Tomas Bernhard - Stari majstori

Nesumnjivo da je Tomas Bernhard najistaknutiji i najznačajniji austrijski pisac 20. veka i nezaobilazan u književnoj svetskoj baštini. Mogli bismo reći da ga je bolnije čitati nego Kanetia ili Handkea: s Bernhardom uvek imamo iskustvo duhovnog zemljotresa.Okomljuje se na sve mračne strane ovog sveta, demaskira naše predrasude, obrušava se na idole, a prvenstveno mu je na meti sopstvena domovina, njena uskogrudost i dvolična pokvarenost na svakom području, javnom i privatnom. Bespoštedni stav ljubavi i mržnje prema Austriji išao je dotle da je pisac testamentarno zabranio da se njegova dela objavljuju u toj zemlji dokle god važe njegova autorska prava.

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu. Kjerkegor
Dogovorivši se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare umetnosti, bio sam tamo već u pola jedanaest, kako sam sebi već davno obećao da ću ga jedared posmatrati koliko je god mogućno neuznemiravan, pod idealnim uglom, piše Acbaher. Pošto on tokom prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom, na kojoj mi je, juče, posle objašnjenja sonate zvane Oluja, nastavio da izlaže o umetnosti fuge, od pre Baha do posle Šumana, kako on to precizira, pri tome sklon da sve više i više govori o Mocartu a ne o Bahu, morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam, dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da posmatram Regera pred Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom, i to s nogu, što nije bila nikakva šteta, jer stojim radije nego što sedim, naročito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god živim bolje ću posmatrati stojeći nego sedeći, i pošto sam, gledajući iz sale Sebastijano u salu Bordone, konačno najvećma izoštrio pogled, tako da mi nije smetao ni naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je, bez ikakve sumnje zatečen padom temperature protekle noći, sve vreme držao svoj crni šešir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared nesmetano osmatram. Budući da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen o štap stegnut između njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se činilo, razgledanju Čoveka sa sedom bradom, nisam se u svom osmatranju ni najmanje bojao da će me otkriti. Čuvar sale, Irzigler (Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo duže već od trideset godina i s kojim sam i ja lično (takode već više od dvadeset godina) imao dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler pojavio, pravilnošću časovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajući svoju misiju, ispitivački proučavao na svoj uobičajeni način, neprijatan za sve koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inače, ove subote kad je ulaz besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled, usvojen među muzejskim čuvarima, koji zastrašuje posetioce muzeja, upravo one koji su, kao što je poznato, najslabije obrazovani; njegov način ulaska u neku od sala, naglo i bešumno iskrsnuvši iza ugla, deluje doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi, skrojenoj loše ali namenjenoj da traje večito, zakopčanoj velikim crnim dugmadima, pri čemu visi na njemu, onako slabašnom, kao na vešalici, i sa svojom kapom sa štitnikom, načinjenoj od istog sivog materijala, na glavi, podseća vas više na stražare iz naših kaznenih ustanova nego na čuvara koga država plaća da pazi na umetnička dela. Otkako ga znam, Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger već desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji već trideset i pet godina služi državu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji više od trideset i šest godina posećuje Muzej, upoznao je Irziglera još prvog dana kad je ovaj stupio u službu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima. Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeđeno mesto na klupi u sali Bordone, reče jedared Reger pre niz godina. Reger je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajući više od trideset godina, prešla u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, što je često bio slučaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se smestio na ulaz i nikog nije puštao. Reger bi samo dao dogovoreni znak rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera posetioce koji su već u sali Bordone, jer tako želi Reger. Irzigler je izučio za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao još pre nego što je igde primljen kao stolarski pomoćnik da bi se zaposlio u policiji. Ali, policija je odbila Irziglera zbog fizičke nesposobnosti. Jedan od njegovih ujaka, brat njegove majke, koji je već od dvadeset četvrte bio čuvar u Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to mesto, među najslabije plaćenim ali najsigurnijim, kako kaže Irzigler. I u policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato što mu je izgledalo da će time da resi problem sa odevanjem. Celog života biti u istoj odeći, a čak ne morati tu celoživotnu odeću nijednom platiti, jer o tome brine država, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala, nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti, mada je u policiji plata svakako viša nego u Muzeju stare umetnosti, ali opet služba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s policijskom službom, budući da odgovorniji i istovremeno lakši posao nego što je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da zamisli. Policijska služba je, pak, svakodnevno bila opasna po život, kazivao je Irzigler, dok služba u Muzeju stare umetnosti nije. Što se tiče jednoličnosti njegove dužnosti, za to se ni najmanje ne brine, štaviše on voli tu jednoličnost. Dnevno prelazi četrdeset do pedeset kilometara, što je znatno
bolje za njegovo zdravlje od, recimo, službe u policiji gde bi mu se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici celog života. Više voli da motri muzejske posetioce nego obične ljude, jer muzejski posetioci su, u svakom slučaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za umetnost. Vremenom je i on lično stekao taj smisao za umetnost, i bio bi u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodiča u Muzeju stare umetnosti, a svakako u galeriji slika, kaže on, ali to mu nije nužno. Ljudi ionako ništa ne bi slušali od onoga što bi im on kazivao, kaže on. Decenijama već muzejski vodiči uvek pričaju isto i, logično, priličnu količinu besmislica, kao što kaže gospodin Reger, kaže mi Irzigler. Istoričari umetnosti samo zamlaćuju posetioce svojim brbljarijama, kaže Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne baš i sve Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve što kaže Irzigler, rekao je Reger, više od trideset godina Irzigler govori ono što je govorio Reger. Kad pažljivo slušam, čujem Regera kako govori kroz Irziglera. Kad slušamo vodiče, neprestano slušamo jedino brbljarije o umetnosti koje nam idu na živce, kaže Irzigler, jer to Reger često govori. Sve ove slike su veličanstvene, ali nijedna nije savršena, tako govori Irzigler po Regeru. Ljudi, međutim, dolaze u Muzej, pošto im je rečeno da to treba da čini kulturan čovek, ne zbog interesovanja, ljude ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta čovečanstva uopšte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teško detinjstvo, majku obolelu od raka koja je umrla već u svojoj četrdeset i šestoj godini, oca skitnicu, večito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i većina burgenlandskih mesta. Ko god može, beži iz Burgenlanda, kaže Irzigler, ali većina ne mogu, osudeni su da ceo život provedu u Burgenlandu, što je u najmanju ruku podjednako strašno koliko doživotno sužanjstvo u Štajnu na Dunavu. Burgenlanđani su robijaši, kaže Irzigler, njihov zavičaj je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zavičaj, ali u stvarnosti Burgenland je bljutav i ružan. Zimi se Burgenlandani guše pod snegom, a leti ih proždiru komarci. A u proleće i u jesen, Burgenlandani se koprcaju samo u sopstvenoj prljavštini. U celoj Evropi nema zemlje siromašnije i prljavije, eto šta kaže Irzigler. Bečlije neprestano uveravaju Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Bečlije su zaljubljene u tu burgenlandsku prljavštinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao nešto romantično, pošto su na svoj bečki način perverzni. Burgenland, osim gospodina Hajdna, kao što kaže gospodin Reger, nije ništa proizveo, tako kaže Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znači ništa drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako kaže Irzigler. Burgenlanđani odlaze u Bečkao u crkvu, rekao je on. Najveća želja Burgenlandana jeste da stupe u bečku policiju, rekao je onomad, što mi se nije posrećilo, jer sam bio suviše slab, zbog fizičke nesposobnosti. Ali, ja sam ipak čuvar u Muzeju stare umetnosti i, tako, državni službenik. Uveče, posle šest časova, rekao je, ne zaključavam zločince nego umetnička dela, zaključavam Rubensa i Belota. Njegovom ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u službu u Muzej stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih par godina posećivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestrašeni kroz sale s velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno, njegov ujak je ubrzo postao glavni čuvar i nosio je malu zvezdu od mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog strahopoštovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, ništa od onoga što im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im objašnjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje sestre opčinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od svih ovde izloženih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne podnosi Renija. Irzigler je već dosegao veliko majstorstvo u usvajanju Regerovih stavova i govori već bezmalo savršeno karakterističnim Regerovim tonom, mislim. Moja sestra posećuje mene a ne Muzej, rekao je Irzigler. Moja sestra uopšte ni ne oseća umetnost. Ali, njena deca se dive svemu što vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred Velaskezom i neće da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin Reger, jedne nedelje uveče. Njegova ženajejoš bila živa, rekao Irzigler. Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je još bio udubljen u Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, kako je rečeno, i istovremeno sam video Irziglera, koji nije čak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi svoju životnu priču, dakle prizore sa Irziglerom iz prošle nedelje u isti mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno, još me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je već kao detetu najveća želja bila da stupi u bečku policiju, da bude žandar. Kad je reč o poslu, nije imao nikakvu drugu želju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri godine, u stanici Rosauer uručen papir ofizičkoj nesposobnosti, za njega se, u stvari, svet srušio. Ali, u takvom
stanju najvećeg očaja, ujak mu je isposlovao mesto čuvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom ručnom torbom došao je u Beč, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da tu stanuje četiri nedelje, posle čega je on, Irzigler, iznajmio sobu na Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih godina nije čak ništa ni video od Beča, od ranog jutra, oko sedam časova, bio je već u Muzeju stare umetnosti, a uveče, posle šest, opet kući, njegov se ručak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajući čašom vode sa česme, u garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lišeni svih zahteva, i ja sam lično u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na raznim gradevinama i stanovao s Burgenlanđanima u svakojakim građevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih zahteva, potrebno im je samo najnužnije, i zaštede do kraja meseca, u stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i više.
Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako ga još nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao i slušao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Muž jedne od njegovih prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve sestre, mlađa se tek šezdesetih godina, s jednim frizerskim pomoćnikom iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla od čežnje za zavičajem. Imao je tri brata, sva trojica danas žive i rade kao pomoćni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pošla u Beč da stupe u policijsku službu, ali nisu primljeni. A za službu u Muzeju bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je naučio od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi lud čovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje, gospodin Regerjepametan, obrazovan čovek, rekao je Irzigler. Da, rekao sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan čovek, nego je on i znamenit čovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i Beču i pisao muzičke kritike za Times i još ih i danas piše za Tajms, rekao sam. Nije nekakav člankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, već u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnošću velike ličnosti. Reger ne može da se poredi sa svim tim brbljivim muzičkim feljtonistima kakvi ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najčistijem smislu tog pojma. Više od trideset godina piše Reger svoje kritike za Tajms, te male eseje iz filozofije muzike, koji će jednog dana sigurno biti sabrani u knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od uslova za to da Reger može da piše tako za Tajms kako piše za Tajms, rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije, verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i još sad tako mislim. O tome da Reger piše za Tajms svoje muzičke kritike, niko ne zna u Austriji, najviše ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru.

Mogao bih reći i da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodeći računa da je bila glupost reći to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve ono što nigde drugde ne može naći, rekao sam Irzigleru, sve što mu je važno, sve što mu je korisno za mišljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je Regerovo ponašanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde u Beču i Austriji Regera ni ne primećuju, ali u Londonu i Engleskoj, čak i u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti, rekao sam još Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je visokocenjena ličnost u celom muzikološkom svetu, rekao sam juče Irzigleru, samo što ovde, u njegovoj domovini, niko o tome neće išta da zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kuće, Reger, koji je u svom fahu ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu nedotupavnost, omražen je ništa manje nego što je Reger omražen u svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput Regera omražen, rekao sam Irzigleru, ne brinući o tome da Irzigler nije shvatio ništa od tog šta sam mislio kad sam mu govorio da je genije poput Regera ovde omražen, ne brinući o tome da li je zaista tačno govoriti o Regeru kao o nekom geniju, naučni genije, štaviše Ijudski genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili pravo na reč i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko oličenje nedotupavnosti i provincijalnog dvoličnjaštva, čovek s mozgom po meri jedne državice. Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na nečastan način, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze ovo stanje niskosti i mržnje, tlačenja i ravnodušnosti, opšte primitivnosti neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi poput Regera, s veličanstvenim karakterom i oštrim, nepokvarljivim umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom
ovog Muzeja, i mada on tu direktorku odlično poznaje, rekao sam Irzigleru, njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo šta što bi se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u času kad je gospodin Reger naumio da direkciju, a to znači direktorku, obavesti o lošem stanju klupa u salama i, po mogućstvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene, donesene su nove klupe; i to savršeno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da gospodin Reger već više od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej, svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre će biti, uostalom, da je o tome bilo reči prilikom nekog Regerovog susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka ništa ne zna o tome, jer gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a pošto ste vi, gospodine Irzigler, uvek ćutali o tome, budući da je želja gospodina Regera da ćutite o tome da Reger već više od trideset godina, svakog drugog dana, osim ponedeljka, posećuje Muzej stare umetnosti. Ćutanje je vaša glavna snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji je posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, a na koga je opet, sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan čovek, a sa izuzetnim ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam juče Irzigleru. Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u Muzej, rekao sam juče Irzigleru, a ja sam baš danas ipak, jer je Reger baš tako želeo, opet došao, a zbog čega je Reger danas ovde ne znam, mislio sam, valjda ću ubrzo znati. Irzigler je takođe bio posve začuđen kad me je danas video, pošto sam mu koliko juče rekao da je isključeno da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, baš kao što je to dosad bilo isključeno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i juče bili. To mora da je uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Može biti da jedared dode do zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio sam, ali ipak, razmišljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni, dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je juče izričito rekao, dođite sutra ovamo, još čujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler to nije čuo i o tome ništa nije znao i prirodno je da je začuđen da smo Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije juče rekao, dodite sutra ovamo, ja ne bih danas došao u Muzej stare umetnosti, možda tek iduće nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, i to već decenijama, ja ne idem baš svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi prija. A hoću li da sretnem Regera, nije apsolutno nužno da idem u Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador u koji on odlazi uvek pošto iziđe iz Muzeja stare umetnosti. U Ambasadoru, ako hoću, mogu da sretnem Regera svakog dana. U Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred mađarskog stola, koji stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare umetnosti, ali kad ne mogu da dočekam da Reger stigne u Ambasador, već oko jedanaest časova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne se oseća bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmišljanju tako rado i tako intenzivno, kaže Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador. Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako on kaže, Ambasador je u neku ruku moja mašina za obradu misli. U Muzeju stare umetnosti se osećam izložen, u Ambasadoru zaštićen, tako kaže. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je mome mišljenju više nego išta drugo, s jedne strane izloženost, s druge zaštićenost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i atmosfera Ambasadora s druge, izloženost s jedne, zaštićenost s druge strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog mišljenja, rekao je, počiva na tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u Ambasadoru. A šta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare umetnosti načinio sam svoju duhovnu naviku, baš kao i od Ambasadora, rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem već trideset i četiri godine, rekao je, počiva zapravo na tome da posećujem Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta navika spasla posle smrti moje žene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike, i ja bih već umro, rekao je juče Reger. Svakom čoveku je potrebna neka takva navika da bi preživeo, rekao je. Čak i ako je to najsumanutija navika, ona
je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove žene. Doduše, kaže, on je sad prevazišao takozvanu mrtvu tačku, ali će ipak celog života patiti što ga je žena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog života živeo u zabludi da će on biti taj koji će napustiti ženu, da će on umreti pre nje, jer je njena smrt došla tako iznenada da je on čak i par dana pre njene smrti bio čvrsto ubeden da će ga ona nadživeti; ona je bila dobrog zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo živeli s tom mišlju i u toj veri, tako kaže. Niko nije bio tako zdrav kao moja žena, živelaje život u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da, egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila budućnost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prošlost, rekao je. Da bi se jedared moglo desiti da živi bez svoje žene, da ostane zaista sam, nije mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kaže. I čak ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogućstvu što brže, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa zabludom da će ona umreti posle njega, kao i sa činjenicom da se on nije ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je nameravao. Pošto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa životom posle nje, dragi moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne čoveka, zbog ove malodušnosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao juče!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da sam sad postao čak i jači. Sad, verovali mi ili ne, držim još i više do svog života nego ranije, zapravo sam s najvećom gorljivošću vezan za život, rekao je to juče. Neću da to prihvatim, ali živim s još većim intenzitetom nego pre njene smrti. Pravo govoreći, bilo mi je potrebno više od godine dana da bih uopšte mogao tako nešto da pomislim, ali sad to mislim bez ikakvog ženiranja, rekao je. Ipak, ono što me izuzetno potresa jeste činjenica da je tako prijemčiva osoba kakva je bila moja žena, sa svim ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u smrt odnela to ogromno znanje; to je ono što je čudovišno, još čudovišnije od te čudovišnosti kakva je činjenica da je ona mrtva, rekao je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas napušta, izmiče nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost, činjenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam predvideo smrt svoje žene, gledao sam na nju kao da će večno živeti, nikad ftisam pomišljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista živela s mojim znanjem kao večnost u večnosti, tako je rekao. Zaista iznenadna smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za večnost, i to je zabluda. Da sam bio svestan da će mi izmaći u smrt, radio bih sasvim drukčije, ali nisam znao da će mi izmaći i isprednjačiti u smrti i radio sam potpuno nesuvislo, kao da je egzistirala večno u večnosti, dok ona čak nije ni bila načinjena za večnost, nego za konačan, zemaljski život, kao što smo svi. Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja voleo svoju ženu, verujemo da će on doista živeti večito i u večnosti. Sedeći na klupi u sali Bordone, on još nikad nije ostavio šešir na glavi, i to me je podjednako uznemirilo kao i činjenica da mi je za danas zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobičnija, kako sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali Bordone zadržao svoj šešir na glavi jeste najneobičnija, zanemarimo li niz drugih neobičnih stvari u tom kontekstu. Irzigler je bio ušao u salu Bordone i, prišavši Regeru, prošaputao mu nešto na uho, i odmah izišao iz sale Bordone. Ono što je Irzigler saopštio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saopštenja. Ali, ja sam ipak bio zaokupljen tim šta je Irzigler mogao reći Regeru. Ubrzo me je, medutim, napustila misao o tome šta je Irzigler mogao reći Regeru i posmatrao sam Regera, istovremeno ga slušajući kako mi govori: ljudi idu u Muzej stare umetnosti pošto se tako radi, ni zbog čega, dolaze čak iz Španije i Portugala u Beč i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kuće, u Španiji i Portugalu, mogli reći da su bili u Muzeju stare umetnosti u Beču, što je ipak smešno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare umetnosti nema čak ni jednog Goju i nema čak ni jednog El Greka. Video sam Regera i posmatrao ga i istovremeno slušao ono što mi je dan ranije govorio. Muzej stare umetnosti nema čak nijednog Goju, nema čak nijednog El Greka. Naravno, on može da se odrekne El Greka, jer El Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto je ubitačno. Nemati Goju, rekao je, to liči na Habsburge koji, kao što znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku, da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su slušali, ali Goju nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da uđe u Austriju. E, da, Habsburzi su, tačno,
imali sumnjivi katolički ukus koji je u ovom Muzeju kod kuće. Muzej stare umetnosti je upravo sumnjivi umetnički ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O čemu sve ne govorimo s ljudima koji baš ničeg nemaju zajedničkog s nama, rekao je, zato što su nam potrebni slušaoci. Potrebni su nam slušaoci i glasnogovornik, rekao je. Celog života želimo idealnog glasnogovornika i ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom, idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog jednostavnog čoveka, i kad smo svog glasnogovornika načinili od tog jednostavnog čoveka, tražimo drugog glasnogovornika, nekog drugog koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje žene imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda, bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego što je naleteo na mene, rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz Burgenlanda je glasnogovornik koji savršeno odgovara, rekao je Reger. Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba, decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban kao glasnogovornik, rekao je Reger juče. Naravno, koristimo takvog glupaka kao čoveka, rekao je, ali s druge strane upravo time što ga koristimo, takvog glupakapretvaramo u čoveka, čineći od njega našeg glasnogovornika i utiskujući svoje misli u njega, s početka prilično bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka, kakav je Irzigler bio, u ljudsko biće iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego što je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj muzici, u stvari ni o čemu, čak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je otišao dalje od svih tih brbljivih istoričara umetnosti koji ovde iz dana u dan dolaze i probijaju ljudima uši sa svojim istorijskoumetničkim gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetničkih svinja govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, uništavaju gomile učenika koje ganjaju pred sobom. Istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, rekao je Reger.

Istoričari umetnosti dotle brbljaju o umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoričari umetnosti izbrbljavaju umetnost do smrti. Bože moj, mislio sam često, sedeći ovde na klupi, dok su istoričari umetnosti pred sobom ganjali svoja bespomoćna stada, kako je to šteta za sve te ljude koji su odbijeni od umetnosti baš od strane tih istoričara umetnosti, nepovratno odbijeni od umetnosti, rekao je Reger. Posao istoričara umetnosti je najzločinačkiji posao koji postoji, i brbljivi istoričar umetnosti, uostalom postoje samo brbljivi istoričari umetnosti, morao bi udarcima biča da bude isteran iz sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto šta bi trebalo da budu istoričari umetnosti, jer istoričari umetnosti su zapravo uništivači umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoričari umetnosti, uništivači umetnosti, unište umetnost. Kad slušamo nekog istoričara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, slušajući nekog istoričara umetnosti vidimo kako umetnost biva uništena pod brbljanjem istoričara umetnosti, umetnost malaksava i biva uništena. Hiljade, da, desetine hiljada istoričara umetnosti svojim brbljanjem uništavaju umetnost, rekao je. Istoričari umetnosti su prave ubice umetnosti, i slušamo li nekog istoričara umetnosti, saučestvujemo u uništavanju umetnosti, tamo gde se pomalja istoričar umetnosti, umetnost biva uništena, eto istine. Jedva da sam išta u životu mrzeo dubljom mržnjom nego što mrzim istoričare umetnosti, rekao je Reger. Slušati Irziglera dok nekom neznalici objašnjava neku sliku čisto je zadovoljstvo, rekao je Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetničko delo, nikad nije brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveštač koji umetničko delo ostavlja otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja sam ga, Irziglera, proteklih decenija učio kako objašnjavati umetnička dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve što kaže Irzigler potiče od mene, rekao je potom Reger, ništa od toga nije, naravno, njegovo sopstveno nego ono najbolje što ja imam u glavi, pa čak i ako je to naučeno, ipak je od slučaja do slučaja korisno. Za muzikologa poput mene, takozvana likovna umetnost je od najveće koristi, rekao je Reger, što se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, što više uranjam u muzikologiju, utoliko sam više obuzet takozvanom likovnom umetnošću; mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najveće prednosti ako se posvećuje muzici, naime da se onaj koji je odlučio da celog života slika, celog života predaje muzičkim studijama. Likovna umetnost na čudesan način dopunjava muzičku umetnost, a jedna je uvek poželjna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikološke studije mogao čak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom umetnošću, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muzički posao odrađujem tako dobro, to je zato što se istovremeno, ne s manjim entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim uzalud već više od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze prepodne u gostionicu i ispijaju tri-četiri čaše piva, a ja sedim ovde i posmatram
Tintoreta. Ludilo možda, morate da pomislite, ali ja ne mogu drukčije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje tri-četiri prepodnevne čaše piva u krčmi, ja idem u Muzej stare umetnosti. Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da savlada predstojeći dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare umetnosti. Ako pri tome imamo još i jednog Irziglera, dobro smo usluženi, rekao je Reger. U stvari, još od svog detinjstva ništa nisam toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali verovatno upravo zbog toga već više od trideset godina dolazim ovamo, poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao što znate, nije Bordone razlog zašto dolazim u salu Bordone, nije čak ni zbog Tintoreta, premda ipak smatram da je Čovek sa sedom bradom jedna od najveličanstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih čuvstava, zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova baš u sali Bordone, i zbog Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se nisam ni zadržavao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou i Laržilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam najbolje mogućnosti za meditaciju, i kad imam sreću da ovde, na ovoj klupi, pročitam nešto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala, meni možda još dražeg, ili mog još znatnog dražeg Voltera, kao što vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu da to učinim ovde na najprijatniji i najkorisniji način. Sala Bordone je podjednako moja mislionica i moja čitaonica. Ako bih slučajno poželeo gutljaj vode, Irzigler će mi je doneti u čaši, nije potrebno čak ni da ustanem. Ponekad se ljudi čude kad vide da ovde, sedeći na ovoj klupi, čitam svog Voltera i pritom ispijam čašu čiste vode, zaprepašćeni su, odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za luđaka kome je država posebno dodelila slobodu budale. Kod kuće već godinama ne čitam više nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone čitao sam već stotine knjiga, ali to ne znači da sam sve te knjige pročitao u sali Bordone, nikad u svom životu nisam pročitao ni jednu jedinu knjigu, moj se postupak čitanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle onako kako to čini neko ko voli više da lista nego da čita, naime ko lista desetine, ponekad i stotine stranice pre nego što će pročitati tek jednu od njih; ali, kad taj čovek čita neku stranicu, čita je tako temeljno kao niko i s najvećom čitalačkom strašću koja se da zamisliti. Više sam prelistavač nego čitalac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako koliko čitanje, u svom životu sam milion puta više prelistavao nego čitao, ali prelistavajući, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog duhovnog uživanja koliko i prilikom čitanja. Bolje je, ipak, da od knjige od četiri stotine stranica pročitamo samo, sve u svemu, tri stranice hiljadu puta temeljnije nego normalan čitalac koji iščitava sve stranice, ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najvećim intenzitetom pročitati dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao što bismo mogli reći, nego da čitamo celu knjigu kao normalan čitalac, koji naposletku od čitane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u avionu od predela koji nadleće. Ne primećuje čak ni obrise. Tako danas čitaju ljudi, sve u letu, čitaju sve i ništa ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim što jesam, na jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki predeo, ušao u prirodu, neku državnu ustanovu, neki detalj na Zemlji, ako hoćete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost na planeti Zemlji da bih je istražio i, zatim, posve istraženu, onoliko koliko je to god meni mogućno, zaključivao o celini. Ko je sve čitao, ništa nije shvatio, rekao je. Nije neophodno pročitati celog Getea, celog Kanta, nije neophodno pročitati ni celog Šopenhauera, nekoliko stranica iz Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo više o obe knjige nego da smo ih čitali od početka do kraja, , što bi nas u svakom slučaju lišilo najčistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako drastično ograničili, potrebno nam je prilično duhovne odvažnosti i snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad raspolažemo; čovek koji čita je poput mesoždera koji proždire na najodvratniji način i, kao mesožder, kvari stomak i ukupno zdravlje, glavu i celu duhovnu egzistenciju. Čak i neku filozofsku raspravu bolje razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje štrpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas sreća posluži, dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priušćuju najveće zadovoljstvo, baš kao što nam i život priušćuje najveće zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda kao okrutna i, u osnovi, jeste okončana savršenost. Tek ako imamo sreće, neku celinu, okončanost, da, i savršenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako čitamo, izvlačimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najveće uživanje. Odavno je već kako nam je naše doba, uzeto kao celina, postalo nepodnošljivo. Celina i savršenost su nam nepodnošljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare
umetnosti, u osnovi su mi nepodnošljive, i da budem pošten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinačno tragam za onim što se naziva otežavajuća greška, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savršenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo što nam savršenost neprekidno preti da nas uništi, ona uništava i sve ono što ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savršenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savršenih umetničkih dela, okačenih ovde na zidu, prometnem u fragment, između trenutka kad sam krenuo u potragu za otežavajućom greškom na tom umetničkom delu, za presudnom tačkom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je našao, učinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, našao otežavajuću grešku, našao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Više od trideset godina se ovaj nečasni račun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao tačan. Nijedno od ovih remek-dela, čuvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savršeno.
To me umiruje, rekao je. To me, štaviše, usrećuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savršenost ne postoje, data nam je mogućnost da nastavimo da živimo. Ne podnosimo celinu i savršenost. Moramo da putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra građevina bez ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lično ustanovimo da je on, sve u svemu, očajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da slušamo Baha i slušamo kako promašuje, da slušamo Betovena i slušamo kako promašuje, čak i Mocarta da slušamo i slušamo kako promašuje. Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa čak i ako su u pitanju naši omiljeni umetnici na području duha, rekao je. Ne volimo Paskala zato što je on tako savršen, nego zato što je, u osnovi, tako bespomoćan, baš kao što volimo Montenja zbog njegovog traganja tokom celog života za bespomoćnošću, nikad nađenom, Voltera zbog njegove bespomoćnosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu zajedno zato što su apsolutno bespomoćne. Volimo, u stvari, samo knjige koje su necelovite, haotične, bespomoćne. Tako je sa svim i svakim, rekao je Reger, i za nekog čoveka se posebno vezujemo samo zato što je bespomoćan, nimalo celovit, zato što je haotičan i nesavršen. Da, kažem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu ruku!, i kažem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvo prirodno lice. I ono što sam vam danas govorio o fugi, rekao mi je juče, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najveći, nije komponovao savršenu fugu, čak ni Bah, koji je, međutim, bio sušta vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savršene slike i nema savršene knjige i nema savršenog muzičkog komada, rekao je Reger, eto istine, i ta istina omogućava da neka glava, kakva je moja, koja tokom celog svog života nije drugo nego glava očajnika, nastavi da živi. Glava mora biti tragalačka glava, glava koja traga za greškama, za čovečijim greškama, mora biti glava koja traga za promašajima. Ljudska glava je samo onda doista ljudska glava kad traga za čovečijim greškama.
Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne upušta u traganje za čovečijim greškama, rekao je Reger. Dobro načinjena glava je glava koja traga za čovečijim greškama, a izvanredna glava jeste glava koja te čovečije greške nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, pošto ih je našla, ukazuje na te nađene greške i, sa svim sredstvima koja su joj na raspolaganju, pokazuje te greške. I u tom smislu se potvrđuje, rekao je Reger, izreka koja se, međutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko traži, taj nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, među stotinama takozvanih remek-dela, traži greške, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju nije bez nedostatka, kažem. Možete se tome smejati, rekao je, može vas to užasnuti, ali mene usrećuje. To je, uostalom, dobar razlog za to što već više od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko puta, u Prirodnjački muzej. Još je sedeo na klupi, sa svojim crnim šeširom na glavi, istinski nepomičan i bilo je jasno da već odavno ne posmatra Čoveka sa sedom bradom, nego nešto sasvim drugo, iza Čoveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego nešto daleko, izvan Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, doduše gledajući Regera i Čoveka sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je juče objašnjavao fuge. Često sam ga već slušao kako objašnjava fuge, pa juče nisam ni osetio neku želju da ga slušam pomno, pratio sam, naravno, ono što je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono što je imao da kaže o Šumanovim pokušajima s fugama, ali moje misli bile su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega Čoveka sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s još znatno više ljubavi nego dotad, pokušavao da objasni umetnost fuge, i slušao sam ono što je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje detinjstvo i slušao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i moje braće, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao
dete srećan na selu, ali sam ipak uvek srećniji bio u gradu nego na selu. Baš kao što sam uvek bio srećniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je priroda celog života onespokojavala, u umetnosti sam se uvek osećao zaštićen. U detinjstvu sam već, imajući sreću da ga većim delom provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u svemu uzevši, stvarno bio srećan, i osećao se uvek u sigurnosti kod njih, bio zaštićen u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam doduše uvek gledao sa čuđenjem, ali koja me je takođe uvek plašila, što se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se osećao u prirodi kod kuće, nego uvek u svetu umetnosti, a najzaštićeniji u svetu muzike. Dokle god mi seže pamćenje, ništa više nisam voleo na svetu od muzike, mislio sam, gledajući kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo detinjstvo, predajem im se potpuno i iskorišćavam ih koliko god mogu, mogao bih da ih nikad ne prekinem, kažem sebi uvek. Kakvo je Reger imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je reč o detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne prija mu da ga se seća. Oko podneva se uvek više ljudi u grupama sliva u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istočnoevropskih zemalja, nekoliko dana zaredom viđao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju ganjali ruskojezični vodiči, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu išle kroz Muzej, nego su protrčavale, gonjene, u osnovi potpuno nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbežno bile opterećene tokom svog putovanja do Beča. Prošle nedelje sam opazio nekog čoveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i želeo sam da prođe kroz Muzej, slikar, kako će se ispostaviti, koji me je pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde može da nađe Gejnsboroua. Njegova grupa je, konačno, već bila izišla iz Muzeja, kad mi je on opet prišao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila smeštena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog putovanja, rekao je, izražavajući se prilično dobro na nemačkom jeziku, pre nego što se okrenuo i izišao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem da nađe hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodišnjak, putuje s grupom iz Tbilisija u Beč i gleda Okolinu Safolka i kaže da je gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja. Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do večeri. Kako taj čovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej stare umetnosti posećuje više Italijana nego Francuza, više Engleza nego Amerikanaca. Italijani, sa svojim urođenim razumevanjem umetnosti, nastupaju kao da su još od rođenja među upućenima. Francuzi vršljaju Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka.

Nemci u Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u katalog i jedva na originale okačene na zidovima, slede katalog i, dok se kreću Muzejom, sve većma zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan Muzeja. Austrijanci, naročito Bečlije, samo ih malo ide u Muzej stare umetnosti, zanemarimo li hiljade učenika koji svaku godinu završavaju obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Učenike kroz Muzej vode njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, što na učenike deluje opustošujuće, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom školskom ograničenošću nastavnici gase svaku senzibilnost tih učenika za slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u učenicima, koji su im povereni, svako osećanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujući brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za njihove takoreći nevine žrtve većinom biva poslednja poseta Muzeju za svakog pojedinog učenika. Kad jednom ti učenici uđu u Muzej stare umetnosti sa svojim nastavnicima, onda više nikad neće ponovo ući. Prva poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja. Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im učenika zauvek uništavaju zanimanje za umetnost, i to je činjenica. Nastavnici upropašćavaju učenike, i to je istina, stoletna činjenica, a posebno austrijski nastavnici upropašćuju kod učenika, od samog početka, svaki umetnički ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno čiste od umetnosti; i danas se još tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju, bezobirno okomljuju na žudnju njihovih učenika za umetnošću i uopšte za svim što je umetničko, kojim su mladi, od početka, najprirodnije opčinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograđani od glave do pete, i instinktivno se okomljuju na opčinjenost i ponesenost umetnošću kod svojih učenika, pri čemu umetnost i uopšte sve što je umetničko svode na sopstveni deprimirajući i glupi diletantizam, i u školama umetnost i umetničko
uopšte spuštaju na svoj gnusni frulaški i podjednako gnusni koliko i nedotupavni horski napev, što učenike neizbežno odbija. Tako nastavnici, već od početka, preprečuju učenicima prilaz umetnosti. Nastavnici ne znaju šta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore učenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i instrumentalne primenjene umetnosti, što njihove učenike obavezno odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetnički ukus, nego je to ukus nastavnika. Nastavnici već u osnovnoj školi upropašćavaju umetnički ukus kod učenika, od početka svojim učenicima ogaduju umetnost umesto da im približe umetnost i, posebno, muziku, i učine je životnom radošću. Ali, nastavnici nisu samo ometala i uništavala u području umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala življenja i egzistiranja, umesto da mlade nauče življenju, da im odgonetaju življenje, da učine da život u svom neiscrpnom bogatstvu postane njihova priroda, oni im ga usmrćuju, preduzimaju sve da bi ga ubili u njima. Većina naših nastavnika su bedne kreature čiji se životni zadatak, izgleda, sastoji u tome da mladima onemoguće pristup životu i konačno ga i definitivno preobraze u grozno klonuće. U nastavnički poziv uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz nižeg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoćni fizički radnici države i pošto je, kao u ovoj današnjoj austrijskoj državi, reč o državi moralno i duhovno totalno truloj, koja poučava samo grubosti i pokvarenosti, prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i pokvareni i haotični. Ova katolička država je bez ikakvog razumevanja za umetnost i tako ni nastavnici u toj državi nemaju nikakvo, niti bi mogli da ga imaju, i to je deprimirajuće. Ti nastavnici poučavaju ono što je ova katolička država i što im je naložila da poučavaju: uskogrudost i brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika učenici nemaju da očekuju ništa osim dvoličnjaštva katoličke države i katoličke državne moći, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno, kroz Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I ja sam lično imao takve užasne, bezosećajne nastavnike, najpre seoske učitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenično ruinirali su me sve do sredine mog života, svi ti nastavnici upropastili su mi desetine godina, kažem sebi. A meni i mom naraštaju nisu dali ništa osim grozota države i sveta kojeg je ta država upropastila i razorila. Nisu mi dali ništa osim ogavnosti države i sveta obeleženog tom državom. Meni i današnjoj mladeži nisu dali ništa osim svog nerazumlja, svoje nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji nastavnici nisu dali ništa osim svoje nesposobnosti, kažem sebi. Ničemu me nisu naučili osim haosu. I za niz decenija su u meni uništili, s najvećom bezobzirnošću, sve što je u meni izvorno postojalo za razviće, sa svim mogućnostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, čije je viđenje ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne može biti, najprljavije viđenje kakvo nalaže država, naime da priroda kod novih mladih ljudi mora, u svakom slučaju, biti potisnuta i konačno usmrćena u interesu države. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulaškom igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me prinudili da napamet učim neku glupu Šilerovu pesmu od šesnaest strofa, što sam ja uvek doživljavao kao najstrašniju kaznu. I ja sam imao takve nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su krišom promaknuli u metodu ophođenja prema svojim nemoćnim učenicima, nastavnike, sentimentalnopatetične fizikalce države, s njihovim uzdignutim kažiprstom. I ja sam imao te slaboumne državne posrednike koji su me po više puta nedeljno udarali po prstima leskovim štapom i izvlačili mi uši tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici više ne vuku za uši niti tuku leskovim štapom po prstima, ali njihov izopačeni duh je još isti, i ne vidim ništa drugo kad gledam nastavnike sa učenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora, isti su, kažem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me razorili za život i koji su me uništili za život. Tako mora biti, tako je kako je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivrečenje, jer ova katolička država ne trpi ne najmanje protivrečenje, i oni ne dopuštaju ništa svojim učenicima, baš ništa što bi bilo sopstveno, samo od učenika. Učenici su kljukani državnim smećem, ničim drugim, onako kako su guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane državnim smećem sve dok ne budu ugušene.
Država misli deca su deca države, i radi u skladu s tim i već stolećima izvodi svoje pustošenje. Država zaista rađa decu, rada samo decu države, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo dete države, s kojim država može da radi šta god hoće, država donosi dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu na svet, a državni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U stotinama hiljada svake godine iz stomaka države izlaze deca države, takva je istina. Deca
države dolaze iz stomaka države na svet i idu u državne škole gde ih državni nastavnici podučavaju. Država rađa svoju decu u državi, takva je istina, država rađa svoju decu države u državi i više ih ne pušta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu države, učenike države, radnike države, činovnike države, starce države, mrtvace države, takva je istina. Država proizvodi i omogućava samo državne stvorove, takva je istina. Nema više prirodnog čoveka, postoji još samo državni čovek, a tamo gde još ima prirodnog čoveka, on je proganjan i istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u državnog čoveka. Moje detinjstvo bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo, kažem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan čovek, dok sam u školi mora da budem državni, kod kuće, kod dede i babe, bio sam prirodni, u školi sam bio državni, pola dana sam bio prirodni, pola dana sam bio državni, pola dana, to jest popodne, bio sam prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam državni, dakle nesrećni čovek. Popodne sam bio najsrećniji, ali prepodne bio sam najnesrećniji čovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio najsrećnije, prepodne sam bio najnesrećnije biće, kažem sebi. Kod dede i babe, kod kuće, bio sam prirodno srećno, a dole u školi, u gradiću, bio sam neprirodno nesrećno biće. Kad sam silazio u gradić, silazio sam u nesreću (države!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kuće, uspinjao sam se u sreću. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo, uspinjao sam se u prirodu i sreću, kad sam silazio u gradić, u školu, silazio sam u neprirodu i nesreću. Izjutra sam išao direktno u nesreću, a u podne ili rano popodne sam se vraćao u sreću. Škola je škola države, u kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja države i, dakle, ni u šta drugo nego u fizikalce države. Kad sam išao u školu, išao sam u državu i, pošto država uništava ljude, išao sam u ustanovu za uništavanje ljudi. Mnoge godine ja sam iz sreće (kod dede i babe!) išao u nesreću (države!), i natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva nisam bio ništa drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamo-amo detinjstvu. Ali, u toj đavolskoj igri, nije dobila priroda nego nepriroda, škola i država, ne kuća dede i babe. Država me je silom uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslušnika države i od mene učinila čoveka države, pokornog i registrovanog i dresiranog i diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države, sluge države, kako je apsolutno tačno rečeno, ne vidimo nijednog prirodnog čoveka, nego potpuno neprirodno stvorene ljude države kao sluge države, koji celog svog života služe državu i, tako, celog svog života služe neprirodu. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude države kao neprirodna bića koja su strovaljena u glupost države. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude isporučene državi, koji služe državu, koji su postali žrtve države. Ljude koje vidimo, jesu žrtve države i čovečanstvo koje vidimo nije ništa drugo nego krma države kojom se hrani sve proždrljivija država. Čovečanstvo je još samo podržavljeno čovečanstvo i stolećima već, dakle otkad država postoji, izgubilo je svoj identitet, kažem sebi. Danas čovečanstvo jeste isključivo, ni više ni manje, nečovečanstvo, koje je država, kažem sebi. Danas je čovek još samo čovek države i, tako, on je danas još samo uništeni čovek i čovek države kao jedino ljudski mogućan čovek, kažem sebi. Prirodan čovek nije čak više ni mogućan, mislim. Kad vidimo milione ljudi države natrpane u velegradovima, dođe nam muka, jer kad vidimo i državu, dođe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te naše države pripadne nam muka, i kad iziđemo na ulicu, spopadne nas muka od ljudi države koji naseljavaju ovu državu. Čovečanstvo je gigantska država od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, živim u državi od koje mi je muka kad se probudim. Nastavnici koje imamo, poučavaju ljude države, uče ih svim grozotama i okrutnostima države, svim obmanama države, jedino ne da država jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stolećima već nastavnici hvataju svoje učenike u klešta države i raspinju na muke godinama i decenijama, i čereče ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu države, sa svojim učenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupošću ogađuju im umetnost. Ali, šta je ova umetnost na ovim zidovima inače nego umetnost države, kažem sebi. Reger govori samo o umetnosti države kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim majstorima, govori uvek samo o starim majstorima države. Jer, umetnost okačena na ovim zidovima nije ništa drugo nego umetnost države, barem ova koja je ovde okačena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve slike koje su ovde okačene na zidovima, nisu ništa drugo nego slike umetnika države. Koji pripadaju umetnosti katoličke države, ništa drugo. Ništa osim faca, kao što kaže Reger, nigde lica. Ništa osim glavudža, nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek samo laž i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili ništa drugo nego skroz naskroz dvolični umetnici države koji su odgovarali na želju za dopadanjem kod
svojih nalogodavaca, čak ni Rembrant nije izuzetak, kaže Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama državna umetnost, i Lota, i đota, opet samo državna umetnost, kao i onaj grozni Direr, začetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj užasni Direr, kao što često kaže Reger, jer on doista duboko mrzi Direra, taj nirnberški rezbarlija. Kao umetnost po državnom nalogu Reger označava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrštava čak i Čoveka sa sedom bradom. Takozvani stari majstori služili su uvek samo državu ili crkvu, što izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobožnji slobodan čovek jeste utopija, tobožnji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo, često tako kaže Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kaže Reger, mislim, osim toga su najbezosećajniji od svih ljudi, još znatno bezosećajniji nego političari. Umetnici su najdvoličniji, još dvoličniji nego političari, dakle umetnici umetnosti su još dvoličniji nego umetnici države, u ovom trenu ponovo čujem kako to Reger govori. Ta se umetnost, ipak, uvek okreće put Svemogućeg i put moćnika, i odvraća od sveta, tako često kaže Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta umetnost, ništa drugo, u ovom trenu čujem kako je govorio Reger juče, dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zašto slikari zapravo slikaju kad već postoji priroda, opet se juče pitao Reger. Čak i najizuzetnije umetničko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da se oponaša priroda, da se ona majmuniše, rekao je. Šta je naslikano lice Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao. Šta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih gledam prema naslikanim, pitao je. Nema ničeg odvratnijeg za mene, rekao je juče, od naslikane društvene elite. Slikarstvo elite, ništa drugo, rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao što znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu, nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger juče. Onaj koji visi na zidu, nije onaj koji je živeo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaćete, da je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tačno, mada je to lažna vizija, to je, barem što se slika u ovom Muzeju tiče, uvek samo katolička državna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve što ovde visi nije ništa drugo nego katolička državna umetnost i otuda, moram da kažem, prosta umetnost, i može biti veličanstvena koliko god hoće, ona je samo prosta katolička državna umetnost. Takozvani stari majstori su, prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvoličnjaštva, koji su se prišljamčili i prodali katoličkoj državi, a to znači katoličkom državnom ukusu, tako kaže Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno deprimirajućom katoličkom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari nisu nikad slikali ono što bi morali da slikaju, nego jedino ono što im je naručivano ili ono što im je obezbeđivalo ili donosilo slavu ili novac, rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se većinom vremena gadi kao ni pred čim drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao je, uvek su služili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom čovečanstvu. Slikali su, da, uvek neki izveštačeni svet koji su izvlačili iz sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato što bi hteli da budu slikari nego samo zato što im je bilo stalo do slave ili novca, ili do novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti katoličkom bogu i polazeći od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i njegovih katoličkih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kičicom tih takozvanih starih majstora jeste laž, rekao je.

Slikari dekorateri sveta, tako je on juče nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je, doduše, istovremeno tokom celog svog jadnog života bio opčinjen. Ti stari majstori nisu ništa drugo nego religijom zavarana dekoraterska posluga evropskog katoličkog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje koju su, ni najmanje se ne suzdržavajući, naneli na svoja platna, dragi moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo reći da je to najveća likovna umetnost, rekao je juče, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beščasna likovna umetnost, beščasno u toj umetnosti je u isti mah ono što je u njoj religiozno, a to je baš odvratno. Ako, kao što sam ja prekjuče, provedete sat vremena pred Mantenjom, odjedared vas obuzme želja da ga strgnete sa zida, jer naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se izvesno vreme zadržite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi došli na nebo, a ne u pakao, kojeg su se celog svog života bojali više nego ičega, iako su bili pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih
je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je Reger juče, i nećete naći nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo, takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost toliko odvratna, tako kaže Reger. Sve ih razumem i duboko su mi odvratni. Zgađen sam svim što su slikali i što je ovde okačeno, često mislim, rekao je juče, i decenijama već ne mogu da se suzdržim da ih ne proučavam. Baš to je strašno, rekao je juče, da te stare majstore osećam kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano proučavam. Ali, oni su ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je juče. Stari majstori, kako ih već stolećima nazivamo, drže se samo pred površnim pogledom, ali posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i istinski, a to znači najtemeljitije mogućno i tokom dužeg vremena, proučavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam bljutav, većinom baš gadan ukus u našoj glavi. Najveće i najznačajnije umetničko delo opterećuje nas, naposletku, poput ogromnog komada prostote i laži u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku. Opčinjeni smo nekim umetničkim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada smešno. Priuštimo li sebi jedared vremena da pažljivije nego što je uobičajeno, s većim intenzitetom nego što je uobičajeno, i bezobzirnije nego što je uobičajeno, pročitamo Getea, naposletku nam ono što smo pročitali izgleda smešno, i svejedno šta to bilo, dovoljno je čitati ga samo češće nego što je uobičajeno, i biće neizbežno smešno, pa i čak i ono što je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, čitajte pažljivije, i uništićete sve što čitate. Svejedno je šta čitate, to naposletku biva smešno i, naposletku, ništa ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u neko umetničko delo, sve ćete upropastiti i svako, čak i ono koje vam je najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne čitajte knjigu pažljivo, ne slušajte muzički komad s prevelikim intenzitetom, sve ćete ruinirati, i ono što je najlepše i najkorisnije na svetu. Čitajte ono što volite, ali ne ulazite totalno u to, slušajte ono što volite, ali ne slušajte totalno, gledajte ono što volite, ali ne gledajte totalno. Pošto sam uvek sve gledao totalno, uvek sve slušao totalno, uvek sve čitao totalno ili, barem, uvek pokušavao da gledam i slušam i čitam totalno, konačno sam i definitivno sve pokvario, tako sam pokvario čitavu likovnu umetnost i čitavu muziku i čitavu književnost, rekao je on juče.
Tako sam, tom metodom, konačno i definitivno pokvario ceo svet, naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, što duboko žalim, pokvario sam i svoju ženu. Tokom niza godina, rekao je, mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad znam da ne smem totalno da čitam i da totalno slušam i da totalno posmatram i gledam, ako hoću da živim dalje. Ne čitati totalno i ne slušati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao je. Nisam još potpuno ovladao tom umetnošću, rekao je, jer moj temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate, moja prava nesreća, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim totalno, i to je bila moja nesreća, rekao je. Do krajnosti ličan mehanizam raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni za totalno slušanje, ni za totalno čitanje, rekao je. Ta umetnost je stvarana za onaj jadni deo čovečanstva, za onaj svakodnevni, za normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika građevina, rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate očima kao što su moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije svodi na smešnu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grčku i u Španiju, ali katedrale su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, ništa manje, bespomoćni, smešni pokušaji da se nebu protivstavi nešto kao drugo nebo, od hrama do hrama, sve veličanstvenije, rekao je, a na koncu je to uvek ispadalo nešto slabašno. Posetio sam, naravno, najveće muzeje, i ne samo u Evropi, i proučio sve čime raspolažu, proučio s najvećim intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne raspolažu ničim drugim nego jedino oslikanom bespomoćnošću, oslikanom nesposobnošću, oslikanim promašajem, najslabašnijim delom sveta, sve je u tim muzejima promašeno i slabašno, rekao je juče, u koji god muzej da uđete i počnete da posmatrate i proučavate, proučavate jedino promašaje i slabašnosti. Bože moj, Prado, svakako najznačajniji muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo naspram njega, u Ricu, i pio svoj čaj, mislim ipak da i Prado sadrži samo nesavršenosti, promašaje, na kraju krajeva samo smešne i diletantske stvari.
Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv odjednom bočne u te monstruozne razmere, i ove se još brže rasprsnu i nisu više ništa, rekao je. Velaskez, Rembrant, đorđone, Bah, Hendl, Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva naduvavanja. Taj Štifter, rekao je juče, koga sam lično uvek ogromno cenio dotle da je to bilo pokloništvo, ipak je, kad se njime pobliže pozabavite, rđav pisac, kao što je i Brukner, kad ga pažljivije slušate, rđav, da ne kažem jadan kompozitor. Štifter piše groznim stilom, koji je pritom gramatički ispod svake kritike, kao što je i Brukner sa svojim haotično-divljim notnim pijanstvom, čak i u poodmakloj starosti, prihvatio neku pubertetsku religioznost. Štiftera sam cenio decenijama, a da se istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre godinu dana pozabavio precizno i radikalno Štifterom, nisam verovao očima i ušima. Tokom celog svog intelektualnog života, nikad nisam čitao tako pogrešan i slabašan nemački ili austrijski jezik, kako god hoćete, i to kod autora koji je čak i danas čuven po svojoj pročišćenoj i jasnoj prozi. Štifterova proza je sve drugo, ali ne pročišćena, i najnejasnija je od svih koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lažnim i zastranjenim mislima, i zaista se čudim zašto je ovaj provincijski diletant, uostalom školski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog nepoznatog i beznačajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad čitali Štiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino slušali o Štifteru, ali ga nikad nisu stvarno čitali, kao što sam to ja. Kad sam pre godinu dana stvarno čitao Štiftera, tog velemajstora proze, kako ga takođe nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabašno piskaralo ikad cenio, čak voleo. U mladosti sam čitao Štiftera i moje sećanje na njega zasnovano je na tadašnjim utiscima iz čitanja. Čitao sam Štiftera kad sam imao dvanaest i kad sam imao šesnaest godina, u doba kad sam bio bez ikakve kritičke svesti. Ali, potom, nikad više nisam čitao Štiftera. U najdužim partijama svoje proze, on je nesnošljivi brbljivac, stil mu je slabašan i, što je najvećma za osudu, aljkav, i doista je, osim toga, najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemačkoj književnosti. Oglašena kao koncizna i precizna i jasna, Štifterova proza je, u stvari, rasplinuta, nemoćna i neodgovorna, i od čije nam se, kad čitamo, recimo, Vitiko ili Tašna mog pradede, malograđanske sentimentalnosti i malograđanske trapavosti prevrće u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta Tašna mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabašan prozni pokušaj, zbrzan i razvučen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i očiglednih grešaka, koji bi da prođe kao umetničko delo, a koji ipak nije ništa drugo nego malograđanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz Linca, te malograđanske rupe, koja je još od Keplerovih vremena doista ostala do neba vapijuća provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi ne umeju da pevaju, pozorište u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da pišu, odjednom proistekao neki genije, kako jednodušno govore o Štifteru. Štifter nije nikakav genije, Štifter je filistar koji je vodio tesnogrudi život i buđavi malograđanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i čak kad bi to učinio, bio je nesposoban da stvara umetnička dela, rekao je Reger. Štifter je, sve u svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najvećih umetničkih razočaranja u životu. Svaka treća ili barem svaka četvrta Štifterova rečenica je lažna, svaka druga ili treća slika u njegovoj prozi je nesrećni potop, a Štifterov duh je u celosti, barem u njegovim književnim radovima, mediokritetski. Štifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetičnijih i najnepoetičnijih. Ali, čitaoci i književni istraživači su uvek padali na takvog Štiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti ništa ne menja činjenica da se čovek potkraj života ubio. Ne znam nijednog pisca na svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabašan, a pri tome tako uskogrud kao Štifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom Bruknerom stvar stoji slično, rekao je Reger, došao je iz Gornje Austrije u Beč, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije. Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabašna kao Štifterova proza. Ali, dok je Štifter danas, strogo uzevši, još samo mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do suza. Bruknerova zvučna bujica osvojila je svet, mogli bismo reći, sentimentalnost i dvolična pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner je podjednako trapav kompozitor kao što je Štifter trapav pisac, obojici je zajednička ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu umetnost po Božjoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger. Ne, Kepler nije bio smušeni momak, rekao je Reger juče, ali on ipak nije iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert Štifter i Anton Brukner proizvodili su, na kraju krajeva, samo književno i kompozitorsko smeće. Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla
i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi razumljivo, da odbije takve kao što je Brukner, ne da ih prezre, nego da ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i Šopenhauera, taj mora da odbije Štiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne može istovremeno voleti Štiftera, Gete je birao teško, Štifter je uvek bio skloniji lakom. Za osudu je baš, rekao je Reger juče, da je Štifter bio prestrašeni pedagog, a uz to pedagog na visokom položaju i koji je pisao tako trapavo da to nikad ne bi moglo da prođe ni kod ijednog od njegovih učenika. Jednu Štifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od njegovih učenika, Štifter bi sam celu ispodvlačio crvenom olovkom, rekao je, eto kakva je istina. Ako bismo mi počeli da čitamo Štiftera s crvenom olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznalički prčvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i proizvoljne književnosti, onda bi on tačno odgovarao onome što je pisao Štifter. Štifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono što on ima da kaže jeste nečasno na najodvratniji način. Nije otuda bez osnova što Štiftera pre svega čitaju činovničke žene i udovice, koje u dosadi provode dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne dane i kaluđerice po samostanima. Čovek koji istinski misli nije kadar da čita Štiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdižu Štiftera i ogromno ga cene, nemaju ni najmanjeg pojma o Štifteru. Svi naši pisci, bez izuzetka, danas govore i pišu samo sa zanosom o Štifteru i njegovi su privrženici kao da je on spisateljski bog našeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetničkog ukusa i ne shvataju baš ništa o književnosti, ili oni nisu, u šta nažalost moram najpre da verujem, ni čitali Štiftera, rekao je. O Štifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom slučaju ne u vezi sa umetnošću i onim što ja razumem pod umetnošću. Prvi, prozni prčvar, rekao je, drugi, muzički prčvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najveća genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, književnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluđerice i učiteljice kojima njihov Štifter leži na katoličkim noćnim stočićima kao ikona posvećena umetnosti, pored češlja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na državne velikodostojnike koji rone suze dok slušaju Bruknerovu simfoniju, smuči mi se, rekao je. Umetnost je najviše i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvišenija umetnost postoji, rekao je, inače se predajemo očaju. I mada znamo da svaka umetnost završava u trapavosti i smešnom i na smetlištu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvišeniju umetnost, rekao je. Znamo šta je ona, prčvarska, promašena, ali ne usuđujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se još jednom vratimo Štifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog književnog života nije ništa drugo činio nego zloupotrebljavao prirodu. Štifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger juče. Da bude vidovit, eto šta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod Štiftera revnosno, nezgrapno kao kod neke device, pisao je nepodnošljivu provincijalnu prstokaznu prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod Štiftera se slave opisi prirode. Nikad priroda nije tako lažno konstruisana kako je opisuje Štifter, nije ni tako dosadna koliko bi on želeo da u to verujemo na njegovom papiru koji sve trpi, rekao je Reger. Štifter nije ništa drugo nego književni zakupac zemljišta i čije neumešno pero umrtvljuje prirodu, pa time i čitaoca, čak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, živa i plodna u događajima. Štifter je preko svih stvari navukao svoj malograđanski veo, dotle da ih je bezmalo ugušio, eto šta je istina. On ne ume istinski da opiše nijedno drvo, nijednu pticu pevačicu, nijedan plahi potok, eto šta je istina. On bi da nam nešto pokaže, a umrtvljuje ga, hoće da stvori sjaj, a samo ga gasi, eto šta je istina. Štifter nam dočarava prirodu kao jednoličnu, a ljude bez srca i duha, ne zna ništa i ne otkriva ništa, a ono što opisuje, jer jedino to i čini, opisuje bezgranično pošteno. Njegov kvalitet je kvalitet loših slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju, posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina osrednjih tvorevina čiji ramovi, u kojima su uokvirene, više vrede nego one same. Sve slike začuđuju, a oni koji im se čude, ne znaju zašto im se čude, kao što su i Štiftera čitali i čudili se, pri čemu čitaoci nisu znali zašto. Najzagonetnije kod Štiftera je njegova čuvenost, rekao je Reger, jer njegova književost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje nazivamo veliki, raščlanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo, rekao je on, velike slikare, velike muzičare, velike pisce, jer ne možemo da živimo s njihovom veličinom, zato što mislimo i sve mislimo do kraja, rekao je. Ali, Štifter
čak i nije bio i nije neka veličina, pa i nije nikakav primer za taj proces.

Štifter je samo primer za to kako neki umetnik može biti decenijama poštovan kao veličina, pa i voljen od strane nekog čoveka, u stvari od nekog čoveka koji žudi da poštuje i voli, a da ipak nikad nije bio veličina. U razočaranju koje osećamo kad dospemo do toga da veličina poštovanog i obožavanog i voljenog nije nikada veličina i nikad nije ni bila takva veličina, samo uobražena veličina, a zapravo malenkost, čak ništavnost, osećamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt prihvatamo slepo i, štaviše, godinama, decenijama, mogućno i celog života ga poštujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.
Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili petnaest godina stavio Štiftera na probu, uštedeo bih sebi ovo pozno razočaranje. Uopšte ne smemo sebi da kažemo da ovo ili ono jeste dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje saznanje umetnosti i svoj umetnički ukus. Samo su Štifterova pisma dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi ništa. Ali, nauka o književnosti će se svakako još dugo baviti Štifterom, opsednuta je takvim spisateljskim idolima kakav je Adalbert Štifter, koji, ako već neće ući u večnost proze, ipak će još dugo tim književnim učenjacima na najprijatniji način pomagati do dođu do hleba nasušnog. Ponekad bih se pomučio da neku Štifterovu knjigu dam na čitanje različitim ljudima, više ili manje inteligentnim, s više ili manje pravog sluha, recimo Šaroliko kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili baš Tašnu moga pradede, a onda bih ih pitao da li im se dopalo ono što su pročitali, tražeći pošten odgovor. Svi ti ljudi su mi rekli, pošto sam zahtevao pošten odgovor, da im se pročitano nije dopalo, da ih je to beskonačno razočaralo i da im, u osnovi, ništa, ama baš ništa nije govorilo, i čudili su se svi do jednog da čovek koji sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, čak ništa nema da kaže, može biti toliko čuven. Izvođen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment sa Štifterom svaki put mi je pričinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato što sam tako činio ono što sam nazvao stavljanje Štiftera na probu. Pokatkad, takođe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s trešnjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene čuvenosti, nijednom nije kazivala ništa istinski. Ali, ne bih da kažem da poredim Štiftera s Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Književni učenjaci nisu bili samo zaljubljeni u Štiftera, bili su ludi za njim. Verujem da književni učenjaci, što se tiče Štiftera, apsolutno primenjuju na njega neko nedovoljno merilo. Uvek pišu o Štifteru toliko kao ni o jednom piscu njegovog vremena, i ako čitamo ono što pišu o njemu, prinuđeni smo da ustanovimo da oni uopšte ništa nisu pročitali od Štiftera, ili su sve čitali sasvim površno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger juče, i to je razlog zašto je Štifter danas visoko rangovan. Sve što se tiče prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger juče, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Šuma je danas na vrhu mode, planinske bujice su danas na vrhu mode, tako je i Štifter danas modni vrhunac. Štifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan način modni vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopšte danas je, i to je ono strašno, modni vrhunac, kao i sve što je kič jeste danas modni vrhunac; od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina, sentimentalnost i kič su na modnom vrhu, na modnom vrhu u književnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad još nije napisano toliko sentimentalnog kiča koliko je napisano danas, tokom osamdesetih godina, nikad još nije slikano tako kič i sentimentalno, a kompozitori se međusobno nadmeću u kiču i sentimentalnosti, otiđite samo u pozorište, tamo se danas ne daje ništa osim kiča opasnog po publiku, ništa osim sentimentalnosti i čak ako je ono što se igra na pozornici brutalno i divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni kič. Otiđite na izložbe, zateći ćete samo vrhunac kiča i najodvratniju sentimentalnost. Otiđite u koncertne sale, i tamo čujete samo kič i sentimentalnost. Knjige su danas nakrcane kičem i sentimentalnošću, i otuda je Štifter poslednjih godina toliko u modi. Štifter je majstor kiča, rekao je Reger. Na ma kojoj Štifterovoj stranici toliko je kiča da će to moći da zadovolji više generacija poezije željnih kaluđerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i kič, i kod njega nema ničeg osim stupidne, monumentalne, orkestralne ušne masti. Mladi i najmlađi pisci, koji danas pišu, većinom pišu samo kič bez duha i mozga i razvijaju u svojim knjigama doslovno nepodnošljivu patetičnu sentimentalnost, pa je tako savršeno razumljivo da je i kod njih Štifter u velikoj modi. Štifter, koji je uveo kič bez duha i bez mozga u veliku i visoku književnost koji je skončao kičerajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je Reger. Nije čak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz šuma i izraz odumiranje šume dospeli u modu i kad je pojam šuma
uveliko upotrebljavan i zloupotrebljavan, Štifterova Duboka šuma prodaje kao nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila čežnja ljudi, a pošto svi veruju da je Štifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, Štifter nije čak ni opisivao prirodu, on ju je samo kičerisao. Sva glupost ljudi otkriva se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodočaste Štifteru i kleče pred svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je zbog tog pseudoentuzijazma čovečanstvo odvratno, rekao je Reger, apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i značajno bilo ili htelo da to bude, sve završava, naposletku, u smešnom ili barem izazivajući sažaljenje, rekao je. Štifter me, u stvari, neprestano podseća na Hajdegera, na tog smešnog nacionalsocijalističkog malograđanina u pantalonama pumparicama. Kao što je Štifter najbesramnije totalno iskičerisao veliku književnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne šume, iskičerisao filozofiju, Hajdeger i Štifter, svaki za sebe, svaki na svoj način, neizlečivo su iskičerisali filozofiju i književnost. Hajdegera, kome su hrlile ratne i posleratne generacije i za čijeg života su već o njemu pisani silni doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred svojom kućom u Crnoj šumi, pokraj svoje žene koja mu, u perverznom štrikerajskom zanosu, neprekidno štrika zimske čarape od vune koju su oni lično ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim Hajdegera drukčije nego na klupi pred njegovom crnošumskom kućom, pored njegove žene kojom je totalno ovladao za ceo život i koja mu je ištrikala sve čarape i isplela sve kape sa ušankama i pekla mu hleb i šila mu posteljinu i za njega lično pravila sandale. Hajdeger je bio kič mozak, rekao je Reger, baš kao i Štifter, ali ipak još smešniji od Štiftera, koji je stvarno bio tragična pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio samo komičan, podjednako malograđanin kao Štifter, podjednako obuzet groznim ludilom veličine, taj slabašni podnoalpski filozof, stvoren, verujem, upravo za nemački filozofski ćup. Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je bio takoreći filozofska bračna varalica, rekao je Reger, kojem je uspelo da čitavu jednu generaciju nemačkih naučnika u humanističkim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda u istoriji nemačke filozofije, rekao je Reger juče, u kojoj su sudelovali i još sudeluju svi učeni Nemci. Ni danas još nisu Hajdegera potpuno prozreli, mada je doduše krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se još muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje još samo fotografija koja ga razotkriva, malograđanin mišljenja s crnom švarcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva nemačko slaboumlje, tako kaže Reger. Kad smo stari, prevladali smo već svu hrpu ubilačkih moda, sve te ubilačke umetničke mode i filozofske mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemačku, ništa nije ostalo, osim izvesnog broja smešnih fotografija i još izvesnog broja smešnih spisa. Hajdeger je bio filozofski mešetar koji je na pijacu iznosio samo kradene stvari, sve što je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali baš doista sve nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se sastojala u tome da tuđe velike misli, uz najveću beskrupuloznost, pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve što je veliko smanjivao dotle da postane mogućno za Nemce, razumete li, mogućno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograđanin nemačke filozofije, koji je nemačku filozofiju pokrio svojom kičerajskom noćnom kapicom, crnom kičerajskom noćnom kapicom koju je Hajdeger uvek nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemački filozof u pantuflama i s noćnom kapicom, i ništa više. Ne znam, rekao je Reger juče, svaki put kad pomislim na Štiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije slučajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, baš kao i Štifter, pre svega uvek bio i još je omiljen kod grčevitih žena, kao što su revnosne kaluđerice i revnosne medicinske sestre, koje su Štiftera ručavale takoreći kao najdraže jelo, a tako ručavaju i Hajdegera. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Kad dođete u neko malograđansko ili čak aristokratsko-malograđansko društvo, često vam Hajdegera serviraju već kao predjelo, niste stigli još ni mantil da skinete, a već vas uslužuju komadom Hajdegera, niste još ni seli, a domaćica vam je već prinela srebrni poslužavnik sa šerijem Hajdeger. Hajdeger je uvek dobro spremljena nemačka filozofija, koja svuda i u svako vreme može biti poslužena, rekao je Reger, u svakom domaćinstvu. Ne poznajem
nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. Poput Štiftera, i Hajdeger je za nemačku mediokritetsku dušu neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio. Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgađen, a šta da ga tek čitam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao šarlatan koji je uvek samo iskorišćavao sve što je oko njega i prilikom tog iskorišćavanja sunčao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je čak jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da je ta disertacija veoma ozbiljno urađena, još i danas mi je muka, rekao je Reger. Nema ničeg smešnijeg od onoga ništa je bez temelja, tako je rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A što se tiče Austrijanaca, u svim tim tačkama, oni su još gori. Video sam niz fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani štapski oficir, rekao je Reger, pokazaću vam ih jednom; na tim fotografijama, Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet leže u svoj krevet, Hajdeger spava, budi se, navlači gaće, navlači čarape, otpija gutljaj mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje štap, stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, drži kapu u rukama, razmiče noge, diže glavu, saginje glavu, polaže desnu ruku u levu ruku svoje žene, njegova žena polaže levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred kućom, hoda iza kuće, upućuje se prema kući, udaljava se od kuće, čita, jede, kašikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lično on ispekao), otvara knjigu (koju je lično on napisao), zatvara knjigu (koju je lično on napisao), saginje se, proteže se i tako dalje, rekao je Reger. To je da povraćate.
Kad vagnerovci već nisu podnošljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne može porediti s Vagnerom, koji je zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrčko. Hajdeger je bio, jasno je, najmaženiji nemački filozof u ovom stoleću, istovremeno i najbeznačajniji. Hajdeger u su hodočastili prvenstveno oni koji su pomešali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za nešto pečeno, prženo i kuvano, što u potpunosti odgovara nemačkom ukusu. Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog švarcvaldskog filozofskog pijedastala puštao je da mu se dive kao svetoj kravi. Čak i direktor severnonemačkog časopisa, čuven i bojažljiv, ponizno je klečao pred njim otvorenih usta kao očekujući od Hajdegera, koji je sedeo na svojoj klupi pred kućom, takoreći duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodočastili su u Todnauberg Hajdegeru i činili sebe smešnim, rekao je Reger. U neku ruku su išli na hodočašće u Crnu šumu i na sveto brdo Hajdeger i klečali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula, nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali, epizoda s Hajdegerom ipak je poučna kao primer kulta Nemaca prema filozofima. Uvek se zakačinju jedino za lažne, rekao je Reger, za one koji im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono što je strašno, rekao je Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa Štifterom preko majčine strane, s Hajdegerom preko očeve strane, i to je ono što je groteskno, rekao je Reger juče. U srodstvu sam čak i s Bruknerom, iako izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, međutim, tako glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao što su to uvek bili moji roditelji i kao što je uvek bila cela moja porodica. Većina mojih predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemačkoj grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci, naravno u ranijim vremenima, više iz Češke nego odnekle drugde, manje od Alpa, više iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska linija. Među mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neću tragati suviše tačno odakle potičem, jer bih onda vremenom iskopao možda suviše užasnih gnusoba koje me, priznajem, plaše. Ljudi iskopavaju svoje
pretke i pretražuju i pretražuju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povređeni i očajni, rekao je on. Nikad nisam bio, kako to kažu, kopač predaka, nedostaju mi sve pretpostavke za to, ali i čoveku kao što sam ja dešava se da mu odjednom iskrsnu najneobičniji primerci predaka na putu, i tome niko ne može da umakne, čak i ako se svim snagama opire takozvanom iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potičem iz veoma interesantne mešavine, takoreći sam presek svakojih. U tom pogledu bi bolje bilo da što manje o tome znam nego što znam, ali događa se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, čak i nezvanog, rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski šegrt, koji je naučio da čita i piše hiljadu i osamstočetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski šegrt, iz majčine linije, bio je u tvrđavi Kataro, današnjem Kotoru, stacioniran kao tobdžija, i ja još posedujem to pismo koje je on, kako je rečeno, ispunjen radošću svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u Linc i na kojem je od strane službene carske pošte primećeno da je njegov sadržaj sumnjiv. Sve što jesmo potiče od naših predaka, rekao je Reger, sve skupa i na to se još pridodaje ono što je lično nama svojstveno. Srodstvo sa Štifterom bilo je za mene, tokom celog života, dragocena čudovišnost sve dok nisam došao na to da Štifter nije nikakav veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga poštovao celog života. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji roditelji, u svakoj prilici, razglašavali na sva usta. U srodstvu smo sa Štifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su moji roditelji u svakoj prilici, što mi je često bilo neprijatno. Biti u srodstvu sa Štifterom ljudi su doživljavali uvek kao nešto čudovišno, barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u društvu prima kao kad neko kaže da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu sa Štifterom i s Hajdegerom već je najneobičnija i divljenja najvrednija stvar koju je mogućno zamisliti u Austriji, pa i u Nemačkoj. A onda, rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu svojim rođacima imati čuvenog pesnika već je nešto izuzetno, a povrh toga imati medu rođacima i čuvenog filozofa, prirodno je da je još čudovišnije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su često igrali na to, i naravno iz toga izvlačili određene prednosti. Dovoljno je spomenuti te rođačke veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o srodstvu sa Adalbertom Štifterom govorili, naravno, kad su hteli da obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske vlade kojoj se redovno obraćao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o Antonu Brukneru, na koga su se najčešće pozivali kad su imali neki problem u Beču, tako je govorio Reger, u slučaju problema u Lincu ili Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili da su u srodstvu sa Štifterom; kad li je problem u Beču, Brukner je njihov rođak, a kad bi putovali kroz Nemačku, svakog dana bi stotinu puta ponavljali da im je Hajdeger rođak i uvek su govorili da im je Hajdeger blizak rođak, a da ne bi pošteno rekli koliko im je stvarno blizak, jer Hajdeger im je doista rođak, pa tako i moj, ali, kako se to kaže, veoma dalek. Sa Štifterom smo, međutim, u veoma bliskom srodstvu, a s Bruknerom u još bližem, rekao je Reger juče. Da su i s jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog života proveo u Štajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod Štajra, znači u dve najveće austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kaže. Ja sam se nikad nisam bojao da kažem da je jedan od mojih rođaka sedeo u Štajnu i Garstenu, što je najgora stvar koju neki Austrijanac može reći o svojoj porodici, naprotiv, isticao sam to češće nego što je bilo nužno, što se opet može tumačiti kao slabost karaktera, rekao je Reger.

Nisam nikad, uostalom, skrivao da sam bio bolestan na plućima i da su mi pluća još bolesna, rekao je, nikad nisam u svom životu imao ikakav strah od takvih oštećenja i nedostataka. U srodstvu sam sa Štifterom i s Hajdegerom i s Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu služio u Štajru i Štajnu, često sam govorio, pa čak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao je Reger juče. Na nama je da živimo sa svojim srodnicima, kakvi god da jesu, rekao je. Štaviše, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare umetnosti je podjednako mračno kao i u Ambasadoru, i dok tokom prepodneva može da uživa u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uživa u za njega idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u Ambasadoru, zanemarujući sve ostalo što mu, s jedne strane, u Muzeju stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i što mu, kako kaže, nešto znači. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da može da prodre, kao i u Ambasador, a to
mu odgovara, pošto ne voli nikakve sunčeve zrake. Izbegava sunce, ni od čega ne beži toliko koliko od sunca. Mrzim sunce, znate li, mrzim sunce kao ništa drugo na svetu, rekao je. Najdraži su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kuće rano, ide čak u šetnju, mada inače ne šeta, budući da, u osnovi, mrzi šetnju. Mrzim šetnju, kaže, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom šetnje i sve vreme jedino mislim da mrzim šetnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu misao, ne shvatam čak ni da postoje ljudi koji mogu da razmišljaju dok šetaju, da mogu da misle na nešto drugo osim da je šetanje besmisleno i zaludno, kaže on. Najviše volim da hodam uzduž i popreko po svojim sobama, kaže on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala još u detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se šta su ti ljudi, zašto se kreću po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kažem, glavno zanimanje. Uvek se isključivo bavim ljudima, priroda me nije nikad zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takoreći fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik čovečanstva, nego fanatik ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato što su mi oni, po prirodi, odvratni, ništa me ne privlači intenzivnije od ljudi, i ništa mi nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini razlog mog života. Kad se s nekog koncerta noću vratim kući, često postojim kod prozora do jedan ili dva časa posle ponoći i gledam na ulicu i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i istovremeno radim na svom članku. Oko tri časa posle ponoći odlazim u krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi više potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili četiri sata, to mi je sasvim dovoljno. Svaki čovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo, moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, još je bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni hlebodavac, rekao je juče. Posmatrao sam ga duže vreme, a da ga stvarno nisam video. Juče je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno, baš sve, ali da je ipak imao znatan broj mogućnosti, pa i, posle detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od tih mogućnosti kao svoj poziv. Pošto nije bio prinuđen da zarađuje za život, jer ono što je nasledio od roditelja nije bilo baš za potcenjivanje, godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono što ga je od početka privlačilo nije bila priroda, naprotiv, bežao je od prirode kad god je mogao, privlačila ga je umetnost, sve što je umetno, tako je juče rekao, apsolutno sve što je umetno. U slikarstvo se rano razočarao, od početka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. Čitao je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam piše, nikad nije ni pomišljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od početka, u muzici je nalazio ono što mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u književnosti. Ne potičem, međutim, iz neke muzičke porodice, tako je rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv umetnosti. Tek pošto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da bih ja stvarno mogao da radim ono što hoću, uvek su mi zagradivali put do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan čovek, rekao je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, čak izuzetno muzikalna, ali njen muž je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili jeziv bračni par, rekao je, uzajamno su se krišom mrzeli, ali nisu mogli da se razdvoje. Imovina i novac držali su ih zajedno, u tome je istina. Na našim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu pročitali, imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je prekrivač na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama, rekao je. Moji roditelji su imali uši, ali nisu ništa čuli, imali su oči, ali ništa nisu videli, svakako su imali srce, ali ništa nisu osećali. Odrastao sam usred takve hladnoće, rekao je. Ničeg nisam bio lišen, ali sam ipak svakog dana bio duboko očajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo ništa drugo nego vreme očaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo. Nisu mi opraštali da su me rodili, tokom celog života nisu mi opraštali da su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao, detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao. Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. Što ljudi većma stare utoliko lakše kažu da su imali lepo detinjstvo, dok ono, međutim, nije bilo ništa drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo koštalo da se izvučem iz tog pakla! rekao je juče. Dokle god su mi roditelji bili živi, bio je to za mene pakao. Roditelji su sprečavali sve što je bilo u
meni i bilo deo mene, rekao je. Neprestanim mehanizmom tlačenja bezmalo su me oterali u smrt kao jedino sklonište, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja mogao da živim, i kada su umrli, proživeo sam. Na kraju, muzika je bila ta koja mi je stvarno dala život, rekao je juče. Ali, nisam hteo i, naravno, nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvršilac, rekao je, u svakom slučaju ni stvaralac ni izvršilac u muzičkoj umetnosti, nego samo kritički umetnik. Ja sam kritički umetnik, rekao je, sve vreme u životu sam bio kritički umetnik.
U detinjstvu već bio sam kritički umetnik, rekao je, okolnosti mog detinjstva pretvorile su me, na prirodan način, u kritičkog umetnika.
Osećam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritički umetnik, i kao kritički umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno, dakle kritički umetnik izvršilac i stvaralac, rekao je. Uz to, još i kritički umetnik stvaralac i izvršilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke članke u Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetničke tvorevine i mislim da sam, kao autor tih umetničkih tvorevina, uvek slikar i muzičar i pisac istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najveće zadovoljstvo, da znam da sam kao autor tih umetničkih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i muzičar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao slikar, jedino slikar, i nisam kao muzičar, jedino muzičar, i nisam kao pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muzičar i pisac ujedno. I to osećam kao najveću sreću, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a ipak u jednoj jedinoj. Mogućno da je, rekao je, kritički umetnik onaj koji u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno svestan. Ta me svest usrećuje. Utoliko sam ja već više od trideset godina srećan, rekao je, iako sam po prirodi nesrećan čovek. Čovek koji misli je po prirodi nesrećan čovek, rekao je juče. Ali, čak i taj nesrećan čovek može biti srećan, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmračnija rupa, u koju su vas sunovratili roditelji i iz koje morate da iziđete bez ičije pomoći. Većina ljudi, međutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i celog života su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogorčeni su. Zato je većina ljudi ogorčena, nisu izišli iz rupe svog detinjstva. Da biste izišli iz rupe detinjstva iziskuje već nadljudske napore, iz te uopšte najmračnije rupe nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih izišao iz te mračne rupe detinjstva, rekao je, morali su konačno da umru, stvarno i zauvek, znate li, da bih izišao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi me, pošto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kućnu kasu u kojoj su držali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorčene roditelje, rekao je, koji su celog svog života bolovali svoju ogorčenost. Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih gledam, vidim njihovu ogorčenost. Bezmalo sva deca imaju ogorčene roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogorčeno. Ogorčenost i razočaranje obeležavaju sva ta lica, jedva da možete naći drukčije, satima možete, recimo, da idete Bečom i da vidite samo ogorčenost i razočaranje na svim tim licima, a ni na selu nije drukčije, i seoska lica su puna ogorčenosti i razočaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono što su učinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono što su učinili. A pošto nisu mogli da me gurnu u svoju kućnu kasu, sunovratili su me u mračnu rupu detinjstva iz koje nisam više izlazio za njihova života. Roditelji prave decu na neodgovoran način i, kad vide šta su uradili, prestravljeni su, pa tako, kad su deca rođena, uvek vidimo samo prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati život, kako se to dvolično kaže, ipak nije ništa drugo nego doneti na svet i uvesti u svet tešku nesreću, a nad tom teškom nesrećom svi su onda uvek prestravljeni. Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrećna deca od tih budala u mračnim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez ikakve suzdržanosti, da su imali srećno detinjstvo, dok su zapravo imali nesrećno, odakle su se izvukli samo uz najveće napore i iz tog razloga govore da su imali srećno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva. Izvući se iz detinjstva ne znači ništa drugo nego izvući se iz pakla, a onda se kaže da je taj i taj imao srećno detinjstvo, i time bi da se pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao je. Reći da je neko imao srećno detinjstvo, hvaleći time roditelje, nije ništa drugo nego društvenopolitička prostota, rekao je on. Hvalimo roditelje umesto da ih celog svog života optužujemo za zločin stvaranja ljudi, rekao je juče. Trideset i pet godina držali su me roditelji zatvorenog u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlačili su me svim sredstvima koja su im bila dostupna, mučili su me svojim groznim metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne zaslužuju ni najmanji obzir, rekao je. Počinili su dva zločina nada mnom, dva teška zločina, rekao je, stvorili su me i tlačili me, stvorili su me a da me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlačili su me, počinili su nad mnom zločin stvaranja i zločin tlačenja. I
sunovratili su me, najvećom mogućnom roditeljskom bezobzirnošću, u mračnu rupu detinjstva. Imao sam, kao što znate, sestru, rano preminulu, rekao je, koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su roditelji postupali sa istom bezobzirnošću kao i sa mnom, tlačili su mene i sestru svojom traumom razočaranosti, sestra nije dugo izdržala, odjednom je preminula u aprilu, neočekivano, kako se to može desiti jedino kod onih koji nisu još odrasli, imala je devetnaest godina, od onog što se naziva srčani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na prvom spratu, pripremala sve za rođendan mog oca, hitala je tamo-amo na prvom spratu, samo da ne dođe do neke greške prilikom rođendanske proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i čašama i salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim priprema rođendanskog slavlja, kojima je već od rane zore bila zauzeta, čim je otac izišao iz kuće, majka se sa svom mogućnom histerijom predala nama već poznatoj usplahirenosti rođendanske proslave, dok je nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepeništem i u podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano obuzeta da ne načinu neku grešku, ona je sestru i mene, dakle, terala po celoj kući u tim pripremama rođendanskog slavlja, a ja sam se sve vreme pitao, sasvim tačno se toga sećam, da li je u pitanju pedeset i osmi ili pedeset i deveti očev rođendan; sve vreme samo trčao kroz kuću i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i deveti, ili čak šezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti rođendan moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i pustim svež vazduh, već tada, već u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam provetravanje, a morao sam, po majčinoj zapovesti, svakog trenutka da otvaram sve prozore i puštam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da radim nešto što sam mrzeo, i ništa više nisam mrzeo nego da kroz sve prozore u kuću puštam svež vazduh, ništa više od sa svih strana strujanja vazduha u kuću, rekao je, ali ništa nisam mogao, naravno, da učinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest ne sprovedem, svejedno da li je reč o majčinoj ili očevoj zapovesti, striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je Reger, jer sam hteo da izbegnem kažnjavanje od strane roditelja, a kažnjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam se mučenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i besmislena po mom mišljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da otvorim sve prozore na rođendan našeg oca i pustim da vazduh struji u kuću. Majka je slavila sve naše rođendane, niti jedan jedini od naših rođendana da je propustila, mrzeo sam ta rođendanska slavlja, kao što možete da zamislite, kao što mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva slavlja do danas, ništa mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki rođendan, bilo čiji da je rođendan, a najvećma sam mrzeo kad je proslavljan neki roditeljski rođendan; kako čovek može da slavi neki rođendan, i još svoj, uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopšte nije ništa drugo ipak nego nesreća, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove čas sećanja na svoj rođendan, takoreći kao čas sećanja na nedelo koje im je učinjeno od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za neku svečanost! rekao je. A rođendani našeg oca proslavljani su sa svom mogućnom pompom, na šta su pozivani svi mogući, meni najomraženiji ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje su izgovarane u čast slavljenika, i pokloni koji su uručivani slavljeniku. Ipak, nema ničeg dvoličnijeg od rođendanskih proslava za koje se unajmljuju ljudi, ničeg mučnijeg od rođendanske dvoličnosti i rođendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti rođendan našeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger. Stajao sam u nekom od ćoškova na prvom spratu i posmatrao, dok sam pokušavao da se zaštitim od hladne promaje, svoju majku kako usplahireno, u rođendanskoj histeriji, trči kroz sve prostorije, jednom prenoseći vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa šećerom s jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujući drugim, jednu knjigu odande drugom knjigom odavde, buket cveća odavde buketom cveća odande, kad li sam odjedared čuo odozdo, iz prizemlja, neki prigušeni prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona čula odozdo prigušeni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, pošto je čula prigušeni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger. Nešto strašno se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci. Sišao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva leži u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srčani udar, smrt zbog koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srčani udar, bila bi to najveća sreća, rekao je.

Želimo brzu, bezbolnu smrt, a dešava nam se pokadikad da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger juče i zatim da je ipak utešno
da njegova žena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad slučaj, rekao je, sve se završilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema nikakve utehe kad izgubite biće koje vam je celog života bilo najbliže. Da, i to je metoda, rekao je juče, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano, ne opazivši me, dok sam ja, dakle, još posmatrao Regera, koji još gleda Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve pretvoriti u karikaturu. Neku veliku važnu sliku, rekao je, podnosimo samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog čoveka, neku navodno značajnu ličnost, ne podnosimo, prvog, kao velikog čoveka, drugog, kao značajnu ličnost, moramo da ih karikiramo. Ako duže vreme posmatramo neku sliku, čak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdržali, otuda i roditelje u karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u karikaturu, rekao je. Gledajte duže vreme Rembrantov autoportret, svejedno koji, sigurno će vam, posle nekog vremena, izgledati kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Gledajte duže vreme svog oca u lice, izgledaće vam kao karikatura i odvratićete pogled od njega. Čitajte Kanta pažljivo i sve pažljivije i odjednom ćete poželeti da prsnete u smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govoreći, po sebi već falsifikat, rekao je, shvatate šta bih da kažem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima pojava koje ne možemo da učinimo smešnim, ali u umetnosti sve se može učiniti smešnim, svaki čovek se, ako hoćemo, ako nam je to potrebno, može učiniti smešnim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to učinimo, onda nas obuzima očaj i, potom, đavo, rekao je. Ma koje umetničko delo se može učiniti smešnim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veličini i vi ga, između dva trenutka, pretvarate u smešno, baš kao nekog čoveka koga morate da učinite smešnim, jer vam ništa drugo ne ostaje da učinite. Ali, većina ljudi ipak jeste smešna i većina umetničkih dela ipak jeste smešna, rekao je Reger, i ne morate ni da se mučite da ih ismejete i karikirate. Ali, većina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju do kraja u svojoj bojažljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog života; smešno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno, crkva Svetog Petra je veličanstvena, rekao je, ali je ipak smešna. Uđite u crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona laži katoličke istorije, i nećete dugo morati da čekate a cela crkva Svetog Petra će vam biti smešna. Idite na privatnu audijenciju i čekajte papu, čak i pre nego što se pojavi, izgledaće vam smešan, a on i jeste smešan kad nastupa u svom kičerajski belom plaštu od čiste svile. Kuda god pogledali, sve je u Vatikanu smešno; oslobodite se jedared laži katoličke istorije i sentimentalnosti katoličke istorije, revnosti katoličke istorije sveta, rekao je. Pogledajte, katolički papa sedi kao našminkana lažljiva lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog zvona, okružena svojim našminkanim i lažljivim višim i nižim lutkama, kako je to samo odvratno smešno. Razgovarajte s našim poslednjim kmekavim kraljem, kako je smešan, s našim uštogljenim komunističkim vođom, kako je smešan. Idite na novogodišnji prijem kod našeg brbljivog predsednika koji razgovara o svemu i svačemu, omalovažavajući svaku stvar u svom senilnom trabunjanju oca države, i biće vam zlo koliko je to smešno.
Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u crkvu Malteških vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeću, vitezove malteškog reda čija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s pseudoaristokratskim glupačkim izrazom, i ništa nećete osetiti osim koliko je to smešno. Otiđite na predavanje katoličkog kardinala, prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smešno. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, naš pogled upada u gnojne jame smešnog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi preplavljuje lice od toliko smešnog, dragi moj Acbaheru, to je istina. Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smešno; smešni likovi; što je pompeznije utoliko je smešnije, rekao je, ništa osim karikature, rekao je, baš ništa. Smatrate, recimo, nekog valjanog čoveka svojim prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za počasnog profesora i otada oslovljavaju ga profesore i naručuje papir za pisma na kojem je odštampano profesor, a njegovoj ženi se kod mesara obraćaju kao gospođi profesor, zahvaljujući čemu ne mora dugo da čeka kao ostale žene koje nemaju profesora za muža. Kako je to smešno, rekao je. Pozlaćena stepeništa, pozlaćene naslonjače, pozlaćene klupe u Hofburgu, rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to smešno. Idete duž Kertnerove ulice i svako vam izgleda smešno, svi ljudi su samo smešni, ni više ni manje, prolazite čitavim Bečom, uzduž i popreko, i ceo Beč vam je najednom smešan, svi ljudi koje susrećete, sve na šta naiđete je smešno, živite u svetu naskroz smešnom i u stvarnosti propalom, rekao
je. Ceo svet ste najednom pretvorili u karikaturu, rekao je. Raspolažete silom da svet pretvorite u karikaturu, rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nužna je za to, ta jedina sila preživljavanja, rekao je. Vladamo samo onim što, na koncu, smatramo smešnim, samo ako svet i život na njemu smatramo smešnim, kadri smo da se krećemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao je. U stanju zadivljenosti ne možemo dugo da izdržimo, i propadamo ako ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog svog života daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano, pošto čuda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i ništa mi nije bilo toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on crpe saznanje, uvažava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao što ih vidite po crkvama i muzejima, rekao je. Nisam video još nijednog potpuno normalnog čoveka da je ušao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljeničkog putovanja, jer ti ljudi nikako drukčije ne putuju nego udivljenički, rekao je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger juče, zaglupljuje onog ko se divi. Većina ljudi kad jednom počne da se divi, nikad ne prestaje, samo biva gluplja. Većina ljudi je celog života glupava time već što se divi. Nema ničega za divljenje, rekao je Reger juče, ničega, baš ničega. Da uvažavaju i cene suviše je teško ljudima, pa se dive, to im je jeftinije, rekao je Reger. Divljenje je lakše od poštovanja, od uvažavanja, divljenje je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne divi, on uvažava, ceni, razume, i to je to. Ali, poštovati i ceniti i razumeti spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lišeni duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je stanje duhovne slabosti, rekao je Reger juče, u takvom stanju duhovne slabosti maltene svi žive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja, nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale, rekao je Reger, da se čoveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo obeležje nekog za koga kažemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i obeležje, u meri koja užasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba za koje kažemo da su obrazovane, što je još odvratnije. Neobrazovani se divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suviše perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je sušta perverzna perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronični depresivac, državni umetnik, totalni državni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je više ili manje komično, kad slušamo Betovena, neprestano čujemo komičnu bespomoćnost, tutnjanje, titansko, glupost marševske muzike čak i u njegovim kamernim komadima. Kad slušamo Betovenovu muziku, čujemo više gruvanje nego muziku, marširanje nota onako kako to propisuje glupost države, rekao je Reger. Izvesno vreme slušam Betovena, recimo Eroica, i slušam pažljivo i, stvarno, ulazim u neko filozofskomatematičko stanje i ostajem tako, duže vreme, u filozofskomatematičkom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista sve maršira, slušam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz filozofskomatematička, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomućeno i slomljeno zato što, dok filharmoničari to sviraju tako prirodno, ja čujem, iz trenutka u trenutak, Betovenovo promašivanje, čujem njegovo promašivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marševskom muzikom, shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnošljiv, kao što mi je podjednako nepodnošljivo kad slušam nekog od naših pevača, s trbušinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer pevač liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je nepodnošljiv i smešan, od glave do pete je karikatura, nema ničeg smešnijeg, rekao je Reger, od pevača liedera ili arija, u fraku, koji stoji pored klavira. Kako je Šubertova muzika veličanstvena kad ne vidimo dok je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni, nafrizirani muzičari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i, otuda, sve je samo mučno i smešno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smešniji i mučniji od pevača pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo. Naravno, ono što vidimo dok se muzika izvodi smešno je, karikatura i, otuda, mučno, rekao je. Pevač je smešan i mučan, može da peva kako god hoće, bilo da je tenor ili bas, sve pevačice su uvek samo smešne i mučne, ma bile uvežbane i pevale kako god hoće, rekao je. Neko violinsko strugalo,
neko tamburalo, na pozornici, to je odveć smešno, rekao je. Čak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je samo smešna i duboko mučna pojava, ne bismo imali šta da raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa čak i ako su najvažniji i takozvani najveći, jedino su kič, i mučni, i smešni. Toskanini, Furtvengler, prvi suviše mali, drugi suviše veliki, smešni su i kič. A odete li u pozorište, smešno, mučno i kič, da vam se stomak okrene. O čemu i kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasičnom, muka vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I šta su sve te klasične i moderne takozvane elitne i narodske predstave inače nego teatralne smejurije i mučan kič, rekao juče. Ceo svet je danas smešan i, povrh toga, duboko mučan i kičerajski, eto šta je istina. Irzigler je prišao Regeru i prošaputao mu nešto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i izišao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj časovnik, bilo je jedanaest i dvadeset. Razlog zašto sam već u pola jedanaest došao u Muzej bio je upravo da budem tačan, jer Reger je zahtevao pre svega tačnost, kao što i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tačnost, u mojim odnosima s ljudima tačnost je doista, za mene, nešto najvažnije. Trpim samo tačne ljude, ne podnosim nikog ko nije tačan. Tačnost je suštinska Regerova odlika, kao što je ona i jedna od mojih suštinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to ću ispoštovati doista tačno, baš kao što i Reger tačno poštuje sve svoje sastanke, govorio mi je već prilično o tačnosti, kao i o pouzdanosti, tačnost i pouzdanost su nešto najvažnije za njega, eto šta je Reger često govorio. Mogu da kažem da sam naskroz tačan čovek, uvek sam mrzeo netačnost i nikad, uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtačniji čovek koga poznajem. Nikad još u životu nije zadocnio, barem ne svojom krivicom, kao što kaže, kao što ni ja nisam, tokom svog života, barem otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji su netačni, s netačnima nemam ničeg zajedničkog, s netačnima se ne družim, s netačnima nemam nikakvog posla, i neću da imam posla. Netačnost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnušam, koje ljudima donosi samo zaparloženost i nesreću. Netačnost je bolest koja netačnog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i izišao iz sale Bordone, baš dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo ustanovio, ukrajinska devojka tumač, ulazila u salu Bordone, tik pored mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se guraju u salu, potiskujući druge, čak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam se našao već pritisnut uz zid. Reger je izišao iz sale Bordone, pošto mu je Irzigler nešto prošaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ušla u salu Bordone i zauzela položaj u sali Bordone i tako je ušla u salu Bordone i tako zauzela položaj u sali Bordone da ja sam više nisam mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino leđa okupljenih Rusa i čuo ono što je krčmila ukrajinska devojka tumač, govorila je besmislice, kao i svi ostali vodiči u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo ništa drugo nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih ruskih žrtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je, istaknute uši, tamo, vidite tu finu ružu na obrazu anđela, tamo, u pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to nije video na Tintoretovim slikama. Vodiči u muzejima postupaju uvek sa onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najvećim glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objašnjavaju im uvek ono što se uglavnom može prirodno sasvim jasno videti i za šta nije potrebno nikakvo objašnjenje, ali oni objašnjavaju i objašnjavaju i pokazuju i pokazuju i govore i govore. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetne mašine za brbljanje koje su uključene onoliko dugo koliko vode neku grupu kroz muzej, i te mašine za brbljanje govore uvek isto, od početka do kraja godine. Vodiči u muzejima nisu ništa drugo nego sujetni brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji bezosećajno iskorišćavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi način. Vodiči u muzejima tokom cele godine krčme svoje brbljanje o umetnosti i za to naplaćuju gomilu novca. Pošto me je ruska grupa odgurnula u ćošak, nisam video ništa osim ruskih leđa, a to znači ništa osim teških ruskih zimskih kaputa, koji su svi do jednog ispuštali prodoran naftalinski zadah, jer ruska grupa je očigledno direktno iz autobusa krenula peške, pod sitnom kišom, u likovnu galeriju Muzeja. Budući da već decenijama imam problema s disanjem i nema dana više, verujem, da mi ne izgleda da moram da se ugušim, čak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe, koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao, pritisnut u ćošak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je bio pretežak za moja slaba pluća. Bilo mi je već ionako teško da dišem u Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko više u uslovima stvorenim ulaskom ruske grupe.

Ukrajinka, vodič, obraćala se ruskoj grupi na takozvanom klasičnom moskovskom ruskom jeziku i većim delom sam je
razumeo, u svakom slučaju imala je grozan, oštar izgovor, kad bi rekla nešto na nemačkom, način kojim bi kazala glava anđela, bio je doista svirep. Najpre nisam mogao da kažem da li je devojka tumač doputovala iz Rusije s ruskom grupom ili se u njenom slučaju radilo o nekoj od ruskih emigrantkinja koje su došle u Beč posle rata ili su došle u Beč danas, nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su oduvek davale ton Beču, iz pozadine, što je za bečko intelektualno društvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo intelektualni začin bečkog društvenog života, uvek su to bile, bez njih bi bečki društveni život bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takoreći obuzme megalomanija i pokušavaju da vladaju svim i svakim, počinju da idu na živce, ali ova devojka tumač ipak nije bila tipičan primer za navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku da je ona uopšte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo da je ona ipak došla s ruskom grupom iz Rusije u Beč, način kako je govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvrđuje da je ona može biti upravo ovog dana stigla iz Rusije u Beč, barem je takvo moje mišljenje pošto sam proučio njenu odeću, pre svega njene čizme, stvarno nije imala ničeg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajući je takoreći od glave do pete u času kad mi se za to ukazala prilika.
Ruske emigrantkinje u Beču, o kojima sam maločas govorio, odevaju se izrazito na zapadni način, iako ne baš toliko zapadno kako to čine prave žene sa zapada, ali ipak na zapadni način. Ne, devojka tumač nije ruska emigrantkinja, mislio sam, ona je noćas prešla granicu i čak nije ni spavala prošle noći, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takoreći direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ušla u Muzej, mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tumač. Pošto mi je ruska grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim čak ni somotsku klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger još odsutan ili se već vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je baš u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam, a povrh toga da to bude baš vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage, mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog života sam ih izbegavao, nikad nisam išao na neki skup baš zbog svoje mržnje prema masi, kao što to, uostalom, nije ni Reger, ništa ne mrzim dublje od mase, gomile, čak i da nisam u njoj, neprestano verujem da će me masa ili gomila samleti. Još kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromišljenosti i laži. Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog pojedinačno. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su učestale u Muzeju stare umetnosti, da, rekli bismo da čak više ruskih grupa nego italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama, nego uvek pojedinačno, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski vodiči oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko će bolje, a Muzej stare umetnosti tad nalikuje kući krikova. To je, naravno, u većini slučaja subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da je ovo što smo danas, u subotu, ja i Reger došli u Muzej stare umetnosti, izuzetak od pravila i, kako je očigledno, uvek smo dobro činili što subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset šilinga za ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi muzejske posetioce u grupama jeste Božja kazna, ne znam ništa užasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Božja kazna, čak i ako ju je sam izazvao, da zakaže sastanak sa mnom upravo ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao šta je to Irzigler sad već po drugi put prošaputao Regeru na uho, prvi put nešto što ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo nešto što je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali Bordone i iziđe iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kaže da on uživa poverenje, dirljivo je kad on to kaže, a kazuje tako često da to vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne čini kad ja dolazim i kad mene vidi. Irzigler je već triput na više godina pozajmljivao novac od Regera za nameštanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je nekoliko puta već poklanjao Irzigleru odeću koju više nije nosio, zapravo prvorazrednu odeću od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao, sve što nosim potiče s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi Regerovu skupocenu odeću, jer tokom cele nedelje obavlja posao u Muzeju stare
umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali ponedeljkom trčkara on po kući samo u radnom kombinezonu, budući da je za njega ponedeljak uvek namenjen kućnim popravkama. On sve radi sam. Sam kreči, sam radi stolariju, zakiva eksere i buši, pa štaviše i vari sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne kombinezone, tvrdi Reger, a većina njih čak i nedeljom i praznikom, većina Austrijanaca trčkara nedeljom i praznicima u radnim kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Većina Austrijanaca ne zna šta bi započela sa svojim slobodnim vremenom i glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili stoje na svojim radnim mestima, kaže Reger, a u nedelju i prazničnim danima možete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima obavljaju poslove po kući, kreče zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipičnih Austrijanaca, kaže Reger, a Burgenlanđani su najtipičniji Austrijanci. Burgenlanđani oblače svoje svečano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najviše dva i po sata da bi išli u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju rаdnu odeću, kaže Reger, i tako celog života. Burgenlanđanin radi cele nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i praznicima odlazi u crkvu u svečanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah zatim svlači svečano ruho i oblači kombinezon. Čak i u današnjem industrijskom društvu, Burgenlanđanin je u potpunosti seljak, pa i ako već decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao što su to bili njegovi preci, Burgenlanđanin će uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler je već odavno u Beču, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger. Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek paše seljaku, rekao je Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano biće, rekao je Reger. Ako ima više dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblače državnu ili rimokatoličku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger. Burgenlanđanin je ili seljak ili obučen u neku uniformu, a ako ne može da bude seljak niti da se uniformiše, on neizbežno propada, tako je rekao Reger. Stolećima je seljaštvo, kad je bežalo iz seljaštva, bežalo u uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom mišljenju, imao sreću, jer nameštenje čuvara u Muzeju stare umetnosti, kao državnog službenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime samo onda kad neki od čuvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane rado zapošljavaju kao čuvare u muzejima, a zašto je tako, to Irzigler ne bi umeo da kaže, ali činjenica je da je većina čuvara u bečkim muzejima iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato što su Burgenlanđani poznati kao posebno pošteni, ali i kao posebno glupi i skromni. Jer, oni, Burgenlanđani, još i danas imaju netaknuti karakter. Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan što ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet da stupi u manastir, pošto su i tamo davali odeću, a manastiri i danas, kao nikad ranije, traže one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi ipak u manastiru bio samo iskorišćavan od više braće, kako se izrazio, od sveštenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima učine život lepim na račun braće laika koji su im potpuno potčinjeni. On bi tamo morao samo da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice kupusa i, zimi, da raščišćava manastirske staze od smetova, rekao je. Braća laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, međutim, sviđalo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim, rekao je, već su ga očekivali u Tirolu. Biti brat laik još je gore nego biti kažnjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima sveštenicima je lepo, rekao je, ali braća laici nisu ništa drugo nego robovi. U manastirima još vlada, po njemu, barem što se tiče braće laika, srednjovekovno ropstvo, braća laici nemaju čemu da se vesele, a od jela dobijaju samo otpatke. On nije želeo da služi nažderane teologe, kako kaže Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode život u obilju, blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otišao s porodicom Irzigler u Prater, tad je Regerova žena već bila teško bolesna. U svojim odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi išao da vidi decu, nije smeo da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, već je duže vreme, godinama, kako je govorio, imao osećanje da nešto duguje Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polažem pravo na nešto što mi ne pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da bih mislio, razmišljao, pa čak i čitao knjige i članke, sedim na klupi u sali Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za mene, i zaista ne za mene već više od trideset godina, tako je rekao Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam, imajući u vidu da bi u sali Bordone ljudi često želeli da sednu na klupu u
sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, već više ili manje postala uslov da mogu da razmišljam, tako je Reger opet rekao juče, čak i više od Ambasadora, gde takođe imam idealno sedište za razmišljanje, klupa u sali Bordone mi, štaviše, izlazi u susret, na klupi u sali Bordone mislim sa znatno većim intenzitetom nego u Ambasadoru, gde takođe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao Reger, kao što znate, mislim sve vreme, mislim, da, čak i u snu, ali na klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle podstrekavam sebe na mišljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne svakog dana, to bi stvarno bilo razarajuće, dakle ako bih svakodnevno sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve što mi je vredno, a naravno ništa više nije vredno za mene osim mišljenja, mislim, dakle živim, živim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili četiri sata na klupi u sali Bordone, ali to ništa drugo ne znači nego da ova tri ili četiri, ponekad čak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam isključivo za sebe i niko drugi ne može sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesreća da ja sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukčije, još kod kuće kad se budim već mislim da ću što je mogućno brže sesti na klupu u sali Bordone da ne bih počeo da očajavam; kad jednom ne bih mogao da sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najočajniji čovek, tako je rekao Reger. Tokom ovih trideset i više godina, Irzigler mi je uvek čuvao slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo jednom sam došao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, čak na istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, ništa nije koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Došao je ravno iz Engleske, tačnije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao gledanju Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz Velsa, tako je rekao Reger, i ne uviđa zašto bi trebalo da ustane s klupe koja je baš tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali Englez je naposletku prestao i da me sluša, nije ga čak više ni zanimalo šta ja imam da kažem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je važno da sedim na klupi u sali Bordone, šta mi znači klupa u sali Bordone, Irzigler je više puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred rečeno, bio u prvorazrednoj škotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi rezervisana za mene, što je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne može nikad da bude rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler grešio, rekao je Reger, ali on je stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopšte obraćao pažnju ni na ono što je Irzigler niti na ono što sam ja imao da mu kažem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno pustio da govorimo i ponešto zapisivao u svoju malu beležnicu, verovatno, kako pretpostavljam, nešto o Čoveku sa sedom bradom. Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv čovek, pomislio sam, rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego što sam se, stojeći, upustio u raspravu, koja je već duže vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali Bordone, čije značenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim, da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz svu učtivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na levoj strani. Nikad još nisam, takoreći udvoje, sedeo na klupi u sali Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio očigledno zadovoljan time da sam, sedajući na klupu u sali Bordone, razrešio situaciju, i odmah je nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez iz Velsa, opet gledao Čoveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj Čovek sa sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zažalio što sam ga postavio, pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od najglupljih pitanja koja se uopšte mogu postaviti i odlučio sam da više ništa ne kažem i da u apsolutnoj ćutnji sačekam da se Englez digne i ode. Ali, Englez nije ni pomišljao da ustane i ode, naprotiv, iz džepa svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kožu povezanu knjigu i udubio se u nju; naizmenično je čitao knjigu i bacao pogled na Čoveka sa sedom bradom, u međuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava, kolonjsku vodu koja se i meni dopada.

Ako Englez koristi Aqua brava, mislio sam, ima dobar ukus. Svi
ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle nije mi nesimpatičan, mislio sam, tako je rekao Reger.
Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez već otišao, tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomišljao da ode, sve duže i duže je čitao iz svoje knjige u crnoj koži i potom bi ponovo, sve više minuta, gledao Čoveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima nameru da ostane veoma dugo sedeći na klupi u sali Bordone. Svi Englezi, kad nečemu prilaze, prilaze tome temeljito, baš kao i Nemci, kad je reč o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, što se tiče umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sediš pored takvog specijaliste za umetnost i pri tome smatraš ne samo da je simpatičan, jer koristi Aqua brava, simpatičan ne samo zbog njegove prvorazredne škotske odeće, nego malo po malo u svemu simpatičan, tako je rekao Reger. Ukratko i jasno, tako je rekao Reger, Englez je čitao najmanje pola sata ili čak duže iz svoje knjige u crnoj koži i podjednako dugo posmatrao Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo čas pored mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se prema meni i pitao me šta ja tražim ovde u sali Bordone, ipak je neobično da se neko ceo čas zadržava u sali kao što je sala Bordone, sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsređeno gleda Čoveka sa sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger, i u tom trenutku nisam znao šta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam, čak i ne znam šta ovde tražim, rekao sam Englezu iz Velsa, ništa mi drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraženo, onako kao da sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznačajno, Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog džepa pantalona i stavio je u desni. Tipična smetenost, rekao sam sebi, i pošto je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da pođe, pošto je odavno svoju knjigu u crnoj koži i svoju beležnicu gurnuo u džep, pozvao sam ga da ponovo sedne na klupu u sali Bordone i još malo mi pravi društvo, on me zanima, rekao sam bez okolišenja, fascinira me na izvestan način, rekao sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatičan, rekao je Reger, jer Englezi mi uglavnom nisu simpatični, kao uostalom ni Francuzi, kao ni Poljaci, kao što mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji su mi uvek bili antipatični. Simpatični Englez je kuriozitet, pomislio sam za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog Čoveka sa sedom bradom došao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom. Uostalom, govorio je engleski, što mi je prijalo, ali zatim je najedared prešao na nemački, veoma slab nemački, onakav kakav govore Englezi kad veruju da znaju nemački, ali što nikad nije slučaj, tako je rekao Reger, verovatno je Englez hteo da se usavršava u nemačkom jeziku, da govori nemački a ne engleski, pa zašto i ne, u inostranstvu se najradije govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom engleski netačnom nemačkom jeziku da je stvarno u Austriju i Beč došao samo zbog Čoveka sa sedom bradom, u čitavom Muzeju ga ništa, uopšte ništa ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje odlazi samo preko volje, u bečki Muzej stare umetnosti je došao samo da bi proučavao Čoveka sa sedom bradom, jer ima kod kuće istog takvog Čoveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaćoj sobi u Velsu, doista istog Čoveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger. Čuo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bečkom Muzeju stare umetnosti izložen isti takav Čovek sa sedom bradom kakav je u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Beč. Tokom dve godine više nisam u svojoj spavaćoj sobi u Velsu imao mira u mislima da možda stvarno isti takav Tintoretov Čovek sa sedom bradom postoji u Muzeju stare umetnosti u Beču kao i u mojoj spavaćoj sobi, i tako sam se juče zaputio u Beč. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez, tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov Čovek sa sedom bradom koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim očima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa izvesnošću utvrdio da je ovaj Čovek sa sedom bradom isti kakav je u mojoj spavaćoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje užasnut. Tu svoju užasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u samosavlađivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, čak i usred najvećeg uzbuđenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, uporedivao s Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao je Englez i iz džepa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koži i pokazao mi
u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da, gledajte, pa kažite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov Čovek sa sedom bradom ovde u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Možete stvarno, kako je rečeno, ići u najsitnije detalje, morate reći da se sve zaprepašćujuće podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio čak ni uzbuđen, rekao je Reger, mene ne bi činjenica da je slika u sali Bordone stvarno identična sa slikom u mojoj spavaćoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koži, u kojoj je, na celoj stranici i u boji, kao što se kaže, reprodukovan Čovek sa sedom bradom iz njegove spavaće sobe, i ponovo na Čoveka sa sedom bradom u sali Bordone. Pre dve godine jedan od mojih nećaka bio je u Beču i pošto nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otišao je, jedne srede, a da ga to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez, tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih nećaka, koji svake godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju, svejedno, i pošto je Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom video na zidu u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuđen je došao kod mene i kazao mi da je video takoreći mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno, nisam mu poverovao i ismejao sam svog nećaka, rekao je Englez, rekao je Reger, sve sam to smatrao rđavom šalom, jednom od rđavih šala kakvim se moji nećaci međusobno nadmeću tokom cele godine i u kojima uživaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beču? rekao sam i rekao sam svom nećaku da ga je zaposela neka utvara i da bi trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj nećak je ostao na tome da je u Muzeju stare umetnosti u Beču video mog Tintoreta da visi na zidu. Naravno, to neverovatno obaveštenje mog nećaka me je uznemirilo, rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj nećak je pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam više uspevao da stvar izagnam iz glave. Bože moj, rekao je Englez, ne možete da zamislite koliko je vredan taj Tintoreto, zaveštala mi ga je pratetka s majčine strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je Reger. Sliku sam okačio u spavaćoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najlošije osvetljenje kakvo se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naročito omiljeni. Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao Englez, rekao je Reger, apsolutno ništa ne shvatam od umetnosti, ali takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. Često sam bio u prilici da ga prodam, ali to mi još nije nužno, još nije, rekao je Englez, rekao je Reger, ali naravno može naići trenutak kad bih bio prinuđen da prodam Čoveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, posedujem više desetina Italijana, jednog Lota, Krespija, Strocija, đordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je Reger. Nikad ne bih dolazio u Beč da me na to nije nagnala sumnja da je moj nećak možda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare umetnosti u Beču, nikad se nisam zanimao za Beč, budući da nisam nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez, rekao je Reger, ništa me ne bi podstaklo da dođem u Austriju osim navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj Čovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj spavaćoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izložen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi još jednom pruži otvorenu knjigu u crnoj koži da vidim. Kao da nije samo slično, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je ustao s klupe i sasvim se približio Čoveku sa sedom bradom i na trenutak stajao pred Čovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i istovremeno mu se čudio, jer još nikad nisam video čoveka s takvim nadljudskim samosavlađivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza iz Velsa i mislio da sam se ja našao pred takvom čudovišnošću, naime da u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaćoj sobi iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom. Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu Čoveku sa sedom bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, pošto sam ga gledao sleđa, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao otpozadi, da on zuri u Čoveka sa sedom bradom, i to s više ili manje prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je bilo belo kao kreč, rekao je Reger. Retko da sam u svom životu video lice tako belo kao kreč, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U stvari, Englez je, pre nego što je ustao i
ukočeno se zagledao u Čoveka sa sedom bradom, imao tipično englesko lice crveno kao opeka, a sad je njegovo lice bilo belo kao kreč, tako je Reger rekao o Englezu. Neprisebnost nije baš pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je ćutke stajao u uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi iznad njegovog kreveta u spavaćoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji mu je preporučio nećak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav luksuz, ali istovremeno uživam u njemu ako mi pričinjava zadovoljstvo. On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger, dakle, u Beču, razumljivo, u Imperijalu, kao što u Madridu, u Ricu, kao što u Taormini, u Timeo, Ali, više nego nerado krećem na putovanje, samo po jedared na svakih par godina i razlog većinom nije zadovoljstvo, rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih Tintoretovih slika lažna, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lažna ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta u mojoj spavaćoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lažna, rekao je Englez i nakratko se svojim snažnim telom oslonio o naslon na klupi u sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj nećak je, dakle, bio ipak u pravu. Proklinjao sam svog nećaka, jer bio sam siguran da mi priča besmislice, što je uobičajeno kod tog nećaka da me, naime, s vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na živce; uostalom, on je moj najmiliji nećak, mada mi njegov način života vremenom ide na živce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji nećak. Najgrozniji je od svih mojih nećaka, ali je moj najomiljeniji. On je tačno video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identičan s mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio. Jedan od dva je lažan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj lažan ili ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je mogućno da Muzej stare umetnosti poseduje lažnog i da je moj Tintoreto autentičan, to je čak verovatno ako poznajem životne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo pošto je Tintoreto naslikao ovog Čoveka sa sedom bradom, taj Čovek sa sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, današnji vojvoda od Kenta oženjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom Englez, kratko se naklonivši, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da je Tintoreto ovde, dakle Čovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez. Veoma brzo ću ustanoviti koji Tintoretov Čovek sa sedom bradom je pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi, međutim, potpuno mogućno da su oba Čoveka sa sedom bradom prava, dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao što je Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da pođe za rukom da dve slike naslika ne kao savršeno jednake, nego kao savršeno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je Englez, rekao je Reger, i izišao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok čitavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar završila, rekao je Reger, nisam više o tome brinuo. U svakom slučaju, Englez je bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone kad sam ušao u salu Bordone. Niko drugi. Više od trideset godina Reger je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne može odgovarajuće, to jest da ne može da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima šanse za neku takozvanu filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako nešto je samorazumljivo.
U Ambasadoru mislim kao što misli svako drugi, kako se to čini svakodnevno i za svakodnevne potrebe, ali na klupi u sali Bordone mislim uvek neuobičajenije i izvanrednije. Recimo, u Ambasadoru ne bi bilo mogućno objasniti sonatu Oluja na tako koncentrisani način kao na klupi u sali Bordone, i smisliti besedu kao onu o umetnosti fuge sa svim njenim dubinama i sa svim njenim osobenostima i potankostima, to bi mu u Ambasadoru bilo nemogućno, za tako nešto nedostaju svi preduslovi u Ambasadoru, tako je rekao Reger. Na klupi u sali Bordone mogućno mu je čak i komplikovane misli da uhvati i razvija ih i naposletku ih sklopi u zanimljiv ishod, a u Ambasadoru, ne. Ali, naravno, Ambasador ima niz prednosti koje nema Muzej stare umetnosti, rekao je Reger, čak i ako zanemarimo činjenicu da sam svaki put zadivljen toaletom u Ambasadoru, otkako je taj toalet nedavno obnovljen, znate li, u Beču, gde su svi toaleti doista u zanemarenijem stanju nego u bilo kojem drugom evropskom velegradu, ipak je retkost naći
tolaet gde vam se stomak neće prevrnuti i gde nećete apsolutno morati, sve vreme dok ste u njemu, držati zatvorene oči i nos; bečki toaleti su, svi skupa, skandal, čak i i duboko na Balkanu nećete nigde naći tako zanemarene toalete, rekao je Reger. Beč je bez ikakve kulture toaleta, rekao je Reger, Beč je jedinstven toaletni skandal, čak i u najčuvenijim gradskim hotelima toaleti su skandalozni, najodvratnije klozetske kabine nalazite u Beču, tako odvratne kao ni u jednom drugom gradu, kad morate da mokrite, ne verujete svojim očima, rekao je on. Beč je samo površno čuven po svojoj operi, ali zapravo grozi i plaši svojim skandaloznim toaletima. Bečlije, pa čak i svi Austrijanci zajedno, lišeni su svake toaletne kulture, na celom svetu nećete naći tako prljave i zasrane kabine, rekao je Reger. Morate li u Beču da idete u toaletnu kabinu, u većini slučajeva je to katastrofa ako niste akrobata, prljavština i smrad su tamo toliki da vam često nedeljama ostaje u odeći. Bečlije su, rekao je Reger, uopšte prljavi, nema od njih, kao što je poznato, prljavijih stanovnika evropskih velegradova, nema prljavijih evropskih stanova od bečkih stanova, bečki stanovi su još prljaviji od bečkih toaleta. Bečlije istrajno govore da je na Balkanu jednako tako prljavo, svuda slušate tu priču, ali u Beču je još stoput prljavije nego na Balkanu, tako je rekao Reger. Ako s nekim Bečlijom pođete u njegov stan, najčešće vam pamet stane pred prljavštinom. Naravno, postoje izuzeci, ali je ipak pravilo da su bečki stanovi najprljaviji stanovi na svetu. Uvek se pitam šta misle stranci kad moraju u Beču da idu u toalet, šta misle ti ljudi, koji su ipak navikli na čistije toalete, ako moraju da udu u ove toalete najprljavije u celoj Evropi. Idu ljudi brzo da mokre i vraćaju se zgroženi tolikom prljavštinom u pisoaru. Svuda taj mučan zadah, i u svim javnim kabinama, svejedno da li morate u kabine na železničkim stanicama ili je potrebno da idete u metro, morate da idete u neku od najprljavijih kabina u Evropi. I u i pre svega u bečkim kafanama toaleti su tako prljavi da vam se smuči, rekao je Reger.

S jedne strane, taj megalomanski gigantski kult peciva, s druge, ovi grozno prljavi toaleti, rekao je. U mnogim od ovih toaleta kao da već godinama nije čišćeno. Vlasnici kafana čuvaju, s jedne strane, svoja peciva od najmanje promaje, što bi, razume se, pecivima dobro došlo, ali s druge strane ne pridaju ni najmanji značaj čistoći u njihovim toaletnim kabinama. Nesreća je, rekao je Reger, ako vam se desi jednog dana da pre nego što počnete s pecivima, morate da odete u toalet u nekoj od ovih većinom ipak s pravom čuvenih kafana, i pošto izidete, do kraja vas je prošla želja da pojedete ma i jedan zalogaj peciva koje vam predlažu ili su vas već njime poslužili. Ali, i bečki restorani su prljavi, tvrdim da su najprljaviji u celoj Evropi. Svakog trenutka ste suočeni s potpuno umazanim stolnjakom, i ako upozorite konobara na to da je stolnjak umazan i da nemate nameru da obedujete na takvom umazanom stolnjaku, te da bi trebalo skinuti taj potpuno umazani stolnjak i zameniti novim, zauzvrat dobijate, ako zahtevate da prljavi stolnjak bude uklonjen, samo besne i stvarno preteče poglede. U većini gostionica nemate čak ni prava na čaršav na stolu i ako molite da se ukloni makar prljavština s prljave stone ploče, često ispolivane pivom, odvraćaju vam grubim i nadutim tonom, rekao je Reger. Pitanje toaleta i pitanje stonih čaršava nije rešeno u Beču, rekao je Reger. U svakom svetskom velegradu, a ja sam ih bezmalo sve obišao i većinu njih ne tek površno upoznao, podrazumeva se da dobijate čist stolnjak na stolu pre nego što počnete sa obedom. U Beču je čist stolnjak ili barem čista stona ploča nešto što se ne razume samo po sebi. I što se tiče toaleta, stvar stoji isto, bečki toaleti su najodvratniji ne samo u Evropi nego na celom svetu. Šta imate od izuzetnog jela, ako vas, pre nego što počnete da jedete, u toaletu prođe apetit, i šta imate od izuzetnog jela, ako vam se potom u toaletu prevrne stomak, rekao je on. Bečlije, kao i svi Austrijanci zajedno, lišeni su svake toaletne kulture, austrijske klozetske kabine su oduvek bile katastrofa, rekao je Reger. Koliko je Beč slavan po svojoj kuhinji, većim delom doista izvrsnoj, barem što se tiče peciva, isto toliko nije slavan u pogledu toaleta. Još do nedavno Ambasador je imao toalet koji je izmicao svakom opisu. Ali, jednog lepog dana je uprava, ipak, razmislila i sagradila novi, izvanredno uspeo, stvarno ne samo arhitektonski nego i sanitarnosociološki do najsitnijih detalja perfektan. Bečlije su stvarno najprljaviji ljudi u Evropi i naučno je utvrđeno da Bečlija koristi samo komad sapuna nedeljno, kao što je naučno utvrđeno da svoj donji veš menja samo jednom nedeljno, kao što i svoju košulju menja najviše dvaput nedeljno, a većina Bečlija menjaju svoju posteljinu samo jednom mesečno, tako je rekao Reger. Bečlija nosi čarape ili dokolenice prosečno čak dvanaest dana zaredom, rekao je Reger. Tako gledano, fabrikantima sapuna i proizvođačima veša nigde u Evropi ne ide posao tako slabo kao u Beču i, naravno, u celoj Austriji, tako je rekao Reger. Otuda oni koriste u ogromnim količinama najjeftinije kolonjske vode, rekao je Reger, i od svih izbija već izdaleka prodoran zadah na ljubičicu ili karanfil ili đurđevak ili šimšir. Prirodno je, dakle, zaključiti polazeći od spoljnje prljavosti Bečlija na njihovu
unutrašnju prljavost, tako je rekao Reger, i stvarno, Bečlije nisu manje prljave unutra nego spolja, a mogućno je, rekao je Reger, kažem mogućno je, dakle ne baš izvesno, popravlja on sebe, da su Bečlije unutra još prljavije nego spolja. Sve govori u prilog tome da su unutra znatno prljavije nego spolja. Ali, ne osećam nikakvo zadovoljstvo u razmišljanju o tome, dodao je, pre bi to bio zadatak takozvanih sociologa da o tome napisu studiju. U toj studiji bi Bečlije ipak morale da budu, verovatno, opisane kao najprljaviji ljudi Evrope, izjavio je Reger. Radostan sam da je u Ambasadoru sagrađen novi toalet, u Muzeju stare umetnosti još je stari. Pošto bivam sve stariji a ne mlađi, u poslednje vreme moram i u Muzeju stare umetnosti da odlazim češće u kabinu, rekao je Reger, a u okolnostima koje ovde još vladaju, to je za mene neprijatnost koja mi svakodnevno ide na živce, jer klozetska kabina u Muzeju stare umetnosti je ispod svake kritike. Kao što je i kabina u Muzičkom udruženju ispod svake kritike. Jedared sam sebi čak dozvolio šalu da u jednom od svojih kritičkih članaka u Tajmsu nagovestim da u Muzičkom udruženju, dakle u najuzvišenijem od svih najuzvišenijih bečkih hramova muza, toalet izmiče svakom opisu, i da me to svaki put, iz navedenog razloga, iz navedenog skandaloznog toaletnog razloga, košta posete Muzičkom udruženju, rekao je Reger, i da se često kod kuće pitam da li da idem u Muzičko udruženje ili ne, jer s obzirom na svoju starost i svoje bubrege moram barem dvaput tokom večeri u Muzičkom udruženju da idem u toalet. Ali, ipak sam uvek išao u Muzičko udruženje zbog Mocarta i Betovena, zbog Berga i Šenberga, zbog Bartoka i Veberna, i prevazišao sam svoju bojazan od toaleta. Kako mora da bude izvanredna muzika koja se svira u Muzičkom udruženju, rekao je Reger, kad ipak tamo odlazim, premda barem dvaput tokom večeri moram da idem u toalet Muzičkog udruženja. Umetnost ne zna za milost, kažem sebi svaki put kad odlazim u toalet Muzičkog udruženja i ulazim u njega, rekao je Reger. Zatvorenih očiju i, po mogućstvu, zapušenog nosa, mokrim u toaletu Muzičkog udruženja, rekao je, a to je već veština po sebi, ali kojom ja vladam već duže vreme. Zanemarimo li i činjenicu da su bečki toaleti i bečke klozetske kabine, svi skupa, najprljaviji na svetu, izuzimajući takozvane zemlje u razvoju, u njima takođe ništa ne funkcioniše od onoga što se tiče sanitarija, niti voda dotiče niti voda otiče, niti dolazi niti odlazi, i tako je mesecima tokom kojih se niko ne zanima da utvrdi da li toaleti i kabine funkcionišu, rekao je Reger. Ovakvo grozno stanje bečkih toaleta i uopšte svih bečkih klozetskih kabina mogućno je, verovatno, popraviti samo ako grad ili država, svejedno već koja instancija, donese najoštrije zakone o toaletima i klozetskim kabinama, do te mere oštre i stroge da hotelijeri i gostioničari i vlasnici kafana budu primorani da stvarno dovedu u red svoje toalete i klozetske kabine. Hotelijeri i gostioničari i kafedžije ne menjaju stanje, čitavu ovu svinjariju s toaletima i klozetima produžavaće doveka, ako ih grad ili država ne prisile da toalete i kabine dovedu u red. Beč je grad muzike, napisao sam jednom u Tajmsu, ali i grad najodvratnijih toaleta i klozetskih kabina. Otad je to poznato u Londonu, naravno ne u Beču, jer Bečlije ne čitaju Tajms, zadovoljavaju se s najprimitivnijim i najogavnijim listovima koji se u svetu štampaju jedino radi zaglupljivanja, dakle listovima koji upravo idealno odgovaraju perverznom emotivnom i duhovnom stanju Beča. Ruska grupa je otišla, klupa u sali Bordone je bila prazna. Reger je, to sam još mogao da vidim, pošto mu je Irzigler nešto šapnuo na uho, ustao i izišao s crnim šeširom na glavi, koji on sve vreme nije ni skidao. Sad je bilo dva minuta do pola dvanaest. Ruska grupa nalazila se u takozvanoj sali Veroneze, ukrajinska devojka tumač govorila je sad o Veronezeu, ali ono što je govorila o Veronezeu, ranije je već govorila o Bordoneu i Tintoretu, iste beznačajnosti, iste brbljarije, u istom tonu, istim neprijatnim glasom, ne samo onako neprijatno žensko- ruski, što u osnovi uvek ide na živce, nego je govorila neprekidno onom meni bezmalo nepodnošljivom intonacijom, za koju se može reći da je odsečna i visoka, tako da sam stvarno sve vreme morao da trpim probadajući bol u svojim slušnim kanalima. Sluh poput mojeg osetljiv je i jedva izdržava prvenstveno mrske ženske glasove u određenoj odsečnoj i visokoj intonaciji. Nisam znao ni zašto se sad ni Irzigler već izvesno vreme nije više video, iako bi on inače morao u svakom trenutku, prema propisima, da gleda u salu Bordone, i izgledalo mi je ipak veoma neobično da su on i Reger zajedno napustili salu Bordone i već duže vreme se nisu vraćali. Ali, pošto sam imao za pola dvanaest zakazan sastanak s Regerom baš u sali Bordone, a kako je Reger od svih koje poznajem bio najtačniji i najpouzdaniji čovek, Reger će se vratiti tačno u pola dvanaest u salu Bordone, mislio sam, i jedva da sam to pomislio, a Reger se već vratio u salu Bordone, ne propustivši da se, pre nego što će ponovo konačno sesti na klupu u sali Bordone, osvrne svuda oko sebe, pri čemu sam se ja, predvidevši to od trena kad sam ga čuo da se vraća u salu Bordone, povukao u salu Sebastijano, ponovo se smestio u ugao u koji me je bila odgurnula pomamljena
ruska grupa, ali odakle sam dobro mogao da vidim Regera koji se vratio u salu Bordone, tog nepoverljivog Regera, kako sam mislio, koji se uvek svuda osvrtao, da bi bio sigurniji, i koji je, uostalom, celog života patio od upravo smrtonosne manije gonjenja, koja mu je, naravno, uvek bila od koristi, a da istinski nije bivala opasna ni za njega ni za druge. Reger je sad opet sedeo na klupi u sali Bordone, Posmatrajući Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Tačno u pola dvanaest munjevito je izvadio iz jakne džepni časovnik i pogledao na njega, u istom trenutku ja sam izišao iz sale Sebastijano, ušao u salu Bordone i stao pred Regera. Kakav užas, ove ruske grupe, rekao je Reger, kakav užas. Mrzim te ruske grupe, ponovio je. U najučtivijoj formi zamolio me je da sednem na klupu u sali Bordone, smestite se pored mene, rekao je. Svako koje tačan, pričinjava mi zadovoljstvo, rekao je. Većina ljudi je netačna, i to je strašno. Ali, vi ste uvek bili tačni, rekao je, to je jedna od vaših prednosti. Ah, rekao je zatim, kad biste znali kakvu sam groznu noć proveo, progutao sam dvaput više tableta nego obično i tako sam loše spavao. Neprestano sam sanjao svoju ženu, ne izlazim iz tih košmara u kojima sanjam svoju ženu. I mislio sam o vama, o tome kako ste se razvijali poslednjih godina. Neobično je kako ste se razvijali, rekao je. U osnovi, vaša egzistencija je od retke vrste, više ili manje totalno nezavisna, uzmem li, prirodno, u obzir da na svetu uopšte ne postoji niti jedan nezavisan čovek, a svakako ne totalno nezavisan. Ako ja ne bih imao Ambasador, rekao je, ne bih preživeo popodne. U poslednje vreme tamo dolaze mnogi Arapi, gotovo da je to postao arapski hotel, dok je on zapravo uvek bio jevrejski hotel, hotel Jevreja i Mađara, pre svega mađarskih Jevreja, i to je ono što mi taj hotel već decenijama čini prijatnim, rekao je, čak mi ne smetaju ni persijski trgovci tepisima koji u Ambasadoru prodaju svoje tepihe. Ali, ne mislite li i da je sedeti u Ambasadoru na duže opasno, ne bi li svakog trena u Ambasadoru mogla da eksplodira neka bomba, kad samo zamislite da je kuća neprestano puna izraelskih Jevreja i egipatskih Arapa.
Bože moj, rekao je, pa i nije tako značajno ako odletim u vazduh, samo da se to desi trenutačno. Prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, a u podne dobro jesti u Astoriji ili Bristolu, rekao je, eto šta cenim. Samo od Tajmsa, naravno, ne bih uspeo da tako živim, pretvarao se, Tajms mi u Austriju šalje samo više ili manje moj džeparac. Ali, akcije ne stoje dobro, tržnica akcija je katastrofa. A živeti u Austriji je iz dana u dan sve skuplje. S druge strane, izračunao sam da bih nesumnjivo, ako ne izbije takozvani Treći svetski rat, mogao mirno da živim još dve decenije sa onim što imam. To deluje umirujuće, mada sve, ipak, svakodnevno pada. Vi ste tipičan nezavisni istraživač, Acbaheru, rekao mi je, da, vi ste sušti nezavisni istraživač, vi ste po svemu sušto oličenje privatne ličnosti, u potpunosti izuzetak u ovom vremenu, rekao je Reger. O tome sam danas mislio dok sam se, po ko zna koji put ponovo, mučno uspinjao ovim groznim stepeništem do sale Bordone, mislio sam da ste prava i tipična privatna ličnost, verovatno jedina koju poznajem, a poznajem mnogo ljudi, koji su svi privatne ličnosti, ali vi ste tipična, prava. Da izdržite, decenijama, da radite na jednom jedinom delu i da iz njega ne objavite ni najmanji deo. Ja to ne bih mogao. Moram barem jednom mesečno da uživam da mi je rad objavljen, rekao je, ta navika mi je neophodna potreba i zato sam zahvalan Tajmsu da mi u toj navici redovno izlazi u susret i još mi za to i plaća. Pisanje mi bez ikakve sumnje pričinjava zadovoljstvo, rekao je, ti kratki članci o umetnosti, koji ponekad nisu duži od dve stranice, što je u Tajmsu uvek tri i po stupca, rekao je. Niste li bar jednom pomislili da iz svog rada objavite makar manji odeljak, rekao je, neki komadić, sve što mi nagoveštavate o svom radu izgleda mi tako izuzetno, s druge strane veliko je zadovoljstvo ništa ne objaviti, baš ništa, rekao je. Ali, pre ili kasnije, ipak ćete poželeti da upoznate kakvo dejstvo proizvodi vaš rad, rekao je, i objavićete makar jedan njegov deo. S jedne strane, veličanstveno je celog svog života zadržavati rad na kojem se radi takoreći celog života i ne objavljivati ga, s druge strane je podjednako veličanstveno da on bude objavljen. Ja sam rođeni objavljivač, dok ste vi rođeni neobjavljivač. Verovatno je da ste vaš rad i vi, i dakle vaš rad u odnosu na vas i vi u odnosu vaš rad, kako god hoćete, osuđeni na neobjavljivanje, jer vi svakako morate patiti zbog toga što radite na svom radu, ali taj rad ne objavljujete, u tome je istina, mislim, samo vi to ne priznajete, čak ni sebi, da patite zbog te takozvane obaveze da ne objavljujete. Ja bih patio da ne objavljujem svoj spisateljski rad. Ali, naravno, vaš se rad ne da porediti s mojim radom. U svakom slučaju, ne poznajem nijednog pisca, ili barem nijednog čoveka koji piše, koji je uopšte izdržao duže vreme da ono što je napisao ne objavi, koji ne bi hteo da sazna šta javnost kaže o onome što je napisao, ja uvek gorim da to saznam, rekao je Reger, iako uvek kažem da ne gorim da to saznam, da me to ne zanima, da me u pogledu mišljenja javnosti ne vuče radoznalost, gorim da to saznam, naravno lažem kad kažem da ne gorim da to saznam, dok zapravo
neprekidno gorim da to saznam, priznajem to, uvek gorim da to saznam, neprekidno, rekao je. Hoću da znam šta ljudi kažu o onome što sam napisao, rekao je, hoću da to saznam u svakom trenutku i od svih, dok neprestano ipak govorim da me ne zanima šta o tome kažu ljudi, kažem da me to ne zanima, da me ostavlja hladnim, međutim gorim sve vreme da to saznam i ništa ne čekam s većom napetošću, rekao je. Lažem ako kažem da me javno mišljenje ne zanima, da me ne zanimaju moji čitaoci, lažem ako kažem da čak neću ni da znam šta misle o onome što pišem, da ne čitam šta je o tome pisano, u tome lažem, lažem u tome najgrublje, rekao je, jer neprekidno gorim da saznam šta ljudi kažu o tome što sam napisao, hoću da to uvek i u svakom trenutku znam i pogađa me šta god ljudi rekli o onome što sam napisao, eto istine. Čujem, naravno, samo ono što ljudi iz Tajmsa kažu o tome, a oni ne govore uvek samo ugodne stvari, rekao je Reger, ali što se vas tiče, da tako kažem kao filozofskog pisca, ipak bi moralo da vas podjednako goruće zanima šta ljudi kažu o vašem filozofskom pisanju, šta o tome misle, ne razumem da ne objavljujete ono što pišete, barem u izvodima, da biste makar jedared saznali šta javnost, takozvana kompetentna javnost o tome misli, mada istovremeno kažem da takva kompetentna javnost ne postoji, kompetentnost naprosto ne postoji, nikad nije ni postojala, niti će ikad postojati; ali, ne pritiska li vas to da pišete i pišete, da mislite i mislite, i pišete ono što ste mislili, i neprestano pišete, i sve to bez ikakvog odjeka? rekao je on. Svakako vam izmiče mnogo zbog tvrdoglave odluke da ne objavljujete, rekao je, a možda čak i ono najpresudnije. Decenije su sad već da pišete svoj rad samo za sebe, baš strašno, niko ne piše neki spis za sebe, obmanjuje ako neko kaže da svoj spis piše samo za sebe, ali vi znate podjednako dobro kao i ja da niko nije veća varalica od onoga koji piše, svet otkako postoji ne zna za većeg varalicu od onoga koji piše, ni za taštije biće i ni za većeg varalicu, rekao je Reger. Kad biste znali kako je to grozna noć bila, još jedna, neprestano sam ustajao sa strašnim grčevima od nožnih palčeva preko listova sve do prsa, i to zbog diuretičkih tableta koje sam morao da uzmem radi srca. Upao sam u pakleni krug, rekao je. Svaka mi je noć upropašćena, svaki put kad pomislim sad mogu da zaspim, dobijem te grčeve i moram da ustanem i šetam po sobi. Tokom cele noći više ili manje šetam tamo-amo i ne mogu da zaspim, odmah se budim usled tih košmara koje sam vam maločas spominjao. U tim košmarima sanjam o svojoj ženi, to je grozno. Otkako je umrla, imam te košmare, stalno, imam ih svake noći. Verujete li mi, bezmalo stalno se pitam nije li bolje bilo, kad mi je žena umrla, da sam okončao sa sobom. Ne mogu da oprostim sebi taj kukavičluk. Nepodnošljivo mi je to neprestano jadikovanje nad sobom koje, da, već biva bolesno, ali ne izlazim iz njega, rekao je. Kad bi barem bilo nekog pristojnog koncerta u Muzičkom udruženju, rekao je, ali zimski program je grozan, daje se samo nešto bljutavo, izandalo, stalno ti koncerti Mocartovih dela i Bramsovih, i Betovenovih, idu mi već na živce, svi ti Mocartovi i Bramsovi i Betovenovi ciklusi, da, nemogućno ih je više izdržati. A u Operi vlada diletantizam. Kad bi Opera barem bila zanimljiva, ali u ovom času je ona potpuno neinteresantna, slabi komadi, slabi pevači i, uz to, jadan orkestar. Kakva je samo tek bila Filharmonija do pre dve ili tri godine! rekao je, a šta je danas, svetski orkestar. Zamislite, prošle nedelje sam išao da slušam Zimsko putovanje, neki bas iz Lajpciga, da mu čak ni ime ne kažem, jer vam u osnovi ništa neće reći, vi se uopšte ne zanimate za muzičku teoriju, zbog toga ste srećni, rekao je, taj bas bio je katastrofa. Stalno i stalno Vrana, rekao je, to se više ne da izdržati. Takav koncert ne vredi ni muke da se čovek obuče, bilo mi je žao što sam menjao košulju. O takvom smeću ipak ne pišem u Tajmsu, rekao je. Maler, Maler, Maler, rekao je, i to ide već na nerve. Ali, moda Malera je već prošla svoj zenit, bogu hvala, rekao je, Maler je ipak najprecenjeniji kompozitor stoleća. Maler je bio odličan dirigent, ali osrednji kompozitor, kao i svi dobri dirigenti, recimo kao Hindemit, kao Klemperer. Moda Malera mi je zagorčala celu godinu, ceo svet je bio obuzet pravom manijom za Malerom, bilo je to već nepodnošljivo. Znate li uopšte da se grob moje žene, u koji ću i ja biti sahranjen, rekao je, nalazi tačno pored Malerovog? Eh, eto, na groblju vam doista može biti svejedno pored koga ležite, čak i da ležite pored Malera, ne uzbuđuje me. Pesma o zemlji, s Ketlin Ferije, možda, rekao je Reger, odbacujem sve ostalo od Malera, bezvredno, ne može da izdrži strožiju probu. Tu je Vebern, naprotiv, stvarno genije, a da i ne govorimo o Šenbergu i Bergu. Ne, Maler je zabuna. Maler je tipični modni kompozitor jugendstila, naravno još slabiji od Bruknera, koji s Malerom, uostalom, ima prilično zajedničkih tačaka po kiču. Ove sezone Beč ne nudi ništa duhovno zainteresovanom čoveku, a zainteresovanom za muziku, nažalost, jedva nešto, rekao je. Ali, naravno, stranci koji dolaze u ovaj grad veoma brzo su zadovoljni, u svakom slučaju odlaze u Operu, šta god da se tamo daje, bilo to i najveće đubre, i odlaze na najsvirepije koncerte, i pljeskaju da sve prašti, pa čak, kao
što vidite, slivaju se u Pirodnjački muzej i u Muzej stare umetnosti.

Kulturna glad civilizovanog čovečanstva je silna, perverznost koja se u tome skriva, vaseljenska. Beč je kulturni pojam, rekao je Reger, čak i ako u Beču odavno već maltene da više nema kulture, a ako jednog dana u Beču stvarno neće biti nikakve kulture, i to će još biti kulturni pojam. Beč će uvek biti kulturni pojam, biće kulturni pojam utoliko istrajnije što će u njemu kulture biti manje. I gotovo da stvarno više i nema kulture u ovom gradu, rekao je. Vlade koje imamo ovde, u Austriji, bivaju sve gluplje, i vremenom će se pobrinuti da u Austriji uskoro više ne bude ikakve kulture, samo još duhovne uskovidosti, rekao je Reger. Ovde, u Austriji, atmosfera je sve više neprijateljska prema kulturi i sve govori u prilog tome da neće biti potrebno još dugo da Austrija bude zemlja potpuno lišena kulture. Ali, taj deprimirajući završetak ja neću doživeti, vi možda, rekao je Reger, vi možda, ali ja neću, tako sam već star da konačno oburvavanje i istinsko odsustvo kulture u Austriji neću doživeti. Svetlost kulture se gasi u Austriji, kažem vam to, gluposti koja već toliko vremena vlada u ovoj zemlji nije potrebno još mnogo da utrne svetlost kulture. Onda će biti mračno u Austriji, rekao je Reger. Možete o tome govoriti šta god hoćete, neće vas slušati, a ako vas ne slušaju, smatraju vas za budalu. Kakvog ima smisla kad u Tajmsu pišem šta mislim o Austriji i šta će se pre ili kasnije, ali svakako u dogledno vreme zbiti u Austriji? Nikakvog, rekao je Reger, ni najmanjeg. Šteta da to neću više doživeti, naime tapkanje Austrijanaca u mraku, jer im je svetlost kulture ugašena. Šteta što u tome neću moći da sudelujem, rekao je Reger. Morate da se pitate zašto sam vas danas pozvao ovamo, zašto sam vas zamolio da i danas ponovo dođete ovamo. Postoji razlog za to. Ali, taj razlog ću vam reći kasnije. Ne znam kako kako bi trebalo da vam izneseni taj razlog. Ne znam. Sve vreme razmišljam o tome i ne znam. Satima sam već ovde i razmišljam o tome i ne znam. Irzigler mi je svedok, rekao je Reger, satima već sedim ovde na klupi i mislim o tome kako bi trebalo da vam iznesem zašto sam vas zamolio da i danas dođete u Muzej stare umetnosti. Kasnije, kasnije, rekao je Reger, dajte mi vremena. Činimo zločin, a nismo u stanju da ga jednostavno ispričamo, rekao je Reger. Dajte mi vremena dok se ne smirim, rekao je, Irzigleru sam već rekao, ali vama još ne mogu, rekao je, čovek da se doista postidi. Uostalom, ono što sam vam juče govorio o sonati zvanoj Oluja sigurno je zanimljivije i, štaviše, siguran sam da je to što sam vam govorio o toj sonati zvanoj Oluja tačno, ali da je to ipak, za mene, verovatno zanimljivije nego za vas. Uvek je tako, govorite o nečemu zato što vas to fascinira, ali to vas fascinira više nego onoga kome, na kraju krajeva, to namećete sa svom mogućnom grčevitom bezobzirnošću za koju smo sposobni. Činjenica je da sam vam juče nametnuo te poglede o sonati zvanoj Oluja. Povodom svog izlaganja o umetnosti fuge, rekao je, smatrao sam da je neophodno da se pozabavim i sonatom Oluja, i baš juče sam bio u idealnom stanju da to sagledam i vas učinim žrtvom svoje muzikološke strasti, kao što ja inače često vašu ličnost činim žrtvom svoje muzikološke strasti, jer za to nemam nijednu drugu pravu osobu. Često pomišljam, došli ste mi u pravi čas, šta bih inače bez vas! rekao je. Juče sam vam dodijavao sa sonatom Oluja, ko zna s kojim ću vam muzičkim delom preksutra dodijavati, rekao je, toliko je muzikoloških tema u mojoj glavi koje žudim da objašnjavam; ali, potreban mi je slušalac, potrebna mi je žrtva u neku ruku za moju muzikološku logoreju, rekao je, jer stvarno je moje neprekidno govorenje o muzikološkim temama svojevrsna muzikološka logoreja. Svako ima svoju sopstvenu, svoju prasopstvenu logoreju, a moja je muzikološka. Ta muzikološka logoreja prati me, evo već tokom celog mog muzikološkog života, budući da moj život nesumnjivo nije ništa drugo nego muzikološki život, kao što je vaš u filozofiranju, valjda je to jasno. Naravno, i danas mogu da kažem da sve što sam rekao o sonati Oluja juče, danas je besmislica, kao što je besmislica, uostalom, sve što je rečeno, ali mi te besmislice kazujemo ipak ubedljivo, rekao je Reger. Pre ili kasnije se sve što je rečeno pokazuje kao besmisleno, ali ako to kazujemo ubedljivo, s najneverovatnijom žestinom za koju smo kadri, onda to nije nikakav zločin, rekao je. Ono što mislimo, hteli bismo i da kažemo, rekao je Reger, a u osnovi ne možemo da se smirimo dokle god to nije rečeno, ako ćutimo o tome, to nas guši. Čovečanstvo bi davno bilo ugušeno da je tokom svoje istorije prećutkivalo sve besmislice koje je mislilo, svako, pojedinačno, ko suviše ćuti, guši se, tako i čovečanstvo ne može suviše dugo da ćuti, jer se onda guši, čak i ako je ono što pojedinac misli i ono što čovečanstvo misli uvek samo besmislica, kao što je uvek samo besmislica ono što je nekad mislio pojedinac i ono što je nekad mislilo čovečanstvo. Jedared smo umetnici govorenja, jedared smo umetnici ćutanja, i tu umetnost usavršavamo do najviše tačke, rekao je, naš život je zanimljiv upravo u meri u kojoj smo uspeli da razvijemo svoju umetnost govorenja, kao i svoju umetnost ćutanja.
Sonata Oluja nije čak ni veliko delo, rekao je Reger, razmotrimo li je pobliže, ipak je samo jedno iz niza takozvanih manjih dela, u osnovi je kič-delo. Kvalitet tog dela počiva više u tome da se o njemu veoma dobro može raspravljati nego u njemu samom. Betoven je bio apsolutno jednoličan, grčeviti umetnik kao silovit čovek, ne obavezno nešto što bih visoko cenio. Uvek mi je prijalo u karakterisanju sonate Oluja činjenica da je ona najsudbonosnije Betovenovo delo, putem sonate Oluja da se objasniti Betoven, njegovo biće, njegov genije, pri tome biva jasan njegov kič, njegova ograničenja bivaju vidljiva. Ali, o sonati Oluja govorio sam jedino zato što sam juče hteo da vam dalekosežnije i još intenzivnije objasnim umetnost fuge, i zato je bilo nužno da se pozovem na sonatu Oluja, rekao je Reger. Mrzim, uostalom, takve nazive kao što su Oluja ili Eroica ili Nezavršena ili Na znak bubnja, odvratne su mi takve oznake. Kao kad kažemo Čarobnjak sa severa, to mi je duboko odvratno, rekao je Reger. Upravo zato što se vi stvarno čak ni ne zanimate u teorijskom pogledu za muziku, vi ste idealna žrtva za moje prepirke s muzikom, rekao je Reger. Vi slušate pažljivo i ne protivrečite, rekao je, puštate me da mirno govorim, a to mi je potrebno, svejedno da li je vredno ono što kažem, to mi samo poravnava put kroz ovu, verujte mi, užasnu muzičku egzistenciju, koja me ipak, istina retko, čini srećnim. Ono što mislim je iznurujuće, razarajuće, rekao je, s druge strane to me već odavno iznuruje, već davno razara, pa tako mi nije ni potrebno više da osećam strah pred tim. Mislio sam da ćete biti tačni i jeste tačni, rekao je, od vas ništa drugo i ne očekujem nego tačnost, a tačnost, to vam je uostalom poznato, cenim iznad svega, tamo gde ima ljudi, mora vladati tačnost i, s njom, pouzdanost, koja je najtešnje povezana s tačnošću, rekao je. Pola dvanaest, a vi nailazite, rekao je, gledam na časovnik, bilo je pola dvanaest, a vi već stojite preda mnom. Nemam nikog korisnijeg od vas, rekao je. Verovatno mi je samo zahvaljujući vama mogućno da opstajem dalje u životu. Nije trebalo da to kažem, rekao je Reger, bestidno je to reći, rekao je, neuporedivo bestidno, ali ja sam to rekao, vi ste čovek koji mi omogućava da nastavim da živim, stvarno nemam nikog drugog. A znate li uopšte da vas je moja žena veoma volela? Nikad vam to nije rekla, ali meni je rekla, i to ne jednom. Imate nesputan duh, rekao je Reger, to je najdragocenije što postoji na svetu. Vi ste usamljenik i sačuvali ste svoje usamljeništvo, čuvajte ga dokle god živite, rekao je Reger. Ja sam uronio u umetnost da bih pobegao od života, mogao bih i tako da kažem, rekao je. Zavukao sam glavu u umetnost, rekao je. Sačekao sam najpogodniji trenutak, iskoristio taj najpogodniji trenutak i izmakao iz sveta u umetnost, u muziku, rekao je. Kao što drugi izmaknu u takozvanu likovnu umetnost, u dramsku umetnost, rekao je. Ti ljudi su, poput mene, u osnovi stvarno mrzitelji sveta, beže u ovom ili onom trenutku iz omraženog sveta u umetnost, koja je u potpunosti izvan tog omraženog sveta. Pobegao sam u muziku, rekao je, u potpunoj tajnosti. Jer, imao sam priliku za to, dok većina ljudi ipak tu priliku nemaju. Oni su pobegli u filozofiju i u spisateljstvo, rekao je Reger, ali vi niste ni filozof ni pisac, i to je ono što je istovremeno zanimljivo i fatalno kod vas i u vama, jer zapravo niste filozof, a niste zapravo ni pisac, jer vam da biste bili filozof nedostaje sve što označava filozofa, i da biste bili pisac takođe vam nedostaje sve, premda ste ipak tačno ono što nazivam filozofskim piscem, vaša filozofija nije filozofija u pravom smislu, ni vaše pisanje nije pisanje u pravom smislu, ponovio je. A pisac koji ništa ne objavljuje, u osnovi nije stvarno ni pisac. Patite verovatno od straha od objavljivanja, rekao je Reger, za to je, da ništa ne objavljujete, kriva trauma pojavljivanja. Juče, u Ambasadoru, nosili ste odlično sašivenu bundu od jagnjeće kože, koja sigurno potiče iz Poljske, rekao je odjednom, i rekao sam, da, imate pravo, nosio sam poljsku bundu od jagnjeće kože, bio sam uostalom, kao što znate, rekao sam Regeru, više puta u Poljskoj, Poljska je jedna od dve moje najomiljenije zemlje, volim Poljsku i volim Portugal, rekao sam, ali verovatno Poljsku još i više od Portugala, i prilikom svoje poslednje posete Krakovu, mada je otkako sam bio u Krakovu prošlo već osam ili devet godina, kupio sam tu bundu, putovao sam naročito do ruske granice da bih je kupio, jer takva jagnjeća bunda, tako sašivena, može se naći jedino na poljsko-ruskoj granici. Da, rekao je Reger, stvarno je zadovoljstvo videti tako dobro obučenog čoveka, dobro obučenog i odličnog izgleda, upravo kad je vreme tako tmurno, a misli manje ili više sumorne i raspoloženje uglavnom najgroznije. Ponekad, eto, vidite i u ovom oronulom Beču dobro obučenog čoveka i dobrog izgleda, silne godine ste u Beču na svim ljudima ipak viđali samo neukusnu odeću, onu deprimirajuću masovnu robu. Sada se, izgleda, opet vraća ponešto boje na odeću, rekao je, ali je tako malo lepo sazdanih ljudi. Satima hodate ovim oronulim Bečom i vidite jedino deprimirajuća lica i neukusnu odeću, kao da neprestano susrećete samo okvrgavele ljude. Neukus i jednoličnost Bečlija decenijama su me
deprimirale. Uvek sam mislio da su samo u Nemačkoj jednolični i bez ukusa, ali Bečlije su podjedako jednolične i bez ukusa. Tek u najskorije vreme slika se menja, ljudi izgledaju znatno bolje, ponovo nose individualniju odeću, rekao je, kad na sebi imate tu jagnjeću bundu, izazivate temeljitiji utisak, rekao je Reger. Tako malo dobro odevenih i inteligentnih ljudi možete videti, rekao je. Niz godina sam samo s glavom uvučenom u ramena prolazio ovim oronulim Bečom, jer nisam mogao da izdržim da gledam masovnu ružnoću po ulicama, ta masa ljudi bez ukusa koju srećete naprosto je neizdržljiva. Te stotine hiljada u industrijskoj odeći već na prvim koracima na ulici oduzimale su mi dah, rekao je. I to ne samo po takozvanim proleterskim kvartovima, nego i u gradskom jezgru, baš u gradskom jezgru oduzimale su mi dah te sive ljudske mase u industrijskoj odeći, rekao je. Ali, sad izgleda da se to menja, ljudi su ponovo odvažni da se odevaju individualno, rekao je. Mladež sad izlazi na ulicu ipak veselije odevena, mada još bez ukusa, kao da su tek danas svi ti ljudi, četrdeset godina posle njegovog okončanja, prevazišli rat, ratnu traumu, rekao je Reger, koja je ljude tokom bezmalo četrdeset godina činila tako sivim i beznačajnim. Ali, naravno, vidite samo, kao što se kaže, s mene pa na uštap nekog dobro odevenog čoveka u ovom oronulom Beču. Naravno, to budi osećanje sreće, rekao je, a potom: sonatu Oluja svirao je stvarno dobro i činio je podnošljivom jedino Guld, niko drugi. Svako drugi činio mi ju je nepodnošljivom. Ipak je veoma trapava, ta sonata Oluja, rekao je Reger, kao i mnogo toga što je napisao Betoven. Ali, čak ni Mocart nije izmakao kiču, naročito u operama ima toliko kiča, zadirkivanje i predusretljivost često se nepodnošljivo nadmeću u muzici tih površnih opera. Grlica ovde, grlica onde, podignuti kažiprst ovde, podignuti kažiprst onde, rekao je Reger, to je takođe Mocart. Mocartova muzika je takođe puna kiča podsuknjica i podvezica, rekao je. A državni kompozitor Betoven je, kao što to prvenstveno pokazuje sonata Oluja, doslovno smešno ozbiljan. Ali, dokle bismo stigli ako bismo sve stvari podvrgnuli ovakvom samrtnom razmatranju, rekao je Reger. Predusretljivost i kič su, međutim, dva glavna svojstva takozvanog civilizovanog čoveka, tokom stoleća i milenijuma vrhunski stilizovanog u jednu jedinu grotesknu figuru, rekao je. Sve što je ljudsko jeste kič, rekao je, u to nema nikakve sumnje. To je i visoka i vrhunska umetnost. Vratiti se iz Londona u Beč, bilo je za njega, koji se naposletku u Londonu osećao većma kod kuće, pravi šok. Ali, u Londonu nisam mogao da ostanem ni pod kojim uslovima već zbog svog krhkog zdravlja, koje je uvek bilo blizu tome da se preokrene u opasnu bolest, u neku bolest na smrt, tako je rekao Reger. U Londonu sam živeo, u Beču nikad nisam stvarno živeo, u Londonu je mom duhu bilo ugodno, u Beč se moj duh nikad nije stvarno dobro osećao, u Londonu su mi padale na pamet najbolje ideje, rekao je. Londonsko razdoblje mi je bilo najbolje razdoblje, rekao je. U Londonu sam uvek imao otvorene sve mogućnosti, koje nikad nisam imao u Beču, rekao je. Posle smrti mojih roditelja za mene se Podrazumevalo da se vratim u Beč, u taj sivi, ratom satrveni, grad bez duha, u kojem sam najpre samo užasnut obitavao niz godina, rekao je. Ali, u trenutku kad više nisam znao kuda ću dalje, upoznao sam svoju ženu, rekao je. Moja žena me je spasla, uvek se bojao ženskog pola i stvarno takoreći dušom i telom mrzeo žene, a ipak ga je njegova žena spasla. A znate li gde sam upoznao svoju ženu? rekao je, a ja sam pomislio da mi je on to već često govorio, ali to nisam rekao, i on je rekao, svoju ženu sam upoznao u Muzeju stare umetnosti. A znate li gde u Muzeju stare umetnosti? pitao je, a ja sam pomislio, naravno da znam gde u Muzeju stare umetnosti, i on je rekao, ovde, u sali Bordone, na ovoj klupi, rekao to tako kao da stvarno više nije znao da mi je to već stotinu puta govorio, da je svoju ženu upoznao na klupi u sali Bordone, a ja sam se pravio, kad je on to opet rekao, kao da to još nikad nisam čuo od njega. Bio je tmuran dan, rekao je, bio sam očajan, tada sam se veoma pomno bavio Šopenhauerom, potom mi je na Dekartu opalo zadovoljstvo, u to vreme uopšte na svim francuskim misliocima, i sedeo sam ovde, na ovoj klupi, i promišljao izvesnu Šopenhauerovu rečenicu, ne mogu više da se setim koju, rekao je. Tad je pored mene na klupu odjednom sela neka jogunasta žena i nije više ustajala. Dao sam znak Irzigleru, ali Irzigler najpre nije razumeo šta je trebalo da znači moj znak, a onda nije bio kadar da ženu koja je sedela pored mene navede da ustane i ode, žena je tu sedela i usredsređeno posmatrala Čoveka sa sedom bradom, rekao je Reger, i verujem da je dobar sat posmatrala Čoveka sa sedom bradom. Pa dopada li vam se toliko ovaj Tintoretov Čovek sa sedom bradom? zapitao sam tu koja je sedela pored mene, rekao je Reger, i najpre nisam dobio nikakav odgovor na svoje pitanje. Tek posle dužeg vremena žena mi je rekla doista fascinantno Ne, takvo Ne do tog Ne još nisam čuo, rekao je Reger. Tintoretov Čovek sa sedom bradom vam se, dakle ne dopada? upitao sam ženu. Ne, ne dopada mi se, odgovorila mi je žena. Zapodenuli smo, kao što se kaže, razgovor
o umetnosti, posebno o slikarstvu, o starim majstorima, rekao je Reger, da odjednom nisam imao nikakvu želju da ga prekinem tokom dužeg vremena, sve vreme dok smo razgovarali nije me zanimalo o čemu smo govorili nego način kako je ona to činila. Konačno, pošto sam dugo oklevao, predložio sam ženi da zajedno ručamo u Astoriji i ona je prihvatila i nedugo zatim smo se venčali. Tad se ispostavila da je, štaviše, bila veoma bogata, da je posedovala niz prodavnica u gradskom centru, te zgrade za izdavanje u Zingerovoj ulici i na Špigelgase, čak i jednu na Ugaljskoj tržnici, rekao je. Ne računajući sve ostalo. Najednom sam kao ženu imao inteligentnu i bogatu kosmopolitkinju, rekao je Reger, koja me je spasla svojom inteligencijom i svojim bogatstvom, jer moja žena me je spasla, bio sam, kao što se kaže, oboren na pod u času kad sam upoznao svoju ženu, rekao je. Vidite, ne dugujem malo ovom Muzeju stare umetnosti, rekao je. Možda je, štaviše, to zahvalnost koja me svakog drugog dana dovodi u Muzej stare umetnosti, rekao je, smešeći se, ali naravno nije tako. Znate li da je u kući moje žene, zvanoj kuća na Nebeskoj ulici, u ulici po imenu Nebeska u Grincingu, postojao sef kojem je više osoba bez ikakvih prepreka imalo pristup? rekao je: U tom sefu nalazili su se dragoceni Stradivari, Gvarneri, Madini, rekao je. Ne računajući sve ostalo. Rat je, kao i ja, moja žena provela u Londonu i najčudesnije je da je nisam upoznao već u Londonu, jer se moja žena tada, dakle u isto vreme, kretala u istom londonskom društvenom krugu kao i ja. Godinama smo prolazili jedno kraj drugog u Londonu, rekao je Reger. Uostalom, moja žena je, još pre nego što smo se venčali, poklonila nekoliko slika Muzeju stare umetnosti, rekao je Reger, medu kojima i jednu veoma vrednu, od Furinija, ne baš neuspelog, uostalom možete ga videti pored Čigolija i Empolija, naime tačno između Empolija i Čigolija, koga uostalom nimalo ne volim. Posle našeg venčanja, moja žena više nije davala slike, rekao je, objasnio sam joj da nema smisla poklanjati, poklanjanje je po sebi odvratno, rekao je. Zamislite, moja žena je pre našeg braka jednoj od svojih nećaka poklonila Pogled na Beč, u bidermajerskom duhu, verujem od Gauermana. Kad je godinu dana docnije, više slučajno nego radi zainteresovanosti, obišla Muzej grada Beča, takoreći da bi ispunila vreme između dva obeda, otkrila je u Muzeju grada Beča, koji uopšte ništa i ne vredi, po mome mišljenju, Gauermana što ga je poklonila nećaki. Ne možete zamisliti kakav je to bio šok za nju. Smesta je otišla i direkciju Muzeja i tamo saznala da je njena nećaka, posle neku nedelju, ako ne i samo nekoliko dana pošto joj je tetka, moja buduća žena, dala poklon, prodala ga Muzeju grada Beča za dvesta hiljada šilinga. Poklanjanje je jedna od najvećih besmislica, rekao je Reger. To sam svojoj ženi veoma brzo objasnio i ona više nije činila nikakvu vrstu poklona. Iz svog života otkidamo predmet koji nam je drag, koji nam je, kao što se kaže, na srcu, neko umetničko delo, a onaj kome je poklonjen, odlazi i prodaje ga za neku bestidnu, prekomernu sumu, rekao je Reger.

Poklanjanje je grozan običaj, naravno upražnjavan zbog rđave savesti i često zbog rasprostranjenog straha od usamljenosti, rekao je Reger, ružno prostaštvo, pa poklon i, otuda, poklonjeno nije cenjeno, moralo bi uvek da ga bude više i sve više i, naposletku, to porađa samo mržnju, rekao je.
U svom životu nisam nikad činio poklone, rekao je, ali sam uvek i odbijao da primam poklone, da, celog života sam se bojao da budem onaj kome se poklanja. A znate li, rekao je Reger, da je i Irzigler učestvovao u tom braku? Irzigler je, kako se docnije ispostavilo, rekao mojoj ženi u sali Sebastijano, gde se ona naglo iscrpljena oslonila o zid, da bi trebalo da u sali Bordone sedne na klupu u sali Bordone, Irzigler ju je odveo iz sale Sebastijano u salu Bordone, po njegovom savetu sela je na klupu u sali Bordone, rekao je Reger. Da je Irzigler nije doveo u salu Bordone, verovatno je nikad ne bih upoznao, rekao je Reger. Vi znate da ne verujem u slučajnost, rekao je on. Tako gledano, Irzigler je naš bračni provodadžija, rekao je Reger. Prilično vremena ja i moja žena nismo mislili na to da je, u osnovi, Irzigler bio osnivač našeg braka, sve dok nismo došli do toga kad smo vršili rekonstrukciju naše veze. Irzigler je jednom rekao da je moju buduću ženu tada posmatrao duže vreme u sali Sebastijano, da mu nije bio jasan razlog za ono što mu je, od početka, izgledalo kao neobično držanje kod nje, da mu je čak padalo na pamet da ona namerava da fotografiše jednu od slika izloženih u sali Sebastijano, što je striktno zabranjeno, najpre je pomislio da u svojoj ručnoj torbi, znatne veličine, izričito zabranjenoj u Muzeju, skriva foto-aparat, i tek potom da je ona naprosto bila potpuno iscrpljena. Ljudi u muzejima, u stvari, uvek greše u preteranom naumu da bi sve hteli da vide, tako hodaju i hodaju i gledaju i gledaju i odjednom klonu, jer su se jednostavno prežderali umetnosti. To se dogodilo i mojoj budućoj ženi, koju je Irzigler uzeo za ruku i odveo u salu Bordone, kako smo to kasnije ustanovili, na najljubazniji način, tako je rekao Reger. Laik za umetnost odlazi u muzej i presedne mu od preobilja, rekao je Reger. Ali,
naravno, nemogućno je dati ikakav savet u pogledu posete muzeju. Poznavalac odlazi u muzej da bi se posvetio najviše jednoj slici, jednoj statui, jednom objektu, rekao je Reger, odlazi u muzej da bi pogledao, da bi prosudio jednog Veronezea, jednog Velaskeza, rekao je Reger. Ali, svi ti poznavaoci umetnosti duboko su mi odvratni, rekao je Reger, oni prilaze pravo jednom jedinom umetničkom delu i ispituju ga na svoj bestidan, bezosećajan način, i onda odlaze iz muzeja, mrzim te ljude, rekao je Reger. I u obrnutom slučaju, prevrće mi se stomak kad vidim laika u muzeju kako sve guta nekritički, možda čak i celu zapadnu likovnu umetnost tokom jednog jedinog prepodneva, kao što to ovde vidimo svakodnevno. Dana kad sam je upoznao, moja žena je imala takozvanu krizu savesti, satima idući po centru grada nije znala da li je trebalo da kupi mantil kod firme Braun ili kostim kod firme Knice. Tako raspeta između firme Braun i firme Knice, naposletku je odlučila da ne kupi ni mantil kod firme Braun ni kostim kod firme Knice i, umesto toga, krenula je u Muzej stare umetnosti gde je, do tada, bila samo jednom u životu, kao malu vodio ju je otac koji je bio čovek izuzetno osetljiv na umetnost. Irzigler je, naravno, bio svestan svoje uloge kao bračnog provodadžije, rekao je Reger. Često mislim, šta da je Irzigler u salu Bordone doveo neku sasvim drugu ženu, rekao je Reger, neku sasvim drugu ženu, ponovio je Reger, neku Engleskinju ili neku Francuskinju, to se ne da zamisliti, rekao je. Sedimo na ovoj klupi, napušteni od svih dobrih duhova, rekao je Reger, i više ili manje smo samo beznađe, izjavio je Reger, a pored nas sedne neka žena i venčamo se s njom i spaseni smo. Milioni supružnika su se sreli na nekoj klupi, rekao je Reger, to je jedna najbudalastijih stvari koje postoje, a upravo toj smešnoj i budalastoj stvari dugujem svoju egzistenciju, jer da nisam upoznao svoju ženu ne bih mogao da dalje živim, danas mi je to jasnije nego ikad ranije. Godinama sam više ili manje sedeo na ovoj klupi u najdubljem očaju i odjednom sam spasen. Irzigleru, dakle, dugujem maltene sve što jesam, jer bez Irziglera davno me već ne bi bilo, rekao je Reger, u trenutku kad je Irzigler pogledao iz sale Sebastijano u salu Bordone. Oko podneva, Muzej stare umetnosti već prilično opusti, ni ovog dana nije ostalo mnogo sveta, a u takozvanom italijanskom odeljku nije bilo više nikog osim nas. Irzigler je zakoračio iz sale Sebastijano u salu Bordone, kao da je hteo da Regeru pruži priliku da iskaže neku želju, ali Reger nije imao nikakve želje, pa se Irzigler odmah povukao u salu Sebastijano, u stvari je otišao u salu Sebastijano leđima okrenut od sale Bordone. Irzigler je bio vezaniji za njega nego što je to ikad bio neki bliski rođak, izjavio je Reger, s tim me čovekom vezuju više stvari nego što me je ikad išta vezivalo s nekim članom moje porodice, rekao je. Uvek smo umeli da svoj odnos održavamo u idealnoj ravnoteži, rekao je Reger, decenijama već u idealnoj ravnoteži. Irzigler uvek oseća da sam njegov zaštitnik, iako ne zna tačno na koji način sam njegov zaštitnik, kao i obrnuto, i ja uvek osećam da je Irzigler moj zaštitnik, naravno, takođe ne znajući na koji stvarno način, rekao je Reger. Povezan sam sa Irziglerom najidealnije, rekao je Reger, to je u potpunosti idealan odnos na distanci, izjavio je. Naravno, Irzigler ne zna ništa o meni, rekao je sad Reger, a i bilo bi potpuno nesuvislo saopštavati mu o meni nešto više, upravo zato što ne zna ništa o meni, naš odnos je tako idealan, upravo zato što ja ne znam podjednako ništa o njemu, rekao je Reger, jer o Irzigleru znam, uostalom, samo najbanalnije spoljašnje stvari, kao što i on mene, sa svoje strane, zna samo spolja na najbanalniji način. Ne smemo u nekog čoveka, s kojim smo u idealnom odnosu, da ulazimo dublje nego što smo već prodrli, inače uništavamo taj idealni odnos, rekao je Reger. Irzigler je taj koji ovde daje ton, i ja sam mu potpuno predan, ako Irzigler danas kaže Gospodine Reger, od danas više nećete sedeti na ovoj klupi, ja ne mogu ništa da učinim protiv toga, rekao je Reger, jer ipak je više nego ludilo dolaziti u Muzej stare umetnosti više od trideset godina i zauzimati ovu klupu u sali Bordone. Ne verujem da je Irzigler ikad upozorio svoje pretpostavljene da ja dolazim već više od trideset godina u Muzej stare umetnosti i da svakog drugog dana sedim na klupi u sali Bordone, to sigurno nije učinio koliko ga poznajem, zna on da to ne sme da čini, da direkcija o tome nište ne sme da zna. Ljudi su, u stvari, uvek spremni da čoveka poput mene pošalju u ludnicu, da ga, dakle, pošalju u Štajnhof ako bi saznali da taj čovek već više od trideset godina, svakog drugog dana, dolazi u Muzej da bi sedeo na klupi u sali Bordone. Za lekare psihijatre bio bih, u stvari, zgodan zalogaj, rekao je Reger. Da bi ga odveli u ludnicu, čoveku nije potrebno da više od trideset godina, svakog drugog dana, sedi na klupi u sali Bordone pred Tintoretovim Čovekom sa sedom bradom, bilo bi sasvim dovoljno da to uobičaji samo tokom dve ili tri nedelje, a ja imam taj običaj već više od trideset godina, rekao je Reger. I nisam se okanuo tog običaja kad sam se oženio, naprotiv, još sam sa svojom ženom intenzivirao svoj običaj da idem u Muzej stare umetnosti svakog drugog dana i sedim na klupi u sali Bordone. Za lekare psihijatre
bio bih zalogaj i majdan, kao što se to kaže, ali lekari psihijatri ne dobijaju priliku da me učine svojim zalogajem i majdanom, rekao je Reger. tj psihijatrijskim bolnicama čak je na hiljade ljudi za koje se kaže da su ludi, ali koji nisu ni približno tako ludi kao ja, rekao je Reger. U psihijatrijskim bolnicama zatočeni su ljudi koji samo jednom nisu digli ruku kad je trebalo da je dignu, rekao je Reger, koji su samo jednom umesto crno rekli belo, rekao je Reger, zamislite to. Ali ja ipak nisam lud, rekao je, samo sam neuobičajeni čovek navike, koji ima neuobičajenu naviku, naime neuobičajenu naviku da više od trideset godina, svakog drugog dana, odlazi u Muzej stare umetnosti i sedi na klupi u sali Bordone. Za moju ženu je to najpre bila grozna, a onda joj je naposletku postala draga navika, poslednjih godina je, kad bih je o tome pitao, uvek govorila da joj je to draga navika, da sa mnom ide u Muzej stare umetnosti, do našeg Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom, i sedi na klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Stvarno mislim da je Muzej stare umetnosti jedino pribežište koje mi je ostalo, rekao je Reger, moram da odlazim do starih majstora da bih mogao da nastavim da živim, baš do tih takozvanih starih majstora, koji su mi, uostalom, odavno i već decenijama mrski, jer ništa mi, u osnovi, nije mrskije od tih takozvanih starih majstora, ovde, u Muzeju stare umetnosti, i starih majstora uopšte, svih starih majstora, kako god se zvali, kako god slikali, rekao je Reger, a ipak su oni ti koji me održavaju u životu. Idem, tako, gradom i mislim da ovaj grad više ne podnosim i da ne samo grad više ne podnosim, ne podnosim ni ceo svet i, sledstveno tome, celo čovečanstvo, jer su svet i celo čovečanstvo u međuvremenu postali tako užasni da uskoro neće biti podnošljivi, barem ne za čoveka poput mene. Za racionalnog čoveka, kao i za emotivnog čoveka kakav sam ja, svet i čovečanstvo uskoro neće više biti podnošljivi, znate li to, Acbaheru. Na ovom svetu i među ovim ljudima ne nalazim ništa više što mi je vredno, rekao je, na ovom svetu je sve glupo, i u ovom čovečanstvu je podjednako sve glupo. Ovaj svet i čovečanstvo dospeli su danas do stepena gluposti koji čovek poput mene ne može više da dopusti, rekao je, s takvim svetom takav čovek ne srne više da živi, s takvim čovečanstvom takav čovek poput mene ne srne više da egzistira, rekao je Reger. Sve na ovom svetu i u ovom čovečanstvu je palo na najniži stepen, rekao je Reger, sve na ovom svetu i u ovom čovečanstvu dospelo je do stepena opšte opasnosti i gnusne brutalnosti da mi je, uostalom, bezmalo već nemogućno da se dalje održavam makar samo i jedan jedini dan na ovom svetu i u ovom čovečanstvu. Takav stepen gnusne stupidnosti čak ni najjasnovidiji mislioci u istoriji nisu smatrali za mogućan, rekao je Reger, ni Šopenhauer, ni Niče, o Montenju da i ne govorimo, rekao je Reger, a što se tiče naših pesnika čuvenih u svetu i čovečanstvu, e pa dobro, ono što su prorokovali i predviđali za svet i čovečanstvo, da, gnusobu i propadanje, ništa je prema sadašnjem stanju. Sam Dostojevski, jedan od naših najvećih jasnovidaca, opisao je budućnost samo kao smešnu idilu, baš kao što je i Didro opisao samo smešno idiličnu budućnost, užasni pakao Dostojevskog je tako bezazlen prema ovom u kojem se danas nalazimo i od kojeg nas obliva hladan znoj kad na njega pomislimo, slično je i s paklom kojeg je predviđao i prorekao Didro. Prvi je, sa svog ruskog i put istoka okrenutog gledišta, nazreo i predvideo i prorekao ovaj apsolutni pakao podjednako malo kao i njegov parnjak, Didro, sa svog put zapada okrenutog gledišta, rekao je Reger. Svet i čovečanstvo dospeli su do stanja pakla, u koje svet i čovečanstvo još nikad nisu dospeli tokom istorije, i to je istina, tako je rekao Reger. U stvari, zaista je idilično sve što su ovi veliki mislioci i pisci prorekli, rekao je Reger, svi skupa koliko god da ih je, mada su smatrali da su opisali pakao, opisali su ipak samo idilu koja je, uporedena s paklom u kome živimo danas, bila zaista idilična idila, tako je rekao Reger. Sve što je danas, ispunjeno je prostaštvom i zloćom, obmanom i izdajom, rekao je Reger, čovečanstvo nikad nije bilo ovoliko bestidno i perfidno koliko je danas. Kud god pogledali, kud god išli, vidimo jedino zloću i niskost, i izdaju i obmanu i dvoličnost, i nikad ništa drugo nego apsolutnu podlost, svejedno kuda gledali, svejedno kuda išli, suočeni smo sa zloćom i obmanom i dvoličnošću. Kad ovde iziđemo na ulicu, kad se usudimo da iziđemo na ulicu, šta inače vidimo nego obmanu i zloću, nego dvoličnost i izdaju, nego najnižu podlost, rekao je Reger. Izlazimo na ulicu i survavamo se u podlost, rekao je, u podlost i bestidnost, u dvoličnost i zloću. Kažemo da nema lažljivije, niti dvoličnije, niti zločinačkije zemlje od ove zemlje, ali ako iziđemo iz ove zemlje i osvrnemo se, vidimo da i izvan naše zemlje ton daju samo zloća i dvoličnost i laž i podlost. Imamo najodvratniju vladu koju je mogućno zamisliti, najdvoličniju, najopakiju, najprostačkiju i, u isti mah, najgluplju, kažemo, a to što mislimo je, naravno, tačno i govorimo to, uostalom, svakog trenutka, rekao je Reger, ali bacimo li pogled iz ove podle dvolične i opake i lažljive i glupe zemlje napolje, vidimo da su i ostale zemlje podjednako lažljive i dvolične i, sve u svemu, podjednako podle, rekao je Reger. Ali, malo
marimo za te ostale zemlje, rekao je Reger, samo nas se naša zemlja tiče i stoga nas svakodnevno toliko tuče po glavi činjenica da smo prinuđeni da živimo ovoliko dugo istinski nemoćni u zemlji čija vlada je prostačka i glupa i dvolična i lažljiva i, pri tome, bezdano stupidna. Kad o tome mislimo, svakog dana ne osećamo ipak ništa drugo nego da nama vlada dvolična i lažljiva i prostačka vlada, koja je još i najstupidnija vlada koja se može zamisliti, rekao je Reger, i mislimo da u tome ništa nismo kadri da izmenimo, da naprosto moramo nemoćno da posmatramo kako ta vlada svakim danom biva još lažljivija i dvoličnija i prostačkija i podlija, da moramo, u manje ili više trajno poremećenom stanju, da posmatrama kako ova vlada biva sve rđavija i sve nepodnošljivija. Ali, nije samo vlada lažljiva i dvolična i prostačka i podla, takav je i parlament, rekao je Reger, a pokatkad kao da je parlament još dvoličniji i lažljiviji nego vlada, a koliko li je tek lažljivo i koliko prostačko, na kraju krajeva, pravosuđe u ovoj zemlji, i štampa u ovoj zemlji, naposletku i kultura u ovoj zemlji; decenijama već u ovoj zemlji vladaju obmana i dvoličnost i prostaštvo i podlost, rekao je Reger. Doista je ova zemlja sad spala na najnižu tačku, rekao je Reger, i uskoro će ostati bez ikakvog razloga da postoji i bez ikakvog duha. A na sve strane ovo gadno trabunjanje o demokratiji! Iziđite na ulicu, izjavio je, i prinuđeni ste da neprestano držite zatvorene oči i uši, kao i nos, da biste mogli da preživite u ovoj zemlji koja je, na koncu, postala u svemu opasna država, rekao je Reger. Svakog dana da ne verujete svojim očima i da ne verujete svojim ušima, rekao je, svakog dana ste, obuzeti sve većim užasom, svedok propadanja ove razorene zemlje i ove korumpirane države i ovog zaglupljenog naroda. A ljudi u ovoj zemlji i ovoj državi ne preduzimaju ništa protiv toga, rekao je Reger, i to čoveka poput mene muči iz dana u dan.
Ljudi vide ili osećaju, naravno, da ova država svakog dana biva sve podlija i svakog dana sve prostačkija, ali ništa ne preduzimaju protiv toga. Političari su ubice, da, masovne ubice, koja god da je zemlja u pitanju i koja god država, rekao je Reger, decenijama već političari ubijaju zemlje i države i niko ih ne sprečava u tome. A mi Austrijanci imamo najprepredenije političare i, istovremeno, najnepromišljenije, u ulozi ubica zemlje i države, rekao je Reger. Na vrhu naše države su političari kao ubice države, u našem parlamentu su političari kao ubice države, rekao je, eto istine. Svaki kancelar i svaki ministar je ubica države, a time i ubica zemlje, rekao je Reger, i ode jedan, dođe drugi, rekao je Reger, ode jedan ubica u ulozi kancelara, a već dolazi drugi kancelar kao ubica, ode jedan ministar kao ubica države, već dolazi drugi. Narod je uvek samo narod ubijen od političara, rekao je Reger, ali narod to ne uviđa, doduše oseća da tako stvari stoje, ali ništa od toga ne uvida, u tome je tragedija, tako je rekao Reger. Tek što se obrađujemo da je jedan ubica države u ulozi kancelara otišao, a već je drugi tu, rekao je Reger, to je strašno. Političari su ubice države i ubice zemlje, rekao je Reger, a oni ubijaju dokle god su na vlasti, bez ikakvog suzdržavanja, a pravosuđe u državi podržava njihova prostačka i podla ubistva, njihove prostačke i podle zloupotrebe. Ali, svaki narod i svako društvo zaslužuju, naravno, državu kakvu imaju, pa zaslužuju, dakle, i njene ubice kao političare, rekao je Reger. Kako su to proste i glupe osobe koje zloupotrebljavaju državu i proste i perfidne koje zloupotrebljavaju demokratiju, uzviknuo je. Političari apsolutno vladaju austrijskom scenom, rekao je potom Reger, ubice države apsolutno vladaju austrijskom scenom. U ovom trenutku, politički uslovi u ovoj zemlji su u toj meri deprimirajući da bi morali da nam dozvole samo još besane noći, ali i svi ostali uslovi u Austriji su danas podjednako deprimirajući. Kad jedared dođete u dodir s pravosuđem, onda vidite da je u pitanju samo jedno korumpirano i prostačko i podlo pravosuđe, čak i ako zanemarimo činjenicu da se tokom poslednjih godina u užasnoj meri nagomilavaju takozvane sudske zablude, ne prođe nedelja a da se neki davno zaključeni postupak ponovo ne otvara zbog težih proceduralnih propusta i biva ukinuta prvostepena presuda, veoma visok procent, karakterističan za to perfidno pravosuđe, presuda donetih u austrijskom sudstvu poslednjih godina bile su pogrešne iz takozvanih političkih razloga, tako je rekao Reger. U Austriji nemamo danas samo propalu i demonsku državu, nego i potpuno propalo i demonsko pravosuđe, tako je rekao Reger. Godinama se već austrijskom pravosuđu više ne može verovati, deluje nedostojno politički, ne nezavisno, kako bi trebalo da bude. Govoriti o nezavisnom pravosuđu u Austriji, ne znači ništa drugo nego otvoreno prenebregavati istinu, rekao je Reger. Pravosuđe u Austriji je danas političko pravosuđe, nikako nezavisno. Današnje austrijsko pravosuđe postalo je zaista političko i opšteopasno, tako je rekao Reger, znam o čemu govorim, rekao je.

Pravosuđe i politika su danas tesno povezani, rekao je Reger, dovoljno je da se samo pobliže pozabavite tim katoličko- nacionalsocijalističkim pravosuđem i da ga proučite bistre glave, tako je rekao Reger. Ne samo u Evropi,
nego širom sveta, Austrija je danas oličenje zemlje s najviše takozvanih sudskih grešaka, i to je katastrofalno. Dođete li u dodir s pravosuđem, a ja sam, kao što znate, često bio u dodiru s pravosuđem, ustanovićete da je austrijsko pravosuđe opasni katoličko-nacionalsocijalistički mlin za ljude, čiji pogon ne zavisi, kako bi trebalo da očekujemo, od prava, nego od nepravde, i gde vladaju najhaotičniji uslovi, nema haotičnijeg pravosuđa u Evropi od austrijskog, niti korumpiranijeg, niti opasnijeg po ljude i perfidnijeg, rekao je Reger, i to nije tek nešto slučajno, izazvano glupošću, nego je po smišljenom naumu političke zajednice kojom danas vlada katoličko-nacionalsocijalističko austrijsko pravosuđe, tako je rekao Reger. Ako ste u Austriji izvedeni pred sud, predani ste potpuno haotičnom katoličko-nacionalsocijalističkom pravosuđu, koje je istinu i realnost preokrenulo na glavu, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosuđe nije samo proizvoljno nego je perfidna mašina za mlevenje ljudi, tako je rekao Reger, u kojoj je pravo pretvoreno u prah apsurdnim mlinskim kamenjem nepravde. A tek što se tiče kulture u ovoj zemlji, rekao je Reger, tu stomak može da vam se samo prevrće. Što se tiče takozvane stare umetnosti, ona je užegnula i isprana i likvidirana, i već davno ne zaslužuje više da privuče našu pažnju, znate to dobro koliko i ja, a što se tiče takozvane savremene umetnosti, ona ne vredi, kao što se govori, ni baruta u metku. Austrijska savremena umetnost je nikakva, takva je da ne zaslužuje ni da je se stidimo, rekao je Reger. Decenijama savremeni austrijski umetnici proizvode još samo kič smeće koje će, u stvari, zavisi li od mene, biti bačeno na smetlište. Slikari slikaju smeće, kompozitori komponuju smeće, pisci pišu smeće, rekao je on. Najveće smeće prave austrijski skulptori, rekao je Reger. Austrijski skulptori prave najveće smeće i za njega žanju najveća priznanja, tako je rekao Reger, to je karakteristično za ovo stupidno doba. Današnji austrijski kompozitori su, sve u svemu, ipak samo malograđanski tonski imbecili čije smeće u koncertnim salama smrdi do neba. A austrijski pisci, svi skupa, nemaju uopšte ništa da kažu, a to da nemaju ništa da kažu, ne umeju čak ni da napišu. Nijedan od ovih današnjih austrijskih pisaca ne ume da piše, svi zavaravaju sebe nekom odvratno sentimentalnom epigonskom književnošću u džepu, rekao je Reger, svejedno gde pisali, ispisuju samo smeće, ispisuju smeće štajersko i salcburško i koruško i burgenlandsko i donjoaustrijsko i gornjoaustrijsko i tirolsko i predalpsko smeće, i bestidno i slavohlepno guraju to smeće medu korice knjiga, tako je rekao Reger. Sede u bečkim opštinskim stanovima ili u koruškim kolibama ili u štajerskim zadnjim dvorištima i ispisuju smeće, epigonsko, smrdljivo, lišeno duha i mozga, austrijsko spisateljsko smeće, rekao je Reger, u kojem patetična glupost tih ljudi smrdi do neba, tako je rekao Reger. Njihove knjige nisu ništa drugo nego smeće dva ili čak tri naraštaja koji nikad nisu naučili da pišu, jer nikad nisu naučili da misle, totalno lišeno duha i majmunski oponašajući filozofiju i domoljublje, epigonsko smeće ispisuju svi ti pisci, rekao je Reger. Sve knjige tih pisaca, više ili manje ogavno poslušničkih prema državi, nisu ništa nego prepisane knjige, rekao je Reger, svaki red u njima je ukraden, svaka reč opljačkana. Ti ljudi već decenijama pišu samo literaturu lišenu ikakvih misli, pisanu samo iz želje da se dopadnu i objavljivanu samo iz želje da se dopadnu, tako je rekao Reger. Kucaju na mašinama svoje bezdane gluposti i pobiraju, za te beznadne i bljutave gluposti, sve mogućne nagrade, rekao je Reger. Čak je Štifter bio izuzetno velika pojava, rekao je Reger, kad ga uporedim sa ovim austrijskim glupacima koji danas pišu. Majmunsko oponašanje filozofije i domoljublja, što je u ovom času uveliko u modi, jedina je sadržina smeća koje potiče od tih ljudi, rekao je Reger, koji nisu sposobni ni za jednu jedinu sopstvenu misao. Knjige tih ljudi nisu za knjižare, nego ih treba baciti pravo na smetlište, rekao je Reger. Uostalom, i sva današnja austrijska umetnost jeste za smetlište. Šta se, naime, izvodi drugo u Operi nego smeće, a šta u Muzičkom udruženju drugo nego smeće, i šta su proizvodi tih brutalnih nasilnika s dletima, nošenih proleterskim prostaštvom, koji se prepotentno i bestidno nazivaju skulptorima, drugo nego smeće u mermeru i granitu! Strahota je da neprestano, već pola stoleća, nema ničeg osim ti deprimirajuće osrednjosti, rekao je Reger. Kad bi Austrija bila barem ludnica, ali ona je staračka ubožnica, rekao je. Stari nemaju šta da kažu, rekao je Reger, ali mladi imaju još manje, i takvo je današnje stanje. I naravno svim tim ljudima umetničkim stvaraocima ide lepo, rekao je. Svi ti ljudi su zagušeni stipendijama i nagradama, i svaki čas nekog od njih promovišu u počasnog doktora ovde, pa onda u počasnog doktora tamo, pa odlikovanje tamo i odlikovanje ovde, i svaki čas ih vidimo da sede pored nekog ministra, a ubrzo potom pored drugog ministra, evo danas ih vidimo kod kancelara i sutra kod predsednika parlamenta, i danas su u poseti socijalističkom sindikatu, a sutra u domu kulture katoličkih radnika, i proslavljaju i vode razgovore. U stvari, ti današnji umetnici nisu samo varalice u svojim takozvanim delima, takođe su varalice u
sopstvenom životu, rekao je Reger. Lažljivo delo neprestano se smenjuje s lažljivim životom, lažno je njihovo pisanje, lažan je njihov život, rekao je Reger. Zatim, ti pisci preduzimaju takozvane čitačke turneje i putuju uzduž i popreko po celoj Nemačkoj i po celoj Austriji i po celoj Švajcarskoj i ne propuštaju nijednu zabit u provinciji, koliko god ona bila stupidna, a da tamo ne pročitaju naglas ponešto iz svog smeća i pogoste se i natrpaju svoje džepove markama i šilinzima i francima, tako je rekao Reger. Nema ničeg odvratnijeg od takozvanih književnih čitanja, rekao je Reger, jedva da mi je išta mrskije, ali svim tim ljudima ništa ne smeta da svuda javno čitaju svoje smeće. U osnovi, nikoga ne zanima šta su ti ljudi mogli da napišu tokom svojih književnih pljačkaških pohoda, ali oni to čitaju naglas, nastupaju i čitaju javno i duboko se klanjaju pred svakim debilnim gradskim savetnikom i pred svakim glupim gradonačelnikom i pred svakim germanističkim blejalom, tako je rekao Reger. Čitaju javno svoje smeće, od Flensburga do Bolcana, i bestidno, bez ikakvih skrupula, upuštaju se u razgovor. Za mene nema ničeg nepodnošljivijeg od takozvanog književnog čitanja, rekao je Reger, ogavno je sedeti tamo i čitati naglas sopstveno smeće, jer ništa drugo ni ne čitaju svi ti ljudi nego smeće. Dok su još mladi, to još nekako prolazi, ali kad ostare i već zađu u pedesete, onda je da vam se zgadi. Ali, baš ti stariji pisci idu na čitanja, rekao je Reger, idu posvuda i penju se na svaki podijum i sedaju za svaki sto da bi čitali svoje pesničko smeće, svoju glupavu senilnu prozu, tako je rekao Reger. Tako, kad im čeljust nije više u stanju da njihove lažne reči zadrži u usnoj duplji, oni se penju na podijum neke od gradskih sala i čitaju svoje šarlatanske idiotluke, tako je rekao Reger. Nepodnošljiv je, uostalom, već pevač kad zapeva, ali pisac kad predstavlja sopstvene tvorevine još je znatno nepodnošljiviji, tako je rekao Reger. Pisac koji izlazi na estradu da bi javno čitao svoje oportunističko smeće, ma odigravalo se to i u frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla, jadan je komedijaš, rekao je Reger. Sve vrvi od takvih oportunističkih komedijaša, rekao je Reger. U Nemačkoj i u Austriji i u Švajcarskoj sve vrvi od takvih oportunističkih komedijaša, tako je rekao Reger. Da, da, rekao je, logična posledica toga je da nas nad svim hvata totalni očaj. Ali, ja se branim od tog totalnog očaja nad svim. Sad mi je osamdeset i dve i branim se rukama i nogama od tog totalnog očaja nad svim, tako je rekao Reger. U ovom svetu i ovom vremenu, rekao je, gde je ipak sve mogućno, ubrzo ništa više neće biti mogućno. Pojavio se Irzigler i Reger mu je klimnuo glavom, kao da je hteo da kaže, ti si bolje sreće od mene, a Irzigler se okrenuo i ponovo iščezao. Reger se oslanjao o svoj štap stisnut među kolenima kad je rekao: pomislite, Acbaheru, šta znači imati ambiciju da komponujete najdužu simfoniju u istoriji muzike. Nikom drugom ne bi na pamet pala takva besmislica osim Maleru. Mnogi kažu da je Maler poslednji veliki austrijski kompozitor, pa to je smešno. Smešan je čovek koji, pri punoj svesti, smišlja da pedeset gudača gude, samo da bi nadmašio Vagnera. S Malerom je austrijska muzika dosegla svoju apsolutno najnižu tačku, rekao je Reger. Najčistiji kič koji proizvodi masovnu histeriju, baš kao što je slučaj i s Klimtom, rekao je. Šile je značajniji slikar. Danas, čak i slaba Klimtova kič slika košta nekoliko miliona funti, rekao je Reger, odvratno. Šile nije kič, ali nije ni neki veliki slikar. Tokom ovog stoleća bilo je, uostalom, više austrijskih slikara Šileovog kvaliteta, ali osim Kokoške ni jedan jedini doista značajan, da tako kažemo stvarno velik. S druge strane, moramo da prihvatimo da nikako ne možemo znati šta je stvarno veliko slikarstvo. Od takozvanog velikog slikarstva imamo ovde, u Muzeju stare umetnosti, na stotine primera, ali vremenom nam ono ne izgleda više kao veliko, niti više kao tako značajno, jer smo ga tačno proučili. Ono što smo tačno proučili, gubi u nama na vrednosti, rekao je Reger. Trebalo bi, dakle, da se pazimo toga da uopšte išta tačno proučimo. Ali, ne možemo drukčije nego da sve tačno proučimo, u tome je naša nesreća, i tako sve rastačemo i sve sebi poništavamo, i već smo bezmalo sve poništili. Toliko proučavamo neku Geteovu rečenicu, rekao je Reger, da nam naposletku više i ne izgleda baš veličanstvena, postupno gubi ona za nas svoju vrednost i ono što nam je u početku možda izgledalo kao najveličanstvenija rečenica uopšte, na kraju je tek elementarno razočaranje. Svime što smo pobliže proučavali na kraju smo razočarani. Mehanizam rastakanja i raspadanja, rekao je Reger, eto na šta sam se još u svojim mladalačkim danima privikao, a da nisam znao da je u tome moja nesreća. Čak se i Šekspir potpuno raspada kad ga duže vreme proučavamo, rečenice nam idu na živce, likovi se razgrađuju pre dramskog zapleta i sve se poništava, rekao je. Naposletku nemamo više nikakvog zadovoljstva u umetnosti, kao ni u životu, a to je i prirodno, jer vremenom gubimo na bezazlenosti i, s njom, na gluposti. Ali, umesto toga samo nam je pripala nesreća, rekao je Reger. Danas mi je već apsolutno nemogućno da čitam Getea, da slušam Mocarta, gledam Leonarda, đota, sad mi za to nedostaju nužne pretpostavke. Sledeće nedelje ću opet da idem sa Irziglerom da ručam u Astoriji,
rekao je Reger, dok mi je žena bila živa, s njom i Irziglerom išao sam najmanje triput godišnje da ručamo u Astoriji, dugujem Irzigleru da nastavim s tim ručkovima u Astoriji, rekao je. Ne smemo ljude kao što je Irzigler jedino da iskorišćavamo, moramo s vremena na vreme da im pričinimo poneko zadovoljstvo. A najbolje je da odlazim sa Irziglerom da ručamo u Astoriji. Mogao bih češće da idem u Prater s njegovom porodicom, ali za to nemam snage, Irziglerova deca se okače o mene poput krpiguza i, u njihovom preterivanju, gotovo mi iscepaju odeću, rekao je. A i Prater mi je odvratan, znate li, gledati sve te muškarce i žene s njihovim jeftinim šalama pred šatrama za gađanje i njihovu groznu primitivnost kad se raspojasaju, osećam se tada isprljan od glave do pete kad odlazim u Prater. Današnji Prater nije više Prater iz mog detinjstva, kovitlavi park zadovoljstava; danas je Prater odvratni sabor vulgarnih ljudi, sabor zločinačkih bića. Ceo Parter odiše na pivo i zločin, i u njemu srećemo jedino brutalnost i bestidno slaboumlje prostačkog, nadmenog bečlijstva. Nema dana a da u novinama ne pročitamo o nekoj smrti u Prateru, svakodnevno je po više silovanja u Prateru. U mom detinjstvu dan u Prateru je uvek bio dan radosti, a u proleće tamo je mirisalo stvarno na jorgovan i kesten. Danas se tamo diže smrad do neba od proleterske perverznosti. Taj najčarniji od svih izuma za razonodu, rekao je Reger, Prater je danas samo prostački vašar vulgarnosti. Da, kad bi Prater još bio ono što je bio u mom detinjstvu, rekao je Reger, išao bih onamo sa Irziglerovom porodicom, ali da idem u takav, ne mogu sebi da dozvolim; odem li sa Irziglerovom porodicom u Prater, nedeljama neću biti nizašta. Još je moja majka odlazila s roditeljima u kočijama u Prater u šetnju i trčala bi duž glavne aleje u Prateru u lakoj sviljenoj haljini. Te slike su prošlost, rekao je Reger, sve je to minulo. Danas biste morali da budete radosni ako vam u Prateru ne bi pucali u leda, rekao je Reger, proboli vam srce nožem ili vam barem izvukli novčanik iz džepa. Današnje vreme je sasvim brutalizovano vreme. Sa Irziglerovom decom u Prater, to sam samo jedared učinio, nikad više. Okačili su se o mene poput krpiguza i cepali mi odelo, i svaki čas su tražili da ih vodim na voz sa avetima ili na vrtešku. Bilo mi je zlo od toga, rekao je Reger. Nemam, naravno, ništa protiv Irziglerove dece, rekao je Reger, ali ih ne podnosim. Mogu sa samim Irziglerom, ali s celom Irziglerovom porodicom, to ne mogu. Mogu sa Irziglerom u Astoriju za mojim stolom u uglu, s pogledom na pusti Majzedergase, ali sa Irziglerovom porodicom u Parter, to ne mogu. Svaki put izmišljam novi izgovor da ne bih morao sa Irziglerovom porodicom u Prater. Poseta Prateru sa Irziglerovom porodicom izgleda mi kao poseta paklu. Ne podnosim ni glas gospode Irzigler, rekao je Reger, ne mogu da izdržim taj glas. I Irziglerova deca imaju, u osnovi, grozne glasove, jaoj kad ti glasovi odrastu, rekao je. Tako miran, prijatan čovek kao Irzigler, a tako glasna žena kao Irziglerovica i tako glasna deca kao Irziglerova deca. Jedared mi je Irzigler predložio da li bih ipak pošao s njegovom porodicom na selo, u okolinu Beča. I to sam odbio, i godinama se već upinjem da izbegnem takve izlete u okolinu sa Irziglerovom porodicom. Zamislite, šetkam se sa Irziglerovom porodicom po okolini, možda bi Irziglerova deca čak i zapevala. To ne bih izdržao, da Irziglerova deca traže od mene da se s njima provlačim po okolnim šumama, napred ide Irziglerovica, a pozadi Irzigler, dok su sa mnom, možda čak i držeći me za ruku, Irziglerova deca. A onda bi Irziglerova porodica može biti zatražila od mene da i pevam s njima. Jednostavni ljudi žude za prirodom, žude za čistim vazduhom, tu žudnju nikad nisam imao, tako je rekao Reger. Ništa okrutnije ne bi moglo da mi se dogodi od šetnje sa Irziglerovom porodicom u okolini Beča a potom još i poseta nekoj gostionici s baštom. Pun mi je nos samo već od slike da Irziglerova porodica jede pečene odreske preda mnom i naliva se vinom i pivom i jabukovim sokom na moj račun. Sa Irziglerom u Astoriji, to već i meni pričinjava zadovoljstvo, i nema potrebe da izmišljam priče da bih triput godišnje jeo sa Irziglerom u Astoriji, i uz to čaša vina, rekao je Reger, tako već ide, sve drugo mi ne odgovara. Prater je apsolutno nemogućan, i okolina Beča je apsolutno nemoguća. Kad bi Irzigler bio barem malo muzikalan, rekao je Reger, vodio bih ga s vremena na vreme na koncerte ili bih mu ustupao kritičarske propusnice, ali Irzigler nema ni najmanje smisla za muziku, na muci je kad je prinuđen da sluša muziku. Bilo ko drugi, čak i ako bi to za njega bila muka, sedeo bi ipak u trećem ili četvrtom redu u Muzičkom udruženju da bi slučao Betovenovu Petu, budući da to više nego išta drugo prija čovekovoj taštini; Irzigler, ne, on je uvek odbijao da ide u Muzičko udruženje, i to uvek s najprostijim objašnjenjem: ne volim muziku, gospodine Reger, tako je rekao Reger. Tri godine već Irziglerova porodica čeka da pođem s njom u Prater, rekao je Reger, a ja čas kažem da me boli glava, čas da me boli grlo, čas da sam duboko u svom poslu, čas da imam hrpu pisama da napišem, a svaki put mi je ogavno što to moram da govorim. Irzigler veoma dobro zna zašto ne idem s njegovom porodicom u Prater, nisam mu rekao zašto, ali Irzigler, uostalom, nije
glup, rekao je Reger. U Astoriji naručuje uvek isto, kuvanu govedinu s povrćem, jer ja naručujem uvek kuvanu govedinu s povrćem. On čeka dok ja ne naručim kuvanu govedinu s povrćem, a onda i sebi naručuje kuvanu govedinu s povrćem, tako je rekao Reger. Ali, dok ja ipak pijem samo času mineralne vode, Irzigler uz kuvanu govedinu s povrćem pije čašu vina. Kuvana govedina s povrćem nije u Astoriji uvek prvorazredna, ali naprosto je najradije jedem u Astoriji. Irzigler jede polako, i to je ono najizvanrednije kod njega. I ja jedem svoju kuvanu govedinu tako polako da mi se čini da jedem još sporije od Irziglera, ali Irzigler jede, iako svoju kuvanu govedinu jedem što je mogućno sporije, još znatno sporije svoju. Ah, Irzigleru, prošlog puta sam mu rekao u Astoriji, toliko vam dugujem, verovatno sve, a to on, naravno, nije razumeo. Posle smrti svoje žene odjednom sam se našao sam, doduše imao sam veza s gomilom ljudi, ali ipak s nijednim ljudskim bićem, a vas nisam želeo, ipak, da uznemiravam u svom groznom stanju. Tokom pola godine izbegavao sam svaki dodir s ljudima, već i zbog toga što sam hteo da izbegnem njihovo užasno zapitkivanje, ljudi uvek postavljaju, bez ikakve suzdržanosti, ta užasna pitanja o uzrocima smrti, a to rade i u svakoj prilici; hteo sam da to izbegnem, pa sam tako imao samo Irziglera. A ipak, tokom skoro pola godine posle smrti svoje žene nisam odlazio ni u Muzej stare umetnosti, tek pola godine kasnije opet dolazim ovamo, i u prvo vreme, naravno, ne svakog drugog dana kako sam navikao, nego najviše jedared u nedelji. Ali, sad ponovo, već pola godine, dolazim u Muzej stare umetnosti svakog drugog dana. Irzigler je bio, jer me uopšte ništa nije pitao, jedino mogućno ljudsko biće, rekao je Reger. Uvek se premišljam da li da sa Irziglerom idem u Astoriju ili u Imperijal, u svakom slučaju u neki od najelitnijih restorana, ali on se u Imperijalu ne oseća tako dobro kao u Astoriji, takav čovek kao Irzigler ne podnosi apsolutnu veličanstvenost Imperijala, tako je rekao Reger. Astorija je, uostalom, znatno diskretnija.

Kako god bilo, neprestano želim da mogu s vremena na vreme da izrazim svoju zahvalnost Irzigleru, koji je za mene tako važan, rekao je Reger. Irzigler ima prijatnu osobinu, ume da sluša, i to ume da sluša potpuno nenametljivo. Ako je sam Irzigler meni najprijatniji čovek, cela Irziglerova porodica mi je, naprotiv, od najneprijatnijih. Kako čovek kao Irzigler, tako je rekao Reger, može da naleti na ženu kao što Irziglerovica s njenim kreštavim glasom i kokošjim hodom. Često se, uostalom, pitamo kako mogu da se zbliže ljudi potpuno suprotni, tako je rekao Reger. Žena s histeričnim životinjskim glasom i kokošjim hodom i muškarac poput Irziglera, tako uravnotežen i prijatan. I, naravno, Irziglerova deca su gotovo u svemu na majku, gotovo ni u čemu na oca. Jedno promašenije od drugog, rekao je Reger, ali roditelji, naravno, veruju da su im deca uspela, to veruju, konačno, svi roditelji. Baš je strašno pomisliti šta će od te Irziglerove dece postati jednog dana, rekao je Reger, kad pogledam tu Irziglerovu decu, već danas vidim ljude, čak ni ne osrednje, nego ljude znatno ispod osrednjosti, s karakterom u najmanju ruku neujednačenim. Uvek mi onda pada na pamet pojam glupog nakota, rekao je Reger, i to je ono što je nesrećno sa Irziglerovom porodicom. Tako izuzetno biće, tako uspeli, karakteran čovek i tako promašena porodica. Sve to je uobičajena stvar, rekao je Reger. Kao rođeni oportunisti, Austrijanci su podmuklice, dodao je, i žive od prikrivanja i zaborava. Nema političke gnusobe, koliko god bila velika, koju oni nisu već posle nedelju dana zaboravili, kao ni zločina, koliko god on bio velik. Austrijanac je, u stvari, rođeni prikrivalac zločina, rekao je Reger, Austrijanac prikriva svaki zločin, čak i najgnusniji, jer je, kako je rečeno, rođena oportunistička podmuklica. Decenijama naši ministri počinjavaju svirepe zločine, a ove oportunističke podmuklice to prikrivaju. Decenijama ti ministri zločinački obmanjuju, a ove podmuklice ih pokrivaju. Decenijama ti beskrupulozni austrijski ministri lažu i obmanjuju Austrijance, a ove podmuklice ih ipak pokrivaju. Čudo je već kad se desi da takav zločinački i obmanjivački ministar bude poslan do đavola, rekao je Reger, jer mu je prigovoreno da je decenijama činio teške zločine, ali nedelju dana docnije cela afera je već zaboravljena, pošto su podmuklice zaboravile aferu. Lopova koji je ukrao dvadeset šilinga pravosuđe goni i zatvara, a onog u ministarskom rangu, ko je obmanom uzeo milione i milijarde, u najboljem slučaju kažnjava time što mu daje ogromnu penziju, i stvar odmah biva zaboravljena, tako je rekao Reger. Stvarno je čudo, tako je Reger rekao zatim, da je baš sad opet gonjen neki ministar, i tek što je u novinama objavljeno da je proneverio milijarde i tek što je u novinama objavljeno da je taj ministar težak zločinac i da treba da odgovara pred sudom, a već su ga iste novine, time i javnost, zauvek zaboravile. Dok bi ministar morao da bude optužen, izveden pred sud i, ako smem da kažem, doživotno zatvoren zbog svog zločina, on uživa u masnoj penziji u svojoj vili na Kalenbergu i niko ni ne pomišlja da ga u tome ometa. Živi na takozvanom belom hlebu kao penzionisani ministar i kad jednom umre, pripada mu još i državni pogreb i mauzolej na Centralnom
groblju, tako je rekao Reger, pored njegovog ranije preminulog ministarskog kolege, koji je kao i on bio zločinac od iste vrste. Austrijanac je rođena oportunistička podmuklica i rođeno prikrivalo i zaboravljalo u pogledu gnusoba i zločina ministara i svih ostalih vlastodržaca, tako je rekao Reger. Celog svog života Austrijanac povija šiju i celog života prikriva najveće gnusobe i zločine da bi mogao da preživi, u tome je istina, rekao je Reger. Novine ustanovljuju i optužuju i, naravno, uzburkavaju, ali istovremeno opet oportunistički poništavaju i oportunistički zaboravljaju. Novine otkrivaju i tragaju, i u isti mah šminkaju i prikrivaju i potiskuju sve što se tiče političkih gnusoba i zločina, tako je rekao Reger. Novine dižu oluju protiv demisioniranog ministra i iznose protiv njega najteže prigovore i, kao što se kaže, dokrajčavaju ga, pa je kancelar prinuđen da tog zločinačkog ministra opozove, i tek što je kancelar opozvao ministra, novine su istog ministra zaboravile i, s njim, gnusobe i zločine koje je on stvarno počinio, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosuđe je poslušničko pravosuđe u rukama austrijskih političara, rekao je Reger, sve drugo je laž. Činjenica da ovu aferu nije ućutkala samo vlada nego i štampa, ne umiruje me, rekao je Reger. Uostalom, kao Austrijanac godinama već ne možete više da budete mirni, jer poslednjih godina ne prođe dan bez političkog skandala, i političke svinjarije su poprimile ogromne razmere kakve su, do pre neku godinu, još bile nezamislive, tako je rekao Reger. O čemu god mislio, ti politički skandali su mi neprestano u glavi i nerviraju me. Šta god činio, u glavi su mi ti politički skandali, rekao je Reger, ničim drugim ne mogu da se bavim, ti politički skandali su mi obuzeli glavu, tako je rekao Reger. Kad otvorimo novine, opet neki politički skandal, rekao je Reger, svakog dana skandal u koji su upleteni političari ove države osakaćene do neprepoznatljivosti, političari koji su zloupotrebili svoju funkciju, koji su počinili kriminal. Kad otvorimo novine, pomislite da živite u državi u kojoj su politička gnusoba i političko zločinstvo postali svakodnevni običaj. Najpre sam sebi govorio, neću da se nerviram, jer ova država danas ne zaslužuje ni da ozbiljno bude razmatrana, ali sad mi je u ovoj užasnoj državi, da, koja vas svakodnevno ispunjava užasom, odjednom potpuno nemogućno da se ne nerviram; kad izjutra otvorite novine, automatski se već nervirate zbog gnusoba i zločina naših političara. Automatski onda već imate utisak da su svi političari zločinske pojave i u samoj osnovi zločinci i čopor krmaka, tako je rekao Reger. Stoga sam se u poslednje vreme odvikao da novine čitam izjutra, što mi je decenijama bio običaj, dovoljno je ako ih prelistam popodne. Kad čitalac novina otvori novine izjutra, od jutra se već čitaocu novina prevrće stomak i tako mu je ceo dan i potom još i noć, tako je rekao Reger, zato što se suočavi s nekim političkim skandalom sve većim, sa sve većom političkom svinjarijom, tako je rekao Reger. Godinama već, u ovoj zemlji, čitalac novina čita u novinama samo još o skandalima, na prve tri stranice o političkim i na sledećim o ostalim, ali on čita samo još o skandalima, jer austrijske novine govore samo još o skandalima i svinjarijama, i ni o čemu drugom. Austrijske novine dospele su do takvog stepena niskosti da je i to skandal, rekao je Reger, nema podlijih i prostačkijih i odvratnijih novina na svetu od austrijskih, ali austrijske novine su iz nužde tako gnusne i podle, jer je austrijsko društvo, a prvenstveno političko austrijsko društvo, i jer je upravo ova država gnusna i podla. Nikad još u ovoj zemlji nije bilo gnusnijeg i podlijeg austrijskog društva s državom tako gnusnom i podlom, rekao je Reger, ali niko u ovoj državi i ovoj zemlji ne oseća to kao sramotu, niko se istinski ne buni protiv toga, tako je rekao Reger.
Austrijanac je uvek sve prihvatao, svejedno šta to bilo, pa čak to bilo i najveća gnusoba i najveća podlost, i bilo najčudovišnija od svih čudovišnosti, tako je rekao Reger. Austrijanac je sve drugo osim revolucionara, pošto on uopšte nije nikakav fanatik istine, Austrijanac već stolećima živi u braku s laži, sa svakom laži, tako je rekao Reger, ali najtešnje i na prvom mestu s državnom laži. Austrijanci žive, po sebi razumljivo, svoj prostački i podli život kao Austrijanaca s državnom laži, rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih. Takozvani ljubazni Austrijanac je pretvoran oportunistički postavljač zamki, tako je rekao Reger, postavljač zamki koji neprestano i svuda postavlja svoje oportunističke zamke, takozvani ljubazni Austrijanac je majstor najgnusnijeg prostaštva, ispod njegove takozvane ljubaznosti je podli i bestidni i bezobzirni čovek, i upravo stoga najlažljiviji, tako je rekao Reger. Celog života sam bio fanatični čitalac novina, tako je rekao Reger, a sad mi je bezmalo nepodnošljivo da otvorim novine, jer su one, ipak, samo pune skandala. Ali, novine su takve kakvo je društvo koje se odslikava u novinama, tako je rekao Reger. Možete u njima i tokom cele godine da tražite, i nećete naći ni jednu jedinu inteligentnu rečenicu u ma kojem od tih kupusnih listova, rekao je Reger. Ali, zašto ja to vama pričam, kad je vama izuzetno poznato sve što je austrijsko, rekao je Reger. Danas sam se probudio i pomislio na skandal s ministrom i nisam uspeo da taj ministarski skandal izbacim iz glave, i to je svakako tragično za
moju glavu, rekao je Reger, da iz nje ne uspevam da izbacim te skandale, a naročito političke skandale, ti skandali mi se sve dublje zabijaju u glavu, i to je tragedija. Kažem sebi da moram sve te skandale i gnusobe da izbacim iz glave, a ti skandali mi sve dublje zabijaju u glavu. Ali, naravno, bivam mirniji kad o svemu tome, baš o tim političkim gnusobama i skandalima, raspravljam s vama, svakog dana, već od jutra, mislim kako je dobro da imam Ambasador gde mogu da raspravljam s vama, naravno, ne samo o skandalima i gnusobama, jer ipak postoje i druge stvari, veselije, recimo muzika, tako je rekao Reger. Dokle god me raduje da govorim o sonati Oluja ili o umetnosti fuge, neću se toga odreći, rekao je Reger. Muzika me, uostalom, uvek iznova spasava, činjenica je da muzika još živi u meni i da živi u meni kao prvog dana, tako je rekao Reger. Muzika me svakodnevno spasava od svih tih gnusoba i odvratnih stvari, rekao je, pomoću muzike se svakodnevno, svakog jutra, iznova ipak pretvaram u intelektualno i emotivno biće, shvatate li! rekao je. Ah, da, rekao je Reger, čak i ako je proklinjemo, pa čak nam ponekad izgleda potpuno površna i moramo da kažemo da baš ništa ne vredi, umetnost, kad ovde gledamo slike ovih takozvanih starih majstora, koje nam često i, prirodno, s godinama izgledaju u osnovi sve nekorisnije i uzaludnije, i nije ništa drugo nego bespomoćni pokušaj da se vešto ustoliči na zemljinom šaru, ipak ništa drugo ne spasava ljude poput nas nego upravo ta prokleta i osuđena i često do povraćanja odvratna i fatalna umetnost, tako je rekao Reger. Austrijanac je uvek promašeni čovek, rekao je Reger, i najdublje je svestan da to jeste. To je razlog svih njegovih odbojnosti, svih slabosti u njegovom karakteru, jer pre svega je najodbojnije kod Austrijanca da je slab po karakteru. To ga, međutim, i čini znatno zanimljivijim od ostalih, tako je rekao Reger. Austrijanac je stvarno najzanimljiviji čovek među svim Evropljanima, jer ima sve od Evropljana, a još i svoju slabost karaktera. Fascinantno je kod Austrijanca, rekao je Reger, da su u njemu sva svojstva svih ostalih sadržana već od rođenja, a na to još i njegova sopstvena slabost karaktera. Ako ceo svoj život provedemo u Austriji, nismo u stanju da sagledamo Austrijanca kakav je on stvarno, ali ako se, recimo, posle dužeg odsustvovanja vratimo u Austriju, baš kao ja iz Londona, vidimo ga jasno, onda ne može da nas prevari. Austrijanac je genije prerušavanja, najgenijalniji glumac uopšte, rekao je Reger, on se pretvara u sve, a da nikad nije neko uistinu, to je njegova najistaknutija odlika. Austrijanac je omiljen u celom svetu, barem je do danas bio, ceo svet ima takoreći uvek ludu u njemu, jer je upravo najzanimljiviji Evropljanin, ali je istovremeno ipak i najopasniji. Austrijanac je, najverovatnije, najopasniji čovek uopšte, opasniji od Nemca, opasniji od svih ostalih Evropljana, Austrijanac je apsolutno najopasnije političko biće, to je istorija dokazala i to je, uostalom, uvek donosilo najveću nesreću u Evropi, a u stvari prilično često i u celom svetu. Nekog Austrijanca, koji je uvek prostački nacista ili stupidni katolik, koliko god ga smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti, ne smemo da pustimo za političko kormilo, rekao je Reger, jer Austrijanac za kormilom obavezno sve vodi u totalni bezdan. Još jedna besana noć i stalno obuzet najvećom uznemirenošću zbog političkih skandala, dodao je Reger. Da, pomislio sam u ranu zoru, srešćeš se sa Acbaherom u Muzeju stare umetnosti da bi mu nešto predložio, a savršeno znaš da će predlog biti potpuno bezuman i iznećeš taj predlog. Smešna stvar, a ipak i čudovišna, tako je rekao Reger. Tokom dva meseca posle smrti svoje žene Reger nije izlazio iz svog stana u Zingerovoj ulici, celih pola godine od smrti svoje žene nije se sreo ni s jednim čovekom. Tih pola godine dozvolio je da se o njemu brine vulgarna i grozna kućna pomoćnica i ni jedan jedini put nije išao u Muzej stare umetnosti, u kojem je decenijama svakog drugog dana bio sa svojom ženom, kažem sebi. Pomoćnica mu je kuvala i prala veš, doduše sve to nemarno da se kosa digne na glavi, tako je Reger uvek govorio, ali ipak tako da on nije sasvim propao. Čovek koji naglo ostane sam, veoma brzo propada, tako je Reger sam govorio, mesecima sam jeo jedino griz, tako je rekao Reger, jer sa svojim zubima u lošem stanju nisam mogao više da jedem meso, pa čak ni povrće. Stan u Zingerovoj ulici je postao mrtvački tih i pust, tako je Reger opisao sopstveno stanje, kad sam ga prvi put posle smrti žene opet sreo u Ambasadoru, oslabljenog, bledog, skoro sve vreme ćutljivog, oslonjenog na štap, s razvezanim pertlama na cipelama, nogavice zimskih gaća su mu virile ispod ivice pantalona. Ne mili nam se više da živimo kad izgubimo osobu koja nam je bila najbliža, rekao je tada u Ambasadoru, ali moramo da nastavimo da živimo, ne ubijamo se, suviše smo neodvažni za to, nad otvorenom rakom još obećavamo da ćemo se ubrzo pridružiti, a zatim, pola godine kasnije, još živimo i užasavamo se sebe, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Njegova žena je dostigla starost od osamdeset i sedam godina, ali je sigurno mogla da živi znatno preko stote da nije pala, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su za
njenu smrt, jer da je grad Beč, kojem pripada put do Muzeja stare umetnosti, posuo pesak po putu do Muzeja stare umetnosti, moja žena ne bi pala, i da je Muzej stare umetnosti, koji pripada državi, odmah a ne tek pola sata kasnije pozvao službu hitne pomoći, moja žena ne bi stigla tek ceo sat posle pada u bolnicu Milosrdne braće, a hirurzi bolnice Milosrdne braće, koja pripada katoličkoj crkvi, ne bi smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Beč i austrijska država i katolička crkva krivi su za smrt moje žene, rekao je Reger u Ambasadoru, mislio sam dok sam sedeo pored njega na klupi u sali Bordone, mislim. Grad Beč nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti dana kad je sve bilo zaleđeno, a Muzej stare umetnosti pozvao je službu hitne pomoći tek posle ponavljanih zahteva, i hirurzi Milosrdne braće naposletku su smandrljali operaciju, na kraju je moja žena umrla, rekao je Reger u Ambasadoru. Gubimo biće koje smo od svih ljudi najdublje voleli, i to samo zbog nemara grada Beča i nemara austrijske države i opuštenosti katoličke crkve, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Gubimo nama najvažnije biće, jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam biće s kojim smo bezmalo četrdeset godina delili život u najvećoj saglasnosti, u poštovanju i ljubavi, jer su grad i država i crkva radili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam jedino biće, jer su grad i država i crkva postupili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru.
Odjednom nas je jedino biće koje smo, u osnovi, imali, ostavilo same, jer su grad i država i crkva radili bezglavo i neodgovorno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Naglo smo odvojeni od bića kome u osnovi sve dugujemo i koje nam je doista sve dalo, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Najednom smo u našem stanu ostali sami, bez bića koje nas je s najvećom brižnošću decenijama održavalo u životu, jer su grad i država i katolička crkva počinili zločin iz nemarnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Odjednom smo nad otvorenim grobom tog bića, bez koga nikad nismo mogli ni da zamislimo da živimo, rekao je Reger tada u Ambasadoru, mislim. Grad Beč i država Austrija i katolička crkva krivi su za to što sam sad sam i ostaću sam do kraja života, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Biće koje je uvek bilo zdravo i koje su krasile sve zamislive odlike inteligentne i ženske osobe, i stvarno je bilo najveća ljubav mog života, umire mi samo zato što grad Beč nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, samo zato što Muzej stare umetnosti, koji pripada državi, nije blagovremeno pozvao službu hitne pomoći i što su hirurzi bolnice Milosrdne braće smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Više od sto godina mogla je da živi moja žena, u to sam ubeden, da je grad Beč posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. I danas bi sigurno bila u životu da je Muzej stare umetnosti blagovremeno pozvao Hitnu pomoć i da hirurzi bolnice Milosrdne braće nisu smandrljali operaciju. U stvari, ne bih trebalo više nogom ni da stupim u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, pošto je ponovo stupio sedmog meseca posle smrti svoje žene. Sad je put do Muzeja stare umetnosti posut peskom, sad, kad je moja žena mrtva, rekao je Reger. Baš su u bolnicu Milosrdne braće preneli moju ženu, baš u tu bolnicu o kojoj nikad nisam čuo ništa dobro, tako je rekao Reger. Najdublje su mi odvratne sve te bolnice koje u svom nazivu imaju izraz milosrdnost, tako je rekao Reger. Jedva da ima izraza koji je toliko zloupotrebljavan kao izraz milosrdnost, rekao je Reger.

Milosrdne bolnice su najnemilosrdnije od svih koje poznajem, tako je rekao Reger, u njima većinom vladaju samo nedostatak veštine i lakomost, pored ogavnog i niskog pretvorstva u ime Boga, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Sad mi je još samo Ambasador ostao, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu na koje sam se navikao tokom decenija. Imam dva mesta na koja mogu da pobegnem kad ne znam više kuda da se denem, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu, ovde, u Ambasadoru, i klupa u Muzeju stare umetnosti. Ali, kad sedite sami samciti ovde u Ambasadoru, na ovom mestu u uglu, takođe je strašno, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Sedeti ovde, sa svojom ženom, bio mi je najmiliji običaj, a ne da sedim sam ovde, ne sam ovde, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, a sedeti na klupi u sali Bordone, u Muzeju stare umetnosti, takođe je užasno, gde sam ipak više od tri decenije sedeo sa svojom ženom. Idem gradom Bečom, sve vreme mislim da je grad Beč kriv za smrt moje žene i da je austrijska država kriva za njenu smrt i da je katolička crkva kriva za njenu smrt, mogu da idem ovuda kuda god i kad hoću, te misli ne mogu da isteram iz glave, tako je rekao Reger. Izvršili su zločin nada mnom, gradsko-državno-katoličko-crkveno čudovište, protiv kojeg sam nemoćan, i to je strašno, tako je rekao Reger. U stvari, tako je. rekao Reger tada u Ambasadoru, i ja sam umro u trenutku kad mi je umrla žena. Istina je da sebi izgledam kao mrtvac, kao
mrtvac koji još živi. To je moj problem, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Stan je pust i mrtav, rekao je Reger više puta tada u Ambasadoru. Samo dvaput sam tokom svih dvadeset godina bio u Regerovom stanu u Zingerovoj ulici, koji ima deset do dvanaest soba u zgradi sazidanoj početkom veka, i koji sad, posle smrti njegove žene, pripada Regeru. S nameštajem porodice njegove žene, Regerov stan u Zingerovoj ulici, uzorak je stana takozvanog jugendstila, u kojem su na zidovima doista većinom visili Klimt i Šile i Gerštl i Kokoška, sve slike koje je moja žena visoko cenila, tako je Reger jednom rekao, ali koje su meni uvek bile najdublje odvratne. Svaku od soba u ovom Regerovom stanu u Zingerovoj ulici izvesni čuveni slovački drvorezac doista je pretvorio u umetničko delo, jedva da mogu verovati da u Beču postoji još jedan takav stan u kojem je slovačka drvorezačka umetnost u tako spretnoj izradi i s najvišim zahtevima kvaliteta dostigla vrhunski stepen po uspelosti, Acbaheru. Sam Reger, uostalom, ne ceni nimalo, uvek to ponavlja, takozvani jugendstil, mrzi ga, jer ceo jugendstil nije ništa drugo nego kič i doduše je uživao, kako je ponavljao, u blagoj intimnosti stana u Zingerovoj ulici, koji mu je ostao od žene, u uspeloj srazmeri svih odaja u njemu, naročito u veličini svoje radne sobe, ali pošto on, kako je rečeno, uopšte nije mario za takozvani jugendstil kao kič, cenio je uvek jedino udobnost soba u Zingerovoj ulici, po njemu uvek idealna za nas dvoje, ne njihovu opremljenost. Kad sam prvi put bio u stanu Regerovih u Zingerovoj ulici i primio me Reger, budući da mu je žena otputovala u Prag, proveo me je kroz ceo stan, dakle, ovde živim, rekao je tada, vidite li, ovde, u ovim sobama koje mi veoma odgovaraju, iako ovaj grozan, neudoban nameštaj nije baš po mom ukusu. Sve je to ukus moje žene, ne moj, tako je rekao Reger tada, i kad bi pogledao na slike okačene o zidove, samo je ponavljao, ah, da, verujem da je to Šile, ah, da, verujem da je to Klimt, ah, da, verujem da je to Kokoška. Slikarstvo sa okreta veka je čisti kič i ne leži mi, rekao je više puta, dok je ono moju ženu uvek privlačilo, mada nije bila njime fascinirana, privlačilo ju je, to je pravi izraz, rekao je Reger tada. Šile možda, ali Klimt ne, Kokoška da, Gerštl ne, tako su glasile njegove napomene. Tobožnji Los, tobožnji Hofman, govorio je, kad bih rekao da je to svakako sto što ga je izradio Adolf Los, da je to svakako stolica koju je izradio Jozef Hofman.
Znate li, rekao je Reger tom prilikom, uvek su mi bile odvratne te stvari, koje su zapravo tako moderne da su mi potpuno prirodno odvratne. I Šile i Klimt, ti kičeri, danas su čak najmoderniji, stoga su mi Klimt i Šile tako odvratni. Uostalom, danas ljudi naročito slušaju Veberna i Šenberga i Berga, njihove majmunske podražavaoce, a uz to još Malera, to mi je odvratno. Sve što je u modi uvek mi je bilo odvratno. Verovatno patim i od onoga što nazivam svojim umetničkim egoizmom, hoću da imam, što se tiče umetnosti, sve samo za sebe samog, svog Paskala, svog Novalisa i svog Gogolja, koga najviše volim, hoću da posedujem te umetničke proizvode samo za sebe, ta genijalna umetnička osporavanja, hoću jedino ja da imam Mikelanđela, Renoara, Goju, rekao je, jedva mogu da podnesem da osim mene još neko poseduje tvorevine ovih umetnika, tih genija, i da uživa u njima, neponošljiva mi je misao da osim mene još neko ceni Janačeka, Martinua ili Šopenhauera ili Dekarta, to mi je bezmalo nepodnošljivo, hoću da sam jedini, a to je naravno užasno stanje duha, rekao je Reger tada. Ja sam posesivni mislilac, tako je rekao Reger tada u svom stanu. Voleo bih da verujem da je Goja slikao samo za mene, Gogolj i Gete pisali samo za mene, Bah samo za mene komponovao. Pošto je to obmana i, iznad svega, beskrajno prostaštvo, u osnovi sam uvek nesrećan, to sigurno razumete, rekao je Reger tada. Mada je to besmisleno, tako je Reger rekao tada, kad čitam neku knjigu, ipak osećam i mislim da je knjiga samo za mene bila napisana, kad gledam neku sliku, osećam i mislim da je samo za mene bila naslikana, kompozicija koju slušam, samo za mene je bila komponovana. Čitam onda i slušam onda i gledam onda, dakle, u velikoj zabludi, ali ipak sa izuzetnim uživanjem, tako je rekao Reger tada. Ovde, na ovoj stolici, rekao mi je Reger tada i pokazao mi takozvanu groznu Losovu stolicu, koju je Los, uostalom, projektovao u Brislu i, po čijem je nacrtu, napravljena u Brislu, pre trideset godina uputio sam svoju ženu u umetnost fuge. Grozna Losova stolica nalazi se još na istom mestu. A ovde, na ovoj groznoj Losovoj klupi, pozvao me je da sednem na tu groznu Losovu klupu, smeštenu pod prozorom koji gleda na Zingerovu ulicu, tokom cele jedne godine čitao sam Vilanda svojoj ženi, Vilanda, tu veliku potcenjenu pojavu u nemačkoj književnosti, Vilanda koji je napustio Vajmar, jer mu je Gete onemogućio da živi tamo, pri čemu je Šiler odigrao ružnu ulogu, tako je rekao Reger; posle godinu dana moja žena je postala ekspert za Vilanda, i to samo posle jedne jedine godine! uskliknuo je Reger tada. A ovde, na ovom podjednako groznom koliko i neudobnom Losovom tabureu, tobože je i ovaj tabure nepodnošljivi patetičar Los projektovao, sedela je
moja žena i pročitala mi, šezdeset i šeste i šezdeset i sedme, između jedan i dva sata posle ponoći, celog Kanta. Najpre sam s velikom mukom uvodio svoju ženu u svet književnosti i filozofije i muzike, tako je rekao Reger tog dana. Jasno je da književnost bez filozofije, i obrnuto, i filozofija bez muzike i književnost bez muzike, i obrnuto, nisu zamislive, rekao je, bile su potrebne godine da bi moja žena to shvatila, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Morao sam da sa svojom ženom krenem od početka, mada je ona ipak već bila, u skladu sa svojim poreklom, visoko obrazovana kad sam je upoznao. Najpre sam pomislio da je zajednički život nemoguć, ali onda se to pokazalo ipak kao mogućno, tako je rekao Reger, jer moja žena se, naravno, podređivala, budući da je to bila pretpostavka za naš zajednički život, koji bih, konačno, mogao da nazovem idealnim zajedničkim životom. Ženi kao što je moja samo prvih godina ide teško sa školovanjem, potom uči lako i sve lakše, tako je rekao Reger. Na ovom neudobnom groznom Losovom tabureu moja žena je imala takoreći filozofsko prosvetljenje, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Godinama, pokušavajući da nekog prosvetimo, idemo lažnim putem, do trenutka kad odjednom vidimo pravi, otada sve ide veoma brzo, otada je moja žena sve shvatala veoma brzo, ali naravno sigurno je da sam s njom morao da radim još godinama, ako ne i decenijama, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Uzimamo ženu i ne znamo zašto smo je uzeli, ipak ne samo da bi nam obavljala kuće poslove, onako na njen ženski način, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, ipak je uzimamo da bismo je upoznali s pravom vrednošću života, da bismo je prosvetili šta život može biti kad bi bio življen duhovno. Naravno, ne smemo pasti u grešku pa takvoj ženi u mozak naturati duhovne stvari, kao što sam u početku pokušao, što me je logično moralo dovesti do neuspeha, i ovde tek oprez vodi do cilja, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Sve što je moja žena volela pre našeg susreta, pošto sam je prosvetio, nije više volela, osim što joj je ostala jugendstilska histerija prema tom takozvanom jugendstilu, toj odvratnoj kič-umetnosti, tom ogavnom izopačenju ukusa kakav je jugendstil; tu nisam imao nikakve šanse. Ali, vremenom sam, naravno, bio u stanju da je odvratim od lažne i, otuda, bezvredne književnosti i od lažne i bezvredne muzike, rekao je Reger, i upoznao sam je sa suštinskim delovima svetske filozofije. Ženski duh je najtvrdoglaviji, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, verujemo da je pristupačan, a on je pak nepristupačan. Preduzimala je mnoštvo nesuvislih putovanja pre nego što smo se venčali, tako je rekao Reger tada, vremenom nije više kretala na njih, bila je, kao i većina današnjih žena, obuzeta manijom putovanja, danas tamo, sutra ovamo, takvo je njihovo geslo, a u osnovi ništa ne doživljavaju, ništa ne vide, kući ne donose ništa osim praznih novčanika. Posle naše svadbe, nije više putovala, tako je rekao Reger, kretala je jedino na ova duhovna putovanja koja sam ja preduzimao s njom, putovali smo u Šopenhauera i u Ničea i u Dekarta i u Montenja i u Paskala, i to uvek na nekoliko godina, tako je rekao Reger. Ovde, vidite li, rekao je Regner, tog dana, u stanu u Zingerovoj ulici, i sam je seo na jednu od stolica, na groznu Oto-Vagner-stolicu, na ovoj groznoj Oto-Vagner-stolici žena mi je priznala da, mada sam joj celu godinu predavao Šlajermahera, nije razumela Šlajermahera. Ali, tokom tog poučavanja u Šlajermahera, ona mi je zgadila Šlajermahera i odonda, odjednom, ni ja se više nisam ni najmanje zanimao za Šlajermahera, naprosto sam primio i spoznao da ona nije razumela Šlajermahera i više se nisam bavio Šlajermaherom; moramo onda da filozofa koga naša žena nije razumela, takvog kakav je Šlajermaher, potpuno i bez ikakvog žaljenja pustimo, kako se kaže, da padne, i da nastavimo dalje. Odmah sam počeo sa upućivanjem u Herdera, koga smo oboje osetili kao olakšanje, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Posle ženine smrti mislio sam da se iselim iz zajedničkog stana, ali se onda ipak nisam iselio, jer sam jednostavno suviše star za to. Selidba premaša moje snage, tako je rekao Reger. Dovoljne su, naravno, dve sobe, tako je rekao Reger, ali ako više ne možemo da se preselimo, moramo da se zadovoljimo s deset ili dvanaest, koliko ih ima stan u Zingerovoj ulici. Sve me u ovom stanu podseća na moju ženu, rekao je Reger, mogu da pogledam kud god hoću, ona je uvek tu, sedi tamo, dolazi mi iz ove ili one sobe, užasno je, čak i ako mi to istovremeno cepa srce, da, to mi cepa srce, rekao je Reger. Tada, kad sam prvi put bio u stanu u Zingerovoj ulici, a njegova žena je još živela, rekao mi je, dok je gledao dole na Zingerovu ulicu, znate li, Acbaheru, ništa me ne plaši više od tog da me žena odjednom napusti i ostanem sam, najstrašnije što može da mi se dogodi jeste da ona umre i ostavi me samog. Ali, moja žena je zdrava i nadživeće me mnoge godine, tako je Reger rekao tada. Kad nekog volimo tako duboko kao ja svoju ženu, ne možemo da zamislimo njegovu smrt, jednostavno ne podnosimo misao na to, tako je rekao Reger tada. Drugi put sam bio u njegovom stanu u Zingerovoj ulici da bih uzeo staro izdanje
Spinoze koje mi je on davao po ceni povoljnijoj od normalne, i to ne u nekoj zvaničnoj knjižari nego od strane ilegalnog trgovca, i čim sam ušao u stan u Zingerovoj ulici, pozvao me je da sednem na najbližu stolicu, koja je takođe neka grozna Losova stolica, i nestao je u svojoj biblioteci da bi se ubrzo vratio s knjigom izabranih Novalisovih odlomaka. Sad ću vam sat vremena čitati izabrane Novalisove odlomke, rekao mi je i, dok sam ja ipak morao da sednem na groznu Losovu stolicu, ostao da stoji i stvarno mi je sat vremena čitao Novalisa. Novalisa sam od početka zavoleo, rekao je pošto je opet, posle sat vremena, zatvorio knjigu Novalisovih odlomaka, i još ga i danas volim. Novalis je pesnik koga sam voleo celog života postojano i s jednakim intenzitetom, kao nikog drugog. Svi su mi vremenom više ili manje išli na živce, duboko bi me razočarali, ispostavljalo bi se da su nesuvisli ili zaludni ili, naprosto, kao što je često bio slučaj, beznačajni i nekorisni, a s Novalisom ništa od toga. Nikad nisam verovao da se može voleti pesnik koji je istovremeno i filozof, ali Novalisa volim, voleo sam ga uvek i svakad i ubuduće ću ga voleti sa istom gorljivošću, tako je rekao Reger tada. Svi filozofi vremenom stare, Novalis ne, tako je rekao Reger tada. Ali, ipak je osobeno da moja žena nije imala nikakve sklonosti za Novalisa, čak ni sklonosti, dok sam ja uvek voleo celog Novalisa. U mnoge stvari sam vremenom uspeo da uverim svoju ženu, u Novalisa nisam, mada je upravo Novalis onaj koji je najviše mogao da joj da, rekao je. Najpre je odbijala da ide sa mnom u Muzej stare umetnosti, rekao je Reger sad, borila se protiv toga takoreći rukama i nogama, ali onda je ipak pošla sa mnom, podjednako redovno kao ja, i ubeden sam da bi ona, da je ona mene nadživela a ne ja nju, kao što je slučaj, isto tako kao ja sad, i to sam, bez nje, nastavila da ide u Muzej stare umetnosti, sama, bez mene. Reger je opet pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao: četrdeset godina od kraja rata situacija u Austriji je ponovo dospela, u moralnom pogledu, do najniže i najmračnije tačke, to je deprimirajuće. Lepa zemlja, rekao je Reger, a moralna kaljuga bez dna, rekao je, lepa zemlja, a društvo do krajnosti brutalno i prostačko i samorazorno. Strašno je da se ovde može biti samo preneraženi posmatrač katastrofe i koji nije u stanju da išta učini, tako je rekao Reger. Reger je pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao: svakog drugog dana odlazim na grob svoje žene, dakle kad ne dolazim u Muzej stare umetnosti, idem na grob svoje žene i stojim pola sata kod groba i ništa ne osećam. Neobično je da sve vreme više ili manje mislim na svoju ženu, a kad stojim kod njenog
groba, ne osećam ništa u odnosu na nju. Stojim tamo i stvarno ništa ne osećam u odnosu na nju. Tek kad se udaljim od njenog groba, ponovo osećam strah od činjenice da me je ostavila samog. Uvek verujem da odlazim na njen grob da bih joj bio bliže, ali kad stojim kod njenog groba, odjednom ne osećam ništa u odnosu na nju. Onda čupam travu koja tamo niče i gledam u zemlju, ali ništa ne osećam. Ali, uobičajio sam da svakog drugog dana idem na grob svoje žene, uostalom to će jednom biti i moj grob, tako je rekao Reger. Kad pomislim na užase koji su pratili njenu sahranu, rekao je, još mi je i danas zlo. Štamparija kod koje sam naručio umrlicu, uvek ju je štampala pogrešno, jedared su slova bila predebela, drugi put suviše tanka, onda s previše zareza, pa s premalo, rekao je, svaki put kad bih pregledao otisak, sve je bilo pogrešno, bilo je to da čovek doista padne u očaj. Na vrhuncu očajanja, rekao sam štamparu da sam ipak dao precizan uzorak, ali da se otisak nikad ne drži mog uzorka i da je uvek sve pogrešno na otisku. Na to mi je štampar uzvratio da on zna kako se štampaju takve umrlice, ne ja, on zna kako treba složiti tekst, ne ja, on zna gde dolaze zarezi, ne ja. Ali, nisam ga ostavljao na miru dok naposletku nisam dobio umrlicu tačno onakvu kakvu sam hteo; ali morao sam da idem pet puta u štampariju, rekao je Reger, da bih dobio umrlicu kakvu sam hteo. Štampari su uobraženi ljudi, koji uvek i dalje tvrde da su u pravu čak i ako su davno uvideli da nisu u pravu. Ne smete da raspravljate sa štamparima, rekao je Reger, odmah bivaju bandoglavi i prete da će se svega okanuti ako se ne priklonite njihovoj uskovidosti. Ali, nikad se ne povijam pred štamparima, tako je rekao Reger. Na umrlici je stajala samo jedna jedina rečenica, tako je rekao Reger, samo mesto i vreme smrti moje žene, a ipak sam pet puta išao u štampariju i još morao da se raspravljam sa štamparom. Uostalom, moja žena nije čak ni htela ikakvu umrlicu, o čemu sam razgovarao s njom, ali sam ipak naručio da se odštampa umrlica, tako je rekao Reger, ali potom je, ni jedan jedini primerak, nikom nisam poslao, jer mi je naglo, kad sam hteo da je razašaljem, izgledalo besmisleno da razašiljem umrlicu. Dao sam da tek jedna jedina rečenica bude objavljena u novinama, samo da je moja žena umrla, rekao je Reger. Kad neko umre, ljudi se bacaju u užasan trošak, a ja sam učinio sve što je mogućno jednostavnije, tako je rekao Reger, premda danas ne znam, naravno, da li sam postupio ispravno, stalno me tera sumnja u tom pogledu, ta sumnja me drži svakog dana od smrti moje žene, nijedan dan mi nije bez te sumnje, to me, kako vreme odmiče, sve više
brine, tako je rekao Reger. Sa ostavštinom nije bilo ni najmanje teškoće, jer me je u svom testamentu naznačila takoreći kao jedinog naslednika, kao što sam i ja, sa svoje strane, nju naznačio u svom testamentu kao jedinog naslednika. Slučaj smrti kao ovaj, koliko god vas on duboko i, svakako, istinski pogodio, ima i svoju smešnu stranu, tako je rekao Reger. Uostalom, ono što je strašno, uvek je i smešno, tako je rekao Reger. U osnovi, sahrana moje žene nije bila samo jednostavna, nego stvarno i deprimirajuća, rekao je Reger. Želimo jednostavnu sahranu, sa što je mogućno manje prisutnih, rekao je Reger, a onda ipak organizujemo samo deprimirajuću. Bez muzike, kažemo, bez govora, kažemo, i mislimo da je sahrana tada najjednostavnija, da je najbolje da je mi sami nadziremo, a to nas ipak duboko deprimira, tako je rekao Reger. Tek sedam ili osam osoba, stvarno samo najbliži, po mogućstvu bez rođaka i samo najbliži, mislimo, i onda dolaze samo ti najbliži kojima smo, uz to, rekli bez cveća, bez ičega, a onda je sve ipak deprimirajuće. Idemo za kovčegom, a sve je deprimirajuće.

Sve se odigrava brzo, ne traje ni tričetvrt časa, i to nas deprimira i verujemo da je trajalo večnost, rekao je Reger. Odlazim na grob svoje žene i baš ništa ne osećam. Kod kuće, i danas još, svakog dana imam barem jedared želju da zaplačem, rekao je, verovali ili ne, ali na grobu svoje žene ne osećam baš ništa. Stojim tamo i čupkam travu, činim te nervozne, smešne pokrete čupkanja, za koje znam da su samo bolestan pokušaj da smirim živce i gledam okolo na ostale, neukusne grobnice, jedna neukusnija od druge, tako je rekao Reger. Na grobljima vidimo, krajnje brutalno, sav neukus ljudi. Na našem grobu raste samo trava i nema nikakvog imena na grobnom kamenu, tako je rekao Reger, o tome sam se dogovorio sa svojom ženom. Nikakav natpis, ništa. Kamenoresci izobličavaju groblja, a takozvani likovni umetnici svuda dovode kič do vrhunca, rekao je Reger. Ali, naravno, odande gde je grob moje žene imate divan pogled na Grincing i na Kalenberg podno njega. I na Dunav, dole. Grob se nalazi visoko, pa tako od njega možete da gledate odozgo na Beč. Svejedno je, sigurno, gde je čovek pokopan, ali ako on već poseduje grobno mesto plaćeno za doveka, kao što je to slučaj sa mnom i mojom ženom, onda valja i da bude pokopan u svom grobu. Svuda, samo ne na Centralnom groblju, htela bih da budem sahranjena, često je govorila moja žena, tako je rekao Reger, a i ja sam, ništa više, ne bih voleo da budem sahranjen na Centralnom groblju, mada na kraju krajeva, kako je rečeno, svejedno je gde je čovek pokopan. Moj sinovac iz Leobena, jedini srodnik koga još imam, rekao je Reger, zna da neću da budem pokopan na Centralnom groblju, nego u svom grobu čiji sam, uostalom, vlasnik za doveka, tako je rekao Reger, ali naravno, umrem li dalje nego trista kilometara od Beča, onda na licu mesta, a unutar prečnika od trista kilometara, u Beču, inače na licu mesta, rekao sam svom sinovcu iz Leobena; razume se po sebi da će se on držati onoga što sam mu rekao, jer je moj naslednik, tako je rekao Reger. Reger pogleda na Čoveka sa sedom bradom i reče: još do pre godinu dana, još uoči smrti moje žene, rado sam par sati trčao kroz Beč, sad me to više ne veseli. Smrt moje žene me je ipak oslabila, nisam više isti kao pre njene smrti. A i Beč je, uostalom, postao ružan, rekao je. Zimi mislim proleće će me spasti, a u proleće mislim leto će me spasti, u leto mislim jesen, u jeseni zima, uvek je isto, u jednom godišnjem dobu nadamo se drugom. Ali, naravno, to je nesrećna osobina, ta osobina mi je urođena, ne kažem kako je dobro, zima je, zima je baš za tebe, kao što ne kažem, proleće, baš je za tebe, ili jesen, baš je za tebe, leto i tako dalje. Preslikavam svoju nesreću uvek na godišnje doba u kojem sam prinuđen da živim, u tome je nesreća. Ne spadam u ljude koji uživaju u sadašnjosti, to je to, spadam medu nesrećnike koji uživaju u prošlosti, takva je istina, koji sadašnjost uvek osećaju kao uvredu, takva je istina, rekao je Reger, osećam sadašnjost kao uvredu i kao provokaciju, u tome je moja nesreća. Ali, naravno, nije baš sve tako, rekao je Reger, jer sam ipak uvek u stanju da vidim sadašnjost takvu kakva jeste, i naravno ne uvek samo neugodnu koja unesrećuje, znam to, baš kao što prošlost nije uvek takva, kad se na nju misli, da usrećuje, i to znam. Velika nesreća je, uostalom, da nemam lekara kome bih verovao, imao sam toliko lekara u životu, ali nijednom od tih lekara, na kraju krajeva, nisam verovao, svi su me naposletku razočarali, rekao je Reger. Osećam se do krajnosti ranjiv i imam utisak, da ću svakog trena da se slomim. Kad kažem pogodiće me infarkt, onda stvarno verujem da će me pogoditi infarkt, iako sam to već hiljadu puta rekao, rekao je Reger, i meni samom to već ide na živce, svakog trena kažem pogodiće me infarkt, a on me nije pogodio, rekao je Reger. I u vašem prisustvu često sam govorio da mislim da će me pogoditi infarkt, a on me ipak nije pogodio, ne govorim to tek iz navike, nego zato što stvarno osećam da će me pogoditi infarkt. Što se tiče mog tela, ništa više nije u redu s njim, rekao je Reger. Kad bih imao nekog dobrog lekara, ali nemam nijednog dobrog lekara. U Zingerovoj ulici imao sam čak četiri lekara opšte prakse i dva internista, ali svi
ti lekari ništa ne vrede. Oči su mi slabe, gotovo ništa više ne vidim, ali nemam nijednog dobro očnog lekara. Ali, naravno, ne odlazim kod lekara zato što se bojim. Lekar bi mogao da mi potvrdi ono što slutim, da sam smrtno bolestan. Godinama sam smrtno bolestan, govorio sam uvek to svojoj ženi, rekao je Reger, i kao izvesno sam prihvatao da ću najpre ja umreti, ne ona, eto onda ipak ona, zbog svih onih strašnih okolnosti, ipak je umrla pre mene; celog života sam se veoma bojao lekara. Dobar lekar je najbolje što možemo da imamo, ali jedva da iko ima dobrog lekara, uvek imamo posla samo s nesposobnima i šarlatanima, rekao je, jednom pomislimo da smo našli dobrog lekara, onda je on ili suviše star ili suviše mlad ili razume nešto od najnovijih stvari u medicini, a nema nikakvog iskustva, ili ima iskustva, a ne razume ništa od najnovijih stvari u medicini, i tako je to, rekao je Reger. Čoveku je preko potreban lekar za telo i lekar za dušu, a nijednog ne nalazi, celog života traga za dobrim lekarom za telo i za dobrim lekarom za dušu, a nijedan od njih ne postoji za njega, takva je istina. Znate li šta su mi rekli lekari u bolnici Milosrdne braće kad sam ih suočio sa činjenicom da su skrivili smrt moje žene i da je, dakle, imaju na savesti?, kazali su kucnuo joj je čas, kazali su mi tu banalnu rečenicu, i nije mi samo onaj koji je smandrljao operaciju na mojoj ženi, kazao tu rečenicu, svi lekari iz bolnice Milosrdne braće govorili su mi tu banalnu rečenicu, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, kucnuo joj je čas, uvek su ponavljali, kao da im je ta rečenica bila standardna, tako je rekao Reger. Kad imamo lekara u koga možemo da imamo poverenje i pod čijim se nadzorom možemo osećati zaštićeni, rekao je Reger, imamo ono što je najvažnije u starosti, ali nemamo takvog lekara. sad više i ne tragam za takvim lekarom, jer mi je potpuno svejedno kad ću umreti, svaki mi je trenutak dobar, ali kao i svi ljudi želim što je mogućno bržu i, istovremeno, što je mogućno bezbolniju smrt. Moja žena je, uostalom, patila samo par dana, rekao je Reger, par dana je patila i par dana bila u komi, rekao je. Ljudi zahtevaju mrtvačko ruho, ali ja sam dao da je uviju samo u čisto laneno platno, tako je rekao Reger. Čovek iz opštine, koji je zadužen za pogrebe, izuzetno je obavio svoj posao. Dobro je kad sve što je vezano za pogreb lično obavljamo, jer onda nemamo vremena da sedimo kod kuće i čekamo, i tako budemo plen očajanja. Osam dana sam trčao po pogrebnim ustanovama u Beču, od administracije do administracije, pa sam još jednom upoznao državu u njenoj birokratskoj brutalnosti, tako je rekao Reger. Administracije koje smo prisiljeni da potražimo u slučaju pogreba, smeštene su daleko jedna od druge i potrebna nam je najmanje cela nedelja da bismo mogli da obavimo sve što je nužno za pogreb. Uvek sam i svuda govorio, hoću samo najjednostavniji pogreb za svoju ženu, a oni to nisu razumevali, jer svi drugi žele, koliko znam, uvek najskuplji. Koliko me je to samo snage koštalo, naposletku sam ipak postigao najjednostavniji pogreb, rekao je Reger. Jedino me je čovek iz opštine Vering razumeo, taj čovek je bio jedini koji me je razumeo kad sam rekao jednostavan pogreb, da nisam hteo nikakav jeftin, kako su svi ostali verovali, nego jednostavan, svi su uvek verovali da hoću jeftin kad sam govorio jednostavan, samo me je čovek iz opštine Vering odmah razumeo kad sam govorio jednostavan, i naprosto jednostavan, i nisam mislio jeftin. Uvek iznova, da ne poverujete kako doista ljudi mogu biti glupi, s kojima imate posla u administracijama, rekao je Reger. Nisam čak ni verovao da ću doživeti ovu zimu, još manje da ću je preživeti, dodao je. Činjenica je, međutim, da sam celu godinu živeo u potpunoj nezainteresovanosti, zanemarimo li moje obaveze odlaska na koncerte i zanemarimo li moje kratke majstorske priloge za Tajms, ništa me više nije zanimalo otkako mi je žena umrla; istina je, niti za jednog jedinog čoveka, uključujući i vas, rekao je Reger, mesecima se nisam interesovao čak ni za vas. Gotovo ništa nisam čitao i nisam ni izlazio iz kuće, samo na koncerte, ali baš u protekloj godini svi ti koncerti nisu bili vredni posete i, naravno, saglasno tome su bili i moji majstorski prilozi za Tajms. Ponekad se pitam zašto zapravo još izveštavam iz Beča za Tajms, dok se ovde, u ovom bezglavom Beču, na području muzike upravo odigrava strahotno propadanje, budući da se ovde, u Beču, ni u Koncerthausu, ni u Muzičkom udruženju, ne daje ništa izvanredno, bečki koncerti su odavno izgubili svoj jedinstveni karakter, isto što slušate ovde, mogli ste da čujete već znatno ranije u Hamburgu ili u Cirihu ili u Dinkelsbilu, rekao je Reger. Najveće zadovoljstvo mi je u pisanju, ali ono što pružaju bečki koncerti uvek je manje vredno. Odavno već nisam više koncertni fanatik, kakav sam nekad bio, rekao je, muzički fanatik, da, ali ne više koncertni fanatik, i sve mi je napornije da odlazim u Muzičko udruženje ili u Koncerthaus, nije mi više lako otići pešice do oba mesta, a taksi ne uzimam, tramvaj ne prolazi Zingerovom ulicom. I publika u Koncerthausu je u poslednje vreme, kao i publika u Muzičkom udruženju, postala prilično obična i provincijalna, moram da kažem, tupava je i već niz godina nije više upućena, što je za žaljenje. Vremena kad je pevač nad
pevačima, Džorž London, pevao u Don đovaniju u Operi ili ćerka mesara Lipa u Kraljici noći, nepovratno su minula, kao i vremena kad su dirigovali šesnaestogodišnji Menjuhin u Koncerthausu i petnaestogodišnji Karajan u Muzičkom udruženju. Slušamo još samo mediokritete, bezvredne. Idoli, prvi, najidealniji i najkompetentniji ostarili su i postali nekompetentni, rekao je Reger. Neobično je da ova današnja generacija ne postavlja više visoke zahteve pred muziku, kakvi su još do pre petnaest i dvadeset godina postavljani pred muziku. Stvar je u tome da je slušanje muzike, zahvaljujući tehnici, pretvoreno u banalnu svakodnevicu. Slušanje muzike nije više nešto izvanredno, svuda čujete muziku, gde god da zastanete upravo ste prinuđeni da slušate muziku, u svakoj robnoj kući, u svakoj lekarskoj ordinaciji, na svakoj ulici, danas više ne možete ni da izbegnete muziku, hoćete da joj pobegnete, ali ne možete da joj pobegnete, ovo doba ima totalnu muzičku pratnju, i to je katastrofa, tako je rekao Reger. U naše doba totalna muzika je zaposela svet, između Severnog pola i Južnog pola svuda ste prisiljeni da je slušate, u gradu ili na selu, na moru ili u pustinji, tako je rekao Reger. Ljudi su svakodnevno zagušeni muzikom već dotle da su davno izgubili svaki osećaj za muziku. Takva strahotna situacija, naravno, deluje i na koncerte koje danas slušamo, nema ničeg više izvanrednog, pošto je sva muzika na celom svetu izvanredna, a tamo gde je sve izvanredno, logično, ništa više nije izvanredno, pa onda je neposredno dirljivo, tako je rekao Reger, kad se par virtuoza još upinje da bude izvanredno, a to nisu više, budući da to više i ne mogu biti. Svet je skroz prožet totalnom muzikom, rekao je Reger, u tome je nesreća, na svakom uličnom uglu slušate izvanrednu i perfektnu muziku u ogromnim količinama, u toj meri da biste zapravo davno morali da zapušite sve slušne kanale da ne biste poludeli. Današnji ljudi pate, jer im ništa drugo ne preostaje, od bolesne muzičke potrošnje, tako je rekao Reger, i ta muzička potrošnja je pretvorena u industriju koja upravlja današnjim ljudima i ići će do tačke dok ne uništi sve ljude; danas mnogo govorimo o otpadu i herniji koji sve uništavaju, ali muzika uništava još i više nego otpad i hernija, muzika je ta koja, konačno, totalno uništava sve i svakog, kažem vam. Muzička industrija najpre uništava čovekove slušne kanale, a zatim, logično sledi, samog čoveka, takva je istina, tako je rekao Reger. Vidim već čoveka koga je totalno uništila muzička industrija, vidim te mase žrtava muzičke industrije koje, na kraju krajeva, smradom svojih muzičkih leševa preplavljuju kontinente, dragi moj Acbaheru, muzička industrija će jednog dana imati čoveka na savesti, imaće naposletku, velika je verovatnoća, celo čovečanstvo na savesti, ne samo hernija i otpad, kažem vam to. Muzička industrija je ubica ljudi, muzička industrija je masovni ubica čovečanstva koje, nastavi li tako muzička industrija kao dosad, za nekoliko decenija već ostaće bez ijedne jedine šanse, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger uzbuđen. Čoveku sa osetljivim sluhom uskoro neće biti mogućno ni da iziđe na ulicu; bilo da odete u kafanu, ili da odete u gostionicu, ili da odete u robnu kuću, svuda ste prinuđeni, hteli ili ne, da slušate muziku, bilo da putujete vozom ili letite avionom, svuda vas sledi muzika. Ta muzika bez predaha je nešto najbrutalnije što čovečanstvo u ovom trenutku podnosi i trpi, tako je rekao Reger. Od rane zore do kasno u noć, čovečanstvo je zagušeno Mocartom i Betovenom, Bahom i Hendlom, rekao je Reger, uđite kuda god hoćete, ne možete izbeči tu torturu. Zapravo je čudo, rekao je Reger, da tu neprekidnu muziku već ne čujemo i u Muzeju stare umetnosti, samo bi to još nedostajalo. Kad sam sahranio svoju ženu, nisam šest nedelja izlazio iz stana u Zingerovoj ulici, ni pomoćnicu nisam nijednom pustio unutra, tako je rekao Reger. Odmah posle pogreba, otišao je u obližnji hram i zapalio sveću, ne znajući upravo zašto, i neobično je da je iz hrama istog trena ušao u crkvu Svetog Stefana, pa i tamo zapalio sveću, ni tu opet ne znajući zašto. Pošto je u Stefanovoj crkvi zapalio sveću, sišao je komad puta niz Volcajl, nošen mišlju da se ubije. Ali, nisam imao tačnu predstavu kako da se ubijem i naposletku sam misao da se ubijem mogao da isteram, barem nakratko, iz glave, tako mi je rekao Reger. Mogao sam da biram ili da danima i možda nedeljama lutam po gradu ili da se na niz nedelja zatvorim u stanu, tako mi je rekao Reger, odlučio sam da se zatvorim na niz nedelja. Pošto je sahranio svoju ženu, nije više viđao ni jednog jedinog čoveka, pa čak u početku nije hteo više ni da se hrani, danima je jedino pio čistu vodu, jer bez nje niko ne bi izdržao duže od tri, četiri dana, i otuda je istinski veoma brzo oslabio, izjutra najednom jedva da je više imao snage da ustane, i to je bio signal, tako mi je rekao Reger, i ponovo sam počeo da jedem i ponovo sam počeo da se bavim Šopenhauerom, upravo smo se Šopenhauerom ja i moja žena bavili kad se ona srušila iza mene i slomila, kako je nazivaju, butnu kost, tako je rekao Reger zamišljeno. Tokom tih šest nedelja zatvorenosti vodio sam tek par telefonskih razgovora sa svojim opunomoćenikom u poslovima i čitao Šopenhauera, i to me je verovatno spasio, tako je rekao Reger, mada nisam siguran da li
je dobro da sam se spasao, može biti, tako je rekao Reger, da bi bolje bilo da se nisam spasao, da sam se ubio.

Međutim, sama činjenica da je bilo potrebno toliko trčanja u vezi s pogrebom nije mi ostavljala nimalo vremena da se ubijem. Ako se odmah ne ubijemo, nećemo se više ni ubiti, i to je užasno, rekao je. Žudimo da budemo mrtvi baš kao i biće koje najviše volimo, ali se ipak ne ubijamo, pomišljamo na to, ali to ipak ne činimo, rekao je Reger.
Najneobičnije je da tokom tih šest nedelja nisam podnosio nikakvu muziku, niti jedan jedini put nisam seo za klavir, jednom sam, zanet mislima, pokušao s komadom iz Dobro temperovanog klavira, ali sam se istog trenutka okanuo pokušaja, nije muzika bila koja me je spasla tokom tih šest nedelja, bio je to Šopenhauer, neprestano pročitavanih par Šopenhauerovih redaka, tako je rekao Reger. Nije to bio ni Niče, samo Šopenhauer. Legao bih u postelju i pročitao par Šopenhauerovih redaka i razmišljao o njima, i ponovo pročitao par Šopenhauerovih rečenica i razmišljao o njima, tako je rekao Reger. Posle četiri dana, kad samo pio vodu i čitao Šopenhauera, prvi put sam pojeo komad hleba, koji je bio tako tvrd da sam morao da ga odsečem satarom za meso. Seo sam na tabure kod prozora koji gleda na Zingerovu ulicu, na ono grozno Losovo sedište, i gledao dole na Zingerovu ulicu. Zamislite, kraj maja, a bila je snežna oluja, rekao je. Okomio sam se na ljude. Posmatrao sam ih, iz stana, dole na Zingerovoj ulici kako žure na sve strane, natovareni odećom i namirnicama i bilo mi je muka od njih. Pomislio sam neću više da se vraćam tim ljudima, ne tim ljudima, a drugih i nema, tako je rekao Reger. Gledajući dole na Zingerovu ulicu, postao sam svestan da, osim tih dole na Zingerovoj ulici, koji jure na sve strane, drugih i nema. Gledao sam dole na Zingerovu ulicu i mrzeo ljude i mislio da neću više da se vraćam tim ljudima, tako je rekao Reger. Neću više da se vraćam u tu prostotu i duševnu ništavnost, rekao sam sebi, tako je rekao Reger. Pootvarao sam fioke u mnogim komodama i razgledao po njima i neprestano vadio fotografije i spise i prepisku svoje žene i redao ih jedno pored drugo na stolu i stalno ih sve gledao, dragi moj Acbaheru, i da budem iskren moram reći da sam pri tome plakao. Odjednom sam plakao bez sustezanja, decenijama ranije nisam plakao, odjednom sam plakao bez ikakvog sustezanja, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i plakao bez sustezanja i plakao i plakao i plakao i plakao, tako je rekao Reger. Decenijama nisam plakao, još od detinjstva, i odjednom sam proplakao bez ikakvog sustezanja, rekao mi je Reger u Ambasadoru. Nemam, uostalom, šta da krijem niti da prećutkujem, rekao je, sa svojih osamdeset i dve godine nemam šta ni najmanje da krijem i prećutkujem, rekao je Reger, pa tako ni da prećutim da sam odjednom proplakao i neprestano plakao, danima sam plakao, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i gledao pisma koja mi je žena pisala tokom proteklog vremena i čitao beleškice koje je zapisivala tokom proteklog vremena i plakao. Tokom decenija se, prirodno, navikavamo na neku osobu i decenijama je volimo i volimo je, naposletku, više nego sve druge i vezujemo se za nju, a kad je izgubimo, stvarno je tako kao da smo sve izgubili. Uvek sam verovao da je muzika ono što mi sve znači, pokatkad da je to filozofija, pa velika i najveća i vrhunska književnost, uopšte da je to umetnost, ali sve to, sva umetnost, nije ništa u poredenju s jednim i jedinim voljenim bićem. Šta smo sve tom jedinom voljenom biću učinili, rekao je Reger, koliko hiljada i stotina hiljada bolova naneli tom biću koje smo voleli više nego ikog, kako smo mučili to biće, a ipak ga voleli kao nijedno drugo, rekao je Reger. Kad umre to biće koje smo voleli kao nijedno drugo na svetu, ostavlja nas sa užasnom rđavom savešću, rekao je Reger, sa okrutnom rđavom savešću, s kojom moramo da živimo posle njegove smrti i koja će nas ugušiti jednog dana, rekao je Reger. Sve knjige i rasprave koje sam sakupio za života i koje sam doneo u stan u Zingerovoj ulici, napunivši njima sve police, naposletku mi nisu ništa koristile, žena me je ostavila samog, a sve te knjige i rasprave su bile smešne. Verujemo onda da možemo da se zakačimo za Šekspira ili Kanta, ali to je iluzija, Šekspir i Kant i svi ostali koje smo tokom života uzdizali među one koje nazivamo velikani, napuštaju nas baš u trenutku kad su nam neophodni, tako je rekao Reger, nisu nikakvo rešenje za nas i nisu nam nikakva uteha, odjednom su nam jedino mučni i tuđi, sve što su ti takozvani velikani i ljudi od značaja mislili, pa onda još i pisali, ostavlja nas hladnim, tako je rekao Reger. Uvek verujemo da se na te takozvane značajne i velike, u nekom odlučnom trenutku, u odlučnom trenutku u životu, možemo osloniti, ali to je zabluda, jer baš u odlučnom trenutku u životu, svi ti značajni i veliki i, kao što se kaže, besmrtni, napuštaju nas i ostajemo sami, u takvom odlučnom trenutku u životu ne pružaju nam ništa osim činjenice da smo sami čak i među njima, upućeni na sebe u najužasnijem smislu koji tome možemo pripisati, tako je rekao Reger. Jedino mi je Šopenhauer pomogao, zato što sam ga naprosto zloupotrebio u cilju opstanka, tako mi je rekao Reger u
Ambasadoru. Kad su mi se, pre ostalih, recimo Gete, Šekspir, Kant, smučili, u svom beznađu sam se jednostavno bacio na Šopenhauera, i sa Šopenhauerom seo na tabure okrenut prema Zingerovoj ulici, da bih mogao da nastavim da živim, jer sam odjednom poželeo da nastavim da živim, a ne da umrem, ne da sledim svoju ženu u smrt, nego da ostanem ovde, da ostanem na svetu, razumete li, Acbaheru, tako je rekao Reger u Ambasadoru. Ali, naravno, nisam imao sa Šopenhauerom samo zato sreću da preživim jer sam ga zloupotrebio za svoj cilj i, u stvari, falsifikovao na najgadniji način, tako je rekao Reger, pretvarajući ga naprosto u medikament opstanka, što on u zbilji nije, kao ni ostali, već spomenuti. Celog života smo se oslanjali na duhovne velikane i na takozvane stare majstore, tako je rekao Reger, a onda smo se smrtno razočarali u njih, budući da oni nisu ispunili svoju svrhu u odlučnom trenutku. Duhovne velikane i stare majstore skupljamo poput blaga, i verujemo da potom možemo da ih iskoristimo za naš cilj u odlučnom trenutku opstanka, što ne znači ništa drugo nego da ih zloupotrebimo za naš cilj, a to se pokazuje kao smrtna zabluda. Punimo svoj duhovni trezor duhovnim velikanima i starim majstorima i obraćamo im se u odlučnom trenutku u životu; međutim, kad otvorimo taj duhovni trezor, on je prazan, takva je istina, stojimo pred praznim duhovnim trezorom i utvrđujemo da smo sami i potpuno bez sredstava, tako je rekao Reger. Tokom života, čovek rizniči na svim poljima, a na koncu je njegova riznica ipak prazna, tako je rekao Reger, i isto je u pogledu njegovih duhovnih sposobnosti. Kakve sam samo neizmerne duhovne sposobnosti narizničio, tako je rekao Reger u Ambasadoru, a na koncu ipak stoji potpuno prazan. Tek putem gadnog trika uspelo mi je da Šopenhauera zloupotrebim za svoju svrhu, naime u cilju svog opstanka, tako je rekao Reger. Odjednom znate šta je to, praznina, kad se nalazite usred hiljada i hiljada knjiga i rasprava, koje su vas potpuno napustile, koje najednom nisu ništa za vas osim te užasne praznine, tako je rekao Reger. Kad ste izgubili najbliskiju osobu, sve vam je prazno, zavirujete kud god hoćete, sve je prazno, i osvrćete se i osvrćete i vidite sve je doista prazno, i to doveka, tako je rekao Reger. I spoznajete da nisu ti duhovni velikani i stari majstori oni koji su vas decenijama održavali u životu, nego da to dugujete jednoj jedinoj osobi koju ste voleli kao nikog drugog. A u tom saznanju i s tim saznanjem sami ste i ništa vam i niko ne pomaže, tako je rekao Reger, i očajavate sve dublje iz dana u dan i oburvavate se iz nedelje u nedelju u sve očajnije očajanje, tako je rekao Reger, ali odjednom izbavljate se iz očajanja. Ustajete i izlazite iz tog samrtnog očajanja, još imate snage da izidete iz tog najdubljeg očajanja, tako je rekao Reger, odjednom sam ustao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i izišao iz očajanja i sišao na Zingerovu ulicu, tako je rekao Reger, i zašao par stotina metara u gradski centar; ustao sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici, izišao iz stana i zašao u gradski centar, s mišlju da sad još jednom jedini put pokušam da nastavim da živim, tako je rekao Reger. Izišao sam iz stana u Zingerovoj ulici i pomislio da pokušam još jedan jedini put da nastavim sa životom i s tom mišlju stupio sam u okružje gradskog centra, tako je rekao Reger. I taj pokušaj da preživim ispao je srećno, verovatno sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici ustao u odlučnom i, verovatno, u poslednjem trenutku i sišao na Zingerovu ulicu i krenuo u gradski centar, tako je rekao Reger. Naravno, kad sam se onda opet vratio kući, u svoj stan, trpeo sam udarac za udarcem, možete misliti da s tim jedinim pokušajem da nastavim sa životom nije sve bilo učinjeno, morao sam onda da učinim još stotine takvih pokuašaja da nastavim da živim, ali neprestano sam ih ponavljao i neprestano sam iznova ustajao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i izlazio na ulicu i stvarno se opet nalazio medu ljudima, da, baš ljudima, i naposletku se spasao, tako je rekao Reger. Naravno, pitam se da li je bilo dobro, a ne ipak greška to što sam se spasao, ali nije reč o tome, tako je rekao Reger. Hteli bismo trenutačno da sledimo u smrt, a potom ipak ne bismo hteli, tako je rekao Reger, u takvoj torturi očajanja živim, morate znati, evo sad već godinu dana. Mrzimo ljude, a ipak hoćemo da živimo među njima, jer samo s ljudima i među njima imamo šansu da nastavimo da živimo, a da ne poludimo. Ne možemo dugo da podnosimo usamljenost, tako je rekao Reger, verujemo da možemo da budemo sami, verujemo da možemo da smo napušteni, ubedujemo sebe da smo kadri da sami nastavimo, tako je rekao Reger, ali to je utvara. Verujemo da smo kadri da se iz tog izvučemo bez ljudi, štaviše verujemo da iz tog možemo da se izvučemo apsolutno bez ikog i uobražavamo da imamo šansu samo kad smo sami, ali to je utvara. Bez ljudi nemamo ni najmanju šansu da preživimo, rekao je Reger, možemo da se družimo s koliko god hoćete duhovnih velikana i s koliko god hoćete starih majstora, oni ne zamenjuju ni jednog jedinog čoveka, tako je rekao Reger, na kraju nas ti takozvani duhovni velikani i ti takozvani stari majstori pre svih ostavljaju same i uviđamo da smo još i na najgadniji način ismejani od strane tih
duhovnih velikana i starih majstora i ustanovljavamo da smo sa svim tim duhovnim velikanima i svim tim starim majstorima oduvek živeli u situaciji ismejanosti. U stanu u Zingerovoj ulici, najpre je, kao što je rečeno, uzimao samo hleb i vodu, potom je, osmog ili devetog dana, uzeo malo mesa, koje je sam izdinstao u kuhinji, pripremio je i mekih šljiva koje je pojeo s valjuškama skuvanim u vodi, pri čemu mu je svaki put bilo muka. Osmog ili devetog dana ipak je pozvao pomoćnicu i poslao je po jelo u hotel Rojal preko puta stana. Sedeo sam kao pas i jeo, tako je rekao Reger. Sklopio je povoljan sporazum s hotelom Rojal, od kraja maja svakodnevno su mi, putem pomoćnice, koju smo uvek zvali Stela, iako joj je ime bilo Roza!, tako je rekao Reger, isporučivali čorbu i glavno jelo u aluminijumskom posuđu, naročito kupljenom za tu svrhu. Plaćao sam dve porcije, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru, pola porcije bih pojeo, a pomoćnica bi pojela jednu i po, tako je rekao Reger. Hranu iz Rojala jeo sam sa izvesnom odvratnošću, tako je rekao Reger, ali jeo sam je pošto mi ništa drugo nije preostajalo, jeo sam je pošto sam morao da jedem, tako je rekao Reger, ali bilo mi je muka da jedem već na sam pogled na pomoćnicu koja je, naravno, sedela naspram mene dok je jela, nikad nisam mogao da podnesem pomoćnicu, uostalom uvek je bila pomoćnica moje žene, ja nikad nisam angažovao tu osobu, tako je rekao Reger, tu glupu, lažljivu osobu, tako je rekao Reger, koja je stvarno sedela naspram mene i jela jednu i po porciju iz Rojala, dok sam ja jeo samo pola porcije. Unajmljujemo pomoćnice, jer bismo se inače ugušili u sopstvenoj prljavštini, rekao je Reger u Ambasadoru, ali one su bez izuzetka uvek odvratne. Osuđeni smo na pomoćnice, i to je to, tako je rekao Reger. Iz Rojala je uvek donosila jelo koje je ona želela da jede, koje je izabrala za sebe, nikad jelo koje bi meni godilo. Volela je da jede svinjsko meso, i donosila je stoga uvek svinjsko meso, ali ja jedem, ako me pitate, samo goveđe meso, tako je rekao Reger. Uvek sam bio govedožder, kućne pomoćnice su, bez izuzetka, svinjožderke. Posle smrti moje žene, i to odmah već posle pogreba, tako je rekao Reger, pomoćnica mi je dala na znanje da joj je moja žena zaveštala to i to, iako znam da moja žena uopšte ništa nije zaveštala, jer moja žena nije nikad pomišljala da mora da umre i ni s kim nije govorila o tome šta će zaveštavati ili prenositi, čak ni sa mnom, pa otuda još manje s pomoćnicom. Pa ipak, pomoćnica mi je došla odmah posle pogreba i rekla da joj je moja žena ostavila ovo i ono, haljine, cipele, prekrivače, tekstil i tako dalje. Pomoćnice se, u stvari, ne boje nikakve sitničavosti, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne osećaju nikakav stid u svojim zahtevima. Pomoćnice su uvek i svuda hvaljene, mada ljudi tačno znaju da današnje pomoćnice ne zaslužuju pohvalu, današnje kućne pomoćnice su odvratne u svojim zahtevima i apsolutno nespretne u svom poslu, ali ljudi se pretvaraju da kućne pomoćnice zaslužuju pohvalu, jer su osuđeni na njih, rekao je Reger u Ambasadoru. Nikad moja žena ni trenutak nije pomislila da nešto zavešta pomoćnici, ni dva dana pre smrti moja žena nije slutila da će umreti, pa kako bi onda mogla da nešto zaveštava pomoćnici?, tako je rekao Reger. Ona laže, pomislio sam, kad mi je pomoćnica dala na znanje da joj je moja žena obećala različite stvari, prisutni na pogrebu se još nisu ni razišli s groblja, a pomoćnica se već ustobočila preda mnom i rekla da joj je moja žena obećala ovo i ono.
Neprestano uzimamo ljude u zaštitu, jer ne možemo da verujemo da oni mogu biti tako ogavni, dok neprestano utvrđujemo u stvarnosti da su ogavni, čak onoliko koliko mi nismo ni smatrali da je mogućno. Pomoćnica je više puta, dok sam još stajao nad otvorenom rakom, ponovila reč tiganj, tako je rekao Reger, zamislite, ponavljala je reč tiganj dok sam još stajao nad otvorenom rakom. Nedeljama mi je pomoćnica sipala u uši, besramno lažući, da joj je moja žena mnogo šta obećala. Ali ja sam, kako se kaže, sedeo na ušima. Tek tri meseca posle smrti moje žene, rekao sam kućnoj pomoćnici da može da izabere ponešto za sebe od odeće koju sam namenio sinovici svoje žene, i da bi trebalo da uzme od kuhinjskog suda ono što joj izgleda da bi joj bilo korisno. Šta mislite kako je pomoćnica na to postupila, tako je rekao Reger, ta osoba je zahvatala puna naručja odeće i trpala u velike džakove od sto kila koje je unapred pripremila i trpala je i trpala puna naručja odeće moje žene sve dok u tim džakovima više nije bilo mesta. Bio sam preneražen, Posmatrajući taj prizor.

Kao mahnita jurila je kućna pomoćnica kroz stan i grabila sve što je mogla da zgrabi. Konačno je napunila pet džakova od sto kila i u tri velika kofera nagurala je sve što nije mogla da strpa u džakove. Na kraju se i njena ćerka pojavila da bi zajedno s njom snela džakove i kofere na Zingerovu ulicu, gde je ćerka dovezla iznajmljeni kamionet. Pošto su džakove i kofere spustile na Zingerovu ulicu, kućna pomoćnica je na tlu sabrala i gomilu kuhinjskog posuda, a da me nije uopšte ni pitala da li mi je pravo da ona uzme još i to posude. Rekla je da mi je ipak ostavila ovaj ili onaj sud dok je sude na tlu povezivala kanapom kroz uške da bi ih tako lakše mogla sneti na Zingerovu ulicu.
Stajao sam preneražen i posmatrao pomoćnicu i njenu ćerku koje su, kao opsednute, iznosile posude iz stana. Moja žena, uostalom, nikad nije videla ćerku kućne pomoćnice, tako je rekao Reger, da ju je videla makar jedared za sve te godine otkad je pomoćnica radila kod nas, užasnula bi se pogledavši je, tako je rekao Reger. Što više polažemo u ljude, kako se kaže, i bolji smo prema njima, utoliko nam oni groznije vraćaju, rekao je Reger u Ambasadoru. Ovaj događaj s kućnom pomoćnicom i njenom ćerkom istinski me je naučio, još jednom, koliko čovek može da bude bezdano odvratan, tako je rekao Reger. Donje klase, kako ih nazivaju, a to je istina, podjednako su ogavne i podle, podjednako dvolične kao gornje. Jedno od najodvratnijih obeležja ovog vremena jeste da neprekidno tvrdimo da su takozvani jednostavni i takozvani potlačeni ljudi dobri, a ostali loši, to je jedna od najgnusnijih obmana za koje znam, tako je rekao Reger. Ljudi su, svi skupa, bez razlike, podjednako podli i ogavni i lažljivi, tako je rekao Reger. Kućna pomoćnica, kako je nazivamo, nije ništa bolja od onih koje nazivamo gazdama, uostalom danas stvari stoje upravo obrnuto, kao što je i sve danas obrnuto, rekao je Reger, kućne pomoćnice su danas gazde, a ne obrnuto. Danas su takozvani nemoćni, u stvari, moćnici, a ne obrnuto, rekao je Reger u Ambasadoru. Dok je gledao na Čoveka sa sedom bradom, čuo sam ono što mi je govorio u Ambasadoru, da je danas sve obrnuto, ponavljao je danas je sve obrnuto. Još sam bio nad otvorenom rakom, a kućna pomoćnica me je ubedivala i tvrdila je da joj je moja žena zaveštala zeleni zimski kaput kojeg je svojevremeno kupila u Badgaštajnu. Ni manje ni više nego baš taj lep i skup kaput je moja žena zaveštala kućnoj pomoćnici, rekao je Reger ozlojeđeno. Te osobe koriste svaku priliku i ničega se ne plaše, onako glupi kakvi su, ti ljudi okreću sve, čak i ono najodvratnije, u svoju korist. A mi neprestano padamo na njih, jer su nam oni po prirodi nadmoćni u svakodnevnim ogavnostima, tako je rekao Reger. Oponašati narod podjednako je odvratno, rekao je Reger, kao i ulagivati se narodu, što je, recimo, karakteristično za političare. Imamo li idealističku predstavu, ipak se veoma brzo pokazuje da je ta predstava apsurdna, tako je rekao Reger, i rekao je, moramo da ostarimo, nema ničeg odvratnijeg od pripisivanja prednosti mladosti, oduvek mi je duboko odvratno kad neki starac govori o prednostima mladosti, dragi moj Acbaheru, i rekao je, današnji čovek je bez odbrane, bez zaštite, danas imamo čoveka totalno bez odbrane i totalno bez zaštite, još do pre deceniju imali smo ljude koji su se, koliko god to bilo malo, ipak osećali zaštićeni, ali danas su predani totalnom odsustvu zaštite, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne mogu više da se skrivaju, nema više skrovišta, i to je ono strašno, tako je rekao Reger, sve je totalno prozirno i otuda je totalno lišeno zaštite; to znači da danas nema više nikakve mogućnosti za bekstvo, ljudi su svuda, svejedno gde su, ganjani i lovljeni, i beže i spasavaju se i više ne nalaze neku rupu u koju bi mogli da se zavuku, osim da pobegnu u smrt, tako stoje stvari, tako je rekao Reger, to je onespokojavajuće, jer svet nije više spokojno utočište, nego je samo onespokojavajuć. Morate da se prilagodite takvom onespokojavajućem svetu, Acbaheru, hteli ili ne hteli, od glave do pete ste predani ovom onespokojavajućem svetu, a ako vas ubeđuju da nije tako, onda vas ubeduju u laž, tu laž vam danas neprekidno ulivaju u uši, u čemu su se izveštili prvenstveno političari i politički brbljivci, tako je rekao Reger. Svet je jedna jedina onespokojavajuća pojava, gde niko više od ljudi ne nalazi zaštite, apsolutno niko, tako je rekao Reger u Ambasadoru. U ovom trenutku Reger je pogledao na Čoveka sa sedom bradom i rekao, uostalom, smrt moje žene nije samo moja najveća nesreća, ona me je i oslobodila. Oslobođen sam sa smrću svoje žene, rekao je, a kad kažem oslobođen mislim sasvim slobodan, u celosti slobodan, potpuno slobodan, ako znate ili barem slutite šta to znači. Ne čekam više na smrt, doći će sama, čak i da ne mislim na nju, doći će, potpuno mi je svejedno kad. Smrt voljenog bića je zapravo čudovišno oslobađanje čitavog našeg sistema, dodao je Reger. Izvesno vreme već živim s tim osećanjem da sam sad potpuno slobodan. Sad svemu mogu da dopustim da mi priđe, doista svemu, a da ne moram da se od toga branim, više se ne branim, i to je to, tako je rekao Reger sada. Gledajući na Čoveka sa sedom bradom, rekao je, stvarno sam uvek voleo Čoveka sa sedom bradom, Tintoreta nikad nisam voleo, ali svakako Tintoretovog Čoveka sa sedom bradom. Više od trideset godina posmatram sliku, i još mogu da je gledam, nijednu drugu sliku ne ih mogao da gledam više od trideset godina. Gledamo li ih bez skrupula, stari majstori brzo zamaraju, i ako ih podvrgnemo pomnijem razmatranju, uvek razočaravaju, naročito ako ih najbezobzirnije uzmemo za predmet našeg kritičkog razbora. U stvari, nijedan od tih takozvanih starih majstora ne odoleva istinskom
kritičkom razmatranju, tako je onda rekao Reger. Leonardo, Mikelandelo, Ticijan, sve to se, zapravo, neverovatno brzo rastače pred našim očima i naposletku se ipak ispostavlja, čak i ako je to genijalna i
uboga umetnost da se preživi, samo kao ubogi pokušaj da se preživi. Goja je u tom pogledu već tvrdokorniji komad, rekao je Reger, ali i Goja nam ne koristi i najzad nam ne znači ništa. Sve što je ovde, u Muzeju stare umetnosti, koji čak nema nijednog Goju, dodao je Reger, naposletku nam, naime u odlučnoj tački našeg života, ne znači ništa. Pre ili kasnije, na svim ovim slikama ipak ustanovljavamo, kad ih dublje izučavamo, neku nespretnost, da, u stvari, ustanovljavamo čak i na najvećim i najvažnijim tvorevinama, ako smo nepopustljivi, neki nedostatak, izvesnu otežavajuću grešku koja nam sve te slike postupno ogaduje, verovatno zato što smo suviše visoko postavili svoj zahtev, tako je rekao Reger. Umetnost u celini, uostalom, nije ništa drugo nego umetnost opstanka, ne smemo da to zanemarimo, sve u svemu uzevši ona je ipak neprestano obnavljani pokušaj, koji dira i u razum, da se okonča sa ovakvim svetom i njegovim odvratnostima, što je, kao što znamo, opet mogućno pre svega upotrebom laži i pretvornosti, obmane i iluzije, tako je rekao Reger. Ove slike su pune laži i pretvornosti, i pune obmane i iluzije, i zanemarimo li njihovu često genijalnu umetničku veštinu, nema ničeg drugog u njima. Sve ove slike su, osim toga, izraz čovekove apsolutne bespomoćnosti da okonča sa sobom i onim što ga okružuje tokom života. A ta nemoć koju one sve izražavaju, s jedne strane je ponižavajuća za duh, s druge strane, podjednako, potresna za duh i do smrti dirljiva, tako je rekao Reger. Čovek sa sedom bradom više od trideset godina odolevao je mom razumu i mom osećanju, tako je rekao Reger, stoga je za mene on najdragoceniji od svega što je ovde izloženo, u Muzeju stare umetnosti. Kao da sam toga bio svestan još pre više od trideset godina, kad sam prvi put seo na ovu klupu, upravo naspram Čoveka sa sedom bradom. Svi ovi takozvani stari majstori zapravo su promašaj, svi su, bez izuzetka, osuđeni na promašaj, u svakoj potankosti njihovih radova posmatrač može da ustanovi taj promašaj, u svakom potezu kičice, tako je rekao Reger, u najsitnijem i još sitnijem detalju. Čak i da zanemarimo da su svi ti takozvani stari majstori ipak samo po detalj naslikali genijalno na svojim slikama, ni jedan jedini od njih nije naslikao stoprocentno genijalnu sliku, to nijednom od tih takozvanih starih majstora nije nikad pošlo za rukom; ili promašuju na podbratku, ili na kolenu, ili na očnim kapcima, tako je rekao Reger. Većina promašuje na rukama, nema u Muzeju stare umetnosti ni jedne jedine slike na kojoj bi mogla da se vidi neka genijalno ili barem samo izvanredno naslikana ruka, stalno nailazimo na ruke na kojima se tragikomično omašilo, tako je rekao Reger, pogledajte ovde, na svim portretima, čak i najčuvenijim. Čak ni da naslikaju samo izvanredan podbratak ili doista uspelo koleno, nije polazilo za rukom niti jednom od tih takozvanih starih majstora. El Greko nikad nije umeo ni jednu jedinu ruku da naslika, El Grekove ruke izgledaju uvek kao prljave i vlažne sudopere, dodao je Reger, ali El Greka nema čak ni jednog u Muzeju stare umetnosti. A Goja, koji takođe, uostalom, nije zastupljen u Muzeju stare umetnosti, pazio se toga da makar jednu ruku naslika jasno, što se tiče ruku kod Goje, sam Goja nije odmakao dalje od diletantizma, i to strašni, ogromni Goja, koga stavljam iznad svih slikara koji su ikad slikali, tako je rekao Reger. A onda, upravo je deprimirajuće, ovde, u ovom Muzeju stare umetnosti, neprestano videti samo umetnost koju valja označiti kao državnu umetnost, kao habsburškokatoličku državnu umetnost koja je neprijateljska prema duhu. Decenijama je uvek isto, idem u Muzej stare umetnosti i mislim, Muzej stare umetnosti nema nijednog Goju! Činjenica da nema nijednog El Greka, što se mene tiče i mog shvatanja umetnosti, nije neka nesreća, ali da Muzej stare umetnosti nema Goju, stvarno je nesreća, tako je rekao Reger. Ako sudimo po svetskom merilu, tako je rekao Reger, moramo da kažemo da Muzej stare umetnosti ne odgovara svom ugledu, nije čak ni prvorazredni muzej, jer ne poseduje velikog, nenadmašnog Goju. Tome dodajem da Muzej stare umetnosti totalno odgovara umetničkom ukusu habsburgovaca, koji su, barem što se tiče slikarstva, imali odvratan, potpuno neduhovan katolički ukus u umetnosti. Uostalom, katolički habsburgovci nisu ni marili za slikarstvo više nego za književnost, budući da su im slikarstvo i književnost uvek izgledali kao opasne umetnosti, za razliku od muzike, koja im nikad nije mogla nauditi, i to baš zato što je bila tako lišena duha, pa je ona mogla da se punokrvno razvija, kako sam jednom pročitao u nekoj takozvanoj knjizi o umetnosti. Habsburgovska pretvornost, habsburgovska slaboumnost, habsburgovska verska perverznost, sve to visi na ovim zidovima, i takva je istina, tako je rekao Reger. A na svim tim slikama, čak i na pejzažima, prisutna je ta perverzna katolička verska infantilnost. Sušta prostačka crkvena pretvornost na slikama koje odgovaraju najvišim, čak vrhunskim likovnim zahtevima, pa to je odvratno. Sve što je izloženo u Muzeju stare umetnosti sadrži katolički aureol, iz toga ne izuzimam ni đota, tako je rekao Reger. Odvratni su ti Venecijanci koji su se svakom rukom koju su naslikali grčevito hvatali za prealpsko katoličko nebo, dodao je. U Muzeju stare
umetnosti ne možete videti ni jedno jedino naslikano prirodno lice, stalno samo katoličke face. Posmatrajte duže vreme ovde, recimo, neku dobro naslikanu glavu, naposletku će ona ispasti katolička, tako je rekao Reger. Čak i trava na ovim slikama niče kao katolička, čak i čorba u holandskim supenicima nije druga nego katolička čorba, dodao je Reger. To je bestidni naslikani katolicizam, ništa drugo, tako je rekao Reger. Proteklih trideset i šest godina sam dolazio u Muzej stare umetnosti jedino zato što je ovde tokom cele godine idealna temperatura od osamnaest Celzijusovih stepeni, koja nije najbolja samo za platno ovih slika nego i za moju kožu i, još više, za moju preosetljivu glavu, tako je rekao Reger. Brižljivo razmatranje umetnosti, samoubilačka metoda, sa starenjem iziskuje izvesno majstorstvo, dodao je Reger. U Muzeju stare umetnosti ne postoji stečeno pravo, rekao je, mržnja prema umetnosti, u osnovi je neizlečivo ludilo za umetnošću. Nesumnjivo, dragi moj Acbaheru, već smo gotovo na vrhuncu naše haotične i kičerske epohe, rekao je i: cela ova Austrija, uostalom, nije ništa drugo nego Muzej stare umetnosti, katoličko-nacionalsocijalistički, užasni. Obmanjivanje u ime demokratije, rekao je. Haotično đubrište je ova današnja Austrija, ta smešna državica, koja se preznojava od samoprecenjivanja i koja je sad, četrdeset godina posle takozvanog Drugog svetskog rata, kao totalno amputirana dospela do svoje apsolutno najniže tačke; ta smešna državica u kojoj je misao izumrla i u kojoj, već pola stoleća, vladaju samo podla državnopolitička stupidnost i državnobigotna glupost, tako je rekao Reger. Svet konfuzan, brutalan, rekao je. Suviše star da bi nestao, rekao je, suviše sam star da bih otišao, Acbaheru, osamdeset i dve, shvatate li! Stalno sam bio sam! Sad sam konačno u klopci, Acbaheru. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, gledamo u neku posprdnu nužničku jamu, rekao je Reger. Masovno ludilo, katastrofalno, rekao je. Svi su više ili manje depresivni, znate li, a s Mađarskom, uostalom, imamo najviši stepen samoubistava u čitavoj Evropi. Često sam pomišljao da odem u Švajcarsku, ali Švajcarska bi za mene bila još gora. Ne možete zamisliti koliko volim našu zemlju, rekao je Reger, ali najdublje mrzim ovu savremenu državu; sa ovom državom neću ubuduće ništa više da imam, sa svakim danom sve je gnusnija. Svi ljudi koji danas deluju i vladaju u ovoj državi imaju isključivo grozna, primitivna lica, lišena duha, u ovoj bankrotiranoj zemlji vidite još samo gigantsko smetlište užasnog fiziognomskog otpada, rekao je. Mislimo, ne govoreći sve, i verujemo da smo kompetentni, a ipak nismo, to je komedija, a kad pitamo kako valja nastaviti, to je tragedija, dragi moj Acbaheru. Pojavio se Irzigler i doneo Tajms, za koji ga je Reger zamolio, trebalo je, uostalom, samo da iziđe iz Muzeja stare umetnosti, prede ulicu i tamo je bio kiosk s novinama. Reger je uzeo Tajms, ustao i izišao iz sale Bordone, i to, kako mi je izgledalo, žustrijim korakom nego inače, sišao je velikim centralnim stepeništem i izišao na ulicu, ja sam ga pratio. Zastao je kod vulgarnog spomenika Mariji Tereziji i rekao da sam ja verovatno ipak začuđen nad činjenicom da mi dosad još nije rekao pravi razlog zašto je ponovo već danas želeo da se sretne sa mnom u Muzeju stare umetnosti. Nisam mogao da verujem svojim ušima kad je rekao da je kupio dve ulaznice, odlična mesta u parteru, za Razbijeni krčag u Burgteatru i pravi razlog zašto me je zamolio da danas opet dođem u Muzej stare umetnosti jeste da mi predloži da s. njim pogledam Razbijeni krčag u Burgteatru. Znate li, decenijama nisam bio u Burgteatru i ništa više toliko ne mrzim koliko Burgteatar, stvarno ništa više koliko dramsku umetnost uopšte, rekao je, ali juče sam pomislio da odem sutra u Burgteatar i pogledam Razbijeni krčag. Dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger, ne znam kako mi je pala ideja da idem danas, i to s vama i ni s kim drugim, u Burgteatar da bih gledao Razbijeni krčag. Možete me mirno smatrati za udarenog, dodao je Reger, dani su mi ionako izbrojani; stvarno sam pomislio da danas idete sa mnom u Burgteatar, na kraju krajeva Razbijeni krčag je najbolja nemačka komedija, a Burgteatar je, još uz to, prvo pozorište na svetu. Tokom tri časa me je mučila misao da bi trebalo da vam kažem da bi dobro bilo da idete sa mnom na predstavu Razbijenog krčaga, jer sam ne bih išao na Razbijeni krčag, dodao je Reger, piše Acbaher, tokom tri puna mučna časa pitao sam se kako da vam kažem da sam uzeo dve karte za Razbijeni krčag i da sam, pri tome, mislio na sebe i vas, jer decenijama niste od mene ništa drugo slušali nego da je Burgteatar najgnusnije pozorište na svetu, a sad najednom bi trebalo, štaviše, da idete sa mnom na Razbijeni krčag u Burgteatar, to je stvar koju čak ni Irzigler ne shvata. Uzmite drugu kartu, rekao je, i pođite večeras sa mnom u Burgteatar, podelite sa mnom zadovoljstvo ovog perverznog ludila, dragi moj Acbaheru, rekao je Reger, piše Acbaher. Da, rekao sam Regeru, piše Acbaher, ako je to vaša izričita želja, a Reger je rekao, da, to je moja izričita želja, i dao mi je drugu kartu. Uveče sam stvarno otišao s Regerom u Burgteatar i na Razbijeni krčag, piše Acbaher. Predstava je bila grozna.