3. Hari Poter i Zatvorenik iz Askabana

Treća hogvortska godina je na pragu, a leto koje joj prethodi kao da nikada nije bilo duže...

Darslijevi, suroviji nego ikada, muštraju i maltretiraju Harija za svaku sitnicu. Za to vreme zemlja je u strahu i u panici. I to oba njena sveta - i normalski i čarobnjački. Razlog je Sirijus Blek, jezivi i monstruozni ubica koji je pobegao iz najbolje čuvanog zatvora na svetu, Askabana, kako bi podmirio još nekoliko starih računa...

Priča se da mu je cilj samo jedan - sam Hari Poter koji mu pripada na neki sasvim poseban način...

Posvećeno Džil Pruet i Ejn Kili,

kumama svinga.




1. Sovina pošta

Hari Poter je po mnogo čemu bio vrlo neobičan dečak. Najpre, mrzeo je letnji raspust više nego bilo koje doba godine. Zatim, stvarno je voleo da radi domaće zadatke, ali bio je prinuđen da ih radi u tajnosti, u gluvo doba noći. Uz sve to, bio je i čarobnjak.

Bližila se ponoć, a on je ležao na svom krevetu potrbuške, navukavši ćebad preko glave poput šatora, s baterijskom lampom u ruci i velikom knjigom u kožnom povezu (Istorija magije od Batilde Torbarke) rastvorenom preko jastuka. Hari je prevlačio vrhom svog orlovskog pera tamo-amo po strani, mršteći se dok je tragao za nečim što će mu pomoći da napiše sastav „Spaljivanje veštica u četrnaestom veku bilo je posve beskorisno – obrazložiti“.
Pero se zaustavilo na vrhu prigodnog pasusa. Hari namesti svoje okrugle naočare na vrh nosa, približi baterijsku lampu knjizi i pročita:

U srednjem veku, nečarobnjački ljudi (poznatiji kao Normalci) posebno su se pribojavali magije, ali nisu bili u stanju da je prepoznaju. U retkim slučajevima kada bi zaista uhvatili pravu vešticu ili čarobnjaka, spaljivanje nije imalo nikakvog efekta. Veštica ili čarobnjak izveli bi osnovnu Plamenoledeću čin, a onda bi se pretvarali da urlaju od bola dok su, zapravo,

uživali u prijatnom škakljajućem osećaju. I zbilja, Uvrnuta Vendelin je toliko uživala u spaljivanju da je dozvolila da je uhvate ravno četrdeset sedam puta, različito prerušenu.

Hari stavi pero među zube i posegnu za mastilom i svitkom pergamenta ispod jastuka. Tiho i pažljivo odvrnu poklopac bočice, zamoči pero u nju i poče da piše, zastajući svaki čas da bi oslušnuo, jer ukoliko bi neko od Darslijevih na putu do toaleta čuo škripu pera, Hari bi verovatno ostatak leta proveo zaključan u ostavi ispod stepeništa.

Porodica Darslijevih, iz Šimširove ulice broj četiri, bila je odgovorna za to što Hari nikada nije uživao u letnjem raspustu. Teča Vernon, tetka Petunija i njihov sin Dadli bili su Harijevi jedini živi rođaci. Oni su bili Normalci i imali prilično srednjovekovne poglede na magiju. Harijevi pokojni roditelji, i sami veštica i čarobnjak, nikad nisu pominjani pod krovom Darslijevih. Tetka Petunija i teča Vernon su se godinama nadali da će Harija, ukoliko ga budu što je moguće više muštrali, uspeti potpuno da odvrate od magije. Na njihovu veliku žalost, to im nije pošlo za rukom. Ovih dana živeli su u strahu da neko ne otkrije da je Hari poslednje dve godine proveo u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Međutim, mogli su jedino da na početku raspusta zaključaju Harijeve knjige o činima, čarobni štapić, kotao i metlu i zabrane mu da razgovara sa susedima.
Odvajanje od knjiga čini Hariju je bilo veliki problem jer su mu nastavnici s Hogvortsa zadali mnogo domaćih zadataka za raspust. Jedan od tih sastava, posebno zaguljen, u vezi s napicima za smanjivanje, zadao mu je njegov najneomiljeniji nastavnik, profesor Snejp, koji bi bio i više nego srećan da pronađe neki izgovor i odredi mu celomesečnu kaznenu nastavu. Stoga je Hari ugrabio priliku da to uradi još prve nedelje raspusta. Kada su teča Vernon, tetka Petunija i Dadli izašli u prednji deo bašte da bi se divili Vernonovom novom službenom automobilu (i to na sav glas, kako bi ga i ostali u ulici primetili), Hari se iskrao u prizemlje, žičicom obio katanac, zgrabio nekoliko školskih knjiga i sakrio ih u svoju spavaću sobu. Ukoliko ga nekim slučajem ne odaju mrlje mastila na čaršavima, Darslijevi neće ni znati da on noću izučava magiju.
U ovom času Hari se posebno trudio da izbegava nevolje s tetkom i tečom, jer su već bili dovoljno narogušeni samo stoga što ga je prve nedelje raspusta telefonom pozvao njegov drug čarobnjak.
Ron Vizli, jedan od Harijevih najboljih prijatelja s Hogvortsa, poticao je iz čarobnjačke porodice. Što će reći da je znao mnoge stvari koje Hari nije znao, ali da nikad ranije nije koristio telefon. Na nesreću, teča Vernon je bio taj koji je podigao slušalicu.
– Vernon Darsli na telefonu.
Hari, koji se u tom trenutku zadesio u istoj sobi, pretrnu kad ču kako mu Ronov

glas odgovara.

– HALO? HALO? ČUJETE LI ME? HOĆU – DA – RAZGOVARAM – SA – HARIJEM – POTEROM!
Ron je toliko urlao da je teča Vernon odskočio i odmakao slušalicu na stopu razdaljine od uva, zureći u nju s mešavinom besa i opreza.
– KO JE TO? – razdra se on u pravcu slušalice. – KO SI TI?
– RON – VIZLI! – doviknu mu Ron, kao da on i teča Vernon razgovaraju s dva suprotna kraja fudbalskog igrališta. – JA – SAM – HARIJEV – PRIJATELJ – IZ – ŠKOLE...
Teča-Vernonove sićušne oči okrenuše se ka Hariju, koji osta prikovan u mestu.
– NEMA OVDE NIKAKVOG HARIJA POTERA! – zagrme on, držeći slušalicu na dužinu ruke daleko od sebe, kao da se boji da ne eksplodira. – NEMAM POJMA O KAKVOJ TO ŠKOLI PRIČAŠ! DA ME VIŠE NIKAD NISI ZVAO! I NE PRILAZI NIKOM IZ MOJE PORODICE!
Zatim baci slušalicu na telefon, kao da ispušta otrovnog pauka. Svađa koja je usledila bila je jedna od najgorih dotad.
– KAKO SE USUĐUJEŠ DA DAJEŠ OVAJ BROJ NEKOM POPUT... POPUT TEBE! – zapenušao je teča Vernon, poprskavši Harija pljuvačkom.
Ron je očito shvatio da je uvalio Harija u nevolju, pošto se više nije javljao. Harijeva najbolja drugarica s Hogvortsa, Hermiona Grejndžer, takođe se nije javljala. Hari je pretpostavio da ju je Ron upozorio da ga ne zove, što je bila šteta, pošto je Hermiona, najpametnija veštica Harijeve generacije, imala normalske roditelje i vrlo dobro znala kako se koristi telefon, a verovatno bi imala i dovoljno zdravog razuma da ne kaže da je s Hogvortsa.
Tako Hari pet dugih nedelja nije primio nikakve vesti od svojih čarobnjačkih prijatelja, a ovo leto je pretilo da ispadne gotovo podjednako loše kao i prethodno. Doduše, ispalo je ipak malčice bolje – pošto se zakleo da neće koristiti svoju sovu, Hedvigu, za slanje pošte svojim prijateljima, Hariju su dozvolili da je pušta da izlazi noću napolje. Teča Vernon je tu popustio zbog nesnosne buke koju je sova pravila ukoliko bi stalno bila zatvorena u svom kavezu.
Hari je završio prepričavanje pasusa o Uvrnutoj Vendelin i zastao da još jednom oslušne. Tišinu u mračnoj kući prekidalo je samo udaljeno, hroptavo hrkanje njegovog pozamašnog rođaka Dadlija. Mora da je već prilično kasno. Oči su ga svrbele od umora. Možda da završi sastav sutra uveče...
Zatvorio je bočicu s mastilom, izvukao staru jastučnicu ispod kreveta, spustio u nju baterijsku lampu, Istoriju magije, svoj sastav, pero i mastionicu i potom sve sakrio ispod razlabavljene podne daske pod krevetom. Onda je ustao, protegao se i na fluorescentnom budilniku kraj uzglavlja proverio koliko je sati.
Bio je jedan sat posle ponoći. Nešto ga štrecnu u stomaku. Već je čitav sat imao punih trinaest godina a da nije imao pojma.

Kad je reč o Hariju, neobično je bilo i to što se nije preterano radovao svojim rođendanima niti ih iščekivao. Nikad u životu nije dobio čestitku za rođendan. Darslijevi su potpuno ignorisali Harijeva poslednja dva rođendana, i nije bilo razloga da se nada kako će se ovog setiti.

Hari krenu kroz mračni sobičak pored Hedviginog velikog, praznog kaveza ka otvorenom prozoru. Naslonio se na sims, uživajući u svežini noćnog vazduha na licu posle vremena provedenog ispod ćebadi. Hedvige nije bilo već dve noći. Hari se nije brinuo zbog nje: to joj se i ranije dešavalo. Ali, nadao se da će se uskoro vratiti – ona je bila jedino živo stvorenje u ovoj kući koje ne bi ustuknulo čim bi ga spazilo.
Iako prilično nizak i mršav za svoj uzrast, Hari je tokom proteklih godinu dana izrastao nekih desetak centimetara. Njegova ziftcrna kosa bila je, međutim, ista kao i uvek – tvrdoglavo razbarušena ma šta joj radio. Oči ispod naočara bile su mu svetlozelene, a na čelu je jasno vidljiv kroz pramenove kose, imao tanak ožiljak u obliku munje.
Od svih neobičnih stvari vezanih za Harija, taj ožiljak je bio najčudniji. Iako su se Darslijevi deset godina pretvarali da je tako, to nije bio ožiljak iz automobilskog udesa u kojem su mu poginuli roditelji, pošto Lili i Džejms Poter nisu stradali u udesu. Ubijeni su, a ubio ih je najstrašniji Mračni čarobnjak u poslednjih sto godina, Lord Voldemor. Hari se iz tog istog napada izvukao samo s ožiljkom na čelu, dok se Voldemorova kletva, umesto da ubije Harija, odbila ka onome ko ju je bacio. Jedva živ, Voldemor je pobegao...
Ali Hari se sreo s njim licem u lice na Hogvortsu. Prisećajući se, sad, na prozoru u tami, njihovog poslednjeg susreta, Hari je morao sebi da prizna da je imao sreće što je uopšte doživeo trinaesti rođendan.
Osmotrio je zvezdano nebo ne bi li primetio bilo kakav znak da se Hedviga vraća, makar i s mrtvim mišem u kljunu, željna pohvale. Zurio je odsutno preko krovova, i trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati šta je zapravo spazio.
Spram zlatnog meseca, postajući svakog trenutka sve veća, ocrtavala se velika silueta neobičnog, čudnovato nakrivljenog stvorenja koje je lepršalo u pravcu Harija. On je stajao sasvim mirno, posmatrajući ga kako ponire sve niže i niže. Na trenutak je oklevao, držeći ruku na prozorskoj kvačici, pitajući se da li da zalupi i zabravi prozor. Ali onda to bizarno stvorenje prolete ispod jedne od uličnih svetiljki u Šimširovoj ulici i Hari, shvativši šta je u pitanju, odskoči u stranu.
Kroz prozor uleteše tri sove; dve su nosile treću koja je, čini se, bila u nesvesti. Spustiše se na Harijev krevet uz meko paf i srednja sova, koja je bila velika i siva, prevrnu se i ostade nepomično da leži. Za noge joj je bio pričvršćen veliki paket.
Hari istog časa prepozna onesvešćenu sovu – zvao se Erol i pripadao je porodici Vizli. Hari smesta pohita ka krevetu, razveza kanapčiće oko Erolovih nožica, uze paket, a onda prenese pticu do Hedviginog kaveza. Erol otvori jedno obnevidelo oko, slabašno huknu u znak zahvalnosti, a onda poče da hlapće vodu.

Hari se okrenu drugim dvema sovama. Jedna od njih, velika snežnobela ženka, bila je njegova Hedviga. I ona je nosila paket i izgledala izuzetno zadovoljna sobom. Nežno je kljucnula Harija kad joj je smaknuo njen teret, a onda odlepršala kroz sobu da se pridruži Erolu.

Hari nije prepoznao treću sovu, prelepu, mrku, ali se istog trenutka setio odakle dolazi jer je, pored trećeg paketa, nosila i pismo s hogvortskim amblemom. Kad ju je Hari oslobodio tereta, ona, praveći se važna, protrese perje, raširi krila i odleprša kroz prozor u noć.
Hari sede na krevet i zgrabi Erolov paket, skinu smeđ papirni omot i otkri poklon umotan u zlatnu hartiju i svoju prvu rođendansku čestitku u životu. Dok su mu prsti blago podrhtavali, on otvori koverat. Iz njega ispadoše dva lista papira – pismo i novinski isečak.
Isečak je očigledno bio iz čarobnjačkih novina Dnevni prorok, pošto su se ljudi na crno-beloj slici kretali. Hari podiže isečak, razvi ga i pročita:

ČINOVNIK MINISTARSTVA MAGIJE OSVOJIO VELIKU NAGRADU

Artur Vizli, šef Odseka za zloupotrebu normalskih predmeta, pobedio je na godišnjem izvlačenju Velike galeonske nagrade Dnevnog proroka.
Oduševljeni gospodin Vizli izjavio je za Dnevni prorok : „Potrošićemo zlato na odmor u Egiptu, gde naš najstariji sin Bil radi kao razbijač kletvi za čarobnjačku banku Gringots.“
Porodica Vizli provešće mesec dana u Egiptu, i vratiti se do početka školske godine na Hogvortsu, koji trenutno pohađa petoro dece Vizlijevih.

Hari pogleda pokretnu fotografiju i lice mu se ozari kad ugleda devetoro Vizlijevih kako mu mahnito mašu s nje, stojeći ispred velike piramide. Niska punačka gospođa Vizli, proćelavi gospodin Vizli, šestorica sinova i jedna ćerka, svi (iako to crno-bela fotografija nije pokazivala) plamenoriđe kose. U sredini slike bio je Ron, visok i krakat, sa svojim ljubimcem pacovom Krasticom na ramenu, i grlio je svoju sestricu Džini.

Hari nije mogao da zamisli nikoga ko zaslužuje veliku hrpu zlata više od Vizlijevih, koji su bili vrlo fini i izuzetno siromašni. On uze Ronovo pismo i razvi ga.

Dragi Hari,

Srećan ti rođendan!
Čuj, mnogo mi je žao zbog onog telefonskog poziva. Nadam se da te Normalci nisu mnogo kinjili. Pitao sam tatu i on veruje da nije trebalo da vičem.
Ovde u Egiptu je fantastično. Bil nas vodi u obilazak grobnica, da ne

poveruješ kakve su sve kletve stari egipatski čarobnjaci bacali na njih. Mama nije dozvolila Džini da pođe u obilazak poslednje piramide. Tamo leže razni mutirani kosturi nekadašnjih Normalaca, koji su provalili u te grobnice te su im izrasle dodatne glave i još koješta.

Nisam verovao da je tata zaista dobio na nagradnom izvlačenju Dnevnog proroka. Sedamsto galeona! Većinu smo potrošili na ovo putovanje, ali kupiće mi i novi štapić za sledeću školsku godinu.

Hari se i suviše dobro sećao kako se Ronov stari štapić polomio. To je bilo onda kada se auto kojim su njih dvojica doletela na Hogvorts slupao u drvo na školskom imanju.

Vratićemo se nedelju dana pre početka polugodišta i ići ćemo u London da nabavimo novi štapić za mene i nove knjige za sve. Ima li šanse da se tamo vidimo?

Ne dozvoli da ti Normalci pokvare raspoloženje!
Pokušaj da dođeš u London,
Ron

P.S. Persi je postao glavešina dečaka. Javili su mu pismom prošle nedelje.

Hari ponovo osmotri fotografiju. Persi, koji je bio u sedmom, poslednjem razredu na Hogvortsu, delovao je osobito samozadovoljno. Zakačio je značku glavešine dečaka na svoj fes, kicoški nataknut povrh uredne kose, dok su mu se naočari s rožnatim okvirima presijavale na egipatskom suncu.

Hari se sad okrenuo svom poklonu i raspakovao ga. Unutra je bilo nešto nalik na minijaturni stakleni kompas. Ispod njega je bila još jedna poruka od Rona.

Hari – ovo je džepni šunjoskop. Ako se okolo mota neko u koga ne treba imati poverenja, zasvetleće i počeće da se vrti. Bil kaže da je to tričarija koju prodavci uvaljuju čarobnjacima-turistima i da nije pouzdan, pošto je sinoć tokom večere neprekidno svetleo. Ali, nije shvatio da su mu Fred i Džordž stavili bube u supu.

Ćaos,
Ron

Hari stavi džepni šunjoskop na svoj noćni stočić, gde je ovaj mirovao balansirajući na svom vrhu, reflektujući odsjaje svetlucavih kazaljki Harijevog sata. Ushićeno ga je posmatrao nekoliko sekundi, a onda podigao paket koji mu je Hedviga donela.

I unutra su bili umotani poklon, čestitka i pismo, ovoga puta od Hermione.

Dragi Hari,

Ron mi je pisao i rekao za svoj telefonski razgovor s teča-Vernonom.

Iskreno se nadam da si dobro.
Trenutno sam na odmoru u Francuskoj i nisam znala kako da ti ovo pošaljem – šta ako otvore paket na carini? – ali, onda se pojavila Hedviga! Mislim da je htela da bude sigurna da ćeš ovoga puta, za promenu, dobiti nešto za svoj rođendan. Kupila sam ti poklon sova-pouzećem; videla sam oglas u Dnevnom proroku (pretplatila sam se na njega; dobro je biti u toku sa svim što se dešava u čarobnjačkom svetu). Jesi li video sliku Rona i njegove porodice objavljenu pre nedelju dana? Kladim se da je naučio mnogo toga. Stvarno sam ljubomorna – staroegipatski čarobnjaci su zaista bili fascinantni.
I ovde postoji zanimljiva lokalna tradicija čarobnjačkih veština. Ponovo sam napisala sastav iz Istorije magije, kako bih uključila neke stvari koje sam ovde otkrila, nadam se da nije predugačak – ima dva svitka pergamenta više no što je profesor Bins tražio.
Ron kaže da će biti u Londonu poslednje nedelje raspusta. Možeš li i ti da dođeš? Hoće li ti tetka i teča to dozvoliti? Nadam se da hoće. Ako ne, videćemo se u Hogvorts ekspresu prvog septembra!
Voli te
Hermiona

P.S. Ron kaže da je Persi sad glavešina dečaka. Kladim se da je Persi stvarno zadovoljan. Ron ne deluje baš mnogo srećan zbog toga.

Hari se ponovo nasmeja dok je spuštao Hermionino pismo i uzimao njen poklon. Bio je vrlo težak. Znajući Hermionu, bio je siguran da će to biti ogromna knjižurina puna komplikovanih čini – ali nije bilo tako. Srce mu zalupa kad je strgnuo omot i ugledao sjajnu crnu kožnu kutiju na kojoj je srebrnim slovima bilo odštampano: Pribor za održavanje metle.

– Opa, Hermiona! – prošaputa Hari, otvarajući kutiju da baci pogled unutra.
Tu je bila velika tegla Flitvudovog visokobrzinskog sredstva za poliranje drške, par blistavosrebrnih klapni za duge grančice, malecni bronzani kompas koji se pričvršćuje na metlu u slučaju dugog puta i Priručnik za servisiranje metli: Uradi sam.
Izuzev prijatelja, Hariju je s Hogvortsa najviše nedostajao kvidič, najpopularniji sport u čarobnjačkom svetu – vrlo opasan, silno uzbudljiv, i koji se igra na metlama. Hari je bio odličan igrač kvidiča: bio je najmlađi igrač u timu jedne hogvortske kuće u

ovom veku. Jedna od najdražih stvari koje je Hari posedovao bila je njegova trkačka metla Nimbus 2000.
Hari stavi kožnu kutiju u stranu i podiže poslednji paket. Odmah je prepoznao neuredni švrakopis na smeđem pak-papiru: bio je od Hagrida, hogvortskog čuvara imanja. Pocepao je gornji sloj papira i učinilo mu se da je unutra spazio nešto zelenkasto i kožno, ali pre nego što je stigao da ga raspakuje kako valja, paket poče čudno da podrhtava, i šta god da se unutra nalazilo, u tom trenutku glasno škljocnu – kao da ima čeljusti.
Hari se ukoči. Znao je da mu Hagrid nikada ne bi namerno poslao nešto opasno ali, s druge strane, Hagrid nije imao normalne pojmove o tome šta je opasno. Hagrid je bio poznat po druženju s džinovskim paucima, kupovao je krvoločne troglave pse od ljudi u krčmama i prošvercovao zabranjeno zmajevo jaje u svoju kolibu.
Hari nervozno bocnu paket. On ponovo glasno škljocnu. Hari posegnu za lampom na naslonu kreveta, čvrsto je zgrabi jednom rukom i podiže je iznad glave, spreman za udarac. Zatim drugom rukom zgrabi ostatak omota i povuče.
A odatle ispade – knjiga. Hari je jedva stigao da zapazi njene lepe zelene korice, s utisnutim zlatnim natpisom Monstruozna knjiga monstruma, pre nego što se ona prope na svoj rub i postrance pojuri duž kreveta poput nekog čudnog raka.
– O, ne – promrmlja Hari.
Knjiga bučno tresnu s kreveta i poče da hita preko sobe. Hari ju je krišom sledio. Knjiga se pritajila u mračnom prostoru ispod njegovog pisaćeg stola. Moleći se u sebi da Darslijevi i dalje čvrsto spavaju, Hari se spusti četvoronoške i posegnu za njom.

– Jao!
Knjiga ga uštinu za ruku, a zatim pojuri pored njega, i dalje se gegajući na svojim koricama. Hari se okrenu, baci se napred i nekako uspe da je zatvori. U susednoj sobi teča Vernon glasno i sanjivo zahrka.
Hedviga i Erol su ljubopitljivo posmatrali kako Hari čvrsto steže ratobornu knjigu u svom naručju, hita do svoje komode s fiokama i vadi iz nje kaiš, koji potom čvrsto obavi oko nje. Monstruozna knjiga se besno otimala, ali nije više mogla da se rita i klepeće, te je Hari baci na krevet i maši se za Hagridovu čestitku.

Dragi Hari,

Srećan rođendan!

Mislim da bi ti ovo moglo koristiti dogodine. Neću više niš’ reći sada.
Reknem ti kad te vidim. Nadam se da Normalci postupaju s tobom kako valja.
Sve najbolje,
Hagrid

Hariju se činilo kao loš predznak to što Hagrid misli kako mu ova knjiga koja

grize može koristiti, ali stavi Hagridovu čestitku pored Ronove i Hermionine, smešeći se od uva do uva. Ostalo mu je još pismo s Hogvortsa.
Primetivši da je deblje nego inače, Hari otcepi ivicu koverta, izvuče prvu stranicu pergamenta i poče da čita:

Dragi gospodine Poter,

Imajte u vidu da nova školska godina počinje prvog septembra. Hogvorts ekspres polazi sa stanice Kings kros, peron devet i tri četvrtine, u jedanaest sati.

Trećacima je dozvoljeno da tokom određenih vikenda posećuju selo Hogsmid. Molim vas, dajte priloženi obrazac za odobrenje na potpis svom roditelju ili staratelju.
Prilažemo i spisak knjiga za sledeću godinu.

Iskreno vaša,

Profesorka M. Mek Gonagal
Zamenica direktora

Hari izvadi formular za odobrenje posete Hogsmidu i pogleda ga, sada bez smeška. Bilo bi divno posećivati Hogsmid vikendom; znao je da je to potpuno čarobnjačko selo, a nikad nije kročio tamo. Ali kako, za ime svega, da ubedi teču Vernona ili tetku Petuniju da potpišu formular?

Pogleda na budilnik. Već je bilo dva sata izjutra.
Odlučivši da će se brinuti oko hogsmidskog formulara kad se probudi, Hari se vrati u krevet i usput stiže da precrta još jedan dan na kalendaru koji je sebi napravio da bi brojao dane do povratka na Hogvorts. Zatim skinu naočare i leže, otvorenih očiju, licem okrenut ka svojim rođendanskim čestitkama.
Koliko god bio neobičan, Hari Poter se u tom trenutku osećao kao i svi ostali:
radostan, po prvi put u životu, što mu je tog dana rođendan.

2. Velika greška tetke Mardž


Hari je sledećeg jutra sišao na doručak i zatekao Darslijeve već okupljene za kuhinjskim stolom. Gledali su program na novom televizoru – Dadliju poklon-dobrodošlica za raspust, jer se prethodno glasno žalio kako mu je mnogo daleko da šeta od frižidera do televizora u dnevnoj sobi. Najveći deo leta Dadli je proveo u kuhinji, fiksirajući ekran svojim sitnim prasećim očima, dok mu je svih pet podbradaka podrhtavalo, pošto je neprestano jeo.

Hari sede između Dadlija i teče Vernona, krupnog, nabijenog čoveka s kratkim vratom i velikim brkovima. Umesto da mu požele srećan rođendan, Darslijevi ni jednim jedinim gestom ne pokazaše da su primetili kako je Hari ušao u prostoriju, ali je Hari bio i suviše navikao na te stvari da bi se uzbuđivao. Poslužio se komadićem tosta i pogledao u reportera na TV ekranu koji je naveliko izveštavao o odbeglom robijašu:
– ...upozoravamo javnost da je Blek naoružan i krajnje opasan. Uspostavili smo specijalnu telefonsku liniju na koju treba odmah prijaviti bilo kakav trag Bleka.
– Ne morate nam ni reći da je on opasan – zahropta teča Vernon kroz nos, zureći u

zatvorenika na ekranu preko svojih novina. – Pogledajte na šta liči, taj prljavi lezilebović! Pogledajte mu samo kosu!
On uputi prek pogled Hariju, čija mu je razbarušena kosa oduvek išla na živce. U poređenju s čovekom na ekranu, međutim, čije je ispijeno lice uokvirivala zamršena lakat-duga prljava kosa, Hari se osećao krajnje uredno.
Utom se reporter ponovo oglasi:
– Ministarstvo poljoprivrede i ribarstva danas će objaviti...
– Čekaj! – zakevta teča Vernon, besno ga gledajući. – Niste nam rekli odakle je manijak pobegao! Od kakve ste mi vi koristi? Taj ludak bi mogao svakog časa da se pojavi u našoj ulici!
Tetka Petunija, koščata žena konjskog lica, odmah se uzmuva i stade da izviruje napolje kroz kuhinjski prozor. Hari je znao da bi tetka Petunija jedva dočekala da ona bude ta koja će okrenuti specijalni telefonski broj. Ona je bila najveće žensko zabadalo na svetu, i najveći deo života provela je špijunirajući svoje dosadne uzorne susede koji su poštovali red i zakon.
– Kad će već jednom naučiti – poče teča Vernon, tresnuvši o sto svojom ogromnom modrom pesnicom – da je vešanje jedini način postupanja s takvim ljudima?
– To je velika istina – potvrdi tetka Petunija, koja je i dalje buljila u grahoraste puzavice kraj susedovih vrata.
Teča Vernon ispi čaj, pogleda na sat i dodade: – Moram smesta da brišem, Petunija. Mardžin voz stiže u deset.
Hari, koji je u mislima i dalje bio sa svojim priborom za održavanje metli, neprijatno se trgnu na te reči.
– Tetka Mardž? – izlete mu. – Ni-nije valjda da ona dolazi?
Tetka Mardž je bila teča-Vernonova sestra. Mada nije bila krvni srodnik Hariju (čija je majka bila tetka-Petunijina sestra), morao je čitavog života da je oslovljava s „tetka“. Tetka Mardž je živela na selu, u kući s ogromnim vrtom u kojem je odgajala buldoge. Nije često odsedala u Šimširovoj ulici, pošto nije mogla da podnese da ostavi svoje drage kuce, ali je svaka njena poseta i dan-danas užasno živo lebdela Hariju pred očima.
Na proslavi Dadlijevog petog rođendana, tetka Mardž je zveknula Harija svojim štapom po nogama ne bi li ga sprečila da pobedi Dadlija u muzičkim stolicama. Nekoliko godina kasnije ponovo se pojavila za Božić, s kompjuterizovanim robotom za Dadlija i kutijom psećih keksa za Harija. Prilikom njene poslednje posete, godinu dana pre nego što je Hari krenuo na Hogvorts, slučajno je nagazio šapu njenog omiljenog psa. Trbosek je vijao Harija po čitavoj bašti i naterao ga da se popne na drvo, a tetka Mardž nije htela da ga pozove natrag sve dok nije prošla ponoć. Kad se seti te nezgode, Dadliju i dan-danas naviru suze od smeha na oči.
– Mardž će ostati ovde nedelju dana – zareža teča Vernon – i kada smo već kod

toga – on preteći upre svojim debelim prstom u Harija – moramo da razjasnimo neke stvari pre nego što odem da je pokupim.
Dadli se zlobno iskezi i skrenu pogled s televizora. Njegova omiljena zabava bila je da gleda kako teča Vernon kinji Harija.
– Najpre – režao je teča Vernon – pazi da se učtivo izražavaš kada razgovaraš s Mardž.
– U redu – reče Hari s gorčinom – pod uslovom da i ona čini isto kad priča sa mnom.
– Drugo – nastavi teča Vernon praveći se da nije čuo Harijev odgovor – pošto Mardž ništa ne zna o tvojoj abnormalnosti, ne želim nikakve... nikakve čudne stvari dok je ona tu. Pazi šta radiš, razumeš?
– Hoću ako i ona bude pazila – procedi Hari kroz stegnute zube.
– I treće – reče teča Vernon, a oči mu postadoše tek sitni prorezi na velikom modrom licu – rekli smo Mardž da pohađaš Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike.
– Šta? – povika Hari.
– I držaćeš se te priče, dečače, ili teško tebi – prosikta teča Vernon.
Hari je sedeo, prebledeo i besan, zureći u teču Vernona s nevericom. Tetka Mardž dolazi u celonedeljnu posetu – to je najgori rođendanski poklon koji je ikad dobio od Darslijevih, uključujući i par teča-Vernonovih starih čarapa.
– Dakle, Petunija – reče teča Vernon, teško stajući na noge – odoh ja na stanicu. Hoćeš li sa mnom da se malo provozaš, Dadliša?
– Ne – reče Dadli, koji je, čim je teča Vernon završio s pridikovanjem Hariju, nastavio da gleda televiziju.
– Dadili mora da se sredi za svoju tetku – reče tetka Petunija, gladeći Dadlijevu gustu plavu kosu. – Mamica mu je kupila novu cakanu leptir mašnicu.
Teča Vernon potapša Dadlija po njegovim podgojenim leđima.
– Vidimo se uskoro – reče i izađe iz kuhinje.
Hariju, koji je sedeo užasnut, kao u transu, iznenada sinu ideja. Ostavljajući svoj tost, hitro skoči na noge i pođe za teča-Vernonom do ulaznih vrata.
Teča je upravo navlačio svoj sako za vožnju.
– Tebe neću da vodim – progunđa kroz nos kad se okrenuo i spazio Harija kako ga posmatra.
– Kao da bih i hteo da idem – reče Hari hladno. – Hoću nešto da te pitam.

– Trećacima na Hogv... u mojoj školi, ponekad se dozvoljava da posete obližnje selo – reče Hari.
– Pa? – obrecnu se teča Vernon dok je uzimao ključeve od kola s kuke pored vrata.
– Potrebno je da mi potpišete dozvolu na formularu – žurno dodade Hari.

– A što bih ja to učinio? – iskezi se podrugljivo teča Vernon.

– Pa – reče Hari, pažljivo birajući reči – biće vrlo teško pretvarati se pred tetkom Mardž da ja pohađam taj Sent Šta-god-da-je...
– Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike – zagrme teča Vernon, i Hariju je bilo drago što je prepoznao nedvosmislen prizvuk panike u teča Vernonovom glasu.
– Upravo tako – reče Hari, mirno digavši pogled ka teča Vernonovom širokom, modrom licu. – Toliko toga treba da se zapamti. Moraću da se potrudim da zvuči ubedljivo, zar ne? Šta ako mi se nešto slučajno omakne?
– Dobićeš žestoke batine, zar ne? – grmeo je teča Vernon, unoseći se Hariju u lice s podignutom pesnicom. Ali Hari se ne pomeri.
– To što ćete me žestoko umlatiti neće pomoći da tetka Mardž zaboravi ono što bih mogao da joj kažem – reče on smrknuto.
Teča Vernon zastade, još uvek podignute pesnice, a lice mu poprimi gadnu prljavoružičastu nijansu.
– Ali, ako mi potpišete formular – nastavi Hari brzo – kunem se da ću zapamtiti u koju to školu navodno idem, i ponašaću se kao Nor... kao da sam sasvim običan dečak i tako to.
Hari je video da se teča Vernon premišlja, iako su mu zubi bili iskeženi a vena pulsirala na slepoočnici.
– U redu – prosikta najzad. – Pažljivo ću motriti na tvoje ponašanje za vreme Mardžine posete. Ukoliko se do kraja budeš držao dozvoljenih granica i pričao ovu priču, potpisaću ti taj tvoj prokleti formular.
On se okrenu, cimnu ulazna vrata, izađe i zalupi ih tako da jedno staklence s vrha vrata ispade.
Hari se nije vratio u kuhinju. Pošao je gore u svoju spavaću sobu. Ako već treba da se ponaša kao pravi Normalac, bolje da odmah počne. Lagano i tužno pokupi sve poklone i rođendanske čestitke i sakri ih ispod razlabavljene podne daske pod krevetom, zajedno s domaćim zadacima. Zatim priđe Hedviginom kavezu. Erol se, izgleda, oporavio. I on i Hedviga su zaspali, s glavama ispod krila. Hari uzdahnu, a potom ih gurnu prstom da ih razbudi.
– Hedviga – reče on sumorno – moraćeš da ispariš na nedelju dana. Idi s Erolom. Ron će se brinuti o tebi. Napisaću mu pismo i sve objasniti. I ne gledaj me tako – Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su ga posmatrale – nisam ja kriv. To je jedini način da dobijem dozvolu da posećujem Hogsmid s Ronom i Hermionom.
Deset minuta kasnije, Erol i Hedviga (s porukom za Rona privezanom uz nogu) odleteše kroz prozor i nestadoše s vidika. Hari, koji se sada osećao vrlo jadno, odloži prazan kavez u orman.
Ali Hari nije imao vremena da dugo tuguje. Već sledećeg trenutka tetka Petunija je urlala iz podnožja stepeništa da Hari siđe i spremi se da dočeka njihovu gošću.

– Uradi nešto s tom tvojom kosom! – siktala je tetka Petunija dok je silazio u predsoblje.
Hari nije mogao da shvati zbog čega njegova kosa mora da se zagladi i izravna. Tetka Mardž je volela da ga kritikuje, i stoga će, što je on neuredniji, ona biti srećnija.
I suviše brzo, začuše se škripa šljunka ispred, kad teča-Vernonova kola skrenuše u dvorište s ulice, zatim tupi udarci automobilskih vrata i koraci po baštenskoj stazi.
– Otvori vrata! – prosikta tetka Petunija Hariju.
S velikom zebnjom u stomaku, Hari širom otvori vrata.
Na pragu je stajala tetka Mardž. Veoma je ličila na teču Vernona: krupna, nabijena i modrog lica, čak je imala i brčiće, mada ne tako guste kao on. U jednoj ruci je držala ogroman kofer, a pod miškom druge ruke starog, zloćudog buldoga.
– Gde je moj Dadliša? – zagrme tetka Mardž. – Gde je moj bratanac-puslanac? Dadli se dogega niz hodnik, plave kose slepljene uz debelu glavu, s leptir mašnom

jedva vidljivom ispod njegovih silnih podvaljaka. Tetka Mardž nabi kofer pravo u stomak Hariju, izbivši mu vazduh, ščepa zatim rukom Dadlija u čvrst zagrljaj i spusti veliki poljubac na njegov obraz.
Hariju je bilo savršeno jasno da se Dadli ne opire tetka-Mardžinom zagrljajnom hvatu samo zato što je vrlo dobro plaćen za to i, naravno, kad su se razdvojili, Dadli je u svojoj debeloj šaci stezao novu novčanicu od dvadeset funti.
– Petunija! – povika tetka Mardž, grabeći krupnim korakom pored Harija kao da je čiviluk za šešire. Tetka Mardž i tetka Petunija se izljubiše, ili, tačnije, Mardž priljubi svoju krupnu vilicu na tetka Petunijinu koščatu jagodicu.
Uto uđe i teča Vernon, razdragano se smeškajući dok je zatvarao vrata.
– Može čaj, Mardž? – reče. – A čime da ponudimo Trboseka?
– Trbosek može da uzme malo čaja s moje tacne – reče tetka Mardž kad su se zaputili prema kuhinji, ostavljajući Harija samog u predsoblju s koferom. Ali, Hari se nije bunio. Odgovarao mu je svaki izgovor da ne bude s tetkom Mardž, te poče da tegli kofer do slobodne sobe na spratu, odugovlačeći što je više mogao.
Kada se vratio u kuhinju, tetka Mardž je već bila podmirena čajem i voćnim kolačem, a Trbosek je bučno laptao jezikom u uglu. Hari opazi kako se tetka Petunija lako trza svaki put kad bi kapljice čaja i bale poprskale njen čist pod. Tetka Petunija je mrzela životinje.
– Ko pazi ostale pse, Mardž? – upita teča Vernon..
– O, pukovnik Fabster brine o njima – dubokim će glasom tetka Mardž. – On je sada u penziji, prija mu da ima čime da se zanima. Ali, dobrog starog Trboseka nisam mogla da ostavim. On pati kad god se odvaja od mene.
Dok je Hari sedao, Trbosek ponovo zareža. Po prvi put tetka Mardž obrati pažnju na Harija.
– Dakle! – zakevta ona. – Još si tu, je li?
– Da – reče Hari.

– Nemoj da mi govoriš „da“ tako nezahvalnim tonom – zareža tetka Mardž. – Vraški je lepo od Vernona i Petunije što se brinu o tebi. Ja to ne bih mogla. Da su te ostavili pred mojim pragom, išao bi pravo u sirotište.

Hari je upravo bio zaustio da kaže da bi radije živeo u sirotištu nego s Darslijevima, ali ga zaustavi pomisao na hogsmidski formular. On natera lice na bolan osmeh.
– Nemoj da mi se tu keziš! – prasnu tetka Mardž. –Vidim da se nisi nimalo popravio od kad sam te poslednji put videla. Nadala sam se da će ti makar škola usaditi neke manire. – Ona ispi veliki gutljaj čaja, obrisa brk i reče: – Reci mi, još jednom, u koju ga školu šalješ, Vernone?
– Sent Brutus – reče teča Vernon kao iz topa. – To je prvorazredna institucija za beznadežne slučajeve.
– Tako dakle – reče tetka Mardž. – Da li u Sent Brutusu koriste prut, dečače? – zakevta ona preko stola.
– Ovaj...

– Da – reče Hari. Zatim, osetivši kako bi onda mogao da sve obavi kako valja, dodade – sve vreme.
– Odlično – reče tetka Mardž. – Ne podnosim to hoću-neću prenemaganje i gluposti o tome kako se ne smeju tući oni koji to zaslužuju. U devedeset i devet slučajeva od sto dobro bubecanje je ono što je neophodno. Da li tebe često biju?
– O, da – reče Hari – stalno.

– Ipak mi se ne dopada tvoj ton, dečače – reče ona. – Kad možeš tako ravnodušno da govoriš o batinama, znači da te očigledno ne tuku dovoljno. Petunija, ja bih im na tvom mestu pisala. Objasni im da odobravaš primenu krajnje sile u slučaju ovog dečaka.

Možda se teča Vernon zabrinuo da bi Hari mogao da zaboravi na njihovu pogodbu. U svakom slučaju, on naglo promeni temu.
– Jesi li čula jutarnje vesti, Mardž? Šta kažeš za tog odbeglog robijaša, a?

* * *

Kad se tetka Mardž opustila kao da je kod svoje kuće, Hari uhvati sebe kako maltene čezne za pređašnjim životom u broju četiri, bez nje. Teča Vernon i tetka Petunija obično su ohrabrivali Harija da im se sklanja s puta, što bi Hari jedva dočekao. Tetka Mardž je, s druge strane, htela Harija sve vreme da drži na oku, kako bi mogla glasno da iznosi sugestije kako da se popravi. Uživala je da poredi Harija s Dadlijem i nalazila ogromno zadovoljstvo u tome da kupuje skupe poklone Dadliju, pri tom sve vreme gledajući Harija kao da ga čika da je pita zašto i on nije dobio

poklon. Takođe bi dobacivala otrovne nagoveštaje zbog čega je Hari tako nepodobna osoba.
– Nisi ti kriv što je dečak ispao ovakav kakav je, Vernone – reče ona trećeg dana za ručkom. – Ukoliko je nešto kvarno iznutra, tu se ništa ne može učiniti.
Hari pokuša da se koncentriše na jelo, ali ruke počeše da mu se tresu, a lice buknu gnevom. Seti se formulara, reče sebi. Misli na Hogsmid. Ništa ne govori. Ne ustaj!
Tetka Mardž posegnu za svojom čašom vina.
– To je osnovno pravilo uzgajanja – reče ona. – Stalno to viđam kod pasa. Ako nešto nije u redu s kučkom, neće biti u redu ni sa šten...
U tom trenutku, vinska čaša koju je tetka Mardž držala eksplodira joj u ruci. Krhotine poleteše na sve strane a tetka Mardž zamuca i trepnu, dok joj je celo podlo lice bilo isprskano.
– Mardž! – ciknu tetka Petunija. – Mardž, jesi li dobro?
– Nemaj brige – zabrunda tetka Mardž, brišući lice salvetom. – Mora da sam je isuviše čvrsto stegla. Već mi se to desilo pre neki dan kod pukovnika Fabstera. Ne uzbuđuj se, Petunija, imam vrlo čvrst stisak...
Ali i tetka Petunija i teča Vernon su sumnjičavo pogledali u Harija, a on odluči da preskoči desert i da brže-bolje zbriše od stola.
Ispred, u predsoblju, on se nasloni na zid, duboko dišući. Prvi put posle dužeg vremena izgubio je kontrolu i učinio da nešto eksplodira. Nije smeo dozvoliti da mu se to ponovo desi. Na kocki nije bio samo formular za Hogmsid – ako tako nastavi, imaće nevolje i s Ministarstvom magije.
Hari je još uvek bio maloletni čarobnjak, i po čarobnjačkom zakonu bilo mu je zabranjeno da izvodi čarolije izvan škole. A njegov dosadašnji dosije nije bio baš besprekoran. Još prošlog leta je dobio zvanično upozorenje u kome je jasno naznačeno da će Ministarstvo, ako otkrije bilo kakve nove čarolije u Šimširovoj ulici, Harija izbaciti s Hogvortsa.
Čuo je da Darslijevi napuštaju sto i požurio uza stepenice da im se skloni s puta.

* * *

Sledeća tri dana Hari je pregrmeo tako što bi, kad god se tetka Mardž navadi na njega, terao sebe da razmišlja o svom Priručniku za servisiranje metli: Uradi sam. To je imalo uspeha, mada je zbog toga izgleda imao tup pogled, zbog čega je tetka Mardž počela da iznosi mišljenje da je mentalno zaostao.

Naposletku, najzad, dođe i poslednje veče tetka-Mardžinog boravka kod njih. Tetka Petunija je spremila finu večeru a teča Vernon otvorio nekoliko boca vina. Pregurali su i supu i lososa bez pominjanja Harijevih mana. Dok su jeli šaum-rolne s limunom teča Vernon ih je umarao dugom pričom o Graningsu, svojoj kompaniji koja pravi bušilice; zatim je tetka Petunija skuvala kafu, a teča Vernon izvadio flašu

brendija.

– Smem li da te ponudim, Mardž?
Tetka Mardž je već popila dosta vina. Njeno ogromno lice bilo je vrlo zajapureno.

– Samo malčice – smejuljila se ona. – Malčice više... još malo... sad je dosta. Dadli je jeo četvrti komad kolača. Tetka Petunija je srkutala kafu s ispruženim
malim prstom. Hari je poželeo da ispari u svoju sobu, ali se susreo s teča Vernonovim ljutitim očicama i shvatio da mora da odsedi do kraja.
– Aah – reče tetka Mardž, coknuvši i spustivši nazad praznu čašicu od brendija. – Odlično smo čalabrcnuli, Petunija. Ja inače uveče samo nešto na brzaka ispržim, pored dvanaest pasa o kojima brinem... – Ona bučno podrignu i poče da trlja svoj veliki tvidom pokriveni stomak. – Pardon. Ala volim da vidim dečaka zdrave veličine

– nastavi ona, namigujući Dadliju. – Ti ćeš biti pravilno građen muškarac, Dadili, kao i tvoj otac. Da, još malčice brendija, Vernone...
– Ali, ovaj ovde...
Ona mahnu glavom u pravcu Harija, koji oseti kako mu se nešto steže u stomaku.
Priručnik, pomisli on brzo.
– Ovaj ima nekako zao, sićušan izgled. Ima to i kod pasa. Naterala sam pukovnika Fabstera da jednog takvog udavi prošle godine. Ličio je na pravog malog pacova. Slabašan. Nimalo rasan.
Hari je pokušavao da se priseti dvanaeste stranice svoje knjige: Čin za uklanjanje neželjenih krivudanja.
– Sve se to svodi na krv, kao što rekoh pre neki dan. Loša krv hoće da izbije na površinu. E sad, ne kažem ništa protiv tvoje porodice – reče Mardž, potapšavši Petunijinu koščatu šaku svojom lopatastom – ali tvoja sestra je bila pravi mućak. Takvi se javljaju i u najboljim porodicama. Zatim je pobegla s vucibatinom, a rezultat toga je upravo pred nama.
Hari je zurio u tanjir, dok mu je u ušima čudno zvonilo. Čvrsto uhvati svoju metlu za rep, pomisli. Ali nije mogao da se seti šta je sledeće. Glas tetke Mardž zabijao mu se u mozak poput jedne od teča-Vernonovih bušilica.
– Taj Poter – glasno će tetka Mardž, ščepavši bocu brendija i sasuvši još u svoju čašu i na stolnjak – niste mi nikad rekli čime se on bavio?
Teča Vernon i tetka Petunija delovali su krajnje napeto. Čak je i Dadli digao pogled sa svoje šaum-rolne da bi se zapiljio u svoje roditelje.
– On... nije radio – reče teča Vernon, krajičkom oka pogledavši Harija. – Nezaposlen.
– To sam i mislila! – reče tetka Mardž, otpivši veliki gutljaj brendija, rukavom brišući bradu. – Ništarija, bezveznjak, lenja prišipetlja koji...
– Nije bio takav – reče Hari iznenada. Za stolom nasta tajac. Hari se sav tresao. Nikad u životu nije bio toliko besan.
– JOŠ BRENDIJA! – razdra se teča Vernon, beo kao kreč. Ispraznio je celu bocu u

tetka-Mardžinu čašu. – Ti, dečko – zareža on na Harija – smesta u krevet, idi...

– Ne, Vernone – štucala je tetka Mardž, podižući ruku, streljajući Harija svojim tankim zakrvavljenim očima. – Nastavi, dečače, nastavi. Ponosan si na svoje roditelje, zar ne? Odu i stradaju u automobilskoj nesreći (pijani, pretpostavljam)...
– Oni nisu poginuli u automobilskoj nesreći – reče Hari, uhvativši sebe kako naglo ustaje.
– Poginuli su u sudaru, ti gadna mala lažovčino, i ostavili te na teret svojim poštenim i marljivim rođacima! – vrištala je tetka Mardž, naduvši se od gneva. – Ti si jedan nevaspitani, nezahvalni mali...
Ali, tetka Mardž iznenada prestade da govori. U jednom trenutku se činilo kao da ne može da nađe reči. Nadimala se od neizrecivog gneva – ali nadimanje nije jenjavalo. Njeno veliko crveno lice poče da se širi, njene sitne oči se iskolačiše, a usta joj se toliko razvukoše da nije mogla da govori – sledećeg trenutka, nekoliko dugmadi polete s njenog sakoa od tvida i odbi se o zidove – narastala je poput nekog monstruoznog balona, stomak poče da joj kipi preko pojasa suknje od tvida, a svaki prst joj se nadu poput salame...
– MARDŽ! – zaurlaše uglas teča Vernon i tetka Petunija, dok se telo tetke Mardž polako dizalo sa stolice ka tavanici. Sada je već bila skroz okrugla, poput goleme sigurnosne bove na vodi s prasećim očima, a ruke i stopala su joj štrčali pod čudnim uglovima, dok je polako jezdila uvis, ispuštajući grčevite praskave zvuke. Trbosek ulete u sobu, mahnito lajući.
– NEEEEEEE!
Teča Vernon ščepa Mardž za nogu i pokuša da je ponovo povuče nadole, ali umalo i sâm nije bio odignut s poda. Sekundu kasnije, Trbosek skoči napred i zari zube u teča Vernonovu nogu.
Hari izlete iz trpezarije pre no što je iko mogao da ga zaustavi, uputivši se u pravcu ostave ispod stepeništa. Čim je stigao do njih, vrata ostave otvoriše se kao čarolijom. U roku od nekoliko sekundi već je odvukao svoj kovčeg do ulaznih vrata. Otrčao je uza stepenice i bacio se pod krevet, otrgao labavu dasku i zgrabio jastučnicu punu knjiga i rođendanskih poklona. Iskobeljao se ispod kreveta, zgrabio Hedvigin prazan kavez i strčao natrag do svog kovčega, baš kad je teča Vernon izleteo iz dnevne sobe, dok mu je nogavica bila u krvavim ritama.
– VRAĆAJ SE OVAMO! – riknu on. – DOLAZI OVAMO I VRATI JE U NORMALNO STANJE!
Ali Hari je bio obuzet nekontrolisanim besom. Nogom otvori kovčeg, izvuče štapić i uperi ga u teču Vernona.
– Zaslužila je to – uzvrati Hari zadihano. – Zaslužila je to što je dobila. Dalje od mene.
On iza leđa posegnu za kvakom na vratima.
– Idem – reče Hari. – Dosta mi je svega.

I sledećeg trenutka već je bio napolju u mračnoj, tihoj ulici, vukući za sobom teški kovčeg, s Hedviginim kavezom ispod ruke.

3. Noćni viteški autobus


Hari je prošao nekoliko ulica pre nego što se sručio na nizak zidić u Ulici Magnolijinog polumeseca, zadihan od tegljenja svog kovčega. Sedeo je sasvim mirno, još uvek prožet gnevom, slušajući besomučne udare svog srca.

Ali nakon desetak minuta samoće u mračnoj ulici, obuze ga novo osećanje: panika. Kako god bi sagledao stvari, nikad nije bio u goroj nevolji. Bio je sasvim sam, nasukan na obali mračnog normalskog sveta, a nije imao apsolutno nikud da ode. A najgore je bilo to što je upravo bio izveo vrlo ozbiljne čarolije, što znači da je gotovo sigurno izbačen s Hogvortsa. Toliko je prekršio Dekret o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva da je bio iznenađen što se predstavnici Ministarstva magije nisu dosad već sručili na njega dok tu sedi.
Hari zadrhta i pogleda duž Ulice Magnolijinog polumeseca. Šta će biti s njim? Da li će ga uhapsiti, ili samo izbaciti iz čarobnjačkog sveta? Pomisli na Rona i Hermionu, i bi mu još teže oko srca. Hari je bio siguran da bi, bio on prestupnik ili ne, Ron i Hermiona u ovom trenutku želeli da mu pomognu, ali oboje su bili u inostranstvu, a bez Hedvige nije imao načina da stupi u vezu s njima.

Nije imao ni normalske pare. Bilo je nešto malo čarobnjačke zlatne sitnine u kesi za novac na dnu njegovog kovčega, ali ostatak blaga koje je nasledio od roditelja pohranjen je u Gringotsu, čarobnjačkoj banci u Londonu. Nikako neće biti u stanju da dovuče svoj kovčeg do Londona. Osim...

Pogled mu pade na njegov štapić, koji je još uvek čvrsto stezao u ruci. Ako je već izbačen (sada mu je srce već bolno brzo lupalo), još malčice čarolije neće mu nauditi. Imao je Nevidljivi ogrtač koji je nasledio od oca – što ne bi začarao kovčeg da postane lak kao pero, svezao ga za svoju metlu, prekrio se Nevidljivim ogrtačem i odleteo za London? Tamo bi mogao da dobije ostatak novca iz podzemnog trezora... i da počne život izopštenika. To je bila užasna vizija, ali ne može večito da sedi na ovom zidu, ukoliko ne želi da se nađe u situaciji da normalskoj policiji objašnjava zašto lunja okolo u gluvo doba noći s kovčegom punim čarobnjačkih udžbenika i metlom.
Hari ponovo otvori svoj kovčeg i razgrnu njegov sadržaj, tražeći Nevidljivi ogrtač

– ali, pre nego što ga je našao, naglo se uspravio, još jednom se osvrnuvši oko sebe. Čudni žmarci ispod vrata nagnaše Harija na pomisao da ga neko posmatra, ali
ulica je delovala pusto, a iz okolnih velikih četvrtastih kuća nije sijalo nijedno svetlo. Ponovo se nagnu nad kovčeg, ali se gotovo istog trena ponovo ispravi, čvrsto stežući štapić. Više je osećao nego što je mogao da čuje: neko ili nešto je stajalo u uskom procepu između garaže i ograde iza njega. Hari škiljeći pogleda ka mračnoj uličici. Kad bi se to stvorenje samo pokrenulo, saznao bi da li je to obična mačka ili –
nešto drugo.
– Lumos – promrmlja Hari i na vrhu štapića pojavi se svetlost koja ga gotovo zaslepi. Podiže štapić visoko iznad glave, a oblucima obloženi zidovi kuće u broju dva iznenada sinuše; vrata garaže zasjaše na svetlosti, a kroz njih Hari malo dalje spazi obrise nečeg veoma velikog, širokih, svetlucavih očiju.
Hari ustuknu. Saplete se nogama o kovčeg. Štapić mu izlete iz šake dok je mlatarao rukama ne bi li sprečio pad, i on snažno tresnu kraj ivičnjaka...
Začu se zaglušujuće BENG!, i Hari zakloni rukama oči od iznenadne zaslepljujuće svetlosti...
S krikom na usnama, Hari se otkotrlja nazad na trotoar, i to u pravi čas. Trenutak kasnije, džinovski par točkova i farova uz škripu se zaustavi tačno na mestu na kom je Hari maločas ležao. Pripadali su, što Hari vide kad podiže glavu, trospratnom autobusu otrovnoljubičaste boje, koji kao da se stvorio niotkuda. Poviše vetrobrana, zlatnim slovima je pisalo: Noćni viteški autobus.
U deliću sekunde Hari se zapita da nije malo pošašavio od pada. A zatim iz autobusa iskoči kondukter u ljubičastoj uniformi i poče glasno da priča kroz mrak.
– Dobro došli u Noćni viteški autobus, hitan prevoz za izgubljene veštice i čarobnjake. Samo izbacite ruku sa štapićem i uđite, možemo vas odvesti kud god želite. Moje ime je Sten Stranputica i biću vaš kondukter ve...

On naglo prekide rečenicu. Upravo je primetio Harija koji je još sedeo na tlu. Hari ponovo zgrabi svoj štapić i pridiže se. Pogledavši izbliza, primeti da je Sten Stranputica samo koju godinu stariji od njega, jedva da je navršio osamnaestu ili devetnaestu, s velikim klempavim ušima i podosta bubuljica.

– Š’a radiš tu dole? – upita Sten, zaboravivši na etikeciju.
– Pao sam – reče Hari.
– Zaš’o s’ to uradio? – zakikota se Sten.
– Nisam namerno – reče Hari, iznerviran. Pocepao je farmerke na kolenu, a ruka kojom je pokušao da ublaži pad je krvarila. Iznenada se seti zašto je pao i brzo se okrenu da pogleda stazu između baštenske ograde i garaže. Farovi Noćnog viteškog autobusa potpuno su je osvetlili, i bila je prazna.
– Š’a gle’aš? – reče Sten.
– Tu je bilo neko veliko crno stvorenje – reče Hari, pokazujući nesigurno ka procepu. – Poput psa... ali masivnije...
Ponovo se zagleda u Stena, čija su usta bila blago razjapljena. S osećajem nelagode, Hari primeti kako Stenov pogled skreće ka ožiljku na njegovom čelu.
– Š’a ti je to na glavudži? – preseče ga Sten.
– Ništa – brzo uzvrati Hari, nabacujući kosu preko ožiljka. Ako ga Ministarstvo magije traži, nije želeo da im dodatno olakša posao.
– Kak’ se zoveš? – navaljivao je Sten.
– Nevil Longbotom – reče Hari, izgovorivši prvo ime koje mu je palo na pamet. – Nego... dakle, ovaj autobus – nastavi brzo, nadajući se da će zbuniti Stena – ti reče da ide bilo kuda?
– Aha – gordo će Sten – gde god poželiš, ali mož’ sam’ po kopnu. Niš’ pod vodu. Daklem – nastavi, sumnjičavo ga pogledavši – Ti s’ nas zaista stopir’o, je l’? Podig’o ruku s štapićem, je l’ da?
– Da – brzo odgovori Hari. – Čuj, koliko košta karta do Londona?
– Jedanaest sikla, odgovori Sten – ali za trinejs’ dobi’š i čokoladu, a za petnaj’s bocu s toplom vodom i četkicu za zube u boji po izboru.
Hari ponovo pročeprka po kovčegu, izvadi kesu s novcem i izruči srebrne novčiće u Stenovu ruku. Zatim on i Sten ponesoše njegov kovčeg, sa Hedviginim kavezom povrh njega, uza stepenike autobusa.
Unutra nije bilo sedišta. Umesto toga, uz prozore sa zavesama beše poređano pet-šest mesinganih kreveta. Poviše svakog kreveta gorele su sveće na svećnjacima, bacajući svetlost na drvetom obložene zidove. Mršav čarobnjak s noćnom kapicom u zadnjem delu autobusa promrmlja: – Ne sada, hvala, moram da kiselim neke puževe – i okrenu se u snu.
– Ovo j’ tvoj – prošaputa Sten gurnuvši Harijev kovčeg ispod kreveta odmah iza vozača, koji je sedeo u fotelji za volanom. – To je naš vozač, Erni Sudarski. A ovo je Nevil Longbotom, Erne.

Erni Sudarski, stariji čarobnjak s naočarima od debelog stakla klimnu Hariju, koji ponovo nervozno navuče šiške na čelo i sede na svoj krevet.
– Teraj, Ern’ – reče Sten, spustivši se u fotelju pored Ernija.
Ču se još jedno bučno BENG!, i sledećeg trenutka Noćni viteški autobus pojuri takvom brzinom da se Hari prući nauznak po krevetu. Pridigavši se, on se zagleda kroz prozor u mrak i opazi da sada grabe potpuno drugom ulicom. Sten je s velikim užitkom posmatrao Harijevo zapanjeno lice.
– Tu smo bili pre neg’ si nas zaustavio – reče. – Gde smo, Ern? Negde u Velsu?
– Jes’ – reče Erni.
– Kako to da Normalci ne čuju autobus? – upita Hari.
– Oni! – prezrivo reče Sten. – Pa kad ne slušaju kak’ valja, je l’ da? A ni ne glede kak’ valja. Oni ti, vala, nikad niš’ ne vide.
– Bolje probudi Madam Baruštinu, Stene – reče Ern. – Za koji minut bićemo u Abergaveniju.
Sten prođe pored Harijevog kreveta i nestade kroz usko drveno stepenište. Hari je i dalje zurio kroz prozor, sve nervozniji. Čini se da Erni nije baš najbolje ovladao volanom. Noćni viteški autobus stalno se peo na trotoar, ali pri tom ni u šta ne bi udario jer su mu se redovi bandera, poštanskih sandučića i kanti za đubre hitro sklanjali s puta i odmah vraćali na pređašnja mesta čim bi autobus prošao.
Sten ponovo siđe stepeništem sa sprata, u pratnji bledozelene veštice ogrnute plaštom za putovanje.
– Eve nas, Madam Baruština – reče Sten veselo, čim je Ern nalegao na kočnicu tako da kreveti kliznuše barem stopu napred ka prednjem delu autobusa. Madam Baruština prisloni maramicu na usta i drhtavim nogama siđe niza stepenice. Sten izbaci njenu torbu i zatvori vrata. Ponovo se začu glasno BENG i ponovo se zatruckaše uskim seoskim puteljkom, dok im se drveće sklanjalo s puta.
Hari ne bi mogao da zaspi ni da se nalazio u autobusu koji ne brekće i ne štekće, niti skokom prelazi stotinu milja. Poče da mu kuva u stomaku čim je ponovo utonuo u misli o tome šta će biti s njim, i da li su Darslijevi dosad uspeli da skinu tetku Mardž s plafona.
Sten razvi primerak Dnevnog proroka i stade da čita držeći jezik među zubima. Velika fotografija čoveka ispijenog lica i ulepljene kose netremice je gledala Harija s naslovne strane. Lik mu je bio neobično poznat.
– Taj čovek! – reče Hari, na tren zaboravivši na svoju muku. – Bio je na normalskim vestima!
Stenli ponovo okrenu naslovnu stranu i zakikota se.
– Sirijus Blek – reče, klimnuvši. – Naravno da je bio na normalskim vestima, Nevile. Gde si ti bio?
Nadmeno se zakikota spazivši tup izraz na Harijevom licu, odvoji naslovnu stranu novina i dade je Hariju.

– Treba više da čitaš novine, Nevile. Hari prinese papir sveći i pročita:

BLEK I DALJE NA SLOBODI

Sirijus Blek, najozloglašeniji zatvorenik tvrđave Askaban, i dalje je u bekstvu, potvrdilo je danas Ministarstvo magije.
– Činimo sve što je u našoj moći da ponovo uhvatimo Bleka – izjavio je jutros ministar magije Kornelijus Fadž. – Molimo čarobnjačko građanstvo da se ne uzbuđuje.
Pojedini članovi Međunarodne federacije veštaca kritikovali su Fadža što je informisao normalskog premijera o krizi.
– Pa, zaista, morao sam, zar ne – rekao je rasrđeno Fadž. – Blek je lud. On je opasnost za sve koji mu stanu na put, bilo da su čarobnjaci ili Normalci. Premijer mi je garantovao da neće nikome otkriti Blekov pravi identitet. Uostalom – ko bi mu uopšte poverovao?
Dok je Normalcima rečeno da Blek ima pištolj (svojevrstan metalni čarobni štapić kojim Normalci ubijaju jedni druge), čarobnjačko građanstvo živi u strahu od masakra poput onog od pre dvanaest godina, kada je Blek ubio trinaestoro ljudi jednom kletvom.

Hari pogleda u zasenčene i upale oči Sirijusa Bleka, jedini deo tog ispijenog lica koji je delovao živo. Hari nikada nije sreo vampira, ali je video njihove slike na časovima Odbrane od Mračnih veština, a Blek je, sa svojom voštanobelom kožom, ličio baš na njih.

– Jeziv tipus, je l’? – reče Sten, koji je posmatrao Harija kako čita.
– Ubio je trinaestoro ljudi? – reče Hari, vraćajući list novina Stenu – i to jednom jedinom kletvom?
– Aha – reče Sten – i to pred svedocima i taki to. Usred bela dana. Digla se vel’ka frka, je l’ da, Ern?
– Jes’ – reče Ern smrknuto.
Sten se okrenu u svojoj stolici, s rukama na naslonu za glavu, da bi bolje osmotrio Harija.
– Blek je bijo vel’ki pristalica Znaš-Već-Kojeg – reče.
– Šta, Voldemora? – reče Hari, ne razmišljajući.
Stenu čak i bubuljice prebledeše. Ern cimnu volan tako snažno da je cela farma ispred njih morala da skoči u stranu kako bi izbegla autobus.
– Jesi l’ ti šenuo? – vrisnu Sten. – Š’o mu spominješ ime, kog vraga?
– Žao mi je – reče Hari. – Izvini... ja... zaboravio sam...
– Zaboravijo! – reče Sten tiho. – Pobogu, srce mi lupka takoj’ brzo...

– Dakle... dakle, Blek je podržavao Znate-Već-Koga – nastavi Hari pokajnički.

– Jes’ vala – reče Sten, još uvek trljajući grudi. – Baš tako. Kažu, vrlo blizak Znaš-Već-Kome... kako bilo, kad je mali ’Ari Poter dolijao Znaš-Već-Kojem... – Hari ponovo nervozno ispravi čuperak na čelu – ...sve pristalice Znaš-Već-Kojeg su pronađene, je l’ da, Ern? Većina je znala da je doš’o kraj, kad nema više Znaš-Već-Koga, pa su se mirno predali. Ali ne i Sirijus Blek. Mislijo je, kažu, da će bit’ zamenik Znaš-Već-Kojega kad ovaj sve preuzme.
– Bilo kak’ bilo, opkolili su Bleka na ulici punoj Normalaca, a Blek je izvadijo štapić i dig’o u vazduh pola ulice, izgin’o jedan čarobnjak i tuce Normalaca koji su mu se našli na putu. Užasno, je l’ da? A znaš š’a je Blek onda uradijo? – nastavi Sten dramatičnim šapatom.
– Šta? – upita Hari.
– Nasmej’o se – reče Sten. – Samo je stajao ondi i smej’o se. Kad je stiglo pojačanje iz Ministarstva magije, otiš’o je s njima k’o bela lala, i još se smej’o iz petnih žila. Jer, on je lud, je l’ da Ern? Je l’ da da je lud?
– Ako nije bio kad je otišao u Askaban, sad sigurno jeste – reče Ern otegnutim glasom. – Radije bi’ se razneo u paramparčad neg’ što bi’ kročio na to mesto. Mada, tako mu i treba... posle svega što je uradio...
– Vala, nije im bilo lako da to prikriju, zar ne, Ern? – reče Sten. – Razneta cela ulica i svi ti Normalci mrtvi. Š’a su rekli da se desilo, Ern?
– Eksplozija gasa – zabrunda Erni.
– A sad je opet van – reče Stan, i stade ponovo da proučava novinsku sliku Blekovog duguljastog lica. – Nikad niko nije pobeg’o iz Askabana, je l’ da Ern? Pojma nemam kak’ mu je to uspelo. Da se smrzneš, je l’? Al’ ne bi rek’o da ima šanse protiv askabanskih čuvara, a Ern?
Ern iznenada zadrhta.
– Aj’ pričaj neš’ drugo, Sten, budi drug. Podiđu me žmarci od ti askabanski stražari.
Sten nerado odloži list novina, a Hari se nasloni na prozor Noćnog viteškog autobusa, osećajući se gore no ikad. Nije mogao a da ne zamisli šta bi sve Sten mogao da priča svojim putnicima kroz nekoliko noći.
– Jes’ čuo za tog ’Ari Potera? Razn’o svoju tetku! Bijo je s nama u Noćnom viteškom autobusu, je l’ da, Ern? Pokušav’o je da zbriše...
Hari je bio svestan da je prekršio čarobnjački zakon, baš kao i Sirijus Blek. Da li je naduvavanje tetke Mardž dovoljan razlog da ga strpaju u Askaban? Hari nije znao ništa o čarobnjačkom zatvoru, mada su svi koje je čuo da o tome govore činili to sa strepnjom u glasu. Hagrid, hogvortski čuvar imanja, lane je proveo dva meseca u tom zatvoru. Hari nikako nije mogao da zaboravi užas na Hagridovom licu kad su mu rekli gde će ga pritvoriti, a Hagrid je bio jedan od najhrabrijih ljudi koje je Hari upoznao.

Noćni viteški autobus jurio je kroz noć, rasterujući žbunje i saobraćajne znake,

telefonske govornice i drveće, a Hari je ležao, nespokojan i očajan, na perjanom dušeku. Posle nekog vremena Sten se seti da je Hari platio toplu čokoladu, ali je prosu po Harijevom jastuku kad se autobus naglo prebaci iz Anglsija u Aberdin. Jedan po jedan, čarobnjaci i veštice u kućnim mantilima i papučama spuštali su se s viših spratova da bi napustili autobus. Videlo se da jedva čekaju da izađu.

Najzad, Hari ostade jedini putnik.
– Dobro, Nevile – reče Sten, pljesnuvši rukama – gde da te odbacimo u Londonu?

– U Dijagon-aleju – reče Hari.
– Odma’ – reče Sten. – Drž’ se ondak...
BENG.
Tutnjali su duž Čering krosa. Hari se pridiže ne bi li posmatrao zgrade i klupe kako se skupljaju i zbijaju, ne bi li se Noćnom viteškom autobusu sklonile s puta. Nebo je postajalo malo svetlije. Mogao bi da se pritaji par sati, ode u Gringots čim se otvori, a onda da krene – kuda, to nije znao.
Ern nagazi na kočnicu i Noćni viteški autobus uz škripu stade ispred male, neugledne krčme Probušeni kotao, iza koje se nalazio začarani ulaz u Dijagon-aleju.
– Hvala – reče Hari Ernu.
On skoči preko stepenika i pomognu Stenu da snesu njegov kovčeg i Hedvigin kavez na pločnik.
– Pa – reče Hari – ćao!
Ali, Sten nije obraćao pažnju na njega. I dalje stojeći na vratima autobusa, gledao je razrogačeno u mračni ulaz Probušenog kotla.
– Tu li si, Hari – reče glas.
Pre nego što je uspeo da se okrene, Hari oseti ruku na ramenu. Istoga trenutka Sten povika: – Nebesa! Ern, dođi ’vamo! Dođi ’vamo!
Hari podiže pogled ka osobi kojoj je pripadala ruka na njegovom ramenu, i oseti ledene žmarce u stomaku – naleteo je pravo na Kornelijusa Fadža, ministra magije, lično.
Sten iskoči na trotoar pored njih.
– Kakoj’ to nazvaste Nevila, ministre? – uzbuđeno ga zapita.
Fadž, zdepasti čovečuljak u dugom, kariranom ogrtaču, delovao je smrznuto i iscrpljeno.
– Nevila? – ponovi, mršteći se. – Ovo je Hari Poter.
– Znao sam! – radosno povika Sten. – Erne! Erne! Čik pogod’ ko j’ Nevil! To je ’Ari Poter! Vidim mu ožiljak!
– Da – reče Fadž pomalo iznervirano – pa, drago mi je da je Noćni viteški autobus pokupio Harija, ali nas dvojica moramo sada da uđemo u Probušeni kotao...
Fadž još jače pritisnu Harijevo rame i ugura ga u krčmu. Na vratima iza šanka pojavi se povijena figura sa svetiljkom. To je bio Tom, smežurani, bezubi gazda.
– Uhvatili ste ga, ministre! – reče Tom. – Šta želite? Pivo? Brendi?

– Možda lonče čaja – reče Fadž, ne ispuštajući Harija.

Iza njih se začu glasna škripa i stenjanje, a zatim se pojaviše Sten i Ern, noseći Harijev kovčeg i Hedvigin kavez, uzbuđeno se osvrćući oko sebe.
– Što nam nisi rek’o koj’ si, je l’, Nevile? – reče Sten, kezeći se Hariju, dok je Ernijevo sovinje lice radoznalo izvirivalo preko Stenovog ramena.
– I privatan odeljak, molim te, Tome – naglasi Fadž.
– Ćao – tužno reče Hari Stenu i Ernu kad Tom uputi Fadža ka hodniku koji je vodio iza šanka.
– Ćao, Nevile! – viknu Sten.
Fadž pogura Harija kroz uzani hodnik idući za Tomovom svetiljkom, a zatim ga ubaci u malu prostoriju. Tom pucnu prstima, vatra planu u ognjištu, a on se uz naklon udalji iz sobe.
– Sedi, Hari – reče Fadž, pokazavši mu stolicu pored ognjišta.
Hari sede, osećajući kako se ježi uprkos toplini vatre. Fadž skide svoj karirani ogrtač i baci ga u stranu, a zatim zavrnu nogavice svog staklozelenog odela, i sede preko puta Harija.
– Ja sam Kornelijus Fadž, Hari. Ministar magije.
Hari je to već i sam znao. Video je Fadža jednom ranije, ali pošto je tada nosio na sebi Nevidljivi ogrtač, Fadž to nije mogao da zna.
Krčmar Tom se ponovo pojavi, sada s keceljom navučenom preko spavaćice, noseći poslužavnik sa čajem i komadićima tosta. On spusti poslužavnik na sto između Fadža i Harija, a zatim napusti sobu, zatvorivši vrata za sobom.
– Pa, Hari – reče Fadž, sipajući čaj – baš si nam napravio pometnju, pravo da ti kažem. Tako pobeći od teče i tetke! Pomislio sam... ali, sada si na sigurnom i to je najvažnije.
Fadž namaza krišku tosta puterom i gurnu tanjir prema Hariju.
– Jedi, Hari, jedva stojiš na nogama. Dakle... biće ti drago da čuješ da smo se pobrinuli za nesrećni slučaj naduvavanja gospođice Mardžori Darsli. Dva člana Odseka za poništavanje efekata slučajne magije hitno su poslata u Šimširovu ulicu pre nekoliko sati. Gospođicu Darsli su probušili i modifikovali joj pamćenje. Uopšte se ne seća incidenta. Stoga, to mu dođe to, i nema nikakvih posledica.
Fadž se nasmeši Hariju preko ruba šoljice, poput ujaka koji merka svog omiljenog nećaka. Hari, ne verujući svojim ušima, zausti da nešto kaže, ali nije mogao da smisli šta, pa ponovo zatvori usta.
– Ah, brineš se kako će reagovati tetka i teča? – reče Fadž. – Pa, ne sporim da su užasno ljuti, Hari, ali spremni su da te prime idućeg leta ukoliko ostaneš na Hogvortsu za Božić i Uskrs.
Hari pročisti grlo.
– Ja uvek provodim božićne i uskršnje praznike na Hogvortsu – reče on – i ne želim da se ikad više vratim u Šimširovu ulicu.

– De, de, siguran sam da ćeš se drukčije osećati kad se smiriš – reče Fadž zabrinutim tonom. – Uostalom, oni su tvoja porodica, i siguran sam da ste privrženi jedni drugima... ovaj... negde vrlo duboko u sebi.

Hari ga ne ispravi. Još uvek je čekao da čuje šta će sada biti s njim.
– Dakle, ostaje jedino – reče Fadž, premazavši još jedan komadić tosta puterom – da odlučimo gde ćeš provesti poslednje dve nedelje raspusta. Predlažem da iznajmiš sobu ovde u Probušenom kotlu i...
– Čekajte – izlete Hariju. – A šta je s mojom kaznom?

– Kaznom?

– Prekršio sam zakon! – reče Hari. – Dekret o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva!
– Oh, dragi dečače, nećemo te kazniti zbog takve sitnice! – uzviknu Fadž, nestrpljivo mašući tostom. – Bio je to nesrećan slučaj! Ne šaljemo ljude u Askaban samo zato što naduvaju svoje tetke!
Ali to se nije podudaralo s Harijevim prošlim iskustvima s Ministarstvom magije.

– Prošle godine dobio sam zvanično upozorenje samo zato što je kućni vilenjak razbio puding u tečinoj kući! – reče Hari, mršteći se. – Ministarstvo magije je reklo da ću biti izbačen s Hogvortsa bude li još čarolija u toj kući!
Ukoliko ga oči nisu varale, Hari primeti da je Fadžu odjednom neprijatno.
– Okolnosti se menjaju, Hari... Moramo i to uzeti u obzir... u sadašnjoj klimi...
Nije valjda da želiš da te izbace?
– Naravno da ne želim – reče Hari.
– Čemu onda tolika frka? – nasmeja se Fadž nonšalantno. – Hajde, uzmi tost, Hari, dok ja odem da vidim ima li Tom sobu za tebe.
Fadž krupnim koracima napusti prostoriju, a Hari nastavi da zuri za njim. Nešto veoma čudno se ovde zbiva, pomisli. Zašto ga je Fadž čekao kod Probušenog kotla, ako nije hteo da ga kazni? Kad bolje razmisli, sigurno nije uobičajeno da se ministar magije lično meša u slučajeve zloupotrebe maloletničke magije?
Fadž se vrati u pratnji krčmara Toma.
– Soba jedanaest je slobodna, Hari – reče Fadž. – Mislim da će ti odgovarati. Samo još nešto, sigurno ćeš razumeti... Ne želim da lunjaš naokolo po normalskom Londonu, važi? Drži se Dijagon-aleje. I uvek se vrati u krčmu pre mraka. Siguran sam da shvataš. Tom će paziti na tebe umesto mene.
– U redu – reče Hari polako – ali, zašto...?
– Ne bismo hteli da te ponovo izgubimo, zar ne? – reče Fadž, grohotom se nasmejavši. – Ne, ne... najbolje da znamo gde si... hoću reći...
Fadž glasno pročisti grlo i pokupi svoj karirani ogrtač.
– Pa, odoh ja, imam mnogo posla, razumeš...
– Jeste li uspeli da otkrijete bilo šta u vezi s Blekom? – upita ga Hari.

Fadžov prst skliznu sa srebrnih kopči na ogrtaču.

– Šta reče? A, čuo si... pa ne, ne još, ali to je samo pitanje vremena. Čuvari Askabana nikad dosad nisu omanuli... a sada su bešnji no što sam ih ikad video.
Fadž se malčice strese.
– Dakle, pozdravljam te.

– Ovaj... Ministre? Mogu li nešto da vas pitam?

– Naravno – reče Fadž s osmehom.
– Trećacima na Hogvortsu je dozvoljeno da posećuju Hogsmid, ali tetka i teča mi nisu potpisali formular. Da li biste vi...?
Fadžu je bilo vidno neprijatno.
– Ah – reče. – Ne, ne, žao mi je, ali pošto ti nisam ni roditelj niti staratelj...
– Ali, vi ste ministar magije – žustro reče Hari. – Ako biste mi vi dali dozvolu...
– Ne, žao mi je, Hari, ali pravila su pravila – reče Fadž odsečno. – Možda ćeš moći da posetiš Hogsmid iduće godine. Zapravo, mislim da je najbolje da ne ideš...
da... pa, odoh ja. Uživaj u svom boravku ovde, Hari.
Fadž se još jednom rukova s Harijem i nasmeši mu se, a potom napusti sobu. Tom istupi napred, smešeći se Hariju.
– Pođite za mnom, gospodine Poter – reče. – Već sam odneo vaš prtljag gore...
Hari pođe za Tomom ljupkim drvenim stepeništem do vrata s mesinganim brojem

jedanaest, koja mu Tom otključa i otvori.
Unutra je bio naizgled veoma udoban krevet, nameštaj od lakirane hrastovine, vatra je očaravajuće pucketala, a na vrhu ormana...
– Hedviga! – Hariju zastade dah od iznenađenja.
Snežnobela sova škljocnu kljunom i doleprša pravo na Harijevu ruku.
– Imate vrlo pametnu sovu – zakikota se Tom. – Stigla je nekih pet minuta posle vas. Ako vam išta zatreba, gospodine Poter, ne ustručavajte se da zatražite.
On se još jednom nakloni i izađe.
Hari je dugo sedeo na krevetu, odsutno gladeći Hedvigu. Kroz prozor, nebo je brzo menjalo nijanse – od tamne, ljubičastoplave do hladne, čeličnosive, a onda, lagano, do ružičaste poprskane zlatnom. Hari nije mogao da poveruje da je napustio Šimširovu ulicu pre samo nekoliko sati, da nije izbačen iz škole i da mu predstoje dve nedelje bez Darslijevih.
– Baš čudna noć, Hedviga – reče zevajući.
Ne stigavši da skine naočare, on se sruči na jastuke i pade u san.

4. Probušeni kotao


Hariju je trebalo nekoliko dana da se navikne na svoju čudnu novostečenu slobodu. Nikad ranije nije mogao da ustaje kad hoće, niti da jede šta god poželi. Mogao je i da ide kud hoće, dok god je to bilo u okviru Dijagon-aleje, a pošto je ta dugačka kaldrmisana ulica bila snabdevena najfascinantnijim čarobnjačkim radnjama na svetu, Hari nije imao želju da krši reč koju je dao Fadžu i da se vraća u svet Normalaca.

Svakog jutra Hari je doručkovao u Probušenom kotlu, uživajući u posmatranju ostalih gostiju: smešne male veštice sa sela koje su došle u celodnevni šoping; čarobnjake dostojanstvenog izgleda koji se prepiru zbog najnovijeg članka u Preobraženjima danas; vešce divljeg izgleda; patuljke galamdžije; a jednom je video
nekakvu zlu baba-vešticu kako naručuje porciju sirove džigerice, skrivena ispod debele vunene kapuljače.
Posle doručka bi Hari izašao u zadnje dvorište, izvukao štapić, njime kucnuo treću ciglu sleva poviše kante za đubre, i odmakao se dok bi se pred njim u zidu otvarao prolaz u Dijagon-aleju.

Provodio je duge, sunčane dane razgledajući prodavnice i ručao pod jarkim suncobranima ispred kafića, gde su ostali gosti jedni drugima pokazivali šta su pazarili („To je lunoskop, stari moj... ne moraš više da se petljaš s mesečevim mapama.“), ili raspravljali o slučaju Sirijusa Bleka („Lično bih zabranio svoj deci da izlaze sama dok ga ponovo ne vrate u Askaban.“). Hari više nije morao da radi svoje domaće zadatke ispod ćebeta, uz pomoć baterijske lampe. Sada je mogao da sedi na suncu ispred Sladoledžinice Floreana Forteskjua i završava svoje sastave, ponekad uz pomoć vlasnika poslastičarnice, Floreana Forteskjua, koji ne samo što je bio vrstan poznavalac srednjeg veka i spaljivanja veštica već bi ga i svakih pola sata poslužio besplatnom porcijom kup-sladoleda.

Kad je dopunio svoju kesu za novac zlatnim galeonima, srebrnim siklima i bronzanim knutima iz svoje riznice u Gringotsu, morao je stalno da vežba samokontrolu kako ne bi sve pare potrošio odjednom. Morao je stalno da se podseća da treba još pet godina da provede na Hogvortsu, i šta bi bilo ako bi se usudio da od Darslijevih zatraži pare za knjige čini – ne bi li odustao od namere da kupi privlačan komplet gobkamenja od čistog zlata (čarobnjačka igra s kamenčićima nalik na klikere, u kojoj kamenčići izbacuju mlaz smrdljive tečnosti u lice drugog igrača kada on izgubi poen). Često su ga mamili i savršeni, pokretni modeli galaksije u velikoj staklenoj kugli, koji bi mu pomogli da više nikada ne mora da prisustvuje časovima astronomije. Ali, Harijeva istrajnost našla se u najvećem iskušenju u njegovoj omiljenoj radnji, Kvalitetna kvidička oprema, nedelju dana pošto je stigao u Probušeni kotao.
Znatiželjan da sazna u šta to zvera masa ljudi u radnji, Hari se jedva provukao kroz gomilu uzbuđenih veštica i čarobnjaka i ugledao novopodignuto postolje na kom je bila istaknuta najveličanstvenija metla koju je ikad video.
– Upravo se pojavila... prototip... – objašnjavao je čarobnjak s četvrtastom vilicom svome prijatelju.
– To je najbrža metla na svetu, zar ne, tata? – cičao je dečak mlađi od Harija, kačeći se ocu o ruku.
– Irska repezentacija upravo je naručila sedam primeraka ove lepotice! – objasnio je vlasnik radnje okupljenoj gomili. – A oni su favoriti za Svetsko prvenstvo!
Krupna veštica ispred Harija se pomeri, pa je najzad bio u prilici da pročita natpis istaknut pored metle:

VATRENA STRELA

Ovo remek-delo od trkačke metle ima elegantnu, superfinu dršku od maslinovog drveta, prekrivenu dijamantskičvrstom glazurom, ručno obeleženu vlastitim registarskim brojem. Svaka grančica breze u repu metle obradom je dovedena do aerodinamičkog savršenstva, što Vatrenoj streli pruža neprevaziđenu uravnoteženost i neverovatnu preciznost. Vatrena strela ima ubrzanje od 0 do

200 kilometara na sat za deset sekundi i sadrži neraskidive čini za kočenje. Cena na zahtev kupca.

Cena na zahtev kupca... Hari nije smeo ni da pomisli koliko zlatnika ova metla košta. Nikad u životu nije više želeo neku stvar – ali, dosad nije izgubio nijedan meč kvidiča ni na svojoj Nimbus 2000 metli, te zašto bi ispraznio svoju riznicu u Gringotsu zbog Vatrene strele, kad već ima vrlo dobru metlu? Hari nije pitao za cenu, ali je skoro svaki dan svraćao samo da je pogleda.

Bilo je tu i stvari koje su mu i te kako trebale. Otišao je do Apotekarnice da bi popunio zalihe sastojaka za napitke, a pošto su mu školske odore već bile nekoliko centimetara okraćale, posetio je Madam Aljkavušine odore za sve prilike i kupio nove. Što je najvažnije, morao je da kupi nove udžbenike, uključujući i one za dva nova predmeta, Brigu o magijskim stvorenjima i Predskazivanje.
Hari se iznenadio kada je pogledao u izlog knjižare. Umesto uobičajenog izloga sa zlatom ukoričenim knjigama čini, velikim kao ploče na trotoaru, iza stakla je stajao veliki gvozdeni kavez sa stotinak primeraka Monstruozne knjige monstruma. Iscepani listovi leteli su oko njih dok su se knjige uzajamno čerupale, u klinču, ili agresivno škljocale koricama.
Hari izvadi spisak udžbenika iz džepa i prelista ga po prvi put. Monstruozna knjiga monstruma bila je na spisku za predmet Briga o magijskim stvorenjima. Sada je shvatio zašto mu je Hagrid napisao da će mu ta knjiga koristiti. Osetio je olakšanje; već se pitao treba li Hagridu pomoć oko nekog novog užasnog ljubimca.
Kada je Hari ušao u prodavnicu Kod Kitnjavka i Mrljavka, upravnik mu pohita u susret.
– Hogvorts? – reče naglo. – Došao si po nove knjige?
– Da – odgovori Hari – treba mi...
– Sklanjaj se s puta – reče upravnik nestrpljivo, odgurnuvši Harija u stranu. Zatim navuče par debelih rukavica, podiže ogroman kvrgav štap za hodanje, i krete ka vratima kaveza s Monstruoznim knjigama.
– Čekajte malo – brzo dobaci Hari. – Već imam jedan primerak.
– Imaš? – Na upravnikovom licu pojavi se izraz vidnog olakšanja. – Hvala nebesima, već su me pet puta ugrizle od jutros...
Glasno cepanje preseče vazduh; Dve Monstruozne knjige uhvatile su treću i počele da je čereče.
– Prestanite! Stanite! – urlao je upravnik, gurajući štap za hodanje kroz rešetke, na silu razdvajajući knjige. – Nikad više neću nabavljati ovakve naslove, nikad! Pravi rusvaj! Mislio sam da sam najgore video kada smo kupili dvesta primeraka Nevidljive knjige o nevidljivosti – koštale su me čitavo bogatstvo, a nikada nismo uspeli da ih pronađemo... Pa... mogu li ti pomoći oko nečeg drugog?
– Možete – reče Hari, pogledavši spisak knjiga – treba mi Otkrivanje budućnosti

od Kasandre Vablacki.

– Aha, počinješ da učiš Predskazivanje, zar ne? – reče upravnik, svlačeći rukavice i vodeći Harija u zadnji deo radnje, gde je čitav jedan ugao bio posvećen predviđanju sudbine. Mali stočić bio je pretrpan naslovima kao što su Predviđanje nepredvidljivog: Osigurajte se od šoka i Razbijene kugle – kad vam sudbina zagorča život.
– Izvoli – reče upravnik, koji se popeo na stepeničice ne bi li dohvatio debelu, crno povezanu knjigu. – Otkrivanje budućnosti. Vrlo dobar vodič za osnovne vidovnjačke metode kao što su gledanje u dlan, kristalne kugle, ptičje iznutrice...
Ali Hari ga nije slušao. Pogled mu pade na knjigu izloženu u gomili na stočiću: Predskazanja smrti: šta da radite kada znate da dolazi ono najgore.
– O, ja to ne bih čitao na tvom mestu – reče upravnik olako, gledajući u šta Hari zuri. – Počećeš da vidiš predskazanja smrti svuda oko sebe. A to je dovoljno da se čovek smrtno preplaši.
Ali Hari nastavi da zuri u naslovnu stranu knjige; na njoj je bio ogroman pas, velik poput medveda, sjajnih očiju. Izgledao je čudnovato poznato...
Upravnik mu tutnu Otkrivanje budućnosti u šake.
– Još nešto? – upita ga.
– Da – reče Hari, odvojivši pogled s očiju tog čudnovatog psa i rasejano pogleda na svoj spisak. – Ovaj... treba mi Srednji tečaj preobražavanja i Standardna knjiga čini za treći razred.
Deset minuta kasnije Hari izađe iz knjižare Kod Kitnjavka i Mrljavka sa svojim novim udžbenicima pod miškom, i zaputi se nazad u Probušeni kotao, jedva primećujući kuda ide, usput se sudarivši s nekoliko prolaznika.
Popeo se stepenicama do svoje sobe, ušao i bacio svoje nove knjige na krevet. Neko je dolazio da pospremi; prozori su bili otvoreni i sunčevi zraci su prodirali u prostoriju. Mogao je da čuje buku autobusa koji su se kotrljali normalskom ulicom iza krčme, i žamor nevidljive gužve dole u Dijagon-aleji. On uhvati svoj odraz u ogledalu iznad lavora.
– To nikako nije moglo biti predskazanje smrti – obrati se prkosno svom liku u ogledalu. – Uspaničio sam se kad sam video onu stvar u Magnolijinom polumesecu...
Bio je to verovatno samo običan pas lutalica...
Mahinalno podiže ruku i pokuša da poravna svoju kosu na čelu.
– Biješ izgubljenu bitku, dragi – reče mu ogledalo šištavim glasom.

* * *

Kako su dani prolazili, Hari je sve pomnije posmatrao ne bi li spazio Rona ili Hermionu. Mnogi hogvortski učenici već su stizali u Dijagon-aleju, uoči samog početka polugodišta. Već je sreo Šejmusa Finigana i Dina Tomasa, svoje drugove

grifindorce, u prodavnici Kvalitetna kvidička oprema, gde su i oni željno merkali Vatrenu strelu ; naleteo je i na pravog Nevila Longbotoma, bucmastog, zaboravnog dečkića, ispred Kitnjavka i Mrljavka. Hari nije zastao da proćaska s njim; Nevil je izgleda zaturio svoj spisak knjiga pa ga je njegova prilično zastrašujuća baka prekorevala zbog toga. Hari se nadao da ona nikada neće otkriti kako se, dok je pokušavao da se sakrije od Ministarstva magije, on pretvarao da je Nevil.

Poslednjeg dana raspusta, Hari se probudi misleći kako će makar sutradan sresti Rona i Hermionu kad se bude ukrcavao u Hogvorts ekspres. Ustao je, obukao se, otišao da baci poslednji pogled na Vatrenu strelu, i baš se premišljao gde će da ruča kad neko izviknu njegovo ime i on se okrenu.
– Hari! HARI!
Bili su tu, oboje, ispred Sladoledžinice Floreana Forteskjua, Ron neverovatno pegav, Hermiona veoma preplanula, i oboje su mu uzbuđeno mahali.
– Najzad – reče Ron, cereći mu se dok je ovaj sedao. – Bili smo u Probušenom kotlu, ali su nam rekli da si otišao, a onda smo pošli do Kitnjavka i Mrljavka i do Madam Aljkavuše, a zatim...
– Uzeo sam sve stvari za školu još prošle nedelje – objasni im Hari. – A kako ste saznali da sam odseo u Probušenom kotlu?
– Od tate – odgovori Ron kratko.
Gospodin Vizli, koji je radio u Ministarstvu magije, sigurno je čuo celu priču o tome šta se desilo s tetkom Mardž.
– Jesi li zaista naduvao svoju tetku, Hari? – upita Hermiona ozbiljnim glasom.
– Nisam namerno – reče Hari, dok se Ron grohotom smejao. – Samo sam...
izgubio kontrolu.
– Nije smešno, Rone – reče Hermiona oštro. – Iskreno, čudi me da Hari nije izbačen.
– I mene – priznade Hari. – Ne samo izbačen, mislio sam da će me uhapsiti. – On pogleda u Rona. – Tvoj tata ne zna zašto me je Fadž pustio, je li?
– Verovatno zato što si baš ti u pitanju, zar ne? – slegnu ramenima Ron, i dalje se kikoćući. – Čuveni Hari Poter i tako to... Bolje da ne znam šta bi Ministarstvo magije uradilo meni kada bih naduvao neku svoju tetku. Samo, morali bi najpre da me iskopaju, jer bi me mama verovatno pre toga ubila. U svakom slučaju, možeš i sâm da pitaš tatu večeras. I mi ćemo večeras odsesti u Probušenom kotlu! Tako da možeš sutra da pođeš s nama na Kings kros! I Hermiona je odsela tamo!
Hermiona klimnu radosno. – Mama i tata su me jutros dobacili sa svim stvarima za Hogvorts.
– Sjajno! – reče Hari ushićeno. – Dakle, jeste li nabavili sve nove udžbenike i opremu?
– Pogledaj ovo – reče Ron, vadeći duguljastu limenu kutiju iz torbe i otvarajući je.

– Ganc nov štapić. Četrnaest inča, vrbovina, s dlakom iz jednorogovog repa. A imamo

i sve knjige... – On pokaza na veliku torbu ispod stolice. – Šta kažeš za ove Monstruozne knjige, a? Prodavac samo što nije zaplakao kada smo mu zatražili dva primerka.

– Šta je to, Hermiona? – upita Hari, pokazujući na čak tri prepune torbe na stolici kraj nje.
– Pa, imam više novih predmeta od tebe, zar ne – reče Hermiona. – Ove knjige su za Aritmantiju, Brigu o magijskim stvorenjima, Predskazivanje, Proučavanje drevnih runa, Proučavanje Normalaca...
– Šta će tebi Proučavanje Normalaca? – upita Ron, prevrćući očima ka Hariju. – Ti si rođena Normalka! Mama i tata su ti Normalci! Znaš već sve o Normalcima!
– Ali, biće fascinantno da ih proučavam s čarobnjačke tačke gledišta – reče Hermiona ozbiljno.
– Planiraš li ti da u toku ove školske godine uopšte jedeš i spavaš, Hermiona? – upita Hari, dok se Ron smejuljio. Hermiona ih je ignorisala.
– Imam još deset galeona – reče ona, proveravajući svoj novčanik. – U septembru mi je rođendan, pa su mi mama i tata malo ranije dali pare da kupim sebi rođendanski poklon.
– Šta kažeš na neku lepu knjigu? – nedužno će Ron.
– Ne, ne bih – reče Hermiona mirno. – Zbilja želim da imam sovu. Hari ima Hedvigu, a ti Erola...
– Nemam – reče Ron. – Erol je porodična sova. Ja imam samo Krasticu. – On izvadi svog pacova ljubimca iz džepa. – A moram da ga odvedem na pregled – dodade, stavljajući Krasticu na sto ispred sebe. – Mislim da mu Egipat nije baš prijao.
Krastica je izgledao mršaviji no inače, a brkovi su mu delovali povijeno.
– U blizini je prodavnica magičnih stvorenja – reče Hari, koji je sad već vrlo dobro upoznao Dijagon-aleju. – Pogledaj imaju li nešto za Krasticu, a Hermiona može sebi da nabavi sovu.
Oni platiše sladoled i pređoše ulicu u pravcu Magične menažerije.
Unutra nije bilo mnogo prostora. Svaki pedalj zida pokrivali su kavezi. Zaudaralo je, a stanari kaveza bili su vrlo bučni, skičali su i cičali, siktali i klepetali. Veštica iza tezge davala je savete čarobnjaku kako da neguje dvoglave daždevnjake, te su Hari, Ron i Hermiona čekali, razgledajući kaveze.
Par ogromnih ljubičastih žaba sedeo je i glasno mljackao, časteći se mrtvim zunzarama. Kraj prozora se presijavala džinovska kornjača s ljušturom ukrašenom draguljima. Otrovni narandžasti pužići lenjo su puzili uz bočne strane terarijuma, a debeli beli zec pretvarao se u svileni cilindar i ponovo postajao zec, svaki put uz jedno glasno pop. Bilo je tu i mačaka svih boja, kavez pun bučnih gavranova, korpa smešnih kremžutih loptica od krzna koje su glasno pevušile, a na tezgi je stajao prostran kavez sa sjajnodlakim crnim pacovima koji su igrali neku igru preskakanja,

koristeći svoje duge, gole repove.

Čarobnjak s dvoglavim daždevnjakom je najzad otišao, i Ron priđe tezgi.
– Ovo je moj pacov – reče on veštici. – Malo mi je izgubio boju otkad smo se vratili iz Egipta.
– Baci ga na tezgu – reče veštica, vadeći par teških crnih naočara iz džepa.
Ron izvuče Krasticu iz unutrašnjeg džepa i stavi ga pokraj kaveza njegovih srodnika, koji su prestali da skakuću i nagomilali se oko rešetaka kaveza ne bi li bolje videli šta se zbiva.
Kao gotovo sve što je Ron posedovao, i Krastica je bio polovan (nekada je pripadao Ronovom bratu Persiju) i pomalo ofucan. Pored sjajnih pacova u kavezu delovao je naročito oronulo.
– Hm – reče veštica, podižući Krasticu. – Koliko je star ovaj pacov?
– Pojma nemam – reče Ron. – Poprilično. Pripadao je mom bratu.
– Kakve moći poseduje? – upita veštica, pažljivo ispitujući Krasticu.
– Ovaj... – poče Ron. Istini za volju, Krastica nije nikada pokazao ni najmanji nagoveštaj nekih zanimljivih moći. Veštičine oči pređoše s Krasticinog iskrzanog levog uva ka prednjoj nožici, kojoj je nedostajao jedan prst, i glasno zacokta.
– Ovaj je prosto samleven – reče ona.
– Bio je takav i kad mi ga je Persi poklonio – branio se Ron.
– Običan ili baštenski pacov kao što je ovaj ne živi duže od tri godine – reče veštica. – Dakle, ako želiš nešto izdržljivije, mogao bi da uzmeš jednog od ovih...
Ona pokaza na crne pacove, koji smesta ponovo počeše da poskakuju. – Prave se važni – promrmlja Ron.
– Pa, ako nećeš zamenu, možeš da probaš ovaj pacovski tonik – reče veštica, posegnuvši ispod tezge i vadeći crvenu bočicu.
– Okej – reče Ron. – Koliko... JAO!
Ron poskoči kad nešto ogromno i narandžasto dolete s vrha najvišeg kaveza, doskoči mu na glavu a onda se, divlje frkćući, ustremi na Krasticu.
– NE, KRUKŠENKSE, NE! – povika veštica, ali joj Krastica iskliznu iz ruku kao sapun, prizemljivši se raširenih nožica, a onda jurnu ka vratima.
– Krastice! – povika Ron, izletevši iz radnje za njim; Hari ga je sledio.
Trebalo im je desetak minuta da uhvate Krasticu, koji je našao utočište ispod kante za staru hartiju pred radnjom Kvalitetna kvidička oprema. Ron vrati drhtavog pacova u džep i ispravi se, masirajući glavu.
– Šta to bi?
– Ili vrlo velika mačka, ili izuzetno mali tigar – reče Hari.
– Gde je Hermiona?
– Verovatno kupuje sebi sovu...
Probiše se kroz uličnu gužvu do Magične menažerije. Kad stigoše, Hermiona je upravo izlazila, ali nije nosila sovu. Čvrsto je obgrlila ogromnog riđeg mačora.

– Kupila si to čudovište? – upita Ron, zinuvši u čudu.

– Predivan je, zar ne? – reče Hermiona sijajući od sreće.
To je bila stvar ukusa, pomisli Hari. Mačorovo riđe krzno bilo je gusto i paperjasto, ali bio je krivonog, mrgodnog i čudnovato spljoštenog lica, kao da je udario glavom o zid. Ali, čim više nije bilo Krastice na vidiku, mačak poče zadovoljno da prede u Hermioninim rukama.
– Hermiona, to čudo me zamalo nije skalpiralo! – reče Ron.
– Nije namerno, je l’ tako, Krukšenkse? – reče Hermiona.
– A šta je s Krasticom? – reče Ron, pokazujući na izbočinu u svom džepu na grudima. – Treba da se odmori i opusti! A kako će, kad se to čudo bude motalo okolo?
– To me podseti, zaboravio si svoj tonik za pacove – reče Hermiona, tutnuvši crvenu bočicu u Ronovu ruku. – I prekini da se brineš, Krukšenks će spavati u mojoj spavaonici, a Krastica u tvojoj. U čemu je problem? Siroti Krukšenks, ta veštica mi reče da je kod nje već godinama; niko ga nije hteo.
– Pitam se zašto – reče Ron sarkastično, kad su se uputili ka Probušenom kotlu. Tamo zatekoše gospodina Vizlija kako sedi za šankom i čita Dnevni prorok.
– Hari! – reče on s osmehom, podigavši pogled. – Kako si?
– Dobro, hvala – reče Hari i on, Ron i Hermiona sedoše s kupljenim stvarima kraj gospodina Vizlija.
Gospodin Vizli spusti novine i Hari ponovo ugleda sada već poznati lik Sirijusa Bleka kako zuri u njega.
– Znači, još ga nisu uhvatili? – upita.
– Ne – reče gospodin Vizli, naglo se smrknuvši. – Povukli su nas sve s redovnih dužnosti u Ministarstrvu ne bismo li ga našli, ali zasad bezuspešno.
– Da li bismo dobili neku nagradu ako ga uhvatimo? – upita Ron. – Bilo bi sjajno da dobijemo još malo novca...
– Ne budi smešan, Rone – reče gospodin Vizli, koji je, kad su ga pažljivije osmotrili, izgledao vrlo napeto. – Bleka neće uhvatiti trinaestogodišnji čarobnjak. Njega će savladati samo askabanski čuvari, upamtite šta vam kažem.
U tom trenutku gospođa Vizli uđe u krčmu natovarena cegerima, u pratnji blizanaca Freda i Džordža, koji su upravo polazili u peti razred na Hogvortsu, novoizabranog glavešine dečaka Persija i, na kraju, najmlađeg deteta u porodici Vizli i jedinog ženskog čeljadeta, Džini.
Džini, kojoj se Hari oduvek sviđao, zbuni se više nego obično kada ga ugleda, možda zato što joj je prethodne godine na Hogvortsu spasao život. Pocrvene i promrmlja: – Zdravo – i ne pogledavši ga. Persi mu, međutim, ozbiljno stisnu ruku, kao da se on i Hari nikad ranije nisu sreli i reče: – Hari. Izuzetno mi je drago što te vidim.
– Zdravo, Persi – reče Hari, trudeći se da se ne nasmeje.
– Nadam se da si dobro? – reče Persi pompezno, rukujući se s njim. Hari se

osećao kao da ga predstavljaju gradonačelniku.

– Vrlo dobro, hvala na...
– Hari! – reče Fred, izguravši laktom Persija s puta i duboko se nakloni. – Baš sjajno što sam te sreo, staro momče...
– Bajno – reče Džordž, odgurnuvši Freda da bi se i sâm rukovao s Harijem. – Apsolutno veličanstveno.
Persi se namršti.
– Dosta je bilo – reče gospođa Vizli.
– Mama! – reče Fred kao da ju je tek opazio i uhvati i nju za ruku. – Dražesno, baš je divno što sam te sreo...
– Rekoh, dosta je bilo – reče gospođa Vizli, spustivši stvari koje je kupila na praznu stolicu. – Ćao, Hari, dušo. Pretpostavljam da si čuo uzbudljive vesti? – pokaza na novu novcatu srebrnu značku na Persijevim grudima. – Drugi glavešina dečaka u porodici! – reče ona ponosno.
– I poslednji – promrmlja Fred sebi u bradu.
– U to ne sumnjam – reče gospođa Vizli, iznenada se namrštivši. – Primećujem da vas dvojica niste postali asistenti.
– Što bismo hteli da budemo asistenti? – reče Džordž, zgrozivši se na samu pomisao. – To bi našem životu oduzelo svu draž.
Džini se zakikota.
– Mogli biste da dajete bolji primer sestri! – obrecnu se gospođa Vizli.
– Džini ima još braće na koju može da se ugleda, majko – reče Persi nadmeno. – Idem da se presvučem za večeru...
On nestade, a Džordž uzdahnu.
– Pokušali smo da ga zatvorimo u piramidi – reče on Hariju – ali nas je mama videla.

* * *

Te noći je zajednička večera bila pravi užitak. Krčmar Tom spojio je tri stola u posebnoj sobi, te su sedam Vizlijevih, Hari i Hermiona uživali u pet ukusnih vrsta jela.

– Kako ćemo sutra do Kings krosa, tata? – upita Fred kad navališe na slasni čokoladni puding.
– Ministarstvo će obezbediti nekoliko vozila – reče gospodin Vizli.

– Zašto? – radoznalo će Persi.

– Zbog tebe, Persi – reče Džordž ozbiljno. – A biće i zastava s natpisom G.D.
– Što znači Glavonja Diletant – reče Fred.
Svi osim Persija i gospođe Vizli zagrcnuše se od smeha jedući puding.

– Zašto Ministarstvo obezbeđuje kola, oče? – ponovi Persi, dostojanstvenim glasom.
– Pa, pošto smo mi ostali bez svojih – reče gospodin Vizli – a pošto radim za njih, čine mi uslugu...
Glas mu je zvučao normalno, ali Hari primeti da su gospodinu Vizliju uši naglo pocrvenele, baš kao Ronu kad bi bio pod pritiskom.
– I bolje je tako – reče gospođa Vizli odsečno. – Znate li koliko prtljaga svi mi skupa imamo? Na šta bi to ličilo u normalskom metrou... Svi ste se spakovali, zar ne?
– Ron još nije stavio svoje nove stvari u kovčeg – napaćeno će Persi. – Sručio ih je na moj krevet.
– Bolje idi i lepo ih spakuj, Rone, pošto nećemo imati mnogo vremena ujutru – dobaci mu gospođa Vizli preko stola. Ron uputi Persiju prek pogled.
Posle večere svi behu siti i pospani. Jedan po jedan popeše se do soba da provere jesu li sve spakovali za sutra. Ron i Persi su bili u sobi do Harijeve. Hari je upravo zatvorio i zaključao svoj kovčeg kad kroz zid začu ljutite glasove i izađe da vidi šta se dešava.
Vrata sobe dvanaest bila su otvorena a Persi je vikao.
– Bila je tu, na stočiću pored kreveta, skinuo sam je da bih je izglancao...
– Nisam je ni pipnuo, u redu? – grmeo je Ron.
– Šta se zbiva? – upita Hari.
– Nestala mi je značka glavešine dečaka – reče Persi okrećući se ka Hariju.
– Baš kao i Krasticin tonik za pacove – reče Ron, izbacujući stvari iz kovčega da još jednom proveri. – Mislim da sam ga možda zaboravio za šankom...
– Nigde ti ne ideš dok mi ne nađeš moju značku! – urlao je Persi.
– Ja ću potražiti Krasticin tonik, već sam se spakovao – reče Hari Ronu, i siđe u prizemlje.
Na pola puta do šanka, oko kojeg je sad bilo vrlo mračno, on začu još jedan par ljutitih glasova iz male prostorije za ručavanje. Trenutak kasnije prepozna ih kao gospodina i gospođu Vizli. Oklevao je, ne želeći da doznaju da ih je čuo, ali ga pomen njegovog vlastitog imena natera da zastane i približi se vratima salona.
– ...nema smisla da mu ne kažemo – žustro je govorio gospodin Vizli. – Hari ima pravo da zna. Pokušao sam da kažem Fadžu, ali on insistira da s Harijem postupamo kao s detetom. A on već ima trinaest godina i...
– Arture, istina bi ga prestrašila! – reče gospođa Vizli povišenim tonom. – Zar zbilja želiš da pošalješ Harija natrag u školu s tim teretom nad glavom? Tako mi nebesa, srećan je što to ne zna!
– Neću da ga učinim nesrećnim, već opreznim! – uzvrati gospodin Vizli. – Znaš kakvi su Hari i Ron, vole sami da lutaju – dva puta su već završili u Zabranjenoj šumi! Ali Hari ne sme to da radi ove godine! Kad pomislim šta je moglo da mu se desi one noći kada je pobegao od kuće! Da ga nije pokupio Noćni viteški autobus, kladim se da

bi bio mrtav pre nego što bi ga Ministarstvo pronašlo.

– Ali nije mrtav, sasvim je dobro, stoga u čemu je stvar...
– Moli, kažu da je Sirijus Blek lud, i možda i jeste, ali bio je dovoljno pametan da pobegne iz Askabana, a smatra se da je to nemoguće. Prošle su tri nedelje a od njega ni traga ni glasa i, bez obzira na Fadžove izjave Dnevnom proroku, šanse da uhvatimo Bleka manje su nego da izmislimo samozačaravajući štapić. Jedino je izvesno da znamo za čim Blek traga...
– Ali Hari će biti sasvim bezbedan na Hogvortsu.
– Mislili smo i da je Askaban potpuno siguran. Ako je Blek uspeo da pobegne iz Askabana, može i da provali na Hogvorts.
– Ali, niko nije siguran da Blek juri baš Harija...
Začu se tup udarac u drvo i Hari je bio siguran da je gospodin Vizli upavo lupio pesnicom o sto.
– Moli, koliko puta moram da ti kažem? Nisu javili o tome preko štampe jer Fadž nije želeo da se o tome priča, ali je Fadž iste noći kada je Blek pobegao otišao u Askaban. Stražari su mu ispričali da je Blek već duže vreme govorio u snu. I to uvek iste reči: „On je na Hogvortsu... on je na Hogvortsu.” Blek je poremećen, Moli, i hoće da vidi Harija mrtvog. Ako mene pitaš, on misli da bi ubistvo Harija ponovo vratilo Znaš-Već-Koga na vlast. One noći kada je Hari zaustavio Znaš-Već-Koga, Blek je izgubio sve i imao je dvanaest godina u Askabanu da žali za tim...
Nasta tajac. Hari se još više približi vratima, očajnički pokušavajući da čuje nastavak.
– Pa, Arture, učini kako misliš da treba. Ali, zaboravljaš na Albusa Dambldora. Ne verujem da iko može da naudi Hariju na Hogvortsu dok je Dambldor direktor. Pretpostavljam da on zna sve o ovome?
– Naravno. Morali smo da mu tražimo dozvolu da stražari iz Askabana budu razmešteni oko prilaza školskom imanju. Nije bio srećan zbog toga, ali je pristao.
– Nije bio srećan? Zašto, ako oni treba da uhvate Bleka?
– Dambldor ne voli askabanske stražare – reče gospodin Vizli ogorčeno. – A ni ja, kad smo već kod toga... ali kad imamo posla s čarobnjakom kakav je Blek, ponekad moramo da se udružimo i s onima koje radije izbegavamo.
– Ako spasu Harija...
– ...onda neću više reći ni reč protiv njih – zaključi gospodin Vizli iscrpljeno. – Kasno je, Moli, bolje da pođemo gore...
Hari začu pomeranje stolica. Što je tiše mogao, sjuri se niz hodnik ka šanku i skloni se s vidika. Vrata salona se otvoriše i nekoliko sekundi kasnije bat koraka mu reče da se gospodin i gospođa Vizli penju uza stepenice.
Bočica tonika za pacove ležala je ispod stola za kojim su ranije sedeli. Hari sačeka dok se vrata sobe gospodina i gospođe Vizli ne zatvoriše, a zatim požuri natrag s bočicom.

Fred i Džordž su čučali među senkama u podnožju stepeništa, tresući se od smeha dok su slušali kako Persi pretura po njegovoj i Ronovoj sobi u potrazi za svojom značkom.

– Mi smo je uzeli – šapnu Fred Hariju. – Malo smo je ispravili. Na bedžu je sada pisalo Glavonja dečaka.
Hari se nasmeja na silu, pođe da odnese Ronu tonik za pacove, a onda se zatvori u

svoju sobu i pruži se na krevet.
Dakle, Sirijus Blek njega traži. To sve objašnjava. Fadž je bio tako popustljiv prema njemu jer je osetio olakšanje što ga je zatekao živog. Naterao je Harija da mu obeća da će ostati u Dijagon-aleji, u kojoj je uvek gomila čarobnjaka koji mogu da ga drže na oku. A sada šalje dvoja kola iz Ministarstva da ih sutra prevezu na stanicu, da bi Vizlijevi mogli da paze na Harija dok ne uđe u voz.
Hari je ležao osluškujući prigušenu galamu iz susedne sobe i pitao se zašto se ne oseća previše uplašenim. Sirijus Blek je ubio trinaest ljudi jednom kletvom; gospodin i gospođa Vizli su očigledno mislili da bi Harija uhvatila panika ako otkrije istinu. Ali Hari se zdušno slagao s gospođom Vizli u tome da je najsigurnije mesto na zemlji ono gde se Albus Dambldor u tom trenutku zadesio. Zar nisu ljudi stalno govorili da je Dambldor jedina osoba koje se Lord Voldemor ikada bojao? Svakako se i Blek, Voldemorova desna ruka, podjednako plaši Dambldora?
A tu su, zatim, i askabanski stražari o kojima svi pričaju. Čini se da su većinu ljudi strahovito plašili, i ako su oni stacionirani oko škole, Blekove šanse da uđe u nju bile su, takoreći, nikakve.
Sve u svemu, Harija je najviše brinulo to što su mu šanse da poseti Hogsmid sada ravne nuli. Niko ne bi dozvolio Hariju da napusti sigurnost zamka dok god je Blek na slobodi; zapravo, Hari je podozrevao da će svaki njegov korak biti pažljivo praćen sve dok opasnost ne bude prošla.
On namršteno pogleda ka mračnoj tavanici. Zar oni misle da ne ume sam da pazi na sebe? Tri puta se spasao od Lorda Voldemora, nije baš potpuno nesposoban...
Neočekivano, pred očima mu iskrsnu slika zveri u senci Ulice Magnolijinog polumeseca. Šta da radite kad znate da dolazi ono najgore...
– Neću dozvoliti da budem ubijen – reče Hari glasno.
– To je pravi stav, dušice – pospano mu odgovori ogledalo.

5. Dementor


Idućeg jutra Tom probudi Harija uz svoj uobičajeni bezubi osmeh i šoljicu čaja. Hari se obuče i upravo je ubeđivao mrzovoljnu Hedvigu da se vrati u svoj kavez kad mu Ron banu u sobu, navlačeći majicu preko glave, vidno iznerviran.

– Što pre uđemo u voz, to bolje – reče on. – Na Hogvortsu ću barem moći da se rešim Persija. Sad me optužuje da sam mu prosuo čaj na fotografiju Penelope Klirvoter. Znaš – Ron napravi grimasu – njegove devojke. Sakrila je lice ispod okvira jer joj je nos sav mokar i nadut...
– Moram nešto da ti kažem – poče Hari, ali ih prekidoše Fred i Džordž, koji su svratili da čestitaju Ronu što je opet razbesneo Persija.
Sjuriše se na doručak, gde zatekoše namrštenog gospodina Vizlija kako čita naslovnu stranu Dnevnog proroka , dok je gospođa Vizli pričala Hermioni i Džini o ljubavnom napitku koji je napravila kad je bila devojka. Sve tri su se kikotale.
– Šta si ono hteo da kažeš? – upita Ron Harija dok su sedali.
– Kasnije – promrmlja Hari, pošto baš u tom trenutku u prostoriju ulete Persi.
U sveopštem metežu oko polaska, Hari nije uspeo da popriča ni s Ronom ni s

Hermionom; bili su i suviše zauzeti iznošenjem kovčega niz usko stepenište Probušenog kotla i smeštanjem prtljaga pored vrata, zajedno s Hedvigom i Hermesom, Persijevom kreštavom sovom, koji su u svojim kavezima smešteni povrh prtljaga. Omanja korpa od pruća pokraj gomile kovčega glasno je frktala.

– U redu je, Krukšenks – zaguguta Hermiona kroz pruće. – Pustiću te napolje čim uđemo u voz.
– Nećeš – prosikta Ron. – Šta će biti sa sirotim Krasticom, je li?
On pokaza na svoje grudi, na kojima je veliko ispupčenje pokazivalo da se Krastica već šćućurio u gornjem džepu.
Gospodin Vizli, koji je napolju već čekao kola iz Ministarstva, proviri unutra.
– Stigli su – reče. – Hajde, Hari.
Gospodin Vizli otprati Harija preko trotoara do prvog od dva starinska tamnozelena automobila, koja su vozili čarobnjaci špijunskog izgleda u odelima od smaragdnozelenog somota.
– Upadaj, Hari – reče gospodin Vizli, bacajući pogled levo-desno niz prepunu ulicu.
Hari sede na zadnje sedište a uskoro mu se pridružiše Hermiona, Ron i, na Ronovu veliku žalost, Persi.
Putovanje do Kings krosa bilo je dosadno u poređenju s Harijevim putovanjem u Noćnom viteškom autobusu. Vozila Ministarstva magije delovala su sasvim obično, mada je Hari primetio da mogu da klize kroz uske prolaze kroz koje teča Vernonova nova službena kola nikako ne bi mogla. Stigli su na Kings kros dvadeset minuta ranije; vozači Ministarstva našli su im kolica, natovarili kovčege, dotakli šešire u znak pozdrava gospodinu Vizliju i odvezli se, nekako uspevši da uskoče na čelo nepomičnog reda pred semaforom.
Gospodin Vizli je sve vreme na stanici maltene držao Harija pod ruku.
– U redu – reče, osvrćući se oko sebe. – Hajde da se razdvojimo u parove, pošto nas je mnogo. Ja ću poći prvi, s Harijem.
Gospodin Vizli stade da se probija ka pregradi između perona devet i deset, gurajući Harijeva kolica, naizgled vrlo zainteresovan za Međugradski 125, koji je upravo stigao na peron devet. Značajno pogledavši Harija, nasloni se nonšalantno na pregradu. Hari učini isto.
U istom trenutku propadoše bočno kroz čvrst metal pravo na peron devet i tri četvrtine, i ugledaše Hogvorts ekspres, skerletnocrvenu parnu lokomotivu koja se pušila i dimila iznad perona prepunog veštica i čarobnjaka koji su ispraćali svoju decu na voz.
Persi i Džini iznenada iskrsnuše iza Harija. Bili su zadihani i verovatno su u trku prošli kroz pregradu.
– A, eno Penelope! – reče Persi, gladeći kosu i ponovo porumenevši. Džini uhvati Harijev pogled i oboje se okrenuše da bi prikrili smeh u trenutku kad se Persi zaputio

ka devojci duge, kovrdžave kose isprsivši se, kako joj ne bi promakla sjajna značka na njegovim grudima.
Kada su im se pridružili preostali Vizlijevi i Hermiona, Hari i gospodin Vizli povedoše povorku pored krcatih kupea ka zadnjem delu voza, do odeljka koji je izgledao sasvim prazan. Oni ukrcaše kovčege unutra, odložiše Hedvigu i Krukšenksa u odeljak za prtljag, a zatim se vratiše napolje da se pozdrave s gospodinom i gospođom Vizli.
Gospođa Vizli izljubi svu svoju decu, zatim Hermionu i napokon Harija. Bilo mu je neprijatno, ali mu je ipak bilo drago kada ga je pride i zagrlila.
– Molim te pazi se, hoćeš li, Hari? – reče dok se uspravljala, neobično svetlih očiju. Zatim otvori svoju ogromnu torbicu i reče: – Napravila sam svima sendviče...
Evo tebi, Rone... ne, nisu s mesnim nareskom... Frede? Gde je Fred? Evo ti, dušice...
– Hari – reče gospodin Vizli tiho – dođi ovamo na trenutak.
On mahnu glavom ka obližnjem stubu, i Hari pođe s njim iza stuba, ostavljajući ostale da se gurkaju oko gospođe Vizli.
– Moram nešto da ti kažem pre nego što odeš... – poče gospodin Vizli napetim glasom.
– U redu je, gospodine Vizli – reče Hari. – Već znam.
– Znaš? Kako možeš da znaš?
– Ja... ovaj... čuo sam vas i gospođu Vizli kad ste o tome pričali sinoć. Nisam mogao a da vas ne čujem – brzo dodade. – Izvinite...
– To baš i nije način koji bih izabrao da ti to saopštim – reče gospodin Vizli, delujući zabrinuto.
– Ne, u redu je, časna reč. Ovako, vi niste prekršili reč koju ste dali Fadžu, a ja znam šta se dešava.
– Hari, sigurno si vrlo uplašen...
– Nisam – reče Hari iskreno. – Zaista – dodade, pošto ga je gospodin Vizli posmatrao s nevericom. – Ne pokušavam da budem heroj, ali ozbiljno, Sirijus Blek ne može biti gori od Voldemora, zar ne?
Gospodin Vizli se trže na pomen tog imena, ali pređe preko toga.
– Hari, znam da si ti, pa ovaj, sazdan čvršće no što to Fadž misli, i naravno da sam radostan što se ne plašiš, ali...
– Arture! – pozva gospođa Vizli, koja je sada uterivala ostale u voz kao ovčarski pas ovce. – Arture, šta to radite? Samo što nije krenuo!
– Evo ga, stiže, Moli! – reče gospodin Vizli, ali se okrenu Hariju i nastavi da priča još tišim, užurbanim glasom. – Slušaj, hoću da mi daš svoju reč...
– ...da ću biti dobar dečko, i da se neću micati iz zamka? – reče Hari smrknuto.
– Ne baš – reče gospodin Vizli, koji je bio ozbiljniji no što ga je Hari ikad dotad video. – Hari, zakuni mi se da nećeš ići da tražiš Bleka.
Hari se zapilji u njega. – Šta?

Začu se glasan pisak. Čuvari su se šetali duž voza, zatvarajući čvrsto vrata.

– Obećaj mi, Hari – reče gospodin Vizli, govoreći sve brže – da šta god da se desi...
– Zašto bih išao da tražim nekoga ko želi da me ubije? – upita Hari tupo.
– Zakuni mi se da, šta god da čuješ...
– Arture, brzo! – povika gospođa Vizli.
Para je kuljala iz voza; kretao je. Hari otrča do vrata kupea a Ron ih otvori i odmače se da ga pusti da uđe. Zatim se nasloniše na prozor i stadoše da mašu gospodinu i gospođi Vizli, sve dok voz nije zašao za ugao, a oni nestali s vidika.
– Moram da razgovaram s vama nasamo – promrmlja Hari Ronu i Hermioni, dok je voz ubrzavao.
– Odlazi, Džini – reče Ron.
– O, baš lepo – reče Džini uvređeno i izađe.
Hari, Ron i Hermiona pođoše niz hodnik, tražeći prazan kupe, ali svi su bili puni izuzev onog na samom kraju voza.
U njemu je bio jedan jedini putnik, muškarac koji je čvrsto spavao u sedištu do prozora. Hari, Ron i Hermiona proveriše ulaz. Hogvorts ekspres je obično bio rezervisan za učenike, i nikad ranije nisu u njemu videli nekog odraslog, izuzev veštice s kolicima za posluženje.
Neznanac je nosio prilično pohabanu čarobnjačku odoru koja je na nekoliko mesta bila krpljena. Delovao je bolesno i iscrpljeno. Iako se činio relativno mladim, svetlosmeđa kosa mu je bila prošarana sedim vlasima.
– Šta misliš, ko je to? – šapatom upita Ron dok su sedali i zatvarali vrata, zauzevši mesta što dalje od prozora.
– Profesor R.Dž. Lupin – smesta prošaputa Hermiona.
– Otkud znaš?
– Piše mu na koferu – odgovori ona, pokazujući na odeljak za prtljag poviše čovekove glave, u kojem je ležao mali iskrzan kofer čvrsto obmotan uredno svezanim kanapom da se ne bi raspao. Ime, Profesor R.Dž. Lupin, bilo je naštampano u jednom ćošku napola oljuštenim slovima.
– Pitam se šta predaje – reče Ron, mršteći se na bledunjavi profil profesora Lupina.
– To je očigledno – prošaputa Hermiona. – Samo jedno mesto je upražnjeno, zar ne? Odbrana od Mračnih veština.
Hari, Ron i Hermiona već su promenili dva nastavnika Odbrane od Mračnih veština, svaki je izdržao na tom mestu tek godinu dana. Kružile su glasine da je to radno mesto ukleto.
– Pa, nadam se da je dorastao poslu – reče Ron sumnjičavo. – Deluje mi kao da bi ga jedna dobra čin dokusurila, zar ne? Bilo kako bilo... – okrenu se Hariju. – Šta si to hteo da nam kažeš?

Hari im prepriča raspravu između gospodina i gospođe Vizli i upozorenje koje mu je gospodin Vizli upravo preneo. Kada je završio Ron beše kao gromom pogođen, a Hermiona šakama prekri usta... Kada ih je ponovo spustila, reče: – Sirijus Blek je pobegao da bi krenuo na tebe? O, Hari... moraćeš dobro da pripaziš. Nemoj sam da tražiš nevolje, Hari...

– Ja ne tražim nevolje – reče Hari razdraženo. – Nevolje obično pronalaze mene.
– Koliko bi tupav Hari trebalo da bude pa da pođe u potragu za ludakom koji hoće da ga ubije? – reče Ron, vidno potresen.
Oni su ove vesti primili mnogo gore nego što je Hari očekivao. Čini se da se Ron i Hermiona mnogo više plaše Bleka nego on sam.
– Niko ne zna kako je izašao iz Askabana – reče Ron s nelagodom. – To nikom ranije nije pošlo za rukom. A on je bio zatvorenik s najjačim obezbeđenjem.
– Ali, uhvatiće ga, zar ne? – upita Hermiona željno. – Mislim, i Normalci ga traže...
– Kakva je to buka? – iznenada upita Ron.
Odnekud je dopirao tih, metalni zvižduk. Oni pregledaše ceo kupe.
– Dopire iz tvog kovčega, Hari – reče Ron ustajući i rukom posegnu ka pregradi za prtljag. Trenutak kasnije izvukao je džepni šunjoskop. Brzo se vrteo i svetlucao jarkim sjajem na dlanu Ronove ruke.
– Je li to šunjoskop? – upita Hermiona radoznalo, ustajući da ga bolje vidi.
– Da... doduše, vrlo jeftin – reče Ron. – Prosto je poludeo dok sam ga vezivao za Erolovu nožicu da bih ga poslao Hariju.
– Jesi li u to vreme radio nešto nedozvoljeno? – upita Hermiona strogo.
– Ne! Pa ovaj... nije trebalo da koristim Erola. Znaš da on nije sposoban za duga putovanja... ali, kako bih drukčije poslao Hariju poklon?
– Ubaci ga ponovo u kovčeg – posavetova ga Hari dok je šunjoskop prodorno pištao – ili će ga probuditi.
Pokaza glavom na profesora Lupina. Ron umota šunjoskop u naročito užasan par teča-Vernonovih starih čarapa, koje prigušiše pisak, a potom zatvori poklopac kovčega.
– Mogli bismo da ga proverimo u Hogsmidu – reče Ron, ponovo sedajući. – Prodaju takve stvarčice kod Derviša i Bengsa, čarobne instrumente i koještarije, rekoše mi Fred i Džordž.
– Znaš li dosta o Hogsmidu? – upita Hermiona. – Čitala sam da je to jedino potpuno ne-normalsko naselje u Britaniji...
– Da, mislim da jeste – reče Ron nehajno – ali, nije to razlog zbog kog želim da ga posetim. Samo želim da posetim Mednog vojvodu.
– Šta je to? – upita Hermiona.
– To ti je prodavnica slatkiša – reče Ron snenog izraza lica – gde ima svega...
Ljutkastih vragolana – od njih ti dim izlazi na usta... i velikih čokoloptica punih

penaste kreme od jagoda, i s čvrstim filom, sjajna ušećerena pera koja možeš da ližeš i na času a da izgleda kao da razmišljaš šta ćeš sledeće da napišeš...
– Ali, Hogsmid je vrlo zanimljivo mesto, zar ne? – bila je uporna Hermiona. – U Istorijskim čarobnjačkim lokalitetima piše da je tamošnja gostionica bila glavni štab pobune goblina 1612, a Vrišteća koliba je najukletija kuća duhova u Britaniji...
– ...i goleme tvrde bombone od kojih lebdiš nekoliko centimetara iznad zemlje dok ih sisaš – reče Ron, koji očito nije čuo ni reč od onoga što je Hermiona pričala.
Hermiona se okrenu ka Hariju.
– Zar neće biti lepo da za promenu malo izađemo iz škole i istražimo čega sve ima u Hogsmidu?
– Pretpostavljam da će biti – reče Hari tmurno. – Moraćete da me obavestite kad to otkrijete.
– Kako to misliš? – reče Ron.
– Ja ne mogu da idem tamo. Darslijevi mi nisu potpisali formular, a ni Fadž nije hteo.
Ron je bio užasnut.
– Nije ti dozvoljeno da ideš? Ali... ma nema veze... Mek Gonagalova ili neko drugi će ti već dati dozvolu...
Hari se šuplje nasmeja. Profesorka Mek Gonagal, glava kuće Grifindor, bila je vrlo stroga.
– ...ili možemo da pitamo Freda i Džordža, oni znaju sve tajne izlaze iz zamka...
– Rone! – oštro će Hermiona. – Mislim da Hari ne bi trebalo da se iskrada iz škole dok je Blek na slobodi...
– Da, pretpostavljam da će Mek Gonagalova reći isto to kad joj zatražim dozvolu
– reče Hari ogorčeno.
– Ali ako mi budemo s njim – reče Ron odlučno i nadahnuto Hermioni – Blek se neće usuditi...
– O, Rone, ne pričaj gluposti – obrecnu se Hermiona. – Blek je već ubio gomilu ljudi usred prepune ulice. Zar zaista misliš da će imalo oklevati da napadne Harija samo zato što smo mi tu?
Dok je pričala, petljala je oko kaiševa koji su zatvarali Krukšenksovu korpu.
– Ne puštaj tu stvar napolje! – reče Ron, ali prekasno; Krukšenks lagano iskoči iz korpe, protegnu se, zevnu i skoči Ronu na kolena; izbočina na Ronovom džepu poče da drhti, i on besno odgurnu Krukšenksa.
– Briši!
– Rone, nemoj! – reče Hermiona ljutito.
Ron se baš spremao da joj odbrusi kad se profesor Lupin promeškolji. Posmatrali su ga pažljivo, ali on samo okrenu glavu na drugu stranu, blago otvorenih usta, i nastavi da spava.
Hogvorts ekspres se polako ali sigurno kretao sve severnije, i pejzaž kroz prozor

postade suroviji i mračniji dok se oblaci iznad njih zgusnuše. Ljudi su jurili levo-desno ispred vrata njihovog kupea. Krukšenks se sada smestio na praznom sedištu, okrenut ka Ronu svojim spljoštenim licem, žutih očiju prikovanih za Ronov gornji džep.

U jedan sat, dežmekasta veštica s kolicima s hranom dođe do vrata kupea.
– Misliš li da bi trebalo da ga probudimo? – upita Ron s nelagodom, pokazujući glavom ka profesoru Lupinu. – Izgleda kao da bi mu dobro došlo malo hrane.
Hermiona oprezno priđe profesoru Lupinu.
– Ovaj... Profesore? – reče ona. – Oprostite... profesore?

– Ne brini, dušice – reče veštica dok je Hariju dodavala veliku gomilu kazanskih kolačića. – Ako bude gladan kad se probudi, ja ću biti napred, kod vozača.
– Pretpostavljam da zaista spava? – reče Ron tiho, čim je veštica zatvorila vrata od kupea. – Mislim... nije umro, zar ne?
– Ne, ne, još uvek diše – prošaputa Hermiona, uzimajući kazanski kolač koji joj je Hari dodao.
Iako možda nije bio baš zanimljivo društvo, sâmo prisustvo profesora Lupina imalo je svoje prednosti. Sredinom popodneva, baš kada je počela kiša, zamućujući vidik na golema brda koja su se smenjivala s one strane prozora, oni ponovo začuše korake u hodniku, i troje njima najneomiljenijih ljudi pojavi se na vratima: Drako Melfoj okružen svojim pajtosima, Vinsentom Krebom i Gregorijem Gojlom.
Drako Melfoj i Hari bili su neprijatelji još otkad su se sreli prilikom svog prvog putovanja vozom za Hogvorts. Melfoj, koji je imao bledo, špicasto i iskeženo lice, bio je u kući Sliterin; igrao je Tragača u sliterinskom kvidičkom timu, na istoj poziciji na kojoj je Hari igrao u grifindorskom timu. Kreb i Gojl kao da su postojali samo da bi izvršavali Melfojevu volju. Obojica su bili široki i mišićavi; Kreb je bio viši, s frizurom u obliku činije za puding i vrlo debelim vratom; Gojl je imao kratku, čekinjastu kosu i duge ruke nalik na goriline.
– Vidi, vidi, ko je to – reče Melfoj, svojim uobičajenim otezanjem, otvarajući vrata od kupea. – Smoter i Šmizli.
Kreb i Gojl su se tupavo kikotali.
– Čuo sam da je letos tvom ocu konačno dopalo nešto zlata u ruke, Vizli – reče Melfoj. – Da li ti je majka umrla od šoka?
Ron ustade tako naglo da je oborio Krukšenksovu korpu na pod. Profesor Lupin zahrka.
– Ko je to? – upita Melfoj, automatski ustuknuvši kad je primetio Lupina.
– Novi profesor – reče Hari, koji je takođe ustao, za slučaj da treba da obuzda Rona. – Šta si ono beše počeo, Melfoje?
Melfojeve blede oči se suziše. Nije bio tolika budala da zapodeva kavgu profesoru tik ispred nosa.

– Haj’mo – promrmlja prezrivo Krebu i Gojlu, i oni se izgubiše. Hari i Ron ponovo sedoše, a Ron stade da trlja zglavke na prstima.

– Ove godine neću trpeti nikakve prozivke od Melfoja – reče on ljutito. – Ozbiljan sam. Ako mi još jednom dirne u familiju, uhvatiću ga za glavu i...
Ron načini rečit gest u vazduhu.
– Rone – prosikta Hermiona, pokazujući na profesora Lupina. – Budi pažljiv...
Ali profesor Lupin je i dalje čvrsto spavao.
Dok je voz brzao sve severnije, kiša se pojačavala: prozori su odavali neprozirno,
svetlucavo sivilo, koje se postepeno zatamnjivalo dok su se svuda po hodnicima i kupeima palile svetiljke. Voz je truckao, kiša dobovala, vetar zavijao, ali je profesor Lupin i dalje spavao.
– Mora da smo blizu – reče Ron, naslanjajući se preko profesora Lupina da bi pogledao kroz sada već potpuno crn prozor.
Samo što je to rekao, voz stade da usporava.
– Sjajno – reče Ron, ustade i pažljivo prođe pored profesora Lupina da pogleda šta je napolju. – Umirem od gladi. Hoću na gozbu...
– Nemoguće da smo već stigli – reče Hermiona, pogledavši na sat.
– Zašto onda stajemo?
Voz je išao sve sporije i sporije. Kad je buka lokomotive utihnula, dobovanje vetra i kiše zvučalo je glasnije no inače.
Hari, koji je bio najbliži vratima, ustade i pogleda niz prolaz. Hodnik vagona bio je načičkan glavama koje su radoznalo izvirivale iz kupea.
Voz zakoči uz trzaj, a lupanje koje se začu značilo je da je širom voza prtljag ispadao iz ležišta. A onda, iznenada, sve lampe se ugasiše i oni upadoše u totalnu pomrčinu.
– Šta se dešava? – začu se Ronov glas iza Harija.
– Jao! – viknu Hermiona. – Rone, to je moje stopalo! Hari napipa put do svog sedišta.
– Misliš li da se nešto pokvarilo?
– Pojma nemam...
Začu se cičanje i Hari vide Ronov tamni obris kako briše prozor i čkilji vani.
– Nešto se tamo mrda – reče Ron. – Mislim da neki ljudi ulaze...
Vrata kupea se iznenada otvoriše, i neko bolno pade preko Harijevih nogu.
– Izvini! Znate li šta se zbiva? Jao! Izvini...
– Zdravo, Nevile – reče Hari, pipajući po mraku, i podižući Nevila za skut njegovog ogrtača.
– Hari? Jesi li to ti? Šta se dešava?
– Pojma nemamo! Sedi...
Začu se glasno frktanje i bolni jauk; Nevil je pokušao da sedne na Krukšenksa.
– Idem da pitam mašinovođu šta se događa – začu se Hermionin glas. Hari oseti

kako je prošla pokraj njega, začu klizanje vrata a onda tresak i dva glasna vriska.

– Ko je to?
– Ko je to?
– Džini?
– Hermiona?
– Šta to radiš?
– Tražila sam Rona...
– Uđi i sedi...
– Ne ovde! – brzo će Hari. – Tu sam ja!
– Jao! – reče Nevil.
– Tišina! – iznenada progovori jedan hrapav glas.
Profesor Lupin se izgleda najzad probudio. Hari je mogao da čuje komešanje u njegovom ćošku. Niko ne reče ni reč.
Začu se mek, pucketav zvuk i drhtava svetlost ispuni ceo kupe. Profesor Lupin držao je u ruci pregršt plamičaka. Oni su osvetljavali njegovo umorno, sivkasto lice, ali oči su mu bile žive i oprezne.
– Ostanite tu gde ste – reče istim promuklim glasom, i polako se uspravi sa šakom punom vatre ispruženom ispred sebe.
Ali pre nego što je Lupin stigao do vrata, ona se klizeći otvoriše.
Na njima je stajala, osvetljena plamičkom iz Lupinove šake, zaogrnuta figura koja se uzdizala sve do tavanice. Lice joj je bilo potpuno skriveno ispod kapuljače. Harijev pogled skliznu naniže, i ono što spazi izazva mu grč u stomaku. Iz ogrtača je izvirivala šaka, sjajna, sivkasta, ljigava i krastava, kao crkotina koja se raspadala u vodi...
Ali to se moglo videti samo u deliću sekunde. Ruka se iznenada zavuče natrag ispod crnog ogrtača, kao da je stvorenje ispod njega osetilo Harijev pogled.
A onda ta stvar ispod kapuljače, šta god da je, duboko, polako i hroptavo udahnu, kao da pokušava da uvuče u sebe nešto više od samog vazduha.
Zapahnu ih iznenadna hladnoća. Hariju vazduh zape u grudima. Hladnoća mu se probi ispod kože. Bila mu je u grudima, oseti je čak i u svom srcu...
Hariju se oči prevrnuše u dupljama. Nije ništa video. Davio se u hladnoći. U ušima mu je brujalo kao da je pod vodom. Oseti da tone, dok je brektanje postajalo sve glasnije...
A onda, kao iz daljine, začu krike, užasne, prestrašene, molećive krike. Hteo je da im pomogne, ko god da su, pokušao je da pomeri ruke, ali nije mogao... gusta bela magla kovitlala se oko njega, u njemu...
– Hari! Hari! Jesi li dobro?
Neko ga je pljeskao po licu.
– Š-šta?
Hari otvori oči. Iznad sebe vide svetiljke, a pod se tresao... Hogvorts ekspres je

ponovo krenuo, i svetla se ponovo upališe. Izgleda da je skliznuo sa sedišta na pod. Ron i Hermiona su klečali pored njega, a iznad njih su ga posmatrali Nevil i profesor Lupin. Hariju je bilo muka: kad je podigao ruku da namesti naočari, osetio je hladan znoj na svom licu.

Ron i Hermiona su mu pomogli da sedne nazad na svoje sedište.
– Je li ti dobro? – upita Ron nervozno.
– Aha – reče Hari, brzo bacivši pogled ka vratima. Zaogrnuto stvorenje beše iščezlo. – Šta se desilo? Gde je ta... ta stvar? Ko je vrištao?
– Niko – reče Ron, još nervoznije.
Hari se osvrnu po osvetljenom kupeu. Džini i Nevil su ga gledali, oboje vrlo bledi.
– Ali, čuo sam krike...
Glasno krckanje natera ih da poskoče. Profesor Lupin je lomio ogromnu tablu čokolade na kockice.
– Evo – reče Hariju, dajući mu jedan poveći komad. – Pojedi ovo. Pomoći će ti. Hari uze čokoladu, ali je ne pojede.
– Šta je to bilo? – upita Lupina.
– Dementor – reče Lupin, koji je sada delio čokoladu i ostalima. – Jedan od dementora iz Askabana.
Svi se upiljiše u njega. Profesor Lupin zgužva prazan omot čokolade i stavi ga u džep.
– Jedi – ponovi on. – Pomoći će ti. Moram da razgovaram s mašinovođom, izvinite me...
Provuče se pored Harija i nestade u hodniku.
– Jesi li siguran da si dobro, Hari? – upita Hermiona, zabrinuto ga posmatrajući.
– Ne shvatam... šta se desilo? – reče Hari, brišući znoj s lica.
– Pa... ta stvar... dementor... stao je i gledao okolo (to jest, bar mislim da je gledao, jer nisam mogla da mu vidim lice)... a ti... ti...
– Mislio sam da imaš neki napad ili slično – reče Ron, koji je i dalje delovao prestrašeno. – Kao da si se ukrutio, i pao si sa sedišta i počeo da se trzaš...
– A profesor Lupin je stao iznad tebe, pošao prema dementoru i izvadio svoj štapić – ubaci se Hermiona – i rekao: „Niko od nas ne krije Sirijusa Bleka pod ogrtačem. Odlazi.” Ali dementor se nije micao, stoga je Lupin nešto promrmljao, i iz njegovog štapića je izletelo nešto srebrnasto ka tom stvoru, i on se okrenuo i otklizao dalje...
– Bilo je užasno – reče Nevil, glsaom nešto piskavijim nego inače. – Da li ste osetili kako je zahladnelo kad je ušao?
– Osetio sam se strašno čudno – reče Ron, promeškoljivši ramenima s nelagodom.

– Kao da više nikad neću biti veseo...
Džini, koja se skupila u ćošku i izgledala bar onoliko loše koliko se Hari osećao,

slabašno zajeca; Hermiona joj priđe i zagrli je da je uteši.

– Zar niko od vas nije... pao sa sedišta? – zapita Hari nervozno.
– Ne – reče Ron, ponovo zabrinuto gledajući u Harija. – Mada, Džini se tresla kao luda...
Hari ništa nije shvatao. Bio je iscrpljen i tresao se, kao da se oporavlja od gadnog napada gripa; a bilo ga je pomalo i sramota. Zašto se to desilo samo njemu, a ne i ostalima?
Profesor Lupin se vrati. Zastao je dok je ulazio, pogledao oko sebe i uz blag osmeh rekao: – Nisam otrovao tu čokoladu, znate...
Hari uze zalogaj i, na svoje veliko iznenađenje, odmah oseti toplinu kako mu se širi telom, sve do vrhova prstiju ruku i nogu.
– Za desetak minuta ćemo biti na Hogvortsu – reče profesor Lupin. – Jesi li dobro, Hari?
Hari nije pitao otkud profesor Lupin zna njegovo ime.
– U redu sam – postiđeno promrmlja.
Ostatak puta nisu mnogo pričali. Napokon, voz stade na stanici Hogsmid i nastade velika gužva na izlazu: sove su hučale, mačke mjaukale, a Nevilov žabac ljubimac je glasno kreketao ispod dečakovog šešira. Na malom peronu je bilo ledeno; kiša je šibala u hladnim naletima.
– Prvaci ’vamo! – viknu poznati glas. Hari, Ron i Hermiona se okrenuše i videše džinovsku Hagridovu siluetu na drugom kraju perona, kako doziva prestrašene đake-prvake na tradicionalnu plovidbu jezerom.
– Ej, vas troje, je l’ sve u redu? – dobaci im Hagrid preko glava ostale dece. Oni mu mahnuše, ali nisu mogli da razgovaraju jer ih je masa učenika gurala duž perona. Hari, Ron i Hermiona pođoše s ostalim učenicima do blatnjavog puta na kojem je stotinak kočija čekalo preostale učenike, a u svaku je, pretpostavljao je Hari, bio upregnut po jedan nevidljivi konj, pošto su, čim su ušli i zatvorili vratanca, kočije krenule same od sebe, kloparajući i truckajući u nizu.
Njihova kočija blago je zaudarala na buđ i slamu. Hariju je bilo bolje čim je pojeo čokoladu, ali je još bio slab. Ron i Hermiona su ga stalno kriomice gledali, kao da se plaše da bi ponovo mogao da se sruši.
Kad se kočija dokotrljala do raskošne kapije od kovanog gvožđa, s obe strane oivičene kamenim stubovima s krilatim veprovima, Hari spazi još dva visoka dementora pod kapuljačama kako čuvaju stražu s obe strane kapije. Ponovo ga obuze hladnoća i mučnina; naslonio se na neudobno sedište i sklopio oči dok su prolazili kroz kapiju. Kočija ubrza dugim, strmim putem do zamka; Hermiona je virila kroz prozorčić i posmatrala kako se približavaju kule i tornjevi. Kočija najzad stade, i Hermiona i Ron izađoše.
Kad je Hari kročio na tle, veseo, otegnut glas reče mu na uvo:
– Onesvestio si se, Poteru? Da li je istina to što Longbotom kaže? Zaista si se

onesvestio?

Melfoj se progurao pored Hermione da bi preprečio Hariju put do kamenih stepenika zamka, likujućeg izgleda i zlobnog pogleda.
– Odbij, Melfoje – reče Ron stisnutih vilica.
– Jesi li se i ti onesvestio, Vizli? – glasno reče Melfoj. – Da li je i tebe prepao strašni stari dementor, Vizli?
– Ima li nekih problema? – upita blag glas. Profesor Lupin je upravo izašao iz pristigle kočije.
Melfoj drsko odmeri profesora Lupina, njegovu zakrpljenu odoru i raspadnut kofer. S blagom dozom sarkazma u glasu, reče: – O, ne... ovaj... profesore – a zatim se iskezi Krebu i Gojlu i povede ih uza stepenice u zamak.
Hermiona prstom bocnu Rona u leđa ne bi li požurio, i sve troje se pridružiše gomili koja se tiskala uza stepenice kroz džinovska hrastova vrata u Ulaznu dvoranu nalik pećini, osvetljenu buktećim bakljama, iz koje je raskošno mermerno stepenište vodilo na gornje spratove.
Ulaz u Veliku salu bio je otvoren s desne strane. Hari je ušao zajedno s masom, ali jedva je primećivao začaranu tavanicu, koja je večeras bila mračna i oblačna, kad jedan glas povika: – Poteru! Grejndžerova! Htela bih oboje da vas vidim!
Hari i Hermiona se, iznenađeni, okrenuše. Profesorka Mek Gonagal, nastavnik Preobražavanja i glava kuće Grifindor, dozivala ih je preko glava mališana. Bila je to veštica strogog izgleda kose čvrsto zalizane u punđu: prodorne oči bile su joj oivičene četvrtastim naočarima. Hari se probijao ka njoj s lošim predosećajem: pred njom se uvek osećao kao da je nešto zgrešio.
– Nema razloga da delujete toliko zabrinuto... samo nekoliko reči u mojoj kancelariji – reče im ona. – Ti produži, Vizli.
Ron je gledao kako profesorka Mek Gonagal odvodi Harija i Hermionu dalje od raspričane gomile; pratili su je kroz Ulaznu dvoranu, pa uz mermerno stepenište i duž hodnika.
Kad su stigli u njenu kancelariju, malu sobu s velikim domaćinskim ognjištem, profesorka Mek Gonagal im dade znak da sednu. Ona se smesti za svojim stolom i naglo reče: – Profesor Lupin mi je poslao sovu s porukom da ti je pozlilo u vozu, Poteru.
Pre nego što je Hari stigao da odgovori, začu se nežno kucanje na vratima i Madam Pomfri, školska medicinska sestra, ulete unutra.
Hari oseti kako crveni. Dovoljno se loše osećao što se onesvestio, ili šta god da je uradio, i bez toga da svi prave toliku frku oko toga.
– Dobro sam – reče on – ništa mi ne treba...
– A, to si ti, je li? – reče Madam Pomfri, ignorišući to što je rekao i sagnuvši se da ga bolje osmotri. – Pretpostavljam da si opet radio nešto opasno?
– To je bio dementor, Popi – reče profesorka Mek Gonagal.

One razmeniše mrke poglede, a Madam Pomfri neodobravajuće zacokta.

– Postavljati dementore oko škole – gunđala je, zadižući Hariju šiške da mu opipa čelo. – Neće biti prvi ni poslednji koji je kolabirao. Da, sav je znojav. Užasni su, i strašno deluju na osobe koje su ionako osetljive...
– Ja nisam osetljiv! – uzvrati joj Hari.
– Naravno da nisi – reče Madam Pomfri odsutno, mereći mu puls.
– Šta mu je najpotrebnije? – odsečno upita profesorka Mek Gonagal. – Odmor u krevetu? Možda da prenoći u bolničkom krilu?
– Dobro sam! – reče Hari, skočivši na noge. Mučila ga je i sama pomisao šta bi sve Drako Melfoj pričao ako bi on, Hari, morao da ode u bolničko krilo.
– Pa, onda bi morao makar da uzme malo čokolade – reče Madam Pomfri, koja je sada pokušavala da prostudira Harijeve oči.
– Već sam pojeo – reče Hari. – Dao mi je profesor Lupin. Svima nama.
– Dao vam je, je li? – reče Madam Pomfri s odobravanjem. – Dakle, najzad smo dobili profesora Odbrane od Mračnih veština koji se razume u svoj predmet?
– Jesi li siguran da ti je dobro, Poteru? – upita profesorka Mek Gonagal oštro.
– Da – reče Hari.
– U redu. Onda budi ljubazan i pričekaj malo napolju dok ja kratko porazgovaram s gospođicom Grejndžer u vezi s njenim rasporedom časova, a onda možemo zajedno na gozbu.
Hari izađe u hodnik s Madam Pomfri, koja produži u bolničko krilo mrmljajući sebi u bradu. Čekao je samo nekoliko minuta. Onda Hermiona izađe, vrlo srećna zbog nečega, u pratnji profesorke Mek Gonagal, i svi skupa siđoše niz mermerno stepenište u Veliku salu.
Tamo ih dočeka more šiljatih crnih šešira. Za svakim od dugih stolova koji su pripadali školskim kućama sedeli su učenici u nizu, lica osvetljenih hiljadama sveća koje su lebdele u vazduhu nad stolovima. Profesor Flitvik, mali mršavi čarobnjak sa žbunom sede kose, iznosio je starinski šešir i tronožac iz Sale.
– O, propustili smo Razvrstavanje! – reče Hermiona meko.
Nove učenike su u Hogvortsu razvrstavali u kuće pomoću Šešira za razvrstavanje, koji je glasno izgovarao ime kuće koja najviše odgovara (Grifindor, Rejvenklo, Haflpaf ili Sliterin) učeniku koji bi ga stavio na glavu. Profesorka Mek Gonagal pođe ka svom praznom mestu za nastavničkim stolom, a Hari i Hermiona se uputiše u suprotnom pravcu, što su tiše mogli, ka grifindorskom stolu. Dok su išli duž Sale učenici su ih gledali, a nekoliko ih je upiralo prstom u Harija. Nije valjda da se vest o njegovom kolapsu pred dementorom tako brzo pronela?
On i Hermiona sedoše oko Rona, koji im je sačuvao mesta.
– Šta to bi? – promrmlja on Hariju.
Hari poče šapatom da mu objašnjava, ali u tom trenutku direktor ustade da govori, i on ućuta.

Profesor Dambldor, iako veoma star, uvek je delovao vrlo energično. Imao je pola metra dugu srebrnu kosu i bradu, naočare s ramom u obliku polumeseca, i izuzetno kriv i kukast nos. Često su ga opisivali kao najvećeg čarobnjaka tog doba, ali nije to bio razlog što ga je Hari poštovao. Prosto ste morali imati poverenja u Dambldora, i Hari, posmatrajući ga kako se radosno smeje učenicima, prvi put otkako se dementor pojavio na vratima kupea oseti spokoj.

– Dobro došli! – reče Dambldor, dok se svetlost sveća presijavala na njegovoj bradi. – Dobro došli na početak još jedne školske godine na Hogvortsu! Moram da vam saopštim nekoliko stvari, a pošto je jedna od njih vrlo ozbiljna, najbolje da prvo nju prebrinem, pre nego što vam misli okupira naša veličanstvena gozba...
Dambldor pročisti grlo i nastavi: – Kao što ste do sada već sigurno svi shvatili posle njihovog pretresa Hogvorts ekspresa, naša škola trenutno pruža gostoprimstvo nekolicini askabanskih dementora, koji su ovde po nalogu Ministarstva magije.
On zastade, a Hari se priseti šta mu je gospodin Vizli pričao o Dambldorovom nezadovoljstvu zbog prisustva dementora u školi.
– Oni su postavljeni pred svakim ulazom na školsko imanje – nastavi Dambldor – i dok su s nama, treba da vam bude jasno da niko ne sme da napušta školu bez dozvole. Dementore neće prevariti trikovi ili prerušavanja... pa čak ni Nevidljivi ogrtači – dodade on mirno, a Hari i Ron se pogledaše. – Nije u dementorskoj prirodi da razumeju molbe ili izgovore. Stoga vas sve upozoravam da im ne dajete povod da vam učine nešto nažao. Očekujem od asistenata i naših novih glavešina dečaka i devojčica da se pobrinu da nijedan učenik ne dođe u sukob s dementorima.
Persi, koji je sedeo nekoliko mesta dalje od Harija, ponovo se isprsi i stade važno da gleda oko sebe. Dambldor ponovo zastade. Ozbiljno pogleda po Sali a niko se ne pomeri niti pisnu.
– A sad, s vedrije strane – nastavi on – drago mi je što mogu da poželim dobrodošlicu dvojici novih profesora.
– Prvo, profesoru Lupinu, koji je ljubazno prihvatio mesto nastavnika Odbrane od Mračnih veština.
Tu i tamo začu se mlak aplauz. Samo su oni koji su putovali u kupeu s profesorom Lupinom burno pljeskali, među njima i Hari. Profesor Lupin je delovao izrazito ofucano okružen ostalim nastavnicima odevenim u svečano ruho.
– Pogledaj Snejpa! – šapnu Ron Hariju na uvo.
Profesor Snejp, majstor Napitaka, gledao je preko nastavničkog stola u profesora Lupina. Bila je javna tajna da Snejp priželjkuje da predaje Odbranu od Mračnih veština, ali je čak i Hari, koji je mrzeo Snejpa, bio zapanjen izrazom koji je izobličio njegovo mršavo, zelenkasto lice. Bilo je to nešto mnogo više od ljutnje: bila je to slepa mržnja. Hari je i suviše dobro poznavao taj izraz. Snejp bi ga nabacio kad god bi ugledao Harija.
– Što se tiče drugog nameštenja – nastavi Dambldor, kad je mlak aplauz profesoru

Lupinu utihnuo – žao mi je što moram da vas obavestim da je profesor Gorilonče, nastavnik Brige o magijskim stvorenjima, otišao u penziju na kraju prošle školske godine, kako bi proveo više vremena sa svojim preostalim udovima. Ipak, zadovoljstvo mi je da vam saopštim da će njegovo mesto popuniti niko drugi do Rubeus Hagrid, koji je prihvatio ovaj nastavnički posao pored svojih dužnosti čuvara imanja.

Hari, Ron i Hermiona razmeniše poglede, zapanjeni. Zatim se pridružiše aplauzu, koji je bio naročito gromoglasan za grifindorskim stolom. Hari se nagnuo da bolje vidi Hagrida, koji je, crven kao rubin, zurio u svoje ručerde dok mu je širok osmeh prikrivala divlja razbarušena brada.
– Trebalo je da pretpostavimo! – zagalami Ron, lupajući po stolu. – Ko bi drugi za udžbenik odredio knjigu koja ujeda?
Hari, Ron i Hermiona su poslednji prestali da aplaudiraju, a kada je profesor Dambldor nastavio da govori, videše kako Hagrid briše oči stolnjakom.
– Pa, to bi bilo sve što se tiče važnih obaveštenja – reče Dambldor. – Neka gozba počne!
Zlatni tanjiri i pehari pred njima naglo počeše da se pune hranom i pićem. Hari, iznenada izgladneo, posluži se svim što je mogao da dohvati, i poče da jede.
Gozba je bila sjajna; Sala je odzvanjala pričom, smehom i zveketom viljuški i noževa. Hari, Ron i Hermiona su, međutim, jedva čekali da se ona završi kako bi mogli da popričaju s Hagridom. Znali su koliko mu znači unapređenje u nastavnika. Hagrid nije bio potpuno kvalifikovan za čarobnjaka: izbačen je s Hogvortsa u trećem razredu zbog prestupa koji nije počinio. Međutim, prošle godine su Hari, Ron i Hermiona skinuli ljagu s Hagridovog imena.
Najzad, pošto su i poslednji zalogaji kolača od bundeve nestali sa zlatnih poslužavnika, Dambldor objavi da je vreme da pođu u krevet, i oni ugrabiše priliku.
– Čestitamo, Hagride! – ciknu Hermiona kad su se približili nastavničkom stolu.
– Sve to zbog vas troje – reče Hagrid, brišući svoje sjajno lice salvetom dok je podizao pogled ka njima. – Ne mog’ da poverujem... velik’ čovek taj Dambldor...
doš’o pravo u moju kolibu čim je profesor Gorilonče rek’o da mu je dosta... To sam oduvek ’teo...
Preplavljen osećanjima, on zaroni licem u salvetu, a profesorka Mek Gonagal ih otera.
Hari, Ron i Hermiona se pridružiše grifindorcima koji su se tiskali uz mermerne stepenice i, sada već vrlo umorni, duž mnogih hodnika, sve više i više, dok ne dođoše do skrivenog ulaza u grifindorsku kulu, iza velikog portreta punačke gospođe u ružičastoj haljini koji ih zapita: – Lozinka?
– Mesta malo, evo stižem! – povika Persi kroz gužvu. – Nova lozinka je Fortuna major!
– O, ne – tužno će Nevil Longbotom. Uvek je muku mučio s pamćenjem lozinki.

Prošavši kroz rupu iza portreta i preko dnevnog boravka, dečaci i devojčice se podeliše i pođoše odvojenim stepenicama. Hari se pope spiralnim stepeništem ne misleći ni na šta osim na to koliko mu je drago što je ponovo tu. Stigoše do svoje dobre stare kružne spavaonice s njenih pet kreveta s baldahinima, i Hari, osvrnuvši se oko sebe, konačno oseti da je kod kuće.

6. Kandže i listići čaja


Kada su Hari, Ron i Hermiona sutradan ušli u Veliku salu na doručak, prvo što su videli bio je Drako Melfoj koji je, čini se, zabavljao gomilu sliterinaca nekom smešnom pričom. Kada su prolazili kraj njih, Melfoj odglumi smešnu scenu napada nesvestice, i nasta sveopšti smeh.

– Ignoriši ga – reče Hermiona, koja je bila tik iza Harija. – Samo ga ignoriši, nije vredan toga...
– Hej, Poteru! – povika Pensi Parkinson, sliterinka s licem mopsa. – Poteru! Dementori dolaze, Poteru! Buuuuuuuuu!
Hari se stropošta za grifindorski sto, tik pored Džordža Vizlija.
– Novi rasporedi časova za trećake – reče Džordž, dodajući im papire. – Šta je s tobom, Hari?
– Melfoj – reče Ron, sedajući s druge strane pokraj Džordža, besno gledajući ka sliterinskom stolu.
Džorž podiže pogled taman na vreme da spazi Melfoja kako se ponovo pretvara da užasnut gubi svest.

– Taj mali mamlaz – reče mirno. – Nije bio tako drčan sinoć, kad su dementori bili u našem delu voza. Dotrčao je pravo u naš kupe, zar ne, Frede?
– Samo što se nije upišao od straha – reče Fred, prezrivo pogledavši ka Melfoju.
– Nisam ni ja bio preterano srećan – reče Džordž. – Užasna bića, ti dementori...
– Kao da ti zalede iznutrice, zar ne? – reče Fred.
– Ipak, nisi ti taj koji se onesvestio, je li? – reče Hari tiho.
– Zaboravi na to, Hari – reče Džordž ohrabrujući ga. – Tata je jednom morao da ide u Askaban, sećaš se, Frede? I rekao nam je da je to najgore mesto na koje je ikad kročio, vratio se sav slabašan i tresući se... Ti dementori isisavaju radost gde god da se nađu. Većina zatvorenika tamo poludi.
– U svakom slučaju, videćemo koliko će Melfoj biti srećan posle prve utakmice kvidiča – reče Fred. – Grifindor protiv Sliterina, prvi meč u sezoni, sećate se?
Jedan jedini put kada su se Hari i Melfoj odmerili u kvidiču Melfoj je izvukao deblji kraj. Vidno raspoložen, Hari se posluži kobasicama i prženim paradajzom.
Hermiona je proučavala svoj novi raspored časova.
– O, baš dobro, već danas imamo neke nove predmete – reče radosno.
– Hermiona – reče Ron, namrštivši se kad pogleda preko njenog ramena – zabrljali su ti raspored časova. Vidi... uknjižili su te za po desetak predmeta dnevno. Nećeš imati dovoljno vremena.
– Snaći ću se. Sve sam sredila s profesorkom Mek Gonagal.
– Ali, pazi – reče Ron smejući se – vidiš li raspored za ovo jutro? U devet sati: Predskazivanje. A ispod toga, u devet sati: Proučavanje Normalaca. A zatim – Ron se nagnu bliže rasporedu, u neverici – vidi... ispod toga Aritmantija, u devet sati. Mislim, ja znam da si ti dobra, Hermiona, ali niko nije toliko dobar. Kako ćeš uspeti da budeš na tri časa u isto vreme?
– Ne budi šašav – reče Hermiona odsečno. – Naravno da neću biti na tri časa istovremeno.
– Pa kako onda...
– Dodaj mi marmeladu – reče Hermiona.
– Ali...
– Oh, Rone, šta se to tebe tiče ako je moj raspored malo prenatrpan? – obrecnu se Hermiona. – Rekla sam ti, sve sam sredila s profesorkom Mek Gonagal.
Uto Hagrid uđe u Veliku salu. Na sebi je nosio dugačak kaput od krtičjeg krzna, i rasejano je vrteo mrtvu lasicu u svojoj ogromnoj šaci.
– Je l’ sve kak’ valja? – upita on veselo, zastavši na putu ka nastavničkom stolu. – Vama će držim svoj prvi čas u životu! Odma’ posle ručka! Ust’o sam u pet, da bi sve spremijo... Nadam se će sve d’ ispadne kak’ treba... Ja, nastavnik... vala baš...
On im se široko iskezi i uputi se ka nastavničkom stolu, i dalje vitlajući lasicom.
– Pitam se šta je to spremao? – reče Ron, sa strepnjom u glasu.
Sala je počela da se prazni kako je ko odlazio na svoje prve časove. Ron proveri

svoj raspored časova.

– Bolje da požurimo, vidi, Predskazivanje je na vrhu Severnog tornja. Trebaće nam deset minuta da se popnemo do tamo...
Oni žurno završiše doručak, oprostiše se s Fredom i Džordžom, i prođoše nazad kroz Salu. Dok su prolazili pored sliterinskog stola, Melfoj izvede još jedan napad nesvestice. Povici smeha ispratiše Harija do Ulazne dvorane.
Put kroz zamak do Severnog tornja bio je dug. Dve godine na Hogvortsu ipak nije bilo dovoljno da nauče sve o zamku, i nikada dosad nisu kročili unutar Severnog tornja.
– Mora... da... postoji... neka... prečica – dahtao je Ron, kad su se popeli uz sedmi niz dugačkih stepenica i obreli se na nepoznatom spratu, gde nije bilo ničega osim velike slike travnate poljane koja je visila na kamenom zidu.
– Mislim da je ovuda – reče Hermiona, provirivši niz prazan hodnik s njihove desne strane.
– Nemoguće! – reče Ron. – Tamo je jug. Pogledaj, može se videti deo jezera kroz prozor...
Hari je posmatrao sliku. Debeli sivkasti poni upravo je dokaskao na travnatu poljanu i počeo nonšalantno da pase. Hari je navikao da se likovi s hogvortskih slika šetkaju okolo, napuštajući svoje okvire kako bi posećivali jedni druge, ali je uvek uživao u tome da ih posmatra. Trenutak kasnije, nizak, dežmekast vitez u oklopu dočangrljao je na sliku za svojim ponijem. Sudeći po tragovima trave na njegovim metalnim kolenima, upravo je pao s konja.
– Aha! – povika on, videvši Harija, Rona i Hermionu. – Kakvi su ovo dušmani što neovlašćeno prolaze kroz moje imanje! Dođoste da likujete nad mojim padom, možda? Mačeve na sunce, vi zlikovci, vi psi!
Posmatrali su zapanjeni kako mali vitez vadi mač iz korica i počinje njime mahnito da maše, skakućući gore-dole od besa. Ali mač je bio i suviše dugačak za njega. Čim je malo jače zamahnuo, izgubio je ravnotežu i prućio se na travu, licem nadole.
– Da li ste dobro? – upita Hari, približivši se slici.
– Odbij, ti bedni hvalisavče! Nazad, nitkove!
Vitez ponovo zgrabi mač, koristeći ga da se odrazi, ali se sečivo zari tako duboko u travu da on, iako ga je izvlačio svom snagom, nije mogao da ga iščupa iz zemlje. Najzad se ponovo sruči na travu i pomeri vizir da bi obrisao znojavo lice.
– Čujte – reče Hari, iskoristivši povoljan trenutak vitezove iscrpljenosti – tražimo Severni toranj. Da li možda znate put do njega?
– Potraga! – Vitezov bes namah iščile. Ustade uz zveket i uskliknu: – Za mnom, dragi prijatelji, te il’ ćemo naš cilj naći, il’ ćemo junački izginuti!
Ponovo bezuspešno pokuša da izvuče mač, zatim proba, takođe bezuspešno, da uzjaše debelog ponija, a onda povika: – Pešice, ondak, blagorodna gospodo i ljupka

damo! Napred! Napred!

I zveckajući glasno, pojuri ka levoj strani rama i nestade s vidika.
Požuriše za njim duž hodnika, prateći zvuk oklopa. S vremena na vreme bi ga spazili kako protrčava kroz slike pred njima.
– Budite hrabrog srca, najgore je tek pred nama! – urlao je vitez i oni videše kako se ponovo pojavljuje ispred uspaničene grupe žena u krinolinama, čija je slika visila na zidu uskog spiralnog stepeništa.
Glasno dahćući, Hari, Ron i Hermiona stadoše da se penju uskim spiralnim stepenicama, sve brže i vrtoglavije, dok na kraju ne začuše žamor glasova poviše njih, što je značilo da su stigli do učionice.
– Zbogom! – povika vitez, provirujući iz slike s kaluđerima zlokobnog izgleda. – Zbogom, braćo po oružju! Ako vam ikad zatrebaju plemenito srce i čelični živci, pozovite Ser Kadogana!
– Da, zvaćemo te – promrmlja Ron kad je vitez nestao – ako nam ikada zatreba neki fijuk.
Popeše se poslednjih nekoliko stepenika i obreše se na malenom platou gde se već okupio dobar deo razreda. Nije bilo vrata, ali Ron pokaza Hariju na tavanicu, gde su se nalazila kružna vratanca s mesinganim natpisom.
– Sibil Treloni, profesorka Predskazivanja – pročita Hari. – Kako da se uspentramo gore?
Kao da mu odgovaraju na pitanje, vratanca na tavanici iznenada se otvoriše i srebrne lestvice padoše tačno ispred Harijevih nogu. Svi utihnuše.
– Posle tebe – reče Ron, kezeći se, te se Hari prvi pope lestvicama.
Kad je stigao na vrh, obreo se u najčudnijoj učionici koju je ikad video. Zapravo, uopšte nije ličila na učionicu, već na nešto između nečijeg tavana i starinske čajdžinice. Unutra je bilo zbijeno dvadesetak kružnih stočića, a oko svakog su bile cicane foteljice i veliki okrugli jastuci za sedenje. Sve je bilo osvetljeno prigušenom crvenom svetlošću; na prozorima su bile navučene zavese, a lampe su bile prekrivene tamnocrvenim tkaninama. Bilo je zagušljivo i sparno, a vatra ispod kamina pretrpanog raznim sitnicama ispuštala je nekakav težak, bolesnički vonj dok se na njoj krčkao veliki bakarni čajnik. Police duž kružnih zidova bile su zatrpane prašnjavim perima, patrljcima sveća, pakovanjima karata za igranje, bezbrojnim srebrnastim kristalnim kuglama i mnoštvom najraznovrsnijih šoljica za čaj.
Ron izviri iznad Harijevog ramena u trenutku kada se i ostatak odeljenja okupio oko njih, svi govoreći šapatom.
– Gde je ona? – upita Ron.
Iznenada se iz senke začu mek, maglovit, tajanstven glas.
– Dobro došli – reče. – Lepo je najzad vas videti u materijalnom svetu.
Hari je imao utisak da pred sobom ima nekog velikog, blistavog insekta. Kad profesorku Treloni obasja svetlost vatre, videše da je vrlo mršava; velike naočari su

joj nekoliko puta uvećavale oči i bila je ogrnuta čipkanim šalom sa šljokicama. Oko vretenastog vrata visili su joj nebrojeni lančići i perle, a ruke i šake su joj bile okićene narukvicama i prstenjem.

– Sedite, deco moja, sedite – reče ona, i svi se s nelagodom smestiše u fotelje ili utonuše u džinovske jastučiće. Hari, Ron i Hermiona sedoše za jedan od stočiča.
– Dobro došli na časove Predskazivanja – reče profesorka Treloni, koja se i sama smesti u naslonjaču ispred ognjišta. – Zovem se profesorka Treloni. Možda me niste dosad sreli. Smatram da bi prečesto silaženje u halabuku glavnog dela škole moglo da zamagli moje Unutrašnje oko.
Niko ne reče ništa na tu neobičnu primedbu. Profesorka Treloni ponovo namesti šal i nastavi: – Dakle, izabrali ste da proučavate Predskazivanje, najtežu od svih magijskih veština. Moram vas odmah upozoriti da, ukoliko sami ne posedujete Dar gledanja, malo čemu mogu da vas naučim... U ovoj oblasti vas ni knjige ne mogu daleko odvesti...
Na te reči, i Hari i Ron, smešeći se, pogledaše Hermionu, koja je bila zatečena vešću da joj knjige neće mnogo koristiti u ovom predmetu.
– Mnoge veštice i čarobnjaci, uprkos talentu za spravljanje čarobnih smeša i mirisa, ili iznenadna nestajanja, nisu u stanju da proniknu u misterije budućnosti – nastavi profesorka Treloni, prelazeći pogledom s jednog nervoznog lica na drugo. – Taj Dar dodeljen je samo odabranima. Ti, dečače – iznenada se obrati Nevilu, koji umalo pade sa svog jastučeta – da li ti je baka dobro?
– Mislim da jeste – reče Nevil pretrnuvši.
– Ne bih bila tako sigurna da sam na tvom mestu, dragi moj – reče profesorka Treloni, na čijim je visećim smaragdnim minđušama titrao odsjaj plamena. Nevil proguta knedlu. Profesorka Treloni spokojno nastavi. – Ove godine preći ćemo osnovne metode Predskazivanja. U prvom polugođu učićemo da čitamo sudbinu iz listića čaja. U sledećem polugodištu ćemo preći na gledanje u dlan. Usput, draga moja

– ona iznenada prostreli pogledom Parvati Petil – čuvaj se riđokosog čoveka.
Parvati zapanjeno pogleda u Rona, koji je bio odmah iza nje, i odmaknu stolicu dalje od njega.
– U drugom polugodištu – nastavi profesorka Treloni – postepeno ćemo stići i do kristalne kugle... ukoliko prethodno uspemo da pređemo vatrena predskazanja. Na nesreću, u februaru će učionice biti gotovo prazne zbog gripa. Ja ću lično izgubiti glas. A oko Uskrsa, jedan od nas zauvek će nas napustiti.
Ovu izjavu propratila je mrtva tišina, ali profesorka Treloni kao da toga nije bila svesna.
– Pitam se, draga – reče ona Lavander Braun, koja joj je bila najbliža i koja se skupila u svojoj fotelji – možeš li mi dodati najveći srebrni čajnik?
Lavander, s vidnim olakšanjem, uze ogroman čajnik s police i stavi ga na sto ispred profesorke Treloni.

– Hvala, draga. Inače, ta stvar od koje strepiš desiće se u petak, šesnaestog oktobra.
Lavander zadrhta.
– Sada se podelite u parove. Uzmite po jednu šolju s police i priđite da vam ih napunim. Zatim sedite i pijte, pijte sve dok ne ostane samo talog. Promućkajte ga tri puta po šolji levom rukom, a zatim prevrnite šolju na tacnu, sačekajte da se ostatak čaja ocedi, a zatim dajte šolju svom partneru da je pročita. Znakove u šolji protumačićete u skladu sa stranama pet i šest iz udžbenika Otkrivanje budućnosti. Ja ću ići od stola do stola i davati uputstva. A, da, dragi – reče i uhvati Nevila pod ruku
– pošto budeš razbio svoju prvu šolju, da li bi bio ljubazan da izabereš jednu od plavih? Prilično sam vezana za ove ružičaste.
I naravno, tek što je Nevil stigao do police sa šoljicama začu se prasak razbijenog porculana. Profesorka Treloni mu priđe držeći đubrovnik i četku, i reče: – Jednu od plavih, dakle, dragi, ako nemaš ništa protiv... hvala...
Kad su Hari i Ron napunili svoje šolje, priđoše stolu i pokušaše brzo da iskape vreo čaj. Protresli su talog, kao što im je profesorka savetovala, a onda ocedili šolje i razmenili ih.
– U redu – reče Ron kad su otvorili knjige na stranama pet i šest. – Šta vidiš u mojoj?
– Gomilu gnjecavog smeđeg taloga – reče Hari. Težak aromatičan dim u prostoriji činio ga je pospanim i tupim.
– Proširite svoj um, dragi moji, i dozvolite svojim očima da prodru iza ovozemaljskog! – povika profesorka Treloni kroz polumrak.
Hari pokuša da se pribere.
– Dakle, imaš kao neki nakrivljen krst... – on virnu u Otkrivanje budućnosti. – To znači da ti predstoje „iskušenja i patnje”... žao mi je zbog toga... ali ima nešto što liči na sunce... čekaj... to znači „velika sreća”... dakle patićeš, ali ćeš biti veoma srećan...

– Ako mene pitaš, ti ćeš morati da proveriš dioptriju svog Unutrašnjeg oka – reče Ron i obojica se suzdržaše da se ne nasmeju kad profesorka Treloni pogleda u njihovom pravcu.
– Sada sam ja na redu... – Ron zaviri u Harijevu šolju, naboravši čelo od napora.
– Tu je i neka gromuljica nalik na polucilindar – reče on. – Možda ćeš da radiš za Ministarstvo magije...
On okrenu šolju na drugu stranu.
– Ali s ove strane više liči na neki žir... Šta je to? – pregleda svoj primerak Otkrivanja budućnosti. – „Nenadan dobitak... neočekivano zlato”... Sjajno, moći ćeš malo da mi pozajmiš... a ovde ima neka stvarčica... – on ponovo okrenu šolju – što liči na životinju... da, ako mu je ovo glava... liči na nilskog konja... ne, na ovcu...
Kad se Hari glasno nasmeja, profesorka Treloni se naglo okrenu ka njemu.
– Daj meni da pogledam, dragi moj – reče ona Ronu prekorno, dolete i uze mu

Harijevu šolju. Svi ućutaše da bi videli šta će se desiti.

Profesorka Treloni je zurila u šolju, okrećući je suprotno od pravca kazaljke na satu.
– Soko... dragi moj, imaš smrtnog neprijatelja.
– Ali, to svi znaju – glasno prošapta Hermiona. Profesorka Treloni je pogleda.
– Pa, znaju – reče Hermiona. – Svi znaju za Harija i Znate-Već-Koga.
Hari i Ron su je gledali s mešavinom iznenađenja i divljenja. Nikad ranije nisu videli Hermionu da se tako obraća nastavniku. Profesorka Treloni joj ništa ne odgovori. Ponovo usmeri svoje krupne oči naniže na Harijevu šolju i nastavi da je okreće.
– Toljaga... napad. Dragi moj, ovo nije nimalo srećna šolja...
– Mislio sam da je to polucilindar – reče Ron krotko.
– Lobanja... opasnost na tvom putu, dragi dečače...
Svi su zurili, nepomični, u profesorku Treloni, koja poslednji put preokrene šolju, zinu od čuda a zatim vrisnu.
Ponovo se začu zveket slomljenog porcelana. Nevil je razbio i drugu šolju. Trelonijeva se sruči u obližnju prostranu naslonjaču, stavi svoju šljašteću ruku na srce i sklopi oči.
– Moj dragi dečače... moj siroti, dragi dečače... ne... bolje da ti ništa ne kažem...
ne... ne pitaj me...
– Šta je bilo, profesorka? – smesta upita Din Tomas. Svi skočiše na noge i polako okružiše Harijev i Ronov sto, tiskajući se ka fotelji profesorke Treloni kako bi bolje osmotrili Harijevu šolju.
– Dragi moj – profesorka dramatično iskolači oči. – Ti imaš Grima.
– Šta imam? – upita Hari.
Video je da nije jedini koji nije shvatio; Din Tomas samo slegnu ramenima, a Lavander Braun je delovala zbunjeno, ali su svi ostali stavili ruke na usta od užasa.
– Grima, dragi moj, Grima! – povika profesorka Treloni, koja je bila šokirana što Hari ne shvata. – Džinovski, sablasan pas koji posećuje groblja! Dragi dečače, to je predskazanje ... najgore moguće predskazanje... smrti!
Hariju se stomak steže. Onaj pas na koricama Predskazanja smrti u radnji Kod Kitnjavka i Mrljavka... pas u senci Ulice Magnolijinog polumeseca... Lavander Braun takođe stavi ruke na usta od užasa. Svi su gledali u Harija, izuzev Hermione, koja je ustala i prišla iza fotelje profesorke Treloni.
– Meni ne liči na Grima – reče ona ravnodušno.

– Izvini što ti to kažem, draga moja, ali oko tebe vidim vrlo slabu auru. Vrlo malo prijemčivosti za odjeke budućnosti.
Šejmus Finigan poče da naginje glavu čas na jednu, čas na drugu stranu.
– Ako gledaš ovako, liči na Grima – reče on, napola sklopivši oči – ali odavde

više liči na magarca – reče nagnuvši se nalevo.

– Kad ćete već jednom da prestanete s tim da li ću da umrem ili ne! – reče Hari, i sâm iznenađen sobom. Sad niko nije smeo da ga pogleda.
– Mislim da ćemo ovim završiti današnju lekciju – reče profesorka Treloni svojim najtajanstvenijim glasom. – Da... molim vas spakujte stvari...
U tišini, ceo razred vrati šolje profesorki Treloni, zatim spakovaše knjige i zatvoriše torbe. Čak je i Ron izbegavao Harijev pogled.
– Dok se ponovo ne vidimo – reče profesorka Treloni tiho – neka vas dobra sreća prati. O, dragi... – pokaza na Nevila – ...sledeći put ćeš zakasniti, zato ćeš morati mnogo više da radiš da bi uspeo da pratiš nastavu s ostalima.
Hari, Ron i Hermiona ćutke se spustiše profesorkinim lestvicama, a onda požuriše na časove Preobražavanja kod profesorke Mek Gonagal. Dugo im je trebalo da nađu njenu učionicu, tako da stigoše taman na početak časa, mada su prvi napustili Predskazivanja.
Hari izabra klupu u zadnjem delu učionice, osećajući se kao da sedi pod zaslepljujuće jarkim reflektorom; ostatak odeljenja ga je krišom posmatrao, kao da će svakog časa da se stropošta mrtav. Jedva da je slušao šta profesorka Mek Gonagal priča o animagusima (čarobnjacima koji su u stanju da se svojevoljno preobraze u životinje), čak nije ni gledao kad se pred njihovim očima pretvorila u šarenu mačku s iscrtanim naočarima oko očiju.
– Stvarno, šta vam je danas? – upita profesorka Mek Gonagal, ponovo se preobrazivši u sebe uz nečujno pop, zaglēdajući ih redom. – Nije da mi je stalo, ali ovo je prvi put da moj preobražaj nije dobio aplauz od nekog razreda.
Sve glave se ponovo okrenuše ka Hariju, ali i dalje niko nije progovorio. Onda Hermiona podiže ruku.
– Molim vas, profesorka, imali smo prvi čas Predskazivanja i čitali smo sudbinu iz taloga čaja i...
– A, naravno – reče profesorka Mek Gonagal, iznenada se namrštivši. – Ništa ne morate dalje da mi pričate, gospođice Grejndžer. Recite mi, ko će od vas umirati ove godine?
Svi su zurili u nju.
– Ja – reče Hari najzad.
– Tako dakle – reče profesorka Mek Gonagal, fiksirajući Harija svojim prodornim očima. – Onda treba da znaš, Poteru, da Sibil Treloni od svog dolaska u ovu školu svake godine proriče smrt jednom od učenika. Niko dosad nije umro. Predskazivanje smrti njen je omiljeni način da pozdravi novi razred. Da nije toga da nemam običaj da ogovaram kolege... – profesorka Mek Gonagal utihnu i đaci videše kako joj nozdrve pobledeše. Zatim nastavi, mirnije: – Predskazivanje je jedna od najnepreciznijih grana magije. Neću da krijem od vas da nemam baš mnogo strpljenja za to. Pravi Proroci su retkost, a profesorka Treloni...

Ona ponovo zastade, a zatim reče, vrlo odlučnim glasom: – Deluješ mi kao da pucaš od zdravlja, Poteru, dakle izvini što te neću osloboditi domaćeg za danas. Budi siguran da, ako umreš, onda nećeš morati da ga predaš.

Hermiona se nasmeja. Hari se oseti malo bolje. Daleko od prigušenog crvenog svetla i otužnog mirisa učionice profesorke Treloni, bilo je teško plašiti se hrpe listića čaja. Međutim, nisu baš svi bili razuvereni. Ron je i dalje delovao zabrinuto, a Lavander prošapta: – A šta je s Nevilovom šoljom?
Kada se čas Preobražavanja završio, pridružiše se gomili koja je krenula u Veliku salu na ručak.
– Rone, razvedri se – reče Hermiona, gurnuvši pred njega porciju dinstanog mesa.

– Čuo si šta je rekla profesorka Mek Gonagal.
Ron izruči meso na svoj tanjir i uze viljušku, ali nije počeo da jede.
– Hari – reče on, tihim ozbiljnim glasom – nisi nigde sreo velikog crnog psa, je l’ tako?
– Da, jesam – reče Hari. – Video sam jednog one noći kada sam otišao od Darslijevih...
Ronu ispade viljuška iz ruke i začangrlja po podu.
– Verovatno neki lutalica – reče Hermiona mirno.

– Hermiona, ako je Hari video Grima, to je... to je loše – reče. – Moj... moj ujak Bilijus je video jednog i... i umro je dvadeset četiri sata posle toga!
– Slučajnost – reče Hermiona nonšalantno, sipajući sebi sok od bundeve.
– Ne znaš šta govoriš! – reče Ron, ljutnuvši se. – Grimovi bi na smrt prestrašili većinu čarobnjaka!
– Dakle, o tome se radi – reče Hermiona nadmoćnim tonom. – Oni vide Grima i umru od straha. Grim nije nikakvo predskazanje, on je uzrok smrti! A Hari je i dalje s nama jer nije tako glup da čim ugleda prvog Grima, kaže sebi: „Daj da odmah umrem!“
Ron je nemo otvarao usta gledajući u Hermionu, koja otvori torbu, izvadi svoj novi udžbenik iz Aritmantije, otvori ga i nasloni na krčag sa sokom.
– Meni se Predskazivanja čine vrlo nepouzdanim – reče ona, tražeći stranu na kojoj je stala. – Gomila nagađanja, ako mene pitate.
– Nije bilo ničeg nepouzdanog u vezi s Grimom u onoj šoljici! – reče Ron vatreno.

– Nisi bio toliko samouveren dok si Hariju govorio da je reč o ovci – reče Hermiona mirno.
– Profesorka Treloni je rekla da ti nemaš pravu auru! Krivo ti je što si, za promenu, loša u nekom predmetu!
To ju je taklo u živac. Hermiona takvom silinom tresnu svojom knjigom iz Aritmantije o sto da komadići mesa i šargarepe poleteše na sve strane.
– Ako biti dobar u Predskazivanjima znači da treba da se pretvaram kako sam

videla smrtno predskazanje u gomili listića čaja, nisam sigurna da ću se baš svim silama posvetiti izučavanju tog predmeta! U poređenju s mojim predavanjem iz Aritmantije, ovaj čas je apsolutna budalaština!

Ona zgrabi svoju torbu i udalji se.
Ron se namršti za njom.
– O čemu ona govori? – reče on Hariju. – Nije još bila ni na jednom času Aritmantije.

* * *

Hariju je prijalo da izađe iz zamka posle ručka. Posle jučerašnje kiše nebo se razvedrilo; bilo je bistro, bledosivo, a trava pod nogama bila je gipka i vlažna kad pođoše na svoj prvi čas Brige o magijskim stvorenjima.

Ron i Hermiona nisu govorili međusobno. Hari je išao ćutke pored njih dok su se spuštali niz kosu livadu ka Hagridovoj kolibi na ivici Zabranjene šume. Tek kada su spazili tri i suviše poznate zadnjice pred sobom, on shvati da će taj čas imati zajedno sa sliterincima. Melfoj je nešto žustro objašnjavao Krebu i Gojlu, koji su se cerekali. Hari je bio prilično siguran da zna o čemu pričaju.
Hagrid je čekao razred na vratima svoje kolibe. Stajao je u svom kaputu od krtičjeg krzna, sa svojim ogromnim lovačkim hrtom Fengom kraj nogu, nestrpljiv da počne predavanje.
– Hajd’, požur’te malo! – povika, kada se odeljenje približilo. – Imam za vas pravu poslasticu danas! Pred nama je sjajna lekcija! Jesu l’ svi tu? U redu, za mnom!
Na jedan užasan tren, Hari pomisli da će Hagrid da ih povede u Šumu; Hari je imao dovoljno neprijatnih iskustava u njoj za čitav život. Međutim, Hagrid pođe duž drveća rubom Šume, i pet minuta kasnije nađoše se ispred ograđenog obora. U njemu nije bilo ničega.
– Svi da se skupite ovdi, pokraj ograde! – pozva ih on. – Tako je... namestite se da moš’te da vidite... Dakle, prva stvar koju ’oću od vas je da otvorite knjige...
– Kako? – upita hladan, otegnut glas Draka Melfoja.
– A? – reče Hagrid.
– Kako otvaramo knjige? – ponovi Melfoj. On izvadi svoj primerak Monstruozne knjige monstruma, čvrsto obmotan kanapom. I drugi učiniše isto. Neki, poput Harija, uvezali su svoje knjige kaišem; drugi su ih ugurali u uske torbe ili pritegli štipaljkama.

– Je l’... je l’ iko uopšte uspeo da otvori knjigu? – upita Hagrid potišteno.

– Morate da i’ pomazite – reče Hagrid, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

– Gledaj ’vamo...
On uze Hermionin primerak i pocepa činotejp kojim je bio uvezan. Knjiga pokuša da ga ugrize, ali Hagrid pređe svojim ogromnim kažiprstom po njenoj rikni i knjiga se

strese, a potom se otvori i mirno mu leže na ruku.

– O, kako smo bili glupi! – reče Melfoj. – Trebalo je da ih pomazimo! Kako nismo uspeli to da pogodimo!
– Mi... mislijo sam da su zabavne – reče Hagrid Hermioni nesigurno.
– O, strašno zabavne! – reče Melfoj. – Stvarno duhovito, dajete nam knjige koje pokušavaju da nam odgrizu ruke!
– Zaveži, Melfoje – reče Hari mirno. Hagrid je delovao potišteno, a Hari je želeo da Hagridov prvi čas bude uspešan.
– Dobro, ondak – reče Hagrid, koji je izgleda izgubio tok misli. – Dakle... dakle, imate svoje knjigice i... i... sad vam jošte fale magijska stvorenja. Jes’ vala. Daklem, će da trknem da i’ dovedem. Pričekajte malkice...
On odšeta ka Šumi i izgubi se s vidika.
– Bože, ovo mesto je potpuno propalo – reče Melfoj glasno. – Ta budala da drži časove, moj tata će pobesneti kad mu kažem...
– Zaveži, Melfoje – ponovi Hari.
– Pazi, Poteru, dementor ti je iza leđa...
– Oooooo! – ciknu Lavender Braun, pokazujući na suprotni kraj obora.
Prema njima je galopiralo tuce najbizarnijih stvorenja koja je Hari ikad video. Tela, zadnje noge i rep bili su im konjski, ali prednje noge, krila i glave ličili su na džinovske orlove, sa strahovitim kljunovima boje čelika i velikim, sjajnim, jarkonarandžastim očima. Kandže na prednjim nogama bile su pola stope dugačke i delovale su smrtonosno. Svaka zver je imala debelu kožnu ogrlicu oko vrata, prikačenu na veliki lanac, a krajevi lanaca nalazili su se u ručerdama Hagrida, koji je utrčavao u obor iza tih stvorova.
– Điii, stoj! – grmeo je Hagrid, tresući lancima i goneći zveri prema ogradi kraj koje je stajao razred. Svi ustuknuše kad im se Hagrid približi i priveza stvorove za ogradu.
– Hipogrifi!1 – zagrme Hagrid sav srećan, mašući im. – Divota, zar ne?

Hari je donekle shvatao na šta Hagrid cilja. Kad pregrmite prvi šok od susreta s nečim što je polukonj-poluptica, počinjete da primećujete blistav pokrov hipogrifa, koji se postepeno pretvara iz perja u dlaku, kod svakog drugačije boje: olujnosiva, bronzana, ružičastoriđa, sjajnokestenjasta i mastiljavocrna.
– Dakle – reče Hagrid, trljajući ruke i smešeći se od uva do uva – ak’ biste prišli malko bliže...
Ali to, izgleda, nikome nije padalo na pamet. Hari, Ron i Hermiona, međutim, oprezno priđoše ogradi.
– Elem, prva stvar š’o treba da znate o hipogrifima je da su ponositi – reče Hagrid. – Lako se vređaju, ti hipogrifi. Nemo’ nikad da ste nekog uvredili, jerbo bi vam to moglo da bidne poslednje š’o ćete ikad učiniti.
Melfoj, Kreb i Gojl nisu ga slušali: nešto su se domunđavali, i Hari je imao gadan

predosećaj da kuju planove kako da najbolje miniraju čas.

– Uvek pričekajte da hipogrif načini prvi korak – nastavi Hagrid. – Tak’ nalažu pravila pristojnosti, je l’ da? Prv’ mu priđeš, pokloniš se i pričekaš. Ak’ se i on tebi nakloni, smeš da gi takneš. Ak’ ne, onda bež’ od njega glavom bez obzira, jerbo te pandže gadno deru.
– Daklem... ko će prvi?
Većina razreda ustuknu korak nazad umesto odgovora. Čak su i Hari, Ron i Hermiona pomalo osećali bojazan. Hipogrifi su zabacivali svoje krvoločne glave i klepetali moćnim krilima: nije im prijalo što su tako svezani.
– Neće niko? – reče Hagrid, uz molećiv pogled.
– Ja ću – reče Hari.
Svima iza njega zastade dah, a Lavander i Parvati prošaptaše: – O, nemoj, Hari, seti se svojih listića čaja!
Hari nije obraćao pažnju na njih. Popeo se preko ograde obora.
– Baš si sila, Hari! – zagrme Hagrid. – U redu, onda... da vidimo kak’ ćeš se slagati s Bakbikom.
On razveza jedan od lanaca, izvuče sivkastog hipogrifa i svuče mu kožnu ogrlicu. Celo odeljenje s druge strane konjušnice ostalo je bez daha. Melfojeve oči se zlobno skupiše.
– Polako, sad, Hari – reče Hagrid tiho. – Održavaj kontakt očima, nemo’ da si trepn’o... Hipogrifi ti neće verovat’ ak’ im mnogo trepćeš...
Harijeve oči gotovo smesta počeše da suze, ali on ih nije zatvarao. Bakbik je okrenuo svoju veliku, šiljatu glavu u stranu i zurio je u Harija jednim svirepim narandžastim okom. – Tak’ treba – reče Hagrid. – Baš tak’, Hari... sad se pokloni...
Hari nije bio preterano voljan da izloži Bakbiku svoj zadnji deo vrata, ali učini kako mu je rečeno. Kratko se nakloni a zatim pogleda naviše.
Hipogrif je i dalje nadmeno gledao u njega. Nije se micao.
– Ah – reče Hagrid, zvučeći zabrinuto. – Bo’me... odmačinji se, Hari, odma’, al’ polako...
Ali u tom trenutku, na Harijevo iznenađenje, hipogrif iznenada savi svoja prednja kolena i savi se u nešto što je nedvosmisleno ličilo na naklon.
– Svaka čast, Hari! – reče Hagrid ushićeno. – Dakle... sad mo’š da ga pipneš! Pogladi mu kljun, ajde!
Osećajući da bi mu bolja nagrada bila da može da se povuče, Hari se polako približi hipogrifu i posegnu rukom ka njemu. Pogladio mu je kljun nekoliko puta a hipogrif lenjo sklopi oči, kao da uživa u tom dodiru.
Razred poče da mu aplaudira, svi osim Melfoja, Kreba i Gojla, koji su izgledali duboko razočarani.
– Čuj, Hari – reče Hagrid. – Mislim da bi ’teo da ti dozvoli i da gi uzjašeš!
To je bilo više nego što je Hari bio spreman da učini. Bio je naviknut na jahanje

metle, ali nije bio siguran da je to iole slično jahanju hipogrifa.

– Penj’ se, tu, odma’ iza krila – reče Hagrid – i paz’ da mu ne iščupaš neko perce, to mu se ne bi svidelo...
Hari stavi nogu na vrh Bakbikovog krila i poskoči mu na leđa. Bakbik ustade. Hari nije bio načisto gde da se pridrži: sve ispred njega bilo je pokriveno perjem.
– Aj’, onda! – povika Hagrid, pljesnuvši hipogrifa po slabinama.
Bez upozorenja, krila od pet metara raširiše se oko Harija i jedva je stigao da uhvati hipogrifa oko vrata pre nego što se on ustremio uvis. To nije bilo nimalo nalik letenju na metli, i Hari je znao koja mu se od te dve stvari više sviđa; hipogrifova krila neudobno su klaparala s obe njegove strane dotičući mu noge, zbog čega se osećao kao da će svaki čas biti zbačen; sjajna pera klizila su mu pod prstima, a on se nije usuđivao da ih čvršće stegne. Umesto stabilnog leta svog Nimbusa 2000, osećao je kako se zanosi napred-nazad u ritmu kojim su se hipogrifove slabine dizale sa svakim zamahom krila.
Bakbik prolete s njim jedan krug oko obora, a onda se ustremi natrag na zemlju: bio je to deo kojeg se Hari najviše i pribojavao. Nagnuo se unazad dok se glatki vrat spuštao, osećajući da bi mogao da preleti preko kljuna, a zatim oseti težak udar, u trenutku kad dva različita para nogu dodirnuše tlo. Jedva je uspeo da se zadrži i ponovo se uspravi.
– Alal ti vera, Hari – zagrme Hagrid, dok svi ostali, osim Melfoja, Kreba i Gojla, radosno zagrajaše. – Okej, ko ’oće sledeći?
Ohrabreni Harijevim uspehom, ostali đaci iz odeljenja popeše se preko ograde u obor. Hagrid razveza hipogrife, jednog po jednog, i uskoro su im se svi nervozno klanjali. Nevil je neprestano uzmicao od svog hipogrifa, koji čini se nije hteo da klekne. Ron i Hermiona vežbali su na kestenjastoj životinji, dok je Hari posmatrao.
Melfoj, Kreb i Gojl su preuzeli Bakbika. Ovaj se naklonio Melfoju, koji mu je sada gladio kljun, gledajući ga s prezirom.
– Ovo je vrlo lako – otegnuto je govorio Melfoj, dovoljno glasno da ga Hari čuje.
– Znao sam da jeste čim je Poter uspeo to da izvede... Kladim se da ti uopšte nisi opasan, zar ne? – reče on hipogrifu. – Je li, ti velika ružna zveri?
Sve se desilo u munjevitom zamahu čeličnih kandži; Melfoj prodorno vrisnu i već sledećeg trenutka Hagrid je obuzdavao Bakbika i hvatao ga za ogrlicu dok je ovaj kidisao na Melfoja, koji je ležao povijen na travi, a po odori su mu cvetale mrlje od krvi.
– Umirem! – urlao je Melfoj dok je razred paničio. – Umirem, vidite! To čudo me je ubilo!
– Ne’š umreti! – reče Hagrid, koji je prilično prebledeo. – Nek’ mi neko pomogne... mora da gi sklonim odavdi...
Hermiona otrča da otvori kapiju, dok Hagrid s lakoćom podiže Melfoja. Dok su prolazili, Hari vide dugačku, duboku ranu na Melfojevoj ruci; dok je Hagrid trčao s

njim uz padinu prema zamku krv je prskala po travi.

Vrlo potreseni, đaci prisutni na času Brige o magijskim stvorenjima krenuše za njima. Sliterinci su dizali dževu oko Hagrida.
– Trebalo bi ga odmah otpustiti! – reče Pensi Parkinson u suzama.
– Melfoj je kriv! – obrecnu se Din Tomas. Kreb i Gojl su preteći stezali mišiće. Svi se popeše kamenim stepenicama u pustu Ulaznu dvoranu.
– Idem da vidim da li mu je dobro! – reče Pensi i potrča uz mermerne stepenice. Sliterinci, još uvek gunđajući zbog Hagrida, pođoše u pravcu svog podzemnog boravka. Hari, Ron i Hermiona produžiše gore ka grifindorskoj kuli.
– Misliš da će biti u redu? – upita Hermiona nervozno.
– Naravno da hoće. Madam Pomfri može da zaleči posekotine za sekundu – reče Hari, kome je dotična bolničarka čarolijama zaceljivala mnogo gore rane.
– Baš loše što se to desilo na prvom Hagridovom času, je l’ da? – reče Ron zabrinuto. – Možeš uvek računati na Melfoja da mu zaprži čorbu...
Kad je došlo vreme ručka, oni među prvima siđoše u Veliku salu, nadajući se da će sresti Hagrida, ali on nije bio tamo.
– Ne bi ga valjda otpustili? – upita Hermiona zabrinuto, ne dotakavši svoju pitu bubrežnjaču.
– Bolje bi im bilo da nisu – reče Ron, koji takođe nije ništa mogao da okusi.
Hari je posmatrao sliterinski sto. Velika grupa, sve sa Krebom i Gojlom, bila je na okupu, zadubljena u razgovor. Hari je bio siguran da smišljaju svoju verziju Melfojevog ranjavanja.
– Pa, ne može se reći da nam prvi dan po povratku u školu nije bio zanimljiv – reče Ron sumorno.
Posle ručka pođoše u prepun grifindorski dnevni boravak i pokušaše da rade domaći koji im je zadala profesorka Mek Gonagal, ali su svaki čas prekidali pisanje i upirali pogled kroz prozor kule.
– Vidi se svetlo na Hagridovom prozoru – iznenada primeti Hari. Ron pogleda na sat.
– Ako požurimo, mogli bismo da ga obiđemo. Još je rano...
– Ne znam baš – polako reče Hermiona, i Hari uhvati njen pogled.
– Dozvoljeno mi je da se šetam po školskom imanju – reče zajedljivo. – Sirijus Blek još nije uspeo da prođe pored dementora, zar ne?
Stoga ostaviše stvari i provukoše se kroz rupu iza portreta, srećni što nikog nisu sreli usput do ulaznih vrata, jer nisu bili sasvim sigurni smeju li da izađu.
Trava je i dalje bila vlažna i izgledala je gotovo crna u sumrak. Kada stigoše do Hagridove kolibe, zakucaše i jedan glas progunđa: – Uđ’te.
Hagrid je u košulji sedeo za svojim izribanim drvenim stolom; njegov lovački hrt Feng položio mu je glavu u krilo. Jedan pogled bio je dovoljan da shvate da je Hagrid dosta popio; pred njim je bio plehani bokal veliki gotovo kao kofa, i izgleda da mu je

bilo teško da usredsredi pogled pravo u njih.

– Biće da sam oborijo sve rekorde – reče zaplićući jezikom, kad ih je prepoznao.
– Ne bi rek’o da su ikad imali nastavnika koj’ nije izdrž’o ni ceo jedan dan.
– Nisi valjda otpušten, Hagride! – zaprepasti se Hermiona.
– Ne još – reče Hagrid očajno, uzimajući ogroman gutljaj onog što se nalazilo u bokalu, šta god da je. – Al’ to je samo pitanje vremena, je l’ da, posle Melfoja...
– Kako je on? – upita Ron, kada su sve troje seli. – Nije ništa ozbiljno, zar ne?
– Madam Pomfri ga je zakrpila kak’ je znala i umela – reče Hagrid tupo – al’ on i dalje priča kak’ je u agoniji... pokriven svim tim zavojima... jauče...
– Ma samo se pretvara! – smesta će Hari. – Madam Pomfri može sve da izleči. Prošle godine je učinila da mi polovina kostiju ponovo izraste. Melfoj sigurno gleda da iz te situacije izvuče što veću korist.
– Školskim nadzornicima je već rečeno, dabome – nastavi Hagrid jadnim glasom.

– Rekoše mi kak’ misle da sam poč’o isuviše naglo. Da sam treb’o da ostavim hipogrife za posle... da počnemo s magijskim sluzocrvima2 il’ nečim takim... Mislijo sam da će to da bidne dobro za prvi čas... Za sve sam ja kriv...
– Melfoj je za sve kriv, Hagride! – reče Hermiona ozbiljno.
– Mi smo svedoci – reče Hari. – Rekao si nam da će hipogrifi da napadnu ako ih uvredimo. Melfojev je problem što te nije slušao. Reći ćemo Dambldoru šta se zapravo dogodilo.
– Ne brini, Hagride, mi ćemo te odbraniti – reče Ron.

Iz naboranih uglova Hagridovih očiju, crnih kao bubice, potekoše suze. On zgrabi Harija i Rona i steže ih u kostoloman zagrljaj.
– Mislim da si dovoljno popio, Hagride – reče Hermiona odsečno. Ona uze bokal sa stola i izađe da ga prospe.
– Jes’, možda je u pravu – reče Hagrid, puštajući Harija i Rona iz svog stiska; obojica se oteturaše dalje od njega, trljajući rebra. Hagrid se uz napor podiže sa stolice i nesigurno pođe za Hermionom. Začuše glasan pljusak.
– Šta je sad uradio? – upita Hari nervozno kad se Hermiona vrati s praznim bokalom.
– Zaronio glavu u bure s vodom – reče Hermiona odlažući bokal.
Hagrid se vrati, brišući vodu s očiju, dok mu se voda slivala s duge kose i brade.
– Tak’ je bolje – reče on, tresući glavom kao pas, sve ih poprskavši. – Čujte, baš lepo od vas š’o ste navrnuli da me vidite, zbilja...
Hagrid odjednom stade kao ukopan u mestu, gledajući u Harija kao da je tek tad shvatio da je on tu.
– ŠTA TI UOPŠTE RADIŠ OVDI, A? – zagrme on tako naglo, da svi skočiše na noge – NE SMEŠ DA LUNJAŠ NAKOLO PO MRAKU, HARI! I VAS DVOJE! Š’O
MU TO DOPUŠTATE!
Hagrid priđe Hariju, zgrabi ga za ruku i odvuče do vrata.

– Ajde! – reče Hagrid ljutito. – Vodim vas nazad u školu, i nemo’ da vas još jedared u’vatim kak’ se šetkate do mene kad padne mrak. Nisam vredan tol’kog truda!

7. Bauk u ormanu


Melfoj se nije pojavio na časovima sve do četvrtka ujutro, na polovini dvočasa Napitaka, koje su sliterinci i grifindorci zajedno slušali. Pompezno je ušao u tamnicu, teturajući se, s povijenom desnom rukom okačenom oko vrata povezom, ponašajući se kao da je, kako se Hariju činilo, junački preživeo neku strašnu bitku.

– Kako je, Drako? – upita Pensi Parkinson. – Da li te mnogo boli?
– Da – reče Melfoj, nabacivši hrabru grimasu. Ali Hari primeti kako Melfoj namiguje Krebu i Gojlu čim je Pensi skrenula pogled.
– Smirite se, smirite – reče profesor Snejp ležerno.
Hari i Ron se namrštiše; da su njih dvojica zakasnili, Snejp ne bi rekao „smirite se“, već bi ih kaznio dodatnom nastavom posle časova. Ali, Melfoj je uvek uspevao da se izvuče na Snejpovim časovima; Snejp je bio glava sliterinske kuće i uvek je favorizovao svoje učenike.
Danas su pravili nov napitak: smanjujući rastvor. Melfoj je postavio svoj kotlić baš pored Ronovog i Harijevog, tako da su svoje sastojke pripremali na istom stolu.
– Gospodine – reče Melfoj – gospodine, trebaće mi pomoć u seckanju korenja

krasuljka, zbog ruke...

– Vizli, iseckaj Melfojevo korenje – reče Snejp i ne pogledavši. Ron pocrvene kao cigla.
– Tvojoj ruci ništa ne fali – prosikta na Melfoja.
Melfoj se izveštačeno smeškao preko stola.
– Vizli, čuo si profesora Snejpa: iseckaj to korenje.
Ron uhvati nož, privuče Melfojevo korenje i poče grubo da ga secka u velike komade, tako da su svi bili različite veličine.
– Profesore – otegnuto će Melfoj – Vizli mi kasapi korenje, upropašćuje ga.
Snejp priđe njihovom stolu, pogleda korenje preko svog kukastog nosa, zatim se neprijatno nasmeši Ronu kroz svoju dugu masnu crnu kosu.
– Zameni svoje korenje s Melfojevim, Vizli.
– Ali, gospodine...!
Ron je prethodnih četvrt časa proveo pažljivo seckajući svoje korenje u potpuno jednake komadiće.
– Smesta – reče Snejp svojim najopakijim glasom.
Ron gurnu svoje sitno seckano korenje preko stola Melfoju, a onda ponovo uze nož.
– Gospodine, trebaće i da mi se oguli ova skupi-smokva – reče Melfoj podrugljivim glasom.
– Poteru, ti oguli Melfojevu skupi-smokvu – reče Snejp, uputivši mu prezriv pogled koji je uvek čuvao samo za njega.
Hari uze Melfojevu skupi-smokvu, a Ron stade da popravlja štetu na korenju koje će sada sâm morati da koristi. Hari oljušti skupi-smokvu što je brže mogao i dobaci je preko stola Melfoju bez reči. Melfoj mu se iskezi šire no ikad, od uva do uva.

– Jeste li skoro videli vašeg drugara Hagrida? – upita ih tiho.
– Ne tiče te se – odbrusi mu Ron, ne podigavši pogled.
– Bojim se da neće još dugo biti nastavnik – reče Melfoj tobože žalosnim tonom. – Moj tata nije srećan zbog moje povrede...
– Samo nastavi da laješ, Melfoje, pa ću te stvarno povrediti – zareža Ron.
– ...žalio se školskim nadzornicima. I Ministarstvu magije. Tata je veoma uticajan, znaš. A ovako trajna povreda – on ispusti dubok lažni uzdah – ko zna da li će mi ruka ikad biti kao što je bila?
– Dakle, zato se pretvaraš – reče Hari, slučajno obezglavivši mrtvu gusenicu jer mu se ruka zatresla od besa. – Da Hagridu namestiš otkaz.
– Pa – reče Melfoj, sada već šapatom – delimično, Poteru. Ali, ima to i drugih prednosti. Vizli, iseckaj mi gusenicu.
Nekoliko kotlića dalje, Nevil je bio u nevolji. On bi se redovno pogubio na časovima Napitaka; iz tog predmeta je bio najgori, a njegov strah od profesora Snejpa činio je sve deset puta gorim. Ovoga puta njegov napitak, koji je trebalo da bude

jarko, otrovnozelen, postao je...

– Narandžast, Longbotome – reče Snejp, uzevši tečnost kutlačom a onda je ponovo prosu u kotao, da svi vide. – Narandžast. Reci mi, dečače, može li išta da prodre u tu tvoju tvrdu glavudžu? Zar nisi čuo kad sam rekao, sasvim razgovetno, da koristite samo jednu pacovsku slezinu? Zar nisam jasno rekao da je dovoljna samo kap soka od pijavice? Šta još treba da učinim, Longbotome, da bi ti nešto shvatio?
Nevil je postao ružičast i tresao se. Bio je na ivici plača.
– Molim vas, gospodine – reče Hermiona – molim vas, mogla bih da pomognem Nevilu da to uradi isprav...
– Ne sećam se da sam vam tražio da se razmećete, gospođice Grejndžer – reče Snejp hladno, a Hermiona porumene kao Nevil. – Longbotome, posle časa daćemo nekoliko kapi tvog napitka tvom žapcu da popije, da vidimo šta će biti. Možda će te to podstaći da ubuduće radiš kako treba.
Snejp pođe dalje, a Nevil ostade prestravljen i bez daha.
– Pomozi mi! – jauknu on Hermioni.
– Hej, Hari – reče Šejmus Finigan, naginjući se da pozajmi Harijeve mesingane terazije. – Jesi li čuo? Jutros u Dnevnom proroku... kažu da je Sirijus Blek primećen.
– Gde? – brzo upitaše Ron i Hari. S druge strane stola, Melfoj je pažljivo slušao.
– Nedaleko odavde – reče Šejmus, uzbuđen. – Videla ga je jedna Normalka. Naravno, ona to nije odmah shvatila. Normalci misle da je on običan kriminalac, zar ne? Stoga je okrenula telefonski kontakt-broj. Dok je Ministarstvo magije stiglo na to mesto, već je bio otperjao.
– Nedaleko odavde... – ponovi Ron, značajno pogledavši u Harija. Okrenuo se i spazio Melfoja kako prisluškuje. – Šta je, Melfoje? Hoćeš li još nešto da ti ogulim?
Ali Melfojeve oči su zlokobno sijale i fiksirale Harija. Melfoj se potom nagnu preko stola.
– Razmišljaš o tome da sâm samcijat zarobiš Bleka, Poteru?
– Da, baš to – reče Hari nehajno.

– Naravno, da sam na tvom mestu – reče on tiho – dosad bih već nešto preduzeo. Ne bih izigravao dobrog dečaka i ostao u školi, već bih tragao za njim.
– O čemu to pričaš, Melfoje? – grubo dobaci Ron.
– Zar ne znaš, Poteru? – procedi Melfoj, skupivši svoje blede oči.
– Šta ne znam?

– Možda ti ne bi da stavljaš glavu u torbu – reče. – Prepuštaš to dementorima, je li? Ali da sam ja u pitanju, želeo bih da se osvetim. Sâm bih ga uhvatio.
– O čemu ti to pričaš? – ljutito reče Hari. Ali, u tom trenutku Snejp im se obrati: – Trebalo je da ste do sada već završili s dodavanjem sastojaka; ovaj napitak treba prokrčkati pre nego što se ispije, dakle, sklonite se malo dok ne prokuva, a zatim

ćemo testirati Longbotomov...

Kreb i Gojl se drsko i neskriveno nasmejaše videvši kako se Nevil znoji, grozničavo mešajući svoj napitak. Hermiona mu je krajičkom usana došaptavala šta da radi, pazeći da profesor Snejp ne primeti. Hari i Ron spakovaše neiskorišćene sastojke i pođoše da operu ruke i kutlače u kamenom lavabou u ćošku.
– Na šta je Melfoj mislio? – promrmlja Hari Ronu, dok je trljao ruke pod ledenim mlazom iz gargojlovih čeljusti. – Što bih se ja svetio Bleku? Nije mi ništa uradio... za sada.
– Ma samo izmišlja – reče Ron iznerviran. – Pokušava da te navede da napraviš neku glupost...
Pred kraj časa, Snejp ponovo ode do Nevila, koji je drhtao pored svog kotlića.
– Okupite se svi ovamo – reče Snejp, sa sjajem u svojim crnim očima – da vidite šta će se desiti s Nevilovim žapcem. Ako je uspeo da napravi smanjujući rastvor, on će se pretvoriti u punoglavca. Ako je pogrešio, u šta nimalo ne sumnjam, njegov žabac će se najverovatnije otrovati.
Grifindorci su gledali u strahu. Sliterinci su bili oduševljeni. Snejp podiže žapca Trevora levom rukom i umoči malu kašiku u Nevilov napitak, koji je sada bio zelen. Kapnu nekoliko kapi u Trevorovo grlo.
Nastade mrtva tišina u kojoj Trevor proguta tečnost; zatim se začu tanušno pop i punoglavac Trevor poče da se koprca po Snejpovom dlanu.
Grifindorci burno zapljeskaše. Snejp, kiselog izgleda, izvadi bočicu iz džepa svoje odore, nasu nekoliko kapi iz nje na Trevora koji se, iznenada, ponovo vrati u prirodnu veličinu.
– Pet poena manje za Grifindor – reče Snejp, na šta im osmesi nestadoše s lica. – Rekao sam da mu ne pomažete, gospođice Grejndžer. Čas je gotov.
Hari, Ron i Hermiona popeše se stepenicama do Ulazne dvorane. Hari je i dalje razmišljao o onom što mu je Melfoj rekao, dok je Ron kipteo od besa zbog Snejpa.
– Oduzeti pet poena Grifindoru zato što je napitak bio dobar!? Što nisi lagala, Hermiona? Trebalo je da kažeš da je Nevil to uradio sasvim sam!
Hermiona ne odgovori. Ron se osvrnu naokolo.
– Gde je ona?
Okrenu se i Hari. Sada su stajali na vrhu stepeništa, posmatrajući ostatak odeljenja kako prolazi kraj njih hrleći u Veliku salu na ručak.
– Bila je odmah tu iza nas – reče Ron, mršteći se.
Prođe i Melfoj, idući između Kreba i Gojla. Podrugljivo se iskezi Hariju i nestade.
– Eno je – pokaza Hari.
Hermiona je, zadihana, trčala uza stepenice; u jednoj ruci teglila je torbu, a drugom je pokušavala da ugura nešto kroz okovratnik svoje odore.
– Kako ti je to uspelo? – upita Ron.

– Šta? – upita Hermiona, priključivši im se.

– Jednog trenutka si iza nas, a već sledećeg si opet bila pri dnu stepenica.
– Šta? – Hermiona je delovala blago zbunjeno. – A... morala sam da se vratim da nešto uzmem. O ne...
Šav na Hermioninoj torbi se rasparao. Hari nije bio iznenađen; bila je pretovarena s desetak velikih i teških knjiga.
– Što nosiš sve to naokolo? – upita je Ron.
– Znaš koliko predmeta imam – reče Hermiona bez daha. – Možeš li da mi ih pridržiš?
– Ali... – Ron stade da razgleda korice knjiga koje mu je tutnula u ruke. – Nemaš nijedan od tih predmeta danas. Danas imaš samo Odbranu od Mračnih veština, popodne.
– A, da – reče Hermiona odsutno, ali ipak uze knjige i ponovo ih sve spakova u torbu. – Nadam se da ima nešto dobro za ručak, umirem od gladi – dodade ona i pojuri u Veliku salu.
– Imaš li utisak da Hermiona nešto krije od nas? – upita Ron Harija.

* * *

Kada su nešto kasnije stigli na prvi čas Odbrane od Mračnih veština, profesor Lupin nije bio u učionici. Svi su seli, izvadili knjige, pera i pergament i razgovarali sve dok se nije pojavio. Lupin se nasmeja nehajno i stavi svoj iskrzani kofer na katedru. Bio je, po običaju, u ofucanoj odori, ali delovao je malo zdravije nego u vozu, kao da ga je nekoliko obilatih obroka malko okrepilo.

– Dobar dan – reče. – Da li biste, moliću, vratili knjige u torbe. Danas ćemo imati praktične vežbe. Trebaće vam samo vaši štapići.
Učenici vratiše knjige u torbe, razmenivši nekoliko radoznalih pogleda. Nikad ranije nisu radili praksu iz Odbrane od Mračnih veština, ako se ne računa nezaboravni prošlogodišnji čas kada im je bivši profesor doneo kavez pun vílica i pustio ih da jure po učionici.
– Dobro – reče profesor Lupin kad su to uradili. – Pođite za mnom.
Iznenađeni, ali i zainteresovani, učenici ustadoše i pođoše za profesorom Lupinom iz učionice. Poveo ih je pustim hodnikom a onda skrenuo iza ćoška, gde su najpre spazili Pivsa, poltergajsta, koji je lebdeo naopačke u vazduhu i ubacivao žvaku u najbližu ključaonicu.
Pivs ih i ne pogleda dok mu se profesor Lupin ne približi na pola metra; onda protegnu prste na svojim povijenim stopalima i poče da peva.
– Ludi Lupin lupetalo... – pevušio je. – Ludi Lupin lupetalo, ludi Lupin lupetalo...

Mada uvek grub i nepredvidiv, Pivs je obično iskazivao bar malo poštovanja
prema nastavnicima. Svi brzo pogledaše u profesora Lupina da vide kako će reagovati

na to; na njihovo iznenađenje, on se i dalje smeškao.

– Izvadio bih žvaku iz te ključaonice da sam na tvom mestu, Pivse – reče ljubazno.

– Gospodin Filč neće moći da uzme svoje metle.
Filč je bio hogvortski domar, mrzovoljan, nevešt čarobnjak koji je stalno vodio rat protiv učenika i, naravno, Pivsa. Međutim, Pivs se nije obazirao na Lupinove reči, osim što glasno pucnu ustima.
Profesor Lupin blago uzdahnu i izvadi svoj štapić.
– Ovo je korisna mala čin – dobaci on razredu preko ramena. – Molim vas, pažljivo gledajte.
On podiže štap do visine ramena, reče: – Vadivasi! – i uperi ga ka Pivsu.
Silinom metka, komad žvake izlete iz ključaonice i zari se u Pivsovu levu nozdrvu; on se izvi uvis i odlete, proklinjući.
– Kul, gospodine! – reče Din Tomas zadivljeno.
– Hvala, Dine – reče profesor Lupin, ponovo odlažući štapić. – Da nastavimo? Pođoše dalje, samo što je sada razred gledao ofucanog profesora s više
poštovanja. On ih povede naniže drugim hodnikom i zaustavi se ispred zbornice.
– Uđite, molim – reče otvorivši vrata i izmaknu se u stranu.
Zbornica beše dugačka prostorija, obložena drvenarijom, prepuna starih, nejednakih stolica, prazna, izuzev jednog nastavnika: profesor Snejp je sedeo u niskoj naslonjači i osvrnuo se kada su učenici ušli. Oči su mu svetlucale, a oko usana mu je titrao podrugljiv osmejak. Kada je profesor Lupin ušao i krenuo da zatvori vrata, Snejp reče: – Ostavi ih otvorena, Lupine. Radije ne bih da ovo gledam. – On ustade i prođe kroz gomilu učenika, a crna odora vijorila se za njim. Na vratima se okrenu na peti i reče: – Možda te niko nije upozorio, Lupine, ali u ovom odeljenju je Nevil Longbotom. Ne bih ti savetovao da ga opterećuješ bilo kakvim teškim zadatkom. Sem ukoliko gospođica Grejndžer ne bude u prilici da mu šapuće uputstva u uvo.

Nevil postade skerletnocrven. Hari je besno gledao u Snejpa: nije mu bilo dosta što ismeva Nevila pred njegovim vlastitim odeljenjem, već je to činio i pred drugim nastavnicima.
Profesor Lupin podiže obrve.
– Nadao sam se da će mi Nevil pomoći u prvoj fazi vežbanja – reče on – i siguran sam da će to uraditi na zadovoljavajuć način.
Nevilovo lice pocrvene još više, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Snejp iskrivi usta u pakostan osmeh ali ipak izađe, zalupivši vrata.
– Dakle – reče profesor Lupin i pozva odeljenje u drugi kraj prostorije, gde nije bilo ničeg osim starog ormana u kom su nastavnici držali rezervne odore. Čim mu je profesor Lupin prišao, orman se iznenada zatetura, tresnuvši o zid.
– Ne brinite – reče profesor Lupin mirno, pošto je nekoliko učenika uzbunjeno poskočilo. – Unutra je bauk.
Većina učenika je, izgleda, ipak smatrala da to jeste razlog za zabrinutost. Nevil

prestravljeno pogleda u profesora Lupina, a Šejmus Finigan je zabrinuto odmeravao ručku ormana koja je sad podrhtavala.
– Bauci vole mračne, zatvorene prostore – reče profesor Lupin. – Ormane, prostor ispod kreveta, plakare ispod sudopere... čak sam sreo jednog koji se ugurao u zidni časovnik. Ovaj ovde se uselio juče popodne, te sam zamolio direktora da mi ga nastavnici prepuste za vežbu s mojim razredima trećaka.
– Dakle, prvo treba da se zapitamo: šta je bauk?

– Biće koje menja oblik – reče ona. – Može da poprimi oblik bilo čega za šta veruje da će vas najviše zaplašiti.
– Ni sâm to ne bih bolje sročio – reče profesor Lupin, a Hermiona procveta. – Dakle, bauk koji čuči unutra u tami još nije uzeo nijedno obličje. Još uvek ne zna šta će najviše preplašiti osobu s druge strane vrata. Niko ne zna kako bauk izgleda dok je sam, ali kad ga pustim da izađe, smesta će postati ono od čega svako od nas najviše strepi.
– To znači – nastavi profesor Lupin, praveći se da nije primetio Nevilov sitan krik straha – da već na samom početku imamo ogromnu prednost u odnosu na bauka. Jesi li je ti uočio, Hari?
Hariju je bilo neprijatno da odgovori na pitanje pored Hermione, koja je kraj njega cupkala na petama, s rukom dignutom uvis, ali ipak pokuša.
– Ovaj... pošto nas je mnogo, neće znati koji oblik da uzme?
– Upravo tako – reče profesor Lupin, a Hermiona spusti ruku, pomalo razočarana.

– Kad imate posla s baukom, najbolje je da ste u društvu. To ga zbunjuje. Šta da postane, obezglavljen trup ili puž mesožder? Jednom sam video bauka koji je napravio takvu grešku: pokušao je da zaplaši dvoje ljudi istovremeno, i pretvorio se u obezglavljenog puža. A to baš nije mnogo zastrašujuće.
– Čin koja odbija bauka je jednostavna, ali zahteva snagu uma. Vidite, bauka može da dokusuri jedino smeh. Treba vam samo snaga da ga prisilite da uzme oblik koji će vama biti zabavan.
– Isprobaćemo čin najpre bez štapića. Ponovite za mnom... Ridikulus!
– Ridikulus – viknuše svi uglas.
– Dobro – reče profesor Lupin. – Vrlo dobro. Ali, bojim se da je to bio lakši deo posla. Vidite, reči nisu dovoljne. I tu ti stupaš na scenu, Nevile.
Orman se ponovo zatrese, ali ne toliko kao Nevil, koji je istupio kao da ide na gubilište.
– Dakle, Nevile – reče Lupin. – Najpre: čega se ti najviše plašiš na svetu? Nevilove usne stadoše da se miču, ali ne ispustiše nikakav glas.
– Nisam te dobro čuo, Nevile, izvini – reče Lupin veselo.
Nevil baci unezveren pogled naokolo, kao da vapi da mu neko pomogne, a onda reče, gotovo šapatom: – Profesora Snejpa.

Gotovo svi se nasmejaše. Čak se i Nevil nasmeši, kao da se izvinjava. Profesor Lupin je pak delovao zamišljeno.
– Profesora Snejpa... hm... Nevile, ti beše živiš sa svojom bakom?
– Ovaj... da – reče Nevil nervozno. – Ali... ne želim ni da se bauk pretvori u nju.
– Ne, ne, pogrešno si me razumeo – reče profesor Lupin, smeškajući se. – Pitam se da li bi nam rekao kako se tvoja baka obično oblači?
Nevil je bio zatečen pitanjem, ali reče: – Pa... ima uvek isti šešir, zašiljen, s prepariranim lešinarom na vrhu. I dugu haljinu... uglavnom zelenu... i ponekad okovratnik od lisičjeg krzna.
– I tašnu? – navaljivao je profesor Lupin.
– Veliku crvenu tašnu – reče Nevil.
– Dobro – reče profesor. – Možeš li jasno da zamisliš tu odeću, Nevile? Možeš li je videti u svojoj svesti?
– Da – reče Nevil nesigurno, pitajući se šta je sledeće.
– Kad bauk provali iz ovog ormana, Nevile, i ugleda te, poprimiće oblik profesora Snejpa – reče Lupin. – A ti ćeš podići svoj štapić... ovako... uzviknućeš: „Ridikulus!“... i čvrsto se usredsrediti na odeću svoje bake. Ako sve bude kako treba, bauk profesor auk Snejp biće obučen u šešir s lešinarem i tu zelenu haljinu s velikom crvenom tašnom.
Razleže se gromoglasan smeh. Orman zatutnja još jače.
– Ako Nevil uspe, bauk će, najverovatnije, pokušati da se pozabavi svakim od nas, pojedinačno – reče profesor Lupin. – Voleo bih da svi na trenutak razmislite o tome koja vas stvar najviše plaši i da zamislite šta bi je moglo primorati da izgleda komično...
U sobi nastade tajac. Hari je razmišljao... Čega se plašio najviše na svetu? Najpre pomisli na Lorda Voldemora... i to Voldemora koji je povratio svu moć.
Ali pre nego što je stigao da počne da smišlja kontranapad na bauka Voldemora, u svesti mu iskrsnu užasna slika...
Istrulela, krastava ruka koja se uvlači ispod crnog plašta... dug, hroptav dah iz nevidljivih usta... zatim hladnoća koja probija do srži, kao da se davite...
Hari se strese, zatim pogleda oko sebe, nadajući se da to niko nije primetio. Mnogi su držali oči čvrsto sklopljene. Ron je nešto mrmljao u sebi – Treba mu skloniti te noge – govorio je, a Hari je bio siguran da zna o čemu je reč. Ron se najviše bojao paukova.
– Jesu li svi spremni? – upita profesor Lupin.
Hari oseti nalet straha. Nije bio spreman. Kako da učiniš dementora manje strašnim? Ali, nije želeo da traži još vremena za razmišljanje; svi ostali su klimali glavom i zavrtali rukave.
– Nevile, mi ćemo se odmaći – reče profesor Lupin. – Da bi ti imao prostora za manevrisanje. Pozvaću sledećeg učenika da istupi napred kad bude trebalo... Svi

natrag, sada, da Nevil ima jasan vidik...

Svi se povukoše unazad, uza zid, ostavljajući Nevila samog ispred ormana. Bio je bled i prestrašen, ali je zadigao rukave svoje odore i držao štapić na gotovs.
– Kad izbrojim do tri, Nevile – reče profesor Lupin, koji je upirao svojim štapićem ka ručici ormana. – Jedan... dva... tri... sad!
Iz vrha Lupinovog štapića izlete snop varnica i pogodi ručku. Orman se uz tresak otvori. Kukastog nosa, profesor Snejp preteće iskorači, sevajući očima ka Nevilu.
Nevil ustuknu, sa štapićem nagore, bezglasno mrmljajući. Snejp mu se primicao, posegnuvši unutar svoje odore.
– R-r-ridikulus! – ciknu Nevil.
Začu se zvuk sličan pucketanju biča. Snejp se spotače; nosio je dugu, čipkom obrubljenu haljinu i visok šešir s prepariranim lešinarom kojeg su izjeli moljci, dok mu se o ruci klatila ogromna grimiznocrvena tašna.
Nastade gromki smeh. Bauk zastade, zbunjen, a profesor Lupin povika: – Parvati!

Napred!
Parvati istupi, odlučnog lica. Snejp se ustremi na nju. Začu se još jedan prasak i tamo gde je on stajao stvori se krvava mumija sva u zavojima; njeno nevidljivo lice okrete se ka Parvati i poče da korača prema njoj lagano, vukući noge, podižući svoje ukočene ruke...
– Ridikulus! – povika Parvati.
Zavoji se odmotaše oko mumijinih nogu; ona se upetlja, pade licem napred, a glava joj se otkotrlja dalje.
– Šejmuse! – viknu profesor Lupin. Šejmus projuri kraj Parvati.
Kvrc! Tamo gde je stajala mumija sad beše žena s crnom kosom do poda,
kosturastog, zelenkastog lica – vila zloslutnica. Ona širom otvori usta i nadljudski krik ispuni prostoriju – dug, otegnut jauk od kog se Hariju diže kosa na glavi ...
– Ridikulus! – povika Šejmus.
Vila poče da krklja i da se hvata za grlo; izgubila je glas.
Kvrc! Vila se pretvori u pacova, koji je jurio u krug za svojim repom, a onda se – kvrc! – pretvori u zvečarku, koja se uvijala i puzala pre nego što – kvrc – postade zakrvavljena očna jabučica.
– Već je sluđen! – povika Lupin. – Samo što nismo uspeli! Din! Din pohrli napred.
Kvrc! Očna jabučica postade odsečena šaka koja se prevrnu na dlan i poče da mili

po podu kao rak.
– Ridikulus! – vrisnu Din.
Začu se kvrckanje i ruka bi uhvaćena u mišolovku.
– Odlično! Rone, ti si na redu! Ron istupi napred.

Kvrc!

Nekoliko učenika glasno krikne. Džinovski pauk, visok šest stopa i sav kosmat, ustremi se na Rona, zlokobno škljocajući svojim kleštima-vilicama. Na trenutak, Hari pomisli da se Ron sledio od straha. A onda...
– Ridikulus! – povika Ron, a paukove noge iščezoše, i on poče da se kotrlja: Lavander Braun poče da ciči i pobeže mu s puta, a čudovište se zaustavi ispred Harijevih nogu. On podiže štap, spreman, ali...
– Evo! – povika profesor Lupin iznenada, jureći napred.

Pauk bez nogu iščeze. Za trenutak su se svi izbezumljeno okretali oko sebe da vide gde je nestao. A onda videše srebrnobelu kuglu koja je lebdela u vazduhu ispred Lupina, koji reče: – Ridikulus! – gotovo lenjo.

– Napred, Nevile, dokrajči ga! – reče Lupin kada se bauk prizemi na podu kao bubašvaba. Kvrc! Snejp se ponovo vratio. Ovog puta Nevil istupi vrlo odlučno.
– Ridikulus! – povika i svi još jednom na tren spaziše Snejpa u čipkastoj haljini, pre nego što Nevil izusti jedno veliko – Ha! – smejući se, a bauk eksplodira, rasprsnuvši se u stotinu tankih pramenova dima i nestade.
– Izvrsno! – povika profesor Lupin, a razred stade da pljeska. – Sjajno, Nevile. Svaka čast svima... Da vidimo... pet poena za Grifindor svakom ko je zaustavio bauka... deset za Nevila, koji je to dvaput izveo... i po pet poena Hermioni i Hariju.
– Ali, ja nisam ništa učinio – reče Hari.
– Ti i Hermiona ste na početku ispravno odgovorili na moja pitanja – reče Lupin olako. – Vrlo dobro, bio je to odličan čas. Za domaći, pažljivo pročitajte poglavlje o baucima i pismeno ga sažmite... predaćete ga u ponedeljak. To je sve.
Uzbuđeno ćaskajući, odeljenje izađe iz zbornice. Hari, međutim, nije bio veseo. Profesor Lupin ga je namerno sprečio da se odmeri s baukom. Zašto? Da li zato što je Hari kolabirao u vozu pa je mislio da bi mu to sada bilo previše? Da li je mislio da će se Hari ponovo onesvestiti?
Ali niko drugi, izgleda, nije ništa primetio.
– Jesi li video kako sam sredio onu vilu zloslutnicu? – uzviknu Šejmus.
– A vide li onu šaku! – reče Din, mlateći po vazduhu vlastitom šakom.
– A Snejpa u onom šeširu!
– Šta kažete na moju mumiju?
– Pitam se zašto se profesor Lupin plaši kristalnih kugli? – reče Lavander zamišljeno.
– Ovo je dosad najbolji čas Odbrane od Mračnih veština koji smo ikad imali, zar ne? – reče Ron uzbuđeno, dok su se vraćali u učionicu po torbe.
– On je vrlo dobar nastavnik – složi se Hermiona. – Ali volela bih da sam i ja imala okršaj s baukom...

– Šta bi tebe najviše uplašilo? – upita Ron kikoćući se. – Domaći na kojem si dobila samo devet od deset mogućih poena?

8. Beg Debele Dame


Ubrzo je Odbrana od Mračnih veština većini učenika postala najomiljeniji predmet u školi. Samo su Drako Melfoj i njegova sliterinska banda imali šta da zamere profesoru Lupinu.

– Pogledaj mu samo odoru – glasno bi prošaputao Melfoj kad god bi profesor Lupin prošao. – Oblači se kao naš stari kućni vilenjak.
Nikom drugom nije smetalo što su Lupinove odore bile pohabane i u zakrpama. Njegovi naredni časovi bili su podjednako zanimljivi. Posle bauka, proučavali su crvenokape,3 male goblinolike zloće koje su vrebale gde god ima krvoprolića: u podrumima zamkova ili bunarima napuštenih bojišta, čekajući da napadnu one koji su zalutali. S crvenokapa su prešli na kapaje,4 jeziva vodena stvorenja koja su ličila na krljuštaste majmune, s opnastim šakama koje su čeznule da pridave nesluteće prolaznike koji bi gacali po njihovim barama.
Hari je priželjkivao da je i s ostalim predmetima bar toliko zadovoljan. Najgori su bili časovi Napitaka. Snejp je bio posebno osvetoljubiv tih dana, a svi su znali i zbog čega. Priča o bauku koji je uzeo Snejpov oblik, i kako ga je Nevil obukao u bakinu


odeću, pronela se školom brzinom svetlosti. Snejpu to izgleda nije bilo smešno. Oči bi mu zloćudno zasjale na sâm pomen Lupinovog imena, a Nevila je kinjio gore no ikad.

Hari je počinjao da strepi i od vremena koje je provodio u zagušljivoj sobi u tornju s profesorkom Treloni, dešifrujući iskrivljene oblike i simbole, pokušavajući da ignoriše način na koji bi se profesorkine krupne oči ispunile suzama čim bi ga pogledala. Nije mu se sviđala profesorka Treloni, iako je veliki deo odeljenja gajio prema njoj poštovanje koje se graničilo s obožavanjem. Parvati Patil i Lavander Braun tokom pauza za ručak nisu izbivale iz profesorkine učionice na vrhu tornja i uvek su se vraćale s iritantno nadmenim izrazom lica, kao da znaju nešto o čemu drugi nemaju pojma. Takođe su počele da se obraćaju Hariju prigušenim glasom, kao da je na samrtnoj postelji.
Nikome se nije naročito dopadala Briga o magijskim stvorenjima, jer su ti časovi, posle akcijom nabijenog prvog časa, postali krajnje dosadni. Hagrid kao da je izgubio samopouzdanje. Sada su čas za časom učili kako da brinu o magijskim sluzocrvima, koji su zasigurno bili među najdosadnijim stvorenjima koja postoje.
– Što bi se iko uopšte zamarao time da se brine o njima? – reče Ron posle još jednog časa na kojem su davali seckano lišće salate magijskim sluzocrvima.
Početkom oktobra Hari ipak nađe sebi novu zanimaciju, dovoljno zadovoljavajuću naknadu za sve časove koji mu nisu prijali. Približavala se sezona kvidiča, i Oliver Drvce, kapiten grifindorskog tima, sazvao je sastanak u utorak uveče, da bi se dogovorili o taktici za novu sezonu.
Svaki kvidički tim imao je sedam igrača: tri Goniča, čiji je zadatak bio da postižu golove ubacujući Kvafl (crvenu loptu veličine fudbala) kroz jedan od petnaest metara visokih obruča na svakom kraju terena, dvojice Jurišnika opremljenih teškim palicama, kojima su odbijali Bladžerke (dve teške crne lopte koje su zujale naokolo pokušavajući da napadnu igrače), Čuvara, koji je branio gol-stative, i Tragača, čiji je zadatak bio najteži – da uhvati Zlatnu skrivalicu, sićušnu krilatu lopticu veličine oraha, čijim bi se hvatanjem meč završio i koja bi Tragačevom timu donosila dodatnih sto pedeset poena.
Oliver Drvce bio je krupan sedamnaestogodišnjak, sada u sedmom, poslednjem razredu na Hogvortsu. U glasu mu se osećalo tiho očajanje dok se obraćao svojim suigračima u hladnoj svlačionici na kraju sve mračnijeg terena za kvidič.
– Ovo nam je poslednja šansa... moja poslednja šansa... za osvajanje kvidičkog kupa – govorio im je on, šetajući tamo-amo ispred njih. – Odlazim na kraju ove godine. Nikad više neću imati takvu priliku.
– Grifindor već sedam godina nije osvojio kup. U redu, imali smo lošu sreću, najgoru na svetu... povrede... zatim je prošle godine turnir otkazan – prozbori Drvce s teškom mukom, kao da mu sećanje na to još uvek stvara knedlu u grlu. – Ali, takođe znamo da imamo najbolji-prokleti-tim-u-celoj-školi – reče, zabivši pesnicu u svoju drugu šaku, a u krajičku oka ponovo mu zaigra stari manijački sjaj.

– Imamo tri vrhunska Goniča.

Drvce pokaza na Alisiju Spinet, Anđelinu Džonson i Kejti Bel.
– Imamo dvojicu nepobedivih Jurišnika.
– Prestani, Olivere, postidećeš nas – rekoše Fred i Džordž Vizli uglas, pretvarajući se da su pocrveneli.
– A imamo i Tragača koji nikad nije propustio da nam donese pobedu! – zagrme Drvce, gledajući u Harija s nekakvim divljim ponosom. – A eto, tu sam i ja – dodade naknadno.
– Mislimo da si ti takođe vrlo dobar, Olivere – reče Džordž.
– Vraški dobar Čuvar – dodade Fred.
– Stvar je u tome – nastavi Drvce, nastavivši da se šetka – da je poslednje dve godine naše ime trebalo da stoji na kvidičkom peharu. Kad se Hari pridružio našem timu, mislio sam da je to gotova stvar. Ali, nismo ga osvojili, a ove godine je poslednja prilika da vidimo svoje ime na toj stvari...
Drvce je govorio tako rastuženo da su ga čak i Fred i Džordž sažaljivo gledali.
– Olivere, ovo je naša godina – reče Fred.
– Uspećemo, Olivere! – reče Anđelina.
– Definitivno – reče Hari.
Puni odlučnosti, članovi tima otpočeše treninge, tri puta nedeljno. Vreme je bilo sve hladnije i vlažnije, noći mračnije, ali ni blato, ni vetar, ni kiša nisu mogli da ukaljaju Harijevu divnu viziju konačnog osvajanja ogromnog, srebrnog kvidičkog pehara.
Jedne večeri kad se vratio u grifindorski dnevni boravak posle treninga, promrzao i ukočen ali zadovoljan učinkom treninga, zatekao je prisutne u sobi kako uzbuđeno bruje o najnovijim glasinama.
– Šta se desilo? – upita on Rona i Hermionu, koji su sedeli u dvema najboljim foteljama kraj kamina, dovršavajući iscrtavanje nekih mapa zvezda za Astronomiju.
– Prvi vikend u Hogsmidu – reče Ron, pokazujući na obaveštenje koje se pojavilo na staroj oglasnoj tabli. – Sam kraj oktobra. Noć veštica.
– Sjajno – reće Fred, koji je za Harijem prošao kroz rupu u portretu. – Moram da posetim Zonka, već mi ponestaje smrdljivih kuglica.
Hari se baci u fotelju kraj Rona, a njegovo doskorašnje ushićenje poče da splašnjava. Hermiona kao da mu je čitala misli.
– Hari, sigurna sam da ćeš moći da ideš sledeći put – reče. – Uskoro će uhvatiti Bleka. Već su ga jednom primetili.
– Nije Blek tolika budala da bilo šta pokuša u Hogsmidu – reče Ron. – Pitaj Mek Gonagalovu možeš li da ideš ovog puta, Hari. Druga prilika neće biti tako skoro...
– Rone! – obrecnu se Hermiona. – Hari bi trebalo da ostane u školi...
– Ne može on da bude jedini trećak koji ostaje – reče Ron. – Pitaj Mek Gonagalovu, Hari...

– Da, mislim da hoću – reče Hari, odlučivši se.

Hermiona zausti da se raspravlja, ali joj u tom trenutku Krukšenks lagano skoči u krilo. Iz usta mu je virio ogroman mrtav pauk.
– Mora li to da jede pred nama? – upita Ron mršteći se.
– Pametni moj Krukšenks, jesi li to sâm uhvatio? – upita Hermiona. Krukšenks je sporo žvakao pauka, fiksirajući Rona svojim žutim očima.
– Samo ga ti drži tamo – reče Ron srdito, okrećući se svojoj zvezdanoj karti. – Krastica mi spava u torbi.
Hari zevnu. Zaista mu se išlo u krevet, ali morao je da završi svoju zvezdanu kartu. Stavi torbu ispred sebe, izvadi pergament, mastilo i pero i poče da radi.
– Možeš da precrtaš s moje, ako želiš – reče Ron, uokvirivši poslednju zvezdu ukrasom i pružajući kartu Hariju.
Hermiona, koja nije odobravala prepisivanje, napući usne, ali ne reče ništa. Krukšenks je i dalje netremice zurio u Rona, mašući vrhom svog bujnog repa. A onda, bez ikakvog upozorenja, skoči.
– EJ! – vrisnu Ron, ščepavši svoju torbu u koju je Krukšenks zaronio sva četiri niza kandži i njima divlje grebao. – SKIDAJ SE, TI GLUPA ŽIVOTINJO!
Ron pokuša da iščupa torbu od Krukšenksa, ali mačak se čvrsto zakačio za nju, frkćući i grebući.
– Rone, nemoj da ga povrediš! – cičala je Hermiona. Ceo dnevni boravak ih je gledao. Ron zavitla torbom za koju je Krukšenks još uvek bio zakačen i Krastica izlete iz nje...
– UHVATITE TU MAČKU! – zaurla Ron u trenutku kada se Krukšenks oslobodio ostataka torbe za koju je bio zakačen, i preko stola jurnuo za prestrašenim Krasticom...
Džordž Vizli se baci na Krukšenksa, ali ga promaši; Krastica šmugnu kroz dvadesetak pari nogu i sakri se ispod stare komode s fiokama. Krukšenks klizeći prikoči, čučnu svojim krivim nogama i poče mahnito da maše ka njemu svojom prednjom šapom.
Ron i Hermiona dojuriše; Hermiona zgrabi Krukšenksa po sredini i jedva ga odvuče; Ron se baci na stomak i uz velike poteškoće izvuče Krasticu za rep.
– Pogledaj ga! – reče besno Hermioni, gurajući joj Krasticu pred nos. – On je kost i koža! Drži tog mačka dalje od njega!
– Krukšenks ne razume da je to što radi ružno! – reče Hermiona drhtavim glasom.

– Sve mačke jure pacove, Rone!
– Ima nešto čudno u vezi s tom životinjom! – reče Ron, pokušavajući pomahnitalog Krasticu da vrati u džep. – Čuo je kad sam rekao da mi je Krastica u torbi.
– Oh, kakva budalaština – reče Hermiona nestrpljivo. – Krukšenks je mogao da ga namiriše, Rone, kako bi inače mogao da...
– Ta mačka se namerila na Krasticu! – reče Ron, ignorišući učenike oko njih koji su počeli da se kikoću. – A Krastica je prvi došao ovde, i uz to je još i bolestan!

Ron odjuri kroz dnevni boravak i pope se uza stepenice do muških spavaonica.

* * *

Ron je i sledećeg dana bio rđavo raspoložen prema Hermioni. Jedva da je progovorio s njom tokom čitavog časa Herbologije, iako su on, Hari i Hermiona zajedno radili na istoj pufnomahuni.

– Kako je Krastica? – upita Hermiona stidljivo, kad su pobrali nabubrele ružičaste mahune s biljki, i iz njih ispraznili svetlucavo zrnevlje u drveni avan.
– Krije se ispod mog kreveta, i trese se od straha – reče Ron ljutito, promašivši avan, i prosu zrnevlje po podu staklenika.
– Pažljivo, Vizli, pažljivo! – povika profesorka Mladica, kad im se zrnevlje pred očima rascveta.
Sledeći čas bila su Preobražavanja. Hari, koji je rešio da posle časa zamoli profesorku Mek Gonagal da ga pusti u Hogsmid s ostalima, pridruži se redu ispred učionice, pokušavajući da smisli kojim će argumentima da brani svoj slučaj. U tome ga je pak omelo neko komešanje na početku reda.
Lavander Braun je izgleda plakala. Parvati ju je zagrlila i nešto objašnjavala Šejmusu Finiganu i Dinu Tomasu, koji su izgledali vrlo ozbiljni.
– Šta je bilo, Lavander? – upita brižno Hermiona kada ona, Hari i Ron priđoše toj grupi.
– Jutros je dobila pismo od kuće – prošaputa Parvati. – Njenog zeku, Binkija, udavila je lisica.
– O – reče Hermiona. – Žao mi je, Lavander.
– Trebalo je da pretpostavim! – reče Lavander tragičnim glasom. – Znaš li koji je danas dan?
– Ovaj...
– Šesnaesti oktobar! „Stvar od koje strepiš desiće se šesnaestog oktobra!” Sećate li se tih reči? Bila je u pravu, bila je u pravu!
Sada se ceo razred okupio oko Lavander. Šejmus je ozbiljno vrteo glavom. Hermiona je oklevala; onda reče: – Ti... ti si se plašila da će Binkija zadaviti lisica?
– Pa, ne baš lisica – reče Lavander, gledajući Hermionu uplakanih očiju – ali sam se očigledno plašila da će uginuti, zar ne?
– Oh – reče Hermiona. Ponovo ućuta pa nastavi...
– Je li Binki bio star zec?
– N-ne! – jecala je Lavander. – B-bio je beba!

– Pa što si se onda plašila da će da ugine? – zapita je Hermiona. Parvati je ukočeno pogleda.
– Pa, razmišljaj logično – reče Hermiona, okrenuvši se ostalima. – Hoću reći,

Binki čak nije ni uginuo danas, zar ne? Lavander je samo danas dobila vest – Lavander glasno jauknu – i neće biti da je toliko strepela od toga, jer je to za nju bio pravi šok...

– Ne obaziri se na Hermionu, Lavander – reče Ron glasno – ona misli da tuđi ljubimci nisu bitni.
U tom trenutku profesorka Mek Gonagal otvori vrata učionice, što je verovatno bilo i najbolje. Hermiona i Ron su se preteći odmeravali, a kada uđoše u učionicu sedoše pored Harija, ali sa suprotnih strana, i ne progovoriše jedno s drugim do kraja časa.
Kada je zazvonilo za kraj časa, Hari još nije bio smislio šta da kaže profesorki Mek Gonagal, ali ona prva pomenu Hogsmid.
– Samo trenutak, moliću – reče, dok se razred spremao da izađe. – Pošto ste svi vi iz moje kuće, predaćete mi svoje formulare za Hogsmid pre Noći veštica. Ko nema ne može da poseti selo, stoga nemojte zaboraviti!
Nevil podiže ruku.
– Izvinite, profesorka, j-ja... mislim da sam izgubio...
– Tvoja baka mi ga je direktno poslala, Longbotome – reče profesorka Mek Gonagal. – Mislila je da je tako sigurnije. Pa, to je sve, možete da idete.
– Pitaj je sada – prosikta Ron Hariju.
– O, ali... – poče Hermiona.
– Hajde, Hari – navaljivao je Ron tvrdoglavo.
Hari sačeka da svi izađu, a onda nervozno priđe stolu profesorke Mek Gonagal.
– Da, Poteru?
Hari duboko udahnu.
– Profesorka, moji tetka i teča... ovaj... zaboravili su da mi potpišu formular – reče on.
Profesorka Mek Gonagal ga pogleda poviše svojih četvrtastih naočara, ali ne reče ništa.
– Dakle... ovaj, mislite li da je u redu... mislim, hoće li biti u redu... ako odem u Hogsmid?
Profesorka Mek Gonagal spusti pogled i poče da pretura po papirima na svom stolu.
– Bojim se da nije, Poteru – odgovori ona. – Čuo si šta sam rekla. Ko nema formular ne može u selo. To je pravilo.
– Ali... profesorka, moji tetka i teča... znate, oni su Normalci, ništa se ne razumeju u... u hogvortske formulare i ostalo – reče Hari, dok ga je Ron bodrio žestokim klimanjem glave. – Ako biste mi vi rekli da mogu da idem...
– Ali ja to neću reći – reče profesorka Mek Gonagal, ustajući i gomilajući uredno papire u fioku. – Pravilo nalaže da roditelj ili staratelj moraju da daju dozvolu. – Ona se okrenu i pogleda ga, s čudnim izrazom na licu. Da li je to bilo sažaljenje? – Žao mi

je, Poteru, ali to je moja konačna odluka. Bolje da požuriš, ili ćeš zakasniti na sledeći čas.

* * *

Više se ništa nije moglo učiniti. Ron je profesorku Mek Gonagal nazvao nizom pogrdnih imena, što još više rasrdi Hermionu; Hermiona je pak zauzela stav „da je tako najbolje“, koji još više razljuti Rona, a Hari je sve vreme morao da trpi dok svi ostali u razredu glasno i razdragano govore gde će najpre da odu kad stignu u Hogsmid.

– Uvek ti preostaje gozba – reče Ron, pokušavajući da razvedri Harija. – Znaš, gozba povodom Noći veštica, uveče.
– Da – reče Hari sumorno. – Sjajno.
Gozba za Noć veštica uvek je bila dobra, ali bi mu više prijala ako bi na nju stigao posle dana provedenog u Hogsmidu, zajedno s ostalima. Ništa od onog što su mu govorili nije popravilo njegovo loše raspoloženje zbog ostanka u zamku. Din Tomas, koji je vešto baratao perom, ponudi da falsifikuje teča-Vernonov potpis na formularu, ali pošto je Hari već rekao profesorki Mek Gonagal da teča nije potpisao, to nije imalo smisla. Ron je reda radi predložio Nevidljivi ogrtač, ali je Hermiona tu povukla crtu, podsećajući Rona na Dambldorove reči da dementori mogu da vide i kroz njih. Najmanje utešne bile su Persijeve reči.
– Svi prave nepotrebnu galamu oko Hogsmida, ali te uveravam, Hari, da to više nije ono što je bilo – reče ozbiljno. – U redu, prodavnica slatkiša je prilično dobra, a l i Zonkova prodavnica šala je bogme opasna, i da, Vrišteću kolibu uvek valja posetiti, ali osim toga, Hari, ništa drugo nećeš propustiti.

* * *

Ujutro uoči Noći veštica Hari ustade kad i ostali i siđe na doručak krajnje potišten, iako se trudio da se ponaša normalno.
– Donećemo ti slatkiše iz Mednog vojvode – reče Hermiona, vidno ga sažaljevajući.
– Da, gomilu – reče Ron. On i Hermiona su, suočeni s Harijevim razočaranjem, najzad zaboravili na svoju svađu oko Krukšenksa.
– Ne brinite za mene – reče Hari, glasom za koji je mislio da deluje nehajno. – Vidimo se na gozbi. Lepo se provedite.
Ispratio ih je do predvorja, gde je Filč, domar, stajao na ulaznim vratima, proveravajući imena na dugačkom spisku, sumnjičavo zavirujući u svačije lice da bi bio siguran da mu neće promaći neko ko ne sme da ide.
– Ostaješ ovde, Poteru? – uzviknu Melfoj, koji je stajao u redu s Krebom i

Gojlom. – Bojiš se da prođeš pored dementora?

Hari nije obraćao pažnju na njega i sam samcit se popeo mermernim stepeništem, pustim hodnicima, natrag u grifindorsku kulu.
– Lozinka? – reče Debela Dama, prenuvši se iz dremeža.
– Fortuna major – reče Hari bezvoljno.
Portret se rastvori i on se pope kroz rupu u dnevni boravak. Bio je pun prvaka i drugaka koji su ćaskali, a bila je tu i nekolicina starijih učenika koji su očito toliko često posećivali Hogsmid da je to za njih izgubilo svaku draž novine.
– Hari! Hari! Ćao, Hari!
Bio je to Kolin Krivej, drugak koji je Harija oduvek gledao sa strahopoštovanjem, i nikad nije propuštao priliku za razgovor s njim.
– Zar ne ideš u Hogsmid, Hari? Zašto ne? Hej... – Kolin željno pogleda svoje drugove – možeš da sedneš s nama, ako želiš, Hari!
– Ovaj... ne, hvala, Koline – reče Hari koji nije bio raspoložen da mu gomila klinaca zuri u ožiljak na čelu. – Ja... moram u biblioteku, da uradim neki zadatak.
Posle toga, nije imao drugog izbora već da ponovo izađe kroz portret Debele Dame
– Zašto si me onda uopšte budio? – nabusito mu dobaci Debela Dama dok je odlazio.
Hari je bezvoljno tumarao u pravcu biblioteke, ali se na pola puta predomislio; nije mu se učilo. Okrenuo se i našao licem u lice s Filčem, koji je upravo ispratio poslednje posetioce Hogsmida.
– Šta to radiš? – sumnjičavo zareža Filč.
– Ništa – iskreno odgovori Hari.
– Ništa! – pljucnu Filč, neprijatno tresući vilicu. – Paz’ da ti ne poverujem! Šunjaš se naokolo potpuno sam, što nisi u Hogsmidu, da kupiš sebi malo smrdljivih kuglica i podrigujućeg praha, i šuštećih crva, kao svi ostali tvoji zločesti drugovi?
Hari slegnu ramenima.
– Onda marš nazad u svoj dnevni boravak, gde ti je i mesto! – procedi Filč i ostade da ga nadgleda sve dok mu se Hari nije izgubio s vidika.
Ali, Hari se nije vratio u dnevni boravak: popeo se stepeništem, misleći se da li da poseti Sovarnik i obiđe Hedvigu. Dok je išao drugim hodnikom pozva ga glas iz jedne od soba: – Hari!
Hari se okrenu da bi video ko govori, i primeti profesora Lupina na vratima njegove kancelarije.
– Šta to radiš? – upita profesor Lupin, tonom sasvim drugačijim od Filčovog. – Gde su Ron i Hermiona?
– U Hogsmidu – reče Hari, tobože normalnim glasom.
– Ah – reče Lupin. Posmatrao je Harija na trenutak. – Što ne uđeš? Upravo su mi isporučili grindila5 za sledeći čas.


– Šta? – upita Hari.

On uđe za Lupinom u kancelariju. U uglu je stajao veliki rezervoar pun vode. Otrovnozeleno stvorenje s oštrim malim rogovima prislonilo je lice na staklo, praveći grimase i protežući svoje duge, mršave prste.
– Vodeni demon – reče Lupin, zamišljeno odmerivši grindila. – Ne bi trebalo da nam stvara velike poteškoće, naročito ne posle kapaja. Caka je u tome kako se osloboditi njegovog stiska. Primećuješ njegove nenormalno dugačke prste? Čvrsti su, ali vrlo lomljivi.
Grindilo iskezi svoje zelene zube, a zatim zaroni u gomilu vodenog rastinja u ćošku.
– Jesi li za šolju čaja? – upita Lupin, osvrćući se oko sebe u potrazi za čajnikom. – Upravo sam hteo sebi da skuvam malo.
– U redu – reče Hari nervozno.
Lupin dotaknu čajnik svojim štapićem i iz njega smesta pokulja mlaz vodene pare.

– Sedi – reče Lupin, skidajući poklopac s prašnjave konzerve. – Imam samo filter vrećice... ali, ako smem da primetim, rekao bih da ti je dosta listova čaja?
Hari ga pogleda. Lupinove oči su sijale.
– Otkud znate? – upita Hari.
– Profesorka Mek Gonagal mi je rekla – reče Lupin, dodajući Hariju okrnjenu šolju čaja. – Nije valjda da te to brine?
– Ne – odvrati Hari.
Na trenutak se zapita da li da ispriča Lupinu o psu kojeg je video u Ulici Magnolijinog polumeseca, ali odustade od toga. Nije hteo da Lupin pomisli kako je kukavica, pogotovo što Lupin, čini se, već misli da on nije u stanju da izađe na kraj s baukom.
Deo tih briga se, izgleda, video na Harijevom licu, pošto Lupin reče: – Da li te nešto muči, Hari?
– Ne – slaga Hari. On otpi gutljaj čaja i stade da posmatra grindila, koji mu je pretio pesnicom. – Da – reče iznenada, spustivši šolju na Lupinov sto. – Sećate li se onog dana kad smo se borili s baukom?
– Da – reče Lupin polako.
– Zašto mi niste dozvolili da se i ja borim s njim? – reče Hari direktno.
Lupin podiže obrve.
– Mislio sam da je to očigledno, Hari – reče on, zvučeći iznenađeno.
Hari, koji je očekivao da Lupin porekne da je učinio bilo šta slično, bio je zatečen odgovorom.
– Zašto? – ponovo upita.
– Pa – reče Lupin, blago se mršteći – pretpostavio sam da bi se bauk, suočen s tobom, pretvorio u Lorda Voldemora.
Hari se zaprepasti. Ne samo da nije očekivao takav odgovor, već je Lupin

izgovorio Voldemorovo ime. Jedina osoba koju je Hari ikada čuo da to sebi dozvoli naglas, osim njega samog, bio je profesor Dambldor.
– Očigledno, nisam bio u pravu – reče Lupin, i dalje se mršteći na Harija. – Ali mislio sam da nije dobra ideja da se Lord Voldemor materijalizuje u zbornici. Pomislio sam da bi se učenici uspaničili.
– Voldemor mi je zaista prvi pao na pamet – priznade Hari iskreno. – Ali onda...
onda sam se setio onih dementora.
– Tako, znači – reče Lupin zamišljeno. – Vidi, vidi... impresioniran sam. – On se blago nasmeši kad spazi izraz iznenađenja na Harijevom licu. – Iz toga proističe da je ono od čega najviše strahuješ – sâm strah. Vrlo mudro, Hari.
Hari nije znao šta da odgovori na to, pa otpi malo čaja.
– Dakle, mislio si da ne verujem da možeš da se izboriš s baukom? – reče Lupin pronicljivo.
– Pa... da – reče Hari. Odjednom se oseti mnogo srećnijim. – Profesore Lupin, vi znate dementore...
Prekide ga kucanje na vratima.
– Uđite – pozva Lupin.
Vrata se otvoriše i na njih uđe Snejp. Nosio je pehar, koji se jedva primetno dimio, i stade kad spazi Harija, a njegove crne oči se suziše.
– Ah, Severuse – reče Lupin smešeći se. – Hvala ti mnogo. Možeš li da mi ga spustiš na sto?
Snejp spusti pehar koji se pušio, merkajući čas Lupina čas Harija.
– Upravo sam Hariju pokazivao grindila – reče Lupin prijatnim tonom, pokazujući na veliki akvarijum.
– Fascinantno – reče Snejp, i ne pogledavši. – Trebalo bi da ga piješ direktno iz pehara.
– Da, da, hoću – reče Lupin.
– Napravio sam čitav kotlić – nastavi Snejp. – Za slučaj da ti treba još.
– Verovatno bi trebalo sutra da uzmem još malo. Mnogo ti hvala, Severuse.
– Nema na čemu – reče Snejp, ali s pogledom koji se Hariju nije svideo. Snejp izađe unatraške iz sobe, ozbiljan i oprezan.
Hari radoznalo pogleda u pehar. Lupin se nasmeši.
– Profesor Snejp je bio ljubazan i smućkao mi je jedan napitak – reče. – Nikad nisam bio vešt u krčkanju napitaka, a ovaj je posebno komplikovan. – On podiže pehar i omirisa napitak. – Šteta što bi mu šećer poništio dejstvo – dodade on, otpi gutljaj i strese se.
– Zašto...? – poče Hari. Lupin ga pogleda i odgovori na njegovo nedovršeno pitanje.
– Osećam se malko bolešljivo ovih dana – reče on. – Ovaj napitak je jedini koji pomaže u takvim situacijama. Sreća moja što radim s profesorom Snejpom. Nema

mnogo čarobnjaka koji su kadri da ga sprave.

Profesor Lupin otpi još gutljaj, a Hari oseti ludačku potrebu da mu izbije pehar iz ruku.
– Profesor Snejp je vrlo zainteresovan za Mračne veštine – procedi on.
– Stvarno? – rečer Lupin, prilično nezainteresovano, dok je uzimao sledeći gutljaj napitka.
– Neki ljudi misle... – Hari zastade, a onda brzo reče – neki misle da bi učinio bilo šta da dobije posao profesora Odbrane od Mračnih veština.
Lupin iskapi pehar i napravi grimasu.
– Odvratno – reče. – Pa, Hari, bolje da prionem na posao. Vidimo se kasnije na gozbi.
– U redu – reče Hari, spustivši svoju praznu šolju.
Prazan pehar se i dalje pušio.

* * *

– Evo ti – reče Ron. – Uzeli smo koliko smo mogli da ponesemo.

Čitav slap raskošno obojenih slatkiša pade Hariju u krilo. Bio je sumrak, i Ron i Hermiona su upravo ušli u dnevni boravak, rumeni od hladnog vetra; izgledali su kao da su se proveli bolje no ikad u životu.
– Hvala – reče Hari, podižući kesicu sitnih crnih ljutkastih vragolana. – Kakav je Hogsmid? Gde ste sve bili?
Sudeći po njihovoj priči... bili su svuda. U Dervišu i Bengsu, prodavnici čarobnjačke opreme, u Zonkovoj prodavnici šala, pa u Tri Metle da popiju po jedno penušavo krem-pivo, i na mnogim drugim mestima.
– A pošta, Hari! Dve stotine sova, sve sede na policama, sve različitih boja, u zavisnosti od toga kojom brzinom želiš da ti stigne pismo!
– Medni vojvoda ima novu vrstu čokoladica; delili su besplatno uzorke, evo ti, uzmi malo, vidi...
– Mislimo da smo videli i jednog ogra, ozbiljno, ima ih raznih u Tri metle...
– Žao nam je što ti nismo doneli malo krem-piva, to bi te stvarno zagrejalo...
– Šta si ti radio? – upita ga Hermiona zabrinuto. – Jesi li uradio neki domaći?
– Ne – reče Hari. – Lupin mi je napravio šolju čaja u svojoj kancelariji. A onda je ušao Snejp...
I on im ispriča sve o peharu. Ron zinu od čuda.
– Lupin je to ispio? – uzdahnu on. – Je l’ on poludeo?

– Bolje da siđemo, znaš, gozba počinje za pet minuta... – Požuriše kroz rupu iza portreta i priključiše se gomili učenika, i dalje raspravljajući o Snejpu.
– Ali ako je... znaš već... – Hermiona spusti glas, nervozno se osvrćući naokolo –

ako i jeste pokušavao da otruje Lupina... ne bi to radio pred Harijem.

– Da, možda – reče Hari kad uđoše u Ulaznu dvoranu i zaputiše se ka Velikoj sali. Sve je bilo ukrašeno stotinama bundeva sa svećama unutra, oblakom lepršavih živih šišmiša i plamenonarandžastim trakama koje su lenjo lepršale duž olujne tavanice, poput sjajnih vodenih zmija.
Hrana je bila izvrsna; čak su i Ron i Hermiona, koji su se već bili prejeli slatkiša u Mednom vojvodi, ponovo uzeli od svega pomalo. Hari je gledao u nastavnički sto. Profesor Lupin je delovao veselo kao i uvek, pričao je živahno sa sitnim profesorom Flitvikom, nastavnikom Čini. Hari pređe pogledom duž stola, do mesta na kom je obično sedeo Snejp. Da li mu se čini, ili Snejp i suviše često fiksira pogledom Lupina?
Gozba je završena nastupom koji su priredili hogvortski duhovi. Izleteli su iz zidova i stolova i počeli da lebde u različitim formacijama. Skoro Obezglavljeni Nik požnjeo je veliki uspeh ponovo odglumivši svoje neuspelo odrubljivanje glave.
Veče je bilo toliko prijatno da Harijevo raspoloženje nije uspeo da pokvari ni Melfoj, koji mu je dobacio, dok su u gomili napuštali Veliku salu: – Pozdravili su te dementori, Poteru!
Hari, Ron i Hermiona išli su za ostalim grifindorcima uobičajenim putem do Grifindorske kule, ali kada su stigli do hodnika na čijem je kraju portret Debele Dame, on beše zakrčen učenicima.
– Zašto niko ne prolazi unutra? – reče Ron radoznalo.

– Da prođem, moliću lepo – začu se Persijev glas, i on stade važno da se probija kroz gomilu. – Šta se tamo zbiva? Nije valjda da ste svi zaboravili lozinku... izvinite, ja sam glavešina...

A onda nasta mukla tišina u gomili, od prvog do poslednjeg, tako da hodnikom odjednom prostruja nekakva jeza. Čuše Persija kako govori, vrlo oštrim tonom: – Neka neko pozove profesora Dambldora. Brzo.
Svi okrenuše glave u tom pravcu; oni koji su bili pozadi, popeše se na prste.
– Šta se zbiva? – zapita Džini, koja je upravo stigla.
Trenutak kasnije pojavi se Dambldor i žurno pođe ka portretu. Grifindorci se zbiše da bi ga propustili, a Hari, Ron i Hermiona priđoše bliže da vide u čemu je problem.
– O, gospode... – Hermiona steže Harijevu ruku.
Debela Dama je iščezla s portreta, koji je bio divljački iscepan a komadi platna bili su pobacani po podu; veliki delovi bili su potpuno iskidani.
Dambldor baci brz pogled na upropašćenu sliku i okrenu se, ozbiljnih očiju, da pogleda u profesore Mek Gonagal, Lupina i Snejpa, koji su mu žurno prilazili.
– Moramo da je nađemo – reče Dambldor. – Profesorka Mek Gonagal, molim vas, pođite do Filča, smesta, i recite mu da pretraži svaku sliku u zamku ne bi li našao

Debelu Damu.

– Imaćete sreće ako uopšte uspete da je pronađete! – reče jedan kikotav glas.
Bio je to Pivs, poltergajst, koji je lebdeo povrh gomile, očaran, kao i uvek, svakim prizorom štete ili zabrinutosti.
– Šta ti to znači, Pivse? – upita mirno Dambldor, a Pivsov kez malo splasnu. Nije se usuđivao da izaziva i vređa Dambldora. Umesto toga, reče ulizičkim glasom: – Ona se stidi, vaše rukovodstvo. Ne želi da je vide. U užasnom je stanju. Video sam je kako juri kroz pejzaž na četvrtom spratu, gospodine, krijući se među drvećem. Skroz je uplakana – ispriča Pivs sav srećan. – Sirota – dodade neubedljivo.
– Da li ti je rekla ko je to učinio? – tiho upita Dambldor.
– O da, vaše profesorstvo – reče Pivs, s izgledom nekog ko u rukama nežno uljuljkuje veliku bombu. – Vrlo se razljutio kad nije htela da ga pusti, znate. – Pivs se prevrnu i iskezi se Dambldoru, stavivši glavu između vlastitih nogu. – Baš ima zlu ćud taj Sirijus Blek.

9. Gorak poraz

Profesor Dambldor posla sve grifindorce natrag u Veliku salu, gde im se deset minuta kasnije pridružiše haflpafovci, rejvenkloovci i sliterinci, svi krajnje zbunjeni.
– Nastavnici i ja moramo da pretražimo čitav zamak – reče im profesor Dambldor, pošto su profesori Mek Gonagal i Flitvik zatvorili sve ulaze u Salu. – Bojim se da ćete, zbog vlastite sigurnosti, morati ovde da provedete noć. Želim da asistenti ostanu i čuvaju ulaze u Salu, a svime će rukovoditi glavešine dečaka i devojčica. Svaki sumnjiv znak mora smesta da mi se prijavi – reče on Persiju, koji je izgledao neizmerno ponosan i važan. – Pošaljite mi poruku po nekom od duhova.
Profesor Dambldor zastade, spreman da napusti Salu i reče: – A da, trebaće vam...

Jednim nonšalantnim zamahom štapića on učini da se stolovi odmaknu duž ivica sale; posle drugog zamaha, pod je bio prekriven stotinama mekih ljubičastih vreća za spavanje.
– Lepo spavajte – reče profesor Dambldor, zatvarajući vrata za sobom.
U Sali odjednom zavlada uzbuđen žagor: grifindorci su pričali ostatku škole šta se desilo.

– Svako u svoju vreću za spavanje! – povika Persi. – Hajde, dosta je priče! Gasimo svetla kroz deset minuta!
– Hajdemo – reče Ron Hariju i Hermioni. Uzeše tri vreće za spavanje i odvukoše ih u ćošak.
– Misliš li da je Blek još u zamku? – prošaputa Hermiona zabrinuto.
– Dambldor očito misli da je to moguće – reče Ron.
– Sreća što je banuo večeras – reče Hermiona, kada su se skroz obučeni uvukli u svoje vreće i nalaktili se kako bi još malo razgovarali. – Jedine večeri kad nismo bili u kuli...
– Rekao bih da je izgubio pojam o vremenu, zbog neprestanog bežanja – reče Ron.

– Nije shvatio da je Noć veštica. Inače bi banuo ovde.
Hermiona zadrhta od same pomisli na to.
Svuda oko sebe čuli su učenike kako postavljaju jedno te isto pitanje: – Kako je uopšte ušao?
– Možda zna kako da se Prebaci – reče jedan rejvenkloovac blizu njih. – Samo se stvori niotkuda, znaš.
– Verovatno se prerušio – reče haflpafovac iz petog razreda.
– Mogao je da doleti – nagađao je Din Tomas.
– Iskreno, da li sam ja jedina osoba koja se ikada potrudila da pročita Istoriju Hogvortsa – iznervirano upita Hermiona Harija i Rona.
– Verovatno – reče Ron. – Zašto?
– Zato što zamak nije zaštićen samo zidovima, znate... – reče Hermiona. – Postavljene su razne vrste čarolija kako bi se sprečio neovlašćen i tajni ulazak. Ne možete se tek tako naprosto Prebaciti ovde. A baš bih volela da vidim to prerušavanje koje bi zavaralo one dementore. Oni motre na svaki ulaz u imanje. Videli bi ga čak i da leti. A Filč zna sve tajne prolaze, tako da su i njih obezbedili...
– Svetla će se sada ugasiti! – povika Persi. – Svi u svoje vreće i bez razgovora! Sve sveće se istovremeno ugasiše. Jedina svetlost dopirala je od svetlucanja
srebrnastih duhova, koji su se lelujali u vazduhu, ozbiljno razgovorajući s asistentima, i od začarane tavanice koja je, kao i nebo napolju, bila posuta zvezdama. Što zbog toga, a pomalo i zbog šaputanja koje je još uvek ispunjavalo salu, Hari je imao osećaj da spava na otvorenom, na lakom povetarcu.
Na svakih sat vremena u Sali bi se pojavio jedan od nastavnika da proveri je li sve u redu. Oko tri izjutra, kada su mnogi učenici napokon zaspali, uđe profesor Dambldor. Hari ga je posmatrao kako traži Persija, koji je nečujno tumarao između vreća za spavanje, opominjući one koji pričaju. U tom trenutku Persi je bio baš blizu Harija, Rona i Hermione, koji se hitro napraviše da spavaju dok su se Dambldorovi koraci primicali.
– Ima li traga od njega, profesore? – upita Persi šapatom.
– Ne. Je li ovde sve u redu?

– Sve je pod kontrolom, gospodine.

– Dobro. Nema svrhe da ih sve pomeramo sada. Našao sam privremenog čuvara za grifindorsku rupu u portretu. Sutra ćete moći ponovo da ih preselite u njihove prostorije.
– A šta je s Debelom Damom, gospodine?
– Krije se u mapi Argajlšira na drugom spratu. Očigledno je odbila da propusti Bleka bez lozinke, pa ju je napao. Još je vrlo rastresena, ali kad se smiri daću gospodinu Filču da je restaurira.
Hari ču kako se vrata Sale ponovo otvoriše, i još nekoliko koraka.
– Direktore? – Bio je to Snejp. Hari se sasvim primiri, pretvorivši se u uvo. – Pretražili smo ceo treći sprat. Nema ga tamo. A Filč je pregledao tamnice: ni u njima nema ničega.
– Šta je s astronomskim tornjem? Učionicom profesorke Treloni? Sovarnikom?
– Sve smo pretražili...
– Vrlo dobro, Severuse. Nisam ni očekivao da će se Blek dugo zadržavati.
– Imate li neku teoriju kako je uopšte uspeo da uđe, profesore? – upita Snejp.
Hari neznatno podiže glavu s ruke, kako bi mu i drugo uvo bilo slobodno.
– Mnogo njih, Severuse, svaka neverovatnija od prethodne.
Hari napola otvori oči i virnu u pravcu gde su stajali. Dambldor mu je bio okrenut leđima, ali mogao je da vidi Persijevo lice, zaokupljeno pažnjom, i profil Snejpa, koji je izgledao ljutito.
– Sećate li se razgovora koji smo vodili, upravniče, baš pre... ah... početka polugodišta? – reče Snejp, jedva otvarajući usta, kao da hoće da isključi Persija iz razgovora.
– Sećam se, Severuse – reče Dambldor, a u glasu mu se oseti prizvuk upozorenja.
– Izgleda... gotovo nemoguće... da je Blek mogao da uđe u školu a da mu neko iznutra nije pomogao. Izrazio sam svoju sumnju kad ste imenovali...
– Ne verujem da bi ijedna osoba u zamku pomogla Bleku da uđe – reče Dambldor tonom koji je značio kraj diskusije, tako da Snejp ne odgovori. – Moram da siđem do dementora – reče Dambldor. – Rekao sam im da ću ih obavestiti kad završim pretres.

– Zar nisu i oni hteli da pomognu, gospodine? – reče Persi.
– O, da – reče Dambldor hladno. – Ali dok sam ja direktor nijedan dementor neće preći prag ovog zamka.
Persi je izgledao pomalo postiđeno. Dambldor izađe iz Sale, brzim i tihim korakom. Snejp je za trenutak zastao, gledajući direktora s izrazito dubokom zlovoljom. Zatim i on izađe.
Hari je iskosa pogledao u Rona i Hermionu. Oboje su držali oči otvorene, a u njima se odražavala zvezdana tavanica.
– Šta to bi? – izusti Ron bezglasno.

* * *

Sledećih nekoliko dana u školi se ni o čemu drugom nije pričalo osim o Sirijusu Bleku. Teorije o načinu na koji je ušao u zamak postajale su sve neverovatnije. Hana Abot, iz Haflpafa, provela je veći deo časa Herbologije pričajući svima zainteresovanima da Blek može da se pretvori u cvetni žbun.

Iskidano platno portreta Debele Dame skinuto je sa zida i zamenjeno portretom Ser Kadogana na debelom sivom poniju. Niko nije bio previše zadovoljan time. Ser Kadogan je polovinu vremena provodio izazivajući ljude na dvoboj, a drugu polovinu smišljajući smešno komplikovane lozinke, koje je menjao bar dvaput dnevno.

– On je potpuni ludak – ljutito reče Šejmus Finigan Persiju. – Zar ne možemo da dobijemo nekog drugog?
– Nijedna druga slika nije želela taj posao – reče Persi. – Svi se plaše, posle onoga što se desilo Debeloj Dami. Ser Kadogan je jedini dovoljno hrabar da bude dobrovoljac.
Hari je najmanje brinuo o ser Kadoganu. On je sada bio pod budnim nadzorom. Nastavnici su nalazili izgovore da prošetaju s njim duž hodnika, a Persi Vizli (verovatno, sumnjao je Hari, postupajući po uputstvima svoje majke) pratio ga je svuda kao neki krajnje pompezan pas čuvar. Povrh svega, profesorka Mek Gonagal pozva Harija u svoju kancelariju s tako sumornim izrazom lica da je Hari pomislio kako je neko umro.
– Nema svrhe da to i dalje krijemo od tebe, Poteru – reče ona vrlo ozbiljnim glasom. – Znam da će to biti šok za tebe, ali Sirijus Blek...
– Znam, on mene juri – reče Hari klonulo. – Čuo sam kad je Ronov tata to rekao Ronovoj mami. Gospodin Vizli radi za Ministarstvo magije.
Profesorka Mek Gonagal bila je zatečena tim rečima. Zurila je u Harija nekoliko trenutaka a onda reče: – Tako dakle! Pa, u tom slučaju, Poteru, razumećeš zašto mislim da nije dobra ideja da uveče treniraš kvidič. Napolju na terenu, u društvu samo nekoliko članova tima, bio bi vrlo izložen, Poteru...
– Imamo prvu utakmicu u subotu! – reče Hari srdito. – Moram da treniram, profesorka!
Profesorka Mek Gonagal ga je napeto promatrala. Hari je znao da je veoma zainteresovana za budućnost grifindorskog tima. Ona je, uostalom, i predložila Harija za Tragača. Čekao je, stoga, šta će ona reći, zadržavši dah.
– Hm... – profesorka Mek Gonagal ustade i pogleda kroz prozor na kvidički teren, koji se jedva video kroz kišu. – Pa... nebesa znaju da bih volela da napokon osvojimo Kup... ali, svejedno, Poteru... bila bih srećnija ako bi s vama bio i neki nastavnik. Zamoliću Madam Bućkuriš da nadgleda vaše treninge.

* * *

Kako se bližio prvi meč kvidiča, vreme se pogoršavalo. Rešen da uspe, grifindorski tim je trenirao napornije nego ikad pod nadzorom Madam Bućkuriš. A onda, na poslednjem treningu uoči subotnjeg meča, Oliver Drvce donese neke neprijatne vesti.

– Nećemo igrati protiv Sliterina! – reče im on, vrlo ljutit. – Flint je upravo bio kod mene. Umesto toga, igramo s Haflpafom.
– Zašto? – upitaše svi u horu.
– Flintov izgovor je da je njihovom Tragaču ruka još uvek povređena – reče Drvce, besno škrgućući zubima. – Ali, jasno je zašto to rade. Neće da igraju po ovom vremenu. Misle da im to umanjuje šanse...
Ceo dan je duvao užasan vetar s teškom kišom, i dok je Drvce govorio čuli su se udaljeni gromovi, a munje su sevale.
– Melfojevoj ruci ništa ne fali! – reče Hari besno. – On folira!
– Znam ja to, ali ne možemo to da dokažemo – reče Drvce gorko. – A vežbali smo sve ove pokrete misleći da igramo protiv Sliterina, a umesto toga imamo Haflpaf, čiji je stil igre sasvim različit. Imaju novog kapitena i Tragača, Sedrika Digorija...

Anđelina, Alisija i Kejti iznenada se zakikotaše.
– Šta je? – reče Drvce, mršteći se zbog tog neozbiljnog ponašanja.
– To je onaj visoki, zgodni, zar ne? – reče Anđelina.
– Snažan i ćutljiv – reče Kejti i sve tri se ponovo zakikotaše.
– Ćutljiv je samo zato što je i suviše glup da spoji dve reči – reče Fred nestrpljivo. – Ne znam zašto se toliko brineš, Olivere, Haflpaf je mačji kašalj. Poslednji put kada smo igrali s njima Hari je uhvatio Skrivalicu za pet minuta. Sećaš se?
– Igrali smo u potpuno drugačijim uslovima! – reče Drvce povišenim tonom, malo sevnuvši očima. – S Digorijem su mnogo jači! On je odličan Tragač! Pribojavao sam se da ćete vi to ovako shvatiti! Ne smemo se opustiti! Moramo se čvrsto usredsrediti na cilj! Sliterin pokušava da nam podmetne nogu! Moramo pobediti!

– Olivere, smiri se – reče Fred, pomalo uznemiren. – Mi uzimamo Haflpaf vrlo ozbiljno. Zaista.

* * *

Dan uoči meča, vetrovi su već počeli da zavijaju a kiša je lila jače nego ikad. U hodnicima i učionicama bilo je tako mračno da su morali da upale dodatne baklje i fenjere. Sliterinski tim je izgledao zapravo vrlo zadovoljno, a ponajviše Melfoj.

– Ah, da mi je samo ruka bolje! – uzdisao je, dok je olujni vetar udarao u prozore. Hari nije stizao da brine ni o čemu osim o sutrašnjem meču. Oliver Drvce bi

dojurio do njega između časova i davao mu savete. Kada je to uradio po treći put,

toliko se raspričao da je Hari odjednom shvatio da već deset minuta kasni na čas Odbrane od Mračnih veština i pojurio, dok je Drvce vikao za njim: – Digori ima vrlo brz zaokret, Hari, možda bi mogao da pokušaš da ga spetljaš...

Hari prikoči, hvatajući se za kvaku na vratima učionice Odbrane od Mračnih veština, otvori ih i ulete unutra.
– Izvinite što kasnim, profesore Lupin, ja...
Ali s nastavničkog stola nije ga gledao Lupin, već Snejp.
– Čas je počeo pre deset minuta, Poteru, dakle mislim da ćemo oduzeti Grifindoru deset poena. Sedi.
Ali Hari se ne pomeri.
– Gde je profesor Lupin? – upita on.
– Kaže da se danas oseća i suviše loše da bi mogao da predaje – reče Snejp s iskrivljenim osmehom. – Čini mi se da sam ti rekao da sedneš?
Ali Hari je i dalje stajao u mestu.
– Šta nije u redu s njim?

– Ništa opasno po život – reče, delujući kao da bi želeo da jeste. – Još pet poena manje za Grifindor, a ako te još jednom zamolim da sedneš, biće čak pedeset manje.
Hari polako došeta do svog mesta i sede. Snejp pogleda po učionici.
– Kao što sam počeo da vam govorim, pre nego što je Poter upao, profesor Lupin nije ostavio beleške ni o jednoj od tema koje ste do sada prešli...
– Molim vas, gospodine, radili smo bauke, crvenokape i kapaje, kao i grindile – reče Hermiona brzo. – Upravo je trebalo da počnemo...
– Tišina – reče Snejp hladno. – Nisam tražio obaveštenja. Samo sam komentarisao Lupinov nedostatak smisla za organizaciju.
– On je najbolji profesor Odbrane od Mračnih veština kojeg smo imali – reče Din Tomas smelo, a ostatak razreda zagraja s odobravanjem. Snejp je izgledao pakosnije no ikad.
– Vas je lako zadovoljiti, Lupin vas takoreći uopšte nije ni opteretio... Ja bih već od prvaka tražio da može da se nosi s crvenokapima i grindilima. Danas ćemo učiti...
Hari ga je posmatrao kako prevrće listove skripta, do poslednjih poglavlja, za koje je bio siguran da nisu prešli.
– ...vukodlake – reče Snejp.
– Ali, gospodine – reče Hermiona, očito nesposobna da se obuzda – ne treba još da radimo vukodlake, treba da počnemo hinkipanke...
– Gospođice Grejndžer – reče Snejp samrtno mirnim glasom. – Imao sam utisak da ja predajem ovaj predmet, a ne vi. I ja vam kažem da svi okrenete stranu 394. – Ponovo pogleda naokolo. – Svi! Smesta!
Izmenivši poglede i potmulo gunđajući, učenici otvoriše knjige.
– Može li mi iko reći po čemu se razlikuju vukodlak i pravi vuk? – upita Snejp.

Svi su sedeli u mrtvoj tišini. Svi, osim Hermione čija je ruka, kao i uvek, bila visoko uzdignuta.
– Bilo ko drugi? – pitao je Snejp, očigledno ignorišući Hermionu. Ponovo mu se vratio njegov iskrivljeni osmeh. – Hoćete da kažete da vas profesor Lupin nije naučio osnovnoj razlici između...
– Rekli smo vam – reče Parvati iznenada – nismo još došli do vukodlaka, tek smo kod...
– Tišina! – zareža Snejp. – Vidi, vidi, vidi, nisam ni sanjao da ću sresti treći razred koji ne bi bio u stanju da prepozna vukodlaka kad bi ga video. Moraću da javim profesoru Dambldoru koliko ste u zaostatku...
– Molim vas, gospodine – reče Hermiona, čija je ruka još bila u vazduhu – vukodlak se od pravog vuka razlikuje u nekoliko sitnih detalja. Njuška vukodlaka...
– Ovo je već drugi put da govorite bez dozvole, gospođice Grejndžer – reče Snejp hladno. – Još pet poena manje za Grifindor zato što ste nepodnošljiva sveznalica.
Hermiona pocrvene, spusti ruku, i okrenu lice ka podu, očiju punih suza. Celo odeljenje ga je mrko gledalo, što je bio znak koliko im je odvratan, jer je svako od njih bar jednom nazvao Hermionu sveznalicom, a Ron, koji je Hermioni inače bar dvaput nedeljno govorio da je sveznalica, reče glasno: – Postavili ste nam pitanje, a ona je znala odgovor! Zašto pitate ako nećete da vam se kaže?
Razred je smesta znao da je otišao predaleko. Snejp ga lagano odmeri, a svima u sobi zastade dah.
– Kaznena nastava, Vizli – reče Snejp svilenim glasom, približivši svoje lice Ronovom. – A ako ikada više čujem da kritikuješ način na koji podučavam, zbilja ćeš zažaliti.
Niko ne pisnu do kraja časa. Sedeli su i vadili beleške o vukodlacima iz udžbenika, dok je Snejp tumarao između redova klupa, pregledajući domaće koje su radili kod profesora Lupina.
– Vrlo loše objašnjeno... To je netačno, kapaji se češće mogu sresti u Mongoliji...
Profesor Lupin je ovome dao osam od deset mogućih poena? Ja ti ne bih dao ni tri...
Kada je konačno zazvonilo, Snejp ih zadrža.
– Svi ćete morati da napišete sastav, koji ćete mi predati, o načinima na koje možete da prepoznate i ubijete vukodlaka. Hoću da na tu temu napišete dva svitka pergamenta, i to do ponedeljka. Vreme je da neko uzme ovaj razred u svoje ruke. Vizli, ostani, treba da dogovorimo tvoju kaznu.
Hari i Hermiona napustiše učionicu zajedno s ostalima iz razreda, koji sačekaše da se dovoljno udalje, a onda započeše besnu tiradu na račun Snejpa.
– Snejp se nikad nije tako ponašao ni s jednim ranijim profesorom Odbrane od Mračnih veština, iako je želeo i njihov posao – reče Hari Hermioni. – Što se tako okomio na Lupina? Misliš li da je to samo zbog bauka?
– Ne znam – reče Hermiona zamišljeno – ali se zbilja nadam da će profesoru

Lupinu uskoro biti bolje...

Ron im se pridruži pet minuta kasnije, sav besan.
– Znate li šta mi taj... (on nazva Snejpa tako da Hermiona uzviknu: – Rone! –)
...šta mi traži da radim? Moram da oribam posude za nuždu u bolničkom krilu. Bez magije! – Duboko je disao, stisnuvši pesnice. – Što se Blek nije sakrio u Snejpovom kabinetu? Mogao je da ga sredi umesto nas!

* * *

Hari se sledećeg jutra probudio veoma rano. Još je bio mrak. Za trenutak je pomislio da ga je probudila tutnjava vetra, a onda oseti hladan povetarac iza vrata i smesta se podiže: Pivs poltergajst lebdeo je kraj njega, duvajući mu snažno u uvo.

– Zašto to radiš? – reče Hari besno.
Pivs napući obraze, snažno dunu i izjuri iz sobe, kikoćući se.
Hari posegnu za svojim budilnikom i pogleda ga. Bilo je pola pet. Proklinjući Pivsa, okrenu se i pokuša ponovo da zaspi, ali bilo je vrlo teško, sad kad se već probudio, da ne obraća pažnju na buku gromova i munja, šibanje vetra po zidovima zamka i udaljenu škripu granja u Zabranjenoj šumi. Kroz nekoliko sati biće napolju na terenu za kvidič, i boriće se s tom olujom. Najzad odbaci svaku pomisao na još malo spavanja, ustade, obuče se, pokupi svoj Nimbus 2000 i tiho išeta iz spavaonice.
Kad je otvorio vrata, nešto mu okrznu nogu. Sagnuo se taman na vreme da zgrabi Krukšenksa za vrh repa i izvuče ga napolje.
– Znaš, mislim da je Ron u pravu što se tebe tiče – sumnjičavo reče Hari Krukšenksu. – Ima mnogo miševa naokolo... idi i lovi njih. Hajde – dodade, gurnuvši nogom Krukšenksa niza spiralne stepenice – ostavi Krasticu na miru.
Olujna buka bila je još jača u dnevnom boravku. Hari je znao da nema šanse da se meč otkaže. Utakmice kvidiča ne otkazuju se zbog tričarija kao što su oluje s grmljavinom. Ipak, postajao je sve obazriviji. Drvce mu je pokazao Sedrika Digorija u hodniku; Digori je bio u petom razredu i mnogo krupniji od Harija. Tragači su obično laki i brzi, ali Digorijeva težina biće prednost po ovakvom vremenu, jer je bila manja verovatnoća da će mu vetar promeniti putanju.
Hari je ubijao vreme do zore, sedeći pored vatre, ustajući svaki čas da spreči Krukšenksa da se ušunja uza stepenice ka muškim spavaonicama. Kada je najzad pomislio da je sigurno vreme za doručak, provuče se i sam kroz rupu iza portreta.
– Stani i bori se, otrcana psino! – zaurla Ser Kadogan.
– Ma, zaveži – zevnu Hari.
Malo je živnuo posle velike činije poridža, a kad je stigao do tosta pojavi se i ostatak tima.
– Biće gadno – reče Drvce, koji nije ništa jeo.
– Ne brini, Olivere – reče Alisija toplo – ne smeta nama par kapi kiše.

Ali, kiše je bilo znatno više od par kapi. Pošto je kvidič bio popularan, cela škola je, po običaju, izašla da gleda meč, ali su se spuštali čistinom prema terenu za kvidič glava povijenih zbog oštrog vetra, koji bi im svaki čas otrgnuo kišobrane iz ruku. Pre nego što je stigao u svlačionicu, Hari vide Melfoja, Kreba i Gojla na putu ka stadionu, kako se smeju ispod velikog kišobrana i pokazuju na njega.

Tim je obukao svoje skerletnocrvene dresove, i čekao na Drvcetov uobičajeni bodreći govor uoči meča, ali je on ovoga puta izostao. Drvce je nekoliko puta pokušavao da progovori, ispuštajući čudan grgoljav zvuk, a onda je odmahnuo glavom beznadežno i pokazao im da pođu za njim.
Vetar je bio tako jak da su se postrance oteturali na teren. Ukoliko im je masa i klicala, nisu mogli da je čuju od grmljavine. Kiša je lila po Harijevim naočarima. Kako će, uopšte, moći da vidi Skrivalicu?
Haflpafovci su prilazili s druge strane terena, u kanarinac-žutim dresovima. Kapiteni su prišli jedan drugom i rukovali se. Digori se nasmejao Drvcetu, ali Drvce njemu nije, izgledao je kao da mu se vilica ukočila i samo je klimnuo glavom. Po ustima Madam Bućkuriš, Hari vide kako ona izgovara: – Uzjašite svoje metle... – On uz šljapkanje izvuče desnu nogu iz blata i prebaci je preko Nimbusa 2000. Madam Bućkuriš stavi pištaljku u usta, i zapišta prodornim a ipak dalekim zvukom.
Hari se brzo vinu uvis, ali je njegova metla blago krivudala na vetru. Uhvatio se za nju što je čvršće mogao i krenuo, žmirkajući, pravo u pljusak.
Za nepunih pet minuta Hari je bio mokar do kože i promrzao, jedva je mogao da vidi igrače iz svog tima, a kamoli malenu Skrivalicu. Leteo je napred-nazad duž terena pored zamagljenih crvenih i žutih obličja, nemajući pojma šta se dešava na terenu. Zbog vetra nije mogao da čuje komentatora. Publika je bila skrivena ispod mora ogrtača s kapuljačama i izubijanih kišobrana. Dva puta Bladžerka umalo nije izbacila Harija iz sedla. Pogled mu je bio tako zamagljen kišom na staklima naočara da ih nije ni primetio kako idu ka njemu.
Izgubio je pojam o vremenu. Bilo mu je sve teže i teže da drži metlu ravno. Nebo je postajalo sve mračnije, kao da je noć rešila da stigne ranije. Dvaput umalo nije udario u drugog igrača, ne znajući da li je iz njegovog ili protivničkog tima. Svi su bili toliko mokri, a kiša tako gusta da ih je teško razlikovao...
S prvim trenutkom razvedravanja, začu pištaljku Madam Bućkuriš. Kroz pljusak, Hari je mogao da vidi Drvcetovu siluetu kako mu pokazuje da sleti na tle. Ceo tim se sjuri u blato.
– Tražio sam tajm-aut – povika Drvce svom timu. – Dođite ispod...
Skupiše se na ivici terena ispod velikog kišobrana. Hari skide naočare i obrisa ih o svoju odoru.
– Koji je rezultat?
– Vodimo s pedeset poena – reče Drvce – ali ako uskoro ne uhvatimo Skrivalicu, igraćemo do noći.

– Nemam nikakve šanse s ovakvim naočarima – očajavao je Hari, mašući njima. U tom trenutku, Hermiona mu se pojavi iza leđa. Držala je svoj ogrtač iznad glave

i sijala od sreće.
– Imam ideju, Hari! Daj mi brzo tvoje naočari!
On joj ih dade i, dok je tim začuđeno posmatrao, Hermiona ih potapša svojim štapićem i reče: – Impervius!
– Evo! – reče vraćajući ih Hariju. – Sada će da odbijaju vodu! Drvce je gledao u nju kao da će je poljubiti.
– Sjajno! – povika za njom dok je nestajala u gomili. – Okej, momci, idemo! Hermionina čarolija je upalila. Hari je i dalje bio ukočen od zime, mokriji no
ikad, ali je mogao da vidi. S novostečenom odlučnošću, terao je metlu kroz kovitlace vazduha, tražeći Skrivalicu u svim pravcima, izbegavajući Bladžerku, ponirući ispod Digorija, koji je hrlio u suprotnom pravcu...
Začu se još jedan tresak groma, praćen prodornim bleskom. Ovo je postajalo sve opasnije i opasnije. Hari mora što pre da uhvati Skrivalicu...
Okrenuo se, nameravajući da se vrati na drugu stranu ka sredini igrališta, ali u tom trenutku drugi blesak munje obasja tribine i Hari vide nešto što ga potpuno pomete, siluetu ogromnog, kosmatog crnog psa kako se jasno ocrtava naspram neba, nepomičan u najvišem, praznom redu sedišta.
Harijeve ukočene ruke skliznuše niz dršku metle, i njegov Nimbus propade nekoliko stopa. Sklanjajući ulepljene pramenove kose s očiju on ponovo pogleda ka tribinama. Pas je nestao.
– Hari! – začu Drvcetov zabrinut uzvik s grifindorskog gola. – Hari, iza tebe!
Hari se munjevito okrenu. Sedrik Digori je jurio poviše terena, dok je u kišom ispunjenom vazduhu između njih dvojice treperio tanak zlatni trag...
S iznenadnim osećanjem panike, Hari se baci na dršku metle i ustremi na Skrivalicu.
– Hajde! – režao je svojoj metli dok mu je kiša prskala lice. – Brže!
Ali nešto čudno poče da se dešava. Stadion je obavijala jeziva tišina. Vetar, mada jači no ikad, kao da je zaboravio da zavija. Kao da je neko isključio ton, kao da je Hari iznenada ogluveo – šta se to zbiva?
A onda ga zapahnu užasan, poznati talas jeze, prožimajući ga iznutra, baš kad je postao svestan da se nešto kreće na terenu ispod njega...
Pre nego što je imao vremena da razmisli, Hari odvrati pogled od Skrivalice i pogleda naniže.
Najmanje stotinu dementora stajalo je ispod njega, okrećući skrivena lica ka njemu. I kao da mu je ledena voda nadolazila iznutra u grudima, probijala utrobu. A onda ponovo začu... neko je vrištao, vrištao u njegovoj glavi... neka žena...
– Nemoj Harija, nemoj Harija, molim te nemoj Harija!
– Sklanjaj se, ti glupačo... sklanjaj se, smesta...

– Nemoj, Harija, molim te, uzmi mene, ubij mene umesto...

Harijev um ispuni kovitlac otupljujuće bele izmaglice... Šta on to radi? Zašto leti? Treba da joj pomogne... Ona će umreti... Nju će ubiti...
Poče da pada sve niže i niže kroz ledenu izmaglicu.
– Nemoj Harija! Molim te... imaj milosti... imaj milosti...
Kreštav glas se smejao, žena je vrištala, a Hari više nije znao za sebe.

* * *

– Sreća što je zemlja bila tako meka.

– Mislio sam da je sto posto mrtav.
– Ali nije čak ni naočare razbio.
Hari je čuo glasove kako šapuću, ali nije mogao da uhvati smisao. Nije imao pojma gde je, ni kako je tu dospeo, niti šta je radio pre nego što je tu dospeo. Znao je samo da ga boli svaki pedalj tela kao da je prebijen.
– To je bila najstrašnija stvar koju sam video u životu.
Najstrašnija... najstrašnija stvar... crne figure pod kapuljačama... hladnoća...
vrištanje...
Hari otvori oči. Ležao je u bolničkom krilu. Igrači grifindorskog kvidičkog tima, blatnjavi od glave do pete, stajali su oko njegovog kreveta. Tu su bili i Ron i Hermiona, koji su izgledali kao da su upravo izašli iz bazena.
– Hari! – reče Fred, koji je bio vrlo bled ispod silnog blata. – Kako se osećaš? Hariju poče da se vraća pamćenje. Sevanje... Grim... Skrivalica... i dementori...
– Šta se desilo? – reče i tako naglo se pridiže da se svi zapanjiše.
– Pao si – reče Fred. – Mora da je bilo... koliko... bar petnaest metara?
– Mislili smo da si mrtav – reče Alisija, koja se tresla.

– Ali, utakmica – reče Hari. – Šta se desilo? Hoćemo li igrati ponovo? Niko ništa ne odgovori. Strašna istina pogodi Harija poput kamena.

– Nismo valjda... izgubili?
– Digori je uhvatio Skrivalicu – reče Džordž. – Čim si ti pao. Nije shvatio šta se desilo. Kada je pogledao unazad i video tebe na zemlji, hteo je da opozove čitavu stvar. Tražio je da se meč ponovi. Ali, pošteno su nas dobili. Čak je i Drvce to priznao.
– Gde je Drvce? – upita Hari, iznenada shvativši da ga nema.
– Još se tušira – reče Fred. – Mislim da pokušava da se utopi.
Hari spusti lice na kolena, zarivši šake u svoju kosu. Fred ga uhvati za rame i grubo protrese.
– Hajde, Hari, nikad ranije nisi promašio Skrivalicu.
– Moralo je jednom i to da ti se desi – dodade Džordž.

– Još nije gotovo – reče Fred. – Izgubili smo sa sto poena razlike, je l’ tako? Dakle, ako Haflpaf izgubi od Rejvenkloa, a mi pobedimo Rejvenklo i Sliterin...
– Haflpaf bi morao da izgubi bar sa dvesta poena razlike – reče Džordž.
– Ali, ako oni pobede Rejvenklo...
– Nema šanse, Rejvenklo je i suviše dobar. Ali, ako Sliterin izgubi od Haflpafa...
– Sve zavisi od poena... bilo kako bilo, treba nam razlika od sto poena.
Hari je ležao bez reči. Izgubili su... prvi put ikada, on je izgubio utakmicu kvidiča. Posle desetak minuta pojavi se Madam Pomfri i reče im da izađu i ostave ga na

miru.
– Doći ćemo ponovo kasnije – reče mu Fred. – Ne sekiraj se, Hari, još uvek si najbolji Tragač kojeg smo ikada imali.
Ceo tim izađe, ostavljajući blatnjav trag za sobom. Madam Pomfri s neodobravanjem zatvori vrata za njima. Ron i Hermiona priđoše Harijevom uzglavlju.
– Dambldor je bio strašno ljut – reče Hermiona drhtavim glasom. – Nikad ga takvog nisam videla. Dotrčao je na teren dok si padao, zamahnuo štapom, tako da si malo usporio pre nego što si udario o zemlju. Zatim je okrenuo štap ka dementorima. Bacio je neke srebrne stvari na njih. Smesta su pobegli sa stadiona... Bio je besan što su uopšte došli na teren. Čuli smo ga...
– Zatim te je jednom čini smestio na nosila – reče Ron. – I odveo te do škole dok si lebdeo na njima. Svi su mislili da si...
Glas mu utihnu, ali Hari skoro da to nije ni primetio. Razmišljao je o tome šta su mu dementori uradili... o vrištećem glasu. Podigao je pogled i video kako ga Ron i Hermiona gledaju tako zabrinuto da smesta pokuša da smisli nešto normalno da kaže, što bi ih umirilo.
– Da li je neko poneo moj Nimbus?

– Ovaj...

– Šta? – reče Hari, prebacujući pogled s Rona na Hermionu.
– Pa... kada si pao, nju je oduvao vetar – oklevala je Hermiona.
– I?
– I ona je.. udarila je... oh, Hari... udarila je u Mlatarajuću vrbu.
Hariju se prevrnu stomak. Mlatarajuća vrba je bila vrlo nasilno drvo koje je usamljeno raslo na sredini školskog imanja.
– I? – reče on, strepeći od odgovora.
– Pa, znaš već Mlatarajuću vrbu – reče Ron. – Ona... ovaj... ne voli da je išta udari.
– Profesor Flitvik ju je doneo pre nego što si se povratio – reče Hermiona tihim glasom.
Polako podiže torbu koja joj je stajala kod nogu, izvrnu je, i izruči na krevet gomilu izlomljenih grančica i drvaca, ostatke Harijeve verne, konačno pobeđene i prebijene metle.

10. Banditova mapa

Madam Pomfri je insistirala da Hari ostane u bolničkom krilu bar do kraja vikenda. Nije se žalio, niti raspravljao, ali joj nije dozvolio da baci izlomljene ostatke Nimbusa 2000. Znao je da je to glupo, znao je da se Nimbus ne može ponovo sastaviti, ali to je bilo jače od njega; osećao se kao da je izgubio najboljeg druga.

Imao je gomilu posetilaca, a svi su pokušavali da ga razvedre. Hagrid mu je poslao buket uholažastog cveća koje je ličilo na žuti kupus, a Džini Vizli, sva porumenela, donela mu je čestitku sa željama za brzo ozdravljenje koju je sama napravila, a koja je piskavo pevala sve dok je Hari nije ućutkao stavivši je ispod činije s voćem. U nedelju ujutro ponovo su ga posetili saigrači iz grifindorskog tima, ovoga puta zajedno s Drvcetom, koji je Hariju šupljim, umrtvljenim glasom rekao da ga ni najmanje ne krivi za poraz. Ron i Hermiona su jedino noću napuštali Harijevu postelju... Ali ništa od svega toga nije pomoglo da se Hari oseća imalo bolje, jer niko nije mogao da shvati šta ga sve muči.
Nikom nije ništa rekao o prikazi psa, čak ni Ronu i Hermioni, jer je znao da bi se Ron uspaničio, a Hermiona bi ga prekorevala. Činjenica je, međutim, da se on dva puta dosad prikazao Hariju i svaki put je njegova pojava bila praćena skoro fatalnom nezgodom; prvi put samo što ga nije pregazio Noćni viteški autobus; drugi put je pao s metle s visine od petnaest metara. Da li će ga taj pas proganjati dok najzad ne pogine?

Da li će ostatak života provesti osvrćući se preko ramena zbog te zveri?

A onda ti dementori. Hari se osećao mučno i poniženo kad god bi pomislio na njih. Svi kažu da su dementori užasni, ali niko sem njega ne bi pao u nesvest svaki put kad bi mu se približili. Nikom drugom nisu u glavi odzvanjali glasovi umirućih roditelja.
Jer Hari je sad znao čiji je taj vrišteći glas. Čuo bi njene reči, stalno iznova, u dugim noćnim satima dok je ležao budan u bolničkom krilu gledajući tračke mesečine na plafonu. Kad su mu dementori prišli, čuo je poslednje trenutke majčinog života, njene pokušaje da zaštiti njega, Harija, od Lorda Voldemora, i Voldemorov smeh pre nego što će je ubiti... Hari bi tu zaspao, tonući u snove pune vlažnih, istrulelih ruku i bespomoćnih molbi, budeći se uz trzaj, samo da bi se ponovo vratio mislima o majčinom glasu.

* * *

Bilo je pravo olakšanje vratiti se u ponedeljak u buku i vrevu škole, gde je bio primoran da razmišlja o nekim drugim stvarima, makar morao da podnosi Melfojeva čikanja. Melfoj je bio van sebe od sreće zbog poraza Grifindora. Najzad je skinuo zavoje i proslavljao, žustro i nadahnuto imitirajući, uz pomoć obe ruke, Harijev pad s metle. Veći deo sledećeg časa Napitaka Melfoj je imitirao dementora po podrumu; Ron je na kraju pukao i bacio na Melfoja veliko, klizavo krokodilsko srce, koje ga je pogodilo posred lica, što je navelo Snejpa da oduzme Grifindoru pedeset poena.

– Ako Snejp ponovo bude predavao Odbranu od Mračnih veština, ubiću se – reče Ron, dok su posle ručka išli prema Lupinovoj učionici. – Proveri ko je unutra, Hermiona.
Hermiona proviri kroz vrata učionice.
– U redu je!
Profesor Lupin se vratio na posao. Videlo se da je bio bolestan. Stara odora mu je još više landarala i visila, i imao je tamne podočnjake; ipak, nasmešio se razredu kada su seli na svoja mesta i svi uglas stali da se žale na Snejpovo ponašanje za vreme njegovog odsustva.
– Nije fer, samo je uskočio da zamenjuje, zašto nam je zadao domaći?
– Ne znamo ništa o vukodlacima...
– ...na dva svitka pergamenta!
– Jeste li rekli profesoru Snejpu da to još nismo radili? – upita Lupin, blago se namrštivši.
Svi opet zagrajaše u glas.
– Da, ali nam je rekao da smo u velikom zaostatku...
– ...nije hteo ni da čuje...
– ...dva svitka pergamenta!

Profesor Lupin se nasmeši kad vide ogorčenost na svim licima.

– Ne brinite. Razgovaraću s profesorom Snejpom. Ne morate da pišete taj sastav.
– Oh, ne – reče Hermiona, vrlo razočarana. – Ja sam ga već završila!
Uživali su na tom času. Profesor Lupin je izneo pred razred kutiju s hinkipankom, malim jednonogim stvorenjem koje je izgledalo kao da je sačinjeno od pramenova dima, prilično krhko i bezopasno.
– On mami putnike u bare – reče profesor Lupin dok su hvatali beleške. – Primećujete li fenjer koji mu visi s ruke? Cupka ispred njih... ljudi prate svetlost... a onda...
S druge strane stakla, Hinkipank ispusti strahovit mljackavi zvuk.
Kada je zvono zazvonilo, svi pokupiše stvari i krenuše ka vratima, Hari takođe, ali...
– Sačekaj trenutak, Hari – pozva ga Lupin – Želeo bih da porazgovaram s tobom. Hari se vrati i stade da gleda kako profesor Lupin pokriva hinkipankovu kutiju
tkaninom.
– Čuo sam za utakmicu – reč Lupin, okrenuvši se stolu i krenu da pakuje knjige u kofer – i vrlo mi je žao zbog tvoje metle. Ima li šanse da se ponovo zalepi i spoji?
– Ne – reče Hari. – Drvo ju je samlelo u paramparčad.

– Zasadili su Mlatarajuću vrbu one godine kada sam ja stigao na Hogvorts. Čak su deca igrala i nekakvu igru, pokušavala su da se približe dovoljno da dodirnu stablo. Na kraju dečak po imenu Dejvi Gadžen umalo nije izgubio oko, pa su nam zabranili da se drvetu uopšte i približavamo. Nijedna metla to ne bi preživela.

– Jeste li čuli i za dementore? – upita Hari s teškom mukom.

– Da, jesam. Mislim da niko od nas nije dosad video profesora Dambldora tako besnog. Dementori su postali nemirni u poslednje vreme... ljuti su što im nije dozvolio da uđu u dvorište... pretpostavljam da si zbog njih pao?

– Da – reče Hari. Oklevao je, a onda mu pitanje koje je hteo da postavi izlete samo iz usta. – Zašto? Zašto oni na mene tako deluju? Jesam li ja i suviše...?
– To nema veze sa slabošću – reče profesor Lupin oštro, kao da čita Harijeve misli. – Dementori na tebe deluju gore nego na druge zato što u tvojoj prošlosti postoje užasi koje drugi nemaju.
Tračak zimskog sunca pade kroz učionicu, osvetljavajući Lupinove sede vlasi i bore na njegovom mladom licu.
– Dementori spadaju među najgnusnija stvorenja na zemlji. Naseljavaju najmračnija, najprljavija mesta, uživaju u propasti i očajanju, a iz vazduha oko sebe isisavaju mir, nadu i sreću. Čak i Normalci osećaju njihovo prisustvo, mada ih ne mogu videti. Ako se suviše približiš dementoru, on će ti isisati svaku srećnu uspomenu, svaki lep osećaj. Ako bude mogao, dementor će se time hraniti toliko dugo

dok te ne svede na nešto nalik sebi... bezdušno i zlo. Ostaviće ti samo najstrašnija životna iskustva. A ono najgore što se tebi desilo, Hari, bilo bi svakome dovoljno da padne s metle. Nemaš razloga da se stidiš.

– Kada mi se približe... – Hari je zurio u Lupinov sto, a grlo mu se stegnu. – Mogu da čujem Voldemora kako ubija moju mamu.
Lupin iznenada pomeri ruku kao da hoće da je spusti na Harijevo rame, ali se predomisli. Nastupi trenutak tišine, a onda...
– Zašto su morali da dođu na utakmicu? – upita Hari ogorčeno.
– Postaju gladni – reče Lupin hladno, naglo zalupivši kofer. – Dambldor im ne dozvoljava da uđu u školu, pa je njihova zaliha ljudskih žrtava presušila... Mislim da nisu mogli da odole velikoj gužvi oko terena za kvidič. Sve to uzbuđenje... nabijene emocije... to je za njih prava gozba.
– Mora da je strašno u Askabanu – promrmlja Hari. Lupin smrknuto klimnu.
– Ta tvrđava je izgrađena na majušnom ostrvu usred mora, ali nisu im potrebni ni zidovi ni voda da bi zatvorenike držali unutra, pošto su svi oni zatočeni unutar svojih glava, nesposobni da bilo šta radosno pomisle. Većina poludi u roku od nekoliko nedelja.
– Ali Sirijus Blek im je pobegao – reče Hari polako. – On je izašao...
Lupinov kofer skliznu sa stola. Morao je brzo da se sagne da bi ga uhvatio.
– Da – reče, ispravivši se – mora da je Blek našao način da ih pobedi. Nisam verovao da je to moguće... Dementori, navodno, oduzmu čarobnjaku sve njegove moći, ako je dovoljno dugo s njima...
– Vi ste naterali onog dementora u vozu da ustukne – reče Hari iznenada.
– Postoje... izvesni metodi odbrane koji se mogu iskoristiti – reče Lupin. – Ali, u vozu je bio samo jedan dementor. Što ih je više, teže im se možeš odupreti.
– Kakvi metodi odbrane? – upita Hari – Možete li me naučiti?
– Ne pretendujem da sam stručnjak za odbranu od dementora, Hari, naprotiv...
– Ali ukoliko dementori budu opet upali na neku utakmicu kvidiča, moram da znam kako da se odbranim...
Lupin pogleda u Harijevo odlučno lice, oklevajući, a zatim reče: – Pa... u redu. Pokušaću da ti pomognem. Ali, bojim se da će to morati da pričeka do sledećeg polugodišta. Moram dosta toga da uradim pre raspusta. Izabrao sam najnepogodniji trenutak da se razbolim.

* * *

Što zbog Lupinovog obećanja da će mu davati antidementorske lekcije, što zbog pomisli da neće morati da ponovo sluša majčinu smrt, kao i činjenice da je Rejvenklo pregazio Haflpaf u utakmici kvidiča krajem novembra, Harijevo se raspoloženje znatno popravilo. Grifindor još nije ispao iz trke, mada nisu smeli da dozvole sebi da

izgube još jednu utakmicu. Drvcetu se ponovo vratila njegova manijakalna energija, i terao je tim da trenira napornije no ikad pod hladnim kišnim oblacima kojih se nisu rešili ni u decembru. Hari na terenu nije video ni traga dementorima. Izgleda da ih je Dambldorov bes držao podalje, na njihovim položajima kraj kapija.

Dve nedelje pre kraja polugođa nebo se iznenada razvedrilo i postalo blistavo, opalbelo, a blatnjava zemlja je jednog jutra osvanula prekrivena svetlucavim injem. Unutar zamka osećao se duh Božića. Profesor Flitvik, nastavnik Čini, već je ukrasio svoju učionicu treperavim svetiljkama, za koje se ispostavilo da su u stvari prave, lepršave vile. Učenici su veselo raspravljali o planovima za raspust. I Ron i Hermiona odlučiše da ostanu na Hogvortsu i, mada je Ron tvrdio da je to zato što ne bi mogao da izdrži dve nedelje zajedno s Persijem, a Hermiona je tvrdila da joj je potrebna biblioteka, Harija nisu zavarali. Učinili su to da bi njemu pravili društvo, i bio im je zahvalan zbog toga.
Na radost svih (izuzev Harija), predstojao im je još jedan izlet u Hogsmid, poslednjeg vikenda u polugodištu.
– Možemo tamo da obavimo sve božićne kupovine! – reče Hermiona. – Mami i tati bi se sigurno dopali zubočisteći mentol končići-bombončići iz Mednog vojvode!
Rezigniran činjenicom da će ponovo biti jedini trećak koji će ostati u školi, Hari je pozajmio primerak Veštičje metle od Drvceta, i odlučio da provede taj dan čitajući o raznovrsnim modelima. Na treninzima je jahao na jednoj od školskih metli, starinskoj Zvezdi padalici, koja je bila vrlo stara i trzala se; definitivno mu je trebala vlastita nova metla.
U subotu ujutro uoči izleta u Hogsmid, Hari se pozdravi s Ronom i Hermionom, koji su ogrnuli plaštove i marame, a onda se sâm popeo nazad uz mermerno stepenište, i uputio se ka grifindorskoj kuli. Kroz prozor se video sneg koji pada, a zamak je bio vrlo miran i tih.
– Psst... Hari!
On se okrenu, nasred jednog od hodnika na trećem spratu, i ugleda Freda i Džordža kako izviruju iza statue grbave, jednooke veštice.
– Šta to radite? – upita Hari radoznalo. – Zašto niste otišli u Hogsmid?
– Hteli smo da ti pružimo malo prazničnog veselja pre nego što odemo – reče Fred, tajanstveno mu namignuvši. – Dođi ovamo...
Pokaza mu glavom na praznu učionicu levo od jednooke statue. Hari pođe za Fredom i Džordžom unutra. Džordž tiho zatvori vrata, a onda se, s kezom od uva do uva, okrenu i pogleda u Harija.
– Rani božićni poklon za tebe, Hari – reče on.
Fred teatralnim gestom izvadi nešto ispod svog ogrtača i položi ga na jednu od klupa. Bilo je to veliko, četvrtasto, izuzetno pohabano parče pergamenta na kojem ništa nije pisalo. Podozrevajući da je reč o jednoj od Fredovih i Džordžovih šala, Hari stade da razgleda pergament.

– Šta bi ovo trebalo da bude?

– Ovo je, Hari, tajna našeg uspeha – reče Džordž, nežno potapšavši pergament.
– Malo nam je bolno što ti to dajemo – reče Fred – ali odlučili smo to prošle noći, tebi je potrebnija nego nama.
– Uostalom, mi je već znamo napamet – reče Džordž. – Ostavljamo ti ovo u nasleđe. Nama zaista više ne treba.
– A šta će meni parče starog pergamenta? – upita Hari.
– Parče starog pergamenta! – reče Fred sklopivši oči s grimasom kao da ga je Hari smrtno uvredio. – Objasni mu, Džordže.
– Pa... kad smo bili na prvoj godini, Hari... mladi, bezbrižni i nevini...

– ...pa, malo neviniji nego sad... došli smo u sukob s Filčom.

– Bacili smo balegobombu u hodniku, a njega je to, iz nekog razloga, naljutilo...
– Pa nas je odvukao u svoju kancelariju i počeo s uobičajenim pretnjama...
– ...kaznenom nastavom...
– ...čerečenjem...
– ...i nismo mogli da ne primetimo, u jednom od njegovih plakara za kartoteku, fioku s oznakom „Zaplenjeno i vrlo opasno“.
– Nemojte mi reći... – reče Hari, počevši da se ceri.
– Pa, šta bi ti uradio? – reče Fred. – Džordž je izazvao diverziju bacivši još jednu balegobombu, a ja sam brzo otvorio fioku i zgrabio... ovo!
– Nije tako loše kao što zvuči, znaš – reče Džordž. – Ne verujemo da je Filč ikada otkrio kako ona funkcioniše. Ali biće da je sumnjao šta je, inače je ne bi zaplenio.
– A vi znate kako to radi?
– O, da – reče Fred, zlobno se smeškajući. – Od ove male lepotice naučili smo više nego od svih nastavnika u ovoj školi.
– Vi me zafrkavate – reče Hari, gledajući u iskrzani komad pergamenta.
– A, je li? – reče Džordž.
On izvadi svoj štapić, njime lako dotaknu pergament i reče: – Svečano se zaklinjem da smeram neki nestašluk.
I smesta, tanke linije mastila počeše da se šire poput paukove mreže iz tačke koju je Džordž dotakao svojim štapićem. Spajale su se, ukrštale, zadirale u svaki ćošak pergamenta; zatim reči počeše da se rascvetavaju pri vrhu, velike, izuvijane zelene reči, koje ispisaše sledeće:

Gospoda Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja

Dobavljači pomoćnih sredstava za magijske nestašluke
ponosom vam predstavljaju
BANDITOVU MAPU

Bila je to mapa koja je pokazivala svaki detalj zamka Hogvorts i okolnog imanja. Ali, najneverovatnija stvar bile su sitne tačkice mastila koje su se kretale po njoj, svaka označena imenom ispisanim minijaturnim slovima. Zapanjen, Hari se nadvi nad nju. Tačkica na vrhu levog ugla pokazivala je da profesor Dambldor korača tamo-amo po svojoj radnoj sobi. Domareva mačka, Gospođa Noris, šunjala se po drugom spratu, a Pivs poltergajst je trenutno cupkao po sobi s trofejima. I dok mu je pogled lutao duž poznatih hodnika, on primeti još nešto.

Mapa je pokazivala niz prolaza u koje nikad nije ušao. A mnogi su izgleda vodili...
– Pravo u Hogsmid – reče Fred, prateći jedan od njih prstom. – Ima ih ukupno sedam. Mislim da Filč zna za ova četiri – on ih pokaza – ali sigurni smo da smo jedini koji znaju za ove. Nemoj se zamajavati s onim iza ogledala na četvrtom spratu. Koristili smo ga sve do prošle zime, ali se urušio... potpuno je blokiran. I mislimo da ovaj niko nikad nije koristio, pošto je Mlatarajuća vrba zasađena baš poviše izlaza. Međutim, ovaj ovde vodi pravo u podrum Mednog vojvode. Koristili smo ga nebrojeno puta. I kao što si možda primetio, ulaz je odmah preko puta ove sobe, kroz grbu one jednooke veštice.
– Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja – uzdahnu Džordž, potapšavši zaglavlje mape. – Toliko im dugujemo.
– Plemenita gospoda, neumorno su radili da pomognu narednoj generaciji prestupnika – reče Fred svečano.
– No dobro – reče Džordž živahno. – Ne zaboravi da je izbrišeš posle upotrebe...
– ...inače će bilo ko moći da je pročita – dovrši Fred upozorenje.
– Samo je ponovo lupni i reci: „Nestašluk izveden!“ I ona će ponovo postati prazna.
– Dakle, mladi Hari – reće Fred, nepogrešivo imitirajući Persija – pazi kako se ponašaš.
– Vidimo se kod Mednog vojvode – reče Džordž, namigujući mu.
Obojica napustiše prostoriju zadovoljno se smeškajući.
Hari ostade u njoj, i dalje zureći u čudesnu mapu. Posmatrao je kako se sitna mrlja mastila koja je označavala Gospođu Noris okrenula nalevo i zastala da bi onjušila nešto na podu. Ako Filč stvarno ne zna... uopšte ne bi morao da prođe pored dementora...
Ali, dok je stajao preplavljen uzbuđenjem, pade mu na pamet nešto što je jednom čuo od gospodina Vizlija.
Nikad ne veruj ničemu što može da misli ukoliko ne vidiš odakle mu pamet.
Ova mapa je jedan od tih opasnih magijskih predmeta na koje ga je gospodin Vizli upozorio... Dobavljači pomoćnih sredstava za magijske nestašluke... Ali, pomisli Hari, on samo želi da je iskoristi da stigne u Hogsmid, a to nije isto kao da hoće nešto da ukrade ili da nekoga napadne... a pride, Fred i Džordž je već godinama koriste a da

im se ništa strašno nije desilo...

Hari prevuče prstom duž tajnog prolaza za Hogsmid.
Onda, iznenada, kao da sledi nečiji nalog, smota mapu, stavi je ispod odore i požuri ka vratima učionice. Odškrinu ih nekoliko centimetara. Napolju nije bilo nikoga. Izađe iz sobe i stade iza statue jednooke veštice.
Šta treba da uradi? Ponovo izvadi mapu i, na svoje čuđenje, vide da se na njoj pojavila još jedna mastiljava figura, s natpisom Hari Poter. Ta figura je stajala upravo tamo gde je u tom trenutku pravi Hari stajao, otprilike na pola puta duž hodnika na trećem spratu.
Hari je pažljivo posmatrao. Njegovo malo mastiljavo Ja stade da tapka vešticu čarobnim štapićem. Hari brzo izvadi svoj štap i lupnu po statui. Ništa se ne desi. Ponovo pogleda u mapu. Pored njegovog lika pojavi se mali balončić u kom je bila ispisana reč: „Disendium“.
– Disendium! – prošapta Hari, ponovo potapšavši štapićem kamenu vešticu. Odjednom, statuina grba se otvori dovoljno da bi propustila jednu tanušnu osobu.
Hari brzo pogleda levo-desno duž hodnika, zatim skloni mapu u džep, podiže se glavačke kroz rupu, i gurnu se napred.
Klizio je neko vreme niz nešto nalik kamenom toboganu, a onda se prizemlji na hladno, vlažno tlo. Ustade, gledajući oko sebe. Bio je mrkli mrak. Podiže štapić i promrmlja: – Lumos! – I vide da se nalazi u uzanom i niskom zemljanom tunelu. Podiže mapu, potapša je vrhom štapića i šapnu: – Nestašluk izveden! – Mapa smesta postade prazna. Pažljivo je smota, tutnu pod ogrtač, a onda, dok mu je srce ubrzano lupalo od iznenađenja i zebnje, zaputi se dalje.
Hodnik se uvijao i krivudao, nalik na džinovsku zečju rupu. Hari je jurio kroz tunel, ponekad posrćući po neravnom tlu, držeći štapić pred sobom.
To je trajalo beskrajno dugo, ali Harija je sama pomisao na Mednog vojvodu bodrila da izdrži. Posle otprilike jednog sata tunel poče da se uspinje. Dahćući, Hari je ubrzao korak, vrelog lica, vrlo ozeblih nogu.
Desetak minuta kasnije, stiže do podnožja izlizanih kamenih stepenica čiji se kraj gubio u visinu. Pažljivo, da ne napravi buku, Hari poče da se penje. Stotinu stepenika, dve stotine, na kraju prestade da broji, gledajući u svoja stopala dok se penjao... A onda, bez ikakvog upozorenja, udari glavom u nešto tvrdo.
Ličilo je na vratanca od podruma. Hari zastade, protrljavši teme, osluškujući. Odozgo nije dopirao nikakav zvuk. Vrlo lagano, on odškrinu vratanca i proviri preko ivice.
Nalazio se u podrumu, punom drvenih sanduka i kutija. Hari se pope kroz vratanca i ponovo ih zatvori... tako su se savršeno uklapala u prašnjavi pod da se gotovo nisu ni videla. Hari se polako odšunjao do drvenih stepenica koje su vodile naviše. Sada je definitivno mogao da čuje glasove, da ne pominjemo zvonjavu zvona i otvaranje i zatvaranje vrata.

Dok je razmišljao šta mu je sad činiti, iznenada začu mnogo bliži zvuk vrata koja se otvaraju; neko se spremao da siđe niza stepenice.
– I donesi još jednu kutiju žele pužića, dragi, već su nam pri kraju... – reče ženski glas.
Par nogu spuštao se niza stepenice. Hari se baci iza jednog ogromnog sanduka i sačeka da koraci prođu. Čuo je tog čoveka kako premešta sanduke duž suprotnog zida. Možda neće imati drugu šansu...
Brzo i tiho, Hari se izvuče iz skrovišta i uzvera se uza stepenice; osvrnuvši se unazad, vide ogromnu zadnjicu i sjajnu ćelu zaronjenu u sanduk. Hari stiže do vrata na vrhu stepeništa, šmugnu kroz njih i nađe se iza tezge u Mednom vojvodi... brzo čučnu, postrance se odšunja, a onda se ispravi.
Medni vojvoda bio je tako krcat hogvortskim učenicima da niko ne pogleda dvaput u Harija. Prolazio je kraj njih osvrćući se i suzdržavao osmeh na pomisao kakav bi izraz poprimilo Dadlijevo praseće lice kada bi ovaj mogao da vidi gde je Hari sada.

Jedna povrh druge, nizale su se nebrojene police krcate najizazovnijim slatkišima koji se mogu zamisliti. Kremaste nugat kriške, svetlucave ružičaste ledene kocke od kokosa, debele karamele boje meda; stotine vrsta čokolada, uredno poređanih u nizu; zatim, veliko bure puno bombonica svih aroma, i još jedna s praskavim zujalicama, levitirajućim kuglicama ušećerenog limuna, koje je Ron već pominjao; pored jednog zida bili su slatkiši sa „specijalnim efektima“: Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake (koje su ispunjavale prostoriju balonima boje ljubičica koji danima nisu hteli da puknu), čudno iverje zubočistećih mentol končića-bombončića, sićušni crni ljutkasti vragolani („bljujte vatru na svoje prijatelje“), ledomiši („čujte kako vam zubi cijuču i skviče!“), kremasti pepermint kolači u obliku žaba („realistično će vam uskočiti u stomak!“), krhka šećerna perca i praskave bombone.
Hari se provukao kroz gomilu šestaka, a onda ugleda znak koji je visio u najdaljem uglu prodavnice („NEOBIČNI UKUSI“). Pod njim su stajali Ron i Hermiona, odmeravajući poslužavnik lilihipa s ukusom krvi. Hari im se prišunja.
– Fuj, ne, Hariju se ovi ne bi svideli, oni su za vampire, pretpostavljam – govorila je Hermiona.
– Šta kažeš na ove? – reče Ron, gurnuvši joj ćup buba-švabonica pod nos.
– Nipošto te – reče Hari.

– Hari! – ciknu Hermiona. – Šta radiš ovde? Kako... kako si...?

– Vau! – uzviknu Ron, vidno impresioniran – naučio si kako da se Prebaciš!
– Naravno da nisam – reče Hari. Spusti glas da ga niko od šestaka ne bi čuo, i ispriča im sve o Banditovoj mapi.
– Kako to da je Fred i Džordž nikada nisu dali meni! – reče Ron, razjaren. – Ja sam im brat!
– Ali Hari je neće zadržati! – reče Hermiona, kao da je ta ideja nemoguća. – On će

je predati profesorki Mek Gonagal, zar ne, Hari?

– Ne, neću! – reče Hari.
– Jesi li poludela? – reče Ron, izbečivši se na Hermionu. – Da preda nešto tako dobro?
– Ako joj dam mapu, moraću da kažem otkud ona kod mene! Filč će saznati da su je Fred i Džordž ukrali!
– A šta je sa Sirijusom Blekom? – procedi Hermiona. – Mogao bi i on da iskoristi jedan od tih prolaza da uđe u zamak! Nastavnici moraju da znaju!
– Ne može da uđe kroz tajni hodnik – brzo uzvrati Hari. – Na mapi postoji sedam tajnih tunela, zar ne? Fred i Džordž kažu da Filč zna za četiri. A preostala tri... jedan je urušen, tako da niko ne može kroz njega. Drugom je na ulazu zasađena Mlatarajuća vrba, tako da se iz njega ne može izaći. A onaj kojim sam sada došao... pa... zbilja je teško naći ulaz u njega dole u podrumu... stoga, sem ukoliko on već nije znao da postoji...
Hari zastade, oklevajući. Šta ako Blek zaista zna da tu postoji prolaz? Ron se, međutim, značajno nakašlja i pokaza na proglas nalepljen s unutrašnje strane vrata poslastičarnice.

PO NAREĐENJU MINISTARSTVA MAGIJE

Podsećamo mušterije da će, do daljeg, dementori patrolirati ulicama Hogsmida svake noći posle zalaska sunca. Mera se uvodi zbog sigurnosti žitelja Hogsmida i prestaće posle hapšenja Sirijusa Bleka. Stoga je preporučljivo da završite kupovinu pre nego što padne noć.
Srećan Božić!

– Vidiš? – reče tiho Ron. – Voleo bih da Blek pokuša da provali u Mednog vojvodu pored svih tih dementora koji se šetaju selom. U svakom slučaju, Hermiona, vlasnici Mednog vojvode čuli bi provalnika, zar ne? Oni žive iznad radnje!

– Da, ali... ali... – Hermiona se upinjala da nađe još neki problem – Pazi, Hari ipak ne bi smeo u Hogsmid. Nema potpisan formular! Ako iko to otkrije, biće u velikoj nevolji! A još nije pao mrak... šta ako se Sirijus Blek vrati danas? Sada?
– Ne bi mu bilo lako da Harija primeti po ovome – reče Ron, pokazujući na jaku snežnu mećavu koja se videla kroz sitna prozorska okna. – Ma daj, Hermiona, Božić je. Hari je zaslužio odmor.
Hermiona se ugrize za usnu, krajnje zabrinuta.
– Hoćeš da me prijaviš? – upita je Hari, smešeći se.
– Naravno da ne... ali, zbilja, Hari...
– Jesi li video praskave zujalice, Hari? – reče Ron, vodeći ga ka posudi u kojoj su bili. – A žele puževe? Ili kiselizalice? Fred mi je doneo jednu kad sam imao sedam godina... napravila mi je rupu u jeziku. Sećam se kako ga je mama tukla metlom. – Ron

se zagleda u kutiju s kiselizalicama. – Misliš li da bi Fred pojeo buba-švabonice ako bih mu rekao da je to kikiriki?
Kad su Ron i Hermiona platili svoje slatkiše, sve troje izađoše iz Mednog vojvode u mećavu.
Hogsmid je ličio na božićnu čestitku. Kolibice i prodavnice sa slamnatim krovovima bile su pokrivene debelim slojem zaleđenog snega. Na vratima su visili venčići zelenike, a među drvećem su lebdeli nizovi začaranih svećica.
Hari zadrhta. Za razliku od njih dvoje, on nije imao ogrtač. Pođoše ulicom, pognuvši glave pod naletom vetra, dok su mu Ron i Hermiona dovikivali kroz svoje šalove.
– Ovo je pošta...

– Zonko je tu gore...
– Mogli bismo da pođemo do Vrišteće kolibe...
– Znaš šta – reče Ron, dok su mu zubi cvokotali – da pođemo na krem pivo u Tri metle?
Hari je bio i više nego voljan. Vetar je bio leden i šake su mu već bile promrzle, tako da pređoše ulicu i za koji minut bili su na ulazu u malenu krčmu.
Unutra je bilo prepuno, bučno, toplo i zadimljeno. Žena zanosnih oblina i ljupkog lica posluživala je grupu bučnih veštaca za šankom.
– To je Madam Rozmerta – reče Ron. – Idem ja po piće, važi? – reče, malo pocrvenevši.
Hari i Hermiona se zaputiše u zadnji deo prostorije, gde je stajao mali stočić, između prozora i božićne jelke kraj kamina. Ron se vrati posle pet minuta noseći tri penušave krigle krem-piva.
– Srećan Božić! – reče razdragano, podižući kriglu.
Hari ispi dobar gutljaj. To je bila najukusnija stvar koju je ikad okusio; činilo mu se da mu iznutra zagreva svaki delić tela.
Iznenada, kroz kosu mu prostruja hladan povetarac. Vrata Tri metle ponovo se otvoriše. Hari pogleda preko ivice krigle i zagrcnu se.
Profesori Mek Gonagal i Flitvik upravo su ulazili u krčmu praćeni kovitlacem pahulja i u pratnji Hagrida, koji je bio zadubljen u razgovor s korpulentnim čovekom u limunzelenom polucilindru i kariranom plaštu – bio je to Kornelijus Fadž, ministar magije.
U isti mah, Ron i Hermiona oboje staviše ruke na Harijavu glavu i gurnuše ga pod sto. Poliven krem pivom i čučeći izvan vidokruga, Hari je stezao svoju praznu kriglu i posmatrao noge troje nastavnika i Fadža kako se kreću ka šanku, zastaju, a onda prolaze tik kraj njega.
Negde iznad njega, Hermiona prošapta – Mobiliarbus!
Božićna jelka pored stola podiže se desetak centimetara od poda, odlebde postrance i meko se spusti baš ispred njihovog stola, skrivajući ih s vidika. Zureći

kroz gusto donje granje, Hari vide kako se četiri para nogu pomeraju oko stola baš pored njihovog, zatim začu uzdahe i huktanje nastavnika i ministra dok su sedali.
Zatim ugleda još jedan par nogu, sa svetlucavim tirkiznim potpeticama, i začu ženski glas.
– Mala škrgovodica...
– Za mene – reče glas profesorke Mek Gonagal.
– Dva litra medovine...
– Fala, Rozmerta – reče Hagrid.
– Soda sa sirupom od višnje s ledom i kišobrančićem...
– Mmm! – reče profesor Flitvik, oblizujući usne.
– Dakle, biće da je za vas rum s ribizlama, ministre.
– Hvala, Rozmerta, dušo – reče Fadžov glas. – Drago mi je što te ponovo vidim, ako smem da kažem. Posluži se i ti, hoćeš? Pridruži nam se...
– Pa, mnogo vam hvala, ministre.
Hari vide kako sjajne potpetice odšetaše i vratiše se nazad. Srce mu se pope u grlo. Kako mu nije palo na pamet da je ovo poslednji vikend u polugodištu i za nastavnike, kao i za đake. I koliko će dugo sedeti ovde? Trebaće mu vremena da se odšunja do Mednog vojvode ako želi da se noćas vrati u školu... Hermionina noga nervozno se trgnu kraj njega.
– Pa, šta vas dovodi u ovaj kraj, ministre? – dopre glas Madam Rozmerte.
Hari spazi kako se donji deo Fadžovog debelog tela izvija u stolici, kao da proverava da neko ne prisluškuje. Zatim reče tihim glasom: – Šta drugo, draga moja, nego Sirijus Blek? Verujem da si čula šta se desilo u školi za Noć veštica?
– Čula sam neke glasine – priznade Madam Rozmerta.
– Jesi li ispričao celoj krčmi, Hagride? – očajno reče profesorka Mek Gonagal.
– Mislite li da je Blek i dalje u ovom kraju, ministre? – prošaputa Madam Rozmerta.
– Siguran sam u to – reče Fadž kratko.
– Znate li da su dementori dvaput pretresli moju krčmu? – reče Madam Rozmerta, spustivši glas. – Preplašili su mi sve mušterije... To nije dobro za posao, ministre.
– Rozmerta, draga, ne volim ih ja ništa više no ti – reče Fadž s nelagodom. – Neophodna predostrožnost... na nesreću, ali šta ćete... upravo sam video neke od njih. Besni su zbog Dambldora... neće da ih pusti unutar školskog imanja.
– Naravno da ne – oštro će profesorka Mek Gonagal. – Kako da predajemo ako nam se ti užasi motaju naokolo?
– Tako je, tako je! – pištao je sitni profesor Flitvik, čije su noge visile čitavu stopu od poda.
– Bilo kako bilo – oklevao je Fadž – oni su tu da vas zaštite od nečeg mnogo goreg... Svi znamo za šta je sve Blek sposoban...
– Znate, još uvek mi je teško da poverujem u to – reče Madam Rozmerta

zamišljeno. – Od svih ljudi koji su prebegli na Mračnu stranu, Sirijus Blek je bio poslednji na kojeg bih posumnjala... Mislim, sećam ga se dok je kao dečak bio na Hogvortsu. Da ste mi rekli šta će od njega postati, rekla bih vam da ste popili previše medovine.

– Ne znaš ni pola od toga, Rozmerta – reče Fadž dubokim glasom. – Ono najgore što je učinio mnogima nije poznato.
– Najgore? – reče Madam Rozmerta, glasom punim znatiželje. – Mislite, gore od ubistva svih onih jadnih ljudi?
– Svakako – reče Fadž.
– Ne verujem. Šta može biti gore?
– Kažete da ga se sećate s Hogvortsa, Rozmerta – promrmlja profesorka Mek Gonagal. – Sećate li se ko mu je bio najbolji prijatelj?
– Naravno – reče Madam Rozmerta, s malim smeškom. – Nikad nisu išli jedan bez drugoga, zar ne? Koliko sam ih puta ovde videla, o, tako su me zasmejavali. Baš su bili pravi tandem, Sirijus Blek i Džejms Poter!
Hari ispusti kriglu uz glasan zveket. Ron ga šutnu.
– Tačno tako – reče profesorka Mek Gonagal. – Blek i Poter. Vođe njihove male klike. Obojica izuzetno bistri, naravno... čak natprosečno bistri... ali ne pamtim da smo ikad imali veća spadala...
– Ne znajem baš... – blago se zakikota Hagrid. – Fred i Džordž Vizli bi mogli da se mere sas njima.
– Čovek bi pomislio da su Blek i Poter braća! – saglasi se profesor Flitvik. – Bili su nerazdvojni!
– Naravno da jesu – reče Fadž. – Poter je verovao Bleku više nego svim ostalim prijateljima. Ništa se nije promenilo ni kad su završili školu. Blek im je bio kum kada se Poter venčao s Lili. Zamolili su ga da bude i Harijev kum. Hari nema pojma o tome, naravno. Možete da zamislite koliko bi ga takva pomisao mučila.
– Zbog toga što se ispostavilo da je Blek u savezu sa Znate-Već-Kim? – prošaputa Madam Rozmerta.
– Još gore od toga, draga... – Fadž spusti glas i nastavi nešto tiho da mrmlja. – Mnogi ljudi ne znaju da su Poterovi bili svesni da ih Znate-Već-Ko proganja. Dambldor, koji je neumorno radio protiv Znate-Već-Koga, imao je par korisnih špijuna. Jedan od njih mu je sve odao, i on je odmah upozorio Džejmsa i Lili na opasnost. Savetovao im je da se sakriju. Ali, nije bilo lako sakriti se od Znate-Već-Koga. Dambldor im je rekao da je najbolje da primene Povereničku čin.
– Kako ona deluje? – upita Madam Rozmerta, ostavši bez daha od znatiželje. Profesor Flitvik pročisti grlo.
– Neizmerno složena čin – reče piskavim glasom. – uključuje i magično skrivanje tajne u pojedinom živom biću. Ta informacija ostaje pohranjena kod izabrane osobe, iliti Čuvara tajne, i stoga ju je nemoguće otkriti... sem ukoliko, naravno, Čuvar tajne

ne odluči da je objavi. Dok god Čuvar tajne ne bi progovorio, Znate-Već-Ko je godinama mogao da pretražuje selo u kom su Lili i Džejms odseli i da ih ne nađe, čak ni kad bi prislonio nos uz prozor njihove dnevne sobe!

– Dakle, Blek je bio Čuvar tajne Poterovih? – prošaputa Madam Rozmerta.
– Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. – Džejms Poter je rekao Dambldoru da bi Blek radije umro nego da ih oda, da Blek planira da se i sâm sakrije... a ipak, Dambldor se i dalje brinuo. Sećam se da se nudio Poteru da mu on sâm bude Čuvar tajne.
– Sumnjao je u Bleka? – prenerazi se Madam Rozmerta.
– Bio je siguran da neko blizak Poterovima obaveštava Znate-Već-Koga o njihovom kretanju – reče profesorka Mek Gonagal smrknuto. – Zaista, već je neko vreme sumnjao da je neko s naše strane izdajica i da prenosi mnogo toga Znate-Već-Kome.
– Ali, Džejms Poter je insistirao da uzmu Bleka?
– Jeste – reče Fadž teškim glasom. – A onda, samo nedelju dana nakon izvođenja Povereničke čini...
– Blek ih je izdao? – prozbori Madam Rozmerta.
– Da. Bleku je bilo dosta uloge dvostrukog agenta, bio je spreman da javno podrži Znate-Već-Koga, a izgleda da je planirao da to učini u trenutku smrti Poterovih. Ali, kao što znamo, Znate-Već-Ko je doživeo svoju propast pred malim Harijem Poterom. Izgubio je svoju moć i, potpuno oslabljen, pobegao. A to je dovelo Bleka u vrlo nezgodan položaj. Njegov gospodar je posustao u trenutku kada se on, Blek, pokazao u pravom svetlu, kao izdajica. Nije imao drugog izlaza nego da beži...
– Prljavi, smradni prevrtač! – reče Hagrid tako glasno da se polovina krčme ućuta.

– Psst! – reče profesorka Mek Gonagal.
– Sreo sam ga! – zareža Hagrid. – Mora da sam bijo poslednji koj’ ga je vid’o pre neg’ je poubijo svi ti ljudi! Ja sam spas’o Harija iz Džejmsove i Liline kuće nakon š’o su ubijeni! I tek š’o sam ga izvadijo iz ruševina, siromaška, s vel’kom poderotinom na čelu, kraj mrtvih roditelja... a Sirijus Blek se pojavio na tom letećem motociklu koj’ je vol’o da jaše. Nije mi ni na kraj pameti bilo da se zapitam š’a je tražijo tamo. Nesam znao da je bio njin Čuvar tajni. Mislijo sam da je čuo vesti o napadu Znate-Već-Koga i doš’o da vidi š’a mož’ da učini. Bijo je prebledeo i tres’o se, jes’ vala. I znate š’a sam ja učinio? TEŠIJO SAM TOG ZLOČINAČKOG IZDAJICU! – stade da urla Hagrid.
– Hagride, molim te! – reče profesorka Mek Gonagal. – Tiše govori!
– Kak’ sam mog’o da znadem da se ne uzrujava zbog Lili i Džejmsa? A on se brinuo zbog Znate-Već-Kojeg! A onda mi rekne: „Daj mi Harija, Hagride, ja sam mu kum, će se brinem o njemu...“ Ha! Al’ ja sam im’o naređenja od Dambldora i rek’o sam Bleku, jok, Dambldor je rek’o da Hari ide kod teče i tetke. Blek se usprotivio, al’ je na kraju popustijo. Rek’o mi da uzmem njegov motocikl i odvezem Harija tamo.

„Meni viš’ neće trebat“, to mi je kaz’o.

– Treb’o sam da znadem da tu neš’o smrdi. Vol’o je taj motocikl, š’o bi mi ga dav’o? Š’o mu više neće trebati? A zapravo, mnogo bi mu lakše ušli u trag. Dambldor je znao da je on Čuvar tajne Poterovih. Blek je znao da će morat’ da beži iste te noći, bilo je samo pitanje vremena ka’ će se Ministarstvo magije dić’ da ga traži.

– A š’a da sam mu dao Harija, a? Kladim se da bi ga bacijo s motocikla u more. Sina svog najboljeg prijatelja! Al’, kad čarobnjak pređe na Mračnu stranu, više mu niko niš’ ne znači...
Posle Hagridove priče nasta dug tajac. A onda Madam Rozmerta progovori, s izvesnim zadovoljstvom: – Ali nije uspeo da nestane, zar ne? Ministarstvo magije ga je uhvatilo već sledećeg dana!
– Avaj, bar da jesmo – reče Fadž gorko. – Nismo ga mi našli. Bio je to mali Piter Petigru... još jedan od Poterovih prijatelja. Lud od bola, bez sumnje, znajući da je Blek bio Čuvar tajne Poterovih, sâm je krenuo za Blekom.
– Petigru... onaj mali debeli dečak koji se uvek motao oko njih na Hogvortsu? – upita Madam Rozmerta.
– Obožavao je Bleka i Potera kao svoje junake – reče profesorka Mek Gonagal. – Nikad im nije bio ravan, po talentu. Često sam bila prilično oštra prema njemu. Možete da zamislite koliko sada... žalim zbog toga... – Zvučala je kao da je prehlađena.
– De, de, Minerva – reče Fadž nežno. – Petigru je umro herojskom smrću. Svedoci... Normalci, naravno, kasnije smo im izbrisali pamćenja... rekli su nam kako je Petigru saterao Bleka u ćošak. Kažu da je jecao. „Lili i Džejms, Sirijuse! Kako si samo mogao?“ A onda je posegao za svojim štapićem. Naravno, Blek je bio brži. Razneo je Petigrua u paramparčad...
Profesorka Mek Gonagal izduva nos i reče: – Glupi dečak... budalasti dečak...
nikad nije imao šanse u dvobojima... trebalo je to da prepusti Ministarstvu...
– Kažem vi, da sam stig’o do Bleka pre malog Petigrua, ne bih se zamajav’o s kojekakvi štapići... Rastrg’o bi’ ga... komad... po... komad – brundao je Hagrid.
– Ne znaš šta govoriš, Hagride – reče Fadž oštro. – Niko osim uvežbanih čarobnjaka iz odreda za sprovođenje magijskih zakona ne bi imao šanse protiv Bleka kad je sateran u ćošak. U to vreme ja sam bio mlađi ministar u Odseku za magijske katastrofe, i bio sam među prvima koji su stigli na poprište, neposredno nakon što je Blek pobio sve te ljude. Nikad, nikad to neću zaboraviti. Još uvek ponekad sanjam taj prizor. Krater nasred ulice, tako dubok da je prodro do kanalizacije. Leševi na sve strane. Normalci vrište. A Blek stoji i smeje se, s ostacima Petigrua pred sobom...
hrpom krvave odeće i nekoliko... nekoliko komada...
Fadž iznenada ostade bez glasa. Začu se šmrktanje iz pet noseva.
– Pa, to ti je ta priča, Rozmerta – reče Fadž promuklo. – Bleka su odvela dvadesetorica pripadnika odreda za sprovođenje magijskih zakona, a Petigruu je

posthumno dodeljen orden Reda Merlina prve klase, za koji smatram da je predstavljao kakvu-takvu utehu njegovoj sirotoj majci. A Blek je od tada bio u Askabanu.

Madam Rozmerta duboko uzdahnu.
– Je li istina da je on lud, ministre?
– Voleo bih da mogu to da potvrdim – reče Fadž lagano. – Doduše, smatram da ga je poraz njegovog gospodara za izvesno vreme učinio neuravnoteženim. Ubistvo Petigrua i svih tih Normalaca bio je čin očajnika sateranog u ćošak... surovo.. i besmisleno. Ipak, sreo sam Bleka prilikom moje poslednje inspekcije Askabana. Znate, većina zatvorenika tamo sedi mrmljajući sama sa sobom u tmini; u njima nema trunke razuma... ali sam bio zapanjen koliko je Blek izgledao normalno. Razgovarao je sa mnom sasvim razborito. To me je potreslo. Reklo bi se da mu je samo dosadno...

Pitao me je da li sam završio s novinama, hladan k’o špricer, rekao je da mu nedostaju ukrštene reči. Da, bio sam zapanjen koliko su malo dementori uticali na njega... a on je bio jedan od najbolje čuvanih zatvorenika na tom mestu. Dementori su mu dan i noć čučali pred vratima.
– Ali, šta mislite, zašto je pobegao? – upita Madam Rozmerta. – Bože dragi, ministre, neće valjda da se pridruži Znate-Već-Kome?
– Mislim da je to njegov... ovaj... moguć plan – vrdao je Fadž. – Ali se nadamo da ćemo uspeti da uhvatimo Bleka mnogo pre toga. Moram reći da je Znate-Već-Ko kad je sam i bez prijatelja jedno... ali ako mu vratite njegovog najodanijeg slugu, bojim se i da pomislim koliko bi se brzo povratio...
Začu se tanušan zvuk čangrljanja stakla po drvetu. Neko je spustio čašu.
– Znaš, Kornelijuse, ako nameravaš da večeraš s direktorom, bolje da se što pre vratimo u zamak – reče profesorka Mek Gonagal.
Jedan po jedan, parovi nogu ispred Harijevog nosa ponovo uzeše na sebe teret gospodara; rubovi ogrtača zalepršaše pred njima, a Madam Rozmertine blistave potpetice nestadoše iza šanka. Vrata Tri metle ponovo se otvoriše, i nastavnici nestadoše u još jednom kovitlacu pahulja.
– Hari?
Lica Rona i Hermione pojaviše se pod stolom. Oboje su nemo zurili u njega.

11. Vatrena strela



Hariju nije bilo sasvim jasno kako je uopšte uspeo da se vrati u podrum Mednog vojvode, zatim kroz tunel, pa ponovo u zamak. Samo je znao da mu je povratak u zamak izgledao neverovatno kratak, te da je jedva bio svestan kuda ide i šta radi, pošto mu je u glavi još uvek odzvanjao razgovor koji je upravo bio čuo.

Zašto mu to niko nije rekao? Dambldor, Hagrid, gospodin Vizli, Kornelijus Fadž... Zašto mu niko nikad nije pomenuo da su mu roditelji poginuli zato što ih je izdao njihov najbolji prijatelj?
Za vreme večere, Ron i Hermiona su nervozno posmatrali Harija ne usuđujući se da progovore o onome što su saznali, pošto je Persi sedeo baš pored njih. Kad su se popeli gore u prepun dnevni boravak, zatekoše Freda i Džordža, koji behu aktivirali pola tuceta balegobombi u čast kraja polugodišta. Hari, koji nije želeo da ga Fred i Džordž zapitkuju da li je pronašao put do Hogsmida, tiho se odšunjao u praznu spavaonicu i uputio se pravo ka noćnom ormariću. Razgrnuo je knjige i brzo pronašao ono što je tražio – kožom povezan foto-album koji mu je Hagrid poklonio pre dve godine, prepun čarobnjačkih fotografija Harijeve majke i oca. Seo je na krevet, navukao zastore i počeo da lista, tražeći, sve dok...
Zaustavio se kod slike s venčanja svojih roditelja. Otac mu je mahao s nje, presrećan, dok mu je neobuzdana crna kosa, koju je Hari od njega nasledio, štrčala u svim pravcima. Pored njega bila je majka, blistava od radosti, pod ruku s ocem. A pored... mora da je to on. Njihov kum... Hari nikad ranije nije razmišljao o njemu.
Da nije znao da se radi o istoj osobi, nikad ne bi pogodio da je na toj staroj fotografiji Blek. Lice mu nije bilo usukano i voštano, već privlačno, nasmejano. Da li je u trenutku kada je fotografija napravljena već radio za Voldemora? Da li je već

planirao smrt dvoje ljudi kraj sebe? Da li je shvatao da ga čeka dvanaest godina u Askabanu, dvanaest godina koje će ga učiniti neprepoznatljivim?
Ali, na njega dementori ne utiču, pomisli Hari, zureći u privlačno, nasmejano lice. On nije prinuđen da sluša moju mamu kako vrišti čim mu se i suviše približe...
Hari zalupi album i strpa ga ponovo u noćni ormarić, skide odoru i naočare i leže u krevet, pazeći da zastori baldahina ostanu navučeni kako bi ga skrili od pogleda.
Vrata spavaonice se otvoriše.
– Hari? – začu se Ronov nesiguran glas.
Ali Hari se pritajio, pretvarajući se da spava. Čuo je kako Ron izlazi i okrenuo se na leđa, širom otvorenih očiju.
Harijem, poput otrova, poče da kola mržnja kakvu do tada nije poznavao. Mogao je da vidi Bleka kako mu se smeje kroz tamu, kao da mu je neko prilepio fotografiju iz albuma ispred očiju. Posmatrao je, kao da mu se pred očima odvija film, Sirijusa Bleka kako Pitera Petigrua (koji je u njegovoj glavi ličio na Nevila Longbotoma) raznosi u hiljadu komadića. Mogao je jasno da čuje (iako nije imao pojma kako Sirijusov glas zvuči), tiho, uzbuđeno mrmljanje: – ’Uspeo sam, moj gospodaru...
Poterovi su me postavili za svog Čuvara tajne...’ – a onda i drugi glas kako se piskavo smeje, istim onim smehom koji bi Hariju odzvanjao u glavi kad god se dementori približe...

* * *

– Hari, ti... baš užasno izgledaš.

Sve do zore Hari nije oka sklopio. Kada se probudio, spavaonica je već bila pusta. Obukao se i sišao spiralnim stepenicama do dnevnog boravka koji je bio skoro prazan, izuzev Rona, koji je jeo pepermint žapca i masirao stomak, i Hermione, koja je već raširila svoje domaće zadatke preko tri stola.
– Gde su ostali? – upita Hari.
– Otišli! Danas je prvi dan raspusta, zar se ne sećaš? – reče Ron, zagledajući Harija izbliza. – Skoro će ručak, baš sam hteo da dođem i da te probudim.
Hari se sruči u stolicu kraj kamina. Sneg je i dalje padao s druge strane prozora. Krukšenks se ispružio ispred vatre poput velike riđe prostirke.
– Stvarno ne izgledaš najbolje, znaš – reče Hermiona, brižno se zagledavši u njegovo lice.
– Dobro sam – reče Hari.
– Slušaj, Hari – reče Hermiona, razmenivši pogled s Ronom – mora da si strašno uznemiren posle onoga što si juče čuo. Samo, moraš da paziš da ne napraviš neku glupost.
– Kao na primer? – upita Hari.
– Na primer da pođeš u potragu za Blekom – reče Ron oštro.

Hari je mogao da primeti da su taj razgovor uvežbavali dok je on spavao. Ne reče ništa.
– Nećeš, je l’ tako, Hari? – upita ga Hermiona.
– Blek nije vredan toga da umreš zbog njega – dodade Ron. Hari ih pogleda. Izgleda da ništa nisu razumeli.
– Znate li šta vidim i čujem kad god mi se dementori približe? – upita, a Ron i Hermiona odmahnuše glavama, zabrinuto. – Čujem moju mamu kako vrišti i preklinje Voldemora. A da vi čujete krike svoje mame, neposredno pre nego što će biti ubijena, ne biste bili kadri da ih lako zaboravite. I još ako biste otkrili da ju je neko ko joj je tobož bio prijatelj izdao i poslao Voldemora kod nje...
– Ti tu ništa ne možeš! – reče Hermiona, vidno potresena. – Dementori će uhvatiti Bleka i on će se vratiti u Askaban i... i dobiti šta je zaslužio!
– Čula si šta je Fadž rekao. Askaban ne deluje na Bleka kao na normalne ljude. Za njega to nije kazna kao za ostale.
– Pa šta hoćeš da kažeš? – reče Ron, vrlo napet. – Hoćeš... da ubiješ Bleka ili nešto slično?
– Ne budi smešan – reče Hermiona panično. – Hari neće nikoga da ubije, zar ne, Hari?
Hari ponovo ništa ne odgovori. Nije, zapravo, znao šta hoće. Samo je znao da ne može podneti da ne preduzima ništa dok je Blek na slobodi.
– Melfoj zna za to – reče naglo. – Setite se šta mi je rekao na času Napitaka? ’Da sam ja u pitanju, želeo bih da se osvetim... Sâm bih ga uhvatio.’
– Poslušaćeš Melfojev savet radije nego naš? – upita Ron besno. – Slušaj... znaš li šta je Petigruova majka dobila pošto ga je Blek sredio? Tata mi je rekao... orden Reda Merlina prve klase i Petigruov prst u kutijici. To je bio najveći njegov delić koji su uspeli da pronađu. Blek je ludak, Hari, i to opasan...
– Mora da je i Melfoju njegov otac ispričao ovu priču – reče Hari, ne obazirući se na Rona. – On je bio u krugu Voldemorovih bliskih saradnika...
– Govori Znaš-Već-Ko, hoćeš li, molim te? – ljutito ga prekide Ron.
– ...tako da su, očigledno, Melfojevi znali da Blek radi za Voldemora...
– ...a Melfoj bi voleo da te vidi rasutog u milion komadića, kao Petigrua! Saberi se. Melfoj se samo nada da ćeš biti ubijen pre nego što bude morao da igra protiv tebe u kvidiču.
– Hari, molim te – reče Hermiona, a suze joj zasijaše u očima – molim te budi razuman. Blek je učinio nešto strašno, užasno, ali n-nemoj sebe da dovodiš u opasnost, to je upravo ono što Blek želi... O, Hari, pašćeš pravo u Blekove ruke ako ga budeš tražio. Tvoji mama i tata ne bi želeli da stradaš, zar ne? Oni ne bi želeli da pođeš u potragu za Blekom!
– Nikad neću saznati šta bi oni želeli jer, zahvaljujući Bleku, nikad u životu nisam mogao da razgovaram s njima – reče Hari kratko.

Zavlada tajac, tokom kojeg se Krukšenks zamamno protegnu, istegavši kandže.

Ronov džep zadrhta.
– Čujte – reče Ron, očigledno tražeći način da promeni temu – raspust je! Još malo pa će Božić! Hajde... hajde da odemo do Hagrida. Odavno ga nismo obišli!
– Ne – brzo odgovori Hermiona. – Rone, Hari ne sme da napušta zamak...
– Da, hajdemo – reče Hari, ustajući – mogao bih da ga priupitam kako to da nikad nije spomenuo Bleka kad mi je pričao o mojim roditeljima!
Ron očito nije imao na umu dalju raspravu o Sirijusu Bleku.
– Ili bismo mogli da odigramo partiju šaha – reče brzo – ili gobkamenja. Persi je ostavio svoj komplet...
– Ne, hajde da posetimo Hagrida – reče Hari odlučno.
Stoga oni uzeše ogrtače iz svojih spavaonica i provukoše se kroz rupu iza portreta („Stanite i borite se, vi kukavički nikogovići!“), prođoše kroz opusteli zamak i izađoše na hrastova ulazna vrata.
Lagano su išli preko livade, ostavljajući za sobom plitak rov u sjajnom, brašnjavom snegu, a čarape i rubovi ogrtača ubrzo im se natopiše i počeše da se lede. Zabranjena šuma izgledala je kao začarana, svako drvo beše poprskano srebrnim sjajem, a Hagridova kolibica ličila je na tortu sa šlagom.
Ron zakuca, ali niko ne odgovori.
– Nije valjda negde izašao? – upita Hermiona, koja je drhtala ispod ogrtača. Ron prisloni uvo uz vrata.
– Čuje se neka čudna buka – reče. – Slušajte... je li to Feng?
Hari i Hermiona takođe oslušnuše kroz vrata. Iz kolibe su dopirali duboki, ritmični jecaji.
– Možda je najbolje da pozovemo nekoga? – reče Ron nervozno.
– Hagride! – pozva ga Hari, lupajući po vratima. – Hagride, jesi li tu?
Začu se bat teških koraka, a onda se vrata odškrinuše... Na njima je stajao Hagrid, crvenih, otečenih očiju, a suze su mu kapale niz kožni prsluk.
– Čuli ste! – zagrme i baci se Hariju oko vrata.
Pošto je Hagrid bio gotovo dvostruko veći od normalnog čoveka, to nije bila šala. Ron i Hermiona spasiše Harija da se ne sruši pod Hagridovom težinom, uhvativši oboje istovremeno Hagrida ispod pazuha i, uz Harijevu pomoć, odvukoše ga nazad u kolibu. Hagrid dopusti da ga ubace u stolicu i sruči se na sto, nekontrolisano jecajući, dok mu se lice sjajilo od suza koje su mu se slivale u neurednu bradu.

– Hagride, šta se desilo? – upita Hermiona užasnuta.
Hari spazi očigledno zvanično pismo kako stoji otvoreno na stolu.
– Šta je ovo, Hagride?
Hagridovi jecaji se udvostručiše, ali on tutnu pismo Hariju, koji ga podiže i pročita naglas:

Dragi gospodine Hagride,

Tokom istrage o napadu hipogrifa na učenika u vašem razredu, prihvatili smo uveravanja profesora Dambldora da vi ne snosite nikakvu odgovornost za taj nemili incident.

– Pa, onda je sve u redu, Hagride! – reče Ron, potapšavši Hagrida po ramenu. Ali Hagrid nastavi da cmizdri i mahnu svojom džinovskom šakom, pozivajući Harija da nastavi da čita.

Ipak, moramo da izrazimo zabrinutost povodom dotičnog hipogrifa. Odlučili smo da uvažimo zvaničnu žalbu g. Lucijusa Melfoja, te će ovaj slučaj dalje preuzeti Komitet za zbrinjavanje opasnih stvorenja. Saslušanje će biti 20. aprila, te vas molimo da se tog datuma zajedno sa svojim hipogrifom pojavite u kancelariji ovog komiteta u Londonu. U međuvremenu, hipogrif mora da se izoluje i čuva na lancu. Vaši odani...

Zatim je sledio spisak školskih nadzornika.

– O – reče Ron. – Ali rekao si da Bakbik nije loš hipogrif, Hagride. Kladim se da će se izvući...
– Ne znaješ ti te gargojle u Komitetu za zbrinjavanje opasni’ stvorenjca! – dahtao je Hagrid, brišući oči rukavom. – Nameračili su se na sve zanimljive živuljke!
Iznenadan zvuk iz ćoška kolibe natera Harija, Rona, i Hermionu da se osvrnu. U uglu je ležao hipogrif Bakbik i žvakao nešto iz čega je po celom podu liptala krv.
– Nisam mog’o da gi ostavim vezanog napolju na snegu! – grcao je Hagrid. – Samog samcijatog! Na Božić!
Hari, Ron i Hermiona se pogledaše. Nikad se nisu slagali s Hagridom po pitanju onoga što je on nazivao „zanimljivim živuljkama“ a drugi „zastrašujućim čudovištima“. S druge strane, činilo se da je Bakbik bezopasan. Zapravo, prema Hagridovim standardima, bio je čak i cakan.
– Moraćeš da pripremiš jaku odbranu, Hagride – reče Hermiona, sede, i položi ruku na Hagridovu masivnu podlakticu. – Sigurna sam da možeš da dokažeš da Bakbik nije opasan.
– Neće da ima vajde! – zajeca Hagrid. – Ti đavoli iz Komiteta za zbrinjavanje, Lucijus Melfoj ih sve drži u šaci. Plaše ga se! A ak’ izgubim slučaj, Bakbik...
Hagrid pređe prstom preko grla, zatim glasno zajeca i nagnu se napred, s licem u rukama.
– A šta je s Dambldorom, Hagride? – upita Hari.
– Već je dovoljno učinijo za mene – zahropta Hagrid. – Ima on posla prek’ glave, sa svi ti dementori koj’ mora da drži dalje od zamka i Sirijusom Blekom koj’ se šunja naokolo...

Ron i Hermiona brzo pogledaše u Harija, kao da očekuju da počne da prebacuje Hagridu što mu nije otkrio istinu o Bleku. Ali Hari nije mogao da natera sebe da to učini, ne sad kad je Hagrid toliko očajan i uplašen.

– Čuj, Hagride – reče on – ne smeš da odustaješ. Hermiona je u pravu, treba samo da spremiš čvrstu odbranu. Možeš da pozoveš nas kao svedoke...
– Sigurna sam da sam pročitala tekst o slučaju provociranja hipogrifa – reče Hermiona zamišljeno – u kojem se hipogrif izvukao. Potražiću taj tekst, Hagride, i videću šta se tačno zbilo.
Hagrid stade još jače da zavija. Hari i Hermiona pogledaše u Rona, očekujući pomoć.
– Ovaj... da nam spremim po šoljicu čaja? – upita Ron.

– To moja mama radi kad god je neko potišten – promrmlja Ron, slegnuvši ramenima.
Najzad, posle mnogih obećanja da će mu pomoći, sa šoljom čaja koji se pušio pred sobom, Hagrid izduva nos maramicom veličine stolnjaka i reče: – U prav’ ste. Ne mogu si da dozvolim da se raspadnem. Moram se saberem...
Feng, lovački hrt, stidljivo izviri ispod stola i položi glavu na Hagridovo koleno.
– Odskora nisam onaj stari – reče Hagrid, gladeći Fenga jednom rukom, drugom brišući svoje lice. – Brinem se za Bakbika, i š’o niko ne vole moje časove...
– Mi ih volimo – slaga Hermiona smesta.
– Jeste, odlični su! – reče Ron, prekrstivši prste pod stolom. – Ovaj... kako su sluzocrvi?
– Mrtvi – reče Hagrid sumorno. – Prejeli se salate.
– O, ne – reče Ron, a usna mu zadrhta.
– A pride se i od oviju dementora užasno osećam – reče Hagrid, iznenada uzdahnuvši. – Mora’ da prođem pored nji’ svaki put kad bi da svrnem u Tri metle na čašicu. K’o da sam opet u Askabanu...
On zaćuta i stade da guta čaj. Hari, Ron i Hermiona su ga posmatrali bez daha. Nikad ranije nisu čuli da Hagrid pominje svoj kratak boravak u Askabanu. Posle male pauze, Hermiona reče stidljivo: – Da li je tamo užasno, Hagride?
– Nemate pojma kol’ko – reče Hagrid tiho. – Nikad nisam bijo na mestu nalik tome. Mislijo sam da sam poludeo. Stalno su me progonile užasne misli... dan kad sam izbačen s Hogvortsa... dan kad mi je ćaća umro... dan kad sam mor’o da pustim Norberta da ode...
Oči mu se ispuniše suzama. Norbert je bio beba zmaj kog je Hagrid jednom prilikom dobio na kartama.
– Posle nekog vremena ne mo’š da se setiš koj’ si. I ne vidiš svrhu š’o bi uopšte nastavijo da živiš. Nadao sam se da ću prosto umreti u snu. Kad su me pustili, k’o da sam se ponovo rodio, sve m’ se vratilo, to je bilo najlepše osećanje na svetu. Mada,

dementorima se vala baš nije svidelo š’o su morali da me puste.

– Ali, bio si nedužan! – reče Hermiona. Hagrid frknu.
– Misliš da je nji’ briga za to? Boli njih uvo. Dokle god imaju par stotina živih duša zatočenih tamo kod nji’, koj’ma mogu da crpu svu radost iz duše, ne daju ni pet para ko j’ kriv a koj’ ne.
Hagrid zaćuta na trenutak, zagledavši se u čaj. Zatim reče tiho: – Mislijo sam da prosto pustim Bakbika da sâm ode... da gi nateram da odleti... ali, kak’ da objasnim jednom hipogrifu da mora da se sakrije? A... i... plašim se da ne prekršim zakon... – On pogleda u njih, dok su mu suze ponovo lile niz lice. – Ne želim nikad više da se vratim u Askaban.

* * *

Odlazak kod Hagrida, mada nije bio baš zabavan, ipak je delovao onako kako su se Ron i Hermiona nadali. Mada Hari nije zaboravio na Bleka, ukoliko želi da pomogne Hagridu da dobije slučaj protiv Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja, nije mogao da se usredsredi na osvetu. On, Ron i Hermiona već sledećeg dana svratiše do biblioteke i vratiše se u prazan dnevni boravak ruku punih knjiga koje bi im mogle pomoći da pripreme Bakbikovu odbranu. Sve troje sedoše pored vatre u kaminu, polako listajući stranice prašnjavih tomova o čuvenim slučajevima podivljalih zveri, progovarajući međusobno samo kad bi naišli na nešto što bi im moglo koristiti.

– Evo nečega... slučaj iz 1722. godine... ali hipogrif je bio osuđen... uh, vidi šta su mu uradili, odvratno...
– Ovo bi moglo da pomogne, pogledajte... ova mantikora6 je nekoga napala 1296. godine, a oni su je pustili... A, ne... pustili su je samo zato što su se svi plašili da joj priđu.
U međuvremenu, zamak su punom parom ukrašavali tradicionalnim veličanstvenim božićnim ukrasima, uprkos činjenici da gotovo nijedan učenik nije ostao da uživa u njegovom svečanom izgledu. Po hodnicima su visili gusti venci zelenike i imele, iz svakog oklopa sijale su misteriozne svetiljke, a Veliku salu krasilo je uobičajenih dvanaest božićnih jelki na kojima su svetlucale zlatne zvezde. Hodnike je zapahnuo moćan i zamaman miris specijaliteta, a do Badnje večeri postao je toliko jak da je čak i Krastica pomolio njuškicu iz Ronovog džepa da bi željno onjušio vazduh.

Ujutro na dan Božića, Harija probudi jastuk kojim ga je Ron gađao.
– Ej! Pokloni!
Hari posegnu za svojim naočarima i stavi ih, čkiljeći kroz polumrak ka podnožju kreveta, gde se nalazila mala gomila paketića. Ron je već cepao ukrasni papir sa svojih poklona.

– Još jedan džemper od mame... ponovo kestenjasti... vidi da li si i ti dobio sličan. Naravno, i Hari je dobio džemper. Gospođa Vizli mu je poslala skerletnocrveni

džemper s izvezenim grifindorskim lavom na prednjoj strani, kao i tuce domaćih pita s mesom, krišku božićne torte i kutiju slatkih štapića s celim orasima. Dok je sklanjao sve ove poklone u stranu, primeti dugačak, tanak paket ispod njih.
– Šta je to? – upita Ron, skrenuvši pogled, držeći tek raspakovan par kestenjastih čarapa u ruci.
– Pojma nemam...
Hari strgnu omot i otvori paket, uskliknuvši kad se na njegov čaršav otkotrlja veličanstvena, blistava metla. Ron baci čarape na pod i skoči sa svog kreveta da bi je izbliza pogledao.
– Ne mogu da verujem – reče promuklo.
Bila je to Vatrena strela , ista ona metla iz snova koju je Hari svakog dana obilazio u Dijagon-aleji. Kada je podiže, ručica joj zablista. Mogao je da oseti kako vibrira, te je pusti: ona ostade u vazduhu, bez podupirača, u najboljoj visini da je zajaše. Oči mu skliznuše sa zlatnog registarskog broja na vrhu ručice, sve do savršeno ravnih, aerodinamičnih grančica koje su bile na repu metle.
– Ko ti je to poslao? – upita Ron prigušenim glasom.
– Pogledaj ima li čestitke – reče Hari.

– Ništa! Bokca mu, ko bi toliko potrošio na tebe?

– Pa – reče Hari, zatečen – kladim se da nisu Darslijevi.
– Kladim se da je to Dambldor – reče Ron, sad obilazeći oko Vatrene strele, zagledajući svaki njen blistavi pedalj. – On ti je anonimno poslao i Nevidljivi ogrtač...
– Doduše, to je bio ogrtač moga tate – reče Hari. – Dambldor mi ga je samo prosledio. Ne bi ni on potrošio stotine galeona na mene. Ne može on tek tako da poklanja učenicima skupocene stvari...
– Zato ne bi ni priznao da je od njega! – reče Ron. – Da ne bi neki pametnjaković poput Melfoja rekao da je to favorizovanje nekih učenika. Hej, Hari... – Ron se naglo zaceni od smeha – Melfoj! Čekaj samo da te vidi na ovome. Pozeleneće od muke! Ovo je metla pravljena po međunarodnim standardima, vala!
– Ne mogu da poverujem – promrmlja Hari prelazeći rukom preko Vatrene strele , dok je Ron utonuo u Harijev krevet, kidajući se od smeha pri pomisli na Melfoja. – Ko...?
– Znam – reče Ron, pokušavajući da se obuzda. – Znam ko bi mogao biti... Lupin!

– Šta? – reče Hari, i sam počevši da se smeje. – Lupin? Čuj, da on ima toliko zlatnika, kupio bi sebi nove odore.
– Da, ali ti mu se sviđaš – reče Ron. – A nije bio tu kada se tvoj Nimbus smrskao, možda je čuo za to i odlučio da poseti Dijagon-aleju i nabavi ti ovo...

– Kako to misliš, nije bio tu? – upita Hari. – Bio je bolestan kada sam igrao taj meč.
– Pa, nije bio u bolničkom krilu – reče Ron. – Bio sam tamo, čistio nokšire po Snejpovoj kazni, sećaš se?
Hari se namršti na Rona.
– Ne mogu da zamislim da Lupin može ovako nešto sebi da priušti.
– Što se vas dvojica smejete?
Hermiona je upravo ušla, obučena u kućnu haljinu, noseći Krukšenksa, koji je delovao vrlo smrknuto sa šljokičastom mašnicom oko vrata.
– Nemoj da ga dovodiš ovamo! – reče Ron, brzo ščepa Krasticu iz nabora kreveta i strpa ga u džep od pidžame.
Ali Hermiona ga nije slušala. Ispustila je Krukšenksa na Šejmusov prazan krevet i zapiljila se, otvorenih usta, u Vatrenu strelu.
– O, Hari! Ko ti je to poslao!
– Pojma nemam! – odgovori Hari. – Nije bilo nikakve čestitke uz nju.
Na njegovo veliko iznenađenje, Hermiona nije bila ni ushićena ni zaintrigirana tom vešću. Naprotiv, lice joj preblede, i ugrize se za usnu.
– Šta ti je? – reče Ron.
– Ne znam – lagano uzvrati Hermiona – ali, zar to nije malo čudno? Mislim, ovo bi trebalo da bude vrlo dobra metla, zar ne?
Ron iznervirano uzdahnu.
– To je najbolja metla koja postoji, Hermiona – reče.
– Dakle, mora da je veoma skupa...
– Verovatno košta više nego sve sliterinske metle skupa – reče Ron sav srećan.
– Pa... ko bi Hariju poslao nešto tako skupoceno, a da mu čak i ne kaže od koga je? – upita Hermiona.
– Zar je to važno? – reče Ron nestrpljivo. – Slušaj, Hari, smem li da je isprobam? Smem li?
– Mislim da niko ne bi smeo da uzjaše tu metlu do daljeg! – vrisnu Hermiona. Hari i Ron je pogledaše.
– Pa šta bi drugo Hari trebalo da radi s njom... da čisti pod? – reče Ron.
Ali pre nego što je Hermiona stigla da mu odgovori, Krukšenks skoči sa Šejmusovog kreveta, ustremivši se pravo na Ronove grudi.
– VODI... GA... NAPOLJE! – zaurla Ron kad se Krukšenksove kandže zariše u njegovu pidžamu dok je Krastica mahnito pokušavao da se spasi bežeći preko njegovog ramena. Ron uhvati Krasticu za rep, pokuša da šutne Krukšenksa, ali umesto njega pogodi kovčeg u podnožju Harijevog kreveta, prevrnu ga i poče da skakuće u mestu, zavijajući od bola.
Krukšenksovo krzno se iznenada nakostreši. Sobu ispuni piskavo, limeno pištanje. Džepni šunjoskop ispade iz starih teča-Vernonovih čarapa, i poče da se vrti i svetluca

po podu.

– Zaboravio sam na njega! – reče Hari, saginjući se i uzimajući šunjoskop. – Nikad ne nosim te čarape...
Šunjoskop se vrteo i pištao na njegovom dlanu. Krukšenks stade da frkće na njega.

– Bolje izvedi tu mačketinu, Hermiona – reče Ron besno, sedajući na Harijev krevet i trljajući nožni palac. – Možeš li da ućutkaš tu stvarčicu? – reče Hariju dok je Hermiona demonstrativno izlazila iz sobe, a Krukšenks preko njenog ramena žutim očima i dalje zlokobno fiksirao Rona.
Hari ponovo strpa šunjoskop u čarape i baci ga nazad u kovčeg. Sada je jedino čuo Ronove prigušene jauke bola i srdžbe. Krastica je drhtao šćućuren u Ronovim rukama. Hari ga odavno nije video izvan Ronovog džepa i neprijatno se iznenadio što je Krastica, nekoć baš debeo, sad bio veoma mršav; čini se da je i krzno počelo da mu opada na par mesta.
– Ne izgleda baš najbolje, zar ne? – reče Hari.
– To je zbog stresa! – reče Ron. – Bio bi u redu kad bi ga ta glupa krznena lopta ostavila na miru!
Ali, Hari se sećao da mu je žena u prodavnici Magična menažerija ispričala kako pacovi žive samo tri godine, i nije mogao da se otme osećanju da se Krastici bliži kraj, sem ukoliko ne poseduje neku skrivenu snagu i moć. I uprkos Ronovim čestim žalbama da je Krastica i dosadan i beskoristan, bio je siguran da će Ronu biti vrlo teško ako Krastica ugine.
Božićna atmosfera je tog jutra u grifindorskom dnevnom boravku definitivno bila na niskim granama. Hermiona je zaključala Krukšenksa u svoju spavaonicu, ali je bila besna na Rona što je pokušao da šutne njenu mačku; Ron je još uvek bio uzrujan zbog Krukšenksovog najnovijeg pokušaja da pojede Krasticu. Hari je digao ruke od pokušaja da ih natera da progovore jedno s drugim, i bacio se na proučavanje Vatrene strele, koju je poneo sa sobom u dnevni boravak. Iz nekog nepoznatog razloga, činilo se da i to nervira Hermionu; nije govorila ništa, samo je smrknuto gledala u metlu, kao da je i ona kritikovala njenog mačka.
U vreme ručka siđoše u Veliku salu, gde zatekoše stolove kuća ponovo pomerene uza zidove, dok je nasred sobe stajao samo jedan sto, postavljen za dvanaest osoba. Profesori Dambldor, Mek Gonagal, Snejp, Mladica i Flitvik već su sedeli za njim, zajedno s Filčem, domarom, koji je skinuo svoj uobičajeni smeđi mantil i nosio vrlo star i prilično ubuđao smoking. Bilo je tu još samo troje učenika, dva krajnje nervozna prvaka i jedan mrzovoljan sliterinac iz petog razreda.
– Srećan Božić! – reče Dambldor kad Hari, Ron i Hermiona priđoše stolu. – Pošto nas je tako malo ostalo, činilo nam se glupim da koristimo stolove kuća... Sedite, sedite!
Hari, Ron i Hermiona sedoše jedno pored drugog na kraju stola.
– Praskalice! – reče Dambldor entuzijastično, ponudivši krajičak velikog srebrnog

paketića Snejpu, koji ga nevoljno uze i povuče. Uz prasak poput pucnja iz pištolja, praskalica se raspade i iz nje ispade ogroman, šiljati veštičji šešir s prepariranim lešinarom na vrhu.

Setivši se bauka, Hari uhvati Ronov pogled i obojica se nasmejaše. Snejpove usne se stanjiše, i on odgurnu šešir ka Dambldoru, koji ga odmah stavi namesto svoga čarobnjačkog šešira.
– Navalite! – posavetova on prisutne za stolom, sijajući od radosti.
Dok se Hari služio pečenim krompirima, vrata Velike sale ponovo se otvoriše. Bila je to profesorka Treloni, koja je klizila ka njima kao na točkovima. U čast ove prilike obukla je zelenu haljinu optočenu dukatima, te je više no ikad ličila na džinovskog, svetlucavog vilin-konjica.
– Sibil, kakvo prijatno iznenađenje! – reče Dambldor, ustajući.
– Gledala sam u kristalnu kuglu, direktore – reče profesorka Treloni svojim najzagonetnijim, najodsutnijim glasom. – I, na moje veliko iznenađenje, videla sam sebe kako napuštam svoju usamljenu trpezariju i dolazim da vam se pridružim. Ko sam ja da prkosim sudbini? Smesta sam pohitala iz svoje kule, i molim vas da mi oprostite što kasnim...
– Naravno, naravno – reče Dambldor, dok su mu oči poigravale. – Da ti pribavim stolicu...
I on joj nacrta stolicu potezima svog štapića po vazduhu: stolica se nekoliko sekundi lebdeći okretala, pre nego što tresnu između profesora Snejpa i profesorke Mek Gonagal. Profesorka Treloni, međutim, nije sela. Prešla je svojim krupnim očima duž stola i odjednom ispustila blag krik.
– Ne usuđujem se, direktore! Ako vam se pridružim za stolom, biće nas trinaest! A nema veće nesreće od toga! Ne zaboravite, kada trinaestoro obeduje za stolom, prvi koji ustane, prvi će i da umre!
– Rizikovaćemo, Sibil – reče profesorka Mek Gonagal nestrpljivo. – Sedi, ćurka će se ohladiti.
Profesorka Treloni je na trenutak oklevala, a onda se spusti u praznu stolicu, sklopljenih očiju i čvrsto skupljenih usana, kao da očekuje da sto bude gromom pogođen. Profesorka Mek Gonagal umoči kutlaču u najbližu zdelu za supu.
– Hoćeš li čorbicu od škembića, Sibil?
Profesorka Treloni ju je ignorisala. Ponovo otvori oči, osvrnu se oko sebe još jednom i reče – A gde je dragi profesor Lupin?
– Bojim se da je jadničak ponovo bolestan – reč Dambldor, pokazujući svima da počnu sami da se služe. – Najgore što je moglo da mu se desi za Božić.
– Ali ti si to sigurno već znala, Sibil? – reče profesorka Mek Gonagal, podigavši obrve.
Profesorka Treloni hladno pogleda u profesorku Mek Gonagal.
– Svakako da sam znala, Minerva – reče tiho. – Ali, ne valja se razmetati

činjenicom da si sveznajuć. Često se ponašam kao da ne posedujem Unutrašnje oko, da ne bih druge činila nervoznim.
– To objašnjava mnogo toga – reče profesorka Mek Gonagal oporo. Glas profesorke Treloni odjednom postade manje zagonetan.
– Ako želiš da znaš, Minerva, videla sam da taj profesor Lupin neće još dugo biti s nama. Čini se da je i sâm svestan da će njegov boravak ovde biti kratak. Bukvalno je pobegao od mene čim sam ponudila da pogledam šta mu stoji u kristalnoj kugli...
– Zamisli samo – reče profesorka Mek Gonagal suvo.
– Sumnjam – reče Dambldor, veselim, ali malo povišenim glasom, koji stavi tačku na diskusiju profesorki Mek Gonagal i Treloni – da je profesor Lupin u bilo kakvoj opasnosti. Da li ste mu ponovo napravili napitak, Severuse?
– Da, direktore – reče Snejp.
– Odlično – reče Dambldor. – Onda će nam se pridružiti za tili čas..... Dereče, da li si probao ove kobasičice? Odlične su.
Dečak s prve godine naglo pocrvene pošto mu se Dambldor direktno obratio, i drhtavim rukama uze tanjir s kobasicama.
Profesorka Treloni se ponašala maltene normalno sve do samog kraja božićne večere, dva sata kasnije. Presiti od božićne večere, i dalje noseći svoje smešne šeširiće iz praskalica, Hari i Ron prvi ustadoše od stola, i ona glasno vrisnu.
– Dušice moje! Koji od vas je prvi ustao? Koji?
– Pojma nemam – reče Ron, uputivši Hariju nelagodan pogled.
– Sumnjam da je to važno – reče profesorka Mek Gonagal hladno – sem ukoliko neki sumanuti ubica sa sekirom ne stoji ispred vrata i čeka da iskasapi prvog koji kroči u Ulaznu dvoranu.
Čak se i Ron nasmeja. Profesorka Treloni delovala je krajnje uvređeno.
– Ideš li? – upita Hari Hermionu.
– Ne – promrmlja Hermiona – hoću nešto da popričam s profesorkom Mek Gonagal.
– Verovatno hoće da vidi može li da se prijavi za još neke časove – zevnu Ron kad se uputiše ka Ulaznoj dvorani, koja je bila potpuno lišena bilo kakvih sumanutih manijaka sa sekirama.
Kada dođoše do rupe s portretom, zatekoše Ser Kadogana kako uživa u božićnom slavlju s nekoliko monaha, nekoliko bivših direktora Hogvortsa i svojim debelim ponijem. On podiže svoj vizir i nazdravi im peharom medovine.
– Srećan – hik – Božić! Lozinka?
– Besni psu – reče Ron.
– I vama isto, gospodine! – zaurla Ser Kadogan, i slika se otvori kako bi ih propustila.
Hari se pope pravo u spavaonicu, pokupi Vatrenu strelu i Pribor za održavanje metli koji mu je Hermiona poklonila za rođendan, spusti ih u dnevni boravak i pokuša

da otkrije šta bi mogao da uradi Vatrenoj streli; međutim, nije bilo savijenih grančica za potkresivanje, a ručka je već bila toliko sjajna da se činilo besmislenim glancati je. On i Ron su jednostavno sedeli i divili joj se, posmatrajući je iz svih uglova, dok se rupa u portretu ne otvori, i ne uđe Hermiona, u pratnji profesorke Mek Gonagal.

Iako je profesorka Mek Gonagal bila glavešina kuće Grifindor, Hari ju je do sada video samo jedanput u dnevnom boravku, i to samo kad im je donela baš loše vesti. On i Ron su zurili u nju, obojica držeći Vatrenu strelu . Hermiona ih obiđe, sede, pokupi najbližu knjigu, i njome sakri lice.
– Dakle, to je to, zar ne? – reče profesorka Mek Gonagal pronicljivo prišavši kaminu, i zagleda se u Vatrenu strelu . – Gospođica Grejndžer me je upravo obavestila da si primio metlu, Poteru.
Hari i Ron se okrenuše ka Hermioni. Videli su kako joj se čelo crveni povrh korica knjige, koja je bila okrenuta naopako.
– Smem li? – reče profesorka Mek Gonagal, i izvuče im Vatrenu strelu iz ruku a da nije ni sačekala odgovor. Pažljivo ju je proučila, od ručke do krajeva grančica. – Hmm. I nije bilo nikakvog pisma, Poteru? Nikakve čestitke? Baš nikakve poruke?
– Ne – reče Hari tupo.
– Tako dakle... – reče profesorka Mek Gonagal. – Pa, bojim se da ću morati da ti je oduzmem, Poteru.
– Š-šta? – reče Hari, skočivši na noge. – Zašto?
– Moraće da bude ispitana, da slučajno nije ukleta – reče profesorka Mek Gonagal. – Naravno, nisam ja neki stručnjak za to, ali verujem da će Madam Bućkuriš i profesor Flitvik uspeti bez problema da je rastave...
– Da je rastave? – ponovi Ron, kao da je profesorka Mek Gonagal poludela.
– Neće trajati duže od nekoliko nedelja – reče profesorka Mek Gonagal. – Vratićemo ti je čim budemo sigurni da nije ureknuta.
– S njom je sve u redu! – reče Hari, dok mu je glas blago podrhtavao. – Zbilja, profesorka...
– Ti to ne možeš da znaš, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, sasvim ljubazno

– barem dok ne poletiš na njoj, a bojim se da to ne dolazi u obzir, sve dok ne budemo sigurni da neko nije petljao oko nje. Obaveštavaću te o našem napretku.
Profesorka Mek Gonagal se okrenu na peti i ponese Vatrenu strelu kroz rupu u portretu, koja se zatvori za njom. Hari je stajao i zurio u nju, dok mu je konzerva sredstva za poliranje i dalje visila u ruci. Ron se, međutim, ustremi na Hermionu.
– Što si morala da odeš kod Mek Gonagalove?
Hermiona baci knjigu. Još uvek je bila crvena u licu, ali je stajala i prkosno gledala u Rona.
– Zato što sam mislila, a profesorka Mek Gonagal se slaže sa mnom, da je Hariju tu metlu najverovatnije poslao Sirijus Blek!

12. Patronus


Hari je znao da je Hermiona imala najbolje namere, ali to ga nije sprečilo da se naljuti na nju. Nekoliko kratkih sati bio je vlasnik najbolje metle na svetu, a sada, nakon što se ona umešala, nije znao da li će je ikad više videti. Bio je siguran da je s Vatrenom strelom sve u redu, ali ko zna u kakvom će stanju biti nakon što je budu podvrgli svim vrstama testova protiv uroka i kletvi?

Ron je takođe bio besan na Hermionu. Što se njega tiče, rastavljanje nove-novcate Vatrene strele bi u najmanju ruku trebalo da bude krivično delo. Hermiona, i dalje ubeđena da je postupila za njegovo dobro, počela je da izbegava dnevni boravak. Hari i Ron su pretpostavljali da je našla pribežište u biblioteci i nisu pokušavali da je ubede da se vrati. Sve u svemu, bilo im je drago kad su se ubrzo posle Nove godine ostali đaci vratili, a grifindorska kula ponovo postala pretrpana i bučna.

Veče uoči početka polugodišta, Drvce potraži Harija.
– Jesi li se lepo proveo za Božić? – upita, a onda, ne čekajući odgovor, sede, snizi glas i reče – Nešto sam razmišljao za vreme božićnih praznika, Hari. Nakon poslednjeg meča, znaš. Ako dementori dođu na sledeći... mislim... ne smemo da dozvolimo da ti... ovaj...
Drvce ućuta, delujući kao da mu je neprijatno.

– Radim na tome – reče Hari brzo. – Profesor Lupin je rekao da će me naučiti kako da se odbranim od dementora. Trebalo bi da počnemo ove nedelje. Rekao je da će imati vremena posle Božića.

– Ah – reče Drvce, malo se razvedrivši. – Pa, u tom slučaju... zaista nisam želeo da izgubim tako dobrog Tragača kao što si ti, Hari. A da li si naručio novu metlu?
– Ne – reče Hari.
– Šta! Bolje da požuriš, znaš... ne možeš da jašeš na toj Padalici u meču protiv Rejvenkloa!
– Dobio je Vatrenu strelu za Božić – reče Ron.
– Vatrenu strelu? Nije valjda! Ozbiljno? Pravu... pravu Vatrenu strelu?
– Ne uzbuđuj se, Olivere – reče Hari smrknuto. – Nemam je više. Zaplenili su mi je. – I on objasni potanko kako Vatrenu strelu trenutno testiraju na kletve i uroke.
– Uroci? Kako može da bude pod urokom?
– Sirijus Blek – reče Hari iscrpljeno. – Misle da me proganja. Mek Gonagalova pretpostavlja da mi je on poslao metlu.
Ne obazirući se na obavest da se čuveni ubica nameračio na njegovog Tragača, Drvce reče: – Ali Blek nije mogao da kupi Vatrenu strelu ! On je u bekstvu! Cela zemlja ga traži! Kako bi mogao tek tako da uđe u prodavnicu Kvalitetne kvidičke opreme i kupi metlu?
– Znam – reče Hari – ali Mek Gonagalova i dalje hoće da je rastavi...

– Popričaću s njom, Hari – obeća on. – Nateraću je da se urazumi... Vatrena strela... prava pravcijata Vatrena strela , u našem timu... Ona želi da Grifindor pobedi, isto koliko i mi... Urazumiću je... Vatrena strela...

* * *

Sledećeg dana počela je nastava. Poslednje što su đaci želeli bila su dva časa na imanju u sveže januarsko jutro, ali im je Hagrid pripremio pravu pravcatu logorsku vatru punu salamandera,7 na sveopštu radost, te provedoše neobično lep čas skupljajući suva drvca i lišće da bi raspirivali vatru, dok su gušteri koji su obožavali plamen trčkali gore-dole po usijanim sagorevajućim cepanicama. Prvi čas Predskazivanja u novom polugodištu pak nije bio nimalo zabavan. Profesorka Treloni ih je učila da čitaju sudbinu s dlana, i nije gubila vreme već je odmah obavestila Harija da ima najkraću liniju života koju je ikad videla.

Hari je ipak najviše iščekivao čas Odbrane od Mračnih veština. Posle razgovora s Drvcetom, želeo je da što pre počne s antidementorskom obukom.
– A, da – reče Lupin, kada ga Hari podseti na obećanje koje mu je dao krajem prethodnog polugodišta. – Da vidim... Šta kažeš na četvrtak uveče, oko osam sati? Učionica za Istoriju magije trebalo bi da je dovoljno velika... Moraću pažljivo da

razmislim kako to da izvedemo... Ne možemo dovesti pravog dementora u zamak da bismo na njemu vežbali...
– I dalje izgleda bolestan, zar ne? – reče Ron dok su išli niz hodnik, na večeru. – Šta misliš, šta mu je?
Iza njih se začu jedno glasno i nestrpljivo „cok“. Bila je to Hermiona, koja je sedela u podnožju jednog oklopa, prepakujući knjige u torbi toliko pretrpanoj udžbenicima da nije mogla da se zatvori.
– A što nam cokćeš? – reče Ron razdražljivo.
– Ništa – reče Hermiona nadmenim tonom, prebacivši torbu preko ramena.
– Ma nešto jesi htela – reče Ron. – Rekao sam da se pitam šta je s Lupinom, a ti...

– Pa, zar to nije očigledno? – reče Hermiona s izrazom izluđujuće nadmoći.
– Ako nećeš da nam kažeš, ne moraš – obrecnu se Ron.
– Dobro onda – reče Hermiona gordo i udalji se.
– Ne zna ona ništa – reče Ron, uvređeno gledajući za njom. – Samo pokušava da nas natera da ponovo pričamo s njom.

* * *

U četvrtak u osam sati uveče, Hari napusti grifindorsku kulu i zaputi se ka učionici Istorije magije. Kada je stigao tamo bila je prazna i mračna, ali on upali lampe svojim štapićem i sačeka pet minuta dok se ne pojavi profesor Lupin noseći veliku kutiju, koju spusti na sto profesora Binsa.

– Šta je to? – upita Hari.
– Još jedan bauk – reče Lupin, skidajući ogrtač. – Od utorka pretražujem zamak i, na sreću, našao sam ovog kako se krije u ormanu s dosijeima gospodina Filča. On je nešto najsličnije stvarnim dementorima od svega što možemo da nađemo. Ovaj bauk će se pretvoriti u dementora kada te ugleda, pa ćemo moći da vežbamo na njemu. Mogu da ga držim u svom kabinetu kad ga ne budemo koristili, imam plakar ispod stola koji će mu se svideti.
– Okej – reče Hari, pokušavajući glasom da prikrije nervozu koju je osećao, te da zvuči kao da mu je milo što je Lupin pronašao tako dobru zamenu za pravog dementora.
– Dakle... – profesor Lupin izvadi svoj štapić i pokaza Hariju da učini isto. – Čin koju ću pokušati da te naučim, Hari, spada u veoma napredne čarolije... daleko iznad Običnih Čarobnjačkih Nivoa. Zove se Patronus čin.
– Kako ona deluje? – zapita Hari nervozno.
– Pa, kada ispravno deluje, prizvaće Patronusa – reče Lupin – koji je neka vrsta antidementora... čuvar koji se postavlja kao štit između tebe i dementora.
Hariju se odmah pred očima stvori vizija samog sebe, kako puzi iza obličja veličine Hagrida koje drži veliku batinu. Profesor Lupin nastavi: – Patronus je neka

vrsta pozitivne sile, projekcija svih stvari kojima se dementor hrani – nade, sreće, žudnje za opstankom – ali ne može da oseća očaj, kao što mogu prava ljudska bića, tako da dementori ne mogu da mu naude. Ali moram te upozoriti, Hari, da ove čini mogu biti i suviše teške za tebe. I mnogi iskusni čarobnjaci imaju teškoće s njima.

– Kako izgleda Patronus? – upita Hari radoznalo.
– Svaki od njih je jedinstven i svojstven onom čarobnjaku koji ga priziva.
– A kako ga prizivamo?
– Pomoću bajanja, koje će delovati samo ako se koncentrišeš, svim svojim moćima, na jednu jedinu, vrlo srećnu uspomenu.
Hari poče da prebira po glavi za tom srećnom uspomenom. Naravno, ništa što mu se desilo kod Darslijevih nije dolazilo u obzir. Najzad se usredsredi na trenutak kad je prvi put uzjahao metlu.
– U redu – reče, pokušavajući da se što tačnije priseti tog divnog osećaja lebdenja u svom stomaku.
– Dozivanje glasi ovako... – Lupin pročisti grlo – ekspekto patronum!
– Ekspekto patronum – ponovi Hari gotovo sebi u bradu – ekspekto patronum.
– Da li si čvrsto koncentrisan na svoju srećnu uspomenu?
– O... da... – reče Hari i brzo se u mislima vrati uspomeni na prvo jahanje metle. – Ekspekto patrono... ne, patronum, izvinite... Ekspekto patronum, Ekspekto patronum...
Nešto iznenada uz fijuk izlete iz vrha njegovog štapića; ličilo je na pramen srebrnastog gasa.
– Jeste li videli? – reče Hari uzbuđeno. – Nešto se desilo!
– Vrlo dobro – reče Lupin, nasmešivši se. – Dobro, onda... spreman si da to isprobaš na dementoru?
– Da – reče Hari, čvrsto stežući svoj štapić, i zaputi se ka sredini puste učionice. Pokušavao je da usredsredi misli na letenje, ali mu je nešto stalno smetalo... U svakom trenutku mogao bi ponovo da začuje svoju majku... ali, ne sme da misli na to, inače će zaista ponovo čuti njene krike, a on to ne želi... ili želi?
Lupin zgrabi poklopac kutije i podiže ga.
Iz kutije se lagano pomoli dementor, a njegovo kapuljačom pokriveno lice okrenu se prema Hariju, dok se jedna svetlucava, krastava šaka pojavi ispod ogrtača. Lampe u učionici počeše da trepere i ugasiše se. Dementor iskorači iz kutije i poče tiho da klizi prema Hariju, ispuštajući dug, promukao uzdah. Talas prodorne hladnoće zapahnu Harija...
– Ekspekto patronum! – povika Hari. – Ekspekto patronum! Ekspekto...
Ali učionica i dementor počeše da nestaju... Hari ponovo poče da pada kroz gustu belu maglu, dok je majčin glas, glasniji nego ikad, odzvanjao u njegovoj glavi... – Nemoj Harija! Nemoj Harija! Molim te... učiniću sve...
– Sklanjaj se. Sklanjaj se, ženo!

– Hari!

Hari uz trzaj dođe svesti. Ležao je poleđuške na podu. Svetla u učionici ponovo behu upaljena. Nije morao da pita šta se desilo.
– Žao mi je – promrmlja on kad sede, osećajući kako mu hladan znoj klizi ispod naočara.
– Jesi li dobro? – upita Lupin.
– Da... – Hari se pridiže na jednu od klupa i nasloni se na nju.
– Evo... – Lupin mu pruži čokoladnu žabicu. – Pojedi to pre nego što ponovo pokušamo. Nisam ni očekivao da uspeš prvi put; zapravo, začudio bih se da si uspeo.
– Sve je gore – promrmlja Hari, odgrizavši žabici glavu. – Ovoga puta čuo sam je još glasnije... i njega... Voldemora...
Lupin preblede više no obično.
– Hari, ako ne želiš da nastaviš, ja ću to razumeti...
– Želim! – reče Hari žustro, strpavši ostatak čokoladne žabice u usta. – Moram! Šta ako se dementori vrate za vreme naše utakmice protiv Rejvenkloa? Ne smem da dozvolim da ponovo padnem. Ako izgubimo tu utakmicu, izgubićemo Kvidički pehar!

– U redu, onda... – reče Lupin. – Možda bi hteo da izabereš neko drugo sećanje, neko srećnije, na koje bi se koncentrisao... To koje si iskoristio izgleda nije bilo dovoljno snažno...
Hari dobro promisli i zaključi da se osećanje trijumfa kada je Grifindor osvojio Šampionat kuća prošle godine može kvalifikovati kao vrlo srećno. Ponovo čvrsto stegnu štapić i zauze položaj nasred učionice.
– Spreman? – upita Lupin zgrabivši poklopac kutije.
– Spreman – reče Hari, iz petnih žila se trudeći da ispuni glavu srećnim uspomenama na pobedu Grifindora, a ne mračnim mislima o tome šta će se desiti kad se kutija otvori.
– Kreni! – reče Lupin, podigavši poklopac. Soba postade ledeno hladna i ponovo se zamrači. Dementor je klizio ka njemu, dahćući usporeno: jedna izjedena i krastava ruka krenu ka Hariju...
– Ekspekto patronum! – zaurla Hari. – Ekspekto patronum! Ekspekto pat...
Bela magla ponovo mu pomuti čula... veliki, mutni obrisi počeše da se okreću oko njega... zatim se začu novi glas, muški, kako uspaničeno viče...
– Lili, uzmi Harija i beži! On je! Idi! Trči! Zadržaću ga...
Začu se zvuk kao da se neko tetura iz sobe... vrata što se otvaraju uz tresak... ču se

kreštav kikot... piskav smeh...
– Hari! Hari... probudi se...
Lupin je tapšao Harija po licu. Ovoga puta Hariju je trebao čitav minut da shvati
zašto leži na prašnjavom podu učionice.

– Čuo sam mog tatu – promrmlja Hari. – Po prvi put u životu... pokušao je sâm da se uhvati u koštac s Voldemorom, da dâ mami vremena da pobegne...

Hari iznenada shvati da mu niz lice teku suze pomešane sa znojem. Pognu lice i pokuša da ga obriše o svoju odoru, praveći se da hoće da veže pertlu, samo da ga Lupin ne bi video kako plače.

– Čuo si Džejmsa? – reče Lupin čudnim glasom.
– Da... – Suvog lica, Hari ga pogleda. – Zašto... zar ste poznavali mog tatu?
– Ja... Da, jesam, zapravo – reče Lupin. – Bili smo prijatelji na Hogvortsu. Čuj, Hari... možda je dosta za večeras. Ove čini su strašno komplikovane... Nije trebalo ni da ti predložim ovo...
– Ne! – reče Hari. Ponovo ustade. – Probaću još jednom! Nisam mislio na dovoljno srećne stvari, u tome je stvar... Sačekajte...
Ponovo poče da prebira po mislima. Neko zaista srećno osećanje... Neko koje bi se moglo preobraziti u dobrog, snažnog Patronusa...
Trenutak kada je otkrio da je čarobnjak i da će napustiti Darslijeve da bi došao na Hogvorts! Ako to nije srećna uspomena, onda ne zna šta jeste... Koncentrišući se iz sve snage na to kako se osećao kada je shvatio da će napustiti Šimširovu ulicu, Hari ustade i ponovo se suoči s kutijom.
– Spreman? – upita Lupin, koji je delovao kao da to radi protivno svom ubeđenju.

– Jesi li se dobro koncentrisao? U redu... kreni!
On po treći put skinu poklopac, i dementor se pomoli iz kutije. Sobom prostruja hladnoća i mrak...
– EKSPEKTO PATRONUM! – povika Hari. – EKSPEKTO PATRONUM! EKSPEKTO PATRONUM!
Ponovo poče da sluša vrisku u glavi... samo što mu se ovoga puta činilo da ona dopire s loše naštelovanog radija... Sve tiše pa sve glasnije, pa sve tiše... i dalje je mogao da vidi dementora, koji je zastao... a zatim iz vrha Harijevog štapića blesnu sjajna, srebrna senka i postavi se između njega i dementora, i mada se Hariju činilo da su mu noge od vode, još uvek je stajao na njima... mada nije bio siguran koliko će još biti u stanju to da čini...
– Ridikulus! – viknu Lupin, pojurivši napred.
Začu se glasno kvrc i Harijev magloviti Patronus nestade zajedno s dementorom. On se sruči u stolicu, osećajući se iscrpljenim kao da je milju pretrčao, dok su mu se noge tresle. Krajičkom oka spazi profesora Lupina kako pomoću štapića tera svog bauka natrag u kutiju. Bauk se ponovo pretvorio u srebrnastu kuglu.
– Odlično! – reče Lupin, primakavši se Hariju. – Odlično, Hari! To je pravi početak!
– Možemo li još jednom da probamo? Samo jednom?
– Ne sada – reče Lupin odlučno. – Dosta je za jednu noć. Uzmi...
On pruži Hariju veliku tablu najbolje čokolade iz Mednog vojvode.
– Pojedi sve, ili će mi Madam Pomfri krv popiti. U isto vreme iduće nedelje, važi?

– U redu – reče Hari. Uze jedan zalogaj čokolade i stade da posmatra Lupina kako gasi lampe koje su ponovo zasijale čim je dementor nestao. Glavom mu prostruja neočekivana pomisao.

– Profesore Lupin? – reče. – Ako ste poznavali mog tatu, mora da ste znali i Sirijusa Bleka.
Lupin se brzo okrete.
– Zašto to misliš? – reče oštro.
– Onako... mislim, znam da su njih dvojica takođe bili prijatelji na Hogvortsu...
Lupinovo lice se opusti.
– Da, poznavao sam ga – reče kratko. – Ili sam barem mislio da ga poznajem. Bolje da pođeš, Hari, kasno je.
Hari izađe iz učionice, prođe hodnikom iza ćoška, zatim skrenu s puta kraj jednog oklopa i spusti se na njegovo postolje da bi dokrajčio čokoladu, poželevši da nije pominjao Bleka Lupinu, pošto Lupinu ta tema očito nije prijala. Zatim Harijeve misli odlutaše ka mami i tati...
Osećao se iscrpljeno i čudnovato prazno, iako se prejeo čokolade. Strašno je bilo čuti poslednje trenutke u životu svojih roditelja kako ti odzvanjaju u glavi, a to je bio jedini put da je čuo njihov glas još od kada je bio sasvim malo dete. A bude li i dalje napola priželjkivao da ponovo čuje roditeljske glasove, nikad neće biti u stanju da stvori pravog Patronusa...
– Mrtvi su – reče sebi strogo. – Mrtvi su, i osluškivanje odjeka njihovih glasova neće ih vratiti. Bolje se saberi, ako hoćeš da osvojiš Kvidički kup.
Onda ustade, strpa poslednji zalogaj čokolade u usta i uputi se nazad u grifindorsku kulu.

* * *

Nedelju dana posle početka polugodišta Rejvenklo je igrao protiv Sliterina. Sliterin je pobedio, mada tesno. Sudeći po Drvcetovim rečima, bila je to dobra vest za Grifindor, koji bi se popeo na drugo mesto ukoliko bi i sâm tukao Rejvenklo. Zato je povećao broj treninga na pet nedeljno. To je značilo da je Hariju, mimo treninga i antidementorskih lekcija koje mu je davao Lupin, a koje su ga same po sebi iscrpljivale više nego šest treninga kvidiča, preostajala samo jedna noć u nedelji za domaće zadatke. I pored toga, nije izgledao ni upola iscrpljen kao Hermiona, koju je ogromna količina posla napokon izgleda sustigla. Svake večeri, bez izuzetka, Hermiona se mogla videti u uglu dnevnog boravka, s knjigama prostrtim po nekoliko okolnih stolova, kartama za Aritmantiju, rečnicima runa, dijagramima Normalaca koji podižu teške terete i sveskama punim opširnih beleški. Jedva da je i sa kim progovarala, i samo bi se obrecnula ako je neko prekine.

– Kako joj to polazi za rukom? – promrmlja Ron jedne večeri dok je Hari

dovršavao izuzetno težak sastav o Neprepoznatljivim otrovima za profesora Snejpa. Hari podiže pogled. Hermiona se jedva videla iza nakrivljene gomile naslaganih knjiga.

– Kako joj šta polazi za rukom?
– Da prisustvuje svim svojim časovima! – reče Ron. – Čuo sam je jutros kako razgovara sa profesorkom Vektor, onom vešticom iz Aritmantije. Raspravljale su o jučerašnjoj lekciji, ali Hermiona nikako nije mogla da bude na tom času jer je bila s nama na času Brige o magijskim stvorenjima! A Erni Makmilan mi je rekao da nijedanput nije propustila časove Proučavanja Normalaca, mada se polovina tih časova poklapa s predavanjima iz Predskazivanja, a ona ni te časove nijednom nije propustila!
Hari u tom trenutku nije imao vremena da se pozabavi misterijom Hermioninog nemogućeg rasporeda časova. Morao je da se usredsredi i završi sastav za Snejpa. Dve sekunde kasnije, međutim, prekinu ga Drvce.
– Loše vesti, Hari. Upravo sam bio kod profesorke Mek Gonagal da se raspitam za Vatrenu strelu. Ona... ovaj... malčice se naljutila na mene. Rekla mi je da imam pogrešne prioritete. Ona misli da je meni više stalo do osvajanja pehara nego do tvog života. Samo zato što sam joj rekao da me nije briga čak ni da te metla zbaci, ukoliko pre toga uhvatiš Skrivalicu. – Drvce s nevericom odmahnu glavom. – Zaista, kako je samo zaurlala na mene... mislio bi da sam rekao nešto strašno. Zatim sam je pitao koliko dugo će još držati metlu kod sebe... – Drvce napravi grimasu imitirajući oštar glas profesorke Mek Gonagal. – ’Sve dok bude potrebno, Drvce!’ ...rekao bih da je vreme da naručiš drugu metlu, Hari. Na poleđini časopisa Veštičje metle imaš narudžbenicu... možeš da uzmeš Nimbus 2001, istu onakvu kakvu ima Melfoj.
– Ne kupujem ništa što Melfoj smatra dobrim – reče Hari odsečno.

* * *

Januar se neprimetno pretopio u februar, bez promena u opako ledenom vremenu. Meč protiv Rejvenkloa bio je sve bliži, ali Hari još uvek nije naručio novu metlu. Sada se posle svakog časa Preobražavanja raspitivao kod profesorke Mek Gonagal za novosti o Vatrenoj streli , s Ronom koji bi pun nade stajao pored njega, dok bi Hermiona projurila pored njih skrivajući pogled.

– Ne, Poteru, ne mogu još da ti je vratim – reče mu profesorka Mek Gonagal po dvanaesti put, i to pre nego što je stigao i da otvori usta – proverili smo je za većinu uobičajenih kletvi, ali profesor Flitvik veruje da ova metla možda poseduje Zbacujući urok. Reći ću ti kad završimo s proverom. A sad, molim te, prestani da me gnjaviš s tim.
Da stvari budu još gore, Harijeva antidementorska obuka nije napredovala ni približno dobro kako se nadao. Posle nekoliko časova bio je u stanju da stvori

neuobličenu srebrnastu senku svaki put kada bi mu se bauk-dementor približio, ali je njegov Patronus bio i suviše slabašan da bi odagnao dementora. Samo bi treperio u vazduhu, poput nekog poluprovidnog oblaka, crpeći energiju Hariju, koji se svim silama upinjao da ga zadrži. Hari je bio ljut na sebe, i osećao se krivim zbog svoje potajne želje da ponovo čuje glasove svojih roditelja.

– Previše očekuješ od sebe – reče profesor Lupin strogo, tokom četvrte nedelje obuke. – Za trinaestogodišnjeg čarobnjaka čak je i neuobličeni Patronus veliki uspeh. Više ne padaš u nesvest, zar ne?
– Mislio sam da Patronus može... da napadne dementore ili nešto slično – reče Hari bezvoljno. – Da učini da nestanu...
– Pravi Patronus to može – reče Lupin. – Ali postigao si veoma mnogo za tako kratko vreme. Ako se dementori pojave na sledećoj utakmici kvidiča, bićeš u stanju da ih držiš na odstojanju dovoljno dugo da stigneš da se prizemljiš.
– Rekli ste da je to teže izvesti ukoliko ih ima više – reče Hari.
– Imam puno poverenje u tebe – reče Lupin smešeći se. – Evo... zaslužio si piće...

nešto iz Tri metle, sigurno nikad dosad nisi probao...
Zatim izvadi dve bočice iz svog kofera.
– Krem-pivo! – uzviknu Hari bez razmišljanja. – Da, baš ga volim!

– Ovaj... Ron i Hermiona su mi ga donosili iz Hogsmida – smesta slaga Hari.

– Tako dakle – reče Lupin, još uvek ga sumnjičavo gledajući. – Pa, hajde da nazdravimo za pobedu Grifindora nad Rejvenkloom! Doduše, ja kao nastavnik ne bi trebalo da navijam... – brže-bolje dodade.
Ispiše krem-pivo u tišini, dok Hari ne izusti nešto što ga je odavno mučilo.
– Šta se krije ispod dementorove kapuljače?

– Hm... pa, jedini ljudi koji znaju nisu u prilici da nam to saopšte. Vidiš, dementor skida kapuljaču samo da bi upotrebio svoje poslednje i najgore oružje.
– Šta je to?
– Zove se dementorov poljubac – reče Lupin s blago iskrivljenim osmehom. – Dementori to čine onima koje žele potpuno da unište. Pretpostavljam da ispod kapuljače postoje nekakva usta, pošto oni prislone svoje vilice na žrtvina usta i...
isisaju mu dušu.
Hari nehotice ispljunu malo Krem-piva.
– Šta... oni ubijaju...?
– O, ne – odgovori Lupin. – Još gore. Možeš živeti i bez duše, znaš, ako ti mozak i srce i dalje rade. Ali više nemaš osećaj ko si, nemaš uspomene... ništa. Nema nikakve šanse da se oporaviš. Možeš samo da... životariš. Kao prazna školjka. A duša ti nestaje... zauvek izgubljena.
Lupin ispi još malo krem-piva, a onda dodade: – Ta sudbina čeka Sirijusa Bleka.

Jutros je pisalo u Dnevnom proroku . Ministarstvo je dozvolilo dementorima da primene poljubac, ako ga nađu.

Hari sede, zapanjen na samu pomisao da nekome mogu da isisaju dušu na usta. A onda pomisli na Bleka.
– On to i zaslužuje – reče iznenada.
– Misliš? – reče Lupin lagano. – Veruješ li da iko zaslužuje tako nešto?
– Da – reče Hari prkosno. – Jer... za neke stvari...
Želeo je da Lupinu ispriča razgovor o Bleku koji je čuo u Tri metle, o tome kako je Blek izdao njegove majku i oca, ali bi time otkrio da je krišom išao u Hogsmid, a to se Lupinu ne bi baš dopalo. Zato ispi krem-pivo, zahvali Lupinu i napusti učionicu za Istoriju magije.
Hari napola zažali što je uopšte pitao šta se krije ispod dementorove kapuljače, pošto je odgovor bio tako užasavajuć da je Hari ostao izgubljen u neprijatnim mislima o tome kako bi izgledalo da mu ispiju dušu, te glavom nalete na profesorku Mek Gonagal nasred stepeništa.
– Pazi kuda ideš, Poteru!
– Izvinite, profesorka...
– Tražila sam te u grifindorskom dnevnom boravku. Pa, evo ti je, učinili smo sve što nam je palo na pamet, i izgleda da je s metlom sve u redu. Imaš negde nekog zaista dobrog prijatelja, Poteru...
Hari se prenerazi. Držala je u ruci Vatrenu strelu, koja je izgledala veličanstveno kao i uvek.
– Mogu da je zadržim? – upita Hari slabašnim glasom. – Ozbiljno?
– Ozbiljno – reče profesorka Mek Gonagal, i čak se nasmeši. – Ako smem da primetim, moraćeš malo da je razradiš i stekneš osećaj za nju pre subotnje utakmice, zar ne? I, Poteru... pokušaj da pobediš, hoćeš li? Ili ćemo osmu godinu zaredom ispasti iz trke za titulu, na šta me je sinoć profesor Snejp tako ljubazno podsetio...
Ostavši bez reči, Hari ponese Vatrenu strelu uza stepenice ka grifindorskoj kuli. Kad je skrenuo iza ćoška, vide Rona kako hita prema njemu, kezeći se od uva do uva.
– Dala ti je? Sjajno! Čuj, mogu li i ja jednom da je isprobam? Sutra?
– Da... šta god hoćeš... – reče Hari, srca radosnijeg nego što je bilo mesecima unazad. – Znaš šta... trebalo bi da se pomirimo s Hermionom... ona je samo želela da pomogne...
– Dobro, u redu – reče Ron. – Trenutno je u dnevnom boravku... uči, za promenu...

Njih dvojica skrenuše u hodnik ka grifindorskoj kuli i ugledaše Nevila
Longbotoma kako se prepire sa Ser Kadoganom, koji izgleda nije hteo da ga propusti.

– Sve sam ih zapisao – kroz suze je govorio Nevil – samo, mora da sam to negde ispustio!
– Paz’ da nisi! – vikao je Ser Kadogan. A onda, spazivši Harija i Rona: – Dobro veče, moji mladi vlastelini! Dođite, bacite ovog ludog dečka u bukagije, hoće silom

da uđe u odaje s druge strane!

– O, zaveži – reče Ron, kad on i Hari stigoše do Nevila.
– Izgubio sam lozinke! – reče im Nevil očajno. – Naterao sam ga da mi kaže koje će sve lozinke da koristi ove nedelje, pošto ih stalno menja, a sada ne znam gde sam ih zaturio!
– Boga mu božjeg – reče Hari Ser Kadoganu, koji beše silno razočaran, i nevoljno se povuče da bi ih propustio u dnevni boravak. Začu se iznenadan, uzbuđen žamor dok su se sve glave okretale ka njemu, i već sledećeg trenutka Hari je bio okružen dečacima i devojčicama koji su se divili njegovoj Vatrenoj streli.
– Odakle ti, Hari?
– Mogu li i ja da je probam?
– Da li si je već jahao, Hari?
– Rejvenklo nema šanse, svi jašu Čistačice 7!
– Mogu li samo da je pridržim, Hari?
Posle desetak minuta, tokom kojih je Vatrena strela prelazila iz ruke u ruku, i pošto su joj se svi divili iz svakog ugla, gužva se malo raščisti, i Hari i Ron spaziše Hermionu, jedinu osobu koja nije pohrlila ka njima, kako, pažljivo nagnuta nad svojim zadacima, izbegava njihov pogled. Hari i Ron priđoše njenom stolu i ona ih najzad pogleda.
– Dobio sam je natrag – reče Hari, smešeći joj se i pridižući Vatrenu strelu.
– Vidiš, Hermiona? Sve je u redu s njom! – dodade Ron.
– Pa... moglo je i da ne bude! – reče Hermiona. – Mislim, sad bar znaš da je bezbedna!
– Da, pretpostavljam da si u pravu – reče Hari. – Bolje da je odnesem gore.
– Ja ću je odneti! – željno dodade Ron. – Moram da dam Krastici njegov pacovski tonik.
On uze Vatrenu strelu i, držeći je kao da je od stakla, ponese je ka stepeništu za muške spavaonice.
– Smem li onda da sednem? – upita Hari Hermionu.
– Što da ne – reče Hermiona, pomerivši veliku hrpu pergamenata sa stolice.
Hari pogleda po pretrpanom stolu, i vide dugačak sastav iz Aritmantije na kojem se mastilo još sjajilo, i još duži sastav iz Proučavanja Normalaca („Objasnite zašto Normalcima treba elektricitet“), kao i prevod runa oko kog je Hermiona upravo lupala glavu.
– Kako uspevaš da izađeš na kraj sa svime time? – upita je Hari.
– O... pa, znaš... mnogo radim – reče Hermiona. Izbliza, Hari spazi da ona deluje umorno i iscrpljeno, skoro kao Lupin.
– Što ne odustaneš od nekoliko predmeta? – upita je Hari, dok je sklanjala knjige tražeći rečnik runa.
– Ne bih to mogla, nipošto! – reče Hermiona, preneražena.

– Aritmantija deluje užasno – reče Hari, podižući vrlo komplikovanu brojčanu tabelu.
– O, ne, baš je divna! – reče Hermiona iskreno. – To mi je omiljeni predmet! To
je...
Ali šta je to toliko divno u vezi s Aritmantijom Hari nikad nije otkrio. U tom trenutku začuo se užasan vrisak sa stepeništa za dečake. U dnevnom boravku zavlada tajac, svi su zurili, skamenjeni, ka ulazu. Zatim se začuše užurbani koraci, sve glasniji i glasniji... a onda se na vidiku pojavi Ron, vukući za sobom krevetski čaršav.

– VIDI! – zaurla, probijajući se ka Hermioninom stolu. – POGLEDAJ! – grmeo je, mašući joj čaršavom ispred lica.
– Rone, šta je...?
– KRASTICA! GLEDAJ! KRASTICA!
Hermiona poče da uzmiče pred Ronom, potpuno izbezumljena. Hari pogleda čaršav koji je Ron držao. Na njemu je bilo nešto crveno. Nešto što je ličilo na...
– KRV! – urlao je Ron usred sveopšte tišine i zapanjenosti. – NEMA GA VIŠE! A ZNAŠ LI ŠTA JE BILO NA PODU?
– N-ne – reče Hermiona drhtavim glasom.
Ron baci nešto pravo na Hermionin prevod runa. Hermiona i Hari se nagnuše napred. Povrh čudnih, šiljatih oblika runa ležalo je nekoliko dugih riđih mačjih dlaka.

13. Grifindor protiv Rejvenkloa


Činilo se da je to kraj Ronovog i Hermioninog prijateljstva. Oboje su bili toliko ljuti jedno na drugo da Hari nije mogao da zamisli da će se ikad pomiriti.
Ron je pobesneo zbog toga što Hermiona nikad nije shvatala ozbiljno Krukšenksove pokušaje da pojede Krasticu, niti je dovoljno pazila na svoju mačku, pa i sada se pretvarala da je Krukšenks nevin, sugerišući Ronu da potraži Krasticu ispod kreveta drugih dečaka. Hermiona je, u međuvremenu, žustro tvrdila da Ron nema dokaza da je Krukšenks pojeo Krasticu, da su te riđe dlake možda stajale tamo još od Božića, te da Ron gaji predrasude prema njenom mačku još otkako se Krukšenks spustio na Ronovu glavu u Magičnoj menažeriji.
Sam Hari je bio ubeđen da Krukšenks jeste pojeo Krasticu, a kada je pokušao da je ubedi kako svi dokazi ukazuju na to, ona se naljutila i na Harija.
– Dobro, stani na Ronovu stranu, znala sam da ćeš to da učiniš! – reče ona povišenim glasom. – Prvo Vatrena strela , sada Krastica, za sve sam ja kriva, zar ne! Pusti me na miru, Hari, imam mnogo da učim!
Rona je gubitak pacova veoma teško pogodio.

– Hajde, Rone, uvek si kukao kako je Krastica dosadan – tešio ga je Fred. – A odavno je sav ofucan, već je počinjao da kopni. Možda je bolje za njega što je skončao brzo... u jednom zalogaju... verovatno nije ništa ni osetio.

– Frede! – reče Džini uvređeno.
– Samo je jeo i spavao, Rone, sam si to rekao – reče Džordž.
– Jednom je zbog nas ugrizao Gojla – reče Ron očajno. – Sećaš se toga, Hari?
– Da, istina je – reče Hari.
– Vrhunac njegovog života – reče Fred, ne mogavši da se ne nasmeje. – Neka ožiljak na Gojlovom prstu ostane trajan spomenik sećanju na njega. Ma daj, Rone, skokni do Hogsmida i kupi sebi novog pacova. Koja je svrha da tuguješ?
U poslednjem pokušaju da razvedri Rona, Hari je uspeo da ga ubedi da dođe na poslednji trening grifindorskog tima uoči meča s Rejvenkloom, da bi i on isprobao Vatrenu strelu posle završetka treninga. To je izgleda na trenutak odvratilo Ronove misli od Krastice („Sjajno! Mogu li da pokušam nekoliko puta s nje da gađam na gol?“), tako da zajedno pođoše na teren za kvidič.
Madam Bućkuriš, koja je i dalje nadgledala grifindorske treninge da bi Harija držala na oku, bila je, kao i ostali, vrlo impresionirana Vatrenom strelom. Uzela ju je u ruke pred poletanje i sa svima podelila svoje stručno mišljenje.
– Pogledajte samo kako je uravnotežena! Ako je serija Nimbus imala neku falinku, onda je to malo uzvišenje blizu repnog dela... dešavalo se da posle nekoliko godina počne da je koči. Sada su usavršili i dršku, malo je tanja nego kod Čistačica, podseća me na stare Srebrne strele ... šteta što su prestali da ih prave. Učila sam da letim na jednoj od njih, to je takođe bila valjana stara metla...
Ona nastavi tim tonom sve dok joj Drvce ne reče: – Ovaj... Madam Bućkuriš? Da li biste vratili metlu Hariju? Moramo da treniramo...
– Oh... da, u redu... izvoli, Poteru – reče Madam Bućkuriš. – A ja ću sesti ovde pored Vizlija...
Ona i Ron napustiše igralište da bi seli u arenu, a grifindorski tim se okupi oko Drvceta da čuje konačna uputstva za sutrašnji meč.
– Hari, upravo sam saznao ko će biti Tragač za Rejvenklo. To je Čo Čang. Ona je u četvrtom razredu, i vrlo je dobra... Iskreno sam se nadao da je neće biti u timu, imala je neke ozlede... – Drvce se namršti, nezadovoljan brzim oporavkom Čo Čang, a onda nastavi: – S druge strane, ona jaše Kometu 260, koja je prava šala u odnosu na Vatrenu strelu . – On pogleda Harijevu metlu s divljenjem, a zatim reče: – Okej, hajdemo, svi...
Hari najzad uzjaha svoju Vatrenu strelu i odbaci se od tla.
Bilo je bolje nego što je mogao da sanja. Vatrena strela se okretala na najlakši dodir; činilo se da više sluša njegove misli nego njegov stisak. Hitala je duž terena takvom brzinom da se gledalište pretvorilo u zeleno-sivu mrlju; Hari njome zaokrene tako oštro da Alisija Spinet vrisnu, a on odmah savršeno kontrolisano krenu da ponire,

okrznuvši travnati teren vrhovima nožnih prstiju, pre nego što ponovo poče da se uspinje deset, petnaest, dvadeset metara uvis...
– Hari, puštam Skrivalicu! – viknu Drvce.
Hari se okrenu i poče da se utrkuje s Bladžerkom ka gol-stativama; lako je prestiže, vide Skrivalicu kako se hitro kreće negde iza Drvceta, i za manje od deset sekundi čvrsto ju je stezao u šaci.
Ceo tim podivlja od radosti. Hari pusti Skrivalicu, dade joj minut prednosti, a onda se sjuri za njom, krivudajući između svojih saigrača: uoči je kako se krije kraj kolena Kejti Bel, lako je zaobiđe i ponovo uhvati.
To je bio najbolji trening od svih dosadašnjih. Inspirisan prisustvom Vatrene strele, tim je bez greške izvodio svoje najbolje poteze, i kad su se ponovo spustili na zemlju Drvce prvi put dotad nije imao ni jednu jedinu zamerku, kako primeti Džordž Vizli.
– Ne vidim da nas išta može zaustaviti sutra! – reče Drvce. – Sem ukoliko... Hari, jesi li savladao svoj problem s dementorima?
– Da – reče Hari, pomislivši na svog slabašnog Patronusa, priželjkujući da je bar malo jači.
– Dementori se neće ponovo pojaviti, Olivere. Dambldor bi odlepio od besa – reče Fred samouvereno.
– Pa, nadajmo se da neće – reče Drvce. – U svakom slučaju... sjajan trening, ljudi. Hajdemo nazad u kulu... da ranije legnemo...
– Ja ću ostati još malo. Ron želi da isproba Vatrenu strelu – reče Hari Drvcetu, i kad se ostatak tima zaputio prema svlačionicama Hari krenu ka Ronu, koji preskoči ogradu između sedišta i terena i pođe mu u susret. Madam Bućkuriš beše zaspala na svom sedištu.
– Evo, izvoli – reče Hari, pružajući mu Vatrenu strelu.
S izrazom ekstaze na licu, Ron uzjaha metlu i nestade u sve gušćoj tmini, dok je Hari šetkao duž ivice terena posmatrajući ga. Već je pala i noć pre nego što se Madam Bućkuriš trgla iz sna, prekorela Harija i Rona što je nisu probudili, i naredila da se smesta vrate u zamak.
Hari prebaci Vatrenu strelu preko ramena, a zatim on i Ron izađoše s mračnog stadiona, raspravljajući o savršeno mirnom kretanju Vatrene strele , njenom fenomenalnom ubrzanju i pod konac preciznom skretanju. Bili su već na pola puta ka zamku kad Hari, pogledavši nalevo, vide nešto od čega mu srce preskoči – par očiju koje su svetlele u tami.
Hari zastade kao ukopan, dok mu je srce lupalo kao da će da iskoči.
– Šta je bilo? – upita Ron.
Hari mu pokaza. Ron izvadi svoj štapić i promrmlja: – Lumos!
Svetlosni zrak pade preko trave, pogodi sâmo podnožje drveta i osvetli njegove grane; tu, među pupoljcima lišća, ugledaše Krukšenksa.

– Marš odatle! – povika Ron, stade i podiže kamen s trave, ali pre nego što je stigao išta da učini, Krukšenks iščeze u jednom zamahu svog dugog riđeg repa.
– Vidiš? – reče Ron besno, bacivši kamen na zemlju. – I dalje ga pušta da luta gde god mu se ćefne... verovatno sad gustira Krasticu zajedno s još par ptica...
Hari ne reče ništa. Udahnu duboko, s olakšanjem. Za trenutak mu se učinilo sasvim izvesnim da te oči pripadaju Grimu. Ponovo pođoše ka zamku. Postiđen zbog tog svog trenutka panike, Hari ne reče ništa Ronu... nije gledao ni levo ni desno dok nisu stigli do blistavo osvetljene Ulazne dvorane.

* * *

Sledećeg jutra Hari siđe na doručak zajedno s ostalim dečacima iz spavaonice, koji su svi do jednog bili ubeđeni da Vatrena strela zaslužuje nekakvu počasnu stražu. Kad je Hari ušao u Veliku salu, sve glave se okrenuše u pravcu Vatrene strele , uz uzbuđeno mrmljanje. Hari vide, na svoje ogromno zadovoljstvo, da je sliterinski tim zaprepašćen.

– Jesi li mu video lice? – reče Ron radosno, osvrćući se ka Melfoju. – Ne može da poveruje! Ovo je sjajno!
Drvce je takođe uživao u trijumfu Vatrene strele.
– Spusti je ovde, Hari – reče, položivši metlu nasred stola, i pažljivo je okrenuvši kako bi joj natpis s nazivom bio na gornjoj strani. Uskoro počeše da dolaze đaci iz Rejvenkloa i Haflpafa da bi je pogledali. Sedrik Digori priđe da čestita Hariju na tako sjajnoj zameni za Nimbus, a Persijeva devojka iz Rejvenkloa, Penelopa Klirvoter, zamoli ga da i sama pridrži Vatrenu strelu.
– Pazi se, Peni, nemoj da sabotiraš! – reče Persi u šali, dok je ona pažljivo ispitivala Vatrenu strelu . – Penelopa i ja imamo malu opkladu – reče on. – Deset galeona onome ko pogodi pobednika utakmice.
Penelopa spusti Vatrenu strelu, zahvali se Hariju i pođe natrag ka svom stolu.
– Hari... obavezno pobedi – užurbano mu došapnu Persi. – Nemam deset galeona. Da, dolazim, Peni! – I on odjuri da joj se pridruži u jedenju tosta.
– Jesi li siguran da ćeš se snaći s tom metlom, Poteru? – reče jedan hladan, otegnut glas.
Drako Melfoj je takođe prišao da bi bolje osmotrio metlu, s Krebom i Gojlom iza sebe.
– Da, mislim da hoću – reče Hari.
– Ima mnogo posebnih dodataka, zar ne? – reče Melfoj dok su mu oči zlobno sijale. – Šteta što nema i padobran... u slučaju da se i suviše približiš nekom dementoru.
Kreb i Gojl se zakikotaše.
– Šteta što ti ne možeš da zakačiš jednu dodatnu ruku na svoju, Melfoje – reče

Hari. – Možda bi ona mogla da uhvati Skrivalicu umesto tebe.

Grifindorski tim se glasno nasmeja. Melfojeve blede oči se suziše i on odšeta, sav ukrućen. Videše da se priključio ostatku sliterinskog tima, i svi zbiše glave, bez sumnje se raspitujući da li je Harijeva metla prava Vatrena strela.
U četvrt do jedanaest grifindorski tim pođe u svlačionicu. Vreme je bilo sasvim drugačije u odnosu na prethodni meč. Bio je vedar, hladan dan s blagim povetarcem. Ovoga puta neće biti problema s vidljivošću, i Hari, iako nervozan, poče da oseća uzbuđenje koje samo utakmica kvidiča može da pobudi. Mogli su čuti ostatak škole kako popunjava stadion. Hari skinu crnu školsku odoru, izvadi štapić iz džepa i gurnu ga ispod majice koju će nositi ispod dresa za kvidič. Nadao se da mu štapić neće zatrebati. Iznenada se zapita da li je profesor Lupin u publici.
– Znate šta moramo da uradimo – reče Drvce, dok su se spremali da napuste svlačionicu. – Ako izgubimo ovaj meč, ispadamo iz trke. Samo... samo letite kao juče na treningu i sve će biti u redu!
Izađoše na teren praćeni burnim aplauzom. Rejvenkloovski tim, obučen u plavo, već je stajao na sredini terena. Njihov Tragač Čo Čang bila je jedina devojka u njihovom timu. Bila je za glavu niža od Harija i on, ma koliko bio nervozan, nije mogao da ne primeti da je izuzetno lepa. Nasmešila se Hariju kada se timovi postaviše jedan naspram drugog, i on oseti blag grč u stomaku, za koji shvati da nema veze sa živcima.
– Drvce, Dejvise, rukujte se – reče Madam Bućkuriš resko, i Drvce se rukova s kapitenom Rejvenkloa.
– Uzjašite metle... na moj zvižduk... tri... dva... jedan...
Hari se otisnu u vazduh, a Vatrena strela je stremila brže i više uvis od svih ostalih metli. Obleteo je oko stadiona i počeo da traži pogledom Skrivalicu, sve vreme slušajući komentarisanje Lija Džordana, prijatelja blizanaca Vizli.
– Krenuli su, a najveće uzbuđenje meča je Vatrena strela na kojoj Hari Poter leti za ekipu Grifindora. Kako navodi časopis Veštičje metle , Vatrena strela će biti zvanična metla reprezentacije na ovogodišnjem svetskom prvenstvu...
– Džordane, da li bi bio ljubazan da nam kažeš šta se zbiva na terenu? – prekide ga glas profesorke Mek Gonagal.
– U redu, profesorka... samo dajem malo dodatnih informacija... Vatrena strela , inače, ima ugrađenu auto-kočnicu i...
– Džordane!
– U redu, u redu, Grifindor u posedu, Kejti Bel iz Grifindora leti ka golu i...
Hari se sjuri pored Kejti, hitajući u suprotnom pravcu, gledajući naokolo ne bi li spazio zlatni odsjaj, i primeti kako mu Čo Čang leti za petama. Bila je očito vrlo dobar letač... stalno je ukrštala svoju putanju s njegovom, terajući ga da menja pravac.

– Pokaži joj ubrzanje, Hari! – povika Fred u prolazu, dok je jurcao za Bladžerkom koja je srljala na Alisiju.

Dok su kružili oko stativa rejvenkloovskog gola, Hari potera Vatrenu strelu napred i ostavi Čo za sobom. Baš kad je Kejti uspela da postigne prvi pogodak na utakmici, a grifindorski deo publike podivljao, on je spazi... Skrivalica je bila blizu zemlje, lepršala je u podnožju jedne od tribina.

Hari se ustremi naniže. Čo vide šta on radi i sjuri se za njim... Hari poče da ubrzava, preplavljen uzbuđenjem. Poniranje je bilo njegova specijalnost, bio je deset stopa udaljen...
U tom trenutku niotkuda iskrsnu Bladžerka, koju je bacio jedan od rejvenkloovskih Jurišnika. Hari hitro promeni kurs, izbegavši je za jedva nekoliko centimetara, i u tih par ključnih trenutaka Skrivalica nestade.
Ču se snažan povik razočaranja: – Oooohhh – iz grla pristalica Grifindora, ali i jak aplauz za Jurišnika Rejvenkloa. Džordž Vizli dade oduška osećanjima odaslavši drugu Bladžerku pravo na dotičnog rejvenkloovskog Jurišnika, koji bi prinuđen da se obrne u vazduhu kako bi je izbegao.
– Grifindor vodi s osamdeset prema nula, a pogledajte samo kako ta Vatrena strela gazi! Poter je tera da radi punom parom, gledajte kako se okreće... Čangina Kometa ne može da joj parira. Precizna uravnoteženost Vatrene strele jasno je uočljiva u ovim dugim...
– DŽORDANE! JESU LI TI PLATILI DA REKLAMIRAŠ VATRENE STRELE ? NASTAVI DA KOMENTARIŠEŠ UTAKMICU!
Rejvenklo se povratio. Postigli su tri gola zaredom, što je smanjilo prednost Grifindora na samo pedeset poena – ako Čo pre njega uhvati Skrivalicu, Rejvenklo bi mogao da pobedi. Hari se spusti niže, za dlaku izbegavši jednog od rejvenkloovskih Goniča, grozničavo pretražujući teren... odsjaj zlata, treperenje tananih krilca...

Skrivalica je kružila oko grifindorske stative...

Hari ubrza, pogledom fiksirajući malu zlatnu mrljicu... ali baš tada, Čo se pojavi niotkuda, blokirajući ga...
– HARI, NIJE TRENUTAK DA BUDEŠ DŽENTLMEN! – zagrme Drvce, dok se Hari sklanjao u stranu da bi izbegao udarac. – ZBACI JE S METLE AKO TREBA!
Hari se okrete i spazi Čo. Smešila se. Skrivalica je ponovo nestala. Hari ustremi svoju metlu uvis i podiže se dvadesetak stopa iznad igrališta. Krajičkom oka spazi Čo kako ga prati... Odlučila je da radije prati njega nego da sama traga za Skrivalicom. U redu, onda... ako hoće da ga sledi, moraće da snosi posledice...
On ponovo poče da ponire, a Čo, misleći da je spazio Skrivalicu, pokuša da ga prati; Hari vrlo oštro prekinu poniranje, a ona polete nadole; on se ponovo podiže, brz kao metak, a onda je vide po treći put... Skrivalica je svetlucala visoko iznad rejvenkloovske polovine terena.
On ubrza, što učini i Čo, neku desetinu metara ispod njega. Pobediće, svakim trenutkom sve je više sustizao Skrivalicu... a onda...
– Oh! – vrisnu Čo, pokazujući na nešto.

Skrenula je Harijevu pažnju, i on pogleda naniže.

Tri dementora, tri visoka, crna, zakrabuljena dementora gledala su uvis ka njemu. Nije stao da razmisli. Gurnuvši ruku kroz okovratnik svoje odore, on izvuče svoj
štapić i povika: – Ekspekto Patronum!
Nešto srebrnastobelo i ogromno izlete iz vrha njegovog štapića. Znao je da je pojurilo pravo na dementore, ali nije se zaustavio da to i vidi. Nekim čudom i dalje potpuno bistrog uma, on pogleda napred. Bio je gotovo na cilju. Ispružio je ruku kojom je još uvek stezao štapić, i uspeo da sklopi prste oko majušne Skrivalice koja se otimala.
Začu se jak zvižduk madam Bućkuriš. Hari se okrenu u vazduhu i vide šest skerletnocrvenih mrlja kako se ustremljuje ka njemu. Sledećeg trenutka ceo tim ga je grlio tako snažno da umalo nije pao s metle. Dole u masi čuo je oduševljene povike grifindoraca.
– To je moj čovek! – neprestano je urlao Drvce. Alisija, Anđelina i Kejti su ljubile Harija, a Fred ga je tako čvrsto stegao da je Hari pomislio da će mu otpasti glava. U potpunom haosu, tim nekako uspe da se spusti na teren. Hari siđe s metle i čim je podigao pogled spazi gomilu navijača Grifindora kako uleće na teren, predvođena Ronom. Pre nego što je stigao da se sabere, bio je okružen razdraganom gomilom.
– To! – urlao je Ron, mašući Harijevom rukom po vazduhu. – To! To!
– Sjajno si to izveo, Hari – reče Persi, presrećan. – Dobio sam deset galeona! Moram da nađem Penelopu, izvini...
– Dobar si bio, Hari – dobaci mu Šejmus Finigan.
– Prokleto briljantno! – zabrunda Hagrid iznad glava grifindoraca.
– Bio je to sjajan Patronus – reče jedan glas Hariju na uvo.
Hari se okrene i spazi profesora Lupina, koji je delovao i potreseno i radosno.
– Ti dementori mi uopšte nisu smetali! – reče Hari ushićeno. – Nisam ništa osetio!

– Biće da je to zato što to... ovaj... i nisu bili dementori – reče profesor Lupin. – Dođi da vidiš...
Izvlačio je Harija iz gužve sve dok nisu došli dotle da vide ivicu terena.
– Gadno si preplašio g. Melfoja – reče Lupin.
Hari pogleda. U neurednoj gomili na zemlji ležali su Melfoj, Kreb, Gojl i Markus Flint, kapiten sliterinskog tima, i pokušavali da se iskobeljaju iz dugih odora s kapuljačama. Činilo se da je Melfoj stajao na Gojlovim ramenima. Poviše njih stajala je profesorka Mek Gonagal s izrazom neopisivog besa na licu.
– Nedostojan trik! – vikala je ona. – Nizak, kukavički pokušaj da se sabotira grifindorski Tragač! Kaznena nastava za sve i pedeset poena manje za Sliterin! Razgovaraću o tome s profesorom Dambldorom, u to budite sigurni. Ah, evo ga, upravo stiže!
Ako je išta moglo da zapečati pobedu Grifindora, bilo je to ovo. Ron, koji se

probio i stao pored Harija, poče još više da se smeje gledajući Melfoja kako se batrga da bi se iščupao iz ogrtača, u kojem je još uvek bila zarobljena Gojlova glava.
– Hajde, Hari! – reče Džordž, probijajući se ka njemu. – Žurka! Odmah sada, u grifindorskom dnevnom boravku!
– Važi! – reče Hari i, srećniji nego mesecima unazad, pođe na čelu mase, zajedno s ostatkom tima, svi i dalje u svojim skerletnim dresovima, izvan stadiona ka zamku.

* * *

Osećali su se kao da su već osvojili Kvidički pehar. Žurka je trajala ceo dan i dobar deo noći. Fred i Džordž Vizli nestadoše na par sati i vratiše se s rukama punim boca krem-piva, soka od bundeve i s nekoliko kesa punih slatkiša iz Mednog vojvode.
– Kako ste to nabavili? – cijuknu Anđelina Džonson, kad je Džordž počeo da baca pepermint žabice u masu.
– Uz malu pomoć Mesečka, Crvorepa, Šaponje i Rogonje – promrmlja Fred Hariju na uvo.
Samo jedna osoba nije se pridružila slavlju. Hermiona je, ma kako zvučalo neverovatno, sedela u ćošku pokušavajući da čita knjižurinu s naslovom Život i društvene navike britanskih Normalaca. Hari ustade od stola za kojim su Fred i Džordž počeli da žongliraju flašama krem-piva i pođe do nje.
– Jesi li bar bila na utakmici? – upita je.
– Naravno da jesam – reče Hermiona čudno piskavim glasom, ne gledajući ga. – Drago mi je da smo pobedili i mislim da si to sjajno izveo, ali moram ovo da naučim do ponedeljka.
– Hajde, Hermiona, dođi i posluži se – reče Hari, gledajući u Rona i pitajući se da li je ovaj u dovoljno dobrom raspoloženju da zakopa ratnu sekiru.
– Ne mogu, Hari. Imam još sto dvadeset i dve strane da pročitam! – reče Hermiona, sad već pomalo histerično. – U svakom slučaju... – Ona pogleda u Rona. – On ne želi da se i ja pridružim.
To nije bilo sporno, jer upravo u tom trenutku Ron glasno reče: – Da Krastica nije pojeden, sad bi i on uzeo malčice ovih krem-mušica, baš ih je voleo...
Hermiona briznu u plač. Pre nego što je Hari stigao išta da kaže ili učini, ona spakova ogromnu knjigu pod mišku i, još uvek jecajući, pobeže prema stepeništu za ženske spavaonice i nestade s vidika.
– Možeš li makar malo da je pustiš na miru? – upita Hari tiho Rona.
– Ne – reče Ron hladno. – Da se ponašala kao da joj je žao... međutim, Hermiona nikada neće priznati da je pogrešila. I dalje se ponaša kao da je Krastica otišao na odmor, ili tako nešto.
Grifindorska žurka se završila tek kada se pojavila profesorka Mek Gonagal u kariranoj kućnoj haljini s mrežicom na kosi, negde oko jedan sat iza ponoći, i

insistirala da svi pođu u krevet. Hari i Ron se popeše u spavaonicu, i dalje raspravljajući o utakmici. Iscrpljen, Hari najzad leže u krevet, navuče zastore da bi se sakrio od mesečine, i gotovo smesta utonu u san...

Sanjao je čudan san. Šetao je šumom, s Vatrenom strelom preko ramena, sledeći nešto srebrnastobelo. Ono je vijugalo kroz drveće i mogao je samo tu i tamo da uhvati pokoji odsjaj među lišćem. Željan da ga sustigne, ubrza, ali što je brže išao, to je svetleći predmet brže odmicao. Hari potrča i začu ispred sebe topot kopita u galopu. Sada je jurio pravo napred i jasno čuo galop pred sobom. Zatim skrenu za ugao ka proplanku i...
– AAAAAAAAAAAAAHHHH! NEEEEEEEEEEE!
Hari se iznenada probudi, kao da ga je nešto tresnulo po licu. Dezorijentisan, u potpunom mraku, on poče da petlja oko svojih zastora baldahina... čuo je neko kretanje oko sebe i glas Šejmusa Finigana s druge strane sobe: – Šta se dešava?
Hariju se učini da je čuo kako su se vrata spavaonice zalupila. Najzad je uspeo da razdvoji zavese, a u istom trenutku Din Tomas upali svoju lampu.
Ron je sedeo na krevetu, čiji je zastor s jedne strane bio iskidan, s izrazom užasa na licu.
– Blek! Sirijus Blek! S nožem!
– Šta?
– Ovde! Baš sada! Iskidao je zavese! Probudio me je!
– Siguran si da nisi sanjao, Rone? – upita Din.
– Pogledaj zavese! Kažem vam, bio je ovde!
Svi iskočiše iz kreveta; Hari prvi stiže do vrata spavaonice, i svi se sjuriše niz stepenice. Čuli su kako se iza njih otvaraju vrata i pospane glasove kako ih dozivaju:
– Ko je vrisnuo?
– Šta to radite?
Dnevni boravak bio je osvetljen sjajem umiruće vatre u kaminu, još uvek prekriven otpacima od žurke. Bio je potpuno prazan.
– Jesi li siguran da nisi sanjao, Rone?
– Kažem vam, video sam ga!
– Kakva je to buka?
– Profesorka Mek Gonagal je rekla da idemo u krevet!
Nekoliko devojčica siđe niza stepenište, zevajući i navlačeći ogrtače. Pristizali su
dečaci.
– Sjajno, je l’ nastavljamo? – upita Fred Vizli živahno.
– Svi natrag gore! – reče Persi dojurivši u dnevni boravak, pokušavajući na pidžamu da prikači svoju značku Glavešine dečaka dok je to izgovarao.
– Pers... Sirijus Blek! – reče Ron tiho. – U našoj spavaonici! S nožem! Probudio
me!
U dnevnom boravku nasta mrtva tišina.

– Glupost! – reče Persi, iznenađen. – Prejeo si se, Rone... ružno sanjao...

– Kažem ti...
– Ne, zbilja, što je mnogo, mnogo je!
Profesorka Mek Gonagal se vratila. Zalupila je portret za sobom ušavši u dnevni boravak, i besno zurila naokolo.
– Drago mi je da je Grifindor dobio utakmicu, ali ovo postaje smešno. Persi, više sam očekivala od tebe!
– Ja ovo nikako nisam odobrio, profesorka! – reče Persi, praveći se važan. – Upravo sam im govorio da pođu natrag u krevet! Moj brat Ron je imao noćnu moru...
– TO NIJE BILA NOĆNA MORA! – zaurla Ron. – PROFESORKA, PROBUDIO SAM SE, A SIRIJUS BLEK JE STAJAO IZNAD MENE, S NOŽEM U RUCI!
Profesorka Mek Gonagal se zapanjeno zagleda u njega.
– Ne budi smešan, Vizli, kako je uopšte mogao da prođe kroz rupu u portretu?
– Pitajte njega! – reče Ron, pokazavši drhtavim prstom na poleđinu Ser Kadoganove slike. – Pitajte ga da li je video...
Sumnjičavo zagledajući Rona, profesorka Mek Gonagal gurnu portret otpozadi, otvori ga i izađe. Ceo dnevni boravak je slušao, zaustavivši dah.
– Ser Kadogane, da li ste maločas pustili nekog čoveka u grifindorsku kulu?
– Naravno, draga damo! – uskliknu Ser Kadogan.

– Vi... vi ste ga pustili? – reče profesorka Mek Gonagal. – Ali... ali, lozinka!

– Imao ih je! – reče Ser Kadogan ponosito. – Imao je sve lozinke za ovu nedelju, moja gospo! Pročitao mi ih je s malog parčeta papira!
Profesorka Mek Gonagal se vrati kroz rupu u portretu i suoči se sa zapanjenom gomilom. Bila je bela kao kreda.
– Ko je – reče, dok joj je glas podrhtavao – ko je ta beskrajno glupava osoba koja je napisala sve lozinke za ovu nedelju i ostavila ih tek tako, da ih bilo ko nađe?
Nastade potpuna tišina, koju prekide najtiši mogući prestrašen pisak. Nevil Longbotom, drhteći od glave do peta u pufnastim papučicama, polako podiže ruku uvis.

14. Snejpova zloba


Te noći u grifindorskoj kuli niko nije spavao. Znali su da se zamak ponovo pretražuje, i cela kuća je ostala budna u dnevnom boravku, čekajući da čuje je li Blek uhvaćen. Profesorka Mek Gonagal je došla izjutra da im saopšti kako im je ponovo umakao.

Čitavog dana, gde god pošli, susretali su se s pooštrenim merama bezbednosti. Videli su profesora Flitvika kako podučava ulazna vrata da prepoznaju ogromnu sliku Sirijusa Bleka; Filč je iznenada počeo da tumara hodnicima, zagrađujući sve – od tankih pukotina u zidovima, do mišjih rupa. Ser Kadogan je otpušten. Njegov portret vraćen je u svoj pusti hodnik na sedmom spratu, a Debela Dama se vratila. Stručno su je restaurirali, ali je i dalje bila krajnje nervozna i prihvatila je da se vrati na stari posao samo pod uslovom da joj se obezbedi dodatna zaštita. Zbog toga su unajmili gomilu namrštenih trolova kao njeno obezbeđenje. Ovi su špartali hodnikom u grupicama, razgovarajući međusobno hroptajima, i upoređivali dužinu svojih toljaga.

Hari nije mogao da ne primeti da je statua jednooke veštice na trećem spratu i dalje bila bez čuvara i blokade. Fred i Džordž su izgleda bili u pravu kad su tvrdili da

su oni – a sada i Hari, Ron i Hermiona – jedini koji znaju za tajni prolaz kroz nju.

– Misliš li da bi trebalo nekome da kažemo? – upita Hari Rona.
– Znamo da nije ušao putem iz Mednog vojvode – reče Ron, kategorički odbacujući tu ideju. – Čuli bismo da je neko provalio u radnju.
Hariju je bilo drago što je Ron zauzeo takav stav. Ako bi i jednooku vešticu zabarikadirali, ne bi više nikad mogao da ode u Hogsmid.
Ron je preko noći postao slavan. Prvi put u životu ljudi su na njega obraćali više pažnje nego na Harija, i bilo je primetno da Ron uživa u tome. Mada je i dalje bio potresen dešavanjima od prethodne noći, rado bi svakom ko se raspitivao prepričavao šta se desilo, otkrivajući mnoštvo detalja.
– ...spavao sam, a onda sam čuo kako se nešto cepa i pomislio da sanjam, znaš? Ali onda je dunula promaja... Probudio sam se i video da su zastori s jedne strane mog kreveta iscepani... Prevrnuo sam se na stranu i video ga kako stoji poviše mene...

poput skeleta, s oblakom prljave kose... držao je taj veliki, dugi nož, mora da je imao bar trideset centimetara... pogledao me je, i ja njega, a onda sam vrisnuo i on je šmugnuo glavom bez obzira.
– Ali, zašto? – upita Ron Harija, kada se grupa devojčica iz drugog razreda koje su saslušale njegovu jezivu priču, udaljila. – Zašto je šmugnuo?
I Hari se isto to pitao. Zašto Blek, kada je otkrio da je došao do pogrešnog kreveta, nije ućutkao Rona i nastavio do Harija? Dvanaest godina ranije Blek je već bio dokazao da mu ne smeta da ubija nevine ljude, a ovoga puta pred njim su bila petorica nenaoružanih dečaka, od kojih su četvorica spavala.
– Valjda je znao da će imati problema da izađe iz zamka, pošto si vrisnuo i probudio ostale – reče Hari zamišljeno. – Morao bi da pobije čitavu kuću da bi se probio do rupe iza portreta... a onda bi možda sreo i nastavnike...
Nevil je bio u potpunoj nemilosti. Profesorka Mek Gonagal je bila toliko besna na njega da mu je zabranila da posećuje Hogsmid, odredila mu kaznenu nastavu i svima zabranila da mu ubuduće daju lozinku za ulaz u kulu. Siroti Nevil je morao svake večeri da čeka ispred ulaza u dnevni boravak da neko naiđe, kako bi s njim ušao, dok su ga trolovi iz obezbeđenja popreko gledali. Međutim, nijedna od tih kazni nije bila ništa u poređenju s onom koju mu je priredila njegova baka. Dva dana posle Blekove provale, poslala je Nevilu najgore što bilo koji hogvortski učenik može da dobije za vreme doručka – Drekavca.
Tog jutra su se školske sove stuštile u Veliku salu noseći poštu, kao i obično, i Nevil se zagrcnuo kada se ogromna sova spustila pravo ispred njega sa skerletnocrvenom kovertom u kljunu. Hari i Ron, koji su sedeli preko puta, smesta prepoznaše pismo-Drekavca... Ron je dobio jedno takvo od majke prethodne godine.
– Brzo beži, Nevile – posavetova ga Ron.
Nevilu nije trebalo dvaput reći. Zgrabio je koverat i, držeći ga ispred sebe kao bombu, izjurio iz sale, dok je sliterinski sto urlao od smeha gledajući ga. Čuli su kako

se Drekavac oglasio u predvorju – bio je to glas Nevilove bake, magično pojačan, stotinu puta glasniji od uobičajenog, kako krešti na Nevila da je obrukao celu familiju.

Od sažaljenja i brige za Nevila Hari nije primetio da je i njemu stiglo pismo.
Hedviga mu privuče pažnju jako ga gricnuvši za ručni zglob.
– Jao! Oh... Hvala, Hedviga.
Hari pocepa koverat, dok se Hedviga služila Nevilovim kornfleksom. Unutra je bilo pisamce u kome je pisalo:

Dragi Hari i Rone,

Možemo li da popijemo zajedno čajče večeras oko šest? Doći ću u zamak da vas pokupim. ČEKAJTE ME U ULAZNOJ DVORANI, NIJE VAM DOZVOLJENO DA IZLAZITE SAMI.
Živi mi bili,
Hagrid

– Verovatno želi da čuje sve o Bleku! – reče Ron.

I tako, u šest popodne, Hari i Ron izađoše iz grifindorske kule, u trku prođoše pored trolovskog obezbeđenja i zaputiše se u Ulaznu dvoranu.
Hagrid ih je već čekao.
– U redu, Hagride! – reče Ron. – Pretpostavljam da bi hteo da čuješ šta je bilo u subotu uveče, zar ne?
– Već sam čuo sve o tom’ – reče Hagrid, otvarajući ulazna vrata da ih izvede.
– Oh – reče Ron, pomalo razočaran.
Prvo što su ugledali ulazeći u Hagridovu kolibu bio je Bakbik, ispružen preko Hagridovog pačvork jorgana ogromnih krila pripijenih uz telo, i kako s uživanjem pokušava da slisti ogroman tanjir mrtvih lasica. Skrenuvši pogled s tog nimalo prijatnog prizora, Hari spazi džinovsko krzneno smeđe odelo i užasnu žuto-narandžastu kravatu kako vise na vrhu vrata Hagridovog ormana.
– Čemu ta odeća, Hagride? – upita Hari.
– Bakbikovo saslušanje pred Komitetom za Zbrinjavanje opasni’ stvorenjca – reče Hagrid. – Sad u petak. Će da zajedno idemo u London. Rezervis’o sam dva ležaja u Noćnom viteškom autobusu...
Harija preplavi gadan osećaj krivice. Potpuno je zaboravio da je suđenje Bakbiku tako skoro, a sudeći po izrazu nelagode na Ronovom licu, i on je zaboravio. Zaboravili su i na obećanje da će mu pomoći da pripremi Bakbikovu odbranu – pojava Vatrene strele im je to potpuno smela s pameti.
Hagrid im nasu čaj i ponudi ih slatkim zemičkama s grožđicama, ali znali su da je bolje da se ne posluže; već su imali dovoljno iskustva s Hagridovim kulinarskim veštinama.
– Htedo neš’o da prodiskutujem s vama dvoj’com – reče Hagrid, i sede između

njih, neuobičajeno ozbiljan.

– Šta? – reče Hari.
– Hermiona – odgovori Hagrid.
– Šta s njom? – reče Ron.
– Skroz je van sebe, eto š’a je. Mnogo puta mi je dolaz’la u posetu posle Božića. Usamljena je. Prvo niste ’teli da govorite s njom zbog Vatrene strele , a sad ne govor’te jerbo je njezin mačor...
– ...pojeo Krasticu! – Ron mu besno upade u reč.
– Jerbo se njen mačak ponaš’o kak’ se sve mačke ponašaju – nastavi Hagrid, vrdajući. – Tol’ko se puta isplakala, da znadeš. Trenutno joj baš nije lako. Zagrizla je viš’ no š’o mož’ da proguta pokušavajuć’ da uradi toliko posla. A ipak je iznašla vremena da mi pomogne oko Bakbikovog slučaja, zamislite... Našla mi je dosta valjanog materijala... mislim da sad imade sasvim dobre izglede...
– Hagride, trebalo je i mi da ti pomognemo... izvini... – poče Hari posramljeno.
– Niste vi krivi! – reče Hagrid, odmahujući rukom na Harijevo izvinjenje. – Bog zna kak’ ste i vi svašta morali da pregurate, vid’o sam te kak’ vežbaš kvidič noć i dan... al’ moram da vi kažem, mislijo sam da bi vas dvoj’ca prijatelja cenili više od metli i pacova. Niš’ drugo.
Hari i Ron se pogledaše s nelagodom.
– Al’ je bila potištena, vala, kad te je Blek umalo izbo, Rone. Ona ima najbolje namere, Hermiona, a vi ne govor’te sa nju....
– Kad bi se otarasila te mačorčine, ponovo bih progovorio s njom! – reče Ron ljutito. – Ali ona ga i dalje brani. Taj mačor je manijak, a ona neće da čuje ni reč protiv njega!
– Pa, dobro, ljudi mogu bit’ tvrdoglavi k’o mazge kad je reč o njihovim ljubimcima – reče Hagrid mudro. Iza njegovih leđa, Bakbik ispljunu nekoliko lasičjih kostiju na Hagridov jastuk.
Ostatak vremena kod Hagrida provedoše raspravljajući o sve većim šansama Grifindora da osvoji Školski pehar u kvidiču. U devet sati, Hagrid ih otprati nazad do zamka.
Kad su se vratili u dnevni boravak, zatekoše veliku grupu učenika kako se gužva oko oglasne table.
– Hogsmid, sledećeg vikenda! – povika Ron, izdigavši se povrh glava da pročita novo obaveštenje. – Šta ti misliš? – tiho dodade Hariju kad su pošli da sednu.
– Pa, Filč nije ništa preduzeo oko prolaza za Mednog vojvodu... – reče Hari još tiše.
– Hari! – reče jedan glas na njegovo desno uvo. Hari se osvrne i spazi Hermionu, koja je sedela za stolom preko puta i raščišćavala prostor u zidu knjiga koji ju je skrivao od pogleda.
– Hari, ako ponovo odeš u Hogsmid... reći ću profesorki Mek Gonagal za tu mapu!

– reče Hermiona.

– Čuješ li ti da neko nešto priča, Hari? – zareža Ron, ne gledajući u Hermionu.
– Rone, kako možeš da mu dozvoliš da ide s tobom? Posle svega što Sirijus Blek umalo nije uradio tebi! Ozbiljna sam, kazaću...
– Dakle, sad bi htela da Harija izbace iz škole! – reče Ron besno. – Zar nisi učinila dovoljno štete za ovu godinu?
Hermiona otvori usta da odgovori, ali joj Krukšenks iznenada skoči u krilo, tiho sikćući. Hermiona prestrašeno pogleda izraz na Ronovom licu, podiže Krukšenksa i brže-bolje pođe ka ženskim spavaonicama.
– Dakle, šta misliš? – reče Ron Hariju, kao da ih ništa nije prekinulo. – Ma hajde, prošli put kada smo bili tamo ništa nisi uspeo da vidiš. Nisi bio čak ni kod Zonka!
Hari pogleda oko sebe da bi bio siguran da ga Hermiona ne može čuti.
– Važi – reče. – Ali, ovoga puta nosim Nevidljivi ogrtač.

* * *

U subotu ujutru, Hari spakova Nevidljivi ogrtač u torbu, spusti Banditovu mapu u džep i siđe na doručak s ostalima. Hermiona je preko stola bacala sumnjičave poglede prema njemu, ali je on izbegavao njen pogled i pazio da ga ona vidi kako se penje uz mermerno stepenište u Ulaznoj dvorani dok su svi ostali išli ka izlazu.

– Zdravo! – reče Hari Ronu. – Vidimo se kad se vratiš! Ron se nasmeši i namignu mu.
Hari požuri na treći sprat, vadeći usput mapu iz džepa. Kada je stigao do jednooke

veštice, razmota mapu. Tanka mrljica išla je ka njemu. Hari je izbliza pogleda. Pored tačke je sićušnim rukopisom bilo ispisano Nevil Longbotom.
Hari brzo izvadi štapić, promrmlja: – Disendium – i tutnu torbu u statuu, ali pre nego što je uspeo i sâm da se popne, Nevil se pojavi iza ćoška.
– Hari! Zaboravio sam da ni ti ne ideš u Hogsmid!
– Ćao, Nevile – reče Hari, hitro se odmakavši od statue, gurajući mapu nazad u džep. – Šta ti radiš?
– Ništa – odmahnu glavom Nevil. – Hoćeš li da odigramo igru praskavih puckavaca?
– Ovaj... ne sada... pošao sam u biblioteku da napišem sastav o vampirima za Lupina...
– Idem i ja s tobom! – reče Nevil vedro. – Ni ja ga nisam napisao!
– Ovaj... čekaj... da, zaboravio sam, sinoć sam ga uradio!
– Odlično, moći ćeš da mi pomogneš! – reče Nevil, a na njegovom okruglastom licu pojavi se zabrinutost. – Uopšte ne razumem to s belim lukom... treba li da ga pojedu, ili...?
Uz prigušen uzvik, Nevil naglo utihnu gledajući preko Harijevog ramena.

Bio je to Snejp. Nevil brzo šmugnu iza Harijevih leđa.

– A šta vas dvojica radite ovde? – reče Snejp, zastavši i gledajući čas u jednog čas u drugog. – Čudno mesto za sastanke...
Hari se uznemiri kad vide da je Snejp pogledom ošinuo vrata s obe strane hodnika, a zatim i jednooku vešticu.
– Mi se... ne sastajemo ovde – reče Hari – Samo smo se... sreli ovde.
– Zbilja? – reče Snejp. – Imaš naviku da se pojavljuješ na neočekivanim mestima, Poteru, i to je retko bez ikakvog razloga... Predlažem vam, obojici, da se smesta vratite u grifindorsku kulu, gde vam je i mesto.
Hari i Nevil pođoše bez reči. Dok su skretali iza ćoška, Hari se osvrnu. Snejp je prelazio rukom preko glave jednooke veštice, pažljivo je ispitujući.
Hari je uspeo da se oslobodi Nevila kod portreta Debele Dame. Rekao mu je lozinku, a onda, pretvarajući se da je zaboravio svoj sastav o vampirima u biblioteci, pojuri nazad. Kad je bio van vidokruga trolovskog obezbeđenja, ponovo izvadi mapu i približi je nosu.
Hodnik na trećem spratu izgledao je pust. Hari pažljivo prouči mapu i vide, s olakšanjem, da je tačkica s oznakom Severus Snejp, sada već ponovo u svojoj kancelariji.
On pojuri do jednooke veštice, otvori joj grbu, uvuče se unutra i skliznu do svoje torbe na dnu kamene strmine. Obrisao je Banditovu mapu, a onda se dao u trk.

* * *

Potpuno skriven pod Nevidljivim ogrtačem, Hari se pojavi na sunčevoj svetlosti ispred Mednog vojvode i prstom bocnu Rona u leđa.
– To sam ja – promrmlja.
– Šta te je zadržalo? – prošišta Ron.
– Snejp se motao po hodniku...
Uputiše se uz Visoku ulicu.
– Gde si ti? – promrmlja Ron krajičkom usana. – Da li si još tu? Baš je čudno ovako...
Pođoše do Pošte. Ron se pretvarao da proverava cenu slanja sove Bilu u Egipat, da bi Hari mogao slobodno da razgleda naokolo. Sove su blago huktale odozgo, i bilo ih je bar tri stotine: od velikih surih, do patuljastih sova malog dometa („Samo za lokalne isporuke“), koje su bile tako male da su mogle da stanu na Harijev dlan.
Zatim posetiše Zonka, koji je bio toliko zatrpan učenicima da je Hariju trebalo mnogo truda da ne naleti na nekog i ne izazove paniku. Tu je bilo zezalica i trikova koji su mogli da zadovolje čak i najneobuzdanije snove Freda i Džordža. Hari je šapatom davao naloge Ronu i dodao mu nešto zlata ispod ogrtača. Napustili su Zonka kesa za novac znatno lakših no što su bile pre ulaska, ali su im džepovi bili pretrpani

balegobombama, slatkišima za štucanje, sapunom od žabljih punoglavaca i po jednom nosogrizućom šoljom za čaj.
Dan je bio lep i blago vetrovit, i nikom se nije ostajalo u zatvorenom prostoru, te se prošetaše pored Tri metle i popeše uzbrdo da bi posetili Vrišteću kolibu, najukletije obitavalište duhova u Britaniji. Nalazila se na uzvisini poviše sela, a čak i na dnevnoj svetlosti delovala je jezovito, zamandaljenih prozora i s vlažnom, skroz zaraslom baštom.
– Čak je i hogvortski duhovi izbegavaju – reče Ron dok su je posmatrali, naslonjeni na ogradu. – Pitao sam Skoro Obezglavljenog Nika... čuo je, kaže, da tu živi prilično nezgodna ekipa. Niko ne može da uđe. Fred i Džordž su, naravno, pokušali, ali su svi ulazi zatvoreni i zapečaćeni...
Taman kad je Hari, kome je bilo vrućina od penjanja, hteo na nekoliko minuta da skine Nevidljivi ogrtač, začuše glasove u blizini. Neko se uspinjao prema kući s druge strane brega. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Melfoj, u pratnji Kreba i Gojla. Melfoj je govorio:
– ...svaki čas treba da mi stigne sova od oca. Morao je da ode na saslušanje da bi im ispričao za moju ruku... kako tri meseca nisam mogao da je koristim...
Kreb i Gojl se zakikotaše.
– Stvarno bih želeo da čujem tog ogromnog kosmatog morona kako pokušava da se odbrani... ’Nije on nikaki’ štetočina, časnaj reč...’ Tom hipogrifu je sudbina zapečaćena...
Melfoj iznenada ugleda Rona. Njegovo bledo lice raširi se u zločestu grimasu.
– Šta to radiš, Vizli?

– Pretpostavljam da bi voleo da živiš u njoj, zar ne, Vizli? Sanjaš da imaš svoju spavaću sobu? Čuo sam da cela tvoja porodica spava u jednoj sobi... Da li je to istina?

Hari uhvati Ronovu odoru otpozadi, kako bi ga obuzdao da se ne baci na Melfoja.

– Prepusti ga meni – prošapta Ronu na uvo.
Prilika je bila i suviše savršena da bi je propustio. Hari se tiho prikrao iza Melfoja, Kreba i Gojla, sagnuo se i zahvatio punu šaku blata s puta.
– Baš smo pričali o tvom prijatelju Hagridu – reče Melfoj Ronu. – Samo pokušaj da zamisliš šta će da kaže Komitetu za zbrinjavanje opasnih stvorenja. Misliš li da će plakati kad njegovom hipogrifu odrube...
ŠLJIS!
Melfojeva glava se cimnu napred kad je pogodi blato. S njegove srebrnoplave kose stade da se cedi blatnjava bljuzgavica.
– Šta, kog vraga...?
Ron je morao da se pridrži za ogradu da bi ostao uspravan, od silnog smeha. Melfoj, Kreb i Gojl su se tupavo vrteli u mestu, unezvereno gledajući naokolo, dok je

Melfoj pokušavao da obriše kosu.

– Šta je to bilo? Ko je to uradio?
– Ovo mesto je baš ukleto, zar ne? – reče Ron, tonom kojim se komentariše vreme. Kreb i Gojl su delovali prestrašeno. Njihovi nabildovani mišići nisu bili ni od

kakve koristi protiv duhova. Melfoj je divlje zverao naokolo po pustom pejzažu.
Hari se prišunja stazom do jedne posebno blatnjave barice nekog odvratnog, smradnog zelenog mulja.
ŠLJUS!
Ovoga puta delom pogodi i Kreba i Gojla. Gojl je besno cupkao u mestu pokušavajući da obriše blato sa svojih sitnih, tupih očica.
– Bačeno je odande! – reče Melfoj, brišući lice i piljeći u tačku dva metra ulevo od Harija.
Kreb nespretno jurnu napred, ispruživši svoje ogromne ruke poput zombija. Hari ga zaobiđe, podiže štap i tresnu njime po Krebovoj zadnjici. Hari se tiho smejao dok je Kreb izvodio svojevrsnu piruetu u vazduhu pokušavajući da vidi ko ga udara. Pošto je Ron bio jedina osoba koju je Kreb mogao da vidi, on se ustremi na njega, ali mu Hari podmetnu nogu. Kreb se stropošta... a njegovo ogromno, ravno stopalo dohvati skut Harijevog Ogrtača. Hari oseti trzaj, a onda mu Ogrtač spade s lica.
Delić sekunde Melfoj je zurio u njega.
– AAAAH! – povika on, pokazujući na Harijevu glavu. Onda se okrenu i pojuri, vratolomnom brzinom nizbrdo, a za njim i Kreb i Gojl.
Hari ponovo navuče Ogrtač, ali je šteta već bila napravljena.
– Hari! – reče Ron, spotakavši se i beznadežno gledajući u mesto gde je Hari nestao – bolje beži! Ako Melfoj nekome kaže... bolje se vrati u zamak, brzo...
– Vidimo se kasnije – reče Hari, i bez reči se stušti stazom naniže ka Hogsmidu. Da li će Melfoj poverovati u to što je video? Da li će iko verovati Melfoju? Niko
nije znao za Nevidljivi ogrtač... niko osim Dambldora. Hariju se prevrnu stomak...
Dambldor će shvatiti šta se tačno desilo ako Melfoj bilo šta kaže...
Odjuri nazad do Mednog vojvode, nazad niz podrumske stepenice, preko kamenog poda, zatim kroz vrata u podu... Hari strgnu Ogrtač, stavi ga pod mišku i pojuri kroz prolaz... Melfoj će se prvi vratiti... koliko će mu trebati da nađe nekog nastavnika? Teško dišući, osećajući oštar bol u slabinama, Hari nije usporavao sve dok nije stigao do kamenog klizišta. Moraće da ostavi Ogrtač tu gde je, bio bi to i suviše očit dokaz ako je Melfoj otkucao nekom profesoru šta se desilo... sakri ga u jednom tamnom ćošku, zatim poče da se penje, što je brže mogao, dok su mu se oznojene ruke klizale po strmini. Čim stiže u unutrašnjost veštičine grbe, kucnu je štapićem, pomoli glavu i iskoči. Grba se zatvori, i samo što se pomolio iza statue začu kako mu se približavaju brzi koraci.
Bio je to Snejp. Hitro priđe Hariju dok mu je crna odora lepršala, a onda stade ispred njega.

– Dakle... – reče on.

Lice mu je odavalo prikriveni trijumf. Hari pokuša da izigrava nevinašce, i suviše svestan svog oznojenog lica i blatnjavih šaka, koje brzo sakri u džepove.
– Pođi sa mnom, Poteru – reče Snejp.
Hari pođe s njim niza stepenice, pokušavajući da očisti ruke o postavu odore a da
Snejp ne primeti. Spustiše se niza stepenice do podrumskih tamnica, a onda u
Snejpovu kancelariju.
Hari je samo jednom bio u njoj, i to onda kada se takođe našao u ozbiljnoj nevolji. Snejp je u međuvremenu nabavio još nekoliko užasnih ljigavih stvari u teglama, i sve su stajale na polici iza njegovog stola, svetlucajući pri plamenu kamina i doprinoseći pretećoj atmosferi.
– Sedi – reče Snejp.
Hari sede. Snejp, međutim, ostade da stoji.
– Gospodin Melfoj mi je upravo ispričao čudnu priču, Poteru – reče Snejp. Hari ne reče ništa.
– Kaže da je bio kod Vrišteće kolibe kad je naleteo na Vizlija... naizgled samog. Hari i dalje ne reče ništa.
– Gospodin Melfoj tvrdi da je razgovarao s Vizlijem kad ga je ogromna grudva blata otpozadi pogodila u glavu. Šta misliš, kako se to dogodilo?
Hari pokuša da deluje blago iznenađen.
– Ne znam, profesore.
Snejpove oči upiljiše se u Harijeve. Bilo je to isto kao i zuriti u hipogrifa. Hari se svojski trudio da ne trepne.
– Gospodin Melfoj je zatim video neobičnu prikazu. Možeš li da zamisliš šta je to moglo da bude, Poteru?
– Ne – reče Hari, pokušavajući da zvuči nedužno radoznalo.
– Tvoju glavu, Poteru. Kako lebdi u vazduhu.

– Možda je bolje da ide do Madam Pomfri – reče Hari. – Ako mu se priviđaju stvari poput...
– Šta bi tvoja glava tražila u Hogsmidu, Poteru? – upita Snejp tiho. – Tvojoj glavi nije dozvoljeno da ide u Hogsmid. Nijedan delić tvoga tela nema dozvolu da ide u Hogsmid.
– Znam to – reče Hari, pokušavajući da prikrije izraz krivice i strepnje na svom licu. – Čini mi se da Melfoj halucini...
– Melfoj ne halucinira – procedi Snejp kroz nos i sagnu se, stavivši obe ruke na naslon Harijeve stolice, tako da su im lica bila udaljena tek par pedalja. – Ako je tvoja glava bila u Hogsmidu, onda je tamo bio i ostatak.
– Bio sam u grifindorskoj kuli – reče Hari. – Kao što ste mi rekli...
– Može li iko to da potvrdi?

Hari ne odgovori. Snejpova tanka usta izviše se u užasan osmeh.

– Tako dakle – reče, ponovo se uspravivši. – Svi, počev od Ministarstva magije pa nadalje, pokušavaju da drže čuvenog Harija Potera na sigurnom, što dalje od Sirijusa Bleka. Ali čuveni Hari Poter je zakon za sebe. Neka drugi brinu o njegovoj bezbednosti! Slavni Hari Poter ide kud želi ne razmišljajući o posledicama.
Hari je ćutao. Snejp je pokušavao da ga isprovocira da kaže istinu. Što on nije nameravao da uradi. A Snejp nije imao dokaza... ne još.
– Neobično je koliko ličiš na svog oca, Poteru – reče Snejp iznenada, dok su mu oči sijale. – I on je bio krajnje arogantan. Nešto malo dara na kvidičkom terenu navelo ga je da umisli da je za glavu iznad svih nas. Kočoperio se naokolo praćen prijateljima i obožavaocima... Sličnost između vas dvojice je zapanjujuća.
– Moj otac se nije kočoperio – reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi. – A ni ja to ne činim.
– Tvoj otac takođe nije mnogo mario za pravila – nastavi Snejp, koristeći priliku, dok se zloba ocrtavala na njegovom mršavom licu. – Pravila su bila za niže smrtnike, a ne za pobednike kvidičkog šampionata. Toliko je digao nos...
– UMUKNITE!
Hari odjednom skoči na noge. Bes, kakav nije osetio još od svoje poslednje večeri u Šimširovoj ulici, strujao je kroz njega. Nije ga bilo briga što se Snejpovo lice najednom ukočilo, dok su mu se crne oči opasno zacaklile.
– Šta si mi to rekao, Poteru?
– Rekao sam vam da umuknete s pričama o mom tati! – povika Hari. – Znam istinu, je li vam jasno? On vam je spasao život! Dambldor mi je to ispričao! Da nije bilo mog tate, vi sada ne biste ni bili ovde!
Snejpova žuta koža postade bela poput kiselog mleka.
– A da li ti je direktor ispričao pod kakvim je okolnostima tvoj otac spasao moj život? – prošapta on. – Ili je mislio da su ti detalji isuviše neprijatni za osetljive uši milog mu Potera?
Hari se ugrize za usnu. Nije znao šta se desilo i nije hteo to da prizna... ali Snejp je pogodio istinu.
– Ne bih želeo da odeš odavde s pogrešnim idejama o svom ocu, Poteru – reče, dok mu je užasan osmeh titrao na licu. – Da nisi možda zamišljao da se radi o slavnom, herojskom činu? Da te onda ispravim... Tvoj otac-svetac i njegovi prijatelji su se našalili na moj račun na način koji je mogao da izazove moju smrt, da tvoj otac nije kukavički odustao u poslednjem trenutku. U tome što je učinio nije bilo ničeg hrabrog. Spasavao je svoju kožu isto koliko i moju. Da im je šala uspela, on bi bio izbačen s Hogvortsa.
Snejp iskezi svoje neravne, žućkaste zube.
– Izvrni džepove, Poteru! – iznenada procedi.
Hari se ne pomeri. U ušima mu je bubnjalo.

– Izvrni džepove, ili idemo pravo kod direktora! Vadi ih, Poteru!

Premro od straha, Hari polako izvuče pregršt Zonkovih drangulija i Banditovu mapu.
Snejp uze kesu iz Zonkove radnje.
– Dobio sam ih od Rona – reče Hari, moleći se da uspe da stigne do Rona pre Snejpa. – Prošli put mi ih je doneo iz Hogsmida...
– Zbilja? A ti si ih otada vucarao okolo sa sobom? Kako dirljivo... a šta je ovo? Snejp podiže mapu. Hari pokuša svim silama da napravi što mirniji izraz lica.
– Obično parče pergamenta – reče slegnuvši ramenima.
Snejp je okrete, gledajući u Harija.
– Sigurno ti ne treba toliko staro parče pergamenta? – reče. – Mogu li... da ga bacim?
– Ne! – brzo reče Hari.
– Tako dakle! – reče Snejp, dok su mu nozdrve podrhtavale. – Je li to još jedan dragoceni dar od gospodina Vizlija? Ili... nešto drugo? Pismo, možda, pisano nevidljivim mastilom? Ili... uputstvo kako da dođeš u Hogsmid a da ne prođeš pored dementora?
Hari trepnu. Snejpove oči zasjaše.
– Da vidim, da vidim... – mrmljao je on, vadeći štapić i razvijajući mapu po stolu.

– Otkrij mi svoju tajnu! – reče, dodirujući štapićem pergament.
Ništa se ne desi. Hari stegnu šake, da bi prestale da se tresu.
– Pokaži se! – naredi Snejp, oštro tapkajući po mapi.
Ona je i dalje bila čista i neispisana. Hari duboko udahnu da povrati dah.
– Profesor Severus Snejp, učitelj u ovoj školi, naređuje ti da otkriješ podatke koje prikrivaš! – reče Snejp, udarajući mapu svojim štapićem.
Kao da ih je neka nevidljiva ruka ispisala, na mirnoj površini mape pojaviše se slova.

Gospodin Mesečko šalje svoje pozdrave profesoru Snejpu, i moli ga da ne zabada svoj abnormalno veliki nos u tuđe poslove.

Snejp se smrznu. Hari je, zaprepašćen, zurio u poruku. Ali, mapa se tu ne zaustavi.

Pored prvog, pojavi se još jedan natpis.

Gospodin Rogonja se slaže s gospodinom Mesečkom, i voleo bi da doda da je profesor Snejp jedna ružna ništarija.

Bilo bi vrlo smešno da situacija nije bila i suviše ozbiljna. A to nije bilo sve...


Gospodin Šaponja bi želeo da izrazi čuđenje što je idiot poput dotičnog uopšte

postao profesor.

Hari užasnut sklopi oči. Kada ih je otvorio, mapa je ispisivala svoje poslednje reči.

Gospodin Crvorep želi profesoru Snejpu dobar dan i savetuje mu da opere kosu, smrdljivko jedan.

Hari je čekao da se na njega sruči bujica.

– Dakle... – meko reče Snejp. – Videćemo mi...
Priđe vatri, zagrabi pregršt svetlucavog praha iz tegle na kaminu i baci ga u plamen.
– Lupine! – pozva Snejp, gledajući u vatru. – Hoću da popričamo.
Zapanjen, Hari je gledao u vatru. Iz nje se, hitro se okrećući, pojavi ogromno obličje. Nekoliko sekundi kasnije, profesor Lupin je izlazio iz kamina, tresući pepeo sa svoje otrcane odeće.
– Zvao si, Severuse? – reče Lupin blago.
– Naravno – reče Snejp, a lice mu je kiptelo od besa dok se probijao ka svom stolu. – Upravo sam zamolio Potera da isprazni džepove. Nosio je ovo.
Snejp pokaza pergament na kojem su još svetlucala imena gospode Mesečka, Crvorepa, Šaponje i Rogonje. Lupinovo lice dobi čudan, zatvoren izgled.
– Pa? – upita Snejp.
Lupin nastavi da zuri u mapu. Hari je imao utisak da Lupin pokušava vrlo brzo da razmišlja.
– Dakle? – ponovo će Snejp. – Ovaj pergament je očito pun Mračne magije. To bi trebalo da bude tvoje polje delatnosti, Lupine. Šta misliš, odakle Poteru ovakva stvar?
Lupin podiže pogled i, usput bacivši pogled u Harijevom pravcu, upozori ga da ga ne prekida.
– Pun Mračne magije? – ponovi blago. – Da li zaista veruješ u to, Severuse? Čini mi se da je to samo parče pergamenta koje vređa svakog ko pokuša da ga čita. Detinjasto, ali zasigurno ne i opasno. Pretpostavljam da ga je Hari kupio u nekoj prodavnici šala...
– Zbilja? – reče Snejp. Vilica mu se ukruti od besa. – Misliš da bi prodavnica šala mogla da mu proda ovakvu stvar? Zar ne misliš da je verovatnije da ju je dobio direktno od proizvođača?
Hari nije razumeo o čemu Snejp govori. A ni Lupin, očito.
– Misliš, od gospodina Crvorepa ili jednog od navedenih ljudi? – reče. – Hari, da li poznaješ ikog od te gospode?
– Ne – brzo uzvrati Hari.
– Vidiš li, Severuse? – reče Lupin, okrećući se Snejpu. – Meni to liči na Zonkov

proizvod...

U pravi čas, u kancelariju ulete Ron. Potpuno bez daha, on se jedva zaustavi da ne udari u Snejpov sto, držeći se za grudi i pokušavajući da progovori.
– Ja.. sam... to... dao... Hariju... – reče grcajući. – Kupio.. sam... davno... kod
Zonka...
– Dobro! – reče Lupin, pljesnuvši rukama i veselo pogleda okolo. – Izgleda da to sve objašnjava! Severuse, ja ću ovo uzeti, smem li? – On savi mapu i zavuče je ispod odore. – Hari, Rone, pođite sa mnom, moram da vas pitam nešto u vezi sa sastavom o vampirima koji sam vam zadao... izvini nas, Severuse...
Hari se nije usuđivao da pogleda u Snejpa dok su napuštali njegovu kancelariju. On, Ron i Lupin prešli su čitav put do predvorja a da nisu progovorili ni reči. Onda se Hari okrenu ka Lupinu.
– Profesore, ja...
– Neću da slušam nikakva objašnjenja – reče Lupin kratko. Pogleda okolo po praznom predvorju i spusti glas. – Igrom slučaja znam da je tu mapu pre mnogo godina zaplenio gospodin Filč. Da, znam da je to mapa – reče dok su ga Hari i Ron zapanjeno gledali. – Ne želim da znam kako je došla u vaš posed. Štaviše, zapanjen sam što je niste odmah predali. Pogotovu posle onoga što se desilo prošli put kada je učenik ostavio naokolo važne informacije o ovom zamku. I zato ne mogu da ti je vratim, Hari.

Hari je to i očekivao, i bio je i suviše željan objašnjenja da bi se bunio.
– Zašto je Snejp mislio da sam je dobio od proizvođača?
– Zato... – oklevao je Lupin – što bi tvorci mape želeli da te izvuku iz škole. Njima bi to bilo krajnje zabavno.
– Da li ih poznajete? – upita Hari, impresioniran.
– Sreli smo se – reče Lupin kratko. Gledao je u Harija, ozbiljniji nego ikad.
– Ne očekuj od mene da te ikada više izvlačim, Hari. Ne mogu da te nateram da Sirijusa Bleka ozbiljno shvatiš. Ali sam mislio da je ono što si čuo kada su ti se dementori približili ipak nekako uticalo na tebe. Tvoji roditelji su žrtvovali svoje živote, Hari, da bi sačuvali tvoj. Bedno im se odužuješ... kockaš se njihovom žrtvom zbog kesice čarobnih tričarija.
On odšeta ostavljajući Harija u raspoloženju jadnijem nego što je bilo u Snejpovoj kancelariji. On i Ron se polako popeše mermernim stepeništem. Prolazeći pored jednooke veštice, Hari se seti Nevidljivog ogrtača... još uvek je bio dole, ali se Hari više nije usuđivao da ode i uzme ga.
– To je moja greška – reče Ron odjednom. – Ja sam te nagovorio da ideš. Lupin je u pravu, to je glupo, nije trebalo to da uradimo...
On utihnu: stigli su do hodnika kojim se šetkalo trolovsko obezbeđenje, i Hermiona im je išla u susret. Jedan pogled na njeno lice ubedi Harija da je već čula šta se desilo. Srce mu zalupa... da li je rekla profesorki Mek Gonagal?
– Jesi li došla da lepo likuješ? – reče Ron divljački, kad se ona zaustavi ispred

njih. – Ili si pošla da nas tužiš?

– Ne – reče Hermiona. Držala je pismo u rukama a usne su joj drhtale. – Samo sam mislila da bi trebalo da znate... Hagrid je izgubio slučaj. Bakbika će pogubiti.

15. Kvidičko finale


– Poslao... poslao mi je ovo – reče Hermiona, pružajući im pismo.

Hari ga uze. Pergament je bio vlažan, a ogromne kapi suza su na više mesta toliko umrljale mastilo da je to otežavalo čitanje.

Draga Hermiona,

Izgubili smo. Dozvoljeno mi je da ga vratim na Hogvorts. Tek treba da odrede datum pogubljenja.
Biki je uživao u Londonu.
Neću zaboraviti svu pomoć koju si nam pružila.
Hagrid

– Ne mogu to da učine – reče Hari. – Ne mogu. Bakbik nije opasan.

– Melfojev otac je zastrašio Komitet – reče Hermiona, brišući oči. – Znaš kakav je on. Oni su gomila matorih slabašnih budala, i bili su uplašeni. Biće i žalba, naravno, uvek postoji mogućnost žalbe. Ali nema svrhe nadati se... Ništa se neće promeniti.
– Naravno da hoće – reće Ron žustro. – Ovoga puta nećeš sama raditi ceo posao, Hermiona. Ja ću ti pomoći.
– O, Rone!

Hermiona sklopi ruke oko Ronovog vrata, i načisto briznu u plač. Ron, potpuno prestrašen, s krajnjom nelagodom potapša je po kosi. Hermiona se najzad odvoji od njega.

– Rone, zaista mi je strašno žao zbog Krastice... – jecala je ona.
– A... pa... već je bio star – reče Ron, osećajući olakšanje što ga je pustila. – A bio je i pomalo beskoristan. Ko zna, možda mi mama i tata sada nabave sovu.

* * *

Bezbednosne mere nametnute učenicima nakon Blekovog drugog upada sprečile su Harija, Rona i Hermionu da odu i posete Hagrida te večeri. Jedina šansa da s njim razgovaraju bila je za vreme časova Brige o magijskim stvorenjima.

Učinilo im se da je Hagrid šokiran presudom.
– Ja sam kriv za sve. Jezik mi se svez’o k’o vreća. Svi su sedeli tam’ u crnim odorama, a men’ su stalno ispadale beleške i zaboravlj’o sam svi ti datumi koje si mi ti pronašla, Hermiona. A ondak je Lucijus Melfoj ust’o i rek’o svoje, a Komitet je učinijo baš kak’ im je rek’o...
– Još uvek imaš mogućnost žalbe! – reče Ron odlučno. – Nemoj još da odustaješ, radimo na tome!
Išli su prema zamku s ostatkom razreda. Na čelu kolone mogli su da vide Melfoja, koji je išao s Krebom i Gojlom i stalno se osvrtao, smejući se izazivački.
– Nema vajde, Rone – reče Hagrid tužno kad su stigli do stepenica zamka. – Lucijus Melfoj drži taj Komitet u šaci. Ja samo mogu da s’ pobrinem da Biki ostatak svog života provede srećnije no ikad. Dugujem mu bar tol’ko...
Hagrid se okrenu i požuri natrag ka svojoj kolibi, lica zaronjenog u maramicu.
– Vidi ga kako cmizdri!
Melfoj, Kreb i Gojl stajali su odmah iza vrata zamka i osluškivali.
– Jesi li ikad video nešto tako jadno? – reče Melfoj. – I taj treba da nam bude nastavnik!
Hari i Ron obojica besno krenuše ka Melfoju, ali Hermiona stiže prva... PLJAS! Ošamarila je Melfoja posred lica svom snagom koju je uspela da prikupi. Melfoj
se zatetura. Hari, Ron, Kreb i Gojl stajahu zaprepašćeni kad Hermiona ponovo zamahnu rukom.
– Da se nisi usudio da nazivaš Hagrida jadnim, ti glupi... ti zločesti...
– Hermiona! – reče Ron slabim glasom, i pokuša da zgrabi njenu ruku kad je ponovo zamahnula.
– Sklanjaj se, Rone!
Hermiona izvadi štapić. Melfoj ustuknu. Kreb i Gojl su gledali u njega čekajući uputstva šta da rade, skroz izbezumljeni.
– Hajdemo – promrmlja Melfoj, i istog trena sva trojica nestadoše u hodniku koji

je vodio do tamnica.

– Hermiona! – ponovo reče Ron, zvučeći i zaprepašćeno i impresionirano.
– Hari, bolje bi ti bilo da ga pobediš u finalu kvidiča! – reče Hermiona ljutito. – Bolje bi ti bilo, pošto neću moći da podnesem da Sliterin pobedi!
– Kasnimo na Čini – reče Ron, i dalje zijajući u Hermionu. – Bolje da krenemo. Oni požuriše mermernim stepeništem ka učionici profesora Flitvika.
– Kasnite, momci! – reče profesor Flitvik prekorno kad Hari otvori vrata učionice.

– Dođite, brzo, vadite štapiće. Danas eksperimentišemo s Razveseljavajućim činima. Već smo se podelili u parove...
Hari i Ron požuriše do zadnje klupe i otvoriše torbe. Ron pogleda iza sebe.
– Gde je nestala Hermiona?
Hari takođe pogleda naokolo. Hermiona nije bila u učionici, iako se Hari sećao da je bila tik kraj njega kada je otvorio vrata.
– To je čudno – reče Hari, zureći u Rona. – Možda... možda je otišla do toaleta, ili tako nešto?
Ali Hermiona se nije pojavila do kraja časa.
– Bogme, i njoj bi dobro došle ove Razveseljavajuće čini – reče Ron kad đaci pođoše na ručak, prosto sijajući od radosti: Razveseljavajuće čini ispunile su ih osećanjem velikog zadovoljstva.
Hermiona se nije pojavila ni na ručku. Kada su pojeli pitu od jabuka, učinak Razveseljavajućih čini iščile, i Hari i Ron već počeše pomalo da se brinu.
– Ne misliš da joj je Melfoj nešto uradio? – upita Ron zabrinuto, dok su hitali uza stepenice ka grifindorskoj kuli.
Prođoše pokraj trolovskog obezbeđenja, rekoše lozinku Debeloj Dami („Flibertidžibert“) i provukoše se kroz rupu iza portreta u dnevni boravak.
Hermiona je sedela za stolom, čvrsto usnula, glave položene na otvorenu knjigu iz Aritmantije. Oni sedoše kraj nje, svako sa po jedne strane. Hari je prodrma da je probudi.
– Š... šta? – reče Hermiona, naglo se prenuvši iz sna i izbezumljeno gledajući oko sebe. – Da li je vreme da idemo? K... koji čas imamo sada?
– Predskazivanje, ali tek za dvadesetak minuta – reče Hari. – Hermiona, zašto nisi bila na času Čini?
– Šta! O ne! – ciknu Hermiona. – Zaboravila sam da odem na Čini!
– Ali kako si mogla da zaboraviš? – upita Hari. – Bila si sa nama sve dok nismo ušli u učionicu!
– Ne mogu da poverujem – jauknu Hermiona. – Da li je profesor Flitvik bio ljut? O, sve je to zbog Melfoja, razmišljala sam o njemu i zaboravila se!
– Znaš šta, Hermiona? – reče Ron, gledajući u ogromni udžbenik iz Aritmantije koji je Hermiona koristila kao jastuk. – Rekao bih da si pukla. Pokušavaš da uradiš previše stvari odjednom.

– Ne, nije tačno! – reče Hermiona, sklanjajući kosu s očiju i beznadežno gledajući oko sebe u pokušaju da nađe svoju torbu. – Samo sam napravila grešku, to je sve. Bolje da odem i izvinim se profesoru Flitviku... Vidimo se na Predskazivanju!

Hermiona im se pridruži u podnožju merdevina koje su vodile u učionicu profesorke Treloni krajnje uznemirena.
– Ne mogu da verujem da sam propustila Razveseljavajuće čini! Kladim se da će to biti na ispitu... profesor Flitvik je nagovestio da bi mogle biti.
Zajedno se popeše stepenicama u mračnu, zagušljivu tavansku prostoriju. Za svakim stolom sijala je kristalna kugla puna bisernobele izmaglice. Hari, Ron i Hermiona sedoše zajedno za isti klimavi stočić.
– Mislio sam da nećemo početi s kristalnim kuglama do sledećeg polugodišta – promrmlja Ron, potraživši pogledom profesorku Treloni.
– Što se buniš, to znači da smo završili sa čitanjem s dlana – takođe tiho uzvrati Hari. – Bilo mi je muka od njenog trzanja kad god bi mi pogledala u ruke.
– Dobar vam dan! – reče poznati, misteriozni glas, a profesorka Treloni izvede svoj uobičajeni dramatični ulazak iz senke. Parvati i Lavander zadrhtaše od uzbuđenja, lica obasjanih mlečnim sjajem svoje kristalne kugle.
– Odlučila sam da uvedem nastavu o kristalnim kuglama ranije nego što sam planirala – reče profesorka Treloni, sedajući leđima okrenuta prema vatri i gledajući naokolo. – Suđaje su mi javile da ćete na junskom ispitu imati zadatke iz čitanja Sfere, i želim da vam pružim odgovarajuću obuku.

– Ma, stvarno... ’suđaje joj dojavile’... A ko li sastavlja pitanja za ispit? Ona! Kakvo zadivljujuće predskazanje! – reče ona ne trudeći se da stiša glas.
Bilo je teško reći da li je profesorka Treloni to čula, pošto joj je lice bilo skriveno u senci. Nastavila je, međutim, kao da nije.
– Gledanje u kristal je posebno prefinjena veština – reče ona sneno. – Ne očekujem da bilo šta Vidite kad prvi put provirite u beskrajne dubine Sfere. Počećemo s vežbama opuštanja svesnog dela uma i vanjskih očiju... – Ron poče nekontrolisano da se kikoće, tako da je morao da stavi šaku preko usta da bi prigušio kikot – da bismo pročistili Unutrašnje oko i nadsvest. Možda će, ako budemo imali sreće, neki od vas uspeti da Progledaju pre kraja ovog časa.
I oni počeše. Hari se osećao, najblaže rečeno, krajnje glupo zureći belo u kristalnu kuglu i pokušavajući da isprazni mozak kojim su se stalno vrzmale misli poput: „Ovo je glupo“. Svakako nije pomagalo ni to što se Ron neprestano kikotao, a Hermiona nastavila da cokće.
– Jeste li već nešto videli? – upita ih Hari posle četvrt sata mirnog zurenja u kuglu.

– Da, ovaj sto je nagoreo – reče Ron, pokazujući prstom. – Nekom je pala sveća.
– Ovo je takvo gubljenje vremena – prosikta Hermiona. – Mogla bih da vežbam nešto korisnije. Recimo, da nadoknađujem propušteno gradivo o Razveseljavajućim

činima...

Profesorka Treloni zazvecka kraj njih.
– Da li bi neko želeo da mu pomognem da rastumači senovita znamenja unutar njegove Sfere? – upita ona kroz zveket svojih brazletni i lančića.
– Meni ne treba pomoć – šapnu Ron. – Očito je šta ovo znači. Biće mnogo magle noćas.
I Hari i Hermiona prasnuše u smeh.
– E pa, zbilja! – reče profesorka Treloni, a sve glave se okrenuše u njihovom pravcu. Parvati i Lavander bile su skandalizovane. – Ometate vizionarske vibracije! – Ona priđe njihovom stolu i poviri u njihovu kristalnu kuglu. Hari se smesta snuždi. Bio je siguran da zna šta sledi...
– Ima tu nečega! – prošaputa profesorka Treloni, spustivši lice skroz do kugle, tako da se ona dvostruko ogledala u njenim ogromnim naočarima. – Nešto se kreće...
ali šta?
Hari je mogao da se kladi u sve što ima, uključujući i svoju Vatrenu strelu, da šta god bilo u pitanju sigurno nisu dobre vesti. I, naravno...
– Dragi moj... – prodahtala je profesorka Treloni podigavši svoj prodoran pogled ka Hariju. – Evo tu je, jasnije nego ikad... dragi moj dečače, šunja se ka tebi, sve je bliže... Gr...
– O, za ime sveta! – reče Hermiona glasno. – Nije valjda opet taj glupi Grim! Profesorka Treloni podiže svoje ogromne oči ka Hermioninom licu. Parvati
prošapta nešto Lavander, te i one stadoše popreko da gledaju u Hermionu. Profesorka Treloni ustade, odmeravajući Hermionu s nedvosmislenim besom.
– Žao mi je što moram da kažem da je još od trenutka kada si došla na moje časove, draga, bilo jasno da ti nemaš u sebi ni trunke od onoga što plemenita veština Predskazivanja iziskuje. Zbilja, ne sećam se da sam ikad srela učenika čiji je duh tako beznadežno Ovozemaljski.
Za trenutak zavlada tišina. A onda...
– Dobro! – iznenada reče Hermiona, ustajući i pakujući Otkrivanje budućnosti natrag u torbu. – Dobro! – ponovi ona, prebacivši torbu preko ramena tako da umalo ne zbaci Rona sa stolice. – Odustajem! Odlazim!
I na čuđenje celog razreda, Hermiona žustro priđe tavanskim vratancima, nogom ih silovito otvori i spusti se niz merdevine, nestavši s vidika.
Trebalo je nekoliko minuta da se razred smiri. Profesorka Treloni je, izgleda, zaboravila na Grima. Naglo se okrenula od Ronovog i Harijevog stola, duboko dišući, dok je obavijala svoj čipkani šal još čvršće oko sebe.
– Ooooo! – reče Lavander iznenada, tako da se svi prenuše. – Oooo, profesorka Treloni, upravo sam se setila! Videli ste da će otići, zar ne? ’Oko Uskrsa, jedan od nas će nas zauvek napustiti!’ Vi ste nam to odavno rekli, profesorka!
Profesorka Treloni uputi joj naivan osmeh.

– Da, moja draga, zbilja sam znala da će nas gospođica Grejndžer napustiti. Nadala sam se, međutim, da sam možda pobrkala Znakove... Unutrašnje oko može biti veliki teret, znate...

Lavander i Parvati bile su duboko impresionirane, i pomeriše se napred ne bi li se profesorka priključila njihovom stolu.
– Hermiona baš ima loš dan, a? – promrmlja Ron Hariju sa strahopoštovanjem.
– Da...
Hari pogleda u kristalnu kuglu, ali ne vide ništa osim uskovitlane bele izmaglice. Da li je profesorka Treloni zaista ponovo videla Grima? Da li će ga on uskoro videti? Samo bi mu falila još jedna fatalna nesreća sada, kada se finale kvidiča primiče sve bliže.

* * *

Uskršnji raspust nije bio baš opuštajuć. Trećaci nikad do tada nisu imali toliko domaćih zadataka da urade. Nevil Longbotom je bio na ivici nervnog sloma, i nije bio jedini.

– Kakav je ovo raspust! – galamio je Šejmus Finigan u dnevnom boravku jednog popodneva. – Ispiti su još daleko, koji im je vrag?
Ali niko nije imao više zadataka od Hermione. I bez Predskazivanja imala je više predmeta od bilo kog učenika. Obično je bila poslednja koja bi uveče napustila dnevni boravak, a prva koja bi narednog jutra došla u biblioteku. Imala je podočnjake poput Lupina, i činilo se da je stalno na ivici suza.
Ron je na sebe preuzeo odgovornost za Bakbikovu žalbu. Kad nije radio domaći, udubljivao bi se u nenormalno obimne tomove s naslovima poput Priručnik psihologije hipogrifa ili Perad ili zverad? Studija o brutalnosti hipogrifa. Toliko je bio zaokupljen time da je čak zaboravio da bude užasan prema Krukšenksu.
Hari je, u međuvremenu, morao da usaglasi pisanje svojih domaćih zadataka s rasporedom svakodnevnih treninga kvidiča, da se ne pominju beskonačne rasprave o taktici s Drvcetom. Utakmica Grifindor-Sliterin trebalo je da se igra prve subote posle uskršnjih praznika. Sliterin je u dosadašnjem toku turnira bio u vođstvu ravno dvesta poena. To je značilo (kako je Drvce stalno podsećao svoj tim) da moraju pobediti s više od dvesta poena razlike kako bi osvojili šampionat. To je takođe značilo da teret pobede uglavnom pada na Harija, jer je hvatanje Skrivalice vredelo sto pedeset poena.
– Dakle, moraš je uhvatiti tek pošto budemo u prednosti za više od pedeset poena
– neprestano je ponavljao Drvce. – Samo ako smo u prednosti od preko pedeset poena, Hari, ili ćemo dobiti utakmicu a izgubiti pehar. Razumeo si, zar ne? Moraš da uhvatiš Skrivalicu samo ako...
– ZNAM, OLIVERE! – zaurla Hari.

Cela kuća Grifindor bila je opsednuta predstojećom utakmicom. Grifindor nije osvojio šampionat u kvidiču još otkako je legendarni Čarli Vizli (Ronov stariji brat) bio Tragač. Ali Hari je sumnjao da je ikome od njih, uključujući i Drvceta, do pobede stalo više nego njemu. Neprijateljstvo koje je tinjalo između Harija i Melfoja dostiglo je vrhunac. Melfoja je i dalje mučio incident s grudvom blata u Hogsmidu, i besneo je još više zato što se Hari nekako izvukao bez kazne. Hari nije zaboravljao Melfojev pokušaj da ga sabotira u meču protiv Rejvenkloa, ali je slučaj s Bakbikom presudno uticao na Harijevu rešenost da potuče Melfoja pred celom školom.

Ne pamti se da je uoči ijedne utakmice kvidiča vladala tako napeta atmosfera. Kada se raspust završio, napetost između dva tima i njihovih kuća bila je na kritičnoj tački. U hodnicima su stalno izbijale sitne čarke, koje su kulminirale u ružnom incidentu kada su grifindorski četvrtak i sliterinski šestak završili u bolničkom krilu s prazilukom koji im je nicao iz ušiju.
Hari se zbog svega toga osećao prilično loše. Nije mogao da ode ni do učionioce a da ga neki sliterinac ne saplete. Kreb i Gojl su neprekidno upadali gde god bi se on pojavio i odlazili pokunjeni kad bi ga spazili okruženog gomilom. Drvce je, naime, naredio da Harija prate kud god da pođe, za slučaj da sliterinci pokušaju da ga onesposobe. Cela kuća Grifindor je s oduševljenjem prihvatila ovaj izazov, tako da Hari nije mogao da stigne na vreme na časove pošto je stalno bio okružen velikom gomilom dece koja su glasno čavrljala. Hari je više brinuo za bezbednost Vatrene strele nego za svoju sopstvenu. Kada nije leteo na njoj držao ju je zaključanu u svom kovčegu, i često bi se peo u grifindorsku kulu za vreme odmora da bi proverio je li još tamo.

* * *

Veče uoči utakmice u grifindorskom dnevnom boravku niko se nije bavio svojim uobičajenim aktivnostima. Čak je i Hermiona odložila svoje knjige.
– Ne mogu da učim, ne mogu da se koncentrišem – reče ona nervozno.
Nasta sveopšta galama. Fred i Džordž Vizli su se nosili s pritiskom tako što su postali glasniji i razuzdaniji nego inače. U ćošku, Oliver Drvce je, nadnet nad maketu kvidičkog terena, pomerao male figure duž njega svojim čarobnim štapićem i mrmljao nešto sam za sebe. Anđelina, Alisija i Kejti su se smejale Fredovim i Džordžovim dosetkama. Hari je sedeo s Ronom i Hermionom udaljen od središta zbivanja, pokušavajući da ne misli na sutrašnji dan, pošto je svaki put kada bi to učinio imao užasan osećaj da nešto ogromno pokušava da mu se probije iz stomaka.
– Biće sve u redu – reče mu Hermiona, mada je i sama delovala krajnje prestrašeno.
– Imaš Vatrenu strelu! – dodade Ron.
– Da... – reče Hari, dok mu se stomak grčio.

Oseti olakšanje kad Oliver Drvce iznenada ustade i povika: – Ceo tim u krevet!

Smesta!

* * *

Hari je loše spavao. Prvo je sanjao da se uspavao i da Drvce urla: „Gde si dosad? Morali smo da uvedemo Nevila u igru umesto tebe!“ Zatim je sanjao da Melfoj i ostatak sliterinskog tima stižu na utakmicu jašući na zmajevima. Leteo je vratolomnom brzinom pokušavajući da izbegne plamenove koji su izbijali iz usta Melfojevog zmaja kada shvati da je zaboravio svoju Vatrenu strelu . Počeo je da pada kroz vazduh i uz trzaj se probudio.

Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da utakmica nije ni počela, da je na sigurnom u svom krevetu, i da sliterinskom timu nipošto ne bi dozvolili da jaše na zmajevima. Bio je strašno žedan. Što je tiše mogao, izvuče se iz kreveta i pođe da sebi naspe vodu iz srebrnog krčaga ispod prozora.
Na imanju oko škole sve je bilo mirno i tiho. Ni daška vetra da zanjiše krošnje drveća u Zabranjenoj šumi; Mlatarajuća vrba bila je nepomična i delovala krajnje bezazleno. Savršeni uslovi za utakmicu, reklo bi se.
Hari spusti svoj pehar, i taman je hteo da se vrati u krevet kad primeti nešto.
Nekakva životinja se šunjala preko srebrnastog travnjaka.
Hari požuri do stočića kraj svog kreveta, zgrabi svoje naočare i nataknu ih na nos pa pojuri natrag do prozora. Ne može biti Grim.. ne sad... ne sad uoči utakmice...
Ponovo izviri da pogleda u pravcu travnjaka, i posle jednominutnog mahnitog traganja, ponovo spazi stvorenje. Sada se prikradalo ivicom Šume... To uopšte nije bio Grim... bila je to mačka... Hari s olakšanjem uhvati prozorsku dasku kad prepozna četkasti rep. Bio je to samo Krukšenks...
Ali da li je to zbilja bio samo Krukšenks? Hari učkilji, pritisnuvši nos o prozorsko staklo. Izgleda da je Krukšenks zastao. Hari je bio siguran da vidi kako se još nešto kreće u senci drveća.
A sledećeg trena se pojavi: džinovski, čupavi crni pas nečujno se prikradao travnjakom dok je Krukšenks trčkao kraj njega. Hari se zapilji. Šta to znači? Ako i Krukšenks može da vidi tog psa, kako on može biti znamen Harijeve smrti?
– Rone! – prosikta Hari. – Rone! Probudi se!
– A?
– Moraš mi reći da li i ti vidiš nešto!
– Sve je mračno, Hari – promrmlja Ron tupo. – O čemu ti to?
– Tamo dole...
Hari brzo pogleda natrag ka prozoru.
Krukšenks i pas su nestali. Hari se popeo na prozorski sims da bi pogledao skroz ispod, u senku zamka, ali nije ih bilo ni tamo. Gde li su nestali?

Glasno hrkanje reče mu da je Ron ponovo zaspao.

* * *

Idućeg jutra, Harija i ceo grifindorski tim dočeka aplauz kad uđoše u Veliku salu. Hari nije mogao da se ne nasmeje kada je video da im i rejvenkloovski i haflpafovski sto aplaudiraju. Sliterinski sto je glasno zviždao i frktao dok su prolazili. Hari primeti da je Melfoj bleđi nego inače.

Drvce je ceo doručak proveo navaljujući na svoj tim da jede, dok sam ništa nije ni pipnuo. Zatim ih je požurivao da izađu na teren pre nego što su završili s jelom, da bi mogli da osete vremenske uslove. Dok su napuštali Veliku salu svi su im ponovo aplaudirali.
– Srećno, Hari! – dobaci mu Čo Čang. Hari oseti kako crveni.
– Dobro... maltene nema vetra... sunce je pomalo jako, što bi moglo da smanji vidljivost, pazite na to... zemlja je prilično tvrda, no dobro, pomoći će nam da se brzo odrazimo...
Drvce se šetkao levo-desno po terenu gledajući oko sebe, dok ga je tim u stopu pratio. Najzad, ugledaše kako se ulazna vrata zamka otvaraju i ostatak škole pohrli na travnjak.
– Svlačionice! – reče Drvce kratko.
Niko nije progovorio dok su se presvlačili u svoje skerletne dres-odore. Hari se pitao da li se i drugi osećaju isto kao on: kao da je pojeo nešto veoma migoljeće za doručak. Za tili čas Drvce je već govorio: – U redu, vreme je, idemo...
Izađoše na teren gde ih dočeka plimski talas buke. Tri četvrtine navijača u masi nosili su skerletne bedževe-rozete, mahali skerletnim zastavicama sa znakom grifindorskog lava, ili vitlali transparentima sa sloganima „NAPRED GRIFINDOR!“ i „LAVOVI, NA PEHAR!“. Iza sliterinskih gol-obruča, međutim, dve stotine ljudi bilo je obučeno u zeleno. Na njihovim zastavama blistala je srebrna zmija Sliterina, a profesor Snejp je sedeo u prvom redu, takođe u zelenom, s vrlo zlobnim osmejkom.

– A evo stižu i grifindorci! – zaurla Li Džordan, koji je, kao i obično, prenosio utakmicu. – Poter, Bel, Džonson, Spinet, Vizli, Vizli i Drvce. Mnogi ih smatraju najboljim timom koji je Hogvorts video poslednjih godina...
Lijevi komentari izgubiše se u gomili povika „ua!“ sa sliterinske strane stadiona.
– A evo izlazi i sliterinski tim, predvođen kapitenom Flintom. On je napravio neke izmene u ekipi, i kao da više polaže na veličinu nego na veštinu...
Začuše se još podrugljiviji urlici sa sliterinske strane. Hari pak pomisli da je Li pogodio u srž. Melfoj je bio najniži u sliterinskom timu; svi drugi bili su ogromnog rasta.
– Kapiteni, rukujte se! – reče Madam Bućkuriš.
Flint i Drvce priđoše jedan drugome i čvrsto stegoše jedan drugom ruku. Činilo se

da obojica pokušavaju onom drugom da slome prste.

– Uzjašite metle! – reče madam Bućkuriš. – Tri... dva... jedan...
Zvižduk njene pištaljke izgubi se u gromoglasnim povicima gomile kad se četrnaest metli vinu u vazduh. Hari oseti kako mu se pod naletom vazduha kosa sklanja s čela; njegova nervoza poče da se povlači pred uzbuđenjem letenja; osvrnuo se oko sebe, spazio Melfoja kako ga prati, a potom odleteo u potragu za Skrivalicom.
– Sada Grifindor ima loptu, Alisija Spinet iz Grifindora s Kvaflom juriša pravo na sliterinske golove, ide ti dobro, Alisija! O, ne... Vorington je preoteo Kvafl, Vorington iz Sliterina ide u napad preko terena... TRAS! ... sjajno lansiranje Bladžerke od strane Džordža Vizlija, Vorington je ispustio Kvafl, hvata je... Džonson, Grifindor ponovo u posedu, hajde, Anđelina... sjajan zaokret oko Montegjua... sagni se, Anđelina, to je Bladžerka! – I ONA DAJE GOL! DESET PREMA NULA ZA GRIFINDOR!

Anđelina pobednički podiže ruku uvis, dok je jezdila duž ivice terena. Skerletno more ispod nje urlalo je od oduševljenja...
– JAO!
Anđelina umalo nije pala s metle kad je na nju svom snagom naleteo Markus Flint.

– Izvini! – reče Flint, dok je masa ispod njega glasno negodovala. – Izvinite, nisam je video!
Trenutak kasnije Fred Vizli baci svoju palicu i ona pogodi Flinta u potiljak, a ovaj udari nosom u dršku svoje metle i poče da krvari.
– Sad je dosta! – zakrešta Madam Bućkuriš, doletevši između njih. – Penal za Grifindor zbog ničim izazvanog napada na njihovog Goniča. Penal za Sliterin, takođe, zbog namerne povrede njihovog Goniča!
– Ma dajte, gospođo! – zavijao je Fred, ali Madam Bućkuriš dunu u pištaljku i Alisija polete da izvede penal.
– Hajde, Alisija! – urlao je Li dok je u masi za trenutak zavladao muk. – DA!
POTUKLA JE ČUVARA! DVADESET PREMA NULA ZA GRIFINDOR!
Hari naglo okrenu Vatrenu strelu da bi posmatrao Flinta, koji je i dalje krvario, kako doleće da izvede penal za Sliterin. Drvce je lebdeo u mestu ispred grifindorskih gol-stativa, stisnutih vilica.
– Naravno, Drvce je vrhunski čuvar! – objašnjavao je Džordan masi navijača dok je Flint čekao na znak Madam Bućkuriš. – Vrhunski! Teško ga je preći... vrlo teško, zaista... DA! NE MOGU DA POVERUJEM! SPASAO JE LOPTU!
Hari s olakšanjem odjezdi, lutajući pogledom naokolo u potrazi za Skrivalicom, ali i dalje pomno prateći svaku reč Džordanovog komentara. Bilo je bitno da zadrži Melfoja dalje od Skrivalice sve dok Grifindor ne osvoji više od pedeset poena prednosti...
– Grifindor u posedu lopte, ne, Sliterin u posedu... ne! Grifindor je ponovo povratio loptu, i to zahvaljujući Kejti Bel. Kejti Bel iz grifindorskog tima sa Kvaflom, šara poljem... TO JE BILO NAMERNO!

Montegju, sliterinski Gonič, naglo skrenu ispred Kejti, ali umesto da uhvati Kvafl, on ščepa nju za glavu. Kejti se okrenu u vazduhu, i nekako uspe da ostane na metli, ali ispusti Kvafl.

Ponovo se oglasi zvižduk Madam Bućkuriš, koja stade da urla na Montegjua. Minut kasnije Kejti je imala još jedan pogodak iz penala, savladavši sliterinskog čuvara.
– TRIDESET PREMA NULA! ETO VAM GA NA, VI POKVARENI, PREVARANTSKI...
– Džordane, ako ne možeš nepristrasno da komentarišeš...
– Samo pričam onako kako jeste, profesorka!
Hari oseti ogroman nalet uzbuđenja. Video je Skrivalicu kako svetluca u podnožju jedne od grifindorskih gol-stativa... ali ne sme još da je uhvati. A ako je Melfoj spazi...
Pretvarajući se da se iznenada koncentrisao na nešto, Hari okrenu svoju Vatrenu strelu, i sjuri se ka sliterinskom kraju terena. Štos je upalio. Melfoj je pohitao za njim, misleći da je Hari tamo negde ugledao Skrivalicu...
ZUM.
Jedna od Bladžerki, koju je bacio ogroman sliterinski Jurišnik Derik projuri pored Harijevog desnog uva. A onda opet...
ZUM.
Druga Bladžerka okrznu Harijev lakat. Drugi Jurišnik, Bol, primicao se sve bliže.
Hari u letu spazi Bola i Derika kako kreću na njega, uzdignutih palica...
Okrenu Vatrenu strelu uvis u poslednjem trenutku, i Bol i Derik se sudariše uz mučan zvuk.
– Ha-haaa! – urlao je Li Džordan, dok su se sliterinski Jurišnici razdvajali, držeći se za glave. – Žao mi je, momci! Moraćete da budete mnogo veštiji da biste pobedili Vatrenu strelu . A Grifindor ponovo u posedu lopte, pošto Džonsonova preuzima Kvafl... Flint joj prilazi sa strane... ubodi ga prstom u oko, Anđelina... šalim se, profesorka, to je bila šala... o, ne... Flint preuzima loptu, Flint leti ka grifindorskom golu, hajde, Drvce, spasi...!
Ali Flint je postigao pogodak; na sliterinskom kraju terena izbi erupcija veselja, a Li je tako gadno opsovao da je profesorka Mek Gonagal pokušala da mu otme magični megafon.
– Žao mi je, profesorka, izvinite! Neće se ponoviti! Dakle, Grifindor u vođstvu, trideset prema deset, i Grifindor u posedu...
Meč se pretvorio u najprljaviju igru u kojoj je Hari ikad učestvovao. Razjareni činjenicom da je Grifindor već na početku poveo, sliterinci nisu birali način da dođu do Kvafla. Bol je udario Alisiju palicom i pokušao da se izvuče pod izgovorom da je od nje pomislio da je Bladžerka. Džordž Vizli ga je, u znak odmazde, munuo laktom u lice. Madam Bućkuriš je oba tima kaznila penalima, a Drvce je još jednom

spektakularno odbranio gol, tako da je rezultat sada bio četrdeset prema deset za Grifindor.
Skrivalica je ponovo iščezla. Melfoj je i dalje stalno u stopu pratio Harija, koji je lebdeo na visini, tragajući za Skrivalicom kako bi mu bila nadohvat ruke kad Grifindor povede s više od pedeset poena...
Kejti postiže pogodak. Pedeset prema deset. Fred i Džordž Vizli su stalno proletali oko nje s podignutim palicama, za slučaj da neko od sliterinaca pomisli da joj se osveti. Bol i Derik su iskoristili Fredovo i Džordžovo odsustvo, i bacili obe Bladžerke na Drvceta. Pogodile su ga u stomak, jedna za drugom, i on poče da se obrće u vazduhu, pridržavajući se za metlu, ostavši potpuno bez daha.
Madam Bućkuriš je bila van sebe.
– Ne smete da napadate Čuvara ukoliko Kvafl nije u kaznenom prostoru – zaurla ona na Bola i Derika. – Penal u korist Grifindora!
I Anđelina postiže pogodak. Šezdeset prema deset. Nekoliko trenutaka kasnije, Fred Vizli baci Bladžerku na Voringtona, izbivši mu Kvafl iz ruku. Alisija je zgrabi i ubaci je kroz sliterinski gol-obruč: sedamdeset prema deset.
Grifindorci zaurlaše od sreće – šezdeset poena prednosti za njihov tim, i ako Hari sada uhvati Skrivalicu, osvojiće pehar. Hari je gotovo mogao da oseti stotine očiju uprtih u sebe dok je kružio nad terenom, daleko iznad ostalih igrača, s Melfojem koji je brzao za njim.
A onda je ugleda. Skrivalica je svetlucala desetak metara iznad njega.
Hari snažno ubrza let. Vetar mu je zujao u ušima. Ispružio je ruku ali, iznenada, Vatrena strela poče da usporava...
Užasnut, on pogleda naokolo. Melfoj se bacio napred, zgrabivši rep Vatrene strele, i vukao ju je unazad.
– Ti...
Hari je bio već dovoljno ljut da bi najradije udario Melfoja, ali nije mogao da ga dohvati... Melfoj je dahtao, pokušavajući da zadrži Vatrenu strelu, a oči su mu zlobno sijale. Postigao je šta je hteo – Skrivalica je ponovo iščezla.
– Penal! Penal u korist Grifindora! Nikad još nisam videla takvu taktiku – kreštala je Madam Bućkuriš, hitajući ka Melfoju, koji je ponovo skliznuo na svoju Nimbus 2001.
– TI VARLJIVA NIŠTARIJO! – urlao je Li Džordan u megafon, skakućući izvan dohvata profesorke Mek Gonagal. – TI POKVARENO, PREVARANTSKO KOPI...
Ali profesorka Mek Gonagal se nije ni trudila da ga prekori. Prekorno je odmahivala glavom u Melfojevom pravcu, a šešir joj spade dok je i sama besno vikala.
Alisija je pucala penal za Grifindor, ali bila je toliko ljuta da je promašila. Grifindorski tim je počinjao da gubi koncentraciju, a sliterinci, očarani Melfojevim faulom nad Harijem, kao da su dobili krila.

– Sliterin u posedu lopte, Sliterin juri da postigne pogodak... Montegju pogađa... –

hroptao je Li. – Sedamdeset prema dvadeset za Grifindor...
Hari je sada toliko blizu pratio Melfoja da su se stalno sudarali kolenima. Nije
hteo da dozvoli Melfoju da priđe Skrivalici...
– Sklanjaj mi se, Poteru! – povika Melfoj od muke kad je pokušao da se okrene i video da ga Hari blokira.
– Anđelina Džonson osvaja Kvafl za Grifindor, hajde, Anđelina, HAJDE!
Hari se osvrnu. Svi sliterinski igrači, osim Melfoja, stremili su uvis ka Anđelini, uključujući i sliterinskog Čuvara, rešeni da je blokiraju...
Hari okrenu Vatrenu strelu na suprotnu stranu, sagnu se toliko nisko da je gotovo ležao duž drške i pojuri napred. Poput metka polete ka sliterincima.
– AAAAAAAAAAAAH!
Oni se rasuše kad Vatrena strela projuri ka njima; Anđelini je put bio raščišćen.
– POGODILA JE! POGODILA! Grifindor vodi s osamdeset poena prema dvadeset!
Hari, koji je zamalo glavom naleteo na gol-stative, zakoči u vazduhu, obrnu se i ustremi se ponovo ka sredini terena.
A onda vide nešto od čega mu se srce umrtvi. Melfoj se obrušavao, s pobedničkim izrazom na licu... dole, nekoliko stopa iznad trave video se tanušan, zlatasti odsjaj...
Hari potera Vatrenu strelu naniže, ali Melfoj je bio daleko ispred njega..
– Napred! Napred! Napred! – bodrio je Hari svoju metlu. Sustizao je Melfoja...
Hari se ispruži duž drške od metle kad Bol baci Bladžerku na njega... bio je blizu Melfojevih članaka... bio je u ravni s Melfojem...
Hari se baci napred, sklonivši obe ruke s metle. Odgurnuo je Melfojevu ruku s puta i...
– TO!
Ponovo se uspravi, ruke visoko podignute, i stadion eksplodira od oduševljenja. Hari nastavi da lebdi povrh gomile, dok mu je u ušima čudno odzvanjalo. Majušna zlatna loptica bila mu je čvrsto stisnuta u pesnici, i bespomoćno udarala svojim krilcima po Harijevim prstima.
A onda se Drvce stušti ka njemu, napola slep od suza. Bacio se Hariju oko vrata i počeo da jeca na njegovom ramenu. Hari oseti dva tupa udarca kada Fred i Džordž udariše u njih; zatim začu glasove Alisije, Anđeline i Kejti: – Osvojili smo pehar! Osvojili smo pehar! – Isprepletani u mnogorukom zagrljaju, grifindorski igrači spustiše se na zemlju, promuklo vičući.
Navijači u skerletnom krenuše u talasima na teren, preskačući preko ograde. Osetiše ruke na svojim leđima. Hari je imao neku konfuznu i nejasnu predstavu telesa i buke koji ih pritišću. A onda ga, zajedno s ostalim igračima iz tima, gomila podiže na ramena i ponese. Odozgo spazi Hagrida oblepljenog grimiznim rozetama... – Potuk’o si ih, Hari, jes’ vala, potuk’o si ih! Ček’ samo kad kažem Bakbiku! – Bio je tu i Persi,

koji je skakutao gore-dole kao manijak, zaboravivši na svoje dostojanstveno držanje. Profesorka Mek Gonagal je jecala žešće i od Drvceta, brišući oči ogromnom zastavom Grifindora. A zatim Hari spazi Rona i Hermionu, koji su pokušavali da se probiju ka njemu. Reči su ih izdale. Samo su sijali od sreće dok se Hari probijao ka tribinama, gde ga je čekao Dambldor s ogromnim Kvidičkim peharom.

Kad bi se samo sad pojavio neki dementor... Dok mu je uplakani Drvce predavao pehar, koji ovaj odmah podiže uvis, Hari je osećao da bi sada bio kadar da stvori najboljeg Patronusa na svetu.

16. Predskazanje profesorke Treloni

Harijeva euforija zbog konačnog osvajanja Kvidičkog kupa trajala je najmanje nedelju dana. Čak i vreme kao da je proslavljalo; kako se približavao jun dani su postajali sve vedriji i sparniji, i svima je bilo samo do šetnji školskim imanjem, ili su hteli da se ispruže na travnjaku sa čašom ledenog soka od bundeve, ili možda odigraju pokoju partiju gobkamenja, ili posmatraju džinovsku sipu kako sanjivo krivuda površinom jezera.

Međutim, nisu bili u prilici da išta od toga rade. Ispiti su se približavali i, umesto da lenčare naokolo, učenici su morali da ostaju u zamku i pokušaju da se koncentrišu na ispite, dok su kroz prozor dopirali zamamni mirisi leta. Čak su i Fred i Džordž prionuli na učenje: predstojalo im je polaganje za O.Č.N. (Obične Čarobnjačke Nivoe). Persi je bio spreman da izađe na O.I.Č.T. (Opasno Iscrpljujuće Čarobnjačke Testove), najviše kvalifikacije koje se na Hogvortsu mogu steći. Pošto se Persi nadao da će se zaposliti u Ministarstvu magije, morao je da ima najviše ocene. Postajao je sve nervozniji, i oštro je kažnjavao svakog ko bi narušio red u dnevnom boravku tokom večeri. Zapravo, jedina osoba zabrinutija od Persija bila je Hermiona.

Hari i Ron su odustali od zapitkivanja kako uspeva istovremeno da pohađa nekoliko časova, ali nisu uspeli da se obuzdaju kada su videli raspored ispita koji je ona sebi pripremila. U prvom redu je pisalo:

Ponedeljak

9 ujutru: Aritmantija
9 ujutru: Preobražavanje
Ručak
1 po podne: Čini
1 po podne: Drevne rune

– Hermiona? – reče Ron obazrivo, znajući da bi ona tih dana mogla da prasne ako bi je neko naglo prekinuo. – Ovaj... da li si sigurna da si ispravno prepisala ovaj raspored?

– Šta? – obrecnu se Hermiona, podižući raspored ispita i proučavajući ga. – Da, naravno da jesam.
– Ima li svrhe da te uopšte i pitamo kako ćeš u isto vreme sedeti na dva ispita? – upita Hari.
– Ne – reče Hermiona kratko. – Da li je iko od vas video moj primerak
Numerologije i Gramatike?
– O, da, pozajmio sam ih da malo čituckam pre spavanja – reče Ron, ali vrlo tiho. Hermiona poče da prevrće hrpu pergamenata koji su ležali na njenom stolu, tražeći svoju knjigu. Upravo u tom trenutku začu se klepetanje na prozoru, i Hedviga ulete kroz njega s porukom čvrsto stisnutom u svom kljunu.
– Od Hagrida je – reče Hari, otvorivši poruku. – Bakbikova žalba... zakazano je za šesti ovog meseca.
– To je onog dana kada završavamo polaganje ispita – reče Hermiona, i dalje svuda tražeći svoju knjigu iz Aritmantije.
– I dolaze ovamo da to obave – reče Hari, i dalje čitajući iz pisma. – Neko iz Ministarstva magije i... i dželat.
Hermiona podiže pogled, preneražena.
– Dovode dželata na saslušanje povodom žalbe! Ali to zvuči kao da su već odlučili!
– Da, baš tako – polako reče Hari.
– Ne smeju tako! – zaurla Ron. – Proveo sam dane čitajući one knjižurine, ne mogu to tek tako da zanemare!
Ali Hari je imao užasan predosećaj da je umesto Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja odluku doneo gospodin Melfoj. Drako, koji je bio primetno povučen posle Grifindorove pobede u finalu kvidiča, povratio je nešto svoje drčnosti u poslednjih nekoliko dana. Sudeći po njegovim zlobnim komentarima koje je Hari čuo, Melfoj je

bio siguran da će Bakbik biti pogubljen, i delovao je stvarno zadovoljan sobom što je sâm to izazvao. Hari se u tim prilikama jedva suzdržavao da ne postupi kao Hermiona i ne opali Melfoja pravo u lice. A najgore od svega bilo je to što nisu imali ni vremena ni prilike da obiđu Hagrida, pošto nove stroge mere obezbeđenja još nisu bile opozvane, a Hari se nije usuđivao da ode i pokupi svoj Nevidljivi ogrtač iz prolaza ispod jednooke veštice.

* * *

Počela je ispitna nedelja, i na zamak je pala neprirodna tišina. Trećaci su izašli s ispita iz Preobražavanja u ponedeljak u vreme ručka mlitavi i bledunjavi, upoređujući rezultate i žaleći se na težinu zadataka koji su im bili postavljeni, i koji su uključivali i preobražavanje čajnika u kornjaču. Hermiona je nervirala sve oko sebe neprekidnim kukanjem kako je njena kornjača više ličila na šumsku kornjaču, što je drugima bila najmanja od svih briga.

– Moja je i dalje imala pisak umesto repa, prava noćna mora...
– Da li kornjače zaista izbacuju paru na usta?
– I dalje je imala šare od čajnika na svom oklopu, misliš li da će mi to zameriti? Onda, posle ručka na brzaka, pojuriše pravo nazad uza stepenice na ispit iz Čini.
Hermiona je bila u pravu; profesor Flitvik je zaista na ispitu uključio i Razveseljavajuće čini. Hari je, od nervoze, malo preterao sa svojim činima, pa je Rona, koji mu je bio partner, obuzeo napad histeričnog smeha, te su morali da ga odvedu u neku tihu prostoriju na sat vremena, pre no što je bio kadar da i on izvede te čini. Posle večere učenici požuriše nazad u dnevni boravak, ne da bi se odmorili već da bi učili za ispite iz Brige o magijskim stvorenjima, Napitaka i Astronomije.
Sledećeg jutra, Hagrid je vrlo rasejano držao ispit iz Brige o magijskim stvorenjima; činilo se da mu uopšte nije do toga. Doneo im je veliko korito puno svežih magijskih sluzocrva, i rekao im da onome ko želi da položi ispit sluzocrv mora biti i dalje živ po isteku jednog sata. Pošto su se sluzocrvi najbolje snalazili ukoliko su bili prepušteni sami sebi, bio je to najlakši ispit koji je iko od njih dotad polagao, a bio je i savršena prilika da Hari, Ron i Hermiona porazgovaraju s Hagridom.

– Biki postaje malkice potišten – reče im Hagrid, sagnuvši se i pretvarajući se da proverava da li je Harijev sluzocrv još živ. – Predugo čami u zatvorenom prostoru. Al’ ipak... sve će bit’ rešeno preksutra... na ovaj il’ onaj način...
Tog popodneva imali su Napitke, koji su bili prava katastrofa. Iako se svim silama trudio, Hari nije uspevao da zgusne svoju Zbunjujuću smešu, a Snejp, koji je stajao i posmatrao ga s primesom osvetoljubivog zadovoljstva, nažvrlja u svoj tefter nešto što je neodoljivo podsećalo na nulu pre nego što je produžio dalje.
Zatim su imali Astronomiju u ponoć, na vrhu najviše kule; potom Istoriju magije u sredu ujutro, na kojoj je Hari naškrabao sve što mu je Florean Forteskju ikada

ispričao o srednjovekovnim progonima veštica, žaleći što ne može sada, u zagušljivoj učionici, da se osveži nekim od njegovih izvrsnih sladoleda sa čokoladom i lešnicima. U sredu popodne čekala ih je Herbologija, u staklenoj bašti pod vrelim suncem; ponovo povratak u dnevni boravak, s izgorelim vratovima i u nestrpljivom iščekivanju sutrašnjeg popodneva, kada će sve biti gotovo.

Pretposlednji ispit, u četvrtak ujutro, bio je Odbrana od Mračnih veština. Profesor Lupin je smislio najneobičniji ispit koji su ikad imali; između ostalog, napravio je poligon s preprekama napolju na suncu, gde je trebalo da prođu kroz dubok bazen s grindilom, zatim da pređu niz otvora punih crvenokapih, da bi se najzad probili preko malih močvara ignorišući netačne putokaze od hinkipanka, koji bi trebalo da ih odvuku u pogrešnom pravcu, a potom da uđu u stari kovčeg i izbore se s novim baukom.

– Odlično, Hari – promrmlja Lupin dok se Hari izvlačio iz kovčega, smeškajući se. – Najviša ocena.
Ponet sopstvenim uspehom, Hari ostade da posmatra Rona i Hermionu. Ron se dobro držao dok nije stigao do hinkipanka, koji ga je tako uspešno zbunio da je do pojasa potonuo u baru. Hermiona je sve uradila savršeno, dok nije stigla do kovčega s baukom. Posle nepunog minuta provedenog u kovčegu, iznenada je izletela vrišteći.

– Hermiona! – reče Lupin, zapanjen. – Šta je bilo?
– P-p-profesorka Mek Gonagal! – izgovori kao bez daha Hermiona, pokazujući na kovčeg. – Ka-kazala je da sam pala na svim ispitima!
Hermioni je trebalo izvesno vreme da se smiri. Kada se konačno povratila, ona, Hari i Ron vratiše se u zamak. Ron je i dalje bio pomalo sklon da se podsmehne na račun Hermioninog bauka, ali njihovu čarku prekinuo je prizor na vrhu stepenica.
Tamo je stajao Kornelijus Fadž, blago se znojeći u svom kariranom ogrtaču, i zurio preko školskog imanja. Kad primeti Harija, malo se prenu.
– Zdravo, Hari! – reče. – Pretpostavljam da si upravo polagao neki ispit? Skoro si završio s njima, zar ne?
– Da – reče Hari. Hermiona i Ron, koji nisu zapravo ni poznavali ministra magije, s nelagodom su se vrpoljili iza njegovih leđa.
– Divan dan – reče Fadž, bacivši pogled preko jezera. – Šteta... šteta...

– Ovde sam po veoma neprijatnom zadatku, Hari. Komitet za zbrinjavanje opasnih stvorenja zahteva svedoka koji će prisustvovati pogubljenju pomahnitalog hipogrifa. Pošto sam i inače planirao da posetim Hogvorts, kako bih proverio situaciju s Blekom, zamoljen sam da preuzmem tu dužnost na sebe.

– Da li je žalba već rešena? – prekide ga Ron, iskoračivši napred.
– Ne, ne, saslušanje je zakazano za popodne – reče Fadž, radoznalo pogledavši Rona.
– Onda možda nećete ni morati da budete svedok pogubljenju! – reče Ron hrabro.

– Možda se hipogrif izvuče!

Pre nego što je Fadž stigao da odgovori, dva čarobnjaka izađoše na vrata zamka. Jedan je bio toliko star da kao da je venuo na njihove oči; drugi je bio visok i stasit, s tankim crnim brčićima. Hari zaključi da su oni predstavnici Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja, pošto prastari čarobnjak začkilji u pravcu Hagridove kolibe i reče slabašnim glasom: – Bože dragi, postajem i suviše star za ovakve stvari... Dva sata je, zar ne, Fadže?

Čovek s crnim brkovima petljao je nešto oko svog kaiša; Hari ga vide kako prevlači palac preko sjajnog sečiva sekire. Ron zausti da kaže nešto, ali ga Hermiona oštro munu u rebra i mahnu glavom u pravcu Ulazne dvorane.
– Što si me zaustavila? – reče Ron ljutito kada su ušli u Veliku salu da ručaju. – Jesi li ih videla? – Čak su i sekiru spremili! To nije pravda!
– Rone, tvoj otac radi u Ministarstvu, ne možeš njegovom šefu da govoriš takve stvari – reče Hermiona, iako je i sama delovala vrlo potišteno. – Ako se Hagrid ovog puta sabere, i ispravno obrazloži svoje argumente, nikako neće moći da pogube Bakbika...
Ali Hariju je bilo jasno da ni Hermiona ne veruje u to što govori. Za vreme jela, učenici su uzbuđeno pričali svuda oko njih, radujući se popodnevnom završetku ispita, ali Hari, Ron i Hermiona, van sebe od brige zbog Hagrida i Bakbika, nisu imali volje da im se pridruže.
Poslednji Harijev i Ronov ispit bio je Predskazivanje, a Hermionin Proučavanje Normalaca. Zajedno se uputiše uz mermerno stepenište: Hermiona ih napusti na prvom spratu, a Hari i Ron nastaviše do sedmog, gde su ostali iz njihovog razreda sedeli na spiralnom stepeništu ispred učionice profesorke Treloni, pokušavajući da ugrabe poslednje minute preslišavanja.
– Svakog ispituje odvojeno – obavesti ih Nevil, koji je na krilu držao udžbenik Otkrivanje budućnosti otvoren na stranama posvećenim gledanju u kristalnu kuglu. – Da li ste ikada bilo šta videli u kristalnoj kugli? – upita ih on, vidno neraspoložen.
– Jok – reče Ron neučtivo. Neprestano je gledao na sat. Hari je znao da broji vreme do trenutka kada će početi rasprava o Bakbikovoj žalbi.
Red ispred učionice uskoro se smanjio. Kad god bi neko sišao niz srebrne lestvice, ostali iz razreda bi prošaputali: – Šta te je pitala? Je li bilo dobro?
Ali niko od njih ne bi ništa odgovorio.
– Kaže da joj je kristalna kugla rekla da će mi se, ako bilo šta kažem, dogoditi strašna nesreća! – ciknu Nevil dok se spuštao niz lestvice prema Hariju i Ronu, koji su sada stigli do podnožja.
– Baš zgodno – frknu Ron. – Znaš, počinjem da mislim kako je Hermiona u pravu u vezi s njom – on pokaza palcem prema vratancima koja su vodila na tavan – ona je obična matora varalica.
– Da – reče Hari, gledajući na svoj sat. Bilo je tačno dva sata. – Voleo bih da požuri...

Parvati siđe niz merdevine sijajući od ponosa.

– Kaže da imam sve što treba da poseduje istinski prorok – obavesti ona Harija i Rona. – Videla sam svašta... Pa, srećno!
Ona požuri niza spiralne stepenice da se pridruži Lavander.
– Ronald Vizli – reče poznati, opojni glas iznad njihovih glava. Ron uputi Hariju grimasu, i pope se uza srebrne lestvice izvan vidokruga. Još je samo Hari trebalo da odgovara. Sede na pod, leđima naslonjen o zid, osluškujući mušicu koja je zujala na sunčanom prozoru dok su mu misli bile na drugom kraju školskog imanja, s Hagridom.

Najzad, posle dvadesetak minuta, Ronova ogromna stopala pojaviše se na vrhu lestvica.
– Kako je bilo? – upita ga Hari, ustajući.
– Gluposti – reče Ron. – Nisam video baš ništa, pa sam nešto izmislio. Mada, nisam siguran da sam je ubedio...
– Vidimo se u dnevnom boravku – promrmlja Hari, kad je profesorkin glas prozvao: – Hari Poter!
U tavanskom sobičku bilo je toplije nego ikad: zavese su bile navučene, vatra je svetlucala, a uobičajeni težak kužan miris natera Harija da se zakašlje dok se probijao kroz gomilu stolica i stolova do mesta na kom je profesorka Treloni sedela i čekala ga ispred velike kristalne kugle.
– Dobar dan, dragi moj – reče ona meko. – Ako bi samo bio ljubazan da pogledaš u Sferu... Ne žuri... a onda mi reci šta vidiš unutra...
Hari se nagnu iznad kristalne kugle i poče da zuri, što je bolje mogao, nadajući se da će mu se prikazati i nešto više od uskovitlane bele magline, ali ništa se ne desi.
– Pa? – diskretno je navaljivala profesorka Treloni. – Šta vidiš?
Vrućina je postajala nesnosna, a njemu su nozdrve podrhtavale od parfimisanog dima koji je strujao iz ognjišta kraj njih. Seti se onoga što mu je Ron ispričao, i reši da se i sam pretvara.
– Ovaj... – reče Hari. – Vidim neki taman oblik... ovaj...
– Na šta ti liči? – prošaputa profesorka Treloni. – Razmisli...
Hari pusti mislima na volju, i one se zaustaviše kod Bakbika.
– Na hipogrifa – reče odlučno.
– Zbilja! – prošaputa pofesorka Treloni, zapisujući nešto na pergamentu prebačenom preko kolena. – Dragi dečače, ti si možda u stanju da predvidiš ishod Hagridovih nevolja s Ministarstvom magije! Pogledaj bliže... Da li Hipogrif... ima glavu?
– Da – reče Hari odlučno.
– Siguran si? – navaljivala je profesorka Treloni. – Jesi li sasvim siguran, dušice? Da ga ne vidiš možda kako se previja po zemlji, i mračnu figuru kako podiže sekiru iznad njega?
– Ne! – reče Hari, osećajući blagu mučninu.

– Nema krvi? Ni Hagrida koji plače?

– Ne! – reče Hari ponovo, jedva čekajući da napusti sobu i svu tu sparinu. – Izgleda sasvim u redu i... kao da odleće...
Profesorka Treloni uzdahnu.
– Pa, dragi, mislim da ćemo tu stati... Malo razočaravajuće... ali sigurna sam da si dao sve od sebe.
Hari ustade s olakšanjem, pokupi torbu i krenu da izađe, kad začu glasan, grub glas iza sebe.
– Biće to večeras.
Hari se osvrnu. Profesorka Treloni je ukočeno sedela u naslonjači; oči su joj bile neusredsređene, a usne joj behu razjapljene.
– O... oprostite? – reče Hari.
Ali profesorka Treloni ga izgleda nije čula. Oči joj se prevrnuše. Hari je sedeo u panici. Izgledala je kao da će svaki čas dobiti neki napad. Oklevao je, pomislivši da možda treba da odjuri u bolničko krilo... a onda profesorka Treloni ponovo progovori, istim grubim glasom, nimalo nalik njenom uobičajenom:
– Mračni Gospodar leži sam i bespomoćan, napušten od svih sledbenika. Njegov sluga je dvanaest godina bio utamničen. Noćas, pre ponoći, sluga će se osloboditi i pokušati da se pridruži svome gospodaru. Mračni Gospodar će se ponovo uzdići uz pomoć svoga sluge, veći i užasniji no ikada. Noćas... pre ponoći... sluga... će krenuti... da se pridruži... svom gospodaru...
Glava profesorke Treloni klonu na njene grudi. Potom ispusti tih hroptav zvuk. Onda, iznenada, glava profesorke Treloni ponovo se uspravi.
– Žao mi je, dragi dečače – reče sanjivo. – Sva ta vrućina, znaš... malo sam zadremala...
Hari je i dalje sedeo i gledao je.
– Nešto nije u redu, dragi?
– Vi... upravo ste mi rekli da će se... da će se Mračni gospodar ponovo uzdići... da će mu se njegov sluga pridružiti...
Profesorka Treloni bila je potpuno zaprepašćena.
– Gospodar tame? Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati? Dragi moj dečače, s tim se ne treba šaliti... Ponovo se uzdići, zaista...
– Ali, upravo ste mi to rekli! Rekli ste da će Mračni gospodar...
– Mislim da si i ti malo zadremao, dušice! – reče profesorka Treloni. – Svakako se ne bih usudila da proreknem nešto toliko nemoguće!
Hari se spusti niz lestvice i spiralno stepenište, pitajući se... da li je upravo čuo profesorku Treloni kako izriče pravo proročanstvo? Ili je to uradila kako bi kraj testa učinila impresivnijim?
Pet minuta kasnije projurio je pored trolovskog obezbeđenja ispred ulaza u grifindorsku kulu dok su mu reči profesorke Treloni i dalje odzvanjale u glavi. Ljudi

su koračali pored njega iz suprotnog smera, smejući se i šaleći se, hrleći ka dvorištu i dugo očekivanoj slobodi. Kad je stigao do rupe iza portreta i ušao u dnevni boravak, on je bio gotovo pust. U ćošku su, međutim, sedeli Ron i Hermiona.

– Profesorka Treloni – dahtao je Hari – upravo mi je rekla...
Ali naglo stade, videvši izraz njihovih lica.
– Bakbik je izgubio – reče Ron nemoćno. – Hagrid nam je upravo poslao ovo. Ovoga puta Hagridova poruka bila je suva, nije bilo suza koje bi je razmazale, pa
ipak se činilo da je bio užasno potresen te je rukopis kojim je nažvrljao poruku bio jedva čitljiv.

Žalba odbijena. Pogubiće ga preg zalazak sunca. Ništa ne možete da učinite.

Ne dolazite. Ne želim da to gledate.
Hagrid

– Moramo da pođemo – reče Hari smesta. – Ne možemo ga ostaviti da sedi sâm i čeka dželata!
– Ali, zalazak sunca – reče Ron, koji je tupo piljio u prozor. – Neće nam nikada dozvoliti... pogotovo ne tebi, Hari...
Hari zaroni glavu u ruke, razmišljajući.
– Kada bih samo imao Nevidljivi ogrtač...
– Gde ti je? – upita ga Hermiona.
Hari joj reče da ga je ostavio u prolazu ispod jednooke veštice.
– ...a ako me Snejp ponovo vidi blizu tog mesta, biću u ozbiljnoj nevolji – završi
on.
– To je tačno – reče Hermiona, ustajući. – Ako vidi tebe... Kako si rekao da se otvara veštičina grba?
– Samo kucneš i kažeš ’Disendium’ – reče Hari. – Ali...
Hermiona nije čekala da dovrši ostatak rečenice. Žurnim koracima prešla je preko sobe, gurnula portret Debele Dame i nestala s vidika.
– Nije valjda otišla da ga donese? – reče Ron, gledajući za njom.
Učinila je baš to. Vratila se četvrt sata kasnije sa srebrnastim Ogrtačem, koji beše pažljivo presavila i sakrila ispod odore.
– Hermiona, ne znam koji ti je đavo u poslednje vreme! – reče Ron, zapanjen. – Prvo si udarila Melfoja, onda si izašla s časa profesorke Treloni...
Hermiona je delovala poprilično polaskano.

* * *

Siđoše na večeru s ostalima, ali se nakon toga nisu vratili u grifindorsku kulu. Hari je sakrio Ogrtač spreda ispod odore. Morao je sve vreme da drži ruke prekrštene,

kako se ne bi videla izbočina. Iz Ulazne dvorane ušunjaše se u jednu praznu prostoriju osluškujući, dok nisu bili sigurni da se predvorje ispraznilo. Čuli su poslednjih nekoliko ljudi kako žure kroz Dvoranu, i onda vrata kako se zalupiše. Hermiona proviri kroz vrata.

– U redu je – prošaputa – nikoga nema... ogrnimo se...
Idući zbijeni jedno do drugog, da ih niko ne bi primetio, prođoše kroz Dvoranu pa niz kamene ulazne stepenice, i krenuše preko dvorišta. Sunce je već tonulo iza Zabranjene šume, pozlativši vrhove krošnji.
Stigoše do Hagridove kolibe i pokucaše. Trebalo mu je minut da odgovori, a kada se pojavio gledao je naokolo tražeći posetioca, bled i drhtav.
– Mi smo – prosikta Hari. – Nosimo Nevidljivi ogrtač. Pusti nas unutra, da bismo mogli da ga skinemo.
– Niste trebali doć’! – prošaputa Hagrid, ali se povuče unazad, i oni uđoše. Hagrid brzo zatvori vrata, i Hari skide Ogrtač.
Hagrid nije plakao, niti im se bacio u naručje. Izgledao je kao čovek koji ne zna gde je, niti šta treba da radi. Tu bespomoćnost bilo je gore posmatrati nego suze.
– ’Oćete malkice čaja? – upita on. Ogromne ruke počeše da mu se tresu kad je posegnuo za čajnikom.
– Gde je Bakbik, Hagride? – upita Hermiona oklevajući.
– Ja... izveo sam ga napolje – reče Hagrid, prosipajući mleko svuda po stolu dok je punio krčag. – Svez’o sam ga u mojoj leji s bundevama. Mislio sam da bi ’teo malkice da gledi drveće i... i da bidne na svežem vazduhu... pre neg’...
Hagridova ruka tako silovito zadrhta da mu krčag s mlekom ispade i razbi se po podu.
– Ja ću to srediti, Hagride – brzo reče Hermiona, i stade žurno da čisti pod.
– Ima još jedan u kredencu – reče Hagrid, sedajući i brišući čelo rukavom. Hari pogleda Rona, koji mu uzvrati bespomoćnim pogledom.
– Može li iko išta da učini, Hagride? – upita Hari odlučno, sedajući kraj njega. – Dambldor...
– Pokuš’o je i on – reče Hagrid. – On nemade tu moć da poništi odluku Komiteta. Rek’o im je da je Bakbik valjan, al’ oni se plaše... Znate kak’i je Lucijus Melfoj...
pretijo im je, pretpostavljam... a dželat, Makner, taj je stari drugar Melfojevih... al’ biće brzo i čisto... a ja ću bit’ uz njega...
Hagrid proguta knedlu. Pogled mu je lutao po kolibi kao da traži trunku nade ili utehe.
– Dambldor će da svrne ovdi dole dok... dok se to bude izvršavalo. Pis’o mi je jutros. Rek’o mi je da ’oće... da bude sa mnom. Velik čovek, taj Dambldor...
Hermiona, koja je preturala po Hagridovoj ostavi tražeći drugi krčag mleka, ispusti mali, prigušen jecaj. Zatim se ispravi s novim krčagom u ruci, potiskujući suze.
– I mi ćemo biti uz tebe, Hagride – poče ona, ali Hagrid zavrte svojom kosmatom

glavom.

– Vi morate da se vrnete nazad u zamak. Rek’o sam vam, ne želim da gledite. A ionako ne biste smeli da bidnete napolju... Ak’ te Fadž i Dambldor uvate napolju bez dozvole, Hari, bićeš u gadnoj nevolji.
Niz Hermionino lice nečujno su se slivale suze, ali ih je ona krila od Hagrida, tumarajući naokolo, praveći čaj. A onda, dok je dizala bocu s mlekom da nalije malo u krčag, naglo vrisnu.
– Rone! Ja... ne mogu da verujem, to... to je Krastica!
Ron zinu od iznenađenja.
– Šta to pričaš?
Hermiona prinese krčag s mlekom do stola i prevrnu ga. S izbezumljenim cijukom, i pokušavajući da se vrati unutra, pacov Krastica skliznu na sto.
– Krastice! – reče Ron tupo. – Krastice, šta radiš tu?
On zgrabi pacova, koji se otimao, i podiže ga na svetlost. Krastica je izgledao užasno. Bio je mršaviji nego ikad, veliki pramenovi dlake opali su i ostavili ćelave površine na koži, a on se očajnički uvijao u Ronovim rukama pokušavajući da se oslobodi.
– U redu je, Krastice! – reče Ron. – Nema mačaka! Ovde nema ničeg što bi ti naudilo!
Odjednom, Hagrid ustade, očiju uprtih u prozor. Njegovo inače rumeno lice postade bledo poput pergamenta.
– Dolaze...
Hari, Ron i Hermiona brzo se okrenuše. Grupa ljudi silazila je niza stepenice udaljenog zamka. Albus Dambldor je bio na čelu, a srebrnasta brada mu se presijavala na svetlosti umirućeg sunca. Pored njega je kaskao Kornelijus Fadž. Iza njih su išli bledunjavi stari član Komiteta i dželat, Makner.
– Mora da idete – reče Hagrid. Tresao se od glave do pete. – Ne smedu vas naći ovde... Bež’te sad...
Ron strpa Krasticu u džep, a Hermiona podiže Ogrtač.
– Će vas pustim na zadnji izlaz – reče Hagrid.
Pođoše za njim do vrata koja su vodila u baštu iza kuće. Hari se osećao nestvarno, pogotovo kada je video Bakbika nekoliko metara dalje, privezanog za drvo iza Hagridove leje s bundevama. Bakbik kao da je slutio da se nešto dešava. Okretao je žustro svoju glavu i nervozno grebao tle.
– U redu je, Biki – reče Hagrid nežno. – Sve je u redu... – Okrenu se Hariju, Ronu i Hermioni. – Idite – reče. – Samo idite.

– Hagride, ne možemo...

– Reći ćemo im šta se zapravo dogodilo...
– Ne smeju da ga ubiju...

– Idite! – reče Hagrid žustro. – Dovoljno mi je muka, još samo i vi da upadnete u nevolju!
Nisu imali izbora. Kad je Hermiona prebacila Ogrtač preko Harija i Rona, začuše glasove ispred kolibe. Hagrid je gledao u mesto na kojem su mu se izgubili iz vida.
– Brzo idite – reče promuklo. – Ne slušajte...
I zakorači natrag u svoju kolibu u trenutku kad se začu kucanje na vratima.
Polako, gotovo u transu od užasa, Hari, Ron i Hermiona obiđoše oko Hagridove kućice. Kad su stigli do druge strane, ulazna vrata se zatvoriše s oštrim treskom.
– Molim vas, požurite – prošaputa Hermiona. – Ne mogu to da podnesem...
Pođoše preko travnate kosine ka zamku. Sunce je brzo zalazilo; nebo se obojilo
jasnom, purpurnom nijansom sive, dok je na zapadu svetlucalo rubin-crvenim sjajem.

Ron stade kao ukopan.
– O, molim te, Rone... – poče Hermiona.
– U pitanju je Krastica... neće.. da... ostane unutra...
Ron se savio, pokušavajući da zadrži Krasticu u džepu, ali pacov kao da je poludeo. Sumanuto je skičao, uvijao se i bacakao, pokušavajući da zarije svoje zubiće u Ronovu šaku.
– Krastice, to sam ja, idiote jedan, Ron – prosikta Ron. Začuše kako se vrata iza njih otvaraju i muške glasove.
– O, Rone, krenimo, sada će to da urade! – izusti Hermiona kao bez daha.
– Okej... Krastice, ostani unutra...
Pođoše napred: Hari je, kao i Hermiona, pokušavao da ne sluša žamor glasova iza njih. Ron ponovo zastade.
– Ne mogu da ga zadržim... Krastice, umukni, svi će nas čuti...
Pacov je sve glasnije skičao, ali ne dovoljno glasno da bi nadjačao zvuke koji su dopirali iz Hagridove bašte. Začu se žamor nerazgovetnih muških glasova, tišina, a onda, bez upozorenja, nepogrešiv fijuk i tup udarac sekire.
Hermiona stade kao ukopana.
– Uradili su to! – prošaputa Hariju. – Ja... ja ne mogu da poverujem... učinili su to!

17. Mačka, Pacov i Pas


Hariju mozak za trenutak prestade da radi od šoka. Sve troje stadoše kao prikovani od užasa pod Nevidljivim ogrtačem. Poslednji zraci zalazećeg sunca bacali su krvav sjaj po tlu u senci zamka. Odmah zatim začuše iza sebe divlje urlike.

– Hagrid – promrmlja Hari. Ne razmišljajući šta radi, htede da se okrene i pođe nazad, ali ga Ron i Hermiona ščepaše za ruke.
– Ne smemo – reče Ron, bled kao papir. – Biće u još većoj nevolji ako saznaju da smo bili da ga posetimo...
Hermiona je sve pliće i neravnomernije disala.
– Kako... su... mogli? – grcala je. – Kako su mogli?
– Hajde – reče Ron, kome su zubi cvokotali.
Zaputiše se ponovo prema zamku, idući polako da bi ostali skriveni pod Ogrtačem. Vidljivost je postajala sve manja. Kad su stigli na čistinu, mrak se zgušnjavao oko njih.
– Krastice, budi miran – prosikta Ron, sklopivši ruku oko njegovih grudi. Pacov se divlje uvijao. Ron naglo zastade, pokušavajući da gurne Krasticu još dublje u džep.

– Šta je s tobom, glupi pacove? Miran budi... JAO! Ugrizao me je!

– Rone, tiše! – hitro prošaputa Hermiona. – Fadž će biti ovde za minut...
– Neće da... ostane... unutra...
Krastica je bio vidno uplašen. Izvijao se svom snagom, pokušavajući da se oslobodi Ronovog stiska.
– Šta mu je?
Ali Hari u tom trenutku ugleda... pravo ka njima, tela spuštenog uz tle, širom otvorenih žutih očiju koje svetlucaju u tami, približavao se Krukšenks. Nije bio siguran da li je mačka mogla da ih vidi, ili je samo sledila zvuk Krastičinog skičanja.
– Krukšenkse! – jauknu Hermiona. – Sklanjaj se, Krukšenkse! Gubi se! Ali mačak se približavao...
– Krastice... NE!
Prekasno... pacov iskliznu iz Ronovih sklopljenih prstiju, pade na tle i stade da beži. Krukšenks se smesta stušti za njim, i pre nego što su Hari i Hermiona mogli da ga zaustave, Ron zbaci Nevidljivi ogrtač i izgubi se u tami.
– Rone! – povika Hermiona.
Ona i Hari se pogledaše, zatim potrčaše za njim. Bilo je nemoguće juriti punim trkom ispod Ogrtača, zato ga skinuše i pustiše da se vijori za njima poput zastave dok su hitali za Ronom. Čuli su kako mu stopala dobuju po putu ispred njih, i kako viče na Krukšenksa.
– Gubi se od njega... odlazi... Krastice, dođi ovamo...
Začu se glasan udarac.
– Moj si! Sklanjaj se, smrdljiva mačketino...
Hari i Hermiona umalo ne padoše preko Rona... zaustaviše se na stopu iza njega. Već se bio prućio po travi, ali Krastica mu je ponovo bio u džepu. Obema rukama je spolja čvrsto pridržavao ispupčenje koje je skičalo.
– Rone... vrati se nazad... pod Ogrtač... – dahtala je Hermiona. – Dambldor...
Ministar... mogu da stignu svaki čas...
Ali pre nego što su stigli da se ponovo pokriju, pre nego što su uopšte uzeli daha, začuše meko tapkanje džinovskih šapa... nešto je jurilo ka njima, tiho poput senke...
ogroman, bledooki, ziftcrni pas.
Hari posegnu za štapićem, ali prekasno – pas je već skočio i bacio mu se prednjim šapama na prsa. On pade unatraške pod dlakavom masom. Osetio je njegov vreo dah, video palac duge zube...
Ali silina psećeg skoka odbaci ga i suviše daleko: pas se skotrlja preko njega. Ošamućen, osećajući se kao da je polomio rebra, Hari pokuša da ustane. Čuo ga je kako reži dok se okretao i spremao za novi napad.
Ron se pridiže na noge. Kada je pas ponovo jurnuo na njih, on odgurnu Harija u stranu: pseće čeljusti se, umesto u Harija, zariše u Ronovu ispruženu ruku. Hari skoči napred, zgrabi čudovište za dlaku, ali je ono i dalje vuklo Rona s lakoćom kao da je

krpena lutka...

A onda, niotkuda, Harija nešto tresnu posred lica i ponovo ga obori s nogu. Čuo je Hermionu kako urla od bola i pada zajedno s njim. Hari posegnu za svojim čarobnim štapićem, pokušavajući treptanjem da otera krv s očiju.
– Lumos! – prošaputa on.
Svetlost štapića obasja truplo debelog drveta. Pratili su Krasticu sve do senke Mlatarajuće vrbe, čije su se grane povijale kao na najjačem vetru, šibajući tamo-amo ne bi li ih sprečile da priđu bliže.
A tamo, u podnožju stabla, stajao je pas, vukući Rona prema velikoj rupi koja je zjapila između žila korenja... Ron se besno borio, ali glava i grudi počeše da nestaju s vidika...
– Rone! – vrisnu Hari, pokušavajući da ga sledi, ali teška grana opasno šibnu kroz vazduh i natera ga da uzmakne.
Sada su videli još samo jednu Ronovu nogu, koju je obavio oko korenja drveta, pokušavajući da spreči psa da ga odvuče dalje pod zemlju... ali se vazduhom, poput pucnja, prolomi užasno pucketanje; Ronova noga beše slomljena, a trenutak kasnije, i njegovo stopalo iščeze s vidika.
– Hari... moramo da potražimo pomoć... – govorila je Hermiona, gubeći dah. I ona je krvarila – Vrba ju je posekla po ramenu.
– Ne! To stvorenje je dovoljno veliko da ga proždere, nemamo vremena...
– Hari... nikad nećemo uspeti sami da se probijemo, bez pomoći...
Druga grana se povi ka njima, grančica povijenih poput zglobova.
– Ako taj pas može da uđe, možemo i mi – reče Hari dahćući, jurcajući tamo-amo, pokušavajući da pronađe prolaz kroz opake grane koje su fijukale, ali nije mogao da priđe ni pedalj bliže korenju drveta a da ga ne obore udarci njegovih grana.

– O, upomoć, upomoć – besomučno je šaputala Hermiona, cupkajući u mestu – molim te...
Krukšenks jurnu napred. Skliznuo je između mlatarajućih grana poput zmije, i zakačio se prednjim šapama za jedan čvor na stablu.
Odjednom, kao da se pretvorilo u mermer, stablo prestade da se pomera. Ni jedan jedini listić nije treperio.
– Krukšenkse! – prošaputa Hermiona nesigurno. Sada je bolno stezala Harijevu ruku. – Kako je samo znao...?
– On se druži s tim psom – reče Hari sumorno. – Video sam ih zajedno. Hajde...
izvadi svoj štapić...
Za tren oka pretrčaše rastojanje do stabla, ali pre nego što su stigli do jame među korenjem, Krukšenks je skliznuo u nju, zamahnuvši svojim četkastim repom. Hari pođe za njim. Puzao je napred, najpre glavom, i skliznuo niz zemlju do dna vrlo niskog tunela. Krukšenks je bio malo ispred, a oči su mu sijale pri svetlosti Harijevog štapića. Nekoliko trenutaka kasnije, i Hermiona skliznu niz rupu i stvori se pored njih.

– Gde je Ron? – prošaputa prestrašenim glasom.

– Ovuda – reče Hari, krenuvši pogrbljen za Krukšenksom.
– Kuda vodi ovaj tunel? – upita Hermiona bez daha.
– Ne znam... ucrtan je u Banditovu mapu, ali Fred i Džordž kažu da niko nikad nije uspeo da uđe u njega... Vodi van ivice mape, ali se činilo da se njime može dospeti u Hogsmid...
Išli su najbrže što su mogli, napola presamićeni. Ispred njih je promicao Krukšenksov rep, svaki čas se gubeći iz vida. Hodnik se nastavljao sve dalje i dalje. Činilo se da je dug koliko i onaj što vodi do Mednog vojvode... Hari je samo mislio na Rona, i na to šta bi sve čudovišni pas mogao učiniti njegovom drugu... Disao je kratko i teško, i trčao gotovo čučeći...
A onda tunel poče da se penje, a zatim i da krivuda, i Krukšenks nestade iz vida. Umesto njega, Hari vide tračak nejasnog svetla kroz jedan mali otvor.
On i Hermiona zastadoše da dođu do vazduha, prikradajući se napred. Oboje podigoše štapiće da bi videli šta je iza otvora.
Bila je to soba, prašnjava i sva u neredu. Tapet se ljuštio sa zidova, po podu su svuda bile fleke, a svaki komad nameštaja bio je oštećen kao da ga je neko namerno razbijao. Prozori su bili zamandaljeni daskama.
Hari pogleda u Hermionu, koja je izgledala vrlo uplašeno, ali mu je klimnula glavom.
Hari se provuče kroz rupu, i pogleda oko sebe. Soba je bila napuštena, ali su vrata zdesna bila otvorena, i vodila su u senovit hodnik. Hermiona iznenada zgrabi Harija za ruku. Razrogačenih očiju gledala je zamandaljene prozore.
– Hari – prošaputa – mislim da smo u Vrištećoj kolibi.
Hari se osvrnu oko sebe. Pogled mu pade na drvenu stolicu pored njih. Poveći delovi s nje bili su oljušteni i strgnuti. Jedna noga bila je čitava otkinuta.
– To nisu učinili duhovi – reče on polako.
U tom trenutku začu se škripa odozgo. Nešto se kretalo gornjim spratom. Oboje pogledaše u plafon. Hermionin stisak na Harijevoj ruci bio je tako jak da on oseti kako mu trnu prsti. Pogleda u nju podignutih obrva. Ona mu ponovo klimnu, i pusti mu ruku.
Što su tiše mogli, uspuzaše se u hodnik i popeše trošnim stepenicama. Sve je bilo prekriveno debelim slojem prašine, izuzev poda, na kome se video debeo trag nečega što beše odvučeno gore.
Stigoše do mračnog vrha stepeništa.
– Noks – prošaptaše oboje istovremeno, i svetlost na vrhovima njihovih štapića se ugasi. Samo jedna vrata behu otvorena. Dok su puzali ka njima začuše unutra neko kretanje, tih jauk, a onda duboko, glasno predenje. Još jednom razmeniše poglede i klimnuše jedno drugom.
Čvrsto držeći štapić pred sobom, Hari šutnu vrata i širom ih otvori.

Na veličanstvenom krevetu s baldahinom i prašnjavim zavesama ležao je Krukšenks, koji stade glasno da prede kad ih ugleda. Na podu pokraj mačka, držeći se za nogu koja je štrčala pod čudnim uglom, beše Ron.

Hari i Hermiona jurnuše ka njemu.
– Rone... da li si dobro?
– Gde je pas?
– Nije to pas – promrmlja Ron. Zaškrguće zubima od bola. – Hari, to je zamka...
– Šta...
– On je pas... On je Animagus...
Ron je zurio u nešto iza Harijevih leđa. Hari se okrenu. Čovek u senci uz tresak zalupi vrata od sobe.
Neuredna, prljava kosa spuštala mu se sve do lakata. Da mu oči nisu svetlucale iz dubokih mračnih duplji, ličio bi na leš. Voštana koža bila mu je tako razapeta preko kostiju lica da je ličila na lobanju. Žute zube iscerio je u osmeh. Bio je to Sirijus Blek.
– Ekspeliarmus! – zagrakta, uperivši Ronov štapić ka njima.
Harijev i Hermionin štapić istrgoše im se sami iz ruku, poleteše uvis kroz vazduh, a Blek ih dohvati. Zatim priđe korak bliže. Očima je fiksirao Harija.
– Očekivao sam da ćeš doći da pomogneš svom prijatelju – reče promuklo. Glas mu je zvučao kao da je odavno prestao da ga koristi. – Tvoj otac bi to isto učinio za mene. Hrabro od tebe što nisi odmah potrčao da dozoveš nastavnike. Zahvalan sam ti... to će mi umnogome olakšati stvari...
Zajedljiva primedba na račun njegovog oca grmela je u Harijevim ušima poput rike. Mržnja mu proključa u grudima ne ostavljajući mesta za strah. Prvi put u životu poželeo je da mu se štapić ponovo stvori u ruci, ne da bi se branio već da bi napao...
da bi ubio. Ne znajući ni sam šta radi, polete napred, ali se nešto iznenada mrdnu pored njega s obe strane, i dva para ruku ga zadržaše... – Ne, Hari! – preneraženo prošapta Hermiona. Ron se, međutim, obrati Bleku.
– Ako hoćete da ubijete Harija, moraćete i nas da ubijete! – reče oštro, mada je ustajući potpuno izgubio boju i neznatno se klatio dok je govorio.
Nešto zasja u Blekovim senovitim očima.
– Lezi dole – reče tiho Ronu. – Još više ćeš ozlediti tu nogu.
– Jeste li me čuli? – reče Ron slabašno, mada se uprkos bolu okačio o Harija kako bi ostao uspravan. – Moraćete da ubijete sve troje!
– Ovde će se noćas desiti samo jedno ubistvo – reče Blek, a osmeh mu se još više raširi.
– Otkud to? – naglo izlete Hariju, koji je pokušavao da se oslobodi Rona i Hermione. – Niste mnogo marili za to prošli put, zar ne? Nije vas bilo briga što ste pobili sve te Normalce da biste se domogli Petigrua... Šta je bilo, smekšali ste u Askabanu?

– Hari! – zacvile Hermiona. – Ućuti!

– ON MI JE UBIO MAMU I TATU! – povika Hari, i teškom mukom se oslobodi Hermioninog i Ronovog stiska, te polete napred...
Zaboravio je na magiju... zaboravio je da je sitan, mršav trinaestogodišnjak, dok je Blek bio visok, razvijen čovek... znao je samo da želi da povredi Bleka što više može... i da ga nije briga koliko će ovaj njemu zauzvrat nauditi...
Možda od šoka što je Hari učinio takvu glupost, tek Blek nije podigao štapić na vreme... Harijeva šaka se stegnu oko Blekovog sasušenog zgloba, uperivši vrhove štapića u stranu. Zglobove druge šake Hari zabi u Blekovu slepoočnicu i obojica padoše unazad, pravo na zid...
Hermiona je vrištala. Ron je urlao. Blesnu zaslepljujuća munja kad štapići u Blekovim rukama baciše snop varnica u vazduh, koje promašiše Harijevo lice za nekoliko centimetara; Hari je osećao da se ruka pod njegovim prstima divlje uvija, ali on ju je čvrsto stezao, dok je drugom pesnicom iz sve snage udarao Bleka po čitavom telu.
Ali, Blek slobodnom rukom ščepa Harija za gušu.
– Ne – prosikta – i suviše dugo sam čekao...
Blek poče da steže prste i Hari poče da se guši, nakrivljenih naočara.
A onda spazi Hermioninu nogu kako izranja niotkud. Blek se odvoji od Harija s bolnim urlikom. Ron se baci na Blekovu ruku sa štapićem, i Hari začu nejasnu galamu...
Oslobodio se iz klupka tela i spazio sopstveni štapić kako se kotrlja po podu.
Bacio se napred ka njemu ali...
– AUH!
I Krukšenks se pridružio tuči. Isturene kandže obe prednje šape zariše se duboko u Harijevu ruku. Hari ga zbaci, ali se Krukšenks sad ustremi ka Harijevom štapiću...
– E, NEĆEŠ, VALA! – zagrme Hari, i šutnu mačka tako jako da ovaj polete u stranu, frkćući. Hari zgrabi štapić i okrenu se...
– Sklanjajte mi se s puta! – povika na Rona i Hermionu.
Nije trebalo dvaput da im to kaže. Hermiona, boreći se da dođe do vazduha dok su joj usne krvarile, baci se u stranu, posegnuvši za svojim i Ronovim štapićem. Ron se uspuza do kreveta sa zastorima i sruši se na njega dahćući i obema rukama pridržavajući svoju slomljenu nogu, dok mu je bledo lice gotovo pozelenelo.
Blek je ležao u podnožju zida. Njegov mršavi grudni koš ubrzano se dizao i spuštao dok je posmatrao Harija kako se polako približava, upirući svojim štapićem pravo ka Blekovom srcu.
– Hoćeš da me ubiješ, Hari? – prošaputa on.
Hari se nadvio nad Blekom štapića i dalje uperenog u njegove grudi, gledajući ga s visine. Oko Blekovog levog oka dizao se modar podliv, a nos mu je krvario.
– Vi ste ubili moje roditelje – reče Hari, neprimetno drhtavim glasom, ali njegova

ruka sa štapićem bila je vrlo mirna i postojana.

Blek ga pogleda svojim upalim očima.
– Ne poričem – reče, vrlo tiho. – Ali kad bi znao čitavu priču...
– Čitavu priču? – ponovi Hari, dok su mu te reči besomučno odzvanjale u ušima. – Prodali ste ih Voldemoru. To je sve što treba da znam.
– Moraš da me saslušaš – reče Blek, i u njegovom glasu oseti se primesa žurbe. – Zažalićeš ako to ne učiniš... ne razumeš...
– Razumem, i te kako, bolje nego što vi mislite – reče Hari, dok mu je glas podrhtavao više no ikad. – Niste je nikada čuli, zar ne? Moju mamu... kako pokušava da zaustavi Voldemora da me ne ubije... a vi ste to uradili, vi...
Pre nego što je iko mogao išta da kaže, nešto riđe projuri pored Harija. Krukšenks skoči na Blekove grudi i smesti se tu, baš iznad Blekovog srca. Blek stade da trepće i žmirka, i pogleda nadole u mačka.
– Gubi se – promrmlja, pokušavajući da zbaci Krukšenksa sa sebe.
Ali Krukšenks zari kandže u Blekovu odoru i ne htede da se mrdne. Okrenuo je svoje ružno, pljosnato lice prema Hariju i pogledao ga svojim krupnim žutim očima. S desne strane Hari začu Hermionu kako suvo jeca.
Hari je gledao naniže u Bleka i Krukšenksa, još čvršće stežući štapić. Pa šta ako mora da ubije i mačku? Bila je u dosluhu s Blekom... ako je spremna da umre pokušavajući da zaštiti Bleka, to se Harija ne tiče... A to što Blek želi da je spase samo pokazuje da više mari za Krukšenksa nego za Harijeve roditelje...
Hari podiže štapić. Sada je trenutak da to učini. Došao je čas da osveti svoju majku i oca. Ubiće Bleka. Mora da ubije Bleka. Sad ima priliku...
Prođe nekoliko neverovatno dugih trenutaka. Hari je i dalje stajao, kao smrznut, uzdignutog štapića, dok je Blek zurio odozdo u njega, a Krukšenks je i dalje ležao na Blekovim grudima. Iz kreveta je dopiralo Ronovo isprekidano disanje. Hermiona je potpuno zanemela.
A onda se začu novi zvuk...
Bat koraka odjekivao je po podu... neko je bio u prizemlju.
– MI SMO OVDE GORE! – iznenada vrisnu Hermiona. – OVDE SMO, GORE ...

SIRIJUS BLEK... BRZO!
Blek načini nagli pokret koji umalo zbaci Krukšenksa. Hari grčevito stegnu štapić... – Učini to sada! – reče mu glas u glavi... ali su koraci već tutnjali po stepeništu, a Hari još uvek nije ništa učinio.
Vrata se otvoriše uz tresak i kišu crvenkastih varnica, i kada se Hari okrenuo u sobu ulete profesor Lupin, prebledelog lica, s podignutim štapićem, spremnim za akciju. Pogledom je preleteo preko Rona, koji je ležao na podu, do Hermione koja se šćućurila kraj vrata, pa sve do Harija, koji je stajao štapića uperenog u Bleka, a potom ga spusti i na samog Bleka, koji je nepomičan krvario podno Harijevih nogu.
– Ekspeliarmus! – povika Lupin.

Hariju štapić ponovo izlete iz ruke, baš kao i dva druga koje je Hermiona držala.

Lupin ih sve spretno uhvati, a onda uđe u sobu, zureći u Bleka, na čijim je grudima
Krukšenks i dalje zaštitnički sedeo.
Hari je još stajao u mestu, osetivši iznenadnu prazninu. Nije to učinio. Smelost ga je izdala. Bleka će ponovo predati dementorima.
Zatim Lupin progovori, čudnim glasom, glasom koji je podrhtavao od nekih potisnutih osećanja: – Gde je on, Sirijuse?
Hari brzo pogleda Lupina. Nije shvatio na šta Lupin misli. O kome Lupin govori? Okrene se da ponovo pogleda Bleka.
Blekovo lice beše potpuno bezizražajno. Nekoliko sekundi nije se uopšte micao. Zatim, vrlo lagano, podiže svoju praznu šaku i pokaza pravo na Rona. Zaprepašćen, Hari pogleda u Rona, koji je izgledao izbezumljeno.
– Ali onda... – promrmlja Lupin, zureći u Bleka netremice, kao da pokušava da mu čita misli... – Zašto se nije pojavio ranije? Osim... – Lupinove oči se iznenada raširiše, kao da vidi nešto iza Bleka, nešto što niko drugi ne može da vidi... – Ukoliko on nije taj... ukoliko se vi niste zamenili... a da mi niste rekli?
Vrlo lagano, netremice posmatrajući upalim očima Lupinovo lice, Blek klimnu glavom.
– Profesore – prekide ga Hari glasno – šta se to doga...?
Ali nije stigao da dovrši pitanje, pošto u sledećem trenutku ugleda nešto od čega mu glas zamre u grlu. Lupin je spuštao svoj štapić. Sledećeg trenutka on priđe Bleku, uhvati ga za ruku, podiže ga na noge tako da Krukšenks pade na pod, i zagrli ga kao da mu je rođeni brat.
Hari oseti kao da mu je neko iskidao dno stomaka.
– NE MOGU DA VERUJEM! – vrisnu Hermiona.
Lupin se odvoji od Bleka i okrenu se ka njoj. Ona se beše pridigla s poda i pokazivala je na Lupina, divljeg pogleda. – Vi... vi...
– Hermiona...
– ...vi i on!
– Hermiona, smiri se...
– Nisam nikome rekla – urlala je Hermiona. – Ja sam vas pokrivala...
– Hermiona, saslušaj me, molim te! – povika Lupin. – Mogu da ti objasnim...
Hari oseti kako se sav trese, ne od straha već od novog naleta besa.
– Verovao sam vam – povika na Lupina, dok mu je glas vibrirao, izgubivši kontrolu – a sve vreme ste bili njegov prijatelj!
– Grešiš – reče Lupin. – Nisam bio Sirijusov prijatelj poslednjih dvanaest godina, ali sad jesam... dozvoli da ti objasnim...
– NE! – vrisnu Hermiona. – Hari, ne veruj mu, pomagao je Bleku da uđe u zamak, i on želi da umreš... on je vukodlak!
Zavlada odzvanjajuć muk. Svi pogledi behu sada uprti u Lupina, koji je delovao

iznenađujuće mirno, mada je prilično prebledeo.

– Podbacila si u odnosu na svoje uobičajene standarde, Hermiona – reče on. – Pogodila si samo jednu od tri stvari. Nisam pomagao Sirijusu da uđe u zamak, i nipošto ne želim da vidim Harija mrtvog... – Čudan drhtaj pređe preko njegovog lica. – Ali ne poričem da sam vukodlak.
Ron učini vidan napor da ponovo ustane, ali pade natrag, bolno cvileći. Lupin krenu ka njemu, delujući zabrinuto, ali Ron procedi: – Gubi se od mene, vukodlače!
Lupin stade kao ukopan. Zatim se, s očiglednim naporom, okrete ka Hermioni i reče: – Koliko već znaš?
– Odavno – prošaputa Hermiona. – Otkad sam radila domaći za profesora Snejpa...
– Biće presrećan da to čuje – reče Lupin hladno. – On je zadao taj zadatak nadajući se da će neko shvatiti šta moji simptomi znače... Da li si proverila lunarnu kartu i shvatila da sam uvek bolestan kada je pun Mesec? Ili si shvatila da se bauk pretvorio u Mesec kada me je ugledao?
– I jedno i drugo – reče Hermiona tiho.

– Ti si najpametnija veštica tvojih godina koju sam ikada upoznao, Harmiona.

– Nisam – prošaputa Hermiona. – Da sam bila malo pametnija, svima bih rekla ko

ste!
– Ali oni već znaju – reče Lupin. – Barem osoblje.
– Dambldor vas je unajmio znajući da ste vi vukodlak? – procedi Ron. – Je li on lud?
– Neki od nastavnika su to takođe pomislili – reče Lupin. – Morao je mnogo truda da uloži kako bi ubedio izvesne nastavnike da sam osoba od poverenja...
– A NIJE BIO U PRAVU! – zaurla Hari. – POMAGALI STE MU SVE OVO VREME! – Pokazivao je prstom na Bleka, koji iznenada pređe preko sobe i sruči se na krevet s baldahinom, sakrivši lice drhtavom šakom. Krukšenks poskoči i smesti mu se u krilo, predući. Ron ustuknu i odmače se od oboje, vukući nogu.
– Nisam pomagao Sirijusu – reče Lupin. – Ako mi date šansu, objasniću vam. Vidite...
On razdvoji Harijev, Ronov i Hermionin štapić i svaki od njih baci vlasniku. Hari dohvati svoj, zapanjen.
– Eto – reče Lupin, zadenuvši vlastiti štapić nazad za pojas. – Vi ste naoružani, ja nisam. Hoćete li sada da me saslušate?
Hari nije znao šta da misli. Da li je to neki trik?
– Ako mu niste pomagali – reče, sevajući besnim pogledom na Bleka – kako ste znali da je ovde?
– Mapa – reče Lupin. – Banditova mapa. Sedeo sam u svojoj kancelariji, proučavajući je...

– Znate kako se to radi? – upita Hari sumnjičavo.

– Naravno da znam – reče Lupin, nestrpljivo mahnuvši rukom. – Pomogao sam da se ona nacrta. Ja sam Mesečko... to je nadimak koji su mi drugovi nadenuli u školi.
– Vi ste napisali...?
– Najvažnije je da sam je pažljivo posmatrao večeras, pošto sam pomislio da biste ti, Ron i Hermiona mogli da pokušate da se išunjate iz zamka i posetite Hagrida pre nego što pogube njegovog hipogrifa. I bio sam u pravu, zar ne?
On stade da se šetka tamo-amo, gledajući u njih. Oko njegovih nogu dizala se prašina.
– Mora da si nosio očev stari Ogrtač, Hari...
– Otkud znate za Ogrtač?
– Koliko sam samo puta video Džejmsa kako nestaje ispod njega... – reče Lupin, ponovo nestrpljivo mahnuvši rukom. – Stvar je u tome da se vaše kretanje vidi na Banditovoj mapi čak i kad nosite Nevidljivi ogrtač. Posmatrao sam kako idete preko dvorišta i ulazite u Hagridovu kolibu. Dvadeset minuta kasnije, napustili ste ga i krenuli natrag prema zamku. Ali je sada još neko bio s vama.
– Šta? – reče Hari. – Ne, nije!
– Nisam verovao svojim očima – reče Lupin, i dalje se šetkajući i ignorišući Harijevu upadicu. – Pomislio sam da mapa ne funkcioniše ispravno. Kako bi on mogao biti s vama?
– Niko nije bio s nama! – reče Hari.
– A onda sam video još jednu tačkicu, kako se brzo kreće ka vama, s natpisom Sirijus Blek... Video sam kako se sudara s vama. Gledao sam kako je dvoje od vas uvukao u Mlatarajuću vrbu...
– Jednog! – reče Ron ljutito.
– Ne, Rone – reče Lupin. – Dvojicu.

– Mogu li da pogledam tvog pacova? – reče mirno.

– Šta? – reče Ron. – Kakve veze ima Krastica s tim?
– Ima, i te kakve – reče Lupin. – Mogu li da ga vidim, molim te?
Ron je oklevao, a zatim zavuče ruke pod odoru. Krastica stade da se uvija, besomučno se bacakajući. Ron je morao da ga ščepa za njegov dugački, ćelavi rep kako bi ga sprečio da pobegne. Krukšenks ustade s Blekove noge i preteći zasikta.
Lupin se približi Ronu. Izgledalo je da mu zastaje dah dok je nepomično zurio u Krasticu.
– Šta? – reče Ron ponovo, privijajući Krasticu bliže k sebi, sav preplašen. – Kakve veze moj pacov ima sa svim ovime?
– To nije pacov – iznenada zahropta Sirijus Blek.
– Kako to mislite... naravno da je pacov...
– Ne, nije – reče Lupin mirno. – On je čarobnjak.

– Animagus – reče Blek – po imenu Piter Petigru.

18. Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja


Bilo im je potrebno nekoliko trenutaka da progutaju ovu apsurdnu tvrdnju. Zatim Ron izgovori ono što je Hariju bilo na umu.
– Obojica ste fijuknuli!
– Sumanuto! – reče Hermiona slabim glasom.
– Piter Petigru je mrtav! – reče Hari. – On ga je ubio pre dvanaest godina! Hari pokaza na Bleka, čije se lice zgrči.
– Hteo sam – zareža ovaj, iskezivši žute zube – ali me je mali Piter nadmudrio...
ovoga puta neće!
Krukšenks pade na pod kad se Blek ustremi na Krasticu. Ron zaurla od bola kada se Blek svom težinom sruči na njegovu slomljenu nogu.
– Sirijuse, NE! – zaurla Lupin, bacivši se napred da bi ponovo odvukao Bleka od Rona. – ČEKAJ! Ne možeš to tek tako da učiniš... oni moraju da shvate... moramo da im objasnimo...
– Možemo im objasniti kasnije! – zareža Blek pokušavajući da odgurne Lupina. Jedna ruka mu je i dalje grabila kroz vazduh u pokušaju da dohvati Krasticu, koji je skičao kao prase i grebao Rona po licu i vratu pokušavajući da pobegne.
– Imaju... pravo... da... znaju... sve! – dahtao je Lupin, i dalje pokušavajući da obuzda Bleka. – Ron ga je gajio kao ljubimca! Ima tu nekih stvari koje čak ni ja ne razumem! A Hari... duguješ Hariju istinu, Sirijuse!
Blek prestade da se opire, mada su njegove upale oči i dalje bile prikovane za Krasticu, koga je Ron čvrsto stezao u svojim prebijenim, izgrebanim i raskrvavljenim rukama.
– U redu, onda – reče Blek, ne skidajući pogled s pacova. – Reci im sve što želiš.

Ali brzo, Remuse. Hoću da počinim to ubistvo zbog kojeg sam ležao u zatvoru...

– Vi ste ludaci, obojica – reče Ron drhtavim glasom, pogledom tražeći podršku od Harija i Hermione. – Dosta mi je ovoga. Odoh.
On pokuša da ustane, oslanjajući se na zdravu nogu, ali Lupin ponovo podiže štapić, uperivši ga u Krasticu.
– Moraš da me saslušaš, Rone – reče mirno. – Samo čvrsto drži Pitera dok slušaš.
– ON NIJE PITER, VEĆ KRASTICA! – zaurla Ron, pokušavajući da ugura pacova natrag u svoj prednji džep, ali se Krastica i suviše jako opirao. Ron se zatetura i izgubi ravnotežu, a Hari ga pridrža i odgurnu nazad na krevet. Zatim, ignorišući Bleka, Hari se okrenu ka Lupinu.
– Postoje svedoci koji su videli da je Petigru umro – reče. – Cela ulica puna...
– Oni su videli ono što misle da jesu! – reče Blek mahnito, još uvek gledajući Krasticu koji se otimao u Ronovim rukama.
– Svi su mislili da je Sirijus ubio Pitera – reče Lupin, klimnuvši glavom. – I ja sam u to poverovao... sve dok večeras nisam video mapu. Jer, Banditova mapa nikad ne laže... Piter je živ. Ron ga drži, Hari.
Hari spusti pogled na Rona, i kada im se pogledi susretoše, oni se bez reči složiše: Blek i Lupin su sišli s uma. Njihova priča nije imala nikakvog smisla. Kako Krastica može da bude Piter Petigru? Blek je potpuno odlepio u Askabanu... ali zašto Lupin igra njegovu igru?
Tada Hermiona progovori, drhtavim, naoko mirnim glasom, kao da želi da ubedi profesora Lupina da govori razumno.
– Ali, profesore Lupin... Krastica ne može biti Petigru... to ne može biti istina, vi znate da ne može...
– Zašto ne može? – reče Lupin mirno, kao da su u učionici, kao da je Hermiona prosto primetila problem u eksperimentu s grindilom.
– Zato... zato što bi ljudi znali da je Piter Petigru animagus. Radili smo animaguse na času kod profesorke Mek Gonagal. A ja sam ih proučavala radeći domaći...
Ministarstvo magije vodi računa o vešticama i čarobnjacima koji mogu da se pretvore u životinje. Postoji registar koji pokazuje u koje se životinje pretvaraju, kao i koje su im oznake i slične stvari... a ja sam otišla i potražila profesorku Mek Gonagal u registru, u kome postoji samo sedam animagusa u ovom veku, a Petigruovo ime nije bilo na spisku...
Hari jedva da je stigao da se u sebi zadivi trudu koji Hermiona ulaže dok radi svoje domaće zadatke kad Lupin poče da se smeje.
– Opet si u pravu, Hermiona! – reče. – Ali, Ministarstvo nikad nije saznalo da postoje tri neregistrovana animagusa koji se motaju po Hogvortsu.
– Ako hoćeš da im ispričaš celu priču, onda požuri, Remuse – zareža Blek, koji je i dalje motrio na svaki Krastičin očajnički pokret. – Čekao sam dvanaest godina, i neću moći još dugo.

– U redu... ali moraćeš da mi pomogneš, Sirijuse – reče Lupin – znam samo kako je počelo...
Lupin naglo zastade. Začu se glasna škripa iza njega. Vrata spavaće sobe otvoriše se sama od sebe. Sve petoro pogledaše u njih. Zatim Lupin koraknu prema njima i pogleda ka prizemlju.
– Nema nikoga...
– Ovo mesto posećuju duhovi! – reče Ron.
– Nije istina – reče Lupin, i dalje začuđeno gledajući u vrata. – Vrišteća koliba nije nikada bila stecište duhova... Ja sam proizvodio krike i hučanje koje su meštani imali prilike da čuju.
On skloni svoju prosedu kosu s očiju, zamisli se za trenutak pa reče: – Tako sve ovo i počinje... time što sam ja postao vukodlak. Ništa se od svega ovoga ne bi desilo da nisam bio ugrizen... i da nisam bio toliko budalast...
Izgledao je tužno i umorno. Ron htede da ga prekine, ali Hermiona reče: – Psst! – Posmatrala je Lupina vrlo pomno.
– Bio sam vrlo mali kada sam ugrizen. Moji roditelji su sve pokušali, ali u to vreme nije bilo leka. Napitak koji mi je profesor Snejp spravljao skorašnje je otkriće. Daje mi sigurnost, znate. Dok god ga uzimam u sedmici pre punog Meseca, uspevam da sačuvam razum čak i kada se preobrazim... U stanju sam da se šćućurim u svojoj kancelariji, kao posve bezopasan vuk, i da sačekam da se Mesec ponovo smanji...
– Međutim, pre nego što je pronađen napitak protiv vukodlaštva svakog meseca sam postajao pravi monstrum. Izgledalo je nemoguće da ću moći da pohađam Hogvorts. Drugi roditelji ne bi želeli da njihova deca budu u mom prisustvu.
– Ali tada je Dambldor postao direktor, a on je imao razumevanja. Rekao je da nema razloga da ne pohađam školu dok god se držim mera predostrožnosti... – Lupin uzdahnu, i pogleda pravo u Harija. – Rekao sam ti, pre nekoliko meseci, da je Mlatarajuća vrba zasađena one godine kada sam ja došao na Hogvorts. Istina je zapravo da je zasađena baš zbog toga što sam ja došao na Hogvorts. Ova koliba – Lupin pogleda tužno po sobi – tunel koji vodi do nje... napravljeni su radi mene. Jednom mesečno mene su tajno sprovodili iz zamka na ovo mesto, da se tu preobrazim. Na ulazu u tunel zasađeno je drvo kako bi sprečilo bilo koga drugog da naleti na mene dok sam bio opasan.
Hari nije mogao da shvati čemu ta priča, ali ipak je pomno slušao. Ništa osim Krastičinog preplašenog skičanja nije remetilo tišinu u kojoj je odzvanjao Lupinov glas.
– Moji preobražaji tih dana bili su... bili su užasni. Bilo je vrlo bolno pretvarati se u vukodlaka. Pošto sam bio odvojen od ljudskih bića koja bih mogao da ugrizem, grizao sam i grebao samog sebe. Stanovnici sela čuli bi te urlike i buku, i mislili da čuju neke jezive duhove. Dambldor je ohrabrivao te glasine... Čak ni sada, kada u kući već godinama vladaju mir i tišina, seljani se ne usuđuju da joj priđu...

– Ali uprkos mojim preobražajima, bio sam srećniji nego ikad u životu. Po prvi put sam imao prijatelje, tri velika prijatelja. Sirijusa Bleka... Pitera Petigrua... i, naravno, tvog oca, Hari – Džejmsa Potera.

– No, mojim prijateljima nije moglo da promakne da jednom mesečno nestajem. Izmišljao sam najrazličitije izgovore. Pričao sam im da mi je majka bolesna, i da idem kući da je obilazim... Plašio sam se da bi me napustili istog trenutka kad bi saznali ko sam. Ali, naravno, oni su, kao i ti Hermiona, ubrzo sami otkrili istinu...
– I uopšte me nisu napustili. Umesto toga, uradili su nešto što ne samo da mi je trenutke preobražaja učinilo podnošljivijim, već se pretvorilo u najlepše trenutke mog života. Postali su animagusi.
– I moj tata? – upita Hari, zapanjen.
– Da, i on – reče Lupin. – Trebalo im je gotovo tri godine da otkriju kako se to radi. Tvoj otac i Sirijus bili su najpametniji učenici u ovoj školi, na svu sreću, pošto preobražaj u animagusa može da krene i naopako... što je jedan od razloga zbog kojeg Ministarstvo strogo vodi računa o svima koji to pokušavaju. Piteru je trebala sva pomoć koju je mogao da dobije od Džejmsa i Sirijusa. Najzad, kada su bili u petom razredu uspelo im je da to izvedu. Svako je mogao po volji da se preobrazi u po jednu životinju.
– Ali kako su vam time pomagali? – upita Hermiona, začuđena.
– Nisu mogli da mi prave društvo u ljudskom obličju, pa su mi pravili društvo preobraženi u životinje – reče Lupin. – Vukodlak je opasan samo po ljude. Išunjali bi se iz zamka svakog meseca, krijući se ispod Džejmsovog Nevidljivog ogrtača. Onda bi se pretvorili u životinje... Piter, kao najmanji, provukao bi se ispod razmahalih grana Vrbe i dotakao bi čvor koji je čini nepokretnom. Zatim bi se svi spustili niz tunel i pridružili mi se. Pod njihovim uticajem, postajao sam manje opasan. Dok sam bio u njihovom društvu, mada mi je telo i dalje bilo vučje, duh je to bio sve manje.
– Požuri, Remuse – progunđa Blek, koji je i dalje posmatrao Krasticu s izrazom užasne, nezajažljive gladi.
– Polako, upravo dolazim do toga, Sirijuse... pa, sad kada smo svi mogli da se preobrazimo pred nama su se otvarale izuzetno uzbudljive mogućnosti. Uskoro, iskradali bismo se noću iz Vrišteće kolibe i tumarali po školskom imanju i selu. Sirijus i Džejms su se preobražavali u velike životinje, tako da su bili u stanju da drže vukodlaka pod kontrolom. Sumnjam da je iko od učenika s Hogvortsa ikada otkrio više stvari o hogvortskom imanju i Hogsmidu nego što smo mi tada... Tako smo i napravili Banditovu mapu, i potpisali je našim nadimcima. Sirijus je Šaponja. Piter je Crvorep. Džejms je bio Rogonja.
– Koja je životinja bio...? – započe Hari, ali ga Hermiona preseče.
– To je stvarno bilo opasno! Lutati naokolo po mraku s vukodlakom! Šta bi bilo da ste im pobegli, i ugrizli nekoga?
– Ta me misao i dalje proganja – reče Lupin teškim glasom. – A bilo je mnogo

prilika kada smo to za dlaku izbegli. Kasnije smo se tome smejali. Bili smo mladi, lakomisleni... poneti vlastitom pameću.
– Ponekad sam osećao krivicu zbog toga što sam izneverio Dambldorovo poverenje, dabome... on mi je dozvolio da dođem na Hogvorts, što nijedan drugi direktor ne bi učinio, a nije imao pojma da kršim pravila koja je ustanovio radi moje vlastite sigurnosti i bezbednosti drugih učenika. Nije imao pojma da sam naveo trojicu drugih đaka da se potajno preobražavaju u animaguse. Ali, kad god bismo seli da isplaniramo sledeću pustolovinu, osećaj krivice u meni bi nestajao. I nisam se promenio...
Lupinovo lice se smrači, i u glasu mu se oseti samoprezir. – Svih ovih godina borio sam se sâm sa sobom, pitajući se da li bih smeo da kažem Dambldoru da je Sirijus animagus. Ali nisam to učinio. Zašto? Zato što bi to značilo da priznajem da sam izneverio njegovo poverenje dok sam bio u školi, da priznajem da sam i druge naveo da pođu za mnom... a Dambldorovo poverenje mi je značilo sve u životu. Doveo me je na Hogvorts dok sam bio dete, i dao mi posao nakon što su me celog mog života odraslog svi odbijali, te nisam mogao da dobijem plaćen posao zbog onoga što sam. Tako da sam sebe ubedio kako Sirijus dolazi u školu pomoću Mračnih veština koje je naučio od Lorda Voldemora, a da njegova sposobnost da bude animagus nema nikakve veze s time... tako da je Snejp sve vreme bio u pravu što se mene tiče.

– Snejp? – reče Blek oštro, po prvi put skrenuvši pogled s Krastice na Lupina. – Kakve veze ima Snejp s tim?
– On je ovde, Sirijuse – reče Lupin nevoljno. – I on ovde predaje. – On pogleda u Harija, Rona i Hermionu.
– Profesor Snejp je bio u školi s nama. Vrlo oštro se suprotstavio mom imenovanju za nastavnika Odbrane od Mračnih veština. Čitavu godinu on priča Dambldoru kako ne sme da ima poverenja u mene. On ima svoje razloge... Vidite, Sirijus je izveo trik koji umalo nije ubio Snejpa, trik u koji sam i ja bio umešan...
Blek se podsmešljivo nasmeja.
– To je i zaslužio – zlobno se iskezi. – Šunjao se naokolo, pokušavao da otkrije šta to krijemo... nadajući se da će uspeti da nas tuži kako bi nas izbacili...
– Severus je bio vrlo zainteresovan da sazna kuda odlazim svakog meseca – reče Lupin Hariju, Ronu i Hermioni. – Bili smo na istoj godini, znate i mi... ovaj... nismo se baš mnogo voleli. On naročito nije podnosio Džejmsa. Bio je ljubomoran, rekao bih, na Džejmsov talenat za kvidič... u svakom slučaju, Snejp me je video kako prelazim preko terena s Madam Pomfri, jedne večeri dok me je ona odvodila do Mlatarajuće vrbe da se preobrazim. Sirijus je mislio da bi... ovaj... bilo zabavno da kaže Snejpu kako samo treba dugim štapom da dotakne čvor na vrbi, i moći će da ide za mnom. Naravno, Snejp je to pokušao... a da je uspeo da stigne do ove kuće, naišao bi na pravog pravcatog vukodlaka... ali tvoj otac, koji je čuo šta je Sirijus uradio, pošao je za Snejpom i povukao ga natrag, pri tom rizikujući svoj život... Snejp me je

ipak spazio, na kraju tunela. Dambldor mu je zabranio da to ispriča bilo kome, ali od tog vremena on zna šta sam...
– Dakle, zato vas Snejp ne voli – reče Hari polako. – Zato što misli da ste i vi učestvovali u toj šali?
– Baš tako – procedi ledeni glas kraj zida iza Lupina.
Severus Snejp je skidao sa sebe Nevidljivi ogrtač, uperivši štapić pravo u Lupina.

19. Sluga Lorda Voldemora


Hermiona vrisnu. Blek skoči na noge. Hari se trgnu kao da ga je udarila struja.

– Našao sam ga u podnožju Mlatarajuće vrbe – reče Snejp, bacajući Ogrtač u stranu, pazeći da štapić drži uperen pravo u Lupinove grudi. – Vrlo je koristan, Poteru, hvala ti...
Snejp je bio pomalo zadihan, ali mu je na licu titrao potisnuti trijumf. – Možda se pitaš otkud sam znao da ste ovde! – reče, dok su mu oči sijale. – Upravo sam bio u tvojoj kancelariji, Lupine. Zaboravio si večeras da popiješ svoj napitak, pa sam ti poneo pun pehar. Na svu sreću... moju sreću, to jest. Na tvom stolu je ležala izvesna mapa. Jedan pogled mi je rekao sve što treba da znam. Video sam te kako trčiš ovim hodnikom i nestaješ s vidika.
– Severuse... – poče Lupin, ali ga Snejp nadglasa.
– Neprekidno sam ponavljao direktoru da ti pomažeš svom starom prijatelju Bleku da uđe u zamak, Lupine, a sad imam i dokaz. Čak ni ja nisam mogao da naslutim da imaš drskosti da koristiš ovu straćaru kao svoje sklonište...
– Severuse, grešiš – reče Lupin brzo. – Nisi čuo sve... mogu da ti objasnim...
Sirijus nije došao da ubije Harija...
– Još dvojica za Askaban večeras – reče Snejp, čije su oči sijale fanatičnim

sjajem. – Baš me zanima kako će Dambldor sve ovo da primi... Bio je potpuno ubeđen da si bezopasan, znaš, Lupine... ukroćeni vukodlak...
– Budalo – reče Lupin meko. – Da li dečačka zloba zavređuje da pošalješ nedužnog čoveka u Askaban?
BENG! Tanki, zmijoliki konopci prasnuše s vrha Snejpovog štapića i izuvijaše se oko Lupinovih usta, zglobova i članaka. On se zatetura i pade na pod, onemogućen da se kreće. S besnim krikom na usnama, Blek se okomi na Snejpa, ali Snejp uperi štapić pravo između Blekovih očiju.
– Daj mi razlog – prošaputa. – Daj mi razlog da to učinim, i kunem ti se da hoću. Blek stade kao ukopan. Teško bi bilo reći na čijem licu je bilo više mržnje.
Hari je stajao, gotovo oduzet, ne znajući šta da čini, niti kome da veruje. Pogledao

je Rona i Hermionu. Ron je bio podjednako zbunjen; i dalje se borio da zadrži Krasticu koji se otimao. Hermiona je pak nesigurno ustuknula ka Snejpu i rekla, gotovo bez daha: – Profesore Snejp... ništa... ništa nas ne košta da čujemo šta imaju da kažu... zar ne?
– Gospođice Grejndžer, već vam preti izbacivanje iz ove škole – zapenuša Snejp.
– Vi, Poter i Vizli ste van granica škole, u društvu osuđenog zločinca i vukodlaka. Bar jednom u životu držite jezik za zubima.
– Ali... šta.. šta ako je u pitanju greška...
– ĆUTI, GLUPA DEVOJČICE! – povika Snejp, iznenada delujući potpuno mahnito. – NE PRIČAJ O ONOME ŠTO NE RAZUMEŠ! – S vrha njegovog štapića, i dalje uperenog ka Blekovom licu, iskoči nekoliko iskri. Hermiona zaćuta.
– Osveta je veoma slatka – dahtao je Snejp ka Bleku. – Koliko sam se samo nadao da ću ja biti taj koji će te uhvatiti...
– I ova šala je na tvoj račun, Severuse – procedi Blek. – Ukoliko ovaj dečak ponese svog pacova do zamka... – on klimnu glavom ka Ronu – ja ću mirno poći...
– Sve do zamka? – reče Snejp, svilenim glasom. – Mislim da nema potrebe da idemo tako daleko. Dovoljno je da pozovem dementore čim izađemo iz Mlatarajuće vrbe. Biće vrlo zadovoljni kada te vide, Blek... dovoljno da ti daju jedan mali poljubac, ako smem da primetim...
S Blekovog lica iščeze i ono malo preostale boje.
– Ti... moraš da me saslušaš – poče on da krklja. – Taj pacov... pogledaj pacova...
Ali u Snejpovim očima svetlucao je ludački sjaj, kakav Hari nikada ranije nije
video. Izgledalo je kao da je Snejp izgubio razum.
– Pođite, svi skupa – reče. Pucnu prstima, i krajevi niti kojima je Lupin bio uvezan poleteše u njegove ruke. – Ja ću da vučem vukodlaka. Možda će dementori poželeti i njega da poljube...
Pre nego što je shvatio šta radi, Hari pređe sobu u tri skoka i ispreči se na vratima.
– Sklanjaj mi se s puta, Poteru, već si dovoljno nadrljao! – zareža Snejp. – Da me

nije bilo ovde da ti spasim kožu...

– Profesor Lupin je mogao da me ubije bar stotinu puta ove godine – reče Hari. – Toliko puta sam bio nasamo s njim dok smo imali časove odbrane od dementora. Ako je on zaista pomagao Bleku, zašto me tada nije dokusurio?
– Ne pitaj mene kako funkcioniše mozak jednog vukodlaka – prosikta Snejp. – Gubi mi se s puta, Poteru.
– BAŠ STE BEDNI! – zaurla Hari. – SAMO ZATO ŠTO SU SE S VAMA SPRDALI U ŠKOLI NEĆETE ČAK NI DA SASLUŠATE...
– TIŠINA! NE DOZVOLJAVAM DA SE SA MNOM TAKO RAZGOVARA! – vrisnu Snejp, razjareniji nego ikad. – Kakav otac takav i sin, Poteru! Upravo sam ti spasao život. Trebalo bi da mi na kolenima zahvaljuješ! Bolje da te je ubio! Umro bi poput tvoga oca, koji je bio i suviše nadmen da bi poverovao kako možda greši u pogledu Bleka... a sada mi se gubi s puta, ili ću te ja naterati. SKLANJAJ MI SE S PUTA, POTERU!
Hari se odluči u deliću sekunde. Pre nego što je Snejp stigao da zakorači ka njemu, on podiže svoj štapić.
– Ekspeliarmus! – zaurla, ali njegov glas nije bio jedini koji je uzviknuo. Začu se tresak od kog se vrata zatresoše u šarkama. Snejpova stopala se odvojiše od zemlje, i on se prikova za zid, a onda skliznu na pod, a ispod kose mu šiknu mlaz krvi. Bio je nokautiran.
Hari se osvrnu. I Ron i Hermiona su istovremeno pokušali da razoružaju Snejpa. Snejpov štapić polete u visokom luku i pade na krevet pored Krukšenksa.
– Nije trebalo to da učiniš – reče Blek, pogledavši u Harija. – Trebalo je da ga prepustite meni...
Hari izbegnu Blekov pogled. Čak ni sada nije bio siguran da je učinio pravu stvar.

– Napali smo nastavnika... napali smo nastavnika... – cičala je Hermiona, preplašeno gledajući u beživotnog Snejpa. – Uh, bićemo u gadnoj nevolji...
Lupin je pokušavao da se oslobodi. Blek se brzo sagnu i odveza ga. Lupin se ispravi, trljajući ruke tamo gde su se konopci bili usekli.
– Hvala, Hari – reče on.
– I dalje ne kažem da vam verujem – odgovori mu on.
– Onda je vreme da ti pružim bar neki dokaz – reče Lupin. – Ti, dečače... daj mi Pitera, molim te. Odmah.
Ron još jače privi Krasticu na grudi.
– Okani ga se! – reče nejakim glasom. – Hoćete da mi kažete da je on pobegao iz Askabana samo zato da bi se dokopao Krastice? Mislim... – on pogleda u Harija i Hermionu, tražeći podršku – recimo da je Petigru i mogao da se pretvori u pacova...
postoji na milione pacova... kako je znao gde je onaj koga traži, ako je bio utamničen u Askabanu?
– Da znaš, Sirijuse, to je dobro pitanje – reče Lupin, okrenuvši se Bleku, blago se

namrštivši. – Kako si uopšte otkrio gde je on?

Blek zavuče svoju kandžastu šaku u odoru, i izvadi ispresavijan komadić papira, razvi ga i pokaza ga ostalima.
Bila je to fotografija Rona i njegove porodice koja je objavljena u Dnevnom proroku prethodnog leta, a na njoj je, na Ronovom ramenu, sedeo Krastica.
– Odakle ti to? – upita Lupin Bleka, zaprepašćen.
– Od Fadža – reče Blek. – Kad je došao u inspekciju u Askaban prošle godine, dao mi je svoje novine. A tu je bio Piter, na naslovnoj strani... na ramenu ovog dečaka... odmah sam ga prepoznao... koliko sam ga samo puta video kako se preobražava? A u izveštaju je pisalo da se dečak vraća na Hogvorts... tamo gde je i Hari...
– Gospode bože – reče Lupin mekim glasom, gledajući čas u Krasticu, čas u sliku u novinama. – Njegova prednja nožica...
– Šta je s njom? – reče Ron prkosno.
– Nedostaje joj prst – reče Blek.
– Naravno – reče Lupin. – Tako jednostavno... tako genijalno... On ga je sam odsekao?
– Baš pre nego što se preobrazio – reče Blek. – Kad sam ga saterao u ćošak, zaurlao je tako glasno da ga je čula čitava ulica, kako sam ja izdao Lili i Džejmsa. A onda, pre nego što sam stigao da bacim kletvu na njega, razneo je celu ulicu držeći svoj štapić iza leđa, ubivši svakog ko se našao na dvadeset stopa razdaljine od njega... i sjurio se u kanalizaciju zajedno s drugim pacovima...
– Zar nisi nikada čuo, Rone? – reče Lupin. – Najveći komadić Pitera koji su našli bio je njegov prst.
– Čuj, Krastica se najverovatnije potukao s nekim drugim pacovom, ili tako nešto! On je u mojoj porodici odvajkada, znaš...
– Zapravo, dvanaest godina – reče Lupin. – Zar se nisi nikad zapitao zašto toliko dugo živi?
– Mi... dobro smo se brinuli o njemu! – reče Ron.
– Ipak, sad ne izgleda previše dobro, zar ne? – reče Lupin. – Ubeđen sam da je počeo da gubi na težini kad je čuo da je Sirijus ponovo na slobodi...
– Plaši se tog ludog mačka! – reče Ron, pokazujući glavom na Krukšenksa, koji je i dalje predući ležao na krevetu.
Ali, to nije tačno, iznenada prostruja Hariju kroz glavu... Krastica je izgledao bolestan i pre nego što je sreo Krukšenksa... još od vremena Ronovog povratka iz Egipta... od vremena kada je Blek pobegao...
– Ovaj mačak nije lud – reče Blek grubo. On izvuče koščatu ruku i pomilova Krukšenksovu pufnastu glavicu. – On je najinteligentniji mačak kojeg sam sreo. Odmah je prepoznao šta je Piter i shvatio s kim ima posla. A kada je mene sreo, znao je da ja nisam pas. Trebalo mu je dosta vremena da stekne poverenje u mene... Najzad

sam uspeo da mu saopštim za čim tragam, a on mi je pomagao...

– Kako to mislite? – bez daha će Hermiona.
– Pokušao je da mi dovede Pitera, ali nije mogao... pa mi je ukrao lozinke za ulaz u grifindorsku kulu... Koliko sam ga razumeo, uzeo ih je s noćnog stočića nekog dečaka...
Harijev mozak je posustajao pod obiljem informacija koje je čuo. Zvučalo je apsurdno... pa ipak...
– Ali je Piter shvatio šta mu se sprema, i zbrisao.... Taj mačak – reče da se zove Krukšenks? – rekao mi je da je Piter ostavio krv na čaršavima... pretpostavljam da je sam sebe ujeo... Pa, već mu je jednom upalilo da lažira vlastitu smrt...
Ove reči osvestiše Harija.
– A zašto je lažirao svoju smrt? – upita besno. – Jer je znao da ćeš i njega da ubiješ, baš kao što si ubio moje roditelje!
– Ne – reče Lupin. – Hari...
– A sad si došao da ga dokrajčiš!
– Da, jesam – reče Blek, gledajući zloćudno u Krasticu.
– Onda je trebalo da dozvolim Snejpu da te odvede! – uzviknu Hari.
– Hari – reče Lupin žurno – zar ne vidiš? Sve vreme smo mislili da je Sirijus izdao tvoje roditelje, a da je Piter njega jurio... ali bilo je obrnuto, shvataš? Piter je izdao tvog oca i tvoju majku... Sirijus je pratio Pitera...
– TO NIJE ISTINA! – zaurla Hari. – ON JE BIO NJIHOV ČUVAR TAJNE! REKAO JE TO PRE NEGO ŠTO STE SE VRATILI. REKAO JE DA IH JE ON UBIO!
Pokazivao je na Bleka, koji lagano zavrte glavom. Njegove upale oči iznenada zasjaše.
– Hari... kao da sam ih ja ubio – zakrklja on. – Ubedio sam Lili i Džejmsa u poslednjem trenutku da uzmu njega za Čuvara tajne umesto mene... mene treba kriviti za to, znam... Te noći kad su ubijeni odlučio sam da potražim Pitera, da se uverim da je bezbedan, ali kada sam stigao u njegovo skrovište bio je nestao. A ipak, nigde nije bilo tragova borbe. To nije slutilo na dobro. Bio sam preplašen. Odmah sam se zaputio do kuće tvojih roditelja. A kada sam je ugledao srušenu, i njihova tela...

shvatio sam šta je Piter učinio... šta sam ja učinio...
Glas ga izdade. On se okrenu.
– Dosta o tome – reče Lupin, čeličnim tonom, koji Hari nikad ranije nije čuo. – Postoji jedan jedini siguran način da se dokaže šta se zapravo dogodilo. Rone, daj mi tog pacova.
– Šta ćeš da mu uradiš ako ti ga dam? – upita Ron Lupina kruto.
– Nateraću ga da se pokaže – reče Lupin. – Ako je zbilja pacov, neće mu nauditi. Ron je oklevao. Najzad, ispruži Krasticu i Lupin ga uze. Krastica poče da skiči
bez prestanka, uvijajući se i obrćući, kolutajući svojim sitnim crnim očima.

– Jesi li spreman, Sirijuse? – upita Lupin.

Blek je već dohvatio Snejpov štapić s kreveta. Prišao je Lupinu i pacovu koji se koprcao, a njegove vlažne oči kao da zasjaše plamenom.
– Zajedno? – uputa tiho.
– Rekao bih – reče Lupin, čvrsto držeći Krasticu u jednoj, a svoj štapić u drugoj ruci. – Kad izbrojim do tri. Jedan... dva... TRI!
Iz oba štapića izbi snop plavo-bele svetlosti. Na trenutak, Krastica ostade zamrznut u vazduhu, dok se njegovo malo crno telo mahnito uvijalo... Ron vrisnu... a pacov pade na pod. Još jedan zaslepljujući blesak svetlosti, a onda...
Prizor je ličio na ubrzani film drveta koje raste. S poda poče da raste glava, zatim počeše da izbijaju udovi. Trenutak kasnije, na mestu Krastice stajaše čovek, povijen i kršeći ruke. Krukšenks se narogušio i siktao je na krevetu, a dlaka na leđima mu se nakostrešila.
Bio je to oniži čovek, jedva nešto viši od Harija i Hermione. Retka, bezbojna kosa beše mu raščupana, a na vrhu je imao veliku okruglu ćelu. Imao je ispijen izgled bucmastog čoveka koji je za kratko vreme izgubio mnogo na težini. Koža mu je delovala bolešljivo, gotovo poput Krastičinog krzna, a na licu mu se ocrtavalo nešto pacovsko, oko špicastog nosa i sitnih, vodnjikavih očiju. Pogleda ih redom, plitko i ubrzano dahćući. Hari vide kako mu oči lutaju do vrata i natrag.
– Pa, zdravo, Pitere – reče Lupin ljubazno, kao da mu se pacovi često pretvaraju u stare školske drugove. – Nismo se videli sto godina.
– S-Sirijuse... R-Remuse – Čak je i Petigruov glas bio skičav. Pogled mu ponovo odluta do vrata. – Prijatelji moji... moji prijatelji stari...
Blek podiže ruku s štapićem, ali ga Lupin uhvati oko zgloba, uputi mu upozoravajuć pogled, a onda se ponovo obrati Petigruu, laganim, ležernim glasom.
– Malo smo ćaskali, Pitere, o tome šta se desilo one noći kad su Lili i Džejms umrli. Možda si propustio najbitnije detalje, dok si skvičao po tom krevetu...
– Remuse – procedi Petigru, grabeći vazduh, a Hari primeti kako mu graške znoja izbijaju po bledunjavom licu – nije valjda da mu veruješ... Pokušao je da me ubije, Remuse...
– Tako smo čuli – reče Lupin još hladnije. – Voleo bih da razjasnim par sitnica s tobom, Pitere, ako bi bio tako...
– Došao je da ponovo pokuša da me ubije! – iznenada zaskiča Petigru, pokazujući na Bleka, i Hari vide kako koristi srednji prst, pošto mu je kažiprst nedostajao. – Ubio je Lili i Džejmsa, a sada hoće i mene... Moraš mi pomoći, Remuse...

Dok je zurio u Petigrua svojim bezizražajnim očima, Blekovo lice postade sličnije kosturskoj lobanji no ikad.
– Niko neće pokušati da te ubije dok ne raščistimo neke stvari – reče Lupin.
– Da raščistimo neke stvari? – ciknu Petigru, još jednom se mahnito osvrnuvši oko sebe, pogledom odmeravajući zamandaljene prozore i jedna jedina vrata. – Znao sam

da će krenuti za mnom! Znao sam da će se vratiti po mene! Čekao sam ga dvanaest godina!
– Znao si da će Sirijus pobeći iz Askabana? – reče Lupin, nabravši obrve. – Iako to nikome nikada nije pošlo za rukom?
– On poseduje Mračne moći o kojima mi ostali možemo samo da sanjamo! – povika Petigru kreštavo. – Kako bi inače izašao odatle? Pretpostavljam da ga je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati naučio par trikova.
Blek poče da se smeje, užasnim, neveselim smehom koji ispuni čitavu sobu.
– Voldemor mene učio trikovima? – reče on.

– Šta je, plašiš se da čuješ ime svog bivšeg gospodara? – reče Blek. – Ne krivim te, Pitere. Njegovi sledbenici nisu baš najzadovoljniji tobom, zar ne?
– Ne znam... na šta ciljaš, Sirijuse... – mrmljao je Petigru, dišući brže nego ikad. Celo lice mu je sijalo od znoja.
– Nisi se od mene krio ovih dvanaest godina – reče Blek. – Krio si se od starih Voldemorovih pristalica. Čuo sam u Askabanu neke stvari, Pitere... Svi misle da si mrtav, inače bi morao da im odgovaraš za neke stvari... Čuo sam ih kako u snu izgovaraju svašta. Zvučalo mi je kao da ih je njihov dvostruki agent prevario. Voldemor je otišao do Poterovih na osnovu tvog obaveštenja... i tamo je doživeo svoj pad. Ali, nisu sve Voldemorove pristalice završile u Askabanu, zar ne? Ima ih još mnogo naokolo, čekaju pravi trenutak, pretvarajući se da su uvideli u kolikoj su zabludi bili... Ako ikada saznaju da si još živ, Pitere....
– Ne znam... o čemu govoriš... – ponovi Petigru kreštavije nego ikad. Obrisa lice o rukav i pogleda u Lupina. – Nije valjda da veruješ u ovu... ovu budalaštinu, Remuse...
– Moram da priznam, Pitere, da mi je teško da shvatim zašto bi nevin čovek želeo da provede dvanaest godina kao pacov – reče Lupin mirno.
– Nevin, ali preplašen! – zaskiča Petigru. – Ako su me Voldemorove pristalice progonile, to je zato što sam jednog od njihovih najboljih ljudi strpao u Askaban...
ovog špijuna, Sirijusa Bleka! Blekovo lice se iskrivi.
– Kako se usuđuješ – zareža, iznenada zazvučavši kao medvedoliki pas kakav je doskora bio. – Ja, Voldemorov špijun? Kad sam se ja ikada šunjao oko ljudi koji su jači i moćniji od mene? Ali ti, Pitere... nikad neću shvatiti zašto odmah na početku nisam uvideo da si ti špijun. Uvek si voleo da imaš moćne prijatelje koji će se brinuti o tebi, zar ne? Nekada smo to bili mi... ja i Remus... i Džejms...
Petigru ponovo obrisa lice. Gotovo se borio za vazduh.
– Ja, špijun... mora da si poludeo... nikada... ne znam kako možeš da kažeš tako nešto...
– Lili i Džejms su te uzeli za svog Čuvara tajne samo zato što sam im ja to savetovao – siktao je Blek tako zlobno da Petigru ustuknu korak unazad. – Mislio sam

da je to savršen plan... blef... Voldemor će sigurno poći za mnom, i ne sanjajući da su oni iskoristili jedno slabašno, netalentovano stvorenje poput tebe... Mora da je to bio najveličanstveniji trenutak u tvom bednom životu, kada si saopštio Voldemoru kako možeš da mu predaš Poterove.

Petigru je nevezano mrmljao. Hari uhvati reči kao što su „nategnuto“ i „ludilo“, ali nije mogao a da ne obrati više pažnje na pepeljastu boju Petigruovog lica, i način na koji su njegove oči šetale u pravcu prozora i vrata.
– Profesore Lupin? – reče Hermiona sramežljivo. – Mogu... mogu li ja nešto da kažem?
– Naravno, Hermiona – reče Lupin ljubazno.
– Pa... Krastica... hoću reći ovaj... ovaj čovek... on je spavao u Harijevoj spavaonici tri godine. Ako on radi za Znate-Već-Koga, kako to da nikad dosad nije pokušao da učini nešto nažao Hariju?
– Eto! – prodorno vrisnu Petigru, pokazujući na Rona svojom sakatom rukom. – Hvala ti! Vidiš, Remuse? Nikad nisam ozledio ni dlaku s Harijeve glave. Zašto bih to činio?
– Reći ću ti zašto – reče Blek. – Zato što nikad nisi učinio ništa ni za koga ako nisi video u tome korist za sebe. Voldemor se krio dvanaest godina, kažu da je napola mrtav. Ne bi počinio zločin tik ispred Dambldorovog nosa zbog jedne propale ljušture od čarobnjaka, koji je izgubio svu svoju moć, zar ne? Želeo bi da budeš siguran da je on najveći siledžija na igralištu pre nego što mu se vratiš, je li? Zbog čega si se inače i ubacio u jednu čarobnjačku porodicu? Da slušaš novosti, zar ne, Pitere? Za slučaj da tvoj stari zaštitnik povrati svoju snagu, i da možeš bezbedno da mu se pridružiš...

Petigru nekoliko puta otvori usta i zatvori ih. Činilo se da je izgubio moć govora.
– Ovaj... Gospodine Blek... Sirijuse? – reče Hermiona.
Blek poskoči kad začu da ga neko na taj način oslovljava, i pogleda u Hermionu kao da je učtivo obraćanje nešto na šta je davno zaboravio.
– Ako smem da vas upitam, kako... kako ste se izvukli iz Askabana, ako niste koristili Mračne čarolije?
– Hvala ti! – promrmlja dahćući Petigru, mahnito joj klimajući glavom. – Upravo tako! Baš sam to i ja...
Ali ga Lupin ućutka jednim pogledom. Blek se lagano namršti na Hermionu, ali ne zato što ga je iznervirala. Izgledalo je da pokušava da formuliše svoj odgovor.
– Ne znam kako mi je to uspelo – reče polako. – Mislim da je jedini razlog zbog kog nisam izgubio razum bio taj što sam znao da sam nevin. To nije bila srećna pomisao, tako da dementori nisu mogli da je isisaju iz mene... ali me je čuvala da ne poludim, a to što sam znao ko sam... pomoglo mi je da sačuvam svoju moć... tako da, kada mi je sve postalo neizdrživo... mogao sam da se u svojoj ćeliji preobrazim... da postanem pas. Dementori ne mogu da vide, znaš... – On proguta knedlu. – Oni osećaju put do ljudi time što se hrane njihovim emocijama... Moglo bi se reći da su moja

osećanja bila manje... manje ljudska, manje složena kada sam postao pas... ali su, naravno, mislili da gubim razum, kao i svi ostali tamo, tako da ih to nije brinulo. Ali, bio sam slab, vrlo slab, i nisam mogao ni da sanjam da ću ih odvratiti od sebe bez štapića...

– A onda sam video Pitera na toj slici... Shvatio sam da je on na Hogvortsu s Harijem... u savršenoj poziciji da dela, na prvi nagoveštaj da Mračna strana ponovo prikuplja snagu...
Petigru je odmahivao glavom, bezglasno mrmljao, sve vreme zureći u Bleka, kao hipnotisan.
– ...spreman da stupi u akciju u trenutku kada bude siguran da ima saveznike... i da im preda poslednjeg Potera. Da im je dao Harija, ko bi se usudio da kaže da je izdao Lorda Voldemora? Poželeli bi mu dobrodošlicu uz sve počasti...
– Dakle, morao sam nešto da učinim. Ja sam jedini znao da je Piter još uvek živ...
Hari se seti šta je gospodin Vizli ispričao gospođi Vizli. „Stražari su mi ispričali
da je Blek već duže vremena govorio u snu... I to uvek iste reči: On je na Hogvortsu...“
– Bilo mi je kao da mi je neko zapalio vatru u glavi, a dementori nisu mogli da je ugase... To nije bilo srećno osećanje... to je postalo opsesija... ali mi je dalo snagu, razbistrilo um. Tako sam se jedne večeri, kad su otvorili vrata ćelije da mi unesu hranu, iskrao pored njih u obliku psa... Pošto je njima veoma teško da osete životinjske emocije, bili su zbunjeni... Bio sam tako mršav... dovoljno mršav da se provučem kroz zatvorske rešetke... preplivao sam kao pas do kopna... putovao sam na sever i ušunjao se na hogvortsko imanje kao pas. Otad živim u Šumi... sem kad sam išao da gledam kvidič, naravno... letiš podjednako dobro kao tvoj otac, Hari...
On pogleda u Harija, koji ne skrenu pogled.
– Veruj mi – zakrklja Blek. – Veruj mi, Hari. Nikad nisam izdao Džejmsa i Lili. Pre bih umro nego ih izdao.
Napokon, Hari mu poverova. Pošto mu se grlo steglo i nije mogao da progovori, on mu samo klimnu glavom.
– Ne!
Petigru napola pade na kolena, kao da je Harijevo klimanje glavom bilo njegova smrtna presuda. Poče da se vuče napred na kolenima, plačući, glave pognute ka zemlji, sklapajući ruke ispred sebe, kao u molitvi.
– Sirijuse... to sam ja... to je Piter.. tvoj prijatelj... ti ne bi...
Blek ga šutnu, a Petigru pade natraške.
– Dosta je prljavštine na mojoj odori i bez tvog dodira – reče Blek.
– Remuse! – zaskiča Petigru, okrećući se umesto toga Lupinu, ponizno se uvijajući pred njim. – Ne veruješ valjda u ovo... zar ti Sirijus ne bi rekao da su promenili plan?
– Ne ukoliko je mislio da sam ja špijun, Pitere – reče Lupin. – Pretpostavljam da mi zbog toga nisi rekao, Sirijuse? – reče olako, preko Petigruove glave.

– Oprosti mi, Remuse – reče Blek.

– Naravno, Šaponja, stari druže – reče Lupin, koji je sada zavrtao rukave. – A hoćeš li mi ti, za uzvrat, oprostiti što sam verovao da si ti špijun?
– Naravno – reče Blek, a bleda senka osmeha prelete preko njegovog mršavog lica. I on poče da zavrće rukave. – Hoćemo li ga zajedno ubiti?
– Da, mislim da hoćemo – reče Lupin tmurno.
– Ne biste... nećete... – govorio je bez daha Petigru. A onda se otetura četvoronoške do Rona.
– Rone... zar ti nisam bio dobar prijatelj... dobar ljubimac? Nećeš im valjda dozvoliti da me ubiju, Rone, zar ne... ti si na mojoj strani, je li tako?
Ali Ron je zurio u Petigrua s gađenjem.
– Pustio sam te da spavaš u mom krevetu! – reče on.
– Dobri dečače... mili gospodaru... – Petigru stade da puzi ka Ronu – nećeš im dozvoliti da to urade... bio sam tvoj pacov... bio sam ti dobar ljubimac...
– Ako si bio bolji pacov no što si bio čovek, to nije nešto čime se treba ponositi, Pitere – reče Blek oštro. Ron, koji je bio sve bleđi od bola, istrgnu svoju polomljenu nogu izvan Petigruovog domašaja. Petigru se okrete na kolenima, zatetura napred i uhvati rub Hermionine odore.
– Slatka devojčice... mudrice... ti... ti im nećeš dozvoliti... pomozi mi...
Hermiona izvuče svoju odoru iz Petigruovih stisnutih ruku, i pribi se uza zid, užasnuta.
Petigru kleknu, nekontrolisano drhćući, i polako okrete glavu prema Hariju.
– Hari... Hari... izgledaš isto kao tvoj otac... baš kao on...
– KAKO SE USUĐUJEŠ DA SE OBRATIŠ HARIJU? – zagrme Blek. – KAKO SE USUĐUJEŠ DA GA I POGLEDAŠ? KAKO SE USUĐUJEŠ DA GOVORIŠ O DŽEJMSU PRED NJIM?
– Hari – prošapta Petigru, teturajući se ka njemu, ispruženih ruku – Hari, Džejms ne bi želeo da me ubiju... Džejms bi shvatio, Hari... on bi imao milosti za mene...
Ali Blek i Lupin iskoračiše napred, ščepaše Petigrua za ramena i baciše ga natrag na pod. On ostade da sedi tamo, drhteći od užasa, zureći u njih.
– Prodao si Lili i Džejmsa Voldemoru – reče Blek, koji se takođe tresao. – Da li to poričeš?
Petigru briznu u plač. Bilo je užasno gledati ga, šćućurenog na podu poput neke prevelike, proćelave bebe.
– Sirijuse, Sirijuse, šta sam drugo mogao da učinim? Mračni gospodar... nemate pojma... on ima oružja koja ne možete ni da zamislite... Plašio sam se, Sirijuse, nikad nisam bio hrabar kao što ste bili ti i Remus i Džejms. Nikad nisam želeo da se to dogodi... Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati me je naterao...
– NE LAŽI! – dreknu Blek. – MORA DA SI MU PRENOSIO INFORMACIJE BAR GODINU DANA PRE NEGO ŠTO SU LILI I DŽEJMS UMRLI! BIO SI

NJEGOV ŠPIJUN!

– On... on je sve preuzimao! – reče Petigru, boreći se za vazduh. – Š-šta bi se dobilo da sam ga odbio?
– Šta bi se dobilo borbom protiv najvećeg zlog čarobnjaka koji je ikada postojao?
– reče Blek, s užasnim gnevom na licu. – Samo nevini životi, Pitere!
– Ne shvataš! – zajeca Petigru. – On bi me ubio, Sirijuse!
– ONDA JE TREBALO DA UMREŠ! – zagrme Blek. – RADIJE DA UMREŠ NEGO DA IZDAŠ SVOJE PRIJATELJE, KAO ŠTO BISMO I MI UČINILI ZA TEBE!
Blek i Lupin stadoše rame uz rame, podigavši čarobne štapiće.
– Trebalo je da shvatiš – reče Lupin mirno – ako te Voldemor ne bi ubio, mi bismo to učinili. Zbogom, Pitere!
Hermiona pokri lice rukama, i okrenu se ka zidu.
– NE! – povika Hari. On istrča napred, stade ispred Petigrua, suočivši se s čarobnim štapićima. – Ne možete ga ubiti – reče bez daha. – Ne možete.
Blek i Lupin su obojica delovali iznenađeno.
– Hari, ovaj crv je kriv što ti nemaš roditelje – procedi Blek. – Ovaj gamižući šljam bio bi spreman da i tebe vidi mrtvog, ne trepnuvši. Čuo si ga. Više mu je značila sopstvena smrdljiva koža nego čitava tvoja porodica.
– Znam – prodahta Hari. – Odvešćemo ga do zamka. Predaćemo ga dementorima...

Može da ide u Askaban... ali nemojte da ga ubijete.
– Hari! – promrmlja Petigru i obgrli rukama Harijeva kolena. – Ti... hvala ti... to je više nego što zaslužujem... hvala ti...
– Sklanjaj ruke s mene – prosikta Hari, zbacivši Petigruove ruke s gađenjem. – Ne činim to zbog tebe. Činim to zbog toga što... mislim da moj otac ne bi želeo da njih dvojica postanu ubice... samo zbog tebe.
Niko se ne pomeri niti reče bilo šta, osim Petigrua, koji je disao glasno šišteći, i pritiskajući svoje grudi. Blek i Lupin se pogledaše. Onda, jednim potezom, spustiše štapiće.
– Ti si jedina osoba koja ima pravo da odluči, Hari – reče Blek. – Ali, razmisli...
razmisli šta je on učinio...
– Može da ide u Askaban – ponovi Hari. – Ako iko zaslužuje da ode na to mesto, to je on...
Petigru je i dalje šištao iza njega.
– Vrlo dobro – reče Lupin. – Skloni se u stranu, Hari.
Hari je oklevao.
– Vezaću ga – reče Lupin. – Samo to, kunem se.
Hari mu se skloni s puta. Ovog puta tanke niti izbiše iz Lupinovog štapića, i sledećeg trenutka Petigru se uvijao na podu, uvezan i zapušenih usta.
– Ali, ako se preobraziš, Pitere – zareža Blek, pokazujući vlastitim štapićem na

Petigrua – ubićemo te. Slažeš se, Hari?

Hari pogleda u bedno obličje na podu, i klimnu glavom tako da Petigru može da ga vidi.
– U redu – reče Lupin, iznenada strogo poslovnim tonom. – Rone, ja ne umem da nameštam kosti tako dobro kao Madam Pomfri, pa je najbolje da ti samo previjem nogu, kako bi izdržao dok te ne smestimo u bolničko krilo.
On žurno priđe Ronu, sagnu se, potapša mu nogu svojim čarobnim štapićem i promrmlja: – Ferula. – Oko Ronove noge smotaše se zavoji, čvrsto je stežući uz daščicu. Lupin mu pomognu da stane na noge. Ron se obazrivo nasloni na tu nogu, i ovoga puta ne jauknu.
– Sada je bolje – reče. – Hvala.
– Šta ćete s profesorom Snejpom? – upita Hermiona tiho, gledajući u Snejpovo obličje ispruženo po podu.
– Ništa mu ozbiljno ne fali – reče Lupin, nagnuvši se nad Snejpa i mereći mu puls.

– Bili ste samo... i suviše entuzijastični. Još uvek je onesvešćen. Ovaj... možda je najbolje da ga ne osvestimo dok ne budemo na sigurnom u zamku. Možemo ga i ovakvog poneti...
On promrmlja: – Mobilicorpus. – Istog momenta, kao da ga neke nevidljive niti podižu za ruke, vrat, kolena, on se uspravi dok mu se glava i dalje čudno klatila, poput nekakve groteskne marionete. Lebdeo je desetak centimetara iznad tla dok su mu opuštene noge slobodno landarale. Lupin pokupi Nevidljivi ogrtač i smesti ga na sigurno u svoj džep.
– A nas dvojica treba da budemo vezani lancima za ovoga – reče Blek, gurkajući Petigrua nožnim palcem. – Za svaki slučaj.
– Ja ću to da uradim – reče Lupin.
– I ja – reče Ron okrutno, ćopajući napred k njima.
Blek prizva teške okove niotkuda. Uskoro je Petigru ponovo išao uspravno, dok mu je leva ruka bila okovom pričvršćena za desnu Lupinovu, a desna za levu Ronovu ruku. Ronovo lice beše kao skamenjeno. Izgleda da je otkrivanje pravog Krastičinog identiteta doživeo kao ličnu uvredu. Krukšenks je lagano poskočio s kreveta i predvodio kolonu iz sobe, kočoperno i visoko uzdigavši svoj čekinjavi rep.

20. Dementorov poljubac



Hari se nikada ranije nije našao u čudnijoj skupini. Krukšenks je predvodio put niza stepenice, za njim su išli Lupin, Petigru i Ron, kao učesnici trke za tri para nogu. Za njima je, pomalo izdignut, jezovito lebdeo profesor Snejp, čiji su nožni palčevi udarali o svaku stepenicu dok su se spuštali, pridržavan u vazduhu vlastitim štapićem koji je Sirijus sve vreme držao uperen u njega. Hari i Hermiona su bili na začelju.

Ulazak u tunel bio je vrlo težak. Lupin, Petigru i Ron morali su sva trojica da se okrenu bočno kako bi im to pošlo za rukom. Lupin je i dalje držao Petigrua na nišanu svog čarobnog štapića. Hari je mogao da ih vidi kako jedan po jedan čudno bauljaju postrance duž tunela. Krukšenks je i dalje išao na čelu kolone. Hari je išao tik iza Bleka, koji je i dalje gurao lebdećeg Snejpa ispred njih; ovaj je često udarao svojom landarajućom glavom o niski plafon. Hariju se činilo da Blek i ne pokušava to da spreči.
– Znaš li šta ovo znači? – upita Blek naglo Harija, dok su se polako probijali kroz tunel. – To što ćemo predati Petigrua?
– Slobodni ste – reče Hari.

– Da... – nastavi Blek. – Ali, ja sam i... ne znam da li ti je to iko rekao... ja sam tvoj kum.
– Da, znao sam to – reče Hari.
– Pa... tvoji roditelji su odredili da budem tvoj staratelj – reče Sirijus kruto. – U slučaju da im se išta desi...
Hari je čekao. Da li Sirijus misli ono što se Hariju čini da misli?
– Razumeću, naravno, ako želiš da i dalje ostaneš s tetkom i tečom – reče Blek. – Ali... samo... razmisli o tome. Kada speru ljagu s mog imena... ako budeš želeo...
jedan drukčiji dom...
U dubini Harijevog stomaka kao da nešto eksplodira.
– Šta... da živim s vama? – reče, slučajno udarivši glavom o parče stene koje je štrčalo s tavanice tunela. – Da napustim Darslijeve?
– Naravno, nisam ni mislio da bi želeo – reče Sirijus brzo. – Razumem, samo sam hteo da...
– Da li ste vi ludi? – reče Hari, gotovo isto tako promuklim glasom kao Blek. – Naravno da želim da napustim Darslijeve! Imate li neku kuću? Kada mogu da se uselim?
Sirijus se okrenu da bi ga dobro pogledao. Snejpova glava je neprestano strugala tavanicu ali Blek kao da nije mario za to.
– Ti bi to želeo? – reče. – Ozbiljno?
– Da, ozbiljno! – reče Hari.
Na Sirijusovom ispijenom licu po prvi put se raširi istinski osmeh. Razlika je bila zapanjujuća: kao da je deset godina mlađa osoba zablistala kroz izgladnelu masku. Za trenutak se u njemu mogao prepoznati čovek koji se smejao na svadbi Harijevih roditelja.
Nisu više progovorili dok nisu stigli do kraja tunela. Krukšenks prvi pojuri napolje. Očito je šapom pritisnuo čvor na truplu vrbe, pošto se Lupin, Petigru i Ron uzveraše bez treska mlatarajućih grana.
Sirijus provuče Snejpa kroz rupu naviše, a zatim sačeka da Hari i Hermiona prođu. Najzad se svi nađoše napolju.
Na imanje se već spustio mrak: jedino svetlo dopiralo je s udaljenih prozora zamka. Bez reči se uputiše ka njemu. Petigru je i dalje šištao, a povremeno i cvileo. U Harijevoj glavi je zujalo kao u košnici. Konačno će napustiti Darslijeve. Živeće kod Sirijusa Bleka, najboljeg prijatelja svojih roditelja... Bio je ošamućen... Šta će se desiti kad kaže Darslijevima da ih napušta kako bi živeo s robijašem kog su videli na televiziji!
– Samo jedan pogrešan pokret, Pitere, i... – reče Lupin preteći. Štapić mu je i dalje iskosa bio uperen ka Petigruovim grudima.
Tiho su prelazili preko imanja, dok su svetla iz zamka polako postajala sve veća. Snejp je i dalje čudnovato lebdeo ispred Bleka, udarajući bradom o svoje grudi. A

onda...

Iznad njih se raziđoše oblaci. Iznenada, blede senke postaše vidljive na tlu. Čitavo društvance sada beše obasjano mesečinom.
Snejp se sudari s Lupinom, Petigruom i Ronom, koji su naglo zastali. Sirijus stade kao ukopan. Ispruži ruku kako bi zaustavio Harija i Hermionu.
Hari je mogao da vidi Lupinovu siluetu. Bila je kao ukrućena. Zatim udovi počeše da mu se tresu.
– Gospode... – prenerazi se Hermiona. – Večeras nije uzeo svoj Napitak. Nije bezbedan!
– Bežite – prošaputa Blek. – Bežite! Smesta!
Ali Hari nije mogao da pobegne. Ron je bio privezan za Petigrua i Lupina. On pojuri napred, ali ga Blek obuhvati oko grudi, i odbaci natrag.
– Prepusti to meni – BEŽI!
Začu se užasna rika. Lupinova glava poče da se izdužuje. Takođe i njegovo telo. Leđa počeše da mu se povijaju. Dlake počeše vidno da mu izbijaju po licu i rukama, koje su se izvijale u šape s kandžama. Krukšenks se ponovo nakostreši i poče da uzmiče...
Dok se vukodlak propinjao pred njima, škljocajući svojim dugim vilicama, Sirijus, koji beše pored Harija, odjednom nestade. I on se preobrazio. Ogroman pas veličine medveda bacio se u skok. Dok se vukodlak izvijao, kako bi se oslobodio okova kojima je bio vezan, pas ga ščepa za vrat i odvuče unazad, dalje od Rona i Petigrua. Kidisali su jedan na drugog, čeljust na čeljust, kandžama kidajući protivnika...
Hari stade, ponesen tim prizorom, i suviše obuzet bitkom da bi primetio išta drugo. Tek ga Hermionin krik prenu...
Petigru se bacio ka Lupinovom ispuštenom čarobnom štapiću. Ron, nestabilan zbog previjene noge, pade. Začu se prasak, blesak svetlosti... i Ron se nepomičan prući po tlu. Još jedan tresak... Krukšenks polete uvis i sruči se na zemlju.
– Ekspeliarmus! – vrisnu Hari, uperivši vlastiti čarobni štapić na Petigrua. Lupinov štapić polete visoko kroz vazduh, i izgubi se iz vida. – Ostani tu gde si! – povika Hari, jurnuvši napred.
Prekasno. Petigru se već preobrazio. Hari vide njegov bezdlaki rep kako promiče kroz okov povezan s Ronovom ispruženom rukom, i ču ga kako trčka kroz travu.
Začu se urlik i potmulo režanje. Hari se okrenu, i spazi vukodlaka kako uzima zalet. Hitao je prema Šumi...
– Sirijuse, Petigru je nestao, preobrazio se! – povika Hari.
Sirijus je krvario: po njegovoj psećoj njuški i leđima bile su duboke rane, ali kad ču Harijeve reči, ponovo se uspravi na sve četiri i bat njegovih šapa po tlu polako se pretopi u tišinu dok je nestajao preko poljane.
Hari i Hermiona se stuštiše do Rona.

– Šta mu je uradio? – prošaputa Hermiona. Ronove oči bile su tek napola zatvorene, usne su mu visile. Bio je živ, u to nije bilo sumnje, mogli su da ga čuju kako diše, ali kao da nije mogao da ih prepozna.

– Ne znam...
Hari očajnički pogleda naokolo. I Blek i Lupin behu nestali... ostali su sami sa Snejpom, koji je, i dalje u nesvesti, visio u vazduhu.
– Bolje da ih odvedemo do zamka i ispričamo nekome šta se dešava – reče Hari, sklanjajući kosu s očiju, pokušavajući da smireno razmišlja. – Hajde...
Ali uto, iz tmine, začuše urlik: bolno pseće zavijanje...
– Sirijus – promrmlja Hari, zagledavši se u tminu.
Malo je oklevao, ali trenutno nije mogao ništa da učini za Rona, a sudeći po zvuku

urlika, Blek je bio u nevolji...
Hari potrča iz sve snage, a Hermiona za njim. Zavijanje je dolazilo iz blizine
jezera. Sjuriše se u pravcu zvuka, i dok je hrlio ka tom mestu Hari oseti hladnoću, ne
shvativši u prvi mah šta to znači...
Zavijanje se naglo prekide. Kad su prišli obali jezera, videše i zašto... Sirijus se
ponovo pretvorio u čoveka. Ležao je ispružen na sve četiri, šakama pokrivši glavu...
– Neee – jaukao je. – Neee... molim...
A onda ih i Hari ugleda. Dementori, barem stotinak njih, lagano su po površini jezera klizili ka njima, poput neke crne mase. Ponovo ga obuze već poznati osećaj ledene hladnoće koja ga iznutra prožima, magla poče da mu pomućuje vid; dolazilo ih je sve više, sa svih strana, iz mraka; okružili su ga...
– Hermiona, pomisli na nešto srećno! – vrisnu Hari, podižući štapić, mahnito trepćući kako bi razbistrio vid, tresući glavom ne bi li se oslobodio tihih krika koji su počeli da odzvanjaju u njoj...
Živeću s mojim kumom. Napustiću Darslijeve.
Natera sebe da misli na Sirijusa, i samo na Sirijusa, i poče da priziva: – Ekspekto patronum! Ekspekto patronum!
Blek se strese, prevrnu u stranu i ostade da leži nepomičan na tlu, samrtno bled. Biće mu dobro. Otići ću da živim s njim.
– Ekspekto patronum! Hermiona, pomozi mi! Ekspekto patronum!
– Ekspekto... – prošaputa Hermiona – ekspekto... ekspekto...
Ali, nije mogla to da učini. Dementori su im se primicali, bili su tek na nekoliko metara od njih. Napraviše čvrst zid oko Harija i Hermione, i bili su sve bliži...
– EKSPEKTO PATRONUM! – vrisnu Hari, pokušavajući da nadjača krike iz svojih ušiju. – EKSPEKTO PATRONUM!
Iz njegovog čarobnog štapića izlete tanak srebrnasti pramen dima i zatitra poput izmaglice pred njim. Istog trena Hari oseti kako Hermiona pada kraj njega. Bio je sam... potpuno sam...
– Ekspekto... Ekspekto patronum...

Hari oseti kako kolenima udara o hladnu travu. Magla mu pade preko očiju.

Teškom mukom pokušavao je da se seti... Sirijus je nevin... nevin... Biće sve u redu...
Živeću s njim...
– Ekspekto patronum! – povika, jedva hvatajući dah.
Pri slabašnom svetlu svog bezobličnog Patronusa Hari spazi jednog od dementora kako zastaje vrlo blizu njega. Nije mogao da prođe kroz oblak srebrnaste izmaglice koju je Hari uskovitlao. Iz ogrtača iskliznu jedna mrtvačka, mršava ruka. Načini gest kao da hoće da skloni Patronusa u stranu.
– Ne... ne... – reče Hari, kao bez daha. – On je nevin... ekspekto... ekspekto patronum...
Mogao je da oseti njihove poglede na sebi, da čuje njihov isprekidani dah poput zlog vetra. Najbliži dementor kao da se premišljao. Zatim podiže obe istrulele ruke... i skide kapuljaču.
Tamo gde je trebalo da budu oči, nalazila se samo tanka, siva, krastava koža razapeta preko praznih duplji. Ali, postojala su usta... razjapljena, bezoblična rupa, koja je usisavala vazduh sa zvukom samrtničkog hroptaja.
Obuzet parališućom jezom, Hari nije mogao da se pomeri, niti da bilo šta izusti.
Njegov Patronus zatreperi, a potom iščeze.
Oseti kako ga zaslepljuje beličasta magla. Mora da se bori... ekspekto patronum... ništa se ne vidi... a u daljini, začu poznate krike... ekspekto patronum... poče da pipka nasumice kroz maglinu, tražeći Sirijusa, i naiđe na njegovu ruku... neće im dozvoliti da ga tek tako uzmu...
Ali se iznenada par snažnih, ljigavih šaka sklopi oko Harijevog vrata. Podizale su mu lice naviše... Mogao je da oseti dementorov dah... Hteo je prvo da se oslobodi
Harija... Mogao je da oseti njegov truli zadah... Majčini krici su mu odzvanjali u ušima... To će biti poslednja stvar koju će ikada čuti...
A onda mu se učini da, kroz gustu maglu u kojoj se davio, vidi srebrnastu svetlost

koja postaje sve jača i jača... Oseti kako pada na travu...
S licem nadole, i suviše slab da se okrene ili pomeri, tresući se i osećajući
mučninu, Hari otvori oči... Krici su prestali, činilo se da i hladnoća nestaje...
Nešto je nateralo dementore na povlačenje... Nešto što je kružilo oko njega,

Sirijusa i Hermione... hroptavi, usisavajući zvuci dementora gubili su se u daljini.
Odlazili su... Vazduh je ponovo otoplio...
Prikupivši poslednje trunke snage, Hari podiže glavu nekoliko centimetara, i spazi neku životinju usred svetlosti kako u galopu odlazi preko jezera... Očiju zamagljenih znojem, Hari pokuša da razazna šta je to... Bilo je blistavo poput jednoroga. Boreći se da ostane pri svesti, Hari je gledao kako ono lagano kaska da bi se zaustavilo kad je stiglo do suprotne obale.... Za trenutak, zahvaljujući svetlosti oko životinje, Hari vide

kako ga neko radosno dočekuje... podižući ruku da ga pomiluje... neko ko mu beše neobično poznat... ali to ne može biti...

Hari ništa nije shvatao. Nije više bio u stanju da razmišlja. Oseti kako ga i poslednji atom snage napušta, i glava mu dotače tle u trenutku kada se onesvestio.

21. Hermionina tajna

– Šokantno... baš šokantno... pravo čudo da niko od njih nije poginuo... nikad nisam čuo ništa slično... sto mu gromova, sreća da ste se vi zatekli tamo, Snejpe...
– Hvala, ministre.
– Orden reda Merlina, druge klase, rekao bih. Ako se ja budem pitao, možda bude i prve!
– Vrlo sam vam zahvalan, ministre, zaista.
– Baš gadna posekotina... pretpostavljam da vam je to Blek napravio?
– Zapravo, to su učinili Poter, Vizli i Grejndžerova, ministre...
– Nije valjda!
– Blek ih je potpuno sludeo i začarao, odmah sam to shvatio. Zbunjujuće čini, rekao bih, sudeći po njihovom ponašanju. Izgleda da su umislili da postoji mogućnost da je nevin. Nisu bili odgovorni za svoje postupke. S druge strane, njihovo mešanje moglo je da omogući Bleku da pobegne... Očigledno su pomislili da će moći sami da uhvate Bleka. Mislim da su još pre ovoga predaleko otišli... Bojim se da su stekli i suviše visoko mišljenje o sebi samima... a naravno, Poteru je i sam direktor činio

neverovatne ustupke...

– Pa, dobro, Snejpe... to je Hari Poter, znaš... kada je on u pitanju, niko od nas nije baš u stanju da bude nepristrasan.
– A ipak... da li je baš dobro da ima do te mere poseban tretman? Ja lično pokušavam s njim da postupam kao s bilo kojim učenikom. A svaki drugi učenik bio bi suspendovan... u najmanju ruku... zato što je doveo svoje prijatelje u opasnost. Razmislite, ministre: protiv svih pravila škole... posle svih mera predostrožnosti preduzetih radi njegove zaštite... van granica škole, noću, u društvu vukodlaka i zločinca... a imam razloga da verujem kako je i ranije posećivao Hogsmid bez dozvole...
– Dobro, dobro... videćemo, Snejpe, videćemo... Dečak je, bez sumnje, bio vrlo budalast...
Hari je slušao čvrsto zatvorenih očiju. Osećao se potpuno omamljen. Rečima koje je čuo trebalo je veoma mnogo vremena da dopru od njegovih ušiju do njegovog uma, tako da mu je bilo teško da shvati. Udovi kao da su mu bili od olova, a očni kapci preteški da ih podigne... Želeo je da zauvek ostane tu da leži, na ovom udobnom krevetu...
– Najviše me čudi ponašanje dementora... stvarno nemate nikakvu ideju šta ih je navelo da se povuku, Snejpe?
– Ne, ministre... Kad sam se povratio, dementori su se već vraćali na svoje položaje na prilazima zamku...
– Zapanjujuće. A opet Blek, Hari, i ta devojčica...
– Svi su bili u nesvesti dok sam došao do njih. Naravno, odmah sam svezao Bleka i zapušio mu usta, činima stvorio nosila i sve ih smesta vratio nazad u zamak.
Nastade mala pauza. Harijev mozak poče da radi malo brže i stoga on oseti kako mu se nešto kida u stomaku...
Otvorio je oči.
Sve je izgledalo pomalo mutno. Neko mu je skinuo naočare. Ležao je u mračnom bolničkom krilu. Na samom kraju bolničke sobe mogao je da razazna Madam Pomfri, leđima okrenutu ka njemu, kako se nadvija poviše jednog kreveta. Hari začkilji. Ispod ruke Madam Pomfri virila je Ronova crvena kosa.
Hari okrenu glavu na jastuku. U krevetu s njegove desne strane ležala je Hermiona. Mesečina je padala preko njenog kreveta. I njoj su oči bile otvorene. Izgledala je kao okamenjena, a kada je videla da je Hari budan, stavi prst na usta a onda mu pokaza na vrata bolničkog krila. Bila su malo odškrinuta, i iz hodnika su kroz njih dopirali glasovi Kornelijusa Fadža i Snejpa.
Madam Pomfri se žustrim korakom zaputi kroz mračnu prostoriju ka Harijevom krevetu. On se okrete da je bolje vidi. Nosila je najveću tablu čokolade koju je ikad u životu video. Ličila je na omanju stenu.
– Ah, probudio si se! – reče ona živahno. Stavi mu čokoladu pokraj kreveta i poče

da je lomi malim čekićem.

– Kako je Ron? – rekoše Hari i Hermiona u isti mah.
– Preživeće – reče Madam Pomfri smrknuto. – A što se vas dvoje tiče... ostajete ovde dok ne budem potpuno zadovoljna... Poteru, šta to radiš, za ime sveta?
Hari se već pridizao u sedeći položaj, stavljao naočare na lice i mašio se za svoj čarobni štapić.
– Moram da vidim direktora – reče.
– Poteru – reče Madam Pomfri smirujućim glasom – sve je u redu. Uhvatili su Bleka. Zaključan je tamo gore. Dementori će svakog časa izvesti poljubac...
– ŠTA?
Hari iskoči iz kreveta; Hermiona takođe. Ali njihov uzvik čuo se i u hodniku, i sledećeg trenutka Kornelijus Fadž i Snejp uđoše u bolničku sobu.
– Hari, Hari, šta to bi? – reče Fadž, delujući uznemireno. – Treba da si u krevetu...

da li ste mu dali čokolade? – obrati se on brižno Madam Pomfri.
– Ministre, slušajte! – reče Hari. – Sirijus Blek je nevin! Piter Petigru je lažirao vlastitu smrt! Videli smo ga noćas! Ne možete dozvoliti dementorima da to učine Sirijusu, on je...
Ali Fadž je odmahivao glavom, s blagim smeškom na licu.
– Hari, Hari, ti si vrlo zbunjen, prošao si kroz strašno iskušenje, vrati se nazad u krevet, sve je pod kontrolom...
– NIJE! – zaurla Hari. – UHVATILI STE POGREŠNOG ČOVEKA!
– Ministre, molim vas, saslušajte nas – reče Hermiona. Brzo je prišla i stala pored Harija, zureći ozbiljno u Fadžovo lice. – I ja sam ga videla. Bio je to Ronov pacov, on je animagus, Petigru, hoću reći, i...
– Vidite, ministre? – reče Snejp. – Oboje su Zbunjeni... Blek je odlično obavio posao na njima...
– MI NISMO ZBUNJENI! – podviknu Hari.
– Ministre! Profesore! – reče Madam Pomfri ljutito. – Insistiram da smesta odete. Poter je moj pacijent i ne sme da se uznemirava!
– Nisam uznemiren, pokušavam da im kažem šta se desilo! – reče Hari besno. – Kad bi samo hteli da me saslušaju...
Ali Madam Pomfri iznenada ubaci veliki komad čokolade u Harijeva usta; on se zagrcnu, a ona iskoristi tu priliku da ga silom ugura natrag u krevet.
– A sada, ministre, moliću lepo, ovoj deci je potrebna nega. Molim vas da izađete...
Vrata se ponovo otvoriše. Bio je to Dambldor. Hari s teškom mukom proguta ogroman zalogaj čokolade u ustima, i ponovo ustade.
– Profesore Dambldore, Sirijus Blek...
– Tako mi nebesa! – reče Madam Pomfri histerično. – Da li je ovo bolničko krilo, ili nije? Direktore, insistiram...

– Moje najdublje izvinjenje, Popi, ali moram da razgovaram sa gospodinom Poterom i gospođicom Grejndžer – reče Dambldor mirno. – Upravo sam razgovarao sa Sirijusom Blekom...

– Pretpostavljam da vam je ispričao istu bajku koju je uvrteo u glavu i Poteru? – procedi Snejp. – Nešto o nekom pacovu i Petigruu koji je oživeo...
– To jeste, zaista, Blekova priča – reče Dambldor, pomno odmeravajući Snejpa kroz svoje naočari sa staklima u obliku polumeseca.
– A zar moje svedočenje ništa ne vredi? – progunđa Snejp. – Piter Petigru nije bio u Vrištećoj kolibi, i nisam video ni traga ni glasa od njega nigde na školskom imanju.
– To je zbog toga što ste bili nokautirani, profesore! – reče Hermiona ozbiljnim tonom. – Niste stigli na vreme da čujete...
– Gospođice Grejndžer, JEZIK ZA ZUBE!
– Polako, Snejpe – reče Fadž, pomalo iznenađeno – mlada dama je rastresena, moramo činiti ustupke...
– Voleo bih da razgovaram nasamo s Harijem i Hermionom – reče Dambldor naglo. – Kornelijuse, Severuse, Popi... molim vas, ostavite nas same.
– Direktore! – prasnu Madam Pomfri. – Njima je potrebno lečenje, odmor...
– Ovo ne može da čeka – reče Dambldor. – Insistiram.
Madam Pomfri napući usne i odjuri u svoju kancelariju na kraju sobe, zalupivši vrata za sobom. Fadž pogleda na svoj veliki zlatni džepni sat koji mu je visio iz prsluka.
– Dementori bi trebalo da stignu svakoga časa – reče. – Idem da ih sačekam. Dambldore, vidimo se gore.
On pođe ka vratima i pridrža ih otvorena, da Snejp izađe, ali Snejp se ne pomeri.
– Nije valjda da ste poverovali i jednu jedinu reč Blekovoj priči? – prošaputa Snejp, pogleda prikovanog za Dambldorovo lice.
– Želim da razgovaram nasamo s Harijem i Hermionom – ponovi Dambldor. Snejp zakorači ka Dambldoru.
– Sirijus Blek nam je pokazao da je sposoban da ubija još kada je imao šesnaest godina – reče on dahtavim glasom. – Da li ste to zaboravili, direktore? Niste valjda zaboravili da je jednom pokušao i mene da ubije?
– Pamćenje me služi dobro kao i uvek, Severuse – reče Dambldor tiho.
Snejp se okrete na peti i odmaršira kroz vrata koja mu je Fadž i dalje držao otvorena. Ona se zatvoriše za njima, a Dambldor se okrete ka Hariju i Hermioni. Oboje počeše da govore u isti mah.
– Profesore, Blek govori istinu... videli smo Petigrua...
– ...pobegao je kad se profesor Lupin pretvorio u vukodlaka...
– ... on je pacov...
– ... Petigruova prednja nožica, mislim prst, on ga je odsekao...
– ... Petigru je napao Rona, a ne Sirijus...

Ali Dambldor podiže ruku da zaustavi bujicu objašnjenja.

– Na vas je red da me saslušate, i preklinjem vas da me ne prekidate, pošto imamo još vrlo malo vremena – reče mirno. – Nema ni trunke dokaza koji bi potkrepili Sirijusovu priču, izuzev vaše reči... a reč dvoje trinaestogodišnjih čarobnjaka nikoga neće ubediti. Svedoci u prepunoj ulici videli su kako je Sirijus ubio Petigrua. Ja sam lično Ministarstvu podneo dokaz da je Sirijus bio čuvar tajne Poterovih.

– Profesor Lupin vam može reći... – reče Hari, ne mogavši da se suzdrži.
– Profesor Lupin je trenutno duboko u šumi, nesposoban da ikome išta objasni. Dok se on ponovo preobrazi u čoveka, biće već prekasno. Mogao bih vam reći i to da većina pripadnika naše vrste gaji toliko nepoverenje prema vukodlacima da će njegova podrška vrlo malo vredeti... kao i činjenica da su on i Sirijus stari prijatelji...
– Ali...
– Saslušaj me, Hari. Prekasno je, da li me razumeš? Moraš da shvatiš da je Snejpova verzija događaja mnogo ubedljivija od vaše.
– On mrzi Sirijusa – reče Hermiona očajnički. – Sve zbog neke glupe šale koju mu je Sirijus priredio...
– Sirijus se nije ponašao kao nevina osoba. Napad na Debelu Damu... ulazak u grifindorsku kulu s nožem... bez Petigrua, živog ili mrtvog, nemamo šanse da preokrenemo Sirijusovu presudu.
– Ali, vi nam verujete.
– Da, verujem – reče Dambldor mirno. – Ali nemam tu moć da nateram druge ljude da uvide istinu, niti da poništim odluke ministra magije...
Hari pogleda u njegovo ozbiljno lice, i oseti kao da mu tlo izmiče pod nogama. Toliko se već bio navikao na pomisao da Dambldor može da reši svaki problem. Očekivao je da će Dambldor odjednom izvući iz rukava neko zadivljujuće rešenje. Ali ne... propala im je i poslednja nada.
– Ono što nam treba – reče Dambldor polako, a njegove svetloplave oči pređoše s Harija na Hermionu – jeste još malo vremena.
– Ali... – poče Hermiona. A onda širom otvori oči. – O!
– A sada obratite pažnju – reče Dambldor, govoreći polako i vrlo jasno. – Sirijus je zaključan u kancelariji profesora Flitvika na sedmom spratu. Trinaesti prozor zdesna od zapadne kule. Ako sve bude u redu, moći ćete noćas da spasete i više od jednog nevinog života. Ali zapamtite ovo, oboje: niko ne sme da vas vidi. Gospođice Grejndžer, vi znate zakon... znate koliki je ulog u pitanju... Niko... ne... sme... da...
vas... vidi.
Hari nije imao pojma šta se zbiva. Dambldor se okrenu na peti i, stigavši do vrata, još jednom se osvrnu ka njima.
– Sad ću da vas zaključam unutra. Sada je... – on pogleda na sat – pet minuta do ponoći. Gospođice Grejndžer, tri obrtaja će biti dovoljna. Srećno.
– Srećno? – ponovi Hari kada su se vrata zatvorila za Dambldorom. – Tri obrtaja?

O čemu on to govori? Šta treba da uradimo?

Ali Hermiona stade da pretura ispod okovratnika svoje odore, i kroz njega izvuče vrlo dugačak, vrlo fini zlatan lančić.
– Hari, dolazi – reče žurno. – Brzo!
Hari pođe ka njoj, potpuno zabezeknut. Ona ispruži lanac. Na njemu je visio sićušan, svetlucav peščanik.
– Evo...
Ona prebaci lančić i preko njegovog vrata.
– Spreman? – reče, gotovo bez daha.
– Šta to radimo? – upita Hari, potpuno izgubljen. Hermiona tri puta okrene peščanik.
Mračna bolnička soba rastopi se oko njih. Hari oseti kao da vrlo brzo leti unazad.
Kraj njega stadoše da promiču, zamućeni od brzine, različite boje i oblici, a u ušima mu je bubnjalo. Pokušao je da vrišti, ali nije mogao da čuje ni vlastiti glas...
A onda oseti čvrsto tle pod nogama, i ceo vidik mu se ponovo izoštri...
Stajao je pored Hermione u napuštenoj Ulaznoj dvorani, a zlatan snop sunčeve svetlosti padao je preko popločanog poda kroz otvorena ulazna vrata. On se mahnito okrenu ka Hermioni, a lančić s peščanim satom useče mu se u vrat.
– Hermiona, šta...?
– Ovamo! – Hermiona zgrabi Harija za ruku i povuče ga kroz predvorje ka vratima ostave za metle. Otvori ih, ugura ga unutra među kofe i četke, i sama uđe unutra, a onda zalupi vrata za njima.
– Šta... kako... Hermiona, šta se desilo?
– Vratili smo se kroz vreme – prošaputa Hermiona, skidajući Hariju lančić s vrata u mraku. – Tri sata unazad...
Hari potraži svoju nogu i snažno je uštinu. Jako ga je zabolelo, tako da on isključi svaku mogućnost da sanja neki krajnje bizaran san.
– Ali...
– Psst! Slušaj! Neko dolazi! Mislim... mislim da bismo to mogli biti mi! Hermiona prisloni uvo na vrata ostave.
– Čuju se koraci kroz predvorje... da, mislim da smo to mi krenuli do Hagrida!
– Hoćeš da kažeš – prošaputa Hari – da smo mi ovde u ostavi, a istovremeno i izvan nje?
– Da – reče Hermiona, i dalje držeći uvo prilepljeno za vrata ostave. – Sigurna sam da smo to mi. Ne zvuči kao da ih je više od troje... a idemo lagano zato što smo ispod Nevidljivog ogrtača...
Ona zastade, i dalje pažljivo osluškujući.
– Sišli smo niz ulazne stepenice...
Hermiona sede na jednu prevrnutu kofu. Vidno zabrinut, Hari je želeo odgovor na nekoliko pitanja.

– Gde si nabavila taj peščanik?

– Zove se vremenski okretač – prošaputa Hermiona – a dobila sam ga od profesorke Mek Gonagal prvog dana školske godine. Cele godine ga koristim kako bih stigla na sva predavanja. Profesorka Mek Gonagal me je naterala da se zakunem da nikome neću otkriti tu tajnu. Morala je da pošalje silne dopise Ministarstvu magije da bih ja mogla da dobijem jedan ovakav sat. Rekla im je da sam ja uzoran učenik i da ga nikad, ama baš nikad, ne bih upotrebila u druge svrhe izuzev za učenje... Uvek sam ga vraćala unazad, kako bih mogla ponovo da proživim isto vreme, tako da sam istovremeno pohađala više časova, shvataš? Ali...
– Hari, ne razumem šta Dambldor traži da uradimo. Zašto nam je rekao da se vratimo unazad tri sata? Kako će to da pomogne Sirijusu?
– Mora da se u to vreme desilo nešto što on želi da mi sada promenimo – reče on polako. – Šta se to desilo? Pre tri sata smo pošli ka Hagridu...
– Sada već jeste tri sata ranije i mi se upravo spuštamo ka Hagridu – reče Hermiona. – Upravo smo čuli sami sebe kako odlazimo...
Hari se namršti. Osećao se kao da mu se ceo mozak naborao od koncentracije.
– Dambldor je samo rekao... samo nam je rekao da možemo spasiti više od jednog nevinog života... – A onda mu sinu. – Hermiona, treba da spasimo Bakbika!
– Ali... kako će to da pomogne Sirijusu?
– Dambldor je rekao... rekao nam je gde se nalazi prozor... prozor Flitvikove kancelarije! Sirijus je tamo zaključan! Treba na Bakbiku da doletimo do prozora i spasimo Sirijusa! Sirijus može da pobegne na Bakbiku... obojica mogu zajedno da se spasu!
Sudeći po izrazu njenog lica, Hermiona je bila užasnuta.
– Ako uspemo to da uradimo a da nas niko ne vidi, biće to pravo čudo!
– Pa, moramo barem da pokušamo, zar ne? – reče Hari. Ustao je i pritisnuo uvo na vrata.
– Zvuči mi kao da nema nikoga... Hajde, idemo...
Hari gurnu vrata ostave. Ulazna dvorana bila je pusta. Najbrže i najtiše što su mogli, iskradoše se iz ostave i siđoše niz kamene stepenice. Senke su već počele da se izdužuju, a vrhovi drveća u Zabranjenoj šumi ponovo se pozlatiše.
– Ako bilo ko pogleda kroz prozor... – ciknu Hermiona, gledajući u zamak iza njih.

– Zato ćemo da pojurimo – reče Hari odlučno. – Pravo u Šumu, važi? Moraćemo da se sakrijemo iza drveta ili nečeg sličnog, i da budemo na oprezu...
– U redu, ali moraćemo da idemo oko staklenih bašti! – reče Hermiona bez daha. – Ne smemo da budemo u vidokrugu Hagridovih ulaznih vrata, inače ćemo sami sebe da vidimo! Mora da smo već maltene stigli do Hagridove kolibe!
Još uvek pokušavajući da shvati šta je to ona upravo rekla, Hari potrča, a Hermiona za njim. Sjuriše se preko povrtnjaka do staklenih bašti, zastadoše za trenutak iza njih, a onda se ponovo sjuriše, što su brže mogli, obilazeći oko

Mlatarajuće vrbe, i hitajući ka zaklonu među drvećem Šume...

Kad su bili na sigurnom, u senci drveća, Hari se okrenu. Nekoliko trenutaka kasnije stiže i Hermiona, zadihana.
– Dobro – reče, grabeći vazduh – moramo da se prišunjamo do Hagrida... Pazi da te ne vide, Hari...
Tiho krenuše između stabala držeći se samog oboda Šume. Zatim, u trenutku kad spaziše prednji deo Hagridove kolibe, začuše kucanje na njenim vratima. Brzo se skloniše iza velikog hrastovog debla, a onda proviriše, s obe strane drveta. Hagrid se pojavi na vratima prebledeo, sav se tresući, osvrćući se naokolo da bi video ko to kuca. A onda Hari začu vlastiti glas:
– Mi smo. Nosimo Nevidljivi ogrtač. Pusti nas unutra, da bismo mogli da ga skinemo.
– Niste trebali doć’! – prošaputa Hagrid. Povuče se unutra, a zatim hitro zatvori vrata.
– Ovo je najuvrnutija stvar koju smo ikada uradili – reče Hari grozničavo. – Moramo da priđemo bliže Bakbiku!
Šunjali su se između drveća dok ne spaziše nervoznog hipogrifa, privezanog za ogradu Hagridove leje s bundevama.
– Sad? – prošaputa Hari.
– Ne! – reče Hermiona. – Ako ga sada ukrademo, ljudi iz Komiteta će pomisliti da ga je Hagrid oslobodio. Moramo sačekati dok ga ne vide privezanog napolju!
– To nam ostavlja samo šezdeset sekundi vremena – reče Hari. Činilo mu se da stvar postaje neizvodljiva.
U tom trenutku se iz Hagridove kolibe začu tresak slomljenog porcelana.
– To je kad je Hagrid razbio krčag s mlekom – prošaputa Hermiona. – Sada ću ja da nađem Krasticu...
– Hermiona – reće Hari iznenada – šta ako... ako samo utrčimo tamo i zgrabimo Petigrua...
– Ne! – reče Hermiona prestrašenim šapatom. – Zar ne shvataš? Kršimo jedan od najvažnijih čarobnjačkih zakona. Niko nema pravo da menja prošlost, niko! Čuo si Dambldora, ako nas vide...
– Videće nas samo Hagrid i mi sami sebe!
– Hari, zamisli šta bi uradio kada bi video sebe kako provaljuješ u Hagridovu kuću – reče Hermiona.
– Ja... Mislio bih da sam poludeo – reče Hari – ili bih mislio da je posredi neka Mračna magija...
– Baš tako! Ne bi ništa shvatio, možda bi čak i napao sam sebe! Zar ne shvataš? Profesorka Mek Gonagal mi je ispričala kakve su se sve grozne stvari dešavale kada su čarobnjaci bez dozvole petljali s vremenom... Mnogi su na kraju greškom ubili svoje bivše ili buduće „ja“!

– Dobro de! – reče Hari. – To je bila samo ideja, samo sam pomislio...

Ali Hermiona ga nežno gurnu i pokaza ka zamku. Hari pomeri glavu koji pedalj kako bi jasnije video udaljena ulazna vrata. Dambldor, Fadž, stari član komiteta, i Makner, dželat, silazili su niza stepenice.
– Sada ćemo mi da izađemo! – prošapta Hermiona.
I zbilja, nekoliko trenutaka kasnije, otvoriše se zadnja vrata Hagridove kolibe, i Hari vide sebe, Rona i Hermionu kako izlaze s Hagridom. Bilo je to, bez sumnje, najčudnije osećanje u njegovom životu, dok je stajao skriven iza drveta i posmatrao samog sebe u leji s bundevama.
– U redu je, Biki. Sve je u redu... – reče Hagrid Bakbiku. Onda se okrete Hariju, Ronu i Hermioni. – Idite. Samo idite.
– Hagride, ne možemo...
– Reći ćemo im šta se zapravo dogodilo...
– Ne smeju da ga ubiju...
– Idite! Dovoljno mi je muka, još samo i vi da upadnete u nevolju!
Hari je gledao kako Hermiona u leji s bundevama prebacuje Nevidljivi ogrtač preko njega i Rona.
– Brzo idite. Ne slušajte...
Neko zakuca na Hagridova ulazna vrata. Delegacija za izvršenje presude je stigla. Hagrid se okrete i sjuri se u svoju kolibu, ostavljajući zadnja vrata malo odškrinuta. Hari je gledao kako se trava u leji povija svuda oko kolibe, i čuo tri para stopala kako se udaljavaju. On, Ron i Hermiona su otišli... ali Hari i Hermiona skriveni među drvećem mogli su kroz zadnja vrata kolibe da čuju šta se dešava unutra.

– Gde je ta zver? – začuše Maknerov ledeni glas.
– Na... napolju – procedi Hagrid.
Čim se na Hagridovom prozoru pojavi Maknerovo lice, zapiljivši se u Bakbika, Hari brzo skloni glavu s vidika. Zatim začuše Fadža.
– Mi... ovaj... treba da vam pročitamo zvaničnu odluku o pogubljenju, Hagride. Biću brz. A onda ćete vi i Makner da je potpišete. Makner, ti takođe treba da slušaš, takva je procedura...
Maknerovo lice nestade s prozora. Bilo je sad ili nikad.
– Sačekaj ovde – prošaputa Hari Hermioni. – Ja ću to da uradim.
Kada se ponovo začu Fadžov glas, Hari iznenada izlete iz svog skloništa iza drveta, pope se preko ograde pravo u leju s bundevama, i priđe Bakbiku.
– Po odluci Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja, hipogrif Bakbik, dalje u tekstu naveden kao osuđeni, biće pogubljen šestog juna pred zalazak sunca...
Pazeći da ne trepne, Hari se ponovo zagleda u Bakbikovo strogo narandžasto oko i pokloni se. Bakbik se spusti na svoja kolena, a zatim se ponovo uspravi. Hari poče da petlja oko čvora na konopcu kojim je Bakbik bio vezan za ogradu.
– ...osuđen na smrt odrubljivanjem glave, koje će izvršiti opunomoćeni dželat

Komiteta, Volden Makner...

– Hajde, Bakbik – promrmlja Hari – hajde, pomoći ćemo ti. Tiho... tiho...
– ...čemu svedoče nižepotpisani. Hagride, tu potpiši...
Hari svom težinom povuče uže, ali se Bakbik ukopao prednjim nogama.
– Pa, hajde da završimo već jednom s tim – reče piskavi glas člana Komiteta u Hagridovoj kolibi. – Hagride, možda bi bilo bolje da ostaneš unutra...
– Ne, ja... ’oću da bidnem s njim... Neću da bidne sam...
Iz kolibe odjeknu bat koraka.
– Bakbik, kreći! – prosikta Hari.
Hari još jače cimnu uže oko Bakbikovog vrata. Hipogrif krenu, nervozno se razmahavši krilima. Još uvek su bili na nekoliko metara udaljeni od Šume, u vidnom polju zadnjih vrata Hagridove kolibice.
– Samo trenutak, molim vas, Makner – začu se Dambldorov glas. – I vi treba da potpišete. – Koraci se zaustaviše. Hari povuče uže. Bakbik škljocnu kljunom i krenu malo brže.
Iza drveta se pomaljalo Hermionino bledo lice.
– Hari, požuri! – izusti ona bezglasno.
Hari je još mogao da čuje Dambldorov glas koji je dopirao iz kolibe. Ponovo cimnu konopac. Bakbik krenu nevoljnim kasom. Uskoro se dokopaše drveća...
– Brzo! Brzo! – ječala je Hermiona, izletevši iz zaklona drveta, takođe zgrabivši konopac, i svom svojom težinom ga povuče, u pokušaju da natera Bakbika da krene brže. Hari pogleda preko ramena: više ih nisu mogli videti, nije bilo traga od Hagridove bašte. – Stani! – prošaputa on Hermioni. – Mogli bi da nas čuju...
Zadnja vrata Hagridove kolibe s treskom se otvoriše. Hari, Hermiona i Bakbik stadoše sasvim mirno. Čak i hipogrif kao da je napeto i napregnuto osluškivao.
Tajac... a onda...
– Gde je ? – začu se piskutav glas člana Komiteta. – Gde je ta zver?
– Bio je ovde privezan! – reče dželat besno. – Video sam ga! Baš tu!
– Krajnje čudno – reče Dambldor. U njegovom glasu osećalo se kao da ga to sve pomalo zabavlja.
– Biki! – reče Hagrid promuklo.
Začu se fijuk i udarac sekire. Dželat ju je izgleda zabio u ogradu od besa. A onda se začu dreka, i ovoga puta su mogli čuti i Hagridove reči izmešane s jecajima.
– Otišao! Otišao! Blagosloven mu kljunčić, otišao je! Mora da se sâm oslobodio! Biki, pametni moj!
Bakbik pokuša da se otrgne s užeta, kako bi jurnuo natrag ka Hagridu. Hari i Hermiona ga čvršće stegnuše, i ukopaše pete u šumsko tle kako bi ga zadržali.
– Neko ga je razvezao! – režao je dželat. – Treba da pretražimo imanje, Šumu...
– Makneru, ako je neko zbilja ukrao Bakbika, misliš li da bi ga lopov odveo odavde peške? – reče Dambldor, i dalje se zabavljajući. – Pretražite i nebesa, ako

hoćete... Hagride, prijala bi mi šolja čaja. Ili veliki brendi.

– N-narafski, profesore – reče Hagrid, gotovo bez glasa od sreće. – Uđ’te, uđ’te...
Hari i Hermiona su i dalje pažljivo osluškivali. Začuše korake, tiho dželatovo
proklinjanje, vrata se zalupiše, a onda ponovo nasta tajac.
– Šta sad? – prošaputa Hari, osvrćući se naokolo.
– Moraćemo ovde da se sakrijemo – reče Hermiona, vrlo potresena. – Moramo da sačekamo da se vrate u zamak. A onda ćemo sačekati dok ne bude bezbedno da Bakbik preleti do Sirijusovog prozora. On neće stići tamo još dva sata... Oh, ovo će biti baš teško...
Ona nervozno pogleda preko svog ramena ka središtu Šume. Sunce je upravo zalazilo.
– Trebalo bi da krenemo – reče Hari, grozničavo razmišljajući. – Moramo da vidimo Mlatarajuću vrbu, ili nećemo znati šta se dešava.
– U redu – reče Hermiona, snažnije prihvativši Bakbikovo uže. – Ali, ne zaboravi, Hari, moramo da pazimo da nas ne primete...
Pođoše duž ivice Šume dok se oko njih spuštao mrkli mrak, sve dok ne stigoše do niza drveća iza kojeg su, skriveni, mogli da posmatraju Vrbu.
– Eno Rona! – reče Hari iznenada.
Jedna tamna silueta trčala je preko čistine, a njen vrisak odjekivao je kroz miran noćni vazduh.
– Gubi se od njega... odlazi... Krastice, dođi ovamo...
A onda spaziše još dve figure kako se pojavljuju niotkuda. Hari stade da posmatra samog sebe i Hermionu kako jure za Ronom. Zatim vide Rona kako se baca na Krasticu.
– Moj si! Sklanjaj se, smrdljiva mačketino...
– Eno Sirijusa! – reče Hari. Iz korenja Vrbe iskoči ogromno obličje psa. Videše ga kako obara Harija, a onda zgrabi Rona...
– Odavde izgleda još strašnije, zar ne? – reče Hari, gledajući psa kako odvlači Rona među korenje. – Jao... vidi, baš sad me je tresnula Vrba... i tebe... ovo je zbilja čudno...
Mlatarajuća vrba je škripala i šibala svojim niskim granama. Mogli su da vide sebe kako jurcaju tamo-amo pokušavajući da se dokopaju stabla. A onda se drvo naglo sledi.
– To je Krukšenks pritisnuo čvor – reče Hermiona.
– I odosmo... – promrmlja Hari. – Ušli smo.
Čim su nestali, drvo ponovo poče divlje da se njiše. Koji trenutak kasnije začuše korake u blizini. Dambldor, Makner, Fadž i stari član komiteta probijali su se ka zamku.
– I to čim smo sišli u tunel – reče Hermiona. – Da je samo Dambldor krenuo s nama...

– Pošli bi Makner i Fadž – reče Hari s gorčinom. – Kladim se da bi Fadž odmah naredio Makneru da na licu mesta ubije Sirijusa...
Posmatrali su četvoricu ljudi kako se penju stepenicama zamka i nestaju s vidika. Sledećih nekoliko minuta prizor je bio pust. A onda...
– Evo ga Lupin! – reče Hari, kada ugledaše još jednu siluetu kako trči niz kamene stepenice i juri ka Vrbi. Hari pogleda u nebo. Oblaci su potpuno zaklanjali mesec.
Posmatrali su Lupina kako hvata polomljenu granu s tla, i njome pritiska čvor na deblu. Drvo prestade da se opire, a Lupin takođe nestade kroz procep u njegovom korenju.
– Samo da je zgrabio Ogrtač – reče Hari. – Eno ga tamo na zemlji...

– Kada bih se sad tamo sjurio i zgrabio ga, Snejp nikad ne bi mogao da ga se dokopa i...
– Hari, niko ne sme da nas vidi!
– Kako ti ovo izdržavaš? – upita on Hermionu ljutito. – Samo stojiš i gledaš šta se dešava? – Oklevao je. – Odoh da zgrabim Ogrtač!
– Hari, ne!
Hermiona uhvati krajičak Harijeve odore u zadnji čas, jer upravo tada čuše kako odjekuje nekakava pesma. Bio je to Hagrid, koji se zaputio ka zamku pevajući na sav glas i lagano krivudajući u hodu. Iz ruku mu je virila velika boca.
– Vidiš? – prošaputa Hermiona. – Vidiš šta bi se desilo? Moramo da se krijemo od tuđih pogleda! Ne, Bakbik!
Hipogrif je besomučno pokušavao ponovo da jurne ka Hagridu. Hari ga takođe povuče za uže, boreći se da bi ga zadržao. Gledali su Hagrida kako zanoseći se krivuda ka zamku. Zatim nestade. Bakbik prestade da se otima i tužno povi glavu.
Ni dva minuta kasnije, vrata zamka ponovo se otvoriše, i Snejp projuri kraj njih hitajući ka Vrbi.
Hari stisnu pesnice u trenutku kad videše Snejpa kako zastaje tik pored drveta, osvrćući se oko sebe. Zatim zgrabi Ogrtač i podiže ga.
– Sklanjaj svoje prljave šape s njega – zareža Hari sebi u bradu.
– Psst!
Snejp uhvati granu koju je Lupin već bio upotrebio da zamrzne drvo, pritisne čvor i nestade s vidika dok je navlačio Ogrtač.
– To je to, znači – reče Hermiona tiho. – Svi smo tamo dole... a sad samo treba da sačekamo dok se ponovo ne vratimo odande...
Uzela je krajičak Bakbikovog užeta, i čvrsto ga privezala oko najbližeg drveta, a zatim sede na suvu zemlju, rukama obgrlivši kolena.
– Hari, nešto ne razumem... Zašto dementori nisu uhvatili Sirijusa? Sećam se kako su nadolazili, a onda mislim da sam se onesvestila... bilo ih je tako mnogo...
I Hari sede na zemlju. Objasni joj šta je on video. Kako je, kad je najbliži

dementor približio svoja usta Hariju, nešto srebrnkasto dogalopiralo preko površine jezera, i nateralo dementore da uzmaknu.
Hermiona blago zinu kad Hari završi priču.
– Ali šta je to bilo?
– Samo je jedna stvar mogla da otera dementore – reče Hari. – Pravi Patronus. I to zbilja moćan.
– Ali ko je mogao da ga prizove?
Hari ne odgovori. Ponovo je razmišljao o osobi koju je video s druge strane jezera. Znao je koga je mislio da je video... ali, kako je to mogao biti on?
– Zar nisi video kako je izgledao? – reče Hermiona živo. – Da to nije bio neko od naših nastavnika?
– Ne – reče Hari. – To nije bio nastavnik.
– Ali mora da je bio zbilja moćan čarobnjak kad je uspeo da odagna sve te dementore... Ako je Patronus tako blistavo sijao, mora da ga je osvetlio? Zar nisi mogao da ga vidiš...?
– Da, video sam ga – reče Hari polako. – Ali... možda mi se samo pričinilo....
Nisam bio u stanju da razmišljam kako valja... Odmah posle toga sam se obeznanio...

– Koga misliš da si video?
– Mislim... – Hariju zastade nešto u grlu, kad shvati koliko će to čudno zvučati. – Mislim da je to bio moj tata.
Hari pogleda u Hermionu, i vide kako je sad skroz zinula od zaprepašćenja. Gledala ga je s mešavinom uznemirenosti i sažaljenja.
– Hari, tvoj tata je... pa... ovaj... mrtav – reče ona tiho.
– Znam to – brzo odgovori Hari.
– Misliš da si video njegov duh?
– Ne znam.. ne... izgledao je vrlo opipljivo...
– Ali onda...
– Možda su mi se priviđale stvari – reče Hari. – Ali... koliko sam mogao da vidim... ličio je na njega... imam njegove fotografije...
Hermiona ga je i dalje posmatrala kao da je zabrinuta za njegov zdrav razum.
– Znam da to zvuči suludo – reče Hari ravnim glasom. Okrete se da pogleda Bakbika, koji je kljunom čeprkao po zemlji, očito tražeći crve. Ali, zapravo i nije gledao u Bakbika.
Razmišljao je o svom ocu i trojici njegovih najstarijih prijatelja... Mesečku, Crvorepu, Šaponji i Rogonji... Jesu li sva četvorica večeras bila u okolini zamka? Crvorep se ponovo pojavio večeras, iako su svi mislili da je mrtav... Zar je toliko nemoguće da se i s njegovim ocem dogodilo nešto slično? Da li su mu se priviđale stvari s druge strane jezera? Figura je bila i suviše udaljena da bi je jasno video... pa ipak je, za trenutak, bio siguran, pre nego što je izgubio svest...
Lišće poviše njihovih glava blago zatreperi na povetarcu. Mesec se pojavljivao i

nestajao s vidika iza ćudljivih oblaka. Hermiona je sedela licem okrenutim ka Vrbi, čekajući.
A onda, napokon, posle skoro sat vremena...
– Evo nas, dolazimo! – prošaputa Hermiona.
Ona i Hari skočiše na noge. Bakbik podiže glavu. Videše Lupina, Rona i Petigrua kako se nespretno pentraju i izlaze kroz rupu među korenjem. Onda izađe i Hermiona...

a za njom onesvešćeni Snejp, nestvarno plutajući u vazduhu. Za njima izađoše Hari i Blek. Svi pođoše ka zamku.
Hariju srce stade ubrzano da kuca. Pogledao je ka nebu. Svakog časa, oblak će se pomeriti i mesec će se pokazati...
– Hari – promrmlja Hermiona, kao da je tačno znala o čemu on razmišlja – moramo da ostanemo tu gde smo. Ne sme nas niko videti. Ništa ne možemo da učinimo...
– Znači, pustićemo Petigrua da ponovo pobegne... – reč Hari mirno.
– Kako misliš da nađeš pacova u ovakvoj pomrčini? – obrecnu se Hermiona. – Ništa ne možemo da uradimo! Vratili smo se da bismo pomogli Sirijusu. Ne smemo ništa drugo da radimo!
– U redu!
Mesec iskrsnu ispod oblaka. Videše kako sićušne figure koje su išle preko trave zastaju. A zatim primetiše komešanje...
– Eno Lupina – prošaputa Hermiona. – Preobražava se...
– Hermiona! – reče Hari iznenada. – Moramo da krenemo!
– Ne smemo, sve vreme ti pričam...
– Ne da bismo se umešali! Lupin će otrčati u Šumu, pravo na nas! Hermiona se prenerazi.
– Brzo! – jeknu ona, jurnuvši da razveže Bakbika. – Brzo! Kuda da odemo? Gde da se sakrijemo? Dementori će stići svakog trenutka...
– Natrag do Hagrida – reče Hari. – Tamo je sada prazno... hajdemo!
Pojuriše što su brže mogli, vukući Bakbika za sobom. Čuli su vukodlaka kako zavija iza njihovih leđa...
Koliba je bila na vidiku. Hari se prikrade do vrata, polako ih odškrinu, a Hermiona i Bakbik projuriše pored njega. Hari se i sam baci unutra za njima, i zabravi vrata. Feng, lovački hrt, glasno zalaja.
– Pssst, Feng, to smo mi! – reče Hermiona, te pođe žurno ka psu, i počeška ga po ušima da ga smiri. – Ovo je bilo za dlaku! – reče Hariju.
– Da...
Hari je gledao kroz prozor. Odavde mu je bilo mnogo teže da vidi šta se dešava. Bakbik je delovao veoma srećan što je ponovo u Hagridovoj kući. Legao je ispred ognjišta, zadovoljno sklopio krila i bio spreman da dremne.
– Mislim da je bolje da ponovo izađem napolje, znaš – reče Hari lagano. – Ne

vidim šta se zbiva... nećemo znati kad bude vreme...

Hermiona podiže pogled ka njemu sa sumnjičavim izrazom lica.
– Neću pokušavati da se mešam u događaje – reče Hari brzo. – Ali ako ne budemo videli šta se dešava, kako ćemo znati da je došlo vreme da spasavamo Sirijusa?
– Pa... u redu onda... Bakbik i ja ćemo te čekati ovde... ali Hari, pazi se... napolju je vukodlak... i dementori...
Hari ponovo izađe i lagano obiđe kolibu. Iz daljine se čulo zavijanje. To je značilo da se dementori približavaju Sirijusu... On i Hermiona će svakog trenutka potrčati prema njemu...
Hari je zurio u pravcu jezera, dok mu je srce bubnjalo u grudima... Ko god da je poslao onog Patronusa, trebalo bi da se pojavi svakog trenutka...
Delić sekunde stajao je, neodlučan, ispred Hagridovih vrata. Ne smeju da te vide. Ali Hari nije ni hteo da ga vide. Želeo je da on vidi nešto... Morao je da zna...
A tamo su bili dementori. Navirali su iz pomrčine sa svih strana, nečujno lebdeli po površini jezera... kretali su se u smeru suprotnom od mesta gde je Hari stajao, ka obali na drugoj strani... Neće morati da im se približi...
Hari poče da trči. Sve misli su mu bile usredsređene na oca... Ako je to bio on...
ako je to zbilja bio on... morao je da sazna, morao je da otkrije...
Jezero je postajalo sve bliže, ali nije bilo nikome ni traga. Na suprotnoj obali mogao je da vidi blede srebrnaste odsjaje... njegove vlastite pokušaje da napravi Patronusa...
Na samoj obali jezera nalazio se jedan žbun. Hari se baci iza njega, očajnički vireći kroz lišće. Na drugoj strani jezera srebrnasta svetlost se iznenada ugasi. Ispuni ga prestrašeno ushićenje... samo što nije...
– Hajde! – promrmlja on, zureći oko sebe. – Gde si? Tata, hajde...
Ali niko se ne pojavi. Hari podiže glavu da bi osmotrio dementore s druge strane
jezera. Jedan od njih poče da skida kapuljaču. Vreme je da se spasilac pojavi... ali
niko nije dolazio da mu pomogne...
I onda mu sinu... konačno shvati. Nije video svog oca... video je samog sebe...
Hari izlete iza žbuna i izvuče svoj štapić.
– EKSPEKTO PATRONUM! – uskliknu on.
A s vrha štapića ovoga puta nije izleteo bezoblični oblak magle, već zaslepljujuća, svetleća srebrna životinja. On zažmiri da bi bolje video šta je to. Ličila je na konja. Galopirala je tiho, udaljavajući se od njega, preko crne površine jezera. Video ju je kako spušta glavu i juriša na dementore koji su se rojili... Životinja je u galopu obilazila oko crnih silueta na tlu, a dementori su uzmicali, raštrkavši se, i povlačili se u tminu... I na kraju iščezoše.
Patronus se okrenu. Krenu laganim kasom prema Hariju preko mirne površine jezera. To nije bio konj. Ni jednorog. Bio je to jelen. Sijao je jarko poput meseca poviše njih... vraćao mu se...

Zaustavio se na obali. Njegova kopita nisu ostavljala trag na mekoj zemlji dok je zurio u Harija svojim krupnim, srebrnim očima. Lagano se nakloni svojom rogatom glavom. I Hari shvati...

– Rogonja – prošaputa.
Ali kad posegnu svojim drhtavim prstima ka stvorenju, ono nestade.
Hari i dalje stajaše, ispružene ruke. Zatim, dok mu je srce lupalo, začu kopita iza sebe... okrenu se i vide Hermionu kako juri ka njemu, vukući za sobom Bakbika.
– Šta si to uradio? – reče ljutito. – Rekao si da ideš samo da držiš stražu!
– Upravo sam nam spasio život... – reče Hari. – Skloni se ovamo... iza ovog žbuna... objasniću ti.
Hermiona je slušala šta se upravo desilo, opet zinuvši u čudu.
– Da li te je neko video?
– Zar me nisi slušala? Ja sam se video, ali sam mislio da sam moj otac! Sve je u redu!
– Hari, ne mogu da poverujem... Ti si prizvao Patronusa koji je oterao sve te dementore! To je vrlo, vrlo napredna magija...
– Znao sam da ću ovoga puta uspeti da to uradim – reče Hari – pošto sam shvatio da sam to već učinio... Ima li to smisla?
– Ne znam... Hari, pogledaj Snejpa!
Oboje izviriše iza žbuna i pogledaše prema drugoj obali. Snejp se osvestio. Činima je prizvao nosila i podigao na njih nepomična telesa Harija, Hermione i Bleka. Četvrta nosila, koja su bez sumnje držala Rona, već su lebdela kraj njega. Zatim, sa štapićem podignutim ispred sebe, sve ih povede ka zamku.
– Dobro, još malo pa je vreme da krenemo – reče Hermiona nervozno, gledajući na svoj sat. – Imamo oko četrdeset pet minuta pre nego što Dambldor zaključa vrata bolničkog krila. Moramo da spasimo Sirijusa i vratimo se u bolničko krilo pre nego što primete da nas nema...
Čekali su, posmatrajući odraz odlazećih oblaka na površini jezera, dok je žbun pored njih šuštao na povetarcu. Bakbik, kome je bilo dosadno, ponovo je čeprkao tražeći crve.
– Misliš da je već stigao gore? – upita Hari, gledajući na sat. Pogleda ka zamku i poče da broji prozore desno od zapadne kule.
– Gledaj! – prošaputa Hermiona. – Ko je to? Neko izlazi iz zamka!
Hari stade da pilji kroz mrak. Jedan čovek je hitao preko školskog imanja u pravcu jednog od ulaza. Nešto mu je svetlelo za pojasom.
– Makner! – reče Hari. – Dželat! Otišao je da dovede dementore! To je to, Hermiona...
Hermiona stavi ruke na Bakbikova leđa, a Hari je pogura da bi se popela. Zatim osloni svoje stopalo na jednu nisku granu žbuna, i pope se ispred Hermione na hipogrifa. Povuče Bakbikov konopac, prebaci ga preko njegovog vrata i priveza s

druge strane ogrlice, poput uzde.

– Spremna? – prošaputa on Hermioni. – Bolje se drži za mene...
On podbode Bakbikove slabine petama.
Bakbik polete uvis kroz mrak. Hari stegnu slabine zveri kolenima, osetivši kako se

velika moćna krila uzdižu ispod njih. Hermiona je čvrsto držala Harija oko struka; mogao ju je čuti kako mrmlja – O, ne... ne sviđa mi se ovo... ovo mi se stvarno ne sviđa...
Hari je gonio Bakbika napred. Nečujno su jezdili ka višim spratovima zamka... Hari čvrsto povuče levu stranu užeta, i Bakbik se okrenu. Hari je pokušavao da prebroji prozore koji su promicali...
– Oooj! – reče on, povukavši uže što jače može.
Bakbik uspori, i oni zastadoše, ako zanemarimo činjenicu da su i dalje oscilirali po nekoliko stopa gore-dole, dok je hipogrif mlatarao krilima da bi se održao u vazduhu.
– Tu je! – reče Hari, primetivši Sirijusa kada su se uzdigli do visine prozora. On se istegnu, i kada je Bakbik spustio krilo, oštro kucnu po staklu.
Blek podiže pogled. Hari vide kako je zinuo od iznenađenja. Iskočio je iz stolice, pojurio ka prozoru i pokušao da ga otvori, ali bio je zaključan.
– Odmaknite se! – doviknu mu Hermiona i izvadi svoj štapić, i dalje se levom rukom pridržavajući za Harijevu odoru.
– Alohomora!

– Kako... kako...? – upita Blek slabašnim glasom, zureći u hipogrifa.

– Penji se... nemamo mnogo vremena – reče Hari, zgrabivši čvrsto Bakbika s obe strane njegovog glatkog vrata, ne bi li ga umirio. – Moramo da te izvučemo odavde...
dementori su na putu... Makner je otišao po njih.
Blek se odupre rukama o prozorski ram, i provuče glavu i ramena kroz prozor. Sreća da je bio tako mršav. Za par sekundi uspeo je da prebaci nogu preko Bakbikovih leđa i smesti se na hipogrifova leđa iza Hermione.
– U redu, Bakbik, diži se! – reče Hari, tresući konopac. – Diži se na vrh kule...
hajde!
Hipogrif jednom zamahnu svojim moćnim krilima, i ponovo su leteli uvis, dosegavši vrh zapadne kule. Bakbik se spusti na kulu uz tresak, a Hari i Hermiona skliznuše s njegovih leđa.
– Sirijuse, bolje da kreneš, smesta – reče Hari zadihano. – Svakog časa će stići u Flitvikovu kancelariju i otkriti da te nema.
Bakbik je grebao kandžama po kamenoj površini terase, zabacujući svoju oštrokljunu glavu.
– Šta se desilo s drugim dečakom? S Ronom? – upita Sirijus zabrinuto.
– Biće mu dobro... još je u nesvesti, ali Madam Pomfri kaže da će uspeti da ga

oporavi. Brzo... idi...

Ali Blek je i dalje zurio u Harija.
– Ne znam kako da ti se zahvalim...
– KRENITE! – povikaše istovremeno Hari i Hermiona. Blek okrenu Bakbika, i suoči se s vedrim nebom.
– Videćemo se ponovo – reče. – Ti si... zbilja pravi sin svoga oca, Hari...
On petama stegnu Bakbikove slabine. Hari i Hermiona odskočiše u stranu kada se ogromna krila još jednom raširiše... Hipogrif se vinu u vazduh... On i njegov jahač postajali su sve manji i manji dok je Hari gledao za njima... a onda oblak pređe preko meseca.... i više ih nije bilo.

22. Sovina pošta, ponovo



– Hari!

Hermiona ga je vukla za rukav, gledajući na svoj sat. – Imamo tačno deset minuta da se vratimo u bolničko krilo a da nas niko ne primeti... pre nego što Dambldor zaključa vrata...
– Dobro – reče Hari, odvojivši pogled od neba – hajdemo...
Lagano se provukoše kroz vrata i niz usko spiralno kameno stepenište. Kada su stigli do njegovog podnožja začuše glasove. Pribiše se uza zid i oslušnuše. Zvučalo je kao da su Fadž i Snejp. Brzo su koračali hodnikom u podnožju stepenica.
– ... samo se nadam da nam Dambldor neće praviti probleme – govorio je Snejp. – Hoće li Poljubac biti izveden odmah?
– Čim se Makner vrati s dementorima. Cela ova afera Blek je krajnje neprijatna. Ne možeš ni da zamisliš koliko jedva čekam da obavestim Dnevni prorok da smo ga konačno uhvatili... pretpostavljam da će želeti da intervjuišu i tebe, Snejpe... a kada mladi Hari ponovo bude pri zdravoj pameti, očekujem da će i on želeti da ispriča Proroku kako si ga spasao...
Hari stegnu zube. Krajičkom oka spazi Snejpov iskežen osmeh dok su on i Fadž prolazili pored njegovog i Hermioninog skrovišta. A onda njihovi koraci zamreše. Hari i Hermiona sačekaše nekoliko trenutaka, da bi se uverili da su zbilja otišli, a onda potrčaše u suprotnom pravcu. Niz jedno stepenište, pa drugo, kroz još jedan

hodnik... a onda pred sobom začuše kikotanje.

– Pivs! – promrmlja Hari, zgrabivši Hermionu za ručni zglob. – Ovamo!
Uleteše u pustu učionicu s leve strane u pravi čas. Pivs je izgleda skakutao hodnikom u veselom i bučnom raspoloženju, umirući od smeha.
– O, baš je užasan – prošaputa Hermiona, prislonivši uvo uz vrata. – Kladim se da je sav ushićen što dementori idu da dokrajče Sirijusa... – ona pogleda na sat. – Tri minuta, Hari!
Sačekaše dok se Pivsov likujući glas nije izgubio u daljini, a zatim se iskradoše iz sobe, i ponovo potrčaše.
– Hermiona... šta će se desiti... ako ne uđemo unutra... pre nego što Dambldor zaključa vrata? – upita Hari, teško dišući.
– Ne želim ni da mislim o tome! – zastenja Hermiona, ponovo proveravajući sat. – Jedan minut!
Stigoše do hodnika na čijem se kraju nalazio ulaz u bolničko krilo. – U redu...
čujem Dambldora – reče Hermiona napeto. – Hajde, Hari!
Odšunjaše se do kraja hodnika. Vrata se otvoriše. Pojaviše se Dambldorova leđa.
– Sad ću da vas zaključam unutra – čuli su ga kako govori. – Sada je pet minuta do ponoći. Gospođice Grejndžer, tri obrtaja će biti dovoljna. Srećno!
Dambldor unatraške izađe iz sobe, zatvori vrata i izvadi svoj štapić da bi ih čarolijom zaključao. Hari i Hermiona panično potrčaše ka njemu. Dambldor podiže pogled ka njima, a širok osmeh mu se pojavi ispod dugih, srebrnastih brkova. – Dakle? – reče tiho.
– Uspeli smo! – reče Hari skoro bez daha. – Sirijus je otišao, na Bakbiku...
Dambldor im se radosno nasmeši.
– Svaka čast. Mislim... – on pažljivo oslušnu da li se nešto zbiva u bolničkom krilu. – Da, mislim da ste i vi nestali... Uđite... sad ću da vas zaključam...
Hari i Hermiona šmugnuše nazad u bolničku spavaonicu. Bila je prazna, izuzev Rona, koji je i dalje ležao nepokretan u krevetu u ćošku. Kada je ključ kvrcnuo u bravi iza njih, Hari i Hermiona se ušunjaše u svoje krevete, a Hermiona zavuče svoj vremenski okretač ispod odore. Trenutak kasnije, Madam Pomfri se krupnim koracima vrati iz svoje kancelarije.
– Da li sam ja to čula direktora kako odlazi? Smem li sada da se posvetim svojim pacijentima?
Bila je u vrlo lošem raspoloženju. Hari i Hermiona pomisliše da je najbolje da mirno uzmu svoju čokoladu. Madam Pomfri je stajala poviše njih, da bi bila sigurna da će je pojesti. Ali Hari je jedva gutao svoje zalogaje. On i Hermiona su čekali, osluškivali, dok su im živci bili napeti kao strune... A onda, dok su oboje uzimali četvrti komadić čokolade od Madam Pomfri, začuše iz daljine odjeke besne galame negde iznad njih...
– Šta to bi? – reče madam Pomfri, uzbunivši se.

Sada su mogli razgovetno da čuju ljutite glasove koji su postajali sve glasniji i glasniji. Madam Pomfri je zurila u vrata.
– Svašta... sve će probuditi! Šta to uopšte rade?
Hari je pokušavao da razabere šta ti glasovi govore. Bili su sve bliži...
– Mora da se Prebacio, Severuse. Trebalo je da ostavimo nekoga u sobi s njim. Kada ovo izađe na videlo...
– NIJE SE PREBACIO! – grmeo je Snejp, sad već sasvim blizu. – NE MOŽE SE PREBACIVATI NA PODRUČJU OVOG ZAMKA! OVO... IMA... NEKE... VEZE...
SA... POTEROM!
– Severuse... budi razuman... Hari je zaključan...
BAM.
Vrata bolničkog krila s treskom se otvoriše.
Fadž, Snejp i Dambldor uleteše u sobu. Samo je Dambldor delovao smireno.
Zaista, činilo se da se baš lepo zabavlja. Fadž je bio ljut. Ali Snejp je bio izvan sebe.
– NA SUNCE, POTERU! – riknu on. – ŠTA SI URADIO?
– Profesore Snejp! – vrisnu Madam Pomfri. – Kontrolišite se!
– Čuj, Snejpe, budi razuman – reče Fadž. – Ova vrata su bila zaključana, upravo smo videli...
– POMOGLI SU MU DA POBEGNE, ZNAM JA TO! – zavijao je Snejp, pokazujući na Harija i Hermionu. Lice mu je bilo iskrivljeno od besa, a pljuvačka mu je vrcala iz usta.
– Smiri se, čoveče! – zakevta Fadž. – Pričaš gluposti!
– NE ZNATE VI POTERA! – urlao je Snejp. – ON JE TO URADIO, ZNAM DA JE TO BIO ON...
– Dosta je bilo, Severuse – reče Dambldor tiho. – Razmisli o tome šta govoriš. Ova vrata su bila zaključana otkad sam napustio sobu pre deset minuta. Madam Pomfri, da li su ovi učenici napuštali krevete?
– Naravno da nisu! – reče Madam Pomfri narogušeno. – Nisam se mrdnula od njih otkako ste otišli!
– Pa, čuo si, Severuse – reče Dambldor mirno. – Sem ukoliko ne želiš da kažeš da su Hari i Hermiona u stanju da budu na dva mesta istovremeno, bojim se da ne vidim nikakvu svrhu u tome da ih dalje uznemiravamo.
Snejp je stajao kipteći od besa, zureći čas u Fadža, koji je bio krajnje zaprepašćen njegovim ponašanjem, čas u Dambldora, koji je ispod naočara imao čudan sjaj u oku. Snejp se okrete, odora mu zaleprša, i on besno izjuri iz sobe.
– Ovaj deluje poprilično neuravnoteženo – reče Fadž blenući za njim. – Pripazio bih na njega da sam na tvom mestu, Dambldore.
– O, nije on neuravnotežen – reče Dambldor tiho. – On je samo doživeo ozbiljno razočaranje.
– Nije jedini! – zahukta Fadž. – Dnevni prorok će nas saseći! Imali smo Bleka u

šaci, a on nam se opet izmigoljio! Samo još da saznaju i objave da nam je hipogrif pobegao, i ja ću postati predmet sprdnje! Pa... Bolje da pođem i obavestim Ministarstvo...

– A dementori? – reče Dambldor. – Njih će povući iz škole, nadam se?
– O, da, moraće da odu – reče Fadž, grozničavo provlačeći prste kroz kosu. – Nikad nisam ni sanjao da će pokušati da primene Poljubac na nevinom dečaku...
potpuno su izgubili kontrolu... Ne, poslaću ih natrag u Askaban još večeras... Možda bi trebalo da razmislimo o zmajevima na ulazu u školu...
– Hagridu bi se to svidelo – reče Dambldor, nasmešivši se krišom Hariju i Hermioni. Kada su on i Fadž napustili spavaonicu, Madam Pomfri požuri do vrata i ponovo ih zaključa. Ljutito mrmljajući sama za sebe, vrati se u svoju kancelariju.
S duge strane sobe začu se tiho stenjanje. Ron se probudio. Mogli su da ga vide kako se pridiže u krevetu, i gleda oko sebe trljajući glavu.
– Šta... šta se dogdilo? – zaječa on. – Hari? Zašto smo ovde? Gde je Sirijus? Gde je Lupin? Šta se dešava?
Hari i Hermiona se pogledaše.
– Ti mu objasni – reče Hari, posluživši se još jednim parčetom čokolade.

* * *

Kada su Hari, Ron i Hermiona narednog dana u podne napustili bolničko krilo, otkrili su da je zamak gotovo pust. Nesnosna sparina i kraj ispita značili su da su svi iskoristili šansu da još jednom posete Hogsmid. Ni Ronu ni Hermioni se, međutim, nije išlo tamo, tako da su zajedno s Harijem lunjali dvorištem zamka i dalje raspredajući o neverovatnim zbivanjima od prethodne večeri, pitajući se gde su sada Sirijus i Bakbik. Dok su sedeli kraj jezera i posmatrali džinovsku sipu kako lenjo maše svojim pipcima iznad vode, Hari se isključi iz razgovora i pogleda prema suprotnoj obali. Odatle je sinoć jelen dojurio do njega...

Jedna senka pade preko njih, i kad podigoše pogled spaziše uplakanog Hagrida, koji je brisao svoje oznojeno lice jednom od svojih maramica veličine stolnjaka, i radosno im se smešio.
– Znam da ne bi treb’o da se veselim, nakon sveg š’o se noćas zbilo – reče on. – Hoću reć’, Blek je ponovo pobeg’o i sve to... al’ znate šta?
– Šta? – upitaše oni, pretvarajući se da su radoznali.
– Biki! Pobeg’o je! Slobodan je! Proslavlj’o sam celu noć!
– To je divno! – reče Hermiona, prekorno pogledavši Rona koji samo što nije prsnuo u smeh.
– Jašta... mora bit’ da gi nisam dobro svez’o – reče Hagrid, radosno gledajući preko imanja. – Brin’o sam se jutros, znate... pomislijo sam da nije možda sreo profesora Lupina na školskom imanju, al’ mi Lupin reče da nije niš’ sinoć pojeo...

– Šta? – brzo reče Hari.

– Boga mu božjeg, zar niste čuli? – reče Hagrid, a osmeh mu iščile s lica. Spusti glas, iako nikoga nije bilo na vidiku. – Ovaj... Snejp je jutros rek’o svim sliterincima... Mislijo sam da do sad već svi znadu... Profesor Lupin je vukodlak, znate. I sinoć je bijo na slobodi na školskom imanju. Sad se pakuje, naravno.
– Pakuje se? – upita Hari, uzbunivši se. – Zašto?
– Odlazi, je l’ da? – reče Hagrid, iznenađen što Hari tako nešto uopšte i pita. – Odma’ jutros je podneo ostavku. Kaže da ne mož’ da rizikuje da se to ponovo dogodi.
Hari se naglo uspravi.
– Idem da ga vidim – reče on Ronu i Hermioni.
– Ali, ako je podneo ostavku...
– ... onda mi tu ne možemo ništa da činimo...
– Baš me briga. Ipak želim ga vidim. Naći ćemo se opet ovde, kasnije.

* * *

Vrata Lupinove kancelarije bila su otvorena. Već je spakovao većinu svojih stvari. Prazan akvarijum, u kom se nekad nalazio grindilo, stajao je pored njegovog ofucanog starog kofera, otvorenog i gotovo punog. Lupin beše nagnut nad nečim za svojim stolom, i podiže pogled tek kada je Hari zakucao na vrata.

– Video sam da dolaziš – reče Lupin nasmešivši mu se. Pokaza na pergament nad kojim je bio nagnut. Bila je to Banditova mapa.
– Upravo sam video Hagrida – reče Hari. – A on kaže da ste podneli ostavku. To nije istina, zar ne?
– Bojim se da jeste – reče Lupin. On stade da otvara fioke od stola i prazni njihov sadržaj.
– Zašto? – reče Hari. – Ministarstvo magije ne misli da ste pomagali Sirijusu, zar
ne?
Lupin pođe do vrata i zatvori ih.
– Ne. Profesor Dambldor je uspeo da ubedi Fadža da sam pokušavao da spasem vaše živote. – On uzdahnu. – To je Severusu bila poslednja kap. Mislim da ga je gubitak Ordena reda Merlina teško pogodio. Tako da se on jutros za doručkom...
ovaj... slučajno izlanuo da sam ja vukodlak.
– Nije valjda da samo zbog toga odlazite! – reče Hari.

– U ovo vreme sutra počeće da stižu sove s porukama roditelja... Oni ne žele da njihovu decu podučava vukodlak, Hari. A posle onoga što se dogodilo prošle noći, potpuno ih razumem. Mogao sam da ugrizem bilo koga od vas... To se više ne sme ponoviti.

– Vi ste najbolji nastavnik Odbrane od Mračnih veština kojeg smo ikad imali! –

reče Hari. – Nemojte da idete!

Lupin odmahnu glavom i ne reče ništa. Nastavio je da prazni fioke. Onda, dok je Hari pokušavao da smisli neki dobar razlog da bi ga ubedio da ostane, Lupin reče: – Sudeći po onome što mi je direktor ispričao jutros, spasao si mnoge živote sinoć, Hari. Od svega što sam uradio ove godine, najviše se ponosim onim što sam tebe naučio... Pričaj mi o tvom Patronusu.
– Otkud znate za to? – upita Hari zbunjeno.
– Šta bi drugo nateralo dementore da uzmaknu?
Hari ispriča Lupinu šta se desilo. Kada je završio, Lupin se ponovo smešio.
– Da, tvoj otac je uvek postajao jelen, kad god bi se preobrazio – reče on. – Dobro si pogodio... zato smo ga i zvali Rogonja.
Lupin ubaci poslednjih nekoliko knjiga u kofer, zatvori fioke od stola i okrenu se ka Hariju.
– Evo... doneo sam ovo noćas iz Vrišteće kolibe – reče, vraćajući Hariju Nevidljivi ogrtač. – I još... – oklevao je malo, a onda ispruži i Banditovu mapu. – Nisam ti više nastavnik, tako da ne osećam krivicu što ti i ovo vraćam. Meni neće trebati, a ako smem da primetim, ti, Ron i Hermiona ćete joj već pronaći neku primenu.
Hari uze mapu i osmehnu se.
– Rekli ste mi da bi Mesečko, Crvorep, Šaponja i Rogonja želeli da me namame izvan škole... rekli ste da bi oni to smatrali zabavnim.
– I bilo bi nam zabavno – reče Lupin, sagnuvši se da zatvori kofer. – Ne oklevam da priznam da bi Džejms bio veoma razočaran da njegov sin nikad nije saznao za bar neki od skrivenih prolaza koji vode izvan zamka.
Neko zakuca na vrata. Hari žurno sakri Banditovu mapu i Nevidljivi ogrtač u džep. Bio je to profesor Dambldor. Nije se iznenadio što je tu zatekao Harija.
– Tvoja kočija čeka ispred ulaza, Remuse – reče on.
– Hvala, direktore.

– Pa... zbogom, Hari – reče on, smešeći se. – Bilo mi je pravo zadovoljstvo da te podučavam. Siguran sam da ćemo se jednog dana ponovo sresti. Direktore, nema potrebe da me pratite do kapije, mogu i sam...

Hari je imao utisak da Lupin želi da ode što pre.
– Pa, zbogom, Remuse – reče Dambldor tužno. Lupin pomeri akvarijum kako bi mogao da se rukuje s Dambldorom. A onda, poslednji put klimnuvši glavom Hariju i uz hitar osmeh, Lupin napusti kancelariju.
Hari sede u njegovu napuštenu stolicu, smrknuto zureći u pod. Čuo je kako se vrata zatvaraju i podiže pogled. Dambldor je i dalje bio tu.
– Zašto si tako žalostan, Hari? – reče tiho. – Trebalo bi da se ponosiš onim što si učinio prošle noći.

– Ništa nisam postigao – reče Hari ogorčeno. – Petigru je pobegao.

– Ništa nisi postigao? – upita Dambldor mirno. – Razlika je ogromna, Hari. Pomogao si da se otkrije istina. Spasio si nevinog čoveka užasne sudbine.
Užasne. Nešto iskrsnu u Harijevom sećanju. Veći i užasniji no ikad...
Proročanstvo profesorke Treloni!
– Profesore Dambldor... juče, kada sam polagao ispit iz Predskazanja, profesorka Treloni se ponašala vrlo... vrlo čudno.
– Zaista? – reče Dambldor. – Ovaj... čudnije nego inače, misliš?
– Da... glas joj se odjednom produbio, oči su joj se izvrnule i rekla mi je... rekla mi je da će se Voldemorov sluga zaputiti ka svom gospodaru pre ponoći... Rekla je da će mu sluga pomoći da ponovo zadobije moć. – Hari pogleda Dambldora. – A onda kao da je ponovo postala normalna, i nije mogla da se seti ničega što je prethodno govorila. Da li... da li je to bilo pravo predskazanje?
Dambldor je bio blago impresioniran.
– Da znaš, Hari, mislim da možda i jeste – reče zamišljeno. – Ko bi to pomislio? To podiže ukupan broj njenih pravih predskazanja na dva. Trebalo bi da joj ponudim povišicu...
– Ali... – Hari ga pogleda, užasnut. Kako to da Dambldor to prima mrtav hladan?
– Ali... – ja sam sprečio Sirijusa i profesora Lupina da ubiju Petigrua! To znači da sam ja kriv ako se Voldemor vrati!
– Ne znači – reče Dambldor. – Zar te iskustvo s vremenskim okretačem nije ničemu naučilo, Hari? Posledice naših postupaka uvek su tako kompleksne, toliko raznovrsne da je predskazivanje budućnosti zbilja vrlo težak posao... profesorka Treloni, živa bila, živi je dokaz toga. Učinio si vrlo plemenitu stvar spasivši Petigruov život.
– Ali šta ako pomogne Voldemoru da se ponovo dokopa moći...!
– Petigru sada svoj život duguje tebi. Poslao si Voldemoru pomoćnika koji je tvoj dužnik... Kad jedan čarobnjak spasi život drugom čarobnjaku, to stvara izvesnu sponu između njih... i biću u velikoj zabludi ukoliko se ispostavi da Voldemor želi da njegov sluga bude dužnik Harija Potera.
– Ne želim da budem povezan s Petigruom – reče Hari. – On je izdao moje roditelje!
– To je magija na svom najdubljem, nedokučivom nivou, Hari. Ali, veruj mi...
možda će doći vreme kada će ti biti vrlo drago što si spasao Petigruov život.
Hari nije mogao da zamisli da će se to ikad desiti. Dambldor ga pogleda kao da zna o čemu Hari razmišlja.
– Dobro sam poznavao tvog oca, i na Hogvortsu a i kasnije, Hari – reče on nežno.

– I on bi spasao Petigrua, siguran sam.
Hari ga pogleda. Dambldor mu se ne bi smejao... mogao bi da kaže Dambldoru... – Sinoć... Mislio sam da je moj tata prizvao mog Patronusa. Hoću reći, kad sam

ugledao sebe na drugoj strani jezera... mislio sam da sam video njega.

– Greška koju je vrlo lako napraviti – reče Dambldor meko. – Mislim da ti je već dosadilo da ti svi to pričaju, ali ti zbilja neverovatno ličiš na Džejmsa. Izuzev očiju...
imaš majčine oči.
Hari odmahnu glavom.
– Bilo je glupo što sam pomislio kako je to on – promrmlja Hari. – Mislim, znao sam da je mrtav.
– Misliš li da nas mrtvi koje smo voleli ikada zaista napuste? Zar ne misliš da ih se prisećamo mnogo jasnije nego ikad u trenucima kada smo u velikoj nevolji? Tvoj otac živi u tebi, Hari, i najviše se ispoljava kada ti je potreban. Kako si inače mogao da napraviš baš tog Patronusa? Rogonja je ponovo oživeo prošle noći.
Hariju je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta je Dambldor upravo rekao.
– Prošle noći mi je Sirijus ispričao sve o tome kako su oni postali animagusi – reče Dambldor, smešeći se. – Izuzetno dostignuće... u najmanju ruku zbog toga što su uspeli da ga sakriju od mene. A onda sam se setio neobičnog oblika u kojem se tvoj Patronus pojavio kad je oborio gospodina Melfoja za vreme kvidičke utakmice koju je tvoj tim igrao protiv Rejvenkloa. Tako da si na neki način ti sinoć zaista video svog oca, Hari... pronašao si ga u sebi.
I Dambldor izađe iz kancelarije, prepuštajući Harija veoma zbrkanim mislima.

* * *

Niko na Hogvortsu nije znao istinu o tome šta se zbilo one noći kada su Sirijus, Bakbik i Petigru iščezli, izuzev Harija, Rona i Hermione, i profesora Dambldora. Do kraja polugodišta Hari je čuo mnoge teorije o tome šta se zbilja desilo, ali nijedna nije bila ni blizu istine.

Melfoj je bio besan zbog Bakbika. Bio je ubeđen da je Hagrid našao načina da tajno prebaci hipogrifa na sigurno, i bio je besan što je običan lovočuvar nadmudrio njega i njegovog oca. Persi Vizli je, u međuvremenu, imao štošta da ispriča povodom Sirijusovog bekstva.
– Ako uspem da se zaposlim u Ministarstvu, imaću gomilu predloga u vezi sa sprovođenjem magijskih zakona! – rekao je jedinoj osobi koja je bila u stanju da ga sasluša... svojoj devojci Penelopi.
Mada je vreme bilo savršeno, mada je atmosfera bila prilično vesela, mada je znao da je uspeo da ostvari gotovo nemoguće pomogavši Sirijusu da se oslobodi, Hari nikad nije kraj školske godine dočekao u gorem raspoloženju.
Nije bio jedini kome je bilo žao što je profesor Lupin otišao. Celo odeljenje koje je zajedno s Harijem slušalo predmet Odbrane od Mračnih veština bilo je ojađeno njegovom ostavkom.
– Pitam se koga li će nam dovesti dogodine? – reče Šejmus Finigan sumorno.

– Možda nekog vampira – reče Din Tomas glasom punim nade.

Harija nije tištio samo Lupinov odlazak. Nije mogao a da ne razmišlja često o predskazanju profesorke Treloni. Pitao se gde je sada Petigru, i da li je već potražio pribežište kod Voldemora. Ali najviše ga je deprimirala pomisao na povratak Darslijevima. Čitavih pola sata, bajnih pola sata, verovao je da će od sada živeti sa Sirijusom... najboljim prijateljem svojih roditelja... To bi bila najlepša stvar koja bi mu se mogla desiti, izuzev ponovnog susreta s ocem. A pošto je odsustvo bilo kakvih vesti o Sirijusu bilo jedina dobra vest, jer je to značilo da se uspešno skriva, Hari nije mogao da ne oseća jad pri pomisli na dom koji je mogao da ima, i kako je to sada nemoguće.
Rezultati ispita saopšteni su poslednjeg dana školske godine. Hari, Ron i Hermiona položili su sve predmete. Hari se začudio što je položio Napitke. Podozrevao je da se i Dambldor umešao kako bi sprečio Snejpa da ga namerno obori. Snejpovo ponašanje prema Hariju u poslednjih nedelju dana bilo je krajnje zabrinjavajuće. Hari nije verovao da Snejpova mržnja prema njemu može biti iole veća, ali se i to desilo. U uglu Snejpovih tankih usana pojavio bi se nakazan grč kad god bi pogledao u Harija, i neprestano bi protezao prste kao da čezne da ih stegne oko Harijevog vrata.
Persi je dobio najviše ocene iz O.I.Č.T.-a, a Fred i Džordž su obojica skrpili po nekoliko O.Č.N.-a. Grifindorska kuća je u međuvremenu, uglavnom zahvaljujući spektakularnoj pobedi u kvidičkom prvenstvu, po treći put zaredom osvojila prvo mesto u nadmetanju kuća na Hogvortsu. To je značilo da se gozba na kraju školske godine odvijala u dekoru skerletnog i zlatnog, i da je grifindorski sto bio najbučniji od svih, pošto su svi slavili. Čak je i Hari, jedući, pijući i smejući se s ostalima, uspeo da zaboravi na putovanje i povratak kući Darslijevih, koje ga je sutradan čekalo.

* * *

Idućeg jutra, kada je Hogvorts ekspres krenuo sa stanice, Hermiona saopšti Hariju

Ronu iznenađujuću vest.
– Bila sam kod profesorke Mek Gonagal jutros, pre doručka. Odlučila sam da napustim Proučavanje Normalaca.
– Ali položila si taj ispit s trista dvadeset procenata! – reče Ron.
– Znam – uzdahnu Hermiona – ali ne bih mogla da izdržim još jednu godinu poput ove. Taj vremenski okretač me je izluđivao. Vratila sam ga. Bez Proučavanja Normalaca i Predskazivanja ponovo ću imati normalan raspored časova.
– Još uvek ne mogu da poverujem da nam nisi ništa rekla za njega – reče Ron mrzovoljno. – A mi bi trebalo da smo ti kao neki prijatelji.
– Obećala sam da nikome neću reći – odgovori Hermiona oštro. Osvrnula se prema Hariju, koji je posmatrao kako Hogvorts nestaje s vidika iza planine. Proći će

čitava dva meseca pre nego što ga ponovo vidi...

– O, razvedri se malo, Hari! – reče Hermiona tužno.
– Dobro sam – reče Hari brzo. – Samo razmišljam o raspustu.
– Da, i ja sam razmišljao o tome – reče Ron. – Hari, moraš da dođeš kod nas preko leta. Srediću to s mamom i tatom, pa ću te pozvati. Sad znam kako se koristi feleton...
– Telefon, Rone – reče Hermiona. – Zaista, ti bi morao da uzmeš predmet Proučavanje Normalaca iduće godine...
Ron ju je ignorisao.
– Ovog leta je Svetsko prvenstvo u kvidiču! Šta kažeš na to, Hari? Dođi i ostani kod nas, pa ćemo zajedno da idemo na šampionat! Tata obično uspeva da nabavi karte na poslu.
Ovaj predlog je dosta uticao da se Hari ponovo raspoloži.
– Da... Kladim se da bi Darslijevi bili srećni da me puste... pogotovo posle onoga što sam učinio tetki Mardž...
Mnogo veseliji, Hari se pridruži Ronu i Hermioni u igri praskavih puckavaca, a kada je naišla veštica s posluženjem, naručio je sebi obilat ručak, ali bez čokolade.
Ali tek kasno popodne dogodilo se nešto što ga je zbilja usrećilo...
– Hari – reče Hermiona iznenada, pokazujući preko njegovog ramena. – Šta je to napolju ispred tvog prozora?
Hari se okrenu da pogleda napolje. S druge strane stakla nešto sićušno i sivo pojavljivalo se i nestajalo svaki čas. Ustao je da bi bolje osmotrio, i vide da je to malena sova s pismom prevelikim za nju. Sova je bila tako majušna, zapravo, da se prevrtala u vazduhu, i jedva se držala pod naletima vazdušnih struja oko vagona. Hari brzo spusti okno, ispruži ruku i uhvati je. Bilo je to kao da u ruci drži izuzetno pufnastu Skrivalicu. Pažljivo je unese unutra. Sova ispusti pismo na Harijevo sedište i poče da zuji po kupeu, očito vrlo zadovoljna uspešno obavljenim zadatkom. Hedviga škljocnu kljunom u znak gordog neodobravanja takvog ponašanja. Krukšenks je sedeo na svom mestu, prateći sovu svojim krupnim žutim očima. Ron, primetivši to, uhvati sovu i skloni je na sigurno.
Hari podiže pismo. Bilo je adresirano na njega. Pocepa ga i uzviknu: – Od Sirijusa je!
– Šta? – uzbuđeno povikaše Ron i Hermiona. – Čitaj naglas!

Dragi Hari,

Nadam se da ćeš dobiti ovo pismo pre nego što stigneš kod tetke i teče. Ne znam da li su oni navikli na sovinu poštu.
Bakbik i ja se krijemo. Neću ti reći gde, za slučaj da ova sova dospe u pogrešne ruke. Pomalo sumnjam u njenu pouzdanost, ali bila je najbolja koju sam uspeo da nađem, a i činila se vrlo radom da obavi posao.

Verujem da me dementori i dalje traže, ali nema šanse da me nađu ovde gde sam sada. Planiram uskoro da dozvolim da me neki Normalci vide, daleko od Hogvortsa, kako bi uklonili obezbeđenje iz okoline zamka.

Jednu stvar nisam stigao da ti kažem za vreme našeg kratkog susreta. Ja sam taj koji ti je poslao Vatrenu strelu...

– Ha! – reče Hermiona pobednički. – Vidiš! Rekla sam ti da je on poslao tu metlu!

– Da, ali nije je urekao, zar ne? – reče Ron. – Jao!
Mala sova, koja je sad srećno huktala u njegovoj ruci, ugrizla ga je blago za prst, iz milošte.

Krukšenks je odneo narudžbenicu u Sovinu poštu umesto mene. Koristio sam tvoje ime, ali sam im naložio da skinu pare s mog računa u Gringotsu. Molim te, smatraj to poklonom od tvog kuma za trinaest propuštenih rođendana.

Hteo bih da se izvinim zbog toga što sam te prepao one noći prošle godine kad si napustio tečinu kuću. Samo sam želeo da te nakratko vidim pre nego što krenem put severa, ali mislim da te je moja pojava preplašila.
Šaljem ti još nešto što će ti, mislim, sledeću školsku godinu na Hogvortsu učiniti prijatnijom.
Ako ti ikad zatrebam, pošalji mi poruku. Tvoja sova će me naći.
Pisaću ti ponovo uskoro.

Sirijus

Hari željno zaviri u koverat. Unutra je bilo još jedno parče pergamenta. Brzo ga pročita i oseti toplinu i zadovoljstvo kao da je u cugu popio celu flašu krem-piva.

Ja, Sirijus Blek, kum Harija Potera, dajem dozvolu da on posećuje Hogsmid preko vikenda.

– To će Dambldoru biti sasvim dovoljno! – reče Hari radosno. Ponovo pogleda Sirijusovo pismo.
– Čekaj, ima i P.S. ...

Mislio sam da bi tvoj prijatelj Ron možda želeo da zadrži ovu sovu, jer mojom krivicom više nema svog pacova.

Ron razrogači oči. Majušna sova i dalje je uzbuđeno hučala.

– Da ga zadržim? – reče nesigurno. Pogleda izbliza sovicu, a onda, na Harijevo i Hermionino iznenađenje, pruži ga Krukšenksu da ga mačak onjuši.

– Šta misliš? – upita Ron mačku. – Sigurno je sova? Krukšenks poče da prede.
– To je dovoljno dobro za mene – reče Ron presrećno. – Moj je.
Hari je sve vreme puta do stanice Kings kros stalno iznova čitao Sirijusovo pismo. I dalje je bilo čvrsto stegnuto u njegovoj ruci kada su on, Ron i Hermiona zakoračili kroz pregradu perona devet i tri četvrtine. Hari je odmah spazio teču Vernona. Stajao je na izvesnom rastojanju od gospodina i gospođe Vizli, sumnjičavo ih odmeravajući, a kada je gospođa Vizli zagrlila Harija da bi se s njim pozdravila, njegove najgore sumnje u vezi s njima behu, izgleda, potvrđene.
– Pozvaću te da se dogovorimo za Svetsko prvenstvo! – povika Ron za Harijem, dok se ovaj pozdravljao s njim i Hermionom, a onda Hari pogura kolica sa svojim kovčegom i Hedviginim kavezom ka teča Vernonu, koji ga pozdravi na uobičajeni način.
– Šta je to? – progunđa gledajući u koverat koji je Hari i dalje stezao u svojoj ruci. – Ako je to još neki formular koji treba da potpišem, mora da si...
– Ne, nije to – reče Hari veselo. – To je pismo od mog kuma...
– Kuma? – promuca teča Vernon. – Ti nemaš nikakvog kuma!
– Da, imam – reče Hari vedro. – Bio je najbolji prijatelj mojih mame i tate. On je osuđeni ubica, ali je pobegao iz čarobnjačkog zatvora i sad je u bekstvu. Ipak, voli da bude u kontaktu sa mnom... da zna šta ima novo kod mene... da proveri da li sam zadovoljan...
I iskezivši se od uva do uva kad primeti izraz užasa na teča-Vernonovom licu, Hari krenu ka staničnom izlazu, dok je Hedvigin kavez zveketao pred njim, u susret letu koje je obećavalo više od prethodnog.