2. Hari Poter i Dvorana tajni

Nakon dugog, nemogućeg ljeta kod groznih rođaka, Harry jedva čeka odlazak na drugu godinu predavanja u Hogwartsu, najpoznatijoj školi vještičarenja i čarobnjaštva. No, dok se pakira, u sobu mu se ušulja neobično stvorenje imenom Dobby i upozorava ga da će ga u Hogwartsu dočekati samo jadi i nesreće.

Izgleda da je Dobby bio u pravu kad netko – ili nešto – počne napadati učenike. Budući da su na meti samo učenici mutnjaci, sumnja pada na nekoliko mogućih krivaca, od kojih je jedan sam Harry! Hoće li Harry uspjeti dokazati svoju nevinost, doznajte u drugom nastavku serijala, Harry Potter i odaja tajni!

Šonu P.F. Harisu, vozaču za bekstva i prijatelju u nevremenu





1. Najgori rođendan

Za doručkom je, ne prvi put, izbila svađa u Šimširovoj ulici broj 4. Naime, u sitnim jutarnjim satima, gospodina Vernona Darslija probudilo je glasno hučanje, koje je dopiralo iz sobe njegovog nećaka Harija.
– To je treći put ove nedelje – zaurla on preko stola. – Ako ne možeš da obuzdaš tu sovu, moraće da ode!
Hari je, po ko zna koji put, pokušavao da objasni.
– Dosadno joj je – reče. – Navikla je da leti naokolo. Kad bih mogao da je pustim napolje, makar noću...
– Je l’ ti ja ličim na nekog glupaka? – zareža teča Vernon, dok mu je komadić kajgane visio s gustog brka. – Znam ja šta će se desiti ako pustimo tu sovu.
On i njegova žena Petunija mrko se pogledaše.
Hari pokuša da se raspravlja s njima, ali njegove reči zagluši otegnuto, glasno podrigivanje Dadlija, sina Darslijevih.
– Hoću još slanine.
– Ima još u tiganju, zlato – reče tetka Petunija, okrećući svoj zamagljen pogled ka pozamašnom sinčiću. – Moramo dobro da te kljukamo dok možemo... Ne sviđa mi se ni pomisao na tu vašu školsku hranu...
– Koješta, Petunija, ja nikad nisam bio gladan u Smeltingsu – reče teča Vernon žustro. – Dadli ne oskudeva u hrani, je l’ tako?
Dadli, koji je bio toliko debeo da mu je zadnjica kipela s obe strane kuhinjske stolice, iskezi se i okrenu ka Hariju.
– Dodaj mi tiganj.
– Zaboravio si da kažeš magičnu reč – reče Hari razdraženo.
Dejstvo ove proste rečenice na ostale članove porodice bilo je neverovatno: Dadli se prenerazi i pade sa stolice uz tresak koji zatrese celu kuhinju; gospođa Darsli podvrisnu i prisloni šaku na usta; gospodin Darsli skoči na noge, dok su mu vene na slepoočnicama pulsirale.
– Mislio sam na: ’molim te’! – reče Hari brzo. – Nisam mislio...
– ŠTA SAM JA TEBI REKAO – zagrme teča, prskajući pljuvačkom preko stola – O IZGOVARANJU REČI NA ’M’ U NAŠOJ KUĆI?
– Ali ja...
– KAKO SE USUĐUJEŠ DA PRETIŠ DADLIJU! – urlao je teča Vernon udarajući pesnicom po stolu.
– Samo sam...
– UPOZORIO SAM TE! NEĆU VIŠE DA ČUJEM NI SLOVA O TOJ TVOJOJ NASTRANOSTI POD MOJIM KROVOM!
Hari je zurio čas u svog teču purpurnog lica, čas u prebledelu tetku, koja je pokušavala da pridigne Dadlija na noge.
– U redu – reče Hari – u redu.
Teča Vernon ponovo sede, dahćući poput zadihanog nosoroga i pomno motreći Harija krajičkom svojih sitnih, prodornih očiju.
Otkako se Hari vratio kući za letnji raspust, teča Vernon se prema njemu ophodio kao prema bombi koja svakog časa može da eksplodira, jer Hari nije bio običan dečak. U stvari, bio je krajnje neobičan.
Hari Poter je bio čarobnjak – čarobnjak koji je upravo završio prvi razred u Hogvortsu, školi za veštičarenje i čarobnjaštvo. Ma koliko Darslijevi bili nesrećni što on provodi svoj raspust s njima, to nije bilo ništa prema onome kako se Hari osećao.
Hogvorts mu je toliko nedostajao da se osećao kao da neprestano ima grčeve u stomaku. Nedostajao mu je zamak, sa svojim tajnim prolazima i duhovima, nedostajala su mu predavanja (mada ne baš i Snejp, nastavnik Napitaka), pošta koju donose sove, svetkovine u Velikoj sali, njegov krevet s baldahinom u spavaonici u tornju, posete Hagridu, čuvaru imanja, u njegovoj kolibi na školskom zemljištu, odmah pored Zabranjene šume, a naročito mu je nedostajao kvidič, najpopularniji sport u čarobnjačkom svetu (šest visokih stativa, četiri leteće lopte i četrnaest igrača na metlama).
Čim je Hari došao kući, teča Vernon je odmah zaključao u ostavu ispod stepenica sve njegove knjige čini, čarobni štapić, odore, kotlić i vrhunsku leteću metlu marke
Nimbus 2000. Darslijeve ni najmanje nije brinulo to što Hari može da izgubi mesto u kvidičkom timu svoje kuće ukoliko celo leto ne bude vežbao. Nije ih bilo briga ni šta će se desiti ukoliko se Hari vrati u školu bez ijednog urađenog domaćeg zadatka. Darslijevi su bili ono što čarobnjaci zovu Normalci (bez ijedne kapi čarobnjačke krvi u sebi), a imati čarobnjaka u porodici, bar za Darslijeve, bilo je najveća sramota. Teča Vernon je čak Harijevu sovu, Hedvigu, zakatančio u kavezu kako bi je sprečio da bilo kome u čarobnjačkom svetu raznosi poruke.
Hari nije nimalo ličio ni na koga iz svoje porodice. Teča Vernon je bio krupan, gotovo bez vrata s ogromnim crnim brkovima. Tetka Petunija je bila koščata, konjaste glave. Dadli je bio plavokos, ružičaste kože i ličio je na prase. Hari je, pak, bio sitan i mršav, sa sjajnim zelenim očima i ziftcrnom kosom koja je uvek bila neuredna. Nosio je okrugle naočare, a na čelu imao tanak ožiljak u obliku munje.
Taj ožiljak činio je Harija krajnje neobičnim, čak i za čarobnjaka. Bio je to jedini nagoveštaj njegove misteriozne prošlosti i razloga zbog kog je pre jedanaest godina ostavljen na pragu doma Darslijevih.
Kada mu je bilo samo godinu dana, Hari je nekako preživeo kletvu koju je na njega bacio najveći mračni čarobnjak svih vremena, Lord Voldemor, čije su ime veštice i čarobnjaci još uvek strahovali da izgovore. Harijevi roditelji izgubili su život tokom Voldemorovog napada, ali se Hari izvukao samo s ožiljkom u obliku munje i, iz nekog razloga – niko nije razumeo zašto – Voldemorove moći iščezle su istog trena kad je omanuo u pokušaju da ubije Harija.
I tako su Harija odgojili sestra njegove pokojne majke i njen muž. Proveo je čitavih deset godina s Darslijevima, nikako ne shvatajući zašto mu se, mimo njegove volje, stalno dešavaju čudne stvari. Poverovao je u priču gospodina Darslija da je svoj ožiljak zadobio u saobraćajnoj nesreći u kojoj su njegovi roditelji poginuli.
A onda, pre tačno godinu dana, Hari je dobio pismo iz Hogvortsa i cela priča je izašla na videlo. Hari je zauzeo svoje mesto u školi za čarobnjake, gde je već bio čuven po svom ožiljku... ali sad kad je školska godina završena, on se preko leta ponovo obreo kod Darslijevih, gde se s njim postupalo kao s psom koji se uvaljao u nešto smrdljivo.
Darslijevi se uopšte nisu setili da je danas Harijev dvanaesti rođendan. On to, naravno, nije ni očekivao. Nikad mu nisu kupili pravi poklon, a kamoli tortu – ali da sasvim zaborave na to...
U tom trenutku teča Vernon važno pročisti grlo i reče: – Kao što svi znamo, danas je veoma važan dan.
Hari podiže pogled, još uvek se ne usuđujući da poveruje.
– Danas bih mogao da ugovorim najveći posao u karijeri – reče teča Vernon.
Hari se vrati svom tostu. Naravno, pomisli on ogorčeno, teča Vernon govori o glupoj večeri. Dve nedelje ne priča ni o čemu drugom. Neki bogati preduzimač i njegova žena dolaze na večeru, a teča Vernon se nada da može od njega da dobije
veliku porudžbinu (firma teče Vernona proizvodi bušilice).
– Mislim da bismo mogli još jednom da se preslišamo – reče teča Vernon. – Tačno u osam, svi treba da budemo na svojim mestima. Petunija, ti ćeš biti...?
– U salonu – brzo reče tetka Petunija – sačekaću ih da im ljubazno poželim dobrodošlicu u naš dom.
– Dobro, dobro. A Dadli?
– Ja ću čekati da otvorim vrata. – Dadli nabaci odvratno usiljen osmeh: – ’Mogu li da uzmem vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?’
– Oduševiće ih! – viknu tetka Petunija ushićeno.
– Odlično, Dadli – reče teča Vernon. Onda se okrenu ka Hariju: – A ti?
– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari gotovo nečujno.
– Baš tako – reče teča Vernon zlobno. – Ja ću ih povesti u salon, predstaviću tebe, Petunija, i nasuti im piće. U osam i petnaest...
– Ja najavljujem večeru – reče tetka Petunija.
– A ti, Dadli, kažeš...
– ’Mogu li da vas povedem do trpezarije, gospođo Mejson’ – dopuni ga Dadli, nudeći svoju debelu ruku nevidljivoj ženi.
– Pravi mali džentlmen! – reče tetka Petunija suzno.
– A ti? – teča Vernon pakosno upita Harija.
– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče Hari tupo.
– Tačno tako. E sad, za večerom bi trebalo da im uputimo par komplimenata.
Petunija, imaš li neku ideju?
– ’Vernon mi kaže da odlično igrate golf, gospodine Mejson’... ’Recite mi, molim vas, gde ste kupili tu haljinu, gospođo Mejson...’
– Savršeno... Dadli?
– Šta kažete na ovo: ’Trebalo je da napišemo sastav za školu o svom idolu, gospodine Mejson, a ja sam pisao o vama.’
Ovo je bilo previše i za tetka Petuniju i za Harija. Tetka Petunija briznu u plač i zagrli sina, dok se Hari sagnu pod sto da ne bi videli kako se smeje.
– A ti, dečače?
Dok je dizao glavu, Hari se iz petnih žila trudio da mu lice ostane ozbiljno.
– Ja ću biti u svojoj sobi, neću praviti nikakvu buku i pretvaraću se da me nema – reče.
– Bićeš tamo, nego šta – reče teča Vernon silovito. – Mejsonovi ne znaju ništa o tebi a tako će i ostati. Kada se večera završi, ti, Petunija, povedi gospođu Mejson na kafu u salon, a ja ću skrenuti razgovor na bušilice. Uz malo sreće ugovor će biti potpisan i zaključen pre Vesti u deset. Sutra u ovo doba kupovaćemo letnjikovac na Majorki.
Hari se nije previše radovao tome. Nije verovao da bi se Darslijevi prema njemu ponašali imalo bolje na Majorki nego u Šimširovoj ulici.
– Dobro – idem u grad da podignem večernja odela za Dadlija i mene. A ti – zareža on na Harija – ne smetaj tetki dok čisti.
Hari izađe na zadnja vrata. Bio je svetao, sunčan dan. Prešao je preko travnjaka, spustio se na baštensku klupu i šapatom pevušio: – Danas mi je divan dan... divan dan... divan dan...
Nema čestitki, nema poklona, a on će provesti veče pretvarajući se da i ne postoji. Sav snužden, piljio je u živu ogradu. Nikada se nije osećao ovoliko usamljeno. Više od ičega s Hogvortsa, više čak i od kvidiča, nedostajali su mu njegovi najbolji prijatelji, Ron Vizli i Hermiona Grejndžer. Međutim, činilo se da on njima nije nimalo nedostajao. Čitavog leta nijedno od njih dvoje nije mu poslalo ni pisamce, iako je Ron rekao da će pozvati Harija da ga poseti.
Hari je bezbroj puta hteo da pomoću magije otključa Hedvigin kavez i pošalje je Ronu i Hermioni s pismom, ali nije smeo da rizikuje. Maloletni čarobnjaci nisu smeli da koriste čarolije izvan škole. Hari to nije rekao Darslijevima; znao je da ih samo strah od toga da bi mogao da ih pretvori u bube-balegare sprečava da i njega ne zatvore u ostavu ispod stepeništa, zajedno s njegovim čarobnim štapićem i metlom. Prvih nekoliko nedelja Hari je uživao da mrmlja besmislene reči i gleda Dadlija kako beži iz sobe, brzo koliko ga njegove debele noge nose. Ali pošto vesti od Rona i Hermione nikako nisu stizale, Hari je počeo da se oseća odsečenim od magijskog sveta, pa mu više nije bilo zanimljivo ni da zadirkuje Dadlija – a sada su Ron i Hermiona zaboravili na njegov rođendan.
Šta sve ne bi dao za poruku iz Hogvortsa. Od bilo koje veštice ili čarobnjaka! Bilo bi mu maltene drago da vidi i svog zakletog neprijatelja, Draka Melfoja, tek da se uveri kako sve to nije bio samo san...
Ipak, nije baš cele godine na Hogvortsu bilo veselo. Na samom kraju drugog polugodišta, Hari se susreo licem u lice s Lordom Voldemorom. Moguće je da je Voldemor odista postao senka onog nekadašnjeg, ali je i dalje bio strašan, lukav, i još uvek odlučan da povrati svoje moći. Hari je po drugi put izbegao da dopadne Voldemorovih šaka, ali samo za dlaku, te se čak i sada, nedeljama posle toga, budio noću sav obliven hladnim znojem, pitajući se gde je sada Voldemor, prisećajući se njegovog bledog lica, njegovih razrogačenih, ludačkih očiju...
Hari se naglo ispravi na baštenskoj klupi. Odsutno je zurio u živu ogradu – a ograda mu je uzvraćala pogled. Dva ogromna zelena oka pojaviše se u lišću.
Hari skoči na noge baš kada se preko travnjaka začu podrugljiv glas.
– Znam koji je danas dan – pevao je Dadli, gegajući se ka njemu. Krupne oči zatreptaše i iščezoše.
– Šta? – reče Hari, ne skidajući pogled s mesta gde su se oči do maločas nalazile.
– Znam koji je danas dan – ponovi Dadli, dolazeći pravo ka njemu.
– Bravo – reče Hari. – Dakle, konačno si naučio dane u nedelji.
– Danas je tvoj rođendan – iskezi se Dadli. – Kako to da ti niko nije poslao čestitku? Zar nemaš prijatelje čak ni na tom nakaznom mestu?
– Bolje pazi da te mama ne čuje da govoriš o mojoj školi – reče Hari mirno. Dadli podiže pantalone, koje su mu spadale niz debelu zadnjicu.
– Zašto zuriš u živu ogradu? – upita sumnjičavo.
– Pokušavam da smislim koje čini su najprikladnije da je zapalim – odgovori Hari.
Dadli se odmah spotače unazad, s paničnim izrazom na svom bucmastom licu.
– N-ne možeš... tata ti je rekao da ne smeš da koristiš čarolije... rekao je da će te izbaciti iz kuće, a ti nemaš kuda da ideš... nemaš nijednog prijatelja kod kog možeš da odeš...
– Džigeri pokeri! – reče Hari žustrim glasom. – Hokus pokus... cile-mile...
– MAAAMAAA! – jauknu Dadli, saplićući se o vlastita stopala, trčeći nazad prema kući. – MAAAMAAA! Eno ga, radi znaš već šta!
Hari je skupo platio taj trenutak zabave. Pošto ni Dadliju ni živoj ogradi nije ništa falilo, tetka Petunija je znala da Hari nije stvarno bacao čini, ali je Hari ipak bio prinuđen da se hitro povija ne bi li izbegao njene pokušaje da ga udari sapunjavim tiganjem po glavi. Onda mu je zadala šta sve mora da učini, uz pretnju da neće dobiti da jede dok sve ne završi.
Dok je Dadli opušteno lenčario, posmatrao ga i jeo sladoled, Hari je oprao prozore, oribao kola, pokosio travnjak, potkresao cveće, zalio ruže i ofarbao baštensku klupu. Sunce je bleštalo iznad njegove glave, i peklo mu u potiljak. Hari je znao da nije smeo da nasedne na Dadlijevo izazivanje, ali je Dadli rekao baš ono što je Harija tištalo... Možda on i nema prijatelje na Hogvortsu...
– Da sada mogu da vide čuvenog Harija Potera – pomisli besno, đubreći leje, dok su ga leđa bolela a znoj mu se slivao niz lice.
Već je bilo pola osam uveče kada je napokon, iznuren, čuo kako ga tetka Petunija doziva.
– Dolazi ovamo! I hodaj po novinama!
Hari se rado sklonio u senku blistave kuhinje. Na frižideru je stajao puding za večeru: veliki sloj šlaga i ljubičice od marcipana. U rerni je cvrčalo praseće pečenje.
– Brzo jedi! Mejsonovi samo što nisu stigli! – obrecnu se tetka Petunija, pokazujući mu dva parčeta hleba i krišku sira na kuhinjskom stolu. Već je bila u svojoj losos-ružičastoj večernjoj haljini.
Hari je oprao ruke i pojeo svoju bednu večeru. Čim je završio, tetka Petunija mu ote tanjir: – Gore! Brzo!
Dok je prolazio pored vrata dnevne sobe, Hari letimice spazi teču Vernona i Dadlija u večernjim odelima s leptir-mašnama. Samo što je stigao na vrh stepenica, odjeknu zvonce na ulaznim vratima. Teča Vernon se pojavi u dnu stepenica, besnog
lica.
– Zapamti, dečko – pisneš li samo...
Hari na prstima dođe do svoje sobe, skliznu unutra, zatvori vrata i okrenu se kako bi se strovalio na krevet.
Problem je bio u tome što je neko već sedeo na njemu.

2. Dobijevo upozorenje

Hari se jedva suzdrža da ne vrisne. Malo stvorenje na krevetu imalo je velike uši poput šišmiša i buljave zelene oči veličine teniskih loptica. Hari odmah shvati da su to oči koje su ga tog jutra posmatrale iz baštenske živice.
Dok su zurili jedno u drugo, Hari začu Dadlijev glas iz hodnika.
– Mogu li uzeti vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson?
Stvorenje skliznu s kreveta i pokloni se tako duboko da je vrhom svog dugačkog, tankog nosa dotaklo tepih. Hari primeti da je obučeno u nešto nalik staroj jastučnici s prorezima za ruke i noge.
– Ovaj... zdravo – reče Hari nervozno.
– Hari Poter! – reče stvorenje, prodornim piskavim glasom, za koji je Hari bio siguran da će se čuti niza stepenice. – Dobi je toliko dugo želeo da vas upozna, gospodine... Velika mi je čast...
– H-hvala – reče Hari, povlačeći se uza zid i tonući u svoju radnu stolicu, odmah pored Hedvige, koja je spavala u velikom kavezu. Hteo je da pita: „Šta si ti?“, ali pomisli da bi to zvučalo isuviše grubo, te umesto toga upita: – Ko si ti?
– Dobi, gosn’. Samo Dobi. Dobi, kućni vilenjak – reče stvorenje.
– A, stvarno? – reče Hari. – Ovaj, ne bih da budem nepristojan ili nešto slično, ali... nije baš pravi trenutak da mi se kućni vilenjak mota po sobi.
Iz dnevne sobe se začu piskav, izveštačen smeh tetka-Petunije. Vilenjak obori glavu.
– Nije da mi nije drago što sam te upoznao – dodade Hari brzo – ali, ovaj, da li si došao iz nekog određenog razloga?
– Oh, da, gosn’ – reče Dobi iskreno. – Dobi je došao da vam kaže... gosn’... Teško je to reći, gosn’... Dobi ne zna odakle da počne...
– Sedi – reče Hari uljudno, pokazujući na krevet.
Na njegov užas, vilenjak briznu u plač – i to vrlo glasan plač.
– D-da sednem! – zavijao je. – Nikad... niko nikad...
Hariju se učini da su glasovi odozdo naglo utihnuli.
– Izvini – prošaputa on – nisam hteo da te uvredim.
– Da uvredite Dobija! – zagrcnu se vilenjak. – Dobija nijedan čarobnjak nikada
nije ponudio da sedne – kao sebi ravnog...
Pokušavajući da ga utiša običnim ’Pssst’, i da istovremeno deluje umirujuće, Hari pridiže Dobija na krevet, gde ovaj sede štucajući, nalik na veoma ružnu veliku lutku. Na kraju je uspeo da se skrasi i ostade da sedi, piljeći u Harija s izrazom ganutog divljenja.
– Ti, verovatno, naprosto nisi upoznao baš mnogo pristojnih čarobnjaka – reče Hari, pokušavajući da ga razveseli.
Dobi odmahnu glavom. A onda, bez ikakvog upozorenja, poskoči i poče besno da lupa glavom o prozor, vičući: – Nevaljali Dobi! Nevaljali Dobi!
– Nemoj... šta to radiš? – prosikta Hari, skoči na noge i odvuče Dobija nazad na krevet. Hedviga se probudi, uz izuzetno glasan krik, i poče mahnito da udara krilima po rešetkama kaveza.
– Dobi je morao da se kazni, gosn’ – reče vilenjak, gledajući pomalo zrikavo. – Dobi umalo nije rekao nešto ružno o svojoj porodici, gosn’...
– Tvojoj porodici?
– Čarobnjačkoj porodici u kojoj Dobi služi, gosn’... Dobi je kućni vilenjak... obavezan da zauvek služi jednu kuću i jednu porodicu...
– Je l’ oni znaju da si ovde? – upita Hari znatiželjno. Dobi zadrhta.
– Oh ne, gosn’, ne... Dobi će morati da kazni sebe vrlo svirepo zato što je došao da vas vidi, gosn’. Dobi će zbog ovoga morati da priklješti svoje uši vratima rerne, ako bi oni ikada saznali, gosn’...
– Ali zar neće primetiti ako priklještiš sebi uši vratima rerne?
– Dobi sumnja u to, gosn’. Dobi stalno kažnjava sebe zbog nečega, gosn’. Oni pušćaju Dobiju to da radi, gosn’. Nekad me i podsete da se dodatno kaznim...
– Ali zašto ne odeš? Zašto ne pobegneš?
– Kućnog vilenjaka mora neko da oslobodi, gosn’. A ta porodica nikada neće osloboditi Dobija... Dobi će do svoje smrti služiti tu porodicu, gosn’...
Hari je zurio.
– A ja sam mislio da je meni teško što moram ovde da ostanem još četiri nedelje – reče on. – Pored tvoje priče, Darslijevi deluju gotovo čovečno. Zar niko ne može da ti pomogne? Mogu li ja?
Hari se skoro u istom trenutku pokajao što je to rekao. Dobi se opet istopio u talasima zahvalnosti.
– Molim te – prošaputa Hari izbezumljeno – molim te, tiše. Ako Darslijevi čuju bilo šta, ako saznaju da si ovde...
– Hari Poter pita da li može da pomogne Dobiju... Dobi je čuo za vašu veličinu, gosn’, ali Dobi nije znao kol’ka je vaša dobrota...
Hari, koji je osećao primetnu vrućinu u licu, reče: – Sve što si čuo o mojoj veličini obična je gomila gluposti. Nisam čak ni najbolji u razredu na Hogvortsu, već Hermiona, ona je...
Ali se brzo prekinu, jer je sama pomisao na Hermionu bila bolna.
– Hari Poter je smeran i skroman – reče Dobi s poštovanjem a njegove okrugle oči se zacakliše. – Hari Poter ne priča o svojoj pobedi nad Onim Koji Se Ne Sme Imenovati.
– Voldemorom? – reče Hari.
Dobi šakama prekri svoje šišmišolike uši i zaječa: – Ne izgovarajte to ime, gosn’!
Ne izgovarajte ime!
– Izvini – reče Hari brzo. – Znam mnoge koji ne vole da ga čuju... moj prijatelj Ron...
Ponovo zastade. Pomisao na Rona takođe je bila bolna. Dobi se nagnu ka Hariju, očiju širokih kao farovi.
– Dobi je čuo govorkanja – reče promuklo – da je Hari Poter sreo Mračnog gospodara po drugi put, pre samo nekoliko nedelja... Da mu je Hari Poter ponovo umakao.
Hari klimnu glavom a Dobijeve oči se iznenada zacakliše od suza.
– Ah, gosn’ – prodahta on, brišući lice krajem prljave jastučnice koju je nosio. – Hari Poter je hrabar i smeo! Već se suočio s tolikim silnim opasnostima! Ali Dobi je došao da zaštiti Harija Potera, da ga upozori, makar posle morao da priklješti uši vratima rerne... Hari Poter ne sme da se vrati na Hogvorts.
Tišinu je remetio samo zveket noževa i viljušaka odozdo, i udaljeno brujanje teča Vernonovog glasa.
– Š-šta? – zamuca Hari. – Ali ja moram da se vratim – polugodište počinje prvog septembra. To je jedino što me nagoni da istrajem. Ne znaš kako je ovde. Ja ne pripadam ovde. Ja pripadam tvom svetu... na Hogvortsu.
– Ne, ne, ne – zacijuka Dobi, vrteći glavom tako jako da su mu uši landarale. – Hari Poter mora ostati tamo gde je bezbedan. On je previše važan, previše dobar da bismo ga izgubili. Ako se Hari Poter vrati na Hogvorts, biće u smrtnoj opasnosti.
– Zašto? – upita Hari iznenađeno.
– Postoji zavera, Hari Poteru. Zavera da se ove godine dogode najužasnije stvari na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo – prošaputa Dobi, sav usplahiren.
– Dobi to zna već mesecima, gosn’. Hari Poter ne sme da dovede sebe u opasnost. Isuviše je važan, gospodine!
– Kakve užasne stvari? – upita brzo Hari. – Ko to planira?
Dobi čudnovato zahropta, a onda poče mahnito da udara glavom o zid.
– Dobro! – viknu Hari, zgrabivši vilenjaka za ruku ne bi li ga zaustavio. – Ne možeš da kažeš, razumem. Ali zašto mene upozoravaš? – Iznenada mu pade na pamet strašno neprijatna misao. – Čekaj – da to nema veze s Vol... izvini... sa Znaš-Već- Kim, je li? Samo klimni ili odmahni glavom – dodade brzo, pošto se Dobijeva glava ponovo opasno približavala zidu.
Dobi polako zavrte glavom.
– Ne... ne s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati, gosn’.
Ali Dobi širom razrogači oči, kao da hoće nešto da nagovesti Hariju. Hari je, međutim, bio potpuno smeten.
– Da nema možda brata, je li?
Dobi odmahnu glavom, izbečivši oči više no ikad dotad.
– Pa, onda ne mogu da se setim ko bi još bio u stanju da počini užasne stvari na Hogvortsu – reče Hari. – Mislim, kao prvo, tamo je Dambldor... ti znaš ko je Dambldor, zar ne?
Dobi pognu glavu.
– Albus Dambldor je najbolji direktor koga je Hogvorts ikada imao. Dobi zna za njega, gosn’. Dobi je čuo da se Dambldorova moć može meriti s moćima Onog Koji Se Ne Sme Imenovati kada je ovaj bio na vrhuncu. Ali, gosn’ – Dobijev glas se stiša do jedva razaznatljivog šapata – postoje moći koje Dambldor ne bi... koje nijedan pristojan čarobnjak...
I pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, Dobi skoči s kreveta, zgrabi Harijevu stonu lampu i poče njome da se udara po glavi, ispuštajući krike koji su parali uši.
U prizemlju iznenada nastade tajac. Trenutak kasnije, Hari, čije je srce htelo da iskoči, začu teču Vernona kako dolazi hodnikom, govoreći: – Sigurno je Dadli ponovo zaboravio da ugasi televizor, mangup mali.
– Brzo! U orman! – prosikta Hari, gurajući Dobija unutra, zatvarajući vrata i baci se na krevet baš pre nego što se kvaka okrenula.
– Šta – to – kog đavola – radiš? – upita teča Vernon kroz zube, preteće približivši lice Harijevom. – Upravo si upropastio poentu mog vica o japanskom igraču golfa... pisneš li još jednom, zažalićeš što si se rodio, dečače!
I izađe iz sobe bučnim koracima. Drhteći, Hari pusti Dobija iz ormana.
– Vidiš li kako je ovde? – reče. – Vidiš zašto moram da se vratim na Hogvorts?
To je jedino mesto gde imam... ovaj, gde makar mislim da imam prijatelje.
– Prijatelje koji čak i ne pišu Hariju Poteru? – reče Dobi lukavo.
– Verovatno su samo – stani malo – reče Hari, namrštivši se. – Otkud ti znaš da mi prijatelji ne pišu?
Dobi poče da se premešta s noge na nogu.
– Hari Poter ne sme da se ljuti na Dobija... Dobi je imao najbolju nameru...
– Da li si ti to zadržavao moja pisma?
– Dobi ih drži ovde, gosn’ – reče vilenjak. Spretno se izmakavši van Harijevog domašaja, on izvuče debeo svežanj koverti iz jastučnice koju je nosio. Hari je mogao da prepozna Hermionin uredan rukopis, Ronov neuredan švrakopis, pa čak i škrabotine koje su, činilo se, poticale od Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu.
Dobi uplašeno pogleda u Harija.
– Hari Poter ne sme da se ljuti... Dobi se nadao... ukoliko bi Hari Poter pomislio da su ga prijatelji zaboravili... Hari Poter možda ne bi želeo da se vrati u školu, gosn’...
Hari ga nije slušao. Posegao je za pismima, ali Dobi odskoči van njegovog domašaja.
– Hari Poter će ih dobiti, gosn’, ako Dobiju obeća da se neće vratiti na Hogvorts. Oh, gosn’, ovo je opasnost s kojom ne smete da se suočite! Recite da se nećete vratiti, gosn’!
– Ne – odbrusi Hari ljutito. – Vrati mi pisma mojih prijatelja!
– Onda Hari Poter ne ostavlja Dobiju drugi izlaz – reče vilenjak žalosno.
Pre nego što je Hari mogao da se pomeri, Dobi se sjuri ka vratima od sobe, otvori ih i otrča niza stepenice.
Suvih usta, s grčem u stomaku, Hari poskoči za njim, pokušavajući da ne pravi buku. Preskočio je poslednjih šest stepenika, doskočivši kao mačka na tepih u hodniku, osvrćući se, pogledom tražeći Dobija. Iz trpezarije začu kako teča Vernon govori: – ...ispričajte Petuniji onu mnogo smešnu priču o onim američkim vodoinstalaterima, gospodine Mejson, jedva čeka da je čuje...
Hari otrča u kuhinju kroz hodnik, osećajući neko propadanje u stomaku.
Tetka Petunijino remek-delo sačinjeno od pudinga, šlaga i ljubičica od marcipana lebdelo je gore, blizu plafona. Na vrhu kredenca, u uglu, čučao je Dobi.
– Ne – zagrakta Hari. – Molim te... ubiće me...
– Hari Poter mora da kaže da se neće vratiti u školu...
– Dobi... molim te...
– Recite, gospodine...
– Ne mogu!
Dobi mu uputi tragičan pogled.
– Onda Dobi to mora da uradi, gosn’, za dobro Harija Potera.
Puding pade na pod s treskom od kojeg bi srce prestalo da kuca. Kad se posuda razbi, šlag se razlete po prozorima i zidovima. Uz zvuk nalik fijuku biča, Dobi nestade.
Iz trpezarije se začu vriska, a teča Vernon upade u kuhinju, gde zateče Harija, ukočenog od šoka, od glave do pete prekrivenog tetka Petunijinim pudingom.
Isprva se činilo da će teča Vernon uspeti da zabašuri celu stvar. (’To je samo naš sestrić – veoma je poremećen – upoznavanje s nepoznatim ljudima ga uznemiri, pa smo ga ostavili gore...’) Ugurao je zgranute Mejsonove nazad u trpezariju, obećao Hariju da će ga živog odrati kada Mejsonovi odu i dao mu metlu. Tetka Petunija je iskopala neki sladoled iz zamrzivača, a Hari, još uvek se tresući, krenu da riba kuhinju.
Teča Vernon je još i mogao da ugovori posao – da nije bilo sove.
Tetka Petunija je upravo nudila goste mentol bombonama kad velika sova kukuvija prolete kroz prozor dnevne sobe, ispusti pismo na glavu gospođe Mejson i ponovo izlete napolje. Gospođa Mejson vrisnu kao vila zloslutnica i istrča iz kuće, urlajući kako su svi poludeli. Gospodin Mejson je ostao tek toliko da saopšti Darslijevima kako se njegova žena smrtno boji ptica svih vrsta i veličina, i da ih pita je li to neka njihova neslana šala.
Hari se ukipi u kuhinji, zgrabivši resastu metlu za svaki slučaj, jer je teča Vernon krenuo na njega, s demonskim sjajem u svojim sitnim očima.
– Čitaj! – prosikta zlokobno, mašući pismom koje je sova dostavila. – Hajde – čitaj!
Hari uze pismo. U njemu nije bila rođendanska čestitka.

Poštovani gospodine Poter,
Dobili smo informaciju da je večeras, u devet časova i dvanaest minuta, u vašem mestu boravka upotrebljena Lebdeća čin.
Kao što već znate, maloletnim čarobnjacima je zabranjeno da izvode čini van škole, i svako ponovno korišćenje čarolija s vaše strane može dovesti do vašeg izbacivanja iz škole (po Dekretu o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz 1875, paragraf C).
Takođe bismo želeli da vas podsetimo da sve magijske radnje koje prete da budu primećene od nečarobnjačke zajednice (Normalaca) predstavljaju ozbiljan prekršaj po 13. odeljku Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka.
Uživajte u raspustu! Iskreno vaša,
Mafalda Hopkirk

Odeljenje za nepropisnu upotrebu magije
Ministarstvo magije

Hari podiže pogled s pisma i proguta knedlu.
– Nisi nam rekao da ne smeš da koristiš magiju van škole – reče teča Vernon, s ludačkim sjajem u očima. – Zaboravio si to da pomeneš... smeo si s uma, ako smem da primetim...
Ustremio se na Harija kao veliki buldog, iskezivši zube. – Pa, imam vesti za tebe, momče... Zaključaću te... nećeš se više nikada vratiti u tu školu... nikada... A ukoliko pokušaš da upotrebiš čarolije da se izbaviš... oni će te izbaciti!
I odvuče Harija uza stepenice, smejući se kao manijak.
Teča Vernon je održao reč. Sledećeg jutra platio je majstoru da namesti rešetke na Harijevom prozoru. Sam je napravio mali otvor pri dnu vrata, kako bi kroz njega mogli da ubacuju male količine hrane, tri puta na dan. Puštali su Harija u kupatilo ujutru i uveče. Inače je ostatak vremena bio zaključan u sobi.

* * *

Tri dana kasnije, Darslijevi nisu ničim nagoveštavali da će popustiti, a Hari nije video nikakav izlaz iz ove situacije. Ležao je na krevetu, posmatrajući kako sunce tone iza rešetaka na prozorima, očajno se pitajući šta će biti s njim.
Kakva je korist upotrebiti magiju da bi izašao iz sobe ako će ga zbog toga izbaciti s Hogvortsa? A ipak, život u Šimširovoj ulici postao je nepodnošljiv. Sad kad su Darslijevi znali da ih neće pretvoriti u slepe miševe, izgubio je svoje jedino oružje. Dobi je možda spasao Harija od užasnih stvari koje će se desiti na Hogvortsu, ali kako stvari stoje, on će ionako verovatno umreti od gladi.
Otvor na vratima se zaljulja i pojavi se tetka Petunijina ruka, gurajući u sobu činiju sa supom iz kesice. Hari, kome je stomak krčao od gladi, skoči sa kreveta i zgrabi je. Supa je bila hladna kao led, ali on ispi polovinu u jednom gutljaju. Prišao je Hedviginom kavezu i ubacio gnjecavo povrće sa dna činije u njenu praznu posudu za hranu. Ona protrese perje i uputi mu pogled pun gađenja.
– Ne vredi ti da se duriš i dižeš kljun, to je sve što imamo – reče Hari sumorno.
Vratio je praznu činiju na pod blizu otvora i ponovo legao na krevet, još gladniji nego što je bio pre supe.
Pod pretpostavkom da još uvek bude živ kroz četiri nedelje, šta će se desiti ako se ne vrati na Hogvorts? Da li će oni poslati nekog da vidi šta je s njim? Hoće li uspeti da nateraju Darslijeve da ga puste?
Soba je postajala sve mračnija. Iscrpljen, dok mu je stomak krčao, neprekidno prebirajući u glavi ista pitanja bez odgovora, Hari pade u nemiran san.
Sanjao je da ga pokazuju u zoološkom vrtu, s natpisom „Maloletni čarobnjak“ na njegovom kavezu. Ljudi su zurili u njega kroz rešetke, dok je on ležao, gladan i slab, na postelji od sena. Video je Dobijevo lice u gomili i povikao, tražeći pomoć, ali mu Dobi odgovori: – Hari Poter je tu siguran, gosn’! – i nestade. Uto se pojaviše Darslijevi i Dadli začangrlja po rešetkama, smejući mu se.
– Prekini – promrmlja Hari, dok je čangrljanje odzvanjalo u njegovoj bolnoj glavi. – Pusti me na miru... prestani... pokušavam da spavam...
Onda otvori oči. Kroz rešetke na prozoru blistala je mesečina. A neko jeste piljio kroz rešetke u njega: neko pegavog lica, riđe kose i dugog nosa.
S druge strane Harijevog prozora bio je Ron Vizli.

3. Jazbina

– Rone! – procedi Hari, puzeći do prozora, i otvori ga da bi mogli da pričaju kroz rešetke. – Rone, kako si... kog đavola...?
Hari razjapi usta, shvativši šta upravo vidi. Ron se naginjao kroz zadnji prozor starog tirkiznog automobila koji je bio parkiran u vazduhu. Na prednjim sedištima sedeli su Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, cereći se Hariju
– Sve u redu, Hari?
– Šta se dešava? – upita Ron. – Zašto mi nisi odgovarao na pisma? Zvao sam te da dođeš kod nas bar desetak i više puta, a onda mi je tata rekao da si dobio zvanično upozorenje zbog korišćenja magije pred Normalcima...
– To nisam bio ja... a kako je saznao?
– On radi u Ministarstvu – objasni Ron. – Znaš da ne smemo da bacamo čini izvan škole...
– Ti mi kažeš – reče Hari, piljeći u lebdeća kola.
– A, ovo se ne računa – nastavi Ron. – Mi smo ih samo pozajmili, tatina su, nismo ih mi začarali. Ali da izvodiš čarolije pred tim Normalcima s kojima živiš...
– Rekao sam ti, nisam ja... trebalo bi mi mnogo vremena da ti objasnim. Nego, možeš li da objasniš onima na Hogvortsu da su me Darslijevi zaključali i da mi ne daju da se vratim, a da očigledno ne mogu sam sebe da izbavim magijom, jer će Ministarstvo pomisliti da je to drugo bacanje čini za tri dana, pa...
– Prestani da brbljaš – reče Ron – došli smo da te odvedemo našoj kući.
– Ali ne možete da me izbavite pomoću magije...
– Ne treba nam magija – reče Ron, klimnuvši glavom ka prednjim sedištima, iscerivši se. – Zaboravio si koga imam sa sobom.
– Zaveži ovo za rešetke – reče Fred, bacajući kraj konopca Hariju.
– Ako se Darslijevi probude, mrtav sam – reče Hari, čvrsto uvezujući konopac oko rešetke, a Fred pokrenu motor.
– Ništa ne brini – reče Fred – i odmakni se.
Hari se pomeri nazad u senku pored Hedvige, koja je, činilo se, shvatila koliko je ovo važno, pa je bila mirna i tiha. Kola su brundala sve glasnije i odjednom, kad Fred poveze auto naviše kroz vazduh, uz tiho krckanje, rešetke se odvališe od prozora – Hari dotrča do prozora i spazi rešetke kako se klate, nekoliko stopa iznad zemlje. Ron ih je, dahćući, podigao u kola. Hari je zabrinuto osluškivao, ali iz spavaće sobe Darslijevih nije se ništa čulo.
Kad su rešetke bezbedno smeštene na zadnje sedište kola, pored Rona, Fred se vrati u rikverc što je mogao bliže Harijevom prozoru.
– Upadaj – reče Ron.
– Ali moje stvari za Hogvorts... Moj čarobni štapić... Moja metla...
– Gde su?
– Zaključani u ostavi ispod stepenica, a ja ne mogu da izađem iz sobe...
– Nema problema – reče Džordž sa suvozačkog sedišta. – Miči se, Hari.
Fred i Džordž se oprezno uzveraše kroz prozor u Harijevu sobu. Svaka im čast, pomisli Hari, kad Džordž izvadi običnu ukosnicu iz džepa i poče da obija bravu.
– Mnogi čarobnjaci misle da je učenje ovakvih normalskih trikova gubljenje vremena – reče Fred – ali mi mislimo da valja znati ove veštine, iako su malo spore.
Začu se tanušno ’klik’ i vrata se otvoriše.
– Dakle, mi ćemo uzeti tvoj kovčeg – ti zgrabi sve što ti treba iz tvog sobička i dodaj Ronu – prošapta Džordž.
– Pazite na zadnji stepenik, škripi – šapnu Hari kad blizanci nestadoše na mračnom odmorištu.
Hari je jurcao po sobi, skupljajući svoje stvari i dodavao ih Ronu kroz prozor. Onda je sišao da pomogne Fredu i Džordžu da prenesu njegov kovčeg uza stepenice. Hari je čuo teču Vernona kako kašlje.
Napokon su, dahćući, stigli do odmorišta, i preneli kovčeg kroz Harijevu sobu do otvorenog prozora. Fred se uzverao nazad u kola da bi ga zajedno s Ronom povukao, dok su ga Hari i Džordž gurali odozdo iz sobe. Mic po mic, kovčeg je klizio kroz prozor.
Teča Vernon se ponovo zakašlja.
– Još malo – prodahta Fred, koji ga je povlačio iz kola – pogurajte još jednom...
Hari i Džordž podupreše kovčeg ramenima i ubaciše ga kroz prozor na zadnje sedište automobila.
– Okej, idemo – šapnu Džordž.
Ali dok se Hari peo na prozorski sims, iznenada se iza njega začu glasan krik, propraćen grmljavinom teča Vernonovog glasa:
– TA PROKLETA SOVA!
– Zaboravio sam Hedvigu!
Hari pretrča preko sobe u trenu kada se svetlo u hodniku upalilo. Zgrabi Hedvigin kavez, dojuri do prozora i dodade ga napolje Ronu. Upravo se popeo na komodu s fiokama kad teča Vernon zalupa na nezaključana vrata, koja se uz tresak otvoriše.
Teča Vernon je, za trenutak, stajao kao uramljen u dovratku, zatim riknu poput razjarenog bika i baci se na Harija, zgrabivši ga za članak.
Ron, Fred i Džordž zgrabiše Harija za ruke i povukoše ga iz sve snage.
– Petunija – zaurla teča Vernon. – On beži! ON BEŽI!
Vizlijevi povukoše iz sve snage i Harijeva noga iskliznu iz teča Vernonovih šaka. Čim je Hari ušao u kola i zalupio vrata, Ron uzviknu: – Daj gas, Frede! – i kola iznenada jurnuše ka Mesecu.
Hari nije mogao da poveruje – bio je slobodan. Spustio je prozor, i pogledao nazad ka sve manjim krovovima Šimširove ulice dok mu je noćni vazduh šibao kroz kosu. Teča Vernon, tetka Petunija i Dadli zbunjeno su izvirivali kroz Harijev prozor.
– Vidimo se sledećeg leta – povika Hari.
Vizlijevi prasnuše u grohotan smeh, a Hari se smesti nazad na sedište, kezeći se od uva do uva.
– Pusti Hedvigu napolje – reče on Ronu – neka leti iza nas. Već dugo nije imala prilike da protegne krila.
Džordž dodade ukosnicu Ronu i, trenutak kasnije, Hedviga se veselo vinu kroz prozor i nastavi da klizi pored njih kao duh.
– Nego... kakva je to priča, Hari? – upita Ron nestrpljivo. – Šta se to dešavalo?
Hari im ispriča sve o Dobiju, o upozorenju koje mu je vilenjak dao, i o fijasku pudinga s marcipanskim ljubičicama. Kada je završio, dugo su zabezeknuto ćutali.
– Vrlo sumnjivo – reče najzad Fred.
– Definitivno vrdanje – složi se Džordž. – Nije hteo da ti kaže čak ni ko, navodno, smišlja tu zaveru?
– Mislim da nije mogao – reče Hari. – Rekao sam vam, čim bi shvatio da bi nešto moglo da mu se omakne, počeo bi da udara glavom o zid.
Zapazio je da su se Fred i Džordž značajno zagledali.
– Šta je, mislite da me je lagao? – upita ih Hari.
– Pa – reče Fred – pazi ovako: kućni vilenjaci imaju svoju moćnu magiju, ali obično ne mogu da je koriste bez dozvole svojih gospodara. Mislim da je stari Dobi poslat da te spreči da se vratiš u Hogvorts. Nečija neslana šala. Možeš li da se setiš nekoga u školi kome si se zamerio?
– Da – rekoše Hari i Ron u glas.
– Drako Melfoj – objasni Hari. – On me mrzi.
– Drako Melfoj? – upita Džordž, okrenuvši se. – Nije valjda sin Lucijusa Melfoja?
– Mora da je on, to nije tako često ime, zar ne? – reče Hari. – Zašto?
– Čuo sam tatu da priča o njemu – reče Džordž. – On je bio veliki pristalica Znaš- Već-Koga.
– A kada je Znaš-Već-Ko nestao – reče Fred, izvijajući se unazad da bi video Harija – Lucijus Melfoj se vratio i rekao da, zapravo, nikada i nije iskreno bio uz njega. Malo sutra – tata misli da je on je bio u najužem krugu saradnika Znaš-Već- Koga.
Hari je i ranije čuo te glasine o Melfojevoj porodici, i nisu ga nimalo iznenadile. U poređenju s Drakom Melfojem, Dadli Darsli je delovao kao fin, pažljiv i osećajan dečak.
– Ne znam da li Melfojevi imaju kućnog vilenjaka... – reče Hari.
– Pa, ko god ga ima sigurno potiče iz stare čarobnjačke porodice, i to vrlo bogate
– zaključi Fred.
– Da, mama je oduvek priželjkivala da imamo kućnog vilenjaka koji bi joj peglao
– reče Džordž. – Ali sve što mi imamo su glupi stari akrep na tavanu i baštenski patuljci. Kućni vilenjaci idu uz velika stara zdanja, zamkove i takva mesta, nećeš ih naći u našoj kući...
Hari je ćutao. Sudeći po tome što je Drako Melfoj uglavnom dobijao najbolje stvari, njegova porodica mora da se valjala u čarobnjačkom zlatu: lako je mogao da zamisli Melfoja kako se šepuri po velikoj kući s imanjem. Poslati porodičnog slugu da spreči Harija da se vrati na Hogvorts ličilo je na nešto što bi Melfoj uradio. Da li je glupo što je Hari ozbiljno shvatio Dobija?
– Svejedno, drago mi je što smo došli po tebe – reče Ron. – Stvarno sam se zabrinuo što ne odgovaraš na moja pisma. Isprva sam mislio da je to Erolova krivica...
– Ko je Erol?
– Naša sova. On je prastar. Ne bi mu bio prvi put da ne dostavi pošiljku. E, onda sam pokušao da pozajmim Hermesa...
– Koga?
– Sovu koju su mama i tata kupili Persiju kada je postao asistent – reče Fred sa prednjeg sedišta.
– Ali Persi nije hteo da mi ga pozajmi – reče Ron. – Rekao mi je da je njemu potreban.
– Persi se veoma čudno ponaša ovog leta – namršteno će Džordž. – A zbilja šalje mnogo pisama i provodi mnogo vremena zatvoren u sobi... Mislim, nemoguće je da sve vreme glanca svoju asistentsku značku... Voziš previše na zapad, Frede – dodade, pokazujući kompas na vozačkoj tabli. Fred okrenu volan.
– Pa, da li vaš tata zna da ste mu uzeli kola? – upita Hari, već pogađajući odgovor.
– Ovaj, ne – reče Ron – večeras je na poslu. Nadajmo se da ćemo uspeti da ih vratimo u garažu, a da mama ne primeti da smo leteli njima.
– Šta tvoj tata uopšte radi u Ministarstvu magije?
– On radi u najdosadnijem odseku – reče Ron. – U Kancelariji za zloupotrebu normalskih predmeta.
– Čega?
– Ma, to ima neke veze sa skidanjem čini s normalskih predmeta, znaš, u slučaju da nešto opet završi u njihovim radnjama ili kućama. Na primer, prošle godine je umrla neka stara veštica i njen servis za čaj prodat je nekoj starinarnici. Kupila ga je jedna Normalka, donela ga kući i pokušala da posluži prijateljice čajem iz njega. Bila je to noćna mora – tata je nedeljama radio prekovremeno.
– Šta se desilo?
– Čajnik je poludeo i počeo da prska vreli čaj svuda okolo, a jedan čovek je završio u bolnici jer su mu mašice za šećer priklještile nos. Tata je izludeo, u kancelariji rade samo on i stari veštac po imenu Perkins, i morali su da bacaju gomilu Memorijskih čini i štošta drugo da bi zataškali celu stvar...
– Ali tvoj tata... ova kola...
Fred se nasmeja. – Da, tata je lud za svim što ima veze s Normalcima, naša šupa je puna njihovih stvari. On ih demontira, baca čini na njih, pa ih ponovo sklapa. Kada bi izvršio raciju u našoj kući, morao bi odmah sebe da uhapsi. To izluđuje mamu.
– Evo ga glavni put – reče Džordž, vireći kroz vetrobran. – Stižemo za deset minuta... taman na vreme, sviće...
Duž horizonta na istoku video se bled rozikast sjaj. Fred spusti kola niže i Hari vide obrise polja i načičkanog drveća.
– Mi živimo malo izvan sela – reče Džordž. – Oteri Sent Kečpol...
Kola su letela sve niže i niže. Krajičak sjajnog crvenog sunca probijao se kroz drveće.
– Sletanje! – reče Fred kad s lakim treskom udariše u zemlju. Sleteli su pored trošne garaže u malom dvorištu, a Hari pogleda napolje i prvi put vide Ronovu kuću.
Izgledala je kao da je nekada bila veliki kameni svinjac, kome su tu i tamo dodavane sobe, dok nije narastao za nekoliko spratova i toliko se naherio da je izgledao kao da se podupire magijom (kao što, Hari se podseti, verovatno i jeste). Na vrh crvenog krova bilo je nataknuto četiri ili pet dimnjaka. U zemlju blizu ulaza bio je zaboden nakrivljen znak, na kome se moglo pročitati: „Jazbina“. Oko ulaznih vrata ležala je gomila čizama velingtonki i veoma zarđao kazan. Nekoliko debelih smeđih kokošaka kljuckalo je tamo-amo po dvorištu.
– Nije ništa posebno – reče Ron.
– Sjajno je – reče Hari radosno, pomislivši na Šimširovu ulicu. Izašli su iz kola.
– Sada ćemo strašno tiho da se popnemo gore – reče Fred – i sačekaćemo da nas
mama pozove na doručak. Onda ćeš ti, Rone, da se sjuriš dole i da kažeš: ’Mama, vidi ko se pojavio noćas!’, a njoj će biti drago što vidi Harija i niko neće saznati da smo leteli kolima.
– Važi – reče Ron. – Hajde, Hari, ja spavam na...
Ron gadno pozelene, pogleda prikovanog za kuću. Ostala trojica se okrenuše ka njemu.
Preko dvorišta je marširala gospođa Vizli, rasterujući kokoške, a za nisku, punačku ženu prijatnog lica, bilo je neverovatno koliko je ličila na sabljozubog tigra.
– Ah – reče Fred.
– O, Bože – reče Džordž.
Gospođa Vizli se zaustavi ispred njih, s rukama na kukovima, prelazeći pogledom s jednog lica krivca na drugo. Nosila je brašnjavu kecelju iz čijeg je džepa virio čarobni štapić.
– Dakle – reče ona.
– Dobro jutro, mama – reče Džordž glasom za koji je očigledno čvrsto verovao da zvuči veselo i podilazeće.
– Imate li ikakvu predstavu koliko sam se brinula? – reče gospođa Vizli, smrtno ozbiljnim šapatom.
– Izvini, mama, ali vidiš, morali smo...
Sva tri sina gospođe Vizli bila su viša od nje, ali se šćućuriše čim se njen bes sručio na njih.
– Prazni kreveti! Nema poruke! Nema kola... Mogli ste da se slupate... izludela od brige... baš vas briga... nikada u životu mi se nije... čekajte samo da vam dođe otac, nikad nismo imali ovakvih problema sa Bilom ili Čarlijem ili Persijem...
– Savršenim Persijem – promrmlja Fred.
– TI BI MOGAO MALO DA SE UGLEDAŠ NA PERSIJA! – podviknu gospođa
Vizli Fredu, upirući mu prst u grudi. – Mogli ste da poginete, mogli su da vas vide, otac je mogao da izgubi posao zbog vas...
Činilo im se da tirada traje satima. Gospođa Vizli je već bila promukla od vike kad se okrenula ka Hariju, koji ustuknu.
– Strašno mi je drago što te vidim, Hari dušo – reče ona. – Uđi da doručkuješ.
Okrenula se i vratila u kuću, a Hari uđe za njom tek pošto je bacio nervozan pogled na Rona, koji mu ohrabrujuće klimnu glavom.
Kuhinja je bila mala i prilično skučena. Na sredini je stajao oriban drveni sto a oko njega stolice, i Hari sede na ivicu jedne, gledajući okolo. Nikada ranije nije bio u čarobnjačkoj kući.
Sat na zidu naspram njega imao je samo jednu kazaljku i uopšte nije imao brojeve. Oko ivice su bili natpisi poput: ’Vreme da se napravi čaj’, ’Vreme da se nahrane pilići’ i ’Kasniš’. Knjige su bile naslagane u tri reda na kaminu, knjige s naslovima poput Činima do domaćeg sira, Čarolije za pečenje i Gozbe za jedan minut – to je
magija! A ukoliko Harija nisu uši varale, radio pored sudopere upravo je najavio
„Veštičji sat“ s popularnim pesmama čarobnice Celestine Vorbek.
Gospođa Vizli je kloparala okolo, spremajući doručak pomalo nasumice, bacajući ljutite poglede na svoje sinove dok je stavljala kobasice u tiganj. S vremena na vreme bi promumlala nešto kao: – Ne znam samo na šta ste mislili – i: – Nikad ne bih poverovala.
– Ne krivim tebe, dušo – uveravala je Harija, svalivši mu u tanjir osam ili devet kobasica. – Artur i ja smo takođe brinuli zbog tebe. Baš smo sinoć pričali kako ćemo sami otići po tebe ako ne odgovoriš Ronu do petka. Ali stvarno – (upravo je dodavala tri pržena jajeta u njegov tanjir) – preleteti pola zemlje zabranjenim kolima... svako je mogao da vas vidi...
Ona mahinalno zamahnu čarobnim štapićem ka posuđu u sudoperi i ono samo poče da se pere, nežno zvekećući u pozadini.
– Bilo je oblačno, mama! – reče Fred.
– Zatvori usta dok jedeš! – obrecnu se gospođa Vizli.
– Mama, oni su ga izgladnjivali! – reče Džordž.
– I ti! – reče gospođa Vizli, ali joj izraz lica postade nešto blaži kad krenu da seče Hariju hleb i da ga maže puterom.
Na trenutak im pažnju skrenu mala riđa figura u dugačkoj spavaćici, koja se pojavi u kuhinji, prigušeno ciknu, i ponovo istrča.
– Džini – reče Ron Hariju u pola glasa. – Moja sestra. Priča o tebi celo leto.
– Da, Hari, tražiće ti autogram – isceri se Fred, ali utom uhvati majčin pogled i nagnu se nad tanjir bez reči. Nisu više izgovorili ni reč dok sva četiri tanjira nisu ispražnjena, što se desilo za začuđujuće kratko vreme.
– Bokca mu, al’ sam umoran – zevnu Fred, najzad odlažući nož i viljušku. – Mislim da ću u krevet i...
– Ne, nećeš – obrecnu se gospođa Vizli. – Sam si kriv što si bio napolju cele noći.
Očistićeš, umesto mene, baštu od patuljaka, ponovo su počeli da izmiču kontroli.
– O, mama...
– Vas dvojica takođe – reče ona, uputivši Ronu i Fredu prodoran pogled. – Ti možeš da legneš, dušo – dodade Hariju. – Nisi ti tražio da letiš tim vražjim kolima.
Ali Hari, koji se osećao sasvim odmorno, brzo reče: – Ja ću pomoći Ronu, nikada nisam video kako se bašta čisti od patuljaka...
– Veoma lepo od tebe, dušo, ali to je vrlo dosadan posao – reče gospođa Vizli. – Eh, da vidimo sad šta Lokhart ima da kaže na temu rasterivanja patuljaka...
I ona izvuče debelu knjigu s gomile na kaminu. Džordž zahropta.
– Mama, znamo kako se bašta čisti od patuljaka.
Hari baci pogled na korice knjige gospođe Vizli. Na njoj je, kitnjastim zlatnim slovima, pisalo Priručnik za kućnu gamad Gilderoja Lokharta. Na naslovnoj strani bila je velika fotografija izuzetno zgodnog čarobnjaka talasaste plave kose i bistrih
plavih očiju. Kao i inače u čarobnjačkom svetu, fotografija je bila pokretna; čarobnjak, za kog je Hari pretpostavio da je Gilderoj Lokhart, namigivao je drsko svima njima. Lice gospođe Vizli ozari se kada ga vide.
– Oh, on je divan – reče. – Vala baš se razume u kućnu gamad, ovo je fantastična knjiga...
– Mami se on sviđa – reče Fred izuzetno glasnim šapatom.
– Ne budi smešan, Frede – reče gospođa Vizli, pocrvenevši. – Dobro, ako mislite da znate bolje od Lokharta, možete da počnete, i teško vama ako nađem ijednog patuljka kad dođem u inspekciju.
Zevajući i gunđajući, Vizlijevi tromo izađoše napolje, dok ih je Hari u stopu pratio. Bašta je bila velika i upravo onakva kakva bi, po Harijevom mišljenju, bašta trebalo da bude. Darslijevima se ne bi dopala – bilo je mnogo korova, trava je trebalo da se pokosi, svuda duž zidova bilo je mnogo kvrgavog drveća, biljke koje Hari nikada nije video bujale su iz svih leja i, najzad, bio je tu i veliki zeleni ribnjak pun žaba.
– I Normalci imaju baštenske patuljke, znaš – reče Hari Ronu, dok su prelazili preko travnjaka.
– Da, video sam ta čuda za koja oni misle da su patuljci – odgovori Ron, sagnuvši se i glavom uronivši u žbun božura. – Kao mali debeli Deda Mrazovi s pecaljkama...
Začu se nagli zvuk komešanja, žbun božura se zaljulja, i Ron se ispravi. – Ovo je patuljak – reče on smrknuto.
– Pušćaj me! Pušćaj me! – cičao je patuljak.
To biće svakako nije ličilo na Deda Mraza. Bilo je malo, smežurano, velike, kvrgave, ćelave glave nalik krompiru. Ron ga je ispruženom rukom držao na odstojanju od sebe, dok se patuljak ritao svojim malim rožastim nogama; uhvatio ga je za nožne članke i okrenuo naglavačke.
– Ovo treba da radiš – reče. On podiže patuljka iznad glave (’Pušćaj me!’) i poče da vitla njime u velikim krugovima kao lasom. Videvši Harijevo zgranuto lice, Ron dodade: – Njih to ne boli: samo treba dobro da mu se zavrti u glavi, da ne može da nađe put nazad do patuljačkih krtičnjaka.
On ispusti patuljkove noge i ovaj odlete šest-sedam metara kroz vazduh, sletevši uz tup udarac u polje preko živice.
– Kilavo – reče Fred. – Kladim se da ću svog da dobacim iza onog panja.
Hari je brzo naučio da ne sažaljeva previše patuljke. Odlučio je da prvog kog je uhvatio prosto prebaci preko živice, ali patuljak, osetivši slabost, zari svoje oštre zube u Harijev prst, tako da ovaj nije mogao da ga se otrese, sve dok...
– Opa, Hari... to mora da je bilo čitavih petnaestak metara... Uskoro su kroz vazduh na sve strane leteli patuljci.
– Vidiš, nisu mnogo pametni – reče Džordž, grabeći pet-šest patuljaka odjednom.
– Čim shvate da čistimo baštu od patuljaka, oni izjure da vide. Očekivao bi da su do
sada naučili bar da ostanu skriveni.
Uskoro je gomila patuljaka u polju počela da odlazi u nepravilnoj vrsti, povijenih ramena.
– Vratiće se oni – reče Ron, dok su posmatrali patuljke kako nestaju u živici s druge strane polja. – Sviđa im se ovde... Tata je previše blag prema njima, misli da su smešni...
Utom se ulazna vrata zalupiše.
– Vratio se! – povika Džordž. – Tata je stigao kući! Požurili su kroz baštu nazad u kuću.
Gospodin Vizli je sedeo srozan na kuhinjskoj stolici, bez naočara i sklopljenih očiju. Bio je to mršav čovek, već proćelav, ali mu je ono malo kose bilo riđe kao i kod sve njegove dece. Nosio je dugu zelenu odoru koja je bila prilično prašnjava i izlizana.
– Kakva noć – promrmlja on, tražeći čajnik dok su svi posedali oko njega. – Devet racija. Devet! A stari Mandungus Flečer je pokušao da baci kletvu na mene čim sam mu okrenuo leđa...
Gospodin Vizli otpi veliki gutljaj čaja i uzdahnu.
– Jesi li nešto pronašao, tata? – upita Fred znatiželjno.
– Samo par ključeva koji se smanjuju i čajnik koji ujeda – zevnu gospodin Vizli. – Međutim, bilo je par prilično gadnih stvari koje nisu u mojoj nadležnosti. Mortlejk je odveden na saslušanje zbog nekih vrlo čudnih lasica, ali to je, hvala bogu, posao Komiteta za eksperimentalne čini...
– Zašto bi se iko zamajavao smanjivanjem ključeva? – upita Džordž.
– To je ubičajeno muštranje Normalaca – uzdahnu gospodin Vizli. – Prodaju im ključ koji se smanjuje gotovo do ništavila, tako da nikad ne mogu da ga pronađu kad im zatreba... Naravno, vrlo je teško osuditi bilo koga jer Normalci neće da priznaju da im se ključ smanjuje... uporno tvrde da ga gube. Nek su nam živi i zdravi, posumnjaće na sve samo ne na magiju, čak i kad im je pred nosom... ali ne biste verovali šta sve naša sorta neće začarati...
– KAO KOLA, NA PRIMER?
Utom se pojavi gospođa Vizli držeći dugačak žarač kao mač. Gospodin Vizli razrogači oči. Zurio je kao krivac u svoju ženu.
– K-kola, Moli, dušo?
– Da, Arture, kola – reče gospođa Vizli, sevajući pogledom. – Zamisli čarobnjaka koji je kupio stara zarđala kola i rekao svojoj ženi da samo namerava da ih rasklopi, da vidi kako rade, a zapravo je hteo da ih začara da lete.
Gospodin Vizli trepnu.
– Pa, draga, mislim da ćeš shvatiti da je sve uradio u skladu sa zakonom, čak iako je, ovaj, možda bilo bolje da je ženi, ovaj, rekao istinu... Postoji rupa u zakonu, vidiš... sve dok nije nameravao da leti kolima, činjenica da kola mogu da lete nije...
– Arture Vizli, sâm si se postarao da postoji rupa u zakonu, kada si ga napisao! – viknu gospođa Vizli. – Samo zato da bi i dalje nastavio da čačkaš oko sveg tog normalskog otpada koji držiš u šupi! A za tvoju informaciju, Hari je jutros stigao kolima kojima ti nisi nameravao da letiš!
– Hari? – ponovi gospodin Vizli tupo. – Koji Hari? Osvrnu se i poskoči kad ugleda Harija.
– Blagi bože, je li to Hari Poter? Izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Ron nam je toliko pričao o...
– Tvoji sinovi su prošle noći leteli kolima do Harijeve kuće i natrag! – viknu gospođa Vizli. – Šta imaš da kažeš na to, a?
– Stvarno? – upita gospodin Vizli znatiželjno. – Da li je dobro išao? Ovaj, hoću reći – zbuni se on, dok su iz očiju gospođe Vizli letele varnice – to, to je vrlo ružno, momci, zaista ružno...
– Ostavimo ih – promrmlja Ron Hariju, dok se gospođa Vizli nadimala kao žaba.
– Hajdemo, pokazaću ti moju sobu.
Oni šmugnuše iz kuhinje, uskim prolazom do nejednakih stepenica koje su krivudale uvis kroz kuću. Na trećem odmorištu vrata su bila poluotvorena. Hari za trenutak uhvati dva bistra smeđa oka kako pilje u njega, pre nego što se vrata uz tresak zatvoriše.
– Džini – objasni Ron. – Pojma nemaš koliko je neobično što je ovako stidljiva, inače ne zatvara usta...
Popeli su se još dva sprata, dok nisu stigli do vrata s kojih se ljuštila boja i na kojima je bila zakačena pločica s natpisom: „Ronaldova soba“.
Hari zakorači u nju, maltene dotakavši glavom kosi plafon i zatrepta s nevericom. Osećao se kao da ulazi u peć: skoro sve u Ronovoj sobi bilo je jarkonarandžaste boje: posteljina, zidovi, čak i plafon. Onda Hari shvati da je Ron prekrio skoro svaki centimetar pohabanih tapeta posterima sedmoro jednih te istih veštica i čarobnjaka, koji su nosili svetlonarandžaste odore, metle i žustro mahali.
– Tvoj kvidički tim? – upita Hari.
– Čadlijski topovi – reče Ron, pokazujući na narandžastu posteljinu s izvezenim velikim crnim slovima Č i T i letećim đuletom. – Deveti u ligi.
Ronove školske knjige čini ležale su neuredno u ćošku, odmah pored gomile stripova koji su izgleda, svi do jednog, opisivali Avanture Martina Migsa, nenormalnog Normalca. Ronov čarobni štapić bio je položen povrh akvarijuma na simsu, prepunog žablje ikre, tik uz debelog sivog pacova, Krasticu, koji je dremao na suncu.
Hari prekorači špil samomešajućih karata i pogleda kroz sićušni prozor. Dole, na poljani, mogao je da vidi omanju grupu patuljaka kako se prikradaju, jedan po jedan, nazad kroz živicu Vizlijevih. Onda se okrenu i ugleda Rona, koji ga je posmatrao gotovo nervozno, kao da iščekuje njegov sud.
– Malčice je skučena – reče Ron brzo. – Nije kao soba koju si imao kod Normalaca. Plus, ja sam tačno ispod tavanskog akrepa, a on stalno udara o cevi i stenje...
Ali Hari, uz širok osmeh, reče: – Ovo je najbolja kuća u kojoj sam ikada bio. Ronove uši postadoše ružičaste.

4. Kod Kitnjavka i Mrljavka

Život u Jazbini potpuno se razlikovao od života u Šimširovoj ulici. Darslijevi su voleli da sve bude uredno i na svom mestu; kuća Vizlijevih vrvela je čudnim i neočekivanim. Hari se zabezeknuo kada je prvi put pogledao u ogledalo iznad kuhinjskog kamina, a ono mu doviknulo: – Uvuci košulju, dronjavi! – Akrep na tavanu je zavijao i bacao cevi kad god bi osetio da postaje previše tiho, a male eksplozije koje su dolazile iz Fredove i Džordžove sobe smatrane su sasvim normalnim. Hariju je pak kod Vizlijevih najčudnije bilo ne ogledalo koje govori, niti akrepovo tandrkanje, već činjenica da su ga svi voleli.
Gospođa Vizli brinula se u kakvom su mu stanju čarape i nutkala ga da za svaki obrok triput uzme repete. Gospodin Vizli je voleo da Hari sedi pored njega za večerom, da bi ga zasipao pitanjima o životu Normalaca, moleći ga da mu objasni kako funkcionišu stvari kao što su utikači ili poštanska služba.
– Fascinantno! – rekao bi, dok mu je Hari objašnjavao čemu služi telefon. –
Genijalno, stvarno – kako se sve dovijaju Normalci ne bi li preživeli bez magije.
Jednog sunčanog jutra, nekih nedelju dana pošto je stigao u Jazbinu, Hari je dobio
pismo s Hogvortsa. On i Ron sišli su na doručak i zatekli gospodina i gospođu Vizli i Džini već posednute za kuhinjskim stolom. Čim je ugledala Harija, Džini slučajno ispusti svoju činiju s kašom na pod uz glasan zveket. Džini je, činilo se, bila vrlo sklona da ispušta stvari kad god bi Hari ušao u sobu. Zagnjurila se ispod stola da dohvati činiju i pojavila s licem koje je sijalo kao zalazeće sunce. Pretvarajući se da nije ništa primetio, Hari sede i uze tost koji mu je gospođa Vizli ponudila.
– Pisma iz škole – reče gospodin Vizli, dodajući Hariju i Ronu identične koverte od žućkastog pergamenta, adresirane zelenim mastilom. – Dambldor već zna da si ovde, Hari, tom čoveku ništa ne može da promakne. I vas dvojica ste dobili – dodade on, kad Fred i Džordž lenjo uđoše, još uvek u pidžamama.
Nekoliko minuta je vladao tajac, dok je svako čitao svoje pismo. Hariju je rečeno da, kao i uvek, uhvati Hogvorts ekspres sa stanice Kings kros prvog septembra. Bio je priložen i spisak novih knjiga potrebnih za sledeću godinu.

Ðacima drugog razreda potrebne su:
* Standardna knjiga čini za drugi razred od Mirande Sovuljage;
* Odmor s vilom zloslutnicom od Gilderoja Lokharta;
* Lutanje sa zlodusima od Gilderoja Lokharta;
* Raspust s baba-vešticama od Gilderoja Lokharta;
* Putovanja s trolovima od Gilderoja Lokharta;
* Plovidba s vampirima od Gilderoja Lokharta;
* Vikend s vukodlacima od Gilderoja Lokharta;
* Godina s jetijem od Gilderoja Lokharta.

Fred, koji je završio svoju listu, zaviri u Harijevu.
– I vama su rekli da nabavite sve Lokhartove knjige! – reče. – Novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština mora da je njegov obožavatelj... kladim se da je neka veštica.
U tom trenutku Fred uhvati majčin pogled i brzo se vrati svom džemu.
– Ta gomila neće biti jeftina – reče Džordž, brzo pogledavši roditelje. – Lokhartove knjige su stvarno skupe...
– Pa, snaći ćemo se – uzvrati gospođa Vizli, brižnog izraza. – Nadam se da ćemo makar za Džini uspeti da nabavimo što više polovnih stvari.
– A ti polaziš u Hogvorts ove godine? – Hari upita Džini.
Ona klimnu glavom, porumenevši do korena svoje plamene kose i nasloni lakat u dozu za puter. Na sreću, to niko osim Harija nije video jer je u kuhinju upravo ušao Ronov stariji brat Persi. Već je bio obučen, a hogvortska asistentska značka bila mu je zakačena za pleteni prsluk.
– Dobro jutro svima – reče Persi živahno. – Divan dan.
Seo je na jedinu slobodnu stolicu, ali je odmah poskočio, izvukavši ispod sebe
očerupanu sivu perjanu pajalicu – ili se bar tako Hariju činilo, sve dok je nije video kako diše.
– Erol! – reče Ron, uzimajući mlitavu sovu od Persija i izvlačeći pismo ispod njegovog krila. – Konačno... doneo je Hermionin odgovor. Pisao sam joj da ćemo pokušati da te spasimo od Darslijevih.
Odneo je Erola do stalka za ptice kod izlaza za baštu i pokušao da ga nasadi na nju, ali se Erol ponovo skljokao, pa ga Ron umesto toga položi na rešetku za sušenje, promrmljavši: – Jadno. – Zatim otvori Hermionino pismo i pročita ga naglas:

Dragi Rone i Hari, ako si tu,
Nadam se da je kod vas sve u redu, i da je Hari okej a da ti, Rone, nisi učinio ništa nedozvoljeno da ga izvučeš, jer bi to dovelo i Harija u nevolju. Stvarno sam se brinula pa, ako je Hari dobro, molim te javi mi odmah, mada bi možda bilo bolje da koristiš neku drugu sovu. Mislim da bi još jedna pošiljka ovoj došla glave.
Ja sam, naravno, vrlo zauzeta zadacima za školu... (– Kako može da bude zauzeta? – upita Ron, užasnut. – Na raspustu smo!)... ali sledeće srede idemo u London da kupimo nove knjige. Možda bismo mogli da se sretnemo u Dijagon- aleji?
Javi mi šta se dešava čim stigneš, voli te Hermiona.

– Pa, to nam se uklapa, mogli bismo tada da uzmemo i stvari za vas – reče gospođa Vizli, počevši da raščišćava sto. – Šta ste naumili danas?
Hari, Ron, Fred i Džordž nameravali su da idu na brdo gde su Vizlijevi imali malu ograđenu livadu. Bila je okružena drvećem, koje je skrivalo od pogleda iz sela podno brda. To je značilo da bi mogli da vežbaju kvidič, ukoliko ne lete previsoko. Nisu mogli da koriste prave lopte za kvidič, za koje teško da bi imali objašnjenje ako bi pobegle i odletele u selo. Umesto njih su jedan drugome dobacivali jabuke i na smenu se vozili na Harijevoj metli Nimbus 2000, koja je bila ubedljivo najbolja metla od svih. Ronovu staru Zvezdu padalicu često su prestizali prolazeći leptiri.
Pet minuta kasnije marširali su uz brdo s metlama na ramenima. Pitali su Persija hoće li da im se pridruži, ali on je rekao da je zauzet. Hari je, za sada, Persija viđao samo za vreme jela; ostatak vremena provodio je zatvoren u svojoj sobi.
– Voleo bih da znam šta smera – reče Fred mršteći se. – Ne liči na sebe. Rezultati njegovih ispita stigli su dan pre tebe, dvanaest O.Č.N.-a, a on gotovo da nije likovao.
– Obični čarobnjački nivoi – objasni Džordž, primetivši Harijev zbunjen pogled.
– I Bil je imao dvanaest. Ako ne budemo oprezni, imaćemo još jednog glavešinu dečaka u porodici. Mislim da bih umro od sramote.
Bil je bio njihov najstariji brat. On i sledeći brat, Čarli, već su završili Hogvorts. Hari nije upoznao nijednog od njih, ali je znao da je Čarli u Rumuniji, gde proučava
zmajeve, a Bil u Egiptu, gde radi u čarobnjačkoj banci Gringots.
– Ne znam kako će mama i tata izaći na kraj s kupovinom svih školskih stvari – reče Džordž posle nekog vremena. – Pet kompleta Lokhartovih knjiga! A Džini je potrebna odora, i čarobni štapić, i sve...
Hari je ćutao. Bilo mu je malčice neprijatno. U podzemnoj odaji banke Gringots u Londonu imao je čitavo malo bogatstvo koje su mu roditelji ostavili. Naravno, taj novac je važio samo u čarobnjačkom svetu; nije mogao da koristi galeone, sikle i knute u normalskim radnjama. Nikada nije spomenuo Darslijevima svoj račun u banci Gringots; nije verovao da bi njihovo užasavanje od svega što ima veze s magijom obuhvatilo i veliku gomilu zlata.

* * *

Sledeće srede, gospođa Vizli ih je sve probudila ranije. Pošto je brzo napravila za svakog po pola tuceta sendviča sa slaninom, obukli su kapute, a gospođa Vizli je uzela saksiju s kamina i zavirila unutra.
– Ponestaje nam, Arture – uzdahnu ona. – Moraćemo danas da dokupimo još... pa dobro, gosti imaju prednost! Posle tebe, Hari dušo!
I s tim rečima, ona ga ponudi saksijom.
Hari je zurio u sve njih, a oni su ga zauzvrat pomno posmatrali.
– Š-šta treba da radim? – promuca on
– Nikada nije putovao pomoću flu-praška – iznenada reče Ron. – Izvini, Hari, zaboravio sam.
– Nikada? – upita gospodin Vizli. – Ali kako si prošle godine stigao u Dijagon- aleju da kupiš stvari za školu?
– Išao sam metroom...
– Stvarno? – upita gospodin Vizli radoznalo. – Ima li tamo okretnih stepenica?
Kako, zapravo...
– Ne sada, Arture – reče gospođa Vizli. – Flu-prašak je mnogo brži, dušo, ali zaboga, ako ga nikada nisi koristio...
– Biće on dobro, mama – reče Fred. – Hari, gledaj prvo nas.
On uze prstohvat svetlucave prašine iz saksije, priđe vatri i baci prašak u plamen. Uz tutanj, vatra postade smaragdnozelena i podiže se iznad Freda, koji uđe u nju,
povika: – Dijagon-aleja! – i nestade.
– Moraš da govoriš razgovetno, dušo – reče gospođa Vizli Hariju, dok je Džordž uvlačio ruku u saksiju. – I pazi da izađeš kroz pravu rešetku...
– Pravu... šta? – upita Hari nervozno, dok je vatra tutnjala i odnosila Džordža s vidika.
– Pa, imaš da biraš između mnogih čarobnjačkih ognjišta, znaš, ali sve dok budeš razgovetno govorio...
– Biće sve u redu s njim, Moli, ne paniči – reče gospodin Vizli, te se i sâm posluži flu-praškom.
– Ali, dragi, ako se izgubi, kako ćemo to objasniti njegovim tetki i teči?
– Neće im smetati – uveravao ju je Hari. – Dadli će misliti da je to sjajan štos, to što sam nestao u dimnjaku, ne brinite zbog toga.
– Pa... dobro... ti ćeš posle Artura – reče gospođa Vizli. – E sad, kad uđeš u vatru, reci kuda hoćeš da ideš...
– I privij laktove uz telo – posavetova ga Ron.
– I drži oči zatvorene – dodade gospođa Vizli. – Čađ...
– Ne vrpolji se – reče Ron – inače lako možeš da ispadneš kroz pogrešan kamin...
– Ali nemoj da se uspaničiš i prerano izađeš, čekaj dok ne vidiš Freda i Džordža.
Trudeći se da zapamti sve ovo, Hari uze flu-praška među prste i priđe ivici kamina. Duboko udahnu, rasu prašak po vatri i zakorači napred; vatra mu se činila kao topli povetarac; otvorio je usta i odmah progutao oblak vrelog pepela.
– D-Dijagon-aleja – zakašlja se.
Osećao se kao da je usisan u nekakav veliki odvod. Činilo mu se da se kovitla vrlo brzo... tutnjanje u njegovim ušima bilo je zaglušujuće... pokušao je da drži oči otvorene, ali mu je bilo muka od vrtloga zelenih plamenova... nešto tvrdo ga udari u lakat i on privuče ruku čvrsto uza se, još uvek se kovitlajući i kovitlajući... a sada se osećao kao da ga hladne ruke šamaraju po licu...žmirkajući kroz svoje naočare, video je zamagljenu reku kamina, kroz koje bi tek letimično uspeo da ugleda sobe iza njih... sendviči sa slaninom su mu se komešali u stomaku... ponovo je zatvorio oči, poželevši da stane, a onda je pao, licem napred, na hladan kamen i osetio kako mu se naočare lome.
Ošamućen, izubijan i čađav, oprezno se pridiže na noge, pridržavajući polomljene naočare pred očima. Bio je sasvim sam, ali nije imao pojma gde se nalazi. Jedino je uspeo da razluči da stoji u kamenom kaminu nečega što je ličilo na veliku, zadimljenu čarobnjačku radnju – ali teško da je išta unutra moglo da bude na spisku hogvortskih školskih potrepština.
U staklenoj vitrini u blizini nalazili su se sasušena ruka na jastuku, krvav špil karata i zureće stakleno oko. Sa zida su se cerile zlokobne maske, na tezgi behu sortirane ljudske kosti, a s tavanice su visili zarđali šiljati instrumenti. Što je najgore, uska tamna ulica koju je Hari opazio kroz prašnjavi prozor radnje svakako nije bila Dijagon-aleja.
Što pre ode odavde, to bolje. Nos ga je još uvek boleo na mestu kojim je udario o zemlju. Hari brzo i nečujno pođe ka vratima, ali nije stigao ni do pola puta kada se s druge strane izloga pojaviše dve osobe – a jedna od njih je bila osoba koju je Hari najmanje želeo da vidi sada, kada je bio izgubljen, čađav i nosio polomljene naočare
– Drako Melfoj.
Hari se brzo osvrnu i primeti veliku crnu vitrinu s leve strane; on uđe unutra i
zatvori vrata za sobom, ostavivši mali otvor da bi mogao da viri kroz njega. Trenutak kasnije oglasi se zvono i Melfoj uđe u radnju.
Čovek koji ga je pratio mogao je biti samo njegov otac. Imao je isto bledo šiljasto lice i identične hladne sive oči. Gospodin Melfoj pređe preko sobe, nezainteresovano razgledajući izloženu robu, a onda pritisnu zvonce na tezgi pre nego što se okrenu ka sinu i reče mu: – Drako, ništa ne diraj.
Melfoj, koji je posegnuo za staklenim okom, reče: – Mislio sam da ćeš da mi kupiš poklon.
– Rekao sam da ću ti kupiti trkačku metlu – odvrati njegov otac, dobujući prstima po tezgi.
– Kakva je korist od nje kad nisam u timu svoje kuće? – upita Melfoj nadureno i mrzovoljno. – Hari Poter je dobio Nimbus 2000 prošle godine. Dambldor mu je dao i posebnu dozvolu da igra za Grifindor. Baš i nije naročito dobar igrač, to je samo zato što je čuven... Čuven po glupom ožiljku na čelu...
Melfoj se sagnu da ispita policu punu lobanja.
– ...svi misle da je tako pametan, sjajni Poter sa svojim ožiljkom i svojom
metlom...
– Sve si mi to već rekao bar deset puta – reče gospodin Melfoj, pogledavši sina tako da je ovaj morao da zaćuti – a ja bih te podsetio da nije... poželjno... da ostavljaš utisak da ti Hari Poter nije drag, pogotovo sad kad većina pripadnika naše sorte u njemu vidi junaka koji je učinio da Mračni gospodar nestane... ah, gospodine Bordžin.
Iza tezge se pojavi pogrbljen čovek, sklanjajući masne pramenove kose s lica.
– Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim, gospodine Melfoj – reče gospodin Bordžin glasom uljanim kao i njegova kosa. – Veliko zadovoljstvo... i mladi gospodin Melfoj je tu, takođe... drago mi je. Kako mogu da vam pomognem? Moram da vam pokažem, danas je stiglo, po veoma povoljnoj ceni...
– Danas ništa ne kupujem, gospodine Bordžin, već prodajem – reče gospodin Melfoj.
– Prodajete? – Osmeh na licu gospodina Bordžina izblede.
– Čuli ste, svakako, da Ministarstvo sprovodi nove racije – reče gospodin Melfoj, vadeći svitak pergamenta iz unutrašnjeg džepa i odmota ga da ga gospodin Bordžin pročita. – Imam nekoliko... ovaj... predmeta u kući koji me mogu dovesti u nezgodan položaj, ako dođe neko iz Ministarstva...
Gospodin Bordžin nakači cviker na nos i pogleda u listu.
– Ministarstvo se ne bi usudilo da vam dosađuje, gospodine, siguran sam. Gospodin Melfoj iskrivi usta.
– Još me nisu posetili. Ime Melfoj ipak uživa izvestan ugled, ali Ministarstvo postaje sve nametljivije. Kolaju glasine o novom Dekretu o zaštiti Normalaca; nema sumnje da iza toga stoji onaj ludi šugavi ljubitelj Normalaca Artur Vizli...
Harija iznenada spopade bes.
– ...i, kao što vidite, zbog nekih od ovih otrova možda bi se činilo kao da...
– Potpuno vas razumem, gospodine – reče gospodin Bordžin. – Da vidimo...
– Mogu li da dobijem ovo? – prekinu ga Drako, pokazujući sasušenu ruku na jastuku.
– Ah, Ruka slave – reče gospodin Bordžin, napustivši gospodina Melfoja i jurnuvši ka Draku. – Ubacite li u nju sveću, ona će osvetljavati put samo onom ko je drži! Najbolji prijatelj lopova i pljačkaša! Vaš sin ima istančan ukus, gospodine.
– Nadam se da će moj sin postati nešto više od lopova ili pljačkaša, Bordžine – reče gospodin Melfoj hladno, a Bordžin brzo dodade: – Bez uvrede, gospodine, nisam mislio ništa loše...
– Mada, ako ne popravi ocene – nastavi gospodin Melfoj još hladnije – moguće je da će odista jedino za to biti sposoban.
– Nisam ja kriv – uzvrati Drako. – Svi nastavnici imaju pulene, ona Hermiona Grejndžer...
– Mislio sam da bi te bilo sramota da devojčica koja čak i ne potiče iz čarobnjačke porodice bude bolja od tebe na svim ispitima – obrecnu se gospodin Melfoj.
– Ha! – reče Hari tiho, zadovoljan što vidi Draka posramljenog i ljutog.

– Svuda je tako – reče gospodin Bordžin svojim glatkim glasom. – Čarobnjačka krv se svuda sve manje ceni...
– Ne kod mene – reče gospodin Melfoj, besno raširivši svoje duge nozdrve.
– Ne, gospodine, ni kod mene, gospodine – reče gospodin Bordžin, duboko se naklonivši.
– U tom slučaju bismo, možda, mogli da se vratimo mom spisku – reče gospodin Melfoj kratko. – Donekle sam u žurbi, Bordžine, imam danas važna posla na drugom mestu.
Počeli su da se cenkaju. Hari je nervozno posmatrao kako se Drako primiče sve bliže i bliže mestu na kom je on bio sakriven, ispitujući izloženu robu. Zastao je da pogleda veliki kotur dželatovog konopca za vešanje i da pročita, zlobno se smešeći, natpis zakačen za predivnu ogrlicu od opala: Upozorenje: Ne dirati. Prokleto. Oduzela živote devetnaest Normalki koje su je do danas nosile.
Drako se okrenu i primeti vitrinu ispred sebe. Krenu napred... ispruži ruku za ručkom...
– Gotovo – reče gospodin Melfoj za tezgom. – Idemo, Drako! Čim se Drako okrenuo, Hari rukavom obrisa znoj sa čela.
– Do viđenja, gospodine Bordžin. Očekujem vas sutra na imanju da preuzmete robu.
Čim se vrata zatvoriše, gospodin Bordžin odbaci svoje slatkorečivo držanje.
– Do viđenja i vama, gospodine Melfoj, i ako je tačno ono što se priča, niste mi prodali ni pola onoga što imate sakriveno na vašem imanju...
Mrmljajući zloslutno, gospodin Bordžin nestade u zadnjoj sobi. Hari sačeka par minuta za slučaj da se ovaj vrati, a onda, što je tiše mogao, izjuri iz vitrine, prođe pored zastakljene kutije i izađe na vrata radnje.
Grčevito držeći svoje polomljene naočare na licu, zurio je okolo. Izašao je na prljavu uličicu u kojoj su bile samo radnje posvećene Mračnim veštinama. Ona iz koje je upravo izašao, Bordžin i Berks, izgledala je najveća, ali preko puta nje nalazio se ružan izlog sa smanjenim glavama, a dva ulaza niže bio je veliki kavez pun ogromnih crnih paukova. Dva ofucana čarobnjaka posmatrala su ga iz senke jednih vrata, mumlajući nešto jedan drugome. Nervozan, Hari krenu pokušavajući da drži naočare ravno, nadajući se, uprkos svemu, da će uspeti da pronađe put odatle.
Stari drveni ulični znak, obešen iznad radnje s otrovnim svećama, ukaza mu da se nalazi u Nokturn-aleji. To mu nije mnogo pomoglo jer Hari nikada nije čuo za to mesto. Pretpostavio je da u kaminu Vizlijevih nije govorio razgovetno, jer su mu usta bila puna pepela. Pokušavajući da ostane miran, pitao se šta da radi.
– Da se nisi izgubio, srce? – upita ga nečiji glas na uvo i on poskoči.
Pred njim je stajala stara veštica, držeći poslužavnik na kome je bilo nešto što je strašno ličilo na cele ljudske nokte. Ona mu se iskezi, pokazujući svoje mahovinaste zube. Hari ustuknu.
– Sasvim sam u redu, hvala – reče – Samo sam...
– HARI! Š’a ti to radiš ovdi?
Harijevo srce poskoči. Baš kao i veštica; hrpa noktiju pade joj na noge i ona opsova dok im se masivna figura Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu, približavala krupnim koracima. Njegove kao ugalj crne oči sijale su iznad velike čekinjaste brade.
– Hagride! – zahropta Hari s olakšanjem. – Izgubio sam se... Flu-prašak...
Hagrid zgrabi Harija za zatiljak i odvuče ga od veštice, izbivši joj poslužavnik iz ruku. Njena vriska pratila ih je celim putem kroz krivudavi prolaz, dok nisu izašli na svetlost dana. Hari vide poznatu, snežnobelu mermernu zgradu u daljini: banka Gringots. Hagrid ga je doveo pravo do Dijagon-aleje.
– ’Al si čađav! – reče Hagrid promuklo, čisteći čađ s Harija tako jako da ga je skoro oborio na bure zmajske balege ispred apoteke. – Šunjat’ se oko Nokturn-aleje, vala baš..... opasno ti je to mesto, Hari... ne bi vol’o da te neki tam’ vide...
– To sam i sâm shvatio – reče Hari sagnuvši se kako bi izbegao Hagridov novi pokušaj da ga obriše. – Rekao sam ti da sam se izgubio... nego, šta si ti radio tamo?
– Ja sam tražio sredstvo protivu mesožderskih puževa golaća – zareža Hagrid. – Izedoše sav školski kupus. Nisi valjda sam ovdi?
– Odseo sam kod Vizlijevih, al’ smo se razdvojili – objasni Hari. – Moram da ih pronađem...
Oni krenuše zajedno niz ulicu.
– Kak’ to da mi nisi uopšte odgovar’o na pisma? – upita Hagrid, dok je Hari džogirao pored njega (morao je da napravi tri koraka na svaki krupan korak
Hagridovih ogromnih čizama). Hari mu ispriča sve o Dobiju i Darslijevima.
– Prokleti Normalci – zareža Hagrid. – Da sam znao...
– Hari! Hari! Ovamo!
Hari podiže pogled i vide Hermionu Grejndžer kako stoji na vrhu belih stepenica Gringotsa. Strčala mu je u susret, a gusta kestenjasta kosa vijorila se za njom.
– Šta se dogodilo s tvojim naočarima? Ćao, Hagride... Oh, tako je divno što vas ponovo vidim... Hari, je l’ ideš u Gringots?
– Čim nađem Vizlijeve – reče Hari.
– Ne’š dugo čekat’ – iskezi se Hagrid.
Hari i Hermiona se osvrnuše; kroz gomilu su jurili Ron, Fred, Džordž, Persi i gospodin Vizli.
– Hari – prodahta gospodin Vizli. – Nadali smo se da si izašao samo jednu rešetku dalje... – On obrisa svoju sjajnu ćelu. – Moli je poludela... evo je, dolazi.
– Gde si izašao? – upita ga Ron.
– U Nokturn-aleji – reče Hagrid sumorno.
– Sjajno – rekoše Fred i Džordž uglas.
– Nama nikad nisu dali da idemo tamo – reče Ron s blagom primesom zavisti.
– Naravski da nisu – zareža Hagrid.
Gospođa Vizli jurila im je u susret, mahnito mašući tašnom u jednoj ruci, dok joj se Džini jedva držala za drugu.
– Oh, Hari – o, dušo – ko zna gde si mogao da dospeš...
Pokušavajući da dođe do vazduha, ona iz torbe izvuče veliku četku za odela i poče da čisti čađ koju Hagrid nije uspeo da istera udarcima. Gospodin Vizli uze Harijeve naočare, lupnu ih svojim čarobnim štapićem i vrati ih Hariju, kao nove.
– Pa, moram ić’ – reče Hagrid, koga je gospođa Vizli stezala za ruku (Nokturn- aleja! Šta bi bilo da ga nisi našao, Hagride!). – Vidimo se na Hogvortsu! I on se udalji krupnim koracima, za glavu i ramena viši od svih u prepunoj ulici.
– Pogodite koga sam video kod Bordžina i Berksa? – upita Hari Rona i Hermionu dok su se peli stepenicama Gringotsa. – Melfoja i njegovog oca.
– Je li Lucijus Melfoj kupio nešto? – oštro upita gospodin Vizli iza njih.
– Ne, prodavao je.
– Dakle, zabrinut je – reče gospodin Vizli sa sumornim zadovoljstvom. – Oh, kako bih voleo da optužim Lucijusa Melfoja za nešto...
– Pazi se, Arture – reče gospođa Vizli oštro, kad ih goblin, uz naklon, uvede u banku. – Ta porodica donosi nevolje, preveliki su zalogaj za tebe.
– Ti, znači, misliš da nisam dorastao Melfoju? – upita gospodin Vizli prkosno, ali istog trenutka zaboravi na to, primetivši Hermionine roditelje, koji su nervozno stajali za šalterom koji se protezao duž čitave velike mermerne dvorane čekajući da ih Hermiona predstavi.
– Oh, vi ste Normalci! – uzviknu gospodin Vizli oduševljeno. – Moramo da
odemo na piće! Šta vam je to tu? Ah, menjate normalski novac. Moli, vidi! –on uzbuđeno pokaza na novčanice od deset funti u ruci gospodina Grejndžera.
– Naći ćemo se ovde – reče Ron Hermioni, dok je gringotski goblin vodio Vizlijeve i Harija do njihovih podzemnih riznica.
Do riznica se dolazilo malim vagonetima koje su goblini brzo vozili po minijaturnim šinama kroz podzemne tunele banke. Hariju je prijalo vratolomno putovanje do riznice Vizlijevih, ali se osećao grozno, mnogo gore nego u Nokturn- aleji kada su ga otvorili. Unutra je bila vrlo mala gomila srebrnih sikla i samo jedan zlatni galeon. Gospođa Vizli opipala je sve ćoškove, pre nego što je sve ubacila u svoju torbu. Hari se osećao još jadnije kada su stigli do njegove riznice. Pokušao je da im zakloni pogled na unutrašnjost, dok je žurno trpao šake novčića u kožnu vreću.
Kada su se vratili gore kod mermernih stepenica svako je krenuo na svoju stranu. Persi je nejasno promumlao kako mu treba novo pero. Fred i Džordž su sreli svog druga s Hogvortsa – Lija Džordana. Gospođa Vizli i Džini otišle su u radnju za polovne odore. Gospodin Vizli je insistirao da odvede Grejndžerove na piće u Probušeni kotao.
– Naći ćemo se kod Kitnjavka i Mrljavka za sat vremena, da vam kupimo školske knjige – reče gospođa Vizli odlazeći sa Džini. – I da niste kročili u Nokturn-aleju! – povika ona za blizancima koji su se udaljavali.
Hari, Ron i Hermiona se odšetaše krivudavom kaldrmisanom ulicom. Vreća sa zlatom, srebrom i bronzom veselo je zvečala u Harijevom džepu vapeći da bude potrošena, pa im je on kupio tri velika sladoleda od jagoda i putera od kikirikija, koje su radosno i uz slast lizali dok su šetali ulicom, razgledajući fascinantne izloge. Ron je čežnjivo zurio u komplet odora Čadlijskih topova u izlogu Kvalitetne kvidičke opreme, dok ih Hermiona nije odvukla da kupi mastilo i pergament u susednoj radnji. Sreli su Freda, Džordža i Lija Džordana u Gejmbolovoj i Džejpsovoj radnji s čarobnjačkim zavrzlamama, gde su se ovi upravo snabdevali sjajnim Dr Filibasterovim nesagorevajućim mokropalećim vatrometom. U maloj starinarnici punoj polomljenih čarobnih štapića, netačnih mesinganih vaga i starih ogrtača punih fleka od raznoraznih napitaka, pronašli su Persija, duboko zadubljenog u malu i izuzetno dosadnu knjigu pod nazivom Asistenti koji su stekli moć.
– Studija o hogvortskim asistentima i njihovim kasnijim karijerama – pročita Ron naglas tekst sa zadnje korice. – Zvuči božanstveno...
– Beži – obrecnu se Persi.
– Naravno, on je vrlo ambiciozan, Persi... taj je sve isplanirao... hoće da bude ministar magije... – tiho reče Ron Hariju i Hermioni dok su napuštali Persija.
Sat kasnije uputiše se ka Kitnjavku i Mrljavku. Oni ni u kom slučaju nisu bili jedini koji su išli u knjižaru. Dok su joj prilazili, na svoje iznenađenje ugledaše veliku gomilu kako se gura ispred radnje pokušavajući da uđe. Razlog je bio objavljen na velikom natpisu zakačenom preko gornjih prozora:


GILDEROJ LOKHART
potpisivaće primerke svoje autobiografije
MAGIČNI JA
danas od 12.30 do 16.30

– Možemo da ga upoznamo! – ciknu Hermiona. – Mislim, on je napisao skoro sve knjige sa školskog spiska!
Gomilu su većinom činile veštice, vršnjakinje gospođe Vizli. Mrzovoljni čarobnjak koji je stajao na vratima govorio je: – Polako, dame, molim vas... ne gurajte se tamo... pazite na knjige, moliću...
Hari, Ron i Hermiona uguraše se unutra. Dugačak red vijugao je do kraja radnje, gde je Gilderoj Lokhart potpisivao svoje knjige. Oni zgrabiše po primerak Odmora s vilom zloslutnicom, i ušunjaše se u red tamo gde su stajali ostali Vizlijevi s gospodinom i gospođom Grejndžer.
– A, tu ste, dobro je – reče gospođa Vizli. Zvučala je kao da je bez daha i neprekidno je nameštala kosu. – Moći ćemo da ga vidimo za koji minut...
Gilderoj Lokhart se delimično nazirao, kako sedi za stolom okružen svojim slikama s kojih je namigivao gomili i smešio se svojim bleštavobelim zubima. Pravi Lokhart je nosio odoru plavu kao nezaboravak, koja mu se savršeno slagala s očima; njegov šiljasti čarobnjački šešir bio je nakrivljen pod kicoškim uglom na njegovoj talasastoj kosi.
Naokolo je jurcao nizak i nervozan čovek neprijatnog izgleda, fotografišući velikim crnim aparatom koji je uz svaki zaslepljujuć blesak ispuštao oblake ružičastog dima.
– Skloni se s puta – zareža on na Rona, povlačeći se nazad da uhvati bolji kadar. – Ovo je za Dnevni prorok.
– Jaka stvar – reče Ron, trljajući nogu tamo gde ga je fotograf zgazio.
Gilderoj Lokhart ga je čuo. Podigao je pogled. Spazio je Rona – a onda je primetio Harija. Zagledao se u njega. Zatim skoči na noge i samouvereno uzviknu: – Nije valjda da je to Hari Poter?
Gomila se razdvoji, uzbuđeno šapućući. Lokhart skoči, zgrabi Harija za ruku i povuče ga napred. Gomila stade gromoglasno da aplaudira. Harijevo lice planu dok se Lokhart rukovao s njim, pozirajući fotografu koji je škljocao okolo kao lud, ispuštajući gust dim po Vizlijevima.
– Nasmeši se, Hari – reče Lokhart, kroz svoje sjajne zube. – Ti i ja, skupa, zavređujemo naslovnu stranu.
Kada je napokon pustio Harijevu šaku, Hari jedva da je osećao svoje prste. Pokušao je da se probije do Vizlijevih, ali mu Lokhart prebaci svoju ruku preko ramena, privukavši ga čvrsto uza sebe.
– Dame i gospodo – reče on glasno i mahnu rukom da utiša gomilu. – Ovo je zbilja izuzetan trenutak! Pravi trenutak da objavim nešto što znam već izvesno vreme!
– Kada je mladi Hari Poter danas ušao kod Kitnjavka i Mrljavka, on je samo želeo da kupi moju autobiografiju – koju ću mu ovom prilikom rado pokloniti, potpuno besplatno... – gomila ponovo zatapša. – Pojma nije imao – nastavi Lokhart, malčice protresavši Harija, tako da su mu naočare skliznule na vrh nosa – da će uskoro dobiti mnogo, mnogo više od moje knjige Magični ja. On i njegovi školski drugovi će, u stvari, dobiti pravog, magičnog mene. Da, dame i gospodo, veliko mi je zadovoljstvo i čast da objavim da ću, počev od septembra, predavati Odbranu od Mračnih veština na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo!
Gomila je klicala i tapšala, a Hariju su uručili celokupna dela Gilderoja Lokharta. Malčice se teturajući pod njihovom težinom, nekako je uspeo da se skloni iz središta njihove pažnje u kraj sobe gde je stajala Džini sa svojim novim kotlom.
– Ti ih uzmi – promrmlja joj Hari, istovarivši knjige u kotao. – Ja ću kupiti sebi...
– Kladim se da si uživao u ovome, je li, Poteru? – upita glas koji je Hari lako prepoznao. Ispravio se i našao licem u lice s Drakom Melfojem, koji je namestio svoj uobičajeni podrugljivi osmeh.
– Čuveni Hari Poter – reče Melfoj. – Ne možeš ni u knjižaru da uđeš a da ne dospeš na naslovnu stranu.
– Ostavi ga na miru, nije on to tražio! – reče Džini. To je bio prvi put da je progovorila pred Harijem. Pogledom je streljala Melfoja.
– Opa, Poteru, našao si sebi devojku! – otezao je Melfoj. Džinino lice poprimi skerletnu boju, dok su se Ron i Hermiona probijali do njih, oboje noseći gomilu Lokhartovih knjiga.
– O, to si ti – reče Ron gledajući Melfoja kao da je ovaj nešto gadno što mu se zalepilo za đon cipele. – Kladim se da si iznenađen što vidiš Harija ovde, a?
– Ne toliko koliko sam iznenađen što vidim tebe u radnji, Vizli – uzvrati Melfoj. – Pretpostavljam da će tvoji roditelji gladovati mesec dana da bi ovo otplatili.
Ron pocrvene kao i Džini. On baci svoje knjige u kotao, i ustremi se na Melfoja, ali ga Hari i Hermiona zgrabiše za krajičak jakne.
– Rone! – reče gospodin Vizli, probijajući se ka njima s Fredom i Džordžom. – Šta to radiš? Ovde je ludnica, hajdemo napolje.
– Vidi, vidi, vidi – Artur Vizli.
Bio je to gospodin Melfoj. Stajao je s rukom na Drakovom ramenu, zlobno se kezeći na identičan način kao i njegov sin.
– Lucijuse – reče gospodin Vizli, hladno klimnuvši glavom.
– Čujem da imate mnogo posla u Ministarstvu – reče gospodin Melfoj. – Sve te racije... nadam se da ti plaćaju prekovremeni rad?
On zavuče ruku u Džinin kotao i, između sjajnih Lokhartovih knjiga, izvuče veoma star i izlizan primerak Početničkog vodiča kroz Preobražavanje.
– Očigledno ne – reče. – Teško meni, koja je korist od toga što si bruka za čarobnjačku vrstu, ako te čak i ne plaćaju za to?
Gospodin Vizli pocrvene više i od Rona i od Džini.
– Melfoje, mi imamo potpuno suprotna gledišta na to šta znači brukati čarobnjačku vrstu – uzvrati on.
– Očigledno – reče Melfoj, zureći svojim bledim očima u gospodina i gospođu Grejndžer, koji su sve to obazrivo posmatrali. – S kim se ti družiš, Vizli... baš kad sam pomislio da tvoja porodica ne može dublje da potone...
Začu se udar metala kad Džinin kotao polete; gospodin Vizli se baci na gospodina Melfoja, oborivši ga nazad na policu s knjigama. Tuce teških knjiga čini svali se s treskom na njihove glave; začu se Fredov i Džordžov uzvik: – Sredi ga, tata! – Gospođa Vizli vrisnu: – Ne, Arture, ne! – Gomila se povuče unazad, obarajući još polica. – Gospodo, molim vas – molim vas! – vikao je prodavac, a onda jedan povik nadjača sve ostale: – Prestan’te, ej, momci, prestajte...
Hagrid im se primicao krupnim koracima kroz more knjiga. Istog trena je razdvojio gospodina Vizlija i gospodina Melfoja. Gospodin Vizli je imao posečenu usnu, a gospodina Melfoja udarila je u oko Enciklopedija otrovnih pečuraka. Još uvek je držao Džininu staru knjigu o Preobražavanju. On je tutnu pravo u njene ruke, sa zlobnim sjajem u očima.
– Drži, devojčice – uzmi svoju knjigu – to je najbolja koju otac može da ti kupi... Izvlačeći se iz Hagridovog stiska, on klimnu glavom Draku i izlete iz radnje.
– Nisi treb’o da obraćaš pažnju na njega, Arture – reče Hagrid, gotovo podigavši gospodina Vizlija sa zemlje dok mu je ispravljao odoru. – Kvarni do srži, cela familija, svak’ to znade. Niko od Melfojevi’ ne zaslužuje da gi slušaš. Zla krv, eto šta je. Ajde sad – ajdemo odavde.
Činilo se da će prodavac pokušati da ih spreči da odu, ali budući da jedva da je Hagridu dopirao do pojasa, izgleda da se predomislio. Požurili su uz ulicu, Grejndžerovi su se još uvek tresli od straha, a gospođa Vizli je ceptela od besa.
– Odličan primer daješ svojoj deci... tučeš se na javnom mestu... ko zna šta li je Gilderoj Lokhart pomislio...
– Bilo mu je drago – reče Fred. – Zar ga nisi čula kad smo odlazili? Pitao je onog čoveka iz Dnevnog proroka može li da ubaci nešto o tuči u svoj izveštaj, rekao je da je to dobar publicitet.
Ipak se cela grupa malo smirila dok su se vratili do kamina u Probušenom kotlu, odakle su Hari, Vizlijevi i sve stvari koje su kupili otputovali natrag u Jazbinu pomoću flu-praška. Oprostili su se od Grejndžerovih, koji su izlazili iz krčme u normalsku ulicu s druge strane. Gospodin Vizli je taman počeo da ih ispituje po kom principu rade autobuske stanice, ali se brzo zaustavio čim je bacio pogled na izraz lica gospođe Vizli.
Hari skinu naočare i stavi ih u džep, na bezbedno mesto, pre nego što se posluži flu-praškom. To nipošto nije bilo njegovo omiljeno prevozno sredstvo.

5. Mlatarajuća vrba

Kraj letnjeg raspusta došao je brže nego što je Hari želeo. Jedva je čekao da se vrati na Hogvorts, ali je mesec koji je proveo u Jazbini bio najsrećniji u njegovom životu. Bilo mu je teško da ne zavidi Ronu kad god bi pomislio na Darslijeve i na to kako će ga dočekati kada se sledeći put pojavi u Šimširovoj ulici.

Poslednje večeri je gospođa Vizli čarolijom prizvala divnu večeru, koja se sastojala od svih Harijevih omiljenih jela i završila se ukusnim pudingom od melase. Fred i Džordž su krunisali veče bacajući Filibasterov vatromet. Ispunili su kuhinju crvenim i plavim iskrama koje su se najmanje pola sata odbijale od tavanica i zidova. Onda je došlo vreme za poslednju šolju tople čokolade i spavanje.
Sledećeg jutra im je dugo trebalo da krenu. Ustali su uz prvo „kukuriku“, ali se činilo da treba još štošta da se uradi. Gospođa Vizli je jurcala naokolo, loše volje, tražeći rasparene čarape i pera, deca su se sudarala na stepenicama, poluobučena i s komadima tosta u rukama, a gospodin Vizli samo što nije slomio vrat spotakavši se o zalutalu kokošku dok je gacao po dvorištu noseći Džinin kovčeg u kola.
Hari nije mogao da shvati kako će osmoro ljudi, šest velikih kovčega, dve sove i

pacov uspeti da stanu u mali ford angliju. Naravno, nije računao na posebne odlike koje mu je dodao gospodin Vizli.

– Ni reči Moli – prošaputa on Hariju kad otvori prtljažnik i pokaza mu kako ga je pomoću čarolije proširio, tako da u njega lako stanu kovčezi.
Kada su se najzad svi smestili u kola, gospođa Vizli baci pogled na zadnje sedište, na kome su komotno sedeli Hari, Ron, Fred, Džordž i Persi, jedan pored drugog, i reče: – Normalci odista znaju više nego što mi mislimo, zar ne? – Ona i Džini se smestiše na prednje sedište, koje je bilo prošireno tako da je izgledalo kao klupa u parku. – Mislim, nikad se ne bi reklo da je ovoliko prostran, gledano spolja, zar ne?

Gospodin Vizli upali motor i oni izađoše iz dvorišta, a Hari se osvrnu da poslednji put pogleda kuću. Jedva je stigao da se zapita kada će je ponovo videti, a oni se vratiše: Džordž je zaboravio svoju kutiju s Filibasterovim vatrometom. Pet minuta posle toga zaustavili su se u dvorištu da bi Fred otrčao po svoju metlu. Skoro su stigli na auto-put kada Džini ciknu da je zaboravila dnevnik. Dok se ona popela nazad u kola, već su strašno kasnili i svi su postajali nervozni.
Gospodin Vizli baci pogled na sat, pa na svoju ženu.
– Moli, draga...
– Ne, Arture.
– Niko nas ne bi video. Ovo malo dugme ovde je pojačavač nevidljivosti koji sam ugradio – on bi nas odveo visoko u vazduh – a onda bismo leteli iznad oblaka. Bili bismo tamo za deset minuta i niko ne bi posumnjao...
– Rekla sam ne, Arture, ne usred bela dana.
Stigli su do Kings krosa u petnaest do jedanaest. Gospodin Vizli pretrča preko ulice da nađe kolica za njihove kovčege, a onda svi zajedno pohitaše na stanicu.
Hari je i prošle godine putovao Hogvorts ekspresom. Ali štos je bio u tome kako doći na peron devet i tri četvrtine, koji nije bio vidljiv normalskom oku. Trebalo je proći kroz čvrstu pregradu koja je razdvajala perone devet i deset. Nije bolelo, ali se to moralo uraditi oprezno, kako nijedan Normalac ne bi primetio vaš nestanak.
– Prvo Persi – reče gospođa Vizli, gledajući nervozno u sat iznad njihovih glava, koji je pokazivao da imaju samo još pet minuta da ležerno nestanu kroz pregradu.
Persi žustro krenu napred, i nestade. Sledeći je otišao gospodin Vizli, a pratili su ga Fred i Džordž.
– Ja ću povesti Džini, a vas dvojica krenite odmah za nama – reče gospođa Vizli Hariju i Ronu, uhvativši Džini za ruku i odlazeći. Dok su trepnuli, već su nestale.
– Hajdemo zajedno, imamo još samo minut – reče Ron Hariju.
Hari proveri da li je Hedvigin kavez dobro učvršćen povrh njegovog kovčega, a potom odgura kolica maltene do same pregrade. Bio je krajnje samouveren, nije mu bilo ni približno neprijatno kao kad je koristio flu-prašak. Obojica su, nagnuti nad ručkama svojih kolica, odlučno išli sve brže ka pregradi. Na nekoliko koraka od nje, oni potrčaše i...

TRAS!

Oboja kolica udariše o pregradu i odbiše se nazad. Ronov kovčeg pade na pločnik perona uz glasan tup udarac, Hari bi oboren s nogu, a Hedvigin kavez odskoči na uglačan pločnik i ona se otkotrlja, krešteći u znak protesta. Ljudi sa svih strana zurili su u njih, a čuvar koji je bio u blizini povika: – Šta to radite, do đavola?
– Izgubili smo kontrolu nad kolicima – prodahta Hari, držeći se za rebra dok je ustajao. Ron otrča po Hedvigu, koja je pravila takvu scenu da se iz gomile koja ih je okruživala čulo mrmljanje o zlostavljanju životinja.
– Zašto ne možemo da prođemo? – Hari prosikta Ronu.
– Pojma nemam...
Ron se osvrnu oko sebe u širokom luku. Tuce znatiželjnika ih je još uvek posmatralo.
– Zakasnićemo na voz – prošaputa Ron. – Ne razumem zašto se prolaz zapečatio...

Hari podiže pogled ka velikom satu, s osećajem mučnine u dubini stomaka. Deset

sekundi... devet sekundi...
On oprezno zakotrlja svoja kolica napred, sve dok ne dodirnuše pregradu, i pogura

ih iz sve snage. Metal ostade čvrst.
Tri sekunde... dve sekunde... jedna sekunda...
– Otišao je – reče Ron, zaprepašćeno. – Voz je otišao. Šta ako mama i tata ne mogu da prođu nazad do nas? Imaš li nešto normalskog novca?
Hari se šuplje nasmeja. – Darslijevi mi nisu dali džeparac poslednjih šest godina. Ron nasloni uvo na hladnu pregradu.
– Ništa ne čujem – reče napeto. – Šta ćemo da radimo? Ne znam koliko će vremena mami i tati biti potrebno da se vrate po nas.
Osvrnuše se oko sebe. Ljudi su ih još uvek gledali, uglavnom zbog Hedviginog neprekidnog kreštanja..
– Mislim da je najbolje da odemo i sačekamo ih pored kola – reče Hari. – Privlačimo preveliku pa...
– Hari – reče Ron, sa sjajem u očima. – Kola!
– Šta s njima?
– Možemo da odletimo kolima do Hogvortsa!
– Ali mislio sam...
– Zaglavili smo se, je l’ da? A moramo da stignemo do škole, zar ne? A čak i maloletni čarobnjaci mogu da koriste čarolije u hitnim slučajevima, odeljak devetnaesti ili tako nešto, Dekreta o ograničavanju čega već...
Harijeva panika iznenada se pretvori u uzbuđenje.
– Umeš li da letiš njima?
– Bez problema – reče Ron, okrećući svoja kolica ka izlazu. – Ajde, idemo, ako požurimo, moći ćemo da pratimo Hogvorts ekspres.
I oni brzim hodom prođoše kroz gomilu radoznalih Normalaca, izađoše sa stanice,

nazad na put gde je bio parkiran stari ford anglija.

Višestrukim dodirom svog čarobnog štapića Ron otključa gepek veliki poput pećine. Ubaciše svoje kovčege unutra, staviše Hedvigu na zadnje sedište i smestiše se napred.
– Proveri da li neko gleda – reče Ron, paleći kola još jednim dodirom štapića. Hari izbaci glavu kroz prozor: saobraćaj na glavnom putu ispred njih bio je gust, ali je njihova ulica bila prazna.
– Može? – reče.
Ron pritisnu malo srebrno dugme na vozačkoj tabli. Kola oko njih nestadoše – baš kao i oni. Hari je osećao kako sedište pod njim podrhtava, čuo je motor, osećao svoje ruke na kolenima i naočare na nosu, ali po onome što je mogao da vidi, činilo mu se kao da se pretvorio samo u par očnih jabučica, koje plutaju nekoliko stopa iznad tla u prljavoj ulici punoj parkiranih kola.
– Hajdemo – reče Ron.
Zemlja i prljave zgrade s obe strane ostadoše pod njima, nestajući iz vida kako su se kola dizala. Začas je pod njima ležao čitav London, zadimljen i svetlucav.
Onda se začu mali prasak, i kola se ponovo pojaviše, zajedno sa Harijem i Ronom.
– O, ne – reče Ron, treskajući po pojačavaču nevidljivosti. – Ne radi...
Obojica stadoše da ga udaraju. Kola nestadoše. A onda se ponovo pojaviše.
– Drž’ se! – viknu Ron, i iz sve snage nagazi pedalu za gas; uleteli su pravo u niske vunaste oblake, i sve postade tmurno i maglovito.
– Šta sad? – upita Hari, trepćući ka čvrstoj masi oblaka koja ih je pritiskala sa svih strana.
– Moramo da vidimo voz da bismo znali u kom pravcu da idemo – reče Ron.
– Ponovo se spusti dole – brzo...
Spustiše se ponovo ispod oblaka i stadoše da se okreću na svojim sedištima, žmirkajući ka zemlji...
– Vidim ga! – uzviknu Hari. – Tačno ispred – tamo!
Hogvorts ekspres je klizio po pruzi ispod njih poput kakve skerletne zmije.
– Pravo na sever – reče Ron, proveravajući kompas na vozačkoj tabli. – Dobro, moraćemo da ga proveravamo na otprilike svakih pola sata. Drži se... – I ustremiše se uvis među oblake. Minut kasnije, izbiše na bleštavilo sunčeve svetlosti.
Bio je to sasvim drugi svet. Točkovi kola klizili su po moru paperjastih oblaka, nebo beše vedro, beskrajno plavetnilo ispod zaslepljujuće belog sunca.
– Sad jedino treba da pazimo na avione – reče Ron.
Oni se pogledaše i počeše da se smeju; dugo nisu mogli da se zaustave.
Bilo je to kao da su uronili u neki divan san. Ovo je, pomisli Hari, zaista bio jedini način da se putuje: prolazeći pored vrtloga i kula od snežnih oblaka, u kolima punim toplih i jarkih sunčevih zraka, s velikom kesom karamela u kaseti, i zamišljajući

ljubomorna lica Freda i Džordža kada glatko i spektakularno slete na veliki travnjak ispred zamka Hogvorts.
Redovno su proveravali gde je voz dok su leteli sve dalje i dalje na sever, opažajući drukčiji prizor svaki put kad se spuste ispod oblaka. Uskoro je London ostao daleko iza njih, a zamenila su ga uredna zelena polja koja su prelazila u široka ljubičasta vresišta, sela s crkvama malim poput igračaka i veliki, živahan grad s automobilima koji su ličili na raznobojne mraviće.
Međutim, posle nekoliko sati bez ikakvih dešavanja Hari je morao da prizna da je ponešto od te zanimljivosti iščilelo. Od karamela su strašno ožedneli, a nisu imali ništa za piće. On i Ron su skinuli svoje džempere, ali se Harijeva majica lepila za naslon sedišta, a naočare su mu neprekidno klizile ka vrhu znojavog nosa. Više nije primećivao fantastične oblike oblaka i čežnjivo je mislio na voz, kilometrima ispod njih, gde si mogao da kupiš ledeni sok od bundeve s kolica koja je gurala punačka veštica. Zašto nisu mogli da prođu na peron devet i tri četvrtine?
– Ne može da bude još mnogo daleko, zar ne? – zahropta Ron, satima kasnije, kad sunce poče da tone u tlo od oblaka, bojeći ga u tamnoružičasto. – Spreman da još jednom proverimo gde je voz?
Još uvek je bio tačno ispod njih, vijugajući šinama pored snegom prekrivenih planina. Ispod kupole od oblaka bilo je mnogo mračnije.
Ron dade gas i ponovo ih uzdiže, ali dok je to radio motor poče da cvili. Hari i Ron razmeniše nervozne poglede.
– Verovatno je samo umoran – reče Ron. – Nikada ranije nije išao ovoliko daleko...
I obojica su se pravila da ne primećuju da cviljenje postaje sve glasnije i glasnije, dok se nebo sve više smračivalo. U pomrčini su se rascvetale zvezde. Hari ponovo navuče svoj džemper. Pokušavao je da ne obraća pažnju na to što brisači slabo podrhtavaju, kao da protestuju.
– Nismo daleko – reče Ron, više kolima nego Hariju. – Samo što nismo stigli – i on nervozno potapša vozačku tablu.
Kada su se malo kasnije ponovo spustili ispod oblaka, morali su da čkilje kroz mrak ne bi li otkrili nešto po čemu bi se orijentisali.
– Tamo! – viknu Hari tako da Ron i Hedviga odskočiše. – Pravo napred!
Na tamnom horizontu, visoko na litici nad jezerom, videli su se obrisi mnogih kula i tornjeva zamka Hogvorts.
Ali kola počeše da podrhtavaju i da gube brzinu.
– Hajde – reče Ron molećivo, blago drmusajući volan – samo što nismo stigli, hajde...
Motor zastenja. Ispod haube se pojaviše tanki mlazevi pare. Hari uhvati sebe kako se grčevito drži za ivicu sedišta dok su leteli ka jezeru.
Kola se jako zatresoše. Izvirujući kroz prozor, Hari vide glatku, crnu površinu

vode, mirnu kao ogledalo, milju ispod njih. Na volanu su se beleli Ronovi zglobovi.

Kola ponovo zadrhtaše.
– Hajde – promrmlja Ron.
Bili su iznad jezera... zamak je bio pravo ispred njih... Ron nagazi na gas.
Začu se glasan zveket, potom pljusak i motor potpuno stade.
– Oh ne – reče Ron, kroz tišinu.
Vrh kola poče da ponire. Padali su sve brže, krećući se pravo ka čvrstom zidu zamka.
– Neeeeee! – zaurla Ron, vrteći volan u krug; za dlaku su izbegli mračni kameni zid, jer su kola skrenula u velikom luku i vinula se iznad tamnih staklenih bašta, pa iznad povrtnjaka, a onda izbila iznad crnih travnjaka, sve vreme gubeći visinu.
Ron potpuno pusti volan i izvuče čarobni štapić iz svog zadnjeg džepa.
– STANI! STANI! – povika on, udarajući po vozačkoj tabli i vetrobranu, ali su i dalje padali, a zemlja je hitala ka njima...
– PAZI NA TO DRVO! – viknu Hari, bacivši se na volan, ali prekasno...
TRAS!
Udariše u debelo stablo, uz zaglušujuć tresak metala o drvo, i srušiše se na zemlju uz strahovit trzaj. Iz zgužvane haube kuljala je para, Hedviga je prestravljeno kreštala, Hariju je izbila čvoruga veličine loptice za golf na mestu gde je udario o vetrobran, a s njegove desne strane Ron ispusti prigušen jecaj očajanja.
– Da li si dobro? – brže-bolje upita Hari.
– Moj čarobni štapić – reče Ron, drhtavim glasom. – Pogledaj moj štapić.
Štap beše pukao, skoro nadvoje; vrh se mlitavo klatio, držeći se samo na par iveraka.
Hari otvori usta da kaže kako će sigurno moći da ga poprave u školi, ali nije stigao ni da progovori. U tom trenutku nešto udari u njegovu stranu kola, snagom razjarenog bika, odbacivši ga postrance u Rona, baš kada podjednako jak udarac pogodi krov kola.
– Šta se dešava?
Povirivši kroz vetrobran, Ron se prenerazi, a Hari se osvrnu taman na vreme da vidi granu debelu kao piton kako udara u kola. Drvo u koje su udarili ih je napadalo. Njegovo stablo se skoro presavilo, mlateći kvrgavim granama svaki delić kola koji su mogle da dosegnu.
– Auuuh! – vrisnu Ron, kad još jedna izuvijana grana napravi veliko udubljenje u vratima s njegove strane. Vetrobran je podrhtavao pod jačinom udaraca grana koje su ličile na čukljeve, a grana debela kao balvan besno je udarala po krovu, koji je, činilo se popuštao...
– Bežimo odavde! – povika Ron, bacivši se celom težinom na vrata, ali već sledećeg trenutka bi odgurnut nazad u Harijevo krilo žestokim aperkatom jedne grane.
– Gotovi smo! – prostenja on, dok se plafon ugibao, kad odjednom pod kola

zadrhta – motor je proradio.

– Rikverc! – viknu Hari, i kola krenuše unazad. Drvo je još uvek pokušavalo da ih udari. Čuli su kako mu korenje škripi kad je gotovo iščupalo sebe iz zemlje, šibajući ka njima dok su bežali izvan njegovog domašaja.
– Zamalo – dahtao je Ron. – Bravo za kola.
Kolima je, međutim, svega bilo dosta. Uz dva žustra klika, vrata se širom otvoriše i Hari oseti da mu se sedište izvrće u stranu. Već sledećeg trenutka bio je izvaljen na vlažnu zemlju. Glasni udari su mu govorili da kola izbacuju njihove stvari iz prtljažnika. Hedvigin kavez prolete kroz vazduh i širom se otvori. Ona izlete iz njega uz glasan i ljutit vrisak, i odlete ka zamku ne osvrnuvši se. A onda se kola, udubljena, izgrebana i zadimljena, izgubiše u tami ljutito trepereći svojim stop-svetlima.

– Vrati se! – povika Ron za njima, mašući svojim slomljenim štapićem. – Ubiće me tata!
Ali kola nestadoše s vidika uz poslednji frktaj iz auspuha.
– Možeš li da poveruješ koliki smo baksuzi? – reče Ron očajno, saginjući se da podigne pacova Krasticu. – Od sveg drveća u koje smo mogli da udarimo, mi smo našli baš ovo koje uzvraća udarce.
On baci pogled preko ramena na prastaro drvo, koje je još uvek preteći mlataralo granama.
– Hajde – reče Hari umorno – bolje da odemo do škole...
To nikako nije bio pobednički dolazak kakav su zamišljali. Ukrućeni, promrzli i izubijani, uhvatili su krajeve svojih kovčega i počeli da ih vuku po travnatoj kosini, ka velikim vratima od hrastovine.
– Mislim da je gozba već počela – reče Ron, spuštajući kovčeg u podnožje ulaznih stepenica, tiho prilazeći osvetljenom prozoru da baci pogled kroz njega. – Hej, Hari, dođi da vidiš – to je Razvrstavanje!
Hari dotrča i zajedno s Ronom proviri u Veliku salu.
U vazduhu iznad četiri dugačka krcata stola lebdelo je bezbroj sveća, čineći da zlatni tanjiri i pehari blešte. Iznad, na začaranoj tavanici koja je uvek odslikavala nebo napolju, svetlucale su zvezde.
Kroz šumu šiljatih crnih hogvortskih kapa, Hari vide dugačak red prvaka uplašenih pogleda kako ulaze u dvoranu. Džini je bila među njima, lako vidljiva zbog svoje jarke vizlijevske kose. U međuvremenu, profesorka Mek Gonagal, veštica s naočarima i zategnutom punđom, stavljala je čuveni hogvortski Šešir za razvrstavanje na stolicu ispred pridošlica.
Svake godine taj stari šešir, zakrpljen, ofucan i prljav, razvrstava nove učenike u četiri hogvortske kuće (Grifindor, Haflpaf, Rejvenklo i Sliterin). Hari se dobro sećao trenutka kad ga je on stavljao, pre tačno godinu dana, i skamenjen čekao njegovu odluku dok mu je glasno mrmljao na uvo. Nekoliko strašnih sekundi bojao se da ga Šešir ne stavi u Sliterin, kuću koja je dala više mračnih čarobnjaka i veštica od ijedne

druge – ali je završio u Grifindoru, zajedno s Ronom, Hermionom i ostalim Vizlijevima. U drugom polugodištu Hari i Ron su pomogli Grifindoru da pobedi na Školskom šampionatu, potukavši Sliterin prvi put posle sedam godina.

Malenog dečaka mišje kose prozvaše napred da mu stave šešir na glavu. Harijev pogled odluta s njega na profesora Dambldora, direktora, koji je sedeo i posmatrao Razvrstavanje sa stola za osoblje, dok su mu dugačka srebrna brada i naočare u obliku polumeseca jasno sijali pri svetlosti sveća. Nekoliko sedišta dalje, Hari spazi Gilderoja Lokharta, skockanog u akvamarin odori. A na samom kraju beše Hagrid, veliki i kosmat; ispijao je velike gutljaje iz svog pehara.
– Čekaj... – promrmlja Hari Ronu. – Ima jedna prazna stolica za stolom za osoblje... Gde je Snejp?
Profesor Severus Snejp bio je Harijev najneomiljeniji profesor. A Hari je bio Snejpov najneomiljeniji učenik. Okrutan, sarkastičan i omražen od svih sem od učenika svoje kuće (Sliterin), Snejp je predavao Napitke.
– Možda je bolestan! – reče Ron pun nade.
– Možda je otišao – reče Hari – pošto ponovo nije uspeo da dobije mesto profesora Odbrane od Mračnih veština!
– Ili su ga možda otpustili! – reče Ron oduševljeno. – Mislim, svi ga mrze...
– Ili možda – reče veoma hladan glas odmah iza njih – čeka da čuje zašto vas dvojica niste stigli školskim vozom.
Hari se osvrnu. Iza njih je stajao Severus Snejp, dok mu se crna odora vijorila na hladnom povetarcu. Bio je to mršav čovek žućkaste kože, kukastog nosa i masne crne kose koja mu je padala do ramena, i u ovom trenutku se tako smešio da su Hari i Ron znali da su u velikoj nevolji.
– Za mnom – reče Snejp.
Ne usuđujući se ni da se pogledaju, Hari i Ron su pratili Snejpa stepenicama do ogromne ječeće Ulazne dvorane, koja je bila osvetljena plamtećim bakljama. Iz Velike sale dopirao je primamljiv miris hrane, ali ih Snejp povede dalje od toplote i svetla, niz uske kamene stepenice koje su vodile u podzemne tamnice.
– Unutra! – reče, otvorivši vrata nasred hladnog hodnika, upirući prstom.
Oni uđoše u Snejpov kabinet, drhteći. Senoviti zidovi bili su prekriveni policama s velikim staklenim teglama u kojima su plutale raznorazne odvratne stvari čija imena, u ovom trenutku, Hari zaista nije želeo da zna. Kamin je bio mračan i prazan. Snejp zatvori vrata i okrenu se da ih pogleda.
– Dakle – reče on meko – voz nije dovoljno dobar za čuvenog Harija Potera i njegovog vernog druga Vizlija. Hteli ste da stignete uz prasak, je li, dečaci?
– Ne, gospodine, to je zbog pregrade na Kings krosu, ona...
– Tišina! – reče Snejp ledeno. – Šta ste uradili s kolima?
Ron proguta knedlu. Nije bio prvi put da se Hariju učinilo da Snejp ume da čita misli. Ali trenutak kasnije, kad Snejp odmota izdanje Večernjeg proroka za taj dan, on

shvati.

– Videli su vas – prošišta on, pokazujući im naslov: „LETEĆI FORD ANGLIJA ZBUNIO NORMALCE“. On poče da čita naglas: – ’Dva Normalca u Londonu ubeđena su da su videla stari automobil kako preleće toranj pošte... u Norfoku, u podne, gospođa Heti Bejlis, dok je prostirala veš... Gospodin Angus Flit, iz Piblsa, prijavio je policiji...’ – ukupno šest ili sedam Normalaca. Verujem da tvoj otac radi u Odseku za zloupotrebu normalskih predmeta? – reče on podigavši pogled ka Ronu, smeškajući se još zlobnije. – Vidi, vidi... njegov rođeni sin...
Hari se osećao kao da ga je upravo udarila u stomak jedna od većih grana sumanutog drveta. Ako bi iko otkrio da je gospodin Vizli začarao kola... nije ni pomislio na to...
– Primetio sam, dok sam pretraživao park, da je načinjena ozbiljna šteta na veoma dragocenoj Mlatarajućoj vrbi – nastavi Snejp.
– To drvo je više štete učinilo nama, nego mi... – omaknu se Ronu.
– Tišina! – ponovo se obrecnu Snejp. – Na moju veliku žalost, vi niste u mojoj kući te odluka o vašem izbacivanju nije na meni. Idem sada da dovedem ljude koji imaju tu radosnu moć. Vi ćete sačekati ovde.
Hari i Ron su zurili jedan u drugog, prebledeli. Hari više nije bio gladan. Sada mu je bilo strašno muka. Pokušavao je da ne gleda u nešto veliko ljigavo, očuvano u zelenoj tečnosti na polici iza Snejpovog stola. Ako je Snejp otišao po profesorku Mek Gonagal, starešinu grifindorske kuće, neće se bolje provesti. Ona je možda bila pravičnija od Snejpa, ali je isto tako bila izuzetno stroga.
Snejp se vratio posle deset minuta, dakako, baš u pratnji profesorke Mek Gonagal. Hari je nekoliko puta video profesorku Mek Gonagal ljutitu, ali je ili zaboravio koliko usta mogu da joj se istanje, ili je nikad nije video ovoliko ljutu. Čim je ušla ona podiže svoj čarobni štapić. Hari i Ron ustuknuše, ali ona ga samo uperi ka praznom kaminu, u kome odjednom buknu vatra.
– Sedite – reče i obojica sedoše u stolice pored vatre idući unatraške.
– Objasnite – nastavi ona, s pretećim sjajem na naočarima.
Ron se upusti u priču, počevši od pregrade koja je na stanici odbila da ih propusti.

– ...tako da nismo imali drugog izbora, profesorka, nismo mogli da uđemo u voz.
– Zašto nam niste poslali pismo po sovi? Verujem da ti imaš sovu? – hladno upita Harija profesorka Mek Gonagal.
Hari se zablenu u nju otvorenih usta. Sada, kada je to pomenula, to se zbilja činilo kao logična stvar koju je trebalo uraditi.
– Ja... ja nisam mislio...
– To je – reče profesorka Mek Gonagal – očigledno.
Začu se kucanje na vratima kancelarije, i Snejp ih otvori, delujući srećnije nego ikada. Na vratima je stajao direktor, profesor Dambldor.
Hari pretrnu od glave do pete. Dambldor je bio neobično ozbiljan i smrknut. Zurio

je u njih niz svoj izuzetno kriv nos, i Hari požele da njega i Rona još uvek tuče Mlatarajuća vrba.
Zavlada duga tišina. Onda Dambldor reče: – Molim vas, objasnite mi zašto ste ovo uradili.
Bilo bi im lakše da je vikao. Hari je mrzeo razočaranje u njegovom glasu. Iz nekog razloga, nije mogao da gleda Dambldora u oči; umesto toga se obraćao svojim kolenima. Ispričao je Dambldoru sve osim toga da začarana kola pripadaju gospodinu Vizliju, tako da je zvučalo kao da su on i Ron slučajno našli leteći auto parkiran ispred stanice. Znao je da će Dambldor to odmah prozreti, ali Dambldor nije pitao ništa o kolima. Kada je Hari završio, samo je nastavio da zuri u njih kroz svoje naočare.
– Idemo po svoje stvari – reče Ron beznadežnim glasom.
– O čemu ti to, Vizli? – podviknu profesorka Mek Gonagal.
– Pa, izbacujete nas, zar ne? – reče Ron.

– Još ne, gospodine Vizli – reče Dambldor. – Ali moram obojici da stavim do znanja koliko je ozbiljno to što ste uradili. Večeras ću pisati vašim porodicama. Moram da vas upozorim da, ako opet uradite nešto slično, neću imati izbora nego da vas izbacim.

Snejp je delovao kao da je upravo čuo da je Božić otkazan. On pročisti grlo i reče: – Profesore Dambldor, ovi dečaci su prekršili Dekret o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva, naneli ozbiljnu štetu starom i vrednom drvetu... svakako je postupak ovakve prirode...
– Na profesorki Mek Gonagal je da odluči kako će da kazni ove dečake, Severuse

– reče Dambldor mirno. – Oni su u njenoj kući, stoga je to njena odgovornost. – On se okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, moram da se vratim na gozbu, trebalo bi da kažem par obaveštenja. Hodi, Severuse, video sam voćnu pitu s kremom od vanile vrlo slasnog izgleda, koju bih želeo da probam.
Snejp otrovno pogleda Harija i Rona i dozvoli da bude izguran iz vlastitog kabineta, ostavljajući ih same s profesorkom Mek Gonagal, koja ih je još uvek posmatrala kao srditi orao.
– Bolje pođi do bolničkog krila, Vizli, krvariš.
– Ne mnogo – reče Ron, žurno brišući rukavom posekotinu iznad oka. – Profesorka, voleo bih da gledam kako moju sestru Razvrstavaju...
– Ceremonija Razvrstavanja je prošla – reče profesorka Mek Gonagal. – Tvoja sestra je takođe u Grifindoru.
– O, dobro je – reče Ron.
– A kad smo već kod Grifindora... – reče oštro profesorka Mek Gonagal, ali je Hari prekinu: – Profesorka, kad smo uzeli kola polugodište još nije bilo počelo, pa...
ovaj, Grifindoru stvarno ne bi trebalo oduzimati poene, zar ne? – završi on gledajući

je obazrivo.

Profesorka Mek Gonagal mu uputi prodoran pogled, ali je bio siguran da se gotovo nasmešila. U svakom slučaju, usta su joj bila manje tanka.
– Neću oduzeti nijedan poen Grifindoru – reče ona, i Hariju pade kamen sa srca. – Ali ćete vas dvojica dobiti kaznenu nastavu.
Prošli su bolje nego što je Hari očekivao. Nije ga brinulo to što će Dambldor pisati Darslijevima. Dobro je znao da će oni samo biti razočarani što ga Mlatarajuća vrba nije smoždila.
Profesorka Mek Gonagal ponovo podiže svoj čarobni štap i uperi ga ka Snejpovom stolu. Uz maleno pop, pojaviše se veliki tanjir sa sendvičima, dva srebrna pehara i krčag ledenog soka od bundeve.
– Ješćete ovde, a onda pravo u spavaonicu – završi ona. – A ja moram da se vratim na gozbu.
Kada su se vrata za njom zatvorila, Ron ispusti dugačak tih zvižduk.
– Mislio sam da smo gotovi – reče on, grabeći sendvič.
– I ja – uzvrati mu Hari, takođe uzimajući jedan.
– Ipak, ne mogu da verujem koliko smo malerozni – reče Ron usta punih piletine i šunke. – Fred i Džordž mora da su leteli kolima pet ili šest puta, a njih nijedan Normalac nikada nije video. – On proguta zalogaj, i uze drugi, podjednako velik. – Zašto nismo mogli da prođemo kroz pregradu?
Hari slegnu ramenima. – Ali od sada moramo da pazimo šta radimo – reče, uzimajući veliki gutljaj soka od bundeve. – Voleo bih da smo mogli da odemo na gozbu...
– Nije htela da se pravimo važni – objasni Ron mudro. – Neće da ljudi misle da je to pametno – dolazak letećim kolima.
Kada su pojeli onoliko sendviča koliko su mogli (tanjir se stalno dopunjavao), ustali su i izašli iz kabineta, krećući se poznatim putem do grifindorskog tornja. Zamak je bio tih: činilo se da je gozba završena. Prošli su pored portreta koji mumlaju i pored škripećih oklopa, i popeli se uskim kamenim stepenicama, dok napokon nisu stigli do prolaza u kom je bio skriven tajni ulaz u grifindorski toranj, iza uljanog portreta izuzetno debele žene u roze svilenoj haljini.
– Lozinka? – reče ona, dok su joj prilazili.
– Ovaj... – reče Hari.
Nisu znali ovogodišnju lozinku, pošto još nisu sreli grifindorskog asistenta, ali im pomoć stiže gotovo trenutno. Začuše brze korake iza sebe, i kada su se okrenuli spazili su Hermionu kako juri ka njima.
– Tu ste! Gde ste bili? Naokolo kolaju tako glupe glasine – neko je rekao da ste izbačeni iz škole jer ste se slupali u letećim kolima.
– Pa, nismo izbačeni – razuveri je Hari.
– Nećete mi valjda reći da ste zaista doleteli ovamo? – upita Hermiona, zvučeći

strogo maltene koliko i profesorka Mek Gonagal.

– Poštedi nas pridike – reče joj Ron nestrpljivo – i reci nam novu lozinku.
– ’Ptica ušatica’ – reče Hermiona nestrpljivo – ali nije u tome stvar...
Preseče se u pola rečenice kada se portret Debele Dame širom otvori i prolomi se iznenadno burno tapšanje. Činilo se da je cela grifindorska kuća još uvek budna, i nagurana u ovalni dnevni boravak, da svi stoje na kosim stolovima i mekanim foteljama čekajući da oni stignu. Nekoliko pari ruku provuče se kroz rupu s portretom da bi uvukle Harija i Rona unutra, ostavljajući Hermionu da brza za njima.
– Sjajno! – povika Li Džordan. – Nadahnuto! Kakav ulazak! Letećim kolima pravo u Mlatarajuću vrbu, o ovome će se pričati godinama!
– Svaka vam čast – reče petak s kojim Hari nikada nije ni progovorio; neko ga je tapšao po leđima kao da je upravo pobedio na maratonu. Fred i Džordž se probiše kroz gomilu, i rekoše u isti glas: – Zašto nas niste pozvali, a? – Ron je bio purpuran u licu i cerio se posramljeno, ali Hari primeti jedinu osobu koja nije izgledala nimalo srećno. Iznad glava nekih uzbuđenih prvaka mogao se videti Persi kako pokušava da im priđe dovoljno blizu da bi ih izgrdio. Hari munu Rona u rebra i glavom pokaza ka Persiju. Ron odmah shvati šta ovaj pokušava da mu kaže.
– Moramo gore... malo smo umorni – reče on, i njih dvojica počeše da krče put ka vratima na drugoj strani sobe, koja su vodila do spiralnih stepenica i spavaonice.
– ’Ku noć – Hari viknu Hermioni, koja se mrštila, baš kao i Persi.
Uspeli su da stignu na drugi kraj dnevnog boravka dok su ih još uvek tapšali po leđima, i našli se na tihom stepeništu. Požuriše gore, pravo na vrh, i napokon stigoše do vrata svoje stare spavaonice, na kojima je sada bila okačena tabla s natpisom: „Drugaci“. Ušli su u poznatu kružnu sobu s visokim, uzanim prozorima, u kojoj se nalazilo pet kreveta s baldahinima od crvenog pliša. Njihovi kovčezi već su bili doneseni i ostavljeni pokraj kreveta.
Ron se isceri Hariju kao krivac.
– Znam da nije trebalo da uživam u tome, ali...
Vrata spavaonice se naglo otvoriše i u sobu uđoše dečaci drugog grifindorskog razreda Šejmus Finigan, Din Tomas i Nevil Longbotom.
– Neverovatno! – kezio se Šejmus.
– Kul – reče Din.
– Fantastično – reče Nevil, sa strahopoštovanjem. Hari nije mogao da se uzdrži. I on se isceri.

6. Gilderoj Lokhart


Međutim, sledećeg dana Hari gotovo da se nije ni nasmejao. Stvari su pošle nizbrdo još od doručka u Velikoj sali. Četiri dugačka stola ispod začarane tavanice (danas – tmurne, oblačnosive) bila su natrpana dubokim posudama s kašom, tanjirima usoljene ribe, brdima tosta i slaninom s jajima. Hari i Ron seli su za grifindorski sto pored Hermione, koja je svoj otvoreni primerak Plovidbe s vampirima poduprla krčagom mleka. U njenom glasu osećala se neznatna krutost kad reče: – Dobro jutro – što je Hariju govorilo da još uvek ne odobrava način njihovog dolaska. Nevil Longbotom ih je, s druge strane, veselo pozdravio. Nevil je bio nespretan dečak okruglog lica i imao je najgore pamćenje od svih koje je Hari ikad upoznao.

– Pošta treba da stigne svakog časa, mislim da mi baka šalje nekoliko stvari koje sam zaboravio.
Hari tek što je počeo da jede svoju kašu kada se, po običaju, začu užurbani zvuk iznad njihovih glava i stotine sova nagrnu unutra, kružeći po sali i izbacujući pisma i pakete u raspričanu gomilu. Ispušten je veliki grudvasti paket nad Nevilovom glavom, a trenutak kasnije nešto veliko i sivo pade u Hermionin krčag, sve ih poprskavši

mlekom i perjem.

– Erole! – reče Ron, izvlačeći dronjavu sovu za noge. Erol se, onesvešćen, sruči na sto, s nogama uvis i vlažnom crvenom kovertom u kljunu.
– O, ne... – reče Ron preplašeno.
– U redu je, još je živ – primeti Hermiona, bockajući nežno Erola vrhom prsta.
– Ne to – ovo.
Ron je pokazivao na crvenu kovertu. Hariju je izgledala sasvim obično, ali su je Ron i Nevil gledali kao da očekuju eksploziju.
– Šta je bilo? – upita Hari.
– Po-poslala mi je Drekavca – jedva izusti Ron.
– Bolje ga otvori, Rone – reče Nevil, plašljivim šapatom. – Biće gore ako ga ne otvoriš. Baka mi ga je jednom poslala a ja sam ga ignorisao i... – on proguta knedlu – bilo je strašno.
Harijev pogled pređe preko njihovih skamenjenih lica ka crvenoj koverti.
– Šta je Drekavac? – upita.
Ali sva Ronova pažnja bila je usredsređena na pismo, koje je počelo da se dimi u uglovima.
– Otvori ga – nagovarao ga je Nevil. – Biće gotovo za par minuta...
Ron ispruži drhtavu ruku, oprezno izvuče kovertu iz Erolovog kljuna i otvori je. Nevil zapuši uši prstima. Delić sekunde kasnije, Hari shvati zašto. Za trenutak je mislio da je pismo zaista eksplodiralo. Ogromnu salu odmah ispuni tutnjava, tresući prašinu s tavanice.
– ’...UKRASTI KOLA, NE BIH SE IZNENADILA DA SU TE IZBACILI, SAMO KAD TE SE DOČEPAM, VALJDA SE NISI NI ZAPITAO KROZ ŠTA SMO SVE PROŠLI TVOJ OTAC I JA KAD SMO VIDELI DA NEMA KOLA...’
Od dreke gospođe Vizli, sto puta glasnije nego obično, podrhtavali su tanjiri i kašike na stolu, a kameni zidovi zaglušujuće su odzvanjali. Svi u Velikoj sali osvrtali su se naokolo da vide ko je primio Drekavca, a Ron se zagnjurio duboko u svoju stolicu tako da mu se videlo samo tamnocrveno čelo.
– ’...PISMO OD DAMBLDORA SINOĆ, MISLILA SAM DA ĆE TI OTAC SVISNUTI OD SRAMOTE, NISMO TE MI VASPITALI DA SE TAKO PONAŠAŠ, TI I HARI STE MOGLI DA IZGINETE...’
Hari se baš pitao kada će njegovo ime da spomene. Pomno se pravio kao da ne čuje glas od kog su mu bubne opne pucale.
– ’...POTPUNO ZGROŽENI, TVOG OCA ČEKA ISTRAGA NA POSLU, ISKLJUČIVO TVOJOM KRIVICOM, I AKO NAPRAVIŠ JOŠ JEDNU GLUPOST, VODIMO TE PRAVO KUĆI.’
Zavlada potpuna tišina. Crvena koverta, koja je ispala iz Ronove ruke, buknu u plamen i pretvori se u pepeo. Hari i Ron su sedeli ošamućeno, kao da je plimni talas upravo prešao preko njih. Nekoliko ljudi se nasmeja i žamor se postepeno vrati u

Salu.

Hermiona zatvori Plovidbu s vampirima i pogleda dole u Ronovo teme.
– Pa, ne znam šta si očekivao, Rone, ali ti...
– Samo mi nemoj reći da sam to zaslužio – obrecnu se Ron.
Hari odgurnu svoju kašu. Izgarao je od krivice. Gospodina Vizlija čeka istraga na poslu. Posle svega što su gospodin i gospođa Vizli uradili za njega ovog leta...
Ali nije imao vremena da se zadržava na tome. Profesorka Mek Gonagal je išla duž grifindorskog stola deleći rasporede časova. Hari uze svoj i vide da prvo imaju dvočas Herbologije, zajedno s prvacima iz Haflpafa.
Hari, Ron i Hermiona zajedno izađoše iz zamka, pređoše preko povrtnjaka i zaputiše se se ka staklenoj bašti gde su bile uzgajane čarobne biljke. Drekavac je učinio bar jednu dobru stvar: Hermiona je, izgleda, mislila da su dovoljno kažnjeni, pa se ponovo ponašala sasvim prijateljski.
Dok su se približavali staklenoj bašti, videli su da ostatak razreda stoji napolju i čeka profesorku Mladicu. Samo što su im se Hari, Ron i Hermiona pridružili, kada se ona pojavi koračajući preko travnjaka u pratnji Gilderoja Lokharta. Ruke profesorke Mladice bile su pune zavoja i, s novom grižom savesti, Hari u daljini primeti Mlatarajuću vrbu, čije su grane bile previjene.
Profesorka Mladica bila je zdepasta mala veštica koja je nosila zakrpljen šešir povrh razbarušene kose. Na njenoj odeći obično je bilo dosta zemlje, a tetka Petunija bi se onesvestila kad bi videla njene nokte. Gilderoj Lokhart je, međutim, bio neuprljan u svojoj strukiranoj tirkiznoj odori, a zlatna kosa mu se sijala pod savršeno nameštenim tirkiznim šeširom sa zlatnim obrubom.
– O, zdravo svima! – reče Lokhart, smešeći se okupljenim učenicima. – Baš sam pokazivao profesorki Mladici pravilan način da previje Mlatarajuću vrbu! Ali ne bih nipošto hteo da pomislite kako sam bolji u Herbologiji od nje! Sasvim slučajno, već se zadesilo da sam se susreo s nekoliko ovih egzotičnih biljaka tokom mojih putovanja...
– Staklena bašta broj tri danas, deco! – reče profesorka Mladica, vidno nezadovoljna, ni nalik na onu veselu ženu kakva je inače.
Začu se znatiželjno romorenje. Do sada su radili samo u staklenoj bašti broj jedan

– u staklenoj bašti broj tri bile su mnogo zanimljivije i opasnije biljke. Profesorka Mladica skinu veliki ključ sa svog pojasa i otključa vrata. Hari oseti zadah vlažne zemlje i đubriva, pomešan s teškim mirisom nekog cveta veličine kišobrana koji se ljuljao s plafona. Spremao se da uđe unutra za Ronom i Hermionom, kada ga Lokhartova ruka zaustavi.
– Hari! Hteo sam da porazgovaram s tobom – ne smeta vam da zakasni par minuta, profesorka Mladice?
Sudeći po mrkom pogledu profesorke Mladice, smetalo joj je, ali Lokhart reče: – Mnogo vam hvala – i zatvori joj vrata staklene bašte ispred nosa.

– Hari – reče Lokhart, a njegovi beli zubi zasijaše na suncu dok je odmahivao glavom. – Hari, Hari, Hari.
Potpuno zbunjen, Hari ne reče ništa.
– Kad sam čuo... pa, naravno, ja sam kriv za sve. Došlo mi je da sebe samog prebijem.
Hari nije imao pojma o čemu on govori. Upravo se spremao to da kaže, kad Lokhart nastavi: – Ne znam jesam li ikad bio u većem šoku. Doleteti kolima u Hogvorts! Pa, naravno, odmah sam znao zašto si to uradio. Videlo se na prvi pogled. Hari, Hari, Hari.
Bilo je neverovatno kako ume da pokaže svaki od tih sjajnih zuba čak i kad ne govori.
– Dao sam ti mali zalogaj slave, zar ne? – reče Lokhart. – Zarazio sam te. Dospeo si na naslovnu stranu sa mnom, i jedva čekaš da ponovo dospeš tamo.
– O... ne, profesore, vidite...
– Hari, Hari, Hari – reče Lokhart, posegnuvši rukom i uhvati ga za rame. – Ja te razumem. Prirodno je da želiš još da okusiš, kada si već osetio prvi zalogaj – i krivim sebe što sam ti ga omogućio, trebalo je da znam da će ti udariti u glavu – ali vidiš, mladiću, ne možeš tek tako da letiš kolima ne bi li skrenuo pažnju na sebe. Samo se smiri, važi? Biće dovoljno vremena za to kad porasteš. Da, da, znam šta misliš! ’Lako je njemu, on je već svetski poznat čarobnjak!’ Ali kada sam ja imao dvanaest godina bio sam niko i ništa, kao ti sada. U stvari, rekao bih da sam bio još veći nikogović! Mislim, neki ljudi su tu i tamo i čuli za tebe, zar ne? Oko cele te rabote s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati! – On baci pogled na ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu.

– Znam, znam, nije to ni približno dobro kao osvojiti Nagradu za najšarmantniji osmeh Veštičjeg nedeljnika pet puta zaredom, kao ja – ali to je početak, Hari, to je početak.
On srdačno namignu Hariju i odšeta krupnim koracima. Hari je nekoliko sekundi stajao ošamućen, a onda, setivši se da treba da bude u stakleniku, otvori vrata i skliznu unutra.
Usred staklene bašte, iza stola s nogarama, stajala je profesorka Mladica. Na stolu je ležalo oko dvadesetak pari raznobojnih mufova za uši. Kad Hari zauze svoje mesto između Rona i Hermione, ona reče: – Danas ćemo presađivati mandragoru. E, sada, ko može da mi kaže osobine mandragore?
Niko se nije iznenadio kada je Hermiona prva podigla ruku.
– Mandragora, ili mandraka, jeste snažno okrepljujuće sredstvo – reče Hermiona zvučeći, po običaju, kao da je progutala udžbenik. – Koristi se da bi se ljudi koji su bili preobraženi ili prokleti vratili u prvobitan oblik.
– Odlično. Deset poena za Grifindor – reče profesorka Mladica. – Mandragora je važan sastojak većine protivotrova. Ona je, međutim, i opasna. Ko može da mi kaže zašto?
Hermionina ruka za dlaku promaši Harijeve naočare kad je ona ponovo podiže.

– Plač mandragore je smrtonosan za svakog ko ga čuje – dodade ona brzo.

– Tačno tako. Eto ti još deset poena – reče profesorka Mladica. – Obratite pažnju, mandragore koje imamo ovde još su vrlo mlade.
Dok je govorila, ona pokaza na niz dubokih poslužavnika i svi se proguraše napred da bolje vide. Stotinak žbunastih biljaka purpurnozelene boje raslo je u nizovima. Hariju, koji uopšte nije imao pojma šta je Hermiona mislila pod „plačem“ mandragore, uopšte nisu izgledale vredne pažnje.
– Neka svako uzme par mufova za uši – reče profesorka Mladica.
Nastade gužva kad svi nagrnuše da uzmu par koji nije bio roze i paperjast.
– Kad vam kažem da ih stavite, proverite da li su vam uši potpuno pokrivene – nastavi profesorka Mladica. – Kada bude bezbedno da ih skinete, pokazaću vam znak odobravanja palcem. U redu – mufove za uši gore.
Hari namače mufove na uši. Potpuno su blokirali svaki zvuk. Profesorka Mladica stavi roze paperjasti par na svoje uši, zavrnu rukave odore, uhvati mirno jednu žbunastu biljku i povuče iz sve snage.
Hari ispusti krik iznenađenja koji niko nije mogao da čuje.
Umesto korena, iz zemlje izroni mala, kaljava i izuzetno ružna beba. Lišće joj je raslo pravo iz glave. Imala je bledozelenu pegavu kožu i očigledno se drala punim plućima.
Profesorka Mladica uze veliku saksiju sa stola i zari mandragoru unutra, zakopavajući je u mrki, vlažni humus, dok samo žbunasto lišće nije ostalo vidljivo. Profesorka Mladica otrese prašinu s ruku, palcem im pokaza znak odobravanja i skinu svoje mufove s ušiju.
– Pošto su naše mandragore tek izdanci, njihov plač još uvek ne ubija – reče ona mirno, kao da nije uradila ništa uzbudljivije od zalivanja begonija. – Međutim, mogu vas onesvestiti na nekoliko sati, a pošto sam sigurna da niko od vas ne želi da propusti svoj prvi dan ovde, proverite da li su vam mufovi za uši čvrsto namešteni dok radite. Daću vam znak kad bude vreme da se spakujete.
– Po četiri na svaki poslužavnik – tamo je velika količina saksija – humus je u vrećama tamo – i pazite na otrovnu pipkulju, rastu joj zubi.
Govoreći to, ona snažno ošamari bodljikavu tamnocrvenu biljku, nateravši je da povuče dugačke pipke kojima je krišom prelazila po njenim ramenima.
Hariju, Ronu i Hermioni se za njihovim stolom pridruži dečak kovrdžave kose iz Haflpafa kog je Hari znao iz viđenja, ali nikad nije pričao sa njim.
– Džastin Finč-Flečli – reče on veselo, rukujući se sa Harijem. – Znam ko si ti, naravno, čuveni Hari Poter... a ti si Hermiona Grejndžer – uvek najbolja u svemu...
(Hermionino lice se ozari kad se on rukova s njom) – i Ron Vizli. Jesu li ona leteća kola tvoja?
Ron se ne nasmeši. Očigledno je još uvek mislio na Drekavca.
– Taj Lokhart je super, je l’ da? – reče Džastin razdragano, dok su punili saksije

zmajskim đubrivom. – Strašno hrabar momak. Da li ste čitali njegove knjige? Ja bih umro od straha da me je vukodlak saterao u telefonsku govornicu, ali je on ostao smiren i – cap – prosto fantastično.

– Bio sam primljen na Iton, znate, ali ne mogu vam opisati koliko mi je drago što sam ipak došao ovde. Naravno, mama je bila malo razočarana, ali kad sam je naterao da pročita Lokhartove knjige, mislim da je počela da shvata kako je korisno imati obučenog čarobnjaka u porodici...
Posle toga nisu baš imali prilike da pričaju. Ponovo su stavili mufove na uši i morali da se koncentrišu na mandragore. Kada je profesorka Mladica to radila, sve je izgledalo veoma lako, ali nije bilo. Mandragore nisu volele da izlaze iz zemlje, ali isto tako ni da se u nju vraćaju. Migoljile su se, šutirale, mlatile oštrim malim pesnicama i škrgutale zubima. Hari je celih deset minuta pokušavao da ugura jednu izuzetno debelu mandragoru u saksiju.
Do kraja časa Hari je, kao i svi ostali, bio znojav, pokriven zemljom i sve ga je bolelo. Otpešačili su nazad do zamka da se časkom operu, a onda grifindorci požuriše na čas Preobražavanja.
Na časovima profesorke Mek Gonagal uvek se naporno radilo, ali danas je bilo posebno teško. Sve što je naučio prošle godine Hariju kao da je iščilelo iz glave tokom leta. Trebalo je da pretvori bubu u dugme, ali jedino je uspeo da dobro umori bubu koja je jurila po stolu izbegavajući njegov čarobni štapić.
Ron je imao mnogo gore probleme. Zakrpio je svoj štapić nekim pozajmljenim činotejpom, ali je štapić, izgleda, bio toliko oštećen da se nije mogao popraviti. Stalno je pucketao i varničio u čudnim trenucima, a svaki put kad je pokušao da preobrazi svoju bubu Rona bi okružio gust siv dim koji je smrdeo na pokvarena jaja. Pošto nije mogao da vidi šta radi, Ron je slučajno zgnječio svoju bubu laktom i morao da zatraži novu. Profesorka Mek Gonagal nije bila zadovoljna.
Hariju laknu kad začu zvono za ručak. Činilo mu se da mu je mozak kao isceđen sunđer. Svi su izašli iz učionice osim njega i Rona, koji je besno udario čarobnim štapićem o sto.
– Glupa... beskorisna... stvar...
– Piši kući da ti pošalju novi – predloži Hari, dok je štapić, poput petarde, rafalno praskao.
– O, da, i da dobijem još jednog Drekavca umesto odgovora – reče Ron trpajući u torbu štapić koji je sada šištao: – Sam si kriv što ti se štapić polomio...
Sišli su na ručak, gde se Ronovo raspoloženje nimalo nije popravilo kada im je Hermiona pokazala punu šaku savršene dugmadi za kaput koju je napravila na času Preobražavanja.
– Šta imamo posle podne? – upita Hari, brzo menjajući temu.
– Odbranu od Mračnih veština – uzvrati Hermiona kao iz topa.
– Zašto si – upita Ron, zgrabivši njen raspored – uokvirila malim srcima sve

Lokhartove časove?

Hermiona mu istrže raspored iz šaka i pocrvene od besa.
Završiše ručak i izađoše u senovito dvorište. Hermiona sede na kameni stepenik i ponovo zabi nos u Plovidbu s vampirima. Hari i Ron stajali su i pričali o kvidiču čitavih nekoliko minuta pre nego što Hari postade svestan da ga neko pomno posmatra. Podigavši pogled, ugleda veoma malog dečaka mišje kose, koga je primetio sinoć da stavlja Šešir za razvrstavanje, kako pilji zapanjeno u njega. Čvrsto je držao nešto što je ličilo na običan normalski fotoaparat, i čim ga je Hari pogledao blago pocrvene.
– Kako si, Hari? Ja sam... ja sam Kolin Krivej – reče on bez daha, koraknuvši oprezno napred. – I ja sam u Grifindoru. Da li misliš... da li bi bilo u redu... mogu li da te slikam? – reče, pridigavši fotoaparat, pun nade.
– Da me slikaš? – ponovi Hari tupo.
– Da bih dokazao da sam te sreo – reče Kolin Krivej čežnjivo i još više mu se primače. – Ja znam sve o tebi. Svi su mi ispričali. O tome kako si preživeo kad je Znaš-Već-Ko pokušao da te ubije, i kako je on nestao, i sve to, i kako još imaš ožiljak u obliku munje na čelu – (on skrenu pogled na Harijevu kosu preko čela) – a jedan dečko u mojoj spavaonici rekao je da će, ako razvijem film u pravom rastvoru, slike da se pomeraju. – Kolin ispusti drhtav uzdah uzbuđenja i nastavi: – Ovde je sjajno, je l’ da? Sve dok nisam dobio pismo iz Hogvortsa nisam znao da su čudne stvari koje sam znao da izvodim zapravo magija. Moj tata je mlekar, ni on nije mogao da poveruje. Sada pravim gomilu fotografija da mu ih pošaljem. I bilo bi stvarno lepo kad bih imao jednu tvoju... – on molećivo pogleda u Harija – ...možda bi tvoj drug mogao da nas slika zajedno? A onda bi, možda, mogao i da je potpišeš?
– Potpisane fotografije? Deliš potpisane fotografije, Poteru?
Glasan i jedak, glas Draka Melfoja odzvanjao je dvorištem. Stao je odmah iza Kolina, u pratnji, kao i uvek kada je na Hogvortsu, dvojice krupnih i nasilnih drugova Kreba i Gojla.
– Stanite svi u red! – zaurla Melfoj ka gomili. – Hari Poter će deliti potpisane fotografije!
– Ne, neću – reče Hari ljutito, stegnuvši pesnice. – Umukni, Melfoje.
– Ti si samo ljubomoran – rasrdi se Kolin, čije je celo telo bilo debljine Krebovog vrata.
– Ljubomoran? – uzvrati mu Melfoj, koji više nije morao da viče pošto ih je pola dvorišta prisluškivalo. – Na šta? Ja ne želim odvratni ožiljak nasred čela, hvala lepo. Lično, ne mislim da time što posečeš glavu postaješ poseban.
Kreb i Gojl su se glupavo kikotali.
– Jedi puževe golaće, Melfoje – reče Ron ljutito. Kreb prestade da se smeje i poče preteći da trlja svoje kestenaste zglobove.
– Pazi se, Vizli – isceri se Melfoj podrugljivo. – Ne želiš da praviš nikakve

nevolje, ili će tvoja mamica doći i odvesti te iz škole. – On nastavi kreštavim prodornim glasom: – Ako napraviš još jednu glupost...
Grupica petaka iz Sliterina u blizini glasno se nasmeja kad ču ovo.
– I Vizli bi voleo potpisanu fotografiju, Poteru – zlobno se kezio Melfoj. – Ona će vredeti više od cele njegove porodične kuće.
Ron isuka svoj čarobni štapić ulepljen činotejpom, ali Hermiona zalupi Plovidbu s vampirima i prošaputa: – Pazi!
– Šta se ovde zbiva, šta se ovde zbiva? – Gilderoj Lokhart je koračao ka njima, a tirkizna odora vijorila se za njim. – Ko to deli potpisane fotografije?
Hari zausti da nešto kaže, ali Lokhart prebaci ruku preko njegovog ramena i zagrme veselo: – Nije trebalo ni da pitam! Ponovo se srećemo, Hari!
Pripijen uz Lokharta i goreći od sramote, Hari vide Melfoja kako se iskežen povlači nazad u gomilu.
– Hajde, gospodine Krivej – reče Lokhart, smešeći se Kolinu. – Dupli portret, ne možete dobiti bolje od toga, i obojica ćemo vam se potpisati.
Kolin nespretno namesti aparat i okinu, kada se iza njih oglasi zvono, označavajući početak poslepodnevne nastave.
– Idite, hajde, pođite – Lokhart viknu gomili, i krenu prema zamku s Harijem, još uvek ga privijajući uz sebe, dok je ovaj žalio što ne zna neke dobre čini za nestajanje.
– Jedan savet, Hari – reče Lokhart očinski, dok su ulazili u zgradu kroz bočna vrata. – Pokrio sam te sada s Krivejem – pošto je slikao i mene, tvoji školski drugovi neće pomisliti da guraš sebe u prvi plan...
Gluv za Harijevo mucanje, Lokhart ga povede niz hodnik duž kog su u njih zurili đaci, a zatim uza stepenice.
– Hoću samo da ti kažem da deljenje potpisanih fotografija u ovoj fazi tvoje karijere nije pametno. Iskreno, Hari – izgleda uobraženo. Možda će doći vreme kada ćeš, kao ja, morati da držiš gomilu potpisanih fotografija uvek pri sebi, ali... – on se zakikota – mislim da još nisi na tom nivou.
Utom stigoše do Lokhartove učionice i on najzad pusti Harija. Hari ispravi svoju odoru i zaputi se ka klupi u samom dnu učionice, gde pronađe zanimaciju u slaganju svih sedam Lokhartovih knjiga ispred sebe, jedne na drugu, ne bi li izbegao da gleda u pravog Lokharta.
Ostatak razreda ulete unutra uz žamor, a Ron i Hermiona sedoše s obe Harijeve strane.
– Mogao si da ispržiš jaje na svom licu, koliko si bio pocrveneo – reče Ron. – Nadaj se da Krivej neće upoznati Džini, inače će napraviti klub obožavalaca Harija Potera.
– Umukni – obrecnu se Hari. Poslednje što mu je trebalo bilo je da Lokhart čuje taj izraz: „Klub obožavalaca Harija Potera“.
Kada su svi seli, Lokhart glasno pročisti grlo i zavlada potpuna tišina. On posegnu

rukom ispred sebe, uze primerak Putovanja s trolovima koji je pripadao Nevilu Longbotomu i podiže ga da pokaže svoj namigujući portret na koricama.

– Ja – reče on, pokazujući na njega i takođe namigujući – Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige za zaštitu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade za najšarmantniji osmeh Veštičjeg nedeljnika... ali, ne volim da pričam o tome. Nisam se rešio bandonske vile zloslutnice smeškajući joj se!
Čekao je da počnu da se smeju, no samo se nekolicina njih slabo osmehnu.
– Vidim da ste svi kupili komplete mojih knjiga – bravo. Mislio sam da danas počnemo s malim kontrolnim. Nemojte da brinete – samo da proverim koliko ste ih pažljivo pročitali, i koliko ste zapamtili...
Kada im je podelio papire s testom, vrati se napred i reče razredu: – Imate trideset minuta. Možete početi – sad!
Hari spusti pogled na papir i pročita:

Koja je omiljena boja Gilderoja Lokharta?

Koja je tajna ambicija Gilderoja Lokharta?
Koji je, po vašem mišljenju, najveći uspeh Gilderoja Lokharta do sada?

I tako dalje, i tako dalje, na tri strane, sve do:

54. Kada je rođendan Gilderoja Lokharta i šta bi najviše voleo da dobije?

Pola sata kasnije Lokhart pokupi testove i provijuga kroz učionicu.

– C–c–c – niko se, takoreći, nije setio da je moja omiljena boja – boja jorgovana. Napisao sam to u Godini s jetijem. A nekoliko vas treba malo pažljivije da pročita Vikend s vukodlacima – u dvanaestom poglavlju jasno sam rekao da bi moj idealan rođendanski poklon bio sklad između čarobnih i nečarobnih ljudi – mada ne bih odbio veliku flašu starog Ogdenovog vatroviskija!
On im uputi još jedan mangupski mig. Ron je s nevericom piljio u Lokharta; Šejmus Finigan i Din Tomas, koji su sedeli ispred njih, tresli su se od prigušenog smeha. Hermiona je, s druge strane, zaneseno slušala Lokharta i trgla se kad je spomenuo njeno ime.
– ...ali gospođica Hermiona Grejndžer je znala da je moja tajna ambicija da oslobodim svet od zla i proizvedem svoj lanac preparata za negu kose. Svaka čast, devojčice! Zapravo... – on okrenu njen papir – sve je tačno! Ko je gospođica Hermiona Grejndžer?
Hermiona podiže drhtavu ruku.
– Odlično! – nasmeši se Lokhart. – Savršeno! Evo ti deset poena za Grifindor! A sada, na posao...
On se sagnu ispod stola i podiže na njega veliki, pokriveni kavez.

– A sad – pazite se! Moj je posao da vas naučim da se izborite s najgadnijim stvorenjima koja je čarobnjački svet upoznao! Možda ćete se u ovoj sobi suočiti sa svojim najvećim strahovima. Znajte da vam se ništa neće desiti dok sam ja ovde. Samo zahtevam da ostanete mirni.

Protivno svojoj volji, Hari izviri iza svoje gomile knjiga da bi bolje video kavez. Lokhart stavi ruku na pokrivač. Din i Šejmus prestadoše da se smeju. Nevil se šćućurio na svom sedištu u prvom redu.
– Zamoliću vas da ne vrištite – reče Lokhart prigušenim glasom. – To ih može izazvati.
Dok je ceo razred zadržavao dah, Lokhart strgnu pokrivač.
– Da – reče on dramatično. – Tek uhvaćene kornvolske vilice.1

Šejmus Finigan nije mogao da se kontroliše. Prsnuo je u smeh koji čak ni Lokhart nije mogao da zameni za užasnut vrisak.
– Da? – nasmeši se on Šejmusu.
– Pa, one nisu – one nisu baš mnogo – opasne, zar ne? – gušio se Šejmus.
– Ne budi tako siguran! – reče Lokhart, mašući razdraženo prstom ka Šejmusu. – One mogu da budu đavolski lukava mala gamad!
Vilice su bile električnoplave boje i visoke desetak centimetara, šiljastih lica i tako piskavih glasova da se činilo kao da se čitavo jato papagaja prepire. Kada je pokrivač skinut, počele su da ćeretaju i lete okolo, treskajući o rešetke i praveći bizarne grimase ka onima koji su sedeli najbliže kavezu.
– Dobro onda – reče Lokhart glasno. – Da vidim kako ćete se snaći s njima! – i on otvori kavez.
Nastade pravi pakao. Vilice se razjuriše u svim pravcima kao rakete. Dve zgrabiše Nevila za uši i podigoše ga u vazduh. Nekoliko njih izjuri kroz prozor, zasuvši zadnji red polomljenim staklom. Ostale su nastavile da ruše sve po učionici, gore od razjarenog nosoroga. Grabile su flašice s mastilom i prskale njima po učionici, cepale knjige i papire, kidale slike sa zidova, okrenule korpu za đubre naopačke, grabile knjige i torbe i izbacivale ih kroz razbijen prozor; za nekoliko minuta pola učionice krilo se ispod stolova, a Nevil se ljuljao sa svećnjaka na tavanici.
– Hajde de, skupite ih, skupite ih, to su samo vilice... – vikao je Lokhart.
On zavrnu svoje rukave, mahnu čarobnim štapićem i zaurla: – Fujtovilo!
Nesmarajme!
To nije imalo apsolutno nikakvog efekta; jedna od vila zgrabi Lokhartov štapić i baci ga kroz prozor. Lokhart proguta knedlu i baci se pod svoju katedru, zamalo izbegavši da ga Nevil ne zgnječi kad, trenutak kasnije, svećnjak popusti.
Zvono zazvoni i nastade luda jurnjava ka izlazu. U relativnom miru koji je usledio, Lokhart se ispravi, spazi Harija, Rona i Hermionu, koji su bili skoro na vratima, i reče: – Pa, zamoliću vas troje da samo uterate ostale u njihov kavez. – On prođe

pored njih i brzo zatvori vrata za sobom.

– Ne mogu da poverujem! – zagrme Ron, dok ga je jedna od preostalih vilica ujedala za uvo.
– Hoće samo da nam pruži malo prakse iz prve ruke – reče Hermiona, onesposobivši dve vilice odjednom pomoću vešto izvedene Zamrzavajuće čini i strpa ih natrag u njihov kavez.
– Iz prve ruke? – reče Hari, pokušavajući da zgrabi vilicu koja je igrala tik van njegovog domašaja, plazeći mu se. – Hermiona, on nije imao pojma šta radi.
– Gluposti – zaključi Hermiona. – Pročitao si njegove knjige – pogledaj sve te sjajne stvari koje je uradio...
– Koje kaže da je uradio – promrmlja Ron.

7. Blatokrvni i šaputanja

Hari je sledećih dana proveo dobar deo vremena sklanjajući se s vidika čim bi ugledao Gilderoja Lokharta kako nailazi hodnikom. Još je teže bilo izbeći Kolina Kriveja koji je, izgleda, napamet naučio Harijev raspored časova. Čini se da ništa nije činilo Kolina srećnijim nego da šest-sedam puta na dan kaže: – Kako je, Hari? – i začuje odgovor: – Zdravo, Koline – ma koliko Harijev glas zvučao neljubazno dok to izgovara.

Hedviga je još uvek bila ljuta na Harija zbog katastrofalnog putovanja kolima, a Ronov štapić je i dalje bio neispravan, nadmašivši sebe samog u petak ujutru, kada je izleteo iz Ronove ruke na času Čini i udario sitnog i starog profesora Flitvika pravo između očiju, napravivši mu veliki zeleni čir koji je pulsirao na mestu gde ga je udario. Bilo kako bilo, Hariju je bilo drago kada je došao vikend. On, Ron i Hermiona planirali su da posete Hagrida u subotu ujutru. Harija je, međutim, nekoliko sati ranije nego što je želeo prodrmao i probudio Oliver Drvce, kapiten grifindorskog kvidičkog tima.
– Šaebilo? – upita Hari mamurno.

– Trening kvidiča! – odgovori Drvce. – Hajde!

Hari začkilji kroz prozor. Video je tananu izmaglicu na ružičasto-zlatnom nebu. Sada, kada je bio budan, nije shvatao kako je mogao da spava pored buke koju su pravile ptice.
– Olivere – zahropta Hari – tek je cik zore.
– Tačno tako – reče Drvce. On beše visok i krupan šestak, a u tom trenutku oči su mu blistale od ludog oduševljenja. – To je deo našeg novog trening-programa. Hajde, zgrabi svoju metlu i idemo – reče Drvce srdačno. – Nijedan drugi tim još nije počeo da trenira, bićemo najbolji ove godine...
Zevajući i lako drhteći, Hari se izvuče iz kreveta i osvrnu se, pokušavajući da nađe svoju odoru za kvidič.
– Moj čovek – reče Drvce. – Čekam te ne terenu za petnaest minuta.
Kada je našao svoju skerletnocrvenu sportsku odoru i navukao ogrtač da se ugreje, Hari naškraba Ronu poruku da mu objasni gde je otišao, i siđe niz spiralne stepenice do dnevnog boravka s Nimbusom 2000 na ramenu. Tek što je stigao do rupe s portretom kada začu kloparanje iza sebe: Kolin Krivej je poletno silazio stepenicama, dok mu se fotoaparat mahnito ljuljao oko vrata. U ruci je stezao nešto.
– Čuo sam da je neko izgovorio tvoje ime na stepenicama, Hari! Vidi šta imam! Razvio sam je, hteo sam da ti je pokažem...
Hari razdraženo pogleda fotografiju kojom mu je Kolin mahao ispred nosa. Pokretni, crno-beli Lokhart vukao je iz sve snage nečiju ruku, koju Hari prepozna
kao svoju. Bilo mu je drago da vidi kako njegovo fotografsko ja pruža otpor i odbija da ga uvuku u kadar. Dok je Hari gledao, Lokhart je odustao i dahćući se naslonio na belu ivicu slike.
– Hoćeš da mi je potpišeš? – upita Kolin željno.
– Ne – reče Hari, osvrćući se da proveri je li soba još uvek prazna. – Izvini, Koline, žurim na trening kvidiča.
On se uzvera kroz rupu iza portreta.
– O, vau! Čekaj me! Nikada ranije nisam gledao kvidič!

– Biće stvarno dosadno – reče Hari brzo, ali Kolin nije obraćao pažnju, lica sjajnog od uzbuđenja.
– Ti si bio najmlađi igrač neke školske kuće u poslednjih sto godina, je l’ tako Hari? Je l’ tako? – zapitkivao je Kolin kaskajući pored njega. – Mora da si sjajan. Nikad nisam leteo. Je l’ lako? Je l’ to tvoja metla? Je l’ to najbolja što postoji?
Hari nije znao kako da ga se otarasi. Bilo je to kao da ima izuzetno pričljivu senku.
– Ja se stvarno nimalo ne razumem u kvidič – reče Kolin zadihano. – Je l’ tačno da ima četiri lopte? I da dve od njih lete okolo i pokušavaju da obore ljude s metli?
– Da – reče Hari s naporom, pomirivši se s time da će morati da objašnjava

komplikovana pravila kvidiča. – One se zovu Bladžerke. U svakom timu postoje dva Jurišnika koja nose palice da bi njima oterali Bladžerke sa svoje polovine. Fred i Džordž Vizli su grifindorski Jurišnici.

– A čemu služe ostale lopte? – upita Kolin, saplevši se preko par stepenica jer je netremice zabezeknuto piljio u Harija.
– Pa Kvafl – to ti je ona velika crvena lopta – postiže golove. Tri Goniča u svakom timu dobacuju se Kvaflom, pokušavajući da ga proguraju kroz gol-stative na kraju terena; to su tri dugačke stative s obručima na vrhu.
– A četvrta lopta...
– ...je Zlatna skrivalica – reče Hari – i vrlo je mala, vrlo brza i teško ju je uhvatiti. To je posao Tragača, jer se igra kvidiča ne završava dok se ne uhvati Skrivalica. Tim čiji Tragač uhvati Skrivalicu dobija dodatnih sto pedeset poena.
– A ti si grifindorski Tragač, je l’ da? – upita Kolin sa strahopoštovanjem.
– Da – reče Hari, dok su napuštali zamak i prelazili preko orošene trave. – A tu je i Čuvar. On čuva gol-obruče. To ti dođe to.
Ali celim putem niz kose travnjake do terena za kvidič Kolin nije prestajao da zapitkuje Harija. Hari ga se otresao tek kad je stigao do svlačionica. Kolin piskavim glasom povika za njim: – Hari, idem da nađem dobro mesto! – i požuri ka tribinama.
Ostatak grifindorskog tima već je bio u svlačionici. Drvce je bio jedini koji je izgledao sasvim budan. Fred i Džordž su sedeli nadutih očiju i razbarušene kose pored Alisije Spinet, učenice četvrtog razreda, koja je dremala glave naslonjene na zid. Njene drugarice Goniči, Kejti Bel i Anđelina Džonson, zevale su, jedna pored druge, preko puta njih.
– A, tu si, Hari, gde si se zadržao? – upita Drvce živahno. – E pa, hoću nešto da vam kažem pre nego što izađemo na teren, jer sam proveo celo leto smišljajući potpuno nov program treniranja, za koji stvarno mislim da će sve promeniti..
Drvce je u rukama držao veliki dijagram terena za kvidič, na kome je različitim bojama mastila bilo iscrtano mnoštvo linija, strelica i krstića. On izvadi svoj čarobni štapić, lupnu njime o tablu, i strelice počeše da gmižu po crtežu kao gusenice. Dok je Drvce razglabao o svojoj novoj taktici, glava Freda Vizlija pade na rame Alisije Spinet, i on poče da hrče.
Trebalo je dvadeset minuta da se objasni prva tabla, a ispod nje je bila još jedna, a ispod te treća. Dok je Drvce i dalje monotono govorio, Hari je utonuo u dremež.
– Pa – reče Drvce najzad, trgnuvši Harija iz fantaziranja o tome šta bi jeo da je u ovom trenutku na doručku u zamku – je l’ sve jasno? Ima li pitanja?
– Imam ja pitanje, Olivere – reče Džordž koji se naglo probudi. – Zašto nam nisi sve ovo ispričao juče dok smo bili budni?
Drvce nije bio zadovoljan.
– Sada me slušajte pažljivo, bratijo – reče, gledajući ih mrko – trebalo je da osvojimo Šampionat u kvidiču prošle godine. Mi smo zasigurno najbolji tim. Ali,

nažalost, zbog okolnosti na koje nismo mogli da utičemo...

Hari se koprcao na svom sedištu kao krivac. Prošle godine, dok su igrali finalnu utakmicu, on je ležao bez svesti u bolničkom krilu, a to je značilo da je Grifindor igrao s igračem manje i pretrpeo najteži poraz u poslednjih trista godina.
Drvce zastade za trenutak da se sabere. Njihov prošlogodišnji poraz očigledno ga je još uvek mučio.
– Stoga ćemo ove godine trenirati više nego ikad ranije... Dobro, idemo da primenimo nove taktike u praksi! – povika Drvce, zgrabivši svoju metlu i povede ih iz svlačionice. Tim ga je pratio, ukočenih nogu i još uvek zevajući.
Toliko su dugo bili u svlačionici da je sunce sada odskočilo prilično visoko, iako su ostaci izmaglice još uvek lebdeli nad travom na stadionu. Dok je Hari koračao po terenu, primeti Rona i Hermionu kako sede na tribinama.
– Zar još niste završili? – dobaci Ron s nevericom.
– Nismo ni počeli – reče Hari, ljubomorno gledajući tost i marmeladu koje su Ron i Hermiona doneli iz Velike sale. – Drvce nas je učio novim fintama.
On uzjaha svoju metlu, odrazi se od tla i vinu se u vazduh. Svež jutarnji vazduh šibao mu je lice, budeći ga mnogo efikasnije od Drvcetove duge priče. Bio je presrećan što je opet na terenu za kvidič. Leteo je po stadionu punom brzinom, trkajući se s Fredom i Džordžom.
– Kakvo je to čudno škljocanje? – upita Fred, dok su se vijali oko kornera.
Hari pogleda ka tribinama. Kolin je sedeo na jednom od najviših mesta s podignutim aparatom, slikajući sliku za slikom, a zvuk škljocanja prolamao se praznim stadionom, čudnovato pojačan.
– Gledaj ovamo, Hari! Ovamo! – vikao je piskavo.
– Ko je to? – upita Fred.
– Nemam pojma – slaga Hari, ubrzavajući da bi se što više udaljio od Kolina.
– Šta se to dešava? – upita Drvce mršteći se, dok je klizio kroz vazduh ka njima. – Zašto taj prvak slika? Ne sviđa mi se to. Mogao bi da bude špijun Sliterina, koji pokušava da otkrije nešto o našem novom programu treninga.
– On je u Grifindoru – reče Hari brzo.
– A sliterincima ne treba špijun, Olivere – dodade Džordž.
– Otkud ti to? – upita Drvce razdraženo.
– Zato što su ovde lično – odgovori Džordž, pokazujući prstom.
Nekoliko osoba u zelenim odorama koračalo je po terenu s metlama u rukama.
– Ne mogu da verujem! – prosikta Drvce zgranuto. – Rezervisao sam teren za danas! E, pa – videćemo!
Drvce se sjuri ka zemlji, od besa sletevši malo jače nego što je želeo, neznatno se zateturavši po silasku s metle. Hari, Fred i Džordž su ga pratili.
– Flinte! – zaurla Drvce na sliterinskog kapitena. – Ovo je naš termin za trening! Ustali smo posebno zbog njega! Možete da se gubite!

Markus Flint je bio krupniji čak i od Drvceta. Imao je izraz trolovske lukavosti na licu kada je odgovorio: – Ima mesta za sve nas, Drvce.
Priđoše i Anđelina, Alisija i Kejti. U sliterinskom timu nije bilo devojčica, a sami sliterinci stajali su rame uz rame nasuprot grifindorcima, kezeći se svi do jednog.

– Ali ja sam rezervisao teren! – reče Drvce, pljuckajući od besa dok je govorio. – Rezervisao sam!
– Ah – reče Flint – ali ja ovde imam posebno potpisano pisamce od profesora Snejpa: Ja, profesor S. Snejp, odobravam sliterinskom timu da danas trenira na kvidičkom terenu da bi uvežbao svog novog Tragača.
– Imate novog Tragača? – upita Drvce rastrojeno. – Gde je?
I iza šest krupnih figura pred njih izađe sedmi, manji dečak, sa zlobnim kezom na svom bledom šiljastom licu. Bio je to Drako Melfoj.
– Zar ti nisi sin Lucijusa Melfoja? – upita Fred, gledajući Melfoja s antipatijom.
– Čudno što si pomenuo Drakovog oca – reče Flint kad osmesi sliterinskih igrača postadoše još širi. – Da ti pokažem velikodušan poklon koji je njegov otac dao sliterinskom timu.
Sva sedmorica ispružiše svoje metle. Pred nosevima grifindoraca, na ranom jutarnjem suncu, presijavalo se sedam dobro izglancanih, sasvim novih drški i sedam natpisa finim zlatnim slovima Nimbus 2001.
– Najnoviji model. Izašao prošlog meseca – reče Flint nemarno, otresajući trunčicu prašine s vrha svoje metle. Verujem da je znatno nadmašio staru seriju 2000. A što se tiče starih Čistačica – bezobrazno se smeškao Fredu i Džordžu, koji su u rukama držali Čistačice 5 – s njima čisti pod.
Nekoliko trenutaka niko iz Grifindora nije znao šta da odgovori na to. Melfoj se kezio toliko široko da su mu se hladne oči suzile u dva mala proreza.
– O, vidi – reče Flint. – Invazija na teren.

– Šta je bilo? – upita Ron Harija. – Zašto ne igrate? I šta on radi ovde? Gledao je u Melfoja, primećujući njegovu sliterinsku odoru za kvidič.

– Ja sam novi sliterinski tragač, Vizli – reče Melfoj samozadovoljno. – Upravo su se svi divili metlama koje je moj otac kupio našem timu.
Ron je, zinuvši, zurio u sedam izvanrednih metli ispred sebe.
– Dobre su, zar ne? – upita Melfoj mirno. – Ali možda će grifindorski tim uspeti da prikupi nešto zlata da i on kupi nove metle. Mogli biste da date ove stare Čistačice 5 na aukciju, mislim da bi neki muzej licitirao za njih.
Sliterinski tim je vrištao od smeha.
– Makar niko u grifindorskom timu nije morao da kupuje svoje mesto – reče Hermiona oštro. – Oni su izabrani zbog svog talenta.
Samozadovoljni osmeh koji je dotad krasio Melfojevo lice trenutno splasnu.
– Tebe niko nije pitao za mišljenje, ti prljava mala Blatokrvna – pljunu on.

Hari je odmah znao da je Melfoj rekao nešto stvarno ružno, jer se na njegove reči odmah stvorila gužva. Flint je morao da skoči ispred Melfoja kako bi sprečio Freda i Džordža da se bace na njega, Alisija vrisnu: – Kako se usuđuješ! – a Ron posegnu u svoju odoru, izvuče štapić, vičući: – Platićeš za ovo, Melfoje! – i besno ga uperi ispod Flintove ruke u Melfojevo lice.

Stadionom odjeknu glasan prasak i zrak zelene svetlosti izlete iz Ronovog štapa, ali na pogrešnu stranu, pogodivši ga u stomak i oborivši ga unazad na travu.
– Rone! Rone! Da li si dobro? – ciknu Hermiona.
Ron otvori usta da nešto kaže, ali nije uspeo da izusti ni reč. Umesto toga glasno podrignu i nekoliko puževa golaća isklizne mu iz usta u krilo.
Sliterinski tim se zacenio od smeha. Flint se previjao, oslanjajući se na svoju novu metlu. Melfoj je stajao četvoronoške i udarao pesnicama po zemlji. Grifindorci su se skupili oko Rona, koji je i dalje podrigivao i izbacivao velike sluzave puževe. Činilo se da niko ne želi da ga dodirne.
– Bolje da ga odnesemo do Hagrida, on je najbliži – reče Hari Hermioni, koja hrabro klimnu glavom, i njih dvoje podigoše Rona za ruke.
– Šta je bilo Hari? Šta se desilo? Je l’ bolestan? Ali ti možeš da ga izlečiš, zar ne?
– Kolin je strčao dole sa svog sedišta i sada je obigravao oko njih dok su odlazili s terena. Ron se zgrči i još nekoliko puževa skliznu niz njegovu odoru.
– Oooo – reče Kolin fascinirano, i namesti aparat. – Možeš da ga držiš mirno, Hari?
– Sklanjaj nam se s puta, Koline – reče Hari ljutito. On i Hermiona podupirali su Rona dok su odlazili sa stadiona i prelazili preko imanja ka ivici šume.
– Još malo, Rone – reče Hermiona, kad se brvnara čuvara imanja pojavi na vidiku. – Biće ti dobro za koji minut... samo što nismo stigli...
Bili su na oko dvadesetak stopa od Hagridove kuće kada se vrata otvoriše, ali na njima se ne pojavi Hagrid. Iz kolibe izađe Gilderoj Lokhart, tog dana obučen u odoru blede slezove boje.
– Brzo, ovamo iza – prosikta Hari, uvukavši Rona iza obližnjeg žbuna. Hermiona ih je sledila, pomalo nevoljno.
– Lako je, kad znaš šta radiš! – govorio je Lokhart glasno Hagridu. – Ako ti treba pomoć, znaš gde sam! Daću ti primerak moje knjige – čudi me da već nemaš jedan. Potpisaću ti ga večeras i poslaću ga. Pa, do viđenja! – I on se brzim korakom uputi ka zamku.
Hari je sačekao dok se Lokhart nije izgubio s vidika, a onda izvuče Rona iza žbuna i povede ga ka Hagridovim ulaznim vratima. Žurno pokucaše.
Hagrid se odmah pojavi, delujući veoma mrzovoljno, ali se razvedri čim vide ko
su.
– Pit’o sam se ka’ ćete me obiđete – ulaz’te, ulaz’te – mislijo sam da bi opet mog’o da bude profesor Lokhart.

Hari i Hermiona pomogoše Ronu da uđe preko praga u jednosobnu brvnaru, u čijem se jednom uglu nalazio ogroman krevet, dok je u drugom veselo pucketala vatra. Činilo se da Hagrid nije nimalo uznemiren zbog Ronovog problema s puževima, koji mu je Hari užurbano objasnio dok je spuštao Rona u stolicu.

– Bolje da su napolju neg’ unutar – reče on veselo, nameštajući veliki bakarni lavor ispred njega. – Izbacuj i’ sve skupa, Rone.
– Mislim da ne možemo ništa da učinimo osim da sačekamo da samo prođe – reče Hermiona zabrinuto, gledajući Rona kako se naginje nad lavor. – Ta kletva teško uspeva i u najboljim uslovima, ali s polomljenim čarobnim štapićem...
Hagrid je lupao po kući, praveći im čaj. Njegov lovački hrt, Feng, balavio je po Hariju.
– Šta je Lokhart hteo od tebe, Hagride? – upita Hari, češkajući Fengove uši.
– Dav’o mi savet kak’ da isteram kelpije 2 iz bunara – režao je Hagrid, sklanjajući poluočerupanog petla s oribanog stola i postavljajući čajnik. – K’o da ja to ne znajem. I lupeto je neš’o o nekakoj vili zloslutnici š’o ju je proter’o. Ak’ je samo jedna reč toga istinita, poješću ovaj čajnik.
Nije ličilo na Hagrida da kritikuje profesora s Hogvortsa, i Hari ga iznenađeno pogleda. Hermiona, međutim, reče nešto povišenim tonom: – Mislim da si malo nepravedan. Profesor Dambldor je očigledno mislio da je on najbolji za taj posao...
– On je bio jedin’ čovek za taj pos’o – reče Hagrid, ponudivši ih tanjirom karamela, dok je Ron porazno bljuvao u lavor. – I to zbilja mis’im jedini. Mnogo je teško nać’ nekog za pos’o s Mračnim veštinama. Vid’te, niko neće toga rado da se primi. Počinju da misle da donosi baksuz. Niko od profesora se tu nij’ dugo zadrž’o. Neg’ ti meni reci – reče Hagrid, glavom pokazavši ka Ronu – kog je ’teo da prokune?

– Melfoj je nazvao Hermionu nekim imenom. Mora da je bilo vrlo ružno, jer su svi poludeli.
– Bilo je ružno – reče Ron promuklo, podigavši se preko stola. Bio je bled i znojav. – Melfoj ju je nazvao ’Blatokrvnom’, Hagride.
Kad je krenuo novi nalet puževa golaća Ron opet nestade s vidika. Hagrid je izgledao zabezeknuto.
– Nije valjda! – zareža on na Hermionu.
– Jeste – reče ona. – Ali ja ne znam šta to znači. Naravno, shvatila sam da je nešto stvarno ružno...
– To je najuvredljivija stvar koju je mogao da smisli – procedi Ron. – ’Blatokrvni’ je pogrdan naziv za nekog ko je normalskog porekla, znaš – čiji su roditelji nečarobnjaci. Postoje čarobnjaci, kao Melfojeva porodica, koji misle da su bolji od drugih jer su, što bi rekli, ’čistokrvni.’ – On neznatno podrignu, i jedan jedini puž pade u njegovu ispruženu ruku. On ga baci u lavor i nastavi: – Mislim, mi ostali znamo da to ne pravi nikakvu razliku. Pogledajte Nevila Longbotoma – on je čistokrvan, a jedva može da postavi kotao na pravu stranu.


– A još nisu izmisleli čin koju naša Hermiona ne mož’ da baci – reče Hagrid ponosno, a Hermionino lice poprimi jarku cinober nijansu.
– Odvratno je tako nazvati nekoga – reče Ron, brišući svoje znojavo čelo drhtavom rukom. – Prljava krv, vidite. Prosta krv. To je ludost. Većina današnjih čarobnjaka ionako je mešane krvi. Da se nismo venčavali s Normalcima, izumrli bismo.
On ponovo povrati i sagnu se van njihovog vidika.
– Pa, ne krivim te što si ’teo da ga prokuneš, Rone – reče Hagrid glasnije da nadjača tupe udarce puževa o lavor. – Al’ možda je dobro š’o je štap opalio unatraške. Mis’im da bi Lucijus Melfoj odma’ doletijo u školu da si prokl’o njegovog sina. Bar nisi u nevolji.
Hari je hteo da ukaže da ta nevolja ne bi bila mnogo gora od puževa koji kuljaju iz usta, ali nije mogao: Hagridove karamele zacementirale su mu vilicu.
– Hari – reče Hagrid iznenada, kao da mu je nešto neočekivano palo na pamet – ’oću neš’ da se objasnim s tobom. Čujem da deliš potpisane fotografije. Kako to da ja nisam dobijo jednu?
Besan, Hari najzad s naporom razdvoji zube.
– Ne dajem potpisane slike – reče on plahovito. – Ako Lokhart to još uvek izvrće...
Ali onda vide da se Hagrid smeje.
– Sam’ te zafrkavam – reče on, lako potapšavši Harija po leđima, i odbacivši ga ka stolu. – Znao sam da nije odistinski. Rek’o sam Lokhartu da tebi to ne treba. Ti si mnog’ poznatiji od njeg’ i bez da se trudiš.
– Kladim se da mu se to nije dopalo – reče Hari, pridižući se i trljajući bradu.
– Mislim da nij’ – uzvrati Hagrid, sa sjajem u očima. – A onda sam mu rek’o da nisam pročit’o nijednu njegovu knjigu, i on je odlučijo da ode. Rone, ’oćeš karamelu?
– dodade on kad se Ron ponovo pojavio.
– Neka, hvala – reče Ron slabašno. – Bolje da ne rizikujem.
– Ajde da vid’te š’a sam uzgaj’o – reče Hagrid, dok su Hari i Hermona završavali
čaj.
U malom povrtnjaku iza Hagridove kuće raslo je tuce najvećih bundeva koje je Hari ikada video. Svaka je bila veličine stene.
– Dobro napreduju, a? – upita Hagrid srećno. – Za gozbu za Noć veštica... valjda će da bidnu dovoljno velike do tada.
– Čime si ih hranio? – upita Hari.
Hagrid pogleda preko ramena da proveri da li su sami.
– Pa, malkice sam im – znate – pomog’o.
Hari primeti Hagridov cvetnoružičasti kišobran naslonjen na zadnji zid kolibe. Hari je i ranije imao razloga da veruje da taj kišobran nije običan. Zapravo, imao je snažan utisak da je u njemu sakriven Hagridov stari školski čarobni štapić. Hagridu

nije bilo dozvoljeno da koristi magiju. Izbacili su ga s Hogvortsa kad je bio u trećem razredu, ali Hari nikada nije saznao zašto – kad god bi to pomenuli Hagrid bi glasno pročistio grlo i postao čudnovato gluv dok se tema ne promeni.

– Čini rasta, pretpostavljam? – reče Hermiona glasom između neodobravanja i zabave. – Pa, dobro si obavio posao na njima.
– To je rekla i tvoja mala sestra – reče Hagrid, klimnuvši glavom ka Ronu. – Sreto’ je juče. – Hagrid uputi Hariju pogled preko ramena, dok mu je brada igrala. – Rekla je da samo razgleda školsko imanje, al’ mislim da se nadala da će naletet’ na nekog drugog u mojoj kući. – On namignu Hariju. – Ak’ mene pitaš, ona ne bi odbila potpisanu...
– O, ućuti – reče Hari. Ron poče da frkće od smeha i poprska zemlju puževima.
– Pazi! – zareža Hagrid, odvlačeći Rona dalje od svojih dragocenih bundeva. Bilo je skoro vreme ručku, a pošto je Hari od ranog jutra uzeo samo malo
karamela, jedva je čekao da se vrati u školu da jede. Oprostili su se od Hagrida i odšetali nazad do zamka; Ron bi s vremena na vreme štucnuo, ali je izbacio samo dva veoma mala puža.
Jedva da su kročili u Ulaznu dvoranu kad odjeknu nečiji glas. – Tu ste, Poteru, Vizli. – Ka njima je išla profesorka Mek Gonagal, strogog izgleda. – Večeras ćete obojica odslužiti svoju kaznenu nastavu.
– Šta ćemo da radimo, profesorka? – upita Ron, nervozno se trudeći da ne podrigne.
– Ti ćeš glancati srebro u sobi s trofejima, zajedno sa gospodinom Filčom – reče profesorka Mek Gonagal. – I bez čarolija, Vizli... rukom, sve dok ne zablista.
Ron proguta knedlu. Argusa Filča, domara, mrzeli su svi đaci u školi.
– A ti ćeš, Poteru, pomagati profesoru Lokhartu da odgovori na pisma svojih obožavatelja – reče profesorka Mek Gonagal.
– O, ne... mogu li i ja da idem u sobu s trofejima? – upita Hari očajno.
– Naravno da ne – reče profesorka Mek Gonagal, podižući obrve. – Profesor Lokhart je izričito tražio tebe. Tačno u osam, obojica.
Hari i Ron se pogureno odvukoše u Veliku salu u stanju najdubljeg očaja, a Hermiona je išla iza njih s izrazom koji im je govorio pa, prekršili ste školska pravila. Hariju pastirska pita nije prijala onoliko koliko je očekivao. Svaki je mislio da je dobio gori zadatak od onog drugog.
– Filč će me držati tamo celu noć – reče Ron turobno. – Bez magije! U toj prostoriji ima barem stotinak pehara. Ja nisam vešt normalskom čišćenju.
– Ovog časa bih se menjao s tobom – reče Hari tupo. – Ja sam stekao veliku čistačku praksu kod Darslijevih. Odgovarati na pisma Lokhartovih obožavalaca... biće to noćna mora...
Subotnje popodne prolete kao da se istopilo, i za tili čas već je bilo pet do osam i Hari je vukao noge kroz hodnik drugog sprata do Lokhartovog kabineta. On stisnu zube

i pokuca.

Vrata se odmah širom otvoriše. Lokhart mu se smeškao.
– A, evo ga mali mangup! – reče on. – Uđi, Hari, uđi.
Osvetljene svetlošću mnogih sveća, na zidu su jasno sijale bezbrojne uramljene Lokhartove fotografije. Neke od njih je čak i potpisao. Još jedna velika gomila slika ležala je na stolu.
– Ti možeš da adresiraš koverte! – reče Lokhart Hariju, kao da je to bila velika čast. – Prva je za Gledis Gedžen – živa bila – moju veliku obožavateljku.
Minuti su mileli poput puža. Hari je pustio Lokharta da ga zasipa pričom, povremeno odgovarajući sa: „hmm“, „tačno“ i „aha“. S vremena na vreme bi čuo frazu: „Slava je prevrtljiv prijatelj, Hari“, ili: „Slavan je onaj ko se slavno ponaša, upamti to“.
Sveće su polako dogorevale, bacajući titravu svetlost po mnogim pokretnim Lokhartovim licima koja su ga posmatrala. Hari pređe svojom bolnom rukom po, kako mu se činilo, hiljaditoj koverti, ispisujući adresu Veronike Smetli. Mora da je skoro vreme da se krene, pomisli Hari očajno, molim te, daj bože da je došlo vreme da...

A onda začu nešto – nešto sasvim različito od pucketanja sveća koje su se gasile i Lokhartovog brbljanja o svojim obožavateljima.
Beše to glas, glas koji je unosio strah u kosti, glas od koga je zastajao dah. Glas ledene zlobe.
– Dođi... Dođi do mene... dođi da te rasporim... dođi da te rastrgnem... dođi da te ubijem...
Hari prestrašeno odskoči a velika mrlja boje jorgovana pojavi se na ispisanom nazivu ulice Veronike Smetli.
– Šta? – reče on glasno.
– Znam! – reče Lokhart. – Celih šest meseci na vrhu liste najčitanijih knjiga! Oborio sam sve rekorde!
– Ne – reče Hari izbezumljeno. – Taj glas!
– Molim? – upita Lokhart, zbunjeno. – Kakav glas?
– Onaj... onaj glas koji je rekao... zar ga niste čuli?

– O čemu ti to pričaš, Hari? Možda ti se malo spava? Blagi bože – vidi koliko je sati! Ovde smo već skoro četiri sata! Nikad ne bih rekao – vreme leti, je l’ da?

Hari mu ništa ne odgovori. Načuljio je uši ne bi li ponovo čuo onaj glas, ali se nije čuo nikakav zvuk osim Lokharta, koji mu je govorio da ne sme da očekuje ovakvo zadovoljstvo svaki put kad ga kazne. Ošamućen, Hari ga napusti.
Bilo je toliko kasno da je grifindorska dnevna soba bila skoro prazna. Hari ode pravo u spavaonicu. Ron se još uvek nije vratio. Hari navuče pidžamu i zavuče se u krevet. Pola sata kasnije stigao je i Ron, trljajući svoju desnu ruku, unevši sa sobom jak miris paste za glancanje u zamračenu sobu.

– Svi mišići su mi se zgrčili – prostenja on, dok je uranjao u krevet. – Naterao me je da četrnaest puta izglačam pehar kvidičkog kupa pre nego što je bio zadovoljan. Onda sam imao još jedan napad puževa golaća kad sam stigao do plakete za Posebno priznanje za doprinos ovoj školi. Trebalo mi je sto godina da očistim sluz... Kako je bilo s Lokhartom?

Stišavši glas da ne probudi Nevila, Dina i Šejmusa, Hari reče Ronu šta je tačno čuo.
– A Lokhart je rekao da nije ništa čuo? – upita Ron. Hari je mogao da ga vidi kako se mršti na mesečini. – Misliš da je lagao? Ali ne shvatam – čak i neko nevidljiv morao bi da otvori vrata.
– Znam – reče Hari, ponovo legavši u svoj krevet s baldahinom i zureći u zastor iznad sebe. – Ni ja ne shvatam.

8. Smrtovdanska žurka

Došao je oktobar, šireći vlažnu jezu po zamku i tlu. Madam Pomfri, bolničarka, bila je prezauzeta zbog iznenadne epidemije prehlade među učenicima i osobljem. Njen biberni Živni-sad napitak imao je trenutno dejstvo, ali bi onom ko bi ga popio narednih nekoliko sati izlazila para iz ušiju. Persi je na silu naterao Džini Vizli, koja je delovala bolešljivo, da ispije malo tog napitka. Od pare koja je kuljala ispod njene jarke kose, činilo se da joj je cela glava u plamenu.

Kapi kiše veličine metaka danima su šibale po prozorima zamka. Jezero je nadošlo, leje su se pretvorile u blatnjave potoke, a Hagridove bundeve nadule do veličine baštenskih šupa. Međutim, oduševljenje Olivera Drvceta za redovne treninge nije splasnulo, što je i bio razlog zbog koga se Hari, blatnjav i pokisao do gole kože, vraćao u grifindorsku kulu jednog kasnog subotnjeg popodneva, nekoliko dana uoči Noći veštica.
Čak i da nije bilo kiše i vetra, to ne bi bio nimalo veseo trening. Fred i Džordž, koji su špijunirali sliterinski tim, lično su se uverili u brzinu njihovih novih metli Nimbus 2001. Podneli su izveštaj da sliterinski tim liči na sedam zelenkastih maglina

koje jure kroz vazduh kao mlaznjaci.

Dok je Hari šljapkao kroz prazan hodnik, naleteo je na nekog ko je delovao zaokupljen kao i on. Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zlovoljno je zurio kroz prozor, mumlajući sebi u bradu: – ...ne ispunjavaš njihove zahteve... jedan centimetar, ako i toliko...
– Zdravo, Nik – reče Hari.
– Zdravo, zdravo – uzvrati Skoro Obezglavljeni Nik, osvrćući se i gledajući oko sebe. Nosio je lep šešir ukrašen perom na svojoj dugoj kovrdžavoj kosi, i tuniku s nabranim okovratnikom, koji je skrivao činjenicu da je njegov vrat bio skoro sasvim presečen. Bio je prozračan kao dim i Hari je kroz njega mogao da vidi tamno nebo i provalu oblaka napolju.
– Izgledaš zabrinuto, mladi Poteru – reče Nik, presavivši providno pismo dok je govorio, i ugura ga u svoj prsluk.
– I ti – reče Hari.
– Ah – Skoro Obezglavljeni Nik graciozno odmahnu rukom – ništa važno... nije da sam stvarno hteo da se pridružim... rekoh, čisto da se prijavim, ali očigledno ’ne ispunjavam zahteve’.
Uprkos njegovom veselom glasu, na licu je imao izraz velike ogorčenosti.
– Mada, čovek bi pomislio, zar ne – prasnu on iznenada, izvlačeći pismo nazad iz džepa – da te četrdeset i pet udaraca tupom sekirom u vrat kvalifikuju da se priključiš Hajci obezglavljenih?
– O... da – reče Hari, od koga se očigledno očekivalo da se složi.
– Mislim, niko ne bi želeo više od mene da se sve odigralo brzo i čisto, i da je moja glava bila odsečena kako treba, mislim, to bi me poštedelo velikog bola i podsmeha. Međutim... – Skoro Obezglavljeni Nik protrese pismo kako bi ga otvorio, i besno pročita:

Možemo da primimo samo lovce čije su glave sasvim odvojene od tela. Nadamo se da shvatate da bi u suprotnom bilo nemoguće da članovi učestvuju u aktivnostima kao što su žongliranje glavom na leđima konja i polo s glavama. Stoga vas, uz najiskrenije žaljenje, obaveštavamo da ne ispunjavate naše zahteve. Uz najbolje želje, ser Patrik Delejni-Podmor.

Besneći, Skoro Obezglavljeni Nik strpa pismo nazad u prsluk. – Moja glava drži se na pola palca kože i žila, Hari! Većina ljudi pomislila bi da je to dovoljno da se nazovem obezglavljenim, ali, o ne, to nije dovoljno za ser Propisno Obezglavljenog Podmora.

Skoro Obezglavljeni Nik nekoliko puta duboko uzdahnu, a onda reče mirnijim glasom: – No... šta tebe muči? Mogu li nekako da pomognem?
– Ne – reče Hari. – Ne, osim ako ne znaš gde možemo da nađemo sedam metli

Nimbus 2001 za našu utakmicu protiv Sli...

Ostatak Harijeve rečenice zagluši piskavo mjaukanje koje je dopiralo s visine njegovih gležnjeva. On spusti pogled, i susretne se s parom žutih očiju nalik lampama. Bila je to Gospođa Noris, skeletnosiva mačka koja je bila svojevrsni zamenik domara Argusa Filča u njegovoj beskonačnoj borbi protiv učenika.
– Bolje beži odavde, Hari – reče Nik brzo. – Filč nije dobre volje. Ima grip, a neki trećaci su slučajno uflekali tavanicu u tamnici broj pet žabljim mozgovima. Čistio je celo jutro, i ako te vidi kako raznosiš blato na sve strane...
– Dobro – reče Hari, uzmičući pred optužujućim pogledom Gospođe Noris, ali nije bio dovoljno brz. Argus Filč iznenada upade kroz tapiseriju s Harijeve desne strane, dahćući i divljački se osvrćući u potrazi za onim ko je prekršio pravila, privučen ovamo nekom tajanstvenom moći koja je, čini se, povezivala njega i njegovu gadnu mačku. Oko glave je uvezao debeli karirani šal, a nos mu je bio neuobičajeno ljubičast.
– Štroka! – reče, podrhtavajući vilicom, zastrašujuće izbečenih očiju, pokazujući na blatnjavu baru koja se cedila s Harijeve odore za kvidič. – Svuda nered i kaljuga! Dosta mi je toga, da znaš! Za mnom, Poteru!
Hari sumorno mahnu Skoro Obezglavljenom Niku, i pođe za Filčom nazad niza stepenice, udvostručivši broj blatnjavih otisaka stopala na podu.
Hari nikad ranije nije bio u Filčovoj kancelariji. Bilo je to mesto koje je većina učenika izbegavala. Soba je bila sumorna i bez prozora, osvetljena jednom jedinom petrolejkom koja se ljuljala s tavanice. Prostoriju je ispunjavao slab miris pržene ribe. Duž zidova su stajale drvene kancelarijske komode s fiokama. Iz njihovih nalepnica Hari je razabrao da sadrže podatke o svim učenicima koje je Filč ikad kaznio. Fred i Džordž Vizli imali su, sami, celu fioku. Na zidu iza Filčovog stola visila je kolekcija dobro izglancanih lanaca i okova. Svi su znali da je stalno tražio od Dambldora dozvolu da kažnjene učenike okači da vise s tavanice, svezani za gležnjeve.
Filč zgrabi pero iz ćupa na stolu i poče da pretura naokolo, tražeći pergament.
– Balega – promumla on besno – džinovske cvrčeće zmajske sline... žablji mozgovi... pacovska creva... dosta mi je... ima da napravim primer... gde je formular... a da...
On izvadi veliki svitak pergamenta iz fioke u stolu i razvi ga ispred sebe, umačući svoje dugačko crno pero u mastionicu.
– Ime... Hari Poter. Prestup...
– Ali to je samo malčice blata! – reče Hari.
– Možda je to za tebe, dečko, samo malčice blata, ali za mene je dodatnih sat vremena ribanja! – razdra se Filč, dok se jedna kapljica neprijatno tresla na vrhu njegovog nadutog nosa. – Prestup... kaljanje zamka... preporučena kazna...
Brišući svoj procureli nos, Filč žmirkajući pogleda Harija, koji je bez daha čekao

da padne kazna.

Ali dok je Filč spuštao pero, začu se glasno „BENG!“, s tavanice kancelarije, zbog čega se petrolejka zatrese.
– PIVS! – zagrme Filč, bacivši pero u naletu besa. – Ovog puta ću te uhvatiti, uhvatiću te!
I ne osvrnuvši se ka Hariju, Filč odlučno istrča iz kancelarije u pratnji Gospođe Noris.
Pivs je bio školski poltergajst, iskežena leteća napast koja je živela samo da bi stvarala haos i nevolju. Hari nije mnogo voleo Pivsa, ali mu je sada bio zahvalan na izabranom trenutku. Uz malo sreće, šta god da je Pivs uradio (a zvučalo je kao da je ovoga puta razbio nešto veliko), odvući će Filčovu pažnju sa Harija.
Misleći kako verovatno treba da sačeka da se Filč vrati, Hari utonu u od moljaca izjedenu stolicu pored stola. Osim polupopunjenog formulara, na stolu je bila još samo velika sjajna ljubičasta koverta sa srebrnim slovima. Hari brzo pogleda na vrata da proveri da se Filč ne vraća, a zatim podiže kovertu i pročita:

BRZO-ČINI

Dopisni tečaj
Magije za početnike

Zaintrigiran, Hari otvori kovertu i iz nje izvuče list pergamenta. Još kitnjastijim srebrnim rukopisom na prednjoj strani pisalo je:

Čini vam se da ne idete u korak sa svetom moderne magije? Hvatate sebe kako tražite izgovore da ne bacate ni najjednostavnije čini? Da li ste nekada bili ismejani zbog svog jadnog rukovanja čarobnim štapićem?

Postoji rešenje!

Brzo-čini su sasvim nov, proveren i pouzdan tečaj, lak za učenje i sa zagarantovanim uspehom. Stotine veštica i čarobnjaka imalo je koristi od metode Brzo-čini!

Madam Z. Koprivica iz Topšama piše:

Nisam nikako mogla da zapamtim čarobne reči, a moji napici su služili za sprdnju u porodici! Sada, posle tečaja Brzo-čini, ja sam u centru pažnje na zabavama, a prijatelji moljakaju da im dam recept mog Blistajućeg rastvora!

Veštac D.DŽ. Prod iz Didsberija kaže:

Moja žena se oduvek rugala mojim slabim činima, ali posle mesec dana vašeg fantastičnog tečaja Brzo-čini uspeo sam da je pretvorim u bivola! Hvala vam, Brzo-čini!

Fasciniran, Hari prelete ostatak sadržaja. Zašto bi, pobogu, Filču trebao kurs Brzo-čini? Da li to znači da on nije pravi čarobnjak? Hari je upravo čitao Lekciju broj jedan: Držanje čarobnog štapića (Nekoliko korisnih saveta) kada zvuk koraka koji se vuku obznani da se Filč vraća. Gurnuvši pergament nazad u kovertu, Hari je baci nazad na sto u trenutku kada se vrata otvoriše.

Filč je izgledao pobedonosno.
– Ta Nestajuća vitrina bila je veoma vredna! – reče on radosno Gospođi Noris. – Ovoga puta ćemo doskočiti Pivsu, draga moja.
Pogled mu pade na Harija, a onda pređe na kovertu Brzo-čini koja je, Hari prekasno shvati, ležala dve stope dalje nego ranije.
Filčovo bledo lice poprimi boju cigle. Hari se pripremi za plimski talas besa. Filč dohrama do svog stola, zgrabi kovertu i baci je u fioku.
– Jesi li... da li si je pročitao...? – procedi on.
– Ne – brzo slaga Hari.

– Ako bih samo pomislio da si čitao moju ličnu... nije da je moja... za prijatelja...

bilo kako bilo... međutim...
Hari je uznemireno zurio u njega. Filč nikada nije izgledao luđe. Oči samo što mu nisu iskočile iz duplji, imao je tik na svom vrećastom obrazu, a ni karirani šal nije doprinosio tome da izgleda normalno.
– Dobro onda... idi... i da nisi pisnuo... nije da je... međutim, ako nisi pročitao...
idi sada, moram da napišem izveštaj o Pivsu... idi...
Zapanjen svojom srećom, Hari izlete iz kancelarije, pa kroz hodnik i natrag uza stepenice. Izaći iz Filčove kancelarije bez kazne bio je, verovatno, svojevrstan školski rekord.
– Hari! Hari! Je li uspelo?
Iz jedne od učionica iskliznu Skoro Obezglavljeni Nik. Iza njega, Hari je mogao da vidi olupinu velike crno-zlatne vitrine koja je, čini se, bila ispuštena s velike visine.
– Ubedio sam Pivsa da je razlupa tačno iznad Filčove kancelarije – reče Nik živahno. – Mislio sam da će mu to skrenuti pažnju...
– To si bio ti? – upita Hari zahvalno. – Da, uspelo je, nisam čak ni kažnjen. Hvala, Nik!
Oni pođoše zajedno hodnikom. Hari primeti da Skoro Obezglavljeni Nik još uvek drži ser Patrikovo pismo kojim je bio odbijen.
– Voleo bih kada bih mogao da uradim nešto u vezi s Hajkom obezglavljenih – reče Hari.
Skoro Obezglavljeni Nik se zaustavi u mestu, i Hari prođe pravo kroz njega. Radije bi da nije: bilo mu je kao da je prošao kroz ledeni tuš.

– Ali, postoji nešto što možeš da uradiš za mene – reče Nik uzbuđeno. – Hari – da li bih tražio previše – ali ne, ti ne bi hteo...

– Šta to? – upita Hari.
– Pa, za vreme ove Noći veštica biće moj petstoti smrtovdan – reče Skoro Obezglavljeni Nik, uspravivši se da bi izgledao dostojanstveno.
– O – reče Hari, koji nije znao treba li da izgleda tužno ili srećno zbog toga. – Dobro.
– Pravim zabavu dole u jednoj od prostranijih tamnica. Doći će mi prijatelji iz cele zemlje. Bila bi mi velika čast ako bi i ti prisustvovao. Gospodin Vizli i gospođica Grejndžer će takođe biti dobrodošli, dabome... ali pretpostavljam da bi ti radije išao na školsku gozbu? – Posmatrao je Harija pomno, kao na iglama.
– Ne – brzo reče Hari – doći ću...
– Dragi moj dečače! Hari Poter, na mojoj smrtovdanskoj žurci! A... – oklevao je, delujući uzbuđeno – da li misliš da bi nekako mogao da spomeneš ser Patriku kako misliš da sam ja veoma zastrašujuć i upečatljiv?
– Na-naravno – reče Hari.
Skoro Obezglavljeni Nik mu se radosno nasmeši.

* * *

– Smrtovdanska žurka? – upita Hermiona živahno kada se Hari napokon presvukao i pridružio njoj i Ronu u dnevnom boravku. – Kladim se da nema mnogo živih ljudi koji mogu da se pohvale da su bili na jednoj od njih – biće fascinantno!

– Zašto bi iko želeo da slavi dan kada je umro? – upita Ron, koji je stigao tek do polovine svog domaćeg iz Napitaka, te je bio mrzovoljan. – Zvuči mi strašno deprimirajuće...
Kiša je i dalje šibala prozore, koji su sada bili mastiljavocrni, ali unutra je sve izgledalo svetlo i veselo. Plamen vatre obasjavao je bezbrojne mekane fotelje u kojima su učenici sedeli i čitali, pričali, radili domaće zadatke ili, kao Fred i Džordž Vizli, pokušavali da otkriju šta će se desiti u slučaju da nahrane daždevnjaka Filibasterovim vatrometom. Fred je „spasao“ sjajnonarandžastog guštera koji živi u vatri sa časa Brige o magijskim stvorenjima, i on je sada blago tinjao na stolu, okružen čoporom radoznalih đaka.
Hari je baš pričao Ronu i Hermioni o Filču i tečaju Brzo-čini, kada salamander iznenada prolete kroz vazduh, ispuštajući glasne varnice i pršteći dok se vrtoglavo kovitlao po sobi. Prizor u kome Persi promuklo urla na Freda i Džordža, a spektakularne zvezdice boje mandarine obasipaju ih iz salamanderovih usta, te gušterovo bekstvo u plamen praćeno praskanjem, učiniše da Hari zaboravi na Filča i Brzo-čini iz koverte.

* * *

Do Noći veštica Hari se već pokajao zbog svog brzopletog obećanja da će doći na smrtovdansku žurku. Ostatak škole veselo je iščekivao gozbu za Noć veštica: Velika sala je kao i obično bila ukrašena živim slepim miševima, Hagridove ogromne bundeve izrezbarene su u fenjere, dovoljno velike da tri osobe mogu da sednu u njih, a pričalo se da je Dambldor obezbedio igračku trupu kostura kao razonodu.

– Obećanje je obećanje – Hermiona podseti Harija zapovedničkim tonom. – Rekao si da ćeš ići na smrtovdansku žurku.
I tako, u sedam sati, Hari, Ron i Hermiona prođoše pravo pored ulaza u prepunu Veliku salu, koja ih je prosto mamila sjajem svojih zlatnih tanjira i sveća, i umesto toga usmeriše korak ka tamnicama.
I prolaz koji je vodio do žurke Skoro Obezglavljenog Nika bio je oivičen svećama, ali efekat je bio daleko od veselog: bile su to dugačke, tanke, ziftcrne voštane sveće, i sve su gorele svetloplavim plamenom, bacajući sumorno avetinjsko svetlo čak i na njihova živa lica. Sa svakim novim korakom koji bi napravili temperatura je opadala. Dok je Hari drhtao i privijao odoru tesno uza sebe, začu zvuk kao da hiljade noktiju škripi po ogromnoj školskoj tabli.
– Da li bi ovo trebalo da bude muzika? – prošaputa Ron. Oni zađoše za ugao i videše Skoro Obezglavljenog Nika kako stoji na vratima iznad kojih su bile obešene crne somotske zavese.
– Dragi moji prijatelji – reče on žalosno – dobro došli, dobro došli... tako mi je drago što ste uspeli da dođete...
On skinu svoj šešir s perjanicom i uz naklon ih uvede unutra.
Beše to neverovatan prizor. Tamnica je bila ispunjena stotinama bisernobelih, prozirnih ljudi koji su uglavnom plutali u krug po krcatom podijumu za igru, plešući valcer uz strašan, treperav zvuk trideset muzičkih testera na kojima je svirao orkestar postavljen na platformi s crnom zavesom. Luster iznad njihovih glava plamteo je ponoćnoplavim sjajem dodatnih hiljadu crnih sveća. Dah im se gubio u magli ispred njih: bilo im je kao da ulaze u hladnjaču.
– Hoćemo li malo da razgledamo naokolo? – predloži Hari, u želji da zagreje stopala.
– Pazi samo da ne prođeš kroz nekoga – reče Ron nervozno, i oni krenuše oko podijuma za igru. Prošli su grupu sumornih opatica, dronjavog čoveka u okovima i Debelog Fratra, veselog haflpafskog duha, koji je pričao s vitezom kome je iz čela štrčala strela. Hari se nije iznenadio kada je video da drugi duhovi u širokom luku zaobilaze Krvavog Barona, ispijenog, razrogačenog sliterinskog duha, pokrivenog srebrnim krvavim mrljama.
– O, ne – reče Hermiona, naglo se zaustavivši. – Okrenite se, okrenite se, neću da pričam s Jecajućom Mirtom...

– S kim? – upita Hari, dok su se brzo povlačili.

– Ona pohodi ženski klozet na prvom spratu – reče Hermiona.
– Pohodi klozet?
– Da. Ne radi cele ove godine zato što ona stalno besni i izaziva poplave. Ja ionako nikad ne idem tamo ako mogu da izbegnem, grozno je ići u klozet dok ona cvili za tobom...
– Vidi, hrana! – reče Ron.
Na drugoj strani tamnice nalazio se dugačak sto, takođe prekriven crnim somotom. Oni mu željno priđoše, ali već sledećeg trenutka ukopaše se u mestu, prestravljeni. Smrad je bio odvratan. Na lepim srebrnim poslužavnicima ležale su velike pokvarene ribe, zagoreli kolači, crni kao ugalj, bili su nagomilani na tanjirima, a bio je tu i veliki komad crvljivog hagisa, pa kolut sira pokriven krznenom zelenom buđi i, na počasnom mestu, ogromna siva torta u obliku nadgrobnog spomenika s katranastim premazom koji je oblikovao reči:

Ser Nikolas de Mimsi-Porpington

umro 31. oktobra 1492.

Hari je začuđeno posmatrao kako jedan debeli duh prilazi stolu i, čučnuvši, prolazi kroz njega, širom otvorivši usta, tako da mu je kroz usta promakao jedan od smrdljivih lososa.

– Možeš li da osetiš ukus ako prođeš kroz njega? – upita ga Hari.
– Skoro – reče duh tužno, i otplovi dalje.
– Pretpostavljam da puste da se jelo ubuđa da bi imalo jaču aromu – reče Hermiona znalački, zapušivši nos i nagnu se bliže da pogleda ukvareni hagis.
– Možemo li da se sklonimo odavde? Muka mi je – reče Ron.
Međutim, jedva da su se okrenuli kad ispod stola iznenada izlete jedan čovečuljak i zaustavi se pred njima usred vazduha.
– Zdravo, Pivse – reče Hari oprezno.
Za razliku od drugih duhova, Pivs, poltergajst, bio je sušta suprotnost bledim i providnim duhovima. Nosio je jarkonarandžastu kapu za zabave, propelersku leptir-mašnu i širok kez preko svog širokog, opakog lica.
– Grickalice? – reče on ljubazno, ponudivši ih činijom buđavog kikirikija.
– Ne, hvala – odgovori Hermiona.
– Čuo sam te kako pričaš o jadnoj Mirti – reče Pivs, razrokog pogleda. – Bila si gruba prema jadnoj Mirti. – On duboko udahnu i zaurla: – EJ! MIRTA!
– O, ne, Pivse, nemoj da joj kažeš šta sam rekla, stvarno će se uznemiriti – šaputala je Hermiona izbezumljeno. – Nisam tako mislila, ne smeta mi... ovaj, zdravo, Mirta.
Duh zdepaste devojčice dokliza do njih. Imala je najsumornije lice koje je Hari

ikad video, napola zaklonjeno iza retke kose i debelih naočara u bisernobelom ramu.

– Šta je? – reče ona, dureći se.
– Kako si, Mirta? – upita Hermiona, lažno veselim glasom. – Drago mi je što te vidim izvan klozeta.
Mirta šmrknu.
– Gospođica Grejndžer je upravo pričala o tebi – reče Pivs lukavo na Mirtino uvo.
– Baš sam rekla – rekla – kako lepo izgledaš večeras – uzvrati Hermiona, pogledom streljajući Pivsa.
Mirta sumnjičavo odmeri Hermionu.
– Ti mi se rugaš – reče, a srebrnaste suze navreše na njene sitne, prozirne oči.
– Ne... časna reč... zar nisam upravo rekla kako mislim da Mirta baš fino izgleda?
– reče Hermiona, bolno munuvši Harija i Rona u rebra.
– A, da...
– Jeste, rekla je...
– Nemojte da me lažete – procedi Mirta, a suze joj sada potekoše niz lice, dok se Pivs veselo kikotao preko njenog ramena. – Mislite da ne znam kako me ljudi zovu iza mojih leđa? Debela Mirta! Ružna Mirta! Očajna, jecajuća, snuždena, sumorna Mirta!

– Zaboravila si ’bubuljičava’ – prosikta joj Pivs u uvo.
Jecajuća Mirta briznu u bolan plač i pobeže iz tamnice. Pivs polete za njom, gađajući je plesnivim kikirikijem, vičući: – Bubuljičava! Bubuljičava!
– O, Bože – reče Hermiona tužno.
Skoro Obezglavljeni Nik doplovi do njih kroz gužvu.
– Zabavljate se?
– O, da – slagaše oni.
– Nije loša poseta – reče Skoro Obezglavljeni Nik ponosno. – Cvileća Udovica je došla čak iz Kenta... Skoro je vreme za moj govor, trebalo bi da dam znak orkestru...
Međutim, orkestar u tom trenutku prestade da svira. Muzičari su, baš kao i svi ostali u tamnici, zamukli, uzbuđeno se osvrćući oko sebe, čim se oglasio lovački rog.
– O, evo počinju – reče Skoro Obezglavljeni Nik ogorčeno.
Kroz zid tamnice upade tuce konjskih duhova, a na svakom je jahao po jedan bezglavi konjanik. Skupina je divlje tapšala. I Hari poče da tapše, ali se brzo zaustavi kad primeti izraz na Nikovom licu.
Konji su dogalopirali do sredine podijuma za igru i zaustavili se, rijući kopitima i propinjući se. Krupni duh na čelu kolone, kome je bradata glava stajala ispod ruke, duvajući u rog, skoči dole, podiže svoju glavu u vazduh da bi video iznad gomile (svi se nasmejaše) i krupnim koracima priđe Skoro Obezglavljenom Niku, nasađujući svoju glavu nazad na vrat.
– Nik! – zagrme on. – Kako si? Glava ti se još drži?
On se grohotom nasmeja i potapša Skoro Obezglavljenog Nika po ramenu.

– Dobro došao, Patriče – reče Nik usiljeno.

– Živi stvorovi! – reče Patrik, spazivši Harija, Rona i Hermionu, i naglo poskoči, kobajagi prestrašen, tako da mu glava ponovo spade s ramena (gomila zavrišta od smeha).
– Vrlo zabavno – tmurno reče Skoro Obezglavljeni Nik.
– Ne obraćajte pažnju na Nika – povika ser Patrikova glava s poda. – Još uvek je ljut što nećemo da ga pustimo da se pridruži Hajci! Hoću reći – samo ga pogledajte...
– Ja mislim – žurno reče Hari, na Nikov značajan pogled – da je Nik vrlo...
strašan i... ovaj...
– Ha! – viknu ser Patrikova glava. – Kladim se da te je on zamolio da to kažeš!
– Zamolio bih vas sve za malo pažnje, vreme je za moj govor! – reče Skoro Obezglavljeni Nik glasno, krupnim koracima se zaputi ka bini i pope se na podijum pod ledenoplavim sjajem reflektora.
– Moji davno ožaljeni lordovi, dame i gospodo, velika mi je tuga...
Ali niko nije čuo ostatak. Ser Patrik i ostatak Hajke obezglavljenih upravo su otpočeli partiju hokeja s glavama, i gomila se okrenula da ih gleda. Skoro Obezglavljeni Nik je uzalud pokušavao da ponovo pridobije pažnju publike, ali je odustao kada je glava ser Patrika projedrila pored njega praćena glasnim navijanjem.
Hariju je sada već postajalo prilično hladno, a da i ne spominjemo koliko je bio gladan.
– Ne mogu da izdržim više – promrmlja Ron, cvokoćući zubima, dok je orkestar ponovo počinjao da svira a duhovi poleteli nazad na podijum za igru.
– Hajdemo – složi se Hari.
Oni krenuše nazad ka vratima, klimajući glavama i smeškajući se svima koji bi ih pogledali, i minut kasnije već su hitali nazad prolazom punim crnih sveća.
– Možda puding još nije smazan – reče Ron pun nade, predvodeći ih uza stepenice ka Ulaznoj dvorani.
A onda Hari začu nešto.
– ... raspori... rastrgni... ubij...
Bio je to isti glas, isti hladni ubilački glas koji je čuo u Lokhartovom kabinetu. Teturajući, on se zaustavi, uhvati se za kameni zid, napregnuto oslušnu, osvrćući se

i škiljeći uzduž i popreko po bledo osvetljenom hodniku.
– Hari, šta to...?
– Opet onaj glas – ućuti malo...
– ...tako gladan... tako dugo...
– Slušajte! – reče Hari hitro, a Ron i Hermiona se ukočiše, posmatrajući ga.
– ... ubij... vreme za ubijanje...
Glas je postajao sve slabiji. Hari je bio siguran da se udaljava – kretao se naviše. Dok je zurio u mračnu tavanicu, obuze ga mešavina straha i uzbuđenja: Kako može da se kreće naviše? Da li je to bila neka utvara, kojoj kamena tavanica nije predstavljala

prepreku?

– Ovuda – uzviknu on, i poče da trči uza stepenice ka Ulaznoj dvorani. Bilo je besmisleno nadati se da će ovde moći nešto da čuje, iz Velike sale dopirao je žagor glasova sa gozbe povodom Noći veštica. Hari pojuri uz mermerne stepenice na prvi sprat, dok su Ron i Hermiona trčkarali za njim.
– Hari, šta mi to...
– Psst!
Hari načulji uši. Daleko, sa sprata iznad njih, sve slabije, čuo se glas: – Osećam miris krvi... OSEĆAM MIRIS KRVI!
Stomak mu se zgrči. – Ubiće nekoga! – viknu on i, ne obraćajući pažnju na zbunjena lica Rona i Hermione, potrča na sledeći sprat, preskačući po tri stepenika odjednom, trudeći se još uvek da osluškuje uprkos odjeku sopstvenih koraka.
Hari je jurcao po celom drugom spratu, dok su Ron i Hermiona dahtali za njim, ne zaustavljajući se dok nisu zašli za ugao u poslednji pust prolaz.
– Hari, o čemu se ovde radi? – reče Ron, brišući znoj sa lica. – Ja ništa nisam čuo...
Ali Hermiona ispusti preneražen uzvik, pokazujući niz hodnik.
– Gledajte!
Nešto se sjajilo na zidu ispred njih. Oni polako priđoše, žmirkajući kroz tminu. Slova veličine jedne stope bila su namalana na zidu između dva prozora, i svetlucala su pri svetlosti plamtećih buktinja.

DVORANA TAJNI JE OTVORENA.

NEPRIJATELJI NASLEDNIKA, ČUVAJTE SE.

– Šta je to... to što visi ispod? – upita Ron, s blagim drhtajem u glasu.

Kad su prišli bliže, Hari samo što se nije okliznuo i pao: na podu je bila velika lokva vode. Ron i Hermiona ga zgrabiše i oni se polako pomeriše ka poruci, očiju uprtih u tamnu senku ispod nje. Istog trena sve troje shvatiše šta je to, i odskočiše unazad, pljusnuvši u vodu.
Gospođa Noris, domareva mačka, visila je sa stalka baklje, obešena o rep. Bila je kruta kao motka, a oči su joj bile razrogačene i zurile su u prazno.
Nekoliko sekundi nisu se pomerali. Onda Ron reče: – Hajdemo odavde.
– Da li bismo mogli makar da pokušamo da joj pomognemo... – poče Hari s nelagodom.
– Veruj mi – reče Ron. – Ne želimo da nas nađu ovde.
Ali bilo je prekasno. Tutanj, nalik udaljenoj grmljavini, obznani im da se gozba upravo završila. S oba kraja hodnika u kome su stajali dopirao je bat hiljadu koraka koji su se peli stepenicama, i glasan, radostan razgovor sitih ljudi. Već sledećeg trenutka učenici nahrupiše u hodnik s obe strane.

Čim su đaci primetili obešenu mačku, žamor, užurbanost i buka naglo zamreše. Hari, Ron i Hermiona stajali su sami, nasred hodnika, dok je gomilom učenika, koji su se gurkali napred da vide taj jeziv prizor, zavladao muk.

Onda neko povika kroz tišinu.
– Neprijatelji Naslednika, čuvajte se! Vi ste sledeći, Blatokrvni!
Bio je to Drako Melfoj. Progurao se napred kroz gužvu, njegove hladne oči behu žive, a njegovo inače beskrvno lice pocrvene dok se cerio, uživajući u prizoru obešene, nepomične mačke.

9. Natpis na zidu

– Šta se ovde zbiva? Šta se dešava?

Bez sumnje privučen Melfojevim povikom, Argus Filč se progura kroz gužvu.
Onda vide Gospođu Noris i ustuknu, užasnuto se držeći za lice.
– Moja mačka! Moja mačka! Šta se desilo Gospođi Noris? – vrisnu on. I njegove izbuljene oči spaziše Harija.
– Ti! – zakrešta on. – Ti! Ubio si moju mačku! Ti si je ubio! Ubiću te! Ja ću...
– Arguse!
Dambldor se pojavi na poprištu, praćen nekolicinom nastavnika. U tren oka prođe pored Harija, Rona i Hermione i skinu Gospođu Noris sa držača baklje.
– Pođi sa mnom, Arguse – reče on Filču. – I vi takođe, gospodine Poter, gospodine Vizli i gospođice Grejndžer.
Lokhart iskorači živahno.
– Moj kabinet je najbliži, direktore... odmah iznad... slobodno se...
– Hvala, Gilderoje – reče Dambldor.
Nêma masa učenika se razdvoji i pusti ih da prođu. Lokhart, vidno uzbuđen i

praveći se važan, požuri za Dambldorom, baš kao i profesori Mek Gonagal i Snejp. Kada su ušli u zatamnjeni kabinet, nastade užurbano komešanje duž zidova. Hari
vide nekoliko Lokhartovih slika s viklerima u kosi kako se sklanjaju s vidika. Pravi Lokhart upali sveće na svom stolu i skloni se u stranu. Dambldor položi Gospođu Noris na uglačanu površinu i stade da je proučava. Hari, Ron i Hermiona razmeniše napete poglede, i utonuše u stolice izvan dometa svetlosti sveća, pomno posmatrajući.

Vrh Dambldorovog dugog, krivog nosa bio je jedva nekoliko centimetara udaljen od krzna Gospođe Noris. Pažljivo ju je posmatrao kroz svoje naočare u obliku polumeseca, nežno je bockajući i čačkajući svojim dugačkim prstima. Profesorka Mek Gonagal sagnu se gotovo podjednako nisko, suzivši oči. Snejp se pomaljao iza njih, napola u senci, vrlo čudnog izraza na licu, kao da se iz petnih žila trudi da se ne nasmeje. A Lokhart je lebdeo oko njih, iznoseći predloge.
– Svakako ju je ubila kletva, verovatno Izobličavalačko mučenje. Mnogo puta sam viđao kako se koristi, ali, nažalost, nisam bio tamo, pošto znam pravu kontrakletvu koja je mogla da je spase...
Lokhartove komentare prekidalo je Filčovo suvo mučno jecanje. Srozao se u stolicu pored stola i, ne mogavši da gleda u Gospođu Noris, pokrio lice rukama. Ma koliko da nije podnosio Filča, Hariju ga je sada bilo žao, ali ni približno onoliko koliko mu je bilo žao samog sebe. Ako Dambldor poveruje Filču, sigurno ća ga izbaciti iz škole.
Dambldor je sada tiho mrmljao neke čudne reči sebi u bradu, dodirujući Gospođu Noris svojim čarobnim štapićem, ali se ništa ne desi: ona je i dalje delovala kao da je nedavno preparirana.
– ...Sećam se da se nešto vrlo slično desilo u Vagaduguu – reče Lokhart – serija napada, cela priča je u mojoj autobiografiji. Uspeo sam da snabdem varoš raznovrsnim amajlijama koje su odmah sredile stvar...
Dok je Lokhart govorio, njegove fotografije sa zida odobravajuće su klimale glavama. Jedna od njih je zaboravila da skine mrežicu za kosu.
Dambldor se napokon uspravi.
– Nije mrtva, Arguse – reče on blago.
Lokhart se naglo zaustavi usred nabrajanja svih ubistava koja je sprečio.
– Nije mrtva? – zagrca Filč, gledajući kroz prste svojih šaka u Gospođu Noris. – Ali zašto je sva – sva ukočena i sleđena?
– Skamenjena je – reče Dambldor („Ah! Baš sam to mislio!“, reče Lokhart). – Ali kako, ne znam...
– Pitajte njega! – vrisnu Filč, okrećući svoje naduveno i uplakano lice ka Hariju.
– Nijedan drugak nije mogao ovo da uradi – reče Dambldor s čvrstim uverenjem.
– Za tako nešto potrebna je Mračna magija najvišeg stepena...
– On je to uradio, on je to uradio! – siktao je Filč, a oklembešeno lice pomodre. – Videli ste šta je napisao na zidu! Otkrio je... u mojoj kancelariji... on zna da sam ja...

da sam ja... – Filčovo lice se stravično zgrči. – On zna da sam ja Poruga! – dovrši on.

– Nikada nisam ni pipnuo Gospođu Noris – reče Hari glasno, neprijatno svestan da ga svi gledaju, uključujući i sve Lokharte na zidovima. – Ja čak i ne znam šta je to Poruga.
– Gluposti – zareža Filč. – Video je moje pismo o Brzo-činima!
– Ako smem da primetim, direktore – reče Snejp iz senke, a Hari oseti kako u njemu raste zla slutnja. Bio je siguran da šta god Snejp rekao, to njemu neće doneti dobro.
– Možda su Poter i njegovi prijatelji jednostavno bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme – reče, a usne mu se izviše u tanak, podmukao osmejak, kao da sumnja u to – ali ovde imamo par sumnjivih okolnosti. Šta su oni uopšte tražili u gornjem hodniku? Zašto nisu bili na školskoj gozbi povodom Noći veštica?
Hari, Ron i Hermiona uglas se upustiše u objašnjavanje o smrtovdanskoj žurci: –
...tamo je bilo na stotine duhova, oni će vam reći da smo bili tamo...
– Ali zašto niste došli na gozbu kasnije? – upita Snejp, a njegove crne oči zasijaše pri svetlosti sveća. – Zašto ste išli gore u taj hodnik?
Ron i Hermiona pogledaše Harija.
– Zato... zato... – reče Hari, dok mu je srce brzo lupalo. Nešto mu je govorilo da bi zvučalo nategnuto ako bi im rekao da ga je tamo odveo bestelesni glas koji niko osim njega nije mogao da čuje – zato što smo bili umorni i hteli smo da odemo na spavanje – reče on.
– Bez večere? – upita Snejp, a preko njegovog ispijenog lica blesnu pobednički osmeh. – Ne verujem da duhovi na svojim zabavama poslužuju i hranu koja bi odgovarala živima.
– Nismo bili gladni – reče Ron glasno, dok mu je stomak glasno krčao.

– Direktore, čini mi se da Poter nije sasvim iskren – reče on. – Bilo bi dobro da mu uskratimo određene privilegije dok ne bude spreman da nam ispriča celu priču. Lično mislim da bi ga trebalo ukloniti iz grifindorskog kvidičkog tima sve dok ne bude voljan da se čestito ponaša.

– Stvarno, Severuse – reče profesorka Mek Gonagal oštro – ne vidim nijedan razlog zbog kog bismo sprečavali ovog dečaka da igra kvidič! Mačka nije udarena po glavi metlom. Nema dokaza da je Poter uradio išta loše.
Dambldor uputi Hariju ispitivački pogled. Hari je osećao kao da se u njegovim svetlucavim svetloplavim očima nalazi rendgen.
– Nevin dok se ne dokaže da je kriv, Severuse – reče on odlučno.

– Moja mačka je Skamenjena! – vrištao je, iskolačivši oči. – Hoću da neko bude kažnjen!
– Moći ćemo da je izlečimo, Arguse – reče Dambldor strpljivo. – Profesorka

Mladica je nedavno uspela da nabavi neke mandragore. Čim budu dostigle svoju pravu veličinu, napravićemo napitak koji će oživeti Gospođu Noris.
– Ja ću da ga napravim – upade mu Lokhart u reč. – To sam radio već sto puta, mogao bih da smućkam okrepljujuć napitak od mandragore i u snu...
– Izvinite – reče Snejp hladno – ali mislim da sam ja nastavnik Napitaka u ovoj školi.
Nastade vrlo neprijatna pauza.
– Možete da idete – reče Dambldor Hariju, Ronu i Hermioni.
Oni odoše, što su brže mogli a da ne potrče. Kada su već bili na spratu iznad Lokhartovog kabineta, uđoše u praznu učionicu i tiho zatvoriše vrata za sobom. Hari začkilji u smrknuta lica svojih prijatelja.
– Mislite li da je trebalo da im kažem za glas koji sam čuo?
– Ne – reče Ron, bez oklevanja. – Čuti glasove koje niko drugi ne može da čuje nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkom svetu.
Nešto u Ronovom glasu natera Harija da upita: – Ti mi veruješ, zar ne?
– Naravno – reče Ron brzo. – Ali – moraš priznati da je čudno...
– Znam da je čudno – reče Hari. – Cela stvar je čudna. Šta je ono pisalo na zidu? Dvorana je otvorena... šta to treba da znači?
– Znaš, zvuči mi poznato – reče Ron polako. – Mislim da mi je neko nekad ispričao priču o tajnoj dvorani na Hogvortsu... možda Bil...
– I šta je, za ime sveta, Poruga? – upita Hari.

– Pa, stvarno nije smešno, ali pošto je Filč u pitanju... – reče on. – Poruga je neko ko je rođen u čarobnjačkoj porodici ali nema nikakve čarobne moći. To ti je kao suprotnost čarobnjaka normalskog porekla. Ali Poruge su zbilja retke. Filč mora da je Poruga, pretpostavljam, čim pokušava da nauči čarolije preko tečaja Brzo-čini. To bi objasnilo mnogo toga. Na primer zašto toliko mrzi učenike. – Ron se zadovoljno nasmeši: – Ogorčen je.

Negde u daljini začu se sat kako odzvanja.
– Ponoć – reče Hari. – Bolje da krenemo na spavanje pre nego što Snejp naiđe i pokuša još nešto da nam smesti.

* * *

Sledećih nekoliko dana u školi se pričalo samo o napadu na Gospođu Noris. Filč ih je stalno podsećao na to, šetkajući se na mestu gde je napadnuta, kao da misli da bi napadač mogao da se vrati. Hari ga je video kako riba poruku na zidu pomoću Univerzalnog magičnog odstranjivača nereda gospođe Skover, ali bezuspešno. Reči su i dalje jasno sijale na kamenom zidu. Onda kada nije čuvao mesto zločina Filč se skrivao po hodnicima, zakrvavljenih očiju, i prepadao učenike koji ga nisu očekivali,

pokušavajući da ih kazni zato što „glasno dišu“ ili „izgledaju veselo“.

Džini Vizli je, čini se, bila vrlo potresena sudbinom Gospođe Noris. Sudeći po Ronovoj priči, ona je bila veliki ljubitelj mačaka.
– Ali ti nisi ni stigla da upoznaš Gospođu Noris – reče Ron, tešeći je. – Časna reč, mnogo nam je bolje bez nje. – Džinina usna zadrhta. – Ovakve stvari se ne dešavaju često na Hogvortsu – uveravao ju je Ron. – Uhvatiće ludaka koji je za to odgovoran i začas će ga izbaciti odavde, samo se nadam da će imati vremena da Skameni i Filča pre nego što ga izbace. Šalim se... – dodade Ron hitro, videvši da je Džini prebledela.

Napad je uticao i na Hermionu. Hermiona je obično provodila mnogo vremena čitajući, ali sada nije radila gotovo ništa drugo. Kad bi je upitali šta smera, Hari i Ron nisu mogli da dobiju nikakav odgovor od nje. A tek sledeće srede uspeli su konačno sami to da otkriju.
Hari se zadržao posle Napitaka, jer ga je Snejp naterao da ostane posle časa i sastruže valjkaste gliste sa stolova. Posle ručka s nogu, pohitao je na sprat da se nađe s Ronom u biblioteci, i spazio Džastina Finč-Flečlija, dečaka iz Haflpafa kog je upoznao na Herbologiji, kako ide ka njemu. Hari tek što je otvorio usta da kaže „Zdravo“, kada ga Džastin spazi, naglo se okrenu i otrča u suprotnom pravcu.
Hari zateče Rona u dnu biblioteke kako meri svoj domaći iz Istorije magije. Profesor Bins je tražio da napišu sastav dugačak tri stope na temu „Srednjovekovni sabor evropskih čarobnjaka.“
– Ne mogu da verujem da mi fali još osam palčeva... – reče Ron besno, ispustivši pergament koji se ponovo urola – a Hermiona je napisala četiri stope i sedam palčeva, i to sitnim rukopisom.
– Gde je ona? – upita Hari, uzimajući traku za merenje i odvijajući svoj domaći zadatak.
– Tamo negde – reče Ron, pokazujući ka stalažama – traži još neku knjigu. Mislim da pokušava da pročita celu biblioteku pre Božića.
Hari ispriča Ronu kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njega.
– Ne znam zašto se uopšte brineš, uvek sam mislio da je on pomalo idiot – reče Ron, škrabajući sve većim slovima. – Sve te gluposti o tome kako je Lokhart tako sjajan...
Hermiona se pojavi između polica s knjigama. Izgledala je besno i činilo se da je napokon spremna da priča s njima.
– Svi primerci Istorije Hogvortsa su izdati – reče ona, i sede pored Harija i Rona.
– Mogu da me stave na dvonedeljnu listu čekanja. Oh, tako bih volela da nisam ostavila svoj primerak kod kuće, ali nije mogao da stane u kovčeg od silnih Lokhartovih knjiga.
– Šta će ti? – upita je Hari.
– Iz istog razloga iz kog je i svi ostali traže – reče Hermiona – da pročitam legendu o Dvorani tajni.

– Kakvu legendu? – zapita brzo Hari.

– O tome se i radi. Ne mogu da se setim – reče Hermiona ugrizavši se za usnu. – A tu priču ne mogu da nađem nigde drugde.
– Hermiona, pusti me da pročitam tvoj sastav – reče Ron očajno, gledajući na sat.
– Ne, ne dam – reče Hermiona, iznenađujuće strogo. – Imao si deset dana da ga završiš.
– Treba mi samo još dva palca da završim, hajde...
Zvono se oglasi. Ron i Hermiona pođoše na Istoriju magije prepirući se.
Istorija magije bila je najdosadniji predmet u rasporedu časova. Profesor Bins, koji ju je predavao, bio je jedini duh-nastavnik i najuzbudljivija stvar koja se ikad dogodila na njegovim časovima bio je njegov ulazak u učionicu kroz tablu. Bio je prastar i smežuran, a mnogi su govorili da nije ni primetio da je umro. Jednostavno je jednog dana ustao da ode na čas i ostavio svoje telo za sobom u fotelji ispred kamina u zbornici. Od tada se njegove navike nisu ni najmanje promenile.
Danas je bilo dosadno kao i uvek. Profesor Bins je otvorio svoje beleške i počeo da ih čita jednoličnim glasom nalik starom usisivaču dok skoro svi u učionici nisu zapali u stanje duboke pospanosti, prenuvši se s vremena na vreme taman koliko im je potrebno da zabeleže neko ime ili datum, pre nego što bi ponovo zadremali. Već je pola sata pričao kada se desi nešto što se nikad ranije nije desilo. Hermiona podiže ruku.
Profesor Bins podiže pogled usred svog smrtno dosadnog predavanja o Međunarodnom kongresu veštaca iz 1289, delujući zapanjeno.
– Gospođice... ovaj...?
– Grejndžer, profesore. Pitala sam se da li biste mogli da nam kažete nešto o Dvorani tajni – reče Hermiona jasnim glasom.
Din Tomas, koji je sedeo otvorenih usta zijajući kroz prozor, trže se iz transa; glava Lavander Braun ispade iz ruku kojima ju je podupirala, a Nevilov lakat skliznu sa stola.
Profesor Bins zatrepta.
– Ja predajem Istoriju magije – reče on svojim suvim šištavim glasom. – Ja se bavim činjenicama, gospođice Grejndžer, a ne mitovima i legendama. – On pročisti grlo jedva čujnim zvukom nalik lomljenju krede, i nastavi: – U septembru te godine, potkomitet sardinijskih vračeva...
On zamuca i prekinu priču. Hermionina ruka ponovo je mahala po vazduhu.
– Gospođice Grant?
– Moliću lepo, gospodine, zar legende nisu gotovo uvek zasnovane na činjenicama?
Profesor Bins ju je gledao tako začuđeno, da je Hari bio siguran kako ga nikada ranije nijedan učenik nije prekinuo, ni živog ni mrtvog.
– Pa – reče profesor Bins polako – da, moglo bi se tako reći, pretpostavljam. – On

se zagleda u Hermionu, kao da se nikada ranije nije tako pomno zagledao u nekog učenika. – Međutim, legenda o kojoj vi govorite jedna je senzacionalistička, čak sumanuta priča...

Ali sada je ceo razred pažljivo gutao svaku reč profesora Binsa. On ih mrko pogleda, sva ta lica okrenuta ka njemu. Hari vide da je potpuno zatečen tim neobičnim izlivom interesovanja.
– O, pa dobro – reče polako. – Da vidimo... Dvorana tajni... – on zastade.
– Svi, naravno, znate da su Hogvorts osnovali pre više od hiljadu godina – tačan datum nije poznat – četiri najmoćnija čarobnjaka i veštice tog doba. Po njima su i nazvane četiri školske kuće: Godrik Grifindor, Helga Haflpaf, Rovina Rejvenklo i Salazar Sliterin. Zajedno su sagradili ovaj zamak, daleko od radoznalih pogleda Normalaca, jer je to bilo vreme kada su se obični ljudi bojali magije, pa su veštice i čarobnjaci bili nemilosrdno proganjani.
On zastade, pogleda belo po učionici, a onda nastavi: – Nekoliko godina osnivači su radili zajedno u slozi, tražeći mlade koji su ispoljavali znake magije, i dovodili ih u zamak da ih obučavaju. Ali njihove uzajamne nesuglasice su rasle. Povećavao se jaz između Sliterina i ostalih. Sliterin je hteo da budu izbirljiviji prilikom primanja učenika u Hogvorts. Verovao je da magijska obuka treba da bude dostupna samo čistokrvnim čarobnjačkim porodicama. Protivio se primanju učenika čiji su roditelji Normalci, jer je mislio da se njima ne može verovati. Posle nekog vremena je tim povodom izbila ozbiljna svađa između Sliterina i Grifindora, i Sliterin je napustio školu.
Profesor Bins ponovo zastade, napućivši usne, nalik izboranoj staroj kornjači.
– To je sve što nam pouzdani istorijski izvori govore – nastavi on – ali je izmišljena legenda o Dvorani tajni bacila senku na ove pouzdane činjenice. Priča kaže da je Sliterin u ovom zamku napravio skrivenu dvoranu o kojoj ostali osnivači nisu ništa znali.
– Sliterin je, po legendi, zapečatio Dvoranu tajni tako da niko ne može da je otvori dok u školu ne stigne njegov pravi naslednik. Samo će naslednik moći da otpečati Dvoranu tajni, oslobodi užas koji vreba unutra, i upotrebi ga da bi očistio školu od svih koji nisu dostojni da uče magiju.
Kad je završio priču, zavlada tajac, ali to nije bio uobičajeni sanjivi tajac koji je ispunjavao časove profesora Binsa. U vazduhu se osećala uznemirenost jer su ga svi i dalje posmatrali, nadajući se nastavku. Profesor Bins je delovao malo razdraženo.
– Cela stvar je bezočna glupost, naravno – reče on. – Prirodno, najučeniji čarobnjaci i veštice mnogo puta su pretražili školu, tražeći dokaze o takvoj dvorani. Ona ne postoji. To je priča za plašenje lakovernih.
Hermionina ruka ponovo je bila u vazduhu.
– Gospodine, šta ste tačno mislili pod tim ’užas koji vreba’ unutar Dvorane?
– Veruje se da u njoj obitava nekakvo čudovište koje samo Sliterinov naslednik

može da obuzda – reče profesor Bins suvim, piskavim glasom.

Ceo razred razmeni nervozne poglede.
– Kažem vam, to ne postoji – reče profesor Bins, prevrćući svoje beleške. – Nema ni Dvorane, ni čudovišta.
– Ali, gospodine – reče Šejmus Finigan – ako Dvoranu može da otvori samo pravi Sliterinov naslednik, niko drugi ne bi mogao ni da je nađe, zar ne?
– Gluposti, O’Flaerti – reče profesor Bins iznerviranim tonom. – Ako čitava gomila hogvortskih direktora i direktorki nije ništa pronašla...
– Ali, profesore – započe Parvati Petil – verovatno treba iskoristiti Mračnu magiju da bi se otvorila...
– To što neki čarobnjak ne koristi Mračnu magiju ne znači da ne može, gospođice Penifeder – obrecnu se profesor Bins. – Ponavljam, ako ljudi kao što je Dambldor nisu...
– Ali možda morate da budete u srodstvu sa Sliterinom, stoga Dambldor ne bi ni mogao... – poče Din Tomas, ali je profesoru Binsu već svega bilo preko glave.
– Dosta je – reče on oštro. – To je samo mit! To ne postoji! Nema ni najmanjeg dokaza da je Sliterin ikada napravio makar i tajnu ostavu za metle! Kajem se što sam vam ispričao tako glupu priču! Vratićemo se, ako mi dozvolite, na istoriju, i na čvrste, verovatne, proverljive činjenice!
I kroz pet minuta razred ponovo utonu u uobičajenu učmalost.

* * *

– Oduvek sam znao da je Salazar Sliterin bio izopačen matori ludak – reče Ron Hariju i Hermioni, dok su se posle časa probijali kroz prepun hodnik da bi ostavili svoje torbe pre večere – ali nisam znao da je on prvi započeo sve te priče o Čistokrvnima. Ne bih bio u njegovoj kući ni da mi plate. Časna reč, da je Šešir za razvrstavanje probao da me stavi u Sliterin, prvim vozom bih se vratio kući...

Hermiona žustro klimnu glavom, ali Hari ne reče ništa. Stomak mu se neprijatno komešao.
Hari nikada nije rekao Ronu i Hermioni da je Šešir za razvrstavanje ozbiljno razmatrao da njega smesti u Sliterin. Sećao se, kao da je juče bilo, tihog glasa koji mu je govorio na uvo kada je stavio šešir na glavu prošle godine.
Mogao bi da postaneš veliki, znaš, sve je to tu, u tvojoj glavi, a Sliterin će ti pomoći na tom putu do veličine, bez sumnje...
Ali je Hari, koji je već čuo da je kuća Sliterin na lošem glasu po tome što stvara Mračne čarobnjake, očajnički pomislio: – Ne Sliterin! – a šešir je rekao: – Pa, ako si siguran – onda bolje da to bude Grifindor...
Dok su se gurali u gomili, pored njih prođe Kolin Krivej.
– Ćao, Hari!

– Zdravo, Koline – reče Hari bez razmišljanja.

– Hari, Hari, jedan dečak iz mog razreda priča da si ti...
Ali Kolin je bio premali i nije mogao da se bori protiv plime ljudi koja ga je nosila ka Velikoj sali. Začuše ga kako ciči: – Vidimo se, Hari! – i on nestade.
– Šta li je dečak iz njegovog razreda pričao o tebi? – zapita se Hermiona.
– Da sam ja Sliterinov naslednik, valjda – reče Hari, a njegov stomak potonu za još koji centimetar kada se iznenada seti kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njega za vreme ručka.
– Svašta ljudima pada na pamet – reče Ron s gađenjem.
Gužva se smanjila i mogli su da se popnu stepenicama bez teškoća.
– Zar stvarno misliš da postoji Dvorana tajni? – upita Ron Hermionu.
– Ne znam – reče ona, mršteći se. – Dambldor nije mogao da izleči Gospođu Noris, što me nagoni da pomislim kako to što ju je napalo, šta god bilo, možda nije...
ovaj... ljudsko.
U trenutku kad je to izgovorila zađoše za ugao, i nađoše se na kraju onog istog hodnika gde se desio napad. Zastali su i pogledali. Prizor je bio isti kao one noći, samo što sada nije bilo ukočene mačke obešene o držač baklje, a naspram zida na kojem se nalazila poruka „Dvorana je otvorena“ nalazila se stolica.
– Ovde Filč stražari – promrmlja Ron.

– Neće smetati da malo razgledamo okolo – reče Hari, odloživši torbu i spusti se na ruke i kolena da bi puzao naokolo, u potrazi za dokazima.
– Tragovi paljenja – reče. – Ovde... i ovde...
– Dođite da vidite ovo! – reče Hermiona. – Baš čudno...
Hari se pridiže i priđe prozoru pored zida na kom je bila ispisana poruka. Hermiona je pokazivala na najviše okno, gde se komešalo dvadesetak paukova, očigledno se boreći da prođu kroz malu pukotinu u staklu. Dugačka srebrna nit ljuljala se poput konopca dok su se paukovi žurno njome peli do izlaza napolje.
– Da li ste ikada videli paukove da se ovako ponašaju – upita ih Hermiona začuđeno.
– Ne – reče Hari – a ti Rone? Rone?
On se osvrnu preko ramena. Ron je stajao podalje iza njega, i činilo se kao da pokušava da se izbori s nagonom da pobegne.
– Šta ti je? – upita ga Hari.
– Ne... volim... paukove – reče Ron napeto.
– To nisam znala – uzvrati Hermiona, iznenađeno pogledavši Rona. – Često si koristio paukove u napicima.
– Ne smetaju mi mrtvi – reče Ron, koji je obazrivo gledao svuda sem u pravcu prozora – samo ne volim način na koji se kreću...
Hermiona se zakikota.

– Nije smešno – reče Ron žustro. – Ako već hoćeš da znaš, kada sam imao tri godine Fred je pretvorio mog plišanog medu u velikog, prljavog pauka jer sam mu slomio metlu-igračku. Ne bi ih ni ti volela, da držiš svog medu a da on odjednom dobije previše nogu i...

On zastade, naježivši se. Hermiona se očigledno još uvek obuzdavala da se ne nasmeje. Osećajući da je bolje da promene temu, Hari reče: – Sećate se one silne vode na podu? Odakle li je došla? Neko ju je očistio.
– Bila je otprilike ovde – reče Ron, koji se povratio dovoljno da prođe nekoliko koraka pored Filčove stolice i pokaže: – U nivou ovih vrata.
On posegnu za mesinganom kvakom, ali iznenada povuče ruku, kao da se opekao.

– Šta je bilo? – upita Hari.
– Ne možemo unutra – reče Ron promuklo – to je ženski klozet.
– O, Rone, neće biti nikog unutra – reče Hermiona, pridigavši se i priđe im. – Ovo je mesto gde boravi Jecajuća Mirta. Hajde, idemo da pogledamo.
I ignorišući veliki natpis na kome je pisalo: „Ne radi“, ona otvori vrata.
To je bilo najsumornije i najdepresivnije kupatilo u kome je Hari ikada bio. Ispod velikog, naprslog i flekavog ogledala nalazio se red okrnjenih kamenih lavaboa. Pod je bio vlažan, a u njemu se ogledala mutna svetlost sveća koje su dogorevale u svojim čiracima. Drvena vrata separea bila su oljuštena i izgrebana, a jedna su se ljuljala na šarkama.
Hermiona stavi prst na usta i krenu do poslednjeg separea. Kad je stigla do njega, reče: – Zdravo, Mirta, kako si?
Hari i Ron priđoše da pogledaju. Jecajuća Mirta lebdela je na vodokotliću i čačkala bubuljicu na bradi.
– Ovo je ženski klozet – reče ona, podozrivo posmatrajući Rona i Harija. – Oni nisu devojčice.
– Nisu – složi se Hermiona. – Samo sam htela da im pokažem kako je... ovaj...
lepo ovde.
Ona neodređeno mahnu prema prljavom starom ogledalu i vlažnom podu.
– Pitaj je da li je nešto videla – reče Hari Hermioni bezglasno.
– Šta to šapućeš? – upita Mirta, zureći u njega.
– Ništa – reče Hari brzo. – Hteli smo da te pitamo...
– Volela bih kada bi ljudi prestali da pričaju iza mojih leđa! – reče Mirta, glasom zagušenim od suza. – Ja imam osećanja, znate, iako sam mrtva.
– Mirta, niko nije hteo da te sekira – reče Hermiona. – Hari je samo...
– Niko neće da me sekira! Ta ti je dobra! – jauknu Mirta. – Moj život na ovom mestu bio je samo patnja, a sada ljudi dolaze da mi zagorčaju i smrt!
– Hteli smo da te pitamo jesi li videla nešto neobično u skorije vreme – reče Hermiona brzo – zato što je u Noći veštica napadnuta jedna mačka baš ispred tvojih ulaznih vrata.

– Da li si videla nekog ovde u blizini te noći? – upita je Hari.

– Nisam obraćala pažnju – reče Mirta dramatično. – Pivs me je toliko iznervirao da sam došla ovamo i pokušala da se ubijem. A onda sam se, naravno, setila da sam...
da sam...
– Već mrtva – reče Ron, pokušavajući da pomogne.
Mirta tragično zajeca, diže se u vazduh, prevrnu se, glavom zaroni u klozetsku šolju, poprskavši ih vodom, i nestade s vidika: sudeći po pravcu odakle su dopirali prigušeni jecaji, zaustavila se negde u vodovodnoj cevi.
Hari i Ron su stajali zabezeknuto, ali Hermiona umorno slegnu ramenima i reče: – Pravo da vam kažem, ovo je bilo skoro veselo ponašanje za Mirtu... hajde, idemo.
Hari tek što je zatvorio vrata, zaglušivši Mirtine grgoljeće jecaje, kad sve troje poskočiše začuvši gromki glas.
– RONE!
Persi Vizli stajao je ukočeno na vrhu stepenica, s izrazom potpunog zaprepašćenja na licu, dok mu je asistentska značka blistala na grudima.
– To je ženski klozet – reče dahtavo. – Šta ti...
– Samo razgledamo – slegnu Ron ramenima. – Dokazi, znaš...
Persi se isprsi na način koji Harija jako podseti na gospođu Vizli.
– Sklanjajte – se – odatle... – reče on zaputivši se ka njima krupnim koracima, terajući ih rukama. – Zar te nije briga kako ovo izgleda? Dolaziš ovde dok su svi na večeri...
– Zašto ne bismo smeli da budemo ovde? – upita Ron borbeno, zaustavivši se u mestu, prodorno gledajući Persija. – Slušaj, nismo ni takli tu mačku!
– To sam i ja rekao Džini – reče Persi žustro – ali ona, izgleda, još uvek misli da ćete biti izbačeni iz škole; nikada je nisam video ovoliko uplašenu, samo što oči nije isplakala. Mogao bi malo da misliš na nju, svi prvaci su potpuno prestravljeni zbog ovog što se desilo...
– Ne brineš ti za Džini – reče Ron, dok su mu uši crvenele. – Ti samo brineš da ću ti pokvariti izglede da budeš glavešina đaka.
– Pet poena manje za Grifindor! – reče Persi odsečno, pokazavši na svoju asistentsku značku. – Nadam se da će te to opametiti! Nema više da se igrate detektiva ili ću pisati mami!
I on se udalji krupnim koracima, a vrat mu beše crven kao Ronove uši.

* * *

Te večeri u dnevnom boravku, Hari, Ron i Hermiona zauzeli su mesta koja su najudaljenija od Persija. Ron je i dalje bio veoma loše volje, i neprekidno je prosipao mastilo po svom domaćem iz Čini. Kada je rasejano posegao za svojim čarobnim štapićem da ukloni mrlje, ovaj mu zapali pergament. Izgarajući gotovo koliko i njegov

domaći zadatak, Ron zalupi Standardnu knjigu čini za drugi razred. Na Harijevo iznenađenje, Hermiona je sledila njegov primer.

– Mada, ko bi to mogao da bude – upita Hermiona tihim glasom, kao da nastavlja neki razgovor koji su upravo vodili. – Ko bi hteo da izbaci sve Poruge i decu normalskog porekla s Hogvortsa?
– Da vidimo – reče Ron, praveći se zbunjen. – Ko od ljudi koje poznajemo misli da su svi čarobnjaci normalskog porekla ološ?
On pogleda u Hermionu. Hermiona mu uzvrati pogled, neubeđena.
– Ako pričaš o Melfoju...
– Naravno da pričam! – reče Ron. – Čula si ga: ’Vi ste sledeći, Blatokrvni!’ Ma daj, treba samo da pogledaš u njegovo gadno pacovsko lice, i znaćeš da je on...
– Melfoj, naslednik Sliterina? – reče Hermiona skeptično.
– Pogledaj samo njegovu porodicu – reče Hari, takođe zatvarajući svoje udžbenike. – Bili su u Sliterinu, svi do jednog, on se uvek hvališe time. Mogli bi vrlo lako da budu Sliterinovi potomci. Njegov otac je zasigurno dovoljno zao.
– Možda već vekovima imaju ključ od Dvorane tajni! – reče Ron. – I prenose ga s oca na sina...
– Pa – reče Hermiona oprezno – pretpostavljam da je moguće...
– Ali kako to da dokažemo? – upita Hari smrknuto.
– Možda postoji način – reče Hermiona polako, još više stišavši glas i brzo baci pogled preko sobe ka Persiju. – Naravno, bilo bi teško. I opasno, vrlo opasno. Prekršili bismo barem pedesetak školskih pravila, rekla bih.
– Ako, za mesec-dva, odlučiš da nam to objasniš, javi se, važi? – reče Ron razdražljivo.
– Dobro – reče Hermiona hladno. – Treba da uđemo u sliterinski dnevni boravak i postavimo Melfoju par pitanja, ali tako da ne shvati da smo to mi.
– Ali to je nemoguće – reče Hari, dok se Ron smejao.
– Nije – uzvrati Hermiona. – Samo nam treba malo višesokovnog napitka.
– Šta je to? – upitaše Ron i Hari u isti glas.
– Snejp ga je spomenuo na času pre nekoliko nedelja...
– Zar misliš da nemamo ništa pametnije da radimo na Napicima nego da slušamo Snejpa? – promrmlja Ron.
– On te pretvara u nekog drugog. Razmislite samo! Mogli bismo da se pretvorimo u tri sliterinca. Niko ne bi imao pojma da smo to mi. Melfoj bi nam najverovatnije rekao bilo šta. Verovatno se ovog trenutka hvali u svom dnevnom boravku kako je on Sliterinov naslednik, kad bismo samo mogli da ga čujemo...
– Ta višesokovna stvarčica zvuči mi malo sumnjivo – reče Ron, mršteći se. – Šta ako nešto zabrljamo, i ako zauvek budemo izgledali kao tri sliterinca?
– Dejstvo prestaje posle nekog vremena – reče Hermiona, nestrpljivo mašući rukom – ali biće izuzetno teško da se domognemo recepta. Snejp je rekao da se nalazi

knjizi Napici najdejstveniji, koja se sigurno nalazi u Zabranjenom odeljku biblioteke.

Postojao je samo jedan način da dobiju knjigu iz Zabranjenog odeljka: bila im je potrebna potpisana dozvola nekog profesora.
– Teško da ćemo objasniti zašto nam stvarno treba knjiga – reče Ron – sem ukoliko sami ne probamo da napravimo neki od tih napitaka.
– Mislim – reče Hermiona – da bismo možda i imali šanse, ukoliko bi zvučalo kao da nas interesuje samo teorija...
– Ma hajde, nijedan nastavnik neće pasti na to – reče Ron. – Morao bi da bude stvarno glup...

10. Pomahnitala Bladžerka

Posle nesrećne epizode s vílicama, profesor Lokhart više nije donosio živa stvorenja na čas. Umesto toga, čitao im je odlomke iz svojih knjiga, a ponekad bi i odglumio neke dramatičnije delove. Obično je birao Harija da mu pomaže u tim dramatizacijama. Hari je dosad bio prisiljen da glumi prostog seljaka iz Transilvanije koga je Lokhart izlečio od Brbljajuće kletve, jetija s prehladom glave i vampira koji, nakon što se Lokhart s njim obračunao, nije mogao da jede ništa više osim zelene salate.

Na sledećem času Odbrane od Mračnih veština izveo je Harija ispred razreda da bi Hari ovoga puta glumio vukodlaka. Da nije imao jak razlog da Lokhart ostane dobro raspoložen, odbio bi to da učini.
– Jedan lep, gromoglasni urlik, Hari – baš tako – a onda, verujte, skočio sam na njega – ovako – tresnuo ga o pod – eto tako – i uspeo da ga držim dole jednom rukom
– a drugom sam mu stavio čarobni štapić pod grlo – i onda sam skupio svu preostalu snagu, i izveo neizmerno komplikovanu Homomorfnu čin – on ispusti žalostan jecaj – hajde, Hari – malo piskavije – dobro – krzno nestade, zubi se smanjiše – i ponovo postade čovek. Jednostavno, a ipak delotvorno – i još jedno selo će me zauvek pamtiti kao junaka koji ih je oslobodio od užasa napada vukodlaka jednom mesečno.
Oglasi se zvono i Lokhart ustade.

– Za domaći: napišite pesmu o mojoj pobedi nad strašnim Vaga-Vaga vukodlakom! Ko napiše najbolju pesmicu dobiće potpisani primerak knjige Magični ja.

Učenici počeše da odlaze. Hari se vrati u zadnji deo učionice, gde su ga čekali Ron i Hermiona.
– Spremni? – promrmlja Hari.
– Sačekajte dok svi odu – reče Hermiona nervozno. – U redu...
Ona priđe Lokhartovom stolu, grčevito stiskajući list papira u ruci. Hari i Ron su je u stopu pratili.
– Ovaj... profesore Lokhart? – promuca Hermiona. – Htela sam... da uzmem ovu knjigu iz biblioteke. Samo kao dodatnu lektiru. – Ona ispruži list papira, neznatno drhtavom rukom. – Ali stvar je u tome što se ona nalazi u Zabranjenom odeljku biblioteke, stoga mi treba potpis profesora – sigurna sam da bi mi pomogla da bolje razumem ono što ste rekli o sporodelujućim otrovima u Lutanju sa zlodusima...
– A, Lutanje sa zlodusima! – reče Lokhart, uzimajući papirić iz Hermionine ruke, i široko joj se osmehnu. – Moja možda najomiljenija knjiga. Jeste li uživali u njoj?
– O, da – reče Hermiona žustro. – Strašno pametno, kako ste poslednjeg zloduha zarobili pomoću cediljke za čaj...
– Pa, siguran sam da mi niko neće zameriti ako najboljoj učenici generacije pružim malo dodatne pomoći – reče Lokhart srdačno, i izvuče ogromno paunovo pero.
– Da, lepo je, zar ne? – reče on, pogrešno protumačivši izraz gnušanja na Ronovom licu. – Obično ga čuvam za potpisivanje knjiga.
On naškraba ogroman vijugav potpis na preporuku, i vrati je Hermioni.
– Nego, Hari – reče Lokhart, dok je Hermiona savijala preporuku nespretnim prstima, i ubacivala je u torbu – ako se ne varam, sutra je prva utakmica kvidiča u sezoni? Grifindor protiv Sliterina, je li tako? Čujem da si koristan igrač. I ja sam bio Tragač. Pozvali su me da igram za reprezentaciju, ali više sam voleo da svoj život posvetim istrebljivanju Mračnih sila. Međutim, ako ti ikada zatreba privatni trening, ne ustručavaj se da me zamoliš. Uvek mi je drago da prenesem svoje umeće manje veštim igračima...
Hari nesigurno pročisti grlo, a onda požuri napolje za Ronom i Hermionom.
– Ne mogu da verujem – reče, dok su sve troje razgledali potpis na preporuci – nije čak ni pogledao koju knjigu tražimo.
– To je zato što je skot bez mozga – reče Ron. – Baš nas briga, dobili smo ono što nam je trebalo.
– On nije skot bez mozga – reče Hermiona piskavo, dok su gotovo trčali ka biblioteci.
– Samo zato što je rekao da si najbolja učenica generacije...
Oni se utišaše kad stupiše u prigušen mir biblioteke.
Madam Pins, bibliotekarka, bila je mršava razdražljiva žena koja je ličila na

neuhranjenog lešinara.

– Napici najdejstveniji? – ponovi ona sumnjičavo, pokušavajući da uzme preporuku od Hermione, ali je Hermiona nije puštala.
– Da li bih mogla da je zadržim? – upita ona bez daha.
– Ma, daj – reče Ron, istrgnuvši je iz njene ruke i gurnu je ka Madam Pins. – Nabavićemo ti drugi autogram. Lokhart će potpisati bilo šta ukoliko mu to dovoljno dugo stoji u mestu.
Madam Pins pridiže preporuku ka svetlu, rešena da prepozna falsifikat, ali preporuka prođe proveru. Ona se iskrade između visokih polica i vrati se posle nekoliko minuta noseći veliku knjigu plesnivog izgleda. Hermiona je pažljivo stavi u torbu, i oni odoše, trudeći se da ne idu prebrzo ili bar da ne liče na krivce.
Pet minuta kasnije opet su bili zabarikadirani u neispravnom kupatilu Jecajuće Mirte. Hermiona je osporavala Ronove primedbe ukazujući da je to poslednje mesto gde bi iko pri zdravoj pameti otišao, tako da im je bila zagarantovana privatnost. Jecajuća Mirta je bučno plakala u svom separeu, ali oni su je ignorisali, kao i ona njih.
Hermiona oprezno otvori Napitke najdejstvenije, i sve troje se nadviše nad umrljanim stranicama. Na prvi pogled je bilo jasno zašto se nalazi u Zabranjenom odeljku. Neki od napitaka imali su takve posledice da je i sama pomisao na njih bila jeziva, a bilo je i nekih vrlo neprijatnih ilustracija, uključujući crtež nekog čoveka čija je nutrina bila izvrnuta napolje, čini se, i sliku veštice kojoj je iz glave izbijalo još nekoliko pari ruku.
– Evo ga – reče Hermiona uzbuđeno, čim je pronašla stranicu s naslovom Višesokovni napitak. Bila je ukrašena crtežom ljudi koji su bili usred preobražaja u nekog drugog. Hari se iskreno nadao da je umetnik izmislio izraze dubokog bola na njihovim licima.
– Ovo je najsloženiji napitak koji sam ikada videla – reče Hermiona dok su brzo pregledali recept. – Muve čipkastih krila, pijavice, židak korov i čvornovata trava – promrmlja ona, prstom prelazeći po spisku sastojaka. – Pa, oni su dosta laki, ima ih u ormančiću sa đačkim zalihama, možemo sami da se poslužimo. Oooo, vidi, dvorogov rog u prahu – ne znam gde ćemo to da nađemo... iseckana koža drekavca – i za to ćemo se dovijati – i, naravno, delić onog u koga hoćemo da se pretvorimo.
– Molim? – reče Ron oštro. – Kako to misliš delić onoga u koga se pretvaramo? Ja neću da pijem ništa što u sebi sadrži Krebove nokte...
Hermiona nastavi, kao da ništa nije čula.
– Ne moramo još da brinemo o tome, te stvari se dodaju tek na kraju...
Ron se, ostavši bez teksta, okrenu ka Hariju, koga je nešto drugo brinulo.
– Da li shvataš koliko toga ćemo morati da ukrademo, Hermiona? Iseckana koža drekavca, toga sigurno nema u đačkom ormančiću. Šta da radimo, da provalimo u Snejpovo lično skladište? Ne znam da li je to dobra ideja...

Hermiona uz tresak zalupi knjigu.

– Pa, ako ćete vas dvojica da budete kukavice, u redu – reče ona. Na obrazima joj se pojaviše svetloružičaste mrlje, a oči joj još više zasijaše. – Ja neću da kršim pravila, da znate. Ali ja mislim da su pretnje deci normalskog porekla mnogo gori prestup od kuvanja komplikovanog napitka. A ukoliko vama nije stalo da otkrijete je li to Melfoj, idem pravo kod Madam Pins, da joj vratim knjigu...
– Nisam ni sanjao da ću doživeti dan kada ćeš me ti ubeđivati da prekršim pravila

– reče Ron. – Dobro, uradićemo to. Ali bez noktiju, važi?
– Koliko će nam vremena uopšte trebati da ga napravimo? – upita Hari kad Hermiona, delujući nešto veselije, ponovo otvori knjigu.
– Pa, židak korov mora da se ubere kad je pun mesec, a muve čipkastih krila moraju da se krčkaju dvadeset i jedan dan... rekla bih da će biti gotovo za otprilike mesec dana, ukoliko nabavimo sve sastojke.
– Mesec dana? – reče Ron. – Melfoj do tada može da napadne polovinu dece normalskog porekla u školi! – Ali Hermionine oči se opet opasno suziše, pa on brzo dodade: – Ali to je najbolji plan koji imamo, stoga, punom parom napred.
Međutim, dok je Hermiona proveravala je li bezbedno da izađu iz klozeta, Ron promrmlja Hariju:
– Mnogo manje bismo se maltretirali ako bi ti sutra prosto oborio Melfoja s njegove metle.

* * *

U subotu rano ujutru Hari se probudio i neko vreme leškario misleći na predstojeću utakmicu kvidiča. Bio je nervozan, uglavnom zbog pomisli šta će Drvce da kaže ako Grifindor izgubi, ali i zbog suočavanja s timom koji jaše na najbržim trkačkim metlama koje se zlatom mogu kupiti. Nikada još nije toliko želeo da pobede Sliterin. Nakon pola sata ležanja, dok mu se utroba prevrtala, ustao je, obukao se i rano sišao na doručak, gde je zatekao ostatak grifindorskog tima šćućuren za dugačkim, praznim stolom: svi su delovali napeto i nisu mnogo pričali.

Nešto pre jedanaest sati cela škola zaputila se prema stadionu za kvidič. Bio je sparan dan i vazduh je mirisao na oluju. Ron i Hermiona pohitaše da požele Hariju sreću dok je ulazio u svlačionice. Tim je obukao svoje skerletne grifindorske odore, a onda su seli i saslušali Drvcetovu uobičajenu poletnu priču pred utakmicu.
– Sliterin ima bolje metle od nas – poče on – nema svrhe to da poričemo. Ali mi imamo bolje ljude na svojim metlama. Više smo trenirali od njih, leteli smo po svim vremenskim prilikama... („I te kako“, promrmlja Džordž Vizli. „Nisam se propisno osušio još od avgusta.“) – ...i nateraćemo ih da proklinju dan kada su dopustili tom malom ljigavcu Melfoju da kupi mesto u njihovom timu.
Grudi napetih od uzbuđenja, Drvce se okrenu ka Hariju.

– Na tebi je da im pokažeš da Tragač mora imati i nešto više od bogatog oca. Uhvati Skrivalicu pre Melfoja, ili crkni pokušavajući to da učiniš, Hari, zato što danas moramo da pobedimo. Moramo.

– Znači, bez pritiska, Hari – reče Fred, namignuvši mu.
Kad su izašli na teren dočeka ih gromoglasna vika, uglavnom bodrenje, jer su Rejvenklo i Haflpaf jedva čekali da vide sliterince poražene, ali čuli su se i urlanje i zvižduci sliterinskih navijača. Madam Bućkuriš, nastavnica kvidiča, zatraži od Flinta i Drvceta da se rukuju, što oni i učiniše, razmenivši preteće poglede i stežući ruke jedan drugom više nego što je bilo potrebno.
– Na znak pištaljke – reče Madam Bućkuriš – tri... dva... jedan...
Uz vrisak publike koja ih je bodrila dok su uzletali, četrnaest igrača podiže se ka olovnom nebu. Hari je leteo na većoj visini od ostalih, žmirkajući u potrazi za Skrivalicom.
– Je l’ sve u redu tamo, faco s ožiljkom? – viknu Melfoj, proletevši ispod njega, razmećući se brzinom svoje metle.
Hari nije imao vremena da mu odgovori. Istog trenutka teška crna Bladžerka pojuri ka njemu; on je izbeže za dlaku, osetivši kako mu je okrznula kosu kad je proletela.
– Zamalo, Hari! – reče Džordž, projurivši pored njega s palicom u ruci, spreman da odbaci Bladžerku nazad ka jednom sliterincu. Hari vide Džordža kako snažno udara Bladžerkom u pravcu Adrijana Pjusija, ali Bladžerka se na polovini puta obrnu u vazduhu, promeni pravac, i ponovo se stušti na Harija.
Hari se brzo spusti metlom ne bi li je izbegao, a Džordžu pođe za rukom da je svom snagom odbije ka Melfoju. Bladžerka ponovo skrenu kao bumerang i ustremi se ka Harijevoj glavi.
Hari naglo ubrza i pojuri ka drugom kraju terena. Mogao je da čuje Bladžerku kako fijuče iza njega. Šta se to dešava? Bladžerke se nikada ne usredsrede na jednog igrača, kao sad, njihov posao je da pokušaju s metli da obore što više igrača.
Fred Vizli je čekao Bladžerku na drugom kraju terena. Čim Fred svom snagom zamahnu ka Bladžerki, Hari se sagnu. Bladžerka beše skrenuta s kursa.
– To smo završili! – viknu Fred srećno, ali se prevario; Hari ju je privlačio kao magnet, i Bladžerka se ponovo baci za njim, primoravši Harija da odleti punom brzinom.
Poče da pada kiša. Hari oseti teške kapi na svom licu, kako mu prskaju po naočarima. Nije imao pojma šta se dešava u igri dok nije čuo Lija Džordana kako prenosi:
– Sliterin vodi, šezdeset prema nula.
Sliterinske nadmoćne metle očigledno su obavljale svoj zadatak, a u međuvremenu je mahnita Bladžerka činila sve što je u njenoj moći ne bi li oborila Harija na zemlju. Fred i Džordž su sada leteli toliko blizu njega, s obe strane, da Hari nije mogao da vidi ništa osim mlataranja njihovih ruku i nije imao šanse da traži Skrivalicu, a kamoli

da je uhvati.

– Neko – je – petljao – oko – ove – Bladžerke – progunđa Fred, zamahnuvši iz sve snage palicom na nju, čim je iznova krenula u napad na Harija.
– Treba nam tajm-aut – reče Džordž, pokušavajući da dâ znak Drvcetu, i istovremeno zaustavi Bladžerku da ne bi slomila Harijev nos.
Drvce je očigledno shvatio poruku. Oglasi se pištaljka Madam Bućkuriš i Hari, Fred i Džordž jurnuše ka tlu, još uvek pokušavajući da izbegnu mahnitu Bladžerku.
– Šta se zbiva? – upita Drvce, kad se grifindorski tim zbio na gomilu, praćen ruganjem sliterinaca iz publike. – Razbucali su nas. Frede, Džordže, gde ste bili kad je ona Bladžerka sprečila Anđelinu da poentira?
– Bili smo dvadeset stopa iznad nje i sprečavali drugu Bladžerku da ne ubije Harija, Olivere – reče Džordž ljutito. – Neko ju je podesio tako da nipošto ne ostavlja Harija na miru, tokom čitave utakmice nije napala nikog drugog. Mora da su joj sliterinci nešto uradili.
– Ali Bladžerke su bile zaključane u kabinetu Madam Bućkuriš od našeg poslednjeg treninga, a tada im ništa nije falilo – reče Drvce zabrinuto.
Madam Bućkuriš je išla ka njima. Preko njenog ramena Hari je mogao da vidi sliterinski tim kako im se podsmehuje, pokazujući na njega.
– Slušajte – reče Hari, dok se ona sve više približavala – ako vas dvojica budete sve vreme uz mene, uhvatiću Skrivalicu samo ako mi uleti u rukav. Vratite se ostatku tima, i pustite me da se sâm izborim s pomahnitalom Bladžerkom.
– Nemoj da si lud – reče Fred. – Razbucaće ti glavu.

– Olivere, ovo je ludost – reče Alisija Spinet ljutito. – Ne možeš da pustiš Harija da se sâm bori s tim čudom. Hajde da zatražimo istragu...
– Ako sada prekinemo, moraćemo da predamo utakmicu! – reče Hari. – Nećemo da izgubimo od Sliterina samo zbog jedne mahnite Bladžerke! Hajde, Olivere, reci im da me ostave na miru!
– Za sve si ti kriv – ljutito reče Džordž Drvcetu. – ’Uhvati Skrivalicu ili crkni pokušavajući to da učiniš’ – to je nešto najgluplje što si mogao da mu kažeš!
Madam Bućkuriš im priđe.
– Jeste li spremni da nastavite utakmicu? – upita ona Drvceta.

– U redu – reče – Frede, Džordže, čuli ste Harija – ostavite ga na miru i pustite ga neka se sâm bori s Bladžerkom.
Kiša je sada još jače padala. Na zvižduk Madam Bućkuriš, Hari se iz sve snage odrazi u vazduh, i začu fijukanje koje je odavalo da je Bladžerka tik iza njega. Hari se uspinjao sve više i više. Pravio je petlje, spirale, išao u cik-cak, krivudao, ponirao i uvijao. Pomalo ošamućen, ipak je držao oči širom otvorene. Dok je visio naglavačke, izbegavajući još jedan žustar napad Bladžerke, kiša mu je šarala naočare i curela mu u

nozdrve. Mogao je da čuje smeh iz gomile; znao je zasigurno da izgleda vrlo glupo, ali pomanhitala Bladžerka je bila teška i nije mogla da menja pravac tako brzo kao on. On poče da juri oko oboda stadiona, kao da je na vrtešci, škiljeći kroz srebrne zastore kiše ka grifindorskim stativama, gde je Adrijan Pjusi pokušavao da prođe kraj Drvceta...

Zviždanje u uvu dade Hariju do znanja da ga je Bladžerka opet za dlaku promašila; on se odmah okrenu i pojuri u suprotnom pravcu.
– Vežbaš balet, Poteru? – viknu Melfoj kad Hari bi prinuđen da napravi pomalo glupav zaokret u vazduhu ne bi li izbegao Bladžerku. Hari je bežao, a Bladžerka ga je u stopu pratila: a zatim, s mržnjom okrenuvši pogled ka Melfoju, Hari je spazi – Zlatnu skrivalicu. Lebdela je par pedalja iznad Melfojevog levog uva, a Melfoj je, zauzet ruganjem Hariju, nije primećivao.
Jedan mučni trenutak Hari je lebdeo u vazduhu ne usuđujući se da pojuri ka Melfoju, da ovaj ne bi pogledao gore i video Skrivalicu.
BAM!
Ostao je miran sekundu više nego što je smeo. Bladžerka ga najzad udari, tresnuvši o njegov lakat, i Hari oseti kako mu ruka puca. U magnovenju, ošamućen tupim bolom u ruci, on skliznu u stranu na svojoj pokisloj metli, s jednim kolenom još uvek obavijenim oko nje, dok mu se desna ruka beskorisno klatila kraj boka. Bladžerka pojuri nazad, spremna za drugi napad, ovoga puta ciljajući u njegovo lice. Hari joj se skloni s puta, s jednom jedinom pomisli urezanom u svom otupelom umu: stići do Melfoja.
Kroz izmaglicu od kiše i bola, on se obruši na sjajno iskeženo lice, i vide kako se oči na njemu šire od straha: Melfoj je mislio da ga Hari napada.
– Šta kog...? – prodahta on, sklanjajući se Hariju s puta.
Hari skloni svoju zdravu ruku s metle i silovito ispruži ruku. Osetio je kako mu se prsti sklapaju oko hladne Skrivalice, ali se sada držao na metli samo nogama, i iz gomile ispod njega začu se prodoran urlik kada se ustremio pravo ka zemlji, svojski se trudeći da se ne onesvesti.
Uz tup udarac, on pljusnu u blato i otkotrlja se s metle. Ruka mu je visila pod vrlo čudnim uglom. Ophrvan bolom, čuo je, kao iz velike daljine, mnoge usklike i zvižduke. On se usredsredi na Skrivalicu koju je stezao u svojoj zdravoj ruci.
– Aha – reče on nerazgovetno – pobedili smo. I onesvesti se.
Osvestio se, dok mu je kiša padala po licu, još uvek ležeći na terenu, a neko je bio

nadnet nad njim. On spazi odblesak sjajnih zuba.
– O ne, ne vi – zastenja.
– Ne zna šta govori – reče Lokhart glasno, obraćajući se uplašenoj gomili grifindoraca, koja se tiskala oko njih. – Bez brige, Hari. Upravo se spremam da ti namestim ruku.

– Ne! – reče Hari. – Ostaviću je ovako, hvala...

Pokušao je da se uspravi u sedeći položaj, ali je bol bio užasan. On začu poznati zvuk škljocanja u blizini.
– Neću da me slikaš ovakvog, Koline – reče on glasno.
– Lezi dole, Hari – obrati mu se Lokhart, smirujući ga. – To su obične čini koje sam koristio bezbroj puta.
– Zašto jednostavno ne bih otišao u bolničko krilo? – upita Hari kroz stisnute zube.

– Zaista bi trebalo, profesore – reče blatnjavi Oliver Drvce, koji nije mogao a da se ne isceri, iako mu je Tragač bio povređen. – Sjajno hvatanje, Hari, stvarno spektakularno, tvoje najbolje do sada, rekao bih.
Kroz šumu nogu oko sebe, Hari spazi Freda i Džordža Vizlija kako se rvu s pomahnitalom Bladžerkom pokušavajući da je strpaju u kutiju. Još uvek je pružala zaprepašćujuće snažan otpor.
– Sklonite se – reče Lokhart, i zavrnu svoje rukave boje žada.
– Ne... nemojte... – reče Hari slabašno, ali je Lokhart već vrteo svojim štapićem, i trenutak kasnije uperi ga pravo ka Harijevoj ruci.
Hari oseti čudan i neprijatan bol koji je počinjao u ramenu, i širio se skroz dole do vrhova prstiju. Osećao se kao da mu se ruka ispumpala. Nije se usuđivao da pogleda šta se dešava. Zažmurio je i okrenuo glavu dalje od ruke, ali se njegovi najveći strahovi obistiniše kad začu zaprepašćeni povik gomile i Kolina Kriveja kako ludački škljoca. Ruka ga više nije bolela – ali više nije ni približno osećao da uopšte ima ruku.
– Ah – reče Lokhart. – Da. Pa, dešava se i to ponekad. Ali najvažnije je da kosti više nisu polomljene. Treba i to imati na umu. Pa, Hari, samo se ti lepo odgegaj do bolničkog krila – ah, gospodine Vizli, gospođice Grejndžer, da li biste ga otpratili? – i Madam Pomfri će moći, ovaj, da te malčice sredi.
Kad se Hari uspravio na noge, osetio se čudno nakrivljenim. Duboko udahnuvši, on pogleda niz svoj desni bok. Samo što se nije ponovo onesvestio od onoga što je video.
Iz rukava njegove odore virilo je nešto nalik debeloj gumenoj rukavici boje kože.
Pokušao je da pomeri prste. Ništa se ne desi.
Lokhart nije namestio njegove kosti. On ih je uklonio.

* * *

Madam Pomfri nije bila nimalo zadovoljna.

– Trebalo je da dođeš pravo kod mene! – besnela je, podižući tužni, mlitavi podsetnik na ono što je samo pola sata ranije bilo ruka. – Mogu da zacelim kosti za tili čas – ali da učinim da ponovo izrastu...
– Moći ćete, je l’ tako? – upita je Hari očajno.

– Moći ću, svakako, ali će biti bolno – reče Madam Pomfri smrknuto, bacajući Hariju pidžamu. – Moraćeš da prespavaš ovde...
Dok mu je Ron pomagao da obuče pidžamu, Hermiona je čekala iza zavese koja je bila navučena oko Harijevog kreveta. Trebalo im je vremena da uvuku gumastu ruku bez kostiju u rukav.
– Kako ćeš sada da odbraniš Lokharta – a, Hermiona? – upita Ron kroz zavesu, dok je provlačio Harijeve mlitave prste kroz otvor rukava. – Da je Hari hteo da mu odstrane kosti, sam bi tražio.
– Svako može da pogreši – reče Hermiona – a i ne boli ga više ruka, zar ne, Hari?
– Ne – reče Hari – ali ne može ni da radi bilo šta drugo.
Kad se bacio na krevet, njegova ruka beskorisno zalandara.
Hermiona i Madam Pomfri pojaviše se iza zavese. Madam Pomfri je držala veliku bocu s oznakom „Kostorast“.
– Predstoji ti teška noć – reče ona, sipajući mu pun pehar koji se pušio, i dodajući mu ga. – Ponovno izrastanje kostiju teška je rabota.
Baš kao što je bilo i uzimanje Kostorasta. Pekao je Harijeva usta i grlo dok je klizio niz njega, terajući ga da se zagrcne i kašlje. Još uvek brbljajući sama za sebe o opasnim sportovima i nesposobnim nastavnicima, Madam Pomfri se povuče, ostavljajući Rona i Hermionu da pomognu Hariju da popije malo vode.
– Ipak smo pobedili – reče Ron, a osmeh mu se raširi na licu. – To je bilo stvarno sjajno hvatanje. Da si samo video Melfojevo lice... izgledao je spreman da te ubije!
– Mene interesuje kako je tempirao onu Bladžerku – reče Hermiona mrko.
– Možemo i to da dodamo spisku pitanja koja ćemo da mu postavimo kad uzmemo višesokovni napitak – reče Hari, uronivši nazad u jastuke. – Nadam se da ima bolji ukus od ovoga...
– Ako ima primese sliterinaca u sebi? Mora da se šališ – reče Ron.
U tom trenutku, vrata bolničkog krila se širom otvoriše. Prljavi i mokri do gole kože, ostali igrači grifindorskog tima došli su da posete Harija.
– Neverovatno letenje, Hari – reče Džordž. – Baš sam video Markusa Flinta kako urla na Melfoja. Navodno, imao je Skrivalicu iznad glave, a nije je primetio. Melfoj nije delovao previše veselo.
Doneli su kolače, slatkiše i nekoliko boca soka od bundeve; okupili su se oko Harijevog kreveta, i tek što su započeli s onim što je obećavalo da će biti dobra žurka, kada Madam Pomfri ulete gromovito vičući: – Ovom dečaku je potreban odmor, treba da mu ponovo izrastu trideset i tri kosti! Napolje! NAPOLJE!
I Hari ostade sam, bez ičega što bi mu odvuklo pažnju s probadajućih bolova u njegovoj mlitavoj ruci.

* * *

Satima i satima kasnije, Hari se iznenada probudi u mrklom mraku i ispusti slabašan krik bola: osećao se kao da mu je ruka puna velikog iverja. Na trenutak pomisli da ga je to probudilo. A onda, zadrhtavši užasnuto, shvati da mu neko u mraku briše čelo sunđerom.

– Skloni se! – viknu, a onda reče: – Dobi!
Iskolačene oči kućnog vilenjaka, veličine teniskih loptica, zurile su u Harija kroz tminu. Jedna suza curila mu je niz dugačak šiljat nos.
– Hari Poter se vratio u školu – prošaputa on nesrećno. – Dobi je upozoravao i upozoravao Harija Potera. O, gosn’, zašto niste poslušali Dobijevo upozorenje? Zašto se Hari Poter nije vratio kući kada je propustio voz?
Hari se pridiže na jastucima u sedeći položaj, i odgurnu Dobijev sunđer.
– Šta ti radiš ovde? – reče. – I otkud znaš da smo zakasnili na voz?

– To si bio ti! – reče on polako. – Ti si blokirao pregradu da nas ne bi propustila da prođemo!

– Zbilja jesam, gosn’ – reče Dobi snažno klimajući glavom, dok su mu uši landarale. – Dobi se sakrio, čekao Harija Potera, i zapečatio prolaz i Dobi je posle morao da ispegla svoje šake... – on pokaza Hariju deset dugačkih, zavijenih prstiju –
...ali Dobija nije bilo briga, gosn’, jer je mislio da je Hari Poter siguran, ali Dobi nije ni sanjao da bi Hari Poter mogao da dospe u školu na neki drugi način!
Klatio se napred-nazad, vrteći svojom ružnom glavom.
– Dobi je bio toliko zgranut kada je čuo da se Hari Poter vratio u Hogvorts, da je pustio da njegovom gospodaru zagori večera! Dobi nikada u životu nije bio tako išiban, gosn’...
Hari se sroza nazad među jastuke.
– Rona i mene umalo nisu izbacili iz škole zbog tebe – reče on gnevno. – Bolje da se čistiš pre nego što mi se kosti vrate, Dobi, da te ne bih zadavio.
Dobi se slabašno nasmeši.
– Dobi je navikao na pretnje smrću, gosn’. Dobi ih kod kuće dobija po pet puta na dan.
On izduva nos o rub prljave jastučnice koju je nosio, delujući tako jadno da Hari oseti kako, i protiv njegove volje, bes u njemu jenjava.
– Zašto nosiš tu stvar na sebi, Dobi? – upita on radoznalo.
– Ovo, gosn’? – upita Dobi, uhvativši za kraj jastučnicu. – To je oznaka ropstva kućnog vilenjaka, gosn’. Dobi može da bude oslobođen samo ako mu gospodari uruče odeću, gosn’. Porodica pazi da ne doda Dobiju ni čarapu, gosn’, jer bi to značilo da je slobodan da napusti njihovu kuću zauvek.
Dobi obrisa svoje iskolačene oči i iznenada reče: – Hari Poter mora da ide kući! Dobi je mislio da će njegova Bladžerka biti dovoljna da ga natera...
– Tvoja Bladžerka? – reče Hari, ponovo skupljajući bes. – Kako to misliš, tvoja

Bladžerka? Ti si naterao onu Bladžerku da proba da me ubije?

– Ne da vas ubije, gosn’, nipošto da vas ubije! – povika Dobi zgranuto. – Dobi hoće da spase život Harija Potera! Bolje da ga pošalju kući teško povređenog, nego da ostane ovde, gosn’! Dobi je samo hteo da povredi Harija Potera tek toliko da ga pošalju kući!
– A, samo toliko? – reče Hari ljutito. – Pretpostavljam da nećeš da mi kažeš zašto hoćeš da me pošalješ kući u delovima?
– O, kad bi Hari Poter samo znao! – zaječa Dobi, i još suza pade na njegovu dronjavu jastučnicu. – Kada bi samo znao koliko nam on znači, nama ugnjetavanima, nama robovima, nama talogu čarobnjačkog sveta! Dobi se seća kako je bilo kad je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati bio na vrhuncu moći, gosn’! Prema nama, kućnim vilenjacima, postupalo se kao prema gamadi, gosn’! Naravno, prema Dobiju se i dalje tako ponašaju, gosn’ – priznade on, brišući lice jastučnicom. – Ali život se za moju vrstu uglavnom poboljšao otkako ste vi pobedili Onog Koji Se Ne Sme Imenovati. Hari Poter je preživeo, a moć Mračnog Gospodara je uništena, bila je to nova zora, gosn’, Hari Poter je zasijao kao svetionik nade za one koji su mislili da crni dani nikad neće proći, gosn’... A sad će se na Hogvortsu desiti užasne stvari, možda se već dešavaju, i Dobi ne sme da pusti Harija Potera da ostane ovde, sad kada se istorija ponavlja, sad kad je Dvorana tajni ponovo otvorena...
Dobi se ukoči, užasnut, a onda zgrabi bokal vode s Harijevog noćnog stočića i tresnu se njime o glavu, srušivši se izvan Harijevog vidnog polja. Trenutak kasnije, dopuza nazad na krevet, zrikavog pogleda, mrmljajući: – Nevaljali Dobi, mnogo nevaljali Dobi...
– Znači postoji Dvorana tajni? – prošaputa Hari. – A... jesi li ti to rekao da je i ranije bila otvorena? Reci mi, Dobi!
Dok se Dobijeva ruka primicala bokalu za vodu on zgrabi vilenjaka za koščati ručni zglob. – Ali ja nisam normalskog porekla... zašto bi Dvorana bila opasna za mene?
– O, gosn’, ne pitajte više sirotog Dobija – promuca vilenjak, a oči su mu u mraku delovale još krupnije. – Ovde se spremaju Mračna dela, ali Hari Poter ne sme da bude na ovom mestu kad se dogode. Idite kući, Hari Poteru. Idite kući. Hari Poter ne sme da se meša u ovo, gosn’, i suviše je opasno...
– Ko je to, Dobi? – upita Hari, još uvek čvrsto držeći Dobijev zglob ne bi li ga sprečio da se ponovo udari bokalom za vodu. – Ko ju je otvorio? Ko ju je otvorio prošli put?
– Dobi ne može, gosn’, Dobi ne može, Dobi ne sme da kaže! – prociča patuljak. – Idite kući, Hari Poteru, idite kući
– Nigde ja ne idem – reče Hari žustro. – Moja najbolja drugarica je normalskog porekla, ona će biti prva na redu ako je Dvorana zaista otvorena...
– Hari Poter rizikuje sopstveni život zbog svojih prijatelja! – zaječa Dobi u

donekle očajničkom uzbuđenju. – Tako plemenito! Tako hrabro! Ali on mora sebe da spasava, mora, Hari Poter ne sme...
Dobi se iznenada ukoči u mestu, dok su mu šišmišolike uši podrhtavale. Hari ih je takođe čuo. Koraci su dopirali iz spoljašnjeg hodnika.
– Dobi mora da ide! – prodahta vilenjak prestravljeno. Začu se glasan prasak, i Harijeva pesnica iznenada nastavi da stiska samo vazduh. On se sroza nazad u krevet, očiju uprtih u taman dovratak bolničkog krila, dok su se koraci sve više približavali.

Sledećeg trenutka u spavaonicu unatraške uđe Dambldor, obučen u dugačak vuneni ogrtač s noćnom kapom. Nosio je jedan kraj nečega što je ličilo na statuu. Trenutak kasnije pojavi se profesorka Mek Gonagal, pridržavajući statuine noge. Zajedno je digoše na jedan od slobodnih kreveta.
– Idi po Madam Pomfri – prošaputa Dambldor, a profesorka Mek Gonagal projuri pored Harijevog kreveta i nestade s vidika. Hari je mirno ležao, praveći se da spava. Začu zvuk užurbanih glasova, zatim se profesorka Mek Gonagal ponovo pojavi, a u stopu ju je pratila Madam Pomfri, koja je navlačila džemper preko svoje spavaćice. On začu kratak uzdah iznenađenja.
– Šta se desilo? – prošaputa Madam Pomfri Dambldoru, nagnuvši se nad statuu na krevetu.
– Još jedan napad – reče Dambldor. – Minerva ga je našla na stepenicama.
– Pored njega je bilo grožđe – reče profesorka Mek Gonagal. – Mislimo da je hteo da se ušunja ovde da poseti Potera.
Harijev stomak užasnuto poskoči. Polako i oprezno, podiže se za nekoliko centimetara, da osmotri statuu na krevetu. Preko njenog netrepćućeg lica padao je snop mesečine.
Bio je to Kolin Krivej. Oči su mu bile raširene, a ispred sebe je ukočenim rukama držao fotoaparat
– Skamenjen? – prošaputa Madam Pomfri.
– Da – uzvrati profesorka Mek Gonagal. – Ali ne smem ni da pomislim... da Albus nije krenuo dole po toplu čokoladu, ko zna šta je moglo da...
Sve troje se zagledaše u Kolina. Onda se Dambldor nagnu napred i iščupa fotoaparat iz Kolinovog krutog stiska.
– Misliš da je uspeo da slika svog napadača? – upita profesorka Mek Gonagal živo.
Dambldor joj ne odgovori. On na silu otvori poleđinu aparata.
– Blagi bože! – reče Madam Pomfri.
Mlaz pare prošišta iz aparata. Iako tri kreveta dalje, Hari oseti oštar smrad izgorele plastike.
– Istopljeno – reče Madam Pomfri začuđeno – sve se istopilo...
– Šta ovo znači, Albuse? – upita profesorka Mek Gonagal zabrinuto.
– To znači – odgovori Dambldor – da je Dvorana tajni zaista ponovo otvorena.

Madam Pomfri prinese ruku ustima. Profesorka Mek Gonagal je piljila u Dambldora.
– Ali, Albuse... zar zaista... ko?
– Pitanje ne glasi ko – reče Dambldor, gledajući u Kolina. – Već kako...
Po onome što je Hari mogao da vidi na smračenom licu profesorke Mek Gonagal, ni ona nije ništa razumela.

11. Klub dvoboja
U nedelju ujutro Hari se probudio i video spavaonicu kako blista na zimskom suncu: kosti su mu ponovo izrasle, ali mu je ruka bila vrlo kruta. Brzo se uspravio i pogledao na Kolinov krevet, ali on je bio zaklonjen od pogleda visokim paravanom iza koga se Hari juče presvlačio. Videvši da je budan, Madam Pomfri žurno dojuri s poslužavnikom za doručak, a onda poče da mu savija i isteže ruku i prste.

– Sve je u redu – reče mu ona dok je nespretno jeo poridž levom rukom. – Kada završiš s jelom možeš da ideš.
Hari se obukao što je brže mogao, i požurio u grifindorsku kulu, očajnički želeći da ispriča Ronu i Hermioni o Kolinu i Dobiju, ali oni nisu bili tamo. Hari pođe da ih potraži, pitajući se gde bi mogli da budu, i osećajući se pomalo povređeno što ih nije interesovalo da li su mu kosti izrasle ili ne.
Dok je Hari prolazio pored biblioteke, Persi Vizli išeta iz nje. Bio je mnogo bolje raspoložen nego poslednji put kad su se sreli.
– O, zdravo, Hari – reče. – Izvrsno letenje juče, zaista izvrsno. Grifindor je preuzeo vođstvo u takmičenju za Školski kup... zaradio si pedeset poena!
– Da nisi možda video Rona i Hermionu? – upita Hari.
– Ne, nisam – reče Persi, a osmeh mu izblede na licu. – Nadam se da Ron nije opet u nekom ženskom klozetu...
Hari se usiljeno nasmeja, isprati Persija pogledom, dok ovaj nije nestao s vidika, i zaputi se pravo prema kupatilu Jecajuće Mirte. Nije mogao da shvati šta bi Ron i Hermiona tamo ponovo radili, ali pošto je proverio da ni Filč niti iko od asistenata nije u blizini, on otvori vrata i začu njihove glasove koji su dopirali iz zaključanog separea.
– Ja sam – reče on, zatvarajući vrata za sobom. Iz separea se začu tup udarac,

pljuskanje vode i glasan preneražen povik, i on vide Hermionino oko kako viri kroz ključaonicu.
– Hari! – reče ona. – Tako si nas uplašio. Uđi... kako tvoja ruka?
– Dobro – reče Hari uvlačeći se u separe. Na klozetskoj šolji bio je postavljen jedan stari kotao, a pucketanje ispod ruba šolje predoči Hariju da su potpalili vatru ispod kotla. Prizivanje prenosnih, vodootpornih vatri bilo je Hermionina specijalnost.

– Došli bismo da te dočekamo, ali smo odlučili da počnemo da pravimo višesokovni napitak – objasni Ron dok je Hari s naporom ponovo zaključavao separe.
– Zaključili smo da je ovo najbezbednije mesto da ga sakrijemo.
Hari poče da im priča o Kolinu, ali ga Hermiona prekinu. – Već znamo, slušali smo jutros profesorku Mek Gonagal dok je pričala profesoru Flitviku. Zato smo i odlučili da je bolje da počnemo...
– Što pre dobijemo priznanje od Melfoja, to bolje – zareža Ron. – Znaš šta ja mislim? Bio je tako zle volje posle utakmice kvidiča da se iskalio na Kolinu.
– Ima još nešto – reče Hari, posmatrajući Hermionu kako kida snopove čvoraste trave i baca ih u napitak. – Dobi me je posetio usred noći.
Ron i Hermiona ga zapanjeno pogledaše. Hari im ispriča sve što mu je Dobi rekao

– ili mu nije rekao. Ron i Hermiona su ga slušali razjapljenih usta.
– Dvorana tajni bila je otvorena i ranije? – upita Hermiona.
– Sve se slaže – reče Ron pobedonosno. – Sigurno je Lucijus Melfoj otvorio Dvoranu dok je išao ovde u školu, i mora da je sada ispričao starom dobrom Draku kako to da uradi. To je očigledno. Ipak, šteta što ti Dobi nije rekao kakvo je to čudovište unutra. Baš me zanima kako to da ga niko nije primetio kako se šunja po školi.
– Možda može da postane nevidljivo – reče Hermiona, gurajući pijavice na dno kotla. – Ili možda može da se zamaskira, da se pretvara da je oklop ili tako nešto. Čitala sam o kameleonskim akrepima...
– Previše čitaš, Hermiona – reče Ron, sipajući mrtve muve čipkastih krila povrh pijavica. On zgužva praznu kesu od mušica i osvrnu se ka Hariju.
– Znači Dobi je taj koji nas je sprečio da stignemo na voz i koji ti je polomio ruku... On zavrte glavom. – Znaš šta, Hari? Ako se ne okani pokušaja da ti spase život, ima da te ubije.

* * *

Do ponedeljka ujutru se vest da je Kolin Krivej napadnut, i da sada leži gotovo mrtav u bolničkom krilu, proširila po celoj školi. Atmosfera je iznenada bila ispunjena glasinama i sumnjama. Prvaci su se sada kretali po zamku zbijeni u grupice, kao da se plaše da će biti napadnuti ako se usude sami negde da se zapute.

Džini Vizli, koja je sedela pored Kolina Kriveja na časovima Čini, bila je

zabrinuta, a Hariju se činilo da su Fred i Džordž izabrali pogrešan način da je razvesele. Naizmenično su se pokrivali krznom ili čirevima, i iskakali na nju iza statua. Prestali su tek kada im je Persi, ukočen od besa, rekao da će pisati gospođi Vizli i reći joj da Džini doživljava košmare.

U međuvremenu, krišom od nastavnika, po školi se širila unosna trgovina talismanima, amajlijama i drugim zaštitnim sredstvima. Nevil Longbotom je kupio veliki zeleni luk opakog mirisa, oštar ljubičasti kristal i istruleli rep daždevnjaka pre nego što su mu ostali grifindorski dečaci ukazali na to da nije u opasnosti: on je čistokrvni čarobnjak, i stoga gotovo da ne bi mogao da bude meta napada.
– Prvo su napali Filča – reče Nevil, okruglog lica ispunjenog strahom – a svi znaju da sam ja takoreći Poruga.

* * *

Druge nedelje decembra profesorka Mek Gonagal je, kao i obično, pošla naokolo da zapiše imena onih koji ostaju u školi za Božić. Hari, Ron i Hermiona su se upisali na taj spisak; čuli su da i Melfoj ostaje, što im je bilo vrlo sumnjivo. Raspust bi bio odlična prilika da iskoriste višesokovni napitak i pokušaju da mu izmame priznanje.

Nažalost, napitak je bio tek napola gotov. Još uvek su im trebali dvorogov rog i koža drekavca; jedini način da ih nabave bio je da ih uzmu iz Snejpovog ličnog skladišta. Hari je osećao da bi se radije suočio s legendarnim Sliterinovim čudovištem nego da ga Snejp uhvati kako mu potkrada kabinet.
– Ono što nama treba – reče Hermiona odsečno, dok se bližio dvočas Napitaka četvrtkom popodne – jeste diverzija. Onda neko od nas može da se ušunja u Snejpov kabinet i uzme sve što nam je potrebno.
Hari i Ron je nervozno pogledaše.
– Mislim da bi najbolje bilo da ja izvedem samu krađu – nastavi Hermiona. – Vas dvojica ćete biti izbačeni ako upadnete u još neku nevolju, a ja imam čist dosije. Stoga vi samo treba da napravite dovoljno gužve da zadate Snejpu posla makar pet minuta.
Hari se slabašno nasmeši. Namerno pravljenje gužve na Snejpovom času Napitaka bilo je bezbedno koliko i ubosti usnulog zmaja u oko.
Časovi Napitaka održavani su u jednoj od velikih tamnica. Poslepodnevni čas četvrtkom počeo je kao i obično. Dvadeset kazana koji se puše stajalo je između drvenih stolova na kojima su bile mesingane vage i tegle s raznim sastojcima. Snejp se šetkao između zagušljivih isparenja praveći zajedljive komentare na račun rada grifindoraca, dok su se sliterinci kikotali u znak podrške. Drako Melfoj, koji je bio Snejpov omiljeni učenik, stalno je svojim buljavim ribljim očima sevao na Rona i Harija, koji su znali da će, ako mu uzvrate, biti kažnjeni pre nego što stignu da kažu „nepravda“.

Harijev naduvavajući rastvor bio je previše redak, ali je on imao na umu mnogo važnije stvari. Čekao je na Hermionin znak, i jedva je čuo Snejpa koji se zaustavio tek da bi se podrugljivo zacerekao videvši njegov vodenkast napitak. Kada se Snejp okrenuo i otišao da kinji Nevila, Hermiona uhvati Harijev pogled i klimnu glavom.

Hari se hitro sagnu iza svog kazana, izvuče iz džepa jedan od Fredovih Filibasterovih vatrometa i brzo ga aktivira svojim čarobnim štapićem. Vatromet poče da šišti i pucketa. Znajući da ima samo nekoliko sekundi, Hari se uspravi, nanišani i baci ga kroz vazduh; sleteo je pravo na metu, u Gojlov kazan.
Gojlov napitak istog trena eksplodira, isprskavši ceo razred. Đaci su vrištali kad bi ih naduvavajući rastvor pogodio. Melfoja je pogodio po licu i nos poče da mu se naduvava kao balon. Gojl se nespretno teturao naokolo, držeći ruke na očima, koje su narasle do veličine tanjira, dok je Snejp pokušavao ponovo da uspostavi mir i otkrije šta se desilo. Kroz zbrku, Hari vide Hermionu kako se tiho iskrada kroz vrata.
– Tišina! TIŠINA! – urlao je Snejp. – Svi koji su poprskani neka dođu ovamo po splašnjavajuću smesu. Samo da otkrijem ko je ovo uradio...
Hari se obuzdavao da se ne nasmeje gledajući Melfoja kako hita napred, dok mu se glava klatila pod težinom nosa veličine dinjice. Dok se pola razreda teturalo ka Snejpovom stolu, jedni povijeni pod težinom ruku veličine toljaga, drugi ne mogavši da govore kroz ogromne naduvene usne, Hari vide Hermionu kako je šmugnula nazad u tamnicu, s izbočinom na prednjem delu svoje odore.
Kada su svi uzeli po veliki gutljaj protivotrova i kada su raznovrsni otoci spali, Snejp odjuri do Gojlovog kazana i izvadi izobličeni crni ostatak vatrometa. Iznenada zavlada tišina.
– Ako ikada otkrijem ko je ovo bacio – prošaputa Snejp – lično ću se postarati da bude izbačen iz škole.
Hari na lice nabaci izraz za koji se nadao da odražava zbunjenost. Snejp je gledao pravo u njega i zvono koje je zazvonilo posle deset minuta bilo je više nego dobrodošlo.
– Znao je da sam ja – reče Hari Ronu i Hermioni, dok su žurili nazad u kupatilo Jecajuće Mirte. – Video sam.
Hermiona ubaci nove sastojke u kotlić i poče grozničavo da meša.
– Biće gotov za dve nedelje – reče radosno.
– Snejp ne može da dokaže da si ti to uradio – reče Ron razuveravajuće Hariju. – Šta može da učini?
– Poznajući Snejpa, nešto opako – reče Hari, dok je napitak penio i ključao.

* * *

Nedelju dana kasnije, Hari, Ron i Hermiona prolazili su kroz Ulaznu dvoranu kad spaziše malenu grupu učenika okupljenu oko oglasne table kako čitaju list pergamenta

koji je upravo bio okačen. Šejmus Finigan i Din Tomas ih pozvaše da priđu, delujući uzbuđeno.
– Osnivaju Klub dvoboja! – reče Šejmus. – Prvi sastanak je večeras! Ne bi mi škodili časovi dvoboja, mogli bi da budu vrlo korisni ovih dana...
– Šta je, misliš da će Sliterinovo čudovište da te izazove na dvoboj? – reče Ron. Ali i on zainteresovano pročita obaveštenje.
– Moglo bi da bude korisno – reče on Hariju i Hermioni dok su išli na večeru. – Je l’ idemo?
Hari i Hermiona se složiše, i tako u osam uveče pohitaše nazad u Veliku salu. Dugački stolovi za ručavanje su nestali, a duž jednog zida pojavila se zlatna bina, osvetljena hiljadama sveća koje su lebdele u vazduhu. Tavanica je ponovo bila baršunastocrna i činilo se da se najveći deo škole smestio ispod nje, svi noseći čarobne štapiće, delujući uzbuđeno.
– Pitam se ko će nas podučavati? – reče Hermiona, dok su se provlačili kroz raspričanu gomilu. – Neko mi je rekao da je profesor Flitvik bio šampion u dvobojima kad je bio mlad, možda će on.
– Samo da nije... – poče Hari, ali pri kraju rečenice zastenja. Gilderoj Lokhart se upravo peo na binu, blistajući u šljivaplavoj odori, u pratnji nikog drugog do Snejpa, odevenog u uobičajenu crnu odoru.
Lokhart mahnu rukom moleći za tišinu: – Priđite, priđite! Da li me svi vidite? Da li me čujete? Odlično!
– Dakle, profesor Dambldor mi je dao odobrenje da osnujem ovaj mali Klub dvoboja, da vas uvežbam za slučaj da vam ikad zatreba da se branite, kao što sam ja lično bezbroj puta bio u prilici – za sve pojedinosti, pogledajte moja objavljena dela.
– Dozvolite da vam predstavim mog pomoćnika, profesora Snejpa – reče Lokhart, a širok osmeh mu blesnu na licu. – Kazao mi je da i sâm zna nešto malo o dvobojima, i sportski je pristao da mi pomogne u kratkoj demonstraciji, pre nego što počnemo. E sad, mališani, ne brinite se – i dalje ćete imati svog nastavnika Napitaka kada ja završim s njim, ne bojte se!
– Zar ne bi bilo dobro da jedan drugog dokrajče? – promrmlja Ron Hariju na uvo. Snejp izvi gornju usnu. Hariju nije bilo jasno kako to da se Lokhart još uvek
smeje. Kada bi Snejp njega tako gledao, otrčao bi što dalje od njega, brzo koliko ga noge nose.
Lokhart i Snejp se okrenuše jedan prema drugom i pokloniše se. Barem je to Lokhart uradio, uz mnogo uvijanja rukama, dok je Snejp samo razdražljivo klimnuo glavom. Onda podigoše svoje čarobne štapiće poput mačeva ispred sebe.
– Kao što vidite, držimo štapiće u dozvoljenom borbenom stavu – reče Lokhart zanemeloj gomili. – Kad izbrojim do tri, bacićemo prve čini. Naravno, nijedan od nas neće ciljati da ubije.
– Ne bih se kladio u to – promrmlja Hari, gledajući Snejpa kako pokazuje zube.

– Jedan... dva... tri...

Obojica zamahnuše štapićima preko svojih ramena. Snejp povika: – Ekspeliarmus! – Pojavi se zaslepljujuć blesak skerletnog svetla, i Lokhart bi oboren: odleteo je unazad sa bine, udario u zid i skliznuo dole, prućivši se po podu.
Melfoj i neki od sliterinaca radosno uskliknuše. Hermiona je cupkala kao na iglama. – Mislite li da je dobro? – cičala je kroz prste.
– Koga je briga? – rekoše Hari i Ron uglas.
Lokhart se nesigurno pridiže na noge. Šešir mu je spao s glave, a talasasta kosa mu se zamrsila.
– Eto, vidite! – reče on, teturajući se nazad na binu. – To je bila Razoružavajuća čin – kao što vidite, izgubio sam svoj štapić – ah, hvala vam, gospođice Braun. Da, odlična je ideja da im to pokažete, profesore Snejp, ali, ako mi dozvoljavate da kažem, bilo je očigledno da ćete je baciti. Da sam hteo da je zaustavim, bilo bi previše lako. Međutim, mislio sam da bi bilo poučno da ih pustim da vide...
Snejp ga pogleda kao da će ga ubiti. Možda je i Lokhart to primetio, jer je rekao:
– Dosta demonstriranja! Sići ću među vas i podeliću vas u parove. Profesore Snejp, da li biste hteli da mi pomognete...
Kretali su se kroz gomilu, spajajući učenike u parove. Lokhart je spojio Nevila sa Džastinom Finč-Flečlijem, ali je Snejp prvi stigao do Harija i Rona.
– Vreme je da rastavimo tim snova – iskezi se on podrugljivo. – Vizli, ti ćeš biti partner Finiganu. Poteru...
Hari se bez razmišljanja okrenu ka Hermioni.
– Neće moći – reče Snejp, smeškajući se ledeno. – Gospodine Melfoj, dođite ovamo. Da vidimo šta ćete napraviti od čuvenog Potera. A vi, gospođice Grejndžer – možete da budete par sa gospođicom Balstroud.
Melfoj se došeta do njih, kezeći se. Iza njega je išla devojčica iz Sliterina koja je Harija podsećala na sliku koju je video u Raspustu s baba-vešticama. Bila je velika i četvrtasta, a njena teška vilica je napadno štrčala. Hermiona joj uputi slab osmeh, koji joj ova ne uzvrati.
– Okrenite se ka svojim partnerima! – povika Lokhart s bine. – I poklonite se! Hari i Melfoj jedva da su nagnuli glave, ne skidajući pogled jedan s drugoga.
– Pripremite štapiće! – viknu Lokhart. – Kada izbrojim do tri, bacite svoje čini da razoružate protivnike – samo ih razoružajte – nećemo nikakve nezgode. Jedan... dva...
tri...
Hari zamahnu štapićem preko ramena, ali je Melfoj počeo već na „dva“: njegova čin udari Harija tako jako da se oseti kao da ga je neko tiganjem tresnuo po glavi. Zateturao se, ali se činilo da je sve bilo u redu i, ne gubeći više vreme, Hari uperi štapić pravo u Melfoja i povika: – Riktusempra!
Snop srebrne svetlosti pogodi Melfoja u stomak i on se presavi, stenjući.
– Rekao sam samo razoružavanje – povika Lokhart uzbuđeno iznad glava gomile

koja se borila kad Melfoj pade na kolena. Hari ga je pogodio Golicljivom čini, i Melfoj jedva da je mogao da se pomeri od smeha. Hari nije hteo da baca čini na Melfoja dok je ovaj na podu, uz maglovit osećaj da bi to bilo nesportski, ali se pokazalo da je to bila greška. Boreći se da dođe do daha, Melfoj uperi svoj štapić ka Harijevim kolenima i, gušeći se, reče: – Tarantalegra! – i sledećeg trenutka Harijeve noge počeše brzo da se trzaju, van njegove kontrole, kao da plešu.

– Stanite! Stanite! – vrištao je Lokhart, ali Snejp uze stvar u svoje ruke.
– Finite Inkantatem! – povika on. Harijeve noge prestadoše da igraju, Melfojev smeh zamre, i obojica su najzad mogla da podignu pogled.
Nad poprištem je lebdela izmaglica od zelenog dima. I Nevil i Džastin su ležali na podu, dahćući. Ron je držao Šejmusa, čije je lice bilo pepeljastosivo, izvinjavajući se za ono što je uradio njegov polomljeni štapić, šta god to bilo, ali Hermiona i Milisent su i dalje bile u pokretu. Milisent je držala Hermionu u klinču, a Hermiona je jecala od bola. Oba njihova štapića ležala su zaboravljena na podu. Hari priskoči i odvuče Milisent. Što je bilo teško, budući da je ona bila mnogo veća od njega.
– Bože, bože – reče Lokhart, probijajući se kroz gužvu i posmatrajući posledice dvoboja. – Ustani, Makmilane... pazite tamo, gospođice Foset... stegni jako, But, i začas će prestati da krvari...
– Mislim da bi bilo najbolje da vas naučim kako da blokirate neprijateljske čini – reče Lokhart, stojeći usplahireno nasred dvorane. On baci pogled na Snejpa, čije su crne oči svetlucale, i brzo skrenu pogled. – Da nađemo par dobrovoljaca: Longbotom i Finč-Flečli, hoćete li vi?
– Loša ideja, profesore Lokhart – reče Snejp, doklizavši do njega poput velikog zlog slepog miša. – Longbotom ostavlja pustoš za sobom i prilikom najjednostavnijih čini. Ono što bi ostalo od Finč-Flečlija poslali bismo u bolničko krilo u kutiji šibica.

– Nevilovo okruglo ružičasto lice postade još ružičastije. – Šta kažeš na Melfoja i Potera? – upita Snejp uz izopačen osmeh.
– Odlična ideja! – reče Lokhart, mahnuvši Hariju i Melfoju da dođu do sredine dvorane, dok se gomila razdvajala da im napravi prostor.
– Dakle, Hari – reče Lokhart – kada Drako uperi svoj štapić u tebe, ti uradi ovo. On pridiže svoj štapić, pokuša njime da izvede komplikovan uvijajući pokret i
ispusti ga. Snejp se iskezi dok ga je Lokhart brzo podizao, govoreći: – Uuups... moj štapić je malo uzbuđen.
Snejp se primače Melfoju, sagnu se i prošaputa mu nešto na uvo. I Melfoj se zlobno iskezi. Hari pogleda nervozno ka Lokhartu, i upita: – Profesore, možete li ponovo da mi pokažete to blokiranje?
– Uplašio si se? – promrmlja Melfoj, tako da Lokhart nije mogao da ga čuje.
– Samo se ti nadaj – procedi Hari uglom usana.
Lokhart veselo ćušnu Harija po ramenu. – Samo uradi ono što sam ja uradio, Hari! – Šta, da ispustim štap?

Ali ga Lokhart nije slušao.

– Tri... dva... jedan... sad! – viknu on.
Melfoj brzo podiže svoj štapić i zaurla: – Serpensorcija!
Vrh njegovog štapića prasnu. Hari je uplašeno gledao kako dugačka crna zmija izleće iz njega, teško pada na pod između njih i uzdiže se, spremna da napadne. Začuše se krici, jer se gomila brzo povukla unazad, ostavljajući čist prostor.
– Ne pomeraj se, Poteru – reče Snejp lenjo, očigledno uživajući u prizoru Harija kako stoji nepomično, licem u lice s ljutom zmijom. – Ja ću se nje otarasiti...
– Dopusti meni! – viknu Lokhart. On zamahnu svojim štapićem ka zmiji i začu se glasan tresak. Umesto da nestane, zmija polete deset stopa u vazduh, i pade nazad na pod uz glasan udarac. Razjarena, besno sikćući, skliznu pravo ka Džastinu Finč-Flečliju i ponovo se uspravi, pokazujući otrovne zube, spremna da ujede.
Hari nije znao šta ga je nagnalo da to uradi. Nije bio svestan ni kada se odlučio na to. Samo je znao da su ga noge ponele napred kao da je na točkovima, i da je tupavo doviknuo zmiji: – Ostavi ga! – I zmija se čudesno – neobjašnjivo – srozala na pod, pitoma kao debelo crno baštensko crevo, očiju uprtih u Harija. Hari oseti da strah nestaje iz njega. Znao je da zmija sada nikoga više neće napasti, ali nije mogao da objasni kako to zna.
Pogledao je u Džastina, smeškajući se, očekujući da vidi da je Džastinu laknulo, ili da je zbunjen, ili čak zahvalan – ali svakako ne da je ljut i uplašen.
– Šta ti to izvodiš? – uzviknuo je, i pre nego što je Hari mogao bilo šta da kaže, Džastin se već okrenuo i izjurio iz dvorane.
Snejp iskorači napred, mahnu svojim štapićem i zmija nestade u oblačiću crnog dima. I Snejp je gledao Harija na neočekivan način: bio je to prepreden i lukav pogled, i Hariju se nimalo nije dopao. Takođe je bio nejasno svestan zloslutnog mrmljanja svuda oko zidova. Onda oseti da ga neko vuče otpozadi za njegovu odoru.
– Hajde – začuo je Ronov glas u uvu. – Kreni... hajde...
Ron ga je usmeravao ka izlazu iz sale, a Hermiona je hitala za njima. Dok su prolazili kroz vrata svi su se s obe strane sklanjali, kao da se boje da se ne zaraze. Hari nije imao pojma šta se događa, a ni Ron ni Hermiona nisu mu ništa objašnjavali dok ga nisu odvukli skroz gore, u prazan grifindorski dnevni boravak. Onda Ron gurnu Harija u fotelju, i reče: – Ti si Nemušt. Zašto nam nisi rekao?
– Ja sam... šta? – upita ga Hari.
– Nemušt! – ponovi Ron. – Možeš da pričaš sa zmijama!
– Znam – reče Hari. – Mislim, ovo je tek drugi put da sam to uradio. Jednom sam slučajno nahuškao udava, ’bou konstriktor’, na mog rođaka Dadlija u zoološkom vrtu – duga je to priča – ali mi je on kazao da nikad nije video Brazil i ja sam ga nekako oslobodio, a nisam to hteo. To je bilo pre nego što sam saznao da sam čarobnjak...

– Udav ti je rekao da nikad nije video Brazil? – ponovi Ron tiho.
– Pa? – reče Hari. – Kladim se da mnogi ovde to mogu da urade.

– O ne, ne mogu – reče Ron. – To nije čest dar, Hari. Ne valja.

– Šta ne valja? – upita Hari, već prilično ljut. – Šta vam je svima? Slušaj, da nisam rekao onoj zmiji da ne napadne Džastina...
– O, to si joj rekao?
– Kako to misliš? Bili ste tamo... čuli ste me...
– Čuo sam te da pričaš nemuštim jezikom – reče Ron – zmijskim jezikom. Mogao si da govoriš bilo šta. Nije ni čudo što se Džastin uspaničio, zvučao si kao da huškaš zmiju na njega ili tako nešto. Bilo je jezivo, znaš.
Hari zinu od iznenađenja.
– Pričao sam drugim jezikom? Ali... nisam bio svestan... kako mogu da govorim neki jezik a da i ne znam da mogu da se služim njime?
Ron zavrte glavom. I on i Hermiona su izgledali kao da im je neko umro. Hari nije shvatao šta je tako strašno.
– Hoćeš li mi reći šta je loše u tome što sam sprečio veliku odvratnu zmijurinu da odgrize Džastinu glavu? – upita. – Šta ima veze kako sam to uradio ako sam time sprečio Džastina da se priključi Hajci obezglavljenih?
– Ima veze – reče Hermiona, napokon progovorivši, utišanim glasom – zato što je Salazar Sliterin bio poznat baš po tome što je mogao da priča sa zmijama. Zbog toga je znak kuće Sliterin zmija.
Hari zinu, zapanjen.
– Baš tako – reče Ron. – I sada će cela škola misliti da si ti njegov pra-pra-pra-pra-praunuk ili tako nešto.
– Ali nisam – reče Hari, osećajući paniku koju nije baš mogao da objasni.
– To ćeš teško dokazati – reče Hermiona. – On je živeo pre oko hiljadu godina. A koliko znamo, mogao bi i da budeš.

* * *

Hari je te noći satima ležao budan. Kroz prorez na zastoru svog kreveta s baldahinom gledao je kako se sneg gomila na prozoru kule, i pitao se.
Da li bi mogao da bude potomak Salazara Sliterina? Na kraju krajeva, on nije znao ništa o očevoj porodici. Darslijevi su mu uvek branili da se raspituje za svoje čarobnjačke rođake.
Tiho, Hari pokuša da kaže nešto na nemuštom jeziku. Reči nisu htele da izađu.
Činilo se da mora da bude licem u lice sa zmijom da bi to učinio.
– Ali ja sam u Grifindoru – pomisli Hari. – Šešir za razvrstavanje ne bi me stavio ovde da imam Sliterinove krvi...
– Ah – reče pakosni glasić u njegovom mozgu – ali Šešir za razvrstavanje je i hteo da te stavi u Sliterin, zar se ne sećaš?
Hari se okrenu u krevetu. Videće Džastina sutra na Herbologiji, i objasniće mu da

je naredio zmiji da se skloni, a ne da ga napadne, što bi (pomisli on besno udarajući po jastuku) svaka budala shvatila.

* * *

Međutim, sneg koji je počeo da pada tokom noći pretvorio se do sledećeg jutra u tako jaku mećavu da je poslednji čas Herbologije u polugodištu otkazan: profesorka Mladica htela je da ušuška mandragore čarapama i šalovima, što je bio težak poduhvat koji nije htela da poveri nikom drugom. Sada je bilo veoma važno da mandragore brzo porastu i ožive Gospođu Noris i Kolina Kriveja.

Sedeći pored vatre u grifindorskom dnevnom boravku, Hari se sekirao zbog toga, dok su Ron i Hermiona koristili otkazani čas da odigraju partiju čarobnjačkog šaha.
– Pobogu, Hari – reče Hermiona razdražljivo, kad jedan od Ronovih lovaca obori jahača s njenog konja i odvuče ga s table. – Idi i nađi Džastina, ako ti je to toliko važno.
Stoga Hari ustade i izađe kroz rupu iza portreta, pitajući se gde bi Džastin mogao da bude.
Zamak beše mračniji nego što je inače po danu zbog gustog sivog snega koji se kovitlao na svakom prozoru. Drhteći, Hari prođe pored učionica u kojima su se odvijali časovi, letimično hvatajući prizore onoga što se dešavalo u njima. Profesorka Mek Gonagal je vikala na nekog ko je, sudeći po onome što je Hari čuo, pretvorio svog druga u jazavca. Odolevši porivu da pogleda unutra, Hari prođe dalje, pomislivši da Džastin možda koristi slobodan čas da nadoknadi ono što nije uradio, i odluči da prvo proveri biblioteku.
Grupa haflpafovaca koja je trebalo da ima Herbologiju zaista je sedela u dnu biblioteke, ali se Hariju nije činilo da uče. Između visokih redova polica s knjigama Hari je mogao da ih vidi, zbijenih glava, zaokupljene razgovorom. Dok je išao ka njima do ušiju mu je doprlo nešto od onoga što su govorili, i on zastade da sasluša, skriven u Odeljku nevidljivosti.
– Kako god bilo – pričao je jedan punačak dečak – rekao sam Džastinu da se sakrije gore u našoj spavaonici. Hoću reći, ako ga je Poter označio kao svoju sledeću žrtvu, najbolje je da neko vreme bude neprimetan. Naravno, Džastin je očekivao da će nešto ovako da se desi još otkako se izlanuo pred Poterom da je normalskog porekla. Džastin mu je čak rekao da je trebalo da ide na Iton. Tako nešto ne smeš bez ustručavanja da trubiš naokolo dok je Sliterinov naslednik na slobodi, zar ne?
– Znači ti si siguran da je to Poter, Erni? – zabrinuto reče devojčica s plavim kikicama.
– Hana – prozbori punački dečak svečano – on je Nemušt. Svi znaju da je to obeležje Mračnih čarobnjaka. Da li si ikad čula za nekog pristojnog da ume da priča sa zmijama? Samog Sliterina su zvali Zmijski Jezik.

Na to se začu uzbuđeno žamorenje i Erni nastavi: – Sećate se šta je pisalo na zidu? Neprijatelji naslednika, čuvajte se. Poter je imao bliski susret s Filčom. Odmah potom, Filčova mačka je napadnuta. Taj prvak, Krivej, nervirao je Potera na utakmici kvidiča slikajući ga dok je ovaj ležao u blatu. Neposredno posle toga, Krivej je napadnut.

– Mada, on uvek deluje tako fino – reče Hana nesigurno – i da, on je naterao Znate-Već-Koga da nestane. Ne može da bude sasvim zao, zar ne?
Erni tajanstveno stiša glas, haflpafovci se sagnuše bliže, a Hari se približi da bi mogao da uhvati Ernijeve reči.
– Niko ne zna kako je on preživeo napad Znate-Već-Koga. Hoću da kažem, bio je beba kad se to desilo. Trebalo je da bude raznesen u paramparčad. Samo bi stvarno moćan Mračni čarobnjak mogao da preživi takvu kletvu. – On utiša glas na jedva čujni šapat, i reče: – To je verovatno razlog zašto je Znate-Već-Ko hteo da ga ubije. Nije želeo da se još jedan Mračni gospodar nadmeće s njim. Pitam se koje još moći Poter krije?
Hari nije mogao više da izdrži. Glasno pročistivši grlo, on izađe iza police s knjigama. Da nije bio toliko ljut, smatrao bi prizor koji ga je dočekao smešnim: svi haflpafovci izgledali su kao Skamenjeni njegovom pojavom, a boja s Ernijevog lica polako nestade.
– Zdravo – reče Hari. – Tražim Džastina Finč-Flečlija.
Najgori strahovi haflpafovaca su se, očigledno, potvrdili. Svi su preplašeno gledali u Ernija.
– Šta hoćeš od njega? – upita Erni drhtavim glasom.
– Hoću da mu kažem šta se stvarno desilo s tom zmijom u Klubu dvoboja – reče Hari.
Erni se ugrize za svoje blede usne, a onda, duboko uzdahnuvši, reče: – Svi smo bili tamo. Videli smo šta se desilo.
– Onda ste primetili da se, pošto sam joj se obratio, zmija povukla? – reče Hari.
– Ja sam samo video – odgovori Erni tvrdoglavo, iako je drhtao dok je govorio – da si ti govorio nemuštim jezikom i terao zmiju na Džastina.
– Nisam je terao na njega! – reče Hari, dok mu je glas podrhtavao od besa. – Nije ga čak ni dotakla!
– Za dlaku ga je promašila – reče Erni. – A u slučaju da ti padne nešto na pamet – dodade brzo – mogu ti reći da moju porodičnu lozu možeš da pratiš kroz devet generacija veštica i veštaca, i da je moja krv čista kao i bilo čija druga, pa...
– Baš me briga kakva je tvoja krv! – reče Hari besno. – Zašto bih ja hteo da napadam decu normalskog porekla?
– Čuo sam da mrziš one Normalce s kojima živiš – uzvrati Erni brzo.
– Nemoguće je živeti s Darslijevima a ne mrzeti ih – reče Hari. – Voleo bih tebe da vidim da to probaš.

On se okrenu na peti, i izlete iz biblioteke, pri tom zaradivši prekoran pogled madam Pins, koja je glancala pozlaćene korice velike knjige čini.
Hari se teturao hodnikom, jedva primećujući gde se nalazi, toliko je bio besan. Posledica toga bila je da je naleteo na nešto veliko i čvrsto što ga obori natraške na pod.
– O, zdravo, Hagride – reče Hari, podigavši pogled.
Hagridovo lice bilo je sasvim sakriveno ispod vunene kape skroz pokrivene snegom, ali to nije mogao da bude niko drugi, jer je ispunio gotovo ceo hodnik svojim zimskim kaputom od krtičijeg krzna. Iz jedne od njegovih velikih šaka u rukavicama visio je mrtav petao.
– Jesi l’ dobro, Hari? – reče, podigavši kapu s lica da može da govori. – Š’o nisi na času?
– Otkazan je – reče Hari, pridižući se. – Šta ti radiš ovde?

– Drugi ubijen ovog polugođa – objasni on. – To je il’ lisica il’ međed krvopija, pa mi treba direktorova dozvola da bacim čini oko kokošinjca.
On pažljivije začkilji u Harija ispod svojih gustih obrva prošaranih snegom.
– Je l’ si siguran da s’ dobro? Izgledaš ljuto i smoreno.
Hari nije mogao sebe da natera da ponovi ono što su Erni i ostali haflpafovci pričali o njemu.
– Nije mi ništa – reče. – Bolje da krenem, Hagride, sledeći čas je Preobražavanje, i moram da uzmem knjige.
On ode, u mislima još uvek zaokupljen svim onim što je Erni rekao o njemu:
„Džastin je očekivao da će nešto ovako da se desi, još otkako se izlanuo pred
Poterom da je normalskog porekla...“
Hari se pope uza stepenice trupkajući nogama, i skrenu u drugi hodnik, koji je bio izrazito mračan. Jaka ledena promaja koja je duvala kroz klimava prozorska okna ugasila je baklje. Bio je na pola puta kroz prolaz kada se strmoglavo saplete o nešto što je ležalo na podu.
Okrenuo se i začkiljio, ne bi li video preko čega je pao, i oseti kao da mu se stomak rastvorio.
Džastin Finč-Flečli ležao je na podu, krut i hladan, sa sleđenim izrazom šoka na licu, a oči su mu bezizražajno zurile u plafon. Ali to nije bilo sve. Do njega je bila još jedna figura, najčudniji prizor koji je Hari ikad video.
Beše to Skoro Obezglavljeni Nik, ne više biserno beo i proziran već crn i zadimljen, koji je lebdeo nepomično i u položenom stavu na par metara iznad tla. Glava mu je bila napola otkinuta, a na licu je imao isti izraz šoka kao i Džastin.
Hari ustade, dišući brzo i isprekidano, dok mu je srce svom snagom bubnjalo po rebrima. Pogledao je uzduž i popreko po praznom hodniku, i primetio mnoštvo paukova kako beže niz njega, što dalje od tela. Jedini zvuci behu prigušeni glasovi

profesora iz učionica s obe strane.

Mogao je da pobegne, i niko nikad ne bi znao da je bio tu. Ali nije mogao tek tako da ih ostavi da leže... mora da dovede pomoć. Hoće li mu iko poverovati da on nema ništa s tim?
Dok je uspaničeno stajao, vrata odmah pored njega se uz tresak otvoriše. Pivs, poltergajst, izlete napolje.
– Opa, to je majušni ćaknuti Poter! – kikotao se Pivs, iskrivivši Harijeve naočare kad prolete pored njega. – Šta Poter smera? Zašto se Poter šunja...?
Pivs se zaustavi, usred pravljenja koluta preko glave u vazduhu. Okrenut naglavačke, on spazi Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika. Onda se ispravi, napuni pluća i, pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, povika: – NAPAD! NAPAD! JOŠ JEDAN NAPAD! NI SMRTNICI NI DUHOVI NISU BEZBEDNI! TRČITE I SPASAVAJTE ŽIVU GLAVU! NAPAAAD!
Tras – tras – tras: vrata duž hodnika počeše da se otvaraju jedna za drugima, i svi izjuriše iz učionica. Nekoliko dugih minuta vladala je takva zbrka da je Džastin bio u opasnosti da ga neko ne smrska, a mnogi su prolazili kroz Skoro Obezglavljenog Nika. Hari je bio pribijen uza zid, dok su nastavnici urlali, moleći za tišinu. Profesorka Mek Gonagal dotrča, u pratnji svojih đaka, od kojih je jedan još uvek imao crno–belu prugastu kosu. Ona upotrebi svoj čarobni štapić da izazove glasan tresak od kog odmah nasta muk, i naredi svima da se vrate u učionice. Tek što se poprište malo raščistilo, haflpafovac Erni dahćući stiže na lice mesta.
– Uhvaćen na delu! – povika Erni, lica belog kao kreč, dramatično upirući prstom u Harija.
– Dosta je, Makmilane! – reče profesorka Mek Gonagal oštro.
Pivs je cupkao gore-dole u vazduhu, zlobno se cereći, posmatrajući ceo prizor: Pivs je oduvek voleo pometnju. Kad su nastavnici nadneše nad Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika da ih pregledaju, Pivs zapeva:

O, Poteru, skoteru, o šta to radiš?

Ubijaš đake, samo da se zabaviš...

– Ćuti, Pivse! – zareža profesorka Mek Gonagal, i Pivs brzo ustuknu nazad, plazeći se Hariju.
Profesor Flitvik i profesorka Sinistra, iz astronomskog odeljenja, odnesoše Džastina gore u bolničko krilo, ali se činilo da niko nema pojma šta da rade sa Skoro Obezglavljenim Nikom. Na kraju, profesorka Mek Gonagal niotkuda stvori lepezu, koju dade Erniju uz uputstvo da njome oduva Skoro Obezglavljenog Nika gore uza stepenice. Erni je posluša, terajući Nika lepezom kao da je tihi crni hoverkraft. Tako Hari i profesorka Mek Gonagal ostadoše sami.
– Ovuda, Poteru – reče.

– Profesorka – reče Hari istog trena – kunem se da nisam...

– Ovo je sada izvan mojih moći, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal odsečno. U tišini odmarširaše iza ugla, i zaustaviše se ispred izuzetno ružnog velikog
kamenog gargojla.
– Limun-bombonice! – reče ona. To je očigledno bila lozinka, pošto gargojl iznenada ožive i skoči u stranu, a zid iza njega se razdvoji. Iako je strahovao od onog što predstoji, Hari nije mogao da ne oseti divljenje. Iza zida su bile spiralne stepenice koje su nečujno klizile naviše, poput onih u robnim kućama. Kad su on i profesorka Mek Gonagal stupili na njih, Hari začu kako se zid iza njihovih leđa zatvara. Uzdizali su se uvis u krugovima, sve više i više, dok Hari najzad, blago ošamućen, nije ispred sebe ugledao sjajna vrata od hrastovine s mesinganom kvakom u obliku grifona.

Znao je kuda ga vode. Ovo mora da je mesto gde živi Dambldor.

12. Višesokovni napitak


Na samom vrhu iskoračiše s kamenih stepenica i profesorka Mek Gonagal zakuca na vrata. Ona se tiho otvoriše, i oni uđoše. Profesorka Mek Gonagal reče Hariju da sačeka, i ostavi ga samog.

Hari pogleda oko sebe. Jedno je bilo sigurno: od svih nastavničkih kabineta u kojima je Hari bio ove godine, Dambldorov je bio ubedljivo najinteresantniji. Da nije bio preplašen zbog toga što mu preti opasnost da ga izbace iz škole, bilo bi mu veoma drago što ima priliku da ga razgleda.
Bila je to velika, lepa, kružna soba puna čudnovatih, tihih šumova. Na stolovima s tankim nogarama stajalo je nekoliko neobičnih srebrnih instrumenata, koji su zujali i ispuštali sićušne oblake dima. Zidovi su bili prekriveni portretima ranijih direktora i direktorki, koji su mirno dremali u svojim ramovima. Tu je bio i ogroman sto s nogarama u obliku kandži, a na polici iza njega bio je smešten otrcan, pocepan čarobnjački šešir – Šešir za razvrstavanje.
Hari je oklevao. Bacio je oprezan pogled na uspavane veštice i čarobnjake po zidovima. Sigurno neće smetati da skine Šešir i ponovo ga proba? Tek da vidi... tek da

se uveri da ga je zaista smestio u pravu kuću.

On tiho obiđe sto, podiže Šešir s police i polako ga spusti na svoju glavu. Bio je preveliki, i skliznuo mu je preko očiju, baš kao i poslednji put kada ga je stavio. Hari je zurio u crnu unutrašnjost Šešira, čekajući. Onda mu sićušni glas reče na uvo: – Nešto te muči, Hari Poteru?
– Ovaj, da – promrmlja Hari. – Ovaj... izvinite što vas uznemiravam... hteo sam da vas pitam...
– Pitaš se da li sam te stavio u pravu kuću? – reče Šešir dovitljivo. – Da... tebe je bilo posebno teško smestiti. Ali ja stojim iza onog što sam već rekao... – Harijevo srce poskoči – ... zaista bi dobro prošao u Sliterinu.
Hari oseti težinu u stomaku. Uhvati vrh Šešira i skinu ga. Mlitavo ga je držao u ruci, prljavog i izbledelog. Zatim ga gurnu nazad na policu, osećajući mučninu.
– Nisi u pravu – reče Hari glasno mirnom i tihom Šeširu. Nije se pomerao. Hari se povuče, gledajući ga. Onda ga čudan zvuk iza njega, nalik davljenju, natera da se osvrne.
Ipak nije bio sam. Na zlatnom stalku iza vrata stajala je iznemogla ptica koja je ličila na poluočerupanu ćurku. Hari je piljio u nju, a ptica mu zlokobno uzvrati pogled, i ponovo poče da ispušta zvuke kao da se davi. Hariju se činilo da je vrlo bolesna. Oči su joj bile mutne i, dok ju je Hari gledao, s repa joj otpade još nekoliko pera.

Tek što Hari pomisli kako mu samo još treba da Dambldorova ptica-mezimica ugine dok je sâm u kabinetu s njom, kad ptica buknu u plamen.
Hari vrisnu, preneražen, i ustuknu prema stolu. Grozničavo se osvrtao oko sebe, za slučaj da negde stoji čaša s vodom, ali nije mogao da je nađe. Ptica se u međuvremenu pretvorila u vatrenu loptu. Ispustila je glasan krik, a već sledećeg trenutka od nje ne ostade ništa osim tinjajuće gomile pepela na podu.
Vrata kabineta se otvoriše. Dambldor uđe, vrlo mrkog izraza lica.
– Profesore – reče Hari kao bez daha – vaša ptica... ništa nisam mogao da uradim... prosto se zapalila.
Na Harijevo zaprepašćenje, Dambldor se nasmeši.
– Bilo je krajnje vreme – reče. – Već danima je užasno izgledao, govorio sam mu da to obavi već jednom.
Zakikotao se videvši zapanjen izraz na Harijevom licu.
– Foks je Feniks, Hari. Kada dođe vreme da umre, Feniks bukne i pretvori se u plamen i ponovo se rodi iz pepela. Pogledaj ga...
Hari spusti pogled taman na vreme da vidi malo goluždravo novorođeno ptiče kako pomalja glavu iz pepela. Bilo je ružno baš kao i stara ptica.
– Šteta što si morao da ga vidiš na Plamendan – reče Dambldor i sede za sto. – Najveći deo vremena je prelep: ima divno crveno i zlatno perje. Očaravajuće stvorenje, taj Feniks. Može da nosi izuzetno težak teret, njegove suze imaju isceliteljsku moć, i stvarno je izuzetno veran ljubimac.

Od šoka što je Foksa zahvatila vatra Hari je zaboravio zbog čega je došao, ali se ponovo svega setio čim se Dambldor smestio iza stola, u svoju stolicu s visokim naslonom i uperio svoje prodorne, svetloplave oči u Harija.

Pre nego što je Dambldor stigao i reč da izusti, vrata kabineta se, uz snažan tresak, širom otvoriše, i Hagrid upade unutra s divljačkim pogledom u očima; šubara s prorezima za oči bila mu je nataknuta navrh kosmate crne glave, a u ruci mu se još uvek klatio mrtav petao.
– To nij’ bijo Hari, profesore Dambldor! – reče Hagrid brzo. – Ja sam prič’o s njime nekol’ko sekundi pre no š’o je taj dečak nađen, nij’ im’o vremena, gos’n...
Dambldor pokuša da kaže nešto, ali je Hagrid i dalje buncao, iznervirano mašući petlom naokolo, sejući perje na sve strane.
– ...nij’ mog’o da bude on, će se zakunem pred Ministarstvom magije ako budem mor’o...
– Hagride, ja...
– Uvatili ste pogrešnog dečka, gospon, ja znam da Hari nikad ne bi...
– Hagride! – reče Dambldor glasno. – Ja ne mislim da je Hari napao sve te ljude!
– O – reče Hagrid, a petao mu mlitavo ispade sa strane. – U redu. Sačekaću ondak napolje, direktoru.
I on otrupka napolje, delujući posramljeno.
– Vi ne mislite da sam to bio ja, profesore? – ponovi Hari pun nade, dok je Dambldor sklanjao petlova pera sa svog stola.
– Ne, Hari, ne mislim – reče Dambldor, mada mu se lice ponovo natmuri. – Ali i dalje hoću da razgovaram s tobom.
Hari je nervozno iščekivao dok ga je Dambldor odmeravao, spojivši vrhove svojih dugačkih prstiju.
– Moram da te pitam, Hari, želiš li nešto da mi kažeš – reče blago. – Bilo šta. Hari nije znao šta da kaže. Pomislio je na Melfoja koji viče: – Vi ste sledeći,
Blatokrvni! – i na višesokovni napitak kako se krčka u kupatilu Jecajuće Mirte. Onda je pomislio na bestelesni glas koji je čuo dvaput, i setio se šta je Ron rekao: – Čuti glasove koje niko drugi ne može da čuje nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkom svetu. – Pomislio je takođe i na to šta su svi govorili o njemu, i na svoj rastući strah uslovljen mogućnošću da je nekako povezan sa Salazarom Sliterinom...
– Ne – reče Hari – nemam ništa da vam kažem, profesore.

* * *

Dvostruki napad na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika učinio je da se ono što je do tada bilo nervoza pretvori u pravu paniku. Začudo, sve je najviše brinula sudbina Skoro Obezglavljenog Nika. Šta bi to moglo da učini tako nešto jednom duhu, pitali su se ljudi međusobno, kakva strašna sila može da naudi nekom ko je već mrtav?

Otpočela je divlja jagma za rezervacije mesta u Hogvorts ekspresu, da bi učenici mogli da odu kući za Božić.

– Ako se ovako nastavi, bićemo jedini koji će ostati – reče Ron Hariju i Hermioni.

– Mi, Melfoj, Kreb i Gojl. Kakav divan praznik!
Kreb i Gojl, koji su uvek radili isto što i Melfoj, takođe su se prijavili da ostaju za vreme praznika. Ali Hariju je bilo drago što većina dece odlazi. Bio je umoran od ljudi koji su se pribijali uza zid kad bi on išao hodnicima, kao da će mu izrasti zmijski zubi ili će da izbljuje otrov, bio je umoran od neprestanog mrmljanja, upiranja prstima u njega i siktanja kad god bi prolazio pokraj njih.
Fred i Džordž su, međutim, mislili da je sve to vrlo smešno. Marširali bi hodnicima ispred Harija vičući: – Napravite mesta za Sliterinovog naslednika, sklanjajte se s puta, prolazi izuzetno zao čarobnjak...
Persi nikako nije odobravao takvo ponašanje.
– To nije predmet šale – reče on hladno.
– Ma, briši s puta, Persi – odgovori Fred. – Hariju se žuri.
– Da, mora da skokne do Dvorane tajni na šolju čaja sa svojim zubatim slugom – reče Džordž, kikoćući se.
Ni Džini to nije bilo nimalo zabavno.
– O, nemojte – cvilela je čim bi Fred glasno upitao Harija koga će sledećeg da napadne, ili kad bi se Džordž, kad god sretne Harija, pretvarao da odbija Harijev napad velikim češnjem belog luka.
Hariju to nije smetalo. Osećao se bolje što makar Fred i Džordž i samu pomisao da je on Sliterinov naslednik smatraju prilično smešnom. Ali su njihove ludorije, čini se, nervirale Draka Melfoja, koji je bivao sve mrzovoljniji svaki put kad bi ih zatekao da to rade.
– To je zato što se jedva uzdržava da ne prizna da je to u stvari on – reče Ron znalački. – Znate da ne voli da je neko u bilo čemu bolji od njega, a tebi sada pripisuju zasluge za njegove prljave poslove.
– Neće dugo – reče Hermiona likujuće. – Višesokovni napitak je skoro gotov. Uskoro ćemo ionako izvući istinu od njega.

* * *

Polugodište se najzad završilo, i na zamak se spustila tišina, duboka kao sneg pod nogama. Hariju je izgledala pre umirujuća no sumorna, i uživao je u tome što su on, Hermiona i Vizlijevi sami u grifindorskom tornju, što je značilo da mogu bučno da se igraju praskavih puckavaca a da nikom ne smetaju i da mogu sami da uvežbavaju dvoboje. Fred, Džordž i Džini izabrali su radije da ostanu u školi, umesto da s gospodinom i gospođom Vizli posete Bila u Egiptu. Persi, koji nije odobravao ono što je nazivao njihovim detinjastim ponašanjem, nije provodio mnogo vremena u

grifindorskom dnevnom boravku. Već im je nadmeno stavio do znanja da je on ostao za Božić samo zato što kao asistent oseća dužnost da podrži profesore u ovim teškim vremenima.

Osvanulo je Božićno jutro, hladno i belo. Harija i Rona, koji su ostali sami u svojoj spavaonici, probudila je rano izjutra Hermiona, uletevši unutra potpuno obučena, punih ruku poklona za obojicu.
– Probudite se – reče ona glasno, povlačeći zavese s prozora.
– Hermiona... ti ne bi smela da budeš ovde – reče Ron zaklanjajući oči od svetla.
– Srećan Božić i tebi – reče Hermiona, dobacivši mu poklon. – Ja sam budna već skoro sat vremena, dodavala sam još čipkastokrilih muva u napitak. Gotov je.
Hari se pridiže u sedeći položaj, odjednom sasvim razbuđen.
– Jesi li sigurna?
– Sto posto – reče Hermiona, premeštajući pacova Krasticu da bi mogla da sedne na kraj njegovog kreveta s baldahinom. – Ako hoćemo to da obavimo, mislim da bi trebalo večeras.
U tom trenutku u sobu upade Hedviga, noseći u kljunu malen paketić.
– Zdravo – reče Hari veselo kad je sletela na njegov krevet – ti ponovo govoriš sa mnom?
Ona mu gricnu uvo u znak naklonosti, što je bio mnogo bolji poklon od onog koji je donela, a za koji se ispostavilo da je od Darslijevih. Poslali su Hariju čačkalicu i poruku u kojoj su mu rekli da proveri može li da ostane u Hogvortsu i preko letnjeg raspusta.
Ostali božićni pokloni za Harija bili su mnogo lepši. Hagrid mu je poslao ogromnu limenu kutiju karamela, koje je Hari odlučio da omekša na vatri pre nego što reši da ih pojede. Ron mu je dao knjigu Let s Topovima , štivo sa zanimljivim podacima o njegovom omiljenom kvidičkom timu, a Hermiona mu je kupila raskošno orlovsko pero za pisanje. Hari je otvorio poslednji poklon i našao nov, ručno ispleten džemper od gospođe Vizli i veliku tortu sa šljivama. Odložio je njenu čestitku osetivši novi nalet krivice – mislio je na kola gospodina Vizlija, koja nisu viđena još od sudara s Mlatarajućom vrbom, i na sledeće kršenje pravila koje su on i Ron planirali.

* * *

Niko, pa čak ni onaj ko umire od straha zato što će kasnije uzeti višesokovni napitak, nije mogao a da ne uživa u božićnom ručku na Hogvortsu.
Velika sala je izgledala veličanstveno. Ne samo da je u njoj bilo tuce mrazom prekrivenih jelki i gustih traka zelenike i imele koje su se ukrštale na plafonu, nego je s plafona padao i začarani sneg, topao i suv. Dambldor ih je poveo da zapevaju nekoliko njemu omiljenih božićnih pesama, a Hagrid je, posle svakog pehara punča od jaja koji bi ispio, postajao sve glasniji. Persi, koji nije primetio da mu je Fred

začarao asistentsku značku, tako da je na njoj sada pisalo „alavac“, stalno ih je zapitkivao zašto se kikoću. Harija čak nije bilo briga što Melfoj sa sliterinskog stola dobacuje glasne, podrugljive zamerke o njegovom novom džemperu. Uz malo sreće, kroz samo nekoliko sati Melfoj će dobiti zasluženu kaznu.

Hari i Ron jedva da su smazali po treću porciju božićnog pudinga, kad ih Hermiona izvede iz Sale da utanače planove za to veče.
– Još uvek nam treba ponešto od onih u koje ćemo se pretvoriti – reče Hermiona prozaičnim glasom, kao da ih šalje u samoposlugu da kupe deterdžent. – A očigledno će biti najbolje ako uzmete nešto od Kreba i Gojla. Oni su Melfojevi najbolji drugovi, njima on sve priča. Takođe treba da budemo sigurni da se pravi Kreb i Gojl neće pojaviti pred nama dok ga budemo ispitivali.
– Sve sam smislila – nastavi ona mirno, ne obraćajući pažnju na zbunjena lica Harija i Rona. Držala je dva velika čokoladna kolača. – Napunila sam ih običnim praškom za spavanje. Vi samo treba da se pobrinete da ih Kreb i Gojl pronađu. I sami znate koliko su halapljivi, sigurno će ih pojesti. Kada budu zaspali, iščupajte nekoliko vlasi njihove kose, a njih dvojicu sakrijte u ostavu za metle.
Hari i Ron se pogledaše s nevericom.
– Hermiona, ne mislim da...
– Stvar bi mogla da krene sasvim naopako...
Ali Hermionine oči zablistaše čeličnim sjajem, ne mnogo različitim od onog kakav se ponekad javljao u očima profesorke Mek Gonagal.
– Napitak će biti beskoristan bez Krebovih i Gojlovih vlasi – reče ona strogo. – Da li vi zaista želite da ispitate Melfoja, ili ne?
– Dobro, u redu, u redu – reče Hari. – Nego, šta ćeš ti? Čiju ćeš ti kosu da počupaš?
– Ja već imam to što mi treba! – odgovori Hermiona veselo, vadeći malenu bočicu iz džepa, i pokazujući im jednu vlas u njoj. – Sećate se kada smo se Milisent Balstroud i ja rvale u Klubu dvoboja? Ostavila je ovo na mojoj odori kada je pokušavala da me zadavi! Ona je otišla kući za Božić – tako da ću prosto morati da kažem sliterincima da sam odlučila da se vratim.
Kada je Hermiona ponovo odjurila da proveri višesokovni napitak, Ron se okrenu ka Hariju s izrazom koji je predskazivao propast.
– Da li si ikada čuo za plan u kome bi više stvari moglo da krene naopako?

* * *

Ali, na Harijevo i Ronovo iznenađenje, prva faza operacije prošla je glatko, baš kao što je Hermiona i rekla. Vrebali su u pustoj Ulaznoj dvorani posle božićnog čaja čekajući Kreba i Gojla, koji su ostali sami za sliterinskim stolom, gde su halapljivo jeli četvrtu porciju kolača. Hari je natakao čokoladne kolače povrh ograde od

stepeništa. Kada su primetili Kreba i Gojla kako izlaze iz Velike sale, Hari i Ron se brzo sakriše iza viteškog oklopa pored ogromnih ulaznih vrata.
– Može li neko biti toliko glup? – šapnu Ron ushićeno kad Kreb radosno pokaza Gojlu na kolače, i zgrabi ih. Glupavo se cereći, oni strpaše cele kolače u svoja velika usta. Za trenutak su obojica halapljivo žvakala, s pobedonosnim izrazom na licima. A onda se, bez i najmanje promene izraza, obojica srušiše nauznak na pod.
Najteži deo posla bio je da ih sakriju u ostavu s druge strane hodnika. Kada su bili bezbedno smešteni među kofe i resaste metle, Hari izvuče nekoliko čekinja koje su prekrivale Gojlovo čelo, a Ron iščupa nekoliko Krebovih vlasi. Takođe su im ukrali i cipele, jer su njihove bile premale za Krebova i Gojlova ogromna stopala. Onda su, još uvek zapanjeni onim što su upravo uradili, otrčali do kupatila Jecajuće Mirte.

Jedva su mogli da vide od gustog crnog dima koji je kuljao iz separea u kom je Hermiona mešala napitak u kotlu. Podigavši odore preko noseva, Hari i Ron tiho pokucaše na vrata.
– Hermiona?
Čuli su škljocanje brave i Hermiona se pojavi, sjajnog lica, sva ustreptala. Iza nje se čulo plup plup – ključanje mehurića lepljivog i gustog napitka. Tri visoke staklene čaše bile su spremne na klozetskoj šolji.
– Da li ste ih uzeli? – upita Hermiona bez daha. Hari joj pokaza Gojlovu kosu.
– Odlično. A ja sam krišom uzela ove rezervne odore iz perionice – reče Hermiona, pridigavši malu vreću. – Trebaće vam veći broj, kad postanete Kreb i Gojl.
Sve troje se zapiljiše u kotao. Izbliza, napitak je ličio na gusto, tamno blato koje je tromo ključalo.
– Sigurna sam da sam sve uradila kako treba – reče Hermiona, nervozno iščitavajući umrljane stranice Napitaka najdejstvenijih. – Izgleda kao što piše da treba... Kad ga popijemo, imaćemo tačno sat vremena pre nego što se ponovo vratimo u svoja obličja.
– Šta sad? – prošaputa Ron.
– Sad ga razdelimo u tri čaše i dodamo vlasi kose.
Hermiona kutlačom nasu veće količine napitka u svaku od čaša. A onda, dok su joj se ruke tresle, istrese dlaku Milisent Balstroud iz svoje bočice u prvu čašu.
Napitak glasno zašišta, kao uzavreo čajnik, i jako se zapeni. Trenutak kasnije postade bolesnički žućkast.
– Uf, esencija Milisent Balstroud – reče Ron, posmatrajući je s gnušanjem. – Kladim se da ima odvratan ukus.
– Dodaj onda svoje – reče Hermiona.
Hari ispusti Gojlovu dlaku u srednju čašu, a Ron stavi Krebovu u poslednju. Obe čaše zašištaše i zapenušaše se. Gojlova postade oker boje sline, a Krebova odvratno

tamnosmeđa.

– Čekajte – reče Hari, kada su Ron i Hermiona posegli za svojim čašama. – Bolje da ih ne ispijemo svi ovde: kada se pretvorimo u Kreba i Gojla, nećemo moći da stanemo ovde. A ni Milisent Balstroud nije kao vita vila.
– Pametno – reče Ron, otključavajući vrata. – Ući ćemo u zasebne kabine.
Pazeći da ne prospe svoj višesokovni napitak, Hari skliznu u srednji separe.
– Spremni? – upita on.
– Spremni – oglasiše se Ron i Hermiona
– Jedan... dva... tri...
Zapušivši nos, Hari ispi napitak u dva velika gutljaja. Imao je ukus prekuvanog kupusa.
Istog trenutka njegova unutrašnjost poče da se grči i uvija kao da je upravo progutao žive zmije – zgrčen, pitao se da li će mu pozliti – onda se gorući osećaj brzo proširi od njegovog stomaka do vrhova prstiju na rukama i nogama. Usledio je užasan osećaj topljenja koji ga je bacio na zemlju četvoronoške, kao da mu sva koža po telu ključa poput vrućeg voska, i na njegove oči šake počeše da mu rastu, prsti mu odebljaše, nokti se raširiše, a zglobovi mu se izbočiše kao klinovi. Ramena su mu se bolno rastezala, a peckanje na čelu govorilo mu je da mu kosa klizi nadole ka obrvama. Odora mu se rascepa čim su grudi počele da mu se šire, kao bure kome su popucali obruči; stopala su mu se patila u cipelama četiri broja manjim...
Zatim sve prestade, naglo, kao što je i započelo. Hari je ležao licem na hladnom kamenom podu, slušajući Mirtu kako sumorno mrmori u klozetu na samom kraju kupatila. On s teškom mukom izu cipele, i ustade. Znači, ovakav je osećaj biti Gojl. Drhtavim ogromnim rukama svukao je svoju staru odoru, koja mu je landarala stopu kraća iznad gležnjeva, navukao rezervnu i zavezao pertle na Gojlovim cipelama nalik čamcima. Posegao je rukom da skloni kosu s očiju, ali osetio je samo kratke žilave čekinje visoko na čelu. Onda je shvatio da mu se od naočara muti pogled, jer Gojlu očigledno nisu bile potrebne. Skinuo ih je i upitao: – Je li sve u redu s vama dvoma? – Iz usta mu se ote Gojlov dubok hrapav glas.
– Aha – začu se Krebovo duboko groktanje sleva.
Hari otključa vrata svog separea i izađe pred naprslo ogledalo. Odatle je u njega, glupim upalim očima, blenuo Gojl. Hari se počeša po uvu. I Gojl učini isto.
Ronova vrata se otvoriše. Zurili su jedan u drugog. Osim što je delovao bledo i zgranuto, Ron se nimalo nije razlikovao od Kreba, počevši od kose, koja je izgledala kao da su mu na glavu stavili lonac pre šišanja, do ruku dugačkih kao u gorile.
– Ovo je neverovatno – reče Ron, prilazeći ogledalu i bockajući Krebov pljosnati nos. – Neverovatno.
– Bolje da krenemo – reče Hari, olabavivši svoj ručni sat, koji se urezivao u Gojlov debeli ručni zglob. – Moramo još da saznamo gde je sliterinski dnevni boravak, samo se nadam da ćemo naći nekoga kog ćemo moći da pratimo...

Ron, koji je zurio u Harija, primeti: – Ne znaš kako bizarno izgleda videti Gojla kako misli. – On zalupa na Hermionina vrata. – Hajde, treba da krenemo...
Odgovori im piskav glas. – Ja... ja mislim da ipak neću ići. Idite vi bez mene.
– Hermiona, znamo da je Milisent Balstroud ružna, niko neće znati da si to ti.
– Ne – stvarno – ja neću ići. Vas dvojica požurite, gubite vreme.

– E tako više ličiš na Gojla – reče Ron. – Tako izgleda svaki put kada mu neki nastavnik postavi pitanje.

– Hermiona, da li si dobro? – upita je Hari kroz vrata.
– Dobro – dobro sam... Idite...
Hari pogleda na svoj sat. Već je prošlo pet od njihovih dragocenih šezdeset minuta.
– Srešćemo se ponovo s tobom ovde, važi? – reče.
Hari i Ron oprezno otvoriše vrata kupatila, proveriše ima li nekog na vidiku, i izađoše.
– Nemoj tako da mašeš rukama – promrmlja Hari Ronu.
– A?
– Kreb ih drži nekako kruto...
– Ovako?
– Da, tako je bolje.
Oni siđoše niz mermerne stepenice. Sad im je samo bio potreban neki sliterinac koga bi mogli da prate do sliterinskog dnevnog boravka, ali nikog nije bilo u blizini.
– Imaš neku ideju? – promrmlja Hari.
– Sliterinci uvek odande dolaze na doručak – reče Ron, pokazujući glavom ka ulazu u tamnice. Jedva da je to izustio kad se na ulazu pojavi devojčica s dugom kovrdžavom kosom.
– Izvini – reče Ron, žureći ka njoj – zaboravili smo put do našeg dnevnog boravka.
– Molim? – reče devojčica kruto. – Našeg dnevnog boravka? Ja sam iz Rejvenkloa.
Ona produži, podozrivo se osvrćući ka njima.
Hari i Ron požuriše niz kamene stepenice u mrak, a njihovi koraci su snažno odjekivali kad god bi ogromna stopala Kreba i Gojla lupila o pod. Činilo im se da ovo neće biti tako lako kao što su se nadali.
Lavirintski prolazi bili su pusti. Zalazili su sve dublje i dublje ispod škole, neprekidno proveravajući koliko im je još vremena ostalo. Posle četvrt časa, kada su već postajali očajni, iznenada začuše kretanje ispred sebe.
– Ha! – reče Ron uzbuđeno. – Ovo mora da je jedan od njih!
Figura je izranjala iz jedne od bočnih soba. Međutim, kada su požurili bliže, srce im pretrnu. Nije bio sliterinac, već Persi.

– Šta ti radiš ovde dole? – upita Ron iznenađeno. Persi je izgledao uvređeno.
– To se – reče on ledeno – tebe ne tiče. Ti si Kreb, zar ne?
– Št... o, da – reče Ron.
– Pa, požurite u svoje spavaonice – reče Persi strogo. – Ovih dana nije bezbedno lutati unaokolo po mračnim hodnicima.
– Ti to činiš – istaknu Ron.
– Ja sam – reče Persi, ispravivši se – asistent. Mene ništa neće da napadne.
Iza Harija i Rona iznenada odjeknu nečiji glas. Ka njima je koračao Drako Melfoj i, po prvi put u životu, Hariju je bilo drago što ga vidi.
– Tu ste – stade Drako da oteže, gledajući u njih. – Nije valjda da ste vas dvojica sve vreme krkali u Velikoj sali? Tražio sam vas, hoću da vam pokažem nešto zaista smešno.
Melfoj pogledom prostreli Persija.
– A šta ti radiš ovde dole, Vizli? – reče podrugljivo.

– Mogao bi da pokažeš više poštovanja prema školskom asistentu! – reče on. – Ne sviđa mi se tvoje držanje!
Melfoj se zlurado iskezi, i dade znak Hariju i Ronu da ga prate. Hariju je malo falilo da se izvini Persiju, ali se taman na vreme zaustavio. On i Ron požuriše za Melfojem koji, dok su skretali u sledeći hodnik, reče: – Taj Piter Vizli...
– Persi – ispravi ga Ron bez razmišljanja.
– Kako god – reče Melfoj. – Primetio sam da se u poslednje vreme mnogo šunja naokolo. A kladim se da znam i šta smera. Misli da će sam samcijat da uhvati Sliterinovog naslednika.
On se nasmeja, kratko i podrugljivo. Hari i Ron se uzbuđeno pogledaše. Melfoj se zaustavi ispred određenog dela golog, vlažnog, kamenog zida.
– Koja beše nova lozinka? – upita on Harija.
– Ovaj... – reče Hari.
– A, da – čistokrvni! – reče Melfoj, ne slušajući ga, a kamena vrata skrivena u zidu kliznuše i otvoriše se. Melfoj umaršira kroz njih, a Hari i Ron su ga pratili.
Sliterinski dnevni boravak bio je jedna dugačka niska soba duboko ispod zemlje, neravnih zidova i s tavanicom s koje su na lancima visile loptaste zelenkaste lampe. U raskošno isklesanom kaminu ispred njih pucketala je vatra, a u izrezbarenim stolicama nazirali su se obrisi nekoliko sliterinaca.
– Čekajte ovde – reče Melfoj Hariju i Ronu, pokazavši im par praznih stolica udaljenih od vatre. – Idem da ga donesem – otac mi ga je baš poslao...
Pitajući se šta Melfoj hoće da im pokaže, Hari i Ron sedoše, dajući sve od sebe da izgledaju kao kod svoje kuće.
Melfoj se vrati za minut, držeći nešto što je izgledalo kao isečak iz novina. Gurnu

ga Ronu pod nos.

– Ovo će vas nasmejati – reče.
Hari vide kako se Ronove oči šire u šoku. On brzo pročita isečak, nasmeja se izuzetno usiljeno, i predade ga Hariju.
Bio je isečen iz Dnevnog proroka i u njemu je pisalo:

ISTRAGA U MINISTARSTVU MAGIJE

Artur Vizli, šef Odseka za zloupotrebu normalskih predmeta, danas je kažnjen s pedeset galeona zbog bacanja čini na normalski auto. Gospodin Lucijus Melfroj, nadzornik Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, gde su se začarana kola slupala ranije tokom ove godine, zatražio je danas ostavku gospodina Vizlija.

– Zbog Vizlija, Ministarstvo je izašlo na loš glas – rekao je gospodin Melfoj našem reporteru. – Očigledno je da je on nepodoban da piše naše zakone, i njegov smešni Dekret o zaštiti Normalaca treba odmah ukinuti. Nismo uspeli da dobijemo komentar gospodina Vizlija, ali je njegova supruga rekla našim reporterima da se čiste, inače će napujdati porodičnog akrepa na njih.

– Pa? – reče Melfoj nestrpljivo, kad mu Hari vrati isečak. – Zar ne misliš da je smešno?
– Ha, ha – reče Hari sumorno.
– Artur Vizli toliko voli Normalce da bi mogao da polomi svoj štapić napola i pridruži im se – rekao je Melfoj prezrivo. – Kako se ti Vizlijevi ponašaju, nikad čovek ne bi rekao da su Čistokrvni.
Ronovo, bolje reći Krebovo, lice zgrči se od besa.
– Šta je s tobom, Krebe? – obrecnu se Melfoj.
– Boli me stomak – zahropta Ron.
– Pa, onda idi gore u bolničko krilo i tresni jednom one Blatokrvne u moje ime – reče Melfoj, kikoćući se. – Znate, čudi me što Dnevni prorok još uvek nije izvestio o svim ovim napadima ovde – nastavi on zamišljeno. – Pretpostavljam da Dambldor pokušava sve da zataška. Ako se ovo uskoro ne zaustavi, biće otpušten. Otac je uvek govorio da je on nešto najgore što je moglo da se desi ovom mestu. On voli one normalskog porekla. Pristojan direktor nikad ne bi primio šljam kao što je taj Krivej.
Melfoj poče da škljoca zamišljenim fotoaparatom, i izvede okrutnu, ali tačnu imitaciju Kolina: – Poteru, mogu li da dobijem tvoju sliku, Poteru? Mogu li da dobijem tvoj autogram? Mogu li da ti poližem cipele, molim te, Poteru?
On spusti ruke i pogleda u Harija i Rona.
– Šta je s vama dvojicom danas?
I suviše kasno, Hari i Ron se na silu nasmejaše, ali je Melfoj, izgleda, bio

zadovoljan. Moguće je da su Kreb i Gojl uvek sporo kapirali.

– Sveti Poter, prijatelj Blatokrvnih – reče Melfoj polako. – Jedan od onih kojima nedostaje pravi čarobnjački osećaj, inače se ne bi šetao naokolo s onom uobraženom Blatokrvnom Grejndžerovom. A ljudi misle da je on Sliterinov naslednik!
Hari i Ron su čekali, zadržavši dah: Melfoj će im sigurno za koji sekund reći da je to on. Ali onda...
– Voleo bih da znam ko je – reče Melfoj mrzovoljno. – Mogao bih da mu pomognem.
Ronova vilica pade, tako da je Krebovo lice izgledalo još glupavije nego inače. Na svu sreću, Melfoj to nije primetio, a Hari, brzo razmišljajući, reče: – Mora da imaš neku ideju ko je iza svega toga...
– Znaš da nemam, Gojle, koliko puta moram da ti kažem? – obrecnu se Melfoj. – A ni otac ništa neće da mi ispriča kako je bilo kad je Dvorana otvorena prošli put. Naravno, to je bilo pre pedeset godina, znači pre njegovog doba, ali tata zna sve o tome, i kaže da se držalo u tajnosti te da će izgledati sumnjivo ako budem znao previše o tome. Ali znam jednu stvar: poslednji put kad je Dvorana otvorena jedna Blatokrvna osoba je ubijena. Kladim se da je samo pitanje vremena kad će neko od njih i sada biti ubijen... Nadam se da će to biti Grejndžerova – reče on s prizvukom zadovoljstva.

Ron stegnu ogromne Krebove pesnice. Osećajući da bi se možda malko odali ako bi Ron udario Melfoja, Hari ga upozoravajuće pogleda, i reče:
– Je l’ znaš da li je uhvaćen onaj ko je otvorio Dvoranu poslednji put?
– O, da... ko god bio, izbačen je iz škole – reče Melfoj. – Verovatno je još uvek u Askabanu.
– Askabanu? – upita Hari zbunjeno.
– Askabanu... čarobnjačkom zatvoru, Gojle – reče Melfoj, gledajući ga s nevericom. – Stvarno, da si još malo gluplji, išao bi četvoronoške.
On se nemirno promeškolji u stolici i reče: – Otac kaže da gledam svoja posla i pustim Sliterinovog naslednika da nastavi s ovim. Kaže da škola treba da se otarasi svih prljavih Blatokrvnih, ali da se u to ne treba mešati. Naravno, on sada ima dosta svojih briga. Znate da je Ministarstvo magije pretreslo naše imanje prošle nedelje?
Hari pokuša da natera Gojlovo glupo lice da deluje zabrinuto.
– Da... – reče Melfoj. – Srećom, nisu pronašli bogzna šta. Otac ima neke vrlo dragocene stvarčice za praktikovanje Mračnih veština. Ali na svu sreću, mi imamo vlastitu tajnu odaju ispod poda salona.
– Opa! – reče Ron.
Melfoj ga pogleda, kao i Hari. Ron pocrvene. Čak mu je i kosa postajala crvena. Nos mu se takođe polako produžavao: njihovih sat vremena je isteklo. Ron se ponovo pretvarao u sebe, a sudeći po užasnutom pogledu koji je iznenada uputio Hariju, mora da se i Hari vraćao u svoje obličje.
Obojica skočiše na noge.

– Lek za stomak – zahropta Ron, i bez daljih objašnjenja, oni potrčaše duž sliterinskog dnevnog boravka, baciše se na kameni zid, i odjuriše uz hodnik, nadajući se, uprkos svemu, da Melfoj nije ništa primetio. Hari je mogao da oseti kako mu noge klize tamo-amo u Gojlovim ogromnim cipelama, a morao je da zadigne odoru dok se smanjivao; uz stepenice su uleteli u mračnu Ulaznu dvoranu, u kojoj se čulo prigušeno lupanje iz ostave u kojoj su zaključali Kreba i Gojla. Ostaviše im njihove cipele ispred vrata ostave, i u čarapama potrčaše uz mermerne stepenice, ka kupatilu Jecajuće Mirte.

– Pa ipak nismo sasvim uzalud protraćili vreme – dahtao je Ron, zatvarajući vrata za sobom. – Znam da još uvek nismo otkrili ko je napadač, ali ću sutra pisati tati i reći mu da proveri ispod Melfojevog salona.
Hari proveri svoje lice na ispucalom ogledalu. Vratio se u normalno stanje. Stavio je naočare, a Ron pokuca na vrata Hermioninog separea.
– Hermiona, izađi, imamo toliko toga da ti ispričamo...
– Idite! – ciknu Hermiona.

– Šta je bilo? – upita je Ron. – Mora da si se do sada vratila u normalu, mi jesmo...
Ali Jecajuća Mirta odjednom kliznu kroz vrata. Hari je nikad nije video tako veselu.
– Ooooo, čekajte samo da vidite – reče ona. – Grozno je!
Čuli su škljocanje brave, i Hermiona se pojavi jecajući, a odora joj je bila navučena preko glave.
– Šta se desilo? – upita Ron nesigurno. – Je l’ još imaš Milisentin nos ili tako nešto?
Hermiona pusti odoru da padne a Ron ustuknu ka lavabou.
Lice joj je bilo pokriveno crnim dlakama. Oči su joj postale žute, a kroz kosu su joj virile duge šiljate uši.
– To je bila m-mačija dlaka! – jauknu ona. – M-Milisent Baldstroud m-mora da ima mačku! A n-napitak ne bi trebalo da se koristi za pretvaranje u životinje!
– O, ne – reče Ron.
– Strašno će te zadirkivati – reče Mirta veselo.
– U redu je, Hermiona – reče Hari brzo. – Odvešćemo te u bolničko krilo. Madam Pomfri nikad ne postavlja previše pitanja...
Dugo im je trebalo da ubede Hermionu da izađe iz klozeta. Jecajuća Mirta ih je žurno ispratila, grohotom se smejući.
– Čekaj samo dok svi saznaju da imaš rep!

13. Veoma tajni dnevnik


Hermiona je nekoliko nedelja ostala u bolničkom krilu. Kada su se ostali vratili s božićnog raspusta kolale su svakojake uznemirujuće glasine o njenom nestanku, jer su svi, naravno, mislili da je bila napadnuta. Toliko je đaka prolazilo pored bolničkog krila pokušavajući da baci pogled na nju da je Madam Pomfri ponovo izvadila paravane, i stavila ih oko Hermioninog kreveta kako bi je poštedela sramote da je drugi vide s dlakavim licem.

Hari i Ron su je posećivali svake večeri. Kada je počelo novo polugodište, svaki dan su joj donosili domaće zadatke.
– Da su meni iznikli mačji brci, ja bih se odmarao od svih zadataka – reče Ron jedne večeri, stavljajući gomilu knjiga na Hermionin noćni stočić.
– Ne budi lud, Rone, moram da budem u toku – reče Hermiona oštro. Njeno raspoloženje se znatno popravilo otkad su joj s lica nestale sve dlake, a oči postepeno počele opet da postaju smeđe. – Pretpostavljam da nemate novih tragova? – dodade šapatom, da je Madam Pomfri ne čuje.
– Ništa – reče Hari sumorno.

– A bio sam siguran da je Melfoj – ponovi Ron, po stoti put.

– Šta je to? – upita Hari pokazujući na nešto zlatno što je virilo ispod Hermioninog jastuka.
– Samo dopisnica sa željom za brzo ozdravljenje – reče Hermiona brzo, pokušavajući da je gurne van vidika, ali je Ron bio brži od nje. Izvukao je, protresao, otvorio i naglas pročitao:

Gospođice Grejndžer, želim vam brz oporavak, vaš zabrinuti nastavnik Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige za odbranu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade Veštičjeg nedeljnika za najšarmantniji osmeh.

Ron zgađeno pogleda Hermionu.

– Spavaš s ovim ispod jastuka?
Ali Hermiona je bila pošteđena odgovora jer je upravo pristigla Madam Pomfri s večernjom dozom leka.
– Zar Lokhart nije najveći ljigavac kog si ikad upoznao, a? – upita Ron Harija kad su izašli iz spavaonice i krenuli uza stepenice ka grifindorskoj kuli. Snejp im je toliko toga zadao za domaći zadatak da je Hari mislio kako će verovatno već biti u šestom razredu dok ga završi. Ron je upravo govorio kako je trebalo da pita Hermionu koliko pacovskih repova treba staviti u napitak za dizanje kose, kada im do ušiju dopreše besni povici sa sprata iznad njih.
– To je Filč – promrmlja Hari kad su se žurno popeli uza stepenice i zaustavili se, izvan vidika, pažljivo osluškujući.
– Misliš da je opet neko napadnut? – upita Ron napeto.
Stajali su mirno, nagnuvši glave u pravcu Filčovog glasa, koji je zvučao prilično histerično.
...još više posla za mene! Da brišem cele noći, kao da nemam šta da radim! Ne,
ovo je kap koja je prepunila čašu, idem kod Dambldora...
Koraci mu postepeno utihnuše, i začu se udaljen tresak vratima.
Oni oprezno proviriše iza ugla. Filč je očigledno bio na svom uobičajenom stražarskom mestu: ponovo su se zatekli tamo gde je Gospođa Noris napadnuta. Na prvi pogled su shvatili zašto je Filč vikao. Voda je poplavila pola hodnika, i činilo se da još uvek kulja ispod vrata kupatila Jecajuće Mirte. Sad, kada nije bilo Filčove galame, mogli su da čuju kako kroz zidove kupatila odjekuje Mirtino ridanje.
– Šta joj je sada? – pitao se Ron.
– Hajde da vidimo – reče Hari i, podigavši odore iznad članaka, oni prođoše kroz veliku baru do vrata s natpisom: „Ne radi“, koji su, po običaju, ignorisali, i uđoše.
Jecajuća Mirta je plakala, ako je to uopšte bilo moguće, glasnije i jače nego ikada ranije. Činilo se da se krije u klozetu u kome je i inače boravila. U kupatilu je bilo

mračno jer je bujica vode, koja je i zidove i pod ostavila sasvim mokrim, utrnula i sve sveće.
– Šta je bilo, Mirta? – upita je Hari.
– Ko je to? – grcala je Mirta očajno. – Došli ste da me i vi nečim gađate? Hari došljapka do njenog separea, i reče: – Zašto bih te bilo čime gađao?
– Nemoj mene da pitaš – povika Mirta, izronivši na još većem talasu vode, koja pljusnu na već prilično nakvašen pod. – Eto mene ovde, gledam svoja posla, a neko misli da je zabavno da me gađa knjigom...
– Ali ne može da te zaboli ako neko baci nešto na tebe – reče Hari razborito. – Mislim, to bi samo prošlo kroz tebe, zar ne?
Rekao je pogrešnu stvar. Mirta se naduri i vrisnu: – Hajde sada svi da gađamo Mirtu knjigama zato što ona to ne može da oseti! Deset poena ako prođe kroz stomak! Pedeset poena ako prođe kroz glavu! Baš fino, ha, ha, ha! E, pa ja ne mislim da je to tako zabavna igra!
– Ko te je uopšte gađao? – upita Hari.
– Ne znam! Baš sam sedela u vodovodnoj cevi, razmišljajući o smrti, kad mi je proletela pravo kroz teme – reče Mirta, streljajući ih pogledom. – Eno je tamo, izbacila je voda.
Hari i Ron pogledaše ispod lavaboa, u pravcu koji im je Mirta pokazivala. Tamo je ležala mala, tanka knjižica. Imala je pohabane crne korice, i bila je mokra kao i sve ostalo u kupatilu. Hari krenu da je podigne, ali Ron iznenada ispruži ruku da ga zaustavi.
– Šta je? – upita Hari.
– Da li si ti lud? – reče Ron. – Mogla bi da bude opasna.
– Opasna? – reče Hari, smejući se. – Ma daj, kako može da bude opasna?
– Iznenadio bi se – nastavi Ron, koji je obazrivo posmatrao knjigu. – Neke knjige koje je Ministarstvo zaplenilo... tata mi je ispričao... bila je jedna od koje bi ti oči izgorele. A svako ko je ikada pročitao Sonete jednog čarobnjaka do kraja života bi govorio u šaljivim strofama. A jedna stara veštica u Batu imala je knjigu koju nikad ne bi mogao da prestaneš da čitaš! Morao bi stalno da tumaraš naokolo, piljeći u nju, pokušavajući sve da obavljaš jednom rukom. A...
– Dobro, shvatio sam – reče Hari.

– Pa, nikada nećemo saznati ako ne pogledamo u nju – reče on, sagnu se pred Rona, i podiže je s poda.
Hari odmah primeti da je u pitanju dnevnik, izbledela godina na korici reče mu da je star pedeset godina. On je otvori znatiželjno. Jedva je uspeo da razazna ime na prvoj strani, „T.M. Ridl“, ispisano razmrljanim mastilom.
– Čekaj malo – reče Ron, oprezno prilazeći i gledajući preko Harijevog ramena. – Znam to ime... T.M. Ridl je pre pedeset godina dobio priznanje za poseban doprinos

ovoj školi.

– Otkud ti to znaš, pobogu? – upita ga Hari zapanjeno.
– Zato što me je Filč naterao da izglancam njegovu plaketu jedno pedeset puta, onda kada sam bio kažnjen – objasni Ron ozlojeđeno. – To je bila ona po kojoj sam bljuvao puževe golaće. Da si ti brisao sluz s nekog imena čitavih sat vremena, i ti bi ga zapamtio.
Hari razdvoji mokre stranice. Bile su sasvim prazne. Ni na jednoj nije bilo ni najbleđeg traga bilo kakvog pisanja, čak ni beleške poput „rođendan tetke Mejbel“, ili „zubar, u pola četiri“.
– Nikad nije pisano u njemu – reče Hari razočarano.
– Pitam se zašto bi neko hteo da ga baci u šolju? – reče Ron radoznalo.
Hari okrenu zadnju koricu knjige i vide odštampano ime knjižare u Ulici Vokshol u Londonu.
– Mora da je bio normalskog porekla – reče Hari zamišljeno – jer je kupio dnevnik u Ulici Vokshol...
– Pa, nije ti od naročite koristi – reče Ron. On spusti glas. – Pedeset poena ako uspeš da ga baciš kroz Mirtin nos.
Hari ga, međutim, stavi u džep.

* * *

Početkom februara Hermiona je napustila bolničko krilo, bez brkova, bez repa i bez dlaka. Njene prve večeri u grifindorskoj kuli Hari joj pokaza dnevnik T.M. Ridla i ispriča joj kako su ga našli.

– Ooo, možda ima skrivene moći – reče Hermiona oduševljeno, uzimajući dnevnik i pažljivo ga razgledajući.
– Ako ima, odlično ih krije – reče Ron. – Možda je stidljiv. Ne znam zašto ga ne baciš, Hari.
– Voleo bih da znam zašto je neko uopšte pokušao da ga baci – reče Hari. – Ne bi mi smetalo ni da znam zašto je Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos Hogvortsu.
– Može da bude bilo šta – reče Ron. – Možda je dobio trideset O.Č.N.-a, ili je spasao nastavnika od džinovske sipe. Možda je ubio Mirtu, time bi svima učinio uslugu...
Ali Hari po Hermioninom prikovanom pogledu shvati da ona misli isto što i on.
– Šta je – upita Ron, gledajući čas u Harija čas u Hermionu.
– Pa, Dvorana tajni je otvorena pre pedeset godina, je l’ tako? – reče Hari. – Tako je Melfoj kazao.
– Da... – uzvrati Ron polako.
– A ovaj dnevnik je star pedeset godina – reče Hermiona, lupkajući ga uzbuđeno.
– Pa?

– O, Rone, probudi se – prasnu ona. – Znamo da je onaj ko je otvorio Dvoranu izbačen iz škole pre pedeset godina. Znamo da je T.M. Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos školi pre pedeset godina. Dakle, šta ako je Ridl dobio Posebno priznanje jer je uhvatio Sliterinovog naslednika? Njegov dnevnik bi nam verovatno sve rekao: gde se Dvorana nalazi, kako se otvara, i kakvo stvorenje u njoj živi. Onaj ko se ovog puta krije iza napada ne bi voleo da tako nešto leži naokolo, zar ne?

– To je sjajna teorija, Hermiona – reče Ron – ali ima jednu malu manu. U ovom dnevniku ništa ne piše.
Ali Hermiona je već izvlačila svoj čarobni štapić iz torbe.
– Možda je u pitanju nevidljivo mastilo! – prošaputa ona.
Ona tri puta štapićem udari po dnevniku, i reče: – Aparicium!
Ništa se ne dogodi. Nepokolebana, Hermiona ponovo zavuče ruku u torbu i izvuče nešto nalik na jarkocrvenu gumicu.
– To je otkrivač, kupila sam ga u Dijagon-aleji – reče ona.
Iz sve snage stade njime da trlja po strani „1. januar“. Ništa se ne desi.
– Kažem vam, nema tu šta da se nađe – reče Ron. – Ridl je prosto dobio dnevnik za Božić i mrzelo ga je da ga popunjava.

* * *

Hari nije mogao čak ni sebi da objasni zašto jednostavno nije bacio Ridlov dnevnik. U stvari, iako je znao da je dnevnik prazan, stalno ga je rasejano uzimao i prevrtao stranice, kao da je u pitanju priča koju bi hteo da završi. I mada je Hari bio siguran da nikada ranije nije čuo ime T.M. Ridl, još uvek mu se činilo da mu to ime nešto znači, skoro kao da je Ridl poluzaboravljeni drug koga je imao dok je još bio vrlo mali. Ali to je bilo nemoguće. On nikada pre Hogvortsa nije ni imao drugove. Dadli se pobrinuo za to.

Ipak, Hari je bio rešen da otkrije nešto više o Ridlu, pa se sutradan, na odmoru, uputio u sobu s trofejima da pregleda Ridlovo posebno priznanje, u pratnji zainteresovane Hermione i izuzetno skeptičnog Rona, koji im je rekao da se sobe s trofejima nagledao za ceo život.
Ridlova izglancana zlatna plaketa bila je pohranjena u ormanu u ćošku. Na njoj nije bilo pojedinosti o tome za šta ju je dobio („Odlično, inače bi bila još veća, a ja bih je još uvek glancao“, rekao je Ron). Međutim, našli su Ridlovo ime na staroj Medalji za magijske zasluge i na listi starih glavešina đaka.
– Taj Ridl zvuči kao Persi – reče Ron, nabravši nos s gađenjem. – Asistent, glavešina dečaka... verovatno najbolji u svakom predmetu.
– Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše – uzvrati Hermiona, malčice uvređenim glasom.

* * *

Sunce je ponovo počelo slabašno da obasjava Hogvorts. Raspoloženje u samom zamku se popravljalo. Nije bilo novih napada posle onih na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika, a Madam Pomfri je sa zadovoljstvom javila da mandragore postaju ćudljive i tajanstvene, što je značilo da brzo izlaze iz detinjstva.

– Čim im se očiste bubuljice biće spremne da se presade – čuo ju je Hari kako ljubazno govori Filču jednog popodneva. – A odmah posle toga doći će vreme da ih posečemo i skuvamo. Gospođa Noris će vam se vratiti dok trepnete.
Možda je Sliterinov naslednik izgubio petlju, pomisli Hari. Mora da je sve rizičnije i rizičnije otvarati Dvoranu tajni, sad kad je cela škola postala sumnjičava i na oprezu. Možda se čudovište, šta god ono bilo, upravo sprema na zimski san dug još pedeset godina...
Erni Makmilan iz Haflpafa nije bio tako optimističan. On je još uvek bio ubeđen da je Hari krivac, da se „odao“ još u Klubu dvoboja. A ni Pivs mu nije bio od pomoći: stalno je iskakao u prepune hodnike, pevajući: – O, Poteru, skoteru...
izvodeći sada i plesnu tačku uz to.
Gilderoj Lokhart je, izgleda, mislio da je on zaustavio napade. Hari ga je slučajno čuo kako to priča profesorki Mek Gonagal, dok su grifindorci stajali u redu za čas Preobražavanja.
– Mislim da više neće biti problema, Minerva – reče on, lupkajući se znalački prstom po nosu, namignuvši. – Mislim da je ovoga puta Dvorana zaključana zauvek. Mora da je zlikovac shvatio da je samo pitanje vremena kad ću ga ja uhvatiti. Vrlo razborito od njega da prestane sada, pre nego što ga ja pritisnem.
– Znaš, potrebno je da se sada podigne moral ovoj školi. Nešto što će izbrisati sva neprijatna sećanja na prošlo polugodište! Zasad neću ništa više da kažem, ali mislim da znam pravu stvar...
On se ponovo lupnu po nosu, i odjuri.
Lokhartova ideja o dizanju morala razjasnila se za doručkom četrnaestog februara. Hari je bio neispavan posle kvidičkog treninga prethodne noći do kasno, i sjurio se dole u Veliku salu, zakasnivši malo. Za trenutak je pomislio da je ušao na pogrešna vrata.
Zidovi su bili prekriveni velikim drečavoroze cvetovima. Da stvari budu još gore, s bledoplave tavanice padale su konfete u obliku srca. Hari se zaputi ka grifindorskom stolu, gde su sedeli zgađeni Ron i Hermiona, koja je izgleda bila prilično veselo i kikotavo raspoložena.
– Šta se dešava? – upita ih Hari, sedajući i sklanjajući konfete sa slanine.
Ron upre prstom prema nastavničkom stolu, očigledno previše zgađen da bi progovorio. Lokhart, obučen u drečavo roze odoru u skladu s ukrasima, mahao je rukom moleći za tišinu. Lica nastavnika s obe njegove strane izgledala su kao da su od

kamena. Sa svog mesta Hari je mogao da vidi kako se na obrazu profesorke Mek Gonagal grči mišić. Snejp je izgledao kao da je upravo popio veliki pehar kostorasta.
– Srećan vam Dan zaljubljenih! – povika Lokhart. – Želeo bih da se zahvalim svim osobama (ima ih čak četrdeset šestoro) koje su mi do sada poslale čestitke! Da, bio sam slobodan da organizujem ovo malo iznenađenje za sve vas – ali to nije sve!
Lokhart pljesnu rukama, i kroz vrata iz Ulazne dvorane domaršira tuce mrzovoljnih patuljaka. I to ne bilo kakvih patuljaka. Lokhart ih je sve naterao da stave zlatna krila i nose harfe.
– Moji prijatelji kupidoni koji raznose poruke zaljubljenih! – kezio se Lokhart. – Oni će danas tumarati po školi i raznositi vaše ljubavne poruke! Ali zabava se ne završava time! Siguran sam da će i moje kolege dopustiti da ih obuzme praznični duh! Zašto ne biste upitali profesora Snejpa da vam pokaže kako da smućkate ljubavni napitak! A kad smo već kod toga, profesor Flitvik zna više o Opčinjavajućim činima nego bilo koji drugi čarobnjak kog sam ikad upoznao, lukavi stari lisac!

Profesor Flitvik zagnjuri lice u šake. Snejp je izgledao kao da će prvoj osobi koja mu bude zatražila ljubavni napitak silom usuti otrov u usta.
– Molim te, Hermiona, reci mi da ti nisi jedna od onih četrdeset i šest – reče Ron dok su napuštali Veliku salu, krenuvši na prvi čas. Hermiona odjednom postade vrlo zauzeta traženjem rasporeda u svojoj torbi, i ne odgovori mu.
Patuljci su ceo dan donosili ljubavne poruke u učionice za vreme časova, što je strahovito nerviralo njihove nastavnike, a kasno popodne, dok su se grifindorci peli uza stepenice na čas Čini, jedan od njih sustiže Harija.
– Ej, ti! ’Ari Poter! – doviknu mu jedan patuljak koji je izgledao posebno smrknuto, laktajući se između drugih ljudi ne bi li došao do Harija.
Zajapurivši se istog trenutka od glave do pete na samu pomisao da će dobiti ljubavnu poruku ispred reda prvaka u kom se zadesila i Džini Vizli, Hari pokuša da pobegne. Međutim, patuljak mu preseče put kroz gužvu, šutirajući ljude u potkolenice, i stiže do njega pre nego što je stigao da napravi dva koraka.
– Imam da uručim muzičku poruku lično ’Ariju Poteru – reče on, udarajući preteće po žicama svoje harfe.
– Ne ovde! – prosikta Hari, pokušavajući da pobegne.
– Budi miran! – zahropta patuljak, zgrabivši Harijevu torbu, vukući ga unazad.
– Pusti me! – zareža Hari, trzajući se.
Uz glasan krzav zvuk, njegova torba se rascepi na dva dela. Knjige, čarobni štapić, pergament i pero ispadoše na pod, a mastionica se razbi u paramparčad preko svega toga.
Hari poče da puzi naokolo, pokušavajući da sve to skupi pre nego što patuljak počne da peva, stvorivši time zastoj u hodniku.
– Šta se ovde dešava? – začu se hladan, otegnut glas Draka Melfoja. Hari grozničavo poče da trpa sve u pocepanu torbu, ne bi li otišao pre nego što Melfoj čuje

njegovu muzičku ljubavnu poruku.

– Kakav je ovo urnebes? – reče još jedan poznati glas. Persi Vizli zaputio se ka njima.
Izgubivši glavu, Hari pokuša da potrči, ali ga patuljak zgrabi oko kolena i uz tresak ga obori na pod.
– E, sad – reče, sedajući na Harijeve gležnjeve – evo tvoje muzičke ljubavne poruke:

Zelen-oka ko turšijska žaba stara,

kosa mu vrána ko jama bunara.
Savršen smo spoj, kad bi bio moj
junak što pobedi Mračnog Gospodara.

Hari bi dao sve svoje gringotsko zlato da je mogao da ispari s lica mesta. Pokušavajući hrabro da se smeje zajedno sa svima drugima, on ustade, nogu ukočenih od težine patuljka, dok je Persi Vizli davao sve od sebe ne bi li rasterao gomilu, u kojoj su neki čak plakali od smeha.

– Hajde idite, idite, zvono je zvonilo pre pet minuta, hajde na čas, odmah – govorio je, terajući pojedine mlađe učenike. – I ti, Melfoje.
Hari baci pogled i vide Melfoja kako se saginje i nešto grabi s poda. Cereći se, pokaza to nešto Krebu i Gojlu. Hari shvati da je uzeo Ridlov dnevnik.
– Vrati mi to – reče Hari tiho.
– Pitam se šta Poter piše u ovome? – reče Melfoj, koji očigledno nije primetio godinu na koricama, te je mislio da drži Harijev dnevnik. Među posmatračima zavlada tišina. Džini je zurila čas u dnevnik, čas u Harija, užasnuta.
– Vrati mu ga, Melfoje – reče Persi strogo.
– Kad ga pogledam – reče Melfoj, mašući dnevnikom izazivački ka Hariju.
Persi reče: – Kao školski asistent... – ali je Hari već izgubio strpljenje. Izvukao je svoj čarobni štapić i povikao: – Ekspeliarmus! – i Melfoj vide kako mu dnevnik izleće iz ruke u vazduh, baš onako kako je Snejp razoružao Lokharta. Ron ga uhvati, široko se osmehujući.
– Hari! – reče Persi glasno. – Nema čarolija u hodnicima. Moraću ovo da prijavim, to znaš!
Ali Harija nije bilo briga, sredio je Melfoja, a to je u svako doba vredelo oduzimanja pet poena Grifindoru. Melfoj je izgledao besno, i dok je Džini prolazila pored njega da bi ušla u učionicu, on pakosno povika za njom: – Mislim da se Poteru nije mnogo svidela tvoja ljubavna poruka!
Džini pokri lice rukama i utrča u učionicu. Režeći, i Ron izvuče svoj štapić, ali ga Hari odvuče. Ronu je sada ponajmanje trebalo da provede ceo čas Čini bljujući puževe golaće.

Tek kada su stigli do učionice profesora Flitvika, Hari primeti prilično čudnu stvar s Ridlovim dnevnikom. Sve ostale njegove knjige bile su natopljene skerletnim mastilom. Dnevnik je, međutim, bio čist, baš kao i pre nego što se bočica s mastilom raspršila po njemu. Pokušao je to da saopšti Ronu, ali je Ron ponovo imao problema sa svojim štapićem – iz njegovog vrha izbijali su veliki ljubičasti mehuri, te je bio previše zaokupljen time da bi brinuo o bilo čemu drugom.

* * *

Te noći Hari je otišao na spavanje pre svih ostalih iz njihove spavaonice. Delimično zbog toga što nije mogao da podnese da Fred i Džordž još jednom otpevaju: Zelen-oka ko turšijska žaba stara, a delimično zato što je hteo još jednom da pregleda Ridlov dnevnik, a znao je da Ron to smatra gubljenjem vremena.

Hari je seo na svoj krevet s baldahinom, i preleteo pogledom po praznim stranicama, od kojih nijedna nije imala na sebi ni traga skerletnog mastila. Onda izvuče novu bočicu iz noćnog ormarića, umoči pero u nju i ispusti jednu kap na prvu stranicu dnevnika.
Mastilo za trenutak zasija na papiru, a onda nestade, kao da je usisano u stranicu.
Uzbuđen, Hari po drugi put napuni pero, i napisa: „Zovem se Hari Poter“.
Reči su na trenutak zasjale na stranici, zatim se i one utopiše u stranicu, nestajući bez traga. A onda se, najzad, nešto dogodi.
Izbijajući ponovo na površinu iz stranice, ispisane njegovim mastilom, pojaviše se reči koje Hari nikada nije napisao.
– Zdravo, Hari Poteru. Ja se zovem Tom Ridl. Kako si došao do mog dnevnika? I ove reči izbledeše, ali ne pre nego što je Hari počeo da piše odgovor.
– Neko je pokušao da ga baci u klozetsku šolju.
Željno je iščekivao Ridlov odgovor.
– Sreća moja da sam sačuvao svoja sećanja nečim trajnijim od mastila. Ali uvek sam znao da će biti onih koji neće hteti da se moj dnevnik čita.
– Kako to misliš? – naškraba Hari, umrljavši stranicu od uzbuđenja.
– Hoću da kažem da ovaj dnevnik čuva uspomene na strašne stvari. Stvari koje su zataškane. Stvari koje su se desile u Hogvortskoj školi za čarobnjaštvo i veštičarenje.
– Ja se sada nalazim u njoj – napisa Hari brzo. – Ja sam u Hogvortsu, i strašne stvari se dešavaju. Da li znaš nešto o Dvorani tajni?
Srce mu je tutnjalo od uzbuđenja. Ridlov odgovor ubrzo stiže. Rukopis mu je postao neuredniji, kao da žuri da napiše sve što zna.
– Naravno da znam za Dvoranu tajni. U moje vreme su nam rekli da je to samo legenda, da ona ne postoji. Ali to je bila laž. Kada sam bio u petom razredu, Dvorana je otvorena i čudovište je napalo nekoliko učenika, ubivši na kraju jednog.

Ja sam uhvatio onog ko je otvorio Dvoranu, i on je bio izbačen. Ali mi je direktor, profesor Dipet, stideći se što se takva stvar desila na Hogvortsu, zabranio da kažem istinu. Zvanična priča glasila je da je devojčica poginula nesrećnim slučajem. Dali su mi lep, sjajan, izgraviran trofej za moj trud, i upozorili me da držim jezik za zubima. Ali znao sam da bi to moglo da se ponovi. Čudovište je preživelo, a onaj ko je imao moć da ga oslobodi nije odveden u zatvor.

Hari umalo nije oborio svoju bočicu s mastilom, žureći da mu što pre otpiše.
– To se sada ponovo dešava. Desila su se tri napada dosad, a izgleda da niko ne zna ko je iza njih. Ko je bio prošli put?
– Mogu da ti pokažem, ako hoćeš – stiže Ridlov odgovor. – Ne moraš da mi veruješ na reč. Mogu da te uvedem u svoja sećanja na onu noć kada sam ga uhvatio.

Hari je oklevao, držeći pero iznad dnevnika. Na šta je Ridl mislio? Kako može da ga uvede u svoje sećanje? On nervozno baci pogled na vrata spavaonice, koja je postajala sve mračnija. Kada je ponovo pogledao u dnevnik, pojavile su se nove reči.
– Pusti me da ti pokažem.
Hari zastade na delić sekunde, a onda napisa dva slova.
– OK.
Stranice dnevnika počeše brzo da se listaju, kao da su zahvaćene jakim vetrom, i zaustaviše se na polovini meseca juna. Zinuvši, Hari vide kako se mali kvadrat koji je označavao trinaesti jun pretvara u nešto nalik majušnom televizijskom ekranu. Dok su mu se ruke malo tresle, on pridiže knjigu kako bi prislonio oko na mali prozor, i pre nego što je shvatio šta se dešava, nešto ga povuče napred; prozor se širio, i on oseti kako njegovo telo napušta krevet i proleće naglavačke kroz otvor na stranici, u vrtlog boja i senki.
Oseti kako mu noge udaraju o čvrsto tlo, i on ustade, drhteći, a zamagljeni oblici oko njega iznenada postadoše jasni.
Odmah je znao gde se nalazi. Ova kružna soba s uspavanim portretima bila je Dambldorova kancelarija – ali za stolom nije sedeo Dambldor. Smežuran, slabašan čarobnjak, ćelav, izuzev nekoliko pramenova sede kose, čitao je pismo pri svetlosti sveće. Hari nikada ranije nije video tog čoveka.
– Izvinite – reče on drhtavim glasom – nisam hteo da upadnem...
Ali čarobnjak ga i ne pogleda. Nastavio je da čita, malo se mršteći. Hari je prišao bliže njegovom stolu i zamucao: – Ovaj... idem ja sada, u redu?
Čarobnjak ga je i dalje ignorisao. Činilo se da ga nije ni čuo. Pomislivši da je čarobnjak možda gluv, Hari podiže glas.
– Izvinite na smetnji, sad ću otići – gotovo zaurla.
Čarobnjak s uzdahom presavi pismo, ustade, prođe pored Harija, i ne pogledavši ga, i ode da navuče zavese na prozore.
Nebo kroz prozor bilo je crveno kao rubin; izgleda da je sunce zalazilo. Čarobnjak

se vratio za sto, seo i vrteo palčevima, gledajući u vrata.

Hari se osvrnu po kancelariji. Nije bilo Feniksa Foksa; nije bilo zujanja čudnih srebrnih spravica. Ovo je bio Hogvorts kakav je Ridl poznavao, što je značilo da je ovaj nepoznati čarobnjak direktor, a da je on, Hari, tek nešto više od utvare, potpuno nevidljiv ljudima od pre pedeset godina.
Začu se kucanje na vratima kancelarije.
– Napred – reče stari čarobnjak slabašnim glasom.
Dečak od oko šesnaest godina uđe, skidajući svoj šiljati čarobnjački šešir. Na grudima mu je sijala srebrna asistentska značka. Bio je mnogo viši od Harija, ali je i on imao ziftcrnu kosu.
– A, Ridl – reče direktor.
– Hteli ste da me vidite, profesore Dipet? – reče Ridl. Izgledao je nervozno.
– Sedi – reče Dipet. – Baš sam čitao pismo koje si mi poslao.
– Oh – reče Ridl. Seo je, grčevito stiskajući šake.
– Dragi moj dečače – reče Dipet ljubazno – nikako ne mogu da te pustim da ostaneš u školi preko leta. Zar nećeš da ideš kući za raspust?
– Ne – uzvrati Ridl istog trena – radije bih ostao u Hogvortsu, nego da se vratim u to... u to...
– Ti, beše, živiš u normalskom sirotištu preko raspusta? – upita Dipet radoznalo.
– Da, gospodine – reče Ridl, blago crveneći.
– Ti si normalskog porekla?
– Mešane krvi, gospodine – reče Ridl. – Otac Normalac, majka veštica.
– I oba roditelja su ti...?
– Majka mi je umrla čim sam se rodio, gospodine. U sirotištu su mi rekli da je živela tek toliko da mi dâ ime: Tom, po mom ocu, i Mervolodomos, po mom dedi.
Dipet saosećajno coknu jezikom.
– Stvar stoji ovako, Tome – uzdahnu on – za tebe bismo mogli i da napravimo izuzetak, ali u sadašnjim okolnostima...
– Mislite na sve ove napade, gospodine? – upita Ridl, a Harijevo srce poskoči i on im priđe bliže, plašeći se da nešto ne propusti.
– Upravo tako – reče direktor. – Dragi moj dečače, sigurno vidiš da bi bilo glupo od mene kada bih ti dozvolio da ostaneš u zamku posle završetka polugodišta. Pogotovu posle nedavne tragedije... smrt te sirote devojčice... bićeš daleko bezbedniji u svom sirotištu. U stvari, Ministarstvo magije čak razmišlja o zatvaranju škole. Nismo nimalo bliži pronalaženju – ovaj – izvora svih ovih neprijatnosti...
Ridlove oči se razrogačiše.
– Gospodine – ako bi ta osoba bila uhvaćena... Ako bi sve to prestalo...
– Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dipet piskavim glasom, uspravivši se u stolici. – Ridle, hoćeš da kažeš da znaš nešto o ovim napadima?
– Ne, gospodine – reče Ridl brzo.

Ali je Hari bio siguran da je to „ne“ isto ono koje je on sâm rekao Dambldoru.

Dipet je utonuo nazad u stolicu, blago razočaran.
– Možeš da ideš, Tome...
Ridl skliznu sa svoje stolice i pokunjeno izađe iz sobe. Hari ga je pratio.
Sišli su niz pokretne spiralne stepenice, izašavši pored gargojla u mračnom hodniku. Ridl zastade, kao i Hari, posmatrajući ga. Hari je primetio da Ridl o nečemu ozbiljno razmišlja. Grizao se za usnu, a čelo mu se naboralo.
A onda, kao da je konačno doneo odluku, on odjuri dalje, a Hari bezglasno kliznu za njim. Nisu videli nikoga drugog dok nisu stigli do Ulazne dvorane, gde je visoki čarobnjak s dugom, talasastom, kestenjastom kosom i bradom pozvao Ridla s mermernih stepenica.
– Šta to radiš kada lutaš naokolo ovako kasno, Tome?
Hari zinu kada vide čarobnjaka. To nije bio niko drugi nego pedeset godina mlađi Dambldor.
– Morao sam da idem kod direktora, gospodine – reče Ridl.
– Dobro, onda požuri na spavanje – reče Dambldor, uputivši Ridlu isti prodoran pogled koji je Hari tako dobro poznavao. – Bolje je ne tumarati po hodnicima ovih dana. Ne otkako...
On teško uzdahnu, požele Ridlu laku noć i udalji se dugačkim koracima. Ridl ga je gledao kako nestaje s vidika, a onda, brzim hodom, pođe pravo niz kamene stepenice ka tamnicama, s Harijem za petama.
Ali na Harijevo razočaranje, Ridl ga nije odveo u skriveni prolaz ili u tajni tunel, nego baš u onu tamnicu u kojoj je Hari imao časove Napitaka kod Snejpa. Baklje nisu gorele i, kada je Ridl gotovo zatvorio vrata za sobom, Hari je mogao da vidi samo njega kako stoji kao ukopan pored vrata i posmatra prolaz napolju.
Hariju se činilo da su tu bili najmanje sat vremena. Mogao je da vidi samo Ridlovu figuru na vratima kako zuri kroz odškrinuto krilo, čekajući kao statua. I baš kad je Hari prestao da očekuje bilo šta, kada se opustio i počeo da priželjkuje da se vrati u sadašnjost, začu kako se nešto kreće s druge strane vrata.
Neko je puzao duž prolaza. Čuo ga je, ko god bio, kako prolazi pored tamnice u kojoj su se on i Ridl krili. Ridl se, tih kao senka, provuče kroz vrata, a Hari ga je pratio na vrhovima prstiju, zaboravljajući da ne mogu da ga čuju.
Nekih pet minuta su pratili korake, dok se Ridl nije naglo zaustavio, nagnuvši glavu u pravcu novih zvukova. Hari je čuo kako se vrata otvaraju uz škripu, a onda neko progovori promuklim šapatom.
– Ajde... mora’ da te izvučem odavle... ajde sad... u kutiju...
Bilo je nečeg poznatog u tom glasu.
Ridl iznenada iskoči iza ugla. Hari iskorači iza njega. Mogao je da vidi tamne obrise krupnog dečaka kako čuči ispred otvorenih vrata, pored kojih je stajala vrlo velika kutija.

– ’Bro veče, Rubeuse – reče Ridl oštro. Dečak zalupi vrata i ustade.
– Š’a ti radiš ovdi dole, Tome?

– Gotovo je – reče. – Moraću da te prijavim, Rubeuse. Počeli su da pričaju o zatvaranju Hogvortsa ako napadi ne prestanu.
– Š’a ti...
– Ne mislim da si hteo nekog da ubiješ. Ali čudovišta nisu dobri kućni ljubimci. Pretpostavljam da si ga pustio da malo protegne noge i...
– Nij’ nikad nikog ubijo! – reče krupni dečak, ustuknuvši ka zatvorenim vratima. Iza njega, Hari je mogao da čuje čudno šuškanje i pucketanje.
– Hajde, Rubeuse – reče Ridl, prilazeći još bliže. – Roditelji mrtve devojčice će sutra doći. Najmanje što Hogvorts može da uradi jeste da se postara da stvor koji je ubio njihovu ćerku bude pogubljen...
– To nij’ bijo on! – zaurla dečak, a glas mu je odjekivao kroz mračni prolaz. – On ne bi! Nikad!
– Pomeri se u stranu – reče Ridl, isukavši svoj čarobni štapić.
Njegova čin osvetli hodnik iznenadnim plamenim svetlom. Vrata iza velikog dečaka širom se otvoriše takvom silinom da su ga odbacila na suprotan zid. Iz njih izađe nešto zbog čega Hari ispusti dugačak, prodoran vrisak koji, izgleda, nije čuo niko osim njega.
Ogromno povijeno dlakavo telo i pregršt crnih nogu; sjaj mnogobrojnih očiju i par kao žilet oštrih vilica – Ridl ponovo podiže svoj štapić, ali već je bilo prekasno. Stvor ga je oborio u trku, zaždivši uz hodnik, nestajući s vidika. Ridl se pridiže na noge, gledajući za njim. Pridigao je svoj štapić, ali krupni dečak skoči na njega, zgrabi njegov štapić i baci ga na pod, vičući: – NEEEEEEE!
Prizor poče da se kovitla, tmina postade potpuna, i Hari oseti kako pada i uz tresak slete raširenih ruku na svoj krevet s baldahinom u grifindorskoj spavaonici, dok je Ridlov dnevnik ležao otvoren na njegovom stomaku.
Pre nego što je imao vremena da povrati dah, vrata spavaonice se otvoriše i Ron uđe kroz njih.
– A, tu si – reče.
Hari se uspravi. Znojio se i tresao.
– Šta bi? – upita Ron, gledajući ga zabrinuto.
– To je bio Hagrid, Rone. Hagrid je otvorio Dvoranu tajni pre pedeset godina.

14. Kornelijus Fadž

Hari, Ron i Hermiona su oduvek znali da Hagrid gaji nesrećnu ljubav prema velikim i čudovišnim stvorenjima. Tokom njihove prve godine u Hogvortsu pokušao je da odgaji bebu zmaja u svojoj maloj drvenoj kolibi, a neće skoro zaboraviti ni ogromnog, troglavog psa kog je krstio Pufnica. I ukoliko je Hagrid, kao dečak, čuo za čudovište koje je sakriveno negde u zamku, Hari je bio siguran da bi učinio sve samo da bi ga video. Verovatno bi isti taj Hagrid pomislio da je sramota što je čudovište toliko dugo skučeno, i da zaslužuje da protegne svoje mnogobrojne noge; Hari je prosto mogao da zamisli trinaestogodišnjeg Hagrida kako pokušava da mu stavi povodac i ogrlicu. Ali je isto tako bio siguran da Hagrid nikad ne bi hteo nikog da ubije.

Hari bi, donekle, više voleo da uopšte nije ni otkrio kako radi Ridlov dnevnik. Ron i Hermiona su ga stalno iznova terali da ispriča šta je video dok mu se nije smučilo, i da im sve to priča i dugi razgovori koji bi između njih usledili.
– Možda je Ridl uhvatio pogrešnu osobu – reče Hermiona. – Možda je neko drugo čudovište napadalo ljude...
– Šta misliš, koliko ima čudovišta na ovom mestu? – upita Ron tupo.
– Oduvek smo znali da je Hagrid bio izbačen iz škole – reče Hari očajno. – A mora da su napadi prestali nakon što je Hagrid najuren. U suprotnom, Ridl ne bi dobio priznanje.
Ron je imao drugačiji pristup.

– Ridl zaista zvuči kao Persi – ko je od njega, uopšte, tražio da ocinkari Hagrida?

– Ali čudovište je ubilo nekoga, Rone – reče Hermiona.
– A da su zatvorili Hogvorts, Ridl bi morao da se vrati u neko normalsko sirotište
– reče Hari. – Ne krivim ga što je hteo da ostane ovde...
Ron se ugrize za usnu, a onda nesigurno reče: – Ti si sreo Hagrida u Nokturn-aleji, zar ne, Hari?
– Kupovao je sredstvo protiv mesožderskih puževa golaća – reče Hari brže-bolje. Sve troje ućutaše. Posle duge pauze, Hermiona, oklevajući, postavi najteže
pitanje: – Zar ne mislite da bi trebalo da odemo i pitamo Hagrida o svemu tome?
– Ah, to bi bila baš vesela poseta – reče Ron. – Ćao, Hagride, reci nam da li si u skorije vreme oslobodio nešto besno i dlakavo u zamku?
Na kraju odlučiše da neće ništa reći Hagridu ukoliko ne bude novih napada, i pošto se u danima koji su odmicali nije ponovo čuo šapat bestelesnog glasa, ponadali su se da nikada neće ni morati da porazgovaraju s njim o tome zašto je bio izbačen iz škole. Prošlo je skoro mesec dana od kada su Džastin i Skoro Obezglavljeni Nik bili Skamenjeni, i bezmalo svi pomisliše da se napadač, ko god bio, zauvek povukao. Pivsu je najzad dosadila pesmica O, Poteru, skoteru, Erni Makmilan je jednog dana na Herbologiji vrlo ljubazno zamolio Harija da mu doda kofu s poskakujućim zlatačama, a u martu je nekoliko mandragora priredilo glasnu i bučnu zabavu u stakleniku broj tri. Ovo je veoma obradovalo profesorku Mladicu.
– Onog trenutka kada počnu da ulaze jedne drugima u saksije, znaćemo da su sasvim zrele – rekla je Hariju. – A onda ćemo moći da oživimo one sirote ljude u bolničkom krilu.

* * *

Drugaci su preko uskršnjeg raspusta imali nešto drugo na umu. Došlo je vreme da izaberu predmete za treći razred, što je bila stvar koju je makar Hermiona shvatila vrlo ozbiljno.

– To bi moglo da utiče na celu našu budućnost – rekla je Hariju i Ronu, dok su pažljivo pregledali liste novih predmeta i obeležavali ih štikliranjem.
– Ja samo hoću da više nemam Napitke – reče Hari.
– Ne može – uzvrati Ron sumorno. – Zadržavamo sve stare predmete, inače bih se ja otarasio Odbrane od Mračnih veština.
– Ali to je vrlo značajan predmet! – reče Hermiona, zapanjeno.
– Ne onako kako ga Lokhart predaje – odgovori joj Ron. – Od njega nisam naučio ništa, osim da ne treba da puštam vílice na slobodu.
Nevil Longbotom je dobio pisma od svih veštica i čarobnjaka u svojoj porodici, i svi su mu davali različite savete šta da izabere. Zbunjen i zabrinut, seo je i čitao listu predmeta, isplazivši jezik, pitajući ostale da li misle da Aritmantija zvuči teže od

Proučavanja drevnih runa. Din Tomas, koji je, kao i Hari, odrastao s Normalcima, na kraju je zatvorenih očiju nabadao po listi svojim čarobnim štapićem, birajući predmete koje bi dotakao. Hermiona nije slušala ničije savete, već se prijavila za sve predmete.

Hari se smrknuto nasmešio u sebi na pomisao šta bi teča Vernon i tetka Petunija rekli kad bi pokušao s njima da se posavetuje oko svoje čarobnjačke karijere. Mada, nije da nije imao s kim da se posavetuje: Persi Vizli je jedva čekao da s njim podeli svoje iskustvo.
– Zavisi od toga kuda hoćeš da ideš, Hari – reče on. – Nikada nije previše rano da se razmišlja o budućnosti, stoga bih ti preporučio Predskazivanje. Ljudi tvrde da je Proučavanje Normalaca slab izbor, ali ja lično mislim da bi čarobnjaci trebalo da budu podrobno upoznati s nečarobnjačkim društvom, pogotovu ako misle da rade u bliskom dodiru s Normalcima – pogledaj samo mog oca, on stalno mora da se bavi normalskim rabotama. Moj brat Čarli uvek je bio više tip za rad napolju, pa je učio Brigu o magijskim stvorenjima. Izaberi ono što ti leži, Hari.
Ali jedina stvar u kojoj se Hari osećao stvarno uspešnim bio je kvidič. Na kraju je izabrao iste predmete kao i Ron, smatrajući da će, ako bude loš u njima, bar imati prijatelja koji će mu pomoći.

* * *

Sledeću kvidičku utakmicu Grifindor je trebalo da igra protiv Haflpafa. Drvce je insistirao na timskim treninzima svake noći posle večere, tako da je Hari jedva imao vremena za bilo šta osim za kvidič i domaće zadatke. Ipak, treninzi su bili sve bolji, ili makar sve suvlji, i veče uoči subotnje utakmice popeo se u svoju spavaonicu da ostavi metlu s osećanjem da Grifindor nikad nije imao bolje šanse da osvoji Kvidički kup.

Ali njegovo veselo raspoloženje nije dugo trajalo. Na vrhu stepenica koje vode ka spavaonici sreo je izbezumljenog Nevila Longbotoma.
– Hari – ne znam ko je to uradio. Samo sam našao...
Gledajući prestrašeno u Harija, Nevil otvori vrata.
Sadržaj Harijevog kovčega bio je razbacan svuda naokolo. Njegov ogrtač ležao je

pocepan na podu. S njegovog kreveta s baldahinom bila je skinuta posteljina, iz njegovog noćnog ormarića fioke su bile izvučene, a njihov sadržaj prosut po dušeku.
Hari priđe krevetu, zinuvši od iznenađenja, i nagazi nekoliko iscepanih stranica iz Putovanja s trolovima.
Dok su on i Nevil ponovo navlačili ćebad preko kreveta, uđoše Ron, Din i Šejmus. Din glasno opsova.
– Hari, šta se desilo?
– Nemam pojma – reče Hari. Ali Ron pogleda u Harijeve odore. Svi džepovi su

bili izvrnuti.

– Neko je nešto tražio – reče Ron. – Da li nešto nedostaje?
Hari poče da diže sve svoje stvari, i da ih baca nazad u kovčeg. Tek kad je ubacio i poslednju od Lokhartovih knjiga, shvatio je šta nedostaje.
– Nema Ridlovog dnevnika – reče on Ronu tiho.
– Šta?
Hari klimnu glavom ka vratima spavaonice, i Ron izađe za njim. Požuriše nazad u grifindorski dnevni boravak, koji je bio poluprazan, i pridružiše se Hermioni koja je sedela sama, čitajući knjigu po imenu Proučavanje drevnih runa za početnike.
Hermiona se zaprepastila kada je čula novost.
– Ali... samo je neki grifindorac mogao da ga ukrade... niko drugi ne zna našu lozinku...
– Upravo tako – reče Hari.

* * *

Sutradan ih je probudilo jarko sunce i lak, osvežavajuć povetarac.

– Idealni uslovi za kvidič! – reče Drvce oduševljeno za grifindorskim stolom, puneći kajganom tanjire svima iz ekipe. – Hari, napuni tanjir, treba ti pristojan doručak.
Hari je zurio niz prepun grifindorski sto, pitajući se da li je novi vlasnik Ridlovog dnevnika tu, njemu ispred nosa. Hermiona ga je nagovarala da prijavi krađu, ali se Hariju ta ideja nije dopala. Morao bi da ispriča nekom od nastavnika sve o dnevniku, a koliko ljudi uopšte zna da je Hagrid bio izbačen iz škole pre pedeset godina? Nije hteo da on bude taj koji će to ponovo izneti na videlo.
Kad je napustio Veliku salu zajedno s Ronom i Hermionom, i pošao da uzme svoje stvari za kvidič, sve većem spisku Harijevih briga pridruži se još jedna, vrlo ozbiljna briga. Samo što je zakoračio na mermerne stepenice, kad ponovo začu: – Ubiti, ovoga puta... pusti me da rastrgnem... razderem...
On glasno vrisnu, a Ron i Hermiona uplašeno odskočiše od njega.
– Taj glas! – reče Hari, osvrćući se preko ramena. – Upravo sam ga ponovo čuo –
niste?
Ron zavrte glavom, razrogačivši oči. Hermiona se, međutim, lupi šakom po čelu.
– Hari – mislim da sam upravo nešto shvatila! Moram u biblioteku! I ona odjuri uz stepenice.
– Šta je shvatila? – upita Hari rastrojeno, još uvek se osvrćući, pokušavajući da sazna odakle je glas došao.
– Sigurno više od mene – reče Ron, vrteći glavom.
– Ali zašto mora da ide u biblioteku?
– Zato što je to ono što Hermiona radi – reče Ron, slegnuvši ramenima. – ’Kad si

u nedoumici, idi u biblioteku.’

Hari je neodlučno stajao, pokušavajuću ponovo da uhvati glas, ali iz Velike sale iza njih na glavna vrata počeše da nadiru ljudi, glasno pričajući, i zaputiše se ka terenu za kvidič.
– Bolje da kreneš – reče Ron. – Skoro je jedanaest... utakmica.
Hari otrča gore do grifindorske kule, uze svoj Nimbus 2000 i pridruži se velikoj gomili koja je vrvela preko travnjaka, ali njegove misli su još uvek bile u zamku, zajedno s bestelesnim glasom, i dok je navlačio svoju skerletnu odoru u svlačionici jedina uteha mu je bila što su sada svi već bili napolju da bi gledali utakmicu.
Timovi izađoše na teren, gde ih dočeka gromoglasan aplauz. Oliver Drvce uzlete, krećući se oko stativa ne bi li se zagrejao, Madam Bućkuriš oslobodi lopte. Haflpafovci, koji su igrali u kanarinac-žutim odorama, šćućuriše se jedni uz druge, da u zadnji čas pretresu taktiku.
Hari je upravo uzjahao svoju metlu kad profesorka Mek Gonagal dotrča preko terena, noseći ogroman ljubičasti megafon.
Harijevo srce potonu kao kamen u bunaru.
– Ova utakmica je otkazana – reče profesorka Mek Gonagal kroz megafon, obraćajući se krcatom stadionu. Začuše se povici negodovanja. Oliver Drvce slete na zemlju, zabezeknut, i potrča ka profesorki Mek Gonagal, ne silazeći sa svoje metle.
– Ali, profesorka – povika on. – Mi moramo da igramo... Kup... Grifindor...
Ignorišući ga, profesorka Mek Gonagal nastavi da viče kroz svoj megafon: – Svi
učenici moraju da se vrate u dnevne boravke svojih kuća, gde će im glavešine kuća dati dalja obaveštenja. Pođite što brže možete, moliću!
Onda spusti megafon i dade znak Hariju da joj priđe.
– Poteru, mislim da je bolje da pođeš sa mnom...
Pitajući se kako uopšte može ovog puta da sumnja na njega, Hari vide Rona kako se izdvaja iz gunđajuće mase. Dotrčao je do njih čim su krenuli prema zamku. Na Harijevo iznenađenje, profesorka Mek Gonagal se nije bunila.
– Da, možda je bolje da i ti pođeš, Vizli.
Neki od učenika koji su se gurkali oko njih gunđali su što je utakmica otkazana, dok su drugi delovali zabrinuto. Hari i Ron su pratili profesorku Mek Gonagal nazad u školu, pa uz mermerne stepenice. Ali ovoga puta nisu ih odveli ni u čiji kabinet.
– Ovo će biti priličan šok – reče profesorka Mek Gonagal iznenađujuće nežnim glasom, dok su prilazili bolničkom krilu. – Dogodio se još jedan napad... još jedan dvostruki napad.
Harijeva utroba izvede salto. Profesorka Mek Gonagal gurnu vrata, i on i Ron uđoše.
Madam Pomfri se nadvijala nad devojčicom iz šestog razreda s dugačkom kovrdžavom kosom. Hari ju je prepoznao, bila je to ona devojčica iz Rejvenkloa koju su slučajno pitali za sliterinski dnevni boravak. A na krevetu pored nje je bila...

– Hermiona! – zaječa Ron.

Hermiona je ležala potpuno mirna, a oči su joj bile otvorene i staklaste.
– Nađene su blizu biblioteke – reče profesorka Mek Gonagal. – Pretpostavljam da nijedan od vas ne može da mi objasni šta je ovo? Bilo je na podu pored njih...
Podigla je malo, okruglo ogledalo.
Hari i Ron odmahnuše glavama, obojica zureći u Hermionu.
– Otpratiću vas nazad u grifindorsku kulu – reče profesorka Mek Gonagal umorno.

– Ionako treba da se obratim učenicima.
– Svi učenici vraćaće se u dnevni boravak svoje kuće do šest sati uveče. Nijedan učenik ne sme da napusti spavaonicu posle tog vremena. Na svako predavanje pratiće vas neko od nastavnika. Nijedan učenik ne sme da ide ni u kupatilo bez pratnje nastavnika. Svi naredni kvidički treninzi i utakmice su odloženi. Više neće biti večernjih aktivnosti.
Grifindorci, koji su se svi sjatili u svoj dnevni boravak, ćutke su slušali profesorku Mek Gonagal. Ona smota pergament s kog je čitala, i reče pomalo prigušenim glasom: – Moram da dodam da gotovo nikada nisam bila ovoliko zabrinuta. Ukoliko krivac koji stoji iza ovih napada ne bude uhvaćen, vrlo je verovatno da će škola biti zatvorena. Molila bih sve one koji možda znaju nešto o njima da istupe.
Ona pomalo nespretno izađe kroz rupu iza portreta, a grifindorci odmah počeše da pričaju.
– Napadnuta su dva grifindorca, ne računajući grifindorskog duha, jedna rejvenkloovka i jedan haflpafovac – reče Li Džordan, prijatelj Vizlijevih blizanaca, brojeći na prste. – Zar nijedan nastavnik nije primetio da su svi sliterinci bezbedni? Zar nije očigledno da sve ovo dolazi iz Sliterina? Sliterinov naslednik, Sliterinovo čudovište – zašto jednostavno ne izbace sve sliterince? – urlao je on, dok su neki iz gomile klimali glavama, a tu i tamo čuo se pljesak.
Persi Vizli je sedeo na stolici iza Lija, ali prvi put nije bio voljan da iznese svoje mišljenje. Izgledao je bled i ošamućen.
– Persi je u šoku – tiho reče Džordž Hariju. – Ta rejvenkloovska devojčica, Penelopa Klirvoter – ona je asistent. Mislim da nije očekivao da će se čudovište usuditi da napadne jednog asistenta.
Ali Hari ga je samo delimično slušao. Nikako nije mogao da izbaci iz glave prizor Hermione koja leži u bolničkom krevetu, kao da je isklesana od kamena. A ako krivac ne bude uskoro uhvaćen, njega čeka doživotni boravak kod Darslijevih. Tom Ridl je prijavio Hagrida jer ga je, ukoliko škola bude zatvorena, očekivao povratak u normalsko sirotište. Hari je sada tačno znao kako se Tom osećao.
– Šta ćemo da radimo? – upita Ron tiho Harija na uvo. – Misliš da sumnjaju na Hagrida?
– Moramo da popričamo s njim – reče Hari, donevši odluku. – Ne mogu da

verujem da je ovoga puta umešan, ali ukoliko je on prošli put oslobodio čudovište, onda će znati kako da uđemo u Dvoranu tajni, a i to je nešto, za početak.
– Ali profesorka Mek Gonagal je rekla da moramo da ostanemo u svojoj kuli, ukoliko nismo na časovima...
– Mislim – reče Hari još tiše – da je vreme da ponovo izvadim tatin stari ogrtač.

* * *

Hari je nasledio samo jednu stvar od svog oca: dugačak srebrnast Nevidljivi ogrtač. To je bila njihova jedina šansa da se iskradu iz škole i posete Hagrida bez ičijeg znanja. Otišli su na spavanje kao i obično, sačekali da Nevil, Din i Šejmus prestanu da raspravljaju o Dvorani tajni i zaspu, a onda su ustali, ponovo se obukli i prebacili ogrtač preko sebe.

Putovanje kroz mračne i puste hodnike zamka nije bilo prijatno. Hari, koji je već nekoliko puta ranije lutao zamkom noću, nikad nije video u njemu toliko ljudi posle zalaska sunca. Nastavnici, asistenti i duhovi marširali su hodnicima u parovima, zureći okolo ne bi li primetili iole neuobičajeno dešavanje. Nevidljivi ogrtač nije ih sprečavao da prave buku, i bio je jedan posebno napet trenutak kada je Ron udario nožni palac samo nekoliko metara od mesta na kom je Snejp čuvao stražu. Na svu sreću, gotovo istog trena kad je Ron opsovao Snejp je kinuo. Laknulo im je kada su stigli do ulaznih vrata od hrastovine, i otvorili ih.
Bila je vedra, zvezdana noć. Požurili su ka osvetljenim prozorima Hagridove kuće, skinuvši ogrtač tek kada su bili ispred samog ulaza.
Nekoliko trenutaka nakon što su pokucali Hagrid ih širom otvori. Našli su se licem u lice sa samostrelom, dok je Feng, Hagridov lovački hrt, glasno lajao iza njegovih leđa.
– O – reče on, spuštajući svoje oružje i zureći u njih. – Š’a vas dvojica radite ovde?
– Šta će ti to? – upita Hari, pokazujući na samostrel, dok su ulazili unutra.
– Niš’a... niš’a – promrmlja Hagrid. – Očekivo sam... nij’ važno... sedite...
napraviću čaja...
Činilo se da jedva zna šta radi. Umalo nije ugasio vatru, prosuvši vodu iz lončeta na nju, a onda je razbio čajnik nervoznim trzajem svoje ogromne šake.
– Jesi li dobro, Hagride? – upita ga Hari. – Da li si čuo za Hermionu?
– O, neg’ šta, neg’ sam čuo – reče Hagrid, dok ga je glas izdavao.
Neprekidno je nervozno provirivao kroz prozor. Sipao im je obojici velike krigle ključale vode (zaboravio je da doda kesice sa čajem) i baš je stavljao cepanice voćne torte na tanjir kada se začu glasno kucanje na vratima.
Hagrid ispusti voćnu tortu. Hari i Ron razmeniše uspanične poglede, a onda ponovo nabaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe, i povukoše se u ugao. Hagrid proveri

da li su sakriveni, zgrabi svoj samostrel i ponovo otvori vrata.

– Dobro veče, Hagride.
Bio je to Dambldor. Ušao je, delujući smrtno ozbiljno, u pratnji još jednog čoveka, veoma čudnog izgleda.
Stranac je bio nizak, gojazan čovek zamršene prosede kose, zabrinutog izraza lica. Na sebi je imao čudnu mešavinu odeće: prugasto odelo, skerletna kravata, dugačak crn ogrtač i špicaste ljubičaste čizme. Pod miškom je nosio limunzeleni polucilindar.

– To je tatin šef! – dahćući reče Ron. – Kornelijus Fadž, ministar magije! Hari snažno munu Rona laktom da bi ga ućutkao.
Hagrid je prebledeo i počeo da se preznojava. Spustio se u jednu od svojih stolica i gledao čas u Dambldora čas u Kornelijusa Fadža.
– Loša rabota, Hagride – reče Fadž prilično nejasnim tonom. – Strašno loša rabota. Morao sam da dođem. Četiri napada na decu normalskog porekla. Stvari su otišle predaleko. Ministarstvo mora da reaguje.
– Nikad nisam – reče Hagrid, molećivo gledajući Dambldora – vi znate da ja nikad nisam, profesore Dambldor, gospodine...
– Hoću da se zna, Kornelijuse, da Hagrid ima moje puno poverenje – reče Dambldor, mršteći se na Fadža.
– Slušaj, Albuse – reče Fadž, kome je bilo neugodno. – Hagridov dosije govori protiv njega. Ministarstvo mora da uradi nešto – javili su mi se školski nadzornici.
– Kornelijuse, opet ti kažem da odvođenje Hagrida neće ni najmanje pomoći – reče Dambldor. Njegove plave oči bile su pune žara koji Hari nikada ranije nije video.
– Posmatraj to s moje tačke gledišta – reče Fadž, nervozno se igrajući svojim polucilindrom. – Ja sam pod velikim pritiskom. Mora da se vidi da radim nešto. Ako se pokaže da nije Hagrid, biće vraćen i tačka. Ali moram da ga odvedem. Moram. Ne bih vršio svoju dužnost...
– Da me odvedete? – ponovi Hagrid drhteći. – Gdi da me odvedete?
– Samo nakratko – reče Fadž, ne gledajući Hagrida u oči. – To nije kazna, Hagride, više mera predostrožnosti. Ukoliko neko drugi bude uhvaćen, ti ćeš biti pušten uz puno izvinjenje...
– Nije valjda u Askaban? – prograkta Hagrid.
Pre nego što je Fadž mogao da odgovori, ponovo se začu glasno lupanje na vratima.
Dambldor ih otvori. Sada je bio red na Harija da primi udarac laktom u rebra:
ispustio je glasan krik.
Gospodin Lucijus Melfoj ušeta u Hagridovu kolibu, zavijen u dugačak, crni plašt, kezeći se ledenim i zadovoljnim osmehom. Feng poče da reži.
– A, već si ovde, Fadž – reče on s odobravanjem. – Dobro, dobro...
– Š’a ti radiš ovdi? – reče Hagrid besno. – Marš iz moje kuće!

– Dragi moj, veruj da mi ne predstavlja ni najmanje zadovoljstvo što sam u tvojoj... ovaj... ti ovo zoveš kućom? – reče Lucijus Melfoj, podrugljivo se smeškajući dok je razgledao kolibu. – Ja sam prosto svratio do škole, gde mi je rečeno da se direktor nalazi ovde.

– A šta si to hteo od mene, Lucijuse? – upita Dambldor. Govorio je ljubazno, ali je plamen i dalje goreo u njegovim plavim očima.
– Užasna stvar, Dambldore – reče gospodin Melfoj, lenjo vadeći dugačak svitak pergamenta – ali nadzornici misle da je vreme da se povučeš. Ovo je Naredba o suspenziji – naći ćeš svih dvanaest potpisa na njemu. Bojim se da mislimo da si počeo da popuštaš. Koliko je dosad napada bilo? Još dva ovog popodneva, zar ne? Ovim tempom, na Hogvortsu neće ostati nijedno dete normalskog porekla, a svi znamo kakav bi to bio užasan gubitak za školu.
– Ma, vidi, čekaj malo, Lucijuse – reče Fadž, delujući uznemireno – Dambldor suspendovan... ne, ne... to je poslednje što nam sada treba...
– Postavljenje, ili suspenzija, direktora nadležnost je nadzornika, Fadže – reče gospodin Melfoj glatko. – A pošto Dambldor nije uspeo da zaustavi ove napade...
– Pazi ovako, Lucijuse, ako Dambldor ne može da ih zaustavi – reče Fadž, dok mu se gornja usna preznojavala – hoću da kažem, ko može?
– To ostaje da se vidi – reče gospodin Melfoj, sa zlobnim osmehom. – Ali pošto je nas dvanaestoro izglasalo...
Hagrid skoči na noge, okrznuvši plafon svojom crnom kosmatom glavom.
– I kol’kim od nji’ si mor’o da zapretiš i uceniš i’, pre neg š’o su pristali, Melfoju, a? – zagrme on.
– Bože, bože, takva narav može ovih dana da te uvali u nevolju, Hagride, da znaš
– reče gospodin Melfoj. – Ne bih ti savetovao da se tako izdireš na stražare u Askabanu. Neće im se nimalo dopasti.
– Ne mo’š da smeniš Dambldora! – povika Hagrid tako da se njegov lovački pas Feng sakri u svoju korpu i zacvile. – Ak’ njega smenite, deca normalskog porekla neće imat’ nikak’ih šansi! Uslediće ubivanja!
– Smiri se, Hagride – reče Dambldor oštro. On pogleda u Lucijusa Melfoja.
– Ako nadzornici hoće da me smene, Lucijuse, ja ću se, naravno, povući.
– Ali... – promuca Fadž.
– Ne! – zareža Hagrid.
Dambldor nije skidao svoje svetloplave oči s hladnosivih očiju Lucijusa Melfoja.
– Međutim – reče Dambldor, govoreći veoma polako i jasno, tako da nikom nije mogla da promakne nijedna reč – videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže.
Za trenutak, Hari je bio gotovo siguran da su Dambldorove oči blesnule ka ćošku u kome su on i Ron bili sakriveni.

– Tvoja osećanja su dostojna divljenja – reče Melfoj, naklonivši se. – Svima će nam nedostajati tvoj, ovaj, krajnje originalan način vođenja poslova, Albuse, samo se nadam da će tvoj naslednik uspeti da spreči bilo kakva – ha – ’ubivanja’.

On se dugim koracima zaputi do vrata kolibe, otvori ih i uz naklon isprati Dambldora napolje. Fadž je, obrćući svoj polucilindar, sačekao Hagrida da krene ispred njega, ali se Hagrid ukopao, duboko udahnuo i pažljivo rekao: – Ak’ bi neki ’teli da pronađu neke stvari, samo bi trebali da prate paukove. To će ih usmerit’ na pravi put! Sam’ tol’ko ’oću da rečem.
Fadž je zapanjeno zurio u njega.
– U redu, idem – reče Hagrid, navlačeći svoj kaput od krtičije kože. Ali kad je trebalo da pođe za Fadžom kroz vrata, ponovo stade i glasno reče: – A neko bi treb’o i da ’rani Fenga dok ja nisam ovdi.

– Sada smo u nevolji – reče on promuklo. – Nema Dambldora. Mogli su večeras, isto tako, i školu da zatvore. Sad kad njega više ne bude, dešavaće se po jedan napad dnevno.

Feng poče da zavija, grebući po zatvorenim vratima.

15. Aragog


Po imanju oko zamka prikradalo se leto. Nebo i jezero postali su plavičasti, a po staklenim baštama rascvetali su se cvetovi, veliki kao glavice kupusa. Ali bez Hagrida, koji bi krupnim koracima prelazio preko terena s Fengom za petama, Hariju taj prizor nije izgledao potpun. Zapravo, nije bio nimalo bolji od onog u unutrašnjosti zamka, gde su stvari krenule užasavajuće naopako.

Hari i Ron su pokušali da posete Hermionu, ali je bolničko krilo sada bilo zatvoreno za posetioce.
– Više ne rizikujemo – rekla im je Madam Pomfri strogo kroz pukotinu u bolničkim vratima. – Ne, izvinite, ali postoje velike šanse da će se napadač vratiti da dokrajči ove jadnike...
Čim je Dambldor napustio zamak, strah se proširio kao nikad pre, te se činilo da se sunce, koje je grejalo zidove zamka, zaustavlja na drvenim ramovima prozora, ne dopirući unutra. U školi se gotovo nije moglo videti lice koje nije izgledalo zabrinuto i napeto, a svaki smeh koji bi odzvanjao hodnicima zvučao je oštro i neprirodno, i brzo bi utihnuo.

Hari je u sebi stalno ponavljao poslednje Dambldorove reči: „Videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže.“ Ali, kakva je korist od tih reči? Od koga je sada uopšte trebalo da zatraže pomoć, kad su svi bili zbunjeni i uplašeni isto kao i oni?

Lakše je bilo razumeti Hagridov nagoveštaj u vezi s paukovima – problem je bio u tome što u zamku, izgleda, više nije ostao nijedan pauk kojeg bi mogli da prate. Hari ih je tražio kud god da pođe, a Ron mu je (prilično nerado) pomagao. Bili su, naravno, sputani činjenicom da im nije bilo dopušteno da sami lutaju naokolo, već su morali da se kreću po zamku u grupama s drugim grifindorcima. Izgledalo je kao da je većini njihovih školskih drugova bilo drago što ih nastavnici gone od časa do časa, kao ovce, ali je Hariju to bilo veoma zamorno.
Ipak, izgledalo je da makar jedna osoba iskreno uživa u atmosferi straha i sumnji. Drako Melfoj se šepurio po školi kao da je upravo imenovan za glavešinu dečaka. Hari nije shvatao zašto je toliko zadovoljan dok ga, dve nedelje pošto su Dambldor i Hagrid otišli, na času Napitaka, gde je sedeo odmah iza Melfoja, slučajno nije čuo kako se naslađuje pred Krebom i Gojlom.
– Uvek sam mislio da će moj otac biti taj koji će se otarasiti Dambldora – rekao je ne trudeći se ni da stiša glas. – Pričao sam vam kako on misli da je Dambldor najgori direktor kog je ova škola ikada imala. Možda ćemo sada dobiti pristojnog direktora. Nekog ko neće hteti da zatvori Dvoranu tajni. Mek Gonagalova neće dugo biti ovde, ona samo zamenjuje...
Snejp prođe pored Harija, ne komentarišući Hermionino prazno mesto i kazan.
– Gospodine – reče Melfoj glasno. – Gospodine, zašto se vi ne prijavite za mesto direktora?
– De, de, Melfoje – reče Snejp, iako nije mogao da potisne osmeh s tankih usana.
– Nadzornici su samo suspendovali profesora Dambldora. Uveren sam da će se on ubrzo vratiti.
– Ma da – reče Melfoj, zlobno se kezeći. – Siguran sam da biste imali očev glas, gospodine, ako biste hteli da se prijavite za posao. Ja ću reći ocu da ste najbolji nastavnik ovde, gospodine...
Snejp se zlobno smeškao, jezdeći po tamnici, na svu sreću ne primetivši Šejmusa Finigana kako se pretvara da povraća u svoj kazan.
– Prilično sam iznenađen što Blatokrvni još nisu spakovali svoje putne torbe – nastavi Melfoj. – Kladim se u pet galeona da će sledeći umreti. Šteta što to nije bila Grejndžerova...
Na sreću, u tom trenutku se oglasi zvono. Na poslednje Melfojeve reči Ron je skočio sa svoje stolice, a u žurbi oko pakovanja torbi i knjiga njegov pokušaj da dohvati Melfoja ostade neopažen.
– Pustite me na njega – režao je Ron, dok su ga Hari i Din držali za ruke. – Baš me

briga, ne treba mi čarobni štapić, ubiću ga golim rukama...

– Požurite, moram da vas odvedem na Herbologiju – uzviknu Snejp preko glava u učionici, i oni produžiše na sledeći čas, u vrsti, kao pačija škola. Hari, Ron i Din poslednji izađoše, dok je Ron još uvek pokušavao da se otrgne. Mogli su da ga puste tek kada ih je Snejp ispratio iz zamka, a oni krenuli preko povrtnjaka ka staklenim baštama.
Na času Herbologije bilo je mnogo mirnije no inače, jer ih je nedostajalo dvoje od ukupnog broja, Džastin i Hermiona.
Profesorka Mladica ih je sve uposlila da potkresuju abisinijske skupi-smokve. Hari je otišao da baci pregršt uvenulih stabljika na đubrište, i našao se licem u lice s Ernijem Makmilanom. Erni duboko udahnu i reče, veoma učtivo: – Hoću samo da kažem, Hari, da mi je žao što sam ikada sumnjao na tebe. Znam da nikada ne bi napao Hermionu Grejndžer, i izvinjavam se zbog svega što sam rekao. Sada smo svi u istom čabru i, ovaj...
On mu pruži svoju punačku ruku, i Hari se rukova s njim.
Erni i njegova drugarica Hana priđoše da rade na istoj smežuranoj smokvi na kojoj su radili i Hari i Ron.
– Taj lik, Drako Melfoj – reče Erni, otkidajući mrtve grančice – deluje veoma zadovoljan zbog svega ovog što se dešava, je l’ da? Znate, ja mislim da bi on mogao da bude Sliterinov naslednik.
– Ta ti je pametna – reče Ron, koji izgleda nije oprostio Erniju tako lako kao Hari.

– Da li i ti misliš da je Melfoj, Hari? – upita Erni.
– Ne – reče Hari tako odlučno da se Erni i Hana zapiljiše u njega.
Trenutak kasnije Hari primeti nešto što ga je naterelo da udari Rona po ruci makazama za potkresivanje.
– Joj! Šta ti je...
Hari je pokazivao na tlo, nekoliko stopa od njih. Nekoliko velikih paukova jurilo je preko zemlje.
– O, da – reče Ron, bezuspešno pokušavajući da izgleda zadovoljno. – Ali ne možemo sada da ih pratimo...
Erni i Hana su znatiželjno slušali. Hari je posmatrao paukove kako beže.
– Izgleda da su se zaputili ka Zabranjenoj šumi...
Ron se zbog toga još više snuždio.
Na kraju časa, profesorka Mladica ih otprati na čas Odbrane od Mračnih veština.
Hari i Ron su kaskali za ostalima, kako bi mogli da razgovaraju a da ih niko ne čuje.
– Moraćemo ponovo da upotrebimo Nevidljivi ogrtač – reče Hari Ronu. – Možemo da povedemo Fenga s nama. On je navikao da ide u šumu s Hagridom, pa može da bude od pomoći.
– Aha – reče Ron, nervozno uvrćući svoj čarobni štapić u rukama. – Ovaj... zar

tamo nema... zar ne bi trebalo da ima vukodlaka u šumi? – dodade, dok su zauzimali svoja uobičajena mesta u dnu Lokhartove učionice.
Odlučivši da ne odgovori na to pitanje, Hari reče: – Ima tamo i dobrih stvari.
Kentauri su u redu, kao i jednorozi.
Ron nikada ranije nije bio u Zabranjenoj šumi. Hari je jednom ušao u nju, i nadao se da to više neće morati da uradi.
Lokhart banu u učionicu i ceo razred se zapilji u njega. Svi drugi nastavnici u školi izgledali su smrknutije nego inače, ali je Lokhart bio izuzetno živahan.
– Hajde, de – viknu on, prosto zračeći – čemu sva ta tužna lica? Deca razmeniše ogorčene poglede, ali mu niko ne odgovori.
– Zar vi, deco, niste shvatili – reče Lokhart, govoreći polako kao da su svi oni malčice maloumni – opasnost je prošla! Krivac je odveden.
– Ko kaže? – upita Din Tomas glasno.
– Dragi moj mladiću, ministar magije ne bi odveo Hagrida da nije bio sto posto siguran da je kriv – reče Lokhart tonom nekog ko objašnjava da su jedan i jedan dva.
– O, da, i te kako bi ga odveo – reče Ron, čak glasnije od Dina.
– Laskam sebi da znam malčice više o Hagridovom hapšenju od vas, gospodine Vizli – reče Lokhart samozadovoljno.
Ron krenu da mu odgovori da ne misli tako, ali se zaustavi u pola rečenice jer ga Hari jako šutnu ispod stola.
– Mi nismo bili tamo, sećaš se? – promrmlja Hari.
Ali Lokhartova odvratna veselost, njegovi nagoveštaji da je oduvek mislio da
Hagrid ništa ne valja, njegova uverenost da je sada svemu kraj, toliko su nervirali
Harija da je žarko želeo da baci Lutanje sa zlodusima pravo u Lokhartovo glupo lice.
Umesto toga se zadovoljio da na knjizi nažvrlja poruku Ronu: „Hajdemo večeras“.
Ron pročita poruku, proguta knedlu i pogleda iskosa prazno mesto na kome je obično sedela Hermiona. Taj prizor je, izgleda, učvrstio njegovu rešenost, i on klimnu glavom.

* * *

Grifindorski dnevni boravak je tih dana uvek bio prepun, jer od šest sati pa nadalje grifindorci nisu imali gde drugde da idu. Takođe su imali i mnogo tema za razgovor, a rezultat toga je bio da se dnevni boravak često nije praznio do posle ponoći.

Hari je odmah posle večere otišao da izvadi Nevidljivi ogrtač iz svog kovčega i proveo je celo veče sedeći na njemu, čekajući da se soba raščisti. Fred i Džordž su izazvali Harija i Rona na nekoliko partija praskavih puckavaca, a Džini je sedela i gledala ih, utonula neobično tiho u stolicu u kojoj je obično sedela Hermiona. Hari i Ron su sve vreme namerno gubili, pokušavajući da završe igru što brže mogu, no

uprkos tome bilo je dobrano posle ponoći kada su Fred, Džordž i Džini najzad otišli na spavanje.
Hari i Ron su sačekali udaljeni zvuk zatvaranja vrata dve spavaonice pre nego što su zgrabili Nevidljivi ogrtač, prebacili ga preko sebe i popeli se kroz rupu iza portreta.
Bilo je to još jedno teško putešestvije kroz zamak, u kome su izbegavali nastavnike. Naposletku su stigli do Ulazne dvorane, povukli rezu na ogromnim hrastovim vratima, provukli se kroz njih, pazeći da ova ne zaškripe, i izašli u školsko dvorište osvetljeno mesečinom.
– Naravno – reče Ron naglo, dok su krupnim koracima gazili preko crne trave – može se desiti da stignemo u šumu a da ne nađemo nijednog pauka kojeg bismo mogli da pratimo. Možda ti paukovi i nisu išli tamo. Znam da je izgledalo kao da se kreću u tom pravcu, ali...
Njegov glas utihnu, pun nade.
Stigli su do Hagridove kuće, koja je izgledala tužno i žalosno sa svojim praznim prozorima. Kada je Hari gurnuo vrata, Feng istrča, izbezumljen od radosti što ih vidi. Plašeći se da ne probudi sve u zamku svojim dubokim, prodornim lavežom, hitro su ga nahranili karamelama iz konzerve na kaminu, od kojih mu se zubi slepiše.
Hari ostavi Nevidljivi ogrtač na Hagridovom stolu. Neće im biti potreban u mrklom mraku šume.
– Hajde, Feng, idemo u šetnju – reče Hari, tapšući ga po nozi, i Feng veselo iskoči iz kuće za njima, dojuri do ivice šume i podiže nogu uz veliko drvo javora.
Hari izvadi svoj štapić, promrmlja: – Lumos – i na vrhu štapića pojavi se maleno svetlo, tek toliko da im osvetli stazu, da mogu da traže paukove.
– Dobra ideja – reče Ron. – I ja bih upalio moj, ali znaš i sam... on bi verovatno eksplodirao ili nešto slično...
Hari potapša Rona po ramenu, pokazujući na travu. Pred svetlošću čarobnog štapića, dva usamljena pauka bežala su u senku drveća.
– Dobro – uzdahnu Ron, kao da se pomirio s tim da ih čeka najgore – spreman sam. Hajdemo.
I tako uđoše u šumu, s Fengom koji je trčkao oko njih, njušeći korenje i lišće drveća. Uz pomoć svetlosti s Harijevog štapića, pratili su pauke koji su se kretali po stazi. Hodali su oko dvadeset minuta, ne govoreći, načuljivši uši oprezno, ne bi li čuli još neke zvuke osim lomljenja grančica i šuškanja lišća. A onda, kada drveće postade gušće nego ikad, tako da više nisu videli zvezde iznad sebe, i kada je samo Harijev štapić ostao usamljeno da sija u moru tame, videše kako njihovi pauci vodiči napuštaju stazu.
Hari se zaustavi, pokušavajući da vidi kuda pauci idu, ali je izvan njegovog malog kruga svetla bio mrkli mrak. Nikada ranije nije bio ovako duboko u Šumi. Živo se sećao kako ga je Hagrid savetovao, kada je prošli put bio ovde, da ne skreće sa staze

u šumi. Ali sada je Hagrid miljama udaljen, verovatno čami u ćeliji u Askabanu, ali mu je, takođe, rekao da prati paukove.
Nešto mokro dotače Harijevu ruku, i on odskoči unazad, nagazivši Ronovu nogu, ali to je bila samo Fengova njuška.
– Šta misliš? – upita Hari Rona, čije je oči jedva mogao da razabere, po odsjaju svetlosti štapića u njima.
– Kad smo već došli dovde... – odgovori Ron.
Oni nastaviše da prate jurišajuće senke paukova između drveća. Sada nisu mogli da idu previše brzo; na putu ispred njih bilo je dosta korenja drveća i mnoštvo panjeva, jedva vidljivih u tami. Hari je mogao da oseti Fengov vruć dah na svojoj ruci. Morali su više puta da zastanu da bi Hari mogao da čučne i potraži paukove pri svetlosti svog čarobnog štapića.
Hodali su, kako im se činilo, još najmanje pola sata, a odore su im zapinjale za niske grane i trnje. Posle nekog vremena primetiše da se tlo naginje nizbrdo, iako je drveće bilo gusto kao i uvek.
Feng iznenada gromko, ječeći zalaja, a Hari i Ron samo što ne iskočiše iz kože zbog toga.
– Šta je? – reče Ron glasno, osvrćući se po potpunoj tmini, snažno stegnuvši Harija za lakat.
– Tamo se nešto kreće – prodahta Hari tiho. – Slušaj... Zvuči kao nešto krupno. Oslušnuše. Malo dalje, s njihove desne strane, nešto veliko je lomilo grane,
probijajući se kroz drveće.
– O ne – reče Ron. – O ne, o ne, o...
– Umukni – reče Hari izbezumljeno. – Čuće te.
– Čuće mene? – reče Ron neprirodno visokim glasom. – Već je čulo Fenga! Činilo im se kao da im tmina pritiska očne jabučice dok su prestrašeno stajali i
čekali. Začu se čudan kotrljajuć zvuk, a potom zavlada tišina.
– Šta misliš, šta radi? – upita Hari.
– Verovatno se sprema da nas zaskoči – uzvrati Ron. Čekali su, dršćući, jedva se usuđujući da se pomere.
– Misliš da je otišlo? – prošaputa Hari.
– Pojma nemam...
A onda, s njihove desne strane, neočekivano blesnu svetlost, tako sjajna u tami, da su obojica morali da podignu šake ka licu ne bi li zaklonili oči. Feng zakevta i pokuša da pobegne, ali se upetlja u zapleteno trnje, i poče još glasnije da kevće.
– Hari! – povika Ron, glasom punim olakšanja. – Hari, to su naša kola!
– Šta?
– Hajde!
Hari nespretno krenu za Ronom prema svetlosti, spotičući se i posrćući. Trenutak kasnije izađoše na čistinu.

Kola gospodina Vizlija su stajala, prazna, upaljenih farova, usred proplanka okruženog gustim drvećem i krošnjama natkriljenim poput krova. Dok je Ron išao ka njima, razjapljenih usta, ona polako krenuše ka njemu, kao neki veliki, tirkizni pas koji pozdravlja svog gazdu.

– Bila su ovde sve vreme! – reče Ron ushićeno, obilazeći oko kola. – Pogledaj ih. Šuma ih je pretvorila u divlja...
Blatobrani kola behu izgrebani i ukaljani blatom. Očigledno su sve vreme sama lutala šumom. Feng nije bio previše oduševljen njima; držao se blizu Harija, koji je mogao da oseti kako ovaj drhti. Pošto je konačno došao do daha, Hari vrati svoj štapić nazad u odoru.
– A mi smo mislili da će da nas napadnu! – reče Ron, naslanjajući se na kola i tapšući ih. – Pitao sam se gde su otišla!
Hari čučnu na osvetljeno tlo, tražeći još kojeg pauka, ali su oni svi odavno pobegli od bleska farova.
– Izgubili smo trag – reče on. – Hajde, idemo da ih nađemo.
Ron nije ništa govorio. Nije se ni pomerao. Pogled mu je bio prikovan za jednu tačku, oko deset stopa iznad zemljišta šume, tik iza Harija. Lice mu je prebledelo od užasa.
Hari nije imao vremena ni da se okrene. Začuše se glasni škljocavi zvuci, i on odjednom oseti da ga nešto dugačko i dlakavo steže oko struka, i podiže sa zemlje, tako da je visio glavom nadole. Opirući se, preplašen, začu još škljocanja, vide da su i Ronove noge napustile tlo, i začu Fenga kako cvili i zavija – već sledećeg trenutka bio je uvučen među mračno drveće.
Viseći naglavačke, Hari vide da to što ga drži maršira na šest neizmerno dugačkih dlakavih nogu, dok su ga prednje dve čvrsto držale tik ispod sjajnih crnih vilica. Iza sebe je mogao da čuje još jedno stvorenje koje je, bez sumnje, nosilo Rona. Kretali su se ka samom srcu šume. Hari je mogao da čuje Fenga, kako se bori da se oslobodi trećeg čudovišta, glasno cvileći, ali on nije mogao da viče čak i da je hteo. Činilo mu se da je ostavio svoj glas na proplanku, pored kola.
Nije znao koliko je dugo bio u čeljustima stvorenja. Znao je samo da se tama iznenada podigla dovoljno da vidi kako zemlja posuta lišćem sada vrvi od paukova. Iskrivivši vrat u stranu, shvatio je da su stigli na ivicu ogromne doline, doline s koje je raščišćeno drveće, tako da su zvezde jasno obasjavale najstrašniji prizor koji je Hari ikada video.
Paukovi. Ne mali paukovi, poput onih koji su gmizali po lišću ispod njih. Ovo su bili paukovi veličine konja, osmooki, osmonogi, crni, dlakavi, ogromni. Krupni primerak koji je nosio Harija zaputi se niz strmu liticu ka zasvođenoj paučini u obliku kupole u samom centru doline, dok su ga njegova sabraća opkoljavala sa svih strana, uzbuđeno škljocajući svojim vilicama nalik kleštima čim ugledaše šta im donose.

Kad ga pauk ispusti, Hari se stropošta četvoronoške na zemlju. Ron i Feng

tresnuše pored njega. Feng više nije zavijao, već se tiho sklupčao u mestu. Ron je izgledao baš onako kako se Hari osećao. Usta su mu široko zjapila kao u kakvom nemom vrisku, a oči su mu bile razrogačene.

Hari odjednom shvati da pauk koji ga je ispustio nešto govori. Bilo je teško reći šta, jer je škljocao vilicom posle svake reči koju bi izustio.
– Aragog! – pozva on. – Aragog!
A iz središta maglovite zasvođene paučine pojavi se pauk veličine omanjeg slona, krećući se veoma polako. Na njegovom crnom trupu i nogama bilo je sedih tragova, a svako oko na njegovoj ružnoj glavi s kleštima bilo je mlečnobelo. Bio je slep.

– Šta je? – upita on, brzo škljocajući vilicom.
– Ljudi – škljocnu pauk koji je uhvatio Harija.
– Je li Hagrid? – upita Aragog približavajući se, a njegovih osam mlečnih očiju besciljno je lutalo.
– Stranci – škljocnu pauk koji je doneo Rona.
– Ubijte ih – škljocnu Aragog ljutito. – Spavao sam...
– Mi smo Hagridovi prijatelji – povika Hari. Činilo mu se da mu je srce napustilo grudi i da sada lupa u grlu.
Škljoc, škljoc, škljoc, čula su se klešta paukova širom doline. Aragog zastade.
– Hagrid nikada ranije nije slao ljude u našu dolinu – reče on polako.
– Hagrid je u nevolji – reče Hari, ubrzano dišući. – Zato smo i došli.
– U nevolji? – reče drevni pauk, i Hariju se učini da je čuo zabrinutost između škljocanja kleštima. – Ali zašto je poslao vas?
Hari pomisli da ustane na noge, ali se predomisli. Mislio je da ga noge ne bi držale. Stoga je pričao sa zemlje, što je mirnije mogao.
– Tamo u školi, misle da je Hagrid pustio... ovaj... ovaj... nešto na učenike. Odveli su ga u Askaban.
Aragog besno škljocnu kleštima, i svuda duž doline začu se identičan odjek škljocanja mnoštva paukova; zvučalo je nalik aplauzu, sem što Hariju obično ne bi pripalo muka od straha kad bi začuo aplauz.
– Ali to je bilo pre mnogo godina – reče Aragog ljutito. – Pre mnogo, mnogo godina. Dobro se sećam. Zbog toga su ga i naterali da napusti školu. Verovali su da sam ja čudovište koje vreba u onome što oni zovu Dvoranom tajni. Mislili su da je Hagrid otvorio tu Dvoranu i oslobodio me.
– A ti... ti nisi došao iz Dvorane tajni? – upita Hari koji je mogao da oseti hladan znoj na svom čelu.
– Ja! – reče Aragog, škljocajući ljutito. – Ja nisam ni rođen u zamku. Potičem iz daleke zemlje. Neki putnik-namernik me je dao Hagridu dok sam još bio jaje. Hagrid je tada bio dečak, ali je brinuo o meni, krio me je u ostavi zamka i hranio ostacima jela sa stola. Hagrid je moj dobar prijatelj, i dobar čovek. Kada su me otkrili, i

okrivili za smrt devojčice, on me je zaštitio. Od tada živim ovde u šumi, gde me Hagrid još uvek posećuje. Čak mi je našao i ženu, Mosag, a gledajte samo kako je naša porodica narasla, sve zahvaljujući Hagridovoj dobroti...

Hari prizva ono malo hrabrosti što mu je ostalo.
– Znači ti nikada... nikada nikoga nisi napao?
– Nikada – graknu stari pauk. – Istina je da je to u mojoj prirodi, ali iz poštovanja prema Hagridu nikada nisam povredio ljudsko biće. Telo devojčice koja je ubijena pronađeno je u kupatilu. Ja nikada nisam video nijedan deo zamka osim ostave u kojoj sam odrastao. Naša vrsta voli mrak i tišinu...
– Nego... Znaš li šta je to moglo da ubije tu devojčicu? – upita Hari. – Jer, šta god bilo, sada se vratilo i ponovo napada ljude...
Njegove reči zagluši glasan šum škljocanja i šuštanja mnoštva dugačkih nogu koje su se gnevno micale, a velika crna obličja pomerala su se svuda oko njega.
– Stvor koji živi u zamku – reče Aragog – jeste drevno biće koga se mi pauci bojimo više od svega. Dobro se sećam kako sam molio Hagrida da me pusti čim sam osetio kako se ta zver kreće po školi.
– Šta je to? – upita ga Hari brzo.
Ponovo se začu glasno škljocanje i šuškanje. Činilo se da im se pauci približavaju.
– Mi ne pričamo o njemu! – reče Aragog žustro. – Ne izgovaramo njegovo ime! Nisam čak ni Hagridu rekao ime tog strašnog stvorenja, iako me je pitao, mnogo puta.
Hari nije hteo da navaljuje, bar ne u društvu paukova koji se približavaju sa svih strana. Aragog je, izgleda, bio umoran od pričanja. Povlačio se polako u svoju zasvođenu mrežu, ali su njegovi pauci i dalje polako prilazili Hariju i Ronu.
– Dobro, onda, sada ćemo da pođemo – očajno reče Hari Aragogu, osluškujući šuškanje lišća iza sebe.
– Da pođete? – reče Aragog polako. – Ne bih rekao...
– Ali... ali...
– Moji sinovi i kćeri ne napadaju Hagrida, jer sam im ja tako naredio. Ali ne mogu da im uskratim sveže meso, pogotovo kad samo dobrovoljno doluta u našu sredinu. Zbogom, Hagridov prijatelju.
Hari se osvrnu oko sebe. Na stopu iznad njega dizao se čvrst zid paukova koji škljocaju, a na njihovim ružnim crnim glavama caklilo se bezbroj očiju...
Čim je posegnuo za štapićem Hari shvati da to neće vredeti, bilo ih je previše, ali dok je pokušavao da ustane, spreman da umre boreći se, začu se glasan otegnut zvuk, i celu dolinu zablesnu jarko svetlo.
Kola gospodina Vizlija tutnjala su niz strminu, upaljenih farova, trubeći sirenom, obarajući paukove sa strane. Nekoliko ih je bilo oboreno na leđa, a njihove nepregledne noge koprcale su se u vazduhu. Kola se uz škripu kočnica zaustaviše ispred Harija i Rona, naglo otvorivši vrata.

– Uzmi Fenga! – povika Hari, skačući na prednje sedište. Ron zgrabi lovačkog psa oko stomaka i ubaci ga na zadnje sedište kola, gde ovaj ponovo poče da kevće. Vrata se zalupiše. Ron uopšte nije dotakao pedalu za gas, ali kolima to nije ni bilo potrebno. Motor zagrme, i oni krenuše, udarivši još nekoliko paukova. Pojuriše uz strminu, izašavši iz doline, i uskoro su se probijali kroz šumu; grane su šibale po prozorima dok su kola vrlo pametno sama nalazila put kroz najšire prolaze, prateći stazu koju su očigledno poznavala.

Hari postrance pogleda u Rona. Njegova usta su još uvek bila razjapljena u nemom vrisku, ali mu oči više nisu bile razrogačene.
– Jesi li dobro?
Ron je zurio pravo pred sebe, ne mogavši da progovori.
Probijali su se kroz žbunje, dok je Feng glasno zavijao na zadnjem sedištu, a kad su se provlačili pored velikog hrasta Hari vide kako se bočni retrovizor lomi. Posle deset bučnih, truckavih minuta, drveće se proredilo i Hari je ponovo mogao da vidi deliće neba.
Kola se zaustaviše tako naglo da su umalo proleteli kroz vetrobran. Stigli su do ivice šume. Feng se baci na prozor, očajnički pokušavajući da izađe napolje, i čim mu je Hari otvorio vrata pojurio je kroz drveće do Hagridove kolibe, podvijenog repa. I Hari je izašao, a posle otprilike jednog minuta Ronu se izgleda vratila snaga u nogama i rukama, te i on pođe za njim, još uvek ukočenog vrata, zureći u prazno. Hari zahvalno potapša kola, koja krenuše u rikverc nazad u šumu, i nestadoše s vidika.

Hari se vratio u Hagridovu kolibu da uzme Nevidljivi ogrtač. Feng je drhtao ispod ćebeta u svojoj korpi. Kada je Hari ponovo izašao napolje, našao je Rona kako grčevito povraća u aleji s bundevama.
– Pratite paukove – reče Ron slabašno, brišući usta rukavom. – Nikada neću oprostiti Hagridu. Srećni smo što smo živi.
– Kladim se da je mislio kako Aragog neće povrediti njegove prijatelje – reče Hari.
– U tome i jeste problem s Hagridom! – reče Ron, udarajući o zid kolibe. – On uvek misli da čudovišta nisu tako loša kao što ih predstavljaju, i vidi gde ga je to odvelo! U ćeliju u Askabanu! – On sad poče nekontrolisano da se trese. – Zašto nas je poslao tamo? Voleo bih da znam šta smo to otkrili?
– Da Hagrid nikada nije otvorio Dvoranu tajni – reče Hari, prebacivši Ogrtač preko Rona, i gurkajući ga po ruci, kako bi ga naterao da hoda. – On je nedužan.
Ron glasno frknu. Očigledno, dopustiti da se Aragog izlegne iz jajeta u ostavi nije odgovaralo Ronovom shvatanju nedužnosti.
Dok se zamak sve jasnije nazirao, Hari povuče Ogrtač ne bi li se uverio da su im i stopala skrivena. Onda, uz škripu, gurnu odškrinuta ulazna vrata. Pažljivo su prošli kroz Ulaznu dvoranu i popeli se uz mermerne stepenice, zadržavajući dah dok su prolazili kroz hodnike kojima su šetali oprezni stražari. Napokon bezbedno stigoše do

grifindorskog dnevnog boravka, gde je vatra sagorela u sjajan pepeo. Skinuše Ogrtač i popeše se vijugavim stepenicama u svoju spavaonicu.
Ron se sruči na svoj krevet, ne trudeći se da se presvuče. Hariju se, međutim, nije spavalo. Seo je na ivicu svog kreveta s baldahinom, i pažljivo razmišljao o svemu što je Aragog rekao.
Pomislio je kako stvorenje koje se skriva negde u zamku liči na nekakvog čudovišnog Voldemora – čak ni druga čudovišta nisu želela da izgovore njegovo ime. Ali on i Ron nisu bili nimalo bliži otkriću šta je to, niti kako je to nešto Skamenilo svoje žrtve. Čak ni Hagrid nikad nije saznao šta se nalazi u Dvorani tajni.
Hari prebaci noge na svoj krevet i nasloni se na jastuk, posmatrajući kako mesec svetluca ka njemu kroz prozor kule.
Nije znao šta bi još mogli da preduzmu. Svuda su nailazili na ćorsokak. Ridl je uhvatio pogrešnu osobu, Sliterinov naslednik se izvukao, i niko nije mogao da im kaže da li je ovog puta ista, ili neka druga osoba otvorila Dvoranu tajni. Nisu više imali koga da pitaju. Hari leže, još uvek misleći o onome što im je Aragog rekao.
Već je skoro zadremao kad mu pade na pamet nešto što mu se učini kao njihova poslednja nada, i on se naglo uspravi kao strela, sedajući na krevet.
– Rone – prosikta on kroz mrak. – Rone!
Ron se probudi uz cviljenje nalik Fengovom, mahnito se osvrćući oko sebe, pre nego što ugleda Harija.
– Rone... devojčica koja je umrla. Aragog je rekao da su je našli u kupatilu – reče Hari, ne obraćajući pažnju na Nevilovo šištavo hrkanje iz ugla. – Šta ako nikad nije napustila kupatilo? Šta ako je još uvek tamo?
Ron protrlja oči, mršteći se na mesečini. A onda shvati.
– Ne misliš valjda – ne! Jecajuća Mirta?

16. Dvorana tajni


– Sve vreme dok smo bili u kupatilu ona je bila samo tri klozeta dalje – reče Ron ogorčeno sledećeg dana za doručkom – i mogli smo da je pitamo, a sada...
Pronaći paukove bilo je već dovoljno teško. Umaći pažnji svojih nastavnika dovoljno dugo da bi se uvukli u žensko kupatilo, štaviše – žensko kupatilo je odmah pored mesta prvog napada, biće gotovo nemoguće.
Ali na njihovom prvom času, Preobražavanjima, desilo se nešto što je, prvi put posle nekoliko nedelja, potisnulo Dvoranu tajni iz njihovih misli. Deset minuta po početku časa profesorka Mek Gonagal im je saopštila da će njihovi ispiti početi prve nedelje juna, za nedelju dana.
– Ispiti? – jauknu Šejmus Finigan. – Ipak ćemo imati ispite?
Iza Harija se začu glasan tresak, pošto je čarobni štapić Nevila Longbotoma skliznuo, pri čemu je jedna od nogu njegovog stola nestala. Profesorka Mek Gonagal je ponovo stvori zamahom sopstvenog štapića i okrenu se ka Šejmusu, mršteći se.
– Sama svrha toga što je škola i dalje otvorena u ovakvim uslovima jeste da vi steknete obrazovanje – reče ona strogo. – Zato će se ispiti držati kao i obično, i nadam se da već marljivo obnavljate gradivo.
Marljivo obnavljanje gradiva! Hariju nikad nije palo na pamet da će imati ispite dok je zamak u ovakvom stanju. Učionicom se pronese prilično buntovan žamor, zbog čega se profesorka Mek Gonagal još više namršti.
– Instrukcije profesora Dambldora glase da škola radi što normalnije može – reče ona. – A to, nepotrebno je i naglašavati, znači da treba ustanoviti koliko ste naučili

tokom ove godine.

Hari spusti pogled na par belih zečeva koje je trebalo da pretvori u papuče. Šta je on uopšte naučio tokom ove godine? Nije mogao da se seti ničega što bi mu koristilo na ispitu.
Ron je izgledao kao da mu je neko upravo rekao da mora da ode i živi u Zabranjenoj šumi.
– Možeš li da me zamisliš kako polažem ispite s ovim? – upita on Harija podigavši svoj štapić, koji je upravo počeo glasno da zviždi.

* * *

Tri dana pre njihovog prvog ispita, za doručkom, profesorka Mek Gonagal objavi još nešto.
– Imam dobre vesti – reče ona, a Velika sala, umesto da se utiša, zatrešta od galame.
– Dambldor se vraća! – povika nekoliko učenika radosno.
– Uhvatili ste Sliterinovog naslednika! – ciknu devojčica za rejvenkloovskim stolom.
– Ukida se zabrana kvidičkih utakmica! – zagrme Drvce uzbuđeno.
Kada se galama slegla, profesorka Mek Gonagal reče: – Profesorka Mladica me je obavestila da su mandragore napokon spremne da budu posečene. Večeras ćemo moći da oživimo one koji su Skamenjeni. Ne treba da vas podsećam da će neko od njih možda moći da nam kaže ko ih je napao, ili šta. Nadam se da će se ova užasna godina završiti hvatanjem krivca.
Veselje je kulminiralo. Hari pogleda ka sliterinskom stolu, nimalo iznenađen što vidi da se Drako Melfoj nije pridružio veselju. Rona, međutim, odavno nije video tako srećnog.
– Sada nema veze što nismo pitali Mirtu! – reče on Hariju. – Hermiona će verovatno imati odgovore na sve, čim je probude! Mada, poludeće kada otkrije da su ispiti za tri dana. Ona uopšte nije obnavljala gradivo. Možda bi bilo bolje da je ostave takvu kakva je dok se oni ne završe.
Uto im priđe Džini Vizli, i sede pored Rona. Izgledala je napeto i nervozno, i Hari primeti da uvrće ruke u krilu.
– Šta je bilo? – upita je Ron, sipajući sebi još poridža.
Džini ništa ne reče, već baci pogled uzduž i popreko grifindorskog stola s uplašenim izrazom na licu, koji je Harija podsećao na nekoga, iako nije mogao da se seti na koga.
– Kaži već jednom – reče Ron, posmatrajući je.
Hari iznenada shvati na koga ga Džini podseća. Blago se klatila napred-nazad u svojoj stolici, baš kao Dobi kada je bio na ivici da otkrije neku zabranjenu

informaciju.

– Imam nešto da vam kažem – promrmlja Džini, pazeći da ne pogleda u Harija.
– Šta to? – upita Hari.

– Šta je? – reče Ron.

Džini otvori usta, ali iz njih ne izađe nikakav zvuk. Hari se nagnu napred i tiho progovori, tako da su samo Džini i Ron mogli da ga čuju.
– Je li nešto o Dvorani tajni? Da li si videla nešto? Nekog ko se čudno ponaša? Džini duboko udahnu, i baš u tom trenutku pojavi se Persi Vizli, delujući umorno i

bledo.
– Ako si završila s jelom, ja ću sesti na tvoje mesto, Džini. Umirem od gladi, upravo sam došao sa stražarske dužnosti.
Džini skoči kao da je stolica pod naponom, uputi Persiju brz i uplašen pogled, i otrča. Persi sede i zgrabi šolju sa sredine stola.
– Persi! – reče Ron ljutito. – Baš se spremala da nam kaže nešto važno!

– Šta to? – upita on, kašljući.

– Baš sam je pitao da li je videla nešto čudno, i ona je krenula da kaže...
– A... to... to nema nikakve veze s Dvoranom tajni – reče Persi kao iz topa.
– Otkud ti znaš? – upita Ron, podigavši obrve.
– Pa, ovaj, ako morate da znate, Džini me je, ovaj, srela pre neki dan kada sam...
ma, nije važno... stvar je u tome, videla me je kako radim nešto i ja, ovaj, ja sam je zamolio da to nikom ne pominje. Moram priznati, nisam ni mislio da će održati reč. Nije ništa, stvarno, samo radije ne bih...
Hari nikada ranije nije video da je Persiju tako neprijatno.
– Šta si to radio, Persi? – upita Ron, smeškajući se. – Hajde, reci nam, nećemo se smejati.
Persi mu ne uzvrati osmeh.
– Dodaj mi te kiflice, Hari, umirem od gladi.

* * *

Hari je znao da cela misterija može da bude razrešena već sutradan, i bez njihove pomoći, ali nije hteo da propusti priliku da popriča s Mirtom, ukoliko bi mu se ukazala – a na njegovo zadovoljstvo ukazala se već sredinom prepodneva, dok ih je Gilderoj Lokhart vodio na Istoriju magije.

Lokhart, koji ih je tako često uveravao da je sva opasnost prošla, samo da bi ubrzo bilo dokazano da nije bio u pravu, sada ih je svesrdno ubeđivao da gotovo da nije ni potrebno da se muči i prati ih niz hodnike radi bezbednosti. Njegova kosa nije bila doterana kao obično. Izgleda da je bio budan veći deo noći, i patrolirao četvrtim

spratom.

– Pazite šta vam kažem – reče on skrećući s njima iza ugla – prve reči koje izađu iz usta onih Skamenjenih jadnika biće: – To je bio Hagrid . Iskreno, zapanjen sam što profesorka Mek Gonagal misli da su sve ove mere bezbednosti neophodne.
– Slažem se, gospodine – reče Hari, a Ron ispusti svoje knjige od iznenađenja.
– Hvala, Hari – reče Lokhart ljubazno, dok su čekali da ispred njih prođe dugačak red haflpafovaca. – Hoću da kažem, mi nastavnici imamo sasvim dovoljno posla i bez toga da pratimo učenike na časove i čuvamo stražu cele noći...
– U pravu ste – reče Ron, shvatajući na šta Hari cilja. – Zašto nas ne ostavite ovde, gospodine, treba da pređemo još samo jedan hodnik.
– Znaš, Vizli, mislim da hoću – reče Lokhart. – Zaista treba da se pripremim za svoj sledeći čas.
I on se žurno udalji.
– Da se pripremi za čas – Ron se podrugljivo iskezi za njim. – Pre će biti da je otišao da uvije kosu.
Propustili su ostale grifindorce ispred sebe, a onda se ustremiše niz jedan bočni hodnik, hitajući prema kupatilu Jecajuće Mirte. Ali, dok su čestitali jedan drugome na svom sjajnom planu...
– Poteru! Vizli! Šta vi to radite?
Bila je to profesorka Mek Gonagal, a usta su joj bila tanja od linije.
– Mi smo... mi smo... – promuca Ron – mi smo hteli da... da odemo da vidimo...
– Hermionu – reče Hari. I Ron i profesorka Mek Gonagal ga pogledaše.
– Tako dugo je nismo videli, profesorka – nastavi Hari užurbano, zgazivši Ronovo stopalo – i mislili smo da se ušunjamo u bolničko krilo, znate, da joj kažemo da su mandragore skoro spremne i da, ovaj, ne brine.
Profesorka Mek Gonagal je i dalje piljila u njega, i na trenutak, Hari pomisli da će da prasne, ali kada je progovorila bio je to čudno promukao glas.
– Naravno – reče ona, i Hari, zapanjen, spazi suzu kako blista u njenom prodornom oku. – Naravno, shvatam da sve ovo najteže pada prijateljima onih koji su... potpuno vas razumem. Da, Poteru, naravno da možete da posetite gospođicu Grejndžer. Ja ću obavestiti profesora Binsa gde ste otišli. Recite Madam Pomfri da imate moju dozvolu.
Hari i Ron produžiše, jedva se usuđujući da poveruju da su izbegli kaznu. Kada su zamakli za ugao, začuše kako profesorka Mek Gonagal u daljini šmrkće.
– To je – reče Ron vatreno – najbolja priča koju si ikada izmislio.
Nisu imali drugog izbora nego da odu u bolničko krilo i kažu Madam Pomfri da imaju dozvolu profesorke Mek Gonagal da posete Hermionu.
Madam Pomfri ih nevoljno pusti unutra.
– Nema svrhe pričati sa Skamenjenom osobom – reče, i kada su zauzeli svoja mesta pored Hermione morali su da priznaju da je u pravu. Bilo je jasno da Hermiona

nema ni najslabiju predstavu da ima posetioce, i da bi isto tako mogli da pričaju i njenom noćnom ormančiću da ne brine, učinak bi bio isti.
– Ipak, pitam se da li je videla napadača? – reče Ron, gledajući tužno u Hermionino kruto lice. – Jer ako se on krišom došunjao do svih njih, niko nikad neće saznati...
Ali Hari nije gledao u Hermionino lice. Više ga je zanimala njena desna šaka. Ležala je stegnuta preko ćebeta i, nagnuvši se bliže, on vide u njenoj pesnici zgužvano parče papira.
Uverivši se da Madam Pomfri nije u blizini, on to pokaza Ronu.
– Pokušaj da ga izvučeš – prošaputa Ron, pomerajući stolicu, kako bi zaklonio Harija od pogleda Madam Pomfri.
To nije bio lak zadatak. Hermionina šaka bila je tako jako stegnuta da je Hari bio siguran da će pocepati papir. Dok je Ron čuvao stražu, on ga je vukao i okretao i, najzad, posle nekoliko napetih minuta, uspeo je da ga iščupa.
Bila je to stranica iscepana iz vrlo stare knjige iz biblioteke. Hari je znatiželjno ispravi, a Ron se nagnu bliže da i on pročita.

Od mnogobrojnih strašnih zveri i čudovišta koja tumaraju po našoj zemlji nijedno nije čudnovatije i smrtonosnije od Baziliska, poznatog i kao Kralj Zmija. Ova zmija, koja može da dostigne džinovsku veličinu i da živi mnogo stotina godina, rađa se iz kokošijeg jajeta izlegnutog ispod žabe krastače. Načini na koje on ubija izuzetno su čudnovati, jer osim svojih smrtonosnih i otrovnih zuba, Bazilisk ima smrtonosan pogled, i svi koji se zagledaju u zenicu njegovog oka umreće istog trena. Paukovi beže od Baziliska jer je on njihov smrtni neprijatelj, a Bazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno.

A ispod toga bila je napisana jedna jedina reč, rukopisom koji Hari prepozna kao Hermionin. Cevi.
Učini mu se kao da je neko upravo upalio sijalicu u njegovom mozgu.
– Rone – jedva izgovori – to je to. Ovo je odgovor. Čudovište iz Dvorane je Bazilisk3 – džinovska zmija! Zato ja svuda čujem glas koji niko drugi ne čuje. To je zato što razumem nemušti jezik...
Hari baci pogled na krevete oko sebe.
– Bazilisk ubija ljude svojim pogledom. Ali niko nije umro – zato što ga niko nije pogledao pravo u oči. Kolin ga je video kroz svoj fotoaparat. Bazilisk je spalio ceo film u njemu, ali je Kolin samo Skamenjen. Džastin... Džastin mora da je video Baziliska kroz Skoro Obezglavljenog Nika! Nik ga je video u punom svetlu, ali on nije mogao ponovo da umre – a Hermiona i ona devojka, asistentkinja iz Rejvenkloa, nađene su s ogledalom pored sebe. Hermiona je upravo shvatila da je čudovište Bazilisk. Da se kladimo u šta hoćeš da je ona upozorila prvu osobu koju je srela da


prvo ogledalom pogleda iza ugla! A ta devojka je izvukla svoje ogledalo – i...

Ron obesi vilicu.
– A Gospođa Noris? – prošaputa znatiželjno.
Hari je naporno razmišljao, zamišljajući prizor koji je video u Noći veštica.
– Voda... – reče on polako – poplava iz kupatila Jecajuće Mirte. Kladim se da je Gospođa Noris videla samo odraz...
On nestrpljivo pregleda stranicu u svojoj ruci. Što ju je više gledao, sve mu se više činilo da to ima smisla.
– Bazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno! – pročita on naglas. – Hagridovi petlovi su ubijeni! Sliterinov naslednik nije ih želeo u blizini zamka kada je Dvorana otvorena! Paukovi beže od njega! Sve se uklapa!
– Ali kako se Bazilisk kretao po zamku? – upita Ron. – Gadna, velika zmija...
Neko bi ga video...
Hari, međutim, pokaza na reč koju je Hermiona napisala na dnu strane.
– Cevi – reče. – Cevi... Rone, koristio je vodovod. Ja sam čuo onaj glas kako dopire iz zidova...
Ron iznenada zgrabi Harija za ruku.
– Ulaz u Dvoranu tajni! – reče on promuklo. – Šta ako je u kupatilu? Šta ako je ulaz u kupatilu...
– ...kupatilu Jecajuće Mirte – dovrši Hari.
Sedeli su tu, dok im je uzbuđenje strujalo venama, jedva se usuđujući da poveruju.

– To znači – reče Hari – da ja nisam jedini Nemušti u školi. I Sliterinov naslednik je takav. Tako uspeva da kontroliše Baziliska.
– Šta ćemo da radimo? – upita Ron, dok su mu oči sevale. – Hoćemo li da idemo pravo kod profesorke Mek Gonagal?
– Hajdemo u zbornicu – reče Hari, poskočivši. – Ona će biti tamo za deset minuta, uskoro će odmor.
Strčali su niza stepenice. Pošto nisu želeli da ih ponovo zateknu kako lutaju po hodnicima, otišli su pravo u praznu zbornicu. Bila je to velika obložena soba puna tamnih drvenih stolica. Hari i Ron su se šetkali po njoj, i suviše uzbuđeni da bi seli.
Ali zvono za odmor nije se oglasilo.
Umesto njega, odjekujući hodnicima, začuo se magijski pojačan glas profesorke Mek Gonagal.
– Svi učenici odmah da se vrate u spavaonice svojih kuća. Svi nastavnici da se vrate u zbornicu. Odmah, moliću.
Hari se okrenu i zagleda u Rona.
– Nije valjda još jedan napad? Ne sada?
– Šta ćemo da radimo? – upita Ron uplašeno. – Da se vratimo u spavaonicu?
– Ne – reče Hari, osvrćući se oko sebe. S njihove leve strane stajao je vrlo ružan orman, pun nastavničkih ogrtača. – Unutra. Hajde da čujemo o čemu se radi. Onda

ćemo im reći šta smo otkrili.

Oni se sakriše unutra, slušajući tutnjavu stotine ljudi koji se kreću iznad njihovih glava, a vrata zbornice se uz tresak otvoriše. Između prašnjavih nabora ogrtača, posmatrali su nastavnike kako ulaze u prostoriju. Neki od njih su izgledali zbunjeno, drugi sasvim prestrašeno. Stiže i profesorka Mek Gonagal.
– Opet se desilo – obrati se ona nemoj zbornici. – Čudovište je odvelo jednu učenicu. Pravo u samu Dvoranu.
Profesor Flitvik ciknu. Profesorka Mladica prinese šaku ustima. Snejp čvrsto zgrabi naslon jedne stolice, i upita: – Kako možeš da budeš sigurna?
– Sliterinov naslednik – reče profesorka Mek Gonagal, koja je bila veoma bleda – ostavio je još jednu poruku. Odmah ispod prve. Njen kostur će zauvek ležati u Dvorani.
Profesor Flitvik briznu u plač.
– Ko je u pitanju? – upita Madam Bućkuriš, koja beše utonula u stolicu jer su je kolena izdala. – Koja učenica?
– Džini Vizli – reče profesorka Mek Gonagal.
Hari oseti kako Ron nečujno skliznu na pod garderobe pored njega.
– Moraćemo sutra da pošaljemo sve učenike kućama – reče profesorka Mek Gonagal. – Ovo je kraj Hogvortsa. Dambldor je uvek govorio...
Vrata zbornice ponovo se otvoriše uz tresak. U jednom mahnitom trenutku, Hari je bio siguran da je to Dambldor. Ali to je bio samo Lokhart, koji se zadovoljno smeškao.
– Strašno mi je žao – zadremao sam – šta sam propustio?
Izgleda da nije primetio da ga ostali nastavnici posmatraju gotovo s mržnjom.
Snejp iskorači ispred njih.
– Baš čovek koji nam treba – reče on. – Baš pravi. Čudovište je ščepalo jednu devojčicu, Lokharte. Odnelo ju je u samu Dvoranu tajni. Najzad je kucnuo tvoj čas.
Lokhart preblede.
– Tako je, Gilderoje – ubaci se profesorka Mladica. – Zar nisi baš sinoć pričao da si sve vreme znao gde je ulaz u Dvoranu tajni?
– Ja – pa, ja... – mucao je Lokhart.
– Da, zar mi nisi rekao da si siguran da znaš šta je u njoj? – procvrkuta profesor Flitvik.
– J-jesam li? Ne sećam se...
– Ja se svakako sećam da si pričao koliko ti je žao što se nisi dočepao čudovišta pre nego što je Hagrid uhapšen – reče Snejp. – Zar nisi rekao da je ceo ovaj problem nevešto vođen i da ti je trebalo dati odrešene ruke od samog početka?
Lokhart je zurio u svoje kolege, čija su lica bila kruta kao da su od kamena.
– Ja... ja stvarno nikad... Možda ste pogrešno razumeli...
– Dakle, prepuštamo tebi da to rešiš, Gilderoje – reče profesorka Mek Gonagal. –

Večeras će biti pravi trenutak da to uradiš. Postaraćemo se da ti se svi sklone s puta.

Moći ćeš sasvim sam da savladaš čudovište. Najzad ćeš imati odrešene ruke.
Lokhart je očajno buljio oko sebe, ali mu niko ne priteče u pomoć. Više nije izgledao ni približno zgodno. Usna mu je drhtala, a u odsustvu svog uobičajenog iskeženog osmeha delovao je suvonjavo, i brada kao da mu se stopila s vratom.
– D-dobro onda – reče on. – Biću – biću u svom kabinetu, spremaću – spremaću
se.
I on izađe iz prostorije.
– Dakle – reče profesorka Mek Gonagal, raširenih nozdrva – bar smo njega skinuli s vrata. Glavešine kuća trebalo bi da pođu i obaveste učenike šta se dogodilo. Kažite im da će ih sutra, rano izjutra, Hogvorts ekspres odvesti kućama. Molim vas neka se ostali pobrinu da učenici ne napuštaju spavaonice.
Nastavnici ustadoše, i krenuše jedan po jedan.

* * *

To je verovatno bio najgori dan u celom Harijevom životu. On, Ron, Fred i Džordž sedeli su zajedno u ćošku grifindorskog dnevnog boravka, i nisu bili u stanju ništa da kažu jedan drugome. Persi nije bio tu. Otišao je da pošalje sovu gospodinu i gospođi Vizli, a onda se zatvorio gore u svoju spavaonicu.

Nijedno popodne nije toliko dugo trajalo, niti je grifindorski toranj ikada bio tako pun, a opet tako tih. Pred zalazak sunca, Fred i Džordž su otišli gore na spavanje, ne mogavši više da podnesu to sedenje.
– Ona je nešto znala, Hari – reče Ron, progovorivši prvi put otkako su se u zbornici krili u ormanu. – Zato je odvedena. Nije se uopšte radilo ni o kakvoj gluposti u vezi s Persijem. Otkrila je nešto o Dvorani tajni. Biće da je zbog toga... – Ron mahnito protrlja oči. – Mislim, ona je Čistokrvna. Ne može da bude nijedan drugi razlog.
Hari je video krvavocrveno sunce kako zaranja iza horizonta. Nikada se nije osećao ovako užasno. Kad bi bar nešto mogli da preduzmu. Bilo šta.
– Hari – reče Ron – misliš li da ima ikakve šanse da ona nije... znaš već...
Hari nije znao šta da kaže. Nije mogao ni da zamisli da je Džini još živa.
– Znaš šta? – reče Ron – trebalo bi da odemo do Lokharta. Da mu ispričamo sve što znamo. On će pokušati da uđe u dvoranu. Možemo da mu kažemo gde mislimo da se ona nalazi, i da mu kažemo da je Bazilisk unutra.
Pošto Hari nije mogao da smisli šta bi drugo mogli da učine, a pošto je hteo bilo šta da preduzme, on pristade. Grifindorci oko njih bili su toliko očajni i toliko su sažaljevali Vizlijeve, da niko nije ni pokušao da ih zaustavi kad su ustali, prošli kroz boravak i izašli kroz rupu iza portreta.
Kad su se spustili do Lokhartovog kabineta, mrak je uveliko padao. Činilo se da

se u kabinetu štošta dešava. Mogli su da čuju struganje, lupanje i užurbane korake. Hari pokuca i, odjednom, unutra sve utihnu. Onda se vrata malčice odškrinuše, i
oni videše jedno Lokhartovo oko kako viri kroz prorez.
– O... gospodine Poter, gospodine Vizli... – reče on, još malo odškrinuvši vrata. – Trenutno sam nešto zauzet. Brzo recite to što imate, moliću...
– Profesore, imamo neke informacije za vas – reče Hari. – Mislimo da bi vam pomogle.
– Ovaj... pa... mislim da nije strašno... – Deo Lokhartovog lica koji se video izgledao je kao da mu je neprijatno. – Hoći reći... pa... dobro.
Otvorio je vrata, i oni uđoše.
Njegov kabinet bio je bezmalo ogoljen. Dva velika kovčega ležala su otvorena na podu. Njegove odore: žadzelena, jorgovanljubičasta i ponoćnoplava behu užurbano spakovane u jedan od njih. U drugom su neuredno bile nabacane knjige. Fotografije, koje su nekad pokrivale zidove, sada su bile natrpane u kutije na stolu.
– Idete negde? – upita Hari.
– Ovaj, pa da – reče Lokhart, skidajući svoj poster u prirodnoj veličini s poleđine vrata, i poče da ga umotava. – Hitan poziv... neizbežan... moram da idem...
– Šta će biti s mojom sestrom? – obrecnu se Ron.
– Pa, što se toga tiče... zbilja žalosno – reče Lokhart, izbegavajući njihove poglede, izvuče celu fioku i poče da prazni njen sadržaj u torbu. – Nikome nije žao više nego meni...
– Vi ste nastavnik Odbrane od Mračnih veština! – reče Hari. – Ne možete sada da odete! Ne sad, dok se ovde dešavaju sve te Mračne stvari!
– Pa, moram da priznam... kad sam prihvatio nameštenje... – mrmljao je Lokhart, trpajući sada čarape preko odora – u opisu posla ništa nije pisalo o... nisam očekivao...
– Hoćete da kažete da bežite? – reče Hari s nevericom. – Posle svega što ste uradili u svojim knjigama?
– Knjige mogu da zavaraju – reče Lokhart diplomatski.
– Pa vi ste ih napisali! – viknu Hari.
– Dragi moj dečače – reče Lokhart, uspravljajući se i mršteći se na Harija. – Mućni svojom glavom. Moje knjige se ne bi prodavale ni upola ovoliko dobro ukoliko ljudi ne bi mislili da sam ja uradio sve te stvari. Niko neće da čita o nekom ružnom, starom, jermenskom vešcu, makar ovaj spasao celo selo od vukodlaka. Izgledao bi užasno na naslovnoj strani. Uopšte nema smisla za odevanje. A veštica koja je proterala bandonsku vilu zloslutnicu ima dlakavu bradu. Mislim, ma daj...
– Znači da ste vi samo preuzimali zasluge za nešto što je uradila gomila drugih ljudi? – upita Hari s nevericom.
– Hari, Hari – reče Lokhart, nestrpljivo vrteći glavom – to nije ni približno tako jednostavno. Bilo je tu mnogo posla. Trebalo je da nađem sve te ljude. Da ih pitam

kako su tačno uspeli da urade to što su uradili. Onda je trebalo da bacim na njih Memorijske čini, kako se ne bi sećali da su to uradili. Ako postoji nešto čime se ponosim, onda su to moje Memorijske čini. Ne, tu je bilo mnogo posla, Hari. Nije to samo potpisivanje knjiga i fotografija za javnost, znaš. Ako hoćeš da stekneš slavu, moraš da budeš spreman na dug i mukotrpan rad.

On zatvori brave na kovčezima i zaključa ih.
– Da vidimo – reče. – Mislim da je to sve. Da, ostala je još samo jedna stvar. On izvuče svoj čarobni štapić i uperi ga u njih.
– Strašno mi je žao, dečaci, ali sada moram da bacim Memorijske čini na vas. Ne mogu da vas pustim da svima izbrbljate moje tajne. Više nikad ne bih prodao nijednu knjigu...
Hari zgrabi svoj štapić taman na vreme. Lokhart jedva da je podigao svoj kad Hari uzviknu: – Ekspeliarmus!
Lokhart bi odbačen unazad, i sruči se preko svog kovčega. Njegov štapić polete visoko u vazduh. Ron ga uhvati, i baci kroz otvoren prozor.
– Nije trebalo da pustite profesora Snejpa da nas nauči tome – reče Hari besno, šutnuvši Lokhartov kovčeg u stranu. Lokhart je odozdo gledao u njega, ponovo delujući suvonjavo. Hari je još uvek upirao svoj štapić u njega.
– Šta hoćete da uradim? – upita Lokhart slabašno. – Ne znam gde je Dvorana tajni. Ništa ne mogu da uradim.
– Imate sreće – reče Hari, nateravši pokretom svog štapića Lokharta da ustane. – Mislimo da mi znamo gde je. I šta je u njoj. Hajdemo.
Izmarširali su Lokharta iz kabineta i poveli ga niz najbliže stepenice, pa mračnim hodnikom u kom su sijale poruke na zidu, sve do ulaza u kupatilo Jecajuće Mirte.
Pustili su Lokharta prvog unutra. Hariju je bilo drago da vidi kako se ovaj trese. Jecajuća Mirta je i dalje sedela na vodokotliću krajnjeg klozeta.
– O, to ste vi – reče ona kad spazi Harija. – Šta sad hoćete?
– Da te pitamo kako si umrla – reče Hari.
Ceo Mirtin izgled odmah se promeni. Činilo se da joj niko nikada nije postavio tako laskavo pitanje.
– Oooo, bilo je strašno – reče sa zadovoljstvom. – To se dogodilo baš ovde. Umrla sam u ovom separeu. Sećam se kao da je juče bilo. Sakrila sam se ovde jer me je Olivija Hornbi zadirkivala zbog naočara. Vrata su bila zaključana, i ja sam plakala, a onda sam čula kako neko ulazi. Rekao je nešto smešno. Mislim da je bilo na nekom drugom jeziku. U svakom slučaju, ono što me je zaista iznerviralo je što je to izgovorio neki dečak. Stoga sam otključala vrata da mu kažem da ide u svoj klozet, a onda sam... – Mirta se značajno isprsi, ozarenog lica – umrla.
– Kako? – upita Hari.
– Pojma nemam – reče Mirta utišanim glasom. – Samo se sećam da sam videla par vrlo velikih žutih očiju. Celo telo mi je nekako utrnulo, i odlebdela sam... Ona

sanjalački pogleda u Harija. – A onda sam se ponovo vratila. Odlučila sam da Oliviji Hornbi ne dam mira, razumete. O, i te kako je zažalila što se ikada smejala mojim naočarima.

– Gde si tačno videla te oči? – upita je Hari.
– Negde tamo – reče Mirta, neodređeno pokazujući ka lavabou ispred njenog klozeta.
Hari i Ron požuriše ka njemu. Lokhart se držao podalje iza njih, s izrazom potpunog užasa na licu.
Lavabo je izgledao sasvim obično. Pregledali su svaki njegov pedalj, unutra i spolja, uključujući i cevi ispod. A onda je Hari spazi: urezana sa strane na jednoj od bakarnih česmi, nalazila se sićušna zmija.
– Ta slavina nikada nije radila – reče Mirta veselo, dok je on pokušavao da je odvrne.
– Hari – reče Ron – reci nešto. Nešto na nemuštom jeziku.
– Ali... – Hari se grozničavo zamisli. Uspevalo mu je da progovori nemuštim jezikom samo kada se nalazio licem u lice s pravom zmijom. Netremice se zagleda u mali bakrorez zmije, pokušavajući da zamisli da je prava.
– Otvori se – reče.
Pogleda u Rona, koji odmahnu glavom.
– Engleski – reče.
Hari ponovo pogleda u zmiju, terajući sebe da poveruje da je živa. Čim bi pomerio glavu, svetlost sveće učinila bi da izgleda kao da se ona pomera.
– Otvori se – reče.
Međutim, ono što je čuo nisu bile reči. Ote mu se čudan siktaj, i istog trena slavina blesnu sjajnom belom svetlošću, i poče da se vrti. Sledećeg trenutka, lavabo poče da se pomera. Lavabo je, u stvari, potonuo izvan vidika, otkrivajući veliku otvorenu cev, dovoljno široku da se čovek uvuče u nju.
Hari začu Ronov preneražen prigušen krik i podiže pogled. Rešio je šta treba da učini..
– Idem tamo dole – reče.
Nije mogao da ne ode, pogotovo ne sada, kada su našli ulaz u Dvoranu, ne ako postoji makar i najslabija, najmanja, najfantastičnija šansa da je Džini živa.
– I ja – reče Ron. Nastade pauza.
– Pa, čini se da vam ja nisam potreban – reče Lokhart, sa senkom svog starog osmeha. – Ja ću samo...
Spustio je šaku na kvaku vrata, ali Hari i Ron uperiše svoje čarobne štapiće u njega.
– Ti možeš prvi – zareža Ron.
Prebledeo i bez štapića, Lokhart priđe otvoru.

– Momci – reče slabašnim glasom – dečaci, kakva je korist od svega toga? Hari ga bocnu u leđa svojim čarobnim štapićem. Lokhart ugura noge u cev.

– Stvarno mislim da ne... – poče on, ali ga Ron gurnu, i on iskliznu s vidika. Hari brzo krenu za njim. Polako se uvukao u cev, a onda se pustio.
Činilo mu se da juri niz beskrajan, sluzav, mračan tobogan. Mogao je da vidi druge cevi kako se račvaju u svim pravcima, ali nijedna nije bila tako velika kao njihova, koja se uvrtala i okretala, naginjući se strmo naniže. Znao je da pada duboko ispod škole, čak i ispod tamnica. Iza sebe je čuo Rona kako ovlaš udara u krivinama.

A onda, tek što je počeo da brine o tome šta će se desiti kada udare o zemlju, cevi se izravnaše, i on izlete napolje uz mokar udarac, sletevši na vlažan pod mračnog kamenog tunela, dovoljno visokog da se ispravi u njemu. Malo dalje, Lokhart se pridizao na noge, prekriven muljem i avetinjski bled. Hari se skloni u stranu skoro istog trena kad i Ron izlete iz cevi.
– Mora da smo kilometrima ispod škole – reče Hari, dok mu je glas odjekivao po crnom tunelu.
– Verovatno smo ispod jezera – reče Ron, žmireći oko sebe u mračne, sluzave zidove.
Sva trojica se okrenuše i zagledaše u tminu ispred sebe.
– Lumos! – promrmlja Hari svom štapiću, i ovaj se ponovo upali. – Hajde – reče on Ronu i Lokhartu, i oni pođoše, a stopala su im bučno šljapkala po mokrom podu.
Tunel je bio tako mračan da su jedva mogli da vide prst pred okom. Pri svetlosti čarobnog štapića, njihove senke na mokrim zidovima izgledale su čudovišno.
– Zapamtite – reče Hari tiho, dok su oprezno išli napred – na bilo kakav znak kretanja, odmah zatvorite oči...
Ali u tunelu je bilo tiho kao u grobu, i prvi neočekivan zvuk koji su čuli bilo je glasno krc kada je Ron nagazio na nešto, za šta se ispostavilo da je pacovska lobanja. Hari spusti štapić da bi pogledao na pod, i vide da je posut kosturima malih životinja. Svojski pokušavajući da ne zamišlja kako bi Džini mogla da izgleda ako bi je pronašli, Hari ih povede napred, iza mračne okuke u tunelu.
– Hari, tamo gore ima nečega... – reče Ron promuklo, zgrabivši Harija za rame. Oni se ukočiše, posmatrajući. Hari je jedva nazirao obrise nečeg velikog i
vijugavog, kako leži tačno preko tunela. Nije se pomeralo.
– Možda spava – prodahta on, bacivši pogled na ostalu dvojicu. Lokhart je stisnuo šake preko očiju. Hari se okrenu nazad da pogleda u tu stvar, a srce mu se uzlupa tako žestoko da je takoreći osetio bol.
Vrlo lagano, suzivši oči što je više mogao a da ipak može da vidi, Hari krenu napred, podigavši svoj štapić.
Svetlost skliznu na ogromnu zmijsku kožu jarke, otrovnozelene boje, koja je ležala sklupčana i prazna preko poda tunela. Stvorenje koje ju je odbacilo mora da je bilo dugačko najmanje desetak metara.

– Bokca mu – reče Ron slabašno.

Iznenada začuše kretanje iza sebe. Gilderoja Lokharta su izdala kolena.
– Ustaj – reče Ron oštro, upirući štapić u Lokharta.
Lokhart se diže na noge – a onda se baci na Rona, obarajući ga na zemlju.
Hari je skočio napred, ali prekasno. Lokhart se beše uspravio, dahćući, držeći Ronov štapić u ruci, a na lice mu se vrati blistav osmeh.
– Pustolovina se završava ovde, momci! – reče on. – Ja ću odneti parče ove kože gore u školu, reći ću im da sam zakasnio da spasem devojčicu, a da ste vas dvojica tragično poludeli kada ste videli njeno unakaženo telo. Oprostite se sa svojim pamćenjem!
On pridiže Ronov čarobni štapić, izlepljen činotejpom, visoko iznad svoje glave, i povika: – Obliviate!
Štap eksplodira jačinom omanje bombe. Hari zaštiti glavu rukama i potrča, klizajući se po odbačenoj zmijskoj koži, sklanjajući se od velikih gromada tavanice, koje su uz tresak padale na pod. Sledećeg trenutka stajao je sam, zureći u čvrst zid od odronjenog kamenja.
– Rone! – povika on. – Jesi li dobro? Rone!
– Ovde sam! – Ronov prigušen glas dopre do njega s druge strane odrona. – Ja sam dobro. Ovaj bilmez nije... štapić ga je pogodio.
Začu se tup udarac i glasno: – Joj! – Zvučalo je kao da je Ron upravo šutnuo Lokharta u potkolenicu.
– Šta sad? – začuo je Ronov očajni glas. – Ne možemo da prođemo kroz ovo. Trebaće nam sto godina...
Hari podiže pogled ka tavanici tunela. U njoj su se pojavile ogromne pukotine. Nikada nije pokušao čarolijama da raznese nešto toliko veliko kao što su ove stene, a sada nije bio pravi trenutak da proba – šta ako se ceo tunel uruši?
Začu se još jedan udarac, i još jedno: – Joj! – s druge strane stena. Gubili su vreme. Džini je već satima u Dvorani tajni. Hari je znao da mu je preostala još samo jedna stvar da je uradi.
– Čekaj tu – viknu on Ronu. – Čekaj s Lokhartom. Ja idem dalje. Ako se ne vratim za jedan sat...
Usledi veoma napeta pauza.
– Probaću da uklonim nešto od ovog kamenja – reče Ron, koji se primetno trudio da očuva mirnoću svog glasa. – Da bi ti mogao... mogao da prođeš, kad se vratiš. I, Hari...
– Videćemo se za tili čas – reče Hari, pokušavajući da unese samopouzdanje u svoj drhtav glas.
I on sam pođe pored džinovske zmijske košuljice.
Uskoro su se udaljeni zvuci Ronovih napora da pomeri kamenje izgubili. Tunel je skretao i skretao. Svaki živac u Harijevom telu neprijatno je pulsirao. Želeo je da se

pojavi kraj tunela, iako se užasavao od onoga što bi tamo mogao da nađe. A onda najzad, kad se išunjao iza ko zna koje okuke, ispred sebe spazi čvrst zid, na kome su bile uklesane dve isprepletene zmije koje su umesto očiju imale po dva velika svetlucava smaragda.

Hari priđe, posve suvog grla. Nije morao da zamišlja da su ove kamene zmije prave, njihove oči izgledale su čudnovato žive.
Tačno je pogodio šta treba da radi. On pročisti grlo, na šta smaragdne oči kao da zatreptaše.
– Otvori se – reče Hari tihim, slabim siktajem.
Čim se zid otvorio, zmije se razdvojiše, glatko skliznuše izvan vidokruga, i Hari, tresući se od glave do pete, stupi unutra.

17. Sliterinov naslednik


Stajao je na kraju vrlo dugačke, bledo osvetljene dvorane. Veoma visoki kameni stubovi, takođe obavijeni isklesanim zmijama, uzdizali su se da podupru tavanicu koja se gubila u tami, bacajući dugačke crne senke kroz čudnovato zelenkastu tminu koja je ispunjavala prostoriju.

Dok mu je srce izuzetno brzo kucalo, Hari je stajao osluškujući jezivu tišinu. Možda Bazilisk vreba iz ćoška, iz senke, iza stuba? I gde je Džini?
On izvuče svoj štapić i krenu napred između zmijskih stubova. Svaki njegov oprezni korak glasno bi odjeknuo između zidova u senci. I dalje je držao oči stisnute, spreman da ih sklopi na najmanji znak kretanja. Šuplje očne duplje kamenih zmija kao da su ga pratile. Više nego jednom, uz trzaj u stomaku, učinilo mu se da vidi kako se pomeraju.
A onda, kad stiže do poslednjeg para stubova, na vidiku se pojavi statua, visoka kao sama Dvorana, naslonjena uza zid.
Hari je morao da iskrivi vrat nagore da bi video ogromno lice na vrhu: bilo je drevno i majmunoliko, s dugom tankom bradom koja je dopirala skoro do ruba

čarobnjakove dugačke kamene odore, gde su dva ogromna siva stopala stajala na glatkom podu Dvorane. A između stopala, licem nadole, ležala je mala figura u crnoj odori s plamenom crvenom kosom.

– Džini! – promrmlja Hari, dotrča do nje i pade na kolena. – Džini! Nemoj da umreš! Molim te, nemoj da umreš!
On spusti svoj štapić pored sebe, zgrabi Džini za ramena, i okrenu je. Lice joj je bilo bledo kao mermer, i isto toliko hladno, ali su joj oči bile zatvorene, što znači da nije bila Skamenjena. Ali onda mora da je...
– Džini, molim te, probudi se – promrmlja Hari očajno, drmajući je. Džinina glava se beznadežno i mlitavo klatila s jedne na drugu stranu.
– Neće se probuditi – reče jedan mek glas.
Hari se naglo trže i okrenu se, i dalje na kolenima.
Visok, crnokos dečak stajao je oslonjen o najbliži stub, i posmatrao ga. Njegovi obrisi behu čudnovato mutni, i Hariju se činilo da gleda u njega kroz neki zamagljen prozor. Ali nije bilo sumnje ko je on.
– Tom... Tom Ridl?

– Kako to misliš, neće se probuditi? – reče Hari očajno. – Ona nije... nije valjda...?
– Još je živa – reče Ridl. – Ali neće još dugo.
Hari se zagleda u njega. Tom Ridl je pohađao Hogvorts pre pedeset godina, a ipak je stajao pred njim, okružen čudnom magličastom svetlošću, i nije bio ni dan stariji od šesnaest godina.
– Da li si ti duh? – upita ga Hari nesigurno.
– Sećanje – reče Ridl tiho. – Sačuvano u dnevniku punih pedeset godina.
On pokaza na pod, blizu ogromnih nožnih prstiju statue. Tamo je, otvoren, ležao mali crni dnevnik koji je Hari našao u kupatilu Jecajuće Mirte. Za trenutak, Hari se zapita kako je tu dospeo – ali sada je bilo važnijih pitanja kojima se trebalo pozabaviti.
– Moraš da mi pomogneš, Tome – reče Hari, ponovo podižući Džininu glavu. – Moramo da je sklonimo odavde. Tu je Bazilisk... Ne znam gde je, ali mogao bi da naiđe svakog časa. Molim te, pomozi mi...
Ridl se ne pomeri. Hari, znojeći se, nekako uspe da pridigne Džini s poda, i ponovo se sagnu da pokupi svoj štapić.
Ali njegovog čarobnog štapića nje bilo.
– Da nisi video...?
On podiže pogled. Ridl ga je i dalje posmatrao – vrteći Harijev štapić između svojih dugačkih prstiju.
– Hvala – reče Hari, ispruživši ruku za njim.
U uglu Ridlovih usana pojavi se osmeh. Nastavio je da zuri u Harija, zaludno

obrćući štapić.

– Slušaj – reče Hari hitro, dok su mu kolena popuštala pod Džininom težinom – moramo da idemo! Ako Bazilisk dođe...
– Neće doći dok ne bude pozvan – reče Ridl smireno. Hari spusti Džini nazad na pod, ne mogavši više da je drži.
– Kako to misliš? – upita on. – Slušaj, vrati mi štapić, možda mi zatreba. Ridlov osmeh postade još širi.
– Neće ti trebati – reče.

– Kako to misliš, neće mi...

– Dugo sam čekao ovaj trenutak, Hari Poteru – reče Ridl. – Priliku da te vidim. Da popričam s tobom.
– Pazi ovako – reče Hari, gubeći strpljenje – mislim da ne kapiraš. Mi smo u Dvorani tajni. Možemo da pričamo kasnije.
– Pričaćemo sada – reče Ridl, još uvek se široko osmehujući, i stavi Harijev čarobni štapić u džep.
Hari je zurio u njega. Ovde se zbivalo nešto vrlo čudno.
– Šta se desilo Džini? – upita on polako.
– Pa, to je zanimljivo pitanje – reče Ridl ljubazno. – I prilično duga priča. Pretpostavljam da je pravi razlog zašto je Džini Vizli u ovom stanju taj što je otvorila srce i otkrila sve svoje tajne nevidljivom strancu.
– O čemu ti to pričaš? – upita Hari.
– O dnevniku – reče Ridl. – Mom dnevniku. Mala Džini je u njemu pisala mesecima i mesecima, iznosila mi sve svoje brižne jade i patnje: kako je njena braća zadirkuju, kako je morala da dođe u školu s polovnom odorom i udžbenicima, kako...

– Ridlove oči zasijaše – ...kako misli da se nikada neće dopasti čuvenom, dobrom, sjajnom Hariju Poteru...
Sve vreme dok je pričao, Ridl nije skidao pogled s Harijevog lica. Beše to gotovo gladan pogled.
– Veoma je dosadno kad moraš da slušaš glupe, sitne brige jedanaestogodišnje devojčice – nastavi on. – Ali bio sam strpljiv. Otpisivao sam joj, saosećao s njom, bio sam ljubazan. Džini me je prosto obožavala. Niko me nikada nije razumeo kao ti, Tome... Tako mi je drago što imam ovaj dnevnik kome mogu da se poverim... To je kao da imam druga koga mogu da nosim naokolo u džepu...
Ridl se nasmeja, visokim, hladnim smehom koji mu nije pristajao. Od toga se Hariju diže kosa na glavi.
– Ukoliko smem to sâm da kažem, Hari, oduvek sam bio kadar da šarmiram ljude koji su mi bili potrebni. I tako mi je Džini otvarala svoju dušu, a njena duša je bila baš ono što je meni trebalo. Postajao sam sve jači i jači, hraneći se njenim najdubljim strahovima, njenim najmračnijim tajnama. Postao sam moćan, mnogo moćniji od male

gospođice Vizli. Dovoljno moćan da počnem da hranim gospođicu Vizli nekim svojim tajnama, da počnem zauzvrat da ulivam nešto moje duše u nju...

– Kako to misliš? – upita Hari, čija usta postadoše još suvlja.
– Zar još nisi pogodio, Hari Poteru? – reče Ridl meko. – Džini Vizli je otvorila Dvoranu tajni. Ona je podavila školske petlove i namazala preteće poruke po zidovima. Ona je pustila Sliterinovu zmiju na ono četvoro Blatokrvnih i Poruginu mačku.
– Ne – prošaputa Hari.
– Da – reče Ridl mirno. – Naravno, isprva nije znala šta radi. Bilo je vrlo zabavno. Voleo bih da si mogao da vidiš njene novije izvode iz dnevnika... postali su mnogo zanimljiviji... Dragi Tome – izrecitova on, posmatrajući Harijevo užasnuto lice – mislim da gubim pamćenje. Svuda po mojoj odori su petlova pera, a ja ne znam kako su tu dospela. Dragi Tome, ne mogu da se setim šta sam radila za Noć veštica, ali jedna mačka je napadnuta, a ja sam svuda spreda izmazana farbom. Dragi Tome, Persi mi stalno govori da sam bleda i da ne ličim na sebe. Mislim da sumnja na mene... Danas se dogodio još jedan napad, a ja ne znam gde sam bila. Tome, šta da radim? Mislim da ludim... Mislim da sam ja ta koja ih sve napada, Tome!
Hari stegnu pesnice, zarivši nokte duboko u dlanove.
– Trebalo je dosta vremena da glupa Džini prestane da veruje dnevniku – reče Ridl. – Ali napokon je postala sumnjičava i pokušala da ga se otarasi. I tada si na scenu stupio ti, Hari. Ti si ga pronašao, na moju najveću radost. Od svih ljudi koji su mogli da ga uzmu, pojavio si se ti, osoba koju sam jedva čekao da upoznam...
– A zašto si hteo mene da upoznaš? – upita Hari. Obuzimao ga je bes, i morao je svojski da se potrudi da bi mu glas ostao miran.
– Pa, vidiš, Džini mi je ispričala sve o tebi, Hari – reče Ridl. – Celu tvoju fascinantnu prošlost. – Oči su mu preletale tamo-amo preko ožiljka u obliku munje na Harijevom čelu, i njegov izraz postade još požudniji. – Znao sam da moram da otkrijem više o tebi, da pričam s tobom i, ako je moguće, da te sretnem. Stoga sam odlučio da te upoznam s mojim čuvenim hvatanjem onog velikog tikvana, Hagrida, ne bih li pridobio tvoje poverenje.
– Hagrid je moj prijatelj – reče Hari, a glas mu je sada drhtao. – A ti si mu namestio, je li? Mislio sam da si pogrešio, ali...
Ridl se ponovo nasmeja svojim piskavim smehom.
– Bila je moja reč protiv Hagridove, Hari. Pa, možeš da zamisliš kako je to izgledalo starom Armandu Dipetu. S jedne strane Tom Ridl, siromašan ali briljantan, bez roditelja a ipak tako hrabar, školski asistent, primeran učenik; a s druge strane veliki smetenjak Hagrid, koji svake druge nedelje upada u neku nevolju, koji pokušava da odgaji mladunčad vukodlaka ispod svog kreveta, koji se iskrada noću da bi se rvao s trolovima u Zabranjenoj šumi. Ali, priznajem, čak sam i ja bio iznenađen kako se

plan dobro razvijao. Pomislio sam da bi neko morao da shvati kako Hagrid nikako ne može da bude Sliterinov naslednik. Meni je trebalo čitavih pet godina da saznam sve što mogu o Dvorani tajni i otkrijem tajni ulaz u nju... otkud Hagridu pamet, ili snaga, za tako nešto!

– Izgleda da je samo nastavnik Preobražavanja, Dambldor, mislio da je Hagrid nevin. On je ubedio Dipeta da zadrži Hagrida i obuči ga za čuvara imanja. Dabome, mislim da je Dambldor možda pogodio. Dambldor me nikada nije voleo, za razliku od ostalih nastavnika...
– Kladim se da te je Dambldor odmah prozreo – reče Hari kroz stisnute zube.
– Pa, svakako me je iritirajuće pomno držao na oku nakon što su izbacili Hagrida
– reče Ridl nemarno. – Znao sam da ne bi bilo bezbedno da ponovo otvorim Dvoranu dok sam još uvek u školi. Ali nisam hteo da proćerdam onih pet dugih godina koje sam proveo tražeći je. Odlučio sam da za sobom ostavim dnevnik, pohranivši u njega sebe kao šesnaestogodišnjaka, da bih jednog dana, uz malo sreće, bio u stanju da nekog drugog povedem svojim stopama, i dovršim plemenito delo Salazara Sliterina.

– Pa, nisi ga završio – reče Hari pobedonosno. – Ovoga puta niko nije umro, čak ni mačka. Za nekoliko sati napitak od mandragora biće spreman, i svi koji su bili Skamenjeni oporaviće se.
– Zar ti nisam već rekao – reče Ridl tiho – da mi ubijanje Blatokrvnih više nije važno? Već mesecima moja nova meta si... ti.
Hari je zurio u njega.
– Zamisli koliko sam bio ljut kada sam, sledeći put kad je moj dnevnik otvoren, zatekao Džini kako mi piše, a ne ti. Videla te je s dnevnikom, shvataš, i uspaničila se. Šta ako otkriješ kako on radi, a ja ti ponovim sve njene tajne? Ili još gore, šta ako ti kažem ko je podavio petlove? Stoga je glupo malo derište sačekalo da se tvoja spavaonica isprazni i ukralo ga. Ali ja sam znao šta treba da preduzmem. Bilo mi je jasno da si na tragu Sliterinovom nasledniku. Na osnovu onoga što mi je Džini rekla o tebi, znao sam da ćeš ići do kraja da bi rešio misteriju – naročito ako neko od tvojih najboljih prijatelja bude napadnut. A Džini mi je rekla da cela škola bruji o tome kako umeš da govoriš nemuštim jezikom...
– Stoga sam naterao Džini da napiše svoju sopstvenu oproštajnu poruku na zidu, i dođe ovde dole da sačeka. Opirala se, plakala i postala vrlo dosadna. Ali nije joj preostalo još dugo da živi: unela je i suviše sebe u dnevnik, u mene. Dovoljno da mi najzad omogući da napustim njegove stranice. Otkad smo stigli ovamo čekam da se pojaviš. Znao sam da ćeš doći. Imam mnogo pitanja za tebe, Hari Poteru.
– Kao na primer? – siknu Hari, još uvek stiskajući pesnice.
– Pa – reče Ridl, ljubazno se smešeći – kako to da je beba bez ikakvog izuzetnog dara za magiju uspela da porazi najvećeg čarobnjaka svih vremena? Kako si uspeo da se izvučeš samo s ožiljkom, dok su moći Lorda Voldemora uništene?
U njegovim požudnim očima sada blesnu čudan crveni sjaj.

– Šta tebe briga kako sam se ja izvukao? – upita Hari polako. – Voldemor se pojavio posle tvog vremena.

– Voldemor je – reče Ridl nežno – moja prošlost, sadašnjost i budućnost, Hari Poteru...
On izvuče Harijev štapić iz džepa, i poče njime da šara po vazduhu, napisavši tri svetlucave reči:

TOM MERVOLODOMOS RIDL

Onda ponovo zamahnu štapićem, i slova njegovog imena se prerasporediše:

TO SMO MI

LORD VOLDEMOR

– Vidiš? – prošaputa on. – To je ime koje sam već koristio na Hogvortsu, naravno samo u krugu svojih najbližih prijatelja. Ne misliš valjda da bih zauvek koristio prljavo ime mog normalskog oca? Ja, u čijim venama po majčinoj liniji teče krv samog Salazara Sliterina? Ja da zadržm ime glupog, običnog Normalca koji me je napustio pre nego što sam se rodio, samo zato što je otkrio da mu je žena veštica? Ne, Hari. Stvorio sam sebi novo ime, ime koje će se, znao sam, čarobnjaci svuda bojati da izgovore, kad jednog dana postanem najveći čarobnjak na svetu!

Činilo se da se Harijev mozak zakočio. Tupavo je zurio u Ridla, u siroče koje je izraslo u čarobnjaka koji je ubio Harijeve roditelje i mnoge druge... Najzad natera sebe da progovori.
– Nisi – reče tihim glasom punim mržnje.
– Šta nisam? – obrecnu se Ridl.
– Nisi najveći čarobnjak na svetu – reče Hari, ubrzano dišući. – Žao mi je što moram da te razočaram, i tako to, ali najveći čarobnjak na svetu je Albus Dambldor. Svi to kažu. Čak ni kad si bio u punoj snazi nisi se usuđivao da preuzmeš Hogvorts. Dambldor te je prozreo još dok si bio u školi, i ti ga se još uvek plašiš, ma gde se krio ovih dana.
S Ridlovog lica nestade osmeh, samo da bi ga zamenio vrlo ružan pogled.
– Samo sećanje na mene proteralo je Dambldora iz ovog zamka! – prosikta on.
– Nije baš otišao kao što ti možda misliš! – uzvrati Hari. Govorio je nasumice, želeći da uplaši Ridla, pre priželjkujući da to bude istina nego što je sâm verovao u to.
Ridl otvori usta, ali se sledi.
Odnekud je dopirala muzika. Ridl se okretao oko sebe i buljio niz praznu dvoranu. Muzika je postajala sve glasnija. Bila je jeziva, nezemaljska, od nje su žmarci

prolazili kičmom. Hariju se skroz podigla kosa na glavi i činilo mu se da mu se srce dvostruko uvećalo. A onda, kad je muzika dosegla takvu snagu da je Hari mogao da oseti kako mu rebra vibriraju, na vrhu najbližeg stuba buknu plamen.

Pojavi se grimiznocrvena ptica veličine labuda, čija se čudna muzika, nalik zvuku frule, uznosila ka zasvođenoj tavanici. Imala je bleštav zlatan rep, dugačak kao paunov, i sjajne zlatne kandže, u kojima je stezala ofucan smotuljak tkanine.
Trenutak kasnije ptica se ustremi na Harija. Ispusti otrcan predmet koji je nosila pred njegove noge, a onda svom težinom slete na njegovo rame. Dok je svijala svoja velika krila, Hari podiže pogled i vide da ima dugačak, oštar, zlatan kljun i okrugle crne oči.
Ptica prestade da peva. Sedela je spokojna i topla tik uz Harijev obraz, mirno zureći u Ridla.
– To je Feniks... – reče Ridl, pronicljivo joj uzvraćajući pogled.
– Foks? – prošaputa Hari, i oseti kako ga njegove zlatne kandže nežno stiskaju za rame.
– A to... – reče Ridl, osmotrivši sada otrcanu stvar koju je Foks ispustio – to je stari školski Šešir za razvrstavanje.
I bio je. Zakrpljen, izlizan i prljav, Šešir je nepokretno ležao kraj Harijevih stopala.
Ridl ponovo poče da se smeje. Smejao se tako jako da je mračna dvorana odzvanjala kao da se deset Ridlova smeje uglas.
– Eto šta Dambldor šalje svom braniocu! Pticu pevačicu i stari šešir! Da li se osećaš hrabrijim, Hari Poteru? Da li se sada osećaš bezbedno?
Hari ne odgovori. Možda nije shvatao kakva je korist od Foksa ili Šešira za razvrstavanje, ali više nije bio sam, i čekao je, sve smeliji, da Ridl prestane da se smeje.
– Na posao, Hari – reče Ridl, još uvek se široko osmehujući. – Dva puta smo se sreli – u tvojoj prošlosti, mojoj budućnosti. I dva puta nisam uspeo da te ubijem. Kako si preživeo? Ispričaj mi sve. Što duže budeš pričao – dodade on nežno – duže ćeš živeti.
Hari brzo stade da misli, odmeravajući svoje šanse. Čarobni štapić je kod Ridla. On, Hari, ima Foksa i Šešir za razvrstavanje, od kojih nijedno ne bi moglo da bude od velike koristi u dvoboju. Stvari su zaista izgledale crno. Ali, što je duže Ridl tamo stajao, iz Džini je nestajalo sve više života – a u međuvremenu, Hari iznenada primeti, Ridlov odraz postaje sve jasniji, sve opipljiviji. Ako već mora doći do borbe između njega i Ridla, bolje da to bude pre nego posle.
– Niko ne zna zašto si izgubio svoje moći kada si me napao – reče Hari odsečno. – Ne znam ni sâm. Ali znam zašto nisi mogao da me ubiješ. Zato što je moja majka umrla da bi me spasila. Moja majka, prostog, normalskog porekla – dodade on, tresući se od potisnutog besa. – Ona te je sprečila da me ubiješ. A ja sam video tvoje

pravo ’ja’, video sam te prošle godine. Ti si olupina od čoveka. Jedva da si živ. Eto gde su te dovele sve tvoje moći. Ti se kriješ. Ti si ružan, ti si gnusan!
Ridlovo lice se izobliči. A onda se silom odvratno nasmeši.
– Tako dakle. Tvoja majka je umrla da bi te spasila. Da, to je moćna kontračin. Sada shvatam – u tebi, zapravo, nema ničeg posebnog. Baš sam se pitao, znaš. Zato što postoji čudna sličnost između nas dvojice, Hari Poteru. Mora da si čak i ti to primetio. Obojica smo mešane krvi, siročad, odgajili su nas Normalci. Verovatno smo jedina dva Nemušta koja su dospela na Hogvorts još od vremena velikog Sliterina. Čak pomalo i ličimo... Ali, i pored svega, samo te je srećan sticaj okolnosti spasao od mene. Samo sam to hteo da znam.
Hari je stajao, napeto čekajući da Ridl podigne štapić. Ali Ridlov izopačeni osmeh ponovo se razvuče.
– Sada ću ti, Hari, očitati malu lekciju. Hajde da uporedimo moći Lorda Voldemora, naslednika Salazara Sliterina, sa čuvenim Harijem Poterom, i najboljim oružjem kojim je Dambldor uspeo da ga snabde.
On zabavljeno baci pogled na Foksa i Šešir za razvrstavanje, a onda se udalji. Hari, kome se strah širio kroz ukočene noge, gledao je kako se Ridl zaustavlja između visokih stubova i gleda u kameno lice Sliterina, visoko iznad sebe u polumraku. Ridl širom otvori usta i stade da sikće – ali je Hari razumeo šta govori.
– Pričaj sa mnom, Sliterine, najveći od hogvortske četvorke.
Hari se osvrnu da pogleda statuu iznad sebe, dok mu se Foks klatio na ramenu. Sliterinovo džinovsko kameno lice se pomeralo. Užasnut, Hari vide kako mu se
usta otvaraju, sve šire i šire, praveći veliku crnu rupu.
A u ustima statue nešto se pomeralo. Nešto je gmizalo nagore iz njihove dubine. Hari poče da se povlači unazad, dok ne udari o mračan zid Dvorane, a dok je
čvrsto zatvarao oči, osetio je kako Foksovo krilo prelazi preko njegovog obraza, dok ovaj uzleće. Hari je hteo da uzvikne: – Ne ostavljaj me! – ali kakve je šanse imao Feniks protiv zmijskog kralja?
Nešto ogromno udari o kameni pod dvorane, Hari oseti kako se pod zatresao. Znao je šta se dešava, mogao je da oseti, mogao je bezmalo da vidi ogromnu zmiju kako se odmotava iz Sliterinovih usta. A onda začu Ridlov sikćući glas: – Ubij ga.
Bazilisk se kretao prema Hariju, mogao je da čuje njegovo teško telo kako gmiže preko prašnjavog poda. Još uvek čvrsto žmureći, Hari naslepo potrča postrance, ispruživši ruke, opipavajući put. Ridl se smejao...
Hari se spotače. Pade, svom težinom, na kameni pod, i okusi svoju krv. Zmija je bila jedva na par koraka iza njega, čuo je kako dolazi.
Tik iznad sebe, začu glasan, praskav zvuk nalik pljuckanju, a onda nešto teško udari Harija tako jako da ga prilepi uza zid. Čekajući da mu se oštri zubi zariju u telo, on začu još bešnje siktanje, dok je nešto divljački treskalo o stubove.
Nije mogao da izdrži. Zaškiljio je očima taman toliko da može da vidi šta se

dešava.

Ogromna zmija, svetla, otrovnozelena, debela kao hrastovo stablo, uzdigla se uvis u vazduh, a velika tupa glava pijano joj se klatila između stubova. Dok se Hari tresao, spreman da zažmuri ako se ona okrene, video je šta je to što je omelo zmiju.
Foks je jezdio oko Baziliskove glave, a zmija je besno škljocala na njega otrovnim zubima, dugačkim i tankim poput sablji.
Foks se ustremi naniže. Njegov dugački zlatni kljun nestade s vidika i iznenada mlaz tamne krvi poprska pod. Zmijin rep poče da mlatara naokolo, za dlaku promašivši Harija, i pre nego što je Hari stigao da zatvori oči, ona se okrenu, a Hari je pogleda pravo u lice, i vide da joj je Feniks iskopao oči, oba velika, loptasta žuta oka; krv je kuljala po podu, a zmija je bljuvala u agoniji.
– Ne – Hari začu Ridlov vrisak. – Ostavi pticu! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe! Još uvek možeš da ga namirišeš! Ubij ga!
Oslepljena zmija se zaljulja, zbunjena, još uvek smrtonosna. Foks je kružio iznad njene glave pevajući svoju jezivu pesmu, tu i tamo ubadajući Baziliskov nos pokriven krljuštima, dok je iz zmijinih unakaženih očiju curela krv.
– Pomozi mi, pomozi mi – promrmlja Hari mahnito – nek mi neko pomogne, bilo

ko!
Zmija ponovo ošinu repom po podu. Hari se sagnu. Nešto meko ga pogodi u lice. Bazilisk je odbacio Šešir za razvrstavanje pravo Hariju u ruke. Hari ga čvrsto
zgrabi. To je bilo sve što mu je ostalo, jedina nada. Natuče ga na glavu, i baci se na pod, kad Baziliskov rep ponovo zamahnu iznad njega.
– Pomozi mi... pomozi mi... – pomisli Hari, prekrivši oči šeširom. – Molim te, pomozi mi!
Nije bilo nikakvog glasa da mu odgovori. Umesto toga, šešir se zgrči, kao da ga kakva nevidljiva ruka vrlo čvrsto steže.
Nešto vrlo tvrdo i teško tresnu Harija po glavi, gotovo ga onesvestivši. Dok su mu pred očima treperile zvezdice, on zgrabi vrh šešira da ga skine, i oseti nešto dugačko i čvrsto ispod njega.
Iz šešira se pojavio sjajan srebrni mač, a na balčaku su mu svetlucali rubini veliki kao jaja.
– Ubij dečaka! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe! Onjuši ga, namiriši ga!
Hari je bio na nogama, spreman. Baziliskova glava poče da pada, a telo mu se uvijalo naokolo, udarajući o stubove dok se obrtao da bi se suočio s njim. Mogao je da vidi ogromne, krvave očne duplje, usta koja se šire, dovoljno velika da ga celog progutaju, oivičena zubima dugačkim kao njegov mač, tankim, svetlucavim, otrovnim...
On se slepo ustremi na njega, Hari ga izbegnu, i on udari o zid Dvorane. Ponovo se ustremi, i njegov račvast jezik šibnu Harija po boku. On obema rukama podiže mač. Bazilisk se ponovo ustremi da ga napadne, i ovoga puta tačno nacilja. Hari se

celom težinom nasloni na mač, i zari ga do balčaka u nepce zmijinih usta.

Ali dok mu je topla krv natapala ruke, Hari oseti pulsirajuć bol tik iznad lakta. Jedan dugački otrovni očnjak zarivao se sve dublje i dublje u njegovu ruku, da bi se raspukao napola u trenutku kad se Bazilisk prevrnu u stranu, i u grču pade na pod.
Hari skliznu niza zid. Zgrabi očnjak koji je širio otrov po njegovom telu i iščupa ga iz ruke. Ali znao je da je prekasno. Bol nalik belom usijanju širio se polako i mirno sve dublje i dublje kroz njegovu ruku. Još dok je ispuštao zub i gledao kako mu vlastita krv kvasi odoru, pogled mu se zamagli. Dvorana se rastvarala u vrtlogu mutnih boja.
Nešto skerletno prolete kraj njega, i Hari začu mek bat kandži pored sebe.
– Fokse – reče Hari nejasno. – Bio si sjajan, Fokse... – Osetio je kako ptica polaže svoju divnu glavu na mesto gde mu se zario zmijin očnjak.
Mogao je da čuje korake koji odjekuju, a onda se jedna mračna senka pomeri ispred njega.
– Mrtav si, Hari Poteru – reče Ridlov glas iznad njega. – Mrtav. Čak i Dambldorova ptica to zna. Vidiš li šta on radi, Poteru? On plače.
Hari trepnu. Foksova glava se naizmenično izoštravala i zamagljivala pred njegovim očima. Krupne, biserne suze tekle su mu niz sjajna pera.
– Ima da sedim ovde i gledam kako umireš, Hari Poteru. Nemoj da se žuriš. Ja imam vremena.
Hari se osećao pospano. Činilo mu se da se sve oko njega vrti.
– I tako je skončao čuveni Hari Poter – reče Ridlov udaljeni glas. – Sam u Dvorani tajni, napušten od svojih prijatelja, napokon poražen od Mračnog gospodara, koga je tako nerazumno izazvao. Uskoro ćeš ponovo biti sa svojom dragom Blatokrvnom majkom, Hari... Kupila ti je dvanaest godina pozajmljenog vremena...

Ali Lord Voldemor te je na kraju ipak dokrajčio, kao što si znao da mora.
Ako je ovo umiranje, pomisli Hari, ono i nije toliko loše. Čak ga je i bol napuštao...
Ali, da li je to bilo umiranje? Umesto da bude sve crnja, izgledalo je da se Dvorana opet izoštrava. Hari malo protrese glavom i vide Foksa, kako još uvek odmara svoju glavu na Harijevoj ruci. Biserne kapi suza sijale su svuda oko rane – samo što rane više nije bilo.
– Beži, ptico – reče iznenada Ridlov glas. – Beži od njega. Rekao sam – beži! Hari podiže ruku. Ridl uperi Harijev štapić u Foksa. Začu se pucanj kao iz
pištolja, i Foks ponovo polete u vrtlogu zlatnog i skerletnog.
– Feniksove suze... – reče Ridl tiho, buljeći u Harijevu ruku. – Naravno...
isceliteljska moć... zaboravio sam...
On pogleda u Harijevo lice. – Ali, svejedno. U stvari, ovako mi se čak više sviđa. Samo ti i ja, Hari Poteru... ti i ja...
On podiže čarobni štapić.

A onda, snažno mašući krilima, Foks ponovo prolete iznad njih, i nešto pade u Harijevo krilo – dnevnik.
U deliću sekunde i Hari i Ridl, čiji je štapić i dalje bio podignut, zurili su u njega. A onda, bez razmišljanja, bez oklevanja, kao da je sve vreme to hteo da uradi, Hari zgrabi Baziliskov zub s poda pored sebe, i zari ga pravo u srce knjige.
Začu se dug, užasan, prodoran vrisak. Mastilo šiknu iz dnevnika u bujici, kvaseći Harijeve ruke, poplavivši pod. Ridl se previjao, okretao, vrištao i mlatarao, a onda...
On nestade. Harijev čarobni štapić pade na pod uz klepet, a onda zavlada tišina. Tišina koju je remetilo samo neprekidno kap kap, kapanje mastila koje je još uvek curelo iz dnevnika. Baziliskov otrov progoreo je cvrčeću rupu pravo kroz njega.
Sav se tresući, Hari ustade. U glavi mu se vrtelo kao da je upravo putovao miljama pomoću flu-praška. On polako pokupi svoj štapić, Šešir za razvrstavanje i, uz snažan trzaj, iščupa sjajni mač iz nepca Baziliskovih usta.
Utom se iz dna Dvorane začu slabo stenjanje. Džini se pomerala. Kad joj Hari pritrča, ona se pridiže u sedeći položaj. Zbunjeno je pomerala pogled s ogromnog obličja mrtvog Baziliska, preko Harija, u njegovoj krvlju natopljenoj odori, do dnevnika u njegovoj ruci. Zatim duboko i drhtavo uzdahnu, a niz lice joj potekoše suze.
– Hari... o, Hari... pokušala sam da vam kažem za d-doručkom, ali n-nisam mogla da kažem pred Persijem. To sam bila ja, Hari... ali ja... ja, k-kunem se n-nisam htela...
R-Ridl me je naterao, on me je z-zaposeo i... kako si ubio tu... tu stvar? G-gde je Ridl? Poslednje čega se s-sećam je da je izašao iz dnevnika...
– Sve je u redu – reče Hari, držeći dnevnik i pokazujući Džini rupu od očnjaka – Ridl je gotov. Pogledaj! I on i Bazilisk. Hajde, Džini, idemo odavde...
– Izbaciće me iz škole! – plakala je Džini dok joj je Hari nespretno pomagao da ustane na noge. – Jedva sam čekala da dođem na Hogvorts, još otkako je B-Bil krenuo, a s-sada ću morati da odem... š-šta će reći mama i tata?
Foks ih je čekao, lebdeći na ulazu u Dvoranu. Hari je požurivao Džini napred. Prešli su preko nepokretnog klupka mrtvog Baziliska, kroz ječeću tminu i krenuli natrag kroz tunel. Hari začu kako se kamena vrata zatvaraju iza njih uz nežni siktaj.
Posle nekoliko minuta napredovanja kroz mračan tunel, do Harijevih ušiju dopre udaljeni zvuk udaranja kamena o kamen.
– Rone! – viknu Hari, ubrzavši. – Džini je dobro! Sa mnom je!
On začu Ronov prigušen krik veselja, a kada su skrenuli iza sledeće krivine, ugledaše njegovo nestrpljivo lice kako pilji kroz prilično veliki otvor koji je uspeo da napravi u odronjenom kamenju.
– Džini! – Ron gurnu ruku kroz otvor u steni da prvo nju izvuče. – Živa si! Ne mogu da verujem! Šta se dogodilo?
Pokušao je da je zagrli, ali ga Džini zaustavi, jecajući.
– Ali ti si dobro, Džini – reče Ron, smeškajući se. – Sada je sve gotovo, sada je

sve... odakle se stvorila ta ptica?

Foks prolete kroz otvor odmah posle Džini.
– On je Dambldorov – reče Hari, i sâm se provlačeći.
– A odakle ti mač? – upita Ron, zinuvši u svetlucavo oružje u Harijevoj ruci.
– Objasniću ti kad se izvučemo odavde – reče Hari, postrance pogledavši u Džini.

– Ali...
– Kasnije – reče Hari brzo. Nije dobra ideja, pomisli, da kaže Ronu ko je otvorio Dvoranu, u svakom slučaju ne pred Džini. – Gde je Lokhart?
– Tamo pozadi – reče Ron, iskezivši se i klimnuvši glavom uz tunel ka cevi. – U lošem je stanju. Dođi da vidiš.
Prešli su ceo put natrag do ulaza u cev predvođeni Foksom, čija su široka skerletna krila isijavala blag zlatast sjaj u tami. Tamo je sedeo Gilderoj Lokhart, mirno pevušeći za sebe.
– Izgubio je pamćenje – reče Ron. – Memorijska čin je opalila unazad. Pogodio je sebe umesto nas. Nema pojma ni ko je, ni gde je, ni ko smo mi. Rekao sam mu da dođe ovde i sačeka. Sad bi mogao sam sebi da naudi.
Lokhart je dobroćudno čkiljio ka njima.
– Zdravo – reče on. – Ovo je baš čudno mesto, je l’ da? Da li vi živite ovde?
– Ne – reče Ron, skeptično se mršteći ka Hariju.
Hari se nagnu i pogleda uvis kroz dugačku, tamnu cev.
– Jesi li razmišljao kako ćemo da se vratimo kroz ovo? – upita on Rona.
Ron zavrte glavom, ali Feniks Foks se obruši pored Harija, lepršajući mu krilima pred licem, dok su mu okrugle oči svetlele u mraku. Mahao je svojim dugačkim zlatnim repnim perima. Hari ga nesigurno pogleda.
– On, izgleda, hoće da se čvrsto uhvatiš... – reče Ron zbunjeno. – Ali ti si pretežak da bi te ptica izvukla tamo.
– Foks – reče Hari – nije obična ptica. – Brzo se okrenu ka ostalima. – Moramo da se držimo jedni za druge. Džini, uhvati Rona za ruku. Profesore Lokhart...
– Vama se obraća – reče Ron oštro Lokhartu.
– Vi držite Džini za drugu ruku.
Hari zadene mač i Šešir za razvrstavanje za pojas, Ron se uhvati za zadnji deo Harijeve odore, a Hari ispruži ruku i uhvati Foksova neobično topla repna pera.
Oseti kako mu se čitavim telom širi nekakva čudnovata lakoća, i sledećeg trenutka oni uz fijuk poleteše uvis uz cev. Hari je čuo Lokharta kako se klati ispod njega, govoreći: – Neverovatno! Neverovatno! Baš kao magija! – Hladan vazduh šibao je kroz Harijevu kosu i, još pre nego što je prestao da uživa u njoj, vožnja je bila gotova

– sve četvoro tresnuše o vlažan pod kupatila Jecajuće Mirte i, dok je Lokhart ispravljao svoj šešir, lavabo koji je sakrivao cev skliznu nazad na svoje mesto.
Mirta je zurila u njih.
– Živ si – reče ona tupo Hariju.

– Nema potrebe da zvučiš tako razočarano – uzvrati on smrknuto, brišući mrlje od krvi i sluzi sa svojih naočara.
– Pa, dobro... samo sam mislila. Da si umro, mogao bi slobodno da deliš klozet sa mnom – reče Mirta stidljivo, a obrazi joj se srebrnasto zarumeneše.
– Fuj! – reče Ron, kad izađoše iz kupatila u mračan, pust hodnik. – Hari! Mislim da se sviđaš Mirti! Džini, imaš konkurenciju!
Ali niz Džinino lice i dalje su tiho klizile suze..
– Kuda sada? – upita Ron, zabrinuto gledajući u Džini. Hari pokaza prstom.
Foks ih je predvodio, zračeći zlatnim sjajem po hodniku. Krupnim koracima su išli za njim, i nekoliko trenutaka kasnije nađoše se ispred kabineta profesorke Mek Gonagal.
Hari pokuca i otvori vrata.

18. Dobijeva nagrada

Dok su Hari, Ron, Džini i Lokhart stajali na pragu, prekriveni prljavštinom i muljem i (u Harijevom slučaju) krvlju, za trenutak zavlada tajac. A onda se začu vrisak.

– Džini!
Bila je to gospođa Vizli, koja je uplakana sedela ispred kamina. Skočila je na noge, u stopu praćena gospodinom Vizlijem, i oboje pritrčaše svojoj kćeri.
Hari je, međutim, gledao pored njih. Profesor Dambldor je stajao kraj kamina, smeškajući se, odmah pored profesorke Mek Gonagal, koja je duboko, čvrsto uzdisala držeći se za grudi. Foks uz fijuk prolete pored Harijevog uva i namesti se na Dambldorovom ramenu, baš kada se Hari i Ron nađoše u čvrstom zagrljaju gospođe Vizli.
– Spasili ste je! Spasili ste je! Kako ste uspeli?
– Mislim da bismo svi to voleli da saznamo – reče profesorka Mek Gonagal slabašno.
Gospođa Vizli pusti Harija, koji je za trenutak oklevao, a onda priđe stolu i spusti na njega Šešir za razvrstavanje, mač obložen rubinima i ono što je ostalo od Ridlovog

dnevnika.

Onda poče da im priča sve redom. Skoro četvrt sata je govorio u ushićenoj tišini: ispričao im je kako je čuo bestelesni glas, kako je Hermiona najzad shvatila da je to što je on čuo bio Bazilisk u cevima; kako su on i Ron pratili paukove do šume, kako im je Aragog rekao gde je umrla poslednja Baziliskova žrtva; kako je on pogodio da je žrtva bila Jecajuća Mirta, i da bi ulaz u Dvoranu tajni mogao da bude u njenom kupatilu...
– Vrlo dobro – podstaknu ga profesorka Mek Gonagal, kada je zastao – znači našli ste gde je ulaz... pride kršeći stotinak školskih pravila, ako smem da primetim... ali kako ste za ime sveta odande izašli živi, Poteru?
I tako Hari, čiji je glas već postajao promukao od silnog pričanja, ispriča kako je Foks stigao u pravi čas, i kako mu je Šešir za razvrstavanje dao mač. Ali onda se zaustavi. Dotad je izbegavao da pomene Ridlov dnevnik – i Džini. Ona je stajala glave naslonjene na rame gospođe Vizli, a suze su joj tiho tekle niz obraze. Šta ako je izbace, pomisli Hari uplašeno. Ridlov dnevnik više ne funkcioniše... Kako bi mogli da dokažu ko ju je naterao na sve to?
Instinktivno, Hari pogleda u Dambldora, koji se bledo nasmeši, dok su mu se naočari u obliku polumeseca presijavale pri svetlosti vatre.
– Mene najviše zanima – blago reče Dambldor – kako je Lord Voldemor uspeo da začara Džini, kada moji izvori kažu da se on trenutno krije u šumama Albanije.
Hari oseti olakšanje – toplo, nadiruće, blistavo olakšanje.
– Š-šta rekoste? – reče gospođa Vizli zapanjenim glasom. – Znate-Već-Ko? Za-začarao Džini? Džini nije... Džini nije bila... zar jeste?
– Bio je to ovaj dnevnik – reče Hari brzo, podižući ga i pokazujući ga Dambldoru.

– Ridl ga je vodio kad je imao šesnaest godina.
Dambldor uze dnevnik od Harija i pomno stade da viri u njegove nagorele i vlažne stranice preko svog dugačkog, povijenog nosa.
– Sjajno – reče on blago. – Naravno, on je verovatno najbolji učenik kojeg je Hogvorts ikada imao. – On se okrenu ka Vizlijevima, koji su izgledali potpuno izbezumljeno.
– Samo nekoliko ljudi zna da se Lord Voldemor nekada zvao Tom Ridl. Ja sam mu lično predavao, pre pedeset godina, na Hogvortsu. Nestao je pošto je završio školu...
putovao je daleko, duboko zabrazdio u Mračne veštine družeći se s najgorima iz naše vrste, prošao kroz mnoge opasne magijske preobražaje te, kada se ponovo pojavio kao Lord Voldemor, jedva da je iko mogao da ga prepozna. Gotovo niko nije povezao Lorda Voldemora s pametnim, lepim momčićem koji je ovde nekada bio glavešina dečaka.
– Ali Džini – reče gospođa Vizli – kakve veze ima naša Džini sa... sa... njim?
– Njegov d-dnevnik! – jecala je Džini. – Ja s-sam pisala u njemu, i on mi je ot-otpisivao, cele školske godine...

– Džini! – reče gospodin Vizli zapanjeno. – Zar te ništa nisam naučio? Šta sam ti uvek govorio? Nikad ne veruj ničemu što može da misli ukoliko ne vidiš odakle mu pamet. Zašto nisi pokazala dnevnik meni, ili svojoj majci? Tako sumnjiv predmet, bilo je očigledno da je pun Mračne magije!

– Ja n-nisam znala – jecala je Džini. – Našla sam ga među knjigama koje mi je mama kupila. M-mislila sam da ga je neko prosto ostavio tamo i zaboravio na njega...
– Gospođica Vizli treba odmah da ode u bolničko krilo – prekinu ih Dambldor odlučnim glasom. – Ovo je za nju bilo strašno iskustvo. Neće biti nikakve kazne. Lord Voldemor je prevario mnoge starije i mudrije čarobnjake od nje. – On krupnim koracima dođe do vrata i otvori ih. – Odmor u krevetu i možda velika šolja tople čokolade koja se puši. Mene to uvek oraspoloži – dodade on ljubazno, trepćući ka njoj. – Zateći ćete Madam Pomfri još budnu. Baš daje sokove od mandragore – ako smem da primetim, Baziliskove žrtve će se probuditi svakog časa.
– Znači da je Hermiona dobro! – reče Ron veselo.
– Nije naneta nikakva trajna šteta – reče Dambldor.
Gospođa Vizli izvede Džini napolje, praćena gospodinom Vizlijem, koji je još uvek izgledao duboko potresen.
– Znaš, Minerva – reče profesor Dambldor zamišljeno profesorki Mek Gonagal – mislim da sve ovo zaslužuje jednu dobru gozbu. Mogu li da te zamolim da odeš i obavestiš kuhinje?
– U redu – reče profesorka Mek Gonagal žustro, takođe se krećući ka vratima. – Ostaviću vas, onda, da se pozabavite Poterom i Vizlijem.
– Naravno – reče Dambldor.
Ona izađe, a Hari i Ron se nesigurno zagledaše u Dambldora. Šta je tačno profesorka Mek Gonagal podrazumevala pod tim da se pozabavi njima? Neće valjda... neće valjda biti kažnjeni?
– Čini mi se da sam rekao obojici da ću morati da vas izbacim ako prekršite makar još jedno školsko pravilo – reče Dambldor.
Ron od straha razjapi usta.
– Što nam pokazuje da i najbolji među nama nekad moraju da progutaju svoje reči

– nastavi Dambldor, smešeći se. – Obojica ćete dobiti Priznanja za poseban doprinos školi i – da vidim – da, biće da je tako, dvesta poena svakom ponaosob, za Grifindor.
Ron postade svetloružičast kao Lokhartovi cvetovi za Dan zaljubljenih, i napokon zatvori usta.
– Ali izgleda da je neko od nas veoma ćutljiv spram svog učešća u ovoj opasnoj avanturi – dodade Dambldor. – Što si tako skroman, Gilderoje?
Hari se trgnu. Potpuno je zaboravio na Lokharta. Okrenu se i vide Lokharta kako stoji u ćošku sobe, još uvek se nejasno smešeći. Kada mu se Dambldor obratio, Lokhart se osvrnu preko ramena da vidi kome se ovaj obraća.
– Profesore Dambldor – reče Ron brzo – desila se nesreća dole u Dvorani tajni.

Profesor Lokhart...

– Da li sam ja profesor? – upita Lokhart blago iznenađen. – Gospode. Pretpostavljam da sam bio očajan, zar ne?
– Pokušao je da baci Memorijske čini na nas, a štap je opalio unazad – objasni Ron tiho Dambldoru.
– Blagi bože – reče Dambldor vrteći glavom, a dugi srebrni brkovi mu zadrhtaše.
– Pao si od sopstvenog mača, Gilderoje!
– Mača? – reče Lokhart nejasno. – Nemam mač. Ali, ovaj dečak ima. – On pokaza na Harija. – Može da vam ga pozajmi.
– Da li bi mogao da odvedeš i profesora Lokharta gore u bolničko krilo? – upita Dambldor Rona. – Voleo bih još malo da popričam s Harijem...
Lokhart smeteno izađe napolje. Dok je zatvarao vrata Ron radoznalo baci pogled na Dambldora i Harija.
Dambldor pređe u jednu od stolica pored vatre.
– Sedi, Hari – reče, i Hari sede, osećajući se neuobičajeno nervozno.
– Pre svega, Hari, hoću da ti se zahvalim – reče Dambldor, a oči mu ponovo zasjaše. – Mora da si pokazao veliku odanost prema meni dole u Dvorani. Samo to je moglo Foksa da prizove tebi.
On pomazi Feniksa, koji mu beše sleteo u krilo. Hari se nespretno nasmeši dok ga je Dambldor posmatrao.

– Znači, upoznao si Toma Ridla – reče Dambldor zamišljeno. – Pretpostavljam da je bio veoma zainteresovan za tebe...
Odjednom, Hariju sâmo izlete iz usta nešto što ga je mučilo.
– Profesore Dambldor... Ridl je rekao da sam ja kao on. Čudnovata sličnost, rekao

je...
– To je rekao, je li? – reče Dambldor, gledajući zamišljeno u Harija ispod svojih gustih srebrnih obrva. – A šta ti misliš, Hari?
– Ja ne mislim da sam kao on! – reče Hari glasnije nego što je nameravao. – Mislim, ja... ja sam u Grifindoru, ja sam...
Ali on ućuta, dok mu se u umu javljala potajna sumnja.
– Profesore – poče on ponovo, posle par trenutaka – Šešir za razvrstavanje mi je rekao da bih ja... da bih dobro prošao u Sliterinu. Neko vreme su svi mislili da sam ja Sliterinov naslednik... zato što govorim nemuštim jezikom...
– Ti umeš da govoriš nemuštim jezikom, Hari – reče Dambldor mirno – zato što i Lord Voldemor, koji je poslednji preostali potomak Salazara Sliterina, govori nemuštim jezikom. Ukoliko ne grešim mnogo, one noći kada ti je napravio taj ožiljak on je preneo na tebe neke svoje moći. Naravno, siguran sam da mu to nije bila namera...
– Voldemor je preneo deo sebe u mene? – reče Hari, kao gromom pogođen.
– Tako mi se čini.

– Znači da bi ipak trebalo da budem u Sliterinu – reče Hari, s očajanjem gledajući Dambldora u lice. – Šešir za razvrstavanje mogao je da vidi Sliterinovu moć u meni, i on...

– ...te je stavio u Grifindor – ubaci se Dambldor mirno. – Slušaj me, Hari. Ti imaš mnoge moći koje je Salazar Sliterin visoko cenio kod svojih izabranih učenika: njegov lični, vrlo redak dar nemuštog jezika... snalažljivost... odlučnost... izvesno nepokoravanje pravilima – dodade on, a brkovi mu ponovo zatitraše od smeška. – Ipak, Šešir za razvrstavanje te je stavio u Grifindor. Ti i sam znaš zbog čega. Razmisli.
– Stavio me je u Grifindor samo zato – reče Hari poraženim glasom – što sam molio da ne idem u Sliterin...
– Tačno tako – reče Dambldor, ponovo se nacerivši. – Po čemu se veoma razlikuješ od Toma Ridla. Odluke koje donosimo, Hari, jesu te koje pokazuju šta smo mi zapravo, mnogo više no same naše sposobnosti. – Hari je nepokretno sedeo na stolici, ošamućen. – Hari, ako hoćeš dokaz da spadaš u Grifindor, predlažem ti da pažljivije pogledaš ovo.
Dambldor posegnu preko stola profesorke Mek Gonagal, podiže krvlju umrljan srebrni mač, i dodade ga Hariju. Hari ga okrenu, zbunjeno, dok su se rubini caklili na svetlosti vatre. A onda vide ime ugravirano tik ispod balčaka.

Godrik Grifindor.

– Samo pravi grifindorac može da ga izvuče iz Šešira, Hari – reče Dambldor kratko.
Za trenutak su obojica ćutala. Onda Dambldor otvori jednu od fioka u stolu profesorke Mek Gonagal, i uze pero i bočicu s mastilom.
– Sad ti je najpotrebnije da se najedeš i naspavaš, Hari. Predlažem ti da odeš dole na gozbu, dok ja pošaljem pismo u Askaban – treba da nam vrate našeg čuvara imanja. I moram da sastavim oglas za Dnevni prorok – dodade on zamišljeno. – Trebaće nam novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština. Blagi bože, izgleda da ih baš brzo trošimo, zar ne?
Hari ustade i priđe vratima. Međutim, baš kad je posegao za kvakom, ona se naglo otvoriše, takvom silinom da su odskočila o zid.
Na vratima je stajao Lucijus Melfoj, gnevnog izraza lica. A krijući se ispod njegove ruke, sav uvijen u zavoje, nalazio se Dobi.
– Dobro veče, Lucijuse – reče Dambldor ljubazno.
Gospodin Melfoj gotovo obori Harija kad ulete u sobu. Dobi utrča za njim, čučeći pored ruba njegovog ogrtača, s izrazom poniznog straha na licu.
– Tako dakle! – reče Lucijus Melfoj, a njegove hladne oči bile su uprte u Dambldora. – Vratio si se. Nadzornici su te suspendovali, ali ti si uprkos tome našao

za shodno da se vratiš na Hogvorts.

– Pa, vidiš, Lucijuse – reče Dambldor spokojno se smeškajući – ostalih jedanaest nadzornika danas me je kontaktiralo. Pravo da ti kažem, bilo mi je kao da sam se zatekao u oluji sova. Čuli su da je kćerka Artura Vizlija ubijena, i hteli su da se smesta vratim ovamo. Izgleda da misle kako sam ja ipak najpodesnija osoba za ovaj posao. Takođe su mi ispričali i vrlo čudne priče. Nekoliko njih je, izgleda, pomislilo da si im zapretio da ćeš baciti kletve na njihove porodice ukoliko se ne saglase da me suspenduju.
Gospodin Melfoj postade još bleđi nego inače, ali su mu oči i dalje bile skupljene od besa.
– Pa... da li si uspeo da zaustaviš napade? – podrugljivo se nasmeja. – Da li ste uhvatili krivca?
– Jesmo – reče Dambldor, uz osmeh.
– Pa? – reče gospodin Melfoj oštro. – Ko je u pitanju?
– Ista osoba koja je bila i prošli put, Lucijuse – reče Dambldor. – Ali ovoga puta Lord Voldemor je delao preko nekoga drugog. Posredstvom ovog dnevnika.
On podiže malu crnu knjigu s velikom rupom u sredini, gledajući pomno u gospodina Melfoja. Hari je, međutim, posmatrao Dobija.
Vilenjak je radio nešto vrlo čudno. Njegove velike oči bile su značajno prikovane za Harija, stalno je pokazivao čas u dnevnik čas u gospodina Melfoja, a onda bi pesnicom jako udarao sebe po glavi.
– Shvatam... – reče gospodin Melfoj polako Dambldoru.
– Pametan plan – reče Dambldor ravnim glasom, još uvek zureći pravo u oči gospodina Melfoja. – Jer da Hari... – gospodin Melfoj ga prostreli brzim, oštrim pogledom – i njegov prijatelj Ron nisu otkrili ovu knjigu, pa... Džini Vizli bi morala da snosi svu krivicu. Niko nikada ne bi mogao da dokaže da ona nije izvodila napade svojevoljno...
Gospodin Melfoj ništa ne reče. Lice mu odjednom postade kao maska.
– I zamisli – nastavi Dambldor – šta bi se onda možda dogodilo... Vizlijevi su jedna od naših najistaknutijih čistokrvnih porodica. Zamisli kakve bi bile posledice po Artura Vizlija i njegov Dekret o zaštiti Normalaca ako bi se otkrilo da njegova rođena kćer napada i ubija decu normalskog porekla. Na svu sreću, dnevnik je pronađen, a Ridlova sećanja su izbrisana iz njega. Ko zna kakve bi, u suprotnom, bile posledice...
Gospodin Melfoj jedva natera sebe da progovori.
– Na svu sreću – reče on kruto.
Dobi je, iza njegovih leđa, još uvek pokazivao prvo na dnevnik, pa onda u Lucijusa Melfoja, a zatim bi udarao sebe po glavi.
I Hari odjednom shvati. Klimnu Dobiju, i Dobi se povuče u ćošak, sada za kaznu uvrćući svoje uši.

– Zar ne želite da znate kako je Džini došla do dnevnika, gospodine Melfoj? – upita Hari.
Lucijus Melfoj se okrenu ka njemu.
– Otkud bih ja mogao da znam kako je glupa devojčica došla do njega? – reče on.

– Zato što ste joj ga vi dali – reče Hari. – Kod Kitnjavka i Mrljavka. Izvukli ste njenu staru knjigu iz Preobražavanja, i tutnuli dnevnik u nju, zar ne?
Video je kako se bele ruke gospodina Melfoja stežu i opuštaju.
– Dokaži – prosikta on.
– O, niko neće moći to da uradi – reče Dambldor, smeškajući se Hariju. – Ne sada kada je Ridl nestao iz knjige. S druge strane, savetovao bih ti, Lucijuse, da više ne deliš unaokolo stare školske stvari Lorda Voldemora. Ako još neka od njih dospe u nedužne ruke, mislim da će se Artur Vizli, među prvima, pobrinuti da nađe trag koji vodi do tebe...
Lucijus Melfoj zastade za trenutak, i Hari jasno vide da se njegova desna ruka trza, kao da čezne da dohvati čarobni štapić. Umesto toga, on se okrenu svom kućnom vilenjaku.
– Idemo, Dobi!
On silovito otvori vrata, i dok je vilenjak hitro išao uz njega, on ga šutnu pravo kroz njih. Mogli su da čuju Dobijevo bolno cičanje dok su se udaljavali kroz hodnik. Hari zastade za trenutak, napregnuto misleći. A onda se seti.
– Profesore Dambldor – reče on užurbano – mogu li da vratim taj dnevnik gospodinu Melfoju, molim vas?
– Svakako, Hari – reče Dambldor mirno. – Ali požuri. Ne zaboravi, gozba je u toku.
Hari zgrabi dnevnik, i izlete iz kabineta. Mogao je da čuje Dobijeve cijuke bola kako zamiru iza ćoška. Brzo, pitajući se da li bi njegov plan ikako mogao da uspe, Hari izu jednu svoju cipelu, skinu lepljivu, prljavu čarapu i stavi dnevnik u nju. Onda potrča niz mračni hodnik.
Stigao ih je na vrhu stepenica.
– Gospodine Melfoj – prodahta on, zakočivši u mestu – imam nešto za vas.
I on strpa smrdljivu čarapu u ruku Lucijusa Melfoja.
– Šta kog...
Gospodin Melfoj strže čarapu s dnevnika, baci je u stranu, a onda besno skrenu pogled s upropaštene knjige na Harija.
– Jednog dana ćeš završiti na isti bolni način kao tvoji roditelji, Hari Poteru – reče on meko. – I oni su bili budale koje se u sve upliću.
On se okrenu da ode.
– Hajde, Dobi. Rekao sam, hajde!
Ali Dobi se ne pomeri. Držao je Harijevu groznu, ljigavu čarapu u ruci kao da drži neprocenjivo blago.

– Gospodar je dao Dobiju čarapu – reče vilenjak s nevericom. – Gospodar ju je bacio, a Dobi ju je uhvatio, i Dobi... Dobi je slobodan.
Lucijus Melfoj je stajao nepomičan, buljeći u vilenjaka. Onda skoči na Harija.
– Zbog tebe sam izgubio slugu, dečače!
Ali Dobi povika: – Nećete nauditi Hariju Poteru!
Začu se glasan prasak, i gospodin Melfoj beše odbačen unazad. Padao je niza stepenice, tumbajući se po tri stepenika odjednom, i zaustavio se sklupčan na međuspratu ispod njih. Ustao je, pomodrelog lica i isukao svoj čarobni štapić, ali Dobi preteći podiže svoj dugački prst.
– Sada ćete otići – reče svirepim glasom, upirući prstom dole na gospodina Melfoja. – Nećete ni pipnuti Harija Potera. Smesta ćete otići.
Lucijus Melfoj nije imao izbora. Bacivši poslednji razjaren pogled na njih dvojicu, zabaci ogrtač oko sebe i žurno nestade s vidika.
– Hari Poter je oslobodio Dobija! – reče vilenjak piskavo, zureći u Harija, dok se mesečina, koja je dopirala kroz najbliži prozor, presijavala u njegovim kuglastim očima. – Hari Poter je oslobodio Dobija!
– Najmanje što sam mogao da uradim, Dobi – reče Hari smešeći se. – Samo mi obećaj da više nikada nećeš pokušati da mi spaseš život.
Vilenjakovo ružno smeđe lice iznenada se razvuče u širok, zubat osmeh.
– Imam samo jedno pitanje, Dobi – reče Hari, dok je Dobi drhtavim rukama navlačio Harijevu čarapu. – Rekao si mi da sve ovo nema nikakve veze s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati, sećaš se? Pa...
– Bio je to trag, gospodine – reče Dobi, a oči su mu se širile kao da je to sasvim očigledno. – Dobi vam je davao trag. Pre nego što je promenio ime, Mračni Gospodar mogao se slobodno imenovati, vidite?
– Aha – reče Hari slabo. – Pa, bolje da krenem. Priređuje se gozba, a moja drugarica Hermiona trebalo bi da se do sada već probudila...
Dobi ovi ruke oko Harijevog struka i zagrli ga.
– Hari Poter je mnogo veći nego što je Dobi mislio! – zajeca on. – Zbogom, Hari Poteru!
I uz poslednji glasni prasak, Dobi nestade.

* * *

Hari je bio na nekoliko hogvortskih gozbi, ali nijedna nije bila kao ova. Svi su bili u pidžamama, a proslava je trajala cele noći. Hari nije znao da li je najbolji deo bio kada je Hermiona dotrčala do njega vičući: – Rešio si je! Rešio si je! – ili kada je Džastin odjurio od haflpafovskog stola da mu stegne ruku, beskonačno se izvinjavajući što je sumnjao na njega, ili kada se Hagrid pojavio u pola četiri ćuškajući Harija i Rona po ramenima tako jako da ih je oborio u tanjire s kolačima, ili kada je četiri

stotine njegovih i Ronovih poena obezbedilo Grifindoru da osvoji Školski pehar drugu godinu zaredom, ili kada im je profesorka Mek Gonagal rekla da su ispiti otkazani kao poklon od škole („O, ne!“, reče Hermiona), ili kada je Dambldor objavio da, nažalost, profesor Lokhart neće predavati sledeće godine jer treba da ode i povrati svoje pamćenje. Veliki broj nastavnika priključio se radosnom klicanju koje je propratilo tu vest.

– Šteta – reče Ron, služeći se krofnom sa džemom. – Počeo je da mi biva drag.

* * *

Ostatak letnjeg polugodišta prošao je u izmaglici plamteće sunčeve svetlosti. Hogvorts se vratio u normalu, uz tek nekoliko malih promena: časovi Odbrane od Mračnih veština su otkazani („A mi smo ionako imali prilike da se dobro izvežbamo u tome“, reče Ron nezadovoljnoj Hermioni), a Lucijus Melfoj je smenjen s mesta nadzornika. Drako se više nije razmetao po školi kao da je ona njegovo vlasništvo. Naprotiv, delovao je ozlojeđeno i zlovoljno. S druge strane, Džini Vizli je ponovo bila presrećna.

Prerano, došlo je i vreme da se vrate kućama Hogvorts ekspresom. Hari, Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini dobili su ceo kupe samo za sebe. Maksimalno su iskoristili poslednje sate u kojima im je bilo dozvoljeno da koriste čarolije pre raspusta. Igrali su se praskavih puckavaca, ispalili i poslednje Džordžove Filibasterove vatromete , i vežbali Razoružavajuće čini jedni na drugima. Hari je postajao prilično dobar u tome.
Bili su već nadomak Kings krosa kada se Hari setio nečega.
– Džini – šta si to videla da Persi radi, a što nije želeo da bilo kome kažeš?
– A, to – reče Džini, kikoćući se. – Pa, Persi ima devojku.

– Šta?

– To je ona asistentkinja iz Rejvenkloa, Penelopa Klirvoter – reče Džini. – Eto kome je pisao celo prošlo leto. Sastajao se s njom tajno u školi. Jednom sam naletela na njih dok su se ljubili u praznoj učionici. Bio je tako uznemiren kada je ona bila...
znate već... napadnuta. Nećete ga zadirkivati, je l’ da? – dodade ona zabrinuto.
– Ne bismo tako nešto uradili ni u snu – reče Fred, koji je izgledao kao da mu je rođendan stigao ranije te godine.
– Svakako ne – reče Džordž, kikoćući se.



– Ovo se zove broj telefona – reče on Ronu, naškrabavši ga dva puta, cepajući pergament na dva dela i dajući im. – Objasnio sam tvom tati prošlog leta kako se koristi telefon, znaće. Zovite me kod Darslijevih, važi? Ne mogu da podnesem da

sledeća dva meseca pričam samo sa Dadlijem...

– Tvoji tetka i teča će biti ponosni, zar ne? – reče Hermiona kad su sišli s voza i pridružili se gomili koja se gurala ka začaranoj pregradi. – Kada budu čuli šta si uradio ove godine?
– Ponosni? – reče Hari. – Jesi li ti luda? Koliko sam samo puta mogao da poginem a nisam uspeo? Biće besni...
I oni zajedno prođoše kroz prolaz u svet Normalaca.

1 Vilice se uglavnom mogu naći u Kornvolu, u Engleskoj. Električnoplave boje, visoke do petnaestak centimetara i veoma vragolaste, vilice uživaju u izvođenju trikova i neslanih šala svih vrsta. Iako nemaju krila, mogu da lete i dešavalo se da podignu ljude koji ništa ne slute i postave ih na vrh visokog drveća ili zgrada. Vilice proizvode piskavo brbljanje nerazumljivo bilo kome osim drugim vilicama. Rađaju žive mladunce. – Odlomak iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)

2 Kelpi – Britanski i irski vodeni demon može da preuzme raznorazna obličja, iako se najčešće pojavljuje u liku konja s rogozinom umesto grive. Pošto namami žrtve na svoja leđa, on trenutno zaranja na dno reke ili jezera i proždire jahača, puštajući iznutrice da plutaju po površini. Kelpi se može savladati ako mu se preko glave nabace uzde začarane Umirujućom čini, i tada postaje pitom i bezopasan.

Najveći kelpi na svetu može se naći u Loh Nesu, u Škotskoj. Njegovo omiljeno obličje je obličje morske zmije. Posmatrači iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka shvatili su da nemaju posla s pravom morskom zmijom tek kada se ovo čudovište (kelpi) na njihove oči pretvorilo u vidru, videvši da prilazi tim normalskih istraživača, a potom se ponovo pretvorilo u zmiju kada su ovi otišli. – Odlomak iz knjige Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera. (Prim. prev.)
3 Bazilisk (poznat i kao Kralj Zmija) – Prvog zabeleženog Baziliska uzgajio je Herpo Pogani, grčki Mračni čarobnjak i poznavalac nemuštog jezika, koji je posle mnogo eksperimentisanja otkrio da će pileće jaje koje se izleglo pod zmijom doneti na svet džinovsku zmiju neverovatnih i opasnih moći.

Bazilisk je sjajnozelena zmija koja može dostići dužinu i do petnaest metara. Mužjak na glavi ima grimiznu perjanu krestu. Ima izuzetno otrovne očnjake, ali najopasniji metod napada je pogled njegovih velikih žutih očiju. Svako ko direktno pogleda u njih trenutno će umreti.
Ukoliko ima dovoljno hrane (Bazilisk jede sve sisare i ptice kao i većinu reptila), zmija može dostići duboku starost. Veruje se da je Bazilisk Herpa Poganog živeo blizu devet stotina godina.
Stvaranje Baziliska je protivzakonito još od srednjeg veka, iako se ova rabota lako može prikriti prostim uklanjanjem kokošijeg jajeta ispod žabe kada Odsek za regulisanje i kontrolu magijskih stvorenja dođe na vrata. Ipak, pošto Baziliske ne može kontrolisati niko osim osobe koja vlada nemuštim jezikom, oni su opasni po većinu Mračnih čarobnjaka kao i po bilo koga drugog, i u Britaniji nije zabeležena pojava nijednog Baziliska u proteklih četiri stotine godina.