Stari grobovi - Toni Parsons

Čak i najsrećnije porodice imaju mračne tajne zbog kojih bi neko bio u stanju da ubije...

„Spektakularno! Napeto i živopisno, brzo i autentično.“ Li Čajld

Pobijena porodica. Masovni ubica na samrti. Nestalo dete. Detektiv Maks Vulf lovi nemilosrdnog zločinca ulicama Londona.

Prvog dana nove godine članovi imućne porodica ubijeni su u bogataškom, dobro čuvanom naselju na severu Londona, a njihovo najmlađe dete je oteto.

Oružje ubistva, pištolj kojim se stoka omamljuje pre klanja, odvodi detektiva Maksa Vulfa u prašnjavi ugao Crnog muzeja Skotland Jarda posvećen ubici koji je još pre trideset godina prozvan Klaničar.

No, Klaničar je odrobijao svoje, sada je star i umire. Da li se zaista vratio u igru?

I da li je ubistvo ove srećne porodice bilo besmisleni izliv gneva, izopačena počast imitatora ili naručeni zločin smišljen da okrivi samrtnika?

Maks zna samo da mora pronaći nestalo dete i zaustaviti ubicu pre nego što uništi još jednu nedužnu porodicu – ili dok ne nađe put do vrata njegovog doma...

Za Juriko


ZLOČIN ODJEKUJE KROZ VREME I KROZ ŽIVOTE. RETKO KOJE UBISTVO UNIŠTI SAMO JEDNU OSOBU.

Džojs Kerol Outs
Posle Blek Roka



VEĆINA CIGANA PLAŠI SE MRTVACA.

Rejmond Baklend Baklendova knjiga ciganske magije - priče putnika, čarolije i melemi

PROLOG


Trideset prvi decembar
Dečaka je probudio očev krik.
Negde iz tame hodnika, iza vrata roditeljske spavaće sobe, njegov otac je kriknuo kao da se svet iznenada raspao.
Bilo je užasa, besa i bola u tom kriku, a dečak je, još ne sasvim budan, ustao iz postelje i odškri- nuo vrata, taman toliko da proviri ka mračnom odmorištu ispred zatvorenih vrata spavaće sobe. Iza njih je sada vladala tišina.
„Tata?”
Stajao je i zurio u tamu, a čuli su se samo njegovo isprekidano disanje i pijani glasovi s ulice, u proslavi smrti još jedne godine.
Zvono je zazvonilo u zadnjem delu kuće, pokrenuto vetrom; duboki prodorni zvuk zvona u majči- noj bašti treperio je kao da označava kraj svega.
A iza vrata spavaće sobe u dnu hodnika majka je zavrištala.
Vrištala je i vrištala, a kad je najzad ućutala, njegov otac je zajecao kao da mu se srce kida. Dečak se gušio od užasa i zapanjenosti.
Njegov dobroćudni spokojni otac, vedar čovek sporog opuštenog osmeha, njegov otac koji nikada nije podigao ni glas, a kamoli ruku, ridao je kao da mu je oteto sve što voli.
Onda je dečak čuo glas koji nije poznavao. Uporan.
Neljudski. Krkljav od besa.
„Neću da ti ponavljam”, zapovedio je glas. „Hoću da gledaš.” A onda su zvuci izgubili svaki smisao.
Zvuk nalik na cepanje drva. Krc… krc… krc… A uz tihe jecaje iz spavaće sobe u dnu hodnika čuli su se i pijani povici veseljaka iz drugog sveta.
Ništa od svega toga nije delovalo stvarno.
Dečak se naslonio navrata dišući plitko i iskrzano, odjednom svestan da mu suze teku niz lice. Negde u kući zalajao je pas, a taj poznati zvuk, taj neočekivani podsetnik na svet koji razume, na-
terao je dečaka da se pokrene.
Išunjao se iz svoje sobe; srce mu je snažno tuklo, noge su mu otežale kao da su od olova, a kliza- va skrama znoja prekrivala mu je telo.
Brzo se udaljio odmorištem od stravičnih zvukova prema sestrinoj sobi.
Ušao je i zatekao sestru kako sedi na krevetu, potpuno obučena za zabavu, suvih očiju, lica belog od šoka; nespretno je uzela telefon i ukucala broj devet.
Oboje su pogledali uvis kad se iz spavaće sobe u dnu hodnika prolomila iznenadna bujica nasilja. Nepoznati, nedokučivi zvuci. Meso i kosti sudarali su se sa zidovima i podom u žestokoj borbi. Čuli

su se tupi udarci i prigušeno ječanje.
Zvuci borbe za goli život.
Video je sestru kako ponovo ukucava devetku. Zatvorio je oči, omamljen od mučnine.
Ovo će se završiti. On će se probuditi i ružni san će se okončati. Ali kad je otvorio oči, sve je bilo stvarnije nego išta što je ikada doživeo.
Sestrine ruke su drhtale dok je ukucavala broj devet treći i poslednji put. Pas je besno lajao.
A onda su se iz hodnika začuli teški koraci, bez ikakvog prikrivanja. Dolazili su po njih.
„Vrata!”, prosiktala je sestra i dečak je skočio i zaključao ih u jednom pokretu. Onda je ustuknuo, zureći u zaključana vrata.
Neko je pokucao.
Blago, gotovo veselo je pokucao zglobom kažiprsta. Pogledao je sestru.
Vrata su se pribila uz okvir kao da ih gura moćno rame. Onda je drvo pucalo i mrvilo se pod udarcima noge.
„Hitna služba. Kome da prosledim vaš poziv?”
„Molim vas”, rekla je devojka. „Treba nam pomoć.”
Onda je dečak poleteo ka prozoru, otvorio ga i pustio u sobu ledeni vazduh, a s njim zvuke uda- ljene muzike, zabave i smeha koji su ispraćali poslednje minute poslednjeg dana stare godine.
Okrenuo se kad su vrata popustila, a tamna prilika iz hodnika provukla ruku kroz smrskano drvo da napipa ključ ostavljen u bravi.
Prilika nije ličila na čoveka.
Delovala je kao neka dublja tama, a kad je ušla u sobu, dečak je osetio ogavni zadah znoja, krvi i seksa i nekakav industrijski miris starih automobila, neispravnih motora i barica mašinskog ulja.
Iz sestrinog telefona čuo se glas.
„Halo? Kome da prosledim vaš poziv? Halo?”
Onda je dečak odjednom pao, survao se kroz ledeni vazduh i gotovo istog trenutka uz bolni jecaj udario u prilaznu stazu.
Pogledao je u prozor na spratu.
Njegova sestra je prebacila jednu nogu preko prozorskog okvira, a druga joj je još bila u sobi. Tamna prilika sigurno ju je zgrabila za vrat, jer se očigledno gušila, da, dečak je sada dobro vi-
deo, debeli prsti obavili su se oko njenog lančića i uvrtali ga kao što se uvrće ogrlica opasnog psa.
Crna prilika je pokušavala da je udavi.
Onda je lančić svakako pukao jer je ona postrance padala kroz prozor, vrlo dugo, kako se činilo dečaku, koji je hitro ustuknuo kad je tlo jurnulo uvis da je snažno udari.
Onda je pomogao sestri da ustane, ona je s mukom pokušala da hoda, ali nešto joj nije bilo u redu s jednim kolenom kad su izašli na ulicu.
Živeli su u zatvorenom naselju na najvišoj tački grada; šest velikih kuća iza visoke gvozdene ka- pije i visokih zidova od cigle s neupadljivom bodljikavom žicom na vrhu.
Čitav London se pružao pod njima. Činilo im se da žive na vrhu sveta.

Ostavio je sestru nasred ulice da trlja krvava kolena i potrčao ka najbližoj kući preko puta, priti- snuo zvono, zazivao u pomoć, vikao nešto o ubistvu.
Ali kuća je bila potpuno mračna.
Onda je video da su i gotovo sve druge kuće u tom ekskluzivnom naselju mračne. Samo jedna, ona na kraju ulice, bleštala je od svetlosti i buke. Dečak je dotrčao do nje i zalupao na vrata.
Ali muzika je bila preglasna, a svi su se spremali za ponoć. Čuo je veselo blebetanje pijanih glasova na mnogo jezika.
Poljski. Tagalog. Španski. Italijanski. Pendžapski. I rđav engleski. Vlasnici su na putu a posluga je priredila zabavu.
I posluga ga nije čula.
Onda je sestra krenula ka njemu, teško hramljući, oslanjajući se punom težinom samo na jednu nogu.
Oboje su pogledali gore kad je vatromet eksplodirao na nebu. Ljudi u daljini su klicali, odjednom mnogo pijaniji i mnogo srećniji. Onda su se oboje okrenuli nazad ka svojoj kući.
A negde duboko u utrobi kuće malo dete je zaplakalo. Dečak je opsovao.
„Ne možemo da ga ostavimo”, rekla je njegova sestra. „Osećaš li miris?” Naišao je miris paljevine, dima, baruta i buduće vatre.
„To je od vatrometa”, rekao je dečak. Ona je zatresla glavom.
„Spaljuje nam kuću.” Onda je i on video.
Crni dim je izbijao kroz prozore u prizemlju.
„Ti idi”, rekla je. „Idi po pomoć. Ja ću izvući malog.”
Obrisao je lice i progutao tvrdu knedlu kad se njegova sestra zateturala nazad prema kući u pla- menu. Dim je već bio gušći, glasovi sa zabave odjednom su se pojačali i on je otkrio da ne može da se makne.
„DESET!”
Njegova sestra se samo jednom okrenula da ga pogleda, lica obasjanog mesečinom.
„DEVET!”
Gledao ju je kako hramlje uz prilaznu stazu i s mukom ide ka bočnoj strani kuće. I znao je, bez ikakve sumnje, da je više nikada neće videti.
„OSAM!”
Drhtao je od hladnoće i straha. I pokušavao je da misli.
„SEDAM!”
Još je čuo slavlje iz kuće s upaljenim svim svetlima, čuo je buku i smeh, ali sada mu je sve to de- lovalo daleko, udaljeno od svega što shvata, od svega što ima bilo kakvog smisla.
„ŠEST!”
Vrisnuo je, ophrvan panikom i nemoći.
„PET!”
Niko nije čuo. Niko nije mario. Bio je potpuno sam.
„ČETIRI!”
S najvišeg brda Londona video je blesak boja i zvukova, a po nebu iznad grada zaprštale su ek-

splozije. Bilo je prelepo, kao da je neki nemarni bog ispraznio kutiju dragulja po nebesima.
I znao je da je u stanju to da izvede. Proći će kroz gvozdenu kapiju postavljenu da spreči ulazak siromašnih i zlih, strčaće niz brdo i naći će pomoć. Tako će uraditi. I ovaj ružni san će se završiti.
„TRI!”
Njihov pas je ponovo lajao, a dim se još zgusnuo. Nije video svoju sestru. Njegova porodica sada se oslanja na njega.
„DVA!”
Potrčao je ka gvozdenoj kapiji.
„JEDAN!”
Dok je nova godina nastupala, a nebo visoko nad njim eksplodiralo, automobil je naleteo na njega i udario ga nisko po listovima.
„SREĆNA NOVA GODINA!”
Kola su vozila vrlo brzo i prvo je pao leđima na haubu, a odmah zatim napred; zadnji točkovi prešli su mu preko nogu i pretvorili ih u krvavu kašu zgnječenog mesa i smrskanih kostiju.
Negde su ljudi klicali.
Onda je ležao na leđima i zurio u ponoćno nebo svetlije od podnevnog, odjednom išarano svim bojama, žuta i crvena i bela i zelena prskale su između zvezda i polako padale na tlo, i bio je vrlo spokojan ležeći tako i posmatrajući nebo sve dok bol nije došao da ga uzme, bol koji tera na povra- ćanje, i dečak je osetio stvarnost svojih uništenih nogu, a patnja je bila nepodnošljiva.
Gledao je vatromete kako plamte nebom ne videći ih zapravo jer nije mogao da misli ni na šta drugo osim na bol. Povratio je veliku knedlu krvi dok se tamna prilika saginjala nad njim.
„Molim vas”, rekao je dečak. „Pomozite mi.” Tamna prilika ga je podigla.
Snažnim rukama. Dobrim rukama.
Dečak nije bio siguran da li je to pametno. Nije znao treba li da se pomera. Možda to i nije najpa- metnije. Ali bio je slab od zahvalnosti.
Dok nije onjušio istu onu ogavnu mešavinu ustajalog znoja i starog ulja, smrad ujedno mehanički i ljudski.
Dok nije video da su šake i mišice koje ga nose lako kao pero umrljane krvlju njegove porodice. Vatrometi nad Londonom bili su sada ludilo boja.
Ali dok su ga te ruke nosile nazad ostacima njegove porodice, dečak se rado prepustio tami, pa nije video rakete kako eksplodiraju i nije video kako umiru.

JANUAR

AVETINJSKI DOMOVI LONDONA





1

Prvi januar je bio beskrajan, plav i leden. Usamljeni pucanj u stambenoj zgradi pocepao je dan.
Bacio sam se iza najbližeg automobila i teško pao na tlo. Sitni kamičci žarili su mi se u dlanove, a lice mi je bilo mokro od znoja koji nije imao nikakve veze s vremenom.
Svaki pucanj ispaljuje se u gnevu. Ovaj je bio pun ubistva. Otvorio je pukotinu u nebu bez oblač- ka i istisnuo iz mene sve osim sirovog straha. Nekoliko dugih trenutaka ležao sam sasvim nepomično pokušavajući da povratim dah. Onda sam ustao na kolena i pribio se leđima uz plavo-žuto vozilo Je- dinice za oružane intervencije. Srce mi je tuklo kao ludo, ali disao sam lakše.
Pogledao sam naokolo.
Specijalci su već bili na nogama i zurili gore u stanove ispod borbenih šlemova, a šakama u cr- nim kožnim rukavicama stezali su jurišne automatske puške Hekler i Koh. Među njima je bilo nekoli- ko uniformisanih policajaca i detektiva u civilu kao ja. Svi smo se skrivali iza vozila. Pištolje glok kalibra 9 mm izvukli smo iz futrola na boku.
Negde u blizini žena je opsovala. Bila je sitna, plavokosa, bližila se četrdesetoj. Mlada ali ne premlada. Detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun. Moja šefica. Bila je u džemperu s irvasima. Do- bila ga je na poklon za Božić. Niko sam sebi ne bi kupio džemper s irvasima. Verovatno ga je dobila od sina. Klincu je to sigurno delovalo kao dobra šala. Gurnula je naočari uz nos.
„Policajac pogođen!” viknula je. „Stomačna rana!”
Pogledao sam iza kola i video uniformisanu policajku kako leži na leđima nasred ulice i zove u pomoć. Držala se za stomak. Zapomagala je u savršeno plavo nebo.
„Molim te, Gospode… molim te, Isuse…”
Kad je pogođena? Pre pola minuta? S metkom u stomaku trideset sekundi traju veoma dugo. Traju čitavu večnost.
Postoji razlog što je većina stomačnih rana nanesenih vatrenim oružjem smrtonosna, a većina ubo- da nožem u stomak nije. Sečivo ošteti jednu ograničenu oblast, ali metak luta naokolo i uništava sve što mu se nađe na putu. Ako nož promaši arteriju i creva, a žrtva dovoljno brzo stigne do anesteziolo- ga i hirurga i izbegne infekciju - mada većina zlikovaca nije dovoljno obzirna da steriliše sečivo pre nego što ga upotrebi - onda ima dobre izglede da preživi.
No stomačna rana iz vatrenog oružja prava je katastrofa. Metak tokom te mikrosekunde ševrda na- okolo i uništava brojne organe. Tanko crevo, debelo crevo, jetru, slezinu i, što je najgore, aortu, glav- nu arteriju iz koje se granaju sve ostale. Žrtva s pokidanom aortom brzo iskrvari.
Ako vas neko ubode nožem u stomak, dovoljno je da imate samo malo sreće i brzo ćete se vratiti svojoj porodici. Ako vas neko pogodi metkom u stomak, najverovatnije nećete više videti svoju po- rodicu, imali sreće ili ne.
S nožem u stomaku zazivate u pomoć. S metkom u stomaku zazivate Boga.
Čuo sam još jednu promrmljanu psovku, a onda je Vajtstounova ustala i potrčala, sitna žena u džemperu s irvasima, presamićena, držeći kažiprstom naočari na nosu.

Duboko sam udahnuo i potrčao za njom, oborene glave, svakom ćelijom tela napet u očekivanju drugog pucnja.
Čučnuli smo pored ranjene koleginice. Vajtstounova je primenila neposredni pritisak na ranu, spustila je šake ranjenici na stomak i pokušavala da zaustavi krvarenje.
Ja sam pokušavao da se setim pet kritičnih činilaca za pomoć u slučaju rane od metka. Na obuci su nas učili da proverimo jesu li disajni putevi čisti, da li žrtva diše, da li krv cirkuliše, da li je žrtva pokretna - što znači ima li oštećenja kičmene moždine i vrata - i da li postoji izlazna rana, kao i da proverimo ima li drugih povreda. No za sve to je bilo prekasno. Krv je kuljala i bojila bluzu u tamni- ju plavu boju. Video sam da mrlja postaje crna.
„Ostani s nama, dušo”, rekla je Vajtstounova, blago i tiho kao majka detetu, snažno pritiskajući ranu već krvavim rukama.
Policajka je bila veoma mlada. Verovatno je, puna ideala, stupila u policiju da poboljša svet. Šok joj je iscedio svaki tračak boje iz lica.
Šok od gubitka krvi, šok od rane vatrenim oružjem. Primetio sam da na srednjem prstu leve ruke ima mali verenički prsten.
Umrla je uz čujan uzdah i krvavu penu na usnama. Video sam kako oči moje šefice sijaju od suza i kako stiska usne u tvrdu liniju čistog besa.
Pogledali smo balkon iznad nas. I na njemu je stajao čovek.
Čovek koji je u jednom trenutku prvog dana nove godine odlučio da pobije čitavu svoju porodicu. Tako su nam javili iz centrale hitnih službi. To je bio njegov plan. To ga je sused kroz zid čuo da viče pre nego što je pokupio svoje ukućane i pobegao.
Čovek na balkonu držao je pušku. Nekakvu crnu lovačku pušku. Imala je laserski mlaz za ciljanje, mutne jarkozelene boje kao svetlosna sablja Luka Skajvokera. Izgledala je kao igračka. Ali nije bila igračka. Video sam zeleni mlaz kako šara po tlu - po travnjaku ispred zgrade, po asfaltu ulice - i za- staje kad je stigao do nas.
Nismo se micali. Sve je stalo. Zelena tačkica se zaustavila na meni, a zatim na Vajtstounovoj. Kao da ne može da odabere.
„Mrtva je, Pat”, rekao sam.
„Znam”, odgovorila je Vajtstounova.
Osvrnuli smo se ka plavim i zelenim vozilima s drečavim žutim oznakama. Između vozila video sam tupi metalni sjaj glokova i heklera, srednjovekovnu oblinu borbenih šlemova, lica napeta od ad- renalina.
Vajtstounova je nešto doviknula ljudima. Zeleni laserski mlaz crne lovačke puške zaigrao je preko irvasa na njenom džemperu i tu se smirio.
„Oborite ga!”, rekla je.
Onda sam čuo njihove glasove.
„Imam pogodak!” rekao je neko. Ali pucanj nije usledio.
Pomislio sam na duge razgovore koji slede posle svakog pucnja. Na automatsku suspenziju i bes- krajne analize, sumnje i ispitivanja svakog ispaljenog metka. Na mogućnost odlaska u zatvor i gubitka posla. Nije ni čudo što oklevaju da pucaju.
Ali ovog puta nisu zato oklevali.

Kad sam ponovo pogledao balkon, video sam da čovek više nije sam. Uz njega je stajala žena, glave umotane nekakvom maramom, mada s te razdaljine nisam uspeo da razaznam da li zbog mode ili zbog vere.
Vređao ju je. Rekao joj je sve ružne red kojima muškarci uvek vređaju žene. Onda kao da ju je gurnuo, uhvatio za vrat nešto s poda i prodrmusao ga.
Dete. Ne starije od dve godine. Klečeći uz mrtvu devojku, videli smo da je bucmasto kao i sva deca u tom uzrastu. Dete se uvijalo kao životinjica pod mukama kad ga je čovek podigao preko ogra- de balkona.
Na četvrtom spratu. A ispod samo beton.
Čovek je nešto vikao. Žena pored njega je plakala, a on ju je i ne gledajući udario kundakom crne lovačke puške u lice. Zateturala se unazad.
Onda je dete odjednom padalo. Žena je vrisnula.
„Pucaj!”, povikao je neko.
Jedan jedini prasak kao da se oglasio odnekud sasvim blizu mog potiljka, a istog trenutka krv je pokuljala iz rupe na vratu čoveka na balkonu. Nije pao. Zateturao se unazad i proleteo kroz prozorsko okno, a kad nam je nestao s vidika, pomislio sam kako smo krhki, kako nas je lako slomiti, kako smo uvek blizu propasti.
Onda sam potrčao, obuća mi se klizala po travi skliskoj od leda, nesvesno sam zazivao Boga u pomoć pružajući ruke prema detetu koje pada.
Ali bio sam predaleko, nije bilo dovoljno vremena, a dete je padalo i padalo.

2

Pijaca mesa Smitfild bila je tiha.
Prošao sam kroz veliki luk pijace drhteći od rane smrti prvog dana nove godine, prošao sam po- red starih crvenih telefonskih govornica i table na mestu na kom je ubijen Vilijam Volas. Nije još bilo ni četiri po podne, a sunce je već zalazilo za kupolu Katedrale Svetog Pavla.
S druge strane trga pružao se niz radnji. Bile su zatvorene zbog praznika, ali iz stana iznad jedne čula se muzika. Violine, flaute i bubnjevi svirali su u pomamnom ritmu. Pesma je govorila o devojci po imenu Sali Maklenan. Irska muzika. Vesela muzika. Verovatno Pougsi, pomislio sam. Tabla pred mračnom radnjom bila je izlizana od vremena.
MARFII SIN
Kućni i industrijski vodovod i grejanje
„Verodostojni” i „Pouzdani”

Obišao sam prodavnicu i popeo se stepenicama do stanova. Neki stanari već su izneli božićne jelke iz kuća, ali kod Marfijevih se još slavilo. Trebalo im je dosta vremena da čuju zvono uz pesmu Šejna Makgauana o Sali Maklenan i viku dece i odraslih.
Vrata je otvorila moja kći Skaut. Zadihana, zajapurena petogodišnjakinja. Zabavljala se kao nikad u životu. S njom su bili crvenokosa Ševon, možda godinu dana mlađa od nje, i njen mali brat Dejmon, kao i crveni španijel kralja Čarlsa, zadihan od radosti. Naš pas Sten, za kojim je sramežljivo njuškalo crno krivo nogo štene, mešanac kog nisam ranije video.
„Ne moramo još da idemo, zar ne?”, rekla je Skaut umesto pozdrava.
„A ko je ovo?”, upitao sam umesto otpozdrava gledajući mešanca.
„To je Biskvit”, rekla je Ševon.
„Poješćeš rolovanu kobasicu”, prorekla je gospođa Marti pojavivši se iza dece.
Skaut je otrčala s drugaricom, a mališan i psi pošli su za njima. Gospođa Marti me je uvela u kuću, gde su me razdragano pozdravili njen muž Veliki Majki - mršav doteran muškarac sede kose i uredno potkresanih brkova, ni najmanje krupan - i njihov sin Mali Majki, crnokosi div od tridesetak godina. Ševon, žena Malog Majkija, dojila je bebu u plavom. Bebu Majkija.
Božićna jelka je svetlucala i bleštala. Kirsti Makol i Šejn Makgauan pričah su bajku o Njujorku. Dobio sam tanjir rolovanih kobasica i pivo. Zurio sam u bocu kao da nikad u životu nisam video pivo.
„Kasno je za kafu”, rekla je gospođa Marti. „Treba da se naspavaš.”
Klimnuo sam glavom i zahvalio Marfijevima što su čuvah Skaut, a oni su se uglas pobunili i rekli kako im uopšte nije bilo teško, da je ona vrlo mila i da se lepo druži s klincima. To su najbolji ljudi koje poznajem.
Pretpostavljam da je njihova porodica mala. Uprkos svim stereotipima o irskim katolicima, Mali Majki je jedinac. No tri naraštaja Majkija delovala su kao brojno pleme u poređenju sa mnom, Skaut i Stenom.

Marfijevi rade kao vodoinstalateri i video sam da čak ni danas nemaju predaha. Veliki Majki je tragao po ajpedu gde da uglavi ženu iz Barneta kojoj je pukla cev, a Mali Majki razgovarao je s ne- kim čovekom iz Kamdena o pokvarenom kotlu. A kad je meni zavibrirao telefon, znao sam da ni moj radni dan još nije završen.
Pogledao sam poruku. Bila je sumorna. Ugao levog oka mi je zaigrao. Spustio sam ruku preko te- lefona da sakrijem poruku od Marfijevih.
Otac i sin sažaljivo su me gledali.
„Praznik”, rekla je gospođa Marti. „Vreme gužve.”
* * * Velika kuća uzdizala se u ograđenom naselju na Hajgejtu.
Bašta, pisalo je na kapiji.
Ovo je najviša tačka Londona, krajnji sever najbogatijeg gradskog pojasa. Vazduh je ovde svež i mirisan. Stajao sam pred električnom kapijom držeći službenu legitimaciju i udisao gotovo alpski po- vetarac.
Uniformisani pozornik upisao me je u dnevnik ulaska. Kapija se otvorila. Prema meni je u cipela- ma s visokim potpeticama koračala detektiv pozornik Edi Ren. Crvenu kosu je podigla, a izgledala je kao da je dobila poziv baš kad je krenula u večernji izlazak.
Ponovo sam pogledao ograđeno naselje. „Jesu li sve ove kuće zaključane i prazne?”
London sada ima više milijardera nego bilo koji grad na svetu, pa su mnoge skupe nekretnine ku- pljene i ostavljene prazne, a vrednost im vrtoglavo raste.
Bogataši uvek imaju kuda da odu.
„Neke jesu, ali ne i naša”, rekla je Renova. „To je porodična kuća, Makse.” Malo je oklevala, kao da ni sama ne veruje. „Roditelji i dvoje šiparaca. Otmena kuća. Izgleda da su pogubljeni.”
Kapija se zatvorila za nama.
U naselju je bilo šest velikih kuća. Policijska traka bila je razvučena ispred jedne, a iza trake su istražitelji mesta zločina oblačili bela zaštitna odela, a uniformisani pozornici trupkali nogama da se ugreju. Zimsko veče se spuštalo i plava svetla naših vozila prosecala su tamu.
Iza visokih zidova ograđenog naselja video sam nešto nalik na divlju zelenu šumu koja se prostire unedogled. No između stabala i luđački isprepletenog grmlja videli su se veliki krstovi, kameni anđe- li i obrisi starih grobnica. Bilo je to groblje koje je priroda osvojila.
Hajgejtsko groblje.
Uniformisani policajci kucali su na vrata ostalih kuća na čijim su prozorima treperila božićna svetla. Na sredini puta zakrčenog našim vozilima jednog pripadnika privatnog obezbeđenja sasluša- vao je mladi crni islednik, detektiv inspektor Kertis Gejn. Video me je, klimnuo glavom i spustio ruku stražaru na rame. Ovome su usta bila razjapljena od šoka. Bio je bosonog.
„Stražar nas je pozvao”, rekla je Renova. „Obilazio je naselje, video otvorena ulazna vrata i ušao u kuću.”
„I prošao kroz čitavu kuću”, rekao sam ja.
„Tu ne možemo ništa”, odgovorila je Renova. „Istražitelji su uzeli otiske njegove obuće i lako će ih eliminisati.”
Pokazala je elektronsku kapiju. „On smatra da niko ne može da uđe bez njegovog znanja.”

„Ušli su sa zadnje strane”, rekao sam. „S druge strane zida je groblje Zapadni Hajgejt.”
„Tamo je Karl Marks, zar ne?”
„Marks je na Istočnom Hajgejtu, s druge strane Svejn lejna, u delu otvorenom za javnost. S druge strane ovog zida je Zapadni Hajgejt, zatvoren za javnost. Otvara se samo za povremene obilaske s vodičem i za pogrebe.”
Renova je sumnjičavo pogledala groblje u šumi. U polutami su se videli samo kameni anđeli po- gnutih glava.
„Još sahranjuju ljude ovde?”
Klimnuo sam glavom. „Tuda bih ja ušao”, rekao sam i navukao zaštitne gumene rukavice. Pokazali smo legitimacije pozorniku iza trake i on nas je takođe upisao. Bili smo u ranoj fazi in-
tervencije i istražitelji mesta zločina još nisu ušli u kuću. Već su se pripremili za posao, obukli su bele kombinezone i mantile i navukli plave rukavice, ali morali su da sačekaju da stariji istražitelj vidi mesto zločina i da ga zvanični fotograf snimi - u zatečenom stanju, nedirnutog, užasnog kakvog smo ga pronašli. Jer kad jednom svi uđemo unutra, sve ćemo poremetiti i izmeniti.
Čuo se nejasni elektronski žamor digitalnih radija, a iz daljine zvuk novih policijskih vozila koja jure na mesto zločina, sirenama cepaju tamu i rotacionim svetlima boje noć u plavo. Svi će morati da sačekaju da detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun obavi taj ključni prvi pregled.
Baš pre nego što smo stigli do otvorenih ulaznih vrata ispred kojih su čekala dvojica uniformisa- nih policajaca, Renova je stala.
„Pogledaj”, rekla je.
U obližnje žbunje bila je duboko zarivena motka. Bila je duga oko tri metra, načinjena od bambu- sa, a na vrhu je imala komad srebrnastog metala u obliku slova S. Mesarsku kuku. Motka je podsećala navrlo grub štap za pecanje. A mi smo upravo tako zvali taj popularni način provale i ulaska.
„Pecaljka”, rekla je Renova. „Sigurno je tako omogućio pristup.” Okrenula se i pozvala jednog istražitelja mesta zločina. „Možete li ovo da uzmete i spakujete, molim vas?”
Motka je sigurno bila proturena kroz prorez za poštu, a mesarska kuka zakačila je svežanj ključe- va nehajno bačen pored vrata.
„Svi misle da su bezbedni.”, rekao sam vrteći glavom. Iz kuće se osećao jak miris benzina.
Beli reflektori osvetljavali su dugački beli hodnik prema ogromnom atrijumu na dva nivoa, otvo- renom prostoru sa zadnjim zidom od stakla. Neko je pokušao da ga zapali. Dvojica viših vatrogasnih oficira pregledala su crnu mrlju koja je potpuno prekrivala jedan visoki zid i pola poda kuhinje i tr- pezarije. U trpezariji je bio sto za dvanaest osoba. Kroz stakleni zid video se samo mrak.
Inspektorka Vajtstoun je stajala nad polunagim lešom. Bilo je to telo šiparca s ulaznom ranom od metka na sredini čela. Noge su mu bile raširene pod neprirodnim uglom, a oči još otvorene.
„Makse”, rekla je Vajtstounova tiho, skinula naočari i protrljala oči. Ovo je bio naporan dan i na licu joj se videlo da je iscrpljena. No zvučala je mirno, profesionalno, spremno za posao. „Šta je ovo bilo, šta misliš?”, upitala me je. „Devet milimetara?”
Dečak je izgledao kao da je ustreljen iz neposredne blizine.
„Tako izgleda”, rekao sam. Pod je bio prekriven uglačanim parketom i očekivao sam da ću videti zlatni valjak čaure.
„Ne vidim čaure”, rekao sam.
„Nema čaura”, odvratila je Vajtstounova, pa smo ćutke razmislili o tome.

Ubica je odvojio vreme da pokupi čaure. To je značajno.
„Šta mu je bilo s nogama?” upitao je Gejn. „Izgleda kao da gaje neko udario maljem.”
„Ili kao da gaje udario automobil”, rekla je Edi Ren pažljivo posmatrajući dečaka. „Mislim da je izlazio. Ima kamenčiće na šakama i podlakticama.”
U jednom uglu stajala je korpa za psa, za velikog psa, a na zadnjem delu pisalo je ZOVEM SE BADE
„Šta je bilo sa psom?” upitao sam. Gejn je eksplodirao.
„Sa psom?”, rekao je. „Zabrinut si za psa? Stojimo ovde u krvi do kolena, a ti brineš zbog psa?” Nisam mogao to da objasnim Gejnu. Pas je takođe bio član porodice.
„Je li neko obišao zlatnu ribicu?”, rekao je Gejn. „Kako je hrčak? Izmeri hrčku puls, Vulfe, molim te. I, za ime sveta, proverite šta je s papagajem.”
„U redu”, ućutkala ga je Vajtstounova. „Idemo gore da vidimo ostalo.” Ogromni stakleni zid odjednom je zableštao.
Istražitelji mesta zločina uključili su reflektore u zadnjoj bašti.
Napolju je bio kameni vrt, vijugave pruge šljunka oko stena slične jezeru od kamenčića. Japanski vrt. U sredini je stajalo zvono iz hrama, zeleno zvono umrljano vekovima, i zvonilo je na vetru.
Neko vreme stajao sam nepomično pred ovom neočekivanom lepotom. U uglu je ležao pas, zlatni retriver. Izgledao je kao da spava. Ali znao sam da ne spava.
Kad sam se okrenuo, video sam da su Vajtstounova, Gejn i Renova već otišli na sprat.
Kad sam pošao za njima, video sam da je zid stepeništa prekriven mnoštvom fotografija. Bile su to crno-bele fotografije snimljene s ukusom i smeštene u uske crne okvire. Prikazivale su porodicu koja je živela u ovoj divnoj kući.
Video sam da je to bila savršena porodica.
Činilo mi se da na osnovu ovih snimaka mogu da ispričam njihovu priču. Majka i otac izgledali su kao da su se venčali mladi, da su zdravi, srećni i zaljubljeni doživotno.
Muškarac je bio krupan, atletske građe i vedrog lica, imao je mladolikih četrdeset i nešto. Njego- va možda deset godina mlađa žena bila je zapanjujuće lepa i izgledala mi je nekako poznato. Ličila je na Grejs Keli - imala je upravo takvu lepotu koja deluje kao greška prirode.
Ako je bilo nevolja, nisam mogao ni da ih zamislim. Imali su novac, zdravlje ijedno drugo. Imali su i dvoje dece, dečaka i devojčicu, i gledao sam ih kako rastu dok sam se penjao uz stepenice.
Bili su to lepi klinci, sportisti. Video sam snimak devojčice na igralištu za hokej; imala je možda dvanaest godina, a na ozbiljnom licu video joj se narandžasti štitnik za zube. A dečak, njen brat, rado- sno je držao pehar okružen svojim fudbalskim timom. Teško sam prihvatio da je to nasmejano dete sada onaj leš u prizemlju.
Blizu vrha stepenica dečak i devojčica imali su četrnaest- -petnaest godina, bili su gotovo mladić i devojka. Video sam da je dečak nešto stariji od devojčice, ali ne više od godine. Tu je bila i foto- grafija ćele porodice pod božićnom jelkom. Zatim snimak iz nekog restorana na plaži. Na kasnijim fotografijama pojavljivao se i zlatni retriver; izgledao je kao da se smeje od sreće što je završio u ovoj savršenoj porodici. A na poslednjoj fotografiji žena koja liči na Grejs Keli držala je dete.
Dečaka od oko četiri godine. Pretpostavio sam da je ta prinova bila neočekivana. Životi su im bili puni. Zid za fotografije bio je pun. Verovatno nisu ni pomišljali da će imati još dece. A onda je došao ovaj dečkić i stavio pečat na njihovu sreću. Da, izgledao je kao da su mu četiri godine.

Godinu dana mlađi od Skaut, pomislio sam. Policijski fotograf silazio je niz stepenice. Dodirnuo sam ga po mišici.
„Potpuno ste sigurni da nema preživelih?” upitao sam.
„Lekar još nije stigao, pa smrt nije zvanično proglašena. Ali bio sam gore, i tamo nema ničega osim leševa, gospodine. Žao mi je.”
Nešto se uzburkalo u meni i snažno sam progutao.
Čitava porodica.
Gejn je bio u pravu. Krv do kolena.
Na odmorištu je bilo još jedno telo. Devojčica, sva doterana za doček Nove godine, ležala je na boku. Nisam video ulaznu ranu, ali oko vrata je imala nešto nalik na krvavu ogrlicu. S kraja hodnika, iz glavne spavaće sobe, čuo sam glasove. Krenuo sam ka njima pripremajući se za ono što me čeka.
Žena koja je ličila na Grejs Keli bila je u krevetu, lica pokrivenog koprenom plave kose. Jastuk je bio umrljan krvlju, ali nisam video ulaznu ranu. Kao i njena kći, bila je po svemu sudeći ubijena jednim metkom u potiljak.
„Izgleda da su došli po oca”, rekla je Vajtstounova.
Očevo nago telo bilo je naslonjeno na toaletni stočić. Bio je ustreljen dva puta, u oba oka, iz ne- posredne blizine, i prazne duplje zurile su u nas. Duboko sam udahnuo i naterao se da pogledam rupe pune zgnječenog tkiva. Oreol krvi i mozga poprskao je toaletni stočić.
„Tako izgleda”, rekao je Gejn. „Došli su po oca, a onda odlučili da pobiju čitavu porodicu. Ženu.
Kćer. Sina. Oni su pogubljeni. Ali otac - to je bilo lično.” Nas četvoro smo stajali kao ožalošćeni.
„A šta je s malim sinom?”, upitao sam. Tišina je rasla kao nešto smrtonosno.
„Kakvim malim sinom?” upitala je Vajtstounova.
* * * Ekipa za specijalne potrage stigla je za petnaest minuta.
Oni su deo Komande za protivteroristička i zaštitna dejstva. Prikupljaju dokaze posle teroristič-
kih napada i čiste teren pre državnih poseta i važnih svečanosti. Takođe sarađuju i s Ubistvima.
Dok smo čekali da stignu, pretražili smo svaki ugao kuće tragajući za malim mrtvim telom. Onda su stručnjaci metodično rastavili kuću na delove.
Podigli su tepihe, iščupali su parket i izbušili rupe u zidovima. Pregledali su tavan, kante za sme- će i slivnike. Pogledali su u klasičnu pećnicu, u mikrotalasnu pećnicu i u mašinu za pranje rublja. A kad su sve to obavili ne našavši ništa, izašli su u japanski vrt i isprevrtali uredno sivo kamenje. Onda su prešli preko zida i ušli u groblje.
Sunce je izašlo tek nešto pre osam sati. A kad je izašlo, pripadnici ekipe za specijalne potrage još su na kolenima puzili centimetar po centimetar preko zelenih brežuljaka Hajgejta. Nekoliko sati pre svitanja detektiv viši inspektor Vajtstounova poslala je obaveštenje da je jedno dete nestalo.
No, kad je sunce izašlo, naši ljudi još su puzili po groblju, rasplitali prastare puzavice i obasja- vali svetiljkama prašnjave kripte, a iz šume su ih pratile oči anđela bezizraznih lica.

3

Nestali dečačić sramežljivo nam se osmehivao sa zida Sobe za teške zločine broj dva.
Nestala deca uvek se osmehuju na fotografijama. Od toga se srce čepa, od tih detinjih radosnih osmeha ovekovečenih na plaži ili na rođendanu, dok niko i ne sanja šta budućnost sprema.
„Svi znate kako ovo ide”, rekla je inspektorka Vajtstoun. „Nađemo ih brzo…” Nije dovršila jer smo svi dobro znali šta sledi.
Ili ih ne nađemo nikad.
Ovu surovu činjenicu utuvljivali su nam u glavu od prvog dana obuke. Sve statistike pokazuju da nestala deca koja nisu brzo pronađena verovatno neće biti nađena živa. Ako ne nađemo tog dečaka za dvadeset četiri sata - ili za najviše sedam dana - onda ćemo najverovatnije naći njegovo telo strpano u ostavljeni kofer, bačeno u kontejner za smeće, na dnu reke ili u plitkom grobu. Kada deteta nema više od sedmice, srećan kraj je retka pojava.
Posle ćele noći provedene u kući na brdu došli smo pravo u Sevil rou broj dvadeset sedam. A nasmejani dečak sada je imao ime.
Bredli Vud.
Bredli je imao četiri godine i iskrivljen osmeh. U nekom trenutku tokom noći policijski lekar zva- nično je proglasio da su njegovi majka, otac, sestra i brat mrtvi. Gledajući nasmešeno lice Bredlija Vuda, pitao sam se u kakav ćemo ga život vratiti kad mu porodice više nema.
Iskapio sam još jedan trostruki espreso i izbacio te misli iz glave. Prvo ga nađi.
U maloj ruci držao je omiljenu igračku. Dvadesetak centimetara visoku plastičnu figuricu čoveka u beloj košulji, crnom prsluku i visokim čizmama. Pogledao sam pažljivije i prepoznao Hana Soloa, kočopernog kapetana Milenijumskog sokola.
„Kako stojimo sa žrtvama?”, upitala je Vajtstounova, skinula naočari i obrisala ih papirnom sal- vetom iz kafea. Izgledala je iznureno. Svi smo bili iznureni. Naša ekipa za istragu ubistva provela je čitavu noć na mestu zločina, a onda u zoru došla pravo u stanicu Centralni Vest end i ćelo jutro radila na identifikaciji žrtava. Sada je bilo rano popodne i bledo zimsko sunce već je zalazilo za krovove Mejfera.
„Porodica Vud”, rekao sam i pritisnuo taster na laptopu. „Žrtve.”
Na zidu STZ-2 bio je veliki televizijski ekran i na njemu se iznenada pojavila jedna od porodič- nih fotografija koje sam prvi put video na stepeništu porodičnog doma Vudovih.
Smešili su nam se. Zgodna žena i muškarac. Njihovo dvoje šiparaca. Bogati, dobro građeni, lepi.
Snimljeni su u nekom skijalištu, zbijeni i nasmejani, s malim Bredlijem u sredini.
„Bred, otac porodice, bio je sportski agent, a majka Meri - domaćica. Dečak Marlon imao je pet- naest, a devojčica Pajper četrnaest godina. Oboje su išli u privatne škole u Hempstedu. A mlađi sin je Bredli.”
Vajtstounova je zatresla glavom. „Zašto mi se čini da ih poznajem?”, upitala je.
„Prepoznala si majku”, rekao sam ja. „Meri Vud nekada se zvala Meri Gatling i kratko vreme bila

je slavna.”
Vajtstounova je iznenađeno zatreptala iza naočara. „Meri Gatling sa Zimskih olimpijskih igara de- vedeset četvrte?”
Klimnuo sam glavom. „Održanih u norveškom gradu Lilehameru. Zvali su je Ledena Devica.”
„Meri Vud je bila Ledena Devica?”, rekla je Vajtstounova. „Devojka koja je izjavila da neće spa- vati ni sa kim dok se ne uda.”
„To je ona. Bila je reprezentativka Velike Britanije u spustu. Nije osvojila medalju, ali se našla u novinskim naslovima kad je objavila da će čuvati devičanstvo dok se ne uda. Bila je to velika vest nekih pet minuta.”
„Upoznala je muža na Igrama u Lilehameru, zar ne?”
„Tako je. Breda Vuda. Amerikanca iz čikaške radničke porodice. Na Olimpijskim igrama uče- stvovao je u biatlonu. To je kros-kantri skijanje i streljaštvo. Malo je nedostajalo da osvoji medalju. Upoznao je Meri u olimpijskom selu.”
„To je Ledena Devica”, rekla je Vajtstounova vrteći glavom u čudu. „Meri Gatling. Ostala je lepa, zar ne?”
„Gatling?” upitala je Renova. „Kao Gatlingovi domovi’? Građevinska kompanija?”
„Upravo tako”, potvrdio sam ja. „Meri je bila najstarija kći Viktora Gatlinga. Potekla je iz ozbilj- no bogate porodice. Njen stari počeo je šezdesetih godina kao kurir vlasnika udžerica. Onda je kupio jednosoban stan u Totenhemu, doterao ga i prodao. I tako je sve krenulo. Kompanija raste već dvade- set godina. Viktoru Gatlingu sada je najmanje sedamdeset. Njegova kompanija je izgradila brojna na- selja u najboljim delovima Londona: Kensingtonu, Čelsiju, Mejferu, Hempstedu, Najtsbridžu. Kažu da je Viktor Gatling stekao dva bogatstva. Jedno krajem prošlog veka gradeći kuće za siromašne use- ljenike, a drugo početkom ovog veka gradeći kuće za bogate useljenike. Zovu ga čovekom koji je iz- gradio London. Poslove sada vodi njegov sin Nils, a stari se uglavnom povukao.”
„A Merin muž bio je sportski agent poslednjih dvadeset godina?”, upitala je Vajtstounova.
„Ne baš”, odgovorio sam. „Kad se venčao s Meri, Bred je nekoliko godina radio za svog tasta.
Po svemu sudeći to baš nije išlo.”
S ulice su se začuli vika i krici, pa smo se svi okrenuli da pogledamo kroz prozor. Četiri sprata ispod nas saobraćajna buka stapala se u jedan neprekidni urlik. Sevil rou je uska ulica slična kanjonu, ulica vrhunskih krojača i okorelih obožavalaca Bitlsa koji u njoj obilaze mesto poslednjeg koncerta te grupe. Sada je od Ulice Konduit na severu do Barlingtonskih vrtova na jugu bila zakrčena pred- stavnicima medija iz čitavog sveta. Redovi paparaca, velika vozila s odašiljačima i nemirne horde izveštača, sve je to čekalo pod plavom svetiljkom stanice u ulici Sevil rou broj dvadeset sedam.
„PZJ je ponovo zvala, šefice”, rekla je Renova. PZJ je predstavnica za javnost.
„I?”, uzvratila je Vajtstounova.
„Želi da joj kažemo kada ćemo se obratiti novinarima”, - rekla je Renova. „Ta fotografija malog Bredlija sutra će se pojaviti na svim naslovnim stranama. Večeras će se o slučaju govoriti u svim ve- stima, već se našao na svim društvenim mrežama. A ovi dole ne misle da odu.”
„Kaži joj da ću se obratiti novinarima kada najbliži srodnik zvanično identifikuje tela”, rekla je Vajtstounova nestrpljivo.
Renova je oklevala. „A zvali su i iz kabineta načelnika policije.”
„Šta hoće?”

„I njih zanima kada ćemo se obratiti novinarima.”
Vajtstounova je turobno klimnula glavom. „Kaži osoblju načelnice Svajer isto: neću da govorim s novinarima dok porodica ne vidi tela.”
„To je upravo u toku”, rekla je Renova. „Najbliža srodnica Meri Vud stigla je u Tjan Vest’.”
Institut za sudsku medicinu „Ijan Vest” nalazi se u Vestminsterskoj mrtvačnici, a ime je dobio po legendarnom patologu.
„Ko je tamo?”
„Sestra Meri Vud, a s njom je SVP.”
SVP je službenik za vezu s porodicama. Sve policijske stanice sveta vole akronime.
Vajtstounova je klimnula glavom i okrenula se da pogleda mapu Londona koja je pokrivala zid od poda do tavanice.
„Kako ide potraga, Kertise?”
„Najveću teškoću za ekipe predstavlja činjenica da je naše mesto zločina najzeleniji deo Londo- na”, odgovorio je detektiv inspektor Kertis Gejn. „Mnogo grmlja, jaraka, stabala. Hajgejtsko groblje. Park Voterlou, Hajgejtska šiuna. Hamspted hit. Nekoliko igrališta za golf. Kao da tražimo leš u šumi.”
„A ima i dosta vode”, primetila je Vajtstounova. „Ribnjaci u Hajgejtu i Hempstedu. Tri rezervoa- ra na koliko? Na dvadesetak minuta vožnje?”
„Tako je, šefice”, saglasio se Gejn. „Rezervoar Brent na zapadu. Manor haus i Totenhem Hejl na istoku. Zvali smo ekipu za podvodne potrage i ronioci su već na terenu. Tragačima je teško, ali imaju sve što im treba. Ne samo obične pse nego i one PNP.”
PNP su psi za naprednu potragu, obučeni za traganje za ljudskim ostacima. Ćutke smo zurili u fotografiju porodice Vud.
„To nema smisla, zar ne?”, rekla je Vajtstounova. „Masovne ubice ne nasrću na ograđena naselja s privatnim obezbeđenjem. A plaćene ubice ne otimaju decu.” Zastala je i gurnula naočari uz nos po- kušavajući da shvati. „Ko ubije četvoro ljudi i onda otme dete? Zašto bi iko ukrao dete?”
„Iznuda”, rekao je Gejn. „To se uklapa. Zahtevaće otkup da vrate dete. Ovo su veoma bogati lju-
di.”
„Krijumčarenje ljudi”, rekla je Renova. „Otmica s namerom seksualnog zlostavljanja, nezakoni-
tog usvajanja ili trgovine organima.”
„I ubistvo”, rekao sam ja.
„Zovite doktora Džoa da dođe”, rekla je Vajtstounova. „Neka nam izradi psihološki profil skota koji je u stanju da pobije čitavu porodicu i onda otme njihovo dete.”
Renova je uzela telefon i pritisnula dugme za brzo biranje da pozove doktora Džoa Stivena, fo- renzičkog psihologa s londonskog Kraljevskog koledža.
„Nismo našli oružje?”, upitala je naša šefica. Gejn je odmahnuo glavom. „Nismo još.”
„Nema otisaka? Ni potpunih ni delimičnih?”
„Javili su nam se iz laboratorije”, rekao sam. „Ćela kuća je profesionalno obrisana. No to se uklapa sa činjenicom da nema čaura. Ako je već pokupio čaure, onda je svakako i obrisao otiske.”
„On?”, rekla je Renova. „Jednom čoveku bi bilo vrlo teško da savlada čitavu porodicu. Zašto mi- sliš…”
S ulice se začuo urlik. Otišao sam do prozora.

„Neko razgovara s novinarima”, rekao sam.
Vajtstounova se namrštila i grubo gurnula naočari uz nos. „Molim?”
Nagnuli smo se kroz prozor, ali videli smo samo zbijenu masu novinara. Zato smo uključili televi- zor i gledali živi prenos.
Tačno pod starom plavom svetiljkom na stepenicama stanice stajali su žena i muškarac. Žena je bila nešto mlađa verzija Meri Vud, hladnokrvna plavokosa lepotica kao iz nekog Hičkokovog filma. Muškarac je bio nešto stariji, proređene svetle kose. Video sam PZJ i SVP, dve mlade žene u poslov- nim kostimima, obe očigledno na mukama.
„Ovaj, dame i gospodo, molim za malo pažnje”, rekla je PZJ. „Možemo li da prestanemo s gura- njem, molim lepo? Ovaj, sa mnom su gospodin Nils Gatling i miz Šarlota Gatling, brat i sestra pokoj- ne Meri Gatling Vud.”
Čopor je jurnuo napred. Uniformisani pozornici mrštili su se pod šlemovima pokušavajući da za- drže kamere, mikrofone i tela van stepenica stanice Centralni Vest end.
Vajtstounova je opsovala. „Molim vas, neka mi neko kaže da zapravo neće dati izjavu”, rekla je.
„Zar to neće podstaći javnost da nam pomogne?”, upitala je Renova.
„Ne želimo pomoć javnosti”, odvratio je Gejn.
„Mi se oslanjamo na pomoć javnosti”, rekla je Vajtstounova. „Ali često dobijamo previše pomo- ći, Edi, a i potpuno pogrešne.”
„Ne želimo da dobrovoljci gaze kroz Hajgejtsku šumu”, reče Gejn. „Ne želimo da nam telefonira- ju svaki put kad vide četvorogodišnjaka svetle kose. Nećemo da nas zovu luđaci, psihopate i kreteni. Ne želimo da nam grupe maloumnika hrle u pomoć. Zato što nam to neće pomoći, samo će nam smeta- ti da radimo svoj posao.”
„Sada je prekasno”, rekla je Vajtstounova.
Muškarac - Nils Gatling - uzeo je reč; govorio je glasom hrapavim od šoka i tuge.
„Moja sestra i ja upravo smo videli tela naše voljene sestre i njene prelepe porodice”, rekao je uz eksploziju bliceva. Šuma mikrofona iznikla je ispred njega. „Još ne možemo da shvatimo da se ova tragedija zaista dogodila”, nastavio je. „Porodica naše sestre je uništena i naša srca su slomljena. Moja porodica i ja ćemo, naravno, na svaki način sarađivati kako bi se počinilac izveo pred lice pravde. Naše misli su sada s najmlađim detetom naše sestre…” Podigao je pogled. „Sa Bredlijem.”
„Molim vas”, rekla je njegova sestra glasom tihim kao u molitvi, a kamere su se okrenule ka njoj.
„Molim vas, nemojte povrediti mog sestrića.”
Nije mogla da zaplače, ali njen bol bio je toliko opipljiv da sam jedva disao.
„Bredli je prelep mališan koji nikome nije naneo nikakvo zlo”, rekla je. „Nemojte ga povrediti, preklinjem vas. Samo ga vratite kući - vratite ga jedinoj porodici koja mu je preostala. Vratite nam Bredlija.”
Kamera ju je snimala. Kamera ju je volela.
„Evo sutrašnjeg naslova”, reče Gejn. „Vratite nam Bredlija.”
„Ona izgleda kao drugi božji pokušaj da stvori… Kako se zvaše ona stara glumica?”, reče Reno- va. „Ah, da. Mišel Fajfer.”
Kamera i dalje nije mogla da se odvoji od ove opčinjujuće mešavine lepote i tuge.
Njen brat Nils rekao je još nekoliko reći, a onda je PZJ tiho promrmljala nekoliko besmislica o poštovanju privatnosti.

Ali kamera je i dalje snimala Šarlotu Gatling.
Televizijske kamere nisu mogle da je se zasite. Fotografi su zurili u nju očajnički se trudeći da ovekoveče to lice kakvo je bilo u tom trenutku ispod plave svetiljke tog hladnog januarskog dana.
A ja sam otkrio da, baš kao i sve te kamere i objektivi, ne mogu da skrenem pogled s tog lica. Čuo sam svoju šeficu kako uzdiše.
„Trebaće nam veća soba”, rekla je.

* * *

Probudio sam se naglo usred noći.
Četiri i deset, upozorio me je budilnik pored kreveta. Prerano za ustajanje. Prekasno za povratak na spavanje. Šta me je probudilo?
Brzo sam otišao u sobu svoje kćeri. No Skaut je mirno spavala, a odeća za školu čekala ju je na starinskom drvenom stalku, gde ju je pažljivo spustila gospođa Marfi.
Gledao sam njeno usnulo lice i čudio se činjenici da sam i ja nekako doprineo nastanku najlepšeg deteta na svetu. Znam da svaki roditelj oseća to isto. Ja se razlikujem po tome što je moja kći zaista najlepše dete na svetu.
Tiho sam otišao u kuhinju i usput čuo Stena kako hrče u mraku; bilo je to staračko šištanje kratko- nosog psa. Napravio sam sebi kafu i pogledao telefon. Edi Ren mi je ostavila poruku pre petnaest mi- nuta.

Znam zašto su umrli.
Ukucao sam njen broj, stao na prozor naše mansarde i pogledao bleštava svetla pijace mesa Smit- fild.
U četiri sata ujutru posao na pijaci bio je u punom jeku. Zbog toga sam se osetio bolje, kao da ni- sam potpuni idiot što sam budan u ovo doba. Renova se odmah javila, a predosetio sam da nije ni oka sklopila.
„Bili su veoma prisutni na internetu”, rekla je. „Vudovi. Probaj da ih potražiš, Makse.” Već sam uključivao noutbuk u kuhinji. „Dobićeš sedam miliona pogodaka za manje od pola sekunde.”
„Zbog Lilehamera”, rekao sam. „Zato što je Meri pre pola života bila Ledena Devica. Više ne po- stoji petnaest minuta slave. Sada sve ostaje na netu.”
„Nije samo to”, rekla je Edi Ren. „Ne mislim samo na Zimske olimpijske igre i Ledenu Devicu Meri. Mislim na sada. Ta porodica - stavljali su filmove na internet. Znaš, snimke srećne porodice. Evo nas kako se zabavljamo u Val dlzeru. Evo kako slavimo rođendane. Evo kako plovimo brodom na Barbadosu. Oh, a evo kako izgledamo fenomenalno.”
Dobio sam toliko rezultata da nisam znao odakle da počnem.
„Šta hoćeš da kažeš?”, upitao sam. „Da su delili svoju sreću s drugima ili da su se hvalisali?”
„Ima li razlike?”
Ja sam na Jutjubu već gledao Vudove na uskršnjem odmoru u Gejlu u Norveškoj. Izgledali su kao porodica iz reklame za nešto za šta shvatite da vam je očajnički potrebno. Ispod njihovih lepih lica nizali su se komentari. Pogledao sam ih i trgnuo se od siline zavisti, zlobe i uvreda. Njihova sreća razbesnela je anonimnu javnost.

„Želim da isključim ove komentare, Edi”, rekao sam. „Čini mi se da plivam po kanalizaciji.”
„Ne možeš da ih isključiš, Makse. Ne mogu nikada da se isključe.”
„Pa, koja je tvoja teorija?”
„To nije teorija”, rekla je. „Htela sam to da kažem i danas pred svima, ali nisam imala hrabrosti.
Zato što zvuči glupo.”
„Kaži, Edi.”
„Pogledaj te komentare, Makse. Pogledaj svu tu prljavštinu. Pogledaj koliko ljudi mrze lepe lju- de, bogataše, srećnike pune ljubavi i novca. Zar ne shvataš, Makse? Neko je ubio porodicu Vud jer je bila srećna.”

4

Ustali smo rano da vidimo kraljičine konje.
Još je vladao ledeni mrak kad smo Sten, Skaut i ja zauzeli mesto na uglu Ulice Čarterhaus i Fa- ringdon rouda. Kao i obično, razgovarali smo uglavnom o našem psu.
„Sten nema onako veselu njušku, zar ne?”, rekla je Skaut. Tačno sam znao na šta misli.
Sten je lep pas, ali nema onu iskeženu gubicu okrenutu uvis kakvu imaju neki psi, jezik mu ne visi i oči mu ne svetlucaju kao kod pasa u reklamama za pseću hranu. Sten ne deluje kao da se mangupski ceri. On je španijel, gubica mu je tužno savijena nadole. No rep mu je mlatarao tamo-amo kao brisač, pa sam znao da je srećan što je naša mala porodica izašla u ovu ranu jutarnju pustolovinu; krzno boje rubina sijalo mu se kao rastopljena svila, a gledao je u Skaut kao u neosporno središte kosmosa.
„On se smeje u sebi”, rekao sam. „Evo ih.”
Dvadesetak konja polako je dolazilo ulicom, a svi su bili crni kao ugalj. Iz toplih sapi izbijali su im oblaci pare u ledeni vazduh. Konjički puk dvorske garde išao je na pojilo, kako se naziva redovna šetnja konja koji tog dana nisu na dužnosti. Na neki način meni je ovo bilo još veličanstvenije. Nije bilo ukrasa, pozlate, mačeva ni perjanica, samo jahači u žućkastosmeđim radnim uniformama, ali nji- hova pojava na gradskim ulicama kao da je čitavom danu davala malo čarolije.
Sten je vukao povodac pokušavajući da se pridruži konjima. Kad gaje Skaut cimnula, pogledao ju je očima krupnim kao crni klikeri u majušnoj lobanji.
Ma daj, govorio je njegov pogled.
Kad su konji prošli pored nas na Viktorijin dok vraćajući se u štale Kraljičine telesne garde, oti- šli smo na doručak kod Smitfildskog Smitsa.
Sten je pozdravio poznanike. Naš pas veoma voli ljude. Kada su prvi divlji psi oprezno prišli va- trama ljudi pre deset hiljada godina, kad je razmenom ljudske hrane i skloništa za pseću ljubav i za- štitu nastao najveći savez između dve vrste, Stenovi preci nesumnjivo su bili u prvim redovima, lizali ruke, mahali repom i kolutali krupnim očima.
Kroz veliki izlog videli smo kako nosači mesa završavaju dugu noćnu smenu.
„Jesu li već pronašli Bredlija?”, upitala je Skaut.
„Molim?”
„Jesu li našli Bredlija? Jesu li ga vratili kući?”
„Otkud ti znaš za Bredlija, dušo?”
„Videla sam na vestima. Neka gospođa je govorila.”
„Anđele, znaš da ne treba da gledaš vesti.” To je bilo jedno od pravila njene majke, a mi smo se trudili koliko možemo da se pridržavamo starih pravila. „U vestima se ponekad govori o nečemu što nije prikladno za decu tvojih godina.”
„Znam. Gledala sam dečji program, a onda su počele vesti. Gospođa Marfi brzo je prebacila na neku emisiju o kuvanju, ali Bredli je bio prva vest. Zato me zanima jeste li ga našli…”
„Nismo još. Ali naći ćemo ga. Naći ćemo ga i dovešćemo ga kući.”

„Kako si toliko siguran?”
„To mi je posao.”
Telefon mi je zavibrirao. Zvala me je Vajtstounova. „Trebaš nam u Tjanu Vestu”’, rekla je. „Ima- mo problem s telima.”

* * *

„Ovo nisu rane od metka”, rekla je Elza Olsen, sudskomedicinski patolog. „Ulazne rane koje ste vi- deli na žrtvama i koje ste s pravom smatrali ranama od metka, zapravo su cirkularne frakture. Kružni prelomi lobanje kod triju žrtava i kružni prelomi obe očne duplje kod četvrte žrtve. Smrt je bila nasil- na, ali žrtve nisu ubijene vatrenim oružjem. Ubijene su udarcima tupim predmetom.”
Edi Ren je sačekala našu malu porodicu pred vratima Instituta „Ijan Vest” u Vestminsterskoj mr- tvačnici na Horsferi roudu i odmah odvela Skaut i Stena da se zabavljaju u stanici. Mojoj kćeri se Renova dopadala. A Stenu se, naravno, dopada svako živi.
Sada smo detektiv viši inspektor Vajtstounova, detektiv inspektor Gejn i ja bili duboko u zgradi instituta, veoma ljupki u plavoj hirurškoj odeći i s mrežicama za kosu; nismo se baš smrzavali, ali smo drhtali u prostoriji u kojoj je temperatura uvek bila tik iznad nule.
Porodica Vud ležala je u urednom nizu na stolovima od nerđajućeg čelika.
Elza Olsen je govorila polako koračajući između stolova. Na telima se videlo gde ih je Elza otvorila radi pregleda i ponovo ih ušila. Svako od četiri tela imalo je ožiljak u obliku slova Y. Elza ih je od ramena izrezala velikim makazama - kao i mnogi patolozi, najradije je koristila obične ba- štenske makaze - da pregleda unutrašnje organe. Sve četvoro imali su šav na čelu jer im je Elza odse- kla vrh lobanje vibracionom Strajkerovom testerom.
Vajtstounova je pokazala glavom vidljive rane na dečaku i muškarcu. Nije bilo usamljenih ulaznih rana kakve smo našli na potiljku majke i kćeri. Ali videla se ulazna rana na sredini dečakovog čela, i videle su se dve zjapeće crne rupe tamo gde su ocu nekad bile oči.
„No postoje abrazivne kragne”, rekla je Vajtstounova.
Abrazivne kragne su crne oprljotine koje nastaju kod rana od metka nanesenih iz neposredne bli- zine. Tačno, videli smo oprljeno tkivo oko rane na dečakovom čelu i očevih praznih očnih duplji.
„To su možda abrazivne kragne”, rekla je Elza, „ali nisu nastale od vatrenog oružja, Pat, nego od alatke. Od nekog predmeta upotrebljenog s dovoljno grube sile da probije lobanju i gurne deo kosti u mozak. Ovi ljudi nisu ustreljeni. Ubijeni su udarcima.”
Shvatio sam zašto nismo našli čaure. Ne zato što je ubica bio profesionalac, nego zato što nije upotrebio vatreno oružje.
Elza Olsen bila je visoka, tamnokosa plavooka Norvežanka; kao i mnogi Skandinavci, govorila je engleski daleko bolje nego oni kojima je taj jezik maternji.
„Jeste li videli toksikološki nalaz?”, upitala je.
Vajtstounova je odmahnula glavom. „Još nije stigao iz laboratorije.”
„Ja ću vam reći da su sva četiri člana porodice u vreme smrti u sebi imala tragove flunitrazepa- ma, to jest rohipnola, droge za silovanje”, rekla je Elza. „Našla sam dokaze o tome u organima za va- renje sve četiri žrtve. Kao što znate, rohipnol nema miris. Niste mogli da ga zapazite na mestu zloči- na.”
„Znači tako su savladani”, rekla je Vajtstounova. „Nakljukani su rohipnolom.”

„Način smrti je ubistvo”, rekla je Elza. „Belac, star četrdeset pet godina - Bred Vud. Belkinja, stara trideset pet godina - Meri Vud. Belac, star petnaest godina - Marlon Vud. Belkinja, stara četrna- est godina - Pajper Vud. Njihova tela bila su u stanju mrtvačke ukočenosti. Kao što znate, mrtvačka ukočenost, ili rigor mortis, nastaje oko dva sata posle smrti, a od tog trenutka telo se sve više koči. Na osnovu pravila tri dvanaestice - dvanaest sati nastajanja ukočenosti, dvanaest sati potpune ukoče- nosti i dvanaest sati za opuštanje tela koje se privikava na činjenicu da je mrtvo - mogu prilično pou- zdano da izjavim da je porodica Vud umrla osamnaest časova pre nego što je pronađena prvog janua- ra uveče.”
„Pred samu Novu godinu”, rekla je Vajtstounova.
„Zašto nisu negde slavili?”, upitao je Gejn.
Vajtstounova je popravila naočari. „Možda su slavili u krugu porodice.” Sada su ležali nagi na stolovima od nerđajućeg čelika.
„Dečak, Marlon Vud, ima višestruke ogrebotine i povrede na čitavom telu”, rekla je Elza. Vajtstounova je naglo podigla glavu. „Te mrlje na njemu - to nisu mrtvačke mrlje?”
Kao i mnogi leševi koji neko vreme ostanu neprimećeni, tela porodice Vud izgledala su kao da su izudarana. Pošto srce ne radi, krv se sleže, nastaju mrtvačke mrlje koje izgledaju baš kao modrice. Sve četvoro su ih imali, ali kad smo prišli malo bliže, jasno smo videli da su na dečaku brojnije.
„Marlonu su slomljene butne kosti”, rekla je Elza. „Kao što znate, to su najjače kosti u telu. Po- trebno je vraški mnogo da se slome. Zapravo, gotovo svi prelomi butne kosti dešavaju se na isti na- čin.”
„Automobil” rekao sam. „Udario gaje automobil. Pregažen je, a onda odnesen ili odvučen u kuću.”
„Ali nije ga ubio automobil”, rekla je Elza. „Pokazaću vam njegov mozak. Ostavila sam teme odvojeno da vam pokažem.”
Elza je nežno skinula gornji deo Marlonove lobanje. Onda je pažljivo prebacila kožu lica napred, a kožu lobanje nazad. Umesto lica videla se bezizrazna krvava maska.
Duboko sam udahnuo i izdahnuo načinivši oblačić pare. Okupili smo se oko čela stola da bolje vidimo.
„Mogla bih da izvadim mozak presekavši veze s kičmenom moždinom i nervima lobanje”, rekla je Elza, „ali mislim da se jasno vidi i ovako.”
Povukla je tanak sloj nečega sličnog pilećoj koži išaranoj žilicama, pa smo videli široki tunel za- riven duboko u mozak, krv je bila veoma tamna, gotovo crna.
„Marlon je umro od epiduralnog krvarenja - udaren je u čelo, kao što vidite po masivnim ošteće- njima lobanje i mozga. Meri i Pajper umrle su od subduralnog krvarenja - od udarca tupim predme- tom u potiljak U sva tri slučaja uzrok smrti je udarac tupim predmetom koji je izazvao krvarenje unu- tar lobanje. No s ocem je stvar drugačija. On je umro od srčanog udara. Pretpostavljam da je udar na- stao kad mu je uništeno prvo oko.”
„Ima li odbrambenih rana?”, upitala je Vajtstounova.
„Pajper se borila za život”, rekla je Elza. „Ostali su umrli mirno.”
„Da li su joj polomljeni nokti?”
Bilo bi dobro da jesu, jer bi moglo značiti da je grebala napadača i da se pod noktima mogu naći tragovi njegove kože.
„Ne, samo slomljen palac”, rekla je Elza Olsen gledajući telo Pajper Vud. „Ali borila se žestoko.

Bila je neverovatno hrabra devojka.”
„Seksualno zlostavljanje?”, upitala je Vajtstounova.
„Pajper je imala nepomičnu spermu u vagini, spermatozoide bez repova, što nagoveštava da je imala dobrovoljni seks nekoliko dana pre ubistva”, rekla je Elza. „Ali našla sam dokaze seksualnog napada. Pre ubistva dogodilo se silovanje.”
„Znači, Pajper je bila silovana?”, upitala je naša šefica.
Elza je odmahnula glavom. „Njena majka je bila silovana”, rekla je. „Meri. Našla sam pokretne spermatozoide u njenim ustima, vagini i rektumu. Kao što znate, spermatozoidi opstaju u mrtvom telu duže nego u živom. Kada srce prestane da kuca, telo prestaje da proizvodi hemikalije koje uništavaju spermu. Zapravo, spermatozoidi su još prisutni. U lešu mogu da žive i do dve sedmice.”
„Možda je otac doživeo srčani udar gledajući silovanje”, rekao sam.
„Možda”, saglasila se Elza.
„Da li porodica zna?”
„Obavestila sam sestru, Šarlotu Gatling, kad je identifikovala tela, da je Meri silovana”, rekla je Elza. „Zamolila me je da ne objavljujem tu informaciju. Pristala sam.”
„Kako to može?”, upitala je Vajtstounova. „Silovanje će se spomenuti na sudu. Biće navedeno u optužnici. Dokazi vezani za DNK znače da će se o silovanju govoriti.”
„Naravno”, potvrdila je Elza. „Šarlota Gatling shvata da će na sudu govoriti o silovanju. No za- tražila je da se ne spominje za sada. Njen otac je bolestan. Njen brat je bio veoma vezan za pokojnu sestru. Ona smatra da je porodica propatila dovoljno i bez reči o silovanju.”
„Razumem”, rekla je Vajtstounova. „U redu. A mehanizam, Elza? Čime su ubijeni? O čemu govo- rimo? O nekakvom čekiću? O metalnom klinu?” Zatresla je glavom. „Jer, čini mi se da sam ovo već negde videla.”
„I meni”, reče Elza. „Ali ne u ovoj zemlji. Ne u ovom poslu.”
Počela je da zašiva lobanju Marlona Vuda. Koristila je takozvanu iglu za jedra i debeli konac, pa je šav izgledao kao oni na loptama za bejzbol. Nije bilo neuredno kao što zvuči. Mrtvi ne krvare jer srce ne radi.
Samo živi krvare.
„Dok sam odrastala na farmi u Norveškoj”, rekla je Elza, „jedne godine u proleće su naišle po- plave, a u leto suša. Zbog toga nije bilo dovoljno stočne hrane, pa su svi farmeri, uključujući i mog oca, poklali stada. Pre nego što je zaklao goveda, moj otac ih je omamio ispalivši im metalni vijak u mozak. Tada sam videla ovakve povrede.” Pokazala je na članove porodice Vud. „Tačno ovako izgle- da kad se stoka priprema za klanje.”

5

„Ko još ubija pištoljem za stoku?”, rekla je Edi Ren tiho kad smo se vratili u stanicu. „Masovne ubi- ce - sve masovne ubice, sve do jednoga - kreću na posao naoružane kao Rambo.”
Premestili smo sedište istrage malo dalje niz hodnik, u STZ-1, veću salu, ali sedeli smo u uglu i razgovarali tiho jer je nasred sobe sedela Skaut, s dremljivim Stenom podno nogu, i crtala sve dok gospođa Marfi nije došla po nju.
„Ovo nije masovno ubistvo”, rekla je Vajtstounova jednako tiho. „Za početak, nema više mesta zločina. Masovni ubica bi lutao po toj bogatoj uličici i ubijao stanare dok ga ne sateramo u ugao i dok ne prikupi dovoljno hrabrosti da sebi prosvira mozak. Osim toga, masovne ubice vole lake mete. Masovne ubice vole tržne centre i bioskope.” Pogledala je Skaut krajičkom oka i još spustila glas.
„Masovne ubice vole škole. Masovne ubice ne biraju za metu ograđena naselja s obezbeđenjem. A ti si u pravu, Edi - masovni ubica ne bi ubijao pištoljem za stoku. Došao bi s više vatrenog oružja nego što bi stigao da upotrebi. Ovo je bilo naručeno ubistvo.”
„Ali to se ne uklapa”, usprotivio sam se ja. „Uprkos onome što je uradio ocu.” Izašao sam iz In- stituta „Ijan Vest” ubeđeniji nego ikada da je ubica - ili ubice - došao po Breda Vuda. „Pištolj za sto- ku isključuje profesionalce”, rekao sam. „Čak i gorljive amatere. A profesionalac bi ubio Bredlija ili bi ga ostavio na miru, ali ne bi ga odveo.”
„Plaćeni ubica, pripadnik bande, ludak”, reče Gejn. „Niko od njih ne ubija pištoljem za stoku. Za- što bi?”
„I to se dešava”, reče Vajtstounova. „Na svakih desetak godina neki seljak pobenavi na farmi i maši se prvog opasnog predmeta koji mu dođe pod ruku. Uzme pištolj za stoku. Ali takvi ne otimaju decu…” Zatresla je glavom kao da nečega nikako ne može da se seti. „To su najčešće ubistva bez predumišljaja. Dešavalo se. Samo ne usred Londona. Ovde toga nema. Gde je doktor Džo?”
Još smo čekali našeg omiljenog forenzičkog psihologa da dođe i objasni nam kakav bi tačno psi- hopata izveo onaj užas koji smo zatekli na Hajgejtu.
„Doktor Džo otišao je za praznik u Ameriku”, rekla nam je Renova. „Vratiće se ranije zbog nas.”
„Edi?”, čuli smo glasić.
Svi smo se okrenuli ka Skaut.
„Kaži, dušo?”, reče Renova.
„Vidi ovo, Edi”, rekla je moja kći. „Vidi moju sliku.” Edi joj je prišla.
„Divno! Ovo ste ti i tvoj tata i tvoj pas - Sten, je li tako? A ovo su kraljičini konji?”
„Tako je”, potvrdila je Skaut. „I svi su crni, vidiš?” Vajtstounova se okrenula nama.
„Želim da Edi za sada bude zadužena za otmicu dečaka”, rekla je. „Za otmicu Bredlija. Stalno nam javljaju da je negde viđen.”
„Koliko poziva je bilo?”, upitao sam je.
„Kad sam poslednji put proverila, bilo je preko dvesta. Trebaće nam još ljudi da izdvoje luđačke

priče od pravih tragova.” Klimnula je glavom ka meni. „Tvoj prijatelj iz Sobe sto jedan mogao bi da nam kaže nešto o sličnim slučajevima od ranije.”
„Tako je.”
Mislila je na narednika Džona Kejna iz Sobe sto jedan zgrade Nju Skotland jarda - iz Crnog mu- zeja, jedinstvene zbirke najgorih zločina iz poslednjih sto godina. Više se zvanično ne zove Crni mu- zej, nego Muzej zločina, da reč „crni” ne bi uvredila neku etničku manjinu. A to u stvari i nije pravi muzej - dani kada je ser Artur Konan Doji imao ključ te ustanove davno su prohujali.
Crni muzej sada se koristi za obuku; u njemu budući policajci uče da im svaki dan na poslu može biti poslednji dan na ovom svetu. Crni muzej je pre svega spomenik zlu.
„Kertise, potraži slične slučajeve u HOLMS-u[1]”, rekla je Vajtstounova Gejnu. HOLMS, tačnije novi i poboljšani HOLMS 2, jeste Glavna baza podataka o teškim zločinima Ministarstva unutrašnjih poslova. „Nađi sve osuđene za ubistvo pištoljem za stoku. Žive, mrtve, sve. Sigurna sam da bar dvo- jica još robijaju zbog toga. Neki radnici sa farmi nesrećni u ljubavi ili nezadovoljni što nisu dobili božićne nagrade.” Na trenutak se zamislila prisećajući se. „Sad sam se setila - to je bilo pre sigurno trideset godina.”
„Neko je pobio porodicu pištoljem za stoku?”, upitao sam je.
„Oca i tri odrasla sina. Tu su bile i kći - i majka - ali njih nije ni dirnuo.” Odmahnula je glavom; to je bilo vrlo davno. „Ali on je sigurno već umro.”
Vajtstounova je pogledala Skaut i Edi; one su ćeretale kao da nas ostalih nema. Ipak, i dalje je go- vorila tiho. „Klaničar”, rekla je.

* * *

Dogovorio sam se s gospođom Marfi da se sastanemo ispod stare plave svetiljke pred ulazom u sta- nicu Centralni Vest end, ali čim smo Skaut i ja izašli iz lifta, video sam da nećemo uspeti.
Masa novinara kao da je narasla. Televizijska vozila sada su se pružala sve do kraja ulice. Uni- formisani policajci davali su sve od sebe da zadrže masu na pločniku i omoguće saobraćaj po uskom kolovozu, ali izveštači narandžastog tena stalno su se šunjali na sredinu ulice kako bi mogli da govore u kameru s plavom svetiljkom stanice u pozadini. Blebetali su dramatično na desetak različitih jezika.
„Baš je gužva, jelda?”, rekla je Skaut.
„Jeste, anđele.”
Bilo je takođe i veoma hladno. Zakopčao sam dva gornja dugmeta na njenoj jakni, navukao joj kapu na uši, uzeo je u naručje i potražio u masi stariju gospođu sa šeširom, kaputom i tašnom koji bi se dopali kraljici.
„Eno je”, rekla je Skaut.
Gospođa Marfi je mudro stajala tik izvan gužve, a crni taksi s uključenim motorom čekao je pored nje. Videla nas je, nasmešila se i mahnula. Pozvao sam jednog uniformisanog pozornika.
„Vidiš li onu damu sa zelenim šeširom i u kaputu?”
„Vidim, gospodine.”
„Možeš li da je dovedeš do vrata?”
Mladi pajkan je klimnuo glavom, zakoračio na ulicu i mahnuo gospođi Marfi i njenom taksiju da priđu. Odjednom se masa uskomešala. Dva policijska motocikla skrenula su u Sevil rou iz Ulice Konduit, a plava rotaciona svetla probijala su maglovito jutro. Za njima su naišla još dva. Fotografi

su potrčali ka njima. Zatim se pojavio automobil, crni BMW serije 7 zatamnjenih prozora, a za njim još dva motocikla, a svi motociklisti vikali su izveštačima da se pomere. Prva dva stala su odmah iza taksija gospođe Marfi. Video sam njeno zabrinuto lice iza prozora, čvrsto stegnuo Skaut i poneo je niz stepenice.
Iz crne limuzine izašla je moja glavna šefica, detektiv načelnik Elizabet Svajer. Hladno se zagle- dala u novinare, a onda se nasmešila mojoj kćeri.
„Zdravo, mlada damo”, rekla je Svajerova. „Pomažeš svom tati danas?”
„Ne”, rekla je Skaut. „Imam samo pet godina.”
„Odlično”, rekla je načelnica Svajer i okrenula se ka limuzini. Iz nje je izašao Nils Gatling za- kopčavajući sako i ne obazirući se na pitanja koja su mu izveštači dovikivali. Bio je glatko obrijan, ali oči su mu delovale kao da od juče nije spavao.
„Razgovaraću s njima kasnije”, rekla je Svajerova.
Gatlingova sestra izašla je iz kola i masa je jurnula napred izvikujući njeno ime. Lice Šarlote Ga- tling bilo je najsavršenije koje sam u životu video. Ipak, bol i šok duboko su se urezali u to lice, a uti- sak je bio opčinjujući.
„Skaut”, rekla je gospođa Marfi sa zadnjeg sedišta crnog taksija. „Dođi, malena moja.”
Čučnuo sam da bezbedno smestim Skaut u taksi. Kad sam se uspravio, Šarlota Gatling je uznemi- rujuće prodorno zurila u mene kroz gužvu.
Kao da nikada do tada nije videla oca kako nosi kćer.

6

„Pištolj za stoku” rekao je narednik Džon Kejn iz Crnog muzeja. „Poznat i kao pištolj za savlađivanje ili pištolj za omamljivanje. Farmeri kažu: ‘Obara s nogu’, kao da je neka lepotica. Prvenstveno služi za omamljivanje goveda pre klanja. Delotvoran je i s kozama, ovcama, konjima i, naravno, ljudskim bićima.” Otpio je malo čaja iz šolje s natpisom NAJBOLJI TATA NA SVETU. „Jesi li gledao film Nema zemlje za starce?”
„Tomi Li Džouns igrao je pajkana”, rekao sam. „Bio je odličan.”
„A Havijer Bardem bio je još bolji”, reče Džon. „Glumio je onog zlikovca s pištoljem za stoku, sećaš se? Antona Šagara. S odvratnom frizurom. Sećaš li se njegovog pištolja za stoku?”
„Razvaljivao je vrata njime. Pucao je u brave. Ubio je njime jednog čoveka, ali uglavnom se slu- žio sačmarom. Pištolj je imao onaj veliki rezervoar s ugljen-dioksidom. Ličio je na bocu za kiseo- nik.”
„Pištolji za stoku više ne izgledaju tako”, reče Džon. „Ono što je Anton nosio je neki prototip. Ne znam gde je bila pamet tim filmadžijama. Savremeni pištolji za stoku više liče na ručne bušilice.”
„Imaš li neki da mi pokažeš, Džone?”
Nasmejao se. „U Crnom muzeju ima sve, Makse, i ti to dobro znaš. Da pristavim čajnik?”
„Neka, trebalo bi da požurim.”
Izvadio je ključ i otključao vrata Crnog muzeja. Ušao sam za njim u viktorijanski salon prepun smrtonosnih oruđa.
Crni muzej Skotland jarda liči na kućnu rasprodaju za psihopate. Na sve strane leži oružje, a go- tovo svaki komad ubio je ili ranio policajca ili civila. No nisam video ono što sam tražio.
„Na drugom kraju”, rekao je narednik Kejn. „Imamo samo jedan.” Odveo me je u ugao Crnog muzeja koji nikada pre nisam primetio.
Pištolj za stoku ležao je na malom stolu za kartanje. Džon Kejn je imao pravo. Ličio je na ručnu bušilicu. Ili možda na nekakav bolji pištolj za eksere. Bio je izgreban i zarđao, kao da je dosta kori- šćen. Iznad njega, u prašnjavoj staklenoj vitrini, bio je požuteli izrezak iz novina.
„To je on”, rekao sam. „Klaničar.”
OBREDNI POKOLJ NA FARMI U ESEKSU
Klaničar pogubio oca i sinove u ponoćnom talasu smrti
Zločinac je juče osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva jed- nog čoveka i tri njegova odrasla sina pištoljem koji se koristi za omamljivanje stoke.
Piter Nokins, 17, bio je verenik jedinice Ijana Bernsa sa far-
me Hoksmor u Eseksu. Kada je veridba raskinuta, Nokins je prova- lio na farmu i ubio farmera Bernsa i njegove sinove Ijana Mla- đeg, 23, Martina, 20, i Donalda, 17, a onda je zapalio kuću. Go- spođa Doris Berns, 48, i njena kći Kerolin, 16, bile su u kući,

ali su pobegle nepovređene. Ubici su novinari nadenuli nadimak Klaničar.
Bilo je još teksta, ali mene su više zanimale dve fotografije. Jedna je prikazivala uniformisanog policajca kako odvodi čoveka sličnog preraslom dečaku; osuđenikove ruke bile su vezane lisicama, a dečačko lice glatko i potpuno prazno, kao da ne misli ni o čemu. Bio je izuzetno privlačan na neki starinski način, guste crne kovrdžave kose začešljane unazad i rimskog profila kao s novčića. Sliku nekako nije kvario ni nos koji je iskrivila ljudska ruka ili priroda.
Na drugoj fotografiji bila je nasmejana porodica pod božićnom jelkom, otac i tri sina tamnokosi i krupni, majka i kći vitke i svetlokose.
„Zašto im daju te nadimke?”, rekao je Džon, odjednom besan. „Klaničar! Kao da je nekakav ju- nak! Ko to smatra da su ti mali gadovi nešto posebno. Ovaj ovde Klaničar bio je nepismen, ako se dobro sećam. Nije umeo da čita i piše.”
Ja sam i dalje posmatrao izrezak.
„Nokins je osuđen na doživotnu robiju s tim da može podneti molbu za uslovno puštanje tek posle dvadeset godina”, rekao sam. „To je sve? Meni ovo deluje kao blaga kazna za četvorostruko ubi- stvo.”
„Olakšavajuće okolnosti”, reče Džon. „Koeficijent inteligencije bio mu je manji od broja obuće. Možda on nije za to kriv. Nije išao u školu, bio je Rom, znaš. Tek je bio navršio sedamnaest godina. Da je bio punoletan, prošao bi mnogo gore. I nije doneo oružje sa sobom. Ubistva su izvršena bez predumišljaja - ili je makar njegov branilac ubedio sudiju u to. Nokins je bio mlad i priglup, ne bi ni mrava zgazio. Dok nije ubio četvoricu ljudi.”
„Znači, Nokins je bio Ciganin…”
„Potekao je iz duge loze slikovitih čergara.”
„Osuđen je devetsto osamdesete na najmanje dvadeset godina. Je li izašao? Je li još živ?”
„Nemam pojma. Moraćeš da potražiš u bazi podataka. Ne sumnjičiš ga valjda za ono na Hajgej- tu?”
Slegnuo sam ramenima. „Postupak je isti.”
„Ali Nokins nije oteo dete, zar ne?”
„Ne, nije.”
„A ta ubistva koja je izvršio - bila su veoma lična. Farmeru Bernsu nije se dopadalo što mu se kći zabavlja sa Ciganinom. Naterao ju je da ga ostavi. Hoću da kažem, Nokins je svirepi ubica, ali smatrao je da ubija s dobrim razlogom.”
„Mi samo gledamo tragove. Znam da se dešavaju ubistva pištoljem za stoku, ali ne dovoljno često da odbacimo nekoga kao što je Nokins. Je li ovo njegovo oružje?”
Džon je klimnuo glavom i uzeo pištolj.
„Bežični pištolj za omamljivanje stoke. Ovaj gasni rezervoar omogućuje hiljadu hitaca, što znači da ima dosta vatrene moći. Koristi se prvenstveno za rad na farmama.”
Pružio mi je pištolj. Delovao mi je čudnovato u ruci, kao nešto između oruđa i oružja.
„Kako radi?”
„Jednostavan je. Vazduh pod pritiskom ispaljuje zašiljeni vijak u lobanju. Vijak uništava životinji mozak, ali srce nastavlja da radi. Ovo je stariji, gadniji model - probojni pištolj. Danas se koriste ne- probojni, vijci imaju vrh u obliku pečurke. Onesvešćuju, ali ne oštećuju mozak. Manje su delotvorni,

ali moždano tkivo ne prodire u krvotok kao kod ovog modela, pa je manja opasnost od zaraze bolešću ludih krava. Šta je upotrebljeno na Hajgejtu?”
„Nemam pojma, ali bilo je krvavo. Da li je ovo lako za upotrebu?”
„Ovim je lakše ubiti čoveka nego onesvestiti kravu. Za aktiviranje je neophodan kontaktni priti- sak. Ne možeš da pucaš ako ne prisloniš cev. Prema tome, ako želiš da omamiš kravu ili ubiješ tatu svoje cure, moraš da ga pritisneš uz meso i kost, inače neće opaliti. Trebalo bi da pucaš pod uglom od četrdeset pet stepeni kako bi vijak prodro u mozak s dovoljno snage da izazove trenutnu nesvesti- cu. No to važi za goveda i svinje. Pretpostavljam da ne moraš biti toliko brižljiv ako ubijaš ljude.”
„Zašto bi neko ubio nekoga pištoljem za stoku? Zašto ih ne bi izbo nožem? Ili upucao vatrenim oružjem?”
Džon je slegnuo ramenima. „Amateri po pravilu ubijaju onim što im je pri ruci.”
Gledao sam lice Pitera Nokinsa. Imao je sedamnaest godina 1980. Sada je sredovečan, ako je uopšte živ. Bio je krupan i zgodan momak kad je otišao u zatvor. Zapitao sam se kako izgleda sada, posle dvadeset teških godina.
Zakoračio sam unazad, i dalje držeći pištolj za stoku u ruci, gotovo ne verujući da je njime pobi- jena čitava porodica. Bio sam u uglu Crnog muzeja koji ranije nisam primetio. Osim Klaničarevog pištolja, većina predmeta u ovom prašnjavom uglu kao da je poticala iz vremena osnivanja muzeja 1875.
Tu su bili izloženi snimci iz viktorijanskog vremena, potamneli od starosti, lica odavno mrtvih zločinaca snimljena spreda i iz profila, baš kao i danas, samo što su im profili bili odrazi u ogledalu. Svi su držali ruke na grudima i imali izraz kao i svi zlikovci tokom istorije. Pomireni sa sudbinom.
Prkosni. Neki su pokušavali da izgledaju vedro. Mnogi su imali povrede i modrice jer su se opi- rali hapšenju. Bilo je i žena, poprilično, a uglavnom su izgledale okorelo i hladno kao i muškarci.
Osim jedne.
Bila je mlada i neugledna, a na zidu punom viktorijanskih fotografija jedina je delovala kao da je plakala.
„Mejzi Dos”, pročitao sam. „Šta je Mejzi Dos uradila?”
„Mejzi Dos nije bila zločinka”, rekao je Džon. „Bila je varka.”
„Varka?”
„Varka je lažni trag ostavljen da zavara policiju. Nevoljni mamac. Sredstvo za skretanje pažnje. Neki jadnik zloupotrebljen za obmanu policije. Mejzi Dos je bila bezazlena devojka koju su zlikovci upotrebili da skrenu istražitelje na pogrešnu stranu. Vidiš li datum na fotografiji?”
„Hiljadu osamsto sedamdeset peta. Te godine je osnovan ovaj Muzej.”
„Mejzi je tada bila služavka u Belgraviji. Ribala je toalete nekom lordu i ledi na Trgu Iton. Jedne noći provaljeno je u kuću. Tada je gradom operisala jedna banda provalnika koja se nazivala Plesna škola. Pljačkali su u vreme večere jer je tada čitava kuća bila za trpezom, i porodica i posluga. Uvu- kli bi se na neki sprat - uplesali bi, tako su to zvali - i pokupili nakit. Ali pre nego što isplešu napolje, često su ostavljali suvenire pod madracima nekih jadnica kao što je Mejzi Dos.”
„A kad su detektivi pretresli kuću, našli su komad nakita pod njenim madracem. I prestali su da traže prave provalnike.”
„Tačno tako. I Mejzi Dos otišla je na robiju. Dobila je deset godina za krađu đinđuva neke velike gospođe. Kad je odslužila kaznu, odala se prostituciji i umrla od boginja.”
„Kako znaš sve to o njoj?”

„Zato što su posle njene smrti pravi kradljivci uhvaćeni, a Mejzi je postala poznata. I zato što me Mejzi Dos opčinjuje, mladiću. U ovom hramu ljudske surovosti malo šta je ravno onome što je uči- njeno Mejzi Dos.”
Pogledao sam po sobi, a pištolj za stoku odjednom mi je otežao u ruci.
„Misliš li da mi sada sledimo lažni trag?”, upitao sam. „Da neko smešta Klaničaru?”
„Nemam pojma, sinko”, uzdahnuo je Džon Kejn. „Ali držim sliku Mejzi Dos ovde da bi momci i cure iz policijske škole naučili da ne veruju prvim utiscima.” Uzeo je pištolj od mene, spustio ga na sto i pažljivo ga namestio kao pre.
„A da ti odgovorim na ono pitanje - Mejzi Dos nije uradila ništa”, rekao je. „To i jeste njena ne- sreća. Ona je samo umrla.”

7

„To zapravo nije ništa naročito”, rekla je dvadesetogodišnja Meri Gatling davne 1994, prelepa de- vojka u trenerci reprezentacije Velike Britanije, lica rumenog od nelagode, ozbiljnih napora i tog sil- nog planinskog vazduha. Onda se sramežljivo nasmešila brojnim novinarima i foto-reporterima koji su se spremali da od njenog devičanstva stvore najvažniju stvar na svetu.
Kamera se nakratko okrenula ka izveštačima natrontanim za Norvešku usred zime, i na nekim lici- ma videli su se osmesi - kakvi? Neverice? Cinizma? Zavisti? Sve zajedno, pomislio sam dok se ne- kadašnja devojka vrpoljila pred šumom kamera, a plava kosa joj padala na lice.
Pritisnuo sam pauzu, ustao i proteglio se.
Već je bila prošla ponoć, već dva sata sam gledao snimke na Jutjubu, a još nisam saznao ništa.
S ulice sam čuo tiho brujanje kakvo pijaca mesa Smitfild stvara tokom noći. Sten se promeškoljio u korpi i zagledao se u mene sanjivim očima proveravajući nameravam li možda da mu dam nešto za jelo. Ponovo je zahrkao, a ja sam otišao da obiđem Skaut. Mirno je spavala, ali se potpuno otkrila. Pokrio sam je jorganom i tiho izašao. Znao sam da bi trebalo i sam da legnem, ali činilo mi se da pre- viđam nešto što mi je sve vreme ispred nosa.
Vratio sam se u dnevni boravak našeg tavanskog stana i zagledao se u Merino lice na monitoru.
Izgledala je kao čedo povlaščenih, kao oni engleski klinci koji odrastaju na skijalištima.
Pustio sam snimak.
Meri je sedela ispred plakata s natpisom LILEHAMER ’94, mreže belih linija na plavoj pozadi- ni. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to predstava polarne svetlosti. S njom je na po- zornici bio jedan muškarac, nekakav trener, sredovečan, takođe u trenerci britanske reprezentacije. Pokrio je mikrofon rukom i nešto joj šapnuo. Ona je klimnula glavom, pribrala se i progovorila.
„Slušajte - kad sam dala taj intervju skijaškom mesečniku, mislila sam da razgovaramo o mojim gotovo nepostojećim izgledima da osvojim medalju. Pred sam kraj intervjua novinar me je upitao imam li dečka, a ja sam iskreno odgovorila da nemam dečka i da ne želim dečka dok ne upoznam… nekog posebnog.”
„Ljubav svog života, Meri?”, doviknula je jedna novinarka s prigušenim podrugljivim smehom.
Meri ju je ledeno pogledala i pokazala bele zube u bledom osmehu, a ja sam video njen borbeni duh.
„Ljubav mog života? Zašto ne? To je upravo ono što zaslužujem. A sada - pa. Sve ovo.” Na monitoru se pojavio izveštač CNN-a.
„Ali Meri Gatling, lilehamerska Ledena Devica, možda će naći ljubav na snegu Lilehamera.”
Zatim sam video Meri kako se spušta niz spektakularnu padinu, a onda je CNN prešao na olimpij- sko selo u kom je Meri u invalidskim kolicima gurao nasmejani mladić - mada ne mlad koliko ona. Bred Vud je bio deset godina stariji od nje i tako je i izgledao. Voditelj CNN-a jedva je savlađivao uzbuđenje.
„Posto se povukla s takmičenja posle gadnog pada, mladu Britanku tešio je američki biatlonac Bred Vud, kome je za dlaku izmakla medalja, ali možda u ljubavi ima više sreće”

Film je prešao na svečano zatvaranje. Sportista je bilo na sve strane. Gradonačelnik Lilehamera predao je olimpijsku zastavu gradonačelniku Nagana. Meri više nije bila u kolicima, nego je hodala oslanjajući se jednom rukom na štap, a drugom na Bredovu mesnatu šaku.
„Izgleda da je Ledena Devica Lilehamera najzad pronašla svog princa.”
Snimak se završio krupnim planom Meri i Breda kako gledaju vatromet na zatvaranju Igara. Bred ju je čvrsto grlio s leđa, a oboje su bili umotani kao klinci pred logorskom vatrom. Ovaj snimak po- gledan je preko milion puta. A bilo ih je još mnogo. Meri Gatling na Igrama 1994. Meri Gatling 1994. Meri Gatling Ledena Devica. Meri Gatling Bred Vud 1994. Ledena Devica XVII zimske olimpijske igre.
No ja sam zurio u zamrznuti kadar na monitoru. Bred Vud je zaštitnički položio velike šake na njen stomak. A imali su onaj izraz koji sam dobro pamtio. Radosno iznenađenje muškarca i žene koji gotovo ne veruju svojoj sreći da su našli jedno drugo.
A možda je sve to bila obmana.
Jer, mogao bih se zakleti da je Ledena Devica izgledala kao da je već u drugom stanju.
* * * Rana jutarnja izmaglica lebdela je nad naseljem.
Na drugom kraju ograđenog naselja dvojica uniformisanih policajaca stajali su s obe strane poli-
cijske trake i dalje razapete oko kuće porodice Vud. Naši ljudi kucali su na vrata ostalih pet kuća. Gledao sam kako jedna vrata otvara služavka Filipinka s kojom smo već razgovarali.
Edi Ren je opsovala. „Ovo obilaženje susedstva je potpuno gubljenje vremena” rekla je. „Tamo su samo služavke i kuvarice, a sva posluga bila je slobodna za doček.”
„Pravo vreme za ubistvo”, rekao sam ja.
„Ovde je šest kuća, a vlasnici pet nisu bili tu za doček? To nema smisla.”
„Bogati su”, rekao sam. „Ozbiljno su bogati. A ozbiljno bogat svet uvek ima kuda da ode. Samo sirotinja ostaje kod kuće.”
No činilo se da je prazniku došao kraj. Kapije naselja bile su otvorene i stizala su brojna vozila. Čistač bazena. Beli kombiji. Posluga koja ne živi s gazdama i čistačice dolazile su pešice s autobuske stanice s druge strane parka Voterlou.
„Stražar je prilično siguran u to da su u vreme dočeka kapije bile zatvorene”, rekao sam.
„Zašto bi lagao?”, upitala je Renova.
„Iz istog razloga iz kog svi uvek lažu”, odgovorio sam. „Zato što se plaši. Možda je zaspao. Mo- žda se iskrao da dočeka Novu godinu sa svojima. Možda je i on učestvovao, makar samo da otvori kapiju. Ali ako je kapija bila zatvorena, onda su ušli preko zida.”
„Saobraćaj je sada gust”, reče Edi. „Sobarice. Čistačice. Baštovani. Zidari.”
„O bogatašima se uvek stara mnogo ljudi.”
„Sastavljamo spisak svih koji su imali pristup u naselje tokom proteklih šest meseci. Nije lako naći sve povremene radnike koji vole da im se plaća gotovinom.”
„Tako se štedi na papirologiji”, rekao sam i krenuli smo prema četiri metra visokom zidu oko na- selja. Iza zida se šuma koja je gotovo progutala Hajgejtsko groblje gubila u magli. Ekipe za pretragu su otišle i kameni anđeli virili su između drveća.
„Ako je on - ili oni - došao preko ovog zida, onda se nije - ili nisu - tim putem i vratio”, rekao

sam. „Ne sa četverogodišnjim detetom.”
„Ne ako je dete bilo živo”, reče Renova.
„Ali, ako je mali bio mrtav, zašto bi ga odneo?”
U naselje je ušao veliki leksus. Veoma preplanuli muškarac i žena stari pedesetak godina sedeli su napred. Šiparica lica skrivenog iza duge kose bila je pozadi sa slušalicama na ušima. Vozač je otvorio svoj prozor.
„Ja sam Majls Kompton”, rekao je. „Mi smo prvi susedi Vudovih. Saznali smo baš kad smo odla- zili sa Svete Lucije.” Skrenuo je pogled s mene na traku oko mesta zločina i užasnuto iskolačio oči.
„Znači, ipak je istina?”
„Bojim se da jeste, gospodine.”
Žena pored Komptona pritisnula je ruku na usne.
Kompton je turobno klimnuo glavom. „Oduvek sam znao da će jednog dana preterati”, rekao je.
„Ko?”, upitao sam ga.
„Dečko. Marlon Vud. Taj nadmeni mali govnar.” Odmahnuo je glavom s istinskim žaljenjem. „Ali za ostale je prava šteta. Velika, velika šteta.”
Odvezli su se do kuće pored doma Vudovih. „Polazim”, rekla je Renova i krenula ka njima. Ja sam krenuo duž zida oko naselja. Pored kuće Komptonovih radnici su skidali skele.
„Stanite!”, doviknuo sam im.
Pogledali su me, a onda nastavili s poslom.
„Zatrzymać!”, povikao sam, a moj poljski bio je dovoljno dobar da odmah prestanu. „Policja!”,
rekao sam. „Sačekajte da nešto pokušam.”
Dok su oni razgovarali na poljskom, ja sam se popeo merdevinama na prvi, pa na drugi nivo ske- le i našao se iznad zida. Otišao sam do kraja daske. Grana jednog drveta s groblja prelazila je preko zida i dodirivala skelu. Neke grančice bile su okresane, ali po svemu sudeći davno. Pogledao sam granu iznad sebe, skočio, uhvatio je i ostao viseći da proverim hoće li se slomiti. Činila mi se do- voljno jakom da me podnese, pa sam se zabacio i obujmio je nogama. Zidari Poljaci zapalili su ciga- rete i uživali u predstavi.
Sada već oznojen, krenuo sam da puzim duž grane i prešao preko zida. Stao sam tek kada sam no- gama dodirnuo stablo. Uspravio sam se i spustio se niz deblo. Nisam više video Poljake, ali sam čuo njihov pljesak. Silazak je bio lakši, mada poslednja tri metra nije bilo grana za pridržavanje. Kako bi to neko izveo noseći dete?
Živo dete, pomislio sam. Skočio sam u groblje.
Dočekao sam se, udahnuo i zagledao se u podivljalu gustu šumu Hajgejtskog groblja. Pored mene je stajao kameni anđeo. Priroda i godine potpuno su mu izbrisale crte lica. U daljini sam razabirao velike krstove i neobične spomenike. Krupne kamene životinje. Lava. Pasa. Svi su ležali sklupčani, sklopljenih očiju, usnuli zauvek. Činilo mi se da sam ostavio svoj svet iza sebe i zakoračio u san. Vladala je potpuna tišina. Činilo mi se da nisam u srcu grada, nego na nekoj drugoj planeti.
Onda sam odjednom video Meri Vud kako korača prema meni kroz maglu netremice me posmatra- jući; bili smo potpuno sami u mrtvoj tišini.
Zadržao sam dah i prisetio se da sam je poslednji put video na stolu od nerđajućeg čelika u Insti- tutu „Ijan Vest”, a prvi put mrtvu u bračnoj postelji.
Onda sam shvatio da to nije Meri Vud.

Bila je to njena sestra Šarlota Gatling. Gledala me je pažljivo i prodorno, kao i onda kad sam bio sa Skaut ispred svoje policijske stanice.
„Molim vas, nemojte odustati”, rekla je. „Nemojte dići ruke od Bredlija. Od mog sestrića.” Odmahnuo sam glavom.
„Nikad”, rekao sam.
„Znam da mislite da je najverovatnije mrtav”, rekla je i podigla ruku pre nego što sam stigao išta da izustim. „Znam šta sve statistike govore - ako ne nađete oteto dete odmah, nećete ga nikada ni naći živo. Ali on nije mrtav, detektive. Baš me briga za statistike. Ja to osećam. Mali Bredli je živ.”
U ruci je držala nešto.
Igračku. Kauboja. Plastičnu figuricu dugu dvadesetak centimetara. Čizme, prsluk, bela košulja. Ne, nije kauboj. Han Solo iz Zvezdanih ratova. Naravno - svemirski kauboj. Igračka njenog sestrića, pomislio sam. Bredlijeva omiljena igračka.
Onda se još ljudi pojavilo iz šume i dan je odjednom ličio na san. Tu je bio njen brat s televizij- skom ekipom. Policijske službenice za odnose s medijima i za vezu s porodicama išle su iza Nilsa Gatlinga i televizijske ekipe, zajapurene i zanemarene, u cipelama s visokim potpeticama potpuno ne- prikladnim za Hajgejtsko groblje u januaru.
„Šta se dešava?”, upitao sam.
„Izvodimo rekonstrukciju”, rekla je Šarlota Gatling. „Za Istinite zločine. Žele da odglumim svoju sestru kako stiže kući da bismo možda podstakli nečije pamćenje.”
„Ko je ovo organizovao? Policija?”
„Moj brat je sve organizovao. Dobro je, zar ne? Ključ je u obraćanju javnosti. Tako Nils kaže.”
„Obraćanje javnosti može da omete istragu”, rekao sam što sam blaže mogao. „Zato što privlači svakojake ludake. Dobićemo toliko lažnih tragova da ćemo prevideti prave. Izlazak pred javnost mora se vrlo pažljivo kontrolisati.”
U očima joj je sevnuo gnev, a ja sam se setio pogleda koji je njena sestra uputila onom zajedlji- vom izveštaču u Lilehameru.
„Ali i ovo je bolje nego da nas zanemare”, rekla je. „Kao porodice većine nestale dece.”
„Tako je”, priznao sam tiho. „Ovo je bolje.”
Onda sam video da se nešto u njoj kida. „Pa gde je on?”, rekla je glasom napetim do pucanja, kao da pokušava da potisne sva ta užasna pitanja. „Šta se dešava s njim? Šta rade Bredliju?”
Ne valja tako razmišljati, znao sam. Takve misli samo parališu čoveka. Ali nisam mogao to da joj kažem.
„Naći ću Bredlija”, rekao sam joj. „Obećavam.” Zagledala se u mene kao da mi vidi samu dušu.
„Zaista mi obećavate?”
„Da.”
Prišao nam je njen brat.
„Spremni su za tebe, Šarlota.”
„Ovo je moj brat Nils Gatling.” Pružio sam mu ruku.
„Ja sam detektiv pozornik Vulf iz stanice Centralni Vest end”, rekao sam. „Iskreno mi je žao…”
Ali Nilu Gatlingu je bilo dosta saosećanja od nepoznatih ljudi, pa je skrenuo pogled i pre nego što smo se čestito rukovali, tvrdog lica i hladnih očiju.

„Samo počnite da radite svoj posao”, rekao mi je.

* * *

„U bazi podataka našli smo šest ljudi osuđenih u proteklih trideset godina za ubistvo onim što zakon naziva pištoljem za omamljivanje stoke” rekla je Edi Ren. „Malobrojno društvance. Trojica su mrtva, dvojica robijaju, a tu je i Klaničar.”
Pritisnula je taster na laptopu.
Na velikom ekranu na zidu STZ-1 pojavila se slika privlačnog muškarca srednjih godina. Bio je u otrcanoj odeći i izgledao je kao da se sam šiša. U velikim šakama držao je dve plastične kese iz sa- mousluge. No lako sam ga prepoznao kao onog mladića koji je otišao na robiju u Belmarš 1980. Nije bio samo senka nekadašnjeg sedamnaestogodišnjaka. Piter Nokins je i dalje izgledao kao da ne misli ama baš ništa.
„To je Piter Nokins?”, rekao sam. „To je Klaničar?”
„Zgodan je”, reče Renova. „Ovo je snimljeno kad je izašao iz zatvora. To je najnovija slika koju sam uspela da nađem. Verovatno sada nije lep kao što je bio pre deset godina.”
„Ko jeste?”, nasmeja se Vajtstounova.
Vrata sobe su se otvorila i visok čovek star šezdesetak godina ušao je vukući za sobom kofer.
Sramežljivo se nasmešio kad smo mu zapljeskali i prošao rukom kroz snežnobelu kosu.
„Doktor Džo!”, rekla je veselo Vajtstounova nameštajući naočari. „Pravo s aerodroma! Hvala vam što ste došli.”
Doktor Džo Stiven, forenzički psiholog s londonskog Kraljevog koledža, seo je za jedan sto, oma- mljen od vremenske razlike. Gejn mu je gurnuo u ruku veliku šolju crne kafe i on mu je zahvalno klimnuo glavom.
„Četvoro mrtvih i nestalo dete”, rekao je s kalifornijskim naglaskom uglačanim tridesetogodi- šnjim životom u Londonu. „Hteo sam da počnem što pre.”
Izvadio je dosije iz kofera i otvorio ga. Fotografije s mesta zločina. Snimci s obdukcije. Uobiča- jeni ravnodušni katalog užasa.
„Šta mislite, doktore Džo?”, upitala je Vajtstounova. „Otmičari dece nisu masovne ubice. Masov- ne ubice ubijaju sve što se miče, ali ne otimaju decu. Mučimo se da shvatimo šta se dogodilo.”
Doktor Džo je izgledao veoma umorno. I to ne samo od noćnog leta iz Njujorka.
„Ovo deluje kao namerno uništenje sreće”, rekao je.
Renova me je krišom pogledala. To je bila njena teorija od samog početka. Porodica Vud je pobi- jena jer je bila srećna.
„A šta je s nestalim dečakom, doktore Džo?”, upitao sam. „Šta mislite, ima li izgleda da je još živ?”
Doktor Džo je prešao rukom preko lica. „Od vašeg sedmodnevnog perioda prošla su četiri dana?
Još ima izgleda, zar ne? Ali vreme nam brzo ističe. Imate li ikakvih tragova?”
Detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun okrenula se uniformisanom pozorniku koji je sedeo za jednim stolom. Crvenokos, visok i mršav, izgledao je kao preraslo dete prerušeno u pajkana. Niko ne bi na prvi pogled pretpostavio da je za izuzetnu hrabrost odlikovan Kraljičinom policijskom meda- ljom.
„Kako ti ide, Bili?”, upitala ga je.

Pozornik Bili Grin podigao je ruke, pa sam na njegovim dlanovima video crne opekotine koje će ga verovatno do kraja karijere držati na kancelarijskim dužnostima.
„Bredli Vud je viđen u robnoj kući u Ulici Oksford u društvu muškarca i žene”, rekao je Bili.
„Dete je plakalo. Muškarac se ljutio. Bredli je viđen i na benzinskoj stanici na auto- -putu Ml u dru- štvu muškarca koji mu je kupio sendvič u kafeteriji. Bredli je viđen i na ljuljašci u parku tik izvan Lidsa. Navodno je delovao veselo. S njim je bila jedna devojka. A viđen je i u kafeu u Legolendu.”
„Sve to se dogodilo od sinoć?” upitao je detektiv inspektor Kertis Gejn.
„Ne - u poslednjih sat vremena”, rekao je Bili. „A biće još gore posle večerašnje emisije Istiniti zločini.”
„Predstavnica za javnost nije mogla da zauzda tog Nilsa Gatlinga?”, upitao je Gejn. „Zar nije na- čelnica mogla da porazgovara s njim?”
„Po svemu sudeći ne”, odvratila je Vajtstounova. „Gospodin Gatling prema našoj PZJ postupa kao prema vrlo nevažnoj i izuzetno glupoj pripadnici svog ličnog osoblja.” Zatresla je glavom. „Ima porodica koje ne umeju da iskoriste medije. Ima i onih koje umeju. A ovi drugi nam nikad ne olakša- vaju posao.”
Na stolu moje šefice ležao je svežanj ključeva. Podigla ih je i pružila mi ih.
„Finansijski istražitelji iskopali su ovo - nekretninu u posedu Breda Vuda koju treba da proveri- mo”, rekla je. „To je u tvom kraju, Makse. Stan u Barbikanu.”
„Porodica ima stan u Barbikanu?”
„Ne porodica. Samo otac.”
„Našli su ga pomoću neposrednog opterećenja bankovnih računa Breda Vuda”, reče Renova.
„Iznajmljen stan?”
Renova odmahnu glavom. „Koliko smo uspeli da razaznamo, stan je bio za njegovu ličnu upotre- bu. Troškovi su bili neznatni. Izgleda da niko nije živeo u tom stanu.”
Razmislio sam o tome.
„Istražitelji su već prečešljali stan, pa možeš da dodiruješ šta hoćeš”, reče Renova. „Vidi hoćeš li osetiti drhtaj u Sili.”
Spustio sam ključeve u džep.
Vajtstounova se okrenula doktoru Džou. „Šta mislite o seksualnom napadu na majku? Je li to zna- čajno? Treba li da obratimo pažnju na poznate seksualne napasnike?”
Doktor Džo je skupio usne, ali nisam razaznao zašto.
„Ne bih pridavao naročit značaj silovanju Meri Vud”, rekao je. „Seks i nasilje u umu psihopate gotovo uvek su jedno isto. Naglasio bih da je mnogo značajniji izbor oružja. Pobio je porodicu pišto- ljem za stoku, što nagoveštava da je hteo da ih dehumanizuje.”
„Jesu li susedi otkrili nešto korisno?”, upitala je Vajtstounova Renovu.
„Gospodin Kompton kaže da su njegova žena i kći za sada suviše uzrujane da razgovaraju s nama”, rekla je Edi. „Ali on ni najmanje ne žali mladog Marlona Vuda. Opisao ga je kao ’izopačenog malog skota’, ali nije to pobliže objasnio. Zatvorio mi je vrata pred nosom, i to prilično silovito.”
„Razgovaraj ponovo s njim”, rekla joj je Vajtstounova. „Nateraj ga da bude podrobniji, kaži mu da možemo da razgovaramo s njim kod njegove kuće ili ovde u stanici. Ali prvo moramo da popriča- mo s Piterom Nokinsom.”
Svi smo ćutke pogledali sredovečnog muškarca na ekranu.
„Znam”, rekla je Vajtstounova, „bavljenje Nokinsom deluje kao gubljenje vremena, zar ne? Ali on

je kategorija za sebe - jedini živi ubica pištoljem za stoku koji nije u zatvoru. Prema tome, postupak PSE zahteva da razgovaramo s njim. Nemamo izbora.”
PSE znači pronaći, saslušati i eliminisati svakog pojedinca koji je realno mogao da počini zločin koji se istražuje. To ne znači da je Klaničar osumnjičen, nego da ga moramo izbrisati sa spiska.
„Gde je on?”, upitao je Gejn. „Imamo adresu iz vremena kad je pušten iz Belmarša.”
„Farma Hrastovo brdo. Na granici 1st enda i Eseksa.”
„Hrastovo brdo? Ciganski logor.”
„Logor putujuće zajednice - i nije samo logor”, rekla je Vajtstounova. „To je mesto najveće kon- centracije putnika u Evropi. Ima tamo i stalnih naselja. Nisu sva legalna.”
„Ne misliš valjda da je on naš ubica?”, upita Gejn. „Ovaj bedni starac sa plastičnim kesama?”
Vajtstounova slegnu ramenima. „Na slobodi je već više od deset godina”, reče. „Kladim se da je povremeno imao posetioce koji bi nas mogli zanimati.”
„Misliš na novinare?”, upitao sam je.
„Mislim na obožavaoce”, odgovorila je. „Mislim na opsednute ludake. Ne znam za višestrukog ubicu koji nema popriličan klub obožavalaca.”
Doktor Džo je bio na nogama i zurio je u fotografiju porodice Vud na belom zidu naše sale.
„Bila je prava lepotica, zar ne?”, rekao je. „Meri, mislim.” Primetio je da ga gledamo i postiđeno zatresao glavom. „Ne mislim na uobičajenu lepotu, mada jeste lepa. Ali njena lepota je zračila. Takva lepota se retko viđa, znate. Spoljašnja i unutrašnja. Ona je to imala.”
„Pretpostavljam da se mnogi od nas osećaju kao da su je poznavali”, reče Vajtstounova. Doktor Džo se nasmešio, a video sam da mu se oči iza naočara sijaju od suza.
„Naravno”, rekao je. „Mada je bila mnogo složenija osoba nego što se videlo iz njene slike u jav- nosti.” Malo je zastao. „Godinama je dolazila kod mene na terapiju”, rekao je.
Svi smo razmislili o tome. Vajtstounova je zakoračila ka njemu.
„Nedavno?”, upitala je.
Doktor Džo je odmahnuo glavom. „Prestala je pre deset godina, kad su joj deca bila mala. Dvoje starijih, mislim. Marlon i Pajper.” I dalje je zurio u porodičnu fotografiju.
„Da li je to prepreka, doktore Džo?”, upitala ga je Vajtstounova. „Treba li da brinemo o poverlji- vom odnosu lekara i pacijenta?”
„Nema nikakvih problema, Pat”, rekao je doktor Džo. „Zato što vam neću reći o čemu smo razgo- varali tokom terapije. To jednostavno nema nikakve veze. A nema problema i zato što sam poznavao Meri, pa sam još odlučniji da uhvatimo zlikovca.”
Nije mogao da obuzda gnev u svom glasu. Tog blagog čoveka nikada nisam čuo ovako ljutitog.
„Hajde onda da nađemo tog skota”, rekao sam.
A sutradan rano ujutru Kertis Gejn i ja odvezli smo se da vidimo Klaničara.

8

Farma Hrastovo brdo podignuta je na nejasnoj granici između kraja Londona i početka Eseksa gde se nalaze polja i skladišta, drevna imanja i nove kuće, beton i trava, u oblasti u kojoj je sve sivo ili ze- leno.
Odmah iza Gubilišta skrenuo sam na auto-put 127 i u daljini smo ugledali farmu.
„Kako je to mesto nastalo?”, upitao me je Gejn.
„To je godinama bila nezakonita deponija”, rekao sam. „Postojala je tu i prava farma - mislim da još postoji - a vlasnik je prodao dva placa dvema putujućim porodicama iz Evrope. One su sagradile kuće, a opština im je naložila da ih sruše. Borili su se na sudu i pobedili. Došlo je još putnika. Dola- ze i dalje. Sada na tih pet hektara živi stotinak porodica.”
„Izgleda kao gradić podignut na deponiji smeća”, reče Gejn.
„Tako i jeste”, saglasio sam se. „A za oko pet stotina ljudi to je dom.”
Farma je bila ograđena dvostrukim zidom, a unutar drugog zida bile su nanizane bele kamp-priko- lice. Moglo se ući samo jednim putem, ispod nekakve ogromne skele s rukom ispisanim natpisima NEĆEMO OTIĆI i DOSTA S ETNIČKIM ČIŠĆENJEM i dečjim crtežima šarenih prikolica.
Vozio sam polako. Pogledi su nas pratili čitavim putem.
Neispravne mašine za pranje rublja, frižideri i televizori ležali su razbacani između urednih kući- ca s mrežastim zavesama. Prljavi beli konj pasao je oskudnu travu. Jedan pas se olakšavao pored no- vog-novcatog audija. Farma Hrastovo brdo bila je čudnovata mešavina gradske otmenosti i neopro- stive prljavštine.
„Sviđa mi se kako su ovo sredili”, reče Gejn.
Ulice nisu imale nazive, pa sam zaustavio BMW, a Gejn je otvorio prozor. Pored nas su, držeći se za ruke, prolazile žena i šiparica, možda majka i kći.
„Tražimo gospodina Nokinsa”, rekao im je Gejn.
Neko vreme zurile su u njegovo crno lice, a onda su neodređeno pokazale dublje prema logoru. Tamo se usamljena devojčica igrala s čoporom pasa. Imala je dugu tamnu kosu i ružičaste kratke pan- talone iako se temperatura kolebala iznad nule. Bilo joj je možda petnaest godina, ali je čeznula da deluje starije. Visoko na jagodici imala je izbledelu žuto- -ljubičastu masnicu. Psi oko nje bili su sta- fordski terijeri, mešanci, a tik uz nju koračao je jedan veličanstveni akita.
Pas je zastao da oliže mošnice.
„Kad bih ja to mogao”, rekao je Gejn.
„Možda bi trebalo prvo da ga izvedeš na večeru”, odvratio sam.
Akita, vođa čopora, posmatrao me je bledoplavim očima dok sam izlazio iz kola. Stao sam nepo- mično dok je pas njušio vazduh.
„Mnogi ljudi”, rekla je devojčica, „pruže psu nadlanicu da je onjuši.”
Nasmejao sam se. „Ali nema potrebe za tim, je li tako? On i te kako može da me nanjuši.”
„Tako je. Ne treba da mu pružate ruku. On već zna šta ste doručkovali.”
„Divan je. Kako se zove?”

„Smoki”, rekla je, a kad je provukla prste kroz kosu video sam da na unutrašnjoj strani ručnog zgloba ima istetoviranog psa. Ličio je na nemačkog ovčara, ali možda je bio akita. Možda majstor nije umeo da istetovira akitu.
„Poznaješ li gospodina Nokinsa?”, upitao sam je.
„On je moj tata”, rekla je. „Ja sam Eho Nokins. Pokazaću vam gde živimo.” Onda nas je zbunjeno pogledala kao da ne može da odluči ko smo i šta smo. Gejn je jutros obukao jedno od svojih odela iz Sevil roua.
„Jeste li advokati ili ste iz opštine?”, upitala je.
„Mi smo policajci”, odgovorio je Gejn. Klimnula je glavom, odjednom hladnija.
„A ti si putnica”, rekao sam pokušavajući da obnovim odnos. Nisam uspeo.
„Naš Gospod je bio putnik”, rekla je kao da sam pokušao da je uvredim. Vratio sam se u kola pa smo pošli za Eho Nokins i njenim čoporom pasa.
„Misliš li da bi ih ljudi više voleli kad bi odlagali smeće gde treba umesto da ga bacaju kroz pro- zor?”, upitao je Gejn.
„Stigli smo”, odvratio sam.
Eho nas je dovela do prikolice i drvene kuće, dvostruko većih od svih ostalih u logoru. Na prila- znoj stazi stajao je kontejner prepun smeća iz kog je izbijao crni dim oštrog mirisa na zapaljenu pla- stiku. Na komadiću travnjaka, za stočićem s doručkom za jednog, sedeo je muškarac, čitao Gardijan i pio čaj. Bio je visok i vitak, star pedesetak godina, a naočari bez okvira davale su mu usredsređen iz- raz. U činiju s pahuljicama sipao je mleko iz boce s natpisom „Mlekara farme Hrastovo brdo”. Gejn i ja smo pogledali vatru u kontejneru, a zatim jedan drugog. Ovdašnji svet očigledno ne drži do reci- klaže. Izašli smo iz kola.
„Ja sam Šon Nokins”, rekao je čovek. „Ko ste vi?” Izvadili smo legitimacije.
„Detektiv inspektor Gejn i detektiv pozornik Vulf” predstavio nas je Kertis. „Mislim da tražimo drugog gospodina Nokinsa. Pitera Nokinsa.”
„On je moj brat”, rekao je Šon Nokins, zavrteo glavom i pogledao nas kao da bi nam rado išču- pao grkljan. „Vi nikako da ga ostavite na miru, zar ne? Ne date mu da nastavi sa svojim životom. On je svoje odslužio. Dugo je robijao. Proveo je u zatvoru najbolje godine života. Šta hoćete od njega? Došli ste zbog onih ubistava u Londonu, zar ne?”
„Želimo da mu postavimo nekoliko rutinskih pitanja”, rekao je Gejn opušteno. „Gde je on?” No Šon Hokins se već razjario.
„Zašto ga ne pustite da na miru umre?”, rekao je. Trebalo nam je nekoliko trenutaka da ovo shvatimo.
„Šta je s vašim bratom?”, upitao sam.
„Ima rak pankreasa.”
„Smrtonosan?”
„Ostalo mu je najviše nekoliko meseci.”
„Da U prima hemoterapiju?”
Gejn me je začuđeno pogledao. Kao da nismo došli da bismo razgovarali o nečijim zdravstvenim problemima.
„Piter je odbio hemoterapiju”, rekao je Šon Nokins. „Video je šta je ta terapija uradila našim ro-

diteljima. On želi samo da uživa u ovo malo vremena što mu je preostalo.” Malo je smekšao. „Molim vas, ostavite ga na miru. Skinite mu se s vrata. Molim vas.”
„Aha”, čuo sem glas odnekud iza i iznad nas. „Skinite mu se s vrata.”
Okrenuli smo se i videli čoveka na velikom belom konju. Jahač je bio tamnokos i bradat, a konj je ličio na onog koji je pasao oskudnu travu. No ne znam mnogo o konjima. Možda je ovo bio neki drugi konj.
„Reci gadovima za svoju ženu, Šone”, kazao je jahač.
„Baš njih briga za moju ženu”, odvratio je Hokins.
„Šta se desilo s vašom ženom, gospodine?”, upitao sam.
„Da li zaista želite da čujete kako je umrla?”, uzvratio je.
„Tata”, rekla je devojčica.
„Ućuti, Eho”, rekao joj je otac ne gledajući je. „Ljudi iz grada zapalili su našu prikolicu. Pre de- set godina. U parku Ganersberi. Sećate li se tih nereda?”
„U parku je podignuto nelegalno naselje putnika”, rekao je Gejn. „Neki meštani iz okoline uzeli su stvar u svoje ruke.”
„Upravo tako”, rekao je Šon Nokins. „Zašto niste uhvatili njih?. Zašto neumoljiva ruka zakona stiže samo do nos?”
Okrenuo sam se kad sam čuo da prema meni idu brojne životinje. Jahač mi se polako primicao, postrance, a nisam sasvim shvatio kako to izvodi. Nije imao ni sedlo ni uzde. Činilo se da upravlja konjem čistom snagom volje.
Okrenuo sam se nazad Šonu Nokinsu.
„Nevolje zaista nisu potrebne, gospodine”, rekao sam mu. „Želimo samo da postavimo nekoliko pitanja vašem bratu.”
„Ili da ga nabedite.” Bradati jahač sišao je s konja i buljio je u Gejna. „Ma vidi ti njega”, rekao je. „Hodaš na zadnjim nogama. Ima li mnogo obojenih u tvom zanatu?”
Gejn je ćutao. Javnost bi se zapanjila kad bi saznala šta sve moramo da pretrpimo. Svakodnevno prelazimo preko mnogo čega. A onima kao što je Gejn još je teže. Pogledao sam konjanika, a zatim Šona Nokinsa.
„Kao što sam već rekao, nije potrebno stvarati nevolje”, rekao sam. „Ali moguće je - možemo stvoriti nevolja koliko god želite - mada nije neophodno. Mi samo želimo da eliminišemo vašeg brata iz istrage.”
„Želite da mu prišijete ta londonska ubistva!”, rekao je bradonja. „Onu mrtvu porodicu. Hoće da ga ocrne! Uvek oni moraju nekome da prišiju najteža dela.”
„Dane”, rekao je Šon Nokins tiho. „Idi po mog brata, molim te.” Bradonja je frknuo, ali je otišao.
„Čini mi se da ne putujete mnogo”, rekao je Gejn. „Mislim, s obzirom na to da ste putujući svet.” Pogledao je naokolo i pokazao glavom desetak novih kućica. „Izgleda da ste se dobro smestili.”
Šon Nokins je presavio novine i odgovorio Gejnu kao da se obraća priglupom detetu.
„Naš narod nikad nije putovao tokom čitave godine”, rekao je Nokins. „Ne u ovoj zemlji. U našoj porodici godina počinje setvom krompira, a završava se berbom hmelja. A tokom zimskih meseci ni- smo na putu. Znate li šta su mu uradili?”
„Vašem bratu?”, upitao sam.
Nasmejao se istinski vedro. „Da. Piteru. Mom bratu. Znate li šta su hteli da mu urade? Farmer kog

je ubio i njegovi sinovi? Hteli su da ga uštroje. Kao što se štroji konj. To su pokušali da mu urade.”
„Mislite - pokušali su da ga kastriraju?”, upitao sam.
„Upravo to mislim. Zato što je dodirivao devojku. Zato što je zatrudnela s njim. Taj stari farmer nikako ne bi trpeo otmenog pacova u porodici. Znate li šta je otmeni pacov? To je mešanac. Ljudi mi- sle da je otmeni pacov Ciganin koji živi u kući. Ne, to znači da naša majka nije bila čergarka. Toliko su ga mrzeli, a on čak nije bio ni punokrvni lutalica. Uhvatili su Pitera kad je devojka s majkom neku- da otišla. Odveli su ga na neki puteljak. Skinuli su mu pantalone. Hteli su da mu odseku jaja, da. Ali on se odbranio, onako krupan i jak. Onda se vratio. I postarao se da to više nikada ne učine. A sada mi recite, gospodo detektivi - kakve to ima veze s tim ubistvima u Londonu?”
Neko vreme smo ćutali.
„Da li su vašem bratu dolazili posetioci?”, upitao je Gejn najzad.
„Mislite na tuđine opsednute onim što je uradio? Na obožavaoce, sledbenike, uhode i slično?” Gejn klimnu glavom. „Tako je.”
Šon Nokins je odmahnuo glavom. „Više ne. Dolazili su, ali to je bilo davno. Vi još mislite o nje- mu kao o Klaničaru, zar ne? Za mene je on dečak s teškoćama u učenju koji je napravio veliku grešku pošto je stravično, zastrašujuće izazvan. Za vas je on samo bivši robijaš. Za mene je on brat.” Pogle- dao je iza nas i dodao tišim glasom: „Počinio je zločin, odrobijao ga je i stekao pravo da umre u miru.”
Onda se on stvorio pored nas.
Pokušao sam da u njemu razaznam nasilje. Potrudio sam se da vidim tamne senke prošlosti. Ali on nije izgledao kao čovek koji je oduzeo četiri ljudska života. Bio je krupan, mnogo krupniji od bra- datog jahača koji je koračao pored njega, a lice mu je još bilo izbledela foto-kopija onog zgodnog mladića. No delovao je mnogo starije nego što je zapravo bio. Ono je bio zatvor, pomislio sam, a ovo je rak. Dok je brisao ruke o trenerku, činilo mi se da bih pogodio da umire. „Radio si u bašti?”, upitao ga je brat blago.
„Svašta se sadi u januaru”, odgovorio je Piter Nokins gledajući Gejna i mene. „Patlidžan. Prazi- luk. Karfiol, naravno.”
„Vi ste Piter Nokins?”, upitao je Gejn pa smo ponovo izvadili službene legitimacije i predstavili

se.


Piter Nokins je pogledao brata.
„Nisam ništa uradio, Šone.”
„Sve je u redu, Pitere. Oni žele samo da ti postave nekoliko pitanja, a onda će se odvući nazad u

svoje londonske jazbine, a ti ćeš se vratiti u svoju baštu.”
Privlačili smo gomilu. Okupljali su se između nas i kola, pa sam se zapitao hoće li biti nevolja.
„Gde ste bili trideset prvog decembra uveče, gospodine Nokinse?”, upitao je Gejn Pitera. Piter Nokins je pogledao brata.
„Kaži im”, rekao je Šon pomalo ljutito.
„Ne znam”, rekao je Piter Nokins. Malo smo sačekali.
„Ne znate gde ste bili za vreme dočeka Nove godine?”, upitao je Gejn.
„Bio je ovde u logoru”, rekao je Šon Nokins. „Mogu vam dovesti svedoke.”
„Aha. Siguran sam da možete dovesti pet stotina svedoka”, odvratio je Gejn. Bradatom konjaniku pridružio se drugar pacovskog lica.

„Ne pravi se pametan, crnčiću”, rekao je taj pacoliki Gejnu u potiljak.
Nasmešio sam mu se, ali on je i dalje zurio u obrijani potiljak detektiva inspektora Gejna mrmlja- jući nešto sebi i jahaču, raspaljujući bes u sebi. Kada neko nije pijan ili drogiran, mora da se tako priprema za nasilje. Novi posmatrači dolazili su da zure, ogovaraju i dobacuju savete. Žena s bebom u naručju pljunula je na zemlju iza Gejnovih blatnjavih talijanskih cipela.
„Ja vas plaćam”, rekla je.
„Jeste li bili ovde trideset prvog uveče?”, upitao sam ja.
Piter Nokins je klimnuo glavom. „Valjda jesam. Kad je to bilo? Prošle nedelje, je li?”
„Poznajete li nekog iz porodice Vud, gospodine Nokinse?”, upitao je Gejn.
„On nikada nije video nikoga iz te porodice”, rekao je Šon Nokins.
„Molim vas, gospodine, ja bih radije da razgovaram s vašim bratom”, rekao je Gejn. Pacoliki je dobacio: „A on bi radije razgovarao s verglašem nego s majmunom.” Razlegao se smeh i shvatio sam da nas se ne plaše.
„Ne”, rekao je Piter Nokins. „Na sva pitanja odgovor je ne. Nisam bio tamo, ne poznajem ih i ni- sam učinio ništa loše.” Disao je plitko. Bio je star, bio je bolestan, ali bio je i vrlo krupan i mogle bi izbiti nevolje ako izgubi strpljenje. „I ne vraćam se u zatvor!”
Gejn i ja smo se zgledali i shvatili da je vreme da krenemo.
Svetina je narasla i bilo je dosta ljudi između nas i automobila. Ako nešto mora da se desi, dogo- diće se u sledećih šezdeset sekundi. Zahvalili smo Šonu i Piteru Nokinsu na posvećenom vremenu. Okrenuli smo se. A onda se dogodilo.
„Ti crni…”
Bio je to pacoliki.
Ali pre nego što je završio, Gejn gaje zgrabio za okovratnik trenerke i svom snagom ga tresnuo o prikolicu Šona Nokinsa.
Ne verujem da je ciljao u prozor, ali staklo se rasprsnulo, a pacolikom je glava uletela pravo kroz okvir. Ja sam uzeo bocu za mleko, jednim pokretom je razbio o tlo, a onda ponudio razbijeni kraj svi- ma koji su krenuli ka nama.
„Sada mora da bude nevolja”, rekao sam.
Stali su. Pacoliki je klečao, okrvavljene njuške.
Stali smo i pružili im priliku da nasrnu. No niko se nije ni maknuo, pa smo polako otišli do kola.
Bradati konjanik razmišljao je duže od ostalih. Bacio sam razbijenu bocu u prepuni kontejner.
„Vidimo se kasnije”, rekao sam mu. Bez žurbe smo seli u kola.
Ali nismo odugovlačili s odlaskom.
„Nagazi”, rekao je Gejn. Nagazio sam.
Nekoliko minuta zelena polja Eseksa letela su pored nas.
„Zaustavi”, rekao je Gejn. Zaustavio sam.
Još se tresao od naleta adrenalina.
„Ovo je prošlo dobro”, rekao sam.
„Nisam hteo da pogodim prozor, Makse.”
„Tako sam i mislio.”

„Ponekad preteraju.”
„Znam”, rekao sam. „Kapiram. Ljudi misle da su policajci rasisti. Ali mi mrzimo samo ljude koji nam stvaraju najviše nevolja. To ne znači da smo rasisti”, rekao sam. „To značio da smo ljudi.”
Neko vreme sedeli smo ćutke. Gusti londonski saobraćaj jurio je pored nas, a napetost je spla- šnjavala.
„Šta misliš o njemu?”, rekao je Gejn. „O Piteru Nokinsu. O Klaničaru?”
„Ako je ikoga ubio, smatram da je to bilo lično.”
„I bilo je lično, zar ne? Hteli su da mu otfikare jaja.”
Sklopio sam oči i obuzdao disanje. Ovo jutro bilo je grozničavo.
„To je prilično lično”, saglasio sam se.
„Hteli su da ga uškope jer se zaljubio u devojku u koju nije smeo da se zaljubi. Potpuno shvatam zašto se mašio pištolja za stoku. Priglupi jadnik. Nije on plaćeni ubica. Nikad nije ni bio.”
„A sada je verovatno prekasno da se lati tog posla”, rekao sam i ubacio menjač u brzinu. „Suviše je zauzet umiranjem.”

9

Bio je to divan stan.
Mansarda na sedmom spratu zgrade u Barbikanu. Svetla, prostrana, moderna. Mnogo belih zido- va, ne previše nameštaja. Sto za dvoje, beli kožni kauč, muzički uređaj, ovalna mašina za trčanje. Samo ono najneophodnije, ali sve veoma ukusno. Samo jedna spavaća soba. Majušna, ali raskošna. Bred Vud je za ovaj stan dao milionče i verovatno nije dobio veliki kusur. Renova je rekla da nije ku- pljen na kredit.
Na zidovima dnevne sobe bile su dve slike i samo su one bile živih boja. Pogledao sam potpis. Patrik Kolfild, pisalo je na obe. Prikazivale su elegantne savremene sobe baš kao što je ova u kojoj su se nalazile. Tu je bio i radni sto, ali istražitelji su odneli kompjuter.
Izašao sam na balkon okrenut ka jugu. Sedam spratova ispod bilo je dvorište s ribnjakom i privat- nim baštama, iznad krovova se videla kupola Katedrale Svetog Pavla, naizgled sasvim blizu, a na drugoj obali Temze galerija Tejt i Londonsko oko. Bilo je kasno popodne, sunce se spuštalo po savr- šenom ledenom plavetnilu neba išaranog crvenim rekama.
Iako se s balkona nije videla, pijaca Smitfild i naš stan bili su sasvim blizu, odmah s druge strane Ulice Oldersgejt. Bili smo praktično susedi.
Neko je zazvonio na vrata. Otvorio sam. Bila je to devojka od dvadeset pet-šest godina, lepa, ni- ska, kose suviše svetle da bi bila prirodna. Polako se nasmešila kao da delimo neku bezazlenu tajnu.
„Zdravo”, rekla je.
„Zdravo”, rekao sam ja.
„Mogu li da uđem?”
Engleski je govorila dobro, ali ne toliko dobro da ne bude ljupko. Pomerio sam se i ona je ušla, bez žurbe, ne znajući tačno kuda da skrene. Znači, i ona je ovde prvi put. Bila je u sjajnim crnim ci- pelama veoma visokih potpetica i crvenih đonova. Kristijan Lubuten. I moja žena je volela takve ci- pele. Bivša žena, hoću da kažem.
„Ovo je vrlo lep kraj”, rekla je.
„Nekad se zvao Kriplgejt”, rekao sam. „To je jedan od najstarijih delova Londona.” Iznenadila se. „Kriplgejt? Neobičan naziv.”[2]
„Potiče iz rimskog doba”, rekao sam. „Ovde je bila kapija u gradskom zidu. Onda su je, u ratu, Nemci bombama sravnili sa zemljom.”
„Oh”, rekla je. „Žao mi je.”
„Siguran sam da to niste izveli vi lično.”
„Možda jeste moj deda. Jedan ili obojica. Živite li već dugo u ovom kraju?”
Razmislio sam o tome. U ovom kraju sam bio momak, oženio se i razveo. Ovde sam bio bez dece i otac. Živeo sam ovde bez psa i sa psom.
„Već godinama”, odgovorio sam, ali ona je otišla dalje.
Ponašala se kao kod svoje kuće. Čuo sam da u kupatilu teče voda. Vratio sam se na balkon. Zala- sci sunca najlepši su u Londonu, kad se popneš dovoljno visoko.

„Gospodine?”, rekla je devojka iza mene.
Još je bila u cipelama Kristijana Lubutena, ali to je bilo sve. Imala je telo igračice; nije bila viso- ka iako je bila na potpeticama, imala je male dojke, snažne butine i vrlo čvrst stomak, onakav kakav se ne dobija bez deset hiljada trbušnjaka.
A dok sam ja razmišljao kakva je ona zapravo igračica, podigla je ruke dlanova okrenutih ka meni kao da moramo vrlo brzo nešto da odlučimo.
„A da ostanem u cipelama, gospodine Vude?”, upitala me je.

* * *

Moja nova prijateljica - zvala se Klaudija - prolivala je suze od Barbikana sve do Ulice Džerard u Kineskoj četvrti. Parkirao sam BMW u javnoj garaži iza vatrogasne stanice i pogledao je preko hau- be. Odjednom je izgledala veoma mlado.
„Hej”, rekao sam joj. „Klaudija.” Zagledala se u mene brišući nos nadlanicom. „Nisi učinila ništa loše”, nastavio sam. „Ne treba da me se plašiš.”
„Znam”, odgovorila je. „Ne plašim se tebe.”
Prošli smo kroz veliku kapiju na početku Ulice Džerard. Bližila se kineska Nova godina i hiljade crvenih fenjera sijale su na večernjem nebu. Zapahnuo nas je miris pečene patke, a meni se zavrtelo u glavi od gladi.
„Znači, bila si igračica?”, rekao sam.
„Otkud znaš?”
„Nagađam. Kakva si igračica bila?”
Gotovo se nasmejala. „Bila sam igračica svih mogućih vrsta”, rekla je. „Stigli smo.”
Stali smo na polovini Ulice Džerard, između restorana pred kojim su mladi Kantonci čekali slo- bodan sto i salona kineske medicine u kom su dve sredovečne žene u belim mantilima igrale ma- džong. Pored vrata su bili tastatura i zvono. Klaudija je podigla ruku da zazvoni, ali sam je zaustavio.
„Znaš li šifru?”, upitao sam je.
Razmislila je da li da slaže i odlučila da neće. „Znam.”
„Onda ukucaj šifru”, rekao sam joj.
Ukucala je četiri broja i vrata su se otvorila. Popeli smo se uz usko stepenište. Mladi crnac sedeo je na zidu odmorišta i petljao s mobilnim telefonom. Pogledao me je s nevericom i ustao.
„Klaudija”, rekao je, „šta će ovaj ovde?” Spustio mi je ruku na grudi. „Ne, ne, ne”, rekao je.
„Tražiš nevolje, a?”
Prijatno sam mu se osmehnuo. „Ja sam nevolja”, odvratio sam. Bio je dovoljno pametan da me pusti da prođem.
Otvorio sam jedina vrata na odmorištu i ušao u malu belu prostoriju. Žena od tridesetak godina sedela je za stolom i zurila u najveći mekintoš koji sam ikada video. Nije bila Kineskinja, ali izgle- dala je kao da ima malo azijske krvi kad me je pogledala kroz naočari s crnim okvirom. U sobi su go- rele mirišljave sveće, verovatno da bi prikrile miris pačjeg pečenja odozdo.
„Ja sam detektiv pozornik Maks Vulf”, rekao sam i pokazao legitimaciju. „Klaudija je otišla u po- setu pokojnom gospodinu Vudu. Umesto njega zatekla je mene.”
„Taj sastanak je otkazan, Klaudija”, rekla je žena za stolom; imala je američki naglasak nakale- mljen na nešto drugo.

Duboko je udahnula. „Nisi dobila moju poruku da je sastanak u Barbikanu otkazan?”
„Nisam.”
„Ni tekstualnu poruku? Ni imejl? Ništa?”
Klaudija je šmrknula. „Izgubila sam telefon”, rekla je.
Žena za stolom zavrtela je glavom, a onda me pogledala s neobičnom mešavinom straha i prkosa.
Palo mi je na pamet da je ovakav ili sličan trenutak očekivala godinama.
„Gde je gazda?”, upitao sam.
„Gledate u gazdu”, odgovorila je.
„A kako se zovete?”
„Džindžer Gonzales. Ovo je moja kompanija. Sampagita.”
„Sampagita?”
„To je nacionalni cvet Filipina.”
„Vi ste Filipinka?”
„Više nisam. Moj otac je bio američki vojnik na dužnosti na Filipinima. Majka mi je bila igrači- ca.”
„Kao Klaudija.”
„Tako je. Takva igračica. Upravo takva igračica. U Anhelesu. Gde su bili smešteni Amerikanci.
Onda su vojnici otišli kući. Kad sam imala šesnaest godina, krenula sam da nađem oca.”
„Jeste li ga našli?”
„Ne, ali posle nekoliko godina dobila sam američki pasoš. Što je još bolje.” Pogledao sam po goloj beloj sobi.
„A čime se bavi tvoja kompanija, Džindžer?”
„Sampagita je agencija za upoznavanje”, rekla je potpuno ozbiljno.
„Agencija za upoznavanje?” Nasmešio sam se. „Tako se to zove ovih dana?” Pokazao sam gla- vom na crnog klinca. „A ko je on? A1 Kapone iz radnje Sve za funtu?”
„To je moj direktor obezbeđenja.” Zavrteo sam glavom.
„Vi, ljudi, baš volite uvijene izraze. Šta će ti izbacivao - izvinjavam se - šta će ti direktor obezbe- đenja u agenciji za upoznavanje?”
„Zbog susedstva. U Kineskoj četvrti ima bandi. Ponekad traže da im platimo iako im ništa ne du- gujemo.”
Klimnuo sam glavom. Trijade treba malo uplašiti kad se posao obavlja u ovom kraju. S druge strane, oni više vole da vitlaju mačetama pred nosom svojih sunarodnika.
„Daj svom direktoru obezbeđenja slobodno veče”, rekao sam. „I Klaudiji. Moramo da porazgo- varamo.”
Džindžer ih je oboje otpustila kratko klimnuvši glavom. Čuli smo ih kako silaze niz uzano stepeni- šte. S druge strane stola bila je jedna stolica. Seo sam.
„Kako to ide, Džindžer?” Uzdahnula je.
„Upoznajem uticajne uspešne muškarce s obrazovanim lepim devojkama.”
„Šta bi trebalo da ukucam u pretraživač? Kako te pronalaze? Ti uspešni muškarci?”
„Isključivo pomoću usmenih i ličnih preporuka. Moja kompanija nije na internetu. Izuzetno smo diskretni. Danas niko ne želi da ostavlja digitalne tragove.”

„Dok neka devojka ne izgubi telefon”, rekao sam. Džindžer je zagrizla donju usnu.
„Zakoni o prostituciji ove zemlje veoma su zanimljivi”, rekao sam.
„Jesu, zar ne?”, uzvratila je. „Veoma su strogi prema podvođenju. Koliko ja znam.”
„Tako je. Razmena seksualnih usluga za novac je legalna. Ali ako vodiš javnu kuću, ako podvo- diš, ako prisiljavaš na prostituciju ili ako mamiš klijente, onda se zakon okomi na tebe svom snagom. Koliko ja znam.”
Čekala je. „Ne nameravam da te hapsim”, rekao sam.
„Hvala vam.”
„Ali rado ću to učiniti ako mi ne pomogneš. Ja tražim ubicu, Džindžer. I tražim nestalo dete. A ako me budeš ometala, zatvoriću ti kompaniju dok trepneš i baciću te u zatvor bez oklevanja.”
„Shvatam.” Malo je oćutala. „Strašno je to što se dogodilo toj porodici, tom dečaku.”
„Pričaj mi o Bredu Vudu”, rekao sam.
„Gospodin Vud je bio redovni klijent.”
„Koliko često je koristio tvoje usluge?”
„Jednom nedeljno. Već dve godine. Svaki put druga devojka.”
„Isprobao je mnogo devojaka.”
„Nakupilo se.”
„Imaš preko sto devojaka u knjizi?”
Odmahnula je glavom. „Ni blizu. One dolaze i odlaze. Udaju se. Vraćaju se kući. Vraćaju se u školu. Promene posao. Ali uvek ima novih lica. Uvek ima neka nova cura u gradu.”
„Koliko su trajali sastanci?”
„Nikad duže od dva-tri sata. Devojke nisu ostajale preko noći. Gospodin Vud je morao kući.” Razmislio sam o tome.
„I dozvoljavao je tebi da odlučiš koju devojku ćeš poslati u Barbikan?”
„Verovao je mom sudu. Osim toga, gospodin Vud je imao vrlo konvencionalan ukus. Mlade. Pla- ve. Nepušači, naravno - on je bio vrhunski sportista, kao što znaš. Bez tetovaža i pirsinga.” Izvila je obrve. „Radije zapošljavam devojke bez tetovaža i pirsinga, ali danas ih nije lako naći, verujte mi. No većinu muškaraca najviše privlače mlađa izdanja njihovih žena. To je i gospodin Vud voleo. Mla- đe verzije gospođe Vud.”
„Zašto nikada nije poželeo istu devojku ponovo?”
„Ja mislim da se plašio neprikladnog vezivanja. Nije želeo da mu se neka devojka suviše dopad- ne. Nije želeo da se upetljava. A naravno, tu je i činilac seksualne novine. Gospodin Vud je voleo, ako smem da upotrebim tehnički izraz, nepoznato. Više volim tu reč nego sveže meso, izraz koji sma- tram ponižavajućim i za muškarca i za ženu.”
Razmislio sam o svemu tome.
„A kako si ga upoznala?”
„Upoznali smo se u baru u hotelu Konot.”
„Znači, kad kažeš usmene lične preporuke, hoćeš da kažeš da ti nalaziš bogataše u otmenim baro- vima?”
„To je vrlo grub opis, detektive. Ali da, često tako stupam u dodir s imućnim klijetima.”
„Uvek pecaš u Konotu?”
Nasmešila se.

„Ne uvek, mada je bar Koburg u tom hotelu uvek bio dobro lovište za mene. Ali odlazim i u Ame- rički bar u Savoju. U bar Rivoli u Ricu. U Pumoar u Kleridžisu. U Promenadu u Dorčesteru. Istina, izbegavam Dorčester pošto ne volim da poslujem s našim religioznijim arapskim prijateljima. No svako ima neke predrasude, zar ne? Predrasuda je pogrešan izraz. Sklonosti, recimo.”
„Znači, nije uvek Konot, ali je uvek hotel s pet zvezdica.”
„Tako je.”
„I kako je to bilo s Bredom Vudom?”
„Ponudio mi je piće. Večerali smo zajedno dva puta. Videla sam koliko je usamljen i nagovestila sam da bih to mogla da popravim.”
„Preko svoje agencije.”
„Tako je.”
„Jesi li spavala s njim?” Odmahnula je glavom.
„Sastali smo se tri puta, to je sve. Pre dve godine. Sve ostalo smo obavljali tekstualnim porukama s dva blekberija kupljena isključivo za našu komunikaciju. Kad smo se sastali treći i poslednji put, ubedila sam ga da nisam ja ono što mu je potrebno. Rekla sam mu takođe da vanbračna veza s nekom devojkom koja mu se zaista dopada nije rešenje njegovih problema. Takve veze su neverovatno ra- zorne, detektive. Uništavaju brakove. Rasturaju porodice. Ljubavnice nikad nisu vredne potoka suza koji ostavljaju za sobom. Moja agencija nudi zdravo i bezopasno rešenje, i gospodin Vud ga je pri- hvatio. Bio je pametan i pragmatičan, velikodušan i pristojan čovek.” Suze su joj svetlucale u očima; činilo mi se da su iskrene. „I ne mogu vam opisati koliko sam tužna zbog njegove smrti”, rekla je.
„Bio je dobar čovek. A uprkos novcu, obrazovanju i divnim kućama u koje se vraćaju, nisu svi oni dobri ljudi, detektive.”
Pitao sam se koliko da poverujem u sve to.
„Reći ću vam još nešto o Bredu Vudu”, dodala je Džindžer Gonzales.
„Šta to?”, upitao sam je.
„Taj čovek je voleo svoju ženu”, rekla je.

10

Para nam je izbijala iz usta tog ledenog jutra dok je Skaut vodila Stena kroz rani metež Smitfilda. Uli- ce su bile pune smeća posle još jedne burne noći, a Katedrala Svetog Pavla ocrtavala se naspram si- vog neba koje je obećavalo sneg. Skaut je bila obučena za crnu zimu, savršeno lice bilo joj je uokvi- reno vunenom kapom, školskim šalom i jaknom zakopčanom do grla.
Skaut je odlično umela sa psom.
Učtivo se smešila komplimentima koje je mali crveni španijel dobijao od iscrpljenih gostiju klu- ba Fabrik i nosača pri kraju duge noćne smene na pijaci, ali pazila je na vozila i omotavala povodac oko ruke na prvi znak opasnosti. Sten je veselo kaskao uz nju podignute perjanice repa i s uživanjem njušio jutarnji vazduh.
Prešli smo preko Ulice Čarterhaus, zaobišli pijacu i stigli na otvoreni prostor Zapadnog Smitfil- da, gde je Sten voleo da obiđe tragove drugih pasa pre nego što obavi šta ima. Onjušio je tamne mrlje na kamenim stolicama oko crne ženske statue na sredini trga.
Dok je Sten čitao pseće novine, pogledao sam pristigle poruke. Srce mi se zgrčilo kao i uvek u retkim prilikama kada mi se javi bivša žena.

Hoću da je vidim.
Kad sam podigao pogled, Skaut je polako sricala reči urezane na kamene stolice Zapadnog Smit- filda. Sten je čučnuo, najzad, na trenutak me molećivo pogledao izbuljenim očima, a onda je srame- žljivo okrenuo glavu. Vratio sam telefon u džep i izvadio malu plastičnu kesu.
Skaut me je pogledala, ozarenog lica.
„To je priča!”, rekla je. „Reči u kamenu! Vidiš li?”
„A kladim se da umeš da pročitaš makar nešto, je li tako?” Klimnula je glavom. „Ali ipak mi ti pročitaj, tata.”
Pokupio sam za Stenom, zavezao vrh kese i bacio je u kantu. Vlasnici pasa umeju to da obave jed- nim slivenim pokretom. Onda sam se nagnuo nad reči urezane u kamene stolice.
„Bilo je pijačno jutro”, čitao sam. „Tlo je bilo gotovo do gležnjeva pokriveno smećem i kalju- gom, a gusta para povazdan..”
„Povazdan?”, rekla je Skaut.
„Stalno”, objasnio sam joj. Reči su tekle po kamenim stolicama i morao sam polako da obiđem trg da sve pročitam. „A gusta para povazdan je izbijala iz smrdljivih mrcina mešajući se s maglom koja kao da se oslanjala na vrhove dimnjaka i teško visila odozgo.” Uspravio sam se. „Čarls Di- kens. Oliver Tvist.” Pokazao sam trg. „Dikens je pisao o Smitfildu, Skaut.” Poštedeo sam je priče o Bilu Sajksu kako vuče malog Olivera kroz Smitfild na putu da izvedu provalu. „Dikens je pričao o kraju u kom živimo. Davno. Kad su još na pijacu dovodili stoku.”
„Jednom davno?”
„Tako je”, potvrdio sam. „Jednom davno.” Čučnuo sam da pogledam kćer u oči.

„Skaut”, rekao sam joj. „Majka bi želela da te vidi.”
Skaut je zatreptala. Mi nismo bili kao ostale porodice razvedenih koje se bez napora uklapaju u nove okolnosti. Naša porodica pocepana je surovo i još smo se teturali od šoka iako smo nastavili sa svojim životima, Skaut i ja na mansardi visoko iznad Smitfilda, En u novoj kući u Ričmondu, s novim mužem, sinčićem i bebom na putu. Skaut je majku viđala povremeno. Moja bivša žena rekla mi je da nema vremena. Očigledno je sada našla nešto vremena pre porođaja.
„Ali škola počinje sutra!”, odmah se uznemirila Skaut.
„Ostaćeš preko vikenda. Od petka do nedelje. Tako nešto. Ja ću te odvesti tamo i doći ću po tebe.”
„A moje stvari? Tamo nemam ništa od mojih stvari!”
Nežno sam joj spustio ruku na rame. „Skaut, ponesi ono što ti treba. To je samo za noć-dve. Ti znaš da te majka voli, zar ne?”
„Ali šta će biti sa Stenom?”, upitala je Skaut kršeći ruke, sada već na ivici suza. „Vikendom Sten trči bez povoca! Ti to znaš, je li tako, tata?”
Postala nam je navika da vikendima kada ne radim vodimo Stena na Hempsted Hit. Naš mali špa- nijel nije najzgodniji pas za šetnju bez povoca - drži se uz nas dok ne naiđe nešto zanimljivije - zec, ptica ih, sve češće, keruša otprilike njegove veličine. Kad se to desi, činilo se da bi Sten stavio život na kocku kako bi na trenutak onjušio raj. No morao je da se istrčava. Mi smo morali naučiti da ga pu- štamo. Baš kao što sam ja naučio da puštam Skaut.
„Ja mogu da prošetam Stena sam”, rekao sam. „A ako ti misliš da nije bezbedno da ga pustim s povoca dok ti nisi tu, mogu da ga povedem u šetnju samo iza Palate Džeka Stroa, a kad se ti vratiš možemo zajedno na Hit. Važi, anđele?”
Uzdahnula je kao da je umorna od života.
„U redu, tata.”
Brzo se okrenula, a Sten je pošao za njom, ali pre nego što je spustila glavu umotanu zbog hladno- će, video sam to u njenim petogodišnjim očima.
Blesak radosti.

* * *

„Znači, nameravana žrtva bio je otac”, rekla je detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun. „Sve se do- godilo zbog njega.”
Gledali smo fotografije Breda Vuda na belo okrečenom zidu Sobe za teške zločine broj jedan. Bred Vud uništenih očiju na podu spavaće sobe. Bred Vud na stolu od nerđajućeg čelika u Institutu
„Ijan Vest”, stručno očišćenih praznih duplji koje ipak kao da su još zurile u samu smrt. Izgledao je sasvim drugačije od ostalih članova svoje porodice.
„Meri, Marlon i Pajper”, rekao sam ja. „Svi su ubijeni veoma nasilno. Ali Bred Vud je stradao gore. On je izmrcvaren.”
„Nova prostitutka svake nedelje tokom dve godine”, reče Gejn. „Čak i ako odbijemo Božić i dru- ge velike praznike, to ipak znači sto različitih kurvi.”
„A svaka ima dečka”, reče Edi Ren. „Svaka ima motiv da učeni bogatog muškarca. A uprkos ono- me što je podvodačica rekla Vulfu, sumnjam da su sve imale doktorat i zlatno srce.”
„I bez tetovaža”, nastavi Gejn. „Kladim se da su neke ipak imale tetovaže.”

„Šta je s Marlonom i Pajper?”, upitala je Vajtstounova.
„Pajper je imala stalnog dečka”, odgovorila je Renova. „Zove se Ešli Kuper. Živi s mamom i ta- tom u velikoj kući na Vinington roudu. Roditelji su mu lekari. Očajan je, sirotan. Mnogo su se voleli, Ešli i Pajper. To objašnjava spermu koju je Elza našla u njoj.”
„Šta danas znači stalni dečko?” upitala je Vajtstounova.
„Zabavljali su se šest meseci”, odgovorila je Edi. „On ide u školu njenog brata.” Pogledala je be- leške. „Ešli i Pajper bili su vršnjaci. Posvađali su se na dočeku Nove godine - bivša devojka poru- kom mu je čestitala praznik - i Pajper je rano došla kući. Treba U ponovo da razgovaram s njim?”
„Ne za sada. Šta je s Marlonom? Rekla si da ga je sused Majls Kompton mrzeo.”
„Mladi Marlon bio je prilično razuzdan”, rekla je Renova. „Kao i njegov otac. Nije imao stalnu vezu, ab voleo je devojke. Izgleda da je suviše obilazio oko Komptonove kćeri šiparice. Komptonov bes više deluje kao želja oca da zaštiti svoju crnicu nego kao motiv za ubistvo. Da pričam s njim po- novo?”
Vajtstounova je odmahnula glavom.
„Samo držite suseda na oku”, rekla je. „I tog dečka Ešlija.”
Pijuckali smo kafu i razmišljali o tome. Sve četvoro iz naše ekipe došli smo rano, ali Bili Grin već je bio tu u svom tihom uglu sobe, pregledao fotografije poznatih kriminalaca na kompjuteru, bele- žio pozive građana, pokušavao da odbaci lažne tragove i nađe put kojim ćemo doći do otetog deteta.
„Zamislite koliko je taj skot Bred Vud morao da laže”, rekla je Vajtstounova. „Koliko je morao da rizikuje samo da se provuče kroz radnu nedelju.”
Zavrtela je glavom s čuđenjem koje se graničilo s istinskim besom. Znao sam da ima petnaestogo- dišnjeg sina kog podiže sama i prvi put sam se zapitao šta je bilo s njenim mužem.
„Hej, Bili”, rekla je Edi. „Da li bi voleo da pronađeš, saslušaš i eliminišeš iz istrage sto devoja- ka za poslovnu pratnju? To bi moglo da ti začini društveni život.”
Bili Grin se jedini nije nasmejao. Izgledao je kao da nije spavao nedelju dana. Na monitoru su se smenjivala brojna lica praznih, banalnih izraza. Uvek dva snimka, profil i anfas, mrtve oči, crno-bele fotografije s imenom i brojem u dnu.
Veliki klub osuđenih pedofila zvani „poznati počinioci”.
„Nestalo je još jedno dete”, rekao je Bili i svi smo se smesta uozbiljili. „Jutros. Još jedan dečak. Još jedan četvorogodišnjak. Baš kao Bredli. Odnesen je iz kreveta tokom noći.” Bili je pogledao be- leške. „Iz Avenije Elektrik dole u Brikstonu.”
Vajtstounova je opsovala. Pogledala me je i klimnuo sam glavom. Otmica još jednog četvorogo- dišnjaka izvedena usred noći dovoljno se poklapala s našom istragom da se odvezem na drugu obalu i proverim šta se dogodilo.
„Ima li mrtvih?”, upitala je Vajtstounova.
„Nema”, odgovorio je Bili i kao da se trgnuo shvativši da ne zna je li oteto dete još, živo.
Onda smo svi pogledali ogromni ravni televizijski ekran na zidu. Slika je odjednom prešla na glavnu kapiju naselja Bašta.
Devojčicu od oko tri godine majka je držala u rukama i spuštala buketić na ostalo cveće. Hrpa buketa ležala je uz kapiju kao veliki plimni cvetni talas, pa smo se osetili kao da Bredlija Vuda svet već oplakuje.
„Ugasite to”, rekla je Vajtstounova i obratila se meni: „Zbog čega možemo da je uhapsimo? Tu podvodačicu?”

Slegnuo sam ramenima.
„Izazivanje ili podsticanje prostitucije radi materijalne dobiti. Sprovođenje prostitucije radi ma- terijalne dobiti…” Oklevao sam. „Dobila bi šest meseci zatvora. Dočekala bi nas hrpa papira, a ko- rist bi bila mala. Zar ne bi bilo bolje da je ostavimo u igri? Bila bi nam mnogo korisnija kao doušnik nego kad bi odležala pola godine prema Zakonu o seksualnim prestupima.”
Vajtstounova je razmislila. Možda je i sama na trenutak pomislila na čoveka za kog je nekada bila udata.
„Ne”, rekla je. „Uhapsićemo kučku.”

* * *

Ali agencije Sampagita više nije bilo.
Prostorija iznad restorana s pečenom pačetinom u Ulici Džerard bila je prazna. Kao jedini trag iza Džindžer Gonzales i njene agencije za upoznavanje ostali su vijugavi internetski kabl i pravouga- onik prašine na mestu gde je bio njen sto. Čaša s ostacima mirišljave sveće stajala je u uglu. Vajtstou- nova ju je uzela i pomirisala baš kada je jedan stari Kinez ušao vukući usisivač.
„Gospođa koja je bila ovde?” rekao sam mu. „Ng-goy bawng bawng mawng?” Moj kantonski prilično je zarđao, a nikada nije ni bio naročito dobar. „Možete li nam pomoći, gospodine?”
„Otišla, otišla”, rekao je starac. „Svi otišli, otišli.”
Dvojica mnogo mlađih Kineza uteturala su u sobu noseći sto za masažu. Starac im je viknuo nešto ha kantonskom pa su stali uza zid. Gejn se pojavio na vratima kad je starac uključio usisivač.
„Gospođo, hoćete li da ispraznim prostoriju?”, upitao je Gejn preko buke usisivača.
Vajtstounova je nestrpljivo odmahnula glavom i stala uz mene na prozor. Crveni fenjeri kineske Nove godine treperili su u polutami kasnog jutra.
„Pada li ti nešto na pamet, Makse?”
Pomislio sam na Koburg u Konotu. Na Američki bar u Savoju. Na bar Rivoli u Ricu. Na Fumoar
u Kleridžisu. Na Promenadu u Dorčesteru.
„Ona bi mogla biti bilo gde”, rekao sam.

* * *

Avenija Elektrik u Brikstonu. Edi Ren i ja išli smo između pijačnih tezgi prepunih karipskog voća i povrća. Guava, šećerne jabuke, mlečno voće. Slatki krompir, konjske banane, papaja. Mango, po-po, muškatni oraščić. I mnogo toga što nikada pre nismo videli - crvene banane, ogromne trešnje i papri- ke čudnovatog oblika.
Skrenuli smo u Ulicu Koldharbor, krenuli prema plavim rotacionim svetlima policijskih kola do sive turobne stambene zgrade zvane Sautvik, u kraju poznate kao Karaula. Nekoliko klinaca koji bi sigurno trebalo da su u školi sedelo je naokolo na biciklima čekajući da se nešto desi.
Mene je uznemirilo nešto drugo, ali nisam mogao da dokučim šta.
Karaula je izgledala kao visoko obezbeđeni zatvor, s majušnim prozorima usečenim u visoke rav- ne zidne ploče. Pokazali smo legitimacije mladom uniformisanom pozorniku iza policijske trake i upisali se u dnevnik.
„Šta znamo?”, upitala je Vajtstounova.
„Majki Makarti, crnac, star četiri godine”, odgovorio je mladi pozornik. „Kad je njegova majka

jutros ustala, njega nije bilo. Žive na drugom spratu.”
Popeli smo se stepenicama do malog stana; u zadnjoj sobi jedna žena je histerično plakala. Video sam je kroz poluotvorena vrata. Pregojena mlada crnkinja od jedva dvadeset godina sedela je na deč- jem krevecu. Uniformisana policajka klečala je pred njom i držala je za ruku.
„Moje dete… moje dete… moje dete…”
Jedan detektiv je izašao da nas dočeka pa smo se rukovali. Izgledao je kao da je predugo na du- žnosti u Brikstonu.
„Centralni Vest end?”, nasmešio se. „Šta ćete vi ovde?”
„Bredli Vud” odgovorio sam. „Još jedan četvorogodišnjak je nestao, zar ne?”
„Molim vas… molim vas… molim vas…”
Žena se gušila od šoka i bola. Detektiv je spustio glas. „Ovaj četvorogodišnjak je drugačiji. Soci- jalne službe dobro poznaju ovu porodicu. Majka je osuđivana zbog zloupotrebe droga. Dečak - Majki
- službe su ga već dva puta privremeno uzimale na brigu.”
„Šta je s ocem?”, upitao sam. Nasmešio se još šire.
„Otac? Zaista ste daleko od Centralnog Vest enda, prijatelji. Od ovoga vas dele nekoliko kilome- tara, jedna reka i stotine svetlosnih godina. Šta je otac? Čujte, ako želite da se promuvate ovuda, nema problema. Pristavljamo čajnik. Ali, među nama rečeno, vi ovde samo gubite vreme.”
Klimnuo sam glavom i odjednom shvatio šta nije u redu. Oko Karaule nije bilo novinara. Ni jed- nog jedinog.
Svet nije opazio da je Majki Makarti nestao iz svog doma.
Pomislio sam ha Nilsa i Šarlotu Gatling koji ne dozvoljavaju svetu da zaboravi njihovog sestrića i zapitao sam se ko će toliko mariti za Majkla Makartija.
„Ovo mi možemo sami”, rekao je detektiv i potisnuo zevanje.

11

Subota ujutru. Parkirali smo se preko puta Enine kuće. Okrenuo sam se da pogledam Skaut na zad- njem sedištu. Češkala je Stena iza ušiju, bleda od razmišljanja.
„Divno ćeš se provesti”; rekao sam joj toliko veselo da je i meni samom pripala muka. Onda sam dodao, uobičajenim glasom: „Tvoja majka te voli, Skaut. Nikad nije prestala da te voli. Ti to znaš, zar ne?”
Skaut je klimnula glavom pa smo izašli iz kola. Sten nije. Pseće carstvo nikada nije privlačilo moju bivšu ženu. Sten će morati da čeka u kolima.
„Mesto, Stene”, rekla mu je Skaut. „Dobar pas.”
Dok smo izlazili, Sten je već cvileo za Skaut; znao je da se nešto sprema po njenom rancu i ovom neobičnom odredištu u zelenom kraju Londona.
Čitava porodica izašla je na vrata. Novi muž. Oliver. Moram početi da mislim o njemu kao o Oli- veru. A više i nije tako nov. Oliver, muž. Njihov sinčić stidljivo se držao u pozadini. I En - veoma krupna, negde u osmom mesecu. Raširila je ruke.
„Skaut! Tako si porasla!”
Skaut je nezgrapno udarila u majčin stomak.
Kad god vidim En i njen novi život, očekujem da me preplave talasi bola. No primopredaja je bila kratkotrajna, protekla je glatko i nisam osećao ništa naročito dok su Skaut uvodili u kuću a ona se kruto smešila zbog silne strke, nenaviknuta da se prema njoj postupa kao prema državnom poglavaru u zvaničnoj poseti.
Vrata su se polako zatvorila preda mnom - En se smešila, ne neljubazno, samo odsutno - i znao sam da je bol još tu, da ću još dugo oplakivati svoj mrtvi brak, ali ne ovde, ne danas. Bol i tuga za- skočiće me kad se budem najmanje nadao. Vratio sam se u kola i posadio Stena na suvozačko sedište. On je s iščekivanjem mljackao.
„Sve je u redu, Stene”, rekao sam. „Tako izgleda normalan život.”
* * * Ponoć je došla i prošla, ali san mi nije dolazio na oči.
Lunjao sam po našem stanu; bez Skaut je naš dom delovao ogromno kao planeta. Stao sam uz pro-
zor i zagledao se u bleštava sveđa Smitfilda daleko dole. Na pijaci je noć tek počinjala, a to mi je pomoglo da priznam sebi da sna noćas neće biti.
Ušao sam u sobu moje kćeri. Sten je ležao sklupčan nasred njenog jastuka. Ogromne okrugle oči svetlucale su mu u mraku.
„Izaći ću nakratko”, rekao sam mu. Sa zanimanjem je podigao glavu.
Kuda idemo?
„Samo ja”, rekao sam.
Otišao sam u svoju sobu da se presvučem. Košulja. Kravata. Sten je došao na vrata i sumnjičavo

me posmatrao.
„Tamo kuda idem psi ne smeju”, rekao sam mu. „Izvini. Ne puštaju pse unutra, razumeš?” Nagnuo je sanjivu glavu na stranu kao da ne može da poveruje u to.
Subotnje veče na Vest endu. Pomislio sam na Koburgu Konotu. Na Američki bar u Savoju. Na bar Rivoli u Ricu. Na Fumoar u Kleridžisu. Na Promenadu u Dorčesteru. Na sve neznance koji se večeras upoznaju u barovima. Na poglede. Pića. Na sklopljene pogodbe. Pomislio sam da počnem od Konota pošto je Džindžer Gonzales tamo upoznala Breda Vuda.
Sten me je s iščekivanjem posmatrao krupnim sjajnim očima. Znao sam da tim očima ne mogu da zatvorim vrata. „Ako pođeš sa mnom, moraćeš da ostaneš u kolima, važi?” Sten se proteglio, zevnuo i gledao me kako oblačim odelo s venčanja.

* * *

Džindžer nije bila u Konotu na Karlos plejsu, a nije bila ni u Ricu na Pikadiliju. No našao sam je za malim stolom u uglu Američkog bara u Savoju. S njom je sedeo muškarac od pedesetak godina, dote- ran, uspešan i nešto pripitiji nego što bi trebalo. Prelazio joj je prstom po prevoju šake kao da joj proriče sudbinu. Uzeo sam stolicu sa susednog stola i seo s njima. Muškarac se zagledao u mene.
„A ko si pa ti, dođavola?”, rekao je.
Nisam mu odgovorio. Gledao sam Džindžer. „Mislio sam da ti ideš po decu, dušo.” Muškarac je naglo ustao. Kad je otišao, Džindžer mi se nasmešila.
„Volim kad me zoveš dušo”, rekla je. „Tako mi se čini da me nećeš uhapsiti.”
„Ja ne bih računao na to. Prilično naglo si napustila Kinesku četvrt.”
„Mislila sam da bi to bilo pametno. Ne dopadam ti se.” Konobar je prišao našem stolu, a ja sam odmahnuo glavom.
„Ne dopada mi se to što radiš. Možeš to da ulepšavaš koliko hoćeš, možeš sebe da nazivaš po- slovnom ženom, da se praviš da si preduzetnica - ali za mene je to ista ona stara igra. A video sam suviše sirotica koje dolaze u ovu zemlju misleći da će raditi kao dadilje, igračice ili konobarice, a završe spavajući na prljavim madracima s dvadeset muškaraca za noć.”
Skupila je usne. „Ne i moje devojke.”
„Video sam ih suviše drogiranih, suviše s izbijenim prednjim zubima, suviše onih koje nemaju pojma šta im se desilo s pasošima - i sa životima.”
„Ali to nije ono što ja radim.”
„No ja ne jurim podvodače. To radi neko drugi. Ja lovim ubice. To je moj posao. A moja šefica hoće da te privedeni.”
Džindžer je otpila gutljaj. Pila je mineralnu vode s limunom. Bila je na poslu.
„Kako mogu to da sprečim?” upitala me je.
„Pomozi mi.”
Odmahnula je glavom. „Već sam ti rekla sve što znam o Bredu Vudu.”
„Želim da saznam sve o ostalima”, rekao sam. „0 drugima. Rekla si i sama da nisu svi dobri lju-

di.”


„Tako je. Nisu.”
„I ne verujem da je baš sve tako čisto i bezazleno kao što si opisala. Punoletni ljudi koji svoje-

voljno stupaju u dodir, zanimljivi razgovori i obostrano dobrovoljan seks u kom niko ne bude povre-

đen. Bez tetovaža? Bez suza? To nije sve. Sigurno ima još nešto.”
„Šta tražiš od mene?”
„Sigurno si dobijala posebne zahteve.” Pogledala je po baru.
„Dešavalo se.”
„Šta su tražili? Šta su želeli da im obezbediš? Kakve su im maštarije?”
„Ne možeš ni da zamisliš šta sve traže.”
„Siguran sam da mogu. Neki žele surovost, ovakvu ili onakvu. Neki žele veće društvo. Neki hoće sve ono što su videli na internetu. Neki traže maloletne. A neki skotovi traže decu.”
Prvi put je delovala uzdrmano.
„Ja se tim stvarima ne bavim”, rekla je. Grunuo sam joj posetnicu preko stola.
„Znam”, rekao sam. „Da ne mislim tako, ti bi sada sedela u sobi za saslušanja.” Uzela je moju posetnicu.
„Čula sam da je nestao još jedan dečak”, rekla je.
„Tako je.”
Konobar je došao ponovo.
„Gospodine, ako ne želite ništa da poručite, trebao bi nam vaš sto.”
Nisam hteo da se pozivam na svoj posao, pa sam naručio pivo iako mi se nije pilo. Džindžer je gledala moju posetnicu. Kad mi je stiglo pivo, polako sam otpio gutljaj.
Nasmešila mi se.
„Niko te ne čeka kod kuće, zar ne?”, rekla je.
„Nije baš tako”, rekao sam. „Pas me čeka u kolima.”
„Ne znam baš da li se pas računa”, rekla je.
„Ja ga računam.”
„Šta je bilo? Raskinuo si s devojkom?”
Oklevao sam. Da li zaista želim da svoje tajne otkrijem ženi koja vodi agenciju za upoznavanje?
„Sa ženom”, rekao sam.
„Mogu li još nekako da ti pomognem?”, rekla je poigravajući se sada sa mnom.
„Misliš da mi treba mlađa verzija moje žene?”
„Mislim da deluješ usamljeno, detektive.”
„Svako je usamljen”, rekao sam i ustao.
Uozbiljila se. „Znaš, ima nešto daleko gore od onoga što vide na internetu”, rekla je.
„A šta je to?”
„Ono što vide u svojoj glavi.”

* * *

Nedeljno jutro kod Freda.
S velikim rukavicama od osamnaest unci na rukama, udarao sam tešku vreću. Bam-bam-bam, tu- kao sam i tukao, mlečna kiselina stvarala mi se u mišicama, pa su bile bolne i teške. Bio sam rešen da se potpuno iscrpim kako bih noćas spavao bolje.
„Udaraj iz ramena, ne šakom”, govorio je Fred mladiću s kojim je bio u ringu. Kad mi je zujalica

označila kraj tri minuta, stao sam da ih gledam. I ostali su prekinuli vežbanje da ih posmatraju.
Toliko je dobar bio taj momak.
Fred ga je odveo na fokusere i izvikivao mu naredbe.
„Dvostruki direkt, dvostruki direkt. Hajde, Roki! Dvostruki direkt - levi kroše - desni kroše. Tako. Ne misli na snagu. Misli na brzinu. Udaraj iz stopala! Celim telom! A sada našu kombinaciju sedam udaraca.” Udarci su se stapali u mrlju. „Tako, Roki”, rekao je Fred, a gusarsko lice razvuklo mu se u širok osmeh.
Mladić je bio gibak i veoma brz, čvrst i sposoban kako samo vrlo mladi i vrlo ozbiljni mogu da budu. A sigurno je bio i zaista dobar kad je uzeo nadimak Roki. Gledao sam kako mu ruke munjevito pogađaju fokusere, slušao sam oštri zvuk udara kože o kožu. Delovao je mediteranski, onako tamno- kos i maslinaste puti; možda je bio Italijan ili Španac. A ako već nije bio profesionalni bokser, svaka- ko je o tome razmišljao.
Fred je spustio fokusere. Stavio je štitnik u usta i kacigu na glavu i navukao rukavice od četrnaest unci. Onda su sparingovali nekoliko rundi. Fred je boksovao odbrambeno, izbacivao je direkte i klo- nio se mladićeve opasne desnice. Zapanjilo me je to što je samo Fred nosio kacigu. Posle tri tromi- nutne runde izašli su iz ringa.
„Ne nosiš kacigu kad sparinguješ?”, upitao sam klinca.
Iskezio se. „Nikad ne nosim kacigu”, odgovorio je. „Zbog kacige suviše želim da me izudaraju.”
„Putnici vole da se tuku”, nasmejao se Fred. „To im je u krvi.” Znači, Roki je Ciganin.
„Jesi li profesionalac?”, upitao sam ga.
„Razmišljam o tome. Možda ću uskoro da se oženim.” Nije imao više od osamnaest godina.
„Sada radim ono crno. Znate. Asfaltiranje.” Klimnuo sam glavom. „Želim ti sreću u svemu.”
„Hvala, drugar.”
Dodirnuli smo se rukavicama.
Vratio sam se udaranju u vreću kad se na vestima pojavila Bašta. Nils i Šarlota Gatling gledali su cveće nagomilano ispred kapije. On je držao ruke na leđima, samouveren kao krunisana glava u pose- ti. Ona je nervozno stezala desnom rukom levi ručni zglob kao da je taj pokret teši, kao da se drži za ruke sa samom sobom. Brat i sestra pročitali su neke poruke i razmenili nekoliko reči, a činilo se da ih s pristojne udaljenosti posmatra čitava zemlja. Čekao sam da vidim hoće li na vestima biti nešto o Majklu Makartiju iz Brikstona.
Ali onda su počele sportske vesti, kao da je drugi dečak već zaboravljen.

* * *

Posle treninga kod Freda otišao sam kući, istuširao se i nalio se kafom. Onda sam se odvezao na Hempsted Hit, a Sten je sedeo na suvozačkom sedištu, uzbuđen, dahćući od iščekivanja; tačno je znao kuda idemo.
Tlo je bilo tvrdo kao kamen i svetlucavo od leda, a pod krvavocrvenim nebom prolazili smo po- red jezeraca uz koje pecaroši spavaju u šatorima, šetali smo stazama pod blago prezrivim pogledom lisica, gazili smo između golog drveća i neočekivano izlazili na livade koje više nikada nećemo po- novo naći.

Bili smo na Kajt Hilu i gledali čitav London kad mi je zazvonio telefon. Neko me je zvao s broja koji nisam prepoznao.
„Ovde Oliver”, rekao je novi muž. „U bolnici smo.”

* * *

Slavlje je već bilo počelo.
Oliver je izgledao kao da je probdeo čitavu noć, ali ga je ujutru dočekala sreća. Uzbuđeno je raz- govarao s postarijim otmenim parom; nisu mogli biti niko drugi nego njegovi mama i tata. Gospođa je držala dva buketa cveća. Stizalo je još ljudi.
Skaut je tiho sedela u središtu gužve i crtala na ajpedu. Rukovao sam se sa svima.
„Čestitam”, rekao sam. „Jesu li majka i dete dobro?”
„Bilo je samo malo prerano”, rekao je Oliver i prvi put sam osetio da imamo nešto zajedničko. Shvatao sam u potpunosti šta oseća - mešavinu olakšanja, ponosa i nepomućene radosti. To me je dir- nulo u srce. Zato što sam se dobro sećao kako je to.
Pružio sam ruku prema Skaut.
Oliverovi roditelji su se zgledali sa zebnjom. Svi su bili veoma ljubazni, ali nije se moglo poreći da Skaut i ja pripadamo napuštenoj prošlosti. Upravo u tom trenutku učinilo mi se da bolje razumem svoju bivšu ženu. Mnogo je lakše ako se pretvaraš da nikada pre nisi voleo.
„En”, rekla je Oliverova majka.
„Spava”, rekao je Oliver.
„Iscrpljena je”, rekao je njegov otac.
„Naravno”, rekao sam ja, pa smo slobodno mogli da se raziđemo.
Oliver me je pogledao i nasmešio se. Nisam mogao jasno da pročitam taj osmeh. Možda je i on mene prvi put istinski video.
Uzvratio sam mu osmeh. Nije bilo razloga da ih i dalje držimo na muci. Hteli smo samo da se sklonimo s puta njihovoj sreći.
Ruka moje kćeri bila je sitna u mojoj.

* * *

Nedeljni saobraćaj bio je redak i uskoro smo prelazili most Blekfrajer na putu kući.
„Kad izađe iz bolnice”, rekao sam, „i kada beba dođe kući…” Skaut me je prekinula. „U redu je, tata”, rekla je zrelo kao nikada ranije. Gledala je reku, ulice oko pijace Faringdon, stari London za- tvoren za svoj dan odmora.
„Meni je ovde najlepše”, rekla je.

* * *

U nekom trenutku pred zoru Skaut se probudila, pa sam teturajući ušao u njenu sobu.
„Hladnu stranu jastuka”, promrmljala je, očiju još sklopljenih od sna. „Daj mi hladnu stranu ja- stuka.”
Nežno sam je podigao da sedne i okrenuo jastuk. Onda je legla i gotovo smesta ponovo zaspala,

glave oslonjene na ono što naziva hladnom stranom jastuka.

12

U Sobi sto jedan Nju Skotland jarda narednik Džon Kejn je otključao vrata i povorka policijskih pi- tomaca ušla je u Crni muzej.
Desetak pitomaca došlo je iz centra „Ser Robert Pil”[3] glavnog centra za obuku Metropolitenske policije, koji mi jednostavno zovemo Hendon. Ušli su nasmejani i veseli, kao velika deca na škol- skom izletu, i vedrina je vladala sve dok nisu došli do vitrine s vatrenim oružjem kojim su ubijani po- licajci.
Džon i ja išli smo iza njih. Ja sam nosio trostruki espreso iz bara Italija, a on svoju veliku šolju s natpisom NAJBOLJI TATA NA SVETU punu čaja. Pitomci su zatim prišli zbirci lonaca u kojima je Denis Nilsen kuvao glave, šake i stopala svojih žrtava dok meso ne spadne s kostiju. Nisu se više smejali. Više nisu brbljali. Polako su shvatali da bilo kog dana svoje karijere mogu ujutru da izađu iz kuće i više se nikada ne vrate.
„Koliko ih ima, Džone?”
„Koliko ih je Nilsen pobio?”, uzvratio je Džon. „Ni on sam nije mogao da se seti. Petnaest ili še- snaest, pretpostavlja se. Više nego dovoljno da začepi slivnike u kraju.”
„Nisam te to pitao”, rekao sam. „Zanima me koliko ljudi živi od toga. Ne pitam za ludake kakav je bio Nilsen. Ne pitam za pustolove i bandite koji bi ubili bilo koga za koju hiljadarku. I ne mislim na ubistva iz strasti, počinjena bez razmišljanja kuhinjskim nožem kada neko vidi na tuđem telefonu poruku koju nije trebalo da vidi. Mislim na prave profesionalce koji ubistvo smatraju svojim zana- tom. Na ubice od karijere. Koliko ih ima?”
„Misliš na one koje ne uhvate?” Klimnuo sam glavom.
„Pa, to ne znamo”, odgovorio je. „I nećemo nikad znati. O njima po definiciji ne znamo ništa. No želiš li da čuješ šta ja mislim? Ne postoje vrhunske profesionalne ubice ni genijalne plaćene ubice. Svi su oni prazne male bitange pune besa koje hoće lako da dođu do para. Svi do jednog. I oni koji to rade za novac i oni koji to rade jer ih je neka žena povredila. Sinko, odgovor na tvoje pitanje glasi - nijedan.”
Razmislio sam o tome.
Pitomci su prolazili pored eksponata o Mejzi Dos, žrtvi viktorijanskog slepila, devojci koja nije učinila ništa osim što je umrla. Nisu je ni pogledah.
Ona nije uradila ništa. To i jeste njena nesreća. Ona je samo umrla.
„Ja mislim da ih ima više, Džone”, rekao sam. „Malo više nego nijedan.”
Telefon mi je zavibrirao pa sam se vratio u kancelariju da se javim. Zvala me je Edi Ren.
„Našli smo oružje kojim je izvršeno ubistvo”, rekla je.
* * *

Bilo je hladno među katakombama groblja Zapadni Hajgejt.
„Idite na drugi kraj, gospodine”, rekao mi je uniformisani policajac. Provukao sam se ispod trake.

S druge strane grobnica video sam crne prilike i krenuo sam ka njima. Čuo sam tihe glasove, pucketa- nje i krčanje naših radija.
Katakombe su duge skoro sto metara i imaju oko hiljadu pojedinačnih udubljenja, a svako je ta- man dovoljno za jedan kovčeg. Iako su iznad zemlje, katakombe su ukopane u brdo i hladnoća grobo- va kao da je neprestano obavijala cigle i metal.
Uključilo se svetio. Iza poslednje policijske trake video sam istražitelje mesta zločina u belim kombinezonima. Vajtstounova je razgovarala sa šefom mesta zločina. Gejn je klečao i zurio u jednu nišu u kojoj je još bio mrtvački sanduk. Renova je pisala beleške razgovarajući s dvojicom prestra- vljenih klinaca; vrtela je glavom zbog njihove gluposti, a crvena kosa padala joj je na lice.
Prošao sam ispod trake.
„Ova dvojica su to našli”, rekla mi je. „Preskočili su zid. Njuškali su tamo gde nisu smeli.” Be- sno ih je pogledala. „A čak nije ni Noć veštica.”
„Nismo hteli ništa da ukrademo”, rekao je jedan, na ivici suza.
„Samo smo gledali”, dodao je drugi, suvih očiju. „Učinili smo nešto dobro, zar ne? Našli smo, ono, važan dokaz.”
Kleknuo sam pored Gejna. Obasjavao je kovčeg baterijskom lampom. Lobanja nam se kezila.
„Viktorijanci su očigledno voleli da glava bude na ovom kraju”, rekao je. „Tako su mogli zgodni- je da ćaskaju s mrtvima.”
Ja nisam ništa video. „Gde je oružje?”
„Malo dalje. U grudnom košu. Tako misle ona dva mangupa.” Pokazao je na dečake glavom. „Iz- vukli su telo napolje i gurnuli ga nazad kad su videli šta je unutra. Jedan je rekao mami, a ona je po- zvala nas.”
„Da mi nismo došli ovamo…”, zaustio je onaj hrabriji.
„Samo zaveži”, rekla mu je Renova.
Gejn i ja smo se odmakli kako bi policijska fotografkinja obavila svoj posao. Kad je završila, in- spektorka Vajtstoun mi je klimnula glavom.
„Ko ima najduže ruke?”, upitala je.
„Ja”, rekla je Edi Ren.
„Makse, izvuci to”, kazala mi je Vajtstounova.
Navukao sam plave gumene rukavice i gurnuo ruku u sanduk. Vrhovima prstiju napipao sam glatku ivicu lobanje. Prsti su mi klizili duž čvornovatog vrata do vrha kičme. Nagnuo sam se napred i čvrsto stisnuo usne trudeći se da ne udišem prašinu iz prastarog groba. Napipao sam krivinu rebara trošnih od starosti. Neka rebra bila su polomljena i oštra. I to odnedavno.
Posegnuo sam u grudni koš mrtvog čoveka i naišao na hladnoću savremenog čelika. Napipao sam kratku cev, debeli trup i tri slova naziva proizvođača.
Prsti su mi se savili oko drške.
Sasvim polako počeo sam da izvlačim pištolj za stoku.
„Kako su ga stavili tamo?”, upitala je Renova.
„Slomili su rebra”, rekao sam i osetio da oštra ivica rebra mrtvog čoveka proseca rukavicu i za- bada mi se u palac. Topla krv mi je potekla niz zglob.
Zakačio sam nadlanicom stranicu sanduka. Drvo je bilo trulo od starosti. Nešto ljigavo odgmizalo je dalje od mene.
Izvukao sam pištolj za stoku iz kovčega.

Šef mesta zločina čekao je s kesom za dokaze. Kad sam spustio pištolj u kesu, video sam da se jedna okrvavljena svetla vlas zalepila za cev. Fotografkinja je počela da snima.
„Sad kad mi je bio u ruci, shvatam zašto je zgodan”, rekao sam. „Lak. Prenosiv. Legalan.” Gledali smo kako pištolj bleska pod blicem. Bio je srebrnast i siv, ličio je više na tešku ručnu bu-
šilicu ili na pištolj za eksere nego na vatreno oružje. No odisao je grubom silom. Izgledao je delo- tvorno i smrtonosno.
„Ipak mi je to čudan izbor za ubistvo”, rekla je Edi Ren. „Mislim, zašto bi neko upotrebio to?
Čini mi se da je teško pobiti time čitavu porodicu.”
„Nije ako ih nakljukaš rohipnolom”, rekao sam.
„Ili ako pokušavaš da smestiš nekome”, dodao je Gejn.
„Gotovo”, rekla je fotografkinja, a inspektorka Vajtstoun je uzela kesu i odmerila težinu pištolja za stoku.
„Ili ako samo ovim umeš da barataš”, rekla je.

* * *

Renova i ja krenuli smo kroz groblje nazad u Bastu. Divlje zelenilo bujalo je na sve strane, pa je za- vučeno groblje ličilo na džunglu. Čak i bez lišća velika stabla tiskala su se oko nas i skrivala nas sen- kom. Nisam znao koje su vrste, ali sam znao da im je lišće lepljivo leti kad je zeleno, a ljigavo ujesen kad opadne. Gradsko drvo, iako se činilo da je grad daleko odavde.
Onda sam ga spazio.
Išao je po senkama drveća, nestao je iza krivine jedne strme vijugave staze, s kapuljačom navuče- nom na glavu.
„Ovaj deo groblja je zatvoren za javnost, je li tako?”, upitao sam.
Edi je klimnula glavom. „Samo grupe s vodičem. Ti si mi to rekao, sećaš se? Zapadna strana uvek je zatvorena za javnost.”
„A ko je onda ono, dođavola?”
Našli smo ga kako sedi pored prastarog groba usred podivljalog grmlja. Rukom se oslanjao na veliku statuu usnulog psa. Sam grob bio je običan, ali kameni pas bio je ogroman, deset puta veći od prirodne veličine.
Roki nam se osmehnuo ispod kapuljače.
„Šta ćeš ti ovde?”, upitao sam ga.
„Obilazim svog heroja”, rekao je tapšući psa po glavi. „Jeste li čuli za Toma Sejersa? I on je bio bokser. Bio je velika zvezda boksa bez rukavica sredinom devetnaestog veka. Ovde je sahranjen. Tom Sejers je bio Flojd Mejveder svog vremena. Muhamed Ali. Šugar Rej Leonard. Bio je sitan, kao ja, ali se borio protiv mnogo krupnijih ljudi. Tada nije bilo kategorija težine, vidite. Ne u to vreme.”
Renova je zaškiljila u Rokija.
„Poznaješ ovog gospodina?”, upitala me je.
„Iz teretane”, rekao sam. „Roki je bokser. Otkud znaš za ovo mesto, Roki?”
„Radio sam u blizini. S jednim tatinim drugom. Ono crno. Znate, asfaltirali smo prilaznu stazu.
Rekao sam vam, zar ne? Čini mi se da sam vam rekao.”
„Kako se zove taj drugar tvog tate?”
„Šon Nokins.”

Edi i ja smo se zgledali. Nisam dozvolio da mi se na licu pokaže šok, ali pomislio sam na priko- lice i kolibe farme Hrastovo brdo tamo u divljini Eseksa i na divne kuće porodice Vud na najvišem londonskom brdu.
Različiti svetovi, pomislio sam. No nisam bio u pravu.
„Jesi li nekada radio u Bašti?” upitao sam, sada oštrije. Roki je bezazleno iskolačio oči.
„Na koju baštu mislite?” upitao je.
„Bašta je ograđeno naselje s druge strane ovog zida”, rekao sam, a činilo mi se da već znam od- govor. „Naselje sa šest kuća.” Odmahnuo je glavom. „Ne, ovo je bilo dalje. U Hedli Vudu. Ali čuo sam da je Tom Sejers sahranjen ovde pa sam došao da mu odam poštu. Znate li koliko je ljudi došlo na njegovu sahranu? Sto hiljada. Pratili su sanduk iz Kamden Tauna dovde. Zamislite samo…”
„Ne bi smeo da dolaziš ovamo”, rekao sam. „To znaš, zar ne?” Ali Roki je samo počešao ogro- mnog kamenog psa iza uha i vedro mi se nasmešio, kao da se moja sitničava pravila ne odnose na njega i njegov rod.

* * *

Zvono u japanskom vrtu Meri Vud njihalo se na ledenom vetru.
Stajao sam na sredini Bašte. Naša ekipa pregledala je spisak radnika koji su imali pristupa u na- selje tokom poslednjih šest meseci, određivala koga treba pronaći i s kim sve treba razgovarati radi eliminacije kada me je zvuk zvona naterao da podignem pogled.
Jedan narednik i dvojica uniformisanih pozornika stražarili su ispred kuće porodice Vud. Policij- ska traka već se malo otrčala. A ja sam čuo zvono.
Kuća mi se obraćala. Pokušavala je nešto da mi kaže.
Bilo je veoma hladno u sve gušćem mraku kasnog popodneva, led se hvatao na prozorima džipo- va i limuzina na prilaznim stazama.
Potrčao sam prema kući i provukao se ispod trake; sada sam jasno čuo zvono, čist zvonki zvuk iz vrta iza kuće u kojoj su Vudovi bili tako srećni.
„Gospodine?”
Narednik se stvorio pored mene, para mu je izbijala iz usta. Odmahnuo sam glavom, ne znajući tačno šta tražim, ne shvatajući šta kuća želi da mi saopšti.
Još sam stajao na stazi i slušao zvono kad mi je prišla Edi Ren.
„Šta je bilo, Makse?”
Zagledao sam se u nju. „Nemam pojma.”
Poslednji slabašni tračak zimskog sunca je zamro, spustila se tama, i dok smo Edi i ja stajali na stazi tlo pod nama iznenada se osvetlilo - dvadesetak sijalica ugrađenih duž staze uključilo se s obe strane staze od puta do ulaznih vrata.
Čučnuo sam, dodirnuo površinu, pogledao ostale prilazne staze s vozilima svetlucavih smrznutih prozora, a onda sam ponovo dotakao prilaznu stazu Vudovih. Asfalt je bio crn i bez pukotina. No na drugim stazama video sam izlizana mesta, tragove guma i izduvnih gasova, ožiljke nastale od vremena i klime.
Ali ne ovde. Prešao sam prstima po glatkoj crnoj površini.

„Ovo je novo”, rekao sam.
„Šta?”
„Staza. Presvučena je krajem leta ili početkom jeseni, rekao bih. Nedavno. Nedovoljno davno da ostanu tragovi.” Setio sam se Rokija u teretani. „Sada radim ono crno. Znate. Asfaltiranje.”
Roki, pomislio sam. Ðubre jedno lažljivo. Koga pokušava da zaštiti?
Šona Nokinsa? Svog oca? Sebe?
Narednik i njegovi pozornici gledali su me kako se spuštam u čučanj i dodirujem prstima glatki crni asfalt. Pogledao sam Edi.
„Firma koja je napravila ovu stazu nije na spisku, zar ne?”, rekao sam.
Renova je pogledala mene, a onda stazu. Pogledala je i ostale: staze i video sam da opaža ono što sam ja opazio.
Samo je prilazna staza do kuće Vudovih bila besprekorna. Samo je staza do njihove kuće bila nova.
Edi je pogledala spisak dok je vetar njihao grane iza zida, a zvono mu odgovaralo. Tiho je opso- vala, zgužvala spisak i potrčala prema Vajtstounovoj i Gejnu, a crna kosa lepršala joj je u sve gušćem mraku.

13

„Izrada staze kao što je ona ispred kuće Vudovih, to je posao od dva dana”, rekla je Edi Ren u STZ-1 sutradan pre podne. „Preduzimači donesu gotovu asfaltnu smesu. To je mešavina peska, kamena i šljunka povezana asfaltnim cementom. Izliju. Pređu valjkom. Izravnaju. Gotovo za četrdeset osam sati.”
„Obezbeđenje bi trebalo da zabeleži svakoga ko uđe i izađe iz naselja” rekla je Vajtstounova.
Renova klimnu glavom. „Ali rano ujutru, kad žitelji idi na posao i u školu, kapija je otvorena. A obezbeđenje po svemu sudeći nije upisalo ko je polagao asfalt na stazu Vudovih.”
„Papiri?” upitala je Vajtstounova. „Računi? Ugovori?”
„Ne možemo ništa da nađemo”, odgovorila je Edi. „Nema ni digitalnih tragova. Pregledala sam istoriju pretraga na svim kompjuterima u kući.”
„Gotovina na ruke, tako je manje papira”, reče Gejn.
Ja sam gledao ogromnu mapu Londona na zidu naše sale. Bašta se nalazi sa zapadne strane Za- padnog Hajgejta - na najvišoj tački grada. Do naselja se sa severa može doći iz Finčlija, s juga iz Kentiš Tauna, sa zapada iz Hempsteda, s istoka iz Holoveja. Ako su preduzimači sišli s neke london- ske obilaznice, sa Severnog kružnog puta ili auto-puta M25, onda su u naselje stigli sa severa.
„Seća li se neko bilo čega?”, upitala je Vajtstounova. „Obezbeđenje? Susedi?”
Edi je pogledala beleške. „Jedan stražar se seća da su Vudovi krajem leta nekoliko dana parkirali kola na ulici. Krajem avgusta, početkom septembra, čini mu se. A u tom naselju niko se nikad ne par- kira na ulici. Sigurno zbog polaganja asfalta. Mora da se slegne pre upotrebe. Prema tome, zanima nas kasno leto.”
„Kamere”, rekao sam. „Možda su ih snimile kamere.”
Gejn se nasmejao. „Znaš li ti koliko ima bezbednosnih kamera na kilometar-dva od mesta zloči- na?”
„Ne bezbednosne kamere”, odvratio sam. „Saobraćajne kamere.”
Javnost misli da one samo beleže prekoračenje brzine, ali mi ih zovemo AORTA - Automatsko očitavanje registarskih tablica. Zato što ne beleže samo brzinu kojom vozite. To je samo početak. Te kamere pre svega zanima ko ste.
„Bezbednosne kamere su nam beskorisne jer je vreme koje nas zanima bilo davno i snimci nisu sačuvani”, rekao sam. „Ali sa saobraćajnim kamerama je drugačije. Njihove fotografije se duže ču- vaju.”
Renova je munjevito kucala po tastaturi. „Ima jedna kamera na brdu ispred Hajgejta”, rekla je.
„Ima još jedna u Ulici Grouv baš pre nego što se skrene ka Bašti. Ima još dve - ne, tri - na Španskom putu ako su došli sa zapada.”
„Nisu došli sa zapada”, rekao sam. „Došli su sa severa, sa Severnog kružnog puta ili auto-puta M dvadeset pet.”
„Otkud znaš?”, upitala me je Vajtstounova.
„Kompanije za polaganje asfalta nisu u gradu”, rekao sam. „Nalaze se u predgrađima.”

„A koliko dugo Uprava za motorna vozila čuva snimke sa svojih kamera?”, upitala je.
„Zavisi”, odgovorio sam. „Ako vozilo nije prošlo godišnji pregled, ako nema osiguranje, ako nije registrovano, ako je u vlasništvu osobe za koju se policija zanima, ako je umešano u nezakonite rad- nje, Uprava će predati podatke nadležnoj službi, ali sačuvaće ih i u svojoj bazi.”
„Koliko dugo?”, upitala je naša šefica, pogleda odjednom žestokog iza naočara. „Na primer?”
„Zauvek”, odgovorio sam.

* * *

Kad znamo da ćemo ostati na poslu ćelu noć, uvek poručimo hranu dok još možemo. Čak se i Soho ponekad zatvara. Posle toga se javljamo kući.
Skaut je odavno bila legla, a gospođa Marfi mi je kazala da je sve u redu, da će prenoćiti na kau- ču i dočekati me rano ujutru.
Nejasno sam bio svestan drugih tihih glasova oko sebe. Vajtstounova je preko Skajpa razgovarala sa svojim sinom. Edi Ren je tiho pričala preko telefona, verovatno sa svojim oženjenim ljubavnikom. A Gejn je otkazivao večernji susret, s kim god da se bio dogovorio.
Onda je sve utihnulo i čuo sam samo meki glas koji mi je s irskim naglaskom govorio šta je Skaut nacrtala u školi; operativna soba je nestala i čuo sam samo zvuk doma.
No pogled mi se vratio na višu inspektoricu Vajtstoun i lice mršavog raščupanog momčića s nao- čarima na kompjuterskom monitoru ispred nje. Njen sin. Iako nisam čuo šta govore, nekako sam pre- poznao snažnu vezu između samohranog roditelja i deteta. Video sam, ili mi se makar činilo da vidim, nešto što sam dobro poznavao, neraskidivu vezu krvi i ljubavi, osećanje da su njih dvoje zajedno protiv čitavog sveta.
Prvi put gledao sam moju šeficu, tu tihu povučenu ženu s naočarima, s deset godina iskustva u Upravi za ubistva i teške zločine i sinom kod kuće, i činilo mi se da vidim samog sebe.
* * *

Celu noć smo gledali crno-bele snimke saobraćajnih kamera.
Nismo videli lica. Tako ljudi izbegavaju kaznene poene, poriču da su bili za volanom, tvrde da su bili kod kuće u krevetu, izjavljuju sudiji da je vozila supruga.
Zato što kamere snimaju registarske tablice.
Sedeo sam za Gejnovim stolom dok je on listao fotografije koje je načinila kamera na brdu, snim- ke vozila kako se pod letnjim suncem vuku na vrh Londona. Radili smo ćutke, a meni su nervi podrh- tavali od previše trostrukih espresa iz bara Italija. Kad sam najzad progovorio, sunce je već bilo vi- soko odskočilo nad mejferske krovove, a glas mi je bio promukao od duge i naporne noći.
„Stani”, rekao sam.
Beli otvoreni kamionet puzio je uzbrdo.
Upadljivo vozilo. Ford mustang. Nismo videli šta nosi i nismo videli vozača. No jasno smo vide- li crna slova na vratima.
Asfaltiranje Premijum.
Pogledao sam Bilija Grina.
„Asfaltiranje Premijum, Bili?” Dao sam mu registarski broj i marku vozila.
„Zar ne bi trebalo da nose mešalicu?”, rekao je Gejn. „Valjak? Neku tešku opremu?”

„Trebalo bi, da. Ali Uprava za motorna vozila ne bi sačuvala ovaj snimak da je s vozilom sve u redu.”
Bili Grin se okrenuo u stolici.
„To vozilo nije prošlo godišnji pregled - zato je još u bazi podataka. Firma nema sajt, nema stra- nicu na Fejsbuku, nema nalog na Tviteru. Koliko ja vidim, uopšte je nema na internetu. Firma je iz Eseksa, registrovana je na farmi Hrastovo brdo. Direktor firme je gospodin Šon Nokins.”
Bili je zastao, pažljivo birajući reči. U današnje vreme ne smemo da kažemo šta hoćemo. Nije nam dozvoljeno.
„Putujući narod”, rekao je.

14

Šezdeset minuta kasnije skrenuo sam s auto-puta 127 kod Gubilišta i video u daljini farmu Hrastovo brdo. Bele prikolice stajale su nanizane duž ivice naselja, pa je sve ličilo na karavan koji čeka napad Indijanaca.
„Bolje bih se osećao uz jaku podršku”, rekao je detektiv inspektor Gejn.
U kolima nas je bilo samo četvoro. Ja za volanom, Vajtstounova pored mene, Gejn i Edi Ren po- zadi. Samo naša ekipa.
„Nema kapa, nema palica”, rekla je Vajtstounova. „Nema isterivača. Ne za običan razgovor.” Kape i palice su policajci u šlemovima naoružani palicama za razbijanje demonstracija. Isteriva-
či su policajci s čeličnim ovnom za razbijanje vrata - isterivači duhova.
Ćutke smo se primicali logoru. Otrcane zastave lepršale su visoko iznad skele koja je služila kao kapija. DOSTA S ETNIČKIM ČIŠĆENJEM, pisalo je na tablama, i NEĆEMO OTIĆI i OVO JE NAŠ DOM.
Ušli smo u to naselje gradske bede i raskoši predgrađa, među uredne kućice toliko drugačije od frižidera i veš-mašina odvaljenih vrata, pokvarenih televizora i prastarih kompjutera s razbijenim monitorima.
Usporio sam i pažljivo vozio između dece i pasa. Iz grupe je izašla petnaestogodišnja devojčica.
„Zdravo, Eho”, rekao sam. „Nisi u školi radnim danom?”
„Danas je radni dan?”, upitala je.
„Je li ti tata kod kuće?”
Pogledala je Gejna preko mog ramena.
„Nije trebalo da se vraćate ovamo”, rekla mu je. „Niko od vas nije trebalo da se vrati.”
Praćen decom i psima polako sam se odvezao do velike kuće i prikolice. Šon Nokins je sedeo pred kućom i namrštio se na nas iza naočara. Spustio je Gardijan, ustao i uperio kažiprst u Gejna kad smo izašli iz kola.
„Razgovaram sa svojim advokatom o vama”, rekao je.
Prozor prikolice kroz koji je Gejn bacio pacolikog još je bio razbijen.
„Detektive Gejne”, rekla je Vajtstounova, „pripazite na kola, u redu? Ostanite s njim, detektive Renova. Gospodine Nokinse?” Vajtstounova je izvadila službenu legitimaciju. „Ja sam detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun. Mislim da poznajete detektiva pozornika Vulfa.”
Masa se razdvojila i propustila Gejna i Edi. Eho se pojavila pored oca i uhvatila ga podruku, a ja nisam mogao da odredim da li pokušava da ga obuzda ili traži njegovu zaštitu.
„Znate li šta su uradili mom bratu?”, upitao je Nokins našu šeficu. „Ti farmeri? Skinuli su ga do gole kože, prikovali ga za zemlju i hteli su da mu odseku jaja. Nisu pokušavali samo da ga uplaše i oteraju. Taj farmer nije bio dovoljno muško da ga savlada sam, pa je pozvao pomoć. Drago mi je što ih je moj brat ubio. Zaslužili su to. I to nema nikakve veze ni sa čim, jasno?”
„Da li posedujete kamionet ford mustang, gospodine Nokinse?”, upitala ga je Vajtstounova. Po- gledala je beleške i pročitala mu registracijski broj. Onda se ćutke zagledala u njega.

„Posedujem mnogo vozila”, rekao je Nokins. „Mustang, kažete? Imam ih nekoliko. Zgodni su za građevinske poslove. Znate - za polaganje asfalta.”
„Jeste li polagali asfalt u severnom Londonu? U blizini Hajgejta?”
„Poprilično”, rekao je, a lice mu se izobličilo od besa. „Šta je ovo? Prišićete ubistvo mom bratu zato što sam ja nešto radio u tom naselju? Pa to je bilo pre šest meseci!”
Piter Nokins se pojavio na vratima prikolice. Pogledao je brata.
„Vratili su se!”, rekao mu je. „Kazao si da više neće dolaziti! A došli su!”
Deci i psima sada su se pridružili i odrasli. Desetak muškaraca i žena posmatralo nas je skrštenih ruku, razgovarajući među sobom, a onda ih je bilo dvadesetak, zatim više nego što sam uspeo da pre- brojim; izlazili su iz urednih kućica i prikolica, a među njima sam video onog krupnog bradonju i pa- colikog, kome je čelo još bilo zavijeno.
„Znači, ne poričete da ste radili nešto u kući Vudovih u Bašti?”, rekla je Vajtstounova.
Nokins se nasmejao. „Zašto bih poricao? Porodicu nisam ni video. Razgovarao sam s njim - s ga- zdom kuće - preko telefona i preko domaćice, ona je odnekud iz istočne Evrope, dala mi je koverat s novcem i piće za dobro obavljen posao.” Nasmejao se istinski vedro. „Stvarno mislite da od toga na- pravite optužbu za ubistvo, je li?”
Vajtstounova me je pogledala. Ja sam gledao masu.
„Došli smo jer je jedno vozilo s ove farme bilo u naselju”, rekla je Vajtstounova. „Moramo da eliminišemo vlasnika tog vozila iz naše istrage.”
„Taj vlasnik sam ja. Gospode - bili smo tamo pola godine pre nego što su ucmekani! Je li ovo zbilja najbolje što umete?”
Svetina se nasmejala. To je u redu, pomislio sam. Kad se smeju, manje je verovatno da će mi iš- čupati grkljan. No onda sam video da se moja šefica zarumenela, čvrsto stisnula usne i kažiprstom gurnula naočari uz nos. Neverovatno koliko je osećanja uspela da ulije u taj pokret.
Prodorno se zagledala u Pitera Nokinsa.
„Gde ste bili trideset prvog decembra uveče?”, upitala je.
„Vaši pajkani već su ga to pitali”, rekla je Eho.
„Mislim da su pitali za drugog gospodina Nokinsa”, rekla je Vajtstounova ne gledajući devojčicu.
„Ja sada pitam ovog gospodina Nokinsa. I on mi još nije dao zadovoljavajući odgovor.”
„Ovo smo već obavili”, rekao je Šon Nokins. „I nećemo ponavljati. Idite nekom drugom na vrata. Bio sam na poslovnom putu. U Irskoj. Mogu vam dovesti svedoka koliko god hoćete. Moj brat je bio ovde. Uzmite ili ostavite, gospođo. Kako god bilo, ostavite nas na miru. Idi unutra”, rekao je bratu.
„Idi unutra i smiri se.”
Piter Nokins se vratio u prikolicu. Vajtstounova mi je klimnula glavom pa sam krenuo za njim.
U prikolici je bilo kao na brodu. Svaki centimetar prostora je upotrebljen kao za dalek put. Zate- kao sam Pitera naslonjenog na sudoperu. Snažna ramena tresla su mu se od straha.
„Hoćete da me strpate u zatvor!” rekao je.
„Nećemo ako nisi učinio ništa loše.”
„Hoćete, hoćete! Hoćete da me zatvorite i kažete da ste rešili slučaj! Morate nekoga da strpate u zatvor da ne upadnete u nevolje! A mene je lako zatvoriti zbog onoga što sam uradio pre toliko godi- na.” Pogledao me je plamenim očima. „Tako to ide, zar ne?”
„Ponekad”, rekao sam. „Ponekad je tako bilo u prošlosti. Nevini ljudi bacani su u zatvor - zbog podmetanja bombi, zbog ubistava - zato što je neko morao da završi u zatvoru. Ali to se više ne deša-

va. Toga sada nema. Nemaš čega da se plašiš ako nisi ništa uradio. Ali moraš da nam pomogneš. Jed- no dete je oteto. Jedna porodica je pobijena.”
„Bolestan sam.”
„Znam.”
„Imam rak. Neizlečiv.”
„Znam i žao mi je.”
Klimnuo je glavom, očigledno zadovoljan. Spolja sam čuo glasove svetine. Pogledao sam kroz prozor, ali nisam ništa video. Nije mi se dopalo što sam šeficu ostavio samu.
„Ti razumeš zašto smo došli, zar ne?”, rekao sam. „Znaš šta se dogodilo toj porodici? Izgubili su život na isti način kao farmer Berns i njegova tri sina. Ubijeni su pištoljem za stoku. A ti si ubio onu četvoricu, zar ne?”
„Zato što su hteli da me uštroje!” Zakoračio sam ka njemu.
„Da li je Premijum firma tvog brata?”
Piter Nokins je posle kraćeg oklevanja klimnuo glavom. „Pomažeš li mu?”
„Ponekad.”
„Jesi li bio s njim letos u Bosti?”
„Nisam ja to uradio”, rekao je. „Nisam ni video porodicu. Niko od nas nije ih video. Vi to znate, zar ne?”
Gledao sam ga trenutak-dva, a onda sam klimnuo glavom. Njegov brat je rekao istinu. Bili smo očajni.
Piter Nokins se okrenuo i otišao u spavaću sobu. Pred sobom sam video veliki krevet; zauzimao je gotovo čitav pod majušne sobe. Piter se bacio na krevet i potpuno ga ispunio; masivne ruke i noge visile su mu preko ivice.
Ušao sam u sobicu, stao pored kreveta i gledao ga.
Onda sam ispratio njegov pogled i podigao glavu ka tavanici. Jedno isto žensko lice smešilo se hiljadama osmeha.
Tavanica spavaće sobe bila je oblepljena fotografijama Meri Vud.
Bile su odštampane s interneta i uglavnom su prikazivale Meri kao devojku iz one zime kad je bila slavna.
Meri u skijaškom kombinezonu. Meri nasmešena u Lilehameru. Meri napeta i zamišljena u trener- ci britanske reprezentacije pred novinarima. I Meri nasmešena pored svog budućeg muža, mada je neko makazicama pažljivo izrezao Breda Vuda sa slike.
Otkrio sam da ne dišem.
„Piteru?”, rekao sam.
„Da?”
„Šta se dogodilo u Bašti, za ime sveta?”
Zatvorio je oči, kao da ne želi da gleda u mrtvu ženu koja s tavanice zuri u njega dok ja zurim u nju. Kao da nije želeo da deli Meri Vud ni sa kim.
„Ništa se nije dogodilo”, rekao je. „Samo mi se sviđala, to je sve. Dopadalo mi se kako izgleda. Izgledala je ljubazno. Izgledala je kao dama dobrog srca. Zar vam se nikad nije dopao neko koga ne poznajete?”
„Upoznao si se s njom u Bašti, zar ne? Prestani da me lažeš!”

„Nisam je upoznao! Nisam razgovarao s njom. Ne bih ja nikad mogao da govorim s takvom da- mom. Ali video sam je.” Otvorio je oči i pogledao me. „Ne možete zamisliti kako je bila savršena.”
Stao sam na vrata prikolice, ponovo dišući, a napolju je bilo najmanje sto ljudi. Vajtstounova je slušala predavanje Šona Nokinsa o policijskoj brutalnosti i ljudskim pravima.
Gejna i Edi Ren nije bilo nigde.
„Šefice, moraš ovo da vidiš”, rekao sam.
Vajtstounova je ušla u prikolicu i pošla za mnom u spavaću sobu. Piter Nokins i dalje je ležao na krevetu. Onda je za mnom pogledala u tavanicu. Dugo je zurila u slike, a onda je pogledala krupnog čoveka raširenih ruku i nogu na postelji.
„Gde su Gejn i Renova?”, upitao sam je.
Vajtstounova je za pojasom nosila crnu najlonsku vrećicu. Bešumno ju je otvorila i izvadila lisi- ce, dva koluta od crnog čelika povezana lancem.
Prišao sam prozoru. Video sam samo masu ljudi.
„Ne mogu biti daleko”, rekao sam.
Klimnula je glavom, a ja sam tačno znao šta će učiniti zato što su nam to utuvili u glavu na obuci. Zvanično hapšenje uvek se izvodi uz uspostavljanje telesne kontrole. Ne hapsiš nikoga dok još ima izgleda da pobegne.
„Pitere Nokinse, hapsim vas zbog ubistva Meri Vud”, rekla je Vajtstounova mirno. Nokins je otvorio oči i seo.
„Molim?”, rekao je, ali ona mu je već natakla lisice na ruke iza leđa. Nežno smo pomogli krup- nom uhapšeniku da ustane. Buljio je izbezumljeno u nas kao da mu se ostvarila najgora noćna mora.
„Ne morate ništa da kažete”, rekla je Vajtstounova.
Čuo sam podrugljivu viku spolja i pretpostavio da se Gejn i Renova vraćaju.
„Ali može naškoditi vašoj odbrani ako tokom ispitivanja ne spomenete nešto na šta ćete se kasni- je pozvati pred sudom”, nastavila je Vajtstounova. „Sve što kažete može biti upotrebljeno u dokaznom postupku. U redu, idemo.”

* * *

Krenuo sam prvi.
Kad sam stao na vrata prikolice, video sam da su Gejn i Edi u sredini mase i da ih guraju dok po- kušavaju da prođu. Onda su se iza mene pojavili Vajtstounova i Nokins i gnevni urlik proneo se gomi- lom. Svi su odjednom krenuh napred i video sam Edi kako pada. Neko je zamahnuo pesnicom na Gej- na, on se trgnuo i udarac ga je pogodio u uho.
Ali kola nisu bila daleko. A ključeve sam držao u ruci.
Nisam video bačenu bocu, ali ona se odjednom razbila našoj šefici o čelo.
U istom trenutku čulo se prskanje stakla i pojavila se jarkocrvena krv. Vajtstounova je klonula, više od šoka nego od bola, a onda je Piter Nokins posrćući uleteo bratu u naručje.
Svetina je podivljala od prizora krvi.
Odjednom sam se borio za goli život i shvatio sam kako je lako poginuti, kako masa može da ubi- je, kako je onaj policajac poginuo u Totenhemu, kako su oni vojnici ginuli u Belfastu, kako rulja može da obori čoveka na tlo i iskida na komadiće.
Kiša pesnica slepo me je pogađala u vrat, uši i potiljak koliko i u usta, nos, bradu i oči, a patike

su me šutirale u listove, butine, zadnjicu; neki su mi ciljali među noge i promašivali, a lica muškaraca i žena bila su mi toliko blizu da sam osetio smrad hrane i duvana u njihovom dahu.
Vajtstounova me je pozvala po imenu, poslednji put, kako mi se činilo, pa sam krenuo ka njoj.
Bila je na kolenima. Naočari su joj visile s lica. Očajnički ih je gurnula uz nos i nisu spale čak ni kad su žene oko nje zasule udarcima nogom njenu sitnu priliku, a ona nije odgovarala, šokirana od iz- nenadne provale nasilja, samo je dodirivala ranu na sredini čela i čudila se količini krvi na prstima.
Onda su svi odjednom uzmakli.
Video sam Gejna, verovatno slomljenog nosa, kako se tetura ka nama, i Edi kako ustaje i vrišti pružajući ruku, držeći nešto žuto, terajući ih nazad. Držala je tejzer.
„Upozoravam vas!”, vikala je. „Sve vas upozoravam!”
Bio je to tejzer X2, mali, lak i žut kao kanarinac. Nekoliko trenutaka činilo se da je sve gotovo.
Onda je bradonja koraknuo napred. Na prljavom džemperu zasvetlele su mu dve crvene laserske tačkice.
„Aha, a ja tebe upozoravam da niko od vas neće odavde izaći živ, droljo mala!”
Edi ga je pogodila tejzerom. Ovaj model ima dve cevi, pa je zbog dodatnog pucnja teško proma- šiti.
A Edi nije promašila.
Bradonja je urlao dok su mu se mišići grčili. Neuromuskularno onesposobljavanje, tako se to zove. To zaista sjebe čoveka. Još je ležao na zemlji okružen svojim prijateljima kad smo odveli šefi- cu u kola.
„Nokins?”, rekla je.
„Uhvatićemo ga”, odgovorio sam.
Nije bilo mesta da okrenem kola, pa sam ubacio menjač u rikverc i nagazio gas. Zaneo sam se pred skelom, izašao i okrenuo kola ka Londonu.
Telefon mi je vibrirao, ali se nisam javio dok nismo stigli do Gubilišta i dok se nisam uverio da nas niko ne sledi.
Zvala me je Džindžer Gonzales.
„Znam gde drže dečaka”, rekla mi je.

15

„Šta ti se desilo?”, upitala je Džindžer.
Na licu sam imao oderotine kakve ostavljaju udarci ljudi koji zapravo ne umeju da udaraju.
Zapravo sam prošao vrlo dobro. Otišao sam smesta da se vidim sa Džindžer dok su ostali otišli u hitnu pomoć. Vajtstounova je bila lako kontuzovana, Edi je istegnula ligamente levog kolena kad je pala, a Gejnu su razbili nos. No najviše nas je bolelo to što je Piter Nokins pobegao.
„Bio sam na izletu u Eseksu”, odgovorio sam.
Bili smo u Svetom Avgustinu Kenterberijskom, u katoličkoj crkvi toliko duboko u 1st endu da su ulice izgledale kao da se nisu promenile već šezdeset godina.
Kliznuo sam duž klupe da sednem uz Džindžer.
„Je li to on?”, upitala je. „Onaj iz vesti? Je li on ubio onu porodicu?” Klimnuo sam glavom.
„Otkud znaš?”
„Pobegao je.”
„Kažu da ste ga uhvatili i da vam je izmakao.”
„A sada ćemo ga ponovo uhvatiti” rekao sam. „Je li to ona?”
Ispred oltara molila se jedna devojka. Vitka sitna prilika glave pognute pred Bogorodicom. Bila je veoma mlada. Sivkastosmeđa kosa bila joj je vezana u neuredan konjski rep.
„Da, to je ona”, rekla je Džindžer.
„Moramo da krenemo”, rekao sam. „Smesta.”
Džindžer je klimnula glavom. „Samo da se ona pomoli za dečaka.”
Kad je devojčica ustala, video sam da je starija nego što sam mislio. Izgledala je kao veoma pre- morena šesnaestogodišnjakinja. Kad me je ugledala, stala je kao ukopana, ali onda je pogledala Džin- džer i prišla nam obišavši klupe kako bi sela mojoj sagovornici s druge strane.
„Ovo je Pola”, rekla je Džindžer i tada sam video da devojka ima nekakav azijski simbol isteto- viran na ručnom zglobu.
„Pričaj mi o detetu koje si videla”, rekao sam.
„Dečak je bio u jednoj kući u Biskupovoj aveniji.” Uzdahnuo sam.
Biskupova avenija je poznata i kao Ulica milijardera. Proteže se između Hempsteda i Hajgejta, služi kao granica između Hajgejtskog igrališta za golf i Hempstedskog igrališta za golf i čuvena je po dve stvari - po nekim od najskupljih kuća na svetu i po nekim od najneukusnijih arhitektonskih ostva- renja u stilu saudijske vizije lepote i raskoši.
Na Biskupovoj aveniji ima mnogo stranog novca. Zapravo, možda je sve strani novac.
„Adresa?”, upitao sam.
„Ne znam”, rekla je Pola. Stisnuo sam usne.
„Ne zanima me kako se zoveš”, rekao sam joj. „Ne zanima me šta si radila. I baš me briga je li ti

istekla viza. Zanima me samo to dete. Ali ako me budeš lagala, smesta ću se zainteresovati za sve to. Razumeš li me?”
„Ne znam adresu! Časna reč - ne znam adresu. To je jedna od onih velikih kuća na Biskupovoj
aveniji. Jedan čovek me je odveo tamo na zabavu. Upoznala sam ga na Vest endu.” Navela je ime jednog noćnog kluba.
„Šta si radila tamo?”
„Radila sam.”
„U redu”, rekao sam i pokazao glavom ka Džindžer. „A odakle se vas dve poznajete?”
„Pola je kratko vreme radila honorarno za moju agenciju”, rekla je Džindžer. „Ali nije išlo.”
„Zašto nije?”, upitao sam. „Zato što ima tetovažu?”
Džindžer je odmahnula glavom. „Ponekad pređem preko starih tetovaža.”
„Tako sam i mislio”, rekao sam. „Zašto si je oterala?”
„Premlada je”, reče Džindžer.
Gledao sam je trenutak-dva, a onda sam se okrenuo Poli.
„Kako se zove? Taj muškarac koji te je odveo tamo?”
„Debeli Roj”, rekla je. „Možemo li da se postaramo…”
„Neću dozvoliti nikome da ti naudi”, rekao sam. „Ni tom Debelom Roju ni bilo kome drugom.
Pričaj mi o zabavi.”
„Odvezao me je tamo s Vest enda. Na zabavi su bili muškarci. Stariji muškarci. I devojčice i de- čaci. Mlađi od mene. Mnogo mlađi.”
Uzdahnuo sam.
„Deca?”, upitao sam.
„Da, deca.”
„I videla si ovog dečaka?”
„Držali su ga sklonjenog. U jednoj sobi. Zvali su je VIP soba. Čula sam ga kako plače.”
„Jesu h muškarci snimali?”
„Snimali su telefonima. Da li se to računa?”
„Računa se.”
„Nisam ostala dugo. Rekli su mi da idem. Neki ljudi su kazali Debelom Roju da me ne žele tamo.
Dali su mi dvesta funti i isterali me. Otišla sam kod Džindžer. Znala sam da nešto nije u redu.”
Telefon mi je zavibrirao. Poruka od Edi. GOTOVO, glasila je. Izašli su iz bolnice i spremni su za posao.
Okrenuo sam se Poli.
„Zašto su te oterali, Pola?” upitao sam je.
„Bila samim prestara”, odgovorila je.

* * *

Pozornik Bili Grin poslao mi je staru fotografiju poznatog prestupnika Debelog Roja iz vremena kad je neovlašćeno ušao na posed s namerom izvršenja seksualnog zločina.
Iz telefona je u mene buljio zdepast dvadesetogodišnjak s frizurom iz osamdesetih i vrećastom be- lom majicom s natpisom „Frenki kaže dole rat”. No Debeli Roj koji je sada nestao u toaletu prepunog paba u Šordiču bio je bolesno gojazan muškarac neodređene starosti i obrijane glave, a jedini ustu-

pak modi bio mu je mali zlatni kolut u nozdrvi.
A možda mu glava nije obrijana.
Gubitak kose i telesnih malja je samo jedno od sporednih dejstava hemijske kastracije.
Ostala dejstva su povećanje telesne masti, opadanje gustine kostiju i, što je najčudnije od svega, gubitak boje usana. Već sam bio primetio da Debeli Roj izgleda kao da je namazao usne posebno dre- čavim sjajem. Nije dobro izgledalo. Hemijska kastracija svašta čini čoveku.
A ništa od toga nije dobro.
No sudije vole hemijsku kastraciju. I odbori za pomilovanja vole hemijsku kastraciju. Svi važni i moćni ljudi misle da hemijska kastracija zaista zaustavlja bolest. Smanjuje seksualni nagon, spušta nivo testosterona i ubija poriv za povređivanjem slabih i-veoma mladih. Ako poznati prestupnik pri- stane na hemijsku kastraciju, obično mu vrate njegov bedni život.
To nije doslovna kastracija. Prestupnik samo dobije lekove. U Americi se daje depo-provera, kod nas siproteron-acetat. Trebalo bi da ti lekovi obave posao i oteraju surove snove.
Ne seku im jaja doslovno. Što je šteta.
Ustao sam i krenuo za Debelim Rojem u toalet. Prao je ruke.
„Ima li negde neka žurka večeras, Debeli Roju?”
Munjevito me je okrznuo pogledom i poput guštera palacnuo jezikom preko tih purpurnih usana.
„Ne znamo se”, rekao je. To nije bilo pitanje.
„Ja sam tip koji traži malo zabave”, rekao sam.
Polako je brisao ruke. Krupan čovek bez žurbe briše ruke, a ovo mu nikako nije prvi put da ga je neko saterao u ćošak u toaletu. Još me nije gledao. Ali razmišljao je. Pitao se može li da me obori pre nego što izađe odavde.
„Tražim žurku na Biskupovoj aveniji”, rekao sam i video ga kako se trza. „U Ulici milijardera. I ti ćeš me tamo odvesti.”
Sada me je pogledao. Pogledao je i službenu legitimaciju koju sam držao u levoj ruci. Desna mi je bila slobodna za slučaj da Debeli Roj pokuša da pobegne ili nasrne na mene.
„Izvini”, rekao je. „Ne vodim ja tebe nikuda. Privedi me ako hoćeš. Isprebijaj me zbog opiranja hapšenju ako želiš. Ali ja te ne vodim u Biskupovu aveniju ni večeras ni ikad.”
„Je li dečak tamo?”, upitao sam.
Nije odgovorio. Nagnuo se nad umivaonik i trljao ruke, prao je nešto što se nikad neće sprati. Video sam da je preplašen. Ruke su mu se tresle. No nije se plašio mene.
O ramenu mu je visila kurirska torba. Pokazao sam je glavom.
„Ako pogledam tvoj laptop, kladim se da ću naći razne gadosti”, rekao sam ma „Ako zamolim ne- kog od mojih pametnih tehničara da kopa duboko. Da probije sve te slojeve zaštite oko tvojih prlja- vih malih tajni.”
Sudije možda veruju da hemijska kastracija menja čoveku narav. Ali ne i ja.
Ne verujem u to ni najmanje.
Debeli Roj je stidljivo cimnuo remen torbe. Zlatni kolut u nosu svetlucao mu je na oštrom svedu. Vrata su se otvorila i neki pripiti momak iz Sitija uteturao je u toalet pevušeći neku poznatu pesmicu.
„Ne sad”, rekao sam. Pošto je razmislio trenutak-dva, pijani mladić je izašao.
„Više se plašiš njih nego mene”, rekao sam. Ni to nije bilo pitanje.

Jezik je brzo prešao preko purpurnih usana.
„Jesi li ikad video kako sasvim mala količina sumporne kiseline može nekome da unakazi lice, detektive?”, upitao me je.
Klimnuo sam glavom. „Jesam.”
„Eto”, rekao je.
„Tako održavaju red na žurkama? Spaljuju lica? Ili prete spaljivanjem lica?”
„Nemaš ti pojma. Nije to neka grupa bednika koja deli slike na internetu. Ovo je opaka stvar. Ovo su ekstremisti. Jednom rukom spaliće ti lice, a drugom će dodavati vazelin.”
„I dalje su grupa bednika”, rekao sam. „Grupa odraslih koja muči decu. Grupa najvećih bednika na svetu. Bredli Vud je tamo, zar ne? Doveli su ga na privatnu zabavu u Biskupovoj aveniji.” Onda sam mu se uneo u lice. „Zar ne?”
Ustuknuo je održavajući prostor između nas, držeći se van mog domašaja. Debeli Roj je shvatao nasilje.
„Nisam ni video dečaka”, rekao je. „Nisam ga ni pipnuo.”
„Ali on je tamo, zar ne?”
Klimnuo je glavom i oborio pogled.
Onda je podigao ruke čekajući da mu namaknem lisice i oblizao purpurne usne.
„Ali i dalje ne mogu da te odvedem tamo”, rekao je. „Ti si običan grubijan, a oni su ubice. Oni spaljuju lica. Hajde, samo napred, isprebijaj me. Zbog čega bih te se plašio?”
Gotovo sam se osmehnuo.
„Zato što imam kćer”, rekao sam i krenuo ka njemu.

* * *

Debeli Roj je izašao iz paba ispred mene, držeći rolnu paprnih ubrusa pritisnutu na lice.
Lako sam ga gurnuo u leđa i rekao mu: „Stari srebrni BMW X5.” Zateturao se prema mojim koli-

ma.


Vajtstounova je spustila prozor sa suvozačke strane.
„Debeli Roj ne zna adresu”, rekao sam joj, „ali pokazaće nam kuću. Je h tako, Debeli Roju?”
„Jeste”, potvrdio je glasom prigušenim iza ubrusa i hrapavim od šoka.
„Ti si video Bredlija Vuda?”, upitala ga je Vajtstounova. Odmahnuo je glavom ne gledajući nas.
„Samo sam ga čuo”, rekao je. „Časna reč.”
„Šta si čuo?”, upitala ga je moja šefica.
Debeli Roj je duboko udahnuo. Nije nas gledao u oči.
„Čuo sam ga kako plače” rekao je.
Edi je izašla iz kola da bi Debeli Roj seo pozadi između nje i Gejna, a ja sam seo za volan.
„Za ovo nam trebaju kape i palice”, rekao je Gejn Vajtstounovoj već držeći telefon u ruci. „I tre-

baju nam specijalci.”
Mislio je na Jedinicu za specijalna dejstva Skotland jarda. Vajtstounova je klimnula glavom.
„Ali nećemo čekati nikoga”, rekla je. „Sastaćemo se s njima u Biskupovoj aveniji. Edi, javi im tačnu lokaciju kad stignemo. Idemo, Vulfe.”

Pritisnuo sam prekidač na komandnoj tabli.
Sirena je zaurlikala a dva plava svetla zatreperila su na masci automobila.
Dok sam se uključivao u saobraćaj, bacio sam nešto kroz prozor. Mali zlatni kolut još provučen kroz komadić krvavog bledog mesa. Nosni prsten na trenutak je blesnuo pod uličnom svetiljkom Šor- diča, a onda je nestao u slivniku.
Osvetlili smo noć.

16

Biskupova avenija.
Sa ugašenom sirenom i rotacijom polako sam vozio između drvoreda ulice bogataških snova, po- red ogromnih vila podignutih bez imalo štednje, ali i bez imalo ukusa.
Velike kuće u Biskupovoj aveniji bile su udaljene od kolovoza, smeštene iza ograda kroz koje teče električna struja i sigurnosnih kapija načičkanih kamerama, ali bile su toliko velike da su se ipak jasno videle.
Nigde u Londonu nije bilo ničeg ni izbliza sličnog Biskupovoj aveniji. Prolaznici bi lako mogli da pomisle da građevinske dozvole još nisu izmišljene. Sa tornjevima, šiljcima i kupolama, te kuće izgledaju kao da ih je podigao Volt Dizni na rđavim drogama. Ovde se arapske naftaške pare slivaju još iz vremena Sadama Huseina. To se i videlo.
S obe strane avenije bila su ogromna igrališta za golf, a kuće su bile obavijene tamom kao ostrva nezamislivih povlastica. $ ulice se videlo kako u daljini ljupko svetlucaju kristalni lusteri. Onda su sigurnosni reflektori na kapijama blesnuli da obeleže naš prolazak, zaslepili nas i skrili žive u kuća- ma.
Video sam bezgraničnu raskoš, ali ništa ljudsko, ništa živo, ništa vredno posedovanja.
„To je to”, rekao je Debeli Roj.
Zaustavio sam kola. Bili smo na samom kraju Biskupove avenije, gde njeno bogatstvo počinje da bledi baš pre nego što se ukrsti s glavnim putem za istočni Finčli.
Video sam samo visoku gvozdenu kapiju u zidu od cigle s prastarom bodljikavom žicom na vrhu, a na kraju duge lučne prilazne staze jedva se nazirala ogromna kuća u potpunom mraku. Izgledala je kao da u njoj već godinama niko ne živi.
„Kakva je to kuća?”, upitala je Vajtstounova.
„To je jedna od ruševina”, objasnio je Debeli Roj. „Ima ih dvadesetak u ovoj ulici. Sve su propa- le. Većina je u vlasništvu gospode s Bliskog istoka. Saudijska kraljevska porodica poseduje ih neko- liko. Puštaju ih da propadaju, a i dalje su svake godine skuplje za deset miliona.”
Onda sam po mesečini video da je velika kuća potpuno ruševna. Na prozorima su bile metalne re- šetke, ali vandali su ipak uspeli da porazbijaju sva okna. Masivni zidovi bili su išarani pukotinama i zarasli u bršljan. Zaškiljio sam u mrak. Na krovu je bila rupa veličine automobila.
„I u ovoj kući priređuju žurke?”, upitao sam. Debeli Roj je klimnuo glavom.
„Ne vidim svetla”, rekao sam.
„Oni su s druge strane”, rekao je Debeli Roj. „Ne vide se s ulice.” Potapkao je nos. Ubrus je bio sav natopljen krvlju, potpuno crnom na mesečini. „Kad se okupe tamo, niko ih ne vidi. Koriste sobe na zadnjoj strani.” Zastao je. „Tamo ima toliko soba da mogu da biraju.”
„Gde je dečak?”, upitao sam ga.
Nije me gledao. „Držali su ga u sobi na spratu.”
„Kada?”

„Pre nedelju dana. Malo manje.”
„Kako se prolazi kroz ovu kapiju?” upitao sam.
„Ukuca se šifra. Menjaju je jednom mesečno. Sa strane je tastatura, vidiš?” Rekao mi je šestoci- frenu šifru. „Mogu li sada da idem?”
„Ne možeš”, rekao sam. „Ideš s nama.”
„Ostavi ga u kolima”, rekla je Vajtstounova.
„U prtljažniku?”, upitao sam je.
„Gospode bože!”, zavapio je Debeli Roj.
„Može i na zadnjem sedištu”, rekla je moja šefica. „Zaključaj ga.”
Izašli smo iz kola i ostavili Debelog Roja unutra. Kad sam zaključao vrata, video sam neizmeran prezir u njegovim očima. Onda je skrenuo pogled i ponovo potapkao nos. Stali smo ispred gvozdene kapije, a Vajtstounova je javila specijalcima gde se nalazimo.
„Stižu Holovejskim putem”, rekla je. „Za desetak minuta.”
„Čekamo li ih?”, upitao je Gejn.
„Ne možemo da čekamo”, odgovorila je Vajtstounova. „Ne dok je dečkić unutra.” Na kapiji je stajao natpis.

AMBASADORSKA REZIDENCIJA NA PRODAJU U KORIST STARATELJA IMANJA

Ukucao sam šifru, kapija je škljocnula i ušli smo; tišinu je narušavalo samo lako krckanje šljunka pod nogama. Pred nama se dizala ruševna kuća. Sada sam video vozila parkirana na travnjaku sa stra- ne, nevidljiva s ulice. Među njima je bio veliki kombi sa zatamnjenim staklima. Sobe u zadnjem delu kuće bile su osvetljene. Kad smo se približili, čuo sam glasove i tihu muziku. Pored kuće bio je bazen pun suvog lišća i ničega drugog.
„Hoćemo li provalničkim putem?” upitala je Vajtstounova.
Klimnuo sam glavom i uzeo ciglu. Provalnički put značio je ulazna vrata - tačku ulaska većine provalnika.
Prišao sam kitnjastim vratima sa zarđalom lavljom glavom i iz sve snage udario kvaku ciglom. Odmah je otpala. Šutnuo sam vrata. Nije bilo reze. Vrata su se širom otvorila, ušli smo i na trenutak zastali da shvatimo šta tačno vidimo.
Bila je to palata ostavljena da propadne.
S obe strane ulaznih vrata zavojita stepeništa vodila su na sprat i naglo se završavala pre samog vrha.
Na vrhu stepeništa bila je samo zjapeća crna rupa.
Ostaci stepeništa bili su prekriveni smrskanim pločicama, smrvljenim malterom i polomljenim granama velikog drveta, što nam je reklo da se vrh stepenica srušio kad je drvo provalilo krov. Nešto crno je izletelo kroz rupu na vrhu stepeništa i grozničavo odlepršalo u više predele kuće.
„Mrzim šišmiše”, promrmljala je Renova.
Gde god da smo pogledali, priroda je polako preuzimala propalu vilu. U plišanim zavesama bilo je staro ptičje gnezdo. Korov, paprat i mahovina rasli su na sve strane, a lišće opalo sa srušenog dr- veta klizilo je niz stepenice. Pod nogama nam je bio beli tepih pun smeđih mrlja od vremenskih nepo-

goda i izmeta ptica, pacova i lisica.
Nameštaja gotovo nije bilo, samo prljavi madrac u jednom mračnom uglu, stolica presvučena me- mljivim plišom i koncertni klavir dovučen iz nekog drugog dela kuće i zatim razbijen čekićem.
Voda je curila niz zidove visoke dva sprata i skupljala se na slikama; boja se ljuštila od vlage pa su ljudi na starim portretima izgledali kao gubavci. S tavanice je visio kristalni luster; polovina sija- lica bila je neispravna, ali neke su još radila i svetlele kao sunce na zalasku.
Odjednom sam osetio vlažan talas na licu. Podigao sam glavu i video da gust sneg pada kroz rupu na krovu. Jedna pahulja mi se spustila na nadlanicu, a zatim iščezla.
Glasove iz zadnjeg dela kuće sada smo mnogo jasnije čuli.
„Idi gore”, rekla mi je Vajtstounova. „Idi po dečaka.” No do tada su nas već čuli.
Prvo sam video devojčicu.
Imala je možda dvanaest godina, bila je bolno mršava i bleda, retke smeđe kose. Neko joj je dao premalu kratku haljinu i prevelike cipele s visokim potpeticama.
Držala je papirnu čašu i preneraženo zurila u nas.
„Govoriš li engleski?”, upitao sam je, a onda se pojavio prvi muškarac, gurnuo je u stranu i kre- nuo ka nama. Bio je krupan i sredovečan, sjajnog masnog lica.
Edi je zakoračila napred.
„Uhapšeni ste”, rekla mu je, a on ju je snažno udario pesnicom i verovatno pogodio u bradu pošto se smesta onesvestila i teško srušila.
U meni je planuo čist bes što se neko usudio da digne ruku na nju. Muškarac je nastavio ka nama.
Prekoračio je pruženo telo Edi Ren, stezao pesnice, kezio mi se i režao nešto gadno.
I dalje je išao ka meni, što je bilo savršeno jer je naleteo pravo na moj desni direkt, više jak nego precizan, pun moje iznenada zapenušane krvi; bes mi je skrenuo pesnicu za dobrih deset centimetara, ali pogodio sam ga u vrh nosa i čuo oštro krckanje. Malo ko može da ostane na nogama kad mu razbi- ju nos.
Ovaj skot nije bio među takvima.
Gejn ga je šutnuo po nogama, Vajtstounova se sagnula da mu natakne lisice, a ja sam se nagnuo nad Edi i zvao je po imenu - Edi, Edi, Edi - prestravljen što ne odgovara na dozivanje i dodir ruku koje sam joj spustio na bledo lice.
Onda sam osetio pogled na sebi i pogledao dete u kratkoj haljinici: hteo sam da joj kažem da je bezbedna, ali nisam stigao pošto je naišlo još muškaraca.
Neki su bili naoružani čekićima. Video sam Gejna kako diže ruku i podlakticom blokira udarac, a zatim zamahuje nogom postrance, kao da mu se mišići prisećaju nečega s časova borilačkih veština, i pogađa napadača u osetljivu tačku spoja lista i kolena.
Čovek je ispustio čekić, a Gejn ga je uhvatio u kragnu. Napadač je pokušavao da mu iskopa oči, grebao ga je izvikujući psovke. U borbenom zagrljaju kotrljali su se naokolo pod bledim svetlom sta- rog lustera.
Onda se jednom od njih u ruci stvorilo nešto malo i žuto i video sam kako cilja u obraz naše šefi- ce dok je ustajala stopalom oslonjena na potiljak čoveka na podu. Viknuo sam i bacio se na napadača kad ju je isprskao kiselinom.
U trenutku je gorela, a njena odeća gorela je s njom, koža, meso, plastična jakna i veštačko krzno

šištali su i rastapali se u mlazu sumporne kiseline.
Onda je Vajtstounova vrisnula i uhvatila se za vrat, ogavna para izbijala joj je iz oprljenog mesa iznad okovratnika jakne, a čovek se našao poda mnom na leđima. Osetio sam kako mi se njegovi zubi zarivaju u šaku i gurnuo sam mu ih nazad u usta.
Podigao sam pogled.
Video sam mršave noge devojčice u prevelikim cipelama. Video sam i dečake, dosta mlađe, a svi su stajali s papirnim čašama u rukama i preneraženo buljili u nas.
„Vodu!” urlao sam Vajtstounovoj dok je zavijala od bola držeći se za vrat. „Sipaj vodu na to. Od- mah!”
Ljudi su trčali.
Video sam da se Gejn još rve s jednim, i taj se oslobodio i potrčao u sobu iz koje su izašli, čuo sam automobilske motore, uspaničene i besne glasove, turiranje motora i klizanje guma po vlažnoj travi.
Bežali su.
Vajtstounova je nestala u potrazi za vodom. Edi Ren je još bila u nesvesti.
A kroz sada vrlo gust sneg u kući video sam Gejna kako se polako penje uz stepenice.
Pošao je na sprat po dečaka i primetio sam da vuče nogu kao da mu s kolenom nešto nije u redu, ali nisam video kako će savladati srušeno stepenište s tako povređenom nogom.
Onda sam video čoveka koji ga je sledio.
Debeli Roj bio je natopljen krvlju. Još mu je lila iz rane na nosu, a sada su mu bile krvave i ruke kojima je izbio prozor mog automobila.
Rukavi su mu bili posuti sićušnim komadićima stakla koji su bleskali na svedu kristalnog lustera kao poslednji zraci nekog umirućeg sunca.
I znao sam da ga Gejn ne vidi. Ustao sam i krenuo za njima.
Gejn je zastao pri vrhu stepenica i zagledao se u crnu rupu, a ja sam ga pozvao po imenu.
„Kertise!”
Obojica su se okrenuli. Gejn na vrhu razorenih stepenica, a Debeli Roj tik iza njega, i samo ja sam video nož u debeljkovoj ruci.
Crni ugljenični sklopivi nož. S aluminijumskom drškom.
Sa sečivom dugim osam do deset centimetara. Pogledao sam ga kad me je ubo u stomak.
Ubod je ličio na udarac. Onakav kakvom će vas naučiti dobar trener. Ruka se trza nazad brzo ko- liko je sunula napred.
Zato što se spremaš da ubodeš ponovo.
Pao sam na kolena, šok me je obuzimao ali bol još nije naišao, samo mi je dodirivao slabinu kad je Debeli Roj koraknuo ka meni i rekao mi ono što je sve vreme želeo da mi kaže.
„Glupi skote”, rekao je, ne glasno, kao u poverenju. „A šta si, jebote, mislio da radimo s njima kad ih iscedimo? Pustimo ih da se vrate mami i tati?”
Okrenuo se.
Bio sam na kolenima. Nisam ni padao ni ustajao. Bio sam zapanjen i u čudu sam gledao svoj dlan. Nisam video ništa osim sveže krvi.

Podigao sam glavu i video da se Gejn sklanja pred sečivom u Rojevoj ruci, video sam ga kako se povlači unazad, staje u ništavilo i pada u tamu.
A onda sam ustao i prešao poslednje stepenike. Debeli Roj je gledao u bezdan u koji je Gejn pao držeći u spuštenoj ruci nož još vlažan od moje krvi.
„Hej”, rekao sam, a on se okrenuo ka meni.
Stajali smo oči u oči, ja malo niže, tako da mi je njegovo srce bilo tačno na liniji udarca desni- com.
Udario sam ga samo jednom. Punom snagom. U srce.
Zateturao se i razrogačio oči od užasa kad je zakoračio unazad u prazno. Urlao je sve dok nije udario u tlo.
Uhvatio sam se za slabinu, još ne osećajući bol, i zagledao se u crnu rupu i dva tela u tami dva sprata niže.
Nisu se micali. Gejn je zinuo kao da želi nešto da kaže a ja sam zastao i video da mu crna krv ku- lja iz usta. Onda sam nastavio oslanjajući se na polomljenu ogradu; dovukao sam se uz ivicu srušenog stepeništa koliko sam mogao i bacio se napred.
Onda sam trčao praznim hodnikom; ovaj deo kuće nije bio toliko uništen, tapeti su se ljuštili, vi- dele su se pukotine i mahovina na tepihu, ali nije bilo vlažnih mrlja ni životinjskog izmeta. Levom ru- kom držao sam ranu na stomaku i osećao kako mi topla krv pulsira uz dlan.
Onda sam ga pozvao po imenu. Dozivao sam ga po imenu.
„Bredli! Bredli! Bredli!”
Otvarao sam vrata jedna za drugima. Prazne sobe.
Sve su bile iste. Bogate plišane zavese mlitave od starosti i od nameštaja samo poneki goli ma- drac. Ali smeće na sve strane. Otpali malter, polomljene pločice i cigle, kao da je rat prohujao ovom raskošnom pustinjom.
„Bredli! Bredli! Bredli!”
Onda sam naišao na sobu s telima.
Ležala su isprepletena, polusnena, polunaga, na primaknutim madracima, čekajući neki jeziv po- ziv. Dok sam stajao na vratima, promeškoljila su se; ustuknuo sam od zvuka trljanja mesa.
Više je ličilo na uznemireno zmijsko leglo nego na sobu punu dece probuđene iz nemirnog sna.
Sledili su moj glas, a ja sam se ježio od zvuka njihovog sporog tromog kretanja.
„Ja sam policajac! Vratiću se! Sada ste bezbedni!” Dečak je bio u sobi na kraju hodnika.
U poslednjoj sobi. Zaključanoj.
Šutnuo sam bravu. Tako se to radi. Morate iz sve snage da udarite jačom nogom tačno u bravu. Onda će se vrata otvoriti.
Dečak je ležao na stomaku na uskom krevetu zastrtom starim čaršavom. Bio je u majici i gaćicama, a na butini je imao krvavu prugu.
Znao sam da je mrtav i pre nego što sam mu opipao zglob ruke, i pre nego što sam mu potražio puls na vratu.
Znao sam da je mrtav pre nego što sam mu se zagledao u otvorene oči.

Spustio sam se na pod pored kreveta, odjednom suviše iscrpljen da ostanem na nogama, oborio sam glavu kad su mi suze navrle, te beskorisne suze besa i bola koje ne menjaju ništa.
„O, bože, pomozi. O, bože, pomozi. O, bože, pomozi.”
Možda sam to izgovorio, a možda sam samo pomislio. Ne znam. I zapitao sam se šta tačno tražim od boga pošto je već bilo prekasno da mi pomogne.
Ili ovom detetu.
Gušio sam se misleći na majku koja čeka svoga sina u zgradi koju zovu Karaula, odmah na uglu Avenije Elektrik, dok sam jednom šakom zaustavljao krv koja mi je brizgala iz stomaka, a drugom dr- žao beživotnu ruku četverogodišnjeg Majkla Makartija iz Brikstona.

FEBRUAR

POZNATI PRESTUPNICI





17

„Došla vam je porodica”, rekla je medicinska sestra.
Gledao sam u otvorena vrata dok se nije pojavila Skaut. Stajala je nesigurno trenutak-dva; na sebi je imala školsku uniformu, ali i svoje omiljene patike, one sa sijalicama na petama koje trepere kad hoda. Svetlucale su zeleno i plavo u bolničkoj polutami. Prišla je krevetu u kom sam sedeo, a Marfi- jevi su sramežljivo ušli 2a njom.
Svi su došli. Gospođa Marfi i Veliki Majki. Mali Majki u radnoj odeći vodio je malu Šivon i Dejmona za ruku. Starija Šivon držala je Bebu Majkija u naručju.
Oči su mi zasuzile od olakšanja i zahvalnosti. Šta bih ja bez njih?
Onda mi je Skaut prišla; nije me dodirnula, nego se nagnula napred kao svaka petogodišnja de- vojčica koja ima nešto važno da kaže.
I ja sam se nagnuo prema njoj.
„Neću da više ikada ponovo stradaš”, prošaputala je. „Važi?”
Srce su mi ispunile griža savesti, stid i užasna bespomoćnost. Verujem da je najviše bilo stida. Zagrcnuo sam se od reći moje kćeri, oči su me pekle i trenutak-dva nisam mogao da progovorim. Čvrsto sam je zagrlio da ne vidi kako mi sijaju oči. Zaslužuje ona nešto mnogo bolje od mene.
„Važi, Skaut”, uspeo sam da izustim i prožeo me je svirepi užas samohranog roditelja, užasno sa- znanje da sam poslednja linija odbrane između mog deteta i ogromnog pokvarenog sveta.
Poljubio sam je u teme, a mirisala je na šampon i šećer i flomastere i na sveže kekse kao što miri- šu štenad. Ona mi je u odgovor spustila ruku na lice i zagledala se u mene. Oborio sam glavu potisku- jući osećanja koja su pretila da će me preplaviti.
Živi, rekao sam sebi. Samo živi. Moraš da poživiš dovoljno dugo da odgajiš ovo prelepo dete.
Zar to ne znaš, glupane? Niko drugi to ne može.
Onda je bilo vreme da prestanemo da se sašaptavamo. Odmakli smo se jedno od drugog. Marfije- vi su mi doneli poklone - voće, čokoladu i buketić cveća - pa sam im zahvalio dok su me veoma za- brinuto posmatrali.
„Žao mi je zbog svega ovoga”, rekao sam gospođi Marfi osećajući da joj dugujem objašnjenje. „I to je deo posla.”
„Razumem, dušo”, rekla je, ali uz blag trzaj zbog kog sam pomislio da joj nije lako da shvati moj posao.
Zato što i ona voli Skaut.
Usne su mi se razvukle u, kako sam se nadao, osmeh ohrabrenja.
„Treba da vidite onog drugog”, rekao sam, na šta su se Mali Majki i Veliki Majki nervozno na- smejali, mada se gospođa Marfi i starija Šivon nisu ni osmehnule.
Kad sam se iznenada lecnuo od bola, svi su me pogledali. Gospođa Marfi je spustila Skaut ruku na rame, a moja kći ju je pogledala.
Slabina me je bolela otprilike onoliko koliko tkivo boli kad se u njega zarije naoštreni komad če-

lika. Jaki talasi bola širili su mi se iz male rane u trup i činilo mi se da sam načinjen od nečeg tako gustog i teškog da se nikada neću oporaviti kako treba.
No znao sam da sam imao sreće.
Ako vam je suđeno da vas neko ubode nožem, stomak je možda najbolje mesto za to.
Zato što žrtve uboda umiru od gubitka krvi i otkazivanja organa. Ako vam napadač ne raseče arte- riju, ako nema unutrašnjeg krvarenja i ako ne iskrvarite - i ako vas šok ne ubije srčanim ili moždanim udarom - onda samo treba dan-dva da ležite i jedete grožđe dok vam prate krvni pritisak i telesnu temperaturu, da trpite bol i zahvaljujete se nebesima. Pajkanu može da se desi mnogo štošta gore od uboda u stomak. Smatrao sam sebe srećnim što Debeli Roj nije znao dovoljno da mi zarije nož u srce, u vrat, u pluća ili u oko - kod takvih uboda ako žrtva ne umre od krvarenja, umreće od šoka.
„Kako je Sten?”, upitao sam. Čudno koliko se naši razgovori vrte oko tog malog crvenog psa.
„Dole je, u mom kombiju!”, rekao je Veliki Majki, zapanjen ovim neverovatnim obrtom događaja.
„Ja volim Stena”, rekao je Bebac Majki.
„On je dobar pas”, rekla je gospođa Marfi.
„Ali počinje da zaskače druge pse, stalno”, rekla je Skaut, istovremeno nasmejana i namrštena od brige, „Ja sam Sten! Ko si ti? Ja sam Sten! Ko si ti?”
Svi smo se nasmejali. Izgledalo je baš tako.
„Mislim da Sten ulazi u seksualnu zrelost” rekla je Skaut, a Marfijevi su odjednom ućutali i nisu znali kuda da gledaju. Ponovo se nagnula ka meni.
„Slušaj”, šapnula je.
„Slušam”, odgovorio sam takođe šapatom.
„Hoću da ti pomognem u tvom poslu.”
„Slušaj. Ti mi već pomažeš, Skaut. Tako što slušaš gospođu Marfi i što paziš na Stena i našu kuću.
Tako što vredno učiš u školi. A ja sutra izlazim odavde.”
Protresla me je svom žestinom petogodišnje devojčice koja zahteva da je shvate.
„Hoću stalno da budem uz tebe”, rekla je.
„Ti i jesi stalno uz mene”, rekao sam joj i kucnuo se po srcu. „Ovde.” I ona se lupnula po amblemu na školskom blejzeru.
„Ne zaboravi našu pogodbu, važi, tata?”, rekla je.
„Dođi ovamo.”
Pružio sam ruke i ona mi je prišla i zagrlila me najjače što se usudila. Moja lepa pametna kći što sklapa pogodbe s pet godina.
Nema šta da se vidi od nje, a ona mi je čitav svet.

* * *

Istinski bol došao je noću i delovao je baš kao ono što ga je i izazvalo. Istinski bol delovao je kao nekoliko centimetara jakog čelika koji proseca isto toliko krhkog ljudskog mesa. Istinski bol bio je sečivo koje para meso, vene i mišiće a onda mi prodire u ostatak tela, u glavu i u snove.
Tablete za spavanje kojima su me nakljukali nisu bile ni izbliza dovoljne da me spreče da se pro- budim uz jecaj. Edi Ren je sedela u jedinoj stolici u mojoj maloj sobi.
„Raspad”, rekla je. „Potpuni promašaj.”
Nisam znao da li govori meni ili sebi. Od tableta mi je u glavi vladala gusta magla.

No setio sam se da smo bili na farmi Hrastovo brdo, setio sam se fotografija Meri Vud, mlade, lepe i mrtve, iznad kreveta u prikolici. Setio sam se pesnica, nogu i besa rulje. Setio sam se da je Pi- ter Nokins uhapšen i da je pobegao.
„Jesu li ga uhvatili?” Odmahnula je glavom.
„Nisu još. Ali traži ga svaki pajkan u zemlji. Taj grmalj neće moći dugo da beži.”
Naišao je talas mučnine, magla u glavi kao da se povukla i setio sam se kuće u Biskupovoj aveni- ji, Edi kako pada u nesvest od udarca, šištanja kiseline na odeći i koži naše šefice i Gejna posle pada s trećeg sprata.
Setio sam se da sam držao ruku mrtvog deteta.
Potisnuo sam mučninu, zagrcnuo se i zatreptao pokušavajući da shvatim šta se dogodilo, a Renova je, kao u znak solidarnosti, pokušala da povrati u korpu za otpatke. Ništa nije izbacila.
„Izvini”, rekla je brišući usta nadlanicom. „Ne znam šta mi je. Kad te neko dovoljno jako udari u glavu, čini ti se da je pritisnuo pauzu.”
„Zaista ti je muka?”, upitao sam je.
„Zar ne misliš da je to pitanje pomalo glupo?”
„Vidiš li crne zvezdice?” Klimnula je glavom.
„Ne bi trebalo da si sama”, rekao sam. „Imaš kontuziju, Edi.” Opsovala me je u mraku i video sam da joj oči sijaju od suza.
„Trebalo bi da kreneš kući”, nastavio sam. „Naći ćemo nekoga da te odveze…”
„Ima ko da me vozi”, rekla je i tada sam primetio da je na vratima neko čeka.
Bio je to privlačan muškarac u odelu i s kravatom. Ličio je na političara u kampanji, ali bio je stariji nego što sam očekivao - imao je najmanje četrdeset pet godina. S gustom tamnom kosom i te- lom sportiste koji je i posle fakulteta očuvao formu, bio je nesumnjivo zgodan muškarac i toga je bio svestan. Troši velike količine muške hidratantne kreme, pomislio sam. Kad je pogledao na sat, video sam da mu je burma sinula na svetlu bolničkog hodnika i upitao sam se kakve je sve laži ispričao svojoj ženi večeras.
Oženjeni ljubavnik Edi Ren. Ona je prkosno zurila u mene.
„Kako je šefica?”, upitao sam je.
„Imala je sreće. Ako može tako da se kaže kad te neko polije kiselinom po vratu. Naša šefica je čvrsta. Nosiće ožiljak do kraja života, razume se, ali okovratnik jakne ju je prilično zaštitio. Moraće da kupi novu jaknu.”
Progutao sam knedlu.
„A Gejn je mrtav, zar ne?”
„Nije. Debeli Roj je umro na putu do bolnice - ali ne i Kertis.”
„Ali… video sam kad je pao.”
„Živ je.”
Ćutali smo u tami. Bolnica je tiha, ali čuo sam gusti saobraćaj s Arčveja nedaleko od nas.
„Gejn je pokidao kičmenu moždinu”, rekla je Renova. „Ali nije mrtav.” Čuo sam kako pokušava da obuzda disanje.
„Prošao je mnogo gore”, rekla je.

* * *

Dan.
Najlepša devojka koju sam u životu video stoji pored mog kreveta. Ne devojka - žena. Ali žena pred kojom je čitav život. Plavuša u crvenom kaputu. Znao sam da ću do kraja života uvek dva puta pogledati svaku plavušu u crvenom kaputu.
„Ko je on bio?”, upitala je tiho Šarlota Gatling nervozno trljajući levi ručni zglob desnom rukom kao da se rukuje sama sa sobom.
U glavi mi je još bilo magle, ali znao sam za koga me pita. Zatvorio sam oči i video ga. Znao sam da ću ga uvek videti.
„Zvao se Majki Makarti”, rekao sam. „Imao je četiri godine. Živeo je s mamom u južnom Londo- nu. U Brikstonu.” Otvorio sam oči i pogledao je. „Bio je mali dečak koji nije imao nikakvih izgleda.”
Sela je na krevet.
„Mislili ste da drže mog sestrića”, kazala je. „Tražili ste Bredlija.”
Klimnuo sam glavom. Činilo mi se da sam izneverio svakoga. Naročito Majkla Makartija i Bre- dlija Vuda.
„Onaj čovek na vestima”, rekla je. „Onaj kog traže - Piter Nokins? Je li on ubio moju sestru?”
„Našli smo dokaze koji ga povezuju s njom.”
„Kakve dokaze?”
„Ne želite da znate.”
Oči su joj ljutito sevnule.
„Verujte mi, detektive Vulfe - želim da znam.”
„Piter Nokins je bio opsednut vašom sestrom. Našli smo njene fotografije - ne znam ni ja koliko, stotine, možda hiljade - iznad njegovog kreveta. A onda je pobegao. Još je u bekstvu. Nedužni ne beže.”
„Hoćete li ga uhvatiti?”
„U to nema nikakve sumnje.”
„Ima li - bilo čega - o mom sestriću…?”
Gledala me je molećivo i znao sam da želi da čuje nešto ohrabrujuće.
„I dalje tražimo Bredlija”, rekao sam. „I nećemo stati dok se sve ne završi.”
Klimnula je glavom, zadovoljna. A onda nešto u njoj kao da se slomilo i pokrila je lice rukama.
Gledao sam je kako jeca skrivenog lica.
„Jadno dete”, rekla je. „Jadni mali Majki. Koliko je samo propatio…”
Nije plakala zbog svog sestrića. Plakala je zbog deteta koje nije poznavala i to je u meni probudi- lo nešto za šta sam mislio da je zauvek nestalo.
Lako sam joj dodirnuo ruku. Malo se pribrala.
„Medicinska sestra mi je rekla da imate ranu od noža”, kazala je. „Boli li vas?”
„Bol prolazi”, odgovorio sam.
„Jeste li bili ubodeni nekad ranije?”
„Ovo mi je prvi put. I poslednji, nadam se.”
„Ljudi koje ste tamo zatekli - oni koji su vam to uradili - nemaju ništa s onim što se dogodilo mo- joj porodici, zar ne?” Odmahnuo sam glavom.

„Hvala vam”, rekla je. „Tražili ste Bredlija. Izložili ste život opasnosti zbog njega. Izlažete se opasnostima iako znam da i sami imate porodicu. I reći ću vam nešto - on nije mrtav. Bredli nije mr- tav. Verujete li mi?”
„Naravno.” Stegnula mi je ruku.
Na njenom savršenom licu toliko sličnom licu Grejs Keli video sam senku njene sestre i shvatio sam zašto se Piter Nokins zaljubio u to lice kad je podigao glavu sa svog posla.
Samo jedan pogled. Ponekad je to sasvim dovoljno.
Lako sam zamislio Nokinsa kako podiže glavu ispred njene kuće i ostaje kao pogođen gromom pred tim nasmešenim plavookim savršenstvom. Sve sam to lako shvatio, razumeo sam kako je taj usa- mljeni i ne baš bistri čovek video lice Meri Vud u letnji zalazak sunca i poverovao da nikada u životu nije video ništa lepše. Nisam razumeo samo zašto je poželeo da uništi nešto što je toliko voleo.
Spustio sam slobodnu ruku na Šarlotinu. Onda sam shvatio da ne dišem.
„Dozvolite mi da vas zagrlim”, rekla je i pogledala me očekujući nekakav odgovor, ali ja nisam mogao ništa da smislim, ostao sam bez odgovora.
Zato me je samo obujmila rukama i privukla me u nezgrapan zagrljaj. Osetio sam miris njenog parfema, a povrh toga i divnu činjenicu njenog postojanja. Glava joj je bila tik do moje, a kad sam se okrenuo da je pogledam, ona se odmakla.
Gledao sam je kako popravlja crveni kaput i zakopčava dugme koje se nekako otkopčalo.
„Brat me čeka”, rekla je.

18

Video sam je ponovo kad sam se vratio na posao. Podigao sam pogled sa svog radnog stola u STZ-1 i video je na velikom televizijskom ekranu, bledu i uzdržanu, a stotine aparata škljocalo je kao suma- nuto kad god podigne glavu.
Bilo je kasno popodne i na spratu stanice Centralni Vest end održavala se konferencija za novina- re, Šarlota Gatling sedela je za dugačkim stolom pored svog brata Nilsa i detektiva načelnika Svaje- rove, koja je rukom pokrila mikrofon kad se predstavnica za javnost nagnula ka njoj da joj kaže još nešto.
„Hvala vam što ste došli”, rekla je PZJ. „Detektiv načelnik Elizabet Svajer daće izjavu o nedav- nim događajima. Nećemo odgovarati na pitanja. Hvala vam.”
Šarlota se okrenula da pogleda PZJ dok se ova pomerala, a brojni aparati škljocali su u grozniča- vom pokušaju da zabeleže trenutak.
„Tuga i lepota”, rekla je Renova za sebe. „Oni to obožavaju, zar ne?”
Vrata sale su se otvorila i ušao je doktor Džo Stiven. Kad sam video kako nas forenzički psiholog gleda - s mešavinom šoka i sažaljenja - shvatio sam da je naša ekipa dobila zaista dobre batine.
Edi Ren je mrmljala za sebe, pokazujući sve klasične simptome kontuzije, a milioni nervnih ćelija u njenom mozgu nikada se neće oporaviti. Ja sam izgledao dobro, ali zavoj preko rane od noža bio je vlažan jer mi se topla krv cedila iz rane i na košulji mi se pojavila mrlja. Vajtstounova je pak na vratu imala jarkoružičastu opekotinu od kiseline.
Odjednom sam se zapitao da li je naša šefica razgovarala sa sinom kao što sam ja razgovarao sa Skaut. Da li dečko sanja da zaštiti svoju majku? Da li želi da ona ostavi posao? Plaši li se šta će biti s njim ako ostane bez majke? Plaši li se ona? Želeo sam s njom da porazgovaram o svemu tome, ali nisam znao odakle da počnem.
Doktor Džo je dodirnuo praznu stolicu za radnim stolom detektiva inspektora Gejna.
„Jesmo li uhvatili Nokinsa?”, upitao je.
„Nismo još”, odgovorio sam. „Kuda bi najpre pobegao, doktore Džo?” On je razmislio.
„Gde ga vole?”
Edi Ren se gorko nasmejala.
„Nigde”, rekla je.
„Onda samo beži”, rekao je doktor Džo.
„Počinju”, kazala nam je Vajtstounova.
„Pre svega želim da izrazim naše saučešće porodici Majkla Makartija”, počela je načelnica Sva- jer. „Mogu da potvrdim da nedavna operacija u Biskupovoj aveniji nije, kao što smo u početku vero- vali, povezana s istragom ubistva porodice Vud i otmice Bredlija Vuda.” Zastala je i pogledala po sali. Dobro je govorila u javnosti, smireno i bez žurbe. „Izvršena su hapšenja. Biće podignute optu- žnice.” Pogledala je beleške.
„Petnaestoro dece uzrasta od devet do petnaest godina predate je na brigu socijalnim službama.”

Ponovo je zastala. „Ostajemo potpuno posvećeni pronalaženju odgovornih za ubistva Breda Vuda, Meri Vud, Marlona Vuda i Pajper Vud i za otmicu Bredlija Vuda.” Čvrsto je stisnula usne. „Uvereni smo da Piter Nokins može da nam pomogne u istrazi i molimo svakoga ko zna gde se on nalazi da se javi na broj koji je iza mene. Nemojte prilaziti tom čoveku. On je osuđeni ubica i u stanju je da ubije ponovo. Hvala vam.”
Ustali su. Skarlet Buš, glavni kriminalni izveštač Dejli posta, skočila je na noge.
„Šarlota! Šarlota!”
Sestra Meri Vud nagonski se okrenula na zvuk svog imena. Aparati su uzbuđeno škljocali. Predstavnica za javnost podigla je ruke.
„Ne odgovaramo na pitanja!” Skarlet Buš se nije obazirala na nju.
„Šarlota, šta bi poručila ljudima koji su odveli Bredlija?”
U sali je zavladala tišina. Čak su i aparati ućutali kad se Šarlota zagledala u novinarku, a zatim u nešto što je samo ona mogla da vidi.
„Molim vas”, kazala je Šarlota. „Rekla bih - molim vas.”
Brat ju je uhvatio za mišicu. Činilo se da pokušava da je odvede, ali ona se nije ni pomakla i prvi put sam u njoj video čvrstinu.
„Rekla bih - molim vas, nemojte mu nauditi”, kazala je. „Rekla bih - ko god da ste, šta god da ste uradili, shvatite, molim vas, da je Bredli samo dečačić koji nikome nije učinio zlo i ne zaslužuje da strada…”
Spustila je glavu. Lice Nilsa Gatlinga bilo je ukočena maska. Nije više pokušavao da je odvede.
„Rekla bih - molim vas, pustite Bredlija da se vrati kući.”
Onda se konferencija za štampu završila, a načelnica Svajer je došla u STZ da nam objasni zašto se to neće desiti.

* * *

„Vi kao da ste bili u ratu”, rekla je načelnica ulazeći u našu salu. „Daj da te vidim, Pat.”
Svajerova je pogledala opekotinu na vratu naše šefice. Gornji sloj kože veličine tanjirića iza le- vog uha bio je spaljen, i na tom mestu Vajtstounova će do kraja života nositi jarkoružičasti ožiljak. Načelnica ju je zagrlila, a Vajtstounova se trgnula s mešavinom nelagode i telesnog bola, činilo se.
Renova i ja smo se zgledali. Nikada nismo videli da načelnica Svajer grli bilo koga. Edi se ner- vozno nasmešila kao da je možda sledeća na redu za zagrljaj.
Ruke naše šefice visile su joj uz telo, ali posle trenutak- -dva blago je potapšala Svajerovu po le- đima kao da joj istovremeno zahvaljuje i saopštava da je dosta.
Svajerova se odmakla.
„Kako je detektiv inspektor Gejn?”, upitala je prodorno gledajući Vajtstounovu.
„Nije najbolje”, odgovorila je ova.
Svajerova je sumorno klimnula glavom. Ona je hladna, uzdržana žena koju nije lako zavoleti. No učinilo mi se da prvi put vidim koliko joj je stalo do svakoga od nas.
„A kako si ti, Pat?”, upitala je.
Vajtstounova se namrštila i video sam da obuzdava osećanja. Nije rekla da je trebalo da čeka - pojačanje, kape i palice, naoružanje. No načelnica je tačno znala šta joj se mota po glavi.

„Donela si dobru odluku, Pat”, rekla je tiho.
Vajtstounova je progutala knedlu i bezuspešno pokušala da se osmehne.
„Jesam li?”, rekla je, a iza naočara su joj zasvetlucale suze. Skinula je naočari i besno obrisala oči nadlanicom; izgledala je poluslepo i bespomoćno dok nije vratila naočari na lice. Šmrknula je, trepnula i čekala nastavak, bezizraznog lica.
„Bilo bi izgubljeno više života da si čekala”, kazala joj je Svajerova. „Bilo bi više od jednog mr- tvog deteta. Ispravno si postupila. No, da si čekala, možda vas ne bi toliko izudarali.”
„Izudarali”, ponovila je Vajtstounova ravnodušno.
Svi smo majstori ublaženih izraza. Ali ova reč sada nije bila prikladna. Ne s Gejnom u bolnici.
Načelnica Svajer je klimnula glavom. Nije ovo govorila Vajtstounovoj da je uteši. Zaista je tako mislila. Vajtstounova je donela ispravnu odluku i mi smo dobro obavili svoj posao.
„Dobro ćemo se pobrinuti za detektiva inspektora Gejna”, rekla je načelnica. „Tako mi to radimo.
Brinemo se za svoje ljude. Vi to znate, zar ne?”
„Znamo, gospođo.”
Svajerova se okrenula nama ostalima.
„Razbili ste jedan od najvećih pedofilskih lanaca u severnoj Evropi. Mnogi zlikovci dobiće duge zatvorske kazne. I mnogo dece je spaseno.”
Pomislio sam na Majkla Makartija. Znao sam da ću uvek misliti na Majkla Makartija.
„Vi znate šta nam je sada najvažnije?”, upitala je načelnica.
„Da pronađemo dečaka”, rekla je Vajtstounova. „Da pronađemo Bredlija Vuda.” Svajerova je odmahnula glavom.
„Dečak je mrtav”, rekla je tiho. Svi smo ćutali.
„Molim?” rekla je Edi posle nekoliko trenutaka.
„Bredli Vud je sigurno mrtav”, rekla je načelnica. „Otišao je i neće se vratiti. Možda je na kilo- metar od svog doma u Hajgejtu. Možda je u reci ili u kontejneru ili u jarku negde u divljinama Esek- sa. Ali kako bi mogao biti živ? Koja prihvatljiva mogućnost nas ohrabruje da verujemo da je to dete još živo?”
Ćutali smo.
Zato što je to bilo tačno.
Nemoguće je zamisliti da je život Bredlija Vuda pošteđen.
Šarlota i njen brat možda žele da veruju da je Bredlija uzeo neko dobrodušan. Možda moraju da veruju u to jer samo tako mogu da sačuvaju razum. Možda samo držeći se tog uverenja mogu da ukra- du koji sat sna.
Ali to se ne dešava u stvarnom svetu.
U stvarnom svetu decu otimaju zbog seksa i onda ih se oslobode. Ili otimaju decu da bi ih ućutkali i onda ih se oslobode.
Decu niko ne otima da bi im pružio srećan dom pun ljubavi. Ljudi koji žude da vole dete ne kradu tuđu decu. To je slamka za koju se očajne porodice drže. I shvatao sam zašto.
I ja bih se držao za tu slamku.
„Bredli se neće vratiti kući”, rekla je načelnica Svajer. „Bredli Vud je mrtav. Ako je imao sreće, sve se brzo završilo. Ako mi budemo imali sreće, naći ćemo njegovo telo da ga predamo porodici. Ali nemojmo se zavaravati. Ne postoji srećan kraj za dete kog nema tako dugo. Zato samo uhvatite

počinioca. Ulovite Pitera Nokinsa. Živog ili mrtvog, meni je svejedno. Samo nađite skota pa da za- tvorimo ovaj cirkus.”
I tako smo se odvezli na farmu Hrastovo brdo.
I rasturili je.

19

Hiljadu lica Meri Vud smešilo se postelji Pitera Nokinsa.
Jedan istražitelj mesta zločina popeo se na merdevine i snimao fotografije ovog hrama na tavanici prikolice, a drugi je snimao video-kamerom. Kad su završili, polako su skinuli fotografije i pažljivo ih stavili u kese za dokaze. Sva ta nasmešena lica zarobljena su zauvek u celofan i obeležena brojevi- ma.
Šon Nokins je zurio u tavanicu sa zgađenom grimasom na licu.
„Ne mogu da verujem”, promrmljao je za sebe tonom čoveka koji najzad prihvata istinu.
„I hoćete da kažete da niste znali da je ovo ovde?” rekao sam mu. I dalje je gledao fotografije Meri Vud.
„Kako sam mogao da znam?”, odvratio je.
„Niste nikada ulazih ovamo?”
„On mi je brat, nije mi žena.”
„Ali lagali ste o svemu ostalom”, rekao sam mu. „Niste nam rekli da ste radili kod Vudovih. Niste nam rekli da je vaš brat bio u naselju. Niste nam rekli da je vaš brat upoznao Meri Vud. Gledajte u mene.”
Odvratio je pogled od fotografija i prvi put sam mu u očima video nešto slično pomirenosti sa sudbinom.
Svuda oko nas pripadnici ekipe za posebne pretrage skidali su ploče sa zidova prikolice, dizali pod, vadili električne instalacije. Vajtstounova i Renova čučale su u uglu prepune prikolice i gledale jednog stručnjaka kako vadi električnu utičnicu.
„Pokušavao sam da ga zaštitim, to je sve”, rekao je Nokins tiho.
„Ometali ste pravdu”, rekao sam mu.
Frknuo je, a nekadašnji prkos se vratio. „Ja sam u najgorem slučaju nevoljni svedok.”
„Nevoljni svedok? Sad ste postali i advokat? Vaša firma je izvodila radove za porodicu Vud!”
„Davno! Šest meseci pre nego… pre nego što se to desilo.”
Koraknuo sam ka njemu. U prikolici su se tiskali istražitelji mesta zločina, ekipa za posebne pre- trage i ostatak naše ekipe, pa je spavaća soba Pitera Nokinsa podsećala na Crnu rupu u Kalkuti.[4]
„Vi i vaš brat upoznali ste porodicu Vud i prikrih ste tu informaciju tokom naše istrage ubistva”, rekao sam.
„Videh smo je samo jednom!”, pobunio se on. „I samo nju. Nismo videh oca. Nismo videli decu. Samo majku. Samo gospođu Vud. Samo Meri. Jednog vrelog dana u avgustu. Donela nam je limunadu. A većina tih londonskih bogataša to ne radi.” Zažmurio je od prezira, drevnog i dubokog. „Pre bi dali vode psu nego radnicima.”
U mislima sam ih video na stazi, grupu ljudi, znojavih i nagih do pojasa iznad vrelog crnog asfal- ta, Meri Vud kako izlazi s poslužavnikom i Pitera Nokinsa kako diže glavu i zuri u nju kao da je naj- lepša žena koju je ikada video.
„Da li je vaš brat Piter razgovarao s gospođom Vud?”

„Nije”, odgovorio je Šon i zatresao glavom kao da najzad želi sve da mi kaže. „Pružila je poslu- žavnik i Piter je uzeo čašu domaće limunade. Zahvalio joj je. Ona mu se nasmešila.”
Čekao sam.
„To je sve?”
„To je sve.”
„Da li ju je vaš brat spominjao?”
„Više je nismo videli. Nikad je nije spominjao. Druga žena, kućedomaćica, došla je kasnije po čaše.”
„Kako ste isplaćeni?”
„Gotovinom. U kovertu koji je gospodin Vud ostavio za nas. Sve u pedeseticama. Domaćica nam je dala koverat poslednjeg dana.”
„Jeste li videli dete? Bredlija Vuda?” Izvadio sam fotografiju iz novčanika i pokazao mu je. Foto- grafiju nasmejanog dečaka, veličine kao za pasoš. Šon Nokins je nije pogledao. Gledao je nekud iza mene.
„Već sam video tu sliku”, rekao je.
„Pogledajte je ponovo”, rekao sam mu. „Lepo vas molim.” Pogledao ju je, iskrivljenih usana.
„Dečačić je bio s njom”, rekao je. „Šta da vam kažem? To je to. Dečak s majkom koja je izašla da posluži radnike pićem.”
Oborio je glavu.
„Dođi da vidiš ovo, Makse”, rekla mi je Vajtstounova.
Električne utičnice bile su povađene iz zidova i razbacane po podu. Specijalci su iza jedne pro- našli nešto. Kutija šibica i svežanj ključeva ležali su na dlanu Edi Ren zaštićenom gumenom rukavi- com. Uzeo sam šibice prstima takođe u rukavici i okrenuo ih. Video sam crvena slova na beloj poza- dini.

Pravi engleski Holovej roud, Holovej, N7
„Dobra” hrana. I „zdrava”
„Dođite ovamo” rekao sam Šonu Nokinsu i ispružio ruku kad je prišao kroz nered.
„Znate li ovo mesto?”, upitao sam ga. „Pravi engleski na Holovej roudu? Gde je to? Iza Hajberi- ja?”
Nokins je izgledao kao da će se ispovraćati.
„Pravi engleski je na drugom kraju Holovej rouda”, rekao je.
„Kod Arčveja?”
„Da.”
„Znači, odatle do Bašte može da se dođe pešice?” Klimnuo je glavom.
„I vi ste tako radili.” To nije bilo pitanje.
„Svraćali smo tamo na putu na posao”, rekao je Nokins.
Otvorio sam kutiju šibica. Na unutrašnjoj strani bila su četiri broja napisana hemijskom olovkom.

Pokazao sam ih Vajtstounovoj i Renovoj.


1 0 1 0


„Hiljadu deset?”, rekla je Edi. „Deset - deset”, rekao sam ja.
„Kad je rođendan Meri Vud?”, upitala je Vajtstounova.
Edi Ren je uzela mobilni telefon, pritisnula neke tastere i malo sačekala. Onda je našla.
„Desetog oktobra”, rekla je. „Znači, ovo je njen rođendan.”
„Nije samo to”, rekao sam. „Šta većina ljudi koristi kao šifru? Svoj rođendan. Recite specijalci- ma da isprobaju alarm u Bašti. Kladim se da ova šifra još radi.”
„Tako je ušao”, rekla je Vajtstounova. „Znao je šifru - pogodio je ili, što je verovatnije - video kada ju je neko uneo, a onda je ukrao ključeve.”
Pružio sam ruku i Edi mi je dala ključeve. Bili su veoma laki. Jedan za vrata i jedan za katanac.
Pogledao sam ih pažljivije. Bili su sjajni i novi, bez ogrebotina.
„Verovatno je pozajmio ključeve da ih kopira”, rekao sam. „Ne deluje mi da su ovi ukradeni. Iz- gledaju kao potpuno novi duplikati.”
„Jesu li radnici koristili toalet u kući?”, upitala je Vajtstounova. „Na tim velikim imanjima često postoji pokretni toalet za radnike. Ali ako ga u Bašti nije bilo…”
Pogledali smo Šona Nokinsa i videli da izlazi iz prikolice. Pošao sam za njim. Tanka plava linija uniformisanih pajkana okružila je spoljnu ivicu farme i zadržavala masu suseda.
Eho Nokins paradirala je unutar logora; njen čopor pasa besno je lajao, a ona je razmenjivala psovke s meštanima izvan ograde.
„Video sam ovo i ranije”, rekao je Nokins, više za sebe nego meni. „Znam šta će dalje biti. Me- štani nas uvek mrze. Ali onda se nešto desi. Neka varnica izazove nerede i ljudi ginu.”
Znao sam da misli na svoju pokojnu ženu, živu spaljenu u prikolici na drugom kraju grada.
„Morate brzo da pronađete mog brata”, rekao je. „Ako ga uskoro ne uhvatite, zapaliće nam nase- lje.”
„Onda se nadajte da ćemo ga naći”, odvratio sam.
Iz sredine mase iza ograde neko je bacio ciglu. Razbila se usred čopora pasa, pa su divlje zalaja- li. Eho je pokazala svetim srednji prst i zasula ih psovkama. Onda je uzela ostatke cigle i bacila ih nazad. Na to su joj odgovorili bocama.
Gledao sam kišu stakla kako pada po obući mladih uniformisanih pozornika koji su stajali gde uvek stoje.
Tačno između zaraćenih strana.

* * *

Na putu do kuće svratio sam u bolnicu.
Iako je bila skoro ponoć, Gejnova majka bila je tu.
„Gospođo Gejn? Ja sam detektiv pozornik Vulf. Radim s vašim sinom.”
Postarija gospođa sa Antila namestila je šešir i pažljivo ustala. Onda se rukovala sa mnom i na- smešila mi se. Bila je obukla najbolju haljinu da sedi uz postelju svog sina u Homertonu. Oko njego- vog kreveta stajali su paravani. Činilo mi se da ga čujem kako diše iza njih.

„Njegov prijatelj”, rekla je, a naglasak joj je i posle silnih godina provedenih ovde bio više trini- dadski nego londonski. „Bili ste njegov prijatelj s posla. Njegov dobar prijatelj.”
Nasmešio sam se i klimnuo glavom, ali nisam rekao ništa.
Istina je bila da detektiv inspektor Gejn i ja nismo bili pravi prijatelji.
Kad sam stupio u Upravu za ubistva i teške zločine, detektiv inspektor Kertis Gejn posmatrao me je kao potpuno neiskusnog novajliju. I imao je pravo. Gejn je doživeo sve ono što je mene tek čekalo. Ipak, smatrao sam da smo na putu da se sprijateljimo. To je bilo istina. Ah sada je gotovo. Nemamo više vremena.
„Hoćete li da ga vidite, dušo?”, upitala je gospođa Gejn a ja sam nemo klimnuo glavom.
Ušli smo iza plastičnog paravana i zagrcnuo sam se od prizora. Vrat mu je bio u nekakvom oko- vratniku iz kog je virila debela cev. Nije izgledao kao čovek kog pokušavaju da održe u životu. Izgle- dao je kao mrtvac.
„Slomio je prvi i drugi vratni pršljen”, rekla je gospođa Gejn tiho. Progutao sam knedlu od šoka i tuge.
„Ne znam šta to znači”, rekao sam.
„To znači da mu kičma i glava više nisu povezane.” Lako je dodirnula čelo svoga sina. „Ali to je i dalje on, zar ne? On je i dalje moj Kertis. Stabilizovaće ga i onda će videti mogu li nešto da učine da se oporavi.”
Ostao sam bez reči. Nije bilo prikladnih reči. Odjednom sam shvatio da je gospođa Gejn iscr- pljena.
„Ako morate da pođete kući”, rekao sam joj, „ja ću ostati s njim preko noći.” Bila je nesigurna.
„Ne želim da ga ostavim, ali Moli je sama kod kuće”, kazala je. „Trebalo bi da obiđem Moli.” Klimnuo sam glavom. Nisam imao pojma ko je Moli.
„Mačka”, rekla je i nasmejala se. „Smešno, zapravo. Mom sinu se ovo dogodilo, a ja brinem zbog mačke.”
„Nije smešno”, rekao sam.
„A ovde ne mogu ni da se operem.”
„Pođite kući”, rekao sam joj. „Molim vas, gospođo Gejn. Neću ga ostaviti dok se ne vratite. Biću s njim sve vreme, časna reč.”
Otišla je. Seo sam u plastičnu stolicu. Došlo mi je da se pomolim. Došlo mi je da plačem. Shva- tio sam da ne mogu ni jedno ni drugo.
Gledao sam Gejnovo lice, onda sam sklopio oči, a nejasni bolnički noćni zvuci curili su mi u sne- ne misli.
Progovorio je pred zoru, kada su bolnički zvuci najzad utihnuli, a isprano sivilo februarske zore zasvetlelo iznad krovova 1st enda.
Rekao je samo tri reči i nisam znao da U govori meni ili životu koji je ostavio za sobom. No te tri reči stegnule su mi srce i ulile mi strah pred njegovim budućim životom.
Zato što je rekao da je njegova majka potpuno pogrešila.
„Ovo nisam ja”, rekao je detektiv inspektor Kertis Gejn.

20

Otišao sam rano s posla kako bih posetio Crni muzej i zurio u zle relikvije Klaničara, ali zarđali pi- štolj za stoku i izbledeli izresci iz novina nisu me uopšte dotakli. Pogled mi je privlačila polica po- svećena policajcima ubijenim na dužnosti.
NAŠE UBIJENE KOLEGE, pisalo je.
Lica iza stakla, sve službene fotografije, obuhvatala su više od sto godina. Neka su bila bezizra- zna, druga su suzbijala osmeh.
Bilo je lica s početka dvadesetog veka, crno-belih fotografija posivelih od starosti, a bilo je i skorašnjih lica sa staromodnim frizurama i brkovima, ali svežih boja.
Neka imena bila su čuvena jer su ubistva bila toliko zapanjujuća da su stigla na naslovne stranice novina.
Pozornik Ivon Džojs Flečer, stara 25 godina. Ustreljena 17. aprila 1984.
Nije pisalo ništa o kukavičkom skotu koji je pucao iz libijske ambasade. Pozornik Kit Henri Blejklok, star 40 godina. Izboden 6. oktobra 1985. Nije bilo ni reči o kukavičkoj rulji koja je pokušala da mu odrubi glavu.
Ali nije ni moralo ništa da piše. Tu je bio i jedan čovek kog sam poznavao i voleo. Detektiv viši inspektor Viktor Malori. Video sam ga u podrumu sa ženom koja je vrištala, okruženog plamenom, i video sam nož kako mu se zariva u vrat sudbonosna dva-tri centimetra iznad okovratnika zaštitnog pr- sluka.
Star 50 godina. Izboden.
No većina imena bila je nepoznata. Možda su bila u naslovima jedan dan. Možda nisu. Umrli su na razne načine, ali uzroci smrti su se ponavljali.
Ustreljen. Izboden. Ustreljen. Izboden. Pregažen. Pregažen. Pregažen u poteri. Pretučen tokom hapšenja. Pretučen tokom hapšenja. Ustreljen. Izboden.
„Jesi li završio?”, upitao me je narednik Džon Kejn. Radno vreme Muzeja se završilo, a slabašno februarsko sunce svetlucalo je na noževima, mačevima i vatrenom oružju nagomilanom u Sobi sto je- dan Novog Skotland jarda kao na nekoj paklenoj rasprodaji.
Okrenuo sam se ponovo eksponatima posvećenim Klaničaru. Izgrebani i zarđali pištolj za stoku.
Izbledeli novinski članak.

OBREDNI POKOLJ NA FARMI U ESEKSU
Klaničar pogubio oca i sinove u ponoćnom talasu smrti
Zločinac je juče osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva jed- nog čoveka i tri njegova odrasla sina pištoljem koji se koristi za omamljivanje stoke.
Piter Nokins, 17, bio je verenik jedinice Ijana Bemsa sa farme Hoksmor u Eseksu. Kada je veridba raskinuta, Nokins je provalio na farmu i ubio farmera Bemsa i njegove sinove Ijana Mlađeg, 23,

Martina, 20, i Donalda, 17, a onda je zapalio kuću. Gospođa Do- ris Berns, 48, i njena kći Kerolin, 16, bile su u kući, ali su pobegle nepovređene. Ubici su novinari nadenuli nadimak Klaničar.
I dve fotografije.
Nasmejana porodica Berns pod božićnom jelkom. Krupni otac i njegova sitna žena. Tri sina va- ljano porasla na farmi.
I Piter Nokins kog odvode pošto je proglašen krivim za ubistvo oca i njegovih sinova, višestruki ubica s licem filmske zvezde i domišljatim nadimkom. Zurio sam dugo u sve to, ali nisam smislio ni- šta.
Otkrio sam da mi misli lutaju ka Kertisu Gejnu u bolnici Homerton, a pogled ka staklenoj vitrini posvećenoj onima koji su izgubili život u ratu koji vodimo svakodnevno, u ratu bez kraja, u ratu u kom nema pobede ni poraza.
„Nema ničega o onima koji nisu umrli”, rekao sam. „O slomljenima koji moraju da nađu načina da žive dalje.”
„Tako je, o njima nema ničega”, rekao je narednik Kejn ljutito. „Ali misliš li da to znači da su za- boravljeni?” Odmahnuo sam glavom, posramljen. „Ne mislim.” Počeo je da gasi svetla.
„Niste ga još uhvatili”, rekao je. To nije bilo pitanje. „Gde je mogao da pobegne, Džone? Doktor Džo, naš forenzički psiholog, kaže da bi pobegao tamo gde ga vole.” Narednik Kejn je frknuo.
„Ne znam ništa o tome”, rekao je i razmislio. „Ali tačno je da većina zlikovaca beži kod žena.
Kod žena koje oni vole. A ono što te žene o njima misle obično nema veze s ljubavlju.”
Pomislio sam na Meri Vud kako se smeši nad samotnim krevetom Pitera Nokinsa i setio sam se njenog beživotnog tela na stolu od nerđajućeg čelika u Institutu „Ijan Vest”.
„To se u ovom slučaju nije desilo.”
„Zašto nije?”
„Zato što je žena koju je Piter Nokins voleo mrtva.” Džon Kejn ljutito je frknuo.
„Ne govorim o Meri Vud. On nju nije voleo. Možda je bio opsednut njom, ali nije je ni poznavao.
Govorim o farmerovoj kćeri.”
„O farmerovoj kćeri?”
„O onoj kojom je hteo da se oženi pre nego što su njen tata i braća zaključili da bi mu radije otfi- karili jaja. Tako je počela čitava ova nesreća, je li tako? Momak upozna devojku, a onda njeni otac i brat pomisle da bi kastracija bila lep svadbeni poklon.”
„Džone, to je bilo tako davno. Nokins je otišao na robiju hiljadu devetsto osamdesete.”
„Pa šta? A šta misliš o čemu je on mislio tokom dvadeset godina u zatvoru? O ženi zbog koje je robijao.”
Nasmešio sam mu se.
„Kakav si ti stari romantik, Džone. Zaista misliš da muškarac može da voli ženu tako dugo?” Narednik Kejn kao da se uvredio.
„Ako je nije voleo tako dugo, onda je uopšte nije ni voleo.”
Pogledali smo stari novinski izrezak i nasmejanu devojku okruženu porodicom. Devojku koju je Piter Nokins voleo.
„Šesnaestogodišnja Kerolin Berns”, rekao je Džon Kejn. „Šta li je bilo s njom?”

* * *

Pre odlaska kući svratio sam u Amaterski bokserski klub u Smitfildu znajući da moram da se umorim da bih zaspao. Radovao sam se što ću navući rukavice od četrnaest unci i udarati vreću dok me miši- ce ne zabole.
Njihao sam se u kukovima, održavao sam ritam, trudio sam se da udarci budu čisti, nisam čuo ni- šta iz zvučnika. Nisam čuo ništa osim zvukova teretane, ništa osim udaraca znojave kože o kožu, sve dok Fred nije rekao: „Vreme.”
Teretana se punila. Grupe ljudi, sve muškaraca koji nisu nameravali da vežbaju, zauzimale su me- sto oko praznog ringa. Uvek je ovako kad se priprema ozbiljno sparingovanje. Muškarci su ulazili s ulice kao ptice kad odgovaraju na neki samo njima čujan znak.
„Odradi istezanje”, rekao je Fred. „Ne zaboravi odmicače.” Roki je došetao do ringa.
Namazao je lice vazelinom, stavio štitnik za zube i popeo se u ring. Nije nosio kacigu. Njegov protivnik bio je mlad crnac mnogo krupniji od njega. Oglasilo se zvono i zaigrali su jedan oko dru- gog. Onda sam video da Roki nije tako dobar borac zbog brzine, nego zbog osećaja za vreme. Brzina je važnija od snage, ali izbor pravog trenutka je važniji od brzine. Rokijev protivnik bio je snažan i brz, mladi profesionalac izuzetne karijere, ali nedostajao mu je Rokijev nepogrešivi osećaj za vreme. Roki je fintirao, izazivao protivnika da napadne, a onda nasrtao i upućivao nizove od tri, četiri, pet udaraca i izvlačio se ostavljajući protivnika da zamahuje u prazno. Udarao je, a nije dobijao udarce. To je gotovo nemoguće. To mogu samo borci posuti čarobnim prahom. A on je bio takav.
Onda se pored mene iznenada stvorila Eho Nokins.
„Sjajan je, zar ne?”, rekla je. „Roki.”
„Šta ćeš ti ovde, Eho?”
Onda sam video kako gleda Rokija i odmah shvatio. Luda je za njim.
„Nije on to uradio” kazala je ne gledajući me. „Moj stric Piter. Svaki pajkan u zemlji ga traži. Ali on nije ubio te ljude.”
„Zašto tako misliš, Eho?”
„Direkt, Roki! Direkt! Nije ti on dorastao, ljubavi!” I dalje me nije gledala.
„Zašto si tako sigurna u to?”, upitao sam je. „Videla si tavanicu njegove sobe, zar ne? Ne budi na- ivna samo zato što ti je on stric.”
„Jednostavno znam. Tako je. Zašto mislite da ih je on ubio? Zato što ste našli nekoliko slika?”
„Ne baš nekoliko. Mnogo više! I svi na farmi su me lagali od samog početka. Tvoj otac. Tvoj stric. Tvoj dečko, ovaj u ringu. Svi su me navodili da poverujem da nisu bili ni blizu Bašte. To je istina, zar ne?”
„Roki mi nije dečko”, rekla je i zajapurila se. Nagnula se na ring i oslonila glavu na ruke pokuša- vajući da prikrije nelagodu. „I niko te nije lagao. Samo ti nisu rekli ćelu istinu. A zašto bi? Ti si paj- kan i mrziš nas.”
„Ne mrzim vas, Eho. Ali tvoj stric je osuđeni ubica. Imao je hiljade fotografija Meri Vud iznad kreveta. A neko je ubio Meri Vud i njenu porodicu oružjem kojim je tvoj stric već ubijao. To baš ne deluje dobro, zar ne?”
„Kladim se da mnogi muškarci imaju njene slike. Kladim se da se dopadala mnogim muškarcima.

Muškarcima koji je nisu ni poznavali.”
„Nije reč o slikama”, rekao sam. „Nije reč čak ni o tome da je imao šifru i ključeve kuće.”
„Nego o čemu je reč?”
„Pobegao je”, rekao sam. „Nedužni ljudi ne beže, Eho.” Zatresla je glavom i ogorčeno se nasmejala.
„Koje sada naivan?” rekla je. „Beže ako su dovoljno preplašeni.” Ledeno me je pogledala. „Ako misle da im neko smešta nešto što nisu uradili.”
U ringu su Roki i njegov protivnik ušli u konopce. Crni dečko je zario laktove u slabine, a Roki ga je udarao u trup. Onda je izveo kratki aperkat kroz sredinu, a protivniku se glava trznula unazad tako brzo da su se gledaoci lecnuli od šoka.
Noge su mu klecnule, onako mučno kako se to dešava kad se nešto isključi u mozgu, nezgrapno se raširile i popustile pod teretom čoveka kog je neko bacio u nesvest.
Fred se popeo u ring pre nego što je momak pao i mahanjem okončao borbu.
Roki je posmatrao protivnika kako pada odsutnim, ravnodušnim pogledom čoveka rođenog da druge pokorava batinama.
U bokserskom klubu čovek može mnogo štošta da nauči. No niko ne može da mu usadi ubilački nagon. Zato što to nije prirodno, smatrao sam.
Roki mi se široko iskezio pokazujući mi štitnik za zube, a meni je zavibrirao telefon. EDI REN, pisalo je.
„Nokins je viđen”, rekla mi je.

21

Plava svetla videla su se s nekoliko kilometara.
Treptala su i okretala se na benzinskoj stanici na auto- -putu Ml 1, dugačkom pravom putu između Londona i Kembridža, i u popodnevnoj tmini obasjavala polja pokrivena nedirnutim snegom.
Dvadesetak policijskih vozila, i iz Uprave policije Eseksa i iz Meta, bilo je parkirano svuda po stanici. Pokazao sam legitimaciju na perimetru, potpisao se i prošao ispod trake. Vajtstounova i Re- nova bile su unutra s trojicom nedavno pretučenih ljudi. Izgledali su kao braća - trojica Azijata od dvadesetak godina koji po svemu sudeći redovno vežbaju. Naročito s tegovima. Jednom je bila slo- mljena ruka. Drugi je tapkao razbijeni nos svežnjem papirnih ubrusa. Sva trojica imali su modrice i posekotine na licu.
„Ispričajte mom kolegi ono što ste ispričali meni”, rekla im je Vajtstounova.
Onaj sa slomljenom rukom je uzdahnuo. Svedoci misle da su gotovi kada jednom ispričaju svoju priču. Ali mi volimo da je čujemo mnogo puta. Tek za slučaj da se promeni.
„Jedan čovek je jutros pokušao da nam pobegne”, rekao je šuškajući kao da se još prilagođava ustima punim polomljenih zuba. „Pokušali smo da ga zaustavimo.”
„Imamo snimke sigurnosne kamere”, rekla je Edi Ren.
Na crno-belom ekranu Piter Nokins je stajao potpuno nepomično i zurio u pumpu sipajući benzin u rezervoar.
„Vide se tablice”, rekao sam.
„Da, proverili smo tablice”, potvrdila je Renova. „Nisan mikra ukradena je jutros sa parkirališta supermarketa u Brentvudu. Vlasnica je u prtljažniku imala namirnica za nedelju dana. Znači, imao je kola i krekera koliko god može da pojede, ali nije imao gotovine za gorivo.”
Na snimku je Piter Nokins napunio rezervoar i krišom se uvukao u kola kroz suvozačka vrata. Čo- vek sa slomljenom rukom pojavio se na ekranu. U sada povređenoj ruci držao je čekić. Pogledao sam ga.
„Igrate dosta grubo ovde”, rekao sam.
„Dolaze nam napaljeni klinci iz Eseksa i pune rezervoare svojih eskorta i kaprija”, rekao je. „Do- laze nam barabe iz Kamden Tauna koje prodaju travu studentima u Kembridžu. Nemojte da vas one krave pored puta zavaraju. Ovo nije idilično mestašce. Moramo da igramo grubo.”
Na snimku je čekić zamahnuo prema glavi Pitera Nokinsa. On ga je odbio krupnom podlakticom, nasrnuo na napadača, okrenuo ga i zavrtao mu ruku iza leđa dok se jadniku lice nije izobličilo od bola kad je kost pukla. Onda su i druga dvojica napala Nokinsa čekićima. Prvom je razbio nos i bacio ga na tlo. Poslednjeg je uhvatio za vrat i udarao mu licem o haubu dok jadnik nije omlitavio, a ogledalo s kola otpalo. Nokins je seo u kola i ona su odmah odjurila ostavivši za sobom trojicu nepomičnih ljudi na stanici.
Renova je zaustavila snimak.
„Na šta sve ljudi nisu spremni za rezervoar bezolovnog”, rekla je. Pokazala je trojicu prebijenih radnika. „Ova gospoda nisu videla šta je u kolima.”

Zagledao sam se u njih. „Kako niste pogledali u kola?” Postideli su se.
„Bili su zauzeti uzimajući čekiće”, rekla je Edi. „Mada im to nije mnogo pomoglo.” Ponovo smo se okrenuli ekranu.
„Seo je na suvozačko mesto”, rekao sam. „Neko gaje vozio.”
Edi Ren je klimnula glavom. „Znači, nije sam”, rekla je. „Kuda je pošao?” Zurio sam u auto-put. Južnom trakom može se stići samo na jedno mesto.
„U London”, rekao sam.

* * *

U polju pored benzinske stanice bio je šumarak, zasad malih stabala bez ičega drugog naokolo. Oti- šao sam tamo; tlo poda mnom bilo je tvrdo kao mermer. Progurao sam se kroz prepletene grane i na- šao ostatke logorske vatre na maloj čistini.
Pored ognjišta su ležale kosti i koža mladog zeca. Zurio sam u te ostatke neko vreme drhteći od hladnoće. Zima je na otvorenom mnogo oštrija.
Izvadio sam ajfon i sve fotografisao.
Kad sam se vratio na benzinsku stanicu, Vajtstounova i Edi Ren bile su s postarijim belcem u blatnjavoj nepromočivoj odeći. Žalio im se na nešto.
„Prijavio sam provalu mesnoj policiji, ali rekli su da ne mogu ništa da učine”, govorio je. „Pot- puno su beskorisni. Video sam vaša svetla i pomislio da možda vi možete da mi pomognete. Vi ste londonski policajci, zar ne? Niste ovi seoski pajkani?”
„Ovaj gospodin je vlasnik farme pored puta”, rekla je Renova. „Juče je imao provalu.” Farmer me je pogledao kao da sam ja rešenje svih njegovih problema.
„Šta je odneseno?” upitao sam ga.
„Već sam im rekao.”
„Kažite mu”, rekla mu je Vajtstounova.
„Odeća, gotovina, nešto pribora za jelo”, kazao je. „I moja lovačka puška.” Stresao sam se.
„Kakva je to puška?”
„Sačmara dvanaestica.” Nastavio je življe. „Remingtonov model iz hiljadu devetstote. Pripadala je mom ocu, a pre njega mom dedi. Nalazi se u našoj porodici već više od sto godina. Prva Reming- tonova sačmara sa skrivenim orozom. Vredi dosta para. A mene zanima sledeće - hoću li je dobiti na- trag?”
„Je li nestalo i municije?” On kao da se uvredio.
„Municiju držim u sefu”, rekao je nakostrešeno. „Mislite da sam ja nekakav kreten? Ne, sva muni- cija je na broju.” Onda je razmislio i dodao, mnogo krotkije: „Osim one koja je bila u pušci”, narav- no.
„Znači, bila je napunjena?”, rekao sam. „Obe cevi?”
„Ne služi ničemu ako nije napunjena, zar ne?”, rekao je farmer.
Renova je već telefonom davala opšte upozorenje da je ‘ Nokins naoružan sačmarom dvanaesti- com. Stresao sam se, ali ne od hladnoće.

Nego od neke neobjašnjive strepnje.

22

U smiraj dana, kad je saobraćajna gužva u ulici Sevil rou najzad popustila, Vajtstounova je pogledala na sat, sipala sebi kafu, odnela laptop u miran ugao naše sale i pozvala sina preko Skajpa.
Samo sam letimično video klinca na monitoru - šiparac pažljivo raščupane kose kakvu sada nose svi, smrknut zgodan momčić - a trudio sam se da ne slušam njihov razgovor; Vajtstounova je pitala za školu, večeru i domaće poslove, a njen sin - ime mu je Džastin - odgovarao je umornim jednosložnim rečima koje su zvučale kao uzdah.
Kad je završila, pogledala me je i popravila naočari kao da se setila da sam i ja samohrani rodi- telj.
„Dostaje za danas, Makse”, rekla je. „Idi kući svojoj kćeri.”
„Ne žurim”, rekao sam. „Skaut je kod drugarice.”
Skaut je imala drugaricu koju će pamtiti i za pedeset godina, drugaricu s kojom je sve vreme pro- vodila bespomoćno se smejući ostatku sveta.
Mija je bila svetlokosa devojčica s lakim australijskim naglaskom. Bila je kod nas jednog dana kad sam se vratio s posla i oduševljeno cičala dok je Sten jurio nju i Skaut po ogromnom praznom prostoru naše mansarde, a posle toga nikada nije zapravo ni otišla. Nisam mogao ni zamisliti da će ikada otići. S njenim roditeljima razgovarao sam samo preko telefona, ali bili su topli i druželjubivi Australijanci, bez one hladnjikave engleske povučenosti, i Skaut će noćas prespavati kod Mije.
„Skaut će prenoćiti kod drugarice”, rekao sam i nisam uspeo da prikrijem ponos u glasu.
Činilo mi se da Skaut i ja više ličimo na ostale porodice sada kada ona ima najbolju drugaricu.
Činilo mi se da pobeđujemo.
„Potražila sam kćer ubijenog farmera u Nacionalnom policijskom kompjuteru”, rekla je Edi Ren.
„Kerolin Berns.” Otkucala je nešto, a ja sam video da joj je lice još bledo od šoka zbog nasilja. „Na- šla sam vam dve fotografije. Iste su - jedna je iz pasoškog dosijea, druga iz Uprave za motorna vozi- la. Malo je duže potrajalo jer nikada nije prekršila zakon.”
„Hvala ti. Pošalji ih tamo.”
Na ekranu se pojavilo ispijeno lice žene. Izgledala je mnogo starije od svojih četrdesetak godina. Renova je gledala istu fotografiju na svom monitoru. Ova žena uopšte nije ličila na ljupku nasmejanu šesnaestogodišnjakinju čijeg je oca i trojicu krupne braće ubio njen dečko Piter Nokins.
„Au”, rekla je Edi. „Podsetite me da nikad ne ostarim.”
No nije se radilo samo o tome. Kerolin Berns je pomalo podsećala na Kristinu Kiler,[5] imala je istu takvu iscrpljenu lepotu. No Kerolin Berns nije uništilo vreme.
Bilo je to nešto srodno sudbini, usudu, kako god želite da nazovete kraj do kog stignemo bez na- mere. Šesnaestogodišnja devojka koja se smešila pod božićnom jelkom s roditeljima i braćom nije ostarila. Uništena je, zajedno s ocem i braćom.
Neki zločini ne završavaju se samo zato što je neko zbog njih otišao u zatvor, što su tela sahranje- na i nestala s naslovnih strana.
Video sam opekotinu na vratu naše šefice. Video sam napetost na bledom licu Edi Ren. Video sam

prazan radni sto detektiva inspektora Kertisa Gejna.
Neki zločini traju zauvek, pomislio sam.

* * *

Kad sam izašao s posla, Šarlota Gatling stajala je ispod velike plave svetiljke pred stanicom, a dese- tak foto-reportera joj je prilazilo s aparatima i pitanjima. Desnom rukom grozničavo je trljala levi ručni zglob tražeći izlaz.
„Šarlota! Gledaj ovamo, Šarlota!”
„Šarlota, Šarlota, Šarlota!”
„Da li je Bredli još živ?”
„Zašto je to uradio, Šarlota? Zašto ih je Piter Nokins pobio?”
Oko nje bi trebalo da su neki krupni mladi uniformisani pozornici i ljubazne delotvorne predstav- nice za javnost ili službenice za odnose s porodicama. No nije bilo nikoga, pa se Šarlota povlačila prema zidu ruku podignutih ispred lica kao da se brani.
„Molim vas”, rekla je.
Probio sam se do sredine malog čopora, podigao ruku da odgurnem aparate uperene u mene i uzeo je za mišicu. Pogledala me je kao da me ne poznaje.
Moj BMW bio je parkiran uz ivičnjak pa sam je smestio na suvozačko sedište. Objektivi su se ti- skali uz staklo a ona je skrivala lice rukama. Taj snimak će upotrebiti, pomislio sam. Bez namere im je dala ono što žele.
„Sada je sve u redu”, rekao sam joj i uključio rotaciono svetio i sirenu koji pitaju: Zašto mi, do- đavola, stojite na putu? Isključio sam ih čim smo skrenuli u Ulicu Ridžent.
„Hvala vam”, rekla je.
„Nema na čemu, ali…”
„Znam”, rekla je i podigla ruku da me ućutka. „Nije trebalo da stojim tamo sama, ali vaši ljudi su imali nove slike dece - nedavno viđene - i hteli su da ih pogledam.”
Čekao sam.
„Nema Bredlija”, rekla je. „Nikad nema Bredlija.” Klimnuo sam glavom.
„Ljudi žele da pomognu, a zapravo samo smetaju”, rekao sam. „Građani. Čak i novinari. Uglav- nom su to pristojni ljudi. Imaju i oni decu. Još je gore kad im nije stalo. A i to se događa.”
„Ali svi govore kao da je Bredli već mrtav. A nije mrtav. Ja to osećam.”
Nisam rekao ništa, mada su mi ta nepokolebljiva ubeđenja već dozlogrdila. Šarlota je čvrsto ve- rovala da je njen sestrić još živ. Baš kao što je Šon Nokins bio ubeđen da hoćemo da napakujemo zločin njegovom bratu. Baš kao što je Eho bila potpuno uverena da je njen stric nedužan. Svi su pot- puno uvereni sve do trenutka kad im se dokaže da uopšte nisu u pravu. Nisam krivio Šarlotu Gatling što se očajnički drži nade da je njen sestrić negde okružen ljubavlju i pažnjom. Znao sam da bih se i sam držao takve nade.
„Ne znate vi kako je to”, rekla je kao da mi čita misli. „Kad ne bih verovala da je živ - kad ne bih verovala da negde neko dobro postupa prema njemu - poludela bih.” Zurila je u Vest end ne videći ništa. „Hoćete li uhvatiti… tog čoveka?”, upitala je.
„Dajem vam reč da hoćemo”, odgovorio sam. „Kuda idemo?”

„U Ficroviju”, odgovorila je. „Ali mogu ja i pešice.”
„Osećaću se bolje ako vas odvezem do vrata.”
„Hvala vam. Poznajete li Trg Ficroj?”
„Naravno.” Ficrovija mi se oduvek dopadala. Voleo sam istoriju tog dela grada - Džordž Orvel i Karl Marks tamo su snivali svoje velike snove, a bendovi i muzičari kao Rolingstounsi, Bob Dilan i Seks pistolsi nastupali su u tamošnjim malim klubovima. Dopadale su mi se i raskošne kuće u kojima nikada neću živeti.
„Mislio sam da živite izvan grada”, rekao sam.
„Moja porodica živi u Donjem Sloteru u Glosterširu. Tamo sam odrasla. Ali više tamo ne odla- zim.” Zastala je. „Moj otac i ja - mi nismo bliski.” To je zvučalo kao klasična engleska nedorečenost.
„Više volim da živim u našoj gradskoj kući na Trgu Ficroj.” Gorko se nasmejala. „A mislim da je i mom ocu tako milije. Imamo tu kuću već, šta ja znam, pedeset godina.”
„Kladim se da ste dobili ime po Šarlotinoj ulici.” Gotovo se osmehnula. Prvi put.
„Otkud znate?”
„Samo nagađam”, nasmešio sam se.
Neko vreme smo ćutali. Saobraćaj je mileo po Oksfordskoj raskrsnici a ja sam razmišljao o mo- gućnostima koje su bogatašima na raspolaganju, zamišljao sam Ficroviju, možda najmanje poznatu oblast centralnog Londona neupadljivo smeštenu između Blumsberija na istoku i Merilebona na zapa- du, i Trg Ficroj, veliki zeleni trg pun neupadljivog starog novca.
„Kako je - vaša povreda?”, upitala me je.
Moja rana od noža trznula se kao prozvana. „Zarasta”, rekao sam. „A kako se vi držite?” Zavrtela je glavom. „Ne spavam. Ne jedem. Ne radim. Stalno mislim na sestru. I na njenu decu.” Nije spomenula zeta. Možda je to prirodno, pomislio sam. A možda nije.
„Čime se bavite?”
„Pišem”, rekla je. „Za klince.” Zadivila me je.
„Priče za decu? Moja kći - zove se Skaut - ima pet godina i obožava priče za decu.”
„Ne, ne pišem priče. Pišem aplikacije.”
„Za mobilne telefone, mislite?”
„Za telefone, za tablete. Rade na svemu. Jeste li čuli za aplikaciju pod nazivom Ljudska priroda?
Moja je. To mi je najpoznatija. Jeste li čuli za Šazam?”
„To vam kaže koju pesmu slušate”, rekao sam, srećan što mogu da dokažem da nisam potpuni kre-

ten.


„Ljudska priroda radi slično, ali vam kaže šta gledate u svetu prirode. Drveće, cveće, biljke…”
„Vi ste to smislili?”
Klimnula je glavom. „Ja sam to napisala. Ovde stanujem.”
Zaustavio sam kod Trga Ficroj. Veliki je to trg, ali je zatvoren za saobraćaj.
„Skaut me uvek pita za imena drveća kad šetamo našeg psa”, rekao sam. „A ja ne umem da joj od-

govorim. Kako bih znao vrste drveća?”
„Skinite Ljudsku prirodu.”
Pogledao sam je u lice. Ne bih se nikada umorio od gledanja njenog lica. Zato što je njena lepota bila nešto više od ishoda nasumično bačenih genetičkih kocaka. Šarlota Gatling bila je pristojna, hra-

bra i pametna i to joj se videlo na licu.
„Vaša žena je sigurno čula za tu aplikaciju”, rekla je. Klimnuo sam glavom. „Možda.”
„Hvala vam na vožnji, detektive Vulfe.” Gledao sam je kako odlazi.
A kad je ušla u kuću na drugoj strani trga, izvadio sam telefon i skinuo Ljudsku prirodu. Zamisao je bila tako jednostavna i pametna da sam se odvezao preko Ridžent parka i prošetao po mesečini učeći nazive drveća. Misleći koliko će se Skaut radovati što ima tako pametnog tatu kad budemo šeta- li Stena po Hempsted Hitu. Gledao sam kroz telefon čemprese, bukve, brestove, breze i jasenove, di- vio sam se japanskim trešnjama i katalpama i pokretu kojim Šarlota Gatling sklanja kosu s čela.

23

Narednik Ros Salis iz policijske stanice Totenhem imao je devedeset kilograma mišića i petnaest go- dina iskustva. Bio je jedan od onih krupnih okorelih ljudi - takve zovu Stari, Narednik, Gazda - koji su nesalomljiva kičma Metropolitenske policije.
„Zaista mislite da će nam se Klaničar pojaviti u kraju?”, upitao me je.
Vozio me je Glavnom ulicom Totenhema po zamagljenom jutarnjem suncu, a njegov ford fijesta obeležen jarkožuto-plavom trakom, premali za tako krupnog čoveka, bio je upadljiv kao sladoledžij- ski kombi u Sahari.
„Ne znam”, rekao sam mu otvoreno, „ali zbog same mogućnosti moram da vidim Kerolin Berns.
Ona je možda u pravoj opasnosti.”
„To je davna prošlost.”
„Tačno, ali pod izvesnim okolnostima muškarci postanu opsednuti bivšim devojkama.”
Zakikotao se. Narednik Salis smejao se lako i često, a to možda nije bio rđav stav za pajkana koji je čitavu karijeru proveo u Totenhemu.
„A koje su to okolnosti?” upitao je kezeći se.
„Kad su očajni.”
Narednik Salis je pošao sa mnom jer mu je porodica bila, kako mi to kažemo, odranije poznata.
„Bolje znam njenog sina nego nju”, objasnio je. „Edi Berns. Imali smo posla s njim dok je bio ši- parac. Pre deset godina, i više. Družio se s pogrešnim tipovima. Bežao je iz škole, duvao je travu. Ništa strašno. Momci su momci, kao što znate. Ali Edi se ovde isticao.”
„Zašto, naredniče Sališe?”
„Zato što je belac.”
Kerolin Berns i njen sin živeli su iznad piljarnice u Glavnoj ulici, gotovo u senci stadiona. Ele- gantni novi mercedesi i bendže zatamnjenih prozora tiho su ulazili u parkiralište stadiona.
Kerolin Berns živela je u drugačijem Totenhemu.
Stepenište ka stanovima bilo je zatvoreno metalnom rešetkom, pa je Kerolin Berns morala da siđe da nam otključa. Bila je neobično sitna, kao da je iznenada prestala da raste one noći kada je Piter Nokins došao po njenog oca i braću.
„Kerolin, ovo je detektiv pozornik Vulf iz stanice Centralni Vest end”, rekao je narednik Salis.
Pokazao sam joj službenu legitimaciju. Pogledala ju je na delić sekunde zamišljeno grizući donju usnu.
„Detektiv Vulf voleo bi s tobom da porazgovara, ako nemaš ništa protiv”, rekao je narednik Salis.
„Ovo je samo učtiva poseta.”
Krupni narednik bio je do krajnosti umirujuća pojava.
„Uđite”, rekla je, a ja sam pokušao u njoj da vidim devojku od pre toliko godina, onu devojku koja se smešila pod božićnom jelkom. No činilo mi se da je ta devojka neko sasvim drugi.
Mali stan je zaudarao na hranu za mačke i marihuanu. Nisam video ni džoint ni mačku. S televizo- ra je treštao prenos neke fudbalske utakmice koja se, kako mi se činilo, igrala pred potpuno praznim

gledalištem. Neka strana liga, znači. Narednik Salis je s neodređenim osmehom prišao televizoru i ugasio ga.
Klimnuo mi je glavom da počnem.
„Ovo nije samo učtiva poseta”, rekao sam. „Gospođo, dužan sam da vas zvanično upozorim da vam preti opasnost. Verujemo da čovek koga tražimo da bi nam pomogao u istrazi predstavlja jasnu i neposrednu opasnost po vas. Dokumenta se pripremaju već sada. Ako mi - Metropolitenska policija - verujemo da nekome preti smrt ili teška povreda, upozoravamo ga zvanično. To upozorenje je ujedno i ponuda policijske zaštite.”
„Znam kakvo je to upozorenje”, rekla je. „Dobila sam ga jednom od vas. Kad sam bila mlada.
Kad se sve ono dogodilo. Zvalo se drugačije u te dane.” U te dane.
Dao sam joj posetnicu. „Svi moji podaci su tu”, rekao sam. „Ako se zabrinete…”
„Piter mi nikada ne bi naudio”, prekinula me je. „Nije mi ništa učinio onda, pa neće ni sada.”
Na vratima se pojavio dečko. Ne, ne dečko - muškarac od najmanje dvadeset pet godina obučen kao dečko. Jedan od onih novih ljudi koji ostanu zaglavljeni u vremenu jer nemaju posao, stalno su kod kuće, godine prolaze a oni gledaju svet ispod štitnika kape za bejzbol.
„Zdravo, Edi”, rekao je narednik Salis, očigledno oduševljen što ga vidi. „Kako si? Jesi li zavr- šio onaj tečaj?”
Edi je kratko odmahnuo glavom.
Edi Berns verovatno nije bio loš momak, ali očigledno nije umeo da se dopadne.
„Piter nama nikada ne bi učinio nažao”, rekla je Kerolin Berns. „Prema tome, zašto se lepo ne vratite u…” Pogledala je moju posetnicu. „…U Sevil rou i prestanete da mi traćite vreme?”
„Piter Nokins je osuđeni ubica, gospođo. Odslužio je dvadeset godina. Tražimo ga u vezi sa četiri nedavna ubistva.”
Nasmejala se. „Baš me briga. Meni neće ništa učiniti. Nikad. Ne znate ga vi. Ne znate vi ništa o njemu. Šta mislite, da ću vam biti zahvalna što ste mi nepozvani došli u kuću? Hoću da me ostavite na miru. Niste mi nikada pomogli, i nećete.”
„Je li Nokins pokušao da stupi u dodir s vama?”
„Nije.”
„Kada ste ga poslednji put videli?”
„Na suđenju. Onog dana kad je osuđen.”
„I od onda ništa? Niste ga posećivali u zatvoru? Niste ga videli otkako je izašao? Niste nikad bili na farmi Hrastovo brdo?”
„Šta sam upravo kazala?”
Pogledao sam narednika Salisa. Saosećajno mi se smešio. Ali njegov pogled govorio mi je da je vreme da krenemo.
* * *

Kad smo izašli na ulicu, narednik Salis mi je rekao: „Teško je pomoći ljudima kad ne žele pomoć.”
„To je istina”, saglasio sam se, besan na sebe što se osećam poniženo.
„Ona je ogorčena žena”, rekao je narednik Salis. „Život je nije mazio. A kad malo bolje razmisli- te - ona nije učinila ništa loše.”

Klimnuo sam glavom. To je bilo tačno.
Pogledao sam njen stan. Edi Berns nas je gledao s prozora držeći debelu mačku u naručju.
Narednik i ja smo se vratili do njegovog forda. Učinilo mi se da je uzdahnuo, kao da strepi što mora da spakuje svoje krupno telo za volan tog automobilčića. Zastao je s rukom na vratima i pogle- dao me preko krova.
„Zaista mislite da će Piter Nokins doći da je vidi?” upitao me je. „Nisu se videli pola života.”
„Možda neće”, rekao sam. „Ali mogao bi da dođe da vidi svog sina.”

24

Ponekad je plakala.
Gospođa Gejn uglavnom je sedela uz krevet svoga sina i pričala - govorila je o ljubaznim bolni- čarkama, o rđavom čaju u bolničkoj kantini, govorila je o Kertisovoj operaciji, a kad su joj lekari re- kli da operacije neće biti jer su povrede kičme suviše teške, govorila je o kući, o crkvi, o svojoj mački Moli i o svakodnevnim promenama u Luišamu, kraju u kom živi od mladosti.
Ali ponekad je plakala.
Pričala je o prepirci sa susedima Rumunima koja se ticala Molinih toaletnih navika kad su suze naišle bez ikakvog upozorenja i izazvale zapanjenu, nelagodnu tišinu. Edi Ren i ja bespomoćno smo se zgledali, a Vajtstounova je nespretno spustila staroj gospođi ruku na rame.
„Ne plači, mama”, zamolio je Kertis s napuklim osmehom.
„Hajdemo”, rekla je Vajtstounova blago. „Da proverimo da li se čaj u kantini popravio, hoćete

li?”


Edi je otišla s njima. Kad smo ostali sami, Kertis Gejn me je pogledao i nasmešio se.
„Moraš da me izbaviš odavde, Makse.”
Klimnuo sam glavom i takođe se nasmešio. „Kad se oporaviš dovoljno za fizioterapiju…” Slabašno je podigao ruku. Nekakva cevčica virila mu je iz vene na zglobu. Traka koja je držala

cevčicu se odlepila. „Mislim - moraš da me izbaviš odavde.”
Više se nije smešio. Stajao sam u uglu njegove privatne bolničke sobe, a sada sam seo na krevet.
Još nisam potpuno shvatao šta traži od mene.
„Učiniću sve što mogu”, rekao sam.
„Šta misliš da će biti sa mnom?” upitao me je. „Neću se vratiti na posao, zar ne? Nikada neću po- novo prohodati, je li tako? Tamo dole sve je mrtvo. Sve je nestalo. Neću više nikada voditi ljubav sa ženom, neću stvoriti dete i neću više nikada ići Sevil rouom.”
Sada sam ga video kao prvi put. Kočoperni mladi detektiv inspektor, elegantan, obrijane glave, kome detinjstvo provedeno u Luišamu daje čudnovatu nadmoć. Obrijana glava sada mu je obrasla grubom strnjikom, pa sam video da mu se kosa s čela povlači.
A srce mi se stegnulo kad sam odjednom shvatio šta tačno želi od mene. Ustao sam i odmakao se od njega.
Zbog šancove kragne nije mogao da pokreće glavu, ali njegove tamne oči su me pratile.
„Rekao sam ti”, kazao je. „Ovo nisam ja.”
„Neki ljudi vode dobar život”, rekao sam, a te reči zvučale su mi prazno iako sam znao da su isti- nite. „Vratili su se iz ratova - preživeli su užasne nesreće - i žive bez ruku i nogu…” Gejn je sada bio potpuno spokojan.
„Oni su heroji”, rekao je. „Svi do jednog. I ja im odajem počast. Tim vojnicima koji guraju dalje bez udova. Muškarcima i ženama koji se prilagode životu u kolicima.” Nije mogao ni da slegne rame- nima, ali video sam taj pokret na njegovom licu. „Šta da ti kažem? Ne želim da me mama vodi u toa- let. To je to, zapravo. To je sve što treba da znaš. Nisam dovoljno jak za to. Odrastao sam čovek i ne

mogu ponovo da postanem beba. Makse, ne mogu to da joj uradim. A ne mogu to da obavim sam.” Pogledao sam zatvorena vrata. Osetio sam da mi rana u stomaku pulsira.
„To je nemoguće”, rekao sam tiho.
„Zapravo je vrlo lako”, odvratio je. „Ne tražim avionsku kartu u jednom pravcu do neke švajcar- ske klinike. Samo jastuk i nekoliko minuta tvog vremena kad nikog ne bude u blizini. Ti si snažan čo- vek, Makse. Pritisni mi jastuk na lice dovoljno jako da mi zaustaviš disanje na nekoliko minuta i biće brzo gotovo. Znaćeš kad bude gotovo. Učinićeš mi istinsku uslugu. I dobro delo za moju majku.” Naj- zad su mu se pojavile suze u očima. „Molim te”, rekao je. „Nemam koga drugog da zamolim.”
Vrata su se otvorila i gospođa Gejn je ušla s Vajtstounovom i Edi Ren. Smejale su se.
„Momci, o čemu to pričate?” upitala je gospođa Gejn smešeći se obojici.
„O starim vremenima, mama”, odgovorio je njen sin.

* * *

Otišao sam po Skaut. Njena drugarica Mija živela je u porodičnoj kući u tihoj ulici u Punliku, toliko blizu reke da mi se činilo da je čujem. Stajao sam na pragu, a srce mi je još neobuzdano udaralo po- sle bolnice. Kroz prozor sam video ono što mogu nazvati samo normalnim domom.
Otac je došao kući s posla na kom niko nije pretrpeo povrede koje će nositi do groba. Majka do- ziva decu. Roditelji su i dalje zajedno. Ostareli zlatni retriver lenjo se penje na kauč i smešta se da odrema. Sve je bilo toliko normalno da mi se plakalo od zavisti i divljenja.
Video sam slike na zidovima, i knjige, i čuo sam glasove. Visok mršav muškarac od oko trideset pet godina skidao je kravatu i uključivao vesti, a žena mu je prišla i zagrlila ga oko struka. Videli su me, pa su se nasmešili i mahnuli.
„Skautin tata!”, rekla je žena, mada je nisam čuo.
Klimnuo sam glavom i nasmešio se, misleći da smo Skaut i ja možda takođe normalni. Samo dru- gačije normalni.
Kad su mi otvorili vrata, Skaut i Mija bučno su strčale niz stepenice, a Mijina sestrica, mlađa mo- žda godinu-dve, ostala j e na vrhu stepeništa.
„Moramo li odmah da idemo?”, upitala me je Skaut zadihano u znak pozdrava.
„Devojke su napravile kolačiće”, rekla je Liši. „Dobri su uz kafu.”
Pristao sam na kafu i domaće kolačiće, a moja kći je veselo otrčala nazad na sprat sa svojom dru- garicom. Liši i Rodžer sproveli su me kroz kuhinju. Znali su da sam policajac. Tata - Rodžer - radio je u Sitiju, nešto s novcem što nisam u potpunosti razumeo, a Liši se školovala za psihoterapeuta.
„Mija obožava vašeg psa”, rekao je Rodžer. „Sten, je li tako?” Nasmešio se svojoj ženi. „Gnjavi nas da joj nabavimo takvog španijela.”
„Naš stari džukac slabo se kreće”, rekla je Liši i dodala mi tanjir zgužvanih smeđih ruševina koje su valjda predstavljale kolače. Seo sam za kuhinjski sto.
A onda su im pale vilice.
Gledali su u moj stomak, očiju iskolačenih od užasa, u sve veću mrlju na mojoj majici. Nikada u svom srećnom normalnom domu nisu videli ništa slično.
„Krvarite”, rekla je Liši.
Skočio sam na noge, usta punih kolača, i pozvao Skaut. Rana od noža pulsirala mi je kao živo biće, a lice mi je plamtelo od stida.

25

Ujutru sam srkutao trostruki espreso iz bara Italija i borio se s izveštajima gde je sve Bredli Vud vi- đen od sinoć kad je Edi Ren došla i sela na moj sto.
„Pročitala sam izjavu koju ti je dala farmerova kći” rekla je.
„Možda bi trebalo da prestanemo da je zovemo farmerova kći”, primetio sam. „Otišla je sa farme pre trideset godina.”
„Kerolin Berns”, rekla je Edi. „Nekadašnja farmerova kći. Lagala te je.” Spustila mi je na sto debelu zelenu fasciklu.

ZATVOR NJENOG VELIČANSTVA „BELMARŠ” PUNOLETNI MUŠKARCI - KATEGORIJA A
„Uprava zatvora Njenog veličanstva od hiljadu devetsto osamdeset četvrte mora da vodi dnevni- ke poseta zatvorima maksimalne bezbednosti”, rekla je Renova. „Te godina Irska republikanska armi- ja gotovo je digla u vazduh britansku vladu u Brajtonu. Ne pitaj me zašto su posle toga promenili pra- vila - to je bilo opšte pooštravanje bezbednosti posle velikog terorističkog napada.”
„Uvek je tako”, rekao sam. „Neki mali bradati bednik ne uspe da raznese avion i svi mi odmah moramo da se izuvamo na aerodromima.”
„Klaničar je te osamdeset četvrte ušao u četvrtu godinu kazne”, rekla je Edi. „Prema tome, ne znamo za prve četiri godine, ali do kraja odsluženja kazne u Belmaršu imao je samo dva posetioca.”
Uzeo sam dosije i otvorio ga. Slova su izbledela od vremena, ali su mi se rugala jasno i glasno.
„Kerolin Berns me je gledala u oči i rekla mi da ga nije videla od svoje šesnaeste godine”, rekao sam. „Prema dnevnicima poseta, viđala ga je jednom mesečno. Godinama.” Zatresao sam glavom.
„Piter Nokins joj je ubio oca i tri brata pištoljem za stoku. A ona je svakog meseca išla da ga vidi?”
„Možda ga je volela. Možda ga je mrzela. Pogledaj ime drugog posetioca.”
Još jedno izbledelo ime. Š. Nokins, pisalo je slovima nejasnim od godina. Unosi su bili ređi nego za Kerolin Berns, a onda su potpuno nestali godinu-dve pre nego što je Piter izašao iz zatvora. Listao sam požutele stranice.
„Brat”, rekao sam.
„Pogledaj ponovo, detektive.”

Š. Nokins (gđa)
„Nije brat, nego bratova žena”, rekla je Edi. „Ona je umrla, zar ne?” Klimnuo sam glavom.
„Neko ju je spalio živu”, rekao sam.

* * *

Kerolin Berns je zurila u nas kroz metalnu rešetku, lica izobličenog od mržnje. Pogled joj je šetao od Vajtstounove preko Edi Ren do mene, ali obratila se naredniku Salisu.
„Ne opet”, rekla je. „Ja ne moram da razgovaram s njima ako ne želim.”
„Biće lakše ako porazgovarate, Kerolin”, rekao je krupni narednik blago. „Moraju da raščiste neke sitnice.”
Gledala ga je i razmišljala. Vajtstounova je zakoračila napred.
„Gospođice Berns? Ja sam detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun. Znamo da ste redovno pose- ćivali Pitera Nokinsa dok je bio u Belmaršu.”
„Znam ja svoja prava.”
To je izgovorila manje samouvereno.
„Kao stariji istražitelj, mogu da vas imenujem važnim svedokom u našoj istrazi”, rekla je Vajtsto- unova. „Ako to učinim, moraćete da obavite s nama razgovor koji će se snimati kamerom. A ako bu- dete lagali mojim istražiteljima za vreme tog snimanog razgovora, otkrićete da vas nikakva prava neće poštedeti velikih nevolja. Prema tome, kako bi bilo da otvorite kapiju i da porazgovaramo kao civilizovana ljudska bića?”
Kerolin Berns je otvorila kapiju i krenula na sprat ne čekajući nas. Narednik Salis se odmaknuo i prijatno se smešio kad smo krenuli za njom.
Ulazna vrata stana bila su otvorena.
Kerolin Berns i njen sin sedeli su na kauču i čekali nas; mladić je nesigurno gledao majku, a ona je netremice posmatrala Vajtstounovu. Stan je i dalje zaudarao na marihuanu i mačke.
„Sigurno je teško devojci sa sela kao što ste vi”, rekla je Vajtstounova i prvi put se nasmešila.
„Život u gradu, mislim, posle detinjstva provedenog na farmi.” Kerolin Berns se nasmejala.
„Sada ide onaj deo kad se pretvarate da ste mi najbolja drugarica? Niste poznavali mog oca. Ni- ste upoznali moju braću. Bili su to opaki skotovi. Nije meni teško ovde. Teško mi je bilo na farmi s njima. Jesmo li završili sa zbližavanjem? Možemo li dalje?”
„U redu”, rekla je Vajtstounova i sela u fotelju preko puta majke i sina. „Zbližavanje je završeno.
Zašto ste lagali detektiva pozornika Vulfa da niste posećivali Nokinsa u zatvoru?” Kerolin je slegnula ramenima, nimalo uzdrmana otkrivenom laži.
„Ne vidim zašto bih ja radila vaš posao”, rekla je. „Sve tamo piše, zar ne?”
„Znači, niste mrzeli Pitera Nokinsa?”, upitala ju je Edi. Kerolin ju je pogledala i prezrivo frknula.
„Zašto bih ga mrzela?”
„Zbog onoga što je učinio. Zato što vam je pobio porodicu.”
„Ko kaže da je on ikoga ubio?”
„Sud. Porota. Sudija. Želite li da kažete da je bio nevin?”
„Želim da kažem da nisu znali ništa o njemu. Nisu ga poznavali. Ne kao što ga ja poznajem.” Drh- tavom rukom prešla je preko tankih usana. „Kao što sam ga ja poznavala.”
Prišao sam prozoru i pogledao na ulicu. Saobraćaj je mileo Glavnom ulicom. Saobraćajni polica- jac kretao se pločnikom kao u usporenom filmu. Gledao sam ga kako piše kaznu i zavlači je ispod brisača nisana mikre.
A onda sam video da taj nišan nema jedno spoljno ogledalo.

Zurio sam u taj automobil dok je saobraćajac polako odlazio, a onda sam osetio da mi dah zastaje u grlu.
Setio sam se crno-belog snimka sigurnosne kamere, čoveka kome se glava odbija od haube auto- mobila na benzinskoj stanici, glave koja udara u kola tako jako da se čovek na kraju onesvestio, ogle- dalo se smrskalo i staklo popadalo po tlu.
I gledao sam u nisan mikru bez ogledala.
I shvatio sam da moramo da odemo odavde. Smesta.
Okrenuo sam se.
Kerolin Berns i njen sin sedeli su na kauču, Vajtstounova u fotelji preko puta njih, tako blizu u malom stanu da su im se kolena gotovo dodirivala, a Edi Ren se smestila na ivicu fotelje.
Narednik Salis je stajao sa strane i dobroćudno se smešio kao da će nas dobra volja obe strane provesti kroz sve neprijatnosti.
Pogledao me je, nasmešio mi se i klimnuo glavom, a ja sam očajnički zurio u zatvorena vrata iza njega.
Sva troja bila su zatvorena. Dve spavaće sobe i kupatilo. Kerolin Berns i njen sin su me gledah.
„Šefice” rekao sam. „Trebalo bi ovaj razgovor da obavimo u stanici. Odmah.”
Kerolin Berns je ustala od napetosti kruto držeći ruke uz telo. Činilo mi se da i ona teško diše.
Odjednom u malom stanu nije bilo dovoljno vazduha.
„Marna?”, rekao je njen sin.
Čuo sam nešto iz jedne sobe, a onda su se vrata otvorila i pojavio se Piter Nokins sa sačmarom u rukama.
Neko je vrisnuo, Edi Ren je skočila na noge, ali Vajtstounova nije imala vremena da ustane iz fo- telje, a ako sam se ja pomerio, toga nisam bio svestan jer je Nokins podigao kundak na rame, uperio sačmaru u glavu narednika Salisa i povukao obarač.
Kao da je bomba eksplodirala u majušnoj sobi. Pucanj je bio toliko glasan da kad je utihnuo ni- sam čuo ništa, samo odjek tog pucnja negde u glavi.
Narednik Salis se srušio na pod.
Pogledao sam ga očekujući da mu nedostaje pola glave, da ću videti krvavu kašu, mozak, kosu i kosti svuda po jeftinom tapetu iza njega.
No narednik Salis je zurio u mene otvorenih usta. Trepćući od zbunjenosti. Živ. Na zidu iza njega zjapila je rupa veličine pesnice.
Nokins je promašio. Ali kako je uspeo da promaši?
Zvuci su se vratili. Ali ne i moj sluh. Ne u potpunosti. Zbog zaglušujućeg praska u zatvorenoj pro- storiji sve je zvučalo kao kroz vodu.
Usta su se pomerala. Ljudi su vikali. Zateturao sam se napred; sa sluhom sam izgubio i ravnotežu.
Piter Nokins je preneraženo buljio u uniformisanog policajca koji je sedeo na podu.
Sačmara mu je još bila čvrsto prislonjena uz rame. Prošlo je svega nekoliko sekundi.
Ponovo sam pogledao narednika Salisa, trudeći se da shvatim kako je još živ, a onda sam nogama od gume koraknuo prema Piteru Nokinsu.
On se okrenuo prema meni kao da me prvi put vidi, a ja sam ga gledao kako cilja dvocevkom u

moje grudi, što je bila dobra meta jer je imao manje izgleda da promaši.
Sve se skamenilo.
Stao sam i buljio u cevi sačmarice, svestan da mladić psuje, da psovke nekako probijaju gluvoću. Edi Ren i Vajtstounova bile su na nogama i zurile u narednika Salisa, koji je sedeo na podu uopšte ne shvatajući kako je preživeo pucanj iz neposredne blizine. Ništa nije imalo smisla.
Noge su mi se pokrenule. Šake su mi se stegnule u pesnice. Kratki levi kroše, mislio sam. Slomi mu vilicu. Imaš jednu priliku. Nemoj da promašiš.
No stao sam kad je Nokins zakoračio unazad i naciljao mi među oči, kao da ne može da odredi gde je najbolje da me upuca.
Buljili smo jedan u drugog. Ništa se nije micalo. Svi su vikali. Uši su me bolele. Onda je desnom rukom povukao pušku, zamahnuo njome u moje lice i stari drveni kundak pogodio me je visoko u ja- godicu.
Kao da me je udario malj.
Pao sam i ostao na podu, omamljen, obuzet mučninom, čekajući zvuk drugog pucnja. Ležao sam i čekao, a pucanj se nije oglasio.
Čuo sam samo krike, plač i pozive u pomoć. Čuo sam samo tresak ulaznih vrata.
Čuo sam samo korake begunca koji više nema kuda da pobegne.

26

Podigao sam se na kolena, sporo, više od mučnine nego od bola, od one duboke sveobuhvatne mučni- ne koja nastaje od udarca u lice, veoma snažnog.
Želeo sam da spavam, ili makar da skliznem u tamu, ali naslonio sam se na stolicu i zagledao se u narednika Salisa.
On je još sedeo na podu, lica skamenjenog od šoka. Na zidu iza njega i dalje je zjapila crna rupa veličine pesnice. A on je i dalje bio živ.
„Dobro ste”, rekao sam mu trudeći se da ne padnem.
Zatreptao je. „Ne čujem vas”, rekao je. „Vidim da vam se usta miču, ali - ništa.”
Uspravio sam se na kolena i uhvatio ga za mišice. Trebalo je da zaudaraju na krv i uništenje. Bilo je pravo čudo što je pretrpeo samo šok. No znao sam da čuda ne postoje.
„Šta se desilo?”, upitao je narednik Salis.
„Promašio je”, odgovorio sam.
„Šta? Promašio? Kako je mogao da promaši?”
„Promašio je jer nije imao razloga da vas ubije.” Ustao sam. Ovog puta bilo je lakše.
Kerolin Berns i njen sin stajali su tik do mene, pokazivali rupu u zidu i urlali jedno na drugo. Sluh mi se vraćao, ali nisam uspeo da razaznam ni jednu jedinu reč.
Pogledao sam po maloj sobi. Nije bilo nikoga drugog. Onda sam čuo Vajtstounovu i Edi Ren kako viču na ulici. Potapšao sam narednika Salisa po potiljku, samo da mu stavim do znanja da još dišem, a onda sam izleteo iz stana.
Kroz metalnu rešetku otvorene kapije video sam Vajtstounovu i Renovu kako sedaju na zadnje se- dište patrolnih kola koja kao da su ih čekala. Nisam razumeo šta rade, a onda sam video da napred sede dve uniformisane policajke razrogačenih očiju i shvatio da ih je Vajtstounova sigurno zaustavila. Kola su krenula uz škripu guma i pre nego što su se zadnja vrata zatvorila. Vajtstounova je izviki-
vala uputstva i uključile su se sirene i rotaciona svetla.
Stajao sam na pločniku i psovao. Osećao sam da mi jagodica otiče do veličine jajeta. Onda sam video Pitera Nokinsa.
Trčao je pločnikom stotinak metara dalje od mene, ka jugu, u pravcu Totenhem Hejla. Između nje- ga i patrolnih kola bila je saobraćajna gužva, a on se osvrnuo kad je čuo sirenu.
Nisam video sačmaricu.
Onda mu se odjednom stvorila u rukama.
Motocikli i bicikli provlačili su se između blokiranih vozila, a Nokins je stupio na kolovoz i upe- rio pušku u jednog glasnika na motociklu.
Motociklista je naskočio na ivičnjak i pobegao vozeči na zadnjem točku. Nokins je pokušao po- novo.
I dalje stoječi među vozilima i užasnutim licima iza prozora, usmerio je sačmaricu u sledećeg motociklistu. Ovaj je podigao ruke i pao unazad s motocikla. Nokins je seo na motocikl, osvrnuo se

preko ramena i zašao u sistem jednosmernih ulica. Čuo sam sirene i psovke i shvatio da vozi u pogre- šnom smeru.
Vozila u glavnoj ulici sklanjala su se pred patrolnim kolima, izlazila na pločnik, udarala se uz tiho
krckanje metala, a video sam Edi Ren kako se naginje kroz prozor pokušavajući da uoči begunca.
Uvukla se nazad u kola; ubrzali su jureći ga, sledeći motocikl jednosmernim ulicama, takođe u pogrešnom smeru.
A ja sam potrčao.

* * *

Uskoro su me izgubile.
Vozila koja su se sklanjala pred sirenom i rotacijom nastavila su svojim putem kad sam utrčao u kružni put Totenhem Hejla. Trčao sam između vozila koja su mi išla u susret, između psovki, sirena i lica izobličenih od besa; ovde se saobraćaj kretao brže, kola su ševrdala sklanjajući mi se s puta, dlanovima sam se otiskivao o hladni metal, napetog tela, čekajući da se staklo, čelik i guma zariju u krv i kosti.
To se nije dogodilo. Ne meni.
Stao sam kad sam naišao na zgnječena patrolna kola. Prednji deo se zgužvao o metalnu banderu s kamerom, a bandera se izvitoperila i razbila prednje staklo.
Vajtstounova je i dalje sedela pozadi, držeći se za čelo. Edi Ren je stajala pored uništenih kola, po svemu sudeći nepovređena, ali omamljena; u ruci je držala telefon. A iza naduvanih sigurnosnih jastuka video sam izubijana i izgrebana lica dve mlade policajke.
„Makse!”, povikala je Edi. „Krenuo je ka rezervoaru!” Pošao sam za njim.
I Nokins je imao sudar. Ukradeni motocikl zgnječili su prednji točkovi velikog kamiona. Nokins nije naneo mnogo štete kamionu, ali vozač je presamićen stajao na putu i povraćao.
Saobraćaj se zaustavio, vozila su se sudarala u koloni, vozači su izlazili, vikali, pretili, a ja sam levo u daljini video sistem rezervoara Valtamstou, deset povezanih rezervoara pitke vode dugih neko- liko kilometara.
Preskočio sam ogradu. Rezervoari su ličili na more, potpuno nepomično, a grad kao da je ostao negde daleko iza mene. Bilo je čudnovato tiho i mirno ovde, buka totenhemskog meteža kao da je do- pirala iz nekog drugog sveta.
Onda sam video da dva čoveka u gumenim čizmama nezgrapno trče ka meni. Bili su ribolovci, a štapove su ostavili pored dva zelena šatora.
„Tamo!”, viknuli su pokazujući prema nekom žbunju pedeset metara dalje. „Ima sačmaru!” Nisu stali.
Čuo sam sirene. Još sirena. Kad sam se osvrnuo, policijska vozila bila su svuda. Zapitao sam se jesu li već stigli specijalci, a onda sam ih i video - velike crne džipove BMW X5, crni odsjaj oružja, heklera G3 i automatskih pušaka MP5. Odsek za specijalna dejstva Skotland jarda ima oko pet stotina pripadnika, a meni se činilo da su svi do jednog ovde.
Oklevao sam gledajući ih kako zauzimaju položaje, pitao se koliko su dugački rezervoari, da li su specijalci pokrili sve izlaze, a najviše da li treba da nastavim za Nokinsom ili da odustanem. A onda više nisam imao izbora jer je Piter Nokins izašao iz žbunja i dalje držeći sačmaru.

Stajao sam potpuno nepomično.
Nisam imao kuda da pobegnem ni gde da se sakrijem, a zbog ove beživotne vode okolina je izgle- dala kao neka druga planeta.
Krenuo je ka meni.
„Spusti oružje”, rekao sam mu. Nije stao. Četrdeset metara.
„Hapsim te zbog ubistva porodice Vud”, rekao sam. „Meri, Breda, Marlona i Pajper.”
Odmahnuo je glavom i pogledao preko mog ramena plava svetla koja su cepala sivu zimsku tmi-

nu.


Dvadeset metara.
„Ne moraš ništa da kažeš”, rekao sam. Deset metara.
„Ali može naškoditi tvojoj odbrani…” Podigao je pušku.
„Spusti to i odmakni se!”, rekao sam mu. Srce mi je snažno tuklo, rana mi je pulsirala, krv mi je

jurila venama. „Nemaš izlaza.”
„Ponovo grešiš”, rekao je, okrenuo sačmaricu i gurnuo cev u usta. Zatreptao je kad je namestio palac na obarač i pritisnuo.
Razlegao se pucanj i potiljak mu je eksplodirao. U istom trenutku. A zvuk drugog pucnja bio je drugačiji. Činilo se da odjekuje preko svih deset rezervoara, preko te ogromne vodene površine, pre- ko tog gradskog mora. Pogledao sam uvis kad je jato crnih ptica uplašeno prhnulo.
Nokins je pao unazad u rezervoar.
Ono što mu je ostalo od potiljka cedilo se u nepomičnu vodu. Pogledao sam svoje ruke. Bile su krvave.
Srce mi je ubrzalo, ludo od radosti, suze zahvalnice navrle su mi na oči i grlo mi se stegnulo. Zato što to nije bila moja krv.

* * *

Žena me je napala s leđa.
Stajao sam uz ivicu puta s plastičnom čašom rđave kafe u rukama, vrele, suviše vrele da je pijem, ali ipak sam je pio, da bi mi žarila grlo, da bih uživao u tom podsetniku da sam još živ. Gledao sam bolničare kako zašivaju posekotinu na čelu naše šefice, naoružane policajce, uniformisane pozornike i plava svetla na sve strane kad me je žena napala s leđa. Urlala je psovke i uvrede i grebala mi lice.
Htela je moje oči. Htela je da ih iskopa. Htela je da me oslepi.
Vrela kafa mi se prosula po cipelama i pomislio sam kako joj je napad uspešan.
Njeni nokti su mi grebali čelo i obrve, zarivali mi se u očne duplje, pokušavali tu da ostanu, da se zabodu u očne jabučice, a onda je pokušala ponovo, sve vreme vrišteći, vrišteći, vrišteči.
Mislio sam da je to Kerolin Berns došla da me kazni.
No, kad su je najzad odvukli, opazio sam tetovažu psa na njenom ručnom zglobu. Slika akite koji liči na nemačkog ovčara bila je išarana krvlju s mog izgrebanog lica.
Bila je to Eho Nokins.
U majici bez rukava i ružičastoj mini-suknji. Usred zime obučena za rano leto. Okrenula se i vri-

štala na mene dok su je dvojica uniformisanih pozornika odvodila.
„Krv ti je na rukama!”, urlala je. „Krv ti je na rukama! Krv ti je na rukama!”
„Da je privedemo, gospodine?”, upitao me je narednik, a ja sam se zapitao da li je iz mesne poli- cije i poznaje li narednika Salisa. „Da je uhapsimo zbog napada na policajca?”
Odmahnuo sam glavom. Nisam imao srca za to. Osim toga, nisam želeo da popunjavam brdo obrazaca. No, istini za volju, Eho me je šokirala. Kao da je znala da Piter Nokins nije pobio porodi- cu Vud. Ne mislim da je u to verovala, zaslepljena sentimentalnošću onih koji vole žestoke tipove - nego je znala, pouzdano i neporecivo.
Setio sam se narednika Salisa na podu onog stana koji je zaudarao na marihuanu i mačku, njego- vog lica skamenjenog od neverice što još diše, i rupe u zidu u koju je sačmarica namerno opalila.
Kao da je znala.
Piter Nokins pola svog života nije nikoga ubio.

MART

POSMRTNI OSTACI





27

Nije lako sakriti leš.
Iz dva razloga. Ubice su glupe.
A leševi se raspadaju.
Dvadeset četiri sata pošto je Piter Nokins ispraznio sačmaricu sebi u usta, stajao sam ispred mape Londona koja je pokrivala čitav zid STZ-1. Kad sam se odmaknuo da bolje vidim, pomislio sam: Ne, nije lako sakriti leš, čak ni ovde.
Čak ni u gradu od deset miliona duša.
Čak ni u metropoli koja se širi pedeset kilometara s obe strane reke duge preko trista kilometara. Čak ni u Londonu, izuzetnom gradu s nebrojenim hektarima zelenog i plavog, sa silnim parkovi-
ma, šumama, travnjacima, vrtovima i pustarama, s brojnim ribnjacima, kanalima, jezerima, rekama i rezervoarima.
London ima šezdeset hiljada ulica i mnoštvo garaža, kontejnera, kanti za smeće, novih-novcatih popločanih dvorišta i starih vlažnih podruma. A ispod parketa, pod poklopcima šahtova, daleko is- pod betona i zemlje, duboko u podzemnoj mreži jaraka, cevi i slivnika koji odnose gradski otpad - i dalje je teško otarasiti se lesa. Zato što su ubice glupe, a tela se raspadaju.
Stajao sam sam u našoj sali i zurio u mapu. Iza mene, na mom radnom stolu, Bredli Vud mi se smešio s kompjuterskog monitora, večiti srećni četvorogodišnjak, s figuricom Hana Sola u maloj pe- snici.
Odmaknuo sam se još jedan korak Tako sam bolje video. Lako je ubiti nekoga, mislio sam. Teško je osloboditi se tela.
Ubice su slepe od adrenalina, prestravljene mogućnošću da budu uhvaćene, oznojene od panike. Nemaju vremena. Na rukama i odeći imaju dovoljno dokaza da odu na doživotnu robiju. Svaka ćelija njihovog bića govori im da beže.
Oni koji pokušaju da sakriju svoje žrtve nikada ne misle jasno. Malo je verovatno da će duboko razmisliti o neporecivim činjenicama smrti i raspadanja.
Putrefakcija, tako to patolozi zovu. Zbog nje će mene kremirati.
Proces putrefakcije hladnoća usporava, vrućina ubrzava, na njega utiču težina žrtve, odeća koju je žrtva nosila u vreme smrti, za taj proces važno je ima li u stomaku žrtve nesvarene hrane, da li je žr- tva u vodi i je li ta voda topla ili hladna.
Ali, ako leš nije smešten na temperaturu ispod nule, ništa neće zaustaviti putrefakciju.
Pogledao sam ka prozoru. Još je bilo veoma hladno, ali najgora zima je prošla. Sneg se topio. Godišnja doba su se smenjivala. No i usred tog buđenja života, surove činjenice smrti bile su iste. A one nisu lepe.
U trenutku smrti sve se zatvara. Srce ne kuca. Krv ne struji. Poslednji udisaj je prošao. Postoji mit da kosa i nokti rastu i posle smrti, ali to nije istina - koža i potkožno tkivo posle smrti se skupljaju

i povlače, pa deluje kao da su kosa i nokti porasli. Ali nisu. Od tog trenutka kosa i nokti će samo ot- padati.
Posle smrti bakterije koje beže iz organa za varenje uništavaju i razjedaju telesna tkiva. Unutra-
šnji organi raspadaju se po strogo utvrđenom poretku: creva, jetra, bubrezi, pluća i najzad prostata ili materica.
Posle trideset šest sati glava, ramena i stomak pozelene. Onda gasovi zaostali u šupljinama izazi- vaju nadimanje, počevši od lica. Oči se izbulje. Jezik izviri. Glava natekne. Nadimanje stiže do sto- maka i najzad do kože koju prekrivaju plikovi.
Nos i usta izgledaju kao da krvare, ali to je truležna tečnost, ishod potpunog uništenja tkiva pod dejstvom bakterija. Krvni sudovi pucaju i nastaje zamršena mreža puteva slična žilicama na mermeru. Telo je do tada zadobilo tamnozelenu, gotovo crnu boju.
Leš zatim puca kao voćka ostavljena na suncu i ispušta gasove. Zato ubijeni uvek nemirno spavaju.
Pronalaze ih šetači pasa, čistači jarkova i majstori amateri kad podignu parket, kopaju po bašti ili ruše zidove. Otkrivaju ih susedi kada utvrde da iza obližnjih vrata izbija nepodnošljiv smrad.
A otkrivaju ih i ljudi kao ja kada krenu u kuću užasa i nogom izbiju ulazna vrata.
Mada ne uvek. Pomislio sam na Vini Džonson, majku Kita Beneta, žrtve Ubica iz močvare.[6] Vini je umrla pošto je gotovo pedeset godina pokušavala da utvrdi gde je tačno njen dvanaestogodi- šnji ubijeni sin pokopan u močvari Sadlvort. blizu Mančestera. Mislio sam na Vini koja je dugi niz godina ostavljala cveće, igračke i zaloge ljubavi na nasumično odabranim mestima u močvari.
Da, dešava se to. Da, lakše je sakriti mrtvo dete nego leš odrasle osobe.
Ali ubice su glupe.
A leševi se raspadaju.
A ako je Bredli Vud mrtav, verovao sam iz dubine duše da bismo ga do sada već pronašli. Dodirnuo sam mapu Londona vrhovima prstiju.
„Još je živ”, rekao sam tiho.
„Detektive Vulfe?”
Odskočio sam od mape, a dah mi je zastao u grlu. Šarlota Gatling stajala je na vratima.
Grizla je donju usnu. „Zašto je to uradio?”, upitala me je.
Nisam znao šta da odgovorim. Potražio sam nekakvu istinu koju bi mogla da shvati.
„Ne umem da vam objasnim ludilo”, rekao sam što sam blaže mogao. „Nokins je bio neuračun- ljiv. Bio je na neki način opsednut vašom sestrom. Da nije stradala Meri - i njena porodica - stradao bi neko drugi. On nije smeo da izađe na slobodu. Posle prvih ubistava, pre mnogo godina, trebalo je da ode u neku psihijatrijsku ustanovu s jakim obezbeđenjem. Trebalo je da robija u Brodmuru, a ne u Belmaršu, i trebalo je tamo i da umre.” Oklevao sam. Ona je to primetila.
„Nastavite, molim vas.” Mislio sam na Edi Ren.
„Jedna moja koleginica rekla je da je Nokins bio duboko nesrećan čovek, gnevan zbog sreće dru- gih. Nokins je video srećnu porodicu i morao je da je uništi. Ta moja koleginica nije ni psiholog ni psihijatar. Ona je samo pajkan, kao i ja. Ali čini mi se da njena teorija ima smisla kao i bilo koja dru- ga.”
Nisam znao šta još da joj kažem.

„Žao mi je”, rekao sam.
„Šta će biti s onom decom? S onom koju ste našli u onoj kući u Biskupovoj aveniji?” Zatresao sam glavom.
„Socijalne službe pokušaće da ih pošalju kući, mada su neka od njih pobegla od kuće. Većina će da ode u domove ili hraniteljske porodice. Ne mogu da se pretvaram da će sve biti u redu s njima. Voleo bih da mogu.”
Razmislila je o tome i klimnula glavom.
„Ovaj svet je smetlište stvoreno ljudskim željama”, rekla je. Gledali smo se. Nije se pomakla s vrata.
„Zbog čega ste došli?”, upitao sam je.
„Imam razgovor sa službenicom za vezu s porodicama. Treba da pogledam snimke sigurnosnih kamera, fotografije snimljene telefonima, da pročitam neke izveštaje. Dolazim ovamo jednom nedelj- no. U početku sam mislila da je to znak napretka. Više ne verujem u to. Sve je zapravo besmisleno.” Video sam da je izgubila mnogo nade i to mi se nije svidelo. „Toliki smešni izveštaji da je Bredli vi- đen koji ne vode ničemu.”
Lice joj je porumenelo. Možda zato što smo oboje znali da je služba za vezu s porodicama na pr- vom spratu. Nije bilo očiglednog razloga da se ona pojavi ovde. No ostala je pribrana.
„Želela sam samo da vam zahvalim”, rekla je. „I vašim kolegama, naravno. Znam da ste se izloži- li opasnosti da privedete Nokinsa pravdi. No svi su otišli kući.”
To je bilo tačno. U svakom smislu. Bio je kraj radnog dana. A naša istraga ubistva gubila je ubr- zanje.
Detektiv viši inspektor Patriša Vajtstoun i detektiv pozornik Edi Ren bile su kod kuće sa svojim ranama i svojim voljenima. Naš jedini osumnjičeni umro je od sopstvene ruke i, mada to nikada neće- mo javno priznati, uprava policije oklevala je da troši sredstva i vreme na traganje za četvorogodi- šnjim dečakom koji je nestao pre dva meseca.
„Znam da je nestanak mog sestrića privukao mnogo pažnje”, rekla je Šarlota Gatling. „I znam šta kažu statistike. Svaka tri minuta nestane jedno dete. Sto hiljada dece nestane svake godine. Neka deca nestala su otkako sam došla ovamo. I znam da ne dobija svako dete pažnju kakvu ste posvetili Bredli- ju.” Pribrala se. „Zato sam želela da vam zahvalim.”
„To mi je posao.”
„Ali vi ste se trudili više nego što vam dužnost nalaže, zar ne?”
Pokazala je sliku svog nasmešenog sestrića na monitoru mog računara. Mislio sam da je nije pri- metila. Zapitao sam se kako da priđem stolu i zatvorim sliku pre nego što je vidi. Ah videla ju je čim se pojavila na vratima.
„Vaš posao je završen”, rekla je. „Vi ste ekipa za istragu ubistava. A ubistva su sada rasvetljena. A oboje znamo da se svakim danom izgledi da se Bredli vrati kući smanjuju. No vi i dalje tražite. Svi su otišli kući, a vi ste još ovde, mislite na njega, ne odustajete, i dalje pokušavate. To je istina, zar ne?”
„Jeste.”
Koraknula je ka meni.
„Zašto to radite?”
„Tata?”
Skaut je podigla glavu za praznim radnim stolom. Protrljala je sanjive oči i zanjihala se napred-

nazad na stolici ne dodirujući nogama pod. Ispod nje se Sten promeškoljio na zvuk njenog glasa, zev- nuo i počeo da se proteže. Pas gleda dole, pas gleda gore.
Skaut je skliznula sa stolice.
„Toalet”, rekla je i krenula ka vratima.
„Hoćeš li se snaći s onom bravom?” upitao sam je. „Jednostavna je”, rekla je Skaut i otapkala na- polje, a Sten za njom.
Pogledao sam Šarlotu Gatling.
„Radim to zbog nje”, rekao sam.