogledalu bio je divno naturalistički – tu nije bilo harlekina, ni tobožnjeg Boabdila: samo ja. Ali romboidni Mavar nije gledao svoj lik u ogledalu, jer je s desne strane u vratima stajala prelepa mlada žena – Uma, naravno, Uma funkcionalizovana, hispanizovana kao Himena, Uma pomalo nalik i na Sofiju Loren u „El Sidu“, ukradena iz priče o Rodrigu de Vivaru i uvedena bez ikakvog objašnjenja u Mavrov hibridni univerzum – a među njenim raširenim, privlačnim rukama našla su se mnoga čudesa – zlatni globusi, ptice optočene draguljima, sićušni čovečuljci – kao da nekom čarolijom lebde u svetlucavom vazduhu.
Aurora je iz majčinske ljubomore na prvu pravu ljubav svoga sina stvorila ovaj krik bola, gde su u pokušaju majke da predoči svom sinu golu istinu o njemu samom bili osujećeni opsenarskim trikovima čarobnice; kod kojeg su miševi oglodali mogućnost muzike, a lešinari strpljivo iščekivali ručak. Još otkad je Izabela Himena da Gama na svom samrtnom odru sjedinila u sopstvenoj ličnosti figure Sida Kampeadora i njegove Himene, njena kći Aurora, koja je preuzela Belinu baklju, videla je i sebe kao spoj junaka i junakinje. A ovaj pokušaj da sad razdvoji to dvoje – da naslikanom Mavru podari ulogu Čarltona Hestona, a ženu s Uminim likom krsti pofrancuženom verzijom srednjeg imena moje bake – predstavljao je maltene priznavanje poraza, obznanu smrtnosti. Aurora se sada, kao plemenita udova Ajša, nije ogledala u ogledalu; u njemu se trenutno odražavao lik Boabdila Mavra. Ali pravo čarobno ogledalo bilo je usađeno u njegovim (mojim) očima; a u tom okultnom objektu nije bilo ni trunke sumnje da je čarobnica u vratima najlepša od svih.
Meni se činilo da ova slika, naslikana poput mnogih zrelih mavara u slojevitom maniru starih evropskih majstora, a za istoriju umetnosti značajna po uvođenju lika Himene u mavarski ciklus, pokazuje kako umetnost, u krajnjoj liniji, nije život; da ono što se umetniku moglo učiniti istinitim – naprimer, ova bajka o zlonamernom preotimanju, o zanosnoj veštici koja dolazi da razdvoji majku od rođenog sina – u sebi nije nužno nosila ni najmanju vezu s događajima, osećanjima i ljudima iz stvarnog sveta.
Uma je bila slobodnog duha; dolazila je i odlazila kako joj se prohte. Od njenih boravaka u Barodi cepalo mi se srce, ali mi ona nije dopuštala da je posetim. „Ne smeš da vidiš moje delo dok ne budem spremna za tebe“, rekla je. „Hoću da se zaljubiš u mene, a ne u ono što radim.“ Jer, mimo svake verovatnoće i s kraljevskom hirovitošću lepotice, ona, koja je mogla da bira, poklonila je svoje srce ovoj okrnjenoj starmaloj ludi, i šaputala mi na uvo i obećavala da će me uvesti u vrt ovozemaljskih slasti. „Čekaj samo“, govorila je. „Sačekaj, voljeni nevini stvore, jer ja sam boginja koja zna tajnu tvog srca, i ja ću ti, videćeš, pružiti sve što želiš i još mnogo više.“ Pričekaj samo još malo, preklinjala me je ne govoreći zašto, ali je moje čuđenje bilo zbrisano lirskim uzbuđenjem kojim su bila protkana njena obećanja. A onda ću ti, sve do smrti, biti ogledalo, tvoje drugo ja, tebi ravna, tvoja carica i robinja.
Moram priznati da sam se iznenadio kad sam saznao da je u više navrata dolazila u Bombaj a da mi se nije javila. Mini je telefonirala iz Milosti Pune i ispričala mi drhtavim glasom da ju je Uma posetila, da se raspitivala kako bi neko ko nije hrišćanin mogao da pristupi životu u Hristu. „Stvarno mislim da će primiti Hrista’, rekla je sestra Floreana, „i njegovu svetu majku.“ Biće da sam ja frknuo, na šta je Minin glas poprimio čudan prizvuk. „Da“, rekla je. „Uma, ta blagoslovena devojka, rekla mi je koliko se zabrinula da te je đavo uzeo pod svoje.“
I Mina – Mina, koja nikada nije zvala! – zvrcnula bi da izvesti o razdraganim susretima s mojom voljenom na prvim linijama političkih demonstracija, koje su privremeno sprečile rušenje nevidljivih čatrlja nevidljive sirotinje, koje su zauzimale dragoceni prostor u vidokrugu oblakodera na Kafovom šetalištu. Uma je, izgleda, predvodila demonstrante i čatrljaše u zajedničkoj pesmi ohrabrenja: Sad kad smo ustali, šta je strah za nas? Mina mi se neočekivano poverila – Mina, koja se nikad nije poveravala! – kako je ubeđena da je Uma sigurno lezbijka. (Filomina Zogoibi nikome nije otkrivala tajne sopstvene seksualnosti, ali je bilo opštepoznato da nikada nije izašla ni sa jednim muškarcem; nadomak tridesete, veselo je priznavala da je „u fioci – za mene je život usedelice“. Ali sada je, možda, Uma Sarasvati otkrila nešto više.) „Znaš, prilično smo se zbližile“, ispovedila se Mina na moje zaprepašćenje, u nekakvom iščašenom spoju šiparičke nezrelosti i prkosa. „Najzad neko s kim možeš da se sklupčaš i brbljaš celu noć uz bocu ruma i nekoliko paklica pljuga. Od mojih pišljivih sestara nikada nije bilo nikakve vajde u tom smislu.“
Koje noći? Kada? U Mininoj iznajmljenoj gajbi nije bilo mesta ni za drugu stolicu, a kamoli za još jedan madrac: gde se onda odvijalo to sklupčavanje? „Uzgred, čujem da dahćeš za njom“, govorio mi je sestrin glas pravo u uvo, i nisam siguran da li se radilo samo o preosetljivosti zaljubljenog ili me je zaista odvraćala. „Mali braco, da te posavetujem: nemaš šanse. Idi i lovi neku drugu piletinu. Ova više voli koke.“
Nisam znao šta da mislim o ovim telefonskim pozivima, pogotovo što se na Umin telefon u Barodi niko nikada nije javljao. Na snimanju televizijske reklame za „Bebi softo“, usred gugutanja sedam pošteno napuderisanih beba, bio sam toliko rastrzan svojim unutrašnjim previranjima da sam zanemario jednostavan zadatak koji mi je bio poveren – što će reći, da pripazim, uz pomoć štoperice, da moćni reflektori, podešeni na peticu, nikada ne obasjavaju bebe duže od jednog minuta – te me je iz snatrenja prenula jarost snimateljske ekipe, vriska majki i piska beba u mehurićima i plikovima, koje su počele da se prže. Istrčao sam iz studija sav posramljen i pometen, da bih zatekao Umu kako sedi na stepenicama ispred ulaza i čeka me. „Hajde da nešto pregrizemo, mali“, rekla je. „Umirem od gladi.“
Naravno, za ručkom mi je pokazala da za sve redom ima savršeno logično objašnjenje. „Htela sam da te upoznam“, rekla mi je, očiju punih suza. „Htela sam da te zadivim koliko se temeljito trudim da saznam sve što se može saznati. A htela sam i da se zbližim sa tvojim najbližim srodnicima, da im se zavučem pod kožu, ili još dublje. Dakle, moraš znati da je naša jadna Mini malo šenula zbog Boga; ja sam je onako, prijateljski, pitala za neke stvari, a ona, sirota sveta dušica, sve naopako shvatila. Ja u manastiru! Nemoj da me zezaš, daso. A ono o đavolu je bila obična šala. Mislila sam, ako je Mini u božjem odredu, onda smo ti i ja, i svi normalni ljudi, u đavolovoj ekipi, pa zar nije tako?“ I svakog časa uzimala mi je lice među šake, njene ruke milovale su moje kao onda, prilikom našeg prvog susreta; a lice joj je bilo prožeto tolikom ljubavlju, tolikim bolom što se našla na udaru sumnje... A Mina? – uporno sam zahtevao da čujem, iako je produžiti s ispitivanjem jednog tako privrženog i ljubavi punog stvorenja značilo pribeći činu strašne okrutnosti. „Naravno da sam otišla da je vidim. Za njeno dobro priključila sam joj se u borbi. A pošto umem da pevam, pevala sam. Pa šta?“ A sklupčavanje? „E, vala baš svašta. Ako baš hoćeš da znaš ko je lezi-bezi, neznalice nijedna, pitaj malo svoju seku drmatorku, a ne mene. Šta je spavanje u jednom krevetu, mi devojke stalno spavamo zajedno na koledžu. Ali sklupčavanje je, da izviniš na otvorenosti, čista fantazija tvoje Filomine. Pravo da ti kažem, baš sam se naljutila. Ja pokušavam da se sprijateljim, a vi me optužujete da sam đavolov šegrt, da lažem, pa čak i da sam ti pojebala sestru. Kakvi ste vi to ljudi kad se ponašate rako ružno? Zašto ne možete da shvatite da sve to činim iz ljubavi?“ Krupne krokodilske suze zveckale su o njen prazan tanjir. Jad i čemer nisu joj narušili apetit.
„Nemoj, molim te, stani“, preklinjao sam je, izvinjavajući se. „Neću nikad – nikad više...“
Nasmešila se kroz suze, osmehom tako jarkim da sam skoro očekivao i dugu.
„Možda je vreme“, šapnula je jedva čujno, „da ti dokažem da sam hetero kao prava hetera.“
Bila je viđena i sa Abrahamom Zogoibijem lično, kako halapljivo tamani klub-sendviče kraj bazena u Vilingdonskom klubu pre nego što će od matorog umilno izgubiti partiju golfa. „Bila je pravo čudo, ta tvoja Uma“, rekao mi je mnogo godina kasnije, visoko u svom I. M. Pej Edenu. „Tako potkovana znanjem, tako originalna, a tek kad ti se onako pomno upilji onim svojim bazenskim očima. Nisam video takve oči još otkad sam se prvi put zabuljio u lice tvoje majke. Sam bog zna koliko sam se natrkeljisao! Moju rođenu decu – eto, tebe, mog jedinog sina! – to ne zanima, ali i starac mora s nekim da popriča. Hteo sam da je zaposlim na licu mesta, ali mi je rekla da želi prvenstveno da se posveti umetnosti. Bogo moj, a kakve tek sise ima. Sise ko tvoja glava.“ Zacerekao se odvratno, i izvinio se tek reda radi, i ne trudeći se da zvuči iskreno. „Šta da ti kažem, momče, žene su mi životna slabost.“ A onda mu se lice iznenada smračilo. „Obojica smo izgubili tvoju voljenu majku jer smo se zagledali u druge devojke“, promrmljao je.
Korumpirane bankarske mutljavine svetskih razmera, sređivanje berze na superepskom mogambovskom nivou, multimilijarderski dolarski poslovi sa oružjem, zavere oko nuklearne tehnologije, zajedno sa ukradenim kompjuterima i maldivskim Mata Harama, liferovanje starina van zemlje, između ostalog i samog simbola nacije, četvoroglavog sarnatskog lava... da mi je znati koliko je od svog crnog sveta, od svojih veličanstvenih zamisli, Abraham obznanio Umi Sarasvati? Koliko, na primer, o izvesnim specijalnim izvoznim pošiljkama pudera „Bebi softo“? Kad sam ga upitao, samo je odmahnuo glavom. „Ne mnogo, čini mi se. Ne znam. Sve. Kažu da pričam u snu.“
Opet trčim pred rudu. Uma mi je ispričala o partiji koju je odigrala s mojim ocem, hvaleći njegov zamah u golfu – „ni da mu zadrhti ruka – u njegovim godinama!“ – i velikodušno ophođenje prema mladoj devojci tek pristigloj u grad. Zaređali smo da se sastajemo po jeftinim sobama u Kolabi ili na Džuhuu (gradske jazbine s pet zvezdica bile su suviše rizične – suviše teleobjektivskih pogleda i međugradskih jezika). Omiljene su nam bile sobe železničkih konačišta na Viktorijinom terminusu i Bombaj centralu; u tim odajama visokih svodova, navučenih žaluzina, hladnim, čistim i anonimnim, krenuo sam na svoje putovanje po raju i paklu. „Vozovi“, govorila je Uma Sarasvati. „Svi ti klipovi, ćihu-ćihu lipovi. Zar te ne pale do ludila?“
Teško mi je da pričam kako smo vodili ljubav. Čak i sada, uprkos svemu, pri sećanju na te trenutke uzdrhtim od čežnje za izgubljenim. Sećam se te lakoće i nežnosti, i osećaja otkrovenja; kao da su se U puti raskrilila neka vrata, a kroz njih provalio neslućeni univerzum s pet dimenzija: njegove planete s prstenovima i kometini repovi. Njegove uskovitlane galaksije. Njegova sunca u supernovama. Ali iznad domašaja izražavanja, iznad jezika, bila je ta čista telesnost, pokreti ruku, stiskanje guzova, izvijanje leđa u luk, usponi i padovi, ono što nema značenja, a što znači sve; ona kratka životinjska radnja, zbog koje će čovek sve – baš sve – da učini. Ne mogu da zamislim – ne, čak ni sad moja mašta ne može dotle da dosegne – da je takva strast, takva dubina, mogla biti pritvorna. Ne verujem da je lagala tamo, i onako, iznad dolazaka i odlazaka vozova. Ne verujem u to; verujem; ne verujem, verujem; ne; ne; verujem.
A tu je bio i jedan neprijatan detalj. Uma, moja Uma, promrmljala mi je u uvo nadomak Everesta našeg ushita, na Južnom prevoju naše želje, da je nešto rastužuje. „Ja tvoju mamu obožavam, ali ona mene ne voli ni najmanje.“ A ja sam je, zasopljen, nečim drugim obuzet, tešio. Voli te, voli. Ali je Uma – dok se znojila, dahtala, vitlala svojim telom preko mog – i ponavljala svoj jad. „Ne, slatki moj. Ne voli me. Ni najmanje.“ Priznajem da u tom napetom trenutku nisam imao petlje za ovakvu priču. Sa usana mi je, sam od sebe, izleteo prostakluk. Zajebi je onda. – „Šta kažeš?“ – Kažem, zajebi je! Jebeš moju majku! O. – Tu se ona manula ove teme i usredsredila na tekuća pitanja. Njene su usne na moje uvo govorile drugo. Hoćeš ovo, dragi, i ovo, uradi to, možeš ti to, samo ako hoćeš, ako hoćeš. O bože, da, hoću, daj mi, da, da. O...
U ovakvom ćeret-ćućorenju bolje je učestvovati nego ga prisluškivati, te ga neću dalje prenositi. Ali moram da priznam – a to me tera da pocrvenim – da se Uma nebrojeno puta vraćala na temu majčine netrpeljivosti, dok to nije postalo deo redovnog arsenala za nadraživanje. – Ona me mrzi, mrzi, reci šta da radim. – A od mene se očekivalo da uzvratim i, da prostite, u kandžama požude odgovaram kako se od mene tražilo. Pocepaj je, rekao sam. Pocepaj glupaču, kučku glupu. A Uma; Kako? Dragi, dragi moj, kako? – Jebi je. Jebi je uzduž i popreko, a i s boka. – O možeš, jedini moj šećeru, samo ako hoćeš, ako samo kažeš da hoćeš. – O bože da. Hoću. Da. O bože.
Tako sam u trenutku svog najvećeg zanosa prolio seme propasti: propasti lične i majčine, i propasti naše velike kuće.
Svi smo mi, s jednim izuzetkom, u to doba bili zaljubljeni u Umu, pa je čak i Aurora, s kojom to nije bio slučaj, popustila; jer Umino prisustvo ponovo je dovelo kući i moje sestre, a uz to, mogla je da opazi i radost na mom licu. Bez obzira na to koliko je retko bila majka, majka je ostala, pa joj se samim tim i srce smekšalo. Aurora je, pritom, ozbiljno shvatala svoj poziv, a pošto je Keku Modi posetio Barodu i vratio se usta punih hvale za radove mlade žene, velika Aurora se još više raskravila. Uma je bila pozvana kao počasni gost na jedan od majčinih, sada već proređenih, soarea u Elefanti. „Geniju se“, obznanila je ona, „za sve mora progledati kroz prste.“ Uma je delovala umilno polaskana i skrušena. „A drugorazrednim bezveznjacima“, dodala je Aurora, „ništa ne treba dati, nijednu paru, nijednu kauri školjku, ni zeru, ništa. Ohej, Vasko, šta ti veliš na to?“ Vasko Miranda, koji je zagazio u pedesete, nije više provodio mnogo vremena u Bombaju; a kad bi se i pojavio, Aurora nije rasipala vreme na sitničarenje, nego bi se okomila na njegovu aerodromsku umetnost s količinom žuči koja je bila neuobičajena čak i za nju, najgrozomorniju rospiju među ženama. Aurorina dela nikada nisu putovala. Nekoliko značajnih evropskih galerija – Stedelajk, Tejt – otkupilo joj je radove, ali je Amerika ostala neprobojna, s izuzetkom porodice Gobler iz Fort Loderdejla na Floridi, bez čijeg bi kolekcionarskog žara mnogi indijski umetnici ostali bez prebijene pare; dakle, moguće je da je zavist nabrusila majčin jezik. „Boga ti, Vasko, kako oni tvoji specijalni komadi iz tranzitnih čekaonica, a?“, zanimala se ona. „Jesi li zapazio da putnici na pokretnim trakama nikad i ne zastanu da bace pogled na tvoje rukotvorine? A tek džet-leg! Da li im pospešuje kritičarske sposobnosti?“ Pred ovim nasrtajima, Vasko se kiselo smeškao i obarao glavu. Nagomilao je ogromno devizno bogatstvo, a nedavno je napustio svoje kuće sa ateljeima u Lisabonu i Njujorku da bi podigao suludu skalameriju navrh brda u Andaluziji, na koju je, šuškalo se, potrošio više nego što je čitava zajednica indijskih umetnika u stanju da zaradi za čitav život. Ova priča, koju on sam ničim nije opovrgavao, samo je još više doprinela njegovoj omraženosti u Bombaju i oštrini Aurorinih napada.
U struku se raširio kao balon, brkovi su mu bili dvostruki dalijevski uskličnici, a masna kosa, razdeljena tik iznad levog uha i zaglađena preko ćele, presijavala se od briljantina. „Nije ni čudo što si još momak“, peckala ga je Aurora. „Na rezervnu gumu dame još i zažmire, ali ti si, dečko moj, otkupio celu fabriku radijalki.“ Jednom su se, eto, Aurorine poruke usaglasile sa javnim mnjenjem. Vreme, koje je bilo blagonaklono prema Vaskovom bankovnom saldu, nije štedelo njegovu reputaciju u Indiji, kao ni njegovo telo. Uprkos nebrojenim narudžbinama koje je dobijao, tržišna vrednost njegovih dela trenutno se nalazila u slobodnom padu, bila su odbačena kao laka i samo naoko zavodljiva, i premda mu je nacionalna zbirka otkupila nekoliko radova još na početku njegove stvaralačke karijere, nije to činila već godinama. A i nijedno od otkupljenih dela trenutno nije bilo izloženo. Među oštrijim kritičarima i mlađom generacijom umetnika, V. Miranda je važio za precvetalu cvećku. Dok se zvezda Ume Sarasvati uspinjala, Vaskova se obrušavala; ali kad se Aurora brecala na njega, zadržavao je odgovore za sebe.
Pikasovsko-brakovska saradnja između Vaska i Aurore nikada se nije ostvarila; uvidevši osrednjost njegovog dara, otišla je svojim putem, dopustivši mu da zadrži atelje u Elefanti samo u ime starih dobrih vremena, a možda i zato što je uživala da joj se nađe pri ruci, kako bi mogla. da se sprda s njim. Abraham, koji je oduvek prezirao Vaska, pokazivao je Aurori isečke iz strane štampe koji su potvrđivali da je V. Miranda, i to ne jednom-dvaput, bio optuživan zbog nasilničkog ponašanja, te da je za dlaku izbegao proterivanje iz Sjedinjenih Država i Portugalije; da je bio prinuđen da se podvrgne opsežnom lečenju u duševnim bolnicama, centrima za odvikavanje od alkohola i klinikama za oporavak narkomana širom Evrope i Severne Amerike. „Otarasi se tog teatralnog starog folera“, preklinjao je on.
Što se mene tiče, sećao sam se onih brojnih Vaskovih nežnosti dok sam bio mali i preplašen, i zbog toga sam ga i dalje voleo, ali sam uviđao da su njegovi demoni odneli pobedu u boju protiv njegove svetlije strane. Onaj Vasko koji nas je posetio na Umino veče, onaj podbuli lakrdijaš iz komične opere, zaista je predstavljao tužan prizor.
Pred kraj noći, kad mu je alkohol oslabio kočnice, prasnuo je. „Da se nosite bestraga, svi vi!“, dreknuo je. „ Još malo pa odoh u moj Benenheli, i ako imam i trunke mozga, neću se nikad više vraćati.“ A onda je iz njega provalila pesma bez melodije. „Zdravo ostaj, fontano Flora“, počeo je. „Zbogom, Hutatma suku.“ Zastao je, zatreptao i zatresao glavom. „Ne. Ne valja. Zdravo ostaj, Marinski pute, zbogom, Netadžija Subasa Čandre Bosa puti!“ (Posle mnogo godina, kad i ja budem osvanuo u Španiji, prisetiću se Vaskove nedovršene pesmice, pa ću je čak tiho za sebe pevati u sopstvenoj obradi.)
Uma Sarasvati prišla je ovoj ružnoj, bolom obuzetoj figuri, položila mu ruke na ramena i poljubila ga u usta.
To je izazvalo neočekivan učinak. Umesto da bude zahvalan – a bilo je mnogih u tom salonu, uključujući i mene, koji bi presrećni primili takav poljubac – Vasko je planuo na Umu: „Judo!“, rekao joj je. „Znam te ja! Poklonica Gospoda Našeg Jude Hrista Izdajice! Znam te, frajlice! Video sam te ja u toj crkvi!“ Uma je pocrvenela do ušiju i ustuknula. Skočio sam da je zaštitim. „Praviš budalu od sebe“, rekao sam Vasku, koji je kočoperno koraknuo unazad, parajući nosom oblake; da bi se, samo tren kasnije, bučno sručio u bazen.
„Dakle, to je bilo to“, mirno je rekla Aurora. „Hajde da igramo tri lika, sedam greha.“
To je bila njena omiljena salonska igra. Bacanjem novčića nasumice bi se odredio pol i starost tri zamišljena lika, a iz šešira bismo izvlačili ceduljice sa smrtnim grehom koji je svaki od njih skrivio. Od okupljenog društva potom se tražilo da smisli priču u kojoj će se pojaviti sve troje grešnika. Ovoga puta tri lika su bili Starija Žena, Mlađa Žena i Mladić; a gresi koji su im pripisani bili su gnev, gordost i razvrat. Čim su izabrali aktere, Aurora, britka kao i obično, a možda i pogođena Vaskovim poslednjim malim uraganom više nego što se dalo videti, povikala je: „Imam ja jednu priču!“
Uma je prva zapljeskala, puna obožavanja. „Da čujemo!“
„Evo ovako“, počela je Aurora, gledajući pravo u svoju mladu počasnu gošću. „Gnevna stara kraljica otkriva da je razvratnog glupana od njenog sina zavela njena mlada i gorda smrtna suparnica.“
„Sjajna priča“, odgovorila je Uma, sva ozarena. „Ohoho! Puna koska mesa. To se traži.“
„Sad je na tebe red“, reče Aurora, smešeći se od uva do uva baš kao i Uma. „Šta onda biva? Šta će uraditi gnevna stara kraljica? Hoće li proterati ljubavnike za sva vremena – hoće li ih prosto skloniti sebi sa očiju?“
Uma se zamislila. „Ne, to nije dovoljno dobro“, rekla je. „Mislim da treba pribeći nekom trajnijem rešenju. Jer, ako jednu takvu protivnicu – tj. ovu gordu mladu pretendentkinju – ne dokrajči, mislim potpuno dokusuri, ta će sigurno krenuti da smoždi gnevnu staru kraljicu. Pa da! Ona želi razvratnog mladog princa samo za sebe, a i kraljevstvo; i biće previše ponosna da bi delila presto s njegovom mamom.“
„Šta onda predlažeš?“, upitala je Aurora, ledeno ljubazna u odjednom utihlom salonu.
„Ubistvo“, odvratila je Uma, sležući ramenima. „To je očigledno priča s ubistvom. Obrni-okreni, neko mora da strada. Bela kraljica jede crnog pešaka, ili će crni pešak, stigavši do kraljičinog mesta, postati crna kraljica i tada pojesti belu kraljicu. Ja barem ne vidim neki drugačiji kraj.“ Aurora je izgledala zadivljena. „Uma, kćeri, pa ti si puna tajni. Zašto mi nisi rekla da si već igrala ovu igru?“
Puna si tajni... Moja majka nije mogla da se oslobodi slutnje da Uma nešto krije. „Stvorila se niotkuda i ušunjava nam se u kuću kao neki gušter“, brinula je Aurora neprestano – kao što, mora se reći, u staro vreme nikada nije brinula o jednako spornoj prošlosti Vaska Mirande. „Ali ko su njeni? Gde su joj prijatelji? Čime se u životu bavila do sada?“ Preneo sam ove sumnje Umi dok su senke ventilatora s tavanice u sobi železničkog konačišta mazile njeno golo telo, a lahor koji se podizao brisao ga i sušio. „Tvoja porodica nema prava da poteže priču o tajnama“, odgovorila je. „Izvini, molim te. Mrsko mi je da pričam gadosti o tvojim najbližima, ali nisam ja ta čija je jedna luda sestra već mrtva, dok se drugoj u manastiru priviđaju pacovi koji govore, a treća pokušava da svojim prijateljicama razveže učkur na pidžami. I molim lepo: čiji je to otac dovde u prljavim poslovima i maloletnim fuficama? I čija majka – oprosti mi, ljubavi, ali moraš to znati – trenutno ima ne jednog, ne dva, već tri švalera?“
Seo sam u krevetu. „Ko ti je to napričao?“, zavapio sam. „Ko te je napojio tim zmijskim otrovom da bi ga sad meni izbljuvala?“
„Ceo grad bruji“, rekla je Uma, grleći me. „Siroti mali. Ti misliš da je ona nekakva boginja, šta li. Ali to zna ceo svet. Broj jedan, onaj parsijski nedotupavko Keku Modi; broj dva, debeli prevarant Vasko Gama; a najgori je broj tri: ono emoovsko kopile Menduk. Da, Raman Filding! Taj dramoser! Žao mi je, ali dama nema kriterijume. Ljudi čak šuškaju da je zavela i rođenog sina – da! moje jadno nevinašce, ne znaš ti šta je rulja! – ali im ja odvraćam da postoje granice, da nije tako, da to mogu lično da posvedočim. Eto, vidiš, tvoj dobar glas sada je u mojim rukama.“
Tom prilikom smo se prvi put zaista posvađali, ali čak i dok sam branio Auroru, u srcu sam osećao istinitost Uminih optužbi. Kekuova pseća odanost bila je nagrađena, a Aurorina beskrajna trpeljivost, uz istovremeno zlostavljanje Vaska, konačno su dobili svoje objašnjenje, posmatrani u kontekstu „upetljanosti“, ma koliko pripadala prošlosti. A pošto ona i Abraham više ne dele postelju, gde je Aurora mogla da potraži utehu? Njena genijalnost i veličina su je izopštili; jake žene plaše i teraju od sebe muškarce, a u Bombaju je bilo malo muškaraca koji bi se usudili da joj se udvaraju. To je objašnjavalo Menduka. Sirov, fizički jak, nemilosrdan, pripadao je malobrojnim muškarcima u gradu za koje Aurora nije bila strah i trepet. Njihov kontakt povodom „Celivanja Abasa Ali-bega“ sigurno ga je uzbudio; primio je od nje mito i verovatno poželeo – tako sam bar nagađao – da je zauzvrat podjarmi. I u mislima sam je video u isti mah razjarenu i ushićenu ovom istinski moćnom spodobom iz kaljuge, ovim divljakom, tom kloakom na dve noge. Ako je njen muž više voleo devojke iz kaveza na Foklandskom putu nego nju, onda će se ona, Aurora Veličanštvena, osvetiti podavši svoje telo Fildingovim šapama i nasrtajima; da, mogu sasvim lepo da zamislim kako bi je to nadražilo, kako bi moglo da razbukti njenu strast. Možda je Uma imala pravo; možda moja majka jeste bila Mendukova drolja.
Nije ni čudo što je postala tako paranoična, što je strepela da je neko prati; kakav zamršen tajni život i koliki gubitak ako bi izašao na videlo! Keku, zaljubljenik u umetnost, sve više prozapadno orijentisan V. Miranda i šovinistički žabac; dodajte tome nevidljivi svet novca i crne berze Abrahama Zogoibija i dobićete upotpunjenu sliku svega onoga što je moja majka istinski volela, tačke njenog unutrašnjeg kompasa, pokazane njenim izborom muškaraca. Posmatrano kroz ovu prizmu, njen opus je izgledao kao neka vrsta bekstva od surove stvarnosti svog karaktera; kao neki otmeni plašt prebačen preko pogani blatne kaljuge njene duše.
Onako smeten, u isti mah sam osetio kako me oblivaju suze i nadolazi erekcija. Uma me je polegla nazad na krevet i opkoračila me, utirući moje suze poljupcima. „Zna li to još neko osim mene?“, pitao sam je. „Mina? Mini? Ko?“
„Prestani više da misliš na svoje sestre“, rekla je ona, njišući se lagano, umirujući. „Ti, jadničak, voliš svakoga, ti bi samo ljubavi. Kad bi samo i njima bilo do tebe koliko je tebi do njih. Trebalo bi samo da čuješ šta su mi napričale o tebi. Nečuveno! Ne znaš kako sam morala da se svađam s njima zbog tebe.“
Prekinuo sam je. „O čemu ti to? Šta mi to govoriš?“
„ Jadničak moj mali“, rekla je, privijajući se uz mene kao pijavica. Kako sam je samo obožavao; kako sam bio zahvalan što u ovom prevrtljivom svetu imam njenu zrelost, njenu vedrinu, njenu ovozemaljsku mudrost, njenu snagu, njenu ljubav.
„Siroti zlosrećni Mavru. Odsad ću ti ja biti porodica.“

15


Slike su postojano gubile boju, sve dok Aurora nije počela da radi samo u crnoj, beloj i povremenim prelivima sive. Mavar je sada postao apstraktna figura, isprepletena šara crnih i belih rombova koji su ga prekrivali od glave do pete. Majka, Ajša, bila je crna, a devojka, Himena, bleštavobela. Mnoge od tih slika predstavljale su ljubavne prizore. Mavar i njegova dama vodili su ljubav na raznim mestima. Izlazili su iz svoje palate da bi krstarili ulicama grada. Tragali su za jeftinim svratištima i ležali goli u sobama sa zatvorenim žaluzinama iznad vozova koji su dolazili i odlazili. Majka Ajša uvek je bila prisutna negde na tim slikama, iza zavese, nagnuta nad ključaonicu, u letu ka prozorima njihovih ljubavničkih gnezda. Crno-beli Mavar bio je okrenut licem svojoj beloj ljubavi, a leđima crnoj majci; ali su obe bile deo njega. I sada su se, na dalekim horizontima ovih slika, gomilale vojske. Konji su topotali, koplja blistala. Kako su godine odmicale, vojske su se primicale.
Ali Alhambra je nepobediva, rekao je Mavar svojoj voljenoj. Naše uporište – kao i naša ljubav – neće nikada pasti.
On je bio crn i beo. Bio je živi dokaz daje moguće jedinstvo suprotnosti. Ali Crna Ajša vukla ga je na jednu stranu, a Bela Himena na drugu. Počele su da ga kidaju nadvoje. Crni rombovi, beli rombovi – padali su iz duboke brazgotine, poput suza. On se otrgao od majke i priljubio uz Himenu. A kad su vojske stigle podno brda, kad se velika bela sila okupila na plaži Čaupati, neka figura u crnom plaštu s kapuljačom iskrala se iz tvrđave, pa niz brdo. Njena izdajnička ruka držala je ključ kapije. Jednonogi stražar opazio ju je i pozdravio. Bio je to plašt njegove gospodarice. Ali u podnožju brda izdajnica je zbacila plašt. Stajala je u bleštavoj belini s ključem Boabdilove tvrđave u svojoj neverničkoj ruci.
Predala ga je opsadnoj vojsci i njena belina se utopila u njihovu.
Palata je pala. Pogled na nju je iščileo: u belinu.
U svojoj pedeset petoj godini, Aurora je dozvolila Kekuu Modiju da prikaže njen opus u okviru velike retrospektive u Muzeju princa od Velsa – prvi put je ova ustanova ukazala takvu čast nekom živom umetniku. Žad, porcelan, skulpture, minijature i drevne tkanine uklonile su se s poštovanjem pred Aurorinim slikama koje su zauzele njihova mesta. Bio je to veliki događaj u životu grada. Transparenti s najavom izložbe bili su okačeni na sve strane. (Apolo Bander, nasip Kolaba, fontana Flora, Čerčgejt, Nariman Point, Civilne linije, Malabarsko brdo, Kempov kraj, Vordenovput, Mahalakšmi, Hornbijevbedem, Džuhu, Sahar, Santa Kruz. O, blagoslovena mantro mog izgubljenog grada! Ova mesta su mi izmakla zauvek; od njih mi je ostalo još samo sećanje. Oprostite mi, molim vas, što podležem iskušenju da ih dočaram, snagom imenovanja, svojim odsutnim očima. Takerova knjižara, poslastičarnica Bombeli, bioskop Eros, Pederov put. Om mani padmé hum...) Za ovu priliku naročito načinjen simbol A. Z. bio je neizbežan; nalazio se na svuda prisutnim plakatima, koji su slati i avionskom poštom, i u svim novinama i časopisima. Otvaranje, koje nije propustila nijedna istaknuta ličnost u gradu, jer bi izostanak s takvog događaja značio društvenu smrt, više je ličilo na krunisanje nego na umetničku izložbu. Auroru su kitili vencima, kovali je u zvezde i zasipali je cvetnim laticama, laskanjem i darovima. Grad joj se duboko poklonio i poljubio joj stopala.
Pojavio se čak i Raman Filding, moćni emoovac, pojavio se žmirkajući svojim žabljim očima i održao govor pun poštovanja. „Neka svako danas vidi šta sve činimo za manjine“, razgalamio se. „Da li se ovakva čast ukazuje nekom Indusu? Radi li se o nekom od naših velikih induskih umetnika? Nije bitno. U Indiji svaka zajednica mora imati svoje mesto, svoje razonode – umetnost i tome slično – sve. Hrišćani, Parsi, džaini, siki, budisti, Jevreji, moguli. Mi to prihvatamo. I to je deo ideologije Ram Radžje, pravilo boga Rame. Samo onda kad druge zajednice silom zaposednu naša induska mesta, kad manjina pokuša da zapoveda većini, tek tada kažemo da mali moraju da se potčine i kleknu pred velikima. To važi i u slučaju umetnosti. I ja sam lično na početku bio umetnik. Zato i ističem, uz određeni autoritet, da umetnost mora da služi i nacionalnom interesu. Madam Aurora, čestitam vam na vašoj povlašćenoj izložbi. A to šta će opstati od umetnosti, istančane elitno-intelektualističke ili narodnopopularne, plemenite ili izopačene, nametljive ili smerne, duhovno uzvišene ili klošarske, spiritualne ili pornografske, složićete se, siguran sam“ – i tu se nasmejao da bi naglasio šalu – „pokazaće samo Vreme.“
Sledećeg jutra „Indijsko vreme“ (bombajsko izdanje), zajedno sa svim ostalim novinama u gradu, donelo je zapažene reportaže s gala otvaranja i opširne i iscrpne prikaze njenog opusa. U tim prikazima duga i istaknuta karijera Aurore da Game Zogoibi dovedena je bezmalo na sam rub potpunog uništenja. Pošto je tokom godina uveliko iskusila vrhunske pohvale, ali i estetske, političke i moralne napade, uz optužbe koje se protežu od nadmenosti, neskromnosti i bestidnosti do odsustva autentičnosti, pa čak i – povodom platna nadahnutog Mantovom pričom „Uz gur-gur rukavac zaliva dhayana the mung the dal od laltaina“, prikrivenih propakistanskih simpatija, moja majka bila je iskusni stari debelokožac; ništa je, međutim, nije pripremilo za nagoveštaj da je, prosto-naprosto, otišla u drugi plan. A opet, u jednom od onih haotičnih ali i radikalnih zaokreta kojima neko društvo u previranju jednostavno obelodanjuje svoje nove stavove, tigrovi kritičarskog bratstva, blistavo pomamljeni i zastrašujuće usklađeni, ostrvili su se na Auroru Zogoibi da bi je rastrgli kao „umetnicu viših slojeva“, u raskoraku s duhom epohe, čak i „pogubnu“ po njega. Tog istog dana, na svim naslovnim stranama glavna priča izveštavala je o raspuštanju Parlamenta nakon raspada antiindirovske koalicione vlade obrazovane posle ukidanja vanrednog stanja, a nekoliko uvodnika poslužilo se kontrastnim poređenjem srećnih okolnosti za ove dve stare suparnice. Aurora tone u pomrčinu, pisalo je na prvoj strani „Vremena“, dok Indiri sviće nova zora.
Na drugom mestu u gradu, u galeriji Gandisa Čemulda, radovi mlade vajarke Ume Sarasvati doživljavali su svoju bombajsku premijeru. Središnje delo na izložbi bila je grupa od sedam grubo zaobljenih, oko metar visokih kamenih figura, s malom šupljinom izdubljenom na vrhu, a svaka je bila ispunjena prahom jarkih boja – skerletnim, ultramarinskim, šafranžutim, smaragdnim, purpurnim, narandžastim, zlatnim. Ovaj rad, naslovljen „Promene/Zamerke suštini majčinstva u postsekularističkoj epohi“, bio je glavni događaj na izložbi „Dokumenti“ u Nemačkoj prethodne godine, i tek sada je vraćen nakon izlaganja u Milanu, Parizu, Londonu i Njujorku. Ovde, kod kuće, kritičari koji su iskasapili Auroru Zogoibi klicali su Umi kao novoj zvezdi indijske umetnosti – mladoj, lepoj i nadahnutoj snažnom pobožnom verom.
To su bila senzacionalni događaji; moj šok povodom ove dve izložbe bio je, ipak, ličnije prirode. Kad sam se najzad našao pred izloženim Uminim radovima – budući da mi je do tog trenutka uporno zabranjivala da je posetim u ateljeu u Barodi – prvi put su mi nagovestili da je u bilo kom smislu pobožna. To što je sad počela da daje intervjue u kojima se izjašnjavala kao sledbenica Rame, u najmanju ruku me je zbunjivalo. Danima posle otvaranja izložbe izjavljivala je da je „zauzeta“, ali je naposletku pristala da se sastane sa mnom u sobi Konačišta iznad Viktorijinog terminusa, pa sam je upitao zašto je od mene skrivala tako bitnu stranu svog bića.
„Za Menduka si čak rekla da je kopile“, podsetio sam je. „A sad po novinama iz tebe na sve strane kulja ovako nešto, što će biti muzika za njegove uši.“
„Nisam ti ispričala ranije zato što je religija nešto sasvim lično“, odvratila je. „A kao što znaš, ja sam možda i malo previše lična osoba. Jeste, mislim da je Filding baraba, mufljuz i zmija, jer pokušava da moju ljubav prema Rami iskoristi kao oružje kojim će udariti na mogulovce, to jest, na koga drugog nego na muslimane. Ali dragi moj dečko“ – uporno je koristila te snishodljive epitete iako sam 1979. hodio zemljom već trideset dve godine, dok mi je telo navršilo šezdeset četvrtu – „moraš shvatiti da, baš kao što ti potičeš iz malobrojne manjine, tako sam i ja deo gigantske induske nacije, a kao umetnica moram da računam s tim. I ja moram da se suočim sa svojim korenima, da se lično saobrazim s večnim istinama. I to se tebe, brajko moj, nimalo ne tiče. Sem toga, ako sam već takav fanatik, gospočiću, šta onda tražim s tobom?“ Što je bio sasvim razuman argument.
Aurora, u svojoj dubokoj osami u Elefanti, bila je drugačijeg mišljenja. „Izvini, ali ta tvoja devojka je najambicioznija osoba koju sam ikada srela“, rekla mi je. „Bez izuzetka. Ona se okreće kako vetar duva, pa svoje javne stavove tera u tom pravcu. Čekaj samo; očas posla naći će se za emoovskim govornicama i kreštaće od mržnje.“ A onda joj se lice smračilo. „Ti misliš da ja ne znam koliko se trudila da mi upropasti izložbu?“, rekla je blagim glasom. „Misliš da nisam ušla u trag njenim vezama s ljudima koji su napisali sve one uvrede?“
Tu mi je prevršilo; ovo je već bilo nedolično. U svom ispražnjenom ateljeu – pošto su svi Mavri bili preneti u Muzej princa od Velsa – Aurora me je gledala u lice upalim očima, preko jednog nedirnutog platna, s četkicama koje su joj ispadale iz podignute kose, poput strela koje promašuju metu. Stajao sam u dovratku, pušeći se od besa. Došao sam već spreman za svađu – jer me je i njena izložba totalno šokirala: pre otvaranja mi nije pokazala ona crno-bela platna, na kojima su njen Mavar u rombovima i njegova snežnobela Himena vodili ljubav naočigled crne majke koja ih netremice motri. Kad je Aurora potkačila Umu – vrlo zanimljivo, besneo sam u sebi, budući da jed kulja iz usta Mendukove tajne naložnice – u meni se pokrenula prava lavina. „Jako mi je žao što ti je izložba čabrirala!“, dreknuo sam. „Ali čak da je Uma i htela da ti namesti te članke, majčice draga, kako bi joj tako nešto pošlo za rukom? Zar ne shvataš koliko joj je neprijatno što je uzdižu na tvoj račun? Jadnoj devojci je to takav blam da se čak ne usuđuje ni da navrati! Od samog početka te je obožavala, a ti je samo zasipaš đubretom. Tvoja manija gonjenja otrgla se kontroli! A što se tiče ulaženja u tragove, šta misliš, kako sam se ja osećao kad sam video one slike na kojima nam ti gviriš i škiljiš u sobu? Koliko me dugo već uhodiš?“
„Pričuvaj se te žene“, rekla je tiho Aurora. „Ona je luda, a uz to i laže. Ona je gušter, krvopija koja je željna tvoje krvi, a ne tebe. Isisaće te kao mango, a onda će baciti kožicu.“
To me je užasnulo. „Ti si bolesna“, razdrao sam se na nju. „Bolesna, bolesna u glavu!“
„Ne ja, sine moj“, uzvratila je još blažim glasom. „Istina, u pitanju je bolesnica – bolesna ili luda. Zla ili naopaka, ili oboje. Ne mogu da se odlučim. Što se tiče njuškanja, priznajem krivicu. Pre izvesnog vremena uposlila sam Doma Minta da sazna pravu istinu o tvojoj tajanstvenoj prijateljici. Mogu li da ti saopštim šta je izbunario?“
„Doma Minta?“ To ime me je izbacilo iz koloseka. Mogla je isto tako da mi kaže i: Herkul Poaro, Megre ili Sem Spejd. Mogla je da kaže i „inspektor Gote“, ili „inspektor Dar“. Svi su čuli za to ime, svi su gledali Mintove misterije, petparačke hronike u stilu onih sa kioska na železničkoj stanici, koje prate karijeru velikog bombajskog privatnog njuškala. O njemu je pedesetih godina snimljena serija filmova, a poslednji je pratio njegovo učešće u čuvenom slučaju ubistva (jer jeste, nekad je postojao i pravi Minto, koji je izistinski bio privatni detektiv), u kojem je nadobudni junak iz Indijske mornarice, komandir Sabarmati, pucao na svoju ženu i njenog ljubavnika, pri čemu je ubio čoveka i ozbiljno povredio ženu. Minto je lično ukebao verolomni par u njihovom ljubavnom gnezdu i dao adresu razjarenom zapovedniku. Do srži potresen incidentom s pucnjavom, kao i negativnim prikazivanjem njegovog lika u filmu čija se radnja zasnivala na tom slučaju, starac se – pošto je već tada bio mator i kljakav – povukao iz posla, a na scenu su stupili pojedinci bujne mašte, stvorivši herojskog supertragača u jeftinim džepnim izdanjima i serijama na radiju (a u poslednje vreme su stare B-produkcije iz pedesetih doživele i filmsku obradu, i to u visokobudžetnim projektima sa superzvezdama), transformišući ga iz prevaziđene prošlosti u mit. Šta je taj tip iz masala beletristike tražio u mojoj životnoj priči?
„Da, onaj pravi“, rekla je Aurora, nimalo neljubazno. „Sada ima preko osamdeset godina. Keku ga je pronašao.“ O, Keku! Još jedan od tvojih momaka za zabavu. O, dragi Keku ga je pronašao, a on je naprosto tako drag, mili dedica, da sam ga odmah uposlila.
„Bio je u Kanadi“, nastavila je Aurora. „U penziji, živeo s unucima, dosađivao se i zagorčavao mladima život do bezumlja. A onda se ispostavilo da je komandir Sabarmati izašao iz zatvora i da se pomirio sa svojom ženom. Šta ti je život! I baš tu, u Torontu, živeli su srećno i dugovečno. Posle toga, kako kaže Keku, Mintu je pao kamen sa srca, vratio se u Bombaj, i uprkos poodmaklim godinama, ni pet ni šest, ponovo se vratio u posao. Keku ga obožava, a i ja. Dom Minto! U ono vreme, znaš, stvarno je bio najbolji.“
„Divota jedna!“, rekao sam što sam zajedljivije mogao. Ali srce, moram da priznam, moje petparačko srce tuklo je kao sumanuto. „I šta taj bolivudski Šerlok Holms ima da kaže o ženi koju volim?“
„Na primer, da je udata“, rekla je Aurora bez uvijanja. „A trenutno se povlači naokolo ne s jednim, ne s dva, već sa tri ljubavnika. Hoćeš slike? S glupim mužem tvoje jadne sestre Ine, Džimijem Šuškom; s tvojim glupim ocem; i s tobom, mojim glupim paunom.“ „Dobro slušaj, jer ću ovo ispričati samo jednom“, odgovorila je Uma na moje uporno raspitivanje povodom njenog porekla. Poticala je iz ugledne – ali nipošto i imućne – bramanske porodice iz Gudžarata, ali je rano ostala siroče. Njena majka, koja je patila od depresije, obesila se kad je Umi bilo dvanaest godina, a otac, učitelj, poludeo je posle ove tragedije i spalio se. Umu je bede spasao jedan ljubazni „strika“ – koji joj, u stvari, nije bio pravi stric već učitelj, kolega njenog oca iz škole – koji joj je plaćao školovanje u naknadu za seksualne usluge (dakle, zapravo nimalo ljubazan). „Od dvanaeste godine“, rekla je ona, „pa sve doskora. Da sam se povela za srcem, oči bih mu iskopala. Umesto toga sam zamolila boga da ga prokune i jednostavno mu okrenula leđa. Možda sad razumeš zašto nerado pričam o svojoj prošlosti. Da mi više nikada nisi to pomenuo.“
Verzija Doma Minta, kako mi je prenela moja majka, bitno se razlikovala. Uma po njemu nije bila iz Gudžarata već iz Maharaštre – druge polovine razdvojene ličnosti nekadašnje države Bombaj – a odrasla je u Puniji, gde je njen otac bio na visokom položaju u policiji. Još kao sasvim mala pokazala je čudesan umetnički dar i uz podsticaj roditelja, bez čije pomoći verovatno ne bi zadovoljila merila koja se traže za dobijanje stipendije na Univerzitetu M. S., gde su je bez izuzetka hvalili kao devojku koja izuzetno mnogo obećava. Ubrzo je, međutim, počela da pokazuje znake ozbiljne duševne neuravnoteženosti. Sad, kad se proslavila, ljudi su se ustezali ili bojali da govore protiv nje, ali je Dom Minto nakon pažljive istrage ustanovio da je u tri navrata prihvatila da uzima jake lekove, kako bi obuzdala svoje učestale duševne poremećaje, ali je sva tri puta prekinula terapiju odmah na početku. Njena sposobnost da se pretvara u suštinski različite osobe u prisustvu različitih ljudi – da postane ono što bi, po njenoj slobodnoj proceni, najviše očaralo datog muškarca ili ženu (ali obično muškarca) – bila je izuzetna, ali radilo se o glumačkom talentu koji ju je doterao do tačke ludila, pa i preko toga. Osim toga, izmišljala je duge, do u tančine razrađene i neverovatno upečatljive priče o svom životu, pa bi ih se zagriženo držala, čak i kada bi je suočili s protivrečnostima u tim naklapanjima, ili sa istinom. Biće da više nije imala jasnu predstavu nekog „autentičnog identiteta“, nezavisnog od ovih izigravanja, a ta egzistencijalna konfuzija počela je da se širi van granica njenog bića i da, kao kakva bolest, zahvata sve one s kojima je dolazila u dodir. U Barodi je postala poznata po zlobnim i prevrtljivim lažima koje je širila, na primer, o nekim fakultetskim profesorima, s kojima je umislila da ima bezumno pomamne ljubavne veze, da bi na kraju njihovim ženama slala pisma navodeći eksplicitne detalje o seksualnim odnosima što je, ne jednom, dovelo do bračnih kriza i razvoda. „Nije ti dopuštala da je posetiš na koledžu“, rekla je moja majka, „jer je tamo svi odreda mrze.“
Njeni roditelji su na vest o duševnoj bolesti svoje kćeri slegli ramenima i prepustili je njenoj sudbini, što u sličnim slučajevima, znao sam dobro, nije nikakva retkost. Nisu se ni obesili, a ni samospalili – ove presne laži ponikle su iz (prilično opravdanog) besa njihove prezrene i odbačene kćeri. Što se pak tiče „pohotnog strikana“: po Aurori i Mintu, nakon što ju je porodica napustila (ali ne u dvanaestoj godini, kao što je tvrdila!), Uma se hitro prilepila za jednog očevog starog poznanika iz Barode, Sureša Sarasvatija, postarijeg zamenika policijskog komesara u penziji, ucveljenog i vremešnog udovca kojeg je mlada lepotica kao od šale zavela i navela na ishitreni brak u trenutku kada joj je, kao razbaštinjenoj devojci, bilo očajnički potrebno poštovanje koje donosi bračno stanje. Ubrzo nakon venčanja, stari je ostao bespomoćan pošto ga je udarila kap („A šta je dovelo do toga?“, pitala me je Aurora. „Moram li da ti sričem slovo po slovo? Ili možda da ti nacrtam?“), i sada je živeo strašnim poluživotom, nem i nepokretan, a negovao ga je samo jedan brižni komšija. Njegova mlada žena je odmaglila, odnoseći sav imetak, i nikada ga više nije udostojila ni pogleda. A sada se, u Bombaju, dobro razmahala. Snaga njene privlačnosti i ubedljivost njenih nastupa dostigli su vrhunac. „Moraš da razvrgneš njene vradžbine i čini“, rekla mi je majka. „Ili si gotov. Ona je kao neka rakšasa iz Ramajane, i ima da ti zaprži čorbu da će sve da se puši.“
Minto je zaista bio temeljit. Aurora mi je pokazala dokumentaciju – krštenicu i venčanicu, poverljive medicinske nalaze do kojih je došao podmazivanjem tamo gde je podmazivanje već uobičajeno, i tako redom – nije bilo mesta sumnji da je njegov izveštaj precizan u svim ključnim pojedinostima. Ali moje srce je i dalje odbijalo da poveruje. „Ti je ne razumeš“, prebacivao sam majci. „Pa dobro, lagala je za roditelje. I ja bih lagao da imam takve roditelje. A možda ni taj bivši žaca Sarasvati nije baš takav anđelak kakvim ga vi prikazujete. Ali da je zla? Luda? Zloduh u ljudskom obličju? Majčice draga, mislim da su na scenu ovde stupili neki lični faktori.“
Tu noć sam probdeo u svojoj sobi, ništa nisam mogao da okusim. Bilo je jasno da moram da prelomim. Ako izaberem Umu, moraću da raskrstim s majkom, verovatno zauvek. Ali ako prihvatim Aurorine dokaze – a u osami između svoja četiri zida morao sam da priznam njihovu uverljivost – onda sam sebe osudio, po svoj prilici, na život bez saputnice. Koliko mi je još preostalo? Deset, petnaest, dvadeset godina? Jesam li u stanju da se suočim sa Svojom mračnom sudbinom sam, bez drage pokraj sebe? Šta je važnije: ljubav ili istina?
Ali ako je verovati Aurori i Mintu, ona me ne voli, ona je samo velika glumica, grabljivica koja živi od tužih strasti, varalica. Odjednom sam shvatio da se mnogi sudovi koje sam nedavno doneo o svojoj porodici zasnivaju na Uminim pričama. Osećao sam kako mi se vrti u glavi. Tlo mi je izmicalo ispod nogu. Da li je istina ono o Aurori i Keku, o Aurori i Vasku, o Aurori i Ramanu Fildingu? Da li je istina da su me sestre ogovarale iza leđa? A ako nije, onda mora biti istina da je Uma – moja najvoljenija! – namerno nastojala da ocrni moje najbliže, ne bi li se ubacila između mene i njih. Odbaciti sopstvenu sliku o svetu i postati u potpunosti zavistan od tuđeg viđenja – nije li to sasvim prikladan opis svakog procesa doslovnog silaska s uma? A u tom slučaju – da se poslužim Aurorinim poređenjem – ja sam bio naopak. A slatka Uma: zla.
Suočen s mogućnošću da zlo postoji, da mi je čisto zlo ušetalo u život ubedivši me da se radi o ljubavi, suočen s gubitkom svega što sam od života želeo, izgubio sam svest. I usnio mračne, krvave snove.
Sutradan ujutro sedeo sam na terasi Elefante, zagledan netremice u blistavi zaliv. Mina je došla da me vidi. Na Aurorin zahtev, i ona je pripomagala Domu Mintu u istragama. Ispostavilo se da niko iz barodskog ogranka OSSZ -a nikada nije ni čuo ni video Umu Sarasvati, niti je znao za njeno učešće u bilo kakvim aktivističkim kampanjama. „Eto, čak se i predstavila kao lažnjak“, rekla mi je. „Kad ti kažem, mali braco, ovog puta mama je potrefila.“ „Ali šta da radim kad je volim“, rekao sam bespomoćno. „I ne mogu da prestanem. Prosto-naprosto ne mogu.“
Mina je sela pored mene i uhvatila me za levu ruku. Progovorila je glasom tako nežnim, toliko nesvojstvenim Mini, da mi je privukla pažnju. „I ja sam je previše volela“, rekla mi je. „ Ali onda je pošlo naopako. Nisam htela da ti pričam. Nije to do mene. A ti ionako ne bi slušao.“
„Šta ne bih slušao?“
„Jednom je došla kod mene pošto je bila s tobom“, rekla je Mina, gledajući u daljinu. „Pričala mi je kako vam je bilo. O tome ko si ti. Ništa. Nema veze. Rekla je da joj se nije dopalo. Rekla je još štošta, ali nek ide dođavola. Nije sad bitno. A onda mi je rekla nešto o meni. To jest, da me ne želi. Poslala sam je u majčinu. Otada ne govorimo.“ ,
„Ona je meni rekla da si ti“, rekao sam sav natmuren. „Mislim, da si ti spopala nju.“
„I ti si joj poverovao!“, prasnula je Mina, a onda me je ovlaš poljubila u čelo. „Naravno da si joj poverovao. Šta ti znaš o meni? Koga ja volim, šta meni treba? A i ti si bio lud od ljubavi. Siroti naivko. Ali sad bi ti bilo bolje da se što pre urazumiš.“
„Zar da je ostavim? Tek tako?“
Mina je ustala, upalila cigaretu, zakašljala se: duboko, nezdravo, kao da se guši. Vratio joj se onaj hrapavi frontovski glas, unakrsno-ispitivački antikorupcijski glas, njen megafonski instrument za borbu protiv ubijanja novorođenih devojčica, protiv satija, protiv silovanja. Bila je u pravu. Nisam imao nikakvu predstavu kako joj je, kakve je odluke morala da donosi, u čijim je naručjima morala da se teši ili zašto bi joj muški zagrljaji mogli biti izvor straha, a ne zadovoljstva. Jeste mi sestra, pa šta? Nisam je čak zvao ni pravim imenom. „U čemu je frka?“, slegla je ramenima dok je odlazila, zamahujući cigaretom na kojoj se nakupio pepeo. „Mnogo je teže ostaviti ovo. Veruj mi na reč. Šutni tu kučku što pre možeš i zahvali bogu što ne pušiš.“
„Znala sam da će pokušati da nas rastave. Znala sam to od samog početka.“
Uma se uselila u stan na osamnaestom spratu s pogledom na Kafovo šetalište, u jednom oblakoderu odmah do hotela Prezident, nedaleko od Modijeve galerije. Stajala je, teatralno skrhana bolom, na balkončiću spram prikladnog operskog dekora s kokosovim palmama, koje se povijaju na vetru, i naglom i obilnom kišom; a onda, zaista, nastupio je drhtaj čulno punačke donje usne, uključili su se suzni kanali. „I da ti rođena majka kaže – to s tvojim ocem! – e, izvini, ali zgadilo mi se! Pih! A tek Džimi Šuškenaruke! Taj glupson od tamburaša kome fali žica! To znaš savršeno dobro da je još od prvog dana na hipodromu mislio da sam ja nekakav avatar tvoje sestre. Sve od tada prati me kao pas sa isplaženim jezikom. I ja bi trebalo da spavam s njim? Bože, s kim još? Možda sa V. Mirandom? Jednonogim čuvarom na kapiji? Zar ja nemam ni trunke srama?“ „A ono što si pričala o svojoj porodici? I strikana?“
„Otkud ti pravo da znaš sve o meni? Previše si navaljivao pa nisam htela da ti kažem. Toliko. To je sve.“
„ Ali to nije istina, Uma. Tvoji roditelji su živi, a dotični strikan ti je muž.“ „To je bila samo metafora. Pa da! Metafora mog bednog života, mog bola. Da me voliš, ti bi to razumeo. Da me voliš, prestao bi da mašeš tom tvojom jadnom pesnicom i metnuo bi je evo ovde, i zatarabio bi ta tvoja slatka usta i metnuo ih evo ovde, i uradio bi ono što dolikuje ljubavnicima.“
„To nije bila metafora, Uma“, rekao sam ja, uzmičući. „To je bila laž. Strašno je što za tebe tu nema razlike.“ Izašao sam natraške kroz ulazna vrata i zatvorio ih, a osećao sam se kao da sam upravo skočio s njenog balkona prema raščupanim palmama. Tako mi je bilo: kao da sam pao. Kao da sam izvršio samoubistvo. Kao da sam mrtav.
Ali i to je bila iluzija. Ono pravo odigraće se tek dve godine kasnije.
Istrajavao sam mesecima. Boravio sam kod kuće, odlazio na posao, izučio marketing i reklamiranje pudera „Bebi softo“, čak me je ponosni otac postavio za šefa marketinga. Probijao sam se kroz kalendar praznih dana. U Elefanti je došlo do nekih promena. Posle debakla s retrospektivom, Aurora se napokon nakanila da izbaci Vaska. To je obavila potpuno ledeno. Pomenula je svoju sve izraženiju potrebu za samoćom, a Vasko se uz hladan naklon saglasio da isprazni svoj atelje. Ako je to bio kraj jedne veze, pomislio sam, onda je uistinu dostojanstven i diskretan: iako sam se, moram priznati, stresao od polarne hladnoće samog događaja. Vasko je došao da se oprosti sa mnom, pa smo zajedno otišli u stripovanu dečju sobu, već odavno nenastanjenu, gde je sve i počelo. „To je sve, narode“, rekao je on. „Vreme je da V. Miranda krene na Zapad. Moram da sagradim jednu kulu u oblacima.“ Potpuno se izgubio u poplavi sopstvenog mesa, izgledao je kao gnusan odraz Ramana Fildinga u vašarskom ogledalu, a usta su mu se iskrivila od bola. Uspevao je da obuzda glas, ali mi u njegovim očima nije promakao odsev onoga što je zaista osećao.
„Bila mi je prava opsesija, sigurno si već shvatio“, rekao je, milujući zidove sa uzvicima (Bum! Tras! Mlat!) „Kao što je bila, jeste i biće tvoja. Možda ćeš jednog dana poželeti da se suočiš s tim. Tada dođi kod mene. Dođi pre nego što mi igla stigne do srca.“ Već godinama nisam razmišljao o Vaskovoj zagubljenoj igli, o njegovoj ledenoj krhotini Snežne kraljice; i pomislio sam kako sada srce ovog izmenjenog i podbulog Vaska treba da strahuje od mnogo običnijih opasnosti nego što su igle. Ubrzo je otišao iz Indije u Španiju, da se više nikad ne vrati.
Aurora je otpustila i svog galeristu. Saopštila je Kekuu da ga smatra lično odgovornim za „fijasko prilikom predstavljanja izložbe u javnosti“. Keku je pak otišao bučno: vraćao se na kapiju svakodnevno tokom čitavih mesec dana, moleći usrdno Lambadžana za prijem (što je ovaj odbijao), šaljući cveće i poklone (koji su bili vraćani), pišući beskrajna pisma (koja su bacana nepročitana). Aurora mu je rekla, pošto više ne namerava da izlaže svoje radove, da više nema potrebu ni za galerijom. Ali Keku je, onako patetičan, bio siguran da ga ona napušta kako bi prešla kod njegovih najvećih suparnika u Čemuldu. Preklinjao je i kukao preko telefona (na koji Aurora nije odgovarala kad bi on zvao), putem telegrama (koje bi spaljivala s prezirom), čak i preko Doma Minta (koji je, kako se ispostavilo, bio poluslepi stari gospodin s plavim naočarima i ogromnim konjskim zubima, nalik na francuskog komičara Fernandela), kome je Aurora naložila da prestane da joj donosi njegove poruke. Nisam mogao da se ne zapitam šta je s Uminim optužbama. Ako su se ovo dvoje navodnih ljubavnika raskantali, šta je onda s Mendukom? Da li je otkačila i Fildinga, ili je on sada jedini obitavao u njenom srcu?
Uma, Uma. Nedostajala mi je. Javljali su se simptomi kolebanja: noću sam osećao kako se pod mojom sakatom rukom kreće njeno fantomsko telo. Dok sam tonuo u san (jad me nije sprečavao da spavam kao top!), pred očima mi se ukazivala scena iz jednog starog filma s Fernandelom, u kojem on, pošto nije znao kako se na engleskom kaže „žena“, rukama dočarava konture ženskih oblina.
Ja sam u snu bio onaj drugi. „ Aha“, klimnuo sam ja. „Boca koka-kole?“
Uma je prolazila pored nas, njišući kukovima. Fernandel se pohotno iscerio i upro palcem u pravcu njene pozadine koja je izmicala. „Moja boca od koke“, rekao je, s razumljivim ponosom.
Čemerna svakodnevica. Aurora je slikala svakoga dana, ali ja više nisam imao pristup u njen atelje. Abraham je radio dokasno, a kad sam ga pitao zašto puštaju da čamim u svetu bebećih guza – mene, sa mojom nestašicom vremena! – odgovorio mi je: „Suviše je toga u tvom životu išlo prebrzo. Prijaće ti da malo usporiš.“ U znak prećutne solidarnosti, prestao je da igra golf s Umom Sarasvati. Možda su i njemu nedostajala njene svestrane čari.
Tišina u raju: tišina i bol. Gospođa Gandi ponovo se vratila na vlast, sa Sandžajem kao svojom desnom rukom, pa se tako ispostavilo da u državnim poslovima ne vlada nikakav moral, nego samo rođačke veze. Setio sam se „indijske varijacije“ Vaska Mirande na temu Ajnštajnove opšte teorije: Sve je rođakativno. Ne odstupa samo svetlost, nego i sve ostalo. Za rođaka ćemo odstupiti od gledišta, odstupiti od istine, odstupiti od kriterijuma za zaposlenje, odstupiti od zakona. D je jednako mc na kvadrat, pri čemu D označava Dinastiju, tu jedinu konstantu u svemiru – jer u Indiji čak i brzina svetlosti zavisi od isključivanja potrošača i hirovitosti snabdevanja električnom energijom. Kuća je utihnula i zbog Vaskovog odlaska. Razuđeno staro zdanje ličilo je na ogoljenu pozornicu po kojoj, poput šuškavih utvara, tumara iscrpljeni glumački ansambl koji je ostao bez teksta. Ili je sada možda glumio na nekim drugim daskama, dok se samo u ovoj kući spustila zavesa.
Neminovno mi je prošlo kroz glavu – u stvari, neko vreme mi je to zaokupljalo većinu vremena u budnom stanju – da je sve to što nas je zadesilo u neku ruku predstavljalo poraz pluralističke filozofije kojim smo svi bili zadojeni. Jer, u slučaju Ume Sarasvati, ispostavilo se da je upravo ta pluralistička Uma sa svojom višestrukom ličnošću, svojom vanredno inventivnom predanošću beskrajnoj rastegljivoj stvarnosti, svojim modernistički provizornim osećanjem za istinu, u stvari bila ćorak; a Aurora ju je spržila – Aurora, taj večiti zagovornik mnoštva protiv jednog, uz Mintovu pomoć otkrila je neke fundamentalne istine, pa je stoga i bila u pravu. Tako je priča o mom ljubavnom životu postala gorka parabola, jedna od onih čijom bi se ironijom naslađivao Raman Filding, jer je u njoj suprotnost između dobra i zla bila izokrenuta.
U ta prazna vremena, početkom osamdesetih, u životu me je održavao Jezekilj, naš večiti kuvar. Kao da je osetio potrebu našeg domaćinstva za razvedravanjem, pribegao je posebnom gastronomskom programu u kojem je kombinovao nostalgiju sa obilnim dodatkom nade. Pre nego što bih se uputio u Zemlju bebi softa, i pošto bih se vratio kući, osećao sam kako sve više i više gravitiram ka kuhinji, u kojoj je on sedeo prekrštenih nogu, uveliko prosed, uz keženje otkrivajući desni, bacajući optimistički lepinjice uvis. „Radost!“, mudrovao je razgovorljivo. „Mladi sahibe, samo ti meni sedi pa ćemo zakuvati srećnu budućnost. Zdrobićemo njene začine i oljuštiti joj češnjeve belog luka, izbrojati kardamome i iseckati đumbir, ugrejaćemo maslo budućnosti i na njemu propržiti masalu da joj izmamimo ukus. Radost! Uspeh u poduhvatima za sahiba, genijalnost u slikama za madam, i krasna nevesta za tebe! Zakuvaćemo i prošlost i sadašnjost, pa će iz njih nastupiti sutrašnjica.“ I tako sam naučio da spremam mesni jatagan (začinjena mlevena jagnjetina u pituljicama od krompira) i piletinu seoski starešina; meni su razotkrivene tajne nadeva od račića, golicavog nepca, dopa i ding-dinga. Postao sam majstor za malčov i naučio da uvaljam kuglice od urmi, što je bio pravi podvig. Izučio sam umeće Jezekiljevog kočinskog specijaliteta, pikantnog pekmeza od crvenih banana, koji mami vodu na usta. I dok sam putovao kroz kuvarove beležnice, zalazeći sve dublje i dublje u taj skroviti kosmos papaje, cimeta i mirođije, duh mi se zaista okrepio; naročito zato što sam osetio da je Jezekilj posle dugog prekida uspeo da me poveže s pričom o mojoj prošlosti. Njegova kuhinja prenosila me je unazad, u davno minuli Kočin, u kome je glava porodice Fransisko sanjao o Gama zracima, a Solomon Kastilja se odmetnuo na more da bi se ponovo pojavio na plavim pločicama u sinagogi. U njegovoj beležnici sa smaragdnim koricama, gde su čuvani recepti, između redova sam ugledao Belu kako se bori s porodičnim poslovnim knjigama, a u miomirisima njegove kulinarske magije nanjušio sam skladište u Ernakulamu, gde se jedan devojčurak zaljubio. I Jezekiljevo proročanstvo počelo je da se ostvaruje. S jučerašnjicom u želucu, osećao sam da imam mnogo bolje izglede.
„Dobra hrana“, kezio se Jezekilj, cokćući jezikom. „Hrana za gojenje. Vreme je da nabaciš malo tibe. Čovek bez tibe ne ume da uživa u životu.“
Dvadeset trećeg juna 1980, Sandžaj Gandi pokušao je da izvede luping nad Nju Delhijem i obrušio se u vlastitu smrt. U isto vreme, tokom perioda nestabilnosti koji je usledio, i ja sam pikirao u pogibelj. Nekoliko dana posle Sandžajeve smrti, čuo sam da je Džemšid Šuškenaruke poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu do jezera Povai. Njegova saputnica, koja je nekim čudom ispala iz auta i prošla s manjim posekotinama i ubojima, bila je sjajna mlada vajarka Uma Sarasvati, koju je, kako se pričalo, ovaj mladić nameravao da zaprosi na čuvenom vidikovcu. Četrdeset osam sati kasnije objavljeno je da je gospođica Sarasvati otpuštena iz bolnice i da su je prijatelji odvezli u njen stan. Ona je, sasvim razumljivo, i dalje bila pod dejstvom velikog bola i šoka.
Na vest o Uminoj povredi iz mene su provalila sva osećanja koja sam gajio prema njoj, koja sam tako dugo nastojao da ugušim. Dva dana sam se borio protiv sebe, ali kad sam čuo da se vratila na Kafovo šetalište, izleteo sam iz kuće, rekavši Lambadžanu da idem da procunjam po Visećim vrtovima, i ugrabio taksi istog časa kad sam mu se izgubio iz vidokruga. Uma je otvorila vrata u crnim helankama i labavo privezanom kimonu. Izgledala je usplahireno, kao da je progone. Kao da joj se unutrašnja gravitaciona sila smanjila: delovala je kao klimav skup čestica koje su pretile da se svakog časa razlete.
„Jesi li teško povređena?“, upitao sam je.
„Zatvori vrata“, odgovorila je. Kad sam se ponovo okrenuo ka njoj, razvezala je košulju i pustila je da padne. „Prosudi sam“, rekla je.
Posle toga nas ništa nije moglo razdvojiti. To što je postojalo među nama kao da je samo još više ojačalo dok smo bili razdvojeni. „O, mali moj“, mrmljala je dok sam je milovao svojom izobličenom desnicom. „O, to, da, to. O, mali mali moj.“ A potom: „Znala sam da nisi prestao da me voliš. Nisam ni ja. Govorila sam sebi, dabogda se smrsili konci našim dušmanima. Ko god nam se ispreči na putu, propašće.“
Muž joj je, rekla mi je u poverenju, umro. „ Ako sam toliko opaka žena“, rekla je, „odgovori onda Zašto mi je sve ostavio? Pošto se razboleo, nije više ni znao ko je ko, za mene je mislio da sam služavka. Pa sam zato sredila da se neko o njemu brine i otišla. Ako je to nešto loše, onda sam i ja loša.“ Mirne duše sam joj oprostio. Ne, nisi loša, draga moja, živote moj, ne ti.
Na telu nije imala ni ogrebotine. „Glupave novine“, rekla je. „Nisam čak ni bila u tim glupim kolima. Ja sam išla svojim autom jer sam imala neke planove za kasnije. A on je bio u svom glupom mercedesu“ – kako je samo dražesno izobličila tu reč: murs’deez! – „a ja u svom novom suzukiju. Bezumni frajer je hteo da se trka po tom traljavom putu. Po tom putu kojim prolaze kamioni i autobusi s drogiranim vozačima, pa zaprege s magarcima i kamilama i bog zna šta sve još.“ Zaplakala je; brisao sam joj suze. „Šta sam ja tu mogla? Samo sam vozila kao razumna žena i doviknula sam ne, vraćaj se, nemoj. Ali Džimiju je oduvek falila daska u glavi. Šta da ti kažem? Nije gledao, ostao je na pogrešnoj strani puta posle preticanja, naišla je krivina, a na putu krava, on je pokušao da je izbegne, nije mogao da se vrati u drugu traku jer su tu bila moja kola, sleteo je s puta na desnoj strani i naleteo na topolu. Kraj.“
Pokušao sam da se sažalim nad Džimijem, ali mi nije išlo. „U novinama kažu da je trebalo da se venčate.“ Besno me je pogledala. „Nikada me nisi razumeo“, rekla je. „Džimi je bio niko i ništa. Za mene si oduvek postojao samo ti.“
Sastajali smo se što smo češće mogli. Naše sastanke sam držao u tajnosti od porodice, a Aurora je očigledno otkazala usluge Doma Minta, jer nije ništa saznala. Prošlo je godinu dana; i više od godine. Najsrećnijih petnaest meseci u mom životu. „Dabogda se smrsili konci našim dušmanima!“ Umina prkosna rečenica postala je naše dobro jutro i laku noć.
A onda je umrla Mina.
Moja sestra je nastradala – od čega bi drugog? – od nedostatka vazduha. Otišla je u neku hemijsku fabriku na severu grada, da na licu mesta ispita zlostavljanje mnogobrojnih radnica – pretežno žena iz sirotinjskih četvrti Daravi i Parel – kada je u njenoj neposrednoj blizini došlo do manje eksplozije. „Ispravnost“ hermetičkog rezervoara s opasnim hemikalijama bila je, da upotrebim anestezirani jezik zvaničnog izveštaja, „dovedena u pitanje“. Praktična posledica ovog narušavanja hemijske ispravnosti bilo je ispuštanje povelike količine metil-izocijanida u atmosferu. Mina, koju je eksplozija odbacila i onesvestila, udahnula je smrtonosnu dozu ovog gasa. Zvanični izveštaj nije, međutim, obrazložio zašto je hitna pomoć pozvana s tolikim zakašnjenjem, iako je pobrojao spisak od četrdeset sedam tačaka koje je fabrika prekršila u pogledu propisanih bezbednosnih mera. Osoblje obučeno za prvu pomoć na licu mesta takođe je ukoreno zbog sporosti s kojom je stiglo do Mine i njenog tima. Iako su joj u kolima hitne pomoći dali injekciju natrijum-tiosulfata, umrla je na putu do bolnice. Skončala je u agoniji i iskolačenih očiju, uzalud se mučeći da povrati, boreći se za vazduh dok joj je otrov nagrizao pluća. Umrle su i dve njene koleginice iz OSSZ-a; ostale tri preživele su s teškom posledicama. Nikada nije isplaćena nikakva odšteta. Istraga je zaključila da je ovaj nesrećni slučaj predstavljao smišljeni napad na Mininu organizaciju od strane „neimenovanih agenata ubačenih sa strane“, te stoga fabrika nije mogla da snosi krivicu. Samo nekoliko meseci ranije, Mina je konačno uspela da smesti Kekea Kolatkara iza rešetaka zbog njegovih mućki s nekretninama, ali nikada se nije ušlo u trag vezi između politikanta i ovog ubistva. A Abraham se, kao što smo naveli, izvukao s novčanom globom... slušajte, Mina mu je bila kći. Rođena kći. U redu?
U redu.
„Dabogda se smrsili...“ Uma je zastala usred rečenice, spazivši izraz na mom licu, kad sam joj došao posle sahrane Filomine Zogoibi. „Neću više to“, rekao sam, jecajući. „Neću više zamrsice. Kad te molim.“
Legao sam na krevet i položio joj glavu u krilo. Milovala je moju sedu kosu. „Imaš pravo“, rekla je. „Vreme je da se stvari pojednostave. Tvoji mama i tata moraju da nas prihvate, moraju da se poklone pred našom ljubavlju. Onda ćemo moći da se venčamo pa da nas vidi bog! Živećemo u sreći i veselju, a porodica će dobiti još jednog umetnika.“
„Ona neće hteti...“, zaustio sam, ali mi je Uma stavila prst na usta. „Moraće.“
U takvom raspoloženju Uma je posedovala neopisivu snagu. Naša ljubav je imperativ i gotovo, navaljivala je; ona zahteva, ima pravo da postoji. „Kada to budem objasnila tvojoj majci i ocu, prizvaće se pameti. Sumnjaju li oni u moje dobre namere? E pa onda dobro. Otići ću kod njih, naše ljubavi radi – još večeras! – i dokazaću im da greše.“
Ja sam se protivio, ali mlako. Sve je bilo tako sveže. Srca su im ispunjena Minom, opirao sam se ja, i za nas tu nema mesta. Ona je prelazila preko svih mojih argumenata. Nema tog srca u kom nema mesta za iskazivanje ljubavi, rekla je ona; baš kao što nema sramote koju prava ljubav ne može da izbriše – a sad, kad više nema starog gospodina Sarasvatija, kakva je to mrlja kaljala našu ljubav osim činjenice da je ona već jednom bila udata i da nije nevina nevesta? Zamerke mojih roditelja nisu na mestu. Kako mogu da se ispreče na putu ka sreći svoga jedinog sina? Sina koji je, otkako se rodio, morao na svojim plećima da nosi toliko breme? „Večeras“, ponovila je nepopustljivo. „Ti samo sačekaj ovde. Ja ću otići d,a ih ubedim.“ Skočila je na noge i počela da se oblači. Dok je izlazila, zakačila je vokmen za pojas i stavila slušalice. „Zviždući dok radiš“, iscerila se, puštajući kasetu. Obuzeo me je strah. „Neka ti je sa srećom“ rekao sam nešto glasnije. „Ništa te ne čujem“, rekla je i otišla. Kad je izašla, upitao sam se, više za sebe, zašto li se gnjavila sa vokmenom kad ima savršene muzičke uređaje u kolima. Mora da su se pokvarili, zaključio sam. U ovoj kretenskoj zemlji ništa ne može dugo da ostane ispravno.
Vratila se posle ponoći, blistajući od ljubavi. „Stvarno mislim da će biti u redu“, šapnula je. Ležao sam budan u krevetu; od napetosti, telo mi se pretvorilo u čelični čvor. „Jesi li sigurna?“, upitao sam, preklinjući je da mi ispriča sve. „Oni nisu loši ljudi“, rekla je blago, skliznuvši kraj mene. „Saslušali su sve i sigurna sam da su shvatili suštinu.“
U tom trenutku sam osetio kako mi se život ostvaruje kao nikada dotad, osetio sam kao da mi se zapetljano tkivo desne ruke raspetljava, prerastajući u šaku, zglobove, rastavljene prste i palac. Kad me je opio taj zanos, možda sam čak i zaigrao. Bestraga mu glava, igrao sam: i dernjao sam se, i nacugao se, i onako radostan divlje vodio ljubav. Tonuli smo u san, prepletenih tela. Na rubu da usnim, promrmljao sam još: „Gde ti je vokmen?“
„Ma pusti prokletinju“, šapnula je. „Gutao mi je trake. Stala sam usput i bacila ga u kantu za đubre.“
Kad sam sutra ujutro stigao kući, Abraham i Aurora su me čekali u vrtu, rame uz rame, mračnih lica.
„Šta vam je?“, pitao sam.
„Od ovog trenutka“, rekla je Aurora Zogoibi, „nisi više naš sin. Preduzeti su svi koraci da budeš razbaštinjen. Imaš jedan dan da pokupiš svoje stvari i odeš. Tvoj otac i ja ne želimo više nikad da te vidimo.“
„Potpunio podržavam tvoju majku“, dodao je Abraham Zogoibi. „Gadiš nam se. A sad nam se gubi s očiju.“
(Pale su mnoge grube reči; povišenim tonom, mnoge od njih moje. Neću ih ovde zabeležiti.) „Džajo? Jezekilju? Lambadžane? Hoće li mi neko reći šta se desilo? Šta je ovo?“ Niko ni reči. Aurorina vrata bila su zaključana, Abraham je izašao, a njegove sekretarice dobile su uputstva da mi ne prebacuju vezu kad budem zvao. Na kraju je gospođica Džaja He dozvolila sebi tri reči:
„Hajde, pakuj se!“
Ništa mi nisu objasnili – ni zašto sam proteran, ni zbog čega tako grubo. Kako stroga kazna za takav sitan „zločin“! – zločin što sam se pomamno zaljubio u ženu koja nije po volji mojoj majci! Da budem odsečen s porodičnog stabla, poput sasušene grane, zbog tako bezveznog – ne, tako divnog! – razloga... – ali ne, to nije moglo biti dovoljno. Nije imalo nikakvog smisla. Znao sam da i drugi – većina njih – žive u ovoj zemlji roditeljskog apsolutizma; a u svetu masala filmova te scene tipa da mi više nisi prekoračio prag bile su normalna stvar. Ali mi smo bili drugačiji: i ovo poprište žestoke hijerarhije i prastarih moralnih uverenja zasigurno nije bio moj zavičaj, ovakvoj građi nipošto nije bilo mesto u scenariju naših života! – A opet, očigledno sam se varao, budući da je otpala svaka dalja rasprava. Telefonirao sam Umi da joj saopštim novosti i potom se, nemajući kud, suočio sa svojom sudbinom. Kapija raja se otvorila, a Lambadžan je gledao u stranu. Izašao sam kroz tu kapiju posrćući, a sve mi se vrtelo, bio sam sav pometen, potpuno izgubljen. Bio sam niko i ništa. Od svega što sam ikada naučio nije bilo nikakve vajde, a više nisam mogao reći ni da li išta zaista znam. Bio sam ispražnjen, obezvređen; bio sam, da upotrebim taj izanđali, ali u ovom trenutku prikladni epitet, uništen. Pao sam u nemilost, i od tog užasa svemir se, poput ogledala, rasprsnuo na komadiće. Osećao sam se kao da sam i ja otišao u paramparčad; kao da sam padao po zemlji, ne u sopstvenom obličju, već u vidu hiljadu i jednog izdeljenog lika sebe samog, uhvaćenog u staklenoj srči.
A posle pada: stigao sam kod Ume Sarasvati s koferom u ruci. Otvorila mi je vrata crvenih očiju, raščupane kose, potpuno sluđena. Starinska indijska melodrama kuljala je preko površine našeg lažno uglađenog držanja, kao istina što provaljuje kroz tanku glazuru slatkih laži. Krenula je da mi se piskavo izvinjava. Unutrašnja ravnoteža bila joj je dramatično popustila; sada se istinski raspadala. „O bože – da mi je ikada palo na pamet – ali kako su mogli, pa to pripada praistoriji – davnim vremenima – a ja mislila da su oni neki civilizovani ljudi – mislila sam da to mi verski zaluđenici radimo takve stvari, a ne vi moderni svetovnjački tipovi – o bože, otići ću im opet, evo, iz ovih stopa, zakleću im se da te više nikada neću videti...“
„Nemoj“, rekao sam, još uvek otupeo od šoka. „Molim te, nemoj da ideš. Ne čini ništa više.“„
„Onda ću da učinim ono jedino što ne možeš da mi zabraniš“, kriknula je. „Ubiću se. Učiniću to sad, noćas. Učiniću to iz ljubavi za tebe, da te oslobodim. Onda će morati ponovo da te prime.“ Mora da je usrdno vežbala sve vreme otkako sam joj telefonirao. Sada je bila nenadmašna.
„Uma, ne budi luda“, rekao sam.
„Nisam ja luda!“, dreknula je na mene. „Da mi nisi rekao da sam luda! Cela tvoja porodica govori mi da sam luda! Ja nisam luda! Zaljubljena sam! Žena će učiniti velike stvari za ljubav. Zaljubljeni muškarac ne bi učinio ništa manje za mene, ali ja to ne tražim. Ja ne očekujem ništa veliko od tebe, niti od bilo kog muškarca. Nisam luda, osim što sam luda za tobom! Slobodno reci da sam luda od ljubavi! I – za boga miloga! – zatvori već jednom ta glupa vrata!“
Grozničavo, zakrvavljenih očiju, bacila se na molitvu. Na malom oltaru gospodara Rame, u uglu dnevne sobe, upalila je baterijsku lampu i počela njime hitro da kruži uprazno. Stajao sam tamo, u mraku koji se zgušnjavao, s koferom kraj nogu. Ona to zaista i misli, prošlo mi je kroz glavu. Ovo nije igra. Ovo se zaista dešava. Ovo je moj život, naš život, a ovo je njegovo obličje. Ono njegovo istinsko obličje, obličje iza svih obličja, obličje koje se razotkriva tek u trenutku istine. U tom trenutku preplavio me je nekakav kosmički očaj, drobeći me svojom težinom. Shvatio sam da u stvari i nemam nikakav život. Moj rođeni život mi je oduzet. Privid budućnosti koji mi je kuvar Jezekilj povratio u kuhinji, pokazao se kao obična fantazija. Šta ću sad? Čeka li me kaljuga, ili konačni presudni trenutak dostojanstva? Imam li hrabrosti da umrem za ljubav i time našu ljubav preselim u besmrtnost? Da li sam kadar da učinim to Ume radi? Da li sam kadar da učinim to sebe radi?
„Jesam, i hoću“, rekao sam glasno. Ona je spustila lampu i okrenula se ka meni.
„Znala sam“, rekla je. „Bog mi je rekao da hoćeš. Poručio mi je da si hrabar čovek, da me voliš i da ćeš, svakako, krenuti sa mnom na ovo putovanje. Nisi ti kukavica koja bi me pustila da krenem sama.“
Oduvek je bila svesna da njena spona sa životom nije čvrsta, da će jednom kucnuti čas kada će biti spremna da ga se odrekne. I tako je, još od detinjstva, kao ratnik koji kreće u boj, nosila svoju smrt sa sobom. Za slučaj da je zarobe. Bolje smrt nego sramota. Izašla je iz svog budoara stisnutih šaka. U svakoj ruci je držala po jednu belu tabletu. „Ništa ne pitaj“, rekla mi je. „Policijske kuće skrivaju mnoge tajne.“ Naložila mi je da kleknem s njom pred slikom boga. „Znam da ne veruješ“, rekla je. „Ali mene radi, nemoj da odbiješ.“ Klekli smo. „Da bih ti pokazala koliko sam te oduvek istinski volela“, rekla je, „i da ti konačno dokažem da nikada nisam lagala, progutaću prva. A ako si i ti iskren u svojoj nameri, sledi me odmah, smesta, jer ja ću čekati. O, jedina ljubavi moja.“
U tom trenutku nešto u meni se preokrenulo. Osetio sam otpor. „Ne!“, kriknuo sam i posegao za tabletom u njenoj ruci. Pala je na pod. Uma je vrisnula i bacila se za njom, a bacio sam se i ja. Sudarili smo se glavama. „Au“, otelo nam se oboma. „Ohoho, joj-ajoj. Au.“
Kad mi se glava malo razbistrila, obe tablete ležale su na podu. Posegnuo sam ka njima; ali, onako ošamućen od bola, uspeo sam da se domognem samo jedne. Uma se domogla one druge tablete i zapiljila se u nju, nekako čudno razrogačenih očiju, kao da ju je spopao neki novi, samo njoj znani užas, kao da joj je iznebuha postavljeno neko stravično pitanje na koje ne ume da odgovori.
„Nemoj!“, rekao sam. „Uma, nemoj! To nije rešenje! To je ludost!“
Ta reč ju je žacnula. „Ne govori da je ludo!“, brecnula se. „Ako ti se živi, izvoli pa živi! Ali to će dokazati da me nikada nisi voleo. Dokazaće da si lažov, šarlatan, prevrtljivi umetnik, manipulator, zaverenik, lažnjak. Ne ja: ti. Ti si ćorak, zloća, sotona. Vidiš! Moje jaje je ispravno.“
I progutala je pilulu.
Istog časa licem joj se raširio izraz beskrajnog i istinskog iznenađenja, a za njim izraz mirenja. Onda je pala na pod. Kleknuo sam kraj nje prestravljen, a nozdrve mi je ispunio miris gorkih badema. Njeno lice na umoru kao da je prolazilo kroz hiljadu mena, kao da su se okretale stranice neke knjige, kao da se otresala, jednog za drugim, svih svojih bezbrojnih likova. A potom dođe prazna stranica, i više nije bila niko.
Ne, ne želim da umrem, to sam zasigurno znao. Stavio sam drugu tabletu u džep pantalona. Ko god i šta god da je bila, dobra ili zla, nijedno ili oboje, nije se moglo poreći da sam je voleo. Moja smrt ne bi učinila našu ljubav besmrtnom, već bi je obezvredila. Dakle, živeću i nosiću barjak naše strasti: pokazaću, svojim životom, da je ljubav vrednija od krvi“ od stida – čak i od smrti. Neću da mrem za tebe, moja Uma, već ću za tebe živeti. Koliko god taj život bio surov.
Oglasilo se zvonce na vratima. Sedeo sam sa Uminim lešom u tami. Neko je lupao. I dalje nisam odgovarao. Neko se prodrao. Otvaraj, policija!
Ustao sam i otvorio vrata. Odmorište je bilo preplavljeno plavim uniformama s kratkim pantalonama, tamnim mršavim nogama čvornovatih kolena i rukama koje su stezale razmahnute palice. Inspektor s ravnim šeširom uperio mi je pištolj pravo u lice.
„Vi ste Zogoibi, je li?“, prodrao se iz sveg glasa.
Potvrdio sam.
„Morais Zogoibi, šef marketinga privatnog preduzeća Bebi softo puder za dupe, s ograničenom odgovornošću?“
E baš taj.
„Onda vas na osnovu predočenih mi informacija hapsim pod optužbom za krijumčarenje narkotika i u ime zakona naređujem vam da mirno siđete sa mnom do vozila.“
„Narkotika?“, ponovio sam bespomoćno.
„Razgovor je zabranjen!“, dreknuo je inspektor, još više mi gurajući pištolj u lice. „Zatvorenik ima bez pogovora da sluša instrukcije od nadležnog lica! Napred marš!“
Krotko sam kročio među čvornovate pandure. Tek tada je inspektor spazio telo mrtve žene na podu.

III
BOMBAJ CENTRAL




16


U ulici za koju nikada nisam čuo, stajao sam okovan pred zgradom koju nikada nisam video, građevinom takvih razmera da mi je čitavo vidno polje zauzimao jedan jedini bezlični zid, na kom sam odmah tu, desno od sebe, spazio majušna gvozdena vrata – ili bolje reći, vrata koja su izgledala mala, poput metalne mišje rupe, jer su bila utisnuta u taj sivi kameni beskraj. Policajac koji me je uhapsio ćuškao me je svojom palicom, i ja sam poslušno koračao, udaljavajući se od vozila bez prozora kojim su me dovezli sa poprišta strašne smrti moje voljene. Koračao sam kroz taj prazan i utihnuli prolaz sav u čudu, jer bombajske ulice nikada nisu tihe, i nikad, ama baš nikad, nisu bile prazne – u njemu ne postoji gluvo doba noći, ili sam bar ja tako, sve do sada, zamišljao. Prilazeći vratima, uočio sam da su zapravo veoma velika, da se uzdižu iznad mene poput ulaza u katedralu. Koliki li je tek onda taj zid! Iz neposredne blizine gledano, pružao se nad nama i oko nas, zaklanjajući musavi mesec. Srce mi se steglo. Shvatio sam da se jedva i sećam šta se dešavalo na putu dovde. Onako privezan u mraku, očigledno sam izgubio svaki osećaj pravca i proteklog vremena. Gde smo sad? Ko su ovi ljudi? Jesu li zaista policajci? Jesam li ja to stvarno optužen za trgovinu drogom, a sada osumnjičen i za ubistvo; ili sam nehotice skliznuo s neke stranice, iz jedne knjige života u drugu – možda mi je, onako ojađenom i izgubljenom, dok sam pratio tekst, prst skliznuo s rečenice moje lične priče na ovaj drugi, tuđ, nerazumljiv tekst koji se, igrom slučaja, zadesio tu ispod? Da: mora da mi se desilo nekakvo takvo iskliznuće. „Nisam zločinac!“, zavapio sam. „Nije mi mesto ovde, u ovom podzemlju! Posredi je greška!“
„Mani se te lažne nade, ništarijo“, odvratio je inspektor. „Mnogi se demoni podzemlja, mnoge se grdne napasti ovde pretvaraju u izgubljene senke. Nema tu greške, klado neotesana! Ulazi! Trulež je unutra strašna.“
Velika vrata se otvoriše uz silnu škipu i štropot. Iznutra dopreše užasni jauci. „Uh! Aj-aj! Grr! Oj-oj-joj! Avaj!“ Inspektor Sing me je, nimalo uglađeno, gurnuo. „Leva-desna, leva-desna je’n-dva, je’n-dva!“, vikao je. „Hitro, trkom, Belzebube! Čeka te onaj svet!“
Poveli su me kroz mračne hodnike koji su smrdeli na pogan i muke, na ucveljenost i mrcvarenje, pored ljudi koji su pucketali kandžijama i imali, kako se meni činilo, glave zveri i guje otrovnice umesto jezika. Inspektor je otišao, ili se pretvorio u jednu od tih hibridnih nemani. Pokušavao sam da ih upitam nešto, ali mogli su, izgleda, da se sporazumevaju samo fizičkim pokretima. Udarci, guranje, pa čak i vrh biča, koji me je strašno ožario po gležnju: eto, to su, sve u svemu, imali da mi kažu. Odustao sam od priče i kročio dublje u tamnicu.
Posle izvesnog vremena, ispred mene se isprečio neki čovek koji je imao – začkiljio sam i upiljio se – glavu bradatog slona, a u ruci držao gvozdeni polumesec s kojeg su curili ključevi. Pacovi su mu s poštovanjem trčkarali oko nogu. „Na ovo mesto dovodimo bezbožnike kao što si ti“, rekao je on. „Ovde ćeš da iskijaš za svoje grehe. Kinjićemo te kako nisi ni sanjao da je moguće.“ Naredili su mi da se skinem. Tako golog, dok sam cvokotao uprkos toploj noći, gurnuli su me u ćeliju. Jedna vrata – čitav jedan život, čitavo poimanje života – zabraviše se za mnom. Stajao sam u pomrčini, izgubljen.
Samica. Od vrućine je još više smrdelo. Komarci, slama, nekakve barice i svuda, u mraku, bubašvabe. Kad bih zakoračio, krckale su mi pod bosim tabanima. Dok sam stajao u mestu, gmizale su mi uz noge. Panično sam se presamitio u pokušaju da ih se oslobodim i osetio sam da sam kosom dotakao zidove ovog crnog kaveza. Bubašvabe su mi pohrlile po glavi i leđima. Osećao sam ih po stomaku, kako mi se zavlače među stidne dlake. Počeo sam da se trzam poput marionete, udarajući po sebi i vrišteći. Tako je počelo onečišćenje.
Izjutra je slabašna svetlost prodrla u ćeliju i bubašvabe su se povukle da čekaju povratak mraka. Nisam spavao; bitka protiv ovih odvratnih stvorova iscedila mi je svu snagu. Pao sam na gomilu slame koja mi je bila jedina postelja, a pacovi su se razbežali kroz rupe u zidu. Na vratima ćelije otvorio se prozorčić. „Još malo pa ćeš loviti te hrskave bube za jelo“, iskezio se tamničar. „Na kraju se čak i vegetarijanci bacaju na njih; a ti, koliko vidim, ni pre nisi bio biljojed.“
Privid slonovske glave, video sam sada, stvarale su kapuljača ogrtača (uši koje se njišu) i nargila (kao surla). Ovaj tip nije bio nikakav mitološki Ganeša, već najobičnija sadistička zver. „Gde sam ja ovo?“, upitao sam ga. „Nikad u životu nisam dolazio u ovaj deo grada.“
„Eh, vi visoki sahibi“, rekao je on i prezrivo pljunuo ružičasti mlaz pljuvačke prema mojim nogama. „Živite u ovom gradu, a ne znate ništa o njegovim tajnama, o njegovom srcu. Za vas su oni nevidljivi, ali sad ćeš morati da progledaš. Nalaziš se u bajboku Bombaj central. To je utroba grada. Zato i jeste pun govana.“
„Dobro poznajem kraj oko Bombaj centrala“, pobunio sam se. „Železnička stanica, svratišta, bazari. Ali ovo mesto nikada nisam video.“ „Grad se ne pokazuje svakom kopilanu, pičkoliscu i šiljokuranu“, izdrao se čovek-slon pre nego što je uz tresak zalupio prozorče. „Bio si slep, ali sačekaj malo, progledaćeš već.“
Kibla za govna, čanak za kašu, munjevitom brzinom klizim ka potpunom poniženju: poštedeću vas detalja. Moji preci Aires i Kamois da Gama, a i moja majka, proveli su izvesno vreme po zatvorima koje su uvezli Britanci; ali ova ustanova, made in India, iz vremena nezavisnosti, bila je daleko ispod njihovih najcrnjih nagađanja. Ovo nije bio samo zatvor; bila je to i škola. Glad, nemoć, svirepost i očaj dobri su učitelji. Brzo sam učio njihove lekcije – svoju krivicu, svoju bezvrednost i to što su me napustili svi koje bih mogao nazvati svojima. I ne zaslužujem ništa bolje od onog što sam dobio. Svi mi dobijamo tačno ono što zaslužujemo. Sklupčao sam se uza zid, oslonivši čelo na kolena, obgrlivši cevanice, i pustio bubašvabe da defiluju. „Nije to ništa“, tešio me je tamničar. „Čekaj samo da stignu boleštine.“
Živa istina, pomislio sam. Uskoro će me spopasti trahoma, upala uha, rahitis, srdobolja, infekcija mokraćnih puteva. Malarija, kolera, tuberkuloza, tifus. A čuo sam i za nekog novog ubicu, nešto bez imena. Od toga su umirale kurve – pretvarale su se u žive kosture, a onda ispuštale dušu, pričalo se – a svodnici sa Kamatipure zataškavali su celu priču. No šanse da stupim u dodir s nekom kurvom bile su zaista male.
Dok su bubašvabe gamizale, a komarci bockali, osetio sam kao da mi se koža odvaja od tela, kao što sam nekad davno sanjao. Ali u ovoj verziji sna, koža koja se ljuštila odnosila je sa sobom sve sastojke moje ličnosti. Postao sam niko i ništa: ili bolje reći, postao sam ono što su od mene napravili. Postao sam ono što je video tamničar, što je moj nos nanjušio na mom telu, čemu su pacovi, sa sve većom upornošću, počeli da se primiču. Postao sam šljam.
Pokušao sam da se grčevito držim prošlosti. Onako ogorčen i izbezumljen, nastojao sam da raspodelim krivicu; pretežno sam krivio majku, kojoj moj otac nikada nije mogao da kaže ne. – Kakva je to majka koja će se upustiti u ovako bednu provokaciju da bi uništila rođeno dete, svog jedinog sina? – Pravo čudovište, naravno! – O, doba čudovišta nam se bliži. Kali juga – kada će se Kali, naša mahnita mati ukrštenih očiju i crvenog jezika, motati među nama sejući pustoš. – i zapamti, Beovulfe, da je Grendelova majka bila još svirepija od Grendela samog... Auroro, Auroro, kako si se samo lako latila čedomorstva – s kakvom si se hladnokrvnom revnošću rešila da ugušiš poslednji dah rođenog mesa i krvi, da ga izbaciš iz atmosfere svoje ljubavi u bezvazdušne dubine svemira, u kojima će se boriti za vazduh i skončati užasno, iskolačenih očiju i otečenog jezika! – Što me nisi smrvila u prah čim sam se rodio, majko, pre nego što sam postao ovako star-mlad, sa ovom gukom od ruke. Imala si petlju za to – za bubotak i šut, za štip i pljus. Eto vidiš, pod tim udarcima tamna put tvog deteta poprima nijansu kao od masnica i naftnih mrlja. O, kako samo dreči! Od njegovih krikova pomračio se i sam Mesec. A ti si neumoljiva, bez milosti. A kad bude odran, kad postane oblik bez granica, biće bez zidova, tada će mu se tvoje ruke sklopiti oko vrata, a onda – gnjec, gnjac: vazduh provaljuje iz njegovog tela kroz sve moguće otvore, kroz prdež ispušta život, baš kao što si ga jednom ti, majko, u život isprdela... a sad mu je preostao još jedan jedini dah, onaj poslednji uzdrhtali mehurić nade...
„Vidi, vidi!“, podviknuo je tamničar, prenuvši me iz misli punih samosažaljenja i stavljajući mi do znanja da glasno govorim. „Slušaj tim tvojim ušekanjama ono što te se tiče, slonočoveče“, dreknuo sam. „Možeš da me zoveš kako ti god drago“, odvratio je prijazno. „Sudbina ti je već određena.“ Ja sam klonuo, zgrčio se i zario lice u dlanove.
„Lepo si izneo slučaj tužitelja“, rekao je tamničar. „Mnogo moćno, jašta. Da se usereš. A odbrana? I majka mora da se brani, zar ne? Pa ko će onda izreći neku dobru reč za nju?“
„Ovo nije sudnica“, odvratio sam umorno, obuzet mučnom prazninom koja ostaje kad se iskali bes. „Ako ona ima neku drugu priču, neka je ispriča gde god hoće.“
„Dobro de“, rekao je tamničar, tobože me smirujući. „Samo guraj dalje, na dobrom si putu. Meni je trenutno najpreče da se ti dobro zabavljaš. Prva liga! Alal vera, gospodine! Alal vera!“
A mislio sam i na mahnitu ljubav, na sve ljubavi kroz pokolenja Da Gama -Zogoibijevih. Prisećao sam se Kamoisa i Bele, pa Aurore i Abrahama, i sirote Ine koja je zbrisala sa svojim orijentalnim kantri lepotanom Šuškenaruke. Nisam zaobišao čak ni Mini Inamoratu Floreanu, koja je izgubila glavu za Isusom Hristom. I, naravno, razmišljao sam – u beskraj, kao dete koje čačka krastu – o Umi i sebi. Pokušavao sam da se uhvatim za našu ljubav, za puku činjenicu njenog postojanja, iako su se iz dubine javljali glasovi rugalice koji su me ismevali zbog onako krupne greške koju sam sa njom počinio. Pusti je, savetovali su me ti glasovi. Barem sada, posle svega ovog, mani se bede. Ali ja sam i dalje želeo da živim u slatkoj iluziji zaljubljenih: da je ljubav bolja od svega ostalog, pa makar bila i neuzvraćena, osujećena ili suluda. Grčevito sam želeo da se uhvatim za poimanje ljubavi kao stapanja duša, kao mešavine, kao trijumfa nečistog, polutanskog, svega najboljeg u nama nad onim samotnim, izdvojenim, oporim, dogmatskim, čistim što u sebi nosimo; ljubavi kao demokratije, kao pobede vere da nijedan čovek nije ostrvo, pobede Dvojine i Mnoštva nad svim onim besprekornim, podmuklim, aparthejdovskim Jedninama. Upinjao sam se da odsustvo ljubavi doživim kao oholost jer ko, izuzev onoga ko ljubavi nema, može verovati da je potpun, svevideći i da poseduje svekoliku mudrost? Voleti znači izgubiti svemoć i sveznanje. Upravo u neznanju strmoglavljujemo se u ljubav, jer ona i jeste svojevrstan pad. Sklapajući oči, skačemo s litice u nadi da ćemo se lako dočekati na noge. Ali nije uvek lako; pa ipak, govorio sam sebi, ipak, bez tog skoka niko ne dospeva na ovaj svet. Sam taj skok predstavlja rođenje, čak i kad se okonča smrću, bauljanjem za belim tabletama i mirisom gorkog badema na beživotnim usnama voljene.
Neće biti, odgovarali su glasovi u meni. Ljubav te je izigrala, baš kao i tvoja majka.
Mučio sam se da dišem; astma me je satirala i razdirala. Kad bi mi i pošlo za rukom da zadremam, sanjao sam čudne snove o moru. Sve dosad, još nikad mi se nije desilo da spavam a da mi u ušima ne šume talasi, sudari vazdušnih i vodenih sfera, pa sam u snu žudeo za zvukom zapljuskivanja. U mojim snovima more je ponekad bilo isušeno, ili načinjeno od suvog zlata. Ponekad mi se javljalo kao okean od platna, čvrsto prišiven za kopno duž ivica žala. Ponekad je kopno ličilo na pocepanu stranicu, a more na odsev stranice koja se skriva ispod nje. Ovi snovi su mi razotkrivali nešto što mi nije nimalo prijalo: da sam sin svoje majke. A jednoga dana probudio sam se iz morskog sna u kome sam, pokušavajući da umaknem nepoznatim progoniteljima, nabasao na mračnu podzemnu struju, gde mi je neka žena naložila da plivam dok ne ostanem bez daha, jer ću tek tada otkriti onu jednu i jedinu obalu na kojoj mogu da budem bezbedan za sva vremena, obalu same Mašte, i ja sam spremno poslušao, pa sam zaplivao svom snagom, punim plućima; a kad su me naposletku izdala, i okean počeo da prodire u mene, probudio sam se, zasopljen, da bih pred sobom zatekao neverovatnu prikazu jednonogog čoveka s papagajem na ramenu i mapom s blagom u ruci. „Hajde, mali“, rekao je Lambadžan Čandivala. „Vreme je da potražiš svoje blago, gde god ležalo.“
U ruci nije imao mapu s blagom, nego samo blago – tj. nalog za moje trenutno oslobađanje. Ne cedulju lovca na blago, već nalet nenadane sreće. On mi je pribavio čistu vodu i čistu odeću. Čuo sam okretanje ključa u bravi i pomamnu zavist drugih zatvorenika. Tamničara, slonovskog gazde ovog pacovskog legla, ovog pretrpanog žoharskog hotela, nije bilo na vidiku; lakeji su me dvorili, presamićeni i puni poštovanja. Dok sam izlazio, nije bilo nikakvih demona sa životinjskim glavama, koji bi me džarali svojim trozupcima ili arlaukali palacajući zmijskim jezicima. Vrata su bila otvorena, i sasvim obične veličine; zid na kome su se nalazila bio je samo zid. Napolju nas nije čekalo nikakvo čarobno vozilo – čakni naš stari vozač Hanuman u bjuiku s krilcima! – već običan žuto-crni taksi, na čijem je crnom blatobranu sitnim belim slovima pisalo: Pod hipotekom banke Kazana internacional. Zašli smo u poznate ulice nad kojima su stajali dobro znani reklami natpisi proizvođača cipela „Metro“ i higijenskih uložaka „Stejfri“; na daščanim tablama i s neonkama, cigarete „Rotmans“ i „Čarminar“, sapuni „Briz“ i „Reksona“, politura „Vreme“, toaletni papir „Nada“, nim-štapići „Život“ i kana „Ljubav“ odreda su me dočekivali dobrodošlicom. Jer, u mojoj glavi nije bilo ni trunke sumnje da me voze na Malabarsko brdo, a i ako je bilo senke na mom sada sunčanom nebu, to je bilo samo zato što sam bio primoran da u sebi ponovo vodim stare rasprave o pokajanju i oproštaju. Sada mi je, sasvim izvesno, sledovao roditeljski oproštaj: mogu li im na povratku kući zauzvrat ponuditi svoje pokajanje? Ali zabludeli sin dobio je tele ugojeno – bio je voljen – i nikada nije morao da traži oproštaj. Gorke pilule pokajanja zapele su mi u grlu; kao i sva moja rodbina, imao sam suviše mazgovske tvrdoglavosti u krvi. Sunce mu žarko, mrštio sam se, zbog čega ja to uopšte treba da se kajem?
- Upravo dok sam premišljao o tome, spazio sam da se vozimo na sever
- ne u roditeljski zagrljaj, nego sve dalje od njega; ovo, dakle, nije bio povratak u raj, već još jedan stepenik niže u mom padu.
Sav usplahiren, počeo sam da bulaznim. Lamba, Lamba, reci mu. Lambadžan me je smirivao. Trebaće ti neko vreme da se odmoriš, mali. Posle svega što si preturio preko glave, prirodno je da su ti živci napeti. Ali kao protivteža Lambadžanovim rečima, začula se papagajska poruga. To je Tota sa ivice zadnjeg prozora prezrivo kreštao. Skliznuo sam u sedište i sklopio oči, prisećajući se. Inspektor je pretražio Umino telo, a pretresao je i mene. Iz džepa mi je izvadio belu kockicu. „Ovo – šta je?“, upitao je strogo, unoseći mi se u lice odozdo (bio je skoro za glavu niži od mene) i gurajući brkove uz moju bradu. „Pepermint za svež dah?“ Kao navijen, počeo sam bespomoćno da trtljam o samoubilačkom paktu. „Začepi!“, naredio ja ne to inspektor, krcnuvši tabletu napola. „Posisaj, evo, ovo, pa da vidimo.“
To me je otreznilo. Ni za živu glavu se nisam usuđivao da razdvojim usne; inspektor mi je gurkao tabletu prema ustima. Ali umreću od nje, gospodine dragi, leći ću i ohladiću se pored moje preminule ljubavi. „U tom slučaju, nađeno je dvoje mrtvih“, rekao je inspektor, kao da se radi o nekoj jednostavnoj istini. „Tužna priča o ljubavi koja se naopako završila.“
Čitaoče: opirao sam se njegovom naređenju. Šake me dočepaše za ruke noge kosu. U trenu sam se našao na podu, nedaleko od mrtve Ume, čiji je leš tu i tamo obrtala-okretala preterano revnosna rulja u kratkim pantalonama. Čuo sam već o slučajevima kada su ljudi gubili glavu u takozvanim „sučeljavanjima s policijom“. Inspektorove ruke su me zgrabile za nos i stegle... mogao sam da mislim samo na nedostatak vazduha. A kad sam popustio neizbežnom, pop! ulete kobna pilula.
Ali – kao što ste već naslutili – nisam umro. Polovina ove tablete nije bila kao badem gorka, već slatka kao šećer. Čuo sam inspektorove reči: „Mufljuz je ženskoj dao smrtonosnu dozu, a sebi je lepo namenio slatkiš. Znači, posredi je ubistvo! Jasno da jasnije ne može biti.“ I dok se inspektor pretvarao u Hurija Džamseta Rama Singa, Banterovog mračnog banipurskog naboba, ljudi u šortsevima postali su grupa školaraca, strah i trepet nižih razreda. A onda su me valjano unizili, zgrabili me za ruke i noge i odneli me do lifta. I dok je sadržaj moćne tablete počinjao da deluje – brzom brzinom, s obzirom na moj ubrzani sistem – sve je počelo da se menja. „Auh, narode!“, vikao sam, trzajući se grčevito u napadu halucinacija, koji je sve više jačao. „Uuuu, kad vam kažem – puštajte me!“ Jureći za belim zecom, dok je propadala prema Zemlji čuda, kraj muva koje su jahale na drvenim konjićima, jedna devojčica morala je da odluči sta će pojesti i popiti; idi i pitaj Alisu, kao što kaže ona stara pesma. ali moja Alisa, moja Uma, odabrala je po sopstvenom nahođenju, ne obazirući se na količinu; i bila je mrtva, te nije mogla da odgovori. Ne pitaj ništa, pa te neću slagati. Ove reči trebalo bi uklesati na njen nadgrobni spomenik. Šta da mislim o te dve tablete, smrtonosnoj i sanonosnoj? Da li se moja voljena namerila da umre, a mene ostavi da, posle vizija koje ce potrajati izvesno vreme, preživim; ili je htela da posmatra moju smrt očima koje su drogom uzdignute iznad čula? Da li je bila tragična junakinja, ubica ili pak, na neki još nedokučiv način, oboje istovremeno? Uma Sarasvati čuvala je tajnu koju je odnela sa sobom u grob. Pomislio sam u tom taksiju pod hipotekom da je nikada nisam zaista poznavao, niti ću je upoznati. Bila je mrtva, s onim zgranutim izrazom lica, a ja sam se izvukao, ponovo se rodio i stekao novi život. Zaslužila je lep spomen u mom srcu, veru da krivica nije njena i sva velikodušna osećanja koja sam mogao da iznedrim. Otvorio sam oči. Bandra. Bili smo u Bandri. „Šta je ovo?“, upitao sam Lambadžana. „Kakav je ovo trik?“
„Šššš, mali“, smirivao me je on. „Još malo pa ćeš videti.“
U senci plamenog drveta u vrtu svoje vile u Lalgaumu sedeo je Raman Filding, sa slamnatim šeširom, tamnim naočarima i u belom dresu za kriket. Silno se znojio, a u ruci je držao tešku palicu za kriket. „Prvoklasno“, prokrkljao je onim svojim grlenim kreketom. „Borkare, svaka ti čast.“ Ko mu je sad taj Borkar, upitao sam se, a onda sam video Lambadžana kako salutira i shvatio da sam ovom osakaćenom mornaru odavno zaboravio pravo ime. Lamba je, dakle, bio prikriveni MO-ov poslušnik. Rekao mi je da je pobožan, a kao kroz maglu prisećao sam se da je rodom iz nekog sela u Maharaštri, ali postiđeno sam shvatio da ne znam ništa o njemu, i da se nisam ni potrudio da saznam, nikad i ništa. Menduk nam je krenuo u susret i potapšao Lambadžana po ramenu. „Pravi maratski ratnik“, rekao je, zapahnuvši me dahom punim betela. „Divna Mumbai, Marati Mumbai, je li tako, Borkare?“ Iskezio se, a Lambadžan, koji je stajao u stavu mirno koliko god mu je štaka dopuštala, potvrdio je. „Kako skiper kaže.“ Fildinga je razgalio izraz neverice na mom licu. „Šta si ti mislio, čiji je ovo grad?“, upitao je. „Vi na Malabarskom brdu pijete viski sa sodom i brbljate o demokratiji. Ali naši ljudi vam čuvaju kapije. Vi mislite da ih poznajete, ali oni imaju svoje živote i o njima vam ništa ne pričaju. Koga je još briga za vas, bezbožne tipove sa Brda? Sukha lakad ola zelata. Ali ti ne razumeš maratski. Kad bukne suvo pruće, plamen proždire sve. Jednoga dana ovaj grad – moj divni Mumbaj, prozvan po boginji, a ne onaj prljavi, poengleženi Bombaj – zapaliće se od naših ideja. Tada će Malabarsko brdo izgoreti, i doći će radža Ram.“
Okrenuo se Lambadžanu. „Štošta sam već uradio na tvoj nagovor. Optužba za ubistvo je poništena i složili su se da donesu rešenje o samoubistvu. U vezi s drogom, vlasti su se okomile na krupne propalice, a ne na ovu sitnu ribu. A sad mi lepo objasni zbog čega sam sve to uradio.“ „Kako skiper kaže“, odvratio je stari čuvar, a onda je pogledao mene. „Udri, mali“, rekao je.
Bio sam zatečen i iznenađen. „Šta kažeš?“ Filding je nestrpljivo pljesnuo rukama. „Šta je, jesi li gluv?“
Lambadžan me je maltene preklinjao pogledom. Tek tad sam shvatio da se on izložio, da je podmetnuo sebe, ne bi li mene izbavio iz zatvora; sve je stavio na kocku kako bi ubedio Menduka da zbog mene pomera brda i planine. Sada je, izgleda, bio red na mene da mu se odužim za to i osvetlam mu obraz, tako što ću opravdati njegovu hvalu. „Mali – onako, kao u stara dobra vremena“, bodrio me je. „Udri tu, evo, baš tu“, pokazivao je vrh brade. Udahnuo sam i klimnuo glavom. „U ređu.“
„Dopušta li skiper da odložim papagaja?“ Filding je nestrpljivo odmahnuo rukom i smestio se, nalik na brdo testa, u natprosečno veliku – ali još uvek škripi podložnu – narandžastu trščanu stolicu, postavljenu kraj jezerceta s lokvanjima. Mumbadevini kipovi okupili su se oko njega da posmatraju spektakl. „Čuvaj jezik, Lamba“, rekao sam i zamahnuo. On je pao kao klada i ostao da leži kraj mojih nogu, obeznanjen,
„Bogme si dobar“, zakreketao je Menduk zadivljeno. „Pričao mi je da je ta tvoja nakazna pesnica pravi malj koji vredi imati. Izgleda da je bio u pravu.“ Lambadžan je dolazio k sebi, polako, nameštajući vilicu. „Nemaš brige, mali“, bilo je prvo što je rekao. Menduk se na to upustio u jednu od svojih čuvenih govorancija. „A da li znaš zašto je u redu što si ga udario?“, povikao je. „Zato što sam ja tako rekao. A zbog čega? Zato što ja posedujem njegovo telo, kao i dušu. A kako sam ih stekao? Tako što sam se pobrinuo za njegove. Ti, bratac, i ne znaš koliko rođaka on ima na selu. Ali ja već godinama školujem tu dečurliju i rešavam njihova zdravstvena i higijenska pitanja. Abraham Zogoibi, matori Tata. K. О. Baba, Krokodil Nandi, Keke Kolatkar, Birle, Sasuni, pa i sama Majka Indira – svi su oni umislili da su glavni, a pritom ni ovoliko ne mare za Običnog Čoveka. A taj mali čova ubrzo će im pokazati koliko greše.“ Naglo sam počeo da gubim zanimanje za ove visokoparne baljezgarije, a on je prešao na prisniji ton. „ A ti, Malju, prijane moj“, rekao je. „Tebe sam vaskrsao iz mrtvih. Sad si moj zombi.“
„Šta hoćete od mene?“, upitao sam, ali sam, još dok sam izgovarao reči, znao ne samo pitanje već i odgovor koji ću dobiti. Kad sam nokautirao Lambadžana, oslobodilo se nešto što je čučalo zarobljeno celog mog života, nešto zbog čije mi je zarobljenosti moje celokupno dotadašnje bitisanje odjednom izgledalo neispunjeno, pasivno, besciljno; s njegovim oslobađanjem, u meni se rasprsnula i moja lična sloboda. Istog trena sam znao da više ne treba da živim od danas do sutra, u čekanju; ne treba više da se slepo povinujem poreklu, vaspitanju i nesreći, već da oživim, najzad i konačno, sebe – onog pravog sebe, čija se tajna krije u tom izobličenom udu koji sam predugo gurao duboko u džepove. Ali ne više! Sada ću ponosno zavitlati njime. Od sada ću živeti kroz svoju pesnicu: biću Malj, a ne Mavar.
Filding je govorio, reči su nadolazile brzo i grubo. Znaš li ko je tvoj tatica, tamo gore, visoko u Tornju Šunaru? Čovek koji je iz svog okrilja odbacio jedino muško dete, možeš li da pojmiš dubinu njegovih zlodela, obim njegove bezočnosti? I šta uopšte znaš o šefu muslimanske bande koji se izdaje pod imenom Brazgotina?
Priznao sam da ne znam ništa. Menduk je samo odmahnuo rukom. „E pa, saznaćeš. Droga, terorizam, muslimani moguli, kompjuteri za navođenje projektila, skandali oko banke Kazana, nuklearne bombe. Bože blagi, kako se vi manjine samo držite zajedno. Kako se grupišete u bande protiv Indusa, a mi smo tako prostodušni da i ne vidimo kolika nam opasnost od vas preti. Ali sada te je tvoj otac isporučio meni, pa ćeš sve doznati. Ja ću ti lično ispričati o robotima, o proizvodnji visokotehnoloških veštačkih ljudi koji se bore za prava manjina, a napadaju i ubijaju Induse. I o kebama, o maršu manjinskih beba koje će izgurati našu blagoslovenu odojčad iz kolevki i preoteti im njihovu svetu hranu. Eto, takve planove oni kuju. Ali neće im uspeti. Hindustan je zemlja Indusa! Potući ćemo mi tu osovinu Brazgotina-Zogoibi, pa šta košta da košta. Nateraćemo ih da padnu na kolena. Moj zombi, maiju moj: jesi li sa nama ili protiv nas, hoćeš li biti desnopravičan ili krivolevičan? Kazuj: jesi li sa nama ili ne?
Prigrlio sam sudbinu bez oklevanja. Nisam se, pritom, ni zapitao postoji li neka veza između Fildingove antiabrahamovske tirade i njegove navodne bliskosti s gospođom Zogoibi; bez ikakve smetnje i zadrške, svojevoljno, čak radosno, skočio sam. Tamo kuda si me ti poslala, majko – u tminu, daleko od tvojih očiju – tamo sam odlučio da odem. Pogrde koje si mi nadenula – odbačen, izopšten, nedodirljiv, gnusan, ološ – prikačiću na svoja prsa i prihvatiću ih. Osramoćen, poneću svoju ljagu i nazvaću je ponosom – nosiću je, o slavna Auroro, kao skerletno slovo utisnuto poput grba na moje grudi. Sada ponirem u bezdan s tvog brda, ali ni ja, ovde prisutni, nisam anđeo. Moje posrnuće nije Luciferovo, već Adamovo. Ja padam u svoju muškost. I zato padam beskrajno srećan.
„Pravičan, kako skiper kaže.“
Menduku se na to oteo silovit radosni uzvik, pa je krenuo da se batrga ne bi li ustao iz stolice. Lambadžan – Borkar – prišao je da mu pomogne. „Tako, tako“, mrmljao je Filding. „Elem, taj tvoj malj imaće široku primenu. Uzgred, jesi li vičan još čemu?“
„Kuvanju, skiper-kapitene“, rekao sam smesta, setivši se onih srećnih dana provedenih u kuhinji s Jezekiljem, uz beležnice pune recepata. „Angloindijska ljuta maligatani čorba, meso u kokosovom mleku na južnoindijski način, muglajski kormasi, kašmirski širmal, rešmi kebabi; goanska riba, hajderabadski brindžal, dum-pirinač, jela sa menija Bombajskog kluba, sve odreda. Ako vam je po ukusu, čak i ružičasti, zasoljeni namkinčaj.“ Fildingovom oduševljenju nije bilo kraja. Radilo se, bez sumnje, o pravom sladokuscu. „Pa ti si onda istinski svestran“, rekao je i pljesnuo me po leđima. „Da vidimo jesi li probna klasa, možeš li da zauzmeš i zadržiš nadasve važnu poziciju šestice. R. Dž. Hadli, K. D. Volters, Ravi Šastri, Kapil Dev.“ (Indijski igrači kriketa u to vreme bili su na turneji po Australiji i Novom Zelandu.) „U mom timu za takvog dasu uvek ima mesta.“
Moje službovanje kod Ramana Fildinga otpočelo je, što bi on rekao, na „punktu za upoznavanje gostiju“, u njegovoj domaćoj kuhinji, na veliko nezadovoljstvo njegovog stalnog kuvara Čagana Petoprstogriz, škrbozubog gorostasa koji je izgledao kao da u svojim ogromnim ustima nosi celo jedno prenatrpano groblje. „Čaga-baba je teška sirovina“, rekao je Filding s divljenjem, objašnjavajući kuvarev nadimak dok mi je predstavljao ostale. „Jednom je na rvanju odgrizao svom protivniku prste na nogama, svih pet u jednom cugu!“ Čagan me je ošinuo pretećim pogledom – a štrčao je kao neka nedolično aljkava prikaza strašila u toj, inače besprekornoj kuhinji – a onda se dao na oštrenje nekih ogromnih noževa, uz preteće mumlanje. „ Ali on je u suštini pravi medenjak!“, galamio je Filding. „Je l’ tako, Čago? A sad prestani da se duriš. Gostujućeg šefa kuhinje treba pozdraviti kao brata. A možda i ne baš“, rekao je odjednom, smrknuto se okrenuvši ka meni. „Znaš, u onom rvačkom meču protivnik mu je bio rođeni brat.“ Kakvi su to prstići bili, ljudi moji! Kao ćuftice, ako ne računamo štrokave nokte! Prisetio sam se Lambadžanove stare priče kako mu je nogu tobož odgrizao ogromni slon, pa sam se upitao koliko takvih čudnih pripovesti o izgubljenim rukama i nogama kruži gradom, vezujući se za vinovnike ili žrtve. Pohvalio sam Čagana za blistavu kuhinju i rekao posluzi da očekujem da sve ostane na istom nivou. Ljubav prema redu je nešto što delim sa starom škrbamacom, rekao sam, ne pominjući pritom blago nehajni Petoprstogrizov lični stil; a uz to, dodao sam u sebi, i ratno oruđe. Njegove zubekanje i moj malj: tuk na luk, ili sam barem ja tako mislio. Nasmešio sam mu se što sam ljubaznije mogao. „Nema problema, skiper-kapitene“, rekao sam novom šefu. „Nas dvojica ćemo se slagati cakum-pakum.“
U vreme dok sam spremao hranu za Menduka upoznao sam neke od njegovih tajni. Da, znam da su danas u modi memoari tipa ispovesti Hitlerovog sobara, i da su mnogi ljudi protiv takvih ispovesti, tvrdeći kako ne bi trebalo pridavati ljudsku crtu onome što je neljudsko. Ali stvar i jeste u tome što oni nisu sasvim neljudski, ti Hitlerčići a la Menduk, i da upravo u njihovoj ljudskosti moramo da pronađemo svoju i kolektivnu krivicu, krivicu ljudskog roda za zlodela ljudskih bića; jer, ako su oni čisti monstrumi – ako su u pitanju samo King Kong i Godzila koji žare i pale dok ih ne udese avioni, onda je svima nama oprošteno.
Ja lično ne želim oproštaj. Po sopstvenoj volji, opredelio sam se i živeo svoj život. Ali ne više! Gotovo je! No da se vratim priči.
Pored svojih brojnih nimalo induskih ukusa, Filding je voleo i meso. Jagnjetinu (to jest bravetinu), bravetinu (to jest jaretinu), kimu, piletinu, kebabe; nije znao šta je dosta. Bombajske Parse, hrišćane i muslimane koji jedu meso – a prema kojima je, u mnogim drugim pogledima gajio isključivo prezir – često je hvalio baš zbog nevegetarijanske kuhinje. Ovo pak nije bila jedina protivrečnost u samom sklopu tog žestoko nedoslednog čoveka. Održavao je i brižljivo gajio malograđansku fasadu, a svuda po kući i oko nje okružio se drevnim Ganešama, Šivama Nataradžama, bronzama iz Čandele, radžputskim i kašmirskim minijaturama koje su pokazivale njegovo istinsko zanimanje za visoku indijsku kulturu. Bivši karikaturista nekada je pohađao i umetničku školu, i premda to nikad ne bi javno rekao, izvestan uticaj se zadržao. (Nikada nisam pitao Menduka za svoju majku, ali ako ju je zaista privukao, dokazna građa po njegovim zidovima pokazala mi je zašto. Premda je ta dokazna građa ukazivala na još nešto, opovrgavajući postavku da umetnost navodno oplemenjuje svojom snagom. Menduk je posedovao kipove i slike, ali je njegova moralna građa i dalje bila sumnjivog kvaliteta, što bi njega, da mu je to neko predočio, nesumnjivo ispunilo ponosom.)
Što se pak tiče gizdavaca s Malabarskog brda, držao je taj i do njih; i to mnogo više nego što je želeo da prizna. Laskalo mu je upravo moje porodično poreklo: pretvoriti Moraisa Zogoibija, jedinog sina velikog Abrahama, u svog ličnog čoveka-malja razgaljivalo ga je neizmerno, bez obzira na to što sam zapravo razbaštinjen. Dodelio mi je stan u svojoj kući u Bandri, i prema meni se uvek ponašao s mrvicom nežnosti koju nije udeljivao nikom drugom u svojoj sviti; povremeno bi mu se na hindiju umesto zapovedničkog „ti“ omaklo zvanično „vi“, aap kojim se ukazuje poštovanje. Mojim kolegama svaka čast što nisu pokazali ni najmanji znak gnušanja prema ovakvom ponašanju, a meni, rekao bih, nimalo ne služi na čast što sam prihvatao sve što mi se nudilo – redovnu upotrebu kupatila s tekućom toplom i hladnom vodom, poklone u odeći, čašćavanje pivom. Razmažen odgoj ostavlja trag razmaženosti u krvi.
Zanimljivo je koliko je gradskoj plavoj krvi bilo stalo do Fildinga. Nepresušna reka posetilaca priticala je iz Everest vila i Kančendžunga Bhavana, iz Daulagiri Nivasa, Nanga Parbat hausa i palate Manaslu i svih ostalih superpoželjnih, superneboderskih Himalaja s Brda. Najmlađi, najslađi i najdoteraniji mladi mačori iz gradske džungle dolazili su da vrebaju po njegovom lalgaumskom lovištu, i svi su oni bili gladni, ali ne mojih đakonija: gutali su Mendukove reči, laptali svaki njegov slog. A on je bio protiv sindikata, a za slamanje štrajkova, protiv zapošljavanja žena, a za sati, protiv sirotinje, a za bogataše. Bio je protiv gradskih dođoša, pod čim je podrazumevao sve one koji ne govore maratski, pa čak i rođene Bombajce, a za njegove prirodne žitelje, kao i njuške iz centralne Maharaštre koje tek što su poiskakale iz autobusa. Bio je protiv korumpiranosti Kongresa (I), a za direktnu akciju, što je po njemu značilo paramilitarno dejstvovanje u smislu podrške političkim ciljevima i instituciji njegovog ličnog sistema potkupljivanja. Ismevao je marksističku analizu društva u svetlu klasne borbe i veličao prednost koju su Indusi pridavali večnoj stabilnosti kaste. Kad je reč o nacionalnoj zastavi, bio je za boju šafrana, a protiv zelene. Govorio je o zlatnom dobu pre najezda, kada su pošteni Indusi i Induskinje mogli slobodno da se kreču. „Sada su naša sloboda i naša voljena nacija sahranjene pod zdanjima koja su podigli ovi zavojevači. Upravo tu pravu naciju moramo da povratimo i izvučemo ispod naslaga tuđinskih imperija.“
Dok sam posluživao svojeručno spravljana jestiva, prvi put sam čuo za postojanje spiska svetih mesta po kojima su muslimani, koji su porobili zemlju, namerno izgradili džamije tamo gde su rođena različita hinduistička božanstva – i to ne samo na njihovim rodnim mestima već i na njihovim seoskim prebivalištima i u ljubavnim gnezdima, a njihove omiljene dućane i mehane, u kojima su najviše voleli da obeduju, da i ne pominjemo. Gde će se sad jedno pošteno božanstvo uveče provesti? Sve najbolje lokacije zakrčili su minareti i kupole u obliku glavice belog luka. Neće to tako ići! I bogovi imaju svoja prava, njima se mora vratiti njihov drevni način života. Zavojevači moraju biti suzbijeni.
Obesna mlađarija s Malabarskog brda oduševljeno je aminovala. Vidi, stvarno, kampanja za božanska prava! Ima li išta visprenije i britkije? – Ali kada su počeli, onako galamdžijski, da unižavaju kulturu indijskog islama, koja je poput nekog palimpsesta ležala preko lica Majke Indije, Menduk je skočio na noge i zagrmeo na njih, tako da su se skutrili na svojim mestima, manji od makovog zrna. Onda bi zapevao gazele, recitovao naizust urdsku poeziju – Faiza, Džoša, Ikbala – i raspredao o divotama Fatehpur Sikrija i krasoti Tadž Mahala obasjanog mesečinom. Zaguljen neki tip, nema šta.
Bilo je i žena, ali tek onako, usput. Privođene su mu noću i on bi ih izbalavio, ali nikada nije bio preterano zainteresovan. Njega je pokretao nagon za moći pre nego za polnim opštenjem, te su mu žene bile dosadne, bez obzira na to koliko se prilježno trudile da mu zaokupe pažnju. Moram da napomenem da nikada nisam otkrio bilo kakav trag svoje majke, a ono što sam video ukazivalo mi je da je bilo kakva veza između nje i mog novog poslodavca mogla biti jedino afera vrlo kratkog daha.
Više mu je ležalo muško društvo. Bilo je večeri kada je, u društvu neke grupe MO-ovog podmlatka, s trakama boje šafrana oko glava, objavljivao svojevrsnu improvizovanu mačo mini-olimpijadu. Bilo je tu obaranja ruku i rvanja na rogozini, nadmetanja u sklekovima i bokserskih mečeva u dnevnom boravku. Podgrejano pivom i rumom, okupljeno društvo bi dostiglo tačku znojave, bučne, promukle i naposletku iscrpljene obnaženosti. U tim trenucima Filding je izgledao istinski srećan. Zbacio bi sa sebe tuniku s cvetnim dezenom, razvlačio bi se među svojim poslušnicima, a svrbelo ga je, pa se češao, podrigivao, prdeo, pljeskao stražnjice i tapšao butine. „Sad niko ne može da nam doaka!“, rikao je tonući u stanje dionizijskog blaženstva. „Sto mu gromova! Svi smo kao jedan.“
I ja sam se priključivao po potrebi, te je na tim noćnim bokserskim mečevima Maljev ugled nezadrživo rastao. Nauljena i znojava tela obnaženih članova Podmlatka ležala su na podu dok im se odbrojavalo. (Okupljeni olimpijci, zbijeni oko nas u nepravilnom kvadratu, skandirali su brojeve u glas: „Devet! Deset... kraaaj!“ A Petoprstogriz je, naravno, bio šampion u rvanju.
Da se razumemo: ne poričem da je Menduk imao mnoge osobine koje su u meni budile duboko gađenje i odvratnost, ali sam se izdresirao da ih prevaziđem. Svoju sreću sam prikačio za njegovu zvezdu. Odbacio sam ono staro, jer je i ono odbacilo mene, pa nije bilo nikakvog smisla unositi njegove stavove u moj novi život. Biće ovako, odlučio sam čvrsto: postaću kao ovaj čovek. Proučavao sam Fildinga u detalje. Moram da govorim kao on, da radim isto što i on. On je predstavljao ono novo, predstavljao je budućnost. Izučiću ga kao rutu putovanja.
Prošle su nedelje, pa meseci. Moj probni period je istekao; prošao sam neke nevidljive provere. Menduk me je pozvao u svoj ofis, onaj sa zelenim žabofonom. Kad sam ušao, pred sobom sam ugledao priliku tako stravičnu i do te mere čudovišnu da me je u naletu prosvetljenja ispunjenog jezom ošinulo saznanje da zapravo nisam ni napuštao onaj sablasni grad, onaj drugi Bombaj central u koji sam se uvalio posle hapšenja na Kafovom šetalištu, a iz koga me je izbavio Lambadžan, kako sam u svojoj naivnosti verovao u onom lizing-taksiju tokom blagoslovene vožnje u slobodu.
Bila je to prilika čovečja, ali sa metalnim delovima. Oveća čelična ploča bila mu je nekako prišrafljena s leve strane lica, a i jedna ruka mu je takođe bila sjajna i glatka. Gvozdena ploča na grudima, kako sam postepeno razabrao, nije bila deo njegovog tela, nego čisto razmetanje, izazovni ukras na ovom jezivom kiborškom liku skrpljenom od metalnog obraza i ruke. A radilo se o modi. „Reci zdravo Samiju Hazareu, našem Limenku“, rekao je Menduk, sedeći za svojim radnim stolom. „On je kapiten jedanaestorke kojoj si dodeljen. Vreme je da skineš kuvarsku kapu, navučeš dres i istrčiš na teren.“
Ciklus „Mavar u izgnanstvu“ – niz protivrečnih „mračnih Mavara“ poteklih iz žestoke ironije zauzdane bolom, koje su kasnije nepravično kritikovali zbog negativnog naboja, cinizma, čak i nihilizma – predstavljao je najvažniji opus poznijih godina Aurore Zogoibi. U njima nije napustila samo motive sa svojih ranijih slika, palatu na brdu i morski žal, već i samu ideju o „čistom slikarstvu“. Skoro svaki rad sadržavao je elemente kolaža, a tokom vremena ti elementi postali su glavno obeležje ove serije. Lik Mavra, koji je objedinjavao pripovedača/pripovest, uglavnom je još bio prisutan, ali je sve više poprimao odlike suvišnog tovara, smešten u okruženje neispravnih i odbačenih predmeta, od kojih su mnogi bili reciklirani, delovi gajbi ili konzervi od hrane, pričvršćeni za sliku i premazani bojom. Neobično je bilo odsustvo i sultana Boabdila, kog je Aurora sama osmislila, sa slike koja je u drugoj mavarskoj seriji ostala poznata kao prelazna, u onom diptihu pod nazivom „Himenina smrt“, čiju centralnu figuru na levom panou – ženski leš privezan za drvenu metlu – kroz vazduh nosi moćna i razdragana gomila, poput kipa Ganeše koji jaše na pacovu probijajući se prema vodi na dan Ganpatijeve svetkovine. Na drugom, desnom panou, gomila se raspršila, a kompozicija se svela samo na deo obale i vodu, u kojoj, među polomljenim idolima, praznim flašama i raskvašenim novinama, leži mrtva žena, privezana za dršku metle, modra i naduvena, bez trunčice lepote i dostojanstva, srozana na otpadak.
Kad se Mavar ponovo pojavio, zatekao se u krajnje mitologizovanom okruženju, na nekakvom ljudskom otpadu, za koji je nadahnuće pronašla u džopadpati udžericama, krovinjarama nesrećnika koji žive po pločnicima, u skrpljenim građevinama ogromnih sirotinjskih i radničkih bombajskih četvrti. Ovde je sve izvedeno u kolažu, daščare napravljene od odbačenog gradskog krša, zarđalog talasastog lima, komada kartonskih kutija, čvornovatog naplavljenog drveta s morske obale, vrata slupanih automobila, vetrobrana nekog zaboravljenog tempa; i stambene zgradurine sazdane od otrovnog dima, od slavina za česmu oko kojih padaju kobne čarke među ženama u redu (npr. Induskinje protiv „Ben Isak“ Jevrejki), od samoubistava kerozinom i neplaćenih kirija koje, sejući užasno nasilje, kupe Baije i Patani iz gangsterskog podzemlja; i ljudski životi, pod pritiskom koji se oseća jedino na dnu gomile, takođe su postali složena celina, skrpljeni poput njihovih domova, sklepani od komadića sitnog lopovluka, krhotina prostitucije i delića prosjačenja, ili u slučaju onih s malo više samopoštovanja, od papirnih girlandi, minđuša, trščanih korpi, košulja od jedne paise po šavu, kokosovog mleka, čuvanja kola, čišćenja cipela, kolača, karbolnog sapuna. Ali Aurora, koja nikada nije mogla da se zasiti izveštavanja s lica mesta, otišla je u svojoj viziji još nekoliko koraka dalje; u njenim radovima i sami ljudi su bili sazdani od đubreta, kao kolaži sastavljeni od stvari za čiju vrednost metropola nije marila: izgubljene dugmadi, polomljenih vetrobranskih brisača, pocepane tkanine, spaljenih knjiga, osvetljenih fotografskih filmova. Odlazili su čak da riju po đubrištu u potrazi za sopstvenim udovima; pošto bi otkrili gomiletine odsečenih delova tela, okomili bi se na ono što im nedostaje, a izbor i nije bio neki, nisu mogli da biraju, pa su mnogi završili sa po dva leva stopala, ili bi odustali od potrage za , zadnjicom i pričvrstili par jedrih, odsečenih dojki tamo gde bi trebalo da im stoje guzovi, bez kojih su nekako ostali. Mavar je zakoračio u nevidljivi svet, svet aveti, nepostojećih ljudi, a Aurora ga je sledila u stopu, podarivši mu vidljivo obličje snagom svoje umetničke volje.
A Mavrov lik: sam, bez majke, tonuo je u nemoral, prikazan kao spodoba od senke, spao na prizore razuzdanosti i zločina. Izgleda kao da je, na tim poslednjim slikama, čilela njegova ranija metaforička uloga ujedinitelja suprotnosti, stegonoše pluralizma, te je prestao da postoji kao simbol – koliko god proizvoljan – nove nacije, sada preobražen u delimično alegorijsku figuru raspadanja. Aurora je očito zaključila da ideje nečistoće, kulturne mešavine i smeše koje je, tokom najvećeg dela svog stvaralačkog veka, smatrala najbližim svom poimanju dobra, mogu i da se izokrenu, te da u sebi sadrže seme mraka, isto koliko i svetlosti. Ovaj crni Mavar oličavao je njenu novu predstavu o hibridu – Bodlerovom cvetu, i to bez ikakvog preterivanja, čistom cvetu zla:
... Odvratni nas predmet privlači i mami;
svakog dana korak silazimo sami,
bez groze put pakla kroz tmine smradne11

Zla i slabosti: jer postao je prognanik na koga su nasrtale utvare iz njegove prošlosti, kinjeći ga iako se sklupčao i dovikivao im da se gube. A onda je i sam, malo-pomalo, postao nalik utvari, postao je Duh koji Hoda, utonuo u apstrakciju, lišen svojih rombova i dragulja, poslednjih tragova svoje slave; primoran da postane vojnik u redovima nekog sitnog vojskovođe (ovde se Aurora – što je krajnje zanimljivo – izuzetno dosledno pridržavala istorijskih činjenica o sultanu Boabdilu), spao na plaćeničke grane tamo gde je nekada kraljevao, ubrzo je postao raslojeno biće, jednako dostojan prezira i nepoznat kao i likovi među kojima se kretao. Ðubre se gomilalo – i zatrpalo ga.
Format diptiha Aurora j e koristila u više navrata, da bi nam na drugim panoima srodnih dela podarila onu teskobnu, virtuoznu i zapanjujuće razotkrivenu seriju poznih autoportreta, na kojima se naziru Goja i Rembrant, ali još mnogo više onaj neobuzdani erotski očaj koji se može sresti na još samo nekoliko mesta u čitavoj istoriji umetnosti. Aurora/Ajša na tim panelima sedi sama, posmatrajući iz prikrajka paklenu hroniku posrnuća rođenog sina, bez ijedne suze u oku. Lice joj je otvrdlo, čak okamenjeno, ali iz njenih očiju isijava neki užas koji je ostao neimenovan – kao da gleda nešto što je pogađa u najskrovitiji kutak duše, nešto što stoji pred njom, gde bi po prirodi stajao onaj ko posmatra sliku – kao da joj je sam ljudski rod pokazao svoje najskrovitije i najjezivije lice, i tako je užasnuo da se njeno staračko lice skamenilo. Ovi „Ajšini portreti“ su zloslutna i turobna dela.
I na Ajšinim panoima je zastupljen tematski tandem parova i aveti. Avetinjska Ajša proganja đubretom zasutog Mavra; a iza Ajše/Aurore povremeno lebde bledi i prozirni likovi žene i muškarca. Lica su im ostavljena prazna. Je li ta žena Uma (Himena), ili ipak Aurora? I da li sam ja – bolje reći Mavar – ta muška utvara? I ako nisam ja, ko je onda? Na tim avetinjskim dvostrukim portretima, lik Ajše/Aurore izgleda – ili sam to ja uobrazio? – kao da joj je potera za petama, baš kao što je izgledala Uma kad sam je posetio posle vesti o nesreći s Džimijem Šuškom. Ne, nisam uobrazio. Poznat mi je taj pogled. Ovde izgleda kao da će se raspasti na komade. Izgleda kao da je neko progoni.
Baš kao što je, na tim slikama, ona progonila mene. Kao nekakva veštica što sedi na vrhu litice i posmatra me u kristalnoj kugli, s krilatim majmunom kraj sebe. Da, tako je bilo: ja sam se povlačio po onim mračnim mestima, po Mesecu, iza Sunca, koja je ona stvorila u svojim radovima. Ja sam nastanjivao predele njene uobrazilje, pa me je u mašti videla kao na dlanu. Ili skoro da jeste: jer je bilo i onoga što ona nije mogla da zamisli, stvari koje čak ni njeno prodorno oko nije moglo da zapazi.
Kod sebe nije zapazila upravo snobizam koji je isplivao na površinu s njenim prezrivim gnevom, svoj strah od nevidljivog grada, svoje malabarstvo. Kako bi onoj radikalnoj Aurori, kraljici nacionalista, to bilo mrsko! Da kažu kako je pod stare dana postala samo još jedna velika dama s Brda, koja pijucka čaj i s visine gleda jadnička na svojoj kapiji... A nije zapazila da sam ja, u tom nadrealnom-sloju ljudi, s limenim čovekom, kuhinjskim zubatim strašilom i kukavičkim žapcem, koji su me okruživali (jer Menduk je sasvim izvesno bio kukavica – nikakve grubijanske zahvate nije obavljao svojeručno), pronašao, prvi put u svom dugoročno-skraćenom životu, osećanje normalnosti, utisak da nisam ništa posebno, osećaj da sam među srodnim dušama, među ljudima sebi sličnim, koji je presudan da se čovek oseća kao kod kuće.
Raman Filding bio je svestan nečega u čemu je ležao tajni izvor njegove moći: da ljudi ne teže društvenim normama pristojnosti, već stvarima nečuvenim, prekomernim, mimo dopuštenih granica – onome kroz šta naš neobuzdani potencijal može da se istutnji. Mi otvoreno žudimo za dozvolom da se pretvorimo u svoje tajno ja.
Eto, majko: u tom strašnom društvu, čineći ta strašna nedela, bez potrebe za čarobnim cipelicama, pronašao sam svoj lični put do kuće.
Priznajem: ja sam čovek koji se nadelio batina. Doneo sam nasilje na mnoge pragove, baš kao što poštar donosi poštu. Obavljao sam prljave poslove kad god i kako god se to od mene zahtevalo – a obavljajući ih, uživao sam u njima. Nisam li vam ispričao koliko mi je teško palo da se sviknem na levorukost, koliko mi je to bilo neprirodno? E pa, dobro: sada sam najzad postao dešnjak, u svom novom životu od akcije mogao sam da izvadim junački malj iz džepa i pustim ga da do mile volje ispisuje moj životopis. I dobro mi je poslužila, ta moja budža. Uskoro sam postao jedan od MO-ovih elitnih zulumćara, rame uz rame sa Limenkom Hazareom i Čaganom Petoprstogrizom (koji je, što nas neće nimalo iznenaditi, takođe bio na svoj način svestran, s talentima koje ne bi mogla da zauzda nijedna kuhinja). Hazareova jedanaestorka – u čiji sastav su ulazila još osmorica mladih razbijača, u svakom pogledu jednako ubojiti kao i nas trojica – harala je neprikosnoveno čitavu deceniju kao MO-ov tim nad timovima. I tu je, pored čistog sjaja naše razularene snage, bilo i nagrada zbog visokih dometa, pa muških zadovoljstava u drugarstvu i složnosti pod parolom svi za jednog.
Možete li da pojmite s kolikim sam se ushićenjem zaogrnuo jednostavnošću svog novog života? Jesam, i te kako: naslađivao sam se njome. Napokon, govorio sam sebi, da se više ne lažemo: napokon si ono za šta si rođen. S kakvim olakšanjem sam se okanio traganja, u koje sam se upuštao otkad znam za sebe, za nekakvom nedostižnom normalnošću, s kakvom radošću sam svetu obelodanio svoju superprirodu! Možete li da zamislite koliko se besa nagomilalo u meni zbog svih onih ograničenja i emotivnih čvorova moje pređašnje egzistencije – koliko kivnosti zbog odbačenosti od sveta, zbog kikota ženturača koji mi je i nehotice parao uši, zbog učiteljskih izrugivanja, koliko neiskazane srdžbe prema prekim potrebama mog zaštićenog i nužno samotnjačkog života bez prijatelja, koji je, naposletku, dokrajčila moja majka? I upravo sav taj život nabijen besom počeo je da eksplodira iz moje pesnice. Daamm! Duuumm! O, nema dileme, dame i gospodo: devetanje mi je išlo od ruke, a znao sam vrlo dobro i zašto. Zadržite za sebe svoje gunđanje! Sakrijte ga u neki mračni ćošak! Pođite u bioskop i obratite pažnju da momak kome svi najviše kliču nije više ni ljubavnik ni heroj – sad je to postao tip u crnom šeširu, što bode puca šutira lomi i, ukratko, krči sebi put kroz film pretvarajući sve u prah i pepeo! O, mala! Nasilje je danas vruća roba. To se danas traži.
Prve godine radio sam na suzbijanju velikog štrajka u tekstilnoj fabrici. U zadatak mi je palo da obrazujem deo nezvanične leteće klin-formacije maskiranih osvetnika Samija Hazarea. Pošto su vlasti krenule da guše demonstracije palicama i suzavcem – a tih godina agitovalo se po svim delovima grada, pri čemu je glavni organizator bio dr Data Samant, sa svojom političkom strankom Kamgar agadi i svojim maratskim sindikatom tekstilnih radnika Girni kamgar – MO-ovi razbijački timovi bi markirali nasumično izabrane demonstrante i ustremili se na njih, pa se ne bi smirili dok ih ne sabiju uza zid i pretuku tako da upamte dok su živi. Dosta smo se premišljali oko naših maski, pa smo odbacili ideju da se poslužimo likovima savremenih bolivudskih zvezda, već smo se odlučili za indijsku narodnu tradiciju putujućih glumaca, bahurupija, koja je bila u većoj meri istorijski obojena, pa smo, oponašajući ih, napravili sebi lavlje, tigrove i medveđe glave. To se pokazalo kao prava odluka, jer nam je omogućilo da u svesti štrajkača ostavimo trag mitoloških osvetnika.
Bilo je dovoljno da se pojavimo na poprištu događaja pa da se radnici uz vrisku razbeže po mračnim jarugama, gde bismo ih pričvrljili i suočili s posledicama njihovih postupaka. Zanimljiv uzgredni učinak ovog posla bio je što sam upoznao čitave nove krajeve grada: tokom 1982. i 1983. morao sam da pročešljam i najzabitije sokake u Vorliju, Parelu i Bivandiju, ganjajući sindikalni ološ, aktivističke ništarije i komunistički šljam. Ne koristim ove izraze u pogrdnom smislu već, ako tako mogu da kažem, čisto tehnički. Jer svi industrijski procesi stvaraju i otpadne materije koje se moraju sastrugati, odbaciti, očistiti, kako bi na videlo izašao vrhunski kvalitet. Štrajkači predstavljaju primer takvih otpadnih materija. Mi smo ih uklanjali. Po okončanju štrajka u tekstilnim fabrikama, bilo je šezdeset hiljada radnih mesta manje nego u vreme njegovog izbijanja, te su industrijalci konačno mogli da modernizuju svoja postrojenja. Otrebili smo kukolj, ostavivši za sobom blistavu i osavremenjenu tekstilnu industriju s mehaničkim razbojima. Tako mi je barem Menduk lično objasnio.
Ja sam udarao, a ostali su više voleli da šutiraju. Golom rukom sam satirao svoje žrtve, krvnički, u ritmu metronoma – kao ćilime, kao mazge. Kao što satire vreme. Nisam ništa govorio. Batine su jezik za sebe, koji razjašnjava sopstvena značenja. Tukao sam ljude i danju i noću, nekad kratko, bacajući ih u nesvest jednim jedinim zamahom malja, a u drugim prilikama natenane, obrušavajući desnicu na meke delove njihovih tela i kreveljeći se u sebi na njihove krike. Bilo je pitanje ponosa zadržati spoljašnji izraz lica neutralnim, neosetljivim, tupim. Oni koje smo tukli nisu nas gledali u oči. Kad bismo ih obradili, dreka koju su dizali utihnula bi na neko vreme; izgledalo je kao da su sklopili mir s našim pesnicama, čizmama i tojagama. I oni su postajali neosetljivi, tupih pogleda.
Čovek koji dobije teške batine (kao što je to Oliver d’Et još davno intuitivno naslutio u svom snu) menja se unepovrat. Njegov odnos prema sopstvenom telu, prema svom duhu, prema svetu pred kojim stoji, izmeniće se i tanano i neskriveno. Batine zauvek isteruju izvesno poverenje, izvesno poimanje slobode; sve to pod uslovom da onaj ko bije zna svoj posao. Batine, osim toga, često donose i podvajanje. Žrtva se – koliko puta sam to video! – odvaja od samog dešavanja, puštajući svest da lebdi negde iznad, u vazduhu. Ona kao da odozgo gleda sebe, rođeno telo kako se previja, možda i lomi. Posle toga se nikada više neće u potpunosti vratiti sebi, te će i pozive za pristupanje u bilo kakav veći kolektivni entitet – na primer sindikat – istog trena odlučno odbiti.
Batine po različitim delovima tela ostavljaju posledice na različite delove mozga. Ako vas, na primer, dugo tuku po tabanima, to će vam se odraziti na smeh. Oni koje tako pretuku nikada se više neće smejati.
Samo oni koji prigrle svoju sudbinu, koji se pomire s batinama, prihvate ih muški – samo oni koji dižu ruke uvis priznaju krivicu i izgovore mea culpa – mogu da pronađu u svom iskustvu nešto vredno, nešto pozitivno. Samo oni mogu da kažu: „Barem smo izvukli pouku.“
A i tabadžija doživljava promenu. Pretući čoveka predstavlja svojevrsnu egzaltaciju, čin otkrovenja, otvaranje nekih čudnih dveri u univerzumu. Vreme i prostor napuštaju svoja sidrišta, spadaju sa svojih šarki. Bezdani se razjapljuju. Na tren, oku se ukazuju neviđene stvari. Ugledao sam, u nekim od takvih trenutaka, i prošlost i budućnost. Bilo je teško uhvatiti i sačuvati ta sećanja. Iščilela bi po obavljenom poslu. Ali pamtio sam da se nešto desilo. Da sam imao vizije. Ti novi momenti su me obogaćivali.
Naposletku smo ugušili štrajk. Moram priznati da me je iznenadilo koliko dugo nam je trebalo, koliko su radnici bili privrženi šljamu, ološu i ništarijama. Ali – kako nam je rekao Raman Filding – štrajk u tekstilnim fabrikama je za MO bio tek probni poligon, na njemu smo se brusili i pripremali. Na sledećim opštinskim izborima dr Samantova stranka dobila je tek nekoliko poslaničkih mesta, a MO je više od sedamdeset. Pobedničke trube počele su da trešte.
Da li da vam ispričam kako smo – na poziv izvesnog feudalnog vlastelina – posetili jedno selo u blizini granice s Gudžaratom, gde su sveže ubrane crvene ljute paprike visile po zidovima kuća na živopisnim brežuljcima okićenim začinima, i ućutkali pobunu tamošnjih radnica? Ne, ipak neću; nešto tako žestoko uznemirilo bi vaš gadljivi želudac. Da li da pričam o našoj kampanji protiv onih nesrećnika koji ne pripadaju nijednoj kasti, nedodirljivih, haridžana ili dalita, nazovite ih kako vam drago, koji su u svojoj taštini došli na pomisao da uteknu kastinskom sistemu prelaskom u islam? Da li da vam opisujem korake koje smo preduzeli da ih vratimo tamo gde ,im je mesto, ispod društvene lestvice? Ili da vam pričam kako je onomad Hazareova jedanaestorka pozvana da vaspostavi drevni običaj satija, i potanko se osvrnem na one slučajeve kada smo, u nekim selima, ubedili pokoju mladu udovicu da se popne na pogrebnu lomaču svog muža?
Ne, ne, već ste se i previše naslušali. Posle šest godina napornog rada na terenu, požnjeli smo žetvu berićetnu. MO je preuzela političku upravu nad gradom; dobili smo i gradonačelnika Menduka. Čak i u najzabačenijim seoskim atarima, u kojima Fildingove ideje nikada ranije nisu puštale korena, narod je počeo da priča o dolasku kraljevstva gospodara Rame, i da ovdašnji moguli moraju dobiti istu poduku koju su tekstilni radnici onako bolno bili primorani da progutaju. A krupniji događaji takođe su odigrali svoju ulogu u krvavoj igri posledica u koju se, na izvestan način, naša istorija pretvorila. Jedan zlatni hram pružio je utočište naoružanim ljudima, bio je napadnut, a ljudi pod oružjem posečeni; a posledica toga bila je da su ti naoružani ljudi ubili premijerku; čega je posledica bila da je rulja, i naoružana i goloruka, počela da krstari prestonicom i ubija nedužne ljude koji, osim turbana, nisu imali ništa zajedničko s bilo kakvim naoružanim ljudima; čega je posledica pak bila da su ljudi poput Fildinga, koji su govorili o potrebi da se zauzdaju manjine u zemlji, te da se svi do jednog moraju povinovati čvrstoj ali ljubavlju prožetoj Raminoj vladavini, dobili izvestan polet, izvesnu novu snagu.
... a čuo sam da je na dan smrti gospođe Gandi – one iste gospođe Gandi koju je mrzela iz dna duše i koja joj je zdušno na isti način uzvraćala – moja majka, Aurora Zogoibi, prolila čitavu reku suza...
Pobeda je pobeda; na onim izborima koji su Fildinga doveli na vlast, udruženja tekstilnih radnika podržala su MO-ove kandidate. Nema leba dok ne pokažeš ljudima ko je gazda...
... a ako bih se povremeno ispovraćao bez pravog razloga, ako su mi svi snovi bili pakleni košmari, šta s tim? Iako sam stalno imao sve jači osećaj da me neko prati – da, možda upravo zbog osvete – odbacivao sam takve misli. One su pripadale mom starom životu, toj odsečenoj ruci; sada nisam želeo da imam bilo šta s takvim napadima mučnine, takvim slabostima. Budio sam se sav u znoju zbog strahota noćnih mora, otirao čelo i – nastavljao da spavam.
U snovima me je proganjala Uma, mrtva Uma, koja je u smrti postala zastrašujuća, Uma razbarušene kose, belih očiju, račvastog jezika, Uma koja se preobrazila u osvetničkog anđela, koja je igrala paklenu povampirenu Dezdemonu moga Mavra. Bežeći od nje, utrčao bih u neku neizmernu tvrđavu, zalupio vrata, okrenuo se – i ponovo ostajao napolju, a ona je lebdela u vazduhu, iznad i iza mene, Uma s vampirskim očnjacima, velikim kao slonovske kljove. I ponovo bi preda mnom iskrsavala tvrđava, otvorenih kapija, nudeći mi pribežište; i ponovo bih utrčao, i zalupio vrata, i opet ostajao na otvorenom, goloruk, prepušten njoj na milost i nemilost.
„Znaš kako su gradili Mavri“, šaputala mi je. „Njihova arhitektura je sva u mozaicima koji povezuju unutrašnjost sa spoljašnjošću – s vrtovima. koje obrubljuju palate koje obrubljuju vrtovi i tako dalje. A ti – proklinjem te da budeš napolju odsad pa zanavek. Za tebe više nijedno mesto neće biti bezbedno; a ja ću u ovim vrtovima čekati na tebe. Napolju, po ovim beskrajnim poljima, ja ću te uhvatiti.“ A onda se spuštala ka meni, razjapljujući ona grozna usta.
Dođavola s tim detinjastim strahom od mraka! – Ili sam barem tako, budeći se iz ovih užasa, korio sebe. Ja sam muško; i držaću se kao i svi ostali muškarci, da krčim sebi put i prihvatam svaki teret koji se na tom putu pojavi. – A ako smo katkada, tokom tih godina, i Aurora Zogoibi i ja imali osećaj da nas neko progoni, onda je to bilo zato – o, najprozaičnije od svih objašnjenja! – jer je upravo tako i bilo. Kako sam saznao posle majčine smrti, oboje smo već godinama bili praćeni po naređenju Abrahama Zogoibija. Bio je to čovek koji je voleo da zna sve informacije. I dok je bio spreman da Aurori prenese većinu onoga što bi saznao o mom kretanju – postajući tako izvor na osnovu kog je stvarala platna „u izgnanstvu“ – toliko o kristalnim kuglama! – nije nalazio za shodno da joj pomene da je i nju držao na oku. Pod stare dane su se već toliko udaljili da skoro nisu više ni slušali jedno drugo, razmenjujući tek pokoju izlišnu reč. U svakom slučaju, Dom Minto, kome je sad bilo već skoro devedeset godina, ali se ponovo našao na čelu vodeće privatne detektivske agencije u gradu, motrio je na nas po Abrahamovom nalogu. Ali Minto mora malo da pričeka u pozadini. Gospođica Nadija Vadija čeka da stupi na scenu.
Da, bilo je žena, ne želim da poričem. Mrvice s Fildingove trpeze. Prisećam se neke Smite, pa Šobe, Reke, neke Urvaši, Andžu i Mandžu, i tako dalje. Kao i zapanjujućeg broja dama koje nisu bile induskog porekla: blago ukaljane Doli, Marije i Gurindere, od kojih nijedna ne bi dugo potrajala. Ponekad sam uz to, na skiperov zahtev, „izvršavao naloge“: drugim rečima, slao me je kao kol-gerlu da zadovoljim neku bogatu matronu u njenoj kuli, nudeći joj lične usluge da bi se, zauzvrat, poklonima popunila partijska kasa. Primao sam i novac ako bi mi ga ponudili. Bilo mi je svejedno. Filding bi mi čestitao „na pokazanom istinskom umeću“ na takvim zadacima.
Ali nikada nisam ni dotakao Nadiju Vadiju. Nadija Vadija je bila nešto sasvim drugo. Bila je kraljica lepote – mis Bombaja i mis Indije 1987, a kasnije te iste godine i mis sveta. Mnogi časopisi poredili su ovu sveže pristiglu, sedamnaest joj je godina tek, lepoticu sa izgubljenom i neprežaljenom Inom Zogoibi, mojom sestrom, na koju je, navodno, izuzetno ličila. (Ja tu sličnost nisam uočavao; ali kad je sličnost u pitanju, oduvek sam bio pomalo spor. Kad je Abraham Zogoibi napomenuo da Uma Sarasvati nosi u sebi nešto od mlade Aurore, one impozantne petnaestogodišnjakinje u koju se tako kobno zaljubio, meni je i to bila novost.) Filding je želeo Nadiju – visoku, valkiri sličnu Nadiju, koja je imala ratnički korak i glas kao iz onih uspaljenih i obilno zamašćenih telefonskih razgovora, ozbiljnu Nadiju koja je poklanjala procenat novčane nagrade kao prilog dečjim bolnicama i koja, je želela da postane lekarka kad joj bude dojadilo da izluđuje od želje muškarce širom planete – želeo ju je više od bilo koga na kugli zemaljskoj. Ona je imala ono što je njemu nedostajalo, a što je znao da mu je u Bombaju potrebno kako bi upotpunio svoj imidž. Imala je sjaj. I rekla mu je u lice, na jednom javnom prijemu, da je žabac; imala je, dakle, i petlju, pa ju je trebalo zauzdati.
Menduk je želeo da poseduje Nadiju, da je zadene za rever kao trofej; ali je Sami Hazare, njegov najprivrženiji ađutant – grozomorni Sami, pola čovek, pola konzerva – napravio tešku grešku i zaljubio se.
Mene je pak prestala da zanima ljubav prema ženama. Zaista. Posle Ume, nešto se u meni ugasilo, neki osigurač je pregoreo. Neretki pozamašni ostaci s trpeze mog poslodavca i razni „nalozi“ bili su dovoljni da me zasite, onako uzgred, kako došli tako prošli. U pitanju su bile i moje godine. Kad sam napunio tridesetu, moje telo je ušlo u šezdesete, a šezdesete i nisu baš mladalačke godine. Starost je preplavila trošne nasipe i zaposela nizije moga bića. Teškoće s disanjem pogoršale su mi se do te mere da sam morao da istupim iz aktivnosti leteće klin-formacije. Za mene je bilo svršeno s hajkama po sokacima sirotinjskih četvrti i jurnjavama uz stepenice dronjavih radničkih zgradurina. Ni duge čulne noći nisu više predstavljale pun pogodak: u to vreme služio sam, u najboljem slučaju, isključivo kao pomagalo za jednokratnu upotrebu. Filding mi je, izuzetno blagonaklono, ponudio da radim u njegovom ličnom sekretarijatu, kao fizički najmanje spreman među njegovim dvoranima... Ali Sami, čitavu deceniju stariji od mene po godinama, ali dvadeset godina mlađi telom – Sami Limenko je još uvek sanjario. On nije imao problema s disanjem; na Mendukovim noćnim olimpijadama, on ili Čagan Petoprstogriz pobeđivali bi u improvizovanim nadmetanjima u isprobavanju kapaciteta pluća (zadržavanju daha, duvanju strelice kroz dugu metalnu duvaljku, gašenju sveća) uvek i bez izuzetka.
Hazare je bio hrišćanin iz Maharaštre, koji je pristupio Fildingovoj bratiji više iz regionalnih nego religioznih pobuda. Da, da, svi mi imamo svoje pobude, lične ili ideološke prirode. Za sve postoje pobude. Možete naći pobude na svakom bazaru, svakoj lopovskoj pijaci, čitave pregršti pobuda, ako kupite deset, dobijete tuce. Pobude su jeftine, jeftine kao i izjave političara, i izlaze na videlo kad se jeziku omakne: Uradio sam to zbog novca, uniforme, zajedništva, porodice, roda, nacije, boga. Ali ono što nas istinski pokreće – što nas tera da udaramo, gazimo i ubijamo, što nas tera da pokorimo svoje neprijatelje i strahove – jeste strah da ćemo se naći u nekim od tih reči pokupljenih s bazara. Naši motori su bili još čudniji, koristili su još mračnija goriva. Samija Hazarea su, recimo, zanimale bombe. Eksplozivi, koji su mu već odneli jednu ruku i pola čeljusti, bili su njegova prva ljubav, a govore kojima je nastojao – neuspešno, barem do sada – da ubedi Fildinga u politički značaj bombaške kampanje u irskom stilu, držao je sa strašću pravog Sirana koji se udvara svojoj Roksani. Ali ako su bombe bile Limenkova prva ljubav, Nadija Vadija bila mu je druga.
Fildingova Bombajska gradska korporacija odlučila je da pripremi svojoj miljenici veliki ispraćaj na finalni izbor lepotica u Španiji, tačnije u Granadi. Na toj zabavi, Nadija, onako zanosna, slobodoumna Parskinja, prezrivo je odbila reakcionarnog i tvrdokornog Menduka pred širom otvorenim očima kamera („Šri Ramane, po mom ličnom mišljenju, vi niste običan žabac već prava krastača, pa mislim da vas ni moj poljubac ne bi pretvorio u princa“, uzvratila mu je jasno i glasno na poziv koji joj je ovaj nevešto promrsio da se nađu nasamo) i – da bi istakla svoju poruku – nemarno je usmerila svoje čari prema njegovom, prilično metalizovanom, ličnom gorili. (Ja sam stajao odmah do njega; ali bio sam pošteđen.) „Kaži mi“, krenula je da prede paralizovanom Samiju koji se kupao u znoju, „da li misliš da mogu da pobedim?“
Sami nije bio u stanju ni da bekne. Ukipio se i prokrkljao nešto jedva čujno. Nadija Vadija je klimnula glavom, mrtva ozbiljna, kao da ju je upravo udostojio vrhunskom mudrošću.
„Kad sam se prijavila na izbor za mis Bombaja“, počela je dubokim glasom, dok se Sami tresao, „moj momak mi reče, O, Nadija Vadija, vidi sve te lepe i prelepe žene, mislim da baš i ne možeš da pobediš. Ali obrni-okreni, kao što vidite, pobedila sam!“ Sami je posrtao pod žestinom njenog osmeha.
„A onda, kad sam krenula na izbor za mis Indije“, nastavila je Nadija, „moj momak mi reče: O, Nadija Vadija, vidi sve te lepe i prelepe žene, mislim da ovde stvarno ne možeš da pobediš. Ali opet, kao što vidite, ja pobedih!“ Većina nas u toj odaji iščuđavala se drskosti tog nevidljivog momka, te se nismo ni čudili što nije bio pozvan da Nadiji Vadiji pravi društvo na ovom prijemu. Menduk se upinjao da zadrži blagonakloni izgled s obzirom na to da mu j e pre nekoliko trenutaka rekla da j e krastača; a Sami – e, Sami se samo trudio da se ne stropošta u nesvest.
„A sad ide izbor za mis sveta“, pućila se Nadija. „I gledam tako po časopisima kolor-slike svih tih lepih i prelepih žena, pa kažem sebi, Nadija Vadija, mislim da ovde sad stvarno ne možeš da pobediš.“ Pogledala je čežnjivo u Samija, žudeći za Limenkovim ohrabrenjem, dok je Raman Filding čamio onako zapostavljen i očajan tik uz nju.
Iz Samija je provalila bujica reči. „Ali, madam, ne berite brige!“, bubnuo je. „Dobićete povratnu kartu prve klase do Evrope, videćete prave divote i upoznaćete svetska imena. Držaćete se na visini i proslavićete boje naše zastave. Da! Siguran sam skroz-naskroz. Zato, madam, manite tu pobedu! Ko su uopšte te glupe sudije? Za nas – za indijski narod – vi već jeste i zauvek ćete biti pobednica.“ To je bio najrečitiji govor u njegovom životu.
Nadija Vadija pretvarala se da ju je to obeshrabrilo. „Oh!“, jeknula je, slamajući njegovo neiskusno srce na odlasku. „Onda i ti misliš da ne mogu da pobedim!“
Nakon što je osvojila svet, o Nadiji Vadiji spevana je pesmica:
Nadija Vadija daleko si doguraladija
Cela Indija tebe obožavadija


Ceo svet ti si uzburkaladija
Nadigrala njihove jer ti si ona pravadija


Kupiću ti novcijata koladija
Samo da ti budem goriladija


Nadija Vadija, za tobom mi srce nastradija.
Stradija, Nadija Vadija, nastradija.


Niko nije mogao prestati da je peva, a pogotovo ne Limenko. Samo da ti budem goriladija... ovaj stih mu je zvučao kao božanska poruka, sudbinski nagoveštaj. Čuo sam kako se ova pesmica, samo bez imalo sluha, mumla i iza vrata Mendukove kancelarije; jer, Nadija Vadija je posle svoje pobede postala nacionalno obeležje, kao Ledi Liberti ili Marijana, postala je nosilac našeg ponosa i samopouzdanja. Bio sam u prilici da sagledam kakav je to učinak imalo na Fildinga, čije su aspiracije počele da prelaze granice grada Bombaja i države Maharaštre; prepustio je gradonačelnikovu stolicu nekom svom kolegi, MO-ovom kadru, i počeo da sanja o stupanju na nacionalnu scenu, po mogućstvu podruku s Nadijom Vadijom. Stradija, Nadija Vadija... Raman Filding, taj čovek jezivih poriva, zacrtao je sebi novi cilj.
Bližila se Ganpatijeva svetkovina. Nastupala je četrdeseta godišnjica nezavisnosti i Gradska korporacija, koja je bila u rukama MO-a, potrudila se da priredi najvelelepniji Ganeša čaturhi koji se ikada pamti. Na hiljade poklonika je, sa svojim idolima, dopremljeno kamionima iz udaljenih krajeva. MO-ove parole na njihovim barjacima boje šafrana preplavile su čitav grad. Posebna tribina za krupne zverke postavljena je na samom rubu Čaupatija, odmah do mosta za pešake; a Raman Filding je pozvao novu mis sveta kao počasnu gošću, što je ona, iz poštovanja prema prazniku, prihvatila. Tako se prvi deo njegove fantazije obistinio, te je stajao kraj nje dok su obesni kadrovci promicali u svojim MO kamionima, mašući stegnutim pesnicama i vitlajući u vazduh obojeni prah i cvetne latice. Filding im je uzvraćao ukrućenom rukom, sa ispruženom šakom, a Nadija Vadija, videvši nacistički pozdrav, odvratila je lice u stranu. Ali Filding je tog dana bio u ekstazi; i dok je ganpatijevska gungula; dostizala skoro nepodnošljive razmere, on se okrenuo ka meni – a stajao sam tik iza njega sa Samijem Limenkom, stešnjen uz zadnji zid krcate tribinice – i prodrao se koliko ga grlo nosi: „Sada je pravi čas da udarimo na tvog oca. Sada smo dovoljno jaki i za Zogoibija i za Brazgotinu, za svakog. Ganpati Bappa morya! Čik da nam se neko sad usprotivi!“ I u svom pohotnom naslađivanju zgrabio je dugu i vitku ruku užasnute Nadije Vadije, i poljubio je u dlan. „Vidite, ja ljubim Mumbaj, ljubim Indiju!“, kreštao je. „Pogledajte, ja ljubim ceo svet!“
Zaglušen klicanjem mase, odgovor Nadije Vadije nije se čuo.
Te noći, u vestima sam saznao da se moja majka strovalila i stradala igrajući svoj redovni godišnji ples protiv bogova. Njena pogibija došla je kao neka potvrda Fildingove samouverenosti; jer ona je oslabila Abrahama, a
Menduka ojačala. Čini mi se da sam u izveštajima na radiju i TV-u otkrio nekakav pokajnički prizvuk pravdanja, kao da su izveštači, pisci nekrologa i kritičari bili svesni kakva je teška nepravda naneta ovoj velikoj i ponositoj ženi – kao da su svesni svoje odgovornosti za njeno mračno povlačenje tokom poslednjih godina. I zaista, u danima i mesecima koji su usledili nakon njene smrti, njena zvezda je dostigla neuporedive visine, ljudi su pohitali da iznova vrednuju i veličaju njen opus, kao da hitaju da pruže prvu pomoć, što me je jako naljutilo. Ako je zaslužila te reči sada, onda ih je bila dostojna i ranije. U životu nisam upoznao jaču ženu, niti ženu koja je imala tako jasnu svest o sebi i svojim sposobnostima, ali bila je ranjena, i ove reči – koje su mogle da je izleče da su izgovorene dok je još mogla da ih čuje – došle su prekasno. Aurora da Gama Zogoibi, 1924-1987. Brojke su se sklopile nad njom poput mora.
Slika koju su zatekli na njenom štafelaju bila je posvećena meni. Njen zaključni rad – „Mavrov poslednji uzdah“, vratio je Mavru ljudski lik. Više nije bio apstraktni harlekin, niti kolaž s otpada. Bio je to portret njenog sina, izgubljenog u limbu poput neke lutajuće seni: portret duše u paklu. A iza njega, njegova majka, ne više na zasebnom panou, već ponovo sjedinjena s napaćenim sultanom. I nije ga grdila – plači sad kao žena – već ga je gledala, uzdrhtala od straha, pružajući mu ruku. Još jedno izvinjenje koje je stiglo prekasno, čin praštanja od kog više nisam imao koristi. Izgubio sam je, a slika je samo pojačala bol zbog gubitka.
O, majko, majko! Sad znam zašto si me odbacila. O, moja velika, mrtva majko, moja nasamarena roditeljko, ludo moja!

17


Zadrt, nepopravljiv, bez premca: nasmejani Vrhovni gospodar Vrhovnog sveta u svom Visećem vrtu nebu pod oblake, bogatiji od bogataševih najbogatijih snova, Abraham Zogoibije u osamdeset četvrtoj godini posezao za besmrtnošću, prstiju dugih poput pramenja svitanja. Iako se uvek pribojavao rane smrti, doživeo je duboku starost; umesto njega, umrla je Aurora. Zdravlje mu se s godinama poboljšavalo. I dalje je hramao, još se zlopatio s disanjem, ali mu je srce bilo jače nego ikada, još od Lonavale, vid oštriji, duh istančaniji. Jeo je hranu kao da je proba prvi put, a u svojim poslovnim poduhvatima uvek je uspevao da nanjuši mućku. U izvanrednoj formi, živog duha, polno aktivan, već je poprimao elemente božanskog – već se uzdigao visoko iznad čopora, a naravno, i iznad zakona. Nisu za njega te šovrdave verbalne petljancije, ta dužnička parničenja, ta papirnata ograničenja. A sada, posle Aurorinog pada, odlučio je da opovrgne smrt u celosti. Katkad, sedeći na vrhu najviše čiode na gigantskom bleštavom jastučiću za igle u južnom kraju grada, zadivljeno se iščuđavao sopstvenoj sudbini, preplavila bi ga ganutost, gledao je dole na vodu u noći, koja se presijavala na mesečini, i kao da je, ispod njene maske, video svoju ženu kako leži smrskana sred rakova koji se ustrajno i žurno povlače, priljubljenih školjki i riba što sevnu poput noževa, postrojenih u čitave vojničke kuhinje, zlatom ukrašavajući za nju kobno more. Nije to za mene, opirao se on. Život za mene tek počinje.
Jednom davno, na obali na jugu, video je sebe kao deo Lepote, kao polovinu čarobnog prstena, koji je upotpunjavala ona svojeglava i divna devojka. Bojao se da bi čaroliju lepote moglo da pobedi ruglo što gmiže po zemlji, moru i u nama samima. Kako je to davno bilo! Dve ćerke i žena mrtvi, treća kći otišla pod Isusovo okrilje a mlado-stari sin – dođavola! Koliko li je vremena prošlo otkako je bio lep, otkako ga je lepota uvukla u zaveru ljubavi! Koliko ima otkako su neosveštane zakletve stekle punosnažnost snagom njihove želje, poput uglja kog teški eoni drobe u izbrušeni dragulj. Ali ona, njegova voljena, okrenula mu je leđa, nije ispunila svoj deo pogodbe, a on se izgubio u svom. U svemu svetovnom, u ovozemaljskom i u onome što leži u prirodi stvari, našao je utehu zbog gubitka onog uzvišenog, preobražujućeg, neizmernog, što je dotakao kroz njenu ljubav. Sad, pošto je otišla, ostavljajući ga sa svetom u šaci, zaogrnuće se svojom moći kao nekim zlatnim plaštom. Ratovi su na pomolu: i on će ih dobiti. Na vidiku se pomaljaju nove obale: i on će ih osvojiti na juriš. Neće se utrkivati s njom u sunovratu.
Priređena joj je sahrana s državnim počastima. Stajao je kraj njenog otvorenog kovčega u katedrali i pustio da mu misli plove ka novim strategijama dobitka. Od tri stuba života – boga, porodice i novca, imao je samo jedan, a bila su mu potrebna najmanje dva. Mini je došla da se poslednji put oprosti od majke, ali je izgledala nekako preterano ozarena. Vernici se raduju smrti, pomislio je Abraham, misle da ona predstavlja vrata što vode u odaju božje slave. Ali to je prazna soba. Večnost je ovde na zemlji i ne može se kupiti novcem. Besmrtnost je u dinastiji. Treba mi moj proterani sin.
Kad sam pronašao poruku od Abrahama Zogoibija, uredno presavijenu ispod jastuka na mom krevetu u kući Ramana Fildinga, prvi put sam shvatio koliko je narasla njegova moć. „Znaš li ti ko je tvoj tatica, tamo gore, visoko u svom tornju?“, pitao me je Menduk pre nego što se upustio u raspomamljenu tiradu o antiinduskim robotima i čemu sve ne. Ceduljica ispod jastuka naterala me je da se upitam šta bi još moglo da bude istina, a šta ne, jer tu, u svetilištima Donjeg sveta, bilo mi je pokazano, ovom usputnom demonstracijom dosega očeve ruke, da bi Abraham bio strahovit protivnik u nastupajućem ratu svetova, Donjeg protiv Gornjeg, svetog protiv profanog, Boga protiv Mamona, prošlosti protiv budućnosti, gliba protiv neba; toj borbi između dva sloja moći u kojoj ćemo se ja, Nadija Vadija, Bombaj, pa i sama Indija zateći uhvaćeni u klopku, poput čestica prašine između dva premaza boje.
Hipodrom, pisalo je na cedulji njegovim rukopisom. Padok. Pre treće trke. Prošlo je četrdeset dana otkako je moja majka položena u grob u mom odsustvu, uz počasnu topovsku paljbu. Četrdeset dana i evo stiže ovo saopštenje, dostavljeno kao nekom čarolijom, ali do krajnosti banalno, nalik na uvelu maslinovu grančicu. Naravno da neću otići, najpre sam pomislio u svom predvidljivo povređenom ponosu. Ali podjednako predvidljivo, i ne obavestivši Menduka, otišao sam.
Deca na Mahalakšmi igrala su ankh micholi, žmurke-jurke, među šumom odraslih nogu. Ovako je i s nama dvojicom, pomislio sam, koje deli čitavo jedno pokolenje. Razumeju li životinje u džungli pravu prirodu drveća među kojim se odvija njihov svakodnevni život? U roditeljskoj šumi, među tim moćnim stablima, nalazimo utočište i igramo se; da li je to drveće zdravo ili rastočeno, skriva li u sebi demone ili dobre duhove, to ne možemo da znamo. Kao što ne znamo ni tajnu nad tajnama: da ćemo jednog dana i mi sami odrveneti poput njih. A drveće, čije lišće jedemo, čiju koru glođemo, seća se sa setom da je nekada živelo životom životinja, da se pentralo poput veverica i skakutalo poput jelena, sve dok jednog dana nije zastalo, pa su mu noge urasle u zemlju i zaglavile se u dubinama, šireći se, a iz zanjihanih glava razbokorilo se zelenilo. Ono to pamti kao činjenicu: ali proživljena realnost njegovih godina faune, ono pravo osećanje koje u sebi nosi ta haotična sloboda, ostali su mu uskraćeni. Pamti ih kao šušorenje u svom lišću. Ja ne poznajem svog oca, pomislio sam u padoku pred početak treće trke. Jedan drugom smo stranci. Ni on mene neće prepoznati kad me bude video, i slepi ćemo se mimoići.
Osetio sam i da mi je nešto gurnuto u ruku – neki paketić. Neko mi je užurbano šapnuo: „Treba mi odgovor pre nego što nastavimo.“ Neki čovek u belom odelu, s belim panama šeširom, probijao se kroz šumu ljudi i nestao. Deca su cičala i tukla se oko mojih nogu. Evo me, hteo – ne hteo.
Pocepao sam papir u koji je bio umotan paket. Ovo sam video i ranije, zataknuto za Umin pojas. Ove slušalice nekada su krasile njenu ljupku glavu. Stalno mi jede trake. Bacila sam ga u đubre. Još jedna laž; još jedna igra žmurke. Video sam je kako beži od mene, izvrdavajući među ljudskim šipražjem, uz neprijatno cičanje nalik zečjem. Šta ću otkriti kad je budem našao? Stavio sam slušalice, šireći ih da bi mi nalegle na uši. Video sam dugme na kojem je pisalo „uključi“. Ali ja ne želim da se uključim, pomislio sam. Ne volim ovu igru.
Pritisnuo sam dugme. Začuo sam svoj sopstveni glas, iz kog se cedio otrov.
Znate one ljude koji tvrde da su ih oteli vanzemaljci i podvrgli ih neopisivim opitima i mučenjima – uskraćivanju sna, seciranju bez anestezije, predugom golicanju, guranju ljutih papričica u šupak, puštanju maratonskih izvođenja kineske opere? Moram vam reći da sam se, preslušavši traku iz Uminog vokmena, osećao kao da sam dopao kandži upravo takve neke vanzemaljske nemani. Zamišljao sam neko stvorenje nalik kameleonu, guštera ledene krvi iz nekog udaljenog kutka kosmosa, koje je bilo u stanju da poprimi ljudsko obličje, muško ili žensko po potrebi, sa izričitim ciljem da napravi što veću pometnju, jer mu je pometnja osnovna hrana – njegov pirinač, njegovo sočivo, njegov hleb. Nered, razdor, jad, propast, čemer; sve su to omiljena jela na njegovom jelovniku. Ono je došlo među nas – ona (u ovom slučaju) došla je među nas – sejući nezadovoljstvo, podbadajući na rat, videvši u meni (O, budalo! O, bezumni dupeglavče!) plodno tle za svoje kužno seme. Mir, vedrina i radost za nju su pustinje – jer ako njena odurna žetva podbaci, ne gine joj gladovanje. Hranila se našim raskolima i snažila od naših džapanja.
Čak je i Aurora – Aurora, koja je prozrela njenu pravu prirodu od samog početka – na kraju podlegla. Nema sumnje da je za Umu to bilo pitanje ponosa; pošto je bila velika grabljivica, najviše je žudela da se dokopa plena koji joj najviše izmiče. Nikakve njene reči nisu mogle da privuku moju majku. Znajući to, poslužila se upravo mojim rečima – mojim gnevnim, odvratnim, požudom raspaljenim prostaklucima. Da, snimila je sve ono, čak je dotle dogurala; i s kakvom me je samo zavodljivošću povela niz tu stazu, izmamivši iz mene ove kobne rečenice, navodeći me da pomislim kako je to ono što želi da čuje! Ne pravdam se. Reči jesu moje, ja ih jesam izrekao. Manja budala rekla bi manje. Ali pošto sam je voleo, a znao sam za majčino protivljenje, isprva sam govorio u besu, a potom da potvrdim prednost romantične ljubavi nad odnosom majka-sin; budući da potičem iz kuće gde su laki prostakluci uvek zapaprivali i začinjavali porcije naših razgovora, nisam mnogo prezao od jebanja, pičkaranja i kurčenja. A onda se nastavilo ono mračno mrmljanje, jer dok smo vodili ljubav ona, moja ljubljena, tražila je – kako je samo često tražila! – da joj ponavljam te stvari, da bih izlečio – O, najstrašnija lažljivice! O, gnusna lažljivice i lažna gnusobo! – njeno povređeno samopouzdanje i ponos. Ljubljena vas moli, sred ljubavnog čina, da ugodite njenoj potrebi; potrebni ste joj, kaže ona, pa joj i to treba; hoćete li odbiti? Ako baš hoćete, nek vam bude. Ne znam vaše tajne, niti imam želju da po njima čeprkam. Ali sve mi se čini da je nećete odbiti. Da, reći ćete. O, ljubavi moja, da, i meni to treba, treba mi.
Izrekao sam svoje reči u skrovitosti i saučesništvu ljubavnog čina. I to je, dakle, bio deo Umine obmane, njeno nužno sredstvo za postizanje cilja.
Po četrdeset pet minuta montiranih vrhunaca našeg ljubavnog naslađivanja nalazilo se na svakoj strani te žalosne kasete, a kroz muklo treskanje i škrgut provlačio se gnusni lajtmotiv. Jebi je. Jeste, hoću. Bože, hoću. Jebi moju majku. Sjebi je. Sjebi izjebi kučku. I sa svakim prostačkim slogom po jedno sečivo zabadalo se u prepuklo srce moje majke.
Kad je Aurora već bila u stanju dubokog šoka, odmah nakon Minine smrti, ono stvorenje dočekalo je svojih pet minuta, prerušivši svoj pohod mržnje u hodočašće ljubavi. Predala je one noći traku mojim roditeljima, otišla je tamo isključivo zbog toga i ni zbog čega drugog, a ja mogu samo da nagađam koliko ih je to prenerazilo i povredilo, mogu samo da zamišljam taj prizor – Aurora, skljokana cele noći na klavirskoj stolici u svom narandžasto-zlatnom salonu, stari Abraham nemoćno krši ruke oslonjen o neki zid, a kroz neka vrata, u polumraku, povremeno se pokazuju uplašene sluge, trepereći poput drhtavih ruku na rubovima cele te slike.
A sutra ujutro, kad sam otišao iz njene postelje, Uma je morala znati šta me čeka kod kuće – turobna pepeljasta lica u vrtu, prst koji pokazuje na kapiju: odlazi, kupi se odavde i da se nikad više nisi vratio. A kad sam se, sav unezveren, vratio u njen stan, kako je samo majstorski prevazišla samu sebe! Kakvu je predstavu odigrala toga dana! – Ali sada znam sve. Nema više mesta uverenju da krivica nije do nje. Uma, voljena moja izdajnice, bila si spremna da odigraš igru do kraja: da me usmeriš a onda da gledaš kako umirem dok ti halucinogena droga rastura mozak. Kasnije bi, nema sumnje, obznanila moje tragično samoubistvo: „Takvu tužnu porodičnu svađu nije mogao da podnese. A povrh toga, još i sestrina smrt.“ Ali umešala se farsa, ispad, lakrdijaški sudar glava, a zatim si, kao prava velika glumica i kockarka, ipak odigrala scenu do kraja; i izvukla si deblji kraj u opkladi s jednakim izgledima. Čak i apsolutno zlo ima svoju zadivljujuću stranu. Gospo, skidam ti kapu! I laka ti noć!
Ponovo zečje cičanje; visi tako u vazduhu, pa iščezne. Kao da se neka drevna zloba, nesposobna da podnese svetlost istine, raspada u prah i pepeo... ali ne, ne želim da dozvolim sebi takve fantazije. Bila je žena, od žene rođena. Kao takvu je treba posmatrati. Zla ili naopaka? Više nisam bio u nedoumici u vezi s tim. Baš kao što sam odbacio sve natprirodne teorije (o napadačima iz drugih galaksija, vampirima što ciče kao zečevi), tako joj neću dopustiti ni da bude luda. Gušteri iz svemira, nemrtve krvopije i žrtve ludila izuzeti su od moralnog suda, ali Uma zaslužuje da joj se sudi. Ona je insan, ljudsko biće. Insistiram na Uminoj ljudskosti.
Eto, takvi smo mi, između ostalog. I mi sejemo vetrove, a žanjemo uragane. Među nama ima onih – ne vanzemaljaca, već insana – koji se hrane pometnjama: koji bez redovne količine haosa ne mogu dalje da bujaju. Moja Uma je bila od takvih.
Šest godina! Aurorinih šest godina, Mavrovih dvanaest – izgubljeno. Mojoj majci je bilo šezdeset tri kad je umrla, a ja sam izgledao kao šezdesetogodišnjak. Mogli smo da budemo kao brat i sestra. Mogli smo da budemo prijatelji. „Treba mi odgovor“, poručio mi je otac na trkama. Da, i dobiće ga. Biće to, neizostavno, čista istina: sve o Umi i Aurori, Aurori i meni, meni i Umi Sarasvati, mojoj veštici. Izložiću mu sve i prepustiću se njegovom sudu. Kao što je Jul Briner u faraonskom izdanju (što će reći, u krajnje zanosnoj kratkoj suknjici) voleo da kaže u „Deset zapovesti“: „Neka bude zapisano. I neka se zbude.“
Stigla je i druga poruka koju mi je neka nevidljiva ruka stavila pod jastuk. Bila su tu uputstva, i univerzalni ključ, koji je otključao izvestan ulaz za dostave gde nije bilo čuvara, sa zadnje strane Tornja Šuškenaruke, kao i vrata lifta za ličnu upotrebu, koji vodi pravo do odaja na trideset prvom spratu. Nastupilo je izmirenje, objašnjenje je prihvaćeno, sin beše prigrljen u očevo naručje, a pokidani savez je obnovljen.
„O, moj dečko, te tvoje godine, ah, tvoje godine.“
„A tek tvoje, oče moj.“
A beše vedra noć, vrt na visini, a mi zapodenuli razgovor kakav nikad pre nismo vodili.
„Dečko moj, nemoj ništa da mi skrivaš. Ja već sve znam. Imam oči koje vide i uši koje čuju i znam za sva tvoja dela i nedela.“
Pre nego što sam i pokušao da se opravdam, podigao je ruku, nasmešio se i nasmejao. „Da znaš da mi je milo“, rekao je. „Otišao si od mene kao deran, a evo, vraćaš se kao muškarac. Sad možemo da popričamo muški o muškim stvarima. Nekada si više voleo majku. Ne zameram ti, i ja sam bio takav. Ali sad je došao red na oca; bolje da kažem, došao je red na nas. Sada mogu da te pitam hoćeš li da udružiš svoje snage s mojima, a nadam se da ćemo razgovarati otvoreno o raznoraznim skrivenim stvarima. U mojim godinama najvažnije je poverenje. Imam potrebu da otvorim srce, da razbravim svoje brave, da razotkrijem velove sa svojih misterija. Krupne se stvari kuvaju. I taj Filding, ko je on uopšte? Obična gnjida. U najboljem slučaju – Pluton iz Donjeg sveta, a mi znamo iz Mirandine dečje sobe ko je Pluton, glupi džukac s ogrlicom. Ili, čekaj malo, da nije pre žabac?“
Bio je tu i jedan džukac. U posebnom uglu tog atrijuma ni na nebu ni na zemlji, stajao je preparirani buldog na točkićima. „Sačuvao si ga“, začudio sam se. „To je Airesov stari Džavaharlal.“
„Zbog starih dana. Ponekad, na ovoj uzici, po ovoj baštici, malo prošetam Džav-Džava.“
Sada je postajalo opasno.
Pošto sam se složio s ocem da ću biti njegov čovek, da ću znati ono što on zna i pomagati mu u njegovim poduhvatima, složio sam se i da ću još neko vreme ostati u Fildingovoj službi. I tako, da bih izdao gospodara zbog oca, vratio sam se u gospodarevu kuću. Saopštio sam Menduku – jer ni on nije bio lud – delimičnu istinu. „Dobro je zalečiti porodičnu svađu, ali to ne utiče na moj izbor.“ To je kod Fildinga, blagorodnog prema meni zbog šest godina koje sam proveo u njegovoj službi, izmamilo odobravanje; ali i podozrenje.
Od sada će me, znao sam, stalno držati na oku. Prva greška biće mi i poslednja. Ja sam deo bojnog polja, pomislio sam, a oni su sam prokleti rat.
A kad su moji drugovi iz tima – moji stari saborci – čuli za moje radosne novosti:
Čagan je slegnuo ramenima. Kao da je hteo da kaže: „Ti nikada nisi bio jedan od nas, bogatašiću. Ni Indus, a ni Marat. Samo običan kuvar plemenitog roda, s pesnicom. I došao si ovde da iskališ taj tvoj malj. Izopačen si! Još jedan psihopata koji traži džumbus – zabole tebe za našu stvar. A sad te tvoja klasa, tvoje nasleđe ponovo poziva da se vratiš. Nećeš ti ovde ostati još dugo. Zašto bi i ostajao? Već si mator za borbu.“
Ali Sami Hazare zvani Limenko uputio mi je značajan pogled. I to tako upadljivo da sam odmah shvatio čija mi je ruka poturala one papiriće pod jastuk i ko je čovek moga oca. Hrišćanina Samija zaveo je Jevrejin Abraham.
O, Mavru, pripazi se, mrmljao sam sebi u bradu. Okršaj se bliži, a sama budućnost je nagrada. Pripazi se, jer ćeš inače u ovoj bici izgubiti tu tvoju ludu glavu.
Kasnije, u svom neboderskom vrtu, Abraham mi je pričao koliko je često, tokom svih tih godina, Aurora žudela da mi pruži ruku oproštaja i da me – poništivši čin izgona – dozove nazad kući. Ali onda bi se prisetila moga glasa, mojih neizrecivih reči koje nisu mogle da se vrate u neizgovoreno stanje, i tu bi se njeno majčinsko srce skamenilo. Kad sam to čuo, izgubljene godine počele su da me razdiru, da me opsedaju danonoćno. U snu sam izmišljao vremeplove koji bi mi pomogli da otputujem unazad, preko granice njene smrti; i budio sam se besan što je to putovanje samo san.
Posle nekoliko meseci takve rastrzanosti, setio sam se portreta moje majke koji je naslikao Vasko Miranda, i shvatio da bih barem na taj simboličan način mogao ponovo da je vratim; kroz dugovečnu umetnost, ako ne u kratkotrajnom životu. Naravno, njen opus je obilovao autoportretima, ali mi je izgubljena Mirandina slika, premalana i prodata, na izvestan način postala oličenje izgubljene majke, a Abrahamove izgubljene žene. Kad bismo samo uspeli da je ponovo pronađemo! Bilo bi to kao da se ponovo rodila, i to podmlađena; bila bi to pobeda nad smrću. Sav uzbuđen, saopštio sam ocu svoju ideju. Namrštio se. „Hm, ta slika.“ Ali njegove zamerke su s godinama izbledele. Lepo sam video kako mu želja obasjava lice. „Ali ona je odavno uništena.“
„Nije uništena“, ispravio sam ga. „Premalana je. Umetnik kao Boabdil Zlosrećni (El Zogoibi), poslednji sultan od Granade, na odlasku iz Alhambre. Ili Mavrov poslednji uzdah. Ona slika s plačljivim konjanikom, kao s bombonjere, za koju je mama rekla da je gora od žvrljotine nekog mazala sa bazara. Kad bismo ga uklonili ništa se ne bi izgubilo. A nju bismo povratili.“
„Da ga uklonimo, veliš.“ Video sam da je zamisao o uništavanju Mirandine slike, pogotovo onog Mirande gde se Vasko onako lopovski poslužio našim porodičnim legendama, naišla na simpatije starog Abrahama u njegovoj jazbini. „Misliš da je to moguće?“
„Sigurno jeste“, rekao sam. „Sigurno postoje stručnjaci za to. Ako želiš, raspitaću se.“
„Ali slika pripada Babi“, odgovorio je. „Hoće li taj matori drkadžija hteti da je proda?“
„Ako je cena prava“, uzvratio sam. „Nije bitno koliki je on drkadžija“, dodao sam, „tebi u svakom slučaju nije dorastao.“
Abraham se na to prigušeno nasmejao i odmah uzeo telefon. „Zogoibi“, rekao je osobi koja se javila. „Da li je K. Dž. tu?“ I odmah zatim: „Zdravo, K. Dž. Što se ti kriješ od svojih pajtaša?“ A onda nekoliko rečenica – nalik štektanju – cenkanja, kod kojih je stakato osornost u tonu bila u neverovatnom raskoraku s rečima za kojima je posezao, blagim i kitnjastim rečima ulagivanja i dodvoravanja. Potom nagli prekid, kao kad automobilski motor neočekivano zariba; Abraham je spustio telefonsku slušalicu sav zbunjen. „Ukradena je“, rekao je. „Negde poslednjih nedelja. Ukradena mu je iz kuće.“
Iz Španije su stigle vesti da se stari i prekaljeni (i sve više ćaknuti) slikar indijskog porekla V. Miranda, trenutno nastanjen u andaluskom selu Benenheli, povredio pokušavajući da izvede čudnovatu majstoriju s namerom da naslika odraslog slona odozdo. U pitanju je bila slonica, izgladnela cirkuska zvezda iznajmljena na jedan dan za astronomsku svotu, i trebalo je da se popne na betonsku kosinu, koju je naročito u tu svrhu konstruisao slavom ovenčani (ali ćudi mušičave) senjor Miranda lično, te da stane na višestruko armiranu staklenu ploču ispod koje je stari Vasko postavio svoj štafelaj. Buljuci novinara i televizijskih ekipa pohrlili su u Benenheli da zabeleže ovu čudnovatu akrobaciju. Međutim, slonica Izabela je, iako sviknuta na svakojake vratolomne lakrdije, imala dovoljno istančan senzibilitet da odbije saradnju u poduhvatu koji su izvesni lokalni komentatori nazvali „degradativnim činom podstomačnog voajerizma“, u kojem kao da su se na okupu našle tričava obest, bezobzirna nemoralnost i vrhunska izlišnost svekolike umetnosti. Umetnik je došao iz svoje palate s brkovima na juriš. Obukao je, s apsurdnošću koja se mogla protumačiti i kao namerno pribegavanje neskladu – ili naprosto kao umna poremećenost – tirolske kratke pantalone i vezenu košulju, a iz šešira mu je štrčao struk celera. Izabela se ukopala na pola puta uz kosinu pa ni svi napori njenih čuvara nisu uspeli da je pomaknu s mesta. Umetnik je glasno pljesnuo rukama. „Slonice! Slušaj!“ Na tu komandu, krenuvši da se vraća unatraške i prezrivo niz kosinu, Izabela je nagazila Vasku Mirandi na levu nogu. Oni konzervativniji meštani među svetom, koji se iskupio da svojim očima vidi spektakl, bili su dovoljno neuljudni da zapljeskaju.
Posle toga je i Vasko počeo da hramlje, tako da je mogao da parira Abrahamu, ali su se u svakom drugom pogledu njihove putanje i dalje razmimoilazile, ili je to tako moralo izgledati neupućenom oku. Neuspeh njegovog slonovskog poduhvata nije ni za trunku umanjio pomahnitali entuzijazam njegove starosti, te mu je ubrzo, zahvaljujući izdašnom iznosu koji je poklonio u dobrotvorne svrhe opštinskim školama, dozvoljeno da, Izabeli u čast, podigne ogromnu i odvratnu fontanu, na kojoj je iz surli slonica u kubističkom maniru šikljala voda dok su pozirale, poput balerina, oslonjene samo o zadnje leve noge. Fontana je bila postavljena nasred trga pred Vaskovom takozvanom Malom Alhambrom, pri čemu su trgu promenili ime u Trg slonica, što je razbesnelo starije meštane. Okupljeni u obližnjoj kafanici, prozvanoj „Karmensita“ u znak sećanja na kći pokojnog diktatora, družina iz starih dana prisećala se, u mokrim izlivima napada nostalgije, da se vandalski uništeni trg do tada zvao Trg Karmen Polo, po Kaudiljovoj ženi, u njenu čast, počastvovan njenim imenom, koje je sada ukaljano tom smotrom debelokožaca; ili su tako bar ovi izlapeli i ogorčeni starci uglas tvrdili. U stara vremena, podsećali su se, Benenheli je bio generalisimusovo omiljeno andalusko selo, ali je stara vremena zbrisala ova amnezijska demokratska sadašnjost, što svaku prošlost smatra za đubre koga se treba otarasiti što je moguće pre. A to što ih monstruoznošću, kao što je ova slonovska fontana, kažnjava neko ko nije čak ni Španac, nego Indijac, i koji u svakom slučaju te svoje nepodopštine treba da izvodi u Portugaliji, a ne u Španiji, zbog tradicionalne luzofilije Goanaca – e, vala baš! – to je već prekardašilo svaku meru. Ali šta čovek da radi s umetnicima, koji su naneli ljagu časnom imenu Benenhelija dovodeći sa strane svoje žene i uvodeći razuzdane običaje i strane bogove – jer, premda je taj Miranda tvrdio da je katolik, nije li vrlo dobro poznato da su svi istočnjaci u srcu pagani?
Stara garda krivila je Vaska Mirandu za većinu promena u Benenheliju, i ako biste upitali ove meštane da vam kažu kada je tačno nastupio trenutak njihove propasti, svakako bi izabrali taj urnebesno smešan dan sa slonicom na betonskoj kosini, jer je Benenheli zbog te trapave, ali na sve strane razglašene burleskne epizode, privukao pažnju ljudskog propaliteta iz celog sveta, te je u toku od nekoliko godina, to nekada tiho selo, najomiljenije južno prebivalište pokojnog diktatora, postalo gnezdilište lutajućih badavadžija, iseljeničke bagre i svakojakog odbačenog i napuštenog ološa zemaljskog šara. Šef mesne gvardije u Benenheliju, serhento Salvador Medina, gromoglasni protivnik novopridošlica, predočavao je svoje mišljenje svima koji su bili voljni da ga slušaju, a i onima koji nisu bili. „Mediteran, drevno Mare nostrum, davi se u prljavštini“, govorio je. „A sada i kopno – Tera nostra – isto propada.“
U nastojanju da odobrovolji šefa policije, Vasko Miranda mu je za Božić poslao duplo više novca i alkohola nego što je običaj, ali se Medina nije dao pokolebati. Lično je vratio višak love i cuge Vasku na prag i skresao mu u brk: „Ljudi koji napuste svoje prirodno stanište i nisu pravi ljudi. U njihovim glavama ili nešto fali, ili im se zapatilo unutra nešto suvišno – nekakvo đavolje seme.“ Posle ove uvrede, Vasko Miranda se povukao iza visokih bedema svoje tvrđave-skalamerije i živeo životom pustinjaka. Nikada više nije bio viđen na benenhelijskim ulicama. Sluge koje je zapošljavao (u to vreme mnogi mladi, i momci i devojke, spuštali su se u južnu Španiju – već pogođenu problemima nezaposlenosti – iz La Manče i Ekstramadure, gde je vladala potpuna nestašica posla, više nego spremni za rad u restoranima, hotelima ili po kućama; do domaće posluge bilo je, dakle, jednako lako doći u Benenheliju kao i u Bombaju) pričale su o zastrašujućim vidovima njegovog ponašanja, pri čemu bi razdoblja obamrlosti u potpunoj samoći bila prošarana blebetavo-baljezgavim tiradama na zakukuljene, često i nerazumljive teme, i neprijatnim razotkrivanjima najintimnijih detalja iz prošlosti i burne karijere. Bilo je tu i obeznanjujućih pijanki, padanja u strašne depresije u kojima je manijački proklinjao surove nedaće koje su ga zadesile u životu, a naročito ljubav prema izvesnoj Aurori Zogoibi i svoj strah od izgubljene igle koja se, kako je verovao, neumoljivo probija put njegovog srca. Ali plaćao je bogato i uredno, pa mu je polazilo za rukom da poslugu zadrži.
Možda se Vaskov i Abrahamov život zapravo i nisu toliko razlikovali. Zbog smrti Aurore Zogoibi, obojica su se osamili, Abraham u svom visokom tornju, a Vasko u svojoj kuli; obojica su se upinjali da bol zbog tog gubitka zaogrnu nekim novim poslom, novim poduhvatima, ma koliko slabo osmišljeni bili. I obojica su, kao što ću doznati, tvrdili da su videli Aurorinog duha.
„Mota mi se ovuda. Video sam je.“ Abraham mi je u nebeskom voćnjaku s prepariranim psom poverio svoju viziju – nagnan da, prvi put u životu, i nakon čitavog veka oštre skepse u tom pogledu, dopusti sebi da prevali preko svojih bezbožničkih usana kako je život posle smrti ipak moguć. „Ali neće da me sačeka; izmiče mi među drvećem.“ Duhovi, kao i deca, vole da igraju žmurke. „Nije se upokojila. Znam da se nije upokojila. Šta bih mogao da učinim da joj podarim spokoj?“ Preda mnom je stajao Abraham koji je delovao potreseno, nemoćan da se privikne na gubitak. „Možda ako bih pronašao pravo mesto gde će njen opus počivati u miru?“, nagađao je on, a onda je usledilo osnivanje ogromnog Legata Zogoibi, što je podrazumevalo da se čitava kolekcija Aurorinih radova – na stotine dela! – zavešta naciji pod uslovom da se u Bombaju podigne galerija u kojoj će dela biti propisno smeštena i izložena. Ali posle pokolja u Meratu i izbijanja sukoba između hinduista i muslimana u Starom Delhiju i na drugim mestima, umetnost državi nije bila najpreča, pa je zbirka – sa izuzetkom nekoliko remek-dela koja su bila izložena u Nacionalnoj galeriji u Delhiju – čamila čekajući. Bombajske gradske vlasti, koje je Menduk držao u šaci, nisu bile spremne da obezbede sredstva koja je uskratila blagajna centralne vlade. „U vražju mater i svi ti politikanti!“, uzviknuo je Abraham. „Samopomoć je najbolja politika na svetu.“ Našao je još nekoliko ortaka koji su bili voljni da mu se pridruže u ovom projektu; novac je stigao iz banke Kazana, koja je doživljavala vrtoglavi uspon, a i od supermešetara V. V. Nandija, čiji upadi na svetska tržišta novca džordžsoroševskih razmera behu već ušli u legendu, utoliko pre što su kretali iz baze u Trećem svetu. „Krokodil postaje postkolonijalni junak naše omladine“, govorio je Abraham, cerekajući se na prevrtljive ćudi sudbine. „Taj se uklapa u njihov repertoar od samo dva filma: Imperija uzvraća udarac i Zgrni pare na brzaka.“ Pronašli su vrhunsku lokaciju – jedna od retkih preživelih starovremenskih parsijevskih palata na brdu Kumbala („Koliko staru?“ – „Staru, čoveče. Iz starih vremena“) – a Zinat Vakil, briljantna mlada teoretičarka umetnosti i poklonica Aurorinog opusa, koja je već napisala uticajnu studiju o mogulskim platnima s motivima iz „Hamze“, bila je postavljena za kustosa. Dr Vakil se smesta latila sastavljanja detaljnog kataloga, otpočevši i pisanje propratnog kritičkog osvrta „Imperso-nacija i dis/semi-nacija: dijalozi o eklektizmu i preispitivanja autentičnosti kod A. Z.“, kojim je „Mavarskom ciklusu“ – uključujući pozne slike koje ranije nisu bile izlagane – podarila zasluženo centralno mesto u njenom opusu, i koji će umnogome doprineti učvršćivanju Aurorinog mesta među besmrtnicima. Legat Zogoibi otvoren je za javnost tačno na trogodišnjicu Aurorine tragične pogibije; usledile su u izvesnoj meri neminovne, premda kratkotrajne kontroverze, na primer oko ranih i za neke oči incestuoznih mavarskih platana – onih „pantoslika“ koje je naslikala začas, kao od šale, pre toliko godina. Ali gore, visoko u Tornju Šuškenaruke, njen duh se i dalje vrzmao.
Sada je Abraham počeo da ističe svoje uverenje kako njena smrt nije bila tek običan nesrećni slučaj, kao što su svi pretpostavljali. Brišući suze, rekao mi je drhtavim glasom da oni koji poginu od zlikovačke ruke traže poravnanje računa da bi im se duša upokojila. Kao da je tonuo sve dublje i dublje u zamke praznoverja, očigledno nemoćan da prihvati činjenicu Aurorine smrti. Pod uobičajenim okolnostima, to iskliznuće, u ono što je sam oduvek nazivao bapskim pričama, duboko bi me šokiralo; ali i mene su sve jače stezale kandže opsednutosti. Majka mi je bila mrtva, ali sam ipak osećao želju da premostim razdor. Ako je umrla nepovratno, nikada se nećemo pomiriti, ostaće samo ova strašna, uporna potreba, ova živa rana. Zato se i nisam usprotivio Abrahamu kad je govorio o sablastima u svojim visećim vrtovima. Možda sam se čak nadao – o da! – iznenadnom zveketu grivne sa zvončićima, šuškanju tkanine iza grma. Ili još bolje, povratku one majke iz meni najdražih dana, isprskane bojom, s četkicama što štrče iz visoko podignute, razbarušene kose.
Čak i kad mi je Abraham saopštio da je zatražio od Doma Minta da ponovo, ovog puta privatno, pokrene istragu o njenom sunovratu – ni manje ni više nego baš od Minta, slepog, krezubog, koji se, onako gluv, na pragu sopstvene stogodišnjice kretao u kolicima, održavao u životu dijalizom, redovnim transfuzijama krvi i nezasitom i nesmanjenom ljubopitljivošću koja ga je i odvela na sam vrh odabranog životnog poziva! – nisam prigovarao. Pusti starog da radi šta mu godi, kako bi umirio nemir srca svoga, mislio sam. Osim toga, priznajem da nije bilo baš lako protivrečiti Abrahamu Zogoibiju, tom nemilosrdnom kosturu. Što mi se više poveravao, otvarajući mi svoje bankovne knjižice, svoje tajne obračunske knjige i svoje srce, sve više me je obuzimao strah.
„Mora da je Filding“, dovikivao je Mintu svoje sumnje u Pejovom voćnjaku. „Modi, hm, nema taj petlju za tako nešto. Stavi mi Fildinga pod lupu. Ovaj ovde Mavar će ti pomoći oko svega što ti ustreba.“
To me je još više uplašilo. Ako Raman Filding – bio nevin ili kriv – ikada posumnja da ga uhodim s namerom da mu natovarim pripisano ubistvo, loše mi se piše. A opet, nisam mogao da odbijem Abrahama, oca čiju sam naklonost nedavno ponovo stekao. Na kraju sam, iako nervozan, ipak smogao snage da postavim neka oprezna pitanja: zašto bi Menduk – s kojim motivom, šta ga je to izazvalo...
„Maleni hoće da zna zašto sumnjam na tu žablju vucibatinu!“, dreknuo je Abraham Zogoibi između dva zastrašujuća napada smeha, a stara ruina od Minta jednako se pljeskao po butini, koja se tresla od kikota. „Možda misli da je njegova mamica bila svetica, i da je samo tatica bežao iz tora. Ali i ona je isprobala skoro sve što je imalo da se proba u pantalonama, ili možda nije? Samo što ju je uvek kratko držalo. Ni sam đavo ne bi se razbesneo tako kao žabojlo koji je popio korpu. Pa ti sad vidi zašto.“
Dva jezivo rascerekana starca, nalik mrtvacima, optužbe za bračna neverstva i ubistvo, duh koji se šeta, i ja. Izmicalo mi je tlo pod nogama. Ali nisam imao kud da se denem, gde da se sakrijem. Preostajalo mi je samo da uradim ono što se uraditi mora.
„Ne brini, dada“, krkljao je Minto, upiljivši se kroz plavo staklo, glasom onoliko blagim koliko je Abrahamov bio gromak. „Smatraj tog Fildinga raščerečenim, rasporenim i obešenim.“
Deca izmišljaju priče o svojim očevima, gradeći njihove likove u skladu sa svojim detinjim potrebama. Prava istina o ocu je teret koji malo koji sin može da ponese.
U ono vreme svako živ je znao da su bande (pretežno muslimanske) koje su držale uzde organizovanog kriminala u gradu, na čijem čelu je stajao šef, ili dada, bile oslabljene usled već tradicionalnih teškoća u obrazovanju bilo kakvog trajnijeg udruženja ili ujedinjenog fronta. Moje lično iskustvo sa MO-om, dok sam bio angažovan u najbednijim gradskim četvrtima na pridobijanju sledbenika i stvaranju podrške, ukazuje na nešto drugo. Počeo sam da zapažam izvesne tragove i nagoveštaje nečeg mutnog, toliko zastrašujućeg da se niko nije usuđivao da o tome progovori – neki skriveni sloj ispod površine prividne stvarnosti. Pomenuo sam Menduku mogućnost da su se bande ipak ujedinile, ili da možda čak postoji i jedan jedini mafijaški capo di tutti capi, koji ubira sav harač u gradu, ali se on prezrivo nasmejao. „Samo se ti drži patosiranja, Malju“, podrugnuo mi se. „Ostavi ono dublje dubljim umovima. Jedinstvo zahteva disciplinu, a mi imamo monopol nad tom robom. Ti pičkolisci će se gložiti dok je sveta i veka.“
A sad sam, svojim rođenim ušima, čuo Doma Minta kako se obraća mom rođenom ocu kao najvećem dadi od svih njih. Mogambo! Istog časa sam znao da je to istina. Abraham je bio po prirodi zapovednik, rođeni posrednik, pregovarač nad pregovaračima. Kockao se u najviše uloge; u mladosti je bio spreman da stavi na kocku čak i svog još nerođenog sina. Da, Vrhovna komanda je postojala, a muslimanske bande ujedinjavao je kočinski Jevrejin. Istina je skoro uvek izuzetna, čudovišna, neverovatna, a skoro nikada u skladu s propisima, skoro nikada ono na šta ukazuju hladni proračuni. Ljudi na kraju sklapaju savezništvo s kim moraju. Oni slede ljude koji mogu da ih odvedu do željenog cilja. Pomislio sam kako očeva moć nad Brazgotinom i njegovim pajtašima predstavlja mračnu i ironičnu pobedu duboko ukorenjenog indijskog sekularizma. Sama priroda ovog saveza sklopljenog iz ciničnog ličnog interesa između različitih zajednica poništavala je celu Mendukovu viziju teokratije u kojoj će vladati jedan određeni vid hinduizma, dok će svi ostali indijski narodi morati da pognu svoje poražene glave.
Vasko je ovo izrekao još pre mnogo godina: korupcija je jedina sila koja može da potuče fanatizam. Ono što je iz njegovih usta zvučalo kao obično sprdanje pijanog čoveka, Abraham je pretvorio u živu stvarnost, u jedinstvo kolibe i oblakodera, bezbožničku armiju propalica koja je kadra da pokori i zgazi sve što božji odred može da im priredi.
Možda.
Raman Filding se već grdno prevario potcenivši svog protivnika. Hoće li Abraham Zogoibi biti imalo mudriji? Prvi pokazatelji nisu slutili na dobro. „Gnjida.“ Tako je on nazvao Menduka. „Glupi džukac s ogrlicom.“
A ako obe strane krenu u rat ubeđene da će bez po muke zgaziti neprijatelja? A ako se obe strane varaju? Šta će biti onda?
Armagedon?
Što se tiče skandala s narkoticima u Bebi softu, Abraham Zogoibi je od istražnih instanci – kao što mi je potvrdio za vreme naših brifinga, kezeći se besramno od uva do uva – dobio potpuno razrešenje. „Zvanično sam čist kao suza“, graktao je. „I obe ruke, jednako čiste. Dušmani bi hteli da me povuku na dno, ali moraće malo više da se potrude.“ Nije bilo sumnje da je izvoz artikala Bebi softa, kompanije za proizvodnju pudera i talka, služio kao pokriće za otpremanje daleko unosnijih belih praškova preko mora, ali je, uprkos herkulovskim naporima službenika iz odeljenja za narkotike, bilo nemoguće dokazati da Abraham išta zna o bilo kakvom nezakonitom poslovanju. Ispostavilo se, doduše, da su se izvesni sitniji činovnici kompanije – iz odeljenja za pakovanje i distribuciju – našli na platnom spisku udruženja dilera, ali je posle toga svaka istraga naprosto završavala u ćorsokaku. Abraham se širokogrudo starao o porodicama onih koji su završili u zatvoru – „Zašto da žene i deca pate zbog onog što su radili očevi?“, običavao je da kaže – i na kraju je slučaj zaključen bez ijedne optužnice protiv visokih ličnosti, protiv kojih je u početku i podignuta hajka, pa čak ni od Gradske korporacije pod kontrolom MO i Ramana Fildinga. A to što je neprikosnoveni kralj droge, poznat kao Brazgotina, i dalje šetao na slobodi, ostala je javna sramota. Nagađalo se da je pronašao utočište u nekoj od zemalja Persijskog zaliva. Ali Abraham Zogoibi mi je saopštio malo drugačije činjenice. „Ispali bismo prave dileje kad ne bismo mogli da sredimo pitanja oko ulaska i izlaska iz zemlje“, uzviknuo je. „Naši ljudi, naravski, mogu da se izmigolje napolje i ušunjaju nazad kad god im se prohte. A i službenici iz odeljenja za narkotike su, na kraju krajeva, samo ljudi. Sa svojim niskim platama jedva uspevaju da sastave kraj s krajem. Šta da ti kažem? Dužnost imućnih je da budu široke ruke. Filantropija je naša obavezna uloga. Noblesse oblige.“
Abrahamova pobeda u aferi Bebi softo bila je udarac za Fildinga, koji je neprestano navaljivao na mene da od oca izmuzem obaveštenja o delatnostima vezanim za drogu. Ali nisam ni morao da muzem: Abraham je nameravao da mi otvori srce, i rekao mi je jasno i glasno da je dobitak od Bebi softa sa sobom povlačio i dugoročne troškove. Pošto su puderski putevi bili zatvoreni, valjalo je upustiti se u daleko pogibeljniju operaciju, i to na brzu brzinu i pred nosom intenzivnoj policijskoj istrazi. „Početni troškovi bili su nezamislivi“, poveravao mi se on. „Ali šta da se radi? U poslu ti je data reč jemstvo, a valjalo je ispuniti ugovore.“ Brazgotina i njegovi ljudi radili su punom parom na uspostavljanju nove rute, koja je dostizala vrhunac u prašnjavim Ranskim pustarama u Kuču (što je nužno podrazumevalo podmićivanje činovnika i u Gudžaratu i u Maharaštri). Talk se brodićima odvozio do teretnih brodova koji su čekali. Nova ruta je bila sporija i rizičnija. „To je samo prolazna zamena“, rekao mi je Abraham. „S vremenom ćemo pronaći nove prijatelje na teretnom aerodromskom terminalu.“
Odlazio sam u njegov zastakljeni oblakoderski raj noću, a on mi je pričao svoje zmijske priče. A bile su, u neku ruku, kao bajke: sage o zlim demonima današnjice, povesti o potpuno abnormalnom, ispripovedane suvoparnim, banalnim glasom dežurnog poslovođe, koji sve vraća u normalu. (To je, dakle, moj svirepi otac imao na umu kad mi je rekao da se zakopao u posao da bi lakše prebrodio gubitak! To je, znači, radio da ublaži svoj bol!)... Naoružanje je predstavljalo značajnu stavku, iako na zvaničnom spisku delatnosti njegove velike korporacije nije bila navedena takva vrsta poslovanja. Jedan čuveni nordijski proizvođač naoružanja bio je u pregovorima s Indijom oko snabdevanja svakovrsnim i u suštini pristojnim, elegantno dizajniranim i, naravno, ubistvenim proizvodima. Sume novca koje su bile u igri behu toliko basnoslovne da su izgubile svaki značaj, i kao što obično biva s takvim Karakorumima kapitala, neke periferne gromade novca odlomile su se od glavnog masiva i krenule da se kotrljaju niz planinu. Sada je trebalo iznaći neki diskretan način da se te odronjene gromade posklanjaju, tako da prikladno posluže onima koji su uzeli učešća u pregovorima. Učesnici u pregovorima bili su izuzetno prefinjeni, krasila ih je uglađenost koja ih je u celosti sprečavala da uklone krš od te dobiti, makar i na svoje bankovne račune. Za njihova uzvišena imena nikada se ne sme vezati nikakva nepodopština, čak ni šapatom! „I eto“, rekao je Abraham sležući ramenima, sav srećan. „Mi obavljamo prljav posao, pa silesija kamenčića završi i u našim džepovima.“
Ispostavilo se da je Abrahamov Šunarukorp – kako su ga sad svi zvali – bio glavni akter u banci Kazana internacional, koja je krajem osamdesetih godina postala prva finansijska institucija iz Trećeg sveta koja je svojom efektivom i transakcijama počela da konkuriše velikim bankama na Zapadu. Bankarsku operaciju koju je preuzeo od braće Šuškenaruke, i koja je bila manje-više na izdisaju, ponovo je doterao do visokog sjaja, a preko veza s bankom Kazana internacional, postala je pravo čudo našeg grada. „Prošla su ona vremena kad se uspostavljao dolarski sistem veštačkog disanja za beznadežne ekonomije“, deklamovao je moj otac. „Nema više onog bezveznog mlaćenja prazne slame, jugo-južnjačke kooperative. Dovedite nam velike mudonje! Dolar, DEM, švajcarski franak, jen – neka slobodno dođu! Sad ćemo ih nadigrati u igri koju su sami smislili.“ Uprkos njegovoj novoj otvorenosti prema meni, prošlo je nekoliko godina pre nego što mi je Abraham Zogoibi priznao da ispod ove blistave monetarne vizije iz busije vreba skriveni sloj aktivnosti: neizbežni tajni svet koji je živeo svojim životom, očekujući otkrovenje, ispod svega što mi je odvajkada bilo poznato. – A ako je realnost našeg postojanja takva da tolike prikrivene istine leže ispod Majinih velova neznanja i iluzije, zašto se to ne bi moglo primeniti i na raj i pakao? Ili na Boga i Ðavola i sve to prokleto zamešateljstvo? Ako već ima toliko otkrovenja, zašto ne bi bilo i Otkrovenja? – Ali molim vas. Sad nije vreme za teološku raspravu. Na našem dnevnom redu trenutno su terorizam i tajna nuklearna naprava.
Među najkrupnijim klijentima banke Kazana bili su mnogobrojna gospoda i organizacije čija su se imena isticala na listama najtraženijih i najopasnijih ljudi u svim zemljama širom slobodnog sveta – pri čemu su, nekim čudom, oni, izgleda, bili slobodni da dolaze i odlaze, da se ukrcavaju na redovne putničke letove, posećuju filijale banaka i leče se u zemljama po sopstvenom izboru, bez imalo straha od hapšenja ili prepada. Ti senoviti računi vođeni su u posebnim registrima, zaštićenim zadivljujućim arsenalom lozinki, softverskim bombama i ostalim odbrambenim mehanizmima, i do njih se, barem teoretski, nije moglo pristupiti ni preko glavnog kompjutera. Ali te mere opreza bile su ništavne, a ovi nezgodni klijenti izgledali su kao pravi anđeli u poređenju s predostrožnostima koje su preduzimane u cilju zaštite, kao i personalom koji je uzeo učešća u najvećem poduhvatu banke Kazana: radilo se, naime, o finansiranju i tajnoj proizvodnji, „za potrebe izvesnih zemalja bogatih naftom i njihovih ideoloških saveznika“, širokog spektra nuklearnog naoružanja. Abrahamova ruka zaista se produžila. Ako je trebalo doći do prikladno obogaćene zalihe uranijuma ili plutonijuma, banka Kazana bi umešala prste u taj medeni kolač; ako bi se kojim slučajem neki dalekometni raketni sistem neočekivano pojavio na tržištu u pograničnim državama dojučerašnjeg Sovjetskog Saveza, novac iz banke Kazana uputio bi se krivudavo, nevidljivo, ispod ćilima, kroz zidove, prema tezgi tog prodavca. I tako se napokon Abrahamov nevidljivi grad, podignut rukama nevidljivih ljudi u cilju obavljanja nevidljivih radnji, bližio vlastitoj apoteozi. Pravio je nevidljivu bombu.
Maja 1991, jedna i te kako vidljiva eksplozija u državi Tamil Nadu dodala je gospodina Radživa Gandija na spisak ubijenih članova porodice Gandi, a Abraham Zogoibi – čije su odluke ponekad bivale tako neshvatljivo mračne da su ukazivale kako on, u stvari, veruje da je zabavan – izabrao je baš taj strašni dan da me uputi u postojanje tajnog projekta za izgradnju H-bombe. U tom trenutku u meni se nešto preokrenulo. Radilo se o nehotičnoj promeni, koja nije ponikla iz volje ili izbora, već iz nekog dubljeg i nesvesnog kutka moga bića. Slušao sam ga pažljivo dok se upuštao u detaljna objašnjenja (problem koji se trenutno nadvija nad projektom, napomenuo je on, odnosi se na potrebu za jednim ultrabrzim superkompjuterom koji je u stanju da obavlja složene programe navođenja oružja, bez kojih projektili nikada ne bi pogodili nameravane mete; u čitavom svetu postoji dvadesetak takvih PSC-a ili kompjutera s „plutajućim sistemom ciljanja“, s VAX arhitekturom, koja im omogućava da obave oko sedamdeset šest proračuna u sekundi, a dvadeset takvih kompjutera nalazi se u Sjedinjenim Državama, što je značilo da se jedan od preostala tri-četiri – a za jedan je upravo utvrđeno da se nalazi u Japanu – mora ili nabaviti preko neke paravanske organizacije, koja je do te mere neprobojna da će obmanuti neviđeno zamršeni sistem obezbeđenja koji okružuje takvu jednu transakciju, ili će morati da bude ukraden, a zatim postane nevidljiv, i bude prokrijumčaren do krajnjeg korisnika pomoću nekog neverovatno složenog lanca podmićivanja carinika, falsifikovanih tovarnih listova i nasamarenih inspekcija), ali dok sam ga slušao, začuo sam u sebi glas koji se svemu tome apsolutno i bespogovorno usprotivio. Baš kao što sam se bio usprotivio smrti koju mi je namenila Uma Sarasvati, mislim da sam tako i sada prešao granicu dužnosti koju mi je nalagala privrženost porodici. Na moje iznenađenje, jedna druga privrženost izbila je u prvi plan. Da, iznenađenje, jer posle svega što sam naučio u Elefanti, u kojoj su sve lokalne spone bile namerno kidane, u zemlji u kojoj svi građani instinktivno gaje dvojaku privrženost mestu i veri, premetnuo sam se u čoveka niotkuda i bez pripadnosti – koji je još i ponosan na to, ako smem to da kažem. I tako sam se, s reskim osećanjem neočekivanog, zatekao pred svojim strašnim ubilački nastrojenim ocem.
„... a ako nas uhvate u švercu“, govorio je on, „svi dogovori o pomoći, privilegije izabranog naroda i drugi međudržavni protokoli o ekonomskoj saradnji biće obustavljeni na licu mesta.“
Uzeo sam vazduh i zaronio: „Ti, verujem, svakako znaš koga sve ta bomba treba da raznese u još više komada nego sirotog Radživa, i gde?“ Abraham se skamenio. Bio je led i plamen. Bio je Bog u raju, a ja, njegovo najveće ostvarenje, upravo sam se pokrio zabranjenim smokvinim listom srama. „Ja sam čovek od posla“, rekao je. „Ono što treba da se obavi, ja obavim.“ JHVH. Ja sam onaj koji jesam.
„Na svoje zaprepašćenje“, rekao sam ovom Jahveu iz senke, ovom Antisvevišnjem, ovoj crnoj rupi na nebu, svom tatici, „izvini, ali upravo sam shvatio da sam Jevrejin.“
U to vreme već više nisam radio za Menduka; Čagan je, eto, izgleda, bio u pravu – krv u mojim žilama pokazala se gušćom od krvi koju smo prolili zajedno. I nisam ja, već je Filding, i to ne bez blagosti, ukazao da smo stigli do tačke na kojoj nam se putevi razilaze. On je, po svoj prilici, znao da nisam spreman da po njegovom nalogu uhodim rođenog oca, a najverovatnije je nanjušio i da informacije o njegovim aktivnostima otiču u suprotnom pravcu. Da dodam još i to da nisam baš osećao neki naročit apetit prema činovničkom radu; jer dok su se moja mladalačka navika da budem uredan i poriv da ne budem izuzetan sasvim lepo uklapali u zadatke koji su mi poveravani, moj „tajni identitet“ žestoko se bunio protiv svakodnevne monotonije. Ništa se nije dalo uraditi sa starim razbijačem, s naglo starećim siledžijom plaćenikom, osim da se penzioniše. „Idi i odmori se“, rekao je Filding, položivši mi ruku na glavu. „Zaslužio si.“ Pitao sam se da li to znači da je odlučio da me poštedi. Ili obrnuto: da će mi u bliskoj budućnosti Limenkov nož, ili Petoprstogrizovi zubi, pomaziti grkljan. Oprostio sam se sa svima i otišao. Ipak, osećaj progonjenosti nije me napuštao.
Činjenica je, zapravo, da su do 1991. Mendukovi marifetluci bili daleko više vezani za versko-nacionalistički program rada nego za prvobitnu, lokalpatriotsku platformu „Bombaj Maratima!“, pomoću koje se i dokopao vlasti. I Filding je stvarao saveznike, među slično usmerenim nacionalnim partijama i paravojnim organizacijama, u onoj abecednoj klin-čorbi od zagovornika poslušnosti vlasti: BJP, RSS, VHP. U ovoj novoj fazi MO-ove aktivnosti za mene nije bilo mesta. Zinat Vakil iz Legata Zogoibi – gde sam počeo da provodim sve više vremena, tumarajući majčinim svetom iz mašte, prateći Aurorine snove u kojima je sanjala mene u pustolovinama koje mi je sama smišljala – levo nastrojena mudrica Zini, kojoj nisam ispričao za svoje prisne veze s Mendukom, prezirala je iz dna duše ramaradžijevsku retoriku. „Kakvo baljezganje, tako mi svega“, ozbiljno je prigovarala ona. „Pod jedan: u religiji s hiljadu jednim bogom oni naprečac odlučuju da prolazi samo jedan dasa. Šta onda biva s Kalkutom, na primer, gde niko ne zarezuje Ramu? I Šivini hramovi više nisu podesni za bogosluženja? Kakva glupost! Pod dva: hinduizam ima mnoštvo svetih knjiga, a ne jednu, ali odjednom postoji samo Ramajana? Gde je onda Gita? Gde su Purane? Otkud im pravo da sve tako iskrive? Vrlo neukusno. I pod tri: kod Indusa nema imperativa za zajedničkim bogosluženjem, i kako će bez njega ovi tipovi onda da okupe svoje voljene mase? S neba pa u rebra, izmislili su ove masovne molitve i proglasili ih jedinim načinom za iskazivanje prave i prvoklasne pobožnosti. Jedno jedino ratničko božanstvo, jedna jedina knjiga, zakon gomile: eto, to su napravili od hinduističke kulture, od njene lepote sa bezbroj glava, od njenog mira.“
„Zini, ti si marksista“, podsetio sam je. „Tu priču o pravoj veri koju je uništilo trenutno postojeće unižavanje tvoji ljudi pevali su po ceo dan. Zar misliš da se hinduisti, siki i muslimani nikada ranije nisu ubijali?“
„Postmarksista“, ispravila me je. „I koje god je istine ili laži nosio u sebi socijalizam, ovo fundamentalisanje je stvarno nešto novo.“
Raman Filding stekao je sijaset neočekivanih saveznika. Uz abecedne klinčorbaše stali su i sumanuti brzoprugaši s Malabarskog brda, koji su po svojim večerinkama zbijali šalu kako će „naučiti pameti manjinske grupe“ i „staviti ih tamo gde im je mesto“. Ali radilo se, na kraju krajeva, o ljudima kojima se i on sam udvarao; kao svojevrsna premija pak, došla mu je podrška za pitanje kontracepcije, koju je dobio od muslimana i, što je još čudnije, od časnih sestara iz Marije Milosti Pune. Hinduiste, muslimane i katolike, na rubu žestokog međusobnog sukoba, u trenu je ujedinila zajednička mržnja prema kurtonu, spirali i piluli. Izlišno je i reći da se moja sestra Mini – sestra Floreana – upustila u žestok okršaj s kurtonom.
Planiranje porodice u Indiji predstavlja ozbiljan problem još od propalog pokušaja sredinom sedamdesetih godina da se na silu sprovede kampanja za kontrolu rađanja. Odnedavno je iniciran novi podsticaj za stvaranje manjih porodica, pod parolom Hum do hamare do (nas dvoje i još naših dvoje). Filding je to iskoristio da pokrene sopstvenu kampanju zastrašivanja. MO-ovi aktivisti obilazili su fadnička naselja i sirotinjske četvrti i punili Indusima uši kako muslimani odbijaju da sarađuju na sprovođenju ove nove politike. „Ako je nas dvoje i imamo još dvoje, a njih je dvoje i imaju dvadeset dvoje, ubrzo će nas brojčano nadjačati i izgurati nas u more!“ Ideju da bi tri četvrtine Indusa u milijardu stanovnika mogla da preplave deca sto miliona muslimana pomno su ozvaničili i mnogi muslimanski imami i političke vođe, koji su namerno preuveličavali broj indijskih muslimana u nastojanju da uvećaju sopstvenu važnost i samopouzdanje među pripadnicima svoje zajednice; koji su takođe neobično voleli da ističu kako su muslimani mnogo bolji borci od Indusa. „Dajte nam šestoricu Indusa na jednog našeg!“, drečali su po svojim zborovima. „Pa ćemo konačno da budemo na ravnoj nozi. Onda ćemo se možda i pošteno dohvatiti, barem malo, pre nego što kukavice uhvate maglu.“ Elem, ova igra s nestvarnim brojevima donela je novi zaokret. Katoličke kaluđerice krenule su da špartaju po bednim zgradurinama za izdavanje oko Bombaj centrala i prljavim sokacima sirotinjske četvrti Daravi, protestujući bučno protiv kontrole rađanja. Nijedna se nije toliko trudila radeći do u sitne sate, niti je agitovala s toliko strasti kao naša sestra Floreana; ali ubrzo su je povukli s prvih linija, jer ju je neka druga kaluđerica iz prikrajka čula kako objašnjava prestravljenim stanovnicima straćara da Bog ima sopstvene načine da kontroliše broj ljudi, a i sama je imala viziju koja joj je potvrdila da će u sasvim bliskoj budućnosti mnogi od njih ionako poumirati od nadolazećeg nasilja i boleština. „Mene će odneti u nebo“, objašnjavala je umilnim glasom. „O, kako se radujem tom danu!“
Za novu 1992. prevalio sam sedamdesetu napunivši trideset petu. Prekoračenje biblijskog veka čovekovog uvek nosi zlokobno znamenje, pogotovo u zemlji u kojoj je prosečno trajanje života izrazito kraće nego što Stari zavet navodi; a u slučaju srdačno vašeg, kome je šest meseci redovno donosilo celogodišnje oštećenje, ovaj trenutak bio je dodatno delikatan. S kakvom samo lakoćom ljudski um normalizuje nenormalno, kako hitro ono nezamislivo postaje ne samo zamislivo već i obično, gnjavaža koja nije ni pomena vredna! – Tako je i moje stanje, nakon dijagnoze da je neizlečivo, neizbežno i mnogih drugih ne-mogućnosti, kojih više ne mogu ni da se setim, ubrzo postalo tako obično da čak ni ja nisam mogao da se nateram da mu posvetim mnogo razmišljanja. Košmar mog prepolovljenog života naprosto je postao Činjenica, a o Činjenici nema šta da se kaže osim da je takva kakva je. – A može li s,e s Činjenicom cenkati, moj gospodaru?
- Bože sakloni! – Može li se razvući, smanjiti, osuditi, moliti za oproštaj?

- Ne; u najmanju ruku bi bila ludost činiti tako nešto. – Pa kako onda da pristupimo jednom tako nepopustljivom, tako apsolutnom Entitetu? – Cenjeni gospodine, ne mari ona da li ćete joj pristupiti ili je zaobići; najbolje je, dakle, da je prihvatite i idete svojim putem. – A zar se Činjenice nikada ne menjaju? Zar se stare Činjenice nikada ne zamenjuju novim, kao kod svetiljki; kao kod cipela, brodova i svih drugih dobrih stvari? – Evo: ako je već tako, to nam samo pokazuje jedno – pre svega, da to nikada nisu ni bile prave Činjenice, već čiste Poze, Stavovi i Opsene. Prava Činjenica nije Sveća da dogori, pa da se rastvori u baricu gustog voska; a nije ni Električna Sijalica od tanušnog vlakna, niti je kratkog veka poput Leptira Noćnog što je svuda traži. Nije skrojena od vaše proste kože za cipele, niti će ikada propuštati vodu. Ona sija! Hoda! I lebdi! – Da! – Vo vjeki vjekov.
Posle mog trideset petog, ili sedamdesetog rođendana, nije mi više polazilo za rukom da se istine o velikoj Činjenici svoga života otresem uz nekoliko fraza o kismetu, karmi ili sudbini. Ona mi je bila nametnuta nizom nelagodnosti i hospitalizacija kojima ne bih uznemiravao osetljivog i nestrpljivog čitaoca; reći ću samo da je u mene usadila stvarnost od koje sam tako dugo odvraćao pogled. Nije mi preostalo mnogo od života. Ta prosta istina lebdela mi je pred očima kad god bih sklopio kapke, ispisana plamenim slovima kad god bih tonuo u san; i bila je prva stvar na koju sam pomišljao pri buđenju. Pregurao si današnji dan. Hoće li te biti i sutra? Istina je, moj osetljivi, nestrpljivi prijatelju: koliko god sramotno i kukavički zvučalo, otpočeo sam život sa strahom od smrti koji me je pratio iz časa u čas. To je bila zubobolja za koju se nije moglo primeniti nikakvo ulje od karanfilića da je ublaži.
Jedna od posledica mojih pustolovina s medicinom ogleda se u tome što me je fizički onesposobila za ono od čega sam odavno i digao ruke: to jest, da postanem otac i tako ublažim – ako ne i izbegnem – teret toga što sam sin. Ovaj najnoviji fijasko toliko je razgnevio Abrahama Zogoibija, koji je napunio devedesetu i pucao od zdravlja, da nije bio u stanju da prikrije ozlojeđenost čak ni najtraljavijim izlivom saosećanja ili brige. „ Jedna jedina stvar koju sam želeo od tebe“, frktao je ljutito kraj moje postelje u bolnici Brič Kendi. „A čak ni to ne možeš da mi pružiš.“ Naš odnos je ponovo delimično zahladneo još otkako sam odbio da se petljam u tajne operacije banke Kazana, naročito oko izrade takozvane islamske bombe. „Sad ćeš još da tražiš i jarmulku“, izrugivao mi se otac, „i molitveno remenje. Časove hebrejskog i kartu do Jerusalima u jednom pravcu? Samo mi saopšti, molio bih lepo. Kad smo već kod toga, mnogi naši kočinski Jevreji žale se na rasizam s kojim se prema njima odnose tamo, preko mora, u tvojoj ljubljenoj domovini.“ Abraham, izdajica roda svoga, koji je ponavljao, i to samo u jezivim i džinovskim razmerama, zločin okretanja leđa svojoj majci i plemenu, i napustio jevrejsku četvrt da bi pohrlio u Aurorino rimokatoličko naručje. Abraham, ta crna rupa Bombaja. Video sam ga, onako obavijenog tamom, zvezdu padalicu koja je usisavala mrak oko sebe dok joj se masa povećavala. Nikakva svetlost nije uspevala da pobegne s horizonta događaja u njegovom prisustvu. Počeo sam još odavno da ga se pribojavam; sada je u meni budio stravu, a ujedno i sažaljenje, za koje su moje reči suviše slabe da bi ga opisale.
Reći ću još jednom: nisam ni ja neki anđeo. Držao sam se podalje od poslova s bankom Kazana, ali je Abrahamova imperija bila ogromna, a njenih devet desetina nalazilo se zagnjureno ispod vidljive površine. Imao sam pune ruke posla. I ja sam se nastanio u gornjim odajama Tornja
Šuškenaruke i uživao, i to ne malo, u gusarskim zadovoljstvima što sam sin svoga oca. Ali posle mog medicinskog debakla, bilo mi je jasno da će se Abraham obratiti za pomoć drugima: i to naročito Adamu Breganci, starmalom osamnaestogodišnjaku s ušekanjama kao kod bebe Damba, ili nalik satelitskim televizijskim antenama marke „Star“, koji se uspinjao kroz hijerarhiju Šunarukorpa takvom brzinom da me čudi što nije umro od posledica dekompresije.
Mister Adam, kako sam postepeno otkrio kroz ćaskanja s ocem u sitne noćne sate – jer i dalje sam mu služio kao ,neka vrsta ispovednika za mnogobrojne grehe iz njegovog dugog života – bio je momak spektakularno šarene prošlosti. Izgleda da se rodio kao vanbračno dete nekog bombajskog huligana i lutajuće vračare iz Šadipura u Utar Pradešu, te da ga je, nezvanično, na izvesno vreme usvojio neki čova iz Bombaja, koji je iščezao, verovatno odapeo, pošto je pod misterioznim okolnostima nestao pre četrnaest godina, i to ne zadugo pošto su ga državni agenti, po svemu sudeći, brutalno propustili kroz šake u doba vanrednog stanja, tamo 1974-1977. Od tada su dečaka u ružičastom oblakoderu na Brič Kendiju odgajale dve goanske gospođe, inače hrišćanke, koje su se obogatile posle uspeha svog popularnog asortimana turšije „Breganca“. Uzeo je prezime Breganca u znak poštovanja prema starim damama i, kad su preminule, lično preuzeo fabriku. Ubrzo potom, pokazavši se visprenim i svim mastima premazanim, kao retko ko od dvostruko starijih ljudi na vodećim položajima, došao je u Šunarukorp u potrazi za razvojnim kapitalom, u nadi da će uspeti da plasira legendarnu turšiju i čatnije starih dama na svetsko tržište, pod odsečnijom zaštitnom markom „Breg“. Na modernizovanoj ambalaži koju je doneo da pokaže Abrahamovim ljudima stajao je slogan: Iza Brega svašta vreba.
A to je, bogme, moglo da se kaže i za ovo čudo od momka lično. Nismo stigli ni okom da trepnemo, a on je već prodao posao Abrahamu, koji je u trenu shvatio kakav izvozni potencijal nosi ova robna marka, posebno u zemljama sa PNI (privremeno nastanjenom indijskom) populacijom. Sada je ovaj mladoturčin stekao sopstveno bogatstvo; ali na prvom sastanku s preuzvišenim starim gospodinom Zogoibijem lično, on je toliko zadivio mog oca svojim poznavanjem materije, kako najnovijih poslovnih i menadžerskih teorija, tako i novih komunikacionih i informacionih tehnologija koje su tek počele da prodiru u indijski sektor, da ga je Abraham iz istih stopa pozvao „da se priključi porodici Šunaru“, i to u svojstvu potpredsednika, sa specijalnim zaduženjem za tehničke inovacije i korporativno poslovanje. Toranj Šuškenaruke počeo je da zuji i bruji od novih mudrolija ovog mladiča, koje je, očigledno, razradio na osnovu svojih studija poslovnih začkoljica po Japanu, Singapuru i širom Pacifičkog pojasa, te „globalne prestonice trećeg milenijuma“, kako ga je on nazivao. Njegovi dopisi su preko noći ušli u legendu. „Da bi se optimizovala utilizacija radne snage, generisanje osećanja kolektivnog duha je od ključnog značaja“, glasila je jedna od njegovih tipičnih poruka. Stoga su službenici na rukovodećim funkcijama podsticani, da ne kažem da im je naređeno, da provode najmanje dvadeset minuta nedeljno u grupicama od po desetoro-dvanaestoro, grleći se među sobom. Dalji podsticaj bila je ideja da svaki službenik treba da predoči mesečne procene jakih i slabih tačaka svojih saradnika – preobrativši tako čitavo zdanje u kulu pritvorica i potkazivača (otvoreno buci-buci, u potaji seci-tuci). „Mi ćemo biti korporacija sa sluhom“, obavestio nas je Adam kolektivno. „Ono što kažete pažljivo ćemo pribeležiti.“ O da, slušale su te uši, i te kako. Svaki otrov i svaka gadost koja se desi padali su u njihove neizmerne dubine. „Sve velike organizacije predstavljaju heterogeni spoj smutljivaca, smutnjorešavača i zdravih ljudi“, poručivao je jedan Adamov dopis. „Naša uprava očekuje da se na smutljivce, uz vašu pomoć, ukaže.“ (Dodatno naglašeno kurzivom.) Stari Abraham je obožavao te splačine. „Moderna era“, rekao mi je, „mora da ima i moderan jezik. Odličan je! Te koještarije što ti golicaju uši, a s pozicije pravog badže. Ubija sve muve jednim udarcem.“
Moja pozicija pravog badže bila je malčice drugačije sorte; po Abrahamovom mišljenju, verovatno sorte koja je izašla iz mode – u svakom slučaju, za mene je tada ionako već sve bilo svršeno. Nije bio pravi trenutak da se ustremim na mladog Adama Bregancu. Držao sam jezik za zubima i osmeh na licu. Novi Adam stigao je u naš raj. Moj otac je pozvao tog mladića u atrijum na vrhu zgrade i u roku od nekoliko meseci – nedelja! dana! – Šunarukorp se bacio na kompjutere, da i ne pominjem kablovske sisteme, optička vlakna, antene, satelite, svakojake uređaje za telekomunikaciju – a pogodite ko je predvodio to novo kolo? „Ostavićemo svoj trag u celom svetu“, blistao je Abraham, sav ponosan što je naučio novi izraz. „Šta znaju ovi seljaci i urođenici što nagvaždaju o Raminoj vladavini! Nije radža Ram, nego radža RAM – to je naš kec u rukavu.“
Nije Ram nego RAM; odmah sam prepoznao malog i njegov parolaški jezik. Abraham je bio u pravu. Budućnost je stigla. Nastupala je generacija koja čeka da nasledi Zemlju, ne dajući ni pet para za preokupacije stare garde: posvećena hajci na novo, sa svojim čudnim govorom budućnosti, binarnim i bez trunke osećanja – kao nebo i zemlja spram naših melodramatičnih uzvika u stilu garam masale. Nije ni čudo što se Abraham, neumorni Abraham, okrenuo Adamu. U Indiji se rađalo novo doba, u kom je novac, kao i religija, slamao sve okove kako mu se prohte; nastupalo je vreme za pohotne, alave, života gladne, a ne za istrošene i nepovratno izgubljene.
Osećao sam se potpuno zastarelo; rođen prebrzo, onako naopak, osakaćen, stario sam prebrzo, postavši pritom i nasilnik. Sada sam počeo da se okrećem ka prošlosti, ka izgubljenoj ljubavi. Kad bih pogledao pred sebe, video sam Smrt kako čeka. Možda će Smrt, koju je Abraham bez po muke i dalje zavaravao, pokositi sina umesto besmrtnog oca.
„Šta si mi tu obesio nos“, rekao je Abraham Zogoibi. „Tebi treba žena, eto šta je. Jedna dobra ženica da te lepo razgali. Elem, dakle: mis Nadija Vadija. Šta veliš za nju?“
Nadija Vadija!
Raman Filding ju je proganjao cele te godine, dok je nosila titulu mis sveta. Polomio se da je pridobije cvećem, bežičnim telefonima, video-kamerama i mikrotalasnim pećnicama. Ona ih je vraćala. Pozivao ju je na svaki gradski prijem, ali posle onog njegovog ispada na Ganpatijev dan, svejednako ga je odbijala. Fildingova žudnja za Nadijom Vadijom procurila je pred naciju zahvaljujući proslavljenom tračerskom kolumnisti „Mideja“ – Osici, potomku onog starijeg škrabala koji je pod istim pseudonimom pisao o Gama zračenju u „Bombajskoj hronici“ i time okončao blistavu karijeru mog pradede Fransiska da Game. Posle toga, čin odbijanja Nadije Vadije da se pretvori u Mendukovu svojinu postao je, za određeni soj Bombajaca, simbol otpora višeg reda – postao je junački, politički. Pojavile su se i karikature. U ovom gradu, za koji je Filding tvrdio da ga „voza kao svoj lični auto“, nepopustljivost Nadije Vadije pokazala je da istrajava i jedan drugi, slobodniji Bombaj. I ona sama davala je dugačke intervjue. Ne bih ga poljubila taman i da je poslednji žabac u gradu, zariče se Nadija... Menduk za nju duduk! Nadija uzima časove boksa! – sve u svemu, zabavi nikad kraja.
A desile su se dve stvari.
Prvo: Filding, kome je strpljenje počelo da popušta, rešio je da pošalje nekoga da zastraši ovu jogunastu kraljicu lepote; i tako, prvi put za svog dugog i bespogovornog vođstva u MO, suočio se s pobunom, koju je poveo Sami Hazare uz jednoglasnu podršku svih kapitena timova raznih MO-ovih „specijalnih operacija“. Limenko je predvodio grupu koja je posetila Fildinga u njegovom uredu sa žabofonom. „Kapitenu, to nije kriket“, glasila je njegova jezgrovita kritika. Mendukje ustuknuo, ali je posle toga pogledao Hazarea onim istim pogledom kojim je pratio i mene otkako sam mu ispričao za pomirenje s ocem. A imao je i zašto, pošto se Sami promenio. Međutim, neće mnogo proći a on će biti izbačen sa dodeljenog mu mesta pomoćnog igrača, na kome je čučao čitavog života, prisiljen da, zbog događaja i patnji koje su mu razdirale srce, zaigra svoju neponovljivu glavnu ulogu u velikoj drami čije su probe trenutno bile u toku.
Drugo: Nadija Vadija više nije sedela na prestolu mis sveta. Izabrana je i nova mis Indije, nova mis Bombaja. Nadija Vadija je otišla u staro gvožđe. Njenu pesmicu više nisu puštali na radiju, a ni na novoj indijskoj verziji MTV-a: „Masala televizija“ ignorisala je svrgnutu kraljicu. Nadija Vadija nikada nije stigla do medicinskog fakulteta, momak kog je nekad pominjala nestao je u vidu lastinog repa, glumačka karijera joj je zamrla još u zametku. A novac se u Bombaju brzo topi. Nadija Vadija je u osamnaestoj godini pripadala prošlosti: bila je švorc, bez kormila i sidra, prepuštena strujama. U tom trenutku, Abraham Zogoibi povukao je svoj potez. Ponudio je njoj, i njenoj majci udovici, luksuzni stan na južnom kraju Kolaba kozveja, a uz njega i velikodušno izdržavanje. Nadija Vadija više i nije bila u prilici da bespogovorno nameće svoje uslove, ali nije izgubila ni ponos. Kada je došla kod Abrahama u Elefantu da popričaju o toj ponudi – a kako su samo novosti doprle do Mendukovih ušiju, preko Lambadžana Čandivale, dvostrukog agenta s naše kapije! i kako su samo razbesnele zlikovačkog gazdu! – progovorila je dostojanstveno. „Mislim se tako, pa pitam sebe, Nadija Vadija, a šta li to velikodušni gospodin traži zauzvrat za ovakvu uslugu? Možda je to nešto što Nadija Vadija ne može da pruži, čak ni preuzvišenom Abrahamu Zogoibiju glavom i bradom.“
Abraham je ostao zadivljen. Rekao joj je da je preduzeću kao što je Sunarukorp potrebno neko prijatno lice koje će ga predstavljati u javnosti. „Pogledaj mene“, nasmejao se. „Zar nisam pravi grozni starkelja? Eto, kad ljudi danas pomisle na našu kompaniju, oni odmah zamisle ovu staru ludu. A od sada, ako se slažeš, voleo bih da zamišljaju tebe.“ I tako je Nadija Vadija postala lice Šunarukorpa: na reklamama, na plakatima, i uživo, kao domaćica mnogih prestižnih događaja koje je korporacija sponzorisala – gala modnih revija, jednodnevnih međunarodnih turnira u kriketu, okupljanja pobednika Ginisove knjige rekorda, Ekspo sajma „Treći milenijum“, svetskih prvenstava u rvanju. I desilo se tako da se spasla i stekla javni status poznate ličnosti koji je, zbog svoje lepote, zaista i zasluživala. I desilo se da je Abraham Zogoibi odneo još jednu pobedu nad Ramanom Fildingom, a pesmica o Nadiji Vadiji vratila se, obrađena u skakutavom dens remiksu, na vrelu vrelcatu top-listu Masala televizije, i u sam vrh hit-parade.
Nadija Vadija i njena majka, Fadija Vadija, uselile su se u stan na Kolaba kozveju, a na zid dnevne sobe Abraham je okačio jednu jedinu sliku koju Zinat Vakil još nije uspela da izloži u galeriji na Kumbali, sliku na kojoj prelepa mlada devojka ljubi naočitog kriketaša sa (slikovitom) strašću koja je podigla toliko prašine; davno, davno jednom. „O, kako je divna“, rekla je Nadija Vadija i zatapšala rukama kad je Abraham lično otkrio „Celivanje Abasa Ali-bega“. „Nadija Vadija i Fadija Vadija vole kriket, zar ne, Fadija Vadija?“
„Živa istina, Nadija Vadija“, potvrdila je Fadija Vadija. „Kriket je kraljevski sport.“
„O, blentava Fadija Vadija“, ljutnula se Nadija Vadija. „Kraljevski sport su konjske trke. Fadija Vadija bi to morala da zna. Nadija Vadija zna.“
„Nek ti je uzdravlje, kćeri“, rekao je Abraham Zogoibi, poljubivši Nadiju u teme na odlasku. „ Ali molim te, malo više poštovanja prema majci.“
Nikada je nije ni prstom taknuo, uvek je ostao samo i jedino savršeni džentlmen. A onda ju je, iz vedra neba, ponudio meni, kao da je njegova svojina pa može da je dodeli, na poklon, kao kakav trofej.
Rekao sam Abrahamu da ću posetiti Vadijine i s njima porazgovarati o njegovom predlogu. Dve žene su me dočekale u neboderu na Kolabi, s užasom na licima. Nadija Vadija se za tu priliku iskitila kao božićno drvce, s alkom u nosu i ostalim drangulijama.
„Vaš otac nam je toliko učinio“, rekla je Fadija Vadija, kod koje su majčinska osećanja očigledno nadjačala kritičnu situaciju u kojoj se našla. „Ali svakako, cenjeni i dobri gospodine, moja Nadija Vadija zaslužuje dečicu... nekog mlađeg...“
Nadija Vadija me je čudno gledala. „Da vas nije Nadija Vadija možda već negde videla?“, upitala me je, očito se kroz maglu prisećajući Ganpatija. Prečuo sam to pitanje i usredsredio se na goruće teme. Problem je u tome, objasnio sam im, što njih dve žive pod okriljem jednog od najmoćnijih ljudi u Indiji. Ako odbiju bračnu ponudu njegovog sina jedinca, i više je nego verovatno da će im stari uskratiti dalju zaštitu. Posle toga će se malo čija ruka pružiti ka njima, iz straha da ne uvrede velikog Zogoibija. Moguće je da bi jedina zainteresovana strana bio izvesni gospodin koji je nekada, kao karikaturista, potpisivao svoje pokušaje crtežom žapca...
„Nikad!“, povikala je Nadija Vadija. „Gospođa Menduk? To Nadija Vadija nikada neće biti. Pre bih uzela Fadiju Vadiju za ruku, pa bismo zajedno skočile sa ove verande, evo odavde, vidite.“
„Nema potrebe, nema potrebe“, smirivao sam je. „Mislim da imam malo bolju ideju.“ I onda sam joj predložio da se samo verimo na papiru. Abrahamu će biti puno srce, to će biti odličan potez u smislu odnosa s javnošću, a trajanje veridbe se može produžavati unedogled. Poverio sam im tajnu svog ubrzanog postojanja. Jasno je, rekao sam im, da mi nije preostalo još mnogo života. A kad umrem, one će pobrati znatnu korist od veze s porodicom Zogoibi, čije ogromno bogatstvo u meni ima jedinog naslednika. Pa čak i da poživim toliko dugo da brak baš mora da se sklopi, zarekao sam se da će naša veza i dalje biti samo platonska. Zamolio sam samo Nadiju Vadiju za pristanak da se pred svetom zaista ponaša kao da mi je buduća žena. „Ostalo neka bude naša tajna.“
„Ijuju, Nadija Vadija“, jeknula je Fadija Vadija. „Vide li ti kako smo neotesane! Tvoj zgodni verenik nam je došao na viđenje, a mi ni kolačić da mu ponudimo!“
Zašto sam to učinio? Zato što sam znao da je ono što sam rekao istina: Abraham bi odbijanje primio kao ličnu uvredu, i izbacio bi ih na ulicu. Zato što sam se divio otporu koji je Nadija Vadija pružila Fildingu, kao i pristupu koji je zauzela prema mom notorno razbludnom ocu. O, zato što je bila tako lepa i mlada, a ja takva matora nakaza. Možda i zato što sam, nakon godina ogrezlih u nasilje i izopačenost, tragao za iskupljenjem, želeo da se ispovedim i primim razrešenje za svoje grehe.
Zbog čega da se iskupim? Ko da me razreši? Ne postavljajte mi teška pitanja. Učinio sam to, i tačka. Veridba Moraisa Zogoibija, jedinog sina gospodina Abrahama Zogoibija i počivše Aurore Zogoibi (rođene Da Gama) i mis Nadije Vadije, kćeri jedinice pokojnog gospodina Kapadije Vadije i gospođe Fadije Vadije, svih iz Bombaja, bila je objavljena. A negde u gradu, jedan Limenko je čuo ovu vest i zlo je počelo da mu, poput gnojnog čira, razjeda skrhano i bezdušno srce.
Proslava veridbe je održana, naravno, u Tadžu; u svakom slučaju, bio je to još jedan raskošni bombajski događaj. U zavidljivom prisustvu preko hiljadu prelepih i skeptičnih tuđinaca, jezika oštrih poput britve, zajedno s mojom poslednjom sestrom, sestrom Floreanom, koja se iz dana u dan sve više otuđivala, na brzinu sam namakao basnoslovni dijamant, kako su ga novine opisivale, na sladak prstić te slatke devojke, i tako obavio ono što će Osica nazvati „čudnovatom, skoro žrtvenom veridbom Sutona i Zore“ Ali Abraham Zogoibi, najzlobniji, srca najokorelijeg od svih staraca – pripremio je, sa svojim poslovičnim crnim humorom, malu žaoku da nam zagorča veče. Kada je obred javnog sklapanja veridbe okončan, , a fotografi krenuli da snimaju Nadijinu nikad tako blistavu lepotu, kao da im nikad neće dojaditi, Abraham se popeo na podijum i zamolio za tišinu, jer i on ima nešto da objavi.
„Moraise, jedini sine moj, i ti, Nadija, snaho prelepa, kakva se samo poželeti može“, zagraktao je. „Dopustite mi da izrazim nadu da ćete ovoj žalosno okrnjenoj porodici uskoro podariti nekoliko novih članova“ – O, oče srca kamenoga! – „da se starac poraduje. A do tada, imam i ja da vam predstavim jednog novog člana.“
Silan žamor, silno iščekivanje. Abraham se zakikotao, klimajući glavom. „Da, da, Mavre moj. Najzad ćeš, dečko moj, dobiti mlađeg brata kog ćeš zvati rođenim.“
Iza malog podijuma, na mig se teatralno rastvorio crveni zastor. Adam Breganca – Male Velike Uši lično! – kročio je napred. Među mnogima koji su zinuli od čuda bili smo i Fadija Vadija, Nadija Vadija i ja.
Abraham ga je poljubio u oba obraza, pa u usta. „Odsad pa nadalje“, rekao je tom mladiću pred okupljenom gradskom elitom, „zvaćeš se Adam Zogoibi – moj voljeni sin.“

18


Bombaj je u centru još od trenutka kada je stvoren: vanbračno dete iz portugalsko-engleskog braka, a opet, ponajviše indijski od svih indijskih gradova. U Bombaju su se stekla i stopila sva lica Indije. U Bombaju se i sveindijsko susrelo s onim neindijskim, što je stiglo preko crne vode da nam se ulije u vene. Sve što se prostire severno od Bombaja je Severna Indija, a sve južno od njega je Južna Indija. Na istok se pruža indijski istok, a na zapad svetski Zapad. Bombaj je u centru; sve reke slivaju se u njegovo more ljudi. On je okean priča; a mi smo svi bili njegovi pripovedači, i svi smo govorili uglas.
Kakva čarolija je bila zamućena u tu instant čorbu, kakva je harmonija izbijala iz te kakofonije! U Pendžabu, Asamu, Kašmiru, Meratu – u Delhiju, u Kalkuti – s vremena na vreme bi prerezali grkljane svojim komšijama i uživali u toplom tuširanju, ili kupkama s crvenim mehurićima, u svoj toj zapenušanoj krvi. Obezglavili bi vas zato što ste obrezani ili zato što vam je ostavljena kožica na vrhu. Duga kosa koštala bi vas glave jednako kao i ošišana; svetla koža šiba tamnu kožu, a ako vam se desi da progovorite pogrešnim narečjem, to vas može koštati vašeg poganog jezika. U Bombaju se takve stvari nikad nisu dešavale. – Kažete, nikada? – Hajde de; to možda zvuči suviše apsolutno. Bombaj nije bio pelcovan protiv bolesti ostatka zemlje, a to što se dešavalo po drugim mestima, kao na primer ono zamešateljstvo s jezikom, proširilo se i na bombajske ulice. Ali na putu do Bombaja reke krvi bi se obično razredile, druge reke bi se ulivale u njih, te bi do trenutka kada se ulije u gradske ulice unakaženost postala relativno blaga. – Da li ja to možda zapadam u sentimentalnost? Sad kad sam sve to ostavio za sobom, da nisam, pored tolikih gubitaka, izgubio i pronicljivost? – Moglo bi se reći da jesam; ali ipak stojim iza svojih reči. O, vi što ulepšavate grad, zar niste primetili da je Bombaj krasilo upravo to što ne pripada nikome, a pripada svima? Zar niste videli svakodnevna čuda u duhu živi i pusti druge da žive, kako se tiskaju u njegovim zakrčenim ulicama?
Bombaj je u centru. I dok je stari osnivački mit o naciji venuo, u Bombaju se rađala nova Indija Boga i Mamona. Bogatstvo zemlje proticalo je kroz njegove berze, njegove luke. Oni koji mrze Indiju, koji bi hteli da je unište, morali bi da unište Bombaj: to je jedno od objašnjenja za ono što se dogodilo. Hm, da, možda je stvar u tome. A možda je stvar i u onome što je pušteno s lanca na severu (da ga imenujem, jer moram da ga imenujem: u Ajodji) – ona kiselina što razjeda duh, ono neprijateljsko nasilje koje je pokuljalo u krvotok nacije kada je pala Babri džamija, a planovi za izgradnju ogromnog Raminog hrama, na mestu gde se ovaj bog navodno rodio, kako se to kaže u bombajskim bioskopima, buđenje prošlosti – ovog puta suviše zgusnuto, tako da čak ni razređivačke moći velikog grada nisu uspele dovoljno da ga razblaže. Jeste, tako je; i oni koji to tvrde, pravo vele, nema zbora. U Legatu Zogoibi, Zinat Vakil mi je predočila svoje uobičajeno zajedljivo viđenje situacije: „Za sve su krive izmišljotine“, rekla je. „Sledbenici jedne izmišljotine poruše još jedno popularno stecište kojekakvih tobožnjih verovanja – i blago nama! Eto rata. Sledeći put pronaći će Vjasinu kolevku ispod Ikbalove kuće, i Valmikinu zvečku ispod prebivališta Birze Galiba. E pa dobro. Ali ja ću ipak radije izgubiti glavu boreći se za velike pesnike nego za bogove.“
Sanjao sam Umu. – O, izdajnička podsvesti! – Umu kako vaja jedan od svojih ranih radova, velikog Nandijevog bika. Kao taj bik, pomislio sam kad sam se probudio, i kao plavi Krišna poznat po frulici i mlekarici, gospodar Rama je Višnuov avatar; baš Višnuov, koji od svih bogova ima najviše metamorfoza. Istinska Ramina vladavina bi, dakle, nesumnjivo morala da se zasniva na promenljivim, nepostojanim i kolebljivim odlikama ljudske prirode – i ne samo ljudske već i božanske. Pošto se tako nešto zagovara u ime jednog velikog boga, onda se baca pravo u lice njegove, kao i naše suštine. – Ali kad kamen istorije počne da se kotrlja, nikoga više ne zanima priča o tako delikatnim pitanjima. Haos može da počne.
... A ako je Bombaj u centru, možda su ti događaji bili ukorenjeni u bombajskim trzavicama. Mogambo protiv Menduka: dugo iščekivani duel, sudbonosni meč teške kategorije koji će odlučiti, jednom zasvagda, koja će banda (kriminalno-poslovna ili kriminalno-politička) gospodariti gradom. Video sam kako se to zbiva, i mogu samo da zabeležim šta sam video. Skriveni faktori? Upetljani tajni/strani prsti? To prepuštam umnijim analitičarima da presude.
Reći ću vam šta ja mislim – u šta, uprkos činjenici da sam se, otkako znam za sebe, borio protiv natprirodnog, nikako da prestanem da verujem: nešto se pokrenulo padom Aurore Zogoibi – ne samo zavada, već neko cepanje, uzduž i popreko, životnog tkanja svih nas. Neće se upokojiti, proganjaće nas neumorno. Abraham ju je sve češće viđao kako lebdi u Pejovom vrtu, zahtevajući da bude osvećena. Eto, to zaista mislim. Sve je to bila njena osveta. Lebdela je bestelesna nad nama na nebu, Aurora Bombajalis u punom sjaju, zasipajući nas odozgo svojim gnevom. Pa ti sad nađi ženu, kažem ja. Pogledajte samo: Aurorin duh obleće užarenim vazduhom. A uočite i Nadiju – Nadiju Vadiju poput grada čija je prava tvorevina bila – Nadiju Vadiju, moju verenicu, koja je takođe centralni lik u ovoj priči.
Je li to onda bio nekakav sukob u stilu Mahabharate, ili Trojanskog rata, u kojem bogovi biraju stranu i igraju svoje uloge? Nije, gospodine. Ma kakvi, kad vam kažem, gospodine, nije. Nema tu božanstava iz starih vremena, samo novopečenih dođoša prišipetlji, cela gomila nas. Abraham Mogambo i njegov Brazgotina, Menduk i njegov Petoprstogriz; svi mi. Aurora, Minto, Sami, Nadija, ja. Mi, tragične ličnosti, ili možda ne zaslužujemo ni da budemo posmatrani kao takvi. Ako se Karmen Lobo da Gama, moja nesrećna baba-strina Sahara, jednom davno kockala s Princem Henrijem Navigatorom ne bi li povratila svoje bogatstvo, nema potrebe osluškivati odjeke Judištirinog gubitka kraljevstva zbog jednog kobnog bacanja kocke. I premda su se muškarci tukli oko Nadije Vadije, ona nije bila ni Helena, a ni Sita. Samo lepa devojka u žiži zbivanja, i to je sve. Tragedija nam nije bila u prirodi. Da, tragedija se bližila, tu nema spora, i to nacionalna tragedija sveopštih razmera, ali mi koji smo igrali svoje uloge bili smo – da se ne lažemo – klovnovi. Da, klovnovi! Burleskni lakrdijaši, koje je istorija uvukla u svoj teatar samo zato što pri ruci nije imala bolje ljude. Nekada je, doduše, na našoj sceni bilo i pravih gorostasa; ali na samom kraju jednog doba, madam Istorija mora se zadovoljiti onim što joj se nudi. Džavaharlal je, u poslednje vreme, samo ime prepariranog psa.
Prišao sam svom novom „bratu“ iz pristojnosti i predložio mu da odemo na ručak, kako bismo se bolje upoznali. E pa, dragi moji, trebalo je da čujete tu žvaku. „Adam Zogoibi“ – nikada nisam mogao ni da pomislim na to ime a da ga pritom ne stavim među navodnike – upao je u pravi vrtlog nedoumica osobe koja se uspinje po društvenoj lestvici. Hoćemo li u polinezijski restoran u „Oberoj autrigeru“? Ne, ne, tamo za ručak imaju samo švedski sto, a prijalo bi nam malo dobre usluge. A možda da pregrizemo nešto u „Morskoj loži“ u Tadžu? Ali kad se bolje razmisli, tamo visi previše matorih jaraca koji se prisećaju stare slave. A „Žalinemabez“? Blizu je kuće, a ima i lep pogled, ali, dragi moj, ko će podneti ono staro nagvaždalo od vlasnika? PosloVni ufur-isfur na brzinu u nekoj iranskoj jazbini – „Bombaj A-l“ ili kod Pirkea blizu fontane Flora? Ne, treba nam nešto manje bučno, a da bi se ljudski pričalo, čovek mora da zna da može da odugovlači. A kod Kineza? – Da, ali prosto je nemoguće odlučiti se između „Nankinga“ i „Kamlinga“. A „Vilidž“? Uh, s onim kvazirustičnim enterijerom, dušo; tako je passé. Nakon dugog, izbezumljenog monologa (naveo sam samo odabrana mesta), zaustavio se – ili, bolje reći, skljokao – kod proslavljene kontinentalne kuhinje Udruženja. A kad smo se pojavili, počeo je, kako trend nalaže, da oteže oko jelovnika.
„Šušo! Dušo! Kalušo! Baš super što vas opet vidim u punoj formi. – Ah, bon-đor, Kalidaso, za mene klaret kao i obično, i srebrni escajg. – E pa, dragi Mavro, važi-može da te zovem Mavro? Važi-može. Divota. – Harišu, jesi li ti živ? Kupuješ OTCEI, rekla mi jedna ptičica. Dobar potez! To ti je žešće superkvalitetna deonica, nema veze što je baš sad malo u zaostatku.
- Mavro, izvini, izvini. Imaš moju apsolutno nepodeljenu pažnju, časna reč! – Monsuar fra-sua! Cmokili-cmok! – O, donesite nam nešto po vašem izboru, potpuno smo u vašim rukama. Samo bez maslaca, ništa pohovano, ni slučajno masno meso, nikakve ugljen-bezobrazluke i, molim vas, bez patlidžana. Čovek treba da sačuva liniju, je li tako? – Napokon. Brate! Uh, kako ćemo se provoditi! Kako će to super biti, a? Gibalica-zezalica. Je li, voliš li ti noćne izlaske, a? Pusti one Ponoć u četiri oka, Dvadeseti vek, Studio 29, Pećina. Oni su odsvirali svoje, bejbi. A ja sam, eto, onako usput, osnivač i investitor jednog novog mesta za provod. Zovemo ga S-3, to je Svetski set-splet. Ili možda samo Splet. Di-džejevi prave splet virtualne stvarnosti s tesnim sarijima, prste da poližeš! I splet kiberpanka i dekora sa bhangra-kolačićima. I talenata, bogme, kao na traci, kapiraš? Jednom rečju, poslednji krik tehnike. Nema mrdanja-vrdanja.“
I ako sam bio blago skamenjenog lica, malčice džangrizav, pa šta? Osećao sam da imam pravo na to. Gledao sam non-stop kabare, celovečernji ples sa sedam velova u izvođenju „Adama Zogoibija“, i gledao ga kako on gleda mene. Ubrzo je shvatio da moje hladno držanje nije poza, pa se prebacio na tiši, zaverenički ton. „Ej, brate, pa ti bogme imaš za sobom pozamašnu paklenu borilačku istoriju, ili sam bar tako čuo. Žešće neobično za vas, jevrejske momke. A ja mislio da vi ne vadite nos iz knjiga i da ste pravi cvikeraški članovi međunarodne zavere koja drma svetom.“
Ni to mu baš nije upalilo. Promrmljao sam nešto o jevrejskim plaćenicima koji su mnogo učinili na osnivanju zajednica na Malabarskom primorju, a on je čuo ledenu notu u mom glasu. „Ma daj, hajde, bratac, pa zar ne možeš da provališ kad se neko zafrkava? Ej, pa to sam ja. – Madu. Mer, Ruči, ćao. Ijao, mačke, pa ovo je već previše. Ovo vam je moj novi veliki braca. Slušajte, on vam je skroz lud dasa, jedna od vas bi baš mogla da ga mazne. – Mavro, čoveče, šta ti misliš? U ovom trenutku apsolutno vrhunske lutke s naslovne strane i modne piste, veće čak i od naše žalosno preminule sestre Ine, zamisli. Znaš šta? Mislim da su otkinule na tebe. Prvoklasne dame, kad ti kažem.“
U pogledu „Adama Zogoibija“ serija mojih zaključaka brzo se upotpunila. Sada se ponovo promenio, postao je poslovan i profesionalan. „Znaš, trebalo bi da utvrdiš svoje finansijske pozicije. Naš otac, tužno je reći, nije više mlad. Ja trenutno privodim kraju stvari oko svojih ličnih potreba kroz detaljne diskusije s njegovim ljudima.“
Tu mi je kvrcnulo. Nešto kod Adama mi je budilo osećanje već viđenog, i sad mi je svanulo o čemu se zapravo radi. To što je odbijao da govori o svojoj prošlosti, lakoća s kojom je menjao tempo, trudeći se da opčini i dodvori se, hladna proračunatost njegovih poteza: na tu igru sam se jednom već nasukao, iako je ona bila daleko iskusnija od njega u sprovođenju kameleonskih trikova, i pravila je mnogo manje grešaka. Prisetio sam se, s jezom, svoje stare fantazije o vanzemaljcu koji se hrani pometnjom i u stanju je da poprimi ljudski oblik. Prošli put žena, a sad muškarac. Ono se vratilo.
„Poznavao sam jednu ženu nalik tebi“, rekao sam Adamu. „I, brate, mogu ti reći da imaš još mnogo da učiš.“
„E vala, humpf „, uzvrpoljio se Adam. „Kad se neki od nas toliko trude, ne vidim zašto neki tako grozno vređaju. Ti tu imaš neki problem sa zauzimanjem stava, Mavro moj. Loš nastup. A i slab potez u karijeri. Čujem da si se i s dragim taticom propisno zakačio. I to u njegovim godinama! Sreća njegova što je jedan od sinova spreman da radi ono što treba, bez mnogo durenja i drskih odgovora.“
Sami Hazare živeo je u predgrađu Anderi, okružen nasumice raštrkanim metežom lake industrije – tu su bili Kožna konfekcija „Nazaret“, Vadžova ajurvedska laboratorija (specijalizovana za „vadžradanti“ pastu za desni), Čepovi za boce „Tams ap kola“, „Klenola brend jestivo ulje“, pa čak i mali filmski studio, korišćen najviše za snimanje reklama, koji se razmetao – na panou kraj ulazne kapije – natpisima „Kaskader i kaskaderka na licu mesta“ i „Dizalica na ručni pogon (6-člani tim)“. Njegova kuća, jedan rasklimatani prizemni drveni bungalov, kome već odavno preti rušenje, ali se još drži uspravno, po ugledu na bombajski način života u stilu daj šta daš, pritajila se u zasedi između zadnjih zidova smrdljivih fabrika i bespravno podignute grupe jeftinih žutih stambenih jedinica, kao da se svom silom trudila da utekne pažnji patrola za rušenje. Limete i zelene papričice visile su okačene preko vrata s mrežom protiv komaraca, ne bi li odagnale zloduhe. Pored njih, zastareli kalendari s jarko oslikanim likovima gospoda Rame i Ganeše sa slonovskom glavom bili su dugi niz godina jedini ukrasi; a sada su slike Nadije Vadije, iscepane iz časopisa, bile zalepljene lepljivom trakom svuda po plavo-zelenim zidovima. Bilo je tu i fotografija sa stranica o društvenoj hronici, s veridbe gđice Vadije i g. M. Zogoibija u hotelu Tadž, i na tim slikama moje lice bilo je grubo precrtano flomasterom, ili zguljeno vrhom noža. Na jednoj ili dve bio sam potpuno obezglavljen. Preko grudi su mi bili naškrabani prostakluci.
Sami se nikada nije oženio. Delio je ovaj brlog s ćelavim nosatim kepecom Direndrom, koji je glumio epizodne filmske uloge i tvrdio da je nastupio u preko trista igranih filmova, a čija je životna želja bila da postigne rekord za Ginisa po broju filmskih nastupa. Kepec Direndra je čistio i kuvao opakom Samiju, pa mu je čak po potrebi i podmazivao onu metalnu ruku. A noću, uz svetlost petrolejke, pomagao je Limenku oko njegove male zanimacije. Zapaljive bombe, tempirane bombe, termobarične i potezne bombe: čitava kuća – ormari, ćoškovi i pukotine, pa čak i nekoliko specijalnih rupa koje su ova dvojica iskopala u podu jedine sobe svoga boravišta, a onda ih prekrili daskama kako bi ih sakrili – postala je pravi privatni arsenal. „Ako dođu da nas ruše“, govorio bi Sami svom malom pajtosu i pomagaču sa svirepim, fatalističkim uživanjem, „mali moj uvaženi gospodine, ima da izađemo, ali uz vatromet.“
Nekad davno, Sami i ja smo bili ortaci; pošto smo obojica imali neobične ruke, smatrali smo jedan drugog rođenom braćom, i u ono vreme nekoliko godina smo bili strah i trepet u gradu, a šumska jagoda Direndra je, kao neka ljubomorna žena, ostajao kod kuće i spremao jela koja bi Sami, po povratku s naših napornih poduhvata, sručio u sebe kao vuk, bez ijedne reči hvale, a onda bi zaspao, ispunivši sobu svojim gromoglasnim podrigivanjem i prdežom. Ali sada je tu bila Nadija Vadija, a glupavi Sami, uhvaćen u mrežu sopstvene patetične zaluđenosti tom nedostižnom damom, a mojom verenicom, bio je spreman – ili su na to bar ukazivali njegovi zidovi – da mi raznese omraženu glavu.
Nekad davno, Limenko je bio poslušnik broj jedan Ramana Fildinga, njegov superskiper, njegova ljudina nad ljudima. Ali onda je Menduk, i sam opsednut Nadijom, naredio Samiju da malo ubeđuje curu, na šta je Hazare podigao revoluciju. Nekoliko meseci Menduk je držao Samija na oku, motreći na njega svojim hladnim i beživotnim pogledom, baš kao žaba kad vreba svoj zuzukavi plen. A onda je pozvao Limenka u svoje skrovito svetilište sa žabofonom i otkačio ga.
„Moram da te pustim da ideš, druškane“, rekao je. „Niko nije veći od igre, je li tako, a ti si počeo da propisuješ sopstvena pravila.“
„Nisam, skiper-kapitene, nisam. Kapitenu, žene i dečurlija ne ulaze na teren.“
„Kriket se promenio, Limenko“, rekao je Menduk blago. „Vidim da si ti pravog džentlmenskog kova. Ali, Sami moj, sada se vodi totalni rat.“ Andera znači mrak, a Sami Limenko Hazare sedeo je u Anderi ćutke satima, utonuo u pomrčinu. Na početku zaluđenosti Nadijom Vadijom znao je da zapleše po kući, držeći pred nosom, kao masku, fotografiju Nadije Vadije u boji, s cele stranice na kojoj je isekao rupice za gledanje, tako da može da gleda svet njenim očima: pa bi zapevao poslednje filmske hitove falsetom umesto devojačkim glasom. „Šta to skrivam pod jelekom?“, pevao je, tresući torzom kao da želi da nagovesti odgovor. „Šta to skrivam pod bluzicom?“ Jednoga dana, Direndra, izluđen beskonačnom zaslepljenošću svog kompanjona, kao i njegovim jezivim glasom, dreknuo je na njega: „Sise! Krije sise ispod tog jebenog jeleka. A šta si ti mislio? Posrane šarene balone?!“ Ali je Sami, nimalo potresen, nastavio sa pevanjem. „Ljubav“, ćurlikao je dalje. „Ljubav to skrivam pod bluzicom.“
Sada je, međutim, njegovim pevačkim danima došao kraj. Mali Direndra je rikošetirao okolo-naokolo po sobi, kuvao i pričao viceve, izvodio svoje sitne trikove – stav na rukama, salto unazad, bekeljenje – trudeći se da razvedri Samija, pa je dogurao čak dotle da je sam zapevao bezobrazni bluzica-bluz, zažmurivši na gnušanje koje je osećao prema Nadiji Vadiji, toj izmišljotini s postera, koja se stvorila niotkuda i po kratkom postupku im uništila živote. Mali Direndra je dobro pazio da takve svoje misli ne podeli sa Samijem, ali je Nadija Vadija bila ženska kojoj bi on drage volje smrsio konce.
A onda je, konačno, Direndra pogodio čarobnu reč – sezame, otvori se – od koje je natušteni Sami Hazare ponovo živnuo. U jednom skoku našao se na stolu, zauzeo pozu kao mali baštenski kip i izgovorio čarobna slova. „RDX“, objavio je.
Sedenje na dve stolice Samiju nikada nije predstavljalo problem; zar nije godinama uzimao novac od mog oca i špijunirao Menduka? Siromah čovek mora da se snalazi, a nikada nije naodmet musti obe strane. Ne, dve stolice su sasvim na mestu: ali nikakva, ama baš nikakva lojalnost? To ga je već zbunjivalo. A ova petljancija oko Nadije Vadije nekako je pokidala sve Limenkove spone – sa Fildingom, s jedanaestorkom, i sa MO uopšte, ali i sa Abrahamom i sa mnom. Sada je igrao sam za sebe. A ako već on ne može da je ima, zašto bi je imao bilo ko? I ako već hoće da ruše njegovu kuću, zašto se i ostale kule i palate ne bi zdrobile i popadale? Da, to je to. On je upućen u tajne i zna da pravi bombe. To su bile njegove sklonosti, mogućnosti koje su mu preostale. „Baš to ću i da uradim“, rekao je glasno. Oni koji su ga povredili osetiće udarac Limenkove ruke.
„Kaskader-kaskaderka mogu da garantuju“, rekao je Diren. „Prva klasa, a starim mušterijama daju specijalni popust.“ Supružnički tim iz obližnjeg filmskog studija, specijalizovan za akcione kadrove – dobavljači bezazlenih raketica i petardi – bili su, u potaji, umešani i u nabavku ozbiljnije robe. Jeste da su bili sitna riba, u to nije bilo nikakve sumnje, ali su već godinama bili Limenkovi najpouzdaniji dobavljači gelignita, TNT-a, tajmera, detonatora, upaljača. Ali RDX eksploziv! Kaskader-kaskaderka mora da su daleko dogurali. RDX je podrazumevao dubok džep i veze na najvišim mestima. Par za akcione kadrove bez sumnje je angažovala gomila ozbiljnih pucača. Ako se RDX doprema u Bombaj u tolikim količinama da kaskaderi mogu da prodaju pokoju mrvicu sa strane, na pomolu je ozbiljan krkljanac.
„Koliko?“, pitao je Sami.
„Ko zna?“, cičao je Direndra, klibereći se. „Dovoljno konjića za našu zabavu, to sigurno.“
„Imam zlata u šteku“, rekao je Sami Hazare. „Tu su i šuške. A i ti imaš bele pare za crne dane.“
„Glumački vek je kratak“, pobunio se kepec. „Zar ćeš me pustiti da gladujem u suton života?“
„Nema nama sutona“, odvratio je Limenko. „Još malo pa ćemo da blesnemo, kao sunce.“ „Mom bratu“ i meni nije se više ukazala ta sreća da ručamo zajedno. A i „našem ocu“ bile su na izmaku godine tokom kojih se hranio krvlju ove zemlje. Moja majka se već strmeknula. Kucnuo je čas i za očev sunovrat.
Priča o strmoglavom padu Abrahama Zogoibija s najviše kule bombajskog života postala je već opštepoznata; zahvaljujući brzini i razmerama samog treska, razglasila se na sve strane. A u toj ružnoj priči jedno ime je potpuno odsutno, dok je drugo sveprisutno u svim njenim poglavljima, stalno i iznova.
Odsutno: moje ime. Ime jedinog biološkog muškog potomka mog oca.
Sveprisutno: „Adam Zogoibi“. Ranije poznat kao Adam Breganca. A pre: Adam Sinaj. A još pre toga? Ako su se njegovi pravi roditelji, kao što su cenjena novinarska njuškala otkrila i kasnije nas o tome izvestila, zaista zvali Šiva i Parvati, a s obzirom na njegove – oprostite mi što stalno guslam o njima – stvarno jako velike uši, mogu li da predložim Ganeša!? Iako bi Dambo – ili Gufu, Muto, Kruko – ili da se zaustavimo kod Sabu – mnogo bolje priličilo ovom gnusnom slon-dečaku.
Elem, taj klinac XXI veka, taj menadžerski brzoprugaš, taj laktaš koji je pevušio Po svom ćefu, raspalih po sefu, na kraju se nije pokazao samo kao spletkaroški uzurpator, već i kao šupljoglavac – koji je mislio da je neuhvatljiv, i baš zato bio uhvaćen kao od šale. A bio je i Jona: povukao je za sobom čitavu paradu. Da, Adamov dolazak u našu porodicu izazvao je lančanu reakciju koja je zbacila velikog magnata Šunarukorpa s njegovog visokog trona. Dopustite mi, ako vam je volja, da vam ispripovedam, bez trunke pakosti, glavne događaje u vezi s gigantskim debaklom našeg porodičnog biznisa.
Kada je superfinansijer V. V. Krokodil Nandi uhapšen i izveden pred sud pod neobičnom optužbom da je podmićivao ministre Centralne vlade kako bi mu isporučili na desetine miliona rupija iz sredstava državne blagajne, kojima je u stvari nameravao da sredi Bombajsku berzu, u isto vreme uhapšen je i gorepomenuti – kako su ga zvali – „Šri Adam Zogoibi“, koji je u celoj toj aferi navodno bio trgovački putnik, jer je nosio kofer s ogromnim sumama upotrebljenih novčanica upadljivo različitih serijskih brojeva u privatne rezidencije nekolicine najuglednijih ljudi u zemlji, a onda ih, kako je slatkorečivo naveo u svom svedočenju pred odbranom, tamo „slučajno zaboravljao“.
Istraga o širim radnjama „Šri Adama Zogoibija“ – koju su policijske snage, odsek za pronevere i ostale srodne agencije sprovele izvanredno prilježno, pod žestokim pritiskom, između ostalog, i Centralne vlade, koja se našla u gadnom škripcu, kao i bombajske Gradske korporacije pod upravom MO, koja je, po rečima predsednika MO, uvaženog gospodina Ramana Fildinga, zahtevala da se „zmijsko gnezdo mora očistiti vimom i ceđi“ – ubrzo je iznela na videlo postojanje još jednog, još kolosalnijeg skandala. Vesti o sveopštoj globalnoj proneveri, koju su počinili šefovi banke Kazana internacional, o iščezavanju njene efektive u takozvanim crnim rupama, o njenoj navodnoj povezanosti s terorističkim organizacijama i krupnom proneverom eksplozivnih materijala, raketnih sistema, softvera i hardvera najviše tehnologije tek su počele da stižu do ušiju zaprepašćene javnosti, a ime usvojenog sina Abrahama Zogoibija nenadano je iskrsnulo na čitavom nizu falsifikovanih tovarnih listova izdatih u vezi sa škakljivom aferom superkompjutera ukradenog iz Japana i krijumčarenog na neko nepoznato bliskoistočno odredište. Kad je banka Kazana propala, na desetine hiljada običnih građana, od vozača taksija pod hipotekom do vlasnika novinarnica i sitnih bakalnica širom PNI sveta, suočilo se s bankrotom, i nastavile su da izbijaju na površinu pojedinosti o tesnom uplitanju bankarskog ogranka Šunarukorpa, Finansijske kuče „Šuškenaruke“, s propalim i podmićenim glavešinama banke, od kojih su mnogi čamili po engleskim i američkim zatvorima. Deonice Šunarukorpa počele su vrtoglavo da padaju. Abraham – čak i sam Abraham – bio je potpuno skrhan. U vreme izbijanja skandala „Šuške za oružje“, osnovane sumnje u njegovu ličnu upletenost u organizovani kriminal dovele su ga pred sud, radi suočavanja s optužbama za bavljenje raznim vidovima krivičnih dela, kao što su organizovani kriminal, šverc droge, muvanje i pranje crnog novca neslućenih razmera; a imperija koju je podigao na porodičnom bogatstvu Da Gaminih bila je srušena. Stanovnici Bombaja upirali su prstom u Toranj Šuškenaruke s nekom vrstom ozlojeđenog divljenja i pitali se da li će popucati, kao kuća Ašera, i obrušiti se na zemlju.
U sudnici, pred porotom, moj devedesetogodišnji otac poricao je sve optužbe. „ Ja nisam ovde da bih uzeo učešće u nekakvoj novoj masala verziji Kuma, kao neki made in India bolivudski Mogambo“, rekao je, stojeći ponosno uspravan i smešeći se razoružavajuće, s istim onim osmehom u kom je njegova majka Flora pre mnogo godina prepoznala razjapljeni kez očajnika. „Pitajte svakog od Kočina do Bombaja ko je Abraham Zogoibi. Svi će reći da je on ugledni gospodin koji trguje biberom i začinima. Izjavljujem ovde mirne duše: to je jedino što sam ja u srcu, jedino što sam ikad bio. Čitav svoj život proveo sam trgujući začinima.“
Određena mu je kaucija od deset miliona rupija, uprkos upornim protestima tužioca. „Ne šalje se jedan od najuglednijih građana u običan bajbok dok se ne dokaže da je kriv“, rekao je g. Pravdoljub Kačravala, a Abraham se naklonio sudiji. I dalje je bilo nekoliko mesta do kojih je njegova ruka mogla da dosegne. Da bi se obezbedila kaucija, kao jemstvo je trebalo založiti vlasničke tapije starih polja začina porodice Da Gama. No eto, Abraham je išetao na slobodu i vratio se u Elefantu, nazad u svoj Šangri-La na izdisaju. Sedeći onako sam u mračnoj kancelariji kraj svog nebeskog vrta, došao je do iste odluke koju je doneo Sami Hazare u svojoj anderskoj straćari osuđenoj na propast: ako već treba da se strmekne, neka to bude uz vatru iz svih oružja. Na radiju i na TV-u, Raman Filding likovao je nad starčevim padom. „Lepojkino lice na TV-u sad neće spasti Zogoibija“, rekao je, a onda je, na opšte iznenađenje, udario u tanke žice: „Ko visoko leti, gadno će da stradija“, otkreketao je. „Stradija, Nadija Vadija, nastradija.“ Na to je Abraham ljutito frknuo i, kao da je nešto odlučio, mašio se telefona.
Abraham je te noći obavio dva telefonska poziva, a primio je jedan. Evidencija telefonske kompanije kasnije je pokazala da je prvi poziv bio upućen na neki broj u jednoj od javnih kuća na Foklandskom putu, koju je pod svojom šapom držao onaj mafijaški šef poznatiji kao Brazgotina. Ali nema nikakvog dokaza da je bilo koja žena poslata u Abrahamovu kancelariju, ili u njegovu rezidenciju na Malabarskom brdu. Izgleda da je njegova poruka bila druge prirode.
Kasnije te iste noći – ponoć je već davno prošla – Dom Minto, kome je sad bilo preko sto godina, uputio je Abrahamu taj jedini poziv. Ne postoji doslovni zapis tog razgovora, ali sam izveštaj o njemu dobio od rođenog oca. Abraham mi je rekao da Minto nije zvučao zajedljivo i oduševljeno kao obično. Bio je potišten, klonuo duhom i otvoreno govorio o smrti. „Neka dođe! Za mene je čitav život bio jedan tužan film“, navodno je rekao Minto. „Nagledao sam se već najgore prljavštine i podlosti u ljudskom životu.“ Sutradan ujutro, stari detektiv je pronađen mrtav za svojim radnim stolom. „Ništa ne ukazuje“, rekao je istražni policajac, inspektor Sing, „na nasilnu smrt.“
Drugi Abrahamov poziv bio je upućen meni. Na njegov zahtev stigao sam u gluvo doba noći do opustelog Tornja Šuškenaruke i uz pomoć svog ključa za sva vrata ušao i pozvao privatni lift. Ono što mi je ispričao u svojoj zamračenoj sobi daleko manje me je ubedilo u pravu prirodu smrti Doma Minta nego inspektora. U poverenju mi je saopštio da je Sami Hazare – očigledno u nameri da ne bude viđen u blizini mesta na kojima je Abraham obično boravio – posetio Minta i zakleo mu se u majčin grob da je pogibija Aurore Zogoibi posledica naručenog ubistva koje je obavio izvesni Čagan Petoprstogriz, po nalogu Ramana Fildinga.
„Ali zašto?“, zavapio sam ja. Abrahamu su oči sinule. „Već sam ti pričao o tvojoj mami, dečko. Probaj malo pa ostavi pre nego što pojedeš, takva ti je ona bila s muškarcima, kao i s hranom. Ali u Mendukovom slučaju zagrizla je pogrešnu voćku. Motivacija je bila seksualna. Seksualna. Seksualna... osveta.“ Nikad ga nisam čuo da tako grubo govori. Bol zbog Aurorinog neverstva očigledno mu je i dalje čupao utrobu. Bol zbog skrnavljenja što o tome mora da priča sinu.
„Ali kako?“, morao sam da znam. Odgovor, rekao mi je on, leži u potkožnoj strelici u vratu, poput onih koje se koriste za sitnije životinje – ne za slonove, već, recimo, za divlje mačke. Ispaljena s plaže Čaupati za vreme ganpatijevskog ludila, omamila ju je, i ona je pala. Dole, na hridi koje je plavila plima. Talasi su sigurno odneli strelicu, a usred te nesreće, niko nije primetio – niti je tražio – sićušnu rupicu na vratu.
Sećam se, tog dana sam bio na tribini za krupne zverke sa Samijem i Fildingom; ali Čagan je mogao da bude bilo gde. Čagan, koji je sa Samijem delio titulu šampiona u duvanju strelica na Mendukovim sobnim olimpijadama. „Ali to nije mogla biti obična duvaljka“, razmišljao sam naglas. „Predaleko je. A trebalo je ciljati uvis.“
Abraham je slegnuo ramenima. „Onda je vazdušna puška“, rekao je. »Svi detalji su navedeni u Samijevom iskazu. Minto će ti ga doneti ujutro. Ti znaš“, dodao je, „da to ništa neće vredeti na sudu.“
Minto je nastradao pre nego što je stigao da donese Samijevo svedočenje Abrahamu. Taj dokument nije pronađen među njegovim hartijama. Inspektor Sing nije sumnjao na nasilnu smrt; ali to je već bila njegova stvar. Ja sam pak morao da obavim svoje. Obuzela me je drevna i neporeciva obaveza. Protiv svih očekivanja, uzbunjena sen moje majke lebdela mi je nad ramenom, pozivajući na pokolj. Krv se krvlju mije. Okupaj mi telo u crvenim zdencima mojih ubica i pusti me da počivam u miru.
Hoću, majko!
Džamija u Ajodji bila je uništena. Abecedni klinčorbaši, „fanatici“, ili u drugoj verziji „pobožni oslobodioci svetog mesta“ (obrisati prema ukusu) nagrnuli su i uspentrali se na Babri džamiju iz XVII veka i sravnili je sa zemljom golim rukama, zubima, sirovom prasnagom koju je ser V. Najpol s odobravanjem nazvao njihovim „buđenjem u istoriji“. Policija je, kako su pokazale fotografije u štampi, stajala po strani i gledala sile istorije kako zdušno zatiru istoriju samu. Istaknuti su barjaci boje šafrana. Na sve strane pevale su se dune: Raghupati Raghava Raja Ram, itd. Bio je to jedan od onih trenutaka koji je najbolje opisati kao neopisiv: i radostan i tragičan, i autentičan i patvoren, i prirodan i podmetnut. Otvorio je vrata i zalupio ih. Bio je to i kraj i početak. Bilo je to ono što je Kamois da Gama još odavno predskazao: da će doći radža Ram i zatrti svima hram.
Niko čak ne može sa sigurnošću da potvrdi, usudili su se da istaknu neki komentatori, da se današnja varoš Ajodja u Utar Pradešu nalazi na istom mestu kao mitska Ajodja, zavičaj gospodara Rame iz „Ramajane“. Kao što ni nagađanje da se tu nalazi Ramino rodno mesto Ramdžanmabumija, nema za sobom neku drevnu tradiciju – nema ni sto godina otkako se pojavilo. U stvari, upravo je jedan pobožni musliman u staroj Babri džamiji prvi obznanio da ga tu pohodi vizija gospodara Rame, i tako je gurnuo kamen nizbrdo; može li se zamisliti lepša verska tolerancija i raznolikost od ove? Posle tog prikazanja, muslimani i Indusi su neko vreme delili ovo sporno mesto bez ikakvog preganjanja... ali dođavola s takvim bajatim novostima! Ko uopšte mari za te nezdrave, precepljene dlake? Zdanje je palo. Došlo je vreme za posledice, a ne za osvrtanje unazad; za ono što će se desiti sada, a ne za ono što se možda jeste, a možda i nije zbilo nekad davno.
A šta se desilo tad: u Bombaju je neko noću provalio u Legat Zogoibi. Kradljivci su bili brzi i spretni; alarm u galeriji pokazao se kao potpuno neprimeren i, u više od jedne zone, potpuno neispravan. Odnete su četiri slike, sve iz mavarskog ciklusa, očigledno odabrane unapred – po jedna iz sva tri glavna perioda, kao i poslednje, nedovršeno, a ipak vrhunsko delo „Mavrov poslednji uzdah“. Kustos dr Zinat Vakil uzalud se upinjala da ubedi radio i TV stanice da emituju priču o tom događaju. Zbivanja u Ajodji i njihove krvave posledice zakrčile su etar. Da nije bilo Ramana Fildinga, gubitak ovog nacionalnog blaga prošao bi potpuno neopaženo. Šef MO je, komentarišući na televiziji, povezao pad džamije s nestankom slika. „Kada ovakve tuđinske rukotvorine nestaju sa svetog tla Indije, niko ne sme da ih oplakuje“, rekao je. „ Ako je već na pomolu rađanje nove nacije, ima mnogo uzurpatorske istorije koju treba zatrti.“
Sad smo, znači, ispali još i uzurpatori, je li? Posle dve hiljade godina, i dalje nam nije ovde mesto, a uskoro će, pazi molim te, i da nas „zatru“ – a to „poništavanje“ ne treba propratiti bilo kakvim izrazom žaljenja, ili tuge. Mendukova povreda uspomene na Auroru olakšala mi je da sprovedem u delo ono što sam već naumio.
Moje ubilačko raspoloženje ne bi se moglo pripisati isključivo atavizmu; iako probuđena majčinom smrću, teško bi se mogla opisati kao ponovno ispoljavanje osobina koje su samo preskočile nekoliko generacija! Možda bi bilo preciznije reći da je to neka vrsta tazbinskog nasleđa; jer nisu li neveste, jedna za drugom, donosile nasilje u kuću Da Gaminih? Epifanija je dovukla svoj divlji klan Menezes, a Karmen svoje smrtonosne Loboe. I Abraham je imao nagon za ubijanjem od samog početka, samo što je on više voleo da druge uposli da izvršavaju njegove zapovesti. Samo roditelji moje majke, Kamois i Bela, koji su se istinski voleli, u svojoj nevinosti ne podležu ovakvoj optužbi.
Moje ljubavne veze teško da su otišle i korak dalje. Ne želim da blatim slatku Dili; ali šta je s Umom, koja me je lišila majčine ljubavi ubedivši je da potajno gajim neprilične strasti? Šta je sa Umom, takoreći ubicom, kojoj nije pošlo za rukom da me ubije samo zato što se umešao sudar glava, kao iz burleskne komedije u nekoj sceni lutkarskog pozorišta?
Ali na kraju krajeva, zašto svaljivati krivicu na pretke ili ljubavnice? Moja lična karijera kostolomca – moj period Malja koji mrvi sve pred sobom – vuče korene iz igre prirode koja je napakovala toliko udarne snage u moju inače nemoćnu desnicu. Istina je da, barem do sada, nisam nikoga ubio; ali s obzirom na težinu i produženo trajanje nekih batinanja koja sam podelio, za to mogu da zahvalim jedino sreći. Ako sam u slučaju
Ramana Fildinga preuzeo na sebe ulogu sudije, porote i dželata, to je zato što mi je tako nešto u krvi.
Civilizacija ima opsenarsku ruku kojom od nas samih skriva našu pravu prirodu. Mojoj ruci, cenjeni čitaoče, nedostajalo je opsenarsko umeće; ali ona je znala šta će biti.
Dakle, žeđ za krvlju ugrađena je u moju istoriju i u moje kosti. Nisam se kolebao u svojoj odluci ni časka; čeka me odmazda – ili smrt na putu ka njoj. U poslednje vreme misli su mi neprekidno bile zaokupljene smrću. Ovde mi se, napokon, ukazao način da svom inače bezličnom kraju pridam kakvo-takvo značenje. Shvatio sam s nekakvim apstraktnim iznenađenjem da sam spreman da umrem sve dok mi je leš Ramana Fildinga tu negde blizu. I tako sam, eto, i ja postao fanatični ubica. (Ili pravedni osvetnik; odaberite sami.)
Nasilje je nasilje, a ubistvo – ubistvo, dva zla ne mogu doneti nikakvo dobro; bio sam u potpunosti svestan ovih istina. I još nečeg: kad spadnete na grane svog neprijatelja, gubite svoju visoku poziciju. U danima koji su usledili nakon razaranja Babri džamije, „pravično razgnevljeni muslimam“/“zagrižene ubice“ (upotrebite ponovo svoju mastiljavu olovku kako vam srce nalaže) satirali su hinduističke hramove i ubijali Induse širom Indije i Pakistana. Tu dolazimo do one tačke u rasplamsavanju nasilja među zajednicama kad pitanje „Ko je prvi počeo?“ postane nebitno. Kobna preklapanja smrti razdvajaju društvo bez ikakve mogućnosti opravdanja, a pravdu da i ne pominjemo. Ona se komešaju među nama, levo i desno, kod Hindusa i muslimana, nožem i pištoljem, ubijajući, paleći, harajući, vitlajući put zadimljenog neba svojim stegnutim i okrvavljenim pesnicama. Na kuće jednih i drugih pada prokletstvo zbog njihovih zlodela; obe strane žrtvuju pravo na makar trunku vrline; jedni drugima postaju pošast.
Ne izuzimam ni sebe. I ja sam već predugo bio siledžija, a te noći, pošto je Raman Filding uvredio moju majku na TV programu, brutalno sam stavio tačku na njegov život. I čineći to, prizvao kletvu na svoj.
Noću je duž zidova koji opasuju Fildingov posed patroliralo osam razbijačkih timova u parovima, smenjujući se svaka tri sata; većini od njih znao sam tajne nadimke. Vrtove su čuvala četiri vučjaka izdresirana da kidaju grkljan (Gavaskar, Vengsarkar, Mankad i – kao dokaz da njihov vlasnik nema predrasuda – Azharudin); ove metamorfoze kriketskih zvezda prišle su da ih pomazim, razdragano mašući repovima. Sledeća straža bila je postavljena na kapiji koja vodi do same kuće. Poznavao sam i ove pustahije – dvojicu mladih džinova koji su se odazivali na imena Mrgud i Slina – ali su me, za svaki slučaj, pretresli od glave do pete. Sa sobom nisam nosio nikakvo oružje, ili barem ne oružje koje bi mi mogli oduzeti. „Danas je ko u stara vremena“, rekao mi je Slina, mlađi, vazda zapušenog nosa i – možda da bi to nadoknadio – manje začepljenih usta od drugog siledžije. „Libenko je nabratio balobre da se bozdravi. Bislib da se nadao da će ga bribiti nazad na bosao, ali kod skibera neba labavo.“ Rekao sam da mi je žao što sam se mimoišao sa Samijem; a kako je stari Petoprstogriz? „Bilo bu je žao Hazarea“, promrmljao je mladi čuvar, „ba su otišli zajedno da se nabiju.“ Kolega ga je na to odalamio po potiljku, pa je ućutao. „Ba to je sabo baš Balj“, vajkao se, stisnuvši nos palcem i kažiprstom da bi se odurno išmrkao. Sline se razleteše na sve strane. Žurno sam se izmakao.
Znao sam da mi se osmehnula sreća što Čagan nije u kući. Imao je šesto, čak i sedmo čulo da nanjuši nevolju, a moje šanse da se izborim i s njim i s Fildingom, te da pobegnem a da ne podignem opštu uzbunu, bile bi ravne nuli. Došao sam ovamo pomiren s tim; ovo srećno i nenadano odsustvo povećalo mi je izglede da izvučem živu glavu.
Mrgud, onaj ćutljivi razbijač, upitao me je kojim poslom dolazim. Ponovio sam ono što sam već rekao na kapiji. „Samo za skiperove uši.“ Mrguda to nije zadovoljilo: „Nema šanse.“ Napravio sam grimasu. „Onda će se sve svaliti na tebe kad bude doznao.“ Popustio je. „Sreća tvoja, skiper radi dokasno zbog ovoga u državi“, rekao je, pušeći se od besa. „Čekaj tu, idem da vidim.“ Već za nekoliko trenutaka se vratio i ljutito mi mahnuo palcem u pravcu kancelarije.
Mendukje radio uz žutu svetlost jedne jedine stone lampe. Ogromna glava s naočarima bila mu je napola osvetljena, a napola u mraku; ogromna masa njegove telesine stopila se s noćnom tamom. Je li sam? Bilo mi je teško da pouzdano odredim. „Malju, Malju!“, zakreketao je. „Kako mi dolaziš noćas? Kao očev izaslanik, ili kao izdajica njegove srušene imperije?“
„Vesnik“, rekao sam ja.

Klimnuo je glavom. „Onda izveštavaj.“
„Samo na uvce“, odvratio sam. „Nije za mikrofone.“ Pre mnogo godina, Filding je s divljenjem govorio o odluci američkog predsednika Niksona da ozvuči sopstvenu kancelariju. „Dasa je imao osećaj za istoriju“, rekao je tada. „ A i petlju. Sve pravo u pero.“ Skrenuo sam mu pažnju da su upravo ti snimci doprineli skraćenju njegovog mandata. Filding je na to samo frknuo. „Moje reči ne mogu da mi naude“, izjavio je tada. „Moja ideologija je moje blago! A jednoga dana đaci će učiti moje izjave napamet.“
I baš zato nije za mikrofone. Nacerio se od uva do uva, tako da je u barici svetlosti više ličio na Češirskog mačka nego na žapca. „Svačega se ti sećaš, Malju, đavole nijedan„, ukorio me je nežno. „Pa hodi, hodi, zlato moje. Šapni mi te slatke koještarije.“
Ostario sam, uhvatila me je zebnja dok sam mu prilazio. Možda je moj stari nokaut šok-udarac odsvirao svoje. Podaj mi snage, molio sam se, nikom određeno; možda Aurorinom duhu. Još samo ovaj, poslednji put. Daj mom malju silu da raspali. Zeleni žabofon je zurio u mene s njegovog radnog stola. Sagnuo sam se prema Menduku; a njegova levica je poletela, neverovatnom brzinom, zgrabila me za kosu na potiljku i prignječila mi usta o njegov levi obraz. Na trenutak izbačen iz ravnoteže, shvatio sam, obuzet užasom, da desnicom, mojim jedinim oružjem, ne mogu više da dohvatim cilj. Ali kako sam posrnuo uz rub stola, moja leva ruka – ona ista levica kojom sam morao prinudno, celog života, i protiv svoje prirode, da se stalno služim – sudarila se, onako slučajno, s telefonom.
„Poruka je od moje majke!“, šapnuo sam i rascopao mu zelenu žabu posred lica. Nije ispustio ni glas. Pustio mi je kosu, ali je žabofon i dalje hteo da ga ljubi, pa ga je ljubio, što sam žešće mogao, sve žešće, i još žešće, dok se plastika nije smrskala a aparat počeo da mi se raspada u ruci. „Usrano jeftino đubre“, pomislio sam i bacio ga.
Ovako je bog Rama pogubio otmičara prelepe Site, Ravanu, kralja Lanke:
Još neizvestan besneo je boj, kadli gnevni junak Ram,
Zahvati Bramino oružje ljuto što nebeski bljuje plam!
Oružje to što junaku našem svetac Agastja podade na dar,
Hitrije no Indrine munje džilit, ubojno kô nebeski žar,
U dimu i blesku žeženom, sunuvši strele iz luka napetog,
Železno srce Ravanino probi, života liši megdandžiju tog...
Blagoslov iz neba vedra Raguovom sinu spusti se na krepko čelo,
„Lučo istine i pravde! Ti časni naum svoj sad sprovede u delo!“


A ovako je Ahilej pogubio Hektora, jer je ubio Patrokla:
Teško ranjen njemu sjajnošlemi prozbori Hektor:
„Molim te, života ti tvoga i kolena, oca i majke,
ne daj da me psine kod ahejskih razderu lađa...“
Njemu glednuv ga mrko odgovori brzi Ahilej:
„Nemoj me roditeljima ni udima zaklinjat, pseto!
Kad bi me nekako srce i srdžba mogli navesti
presno bih ti meso da režem i jedem – što učini meni!
Stoga nikoga nema od glave da pse ti odagna...
... nego će ptice i psine celog te trgat.“12


Uviđate razliku. Tamo gde se Rama mašio nebeske paklene mašine, ja sam morao da se zadovoljnim telekomunikacionom žabom. I kasnije nisam primio ni reči pohvale za svoj junački podvig. A što se tiče Ahileja: nisam delio njegov divljački apetit za krkanje iznutrica (koji prilično podseća, ako smem da kažem, na Hinda iz Meke, koji je proždrao srce mrtvog junaka Hamze), a ni njegov poetski smisao za stilski preokret. Ahejski psi su, međutim, imali svoje ovdašnje pandane...
... Pošto je ubio Ravana, Rama je viteški priredio raskošni pogrebni pir za svog palog neprijatelja. Ahilej, daleko manje galantan, privezao je Hektorov leš za svoje bojne dvokolice i napravio tri kruga vucarajući ga oko groba mrtvog Patrokla. A ja: pošto ne živim u herojsko doba, nisam ukazao počast, a ni oskrnavio telo svoje žrtve; bio sam zaokupljen sobom i svojim izgledima da izvučem živu glavu i umaknem. Nakon što sam ubio Fildinga, okrenuo sam ga u njegovoj stolici tako da mu se s vrata ne vidi lice (premda više nije ni imao lice). Podigao sam mu noge na policu s knjigama i prekrstio mu ruke preko gnjecavih rana, tako da izgleda kao da je zaspao, iznuren napornim radom. A onda sam brzo i tiho potražio aparate za snimanje – bilo ih je dva, kako bi se međusobno dopunjavali.
Bilo ih je lako naći. Filding nikada nije krio svoj snimateljski žar. U plakarima u njegovoj kancelariji – koji su stajali otključani – našao sam koturove koji su se vrteli polako, poput derviša, u tami. Iščupao sam hrpu trake i strpao je u džepove.
Bilo je vreme da se ide. Izašao sam iz sobe i zatvorio vrata što sam pažljivije mogao. „Ne dirajte ga„, šapnuo sam Mrgudu i Slini. „Skiper je zasovio.“ To će ih zadržati neko vreme, a da li će biti dovoljno da ja napustim posed? Već sam zamišljao povike, pištaljke, pucnje i četvoricu četvoronožnih kriketaša kako preteći reže dok mi se bacaju ka grlu. Noge su mi same ubrzale; usporio sam, a onda stao. Gavaskar, Vengsarkar, Mankad i Azharudin prišli su da me liznu po zdravoj ruci. Kleknuo sam i redom ih izgrlio. Zatim sam ustao, ostavio za sobom pse i Mumbadevine kipove, prošao kroz kapiju i ušao u mercedes, koji sam uzeo iz zajedničkog voznog parka Tornja Šuškenaruke. Dok sam odmicao, razmišljao sam za volanom ko će mi prvi stati na rep: policija, ili Čagan Petoprstogriz? Kad malo bolje razmislim, bila bi mi draža policija. Još jedan leš, gospodine Zogoibi. Neoprezno od vas. Strašno traljavo.
Začuo sam iza sebe nekakav životinjski urlik, samo što nijedna životinja nikada nije grmela s tolikom žestinom, i neka džinovska ruka mi je dograbila kola i okrenula ih, dvaput, i raznela im zadnje prozore. Mercedes je stao kao ukopan, okrenut u pogrešnom smeru.
A onda je granulo sunce. U prvi mah sam pomislio na „Morža i drvodelju“. „Mesec je mrko škiljio / jer svak mora da zna / da suncu nije mesto tu / posle prvog mraka. Šta mi samo smeta, reče / Mula naopaka!“13 Onda sam pomislio da je avion pao na grad. Tad se podigao veliki požar, i čuli su se krici, i tek sad mi je sinulo da se nešto desilo u Fildingovoj rezidenciji. U ušima mi je ponovo zazvonio Slinin glas: „Libenko je nabratio balobre da se bozdravi.“
Njegov poslednji pozdrav. Pozdrav nogiranog prekaljenog ratnika. Kako li je bombaš Sami uspeo da prokrijumčari napravu pored stražara i pretresa? Na pamet mi je padao samo jedan odgovor: u svojoj metalnoj ruci. Što je značilo da je morala biti prilično mala. Tamo nije bilo mesta za šipke dinamita. Pa šta je onda bilo? Plastični eksploziv, RDX, semteks? „Bravo, Sami“, pomislio sam. „Minijaturizacija, dakle. Svaka čast. Samo najbolja i najnovija roba za Menduka.“ Koji više nikoga neće nogirati na brzinu. Imao sam osećaj kao da sam ubio mrtvog čoveka. Iako je još bio živ kad sam stigao do njega. Sami me je potukao pravim nokautom.
Bilo mi je potrebno još nekoliko trenutaka da shvatim kako od Menduka baš i neće mnogo ostati. Sami je bio dovoljno temeljit da se postara za to. Moguće je, dakle, da na mene kao počinioca zločina niko neće ni posumnjati. Iako ću, kao poslednja osoba koja je videla Ramana Fildinga živog, svakako morati da odgovorim na neka pitanja. Kola poslušno krenuše iz prve. Vazduh je bio odvratan, od dima i svakojakih, potpuno neprepoznatljivih zadaha. Silan svet se ustrčao. Bilo je vreme da se izgubim. Dok sam okretao niz ulicu, činilo mi se da čujem lavež gladnih pasa kojima su nenadano bačene velike komadine mesa, i dalje pretežno s kostima. Lavež i lepet lešinara.
„Sklanjaj se“, rekao je Abraham Zogoibi. „Iz ovih stopa. I drži se podalje.“ To je bila moja poslednja šetnja s njim po onom nezemaljskom voćnjaku. Podneo sam mu izveštaj o kobnim događajima u Bandri. „Znači, to se Hazare otrgao s lanca pa pravi karambol“, rekao je moj otac. „Nema veze. Sporedna stvar. Neki dobavljač je poslovao i sa strane, to će morati da mu se prišrafi. Ali ti nemaš ništa s tim. Sad te više ništa ne sputava. Zato, zbogom. Da se oprostimo. Dok još možeš, idi.“
„Šta će biti ovde?“
„Tvoj brat će istruliti u zatvoru. Sve će se okončati. I ja sam pri kraju. Ali još mi nije kucnuo čas.“
Uzeo sam zrelu jabuku iz kotarice i postavio mu poslednje pitanje. „Jednom ti je Vasko Miranda rekao da ovo nije zemlja na nas. Tada ti je rekao isto ovo što ti meni govoriš sada. Ðavolji Makolijevi minut-ljudi, odlazite. Da li je bio u pravu? Tutanj, briši nazad na Zapad? Je li to?“ „Dokumenta su ti u redu?“ Abraham, na izmaku snaga, kao da je stario na moje oči, poput nekog besmrtnika prinuđenog da, napokon, iskorači van čarobnih dveri Šangri-Laa. Da, klimao sam glavom, dokumenta su u redu. Ona toliko puta obnavljana karta za Španiju, majčina zaostavština namenjena meni. Onaj prozor u drugi svet.
„Onda idi pa ga pitaj sam“, rekao je Abraham, smešeći se onim svojim očajničkim osmehom, dok se udaljavao od mene i zalazio među drveće. Ispustio sam jabuku iz ruke i okrenuo se da pođem.
„Ehej, Moraise“, doviknuo je za mnom. Bestidan, isceren, poražen. „Blesane moj tupi i glupi. Šta misliš, ko je ukrao one slike ako ne tvoj blesavi Miranda? Idi i pronađi ih, dečko. Idi i pronađi svoju ljubljenu Palimpstinu. Idi da vidiš Mavristan.“ I njegova poslednja zapovest, najbliže izrazu ljubavi što je bilo u njegovoj moći: „Povedi tog blesavog kera.“
Otišao sam iz nebeske bašte s Džavaharlalom pod miškom. Već je počelo da se razdanjuje. Planeta je bila opasana crvenim obručem koji nas je odvajao od neba. Izgledalo je kao da neko, ili nešto, plače.
Bombaj je leteo u vazduh. Evo šta sam čuo: upotrebljeno je trista kilograma RDX eksploziva. Dve i po hiljade kila uhvaćeno je kasnije, nešto u Bombaju, nešto u jednom kamionu nadomak Bopala. Uz to i tajmeri, detonatori i sve resto. Istorija grada ne pamti ništa slično. Ništa tako hladnokrvno, tako proračunato, tako okrutno. Diiing! Autobus pun đaka. Diiing! Zgrada Er Indije. Diiing! Vozovi, rezidencije, radničke zgradurine sa sobama za izdavanje, dokovi, filmski studiji, restorani. Diiing! Diiing! Diiing! Robno-trgovačke berze, poslovne zgrade, bolnice, najprometnije trgovačke ulice u samom srcu grada. Komadi tela ležali su svuda; ljudska i životinjska krv, utroba, kosti. Lešinari su se toliko preždrali mesa da su sedeli nahereno po vrhovima krovova, čekajući da im se povrati apetit.
Čije je to bilo delo? Mnogi Abrahamovi neprijatelji našli su se na udaru – policija, MO kadar, suparnički kriminalci. Diiing! Moj otac je u času sopstvene propasti okrenuo telefon i metropola je počela da leti u vazduh. Ali da li je čak i Abraham, sa svojim neograničenim sredstvima, mogao da nagomila takav arsenal? Kako gangsterskim ratom da se objasni mnoštvo nevinih žrtava? Na udaru su se našli i muslimanski i induski krajevi grada; ginuli su muškarci, žene, deca, a nije bilo nikoga ko bi njihovu smrt udostojio objašnjenja. Kakav je to osvetnički demon prekoračio horizont, sipajući ognjeni dažd po našim glavama? Je li to grad naprosto ubijao sam sebe?
Abraham je krenuo u rat, uništavajući sve što je stigao. To je bio deo priče. Ali to nije dovoljno; nije sve. Ja ne znam sve. Pričam vam samo ono što znam.
A evo šta želim da znam: ko je satro Elefantu, ko mi je razorio dom? Ko ga je razneo u paramparčad, i Lambadžana Čandivalu Borkara, gospođicu Džaju He i Jezekilja s njegovim čarobnim beležnicama, sa sve kućom od cigle i maltera? Je li to bila osveta mrtvog Fildinga, ili slobodnog strelca Hazarea, ili je u istoriji postojao neki još skriveniji pokret, dole, još dublje, gde čak ni oni koji su proveli toliko vremena u Donjem svetu nisu mogli da ga vide?
Bombaj je u centru; oduvek je bio. Baš kao što je zagriženi katolički kraljevski par izvršio opsadu Granade i čekao na pad Alhambre, tako su sada varvari stajali pred našim vratima. O, Bombaju! Prima in Indis! Kapijo Indije! Istočna zvezdo što gledaš na Zapad! Kao i Granada – arapska El Garnata – bio si ponos našeg vremena. Ali mračno doba te je zadesilo, i baš kao što je Boabdil, poslednji nasridski sultan, bio suviše slab da brani svoje neizmerno blago, tako smo se i mi pokazali nedoraslim. Jer varvari nam nisu čučali samo pred vratima, nego i pod kožom. Mi smo sami sebi bili drveni konji, svako među nama nosi sopstveni usud. Možda je upaljač kresnuo Abraham Zogoibi, a možda Brazgotina; fanatici ovi ili oni, naši ili vaši bezumnici; ali eksplozije su pokuljale iz samih naših tela. Bili smo i bombaši i bombe. Eksplozije su bile samo naše zlo – nema potrebe tražiti objašnjenja u inostranstvu, mada je zla bilo i ima ga i izvan naših granica, kao i unutar njih. Sami smo sebi pootkidali noge, sami sebi namestili pad. I sad, na kraju, možemo samo da ronimo suze nad onim što zbog sopstvene prevelike nemoći, iskvarenosti, sitničavosti i podlosti nismo bili sposobni da odbranimo.
- Oprostite, molim vas, zbog ovog ispada. Zaneo sam se. Neće više stari Mavar uzdisati. -
Dr Zinat Vakil poginula je od ognjene kugle koja je protutnjala galerijom Legata Zogoibi na brdu Kumbala. Nije ostala pošteđena nijedna slika; tako je moja majka otpremljena nadomak sfere nepovratnih starina – na rubove onog paklenog vrta ispunjenog bespomoćnim senima onih – sad jednako obezglavljenih i bez ruku kao i njihove statue – čiji je životni opus iščezao unepovrat. (Na pamet mi pada Čimabuea, koji nam je poznat tek po šačici dela.) „Skandal“ je bio pošteđen. Iz Legata je trajno ustupljen Narodnom muzeju u Delhiju, gde se i dalje nalazi, viseći pun samopouzdanja naspram Amrite Šer-Gil. Ostalo je još nekoliko drugih slika. Četiri rana čipkalijevska crteža; „Uz gur-gur rukavac...“ i prodoran, bolom ispunjen „Mavar, go kao od majke rođen“, koji su slučajno bili pozajmljeni i izloženi na drugim mestima, po Indiji i inostranstvu. Ostala je, da ironija bude veća, i skandalozna kriketaška fantazija koja je visila na zidu dnevne sobe kod Vadijinica, „Celivanje Abasa Ali-bega“. Osam. Pa još po jedna slika u Stedelajku, Tejtu, kolekciji Goblerovih. Nekoliko slika iz crvenog perioda u privatnom vlasništvu. (Kakva ironija: većinu ovih slika uništila je svojeručno!)
Dakle, preživelo je više dela nego od Čimabuea, ali tek mrvica naspram svega što je stvorila ova plodna umetnica.
A četiri ukradene Aurore sada su predstavljale suštinski segment njenog preživelog opusa.
Tog jutra, kad su zaređale eksplozije, Nadija Vadija je, začuvši zvono na vratima, otvorila sama jer je služavka otišla po bakaluk još u zoru i nije se vratila. Pred njom su stajale dve karikature: patuljak u kaki uniformi i čovek s metalnim licem i rukom. U grlu su joj zapeli i kikot i krik, ali pre nego što je uspela da bilo šta izusti, Sami Hazare je podigao jatagan i zasekao je dvaput preko lica, ostavljajući paralelne linije od vrha s desne strane do dna s leve, majstorski poštedevši oči. Sručila se u nesvest na otirač pred vratima, a kad je došla sebi, ležala je u krilu svoje izbezumljene majke, na usni je osećala sopstvenu krv, a njeni nepoznati napadači nestali su bez traga i glasa.
I mahaguru Husro nastradao je u bombaškim napadima; ružičasti oblakoder na Brič Kendiju, gde je odrastao „Adam Zogoibi“, takođe je uništen. Telo Čagana Petoprstogriza pronađeno je u nekom jarku u Bandri; ogromne duboke brazde od jatagana zjapile su mu na vratu. Restorani u Dobi Talau, bioskopi u kojima se prikazivala nova verzija na velikom platnu starog klasika Gai-Wallah, kafane „Žalinemabez“ i „Novi svet“: od njih nije ostalo ništa. Ispostavilo se da se sestra Floreana, jedina rođena sestra koja mi je preostala, prevarila u pogledu budućnosti: bombe su raznele i manastir i bolnicu Milosti Pune, a i Mini je bila među nastradalima.
Diiing! Diiing! Ne samo sestra, prijatelji, slike i omiljena mesta – u vazduh je odletelo i samo osećanje. Kada život postane tako jeftin, kad se glave kotrljaju kroz parkove, a obezglavljena tela igraju po ulicama, kako da čovek strepi od prerane smrti? Kako da strepi što, po svoj prilici, dolazi red i na njega? Za svakom grozotom sledila je još veća; kao pravim zavisnicima, izgleda da nam je svaki put bila potrebna pojačana doza. Pogibelj je postala gradska navika, a svi mi bili smo njeni uživaoci, njeni zombiji, njeni vampiri. Otuđen i – da konačno propisno upotrebim toliko izvikanu reč – šokiran, zapao sam u nekakvo povučeno i proročko stanje. Grad koji sam znao bio je na izdisaju. Telu koje nastanjujem pisalo se isto. I šta onda? Que sera, sera...
I gle, ono što bi pisano uistinu se sluči. Sami Limenko Hazare, s malim Direndrom koji je odlučno kaskao kraj njega, umarširali su u predvorje Tornja Šuškenaruke. Eksploziv im je bio privezan za trup, noge i leđa. Direndra je nosio dva detonatora; Sami je vitlao sabljom. Stražari u zgradi opazili su da su bombašima, od heroina koji su uzeli da se okuraže, očni kapci strašno otežali, a telom im se razmileo svrab, pa prestravljeno ustuknuše. Sami i Diren uputili su se non-stop liftom na trideset prvi sprat. Šef obezbeđenja je telefonom pozvao Abrahama Zogoibija i počeo kreštavo i piskavo da ga upozorava, pravdajući se da on nije ništa kriv. Abraham ga je odlučno prekinuo. „Evakuišite zgradu.“ To su bile njegove poslednje reči za koje se zna.
Zaposleni u tornju pokuljaše na ulicu kao pomahnitali. Šezdeset sekundi kasnije, veliki atrijum na vrhu Tornja Šuškenaruke rasprsnuo se u nebo poput vatrometa, a kiša staklenih noževa obrušila se na zemlju, zabadajući se razbežalim službenicima u vrat, leđa i bedra, probadajući poput koplja njihove snove, ljubavi, nade. A posle staklenih noževa, usledio je novi nalet monsunskih kiša. Mnogi službenici bili su zarobljeni u tornju posle eksplozije. Liftovi su se pozaglavljivali, stepenište se urušilo, izbili su požari i podigli oblaci pohlepnog crnog dima. Bilo je i onih koji su prekoračili rub očaja, zakoračili s prozora u vazduh i stropoštali se u smrt.
Naposletku se kiša od Abrahamovog vrta stuštila poput blagoslova. Uvozna zemlja, engleska trava i inostrano cveće – kaćuni, žuti narcisi, ruže, baštenski slez, nezaboravak – padali su prema osvojenom zemljištu kod Bek Beja; kao i tuđinsko voće. Čitavo drveće pohrlilo je graciozno u nebo, pre nego što se lelujavo spustilo na zemlju, poput džinovskih spora. Perje ptica koje nećete naći u Indiji danima je promicalo vazduhom.
Zrnevlje bibera, cele semenke kima, štapići cimeta, kardamom, sve se to izmešalo s uvoznom florom i ptičjim svetom, i poigravalo kloparajući po ulicama i pločnicima nalik na neki mirišljavi olujni pljusak. Abraham je uvek držao nadomak ruke džakove kočinskih začina. Ponekad, kad je bio sam, razvezao bi ih i nostalgično zaronio ruke u njihove mirišljave dubine. Piskavica i kurkuma, semenke korijandra i anisa padali su na Bombaj; ali najviše od svega crni biber, malabarsko crno zlato, na kom su se, pre čitave večnosti, jedan mladi dežurni poslovođa i petnaest godina stara devojčica papreno uzljubili.

Obrazovati soj ljudi, napisao je Makoli 1835. u „Beleškama o obrazovanju“ -... indijske krvi i puti, ali engleskih svetonazora, morala i intelekta. A zašto, moliću lepo? O, pa da budu tumači između nas i svih onih miliona kojima vladamo. Kako li je zahvalan morao biti, i mora biti, taj soj! Jer u Indiji su narečja oskudna i prosta, a jedna jedina polica neke valjane evropske biblioteke vredi kao čitava domorodačka književnost. Istorija, nauka, medicina, astronomija, geografija, religija podjednako su ismejane. Ispod nivoa svakog engleskog farmera... Zasmejale bi devojke iz nekog engleskog internata.
Dakle, trebalo bi da soj Makolijevih minut-ljudi mrzi ono najbolje kod Indije. Vasko se prevario. Mi nismo, niti smo ikada bili, taj soj. Ono najbolje, i najgore, nalazi se u nama, i bori se u nama, kao što se bori u čitavoj zemlji. U nekima od nas trijumfovalo je zlo; pa ipak, možemo da kažemo – i to s najdubljom iskrenošću – voleli smo ono najbolje.
Dok se moj avion u kosom luku dizao nad Bombajem, video sam kako se dižu i stubovi dima. Ništa me više nije vezivalo za Bombaj. To više nije bio moj Bombaj, nije više bio poseban, ni grad izmešanog polutanskog radovanja. Nešto se okončalo (svet?), a šta je preostalo, to ne znam. Osetio sam kako se radujem Španiji – Onom Drugom. Uputio Sam se tamo odakle su nas proterali pre toliko vekova. Možda će se ispostaviti da je tamo moj izgubljeni dom, kutak na kom ću otpočinuti, moja obećana zemlja? Možda je tamo moj Jerusalim?
„Je li, Džavaharlale?“ Ali punjeni džukac u mom krilu nije imao ništa da kaže.
U jednom sam se ipak prevario: kraj sveta nije kraj sveta. Moja bivša verenica, Nadija Vadija, pojavila se na televiziji nekoliko dana posle napada, dok su joj ožiljci preko lica bili još modrikasti, a trajna unakaženost i te kako uočljiva. A opet, njena lepota bila je tako dirljiva, hrabrost toliko vidljiva, da je na izvestan način izgledala još lepše nego pre. Spiker na vestima želeo je da je pita o udesu koji je pretrpela; ali u odsudnom trenutku okrenula se od njega i obratila se pravo kameri, i srcu svakog gledaoca. „I onda sam se zapitala, Nadija Vadija, je li ti to došao kraj? Da li ti je odzvonilo? I neko vreme sam mislila, aha, jeste, sve je gotovo, kraj. Ali onda sam se zapitala, Nadija Vadija, šta to pričaš, ženo božja? U dvadeset trećoj godini ti mi kažeš da ti je ceo život gotov? Kakva je to budalaština, kakvo je to buncanje, Nadija Vadija? Devojko, glavu gore, saberi se. Grad će preživeti. Novi tornjevi će nići. Doći će bolji dani. Sada to ponavljam svaki dan. Nadija Vadija, budućnost te doziva. Oslušni njen zov.“

IV
MAVROV POSLEDNJI UZDAH




19


Otišao sam u Benenheli jer mi je otac rekao da Vasko Miranda, čovek koga nisam video četrnaest godina – ili dvadeset osam po mom ličnom brzovremenskom kalendaru – tamo drži zatočenu moju mrtvu majku, a ako ne baš moju majku, onda ono najbolje što je od nje ostalo. Valjda sam se nadao da ću povratiti ukradeno i na taj način zaceliti nešto u sebi pre nego što stavim tačku na sopstvenu priču.
Nikada ranije nisam leteo avionom, te mi je doživljaj prolaska kroz oblake – Bombaj sam napustio jednog od retkih oblačnih dana – bio toliko sablastan, toliko nalik na prizore iz zagrobnog života u filmovima, na slikama i u zbirkama priča, da sam se sav naježio. Putujem li ja to u zemlju mrtvih? Bezmalo sam očekivao da ugledam biserne vratnice kako stoje na paperjastim poljima kumulusa s one strane mog prozora, i čoveka koji drži knjigu računa s dvostrukim knjiženjem, za pravednike i grešnike. Utonuo sam u san, da bih u svojim premijernim nebeskim snovima doznao da sam zaista već napustio zemlju živih. Možda sam stradao u bombaškim eksplozijama kao i toliki drugi meni dragi ljudi i mesta. Kad sam se probudio, osećaj da sam prošao kroz nekakvu koprenu i dalje me je držao. Ljubazna devojka ponudila me je hranom i pićem. Prihvatio sam oboje. Buteljčica crvenog vina – riohe, bila je izvrsna, ali premala. Zamolio sam za još jednu.
„Imam osećaj kao da sam se okliznuo i propao kroz vreme“, rekao sam prijatnoj stjuardesi posle izvesnog vremena. „ Ali ne mogu da kažem da li u budućnost ili u prošlost.“
„Mnogi putnici imaju takav osećaj“, rekla mi je ona. „A ja im kažem: ni jedno ni drugo. U prošlosti i budućnosti provodimo najveći deo svog života. Vi, zapravo, u ovom našem malom mikrokosmosu na nekoliko sati doživljavate zbunjujuće osećanje iskliznuća u sadašnjost.“ Zvala se Eduvihis Refuhio i studirala je psihologiju na madridskom univerzitetu Komplutense. Nekakva nesputanost u njenoj prirodi navela ju je da se ostavi školovanja i upusti u lutalački život, poverila mi je, bez uvijanja, posedevši nekoliko minuta na praznom sedištu do mene, pošto je Džavaharlala uzela u krilo. „Šangaj! Montevideo! Elis Springs! Znate li da razna mesta odaju svoje tajne, svoje najdublje misterije onima koji ih tek okrznu u prolazu? Baš kao što nekom strancu koga prvi put sretnete na autobuskoj stanici – ili u avionu – možete poveriti i tajne zbog kojih biste pocrveneli čak i da ih samo nagovestite ljudima s kojima živite. Uzgred, baš je slatka ova punjena kuca! Ja imam kolekciju prepariranih ptičica; a s južnih mora pravu smanjenu ljudsku glavu. Ali pravi razlog zbog kog putujem“, i tu se nagnula bliže, „jeste uživanje koje crpim iz slobodnog vođenja ljubavi, pošto mi u katoličkoj zemlji kao što je Španija nije lako da se zasitim.“ Čak ni tada – toliko se u meni sve poremetilo od leta – nisam shvatio da mi zapravo nudi svoje telo. Morala je to i da mi izgovori: „Moje kolege čuvaće stražu i paziti da nas niko ne uznemirava.“ Povela me je u majušnu kabinu toaleta, gde smo obavili to na brzaka: doživela je orgazam u nekoliko hitrih pokreta, dok ja za tako nešto uopšte nisam bio sposoban, naročito pošto je ona, izgleda, izgubila svako zanimanje za mene istog trenutka kad su njene potrebe bile zadovoljene. Prihvatio sam situaciju pasivno – jer sam se potpuno prepustio – pa smo oboje popravili odeću i žurno otišli svako svojim putem. Posle nekog vremena poželeo sam da još malo popričam s njom, ako ništa drugo, onda da učvrstim njen lik i glas u pamćenju, iz koga su već bili počeli da nestaju, ali kad sam pritisnuo dugme na kome je bila nacrtana ljudska figura, pojavila se neka druga žena. „Želeo bih da vidim Eduvihis“, objasnio sam, a nova devojka se namrštila. „Izvinite, molim? Jeste li rekli da hoćete riohu?“ Zvuk se u avionu menja, a možda sam i ja nerazgovetno govorio, pa sam ponovio što sam jasnije mogao: „Eduvihis Refuhio, psiholog.“
„Mora da ste sanjali, gospodine“, rekla je ona uz čudan osmeh. „Na ovom letu nema stjuardese koja se tako zove.“ Kad sam navalio da sigurno ima, a možda sam i podigao glas, kraj mene se stvorio muškarac sa zlatnim širitima oko manžetni na blejzeru. „Ućuti i sedi s mirom“, naredio je grubo, gurnuvši me u rame. „U tvojim godinama, deda, pa još takav bogalj! Sram da te bude, predlažeš takve stvari pristojnim devojkama. Vi Indijci mislite da su sve naše evropske žene kurve.“ Bio sam zabezeknut; ali kad sam pogledao ovu drugu devojku, primetio sam da briše rubove očuju maramicom. „Oprostite što sam izazvao ovakvu zbrku“, izvinio sam se. „Dopustite da vas izvestim, sada i ovde, da neopozivo povlačim sve svoje zahteve.“
„Tako je već bolje“, klimnuo je muškarac u uniformi sa širitima. „Pošto ste uvideli greške u svom ophođenju, nećemo više o tome.“ Pa je otišao s tom drugom devojkom, koja se već sasvim oraspoložila; i zaista, dok su nestajali na kraju prolaza između sedišta, učinilo mi se da se zajedno kikoću, a ja sam imao utisak da se svakako smeju na moj račun. Nisam mogao da nađem objašnjenje za ono što se dogodilo, pa sam ponovo zaspao kao klada, ali ovog puta nisam ništa sanjao. Nikada više nisam video Eduvihis Refuhio. U sebi sam došao do zaključka da se radilo o nekakvoj vazdušnoj utvari, koju sam prizvao sopstvenim željama. Takve prikaze, nesumnjivo, lepršaju ovim visinama iznad oblaka i mogu da prolaze kroz zidove aviona kako im se prohte.
Kao što vidite, bio sam zapao u nekakvo neobično stanje. Mesto, jezik, ljudi, običaji – sve je to ostalo daleko iza mene jednostavnim činom ukrcavanja u ovu letelicu; a to su, za većinu nas, četiri duševna utočišta. Ako se pridodaju posledice, neke od njih zakasnele, užasa koje sam doživeo poslednjih dana, onda će možda biti jasnije zašto sam se osećao kao da mi je sve korenje počupano, baš kao onom letećem drveću iz Abrahamovog atrijuma. Novi svet u koji sam zakoračio poslao mi je zagonetni signal, hitac upozorenja povrh mojih katarki. Moram da se podsetim da ništa ne znam, ništa ne razumem. Obreo sam se usred misterije, potpuno sam. Ali ostaje mi potraga: moram čvrsto da se uhvatim za nju. To mi je zacrtana putanja, a ako je budem sledio najprilježnije što mogu, možda ću s vremenom uspeti da pojmim ovu nadrealnu tuđinu čija značenja još nisam bio u stanju da dešifrujem.
U Madridu sam preseo na drugi avion, odahnuvši što sam se ratosiljao one čudne posade. U mnogo manjem avionu, koji je leteo na jug, držao sam se daleko zatvorenije, grleći Džavaharlala i odgovarajući na sve ponude u hrani i piću odsečnim odmahivanjem glave. Kad sam stigao u Andaluziju, sećanje na transkontinentalni let počelo je da bledi. Nisam više mogao da prizovem u sećanje likove i glasove troje članova posade koji su se, sada sam već bio ubeđen u to, zaverili da me nasankaju onom svojom neslanom šalom, nesumnjivo izabravši baš mene, zato što mi je to bio prvi let u životu, što sam možda kazao Eduvihis Refuhio – da, naravno, kad bolje razmislim, siguran sam da jesam. Putovanje avionom očigledno mi ni izdaleka nije bilo tako okrepljujuće kao što je natuknula Eduvihis; oni koji su prokleti da provedu beskonačne i čudne sate na nebu moraju u svoje živote da unesu i malo vedrine, malo erotskog varničenja, igrajući igre s naivčinama kao što sam ja. E pa, neka im je sa srećom! Mene su naučili pameti da se držim čvrstog tla, a uostalom, s obzirom na moje oronulo stanje, svaki poziv na vođenje ljubavi za mene je bio premija.
Izašao sam iz drugog aviona na bleštavo sunce i jaku vrućinu – ne gnjilu vrućinu, tešku i sparnu, kao u mom rodnom gradu, već okrepljujuću, suvu vrućinu koju su mnogo lakše podnosila moja propala škripava pluća. Ugledao sam mimoze u cvatu i brda prošarana maslinjacima. Ipak me nije napuštalo osećanje izmeštenosti. Kao da nisam sasvim doputovao, barem ne celim svojim bićem, ili možda mesto na koje sam sleteo nije bilo baš ono pravo mesto – tu negde, ali ne sasvim. Osećao sam se ošamućeno, nagluvo, ostarelo. U daljini su lajali psi. Bolela me je glava. Nosio sam težak kožni mantil i s mene je liptao znoj. Trebalo je da popijem malo vode tokom leta.
„Odmor?“, upitao me je čovek u uniformi kada sam došao na red.
„Da.“
„Šta ćete obići? Dok ste ovde, morate da vidite naše velike znamenitosti.“
„Nadam se da ću videti slike svoje majke.“
„Čudno neko nadanje. Zar nemate puno slika s vašom majkom u vašoj zemlji?“
„Ne slike s njom. Nego njene slike.“
„Ne razumem. Gde vam je majka? Je li ovde? Ili u nekom drugom mestu? Idete u posetu rođacima?“
„Ona je umrla. Bili smo razdvojeni, a sad je mrtva.“
„Majčina smrt je uvek strašna. Strašna. I sada se nadate da ćete je pronaći u stranoj zemlji? Baš neobično. Možda i nećete imati vremena za turizam.“
„Ne, možda neću.“
„Morate da nađete vremena. Morate da vidite naše znamenitosti. Neizostavno! Obavezno! Jasno?“
„Da, razumem.“
„Kakav je to pas? Šta će vam pas?“
„To je bivši premijer Indije, odao se psećem životu.“
„Nema veze.“
Ne govorim španski, pa nisam bio u stanju da se preganjam s taksistima. „Benenheli“, rekao sam; prvi taksista je odmahnuo glavom i otišao otpljunuvši. Drugi mi reče brojku koja mi ništa nije značila. Našao sam se na mestu gde ne znam kako se stvari zovu, koje pobude pokreću ljude. Čitav univerzum mi je delovao apsurdno. Nisam umeo da kažem „pas“ ili „gde?“ ili „ja sam čovek“. Osim toga, glava mi je bila teška kao olovo.
„Benenheli“ ponovio sam, ubacujući torbu na zadnje sedište trećeg taksija, pa isto učinih i sa sobom i Džavaharlalom pod miškom. Vozač mi se široko iskezio osmehom punim zlatnih zuba. Oni zubi koji nisu bili od zlata bili su sastrugani u preteće šiljke. Ipak, delovao je sasvim prijatno. Pokazao je na sebe. „Vivar.“ Potom je pokazao ka planinama. „Benenheli.“ Onda je pokazao kola. „Okej, šefe. A sad, put pod noge!“ Obojica smo građani sveta, shvatio sam. Zajednički jezik nam je bio iskrivljeni polujezik glupih američkih filmova.
Selo Benenheli leži na Alpuharima, ogranku Sijera Morene koji razdvaja Andaluziju od La Manče. Dok smo se penjali u ta brda, video sam mnoštvo pasa kako krstare putem i oko njega. Kasnije sam saznao da su se stranci naseljavali tu na neko vreme, sa svojim porodicama i kućnim ljubimcima, a onda bi, onako nestalni i bez korena, odlazili, napuštajući pse. Kraj je bio pun izgladnelih i šugavih andaluskih pasa. Kad sam to čuo, počeo sam da ih pokazujem Džavaharlalu. „Ti si još i dobro prošao“, govorio sam mu. „Zahvali bogu što te je poštedeo ovoga.“
Ušli smo u Aveljanedu, varošicu čuvenu po matadorskoj areni staroj trista godina, a vozač Vivar je pritisnuo gas. „Grad lopova“, objasnio je. „Zle čini.“ Sledeće naseljeno mesto bilo je Erazmo, selo manje od Aveljanede, ali dovoljno imućno da se diči povelikom školom nad čijim vratima su bile ispisane reči: Lectura – Locura. Zamolio sam vozača da mi prevede, a on je posle izvesnog razmišljanja pronašao reči. „Lectura – čitanje. Čitanje – lectura“, rekao je, sav ponosan.
„A locura?“
„Ludilo, daso.“
Neka žena u crnini i umotana u čipkanu maramu upiljila se podozrivo u nas dok smo se truckali po kaldrmi erazmovskih uličica. Pod širokom krošnjom drveta na trgu odvijao se nekakav žustar skup. Sve je vrvelo od parola i natpisa. Prepisao sam nekoliko. Pretpostavio sam da se radi o političkim porukama, ali ispostavilo se da je posredi nešto mnogo čudnije. „Ljudi su sami po sebi toliko ludi da bi bilo nenormalno, duplo suludo, ne biti lud“, poručivao je jedan natpis. Drugi je obznanjivao: „Sve je u životu tako raznoliko, oprečno i nejasno da ne možemo biti sigurni ni u jednu istinu.“ A treći nešto konciznije: „Sve je moguće.“ Izgleda da je katedra filozofije s obližnjeg univerziteta došla na ideju da u ovom selu, zbog njegovog imena, održi skup na kojem bi raspravljali o radikalnim skeptičnim idejama Bleza Paskala, starog ludopohvalitelja Erazma lično i, između ostalih, Marsilija Fičina. Filozofi su se toliko raspomamili u svom žaru da su privukli gomilu publike. Žitelji Erazma uživali su da navijaju u velikim debatama. – Jeste, problem je u svetu! – Ne, nije! – Da, krava je otišla u njivu jer je niko nije čuvao! – Nije, neko je mogao da ostavi i otvorenu kapiju! – Dalje, ličnost je celovita i ljude treba smatrati odgovornim za njihova dela! – Upravo obrnuto: mi smo toliko protivrečni entiteti da je, nakon pomnog ispitivanja, sam pojam ličnosti izgubio svako značenje!
- Bog postoji! – Bog je mrtav! – Čovek bi trebalo, zapravo dužan je, da s uverenjem govori o večnosti večitih prednosti: o apsolutnosti apsoluta! – Taman posla, to je čisto baljezganje; relativno govoreći, naravno! – A što se tiče toga kako jedan džentlmen treba da namesti onu stvar u gaćama, svi vodeći autoriteti došli su do zaključka da treba da ga turi levo. – Svašta! Opšte je poznata stvar da će, za pravog filozofa, samo desno biti umesno.
- Širi kraj jajeta je najbolji! – Koješta, malac! Uži kraj, i to uvek! – Gore!
- tad sam i ja uskočio. – Ali činjenica je, dragoviću moj, da je jedini tačan iskaz „dole“. – E pa onda „unutra“. – Spolja! – Spolja! – Unutra!
„Smešan neki narod u ovoj staroj varoši“, primetio je Vivar dok smo napuštali mesto.
Prema mojoj mapi, sledeće selo trebalo je da bude Benenheli; ali kad smo ostavili za sobom Erazmo, put je krenuo nizbrdo umesto pravo uzbrdo. Doznao sam od Vivara da još od Frankovog doba, kada je Erazmo podržavao republiku, a Benenheli bio na strani Falange, između žitelja Erazma i Benenhelija vlada nesmanjena mržnja, mržnja tako duboka da nisu dopustili čak ni da se napravi put između dva sela. (Kada je Franko umro, u Erazmu su organizovali sveopšte veselje, a u Benenheliju se svet bacio u neutešno oplakivanje, uz izuzetak velike zajednice „parazita“, ili stranih dođoša, koji nisu bili ni svesni šta se događa dok nisu počeli da ih zovu zabrinuti prijatelji iz inostranstva.)
I tako smo morali da se vozimo čitavu večnost niz brdo na kojem se nalazi Erazmo, pa onda isto toliko uz sledeće. Na mestu gde se drum iz Erazma uključivao na mnogo veći auto-put za Benenheli, gde se na- . lazio veliki, lepo uređen posed oivičen narovim stablima i jasminom u cvatu. Kolibriji su lebdeli pod kapijom. Iz daljine se čulo prijatno lupkanje teniskih loptica. Na natpisu iznad luka kapije stajalo je „Teniski kamp Panča Vijalaktade“.
„Uh, taj Pančo“, rekao je Vivar, pokazujući palcem. „Major hombre.“
Vijalaktada, poreklom Meksikanac, bio je jedan od velikana u eri koja je prethodila otvorenim turnirima, a igrao je profesionalne mečeve sa Houdom, Rouzvolom i Gonzalezom, pa mu je zato bio uskraćen pristup na grend slem takmičenja, na kojima bi sigurno briljirao. Bio je neka vrsta slavnog fantoma, koji se vrzma po rubovima pažnje javnosti, dok slabiji od njega mašu velikim trofejima. Pre nekoliko godina umro je od raka na želucu.
Dakle, tu je skončao, pomislio sam, podučavao je bogate matrone servisima i volejima: još jedan limb. Tu se okončalo njegovo transglobalno hodočašće; gde li će se okončati moje?
Iako sam čuo udarce teniskih loptica, na crvenim zemljanim terenima nije se video nijedan igrač. Sigurno ima još terena van našeg vidokruga, zaključio sam. „Ko sada vodi klub?“, upitao sam Vivara, a on je na to vatreno zaklimao glavom, razvukavši svoj čudovišni osmeh.
„Pa Vijalaktada, naravno“, tvrdio je. „Pančov ranč. On glavom.“
Pokušavao sam da zamislim kako je mogao izgledati ovaj kraj dok su ga naseljavali naši preci. Od krajolika se nije moralo mnogo šta oduzeti: put, crna silueta bika koja me gleda s visine, nekoliko električnih dalekovoda i telefonskih stubova, pokoji Seatov automobil i Renoov kombi. Benenheli, nalik na pantljiku od belih zidova i crvenih krovova, ležao je pred nama na padini brda i izgledao isto onako kao što je verovatno izgledao pre mnogo vekova. Ja sam španski Jevrejin, kao filozof Majmonid, rekao sam u sebi, da vidim hoće li reči odjeknuti istinom. Zvučale su šuplje. Ja sam kao pokatoličena džamija u Kordobi, nastavio sam da eksperimentišem. Zdanje istočnjačke arhitekture s baroknom katedralom zabodenom u sredini. I to je zvučalo pogrešno. Ja sam niko i niotkuda, nikakvo ništa, koje ne pripada ničemu. To je već zvučalo bolje. To mi je bilo potaman. Sve moje spone su se razvezale. Stigao sam u anti-Jerusalim; ne dom, već bestragiju. Mesto koje nije vezivalo, već razvezivalo.
Ugledao sam Vaskovu nakaznu tvrđavu, s crvenim zidovima što se na grebenu brda uzdižu nad mestom. Za oko mi je naročito zapala njena visoka, visoka kula, koja je izgledala kao iz bajke. Bila je krunisana džinovskim čapljinim gnezdom, iako nisam primetio nijednu od tih ponosnih ptica dostojanstvenog držanja. Nema sumnje da je Vasko potkupio domaće katastarske činovnike da bi mu dozvolili da izgradi nešto što toliko odudara od bele svežine ostalih zgrada u kraju. Zdanje se visinom izjednačavalo s dvostrukim tornjem koji krasi benenhelsku crkvu; Vasko se ustoličio kao božji suparnik, što mu je, kako ću saznati, takođe navuklo na vrat mnogobrojne neprijatelje u mestu. Naložio sam taksisti Vivaru da me odveze do Male Alhambre i on se probijao kroz krivudave seoske uličice, koje su bile opustele – najverovatnije zbog sijeste. Ipak, čuo se žamor od vozila i pešaka – uzvici, trubljenje, škripa kočnica. Iza svakog ugla sam očekivao da uletimo u ljudski metež ili saobraćajnu gužvu, ili oboje. No kao da smo nekim slučajem zaobišli taj deo sela. U stvari, izgubili smo se. Kad smo po treći put prošli pored iste krčme „La Gobernadora“, odlučio sam da isplatim taksistu i dalje nastavim peške, uprkos malaksalosti, zujanju i glavobolji posle leta avionom. Vivar je bio ozlojeđen što sam ga otpustio tako naglo, a možda sam mu, pošto se nisam razumeo u domaću valutu i običaje, dao i premali bakšiš.
„Dabogda nikad ne našao ono za čim tragaš“, doviknuo je za mnom, na savršenom engleskom, pokazujući mi levom rukom rogove. „Dabogda ostao izgubljen u ovoj paklenoj zbrci, u ovom selu ukletih, hiljadu i jednu noć.“ Ušao sam u „La Gobernadoru“ da se raspitam kuda treba da krenem. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da mi se oči, posle čkiljenja na bleštavom sunčevom svetlu koje je seklo poput noža, odbijajući se o bele zidove Benenhelija, priviknu na tamu koja je vladala u gostionici. Kafedžija s belom pregačom brisao je čašu. U dnu uske i dugačke prostorije naziralo se nekoliko staračkih prilika. „Da li neko govori engleski?“, upitao sam. Kao da ništa nisam rekao. „Izvinite“, obratio sam se krčmaru. On je pogledao pravo kroz mene i okrenuo mi leđa. Da li sam postao nevidljiv? Ne, očigledno nisam, besnom Vivaru sam bio i te kako vidljiv, baš kao i moj novac. Iznerviran, pružio sam ruku preko šanka i kucnuo krčmara po leđima. „Kuća senjor Mirande“, rekao sam oprezno. „Kojim putem?“ Taj čovek, nekakav debeljko koji je nosio belu košulju, zeleni prsluk i zalizanu crnu kosu, procedio je nešto – prezrivo? lenjo? s gnušanjem? – i zaobišao bar, prošavši pored mene. Stao je u dovratak i pokazao. Sada sam ugledao, naspram ulaza u krčmu, usku uličicu koja je vodila između dve kuće, a na drugom kraju uličice, mnoštvo ljudi se žurno kretalo tamo-amo. To mora da je bio onaj metež koji sam čuo; ali kako to da mi je ova uličica ranije promakla? Očigledno sam bio u gorem stanju nego što sam mislio.
S koferom u ruci, koji je iz časa u čas postajao sve teži, vukući Džavaharlala na povocu (točkići su mu tandrkali i odskakivali po džombastoj kaldrmi), prošao sam kroz tu uličicu i obreo se na ulici koja nije imala nikakve veze sa Španijom, pešačkoj ulici punoj svakakvih samo ne Španaca – uglavnom vremešnog, mada besprekorno doteranog sveta, s vrlo malo mladih, smišljeno i pomodno zapuštenih – koje jednostavno nije zanimala ni sijesta, a ni bilo koji drugi domaći običaj. Na ovoj ulici, koju su, kako ću otkriti, meštani prozvali Ulica parazita, načičkali su se nebrojeni skupi butici – Guči, Hermes, Akvaskutum, Karden, Paloma Pikaso – kao i mesta gde se moglo prezalogajiti, od štandova sa švedskim ćuftama pa do otmenih mesta gde rebarca poslužuju konobari u livrejama. Stajao sam sred gomile koja se gurala pored mene u svom dvosmernom mimohodu, ravnodušna na moje prisustvo, baš kao stanovnici velikog grada, a nimalo kao seoski živalj. Čuo sam engleski, s britanskim i američkim naglaskom, pa francuski, nemački, švedski, danski, norveški i nešto što je zvučalo kao holandski ili burski. Ali to nisu bili turisti; nisu nosili foto-aparate, a ponašali su se kao da su na svom terenu. Ovaj otuđeni deo Benenhelija postao je njihov. Nigde se nije mogao videti ni jedan jedini Španac. „Možda su ovi strani dođoši novi Mavri“, pomislio sam. „A i ja sam, uostalom, jedan od njih, pristigao u potrazi za nečim do čega nikome nije stalo osim meni, a ostaviću ovde, možda, i svoje kosti. Ko zna, možda u susednoj ulici domoroci pripremaju novu rekonkvistu, pa će se sve okončati kad nas, kao i naše pretke, poteraju u lađe što čekaju u Kadiskoj luci.“
„Iako je ulica prepuna, obratite pažnju kako su oči onih koji je ispunjavaju prazne“, rekao je neki glas iza mene. „Možda će vam teško pasti da sažaljevate ove izgubljene duše u cipelama od aligatora i sportskim majicama s krokodilima preko bradavica, ali njima je potrebna upravo samilost. Oprostite im njihove grehe, jer su ove krvopije već u paklu.“
Bio je to neki visok i elegantan gospodin sede kose, u platnenom bež odelu i s pečatom ironije koji mu se nije skidao sa lica. Prvo što sam na njemu zapazio bio je neverovatno dug jezik, koji kao da nije uspevao da zadrži u ustima. Neprestano je oblizivao usne, nekako sumnjičavo, podrugljivo. Imao je divne blistavoplave oči, koje sasvim izvesno nisu bile prazne; štaviše, izgledalo je kao da se iz njih preliva svakojako znanje i mangupluk. „Delujete umorno, gospodine“, rekao je zvanično. „Dopustite da vas povedem na kafu i, ako vam je po volji, budem vaš sabesednik i vodič.“ Zvao se Gotfrid Helsing, govorio je dvanaest jezika – „o, uobičajeno tuce“, rekao je nemarno, kao da se radi o ostrigama – i premda je imao manire nemačkog plemića, zapazio sam da nema dovoljno novca čak ni da očisti mrlje s odela. Onako iscrpljen, prihvatio sam njegov poziv.
„Teško je oprostiti životu zbog žestine s kojom se glomazne mašinerije postojeće stvarnosti obrušavaju na duše postojećih jedinki“, rekao je nehajno kad smo seli pod suncobran, za sto u nekoj kafanici, uz jaku crnu kafu i čašu brendija „Fundador“. „Kako oprostiti svetu zbog njegove lepote, koja samo prikriva njegovo ruglo; zbog njegove nežnosti, koja samo zaogrće njegovu surovost; zbog njegovog privida da glatko traje kroz smenu noći i dana, da tako kažem – dok u zbilji život predstavlja niz strašnih lomova, što nam se obrušavaju na gole glave poput udaraca dželatove sekire?“
„Molim vas, oprostite, gospodine“, rekao sam, birajući reči da ga ne uvredim. „Vidim da ste čovek duboko posvećen misaonom životu. Ali ja sam tek stigao s dugog putovanja, koje još nije okončano; moje trenutne potrebe ne dopuštaju mi luksuz uzvišenih ćaskanja...“
Ponovo me je obuzeo osećaj nepostojanja. Helsing je jednostavno nastavio da priča, ničim ne pokazujući da je čuo i jednu jedinu reč od onog što sam izgovorio. „Vidite onog čoveka?“, upitao me je, pokazujući jednog postarijeg čovu koji je, krajnje neočekivano, izgledao kao Španac i pio pivo u baru s druge strane ulice. „Nekada je bio gradonačelnik Benenhelija. Ali u vreme Građanskog rata zauzeo se za republikance, rame uz rame sa žiteljima Erazma – čuli ste za Erazmo?“ Nije sačekao moj odgovor. „Posle rata, uglednije građane poput njega, koji su se suprotstavili Franku, saterali su u školu u Erazmu, ili u matadorsku arenu u Aveljanedi, i postreljali ih. On je odlučio da se sakrije. U njegovoj kući, iza ormana za odeću, postojala je jedna mala niša u kojoj je provodio dane. Noću bi njegova žena zaključala žaluzine pa bi tad izlazio. Jedini koji su znali njegovu tajnu bili su njegova žena, kći i brat. Žena je silazila niz brdo, išla je ceo bogovetni dan kako bi kupila hranu, da meštani ne bi primetili da kupuje za jedna usta više. Nisu mogli da vode ljubav jer, kao i svi dobri katolici, nosu koristili kontracepciju, a njena eventualna trudnoća oboje bi ih koštala glave. I tako trideset godina, sve do opšteg pomilovanja.“
„Trideset godina skrivanja!“, uzviknuo sam, ponesen pričom uprkos umoru. „Kakvo li je to mučenje moralo biti!“
„Nije to ništa u poređenju s onim što ga je zadesilo kad je izašao iz skloništa“, rekao je Helsing. „Jer tada je njegov voljeni Benenheli postao rezervat za ovaj belosvetski ološ; pored toga, njegovi vršnjaci koji su ostali u životu bili su svi do jednog falangisti, pa nisu hteli da prozbore ni reč sa svojim starim protivnikom. Žena mu je umrla od gripa, brat od nekakvog tumora, a kći se udala i odselila u Sevilju. Na kraju je spao na to da sedi ovde, među parazitima, jer mu među svojima više nije bilo mesta. I on je, kao što vidite, postao tuđin bez korena. Eto kako je nagrađen za svoje principe.“
Dok je razmišljao o gradonačelnikovoj sudbini, u Helsingovom monologu nastupilo je kratko zatišje, pa sam iskoristio priliku da pitam kojim putem se ide do kuće Vaska Mirande. On me je pogledao s jedva primetnom zbunjenošću u očima, kao da nije sasvim shvatio moje reči, a onda, slegnuvši ovlaš ramenima, kao da nema pojma, nastavio je da sledi nit svojih misli.
„I meni je jednom dopala slična nagrada“, rekao je zamišljeno. „Pobegao sam iz svoje zemlje kad su nacisti došli na vlast i proveo sam dugi niz godina potucajući se po Južnoj Americi. Po struci sam fotograf. U Boliviji sam objavio knjigu koja prikazuje užase rudnika kalaja. U Argentini sam fotografisao Evu Peron, jednom za života i ponovo posle smrti. Nikada se nisam vratio u Nemačku, jer je njena kultura postala suviše zagađena onim što se tamo odigralo. Mada nisam Jevrejin, osećao sam odsustvo Jevreja kao ogromnu prazninu.“
„Ja sam napola Jevrejin“, rekao sam bez razmišljanja. Helsing se uopšte nije obazirao na to.

„Na kraju sam, u prilično skučenoj finansijskoj situaciji, došao u Benenheli, jer ovde mogu sebi da priuštim skroman život od penzije. Kad su paraziti čuli da sam Nemac i da sam boravio po Južnoj Americi, prozvali su me Nacista. I sad me tako oslovljavaju. To mi je nagrada za to što sam proveo život suprotstavljajući se zlim idejama – to što su mi ih pod stare dane okačili o vrat. Ne razgovaram više sa parazitima. Ne razgovaram ni sa kim. Za mene je pravi praznik što mogu da razgovaram s vama, gospodine! Ovdašnji starci su nekada bili zlotvori srednjeg ranga širom sveta: drugorazredne glavešine mafije, trećerazredni razbijači sindikata, četvrtorazredni rasisti. Ovdašnje žene su od onih koje uzbuđuju vojničke čizme, a razočarava procvat demokratije. A mladi su čist škart: narkomani, gotovani, plagijatori, drolje. Svi su mrtvi, i stari i mladi, ali pošto i dalje dobijaju penzije i plate, odbijaju da polegaju u svoje grobove. I tako šetaju gore-dole ovom ulicom, jedu, piju i tračare o gnusnim tričarijama iz svojih života. Obratite, molim vas, pažnju, ovde nema ogledala. Jer da ih ima, nijedna od ovih zarobljenih senki ne bi se odrazila u njima. Kad sam shvatio da je to njihov pakao, kao što su oni moj, počeo sam da ih sažaljevam... takav vam je Benenheli, moj dom.“
„ A Miranda...“, ponovio sam, jedva čujno, pomislivši da ne bi bilo baš najpametnije da ispričam Helsingu previše o mom moralno ukaljanom životu.
„Nema ni najmanjeg izgleda da ćete ikad sresti senjor Vaska Mirandu, našeg najvećeg i najstrašnijeg stanovnika“, rekao je Helsing uz blag osmeh. „Ponadao sam se da ćete shvatiti mig koji sam vam uputio odbivši da odgovorim na vaše uporno zapitkivanje, ali pošto niste, moram vam bez uvijanja reći da ste se upustili u jalov poduhvat. Što bi rekao Don Kihot, tražite ovogodišnje ptice u lanjskim gnezdima. Mirandu već mesecima niko ne viđa, čak ni njegova posluga. Nedavno se neka žena – slatka neka kokica! – raspitivala za njega, ali nije ništa postigla i otperjala je neznano kud. Priča se...“
„Koja žena?“, prekinuo sam ga. „Pre koliko vremena? Otkud znate da nije uspela da uđe?“
„Ma neka žena“, odgovorio je on, opet oblizujući usne. „Pre koliko? Ne tako davno. Tu negde. Ali nije uspela da uđe, jer tamo niko ne ulazi. Slušate li vi mene? Priča se da je u toj kući sve stalo, baš sve. Navijaju satove, ali vreme se ne pomera. Velika kula stoji zabravljena već nekoliko godina. Na nju se ne penje niko osim, verovatno, starog ludaka lično. Priča se da je prašina u odajama te kule narasla do kolena, jer on ne dopušta slugama da čiste. Priča se da je čitavo jedno krilo ogromne palate napao nekakav grm čaparala, la gobernadora. Priča se...“
„Baš me briga šta se priča“, podviknuo sam, shvativši da je došlo vreme za čvršći nastup. „Meni je neophodno da ga vidim. Poslužiću se telefonom u kafani.“
„Ne budite glupi“, rekao je na to Helsing. „On je otkazao telefon još pre mnogo godina.“
Dve zgodne Špankinje, od možda četrdesetak godina, u belim keceljama preko crnih haljina, odjednom se stvoriše kraj mene. „Nismo mogle da ne čujemo vaš razgovor“, rekla je jedna na odličnom engleskom. „Izvinite na upadici, ali dužnost mi je da ukažem da ovaj Nacista govori sve same neistine. Vasko ima priključenu telefonsku liniju, s automatskom sekretaricom, kao i faks, mada ne odgovara ni na jednu poruku. Međutim, vlasnik ovog lokala, sitničavi Danac Ole, uopšte ne dozvoljava kafanskim gostima da se služe telefonom.“
„Rospije! Vampirice!“, dreknuo je Helsing, najednom obuzet besom. „Trebalo bi vam obema probosti kolac kroz srce!“
„Zaista ne bi trebalo više da se zamajavate sa ovim starim folirantom i kretenom“, rekla je na to druga konobarica, koja je, ako je to moguće, još tečnije govorila engleski od one prve, a imala je i prefinjenije crte lica. „Mi ga svi već u prste znamo kao ogorčenog i iščašenog zanesenjaka koji je celog života bio fašista, a sad se pretvara da je protivnik fašizma, pritom je poznato i da nasrće na žene, koje ga stalno odbijaju, da bi ih on onda u svakoj prilici zasipao uvredama. Ne sumnjam da vam je već napričao svakakve bajke, i o sebi i o našem divnom selu. Ako želite, možete krenuti s nama; mi smo upravo završile s poslom i biće nam drago da ispravimo pogrešan utisak koji ste stekli iz njegovih reči. Avaj, toliki zanesenjaci su se nastanili u Benenheliju, a pritom se zaogrću lažima kao zimskim šalovima.“
„Ja se zovem Felisitas Larios, a ovo je moja polusestra Renegada“, rekla je prva konobarica. „Ako tražite Vaska Mirandu, znajte da smo mi njegove kućepaziteljke još otkako je došao u naše mesto. Mi, u stvari, ne radimo u Oleovoj kafani; danas smo mu samo činile uslugu, pošto su se njegove stalne devojke razbolele. Niko vam ne može ispričati više o Vasku Mirandi od nas.“
„Krmače! Lisice!“, razgalamio se Helsing. „Da znate samo da vas debelo vuku za nos. Rade ovde za bednu crkavicu godinama, klanjaju se i puze, peru i čiste, a vlasnik, uzgred rečeno, nije nikakav Danac Ole, već Uli, penzionisani skeledžija s Dunava.“
Bilo mi je već dosta Helsinga. Vaskove žene skinule su kecelje i stavile ih u veliku pletenu kotaricu koju su nosile; očito su jedva čekale da odu. Ustao sam i izvinio se. „I zar je sav moj trud vama posvećen tako malo vredeo?“, bio je najeđen ovaj smutljivac. „Ja sam vam bio savetnik, a vi mi ovako vraćate!“
„Ne dajte mu ništa“, savetovala mi je Renegada Larios. „Uvek pokušava da iskamči novac od stranaca, kao najobičniji prosjak.“
„Platiću barem piće“, rekao sam i spustio novčanicu na sto.
„Rastrgnuće vam srce i zatočiti vam dušu u staklenu bocu“, upozoravao je Helsing sumanuto. „Nemojte posle da kažete da vas niko nije upozorio.
Vasko Miranda je zao duh, a one su njegove perjanice. Pripazite se! Video sam ih kako se pretvaraju u šišmiše.“
Iako je vikao na sav glas, niko na toj prepunoj ulici nije obraćao ni najmanje pažnje na Gotfrida Helsinga. „Mi ovdašnji smo se već navikli na njega“, objasnila je Felisitas. „Puštamo ga da tandrče i pređemo na drugu stranu ulice. Tu i tamo, Salvador Medina, serhento Gradske gvardije, pritvori ga preko noći, da se malo ohladi.“
Moram priznati da je preparirani pas Džavaharlal video i bolje dane. Otkako sam počeo da ga teglim sa sobom, otpalo mu je skoro celo uvo, a izgubio je i nekoliko zuba. Uprkos tome, Renegada, ona lepša, nije mogla da ga nahvali, a nalazila je načina da i mene često dotakne, po ruci ili ramenu, kako bi naglasila svoja osećanja. Felisitas Larios ostala je pribrana, ali sam imao utisak da joj ovi trenuci fizičkog dodira baš i nisu po volji.
Ušli smo u kućerak na sprat, jedan u nizu na strmoj ulici koja je nosila ime Ulica pogleda, iako su kuće u njoj bile suviše skromne da bi se razmetale zastakljenim balkonima po kojima bi ulica možda dobila ovo neodgovarajuće ime. Međutim, natpis s nazivom ulice (belim slovima na kraljevskoplavoj pozadini) i dalje se nimalo skrušeno kočoperio. Bio je to još jedan dokaz da je Benenheli mesto sanjara i tajni. U daljini, na samom vrhu puta, mogao sam da razaberem obrise neke ogromne i jezive fontane. „To je Trg slonica“, rekla je Renegada, sva raznežena. „Tamo gore je i glavni ulaz u Mirandinu rezidenciju.“
„Ali ne vredi kucati ni zvoniti, jer vam niko neće otvoriti“, upala je Felisitas, brižno nabranog čela. „Bilo bi bolje da uđete i odmorite se. Izgledate umorno i, izvinite, kao da vam nije baš dobro.“
„Molim vas“, dodala je Renegada, „izujte se.“ Nisam shvatio ovu krajnje religioznu zapovest, ali sam poslušao, a ona me je odvela u sobičak čiji su pod, tavanica i zidovi bili obloženi keramičkim pločicama na kojima je, u delftskoplavoj boji, bilo oslikano mnoštvo minijaturnih prizora. „Svaki komad je priča za sebe“, rekla je Renegada ponosno. „Priča se da je to sve što je preostalo od stare jevrejske sinagoge u Benenheliju, koja je razorena nakon poslednjih progona. Kažu da poseduju moć da vam pokažu sutrašnjicu, ukoliko imate oči da je vidite.“
„Koješta“, nasmejala se Felisitas koja je, osim što je bila krupnije građe i grubljeg izgleda od Renegade, s velikim i ružnim mladežom na bradi, bila i manje romantična. „Pločice su obične, i nisu uopšte stare; ista ta holandskoplava još odavno se koristi u ovim krajevima. A to predskazivanje budućnosti, to je tek prava glupost. Prestani sa svojim bajalicama, Renegada draga, nego pusti umornog gospodina da odspava.“
Nisu morale dvaput da mi kažu da se odmorim – nesanica mi, čak ni u najcrnjim danima, nikada nije predstavljala problem! – te se sručih, potpuno obučen, na uzak ležaj u sobi s pločicama. Časak pre nego što sam utonuo u san, pogled mi je onako nasumice pao na jednu pločicu nadomak glave, s koje je u mene zurio portret moje majke, lica razvučenog u drzak osmeh. Tog časa me je umor savladao i pao sam u san.
Kad sam se probudio, na sebi nisam imao odeću, nego samo dugu noćnu košulju navučenu preko glave, a ispod nje sam bio potpuno go. Ove kućepaziteljke su neki odvažan tandem, pomislio sam; a mora da sam spavao kao klada! – Časak kasnije setio sam se one čudne pločice, ali koliko god da sam se upinjao, nisam pronašao ništa što bi makar izdaleka podsećalo na sliku koju sam, mogao bih se zakleti, video pre nego što sam otplovio u carstvo snova. „Um se poigrava čudnim smicalicama dok čovek tone u san“, podsetio sam sebe, pa ustadoh iz kreveta. Bio je dan, a iz glavne sobe kućerka dopirao je jak i neodoljiv miris čorbe od sočiva. Felisitas i Renegada sedele su za stolom, a bila je postavljena i treća činija, iz koje se pušilo. Zadovoljno su me gledale dok sam gutao kašiku za kašikom. „Koliko dugo sam spavao?“, upitao sam, a njih dve su se zgledale. „Čitav dan“, rekla je Renegada. „Sad je već sutra.“
„Koješta“, odbrusila je Felisitas. „Samo ste odremali nekoliko sati. I dalje smo u današnjem danu.“
„Moja polusestra se samo šali“, na to će Renegada. „U stvari, nisam htela da vas potresam, pa sam ublažila priču. Prava istina je da ste prespavali četrdeset osam sati, najmanje.“
„Pre će biti četrdeset osam minuta“, bila je uporna Felisitas. „Renegada, nemoj da zbunjuješ sirotog čoveka.“
„Oprale smo i ispeglale vašu odeću“, promenila je temu njena polusestra. „Nadam se da nemate ništa protiv.“
Čak i pošto sam se naspavao, još sam osećao posledice putovanja. Ako sam zaista othrkao dva dana, onda je izvesna poljuljanost u vremenu i prostoru bila sasvim očekivana. Usredsredio sam se na svoj zadatak.
„Moje dame, ne znam kako da vam zahvalim“, rekao sam učtivo. „Ali sad moram da vas zamolim za jedan neodložan savet. Vasko Miranda je moj stari porodični prijatelj i ja moram da ga vidim zbog važnog porodičnog pitanja. Dozvolite da vam se predstavim: Morais Zogoibi, iz Indije, tačnije Bombaja, stojim vam na usluzi.“
One su na to zinule od čuda.
„Zogoibi!“, promucala je Felisitas, odmahujući glavom u neverici. „Mislila sam da nikada neću čuti to mrsko i omraženo ime iz nečijih usta“, rekla je Renegada Larios, pocrvenevši dok je to govorila.
Evo priče koju sam uspeo da izvučem od njih:
Kada je Vasko Miranda stigao u Benenheli kao slikar svetskog glasa, polusestre (u to vreme im je bilo dvadeset pet – dvadeset šest godina) ponudile su mu se kao služavke, i smesta dobile posao. „Rekao je da je zadovoljan našim znanjem engleskog, vičnošću kućnim poslovima, ali iznad svega našim rodoslovom“, ispričala je Renegada, na moje iznenađenje. „Naš otac Huan Larios bio je mornar, Felisitas je rodila majka Marokanka, dok je moja poreklom iz Palestine. Tako je Felisitas napola Arapkinja, a ja sam Jevrejka po majci.“
„Onda vi i ja imamo nešto zajedničko“, rekao sam. „Jer i ja sam pedeset posto od te sorte.“ Renegadi kao da je bilo neobično milo zbog toga.
Vasko im je rekao da će u svojoj Maloj Alhambri obnoviti čudesno isprepletanu kulturu drevnog Andaluza. Držaće se više kao porodica nego kao gospodar i sluškinje. „Pomislile smo da je ćaknut“, rekla je Felisitas, „ali takvi su svi umetnici, a plata koju nam je ponudio bila je baš izdašna.“ Renegada je klimnula glavom. „Ali ipak, to je bilo samo sanjarenje. Prazna priča. Među nama je oduvek vladao odnos gazde i sluge. A onda je ludilo počelo sve više da ga hvata, krenuo je da se oblači kao sultan iz starih vremena, a ponašao se gore čak i od onih tiranski nastrojenih, neverničkih mavarskih despota.“ Sada su počele da odlaze kod njega svakog jutra, da bi mu pospremile kuću najbolje što mogu. Baštovane je otpustio, a vodeni vrt, nekada dragulj nalik na Heneralife u malom, bio je skoro potpuno uvenuo. Kuhinjska posluga odavno ga je napustila i Vasko je ostavljao sestrama Larios spisak namirnica i novac. „Sirevi, kobasice, vina, kolači“, nabrajala je Felisitas. „Mislim da ove godine u toj kući nije ni jaje skuvano.“ Sve od onog dana kad ga je pre više od pet godina Salvador Medina onako uvredio, Vasko se potpuno povukao. Provodio je dane u svojim odajama visoko u kuli, u koje njima nije bio dozvoljen pristup, pod pretnjom trenutnog otpuštanja. Renegada je rekla da je u njegovom ateljeu videla nekoliko slika na platnu, bogohulnih dela na kojima je Juda zauzimao Hristovo mesto na krstu; ali te slike s Judom Hristom stajale su tamo mesecima, poludovršene, očigledno ostavljene. Izgleda da nije radio ni na čemu drugom. Niti je više putovao kao nekad, kada je izrađivao murale po narudžbini za aerodromske čekaonice i hotelska predvorja širom kugle zemaljske. „Nakupovao je gomilu najmodernije tehničke opreme“, rekle su mi u poverenju. „Sprave za snimanje. Čak i jedan rendgen. Na tim spravama pravi neke čudne snimke, sve neko kreštanje i praskanje, dreku i udarce. Avangardno smeće. Pušta to do daske u svojoj kuli, oterao je čak i čaplje iz njihovog gnezda.“ A rendgen aparat? „Za to ne znam. Možda će praviti umetnost od onih prozirnih snimaka.“
„Nije mu to zdravo“, rekla je Felisitas. „Ne viđa nikog, nikog pod milim bogom.“
Ni Felisitas ni Renegada nisu videle svog poslodavca već više od godinu dana. Ali ponekad, u noćima obasjanim mesečinom, njegova prilika u ogrtaču može se videti iz sela, kako poput tromog debelog duha šeta po visokim grudobranima svoje nakazne tvrđave.
„A šta je s mojim mrskim imenom?“, pitao sam.
„Pominjao je i neku ženu“, odgovorila je Renegada. „Izvinite, da vam to nije tetka?“
„To mi je majka“, rekao sam. „Slikarka. Sada pokojna.“
„Laka joj crna zemlja“, odmah će Felisitas.
„Vasko Miranda je veoma ogorčen na tu ženu“, žurno je rekla Renegada, kao da je jedino tako mogla da se prisili da o tome priča. „Mislim da ju je jako voleo, zar ne?“
Ćutao sam.
„Oprostite. Vidim da vam teško pada. Nije to lako. Sin, majka. Ne možete da je izneverite. Ali mislim da joj je bio, bio je njen, njen, njen...“
„Njen ljubavnik“, oštro je rekla Felisitas. Renegada je pocrvenela.
„Žao mi je ako to niste znali“, rekla je i položila mi ruku na levu mišicu.
„Molim vas, nastavite“, rekao sam.
„A onda se ona okrutno ponela prema njemu, i šutnula ga je. Otada u njemu raste nekakav gnev. Gledam kako sve više buja. Prava opsednutost.“
„Nije mu to zdravo“, ponovo će Felisitas. „Od mržnje čoveku sagori duša.“
„A sad vi“, dodala je Renegada. „Mislim da nikada neće pristati da se vidi sa sinom vaše majke. Verujem da bi ime koje nosite bilo preteško za njegova pleća.“
„On mi je oslikao dečju sobu životinjskim likovima i superjunacima iz crtanih filmova“, rekao sam. „Mora da me primi. I primiće me.“
Felisitas i Renegada su se ponovo zgledale; znalačkim, pomirljivim pogledom.
„Moje dame“, rekao sam, „imam i ja priču za vas.“
„Pre izvesnog vremena stigao je neki paket“, rekla je Renegada kad sam završio. „Možda jedna slika. Ne znam. Možda je to bila ona slika ispod koje je portret vaše majke. Mora da ju je odneo gore, u kulu. Ali četiri velike slike? Ne, ništa slično nije stizalo.“
„Možda je još prerano“, odgovorio sam. „Do provale je došlo tek nedavno. Morate da motrite za mene. A kako stvari stoje, sad uviđam da ne bi trebalo da žurim da mu se pojavim na vratima. To bi ga samo prepalo pa bi sklonio slike daleko od mene. I zato morate da motrite, molim vas, a ja moram da čekam.“
„Ako želite da odsednete u ovoj kući“, pristala je Felisitas, „možemo da se dogovorimo. Ako vi to želite.“ Na to je Renegada odvratila lice u stranu.
„Došli ste na veliko hodočašće“, rekla je, tako gledajući u stranu. „Sin u potrazi za izgubljenim majčinim blagom, u potrazi za ozdravljenjem i mirom. Dužnost nam je, kao ženama, da pomognemo takvom čoveku da pronađe ono za čim traga.“
Ostao sam pod njihovim krovom više od mesec dana. Za to vreme su se lepo brinule o meni, a ja sam uživao u njihovom društvu, ali jedva da sam išta više saznao o njihovim životima. Roditelji su im očigledno bili mrtvi, ali nisu preterano volele da pričaju o tome, pa ni ja, naravno, nisam postavljao pitanja u tom pravcu. Izgleda da nisu imale drugih srodnika, a ni prijatelja. Nije bilo ni ljubavnika. A opet, izgledale su savršeno, nerazdvojno srećne. Odlazile su ujutro na posao držeći se za ruke, i isto tako zajedno su se vraćale. Bilo je dana kada sam, u svojoj usamljenosti, podgrevao napola raspirenu požudu prema Renegadi Larios, ali nije bilo ni jedne jedine prilike da ostanem nasamo s njom, te nisam bio u mogućnosti da na tome dalje poradim. Polusestre bi se svake noći povukle gore, u svoj zajednički krevet, i čuo bih njihovo šušorenje i meškoljenje do kasno u noć; a opet, uvek su bile na nogama pre mene.
Na kraju je radoznalost prevagnula, pa sam ih za večerom upitao zašto se nisu udale. „Zato što su svi muškarci u ovim krajevima mrtvi od šije naviše“, smesta je rekla Renegada, prostrelivši pogledom sestru. „A i od šije naniže.“
„Moja polusestra je suviše ćudljiva, kao i obično“, umirivala me je Felisitas. „Ali jeste istina da ne ličimo na ostali svet koji nas okružuje. Svi u našoj porodici bili su takvi. Ostali su pomrli, a mi ne želimo da izgubimo jedna drugu zbog običnih muževa. Nas dve smo veoma vezane jedna za drugu. Eto vidite, većina ljudi u Benenheliju ne shvata naše stavove. Mi smo, na primer, srećne zbog pada Frankovog režima i povratka demokratije. Isto tako, na ličnom planu, ne volimo duvan i decu, a ovde su vam svi ludi i za jednim i za drugim. Pušači večito raspredaju o društvenim zadovoljstvima koja potiču iz njihovih paklica fortune ili dukadosa, o intimnoj Čulnosti kad pripaljujete cigaretu svom prijatelju; ali nama je odvratno da se budimo s odurnim smradom na odeći, ili da odlazimo na spavanje sa ustajalim dimom koji nam se vije oko kose. Kad smo kod dece, trebalo bi da mislimo kako ih nikad ne može biti dovoljno, ali mi nemamo želju da upadnemo u zamku celog legla malih tamničara što skaču i pište. I, ako smem da primetim, mi volimo vašeg prepariranog psa upravo zato što je prepariran i ne zahteva od nas nikakvu pažnju.“
„Ali o meni kraljevski brinete“, primetio sam.
„To je posao“, odgovorila je Felisitas. „Vi nam plaćate za naše gostoprimstvo.“
„Svakako mora da ima i muškaraca koji bi vas voleli zbog vas samih, bez želje da šire porodicu“, bio sam uporan. „A ako se muškarci u Benenheliju drže pogrešnih principa, zašto, na primer, ne odete preko, u Erazmo? Čuo sam da su tamo drugačiji.“
„Kad već toliko navaljujete, odgovoriću vam“, rekla je Felisitas. „Nikada nisam srela muškarca koji je u stanju da pronikne u pravu prirodu žene. Što se pak Erazma riče, odavde nema puta za Erazmo.“
Ulovio sam neki čudan izraz u Renegadinim očima.

Možda se ona nije slagala baš sa svime što je njena sestra govorila. Posle ovog razgovora sam se, tokom dugih i samotnih noći, prepuštao maštarijama u kojima su u svakom času vrata mogla da se otvore, i Renegada Larios bi mi se ušunjala u krevet, naga ispod duge bele spavaćice... ali do toga nikada nije došlo. Ležao sam sasvim sam, slušajući meškoljenje i šušorenje iznad svoje besane glave.
Tokom tih mesec dana čekanja smucao sam se benenhelijskim ulicama – nekad sa Džavaharlalom koji se truckao iza mene, ali češće sam – utonuo u nekakvu obamrlu monotoniju koja me je sprečavala da boravim u prošlosti. Pitao sam se da li sam i ja poprimio onaj isti prazan pogled kakav imaju i takozvani paraziti, koji kao da su sve svoje vreme provodili okupljajući se i komešajući gore-dole po njihovoj ulici, kupujući odeću, jedući po restoranima i pijući po barovima, žustro galameći bez prekida, s čudnovatom odsutnošću u ponašanju koje je ukazivalo na potpunu ravnodušnost prema predmetu razgovora. Benenheli je, međutim, očito imao moć da opčini svojom čarolijom i one kojima pogled nije zamućen, jer kad god bih naišao na onog starog zabalavljenog Gotfrida Helsinga, sav bi sinuo, razdragano mi mahnuo i doviknuo, vedro namigujući: „Uskoro obavezno moramo da upriličimo jedan od naših sjajnih razgovora!“, kao da smo najbolji prijatelji. Posumnjao sam da sam dospeo negde gde ljudi dolaze da zaborave na sebe – ili, tačnije rečeno, da se izgube u sebi, živeći u nekakvom snu o tome šta su mogli biti, ili bi više voleli da budu – ili da se, zaturivši u neki budžak ono što su nekada bili, udalje od onoga što su postali. Tako su, recimo, mogli da budu lažovi, poput Helsinga, ili na rubu katatonije, poput „počasnog parazita“, bivšeg gradonačelnika, koji je od jutra do mraka nepomično sedeo napolju, na nekoj barskoj stolici, i nikada nije progovarao ni reč; kao da je još uvek kopnio u senovitoj samoći niše skrivene iza ogromnog drvenog kredenca u kući svoje pokojne žene. Duh misterije koji je prožimao ovo mesto zapravo je poticao od opšteg neznanja; to što je delovalo kao zagonetka zapravo je bila uzaludnost. Ove besciljne protuve, tikve bez korena, postale su, po sopstvenom izboru, ljudski automati. Bili su sposobni da simuliraju ljudski život, ali više nisu umeli da ga žive.
Meštani – ili sam barem tako nagađao – bili su manje omamljeni opojnim dejstvom svoga grada nego paraziti; ali preovladavajuće raspoloženje jalove otuđenosti i učmalosti i na njih je donekle uticalo. Felisitas i Renegadu morao sam tri puta da pitam za mladu ženu koja je – kako mi je pomenuo Gotfrid Helsing – posetila nedavno Benenheli, raspitujući se za Vaska Mirandu. Prva dva puta su slegale ramenima i podsetile me da Helsingu ne treba verovati; ali kad sam se jedne večeri vratio na tu temu, Renegada je podigla pogled sa veza i uzviknula: „O, pa da, zaboga, kad bolje razmislim, dolazila je neka žena – boemski tip, nekakav stručnjak iz Barselone, restauratorka slika, ili tako nešto. Ali nije ništa postigla svojim koketnim ponašanjem; a dosad se sigurno već vratila u Kataloniju, gde joj je i mesto.“ Ponovo me je obuzeo snažan osećaj da Felisitas nije pravo što je njena sestra tako nepromišljena. Počešala se po mladežu i skupila usta, ali nije ništa rekla. „Dakle, ta Katalonka je ipak uspela da se vidi s Vaskom?“, upitao sam, uzbuđen otkrićem. „To nismo rekle“, obrecnula se Felisitas. „Nema nikakve svrhe pričati dalje o tome.“ Renegada je pokorno sagnula glavu i vratila se vezu.
Na svojim lutanjima povremeno bih nailazio na znojem obliven lik Salvadora Medine, šefa gvardije, koji bi se obavezno namrštio na mene, kao da je pokušavao da se priseti koji sam andrak ja mogao da budem. Nikada nismo razmenili ni reč, delimično zato što sam ja i dalje jedva natucao španski, iako sam polako napredovao, uz noćno učenje iz knjige i zahvaljujući dnevnim podukama koje sam, u zamenu za dodatnu svotu koja je bila upisivana na moj nedeljni račun za stan i hranu, dobijao od sestara Larios; a delimično i zato što je engleski jezik odneo pobedu nad svakim pokušajem Salvadora Medine da ga savlada, poput glavnog zločinca koji uvek izmiče po dva koraka ispred zakona.
Bio sam zadovoljan što je Medina do te mere nezainteresovan za mene da me je drage volje smetao s uma, jer je to ukazivalo da ni indijske vlasti nisu pokazivale interesovanje za moje kretanje. Podsetio sam se da sam nedavno počinio ubistvo; i pomislio sam kako je eksplozija u kući moje žrtve očigledno uspela da ukloni tragove mog dela. Mnogo silovitije nasilje eksplozije prekrilo je ono nasilje u kome sam učestvovao i zauvek ga skrilo od očiju istražitelja. Još jedna potvrda da nisam osumnjičen stigla je s mojih bankovnih računa. Tokom godina koje sam proveo u očevom tornju, uspeo sam da smestim pozamašne svote u inostrane banke, uključujući i tajne račune u Švajcarskoj (eto, vidite, nisam ni ja puki siledžija i tupan kakvim me je smatrao „Adam Zogoibi“!). Koliko ja znam, nije bilo skorijih pokušaja ometanja mojih transakcija, iako su mnogi vidovi poslovanja propalog Šunarukorpa bili pod istragom, a silni računi stavljeni pod nadzor stečajne uprave ili blokirani.
Čudilo me je, ipak, kako mi je počinjeni zločin – ubistvo, na kraju krajeva; ubistvo, najgnusnije i jedno jedino koje sam ikada lično počinio – tako brzo skliznulo u zaborav. Možda je i moj podsvesni um prihvatio viši autoritet, ubedljivo nadmoćnu bombašku realnost, i jednom potezom počistio moj moralni dosije. Ili mi je pakto odsustvo krivice – tu prividnu moralnu obamrlost – podario upravo Benenheli.
I fizički sam se osećao kao u nekom vremenskom procepu, nekoj bezvremenoj zoni obeleženoj peščanim satom u kojem pesak stoji nepokretno, ili klepsidrom čija je voda prestala da protiče. Čak mi se i astma smirila; kakva sreća za moja pluća, mislio sam, što sam nabasao na jedina dva nepušača u mestu, jer su ljudi, zaista, kud god bih krenuo, dimili kao sumanuti. Da izbegnem smrad cigareta, lunjao sam po kobasicama ovenčanim ulicama, s pekarama i dućanima s cimetom, njuškajući slasne mirise mesa, peciva i taze pečenog hleba, prepuštajući se tajanstvenim zakonima ovog mesta. Seoski kovač, koji se beše izveštio u izradi lanaca i okova za zatvor u Aveljanedi, klimnuo bi mi glavom isto kao što je pozdravljao sve prolaznike i doviknuo bi, s jakim španskim naglaskom ovog kraja: „Još li, mori, landraš na slobodi, a? Ček’, ček’, neć’ još dugo!“, pa bi zazvečao svojim teškim verigama i grohotom se nasmejao. Kako mi je španski napredovao, cunjao sam i dalje od Ulice parazita i tako letimično zavirio i u drugo lice Benenhelija, ono selo koje je porazila istorija, gde se ljubomorni muškarci u krutim odelima šunjaju za svojim verenicama, uvereni u neveru svojih čednih deva, gde noću po kaldrmi sokaka odjekuje galop konjskih kopita odavno upokojenih zavodnika. Počeo sam da shvatam zašto su Felisitas i Renegada Larios provodile večeri kod kuće, iza zamandaljenih žaluzina, razgovarajući u pola glasa dok sam ja učio španski u svojoj sobici.
U sredu, pete nedelje mog boravka u Benenheliju, vratio sam se kući posle šetnje na kojoj mi je neka nepoznata jednonoga devojka nezgrapne pojave tutnula u ruku pamflet jeftine izrade, s nizom zahteva protiv pobačaja, s potpisom „Liga napaćene dečice, revolucionarnog krstaškog pohoda za nerođene hrišćane“ i pozvala me na njihov skup. Glatko sam odbio, ali me je namah preplavilo sećanje na sestru Floreanu, koja je vodila rat za život po delovima Bombaja koji su najviše grcali od prenaseljenosti, a koja je otišla tamo gde neželjene trudnoće po svoj prilici više ne predstavljaju problem; slatka, fanatična Mini, pomislio sam, nadam se da si sada srećna... a onda sam pomislio na svog prvog učitelja boksa, isto tako jednonogog Lambadžana Čandivalu Borkara, i na Totu – papagaja kojeg sam oduvek prezirao, a koji je posle bombaških eksplozija u Bombaju nestao, kao da je u zemlju propao. Dok sam mislio o nestaloj ptici, uhvatili su me nostalgija i dubok jad, pa sam se rasplakao nasred ulice, na zaprepašćenje i pometnju mlade aktivistkinje koja je žurno pohitala da se prikijuči svojim LND aktivistima u njihovom brlogu.
I zato je Mavar koji se vratio u kućerak Lariosovih bio sasvim drugi čovek, koji se igrom slučaja ponovo vratio u svet osećanja i bola. Emocije, tako dugo umrtvljene, sada su šikljale oko mene poput poplave. Međutim, pre nego što sam uspeo da objasnim tu promenu svojim stanodavkama, one su se dale u isprekidanu priču, upadajući jedna drugoj u reč od žurbe da me obaveste da je ukradena slika zaista i stigla, kao što smo očekivali, u Malu Alhambru.
„Došao je kombi...“, počela je Renegada.
„... u gluvo doba noći; prošao je tačno pored naših vrata...“, dodala je Felisitas.
„... i onda sam se ja umotala u maramu i istrčala napolje...“
„... i ja sam isto istrčala...“
„... i videle smo kako se kapija velike kuće otvara, a kombi je...“
„... prošao kroz nju...“
„... i danas je po kaminima bila silesija jeftinog drveta...“
„... kao ono drvo od paleta za pakovanje... znate...“
„... mora da cele noći nije trenuo seckajući ga!“
„... i u đubretu su bile gomile onog plastičnog...“
„... što deca vole da puckaju...“
„... plastična folija s mehurićima, tako je...“
„... da, folija s mehurićima, i presovani karton, i metalni obruči...“
„... dakle, u tom kombiju je bila velika pošiljka, a šta bi drugo mogla da sadrži?“
To nije bio dokaz, ali znao sam da je najbliže nečem opipljivom što bih mogao da dobijem u ovom selu. Prvi put sam počeo da zamišljam svoj susret s Vaskom Mirandom. Nekada, kao dete, voleo sam da mu sedim kraj nogu; a sada smo obojica bili starci koji se, takoreći, bore oko iste žene, a žestinu boja neće nimalo umanjiti činjenica da je dotična dama mrtva.
Došlo je vreme da smislim sledeći korak. „ Ako on ne želi da me vidi, moraćete da me prokrijumčarite unutra“, rekao sam sestrama Larios. „Ne vidim nikakav drugi način.“
Sutradan, u cik zore, dok je sunce bilo još samo glasina koja se širila po grebenima udaljenih planina, pridružio sam se Renegadi Larios kad je krenula na posao. Felisitas, koja je imala krupnije kosti i bila popunjenija od Renegade, dala mi je svoju najširu crnu suknju i bluzu. Na noge sam nazuo bezlične gumene sandale, koje sam kupio u španskom delu mesta. Preko beskorisne desne ruke nosio sam kotaricu u koju sam stavio svoju pravu odeću, sakrivši je ispod hrpe pajalica, sunđera i štrcaljki; desnu ruku, kao i glavu, pokrivala mi je čipkasta marama, koju sam levom rukom čvrsto stezao da mi ne bi spala. „Jadna ste mi vi žena“, rekla je Felisitas Larios, odmerivši me vazda kritičkim okom. „Ali na sreću, još je mrak, a i nema mnogo da se hoda. Pogurite se malo i pravite sitne korake. A sad, odlazite! Zbog vas stavljamo na kocku svoje parče hleba, nadam se da vam je to jasno.“
„Zbog mrtve majke“, ispravila ju je polusestra. „I naše su majke mrtve. Zato i razumemo.“
„Poveriću vam svog psa na čuvanje“, rekao sam Felisitas. „Neće vam praviti nikakve probleme.“
„Nego šta da neće“, odgovorila je namćorasto. „Ima da ide pravo u kredenac čim odete s praga, i nemojte da umišljate da će izaći odatle pre nego što se vratite. U ovoj kući imamo preča posla nego da vodimo u šetnju preparirane pse.“
Oprostio sam se od Džavaharlala. I on je prevalio dug put, i zaslužio je nešto bolje od nekakvog kredenca za metle u dalekoj zemlji. Ali kredenac mu je bio suđen. Ja sam polazio u svoj konačni obračun s Vaskom Mirandom, a Džavaharlal je, obrni-okreni, postao samo još jedan od mnogih napuštenih andaluskih pasa.
Taj doživljaj, kad sam se prvi put našao u ženskoj odeći, podsetio me je na priču o Airesu da Gami, koji je uskočio u venčanicu svoje žene i otperjao u razuzdanu noć s Princem Henrijem Navigatorom; ali ovo je bilo pravo srozavanje, ove mračne haljine bile su mnogo prostije od Airesovog raskošnog ruha, a koliko sam tek ja manje pristajao uz ovakvu odeću! Kad smo krenuli, Renegada Larios mi je ispričala da je bivši gradonačelnik mesta – onaj isti čova koji je sada sedeo, bez imena i prijatelja, pijuckajući kafu u Ulici parazita – jednom bio primoran da prođe ovim ulicama obučen kao sopstvena baka, jer su mu pred sam kraj zatočeništva kuću odredili za rušenje, pa je porodica morala da se preseli. U tom prerušavanju sam, dakle, imao i ovdašnje, kao i porodične preteče.
Bilo je to prvi put da smo Renegada i ja ostali nasamo, bez Felisitas koja bi nas nadgledala, ali i pored naglašeno značajnih pogleda koje mi je dobacivala, bio sam suviše sputan (ženskom odećom, a i zbog nervoze koja je u meni rasla zbog nepredvidljivosti nastupajućih zbivanja) da bih joj uzvratio. Do ulaza za poslugu u Maloj Alhambri stigli smo neopaženi, barem koliko se meni čini, iako je bilo nemoguće pouzdano reći da nije bilo ljubopitljivih očiju na prozorima obavijenim tamom u Ulici pogleda, dok smo se peli ka Vaskovoj odvratnoj i neskladnoj slonovskoj fontani. Na tren sam spazio odblesak nečeg zelenog kako nadleće zidove ove nakazne tvrđave. „Ima li u Španiji papagaja?“, upitao sam Renegadu šapatom, ali nisam dobio odgovor. Možda se naljutila što sam odbijao da iskoristim ovu retku priliku za očijukanje.
Pored vrata se nalazila elektronska tablica s dugmićima, uzidana u crven zid os terakote; Renegada je brzo ukucala četiri brojke. Vrata su škljocnula i otvorila se, i ušli smo u Mirandinu jazbinu.
Odjednom me je obuzeo snažan osećaj već viđenog i zavrtelo mi se u glavi. Kad sam se malo pribrao, zadivio sam se umeću i veštini s kojim je Vasko Miranda oblikovao unutrašnjost svoje tvrđave po ugledu na mavarska platna Aurore Zogoibi. Stajao sam u otvorenom unutrašnjem dvorištu s centralnim trgom prekrivenim pločicama nalik na šahovska polja, a bio je okružen zasvođenim tremovima sa mnoštvom lukova, dok je kroz prozore na suprotnoj strani pucao pogled na ravnicu koja je blistala u praskozorje poput okeana. Palata podignuta kraj priviđenja mora; delom arapska, delom mogulska, ponešto od De Kirika, bila je upravo ono mesto koje mi je Aurora jednom opisala kao „mesto gde se svetovi sudaraju, ulivaju i izlivaju jedni iz drugih, a bogme i otiču nekuda. Mesto na kome čovek iz vazduha može da se udavi u vodi, ili će mu izrasti škrge; gde vodeno stvorenje može da se napije vazduha, ali i uguši od njega“. Čak i u tom trenutnom, pomalo trošnom stanju i sasušenoj bašti, zaista sam pronašao Mavristan.
Iz odaje u odaju, koje su sve odreda bile prazne, zaticao sam oživljene kompozicije Aurorinih slika, očekujući maltene da se odnekud pojave njeni likovi i odglume svoje tužne pripovesti pred mojim očima punim neverice, na rubu očekivanja da se i moje rođeno telo pretvori u onog romboidnog, delimično obojenog Mavra, čija je tragedija – tragedija višestrukosti koju je uništila jednoobraznost, poraz Pluralizma od Jedinstvenosti – predstavljala vezivni princip čitavog ciklusa. I možda će mi se ova nakazna ruka svakog trenutka raspuknuti u cvet, svetlost ili plamen! Vasko, koji je oduvek verovao da je Aurora ukrala ideju za mavarske slike s njegovog kičerajskog portreta plačnog jahača, utrošio je čitavo bogatstvo, uložio je energiju koja nastaje samo iz najdublje opsednutosti, kako bi njene vizije prisvojio za sebe. Da li je ova kuća sagrađena iz ljubavi ili mržnje? Ako je verovati pričama koje sam čuo, ovo je bila prava Palimpstina, li kojoj je njegov sadašnji gorak gnev ležao skoren preko sećanja na staru, izgubljenu slast i romansu. Jer bilo je tu nečeg jetkog, neke zavisti u sjaju suparništva; ali kad je prvo zaprepašćenje zbog prepoznavanja minulo, a uz to se i razdanilo, počeo sam da primećujem propuste ove grandiozne zamisli. Vasko Miranda je oduvek bio, i ostao, jednako vulgaran, jer ono što je Aurora zamislila živo i tanano, Vasko je izveo u bojama koje su, što se u nadiranju dnevne svetlosti već naslućivalo, promašile suštinu za onu jedva primetnu ali presudnu nijansu, po kojoj se razlikuje plemenito i skladno od sirovog i neskladnog. Osećaj za proporciju kod građevine takođe je bio labav, a i linije su bile pogrešno zamišljene. Ne, ovo nije bilo nikakvo čudo; moj prvi utisak bio je samo iluzija, ali se to brzo raspršilo. I pored sve svoje veličine i kićenosti, Mala Alhambra nije bila Novi Mavrosalim, već ružna i pretenciozna kućerina.
Nije bilo ni traga ukradenim slikama, niti mašineriji o kojoj su mi pričale Renegada i Felisitas. Vrata koja su vodila u visoku kulu bila su čvrsto zabravljena. Vasko mora da je tamo gore, sa svojim spravama i ukradenim tajnama.
„Hoću da se presvučem“, rekao sam Renegadi. „Ne mogu da se suočim s matorim krelcem u ovakvom izdanju.“
„Idi pa se presvlači!“, brecnula se ona drsko, poput pralje. „Ionako nema šta nisam videla na tebi.“ Renegada se naglo promenila: još otkako smo ušli u Malu Alhambru, počela je da se drži posednički, puna samopouzdanja. Nesumnjivo je primetila sve veće gađenje s kojim sam – posle nekoliko oduševljenih uzvika na početku – razgledao posed o kojem se ona ipak tolike godine starala. Sasvim je prirodno što je kivna zbog mog nedovoljnog oduševljenja ovim mestom. Pa ipak, ovo je bila bezočna i sramna primedba, i ja nisam hteo to da otrpim.
„Pripazi šta pričaš“, upozorio sam je, a onda sam se sklonio u neku sporednu odaju kako bih se na miru presvukao, ne Osvrćući se na njene besne poglede. Dok sam se presvlačio, čuo sam nekakvu galamu, negde malo dalje. Bila je to najstrašnija moguća buka – mešavina ženskog kreštanja filovanog cikom, lelekanja neodređenog roda, kompjuterskog drečanja i praskanja, a u pozadini kloparanje i zveket koji su me podsetili na neku kuhinju za vreme zemljotresa. To mora da je ona avangardna muzika koju su mi pominjali. Vasko Miranda bio je budan.
Renegada i Felisitas su mi izričito rekle da nisu videle svog gazdu samotnjaka već više od godinu dana, pa sam se silno iznenadio kad sam, izašavši iz prostorije u kojoj sam se presvukao, zatekao pozamašnu figuru starog Vaska glavom, kako me čeka na trgu sa uzorkom šahovske table, u društvu svoje kućepaziteljke; i ne samo da je stajala kraj njega već ga je i nestašno šašoljila perjanom pajalicom dok se on kikotao i cičao od uživanja. Na sebi je zaista imao pravu mavarsku nošnju, baš kao što su mi polusestre pričale da je običavao da se oblači, i u tim vrećastim pantalonama i izvezenom jeleku, koji je nosio raskopčan preko našušurene košulje bez kragne, izgledao je kao neko gnjecavo brdašce turskog rahatluka. Brkovi su mu se skupili – oni stalagmiti uvoštenih pramenčića potpuno su iščezli – a glava mu je bila gola i rošava kao površina Meseca.
„Hi-hi-hi“, nasmejao se trijumfalno i ćušnuo u stranu Renegadinu pajalicu. „Hola, namaskar, salaam, Mavro, dečko moj. Izgledaš grozno: kao da ćeš svaki čas riknuti. Zar te moje dve dame nisu propisno hranile? Zar ti ovaj mali odmor nije prijao? Koliko to sad već ima? Au, brate slatki – četrnaest godina. Boga ti! Nisu te baš mazile!“
„Da sam znao da si ovako... pristupačan“, odgovorio sam, ošinuvši kućepaziteljku ljutitim pogledom, „ne bih se ni upuštao u tu glupavu maskaradu. Ali izgleda da su glasine o tvom pustinjačkom životu bile i više nego preterane.“
„Kakve glasine?“, upitao je, praveći se nevešt. „Pa dobro, eto, možda, ali samo u pogledu nekoliko detaljčića“, rekao je tobož utešnim tonom, mahnuvši Renegadi da se udalji. Ona je bez reči spustila pajalicu i povukla se u jedan ugao dvorišta. „Istina je da mi u Benenheliju cenimo svoj mir – kao i ti, ako ćemo pravo, s obzirom na to kakvu si sad dreku nadigao da bi se presvukao u miru! A Renegada se silno zabavila. – Ali šta sam ono hteo... ah, da! Zar nisi primetio da Benenheliju pečat daje upravo ono čega nema – za razliku od većeg dela ovog područja, svakako za razliku od cele obale, u njemu nema takvih gadnih izraslina kao što su koko-loko noćni klubovi, autobusi puni turista koje vodiči dopremaju na seoske zabave, magarac za iznajmljivanje, menjačnice i prodavci slamnatih šešira. Naš nenadmašni serhento Salvador Medina tera sve te užase daleko od nas, deleći noću batine po mnogim mračnim seoskim uličicama svim onim preduzetnicima koji pokušavaju da ih uvedu. Uzgred, Salvador Medina ne može očima da me vidi, kao što ne može da smisli nikog od pridošlica u ovaj gradić, ali kao i svi doseljenici koji su se lepo smestili – kao i ogromna većina parazita – i ja čestitam njegovoj policiji što suzbija novi talas nasrtljivih uljeza. Pošto smo se mi smestili, čini nam se ispravno da neko za nama čvrsto zatvori vrata.“
„Šta kažeš na moj Benenheli, zar nije čaroban?“, nastavio je, mahnuvši neodređeno rukom put prividnog okeana koji se ukazivao kroz njegove prozore. „Zbogom prljavštini, boleštinama, korupciji, fanatizmu, kastinskoj politici, karikaturistima, gušterima, krokodilima, svirkama na plejbek i, što je najbolje od svega, porodici Zogoibi! Zbogom, Aurora, velikanko i okrutnice – zdravo ostaj, prezrivi mućkarošu Abi!“
„Ne bih baš rekao“, pobunio sam se. „Pošto vidim da si pokušao – samo delimično uspešno, ako smem da kažem – da izgradiš oko sebe svet koji je moja majka izmaštala, pa da njime, kao nekakvim smokvinim listom, prikriješ sve svoje promašaje; a tu je, osim toga, i ovaj preživeli Zogoibi, kome treba da pogledaš u oči, a i pitanjce oko nekih ukradenih slika koje treba razrešiti.“
„One su gore“, slegnuo je Vasko ramenima. „Treba da budeš srećan što sam ih zdipio. Kakva vrh sreća za njih! Trebalo bi da mi zahvališ na kolenima. Da nije bilo moje družine majstora svog zanata, već bi bile pretvorene u pregoreli dvopek.“
„Zahtevam da ih smesta vidim“, rekao sam odlučno. „Onda će možda Salvador Medina moći da mi pomogne. Možda bismo mogli da pošaljemo tvoju kućepaziteljku Renegadu da ga pozove, ili čak da se poslužimo telefonom?“
„Pođimo svakako gore da ih šacnemo“, nehajno se složio Vasko. „Ali budi dobar pa hodaj polako, zbog moje debljine. Što se ostalog tiče, siguran sam da baš i nemaš želju da pohitaš u zagrljaj zakonu. Šta je bolje u tvojim okolnostima: inkognito ili kognito? In-, siguran sam. Osim toga, moja ljubljena Renegada me nikada ne bi izdala. I još – zar ti niko nije rekao? – telefon je isključen već godinama.“
“Ti to reče moja ljubljena Renegada“
„Kao i moja ljubljena Felisitas. Ne bi mi učinile ništa nažao, ni za šta na svetu.“
„Onda su me polusestre surovo izigrale.“
„One i nisu polusestre, siroti moj Mavro. Njih dve su ljubavnice.“ „Njih dve?“
„Već petnaest godina. A sa mnom četrnaest. Koliko ću godina još morati da slušam vas koji blebećete o jedinstvu u raznolikosti i raznim drugim glupostima. Ali sada je ovaj ovde Vasko sa svojim devojkama stvorio to novo društvo.“
„Baš me briga šta radiš u krevetu. Nek slobodno skaču po tebi kao po gnjecavom dušeku! Šta ja imam s tim? Ali me zato ljute tvoje smicalice.“ „Ali morali smo da pričekamo na slike, zar ne? To nije smicalica. A onda smo morali da te dovedemo ovamo a da niko ne sazna.“
„A zašto?“
„A šta misliš zašto? Da bismo se otarasili svih Zogoibija koji su mi pali šaka, četiri slike i jednog stvora – kako se ispostavilo, poslednjeg u celoj toj ukletoj lozi – bum-bum utokicom; ili, drugim rečima, pravim petoprstogrizom.“
„Pištolj? Vasko, šališ se! Potežeš pištolj na mene?“
„Ma sitan kalibar. Ali je u mojoj ruci. Što je moja vrh sreća ponajveća; a tvoj ćorak-pad.“
Lepo su me upozorili. Vasko Miranda je zao duh, a one su njegove perjanice. Video sam ih kako se pretvaraju u šišmiše.
Ali upetljao sam se u njegovu mrežu od samog početka. Koliko li je još seljana u savezu s njim, pitao sam se. Salvador Medina nije, tu sam bio načisto. Gotfrid Helsing? Bio je u pravu za telefon, ali mi je inače samo zamazivao oči. A ostali? Jesu li se svi zaverili protiv mene u ovoj pantomimi, izvršavajući Vaskove zapovesti? Koliko je novca prešlo iz ruke u ruku? Da nisu svi oni članovi nekog okultnog masonskog društva – Opus Dei, ili nečeg sličnog? I dokle seže ta zavera? Do taksiste Vivara, do službenika na pasoškoj kontroli, do one čudne posade na letu iz Bombaja? – Petoprstogriz, rekao je Vasko. Doslovce. I da li pipci ovog događaja zaista sežu sve do vile u Bandri, koju je raznela bomba, da li je ovo onda osveta žrtava? Osetio sam kako moj razum gubi oslonac, kako mi se misli, ionako neosnovane i bezvredne, koče. Svet je misterija, i to nerazaznatljiva. A sadašnjost je zagonetka koju valja rešiti.
„Elem, Usamljeni Jahač i Apač Tonto zatekli su se u dolini, odstupnica im je odsečena, okruženi su neprijateljski nastrojenim Indijancima“, pričao je Vasko Miranda dok se brekćući penjao stepeništem iza mene. „I Usamljeni Jahač kaže: Ništa nam ne vredi, Tonto. Opkoljeni smo. A Tonto odgovara: Kako to misliš„mi“, bledoliki?“
Visoko nad nama nalazio se izvor one kreštave muzike halabuke koju sam odozdo čuo. Bila je to sablasna, mučna – bolje reći mučiteljska – buka: sadistička, bezosećajna, hladna. Požalio sam se na nju kad smo počeli da se penjemo, a Vasko je samo odmahnuo rukom na moje reči. „U nekim krajevima Dalekog istoka“, obavestio me je, „ovakvu muziku smatraju izuzetno erotičnom.“ Što smo se više penjali, Vasko je morao da se upinje i govori sve glasnije kako bih ga čuo. U glavi je počelo da mi tutnji.
„I tako Usamljeni Jahač i Tonto pripremaju logor da zanoće“, vikao je. „Založi vatru, Tonto, kaže Usamljeni Jahač. – Da, kemo sabaj. – Donesi vode s potoka, Tonto. – Da, kemo sabaj. – Skuvaj kafu, Tonto. I tako dalje i tako dalje. Ali Tonto najednom uzvikne s gađenjem, a usamljeni Jahač pita: Šta je bilo, Tonto? – Bljak! – odgovara Tonto, gledajući đonove svojih mokasina. Mislim da sam upravo ugazio u jedno veliko kemo sabaj.“
Kao u magnovenju, setio sam se taksiste Vivara, obožavaoca kaubojskih filmova, s imenom srednjovekovnog oklopnog kauboja, drugog po veličini među španskim lutajućim vitezovima – to jest El Sida, Rodriga de Vivara, a ne Don Kihota – koji me je upozorio na Benenheli otežući, delom kao Džon Vejn u svojim filmovima, a delom kao Ilaj Volak u „Sedmorici veličanstvenih“. „Samo pazi, paajtos – tamo goore je indijanska zemlja.“
Ali da li je baš tako rekao? Da nije u pitanju varljivo pamćenje, ili poluzaboravljeni san? Nisam više bio siguran ni u šta. Osim, možda, da je ovo zaista zemlja Indijanaca, da sam opkoljen i da sve dublje tonem u kemo sabaj.
U neku ruku, boravio sam u zemlji Indija(na)ca čitavog života, učeći da čitam njene znake, da pratim njene staze, radujem se njenom beskrajnom prostranstvu, njenoj nepresušnoj lepoti, da se borim za teritoriju, da šaljem dimne signale, udaram u bubnjeve, proširujem njene granice, snalazim se u opasnostima koje po njoj vrebaju, nadajući se da ću pronaći prijatelje, strahujući od njene okrutnosti, čeznući za njenom ljubavlju. Čak ni Indija(na)c nije bezbedan u indij(an)skoj zemlji; nije, ako nosi pogrešnu vrstu perja, govori pogrešnim jezikom, pleše pogrešne plesove, klanja se pogrešnim bogovima, putuje u pogrešnom društvu. Pitao sam se koliko bi oni ratnici što okružuju maskiranog čoveka sa srebrnim mecima imali obzira prema njegovom pajtašu čiju glavu umesto mozga krasi samo perje. U zemlji Indija(na)ca nema mesta čoveku koji ne želi da pripada plemenu, koji sanja da ode korak dalje, da mu se oljušti koža i ukaže njegov tajni identitet – to jest, tajna identiteta svih ljudi – da stoji pred junačkim ratnicima namazanim ratničkim bojama i razotkriva zguljeno i ogoljeno jedinstvo puti.
Renegada nije pošla s nama u kulu. Mala izdajnica verovatno je brže-bolje odjurila nazad, u zagrljaj svojoj ljubavnici s veštičjim mladežom, da se naslađuju što sam upao u zamku. Avetinjska svetlost prokapavala je na spiralno stepenište kroz uske prozore nalik pukotinama. Zidovi su bili debeli sigurno ceo metar, te je u kuli bilo sveže, čak prohladno. Znoj mi se sušio duž kičme, pa me je uhvatila blaga drhtavica. Vasko se gegao iza mene, dahćući i duvajući, kao loptasta utvara s pištoljem. Ovde, u Mirandinom dvorcu, ova dva raseljena duha, poslednji Zogoibi i njegov poludeli dušmanin, odigraće poslednje korake u svom avetinjskom plesu. Svi su mrtvi, sve je izgubljeno, a u sumrak je ostalo vremena još koliko za ovu fantomsku pripovest. Da li je Vaskov pištolj nabijen srebrnim mecima? Srebrni meci su, kažu, potrebni da se dotuku natprirodna bića. Ako sam i ja, dakle, postao utvara, onda će mi biti taman po meri.
Prošli smo pored neke prostorije, koja je morala biti Vaskov atelje, i na tren mi je pao u oči jedan nedovršen rad: raspet čovek bio je skinut s krsta i ležao je u krilu uplakane žene, sa srebrnjacima – bilo ih je nesumnjivo trideset – koji mu ispadaju iz ranjavih ruku. Ova antipijeta mora da je jedna od onih slika sa Judom Hristom, o kojima sam slušao. Uspeo sam samo da je okrznem pogledom, ali je grozomorno osećanje, uz primese imitacije El Greka, kojim je slika zračila, u meni probudilo mučninu i podstaklo nadu da je Vasko za sva vremena digao ruke od tog projekta.
Na sledećem spratu dao mi je znak da uđem u sobu u kojoj sam ugledao, a srce mi je poskočilo, nedovršenu sliku sasvim drugačijeg kalibra: poslednji rad Aurore Zogoibi, njena bolna izjava majčinske ljubavi, koja je spremna da prevaziđe i oprosti navodna nedela svog voljenog čeda, „Mavrov poslednji uzdah“. Koliko sam shvatio, u toj sobi se nalazila i rendgenska oprema; na jednom zidu nalazio se niz negatoskopa, a na njima se, prikačeno štipaljkama, nalazilo mnoštvo rendgenskih snimaka. Vasko je očito pretraživao ukradenu sliku segment po segment, kao da bi zavirivanjem ispod površine mogao, sa zakašnjenjem, da otkrije i ukrade tajnu Aurorinog genija. Kao da je tragao za čarobnom lampom.
Vasko je zalupio vrata, tako da više nisam mogao da čujem onu muziku koja mi je parala uši. Jasno, soba je bila zvučno izolovana, i to savršeno. Međutim, svetlost u toj odaji – prozori sa zatvorenim žaluzinama bili su prekriveni i crnom tkaninom, tako da je samo zaslepljujući beli vrisak svetlosti isijavao sa zida s negatoskopima – bila je mučna skoro isto koliko i ona muzika. „Šta ti to radiš ovde?“, upitao sam Vaska, namerno se trudeći da zvučim što neotesanije. „Učiš da slikaš?“
„I tebi je, vidim, izrastao oštar zogoibijevski jezik“, odgovorio je. „Ali neoprezno je izazivati čoveka s punim pištoljem; štaviše, čoveka koji ti je učinio uslugu razrešivši tajnu smrti tvoje majke.“
„Znam ja odgovor na tu zagonetku“, rekao sam. „A ova slika nema nikakve veze s tim.“
„Vi Zogoibijevi ste baš bahata familija“, nastavio je Vasko Miranda, ignorišući me. „Koliko god unižavali čoveka, sigurni ste da će i dalje mariti za vas. Tvoja majka je to mislila i za mene. Pisala mi je, da li znaš? Neposredno pred smrt. Nakon četrnaest godina ćutanja – poslala mi je poziv u pomoć.“
„Lažeš!“, odbrusio sam. „Nikada nisi mogao da joj pomogneš ni u čemu.“ „Bila je preplašena“, rekao je on, ponovo me ignorišući. „Neko pokušava da je ubije, tako je rekla. Neko je ljut i ljubomoran, i dovoljno nemilosrdan da naruči njeno ubistvo. Očekivala je da će biti ubijena svakog časa.“ Nastojao sam da zadržim prezriv izraz lica, ali kako sam mogao da izdržim a da me ne potrese slika moje majke obuzete tolikim strahom – i tolikom izolacijom – da se obratila za pomoć ovom liku, koji je ispao iz igre pre toliko vremena, ovom davno otuđenom ludaku? Kako da ne zamislim njeno lice, kao da ga vidim, iskrivljeno od straha? Ushodala se gore-dole po svom ateljeu, kršeći ruke, trzajući se na svaki zvuk, kao da stiže vesnik zle kobi.
„Ja znam šta se desilo mojoj majci“, rekao sam tiho.
Vasko je na to prasnuo. „Zogoibijevi uvek tvrde da sve znaju! Ali ne znaš ti ništa! Ništa pod milim bogom! Ovoga puta sam ja – ja, Vasko – onaj Vasko kome ste se svi podsmevali, onaj aerodromski umetnik koji nije dorastao ni skute da poljubi tvojoj uzvišenoj majci, Vasko kome svi seru po glavi – ovoga puta sam ja taj koji zna.“
Stajao je ocrtan svetlošću ispred niza negatoskopa, a s leve i desne strane nizali su se rendgenski snimci. „Ako bude ubijena, rekla je, želi da ubica odgovara za to. I tako je prikrila njegov portret ispod dela na kome je radila. Stavi sliku pod rendgen, kazala mi je, i videćeš ko je ubica.“ Držao je u ruci pismo. Tako je ovde, u ovom vremenu priviđenja, na ovom poprištu smicalica, konačno isplivala jedna prosta činjenica. Uzeo sam pismo i moja majka mi se obratila iz groba.
„Pogledaj!“ Vasko je zamahnuo pištoljem prema rendgenskim snimcima. Ućutkan, na muci, učinio sam kako mi je rečeno. Nije bilo sumnje da je platno palimpsest; portret u prirodnoj veličini mogao je da se razabere u segmentima negativa, ispod dela na površini. Ali Raman Filding bio je čovek Vaskove korpulencije, a osoba na avetinjskoj slici bila je visoka i vitka.
„Ovo nije Menduk“, otelo mi se samo od sebe.
„Tačno! Potpuni pogodak!“, odgovorio je Vasko. „Žabac je, dakle, nevin. A ovaj tip? Nemoj mi reći da ga ne poznaješ! Sledi svoje instinkte i stinkte! Ovde je možda prekriven, ali ti si ga viđao i razotkrivenog! Gledaj, gledaj – zli gazda lično. Blofeld, Mogambo, don Vito Korleone: zar ne poznaješ ovoga gospodina?“
„To je moj otac“, rekao sam, i zaista je i bio. Noge su me izdale i seo sam na hladni kameni pod.
Mrtav hladan: ovaj izraz nikome nije pristajao tako dobro kao Abrahamu Zogoibiju. – Od skromnih početaka (kad je ubedio kolebljivog kapetana broda da isplovi) uzdigao se do nebeskih visina, s kojih je, poput nekog ledenog božanstva, sejao pustoš, dole, među običnim smrtnicima, ali isto tako, po čemu se razlikovao od većine bogova, i među svojim rodom i porodom. – Javljala su mi se nepovezana zapažanja tome u prilog; ili na razmatranje; kako vam drago. – Kao nekom Supermenu, sad mi je dat dar rendgenskog vida; za razliku od Supermena, pokazano mi je da je moj otac najveće ljudsko zlo svih vremena. – Uzgred, ako Renegada i Felisitas nisu polusestre, kako se onda prezivaju? Lorenso, Del Toboso, De Malindranija, Karkulijambro?
Ali moj otac, pričam o svom ocu, koji je lično pokrenuo istragu o misteriji Aurorine smrti; koji nije mogao da je ostavi na miru i viđao njen duh kako hoda po njegovom nebeskom vrtu – je li to proradila krivica, ili je i to bio deo njegovog velikog i hladnokrvnog plana? Abraham, koji mi je ispričao da se Sami Hazare zakleo u iskaz koji je pohranio kod Doma Minta, a taj se iskaz nikad nije pojavio, ali sam na osnovu toga ja otišao i nasmrt premlatio čoveka? – A Gotfrid Helsing? Da li je moguće da nije znao istinu o tobožnjim sestrama Larios? – ili mu je bilo toliko svejedno da nije ni osećao potrebu da mi samoinicijativno prosledi tu informaciju; da li je osećaj za ljudsko zajedništvo među benenhelijskim parazitima do te mere izumro da čovek nije osećao ni trunčicu odgovornosti za sudbinu svoga bližnjeg? – Da, umlatio sam ga, rekao sam, umlatio. Tukao ga po licu sve dok lica više nije ni bilo. A i Čagan je nađen u jarku; Sami Hazare je osumnjičen za zločin, ali možda je i tu na delu bila neka nevidljiva ruka. – Čekaj malo, kako su se, dovraga, zvali glumci koji su igrali maskiranog čoveka i Indijanca... bila je brojka... prva, druga, treća, četvrta... peta! Srebrna Peta! Džej Silverhils i Klejton Mur... – O, Abrahame! Kako si samo spremno žrtvovao rođenog sina na oltaru svoje srdžbe! Koga si unajmio da izbaci onu otrovnu strelicu? I je li uopšte bilo takve strelice, ili si pribegao ljigavijim sredstvima – vazelin, koliko navrh nokta, odradio bi tu tvoju ubilačku podvalu, jedna kap na pravom mestu, tako se lako kapne, tako se lako ukloni; zašto bih, na kraju krajeva, verovao u jednu jedinu reč od te priče sa Mintom? O, bio sam izgubljen u izmišljotinama, a ubistva svuda oko mene. – Moj svet je poludeo a i ja sam bio lud u njemu; kako da optužim Vaska kad su Zogoibijevi počinili tolike ludosti jedni protiv drugih, i protiv svojih nesrećnih života? – A Mina, moja sestra Mina, nastradala ranije u onoj eksploziji; Mina koja je poslala politikanta prevaranta u zatvor i uvalila svog oca u pozamašan trošak! Da li je moguće da je i kći skončala od očeve ruke – da li je moguće da je to bila proba našeg tatice za budući obračun sa suprugom? – A Aurora: je li bila nevina ili kriva? Ona je mene smatrala krivim, što ja nisam bio; zar ne treba da izbegnem istu zamku? Da li je ona, nekim neverstvom, zaista pružila Abrahamu razlog za ljubomorni bes – tako da ju je, posle čitavog veka provedenog u njenoj senci, ugađajući njenim mušicama (dok je u ostalim sferama svog života postajao čudovištan, svemoćan, dijaboličan), pogubio, a onda se poslužio misterijom njene smrti da bi meni isprao mozak, tako da i ja pogubim njegovog neprijatelja? – Ili je ona bila čedna, čista i neokaljana, kako i priliči jednoj indijskoj majci, a on, pobrkavši vrlinu s porokom, odigrao ulogu nerazumno ljubomornog krelca? – Kako sada, kad je prošlost prohujala, kad je sve otišlo u vazduh i ostali samo dronjci, odmeriti krivicu? Kako pronaći značenja u ruševinama života? – Jedno je izvesno: bio sam luda sudbine, i svojih roditelja. – Što je hladan ovaj pod. Trebalo bi da ustanem. A tamo i dalje stoji onaj debeljko, s pištoljem uperenim u moje srce.

20


Izgubio sam pojam o vremenu otkako sam bačen u kazamat u najvišoj odaji kule sumanute tvrđave Vaska Mirande u andaluskom planinskom selu Benenheliju, ali sad kad je sve prošlo, moram da zabeležim sećanja na to užasno tamnovanje, ako ni zbog čega drugog, onda da iskažem čast herojskoj ulozi koju je odigralo čeljade s kojim sam podelio zatočeništvo, a bez čije hrabrosti, dovitljivosti i vedrine svakako ne bih doživeo da ispričam svoju povest. Jer, kao što sam saznao onog dana kad mi se mnogo šta razotkrilo, nisam bio jedina žrtva poremećene opsesije Vaska Mirande mojom pokojnom majkom. Postojao je još jedan talac.
Još sam bio uzdrman iz temelja svoga bića otkrovenjima u rendgenskoj komori kad mi je Vasko naredio da se penjem dalje. Tako sam stigao u okruglu ćeliju u kojoj će me ostaviti da trunem neopisivo dugo, zaglušen nesnosnom bukom koja se širila iz visokih zvučnika ugrađenih u zid, ubeđen u neminovnost sopstvene smrti, uz jedinu utehu te čudesne žene koja je prosijavala kroz moje mračne dane poput svetionika. Čvrsto sam se uhvatio za nju, i tako nisam potonuo.
I u ovoj sobi nalazila se jedna slika na štafelaju: Vaskov svojeručni Boabdil, plačni konjanik, takođe je dogalopirao u Španiju, napustivši dom svoga kupca K. Dž. Babe, da bi se vratio svome tvorcu. Ono što je stvoreno u Elefanti došlo je da se naseli u Benenheli – ubistvo, osveta i umetnost. Vaskov prvi rad na platnu i Aurorin poslednji, njegov novi početak i njen žalostan kraj: dve ukradene slike, obe na istu temu, i obe pod sobom skrivaju po jednog mog roditelja. (Nikada nisam video ostale ukradene Mavre. Vasko je tvrdio da ih je isekao i spalio zajedno sa sanducima u kojima su stigli; naložio je da ih ukradu, rekao je, samo da bi zabašurio činjenicu da je „Mavrov poslednji uzdah“ jedina slika koju je želeo.)
Rendgen je optužio Abrahama Zogoibija u donjem krugu ovog uzlaznog pakla, ali skrivenoj Aurori nisu bili dovoljni snimci. U toku je bilo uništavanje Vaskovog Mavra, koji je uklanjan ljuspicu po ljuspicu; lik moje majke iz mlađih dana, te Madone bez Deteta, obnažene dojke koja je jednom davno onoliko razjarila Abrahama, pomaljao se iz svog dugog zatočeništva. Ali ona je sticala slobodu nauštrb svoje osloboditeljke. Nije mi dugo trebalo da primetim kako je žena koja stoji za štafelajem, i skida ljuspice boje s platna spuštajući ih u činiju, okovana – za gležanj! – uz crveni kameni zid.
Bila je Japanka poreklom, ali je najveći deo karijere provela radeći kao restaurator slika po velikim evropskim muzejima. Onda se udala za nekog španskog diplomatu, izvesnog Beneta, pa je s njim obigravala po svetu dok im se brak nije raspao. Iz vedra neba, Vasko Miranda joj je telefonirao u Fondaciju Huana Miroa u Barseloni – rekavši samo da ima „jake preporuke“ – i pozvao je da ga poseti u Benenheliju da bi ispitala neke palimpseste, koje je nedavno pribavio, i posavetovala ga u vezi s njima. Mada nije bila naročiti poklonik njegovog rada, smatrala je da ne može da ga odbije a da ga time ne uvredi; a bila je i radoznala da zaviri iza visokih bedema njegove legendarne nakazne tvrđave, a možda i da otkrije šta se skriva iza maske glasovitog samotnjaka. Kada je stigla u Malu Alhambru, noseći svoj alat, što je on izričito zahtevao, pokazao joj je sopstvenog Mavra i rendgenske snimke slike koja se nalazila ispod njega; i pitao je da li bi bilo moguće iskopati zatrpanu sliku uklanjanjem površinskog sloja.
„Bilo bi opasno, ali da, verovatno je moguće“, rekla je ona pošto je obavila probnu analizu. „Ali vi se svakako nećete opredeliti da uništite delo sopstvenih ruku.“
„To je upravo ono što tražim od vas“, odgovorio je.
Odbila je. Iako joj je Vaskov Mavar bio odbojan, smatrala je da slika ima i neke vrline, a izgledi da će provesti nedelje, a možda i mesece mukotrpnog tada u službi uništavanja, a ne očuvanja umetničkog dela, nosili su sobom vrlo malo draži. Odbila je učtivo i biranim rečima, ali se Miranda na to razbesneo. „Šta je, hoćete debele pare, a?“, pitao je on, pa joj je ponudio toliko apsurdan iznos da je samo potvrdio njenu zabrinutost za njegovo duševno stanje. Kada ga je i drugi put odbila, potegao je pištolj i tako je počelo njeno robovanje. Neće je osloboditi, rekao joj je, dok ne obavi svoju dužnost; a ako odbije da radi, ubiće je kao pseto. I tako je krenulo njeno argatovanje.
Kad sam stigao u ćeliju, zamislio sam se nad njenim okovima. Kako li je onaj kovač samo uslužan i pokoran, pomislio sam, a pritom i toliko ravnodušan, kad može da namešta ovakve sprave po privatnim kućama. A onda sam se prisetio šta mi je doviknuo – Još li, mori, landraš na slobodi, a? Ček’, ček’, neć’ još dugo! – pa se pomisao o velikoj zaveri vratila i počela da me izjeda.
„Društvo za vas“, rekao je Vasko ovoj ženi, a onda se obratio meni i objavio da će, u ime našeg starog prijateljstva i svoje ljubazne i dobroćudne prirode, odložiti moje pogubljenje za izvesno vreme. „Hajde da zajedno oživimo stara vremena“, predložio je vedro. „Ako će Zogoibijevi već biti zbrisani s lica zemlje – ako gresi oca, a bogami i majke, treba da se obiju sinu o glavu – onda neka poslednji Zogoibi ispripoveda njihovu grešnu sagu.“ Posle toga mi je svakog dana donosio olovku i hartiju. Od mene je načinio Šeherezadu. Dokle god ga moja priča bude zanimala, ostaviće me u životu.
Moja sapatnica u tamnovanju dala mi je dobar savet. „Razvucite nadugačko“, rekla mi je. „To i ja radim. Sa svakim danom koji preživimo, veći su nam izgledi da se spasemo.“ Ona je imala svoj život – posao, prijatelje, dom – i njen nestanak bi po svoj prilici izazvao sumnju. Vasko je to znao i terao ju je da piše pisma i razglednice, da uzima odsustvo s posla i objašnjava krugu svojih prijatelja da ju je obuzela opčinjenost boravkom u tajnom svetu famoznog V. Mirande. Sve će to odgoditi raspitivanja, ali ne za sva vremena, jer je namerno ubacivala greške u pisma, navodeći, na primer, pogrešno ime ljubavnika ili kućnog ljubimca neke svoje prijateljice; pre ili kasnije, neko će shvatiti da nešto ne valja. Kad sam to čuo, obuzelo me je neizmerno uzbuđenje, jer sam zbog beznađa koje me je obuzelo posle Vaskovih rendgenskih otkrovenja, očajavao za izbavljenjem. A sada se ponovo rodila nada i bio sam van sebe od iščekivanja. Ona me je istog časa spustila na zemlju. „Ali šanse su nam slabe“, rekla je. „Ljudi ne obraćaju pažnju, i to važi za sve. Ne čitaju pažljivo, već samo letimično preleću. Ne očekuju da prime šifrovane poruke pa ih zato uglavnom i ne primećuju.“ Da bi to potvrdila, ispričala mi je jednu priču. U vreme Praškog proleća 1968, jedan njen kolega Amerikanac poveo je grupu studenata slikarstva u posetu Čehoslovačkoj. Zatekli su se na Vaclavskom trgu kad su prvi ruski tenkovi ušli u grad. U pometnji koja je nastala, američki profesor našao se među onima koje su nasumice uhapsili razulareni odredi za gušenje pobune, pa je proveo dva dana u zatvoru pre nego što je američki konzul izdejstvovao njegovo oslobađanje. Tokom tih dana primetio je na zidu svoje ćelije urezanu šifru za slanje poruke i krenuo, revnosno, da šalje poruke onima s druge strane zida, o kome god da se radilo. Posle otprilike jednog sata kuckanja, vrata ćelije su se otvorila i ušao je čuvar koji se, očigledno, lepo zabavljao, pa mu je rekao na trapavom engleskom da mu sused poručuje da „začepi jebena njuška“ jer, nažalost, „njemu niko ne rekao jebena šifra“.
„Pritom“, nastavila je smireno, „čak i da pomoć stigne – ako policajci zalupaju na kapiju ovog užasnog mesta – bog zna hoće li nas Miranda pustiti da izvučemo žive glave. On sada živi isključivo u sadašnjem trenutku – strgnuo je sa sebe okove budućnosti. Ali ako njegovo sutra stigne, a on bude primoran da se s njim suoči, možda će odlučiti da umre, kao jedan od onih vođa kultova o kojima sve češće čujemo u poslednje vreme, a po svemu sudeći, poželeće da i nas povede sa sobom – gospođicu Renegadu, gospođicu Felisitas, mene i vas.“
Upoznali smo se kad se kraj naših priča već uveliko primakao, te ne mogu da joj odam priznanje kako valja. Nije mi preostalo ni vremena ni prostora da joj ukažem poštovanje opisujući je, da tako kažem, u celovitom izdanju; premda je i ona imala svoju priču, volela i bila voljena, bila je ljudsko biće, a ne samo zatočenica u ovoj omraženoj rupi debelih zidova od čije smo studeni cvokotali po celu noć, iako bismo se sklupčali jedno uz drugo da nam bude toplije, uvijeni u moj kožni mantil. Ne mogu da se upustim u njenu priču – mogu samo da odam poštu plemenitoj snazi s kojom mi je pomagala da prebrodim one beskrajne noći kada sam osećao prikradanje smrti i klonulost duha. Mogu samo da zabeležim kako mi je šaptala na uho, kako mi je pevala, kako je zbijala šale. Iskusila je ona i druge, toplije zidove, gledala je kroz prozore koji nisu obični useci britvom ^ u crvenom kamenu, kroz koje je svetlost zasečena zatvorskim rešetkama svakog dana padala po našem kavezu, s kojih nikakav poziv u pomoć ne bi dopro do nekog blagonaklonog uha. Mora da je nekad dozivala, s onih srećnijih prozora, porodicu ili prijatelje; odavde to nije mogla.
Evo šta mogu da kažem. Ime joj je bilo pravo samoglasničko čudo. Aoi Ue: pet glasova na kojima počiva jezik tvorili su nju, baš tim redosledom. Bila je sitna, tanana, bleda. Lice joj je bilo glatko i ovalno, bez ijedne bore, a na njemu dve obrve, kao dve mrljice, smeštene neobično visoko, tako da su joj davale izraz neprekidnog blagog čuđenja. Bilo je to bezvremeno lice. Moglo joj je biti između trideset i šezdeset godina. Gotfrid Helsing je pomenuo „slatku kokicu“, a Renegada Larios – ili kako se već zvala – rekla je „boemski tip“. I jedan i drugi opis bili su potpuno neodgovarajući. Nije bila nikakav devojčurak, već strahovito uzdržana žena – njena potpuna hladnokrvnost bi, ruku na srce, u spoljašnjem svetu mogla da bude i pomalo zabrinjavajuća, ali je unutar granica našeg kobnog kruga postala moje glavno uporište, nasušna hrana danju, a jastuk noću. Nije bila ni tip raspusne otpadnice, već najstaloženiji duh koji se može zamisliti. Njeno poštovanje ustaljenih normi i njena preciznost probudili su u meni ono moje staro ja, podsetivši me na sopstveno priklanjanje idealima reda i sklada u danima detinjstva, pre nego što sam se pokorio imperativima koji su se razbudili u mojoj nasilničkoj, izobličenoj pesnici. U jezivim okolnostima našeg lancima okovanog postojanja, ona se starala za održavanje nužne discipline, a ja sam je bespogovorno priznao za vođu.
Uobličavala nam je dane, praveći raspored kog smo se strogo pridržavali. Svakog jutra u svitanje budili smo se uz čitav sat „muzike“ koju je Miranda uporno nazivao „orijentalnom“, čak „japanskom“, ali ako su Japanki koju je držao zatočenom takvi epiteti i bili uvredljivi, nikada nije pričinila Vasku zadovoljstvo da ispolji svoj jed. Buka nas je užasavala i tlačila, ali smo za njenog trajanja, na Aoin predlog, obavljali svakodnevnu nuždu. Svako bi, naizmence, odvratio pogled, legavši licem prema zidu, dok je ono drugo vršilo šta se moralo izvršiti u jednu od dve kible koje nam je Vasko, najkošmarniji tamničar među tamničarima, stavio na raspolaganje; a štropot koji nam je parao uši poštedeo bi nas zvukova koje smo ispuštali. (Svako od nas bi, s vremena na vreme, dobio po nekoliko četvrtastih listića grubog mrkog papira za brisanje, koje smo čuvali i branili kao što zmajevi brane svoje pećine.) Posle toga bismo se umili, koristeći aluminijumske lavore i bokale s vodom koju je jedna od „sestara Larios“ donosila svakoga dana. Felisitas i Renegada su tokom tih poseta bile kamenog lica, odbijajući svaku, i najusrdniju molbu, praveći se da ne čuju prekore i pogrde. „Dokle ćete dogurati?“, vikao sam na njih. „Dokle, za tog debelog ludaka? I do ubistva? Do kraja linije? Ili ćete sići na nekoj stanici pre toga?“ Pred takvim mojim pitanjima ostajale su neumoljive, ravnodušne, gluve. Aoi Ue me je poučila da ću, u takvim prilikama, samo ćutanjem uspeti da održim neophodno dostojanstvo. Posle toga sam puštao Mirandine ženske da dolaze i odlaze bez ijedne reči.
Kad bi se muzika okončala, prihvatali bismo se posla: ona svojih ljuspica, ja ovih stranica. Ali i pored dodeljenih nam zadataka, odvajali smo vreme za časove razgovora kad bismo, kako smo se dogovorili, razgovarali o svemu izuzev o našem položaju; i za kratke svakodnevne „poslovne razgovore“, tokom kojih smo razmatrali moguća rešenja i okvirno razgovarali o bekstvu; i za vežbanje; kao i za časove samovanja, kad nismo govorili, već sedeli svako za sebe i bavili se svojim načetim dušama. Tako smo se čvrsto uhvatili za čovečnost, ne dajući okovima da nas odrede. „Mi smo veći od ovog zatvora“, rekla je Aoi. „Ne smemo da se skvrčimo, da postanemo po meri ovih skučenih zidova. Ne smemo da postanemo duhovi koji se motaju po ovom glupom zamku.“ Igrali smo i razne igre – igre rečima, igre pamćenja, tapša-lapša. I često smo se, bez ikakve seksualne namere, grlili. Ponekad bi počela da se trese i briznula bi u plač, a ja bih je samo puštao, puštao. Mnogo češće je ona meni činila tu uslugu. Jer, osećao sam se starim i istrošenim. Ponovo su me skolile teškoće s disanjem, i to gore nego ikad; nisam imao nikakve lekove, niti je bilo izgleda da ih dobijem. Smlaćen vrtoglavicom, ophrvan bolovima, shvatio sam da mi telo šalje jednostavnu i apsolutnu poruku: igranci se bliži kraj.
Jedan deo dana nije se mogao uklopiti u raspored. To je bilo doba Mirandine posete, kada je nadgledao kako Aoi napreduje, uzimao stranice koje sam tog dana ispisao i po potrebi mi davao čiste listove i pisaljke; i zabavljao se na razne načine na naš račun. Smislio nam je imena kao kućnim ljubimcima, rekao nam je, jer šta smo mi ako ne njegove domaće životinje, koje drži na uzici i u štenari, preobražene u psa i kuju? „Evo, Mavro je, naravno, Mavro“, rekao je. „Ali ćeš ti, draga moja, od sada morati da budeš njegova Himena.“
Ispričao sam Aoi Ue priču o svojoj majci, koju je hteo da vrati iz mrtvih – i o ciklusu dela u kojima je jedna druga Himena srela, volela i izneverila jednog drugog Mavra. Ona je na to rekla; „Znaš, volela sam jednog čoveka, mog muža Beneta. Ali on me je prevario, i to ne jednom, nego u mnogim zemljama; nije mogao da se obuzda. Voleo me je i varao voleći me i dalje. A na kraju sam ja prestala da volim njega i otišla sam: prestala sam da ga volim, ne zato što me je varao – na to sam se bila navikla – nego zato što su neke njegove navike, koje su me oduvek nervirale, naprosto istrošile moju ljubav. Sasvim sitne navike. Slast s kojom je čačkao nos. Beskrajno vreme koje je provodio u kupatilu dok sam ga ja čekala u postelji. Snebivanje da mi uputi pogled pun ljubavi dok smo u društvu. Beznačajne tričarije; ili možda nisu? Šta ti misliš – možda sam ja njega izneverila i više nego on mene, ili podjednako? Nije bitno. Hoću samo da kažem da mi je naša ljubav i dalje najvažniji događaj u životu. Poražena ljubav je i dalje blago, a oni koji se opredele za život bez ljubavi nikada ne mogu da odnesu pobedu.“ Poražena ljubav... O, vi odjeci prošlosti što mi parate srce! Na mom stočiću u ovoj ćeliji smrti mladi Abraham Zogoibi zadobijao je ljubav svoje mlade začinske naslednice i svrstavao se u redove ljubavi i lepote, protiv sila rugla i mržnje; no je li to bila istina, ili sam Aoine reči, baš kao u nekom stripu, smeštao u oblačiće svoga oca? – Baš kao što sam noću još sanjao da se oslobađam kože; i kad sam zapisivao slične vizije Olivera d’Eta, ili davne samozadovoljavajuće misli Karmen da Game, dok je na moju zapovest i u skrovitosti svoje mašte žudela da bude odrana i poništena, šta je drugo bila do stvor iz moje mašte? – Kao što svi oni jesu, kao što moraju biti, jer nemaju drugog načina da postoje osim kroz moje reči. A i ja sam iskusio šta znači poražena ljubav. Nekad sam voleo Vaska Mirandu. Da, istina je. Čovek koji hoće da me ubije je neko koga sam nekad voleo... ali pretrpeo sam još veći poraz od toga.
Uma, Uma. „Šta ako ona koju si voleo u stvari nije ni postojala?“, upitao sam Aoi. „Šta ako je stvorila samu sebe, jer je opazila tvoju potrebu – šta ako je lukavo glumila osobu kojoj ne možeš da odoliš, kojoj nikada nisi mogao da odoliš, ljubav iz tvojih snova; šta ako te je nagnala da je voliš da bi mogla da te izda – ako izdaja nije bila samo ishod promašene ljubavi, već svrha čitavog poduhvata, od samog početka?“
„Pa ipak, voleo si je“, odgovorila je Aoi. „Ti nisi igrao nikakvu igru.“
„Da, ali...“
„Čak i tada“, rekla je neumoljivo. „Čak i tada, shvataš li?“ „Ej, Mavro!“, doviknuo je Vasko. „Pročitao sam u novinama da su neki tipovi u Francuskoj izmislili nekakav čudotvorni lek. Usporava proces starenja, čoveče, kakva stvar! Koža postaje gipkija, kosti koščatije, odlaže se otkazivanje organa, a kod starijih se poboljšava opšte zdravstveno stanje i brzina uma. Uskoro počinju klinička ispitivanja na dobrovoljcima. Kakva šteta, za tebe je prekasno.“
„Da, da, razume se“, odgovorio sam. „Hvala na saučešću.“
„Pročitaj sam“, rekao je i dobacio mi isečak. „Zvuči kao eliksir života. Oh, dečko, mora da se osećaš gadno izigran.“
Noću je bilo i bubašvaba. Spavali smo na slamaricama pokrivenim jutanim džakom, a po mraku bi ova stvorenja izlazila, provukla bi se kroz kao vlas tanke pukotine u vaseljeni, kao što već bubašvabe umeju, pa smo ih osećali kako nam mile po telu poput prljavih prstiju. Isprva bih se stresao i skakao na noge, toptao bih i mlatarao okolo u mraku, prolivao sam vrele, prestravljene suze. Dok sam ridao, hripao sam – iiii-aaa – kao kad magarac njače. „Ne, nemoj tako“, tešila me je Aoi dok sam drhtao u njenom naručju. „Nemoj tako. Moraš da naučiš da se otreseš toga. Otresi se od straha i stida.“ Ona, onako gadljiva, pa još i žena, pružala mi je primer, bez trzaja i pritužbe, pokazujući gvozdenu disciplinu, čak i kada su bubeštine pokušavale da joj se zavuku u kosu. Polako sam učio to od nje.
Kad me je tako podučavala, podsećala me je na Dili Hormuz; na delu, bila je pravo otelovljenje Zinat Vakil. Njen zadatak bio je izvodljiv zahvaljujući sloju laka, objasnila mi je: onoj tankoj opni koja razdvaja pređašnju sliku od potonje. Dva sveta stajala su na njenom štafelaju, razdvojena nevidljivošću – koja je dopuštala njihovo konačno razdvajanje. Ali pri tom razdvajanju jedan će biti potpuno poništen, a drugi sasvim lako može biti uništen. „O da, sasvim lako“, rekla je Aoi, „a ako mi ruka samo malo zadrhti od straha, ode sve.“ Bila je pravi majstor da pronađe praktičan razlog za prevazilaženje straha.
A moj svet je buktao u plamenu. Pokušavao sam da iskočim iz njega, ali sam pao iz tave u vatru. Ali Aoi nije zasluživala da joj se život ovako okonča. Bila je lutalica, i imala je svoje patnje, ali je delovala tako spokojno u svojoj neukorenjenosti, u takvom skladu sa samom sobom! Dakle, ipak je moguće da ličnost bude zasebna celina, i da je Mornar Popaj – zajedno sa Jehovom – u stvari bio sasvim u pravu. Jer ja sam to što jesam, i Mornar Popaj sam ja, i dovraga više s tim pričama o korenima. Ispostavilo se da je božje ime ujedno i naše. Ja sam, ja sam, ja sam. Ja sam. Ja sam. Reci im, JASAM me je poslao kod vas.
Koliko god nezaslužena bila njena sudbina, suočila se s njom. I dugo, vrlo dugo nije dopustila Vasku da primeti njen strah.
Šta je to prestrašilo Aoi Ue? Čitaoče: ja. Bio sam to ja. Ne svojom pojavom, niti postupcima. Uplašile su je moje reči, ono što sam stavljao na papir, ono svakodnevno i bezglasno pevanje preživljavanja radi. Čitajući ono što sam napisao pre nego što bi ga Vasko zgrabio i odneo, spoznajući celu priču u koju je bila tako nepravično ulovljena, uzdrhtala bi. Njen užas nad onim što smo činili jedni drugima kroz vekove bio je utoliko veći što joj je pokazivao šta smo sve kadri da još učinimo jedni drugima, a i njoj. U najgorim trenucima priče zagnjurila bi lice u šake i odmahivala glavom. Ja, kome je bila potrebna njena pribranost, koji sam se hvatao za njenu samokontrolu kao za pojas za spasavanje, bio sam potpuno obeshrabren činjenicom da sam kriv za njen grčeviti strah.
„Je li taj život bio toliko gadan?“, pitao sam je snuždeno, kao dete koje se jada i obraća za pomoć direktorki škole. „Je li stvarno bio toliko strašno, strašno gadan?“
Mogao sam da zamislim kako joj se razni događaji nižu pred očima – polja začina u plamenu. Epifanija koja umire u kapeli dok je Aurora gleda. Beli puder, prevare, ubistva. „Nego šta“, odgovorila je, prostrelivši me pogledom. „Svi vi... strašno, strašno...“ A onda, posle pauze: „Zar niste mogli samo... da se smirite?“
To je bila naše priča sažeta u tri reči, naša tragedija u kojoj su igrali klovnovi. Napišite nam na nadgrobnim spomenicima, šapnite u vetar: Ti Da Gamini! Ti Zogoibijevi! Jednostavno nisu mogli da se smire.
Bili smo suglasnici bez samoglasnika: iskrzani, lišeni oblika. Da smo, možda, imali nju da nas uskladi i dovede u red, tu našu damu od vokala. Možda, tada. Možda će nam ona stići, u nekom drugom životu, na nekom račvanju puteva, i svi ćemo biti spaseni. U nama, u švima nama, postoji izvesna mera svetlosti, mogućnosti. Otpočinjemo s njom, ali i s njenom mračnom protivtežom, i to dvoje nam istroše čitav život u tuči, a ako smo srećne ruke, borba se završi nerešeno.
Ja? Nikada nisam dobio pravu pomoć. Niti sam, sve dosad, pronašao svoju pravu Himenu.
Pred kraj se povukla od mene, rekla je da više ne želi da čita; ali ipak je čitala, i punila se, svakoga dana, sa još malo užasa, sa još malo gnušanja. Preklinjao sam je za oproštaj, rekao joj (moje ušinute katovrejske smutnje istrajale su do samog kraja!) da mi je potrebno njeno razrešenje od greha. Rekla mi je: „Ja nisam iz te branše. Nađi sebi sveštenika.“ Posle toga smo se potpuno udaljili.
A kako su nam se zadaci bližili kraju, strah se nadvijao nad nama sve niže i curio nam u oči. Mene su hvatali dugi i grčeviti napadi kašlja, tokom kojih sam, na ivici povraćanja i očiju punih suza, skoro priželjkivao da dođe kraj, ovako, da izmaknem Mirandi njegov plen. Ruka mi se tresla nad papirom, a i Aoi je često morala da prekine s radom i odvuče se, uz zveket okova, uza zid, gde bi se šćućurila da se ponovo pribere. Sada je i mene hvatao užas, jer je bilo užasno gledati jednu jaku ženu kako se raspada. Ali kad sam pokušao da je utešim, tih poslednjih dana, odgurnula mi je ruku. I naravno, Miranda je sve to video, njeno slabljenje i naše otuđenje; naslađivao se našim drobljenjem i propadanjem, i sprdao se: „Možda ću vas srediti danas. – Da, da! – Ne, kad malo bolje razmislim, sutra ću.“ Nije ga dirnulo ni to kako sam ga opisao na papiru, a u dva navrata mi je prislonio pištolj uz slepoočnicu i povukao oroz. Oba puta magacin je bio prazan, a na sreću, i moja creva, inače bih zasigurno dobio poniženje u gaćama.
„Neće on to uraditi“, čuo sam samog sebe kako ponavljam. „Neće, neće, neće.“
Aoi Ue je na to pukla. „Naravno da hoće, kretenu glupi!“, vrisnula je na mene, zagrcnuta od straha i besa. „Lud je, lud kao s-truja, a i bode ruruke iglama.“
Bila je u pravu, naravno. Ovaj poremećeni Vasko iz poznog perioda postao je težak zavisnik. Onaj Vasko Miranda s jednom izgubljenom iglom pronašao je mnoštvo novih. I kad na kraju bude došao da nas sredi, venama će mu teći iglom kaldrmisana hrabrost. Najednom, stresavši se žestoko i zasopljeno, setio sam se kako je izgledao onoga dana pošto je pročitao moj opis onog trenutka kada se Abraham Zogoibi upustio u posao s dečjom kozmetikom; ponovo sam ugledao ono iskeženo lice koje se oblizivalo nad nama, i začuo ga – sa strahotom nove spoznaje – dok je silazio stepeništem, kako peva:
Bebi softo, da li znate,
Pošto softo puder, brate?
Za vaše dete najbolji,
Bebi softo čarobni.

Naravno da će nas pobiti. Zamišljao sam ga kako sedi među našim leševima, nasiljem pročišćen od mržnje, i zuri u razotkriveni portret moje majke: konačno sjedinjen s voljenom. Čekaće s Aurorom dok ne dođu po njega. A onda će, možda, utrošiti još jedan, poslednji srebrni metak na sebe.
A pomoć nije stizala. Šifre nisu provaljene, Salvador Medina nije ništa podozrevao, „sestre Larios“ ostale su odane svome gospodaru. Da li je to bila puder-talk odanost, pitao sam se; da li su se i one priključile ručnom radu sitnim bodom?
Moja priča stigla je do Benenhelija, a majka me je, onako praznog naručja, gledala sa štafelaja. Aoi i ja jedva da smo još uopšte i govorili; a svakoga dana iščekivali smo kraj. Katkad, čekajući tako, postavljao sam pitanja majčinom portretu, bezglasno, tražeći odgovore na velika pitanja o svom životu. Pitao sam je da li je stvarno bila Mirandina ljubavnica, ili Ramana Fildinga, ili bilo čija; tražio sam od nje dokaze njene ljubavi. Smešila se, bez odgovora.
Često bih se netremice zagledao u Aoi Ue dok je radila. U ženu koja mi je bila i prisna i strana. Sanjario sam kako ću je sresti kasnije, kad umaknemo ovoj zloj kobi, na otvaranju neke izložbe u nekom stranom gradu. Da li bismo pali jedno drugom u zagrljaj, ili produžili dalje ne pokazujući da smo se prepoznali? Posle uzdrhtalih, pripijenih noći i bubašvaba, hoćemo li značiti jedno drugom nešto, ili ništa? Možda i gore od ničeg: svako će podsećati onog drugog na najgore trenutke u našim životima. I tako ćemo se mrzeti, i okrenuti se besno na drugu stranu.
O, duboko sam ogrezao u krv. Krv mi je po drhtavim rukama, i po odeći. Krvave mrlje razlivaju se po ovim rečima dok ih zapisujem. O, sirovost, napadna nedvosmislenost krvi. Kako je samo bezvredna, kako retka... Razmišljam o novinskim naslovima o nasilju, o sitnim škrabalima koje su razotkrili kao ubice, o leševima u stanju raspadanja otkrivenim ispod dasaka na podu spavaće sobe ili travnjaka u vrtu. Sećam se lica preživelih: supruge, susedi, prijatelji. „Još juče, životi su nam bili bogati i raznoliki“, govorila su ta lica. „ A onda se desila strahota; i sada smo samo stvari, sporedni likovi u priči kojoj ne pripadamo. Za koju ni u snovima ne bismo pomislili da joj pripadamo. Smoždeni smo; okrnjeni.“
Četrnaest godina je čitav jedan naraštaj, ili bar dovoljno vremena za priraštaj. Za četrnaest godina Vasko je mogao da pusti svoju gorčinu da se rastvori i iscuri iz njega, mogao je da iščisti svoje tle i odgaji nove useve. Ali on se zaglibio u ono što je ostavio za sobom, marinirao se u onome što ga je odgurnulo s prezirom, i u svojoj žuči. I on je bio zatočenik ove kuće, svog najvećeg bezumlja, koje ga je ulovilo u zamku sopstvene promašenosti, svog neuspelog pokušaja da se približi Aurorinim visinama; bio je uhvaćen u kreštave odjeke stupice uspomena, u krik sećanja, čiji se zvuk uspinjao sve više i više, dok od njega nije počelo da puca i rasprskava se sve redom. Bubne opne, staklo, životi.
Došao je red i na ono od čega smo strahovali. Čekali smo, okovani: i desilo se. Kad sam dospeo sa svojom pričom do sobe s rendgenom, a Aurora se probila kroz uplakanog konjanika tačno u podne, došao nam je u svom sultanskom ruhu, s crnom kapicom na glavi i svežnjem ključeva koji su mu čangrljali o pojasu, s revolverom u ruci, mumlajući u bradu pesmicu o puderu. Ovo je bombajska verzija kauboja, pomislio sam. Obračun tačno u podne, jedino što je samo jedan od nas naoružan. Ništa nam ne vredi, Tonto. Opkoljeni smo.
Lice mu je bilo smračeno, čudno. „Molim vas, nemojte!“, rekla je Aoi. „Zažalićete! Molim vas!“
Okrenuo se ka meni. „Gospa Himena moli za život, Mavro“, rekao je. „Zar nećeš uzjahati i poleteti da je spaseš? Zar nećeš da je braniš do poslednjeg daha?“
Prorezi sunčeve svetlosti padali su mu preko lica. Oči su mu bile nekako ružičaste, a ruka nesigurna. Nije mi bilo jasno na šta cilja.
„Nemam čime da se branim“, rekao sam. „ Ali odveži me, skloni pištolj i nemaj brige: boriću se za naše glave.“ Dah mi je ponovo zanjakao, pa sam opet ispao magarac.
„Pravi Mavar“, odvratio je Vasko, „napao bi svakog ko nasrće na njegovu gospu, čak i po cenu sigurne smrti.“ Podigao je pištolj.
„Kad te molim!“, rekla je Aoi, leđima okrenuta crvenom kamenom zidu. „Mavre, molim te!“
Jednom, ranije, jedna žena tražila je od mene da umrem za nju, a ja sam odabrao život. A sada ponovo ista molba: moli me jedna bolja žena, koju pak manje volim. Kako se samo grčevito držimo života! Ako se bacim na Vaska, to će joj produžiti život samo za časak-dva; a opet, kako je dragocen izgledao taj časak, beskonačno dug, koliko je žudela za njim, i mrzela me što joj uskraćujem taj eon!
„Mavre, zaboga, molim te!“
Ne, pomislio sam. Ne, neću.
„Prekasno!“, rekao je veselo Vasko Miranda. „O, lažljivi i kukavni Mavro!“
Aoi je vrisnula i poletela preko sobe, uzalud. U jednom trenu gornji deo njenog tela našao se skriven iza slike. Vasko je opalio, samo jednom. U platnu se pojavila rupa, posred Aurorinog srca: ali prostreljene su bile i grudi Aoi Ue. Srušila se svom težinom prema štafelaju, uhvativši se grčevito za njega; i na tren – obratite pažnju – njena krv je navrla kroz ranu na prsima moje majke. Potom je portret pao ničice, a njegov gornji desni deo je tresnuo na pod, napravio salto i ostao da leži licem naviše, umrljan Aoinom krvlju. Aoi Ue je ležala licem nadole, nepomično.
Jedna slika je uništena. Jedna žena je ubijena.
I tako sam ja dobio taj časak, dug kao večnost kad se čeka, a tako kratak kad se na njega osvrnemo. Odvratio sam oči pune suza sa Aoi, koja se srušila. Pogledaću ubicu u oči.
„Plači sad kao žena“, rekao mi je on, „za onim što nisi mogao da odbraniš kao muško.“
A onda se jednostavno rasprsnuo. Iz njega je doprlo nekakvo krkljanje, pa kao da su počeli da ga cimaju nevidljivi konci, plime njegove krvi su pokuljale, provalile su mu iz nosa, usta, ušiju, očiju. – Očiju mi! – Krvave mrlje širile su se spreda i pozadi na mavarskim čakširama, a on je pao na kolena, pljusnuvši u sopstvene kobne lokve. Krv je kuljala i kuljala. Vaskova krv mešala se sa Aoinom, krv mi je zapljusnula noge i jurnula ispod vrata, da bi otcurila dole i dojavila rendgenskom Abrahamu novosti. – Prekomerna doza, reći ćete. – Jedna igla previše u ruku, koja ga je dotukla, nateravši izmrcvareno telo da procuri na deset mesta. – Ne, ovo je bilo nešto starije, jedna starija igla, igla odmazde usadena u njega pre nego što je počinio bilo kakav zločin; ili je to pak bila igla iz bajke, ledena krhotina koja mu je ostala u venama još od prvog susreta sa Snežnom kraljicom, mojom majkom, koju je voleo i koja ga je oterala u ludilo.
Umirući, legao je na portret moje majke i poslednje kapi njegove krvi potamnele su platno. I ona je otišla unepovrat a da mi ništa nije rekla, bez ispovesti, ne vrativši mi ono što mi je trebalo, izvesnost svoje ljubavi.
A ja sam se vratio za sto i ispisao ostatak svoje priče.
Oštra travuljina na groblju ižđikljala je visoko, prepuna bodlji, pa dok sedim na ovoj nadgrobnoj ploči izgleda kao da počivam na žutim vrhovima trave, bez težine, lebdeći oslobođen svakog tereta, kao da me u vazduhu drži gusto snoplje vlati koje se, začudo, ne povijaju. Nije mi ostalo još mnogo. Moji udisaji su odbrojani, poput godina drevnog sveta, unazad, a odbrojavanje se opasno primaklo nuli. Poslednje trunke snage ulio sam u ovo hodočašće; jer kad sam se ponovo pribrao, kad sam se oslobodio okova pomoću ključeva s Vaskove alke, kad. sam dovršio svoje pisanije, da bih propisno uzdigao i unizio ovo dvoje koji su ležali mrtvi – moj poslednji cilj u životu postao je jasan. Obukao sam mantil i, napustivši ćeliju, pronašao ostatak svoje ispisane priče u Vaskovom ateljeu. Natrpao sam debeli svežanj papira u džepove, zajedno s čekićem i šakom eksera. Kućepaziteljke će uskoro zateći leševe, a onda će Medina početi potragu. Neka me nađe, pomislio sam, neka ne misli da ne želim da budem pronađen. Neka zna sve što ima da se zna i neka to saznanje uruči kome god želi. I tako sam ostavio svoju priču za sobom, zakucanu po krajoliku. Klonio sam se drumova, uprkos ovim plućima koja me više ne slušaju, verao sam se preko džombastog tla i hodao po presahlim vododerinama, rešen da stignem do svog cilja pre nego što me pronađu. Trnje, granje i kamenje razdiralo mi je kožu. Nisam se osvrtao na te rane; ako mi se koža najzad odvaja od tela, srećan sam što ću se otresti njenog tereta. I tako, evo, sedim ovde uz poslednje titraje svetla, na ovom kamenu, među ovim stablima maslina, zagledan preko doline ka brdu u daljini; i eno je gde stoji. Mavarski ponos, njihovo trijumfalno remek-delo i poslednje uporište. Alhambra, evropska crvena tvrđava, rođena sestra onih u Delhiju i Agri – palata isprepletenih oblika i tajne mudrosti, perivoja uživanja i vodenih vrtova, spomenik jednoj izgubljenoj mogućnosti, koja uprkos svemu i dalje stoji, dugo nakon što su njeni osvajači propali; kao zaveštanje izgubljene ali najslađe ljubavi, ljubavi koja istrajava nad porazom, nad uništenjem, nad očajem; zaveštanje poražene ljubavi koja je veća od onog što ju je porazilo, toj najnasušnijoj od svih naših potreba, potrebi da tečemo zajedno, da obznanimo kraj granicama, da odbacimo sopstvene međe. Da, video sam je preko okeanske ravnice, premda mi nije bilo dato da ušetam u njene veličanstvene dvore. Gledao sam kako iščezava u sutonu i, dok je tako čilela, suze su mi navirale.
Na uzglavlju ovog nadgrobnog kamena stoje tri slova; čitam ih vrhovima prstiju. R. I. P. E pa, dobro: počivaću, i to, nadam se, u miru. Svet je pun spavača na čiji se povratak čeka: Artur spava u Avalonu, Barbarosa u svojoj pećini. Fin Makul leži podno padina irskih brežuljaka, a crv Uroboros na dnu Mora deobe. Australijski preci, Vandžine, odlaze na počinak pod zemlju, a negde, u nekom trnovitom ružičnjaku, jedna lepotica u staklenom kovčegu čeka na poljubac svog princa. Vidite: evo moje bočice. Otpiću koji gutljaj vina; a onda, kao Rip van Vinkl današnjeg doba, opružiću se preko ovog isklesanog kamena, položiću glavu ispod ovih slova R. I. P., sklopivši oči, u skladu s našom starom porodičnom tradicijom bekstva u san kad nevolja bane na prag, s nadom da ću se probuditi, obnovljen i ozaren, u neka bolja vremena.

AUTORSKE NAPOMENE14


Namesnikov govor na str. XX //potražiti: „Niko, pa ni Vrhovna vlada, ne zna sve o upravljanju imperijom// gotovo je u celini preuzet iz priče Radjarda Kiplinga „Na gradskom zidu“ (iz zbirke: In Black and White, Penguin, 1993).
Odlomak štampan kurzivom na str. XX //potražiti: U tom nepreglednom mnoštvu što je posedalo po peščanim žalovima kraj// gotovo je u celini preuzet iz romana R. K. Narajana „Čekajući Mahatmu“ (u izdanju: Heinemann, 1955).
Pismo Džavaharlala Nehrua Aurori Zogoibi na str. XX //potražiti: „Glas mi je potpuno promukao“, pisao je.// zasniva se na postojećem pismu koje je Nehru poslao Indiri Gandi 1. jula 1945, a objavljeno je pod rednim brojem 274. u: Two Alone, Two Together: Letters Between Indira Gandhi and Jawaharlal Nehru 1940-64“, priredila Sonja Gandi (u izdanju: Hodder & Sroughton, 1992).
Ilustracija „Obični Čovek“ na str. XX //potražiti: Čak se i čuveni Obični Čovek,// delo je R. K. Lakšmana.
Odlomak iz „Ramajane“ na str. XX //potražiti: Još neizvestan besneo je boj, kadli gnevni junak Ram,// preuzet je iz prepeva Romeša Č. Duta na engleski (prvo izdanje 1944; izdanje: Jaico Books, 1966).
Odlomak iz „Ilijade“ na istom mestu preuzet je iz prepeva ser Vilijama Marisa na engleski (u izdanju: Oxford University Press, 1934).


O autoru



Salman Ruždi rođen je 1947. u Bombaju (današnji Mumbaj). Njegovo vrhunsko književno stvaralaštvo prate brojni skandali i kontroverze: njegov četvrti roman Satanski stihovi izaziva snažne reakcije muslimanskog sveta, a 1989. godine iranski verski vođa Homeini izrekao je čak i fatvu, smrtnu presudu, za Ruždija, koju je 1998. godine povukao tadašnji predsednik Irana, Hatimi. Za roman Deca ponoći, priču o stvaranju moderne indijske nacije, 1981. godine dobio je Bukerovu nagradu.

1⇒ Engleska narodna pesma o Robertu Šaftu, koja glasi: Bobby Shafto’s gone to sea, / Silver buckles at his knee; / He’ll come back and marry me, / Bonny Bobby Shafto! – u prepevu Igora Stanojevića: Bobi Šafto ide na more / Srebrne kopče na kolenu mu gore, / Vratiće se da me oženi, / Bobi Šafto veseli... (Prim. kor.)
2⇒ Pesma Drunken sailor (Pijani mornar) i stih: What shall we do with the drunken sailor (Šta ćemo sad s pijanim mornarom). (Prim. kor.)
3⇒ Pesma Row, Row, Row Your Boat, strofa Row, row, row your boat/Gently down the stream. /Merrily, merrily, merrily, merrily / Life is but a dream, u prepevu Igora Stanojevića: Veslaj, veslaj, veslaj sad / Niz reku ceo dan / Veselo, veselo, veselo, veselo / Život je samo san. (Prim. kor.)
4⇒ Gospodare Ragu klana, radžo Rama / Iskupitelji posrnulih, Sita i Rama, /I Išvara i Alah zovu te / Blagosiljaj, bože, sve prosvetljene. (Prim. kor.)
5⇒ Engl. prefiks fitz u prezimenima znači jednostavno sin (kao i škotsko Mac/Mc), međutim, mnogi vanbračni potomci engleskih kraljeva dobijali su izmišljena prezimena sa prefiksom Fic-, a kralj Džejms II je i vrlo otvoreno svom nezakonitom sinu dodelio prezime Ficdžejms, tako da se u engleskom ovaj prefiks povezuje i sa nezakonitim potomcima vladarske porodice. (Prim. kor.)
6⇒ Engl. AlloverDeath – svuda smrt. (Prim. kor.)
7⇒ Šekspir, Mletački trgovac, prevod Velimira Živojinovića, Čin II, Scena 7. (Prim. kor.)
8⇒ Ibid. Čin III, Scena 2. (Prim. kor.)
9⇒ Ibid. Čin III, Scena 2. U trećem stihu Živojinovićevog prepeva, lep veo koji prikriva rugobu, vraćena je Šekspirova originalna figura indijske lepote, zbog potrebe ovog romana. (Prim. kor.)
10⇒ Filomina je englesko ime poreklom od grč. philomela i lat. philomena – slavuj, a mina (engl. myna(h)) indijska ptica koja ima razvijene sposobnosti za podražavanje zvukova. (Prim. kor.)
11⇒ Šarl Bodler, Cveće zla, u prepevu Dimitrija Jovanovića. (Prim. prev.)
12⇒ Ilijada (XXII, 9), u prevodu Miloša N. Ðurića. (Prim. prev.)
13⇒ Iz Alise u Zemlji čuda, prevod Luka Semenović. (Prim. prev.)
14⇒ Ove napomene odnose se samo na originalno englesko izdanje Mavrovog poslednjeg uzdaha, pozajmljeni tekstovi u ovom srpskom izdanju posebno su navedeni u fusnotama. (Prim. kor.)