5. Hari Poter i Red Feniksa

Prije nego što počne petu godinu školovanja u Hogwartsu, Harry će morati provesti još jedne užasne praznike kod Dursleyjevih. Iako u Dnevnom proroku nema nikakvih novih vijesti, Harry zna da se Voldemort sprema ponovno preuzeti vlast nad svijetom čarobnjaka. Međutim, čini se da ni Harryju ni Dumbledoreu nitko ne vjeruje. A da stvar bude gora, Dumbledore je osobno zapovjedio da nitko, baš nitko, čak ni Ron ni Hermiona ni Sirius ne smiju Harryju odati što se zaista događa. I kada Harry pomisli da će izludjeti od neizvjesnosti, njegovo ljeto prekinut će se na najjezovitiji mogući način. A nakon toga, svima će postati jasno da Red feniksa mora stupiti na scenu! Nakon godina iščekivanja na peti nastavak o čarobnjaku koji je osvojio srca bezjaka i čarobnjaka diljem svijeta, mašta i pero J.K.Rowling iznjedrili su najdužu i najnapetiju priču dosad.

Nilu, Džesiki i Davidu,

koji čine moj svet magičnim

1. Dementni Dadli


Najtopliji dan toga leta polako je izmicao, a pospana tišina prekrila je velike četvrtaste kuće u Šimširovoj ulici. Automobili, obično blistavi, bili su parkirani prašnjavi na prilazima kuća, a nekad smaragdnozeleni travnjaci bili su žuti i sparušeni
– jer je korišćenje creva za zalivanje bilo zabranjeno zbog suše. Lišeni uobičajenih letnjih aktivnosti – pranja kola i košenja travnjaka – stanovnici Šimširove ulice povukli su se u senke hladnih kuća, širom otvorivši prozore, vapeći za nepostojećim povetarcem. Jedina osoba koja je ostala napolju bio je tinejdžer opružen poleđuške u leji s cvećem ispred kuće u broju četiri.
Bio je to mršav, crnokos dečak s naočarima usukanog, pomalo bolešljivog izgleda nekoga ko je za kratko vreme naglo izrastao. Farmerke su mu bile poderane i prljave, majica vrećasta i izbledela, a đonovi su počeli da mu se odlepljuju od gornjeg dela patika. Harija Potera izgled nije baš činio omiljenim među susedima, koji su listom mislili da bi aljkavost trebalo zakonom kažnjavati. Ali te večeri, dok se krio iza velikog grma hortenzija, bio je potpuno nevidljiv za sve prolaznike. Zapravo, mogli bi da ga primete jedino teča Vernon ili tetka Petunija, ako bi proturili glave kroz prozor dnevne sobe i pogledali u leju tačno ispod sebe.
Sve u svemu, Hariju se činilo da zaslužuje priznanje što se dosetio da se tu

sakrije. Možda mu i nije bilo najudobnije dok je ležao na toploj, tvrdoj zemlji, ali, s druge strane, tu ga niko nije streljao pogledom, škrgućući zubima tako glasno da ne može da čuje vesti, niti ga je iko obasipao neprijatnim pitanjima, kao što bi bio slučaj svaki put kada bi pokušao da gleda televiziju s tetkom i tečom u dnevnoj sobi.

Kao da je ta njegova misao odlepršala kroz otvoren prozor, jer Vernon Darsli, Harijev teča, iznenada progovori.
– Drago mi je što vidim da je onaj dečak prestao da zabada nos u to. Gde je on, uostalom?
– Ne znam – reče tetka Petunija nimalo zabrinuto. – Nije u kući.

– Hoće da gleda vesti... – reče on oštro. – Voleo bih da znam šta je zaista naumio. Kao da bi se normalnog dečaka uopšte ticalo šta ima u vestima – Dadli nema pojma šta se zbiva. Sumnjam da uopšte zna ko nam je premijer! A ionako ne objavljuju ništa o njegovoj sorti u našim vestima...

– Vernone, psst! – reče tetka Petunija. – Prozor je otvoren!
– Oh... da... izvini, draga.
Darslijevi ućutaše. Hari odsluša reklamu za voćni kornfleks dok je posmatrao gospođu Fig, ćaknutu staru ljubiteljku mačaka koja je živela u obližnjem Vistarijinom šetalištu, kako upravo polako prolazi pored njegovog skrovišta. Mrštila se i gunđala nešto sebi u bradu. Hariju je bilo drago što je bio skriven iza žbuna, pošto je gospođa Fig u poslednje vreme počela da ga zove na čaj svaki put kada bi ga srela na ulici. Zamakla je za ugao i nestala s vidika pre no što se glas teče Vernona ponovo razlegao kroz prozor.
– Dadliša je izašao na čaj?
– Da, do Polkisovih – reče tetka Petunija razneženo. – On ima toliko malih drugara, baš je popularan...
Hari se s teškom mukom suzdrža da se ne zakikoće. Darslijevi su bili zapanjujuće glupi kada je njihov sin, Dadli, u pitanju. Progutali su njegove glupave laži o tome kako svake večeri letnjeg raspusta ide na čaj kod ovog ili onog člana svoje družine. Hari je savršeno dobro znao da Dadli ne ide na čaj. On i njegova banda su svako veče provodili demolirajući dečje igralište u parku, pušeći po ćoškovima i gađajući kamenjem decu i kola koja bi prošla pored njih. Hari ih je viđao na delu tokom svojih večernjih šetnji po Malom Kukumavčilištu, dok je on sâm veći deo raspusta proveo lutajući ulicama i sakupljajući bačene novine iz kanti za otpatke duž puta. Do Harijevih ušiju dopreše početni tonovi špice vesti u sedam i stomak mu se prevrnu. Možda će se baš večeras – posle mesec dana čekanja – to i dogoditi.

– Rekordan broj turista ostavljenih na cedilu ispunio je aerodrome, dok štrajk španskih raznosača prtljaga traje već drugu nedelju...
– Sve bih ja to poslao na doživotnu sijestu, nego šta – zareža teča Vernon, nadglasavši kraj spikerove rečenice. Ali to više nije bilo važno: napolju, u leji sa

cvećem, Harijev stomak se smirio. Da se nešto dogodilo, sigurno bi to bila prva vest u dnevniku. Smrt i razaranje važniji su od ljudi koji su krenuli na odmor i ostali zaglavljeni na aerodromu.

On ispusti dug, spor uzdah i zagleda se u bleštavoplavo nebo. Svaki dan ovoga leta njemu je bio isti: napetost, iščekivanje, privremeno olakšanje, a onda ponovo rastuća tenzija... i večito, sve upornije, pitanje zašto se još uvek ništa nije dogodilo.
Nastavio je da osluškuje, za slučaj da u vestima ipak bude neki maleni nagoveštaj, koji Normalci ne bi umeli da razaznaju – neobjašnjiv nestanak, možda, ili neka čudna nesreća... ali posle vesti o štrajku nosača prtljaga usledio je izveštaj o suši na jugoistoku zemlje („Nadam se da komšija do nas pažljivo sluša ovo!“, zagrme teča Vernon. „Onaj što prskalice za travu drži uključene u tri ujutru!“), onda prilog o helikopteru koji se umalo nije srušio na jedno polje u Sariju, a posle toga vest o razvodu poznate glumice od još čuvenijeg muža („Kao da nas uopšte interesuju njihove užasne afere“, frknu tetka Petunija, koja je gotovo opsesivno pratila slučaj u svim časopisima koji bi joj dopali njenih koščatih šaka).
Hari sklopi oči spram užarenog večernjeg neba dok je spiker govorio: – ... i, na samom kraju, papagaj Bandži je otkrio nov način da se rashladi ovog leta. Bandži, koji živi u Ulici Pet peruški u Barnsliju, naučio je da skija na vodi! Meri Dorkins je otišla na lice mesta da sazna više o tome.
Hari otvori oči. Ako su u vestima stigli do papagaja skijaša na vodi, neće biti više ničeg što vredi čuti. On se oprezno okrenu na grudi, pridiže se na kolena i laktove, spreman da se odšunja dalje od prozora.
Jedva da se pomerio desetak centimetara, kada se dogodi nekoliko stvari u vremenskom rasponu od nekoliko sekundi.
Glasno odjekujuće krc raspara sanjivu tišinu kao pucanj. Ispod obližnjih parkiranih kola izjuri mačka i nestade s vidika; iz dnevne sobe Darslijevih dopreše vrisak, gromoglasna psovka i zvuk porcelana koji se lomi i, kao da je to bio znak na koji je čekao, Hari skoči na noge, istovremeno isukavši tanak drveni štapić koji mu beše zadenut za pojas, kao da vadi mač iz korica – ali pre nego što je stigao da se skroz uspravi, temenom udari u otvoreni prozor Darslijevih. Bučno tras koje je usledilo izazva još jači vrisak tetka-Petunije.
Hari oseti kao da mu se glava raspolutila. Zatetura se, suznih očiju, pokušavajući da usredsredi pogled ka ulici, ne bi li uočio izvor buke, ali jedva da se uspravio kada dve velike ružičaste šake izleteše kroz otvoren prozor i čvrsto mu se sklopiše oko vrata.
– Skloni – to! – zareža teča Vernon u Harijevo uvo. – Odmah! Pre – nego – što – neko – vidi!
– Sklanjaj – se – s – mene! – prostenja Hari. Nekoliko sekundi su se koškali, dok je Hari svlačio sa sebe kobasičaste prste svoga teče levom rukom, čvrsto držeći uzdignut štapić u desnoj, a onda, u trenutku kada bol u Harijevom temenu na tren

postade jači, teča Vernon pusti Harija i jauknu kao da je doživeo elektrošok. Kao da je neka nevidljiva sila pokuljala kroz njegovog sestrića učinivši ga nedodirljivim.
Dahćući, Hari pade ničice na grm hortenzija, pridiže se i naglo osvrnu. Nije bilo ni traga ni glasa ničemu što je proizvelo onaj glasni prasak, ali nekoliko lica je virilo kroz okolne prozore. Hari ponovo žurno pripasa svoj štapić i potrudi se da deluje kao nevinašce.
– Baš je lepo veče! – povika teča Vernon, mahnuvši gospođi iz broja sedam, preko puta ulice, koja ih je streljala pogledom iza svojih mrežastih zavesa. – Jeste li čuli kako je pukao auspuh onih kola maločas? Baš nas je prepao, Petuniju i mene!
Teča Vernon nastavi da se kezi na užasan, manijakalan način, dok svi radoznali susedi nisu nestali s prozora, a zatim, dok je rukom pokazivao Hariju da mu priđe, taj njegov kez pređe u grimasu čistog besa.
Hari mu priđe još nekoliko koraka, vodeći računa da ostane taman na tolikom odstojanju da teča Vernonove ispružene ruke ne mogu da ga zgrabe i nastave da ga dave.
– Koji ti je đavo, dečače? – upita teča Vernon promuklim glasom koji je podrhtavao od gneva.
– Kako to mislite, koji mi je đavo? – upita Hari hladno. Neprekidno se osvrtao levo-desno po ulici, još uvek se nadajući da će spaziti osobu koja je izazvala prasak.
– Praviš veću buku od startnog pištolja tik ispod našeg...
– Nisam ja pravio tu buku – reče Hari odlučno.
Tetka-Petunijino mršavo, konjasto lice pojavilo se sada pored teča-Vernonovog širokog, ljubičastog. Bila je modra od gneva.
– Zašto si se šunjao ispod našeg prozora?
– Da – da, dobro pitanje, Petunija. Šta si radio ispod našeg prozora, dečače?
– Slušao vesti – reče Hari rezignirano.

– Slušao vesti? Ponovo?

– Pa, vidite, menjaju se svakodnevno – reče Hari.
– Ne pravi mi se pametan, dečače! Hoću da znam šta si zaista naumio – i nemoj da mi ponovo pričaš te gluposti o slušanju vesti! Savršeno dobro znaš da tvoja sorta...
– Pažljivo, Vernone! – dahćući reče tetka Petunija, a teča Vernon spusti glas tako da ga je Hari jedva čuo – ... da tvoja sorta ne dospeva u naše vesti!
– To možda vi tako mislite – reče Hari.
Darslijevi se zabuljiše u njega na nekoliko sekundi, a zatim tetka Petunija reče: – Ti si opaki mali lažov. A šta onda sve te silne... – ona takođe spusti glas, toliko da je Hari morao sledeću reč da joj pročita s usana – sove rade ovde, ako ti ne donose vesti?
– Aha! – reče teča Vernon pobedonosnim šapatom. – Probaj sad da se izvučeš, dečače! Kao da ne znamo da ti sve vesti dobijaš preko tih ptica-kliconoša!

Hari je oklevao na trenutak. Ovoga puta ga je skupo koštalo da kaže istinu, iako njegovi tetka i teča nisu mogli ni da naslute koliko mu je bilo mučno da to prizna.
– Sove mi... ne donose vesti – izusti on nečujno.
– Ne verujem ti – reče tetka Petunija kao iz topa.
– Ni ja – reče teča Vernon silovito.
– Znamo da smeraš nešto čudno – reče tetka Petunija.
– Znaš, nismo ti mi glupi – poče teča Vernon.
– E, to je već novost za mene – odbrusi Hari gubeći živce i, pre nego što su Darslijevi mogli da ga pozovu k sebi, već se okrenuo, prešao preko travnjaka ispred kuće, preskočio nizak baštenski zid i žustrim korakom požurio niz ulicu.
Bio je u neprilici, i bio je svestan toga. Moraće da se suoči s tetkom i tečom i da plati ceh za svoju drskost, ali ga to trenutno nije previše brinulo. Imao je mnogo veće brige na umu.
Hari je bio siguran da je onaj prasak izazvao neko ko se Prebacivao na to mesto, ili s tog mesta. Bio je to zvuk identičan onom koji je proizvodio kućni vilenjak Dobi kada bi nestajao. Da li je moguće da je Dobi bio ovde, u Šimširovoj ulici? Da li ga možda Dobi baš u ovom trenutku prati? Čim to pomisli, osvrnu se oko sebe i zagleda niz Šimširovu ulicu, ali činilo se da je ona potpuno pusta, a Hari je bio siguran da Dobi ne ume da postane nevidljiv.
Produži dalje, jedva svestan putanje kojom se zaputio, jer je u poslednje vreme toliko često tumarao ulicama da su ga noge same nosile njegovim omiljenim trasama. Svakih nekoliko koraka osvrnuo bi se preko ramena. Neko magičan bio je pored njega dok je ležao među umirućim begonijama tetka-Petunije, u to je bio siguran. Zašto mu se nisu obratili, zašto nisu uspostavili kontakt s njim, zašto se sada kriju?

A onda, dok se njegov bes bližio vrhuncu, pokolebao se u tom uverenju.
Možda to uopšte nije bio magičan zvuk. Možda je bio toliko očajan u svom nadanju ma i najmanjem znaku kontakta iz sveta kome pripada, da je prosto preterano reagovao na sasvim obične zvuke. Da li je siguran da to nije bio zvuk nečeg što se razbilo u komšijskoj kući?
Hari oseti tupo poniranje u stomaku, i za tili čas ga ponovo obuze beznađe koje ga je proganjalo čitavog leta.
Sutra u pet ujutru probudiće ga budilnik, kako bi mogao da plati sovi koja mu dostavlja Dnevni prorok – ali ima li uopšte svrhe da ga i dalje uzima? Hari bi tek ovlaš pogledao naslovnu stranu, a zatim bacio novine u ćošak. Kada idioti koji uređuju te novine budu shvatili da se Voldemor vratio, to će biti vest za naslovnu stranu, a Harija su samo takve vesti i zanimale.
Ako bude imao sreće, doleteće i sove s pismima od njegovih najboljih prijatelja, Rona i Hermione, iako su sve nade da će mu njihova pisma doneti neke novosti odavno pale u vodu.
Očigledno, ne možemo da ti kažemo mnogo o znaš-već-čemu... Rečeno nam je da

ti ne govorimo ništa važno, za slučaj da naša pisma zalutaju... Strašno smo zauzeti, ali ne smem sad da ti otkrivam detalje... Mnogo toga se dešava, ispričaćemo ti sve kad se vidimo...

Ali kada će se videti? Niko se nije potrudio da mu kaže tačan datum. Hermiona mu je u rođendansku čestitku nažvrljala: Očekujem da ćemo se videti uskoro, ali koliko brzo je uskoro? Koliko je Hari uspeo da razluči iz nejasnih nagoveštaja u njihovim pismima, Hermiona i Ron su na istom mestu, najverovatnije u kući Ronovih roditelja. Jedva je mogao da podnese pomisao da se njih dvoje zabavljaju u Jazbini, dok je on sâm zaglavio u Šimširovoj ulici, te je, besan na njih, bacio dve kutije čokolada iz Mednog vojvode koje su mu poslali za rođendan i ne otvorivši ih. Kasnije te večeri se pokajao, posle uvele salate koju mu je tetka Petunija poslužila za večeru.

A čime su to Ron i Hermiona zauzeti? Zašto on, Hari, nije zauzet? Zar nije dokazao da je u stanju da se izbori s mnogo gorim stvarima nego oni? Zar su svi zaboravili šta je sve on uradio? Zar nije on ušao na ono groblje i posmatrao Sedrika kako umire, i bio vezan za nadgrobni spomenik umalo ne poginuvši?
Ne razmišljaj o tome, reče Hari sebi strogo, po stoti put toga leta. Bilo mu je već dovoljno loše što je to groblje stalno iznova posećivao u svojim košmarima, da bi o njemu brinuo još i budan.
On skrenu u Ulicu Magnolijinog polumeseca. Negde na njenoj polovini, prođe pored uske uličice koja se prostirala između garaža, a u kojoj je prvi put ugledao svog kuma. Činilo se da makar Sirijus razume kako se Hari oseća. Uprkos tome, i njegova pisma bila su potpuno lišena pravih vesti, baš kao i Ronova i Hermionina, ali su makar sadržala reči utehe i poziv na opreznost umesto mučno nejasnih nagoveštaja: Znam da te sve ovo frustrira... Gledaj svoja posla i sve će biti okej... Pazi se i nemoj da učiniš ništa nepromišljeno...
Pa, mislio je Hari, kada je prešao Ulicu Magnolijinog polumeseca, skrenuo na Magnolijin drum i zaputio se ka sve mračnijem igralištu u parku, on je (sve u svemu) poslušao Sirijusove savete. Makar se odupro iskušenju da priveže svoj kovčeg za metlu i sâm se zaputi u Jazbinu. Zapravo, Hariju se činilo da se vladao veoma dobro ako se uzme u obzir koliko je bio frustriran i ljut što je toliko dugo bio izolovan u Šimširovoj ulici, primoran da se krije po cvetnim lejama u nadi da će čuti nešto što će mu pomoći da odgonetne šta to Lord Voldemor radi. Ipak, bilo je stvarno licemerno da mu neko ko je odrobijao dvanaest godina u čarobnjačkom zatvoru Askabanu, pobegao odatle, zatim pokušao da počini ubistvo za koje je već bio osuđen, a potom se dao u bekstvo na ukradenom hipogrifu – savetuje da ne prenagljuje u svojim postupcima.
Hari se pope preko zaključane kapije parka i zaputi se sasušenim travnjakom. Park je bio prazan, baš kao i okolne ulice. Kada je stigao do ljuljaški, uvalio se u jedinu koju Dadli i njegovi prijatelji još uvek nisu uspeli da polome, obavio ruku oko lanca i sumorno se zagledao u zemlju. Više neće moći da se krije u cvetnoj leji Darslijevih.

Sutra će morati da smisli neki novi način da čuje vesti. U međuvremenu, nije imao čemu da se nada sem još jednoj besanoj, nemirnoj noći jer, čak i kada bi uspeo da umakne košmarima o Sedriku, sledili su uznemirujući snovi o dugačkim mračnim hodnicima koji bi se svi završavali ćorsokacima ili zaključanim vratima, a za koje je pretpostavljao da imaju neke veze s osećajem utamničenosti koje ga je obuzimalo na javi. Ožiljak na čelu često ga je neprijatno peckao, ali više se nije zavaravao da će Ron, Hermiona ili Sirijus to smatrati naročito zanimljivim. U prošlosti, ožiljak ga je boleo kao upozorenje da Voldemor postaje sve jači, ali sada kada se Voldemor vratio, oni bi ga verovatno samo podsetili da se moglo očekivati da iritacija ožiljka postane redovna... ništa vredno brige... bajata vest...

Osećanje nepravde zbog svega toga nagomilalo se u njemu toliko da mu je došlo da zaurla od gneva.

Da nije bilo njega, Harija, niko ne bi ni znao da se Voldemor vratio! A nagrada za to mu je da je zaglavio u Malom Kukumavčilištu na četiri duge nedelje, potpuno odsečen od magijskog sveta, prinuđen da čuči među umirućim begonijama samo da bi slušao o papagajima koji skijaju na vodi! Kako je Dambldor mogao tek tako da zaboravi na njega? Zašto su Ron i Hermiona zajedno, a nisu i njega pozvali? Koliko će još morati da trpi Sirijusove poruke da sedi mirno i izigrava dobrog dečaka, ili odoleva iskušenju da piše glupom Dnevnom proroku i ukaže im na činjenicu da se Voldemor vratio? Ove besne misli rojile su se po Harijevoj glavi, a utroba mu se uvijala od gneva, dok je oko njega padala sparna, somotska noć. Vazduh je bio ispunjen mirisom tople, sasušene trave, a jedini zvuk beše tiho brundanje saobraćaja po putu s druge strane parka.
Nije znao koliko je dugo sedeo na ljuljašci pre nego što je zvuk glasova prekinuo njegova razmišljanja i naterao ga da podigne pogled. Svetiljke duž okolnih ulica bacale su maglovit sjaj, dovoljno jak da osvetli siluete osoba u grupici koje su išle kroz park. Jedan od njih je pevao glasnu, bezobraznu pesmu. Ostali su se smejali. Čulo se tanano zujanje nekoliko skupih trkačkih bicikala koje su gurali pored sebe.
Hari je znao ko su te osobe. Figura na pročelju nepogrešivo je bio njegov rođak, Dadli Darsli, koji se uputio kući u pratnji svoje verne družine.
Dadli je bio ogroman kao i uvek, ali su cela godina dijete i otkriće novog talenta ostavili primetnog traga na njegovom izgledu. Kao što je teča Vernon radosno pričao svima koji bi hteli da ga saslušaju, Dadli je nedavno postao juniorski šampion škola jugoistoka u boksu teške kategorije. Ova „plemenita veština“, kako ju je zvao teča Vernon, učinila je da Dadli deluje još strašnije nego što se činio Hariju u vreme kada su išli zajedno u osnovnu školu, dok je on Dadliju služio kao prva vreća za udaranje. Hari se nije više nimalo bojao svog rođaka, ali je ipak mislio da to što Dadli uči da udara jače i preciznije nikako nije razlog za slavlje. Sva komšijska deca su ga se plašila – bojala su ga se čak i više od „onog dečaka Potera“ koji je, kako su bili upozoreni, okoreli huligan koji pohađa Sent-Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike.

Hari je posmatrao tamna obličja kako idu preko travnjaka pitajući se koga li su

večeras pretukli. Okrenite se, uhvati Hari sebe kako im poručuje u mislima. Hajde...
okrenite se... Evo me ovde, sedim sasvim sâm... dođite i probajte da mi nešto
uradite...
Ako bi ga Dadlijevi prijatelji videli kako tu sedi, sigurno bi pohrlili ka njemu, a šta bi onda Dadli uradio? Ne bi voleo da izgubi obraz pred svojom bandom, ali bi se bojao da ne isprovocira Harija... bilo bi zabavno videti Dadlijevu dilemu, čikati ga, posmatrati ga kako nije u stanju da mu uzvrati... a ukoliko bi neko drugi pokušao da udari Harija, on bi već bio spreman – imao je svoj štapić. Neka ih, nek probaju...
stvarno bi voleo da dâ oduška svom gnevu iskalivši ga na dečacima koji su mu svojevremeno od života napravili pakao.
Ali oni se nisu okrenuli, nisu ga videli, i uskoro su bili već kod ograde. Hari se jedva obuzdao da ne vikne za njima... tražiti kavgu nije pametan potez... ne sme da koristi magiju... ponovo bi rizikovao da ga izbace iz škole.
Glasovi Dadlijeve družine zamreše. Izašli su iz njegovog vidokruga, zaputivši se Magnolijinim drumom.
Eto ti, Sirijuse, pomisli Hari tmurno. Ništa nepromišljeno. Držao sam jezik za zubima. Što je čista suprotnost onome što bi ti uradio.
On se diže na noge i proteže. Činilo se da tetka Petunija i teča Vernon smatraju da je pravo vreme za dolazak kući kad god se Dadli vrati sa svojih večernjih pohoda, a sve posle toga je previše kasno. Teča Vernon je zapretio Hariju da će ga zaključati u šupu bude li još jedanput došao kući posle Dadlija, te se on, potisnuvši zevanje, i još uvek namršten, zaputi prema kapiji parka.
Baš kao i Šimširova ulica, Magnolijin drum bio je pun velikih, kockastih kuća sa savršeno potkresanim travnjacima, u vlasništvu krupnih, skockanih ljudi koji su vozili veoma čista kola, slična teča-Vernonovim. Hariju se Malo Kukumavčilište više dopadalo noću, kad su prozori prekriveni zavesama ličili na komadiće raznobojnih dragulja u tami, i kad nije bio u opasnosti da čuje neodobravajuće mrmljanje o svom „delinkventnom“ izgledu dok bi prolazio pored kućevlasnika. On ubrza korak, tako da je na pola puta Magnolijinim drumom ponovo spazio Dadlijevu družinu: opraštali su se na ulazu u Ulicu Magnolijinog polumeseca. Hari se skloni u senku velikog drveta jorgovana i pričeka.
– ... skičao je kao prase, zar ne? – govorio je Malkolm, praćen grohotnim smehom ostalih.
– Imaš sjajan desni kroše, Veliki Di! – reče Pirs.
– U isto vreme sutra? – upita Dadli.
– Naći ćemo se kod mene, moji roditelji neće biti kod kuće – reče Gordon.
– Vidimo se tada – reče Dadli.
– Ćao, Dad!
– Vidimo se, Veliki Di!

Hari je sačekao da ostatak družine odmakne pre nego što je produžio. Kada se zvuk njihovih glasova ponovo udaljio, skrenu za ćošak u Ulicu Magnolijinog polumeseca i, ubrzavši hod, uskoro se nađe u zvučnom dometu Dadliju, koji se lagano šetkao nemelodično pevušeći.

– Hej, Veliki Di! Dadli se okrenu.
– O – zahropta on. – To si ti.
– Reci mi, koliko dugo te već zovu ’Veliki Di’? – upita Hari.
– Umukni – zareža Dadli, okrenuvši mu leđa.
– Kul nadimak – reče Hari, cereći se dok je sustizao svog rođaka. – Ali ćeš za mene uvek biti ’Kiki Dadliki’.
– Rekao sam ti da UMUKNEŠ! – zaurla Dadli, stisnuvši svoje šunkama nalik šake u pesnice.
– Zar momci ne znaju kako te zove tvoja mama?
– Začepi gubicu.
– Što njoj ne kažeš da začepi gubicu? A šta je s nadimcima ’Slatki moj mali’ i ’Dadlence-magarence’, smem li makar njih da koristim?
Dadli ništa ne reče. Činilo se da je utrošio svu svoju samokontrolu suzdržavajući se da ne udari Harija.
– Dakle, koga si večeras prebio? – upita Hari, dok mu je osmeh bledeo s lica. – Opet nekog desetogodišnjaka? Znam da si preksinoć prebio Marka Evansa...
– Sâm je to tražio – obrecnu se Dadli.
– Ma nemoj?
– Bio je drzak prema meni.
– Je li? Da nije možda rekao da ličiš na prase koje su naučili da hoda na zadnjim papcima? Jer to nije drskost, Dad, to je istina.
Dadliju zaigra mišić na vilici. Hariju je samo saznanje da je toliko razgnevio Dadlija pričinjavalo ogromno zadovoljstvo. Osećao se kao da presipa sopstveni bes u svog rođaka, jedini ventil za pražnjenje koji je imao.
Oni skrenuše desno, niz uski prolaz u kome je Hari prvi put ugledao Sirijusa, a koji je bio prečica između Ulice Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. On je sada bio prazan i mnogo mračniji od ulica koje je povezivao, jer u njemu nije bilo uličnih svetiljki. Bat njihovih koraka odjekivao je između zidova garaža, s jedne, i visoke ograde, s druge strane.
– Misliš da si mnogo jak kada nosiš sa sobom tu stvar, je li? – progovori Dadli posle nekoliko trenutaka.
– Koju stvar?
– Tu... tu stvar koju kriješ.
Hari se ponovo iskezi.
– Nisi ti toliko glup kao što izgledaš, je li, Dad? Naravno, kada bi bio toliko glup,

ne bi mogao da hodaš i govoriš istovremeno.

Hari isuče svoj štapić. Primetio je kako ga Dadli gleda krajičkom oka.
– Nije ti dozvoljeno – kao iz topa reče Dadli. – Znam da nije. Izbaciće te iz te tvoje nakazne škole ako samo probaš.
– Otkud znaš da nisu promenili pravila, Veliki Di?
– Nisu – reče Dadli, iako nije zvučao kao da je potpuno siguran u svoje reči.

– Nemaš ti petlju da se biješ sa mnom bez te stvari, je l’ da? – zareža Dadli.

– Dok tebi treba samo četvorica pajtaša iza leđa da bi smeo da prebiješ jednog desetogodišnjaka. To je ta tvoja bokserska titula kojom se neprekidno hvališ? Koliko je godina imao tvoj protivnik? Sedam? Osam?
– Za tvoju informaciju, imao je šesnaest godina – obrecnu se Dadli – i bio je u nesvesti dvadeset minuta pošto sam završio s njim, a bio je dvaput teži od tebe. Čekaj samo kad kažem tati da si izvadio tu stvarčicu...
– Odmah trčiš kod tatice, je li? Da li se to njegov maleni bokserski šampion plaši čarobnog štapića zločestog Harija?
– A noću nisi toliko hrabar, a? – isceri se Dadli.
– Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.
– Mislio sam kada si u krevetu! – prokevta Dadli.
On stade u mestu. I Hari zastade, zagledavši se u svog rođaka. Koliko je u mraku mogao da vidi Dadlijevo veliko lice, na njemu je začudo bio izraz trijumfa.
– Šta ti to znači, da nisam hrabar kada sam u krevetu? – upita Hari, potpuno zbunjen. – Čega se to bojim, jastuka ili nečeg sličnog?
– Čuo sam te sinoć – reče Dadli bez daha. – Pričao si u snu. Jecao.
– Kako to misliš? – ponovo poče Hari, ali oseti kako mu nešto ledeno ponire u stomaku. Prošle noći je ponovo posetio ono groblje u svojim snovima.
Dadli se grubo zakikota, a zatim nastavi piskavim drhtavim glasom.
– ’Nemoj da ubiješ Sedrika! Nemoj da ubiješ Sedrika!’ Ko ti je taj Sedrik – tvoj drugar?
– Ja... lažeš – reče Hari mahinalno. Ali usta su mu se osušila. Znao je da Dadli ne laže – kako bi inače znao za Sedrika?
– ’Tata! Pomozi mi, tata! Ubiće me, tata! Bu-hu-hu!’
– Umukni – reče Hari tiho. – Umukni, Dadli, upozoravam te!
– ’Dođi da mi pomogneš, tata! Mama, pomozi mi! Ubio je Sedrika! Tata, pomozi mi! Hoće da me...’ Nemoj da si uperio tu stvar u mene!
Dadli uzmače uza zid uličice. Hari uperi štapić pravo u Dadlijevo srce. Mogao je da oseti kako mu u venama pulsira četrnaest godina mržnje prema Dadliju – šta sve ne bi dao da sada može da ga napadne, da urekne Dadlija tako da ovaj mora da otpuzi do kuće kao insekt, sasvim ukočen od šoka dok mu budu rasli pipci...
– Nemoj da si to ikada više spomenuo – zareža Hari. – Da li si me razumeo?

– Uperi to negde drugde!

– Rekoh, da li si me razumeo?
– Uperi to negde drugde!
– DA LI SI ME RAZUMEO?
– SKLANJAJ TO OD...
Uto Dadli uzdahnu i čudnovato se strese, kao da je iznenada poliven ledenom vodom.
I sa samom noći dogodi se nešto neobično. Zvezdama posuto nebo indigo boje iznenada postade ziftcrno i bez tračka svetlosti – zvezde, mesec i maglovite ulične lampe s oba kraja uličice odjednom su nestali. Nije se više čulo ni udaljeno brundanje automobila, ni šapat drveća. Prijatno veče iznenada postade oštro i hladno. Bili su okruženi sasvim neprobojnom nemom tminom, kao da je neka džinovska ruka prebacila debeli, ledeni pokrivač preko cele uličice, oslepevši ih.
U deliću sekunde Hari pomisli da je nenamerno izveo magiju, uprkos činjenici da se tome opirao što je jače mogao – a onda mu razum ponovo ovlada čulima – on nije posedovao moć da ugasi zvezde. Stade da okreće glavu levo-desno pokušavajući nešto da vidi, ali mu je tama pritiskala oči kao kakav bestežinski veo.
U Harijevom uhu odjeknu Dadlijev užasnuti glas.
– Š-šta to r-radiš? Pr-prekini!
– Ne radim ja ništa! Umukni i ne pomeraj se!
– Ništa ne vidim! Oslepeo sam! Oslepeo...
– Rekao sam ti da ućutiš!
Hari se potpuno ukoči, šetajući svojim obnevidelim očima levo-desno. Hladnoća je bila tako snažna da je sav drhtao: koža mu se naježila na rukama, a kosa na vratu mu se uspravila – on razrogači oči što je više mogao, zureći tupo oko sebe, ništa ne videći.
To je nemoguće... oni nikako ne mogu biti ovde... ne u Malom Kukumavčilištu... on načulji uši... čuo bi ih pre nego što bi ih uopšte ugledao...
– T-tužiću te tati! – procvile Dadli. – G-gde si? Šta to r-radiš...?
– Hoćeš li već jednom da umukneš? – prosikta Hari – pokušavam da ču...
Ali zaneme, ne dovršivši rečenicu. Upravo je začuo ono od čega je strepeo.
U uličici je bilo još nečega osim njih, nečega što je duboko i hrapavo udisalo
vazduh. Drhteći na ledenom noćnom vazduhu, Hari se preseče od straha.
– P-prestani! Prekini sa tim! Udariću t-te, kunem se da hoću!
– Dadli, začepi...
TRAS.
Pesnica se sudari s Harijevom slepoočnicom, oborivši ga s nogu. Mali beli svetlaci zaigraše mu pred očima. Po drugi put u poslednjih sat vremena Hari oseti kao da će mu se glava rascepiti. Sledećeg trenutka, on bolno udari o tlo, a štapić mu izlete iz ruke.

– Dadli, moronu! – viknu Hari, očiju suznih od bola, dok se pridizao na ruke i noge, grozničavo opipavajući po tami oko sebe. Začu Dadlija kako tumara dalje, udarivši u ogradu i zateturavši se.

– DADLI, VRATI SE! IDEŠ PRAVO KA NJEMU!
Začu se užasan piskav krik i Dadlijevi koraci utihnuše. U istom trenu Hari oseti podilazeću jezu iza sebe, koja je mogla da znači samo jedno. Bilo ih je više.
– DADLI, NE OTVARAJ USTA! ŠTA GOD RADIO, DRŽI USTA ZATVORENA! Štapić! – promrmlja Hari mahnito, dok su mu ruke prelazile preko tla kao paukovi. – Gde je – štapić – hajde – lumos!
Čin je izrekao gotovo automatski, očajnički željan svetlosti da mu pomogne u potrazi – i na njegovu nevericu i olakšanje, zrak svetla se pojavi na nekoliko centimetara od njegove desne šake – vrh štapića se upalio. Hari ga zgrabi, pridiže se na noge i osvrnu oko sebe.
Stomak mu se uskomeša.
Veoma visoka zakukuljena figura bešumno je klizila prema njemu, lebdeći iznad zemlje, ispod odore joj se nisu videli ni stopala ni lice, i isisavala je samu noć dok mu se približavala.
Teturajući se unazad, Hari podiže svoj štapić.
– Ekspekto patronum!
Iz vrha njegovog štapića izlete srebrnasti pramen dima, i dementor uspori, ali čin nije bila dobro izvedena. Saplićući se o sopstvene noge, Hari nastavi da uzmiče pred dementorom koji se ustremio na njega. Panika mu zamagli um – koncentriši se...
Par sivih, sluzavih, krastavih šaka skliznu iz unutrašnjosti dementorove odore, i posegnu za njim. Harijeve uši ispuniše se užurbanim brujanjem.
– Ekspekto patronum!
Glas mu je delovao prigušeno i udaljeno. Još jedan pramen srebrnog dima, slabiji od prethodnog, izvi se iz štapića – više nije umeo da izvede tu čin, nije mogao da je baci.
U sopstvenoj glavi začu smeh, kreštav, piskav smeh... mogao je da oseti kako mu dementorov truo, smrtno hladan dah ispunjava pluća, daveći ga – misli... srećne misli...
Ali u njemu više nije bilo sreće... Dementorovi ledeni prsti sklapali su mu se oko grla – piskavi smeh je postajao sve glasniji i glasniji, a neki glas odjeknu u njegovom umu: – Pokloni se smrti, Hari... možda će čak biti bezbolno... ne bih ti tačno znao reći... nikad nisam umro...
Više nikada neće videti Rona i Hermionu... I dok se borio za dah, njihova lica mu se jasno stvoriše u mislima.
– EKSPEKTO PATRONUM!
Ogroman srebrni jelen suknu iz vrha Harijevog štapića: njegovi rogovi se zariše u dementora, u mesto gde bi trebalo da bude srce, odbaciše ga unazad, lakšeg od tmine,

a dok je jelen jurišao, poraženi dementor odjezdi poput slepog miša.

– OVAMO! – povika Hari jelenu. Okrenuvši se, Hari potrča duž ulice, visoko podigavši svetleći štapić. – DADLI? DADLI!
Nije prešao ni desetak koraka kada se našao pored njih: Dadli je ležao šćućuren na tlu, rukama prekrivši lice. Drugi dementor je čučao nad njim, grabeći ga za zglavke svojim ljigavim šakama, polako mu sklanjao ruke s lica, gotovo s ljubavlju, spuštajući svoju zakukuljenu glavu ka Dadlijevom licu, kao da se sprema da ga poljubi.

– DRŽI GA! – zaurla Hari, i uz užurbano kloparanje, srebrni jelen kojeg je prizvao odgalopira pored njega. Dementorovo slepo lice bilo je na centimetar od Dadlijevog kada ga zahvatiše srebrni rogovi: stvor bi izbačen uvis i, kao i njegov saborac, odjezdi i nestade u tmini. Jelen lakim galopom produži do kraja uličice i rastvori se u pramenove srebrne magle.
Mesec, zvezde i ulične svetiljke ponovo buknuše starim sjajem. Topli povetarac proćarlija uličicom. U obližnjim baštama zašušta drveće, a vazduh ponovo ispuni monotono brundanje kola u Ulici Magnolijinog polumeseca. Hari je stajao sasvim mirno, dok su mu sva čula podrhtavala, zatečen naglim povratkom u normalnost. Trenutak kasnije postade svestan da mu se majica prilepila uz telo: bio je okupan znojem.
Nije mogao da poveruje u ono što se upravo zbilo. Dementori, ovde, u Malom Kukumavčilištu.
Dadli je ležao sklupčan na zemlji, cvileći i dršćući. Hari se sagnu da vidi da li je uopšte u stanju da ustane, ali uto začu glasan bat trčećih koraka iza sebe. Ponovo podigavši svoj štapić, instinktivno, on se naglo okrenu da se suoči s pridošlicom.
Gospođa Fig, ćaknuta stara komšinica, pojavi se u njegovom vidokrugu teško dišući. Seda kosa joj je štrčala iz mrežice za kosu, čangrljavi ceger od pletenog konopca landarao oko pregiba šake, a stopala su joj gotovo ispadala iz kariranih patofni. Hari žurno krenu da sakrije štapić, ali...
– Ne sklanjaj ga, budalasti dečače! – vrisnu ona. – Šta ako ih ima još u blizini? Oh, ima da ubijem onog Mandangusa Flečera!

2. Jato sova


– Šta? – reče Hari tupavo.

– Otišao je! – reče gospođa Fig kršeći ruke. – Otišao je da se vidi s nekim oko isporuke kotlića koji su nekome ispali s metle! Rekla sam mu da ću ga živog odrati ako ode, i gle sad! Dementori! Sreća naša što sam postavila Gospodina Tiblsa da dežura! Ali nemamo sada vremena da se vrzmamo naokolo! Požuri, de, moramo da te vratimo! O, u kakvu li se nevolju sad uvalio! Ima da ga ubijem!
– Ali... – spoznaja da ta šašava matora komšinica opsednuta mačkama zna šta su dementori za Harija je bila podjednako veliki šok kao i to što se s njima sreo malo dalje niz uličicu. – Vi ste... vi ste veštica?
– Ja sam Poruga, što Mandangus vrlo dobro zna, i kako bih, za ime sveta, ja mogla da ti pomognem da odbiješ dementore? Ostavio te je samog bez ikakvog nadzora, a lepo sam ga upozorila...
– Taj Mandangus me je pratio? Stani malo – to je bio on! Prebacio se ispred moje kuće!
– Da, da, da, ali sam ja na svu sreću postavila Gospodina Tiblsa da stražari ispod

jednih kola, za svaki slučaj, pa je Gospodin Tibls dotrčao da me upozori, ali dok sam došla do tvoje kuće, tebe više nije bilo – a sada – oh, šta će Dambldor da kaže? Ti! – vrisnu ona na Dadlija, još uvek prostrtog na ulici. – Diži svoju debelu zadnjicu sa zemlje, brzo!

– Vi znate Dambldora? – reče Hari, zablenuvši se u nju.
– Naravno da znam Dambldora, nema nikoga ko ne zna Damblodora. Ali hajde, ja ti neću biti od velike pomoći ako se budu vratili, nikada u životu nisam uspela ni kesicu čaja da Preobrazim u nešto drugo.
Ona se sagnu, zgrabi jednu od Dadlijevih masivnih ruku svojim sparušenim šakama i povuče ga iz sve snage.
– Diži se, ti beskorisna mešino, diži se!
Ali Dadli ili nije mogao, ili nije hteo da se pomeri. Ostao je tresući se na zemlji, prebledeo, čvrsto stisnutih usta.
– Ja ću da ga podignem. – Hari uze Dadlijevu ruku i upre svom snagom. Uz ogroman trud on nekako uspe da ga pridigne na noge. Činilo se da je Dadli na ivici da se onesvesti. Sitne oči prevrtale su mu se u dupljama, a lice mu se rosilo graškama znoja. Čim ga je Hari pustio, on poče opasno da se klati.
– Požuri! – reče gospođa Fig histerično.
Hari prebaci jednu Dadlijevu masivnu ruku preko svog ramena i odvuče ga ka ulici, mačice se pogrbivši pod tolikim teretom. Ispred njih se teturala gospođa Fig, obazrivo provirujući iza ugla.
– Drži svoj štapić isukan – reče ona Hariju, dok su ulazili u Vistarijino šetalište. – Batali sada Statut o tajnosti, ionako će se dići velika frka, pa nek’ nas onda makar obese zbog zmaja, kad nas već jure zbog jajeta. Oni će meni da pričaju o razložnom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva... Dambldor se baš ovoga i pribojavao... Šta je ono na kraju ulice? Oh, to je samo gos’n Prentis... ne sklanjaj svoj štapić, dečače, zar ti ne rekoh lepo da nema vajde od mene?
Nije bilo jednostavno držati čarobni štapić i istovremeno vući Dadlija sa sobom. Hari nestrpljivo munu svog rođaka u rebra, ali činilo se da je Dadli izgubio svaku želju za samostalnim kretanjem. Okačio se o Harijevo rame, vukući svoja velika stopala po zemlji.
– Gospođo Fig, zašto mi niste rekli da ste Poruga? – upita Hari zadihano, trudeći se da drži korak. – Toliko puta sam bio u vašoj kući... zašto mi nešto niste rekli?
– Dambldorova naređenja. Trebalo je da te držim na oku, ali ništa da ti ne govorim, bio si i suviše mali. Žao mi je što sam te toliko muštrala, Hari, ali ti Darslijevi ne bi dozvolili da dolaziš kod mene da im se učinilo da u tome uživaš. Nije bilo lako, znaš... ali, o gospode – reče ona tragično, ponovo počevši da krši ruke – kad Dambldor čuje za ovo... kako je Mandangus smeo da ode, trebalo je da ostane na straži do ponoći... gde li je samo? Kako sad da javim Dambldoru šta se dogodilo? Ja ne umem da se Prebacujem.

– Imam ja sovu, možete da je pozajmite – prostenja Hari, pitajući se hoće li mu kičma izdržati teret Dadlija.
– Hari, ne razumeš! Dambldor će morati da dela što je brže moguće, Ministarstvo ima sopstvene metode otkrivanja maloletničkog čarobnjaštva, oni već znaju da si koristio magiju, pazi šta ti kažem.
– Ali branio sam se od dementora, morao sam da upotrebim magiju... valjda će ih više brinuti otkud dementori u Vistarijinom šetalištu?
– Eh, dušice, volela bih da je tako, ali bojim se da... MANDANGUSE FLEČERU, IMA DA TE UBIJEM!
Začu se glasno krc, vazduh se ispuni jakim mirisom alkohola i ustajalog duvana, a pred njima se stvori zdepast neobrijan čovek u poderanom mantilu. Imao je kratke krive noge, dugu zaraslu riđu kosu i zakrvavljene oči s podočnjacima, zbog kojih je ličio na lovačkog psa. U ruci je držao srebrnasti zamotuljak koji Hari istog trena prepozna kao Nevidljivi ogrtač.
– Š’a ima, Figi? – upita on, skrećući pogled s gospođe Fig na Harija i Dadlija. – Š’a bi s onim da treba da radimo u tajnosti?
– Daću ja tebi tajnost! – vrisnu gospođa Fig. – Dementori, ti beskorisna podmukla neradnička lopužo!
– Dementori? – ponovi Mandangus za njom, užasnut. – Dementori, o’đe?
– Da, ovde, ti ništavna gomilo šišmišovog izmeta, ovde! – zakrešta gospođa Fig. – Dementori napadaju dečaka u tvojoj smeni!
– Bokca mu – reče Mandangus slabašno, prebacujući pogled s gospođe Fig na Harija, i nazad. – Bokca mu, ja...
– A ti si otrčao da kupiš ukradene kotlove! Jesam li ti rekla da ne ideš? Jesam li ti rekla?
– Ja... pa, ja sam... – Činilo se da je Mandangusu strašno neprijatno. – Bila... bila je to veoma dobra poslovna prilika, vidiš...
Gospođa Fig podiže ruku s koje je landarao njen pleteni ceger, i njime tresnu Mandangusa po licu i vratu. Sudeći po čangrljanju koje je usledilo, ceger je bio pun konzervi hrane za mačke.
– Jao... čibe... čibe, ti ćaknuti stari šišmišu! Neko mora poć’ da javi Dambldoru!
– Da. – Neko – mora – da – mu – javi! – vikala je gospođa Fig, mlateći Mandangusa po celom telu uz svaku izgovorenu reč. – I – bolje – bi – ti – bilo – da – to – budeš – ti – a – možeš – pride – i – da – mu – kažeš – zašto – nisi – bio – tu – da
– pomogneš!
– Dobro, de, o’ladi malo! – reče Mandangus, čučeći, prekrivši glavu rukama. – Idem, idem!
I uz još jedno glasno krc, on nestade.
– Nadam se da će ga Dambldor ubiti! – reče gospođa Fig besno. – Hajde sad, Hari, šta čekaš?

Hari odluči da ne troši ono malo daha što mu je preostalo kako bi ukazao na činjenicu da jedva može da hoda pod Dadlijevom masom. On povuče polusvesnog Dadlija i nastavi da se tetura napred.

– Otpratiću te do vrata – reče gospođa Fig, dok su skretali u Šimširovu ulicu. – Za slučaj da ih ima još u okolini... o, gospode, kakva katastrofa... sâm si morao da se boriš protiv njih... a Dambldor je lepo rekao da te po svaku cenu sprečimo da koristiš magiju... pa dobro, ne vredi plakati nad razbijenim krčagom... ali, kad mačka ode, vile kolo vode.
– Znači – reče Hari teško dišući – Dambldor... vam je... naredio... da me pratite?
– Naravno da jeste – reče gospođa Fig nestrpljivo. – Zar si očekivao da će te pustiti da sâm tumaraš naokolo posle onog što se desilo u junu? Pobogu, dečko, a rekli su mi da si inteligentan... u redu... ulazi unutra i ne mrdaj odatle – reče ona dok su prilazili kući s brojem četiri. – Pretpostavljam da će ti se u najskorije vreme neko javiti.
– A šta ćete vi da radite? – upita Hari brže-bolje.
– Idem pravo kući – reče gospođa Fig, osvrnu se po mračnoj uličici i strese se. – Moraću da sačekam dalja uputstva. Samo ti ostani u kući. Laku noć.
– Čekajte, ne idite još! Hoću da znam...
Ali gospođa Fig je već otrčala, landarajući patofnama i čangrljajući cegerom.
– Čekajte! – povika Hari za njom. Imao je da postavi milion pitanja svakome ko je bio u kontaktu s Dambldorom, ali u roku od nekoliko sekundi gospođu Fig proguta tmina. Namrštivši se, Hari namesti Dadlija sebi na rame i polako i s bolnim naporom zaputi se baštenskom stazom kuće broj četiri.
Svetlo u hodniku bilo je upaljeno. Hari je zadenuo svoj štapić nazad za pojas farmerki, pozvonio i posmatrao figuru tetka-Petunije kako sve više raste, čudnovato izobličena, kroz talasasto staklo ulaznih vrata.
– Didi! Bilo je već vreme, već sam počela da se... da se... Didi, šta nije u redu? Hari postrance pogleda u Dadlija i skloni se od njega taman na vreme. Dadli se na

trenutak klatio u mestu, bledozelenog lica... a onda otvori usta i ispovraća se po otiraču.
– DIDI! Didi, šta ti je? Vernone? VERNONE?
Harijev teča dogalopira iz dnevne sobe, tresući svojim morževskim brkovima tamo-amo, što je uvek činio kad bi ga iznervirali. Žurno je pomogao tetka-Petuniji da prenese klecavog Dadlija preko praga, trudeći se pri tom da ne ugazi u baricu povraćke.
– Nije mu dobro, Vernone!
– Šta ti je, sine? Šta se desilo? Da li ti je gospođa Polkis dala neki strani čaj?
– Zašto si sav prašnjav, dušo? Jesi li ti to ležao na zemlji?
– Stani malo... nisu te valjda opljačkali, je li, sine?
Tetka Petunija vrisnu.

– Zovi policiju, Vernone! Zovi policiju! Didi, dušice, kaži mami! Šta su ti uradili? U silnoj pometnji, činilo se da niko nije primetio Harija, što mu je savršeno

odgovaralo. Uspeo je da šmugne u kuću baš pre nego što je teča Vernon zalupio vrata i, dok su Darslijevi bučno išli niz hodnik ka kuhinji, Hari se pažljivo i tiho zaputi ka stepenicama.
– Ko ti je to uradio, sine? Reci nam imena. Naći ćemo ih mi, ne brini se.
– Psst! Pokušava nešto da kaže, Vernone! Šta je bilo, Didi? Reci mamici! Harijevo stopalo bilo je na najnižem stepeniku kad je Dadli došao do glasa.
– On.
Hari se ukoči u mestu, s nogom na stepeniku, lica izobličenog u grimasu, spremivši se za eksploziju.
– DEČAČE! DOLAZI OVAMO!
S mešavinom straha i gneva, Hari polako skloni nogu sa stepenika, okrenu se i krenu za Darslijevima.
Nakon silne tmine napolju, savršeno čista kuhinja zračila je čudnovato nestvarnim sjajem. Tetka Petunija je smeštala Dadlija u stolicu: još uvek je bio veoma zelen i znojav u licu. Teča Vernon je stajao ispred sušilice za posuđe, streljajući Harija svojim sitnim, suženim očima.
– Šta si to uradio mom sinu? – upita zlokobno režeći.
– Ništa – reče Hari, savršeno svestan činjenice da mu teča Vernon neće poverovati.
– Šta ti je uradio, Didi? – procedi tetka Petunija drhtavim glasom, sunđerom brišući bljuvotinu s Dadlijeve kožne jakne. – Da li je to bilo... da li je to bilo znaš-već-šta, dušice? Da li je upotrebio... svoju stvarčicu?
Polako i drhtavo, Dadli klimnu glavom.
– Nisam! – obrecnu se Hari, u trenu kada tetka Petunija zacvile, a teča Vernon pridiže pesnice. – Nisam mu ništa uradio, nisam to bio ja, bili su to...
Ali baš u tom trenutku, jedna sova kukuvija ulete kroz otvoren kuhinjski prozor. Za dlaku izbegavši glavu teče Vernona, ona prolete kroz kuhinju, baci veliki koverat od pergamenta koji je nosila u kljunu pred Harijeva stopala, graciozno se okrenu, okrznuvši vrhovima krila frižider, a zatim izlete kroz prozor i odjezdi duž bašte.
– SOVE! – zagrme teča Vernon, zalupivši kuhinjski prozor, dok mu je njegova toliko puta nabrekla vena na slepoočnici gnevno pulsirala. – PONOVO SOVE! NEĆU VIŠE DA VIDIM NIJEDNU SOVU U MOJOJ KUĆI!
Ali Hari je već cepao koverat i iz njega vadio pismo, dok mu je srce pulsiralo negde u predelu adamove jabučice.

Dragi gospodine Poter,


Dobili smo informaciju da ste večeras u dvadeset i tri minuta posle ponoći

izveli Patronus čin, u normalskoj zoni, i u prisustvu jednog Normalca. Ozbiljnost ovog kršenja Dekreta o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva

dovela je do vašeg isključenja s Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo. Predstavnici Ministarstva doći će uskoro do vašeg prebivališta da vam unište štapić.
Pošto ste već primili zvanično upozorenje prilikom prethodnog prekršaja Odeljka 13 Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka, sa žaljenjem vas obaveštavamo da je vaše prisustvo obavezno na disciplinskom saslušanju u Ministarstvu magije 12. avgusta u devet časova ujutru.
U nadi da ste dobro,
Iskreno vaša,
Mafalda Hopkirk
Odeljenje za nepropisno korišćenje magije
Ministarstvo magije

Hari dvaput pročita pismo. Kao kroz maglu bio je svestan da teča Vernon i tetka Petunija nešto pričaju. U njegovom umu sve je bilo ledeno i otupelo. Jedna jedina činjenica doprla mu je do svesti, kao parališuća strelica. Izbačen je s Hogvortsa. Sve je gotovo. Nikad se više neće vratiti tamo.

On podiže pogled ka Darslijevima. Teča Vernon je bio ljubičast u licu i vikao je, još uvek pridignutih pesnica; tetka Petunija je obavila ruke oko Dadlija, koji je ponovo bljuvao.
Harijev privremeno skamenjen um se razbudi. Predstavnici Ministarstva doći će uskoro do vašeg prebivališta da vam unište štapić. Preostalo mu je samo jedno. Moraće da beži – i to odmah. Gde da pobegne, to Hari nije znao, ali bio je siguran u jedno: na Hogvortsu ili van njega, štapić mu je neophodan. Gotovo kao u transu, on izvuče svoj štapić i okrenu se da izađe iz kuhinje.
– Kuda si uopšte krenuo? – viknu teča Vernon. Kada mu Hari ne odgovori, on otrupka preko kuhinje kako bi mu zaprečio put ka predvorju. – Nisam još završio s tobom, dečače!
– Sklanjajte mi se s puta – reče Hari tiho.
– Ima da ostaneš ovde i objasniš otkud to da moj sin...
– Ako mi se ne sklonite s puta, baciću kletvu na vas – reče Hari, pridigavši štapić.

– Nećeš me tako preći! – frknu teča Vernon. – Znam da ti nije dozvoljeno da to koristiš van te ludare koju zoveš školom!
– Upravo sam izbačen iz te ludare – reče Hari. – Tako da mogu da radim šta mi se hoće. Imate tri sekunde. Jedan... dva...
Ječeće TRAS ispuni kuhinju. Tetka Petunija vrisnu, teča Vernon kriknu i sagnu se, a Hari po treći put te večeri stade da traga za izvorom pometnje koju on sâm nije izazvao. Odmah ju je primetio: ošamućena i nakostrešena sova kukuvija stajala je na

prozorskom simsu, pošto se upravo sudarila sa zatvorenim prozorom.

Ignorišući mučni krik teča-Vernona: – SOVE! – Hari otrča preko sobe i uz trzaj otvori prozor. Sova ispruži nožicu, za koju je bio privezan maleni zamotuljak pergamenta, strese perje i odlete čim je Hari uzeo pismo. Drhtavim rukama, Hari odvi drugu poruku, koja je bila vrlo žurno i mrljavo napisana crnim mastilom.

Hari,

Dambldor je upravo stigao u Ministarstvo, i pokušava sve da sredi. NE NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I TEČE. NE KORISTI VIŠE MAGIJU. NEMOJ DA PREDAŠ SVOJ ŠTAPIĆ.
Artur Vizli

Dambldor pokušava sve da sredi... šta li to znači? Da li Dambldor ima dovoljno uticaja da preinači odluku Ministarstva? Postoji li šansa da mu dozvole da se vrati na Hogvorts? Malen tračak nade poče da buja u Harijevim grudima, ali gotovo trenutno bi ugušen napadom panike – kako da odbije da preda štapić a da ne koristi magiju? Moraće da stupi u dvoboj s predstavnicima Ministarstva, a ako to bude učinio, imaće sreće ako izbegne Askaban, a kamoli izbacivanje iz škole.

Um mu je radio sto na sat... može da pobegne i rizikuje da ga uhvati Ministarstvo, ili da ostane ovde i sačeka da oni dođu po njega. Više ga je privlačila prva mogućnost, ali znao je da mu gospodin Vizli želi sve najbolje... a uostalom, Dambldor je uspeo da sredi i mnogo gore stvari od ovoga.
– Dobro – reče Hari – predomislio sam se, ostajem ovde.
Sruči se za kuhinjski sto, suočen licem u lice s Dadlijem i tetka-Petunijom. Činilo se da su Dadlijevi zatečeni ovom naglom promenom mišljenja. Tetka Petunija očajnički pogleda u teča Vernona. Vena na njegovoj purpurnoj slepoočnici pulsirala je gore nego ikada.
– Od koga su sve ove proklete sove? – zareža on.
– Prva je bila od Ministarstva magije, kojom mi javljaju da sam izbačen iz škole – reče Hari smireno. Naprezao je uši ne bi li uhvatio bilo kakav zvuk spolja, za slučaj da se predstavnici Ministarstva približavaju, a i bilo je mnogo jednostavnije odgovoriti na pitanja teča-Vernonu, nego da on počne da besni i urla. – Drugo je bilo od oca mog prijatelja Rona, koji radi u Ministarstvu.
– Ministarstvo magije? – zagrme teča Vernon. – Ljudi kao što si ti u vladi? O, pa to sve objašnjava, sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do đavola.
Kada mu Hari ne odgovori, teča Vernon ga prostreli pogledom, a zatim procedi: – A zašto su te izbacili?
– Zato što sam koristio magiju.
– AHA! – urliknu teča Vernon, tresnuvši pesnicom povrh frižidera, koji se naglo otvori. Nekoliko Dadlijevih niskokaloričnih grickalica prosu se iz njega po podu. –

Znači priznaješ! Šta si uradio Dadliju?

– Ništa – reče Hari, malo manje smireno. – Nisam to bio ja...
– Jesi – promrmlja Dadli neočekivano, i teča Vernon i tetka Petunija odmah počeše mahnito da gestikuliraju Hariju ne bi li ga ućutkali, oboje nagnuti nad Dadlijem.
– Hajde, sine – reče teča Vernon – kaži šta ti je uradio?
– Reci nam, dušo – prošaputa tetka Petunija.
– Uperio je svoj štapić u mene – promumla Dadli.
– Jesam, ali nisam ga upotrebio... – poče Hari ljutito, ali...
– UMUKNI! – prodraše se teča Vernon i tetka Petunija uglas.
– Hajde, sine – ponovi teča Vernon, ljutito mrdajući brkovima.
– Iznenada se sve smračilo – reče Dadli promuklo, drhćući. – Svuda mrak. A onda sam č-čuo... stvari. U m-mojoj glavi.
Teča Vernon i tetka Petunija pogledaše se s iskonskim užasom. Ako je magija za njih bila najomraženija stvar na svetu – a odmah zatim komšije koji više od njih krše zabranu zalivanja cveća – onda su ljudi koji čuju glasove bili definitivno među prvih deset. Očito su mislili da je Dadli počeo da gubi razum.
– Kakve si to stvari čuo, slatki moj mali? – prodahta tetka Petunija, prebledela i sa suzama u očima.
Ali činilo se da Dadli nije u stanju to da izgovori. Samo se ponovo strese i odmahnu velikom plavokosom glavom. Uprkos tupoj jezi koja se ugnezdila u njemu još otkako je prva sova stigla, Hari oseti radoznalost. Dementori su mogli da nateraju svaku osobu da preživljava najgore trenutke svog života. Šta bi razmaženi, nevaspitani siledžija kao što je Dadli bio primoran da čuje?
– Kako si pao, sine? – upita teča Vernon, neprirodno tihim glasom, glasom kakav bi možda koristio kraj uzglavlja veoma bolesne osobe.
– S-spotakao sam se – promuca Dadli. – A onda...
On pokaza na svoje masivne grudi. Hari ga je razumeo. Dadli se prisećao vlažne hladnoće koja mu je ispunjavala pluća dok su iz njega isisavani sva nada i sreća.
– Užasno – zahropta Dadli. – Hladno. Strašno hladno.
– U redu – reče teča Vernon, usiljeno smirenim glasom, dok je tetka Petunija nervozno položila ruku na Dadlijevo čelo da mu proveri temperaturu. – Šta se onda desilo, Dadliša?
– Osetio... osetio... osetio sam se... kao... da... kao da...
– Kao da više nikada nećeš biti srećan – dopuni ga Hari skoro bezglasno.
– Da – prošapta Dadli, još uvek se tresući.
– Dakle! – reče teča Vernon, povrativši punu jačinu glasa dok se uspravljao. – Bacio si neku ludačku čin na moga sina, kako bi čuo glasove i poverovao da je... da je osuđen na jad i bedu, ili nešto slično, je li?
– Koliko puta moram da vam kažem? – reče Hari, dok su mu se i bes i glas

pojačavali. – To nisam bio ja! Bila su to dva dementora!

– Dva... kakva su sad to trabunjanja?
– De-men-to-ri – reče Hari polako i razgovetno. – Dva komada.
– A šta su, kog đavola, dementori?
– Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban – reče tetka Petunija.
Za ovim rečima usledi nekoliko sekundi odzvanjajuće tišine, pre nego što tetka Petunija prekri usta rukom, kao da joj se omakla kakva odvratna psovka. Teča Vernon je buljio u nju. Hariju se zavrte u glavi. Gospođa Fig je bila jedno – ali tetka Petunija?
– Otkud ti to znaš? – upita je on, zapanjen.
Tetka Petunija je delovala zgrožena sama sobom. Bacila je uplašen, izvinjavajuć pogled ka teči Vernonu, a zatim neznatno spustila šaku s usta, otkrivajući svoje konjske zube.
– Čula sam... onog užasnog momka... kako njoj priča o njima... pre mnogo godina

– reče ona isprekidano.
– Ako misliš na moje tatu i mamu, zašto ih ne zoveš njihovim imenima? – Hari upita naglas, ali ga je tetka Petunija ignorisala. Delovala je užasno usplahireno.
Hari je bio zaprepašćen. Izuzev onog jednog ispada pre mnogo godina, kada je tetka Petunija urlala kako je Harijeva majka bila nakaza, on je nikada nije čuo da spominje svoju sestru. Bio je zapanjen da se ona toliko dugo seća te tričave informacije o čarobnjačkom svetu, pošto se inače svojski trudila da se pretvara kako on uopšte ne postoji.
Teča Vernon razjapi, pa zatvori usta, zatim ih ponovo razjapi, zatvori, a onda ih razjapi po treći put, očigledno se trudeći da se priseti kako se uopšte govori, i procedi: – Znači... znači... oni... ovaj... oni... ovaj... oni stvarno postoje, ti... ovaj...
dementi kako se već zvaše?
Tetka Petunija klimnu glavom.
Teča Vernon je gledao čas u tetka Petuniju, čas u Dadlija, čas u Harija, kao da se nada da će neko da vikne „Apri-li-li-li!“. Kad to niko ne učini, on po ko zna koji put otvori usta, ali ga dolazak treće sove te večeri poštedi mukotrpne potrage za nečim što bi rekao. Proletela je kroz još uvek otvoren prozor, nalik pernatom đuletu, i sletela uz klepet na kuhinjski sto, nateravši sve troje Darslijevih da poskoče od straha. Hari iščupa drugi koverat zvaničnog izgleda iz sovinog kljuna i pocepa ga dok je sova jezdila u noć.
– Dosta više – s tim prokletim – sovama – promrmlja teča Vernon rastrojeno, otrupkavši do prozora i ponovo ga zalupi.


Dragi gospodine Poter,

Posle našeg pisma od pre tačno dvadeset dva minuta, Ministarstvo magije je preinačilo svoju odluku da vam odmah uništi vaš čarobni štapić. Možete

zadržati svoj štapić do vašeg disciplinskog saslušanja, koje će se održati 12.

avgusta, kada će biti doneta zvanična presuda.
Posle diskusije s direktorom Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, Ministarstvo je dalo pristanak da se na tom saslušanju odluči i o vašem isključenju iz nje. Stoga se smatrajte privremeno suspendovanim iz škole, do završetka istrage.
Uz najbolje želje,
Iskreno vaša,
Mafalda Hopkirk
Odeljenje za nepropisno korišćenje magije
Ministarstvo magije

Hari je triput uzastopce pročitao ovo pismo. Čvor očajanja koji mu se beše svezao u grudima malčice je popustio usled olakšanja koje je donela spoznaja da još uvek nije zvanično izbačen s Hogvortsa, iako to nimalo nije odagnalo njegova strahovanja. Izgleda da sve zavisi od tog saslušanja dvanaestog avgusta.

– Pa? – upita teča Vernon, podsetivši Harija gde se nalazi. – Šta je sada? Jesu li te osudili na neku robiju? Ima li vaša sorta smrtnu kaznu? – dodade on, s tračkom nade u glasu.
– Moraću da idem na saslušanje – reče Hari.
– A tamo će ti odrediti kaznu?
– Pretpostavljam.
– Dakle, još mogu da se nadam – reče teča Vernon zlobno.
– Pa, ako je to sve – reče Hari, pridigavši se. Očajnički mu je trebalo da bude sâm, da razmisli, možda da pošalje pismo Ronu, Hermioni ili Sirijusu.
– NE, BOGA MU, TO NIJE SVE! – zagrme teča Vernon. – ODMAH DA SI SEO NA MESTO!
– Šta je sada? – upita Hari nestrpljivo.
– DADLI! – prodra se teča Vernon. – Hoću da znam šta se tačno dogodilo mom sinu!
– DOBRO! – viknu Hari, i od njegovog gneva crvene i zlatne varnice prasnuše s vrha čarobnog štapića, koji je on još uvek čvrsto stezao u pesnici. Sve troje Darslijevih se trgoše, prestravljeni.
– Dadli i ja smo bili u uličici između Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta – reče Hari, govoreći veoma brzo dok se trudio da obuzda svoj bes. – Dadli se nešto pravio pametan preda mnom, ja sam izvukao štapić, ali ga nisam upotrebio. Onda su se pojavila dva dementora...
– Ali ŠTA su ti dementoidi? – upita teča Vernon gnevno. – Šta oni RADE?
– Rekao sam vam: isisavaju svu sreću iz ljudi – reče Hari – a ako im se ukaže prilika, poljube vas...

– Poljube? – reče teča Vernon, iskolačivši oči. – Poljube?

– Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.
Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.
– Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...
Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava može li da čuje dušu kako čangrlja u njegovom telu.
– Naravno da mu nisu uzeli dušu, znali biste da jesu – reče Hari očajavajući.
– Odbranio si se od njih, je li, sine? – upita teča Vernon glasno, s izrazom lica čoveka koji pokušava da skrene razgovor na oblast u koju se razume. – Pokazao si im ono staro, leva-desna, zar ne?
– Ne možeš dementoru da pokažeš ono staro, leva-desna – procedi Hari kroz stisnute zube.
– Kako to da je sve u redu s njim, onda? – ote se teča Vernonu. – Zašto onda nije sav ispražnjen?
– Zato što sam bacio Patronusa...
ZUM. Uz fijuk, klepet krila i mali oblačak ugljene prašine, četvrta sova izlete iz kuhinjskog kamina.
– ZA IME BOŽJE! – kriknu teča Vernon, čupajući velike pramenove svojih brkova, što dugo vremena nije bio primoran da radi. – NEĆU SOVE U MOJOJ KUĆI,
OVO VIŠE NEĆU DA TOLERIŠEM, DA ZNATE!
Ali Hari je već skidao svitak pergamenta sa sovine noge. Bio je toliko ubeđen da je to pismo od Dambldora, u kome se sve objašnjava – dementori, gospođa Fig, šta Ministarstvo smera, kako on, Dambldor, namerava sve da sredi – da se, po prvi put u životu, razočarao što vidi Sirijusov rukopis. Ignorišući teča-Vernonovo neprekidno trabunjanje o sovama, i stisnuvši oči zbog drugog oblaka pepela, od uzletanja najnovije sove nazad kroz dimnjak, Hari pročita Sirijusovu poruku:

Artur nam je upravo rekao šta se dogodilo.

Šta god radio, više ne napuštaj kuću.

Hariju se to činilo sasvim neprikladnim odgovorom na sve što se dogodilo te večeri, pa je prevrnuo pergament na drugu stranu, tražeći ostatak pisma, ali nije bilo ničeg drugog.

I tada bes poče da buja u njemu. Zar mu niko neće reći ’svaka čast’ što je potpuno sam oterao dva dementora? I gospodin Vizli i Sirijus su se ponašali kao da je Hari nešto zgrešio, ali uzdržavaju se od grdnje sve dok ne utvrde koliko je štete izazvao.

– ...jad, hoću reći, jato sova mi uleće i izleće iz kuće. Tako više ne može, dečače, neću to više...
– Ne mogu da sprečim sove da dolaze – obrecnu se Hari, zgužvavši Sirijusovo pismo u šaci.

– Hoću da znam istinu, šta se dogodilo večeras? – zakevta teča Vernon. – Ako su ti tvoji demenderi povredili Dadlija, kako to da su tebe izbacili iz škole? Radio si znaš-već-šta, sam si priznao!

Hari duboko udahnu, da se smiri. Ponovo je počinjala da ga boli glava. Više od svega je želeo da izađe iz kuhinje, što dalje od Darslijevih.
– Bacio sam Patronus čin da se otarasim dementora – reče on, primoravši se da ostane smiren. – To je jedina stvar koja protiv njih deluje.
– Ali šta su ti dementoidi radili u Malom Kukumavčilištu? – upita teča Vernon zapanjeno.
– Ne bih vam znao reći – odgovori Hari umorno. – Pojma nemam.
Glava mu je pulsirala pod sjajem neonskog svetla. Gnev je polako čileo iz njega.
Osećao se isceđeno, iznureno. Darsijevi su zurili u njega.
– Ti si u pitanju – reče teča Vernon silovito. – To ima neke veze s tobom, dečače, siguran sam u to. Zašto bi se inače pojavili ovde? Zašto bi inače došli u tu uličicu? Ti mora da si jedini... jedini... – Očigledno nije mogao sebe da natera da kaže reč ’čarobnjak’. – Jedini znaš-već-šta u krugu od ne znam koliko kilometara.
– Ne znam zašto su došli ovamo.
Ali na teča-Vernonove reči, Harijev izmoždeni um ponovo se pokrenu. Zašto li su dementori došli u Malo Kukumavčilište? Nije moguće da je slučajnost što su došli u uličicu u kojoj je bio i Hari? Da li ih je neko poslao? Da li je Ministarstvo magije izgubilo kontrolu nad dementorima? Da li su napustili Askaban i pridružili se Voldemoru, baš kao što je Dambldor predvideo da će učiniti?
– Ti dememberi čuvaju neki zatvor za čudake? – upita teča Vernon, polako kloparajući za Harijevim tokom misli.
– Da – reče Hari.
Kada bi samo prestala da ga boli glava, kada bi samo mogao da izađe iz kuhinje i vrati se u svoju mračnu spavaću sobu da razmisli...
– Oho! Dolaze da te uhapse! – reče teča Vernon, s trijumfalnim pokličem čoveka koji je upravo došao do nepogrešivog zaključka. – To je znači posredi, dečače? U bekstvu si pred zakonom!
– Naravno da nisam – reče Hari, odmahnuvši glavom kao da pokušava da otera muvu, dok mu je um sada radio velikom brzinom.
– Zašto onda...?
– Mora da ih je on poslao – reče Hari tiho, više za sebe nego teča-Vernonu.
– Šta reče? Ko to mora da ih je poslao?
– Lord Voldemor – reče Hari.
On kao kroz maglu shvati koliko mu je čudno da Darslijevi, koji bi se trzali, cimali i vrištali na pomen reči kao što su „čarobnjak“, „magija“ ili „štapić“ mogu da čuju ime najgoreg zlog čarobnjaka svih vremena bez i najmanjeg drhtaja.
– Lord... ček’ malo – reče teča Vernon, s grimasom na licu, dok mu se u prasećim

očima pojavljivao tračak spoznaje. – Čuo sam to ime... to je onaj koji je...

– Ubio moje roditelje, da – reče Hari.
– Ali njega više nema – reče teča Vernon nestrpljivo, ne odajući ni najmanji znak da bi ubistvo Harijevih roditelja moglo da bude bolna tema. – Onaj džinovski tipus je i sâm to rekao. Nema ga.
– Vratio se – reče Hari sumorno.
Bilo mu je veoma čudno da stoji u tetka-Petunijinoj hirurški čistoj kuhinji, pored najnovijeg tehnološkog čuda od frižidera i televizora s ogromnim ekranom, i mirno priča o Lordu Voldemoru s teča-Vernonom. Čini se da je dolazak dementora u Malo Kukumavčilište probio taj veliki, nevidljivi zid koji je razdvajao nepokolebljivo nemagijski svet Šimširove ulice od sveta onostranog. Harijeva dva života nekako su se sjedinila, i sve se okrenulo naglavačke: Darslijevi su se raspitivali o detaljima iz magijskog sveta, a gospođa Fig je poznavala Albusa Dambldora; dementori su jezdili Malim Kukumavčilištem, a on se možda više nikad neće vratiti na Hogvorts. Harijeva glava stade da pulsira još bolnije.
– Vratio? – prošaputa tetka Petunija.
Posmatrala je Harija kao da ga nikad u životu nije videla. I iznenada, prvi put u životu, Hari je bio suštinski zahvalan zbog činjenice da je tetka Petunija sestra njegove majke. Nije mogao da objasni zašto mu je to iznenada tako snažno sinulo. Znao je samo da nije jedina osoba u prostoriji koja zna makar delić onoga što bi povratak Lorda Voldemora mogao da znači. Tetka Petunija ga nikada u životu nije tako pogledala. Njene velike, blede oči (toliko različite od očiju njene sestre) nisu bile sužene od neodobravanja ili besa; bile su širom razrogačene i prestravljene. Činilo se da je gnevna fasada koju je tetka Petunija održavala čitavog svog života – da magija ne postoji, baš kao nijedan drugi svet osim onog u kome ona živi – iznenada spala.
– Da – reče Hari, sada se direktno obraćajući tetka-Petuniji. – Vratio se pre nekih mesec dana. Video sam ga.
Njene šake pronađoše Dadlijeva masivna ramena prekrivena kožnom jaknom i čvrsto ih stisnuše.
– Čekaj malo – reče teča Vernon, gledajući čas u svoju suprugu čas u Harija, očigledno ošamućen i zbunjen novostečenim razumevanjem koje se rodilo između njih dvoje. – Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.
– Da.
– Onaj koji ti je ubio roditelje.
– Da.
– A sada šalje diskomandore za tobom?
– Izgleda da je tako – reče Hari.
– Tako dakle – reče teča Vernon, skrenuvši pogled sa svoje prebledele supruge na Harija dok je podizao pantalone. Izgledalo je kao da se širi, da se njegovo veliko

ljubičasto lice rasteže pred Harijevim očima. – Pa, time je sve rešeno – reče on, izvlačeći prednji deo košulje udisanjem vazduha – odmah da si napustio ovu kuću, dečače!

– Šta? – upita Hari.
– Čuo si me – NAPOLJE! – zagrme teča Vernon, tako da čak i tetka Petunija i Dadli poskočiše. – NAPOLJE! NAPOLJE! Odavno je trebalo ovo da uradim! Sove se ponašaju kao da im je ovo hotel, pudinzi eksplodiraju, pola dnevne sobe uništeno, Dadliju raste rep, Mardž leti gore-dole do plafona, a tek onaj ford anglija – NAPOLJE! NAPOLJE! Gotov si! Ti si prošlost! Nećeš ovde ostati ako te progoni neki ludak, nećeš ugroziti živote moje žene i sina, nećeš i nas uvaliti u nevolju. Ako si već namerio da kreneš istim putem kao i tvoji beskorisni roditelji, ja to neću trpeti!
NAPOLJE!
Hari je stajao ukopan u mestu. Pisma iz Ministarstva i od gospodina Vizlija i Sirijusa držao je zgužvana u levoj šaci. Šta god radio, više ne napuštaj kuću. NE NAPUŠTAJ KUĆU TETKE I TEČE.
– Čuo si me! – reče teča Vernon, nagnuvši se sada ka njemu, toliko približivši svoje ogromno ljubičasto lice Harijevom, da je ovaj osetio kapljice njegove pljuvačke na licu. – Ajde, polazi! Pre pola sata si baš bio râd da odeš! Potpuno te podržavam! Odlazi, i dabogda nam više nikad ne ukaljao kućni prag svojim prisustvom! Pojma nemam ni zašto smo te uopšte primili u kuću. Mardž je bila u pravu, trebalo je da te smestimo u sirotište. Bili smo previše milosrdni umesto da gledamo sopstveno dobro, mislili smo da ćemo moći da istisnemo to iz tebe, mislili smo da ćemo moći od tebe da napravimo normalno dete, ali ti si iskvaren do srži, i meni je već dosta – sova!
Peta sova ulete kroz dimnjak, tako brzo da je zapravo udarila u pod pre nego što se ponovo digla u vazduh uz glasan krik. Hari pridiže ruku da zgrabi pismo, koje je bilo u skerletnocrvenoj koverti, ali mu ona prelete tik iznad glave, zaputivši se pravo ka tetka-Petuniji, koja ispusti vrisak i sagnu se, rukama prekrivši lice. Sova joj baci crveni koverat na glavu, okrenu se i izlete pravo nazad uz dimnjak.
Hari pojuri napred da uzme pismo, ali ga je tetka Petunija pretekla.
– Možeš da ga otvoriš, ako želiš – reče Hari – ali ću ja ionako čuti šta piše u njemu. To je Drekavac.
– Pusti to, Petunija! – zagrme teča Vernon. – Ne diraj ga, može da bude opasno!
– Adresirano je na mene, Vernone, vidi! Gospođa Petunija Darsli, kuhinja, Šimširova ulica broj četiri...
Ona zadrža dah, užasnuta. Crveni koverat poče da se dimi.
– Otvori ga! – podstaknu je Hari. – Završi već jednom s tim! To ti ionako ne gine.

– Ne.
Ruka tetka Petunije je drhtala. Ona se divlje osvrnu po kuhinji, kao da traži neki izlaz za bekstvo, ali prekasno – koverat buknu u plamenu. Tetka Petunija vrisnu i

ispusti ga.

Užasan glas ispuni kuhinju, odjekujući u skučenom prostoru, a poticao je iz gorućeg pisma na stolu.
– Seti se moje poslednje, Petunija.
Tetka Petunija je izgledala kao da će se onesvestiti. Ona utonu u stolicu pored Dadlija, zaronivši lice u šake. Ostaci pisma tiho su tinjali u pepelu.
– Šta je ovo? – upita teča Vernon promuklo. – Šta... ja... ne razumem... Petunija? Tetka Petunija ne reče ništa. Dadli je tupavo zurio u svoju majku, širom
razjapljenih usta. Tišina je zlokobno lebdela u sobi. Hari je posmatrao svoju tetku, potpuno zabezeknut, dok mu je glava pulsirala kao da će pući.
– Petunija, dušo? – reče teča Vernon stidljivo. – P-Petunija? Ona podiže glavu. I dalje je drhtala. Progutala je knedlu.
– Dečak... dečak će morati da ostane, Vernone – reče ona slabašno.
– Š-šta?
– Ostaje ovde – reče ona. Izbegavala je da pogleda u Harija. Ponovo se pridiže na noge.
– On... ali Petunija...
– Ako ga izbacimo, komšije će početi da ogovaraju – reče ona. Velikom brzinom povratila je svoju uobičajenu živost i oštrinu, iako je još uvek bila veoma bleda. – Postavljaće nezgodna pitanja, želeće da znaju kuda je otišao. Moraćemo da ga zadržimo.
Teča Vernon poče da se izduvava kao stara, probušena guma.
– Ali Petunija, draga...

– Ti ćeš ostati u svojoj sobi – reče mu. – Nećeš izlaziti iz kuće. A sada marš u krevet.
Hari se ne pomeri.
– Od koga je bio taj Drekavac?
– Ne postavljaj pitanja – obrecnu se tetka Petunija.
– Da li ti održavaš kontakt s čarobnjacima?
– Rekla sam ti da ideš u krevet!
– Šta je to značilo? Da se setiš poslednje šta?
– Idi u krevet!
– Kako to da...
– ČUO SI SVOJU TETKU, SADA MARŠ GORE U KREVET!

3. Predstraža

Upravo su me napali dementori i možda sam izbačen s Hogvortsa. Hoću da znam šta se to zbiva i kada ću da izađem odavde.

Čim je došao do stola u svojoj mračnoj spavaćoj sobi, Hari prepisa ove reči na tri zasebna parčeta pergamenta. Prvo je adresirao na Sirijusa, drugo na Rona, a treće na Hermionu. Njegova sova, Hedviga, bila je napolju u lovu. Njen kavez je zvrjao prazan na stolu. Hari se nervozno šetkao po sobi iščekujući njen povratak, dok mu je glava pulsirala, a um bio odveć zauzet da bi spavao, iako su ga oči pekle i svrbele od umora. Leđa su ga bolela od tegljenja Dadlija do kuće, a dve čvoruge na glavi, gde su ga udarili Dadli i prozor, bolno su pulsirale.

Šetkao se levo-desno, dok su ga gnev i osujećenost izjedali, škrgutao zubima i stiskao pesnice, besnim pogledom streljajući prazno, zvezdama posuto nebo svaki put kada bi prošao pored prozora. Dementori poslati da ga uklone, gospođa Fig i Mandangus Flečer ga potajno uhode, zatim suspenzija s Hogvortsa i saslušanje u Ministarstvu magije – i još uvek mu niko ne govori šta se zbiva.

I o čemu, o čemu li je bio onaj Drekavac? Čiji glas je odjekivao tako strahovito, tako preteće kroz kuhinju?

Zašto je još uvek zarobljen ovde, bez ikakvih informacija? Zašto se svi prema njemu ophode kao prema nekom bezobraznom detetu? Nemoj više da koristiš magiju, ostani u kući...
Kada je prošao pored svog školskog kovčega, on ga šutnu, ali daleko od toga da se time oslobodio svog gneva, nego se osećao još i gore, pošto je sada, pored bola po celom telu, bio suočen i s oštrim bolom u nožnim prstima.
Baš dok je ćopao pored prozora, Hedviga dojezdi kroz njega uz meko šuškanje krilima, nalik kakvom malenom duhu.
– I bilo je vreme! – obrecnu se Hari, kada ona s lakoćom slete navrh svog kaveza.

– Možeš to da spustiš, imam posla za tebe!
Hedvigine krupne oči boje ćilibara prekorno su zurile u njega preko mrtve žabe koju je držala u kljunu.
– Dođi ovamo – reče Hari, uzevši tri malena svitka pergamenta i kožni remen, kojim priveza zamotuljke za njenu kvrgavu nogu. – Odnesi ovo pravo Sirijusu, Ronu i Hermioni, i ne vraćaj se bez lepih dugih odgovora. Ako moraš, kljucaj ih dok ne napišu pristojne, poduže odgovore. Jesi li razumela?
Hedviga prigušeno zahukta, još uvek držeći žabu u kljunu.
– Kreni onda – reče Hari.
Ona odmah polete. Čim je otišla, Hari se baci na krevet ne presvlačeći se, i zagleda se u mračnu tavanicu. Uz sve ostale čemerne misli, sada je osećao i krivicu što se tako poneo prema Hedvigi. Ona mu je bila jedini prijatelj kojeg je imao u Šimširovoj ulici broj četiri. Ali nadoknadiće joj to kada se bude vratila s odgovorima od Sirijusa, Rona i Hermione.
Moraće brzo da mu odgovore; nemoguće je da će ignorisati napad dementora. Verovatno će se sutra probuditi i zateći tri debela pisma puna saosećanja i planova za njegovo trenutno preseljenje u Jazbinu. I u tim utešnim nagađanjima ophrva ga san, ugušivši sve druge misli.

* * *

Ali Hedviga se nije vratila narednog jutra. Hari je proveo ceo dan u sobi, izlazeći samo do toaleta. Tetka Petunija mu je tri puta tog dana progurala hranu kroz pseća vratanca koja je teča Vernon ugradio pre tri leta. Svaki put kada bi je čuo, Hari je pokušao da je pita za Drekavca, ali isto toliko odgovora bi dobio i da je zapitkivao kvaku. Osim toga, Darslijevi su se klonili njegove spavaće sobe. Hari nije video svrhu da im nameće svoje društvo: nova svađa ne bi ništa rešila, sem što bi ga možda dovoljno naljutila da izvede još protivzakonite magije.

I tako je to potrajalo čitava tri dana. Hari je naizmenično bio ispunjen divljom

energijom koja mu nije dala mira da se bilo gde skrasi, dok se šetkao po sobi, besan na sve njih što su ga ostavili da se tu muči, kao i toliko sveprožimajućom letargijom da je mogao da leži na krevetu po sat vremena i zaneto zuri u prazan prostor, ispunjen bolnim strahom od same pomisli na saslušanje u Ministarstvu.

Šta ako ne presude u njegovu korist? Šta ako ga stvarno izbace i polome mu štapić na dva dela? Šta bi onda radio, gde bi otišao? Ne bi mogao da se vrati da živi stalno s Darslijevima, ne sada, kad je spoznao i drugi svet, onaj kome zaista pripada. Da li bi mogao da se preseli u Sirijusovu kuću, kao što mu je Sirijus predložio pre godinu dana, pre nego što je bio primoran da beži od Ministarstva? Da li bi Hariju bilo dozvoljeno da živi tamo sam, s obzirom na to da je još uvek maloletan? Ili će o njegovom sledećem boravištu neko odlučiti umesto njega? Da li je ovo kršenje Međunarodnog čarobnjačkog statuta o tajnosti dovoljno veliki prestup da mu obezbedi ćeliju u Askabanu? Kad god bi mu to palo na pamet, Hari bi skliznuo s kreveta i ponovo počeo da se šetka.
Četvrte noći po Hedviginom odlasku, Hari je ležao u jednoj od svojih apatičnih faza, zureći u tavanicu, potpuno ispraznivši svoj izmoreni um, kad njegov teča uđe u sobu. Hari polako okrenu glavu ka njemu. Teča Vernon je nosio svoje najbolje odelo, a lice mu je sijalo od samozadovoljstva.
– Mi izlazimo – reče on.
– Molim?
– Mi – to jest, tvoja tetka, Dadli i ja – izlazimo.
– U redu – reče Hari tupo, ponovo vrativši pogled na plafon.
– Ne smeš da izlaziš iz svoje sobe dok nas nema.
– U redu.
– Zabranjeno ti je da diraš televizor, muzički stub, ili bilo šta od naših stvari.
– Važi se.
– Nemoj da kradeš hranu iz frižidera.
– U redu.
– Zaključaću vrata od tvoje sobe.
– Uradite to.
Teča Vernon se zagleda u Harija, očigledno sumnjičav prema tom odsustvu negodovanja, a zatim izjuri iz sobe i zatvori vrata za sobom. Hari začu okretanje ključa u bravi i teča-Vernonove korake kako se teško spuštaju niza stepenice. Nekoliko minuta kasnije ču lupanje automobilskih vrata, brundanje motora, i nepogrešivi zvuk kola koja izleću s prilaza kući.
Harija nije posebno zanimalo da li Darslijevi izlaze ili ne. Bilo mu je svejedno da li su u kući ili napolju. Nije čak uspeo da skupi snage ni da ustane i upali svetlo u sobi, koja je postepeno postajala sve mračnija, dok je on ležao i osluškivao noćne zvuke kroz prozor koji je stalno držao otvoren, čekajući radostan trenutak Hedviginog povratka.

Prazna kuća je škriputala oko njega. Cevi su klokotale. Hari je ležao ukočen, ne razmišljajući ni o čemu, obuzet očajanjem.
A onda, sasvim razgovetno, začu tresak koji je dopro iz kuhinje u prizemlju.
U trenutku se uspravi, napregnuvši uši. Nemoguće je da su se Darslijevi vratili, još je prerano, a u svakom slučaju nije čuo njihova kola kako dolaze.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a za njom uslediše glasovi.
Provalnici, pomisli on, skliznuvši s kreveta na noge – ali delić sekunde kasnije pade mu na pamet da bi se provalnici potrudili da govore tiho, a ko god se šetkao po kuhinji definitivno nije tako postupao.
On zgrabi svoj štapić s noćnog stočića i stade naspram vrata sobe, osluškujući celim svojim telom. Sledećeg trena poskoči, kad brava glasno škljocnu i vrata njegove sobe se širom otvoriše.
Hari je stajao nepokretno, zureći kroz otvorena vrata u mračno stepenište na spratu, naprežući uši ne bi li uhvatio još koji zvuk, ali ništa ne ču. Oklevajući na trenutak, on hitro i tiho izađe iz sobe, zaputivši se ka stepenicama.
Srce mu se pope u grlo. U senovitom hodniku u dnu stepenica stajali su neki ljudi, siluete oivičene svetlošću uličnih lampi koja je dopirala kroz staklena vrata: njih osmoro ili devetoro ukupno, koliko je on mogao da vidi, a svi su gledali gore ka njemu.
– Spusti svoj štapić, dečače, pre nego što njime nekom ne iskopaš oko – reče dubok, režeći glas.
Harijevo srce je nekontrolisano lupalo. Prepoznao je taj glas, ali nije spustio štapić.
– Profesore Ćudljivko? – reče on nesigurno.
– Ne znam da li sam baš ’profesor’ – zareža glas – nisam stigao da održim nijedno predavanje, zar ne? Silazi ovamo, hoćemo da te jasnije vidimo.
Hari malčice spusti štapić, ali ne popusti svoj stisak na njemu, niti se pomeri. Imao je veoma dobar razlog da bude sumnjičav. Nedavno je proveo devet meseci u društvu onoga za koga je mislio da je Ludooki Ćudljivko, da bi na kraju otkrio da to uopšte nije bio on, već uljez. Uljez koji je, štaviše, pokušao da ubije Harija pre nego što je raskrinkan. Ali pre nego što je uspeo da donese odluku šta sledeće da učini, drugi, pomalo promukao glas dopre uza stepenice.
– U redu je, Hari. Došli smo da te odvedemo odavde.
Harijevo srce zaigra. I taj glas mu je bio poznat, iako ga nije čuo već više od godinu dana.
– P-profesore Lupin? – upita on u neverici. – Da li ste to vi?
– Zašto svi ovde čučimo u mraku? – reče treći glas, ženski, ovoga puta Hariju potpuno nepoznat. – Lumos.
Vrh čarobnog šapića se zažari, osvetlivši predvorje magičnom svetlošću. Hari trepnu. Ljudi ispod skupili su se u podnožju stepenica napregnuto zureći u njega, dok

su neki čak izvijali glave ne bi li ga bolje osmotrili.

Remus Lupin mu je bio najbliži. Iako je još uvek bio prilično mlad, Lupin je delovao umorno i prilično bolesno. Imao je više sedih nego kada se Hari poslednji put oprostio s njim, a odora mu je bila prepuna zakrpa i odrpanija no ikada. Ipak, široko se smešio Hariju, koji pokuša da mu uzvrati osmeh, uprkos svom stanju šoka.
– Ooo, izgleda baš kao što sam ga zamišljala – reče veštica koja je visoko držala svoj upaljeni štapić. Delovala je kao najmlađa u toj družini. Imala je bledo srcasto lice, tamne svetlucave oči i kratku šiljastu kosu jarkoljubičaste boje. – Š’a ima, Hari!
– Da, vidim na šta si mislio, Remuse – reče ćelavi tamnoputi čarobnjak koji je stajao skroz pozadi – imao je dubok, spor glas i nosio je jedan jedini zlatan obruč u uvu – izgleda baš kao Džejms.
– Osim očiju – reče dahtavi čarobnjak srebrnaste kose sa začelja. – Ima Liline oči. Ludooki Ćudljivko, koji je imao dugu šućmurastosivu kosu, i kome je falio veliki

deo nosa, sumnjičavo je čkiljio u Harija svojim rasparenim očima. Jedno oko bilo mu je sitno, tamno i sjajno, a drugo veliko, okruglo i metalikplave boje – magično oko, koje je moglo da vidi kroz zidove, vrata i teme Ćudljivkove glave.
– Jesi li sasvim siguran da je to on, Lupine? – zareža. – Baš bi nam se lepo pisalo ako bismo doveli nazad nekog Smrtoždera koji ga podražava. Trebalo bi da ga pitamo nešto što bi samo pravi Poter mogao da zna. Sem ukoliko neko od prisutnih nije poneo malo veritaseruma?
– Hari, u kojem obličju se pojavljuje tvoj Patronus? – upita Lupin.
– Kao jelen – odgovori Hari nervozno.
– To je on, Ludooki – reče Lupin.
Veoma svestan da svi još uvek bulje u njega, Hari se spusti niza stepenice, odloživši štapić u zadnji džep svojih farmerki.
– Ne stavljaj štapić tu, dečače! – zagrme Ćudljivko. – Šta ako se zapali? I bolji čarobnjaci od tebe ostali su tako bez svojih guzova, da znaš!
– Koga ti to poznaješ a da je ostao bez guzova? – žena s ljubičastom kosom zainteresovano upita Ćudljivka.
– To te se ne tiče, samo drži štapić podalje od zadnjih džepova! – zahropta Ludooki. – Osnovna bezbednost prilikom rukovanja štapićem, više se niko time ne zamajava. On odhrama ka kuhinji. – Video sam to – dodade iznervirano, kad žena prevrnu očima.
Lupin ispruži šaku i rukova se s Harijem.
– Kako si? – upita on, pomno posmatrajući Harija.
– F-fino...
Hari je jedva mogao da poveruje da se ovo stvarno zbiva. Četiri nedelje ništa, ni najmanji nagoveštaj plana da ga izvedu iz Šimširove ulice, a onda se iznenada čitava gomila čarobnjaka pojavi u kući, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, koju su odavno dogovorili. On baci pogled na ljude koji su okruživali Lupina: još uvek su ga

pomno posmatrali. Odjednom postade svestan činjenice da se već četiri dana nije očešljao.
– Ja... stvarno imate sreće što Darslijevi nisu tu... – promrmlja on.
– Sreća, ha! – reče žena s ljubičastom kosom. – Ja sam ta koja ih je izmamila vani, da nam ih sklonim s puta. Poslala sam normalskom poštom pismo kojim sam ih obavestila da su ušli u uži izbor na Velikom engleskom takmičenju za najbolje održavan travnjak u predgrađu. Upravo su se zaputili na ceremoniju dodele nagrada...

ili makar misle da su se tamo zaputili.
Hariju kroz glavu prolete slika teča-Vernonovog lica kada bude shvatio da ne postoji Veliko englesko takmičenje za najbolje održavan travnjak u predgrađu.
– Mi odlazimo, zar ne? – upita on. – Uskoro?
– Gotovo trenutno – reče Lupin – samo iščekujemo signal da je okolina čista.
– Kuda idemo? U Jazbinu? – upita Hari pun nade.
– Ne u Jazbinu, nikako – reče Lupin, pokazujući Hariju da dođe u kuhinju. Grupica čarobnjaka ih je pratila, još uvek radoznalo posmatrajući Harija. – Previše je rizično. Postavili smo sedište na mestu gde ga neće moći detektovati. Potrajalo je neko vreme...
Ludooki Ćudljivko je sada sedeo za kuhinjskim stolom, otpijajući iz svoje džepne pljoske, dok mu se magično oko okretalo u svim pravcima, razgledajući kuhinjske sprave Darslijevih, napravljene da uštede vreme i trud.
– Ovo je Alastor Ćudljivko, Hari – nastavi Lupin, pokazujući ka Ćudljivku.
– Da, znam – reče Hari, pomalo s nelagodom. Bilo je čudno upoznavati se s nekim koga je čitavih godinu dana mislio da poznaje.
– A ovo je Nimfadora...
– Ne zovi me Nimfadora, Remuse – reče mlada veštica, stresavši se – zovem se Tonks.
– Nimfadora Tonks, koja više voli da se predstavlja samo svojim prezimenom – dovrši Lupin.
– I ti bi više voleo da se predstavljaš prezimenom da te je tvoja budalasta majka nazvala Nimfadora – promrmlja Tonks.
– A ovo je Kingsli Okovgrom – on pokaza ka visokom tamnoputom čarobnjaku, koji se nakloni. – Elfijas Dužd. – Dahtavi piskavi čarobnjak klimnu glavom. – Dedalus Digl...
– Već smo se upoznali – ciknu uzbuđeni Digl, skinuvši ljubičasti cilindar u znak pozdrava.
– Emelina Vens. – Veštica svečanog izgleda sa smaragdnozelenim šalom neznatno nakrivi glavu. – Sterdžis Podmor. Čarobnjak s četvrtastom vilicom i gustom kosom boje slame mu namignu. – I Hestija Džouns. Rumena crnokosa veštica koja je stajala pored tostera mu mahnu.
Hari je s nelagodom klimao glavom svakom od njih čim bi mu ga predstavili.

Priželjkivao je da gledaju u nešto drugo a ne u njega: osećao se kao da je iznenada izveden na binu. Takođe se pitao zašto ih ima toliko mnogo.
– Iznenađujuće velik broj ljudi dobrovoljno se javio da dođe po tebe – reče Lupin, kao da je pročitao Hariju misli. Uglovi usana mu se neznatno trgoše.
– Da, pa, što više to bolje – reče Ćudljivko mračno. – Mi smo tvoja garda, Poteru.

– Samo čekamo signal da nam potvrdi da je bezbedno da krenemo – reče Lupin, bacivši pogled kroz kuhinjski prozor. – Imamo nekih petnaestak minuta.
– Veoma su čisti ovi Normalci, zar ne? – reče veštica zvana Tonks, koja se s velikim interesovanjem osvrtala po kuhinji. – Moj tata je normalskog porekla, a pravi je aljkavac. Pretpostavljam da to varira, baš kao i kod čarobnjaka?
– Ovaj... da – reče Hari. – Vidite... – on se okrenu nazad ka Lupinu – šta se to događa, niko mi ništa nije javio, šta to Vol...?
Nekoliko čarobnjaka i veštica ispusti čudnovate siktave zvuke. Dedalus Digl opet skinu šešir, a Ćudljivko zareža: – Ućuti!
– Molim? – iznenadi se Hari.
– Ovde nećemo ni o čemu raspravljati, previše je rizično – reče Ćudljivko, okrenuvši svoje normalno oko ka Hariju. Njegovo magično oko i dalje je bilo usredsređeno na tavanicu. – Prokletstvo – dodade on ljutito, podigavši ruku ka magičnom oku – stalno se zaglavljuje... otkako ga je onaj ološ nosio.
I uz gadan mljackav zvuk, veoma nalik čepu koji se vadi iz lavaboa punog vode, on izvadi svoje oko.
– Ludooki, ti shvataš koliko je to odvratno, zar ne? – reče Tonks orna za razgovor.

– Hoćeš li mi dati čašu vode, molim te, Hari – zatraži Ćudljivko.
Hari priđe sudoperi, izvadi čistu čašu i napuni je vodom iz česme, dok ga je grupica čarobnjaka još uvek željno osmatrala. Njihovo neumorno zurenje počinjalo je da ga iritira.
– Živeli – reče Ćudljivko kada mu Hari dodade čašu. On ubaci magično oko u vodu i gurnu ga levo-desno. Oko poče mahnito da se okreće na sve strane, gledajući u svakog pojedinačno. – Hoću vidljivost od trista šezdeset stepeni prilikom povratka.
– Kako ćemo ići... gde god išli? – upita Hari.
– Metle – reče Lupin. – Jedini način. Ti si i suviše mlad da bi se Prebacivao, sigurno će motriti na Flu-mrežu, a loše bi nam se svima pisalo ako bismo postavili neovlašćen teleportacioni ključ.
– Remus kaže da si dobar letač – reče Kingsli Okovgrom dubokim glasom.
– Odličan je – dodade Lupin, dok je gledao na svoj sat. – U svakom slučaju, najbolje bi bilo da počneš da se pakuješ, Hari, hoćemo da budemo spremni kad dobijemo signal.
– Idem s tobom da ti pomognem – reče Tonks veselo.
Ispratila je Harija nazad u predvorje i uza stepenice, osvrćući se radoznalo oko sebe.

– Čudno mesto – reče ona. – Možda malo previše čisto, ako znaš na šta mislim? Pomalo neprirodno. Oh, ovo je već mnogo bolje – dodade ona kada uđoše u Harijevu sobu i on upali svetlo.

Njegova soba je svakako bila mnogo neurednija od ostatka kuće. Pošto je četiri dana bio utamničen u njoj, i to vrlo loše raspoložen, Hari se nije trudio da posprema za sobom. Većina njegovih knjiga bila je pobacana po podu, jer je njima pokušavao sebi da skrene misli, a zatim bi svaku odbacio u stranu. Hedvigin kavez je trebalo počistiti jer je već počinjao da smrdi, a njegov kovčeg je ležao otvoren, otkrivajući zbrkanu gomilu normalske odeće i čarobnjačkih odora koje su se prosipale po podu oko njega.
Hari poče da uzima knjige i žurno ih ubacuje u svoju škrinju. Tonks zastade ispred njegovog otvorenog ormana, da se na trenutak kritički osvrne na svoj odraz u ogledalu koje se nalazilo s unutrašnje strane vrata.
– Znaš, mislim da ljubičasta ipak nije moja boja – reče ona zamišljeno, povukavši jedan od svojih špicastih pramenova. – Zar ti se ne čini da s njom izgledam malo bolešljivo?
– Ovaj... – reče Hari, podižući pogled ka njoj povrh primerka Kvidičkih timova Britanije i Irske.
– Da, zaista izgledam tako – reče Tonks odlučno. Ona izbeči oči napetog izraza lica, kao da pokušava nečeg da se seti. Sekundu kasnije njena kosa postade žvakaroze boje.
– Kako si to uradila? – upita Hari, zijajući u nju dok je ponovo otvarala oči.
– Ja sam metamorfomag – reče ona, osvrnuvši se ka svom odrazu i okrećući glavu ne bi li osmotrila svoju kosu iz svih uglova. – To znači da mogu da menjam svoj izgled po volji – dodade ona, primetivši Harijev zbunjen izraz lica u ogledalu. – Takva sam se rodila. Tokom obučavanja za Aurora dobijala sam najviše ocene iz Prikrivanja i Maskiranja a da uopšte nisam učila, što je bilo sjajno.
– Ti si Auror? – Hari je bio vidno impresioniran. Jedina karijera koja ga je zanimala posle Hogvortsa bila je da postane lovac na Mračne čarobnjake.
– Aha – reče Tonks ponosno. – I Kingsli takođe. On ima malo viši čin od mene, naravno. Ja sam se kvalifikovala tek pre godinu dana. Gotovo sam pala na ispitima iz Tajnosti i Uhođenja. Strašno sam trapava, jesi li čuo kako sam slomila onaj tanjir kada smo stigli dole?
– Može li neko da nauči da bude metamorfomag? – upita je Hari, ispravivši se, i potpuno zaboravivši na pakovanje.
Tonks se zakikota.
– Kladim se da ti ne bi smetalo kada bi ponekad mogao da sakriješ taj ožiljak, je
li?
Ona pogledom potraži ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu.
– Ne, ne bi mi smetalo – promumla Hari, okrećući joj leđa. Nije voleo kad ljudi

zure u njegov ožiljak.

– Pa, bojim se da ćeš morati to da naučiš na teži način – reče Tonks. – Metamorfomag se ne postaje, već rađa. Većina čarobnjaka mora da koristi štapić, ili napitak, da promeni svoj izgled. Ali morali bismo već da krenemo, Hari, trebalo bi da te spakujemo – dodade ona s prizvukom krivice u glasu, gledajući sav taj nered na podu.
– Oh... da – reče Hari, zgrabivši još par knjiga.
– Ne budi glup, biće mnogo brže ako ja – pakuj se! – viknu Tonks i zamahnu svojim štapićem preko poda jednim dugačkim talasastim potezom.
Knjige, odeća, teleskop i vage, sve zajedno polete u vazduh i popada gde koje u kovčeg.
– Nije baš uredno – reče Tonks, prilazeći kovčegu da osmotri svu tu gomilu unutra. – Moja mama ima taj dar da natera stvari da se srede same od sebe – čak joj se i čarape uredno presaviju – ali ja nikada nisam uspela da ovladam tim činima... ona to malo cimne zglobom... – Puna nade, Tonks cimnu štapićem uz malen trzaj.
Jedna od Harijevih čarapa slabašno se uzmigolji a zatim ponovo pade povrh gomile u kovčegu.
– Pa, dobro – reče Tonks, zalupivši poklopac kovčega – Makar je sve unutra. A i ovde bi dobrodošlo malo čišćenja. Uperi štapić u Hedvigin kavez. – Opustoši. – Nekoliko peruški i brabonjaka nestade. – Pa, tako je malko bolje... nikad nisam baš ovladala ovim činima za domaćice. Dakle – sve spakovano? Kotao? Metla? Hej!...
Vatrena strela?!
Oči joj se razrogačiše kad ugleda metlu u Harijevoj desnoj ruci. Bila je to metla međunarodnog standarda, njegov ponos i dika, poklon od Sirijusa.
– A ja i dalje jašem Kometu dvesta šezdeset – reče Tonks ljubomorno. – Pa dobro... štapić ti je još uvek u farmerkama? Zadnjica na mestu? Okej, idemo onda. Lokomotor kovčeg.
Harijev kovčeg se podiže nekoliko centimetara u vazduh. Držeći svoj štapić kao da je dirigentska palica, Tonks navede kovčeg da prelebdi preko sobe i kroz vrata ispred njih, držeći Hedvigin kavez u desnoj ruci. Hari ju je pratio niza stepenice, noseći svoju metlu.
Dole u kuhinji, Ćudljivko je napokon vratio svoje oko, koje se sada, posle čišćenja, vrtelo tako brzo da je Hariju bilo mučno da gleda u njega. Kingsli Okovgrom i Sterdžis Podmor proučavali su mikrotalasnu rernu, a Hestija Džouns se smejala ljuštilici za krompir koju je pronašla dok je preturala po fiokama. Lupin je upravo zapečatio pismo adresirano na Darslijeve.
– Odlično – reče Lupin, podigavši pogled kada Tonks i Hari uđoše u kuhinju. – Imamo još oko minut, rekao bih. Verovatno bi trebalo da izađemo u baštu, kako bismo bili spremni. Hari, ostavio sam pismo za tvoje tetku i teču, u kojem im poručujem da ne brinu...

– Neće se oni brinuti – reče Hari.

– ... jer si ti na bezbednom...
– To će ih samo baciti u depresiju.
– ... i da ćete se videti sledećeg leta.
– Je l’ moram?

– Dođi ovamo, dečače – reče Ćudljivko, mahnuvši svojim štapićem Hariju da mu priđe. – Moram da te Razočaram.
– Da me šta? – upita Hari nervozno.
– Razočaravalačka čin – reče Ćudljivko, pridigavši svoj štapić. – Lupin mi kaže da imaš Nevidljivi ogrtač, ali on neće moći da ostane na tebi dok letimo: ovo će te bolje zamaskirati. Eto sad...
On ga snažno lupi po glavi i Hari oseti čudno peckanje, kao da mu je Ćudljivko upravo razbio jaje o glavu. Činilo se da po njegovom telu curi nešto hladno, tekući s mesta gde ga je lupio štapić.
– Dobra čin, Ludooki – reče Tonks zadivljeno, zureći u Harijev stomak.
Hari spusti pogled na svoje telo, ili makar ono što je nekada bilo njegovo telo, jer više nimalo nije ličilo na sebe. Nije bilo nevidljivo, ono je prosto preuzelo boju i teksturu kuhinjskih plakara iza njega. Činilo mu se kao da je postao ljudski kameleon.

– Hajde – reče Ćudljivko, otključavši zadnja vrata svojim štapićem. Svi iskoračiše na teča-Vernonov sjajno održavan travnjak.
– Vedra noć – zahropta Ćudljivko, skenirajući nebesa svojim magičnim okom. – Dobro bi nam došlo malo više oblaka da se sakrijemo. Dakle – zakevta on na Harija – letećemo u zbijenoj formaciji. Tonks će biti odmah ispred tebe, budi joj za repom. Lupin će te pokrivati odozdo. Ja ću biti iza tebe. Ostali će kružiti oko nas. Ne razbijamo formaciju ni zbog čega, jesi li me razumeo? Ako neko od nas bude ubijen...

– Postoje li šanse da se to dogodi? – upita Hari obazrivo, ali ga je Ćudljivko ignorisao.
– ... ostali će nastaviti da lete, bez zaustavljanja, ne razbijajući redove. Ako nas sve pobiju, a ti, Hari, preživiš, zadnja straža čeka u pripravnosti da te preuzme. Samo nastavi da letiš na istok, i oni će ti se pridružiti.
– Prestani s tim silnim veseljem, Ludooki, dečko će pomisliti da ovo ne shvatamo ozbiljno – reče Tonks dok je privezivala Harijev kovčeg i Hedvigin kavez za nosila koja su visila s njene metle.
– Samo izlažem dečaku plan – zareža Ćudljivko. – Naša dužnost je da ga bezbedno dovedemo do glavnog štaba, a ako tom prilikom poginemo...
– Niko neće da pogine – reče Kingsli Okovgrom svojim dubokim, umirujućim glasom.
– Uzjašite svoje metle, eno ga prvi signal! – oštro ih prekinu Lupin, pokazujući ka nebu.

Visoko, visoko iznad njih među zvezdama zasja mlaz jarkocrvenih varnica. Hari ih istog trena prepozna kao signale ispaljene iz čarobnih štapića. On prebaci levu nogu preko svoje Vatrene strele , čvrsto je zgrabi za dršku i oseti kako ona tek neznatno podrhtava, kao da je i sama željna da se ponovo vine u vazduh.

– Drugi signal, krećemo! – reče Lupin glasno, kada još varnica, ovoga puta zelenih, eksplodira visoko iznad njih.
Hari se iz sve snage odrazi od zemlje. Hladan noćni vazduh poče da mu šiba kroz kosu dok su se uredne četvrtaste bašte Šimširove ulice gubile ispod njega, smanjujući se velikom brzinom u svojevrstan pačvork zelenog i crnog, i svaka pomisao na Ministarstvo izbrisa mu se iz uma, kao da su pod naletom vazduha oduvane iz njegove glave. Osećao se kao da će mu srce pući od zadovoljstva: ponovo leti, leti što dalje od Šimširove ulice, kao što je maštao čitavo leto, ide svom domu... na nekoliko veličanstvenih trenutaka činilo se kao da su svi njegovi problemi utonuli u ništavilo, sasvim beznačajni pod nepreglednim zvezdanim nebom.

– Skreni naglo levo, naglo levo, neki Normalac gleda gore! – viknu Ćudljivko iza njega. Tonks skrenu, a Hari za njom, posmatrajući svoj kovčeg kako se mahnito klati ispod njene metle. – Treba nam veća visina... popnimo se još pola kilometra!
Harijeve oči počeše da suze od hladnoće dok su jezdili naviše. Nije mogao da vidi ispod sebe ništa osim sitnih tačkica svetla koje su predstavljale farove kola i ulične svetiljke. Dva sićušna svetla mogla su da budu i farovi teča Vernonovih kola...

Darslijevi se sada verovatno već vraćaju svojoj praznoj kući, ispunjeni besom zbog nepostojećeg takmičenja za najbolji travnjak... i Hari se naglas nasmeja na tu pomisao, ali glas mu zagluši lepetanje odora ostalih letača, škripanje nosila koja su pridržavala njegov kovčeg i kavez, i fijuk vetra u ušima dok su brzali kroz vazduh. Mesecima se nije osetio ovoliko živim, niti ovoliko srećnim.
– Južno! – povika Ludooki. – Grad pred nama!
Oni skrenuše udesno, kako bi izbegli da prelete direktno iznad treperave paukove mreže svetala ispod njih.
– Skrenite jugoistočno i nastavite da se penjete u visinu, vidim tamo jedan nizak oblak u kome možemo da se sakrijemo! – viknu Ćudljivko.
– Nećemo ići kroz oblake! – povika Tonks ljutito. – Skroz ćemo se skvasiti, Ludooki!
Hariju je laknulo kada ju je čuo da to kaže. Već je počinjao da gubi osećaj u šakama, svijenim oko drške njegove Vatrene strele. Bilo mu je žao što se nije setio da navuče jaknu – počinjao je da se trese.
Malo-malo pa bi promenili kurs, rukovodeći se uputstvima Ludookog. Hari je čkiljio, suočen s naletom ledenog vetra, od kojeg su uši počele da ga bole. Koliko je mogao da se seti, samo mu je još jednom prilikom bilo ovako hladno na metli, tokom utakmice kvidiča protiv Haflpafa za vreme njegove treće godine na Hogvortsu, a koja se igrala usred oluje. Njegova pratnja je kružila oko njega poput gomile džinovskih

ptica grabljivica. Hari je izgubio svaki pojam o vremenu. Pitao se koliko dugo već lete; činilo mu se da je prošlo sat vremena.
– Skrećemo jugozapadno! – viknu Ćudljivko. – Hoćemo da izbegnemo autoput! Hari je sada bio toliko smrznut, da je čežnjivo razmišljao o udobnoj, suvoj
unutrašnjosti kola koja su promicala ispod njih, a onda, još čežnjivije, pomisli na flu-prašak. Možda je tumbanje kroz ognjišta i bilo neprijatno, ali mu je makar bilo toplo među plamenovima... Kingsli Okovgrom prolete pored njega, a njegova crna ćela i minđuša diskretno su se presijavali na mesečini... sada je Emelina Vens bila s njegove desne strane, s isukanim štapićem u ruci, gledajući levo-desno... a zatim i ona prelete preko njega, da bi je zamenio Sterdžis Podmor...
– Bilo bi pametno da se malo vratimo unazad, tek da se osiguramo da nas niko ne prati! – povika Ćudljivko.
– JESI LI TI BRE LUD, LUDOOKI? – vrisnu Tonks s pročelja. – Svi smo se sledili na ovim metlama! Ako nastavimo da skrećemo s putanje, nećemo stići tamo do iduće nedelje! Uostalom, samo što nismo stigli!
– Vreme je da počnemo s prizemljenjem! – dopre do njega Lupinov glas. – Hari, prati Tonks!
Hari poče da ponire za njom. Zaputiše se ka najvećoj skupini svetala koju je dotad video. Bila je to ogromna izukrštana masa, prepuna svetlećih linija i raskrsnica, pomešanih s delovima potpunog crnila. Leteli su sve niže i niže, dok Hari nije uspeo da razazna pojedinačne farove i ulične svetiljke, dimnjake i televizijske antene. Silno je želeo da sleti na tlo, mada mu se činilo da će neko morati da ga odmrzava s njegove metle.
– Eto nas! – povika Tonks, i nekoliko trenutaka kasnije ona slete.
Hari se spusti tik pored nje i sjaha s metle na proplanku nekošene trave usred malenog trga. Drhteći, Hari se osvrnu oko sebe. Garave fasade okolnih kuća nisu obećavale dobrodošlicu. Neke od njih su imale polomljene prozore koji su tupo svetlucali pod svetlom uličnih lampi, sa mnogih vrata boja se ljuštila, a ispred nekoliko ulaznih stepeništa stajale su gomile đubreta.
– Gde smo to mi? – upita Hari, ali mu Lupin tiho reče: – Sačekaj koji minut. Ćudljivko je hladnim prstima preturao po odori.
– Evo ga – promrmlja on, podižući visoko u vazduh nešto što je ličilo na srebrni upaljač za cigarete, i pritisnu dugme na njemu.
Najbliža ulična svetiljka ugasi se uz prasak. On ponovo pritisnu Ugasivač, i sledeća lampa se ugasi. Nastavio je da pritiska dok sve ulične svetiljke na trgu nisu bile ugašene, te je jedino svetlo dopiralo kroz prozore prekrivene zavesama i od srpastog meseca iznad njihovih glava.
– Pozajmio sam ga od Dambldora – zareža Ćudljivko, strpavši Ugasivač u džep. – On će se pobrinuti za sve Normalce koji gledaju kroz prozor, vidiš? Hajde sada, brzo.
Ćudljivko uze Harija za ruku i povede ga travnatom poljanom, pa preko ulice do

trotoara. Lupin i Tonks su ih u stopu pratili, noseći Harijev kovčeg između sebe, okruženi ostalim pripadnicima garde s isukanim štapićima.
S gornjeg prozora najbliže kuće dopiralo je prigušeno bubnjanje muzičkog stuba. Iz pravca gomile nabreklih kesa za đubre, nagomilanih odmah iza slomljene kapije, osećao se oštar miris istrulelog smeća.
– Ovde – promrmlja Ćudljivko, gurnuvši parče pergamenta ka Harijevoj Razočaranoj ruci, prinevši vrh svog upaljenog štapića ka njemu, kako bi osvetlio napisane reči. – Brzo pročitaj i upamti.
Hari spusti pogled na list papira. Uzak rukopis bio mu je maglovito poznat. Na njemu je pisalo:

Sedište Reda Feniksa može se naći u Ulici Grimold broj 12 u Londonu.

4. Ulica Grimold, broj dvanaest


– Šta je to Red Fe...? – poče Hari.

– Ne ovde, dečače! – zareža Ćudljivko. – Sačekaj da uđemo!
On uze komadić pergamenta iz Harijeve ruke i zapali ga vrhom svog štapića. Dok se poruka uvijala u plamenovima i polako padala na tlo, Hari se ponovo osvrnu na obližnje kuće. Stajali su ispred broja jedanaest. Pogleda nalevo i spazi broj deset. Zdesna je pak bio broj trinaest.
– Ali gde je...?
– Razmisli o onome što si upravo memorisao – reče Lupin tiho.
Hari razmisli, i samo što se setio dela o Ulici Grimold broj dvanaest između brojeva jedanaest i trinaest pojaviše se izubijana vrata, a ubrzo za njima prljavi zidovi i prašnjavi prozori. Kao da se između dve zgrade naduvala još jedna, izguravši sebi s puta kuće s obe strane. Hari je zijao u nju. Muzički stub u broju jedanaest nastavio je ritmično da bubnja. Očigledno, Normalci u kući ništa nisu osetili.

– Hajde, požuri – zareža Ćudljivko, gurnuvši Harija s leđa.
Hari se pope uz trošne kamene stepenike, zureći u tek materijalizovana vrata. Njihova crna farba bila je izlizana i izgrebana. Srebrni zvekir bio je u obliku izuvijane

zmije. Nije bilo nikakve ključaonice, niti proreza za pisma.

Lupin izvuče štapić i jedanput udari po vratima. Hari začu mnogo glasnih, metalnih škljocaja i nešto nalik na čangrljanje lanaca. Vrata se uz škripu otvoriše.
– Brzo uđi, Hari – prošaputa Lupin – ali ne idi predaleko unutra, i ništa ne diraj. Hari zakorači preko praga u gotovo potpunu tminu predvorja. Namirisao je vlagu,

prašinu i sladunjav zadah truleži: čitavo mesto ostavljalo je dojam napuštene zgrade. On se osvrnu preko ramena i vide ostale kako ulaze za njim, Lupin i Tonks noseći njegov kovčeg i Hedvigin kavez. Ćudljivko je stajao na najvišem stepeniku ispred vrata, oslobađajući kugle svetlosti koje je Ugasivačem ukrao iz uličnih lampi. One odleteše nazad do sijalica, i ceo trg iznenada obasja narandžasta svetlost, pre nego što Ćudljivko kroči unutra i zatvori ulazna vrata za sobom, tako da predvorje utonu u potpunu tminu.
– Evo...
On potapša Harija po glavi svojim štapićem. Hari ovoga puta oseti kao da mu niz leđa curi nešto toplo, i shvati da mora da je upravo oslobođen Razočaravalačke čini.
– Sada svi ostanite mirni, da obezbedim malo svetlosti ovde – prošaputa Ćudljivko.
Prigušeni glasovi ostalih odzvanjali su čudnovato zloslutno u Hariju. Činilo mu se kao da su ušli u kuću osobe na samrti. On začu mek siktav zvuk, a onda starinske plinske lampe duž zidova polako oživeše, bacajući treperavu, nestvarnu svetlost po oljuštenim tapetima i pohabanom tepihu dugačkog, sumornog hodnika, gde je paučinasti luster osvetljavao od starosti pocrnele portrete koji su ukrivo visili po zidovima. Hari začu trčkaranje ispod podnih dasaka. I luster i svećnjak na obližnjem rasklimatanom stolu bili su u obliku zmija.
Začuše se užurbani koraci, i Ronova majka, gospođa Vizli, izjuri na vrata na drugom kraju predvorja. Dok im se hitro približavala zračila je dobrodošlicom, mada je Hari primetio da je mršavija i bleđa nego prošli put kad ju je video.
– Oh, Hari, baš je divno što te vidim! – prošaputa ona, privukavši ga u rebrolomni zagrljaj, a zatim ga udalji od sebe na rukohvat i kritički mu objasni: – Deluješ mršavo. Treba da te nahranimo, ali bojim se da ćeš morati da sačekaš do večere.

Zatim se okrete grupici čarobnjaka iza njega i užurbanim glasom šapnu: – Upravo je stigao, sastanak je već počeo.
Čarobnjaci iza Harija redom zažagoriše zainteresovano i uzbuđeno, i prođoše pored njega ka vratima kroz koja je gospođa Vizli upravo ušla. Hari krenu za Lupinom, ali ga gospođa Vizli zadrža.
– Ne, Hari, sastanak je isključivo za članove Reda. Ron i Hermiona su gore, možeš s njima da sačekaš kraj sastanka, a onda ćemo da večeramo. I govori tiho dok si u hodniku – dodade ona hitrim šapatom.
– Zašto?
– Da se ništa ne bi probudilo.

– Kako to misl...?

– Objasniću ti kasnije, moram da požurim. Trebalo bi da sam na sastanku – samo da ti pokažem gde ćeš spavati.
Stavivši kažiprst na usne, ona ga na prstima povede pored ogromnih, dugačkih, od moljaca izjedenih zavesa. Hari je pretpostavljao da se iza njih nalaze još jedna vrata. Zatim prođoše pored velikog stalka za kišobrane, koji je izgledao kao da je napravljen od trolovske noge, pre nego što se popeše uz mračno stepenište, prošavši pored reda odsečenih smanjenih glava izdignutih na postoljima duž zida. Približivši se da ih ispita, Hari shvati da su glave pripadale kućnim vilenjacima. Sve do jedne su imale identičan nos nalik prasećoj njušci.
Harijeva zbunjenost rasla je sa svakim njegovim korakom. Šta, za ime sveta, traže u kući koja izgleda kao da pripada nekom od Najmračnijih čarobnjaka?
– Gospođo Vizli, šta...?
– Ron i Hermiona će ti sve objasniti, dušice, ja stvarno moram da idem – prošaputa gospođa Vizli rasejano. – Eto... – stigli su do drugog sprata. – ... tvoja soba je kroz vrata desno. Pozvaću te kada sve bude gotovo.
I ona žurno strča nazad niz stepenice.
Hari pređe preko oronulog hodnika, okrenu kvaku u obliku zmijske glave, i otvori vrata.
Na tren obuhvati prizor sumorne spavaće sobe s dva kreveta i visokom tavanicom, a onda se začu glasan cvrkut, praćen još glasnijim krikom, i vidno polje mu potpuno ispuni velika količina izuzetno guste kose. Hermiona mu se baci u zagrljaj, gotovo ga oborivši, dok je Ronova sićušna sova, Prasvidžen, uzbuđeno kružila oko njihovih glava.
– HARI! Rone, stigao je, Hari je stigao! Nismo te čuli kad si ušao! Oh, kako si? Jesi li dobro? Da li si ljut na nas? Kladim se da jesi, znam da su naša pisma bila beskorisna – ali ništa nismo smeli da ti kažemo. Dambldor nas je naterao da se zakunemo da nećemo, oh, a imamo toliko toga da ti ispričamo, a i ti nama, o dementorima! Kada smo čuli... i to saslušanje u Ministarstvu – to je prosto skandalozno, sve sam lepo proverila u knjigama, ne mogu da te izbace iz škole, ne smeju, postoji stavka u Dekretu o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva, koja određuje korišćenje magije u situacijama kad je nečiji život u opasnosti...
– Pusti čoveka da diše, Hermiona – reče Ron kezeći se, i zatvori vrata za Harijem. Činilo se da je porastao još nekoliko centimetara za ovih mesec dana koliko se nisu videli, zbog čega je izgledao viši i krakatiji no ikad, iako su mu dugački nos, jarkocrvena kosa i pegice na licu ostali isti.
Još uvek ozarena od sreće, Hermiona pusti Harija, ali pre nego što je stigla još nešto da zausti začu se mek fijuk, i nešto belo dolete s vrha mračnog ormana i nežno se spusti na Harijevo rame.
– Hedviga!

Dok ju je Hari gladio po perju, snežnobela sova škljocnu kljunom i u znak pažnje mu gricnu uvo.
– Potpuno je poludela – reče Ron. – Samo što nas nije ubila kljucanjem kada je donela tvoje poslednje pismo, vidi samo ovo...
On pokaza Hariju kažiprst svoje desne šake, na kome se nalazila napola zarasla, ali očigledno duboka posekotina.
– O, da – reče Hari. – Izvinite zbog toga, ali sam zahtevao odgovore, znate...
– A mi smo hteli da ti ih damo, druže – reče Ron. – Hermiona je izludela, stalno je ponavljala da ćeš da učiniš nešto glupo i sumanuto ako ostaneš zarobljen tamo sasvim sâm, bez ikakvih vesti, ali nas je Dambldor naterao da se...
– ... zakunete da mi ništa nećete reći – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Da, Hermiona mi je već rekla.
Toplina koja ga je obuzela pred prizorom njegovih najboljih prijatelja ugasi se, a nešto ledeno poplavi mu stomak. Iznenada – posle mesec dana čežnje da ih vidi – najviše je želeo da ga Ron i Hermiona ostave samog.
Nasta napeta tišina, tokom koje je Hari gotovo mahinalno mazio Hedvigu, ne gledajući u njih dvoje.
– Izgleda da je mislio da će tako biti najbolje – reče Hermiona gotovo bez daha. – Dambldor, to jest.
– Aha – reče Hari. Primetio je da i njene ruke nose tragove Hedviginog kljuna, i da mu nimalo nije žao.
– Pretpostavljam da je mislio da si najbezbedniji s Normalcima... – poče Ron.
– Je li? – reče Hari, podigavši obrve. – Jesu li nekoga od vas dvoje napali dementori ovoga leta?
– Pa, ne... ali baš zato je naredio ljudima iz Reda Feniksa da te neprekidno prate...

Hari oseti kako mu nešto snažno poskoči u stomaku, kao da je upravo promašio
stepenik prilikom silaženja. Dakle, svi su znali da je on pod prismotrom, osim njega.
– Međutim, nije se pokazalo toliko efikasnim, zar ne? – reče Hari, čineći sve da mu glas ostane miran. – Ipak sam morao sâm da se brinem o sebi, je li tako?
– Bio je tako ljut – reče Hermiona, gotovo sa strahopoštovanjem. – Dambldor. Videli smo ga. Kada je saznao da je Mandangus otišao pre kraja svoje smene. Izgledao je zastrašujuće.
– Pa, meni je drago što je otišao – reče Hari ledeno. – Da nije, ne bih bio primoran da koristim magiju, i Dambldor bi me verovatno celo leto zadržao u Šimširovoj ulici.
– Zar se... zar se ne brineš makar malo zbog saslušanja u Ministarstvu magije? – upita Hermiona tiho.
– Ne – prkosno slaga Hari. On im okrenu leđa, osvrćući se oko sebe s Hedvigom koja se zadovoljno ugnezdila na njegovom ramenu, ali činilo se da će mu ova soba teško podići moral. Bila je memljiva i mračna. Jedino je prazna površina platna u

ukrasnom ramu remetila ogoljenost zidova koji su se ljuštili, a Hariju se, dok je prolazio pored njega, učini da čuje nekoga ko vreba van vidokruga, i kikoće se.
– A zašto je Dambldor bio toliko rešen da to krije od mene? – upita Hari, još uvek se svojski trudeći da mu glas ostane neusiljen. – Da li ste se... ovaj... uopšte i potrudili da ga to pitate?
On podiže glavu taman na vreme da spazi kako njih dvoje razmenjuju poglede koji mu rekoše da se ponaša baš kao što su se bojali da će se ponašati. To mu nimalo nije pomoglo da zauzda bes.
– Rekli smo Dambldoru da hoćemo da ti kažemo šta se zbiva – reče Ron. – Stvarno jesmo, druže. Ali on je sada veoma zauzet, videli smo ga samo dvaput otkako smo došli ovamo, a on nije imao mnogo vremena, samo nas je naterao da se zakunemo da ti nećemo otkriti ništa važno kada ti budemo pisali; rekao je da bi sove mogle da budu presretnute.
– Ipak je mogao nekako da me drži u toku, da je to hteo – reče Hari odsečno. – Nemojte mi reći da on ne zna za načine slanja poruka bez sova.
Hermiona baci pogled ka Ronu, a zatim reče: – I ja sam to pomislila. Ali je on hteo da ti ništa ne znaš.
– Možda misli da mi se ne može verovati – reče Hari, posmatrajući izraze njihovih lica.
– Ne budi glup – reče mu Ron, delujući krajnje uznemireno.
– Ili da ne umem da se staram o sebi.
– Naravno da to ne misli! – reče Hermiona zabrinuto.
– Pa zašto sam ja morao da ostanem kod Darslijevih, dok ste vas dvoje mogli da učestvujete u svemu što se ovde zbiva? – upita Hari, a reči su mu ubrzano sustizale jedna drugu, postajući sve glasnije. – Kako to da je vama dvoma dozvoljeno da znate sve što se ovde događa?
– Nije nam dozvoljeno! – prekide ga Ron. – Mama nas ne pušta blizu dok su sastanci, kaže da smo previše mladi...
Ali pre nego što je i sâm postao svestan šta radi, Hari poče da urla.
– DAKLE, NISTE BILI NA SASTANCIMA, VRLO VAŽNO! IPAK, BILI STE OVDE, ZAR NE? IPAK STE BILI ZAJEDNO! JA SAM BIO UTAMNIČEN KOD DARSLIJEVIH ČITAVIH MESEC DANA! A USPEO SAM DA SE IZBORIM S MNOGO OPASNIJIM STVARIMA NEGO VAS DVOJE ZAJEDNO, I DAMBLDOR TO ZNA – KO JE SPASAO KAMEN MUDROSTI? KO SE OSLOBODIO RIDLA? KO VAS JE OBOJE SPASAO OD DEMENTORA?
Svaka gorka i zlovoljna misao koja je Hariju pala na pamet u proteklih mesec dana pokulja sada iz njega: njegova frustriranost zbog odsustva vesti, bolna spoznaja da su oni bili tu zajedno bez njega, bes što se na njega motrilo a da mu to niko nije rekao – sva ta osećanja, kojih se pomalo stideo, napokon raskinuše spone koje su ih sputavale. Hedviga se uplaši od siline buke, i odleprša nazad na vrh ormana.

Prasvidžen zaplašeno zacvrkuta i poče još brže da im zuji oko glava.

– KO JE PROŠAO PORED ZMAJEVA I SFINGI, I SVIH DRUGIH GADNIH STVARI PROŠLE GODINE? KO JE VIDEO NJEGA KAKO SE VRAĆA U ŽIVOT? KO JE MORAO DA MU POBEGNE? JA!
Ron je prosto stajao u mestu, napola otvorenih usta, bez reči, očigledno zatečen, dok je Hermiona izgledala kao da je na ivici suza.
– ALI ZAŠTO BIH JA ZNAO ŠTA SE DEŠAVA? ŠTO BI SE IKO POTRUDIO DA MI KAŽE ŠTA SE ZBIVA?
– Hari, hteli smo da ti kažemo, stvarno jesmo... – poče Hermiona.
– OČIGLEDNO NISTE DOVOLJNO HTELI, INAČE BISTE MI POSLALI SOVU, ALI VAS JE DAMBLDOR NATERAO DA SE ZAKUNETE...
– Pa, i jeste...
– ČETIRI NEDELJE SAM BIO ZAROBLJEN U ŠIMŠIROVOJ ULICI, KRAO NOVINE IZ KANTI ZA ĐUBRE NE BIH LI SAZNAO ŠTA SE TO ZBIVA...
– Nameravali smo...
– PRETPOSTAVLJAM DA STE SE SILNO ZABAVLJALI, JE LI, SVI OKUPLJENI OVDE...
– Nismo, stvarno...
– Hari, stvarno nam je žao! – reče Hermiona očajnički, a oči su joj se caklile od suza. – Potpuno si u pravu, Hari... i ja bih bila besna da se to meni desilo!
Hari je prostreli pogledom, još uvek duboko dišući, a zatim im ponovo okrenu leđa i poče da se šetka levo-desno. Hedviga sumorno huknu s vrha ormana. Nasta dug tajac, koji je prekidala samo žalosna škripa podnih dasaka ispod Harijevih stopala.

– I šta je ovo mesto, uopšte? – obrecnu se on na Rona i Hermionu.
– Glavno sedište Reda Feniksa – odgovori Ron kao iz topa.
– Hoće li se iko potruditi da mi kaže šta je uopšte Red Feniksa...?
– To je tajno društvo – brzo će Hermiona. – Dambldor je glavnokomandujući, on ga je i osnovao. To su ljudi koji su se prošli put borili protiv Znaš-Već-Koga.
– Ko je sve u njemu? – upita Hari, zastavši na tren s rukama u džepovima.
– Pa, gomila ljudi...
– Mi smo ih upoznali jedno dvadesetak – reče Ron – ali mislimo da ih ima više. Hari ih mrko pogleda.
– Dakle? – navaljivao je on, gledajući čas u jedno, čas u drugo.
– Ovaj – reče Ron. – Dakle šta?
– Voldemor! – reče Hari besno, a Ron i Hermiona se trgoše. – Šta se događa? Šta je naumio? Gde se nalazi? Šta preduzimamo da bismo ga zaustavili?
– Već smo ti rekli, Red nam ne dopušta da prisustvujemo njihovim sastancima – reče Hermiona nervozno. – Tako da ne znamo detalje – ali imamo neku uopštenu ideju
– dodade ona žurno, videvši izraz na Harijevom licu.
– Vidiš, Fred i Džordž su izumeli produžne uši – reče Ron. – Stvarno su korisne.

– Produžne...?

– Uši, aha. Samo smo u poslednje vreme prestali da ih koristimo jer je mama saznala i pomahnitala. Fred i Džordž su morali sve da ih sakriju, da ih mama ne bi bacila. Ali smo štošta saznali pomoću njih, pre nego što je mama shvatila šta se zbiva. Znamo da neki članovi Reda uhode poznate Smrtoždere, beleže njihovo kretanje, znaš već...
– Neki od članova rade na regrutovanju novih ljudi u Red... – dodade Hermiona.
– A neki od njih stražare nad nečim – reče Ron. – Stalno govore o smenama straže.

– A da to nisam možda bio ja? – upita Hari sarkastično.
– A, da – reče Ron, s izrazom sporog poimanja na licu.
Hari frknu. On obiđe još jedan krug oko sobe, gledajući svuda sem u Rona i Hermionu. – Pa, šta ste vas dvoje radili, ako vam nije bilo dozvoljeno da prisustvujete sastancima? – zahtevao je on da zna. – Napisali ste mi da ste veoma zauzeti.
– I jesmo – reče Hermiona hitro. – Raščišćavali smo kuću od gamadi, prazna je već godinama i raznorazne živuljke počele su da se množe ovde. Uspeli smo da raščistimo kuhinju, većinu spavaćih soba, a mislim da treba da završimo sa salonom sutr-AAAAUH!
Uz dva glasna praska, Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, stvoriše se niotkuda nasred sobe. Prasvidžen zacvrkuta mahnitije no ikad i odmagli da se pridruži Hedvigi povrh ormana.
– Prestanite s tim! – slabašno će Hermiona blizancima, koji su bili jarkocrvene kose kao Ron, mada zdepastiji i malčice niži od njega.
– Zdravo, Hari – reče Džordž, cereći mu se. – I učinilo nam se da smo čuli tvoj milozvučni glas.
– Ne valja ti da tako zadržavaš bes u sebi, Hari, bolje sve to izbaci napolje – reče Fred, takođe se cereći. – Mislim da ipak ima nekoliko ljudi u krugu od pedesetak kilometara koji te nisu čuli.
– Dakle, vas dvojica ste položili ispit iz Prebacivanja? – upita Hari mrzovoljno.
– S najvišim ocenama – reče Fred, koji je držao nešto što je ličilo na veoma dugačku nit boje mesa.
– Trebalo bi vam manje od trideset sekundi da siđete niza stepenice – reče Ron.
– Vreme su galeoni, batice – reče Fred. – Svejedno, Hari, ometaš nam prijem. Produžne uši – dodade on kao odgovor na Harijeve podignute obrve, i pridiže nit, za koju Hari tad primeti da se proteže do hodnika. – Pokušavamo da čujemo šta se zbiva dole.
– Bolje bi vam bilo da se pripazite – reče Ron, zureći u produžno uvo – jer ako mama ponovo spazi jedno od tih...
– Vredi rizikovati, ovaj sastanak je jedan od važnijih – reče Fred.
Vrata se otvoriše, i na njima se pojavi duga griva crvene kose.

– Oh, zdravo Hari! – veselo reče Džini, Ronova mlađa sestra. – I učinilo mi se da sam čula tvoj glas.
Okrenuvši se ka Fredu i Džordžu, ona reče: – Nema šanse s produžnim ušima, stavila je Neprobojnu čin na kuhinjska vrata.
– Otkud znaš? – upita Džordž snuždeno.
– Tonks mi je rekla kako da otkrijem – odgovori Džini. – Samo baciš nešto ka vratima, i ako to ne uspe da dodirne vrata, ona su Neprobojna. Bacala sam balegobombe na njih s vrha stepeništa, a one bi samo odletele dalje, tako da nema šanse da će produžne uši uspeti da se podvuku ispod vrata.
Fred duboko uzdahnu.
– Šteta. A baš me je interesovalo da saznam šta je stari Snejp naumio.
– Snejp! – brzo će Hari. – On je ovde?
– Aha – reče Džordž, pažljivo zatvorivši vrata i sedajući na jedan od kreveta. Fred i Džini učiniše isto. – Podnosi izveštaj. Strogo poverljivo.
– Som jedan – reče Fred nehajno.
– On je sad na našoj strani – negodovala je Hermiona.
Ron frknu. – To ga ne sprečava da bude som. Kako nas samo gleda svaki put kad se sretnemo.
– Ni Bil ga ne voli – reče Džini, kao da je time diskusija završena.
Hari nije bio siguran da se gnev u njemu potpuno smirio, ali silna žeđ za informacijama sada je nadjačala njegovu potrebu da nastavi da se dere. On utonu u krevet.
– Da li je i Bil ovde? – upita. – Zar on ne radi u Egiptu?
– Prihvatio je kancelarijski posao kako bi mogao da se vrati kući i radi za Red – reče Fred. – Kaže da mu nedostaju grobnice, ali – on se zlobno iskezi – ovaj novi posao ima svoje prednosti.
– Kako to misliš?
– Sećaš se stare dobre Fler Delaker? – upita Džordž. – Zaposlila se u Gringotsu kako bi poprafila sfoje posnafanje ingleskog...
– A Bil joj drži sijaset privatnih časova – zakikota se Fred.
– I Čarli je u Redu – reče Džordž – ali je još uvek u Rumuniji. Dambldor hoće da regrutuje što više stranih čarobnjaka, tako da se Čarli trudi da uspostavi neke kontakte s njima u svojim slobodnim danima.
– Zar ne bi Persi mogao to da uradi? – upita Hari. Poslednje što je čuo o trećem bratu Vizlijevih bilo je da radi u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju Ministarstva magije.
Na te Harijeve reči, svi Vizlijevi i Hermiona razmeniše značajne mučne poglede.
– Šta god radio, ne spominji Persija pred mamom i tatom – reče Ron Hariju nervoznim glasom.
– Zašto?

– Jer svaki put na spomen Persijevog imena tata slomi sve što trenutno drži u rukama, a mama počne da plače – objasni Fred.
– Stvarno je užasno – reče Džini tužno.
– Ja mislim da je sjajno što smo ga se ratosiljali – reče Džordž, s ružnom grimasom koja mu nimalo nije priličila.
– Šta se dogodilo? – upita Hari.
– Persi i tata su se posvađali – reče Fred. – Nikad nisam video tatu da se s nekim tako svađa. Obično je mama ta koja urla.
– Bilo je to prve nedelje po završetku školske godine – reče Ron. – Upravo smo se spremali da dođemo ovamo i pridružimo se Redu. Persi se vratio kući i saopštio nam da je unapređen.
– Mora da se šališ?!
Iako je savršeno dobro znao koliko je Persi ambiciozan, Hari je stekao utisak da se Persi nije baš proslavio svojim prvim poslom u Ministarstvu magije. Persi je napravio prilično veliki previd kada nije primetio da njegovog šefa kontroliše Lord Voldemor (iako Ministarstvo nije poverovalo u to – oni su mislili da je gospodin Čučanj prosto poludeo).
– Da, svi smo se prilično iznenadili – reče Džordž – jer je Persi upao u silne nevolje zbog Čučnja, bio je i pod istragom i šta sve ne. Rekli su da je Persi morao da primeti da je Čučanj malo šenuo, i potom da obavesti nadležne organe. Ali znaš ti Persija, Čučanj ga je postavio da bude glavni, tako da se nije bunio.
– Pa zašto su ga onda unapredili?
– To smo se i mi pitali – reče Ron, koji je izgledao veoma voljan da nastavi uobičajeni razgovor sada kada je Hari prestao da viče. – Došao je kući veoma zadovoljan sobom – čak zadovoljniji nego što je to inače bio, ako to uopšte možeš da zamisliš – i rekao tati da mu je ponuđeno mesto u Fadžovom kabinetu. Stvarno veliki uspeh za nekoga ko je tek pre godinu dana izašao s Hogvortsa: mlađi pomoćnik ministra. Mislim da je očekivao da će tata biti impresioniran.
– Samo što tata nije bio impresioniran – nastavi Fred sumorno.
– Zašto? – upita Hari.
– Pa, čini se da je Fadž jurcao po Ministarstvu pokušavajući da se obezbedi da niko nema nikakvog kontakta s Dambldorom – reče Džordž.
– Vidiš, Dambldor ovih dana nije baš u milosti Ministarstva – reče Fred. – Svi misle da on samo traži nevolju kada priča da se Znaš-Već-Ko vratio.
– Tata kaže kako je Fadž svima stavio do znanja da svako ko stane na Dambldorovu stranu može odmah da raščisti svoj sto – dodade Džordž.
– Problem je u tome što Fadž sumnja na tatu, zna da je prijatelj s Dambldorom, a i oduvek je mislio kako je tata čudak, zbog njegove opsednutosti Normalcima.
– Ali kakve to veze ima s Persijem? – upita Hari, zbunjen.
– Doći ću i do toga. Tata smatra da Fadž hoće Persija među svojim osobljem samo

zato što namerava da ga upotrebi da špijunira sopstvenu porodicu – i Dambldora.

Hari prigušeno zviznu.
– Kladim se da se Persiju to svidelo. Ron se pomalo šuplje nasmeja.
– Potpuno je podivljao. Rekao je – pa, rekao je gomilu užasnih stvari. Rekao je da mora da se nosi s tatinom užasnom reputacijom još otkako se priključio Ministarstvu, da tata nema nikakve ambicije i da smo zato oduvek – znaš već – nemamo mnogo novca, hoću reći...
– Šta? – reče Hari u neverici, a Džini frknu poput besne mačke.
– Znam – reče Ron tihim glasom. – A postalo je još i gore. Rekao je tati da je idiot što trčka za Dambldorom, da se Dambldor sve više uvaljuje u nevolju i da će i tata pasti zajedno s njim, a da on – Persi – zna kome je odan, Ministarstvu. A ako mama i tata žele da postanu izdajnici Ministarstva, on će se postarati da svi saznaju kako on više ne pripada našoj porodici. I te iste večeri spakovao je svoje torbe i otišao. Sada živi ovde, u Londonu.
Hari opsova sebi u bradu. Persi mu se oduvek najmanje dopadao od sve Ronove braće, ali nikad nije ni pomišljao da će ovaj biti u stanju da kaže takve stvari gospodinu Vizliju.
– Mama je otad van sebe – reče Ron. – Znaš već... plače i slično. Otišla je u London da popriča s Persijem, ali joj je on zalupio vrata pred nosem. Ne znam šta radi kad sretne tatu na poslu – verovatno ga ignoriše.
– Ali Persi mora znati da se Voldemor vratio – reče Hari polako. – Nije glup, valjda zna da tvoji mama i tata ne bi rizikovali sve što imaju bez dokaza.
– Da, pa vidiš, i tvoje ime se umešalo u svađu – reče Ron, krišom pogledavši u Harija. – Persi je rekao da je jedini dokaz tvoja reč i... pojma nemam... verovatno mu se ona nije činila dovoljno pouzdanom.
– Persi veoma ozbiljno shvata napise u Dnevnom proroku – reče Hermiona zajedljivo, a svi ostali potvrdno klimnuše glavama.
– O čemu to govorite? – upita Hari, osmotrivši ih sve redom. Svi su ga obazrivo i oprezno posmatrali.
– Zar... zar nisi primao svoje primerke Dnevnog proroka ? – upita ga Hermiona nervozno.
– Da, jesam! – reče Hari.
– Jesi li ih – ovaj – temeljno iščitao? – upita Hermiona, još nervoznije.
– Ne od korice do korice – reče Hari, pravdajući se. – Da su nameravali da izveste bilo šta o Voldemoru, bilo bi na naslovnoj strani, zar ne?
Ostali se trgoše na pomen tog imena. Hermiona žurno nastavi: – Pa, morao bi da ih čitaš stranu po stranu da bi primetio, jer te... ovaj... spominju po nekoliko puta nedeljno.
– Ali primetio bih...

– Ne, ako čitaš samo naslovnu stranu, ne bi – prekinu ga Hermiona, odmahujući glavom. – Ne govorim o velikim člancima. Samo te spomenu, kao da si dežurna pošalica.

– Kako to mi...?
– Stvarno su pakosni, pravo da ti kažem – reče Hermiona usiljeno mirnim glasom.

– Samo nastavljaju tragom Ritinih članaka.
– Ali ona ih više ne piše, zar ne?
– O, ne, ona je održala svoje obećanje; mada, iskreno rečeno, nije baš da je imala izbora – dodade Hermiona zadovoljno. – Ali već je bila postavila temelje za ono što ostali sada pokušavaju da urade.
– A to je šta? – upita Hari nestrpljivo.
– U redu, znaš kako je pisala da se stalno onesvešćuješ, i pričaš kako te boli ožiljak, i slično?
– Da – reče Hari, znajući da neće skoro zaboraviti članke Rite Skiter o sebi.
– Pa, pišu o tebi kao da si neki poremećeni tip, željan da bude u centru pažnje, koji zamišlja da je veliki tragični junak ili nešto slično – reče Hermiona veoma brzo, kao da će Hariju biti manje neprijatno ako bude brže čuo te činjenice. – Stalno provlače podrugljive komentare o tebi. Ako se pojavi neka izmišljena vest, oni kažu nešto u stilu ’priča dostojna i samog Harija Potera’, a ako se neko povredi u nekoj čudnoj nezgodi, napišu ’Nadajmo se da mu neće ostati ožiljak na čelu, inače ćemo biti primorani i njega da obožavamo’...
– Ali ja ne želim da me iko obožava... – poče Hari žustro.
– Znam da ne želiš, Hari – hitro će Hermiona, delujući prestrašeno. – Znam, Hari. Ali zar ne vidiš šta pokušavaju da urade? Hoće da te pretvore u nekog kome se ne može verovati. Fadž stoji iza toga, kladim se u šta hoćeš. Žele da obični čarobnjaci misle kako si ti neki glupi dečak, sprdnja od čoveka, koji priča sumanute priče jer mu se dopada što je popularan i hoće da tako i ostane.
– Ja to nisam tražio – nisam hteo – Voldemor mi je ubio roditelje ! – promuca Hari. – Postao sam čuven jer mi je on pobio porodicu a mene nije mogao! Kome je stalo da bude poznat po tome? Zar ne misliš da bih radije želeo da se to nikada nije...
– Znamo to, Hari – reče Džini iskreno.
– I, naravno, nisu izvestili ni reč o dementorima koji su te napali – nastavi Hermiona. – Neko im je rekao da to zataškaju. To je trebalo da bude velika priča, tako neobuzdani dementori. Nisu čak objavili ni da si prekršio Međunarodni statut o tajnosti. Mislili smo da će makar to pustiti, jer bi se lepo uklopilo u sliku o tebi kao nekom glupavom razmetljivcu. Mislimo da čekaju da te izbace, a onda će da iskoriste priliku i navale sa svim tim – hoću reći, ako te izbace, naravno – dodade ona žurno. – Stvarno ne bi trebalo da te izbace, ne ako se budu pridržavali sopstvenih zakona, jer nemaju osnova za slučaj protiv tebe.
Ponovo su se vratili na temu saslušanja, a Hari nije hteo da razmišlja o tome. On

poče da smišlja novu temu za razgovor, ali mu trud uštede zvuk koraka koji je dopirao

gornjeg stepeništa.
– O, ne.
Fred iz sve snage cimnu produžno uvo. Začu se još jedan glasan prasak, i on i Džordž nestadoše. Koji trenutak kasnije, gospođa Vizli se pojavi na vratima spavaće sobe.
– Sastanak je gotov, sada možete da siđete i večerate. Svi umiru od želje da te vide, Hari. A ko je ostavio one silne balegobombe ispred kuhinjskih vrata?
– Krukšenks – reče Džini, i ne porumenevši. – Obožava da se igra s njima.
– Aha – reče gospođa Vizli – pomislila sam da ih je možda ostavio Kričer, on stalno radi takve čudne stvari. Samo, ne zaboravite da tiho govorite dole u hodniku. Džini, prljave su ti ruke, šta li si to radila? Molim te, idi ih operi pre večere.
Džini se nakezi ostalima i izađe iz sobe za majkom, ostavivši Harija samog s Ronom i Hermionom. Oboje su ga obazrivo posmatrali, kao da se boje da će ponovo početi da viče, sad kad su svi drugi otišli. Čim ih je video toliko nervozne, Hari se malčice posrami.
– Čujte... – promrmlja on, ali Ron odmahnu glavom, a Hermiona tiho reče: – Znali smo da ćeš biti ljut, Hari, ne krivimo te, ali moraš da razumeš da smo zaista pokušali da ubedimo Dambldora...
– Da, znam – reče Hari kratko.
On potraži temu koja ne bi uključivala njihovog direktora, jer bi i najmanja pomisao na Dambldora učinila da se gnev u njemu ponovo razbukti.
– Ko je Kričer? – upita.
– Kućni vilenjak koji živi ovde – reče Ron. – Pravi fijuk. Nikad nisam upoznao nijednog njemu sličnog.
Hermiona se namršti na Rona.
– On nije fijuk, Rone.
– Njegova životna ambicija je da mu odseku glavu i stave je na ploču na zidu, baš kao što su uradili i njegovoj majci – reče Ron iznervirano. – Da li je to normalno, Hermiona?
– Pa... pa, ako i jeste pomalo čudan, to nije njegova krivica.

– Hermiona još nije digla ruke od UBLJUV-a.

– Ne zove se UBLJUV! – reče Hermiona vatreno. – To je Udruženje boraca za ljudska prava ugroženih vilenjaka. I nisam u pitanju samo ja, Dambldor kaže da bismo svi trebali da budemo ljubazni prema Kričeru.
– Da, da – reče Ron. – Hajde, idemo, umirem od gladi.
On ih povede kroz vrata u hodnik, ali pre nego što su stigli da se spuste niza stepenice...
– Stani malo! – prodahta Ron, ispruživši ruku da zaustavi Harija i Hermionu pre

nego što načine još jedan korak. – Još uvek su u predvorju, možda ćemo uspeti nešto da čujemo.
Njih troje pažljivo proviriše iznad ograde na stepenicama. Sumorno predvorje bilo je prepuno veštica i čarobnjaka, uključujući celu Harijevu gardu. Nešto su se uzbuđeno došaptavali. U samom centru grupice Hari spazi tamnu, masnu kosu i istaknut nos svog najomraženijeg nastavnika na Hogvortsu, profesora Snejpa. Hari se nagnu preko ograde. Bio je veoma zainteresovan da otkrije šta Snejp traži u Redu Feniksa...
Tanka nit boje mesa spusti se Hariju pred oči. Podigavši pogled, on vide Freda i Džordža na spratu iznad kako pažljivo spuštaju produžno uvo ka gomili ljudi u polutami ispod njih. Međutim, trenutak kasnije, oni skupa krenuše ka ulaznim vratima i nestadoše s vidika.
– Prokletstvo – začu Hari Freda kako šapuće, dok je ponovo namotavao produžno uvo naviše.
Začuše ulazna vrata kako se otvaraju, a zatim zatvaraju.
– Snejp nikada ne jede ovde – reče Ron tiho Hariju. – Hvala bogu. Ajde, idemo.
– I ne zaboravi da tiho govoriš dole u hodniku, Hari – prošaputa Hermiona.
Dok su prolazili pored prepariranih glava kućnih vilenjaka poređanih duž zida, videše Lupina, gospođu Vizli i Tonks kod ulaznih vrata, kako magijom zatvaraju njihove mnogobrojne brave i reze za onima koji su upravo otišli.
– Mi ćemo jesti dole u kuhinji – prošaputa gospođa Vizli, susrevši ih u podnožju stepenica. – Hari, dušo, ako bi bio ljubazan da na prstima prođeš kroz hodnik na ova vrata ovamo...
TRAS!
– Tonks! – povika gospođa Vizli očajno, okrenuvši se da pogleda iza sebe.
– Žao mi je! – zavapi Tonks, koja je ležala ispružena na podu. – To je zbog onog glupavog stalka za kišobrane, ovo je drugi put da sam se spotakla o...
Ali njene dalje reči zagluši užasan prodorni krik od koga se ledila krv u žilama. Od moljaca izjedene somotske zavese pored kojih je Hari ranije prošao
razmakoše se, ali se iza njih nisu nalazila vrata. Na delić sekunde Hariju se učini da gleda kroz prozor, prozor sa čije se druge strane nalazi starica s crnom kapom koja vrišti i krešti kao da je neko muči – a onda shvati da je to samo portret u prirodnoj veličini, ali najrealističniji i najneprijatniji portret koji je ikad u životu video.
Starica je balavila, kolutajući očima, a žuta koža lica rastezala joj se dok je vrištala. Duž celog predvorja iza njih, i drugi portreti se probudiše te počeše i oni da urlaju, tako da Hari zatvori oči i pokri uši rukama usled nesnosne buke.
Lupin i gospođa Vizli jurnuše napred i pokušaše da namaknu zavese preko starice, ali one nisu htele da se navuku, a ova zakrešta glasnije no ikad, podigavši šake s kandžama kao da namerava da im izgrebe lica.
– Đubrad! Ološu! Leglo prljavštine i pogani! Mešanci, mutanti, nakaze, gubite

se odavde! Kako se usuđujete da opoganite kuću mojih predaka...

Tonks se stalno iznova izvinjavala, sklanjajući ogromnu, tešku trolovu nogu s poda. Gospođa Vizli odustade od pokušaja da navuče zavese i rastrča se tamo-amo po celom predvorju, usput Ošamućujući sve ostale portrete svojim čarobnim štapićem. Utom čovek duge crne kose izlete na vrata preko puta Harija.
– Umukni, užasna stara veštičaro, UMUKNI! – zagrme on, zgrabivši zavesu koju je gospođa Vizli ispustila.
Lice starice preblede.
– Tiiii! – stade ona da zavija, iskolačivši oči na sam prizor tog čoveka. – Izdajniče roda svoga, izrode, sramoto moje krvi i mesa!
– Rekao sam – ti – da – UĆUTIŠ! – zaurla čovek, i uz nadljudski napor on i Lupin uspeše ponovo da navuku zavese.
Staričina vriska zamre, a predvorjem zavlada tišina.
Neznatno zadihan, sklanjajući svoju dugu tamnu kosu s očiju, Harijev kum Sirijus okrenu se ka njemu.
– Zdravo, Hari – reče on sumorno – vidim da si upoznao moju majku.

5. Red Feniksa


– Tvoju...?

– Moju dragu staru mamu, da – reče Sirijus. – Već mesec dana pokušavamo da je skinemo odatle, ali mislimo da je stavila Trajnolepljivu čin na poleđinu platna. Idemo dole, brzo, pre nego što se svi opet probude.
– Ali šta portret tvoje majke traži ovde? – upita Hari zblanuto, dok su izlazili iz predvorja i spuštali se uskim stepeništem na niži sprat.
– Zar ti niko nije rekao? Ovo je kuća mojih roditelja – reče Sirijus. – Ali ja sam poslednji živi potomak Blekovih, tako da sada pripada meni. Ponudio sam je Dambldoru kao sedište – što je jedina korisna stvar koju sam mogao da učinim do sada.
Hari, koji je očekivao bolju dobrodošlicu, primeti koliko je Sirijusov glas krut i ogorčen. On otprati svog kuma do podnožja stepenica i kroz vrata koja su vodila do kuhinje u podrumu.
Tu je bilo tek za nijansu manje sumorno nego u predvorju na spratu iznad nje. Bila je to soba nalik pećini, grubih kamenih zidova. Najveći deo svetlosti dopirao je iz velikog ognjišta u samom ćošku sobe. U vazduhu je visila izmaglica duvanskog dima,

nalik na borbenu dimnu zavesu, kroz koju su se nazirala obličja teških gvozdenih šerpi i tiganja koji su visili s mračne tavanice. Soba je bila pretrpana brojnim stolicama koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na prnje. Na udaljenom kraju stola, gospodin Vizli i njegov najstariji sin Bil tiho su razgovarali, domunđavajući se.

Gospođa Vizli se nakašlja. Njen muž, mršavi, proćelavi riđokosi čovek koji je nosio naočare s rožnatim okvirima, osvrnu se i skoči na noge.
– Hari! – povika gospodin Vizli, požurivši napred da se pozdravi, žustro se rukujući sa njim. – Baš lepo što te vidim!
Preko njegovog ramena Hari vide Bila, koji je još uvek vezivao svoju dugu kosu u konjski rep, kako užurbano savija rolne pergamenta koje su ostale na stolu.
– Jesi li dobro putovao, Hari? – povika Bil, pokušavajući da prikupi dvanaest svitaka odjednom. – Znači, Ludooki te nije terao da dolaziš ovamo preko Grenlanda?
– Pokušao je – reče Tonks pojurivši da pomogne Bilu, i istog trena obori sveću na poslednji svitak pergamenta. – O, ne... izvini...
– Evo, dušice – reče gospođa Vizli pomalo razdraženo i popravi nagoreli pergament pokretom štapića. Pod svetlošću bleska koji je izazvala čin gospođe Vizli, Hari na tren opazi nešto nalik planu zgrade.
Gospođa Vizli primeti njegov pogled. Zgrabi plan sa stola i ubaci ga u Bilove već pretrpane ruke.
– Ovakve stvari bi trebalo raščistiti odmah po završetku sastanka – obrecnu se ona pre nego što je odjurila ka starinskom kredencu, iz kojeg poče da vadi tanjire za večeru.
Bil izvadi svoj štapić, promrmlja: – Evanesko! – i svici nestadoše.
– Sedi, Hari – reče Sirijus. – Upoznao si Mandangusa, zar ne?
Stvar za koju je Hari pomislio da je hrpa prnja dugačko i hroptavo zahrka, a zatim se uz trzaj probudi.
– Je l’ to nek’o rek’o moje ime? – promrmlja Mandangus sanjivo. – Slažem se sa Sirijusom... – on podiže veoma prljavu ruku uvis, kao da glasa, dok su mu naduvene, zakrvavljene oči još uvek bile mutne.
Džini se zakikota.
– Sastanak je gotov, Dang – reče Sirijus, kada su svi seli oko njega za sto. – Hari je stigao.
– A? – Mandangus je blentavo zurio u Harija kroz svoju zamršenu riđu kosu. – Bokca mu, vid’ stvarno. Aha... jesi l’ dobro, ’Ari?
– Da – reče Hari.
Mandangus nervozno opipa džepove i dalje zureći u Harija, i izvuče čađavu crnu lulu. Nagurao ju je sebi u usta, pripalio je vrhom svog štapića, i duboko povukao iz nje. U roku od nekoliko sekundi bio je potpuno obavijen velikim talasastim oblacima

zelenkastog dima.

– Dugujem ti ’zvinjenje – zahropta glas iz središta smrdljivog oblaka.
– Mandanguse, poslednji put ti kažem – povika gospođa Vizli – molila bih te da ne pušiš tu stvar u kuhinji, a pogotovu ne za vreme jela!
– Ah – reče Mandangus. – Važi se. Izvini, Moli.
Kada Mandangus vrati lulu u džep, oblak dima nestade, ali je u sobi i dalje ostao oštar miris spaljenih čarapa.
– A ako želite večeru pre ponoći, moraćete da mi pomognete – obrati se gospođa Vizli prisutnima. – Ne, ti sedi tu gde jesi, Hari, dušice, imao si dug i naporan put.
– Kako mogu da ti pomognem, Moli? – upita Tonks spremno, krenuvši ka njoj. Gospođa Vizli je oklevala, puna zebnje.
– Ovaj... ne, u redu je, Tonks, i ti se odmori, dovoljno si učinila za danas.
– Neka, neka, hoću da pomognem! – reče Tonks veselo, srušivši stolicu dok je hitala ka kredencu iz kojeg je Džini vadila pribor za jelo.
Uskoro je niz velikih teških noževa seckao meso i povrće sam od sebe, pod nadzorom gospođe Vizli, dok je sama gospođa Vizli mešala kotao nad vatrom, a ostali su vadili tanjire, pehare i hranu iz ostave. Hari je ostao za stolom sa Sirijusom i Mandangusom, koji je još uvek žalostivo piljio u njega.
– Jesi l’ viđeo staru Figi od ondak? – upita.
– Ne – reče Hari. – Nikoga nisam video.
– Vidiš, ne bi ja otiš’o – poče Mandangus molećivim tonom, nagnuvši se napred – al’ sam naiš’o na poslovnu priliku...
Hari oseti kako mu se nešto očešalo o kolena i trže se, ali bio je to samo Krukšenks, Hermionin krivonogi riđi mačak, koji obiđe oko Harijeve noge predući, a zatim skoči Sirijusu u krilo i tu se sklupča. Sirijus ga rasejano počeša iza uva i okrenu se ka Hariju, još uvek mrkog lica.
– Da li si lepo proveo leto do sada?
– Ne, bilo je očajno – reče Hari.

– Lično govoreći, ne znam na šta se uopšte žališ.

– Šta? – upita Hari s nevericom.
– Ja sâm bih radosno pozdravio napad dementora. Smrtonosna borba za sopstvenu dušu sasvim bi mi lepo razbila monotoniju. Misliš da je tebi bilo loše, ali ti si makar mogao da izlaziš i da se šetkaš, malo da protegneš noge, upadneš u par kavgi... Ja sam čitavih mesec dana zarobljen u četiri zida.
– Otkud to? – upita Hari mršteći se.
– Jer me Ministarstvo magije još uvek progoni, a Voldemor je do sada već saznao da sam animagus, Crvorep mu je zasigurno rekao, tako da je moja vajna kamuflaža sada potpuno beskorisna. Ne mogu mnogo toga da učinim za Red Feniksa... ili bar Dambldor tako misli.

U pomalo ravnodušnom tonu kojim je Sirijus izgovorio Dambldorovo ime bilo je nečega što Hariju stavi do znanja da ni Sirijus nije bio zadovoljan direktorom Hogvortsa. Harija iznenada preplavi osećaj prisnosti s njegovim kumom.

– Ti makar znaš šta se zbiva – reče on, pokušavajući da ga uteši.
– O, da – uzvrati Sirijus sarkastično. – Slušam Snejpove izveštaje, i moram da trpim sve njegove zlurade nagoveštaje kako on tamo napolju rizikuje svoj život dok ja čuvam ovde svoju zadnjicu i odmaram se udobno smešten... i stalno me zapitkuje kako napreduje raščišćavanje...
– Kakvo raščišćavanje? – upita Hari.
– Pokušavam da ovo mesto osposobim za ljudski boravak– reče Sirijus, mahnuvši rukom po sumornoj kuhinji. – Već deset godina ovde niko nije živeo, još otkako je moja draga majka umrla, sem ukoliko ne računaš njenog starog kućnog vilenjaka, a i on je šenuo – ništa nije počistio već godinama.
– Sirijuse – reče Mandangus, koji izgleda nije obraćao pažnju na razgovor, ali je trenutno proučavao jedan od praznih pehara. – Je l’ ovo ođe čisto srebro, druže?
– Da – odgovori Sirijus, osmotrivši pehar s gađenjem. – Najfinije goblinsko kovano srebro iz petnaestog veka, s ugraviranim grbom porodice Blek.
– Mada, to se dadne skinut’ – promrmlja Mandangus, glancajući ga svojim rukavom.
– Frede – Džordže – NE, SAMO IH DONESITE! – vrisnu gospođa Vizli.
Hari, Sirijus i Mandangus se osvrnuše, i u deliću sekunde odskočiše od stola. Fred i Džordž su začarali veliki kotao čorbe, gvozdenu bocu krem-piva i tešku drvenu dasku za sečenje, sa sve nožem, da prolete kroz vazduh ka njima. Čorba prokliza duž celog stola i zaustavi se baš na ivici, ostavivši dugačak crn nagoreo trag po drvenoj površini. Flaša krem-piva pade na sto uz tresak, prosuvši svoj sadržaj na sve strane. Veliki nož za hleb skliznu sa daske za sečenje i zabi se vrhom tačno na mesto gde je do pre par trenutaka bila Sirijusova šaka, zlokobno se tresući.
– ZA IME BOŽJE! – vrisnu gospođa Vizli. – NIJE BILO POTREBE – VEĆ MI JE DOSTA OVOGA – TO ŠTO VAM JE SADA DOZVOLJENO DA KORISTITE MAGIJU NE ZNAČI DA MORATE DA VADITE ŠTAPIĆE ZBOG SVAKE SITNICE!
– Samo smo pokušavali da malo uštedimo na vremenu! – reče Fred, žureći da iščupa nož iz stola. – Izvini Sirijuse, druže... nisam nameravao da...
Hari i Sirjus su se grohotom smejali: Mandangus, koji je pao poleđuške sa sve stolicom, psovao je dok se pridizao na noge. Krukšenks gnevno frknu i jurnu ispod kredenca, odakle su njegove velike žute oči sijale u mraku.
– Dečaci – reče gospodin Vizli, prenoseći čorbu nazad ka sredini stola – vaša majka je u pravu, trebalo bi da pokažete osećaj odgovornosti, sada kada ste postali punoletni...
– Niko od vaše braće nije pravio ovakve nevolje! – besnela je gospođa Vizli na

blizance, treskajući novom flašom krem-piva o sto, prosuvši gotovo isto koliko i oni.

– Bil nije imao potrebu da se Prebacuje na svakih par metara! Čarli nije bacao čini na sve što mu dođe pod ruku! Persi...
Ona zaćuta, pogledavši bez daha u svog muža, čiji se izraz lica iznenada udrvenio.

– Hajde da jedemo – brzo reče Bil.
– Večera divno izgleda, Moli – reče Lupin, kutlačom joj sipajući čorbu u tanjir i dodajući joj ga preko stola.
Nakon što su svi posedali i prihvatili se jela, nekoliko minuta vladala je potpuna tišina izuzev čangrljanja tanjira i escajga, i škripe stolica. Zatim se gospođa Vizli okrenu ka Sirijusu.
– Sirijuse, htela sam da ti kažem da smo otkrili kako je nešto zarobljeno u pisaćem stolu u salonu, te on neprekidno zvecka i podrhtava. Naravno, možda je u pitanju samo bauk, ali mislim da bi trebalo da zamolimo Alastora da baci pogled na sto, pre nego što ga pustimo napolje.
– Kako god kažeš – reče Sirijus nezainteresovano.
– A i zavese su pune kalaštura – nastavi gospođa Vizli. – Mislila sam da probamo da se sutra i njima pozabavimo.
– Jedva čekam – reče Sirijus. Hari oseti sarkazam u njegovom glasu, ali nije bio siguran da je iko drugi to primetio.
Preko puta Harija, Tonks je zabavljala Hermionu i Džini tako što je preobražavala svoje lice između dva zalogaja. Kad je zažmurila, s istim bolnim izrazom lica koji je imala u Harijevoj spavaćoj sobi, nos joj se nadu u kljunastu izraslinu koja je podsećala na Snejpov nos, zatim se smanji na veličinu sićušne pečurke, a onda iz svake nozdrve izraste po žbun dlaka. Očito je to bila redovna zabava za vreme obroka, jer su uskoro Hermiona i Džini zahtevale svoje omiljene noseve.

– Uradi onaj nalik prasećoj njušci, Tonks.
Tonks udovolji zahtevu, a Hari, podigavši pogled, na tren pomisli da mu se ženski Dadli ceri s druge strane stola.
Gospođa Vizli, Bil i Lupin vodili su žestoku diskusiju o goblinima.
– Još uvek ništa ne otkrivaju – reče Bil. – Nikako da prokljuvim da li nam veruju da se on vratio, ili ne. Naravno, možda jednostavno neće da izaberu stranu, neće da se mešaju u to.
– Siguran sam da nikada ne bi prešli na stranu Znate-Već-Koga – reče gospodin Vizli odmahujući glavom. – I oni su pretrpeli gubitke. Sećate se one goblinske porodice koja je pobijena prošli put, negde u blizini Notingema?
– Mislim da sve zavisi od toga šta im se ponudi – reče Lupin. – A ne govorim o zlatu. Ako im ponude slobode koje im mi vekovima uskraćujemo, doći će u iskušenje. Tebi se još nije posrećilo s Ragnokom, Bile?
– Trenutno je antičarobnjački nastrojen – reče Bil – nikako da prestane da besni zbog onog poslića s Torbarem, tvrdi da je Ministarstvo zataškalo stvari jer, znaš, oni

goblini nikada nisu dobili svoje zlato od njega...

Bura smeha sa sredine stola nadglasa ostatak Bilovih reči. Fred, Džordž, Ron i Mandangus valjali su se od smeha u svojim stolicama.
– ...a onda – procedi Mandangus, dok su mu suze tekle niz obraze od smeha – a onda, ak’ ćete mi poverovati, on meni kaže: ’Ej, Dang, a đe si nabavio sve te silne žabe? Jerbo mi je neki Bladžerkin sin drpis’o sve moje!’ A ja njem’ kažem: ’Drpis’o ti sve žabe, Vile? Šta se sve neće desiti u današnje vreme? Znači da će ti trebat’ još žaba, je l’?’ I ak’ ćete mi poverovat’, momci, ondak je taj glupavi gargojl otkupio sve svoje žabe od mene, i to za mnogo više no š’o ih je isprva platio...
– Mislim da ne moramo više da slušamo o tvojim poslovnim mahinacijama, hvala lepo, Mandanguse – reče gospođa Vizli oštro, dok se Ron previjao preko stola, urlajući od smeha.
– Molim za oproštaj, Moli – odmah će Mandangus, brišući suze s očiju i namigujući Hariju. – Ali, znaš, Vil ih je prvi drpis’o od Bradavičastog Harisa, tako da nisam zbilja učinio niš’a loše.
– Ne znam gde si učio o dobrom i lošem, Mandanguse, ali čini mi se da si preskočio nekoliko ključnih lekcija – reče gospođa Vizli ledeno.
Fred i Džordž uroniše lica u pehare s krem-pivom. Džordž je štucao. Pre nego što je ustala i otišla da donese veliki kolač s pudingom, gospođa Vizli, iz nekog razloga, baci veoma besan pogled na Sirijusa. Hari se okrenu prema svom kumu.
– Moli ne prihvata Mandangusa – reče Sirijus tiho.
– Otkud on u Redu? – upita Hari šapatom.
– Koristan je – promrmlja Sirijus. – Poznaje sve lupeže, što je normalno kad se uzme u obzir da je i sâm lupež. Ali je takođe veoma odan Dambldoru, koji mu je jednom prilikom pomogao da se izvuče iz velikog škripca. Isplati se imati nekoga kao što je Dang u blizini, on sazna novosti i glasine koje mi nemamo prilike da čujemo. Ali Moli misli da je previše pozivati ga da ostaje na večeri. Još uvek mu nije oprostila što je pobegao s dužnosti onda kada je trebalo da pazi na tebe.
Posle tri porcije pudinga sa šlagom Hariju se kaiš na farmerkama činio neprijatno zategnut (što je bio pravi uspeh, s obzirom na to da su farmerke nekada bile Dadlijeve). Dok je odlagao kašiku razgovor je postajao sve tromiji: gospodin Vizli se zavalio u naslon svoje stolice, delujući sito i opušteno, Tonks je zevala u sve šesnaest, nos joj se sada već vratio u normalu, a Džini, koja je namamila Krukšenksa da izađe ispod kredenca, sedela je prekrštenih nogu na podu, kotrljajući mu pampure od krem-piva da se igra i juri za njima.
– Čini mi se da je skoro vreme za spavanje – reče gospođa Vizli zevajući.
– Ne još, Moli – reče Sirijus, odgurnuvši prazan tanjir i okrenu se da osmotri Harija. – Znaš, iznenađuješ me. Mislio sam da ćeš, kad dođeš ovamo, prvo početi da postavljaš pitanja o Voldemoru.
Atmosfera u sobi naglo se promeni, brzinom koja Harija podseti na napad

dementora. Do pre nekoliko sekundi sanjivo opušteni, sada su svi bili puni opreza, čak i napeti. Na sâm pomen Voldemorovog imena drhtaj se pronese oko čitavog stola. Lupin, koji se upravo spremao da uzme gutljaj vina, polako spusti pehar, delujući obazrivo.

– I jesam! – reče Hari ogorčeno. – Pitao sam Rona i Hermionu, ali su mi rekli da nama nije dozvoljen pristup u Red, tako da...
– I potpuno su u pravu – reče gospođa Vizli. – Previše ste mladi.
Sedela je pravo kao strela u stolici, držeći stegnute pesnice na naslonima za ruke, a iz njenog tela nestade svaki tračak sanjivosti.
– A otkad to čovek mora da bude u Redu Feniksa da bi postavljao pitanja? – upita Sirijus. – Hari je bio zarobljen u onoj normalskoj kući čitavih mesec dana. Ima pravo da zna šta se doga...
– Čekaj malo! – prekinu ga Džordž glasno.
– Kako to da ćete odgovoriti na Harijeva pitanja? – upita Fred gnevno.
– Mi pokušavamo da izvučemo bilo kakve podatke iz vas čitavih mesec dana, a niste nam ništa rekli! – nastavi Džordž.
– Previše ste mladi, niste članovi Reda – oglasi se Fred piskavim glasom koji je zvučao neverovatno slično glasu njegove majke. – Hari nije čak ni punoletan!
– Nije moja krivica što vam ništa nije rečeno o potezima Reda – reče Sirijus mirno – to je odluka vaših roditelja. Hari je, međutim...
– Nije na tebi da odlučuješ šta je dobro za Harija, a šta ne! – obrecnu se gospođa Vizli na njega. Izraz na njenom, inače srdačnom licu sada je bio opasan. – Pretpostavljam da nisi zaboravio šta je Dambldor rekao?
– Koji deo? – upita Sirijus ljubazno, ali s izgledom čoveka koji se sprema na svađu.
– Onaj deo u kome nam kaže da ne govorimo Hariju više nego što mora da zna. Glave Rona, Hermione, Freda i Džordža okrenuše se od Sirijusa ka gospođi Vizli,

kao da prate teniski meč. Džini je klečala usred gomile bačenih pampura krem-piva posmatrajući raspravu neznatno rastvorenih usta. Lupin je pogledom fiksirao Sirijusa.

– Ne nameravam da mu kažem više no što mora da zna, Moli – uzvrati joj Sirijus.

– Ali uzevši u obzir da je on taj koji je video povratak Voldemora – (opet svi za stolom skupa zadrhtaše na pomen tog imena) – on ima više prava od ostalih da...
– On nije član Reda Feniksa! – reče gospođa Vizli. – Ima samo petnaest godina i...

– I već se izborio sa stvarima s kojima se nosila i većina ljudi u Redu – reče Sirijus – a neke je čak i nadmašio.
– Niko ne poriče njegove podvige! – reče gospođa Vizli, povisivši ton, dok su joj pesnice podrhtavale na naslonima stolice. – Ali je još uvek...
– On nije dete! – nestrpljivo će Sirijus.
– Nije ni odrastao! – reče gospođa Vizli, a boja joj navali u obraze. – On nije Džejms, Sirijuse!

– Hvala ti, Moli, ali savršeno sam dobro upoznat s tim ko je on – reče Sirijus ledenim glasom.
– Nisam baš sasvim sigurna u to! – viknu gospođa Vizli. – Ponekad, dok pričaš o njemu, ponašaš se kao da ti se vratio tvoj najbolji prijatelj!
– U čemu je tu problem? – upita Hari.
– Problem je u tome što ti nisi tvoj otac, Hari, ma koliko ličio na njega! – reče gospođa Vizli, još uvek streljajući Sirijusa pogledom. – Još uvek ideš u školu, i odrasli koji su odgovorni za tebe ne bi to trebalo da zaboravljaju!
– Što znači da sam ja neodgovoran kum? – hteo je Sirijus da zna, i sâm povisivši glas.
– Što znači da si poznat po ishitrenim postupcima, Sirijuse, zbog čega te i Dambldor stalno podseća da ostaneš u kući, a ne da...
– Molio bih te da Dambldorova uputstva meni ne uvlačimo u ovo! – reče Sirijus glasno.
– Arture! – reče gospođa Vizli okrenuvši se ka svom mužu. – Arture, podrži me! Gospodin Vizli ne odgovori istog trenutka. Skinuo je naočare i polako ih obrisao o

odoru, ne gledajući u svoju ženu. Tek kada ih je pažljivo vratio povrh nosa, on odgovori.
– Dambldor zna da se situacija promenila, Moli. On shvata da će Hari morati da bude upućen, do određene mere, sada kada je odseo u glavnom štabu.
– Da, ali postoji razlika između toga i poziva da pita šta god hoće!
– Ja lično – poče Lupin tiho, napokon skinuvši pogled sa Sirijusa kada se gospođa Vizli hitro okrenu ka njemu, u nadi da će napokon naići na saveznika u ovoj raspravi – mislim da je bolje da Hari sazna činjenice – ne sve činjenice, Moli, već uopšteno stanje stvari – od nas, radije nego da čuje neku istumbanu i iskrivljenu verziju od...

drugih.
Izraz na njegovom licu bio je blagonaklon, ali je Hari bio siguran da Lupin pretpostavlja da su bar neke od produžnih ušiju preživele čistku gospođe Vizli.
– Pa, stvarno – reče gospođa Vizli, duboko udišući i osvrćući se po stolu, tražeći podršku koju nije dobijala – ...vidim da sam nadglasana. Reći ću vam samo ovo: Dambldor je morao imati razloge što nije želeo da Hari sazna previše, a ja govorim ovde kao neko ko Hariju želi samo najbolje...
– On nije tvoj sin – reče Sirijus tiho.
– Kao da jeste – reče gospođa Vizli žustro. – Koga još ima na ovom svetu?
– Ima mene!
– Da – reče gospođa Vizli, iskrivivši usnu – mada, bilo ti je stvarno teško da se brineš o njemu dok si bio utamničen u Askabanu, zar ne?
Sirijus poče da ustaje iz svoje stolice.
– Moli, nisi ti jedina osoba za ovim stolom koja brine za Harija – reče Lupin oštro. – Sirijuse, sedi.

Donja usna gospođe Vizli je podrhtavala. Sirijus polako utonu nazad u svoju stolicu, prebledeo.
– Mislim da bi Hari trebalo da se izjasni o ovome – nastavi Lupin – dovoljno je odrastao da odlučuje u svoje ime.
– Hoću da znam šta se zbiva – reče Hari odmah.
Nije smeo da pogleda u pravcu gospođe Vizli. Dirnulo ga je to što je rekla da joj je kao rođeni sin, ali nije imao strpljenja za njeno tetošenje. Sirijus je u pravu, on nije dete.
– Dobro onda – reče gospođa Vizli, a glas je izdade. – Džini – Rone – Hermiona – Frede – Džordže – hoću da odmah napustite kuhinju.
Trenutno nasta bura negodovanja.
– Mi smo punoletni! – zagrmeše Fred i Džordž uglas.
– Ako je Hariju dozvoljeno, zašto ja ne smem? – povika Ron.
– Mama, hoću i ja da čujem! – zavapi Džini.
– NE! – zaurla gospođa Vizli ustajući, sa žarom u očima. – Apsolutno vam zabranjujem...
– Moli, ne možeš da zaustaviš Freda i Džordža – reče gospodin Vizli obazrivo. – Oni su ipak punoletni.
– Još uvek idu u školu.
– Ali su sada po zakonu odrasli – reče gospodin Vizli, istim umornim glasom. Gospođa Vizli je sada bila skerletnocrvena u licu.
– Ja... o, pa dobro, onda, Fred i Džordž mogu da ostanu, ali Ron...
– Hari će ionako sve reći meni i Hermioni! – reče Ron žustro. – Hoćeš... zar ne? – dodade nesigurno, uhvativši Harijev pogled.
Na delić sekunde, Hariju pade na pamet da odgovori Ronu kako mu neće reći nijednu reč, da i on malo bude izvan toka, bez ikakvih informacija, da vidi kako mu se to dopada. Ali taj pakosni impuls nestade čim njih dvojica razmeniše poglede.
– Naravno da hoću – reče Hari.
Lica Rona i Hermione se ozariše.
– Dobro! – viknu gospođa Vizli. – Fino! Džini – U KREVET!
Džini se nije tiho udaljila. Mogli su da je čuju kako besni i goropadi se na svoju majku dok se penjala uza stepenice, a kada je došla do predvorja toj graji se pripojiše i parajući krici gospođe Blek. Lupin odjuri do porteta da povrati mir i tišinu. Tek kada se vratio, zatvorivši za sobom kuhinjska vrata, i ponovo seo na svoje mesto za stolom, Sirijus progovori.
– U redu, Hari... šta želiš da znaš?
Hari duboko udahnu i postavi pitanje koje ga je opsedalo poslednjih mesec dana.
– Gde je Voldemor? – upita, ignorišući ponovne trzaje i drhtaje na pomen tog imena. – Šta radi? Pokušavao sam da pratim normalske vesti, ali u njima nije bilo ničega što bi ukazivalo da on nešto preduzima, ni pomena ni o kakvim čudnovatim

pogibijama ili sličnom.

– To je zato što još nije bilo nikakvih slučajeva čudnih smrti – reče Sirijus – bar koliko mi znamo... a znamo mnogo toga.
– U svakom slučaju, više nego što on misli da znamo – dodade Lupin.
– Otkud sad to da je prestao da ubija ljude? – upita Hari. Znao je da je Voldemor pobio nekoliko njih samo u toku prošle godine.
– Zato što ne želi da skreće pažnju na sebe – odgovori Sirijus. – To bi ga dovelo u opasnost. Vidiš, njegov povratak nije ispao baš onako kako je planirao. Zabrljao je.
– Ili, bolje rečeno, ti si mu ga zabrljao – reče Lupin sa zadovoljnim osmehom.
– Kako? – upita Hari zbunjeno.
– Nije bilo predviđeno da preživiš! – reče Sirijus. – Niko izuzev njegovih Smrtoždera nije smeo da sazna da se on vratio. Ali ti si preživeo da svedočiš o tome.
– Poslednja osoba za koju bi on želeo da bude upozorena na njegov povratak bio je Dambldor – reče Lupin. – A ti si se potrudio da Dambldor odmah sazna.
– Zašto je to pomoglo? – upita Hari.
– Da li se ti to šališ? – upita Bil s nevericom. – Dambldor je jedini koga se Znaš-Već-Ko ikada bojao!
– Zahvaljujući tebi, Dambldor je bio u stanju da reaktivira Red Feniksa sat vremena po Voldemorovom povratku – reče Sirijus.
– Pa, šta onda Red radi sada? – upita Hari, gledajući ih sve redom.
– Trudimo se iz sve snage da onemogućimo Voldemora da sprovede svoje planove – reče Sirijus.
– Odakle znate kakvi su mu planovi? – upita Hari brzo.
– Dambldor ima prilično dobru pretpostavku – reče Lupin – a Damblodorove pretpostavke obično se ispostave kao potpuno tačne.
– A šta onda Dambldor pretpostavlja da ovaj planira?
– Pa, kao prvo, želeće ponovo da izgradi svoju vojsku – reče Sirijus. – Nekada davno imao je ogromno ljudstvo na raspolaganju: čarobnjake i veštice koje je prisilio ili opčinio da ga slušaju, zatim svoje verne Smrtoždere, širok spektar Mračnih spodoba... Čuo si ga kako planira da regrutuje džinove: e pa vidiš, oni će biti samo jedna od grupacija koje će on hteti da privoli na svoju stranu. Svakako neće pokušati da preuzme Ministarstvo magije u pratnji desetak Smrtoždera.
– Znači, pokušavate da sprečite da okupi nove pristalice.
– Trudimo se koliko možemo – odgovori Lupin.
– Kako?
– Pa, najvažnije je da pokušamo što više ljudi da ubedimo da se Znaš-Već-Ko zaista vratio, kako bi bili na oprezu – ubaci se Bil. – Mada, nije nam lako.
– Zašto?
– Zbog stava Ministarstva – reče Tonks. – Video si Kornelijusa Fadža posle povratka Znaš-Već-Koga, Hari. Pa, nimalo nije promenio svoj stav. Kategorički

odbija da poveruje da se to dogodilo.

– Ali zašto? – upita Hari u očajanju. – Zašto je toliko glup? Ako je Dambldor...
– E pa, u tome i jeste problem – reče gospodin Vizli sa suvim osmehom. –
Dambldor.
– Vidiš, Fadž ga se plaši – reče Tonks tužno.
– Plaši se Dambldora? – upita Hari u neverici.
– Plaši se njegovih namera – dopuni ga gospodin Vizli. – Fadž misli da Dambldor kuje zaveru da ga svrgne s vlasti. Misli da Dambldor hoće da bude ministar magije.
– Ali Dambldor ne želi da...
– Naravno da ne želi – reče gospodin Vizli. – Nikada nije ni želeo mesto ministra, iako je veliki broj ljudi hteo da ga on preuzme kada se Milisent Begnold penzionisala. Umesto toga, na vlast je došao Fadž, koji nikada nije zaboravio koliku je podršku Dambldor imao, iako se nikada nije kandidovao za tu poziciju.
– Duboko u sebi, Fadž zna da je Dambldor mnogo mudriji od njega, mnogo moćniji čarobnjak, i kada je postao ministar, u prvo vreme stalno je tražio pomoć i savete od Dambldora – reče Lupin. – Ali čini se da je stekao mnogo više samopouzdanja otkako mu je omilila vlast. Voli to što je ministar magije, i uspeo je da ubedi sebe kako je on taj koji je pametan, dok Dambldor prosto uznemirava javnost jer je ljubomoran.
– Kako može to da misli? – upita Hari ljutito. – Kako može da misli da bi Dambldor tek tako sve to izmislio – da bih ja sve to izmislio?
– Jer bi prihvatanje činjenice da se Voldemor vratio značilo da je Ministarstvo suočeno s problemom kakav nije imalo poslednjih četrnaest godina – reče Sirijus ogorčeno. – Fadž jednostavno ne može sebi to da prizna. Stoga mu više prija da ubedi sebe kako Dambldor laže da bi ga svrgnuo s položaja.
– Sada shvataš u čemu je problem – reče Lupin. – Dok god Ministarstvo insistira da ne treba strahovati od Voldemora, teško je ubediti ljude da se on vratio, pogotovo jer ni sami ne žele da poveruju u to. Štaviše, Ministarstvo iz sve snage pritiska Dnevni prorok da ne prenosi nijednu od takozvanih Dambldorovih zlonamernih glasina, tako da veći deo čarobnjačkog sveta pojma nema da se išta i dogodilo, zbog čega postaju lake mete za Smrtoždere koji koriste Kontrolišuće kletve.
– Ali makar vi prenosite tu vest narodu, zar ne? – upita Hari, gledajući u gospodina Vizlija, Sirijusa, Bila, Mandangusa, Lupina i Tonks. – Vi obznanjujete ljudima da se on vratio?
Svi se nasmejaše bez trunke humora.
– Pa, pošto mene svi smatraju poludelim masovnim ubicom koga je Ministarstvo ucenilo na deset hiljada galeona, ne mogu baš da se šetkam ulicom i da delim letke, zar ne? – reče Sirijus nemirno.
– A ni ja nisam baš omiljen gost kod većine pripadnika naše zajednice – dodade Lupin. – To ti je profesionalni rizik kad si vukodlak.

– Tonks i Artur bi izgubili radna mesta u Ministarstvu kad bi počeli mnogo da laju o tome – reče Sirijus – a nama je veoma važno da imamo svoje špijune u Ministarstvu, jer možeš da se kladiš u šta hoćeš da ih i Voldemor ima.

– Ipak, uspeli smo da ubedimo neke ljude – reče gospodin Vizli. – Na primer Tonks – ona je odveć mlada te nije bila u prvobitnoj postavci Reda Feniksa, a velika je prednost što su Aurori na našoj strani – Kingsli Okovgrom nam zlata vredi, takođe. On je zadužen za lov na Sirijusa, tako da je Ministarstvo snabdevao lažnim informacijama da se Sirijus krije na Tibetu.
– Ali ukoliko niko od vas ne širi vesti da se Voldemor vratio... – poče Hari.
– Ko kaže da niko od nas ne širi vesti? – reče Sirijus. – Šta misliš, zašto je Dambldor u tolikoj nevolji?
– Kako to misliš? – upita Hari.
– Pokušavaju da ga diskredituju – reče Lupin. – Zar nisi video Dnevni prorok prošle nedelje? Preneli su vest da je glasanjem lišen predsedavanja Međunarodnom konfederacijom čarobnjaka jer je već mator i počinje da gubi kontakt sa stvarnošću. Ali to nije istina: njegovu smenu izglasali su čarobnjaci Ministarstva pošto je održao govor u kojem je objavio Voldemorov povratak. Smenili su ga s položaja vrhovnog vešca Vizengamota – to ti je čarobnjački Vrhovni sud – a govorka se da će mu oduzeti i orden Reda Merlina prve klase.
– Ali Dambldor kaže da ga nije briga šta rade, samo da mu ne skinu lik sa sličica u čokoladnim žabicama – reče Bil nasmejano.
– To nije smešno – reče gospodin Vizli oštro. – Ako bude nastavio ovako da prkosi Ministarstvu, mogao bi da završi u Askabanu, a poslednje što nam treba jeste da utamniče Dambldora. Dok god Znaš-Već-Ko zna da je Dambldor na slobodi i da sluti njegove planove, biće na oprezu. Ako Dambldor bude uklonjen sa scene – pa, Znaš-Već-Ko će imati odrešene ruke.
– Ali ako Voldemor pokušava da regrutuje još Smrtoždera, sigurno će se pročuti da se vratio, zar ne? – upita Hari očajnički.
– Voldemor ne odlazi ljudima na kuću da im kuca na ulazna vrata, Hari – reče Sirijus. – On ih hvata na prevaru, začara ih i ucenjuje. Veoma vešto sve radi u tajnosti. U svakom slučaju, okupljanje sledbenika je samo jedna od stvari koje ga interesuju. Ima i neke druge planove, koje može da izvede veoma tiho, krišom, i trenutno se baš na njih usredsredio.
– A šta on to još želi, osim sledbenika? – hitro upita Hari. Učinilo mu se da su Sirijus i Lupin razmenili skrivene poglede, pre nego što mu Sirijus odgovori.
– Stvari do kojih može da dođe isključivo krišom.
Pošto je Hari i dalje delovao zblanuto, Sirijus reče: – Nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
– Prošli put kada je imao moć?
– Da.

– A kakvo to oružje? – upita Hari. – Nešto još gore od Avade kedavre...?

– Sada je već dosta!
Gospođa Vizli progovori iz senke pored vrata. Hari nije ni primetio da se vratila pošto je odvela Džini na spavanje. Prekrstila je ruke i delovala je besno.
– Hoću da vas vidim u krevetima, iz ovih stopa. Sve vas – dodade, osvrnuvši se ka Fredu, Džordžu, Ronu i Hermioni.
– Ne možeš ti da nam naređuješ... – poče Fred.
– Ma nemoj? – zareža gospođa Vizli. Neznatno je zadrhtala kada je pogledala u Sirijusa. – Dao si Hariju dovoljno podataka. Ako bi mu rekao još nešto, mogao bi odmah i da ga učlaniš u Red.
– Zašto da ne? – brzo će Hari. – Priključiću se Redu, hoću da se pridružim, hoću da se borim.
– Ne.

– Red se sastoji isključivo od punoletnih čarobnjaka – reče on. – Čarobnjaka koji su završili školovanje – dodade, kada Fred i Džordž zaustiše nešto da kažu. – Postoje opasnosti koje ne možete ni da zamislite, niko od vas... Mislim da je Moli u pravu, Sirijuse. Već smo im dovoljno rekli.

Sirijus neznatno slegnu ramenima, ali nije hteo da se raspravlja. Gospođa Vizli pozva zapovednički rukom svoje sinove i Hermionu. Oni ustadoše jedan po jedan, i Hari, uvidevši da je osujećen, krenu za njima.

6. Plemenita i drevna kuća Blekovih



Gospođa Vizli ih isprati uza stepenice, delujući smrknuto.

– Hoću da idete pravo u krevet, bez priče – reče ona, dok su se penjali na prvi sprat – sutra nam predstoji naporan dan. Pretpostavljam da je Džini zaspala – dodade ona Hermioni – zato pazi da je ne probudiš.
– Spava, kako da ne – reče Fred tiho, pošto im je Hermiona poželela laku noć a oni produžili na sledeći sprat. – Ako Džini ne leži budna, čekajući Hermionu da joj ispriča sve što su nam dole rekli, dabogda se pretvorio u magijskog sluzocrva...
– Hajde sada, Rone, Hari – reče gospođa Vizli na drugom spratu, pokazujući ka njihovoj spavaćoj sobi. – Trk u krevet.
– Laku noć – pozdraviše se Hari i Ron s blizancima.
– Lepo spavajte – reče Fred, namignuvši im.
Gospođa Vizli uz jak tresak zatvori vrata za Harijem. Spavaća soba je sada izgledala još memljivije i sumornije nego na prvi pogled. Prazna slika na zidu je veoma lagano udisala i izdisala, kao da njen nevidljivi stanar spava. Hari je navukao pidžamu, skinuo naočare i uzverao se u svoju prohladnu postelju, Ron je bacio hranu

za sove povrh ormana, ne bi li umirio Hedvigu i Prasvidžena, koji su škljockali kljunovima i nemirno šuškali perjem.
– Ne smemo da ih puštamo napolje u lov svake noći – objasni Ron, dok je navlačio svoju bordo pidžamu. – Dambldor ne želi da previše sova leprša po trgu, misli da bi izgledalo sumnjivo. O, da... umalo da zaboravim...
On priđe vratima i zabravi ih.
– Zašto to radiš?
– Kričer – reče Ron kad je ugasio svetlo. – Prve noći kada sam došao ovamo upao je u sobu u tri ujutru. Veruj mi na reč, ne želiš da se probudiš i zatekneš ga kako ti se šunja po sobi. Uostalom... – on se pope na krevet, smesti se između pokrivača, a zatim se okrenu i pogleda u Harija pod okriljem noćne tmine. Hari je razaznavao njegove obrise pod mesečinom koja je ulazila u sobu kroz prašnjavi prozor. – Š’a misliš o onome?
Hari je tačno znao na šta Ron misli.
– Pa, nisu nam rekli mnogo više no što bismo i sami pretpostavili, zar ne? – reče, misleći na sve što su im dole upravo ispričali. – To jest, rekli su nam samo da Red pokušava da spreči ljude da se pridruže Vol...
Začu se oštar uzdah iz pravca u kome se nalazio Ron.
– ...demoru – dovrši Hari odlučno. – Kada ćeš početi da ga zoveš po imenu? Sirijus i Lupin to čine.
Ron je zanemario ovaj poslednji komentar.
– Da, u pravu si, već smo znali gotovo sve što su nam rekli, zahvaljujući produžnim ušima. Jedina novina bila je...
Krc.
– JAO!
– Tiše malo, Rone, inače će se mama vratiti ovamo.
– Vas dvojica ste mi se upravo Prebacili na kolena!
– Da, pa, malo je teže raditi to u mraku.
Hari spazi zamagljene siluete Freda i Džordža kako skaču s Ronovog kreveta. Začu se negodovanje krevetskih federa, a Harijev madrac se ulegnu nekoliko centimetara kada mu Džordž sede pored nogu.
– Pa, jeste li već počeli da pričate o tome? – upita Džordž radoznalo.
– O oružju koje je Sirijus spomenuo? – reče Hari.
– Koje mu se omaklo, bolje rečeno – reče Fred zadovoljno, sedajući sada pored Rona. – O tome bogme nismo čuli ništa preko starih dobrih produžnih, zar ne?
– Šta mislite, šta je u pitanju? – upita Hari.
– Moglo bi da bude bilo šta – reče Fred.
– Ali nemoguće je da postoji išta gore od kletve Avada kedavra, je li tako? – reče Ron. – Šta može biti gore od smrti?
– Možda je posredi nešto što ubija gomile ljudi odjednom – primeti Džordž.

– Možda je u pitanju neki naročito bolan način ubijanja ljudi – reče Ron zaplašeno.
– Ima Bolnu kletvu za te svrhe – reče Hari – ne treba mu ništa efikasnije od toga. Zavlada tišina, i Hari je znao da se i ostali, baš kao on, pitaju kakav užas bi to
oružje moglo da izazove.
– Pa, šta mislite, kod koga je sada? – upita Džordž.
– Kod koga god da je, nadam se da je taj na našoj strani – reče Ron, zvučeći pomalo nervozno.
– Ako je tako, verovatno je kod Dambldora – reče Fred.
– Gde? – hitro upita Ron. – Na Hogvortsu?
– Kladim se da jeste – reče Džordž. – Tamo je bio sakrio i Kamen mudrosti.
– Ipak, to oružje bi moralo da bude mnogo veće od Kamena! – reče Ron.
– Nije nužno – reče Fred.
– Aha, veličina ne garantuje moć – reče Džordž. – Pogledaj samo Džini.
– Kako to misliš? – upita Hari.
– Očigledno nikada nisi bio na meti jedne od njenih Šišmišoslinavih kletvi, zar
ne?
– Psst! – reče Fred, napola ustavši sa kreveta. – Slušajte!

– Mama – reče Džordž, a odmah zatim začu se glasno krc i Hari oseti kako teret nestaje iz podnožja njegovog kreveta. Koju sekundu kasnije začuše škripu podnih dasaka ispred vrata. Gospođa Vizli je očigledno osluškivala da proveri pričaju li, ili spavaju.

Hedviga i Prasvidžen tugaljivo zahuktaše. Podne daske ponovo zaškripaše i oni je čuše kako se penje da proveri šta Fred i Džordž rade.
– Nimalo nam ne veruje, da znaš – reče Ron žalosno.
Hari je bio siguran da neće moći da zaspi. Veče je bilo prepuno događaja o kojima je trebalo da razmisli, pa je očekivao da će satima ležati budan premotavajući film u glavi. Hteo je da nastavi razgovor s Ronom, ali gospođa Vizli je sada ponovo škriputala niza stepenice, a kada je otišla, on začu ostale kako se penju na sprat...
Zapravo, levo-desno ispred vrata njegove spavaće sobe trčkala su mnogonoga stvorenja, a Hagrid, profesor Brige o magijskim stvorenjima, govorio je: – Pravi lepotani, je l’ da, Hari? Oveg polugođa ima da gi učimo o oružju.. . – a Hari je primetio da stvorenja imaju topove umesto glava, i da se okreću licem ka njemu... on se sagnu...
Sledeće čega je bio svestan bilo je da leži sklupčan u toplu loptu ispod svojih pokrivača, a Džordžov snažan glas ispunjavao je sobu.
– Mama kaže da ustanete, doručak vam je u kuhinji, a zatim joj treba vaša pomoć u salonu, ima mnogo više kalaštura no što je mislila, a pronašla je i gnezdo mrtvih pufnokožaca ispod kauča.

Pola sata kasnije, Hari i Ron, koji su se na brzinu obukli i doručkovali, uđoše u salon, duguljastu sobu s visokom tavanicom na prvom spratu, čiji su maslinastozeleni zidovi bili prekriveni prljavim tapiserijama. Tepih je izbacivao malene oblačiće prašine svaki put kada bi neko nagazio na njega, a dugačke, mahovinastozelene somotske zavese su brujale, kao da su prekrivene nevidljivim pčelama. Gospođa Vizli, Hermiona, Džini, Fred i Džordž stajali su okupljeni baš ispred ovih zavesa delujući stvarno čudno pošto su svi imali vezane marame preko nosa i usta. Svako je držao po veliku bocu punu crne tečnosti sa štrcaljkom na vrhu.

– Prekrijte lica i uzmite po jedan sprej – reče gospođa Vizli Hariju i Ronu čim ih je ugledala, pokazujući na još dve boce crne tečnosti koje su stajale na stočiću s vretenastim nogarama. – To je kalašturicid. Nikada u životu nisam videla ovoliku najezdu – šta li je onaj kućni vilenjak radio poslednjih deset godina...?
Hermionino lice bilo je napola skriveno krpom za brisanje sudova, ali Hari jasno razazna prekoran pogled koji je uputila gospođi Vizli.
– Kričer je stvarno star, verovatno nije bio u stanju...
– Iznenadilo bi te šta je sve Kričer u stanju da uradi kad hoće, Hermiona – reče Sirijus, koji je upravo ušao u sobu noseći krvavu torbu punu, činilo se, mrtvih pacova.
– Upravo sam hranio Bakbika – dodade on, kao odgovor na Harijev znatiželjni pogled. – Držim ga gore, u spavaćoj sobi moje majke. U svakom slučaju... ovaj pisaći sto...
On baci torbu s pacovima u jednu od fotelja, a zatim se sagnu da ispita zaključani pregradak stola koji je, Hari sada prvi put to primeti, neznatno podrhtavao.
– Pa, Moli, prilično sam siguran da je ovo bauk – reče Sirijus, gvireći kroz ključaonicu – ali trebalo bi da damo Ludookom da pogleda, pre nego što ga pustimo – poznajući moju majku, moglo bi da bude nešto mnogo gore.
– U pravu si, Sirijuse – reče gospođa Vizli.
Oboje su govorili obazrivo laganim, uljudnim tonom, iz koga je Hariju bilo jasno da nijedno od njih nije zaboravilo sinoćnju raspravu.
Iz predvorja se začu glasna, odjekujuća zvonjava, u stopu praćena kakofonijom vriske i jecaja kakvu je sinoć izazvala Tonks oborivši stalak za kišobrane.
– Stalno im govorim da ne pritiskaju zvono na vratima! – reče Sirijus iznervirano, žurno napustivši sobu. Čuli su ga kako jurca niza stepenice, dok krici gospođe Blek ponovo odjeknuše kućom:
– Mrlje nečasti, prljavi polušani, izdajice roda svoga, deco prljavštine...
– Zatvori vrata, Hari, molim te – reče gospođa Vizli.
Hari je odugovlačio koliko je mogao sa zatvaranjem vrata salona. Hteo je da čuje šta se događa dole. Sirijus je očigledno uspeo da navuče zavese preko portreta svoje majke, jer je ona prestala da vrišti. Čuo je Sirijusa kako ide kroz predvorje, zatim čangrljanje lanca na ulaznim vratima, a onda dubok glas Kingslija Okovgroma kako kaže: – Hestija me je upravo smenila na straži, tako da je kod nje Ćudljivkov

Nevidljivi ogrtač, a ja sam došao da ostavim izveštaj za Dambldora...

Osećajući prodoran pogled gospođe Vizli na svom temenu, Hari sa žaljenjem zatvori vrata salona i vrati se grupici istrebljivača kalaštura.
Gospođa Vizli se naginjala da pronađe stranicu o kalašturama u Priručniku za kućnu gamad Gilderoja Lokharta, koji je ležao otvoren na kauču.
– U redu, deco, morate da budete oprezni, jer kalašture ujedaju, a njihovi zubi su otrovni. Imam ovde bočicu sa protivotrovom, ali bih više volela da nam ne zatreba.
Ona se uspravi, stade tik ispred zavesa i dozva ih sve sebi.
– Kada dam znak, odmah svi počnite da prskate – reče ona. – Pretpostavljam da će poleteti ka nama, ali na spreju piše da će ih jedno štrcanje trenutno paralizovati. Kada su imobilisane, samo ih bacite ovde u kofu.
Ona se pažljivo skloni s njihove linije paljbe i podiže sopstveni sprej.
– U redu – štrcajte!
Nekoliko trenutaka pošto je Hari počeo da prska, jedna odrasla kalaštura izlete iz nabora zavese, zujeći sjajnim krilima nalik bubamarinim. Iskezila je zube slične iglicama, vilinsko telo bilo joj je prekriveno gustim crnim krznom. Gnevno je stisnula svoje četiri sićušne pesnice. Hari je poprska kalašturicidom pravo u lice. Ona se ukoči u vazduhu i pade na vuneni tepih, uz iznenađujuće glasno tup. Hari je pokupi i baci u kofu.
– Frede, šta to radiš? – upita gospođa Vizli strogo. – Odmah je poprskaj i baci u kofu!
Hari se osvrnu. Fred je držao koprcajuću kalašturu između palca i kažiprsta.
– Važi se – reče Fred veselo, brzo poprskavši kalašturu u lice, tako da se ona onesvesti, ali čim je gospođa Vizli okrenula leđa, on je strpa u džep, namignuvši Hariju.
– Hoćemo da eksperimentišemo s kalašturinim otrovom za naše zabušantske bombonjere – reče Džordž Hariju tiho.
Vešto poprskavši dve kalašture odjednom, kada mu poleteše pravo ka nosu, Hari priđe bliže Džordžu i promrmlja krajičkom usta: – Šta su to zabušantske bombonjere?
– Asortiman slatkiša od kojih se razboliš – prošaputa Džordž, obazrivo motreći na leđa gospođe Vizli. – Doduše, ne baš ozbiljno, već da budeš tek toliko bolestan da ne moraš na čas kad ti se ne ide. Fred i ja smo ih pripremali ovog leta. U pitanju su karamele sa dve polutke različitih boja. Ako pojedeš narandžastu polovinu bljuvačkih bombona, počneš da povraćaš. Čim te iznesu iz učionice ka bolničkom krilu, ti progutaš ljubičastu polovinu...
– ...koja potpuno vraća zdravlje, dopuštajući ti da uživaš u slobodnim aktivnostima po svom izboru tokom tih sat vremena koje bi inače proveo u neunosnoj dosadi. Bar ćemo to da stavimo u oglas – prošaputa Fred, koji je sklisnuo s vidika gospođe Vizli i sada je prikupljao nekoliko zalutalih kalaštura s poda i ubacivao ih u svoje džepove. – Ali još uvek treba poraditi na njima. Trenutno naši degustatori imaju

problema da prestanu s povraćanjem dovoljno dugo kako bi progutali ljubičastu polovinu.
– Degustatori?
– Mi – reče Fred. – Probamo ih na smenu. Džordž je probao obeznanjujuće dražeje... obojica smo probali krvavonosni nugat...
– Mama je mislila da smo imali dvoboj jedan protiv drugog – reče Džordž.
– Znači, još uvek planirate da otvorite prodavnicu šala i zevzevata? – promrmlja Hari, pretvarajući se da namešta štrcaljku na svom spreju.
– Pa, još uvek nismo u prilici da tražimo prostorije – reče Fred, još tišim glasom, dok je gospođa Vizli brisala čelo maramom pre nego što će ponovo krenuti u napad – tako da trenutno radimo po poštanskim porudžbinama. Oglasili smo se u Dnevnom proroku prošle nedelje.
– I sve to tvojom zaslugom, druže – reče Džordž. – Ali ne brini... Mama pojma nema. Ona više ne čita Dnevni prorok, jer je počeo da piše laži o tebi i Dambldoru.
Hari se nasmeši. On je naterao blizance da uzmu hiljadu galeona nagrade koje je osvojio na Tročarobnjačkom turniru ne bi li im pomogao da ostvare svoje ambicije i osnuju prodavnicu šala i zevzevata, ali mu je ipak bilo drago što gospođa Vizli ne zna za njegov udeo u ostvarenju njihovih planova. Ona rukovođenje prodavnicom zevzevata ne bi smatrala prikladnom karijerom za svoja dva sina.
Dekalašturizacija zavesa oduzela im je veći deo jutra. Već je bilo prošlo podne kada je gospođa Vizli najzad uklonila svoju zaštitnu maramu, utonula u oronulu fotelju, samo da bi ponovo poskočila uz zgađen krik, pošto je upravo sela na torbu punu mrtvih pacova. Zavese više nisu zujale: visile su, mlitave i vlažne od silnog prskanja. U njihovom podnožju ležale su onesvešćene kalašture, zgurane u kofu pored činije pune njihovih crnih jaja, koja je Krukšenks upravo njuškao, a Fred i Džordž su ih krišom osmatrali.
– Mislim da ćemo se onim pozabaviti posle ručka – pokaza gospođa Vizli na prašnjave zastakljene vitrine koje su stajale s obe strane kamina. U njih je bio strpan čudnovat izbor predmeta: komplet zarđalih bodeža, kandže, zamotuljak zmijske kože, zatim nekoliko potamnelih srebrnih kutijica s gravurama na jezicima koje Hari nije razumeo i, najneprijatnije od svega, ukrasna kristalna boca s velikim opalom ugrađenim u zapušač, puna, Hari je bio uveren, krvi.
Čangrljavo ulazno zvono ponovo se oglasi. Svi pogledaše u gospođu Vizli.
– Ostanite ovde – reče ona zapovednički, zgrabivši torbu s pacovima u trenu kada se odozdo ponovo oglasiše krici gospođe Blek. – Doneću nam malo sendviča.
Napustila je sobu, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Uto svi pojuriše na prozore da pogledaju dole, ka ulaznim vratima. Mogli su da vide vrh neuredne riđokose glave i gomilu nestabilno naslaganih kotlova.
– Mandangus! – reče Hermiona. – Zašto li je doneo sve te kotlove?
– Verovatno traži bezbedno mesto na kome će da ih sakrije – reče Hari. – Zar nije

upravo to radio one noći kada je trebalo da me čuva? Zar nije preuzimao neke kotliće sumnjivog porekla?
– Da, u pravu si! – reče Fred, dok su se ulazna vrata otvarala. Mandangus unese kotlove kroz njih i nestade im s vidika. – Bokca mu, mami se to neće dopasti...
On i Džordž priđoše vratima sobe i stadoše ispred njih, namerno osluškujući. Vriska gospođe Blek je prestala.
– Mandangus priča sa Sirijusom i Kingslijem – promrmlja Fred, namrštivši se od koncentracije. – Ne mogu da čujem dovoljno dobro... misliš da bismo mogli da rizikujemo s produžnim ušima?
– Možda bi i vredelo – odgovori Džordž. – Mogao bih da se odšunjam gore i uzmem jedan par...
Ali u tom trenu odozdo se začu zaglušujuća buka, zbog koje produžne uši postadoše sasvim nepotrebne. Svi su mogli razgovetno da čuju šta gospođa Vizli viče na sav glas.
– OVO NIJE SKLADIŠTE ZA UKRADENU ROBU!
– Što volim da slušam mamu kako viče na nekog drugog – reče Fred, sa zadovoljnim osmehom na licu nakon što je odškrinuo vrata nekoliko centimetara, ne bi li dozvolio glasu gospođe Vizli da lakše prodre do sobe – to je tako prijatna promena.

– ...POTPUNO NEODGOVORAN. KAO DA NEMAMO DOVOLJNO BRIGA I BEZ UKRADENIH KOTLOVA KOJE DOVLAČIŠ U KUĆU...
– Ovi idioti je puštaju da uhvati zalet – reče Džordž, vrteći glavom. – Moraš spočetka da je sasečeš, inače kad se zahukta, može ovako da nastavi satima. A jedva je čekala da se izdere na Mandangusa, još otkako se odšunjao umesto da pazi na tebe, Hari... a evo ponovo i Sirijusove mame.
Glas gospođe Vizli izgubi se pod novim naletom vriske i urlika portreta u predvorju.
Džordž krenu da zatvori vrata, ne bi li malo prigušio buku, ali pre nego što je stigao to da učini, u sobu uđe kućni vilenjak.
Izuzev prljave krpe koju je svezao oko svog međunožja umesto pantalona, bio je potpuno go. Delovao je veoma staro. Činilo se da nosi kožu nekoliko brojeva veću i, mada je bio ćelav kao i svi kućni vilenjaci, iz velikih šišmišolikih ušiju rasle su mu znatne količine belih dlaka. Oči su mu bile zakrvavljene i vodenkastosive, a mesnati nos mu je bio velik i nalik prasećoj njušci.
Vilenjak uopšte nije obraćao pažnju na Harija i ostale. Praveći se da ih ne vidi, pogrbljeno se vukao, polako ali istrajno, ka udaljenom kutku sobe, sve vreme mrmljajući sebi u bradu promuklim, dubokim glasom, nalik žabljem.
– ...Miriše kao kanalizacija, a pride je i kriminalac, ali ni ona nije bolja, odurna matora izdajica roda svoga, sa svojim derištima koja unakaziše kuću moje gospodarice. O, sirota moja gospodarica, kad bi samo znala, kad bi znala kakav su šljam pustili u njenu kuću. Šta li bi onda rekla starom Kričeru... Oh, kakva sramota,

Blatokrvni, vukodlaci, izdajnici i lopovi, siroti Kričer, šta on može tu da uradi...

– Zdravo, Kričeru – reče Fred veoma glasno, uz trzaj zatvorivši vrata.
Kućni vilenjak se ukoči u mestu, prestade da mrmlja i na vrlo izražen i neubedljiv način odglumi iznenađenje.
– Kričer nije video mladog gospodara – reče, okrenuvši se uz naklon ka Fredu. Još uvek licem okrenut ka tepihu, on dodade dovoljno glasno: – Tog gadnog malog izdajnika svoga roda.
– Molim? – reče Džordž. – Nisam čuo ovo poslednje.
– Kričer ništa nije rekao – odgovori vilenjak, naklonivši se sada Džordžu i dodade razgovetno, neznatno sniženim glasom: – A evo ga i njegov blizanac, kakve li su oni abnormalne zverke!
Hari nije znao da li da se smeje ili ne. Vilenjak se ispravi, sve ih zlokobno osmatrajući i, očigledno ubeđen da ne mogu da ga čuju, nastavi da mrmlja sebi u bradu.
– ...a eno je i Blatokrvna, stoji tamo, kakva drskost, oh, kada bi moja gospodarica znala, eh, kako bi plakala, a tu je i jedan novi dečak, Kričer mu ne zna ime. Šta li on radi ovde? Kričer ne zna...
– Ovo je Hari, Kričeru – reče Hermiona oprezno. – Hari Poter.
Kričerove blede oči se razrogačiše, i on stade da mrmlja brže i gnevnije no ikad.
– Ta Blatokrvna se obraća Kričeru kao da mi je prijatelj, kada bi gospodarica videla Kričera u takvom društvu, šta li bi rekla...
– Ne zovi je Blatokrvnom! – rekoše Ron i Džini uglas, veoma ljutito.
– Nema veze – prošaputa Hermiona – nije pri zdravom razumu, ne zna šta go...
– Ne zavaravaj se, Hermiona, on tačno zna šta govori – reče Fred, mrko osmatrajući Kričera.
Kričer je još uvek govorio sebi u bradu, pogleda prikovanog za Harija.
– Da li je to istina? Da li je to Hari Poter? Kričer vidi ožiljak, mora da je istina, to je dečak koji je zaustavio Mračnog gospodara, Kričer se pita kako mu je to pošlo za rukom...
– Svi se to pitamo, Kričeru – reče Fred.
– Šta uopšte tražiš ovde? – upita Džordž.

– Kričer čisti – reče on, vrdajući.

– Ta priča baš drži vodu – reče sarkastično jedan glas iza Harija.
Sirijus se vratio: smrknuto je gledao u vilenjaka kroz otvorena vrata. Buka u hodniku se stišala. Možda su gospođa Vizli i Mandangus prešli da se svađaju u kuhinji. Čim vide Sirijusa, Kričer načini smešno dubok naklon, prislonivši svoj nos nalik prasećoj njušci uz pod.
– Ispravi se – reče Sirijus nestrpljivo. – Dakle, šta si naumio?
– Kričer čisti – ponovi vilenjak. – Kričer živi isključivo da bi služio plemenitu

kuću Blekovih...

– Koja svakoga dana postaje sve crnja, sve prljavija – reče Sirijus.
– Gospodaru se oduvek dopadala ta mala šala – reče Kričer, ponovo se naklonivši, i nastavi malo tiše: – Gospodar je prokleta nezahvalna svinja koja je slomila srce svojoj majci...
– Moja majka nije ni imala srce, Kričeru – obrecnu se Sirijus. – Održavala se u životu iz čiste pakosti i inata.
Kričer se ponovo nakloni i progovori.
– Kako gospodar kaže – promrmlja on besno. – Gospodar nije dostojan ni blato da briše sa čizama svoje majke. Oh, sirota moja gospodarica, šta li bi rekla kad bi videla Kričera kako ga sada služi, kako ga je samo mrzela, koliko li je razočaranje on bio...

– Kričer nikada ništa ne bi pomerio s mesta u gospodarevoj kući – reče vilenjak, a zatim veoma brzo promrmlja: – Gospodarica nikad ne bi oprostila Kričeru ako bi tapiserija bila izbačena iz kuće, posle sedam vekova provedenih u ovoj porodici. Kričer je mora spasiti, Kričer neće dopustiti ni gospodaru ni izdajicama svoga roda, niti derištima da je unište...
– I mislio sam da će biti tako – reče Sirijus, bacivši prezriv pogled ka tapiseriji na zidu preko puta. – Bacila je još jednu Trajnolepljivu čin na njenu poleđinu, u to nema sumnje, ali ako ikako budem mogao da je se otarasim, učiniću to. Gubi se sada, Kričeru.
Činilo se da Kričer ne sme da se ogluši na direktno naređenje. Ipak, pogled kojim je prostrelio Sirijusa dok se vukao pored njega, bio je pun najdubljeg gnušanja, i on uz mrmljanje napusti sobu.
– ...vraća se ovamo iz Askabana i počinje da naređuje Kričeru, o, sirota moja gospodarica, šta bi rekla kada bi sada videla kuću, ološ koji živi u njoj, njena blaga izbačena na ulicu, zaklela se da on više nije njen sin, a sada se vratio, kažu i da je ubica...
– Samo nastavi tako da mrmljaš, pa ću i postati ubica! – reče Sirijus iznervirano, i zalupi vrata za vilenjakom.
– Sirijuse, on nije pri zdravom razumu – molećivo će Hermiona – mislim da čak ni ne shvata da možemo da ga čujemo.
– Predugo je bio sâm ovde – reče Sirijus – i ispunjavao sumanuta naređenja portreta moje majke, pričajući sam sa sobom, ali je oduvek bio pogana mala zv...
– Kad bi ga samo oslobodio – reče Hermiona puna nade – možda...
– Ne smemo da ga oslobodimo, zna već i suviše o Redu – reče Sirijus odsečno. – Uostalom, sâm šok bi ga ubio. Probaj ti da mu predložiš da napusti kuću, da vidiš kako će to primiti.
Sirijus pređe preko sobe ka tapiseriji koju je Kričer hteo da zaštiti, prostrtoj duž celog zida. Hari i ostali krenuše za njim.
Tapiserija je delovala neverovatno staro i izbledelo, činilo se da su je na

određenim mestima izgrizle kalašture. Uprkos tome, zlatna nit kojom je bila protkana dovoljno je sijala da im prikaže razgranato porodično stablo koje je datiralo (koliko je Hari mogao da vidi) još iz srednjeg veka. Na samom vrhu tapiserije bile su ispisane reči:

Plemenita i drevna kuća Blekovih

„Toujours pur“

– Tebe nema na njoj! – reče Hari, pošto je pregledao podnožje stabla.

– Nekada me je bilo – reče Sirijus, pokazujući na malu okruglu, ugljenisanu rupu u tapiseriji, nalik progoretini od cigarete. – Moja draga stara majka spalila me je sa nje nakon što sam pobegao od kuće – Kričer veoma rado mrmlja tu priču sebi u bradu.

– Pobegao si od kuće?
– Kada sam imao oko šesnaest godina – reče Sirijus. – Bilo mi je dosta svega.
– Gde si otišao? – upita Hari, zureći u njega.
– U kuću tvoga oca – reče Sirijus. – Tvoji baba i deda su me lepo primili, gotovo da su me usvojili kao drugog sina. Da, tokom raspusta bih kampovao kod tvog tate, a kada sam napunio sedamnaest, kupio sam sebi kuću. Moj ujka Alfard mi je ostavio u nasledstvo pristojnu sumu zlatnika – i on je zbrisan sa stabla, verovatno baš zato – u svakom slučaju, posle toga sam se sâm brinuo o sebi. Naravno, uvek sam bio dobrodošao na nedeljni ručak kod gospodina i gospođe Poter.
– Ali... zašto si...?
– Otišao? – Sirijus se ogorčeno osmehnu i provuče prste kroz svoju dugu, neurednu kosu. – Jer sam ih sve redom mrzeo: moje roditelje i njihovu manijakalnu opsednutost čistokrvnošću, njihovu uverenost da si, ako nosiš ime Blekovih, praktično kraljevske krvi... mog idiotskog brata, dovoljno lakomislenog da im to poveruje... eto ga, to je on.
Sirijus zabode prst u samo dno drveta, u ime „Regulus Blek“. Za datumom rođenja sledio je datum smrti (pre nekih petnaestak godina).
– Bio je mlađi od mene – reče Sirijus – i mnogo bolji sin, što su mi neprekidno stavljali do znanja.
– Ali je umro – reče Hari.
– Da – reče Sirijus. – Glupi idiot... pridružio se Smrtožderima.
– Šališ se!
– Ma daj, Hari, zar to što si video u ovoj kući nije dovoljno da možeš da razlučiš kakvim čarobnjacima je moja porodica pripadala? – reče Sirijus razdražljivo.
– Da li... da li su i tvoji roditelji bili Smrtožderi?
– Ne, ne, ali veruj mi na reč, mislili su da je Voldemor na pravom putu, oni su potpuno podržavali pročišćenje čarobnjačke rase, uklanjanje onih normalskog porekla, vladavinu Čistokrvnih. A nisu bili jedini, bilo je poprilično mnogo ljudi koji

su mislili da je Voldemor u pravu, pre nego što je pokazao svoje prave namere... Ipak, uplašili su se kada su videli na šta je sve spreman da bi se domogao moći. Ali se kladim da su moji roditelji isprva mislili da je Regulus pravi mali junak kada mu se pridružio.

– Da li ga je ubio neki Auror? – upita Hari obazrivo.
– O, ne – reče Sirijus. – Ne, njega je ubio Voldemor. Ili, verovatnije, neko drugi po Voldemorovom naređenju. Sumnjam da je Regulus ikada bio dovoljno važan da bi ga ubio Voldemor lično. Koliko sam uspeo da saznam posle njegove smrti, duboko je zabrazdio u udruženje Smrtoždera, a zatim se uspaničio zbog naređenja koja su mu data, pa je pokušao da izađe. Ali ne možeš tek tako da podneseš ostavku Lordu Voldemoru. U pitanju je doživotna služba ili smrt.
– Ručak – začu se glas gospođe Vizli.
Držala je štapić visoko iznad sebe, balansirajući na njegovom vrhu ogroman poslužavnik pretrpan sendvičima. Bila je veoma rumena u licu i još uvek je delovala besno. Ostali joj priđoše, željni hrane, ali Hari ostade sa Sirijusom, koji se nagnu bliže tapiseriji.
– Godinama je nisam video. Eno ga Fineas Nigelus... moj čukun-čukundeda, vidiš?

... Najomraženiji direktor u istoriji Hogvortsa... i Araminta Meliflua... rođaka moje majke... pokušala je da izglasa zakon u Ministarstvu kojim bi se legalizovao lov na Normalce... i draga stara tetka Eladora... ona je započela porodičnu tradiciju obezglavljivanja kućnih vilenjaka kad postanu i suviše stari da nose poslužavnike s čajem... naravno, svaki put kada bi porodica iznedrila neku iole pristojnu osobu, odmah bi je se odrekli. Vidim da ovde nema ni Tonks. Možda zato Kričer neće da prima naređenja od nje... trebalo bi da uradi sve što mu neki član porodice naredi...
– Ti i Tonks ste u srodstvu? – upita Hari, iznenađeno.
– Oh, da, njena majka Andromeda bila je moja omiljena rođaka – reče Sirijus, pažljivo ispitujući tapiseriju. – Ne, nema ni Andromede, vidi...
On pokaza na još jedno malo progorelo mesto između dva imena, Belatriks i Narcisa.
– Andromedine sestre su još uvek ovde jer su sklopile divne, ugledne, čistokrvne brakove, ali se Andromeda udala za čarobnjaka normalskog porekla, Teda Tonksa, i zato...
Sirijus odglumi progorevanje tapiserije čarobnim štapićem, i kiselo se nasmeja. Hari se pak nije smejao. Bio je i suviše zauzet piljenjem u imena s desne strane Andromedine izgoretine. Dupli zlatni vez povezivao je Narcisu Blek s Lucijusem Melfojem, a jedna jedina tanka zlatna uspravna linija povezivala je njihova imena s imenom Drako.
– Ti si u rodu s Melfojevima!
– Sve čistokrvne porodice međusobno su u srodstvu – reče Sirijus. – Ako svojim sinovima i ćerkama dopuštaš da se venčavaju isključivo s Čistokrvnima, izbor je

veoma sužen; nije nas mnogo ostalo. Moli i ja smo rođaci na osnovu jednog takvog braka, a Artur mi je rođak u drugom kolenu, ili tako nešto. Ali nema svrhe da ih tražimo ovde – ako je neka porodica izdajnik svoga roda, to su Vizlijevi.

Ali Hari je već gledao u ime s leve strane Andromedine progoretine: Belatriks Blek, koja je dvostrukim vezom bila povezana s Rodolfusom Lestrejndžom.
– Lestrejndž... – reče Hari naglas. To ime zaiskri u njegovom sećanju. Znao ga je odnekud, ali trenutno nije mogao da se seti odakle, iako bi se stresao i naježio na njegov pomen.
– Oni su u Askabanu – reče Sirijus kratko.

– Belatriks i njen muž Rodolfus dovedeni su s Bartijem Čučnjem Mlađim – reče Sirijus istim odsečnim glasom. – I Rodolfusov brat Rabastan je bio s njima.
A onda se Hari seti. Video je Belatriks Lestrejndž u Dambldorovom Situ-za-misli, čudnovatoj spravi u kojoj su mogla da se čuvaju i skladište sećanja i misli: bila je to visoka crnokosa žena s velikim podočnjacima koja je prkosno stajala na svom suđenju i priznala svoju odanost Lordu Voldemoru, ponosita što je pokušala da ga pronađe posle njegovog pada i ubeđena da će jednoga dana biti nagrađena za svoju lojalnost.

– Nikada mi nisi rekao da ti je ona...
– Zar je važno što mi je rođaka? – obrecnu se Sirijus. – Što se mene tiče, oni mi nisu porodica. Ona zasigurno nije moj rod. Nisam je video još otkako sam bio tvog uzrasta, ako se ne računa da sam je usput primetio dok su je uvodili u Askaban. Misliš da se ponosim što imam rođake kao što je ona?
– Izvini – reče Hari hitro – nisam hteo da... samo sam se iznenadio, ništa više...
– Nema veze, nemoj da se izvinjavaš – promumla Sirijus. On okrenu leđa tapiseriji, zavukavši ruke duboko u džepove. – Ne prija mi što sam se vratio ovamo – reče, zureći nakolo po gostinskoj sobi. – Nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da ću ponovo biti zarobljen u ovoj kući.
Hari ga je potpuno razumeo. Znao je kako bi se on osećao kada bi, kao već odrastao, bio primoran da ponovo živi u Šimširovoj ulici broj četiri, baš kada je pomislio da se zauvek otarasio tog mesta.
– Ovde je, naravno, idealno za sedište – reče Sirijus. – Dok je živeo ovde, moj otac je postavio oko kuće sve bezbednosne mere poznate čarobnjačkom soju. Kuća je neobeleživa, kako Normalci nikada ne bi mogli da nam dođu na vrata – kao da bi iko to želeo – a sad kad ju je i Dambldor dodatno zaštitio, teško da bi igde mogao da pronađeš bezbedniju kuću. Dambldor je Čuvar tajni Reda, znaš – niko ne može da pronađe sedište ukoliko mu on lično ne kaže gde je – ona poruka koju ti je Ćudljivko sinoć pokazao od Dambldora je... – Sirijus se nakratko nasmeja smehom nalik lavežu.

– Kad bi moji roditelji mogli da vide čemu služi njihova kuća... pa, portret moje majke trebalo bi donekle da ti dočara njihov stav...
On se na trenutak namršti, a zatim uzdahnu.

– Ne bi mi toliko smetalo kada bih mogao povremeno da izađem i uradim nešto korisno. Pitao sam Dambldora mogu li da te otpratim na saslušanje – naravno, u obličju Njuška – kako bih ti pružio malo moralne podrške. Šta ti misliš o tome?

Hariju se učini kao da mu je stomak potonuo kroz prašnjavi tepih. Nije nijednom pomislio na saslušanje još od sinoćne večere. Uzbuđen što je ponovo s ljudima koje najviše voli, slušajući šta se sve događalo u međuvremenu, potpuno je to smetnuo s uma. Međutim, na te Sirijusove reči, povratiše mu se teskoba i osećaj jeze. Zurio je u Hermionu i Vizlijeve, koji su navalili na sendviče, i pitao se kako bi mu bilo kada bi se svi oni vratili na Hogvorts bez njega.
– Ne brini – reče Sirijus. Hari podiže pogled i shvati da ga Sirijus pomno posmatra. – Siguran sam da će povući sve optužbe, zasigurno znam da u Međunarodnom statutu o tajnosti postoji stavka o tome da se magija sme koristiti u svrhe spasavanja sopstvenog života.
– Ali ako me ipak izbace iz škole – reče Hari tiho – mogu li da se vratim ovamo da živim s tobom?
Sirijus se tužno nasmeši.
– Videćemo.
– Mnogo bih opuštenije išao na saslušanje kada bih znao da ne moram da se vratim kod Darslijevih – nastavi Hari.
– Mora da su veoma loši čim bi ti radije živeo ovde – reče Sirijus sumorno.
– Požurite, vas dvojica, inače neće ostati ništa od hrane za vas – pozva ih gospođa Vizli.
Sirijus ponovo duboko uzdahnu, mrko pogleda u tapiseriju, a zatim se on i Hari pridružiše ostalima.
Dok su tog popodneva praznili zastakljene vitrine, Hari se iz sve snage trudio da ne razmišlja o saslušanju. Na sreću, bio je to posao koji zahteva visok nivo koncentracije, jer se činilo da veliki broj predmeta nema nameru da napusti svoje prašnjave police. Sirijusa je gadno ujela jedna srebrna burmutica. U roku od nekoliko sekundi ugrižena šaka potpuno mu se prekrila odvratnim krastama, nalik kakvoj gruboj smeđoj rukavici.
– U redu je – reče on, zainteresovano ispitavši šaku pre nego što ju je udarcem štapića vratio u normalu – mora da se u njoj nalazi bradavičasti prašak.
On baci burmuticu postrance u džak u koji su skladištili sav krš iz vitrina. Hari spazi Džordža kako nekoliko trenutaka kasnije obmotava sopstvenu ruku tkaninom i krišom stavlja burmuticu u džep već prepun kalaštura.
Pronašli su i jedan srebrni instrument neprijatnog izgleda, nalik mnogonogoj pinceti, koja jurnu uz Harijevu ruku poput pauka, i pokuša da mu probije kožu. Sirijus je zgrabi i razbi u komadiće uz pomoć teške knjige naslovljene Prirodna plemenitost: čarobnjačka genealogija. Bila je tu i muzička kutija koja je zasvirala pomalo zlokobnu, zvonku melodiju kad su je navili, i svi su iznenada postali veoma malaksali

i sanjivi, dok se Džini nije dovila da joj zalupi poklopac. Nađoše i težak medaljon koji niko od njih nije uspeo da otvori, nekoliko drevnih pečata i, u jednoj prašnjavoj kutiji, orden Reda Merlina prve klase, koji je bio dodeljen Sirijusovom dedi „zbog njegovih usluga Ministarstvu“.

– To znači da im je dao mnogo zlata – reče Sirijus prezrivo, bacivši orden u džak za smeće.
Kričer se nekoliko puta ušunjao u sobu i pokušao iz nje da prokrijumčari stvari skrivene u krpi koja mu je prekrivala bedra, mrmljajući užasne kletve svaki put kad bi ga uhvatili na delu. Kad mu je Sirijus jedva oteo iz ruku veliki zlatni prsten s grbom Blekovih, Kričer je čak briznuo u gnevni plač i napustio sobu jecajući sebi u bradu i nazivajući Sirijusa imenima koja Hari nikada ranije nije čuo.
– Pripadao je mom ocu – reče Sirijus, bacivši prsten u džak. – Kričer mu nije bio toliko odan kao mojoj majci, ali ipak sam ga prošle nedelje uhvatio kako krišom ljubi par njegovih starih pantalona.
Narednih nekoliko dana gospođa Vizli ih je sve veoma uposlila. Trebalo im je tri dana da raščiste salon. Najzad su jedine nepoželjne stvari u njemu bile tapiserija s porodičnim stablom Blekovih, koja se oduprla svim njihovim pokušajima da je skinu sa zida, i pisaći sto koji je čangrljao. Ćudljivko još uvek nije svratio do sedišta, tako da nisu bili sigurni šta se u njemu nalazi.
Iz salona su se preselili u trpezariju u prizemlju, gde su zatekli paukove velike kao tanjire kako vrebaju u ormanu (Ron je tada žurno napustio sobu kako bi sebi spremio šolju čaja, i nije se vratio narednih sat i po). Porculanski servis, sa grbom i motom Blekovih, Sirijus je bez ikakve pompe bacio u džak, a ista sudbina snašla je i komplet starih fotografija u potamnelim srebrnim ramovima, čiji su stanari piskavo zavrištali kada se razbilo staklo koje ih je prekrivalo.
Možda je Snejp taj njihov posao i nazivao „čišćenjem“, ali oni su, po Harijevom mišljenju, zapravo vodili rat protiv sâme kuće, koja se svojski odupirala, potpomognuta Kričerom. Kućni vilenjak se neprekidno pojavljivao gde god bi se svi oni okupili, i dok je pokušavao da spase sve što može iz džakova sa starudijom za bacanje, njegovo mrmljanje postajalo je sve uvredljivije. Došlo je dotle da mu je Sirijus čak pretio odećom, ali ga je Kričer fiksirao svojim vodenastim pogledom i rekao: – Gospodar nek’ učini šta gospodar želi – pre nego što se okrenuo i vrlo glasno promrmljao – ali gospodar neće osoboditi Kričera, ne, jer Kričer zna šta su naumili, o da, on kuje zaveru protiv Mračnog gospodara, da, s ovim Blatokrvnima, i izdajicama, i ološem...
Na to Sirijus, ignorišući Hermionine proteste, zgrabi Kričera s leđa za njegovu krpu oko bedara i silovito ga izbaci iz sobe.
Zvono bi se oglasilo po nekoliko puta dnevno, što je za Sirijusovu majku bio znak da ponovo počne da vrišti, a za Harija i ostale da pokušaju da prisluškuju pridošlice, iako su malo šta napabirčili iz kratkih odlomaka razgovora koje bi uspeli da pohvataju

pre nego što bi ih gospođa Vizli pozvala da nastave s radom. Snejp je još nekoliko puta proleteo tamo-amo kroz kuću, iako se Hari, na svoje veliko olakšanje, nikad nije sreo s njim licem u lice. Hari je takođe zapazio i svoju nastavnicu Preobražavanja, profesorku Mek Gonagal, koja je delovala zaista čudno u normalskoj haljini i mantilu, ali se činilo da je uvek i suviše zauzeta da bi se duže zadržavala u kući. Ponekad bi, međutim, posetioci ostali da pomognu. Tonks im se pridružila jednog nezaboravnog popodneva, kada su pronašli ubilačku staru avet kako vreba u jednom od toaleta na spratu. Lupin, koji je živeo u kući sa Sirijusom ali je odlazio na duže periode da obavlja poslove za Red, pomogao im je da poprave stari zidni sat koji je imao neprijatnu naviku da gađa prolaznike teškim zupčanicima. Mandangus se malčice iskupio u očima gospođe Vizli kad je spasao Rona od drevnog kompleta ljubičastih odora, koji je pokušao da ga zadavi kada ga je izvadio iz ormana.

Uprkos činjenici da je i dalje nemirno spavao, nastavljao da sanja hodnike i zaključana vrata, od čega bi ga ožiljak peckao, Hari je prvi put toga leta uspeo malo i da se provede. Dok god je bio zauzet bio je srećan. Međutim, čim bi aktivnost prestala, a njegova budnost popustila, ili dok bi ležao izmoren u krevetu posmatrajući zamagljene senke kako igraju po tavanici, ponovo ga je obuzimala pomisao o saslušanju u Ministarstvu. Dok se pitao šta će biti s njim ako ga izbace s Hogvortsa, strah ga je probadao iznutra, poput iglica. Sama pomisao na to bila je toliko zastrašujuća da se nije usuđivao naglas da je izgovori, čak ni Ronu i Hermioni, koji su sledili njegov primer i nisu načinjali tu temu, iako ih je Hari često viđao kako se došaptavaju i zabrinuto ga gledaju. Ponekad nije mogao da obuzda maštu koja mu je prikazivala vizije bezličnog zvaničnika Ministarstva kako mu lomi štapić na dva dela i naređuje mu da se vrati Darslijevima... ali on neće tamo ići. To je čvrsto odlučio. Vratiće se ovde, u Ulicu Grimold, da živi sa Sirijusom.
Osećao se kao da su mu ubacili ciglu u stomak kada se u sredu, tokom večere, gospođa Vizli okrenula ka njemu i rekla mu tiho: – Ispeglala sam ti najbolju odeću za sutra ujutru, Hari, i hoću da večeras opereš kosu. Dobar prvi utisak ume da učini čuda.

Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini prekinuše razgovor i pogledaše u njega. Hari klimnu glavom i pokuša da nastavi da jede šniclu, ali su mu se usta toliko osušila da više nije mogao da žvaće.
– Kako ću da dođem do tamo? – upita on gospođu Vizli, trudeći se da ne zvuči zabrinuto.
– Artur te vodi na posao sa sobom – reče gospođa Vizli nežno.
Gospodin Vizli mu se ohrabrujuće nasmeši s druge strane stola.
– Možeš da sačekaš u mojoj kancelariji dok ne dođe vreme za saslušanje – reče
on.
Hari pogleda u Sirijusa, ali pre nego što je stigao da postavi pitanje, gospođa Vizli mu je već odgovorila.
– Profesor Dambldor misli da nije dobra ideja da Sirijus ide s tobom, a moram ti

reći da ja...

– ...mislim da je sasvim u pravu – dovrši joj Sirijus rečenicu kroz stisnute zube. Gospođa Vizli napući usne.
– Kada vam je Dambldor to rekao? – upita Hari, zureći u Sirijusa.
– Došao je kasno sinoć, kad si ti već bio u krevetu – reče gospođa Vizli.
Sirijus mrzovoljno zabode viljušku u krompir. Hari spusti pogled u svoj tanjir. Od same pomisli da je Dambldor bio u kući veče uoči njegovog saslušanja a da nije zatražio da ga vidi osećao se još gore, ukoliko je to uopšte bilo moguće.

7. Ministarstvo magije


Hari se sledećeg jutra probudio u pola šest, naglo i potpuno, kao da mu je neko viknuo u uvo. Nekoliko trenutaka ležao je nepomično, dok mu je pomisao na predstojeće saslušanje ispunjavala svaki sićušan kutak mozga, a zatim je, ne mogavši više to da podnese, iskočio iz kreveta i stavio naočare. Gospođa Vizli mu je, u podnožju kreveta, uredno presavila sveže oprane farmerke i majicu. Hari ih nespretno navuče. Prazna slika na zidu se zakikota.

Ron je ležao ispružen na leđima, širom razjapljenih usta, duboko usnuo. Nije se ni pomerio kada je Hari prešao preko sobe, izašao u hodnik i nežno zatvorio vrata za sobom. Pokušavajući da ne misli o tome kada će sledeći put videti Rona, ako više ne budu kolege na Hogvortsu, Hari tiho siđe niza stepenice pored glava Kričerovih predaka, i uđe u kuhinju.
Očekivao je da će biti prazna, ali kad je došao do vrata čuo je prigušeno romorenje glasova koje je dopiralo s druge strane. Gurnuo je vrata i spazio gospodina i gospođu Vizli, Sirijusa, Lupina i Tonks kako sede, gotovo kao da čekaju na njega. Svi su bili potpuno obučeni, osim gospođe Vizli, koja je nosila kariranu ljubičastu

spavaćicu. Ona skoči na noge čim je Hari ušao.

– Doručak – reče, izvlačeći štapić i žurno se zaputi ka ognjištu.
– Do-do-dobro jutro – zevnu Tonks. Ovoga jutra kosa joj je bila plava i kovrdžava. – Jesi li lepo spavao?
– Da – reče Hari.
– Ja sam bi-bi-bila budna cele noći – reče ona, i ponovo drhtavo zevnu. – Dođi, sedi...
Ona mu izvuče jednu stolicu, i pri tom obori onu do nje.
– Šta ćeš za doručak, Hari? – upita gospođa Vizli. – Kašu? Pogačice? Usoljenu ribu? Jaja sa slaninom? Tost?
– Samo... samo tost, hvala – reče Hari.
Lupin poglednu Harija, a zatim se obrati Tonks: – Šta si ono govorila o Skrimdžeru?
– O... da... pa, moramo da budemo malo pažljiviji, postavljao je Kingsliju i meni neka nezgodna pitanja...
Hari je osetio neznatno olakšanje što ne mora da se priključi razgovoru. Utroba mu se komešala. Gospođa Vizli stavi nekoliko kriški tosta s marmeladom pred njega: on pokuša da jede, ali činilo mu se da žvaće tepih. Gospođa Vizli sede pored njega i poče da mu petlja oko majice, uvlačeći etiketu da ne štrči i ispravljajući mu nabore oko ramena. Poželeo je da ona prestane s tim.
– ...a moraću da kažem Dambldoru da sutra ne mogu da radim noćnu smenu, previše sam u-u-umorna – završi Tonks, ponovo zevnuvši iz sve snage.
– Ja ću te zameniti – reče gospodin Vizli. – Nema problema, ionako moram da završim izveštaj...
Gospodin Vizli nije nosio čarobnjačku odoru, već prugaste pantalone i staru pilotsku jaknu. On skrenu pogled s Tonks na Harija.
– Kako se osećaš?

– Uskoro će sve biti gotovo – reče gospodin Vizli ohrabrujuće. – Kroz nekoliko sati bićeš oslobođen svih optužbi.
Hari ništa ne reče.
– Saslušanje je na mom spratu, u kancelariji Amelije Bouns. Ona je šef Odseka za sprovođenje magijskih zakona, i ona će obaviti saslušanje.
– Amelija Bouns je sasvim okej, Hari – reče Tonks ozbiljno. – Poštena je, saslušaće šta imaš da kažeš.
Hari klimnu glavom, još uvek nesposoban da smisli šta bi mogao da kaže.
– Nemoj da izgubiš živce – reče Sirijus iznenada. – Budi uljudan i drži se činjenica.
Hari ponovo klimnu.
– Zakon je na tvojoj strani – reče Lupin tiho. – Čak je i maloletnim čarobnjacima

dozvoljeno da koriste magiju u slučaju da im je život u opasnosti.

Niz Harijev vrat poče da curi nešto veoma hladno. Na trenutak mu se učinilo da neko na njega baca Razočaravalačku čin, a onda shvati da to samo gospođa Vizli pokušava da se izbori s njegovom kosom pomoću mokrog češlja. Ona poče energično da ga češlja.
– Zar nikad neće da stoji ravno? – upita ona očajavajući. Hari odmahnu glavom.
Gospodin Vizli pogleda na svoj ručni sat, a zatim u Harija.
– Mislim da bi bilo najbolje da sad krenemo – reče on. – Malo smo poranili, ali mislim da je bolje da pričekaš u Ministarstvu, umesto da se vrzmaš ovde.
– U redu – reče Hari mehanički, spustivši tost i ustade sa stolice.
– Ne boj se, Hari – reče Tonks, potapšavši ga po ruci.
– Srećno – reče Lupin. – Siguran sam da će sve biti u redu.
– A ako ne bude – reče Sirijus sumorno – ja ću se pobrinuti za Ameliju Bouns u tvoje ime...
Hari se slabašno nasmeši. Gospođa Vizli ga zagrli.
– Držimo ti palčeve – reče.
– Važi – odgovori Hari. – Pa... vidimo se kasnije, onda.
On pođe za gospodinom Vizlijem uza stepenice, pa kroz predvorje. Čuo je Sirijusovu majku kako gunđa nešto u snu iza svojih zavesa. Gospodin Vizli otključa vrata, i oni iskoračiše u hladno, sivo jutro.
– Ne pešačite valjda svakoga dana na posao? – upita ga Hari, kada se žurno zaputiše oko trga.
– Ne, obično se Prebacujem – reče gospodin Vizli – ali ti očigledno ne možeš, a ja mislim da bi najbolje bilo kad bismo do tamo došli na potpuno nemagijski način... to će ostaviti bolji utisak, uzevši u obzir razlog zbog kojeg izlaziš pred disciplinsku komisiju...
Gospodin Vizli je sve vreme držao ruku u džepu svoje jakne. Hari je znao da mu je šaka čvrsto stegnuta oko štapića. Oronule ulice bile su gotovo puste, ali kada su došli do bedne male stanice podzemne železnice, ona je bila puna ranoranilaca koji su išli na posao. Kao i uvek kada bi se našao u blizini Normalaca koji mirno izvršavaju svoje dnevne obaveze, gospodin Vizli nije mogao da obuzda svoje oduševljenje.

– Prosto predivno – prošaputa, pokazujući na automate za karte. – Zadivljujuće genijalno.
– Pokvareni su – reče Hari, skrenuvši mu pažnju na znak pored automata.
– Da, ali svejedno... – gospodin Vizli im se radosno osmehivao.
Umesto tu, karte su kupili od sanjivog čuvara (Hari je obavio transakciju, pošto se gospodin Vizli nije dobro snalazio s normalskim novcem), i pet minuta kasnije ukrcali su se u podzemni voz koji ih klackavo poveze ka centru Londona. Gospodin Vizli je svakih par minuta znatiželjno proveravao mapu podzemne železnice iznad prozora.

– Još četiri stanice, Hari... još tri stanice... samo još dve, Hari...

Sišli su na stanici u samom srcu Londona, a iz voza ih izbaci talas muškaraca i žena u odelima, s aktovkama u rukama. Popeli su se uz pokretne stepenice, prošli kroz naplatnu rampu (gospodin Vizli se oduševio kad mu je rampa progutala kartu), i izašli na široku ulicu oivičenu impozantnim zgradama, i već veoma prometnu.
– Gde smo to? – upita gospodin Vizli tupo. Hariju srce na trenutak preskoči jedan otkucaj kada pomisli da su sišli na pogrešnoj stanici, uprkos tome što je gospodin Vizli neprekidno konsultovao mapu. Ali trenutak kasnije on reče: – A, da... ovuda, Hari – i povede ga niz jednu od bočnih uličica.
– Izvini – reče mu – ali nikad nisam dolazio vozom, a i stvari deluju mnogo drugačije iz normalske perspektive. Zapravo, nikad dosad nisam ni koristio ulaz za posetioce.
Što su dalje odmicali, to su okolne zgrade bivale sve manje impozantne, dok najzad nisu došli do ulice u kojoj su se nalazili nekoliko derutnih kancelarija, pab i poplavljeni kanalizacioni odvod. Hari je očekivao malo impresivniju lokaciju za zgradu Ministarstva magije.
– Evo nas – reče gospodin Vizli veselo, pokazavši na staru crvenu telefonsku govornicu uz žestoko iškraban zid, kojoj je nedostajalo nekoliko stakala. – Posle tebe, Hari.
I on otvori telefonsku govornicu.
Hari zakorači unutra, pitajući se šta je sad posredi, za ime sveta. Gospodin Vizli se zgura unutra pored Harija i zatvori vrata za sobom. Jedva su se ugurali. Hari je bio pritisnut uz sâm telefon, koji je nakrivo visio sa zida govornice, kao da je neki vandal pokušao da ga istrgne. Gospodin Vizli posegnu za slušalicom iza Harija.
– Gospodine Vizli, mislim da je i telefon pokvaren – reče Hari.
– Ne, ne, siguran sam da je sve u redu – reče gospodin Vizli, držeći slušalicu iznad glave i piljeći u brojčanik. – Da vidimo... šest... – on okrenu broj – dva...
četiri... još jedna četvorka... i još jedna dvojka...
Dok se brojčanik zujeći vraćao na mesto, u telefonskoj govornici se začu hladan ženski glas, ne iz slušalice u ruci gospodina Vizlija, već toliko jasno i glasno kao da neka nevidljiva žena stoji tik uz njih.
– Dobro došli u Ministarstvo magije. Molim navedite vaše ime i razlog posete.
– Ovaj... – poče gospodin Vizli, očigledno ne znajući treba li da govori u slušalicu ili ne. Napravio je kompromis stavivši mikrofon slušalice na uvo: – Artur Vizli, Odsek za zloupotrebu normalskih predmeta, ovde sam da dopratim Harija Potera, koji je zamoljen da prisustvuje disciplinskom saslušanju...
– Hvala vam – reče ledeni ženski glas. – Posetioče, molimo uzmite značku i prikačite je na prednji deo vaše odore.
Začu se trzaj i zveket, i Hari spazi kako nešto ispada u metalni otvor gde obično izlaze vraćeni novčići. On ga pokupi: bila je to srebrna četvrtasta značka na kojoj je

pisalo Hari Poter, disciplinsko saslušanje . On je prikači spreda na majicu, baš kada ženski glas ponovo progovori.

– Posetioče Ministarstva, obavezni ste da prođete pretres i priložite vaš štapić radi registracije na pultu obezbeđenja, koji je smešten na samom kraju Atrijuma.
Pod telefonske govornice zadrhta. Polako su tonuli u zemlju. Hari je obazrivo posmatrao kako se trotoar diže iznad staklenih zidova telefonske govornice, sve dok im se tmina ne sklopi nad glavama. Zatim ništa nije video. Mogao je samo da čuje prigušenu škripu dok se telefonska govornica polako spuštala kroz zemlju. Posle jednog minuta, iako se Hariju činilo mnogo duže, zračak zlatne svetlosti osvetli mu stopala i poče da mu se širi uz celo telo, sve dok ga ne obasja pravo u lice, tako da je morao da zatrepće kako bi sprečio da mu oči zasuze.
– Ministarstvo magije vam želi prijatan dan – reče ženski glas.
Vrata telefonske govornice širom se otvoriše, i gospodin Vizli izađe iz nje, u pratnji Harija, koji je razjapio usta.
Stajali su na samom ulazu u veoma dugačku i veličanstvenu dvoranu s prilično uglačanim tamnim drvenim podom. Paunplava tavanica bila je ukrašena sjajnim zlatnim simbolima koji su se neprekidno pomerali i menjali, nalik ogromnoj nebeskoj oglasnoj tabli. Zidovi s obe strane bili su prekriveni velikim pločama uglačanog tamnog drveta, u koje su bili ugrađeni mnogobrojni pozlaćeni kamini. Svakih nekoliko sekundi poneki čarobnjak ili veštica izronio bi iz nekog od kamina s leve strane uz prigušeno svuš. S desne strane, pred svakim kaminom su se formirali kraći redovi ljudi koji su čekali da odu.
Na sredini dvorane nalazila se fontana. Grupica zlatnih skulptura, krupnijih od prirodne ljudske veličine, stajala je nasred kružnog bazenčića. Najviša je predstavljala čarobnjaka plemenitog izgleda koji je upirao štapićem pravo uvis. Oko njega su bili okupljeni prelepa veštica, kentaur, goblin i kućni vilenjak. Poslednje troje gledali su s divljenjem ka čarobnjaku i veštici. Sjajni mlazevi vode izletali su im iz vrhova štapića, vrha kentaurove strele, vrha goblinovog šešira i iz ušiju kućnog vilenjaka, tako da se curkasto šištanje vode nadovezivalo na krckanje čarobnjaka koji su se Prebacivali i žamor koraka. Za to vreme su stotine čarobnjaka i veštica, većinom delujući jutarnje mrgodno, koračali ka velikoj zlatnoj kapiji na samom kraju dvorane.

– Ovuda – reče gospodin Vizli.
Oni se priključiše masi, prolazeći između gomile službenika Ministarstva, od kojih su neki nosili klateće gomile pergamenata, a drugi ulubljene kofere. Treći su pak

hodu čitali Dnevni prorok . Kada su prošli pored fontane, Hari vide mnoštvo srebrnih sikla i bronzanih knuta kako se sijaju na dnu bazenčića. Na malenom umrljanom natpisu pored fontane pisalo je:


Svi prilozi iz fontane Magičnog bratstva biće prosleđeni Sent Mungovoj bolnici za magijske bolesti i povrede.

Ako me ne izbace s Hogvortsa, ubaciću unutra deset galeona, uhvati Hari sebe kako očajnički razmišlja.

– Ovamo, Hari – reče gospodin Vizli, i oni se odvojiše iz mase službenika Ministarstva koji su se zaputili ka zlatnoj kapiji. Za pultom s leve strane, ispod znaka na kome je pisalo Obezbeđenje, sedeo je loše izbrijan čarobnjak u paunplavoj odori koji, kada mu priđoše, podiže pogled i odloži Dnevni prorok.
– Ovde sam da dopratim posetioca – reče gospodin Vizli, pokazavši na Harija.
– Priđite ovamo – reče čarobnjak dokonim glasom.
Hari mu priđe, a čarobnjak pridiže dugačku zlatnu šipku, tanku i elastičnu poput antene za kola, i njome pređe gore-dole preko Harija, spreda i otpozadi.
– Štapić – progunđa čarobnjak-bezbednjak Hariju, odloživši zlatni instrument i ispruži ruku.
Hari izvadi svoj čarobni štapić. Čarobnjak ga baci na čudnovati limeni instrument, nalik na vagu sa samo jednim tasom. On poče da vibrira. Uska traka pergamenta izlete kroz otvor u samom podnožju uređaja. Čarobnjak otcepi traku i pročita natpis na njoj.

– Jedanaest inča, srž od Feniksovog pera, u upotrebi četiri godine. Da li je to tačno?
– Da – potvrdi Hari nervozno.
– Ja ću ovo zadržati – reče čarobnjak, zakačivši parče pergamenta na maleni metalni šiljak. – Tebi ovo vraćam – dodade, gurnuvši štapić Hariju.
– Hvala vam.
– Čekaj malo... – reče čarobnjak polako.
Pogled mu prelete sa srebrne značke na Harijevim grudima ka njegovom čelu.
– Hvala ti, Erik – reče gospodin Vizli strogo i, zgrabivši ga za ramena, odgura Harija dalje od pulta, nazad u masu čarobnjaka i veštica koji su prolazili kroz zlatnu kapiju.
Malčice pritešnjen u masi, Hari je sledio gospodina Vizlija kroz kapiju u manji hodnik iza nje, gde je stajalo najmanje dvadeset liftova s rešetkama od kovanog zlata. Hari i gospodin Vizli se pridružiše grupici ispred jednog od liftova. U blizini je stajao dugobradi čarobnjak koji je nosio veliku kartonsku kutiju iz koje su dopirali škripavi zvuci.
– Sve u redu, Arture? – upita čarobnjak, klimnuvši gospodinu Vizliju.
– Šta ti je to unutra, Bobe? – upita gospodin Vizli, gledajući u kutiju.
– Ni sami nismo sigurni – reče čarobnjak ozbiljno. – Mislili smo da je u pitanju obično močvarno pile, sve dok nije počelo da bljuje vatru. Liči mi na ozbiljno kršenje Zabrane eksperimentalnog ukrštanja vrsta.
Uz silan zveket i čangrljanje, lift se spusti ispred njih. Zlatne rešetke skliznuše u stranu i Hari i gospodin Vizli uđoše u njega s ostalim čarobnjacima, te se Hari opet nađe stešnjen uza zid. Nekoliko veštica i čarobnjaka radoznalo ga je posmatralo. On

se zagleda sebi u noge kako bi izbegao da ikome od njih uhvati pogled, usput ispravljajući rub na pantalonama. Rešetke se uz tresak zatvoriše i lift se polako podiže, čangrljajući lancima, a isti ledeni glas koji je Hari čuo u telefonskoj govornici ponovo odjeknu.

– Sedmi nivo, Odsek za magijske igre i sportove, uključujući Sedište kvidičkih liga Britanije i Irske, Zvanični klub gobkamenja i Zavod za urnebesne patente.
Vrata lifta se otvoriše. Hari spazi neuredan hodnik pun raznoraznih postera kvidičkih timova koji su nakrivo bili okačeni po zidovima. Jedan od čarobnjaka iz lifta, ruku punih metli, jedva se izvuče iz lifta i nestade u hodniku. Vrata se zatvoriše, lift ponovo zatandrka naviše, a ženski glas objavi:
– Šesti nivo, Odsek magijskog transporta, uključujući Upravu Flu-mreže, Komandu za regulisanje metli, Kancelariju za teleportacione ključeve i Centar za testove iz Prebacivanja.
Ponovo se vrata lifta otvoriše, i pet čarobnjaka i veštica izađe. Istovremeno, nekoliko papirnatih aviončića ulete u lift. Hari je zurio u njih dok su lagano lepršali oko njegove glave. Bili su bledoljubičasti i mogao je da vidi da im je duž ivice krila odštampan natpis Ministarstvo magije.
– To su samo interni memorandumi – promrmlja mu gospodin Vizli. – Ranije smo koristili sove, ali nered je bio neverovatan... izmet svuda po stolovima...
Dok su se ponovo klackali naviše, oko svetiljke koja je visila s plafona lifta lepršali su memorandumi.
– Peti nivo, Odsek za međunarodnu magijsku saradnju, uključujući Međunarodno telo za trgovinske standarde, Međunarodnu magijsku pravnu kancelariju i Međunarodnu konfederaciju čarobnjaka, Britansko poslanstvo.
Kada se vrata otvoriše, dva memoranduma izleteše u pratnji još nekoliko čarobnjaka i veštica, a još nekoliko memoranduma ulete u lift, tako da je svetlost plafonske lampe treperila iznad njihovih glava dok su papiri obletali oko nje.
– Četvrti nivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući odeljenja za zveri, bića i duhove, Kancelariju za odnose s goblinima i Savetodavni biro za štetočine.
– Izvin’te – reče čarobnjak koji je nosio pile što bljuje vatru, i izađe iz lifta, praćen manjim jatom memoranduma. Vrata se ponovo zatvoriše uz šupalj tresak.
– Treći nivo, Odsek za magijske nesreće i katastrofe, uključujući Odred za poništavanje efekata slučajne magije, Sedište Zaboravljača i Komitet za normalske izgovore.
Na tom spratu lift napustiše svi osim gospodina Vizlija, Harija i jedne veštice koja je čitala izuzetno dugačak svitak pergamenta koji se vukao po podu za njom. Preostali memorandumi nastavili su da jezde oko svetiljke kad se lift ponovo trže naviše, a zatim se vrata otvoriše i ženski glas ponovo izgovori najavu.
– Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenje za

nepropisnu upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu.

– Ovde smo mi, Hari – reče gospodin Vizli, i oni krenuše za vešticom iz lifta, duž hodnika s mnogobrojnim vratima. – Moja kancelarija je na drugoj strani sprata.
– Gospodine Vizli – reče Hari, dok su prolazili pored prozora kroz koji je dopirala sunčeva svetlost – zar nismo još uvek pod zemljom?
– Da, jesmo – reče gospodin Vizli. – To su začarani prozori. Magijsko održavanje zgrade odlučuje kakvo ćemo vreme imati svakoga dana. Prošli put kada su tražili povišice imali smo dva meseca uragane... samo iza ovog ćoška, Hari.
Oni zađoše za ugao, prođoše kroz teška hrastova vrata i stvoriše se u velikoj zakrčenoj sobi podeljenoj na separee, koji su žamorili od razgovora i smeha. Memorandumi su jurili tamo-amo iz separea, nalik minijaturnim raketama. Na najbližem separeu stajao je nakrivljeni natpis na kome je pisalo: Sedište Aurora.
Hari krišom pogleda kroz vrata dok su prolazili. Aurori su prekrili zidove svog separea svim i svačim, od slika ucenjenih čarobnjaka i fotografija svojih porodica, do postera omiljenih kvidičkih timova i članaka iz Dnevnog proroka. Čovek u skerletnoj odori s konjskim repom dužim od Bilovog sedeo je s čizmama na stolu, diktirajući izveštaj svom čarobnom peru. Malo dalje, veštica s povezom preko oka je, nagnuta preko pregrade separea, pričala s Kingslijem Okovgromom.
– Dobro jutro, Vizli – reče Kingsli bezbrižno, kada mu se približiše. – Hteo sam da popričam s tobom, imaš li koji slobodan trenutak?
– Da, ali samo sekund – reče gospodin Vizli – malčice sam u žurbi.
Razgovarali su kao da se gotovo i ne poznaju, a kada Hari zausti da se pozdravi s Kingslijem, gospodin Vizli ga nagazi na stopalo. Ispratili su Kingslija duž sobe do poslednjeg separea.
Hari dožive mali šok: sa svih strana ka njemu je treptalo Sirijusovo lice. Zidovi su bili prekriveni novinskim isečcima i starim fotografijama – čak i onom načinjenom onda kada je Sirijus bio kum na venčanju Poterovih. Jedino mesto na kome nije bilo Sirijusa beše mapa sveta na kojoj su malene crvene pribadače svetlele kao drago kamenje.
– Evo – reče Kingsli odsečno gospodinu Vizliju, gurnuvši mu snop pergamenata u ruku. – Potrebno mi je što je moguće više informacija o letećim normalskim vozilima primećenim u poslednjih dvanaest meseci. Dobili smo dojavu da Blek možda još uvek koristi svoj stari motocikl.
Kingsli primetno namignu Hariju i dodade šapatom: – Dajte mu ovaj časopis, mislim da će ga zanimati. – Zatim produži normalnim glasom: – I ne odugovlači, Vizli, čekanje na tvoj izveštaj o onom vatrenom oruđu usporilo nam je istragu za čitavih mesec dana.
– Da ste pročitali moj izveštaj, znali biste da je pravilan izraz vatreno oružje – reče gospodin Vizli hladno. – A bojim se da ćete morati da pričekate na podatke o motociklima. Trenutno smo izuzetno zauzeti. On spusti glas i reče: – Ako uspeš da se

izvučeš s posla pre sedam, Moli sprema ćufte.

On dozva Harija i izvede ga iz Kingslijevog separea kroz druga velika hrastova vrata, te se obreše u još jednom hodniku. Skrenuli su levo, prepešačili kroz još jedan hodnik, a zatim skrenuli u slabo osvetljen i izuzetno oronuo prolaz, i napokon došli do ćorsokaka, u kome su sleva bila otvorena vrata, otkrivajući ostavu za metle. Vrata s desne strane bila su označena potamnelom mesinganom pločom na kojoj je pisalo Zloupotreba normalskih predmeta.
Činilo se da je sumorna kancelarija gospodina Vizlija neznatno manja od ostave za metle. U nju su jedva bila ugurana dva stola, i gotovo da nije bilo mesta da se prođe pored njih zbog prenatrpanih kancelarijskih plakara koji su se prostirali duž zidova, a na kojima su stajale gomile dosijea. Malo slobodno parče zida svedočilo je o opsesijama gospodina Vizlija: bili su tu posteri automobila, uključujući i jedan na kojem se nalazila slika razmontiranog motora, zatim dve slike poštanskih sandučića koje je izgleda isekao iz nekih normalskih dečjih knjiga, i jedan šematski dijagram, koji je pokazivao kako povezati utikač sa strujom.
Povrh gomile neobrađenih dosijea gospodina Vizlija nalazili su se stari toster koji je utučeno štucao, i par praznih kožnih rukavica koje su vrtele palčevima. Pored korpe s neobrađenim dosijeima stajala je grupna fotografija porodice Vizli. Hari primeti da je Persijev lik očigledno nestao sa nje.
– Mi nemamo prozor – izvini se gospodin Vizli, skidajući pilotsku jaknu, koju stavi preko naslona stolice. – Tražili smo, ali izgleda da misle kako nam i nije baš potreban. Sedi, Hari, izgleda da Perkins još nije došao.
Hari se zgura u stolicu za Perkinsovim stolom, dok je gospodin Vizli preturao po snopu pergamenata koje mu je Kingsli Okovgrom uručio.
– Ah – reče on, nasmešivši se kad je iz sredine snopa izvadio primerak časopisa po imenu Cepidlaka – da... – On ga prelista. – U pravu je, siguran sam da će Sirijusu ovo biti veoma zabavno – o, gospode, šta je sad pa ovo?
Kroz otvorena vrata ulete memorandum i slete povrh štucavog tostera. Gospodin Vizli ga razvi i naglas pročita.
– Treći povraćajući javni toalet prijavljen u Betnal Grinu, molimo odmah ispitajte situaciju. Ovo već postaje smešno...
– Povraćajući toalet?
– Antinormalske šaljivdžije – reče gospodin Vizli, namrštivši se. – Već smo imali dva slučaja pre dve nedelje, jedan u Vimbldonu, a drugi u oblasti Elefant i Kesl. Normalci povuku vodu, i umesto da sve ode – pa, možeš i sâm da zamisliš. Sirotani neprekidno zovu one... vodostalatere, mislim da se tako zovu... znaš, oni koji krpe cevi i slično.
– Vodoinstalateri?
– Tačno tako, da, ali ovi, naravno, budu sablažnjeni. Samo se nadam da ćemo uspeti da uhvatimo onoga ko to sve radi.

– Hoće li ih Aurori uhvatiti?

– O, ne, ovo je i suviše trivijalno za Aurore, učiniće to obična patrola za sprovođenje magijskih zakona – ah, Hari, ovo je Perkins.
Pogrbljen čarobnjak stidljivog izgleda, s pufnastom sedom kosom, upravo uđe u sobu, dahćući.
– Oh, Arture! – reče očajno, i ne pogledavši u Harija. – Hvala nebesima, nisam znao šta je najbolje da uradim. Da li da te sačekam ovde, ili ne. Upravo sam ti poslao sovu na kuću, ali ste se očigledno mimoišli... pre deset minuta je stigla hitna poruka...

– Već sam saznao za povraćajući toalet – reče gospodin Vizli.
– Ne, ne, nije u pitanju toalet, već saslušanje malog Potera... promenili su vreme i mesto... počinje sada u osam sati, a održaće se u staroj sudnici broj deset...
– Dole u staroj... ali rekli su mi... Merlinove mi brade!
Gospodin Vizli pogleda na sat, kriknu, i skoči sa stolice.
– Brzo, Hari, trebalo je da smo tamo još pre pet minuta!
Perkins se prilepi uz fioke kabineta kad gospodin Vizli trkom izjuri iz kancelarije, s Harijem za petama.
– Zašto su promenili vreme? – upita Hari bez daha, dok su jurili pored separea s Aurorima. Ljudi su podizali glave i zurili u njih kako trče. Hari se osećao kao da mu je sva utroba ostala na Perkinsonovom stolu.
– Pojma nemam, ali hvala bogu da smo došli ranije ovamo, da si propustio saslušanje, bila bi to prava katastrofa!
Gospodin Vizli zakoči ispred liftova i nestrpljivo pritisnu dugme označeno sa „dole“.
– HAJDE!
Lift dočangrlja pred njih, i oni žurno uđoše u njega. Svaki put kada bi zastao, gospodin Vizli bi gnevno opsovao i udario po dugmetu s brojem devet.
– Te sudnice nisu korišćene već godinama – reče gospodin Vizli ljutito. – Ne mogu ni da zamislim zašto bi tamo održali saslušanje... sem ako... ali ne...
U tom času u lift uđe zdepasta veštica koja je nosila zadimljen pehar, i gospodin Vizli ne objasni svoju zamisao.
– Atrijum – reče hladni ženski glas, i zlatne rešetke se otvoriše, pokazavši Hariju daleki odsjaj zlatnih statua u fontani. Punačka veštica izađe, a čarobnjak žućkastog tena veoma sumornog izraza lica uđe u lift.
– Dobro jutro, Arture – reče on zagrobnim glasom kada lift poče da se spušta. – Ne viđamo te često ovde dole.
– Hitni poslovi, Boude – reče gospodin Vizli, koji je cupkao na petama i nervozno gledao u Harija.
– Ah, da – reče Boud, osmotrivši Harija netremice. – Naravno.
Hari jedva da je imao višak emocija da ih usmeri ka Boudu, ali njegov prodorni pogled nije mu bio nimalo prijatan.

– Odsek za misterije – reče ledeni ženki glas, ne zalazeći u dalja objašnjavanja.

– Brzo, Hari – reče gospodin Vizli kada se vrata lifta uz škripu otvoriše, i oni jurnuše niz hodnik koji se prilično razlikovao od onih iznad. Zidovi su bili potpuno goli: nije bilo nikakvih prozora ni vrata, izuzev običnih crnih na samom kraju hodnika. Hari je očekivao da će proći kroz njih, ali umesto toga gospodin Vizli ga zgrabi za ruku i odvuče nalevo, gde se nalazio maleni prolaz sa stepenicama koje su vodile naniže.
– Ovde dole, ovde dole – prodahta gospodin Vizli, preskačući po dva stepenika odjednom.
– Čak ni lift ne silazi ovoliko duboko... zašto li ga održavaju ovde, nije mi sasvim…
Oni siđoše do podnožja stepenica i protrčaše još jednim hodnikom, koji je strašno ličio na onaj koji je vodio do Snejpove učionice u podrumskim tamnicama na Hogvortsu, s grubim kamenim zidovima i zidnim bakljama. Vrata pored kojih su ovde prošli bila su teška, drvena, s gvozdenim rezama i ključaonicama.
– Sudnica... deset... mislim... da smo blizu... da.
Gospodin Vizli se teturajući zaustavi ispred prljavih tamnih vrata s ogromnom gvozdenom bravom, i nasloni se na zid, držeći se za grudi.
– Hajde – procedi, pokazavši palcem ka vratima. – Ulazi unutra.
– Zar... zar ne idete i vi sa...?
– Ne, ne, meni nije dozvoljeno da prisustvujem. Srećno!
Harijevo srce lupalo je žestokim udarima koje je osećao čak u Adamovoj jabučici. On proguta knedlu, okrenu tešku gvozdenu kvaku i uđe u sudnicu.

8. Saslušanje


Hari se zabezeknu – nije mogao da se obuzda. Velika tamnica u koju je ušao bila mu je strahovito poznata. Ne samo da ju je već jednom video, nego je u njoj i boravio. Ovo je bilo mesto koje je posetio pomoću Dambldorovog Sita-za-misli, mesto gde je posmatrao kako Lestrejndžove osuđuju na doživotnu robiju u Askabanu.

Zidovi su bili od tamnog kamena, prigušeno osvetljeni bakljama. S obe strane duž zidova uzdizale su se prazne klupe, ali pravo ispred njega, na najvišim klupama, bilo je mnogo figura u senci. Govorile su prigušenim glasovima, ali kada se teška vrata zalupiše za Harijem, zavlada zloslutna tišina.
Hladan muški glas odjeknu sudnicom.
– Kasniš.
– Izvinite – reče Hari nervozno. – Ja... nisam znao da je promenjeno vreme.
– To nije krivica Vizengamota – reče glas. – Jutros ti je poslata sova. Zauzmi svoje mesto.
Hariju pogled pade na stolicu u samom središtu sobe, s naslonima za ruke prekrivenim lancima. Video je te lance kako oživljavaju i okivaju svakoga ko bi seo

na stolicu. Dok je prelazio preko kamenog poda, njegovi koraci su glasno odjekivali. Kada je obazrivo seo na ivicu stolice, lanci preteći začangrljaše, ali ga ne okovaše. Osećajući pomalo mučninu, on podiže pogled ka ljudima posedalim na klupama iznad njega.

Bilo ih je ukupno pedesetak i, koliko je mogao da vidi, svi su bili odeveni u odore boje šljive, s izuzetno precizno izvezenim srebrnim slovom „V“ na levoj strani grudi. Svi su ga gledali poviše svojih noseva, neki vrlo strogih lica, a neki s izrazima iskrene radoznalosti.
U samom središtu prednjeg reda sedeo je Kornelijus Fadž, ministar magije. Fadž je bio zdepast čovek koji je često nosio limunzeleni polucilindar, ali ne i danas. Nije nosio ni svoj povlađivački osmeh kojim se inače obraćao Hariju. S Fadžove leve strane sedela je krupna veštica četvrtaste vilice s veoma kratkom sedom kosom. Nosila je monokl i delovala zastrašujuće. S Fadžove desne strane nalazila se još jedna veštica, ali sedela je duboko zavaljena u naslon svog sedišta, tako da joj je lice bilo u senci.
– Dobro, dakle – poče Fadž. – Pošto je optuženi – napokon – prisutan, možemo da počnemo. Da li si spreman? – povika on nekom na samom kraju reda.
– Da, gospodine – reče željno neko čiji je glas Hari dobro poznavao. Ronov brat Persi sedeo je na samom kraju prednjeg reda. Hari pogleda u Persija, očekujući neki znak podrške, ali uzalud. Persijev pogled, skriven iza naočara s rožnatim ramom, bio je prikovan za list pergamenta i pero koje je spremno držao u ruci.
– Disciplinsko saslušanje dvanaestog avgusta – reče Fadž zvonkim glasom, i Persi odmah poče da beleži – povodom kršenja Dekreta o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva i Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka od strane Harija Džejmsa Potera, stanovnika Šimširove ulice broj četiri, Malo Kukumavčilište, Sari.
– Islednici: Kornelijus Osvald Fadž, ministar magije, Amelija Suzan Bouns, šef Odseka za sprovođenje magijskih zakona, Dolores Džejn Ambridž, stariji podsekretar ministra. Sudski pisar, Persi Ignacije Vizli...
– Svedok odbrane, Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor – reče tihi glas iza Harija, koji tako brzo okrenu glavu da ušinu vrat.
Dambldor je smireno koračao po sobi, odeven u ponoćnoplavu odoru, savršeno opuštenog izraza lica. Njegova duga srebrna brada i kosa zasvetlucaše pod sjajem baklji kad on priđe Hariju i podiže pogled ka Fadžu kroz svoje naočare u obliku polumeseca, koje je nosio nasred veoma krivog nosa.
Članovi Vizengamota stadoše da žamore. Svi pogledi su sada bili prikovani za Dambldora. Neki su delovali iznervirano, drugi neznatno uplašeno. Dve postarije veštice iz zadnjeg reda pak podigoše ruke i mahnuše mu u znak dobrodošlice.
Čim je ugledao Dambldora, Hariju snažne emocije navreše u grudi, ojačana nada kakvu mu je svojevremeno ulivala Feniksova pesma. Hteo je da uhvati Dambldorov

pogled, ali Dambldor nije gledao u njegovom pravcu. Nastavio je da zuri u očevidno usplahirenog Fadža.
– Ah – reče Fadž, koji je delovao sasvim potreseno. – Dambldore. Da. Ti... ovaj...

dakle dobio si našu... ovaj... poruku da su vreme i... ovaj... mesto saslušanja promenjeni?
– Mora da smo se mimoišli – reče Dambldor veselo. – Međutim, usled srećne pogreške, stigao sam u Ministarstvo tri sata ranije, tako da nema nikakve štete.
– Da... pa... pretpostavljam da će nam trebati još jedna stolica... ja... Vizli, možeš li...?
– Bez brige, bez brige – reče Dambldor prijatno. On izvadi svoj štapić, mahnu njime, i mekana cicom presvučena fotelja stvori se niotkuda, odmah pored Harija. Dambldor sede, sklopi vrhove svojih dugačkih prstiju i pogleda Fadža kroz njih s izrazom učtive radoznalosti. Članovi Vizengamota još uvek su žamorili i nemirno se vrpoljili. Smirili su se tek kad je Fadž ponovo progovorio.
– Da – ponovi Fadž, preturajući po beleškama. – Tako dakle. Znači. Optužbe. Da. On izvuče list pergamenta s gomile ispred sebe, duboko udahnu, i pročita:
– Optužbe protiv okrivljenog su da je „namerno i potpuno svestan nelegalnosti svojih postupaka, pošto je prethodno primio pismeno upozorenje Ministarstva magije zbog slične čini, drugog avgusta u dvadeset i tri minuta posle devet proizveo Patronus čin u oblasti naseljenoj Normalcima, i to u prisustvu Normalca, što predstavlja prestup po Stavki C Dekreta o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz 1875, kao i odeljka 13. Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka“.

– Vi ste Hari Džejms Poter, iz Šimširove ulice broj četiri, Malo Kukumavčilište, Sari? – upita Fadž, streljajući Harija pogledom preko svog pergamenta.
– Da – reče Hari.
– Dobili ste zvanično upozorenje od Ministarstva povodom ilegalnog korišćenja magije pre tri godine, nije li tako?
– Da, ali...
– A uprkos tome ste prizvali Patronus čin u noći drugog avgusta? – upita Fadž.
– Da – reče Hari – ali...
– Znajući da vam nije dopušteno da koristite magiju van škole dok ne napunite sedamnaest godina?
– Da, ali...
– Znajući da se nalazite u oblasti punoj Normalaca?
– Da, ali...
– Potpuno svesni da ste tokom tog čina bili u prisustvu Normalca?
– Da – reče Hari ljutito – ali sam je upotrebio samo zato što smo bili...

– Ti si izveo potpuno razvijenog Patronusa?

– Da – reče Hari – jer smo...

– Opipljivog Patronusa?

– Kakvog... šta? – upita Hari.
– Tvoj Patronus je imao jasno definisano obličje? Hoću reći, bio je opipljiviji od pare ili pramena dima?
– Da – reče Hari, istovremeno nestrpljiv i pomalo očajan – u pitanju je jelen, oduvek je i bio jelen.
– Oduvek? – zagrme Madam Bouns. – I pre si proizvodio Patronusa?
– Da – reče Hari. – Umem to da radim već više od godinu dana.
– A star si petnaest godina?
– Da, i...
– To si naučio u školi?
– Da, profesor Lupin me je naučio tokom treće godine na Hogvortsu, zbog...
– Impresivno – reče Madam Bouns, zureći u njega – pravi Patronus, u njegovom uzrastu... zaista veoma impresivno.
Neki od čarobnjaka i veštica oko nje ponovo počeše da žamore. Nekoliko njih stade da klima, ali su se ostali mrštili i odmahivali glavama.
– Ne radi se o tome koliko je impresivna sama magija bila – reče Fadž razdražljivim glasom – zapravo, pomislio bih da što je impresivnija magija bila, tim gore, uzevši u obzir da ju je dečak izveo naočigled Normalca!
Oni koji su se mrštili sada promrmljaše nešto kao saglasnost, ali tek prizor Persijevog licemernog klimanja glavom podstaknu Harija da progovori.
– Učinio sam to zbog dementora! – reče on glasno, pre nego što će ga iko ponovo prekinuti.
Očekivao je još mrmljanja i došaptavanja, no tišina koja zavlada činila se gušća nego pre.
– Dementori? – reče Madam Bouns posle kraće pauze, podigavši svoje guste obrve tako da se činilo da će joj monokl spasti s oka. – Šta to pokušavaš da kažeš, dečače?
– Kažem da su dva dementora bila u toj uličici, i da su napali mene i mog rođaka!

– Ah – ponovo će Fadž, neprijatno se iskezivši dok se osvrtao po ostatku Vizengamota, kao da ih poziva da se i oni nasmeju nekakvoj šali. – Da. Da, i mislio sam da ćemo čuti nešto ovako.
– Dementori u Malom Kukumavčilštu? – reče Madam Bouns, vidno iznenađena. – Ne razumem...
– Ne razumeš, Amelija? – reče Fadž, još uvek se zlobno kezeći. – Dopusti da objasnim. Razmišljao je i smislio da bi dementori bili najbolje opravdanje za njegove postupke. Baš fino. Normalci ih ne mogu videti, zar ne, dečače? Baš zgodno, baš zgodno... znači, imamo samo tvoju reč, i nijednog svedoka...
– Ne lažem! – reče Hari glasno, praćen još jednim naletom žagora članova suda. – Bilo ih je dva, dolazili su sa suprotnih krajeva uličice, sve se smračilo i zahladnelo, a

moj rođak ih je osetio i pokušao da pobegne...

– Dosta, dosta! – reče Fadž s veoma oholim izrazom lica. – Žao mi je što prekidam nešto što bi svakako bila veoma dobro uvežbana pričica...
Dambldor pročisti grlo. Vizengamot ponovo zaneme.
– Pa, zapravo, mi imamo svedoka koji će posvedočiti o prisustvu dementora u uličici – reče on – izuzev Dadlija Darslija, hoću reći.
Fadžovo bucmasto lice se opusti, kao da ga je neko izduvao. Zurio je u Dambldora nekoliko trenutaka, a onda, s izrazom čoveka koji se ponovo sabrao, reče: – Bojim se da nemamo vremena da slušamo još izmišljotina, Dambldore. Hoću da se pobrinem za ovo što je brže...
– Možda grešim – reče Dambldor učtivo – ali ubeđen sam da, po Vizengamotskoj povelji o pravima, optuženik ima pravo da izvede svedoke u prilog svojim tvrdnjama? Zar nije takva politika Odseka za sprovođenje magijskih zakona, Madam Bouns? – nastavi on, obrativši se veštici s monoklom.
– Tačno – reče Madam Bouns. – Tačno tako.
– Oh, pa dobro de, dobro de – obrecnu se Fadž. – Gde vam je ta osoba?
– Doveo sam je sa sobom – reče Dambldor. – Tu je, ispred vrata. Da li da je...?
– Ne – Vizli, idi ti – zakevta Fadž na Persija, koji istog časa ustade, strča niz kamene stepenike sa sudijskog balkona i projuri pored Dambldora i Harija, i ne pogledavši ih.
Trenutak kasnije Persi se vrati, u pratnji gospođe Fig. Ona je delovala prestrašeno i ćaknutije no ikada. Hari je priželjkivao da se setila da ne dođe u svojim patofnama.
Dambldor ustade i prepusti gospođi Fig fotelju, prizvavši sebi drugu.
– Puno ime? – reče Fadž glasno, kada se gospođa Fig nervozno smestila na samoj ivici sedišta.
– Arabela Dorin Fig – reče gospođa Fig drhtavim glasom.
– A ko ste uopšte vi? – reče Fadž, smorenim i uzvišenim glasom.
– Ja sam stanovnik Malog Kukumavčilišta, živim blizu kuće Harija Potera – reče gospođa Fig.
– Nemamo podatak da ijedna veštica ili čarobnjak žive u Malom Kukumavčilištu, izuzev Harija Potera – odmah reče Madam Bouns. – Situacija u tom mestu oduvek je bila pažljivo proučavana, uzevši u obzir... uzevši u obzir prethodne događaje.

– Ja sam Poruga – reče gospođa Fig. – Tako da me nemate registrovanu, zar ne?
– Poruga, je li? – reče Fadž, sumnjičavo je posmatrajući. – To ćemo još da proverimo. Ostavićete detalje o svojim roditeljima kod mog asistenta Vizlija. Uzgred, mogu li Poruge uopšte da vide dementore? – dodade on, osvrćući se levo-desno duž tribina.
– Da, možemo! – reče gospođa Fig ogorčeno.
Fadž spusti pogled ka njoj, podignutih obrva. – Dobro onda – reče on distancirano. – Kakva je vaša priča?

– Drugog avgusta oko devet sati uveče, izašla sam da kupim hranu za mačke u prodavnici na uglu Vistarijinog šetališta – odmah se rastoroka gospođa Fig, kao da je napamet naučila šta će reći – kada sam začula neko komešanje iz uličice između Magnolijinog polumeseca i Vistarijinog šetališta. Kada sam prišla ulazu u uličicu, videla sam dementore kako trče...

– Trče? – oštro će Madam Bouns. – Dementori ne trče, oni klize.
– To sam i htela da kažem – brzo nastavi gospođa Fig, a na izboranim sparušenim obrazima pojaviše joj se ružičaste fleke. – Kako klize ulicom ka, kako mi se činilo, dvojici dečaka.
– Kako su izgledali? – upita Madam Bouns, suzivši oči tako da joj se ivica monokla usecala u meso.
– Pa, jedan je bio veoma krupan, a drugi malčice mršav...
– Ne, ne – reče Madam Bouns nestrpljivo. – Dementori... opišite ih.
– Oh – reče gospođa Fig, dok joj se rumenilo sada širilo i po vratu. – Bili su veliki. Veliki i obučeni u ogrtače.
Hari oseti užasan trzaj u dubini stomaka. Šta god gospođa Fig rekla, njemu je zvučalo kao da je dementore eventualno nekada videla na slici, a slika nikada ne bi mogla verno da prikaže kakva su ta bića: užasni način na koji su se kretali, lebdeći na nekoliko centimetara iznad zemlje, ili njihov truo zadah, ili onaj užasan hroptav zvuk koji ispuštaju dok isisavaju okolni vazduh...
U drugom redu, zadrigli čarobnjak s velikim crnim brkovima nagnu se da šapne nešto u uvo susetki, veštici frćkave kose. Ona se zlobno iskezi i klimnu glavom.
– Veliki i odeveni u ogrtače? – ponovi Madam Bouns hladno, dok Fadž podrugljivo frknu. – Shvatam. Još nešto?
– Da – reče gospođa Fig. – Osetila sam ih. Sve je zahladnelo, a da znate, bila je to veoma topla letnja noć. I osetila sam... kao da je sva radost nestala s ovoga sveta... i setila sam se... užasnih stvari...
Njen glas zadrhta i zamre.
Oči Madam Bouns neznatno se raširiše. Hari primeti crvene tragove ispod njenih obrva na mestu gde joj se urezao monokl.
– Šta su dementori onda učinili? – upita ona, i Hari oseti tračak nade.
– Krenuli su na dečake – reče gospođa Fig, jačim i samouverenijim glasom, dok joj je rumenilo bledelo s lica. – Jedan dečak je pao. Drugi se povlačio unazad, pokušavajući da odbije dementora. To je bio Hari. Dvaput je pokušao, ali bi proizveo samo srebrni dim. Prilikom trećeg pokušaja stvorio je Patronusa, koji se sjurio na prvog dementora, a onda je oterao i drugog sa svog rođaka. I tako... tako se sve to zbilo – zaključi gospođa Fig, pomalo neubedljivo.
Madam Bouns u tišini spusti pogled ka gospođi Fig. Fadž se uopšte nije obazirao na nju, već je nešto petljao po svojim papirima. Napokon, on podiže pogled s njih i reče, pomalo agresivno: – To ste znači videli, je li?

– Tako se sve to zbilo – ponovi gospođa Fig.

– Vrlo dobro – reče Fadž. – Možete izaći.
Gospođa Fig usmeri prestrašen pogled s Fadža na Dambldora, a zatim ustade i odvuče se do vrata. Hari ču kako se ona zatvaraju za njom.
– Nije baš ubedljiv svedok – reče Fadž visokoparno.
– Oh, pa ne znam – reče Madam Bouns svojim odzvanjajućim glasom. – Svakako je veoma precizno opisala efekte napada dementora. A ne mogu da zamislim zašto bi rekla da su bili tamo ako to nije istina.
– Ali da dementori dolutaju u normalsko predgrađe, i da tek tako nalete na čarobnjaka? – frknu Fadž. – Šanse da se to dogodi mora da su veoma, veoma male. Čak se ni Torbar ne bi kladio na...
– Oh, ne bih rekao da iko ovde misli da su se dementori tamo slučajno našli – reče Dambldor vedro.
Veštica koja je sedela s Fadžove desne strane, lica skrivenog u senci, neznatno se uzvrpolji, ali svi ostali bili su sasvim mirni i tihi.
– A šta bi to trebalo da znači? – upita Fadž ledeno.
– To znači da im je naređeno da budu tamo – reče Dambldor.
– Mislim da bismo negde imali zabeleženo da je neko naredio paru dementora da se šetkaju Malim Kukumavčilištem! – zakevta Fadž.
– Ne biste, ako dementori ovih dana primaju naređenja od nekoga ko nije iz Ministarstva magije – reče Dambldor smireno. – Već sam ti predočio kako gledam na tu temu, Kornelijuse.
– Da, jesi – reče Fadž silovito – ali nemam nikakvog razloga da poverujem kako su tvoji stavovi išta drugo do koještarije, Dambldore. Dementori su stalno u Askabanu, i rade sve što tražimo od njih.
– Onda – reče Dambldor, tiho ali razgovetno – moramo se zapitati zašto bi neko iz Ministarstva naredio paru dementora da ode u tu uličicu drugog avgusta uveče.
U potpunom muku koji zavlada na ove reči, veštica s Fadžove desne strane nagnu se napred, tako da je Hari po prvi put ugleda.
Ličila mu je na veliku prebledelu žabu. Bila je prilično punačka, širokog, mlitavog lica, kratkog vrata, kao teča Vernon, i veoma širokih opuštenih usta. Oči su joj bile krupne, okruglaste i neznatno izbuljene. Čak ga je i mala crna somotska mašna koju je stavila povrh svoje kratke kovrdžave kose podsetila na veliku muvu koju ova veštica upravo namerava da uhvati svojim dugačkim lepljivim jezikom.
– Predsedavajući daje reč Dolores Džejn Ambridž, starijem ministrovom podsekretaru – reče Fadž.
Veštica progovori lepršavim, devojački piskavim glasićem koji zaprepasti Harija. Očekivao je kreketanje.
– Mora da sam vas pogrešno razumela, profesore Dambldor – reče ona s usiljenim osmehom, dok su joj velike loptaste oči ostale hladne kao i ranije. – Stvarno glupo od

mene. Ali mi se na jedan majušni trenutak učinilo da nagoveštavate kako je Ministarstvo magije naredilo napad na ovog dečaka!
Ona se zvonko nasmeja, od čega se Hariju naježiše dlake na vratu i leđima. Još nekoliko članova Vizengamota nasmeja se zajedno s njom, iako je bilo jasno kao dan da niko od njih to ne smatra smešnim.
– Ako je istina da dementori primaju naređenja isključivo od Ministarstva magije, i ako je takođe istina da su dva dementora napala Harija i njegovog rođaka pre nedelju dana, onda logičnim zaključivanjem sledi da je možda neko iz Ministarstva naredio napade – reče Dambldor učtivo. – Naravno, moguće je i da baš ta dva dementora nisu pod kontrolom Ministarstva...
– Nema dementora koji su van kontrole Ministarstva! – obrecnu se Fadž, koji se zacrvene kao cigla.
Dambldor sagnu glavu uz mali naklon.
– Onda će Ministarstvo nesumnjivo sprovesti potpunu istragu oko toga šta su ta dva dementora radila tako daleko od Askabana i zašto su napali nekoga bez ovlašćenja.
– Nije tvoje da odlučuješ šta će Ministarstvo magije da radi, Dambldore! – puče Fadž, sada već ljubičastog lica, kakvim bi se i sâm teča Vernon ponosio.
– Naravno da nije – reče Dambldor krotko. – Samo sam izrazio svoje uverenje da ovaj slučaj neće proći neispitan.
On baci pogled na Madam Bouns, koja namesti monokl i uzvrati mu pogled, malčice se namrštivši.
– Podsetio bih sve prisutne da ponašanje tih dementora, ukoliko se ispostavi da nisu tek plod mašte ovog dečaka, nije predmet ovog saslušanja! – reče Fadž. – Ovde smo da ispitamo prekršaje Harija Potera u odnosu na Dekret o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva!
– Naravno da smo zato ovde – reče Dambldor – ali prisustvo dementora u toj uličici izuzetno je važno. Klauzula Sedam dotičnog Dekreta kaže da se magija sme koristiti pred Normalcima u vanrednim okolnostima, a te vanredne okolnosti uključuju i situacije koje prete životu datog čarobnjaka ili veštice, i drugih prisutnih veštica, čarobnjaka ili Normalaca prisutnih u vreme...
– Upoznati smo s klauzulom Sedam, hvala lepo! – zareža Fadž.
– Naravno da jeste – reče Dambldor kurtoazno. – To znači da se slažemo da Harijevo korišćenje Patronus čini u ovim okolnostima potpada pod kategoriju vanrednih okolnosti koje klauzula predviđa?
– U slučaju da je uopšte bilo dementora, u šta sumnjam.
– Čuli ste iskaz svedoka – prekide ga Dambldor. – Ukoliko još uvek sumnjate u njenu iskrenost, ponovo je pozovite i ispitajte. Siguran sam da se neće buniti.
– Ja... to... ne... – promuca Fadž, petljajući s papirima pred sobom. – Samo... hoću danas da završim s ovim, Dambldore!

– Ali naravno, nije važno koliko puta ćete saslušati svedoka ako bi alternativa bila ozbiljno kršenje pravde – reče Dambldor.
– Ozbiljan prekršaj, malo sutra! – reče Fadž na sav glas. – Da li si se uopšte i potrudio da sabereš koliko je izmišljotina ovaj dečak izrekao, pokušavajući da opravda svoju flagrantnu zloupotrebu magije van škole? Pretpostavljam da si zaboravio na Lebdeću čin koju je upotrebio pre tri godine...
– To nisam bio ja, bio je to kućni vilenjak! – reče Hari.
– VIDIŠ? – zagrme Fadž, izraženo gestikulirajući u pravcu Harija. – Kućni vilenjak! U normalskoj kući! Nije nego!
– Dotični kućni vilenjak je trenutno zaposlen na Hogvortskoj školi – reče Dambldor. – Mogu da ga dozovem ovamo za tren da svedoči, ukoliko to želite.
– Ja... ne... nemam vremena da slušam tamo neke kućne vilenjake! U svakom slučaju, to nije jedini... naduvao je svoju tetku, zaboga! – povika Fadž, lupajući pesnicom po sudijskoj klupi, pri tom oborivši bočicu mastila.
– A vi ste tom prilikom bili veoma predusretljivi i niste podigli optužbu protiv njega, pretpostavljam prihvatajući činjenicu da čak ni najbolji čarobnjaci ne mogu uvek da kontrolišu svoje emocije – reče Dambldor smireno, dok je Fadž pokušavao da skine mastilo sa svojih beležaka.
– A još nisam ni počeo sa svime što je radio u školi.
– Ali, s obzirom da Ministarstvo nema tu vlast da kažnjava hogvortske učenike zbog prestupa počinjenih u školi, Harijevo ponašanje tamo nije nimalo relevantno za ovo saslušanje – reče Dambldor ljubazno kao i uvek, ali sada s malim nagoveštajem hladnoće u tonu tih reči.
– Oho! – reče Fadž. – Ne tiče nas se šta radi u školi, je li? To ti misliš!
– Ministarstvo nema ovlašćenje da izbaci nijednog učenika s Hogvortsa, Kornelijuse, na šta sam te podsetio u noći drugog avgusta – reče Dambldor. – Niti ima pravo da konfiskuje čarobne štapiće dok se optužbe ne dokažu, što sam te takođe podsetio u noći drugog avgusta. U tvojoj divljenja vrednoj žurbi da sprovedeš zakon, čini se da si, nenamerno, u to sam uveren, i sâm prevideo nekoliko zakona.
– Zakoni se mogu izmeniti – reče Fadž divlje.
– Naravno – reče Dambldor, nakrivivši glavu u stranu. – A očevidno je da ti već unosiš neke izmene, Kornelijuse. Zapravo, za nekoliko kratkih nedelja otkako sam zamoljen da napustim Vizengamot, već je prešlo u praksu da se održava puno krivično suđenje za prost slučaj maloletničkog čarobnjaštva!
Nekoliko čarobnjaka iznad njih se s nelagodom promeškolji u svojim sedištima. Fadž postade još ljubičastiji. Žabolika veštica s njegove desne strane se pak samo zagleda u Dambldora, potpuno bezizražajnog lica.
– Koliko sam upoznat – nastavi Dambldor – još uvek nije na snazi nijedan zakon koji bi nalagao ovom sudu da kazni Harija za svaku čaroliju koju je ikada izveo. Optužen je za određeni prekršaj, i on vam je predstavio svoju odbranu. Sve što on i ja

sada možemo da učinimo jeste da sačekamo vašu presudu.

Dambldor ponovo sklopi vrhove svojih prstiju i zaćuta. Fadž ga je mahnito gledao, očevidno razjaren. Hari iskosa pogleda u Dambldora, iščekujući da će ih on ponovo ubeđivati. Nije bio sasvim siguran da je Dambldor trebalo da kaže Vizengamotu kako je sada vreme za njihovu odluku. Dambldor je, opet, delovao potpuno nesvestan Harijevog pokušaja da mu ponovo privuče pažnju. Nastavio je da gleda ka tribinama gde se ceo Vizengamot prepustio užurbanim, šaptavim razgovorima.
Hari pogleda u svoja stopala. Njegovo srce, koje se, činilo se, nenormalno nadulo, glasno mu je lupalo o rebra. Očekivao je da će saslušanje duže trajati. Uopšte nije bio siguran da je ostavio dobar utisak. Zapravo, gotovo da ništa nije ni rekao. Trebalo je opširnije da pojasni priču o dementorima, kako se spotakao, kako Dadli i on zamalo nisu primili poljupce...
Dvaput je podizao pogled ka Fadžu, spreman da zausti nešto, ali mu se nabreklo srce oba puta steglo, te bi samo udahnuo i ponovo pogledao u svoje cipele.
A onda šaputanje prestade. Hari je hteo da podigne pogled ka sudijama, ali je shvatio da mu je zapravo mnogo, mnogo lakše da nastavi pogledom da ispituje svoje pertle.
– Ko je za oslobađanje okrivljenog od svih optužbi? – progovori Madam Bouns svojim dubokim glasom.
Hari naglo uspravi glavu. Ruke se podigoše u vazduh, mnogo njih... više od polovine! Ubrzano dišući, on pokuša da ih prebroji, ali pre nego što je stigao da dovrši, Madam Bouns reče: – A ko glasa za osudu?
Fadž podiže ruku, baš kao i pola tuceta drugih, uključujući i vešticu s njegove desne strane, čarobnjaka s bujnim brkovima i čupavu vešticu iz drugog reda.
Fadž se osvrnu oko sebe, delujući kao da mu se nešto veoma krupno zaglavilo u grlu, a zatim spusti ruku. Dvaput duboko udahnuvši, on reče, glasom izobličenim od potisnutog besa: – Dobro onda, dobro onda... oslobođen svih optužbi.
– Odlično – reče Dambldor živahno, skočivši na noge, isuče svoj štapić i natera dve platnene fotelje da nestanu. – Pa, zaista bih morao da krenem. Prijatan dan vam želim svima.
I ne pogledavši u Harija, on izlete iz tamnice.

9. Jadi gospođe Vizli


Dambldorov nagli odlazak bio je potpuno iznenađenje za Harija. Nastavio je da sedi u stolici s okovima boreći se s osećanjima šoka i olakšanja. Vizengamoti počeše da ustaju, skupljaju i pakuju svoje papire. Hari ustade. Niko mu izgleda nije poklanjao ni trunku pažnje, izuzev žabolike veštice s Fadžove desne strane, koja je sada zurila dole u njega umesto u Dambldora. Ignorišući je, on pokuša da uhvati Fadžov, ili pogled Madam Bouns, želeći da ih upita može li sada da ode, ali je Fadž, činilo se, rešio da ne primećuje Harija, a Madam Bouns je bila zaokupljena svojom aktentašnom, tako da on načini nekoliko oklevajućih koraka ka izlazu a onda, kada ga niko ne dozva natrag, odšeta vrlo brzim hodom.

Poslednjih nekoliko koraka već je bio u trku, snažno je raskrilio vrata, te se umalo nije sudario s gospodinom Vizlijem koji je stajao baš pred njima, prebledeo i zabrinut.
– Dambldor nije rekao...
– Oslobođen – reče Hari zatvarajući vrata za sobom – od svih optužbi! Sijajući od sreće, gospodin Vizli zagrli Harija.
– Hari, to je divno! Pa naravno, nisu ni mogli da te oglase krivim, ne na osnovu onakvih dokaza, ali svejedno, ne mogu da lažem da se nisam...

Gospodin Vizli tu zastade, jer se vrata sudnice upravo ponovo otvoriše. Članovi Vizengamota izlazili su jedan po jedan.
– Merlinove mi brade! – uskliknu gospodin Vizli začuđeno, povlačeći Harija u stranu da ih propuste. – Ispitivali su te pred punim sudskim sastavom?
– Rekao bih da jesu – reče Hari tiho.
Jedan ili dva čarobnjaka klimnuše glavom Hariju prolazeći kraj njega a nekoliko njih, uključujući Madam Bouns, rekoše: „Dobro jutro, Arture“, gospodinu Vizliju, ali većina je odvraćala pogled. Kornelijus Fadž i žabolika veštica među poslednjima napustiše tamnicu. Fadž se ponašao kao da su gospodin Vizli i Hari deo zida, ali je veštica, dok je prolazila, maltene procenjivački odmerila Harija. Poslednji prođe Persi. Poput Fadža, i on je sasvim ignorisao svog oca i Harija. Odmarširao je pored njih, ukrućenih leđa i podignutog nosa, čvrsto stežući veliki svitak pergamenta i pregršt rezervnih pera. Usne gospodina Vizlija neznatno se skupiše, ali on ne pokaza nikakav znak da je video svog trećeg sina.
– Vodim te pravo natrag, kako bi mogao i ostalima da javiš dobre vesti – reče, pokazavši Hariju da krene napred, čim su Persijeve pete iščezle uza stepenice ka nivou devet. – Ostaviću te na putu za onaj toalet u Betnal Grinu. Hajde...
– A šta ćete preduzeti u vezi s tim toaletom? – upita Hari cereći se. Sve mu je iznenada delovalo pet puta smešnije nego inače. Postepeno mu je dopiralo do svesti: oslobođen je optužbe, vraća se na Hogvorts.
– O, to je sasvim prosta kontrakletva – reče gospodin Vizli dok su se penjali uz stepenice – ali nije stvar u popravljanju štete, već u samim stavovima koji stoje iza tog vandalizma, Hari. Maltretiranje Normalaca nekim čarobnjacima može delovati smešno, ali to je ispoljavanje nečeg mnogo dubljeg i prljavijeg, a ja to neću dozvoliti...
Gospodin Vizli zastade usred rečenice. Upravo su stigli do hodnika na devetom nivou, a Kornelijus Fadž je stajao na koji metar od njih, tiho se obraćajući visokom čoveku duge plave kose i oštrog, bledog lica.
Drugi čovek se okrete na zvuk njihovih koraka. I on zastade usred rečenice, suzi svoje hladne sive oči i pogledom fiksira Harijevo lice.
– Vidi, vidi... Patronus Poter – reče Lucijus Melfoj hladno.
Hari oseti kako mu zastaje dah, kao da je upravo udario o neki nevidljivi zid. Poslednji put je video te hladne sive oči kroz proreze smrtožderske kukuljice, kada mu je i čuo glas kako mu se ruga, na mračnom groblju, dok ga je Lord Voldemor mučio. Hari nije mogao da veruje da Lucijus Melfoj uopšte sme da ga pogleda u lice. Nije mogao da poveruje da je on tu, u Ministarstvu magije, niti da Kornelijus Fadž razgovara s njim, nakon što je Hari pre nekoliko nedelja rekao Fadžu da je Melfoj Smrtožder.
– Ministar mi je upravo pripovedao o tvom srećnom izbavljenju, Poteru – reče Melfoj otežuće. – Stvarno zapanjujuće, kako uvek uspeš da se iskobeljaš iz škripca...

poput zmije, zapravo.

Gospodin Vizli stisnu Harija za rame u znak upozorenja.
– Da – reče Hari – da, baš sam dobar u spasavanju. Lucijus Melfoj podiže pogled ka licu gospodina Vizlija.
– Artur Vizli je tu, takođe! Šta ti tražiš ovde, Arture?
– Ja radim ovde – reče gospodin Vizli šturo.
– Svakako ne ovde? – reče gospodin Melfoj skeptično i pogleda ka vratima preko Vizlijevog ramena. – Mislio sam da si gore na drugom spratu... zar se ne baviš, beše, nečim što uključuje tajno krijumčarenje normalskih predmeta i njihovo omađijavanje?

– Ne – obrecnu se gospodin Vizli, zarivši prste u Harijevo rame.
– A šta vi uopšte tražite ovde? – upita Hari Lucijusa Melfoja.
– Mislim da te se privatne stvari između mene i ministra nimalo ne tiču, Poteru – reče Melfoj, poravnavši prednji deo svoje odore. Hari začu nežno zveckanje nečega što je nepogrešivo zvučalo kao pun džep zlatnika. – Zbilja, samo zato što si Dambldorov miljenik ne znači da treba da očekuješ od nas ostalih da ti na isti način povlađujemo... onda, hoćemo li otići do vaše kancelarije, ministre?
– Svakako – reče Fadž, okrenuvši leđa Hariju i gospodinu Vizliju. – Ovuda, Lucijuse.
Oni se udaljiše dugim koracima, razgovarajući prigušenim glasovima. Gospodin Vizli nije puštao Harijevo rame sve dok ovi nisu nestali u liftu.
– Zašto nije čekao ispred Fadžove kancelarije ako imaju zajedničke poslove – besno izlete Hariju. – Šta je tražio ovde dole?
– Ako mene pitaš, pokušavao je da se prišunja dole do sudnice – reče gospodin Vizli, delujući krajnje uznemireno. Osvrtao se preko ramena kao da hoće da se uveri da ga oni neće čuti. – Pokušavao je da otkrije jesu li te izbacili ili ne. Ostaviću poruku za Dambldora kada te budem ostavio, treba da zna da je Melfoj ponovo razgovarao s Fadžem.
– Kakve to privatne poslove njih dvojica imaju uopšte?
– Zlato, pretpostavljam – ljutito reče gospodin Vizli. – Melfoj već godinama daje donacije za raznorazne stvari... tako se povezuje s pravim ljudima... a onda može da traži odgovarajuće usluge... da odlaže zakone za koje ne želi da prođu... Taj Lucijus Melfoj ima baš jake veze.
Uto stiže lift. Bio je prazan, izuzev jata memoranduma koje poče da leprša oko glave gospodina Vizlija čim je pritisnuo dugme za Atrijum i vrata se čangrljavo zatvorila. On ih ljutito rastera.
– Gospodine Vizli – reče Hari polako – ako se Fadž sreće sa Smrtožderima poput Melfoja, i to nasamo, kako znamo da oni nisu na njega bacili Kontrolišuću kletvu?
– Nemoj misliti da nam to već nije palo na pamet, Hari – reče gospodin Vizli mirno. – Ali Dambldor misli da Fadž trenutno radi na svoju ruku – što, kako Dambldor kaže, nije baš utešno. Bolje da ne pričamo o tome sada, Hari.

Vrata skliznuše u stranu i oni iskoračiše u sada već gotovo opusteo Atrijum. Erik, čarobnjak-bezbednjak, ponovo je bio skriven iza Dnevnog proroka . Pođoše pravo pored zlatne fontane kada se Hari seti.

– Sačekajte... – reče on gospodinu Vizliju i, vadeći kesu s novcem iz džepa, vrati se do fontane.
Pogledao je gore, u lice zgodnog čarobnjaka. Izbliza, Hari pomisli da ono deluje prilično slabašno i budalasto. Veštica se isprazno kezila, kao kandidatkinja za mis, a na osnovu svega što je Hari već znao o goblinima i kentaurima, bilo je najmanje verovatno da ćete ih uhvatiti da tako odano zure u ljude, ma kako ovi izgledali. Jedino je stav puzeće poniznosti kućnog vilenjaka delovao ubedljivo. Nacerivši se na pomisao šta bi Hermiona rekla kada bi videla statuu vilenjaka, Hari izvrnu svoju kesu s novcem naopačke i isprazni ne samo deset galeona, već čitav njen sadržaj u bazenčić.

* * *

– Znao sam! – viknu Ron, pesnicom udarivši u vazduh. – Ti uvek uspeš da se izvučeš iz takvih nevolja!
– Morali su da te oslobode optužbi – reče Hermiona. Delovala je vrlo nervozno i zabrinuto kada je Hari ušao u kuhinju, a sada je drhtavom rukom prekrila oči od olakšanja: – Nisu imali osnova ni za kakav slučaj protiv tebe, ama baš nikakav.
– Kako to da je ipak svima prilično laknulo, ako ste svi znali da ću se izvući – upita Hari nasmešeno.
Gospođa Vizli je brisala suzno lice keceljom, a Fred, Džordž i Džini su izvodili nekakav ratnički ples, pri tom zapevajući:
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– Dosta! Smirite se! – povika gospodin Vizli, mada se i on smešio. – Čuj, Sirijuse, Lucijus Melfoj je bio u Ministarstvu...
– Šta? – kratko uzvrati Sirijus.
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– Smirite se, vas troje! Da, video sam ga kako razgovara s Fadžom na devetom nivou, a onda su se zajedno popeli do Fadžove kancelarije. Dambldor bi trebalo to da zna.
– Apsolutno! – reče Sirijus. – Reći ćemo mu, ne brini.
– Pa, bolje da pođem, čeka me povraćajući toalet u Betnal Grinu. Moli, odocniću, moram da zamenim Tonks, ali Kingsli bi mogao da navrati na večeru...
– Izvukao se, izvukao se, izvukao se...
– E, sad je dosta – Frede – Džordže – Džini! – reče gospođa Vizli, dok je gospodin Vizli napuštao kuhinju. – Hari, dušo, dođi, sedi malo, ručaj nešto, jedva da si doručkovao.

Ron i Hermiona sedoše preko puta njega. Izgledali su srećniji no što ih je video otkako je stigao u Ulicu Grimold, i Hari ponovo oseti kako u njemu raste vrtoglavo olakšanje, koje nekako beše nagrizeno njegovim susretom s Lucijusom Melfojem. Sumorna kuća izgledala je iznenada mnogo toplije i prisnije. Čak je i Kričer izgledao manje ružan kad je ugurao svoju pljosnatu njušku u kuhinju kako bi istražio uzrok graje.

– Naravno, čim je Dambldor stao na tvoju stranu, nije bilo šanse da te osude – reče Ron radosno, spuštajući svakom na tanjir velika brda krompir-pirea.
– Da, on mi je to sredio – reče Hari. Osećao je da bi zvučalo vrlo nezahvalno, pa i detinjasto, reći: – Voleo bih da mi se, ipak, obratio. Ili me bar pogledao.
Na tu pomisao ožiljak na čelu stade gadno da ga žiga, te ga on odmah pritisnu šakom.
– Šta ti je? – upita Hermiona uznemireno.
– Ožiljak – promumla Hari. – Nije to ništa... u poslednje vreme me neprekidno boli...
Niko od ostalih nije ništa primetio, svi su se već služili hranom, uzbuđeno likujući nad Harijevom jedva izvojevanom pobedom. Fred, Džordž i Džini su i dalje pevali. Hermiona je delovala dosta zabrinuto, ali pre nego što je išta stigla da kaže, Ron radosno progovori: – Znaš, kladim se da će se Dambldor večeras pojaviti, da i on proslavi s nama.
– Nisam sigurna da će moći, Rone – reče gospođa Vizli, postavljajući pred Harija veliki tanjir pečene piletine. – Trenutno je prezauzet.
– IZVUKAO SE, IZVUKAO SE, IZVUKAO SE..
– UMUKNITE! – zagrme gospođa Vizli.

* * *

Sledećih dana Hari nije mogao da ne primeti kako je među osobama u kući Grimold broj dvanaest i jedna koja se očigledno ne raduje preterano što će se on vratiti na Hogvorts. Sirijus je vrlo uspešno nabacio radostan izgled kada je prvi put čuo tu vest, rukujući se s Harijem, sijajući od sreće baš kao i ostali. Međutim, uskoro je počeo da biva sumorniji i zlovoljniji nego ranije, sve manje je razgovarao s ostalima, čak i s Harijem, i provodio sve više vremena zatvoren u majčinoj sobi s Bakbikom.

– Nemoj sebe da kriviš! – reče Hermiona oštro, kada je Hari njoj i Ronu poverio svoje nedoumice dok su brisali plesnivi plakar na trećem spratu nekoliko dana kasnije. – Tebi je mesto na Hogvortsu, i Sirijus to dobro zna. Ja lično mislim da se ponaša sebično.
– To je malo prestrogo – reče Ron namrštivši se dok je pokušavao da otrese malo buđi koja mu se čvrsto prilepila za prst – ni ti zasigurno ne bi želela da budeš

prikovana za ovu kuću bez ikakvog društva.

– Imaće on društvo! – reče Hermiona. – Ovo je sedište štaba Reda Feniksa, zar ne? Nego se on ponadao da će Hari doći da živi ovde s njim.
– Mislim da to nije istina – reče Hari, cedeći svoju krpu. – Nikad mi nije dao direktan odgovor kad bih ga pitao da li bih mogao ovde da živim.
– Samo nije hteo sebi da pruži previše razloga za nadu – reče Hermiona mudro. – A možda se i sâm pomalo osećao krivim jer, po mom mišljenju, delom svog bića se nadao da ćeš biti izbačen. Tako biste mogli zajedno da budete izgnanici.
– Ma daj! – rekoše Hari i Ron uglas, ali Hermiona samo nemarno slegnu ramenima.
– Neka vam bude. Ali, tu i tamo pomislim da je Ronova mama u pravu, i da Sirijus ponekad ne pravi razliku između tvog oca i tebe, Hari.
– Dakle, misliš da je malo udaren u glavu? – reče Hari, kipteći od ljutnje.
– Ne, samo mislim da je predugo bio usamljen – reče Hermiona jednostavno.

– Još niste završili? – upita, gurajući glavu u plakar.

– Mislio sam da si došla da nam kažeš kako je vreme za odmor! – odgovori Ron ogorčeno. – Znaš li koliko smo buđi skinuli otkako smo došli ovamo?
– Toliko si čeznuo da pomogneš Redu – reče gospođa Vizli – pa sada možeš da pružiš svoj mali doprinos tako što ćeš glavni štab da učiniš prihvatljivijim za život.
– Osećam se kao kućni vilenjak – progunđa Ron.
– Pa, sada kada shvataš kakve jadne živote oni vode, možda ćeš biti malo aktivniji u U.B.LJ.U.V.-u! – reče Hermiona puna nade, kada ih gospođa Vizli ostavi da rade. – Znaš, možda i ne bi bila loša ideja da pokažemo ljudima kako je užasno sve vreme provoditi u čišćenju – mogli bismo da organizujemo sponzorisano ribanje grifindorskog dnevnog boravka, a svi prihodi da idu U.B.LJ.U.V.-u, što bi povećalo i svest o samom problemu, i naše fondove.
– Sponzorisaću te ja da prestaneš da brbljaš o U.B.LJ.U.V.-u! – promrmlja Ron razdraženo, ali tiho, tako da ga je samo Hari čuo.

* * *

Što se više bližio kraj raspusta, Hari je sve više sanjario o Hogvortsu. Jedva je čekao da ponovo vidi Hagrida, da igra kvidič, čak i da tumara lejama s povrćem do staklene bašte za Herbologiju. Bila bi prava uživancija napustiti ovu prašnjavu, zagušljivu kuću, u kojoj je polovina plakara još uvek zabarikadirana, a Kričer izvikuje uvrede iz senke svakome ko prođe kraj njega, mada je Hari pazio da nijednu od tih zamerki ne izrekne tako da ga Sirijus može čuti.

Očito da život u sedištu štaba antivoldemorskog pokreta nije bio ni približno zanimljiv niti uzbudljiv kao što se Hariju činio pre nego što ga je sâm iskusio. Iako su

članovi Reda Feniksa redovno dolazili i odlazili, ponekad ostajući da nešto pojedu, a katkad izlazili odmah posle nekoliko minuta došaptavanja, gospođa Vizli bi se pobrinula da Hari i ostali budu van slušnog dometa (i produžnog i normalnog). A niko, čak ni Sirijus, izgleda nije mislio da Hari treba da zna išta više od onog što je čuo u noći svog dolaska.

Poslednjeg dana raspusta Hari je čistio Hedvigin izmet s vrha ormana kad Ron uđe u njihovu spavaću sobu noseći par koverata.
– Stigli su spiskovi knjiga – reče, bacajući jedan od koverata Hariju, koji je stajao na stolici. – U zadnji čas, mislio sam da su zaboravili. Obično su stizali mnogo ranije...
Hari pokupi i poslednje parče nečistoće u kesu i baci je preko Ronove glave u ćošak, pravo u kesu za otpatke, koja je proguta i glasno podrignu. Zatim otvori pismo. Sadržalo je dva parčeta pergamenta: jedno je bilo uobičajeni podsetnik da polugodište počinje prvog septembra, drugo mu je saopštavalo koje su mu knjige potrebne za predstojeću školsku godinu.
– Samo dve nove – reče on čitajući spisak – Standardna knjiga čini za peti razred od Mirande Sovuljage i Teorija odbrambene magije od Vilberta Skrivala.
Krc.
Fred i Džordž Prebaciše se tik pored Harija. On se već toliko bio navikao na to da čak nije ni pao sa stolice.
– Upravo smo se pitali ko je uvrstio Skrivalovu knjigu u spisak – reče Fred.
– Zato što to znači da je Dambldor našao novog nastavnika Odbrane od Mračnih veština – objasni Džordž.
– I to u zadnji čas – dodade Fred.
– Kako to misliš? – upita Hari, skočivši dole pored njih.
– Pa, pomoću produžnih ušiju čuli smo mamin i tatin razgovor pre nekoliko nedelja – reče Fred Hariju – a na osnovu onoga o čemu su pričali, Dambldor je zbilja imao velike muke da pronađe nekoga ko bi ove godine predavao taj predmet.
– Nikakvo iznenađenje, kad pogledamo šta se desilo s prethodnom četvoricom, je l’ da? – reče Džordž.
– Jedan otpušten, jedan mrtav, jedan ostao bez pamćenja, a jedan devet meseci zaključan u kovčegu – reče Hari, brojeći na prste. – Da, shvatam na šta misliš.
– Šta je s tobom, Rone? – upita Fred.
Ron mu ne odgovori. Hari se osvrnu. Ron je stajao vrlo mirno, neznatno razjapljenih usta, zijajući u svoje pismo s Hogvortsa.
– Šta je bilo? – reče Fred nestrpljivo, obišavši oko Rona da bi preko njegovog ramena pogledao u pergament.
Fred takođe razjapi usta.
– Asistent? – reče on, zureći s nevericom u pismo. – Asistent?
Džordž nahrupi napred, ščepa koverat iz druge Ronove ruke i prevrnu ga

naopačke. Hari vide kako nešto skerletnocrveno i zlatno pade na Džordžov dlan.

– Nije moguće – reče Džordž prigušenim glasom.
– Mora da je greška – reče Fred, iščupa pismo iz Ronovog stiska i postavi ga prema svetlosti, kao da provereva vodeni žig. – Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta.
Blizanci istovremeno okretoše glave i oboje se upiljiše u Harija.
– Mislili smo da ćeš to sigurno biti ti! – reče Fred, tonom koji je nagoveštavao da ih je Hari na neki način prevario.
– Mislili smo da će te Dambldor bespogovorno izabrati! – primeti Džordž ogorčeno.
– Osvojio si Tročarobnjački turnir i slično! – dodade Fred.
– Pretpostavljam da su sve ostale stvari ipak prevagnule protiv tvog izbora – dopuni Džordž Freda.
– Aha – reče Fred polako. – Da, već si prouzrokovao i suviše nevolja, druškane. Pa, bar jedan od vas dvojice ima prave prioritete.
On priđe Hariju krupnim koracima i potapša ga po leđima, uputivši Ronu prekoran pogled.
– Asistent... mali asistent Roniša.
– O, mama će postati nepodnošljiva – zahropta Džordž, bacivši Ronu asistentsku značku, kao da bi ga mogla zaraziti.
Ron, koji još uvek nije izustio ni reč, uze značku, zagleda se u nju na tren, a onda je dade Hariju kao da ga nemo pita da potvrdi da li je prava. Hari je uze. Preko grifindorskog lava bilo je utisnuto veliko „A“. Video je istu takvu značku na Persijevim grudima prvog dana kada je stigao na Hogvorts.
Vrata se s treskom otvoriše. Hermiona ulete u sobu, zajapurenih obraza dok joj se kosa vijorila. Držala je koverat u ruci.
– Jesi li – jesi li dobio...?

– Znala sam! – reče ushićeno, mašući svojim pismom. – I ja, Hari, i ja!

– Ne – reče brzo Hari, vraćajući značku u Ronovu ruku. – Ron, a ne ja.
– Ko – šta?
– On je asistent, ne ja – reče Hari.
– Ron? – reče Hermiona, zinuvši od čuda. – Ali... jesi li siguran? Mislim...
Ona pocrvene kada je Ron pogleda s prkosnim izrazom lica.
– Moje ime je na tom pismu – reče on.
– Ja... – reče Hermiona, skroz zbunjena. – Ja... ovaj, vau! Sjajno, Rone! To je zaista...
– Neočekivano – reče Džordž, klimnuvši glavom.
– Ne – reče Hermiona, crveneći više nego ikad – nije... Ron je uradio gomilu stvari... on je zbilja...

Vrata iza nje se još malo odškrinuše, i gospođa Vizli stupi u sobu noseći hrpu sveže opranih odora.
– Džini mi reče da su najzad stigli spiskovi udžbenika – reče ona gledajući u koverte, dok je prilazila krevetu da bi složila odore u dve hrpe. – Ako mi ih date, poneću ih u Dijagon-aleju popodne i doneti vam knjige, dok se budete pakovali. Rone, moraću da ti nabavim još pidžama, ove su ti prekratke bar jedno desetak centimetara, ne mogu da verujem da si ih tako brzo prerastao... koju boju bi voleo?
– Kupi mu crvenu sa zlatnim, da mu se slaže sa značkom – reče Džordž, smejuljeći

se.
– Da mu se slaže sa čim? – reče gospođa Vizli odsutno, presavijajući par kestenjastih čarapa i smeštajući ih na Ronovu hrpu odeće.
– S njegovom značkom – reče Fred, kao da želi brzo da pregrmi najgore... – Njegovom ljupkom, novom, blistavom asistentskom značkom.
Trebalo je nekoliko trenutaka da Fredove reči prodru do gospođe Vizli, preokupirane pidžamama.
– Njegovu... ali... Rone, nisi valjda...?



– Ne mogu da poverujem! Ne mogu da poverujem! O, Rone, kako je to divno! Asistent! Baš kao i svi drugi u porodici!
– A šta smo Fred i ja, komšije? – reče Džordž rezignirano, kada ga majka odgurnu u stranu i zagrli svog najmlađeg sina.
– Čekaj samo da ti otac čuje za ovo! Rone, tako se ponosim tobom, kakva divna vest, mogao bi na kraju da postaneš i glavešina dečaka, baš kao Bil i Persi, ovo je samo prvi korak! O, tako divna stvar da mi se desi usred svih tih briga, presrećna sam, o Roni...
Fred i Džordž su se kerebečili iza njenih leđa, ali gospođa Vizli ih nije primećivala. Čvrsto stisnuvši Rona rukama, ona poče da ga ljubi svuda po licu, koje postade crvenije od njegove značke.
– Mama... nemoj... Mama, smiri se... – mrmljao je, pokušavajući da je odgurne. Ona ga pusti i reče bez daha: – Pa, šta očekuješ, onda? Persiju smo dali sovu, ali
ti već imaš jednu.
– K-kako to misliš? – reče Ron, gledajući je kao da ne veruje svojim ušima.
– Moraš da dobiješ nagradu za ovo! – reče gospođa Vizli razneženo. – Šta kažeš na novi komplet odora?
– Već smo mu ih kupili – reče Fred kiselo, kao da iskreno žali zbog te velikodušnosti.
– Ili novi kazan, Čarlijev stari je već skroz zarđao, ili novog pacova, uvek ti se sviđao Krastica...
– Mama – reče Ron pun nade – mogu li da dobijem novu metlu?

Lice gospođe Vizli načas se snuždi. Metle su bile skupe.

– Ne baš najbolju! – Ron nastavi, snebivajući se. – Samo... samo da bude nova, za promenu...
Gospođa Vizli je oklevala, a onda se nasmeši.
– Naravno da možeš... pa, bolje da pođem ako moram još i metlu da kupim. Videćemo se kasnije... mali Roni, asistent! I ne zaboravite da spakujete kovčege...
asistent... o, sva sam usplahirena!
Još jednom poljubi Rona u obraz, glasno šmrknu i izjuri iz sobe. Fred i Džordž izmenjaše poglede.
– Neće ti smetati ako te ne poljubimo, Rone? – upita Fred, tobože zabrinutim glasom.
– Mogli bismo da ti se naklonimo, ako želiš – reče Džordž.
– Ma, zavežite – reče Ron, namrštivši se.
– Ili šta? – čikao ga je Fred, dok mu se zlobni kez razlivao licem. – Odredićeš nam kaznenu nastavu?
– Samo nek’ proba, baš bih voleo to da vidim – zakikota se Džordž.
– Ako se ne pripazite, možda to i uradi! – reče Hermiona ljutito.
Fred i Džordž prasnuše u smeh, a Ron promrmlja: – Pusti ih, Hermiona.
– Moraćemo da se dobrano pripazimo, Džordž – reče Fred, pretvarajući se da drhti od straha – jer sad kad su ovo dvoje na dužnosti...
– Da, čini se da su naši delinkventski dani odbrojani – reče Džordž, setno vrteći glavom.
I uz još jedno glasno krc, blizanci se Prebaciše odatle.
– Uh, ta dvojica! – reče Hermiona besno, zureći u plafon kroz koji su sada mogli da čuju Freda i Džordža kako se grohotom smeju u sobi na spratu iznad njih. – Ne obraćaj pažnju na njih, Rone, samo su ljubomorni!
– Ne bih rekao – reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. – Uvek su govorili da samo guzonje postaju asistenti... pa ipak – dodade radosnijim tonom – oni nikada nisu dobili nove metle! Voleo bih da mogu da pođem s mamom i sâm izaberem... neće nikad biti u stanju da mi priušti neku Nimbusicu, ali pojavila se nova Čistačica, i to bi bilo sjajno... Da, mislim da ću otići i reći joj da bih voleo neku Čistačicu, tek da zna...
On se stušti iz sobe, ostavljajući Harija i Hermionu same.
Iz nekog razloga, Hari nije želeo da gleda u Hermionu. Okrenuo se prema krevetu, podigao hrpu čistih odora koje je gospođa Vizli tu spustila i prešao preko sobe do svog kovčega.
– Hari? – reče Hermiona obazrivo.
– Svaka čast, Hermiona – reče Hari, tako srdačno da uopšte nije zvučalo kao njegov glas, još uvek ne gledajući u nju. – Odlično. Asistent. Sjajno.
– Hvala – reče Hermiona. – Ovaj... Hari... mogu li da pozajmim Hedvigu da javim

mami i tati? Biće im vrlo drago – mislim asistent je nešto što i oni mogu da shvate.

– Da, nema problema – reče Hari, još uvek užasno srdačnim glasom koji mu nikako nije pristajao. – Uzmi je!
Oslonio se na kovčeg, položio odore na njegovo dno i pretvarao se da nešto pretražuje kad je Hermiona prišla ormanu i dozvala Hedvigu. Prošlo je nekoliko trenutaka. Hari je čuo da se vrata zatvaraju ali ostao je i dalje povijen, osluškujući. Jedini zvuci koje je mogao da čuje bili su ponovno kikotanje prazne slike na zidu i kesa za otpatke u uglu koja je iskašljavala sovin izmet.
Ispravio se i pogledao iza sebe. Hermiona beše izašla, a ni Hedvige više nije bilo. Hari se polako vrati do kreveta i utonu u njega, slepo zureći u podnožje ormana.
Sasvim je zaboravio da se u petom razredu biraju asistenti. Bio je i suviše zabrinut zbog mogućnosti da ga isključe da bi razmišljao i o činjenici da će neki učenici dobiti značke. Ali i da se setio... da je razmišljao o tome... šta bi očekivao?
Nipošto ovo, reče iskreni glasić u njegovoj glavi.
Hari sklopi oči i prekri lice rukama. Nije mogao sebe da laže. Da je znao da je asistentska značka na putu, očekivao bi da pripadne njemu, a ne Ronu. Da li to znači da je postao arogantan kao Drako Melfoj? Da li misli da je superiorniji od bilo koga? Da li zaista veruje da je bolji od Rona?
Ne, reče onaj glasić prkosno.
Da li je to istina, zapita se Hari, zabrinuto preispitujući vlastita osećanja. Bolji sam u kvidiču, reče taj glas. Ali nisam bolji ni u čemu drugom.
To je zaista istina, pomisli Hari. Nije bio bolji od Rona u poznavanju lekcija. Ali šta je s onim mimo predavanja? Šta je s pustolovinama koje su on, Ron i Hermiona preduzimali od kada su krenuli na Hogvorts, često rizikujući mnogo više od isključenja?
Pa, Ron i Hermiona su bili uz mene gotovo sve vreme, reče glas u Harijevoj glavi.
Ipak, ne sve vreme, pobuni se Hari protiv samog sebe. Nisu se borili sa mnom protiv Kvirela. Nisu se oni suprotstavili Ridlu i Bazilisku. Nisu se oni oslobodili silnih dementora one noći kada je Sirijus pobegao. Nisu bili ni na groblju sa mnom one noći kada se Voldemor vratio...
I isto osećanje nepravde, koje ga je bilo obuzelo u noći kada je stigao, ponovo uskrsnu u njemu. Ja sam definitivno više postigao, pomisli Hari ogorčeno. Više nego iko od njih!
Ali možda, reče taj glasić sasvim pošteno, možda Dambldor ne bira asistente na osnovu toga što su se uvalili u gomilu opasnih situacija... Možda ih bira na osnovu nekih drugih kriterijuma... Mora da Ron ima nešto što ti nemaš...
Hari otvori oči i stade da zuri kroz prste u kandžastu nogu od ormana, sećajući se šta mu je Fred rekao: – Niko pri zdravoj pameti ne bi Rona proizveo u asistenta...
Hari se tiho zakikota. Sekundu kasnije gadio se samog sebe.

Ron nije tražio od Dambldora da mu dâ asistentsku značku. To nije Ronova krivica. Hoće li se on, Hari, Ronov najbolji na svetu prijatelj, duriti zbog toga što sâm nije dobio značku, podsmevati se zajedno s blizancima Ronu iza leđa, upropastivši Ronu užitak onda kada je ovaj, po prvi put, pobedio Harija u nečemu?

Uto Hari ponovo začu Ronove korake na stepenicama. On se uspravi, pričvrsti naočare, i nabaci kez na lice kad Ron ponovo banu na vrata.
– Jedva sam je uhvatio! – reče Ron veselo. – Kaže da će mi kupiti Čistačicu ukoliko bude mogla.
– Kul – reče Hari i s olakšanjem začu kako mu glas ne zvuči previše srdačno. – Slušaj... Rone... čestitam, druškane.
Osmeh na Ronovom licu izblede.
– Nikad nisam pomišljao da ću to da budem ja! – reče on, odmahujući glavom. – Mislio sam da ćeš ti postati asistent!
– Jok, ja sam izazvao previše problema – reče Hari, ponavljajući Fredove reči.
– Da – reče Ron – da, pretpostavljam da si u pravu... pa, bolje da spakujemo kovčege, zar ne?
Bilo je čudno koliko su im stvari bile razbacane svuda naokolo otkako su stigli. Najveći deo popodneva proveli su skupljajući knjige i ostale stvari svuda po kući, i trpajući ih nazad u školske kovčege. Hari je zapazio da je Ron uporno nosao svoju asistentsku značku svuda naokolo: prvo ju je stavio na komodu pored kreveta, zatim u džep od farmerki, da bi je opet iznova izvadio i položio preko složenih odora, kao da hoće da vidi kako se crveno slaže s crnim. Tek kada su Fred i Džordž upali i ponudili da mu je prikače na čelo Trajnolepljivom čini, on ju je nežno obmotao svojim kestenjastim čarapama i zaključao u kovčeg.
Gospođa Vizli se vratila iz Dijagon-aleje oko šest sati, natovarena knjigama, noseći duguljasti paket umotan u debeli smeđi pakpapir koji joj Ron ote s čežnjivim uzvikom.
– Nemoj sada da je raspakuješ, dolaze nam ljudi na večeru. Svi treba da siđete dole – reče ona, ali čim je nestala s vidika Ron mahnito pocepa omot, i stade da ispituje svaki pedalj svoje nove metle s ekstatičnim izrazom na licu.
Dole u podrumu, gospođa Vizli je okačila skerletnocrveni transparent poviše krcatog stola, na kojem je pisalo:

ČESTITKE

RONU I HERMIONI

NOVIM ASISTENTIMA

Bila je u raspoloženju boljem no što ju je Hari video tokom čitavog tog raspusta.

– Mislila sam da bismo mogli da priredimo malu žurku, a ne samo da sedimo na večeri – reče ona Hariju, Ronu, Hermioni, Fredu, Džordžu i Džini kad uđoše u sobu. –

Tvoj otac i Bil će uskoro stići, Rone. Obojici sam poslala sove i potpuno su ushićeni

– dodade, sijajući od sreće. Fred prevrnu očima.
Sirijus, Lupin, Tonks i Kingsli Okovgrom već su bili tu, a Ludooki Ćudljivko
došepa ubrzo pošto se Hari poslužio krem-pivom.
– O, Alastore, drago mi je da si tu – reče gospođa Vizli živahno, kada Ludooki zbaci svoj putni ogrtač. – Odavno smo hteli da te pitamo – možeš li da pogledaš u pisaći sto u gostinskoj sobi i kažeš nam šta je u njemu? Nismo hteli da ga otvaramo, za slučaj da je u njemu nešto zaista gadno.
– Nema problema, Moli...
Ćudljivkovo jarkoplavo oko osvrnu se naviše i stade da zuri netremice kroz plafon kuhinje.
– Gostinska soba... – zagrme on, kada mu se zenica suzila. – Sto u uglu? Da, vidim ga... aha, u pitanju je bauk... želiš li da odem da ga se otarasim, Moli?
– Ne, ne, sama ću, kasnije – reče gospođa Vizli blistajući. – Ti uzmi nešto da popiješ. Zapravo, priredili smo malo slavlje... Ona pokaza na crveni transparent. – Četvrti asistent u porodici! – dodade nežno, razbarušivši Ronu kosu.
– Asistent, je li? – zagrme Ćudljivko, motreći Rona normalnim okom, dok mu se magično okrenulo da bi gledalo kroz slepoočnicu. Hari je imao vrlo neprijatan osećaj da oko gleda u njega, te se odmaknu ka Sirijusu i Lupinu.
– Pa, čestitam – reče Ćudljivko, još uvek gledajući Rona svojim normalnim okom

– figure na vlasti uvek navlače sebi nevolju, ali pretpostavljam da Dambldor misli kako možeš da izdržiš većinu glavnih kletvi, inače te ne bi imenovao...
Ron je delovao prilično preneraženo ovim pogledom na situaciju, ali dolazak oca i najstarijeg brata poštedeo ga je muka da na to odgovori. Gospođa Vizli beše tako dobro raspoložena da se nije ni požalila što su poveli Mandangusa sa sobom. On je nosio dug mantil koji je delovao čudnovato ispupčen na neočekivanim mestima, koji je odbio da skine i odloži kraj Ćudljivkovog putnog ogrtača.
– Pa, mislim da je vreme za zdravicu – reče gospodin Vizli, kada su svi već uzeli po piće. On pridiže svoj pehar. – Za Rona i Hermionu, nove grifindorske asistente!
Ron i Hermiona su blistali dok su im svi nazdravljali, a zatim i zapljeskali.
– Ja lično nikad nisam bila asistent – reče Tonks živahno, stojeći iza Harija, kad su svi krenuli ka stolu da se posluže jelom. Danas joj je kosa bila dugačka do struka i paradajzcrvene boje. Izgledala je kao Džinina starija sestra. – Glavešina moje kuće rekao mi je da mi nedostaju određene neophodne osobine.
– Na primer? – reče Džini, koja je birala pečene krompire.
– Recimo, sposobnost da se pristojno ponašam – reče Tonks.
Džini se nasmeja. Hermiona, čini se, nije znala da li da se smeje ili ne, napravivši svojevrstan kompromis – otpi ogroman gutljaj krem-piva, i zagrcnu se njime.
– Šta je s tobom, Sirijuse? – upita Džini, potapšavši Hermionu po leđima.

Sirijus, koji je stajao odmah do Harija oglasi se svojim uobičajenim kevtavim smehom.
– Niko me nije hteo za asistenta, isuviše sam vremena proveo na kaznenoj nastavi, zajedno s Džejmsom. Lupin je bio dobar dečko, on je dobio značku.
– Mislim da se Dambldor možda nadao da bih tako možda mogao da uspostavim neku kontrolu nad svojim najboljim prijateljima – reče Lupin. – Suvišno je reći da sam potpuno omanuo.
Hariju se iznenada popravi raspoloženje. Ni njegov otac nije bio asistent. Odjednom mu je žurka delovala mnogo zabavnije. Napunio je sebi tanjir, primetivši da mu svi u sobi sada deluju dvostruko prijatnije.
Ron je svima koji su hteli da ga saslušaju raspredao o svojoj novoj metli.
– ...Od nule do sedamdeset za samo deset sekundi, nije loše, zar ne? Kad to uporedite s činjenicom da Kometa 290 za to vreme ide samo od nule do šezdeset, i to isključivo s pristojnim vetrom za leđima, sudeći po Veštičjim metlama...
Hermiona je ozbiljno razgovarala s Lupinom o svojim pogledima na prava vilenjaka.
– Mislim, to su iste gluposti kao i segregacija vukodlaka, zar ne? Sve potiče od te užasne umišljenosti čarobnjaka da su superiorniji od ostalih stvorenja...
Gospođa Vizli i Bil su se, po običaju, svađali oko Bilove kose.
– ...Zaista ti izmiče kontroli, a ti si tako zgodan, mnogo bi ti bolje stajala da je kraća, zar ne, Hari?
– Pa, ne znam... – reče Hari, pomalo uznemiren što traže njegovo mišljenje. On se brzo iskrade u pravcu Freda i Džordža, koji su se šćućurili u ćošku s Mandangusom.
Mandangus prestade da priča čim ugleda Harija, ali Fred namignu i rukom ga pozva da im se pridruži.
– U redu je – reče on Mandangusu – možemo da verujemo Hariju, on nam je glavni finansijer.
– Vidi šta nam je Dang doneo – reče Džordž, ispruživši šaku ka Hariju. Bila je puna nečega što je ličilo na smežurane crne mahune. Iz njih je dopirao slabašni zveket, mada su bile potpuno nepomične.
– Semenke otrovnih pipkulja – reče Džordž. – Potrebne su nam za zabušantske bombonjere, ali one su zabranjena roba klase C, tako da smo imali grdne muke da ih se dokopamo.
– Deset galeona za celu količinu, važi, Dang? – reče Fred.
– Posle sviju muka koje sam im’o dok ih nisam nabavijo? – Mandangus još više raširi svoje udubljene zakrvavljene oči. – Žao mi je, momci, ali neću prihvatiti ni knuta ispod dvadeset.
– Dang voli da se malčice šali – reče Fred Hariju.
– Da, njegova najbolja šala dosad bila je kad nam je tražio šest sikla za vrećicu knarlovih bodlji – reče Džordž.

– Budite oprezni – upozori ih Hari tiho.

– Zašto? – upita Fred. – Mama je zauzeta gugutanjem o asistentu Ronu, ne moramo da se brinemo, hvala bogu.
– Ali moguće je da vas Ćudljivko drži na oku – skrenu im pažnju Hari. Mandangus se nervozno okrenu preko ramena.
– Ta ti je dobra – progunđa on. – U redu, momci, nek’ bude deset, ako ih odmah uzmete.
– Hvala, Hari! – reče Fred veselo, kada je Mandangus ispraznio džepove u raširene šake blizanaca i stuštio se prema hrani. – Bolje da odnesemo ovo gore...
Hari ih je posmatrao kako odlaze, osećajući pomalo nelagodu. Upravo mu je palo na pamet da će gospodin i gospođa Vizli želeti da znaju kako Fred i Džordž finansiraju svoju prodavnicu šala i zevzevata kada, što je sasvim izvesno, saznaju za njeno postojanje. Svojevremeno mu se činilo sasvim prosto da blizancima pokloni svoju nagradu osvojenu na Tročarobnjačkom turniru, ali šta ako to dovede do nove pometnje u njihovoj porodici, i novog otuđenja, nalik Persijevom? Da li bi gospođa Vizli i dalje volela Harija kao da joj je rođeni sin kad bi otkrila da je on omogućio Fredu i Džordžu da otpočnu karijeru koju ona smatra potpuno neprikladnom?
Stojeći na istom mestu na kom su ga blizanci ostavili, u društvu krivice koja ga je pritiskala poput kamena u stomaku, Hari začu zvuk vlastitog imena. Dubok glas Kingslija Okovgroma uspeo je da nadjača okolnu graju.
– ...zašto Dambldor nije imenovao Harija za asistenta? – pitao je Kingsli.
– Verovatno je imao svoje razloge – uzvrati mu Lupin.
– Ali time bi pokazao da ima poverenja u njega. Ja bih tako postupio – bio je uporan Kingsli – pogotovo sada, kada ga Dnevni prorok svakih nekoliko dana napada...
Hari se ne osvrnu oko sebe. Nije hteo da Lupin i Kingsli znaju da ih je čuo. Iako daleko od toga da je bio gladan, on pođe za Mandangusom prema stolu. Njegovo uživanje u zabavi iščile podjednako brzo kako je došlo, i on požele da je gore, u svom krevetu.
Ludooki Ćudljivko je njuškao pileći batak ostacima svog nosa. Očigledno nije mogao da otkrije ni traga otrovu, jer odmah potom odgrize jedno parče.
– ...Drška je napravljena od španskog hrasta s firnajzom koji odbija kletve i ugrađenom kontrolom vibracija... – objašnjavao je Ron Tonks.
Gospođa Vizli široko zevnu.
– Pa, mislim da je bolje da se pobrinem za tog bauka pre nego što legnem...
Arture, ne želim da ova gužva potraje do kasno u noć, važi? Laku noć, Hari dušo.
Ona izađe iz kuhinje. Hari spusti tanjir i zapita se da li bi mogao da pođe i on za njom, a da ne privuče pažnju.
– Jesi li dobro, Hari? – zahropta Ćudljivko.
– Da, baš mi je fino – slaga Hari.

Ćudljivko otpi gutljaj iz svoje džepne pljoske, dok mu je metalikplavo oko iskosa zurilo u Harija.
– Dođi ovamo, imam nešto što bi te možda zanimalo – reče on.
Iz unutrašnjeg džepa odore Ćudljivko izvadi vrlo staru i izlizanu čarobnjačku fotografiju.
– Prvobitni Red Feniksa – zabrunda Ćudljivko. – Našao sam je prošle noći dok sam tražio svoj rezervni Nevidljivi ogrtač, budući da Podmor nije toliko lepo vaspitan da mi vrati moj najbolji ogrtač... mislio sam da bi ljudi voleli da je vide...
Hari uze fotografiju. Mala grupica ljudi uzvrati mu pogled. Neki su mu mahali, drugi nameštali naočare.
– Ovo sam ja – reče Ćudljivko, nepotrebno pokazujući na sebe. Bilo je nemoguće ne prepoznati Ćudljivka sa slike, mada mu je kosa bila malo manje seda, a nos netaknut. – A evo i Dambldora pored mene, Dedalus Digl je s druge strane... ovo je Marlena Makinon, ubili su je dve nedelje pošto je fotografija načinjena, sredili su joj čitavu porodicu. Ovo su Frenk i Alisa Longbotom...
Hariju još jače zaigra stomak kad pogleda u Alisu Longbotom. Dobro je poznavao njeno okruglo prijateljsko lice, mada je nikad nije video, jer je bila slika i prilika svog sina Nevila.
– ...sirotani – zareža Ćudljivko. – I smrt je bolja od onoga što se njima desilo... a ovo je Emelina Vens, nju si upoznao, pa onda Lupin, očigledno... Bendži Fenvik, i on je riknuo, od njega smo pronašli tek par komadića... Pomerite se malko u stranu – dodade on, lupivši sliku, i mali fotografisani ljudi skloniše se ka ivici kako bi oni koji su bili delimično u senci mogli da se pomere napred.
– Ovo je Edgar Bouns... brat Amelije Bouns, njega i njegovu porodicu takođe su sredili, a bio je veliki čarobnjak... Sterdžis Podmor, boga mu, ala izgleda mlad...
Karadok Dirborn, nestao šest meseci posle ovoga, nikada nismo pronašli njegovo telo... Hagrid, naravno, izgleda isto kao i uvek... Elfijas Dužd, upoznao si ga, bio sam zaboravio da je imao običaj da nosi taj glupi šešir, Gideon Pruit, bilo je potrebno čak pet Smrtoždera da ubiju njega i njegovog brata Fabijana, borili su se kao pravi junaci... miči se, miči se...
Mali ljudi na fotografiji počeše da se gurkaju između sebe, a oni koji su bili skriveni skroz pozadi pojaviše se u prvom redu slike.
– To je Dambldorov brat Aberfort, tada sam ga jedini put sreo, čudan tip... a ovo je Dorkas Medouz, nju je Voldemor lično ubio... Sirijus, dok je još nosio kratku kosu... i... evo ti ga na, mislio sam da bi te ovo možda zanimalo!
Hariju srce poskoči. Njegovi majka i otac toplo su mu se smešili, sedeći s obe strane malog čoveka vodnjikavih očiju. Hari odmah prepozna Crvorepa, onog istog koji je odao skrovište njegovih roditelja Voldemoru i tako doprineo njihovoj smrti.
– A? – reče Ćudljivko. – Šta kažeš?
Hari pogleda u Ćudljikovo ožiljcima unakaženo rupičasto lice. Ćudljivko je,

očito, imao utisak da je upravo počastio Harija nečim lepim.

– Aha – reče Hari, još jednom pokušavajući da se nasmeši. – Ovaj... čujte, upravo sam se setio, nisam još spakovao moj...
Bio je pošteđen muke da smisli koju to stvarčicu još nije spakovao. Jer Sirijus upita: – Šta ti je to, Ludooki? – i Ćudljivko se okrenu ka njemu. Hari pređe preko kuhinje, iskrade se kroz vrata i hitro pope uz stepenice pre nego što je iko mogao da ga dozove.
Nije znao zbog čega je to predstavljalo takav šok za njega. Uostalom, i ranije je gledao slike svojih roditelja, a sreo je i Crvorepa... ali da oni tako skupa iskoče pred njega, baš kad ih je najmanje očekivao.... nikome se to ne bi dopalo, pomisli ljutito.
A pride, videti ih okružene svim tim srećnim licima... Bendžijem Fenvikom, kojeg su našli u komadićima, i Gideonom Pruitom, koji je poginuo kao junak, zatim Longbotomovima, mučenim do ludila... i kako svi zauvek srećno mašu s te fotografije ne znajući da su već predodređeni za užasnu sudbinu... Pa, Ćudljivku je to možda zanimljivo... ali njemu, Hariju, to je vrlo uznemirujuće...
Hari se na vrhovima prstiju iskrade navrh stepenica u hodniku, pored odrubljenih glava kućnih vilenjaka, i bi mu milo da je ponovo sâm sa sobom, ali kad stiže do prvog odmorišta začu galamu. Neko je jecao u salonu.
– Hej? – pozva Hari.
Nije bilo nikakvog odgovora, ali jecanje se nastavilo. On se pope uz preostala dva stepenika, pređe duž odmorišta i otvori vrata salona.
Neko se šćućurio uza zid, sa štapićem u ruci, dok mu se celo telo treslo od plača. Opružen na starom prašnjavom tepihu, prekriven zrakom mesečine, beše Ron, očigledno mrtav.
Hariju istog trenutka nestade vazduha u plućima. Osećao se kao da propada kroz pod. Glavu mu probi ledena hladnoća: Ron – mrtav, ne, to je nemoguće...
Čekaj malo, to je zbilja nemoguće – Ron je bio dole...
– Gospođo Vizli? – zagrakta Hari.
– R... r... ridikulus! – zajeca gospođa Vizli, uperivši drhtavom rukom svoj štapić ka Ronovom telu.
Kvrc.
Ronovo telo preobrazi se u Bilovo, skroz prostrto poleđuške, širom otvorenih, praznih očiju. Gospođa Vizli zajeca jače nego ikad.
– R – ridikulus! – zajeca ona ponovo.

Bilovo telo zameni telo gospodina Vizlija, s nakrivljenim naočarima i mlazom krvi koji mu curi niz lice.
– Ne! – zajauka gospođa Vizli. – Ne... ridikulus! Ridikulus! RIDIKULUS! Kvrc. Mrtvi blizanci. Kvrc. Mrtav Persi. Kvrc. Mrtav Hari...
– Gospođo Vizli, smesta izađite napolje! – povika Hari, zureći u vlastito mrtvo

telo na podu. – Neka neko drugi...

– Šta se to dešava?
Lupin ulete u sobu, u stopu praćen Sirijusom, dok je Ćudljivko ćopao za njima.
Lupin pogleda prvo u gospođu Vizli, a zatim u mrtvog Harija na podu i odmah shvati.

Vadeći štapić reče, vrlo sigurno i jasno:
– Ridikulus!
Harijevo telo nestade. Poviše tačke na kojoj je ono ležalo pojavi se srebrnasta kugla koja je visila u vazduhu. Lupin još jednom zamahnu štapićem i mesečasta lopta nestade u oblaku dima.
– Oh – oh – oh! – grcala je gospođa Vizli, i briznula u plač zarivši glavu u šake.
– Moli – reče Lupin turobno, prilazeći joj. – Moli, nemoj...
Sledećeg trenutka jecala je iz dna duše na Lupinovom ramenu.
– Moli, to je samo bauk – reče joj on umirujuće, nežno je potapšavši po glavi. – Samo glupi bauk...
– S-s-stalno ih viđam mrtve! – zajeca gospođa Vizli na njegovom ramenu. – Sve v-v-vreme! S-s-sanjam o tome...
Sirijus je zurio u parče tepiha na kome je bauk, pretvarajući se da je Harijevo telo, ležao nešto ranije. Moli je gledala u Harija, koji je izbegavao da joj uzvrati pogled. Imao je čudan osećaj da ga je Ćudljivkovo magično oko pratilo sve vreme otkako je napustio kuhinju.
– N-n-nemojte da kažete Arturu. – Gospođa Vizli je sada grcala, besomučno brišući oči krajevima rukava. – N-n-ne želim da sazna... baš sam glupa...
Lupin joj pruži maramicu i ona izduva nos.
– Hari, tako mi je žao. Šta ćeš sada misliti o meni? – reče mu ona drhtavo. – Nisam u stanju da se otarasim najobičnijeg bauka.
– Ne budite smešni – reče Hari, pokušavajući da se nasmeši.
– Bila sam toliko z-z-zabrinuta – reče ona, a suze joj ponovo krenuše niz lice. – Polovina p-p-porodice mi je u Redu, b-b-biće pravo č-č-čudo ako svi izađemo čitavi iz svega toga... a P-P-Persi ne govori s nama... št-šta ako se nešto s-s-strašno desi a mi ne stignemo da se p-p-pomirimo s njim? A šta će biti ako mene i Artura ubiju, ko će da p-p-pazi na Rona i Džini?
– Moli, dosta je bilo – odlučno reče Lupin. – Ovo sada nije isto kao prošli put. Red je sada bolje pripremljen, imamo prednost, znamo šta Voldemor smera...
Gospođa Vizli ciknu od straha na pomen tog imena.
– Daj, Moli, hajde, vreme je da se navikneš da slušaš njegovo ime... vidi, ne mogu da ti obećam da niko neće biti ozleđen, to niko ne može, ali mnogo smo bolji nego prošli put. Ti tada nisi bila u Redu, i zato ne shvataš. Prošli put su Smrtožderi bili brojčano nadmoćni, bilo ih je dvadeset na jednoga, i eliminisali su nas jednog po jednog...
Hari ponovo pomisli na onu fotografiju, na nasmejana lica svojih roditelja. Znao

je da ga Ćudljivko i dalje posmatra.

– Ne brini za Persija – reče Sirijus naglo. – Vratiće se on. Samo je pitanje vremena kada će Voldemor preći u otvoreni napad, a čim to učini, celo Ministarstvo će nas moliti za oproštaj. Ali nisam siguran da li ću prihvatiti njihovo izvinjenje – dodade ogorčeno.
– A to ko bi brinuo o Ronu i Džini ako biste ti i Artur poginuli – upita Lupin blago se smešeći – šta misliš da bismo mi radili, pustili ih da crknu od gladi?
Gospođa Vizli se drhtavo nasmeši.
– Baš sam smešna – ponovo promrmlja, brišući oči.
Ali Hari, zatvorivši za sobom vrata spavaće sobe desetak minuta kasnije, nije mislio da je gospođa Vizli smešna. Još uvek je mogao da vidi svoje roditelje kako mu se srećno smeše sa stare pohabane fotografije, nesvesni da se njihovi životi, kao i životi mnogih ljudi oko njih, bliže kraju. Pred očima mu je stalno sevao prizor bauka koji se pretvara da je leš svakog od članova porodice gospođe Vizli.
Bez upozorenja, ožiljak na čelu ponovo poče bolno da ga peče, a i stomak stade snažno da mu krči.
– Prestani već jednom – reče odlučno, trljajući ožiljak, i bol stade da se povlači.
– Prvi znak ludila: kad razgovaraš s vlastitom glavom – reče podli glasić s prazne slike na zidu.
Hari ga je ignorisao. Osećao se stariji nego ikad u životu, i činilo mu se neverovatnim da je pre nepunih sat vremena brinuo o prodavnici zevzevata i o tome ko je dobio asistentsku značku.

10. Luna Lavgud


Te noći Hari je nemirno spavao. Snovima su mu svako malo promicali roditelji, nikad ne progovorivši ni reči. Gospođa Vizli je jecala nad Kričerovim mrtvim telom, dok su je Ron i Hermiona, s krunama na glavi, posmatrali. A onda, po ko zna koji put, Hari ponovo zateče sebe kako ide niz hodnik koji se završava zaključanim vratima. Naglo se probudio. Ožiljak ga je peckao, a Rona je zatekao već obučenog kako mu nešto priča.

– ...Bolje požuri, mama je kao zapeta puška, kaže da ćemo zakasniti na voz...
U kući je vladala strašna zbrka. Na osnovu onoga što je čuo dok se oblačio što je brže mogao, Hari shvati da su Fred i Džordž začarali svoje kovčege da odlete u prizemlje, kako bi sebe poštedeli napora da ih sami spuste, a posledica toga bila je da su ovi naleteli na Džini i oborili je pravo u predvorje, dva sprata niže. Gospođa Blek i gospođa Vizli vrištale su na sav glas.
– ...MOGLI STE OZBILJNO DA JE POVREDITE, IDIOTI JEDNI...
– ...PRLJAVI POLUŠANI, OBEŠČAŠĆUJETE MI KUĆU PREDAKA...
Hermiona se stuštila u sobu, delujući nervozno, dok je Hari navlačio patike.

Hedviga joj se klatila na ramenu, a u naručju je nosila vrpoljećeg Krukšenksa.

– Mama i tata su mi upravo vratili Hedvigu. – Sova spremno odleprša preko njih i smesti se povrh svog kaveza. – Jeste li već spremni?
– Takoreći. Da li je Džini dobro? – upita Hari, natukavši naočare.
– Gospođa Vizli ju je zakrpila – reče Hermiona. – Ali sada se Ćudljivko žali da ne možemo da krenemo ukoliko s nama nije Sterdžis Podmor, inače će straža biti lišena jednog čuvara.
– Straža? – reče Hari. – Moramo da idemo na Kings kros pod stražom?
– Ti moraš da ideš na Kings kros pod stražom – ispravi ga Hermiona.
– Zašto? – upita Hari iznervirano. – Mislio sam da se Voldemor krije, ili hoćete da kažete da će da iskoči iz nekog kontejnera i pokuša da me dokusuri?
– Ne znam, to je sve što je Ćudljivko rekao – reče Hermiona rastreseno, gledajući na sat. – Ali ako ne krenemo uskoro, definitivno ćemo propustiti voz...
– HOĆETE LI VI ODOZGO VEĆ JEDNOM DA SIĐETE, MOLIĆU LEPO! – razdra se gospođa Vizli, a Hermiona poskoči kao oparena i izjuri iz sobe. Hari zgrabi Hedvigu, ubaci je nehajno u kavez i stušti se niza stepenice za Hermionom, tegleći svoj kovčeg.
Portret gospođe Blek zavijao je od jarosti, ali niko se nije potrudio ni da navuče zastore preko njega. Sva ta buka u predvorju ionako će je ponovo uzbuniti.
– Hari, ti ideš sa mnom i s Tonks – povika gospođa Vizli, nadjačavajući krike (’BLATOKRVNI! OLOŠU! PRLJAVI STVOROVI!’). – Ostavi svoj kovčeg i sovu, Alastor će se pozabaviti prtljagom... O, za ime boga, Sirijuse, Dambldor je rekao ne!
Medvedoliki crni pas već se postrojio uz Harija dok se ovaj probijao povrh raznih kovčega praveći još veću gužvu u hodniku kako bi stigao do gospođe Vizli.
– O, gospode... – reče gospođa Vizli očajnički. – Pa dobro, ali na tvoju odgovornost!
Ona gurnu ulazna vrata, širom ih otvori i iskorači napolje na blago septembarsko sunce. Hari i pas krenuše za njom. Vrata se zalupiše za njima i krici gospođe Blek naglo zamukoše.
– Gde je Tonks? – upita Hari, gledajući oko sebe kad se spustiše niz kamene stepenice broja dvanaest, koji nestade istog trenutka čim kročiše na trotoar.
– Evo, tu nas čeka – reče gospođa Vizli kruto, odvraćajući pogled od crnog psa koji je bazao pored Harija.
Neka starica ih pozdravi na uglu. Imala je gustu kovrdžavu sedu kosu i nosila ljubičasti šešir oblika tepsije.
– Š’a ima, Hari – reče ona namigujući. – Bolje da požurimo, zar ne, Moli? – dodade, gledajući na sat.
– Znam, znam – kukala je gospođa Vizli, grabeći još krupnijim koracima – ali Ludooki je hteo da sačeka Sterdžisa... samo da nam je Artur nabavio kola iz Ministarstva... ali Fadž mu ovih dana neće pozajmiti ni praznu bocu od mastila... kako

Normalci uopšte mogu da putuju bez magije...

Veliki crni pas radosno zalaja i stade da skakuće oko njih pokušavajući da ugrize golubove i uhvati vlastiti rep. Hari nije mogao da se ne nasmeje. Sirijus je predugo bio zarobljen u kući. Gospođa Vizli napući usne gotovo poput tetka-Petunije.
Trebalo im je dvadeset minuta da peške stignu do Kings krosa, i ništa se bitno nije desilo za to vreme, osim što je Sirijus preplašio par mačaka ne bi li zabavio Harija. Kada su ušli na stanicu, zadržali su se kao slučajno pored pregrade između perona devet i deset, sve dok se okolina nije raščistila. A onda se svako od njih okrenuo, naslonio na nju i lako propao na peron devet i tri četvrtine, gde je stajao Hogvorts ekspres, izbacujući čađavu paru poviše stanice prepune đaka spremnih za polazak i njihovih porodica. Hari udahnu poznati miris i oseti kako mu se popravlja raspoloženje... stvarno se vraća...
– Nadam se da će i ostali stići na vreme – reče gospođa Vizli brižno, zureći iza sebe u luk od kovanog gvožđa iznad perona kroz koji je trebalo da prođu pridošlice.
– Lep pas, Hari! – primeti visok dečak s dredovima.
– Hvala, Li – reče Hari, nacerivši se kad Sirijus stade besomučno da vrti repom.
– Odlično – reče gospođa Vizli s olakšanjem – evo Alastora s prtljagom, gledaj...
S kondukterskom kapom nabijenom preko rasparenih očiju, Ćudljivko doćopa kroz

zasvođeni prolaz, gurajući kolica pretovarena kovčezima.
– Sve je okej – promrmlja on gospođi Vizli i Tonks – mislim da nas niko nije pratio...
Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Vizli izroni na peron u društvu Rona i Hermione. Skoro da su potpuno istovarili Ćudljivkova kolica s prtljagom kada se pred njima stvoriše Fred, Džordž i Džini u pratnji Lupina.
– Nema problema? – zareža Ćudljivko.
– Nimalo – uzvrati Lupin.
– Ipak ću Sterdžisa morati da prijavim Dambldoru – reče Ćudljivko. – Već se drugi put ove nedelje nije pojavio. Postaje neodgovoran kao Mandangus.
– Pa, čuvajte se – reče Lupin, rukujući se sa svima. Naposletku dođe i do Harija i pljesnu ga po ramenu. – I ti, Hari. Budi oprezan.
– Da, drži glavu dole, a oči širom otvorene – reče Ćudljivko, takođe se rukujući s Harijem. – I ne zaboravite, svi vi – pazite šta pišete. Ako ste u nedoumici oko nečega, nipošto to ne stavljajte u pismo.
– Drago mi je što sam vas sve upoznala – reče Tonks, grleći Hermionu i Džini. – Videćemo se uskoro, nadam se.
Začu se upozoravajuć pisak voza. Učenici koji su još bili na peronu pohrliše u voz.
– Brzo, brzo – reče gospođa Vizli rastreseno, grleći ih nasumice, dvaput uhvativši Harija. – Pišite... budite dobri... ako ste nešto zaboravili poslaćemo vam... u voz, odmah, požurite...

Na trenutak, veliki crni pas se uspravi na zadnje noge, a prednje spusti na Harijeva ramena, ali gospođa Vizli odgura Harija ka vratima voza, sikćući: – Nebesa mu, ponašaj se više kao pas, Sirijuse!

– Vidimo se! – uzviknu Hari kroz otvoren prozor kada voz krenu, dok su Ron, Hermiona i Džini mahali pored njega. Siluete Tonks, Lupina, Ćudljivka i gospodina i gospođe Vizli naglo su se smanjivale, ali je crni pas jurio ispod prozora voza vrteći repom. Zamagljeni ljudi na peronu smejali su se gledajući ga kako se trka s vozom, a zatim voz zađe za krivinu, i Sirijus nestade s vidika.
– Nije trebalo da pođe s nama – reče Hermiona zabrinutim glasom.
– Ma daj, razvedri se – reče Ron – mesecima nije video belog dana, jadničak.
– Dobro onda – reče Fred, pljesnuvši rukama – nemamo vremena da stojimo i ćaskamo ceo dan, moramo s Lijem da se dogovorimo oko nekih poslova. Vidimo se kasnije. – On i Džordž nestadoše niz hodnik nadesno.
Voz je dobijao sve veće ubrzanje, tako da su kućice kroz prozor brzo promicale, a oni počeše da se klate u mestu od brzine.
– Hoćemo li da krenemo da pronađemo kupe? – upita Hari.

– Ovaj... – poče Ron.

– Pa mi... znaš... Ron i ja treba da idemo u vagon za asistente – reče Hermiona nespretno.
Ron uopšte nije ni gledao u Harija. Činilo se da su mu nokti na prstima leve ruke naglo postali veoma zanimljivi.
– O – reče Hari. – U redu. Baš lepo.
– Ne verujem da ćemo tamo biti sve vreme puta – reče Hermiona brzo. – U pismima piše da treba samo da dobijemo uputstva od glavešina dečaka i devojčica, a onda da patroliramo hodnicima vagona s vremena na vreme.
– U redu – ponovi Hari. – Pa... možda se vidimo kasnije, onda.
– Da, definitivno – reče Ron, bacivši krišom brižan pogled na Harija. – Baš je gnjavaža ići do tamo, radije bih... ali moramo... mislim, nije mi to neko zadovoljstvo, nisam ja Persi – završi prkosno.
– Znam da nisi – reče Hari, a Ron se nasmeši. Ali dok su Hermiona i Ron teglili svoje kovčege, Krukšenksa i Prasvidžena u kavezu u pravcu lokomotive, Hari oseti čudnu vrstu gubitka. Nikad nije putovao Hogvorts ekspresom bez Rona.
– Hajde – reče mu Džini. – Ako malo požurimo, moći ćemo da im sačuvamo mesta.
– U pravu si – reče Hari, uzevši Hedvigin kavez u jednu, a svoj kovčeg u drugu ruku. Stuštiše se niz hodnik, zavirujući kroz staklena vrata u kupee pored kojih su prolazili, a koji su već bili puni. Hari nije mogao da ne primeti kako većina putnika zuri u njega s velikim zanimanjem, a da je nekolicina čak stala da gurka svoje susede i pokazuje na njega. Pošto mu se to desilo u pet kupea uzastopno, on se priseti da je

Dnevni prorok celo leto govorio svojim čitaocima kako je on, Hari, lažljivi razmetljivac. On se neveselo zapita veruju li ljudi koji sada bulje u njega i došaptavaju se u sve te priče.

U poslednjem vagonu sretoše Nevila Longbotoma, Harijevog drugara, petaka-grifindorca, čije je okruglasto lice sijalo od napora da istovremeno pomeri kovčeg i jednom rukom čvrsto steže svog žapca Trevora, koji mu se opirao.
– Zdravo, Hari – reče on dahtavo. – Zdravo, Džini... sve je puno... ne mogu da nađem sedište...
– Ma šta pričaš? – reče Džini, koja se već provukla pored Nevila da bi zavirila u kupe iza njega. – Ovaj ovde je prazan, u njemu je samo Lujka Lavgud...
Nevil promumla nešto o tome da ne želi nikoga da uznemirava.
– Ne budi smešan – reče Džini smejući se – ona je skroz okej.
Ona otvori klizna vrata i ubaci svoj kovčeg unutra. Hari i Nevil uđoše za njom. – Ćao, Luna – reče Džini – možemo li da sednemo tu?
Devojčica pored prozora ih pogleda. Imala je podužu, umršenu, prljavoplavu kosu, veoma blede obrve i prodorne oči koje su joj davale izgled stalne začuđenosti. Hari odmah shvati zašto je Nevil izabrao da zaobiđe ovaj kupe. Devojčica je delovala prilično šašavo. Možda zbog toga što je zadenula svoj čarobni štapić za levo uvo, da se ne izgubi, ili zato što je oko vrata nosila ogrlicu od pampura krem-piva, ili pak zbog toga što je čitala neki magazin okrenut naopačke. Ona pogledom pređe preko Nevila, i zaustavi se na Hariju. Zatim klimnu glavom.
– Hvala – reče Džini smešeći joj se.
Hari i Nevil spremiše tri kovčega i Hedvigin kavez u pregradu za prtljag i sedoše. Luna ih je posmatrala preko svog naopačke okrenutog magazina koji se zvao Cepidlaka. Činilo se da nema potrebu da stalno trepće, kao sav normalan svet. Stalno je netremice zurila u Harija, koji beše seo preko puta nje, ali se i pokajao zbog toga.
– Jesi li se lepo provela letos, Luna? – upita Džini.
– Da – reče Luna sanjarski, ne skidajući pogled s Harija. – Da, bila je prava uživancija, znaš. Ti si Hari Poter – dodade.
– Znam da jesam – reče Hari.

– A ne znam ko si ti.

– Ja nisam niko – brzo joj uzvrati Nevil.
– Nije istina – reče Džini oštro. – Nevil Longbotom – Luna Lavgud. Luna je na mojoj godini, ali u Rejvenklou.
– Od mudrosti bez premca većeg blaga nema – reče Luna pevajućim glasom. Ona podiže svoj izvrnuti magazin dovoljno visoko da joj sakrije lice i ućuta. Hari
i Nevil se pogledaše podignutih obrva. Džini jedva priguši kikot.
Voz je neprestano kloparao, dobijajući ubrzanje na otvorenom prostoru. Vreme je bilo čudno, promenljivo. Načas bi se kupe ispunio sunčevom svetlošću, a već

sledećeg trenutka našao bi se ispod pretećih sivih oblaka.

– Pogodite šta sam dobio za rođendan – reče Nevil.
– Još jednog Nezaboravka? – reče Hari, sećajući se spravice nalik klikeru koju je Nevilu bila poslala njegova baka u pokušaju da mu popravi očajno pamćenje.
– Ne – reče Nevil. – Mada, dobro bi mi došao još jedan, stari sam odavno izgubio... ne, pogledajte ovo...
On zavuče slobodnu ruku, onu kojom nije stezao žapca Trevora, u školsku torbu i, posle malo trkeljisanja, izvuče nešto za šta se ispostavilo da je mali sivi kaktus u saksiji, samo prekriven nečim što je više ličilo na čireve nego na bodlje.
– Mimbulus mimbltonija – reče on ponosno.
Hari se upilji u tu biljku. Lagano je pulsirala, imajući prilično zlokoban izgled nekog obolelog unutrašnjeg organa.
– Ona je zaista vrlo, vrlo retka – reče Nevil sav blistajući. – Ne znam ima li ijedna ovakva u staklenoj bašti na Hogvortsu, jedva čekam da je pokažem profesorki Mladici. Moj praujak Aldži mi je nabavio čak iz Asirije. Moram da vidim mogu li da je rasadim i razmnožim.
Hari je znao da je Herbologija Nevilov omiljeni predmet, ali ni za živu glavu nije mogao da smisli šta bi ovaj mogao da radi s tom začuđujućom biljčicom.
– Služi li... ovaj... služi li ona ičemu? – upita Hari.
– Mnogo čemu! – gordo reče Nevil. – Ima zadivljujuć odbrambeni mehanizam. Evo, pridrži mi Trevora na trenutak...
On uvali žapca Hariju u krilo i uze pero iz svoje školske torbe, a Luna Lavgud ponovo podiže svoje razrogačene oči poviše naopačke okrenutog magazina, da vidi šta Nevil radi. Nevil pak prinese mimbulus mimbltoniju svojim očima, držeći jezik između zuba, izabra jednu tačku, i oštro ubode biljku vrhom pera.
Iz svakog čira rasprsnu se tečnost u gustim, smrdljivim, tamnozelenim mlazevima. Oni dopreše čak do plafona, prozora i poprskaše magazin Lune Lavgud. Džini, koja je taman na vreme podigla ruke da zaštiti lice, izgledala je kao da na sebi ima sluzavi zeleni šešir, ali Hari, kome su ruke bile zauzete sprečavanjem Trevorovog bekstva, bio je pogođen posred lica. Zaudaralo je poput trulog đubriva.
Nevil, čije su lice i telo takođe bili natopljeni tom tečnošću, protrese glavu da izbaci najgori deo iz očiju.
– Ž... žao mi je – dahtao je. – Nikada ranije nisam to pokušao... nisam mogao da zamislim da će biti tako... ne brinite, ipak, smrdeljsok nije otrovan – dodade nervozno, kada Hari ispljunu puna usta soka na pod.
Baš u tom trenutku vrata kupea se otvoriše.
– O... zdravo Hari – reče nervozan glas. – Ovaj... nije dobar trenutak?
Hari obrisa stakla naočari rukom u kojoj nije držao Trevora. Vrlo privlačna devojčica duge, sjajne crne kose stajala je na ulazu u kupe, smešeći mu se. Čo Čang, Tragač u rejvenkloovskom kvidičkom timu.

– Oh, zdravo.

– Ovaj... – reče Čo. – Pa... samo sam svratila da te pozdravim... ćao.
Prilično rumenog lica, ona zatvori vrata i ode. Hari se ponovo baci na sedište i zastenja. Voleo bi ga je Čo zatekla u kul društvancetu koje se od srca smeje šali koju je on upravo ispričao, a nipošto s Nevilom i Lujkom Lavgud i kako steže nekog žapca okupan smrdeljsokom.
– Nema veze – reče Džini utešno. – Vidi, možemo se lako rešiti svega ovoga. – Ona izvadi štapić. – Opustoši!
Smrdeljsok iščeze.
– Izvinite – ponovi Nevil slabašnim glasom.
Ron i Hermiona se nisu vratili još čitavih sat vremena, a za to vreme su kolica s hranom već prošla. Hari, Džini i Nevil su pojeli svoje pite bundevare i stali da razmenjuju kartice iz čokoladnih žabica kada se klizna vrata kupea otvoriše i njih dvoje uđoše u pratnji Krukšenksa i kreštavog huktanja Prasvidžena u kavezu.
– Umirem od gladi – reče Ron, odloživši Prasvidžena pored Hedvige, zgrabi čokoladnu žabicu od Harija i baci se u sedište do njega. Strgao je omotač, odgrizao glavu žabici i zavalio se u sedište zatvorenih očiju, kao da je imao vrlo iscrpljujuće jutro.
– Pazi ovako, postoje po dva petaka-asistenta iz svake kuće – reče Hermiona. – Iz svake po dečak i devojčica.
– A pogodi ko je sliterinski asistent? – upita Ron, još uvek zatvorenih očiju.
– Melfoj – odgovori Hari spremno, siguran da će njegove najgore slutnje biti potvrđene.
– Dabome – reče Ron ogorčeno, trpajući ostatak žabice u usta i uzimajući drugu.
– I ona kravetina Pensi Parkinson – reče Hermiona zlobno. – Kako može da bude asistent kad je gluplja od trola koji je dobio potres mozga...
– Ko su haflpafovski? – upita Hari.
– Erni Makmilan i Hana Abot – reče Ron dubokim glasom.
– I Entoni Goldstin i Padma Petil za Rejvenklo – reče Hermiona.
– Ti si išao na Božićni bal s Padmom Petil – reče jedan izgubljen glas.
Svi se okrenuše da pogledaju Lunu Lavgud, koja je netremice zurila u Rona preko vrha Cepidlake. On proguta žabicu koja mu je bila u ustima.
– Da, znam da jesam – reče on, izgledajući blago iznenađeno.
– Nije baš mnogo uživala – obavesti ga Luna. – Misli da se nisi lepo poneo pošto nisi hteo da igraš s njom. Osećam da meni to ne bi mnogo smetalo – dodade ona zamišljeno. – Ne volim baš da plešem.
Ona se ponovo povuče iza Cepidlake. Ron je nekoliko trenutaka zurio razjapljenih usta u korice magazina, a onda se osvrnu ka Džini, očekujući neku vrstu objašnjenja. Džini stavi pesnicu na usta ne bi li zaustavila kikot. Ron zamišljeno zatrese glavom, a zatim proveri koliko je sati.

– Treba da patroliramo hodnicima svakih nekoliko minuta – reče on Hariju i Nevilu – i možemo da izričemo kazne ako se neko neprimereno ponaša. Jedva čekam da uhvatim Kreba i Gojla u nečemu...

– Ne smeš da zloupotrebljavaš svoj položaj, Rone! – reče mu Hermiona oštro.
– Da, tačno, zato što ga ni Melfoj uopšte neće zloupotrebiti – reče Ron sarkastično.
– I tako ćeš se srozati na njegov nivo?
– Ne. Samo ću se potruditi da se dokopam njegovih drugara pre nego što se on dočepa mojih.
– Za ime sveta, Rone...
– Nateraću Gojla da ispisuje rečenice po tabli, to će ga ubiti načisto, on mrzi pisanje – reče Ron ushićeno. Zatim snizi glas da bi ličio na Gojlovo duboko groktanje i, izobličivši lice u grimasu bolne koncentracije, stade da podražava pisanje po vazduhu. – ’Ne... smem... da... ličim... na babunovu... zadnjicu.’
Svi se nasmejaše, ali niko se nije smejao jače od Lune Lavgud. Ona ispusti krik veselja koji natera Hedvigu da se probudi i počne ljutito da maše krilima, dok Krukšenks frkćući skoči na pregradu za prtljag. Luna se smejala tako glasno da joj časopis ispade iz ruku i skliznu niz noge na pod.
– To ti je baš smešno!
Njene prodorne oči natopiše se suzama dok je pokušavala da povrati dah, zureći u Rona. Potpuno zatečen, on se osvrnu i pogleda u ostale, koji su se sada smejali izrazu Ronovog lica i preterano dugom smehu Lune Lavgud, koja se tresla napred-nazad držeći se za stomak.
– Je l’ mi se ti to rugaš? – reče Ron, namrgodivši se na nju.
– Babunova... zadnjica! – krkljala je ona, držeći se za rebra.
Sada su i svi ostali posmatrali kako se Luna smeje, ali Hari, gledajući u magazin na podu, primeti nešto što ga natera da se spusti i pokupi ga. Gledano naopačke, bilo je teško reći šta slika na naslovnoj strani predstavlja, ali Hari sada shvati da je to vrlo loša karikatura Kornelijusa Fadža. Hari ga je prepoznao jedino na osnovu limunzelenog polucilindra. Jedna Fadžova ruka bila je obavijena oko vreće sa zlatom, a drugom je davio goblina. Karikatura je imala potpis: Šta sve Fadž neće učiniti da bi se dokopao Gringotsa?
Ispod nje bile su najave ostalih tekstova u časopisu.

Korupcija u kvidičkoj ligi:

Kako Tornada preuzimaju kontrolu

Otkrivene tajne drevnih runa

Sirijus Blek: zlikovac ili žrtva?

– Mogu li da pogledam ovo na trenutak? – Hari nestrpljivo upita Lunu. Ona klimnu glavom, i dalje zureći u Rona, bez daha od silnog smejanja.

Hari otvori časopis i prelete pogledom po sadržaju. Do tog trenutka bio je potpuno

zaboravio na časopis koji je Kingsli bio uručio gospodinu Vizliju da ga dâ Sirijusu, ali mora da je to bilo upravo ovo izdanje Cepidlake.
On pronađe željenu stranu i uzbuđeno se baci na čitanje članka.
I on je bio ilustrovan prilično lošom karikaturom. Zapravo, Hari ne bi ni mogao pogoditi da predstavlja Sirijusa da nije bila potpisana. Sirijus je stajao na hrpi ljudskih kostiju s isukanim štapićem. U naslovu teksta je pisalo:

SIRIJUS BLEK – crn kao što ga ocrnjuju? Okoreli masovni ubica ili nevina raspevana senzacija?

Hari je morao nekoliko puta da pročita prvu rečenicu pre nego što se stvarno uverio da je nije pogrešno razumeo. Otkad je to Sirijus raspevana senzacija?

Već četrnaest godina svi veruju da je Sirijus Blek kriv za masovno ubistvo dvanaest nevinih Normalaca i jednog čarobnjaka. Blekovo čuveno bekstvo iz Askabana, pre dve godine, dovelo je do najvećeg lova na čoveka pod vođstvom Ministarstva magije. Niko od nas nije nikad posumnjao u to da on zaslužuje da ga ponovo uhvate i vrate dementorima.

ALI, DA LI JE TAKO?
Zapanjujuć nov dokaz nedavno je izneo na videlo da Sirijus Blek možda nije počinio zločine zbog kojih je poslat u Askaban. Zapravo, po svedočenju Doris Perkis iz Bodljikavog puteljka br. 18, u Malom Nortonu, Blek možda nije ni bio prisutan kad su se ta ubistva desila.
– Ljudi ne shvataju da je Sirijus Blek lažno ime – kaže gospođa Perkis. – Osoba za koju se veruje da je Sirijus Blek zapravo je Patrljko Daskalo, solista i vođa popularne pevačke trupe Hobgoblini, koji je prestao da nastupa javno pošto je pogođen korenom repe u uvo prilikom koncerta u sali malonortonske crkve pre skoro petnaest godina. Prepoznala sam ga čim sam videla njegovu sliku u novinama. Dakle, nije moguće da je Patrljko počinio te zločine pošto je pomenutog dana zapravo uživao sa mnom u romantičnoj večeri pod svećama. Pisala sam ministru magije i očekujem svakog dana da on u potpunosti pomiluje Patrljka, alijas Sirijusa.

Hari završi s čitanjem i nastavi da pilji u novinsku stranicu s nevericom. Možda je reč o šali. Možda taj magazin često štampa šaljive kolumne. On prelista nekoliko

stranica unazad i pronađe članak o Fadžu.

Kornelijus Fadž, ministar magije, porekao je da je imao bilo kakve planove da preuzme rukovođenje čarobnjačkom bankom Gringots, kada je pre pet godina izabran za ministra magije. Fadž je uvek naglašavao da ne želi ništa više od ’miroljubive saradnje’ s čuvarima našeg zlata.

ALI, DA LI JE TAKO?
Izvori bliski ministru nedavno su otkrili da je Fadžova najdraža ambicija da se dokopa kontrole nad goblinskim zlatnim rezervama, i da neće oklevati da primeni silu ukoliko to bude potrebno.
– Ne bi mu bilo prvi put – rekao je naš doušnik u Ministarstvu. – Kornelijus ’Goblinolomac’ Fadž, kako ga prijatelji zovu, kad biste ga mogli čuti onda kad misli da ga niko ne sluša, uvek priča o goblinima koje je sredio, koje je podavio, koje je bacio s vrha zgrade, koje je otrovao, koje je ispekao u piti...

Hari nije čitao dalje. Fadž možda i ima mnogo mana, ali je Hariju bilo krajnje nezamislivo da taj naređuje da gobline ispeku u piti. Preleteo je ostatak magazina. Na svakih nekoliko strana zaustavio bi se da pročita: optužbe da su Tatshilska tornada osvojila kvidičku ligu kombinacijom ucene, ilegalnog štimovanja metli i mučenja; intervju s nekim čarobnjakom koji je navodno odleteo na Mesec pomoću Čistačice 6 i vratio se s vrećom mesečevih žabica kao dokazom; i članak o drevnim runama, koji je makar objasnio zašto je Luna čitala Cepidlaku naopačke. Prema časopisu, naime, ako biste rune okrenuli naglavačke, otkrile bi vam čini kojima ćete uši svojih neprijatelja pretvoriti u mandarinice. Zapravo, u odnosu na druge tekstove u Cepidlaki, nagoveštaj da bi Sirijus mogao biti vodeći solista Hobgoblina zvučao je sasvim razumno.

– Ima li tu nečeg dobrog? – upita Ron, dok je Hari sklapao magazin.
– Naravno da nema – reče Hermiona jetko, pre nego što Hari stiže da joj odgovori. – Cepidlaka je obično đubre, to svako zna.
– Izivinite – reče Luna, glas joj iznenada više nije zvučao sanjivo. – Moj otac je glavni urednik.
– Ja... ovaj – reče Hermiona posramljeno. – Pa... ima nekih zanimljivih... mislim, sasvim je...
– Molila bih vas da mi ga vratite, hvala lepo – reče Luna hladno i nagnuvši se napred istrže novine iz Harijevih ruku. Brzajući kroz njih do strane pedeset sedam, ona ih opet odlučno obrnu naopačke i nestade iza njih, baš kada se vrata kupea otvoriše po treći put.
Hari se osvrnu. To se i moglo očekivati, ali mu zbog toga nije bio nimalo privlačniji prizor Draka Melfoja koji se zlobno smeškao između svojih drugara Kreba i Gojla.
– Šta je? – upita on agresivno, pre nego što je Melfoj stigao da otvori usta.

– Pazi na ponašanje, Poteru, ili ćeš dobiti kaznenu nastavu – otegnuto će Melfoj, čija zalizana plava kosa i istaknute jagodice behu isti kao u njegovog oca. – Vidiš, za razliku od tebe, ja sam postao asistent, što znači da, za razliku od tebe, imam moć da izričem kazne.

– Da – reče Hari – ali, za razliku od mene, ti si bilmez, zato izlazi i ostavi nas na miru.
Ron, Hermiona, Džini i Nevil se nasmejaše. Melfoj iskrivi usnu.
– Reci mi, kakav je osećaj biti druga violina Vizliju, je li, Poteru?
– Zaveži, Melfoje – reče Hermiona oštro.
– Izgleda da sam dirnuo u živac – reče Melfoj zlobno se smešeći. – Pripazi se, Poteru, jer ću te u stopu pratiti, kao pas, čekajući da prekoračiš crtu.
– Izlazi! – reče Hermiona, ustajući.
Kikoćući se, Melfoj uputi Hariju još jedan zloban pogled i ode s Krebom i Gojlom, koji se odgegaše za njim. Hermiona zalupi vrata kupea za njima i okrete se da pogleda Harija, koji odjednom shvati da je ona, kao i on, registrovala šta je Melfoj rekao i podjednako se uznemirila zbog toga.
– Baci mi još jednu žabicu – reče Ron, koji nije ništa primetio.
Hari nije smeo otvoreno da govori pred Nevilom i Lunom. On razmeni još jedan nervozan pogled s Hermionom, a onda se zagleda kroz prozor.
Mislio je da je to što je Sirijus pošao s njim do stanice bilo prilično zabavno, ali iznenada mu se to učini nesmotrenim, ako ne i skroz opasnim... Hermiona je u pravu...

Sirijus nije smeo da dođe. Šta ako je gospodin Melfoj spazio crnog psa i rekao Draku? Šta ako je zaključio da Vizlijevi, Lupin, Tonks i Ćudljivko znaju gde se Sirijus krije? Ili je Melfoj slučajno upotrebio reči „pratiti, kao pas“?
Vreme je ostalo promenljivo dok su putovali sve dalje i dalje na sever. Kiša je neodlučno poprskala prozore, a onda se i sunce slabašno pojavilo, pre nego što ga oblaci ponovo prekriše. Kada se spustila tama, u vagonima se upališe svetiljke, a Luna smota Cepidlaku, pažljivo je skloni u torbu i poče da zuri u svakog u kupeu pojedinačno.
Hari je sedeo čela pritisnutog uz prozor voza, pokušavajući da uhvati prvi daleki odsjaj Hogvortsa, ali noć je bila bez mesečine, a prozor isprskan kišom beše garav.
– Bolje da se presvučemo – reče Hermiona najzad, i oni s naporom otvoriše svoje kovčege i izvukoše školske odore. Ona i Ron pažljivo prikačiše asistentske značke na grudi. Hari vide kako Ron proverava svoj odraz u crnom prozoru.
Najzad voz poče da usporava i oni začuše uobičajenu galamu, kada svi pohrliše da pripreme prtljag i ljubimce na gomilu, spremni da siđu. Pošto je trebalo sve to da nadgledaju, Ron i Hermiona ponovo nestadoše iz kupea, ostavljajući Harija i ostale da paze na Krukšenksa i Prasvidžena.
– Poneću ti tu sovu, ako hoćeš – reče Luna Hariju, posegavši za Prasvidženom dok je Nevil pažljivo smeštao Trevora u unutrašnji džep.

– O... ovaj... hvala – reče Hari, pružajući joj kavez i držeći Hedvigin malo čvršće u rukama.
Izvukavši se iz kupea, čim su se priključili gomili u hodniku osetiše na licima prvi dašak noćnog vazduha. Polako počeše da se pomeraju ka vratima. Hari omirisa borove koji su oivičavali stazu koja se spuštala ka jezeru. On iskorači na peron i pogleda oko sebe osluškujući, ne bi li čuo poznati poziv: – Prvaci ovde, deder...
prvaci...
Ali ne ču ga. Umesto toga, sasvim drugačiji glas, rezak ženski, viknu: – Prvaci u red pored mene, molim vas! Svi prvaci kod mene!
Jedan fenjer se klateći približavao Hariju, a pod njegovim svetlom Hari ugleda naglašenu vilicu i oštro podsečenu kosu profesorke Truli-Daske, veštice koja je prošle godine jedno vreme preuzela nastavu Hagridove Brige o magijskim stvorenjima.
– Gde je Hagrid? – upita on glasno.
– Ne znam – reče Džini – ali bolje da se sklonimo s puta, blokirali smo vrata.
– O, da...
Hari i Džini se razdvojiše kad krenuše peronom, a zatim duž stanice. Dok su ga gurali u gomili, Hari pogleda iskosa kroz tminu ne bi li negde spazio Hagrida. Mora da je tu negde, Hari je računao na to – ponovni susret s Hagridom bio je jedna od stvari kojima se najviše radovao. Ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Nemoguće da je otišao, reče Hari sebi, polako vukući noge kroz uski izlaz na ulicu s ostatkom gomile. Mora da se prehladio ili nešto slično...
Osvrnu se tražeći Rona ili Hermionu, želeći da sazna šta misle o ponovnoj pojavi profesorke Truli-Daske, ali njih nije bilo u blizini, te on sebi dozvoli da ga masa odgura napred na mračan, kišom ispran drum izvan stanice Hogsmid.
Tamo je stajalo oko stotinak poštanskih kočija bez zaprege, koje su uvek prevozile đake, izuzev prvaka, do zamka. Hari ih brzo osmotri, okrenu se ponovo ne bi li ugledao Rona ili Hermionu, a zatim mu se javi zakasnela reakcija.
Kočije više nisu bile bez konja. Između osovina kočija stajale su nekakve spodobe. Ako bi morao da ih imenuje, nazvao bi ih konjima, mada je u njima bilo i nečeg reptilskog. Bili su potpuno bez mesa, crna koža visila im je na skeletima koji su otkrivali svaku koščicu. Glave su im bile zmajske, a oči bez zenica bele i buljave. Sa svakog ramena nicala su im krila – prostrana, crna kožna krila koja su pre izgledala kao da pripadaju nekakvim džinovskim šišmišima. I dalje stojeći tiho i mirno u mraku, spodobe su delovale jezivo i zlokobno. Hari nije mogao da shvati zašto kočije treba da vuku tako užasni konji, kada one mogu da se kreću same od sebe.

– Gde je Prase? – začu se Ronov glas, tik iza Harija.
– Ona devojčica Luna ga nosi – reče Hari okrenuvši se brzo, željan da upita Rona za Hagrida. – Gde misliš da je...
– ...Hagrid? Nemam pojma – reče Ron, zvučeći zabrinuto. – Nadam se da je sve u

redu s njim...

Nedaleko od njih, Drako Melfoj, u pratnji male grupe drugara, među njima Kreba, Gojla i Pensi Parkinson, gurao je stidljive drugake kako bi on i njegovi prijatelji dobili celu kočiju samo za sebe. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se Hermiona kroz gužvu, dahćući.
– Melfoj je bio apsolutno odvratan prema prvacima tamo pozadi. Kunem se da ću ga prijaviti, ima značku tek tri minuta a već je koristi da maltretira decu gore nego ikad... gde je Krukšenks?
– Džini ga je uzela – reče Hari. – Eno je, tamo...
U tom momentu Džini se pojavi iz gomile, držeći čvrsto Krukšenksa koji se migoljio.
– Hvala – reče Hermiona, oslobodivši Džini mačke. – Hajdemo, da nađemo sebi kočiju pre nego što sve budu popunjene...
– Nisam još našao Prase! – reče Ron, ali Hermiona se već zaputila ispred njih ka najbližoj nezauzetoj kočiji. Hari ostade pozadi s Ronom.
– Kakvi su ovo stvorovi, šta misliš – upita on Rona, pokazujući glavom ka užasnim konjima dok su drugi učenici hitali kraj njih.
– Kakvi stvorovi?
– Ti konji...
Luna se pojavi noseći Prasvidženov kavez u rukama. Mala sova je, po običaju, uzbuđeno lepršala.
– Evo ga – reče. – Baš je slatka mala sova, zar ne?
– Ovaj... da... dobar je on – reče Ron osorno. – Pa, hajdemo onda, uđimo... šta si to pričao, Hari?
– Rekoh, kakva su to konjolika čuda? – reče Hari, dok su on, Ron i Luna išli prema kočiji u kojoj su već sedele Džini i Hermiona.
– Kakva konjolika čuda?
– Konjolika čuda koja vuku kočije! – ponovi Hari nestrpljivo. Bili su, uostalom, na metar od najbližeg. Konj ih je posmatrao praznim belim očima. Ron pak zbunjeno pogleda u Harija.
– O čemu to govoriš?
– Govorim o... pogledaj!
Hari zgrabi Rona za ruku i okrenu ga, tako da se Ron nađe licem u lice s krilatim konjem. Ron je zurio pravo u njega na sekundu, a onda ponovo pogleda u Harija.
– U šta bi ja to trebalo da gledam?
– U... tu, između osovina! Upregnuti u kočije! Pravo ispred tebe...
Ali dok je Ron i dalje delovao zblanuto, Hariju se javi čudna pomisao.
– Zar ne možeš... zar ih ne vidiš?
– Šta da vidim?
– Zar ne vidiš šta to vuče ove kočije?

Ron ga pogleda ozbiljno smeten.

– Da li ti je dobro, Hari?
– Ja... da...
Hari je bio sasvim zbunjen. Konj je bio tik ispred njega, blešteći jasno kroz slabašnu svetlost koja je dopirala iz staničnih prozora iza njih, a para mu se dizala iz nozdrva na britkom noćnom vazduhu. Pa ipak, ukoliko se Ron ne izmotava – a u tom slučaju bila bi to vrlo neukusna šala – Ron uopšte nije mogao da ga vidi.
– Hoćemo li onda da uđemo? – reče Ron nesigurno, gledajući u Harija kao da je zabrinut za njegovo zdravlje.
– Da – reče Hari. – Da, izvoli...
– U redu je – reče sanjivi glas iza Harija, kad Ron nestade u mračnoj unutrašnjosti kočije. – Nisi lud, ili nešto slično. Ja takođe mogu da ih vidim.
– Možeš li? – upita Hari očajnički, okrećući se ka Luni. Mogao je da vidi odraz šišmišokrilih konja u njenim raširenim srebrnastim očima.
– O, da – reče Luna. – Mogla sam da ih vidim od svog prvog dana ovde. Uvek su vukli te kočije. Ne brini. Normalan si kao i ja.
Ovlaš se smešeći, ona se pope u memljivu unutrašnjost kočije za Ronom. Nedovoljno razuveren, Hari uđe za njom.

11. Nova pesma Šešira za razvrstavanje

Hari nije hteo da ispriča ostalima kako on i Luna imaju istu halucinaciju, ukoliko je to i bila halucinacija. Zato, nakon što je seo u kočiju i zalupio vrata za sobom, ne reče ništa više o konjima. Ipak, nije mogao a da ne posmatra kroz prozor siluete konja koji su se kretali.

– Jeste li videli onu ženturaču, Truli-Dasku? – upita Džini. – Šta je ona radila tamo? Nemoguće je da je Hagrid otišao, zar ne?
– Biće mi drago ako jeste – reče Luna. – Nije baš dobar nastavnik, je l’ da?
– E baš jeste! – rekoše Hari, Ron i Džini ljutito.
Hari besno pogleda u Hermionu. Ona pročisti grlo i brzo reče: – Ovaj... da... on je vrlo dobar.
– Pa, mi u Rejvenklou mislimo da je on sprdnja od nastavnika, poput lošeg vica – reče Luna, ne uznemirivši se.
– Onda imate glup smisao za humor – obrecnu se Ron, kad točkovi pod njima zaškripaše i pokrenuše se.
Luna nije bila nimalo zbunjena Ronovom grubošću. Naprotiv, izvesno vreme ga je

netremice posmatrala, kao da je neki relativno zanimljiv TV program.

Kloparajući i truckajući, kočije su se kretale uzbrdo u koloni. Kada su prošli pored visokih kamenih stubova s krilatim veprovima na vrhu sa svake strane kapije ispred školskog terena, Hari se nagnu napred da vidi ima li ikakvog svetla u Hagridovoj kolibi pored Zabranjene šume, ali je imanje ležalo u potpunom mraku. Hogvortski zamak, međutim, nazirao se sve bliže: natkriljujuća gomila kula i tornjeva, ziftcrna spram mračnog neba, dok bi pokoji prozor tu i tamo buknuo poput ognja visoko iznad njih.
Kočije se uz zveket zaustaviše blizu kamenih stepenica koje su vodile ka hrastovim ulaznim vratima, i Hari prvi izađe iz kočije. Ponovo se osvrnu da pogledom potraži osvetljene prozorčiće pokraj Šume, ali u Hagridovoj kolibi definitivno nije bilo ni traga života. Nevoljno, jer se donekle ponadao da su iščezli, on skrenu pogled na čudne, skeletaste spodobe koje su mirno stajale na britkom noćnom vazduhu, dok su im prazne bele oči bleštale.
Hari je već jednom iskusio da vidi nešto što Ron ne može, ali je to bio odraz u ogledalu, nešto daleko nematerijalnije od stotine vrlo opipljivih zveri dovoljno jakih da povuku kolonu kočija. Ako je verovati Luni, te životinje su oduvek bile tu, ali nevidljive. Zašto je, onda, Hari odjednom mogao da ih vidi, a Ron ne?
– Ideš li, ili ne? – upita Ron pored njega.
– A... da – reče Hari brzo i obojica se pridružiše gomili koja je hitala uz kamene stepenice u zamak.
Ulazna dvorana plamtela je od svetlosti baklji i odzvanjala koracima učenika koji su prelazili preko trošnog kamenog poda ka dvostrukim vratima nadesno, što vode u Veliku salu, na gozbu povodom početka polugodišta.
Četiri dugačka stola u Velikoj Sali, za svaku kuću po jedan, punila su se pod crnom tavanicom bez zvezda, nalik nebu koje su nazirali koz visoke prozore. Svuda duž stolova u vazduhu su lebdele sveće, osvetljavajući srebrne duhove raštrkane po Sali i lica učenika koji su žustro razgovarali, razmenjujući letnje novosti, dovikivali se pozdravljajući prijatelje iz drugih kuća, merkali jedni drugima nove frizure i odore. Hari ponovo zapazi kako ljudi zbijaju glave i šapuću dok on prolazi. Stisnu zube i pokuša da se ponaša kao da ništa ne primećuje, i da ga nije briga.
Kod rejvenkloovskog stola, Luna odluta od njih. U trenutku kad stigoše do grifindorskog, neki drugari iz četvrtog razreda pozdraviše Džini i ona ode da sedne kraj njih. Hari, Ron, Hermiona i Nevil sedoše zajedno negde na polovini stola, između Skoro Obezglavljenog Nika, duha grifindorske kuće, i Parvati Petil i Lavander Braun, s tim što poslednje dve pozdraviše Harija preterano veselo i površno, što ga uveri da su do pre koji trenutak pričale o njemu. Međutim, imao je on veće brige: gledao je preko glava učenika ka stolu za osoblje koji se pružao duž zida na kraju sale.

– Nije tu.
Ron i Hermiona takođe osmotriše sto s osobljem, mada nije bilo potrebe za tim.

Hagridova veličina činila ga je vidljivim u svakom okruženju.

– Nije valjda otišao – reče Ron, pomalo zabrinuto.
– Naravno da nije – reče Hari odlučno.
– Ne misliš da je... povređen, ili nešto slično, zar ne? – upita Hermiona zabrinuto.
– Ne – reče Hari kao iz topa.
– Pa gde je onda?
Nastade pauza, a onda Hari reče vrlo tiho, da ga Nevil, Parvati ili Lavander ne bi čuli: – Možda se još nije vratio. Znate... iz svoje misije... onoga što je letos radio za Dambldora.
– Da... da, biće da je to – reče Ron s olakšanjem, ali Hermiona se ugrize za usnu, gledajući gore-dole po stolu za osoblje, kao da se nada da će odatle izvući neko objašnjenje za Hagridovo odsustvo.
– Ko je ono? – upita oštro, pokazujući ka sredini stola za osoblje. Harijev pogled krenu za njenim. Zaustaviše se prvo na profesoru Dambldoru, koji je sedeo na zlatnoj stolici s visokim naslonom u samom centru dugačkog stola, odeven u tamnoljubičastu odoru optočenu srebrnim zvezdicama i s istim takvim čarobnjačkim šeširom. Dambldorova glava beše nagnuta ka ženi koja je sedela do njega i govorila mu nešto u uvo. Izgleda, pomisli Hari, kao nečija tetka usedelica: sklupčana, s kratkom kovrdžavom mišjesmeđom kosom u koju je stavila užasnu ružičastu mašnu u tonu s pufnastim ružičastim džemperom koji je obukla preko odore. Ona zatim ovlaš okrenu lice da bi otpila iz svog pehara i Hari, vidno šokiran, prepozna bledo žaboliko lice i par prodornih očiju s kesastim podočnjacima.
– To je ona Ambridžova!
– Ko? – upita Hermiona.
– Bila je na mom saslušanju, radi za Fadža!
– Lep džemper – reče Ron, smejuljeći se.
– Ona radi za Fadža! – ponovi Hermiona, namrštivši se. – Šta, za ime sveta, traži ovde?
– Pojma nemam...
Hermiona osmotri sto s osobljem, a oči joj se suziše.
– Ne – promrmlja – ne, to nije moguće...
Hari nije shvatao o čemu ona govori, a nije ni pitao. Pažnju mu privuče profesorka Truli-Daska, koja se upravo pojavila pored stola za osoblje. Probila se do samog kraja i sela na mesto koje je trebalo da bude Hagridovo. To je značilo da su prvaci prešli jezero i stigli u zamak. I zaista, samo koju sekundu kasnije, vrata na Ulaznoj dvorani se otvoriše. Dugačak red prvaka prestrašenog izgleda uđe, predvođen profesorkom Mek Gonagal, koja je nosila hoklicu na kojoj se nalazio starinski čarobnjački šešir pun zakrpa, sa širokom zjapećom poderotinom uz izlizani obod.

Žagor u Velikoj sali zamuknu. Prvaci postrojeni ispred stola s osobljem bili su licem okrenuti ka ostalim đacima. Profesorka Mek Gonagal pažljivo smesti stolicu

pred njih, a onda se povuče unazad.

Lica prvaka bledunjavo su svetlucala pri svetlosti sveća. Mali dečak u sredini reda kao da je drhtao. Hari se priseti, ovlaš, kako je i sâm bio prestravljen kada je tamo stajao i čekao nepoznat test koji će odrediti kojoj kući pripada.
Cela škola zadrža dah u iščekivanju. A onda se poderotina uz obod razjapi, i Šešir za razvrstavanje poče da peva:

U vremena drevna, kada bejah nov

A Hogvortsku školu tek trebalo je dići
Osnivači njeni, plemeniti ljudi
Mislili su nikada neće se razići:
Združene s istim ciljem,
Vezalo ih je isto snevanje,
Da stvore najbolju magijsku školu na svetu, I drugima prenesu svoje znanje ’Zajedno ćemo zidati i poučavati’, Odlučiše tad četiri prijatelja vrla
Ne sanjajući da će im se jednoga dana
Prijateljstvo srušiti k’o karatna kula
Ne beše nigde bolja druga dva
Od Sliterina i Grifindora,
Osim, možda, Haflpaf i Rejvenklo,
Onaj drugi par beše to,
Pa kako je onda sve propalo?
Kako su prijateljstva ta u vodu pala?
Ispričaću vam, jer bejah prisutan tada,
Celu priču tužnu tu, i prepunu zâla.
Sliterin reče: – Učićemo samo
One koji čiste krvi su.
Rejvenklo je rekla: – Učićemo samo
One koji po pameti prvi su.
Grifindor reče: – Učićemo samo
One što učine delo hrabro i vredno.
Haflpaf je rekla: – Ja ću učiti sve,
Kakvi god da su, meni svejedno je.
Razlike te nisu značile mnogo
Prvi put kada na videlo izađoše,
Jer svaki je osnivač svoju kuću imao,
U koju je primao sve koje je hteo.
Sliterin, sâm, čarobnjake čiste krvi,

Primao je, al’ samo one koji

U lukavosti bi bivali prvi.
I samo one britkog uma
Obučavala je Rejvenklo,
Dok bi najsmeoniji od svih
Išli u plemeniti Grifindor.
Dobra Haflpaf uzela bi ostale,
I učila ih svemu što znala je,
I tako osnivači i njihove kuće
Od svađa i zâla sačuvaše se.
Hogvorts u harmoniji bejaše
Mnogo dugih srećnih godina i dana
Al’ se razdor pojavi podmuklo
Zbog naših skrivenih strahova i mana.
Kuće koje su, k’o četiri stuba,
Nekad nosile temelje škole naše
Okrenuše se jedna na drugu,
Oko vlasti se posvađaše.
I činilo se da će tada škola
Pre vremena propasti,
Uz svađe i dvoboje,
Kad drug na druga udari.
Na koncu konca ipak osvanu jutro
I stari Sliterin ode bez pardona
I mada je tada svađa prestala,
Šteta već je bila učinjena
I još otkako od četiri osnivača
Ostadoše samo tri
Nikad se kuće više ne ujediniše
Po onoj zamisli prvotnoj.
I evo sad Šešira za razvrstavanje,
Svi znate šta to znači
Razvrstavam vas po kućama
U tome sam najjači
Al’ ove godine spremih vam još nešto,
Počujte pažljivo šta vam pevam
Iako osuđen da vas rastavljam,
Nije mi svejedno
Mada moram da ispunim dužnost,
Svake godine na četiri da vas delim,

Ipak se brinem da li Razvrstavanjem

Ubrzavam kraj, a tom se ne veselim
Stoga, spoznajte zamke, čitajte znake
Upozorenja štono ih prošlost pruža,
Jer Hogvorts naš u opasnosti je
Od dušmana spoljnih, prodanih duša
Moramo stati svi k’o jedan,
Il’ ćemo se raspasti k’o suvo granje
Rečeno vam je, upozoreni ste...
Sad neka počne Razvrstavanje!

Šešir ponovo postade nepomičan. Prolomi se aplauz, mada Hari po prvi put primeti da je protkan mrmljanjem i došaptavanjem. Širom Velike sale učenici su razmenjivali primedbe sa svojim susedima, a Hari je, pljeskajući zajedno s ostalima, tačno znao o čemu pričaju.

– Malo se raspevao ove godine, zar ne? – primeti Ron skeptično.
– Nego šta – reče Hari.
Šešir za razvrstavanje obično se držao opisivanja različitih kvaliteta svake od četiri hogvortske kuće i vlastite uloge u njihovom razvrstavanju. Hari nije mogao da se seti da je Šešir ikad pokušao da deli savete školarcima.
– Pitam se da li je ikad ranije davao slična upozorenja? – upita Hermiona pomalo zabrinuto.
– Jeste, nego šta – reče Skoro Obezglavljeni Nik znalački, naginjući se kroz Nevila ka njoj (Nevil se trže – nije baš bilo prijatno kad se duh nagne kroz vas). – Šešir smatra svojom časnom dužnošću da uputi školi upozorenje kad god oceni da je potrebno...
Ali profesorka Mek Gonagal, koja je čekala da iščita spisak imena prvaka, razornim pogledom prostreli učenike koji su još uvek šaputali. Skoro Obezglavljeni Nik prisloni svoj providni kažiprst na usne i ponovo sede uspravno kao ranije, baš kad se mrmljanje naglo prekinu. Bacivši poslednji preteći pogled koji pokosi stolove sve četiri kuće, profesorka Mek Gonagal spusti pogled na dugačak svitak pergamenta i prozva prvo ime.
– Aberkrombi, Juen.
Dečak prestrašenog izgleda kog je Hari već ranije uočio istupi napred i stavi Šešir na glavu. Jedino su uši prečile da mu Šešir ne padne skroz na ramena. Šešir razmisli na trenutak, a onda se rupa uz obod ponovo rascepi i povika:
– Grifindor!

Hari glasno zapljeska s ostalim grifindorcima kad Juen Aberkrombi dotetura do njihovog stola i sede, izgledajući kao da bi radije propao u zemlju, da ga nikad više ne pogledaju.

Polako, dugi red prvaka se skrati. U pauzama između prozivke imena i odluka Šešira za razvrstavanje, Hari je mogao da čuje kako Ronov stomak glasno zavija. Najzad je „Zeler, Rouz“ Razvrstana u Haflpaf i profesorka Mek Gonagal pokupi Šešir i stolicu i odmaršira s njima napolje, a profesor Dambldor ustade.

Ma koliko gorčine u skorije vreme osećao prema svom direktoru, Hariju je prijalo da vidi Dambldora kako stoji ispred svih njih. Rastrzanom između odsustva Hagrida i prisustva zmajskih konja, činilo mu se da je njegov dugo iščekivan povratak na Hogvorts pun neočekivanih iznenađenja, kao disonantnih nota u poznatoj pesmici. Ali bar je ovo bilo onako kako treba: njihov direktor ustaje da ih pozdravi pre gozbe u čast početka polugođa.
– Novopridošlim učenicima – reče Dambldor zvonkim glasom, širom raširivši ruke i zračeći osmehom na usnama – želim dobrodošlicu! Našoj staroj posadi – srećan vam povratak! Postoji vreme za govore, ali ne sada. Navalite!
Začu se odobravajuć smeh i prasak aplauza kada Dambldor dostojanstveno sede i zabaci svoju dugu belu bradu preko ramena, kako mu ne bi stajala na putu do tanjira – jer se hrana odjednom pojavila niotkuda, tako da je pet dugačkih stolova jedva izdržavalo teret pečenja, pita, jela od povrća, hleba, sosova i krčaga sa sokom od bundeve.
– Odlično – reče Ron uz čežnjivo stenjanje, zgrabivši najbliži poslužavnik pun šnicli, koje stade da gomila na svoj tanjir, dok ga je Skoro Obezglavljeni Nik čežnjivo posmatrao.
– Šta ste nam ono pričali pre Razvrstavanja – upita Hermiona duha. – Kako Šešir daje upozorenja?
– O, da – reče Nik, kome je bilo drago što ima razlog da se okrene od Rona, koji je sada jeo pečene krompire s gotovo nepristojnim entuzijazmom. – Da, čuo sam Šešir ranije nekoliko puta kako izdaje upozorenja, i to uvek kada bi shvatio da školi predstoji period velike opasnosti. I naravno, njegov savet je uvek bio isti: ujedinite se, pronađite snagu u sebi.
– Ka znad šola uopasnst kajsam šešr? – reče Ron.
Usta su mu bila toliko puna da je Hari smatrao velikim dostignućem što je Ron uopšte uspeo išta da izgovori.
– Ponovi, moliću lepo? – reče Skoro Obezglavljeni Nik učtivo, a Hermiono lice poprimi zgađen izraz. Ron proguta ogroman zalogaj i reče: – Kako zna da je škola u opasnosti, kad je on samo šešir?
– Pojma nemam – reče Skoro Obezglavljeni Nik. – Naravno, on živi u Dambldorovoj kancelariji, tako da, ako smem da primetim, verovatno tamo skuplja informacije.
– I želi da sve kuće budu prijatelji? – reče Hari, gledajući ka sliterinskom stolu, gde je Drako Melfoj držao govor. – Nema šanse.
– Pa, sad, ne bi trebalo da zauzimate takav stav – reče Nik blagonaklono. –

Miroljubiva saradnja, to je ključ uspeha. Mi, duhovi, iako pripadamo odvojenim kućama, stvaramo spone prijateljstva. Uprkos vekovnom rivalstvu između Grifindora i Sliterina, meni nikad ne bi ni palo na pamet da se svađam s Krvavim Baronom.
– Samo zato što ga se plašite – reče Ron.
Skoro Obezglavljeni Nik izgledao je duboko uvređen.
– Plašim? Mene, ser Nikolasa de Mimsija Porpingtona, niko u životu nije optužio za kukavičluk! Plemenita krv koja teče mojim venama...
– Kakva krv? – upita Ron. – Nije valjda da još uvek imate...?
– To je stilska figura! – reče Skoro Obezglavljeni Nik, sad već tako uznemiren da mu se glava preteće klatila na delimično prerezanom vratu. – Nadam se da mi je i dalje dozvoljeno da uživam u upotrebi reči koje mi se svide, uprkos tome što su mi zadovoljstva jela i pića uskraćena! No već sam navikao da učenici teraju šegu s mojom smrću, u to ne sumnjajte!
– Nik, nije ti se on stvarno podsmevao! – reče Hermiona, bacivši besan pogled na Rona.
Na nesreću, Ronova usta su bila prepuna, do granice pucanja, i on jedino uspe da promumla: – Nissm missio dat užnemravm – što za Nika nije predstavljalo odgovarajuće izvinjenje. Vinuvši se u vazduh, on učvrsti svoj šešir s perjanicom, žurno odlebde ka drugom kraju stola, i sleti između braće Krivej, Kolina i Denisa.
– Svaka ti čast, Rone – obrecnu se Hermiona.
– Što? – upita Ron prkosno, uspevši, konačno, da proguta hranu. – Ne smem da postavim najobičnije pitanje?
– Ma, zaboravi – reče Hermiona razdraženo, i njih dvoje nastaviše da jedu u neprijatnoj tišini.
Hari je bio i suviše naviknut na njihove prepirke da bi se trudio da ih miri. Smatrao je boljim da vreme utroši tako što će prionuti na pitu od bubrega, a zatim na pun tanjir omiljene voćne pite s melasom.
Kada su svi učenici završili s jelom i nivo buke u sali ponovo počeo da raste, Dambldor još jednom ustade. Harija je već počinjao da hvata prijatan dremež. Negde gore očekuje ga njegov krevet s baldahinom, divan, topao i mekan...
– Dobro, sad kad svi treba da svarimo još jednu veličanstvenu gozbu, molio bih za nekoliko trenutaka vaše pažnje za uobičajene primedbe na početku polugodišta – reče Dambldor. – Prvaci treba da znaju da je pristup Šumi na imanju zamka zabranjen, za sve učenike – a i nekoliko vaših starijih kolega dosad bi to trebalo da znaju. (Hari, Ron i Hermiona razmeniše zločeste osmehe.)
– Gospodin Filč, domar, zamolio me je, kako sâm tvrdi po četiristo šezdeset drugi put, da vas sve podsetim da upotreba magije nije dozvoljena u hodnicima za vreme odmora između časova, baš kao što nije dozvoljeno i još nekoliko drugih stvari, s kojima se možete upoznati na podužoj listi koja je pričvršćena na vratima kancelarije gospodina Filča.

– Ove godine imali smo dve izmene u osoblju. Drago nam je da ponovo poželimo dobrodošlicu profesorki Truli-Daski, koja će predavati Brigu o magijskim stvorenjima. Takođe vam sa zadovoljstvom predstavljamo profesorku Ambridž, našu novu nastavnicu Odbrane od Mračnih veština.

Nastupi serija učtivih ali prilično mlakih aplauza. Hari, Ron i Hermiona razmeniše pomalo uspaničene poglede. Dambldor nije rekao koliko dugo će Truli-Daska držati nastavu.
Dambldor nastavi: – Audicija za kvidičke timove kuća biće održana...
Ali naglo prekide, upitno gledajući u profesorku Ambridž. Pošto nije bila mnogo viša kad stoji nego dok sedi, na trenutak niko ne shvati zbog čega je Dambldor prestao da govori. Ali tada profesorka Ambridž pročisti grlo, s „ahem, ahem“, i postade jasno da je ustala i da namerava da drži govor.
Dambldor je tek na tren delovao zatečeno, a onda žustro sede i spremno pogleda u profesorku Ambridž, kao da ga u tom trenutku ništa drugo ne zanima osim njenog govora. Ostali članovi nastavničkog tima nisu bili tako vešti u prikrivanju iznenađenja. Obrve profesorke Mladice izgubiše se u njenoj raščerupanoj kosi, a usta profesorke Mek Gonagal, primeti Hari, istanjiše se kao nikad ranije. Nijedan novi profesor nikada nije prekinuo Dambldora. Mnogi učenici su se zlobno smeškali. Ova žena očito ne zna kakav je red na Hogvortsu.
– Hvala, direktore – usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž – za ljubazne reči dobrodošlice.
Glas joj je bio piskav, zadihan, kao kod male devojčice, a Hari ponovo oseti snažnu odbojnost koju nije mogao sebi da objasni. Samo je znao da mu je sve u vezi s njom odvratno: od njenog glupavog glasa do pufnastog ružičastog džempera. Ona još jednom kašljucavo pročisti grlo („ahem, ahem“) i nastavi.
– Pa, divno je vratiti se na Hogvorts, priznajem! – Ona se nasmeši, otkrivajući vrlo šiljate zube. – I drago mi je što vidim ova srećna mala lica koja me gledaju!
Hari pogleda naokolo. Nijedno lice koje je video nije izgledalo srećno. Naprotiv, svi su delovali prilično zatečeni time što im se neko obraća kao da su petogodišnjaci.
– Radujem se što ću vas sve upoznati i sigurna sam da ćemo biti vrlo dobri prijatelji!
Na te reči, učenici razmeniše poglede. Neki su jedva prikrivali kez.
– Biću joj prijatelj dogod ne budem morala od nje da pozajmim taj džemper – prošapta Parvati Lavander, i obe počeše tiho da se kikoću.
Profesorka Ambridž ponovo pročisti grlo („ahem, ahem“), ali kad nastavi iz njenog glasa iščeze zadihanost. Sada je zvučala mnogo poslovnije, a njene reči im zazvučaše kao zatupljujuće recitovanje.
– Ministarstvo magije oduvek smatra da je obrazovanje mladih veštica i čarobnjaka od presudne važnosti. Redak dar s kojim ste se rodili neće ničemu služiti ako ga ne negujete i ne izbrusite uz pažljive instrukcije. Te drevne veštine, svojstvene

samo čarobnjačkoj zajednici, moraju se prenositi s generacije na generaciju kako ih ne bismo zauvek izgubili. Pronađeno blago magičnog saznanja, koje su vaši preci uvećavali, oni koji su pozvani da obavljaju plemenitu profesiju nastave moraju da čuvaju, dopunjuju i glancaju.

Profesorka Ambridž tu napravi pauzu i lako se nakloni svojim kolegama iz osoblja, ali niko joj ne uzvrati naklon. Tamne obrve profesorke Mek Gonagal nabraše se tako da su joj oči ličile na sokolove, a Hari nedvosmisleno primeti kako Mek Gonagalova razmenjuje značajan pogled s profesorkom Mladicom kad Ambridžova još jednom ponovi „ahem, ahem“ i nastavi govor.
– Svaki direktor i direktorka Hogovrtsa uneli su nešto novo u težak zadatak upravljanja ovom istorijskom institucijom, a tako i treba, jer će bez napretka zavladati stagnacija i rasulo. Međutim, napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati, jer našim oprobanim i proverenim tradicijama često nije potrebno doterivanje. Ravnoteža, dakle, između starog i novog, između trajnosti i promene, između tradicije i inovacije...
Hari oseti kako mu pažnja opada, kao da mu je mozak čas naštimovan čas raštimovan. Tišina koja je uvek ispunjavala salu dok je Dambldor govorio, postepeno se urušavala, jer su učenici počeli da se domunđavaju, da šapuću i kikoću se. Preko puta, za rejvenkloovskim stolom, Čo Čang je živahno ćaskala s prijateljima. Nekoliko sedišta dalje od nje, Luna Lavgud beše ponovo izvadila Cepidlaku. U međuvremenu, za haflpafovskim stolom, Erni Makmilan je bio jedan od malobrojnih koji su i dalje zurili u profesorku Ambridž, ali oči su mu bile staklaste i Hari je bio siguran da se ovaj samo pretvara da sluša, u pokušaju da zadovolji očekivanja koja nalaže nova asistentska značka što mu svetluca na grudima.

Profesorka Ambridž kao da nije primećivala nemir publike. Hari je imao utisak da bi ona nastavila s govorom čak i da joj pred očima izbije neopisiv nered. Nastavnici su pak i dalje vrlo pažljivo slušali, a Hermiona je izgleda upijala svaku reč koju bi profesorka Ambridž izgovorila, mada joj, sudeći po izrazu lica, nisu baš sve bile po ukusu.
– ...jer će neke promene biti nabolje, dok će se za druge ispostaviti, u punoći vremena, da su bile greške u proceni. U međuvremenu, neke stare navike će se zadržati, s pravom, dok će druge, demodirane i izlizane, morati da budu napuštene. Krenimo napred, onda, u novu eru otvorenosti, efikasnosti i odgovornosti, u nameri da očuvamo ono što treba očuvati, usavršavajući ono što se mora usavršavati i eliminišući sve što treba zabraniti.
Ona sede. Dambldor zatapša. Osoblje učini isto, mada Hari primeti da je nekoliko samo jednom ili dvaput pljesnulo rukama. Nekoliko učenika im se pridruži, ali većina nije ni primetila da je govor završen, niti je odslušala više od nekoliko reči. I pre nego što se oni setiše da zapljeskaju, Dambldor ponovo ustade. – Mnogo vam hvala, profesorka Ambridž, to je bilo baš prosvetljujuće – reče on, naklonivši joj se. – Sada,

kao što rekoh, audicije za kvidič će se održati...

– Da, baš je bilo prosvetljujuće – reče Hermiona stišanim glasom.
– Nemoj mi reći da si uživala u tome? – reče Ron tiho, okrećući ukrućeno lice ka Hermioni. – Ovo je jedan od najglupljih govora koje sam ikada čuo, a odrastao sam s Persijem.
– Rekoh prosvetljujuće, a ne uživanje – reče Hermiona. – Objasnio je mnogo štošta.
– Je li? – reče Hari iznenađeno. – Meni je zvučalo kao gomila praznog blebetanja.

– U tom blebetanju bile su prikrivene neke važne stvari – reče Hermiona strogo.
– Jesu li? – upita Ron bezizrazno.
– Šta kažeš na to da ’napredak radi samog napretka treba obeshrabrivati’? Ili na ’eliminišući sve što treba zabraniti’?
– Pa, šta to znači? – upita Ron nestrpljivo.
– Reći ću ti šta znači – reče Hermiona zlokobno – to znači da se Ministarstvo upliće u rukovođenje Hogvortsom.
Oko njih nastadoše veliki tutanj i treskanje. Dambldor je očigledno raspustio decu, pošto su svi počeli da ustaju, spremni da napuste salu. Hermiona poskoči, sva usplahirena.
– Rone, treba da pokažemo prvacima kuda da krenu!
– O da – reče Ron, koji je očigledno zaboravio na to. – Hej – hej, vi tamo! Kepeci!
– Rone!
– Pa jesu, baš su malecni...
– Znam, ali ne smeš im reći da su kepeci! Prvaci! – zapovednički ih dozva Hermiona. – Ovuda, moliću!
Grupa novih đaka stidljivo odšeta kroz prostor između grifindorskog i haflpafovskog stola, svako od njih pazeći da ne bude na čelu grupe. Zaista su izgledali sićušni. Hari je bio siguran da on sâm nije izgledao tako malen kada je stigao ovde. On im se naceri. Plavi dečak pored Juena Aberkrombija izgledao je skamenjeno. Gurnuo je Juena i nešto mu šapnuo na uvo. Juen Aberkrombi je delovao podjednako preplašeno, i bacio je prestravljen pogled na Harija, koji oseti da mu se kez sliva niz lice poput smrdeljsoka.
– Vidimo se kasnije – reče on Ronu i Hermioni i krenu sam kroz Veliku salu, pokušavajući što je više mogao da ne primećuje došaptavanje, zurenje i upiranje prstom dok je prolazio. Probijajući se kroz gužvu u Ulaznoj dvorani gledao je pravo ispred sebe, a zatim požuri uz mermerne stepenice, preseče kroz par tajnih prečica i uskoro ostavi za sobom najveći deo gomile.
Bilo je glupo od njega što to nije očekivao, mislio je ljutito dok je prolazio mnogo praznijim hodnicima na spratovima. Naravno da su svi zurili u njega. Pre samo dva meseca uskrsnuo je iz Tročarobnjačkog lavirinta vukući mrtvo telo svog druga i

tvrdeći da je video kako Lord Voldemor ponovo osnažuje svoju moć. U prošlom polugodištu nije bilo vremena da on, Hari, objasni svoje postupke pre nego što su se svi vratili kućama – čak i da je bio raspoložen da celoj školi detaljno priča o užasnim događajima na tom groblju.

Hari je stigao do kraja hodnika koji vodi u grifindorski dnevni boravak i stao kao ukopan ispred portreta Debele Dame, shvativši da ne zna novu lozinku.
– Ovaj... – reče utučeno, zureći u Debelu Damu, koja je ispravljala nabore na svojoj ružičastoj satenskoj haljini i gledala ga neumoljivo.
– Bez lozinke nema ulaska – reče ona nadmenim glasom.
– Hari, ja znam! – prodahta neko pored njega, a on se okrete i spazi Nevila kako mu trkom prilazi. – Pogodi šta je? Napokon ću i ja moći da je zapamtim... On mahnu zakržljalim kaktusićem koji mu je bio pokazao u vozu. – Mimbulus mimbltonia!
– Tačno – reče Debela Dama, i njen portret se raskrili pred njima poput vrata, otkrivajući okruglu rupu u zidu iza njega, kroz koju se Hari i Nevil popeše.
Grifindorski dnevni boravak izgledao je gostoljubivo kao i uvek, prijatna kružna soba na vrhu kule, puna pohabanih mekanih fotelja i klimavih starih stolova. Vatra je veselo pucketala iza gvozdene rešetke, a nekoliko đaka grejalo je ruke oko nje pre nego što će se popeti u spavaonice. Na drugoj strani sobe Fred i Džordž Vizli su pribadali nešto na oglasnu tablu. Hari im mahnu za laku noć i požuri pravo na vrata muške spavaonice. U ovom trenutku nije baš bio raspoložen za razgovor. Nevil krenu za njim.
Din Tomas i Šejmus Finigan prvi su stigli u spavaonicu, i već su se bacili na dekorisanje zidova kraj svojih kreveta posterima i fotografijama. Bili su usred diskusije kad Hari žustro otvori vrata, ali naglo prestadoše da pričaju čim ga ugledaše. Hari se zapita da li su govorili o njemu, a onda da ne postaje možda paranoičan.
– Ćao – reče on, prišavši svom kovčegu i otvorivši ga.
– Hej, Hari – reče Din, koji je navlačio pidžamu u timskim bojama Vest Hema .– Jesi li se lepo proveo za raspust?
– Nije loše – promrmlja Hari, jer bi mu pravi opis njegovog raspusta oduzeo najveći deo noći, a to mu nije delovalo primamljivo. – A ti?
– Da, bilo je okej – prigušeno se nasmeja Din. – Bolje nego Šejmusu, u svakom slučaju, upravo mi je pričao.
– Što, šta se desilo, Šejmuse? – upita Nevil, nežno smeštajući svoju mimbulus mimbltoniju na noćni ormarić kraj kreveta.
Šejmus ne odgovori odmah, kao da je hteo da se osigura da je njegov poster Kenmarskih kliktavaca, kvidičkog tima, sasvim ravno postavljen. Zatim reče, leđima i dalje okrenut Hariju: – Moj’ mama nije ’tela da me pusti da se vrnem.
– Šta? – reče Hari, prestavši na trenutak da svlači odoru.
– Nije želela da se vratim na Hogvorts.

Šejmus se okrete od postera i izvuče svoju pidžamu iz kovčega, i dalje sklanjajući pogled od Harija.
– Ali... zašto? – zapanji se Hari. Znao je da je Šejmusova majka veštica, i nije mogao da shvati zašto bi se ponašala tako darslijevski.
Šejmus ne odgovori dok nije završio sa zakopčavanjem pidžame.
– Pa – reče on odmerenim glasom – pretpostavljam... zbog tebe.
– Kako to misliš? – upita Hari brzo.
Srce mu je lupalo prilično brzo. Imao je predosećaj da mu se nešto loše sprema.
– Pa – reče Šejmus ponovo, i dalje izbegavajući Harijev pogled – ona... ovaj... pa, nisi samo ti u pitanju, već i Dambldor...
– Ona veruje Dnevnom proroku ? – iznenadi se Hari. – Misli da sam ja lažov, a Dambldor omatorela budala?
Šejmus podiže pogled ka njemu.
– Da, tako nekako.
Hari ne reče ništa. Baci svoj štapić na noćni stočić kraj kreveta, svuče odoru, strpa je besno u kovčeg i izvuče pidžamu. Bilo mu je muka od svega. Muka od toga da bude neko u koga zure i o kome pričaju sve vreme. Kad bi iko od njih znao, kad bi iko imao pojma šta znači biti neko kome su se sve te stvari izdogađale... Gospođa Finigan nema pojma, glupača jedna, pomisli on besno.
Uđe u krevet i stade da navlači zastore skroz oko kreveta, ali pre nego što je stigao to da učini, Šejmus reče: – Čuj... šta se zaista desilo one noći kada... znaš, kada... sa Sedrikom Digorijem, i sve to?
Šejmus je istovremeno zvučao i nervozno i znatiželjno. Din, koji se nagnuo nad svoj kovčeg pokušavajući da pronađe papuču, ostade čudno nepomičan i Hari shvati da i on pomno sluša.
– Što to mene pitaš? – brzo uzvrati Hari. – Samo čitaj Dnevni prorok kao tvoja majka, što da ne? Tamo će ti reći sve što treba da znaš.
– Ne diraj mi majku – obrecnu se Šejmus.
– Diraću svakoga ko me nazove lažovom – reče Hari.
– Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!
– Pričaću s tobom kako mi se hoće – reče Hari, dok je bes u njemu rastao tako brzo da ponovo zgrabi štapić s noćnog stočića. – Ako ti smeta što sa mnom deliš spavaonicu, idi i zamoli profesorku Mek Gonagal da te preseli... da ti se mamica ne bi brinula...
– Pusti moju majku na miru, Poteru!
– Šta se to zbiva?
Ron se pojavi na vratima. Njegove razrogačene oči odšetaše od Harija, koji je klečao na krevetu sa štapićem uperenim u Šejmusa, do Šejmusa koji je stajao podigavši pesnice.
– Okomio se na moju majku! – povika Šejmus.

– Šta? – reče Ron. – Hari to ne bi učinio... upoznali smo tvoju majku, dopala nam se...
– To je bilo pre nego što je počela da veruje svakoj reči koju smrdljivi Dnevni prorok napiše o meni! – reče Hari, povisivši glas iz sve snage.
– O – reče Ron, a preko pegavog lica prelete mu izraz razumevanja. – A... tako.
– Znaš šta? – reče Šejmus žustro, uputivši Hariju otrovan pogled. – Ne želim više da delim spavaonicu s njim, on je lud.
– Prevršio si meru, Šejmuse – reče Ron, čiji su vrhovi ušiju postali jarkocrveni, što je uvek bio znak opasnosti.
– Prevršio sam meru, je li? – povika Šejmus, koji je, kao čista suprotnost Ronu, bio sve bleđi. – Znači, veruješ u sve te gluposti o Znaš-Već-Kome, je li, misliš da govori istinu?
– Da, verujem! – reče Ron ljutito.
– Onda si i ti lud – reče Šejmus prezrivo.
– Ma nemoj? Pa, na tvoju nesreću, druškane, ja sam takođe i asistent! – reče Ron, lupkajući se prstom po grudima. – Stoga, ako ne želiš dopunsku kaznenu nastavu, pazi šta govoriš!
Šejmus ga je nekoliko sekundi posmatrao, kao da mu se čini da bi kaznena nastava bila mala cena da iskaže sve što mu je prolazilo kroz glavu. Međutim, uz prezriv frktaj, on se naglo okrenu, skoči u krevet i navuče zavese s takvom silinom da ih istrže, i one padoše na prašnjavi pod. Ron je besno gledao u Šejmusa, a onda pogleda u Dina i Nevila.
– Da li još nečiji roditelji imaju problema s Harijem? – upita on agresivno.
– Moji roditelji su Normalci, druže – reče Din, slegnuvši ramenima. – Oni pojma nemaju o smrtnim slučajevima na Hogvortsu, jer nisam toliko glup da im o tome govorim.
– Ne znaš ti moju mamu, ona bi iz svakoga iscedila sve što zna! – obrecnu se Šejmus na njega. – U svakom slučaju, tvoji roditelji ne dobijaju Dnevni prorok . Ne znaju da je naš direktor izbačen iz Vizengamota i iz Međunarodne konfederacije čarobnjaka zato što je pošašavio...
– Moja baka kaže da su to gluposti – zapiskuta Nevil. – Ona kaže da je Dnevni prorok taj koji se srozao, a ne Dambldor. Čak je otkazala pretplatu. Mi verujemo Hariju – reče Nevil jednostavno. On se pope u krevet i navuče prekrivače do glave, gledajući preko njih poput sovuljage u Šejmusa. – Moja baka je oduvek govorila da će se Znaš-Već-Ko vratiti jednog dana. I kaže da, ako Dambldor tvrdi da se vratio, onda znači da se vratio.
Hari oseti zahvalnost prema Nevilu. Niko više ništa ne reče. Šejmus izvadi štapić, popravi krevetske zastore i iščeze iza njih. Din uđe u krevet, prekri se i zaćuta. Nevil, koji takođe nije imao više šta da doda, nežno je posmatrao svoj mesečinom obasjan kaktus.

Hari se ponovo nasloni na jastuke, a Ron je petljao po susednom krevetu odlažući svoje stvari. Svađa sa Šejmusom ga je potresla jer mu se ovaj oduvek veoma dopadao. Koliko će mu još ljudi reći da je lažov ili mentalno poremećen?

Da li je i Dambldor celog ovog leta trpeo slično maltretiranje, pošto su ga, prvo Vizengamot a zatim i Međunarodna konfederacija čarobnjaka, izbacili iz svojih redova? Da li je, možda, ljutnja na Harija mesecima sprečavala Dambldora da stupi u kontakt s njim? Uostalom, njih dvojica su bili zajedno umešani u celu tu stvar. Dambldor mu je poverovao i obnarodovao Harijevu verziju događaja celoj školi, a onda i široj čarobnjačkoj zajednici. Svi koji su mislili da je Hari lažov morali su verovati i da je Dambldor to isto, ili da je grdno nasamaren...
Na kraju će saznati da smo u pravu, pomisli Hari žalosno, kada se Ron uvuče u krevet i ugasi poslednju sveću u spavaonici. Ali pitao se koliko će još napada poput Šejmusovog morati da istrpi pre nego što se to desi.

12. Profesorka Ambridž


Narednog jutra Šejmus se obukao što je brže mogao i napustio spavaonicu, pre nego što je Hari stigao da navuče čarape.
– Zar misli da će i on postati ludak ako predugo bude boravio u istoj sobi sa mnom? – upita Hari naglas, kada rub Šejmusove odore nestade s vidika.
– Nemoj da se brineš, Hari – promrmlja Din, nameštajući školsku torbu na rame – on je samo...
Ali očigledno nije mogao tačno da kaže šta je to Šejmus i, posle pomalo neprijatne pauze, on izađe za njim iz sobe.
Nevil i Ron pogledaše Harija s izrazima koji su govorili da je to Šejmusov problem a ne njegov, ali Hari nije u tome pronašao utehu. Koliko će takvih stvari još morati da pregura?
– Šta nije u redu? – upita ih Hermiona pet minuta kasnije, sustigavši Harija i Rona u dnevnom boravku, kada su se svi skupa zaputili na doručak. – Izgledaš potpuno... O, nebesa mu!
Zapiljila se u oglasnu tablu dnevnog boravka, na kojoj je bio postavljen veliki nov

oglas.

GALONI GALEONA!

Džeparac vam ne pokriva sve troškove?
Voleli biste da zaradite koji zlatnik više?

Kontaktirajte Freda i Džordža Vizlija

u grifindorskom dnevnom boravku
radi prostog, honorarnog, gotovo bezbolnog posla. (Sa žaljenjem obaveštavamo da prijavljeni sav posao rade na sopstveni rizik.)

– Stvarno su prekardašili – reče Hermiona mrko, skidajući natpis koji su Fred i Džordž prikačili preko obaveštenja kojeg datuma će se održati prva vikend-poseta Hogsmidu u oktobru. – Moraćemo da popričamo s njima, Rone.

Ron je bio potpuno iznenađen.
– Zašto?
– Zato što smo asistenti! – reče Hermiona, dok su se verali kroz rupu u portretu. – Na nama je da zaustavimo takve stvari!
Ron ništa ne uzvrati. Hari je po njegovom sumornom izrazu lica zaključio kako mu pomisao da mora zaustaviti Freda i Džordža u onome što najviše vole da rade nije delovala primamljivo.
– Nego, Hari, šta ti je? – nastavi Hermiona, dok su silazili niza stepenice pored gomile portreta starih veštica i čarobnjaka, koji su ga svi do jednog ignorisali, zaokupljeni razgovorom. – Deluješ ljutito zbog nečega.
– Šejmus tvrdi da Hari laže o Znaš-Već-Kome – reče Ron odsečno, kada joj Hari ne odgovori.
Hermiona, od koje je Hari očekivao da odreaguje ljutnjom, samo uzdahnu.
– Da, i Lavander misli isto to – reče ona sumorno.
– Šta je, lepo si ćaskala s njom o tome da li sam ja lažljivi skot željan pažnje? – reče Hari naglas.
– Ne – smireno mu uzvrati Hermiona. – Zapravo, rekla sam joj da začepi svoju veliku gubicu i da više ne govori o tebi. I bilo bi stvarno lepo kad bi prestao da nam skačeš za gušu, Hari, jer, za slučaj da nisi primetio, Ron i ja smo na tvojoj strani.
Nastade kraći tajac.
– Izvini – reče Hari tiho.
– U redu je – reče Hermiona ponosno. Zatim odmahnu glavom. – Zar se ne sećaš šta je Dambldor rekao na gozbi povodom kraja prošle godine?
Hari i Ron je obojica tupo pogledaše, i Hermiona ponovo uzdahnu.
– O Znate-Već-Kome. Rekao je: njegov dar ’ za širenje nesloge i mržnje veoma je

velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja...’

– Kako pamtiš takve stvari? – upita Ron, gledajući je s neskrivenim divljenjem.
– Ja slušam, Rone – odgovori Hermiona, pomalo ogorčeno.
– Slušam i ja, ali opet ne bih mogao da ti ponovim od reči do...
– Poenta je u tome – nastavi Hermiona glasno – da je Dambldor govorio upravo o ovakvim stvarima. Znaš-Već-Ko se vratio pre samo dva meseca, a mi smo već počeli da se svađamo među sobom. A i Šešir za razvrstavanje uputio nam je isto upozorenje: ujedinite se, stanite svi kao jedan...
– A i Hari je sinoć bio u pravu – uzvrati joj Ron. – Ako to znači da bi trebalo da se zbratimimo sa sliterincima – nema šanse.
– Pa, ja smatram da je šteta što ne pokušavamo da uspostavimo malo zajedništva među kućama – reče Hermiona iznervirano.
Stigli su do podnožja mermernih stepenica. Rejvenkloovci sa četvrte godine prolazili su u grupici kroz Ulaznu dvoranu. Čim spaziše Harija, grupica se zgusnu, kao da se boje da će napasti one koji zaostanu.
– Da, baš bi trebalo da se potrudimo da se malo zbližimo i sprijateljimo s ostalima – reče Hari sarkastično.
Pošli su za rejvenkloovcima u Veliku salu, instinktivno podigavši pogled ka nastavničkom stolu dok su ulazili. Profesorka Truli-Daska je ćaskala s profesorkom Sinistrom, nastavnicom Astronomije, a Hagrid je opet bio neupadljiv isključivo zahvaljujući svom odsustvu. Začarana tavanica iznad njih slagala se s Harijevim raspoloženjem. Bila je depresivno kišnosiva.
– Dambldor čak nije ni spomenuo koliko će ta Truli-Daska da ostane ovde – reče on dok su se probijali do grifindorskog stola.
– Možda... – poče Hermiona zamišljeno.
– Šta? – upitaše Hari i Ron uglas.
– Pa... možda nije hteo da skreće pažnju na to da Hagrid nije ovde.
– Kako to misliš, nije hteo da skreće pažnju na to? – reče Ron, nasmejavši se. – Misliš da ne bismo sami primetili?
Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, visoka crna devojčica duge kose upletene u kikice domaršira do Harija.
– Zdravo, Anđelina.
– Zdravo – reče ona živahno – dobro si se proveo na letnjem raspustu? – I ne sačekavši odgovor, nastavi: – Čuj, postavljena sam za kapitena Grifindora u kvidiču.
– Svaka čast – reče Hari, nasmešivši joj se. Pretpostavljao je da Anđelinini motivacioni govori pred utakmice neće biti tako opširni kao Drvcetovi, što je moglo da bude samo poboljšanje.
– Da, pa, treba nam novi Čuvar, sad kad je Oliver otišao. Konkurs je u petak u pet popodne, i hoću da ceo tim bude prisutan, važi? Onda ćemo da vidimo kako se novi

igrač uklapa u tim.

– Važi – reče Hari.
Anđelina mu se nasmeši i produži dalje.
– Zaboravila sam da je Drvce otišao – reče Hermiona zamišljeno, dok je sedala pored Rona i privlačila ka sebi tanjir s tostom. – Pretpostavljam da će to znatno promeniti stanje u timu?
– Valjda – reče Hari, sedajući na klupicu preko puta nje. – Bio je baš dobar Čuvar...
– Ipak, neće škoditi ako dovedete svežu krv u ekipu, zar ne? – reče Ron.
Uz fijukanje i klepet krila, na stotine sova ulete kroz gornje prozore. Spuštale su se širom Sale, donoseći pisma i pakete svojim vlasnicima, okupavši one koji su doručkovali kapljicama vode: napolju je očigledno pljuštala kiša. Hedvige nije bilo na vidiku, ali Harija to nije preterano iznenadilo. Njegov jedini korespondent bio je Sirijus, a sumnjao je da će Sirijus imati neke novosti za njega, pošto su tek dvadeset četiri sata bili razdvojeni. Hermiona je pak morala hitro da pomeri svoj sok od pomorandže u stranu kako bi napravila prostora za veliku vlažnu sovu kukuviju koja je u kljunu nosila nakvašen primerak Dnevnog proroka.
– Zašto još uvek kupuješ to? – upita Hari iznervirano, setivši se Šejmusa, kad je Hermiona stavila jedan bronzani knut u kožnu vrećicu na sovinoj nozi, pre nego što se ova opet vinula uvis. – Ja ga više ne uzimam... gomila koještarija.
– Najbolje je znati šta neprijatelj priča o tebi – reče Hermiona sumorno, zatim razvi novine, i nestade iza njih, ne spuštajući ih sve dok Hari i Ron nisu završili s jelom.
– Ništa – reče ona prosto, umotavši novine i položivši ih pored svog tanjira. – Ništa o tebi, ni o Dambldoru, niti o bilo čemu.
Profesorka Mek Gonagal je sada išla duž stola deleći rasporede časova.
– Pogledaj samo današnji dan! – zahropta Ron. – Istorija magije, dvočas Napitaka, Predskazivanje i opet dupli čas Odbrane od Mračnih veština... Bins, Snejp, Treloni i ona Ambridžova, svi u jednom danu! Voleo bih da Fred i Džordž požure s pravljenjem onih zabušantskih bombonjera...
– Da li me to uši varaju? – reče Fred, prilazeći im u pratnji Džordža, zguravši se na klupicu pored Harija. – Nije valjda da bi hogvortski asistenti hteli da pobegnu s časova?
– Pogledaj samo šta sve imamo danas – progunđa Ron, gurnuvši svoj raspored Fredu pod nos. – To je najgori ponedeljak koji sam u životu video.
– Pošteno, batice – reče Fred, gledajući u tabelu. – Možeš jeftino da kupiš malo krvavonosnog nugata, ako hoćeš.
– A zašto je jeftin? – upita Ron sumnjičavo.
– Jer ima da krvariš dok se sav ne iscediš, još uvek nismo našli protivotrov – reče Džordž, posluživši se usoljenom haringom.

– Hvala – reče Ron snuždeno, stavljajući raspored časova u džep – ali mislim da ću ipak rizikovati s predavanjima.
– A kad smo već kod vaših zabušantskih bombonjera – reče Hermiona, prodorno pogledavši u Freda i Džordža – na grifindorskoj oglasnoj tabli ne smete da objavljujete da tražite degustatore.
– Ko kaže? – upita Džordž, delujući preneraženo.
– Ja kažem – uzvrati Hermiona. – I Ron.
– Ne mešaj mene u to – reče Ron žurno.

– Uskoro ćeš drugu pesmu da pevaš, Hermiona – reče Fred, nanoseći debeo sloj putera na zemičku. – Krećeš u peti razred, uskoro ima da nas moliš za jednu bombonjeru.

– A zašto bi početak petog razreda značio da ću ja želeti da kupim zabušantsku bombonjeru? – upita Hermiona.
– U petom razredu su O.Č.N. – reče Džordž.
– Pa?
– Pa, to znači da vam predstoje ispiti, zar ne? Toliko ćete da zagrejete stolicu da ćete odrati zadnjice – reče Fred s velikim zadovoljstvom.
– Pola ljudi na našoj godini pretrpelo je manje nervne slomove zbog O.Č.N.-a – veselo će Džordž. – Suze i pravljenje scena... Patriša Stimpson je stalno padala u nesvest...
– Kenetu Tauleru su iskočili čirevi, sećaš se? – priseti se Fred.
– To je bilo zato što si mu ti stavio lukovice u prahu u pidžamu – ispravi ga Džordž.
– A, da – reče Fred, cereći se. – Potpuno sam zaboravio na to... ponekad je teško voditi evidenciju, zar ne?
– U svakom slučaju, cela peta godina je pravi košmar – reče Džordž. – Barem ako te brinu rezultati ispita. Fred i ja smo nekako uspeli da ne klonemo duhom.
– Da... dobili ste, koliko ono beše, po tri O.Č.N.-a svaki? – upita Ron.
– Aha – reče Fred, ne delujući preterano zabrinuto. – Ali mi mislimo da naša budućnost leži izvan spektra akademskih dostignuća.
– Ozbiljno smo raspravljali da li da se uopšte vratimo ovde da završimo sedmi razred – reče Džordž veselo – sada, kada smo dobili...
On zaćuta, spazivši upozoravajuć pogled koji im je uputio Hari, znajući da je Džordž taman zaustio da spomene Tročarobnjačku nagradu koju im je dao.
– ...sada kada smo dobili naše O.Č.N.-e – užurbano nastavi Džordž. – Hoću da kažem, da li nam zaista trebaju O.I.Č.T.-i? Ali mislili smo da mama ne bi podnela da napustimo školu pre kraja, ne sad kad je Persi ispao najveći skot na svetu.
– Ipak, nećemo protraćiti svoju poslednju godinu ovde – reče Fred, čežnjivo se osvrćući po Velikoj sali. – Iskoristićemo je da malo ispitujemo tržište, da otkrijemo

šta tačno prosečnom učeniku Hogvortsa treba iz prodavnice šala i zevzevata, zatim da pažljivo proučimo rezultate istraživanja, da bismo napokon napravili proizvode za kojima vlada potražnja.

– Ali gde ćete nabaviti dovoljno zlata da osnujete prodavnicu šala i zevzevata? – upita Hermiona skeptično. – Biće vam potrebni svi mogući sastojci i materijali... a i prostorije, rekla bih...
Hari skrenu pogled s blizanaca. Bilo mu je vruće u licu. Namerno je ispustio viljušku i sagnuo se ispod stola da je pokupi. Čuo je kako Fred iznad njegove glave kaže: – Hermiona, ništa nas ne pitaj, da te ne bismo lagali. Hajde, Džordže, ako poranimo, stići ćemo da prodamo par produžnih ušiju pre početka Herbologije.
Hari se diže ispod stola i vide Freda i Džordža kako odlaze, svaki noseći po gomilu tosta s puterom.
– Šta mu to znači? – upita Hermiona, gledajući čas u Harija, čas u Rona. – ’Ništa nas ne pitaj...’ Da li to znači da već imaju dovoljno zlata da osnuju prodavnicu zevzevata?
– Da znaš, i ja sam se to pitao – reče Ron, namrštivši se. – Ovog leta su mi kupili nov komplet odora, a pojma nemam odakle im galeoni...
Hari pomisli da je došlo vreme da skrene razgovor iz ovih opasnih voda.
– Misliš da je istina to što kažu, da će ova godina biti naporna? Zbog ispita?
– O, svakako – reče Ron. – Pa mora da bude, zar ne? O.Č.N.-i su stvarno važni, utiču na izbor poslova za koje možeš kasnije da se prijavljuješ. Takođe će nam omogućiti i konsultacije za budući poziv, kasnije u toku ove godine. To mi je Bil rekao. Kako bi mogao na vreme da izabereš koje O.I.Č.T.-e hoćeš da polažeš sledeće godine.
– Znate li čime biste hteli da se bavite posle Hogvortsa? – upita Hari drugo dvoje kada su nedugo zatim napustili Veliku salu, i zaputili se ka učionici za Istoriju magije.
– Ne baš – reč Ron polako. – Osim možda... pa...

– Šta? – podstaknu ga Hari.

– Pa, bilo bi kul biti Auror – reče Ron spontano.
– Da, bilo bi – složi se Hari žustro.
– Ali oni su, znaš, elita – reče Ron. – Morao bi da budeš stvarno dobar. Šta je s tobom, Hermiona?
– Ne znam – odgovori ona. – Mislim da bih želela da se posvetim nečemu što je stvarno korisno.
– Biti Auror je korisno! – reče Hari.
– Da, ali nije jedino vredno i korisno – poče Hermiona zamišljeno – mislim, kada bih mogla da načinim koji korak dalje s U.B.LJ.U.V-om...
Hari i Ron bili su dovoljno obazrivi da se ne pogledaju.
Istorija magije je bila, po opštem uverenju, najdosadniji predmet koji je

čarobnjački rod ikada smislio. Profesor Bins, njihov nastavnik-duh, imao je dahtav, sumoran glas koji je gotovo garantovano izazivao ozbiljnu pospanost u roku od deset, a po toplom vremenu u roku od pet minuta. Nikada nije menjao koncept svojih časova, već bi im držao predavanje bez prekida, dok bi oni hvatali beleške ili, radije, sanjivo gledali u prazno. Hari i Ron su dosad uspeli da skrpe prelazne ocene iz ovog predmeta isključivo prepisivanjem Hermioninih beležaka pred same ispite. Činilo se da je samo ona u stanju da se odupre uspavljujućim moćima Binsovog glasa.

Danas su istrpeli sat i po monotonog raspredanja na temu ratova džinova. Hari je u prvih deset minuta čuo dovoljno da kao kroz maglu proceni kako bi ta tema u rukama nekog drugog profesora možda i bila umereno zanimljiva. Ali onda mu se mozak isključio, i ostalih sat i dvadeset minuta proveo je igrajući vešala s Ronom na ćošku svog pergamenta, dok ih je Hermiona krajičkom oka streljala gnevnim pogledima.

– A kako bi bilo – upita ih ona ledenim glasom dok su izlazili iz učionice na odmor (Bins je prošao kroz tablu na zidu) – kad vam ove godine ne bih pozajmila svoje beleške?
– Pali bismo na O.Č.N.-ima – odgovori Ron. – Hermiona, ako hoćeš posle da nas nosiš na savesti...
– Pa, zaslužili ste – obrecnu se ona. – I ne pokušavate da ga slušate, zar ne?
– Pokušavamo – reče Ron. – Samo mi nemamo ni tvoju pamet, ni tvoje pamćenje, niti tvoju koncentraciju – prosto si pametnija od nas – je l’ ti prija kad nam to tako nabijaš na nos?
– Oh, ma nemoj da mi poturaš te fazone – uzvrati Hermiona, ali kad ih je povela ka vlažnom školskom imanju već se bila malo smirila.
Kiša je nežno rominjala kroz izmaglicu, tako da su obrisi grupica ljudi po dvorištu bili neznatno zamućeni. Hari, Ron i Hermiona izabrali su povučeni ćošak ispod jednog balkona koji je žestoko prokišnjavao. Podigli su kragne zbog prohladnog septembarskog vazduha, i raspredali o tome šta će im Snejp najverovatnije predavati na njihovom prvom času ove godine. Taman su se svi složili da će svakako biti nešto izuzetno teško, samo da bi ih uhvatio nepripremljene posle dvomesečnog raspusta, kad neko izađe iza ugla i krenu ka njima.
– Zdravo, Hari!
Bila je to Čo Čang, i to opet sama. To je bilo krajnje neuobičajeno: Čo je gotovo uvek bila okružena grupicom kikotavih devojčica. Hari se priseti agonije koju je proživeo pokušavajući da je vidi nasamo kako bi je pitao hoće li s njim na Božićni bal.
– Ćao – reče Hari, osećajući vrelinu u licu. Makar ovoga puta nisi prekriven smrdeljsokom, ohrabri on sebe. Činilo se da i Čo deli njegovo mišljenje.
– Dakle, skinuo si onu tečnost sa sebe?
– Aha – reče Hari, trudeći se da se nasmeši, kao da je sećanje na njihov prošli susret smešno a ne mučno. – Pa, da li si... ovaj... lepo provela leto?

Čim je to rekao, zažalio je – Sedrik je bio Čoin dečko, i sećanje na njegovu smrt mora da je na njen raspust uticalo bar onoliko loše koliko i na Harijev. Lice joj se neznatno zategnu, ali reče: – O, pa bilo je dobro, znaš već...

– Da li je to značka Tornada? – iznenada zapovednički upita Ron, pokazujući na Čoinu odoru, na koju je bila prikačena nebeskoplava značka ukrašena duplim zlatnim slovom T. – Nije valjda da navijaš za njih?
– Da, navijam – reče Čo.
– Jesi li oduvek navijala za njih, ili samo otkako su počeli da osvajaju Kup lige? – upita Ron, po Harijevom mišljenju nepotrebno optužujućim glasom.
– Navijam za njih od šeste godine – reče Čo ledeno. – U svakom slučaju... vidimo se, Hari.
I ona ih napusti. Hermiona je sačekala da Čo odmakne do polovine dvorišta pre nego što se okrenula ka Ronu.
– Ti stvarno nemaš takta!
– Što? Samo sam je pitao da li...
– Zar nisi primetio da hoće da popriča nasamo s Harijem?
– Pa? Mogla je, nisam je ja sprečavao...
– Zašto si je, za ime sveta, napao zbog njenog kvidičkog tima?
– Napao? Nisam je napao, samo sam...
– Koga je briga da li ona navija za Tornada?
– Ma daj, polovina ljudi koje viđaš s tim značkama kupila ih je tek prošle sezone...
– Ali kakve to veze ima?
– To znači da nisu pravi navijači, već samo prate trend, sad kad tim pobeđuje...
– Evo ga zvono – reče Hari bezvoljno, jer su se Ron i Hermiona svađali i suviše glasno da bi ga čuli. Nisu prestali da se raspravljaju celim putem do Snejpove tamnice, što je Hariju dalo dovoljno vremena da razmisli o tome kako bi, pored Nevila i Rona, bio srećan kad bi mogao da spoji makar dva minuta u razgovoru s Čo, a da pri tom ne poželi da propadne u zemlju od sramote.
A ipak, pomisli on kad se priključiše redu koji se formirao ispred vrata Snejpove učionice, ona je sama izabrala da mu priđe i popriča s njim, zar ne? Bila je Sedrikova devojka: vrlo lako je mogla da zamrzi Harija što je izašao živ iz Tročarobnjačkog lavirinta dok je Sedrik poginuo, a ipak je s njim pričala savršeno prijateljski raspoložena, a ne kao da misli da je lud, ili lažov, ili da je na neki užasan način odgovoran za Sedrikovu smrt... da, definitivno je sama odlučila da mu priđe i obrati mu se, što je bilo drugi put u dva dana... i na tu pomisao, Hariju se znatno popravi raspoloženje. Čak ni zloslutna škripa vrata Snejpove tamnice nije uspela da probuši balončić pun nade koji mu se nadimao u grudima. Ušao je u učionicu za Ronom i Hermionom, ispratio ih do njihovog uobičajenog stola na samom začelju, gde je seo između Rona i Hermione, ne obraćajući pažnju na bučne, uvredljive i gnevne uzvike

kojima su se njih dvoje sada uzajamno častili.

– Smirite se – reče Snejp ledeno, zalupivši vrata za sobom.
Nije bilo potrebe za tim. Čim je razred čuo kako se zatvaraju vrata, zavladala je tišina, a sve vrpoljenje je prestalo. Obično je i sama Snejpova pojava bila dovoljna da izazove muk u razredu.
– Pre nego što počnemo s današnjom lekcijom – reče Snejp, odjurivši do svoje katedre i pogledavši po razredu – mislim da je prikladno da vas podsetim kako ćete sledećeg juna polagati veoma važan ispit, na kojem ćete pokazati koliko ste naučili o mešanju i korišćenju magijskih napitaka. Koliko god da su neki u ovom razredu nesumnjivo moroni, očekujem od njih da skrpe makar ocenu ’prihvatljivo’ za svoj O.Č.N., inače će u suprotnom rizikovati moje... nezadovoljstvo.
Njegov smrknut pogled zadrža se na Nevilu, koji proguta knedlu.
– Naravno, nakon ove godine, mnogi među vama će prestati da uče od mene – nastavi Snejp. – Ja primam samo najbolje na svoj O.I.Č.T. kurs Napitaka, što znači da ćemo se zasigurno oprostiti s nekima od vas.
On pogleda u Harija, i usna mu se izvi u osmeh. Hari mu uzvrati prodornim pogledom, osećajući mračno zadovoljstvo na samu pomisao da će posle pete godine moći da batali čas Napitaka.
– Ali, imamo još čitavu godinu pred sobom do tog srećnog trenutka rastanka – reče Snejp nežno – tako da bih vam, bez obzira na to nameravate li da se okušate s O.I.Č.T.-om, svima savetovao da trud usmerite na održavanje rezultata visoke prolaznosti, kakve obično očekujem od svojih učenika koji polažu O.Č.N.
– Danas ćemo pripremati napitak koji se često pojavljuje na testovima za obične čarobnjačke nivoe: rastvor mira, napitak koji smiruje nervozu i ublažuje gnev. No, upozoreni ste: ako preterate sa sastojcima, onoga koji popije napitak bacićete u dubok i ponekad nepovratan san, tako da morate pomno paziti šta radite. – S Harijeve leve strane, Hermiona se malčice ispravi na svom mestu s izrazom lica krajnje pažnje. – Sastojci i metod pripremanja... – Snejp zamahnu svojim štapićem – ...su na tabli... – (oni se odmah stvoriše tamo) – ...a sve što vam je potrebno za pripravljanje naći ćete... – on ponovo mahnu štapićem – ...u plakaru sa zalihama (na šta se vrata spomenutog plakara naglo otvoriše) – ...imate sat i po vremena... počnite.

Baš kao što su Hari, Ron i Hermiona predvideli, Snejp teško da je mogao da im zada teži i pipaviji napitak. Sastojci su morali da se ubacuju u kotao tačno određenim redosledom i u precizno izmerenim količinama. Sama smeša morala je da se promeša tačno određen broj puta, prvo u smeru kazaljke na satu, zatim u suprotnom. Toplota plamena na kome se kotao krčkao morala je biti spuštena na pravi nivo tokom određenog broja minuta, pre nego što se doda poslednji sastojak.
– Iz vašeg napitka sada bi trebalo da se diže neznatno srebrnasta para – obznani Snejp, deset minuta pre kraja roka.
Hari, koji se svojski znojio, očajnički se osvrnu po tamnici. Iz njegovog kotla

kuljale su ogromne količine tamnosive pare. Iz Ronovog su iskrile zelene varnice. Šejmus je grozničavo džarao vrhom štapića po plamenu pri dnu svog kotla pošto je počinjao da se gasi. Površina Hermioninog napitka je pak bila prekrivena drhtavom srebrnom izmaglicom, i kada je prošao pored nje Snejp bez komentara pogleda u njega preko svog krivog nosa, što je značilo da nije mogao da pronađe ništa što bi kritikovao. Kod Harijevog kotlića, međutim, Snejp zastade i pogleda u njega s užasnim zlobnim kezom na licu.

– Poteru, šta bi ovo trebalo da bude?
Sliterinci u pročelju učionice radosno podigoše poglede. Obožavali su da slušaju Snejpa kako kinji Harija.
– Rastvor mira – reče Hari napeto.
– Reci mi, Poteru – poče Snejp nežno – umeš li ti da čitaš?
– Da, umem – reče Hari, čvrsto stegnuvši štapić u ruci.
– Pročitaj mi treći red uputstva, Poteru.
Hari žmirkavo pogleda ka tabli; nije bilo lako razaznati uputstva kroz višebojnu izmaglicu koja je sada ispunjavala tamnicu.
– Dodati mesečev kamen u prahu, promešati tri puta u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, pustiti da se sedam minuta krčka na tihoj vatri, a zatim dodati dve kapi sirupa od čemerike.
– Da li si uradio sve što piše u trećem redu, Poteru?
– Ne – reče Hari veoma tiho.
– Molim?
– Ne – ponovi Hari glasnije. – Zaboravio sam čemeriku.
– Znam da jesi, Poteru, što znači da je ovaj bućkuriš potpuno bezvredan.
Evanesko.
Sadržaj Harijevog kotlića nestade, a on ostade da glupavo stoji kraj praznog kotla.

– Svi koji ste uspeli da pročitate uputstva, napunite po jednu bočicu s uzorkom svog napitka, jasno je obeležite svojim imenom, i donesite do moje katedre na testiranje – reče Snejp. – Domaći: ispišite trideset centimetara pergamenta na temu svojstava mesečevog kamena i njegove primene u spravljanju napitaka. Predaćete ih u četvrtak.
Dok su svi oko njega punili bočice, Hari raščisti svoje stvari, kipteći od besa. Njegov napitak nije bio ništa gori od Ronovog, koji je sada počeo da zaudara na pokvarena jaja, niti je bio gori od Nevilovog, koji je postao gust kao tek umešan cement, koji je Nevil sada morao da iseca ne bi li ga ubacio u bočicu. A ipak, Hari je taj koji će dobiti nulu kao ocenu za ceo dan truda. On gurnu štapić nazad u torbu i sruči se u stolicu, posmatrajući ostale kako idu ka Snejpovom stolu s obeleženim i zapušenim bočicama. Kada se napokon oglasilo zvono, Hari je prvi izašao iz tamnice, i već je počeo da ruča kad su mu se Ron i Hermiona pridružili u Velikoj sali. Tokom prepodneva, tavanica je poprimila još turobniju nijansu sive. Kiša je šibala po

visokim prozorima.

– To stvarno nije bilo fer – reče Hermiona, tešeći ga, kad je sela pored njega i poslužila se pastirskom pitom. – Tvoj napitak nije bio ni približno loš kao Gojlov. Kad ga je presuo u bočicu, ona se rasprsla i zapalila mu odoru.
– Da, pa dobro – reče Hari, mršteći se na svoj tanjir – kada je to Snejp uopšte i bio fer prema meni?
Drugo dvoje mu ne odgovoriše. Sve troje su znali da je Harijeva i Snejpova uzajamna netrpeljivost bila ogromna još od trenutka kada je Hari zakoračio na Hogvorts.
– Mislila sam da će možda ove godine biti malo bolji – reče Hermiona razočaranim glasom. – Mislim... znaš... – ona se obazrivo osvrnu oko sebe. S obe njihove strane bilo je po desetak praznih mesta, a niko nije prolazio pored stola. –
...Sad kad je u Redu, i sve to.
– Otrovne pečurke ne menjaju svoje pege – reče Ron mudrački. – Ja sam ionako uvek mislio da je Dambldor ćaknut što veruje Snejpu. Gde je dokaz da je Snejp uopšte ikad i prestao da radi za Znaš-Već-Koga?
– Mislim da Dambldor ima dovoljno dokaza za to, i ako ih nije podelio s tobom, Rone – obrecnu se Hermiona.
– Ma, umuknite, oboje – reče Hari svadljivo, kada Ron zausti da joj odgovori. Hermiona i Ron se ukočiše u mestu, delujući ljutito i uvređeno. – Zar ne možete malo da se okanete toga? – upita Hari. – Stalno jedno drugom skačete za vrat, i to me izluđuje. – I odustajući od pastirske pite, on prebaci torbu preko ramena i ostavi ih tu da sede.
Popeo se mermernim stepenicama preskačući po dve istovremeno, prolazeći pored mnogobrojnih učenika koji su žurili na ručak. Gnev koji se upravo razbuktao u njemu još uvek je, neočekivano, plamteo, a prizor zapanjenih lica Rona i Hermione pružao mu je osećaj iskonskog zadovoljstva. Tako im i treba, pomisli, zašto ne mogu da prestanu s tim... stalno se svađaju... od toga bi svako poludeo...
Prošao je pored velike slike Ser Kadogana, viteza sa stepeništa. Ser Kadogan isuka mač i žustro njime zamahnu ka Hariju, koji ga je ignorisao.
– Dolazi ovamo, ti bedni kukavički psu! Stani i bori se! – povika Ser Kadogan prigušenim glasom iza svog vizira. Ali Hari prosto produži pored njega, a kada je Ser Kadogan pokušao da ga prati, utrčavši u susednu sliku, izbaci ga njena stanarka, krupna žena ljutitog izgleda.
Hari je ostatak pauze za ručak proveo sedeći sâm ispod vratanca u plafonu na samom vrhu Severnog tornja. Stoga je, kada se zvono oglasilo, bio prvi koji se popeo uz srebrne merdevine koje vode do učionice profesorke Treloni.
Predskazivanje je bilo Harijev najneomiljeniji predmet posle Napitaka, uglavnom zahvaljujući navici profesorke Treloni da svakih nekoliko časova prorekne njegovu prevremenu smrt. Mršava žena umotana u veliki broj šalova, s mnogo sjajnih staklenih

perli oko vrata, oduvek je Harija podsećala na nekakvog insekta, pogotovo što su joj naočare mnogostruko uveličavale oči. Kada je Hari ušao u sobu bila je prezauzeta stavljanjem izubijanih knjiga u kožnim povezima na malene stočiće s tankim nogarama koji su zakrčili čitavu sobu. A svetlost koju su bacale male lampe prekrivene raznobojnim šalovima i maramama i tinjajuće ognjište, koje je ispuštalo bolešljivo sladunjav miris, bila je toliko prigušena da ga nije ni primetila kad se smestio za stočić u senci. Ostatak razreda stigao je tokom narednih pet minuta. Ron je izronio kroz malena vratanca u podu učionice, pažljivo se osvrnuo, spazio Harija i krenuo direktno ka njemu, to jest što je direktnije mogao, probijajući se između stočića, cicanih fotelja i prepunjenih jastučića.

– Hermiona i ja smo prestali da se svađamo – reče on, sedajući pored Harija.
– Dobro – progunđa Hari.
– Ali Hermiona misli da bi bilo lepo kada bi ti prestao da iskaljuješ bes na nama
– dovrši Ron.
– Ja nisam...
– Hej, samo ti prenosim poruku – reče Ron, prekinuvši ga. – Ali mislim da je u pravu. Nismo mi krivi što te Šejmus i Snejp onako tretiraju.
– Nikada nisam ni rekao da...
– Dobar dan – reče profesorka Treloni svojim uobičajenim maglovitim i sanjivim glasom, i Hari opet zastade usred rečenice, ponovo se osećajući iznervirano i postiđeno. – I dobro došli ponovo na Predskazivanje. Ja sam, naravno, pomno pratila vaše sudbine tokom raspusta, i drago mi je što vidim da ste se svi bezbedno vratili na Hogvorts – kao što sam, naravno, i znala da će biti.
– Na stočićima pred sobom naći ćete primerke Proročišta snova, od Inigo Imago. Tumačenje snova stvarno je najznačajniji metod predskazivanja budućnosti, koji će se najverovatnije i naći na vašim testovima za O.Č.N. Ja, naravno, uopšte ne smatram da su ocene na ovim testovima od ikakve važnosti kada je u pitanju sveta veština proricanja sudbina. Ako imate svevideće oko, potvrde i ocene malo su važne. Međutim, direktor je izrazio želju da svi polažete ispit, stoga...
Njen glas se nežno izgubi, stavivši im svima do znanja da profesorka Treloni smatra da je njen predmet iznad gluposti kao što su testovi.
– Okrenite, molim vas, uvodnu stranu i pročitajte šta Imago ima da kaže na temu tumačenja snova. Zatim se podelite u parove. Koristite Proročište snova da protumačite jedno drugom svoje najskorije snove. Možete nastaviti.
Jedina dobra stvar u vezi s njenim predavanjima bila je ta što nisu bila dvočasi. Dok su svi završili čitanje uvoda knjige, ostalo im je jedva desetak minuta za tumačenje snova. Za stolom pored Harija i Rona, Din je bio par s Nevilom, koji se odmah bacio na dugotrajno objašnjavanje svoje noćne more u kojoj su ga jurile džinovske makaze koje su nosile najbolji šešir njegove bake. Hari i Ron se samo smrknuto pogledaše.

– Ja nikad ne pamtim svoje snove – reče Ron – reci ti neki.

– Mora da se sećaš bar jednog – reče Hari nestrpljivo.
On nije imao nameru da deli svoje snove ni sa kim. Savršeno je dobro znao šta njegov redovni košmar s grobljem znači, i nisu mu bili potrebni Ron, profesorka Treloni niti glupavo Proročište snova da mu to kažu.
– Pa, pre neku noć sam sanjao da igram kvidič – reče Ron, iskrivivši lice u grimasu dok je pokušavao da se seti. – Šta misliš, šta to znači?
– Verovatno da će te pojesti ogroman krem-kolač, ili nešto slično – reče Hari nezainteresovano listajući stranice Proročišta snova . Traženje elemenata snova u Proročištu bilo je veoma dosadan posao, i Hari se nimalo nije obradovao kada im je profesorka Treloni za domaći zadatak zadala da mesec dana vode dnevnik snova. Kada se oglasilo zvono, on i Ron su bili među prvima koji su sišli niz merdevine, dok je Ron glasno gunđao.
– Da li shvataš koliko već imamo domaćih zadataka? Bins nam je zadao da napišemo sastav od četrdesetak centimetara o ratovima džinova, Snejp hoće trideset centimetara o korišćenju mesečevog kamena, a sada mesec dana moramo da vodimo dnevnik snova za Treloni! Fred i Džordž su imali pravo kada su nam pričali o godini s O.Č.N.-ima, je l’ da? Bolje da nam ona Ambridžova ne zada nikakav...
Kada su ušli u učionicu Odbrane od Mračnih veština, profesorka Ambridž je već bila unutra, zasela iza katedre. Nosila je pufnasti ružičasti džemper od prethodne noći i crnu somotsku mašnu na glavi. Harija ona opet podseti na veliku muvu, koja je nepromišljeno sletela na još veću žabu.
Razred je bio tih dok je ulazio u učionicu. Profesorka Ambridž je, zasad, predstavljala nepoznatu teritoriju, i niko nije imao pojma koliko će strogo zahtevati disciplinu.
– Pa, dobar vam dan! – reče ona kada je napokon ceo razred seo.

– C, c, c – reče profesorka Ambridž. – Tako neće moći, zar ne? Molila bih vas da mi odgovorite sa ’Dobar dan, profesorka Ambridž’. Hajdemo ponovo, moliću. Dobar dan, deco!

– Dobar dan, profesorka Ambridž – uzvratiše joj oni.
– Eto, vidite – reče profesorka Ambridž slađanim glasićem. – To nije bilo tako teško, zar ne? Sklonite štapiće i izvadite pera, moliću.
Mnogi učenici razmeniše smrknute poglede. Posle naredbe „sklonite štapiće“, nikad nije sledila lekcija koja bi im bila iole zanimljiva. Hari ugura štapić u torbu i izvuče pero, mastionicu i pergament. Profesorka Ambridž otvori svoju tašnicu, izvadi sopstveni štapić, koji je bio neuobičajeno kratak, i snažno lupi njime o tablu. Na tabli se istog trenutka pojaviše reči:

Odbrana od Mračnih veština

Povratak osnovnim principima

– No, dakle, vaša nastava iz ovog predmeta bila je prilično isprekidana i nekonzistentna, zar ne? – reče profesorka Ambridž, okrenuvši se ka razredu, uredno sklopljenih šaka pred sobom. – Neprekidno menjanje nastavnika, od kojih, čini se, mnogi nisu pratili nikakav nastavni plan odobren od strane Ministarstva, rezultiralo je, nažalost, činjenicom da ste vi daleko ispod standarda koji bismo očekivali od dece u godini kada polažu O.Č.N.

– Ipak, biće vam drago da čujete da će ovi nedostaci sada biti ispravljeni. Ove godine radićemo po pažljivo izrađenom planu nastave, odobrenom od strane Ministarstva, a koji će pretežno biti usredsređen na teorijsko znanje.
Ona ponovo kucnu po tabli. Prva poruka nestade, i zameniše je:

Ciljevi nastave:

Principijelno razumevanje osnova odbrambene magije.
Učenje prepoznavanja situacija u kojima se odbrambena magija može legalno koristiti.
Stavljanje odbrambene magije u kontekst praktične primene.

Nekoliko minuta učionicu su ispunjavali zvuci škriputanja pera po pergamentu. Kada su svi prepisali tri cilja nastave profesorke Ambridž, ona upita: – Da li svako ima po primerak Teorije odbrambene magije od Vilberta Skrivala?

Razredom se začu tupo potvrdno mrmljanje.
– Mislim da ćemo probati ponovo – reče profesorka Ambridž. – Kada vas nešto budem pitala, volela bih da odgovorite sa ’Da, profesorka Ambridž’, ili ’Ne, profesorka Ambridž’. Dakle: Imaju li svi po primerak Teorije odbrambene magije od Vilberta Skrivala?
– Da, profesorka Ambridž – odzvoni prostorijom.
– Dobro – reče profesorka Ambridž. – Volela bih da okrenete stranu pet i pročitate ’Prvo poglavlje: Osnove za početnike’. Neće biti nikakve potrebe za razgovorom.
Profesorka Ambridž se udalji od table i sede za katedru, posmatrajući ih svojim kesastim žabljim očima. Hari okrenu petu stranu svog primerka Teorije odbrambene magije i poče da čita.
Bilo je očajnički dosadno, gore nego slušati profesora Binsa. Osetio je kako mu koncentracija čili iz svesti. Uskoro je čitao istu rečenicu po peti put, ne uspevši da upamti više od nekoliko početnih reči. Nekoliko minuta prođe u tišini. Pored njega, Ron je rasejano prevrtao pero u prstima, zureći u istu tačku na stanici knjige. Hari pogleda udesno i toliko se iznenadi, da iz njega nestade sva učmalost. Hermiona nije čak ni otvorila svoj primerak Teorije odbrambene magije . Pogledom je fiksirala

profesorku Ambridž, s visoko podignutom rukom.

Hari nije mogao da se seti da je Hermiona ikad zanemarila čitanje lekcije kada bi joj to bilo rečeno, ili čak da se oduprla iskušenju da otvori bilo koju knjigu koja bi joj pala pod ruku. On je upitno pogleda, ali ona samo neznatno odmahnu glavom, da mu stavi do znanja da neće da odgovara ni na kakva pitanja, i nastavi da zuri u profesorku Ambridž, koja je s podjednakom odlučnošću gledala u sasvim drugom pravcu.

Međutim, posle nekoliko minuta Hari više nije bio jedini koji je posmatrao Hermionu. Poglavlje koje im je bilo zadato da pročitaju bilo je toliko zamorno da je sve više učenika radije biralo da posmatra Hermionin nemi pokušaj da uhvati pogled profesorke Ambridž, nego da se muči s ’Osnovama za početnike’.
Kad je već više od pola razreda zurilo u Hermionu, a ne u udžbenike, profesorka Ambridž je izgleda shvatila da više ne može da ignoriše situaciju.
–Jesi li htela da pitaš nešto u vezi s poglavljem, dušice? – upita ona Hermionu kao da ju je tek tada primetila.
– Ne o poglavlju, ne – reče Hermona.
– Pa, sada čitamo – reče profesorka Ambridž, pokazujući svoje male šiljate zube.
– Ako imaš druga pitanja, možemo se pozabaviti njima na kraju predavanja.
– Imam pitanje o vašim ciljevima nastave – reče Hermiona.

– A ti se zoveš...?

– Hermiona Grejndžer – uzvrati Hermiona.
– Pa, gospođice Grejndžer, mislim da su ciljevi nastave savršeno jasni, ako se pažljivo pročitaju – reče profesorka Ambridž, odlučno slatkastim glasom.
– Pa, meni nisu jasni – reče Hermiona nabusito. – Tamo gore ne piše ništa o korišćenju Odbrambenih čini.
Zavlada kratak tajac, tokom koga mnogi u razredu okrenuše glave kako bi namršteno pročitali tri cilja nastave, još uvek ispisana na tabli.
– Korišćenju Odbrambenih čini? – ponovi profesorka Ambridž uz kratak smeh. – Pa, ne mogu da zamislim kakva bi to situacija u mojoj učionici zahtevala da upotrebite Odbrambenu čin, gospođice Grejndžer. Ne očekuješ valjda da te neko napadne za vreme mog časa?
– Znači, uopšte nećemo koristiti magiju? – glasno uzviknu Ron.
– Na mom času učenici podižu ruku kada žele da se obrate, gospodine...?
– Vizli – reče Ron, podigavši ruku u vazduh.
Profesorka Ambridž mu okrenu leđa, sa još širim osmehom na licu. Hari i Hermiona gotovo istovremeno podigoše ruke uvis. Pogled profesorke Ambridž na trenutak se zadrža na Hariju, pre nego što se obratila Hermioni.
– Da, gospođice Grejndžer? Htela si još nešto da pitaš?
– Da – reče Hermiona. – Zar nije celokupna svrha časova Odbrane od Mračnih veština da vežbamo Odbrambene čini?

– Da li si ti obrazovni ekspert koji je prošao obuku u Ministarstvu, gospođice Grejndžer? – upita profesorka Ambridž svojim lažno slatkim glasom.
– Ne, ali...
– Pa, onda, bojim se da nisi kvalifikovana da odlučiš šta je ’celokupna svrha’ bilo kog predmeta. Mnogo stariji i pametniji čarobnjaci od tebe osmislili su naš novi plan nastave. Od sada ćete svi učiti o Odbrambenim činima na bezbedan način, u okruženju bez rizika...
– Kakva je korist od toga? – upita Hari naglas. – Ako nas neko napadne, to neće biti u...
– Podignite ruku, gospodine Poteru! – gotovo zapeva profesorka Ambridž.
Hari podiže stisnutu pesnicu u vazduh. Profesorka Ambridž mu ponovo okrenu leđa, ali je sada još nekoliko učenika takođe podiglo ruke u vazduh.
– A kako se ti zoveš? – upita profesorka Ambridž Dina.
– Din Tomas.
– Dakle, gospodine Tomas?
– Pa, sve je baš kao što je Hari rekao, zar ne? – poče Din. – Ako nas neko napadne, to neće biti bez rizika.
– Ponoviću – reče profesorka Ambridž, smešeći se Dinu veoma iritirajuće – očekujete li da vas neko napadne na mom času?
– Ne, ali...
Profesorka Ambridž ga nadglasa. – Ne želim da kritikujem način na koji je ova škola vođena – reče ona s neubedljivim osmehom koji joj istanji široka usta – ali vi ste tokom ovih časova bili prepušteni nekim vrlo neodgovornim čarobnjacima, zaista, vrlo neodgovornim... a da ne spominjem – i ona se tu pakosno nasmeja – izuzetno opasne polutane.
– Ako mislite na profesora Lupina – ljutito se oglasi Din – on je bio najbolji nastavnik koga smo ikada...
– Podigni ruku, gospodine Tomas! Kao što sam rekla... bili ste upoznati sa činima koje su bile i suviše kompleksne i neprikladne za vaš uzrast, a potencijalno i smrtonosne. Zastrašili su vas da poverujete da ćete se s napadima Mračnih sila susretati svaki drugi dan...
– To nije istina – reče Hermiona – samo smo...
– Nisi podigla ruku, gospođice Grejndžer!

– Koliko sam shvatila, moj prethodnik ne samo da je izvodio zabranjene čini pred vama, već ih je izvodio i na vama.
– Pa, za njega se ispostavilo da je bio manijak, zar ne? – reče Din žučno. – Uprkos tome, stvarno smo mnogo naučili.
– Nisi podigao ruku, gospodine Tomas! – treperavo vrisnu profesorka Ambridž. – Stoga je stav Ministarstva da će teorijsko znanje biti više nego dovoljno da biste bili

u stanju da položite ispite, zbog kojih, napokon, ova škola i postoji. A ti se zoveš? – dodade ona, zureći u Parvati, čija se ruka upravo podigla uvis.
– Parvati Petil. Zar nema i praktičnog dela na našem O.Č.N. ispitu iz Odbrane od Mračnih veština? Zar ne bi trebalo da pokažemo kako stvarno umemo da izvodimo sve te kontrakletve i slično?
– Pod uslovom da ste pažljivo naučili teoriju, nema razloga zašto ne biste mogli da izvedete čini pod pažljivo kontrolisanim uslovima na ispitu – reče profesorka Ambridž odmahujući rukom.
– Bez ikakve prethodne vežbe? – upita Parvati s nevericom. – Hoćete da kažete da ćemo prvi put izvoditi čini tek na ispitu?
– Ponavljam, dok god budete pažljivo učili teoriju...
– A od kakve je koristi teorija u stvarnom svetu? – upita Hari naglas, ponovo podigavši pesnicu u vazduh.
Profesorka Ambridž podiže pogled ka njemu.
– Ovo je škola, gospodine Poteru, a ne stvarni svet – reče ona nežno.
– Dakle, ne treba da budemo spremni na ono što nas čeka van nje?
– Ništa te ne čeka van nje, gospodine Poteru.
– Nije nego! – uzvrati Hari. Njegov bes, koji se ceo dan krčkao, sada je počeo da kipi.
– A ko to, po tvom mišljenju, želi da napadne decu poput vas? – zapita profesorka Ambridž, užasno medenim glasom.
– Hmmm, ček’ da razmislim... – reče Hari, kao fol zamišljenim glasom. – Možda...

Lord Voldemor?
Ron se prenerazi. Lavander Braun vrisnu. Nevil postrance pade sa stolice. Profesorka Ambridž se pak i ne trže. Zurila je u Harija s izrazom zlokobnog zadovoljstva.
– Deset poena manje za Grifindor, gospodine Poter.
Učionicom su još uvek vladali mir i tišina. Svi su zurili ili u Ambridžovu, ili u Harija.
– Dakle, da raščistim neke stvari.
Profesorka Ambridž ustade i nagnu se ka njima, raširivši svoje zdepaste prste po katedri.
– Rečeno vam je da se izvesni Mračni čarobnjak vratio iz mrtvih...
– Nije ni bio mrtav – reče Hari ljutito – ali da, vratio se!
– Gospodine-Poteru-već-si-izgubio-deset-poena-za-svoju-kuću-ne-pogoršavaj-stvari – reče profesorka Ambridž u jednom dahu, i ne pogledavši ga. – Kao što sam vam već rekla, obavešteni ste da je izvesni Mračni čarobnjak ponovo na slobodi. To je laž.
– To NIJE laž! – reče Hari. – Video sam ga! Borio sam se s njime!
– Kaznena nastava, gospodine Poteru! – trijumfalno izusti profesorka Ambriž. –

Sutra predveče. U pet sati. U mojoj kancelariji. Ponavljam, to je laž. Ministarstvo magije vam garantuje da vam ne preti nikakva opasnost ni od kakvog Mračnog čarobnjaka. Ako ste još uvek zabrinuti, slobodno dođite kod mene kad ne držim nastavu. Ako vas neko uzbunjuje izmišljotinama o vaskrslim Mračnim čarobnjacima, volela bih da čujem za to. Ovde sam da bih vam pomogla. Ja sam vam prijatelj. A sada, budite ljubazni da nastavite s čitanjem. Peta strana: ’Osnove za početnike’.

Profesorka Ambridž sede za katedru. Hari, međutim, ustade. Svi su zurili u njega.

Šejmus je delovao napola uplašeno, napola fascinirano.
– Hari, nemoj! – prošaputa Hermiona upozoravajućim glasom, vukući ga za rukav, ali Hari istrže ruku van njenog domašaja.
– Dakle, sudeći po vama, Sedrik Digori je poginuo sam od sebe, je l’ te? – upita Hari drhtavim glasom.
Ceo razred se kolektivno prenerazi jer, izuzev Rona i Hermione, niko nikada nije čuo Harija da priča o onome što se desilo u noći kada je Sedrik umro. Zurili su pažljivo čas u Harija čas u profesorku Ambridž, koja je ponovo podigla pogled i zurila u Harija bez ikakvog traga lažnog osmeha na licu.
– Smrt Sedrika Digorija bila je tragičan nesrećni slučaj – reče ona ledeno.
– Bio je ubijen – reče Hari. Osećao je kako drhti. Gotovo da ni pred kim još nije pričao o ovome, a kamoli pred trideset kolega iz odeljenja, koji su ga željno slušali. – Voldemor ga je ubio, i vi to vrlo dobro znate.
Lice profesorke Ambridž bilo je potpuno bezizražajno. Na trenutak, Hariju se učini da će početi da vrišti na njega. A zatim ona reče svojim najslađim, najcakanijim glasom: – Dođi ovamo, gospodine Poteru, dušice.
On šutnu svoju stolicu u stranu, i brzim korakom obiđe Rona i Hermionu na putu do katedre. Mogao je da oseti kako ostatak razreda zadržava dah. Bio je toliko besan da ga nije bilo briga šta će se sada zbiti.
Profesorka Ambridž izvuče maleni svitak roze pergamenta iz svoje tašne, razvi ga po stolu, umoči pero u bočicu s mastilom i poče da škraba, nagnuta nad papirom, kako Hari ne bi mogao da vidi šta to piše. Niko nije progovorio. Posle minut-dva, ona ponovo uvi pergament i potapša ga štapićem. On se sâm zapečati, da Hari ne bi mogao da ga otvori.
– Odnesi ovo profesorki Mek Gonagal, dušice – reče profesorka Ambridž, pružajući mu poruku.
On je bez reči uze i napusti prostoriju. Zalupivši vrata učionice za sobom, nije se ni osvrnuo ka Ronu i Hermioni. Hitao je hodnicima, čvrsto stežući poruku za Mek Gonagalovu u desnoj šaci, i zašavši za ćošak nalete pravo na Pivsa, kućnog duha, sićušnog čovečuljka širokih usta, koji je ispružen na leđima lebdeo u vazduhu, žonglirajući s nekoliko mastionica.
– Pa to je ćaknuti mali Proter! – zakikota se Pivs, ispustivši dve bočice s mastilom na pod, gde se one razbiše i poprskaše zidove. Hari režeći poskoči unazad, kako bi ih

izbegao.

– Miči se, Pivse!
– Opa, ludaja nam je mrzovoljna – reče Pivs, jureći za Harijem duž hodnika, iskezivši mu se dok je proletao iznad njegove glave. – Šta je bilo, moj Proterani druže? Čuješ glasove? Imaš vizije? Govoriš... – Pivs zviznu iz sve snage – ...čudnim jezicima?
– Rekoh ti da me ostaviš NA MIRU! – povika Hari, trčeći niz najbliže stepenice, ali Pivs samo skliznu zadnjicom niz gelender uz njega.

O, većina misli da je ćaknut, taj Proterani mali đak,

Al’ neki, ljubazniji, misle da priča mu je tužna čak,
No, Pivsi ga zna, čujte šta priča – on je pravi ludak...

– UMUKNI!

Vrata s njegove desne strane se otvoriše, i profesorka Mek Gonagal iskorači iz svoje kancelarije, delujući smrknuto i pomalo iznervirano.
– Za ime sveta, zašto vičeš, Poteru? – obrecnu se ona dok se Pivs veselo kikotao, odletevši s vidika. – Zašto nisi na času?
– Poslali su me kod vas – reče Hari kruto.
– Poslali? Kako to misliš, poslali?
On pruži poruku profesorke Ambridž. Profesorka Mek Gonagal je uze, otvori je dodirom svog štapića, razvi je i poče da čita. Oči su joj išle levo-desno iza četvrtastih naočara dok je čitala to što je Ambridžova napisala, i sa svakim pročitanim redom sve se više sužavale.
– Uđi ovamo, Poteru.
On pođe za njom u kancelariju. Vrata se automatski zatvoriše za njim.
– Pa? – upita profesorka Mek Gonagal, okrenuvši se ka njemu. – Da li je ovo istina?
– Šta da li je istina? – upita Hari, malo agresivnije no što je nameravao. – Profesorka? – dodade on, pokušavši da zvuči malo učtivije.
– Da li je istina da si vikao na profesorku Ambridž?
– Da – reče Hari.
– Da si je nazvao lažovom?
– Da.
– Rekao si joj da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio?
– Da.
Profesorka Mek Gonagal sede za sto, namršteno posmatrajući Harija. Zatim reče:
– Uzmi biskvit, Poteru.
– Da uzmem... šta?
– Uzmi jedan biskvit – ponovi ona nestrpljivo, pokazujući na kariranu činiju koja

je stajala povrh gomile papira na njenom stolu. – I sedi.

Jednom ranije, kada je Hari očekivao da će ga Mek Gonagalova izbaciti iz škole, ona ga je ubacila u grifindorski kvidički tim. On utonu u stolicu preko puta nje, i posluži se đumbirnim daždevnjakom, osećajući se podjednako zbunjeno i u zabludi, kao i onda.
Profesorka Mek Gonagal odloži poruku profesorke Ambridž i zagleda se u Harija krajnje ozbiljnog lica.
– Poteru, moraš da budeš veoma pažljiv.
Hari proguta svog đumbirnog daždevnjaka od keksa i zagleda se u nju. Ton njenog glasa nije bio ni nalik onom na koji je navikao. Nije bio odsečan, prekoran, pa ni strog, već prigušen i zabrinut, i nekako mnogo duševniji nego inače.
– Nepropisno ponašanje na času Dolores Ambridž moglo bi da te košta mnogo više od oduzimanja poena kući i kaznene nastave.
– Kako to mislite...
– Poteru, upotrebi zdrav razum – obrecnu se profesorka Mek Gonagal, naglo poprimivši svoj uobičajeni ton. – Znaš odakle ona dolazi, mora da znaš i kome podnosi izveštaje.
Oglasi se zvono za kraj časa. Svuda oko njih začu se slonovska buka stotina učenika koji kreću na odmor.
– Ovde piše da ti je određena kaznena nastava svake večeri tokom ove nedelje, počev od sutra – reče profesorka Mek Gonagal, ponovo pogledavši u poruku profesorke Ambridž.
– Svako veče ove nedelje! – ponovi Hari, užasnut. – Ali, profesorka, zar ne možete...?
– Ne, ne mogu – reče profesorka Mek Gonagal odsečno.
– Ali...
– Ona je tvoj nastavnik, i ima puno pravo da ti zada kaznenu nastavu. Otići ćeš u njenu sobu sutra u pet sati na prvi čas kaznene nastave. Samo ne zaboravi: pažljivo s Dolores Ambridž.
– Ali govorio sam istinu! – reče Hari uvređeno. – Voldemor se vratio, vi to znate! I profesor Dambldor zna...
– Za ime sveta, Poteru! – reče profesorka Mek Gonagal, ljutito nameštajući svoje naočare (naglo se trgla kada je čula Voldemorovo ime). – Zar stvarno misliš da ovo ima ikakve veze s istinom i lažima? Stvar je u tome da ne praviš probleme, i da obuzdavaš svoju narav!
Ona ustade, raširenih nozdrva, stisnutih usana. Hari takođe ustade.
– Uzmi još jedan biskvit – reče ona iznervirano, gurnuvši činiju ka njemu.
– Ne, hvala – reče Hari hladno.
– Ne budi smešan – obrecnu se ona.
On uze jedan.

– Hvala – progunđa Hari.

– Zar nisi slušao govor Dolores Ambridž na gozbi povodom početka godine, Poteru?
– Aha – reče Hari. – Da... rekla je... da će progres biti zabranjen ili... pa, to je zapravo značilo da... da Ministarstvo magije pokušava da se meša u upravljanje Hogvortsom.
Profesorka Mek Gonagal ga na trenutak osmotri, zatim šmrknu, obiđe oko stola i otvori mu vrata.
– Pa, drago mi je da bar malo slušaš ono što vam Hermiona Grejndžer govori – reče ona, pokazavši mu da izađe iz njene kancelarije.

13. Kaznena nastava s Dolores

Te noći, večera u Velikoj sali nije bila nimalo prijatno iskustvo za Harija. Vest o njegovom nadvikivanju s Ambridžovom širila se neverovatnom brzinom, čak i po hogvortskim merilima. Dok je jeo, sedeći između Rona i Hermione, čuo je šapat svuda oko sebe. Najčudnije je što nikome od šaptača nije smetalo što će on čuti šta govore o njemu. Štaviše, kao da su se nadali da će ga razljutiti i naterati ponovo da viče, kako bi mogli da čuju njegovu priču iz prve ruke.

– Kaže da je video kako ubijaju Sedrika Digorija...
– Tvrdi da je imao dvoboj sa Znaš-Već-Kim...
– Ma šta mi napriča...
– Koga misli da folira?
– Ma daaj...
– Ne ide mi u glavu – drhtavim glasom poče Hari, odlažući nož i viljušku (ruke su mu se i suviše tresle da bi mogao normalno da barata njima) – kako to da su svi poverovali u moju priču pre dva meseca, kada im je Dambldor ispričao...
– Stvar je u tome, Hari, što nisam sigurna da su i tada poverovali – reče Hermiona sumorno. – Oh, hajdemo odavde.
Ona tresnu nožem i viljuškom o sto. Ron čežnjivo pogleda u svoju napola pojedenu pitu od jabuka, ali i on krenu za njima. Dok su odlazili iz sale ostali su ih sve vreme pratili pogledom.

– Kako to misliš, nisi sigurna da su uopšte poverovali Dambldoru? – upita Hari Hermionu kad su se popeli na prvi sprat.
– Pazi ovako, ti ne shvataš kako je sve to izgledalo – reče Hermiona tiho. – Stvorio si se nasred travnjaka, grčevito stežući Sedrikovo mrtvo telo... niko od nas nije video šta se stvarno dogodilo u lavirintu... imali smo samo Dambldorovu reč da se Znaš-Već-Ko vratio, ubio Sedrika i borio se s tobom.
– Što je istina! – reče Hari glasno.
– Znam da jeste, Hari, zato molim te prestani da se ljutiš na mene – reče Hermiona iznureno. – Stvar je u tome što su se svi, pre nego što su uspeli da pojme istinu, vratili kući na raspust, gde su proveli dva meseca čitajući da si ti ludak, a Dambldor posenilio!
Kiša je dobovala po prozorskim staklima dok su se vraćali praznim hodnicima ka grifindorskom tornju. Hari se osećao kao da mu je prvi dan škole trajao čitavu nedelju, ali još uvek je imao da uradi brdo domaćih zadataka pre odlaska u krevet. Tup pulsirajuć bol ugnezdio mu se tik iznad desnog oka. Kad su skrenuli u hodnik ka Debeloj Dami, on pogleda kroz kišom ispran prozor ka mračnom imanju. Još nije bilo nikakvog svetla u Hagridovoj kolibi.
– Mimbulus mimbltonija – reče Hermiona, pre nego što je Debela Dama stigla da ih pita za lozinku. Portret se pomeri i otkri rupu, u koju se njih troje uzveraše.
Dnevni boravak bio je gotovo prazan. Većina je još uvek bila dole na večeri. Krukšenks se ispravi na fotelji i krenu da ih pozdravi, glasno predući, a kada su Hari, Ron i Hermiona zauzeli svoje tri omiljene fotelje kraj kamina, on s lakoćom skoči Hermioni u krilo, i tu se sklupča, nalik krznenom riđem jastučetu. Hari se zagleda u plamen, osetivši iscrpljenost i umor.
– Kako je Dambldor dopustio da se ovo dogodi? – iznenada povika Hermiona, nateravši Harija i Rona da iznenađeno poskoče. Krukšenks uvređeno skoči s nje. Ona besno lupi po naslonima za ruke, tako da punjenje fotelje poče da izlazi kroz nekoliko rupica u tapecirungu. – Kako može da dopusti onoj užasnoj ženi da nam predaje? I to u godini u kojoj imamo O.Č.N., ni manje ni više!
– Pa dobro, nikada nismo ni imali sjajne nastavnike Odbrane od Mračnih veština, zar ne? – primeti Hari. – Znaš i sama kako stoje stvari. Hagrid nam je rekao da niko ne želi taj posao. Kažu da je uklet.
– Da, ali zaposliti nekoga ko nam čak zabranjuje da koristimo magiju! Šta to Dambldor smera?
– I još pokušava da natera ljude da špijuniraju za nju – reče Ron smrknuto. – Sećaš se kad je rekla da svratimo do nje ako ikog čujemo da priča kako se Znaš-Već-Ko vratio?
– Naravno da je tu da bi nas sve špijunirala, to je očigledno, zašto bi je inače Fadž poslao ovamo? – obrecnu se Hermiona.
– Nemojte ponovo da počinjete sa svađom – reče Hari iznureno, kada je Ron

otvorio usta da joj uzvrati. – Zar ne možemo samo da... hajde da uradimo taj domaći, da ga prebrinemo već jednom...
Oni pokupiše svoje školske torbe iz ćoška i vratiše se u fotelje pored ognjišta. Ostali su sada već počeli da se vraćaju s večere. Hari je okrenuo glavu što dalje od rupe iza portreta, ali ipak je mogao da oseti koliko je pogleda privukao.
– Hoćemo li prvo da uradimo Snejpov domaći? – upita Ron, umočivši pero u mastilo. – Svojstva... mesečevog kamena... i njegova primena... u spravljanju napitaka... – promrmlja on, ispisujući te reči na samom vrhu strane svog pergamenta dok ih je izgovarao. – Eto. On podvuče naslov, a zatim pogleda u Hermionu s iščekivanjem.
– Dakle, koja su svojstva mesečevog kamena, i kakva mu je primena u spravljanju napitaka?
Ali Hermiona ga nije slušala. Žmirkala je ka udaljenom ćošku sobe, gde su Fred, Džordž i Li Džordan sedeli okruženi grupicom prvaka nevinih izraza lica. Ti mališani su svi do jednog žvakali nešto što su uzimali iz velike papirne kese koju je Fred držao u ruci.
– Ne, žao mi je, ali sada su već preterali – reče ona, ustajući, sasvim besna. – Hajde, Rone.
– Ja... šta? – reče Ron, očigledno pokušavajući da dobije na vremenu. – Ne... ma daj, Hermiona... ne možemo da ih kaznimo zato što dele drugima slatkiše.
– Savršeno dobro znaš da su to komadi krvavonosnog nugata ili... bljuvačkih bombona ili...
– Obeznanjujućih dražeja? – dopuni je Hari tiho.
Jedan po jedan, kao da ih je po glavama udario nevidljivi malj, prvaci se onesvešćeni sručiše na stolice. Neki bi skliznuli pravo na pod, dok bi drugi pali preko naslona za ruke, isplaženih jezika. Većina dece ih je posmatrala smejući se. Hermiona je pak ispravila ramena i odmarširala pravo ka Fredu i Džordžu, koji su sada stajali s beležnicama i pomno ispitivali onesvešćene prvake. Ron se napola pridiže iz svoje stolice, na trenutak nesigurno stojeći u mestu, a zatim promrmlja Hariju: – Drži ona sve pod kontrolom – pre nego što je utonuo u stolicu što je dublje mogao, svojoj visini uprkos.
– Sada je dosta! – reče Hermiona silovito Fredu i Džordžu, koji je pogledaše blago iznenađeno.
– Da, u pravu si – reče Džordž, klimnuvši glavom – čini se da je ova doza dovoljno jaka, zar ne?
– Rekla sam vam jutros: ne smete da testirate svoje đubre na učenicima!
– Plaćamo ih! – reče Fred uvređeno.
– Nije me briga, moglo bi da bude opasno!
– Gluposti – reče Fred.
– Smiri se, Hermiona, dobro im je! – reče Li, pokušavajući da je razuveri dok je

išao od prvaka do prvaka ubacujući ljubičaste bombone u njihova širom otvorena usta.
– Da, vidi, upravo dolaze sebi – reče Džordž.
Nekoliko prvaka se zaista uskomeša. Neki su delovali toliko šokirano kada su shvatili da su ispruženi na podu, razjapljenih vilica, da je Hari bio siguran da ih Fred i Džordž nisu upozorili šta će im biti od tih bombona.
– Da li si dobro? – upita Džordž nežno sitnu crnokosu devojčicu koja mu je ležala pod nogama.
– Mi-mislim da jesam – reče ona drhtavo.
– Odlično – reče Fred veselo, ali već sledećeg trenutka Hermiona zgrabi iz ruku njegovu beležnicu i papirnu kesu punu obeznanjujućih dražeja.
– NIJE odlično!
– Naravno da jeste, pa živi su, zar ne? – reče Fred ljutito.
– Ne smete ovo da radite, šta ako se neko od njih ozbiljno razboli?
– Neće se razboleti, već smo sve probali na sebi, ovo je samo da bismo videli da li svi isto reaguju na njih...
– Ako ne prestanete s tim, ima da...
– ...nam odrediš kaznenu nastavu? – reče Fred, tonom koji je jasno čikao da slobodno pokuša to da uradi.
– ...nateraš nas da pišemo po tabli? – reče Džordž, kezeći se prezrivo.
Posmatrači po celoj prostoriji se nasmejaše. Hermiona se skroz uspravi. Oči joj se suziše, a činilo se da njena gusta kosa pucketa od elektriciteta.
– Ne – reče ona glasom kiptećim od gneva – ali ću da pišem vašoj majci.
– Ne bi valjda! – povika Džordž užasnut, ustuknuvši od nje.
– O da, i te kako bih – reče Hermiona smrknuto. – Ne mogu da vas sprečim da sami jedete te gluposti, ali nećete ih davati prvacima.
Fred i Džordž su delovali kao gromom pogođeni. Bilo je očigledno da su Hermioninu pretnju doživeli kao nizak udarac, daleko ispod pojasa. Još jednom ih prostrelivši pogledom, ona baci beležnicu i kesu s bombonama nazad Fredu u ruke, i povuče se u svoju fotelju kraj vatre.
Ron je sada toliko bio utonuo u svoje sedište da mu je nos bio u nivou kolena.
– Hvala na podršci, Rone – reče Hermiona otrovno.
– I sama si se fino snašla – promumla Ron.
Hermiona se na trenutak zagleda u svoj prazan list pergamenta, a zatim mrzovoljno reče: – Ma neka, ne mogu sada da se koncentrišem. Idem na spavanje.
Ona širom otvori svoju torbu. Hari pomisli da se sprema da odloži knjige, međutim, umesto toga ona izvuče dva izobličena vunena predmeta, pažljivo ih stavi na sto pored kamina, potom ih prekri s par izgužvanih listova pergamenta i jednim polomljenim perom, a zatim se odmaknu da bi se divila svojoj kreaciji.
– Šta to radiš, za ime Merlina? – upita Ron, posmatrajući je kao da se boji za

njeno mentalno zdravlje.

– To su šeširi za kućne vilenjake – reče ona živahno, počevši da trpa svoje knjige u torbu. – Napravila sam ih za vreme leta. Bez magije veoma sporo pletem, ali sada kada sam ponovo u školi, moći ću da napravim još gomilu ovakvih.
– Ostavljaš šeširiće da ih kućni vilenjaci nađu? – reče Ron polako. – A prvo ih prekriješ đubretom?
– Da – reče Hermiona prkosno, prebacivši torbu preko ramena.
– To nije pošteno – reče Ron ljutito. Pokušavaš da ih prevariš da uzmu šešire. – Oslobađaš ih, a oni možda i ne žele da budu slobodni.
– Naravno da žele da budu slobodni! – odmah uzvrati Hermiona, mada je lice polako počelo da joj obliva rumenilo. – Da se nisi usudio da dirneš te šešire, Rone!
Ona ih napusti. Ron je sačekao dok nije nestala kroz vrata devojačkih spavaonica, a zatim je raščistio đubre s vunenih šeširića.
– Bar da vide šta uzimaju – reče on odlučno. – Nego... – on smota pergament na kome je napisao naslov sastava za Snejpa – nema svrhe ni pokušavati da ovo sada dovršimo, ne mogu da ga napišem bez Hermione, pojma nemam šta bi trebalo da se radi s mesečevim kamenom, a ti?
Hari odmahnu glavom, primetivši da mu se prilikom tog pokreta pojačao bol u desnoj slepoočnici. Pomisli na dugačak sastav o ratovima džinova, a bol ga probode još oštrije. Potpuno svestan da će ujutru zažaliti što noćas nije završio domaći, on potrpa knjige u ranac.
– Idem i ja na spavanje.
Prošao je pored Šejmusa na putu ka vratima od spavaonice, ali ga nije pogledao. Hari je na tren imao osećaj da je Šejmus zaustio da nešto kaže, ali ubrza korak i stiže do utešnog mira i tišine kamenog spiralnog stepeništa, uspevši da izbegne dalje provokacije.

* * *

Sledeći dan je osvanuo podjednako siv i kišovit kao prethodni. Hagrida opet nije bilo za nastavničkim stolom tokom doručka.
– Ali, gledano s vedrije strane, danas nema ni Snejpa – reče Ron utešno. Hermiona široko zevnu i nasu sebi malo kafe. Iz nekog razloga delovala je
prilično zadovoljno, a kada je Ron upita zašto je tako srećna, ona prosto reče: – Šeširi su nestali. Čini se da kućni vilenjaci ipak žele slobodu.
– Ne bih se kladio u to – uzvrati joj Ron odsečno. – Oni se možda i ne računaju kao odeća. Meni nisu nimalo ličili na šešire, već više na vunene mešine.
Hermiona celo jutro nije htela da govori s njim.
Posle dvočasa Čini, usledio je dvočas Preobražavanja. I profesor Flitvik i profesorka Mek Gonagal su prvih petnaest minuta svojih predavanja posvetili govoru

značaju O.Č.N.-a.

– Morate imati na umu – reče maleni profesor Flitvik svojim piskavim glasom, po običaju stojeći na gomili knjiga kako bi mogao da vidi iznad katedre – da ovi ispiti mogu uticati na vašu budućnost! Ako već niste ozbiljno razmislili o svojim karijerama, sada je pravo vreme za to. A u međuvremenu, bojim se da ćemo raditi napornije no ikad kako bismo se obezbedili da se svi lepo pokažete!
Proveli su više od sat vremena obnavljajući gradivo o Prizivajućim činima, koje će se, sudeći po profesoru Flitviku, sigurno naći na njihovom testu za O.Č.N., a čas je završio zadavši im dotad najveći domaći iz Čini.
Na Preobražavanju je bilo isto, ako ne i gore.
– Ne možete da položite O.Č.N. – poče profesorka Mek Gonagal smrknuto – bez ozbiljne posvećenosti, vežbanja i učenja. Ne vidim nijedan razlog zašto svi u ovom razredu ne bi dobili O.Č.N. iz Probražavanja, samo ako se potrude. – Nevil ispusti tužan mali usklik neverice. – Da, i ti, Longbotome – reče profesorka Mek Gonagal. – S tvojim radom je sve u redu, samo ti nedostaje samopouzdanja. Dakle... danas počinjemo s Nestajućim činima. One su lakše od Prizivajućih čini, koje nećete ni izvoditi dok ne dođete do O.I.Č.T. nivoa, ali ipak spadaju u najteže oblike magije koju ćete raditi na svojim O.Č.N.-ima.
Bila je potpuno u pravu. Hariju su Nestajuće čini bile užasno teške. Do kraja drugog časa ni on ni Ron nisu uspeli da nateraju puževe na kojima su vežbali da Nestanu, iako je Ron, pun nade, tvrdio da je njegov malčice ubledeo. Hermiona je, međutim, iz trećeg pokušaja uspešno naterala puža da Nestane, čime je zaradila nagradu od deset poena za Grifindor od profesorke Mek Gonagal. Ona je bila jedina kojoj nije zadat domaći. Svima ostalima je rečeno da vežbaju tu čin tokom noći, kako bi bili spremni da se sutra popodne ponovo okušaju s puževima.
Sada već malčice u panici zbog količine domaćih zadataka koje su imali da urade, Hari i Ron su proveli pauzu za ručak u biblioteci, tragajući za svojstvima mesečevog kamena i njegovom upotrebom prilikom spravljanja napitaka. Hermiona im se nije pridružila, još uvek ljuta zbog Ronove opaske o njenim vunenim kapicama. Kada su tog popodneva stigli na Brigu o magijskim stvorenjima, Harija je ponovo počela da boli glava.
Dan je postao hladan i vetrovit, i dok su išli travnjakom ka Hagridovoj kolibi na rubu Zabranjene šume osetili bi pokoju kap kiše na licima. Profesorka Truli-Daska je stajala i čekala razred nekih desetak metara od Hagridovih ulaznih vrata, dok je dugačak sto pred njom bio prepun grančica. Kada su Hari i Ron došli do nje, iza njih se oglasi glasan smeh. Okrenuvši se, spaziše Draka Melfoja kako korača ka njima, okružen uobičajenom družinom svojih sliterinskih pajtaša. Očigledno je upravo rekao nešto strašno zabavno, jer su Kreb, Gojl, Pensi Parkinson i ostali nastavili da se od sveg srca kikoću, okupljeni oko stola. A sudeći po činjenici da su svi gledali u Harija, on je mogao bez teškoće da pogodi predmet šale.

– Da li su svi tu? – zakevta profesorka Truli-Daska kad su sliterinci i grifindorci stigli. – Dobro, da počnemo. Ko može da mi kaže kako se ove stvarčice zovu?
Ona pokaza na hrpu grančica pred sobom. Hermionina ruka polete uvis. Iza njenih leđa Melfoj iskezi zube, imitirajući je kako skakuće, sva željna da odgovori na pitanje. Pensi Parkinson poče da se smeje, ali njen smeh se pretvori u vrisak kad grančice sa stola poskočiše u vazduh, otkrivajući da su one zapravo mala drvenasta vilinska stvorenja, s čvornovatim smeđim rukama i nogama, s dva prsta nalik grančicama na kraju svake šake i smešno pljosnatih lica nalik kori drveta, na kojem su svetlucala po dva isturena kestenjasta oka.
– Ooooo! – iznenadiše se Parvati i Lavander, sasvim iznerviravši Harija. Čovek bi pomislio da im Hagrid nikada nije pokazao tako impresivna stvorenja. Istina, magijski crvi bili su pomalo dosadni, ali su salamanderi i hipogrifi bili prilično zanimljivi, a zadnjerasprskavajući skruti možda i previše.
– Devojke, molila bih vas da se stišate! – reče oštro profesorka Truli-Daska, bacivši punu šaku nečega nalik smeđem pirinču među štapićasta stvorenja, koja se istog časa baciše na hranu. – Dakle – zna li iko kako se zovu ova stvorenjca? Gospođice Grejndžer?
– Drvobrižnici – reče Hermiona. – Oni su čuvari drveća, i obično žive u drveću od kojeg se mogu napraviti čarobni štapići.
– Pet poena za Grifindor – reče profesorka Truli-Daska. – Da, to su drvobrižnici i, kao što je gospođica Grejndžer rekla, uglavnom žive u drveću koje se može upotrebiti za izradu štapića. Da li neko zna čime se hrane?
– Biljnim vašima – odmah odgovori Hermiona, objasnivši zašto se Hariju činilo da se zrna smeđeg pirinča mrdaju. – Ali vole i vilinska jaja, ako uspeju da ih se dočepaju.
– Odlično, devojko, evo ti još pet poena. Dakle, kad god vam treba lišće ili grana sa drveta u kojem prebiva drvobrižnik, mudro je imati spremne biljne vaši na dar, kako biste mu skrenuli pažnju ili ga umirili. Možda ne deluju opasno, ali ako se razljute, ustremiće se na vaše oči prstima koji su, kao što možete da vidite, veoma oštri i nimalo poželjni u blizini očnih jabučica. Priđete li bliže, i uzmete par biljnih vaši i po jednog drvobrižnika – imam ih ovde dovoljno da troje dele jednog – moći ćete pažljivije da ih ispitate. Hoću da mi do kraja časa svako dâ po skicu drvobrižnika s obeleženim svim delovima tela.
Ceo razred se sjuri oko stola. Hari namerno obiđe svu tu gužvu, tako da se nađe pored profesorke Truli-Daske.
– Gde je Hagrid? – upita je on, dok su svi ostali birali svoje drvobrižnike.
– To se tebe ne tiče – odsečno će profesorka Truli-Daska, što je bio njen stav i prošli put kada se Hagrid nije pojavio da održi nastavu. S kezom na svom šiljatom licu, Drako Melfoj se nagnu pored Harija i zgrabi najvećeg drvobrižnika.
– Možda se – poče Melfoj prigušenim glasom, tako da je samo Hari mogao da ga

čuje – ta velika glupa volina gadno povredila.

– A možda ćeš se i ti gadno povrediti ako ne umukneš – reče Hari mičući samo uglovima usana.
– Možda se petljao sa stvarima koje su prevelike za njega, ako znaš na šta mislim. I Melfoj se udalji, kezeći se preko ramena Hariju, kome iznenada pripade muka.

Da li Melfoj nešto zna? Njegov otac je ipak Smrtožder. Šta ako ima neke informacije o Hagridovoj sudbini koje još nisu stigle do ušiju Reda? On žurno obiđe oko stola i zaputi se ka Ronu i Hermioni, koji su sedeli na travi malo dalje pokušavajući da ubede drvobrižnika da ostane miran dovoljno dugo da mogu da ga nacrtaju. Hari izvuče pergament i pero, čučnu pored njih, i šapatom im prenese šta mu je Melfoj upravo rekao.
– Dambldor bi znao da se nešto dogodilo Hagridu – odmah će Hermiona. – Samo ideš Melfoju naruku ako budeš delovao zabrinuto. To mu govori da ne znamo tačno šta se događa. Moramo da ga ignorišemo, Hari. Evo, pridrži drvobrižnika na trenutak, samo dok mu nacrtam lice...
– Da – dopre Melfojevo otezanje iz grupice učenika blizu njih – otac je pričao s ministrom pre nekoliko dana, znate, i čini se da je Ministarstvo zaista odlučno da se pobrine za problem nekvalitetne nastave u školi. Tako da će onog preraslog morona, ako se i pojavi ponovo ovde, verovatno odmah poslati da se pakuje i ide.
– JAO!
Hari je stegao drvobrižnika tako jako da se ovaj umalo prelomio, i zato mu se malo biće osvetilo zabivši mu iz sve snage svoje oštre prste u ruku, i napravivši mu dve duboke brazgotine. Hari ga ispusti. Kreb i Gojl, koji su se već smejuljili na pomisao da će Hagrid biti otpušten, počeše već da zavijaju od smeha kada se drvobrižnik sjuri ka Šumi, gde se maleni drveni čiča-gliša i izgubi među korenjem. Kada je zvono prigušeno odjeknulo imanjem, Hari umota svoj krvlju umrljan crtež drvobrižnika, i odjuri na Herbologiju, ruke umotane u Hermioninu maramicu, dok mu je Melfojev podrugljiv smeh još uvek odzvanjao u ušima.
– Ako samo još jednom nazove Hagrida moronom... – zareža Hari.
– Hari, nemoj da tražiš kavgu s Melfojem. Ne zaboravi da je on sada asistent; mogao bi da ti oteža život...
– Au, pitam se kako to izgleda imati težak život? – reče Hari sarkastično. Ron se nasmeja, ali Hermiona se namršti. Zajedno protumaraše preko povrtnjaka. Činilo se da nebo još uvek ne može da se odluči hoće li kiša pasti ili ne.
– Voleo bih da Hagrid požuri, i da se što pre vrati, to je sve – reče Hari tiho kad su došli do staklenika. – I nemoj mi reći da je ona Truli-Daska bolji nastavnik! – dodade on preteći.
– Nisam ni nameravala – mirno odgovori Hermiona.
– Jer ona nikada neće biti bolja od Hagrida – reče Hari odlučno, svestan da je upravo prisustvovao primernom času Brige o magijskim stvorenjima, što mu je

izuzetno smetalo.

Vrata najbližeg staklenika se otvoriše i iz njega pohrliše neki četvrtaci, uključujući

Džini.
– Zdravo – reče ona veselo prolazeći pored njih. Koji trenutak kasnije, iz staklenika izađe i Luna Lavgud, zaostajući za ostatkom razreda, nosa zamazanog zemljom, kose vezane u čvor navrh glave. Kada je spazila Harija, njene istaknute oči uzbuđeno se izbečiše, i ona krenu pravo ka njemu. Mnogi iz Harijevog razreda radoznalo se okrenuše da posmatraju njihov susret. Luna duboko udahnu i, bez ikakvog prvobitnog pozdrava, reče: – Verujem da se Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati vratio, i verujem ti da si se borio s njim i pobegao mu.
– Ovaj... u redu – reče Hari nezgrapno. Luna je nosila nešto što je ličilo na par narandžastih rotkvica umesto minđuša, što su, čini se, primetile Parvati i Lavander, pošto su se smejale i upirale prstom u njene uši.
– Samo se smejte – reče Luna, povisivši glas, očigledno uverena da se Parvati i Lavander smeju onome u šta ona veruje, a ne onome što je nosila na sebi – ali ljudi nekada nisu verovali ni u brbljavog odličnjaka, ni u zgužvanorogog snorkaka!
– Pa, bili su u pravu, zar ne? – reče Hermiona nestrpljivo. – Brbljavi odličnjak i zgužvanorogi snorkak i nisu postojali.
Luna joj uputi ubistven pogled i odjuri dalje, dok su joj se rotkvice mahnito klatile u ušima. Parvati i Lavander više nisu bile jedine koje su zavijale od smeha.
– Je l’ bi mogla ubuduće da ne vređaš jedinu osobu koja mi veruje? – upita Hari Hermionu kada su produžili na čas.
– O, za ime božje, možeš ti da nađeš i bolje od nje – reče Hermiona. – Džini mi je ispričala sve o njoj. Čini se da veruje isključivo u stvari za koje ne postoji ni trunka dokaza. Pa dobro, ništa drugo ne bih ni očekivala od nekoga čiji otac uređuje
Cepidlaku.
Hari pomisli na zlokobne krilate konje koje je video one noći kada su stigli na Hogvorts, i kako je Luna rekla da ih i ona vidi. On klonu duhom. Da li ga je lagala? Ali pre nego što je stigao još malo da razmisli o tome, priđe mu Erni Makmilan.
– Poteru, hoću da znaš – reče on glasnim prodornim glasom – da te ne podržavaju samo čudaci. Ja ti lično verujem sto posto. Moja porodica je oduvek čvrsto podržavala Dambldora, baš kao i ja.
– Ovaj... mnogo ti hvala, Erni – reče Hari, zatečen ali srećan. Iako je Erni umeo da bude pompezan u ovakvim prilikama, Hari je i te kako cenio glas poverenja od nekoga na čijim ušima ne landaraju rotkvice. Ernijeve reči su svakako zbrisale osmeh s lica Lavander Braun, a kada se okrenuo da se obrati Ronu i Hermioni, Hari primeti Šejmusov izraz lica, istovremeno prkosan i zbunjen.
Nimalo iznenađujuće, profesorka Mladica je započela čas predavanjem o značaju O.Č.N.-a. Hari je priželjkivao da nastavnici već jednom prestanu s time. Počinjao je da oseća nervozu u dubini stomaka svaki put kada bi se setio koliko domaćih zadataka

ima da uradi, što se dramatično pogoršalo kada im je profesorka Mladica na samom kraju časa zadala da napišu još jedan sastav. Umorni, vonjajući na zmajevu balegu, omiljeno đubrivo profesorke Mladice, grifindorci se sjatiše ka zamku sat i po kasnije ne razgovarajući previše međusobno. Bio je to još jedan dugačak dan.

Pošto je Hari umirao od gladi, a u pet mu je počinjao prvi kazneni čas kod Ambridžove, on se zaputi pravo na užinu, ne ostavljajući torbu u grifindorsku kulu, kako bi mogao dobro da se najede pre nego što se suoči s onim što ga čeka. Međutim, jedva da je stigao do ulaza u Veliku salu kada jak i ljutit glas povika: – Ej, Poteru! – Šta je sad? – promrmlja on iznureno, okrenuvši se ka Anđelini Džonson, koja je delovala veoma besno.
– Reći ću ti šta je sad – reče ona, dojurivši pravo do njega, i iz sve snage ga bocnu prstom u grudi. – Kako to da si se uvalio u kaznenu nastavu u petak u pet sati popodne?
– Šta? – upita Hari. – Zašto... a, da, konkurs za Čuvara!
– Sada si se setio! – zareža Anđelina. – Zar ti nisam rekla da hoću da konkurs održimo pred celim timom, i pronađemo nekoga koji bi se uklapao sa svima? Zar ti nisam rekla da sam posebno zato rezervisala teren za kvidič? A sada si ti odlučio da se ne pojaviš!
– Nisam ja odlučio da se ne pojavim! – reče Hari, pogođen nepravednošću njenih reči. – Zaradio sam kaznenu nastavu od one Ambridžove, samo zato što sam rekao istinu o Znaš-Već-Kome.
– Pa, možeš da odeš sada pravo kod nje i pitaš je da te pusti u petak – reče Anđelina žustro – i ne tiče me se kako ćeš to da izvedeš. Što se mene tiče, reci joj da je Znaš-Već-Ko samo plod tvoje mašte, ali nemoj da nisi došao!
Ona se besno udalji.
– Znate šta? – reče Hari Ronu i Hermioni kada su ušli u Veliku salu. – Mislim da bi trebalo da proverimo s trenerom tima Padlmor junajted da li je Oliver Drvce možda poginuo tokom nekog treninga, jer mi se čini da nam se njegov duh javlja kroz Anđelinu.
– Šta misliš, koje su šanse da će te Ambridžova pustiti u petak? – upita Ron skeptično dok su sedali za grifindorski sto.
– Manje od nule – reče Hari smrknuto, ubacujući jagnjeće kotlete na tanjir i stade da jede. – Mada, bolje da je pitam, zar ne? Ponudiću da odradim još dva dodatna kaznena časa umesto tog jednog ili nešto slično, nemam pojma šta... – on proguta zalogaj pečenog krompira i dodade: – Nadam se da me neće predugo zadržati večeras. Shvataš li da moramo da napišemo tri sastava, da vežbamo Nestajuće čini za Mek Gonagalovu, smislimo kontračin za Flitvika, završimo crtež drvobrižnika i počnemo da pišemo onaj glupi dnevnik snova za Trelonijevu?
Ron zahropta i iz nekog razloga se zagleda u tavanicu.
– A čini se da će i kiša.

– Kakve to veze ima s našim domaćim zadacima? – upita Hermiona, podigavši obrve.
– Nikakve – odgovori Ron kao iz topa, dok su mu uši crvenele.
U pet do pet Hari se pozdravi s drugo dvoje i zaputi se ka kancelariji Ambridžove na trećem spratu. Kada je pokucao na vrata, ona mu ušećerenim glasom odgovori: „Izvoli.“ On oprezno uđe unutra, osvrćući se oko sebe.
Bio je u ovoj kancelariji za boravka njena tri prethodna stanara. U doba kada je Gilderoj Lokhart živeo ovde ona je bila prepuna njegovih nasmejanih portreta. Kada se Lupin uselio u nju, bilo je lako moguće da u njoj naletite na neko fascinantno mračno stvorenje u kavezu ili akvarijumu. U doba lažnog Ćudljivka bila je pretrpana raznim instrumentima i predmetima za otkrivanje nedela i skrivenih stvari.
Sada je, međutim, bila potpuno neprepoznatljiva. Sve površine bile su prekrivene čipkastim prekrivačima i miljeima. Bilo je tu nekoliko vaza s podmetačima, u kojim je stajalo uvelo cveće, a na jednom zidu je stajala zbirka ukrasnih tanjira, svaki ukrašen velikim šarenim mačetom, a svako od njih je imalo drugačiju mašnicu oko vrata. Bili su toliko odvratni da je Hari gledao u njih kao opčinjen, sve dok profesorka Ambridž ponovo ne progovori.
– Dobro veče, gospodine Poter.
Hari se trže i osvrnu oko sebe. Isprva je nije zapazio, jer je nosila groznu odoru na cvetiće, koja se i suviše dobro slagala sa stolnjakom na stolu iza nje.
– ’Bro veče, profesorka Ambridž – reče Hari kruto.
– Pa, sedi – reče ona, pokazujući ka malenom stočiću prekrivenom čipkom, kome je upravo privukla stolicu s ravnim naslonom. Na stolu je stajao prazan list pergamenta, očigledno čekajući na njega.
– Ovaj... – poče on, ne pomerivši se s mesta. – Profesorka Ambridž. Ovaj... pre nego što počnemo, ja... hteo bih da vas zamolim za... za uslugu.
Njene izbuljene oči se suziše.
– O, da?
– Pa, ja... ja sam u grifindorskom kvidičkom timu. Trebalo bi da budem na konkursu za prijem novog Čuvara u pet sati u petak, pa sam se... pa sam se pitao da li bih mogao te večeri da preskočim kaznenu nastavu i da je... da je odradim neke druge večeri, umesto tada...
I pre nego što je dovršio rečenicu, znao je da je sve uzalud.
– O, ne – reče Ambridžova, smešeći se toliko široko kao da je upravo progutala izuzetno sočnu muvu. – O, ne, ne, ne. Ovo je tvoja kazna zato što si širio zle i opake priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe, gospodine Poteru, a kazna se svakako ne može menjati kako bi se udovoljilo krivcu. Ne, doći ćeš ovde sutra u pet sati, i narednog dana, i u petak takođe, da odradiš svoju kaznenu nastavu po planu. Mislim da je čak i dobra stvar to što propuštaš nešto što stvarno želiš da radiš. To bi trebalo da ti naglasi lekciju koju pokušavam da ti dam.

On oseti kako mu krv navire u glavu, i začu bubnjanje u ušima. Znači, on širi zle i opake priče, kako bi skrenuo pažnju na sebe, je li?
Ona ga je posmatrala, glave neznatno nakrivljene u stranu, još uvek se široko osmehujući, kao da tačno zna šta on misli, i čeka da vidi hoće li opet početi da viče. Uz ogroman trud, Hari skrenu pogled s nje, spusti školsku torbu pored stolice i sede.
– Eto – reče Ambridžova slatkasto – već uspevamo bolje da kontrolišemo temperament, zar ne? A sada ćeš da mi ispisuješ neke rečenice, gospodine Poter. Ne, ne svojim perom – dodade, kada se Hari sagnuo da otvori torbu. – Koristićeš jedno moje posebno pero. Izvoli.
Ona mu dodade dugačko, tanko crno pero s neuobičajeno oštrim vrhom.
– Hoću da napišeš: Neću više da lažem – reče mu ona nežno.
– Koliko puta? – upita Hari, uverljivo odglumivši ljubaznost.
– Oh, koliko god puta bude bilo potrebno, dok se poruka ne ureže – reče Ambridžova cakanim glasom. – Hajde, počni.
Ona ode do stola, sede za njega i nagnu se nad gomilu pergamenata koji su ličili na sastave koje je trebalo da oceni. Hari pridiže oštro crno pero, a zatim shvati šta nedostaje.
– Niste mi dali nikakvo mastilo – reče.
– Oh, mastilo ti neće trebati – reče profesorka Ambridž, s tanušnim prizvukom smeha u glasu.
Hari prisloni vrh pera na pergament i napisa: Neću više da lažem.
On gotovo izgubi dah od bola. Reči se pojaviše na pergamentu, ispisane, kako se činilo, sjajnim crvenim mastilom. Istovremeno, reči su se pojavile i na nadlanici Harijeve desne šake, urezane u njegovu kožu kao da ih je ispisao skalpelom – ali dok je gledao u sjajnu posekotinu, koža ponovo zaceli, ostavivši mesto gde su slova bila ispisana malo crvenijim nego pre, ali potpuno glatkim.
Hari se osvrnu ka Ambridžovoj. Ona ga je pomno posmatrala, izvivši svoja široka žablja usta u osmeh.

– Izvoli?
– Ništa – reče Hari tiho.
On spusti pogled nazad na pergament, ponovo položi pero na njega, ispisa: Neću više da lažem, i opet oseti oštar bol na poleđini šake. Reči se i ovaj put urezaše u njegovu kožu, i opet zaceliše, nekoliko sekundi kasnije.
I tako se nastavi. Hari je stalno iznova ispisivao reči po pergamentu ali, kako je ubrzo shvatio, ne mastilom, već sopstvenom krvlju. Svaki put reči bi mu se usecale na poleđinu šake, potom bi zacelile, i ponovo se pojavile sledeći put kada bi prešao perom po pergamentu.
Na prozore kancelarije spuštala se tmina. Hari nije pitao kada će mu biti dozvoljeno da prestane. Nije čak ni pogledao na sat. Znao je da ga ona posmatra, tražeći neki znak slabosti, a on nije nameravao da ispolji nijedan, makar morao da

sedi ovde cele noći, rasecajući sopstvenu ruku ovim perom...

– Dođi ovamo – reče ona, posle, kako mu se činilo, nekoliko sati.
On ustade. Šaka ga je bolno pekla. Kada je spustio pogled na nju, video je da je rana zacelila, ali da mu je koža na tom mestu crvena i upaljena.
– Šaku – reče ona.
On je ispruži. Ona je uze u ruku. Hari prikri drhtaj kada ga je dodirnula svojim debelim, kratkim prstima na kojima je nosila mnoštvo ružnog prstenja.
– C, c, c, čini se da još uvek nisam ostavila jak utisak – reče ona, smešeći se. – Pa, moraćemo prosto da probamo opet, sutra uveče, zar ne? Možeš sada da ideš.
Hari napusti njenu kancelariju bez ijedne reči. Škola je bila potpuno pusta. Ponoć je svakako prošla. On polako prođe hodnikom, a onda, kada je zašao za ćošak i bio siguran da ne može da ga čuje, poče da trči.

* * *

Nije imao vremena da uvežba Nestajuće čini, nije zapisao nijedan san u svoj dnevnik snova, nije završio crtež drvobrižnika, niti je napisao sastave. Sutradan ujutru je preskočio doručak, kako bi naškrabao nekoliko izmišljenih snova za Predskazivanje, njihov prvi čas, i bio je iznenađen što mu je Ron, razbarušene kose, pravio društvo.

– Kako to da nisi završio domaći sinoć? – upita Hari, dok se Ron mahnito osvrtao po dnevnom boravku, u potrazi za inspiracijom. Ron, koji je bio čvrsto usnuo kada se Hari prošle noći vratio u spavaonicu, promrmlja kako je ’radio nešto drugo’, nagnut nad pergamentom, a zatim naškraba nekoliko reči.
– To će poslužiti – reče on, zalupivši svoj dnevnik. – Napisao sam da sam sanjao kako kupujem novi par cipela, to neće moći da protumači kao nešto sumanuto, zar ne?
Zajedno požuriše ka Severnom tornju.
– Nego, kako je bilo na kaznenoj nastavi kod Ambridžove? Šta te je terala da radiš?
Hari je delić sekunde oklevao, a zatim reče: – Da ispisujem rečenice.
– Pa, to onda i nije bilo toliko loše, je li? – reče Ron.
– Jok – reče Hari.
– Hej – umalo da zaboravim – da li te je pustila u petak?
– Ne – uzvrati Hari.
Ron saosećajno frknu.
Za Harija je to bio još jedan užasan dan. Bio je jedan od najgorih na času Preobražavanja, pošto uopšte nije uvežbao Nestajuće čini. Morao je da se odrekne ručka da bi dovršio crtež drvobrižnika, dok su mu, u međuvremenu, profesorke Mek Gonagal, Truli-Daska i Sinistra zadale još domaćih zadataka, koje nije imao šanse da dovrši te večeri zbog drugog časa kaznene nastave kod Ambridžove. Povrh svega,

Anđelina Džonson ga je ponovo pronašla tokom večere i, čuvši da neće moći da prisustvuje izboru za Čuvara u petak, rekla mu je da nije nimalo impresionirana njegovim stavom, i da od igrača koji nameravaju da ostanu u timu očekuje da stavljaju trening pre ostalih obaveza.

– Ali ja sam na kaznenoj nastavi! – povika Hari za njom, dok se udaljavala. – Misliš da bih radije bio zatvoren u sobi s onom matorom žabom, umesto da igram kvidič?
– Dobro je što samo moraš da ispisuješ redove – reče Hermiona tešeći ga, dok je Hari sedao na klupu, i spuštao pogled ka svojoj piti bubrežnjači, koja mu više nije delovala primamljivo. – Ipak, to i nije neka strašna kazna...
Hari zausti da kaže nešto, a zatim ipak zatvori usta i klimnu glavom. Nije bio siguran zašto nije rekao Ronu i Hermioni šta se desilo u kabinetu Ambridžove: znao je samo da ne želi da vidi njihove užasnute izraze lica. To bi celu stvar učinilo mnogo gorom, i samim tim mu otežalo da se s njom suoči. Takođe je maglovito bio svestan da je ovo nešto između njega i Ambridžove, njihov privatni sukob volje, i nije hteo da joj priušti zadovoljstvo da čuje kako se on žali na nju.
– Ne mogu da verujem koliko domaćih zadataka imamo – reče Ron očajno.
– Pa, zašto ih nisi sinoć uradio? – upita ga Hermiona. – Gde si bio, uopšte?
– Bio sam... išlo mi se u šetnju – reče Ron nesigurno.
Hari je imao izrazit utisak da u tom trenutku nije jedini koji nešto krije.

* * *

Drugi čas kaznene nastave bio je podjednako loš kao i prvi. Koža na Harijevoj nadlanici sve brže se nadraživala, te je vrlo brzo postala crvena i upaljena. Hariju se činilo malo verovatnim da će još dugo uspevati uspešno da zarasta. Uskoro će posekotine ostati urezane u njegovu ruku, pa će Ambridžova možda najzad biti zadovoljna. Međutim, nije pustio ni krika, i od trenutka kada je zakoračio u kabinet pa do trenutka kada ga je pustila, ponovo posle ponoći, nije rekao ništa izuzev „dobro veče“ i „laku noć“.

Situacija s njegovim domaćim zadacima je pak bila očajna i, kada se vratio u grifindorski dnevni boravak, nije otišao u krevet, iako je bio izmožden, već je otvorio svoje knjige i počeo da piše referat o mesečevom kamenu za Snejpa. Bilo je već pola dva kad ga je napokon završio. Znao je da je traljavo odradio posao, ali nije mogao bolje. A ako ne bude imao šta da mu preda, verovatno će da zaradi kaznenu nastavu i sa Snejpom. Zatim je na brzaka odgovorio na pitanja koja im je zadala profesorka Mek Gonagal, skrpio par rečenica o pravilnom rukovanju drvobrižnicima za profesorku Truli-Dasku, i oteturao do kreveta, na koji se sručio potpuno odeven povrh prekrivača, i istog trena zaspao.

* * *

Četvrtak mu je protekao kao u izmaglici zbog umora. I Ron je delovao veoma pospano, iako Hari nije shvatao zašto. Harijev treći čas kaznene nastave prošao je kao i prethodna dva, osim što posle dva sata pisanja, reči Neću više da lažem nisu izbledele sa Harijeve nadlanice, već su ostale izgrebane na njoj, a iz njih su curile kapljice krvi. Zastoj u grebuckanju pera po pergamentu natera profesorku Ambridž da podigne pogled.

– Ah – reče ona nežno, obilazeći oko radnog stola da bi i sama ispitala njegovu šaku. – Dobro. To bi trebalo da ti služi kao podsetnik, zar ne? Završio si za večeras.
– Moram li da dođem i sutra? – upita Hari, pridigavši svoju školsku torbu levom rukom, umesto žežućom desnicom.
– O, da – reče profesorka Ambridž, smešeći se široko kao i ranije. – Da, mislim da bismo mogli da urežemo poruku dublje, uz još jedno veče rada.
Hari nikada nije ni pomišljao da na svetu postoji još neki nastavnik kojeg bi mogao da mrzi više od Snejpa, ali dok je išao nazad ka grifindorskom tornju, morao je sebi da prizna da je naišao na ozbiljnog kandidata. Ona je zla, pomisli on, dok se penjao stepenicama ka sedmom spratu, ona je zla, izopačena, luda stara...
– Rone?
Stigao je do vrha stepenica, skrenuo desno i umalo naleteo na Rona, koji je čučao iza statue Loklana Štrkljavog stežući metlu. On poskoči od iznenađenja kada vide Harija, i pokuša da sakrije svoju novu Čistačicu jedanaest iza leđa.
– Šta to radiš?
– Ovaj... ništa. Šta ti radiš? Hari se namršti na njega.
– Hajde, meni možeš da kažeš! Zašto se kriješ ovde?
– Ja... Krijem se od Freda i Džordža, ako već moraš da znaš – reče Ron. – Upravo su prošli u pratnji gomile prvaka, kladim se da ponovo testiraju stvari na njima. Mislim, znaš da to ne mogu više da rade u dnevnom boravku, zar ne, sada kad je Hermiona stalno tamo.
Govorio je veoma brzo i grozničavo.
– Ali šta će ti metla, nisi valjda leteo? – upita ga Hari.
– Ja... pa... dobro, okej, reći ću ti, ali nemoj da se smeješ, važi? – reče Ron, odbrambenim tonom, svakog trena postajući sve crveniji u licu. – Ja... mislio sam da pokušam da konkurišem za grifindorskog Čuvara, sada kad imam pristojnu metlu. Eto. Hajde sada. Smej se.
– Neću da se smejem – reče Hari. Ron trepnu. – To je sjajna ideja! Bilo bi stvarno kul ako bi i ti ušao u tim! Nikada te nisam video da igraš na poziciji Čuvara, da li si dobar?
– Nisam loš – reče Ron, kome je strašno laknulo kada je video Harijevu reakciju.

– Čarli, Fred i Džordž su me uvek terali da budem Čuvar kada bi trenirali tokom raspusta.
– Znači, večeras si vežbao?
– Svako veče, još od utorka... mada, sasvim sam. Pokušavao sam da začaram Kvaflove da sami lete ka meni, ali nije baš tako lako, i ne znam koliko bi mi to bilo od koristi. – Ron je delovao nervozno i zabrinuto. – Fred i Džordž ima da umru od smeha kada se pojavim na testiranju. Nisu prestali da me zafrkavaju otkako sam postao asistent.
– Voleo bih da mogu da budem tamo – reče Hari ogorčeno kada su se zajedno zaputili ka dnevnom boravku.
– Da, i ja... Hari, šta ti je to na ruci?
Hari, koji se upravo počešao po nosu slobodnom, desnom rukom, pokuša da je sakrije, ali s istim uspehom kao što je Ron uspeo da sakrije Čistačicu.
– To je samo posekotina... nije to ništa... to je...
Ali Ron zgrabi Harija za podlakticu i privuče nadlanicu njegove ruke ka svojim očima. Nastade tajac, tokom kojeg je Ron zurio u reči urezane u njegovu kožu, a onda, zgađen, pusti Harija.
– Zar nisi rekao kako te samo tera da ispisuješ rečenice?
Hari je oklevao, ali naposletku, i Ron je bio iskren prema njemu, tako da mu on ispriča sve o satima koje je provodio u kancelariji Ambridžove.
– Ta stara veštičara! – reče Ron revoltiranim šapatom, kada su se zaustavili ispred Debele Dame, koja je mirno dremala naslonivši glavu uz svoj ram. – Ona je bolesna! Idi kod Mek Gonagalove, reci joj!
– Ne – odmah uzvrati Hari. – Neću da joj pružim zadovoljstvo da zna koliko me je pogodila.
– Pogodila? Ne smeš da joj dopustiš da se izvuče s ovim!
– Ne znam koliko Mek Gonagalova uopšte ima moć nad njom – reče Hari.
– Onda Dambldoru, reci Dambldoru!
– Ne – reče Hari odsečno.
– Zašto ne?
– On već ima dovoljno briga – reče Hari, ali to nije bio pravi razlog. Nije hteo da ide kod Dambldora da traži pomoć jer Dambldor nije progovorio s njim još od juna.
– Pa, ja mislim da bi trebalo... – poče Ron, ali ga prekide Debela Dama, koja ih je pospano posmatrala, a onda se obrecnula:
– Hoćete li da mi kažete lozinku, ili ću morati da ostanem budna celu noć čekajući da vas dvojica završite razgovor?

* * *

Petak je osvanuo sumoran i vlažan, kao što je bio i ostatak nedelje. Iako je Hari

mahinalno bacio pogled ka stolu za osoblje kada je ušao u Veliku salu, nije se zaista nadao da će videti Hagrida, i stoga istog trena usmeri misli na mnogo hitnije probleme, kao što su ogromno brdo domaćih zadataka i pomisao na još jedan čas kaznene nastave kod Ambridžove.

Dve stvari su tog dana održale Harija u životu. Jedna je bila pomisao da vikend samo što nije. Drugo je bilo to da, koliko god njegov poslednji čas kaznene nastave kod Ambridžove bude strašan, kroz njen prozor se u daljini vidi teren za kvidič, tako da će uz malo sreće moći da vidi Rona kako konkuriše. Istina, bili su to slabašni zraci svetlosti, ali Hari je bio zahvalan što uopšte ima išta što će mu razbiti tminu i crnilo u kojem se trenutno nalazio. Nikada dotad nije proveo goru prvu nedelju polugođa na Hogvortsu.
U pet popodne on zakuca na vrata kancelarije profesorke Ambridž poslednji put, kako se iskreno nadao, i bi mu rečeno da uđe. Na stolu prekrivenom čipkom čekao ga je prazan list pergamenta, a pored njega je ležalo šiljato crno pero.
– Znaš šta ti je činiti, gospodine Poter – reče Ambridžova, cakano mu se smeškajući.
Hari uze pero i pogleda kroz prozor. Kada bi samo pomerio stolicu kojih par centimetara udesno... pod izgovorom da privlači stolicu bliže stolu, uspeo je. Sada je mogao u daljini da vidi grifindorski kvidički tim kako jezdi levo-desno po terenu, dok je šest crnih silueta stajalo u podnožju tri visoke gol-stative, očigledno čekajući svoj red da ga čuvaju. Na ovoj daljini bilo je nemoguće proceniti koji je od njih Ron.
Neću više da lažem, napisa Hari. Posekotina na njegovoj ruci ponovo se otvori i poče nanovo da krvari.
Neću više da lažem. Posekotina se još dublje ureza, pekući i žežući. Neću više da lažem. Krv poče da mu se sliva niz zglob.
Usudi se da baci još jedan pogled kroz prozor. Ko god da je sada branio gol-stative, radio je to vrlo loše. Kejti Bel je dvaput postigla pogodak tokom nekoliko sekundi koliko se Hari usudio da zadrži pogled. Nadajući se da taj Čuvar nije Ron, on spusti pogled ka pergamentu koji je bio poprskan krvlju.
Neću više da lažem. Neću više da lažem.
Podigao bi pogled kad god mu se učini da sme da rizikuje: kada bi čuo grebuckanje pera Ambridžove po papiru, ili otvaranje fioke. Treća osoba koja je konkurisala bila je prilično dobra, četvrta je bila očajna, peta je sjajno izbegla Bladžerku, a zatim se spetljala oko lakog spasavanja lopte. Nebo se smrkavalo, i Hari je sumnjao da će uopšte moći da vidi šestog i sedmog kandidata.
Neću više da lažem. Neću više da lažem.
Pergament se sada sav sjajio od krvi koja mu je kapala s nadlanice, usplamtele od bola. Kada je sledeći put podigao pogled, noć je već bila pala i teren za kvidič više

nije bio vidljiv.

– Hajde da vidimo da li si uspeo da shvatiš poruku – začu se nežni glas Ambridžove pola sata kasnije.
Ona krenu ka njemu, ispruživši svoje kratke prste pune prstenja ka njegovoj ruci. A onda, kada ga uhvati da ispita reči koje su mu sada bile svojski urezane u šaku, bol dostiže usijanje, ali ne u njegovoj ruci, već u ožiljku na čelu. Istovremeno je imao stvarno čudan osećaj u stomaku.
On istrže ruku iz njenog stiska i skoči na noge, zureći u nju. Ona mu uzvrati pogled, a njena široka, otromboljena usta razvukoše se u osmeh.
– Da, boli, zar ne? – upita nežno.
Hari joj ne odgovori. Srce mu je lupalo strašno jako i brzo. Da li govori o njegovoj ruci, ili zna šta je upravo osetio na čelu?
– Pa, mislim da sam postigla to što sam htela, gospodine Poter. Slobodan si. On podiže svoju torbu i napusti sobu što je brže mogao.
Budi miran, reče samom sebi, dok je trčao uz stepenice. Smiri se, ne mora da
bude ono što misliš da jeste...
– Mimbulus mimbltonija! – prodahta on Debeloj Dami, koja se širom otvori ka njemu.
Dočeka ga gromoglasna buka. Ron mu pritrča, s osmehom na licu, prosipajući krem-pivo iz pehara koji je stezao u ruci po svojoj odori.
– Hari, uspeo sam, ušao sam, ja sam Čuvar!
– Šta? Oh... sjajno! – reče Hari, pokušavajući da se prirodno nasmeši, dok mu je srce i dalje bubnjalo a ruka pulsirala i krvarila.
– Uzmi krem-pivo. – Ron mu gurnu bocu u ruku. – Ne mogu da verujem... gde je Hermiona nestala?
– Eno je tamo – reče Fred, koji je takođe pio krem-pivo, i pokaza na fotelju kraj ognjišta. U njoj je dremala Hermiona, dok joj se piće nesigurno klatilo u ruci.
– Pa, rekla je da joj je drago kada sam joj saopštio – reče Ron, pomalo snuždeno.
– Pusti je da spava – reče Džordž brzo. Tek nekoliko trenutaka kasnije Hari primeti da gomila prvaka oko njih ima nedvosmislene znake da im je doskora curela krv iz nosa.
– Dođi ovamo, Rone, da vidimo da li ti pristaju Drvcetove stare odore – pozva ga Kejti Bel – možemo da skinemo njegovo ime i stavimo tvoje...
Dok se Ron udaljavao, Anđelina brzim korakom priđe Hariju.
– Izvini ako sam ranije bila malo osorna prema tebi, Poteru –reče ona naglo. – Znaš, ovo rukovođenje timom strašno je stresna rabota. Sve više mi se čini da sam ranije bila malo prestroga prema Drvcetu. – Posmatrala je Rona preko ruba svog pehara, neznatno namrštena.
– Čuj, znam da ti je on najbolji ortak, ali nije baš sjajan – reče ona nabusito. – Mada mislim da će uz malo treniranja biti sasvim dobar. Potiče iz porodice sjajnih

igrača kvidiča. Iskreno rečeno, računam da će se ispostaviti da ima više talenta no što je danas pokazao. Viki Frobišer i Džefri Huper su večeras leteli bolje od njega, ali Huper je prava pekmeza, uvek kuka zbog nečega, a Viki je član raznoraznih klubova i udruženja. Sama je priznala da će, ako joj se treninzi budu poklapali s Klubom čini, radije izabrati čini. U svakom slučaju, imamo probni trening sutra u dva popodne, zato se potrudi da ovoga puta budeš tamo. I učini mi uslugu, pomozi Ronu što više možeš, važi?

On klimnu glavom, i Anđelina odjuri nazad do Alisije Spinet. Hari se pomeri da bi seo pored Hermione, koja se uz trzaj probudi kada on spusti svoju torbu.
– Oh, Hari, ti si... sjajno za Rona, zar ne? – reče ona sanjivo. – Ja sam samo mno...

mno... mnooogo umorna – zevnu ona. – Bila sam budna do jedan sat ujutru, pravila sam još šešira. Nestaju kao ludi!
Pogledavši malo pažljivije, Hari primeti da su male vunene kape skrivene svuda po sobi, kako bi nepažljivi kućni vilenjaci mogli da ih slučajno podignu sa zemlje.
– Sjajno – reče Hari rasejano. Ako nekome uskoro ne bude rekao šta mu se dogodilo, ima da pukne. – Slušaj, Hermiona, upravo sam bio kod Ambridžove u kancelariji i dodirnula me je po ruci...
Hermiona ga je pažljivo saslušala. Kada je Hari završio, ona polako reče. – Brineš se da je Znaš-Već-Ko ne kontroliše kao što je kontrolisao Kvirela?
– Pa – reče Hari, spustivši glas – moguće je, zar ne?
– Pa, pretpostavljam – reče Hermiona, iako nije zvučala ubeđeno. – Ali ne verujem da nju može zaposesti kao što je zaposeo Kvirela, hoću reći, sada je ponovo stvarno živ, zar ne, ima svoje telo, nije mu potrebno da deli nečije tuđe. Mada, pretpostavljam da bi mogao da je drži pod Kontrolišućom kletvom...
Hari je na trenutak posmatrao kako Fred, Džordž i Li Džordan žongliraju praznim bocama krem-piva. Zatim Hermiona reče: – Ali kada te je prošle godine boleo ožiljak niko te nije dodirivao, a i zar nije Dambldor rekao da to ima veze s tim kako se Znaš-Već-Ko oseća u tom trenutku? Hoću reći, možda ovo nema nikakve veze s Ambridžovom, možda je samo slučajnost da ti se to desilo dok si bio kod nje?
– Ona je zla – reče Hari odsečno. – Izopačena.
– Ona je užasna, istina je, ali... Hari, mislim da bi trebalo da kažeš Dambldoru da te je boleo ožiljak.
Bio je to drugi put u roku od dva dana da Hariju savetuju da ode kod Dambldora, ali on odgovori Hermioni isto što i Ronu.
– Neću da ga gnjavim time. Kao što si sama rekla, to nije ništa strašno. Boleo me je tu i tamo celo leto... noćas je samo bilo malo gore, to je sve...
– Hari, sigurna sam da bi Dambldor želeo da ga gnjaviš s tim...
– Aha – reče Hari, pre nego što je stigao da se zaustavi – to je jedini deo mene zbog kojeg se Dambldor brine, zar ne, moj ožiljak?
– Ne govori tako, to nije istina!

– Mislim da ću pisati Sirijusu, pa da vidim šta on misli o...

– Hari, ne možeš tako nešto da napišeš u pismu! – reče Hermiona, preplašeno. – Zar se ne sećaš, Ćudljivko nam je rekao da pazimo šta pišemo! Ne možemo da budemo sigurni da ne presreću sove!
– U redu, u redu, onda mu neću reći! – reče Hari iznervirano. Ustade iz fotelje. – Idem u krevet. Ispričaj Ronu ovo umesto mene, hoćeš li?
– A, ne – reče Hermiona s olakšanjem – ako ti ideš, znači da mogu i ja da idem a da ne deluje nepristojno. Skroz sam izmoždena, a hoću sutra da napravim još kapica. Slušaj, možeš i ti da mi pomogneš ako hoćeš, stvarno je zabavno, sve sam bolja, sada mogu da radim i šare i inicijale i raznorazne stvari.
Hari se zagleda u njeno lice, koje je sijalo od radosti, trudeći se da izgleda kao da mu ta ponuda deluje i te kako primamljivo.
– Ovaj... ne, mislim da neću moći, hvala – reče on. – Ovaj... ne sutra. Imam gomilu domaćih da uradim...
I on se uzvera uza stepenice ka muškoj spavaonici, ostavivši je malčice razočaranu.

14. Persi i Šaponja


Sledećeg jutra, Hari se probudio prvi u spavaonici. Ležao je za trenutak gledajući kovitlanje prašine u sunčevom zraku koji je dopirao kroz procep u zastorima baldahina i naslađivao se mišlju da je subota. Prva nedelja polugodišta otegla se u večnost, poput kakvog mamutskog predavanja iz Istorije magije.

Sudeći po sanjivoj tišini i sveže skovanom izgledu tog sučevog zraka, tek što je bilo svanulo. Razgrnuo je zavese oko kreveta, ustao i krenuo da se oblači. Jedini zvuk koji se izdvajao od udaljenog cvrkuta ptica bilo je lagano, duboko disanje njegovih drugova grifindoraca. Pažljivo je otvorio školsku torbu, izvadio pergament i pero, i zaputio se iz spavaonice u dnevni boravak.
Krenuvši pravo ka svojoj omiljenoj pohabanoj fotelji pored već ugašenog ognjišta, Hari se udobno smesti i odvi pergament gledajući naokolo po sobi. Nigde nije bilo ni traga kršu od iscepkanih parčića pergamenta, starog gobkamenja, praznih ćupova i omota slatkiša, koji bi inače prekrivali dnevni boravak krajem dana. Nije bilo čak nijednog Hermioninog vilenjačkog šeširića. Na trenutak se zapitavši koliko li je još kućnih vilenjaka oslobođeno, hteli to oni ili ne, Hari otčepi bočicu s mastilom,

umoči pero, a onda ga zadrža na par centimetara iznad mirne žućkaste površine pergamenta, pomno razmišljajući... Ali već minut ili dva kasnije otkri kako zuri u praznu rešetku kamina ne znajući šta da napiše.

Sad je mogao da razume koliko je teško bilo Ronu i Hermioni letos, kada je trebalo da mu pišu. Kako da objasni Sirijusu sve što mu se desilo tokom protekle nedelje, i pride da mu postavi sva goruća pitanja, a da mogućim kradljivcima pisma ne oda mnoštvo informacija koje ne bi smeli da saznaju?
Neko vreme sedeo je potpuno nepomičan, piljeći u kamin, a onda se napokon nakani, ponovo umoči pero u mastionicu i odlučno ga spusti na pergament.

Dragi Njuško,

Nadam se da si dobro. Prva nedelja ovde bila je užasna, stvarno me raduje što je napokon vikend.
Imamo novu nastavnicu Odbrane od Mračnih veština, profesorku Ambridž. Fina je gotovo kao tvoja mama. To ti pričam jer se stvar o kojoj sam ti pisao prošlog leta ponovo desila prošle noći, tokom kaznene nastave s Ambridžovom.
Svima nam nedostaje naš najveći prijatelj, nadamo se da će se uskoro vratiti.

Molim te, hitno mi odgovori.
Srdačno,
Hari

Hari nekoliko puta pročita pismo, pokušavajući da ga posmatra s gledišta nekoga ko nije upućen. Nije zapazio da bi mogli da shvate o čemu govori – ili kome – samo na osnovu čitanja pisma. Nadao se da će Sirijus shvatiti nagoveštaj o Hagridu i javiti mu kada bi ovaj mogao da se vrati. Hari nije hteo direktno da ga pita da ne bi skrenuo previše pažnje na stvari kojima je Hagrid zaokupljen dok odsustvuje s Hogvortsa.

S obzirom na to koliko je bilo kratko, pismo mu je oduzelo dosta vremena, i sunce se već uspuzalo duž polovine sobe dok ga je napisao, te je već mogao da čuje komešanje iz spavaonica na spratu iznad. Pažljivo zapečativši pergament, on se pope kroz rupu u portretu i zaputi se ka sovarniku.
– Ne bih išao tim putem da sam na tvom mestu – reče mu Skoro Obezglavljeni Nik, doplovivši uznemireno kroza zid, baš pred Harija koji je išao hodnikom. – Pivs planira da priredi zabavnu šalu prvoj osobi koja prođe pored Paracelzusove biste na polovini hodnika.
– Znači li to da će Paracelzus nekome pasti na glavu? – upita Hari.
– Za divno čudo, zbilja hoće – reče Skoro Obezglavljeni Nik monotonim glasom. –Pivsu suptilnost nikada nije bila jača strana. Odoh ja da pronađem Krvavog Barona... možda će on moći to da spreči... vidimo se, Hari...
– Da, zdravo – reče Hari, i umesto da skrene desno, on okrete levo, dužom ali

sigurnijom putanjom do sovarnika. Razvedri se kad je prolazio pokraj prozora kroz koji se videlo blistavo plavo nebo. Kasnije ima trening; najzad će se vratiti na teren za kvidič.

Nešto mu se očeša pored članaka. On spusti pogled i spazi domarovu mršavu sivkastu mačku, Gospođu Noris, kako se šunja kraj njega. Ona ga na trenutak odmeri žutim očima nalik reflektorima, pre nego što nestade iza statue Vilfreda Zamišljenog.

– Ne radim ništa rđavo – dobaci Hari za njom. Imala je nepogrešiv izgled mačke koja ide da ga otkuca svom gazdi, mada Hari nije znao zbog čega. Imao je potpuno pravo da subotom ujutru ide do sovarnika.
Sunce je sada već bilo visoko na nebu i, kada je ušao u sovarnik, Harija zaslepeše prozori bez okana. Široki srebrnasti zraci sunčeve svetlosti presecali su unakrsno kružnu prostoriju u kojoj se stotine sova gnezdilo po krovnim gredama, malo nemirno zbog ranog jutarnjeg sunca, neke očito tek pristigle iz lova. Slamom prekriven pod pucketao mu je pod nogama dok je gazio preko sićušnih životinjskih koščica, izvijajući vrat ne bi li spazio Hedvigu.
– Tu si – reče, primetivši je negde pri samom vrhu zasvođene tavanice. – Silazi, imam pismo za tebe.
Uz potmuli huk, ona istegnu svoja velika beličasta krila i dojedri mu na rame.
– Slušaj, znam da na koverti piše da je za Njuška – reče joj, stavljajući pismo u čvrst stisak njenog kljuna. Ne znajući zašto, došapnu joj: – Ali zapravo je za Sirijusa, okej?
Ona zatrepta svojim ćilibarskim očima, i on to protumači kao znak da ga je shvatila.
– Dobar let, onda – reče Hari i prinese je prozoru. Na trenutak mu stisnuvši ruku, Hedviga se otisnu u zaslepljujuće vedro nebo. Posmatrao ju je dok se nije pretvorila u malu crnu tačku i iščezla, a onda skrenu pogled ka Hagridovoj kolibi, koja se jasno videla s tog prozora, a koja je očigledno još uvek bila nenastanjena, s dimnjakom bez dima i navučenim zavesama.
Vrhovi drveća Zabranjene šume povijali su se na lakom povetarcu. Hari ih je posmatrao, uživajući u svežem vazduhu koji mu je pirkao po licu, razmišljajući o predstojećem kvidiču... a onda ga ugleda. Veliki reptilski krilati konj, nalik onima koji su vukli hogvortske kočije, s kožnim crnim krilima raširenim kao u pterodaktila, odlepi se od drveća kao neka groteskna, džinovska ptica. Kružio je u velikom luku, a onda zagnjurio natrag u drveće. Sve se desilo tako brzo da Hari nije mogao da poveruje svojim očima, uprkos divljačkim otkucajima srca.
Vrata sovarnika se otvoriše iza njega. On poskoči u šoku i, hitro se okrenuvši, vide Čo Čang kako drži pismo i paket u rukama.
– Ćao – reče Hari automatski.
– O... ćao – uzvrati ona bez daha. – Nisam nikog očekivala ovde tako rano... Pre pet minuta sam se setila da je mojoj mami danas rođendan.

Ona pridiže paket.

– Fino – reče Hari. Mozak kao da mu je zaribao. Hteo je da kaže nešto smešno i zanimljivo, ali mu je sećanje na tog užasnog krilatog konja bilo i suviše sveže u svesti.
– Lep dan – reče on, pokazujući ka prozorima. Utroba mu se zgrči od postiđenosti. Vreme. On priča o vremenu...
– Aha – reče Čo, osvrćući se oko sebe, tražeći neku podesnu sovu. – Savršeno za kvidič. Nisam bila napolju cele nedelje, a ti?
– Ni ja – reče Hari.
Čo uze jednu od školskih sova kukuvija. Namami je da joj siđe na ruku, gde sova predusretljivo podiže nožicu da bi mogla da joj zatakne paket.
– Hej, da li je Grifindor napokon našao novog Čuvara? – upita ona.
– Da – reče Hari. – To je moj drug Ron Vizli, znaš ga?
– Onaj što mrzi Tornada? – upita Čo prilično hladno. – Da li je makar dobar?
– Da – potvrdi Hari. – Mislim da jeste. Mada nisam gledao kad je konkurisao, bio sam na kaznenoj nastavi.
Čo ga pogleda, napola prikačivši paket za sovinu nogu.
– Ta Ambridžova je odvratna – reče ona prigušenim glasom. – Daje ti kaznenu nastavu samo zato što si rekao istinu o tome kako... kako... kako je poginuo. Svi su čuli za to, priča se po celoj školi. Zaista si hrabar kad si joj se tako odvažno suprotstavio.

Harijev stomak se ponovo napnu takvom silinom da oseti kako bi mogao da poleti uvis, iznad ptičjim izmetom uprljanog poda. Ko mari za nekog glupavog letećeg konja. Čo misli da je on zaista bio hrabar. Za trenutak požele da joj kao slučajno pokaže svoju posečenu ruku dok joj je pomagao da sovi priveže paket... ali u trenutku kada mu se javila ta uzbuđujuća misao, vrata sovarnika se ponovo otvoriše.

Domar Filč brekćući ulete u prostoriju. Na njegovim upalim obrazima, prošaranim venama, pojavile su se crvene fleke, čeljusti su mu podrhtavale, a retka, seda kosa bila je razbarušena. Očito je dotrčao tu. I Gospođa Noris uđe u sovarnik, njemu za petama, zureći u sove iznad svoje glave, gladno mjaučući. Odozgo se začu nemirno lepršanje krila, a velika smeđa sova preteći škljocnu kljunom.
– Aha! – reče Filč, krenuvši sigurnim, policijskim korakom ka Hariju, dok su mu vrećasti obrazi drhtali od gneva. – Dojavili su mi da nameravaš da naručiš veliku pošiljku balegobombi!
Hari prekrsti ruke i netremice se zagleda u domara.
– Ko ti je rekao da naručujem balegobombe?
Čo je gledala čas u Harija, čas u Filča, takođe se namrštivši. Kukuvija na njenoj ruci, umorna od stajanja na jednoj nozi, ispuštala je upozoravajuće krike, ali Čo je nije primećivala.
– Imam ja svoje izvore – samozadovoljno prosikta Filč. – A sada da si predao šta god da je to što šalješ.
Osetivši beskrajno olakšanje što nije gubio vreme u slanju poruke, Hari reče: – Ne

mogu, već je poslato.

– Poslato? – reče Filč, lica izobličenog od besa.
– Poslato – mirno ponovi Hari.
Filč besno razjapi usta, ostavši bez reči nekoliko trenutaka, a onda stade pogledom da mu pretražuje odoru.
– Kako da znam da ga nisi strpao u džep?
– Zato što...
– Ja sam videla kad ga je poslao – reče Čo ljutito. Filč se ustremi na nju.
– Ti si ga videla...?
– Tako je, ja sam ga videla – reče ona žustro.
Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg je Filč besno gledao u Čo, koja mu je uzvraćala istom merom, a onda se domar okrenu i odvuče se kroz vrata. Zaustavio se s rukom na kvaki i osvrnuo se nazad ka Hariju.
– Ako samo namirišem neku balegobombu...
On odšepa niza stepenice. Gospođa Noris baci poslednji čežnjiv pogled na sove i pođe za njim.
Hari i Čo razmeniše poglede.
– Hvala ti – reče Hari.
– Nema problema – reče Čo koja je konačno uspela da pričvrsti paket za kukuvijinu nogu, malčice porumenevši u licu. – Nisi valjda stvarno naručivao balegobombe?
– Nisam – odgovori joj Hari.
– Pitam se zašto je onda pomislio da jesi? – reče ona dok je nosila sovu do prozora.
Hari slegnu ramenima. I sâm se to isto pitao, mada ga, za divno čudo, to trenutno nije mnogo brinulo.
Zajedno napustiše sovarnik. Kad izbiše na hodnik koji vodi ka zapadnom krilu zamka, Čo reče: – Ja idem onuda. Pa... vidimo se, Hari.
– Da... vidimo se.
Ona mu se nasmeši i ode. Hari nastavi put, osećajući blago ushićenje. Uspeo je da vodi s njom razgovor a da se nijednom ne izblamira... zaista si hrabar, kad si joj se tako odvažno suprotstavio... Čo ga je nazvala hrabrim... ne mrzi ga zbog toga što je preživeo...
Naravno, njoj se više dopadao Sedrik, to je znao... mada, da ju je samo pozvao na taj bal pre Sedrika, stvari su mogle ispasti mnogo drugačije... činilo se da joj je bilo stvarno žao što je morala da odbije Harijev poziv...
– ’Bro jutro – reče Hari živahno Ronu i Hermioni, kad im se priključio za grifindorskim stolom u Velikoj sali.
– Što si tako lepo raspoložen? – upita Ron, iznenađeno merkajući Harija.

– Ovaj... zbog popodnevnog kvidiča – reče Hari razdragano, privlačeći sebi veliki tanjir sa slaninom i jajima.
– A... da... – reče Ron. On spusti komadić tosta koji je jeo i otpi veliki gutljaj soka od bundeve. Zatim reče: – Čuj... da li bi ti smetalo ako izađeš malo ranije sa mnom? Samo da... ovaj... da me malo uvežbaš pre treninga? Da mogu makar malo da se pripremim.
– Dogovoreno – reče Hari.
– Čujte, mislim da ne bi trebalo – reče Hermiona ozbiljno. – Obojica već ionako strašno zaostajete sa domaćim zadacima...
Ali uto zaćuta. Jutarnja pošta upravo je stizala i, kao i obično, Dnevni prorok je jezdio ka njoj u kljunu kreštave sove koja slete opasno blizu činije sa šećerom i podiže nogu. Hermiona joj gurnu knut u kožnu vrećicu, uze novine i, dok je sova poletala, kritički osmotri naslovnu stranu.
– Ima li šta zanimljivo? – upita Ron. Hari se naceri, znajući da je Ronu stalo da joj skrene misli s teme domaćih zadataka.
– Ne – uzdahnu ona – samo neka trabunjanja o ženidbi basiste Čudnih sestara. Hermiona otvori novine i nestade iza njih. Hari se posluži još jednom turom jaja i
slanine. Ron je zurio u visoke prozore, zaokupljen nečim.
– Čekajte – reče Hermiona iznenada. – O ne... Sirijus!
– Šta se desilo? – reče Hari, zgrabivši novine tako silovito da se one rascepiše tačno po sredini, tako da njemu i Hermioni ostade po jedna polovina u ruci.
– Ministarstvo magije primilo je dojavu iz pouzdanog izvora da se Sirijus Blek, okoreli masovni ubica... bla, bla, bla... trenutno krije u Londonu! – čitala je Hermiona sa svoje polovine mučnim šapatom.
– Lucijus Melfoj, kladim se u šta god hoćeš – reče Hari prigušenim, srditim glasom. – Prepoznao je Sirijusa na peronu...
– Šta? – reče Ron usplahireno. – Nisi mi rekao...
– Psst! – presekoše ga drugo dvoje.
– ...Ministarstvo upozorava čarobnjačku zajednicu da je Blek vrlo opasan...
ubio trinaestoro ljudi... pobegao iz Askabana..., uobičajene gluposti – zaključi Hermiona, spustivši svoju polovinu novina, i sa strepnjom pogleda u Harija i Rona. – Pa, više neće smeti da napušta kuću, to je sve – prošaputa ona. – Dambldor ga je i upozorio da to ne čini.
Hari utučeno pogleda u parče Proroka koje je otcepio. Najveći deo strane bio je posvećen oglasu radnje Odore za sve prilike Madam Aljkavuše, koja je očigledno pravila rasprodaju.
– Hej! – reče on, ispravivši novine da bi Hermiona i Ron mogli da vide. – Pogledajte ovo!
– Imam već dovoljno odora – reče Ron.
– Ne – reče Hari. – Vidi... ovaj mali članak...

Ron i Hermiona se zbiše da bi mogli da ga pročitaju. Članak je bio dugačak svega dva-tri centimetra, i nalazio se u samom dnu stupca. Naslov je glasio:

UPAD U MINISTARSTVO

Sterdžis Podmor, star 38 godina, iz ulice Zanovetka broj dva u Klephemu, pojavio se pred Vizengamotom pod optužbom za upad i pokušaj pljačke u Ministarstvu magije 31. avgusta. Podmora je uhapsio čuvar Ministarstva magije, Erik Manč, koji ga je uhvatio kako pokušava da provali visoko obezbeđena vrata u jedan sat izjutra. Podmor, koji je odbio da svedoči u svoju odbranu, oglašen je krivim po obema tačkama optužnice i osuđen na šest meseci u Askabanu.

– Sterdžis Podmor? – reče Ron polako. – On je onaj tipus kome glava izgleda kao da je od slame? On je jedan iz Re...
– Rone, psst! – reče Hermiona, prestravljeno se osvrnuvši oko sebe.
– Šest meseci u Askabanu! – prošaputa Hari šokiran. – Samo zato što je pokušao da uđe kroz vrata!
– Ne budi smešan, nije baš da je samo pokušavao da uđe kroz vrata. Šta je za ime sveta tražio u Ministarstvu magije u jedan sat izjutra? – tiho je dahtala Hermiona.
– Misliš da je radio nešto za Red? – promrmlja Ron.
– Čekajte malo... – reče Hari polako. – Sterdžis je trebalo da nas isprati, sećate
se?
Drugo dvoje ga pogledaše.
– Da, trebalo je da bude deo straže koja će ići na Kings kros, sećate se? A Ćudljivko je bio sav nervozan jer se nije vratio. Što znači da nikako nije mogao da bude na zadatku za njih, zar ne?
– Pa, možda nisu očekivali da će biti uhvaćen – reče Hermiona.
– Možda je sve to nameštaljka! – uzbuđeno uskliknu Ron. – Ne... samo me saslušajte! – nastavi on, znatno stišavši glas posle Hermioninog pretećeg pogleda. – Ministarstvo sumnja da je on jedan od Dambldorovih i stoga su ga... pojma nemam...
namamili u Ministarstvo, a on uopšte nije ni pokušao da uđe kroz ta vrata! Možda su sve to izmislili, samo da mu smeste!
Nasta tajac, dok su Hari i Hermiona to pretresali u svojim glavama. Hari pomisli da ta priča zvuči malo nategnuto. Hermiona je pak delovala prilično impresionirano.
– Znaš, ne bi me nimalo iznenadilo kad bi to bilo istina.
Ona zamišljeno presavi svoju polovinu novina. Kada je Hari spustio nož i viljušku ona kao da se trže iz sanjarenja.
– Dobro, pa, mislim da bi trebalo da se najpre latimo tog sastava za Mladicu, o samođubrećem grmlju, a ako budemo imali sreće, stići ćemo pre ručka da počnemo s

vežbanjem Prizivajućih čini neživih stvari za Mek Gonagalovu...

Hari oseti blago peckanje griže savesti pri pomisli na hrpu domaćih zadataka koji
ga čekaju gore u boravku, ali je nebo bilo vedro, veselo i plavo, a on se nije vinuo na
svojoj Vatrenoj streli čitavih nedelju dana...
– Mislim, možemo to i večeras – reče Ron, zaputivši se sa Harijem preko travnate kosine ka terenu za kvidič, noseći metle preko ramena, dok im je u ušima još uvek odzvanjalo Hermionino zloslutno upozorenje da će pasti na O.Č.N. testovima. – A imamo i ceo sutrašnji dan. Ona se previše brine o učenju, to joj je najveća mana... – Zaćutao je na trenutak, a onda dodade, manje zabrinutim tonom: – Šta misliš, da li je bila ozbiljna kada je rekla da nam neće dati da prepišemo od nje?
– Mislim da jeste – reče Hari. – Ipak, i ovo je važno, moramo da vežbamo ako nameravamo da ostanemo u kvidičkom timu...
– Da, tako je – potvrdi Ron. – Imamo dovoljno vremena da sve to uradimo...
Dok su se približavali terenu za kvidič, Hari letimice pogleda nadesno gde se drveće Zabranjene šume zlokobno povijalo. Ništa nije izletalo odatle. Nebo je bilo prazno, izuzev nekoliko udaljenih sova koje su lepršale oko kule sa sovarnikom. Već je imao dovoljno briga. Leteći konj nije mogao da mu naudi, i on ga potpuno potisnu iz svojih misli.
Pokupili su lopte iz plakara u svlačionici i zaigrali, Ron je branio tri visoke gol-stative, a Hari je igrao Goniča, pokušavajući da ubaci Kvafl pored Rona. Hariju se činilo da je Ron vrlo dobar. Odbranio je tri četvrtine golova koje je Hari pokušao da mu zada, i igrao sve bolje što su više trenirali. Posle par sati vratili su se u zamak na ručak – tokom kojeg im je Hermiona jasno stavila do znanja da ih smatra neodgovornim – a potom se vratili na kvidički teren na pravi trening. Kada njih dvojica uđoše, svi igrači iz njihovog tima, osim Anđeline, već su bili u svlačionici.
– Je l’ sve u redu, Rone? – upita Džordž namignuvši mu.
– Aha – reče Ron, koji je postajao sve ćutljiviji na putu ka terenu.
– Spreman da nam se svima pokažeš, asistentiću naš? – dobaci Fred, izronivši sav raščupan kroz okovratnik svog dresa za kvidič, s pomalo zlobnim kezom na licu.
– Umukni – reče Ron, kamenog lica, navlačeći po prvi put svoj timski dres. Dobro mu je pristajao, ako se ima na umu da je ranije pripadao Oliveru Drvcetu, koji je imao mnogo šira ramena.
– Okej, čujte svi – reče Anđelina, ulazeći iz kapitenske kancelarije, već presvučena. – Da počnemo. Alisija i Frede, bilo bi dobro kad biste nam izneli korpu s loptama. O, da, imamo i par posmatrača, ali bih volela da se ne obazirete na njih, važi?
Iz nečega u njenom tobože normalnom glasu Hari nasluti ko bi ti nezvani posmatrači mogli da budu, i zaista, kad napustiše svlačionicu i izmileše na jarku svetlost terena, dočeka ih prava navala zviždanja i podrugljivog kliberenja sliterinskog kvidičkog tima i njihove družine, grupisanih na sredini praznih tribina,

čiji su glasovi gromovito odjekivali stadionom.

– Šta to jaše onaj Vizli? – doviknu Melfoj svojim podrugljivim otezanjem. – Zašto bi neko bacio leteće čini na takvu staru buđavu kladu?
Kreb, Gojl i Pensi Parkinson počeše da vrište i guše se od smeha. Ron uzjaha svoju metlu i odrazi se s tla, a Hari krenu za njim, gledajući otpozadi kako mu se uši crvene.
– Ne obraćaj pažnju na njih – reče on, ubrzavajući da bi sustigao Rona. – Videćemo ko će se smejati kad ih nadigramo...
– Baš takav stav i očekujem od vas, Hari – odobravajuće mu reče Anđelina, jezdeći oko njih s Kvaflom pod miškom, usporivši kako bi ostala da lebdi tačno ispred svog letećeg tima. – Okej, sad svi slušajte, počećemo s par dodavanja, kako bismo se zagrejali, ceo tim učestvuje, moliću...
– Hej, Džonsonova, šta ti je to sa frizurom? – vrisnu Pensi Perkinson odozdo. – Zašto bi neko uopšte želeo da izgleda kao da mu gliste izbijaju iz glave?
Anđelina zabaci s lica svoju dugu kosu upletenu u tanke kikice i smireno nastavi: – Znači, raširite se malo, da vidimo šta možemo da učinimo...
Hari se okrenu od ostalih i zaputi se ka udaljenom delu terena. Ron se spusti unazad ka suprotnom golu. Anđelina podiže Kvafl jednom rukom i snažno dobaci Fredu, koji ga predade Džordžu, a ovaj Hariju, koji ga dodade Ronu, koji ga pak ispusti.
Sliterinci, predvođeni Melfojem, zagrajaše i zaurlaše od smeha, a Ron koji je jurnuo ka zemlji da uhvati Kvafl, pre nego što se ovaj prizemlji, tako se nespretno izvuče nakon poniranja, da skliznu postrance sa svoje metle i vrati se na visinu na kojoj su vežbali sav pocrveneo. Hari spazi Freda i Džordža kako razmenjuju poglede, ali, netipično za njih, ništa ne rekoše, na čemu im je Hari bio zahvalan.
– Dodaj je, Rone – viknu Anđelina, kao da se ništa nije desilo.
Ron baci Kvafl Alisiji, koja ga vrati Hariju, koji ga dodade Džordžu...
– Hej, Poteru, kako ti je ožiljak? – povika Melfoj. – Jesi li siguran da ne treba malo da prilegneš? Prošlo je čitavih nedelju dana a da nisi bio u bolničkom krilu. To ti je lični rekord, zar ne?
Džordž dodade loptu Anđelini. Ona je baci unazad Hariju, koji je nije očekivao, ali uspe da je uhvati vrhovima prstiju i brzo je dobaci Ronu, koji posegnu za njom i promaši je za nekoliko centimetara.
– Hajde već jednom, Rone – reče Anđelina iznervirano, kada on ponovo stade da ponire ka zemlji, jureći za Kvaflom. – Obrati malo pažnju.
Bilo je teško reći šta je bilo crvenije: Kvafl ili Ronovo lice kad se vratio u igru. Melfoj i ostatak sliterinskog tima urlali su od smeha.
Ron je iz trećeg pokušaja uspeo da uhvati Kvafl. Možda baš zbog prevelikog olakšanja, on ga tako žustro dodade, da lopta skliznu pravo kroz Kejtine raširene ruke i iz sve snage je pogodi u lice.

– Izvini! – jeknu Ron, naglo se ustremivši napred da vidi da li ju je ozbiljno ozledio.
– Vrati se nazad na svoju poziciju, dobro je ona! – zareža Anđelina. – Ali kada ubuduće dodaješ loptu svom saigraču, molim te probaj da ga ne oboriš s metle! Za to nam služe Bladžerke!
Kejti je curela krv iz nosa. Dole ispod njih, sliterinci su trupkali nogama i podrugljivo dobacivali. Fred i Džordž priđoše Kejti.
– Evo, uzmi ovo – reče Fred, dajući joj nešto malo i ljubičasto što je izvadio iz svog džepa – i ima da prestane da ti curi za tili čas.
– U redu – dozva ih Anđelina – Frede, Džordže, idite i donesite svoje palice i jednu Bladžerku. Rone, pođi do stativa. Hari, pusti Skrivalicu kada ti dam znak. Mi ćemo svi, naravno, da šutiramo na Ronov gol.
Hari se stušti za blizancima da bi doneo Skrivalicu.
– Samo je malo nervozan – reče Hari – bio je sasvim dobar jutros kada sam vežbao s njim.
– Pa dobro, nadam se da se nije prerano umorio – reče Fred sumorno.
Vratiše se u vazduh. Kada je Anđelina dunula u pištaljku, Hari oslobodi Skrivalicu, a Fred i Džordž pustiše Bladžerku. Od tog trenutka Hari jedva da je bio svestan šta drugi rade. Njegov zadatak bio je da ponovo uhvati majušnu lepršavu zlatnu loptu koja je donosila sto pedeset poena Tragačevom timu, a njeno hvatanje iziskivalo je ogromnu brzinu i majstorstvo. On ubrza, uvijajući se i izvrćući tamo-amo pred Goničima, dok ga je topli jesenji vazduh šibao po licu, a udaljeni povici sliterinaca nerazgovetno mu bubnjali u ušima... ali ubrzo ga zaustavi zvižduk.
– Stoj – stoj – STOJ! – vrisnu Anđelina. – Rone – uopšte ne pokrivaš svoju srednju stativu!
Hari se okrenu i pogleda Rona, koji je lebdeo ispred levog obruča, ostavljajući druga dva potpuno nezaštićena.
– O... izvini...
– Stalno se pomeraš dok gledaš u Jurišnike! – reče Anđelina. – Ili stoj u centru dok ne budeš morao da se baciš da odbraniš obruč, ili kruži oko stativa, ali nemoj da se prazno zanosiš na jednu stranu, tako si i primio poslednja tri gola!
– Izvini... – ponovi Ron, a rumeno lice zasja mu kao signalna lampa na jarkoplavom horizontu.
– A ti, Kejti, zar ne možeš nekako da zaustaviš to krvarenje iz nosa?
– Sve je gore i gore! – reče Kejti tupo, pokušavajući da zaustavi liptanje rukavom. Hari baci pogled na Freda, koji je delovao zabrinuto i proveravao svoje džepove.

On spazi kako Fred vadi nešto ljubičasto iz odore, na trenutak ga pažljivo osmotri, a onda pogleda u Kejti, vidno užasnut.
– Pa, da probamo ponovo – reče Anđelina. Nije obraćala pažnju na sliterince, koji su upravo sklepali pesmicu – Grifindorci – gubitnici, Gifindorci – gubitnici – ali je

ipak malčice kruće sedela na metli.

Ovoga puta nisu leteli ni čitava tri minuta kad se ponovo oglasi Anđelinin zvižduk. Hari, koji je upravo spazio Skrivalicu kako kruži kod stativa na suprotnom kraju, pomalo iznervirano uspori svoju metlu.
– Šta je sad? – upita on nestrpljivo Alisiju, koja mu je bila najbliža.
– Kejti – reče ona kratko.
Hari se okrenu i vide Anđelinu, Freda i Džordža kako lete ka Kejti što brže mogu. Hari i Alisija se takođe sjuriše ka njoj. Bilo je jasno da je Anđelina zaustavila igru u zadnji čas: Kejti je već bila bleda kao kreč i sva oblivena krvlju.
– Mora smesta u bolničko krilo – reče Anđelina.
– Odvešćemo je mi – reče Fred. – Ovaj... možda je greškom progutala krvorazvodnjujuću kapsulu...
– Pa, nema svrhe da nastavljamo bez Jurišnika i Goniča – reče Anđelina utučeno kada Fred i Džordž hitro odleteše ka zamku, pridržavajući Kejti između sebe. – Hajde, idemo na presvlačenje.
Sliterinci nastaviše da pevaju dok su se oni vukli ka svlačionicama.
– Kako je bilo na treningu? – upita ih Hermiona prilično hladno pola sata kasnije, kada se Hari i Ron popeše kroz rupu u portretu i uđoše u grifindorski dnevni boravak.
– Bilo je... – poče Hari.
– Skroz očajno – reče Ron šuplje, tonući u stolicu pored Hermione. Ona podiže glavu ka Ronu, i njen ledeni pogled poče da se otapa.
– Pa dobro, ovo ti je tek prvi trening – poče ona da ga teši – trebaće ti izvesno vreme da...
– Ko kaže da sam ja taj zbog koga je bilo očajno? – obrecnu se Ron.
– Niko – reče Hermiona, zatečena. – Mislila sam...
– Mislila si da mora da sam ja taj koji nema pojma?
– Ne, naravno da nisam! Pa ti si rekao da je bilo skroz očajno, a ja sam...
– Idem ja da radim domaći – reče Ron ljutito, ustrča stepeništem ka muškim spavaonicama i izgubi se s vidika. Hermiona se okrenu ka Hariju.
– Da li je bio očajan?
– Ne – reče Hari odano.

– Pa, pretpostavljam da je mogao i bolje – promrmlja Hari – ali tek mu je prvi trening, kao što si i sama rekla...
Te večeri, ni Hari ni Ron nisu daleko odmakli s domaćim zadacima. Hari je znao da je Ron i suviše zaokupljen svojom lošom igrom na kvidičkom treningu, a i sâm je imao poteškoće da izbaci podrugljivo zapevanje „grifindorci – gubitnici“ iz glave.
Ceo nedeljni dan proveli su u dnevnom boravku, zatrpani knjigama, dok se soba oko njih napunila, a zatim ispraznila. Bio je još jedan lep, vedar dan i većina grifindoraca provela ga je napolju oko zamka, uživajući u verovatno poslednjem

sunčanom periodu godine. Uveče se Hari osećao kao da mu neko udara mozgom o unutrašnjost lobanje.
– Znaš, verovatno bi trebalo da pokušamo da uradimo što više domaćih zadataka tokom nedelje – promrmlja Hari Ronu, kad su napokon odložili u stranu dugačak sastav o Prizivajućim činima neživih stvari koji im je profesorka Mek Gonagal zadala, i žalosno prionuli na podjednako dugačak i težak sastav o Jupiterovim mesecima koji im je zadala profesorka Sinistra.
– Aha – reče Ron, trljajući svoje pomalo zakrvavljene oči i bacajući peti upropašćeni pergament u vatru ispred njih. – Slušaj... zašto jednostavno ne pitamo Hermionu možemo li da pogledamo kako je ona to uradila?
Hari baci pogled ka njoj. Sedela je s Krukšenksom u krilu i veselo ćaskala s Džini, dok je par pletaćih igala svetlucao u vazduhu ispred nje, sada pletući par bezobličnih čarapa za vilenjake.
– Ne – reče on sumorno – znaš da nam ne bi dozvolila.
I oni nastaviše da rade, dok je nebo s druge strane prozora postajalo sve mračnije.
Polako, gužva u dnevnom boravku ponovo poče da se razilazi. U pola dvanaest,
Hermiona doluta do njih, zevajući.
– Jeste li pri kraju?
– Ne – reče Ron kratko.
– Jupiterov najveći mesec je Ganimed, a ne Kalisto – reče ona, pokazujući preko Ronovog ramena na jedan red u njegovom sastavu iz astronomije – a Jo je onaj što ima vulkane.
– Hvala – zareža Ron, precrtavši te, za Hermionu uvredljive rečenice.
– Izvini, samo sam...
– Da, pa, ako si došla ovamo samo da kritikuješ...
– Rone...
– Znaš, nemam vremena da slušam tvoje pridike, Hermiona, do guše sam u ovom...

– Ne to... gledaj!
Hermiona je upirala prstom ka najbližem prozoru. Hari i Ron pogledaše ka njemu.

Jedna lepa, kreštava sova stajala je na simsu, zureći u sobu ka Ronu.
– Zar to nije Hermes? – upita Hermiona zadivljeno.
– Bokca mu, jeste! – reče Ron tiho, bacivši pero dok je ustajao. – Zašto li mi Persi piše?
On priđe prozoru i otvori ga. Hermes ulete, spusti se na Ronov sastav i podiže nogu za koju je bilo prikačeno pismo. Ron skinu pismo s nje, i sova smesta odlete, ostavljajući mastiljave otiske kandži preko Ronove skice meseca Jo.
– To je definitivno Persijev rukopis – reče Ron, utonuvši ponovo u stolicu i zureći u reči na svitku: Ronald Vizli, grifindorska kuća, Hogvorts. Pogleda u ostalo dvoje. – Šta mislite?
– Otvori ga! – reče Hermiona žustro, a Hari klimnu.

Ron odmota svitak i poče da čita. Što je više spuštao pogled po pergamentu, sve se izraženije mrštio. Kada je završio, bio je potpuno zgađen. Bacio je pismo Hariju i Hermioni, koji se nasloniše jedno uz drugo da bi ga pročitali:

Dragi Rone,

Upravo sam čuo (i to ni manje ni više nego od ministra magije lično, a on od tvoje nove nastavnice, profesorke Ambridž) da si postao hogvortski asistent.
Bio sam stvarno prijatno iznenađen kad sam čuo tu vest, zato mi dozvoli da ti najpre čestitam. Moram ti priznati da sam se oduvek pribojavao da ćeš poći onim što bi se moglo nazvati „Fredovim i Džordžovim“ stopama, umesto mojim, tako da možeš da zamisliš kako sam se osećao čuvši da si prestao da prezireš autoritet i odlučio da poneseš zaista veliku odgovornost na svojim plećima.
Ali, hteo bih da ti saopštim i nešto više od čestitki. Rone, hteo bih da ti dam savet, zbog čega ti i šaljem ovo noću umesto uobičajenom jutarnjom poštom. Nadam se da ćeš moći ovo da pročitaš daleko od radoznalih očiju, izbegavši time neprijatna pitanja.
Na osnovu onog što se ministru omaklo dok mi je saopštavao da si sada asistent, rekao bih da se i dalje mnogo viđaš s Harijem Poterom. Moram ti reći, Rone, da je neprestano druženje s tim dečakom nešto što će te najpre dovesti u opasnost da izgubiš svoju značku. Da, siguran sam da ćeš se iznenaditi što to čuješ – bez sumnje ćeš reći da je taj Poter uvek bio Dambldorov ljubimac – ali osećam obavezu da ti kažem da Dambldor možda neće još dugo biti glavni na Hogvortsu, a ljudi koji nešto znače imaju drugačije – i možda tačnije – mišljenje o Poterovom ponašanju. Neću sada da dužim o tome, ali ako pročitaš sutrašnji Dnevni prorok dobićeš uvid u to odakle vetar duva – i obrati pažnju da se i sâm tome prilagodiš!
Ozbiljno, Rone, ne želiš valjda da budeš u istoj vreći s Poterom!? To bi moglo veoma da naškodi tvojim budućim planovima, pri tome mislim i na tvoj život po završetku školovanja. S obzirom na to da ga je naš otac otpratio do suda, siguran sam da si svestan toga da je Poter letos imao disciplinsko saslušanje pred celim Vizengamotom i da nije baš najbolje prošao. Izvukao se zahvaljujući pukoj formalnosti, ako smem da primetim, a mnogi ljudi s kojima sam razgovarao i dalje su ubeđeni u njegovu krivicu.
Možda se plašiš da raskineš veze s Poterom – znam da on ume da bude neuravnotežen i, koliko znam, nasilan, ali ako te to iole brine, ili si primetio nešto drugo u Poterovom ponašanju što te uznemirava, molim te da se obratiš Dolores Ambridž, odista divnoj ženi, koja će biti više no srećna da te posavetuje.

To me navodi na još jedan savet. Kao što sam ti već nagovestio,

Dambldorova vladavina na Hogvortsu može se uskoro okončati. Stoga, Rone, umesto njemu, treba da budeš odan školi i Ministarstvu. Žao mi je što čujem da profesorka Ambridž nailazi na tako malo razumevanja ostalih kolega u svojoj težnji da u Hogvorts unese neophodne promene koje Ministarstvo tako željno iščekuje (mada će joj to biti lakše od iduće nedelje – ponovo, pogledaj sutrašnji Dnevni prorok!). Reći ću ti samo ovo – učenik koji se pokaže spremnim da pomogne profesorki Ambridž imaće verovatno velike šanse da postane glavešina dečaka kroz koju godinu!

Žao mi je što nisam bio u prilici da te češće viđam tokom ovog leta. Bolno mi je da kritikujem naše roditelje, ali bojim se da ne mogu više da živim pod njihovim krovom dok god se mešaju s tom opasnom bagrom oko Dambldora. (Ako budeš pisao majci bilo kojim povodom, mogao bi da joj kažeš da je izvesni Sterdžis Podmor, koji je veliki prijatelj Dambldorov, nedavno poslat u Askaban zbog provale u Ministarstvo. Možda će im to otvoriti oči da vide s kakvim se to sitnim kriminalcima trenutno petljaju.) Imao sam sreće da izbegnem ljagu druženja s takvim ljudima – ministar stvarno nije mogao biti velikodušniji prema meni – i nadam se, Rone, da nećeš dozvoliti da te porodične veze zaslepe da ne vidiš koliko su naši roditelji skrenuli s pravog puta. Iskreno se nadam da će oni s vremenom shvatiti koliko su bili u zabludi, a ja ću, naravno, biti spreman da primim njihovo izvinjenje kada taj dan dođe.
Molim te, pažljivo promisli o svemu što sam ti rekao, posebno o onome u vezi s Harijem Poterom, i još jednom primi čestitke za dobijanje zvanja asistenta.

Tvoj brat,
Persi

Hari podiže pogled ka Ronu.

– Pa – poče on, trudeći se da zvuči kao da na celu stvar gleda pomalo šaljivo – ako želiš... ovaj... kako beše? – on proveri Persijevo pismo – A, da... ’da raskineš veze’ sa mnom, kunem se da neću biti previše nasilan.
– Vrati mi ga – reče Ron, ispruživši ruku. – On je... – reče Ron isprekidano, cepajući Persijevo pismo nadvoje – najveći... – zatim ga iscepa na četvoro – bilmez...
– najzad ga pocepa na osmine – …na svetu. – Potom baci iscepkane komadiće u vatru.

– Hajde, moramo ovo da završimo pre zore – reče on resko Hariju, ponovo stavljajući sastav za profesorku Sinistru pred sebe.
Hermiona je gledala u Rona s čudnim izrazom lica.
– Ma, daj to ovamo – reče ona naglo.
– Šta? – upita Ron.
– Daj to meni, pregledaću vam radove i ispraviti ih – objasni ona.
– Ti to ozbiljno? O, Hermiona, ti si spasilac – reče Ron – kako da ti se...?

– Tako što ćete mi reći: ’Obećavamo da više nikada nećemo da radimo domaći u zadnji čas’ – reče ona, posegnuvši za njihovim sastavima, ali je ipak zvučala kao da joj je sve to pomalo i zabavno.

– Milion puta ti hvala, Hermiona – reče Hari slabašno, dodajući joj svoj sastav, i ponovo utonu u fotelju, trljajući oči.
Već je bila prošla ponoć i dnevni boravak je bio pust, izuzev njih troje i Krukšenksa. Jedini zvuk koji se čuo bio je grebanje Hermioninog pera, koje je tu i tamo precrtavalo rečenice po njihovim sastavima, i šuškanje stranica dok je proveravala različite podatke u preporučenoj literaturi koja je bila rasuta po stolu. Hari je bio iscrpljen. Takođe je imao čudan osećaj mučnine i praznine u stomaku, koji nije imao nikakve veze s umorom, ali je i te kako imao veze s pismom koje je, pocrnelo i skvrčeno, dogorevalo u plamenu.
Znao je da ga polovina ljudi na Hogvortsu smatra čudakom, pa čak i ludim. Znao je da Dnevni prorok već mesecima pravi zlobne komentare na njegov račun, ali bilo je sasvim drugo videti to crno na belo u pismu, ispisano Persijevim rukopisom. Spoznaja da Persi savetuje Rona da ga se okane, i čak da ga otkucava Ambridžovoj, pomogla mu je više no išta drugo da svoju situaciju sagleda u realnom svetlu. Četiri godine poznaje Persija, odsedao je u njegovoj kući preko letnjeg raspusta, delio s njim šator na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a ovaj mu je čak dao i najveće ocene za izvođenje drugog podviga na Tročarobnjačkom turniru tokom prethodne školske godine, a ipak, sada ga Persi smatra neuravnoteženim i sklonim nasilju.
Naglo obuzet saosećanjem prema svom kumu, Hari pomisli da je Sirijus verovatno jedina osoba koja bi zaista mogla da shvati kako mu je u tom trenutku, jer je i sâm u istom položaju. Gotovo svi u čarobnjačkom svetu smatrali su Sirijusa opasnim ubicom i velikim pristalicom Voldemora, a on je morao da se nosi s time čitavih četrnaest godina...
Hari žmirnu. Učini mu se da je upravo video u plamenu nešto čega tamo nikako nije moglo biti. Blesnulo mu je pred očima, i istog trena nestalo. Ne... to nije moguće... pričinilo mu se jer je razmišljao o Sirijusu...
– U redu, sad to napiši – reče Hermiona Ronu, gurajući mu njegov sastav i papir ispisan njenim vlastitim rukopisom – zatim dodaj zaključak koji sam ti napisala...
– Hermiona, ti si zbilja najdivnije stvorenje koje sam ikada sreo – reče Ron meko
– i ako ikada ponovo budem grub prema tebi...
– ...znaću da si se vratio u normalu – reče Hermiona. – Hari, tvoj sastav je u redu, izuzev jednog dela na kraju, mislim da si pogrešno čuo profesorku Sinistru, Jupiterov mesec Evropa pokriven je ledom, a ne medom – Hari?
Ali Hari je već skliznuo iz stolice i sada je puzao po oprljenom i pohabanom tepihu pred kaminom, zureći u plamenove.
– Ovaj... Hari? – poče Ron oprezno. – Šta radiš tu dole?
– Upravo sam video Sirijusovu glavu u plamenu – reče Hari.

Rekao je to sasvim mirno. Uostalom, već je video Sirijusovu glavu u tom istom kaminu prethodne godine i razgovarao s njom. Pa ipak, nije bio siguran da ga je ovoga puta zaista video... tako je brzo iščezao...

– Sirijusovu glavu? – ponovi Hermiona. – Misliš kao kad je hteo da popriča s tobom za vreme Tročarobnjačkog turnira? Ali ne bi on to učinio sada, i suviše je...
Sirijuse!
Ona zinu od iznenađenja, zureći u vatru. Ron ispusti pero. Usred lelujavih plamenova stajala je Sirijusova glava, s dugom crnom kosom koja mu je padala preko nacerenog lica.
– Već sam pomislio da ćete otići u krevet pre nego što ostali ispare odavde – reče on. – Proveravao sam na svakih sat.
– Svakih sat vremena si se pojavljivao u ognjištu? – upita Hari sa smehom u glasu.

– Samo po nekoliko sekundi, da bih proverio da li su se ostali razišli.
– Ali šta da su te videli? – reče Hermiona brižno.
– Pa... mislim da me je jedna devojčica, iz prvog razreda, sudeći po njenom izgledu, možda videla nešto ranije, ali ne brinite – reče Sirijus brzo, kad Hermiona prisloni ruku na usta – nestao sam istog trenutka kada mi je uzvratila pogled, i kladim se da je samo pomislila da sam ja neka čudno oblikovana cepanica ili nešto slično.

– Ali, Sirijuse, strašno mnogo rizikuješ... – poče Hermiona.
– Zvučiš baš kao Moli – reče Sirijus. – Ovo je bio jedini način na koji sam mogao da odgovorim na Harijevo pismo a da ne pribegavam šiframa – jer se one mogu provaliti.
Na pomen Harijevog pisma, Hermiona i Ron se zagledaše u njega.
– Nisi nam rekao da si pisao Sirijusu! – reče Hermiona optužujućim glasom.
– Zaboravio sam – reče Hari, što je bilo potpuno tačno. Njegov susret sa Čo u sovarniku izbrisao mu je iz glave sve što je bilo pre toga. – Ne gledaj me tako, Hermiona, nije bilo načina da iko na osnovu tog pisma izvuče bilo kakvu poverljivu informaciju, zar ne, Sirijuse?
– Ne, bilo je sasvim u redu – reče Sirijus, smešeći se. – U svakom slučaju, bolje da požurim, za slučaj da se neko pojavi – dakle, tvoj ožiljak.
– Šta je s... ? – poče Ron, ali ga Hermiona prekinu.
– Reći ćemo ti kasnije. Nastavi, Sirijuse.
– Dakle, znam da nije nimalo zabavno kad te zaboli, ali ne mislimo da je to nešto zbog čega treba istinski da se zabrineš. Stalno te je boleo i prošle školske godine, zar ne?
– Da, a Dambldor mi je rekao da se to dešava kad god Voldemor oseti neku jaku emociju – reče Hari, po običaju ne obraćajući pažnju na to što su se Ron i Hermiona trgli. – Možda je on samo, šta znam, bio stvarno ljut ili tako nešto one noći kada sam imao kaznenu nastavu.
– Pa, sad kada se vratio, sigurno će te sve više boleti – reče Sirijus.

– Ti dakle ne misliš da je to u vezi s tim što me je Ambridžova dodirnula dok sam bio na času kaznene nastave s njom? – upita Hari.
– Sumnjam – reče Sirijus. – Znam je po čuvenju, i siguran sam da nije Smrtožder...

– Pa, dovoljno je zla da bi mogla da bude – reče Hari smrknuto, a Ron i Hermiona potvrdno klimnuše glavama.
– Da, ali svet se ne deli samo na dobre ljude i Smrtoždere – reče Sirijus uz suv osmeh. – Mada, da je gadna, to znam... trebalo bi da čujete kako Remus govori o njoj.
– Da li je Lupin poznaje? – upita Hari brzo, setivši se primedbi Ambridžove o opasnim mešancima tokom njenog prvog časa.
– Ne – reče Sirijus – ali ona je skicirala antivukodlački zakonik pre dve godine, zbog kojeg mu je gotovo nemoguće da pronađe bilo kakav posao.
Hari se seti koliko je ofucanije Lupin izgledao ovih dana, i Abridžova mu postade još mrskija.
– Šta ona uopšte ima protiv vukodlaka? – upita Hermiona ljutito.
– Rekao bih da ih se plaši – reče Sirijus, smešeći se na prizor njihovog zgražavanja. – Izgleda da se gnuša poluljudi. Lane je čak predvodila kampanju da se siren-ljudi izoluju i obeleže, kako bi se moglo motriti na njihovo kretanje. Zamisli da traćiš toliko svog vremena i energije proganjajući siren-ljude kad na slobodi imaš toliko malih ništarija poput Kričera.
Ron se nasmeja ali je Hermiona delovala iznervirano.
– Sirijuse! – reče ona prekorno. – Stvarno, kad bi se malo potrudio oko Kričera, sigurna sam da bi ti on uzvratio istom merom. Najzad, ti si jedini član porodice koji mu je preostao, a profesor Dambldor je rekao...
– Pa, kakvi su časovi profesorke Ambridž? – prekide je Sirijus. – Da li vas sve obučava da ubijate mešance?
– Ne – reče Hari, ne obraćajući pažnju na Hermionin uvredljiv pogled zbog toga što je prekinuo njenu odbranu Kričera. – Uopšte nam ne dozvoljava da koristimo magiju.
– Samo nas tera da čitamo onaj glupi udžbenik – reče Ron.
– Pa dobro, to se sasvim uklapa u priču – reče Sirijus. – Naše informacije iz samog Ministarstva govore da Fadž ne želi da se obučavate za borbu.
– Obučavamo za borbu! – ponovi Hari, ne verujući svojim ušima. – Šta on uopšte misli da mi ovde radimo, pravimo nekakvu čarobnjačku vojsku?
– Baš tako – reče Sirijus – ili, pre će biti, boji se da Dambldor to čini – da formira svoju privatnu vojsku, s kojom će moći da preuzme Ministarstvo magije.
Na te reči zavlada kratak tajac, a onda Ron reče: – To je nešto najgluplje što sam čuo, uključujući i sve one stvari koje Luna Lavgud uspeva da smisli.
– Dakle, sprečavaju nas da učimo Odbranu od Mračnih veština jer se Fadž plaši da ćemo upotrebiti čini protiv Ministarstva? – primeti Hermiona razjareno.
– Aha – reče Sirijus. – Fadž misli da Dambldor ni od čega neće prezati da se

dočepa vlasti. Iz dana u dan je sve paranoičniji u pogledu Dambldora. Pitanje je vremena kada će narediti da ga uhapse, na osnovu neke lažirane optužnice.
To podseti Harija na Persijevo pismo.
– Znaš li šta će to u sutrašnjem Dnevnom proroku pisati o Dambldoru? Ronov brat, Persi, misli da će biti...
– Ne znam – reče Sirijus. – Nisam video nikoga iz Reda čitav vikend, svi su zauzeti. Tu smo samo Kričer i ja...
U Sirijusovom glasu bio je primetan prizvuk gorčine.
– Dakle, nemaš nikakve vesti ni o Hagridu?
– Ah... – reče Sirijus – pa, trebalo je već da se vrati, niko nije siguran šta mu se desilo. – A onda, videvši njihova uspaničena lica, brzo dodade: – Ali Dambldor se ne brine, tako da nemojte ni vas troje. Siguran sam da je Hagrid dobro.
– Ali, trebalo je već da se vrati... – reče Hermiona brižnim glasom.
– Madam Maksim je išla s njim, pa smo je kontaktirali, a ona nam je rekla da su se razdvojili na putu ka kući – ali nema ničeg što bi ukazivalo da je on povređen ili – pa, ničega što bi nagoveštavalo da s njim nešto nije u redu.
Ne baš ubeđeni, Hari, Ron i Hermiona razmeniše zabrinute poglede.
– Čujte, ne raspitujte se previše o Hagridu – reče Sirijus naglo – to će samo privući još više pažnje na činjenicu da on nije tu, a znam da Dambldor to ne želi. Žilav je Hagrid, biće sve u redu s njim. – A kada vide da ih ni to nije baš razvedrilo, Sirijus dodade: – Kada je, uopšte, sledeća vikend poseta Hogsmidu? Pošto smo se izvukli s psećom kamuflažom na železničkoj stanici, mislio sam da bismo...
– NE! – vrisnuše Hari i Hermiona uglas, vrlo glasno.
– Sirijuse, zar nisi video Dnevni prorok? – dodade Hermiona brižno.
– A, to – reče Sirijus, cerekajući se – ma, oni stalno nagađaju gde sam, a nemaju pojma...
– Da, ali ovoga puta mislim da imaju – reče Hari. – Melfoj nam je u vozu spomenuo nešto na osnovu čega smo pomislili kako zna da si to bio ti, a otac mu je bio na peronu – Lucijus Melfoj, znaš već – dakle, šta god radio, nemoj da dolaziš ovamo. Ako te Melfoj ponovo prepozna...
– U redu, u redu, shvatio sam – reče Sirijus. Izgledao je vrlo nezadovoljan. – Samo sam pomislio, da bi možda voleo da se nađemo.
– Bih, ali ne želim da te ponovo vrate u Askaban! – reče Hari.
Ponovo zavlada tišina, tokom koje je Sirijus pomno gledao u Harija, dok mu se između upalih očiju pojavila brazda.
– Izgleda da nisi toliko nalik svome ocu koliko sam mislio – reče on najzad, s nedvosmislenom hladnoćom u glasu. – Džejmsu bi to bilo zabavno baš zbog rizika.
– Vidi...
– Pa, bolje da pođem, već čujem Kričera kako silazi niz stepenice – reče Sirijus, ali Hari je bio siguran da laže. – Pisaću ti da bih ti javio kada ću ponovo moći da se

pojavim ovde u vatri, važi? Ako se usuđuješ da prihvatiš taj rizik?

Začu se slabašno pop, i mesto na kojem se trenutak ranije nalazila Sirijusova glava, ponovo postade titrajući plamičak.

15. Hogvortski Veliki inkvizitor

Očekivali su da će morati dobro da pročešljaju Hermionin Dnevni prorok idućeg jutra da bi pronašli članak koji je Persi spomenuo u svom pismu. Međutim, odlazeća sova-pismonoša jedva da je stigla da preskoči vrh krčaga s mlekom, kad je Hermiona, preneražena, presavila novine da bi im pokazala ogromnu fotografiju Dolores Ambridž, koja se široko osmehivala i polako treptala ispod naslova.

MINISTARSTVO TRAŽI REFORMU OBRAZOVANJA

DOLORES AMBRIDŽ IMENOVANA ZA PRVOG VELIKOG INKVIZITORA

– Ambridžova ’Veliki inkvizitor’? – reče Hari mračno, a polupojedeni tost ispade mu iz ruke. – Šta to znači?
Hermiona naglas pročita:


Sinoćnim iznenađujućim postupkom, Ministarstvo magije je odobrilo novu regulativu, dajući sebi nečuven nivo kontrole na Hogvortskoj školi za

veštičarenje i čarobnjaštvo.

’Ministar je bio sve nespokojniji zbog raznoraznih dešavanja na Hogvortsu koja traju već izvesno vreme’, rekao je mlađi pomoćnik ministra Persi Vizli. ’On ovime izlazi u susret zahtevima zabrinutih roditelja, koji smatraju da ta škola ide pravcem koji oni ne odobravaju.’
Ovo nije prvi put u poslednjih nekoliko nedelja da je ministar Kornelijus Fadž iskoristio novousvojene zakone da bi poboljšao uslove u toj čarobnjačkoj školi. Nedavno, 30. avgusta, usvojen je Dekret o obrazovanju broj dvadeset dva, kako bi se osiguralo da, u slučaju da sadašnji direktor nije u stanju da obezbedi kandidata za neko nastavničko mesto, Ministarstvo može da izabere odgovarajuću osobu.
’Tako je Dolores Ambridž imenovana za nastavnika na Hogvortsu’, izjavio je Vizli sinoć. ’Dambldor nije mogao da pronađe nikoga, tako da je Ministarstvo imenovalo Ambridžovu i, naravno, ona je postigla neverovatan uspeh...’



– ŠTA je postigla? – reče Hari glasno.

– Čekaj samo, ima toga još – dodade Hermiona smrknuto.

’...neverovatan uspeh, potpuno revolucionaran pristup nastavi Odbrane od Mračnih veština, i usput pruža ministru dragocene informacije iz prve ruke o tome šta se stvarno dešava na Hogvortsu.’

Ministarstvo je ovu poslednju funkciju formalno ozakonilo usvajanjem Dekreta o obrazovanju broj dvadeset tri, kojim se ustanovljava nova funkcija – hogvortski Veliki inkvizitor.
’To je uzbudljiva nova faza u ministrovom planu da se uhvati u koštac s onim što neki zovu opadanjem standarda nastave na Hogvortsu’, rekao je Vizli. ’Inkvizitor će imati moć da vrši inspekciju svojih kolega predavača, kako bi bio siguran da su na nivou svog zadatka. Profesorki Ambridž odmah je ponuđena ta funkcija pored njenog nastavničkog zvanja, i s velikim zadovoljstvom vam saopštavamo da ju je prihvatila.’
Novi potezi Ministarstva naišli su na nedvosmislenu podršku roditelja hogvortskih učenika.
’Mnogo mi je lakše sada kad znam da je Dambldor podvrgnut poštenoj i objektivnoj proceni svog rada’, rekao je sinoć gospodin Lucijus Melfoj, 41, govoreći iz svog Viltširskog zdanja. ’Mnogi od nas, koji samo žele najbolje za svoju decu, zabrinuti su zbog Dambldorovih ekscentričnih odluka u poslednjih nekoliko godina, i drago nam je što znamo da će Ministarstvo sada držati situaciju pod kontrolom.’

Među te ekscentrične odluke spadaju nesumnjivo kontroverzna

naimenovanja osoblja, o kojima smo već pisali u našim novinama, među njima i zapošljavanje vukodlaka Remusa Lupina, poludžina Rubeusa Hagrida i sumanutog bivšeg Aurora – Ludookog Ćudljivka.

Kruže glasine da Albus Dambldor, nekadašnji Najviši izabranik Međunarodne konfederacije čarobnjaka i donedavno vrhovni veštac Vizengamota, više nije dorastao zadatku upravljanja uglednom Hogvortskom školom.
’Mislim da je imenovanje inkvizitora prvi korak ka tome da Hogvorts dobije direktora u kojeg ćemo svi moći da imamo poverenja’ – rekao je izvor u Ministarstvu sinoć.
Starešine Vizengamota, Grizelda Marčbenks i Tiberijus Ogden, podneli su ostavke u znak protesta zbog uvođenja mesta inkvizitora na Hogvortsu.
’Hogvorts je škola, a ne ispostava kancelarije Kornelijusa Fadža’, rekla je Madam Marčbenks. ’Ovo je još jedan odvratan pokušaj diskreditovanja Albusa Dambldora.’
(Detaljniji prikaz navodnih veza Madam Marčbenks sa subverzivnim goblinskim grupama na strani 17)

Hermiona završi čitanje i pogleda preko stola u njih dvojicu.

– Sad bar znamo kako nam je zapala Ambridžova! Fadž je progurao taj ’Dekret o obrazovanju’ i silom nam je nametnuo! A sad joj je još dao i vlast da vrši inspekciju drugih profesora! – Hermiona je ubrzano disala a oči joj zasvetleše. – Ne mogu da poverujem! To je nečuveno!
– Znam da jeste – reče Hari. Pogleda svoju desnu ruku, stisnutu u pesnicu povrh stola, i vide blede konture reči koje ga je Ambridžovala naterala da ureže sebi u kožu.
Ali na Ronovom licu i dalje je visio kez.
– Šta je? – upitaše ga Ron i Hermiona zajedno, zureći u njega.
– O, jedva čekam da vidim kad izvrši inspekciju kod Mek Gonagalove – reče Ron veselo. – Ambridžova neće ni znati šta ju je snašlo.
– Hajde, idemo – reče Hermiona, skočivši na noge – bolje da krenemo, ne želimo da zakasnimo ako bude vršila inspekciju na Binsovom času...
Ali profesorka Ambridž nije izvršila inspekciju njihovog časa Istorije magije, koji je bio dosadan baš kao i onaj prošlog ponedeljka, niti je bila u Snejpovoj tamnici kada stigoše tamo na dvočas Napitaka, gde je Hariju vraćen njegov sastav o mesečevom kamenu, s izvijenom ocenom „U“ naškrabanom u gornjem uglu.
– Dao sam vam ocene koje biste dobili da ste ovako uradili naš O.Č.N. test – reče Snejp zlobno se smeškajući dok je prolazio kraj njih, vraćajući im domaće zadatke. – Ovo bi trebalo da vam dâ realnu sliku o tome šta da očekujete na ispitu.
Snejp stiže do prednjeg dela učionice i okrete se da bi im se obratio licem u lice.
– Opšti nivo ovog domaćeg zadatka je užasan. Većina bi pala da je ovo bilo pravo

ispitivanje. Očekujem da ćete uložiti više truda u ovonedeljni sastav o raznim oblicima protivotrova, ili ću morati da počem da izričem kaznenu nastavu onim tupanima koji dobiju ’U’.

On se zlobno nasmeši kad se Melfoj zakikota i došapnu oko sebe: – Neki su dobili ’U’? Ha!
Hari shvati da Hermiona gleda postrance, da vidi koju je ocenu on dobio. On ubaci svoj sastav o mesečevom kamenu natrag u torbu što je brže mogao, misleći kako bi tu informaciju radije sačuvao samo za sebe.
Rešen da ne pruži Snejpu izgovor da ga obori i na ovom predavanju, Hari je iščitavao svaki red uputstva na tabli najmanje tri puta pre nego što bi postupio prema njima. Njegov ojačavajući rastvor nije bio baš čiste tirkizne nijanse kao Hermionin, ali ipak je bio plav, a ne ružičast kao Nevilov, tako da je na kraju časa stavio svoju bočicu na Snejpov sto s izmešanim osećanjem prkosa i olakšanja.
– Pa, nije tako loše kao prošle nedelje, je l’ da? – reče Hermiona, dok su se penjali stepenicama ka Ulaznoj dvorani na ručak, napuštajući tamnice. – A ni domaći nije prošao i suviše loše, zar ne?
Kad joj ni Hari ni Ron ne odgovoriše, ona nastavi: – Mislim, u redu, nisam očekivala najviše ocene, pogotovo ne ako ocenjuje prema O.Č.N. standardima, ali i prelazna ocena je vrlo ohrabrujuća na ovom stupnju, zar ne?
Hari uzdržano zahropta.
– Naravno, dosta toga može da se desi do samog ispita, imamo još prilika da popravimo ocene, ali ocene koje sada dobijemo neka su vrsta osnove, zar ne? Nešto što možemo da nadgrađujemo...
Zajedno sedoše za grifindorski sto.
– Očigledno, bila bih uzbuđena da sam dobila ’N’!
– Hermiona – reče joj Ron odsečno – ako hoćeš da znaš koje smo ocene dobili, pitaj.
– Ja... nisam mislila... pa, ako želite da mi kažete...
– Ja sam dobio ’B’ – reče Ron, sipajući kutlačom supu u svoj tanjir. – Jesi li sada zadovoljna?
– Pa, nije to ništa čega se treba stideti – reče Fred, koji je upravo stigao do stola u društvu Džordža i Lija Džordana, i seo s Harijeve leve strane. – Dobro staro ’B’ nikome nije naškodilo.
– Ali – reče Hermiona – zar ’B’ ne znači...
– ’Bedno’, baš tako – reče Li Džordan. – Ipak je bolje nego ’U’, zar ne? To jest – ’užasno’!
Hari oseti kako mu lice postaje sve toplije, i odglumi mali napad kašlja tobože se zagrcnuvši kiflom. Kada se povratio, sa žaljenjem primeti da Hermiona i dalje raspreda o O.Č.N. stupnjevima.
– Dakle, najviša ocena ’N’ je za ’natprosečno’ – govorila je ona – a onda je tu i

’P’...

– Ne, već ’I’, za ’iznad očekivanja’. I ja sam uvek mislio kako Fred i ja u svemu treba da dobijemo ’I’, jer smo bili iznad očekivanja time što smo se uopšte pojavljivali na ispitima.
Svi se nasmejaše izuzev Hermione, koja upade: – Dakle, posle ’I’ dolazi ’P’ kao ’prihvatljivo’, i to je poslednja prelazna ocena, je li tako?
– Aha – reče Fred, umočivši celu kiflu u supu pre nego što ju je pažljivo prebacio do usta, a onda celu progutao.
– Onda imaš ’B’ za ’bedno’... – Ron diže obe ruke, naizgled slaveći... – i ’O’ za ’očajno’.
– A zatim sledi ’T’ – podseti ga Džordž.
– ’T’? – zaprepasti se Hermiona. – Zar ima nešto gore od ’O’? Šta, za ime sveta, znači ’T’?
– ’Trol’ – reče Džordž kao iz topa.
Hari se ponovo nasmeja, mada nije bio siguran da li se Džordž šalio ili ne.
Zamisli kako pokušava da sakrije od Hermione da je dobio „T“ iz svih svojih O.Č.N.
ispita, i smesta odluči da odsad još marljivije uči.
– Vi još niste imali inspekciju na času? – upita ih Fred.
– Ne – odmah će Hermiona. – A vi?
– Baš maločas, pre ručka – reče Džordž. – Na času Čini.
– Kako je bilo? – zapitaše uglas Hari i Hermiona.

– Ne tako loše. Ambridžova je samo vrebala u ćošku i piskarala nešto u svoju malu beležnicu. Znaš kakav je Flitvik, ponašao se prema njoj kao prema gošći. Uopšte se nije uzbuđivao. Ona nije mnogo govorila. Postavila je Alisiji par pitanja o tome kakva je nastava inače, a ova joj je odgovorila da je veoma dobra, i to je bilo to.
– Ne mogu da zamislim da starom Flitviku daju lošu ocenu rada – reče Džordž. – On obično uspe lepo da provuče svoje đake kroz ispite.
– Koga imate popodne? – upita Fred Harija.
– Treloni...
– Ona zaslužuje ocenu ’T’, više od svih ostalih.
– ...baš kao i sama Ambridžova.
– Samo se ti lepo ponašaj i smiri živce danas kod Ambridžove – reče Džordž. – Anđelina će pošandrcati ako propustiš još koji trening.
Ali Hari nije morao da čeka na Odbranu od Mračnih veština da bi se susreo s profesorkom Ambridž. Baš je vadio svoj dnevnik snova sedeći pri samom dnu osenčene sobe za Predskazivanja, kad ga Ron munu laktom u rebra i on, osvrnuvši se, spazi profesorku Ambridž kako se pomalja kroz vratanca na podu. Ceo razred, koji je veselo ćeretao, odjednom zamuknu. Nagli pad nivoa buke natera profesorku Treloni, koja je tumarala naokolo deleći primerke Proročišta snova, da se okrene.

– Dobar dan, profesorka Treloni – reče profesorka Ambridž, uz svoj široki osmeh.

– Nadam se da ste primili moje pismo kojim vam najavljujem datum i sat inspekcije vašeg časa?
Profesorka Treloni kratko klimnu i, delujući veoma nezadovoljno, okrenu leđa profesorki Ambridž, i nastavi da deli knjige. I dalje se smešeći, profesorka Ambridž se dokopa naslona najbliže fotelje i dovuče je do sredine učionice, kako bi se smestila na dvadesetak centimetara iza stolice profesorke Treloni. Zatim sede, izvuče beležnicu iz svoje torbe na cvetiće i nestrpljivo podiže pogled, čekajući da počne čas.
Profesorka Treloni čvršće obmota šalove oko sebe, pomalo drhtavim rukama, i odmeri ceo razred kroz ogromna uveličavajuća stakla svojih naočara.
– Danas ćemo nastaviti da proučavamo proročke snove – reče ona, hrabro pokušavši to da izgovori svojim uobičajenim mističnim tonom, mada joj je glas malčice treperio. – Podelite se u parove, molim vas, i rastumačite jedni drugima najnovije noćne vizije pomoću Proročišta.
Ona pođe na mesto, ali ugleda profesorku Ambridž kako sedi baš kraj njega, i istog trena skrenu levo ka Parvati i Lavander, već udubljenim u raspravu o Parvatinom najnovijem snu.
Hari otvori svoj primerak Proročišta snova , krišom posmatrajući Ambridžovu. Ona je već pravila neke beleške u svojoj sveščici. Posle nekoliko minuta ona ustade i poče da se šetka tamo-amo po sobi tragom Trelonijeve, slušajući njene razgovore s učenicima, postavljajući tu i tamo poneko pitanje. Hari žurno sagnu glavu poviše knjige.
– Smisli neki san, brzo – reče Ronu – za slučaj da stara žaba dođe do nas.
– Ja sam to uradio prošli put – pobuni se Ron – sada je na tebe red, ti meni ispričaj.
– Pa, pojma nemam... – reče Hari očajno, ne uspevajući da se seti da je išta sanjao poslednjih dana. – Recimo da sam sanjao da... sam udavio Snejpa u svom kotlu. Da, to će poslužiti...
Ron se zakikota dok je otvarao svoje Proročište snova.
– Okej, moramo da dodamo tvoje godine datumu kada si to sanjao, zatim broj slova u predmetu... hoće li to biti pod ’Davljenje’, ’Kotao’ ili ’Snejp’?
– Nije bitno, izaberi bilo šta od toga – reče Hari, rizikujući da se osvrne iza sebe. Profesorka Ambridž je sada stajala iza leđa profesorke Treloni, hvatajući beleške, dok je nastavnica Predskazivanja ispitivala Nevila o njegovom dnevniku snova.
– Koje noći reče da si sanjao taj san? – upita Ron, zaokupljen proračunavanjem.
– Nemam pojma, prošle noći, kako god ti odgovara – reče mu Hari, pokušavajući da čuje šta to Ambridžova govori profesorki Treloni. Sada su već bile udaljene samo jedan sto od njega i Rona. Profesorka Ambridž je po ko zna koji put nešto pisala u svoju beležnicu, a profesorka Treloni je izgledala krajnje iznervirano.
– Dakle – reče Ambridžova, podigavši pogled s beležnice ka Trelonijevoj –

koliko ste već dugo na ovom mestu?

Profesorka Treloni je mrko pogleda, skrštenih ruku i povijenih ramena, kao da hoće što je moguće više da se zaštiti od ponižavajuće inspekcije. Posle male pauze, tokom koje je izgledalo kao da se premišlja je li to pitanje dovoljno uvredljivo da bi ga mogla ignorisati, ona duboko ozlojeđenim tonom odgovori: – Skoro šesnaest godina.
– To je dug period – reče profesorka Ambridž, upisavši nešto u beležnicu. – Dakle, profesor Dambldor vas je imenovao?
– Tako je – reče profesorka Treloni kratko. Profesorka Ambridž ponovo nešto pribeleži.
– A vi ste čukununuka čuvene vidovnjakinje Kasandre Treloni?
– Da – reče profesorka Treloni, malčice pridigavši glavu.

– Meni se čini – ispravite me ako grešim – da ste vi prva osoba u porodici, posle Kasandre, koja poseduje dar vidovitosti?
– Te moći često preskaču... ovaj... tri generacije – reče profesorka Treloni.
Žablji osmeh profesorke Ambridž izvi se još šire.
– Naravno – reče ona slatkorečivo, unevši još jednu zabelešku. – Pa, da li biste mogli meni nešto da proreknete, onda? – i pogleda naviše ispitivački, još uvek se smešeći.
Profesorka Treloni se ukruti, kao da ne veruje svojim ušima. – Ne razumem vas – reče, hvatajući se grčevito za šal oko svog koščatog vrata.
– Volela bih da meni nešto predskažete – reče profesorka Ambridž vrlo razgovetno.
Hari i Ron nisu više bili jedini koji su sada pomno posmatrali i slušali pritajivši se iza svojih knjiga. Najveći deo razreda zurio je kao opčinjen u profesorku Treloni, dok se ona uspravljala do svoje pune visine, zveckajući perlama i narukvicama.
– Unutrašnje oko ne može da predskazuje na komandu! – reče ona skandalizovanim glasom.
– Tako dakle – reče profesorka Ambridž nežno, ponovo nešto zapisujući u beležnicu.
– Ja... ali... ali... čekajte! – reče profesorka Treloni iznenada, u pokušaju da progovori svojim uobičajenim nestvarnim glasom, mada je efekat mistike donekle narušavalo to što joj je glas podrhtavao od gneva. – Ja... mislim da zaista nešto vidim.... nešto što se tiče vas... čekajte, osećam nešto... nešto mračno... neku strašnu opasnost...
Profesorka Treloni upre drhteći prst u profesorku Ambridž, koja nastavi da joj se učtivo osmehuje, uzdignutih obrva.
– Bojim se... bojim se da ste u smrtnoj opasnosti! – završi profesorka Treloni dramatično.

Zavlada tajac. Obrve profesorke Ambridž i dalje su bile podignute.

– Znači tako – reče meko, opet škrabajući po beležnici. – Pa dobro, ako je to stvarno najbolje što možete...
Ona se okrenu i ostavi profesorku Treloni da stoji u mestu kao ukopana, dok su joj se grudi nadimale. Hari uhvati Ronov pogled i shvati da Ron misli isto što i on: obojica su znali da je profesorka Treloni stara prevarantkinja ali, s druge strane, toliko su mrzeli Ambridžovu, da su sada bili na strani Trelonijeve – makar dok se, nekoliko trenutaka kasnije, nije okomila na njih.
– Dakle? – reče ona, i pucnu prstima pred Harijevim nosom, neuobičajeno energično. – Da vidim kako si počeo svoj dnevnik snova, moliću.
I kad je završila s tumačenjem Harijevih snova povišenim glasom (pri čemu su svi njegovi snovi, čak i oni u kojima jede ovsenu kašu, očito predskazivali jezovitu i skoru smrt), bila mu je još manje simpatična. Profesorka Ambridž je sve vreme stajala na dva metra od njih i hvatala beleške, a kada je zazvonilo, spustila se pre svih niz srebrne lestvice i sačekala ih nekoliko minuta kasnije, kada su stigli na čas Odbrane od Mračnih veština.
Kada su ušli u učionicu zatekli su je kako pevuši za sebe i smeška se. Dok su vadili svoje primerke Teorije odbrambene magije , Hari i Ron ispričaše Hermioni, koja je do maločas bila na Aritmantiji, šta se sve zbilo na Predskazanjima, ali pre nego što je Hermiona stigla da postavi bilo kakvo pitanje, profesorka Ambridž ih sve opomenu da se smire, i nastade tajac.
– Sklonite štapiće – naredi ona s osmehom, a oni koji su se uzalud ponadali i već ih bili izvadili, tužno ih vratiše u torbe. – Pošto smo na prošlom času završili s prvim poglavljem, molila bih vas da svi okrenete devetnaestu stranu i počnete s drugim poglavljem: ’Opšte odbrambene teorije i njihovo izvođenje’. Nema potrebe ni za kakvim razgovorom.
Još uvek se smešeći svojim širokim samozadovoljnim osmehom, ona sede za katedru. Učionicom se začu glasan uzdah dok su svi kao jedan okretali stranu devetnaest. Hari se tupo zapita ima li dovoljno poglavlja u knjizi da ih čitaju na časovima do samog kraja školske godine, i baš je hteo to da proveri u sadržaju kada opazi da je Hermiona ponovo podigla ruku uvis.
I profesorka Ambridž je to primetila i, štaviše, čini se da je razradila strategiju i za takve slučajeve. Umesto da pokušava da se pravi kako nije primetila Hermionu, ona ustade i prošeta se duž prvog reda klupa, dok se ne nađe licem u lice s njom, a onda se nagnu i prošapta, da ostatak razreda ne bi mogao da čuje: – O čemu je sada reč, gospođice Grejndžer?
– Već sam pročitala drugo poglavlje – reče Hermiona.
– Dobro onda, nastavi da čitaš treće poglavlje.
– I njega sam pročitala. Pročitala sam celu knjigu.
Profesorka Ambridž zatrepta, ali se odmah pribra.

– Pa, onda bi trebalo da možeš da mi kažeš šta to Skrivalo kaže na temu kontrauroka u petnaestom poglavlju.
– Kaže da kontrauroci nisu pravilno nazvani – reče Hermiona kao iz topa. – Kaže da su ’kontrauroci’ samo naziv koji ljudi daju svojim urocima kada hoće da oni zvuče prihvatljivije.
Profesorka Ambridž podiže obrve i Hari je znao da je, i protiv svoje volje, impresionirana.
– Ali, ja se s time ne slažem – nastavi Hermiona.
Obrve profesorke Ambridž se još više izviše, a pogled joj postade vidno hladniji.
– Ne slažeš se?
– Da, tako je – reče Hermiona koja za razliku od Ambridžove, nije šaputala već govorila jasnim glasom koji je sad već privukao pažnju ostatka razreda. – Gospodin Skrivalo ne voli uroke, zar ne? Ali ja mislim da oni mogu biti vrlo korisni ako se koriste u odbrambene svrhe.
– A tako misliš, je li? – reče profesorka Ambridž ispravivši se, zaboravivši da šapuće. – Pa, bojim se da je mišljenje gospodina Skrivala, a ne tvoje, ono što je važno u ovoj učionici, gospođice Grejndžer.
– Ali... – ponovo poče Hermiona.
– To je dosta – reče profesorka Ambridž. Ona se vrati nazad pred ceo razred, a sva ljubaznost koju je ispoljavala na početku časa istog trenutka nestade. – Gospođice Grejndžer, oduzeću pet poena grifindorskoj kući.
Na to zavlada glasan žamor.
– Zašto? – upita Hari ljutito.
– Ne mešaj se! – žurno mu došapnu Hermiona.
– Zato što ometa čas besmislenim upadicama – reče profesorka Ambridž mirno. – Ja sam ovde da bih vam predavala po metodi koju je odobrilo Ministarstvo, a ona ne predviđa da učenici iznose svoje mišljenje o stvarima u koje se vrlo malo razumeju. Vaši bivši profesori iz ovog predmeta možda su vam dozvoljavali više nekontrolisane slobode, ali niko od njih – sa mogućim izuzetkom profesora Kvirela, koji se, makar, ograničio na teme prilagođene vašem uzrastu – ne bi uspešno prošao inspekciju Ministarstva...
– Da, Kvirel je bio sjajan profesor – reče Hari glasno – ali je imao samo jednu malu manu: što mu je Lord Voldemor bio nataknut za potiljak.
Ta izjava bila je propraćena najglasnijom tišinom koju je Hari ikad čuo. A zatim...

– Mislim da će vam još jedna nedelja kaznene nastave doista prijati, gospodine Poteru – reče Ambridžova, s najslađim osmehom na licu.

* * *

Posekotina na Harijevoj nadlanici jedva da je bila zacelila, a do sledećeg jutra je

već ponovo krvarila. Nije se žalio za vreme večernje kaznene nastave, bio je rešen da Ambridžovoj ne pruži to zadovoljstvo. Stalno je iznova pisao Neću više da lažem i nije puštao ni glasa, mada je ozleda sa svakim ispisanim slovom bila sve gora i gora.

Najgori deo njegove druge nedelje kaznenih časova bila je, kao što je Džordž i predvideo, Anđelinina reakcija. Spopala ga je čim je u utorak ujutro stigao za grifindorski sto da doručkuje, i tako glasno se razvikala, da je profesorka Mek Gonagal prišla s nastavničkog stola.
– Gospođice Džonson, kako se usuđuješ da praviš takvu galamu u Velikoj sali! Pet poena manje za Grifindor!
– Ali, profesorka – ponovo je zaradio kaznene časove...
– Šta to čujem, Poteru? – reče profesorka Mek Gonagal oštro, okrenuvši se ka Hariju. – Kazneni časovi? Od koga?
– Od profesorke Ambridž – promrmlja Hari, izbegavajući sitne oči profesorke Mek Gonagal, uokvirene četvrtastim ramom.
– Hoćeš da kažeš – reče ona, snizivši glas da je grupa rejvenkloovaca iza njih ne može čuti – da si, i posle upozorenja koje sam ti dala prošlog ponedeljka, ponovo izgubio živce na času profesorke Ambridž?
– Da – promrmlja Hari sebi u bradu.
– Poteru, moraš da se obuzdavaš! Upašćeš u ozbiljnu nevolju! Još pet poena od Grifindora!
– Ali – šta...? Profesorka, ne! – reče Hari, besan zbog te nepravde. – Već me je ona kaznila, zašto mi sad i vi oduzimate poene?
– Zato što, kako kako mi se čini, kazneni časovi nemaju nikakvog dejstva na tebe!

– reče profesorka Mek Gonagal zajedljivo. – Ne, neću više da čujem ni reč žalbe, Poteru! A vi, gospođice Džonson, vi ćete svoja takmičenja u nadvikivanju ubuduće ograničiti na kvidički teren, ili rizikujete da izgubite mesto kapitena!
Profesorka Mek Gonagal se krupnim koracima zaputi nazad ka nastavničkom stolu. Anđelina uputi Hariju pogled pun prezira i oholo ode, nakon čega se on baci na klupu pored Rona, kipteći od besa.
– Oduzela je poene Grifindoru zato što se meni rana na ruci ponovo otvara svake noći! Da li je to pošteno, reci mi?
– Znam, druže – reče Ron saosećajno, stavljajući mu slaninu u tanjir – malo je prolupala.
Hermiona je samo šuškala listajući Dnevni prorok, i ništa ne reče.
– Ti misliš da je Mek Gonagalova u pravu, zar ne? – obrati se Hari ljutito slici Kornelijusa Fadža koja je zaklanjala Hermionino lice.
– Volela bih da ti nije oduzela poene, ali mislim da ima pravo što te je upozorila da ne gubiš živce s Ambridžovom – reče Hermionin glas, dok je Fadž silovito gestikulirao s naslovne strane, očito držeći nekakav govor.
Hari nije progovorio s Hermionom za sve vreme časa Čini, ali kada su ušli na

Preobražavanja, zaboravio je da su se sporečkali. Profesorka Ambridž i njena beležnica sedeli su u uglu, i taj prizor mu odmah izbrisa iz glave sećanje na doručak.
– Odlično – prošaputa Ron, kada su seli na svoja uobičajena mesta. – Sad ćemo da vidimo kako Ambridžova dobija ono što je zaslužila.
Profesorka Mek Gonagal zakorači u sobu, ne dajući ni najmanji znak da zna da je tu Ambridžova.
– Dosta je bilo – reče ona i odjednom nasta tajac. – Gospodine Finigan, budi ljubazan, priđi i vrati domaće ostalima – gospođice Braun, molim te, uzmi ovu kutiju s miševima – ne budi smešna, devojčice, neće te povrediti – i predaj po jednog svakom učeniku...
– Ahem, ahem – reče profesorka Ambridž, primenivši isto smešno kašljucanje kojim je prekinula profesora Dambldora prve večeri polugodišta. Profesorka Mek Gonagal ju je ignorisala. Šejmus vrati Hariju sastav. Hari ga uze i ne pogledavši u Šejmusa, i vide s olakšanjem da je dobio „P“.
– Dobro, onda, obratite pažnju – Dine Tomase, ako ponovo uradiš to s mišem, dobićeš kaznenu nastavu – mnogi od vas su već s uspehom izvodili Nestajanje svojih puževa, pa čak i oni kojima bi ostalo pokoje parče ljušture shvatili su suštinu te čini. Danas ćemo...
– Ahem, ahem – reče profesorka Ambridž.
– Da? – reče profesorka Mek Gonagal okrenuvši se, a obrve su joj se toliko skupile da su izgledale kao duga, oštra linija.
– Baš sam se pitala, profesorka, da li ste primili moje pisamce u kojem vas obaveštavam o datumu i vremenu inspek...
– Očito je da sam ga primila, inače bih vas dosad već upitala šta tražite u mojoj učionici – reče profesorka Mek Gonagal, hladno joj okrenuvši leđa. Mnogi učenici izmeniše razdragane poglede. – Kao što sam već rekla, danas ćemo vežbati malo teže Nestajanje miševa. Elem, Nestajuće čini…
– Ahem, ahem.
– Pitam se – reče profesorka Mek Gonagal s ledenim besom, okrenuvši se ka profesorki Ambridž – kako očekujete da steknete uvid u moje uobičajene nastavne metode ako me i dalje budete prekidali? Kao što vidite, uopšte ne dozvoljavam drugima da govore dok ja pričam.
Profesorka Ambridž je izgledala kao da ju je neko ošamario posred lica. Ništa ne progovori, već ispravi pergament na svojoj beležnici i stade besomučno da škraba po njemu.
Delujući krajnje nezainteresovano, profesorka Mek Gonagal se još jednom obrati razredu.
– Kao što rekoh, Nestajuća čin postaje sve teža u zavisnosti od složenosti životinje koja treba da nestane. Puž, kao beskičmenjak, ne predstavlja veliki izazov. Miš, međutim, kao sisar, pruža daleko veći izazov. Ovo, stoga, nije magija koju možete da

savladate ako vam je na umu večera. Dakle – znate kako ide bajalica, da vidimo šta možete da uradite...
– Kako ona da me uči da ne gubim živce s Ambridžovom? – promrmlja Hari Ronu prigušeno, ali s kezom na licu – njegova ljutnja na Mek Gonagalovu već je sasvim isparila.
Profesorka Ambridž nije pratila Mek Gonagalovu po učionici kao što je sledila profesorku Treloni. Možda je shvatila da joj profesorka Mek Gonagal to neće dozvoliti. Umesto toga je pomno ispisivala mnoge beleške sedeći u svom ćošku, a kada im je profesorka Mek Gonagal konačno rekla da se spakuju i odu, ona se podiže s mrkim izrazom na licu.
– Pa, i to je početak – reče Ron, držeći dug koprcajuć mišji rep i ubaci ga natrag u kutiju koju je Lavander pronosila naokolo.
Dok su izlazili iz učionice jedan po jedan, Hari vide kako profesorka Ambridž prilazi katedri. On munu Rona, koji opet gurnu Hermionu, i sve troje namerno malo zaostaše da bi prisluškivali.
– Koliko dugo već predajete na Hogvortsu? – upita profesorka Ambridž.
– U decembru će biti trideset devet godina – osorno reče Mek Gonagalova, zakopčavajući svoju torbu.
Profesorka Ambridž napravi belešku.
– Dobro, onda – reče – dobićete rezultate naše inspekcijske provere za deset dana.

– Jedva čekam – reče Mek Gonagalova hladnim, nezainteresovanim glasom i krupnim koracima krenu ka vratima. – Požurite, vas troje – dodade, terajući Harija, Rona i Hermionu.
Hari nije mogao a da joj se ne nasmeši, i zakleo bi se da mu je ona uzvratila osmeh.
Mislio je da će ponovo videti Ambridžovu tek predveče, na kaznenoj nastavi, ali prevario se. Kada su se spustili niz travnjak dole ka Šumi, na čas Brige o magijskim stvorenjima, ona i njena beležnica ih dočekaše pored profesorke Truli-Daske.
– Vi ne predajete stalno ovaj predmet, je li to tačno? – ču je Hari kako pita kada su stigli do daščanog stola, gde je grupa zarobljenih drvobrižnika drljala naokolo u potrazi za biljnim vašima, nalik mnoštvu živih grančica.
– Savim tačno – reče profesorka Truli-Daska, držeći ruke na leđima i cupkajući na petama. – Ja sam privremena zamena za profesora Hagrida.
Hari, Ron i Hermiona izmeniše teskobne poglede. Melfoj se nešto došaptavao s Krebom i Gojlom. Sigurno će im se svideti što imaju prilike da napričaju priče o Hagridu jednom članu Ministarstva.
– Hmm – reče profesorka Ambridž spustivši glas, mada je Hari i dalje mogao sasvim razgovetno da je čuje. – Pitam se nešto... direktor je bio čudnovato nepredusretljiv odgovarajući na ovo pitanje... možete li mi vi reći šta je uzrok veoma produženog odsustvovanja profesora Hagrida?

Hari vide kako je Melfoj žustro podigao pogled.

– Bojim se da ne mogu – reče profesorka Truli-Daska bezbrižno. – Ne znam ništa više o tome od vas. Dobila sam od Dambldora sovu, po kojoj me pita da li bih prihvatila da predajem na nekoliko nedelja. Prihvatila sam. To je sve što znam. Dakle... da počnem?
– Da, moliću – reče profesorka Ambridž, škrabajući po beležnici.
Ambridžova je primenila sasvim drugu taktiku na ovom času, i tumarala je između učenika ispitujući ih o magičnim stvorenjima.
Većina je bila u stanju da ispravno odgovori, i Harijevo raspoloženje se malo popravilo: barem ovaj razred nije izneverio Hagrida.
– Sve u svemu – reče profesorka Ambridž, ponovo se vrativši do profesorke Truli-Daske, posle dugog saslušavanja Dina Tomasa – kako se vama, kao privremenom članu osoblja... kao objektivnom autsajderu, pretpostavljam da bi se moglo reći... kako vam izgleda Hogvorts? Da li smatrate da dobijate dovoljno podrške od školske uprave?
– O, da, Dambldor je sjajan – reče profesorka Truli-Daska srdačno. – Da, vrlo sam srećna zbog načina na koji se rukovodi, stvarno sam vrlo zadovoljna.
Gledajući je s učtivom nevericom, Ambridžova napravi malu belešku i nastavi: – A koje gradivo planirate da pređete tokom ove godine – pod pretpostavkom, naravno, da se profesor Hagrid ne vrati?
– Pa, provešću ih kroz magijska stvorenja koja se najčešće javljaju na O.Č.N.-u – reče profesorka Truli-Daska. – Nije mi mnogo preostalo – već su proučavali jednoroge i njuškavce, pa sam mislila da bismo mogli da pokrijemo još porloke i knizle, zatim da se osiguramo da deca umeju da prepoznaju krupe i knarle, znate...
– Pa, izgleda da makar vi znate šta radite – reče profesorka Ambridž vrlo očigledno nešto štikliravši u svojoj beležnici. Hariju se nije svideo naglasak koji je stavila na „vi“. A još manje mu se dopalo sledeće pitanje koje je postavila Gojlu. – Nego, čujem da je bilo povređenih u ovom razredu?
Gojl se glupavo iskezi. Melfoj požuri da odgovori na pitanje.
– To sam bio ja – reče. – Rasekao me je hipogrif.
– Hipogrif? – reče profesorka Ambridž, sada već grozničavo piskarajući.
– Samo zato što je bio i suviše glup da ne posluša šta mu je Hagrid rekao da učini
– reče Hari ljutito.
I Ron i Hermiona zaječaše. Profesorka Ambridž polako okrenu glavu u Harijevom pravcu.
– Mislim da će to biti još jedna celovečernja kaznena nastava – reče ona nežno. – Pa, hvala vam mnogo, profesorka Truli-Daska, mislim da je to sve što će mi ovde trebati. Dobićete rezultate inspekcije za desetak dana.
– Vrlo dobro – reče profesorka Truli-Daska, i profesorka Ambridž krenu preko travnjaka ka zamku.

* * *

Bila je skoro ponoć kada je Hari napustio kancelariju Ambridžove, s rukom koja je sada tako jako krvarila da je umrljala maramu koju je bio obmotao oko nje. Očekivao je da će dnevni boravak biti prazan kada se vrati, ali Ron i Hermiona su ga čekali. Bilo mu je drago što ih vidi, pogotovo što je Hermiona ovoga puta bila raspoložena više saosećajno, a ne kritički.

– Evo – reče brižno, gurnuvši mu malu činiju žute tečnosti – isperi ruku time, to je rastvor proceđenih i ukiseljenih pipaka murtlapa, trebalo bi da ti pomogne.
Hari stavi svoju raskrvavljenu, bolnu ruku u činiju i odmah oseti divno olakšanje. Krukšenks mu se uvijao oko nogu, glasno predući, a onda mu skoči u krilo i sede.
– Hvala – reče on zahvalno, češkajući levom rukom Krukšenksa iza ušiju.
– Ja ipak mislim da bi trebalo da se žališ zbog ovoga – reče Ron tihim glasom.
– Ne – reče Hari bespogovorno.
– Mek Gonagalova bi poludela kad bi saznala...
– Da, verovatno i bi – reče Hari. – A koliko misliš da će trebati Ambridžovoj da donese još jedan dekret, u kome će pisati da će svi koji se žale na Velikog inkvizitora biti trenutno otpušteni ili izbačeni iz škole?
Ron otvori usta da uzvrati, ali ništa ne izusti i već sledećeg trena ih ponovo zatvori, poražen.
– Ona je užasna žena – reče Hermiona tananim glasom. – Užasna. Znaš, upravo sam pričala Ronu kad si naišao... moramo nešto da preduzmemo u vezi s njom.
– Ja sam predložio otrov! – reče Ron smrknuto.
– Ne... mislim nešto u vezi s tim što je ona užasan profesor, što od nje nećemo uspeti ništa da naučimo o Odbrani – reče Hermiona.
– Pa, šta mi tu možemo? – upita Ron, zevajući. – Sad je već kasno, zar ne? Dobila je posao, i ima da ostane ovde. Fadž će se postarati za to.
– Pa – poče Hermiona nesigurno. – Znate, danas sam baš nešto razmišljala... – i ona baci pomalo nervozan pogled na Harija, a onda joj izlete: – Razmišljala sam... da je možda došlo vreme da mi... mi sami to učinimo.
– Šta to da sami učinimo? – upita Hari sumnjičavo, dok mu je ruka još uvek plutala u esenciji murtlapovih pipaka.
– Pa – da sami učimo Odbranu od Mračnih veština – reče Hermiona.
– Ma daj – zaječa Ron. – Hoćeš da još dodatno učimo? Shvataš li ti da smo Hari i ja ponovo u zaostatku sa domaćim zadacima, a tek je druga nedelja?
– Ali ovo je mnogo važnije od domaćih! – reče Hermiona.

– Mislio sam da na ovom svetu ne postoji ništa važnije od domaćih! – našali se Ron.

– Ne budi smešan, naravno da postoji – reče Hermiona, a Hari sa zloslutnim predosećanjem primeti da joj je lice odjednom zablistalo istim onim žarom koji je u njoj obično pobuđivao U.B.LJ.U.V. – Stvar je u tome da se moramo pripremiti za ono što nas čeka kad izađemo odavde, baš kao što je Hari rekao na prvom času kod Ambridžove. Moramo da budemo sigurni da ćemo stvarno moći da se odbranimo. Ako izgubimo celu jednu godinu učenja...

– Pa, sami ne možemo mnogo toga da postignemo – reče Ron utučeno. – Mislim, okej, pretpostavljam da možemo da potražimo uroke u biblioteci, pa čak i da pokušamo da ih isprobamo...
– Ne, slažem se s tobom da smo već prevazišli fazu u kojoj možemo da učimo isključivo iz knjiga – reče Hermiona. – Potreban nam je nastavnik, i to pravi, koji može da nam pokaže kako da pravilno koristimo kletve, i ispravi nas ako pogrešimo.
– Ako misliš na Lupina... – poče Hari.
– Ne, ne mislim na Lupina – reče Hermiona. – I suviše je zauzet u Redu, a ionako bismo mogli da ga viđamo samo kada imamo vikende u Hogsmidu, što nije tako često.
– Ko, onda? – upita Hari, namrštivši se na nju.
Hermiona duboko uzdahnu.
– Zar nije očigledno? – reče. – Govorim o tebi, Hari.
Nasta muk. Lak noćni povetarac čangrljao je po prozorskim oknima iza Rona, a vatra je dogorevala.
– Šta o meni? – upita Hari.
– Govorim o tome da nam ti predaješ Odbranu od Mračnih veština.
Hari se zapilji u nju. Onda se okrenu ka Ronu, spreman da s njim razmeni sarkastične poglede, što bi uglavnom činili kada bi Hermiona počela da objašnjava svoje nategnute planove kao što je U.B.LJ.U.V. Na Harijevo zaprepašćenje, Ron nije delovao sarkastično.
Bio je neznatno namršten, očigledno zaokupljen razmišljanjem. Zatim reče: – Dobra ideja.
– Koja ideja? – zapanji se Hari.
– Ti – reče Ron. – Da nas podučavaš kako se to radi.
– Ali...
Hari se tada nasmeši, siguran da njih dvoje pokušavaju da ga nasamare.
– Ali ja nisam nastavnik. Ne mogu...
– Hari, najbolji si na godini u Odbrani od Mračnih veština – reče Hermiona.
– Ja? – reče Hari, iskezivši se šire no ikad. – Ne, nisam, ti si me prešišala na svakom pojedinačnom testu...
– Zapravo, nisam – reče Hermiona hladno. – Ti si mene prešišao u trećoj godini – jedini put kada smo oboje bili na testu i imali nastavnika koji stvarno poznaje materiju. Ali ne govorim o rezultatima testa, Hari. Pomisli samo šta si sve učinio!
– Na šta misliš?

– Znaš šta, nisam siguran da baš želim da me neko toliko glup podučava – reče Ron Hermioni, smeškajući se pakosno. Zatim se okrenu ka Hariju.
– Da vidimo – reče, imitirajući Gojla kako naporno razmišlja. – Uh... prva godina
– spasao si Kamen mudrosti od Znaš-Već-Koga.
– Ali to je bila puka sreća – reče Hari – a ne veština...
– Druga godina – prekide ga Ron – ubio si Baziliska i uništio Ridla.
– Da, ali da se Foks nije pojavio, ja bih...
– Treća godina – reče Ron, još glasnije – odbio si istovremeno stotinak dementora...
– Znaš i sâm da je to bio srećan slučaj, da vremenski okretač nije...
– Prošle godine – reče Ron, gotovo vičući – ponovo si se izborio sa Znaš-Već-Kim...
– Slušajte! – reče Hari gotovo ljutito, pošto su se sada i Ron i Hermiona smejuljili. – Samo me saslušajte, važi? Zvuči veličanstveno kada vi to kažete, ali sve to o čemu pričate bilo je puka sreća – polovinu vremena nisam ni znao šta radim, ništa od toga nisam planirao, samo sam radio ono što bi mi prvo palo na pamet, a gotovo uvek sam imao pomoć sa strane...
Ron i Hermiona su se i dalje sarkastično kezili, i Hari se ponovo razgnevi. Nije čak bio ni siguran zašto je tako ljut.
– Nemojte tu da mi se kezite, kao da to znate bolje od mene; ja sam tamo bio, zar ne? – reče on žučno. – Znam kako se sve dešavalo, u redu? I nisam se iz svega toga izvukao zato što sam briljirao u Odbrani od Mračnih veština, već sam se izvukao zato… zato što mi je pomoć stigla u pravi čas, ili zato što sam pravilno nagađao… ali sam ja kroz sve to slepo tumarao. Pojma nisam imao šta zapravo radim...
PRESTANITE DA SE SMEJETE!
Činija s esencijom murtlapa pade na pod i razbi se. On postade svestan da je na nogama, mada se nije sećao kada je ustao. Krukšenks pobeže pod obližnji kauč. Osmesi iščezoše s Ronovog i Hermioninog lica.
– Vi ne znate kako je to ! Niko od vas... nikada niste morali da se suočite sa njim, je li tako? Mislite da je sva mudrost u tome da se zapamti pregršt kletvi, koje ćete potom baciti na njega, kao da ste u učionici? A sve vreme si svestan da je jedino što stoji između tebe i umiranja tvoj vlastiti um – tvoj mozak, ili petlja, ili šta god – mislite li da možete pravilno da razmišljate kad znate da vas samo jedna nanosekunda deli od toga da budete ubijeni, podvrgnuti mučenju, ili da gledate kako vam prijatelji umiru – tome nas nikada nisu učili na svojim časovima, kako se nositi s takvim stvarima – a vas dvoje sedite tu i ponašate se kao da sam ja neki strašno pametan momak jer sam ovde, živ, a da je Digori bio glup, da je nešto zabrljao – vi zaista nemate pojma, to sam veoma lako mogao da budem i ja, i bio bih, da nisam bio potreban Voldemoru...
– Ništa slično ti nismo rekli, čoveče – poče Ron, delujući užasnuto. – Uopšte

nismo omalovažavali Digorija, stvarno nismo... pogrešno si nas razumeo...

On bespomoćno pogleda Hermionu, koja je imala bolan izraz lica.
– Hari – reče stidljivo – zar ne shvataš? To... to je upravo ono zbog čega nam ti i trebaš... moramo da znamo kako z-zaista izgleda... suočiti se s njim... suočiti se s V-Voldemorom.
To je bio prvi put da je ona izgovorila Voldemorovo ime, i to, više od svega ostalog, natera Harija da se smiri. Još uvek teško dišući, on se ponovo sruči u stolicu, postavši odjednom svestan da mu ruka ponovo užasno pulsira. Poželeo je da nije razbio činiju murtlapove esencije.
– Pa... makar razmisli o tome – reče Hermiona tiho. – Molim te?
Hari nije mogao da smisli šta da joj odgovori. Već ga je obuzeo stid zbog takvog izliva besa. On klimnu glavom, jedva svestan s čime se to slaže.
Hermiona ustade.
– Pa, odoh na spavanje – reče ona što je moguće prirodnijim glasom. – Ovaj... pa, laku noć.
I Ron ustade.
– Ideš? – upita on nespretno Harija.
– Aha – reče Hari. – Evo... evo me za trenutak. Samo ovo da raščistim.
On pokaza na slomljenu činiju na podu. Ron klimnu glavom i ode.
– Reparo – promrmlja Hari, uperivši štapić u razbijene parčiće porculana. Oni se ponovo spojiše, kao novi, ali se murtlapova esencija nije mogla tako lako vratiti u činiju.
Iznenada oseti toliki umor da je bio u iskušenju da utone u fotelju i tu zaspi, ali umesto toga prisili sebe da ustane i pođe za Ronom uz stepenice. Njegova nemirna noć ponovo je bila isprekidana snovima o dugim hodnicima i zaključanim vratima, a sledećeg dana ponovo ga probudi peckanje u predelu ožiljka.

16. U Veprovoj glavi


Hermiona čitave dve nedelje nije spominjala ideju da im Hari predaje Odbranu od Mračnih veština. Hari je napokon završio kaznenu nastavu kod profesorke Ambridž (sumnjao je da će reči koje su mu se sada urezale u nadlanicu ikada potpuno izbledeti). Ron je imao još četiri treninga kvidiča, a na poslednja dva čak niko nije vikao na njega. Sve troje su uspeli da nateraju svoje miševe da nestanu na časovima Preobražavanja (Hermiona je već uznapredovala u izvođenju Nestajanja mačića), pre nego što su se dotakli te teme, jedne divlje, burne večeri na samom kraju septembra, dok su zajedno sedeli u biblioteci i proveravali potrebne sastojke za Snejpove napitke.

– Pitala sam se – iznenada reče Hermiona – da li si razmišljao o Odbrani od Mračnih veština, Hari.
– Naravno da jesam – reče Hari razdražljivo – nema šanse da zaboravim, zar ne, dok god nas podučava ona rospija...
– Mislila sam na moju i Ronovu ideju... – Ron joj uputi uznemiren, preteći pogled. Ona mu se namršti: – ...Dobro, u redu, na moju ideju... o tome da nas ti podučavaš.

Hari im ne odgovori odmah. Pretvarao se da čita neku stranu u Azijskim protivotrovima, pošto nije hteo da prizna šta mu se vrzmalo po glavi.

Mnogo je razmišljao o tome tokom poslednjih petnaestak dana. Ponekad mu se to činilo kao suluda ideja, baš kao i one noći kada mu je Hermiona to predložila, a katkad bi uhvatio sebe kako razmišlja o kletvama koje su mu najbolje poslužile u raznim susretima s Mračnim stvorenjima i Smrtožderima – i zapravo je shvatio da podsvesno planira čitava predavanja...
– Pa – reče on polako, kada više nije mogao da se pretvara da su mu Azijski protivotrovi zanimljivi – da... malčice sam razmišljao o tome.
– I? – upita Hermiona nestrpljivo.
– Pojma nemam – reče Hari, pokušavajući da dobije na vremenu. Pogledao je u Rona.
– Ja sam od početka mislio da je to dobra ideja – reče Ron, koji je bio spremniji da se uključi u ovaj razgovor sada kad se uverio da Hari neće ponovo početi da viče.
Hari se s nelagodom promeškolji na stolici.
– Čuli ste kad sam rekao da je veliki deo svega toga bio puka sreća, zar ne?
– Da, Hari – reče Hermiona blago – ali svejedno, nema svrhe da se pretvaramo da nisi dobar u Odbrani od Mračnih veština, zato što jesi. Ti si jedina osoba koja je prošle godine mogla potpuno da se odupre Kontrolišućoj kletvi, uz to možeš da napraviš Patronusa, možeš da radiš mnogo stvari koje čak ni odrasli čarobnjaci ne mogu, Viktor je oduvek govorio...
Ron se tako brzo okrenu ka njoj da iščaši vrat. Dok ga je trljao, on reče: – Ma nemoj? Šta je to Viki rekao?
– Ha, ha – reče Hermiona kiselim glasom. – Rekao je da Hari zna kako da izvede stvari koje ni on ne zna, a Viktor je bio na poslednjoj godini u Durmstrangu.
Ron je sumnjičavo gledao u Hermionu.
– Nisi valjda još uvek u kontaktu s njim?
– Pa šta i ako jesam? – reče Hermiona hladno, mada joj lice malčice pocrvene. – Mogu valjda da se dopisujem s prijateljem, ako ho...
– Nije on hteo samo da se dopisujete – reče Ron optužujuće.
Hermiona razdraženo zavrte glavom i, ne obraćajući pažnju na Rona, koji ju je i dalje netremice posmatrao, reče Hariju: – Pa, šta kažeš? Hoćeš li da nas podučavaš?
– Samo tebe i Rona, je l’ da?
– Pa – reče Hermiona, ponovo delujući zabrinuto. – Ovaj... molim te, Hari, nemoj ponovo da pobesniš... ali ja zbilja mislim da treba da podučavaš svakoga ko želi to da nauči. Mislim, govorimo o tome kako da sebe odbranimo od V-Voldemora. Daj, Rone, nemoj da si patetičan. Nije fer da ne pružimo tu šansu i drugima.

Hari razmisli o tome na trenutak, a onda reče: – Da, ali sumnjam da će iko osim vas dvoje hteti da ga ja tome podučavam. Ja sam ludak, sećaš se?
– Pa, ja mislim da ćeš se možda iznenaditi kad vidiš koliko bi ljudi bilo

zainteresovano da čuju to što imaš da kažeš – reče Hermiona ozbiljno. – Pazi ovako – ona se nagnu ka njemu, a Ron, koji ju je i dalje mrgodno posmatrao, nasloni se napred da bi i on čuo – znaš da je prvi vikend u oktobru hogsmidski vikend? Šta kažete na to da obavestimo sve zainteresovane da ćemo se naći u selu i tamo porazgovarati o svemu?

– Zašto to moramo da radimo izvan škole? – upita Ron.
– Zato – poče Hermiona, usmerivši pažnju ponovo na šematski crtež kineskog žvaćkastog kupusa koji je precrtavala – što ne verujem da bi Ambridžova bila srećna kad bi otkrila šta nameravamo.

* * *

Hari je jedva čekao vikend-izlet u Hogsmid, ali ga je jedna stvar brinula. Sirijus je potpuno zaćutao od onda kada im se početkom septembra ukazao u kaminu. Hari je znao da su ga naljutili rekavši da ne žele da dođe – ali ga je i dalje s vremena na vreme zabrinjavala pomisao da bi Sirijus mogao da zaboravi na oprez i svejedno se pojavi. Šta će da rade ako veliki crni pas jurne ulicom ka njima u Hogsmidu, možda čak pred nosom Draka Melfoja?

– Pa ne možeš ga kriviti što želi da se malko prošeta – reče Ron, kada je Hari njemu i Hermioni poverio svoje strahove. – Mislim, u bekstvu je već više od dve godine, i znam da mu nije bilo lako, ali je makar bio slobodan, zar ne? A sada je sve vreme skučen unutra s onim odurnim vilenjakom.
Hermiona mrko pogleda u Rona, ali je osim toga potpuno ignorisala tu opasku o Kričeru.
– Problem je u tome – reče ona Hariju – što, sve dok V-Voldemor – o, zaboga, Rone – ne izađe na videlo, Sirijus mora da ostane tako sakriven, zar ne? Mislim, glupo Ministarstvo neće shvatiti da je Sirijus nevin dok ne uvide da im je Dambldor sve vreme govorio istinu o njemu. A kad te budale ponovo počnu da hvataju prave Smrtoždere, biće očigledno da Sirijus nije jedan od njih... hoću da kažem, kao prvo, on nema njihov Znak.
– Mislim da nije toliko glup da se vrati – poče da ga teši Ron. – Dambldor bi poludeo ako bi Sirijus to učinio, a Sirijus sluša Dambldora, čak i kad mu se ne dopada ono što čuje.
Pošto je Hari i dalje delovao zabrinuto, Hermiona reče: – Čuj, Ron i ja smo razgovarali s ljudima za koje mislimo da bi želeli da nauče prave metode Odbrane od Mračnih veština, i našli smo nekoliko zainteresovanih. Rekli smo im da nas potraže u Hogsmidu.
– Važi – reče Hari isprazno, i dalje zaokupljen Sirijusom.
– Ne brini se, Hari – reče Hermiona tiho. – Imaš dovoljno stvari na umu i bez Sirijusa.

Naravno, bila je potpuno u pravu, jedva je uspevao da drži korak s domaćim zadacima, mada je sada radio mnogo više pošto nije morao da provodi svako veče na kaznenoj nastavi s Ambridžovom. Ron je u domaćim zadacima zaostajao još više od Harija, pošto je pored kvidiča, koji su obojica trenirali dvaput nedeljno, obavljao i asistentske dužnosti. Ipak, Hermiona, koja je imala više predmeta od njih dvojice, ne samo da je završila sav svoj domaći već je našla vremena da ištrika još odeće za vilenjake. Hari je morao da prizna da postaje sve bolja; sada su gotovo uvek mogli da razlikuju šešire od čarapa.

Na dan posete Hogsmidu, jutro je osvanulo vedro ali vetrovito. Posle doručka stali su u red ispred Filča, koji je proveravao imena na podužem spisku učenika koji su imali dozvolu od roditelja ili staratelja da posete selo. Uz neznatno žiganje u predelu srca, Hari se seti da on uopšte ne bi ni mogao da ide tamo da nije bilo Sirijusa.
Kada je Hari prišao Filču, domar jako šmrknu, kao da pokušava da otkrije nekakav miris na Hariju. Zatim odsečno klimnu, od čega mu se vilica ponovo zatrese, a Hari krenu napolje, niz kamene stepenice, u hladan, sunčan dan.
– Ovaj... zašto te je Filč njuškao? – upita Ron, kada su se on, Hari i Hermiona zaputili brzim hodom niz širok prilaz kapijama.
– Mislim da je proveravao ima li mirisa balegobombi – reče Hari, nasmejavši se.
– Zaboravio sam da vam ispričam...
I on im izloži celu priču o tome kako je poslao pismo Sirijusu i o Filču koji je uleteo sekundu kasnije, tražeći da vidi pismo. Na njegovo iznenađenje, Hermioni je njegova priča bila izuzetno zanimljiva, čak više nego njemu samom.
– Rekao je da mu je dojavljeno da naručuješ balegobombe? Ali ko mu je to dojavio?
– Ne znam – reče Hari slegnuvši ramenima. – Možda Melfoj, on bi mislio da je to smešno.
Prolazili su pored visokih kamenih stubova s krilatim veprovima na vrhu i skrenuli levo na put za selo, dok im je vetar nabacivao kosu na oči.
– Melfoj? – reče Hermiona skeptično. – Pa... da... možda...

– Gde idemo, uopšte? – zapita Hari. – U Tri metle?

– O... ne – reče Hermiona, prenuvši se iz sanjarenja – ne, tamo je uvek prepuno i bučno. Rekla sam ostalima da nas sačekaju u Veprovoj glavi, drugoj krčmi, znate onoj koja nije na glavnom drumu. Mislim da je malo.... znate... sumnjivog karaktera... ali učenici ne zalaze često u nju, pa mislim da nas niko neće čuti.
Sišli su niz glavnu ulicu pored Zonkove prodavnice čarobnjačkih šala, u kojoj, nimalo iznenađeni, zatekoše Freda, Džordža i Lija Džordana, zatim prođoše pored pošte, iz koje su sove izletale u pravilnim razmacima, i skrenuše u sporednu ulicu na čijem vrhu je bila mala krčma. Sa zarđalog podupirača poviše vrata visio je izubijan

drveni natpis, a na njemu je bila naslikana glava opakog divljeg vepra kako krvari po belom platnu ispod nje. Znak zaškripa na vetru kada se njih troje približiše. Malo su oklevali pred vratima.

– Pa, hajdemo – reče Hermiona pomalo nervozno. Hari prvi krenu unutra. Unutrašnjost nije bila ni nalik na Tri metle, čiji je veliki bar odavao utisak
blistave topline i čistote. Bar u Veprovoj glavi sastojao se od jedne male, trošne i ne preterano čiste sobe, koja je strašno vonjala na nešto što su vrlo verovatno bile koze. Prozori na nišama bili su garavi toliko da je tek mali tračak svetlosti dopirao u sobu, koja je stoga bila osvetljena patrljcima sveća nasađenih po grubo tesanim drvenim stolovima. Na prvi pogled pod je ličio na dobro utabanu zemlju, mada je Hari, čim je stupio na njega, shvatio da se ispod prljavštine koja se taložila vekovima nalazi kamen.
Hari se seti da mu je, kad je bio na prvoj godini, Hagrid spominjao ovu krčmu. „Ima puno neobične fele u Veprovoj glavi “, rekao mu je tada Hagrid, objašnjavajući mu kako je tamo osvojio zmajevo jaje u opkladi sa zakukuljenim čovekom. U to vreme, Hari se pitao kako Hagridu nije bilo čudno što je taj stranac krio lice tokom čitavog njihovog susreta. Sada je video da je skrivanje lica neka vrsta mode u Veprovoj glavi . Za barom je bio čovek čija je cela glava bila obmotana prljavim sivim zavojima, mada je on i dalje, kroz prorez gde su usta, gutao bezbrojne čaše neke vatrene supstance koja se dimila. Dve siluete prekrivene kapuljačama sedele su za stolom u jednoj od niša. Hari bi pomislio da su dementori da nisu govorili jakim jorkširskim akcentom, a u senovitom ćošku iza kamina sedela je veštica s debelim crnim velom koji joj je padao do nožnih prstiju. Mogli su da joj vide samo vrh nosa, jer je zbog njega veo bio malo izbočen.
– Nisam baš siguran da je ovo dobra ideja, Hermiona – promrmlja Hari dok su prilazili baru. Naročito se zagledao u vešticu pod velom. – Je li ti palo na pamet da bi to mogla da bude Ambridžova?
Hermiona baci procenjivački pogled na figuru pod velom.
– Ambridžova je niža od te žene – reče tiho. – Uostalom, čak i da dođe ovamo, Ambridžova nema načina da nas zaustavi, Hari, pošto sam dvostruko i trostruko proverila školska pravila. Nismo prešli dozvoljenu granicu. Izričito sam pitala profesora Flitvika da li je učenicima dozvoljeno da dođu u Veprovu glavu , a on je rekao da jeste, ali mi je izričito savetovao da ponesemo svoje čaše. A i pogledala sam sve čega sam mogla da se setim u vezi s grupama za učenje i rad domaćih zadataka, i one su definitivno dozvoljene. Ja samo mislim da nije dobra ideja da paradiramo naokolo javno objavljujući drugima čime se bavimo.
– U pravu si – reče Hari suvo – pogotovo jer to što planiraš nije baš grupa za zajednički rad domaćih zadataka, zar ne?
Krčmar postrance dođe do njih, izašavši iz zadnjeg sobička. Bio je to namćorast starac duge sede kose i brade. Bio je visok i mršav, i Hariju odnekud poznat.

– Šta je? – progunđa on.

– Tri krem-piva, molim vas – reče Hermiona.
Čovek posegnu ispod šanka i izvuče tri veoma prašnjave i prljave flaše, koje tresnu o površinu šanka.
– Šest sikla – reče.
– Ja ću da platim – reče Hari hitro, dodajući čoveku srebro. Šankerov pogled pređe preko Harija, na delić sekunde se zadržavši na njegovom ožiljku. Zatim se okrenu i odloži Harijev novac u starinsku drvenu kasu, čija se fioka automatski otvori da primi novčiće. Hari, Ron i Hermiona se povukoše do stola najudaljenijeg od šanka i sedoše, osvrćući se oko sebe. Čovek u prljavim sivim zavojima stade da kucka prstima po šanku, i barmen mu donese još jedno zadimljeno piće.
– Znaš šta? – promrmlja Ron, osvrćući se oduševljeno po krčmi. – Ovde bismo mogli da naručimo šta hoćemo. Kladim se da bi nam onaj tipus prodao bilo šta, ne bi ga bilo briga. Oduvek sam hteo da probam vatroviski...
– Ti – si – asistent – zareža Hermiona.
– Oh – reče Ron, dok mu je osmeh bledeo s lica. – Da...
– Dakle, šta si rekla, ko će se sve naći s nama? – upita Hari, otčepivši zarđali zapušač svog krem-piva, i otpivši par gutljaja.
– Samo nekoliko ljudi – ponovi Hermiona, nervozno gledajući čas u svoj sat čas prema vratima. – Rekla sam im da budu ovde otprilike u ovo vreme, i sigurna sam da svi znaju gde je... O, vidi, ovo bi mogli da budu oni.
Vrata krčme se otvoriše. Širok prašnjav zrak sunca na trenutak podeli sobu na dva dela, a zatim nestade u nadolazećoj gomili dece.
Prvo je ušao Nevil u pratnji Dina i Lavander, za kojima su odmah išli Parvati i Padma Petil sa (Harijev stomak izvede salto) Čo i jednom od njenih kikotavih drugarica, zatim (sasvim sama, delujući toliko sanjivo da je možda čak i slučajno zalutala tu) Luna Lavgud. Potom uslediše Kejti Bel, Alisija Spinet i Anđelina Džonson, Kolin i Denis Krivej, Erni Makmilan, Džastin Finč-Flečli, Hana Abot, zatim devojčica iz Haflpafa s dugačkom kikom koja joj je padala niz leđa, a kojoj Hari nije znao ime, onda tri dečaka iz Rejvenkloa za koje je bio prilično uveren da se zovu Entoni Goldstin, Majkl Korner i Teri But, potom Džini, praćena visokim, mršavim plavokosim dečakom prćastog nosa, kojeg je Hari kao kroz maglu prepoznao kao člana haflpafskog kvidičkog tima, i na samom začelju Fred i Džordž Vizli sa svojim prijateljem Lijem Džordanom, noseći velike papirne kese natrpane robom iz Zonkove prodavnice.
– Samo nekoliko ljudi? – reče Hari promuklo Hermioni. – Samo nekoliko ljudi?
– Da, pa, čini se da je ideja postala prilično popularna – reče Hermiona veselo. – Rone, hoćeš li da privučeš još stolica?
Krčmar se ukočio usred brisanja čaše krpom, koja je bila toliko prljava da je izgledala kao da nikada nije oprana. Moguće je da nikada nije video svoju krčmu tako

punu.

– Zdravo – reče Fred, koji je prvi stigao do šanka, brzo prebrojavši svoje saputnike – možemo li da dobijemo... dvadeset pet krem-piva, moliću?
Krčmar je na trenutak mrko zurio u njega, a onda, iznervirano bacivši krpu kao da su ga upravo prekinuli usred nekog važnog posla, poče da vadi prašnjava krem-piva ispod šanka.
– Živeli – reče Fred, deleći ih društvu. – Ajde, svi, ispljunite pare, ja nemam dovoljno zlata za sve ovo...
Hari je tupo posmatrao kako velika raspričana grupica uzima svoja piva od Freda i petlja po svojim odorama u potrazi za novčićima. Nije mogao da zamisli zašto se pojavilo ovoliko ljudi, sve dok mu na um ne pade užasavajuća pomisao da oni možda očekuju nekakav govor, i na tu pomisao naglo se okrenu ka Hermioni.
– Šta si im ti to napričala? – reče on prigušenim glasom. – Šta oni to očekuju?
– Rekla sam ti, oni samo hoće da čuju šta ti imaš da kažeš – reče Hermiona umirujuće. Ali pošto je Hari nastavio da je gleda besno, ona brzo dodade: – Ti još uvek ne moraš ništa da radiš, ja ću im se prva obratiti.
– Zdravo, Hari – reče Nevil sijajući od sreće, sedajući naspram njega.
Hari pokuša da mu uzvrati osmeh, ali ne progovori. Usta su mu bila izrazito suva. Čo mu se samo nasmešila i sela sa Ronove desne strane. Njena drugarica, koja je imala kovrdžavu crvenkasto-plavu kosu nije se smešila, već je Hariju uputila izrazito nepoverljiv pogled koji ga ubedi da ona, da je bilo po njenom, uopše ne bi ni bila ovde.
Sedajući po dvoje i troje, novopridošla deca se smestiše oko Harija, Rona i Hermione, neki delujući prilično uzbuđeno, drugi pak radoznalo, a Luna Lavgud je sanjivo zurila u prazan prostor. Kada su svi privukli stolice, žamor zamre. Svi pogledi bili su prikovani za Harija.
– Ovaj – reče Hermiona, glasom pomalo piskavijim nego inače zbog nervoze. – Ovaj... pa... zdravo.
Grupica sada usredsredi pažnju na nju, iako su im pogledi i dalje redovno stremili ka Hariju.
– Pa... ovaj... pa, znate zašto ste ovde. Ovaj... dakle, Hari je imao ideju... hoću reći – (Hari je prostreli pogledom) – ja sam imala ideju... da bi bilo dobro ako bi ljudi koji žele da uče Odbranu od Mračnih veština – a pod time mislim da stvarno uče, znate, a ne one gluposti koje Ambridžova radi s nama... – (Hermionin glas iznenada postade mnogo sigurniji i uverljiviji) – ...jer to niko ne bi mogao da nazove Odbranom od Mračnih veština... (– Tako je! – oglasi se Entoni Goldstin, a Hermiona ga odobravajuće pogleda) – ...Pa, mislila sam da bi bilo dobro ako bismo, dakle, uzeli stvari u svoje ruke.
Ona zastade, iskosa pogleda u Harija i nastavi: – A pod time mislim da naučimo kako da se pravilno odbranimo, ne samo teorijski, već izvođenjem pravih čini...

– Kladim se da bi i ti htela da položiš svoj O.Č.N. iz Odbrane od Mračnih veština, je li? – upita Majkl Korner.
– Naravno da bih htela – reče Hermiona kao iz topa. – Ali i više od toga, hoću da budem propisno izvežbana u odbrani jer... jer... – ona duboko udahnu i dovrši – jer se Lord Voldemor vratio.
Reakcija je bila trenutna i krajnje predvidljiva. Čoina prijateljica vrisnu i prosu krem-pivo po sebi. Teri But se nevoljno trže. Padma Petil zadrhta, a Nevil ispusti čudnovat jecaj koji je uspeo da pretvori u kašalj. Svi su, ipak, pogledom željno fiksirali Harija.
– Pa... u svakom slučaju, takav nam je plan – reče Hermiona. – Ako hoćete da nam se pridružite, moramo da odlučimo kako ćemo da...
– Gde je dokaz da se Znaš-Već-Ko vratio? – upita plavokosi haflpafovac koji je igrao kvidič, prilično agresivnim glasom.
– Pa, Dambldor veruje u to... – poče Hermiona.
– Hoćeš reći, Dambldor veruje njemu – reče plavokosi dečak, mahnuvši glavom ka Hariju.
– A ko si ti? – upita Ron pomalo nepristojno.
– Zaharije Smit – reče dečak – i mislim da imam pravo da znam zašto on tvrdi da se Znaš-Već-Ko vratio.
– Vidi – reče Hermiona, vešto intervenišući – ovaj sastanak nije posvećen tome...
– U redu je, Hermiona – reče Hari.
Upravo mu je sinulo zašto je toliko mnogo ljudi došlo. Pomisli kako je Hermiona trebalo to i da predvidi. Neki od njih – možda čak većina – došli su u nadi da će čuti Harijevu priču iz prve ruke.
– Zašto tvrdim da se Znaš-Već-Ko vratio? – upita on, gledajući Zahariju pravo u lice. – Video sam ga. Ali Dambldor je prošle godine celoj školi ispričao šta se dogodilo, i ako njemu niste poverovali, onda nećete poverovati ni meni, a ja ne nameravam da protraćim čitavo popodne pokušavajući nekoga da ubedim.
Činilo se da je cela grupica zadržala dah dok je Hari govorio. Hari je imao utisak da čak i krčmar pomno sluša. Brisao je čašu svojom prljavom krpom, čineći je ravnomerno prljavijom.
Zaharije mu uzvrati: – Dambldor nam je prošle godine rekao samo da je Sedrika Digorija ubio Znaš-Već-Ko, i da si ti vratio Digorijevo telo na Hogvorts. Nije nam ispričao nikakve detalje, nije nam rekao kako je tačno Digori ubijen, a mislim da bismo svi mi želeli da znamo...
– Ako ste došli da čujete kako tačno izgleda kada Voldemor ubije nekoga, tu vam ne mogu pomoći – reče Hari. Njegovo strpljenje, kojeg je ovih dana imao toliko malo, ponovo je bilo na izmaku. Nije sklanjao pogled s agresivnog lica Zaharija Smita, i bio je odlučan da ne pogleda u Čo. – Ne želim da pričam o Sedriku Digoriju, u redu? Tako da, ako ste zbog toga došli, možete slobodno da idete.

On baci ljutit pogled u Hermioninom pravcu. Sve je ovo, pomisli on, njena krivica. Ona je odlučila da ga izloži pred ostalima, kao da je neka nakaza, i naravno da su se pojavili u tolikom broju da vide koliko je sumanuta ta njegova priča. Ali niko ne napusti svoje mesto, čak ni Zaharije Smit, iako je nastavio pomno da pilji u Harija.

– Dakle – reče Hermiona, ponovo piskavim glasom – dakle... kao što sam govorila... ako hoćete da naučite da se branite, onda se moramo dogovoriti kako ćemo to da izvodimo, koliko često ćemo se okupljati, i gde ćemo da...
– Da li je istina – prekide je devojčica s dugačkom kikom duž leđa, gladajući u Harija – da možeš da proizvedeš Patronusa?
– Aha – reče Hari, pomalo odbrambeno.
– Opipljivog Patronusa?

– Ovaj... da li, kojim slučajem, poznaješ Madam Bouns? – upita. Devojčica se nasmeši.
– To mi je tetka – reče ona. – Ja sam Suzan Bouns. Pričala mi je o tvom saslušanju. Dakle... da li je to istina? Praviš Patronusa u obliku jelena?
– Da – reče Hari.
– Boga mu, Hari! – reče Li, vidno impresioniran. – Nisam znao za to!
– Mama je rekla Ronu da ne širi priču o tome naokolo – reče Fred, kezeći se Hariju. – Rekla je da i bez toga privlačiš dovoljno pažnje.
– Pa, nije pogrešila – promrmlja Hari, i nekoliko prisutnih se nasmeja.

– I zaista si ubio Baziliska onim mačem iz Dambldorove kancelarije? – hteo je Teri But da zna. – To mi je rekao jedan od portreta na zidu kancelarije, kada sam prošle godine bio tamo...

– Ovaj... da, jesam – reče Hari.
Džastin Finč-Flečli zazvižda u znak divljenja. Braća Krivej razmeniše poglede pune strahopoštovanja, a Lavander Braun tiho reče: – Vau! – Hariju je sada bilo pomalo vruće ispod okovratnika. Odlučno je gledao svuda, samo ne u pravcu Čo.
– A kada smo bili u prvom razredu – obznani Nevil prisutnima – spasao je onaj Kamen ludosti...
– Mudrosti – prosikta Hermiona.
– Aha, baš to... od Znate-Već-Koga – dovrši Nevil.

– A da ne govorimo – reče Čo (Harijev pogled polete ka njoj; i ona je gledala u njega, smešeći se, pa njegov stomak izvede još jedan salto unazad) – o svim podvizima koje je morao da izvede na Tročarobnjačkom turniru prošle godine – prolazak pored zmajeva, siren-ljudi i akromantula i sličnih stvari...

Širom stola začu se žamor impresioniranog odobravanja. Hariju se utroba sada migoljila. Pokušavao je da uozbilji lice, kako ne bi delovao previše zadovoljan

samim sobom. Činjenica da ga je Čo nahvalila znatno mu je otežavala da im kaže ono što se sebi samom zakleo da će im saopštiti.
– Pazite – reče on, a svi istog trena zaćutaše – ja... neću da zvučim kao da sam lažno skroman, ili kako već, ali... i drugi su mi mnogo pomogli da se izborim sa svim tim stvarima...
– Nisu, vala, s onim zmajem – reče Majkl Korner kao iz topa. – To je bilo mnogo kul letenje...
– Da, pa... – reče Hari, osećajući da bi bilo nepristojno da se ne složi s time.
– A niko ti nije pomogao ni da se otarasiš onih dementora letos – reče Suzan Bouns.
– Ne – reče Hari – nije, okej, znam da sam ponešto izveo bez ikakve pomoći, ali pokušavam da kažem da...
– Da li ti to pokušavaš da izvrdaš i ne pokažeš nam ništa od toga? – upita Zaharije Smit.
– Evo, ja imam jednu super ideju – reče Ron glasno, pre nego što je Hari stigao da progovori – zašto ti ne bi začepio svoju gubicu?
Možda je reč „izvrdaš“ izazvala ovako burnu reakciju kod Rona. U svakom slučaju, on je sada gledao u Zaharija kao da mu ništa ne bi bilo draže nego da ga udari. Zaharije pocrvene.
– Pa, svi smo se ovde okupili da nešto naučimo od njega, a on nam govori kako ne ume da izvede ništa od toga – reče on.
– Nije to rekao – zareža Fred.
– Da li bi želeo da ti mi malčice pročistimo uši? – ponudi se Džordž, izvadivši metalni instrument smrtonosnog izgleda iz jedne od kesa iz Zonkove prodavnice.
– Ili bilo koji drugi deo tela, nema problema, jer nismo preterano izbirljivi gde ovo zabijamo – reče Fred.
– Dakle – žurno se ubaci Hermiona – idemo dalje... stvar je u tome, da li se svi slažemo da ćemo ići na časove kod Harija?
Svi zagrajaše u znak opšteg odobravanja. Zaharije prekrsti ruke i ništa ne reče, mada je to možda bilo zato što je bio i suviše zauzet obazrivim osmatranjem instrumenta u Fredovoj ruci.
– Dobro onda – nastavi Hermiona, kojoj je vidno laknulo što su se napokon oko nečega dogovorili. – Pa, sledeće pitanje je koliko ćemo često da se sastajemo. Mislim da nema svrhe da to činimo ređe od jednom nedeljno...
– Čekaj malo – reče Anđelina – moramo voditi računa da nam se ovo ne poklapa s našim treninzima kvidiča.
– Da – reče Čo – a ni s našim.
– Ni s našim – dodade Zaharije Smit.
– Sigurna sam da ćemo uspeti da pronađemo neko veče u nedelji koje će svima odgovarati – reče Hermiona pomalo nestrpljivo – ali, znate, ovo je prilično važno,

ipak se radi o tome da ćemo učiti da se odbranimo od V-Voldemorovih Smrtoždera...

– Dobro rečeno! – zagrme Erni Makmilan, kojeg je Hari već odavno čekao da se oglasi. – Ja lično mislim da je ovo izuzetno važno, možda čak važnije od svega drugog što ćemo raditi ove godine, računajući i predstojeće O.Č.N.-e!
On se značajno osvrnu oko sebe, kao da čeka da mu ostali viknu: – Nije valjda! – Međutim, kada se niko ne javi, on nastavi: – Lično ne shvatam zašto nam je Ministarstvo utrapilo ovako beskorisnog nastavnika u ova kritična vremena. Očigledno ne smeju sebi da priznaju da se Znate-Već-Ko vratio, ali ipak, dati nam nastavnika koji nas sprečava da koristimo odbrambene čini...
– Mi mislimo da Ambridžova ne želi da se obučavamo u Odbrani od Mračnih veština – reče Hermiona – zato što ima neku... neku sumanutu ideju da bi Dambldor mogao da koristi svoje učenike kao nekakvu privatnu vojsku. Misli da bi on pokušao da nas mobiliše protiv Ministarstva.
Gotovo svi su se zaprepastili na ovu vest. Svi izuzev Lune Lavgud, koja se oglasi:

– Pa, to se sasvim uklapa. Uostalom, i Kornelijus Fadž ima svoju ličnu armiju.
– Šta? – reče Hari, potpuno izbačen iz takta ovom neočekivanom informacijom.
– Da, on ima vojsku heliopata – reče Luna svečano.
– Ne, nema – obrecnu se Hermiona.
– Da, ima – reče Luna.
– Šta su to heliopate? – upita Nevil, gledajući zblanuto.
– Oni su duhovi vatre – reče Luna, a njene ionako buljave oči toliko se razrogačiše da je delovala luđe no ikada – ogromna visoka plamteća stvorenja koja galopiraju po tlu, spaljujući sve pred s....
– Oni ne postoje, Nevile – reče Hermiona zajedljivo.
– O, nego šta nego postoje! – reče Luna ljutito.
– Žao mi je, ali gde je dokaz? – obrecnu se Hermiona.
– Ima mnogo iskaza očevidaca. Samo zato što si ti toliko uskogruda da sve mora da ti se poturi pod nos ne bi li...
– Ahem, ahem – reče Džini, tako dobro imitirajući profesorku Ambridž da se nekoliko prisutnih uznemireno osvrnu, a zatim nasmeja. – Zar se nismo upravo dogovarali koliko često ćemo održavati časove Odbrane?
– Da – odmah se ubaci Hermiona – da, jesmo, u pravu si, Džini.
– Pa, jednom nedeljno mi zvuči sasvim kul – reče Li Džordan.
– Dok god... – poče Anđelina.
– Da, da, znamo za kvidič – reče Hermiona napetim glasom. – Druga stvar o kojoj moramo da odlučimo jeste gde ćemo da se sastajemo...
Ovo je bilo već malo teže. Svi zanemeše.
– U biblioteci? – predloži Kejti Bel posle nekog vremena.
– Čini mi se da Madam Pins neće biti i suviše oduševljena ako budemo bacali kletve u biblioteci – reče Hari.

– Možda u nekoj praznoj učionici? – reče Din.

– Aha – reče Ron. – Mek Gonagalova bi možda mogla da nam dozvoli da vežbamo u njenoj, kao što nam je dozvolila kada je Hari vežbao za Tročarobnjački.
Ali Hari je bio prilično siguran da Mek Gonagalova ovoga puta neće biti toliko predusretljiva. Uprkos svemu što je Hermiona rekla o grupama za učenje i rad domaćih zadataka koje su dozvoljene, imao je jak predosećaj da bi se ova grupa ipak mogla smatrati mnogo buntovnijom.
– Dobro, pa, probaćemo nas troje da pronađemo neko mesto – reče Hermiona. – Poslaćemo poruku svima kada budemo odredili vreme i mesto prvog sastanka.
Ona stade da pretura po svojoj torbi, i izvuče pergament i pero, a zatim zastade kao da skuplja hrabrost da nešto kaže.
– Ja... mislim da bi svako trebalo da se potpiše, da znamo ko je sve ovde. Ali mislim – ona duboko udahnu – da se treba složiti da ne širimo priču o ovome što radimo. Ako se upišete, time potvrđujete da nećete reći Ambridžovoj niti bilo kome drugome šta nameravamo.
Fred posegnu za pergamentom i veselo naškraba svoj potpis, ali Hari primeti da je nekoliko prisutnih bilo prilično nezadovoljno na pomisao da treba da stave svoje ime na spisak.
– Ovaj... – reče Zaharije polako, odbijajući da uzme pergament koji mu je Džordž dodavao – pa... siguran sam da će mi Erni reći kada su sastanci.
Ali i Erni je prilično oklevao da se potpiše. Hermiona se, podignutih obrva, zagleda u njega.
– Ja... pa, mi smo ipak asistenti – procedi Erni. – A ako bi ovaj spisak bio otkriven... pa, hoću reći... i sama si rekla, ako Ambridžova otkrije...
– Upravo si rekao da je ova grupa najvažnija stvar koju ćeš da radiš ove godine – podseti ga Hari.
– Ja... da – reče Erni – da, i verujem u to, samo što...
– Erni, zar stvarno misliš da ću da ostavim taj spisak da se vuče naokolo? – upita Hermiona, na ivici živaca.
– Ne, naravno da nećeš – uzvrati Erni, delujući malo manje zabrinuto. – Ja... da, naravno da ću da potpišem.
Posle Ernija, više niko nije imao primedbi, iako je Hari primetio da Čoina drugarica upućuje prilično prekoran pogled Čo, pre nego što je dodala svoje ime. Kada se i poslednja osoba – Zaharije – upisala, Hermiona uze pergament nazad i ćušnu ga pažljivo u torbu. Grupicom zavlada čudna atmosfera. Kao da su upravo potpisali nekakav ugovor.
– Pa, vreme nam izmiče – reče Fred živahno, skočivši na noge. – Džordž, Li i ja moramo da kupimo neke delikatne stvarčice, pa se vidimo kasnije.
I ostali počeše da odlaze, u grupicama od dvoje-troje. Čo se prilično zadržala zakopčavajući torbu pre nego što će otići, dok joj je duga tamna zavesa od kose

skrivala lice. Ali njena prijateljica je stajala pored nje, prekrštenih ruku, cokćući jezikom, tako da Čo nije imala drugog izbora već da ode s njom. Dok ju je drugarica gurala kroz vrata, Čo se osvrnu i mahnu Hariju.

– Pa, mislim da je sve dobro prošlo – reče Hermiona veselo, koji trenutak kasnije, kad su ona, Hari i Ron izašli iz Veprove glave na jarku sunčevu svetlost. Hari i Ron su stezali svoje flaše krem-piva.
– Onaj Zaharije je pravi som – reče Ron, mrko gledajući Smitovu udaljenu siluetu, jedva raspoznatljivu u daljini.
– Ni ja ga ne volim mnogo – priznade Hermiona – ali čuo me je kada sam pričala s Ernijem i Hanom za haflpafskim stolom, delovao je vrlo zainteresovano, i šta sam mogla da mu kažem? Ali, što više ljudi to bolje, stvarno – hoću reći, Majkl Korner i njegovi prijatelji ne bi ni došli da on nije počeo da se zabavlja sa Džini...
Ron, koji je upravo ispijao poslednje kapi iz svoje flaše krem-piva, zagrcnu se i prosu preostalo krem-pivo po svojoj odori.
– On se ŠTA? – prokrklja Ron, skandalizovan, a uši mu postadoše rumene poput listova govedine. – Ona se zabavlja sa... moja sestra se zabavlja... kako to misliš, s Majklom Kornerom?
– Pa, mislim da su on i njegovi drugovi baš zato i došli – hoću reći, očigledno je da su zainteresovani da uče odbranu, ali da Džini nije rekla Majklu šta se zbiva...
– Kada se to... kada je ona...?
– Upoznali su se na Božićnom balu i smuvali na kraju prošle godine – reče Hermiona sabrano. Upravo su skrenuli u Visoku ulicu, i ona se zaustavi pred Skrivenšaftovom prodavnicom pera, u čijem su izlogu bila postavljena lepa fazanova pera. – Hmm... dobro bi mi došlo novo pero.
Ona uđe u radnju. Hari i Ron krenuše za njom.
– Koji od njih je bio Majkl Korner? – besno je insistirao Ron.
– Onaj mračni – reče Hermiona.
– Nije mi se dopao – odmah će Ron.
– Veliko iznenađenje – reče Hermiona sebi u bradu.
– Ali – poče Ron, prateći Hermionu duž reda pera naslaganih u bakarnim posudama. – Mislio sam da se Džini sviđa Hari!
Hermiona ga pogleda pomalo sažaljivo i zavrte glavom.
– Džini se nekada sviđao Hari, ali je digla ruke od njega još pre nekoliko meseci. Nije da te sada ne voli, naprotiv – dodade ona nežno Hariju, ispitujući jedno dugačko crno-zlatno pero.
Hariju, kome je glava još uvek bila puna Čoinog mahanja, ova tema nije bila toliko zanimljiva kao Ronu, koji je prosto drhtao od ogorčenja, ali mu tada sinu nešto što do tog trenutka gotovo da nije ni primetio.
– Dakle, zato sada priča? – upita on Hermionu. – Pre nikada nije pričala preda mnom.

– Tačno tako – reče Hermiona. – Da, mislim da ću uzeti ovo pero...

Ona priđe pultu i plati petnaest sikla i dva knuta, dok joj je Ron još uvek disao za vratom.
– Rone – reče ona strogo, okrenuvši se u mestu – Džini je znala da ćeš to teško podneti, i upravo zbog toga ti nije rekla da se viđa s Majklom. Zato nemoj više da gunđaš, za ime božje.
– Kako to misliš? Ko je rekao išta loše? Ja ne gunđam ni o čemu... – nastavio je Ron da mrmlja sebi u bradu duž cele ulice.
Hermiona prevrnu očima ka Hariju, a zatim, dok je Ron još uvek za sebe proklinjao Majkla Kornera, tiho reče: – Kad smo već kod Majkla i Džini... šta je s tobom i Čo?
– Kako to misliš? – upita Hari brzo.
Učini mu se da u njemu odjednom nešto proključa. Osetio je da gori, zbog čega ga je hladnoća peckala po licu – da li je to zaista bilo toliko očigledno?
– Pa – reče Hermiona sa smeškom – prosto nije mogla da odvoji pogled od tebe, zar ne?
Hari nikada ranije nije do te mere spoznao koliko je selo Hogsmid božanstveno.

17. Dekret o obrazovanju broj dvadeset četiri

Hari se sve do kraja vikenda osećao srećniji nego ikada od početka polugođa. On i Ron su skoro celu nedelju proveli radeći domaće, da bi nadoknadili ono što su propustili. Poslednji zraci jesenjeg sunca istrajali su ceo dan: stoga su, umesto da sede pogrbljeni nad stolovima u dnevnom boravku, preneli sveske napolje i smestili se u senci velikog bukovog drveta na samom rubu jezera. Hermiona, koja je po običaju već bila završila sve svoje zadatke, ponela je klupko vune i začarala svoje igle za pletenje, tako da su štrikale i zveketale u vazduhu pored nje, proizvodeći još šeširića i marama.

Saznanje da oni čine nešto da se odupru Ambridžovoj i Ministarstvu, i da je on sâm ključni deo pobune, pružalo je Hariju osećaj neizmernog zadovoljstva. Neprekidno je premotavao subotnji sastanak u glavi: svi ti ljudi su se obratili njemu da ih nauči Odbrani od Mračnih veština... pa izrazi na njihovim licima kada su čuli za neke od stvari koje je učinio... i Čo koja hvali njegove podvige na Tročarobnjačkom turniru – spoznaja da ga niko od svih njih ne smatra lažljivim čudakom, već nekim kome se treba diviti, toliko ga je ispunila nadom da je u ponedeljak ujutru još uvek bio veseo, uprkos tome što su mu predstojala najneomiljenija predavanja.

On i Ron se iz spavaonice zaputiše niza stepenice, raspravljajući o Anđelininoj

ideji da te večeri na kvidičkom treningu probaju da uvežbaju novi potez po imenu finta lenjivčevog stiska, i tek kada su došli već nasred osunčanog dnevnog boravka primetiše u sobi novinu koja je već privukla pažnju grupice grifindoraca.

Za grifindorsku oglasnu tablu bio je prikucan ogroman natpis, toliko veliki da je prekrio sve drugo na njoj – spisak polovnih udžbenika na prodaju, redovne podsetnike o školskim pravilima koje je pisao Argus Filč, raspored kvidičkih treninga, ponude za trampu određenih sličica iz čokoladnih žabica, najnoviji oglas braće Vizli u kome traže degustatore, datume hogsmidskih vikenda i obaveštenja u kolumni izgubljeno– nađeno. Novi natpis bio je ispisan velikim crnim slovima, a na dnu, pored pedantnog i izuvijanog potpisa, nalazio se pečat izuzetno zvaničnog izgleda.

PO NAREĐENJU VELIKOG INKVIZITORA HOGVORTSA

Sve đačke organizacije, udruženja, timovi, grupe i klubovi ovim se raspuštaju.

Organizacija, udruženje, tim, grupa i klub ovde se definišu kao redovno sastajanje troje ili više učenika.
Dozvole za ponovno formiranje istih mogu se tražiti od Velikog inkvizitora (profesorka Ambridž).
Nijedna đačka organizacija, udruženje, tim, grupa ili klub ne mogu da postoje bez znanja i odobrenja Velikog inkvizitora.
Svaki učenik za kojeg se otkrije da pripada organizaciji, udruženju, timu, grupi ili klubu koji nije odobren od strane Velikog inkvizitora, ili da ih je osnovao, biće izbačen iz škole.
Gore navedene proklamacije su u saglasnosti s Dekretom o obrazovanju pod brojem dvadeset četiri.

Potpis:

Dolores Džejn Ambridž
Veliki inkvizitor

Hari i Ron pročitaše obaveštenje preko glava nekolicine zabrinutih drugaka.

– Da li to znači da će ukinuti Klub gobkamenja? – upita jedan od njih svog druga.

– Mislim da neće biti problema s gobkamenjem – reče Ron smrknuto, zbog čega drugak poskoči. – Mada, mislim da mi nećemo biti te sreće, a ti? – upita on Harija kad su se drugaci žurno udaljili.
Hari je ponovo iščitavao obaveštenje. Sreća koja ga je ispunjavala od subote nestade. Nutrina mu je pulsirala od gneva.
– Ovo nije slučajnost – reče, stegnuvši pesnice. – Ona zna.
– Nemoguće – odmah će Ron.
– U onoj krčmi mnogi su prisluškivali naš razgovor. Uostalom, pomirimo se s tim,

ne znamo koliko možemo da verujemo onima koji su došli na sastanak... bilo ko od

njih mogao je da kaže Ambridžovoj...
A on je pomislio da su mu poverovali, čak mu se činilo i da mu se dive...
– Zaharije Smit! – odmah reče Ron, zabivši pesnicu u dlan svoje druge šake. –
Ili... onaj Majkl Korner isto mi je bio strašno sumnjiv...
– Pitam se da li je Hermiona već videla ovo? – reče Hari, osvrćući se ka vratima ženskih spavaonica.
– Hajdemo da joj kažemo – reče Ron. On pojuri napred, otvori vrata i zaputi se uz spiralno stepenište.
Bio je na šestom stepeniku kad se začu glasan, zavijajuć zvuk nalik brodskoj sireni, i stepenici se stopiše jedni s drugima, napravivši dugačak, gladak kameni tobogan. Na tren, Ron pokuša da nastavi da trči, mahnito mlatarajući rukama poput vetrenjače, a zatim se sruči unazad i spusti niz novostvoreni tobogan, zaustavivši se kod Harijevih nogu.
– Ovaj... mislim da nam nije dozvoljen pristup ženskim spavaonicama – reče Hari, pridižući Rona sa zemlje, svojski se trudeći da se ne nasmeje.
Dve devojčice iz četvrtog razreda veselo se spustiše niz kameni tobogan.
– Ooo, ko je to pokušao da se popne uz stepenice? – zakikotaše se one veselo, skočivši na noge, odmeravajući Harija i Rona.
– Ja – reče Ron, koji je još uvek bio prilično razbarušen. – Nisam znao da će se to dogoditi. To nije fer! – dodade on Hariju, kada su se devojčice zaputile ka rupi s portretom, još uvek se kikoćući ko lude. – Hermiona sme u našu spavaonicu, kako to da nama nije dozvoljeno...?
– Pa, to je jedno staromodno pravilo – reče Hermiona, koja je upravo nežno skliznula na tepih ispred njih, i sada se dizala na noge – ali u Istoriji Hogvortsa lepo piše da su osnivači smatrali kako dečacima ne treba verovati koliko i devojčicama. Zašto si uopšte pokušao da se popneš?
– Da te pronađem – pogledaj ovo! – reče Ron, odvukavši je do oglasne table. Hermiona hitro prelete pogledom obaveštenja. Lice joj se skameni.
– Mora da joj je neko izbrbljao sve! – zaključi Ron ljutito.
– Nisu mogli – reče Hermiona prigušenim glasom.
– Ti si tako naivna – reče Ron – zato što si sama tako časna i pouzdana, misliš da su i...
– Ne, nisu mogli da ispričaju jer sam bacila urok na onaj list pergamenta koji smo svi potpisali – reče Hermiona sumorno. – Veruj mi, ako je neko otrčao i sve ispričao Ambridžovoj, znaćemo tačno ko je to, a taj će silno zažaliti.
– Što, šta će mu biti? – upita Ron radoznalo.
– Pa, recimo ovako – poče Hermiona – bubuljice Eloiz Midžen će u poređenju s tim ličiti na nekoliko cakanih pegica. Hajdemo na doručak, da vidimo šta ostali misle... pitam se da li je ovo okačeno u svim kućama?

Odmah po ulasku u Veliku salu postalo je očigledno da se obaveštenje Ambridžove nije pojavilo samo u grifindorskom tornju. U graji i pojačanom komešanju u Velikoj sali ogledala se izrazita napetost, dok su đaci trčali oko stolova, domunđavajući se o onome što su pročitali. Hari, Ron i Hermiona tek što su seli kada se Nevil, Din, Fred i Džordž sručiše kraj njih.

– Da li ste videli?
– Mislite li da zna?
– Šta ćemo da radimo?
Svi su gledali u Harija. On se osvrnu oko sebe kako bi se osigurao da nema nastavnika u blizini.
– Svejedno ćemo to da uradimo, naravno – reče on tiho.
– Znao sam da ćeš to da kažeš – reče Džordž, ozarenog lica, potapšavši Harija po ruci.
– I asistenti? – reče Fred, sumnjičavo osmotrivši Rona i Hermionu.
– Naravno – reče Hermiona hladno.
– Evo stižu Erni i Hana Abot – reče Ron, pogledavši preko ramena. – Baš kao i oni tipusi iz Rejvenkloa i Smit... i niko ne deluje veoma bubuljičavo.
Hermiona je delovala uzbuđeno.
– Ma pusti sad bubuljice, ti idioti ne smeju sada da nam priđu, delovaće stvarno sumnjivo – sedite! – ona se bezglasno obrati Erniju i Hani, mahnito im gestikulirajući da se priključe haflpafskom stolu. – Kasnije! Pričaćemo – sa – vama – kasnije!

– Ja ću da kažem Majklu – reče Džini nestrpljivo, skočivši sa klupe – taj idiot, stvarno, šta li to misli da radi...
Ona odjuri ka rejvenkloovskom stolu. Hari ju je posmatrao kako trči. Čo je sedela nedaleko, razgovarajući sa svojom kovrdžavom prijateljicom koja je bila s njom u Veprovoj glavi . Hoće li je obaveštenje Ambridžove zaplašiti da se više ne sastaje s njima?
Ali prave posledice obaveštenja osetili su tek kada su krenuli iz Velike sale, zaputivši se na Istoriju magije.
– Hari! Rone!

– U redu je – reče Hari tiho, kada je bila dovoljno blizu da ga čuje. – Ipak ćemo da nastavimo sa...
– Da li shvatate da je uključila i kvidič u sve ovo? – prekide ga Anđelina. – Moramo da tražimo dozvolu da ponovo formiramo grifindorski tim!
– Šta? – upita Hari.
– Nema šanse – reče Ron, zgranut.
– Pročitaj obaveštenje, spominje i timove! Zato slušaj, Hari... reći ću ti ovo poslednji put... molim te, molim te nemoj da gubiš živce pred Ambridžovom, inače nam možda više neće dati da igramo!

– Dobro, dobro – reče Hari, jer je Anđelina delovala kao da je na ivici suza. – Ne brini, pristojno ću se ponašati...
– Kladim se da je Ambridžova na Istoriji magije – reče Ron smrknuto kad su se zaputili na Binsov čas. – Još uvek nije obavila inspekciju kod Binsa... kladimo se u šta hoćeš da već čeka tamo...
Ali nije bio u pravu. Jedini nastavnik koji je bio prisutan kada su ušli u učionicu bio je profesor Bins, po običaju lebdeći na nekoliko centimetara od stolice, spreman da nastavi svoje monotono trućanje o ratovima džinova. Hari danas nije čak ni pokušao da prati njegovo predavanje. Zaludno je crtkao po svom pergamentu, ignorišući Hermionine česte prekorne poglede i gurkanja, sve dok ga nije jednom izuzetno bolno bocnula u rebra, i on ljutito podiže glavu.
– Šta je?
Ona pokaza ka prozoru. Hari se okrenu ka njemu. Na uskom simsu ugnezdila se Hedviga, s pisamcetom vezanim za nožicu, zureći u njega kroz debelo staklo. Hariju ništa nije bilo jasno. Upravo su doručkovali, zašto mu, za ime sveta, nije tada uručila pismo, kao i obično? Mnogi od njegovih drugova iz razreda takođe su jedni drugima pokazivali na Hedvigu.
– Oh, oduvek sam volela tu sovu, stvarno je prelepa – Hari začu Lavander kako se s uzdahom obraća Parvati.
On se osvrnu ka profesoru Binsu, koji je nastavio da čita svoje beleške, spokojno nesvestan da je pažnja razreda sada još manje usredsređena na njega nego inače. Hari tiho skliznu sa stolice, čučnu i žurno otpuza duž reda klupa ka prozoru, gde otkači bravicu i veoma polako ga otvori.
Očekivao je da će mu Hedviga ispružiti nožicu, kako bi mogao da skine pismo, a zatim odleteti ka sovarniku, ali čim je prozor bio dovoljno odškrinut, ona uskoči unutra tužno hukćući. Hari zatvori prozor, zabrinuto pogledavši ka profesoru Binsu, ponovo čučnu i odjuri na svoje sedište s Hedvigom na ramenu. Pošto je ponovo seo na mesto, prebacio je Hedvigu u krilo i pokušao da skine pismo koje joj je bilo privezano za nožicu.
Tek tada je shvatio da je Hedvigino perje bilo raščerupano. Neka pera su joj štrčala, a jedno krilo je držala pod čudnim uglom.
– Povređena je! – prošaputa Hari, nadvivši se nad nju. Hermiona i Ron se nagnuše ka njemu. Hermiona je čak ostavila i svoje pero. – Vidi – nešto joj nije u redu s krilom...
Hedviga je drhtala. Kada je Hari krenuo da joj pipne krilo, ona malčice poskoči, nakostrešivši perje, kao naduvana, i prekorno ga pogleda.
– Profesore Bins – reče Hari glasno, a svi u razredu se okrenuše ka njemu. – Nije mi dobro.
Profesor Bins podiže pogled sa svojih beležaka, zaprepašćen, po običaju, kada je otkrio da je soba pred njim puna ljudi.

– Nije ti dobro? – ponovi on ošamućeno.

– Nimalo mi nije dobro – reče Hari odlučno, pridigavši se na noge s Hedvigom skrivenom iza leđa. – Mislim da moram da odem u bolničko krilo.
– Da – reče profesor Bins, očigledno veoma zbunjen. – Da... da, bolničko krilo...
pa, idi, onda, Perkinse...
Kada je izašao iz učionice, Hari vrati Hedvigu na svoje rame i požuri niz hodnik, zastavši da razmisli tek kada Binsova vrata više nisu bila na vidiku. Njegov prvi izbor kome da odnese Hedvigu na lečenje bio je, naravno, Hagrid, ali pošto nije imao pojma gde je on, jedina preostala mogućnost bila je da pronađe profesorku Truli-Dasku i da se nada da će mu pomoći.
On proviri kroz prozor ka vetrovitom, oblacima prekrivenom imanju. Nije bilo ni traga od nje pored Hagridove kolibe. Ako ne drži čas, verovatno je u zbornici. On se zaputi niza stepenice, dok je Hedviga slabašno huktala, klateći mu se na ramenu.
Dva kamena gargojla natkriljivala su vrata zbornice. Kad im je Hari prišao, jedan od njih zakrešta: – Trebalo bi da si na času, sinko.
– Ovo je hitno – reče Hari odsečno.
– Oooo, hitno, je li? – reče drugi gargojl piskavim glasom. – Pa, baš nam je odbrusio, zar ne?
Hari pokuca. Začu korake, a zatim se vrata otvoriše i on se nađe licem u lice s profesorkom Mek Gonagal.
– Nisi valjda opet dobio kaznenu nastavu?! – reče ona odmah, uzbunjeno sevnuvši svojim četvrtastim naočarima.
– Ne, profesorka! – užurbano odgovori Hari.
– Pa, zašto onda nisi na nastavi?
– Zbog nečeg hitnog, očigledno – podrugljivo će drugi gargojl.
– Tražim profesorku Truli-Dasku – objasni Hari. – Zbog moje sove, povređena je.

– Povređena sova, kažeš?
Profesorka Truli-Daska se pojavi kraj ramena profesorke Mek Gonagal, pušeći lulu i čitajući primerak Dnevnog proroka.
– Da – uzvrati Hari, pažljivo podigavši Hedvigu sa svog ramena – pojavila se posle ostalih poštanskih sova, a krilo joj je skroz čudno, pogledajte...
Profesorka Truli-Daska čvrsto zagrize svoju lulu i uze Hedvigu od Harija, dok ih je profesorka Mek Gonagal nemo posmatrala.
– Hmm – reče profesorka Truli-Daska, neznatno tresući lulom dok je pričala. – Izgleda da ju je nešto napalo. Mada, ne znam šta bi to moglo da bude. Testrali, naravno, ponekad napadaju ptice, ali Hagrid je dobro izdresirao hogvortske testrale da ne diraju sove.
Hari nije znao kakvi su testrali, niti ga je bilo briga. Samo je hteo da zna da li će Hedviga biti dobro. Profesorka Mek Gonagal oštro pogleda Harija i upita: – Da li znaš koliku je razdaljinu ova sova preletela, Poteru?

– Ovaj – reče Hari. – Od Londona, rekao bih.

Njihovi pogledi se nakratko sretoše i on shvati, po tome kako su joj se obrve spojile na sredini čela, da je ona razumela kako „London“ zapravo znači „Ulica Grimold, broj dvanaest“.
Profesorka Truli-Daska izvuče monokl iz unutrašnjeg džepa odore i namesti ga na oko, ne bi li pomnije ispitala Hedvigino krilo. – Mislim da ću moći ovo da sredim ako mi je ostaviš neko vreme, Poteru – reče ona – u svakom slučaju, ne bi trebalo da preleće velike razdaljine narednih nekoliko dana.
– Ovaj... važi... hvala – reče Hari, baš kada se oglasi zvono za odmor.
– Nema problema – reče profesorka Truli-Daska promuklo, okrenuvši se nazad ka zbornici.
– Samo trenutak, Vilhelmina! – reče profesorka Mek Gonagal. – Poterovo pismo!

– A, da! – reče Hari, koji je na trenutak zaboravio na svitak vezan oko Hedvigine nožice. Profesorka Truli-Daska mu ga predade, a zatim nestade u zbornici, noseći Hedvigu, koja je zurila u Harija kao da ne može da poveruje da bi je tek tako nekome dao. Malčice osećajući krivicu, on se okrenu da ode, ali ga profesorka Mek Gonagal dozva nazad.
– Poteru!
– Da, profesorka?
Ona pogleda levo-desno po hodniku. Učenici su išli ka njima iz oba pravca.
– Imaj na umu – reče ona brzo i tiho, gledajući svitak u njegovoj ruci – da kanali komunikacije na Hogvortsu mogu biti pod prismotrom, u redu?
– Ja... – poče Hari, ali je plima učenika koji su žurili niz hodnik već bila blizu njega. Profesorka Mek Gonagal mu odsečno klimnu, i povuče se u zbornicu, ostavljajući Harija da s masom učenika izađe u dvorište. Spazio je Rona i Hermionu kako već stoje u zaklonjenom ćošku, pridigavši kragne ogrtača usled jakog vetra. Hari raseče svitak dok je žurno koračao ka njima, i pročita pet reči ispisanih Sirijusovim rukopisom:

Danas, isto vreme, isto mesto.

– Da li je Hedviga okej? – upita Hermiona zabrinuto, čim se približio dovoljno da može da je čuje.
– Gde si je odneo?
– Kod Truli-Daske – reče Hari. – A sreo sam i Mek Gonagalovu... slušajte...
I on im ispriča šta mu je profesorka Mek Gonagal rekla. Na njegovo iznenađenje, nisu delovali šokirano. Štaviše, razmenili su značajne poglede.
– Šta je bilo? – upita Hari, gledajući čas u Rona čas u Hermionu.
– Pa, upravo sam govorila Ronu... šta ako je neko pokušao da presretne Hedvigu? Hoću reći, nikada pre nije bila povređena prilikom letenja, zar ne?

– Od koga je uopšte pismo? – upita Ron, uzimajući poruku od Harija.

– Od Njuška – reče Hari tiho.
– ’Isto vreme, isto mesto?’ Da li on to misli na kamin u dnevnom boravku?
– Očigledno – reče Hermiona, takođe pročitavši pisamce. Delovala je uznemireno. – Nadam se samo da niko drugi nije ovo pročitao...
– Ali bilo je zapečaćeno i tako to – reče Hari, pokušavajući da ubedi i sebe koliko i nju. – A niko ne bi ni razumeo na šta misli, ako pre nije razgovarao s njim, je li tako?
– Ne znam – reče Hermiona zabrinuto, prebacivši torbu preko ramena kada se zvono ponovo oglasi – ne bi bilo baš previše teško magijom ponovo zapečatiti svitak... a ako neko motri na Flu-mrežu... ali ne vidim kako bismo mogli da ga upozorimo da se ne pojavljuje a da neko i to ne presretne!
Oni se umorno spustiše niz kamene stepenice ka tamnicama, na čas Napitaka, sve troje izgubljeni u mislima. Kada su stigli do podnožja stepenica, iz razmišljanja ih prenu glas Draka Melfoja, koji je stajao tik ispred vrata Snejpove učionice, mašući oko sebe listom pergamenta nalik zvaničnom dopisu, govoreći mnogo glasnije no što je bilo potrebno, kako bi mogli da čuju svaku njegovu reč.
– Aha, Ambridžova je sliterinskom kvidičkom timu odmah dala dozvolu za igranje, jutros sam otišao pravo kod nje da je pitam. Mislim, to je bilo gotovo automatski, ona vrlo dobro poznaje mog oca, on stalno navraća do Ministarstva... biće interesantno videti da li je i grifindorcima dozvoljeno da nastave da igraju, zar ne?

– Ne uzbuđujte se – prošaputa molećivo Hermiona Hariju i Ronu, koji su gledali u Melfoja smrknutih lica i stegnutih pesnica. – On to i hoće.
– Mislim – nastavi Melfoj, još više podigavši glas, zlobno blesnuvši svojim sivim očima u pravcu Harija i Rona – ako je u pitanju uticaj kod Ministarstva, onda grifindorci i nemaju velike šanse... po onome što mi je otac rekao, već godinama traže neki izgovor da otpuste Artura Vizlija... a što se Potera tiče... otac mi kaže da je pitanje vremena kad će ga Ministarstvo otpremiti u Sent Mungovu bolnicu... čujem da imaju specijalno odeljenje za ljude koji su odlepili usled dejstva magije.
Melfoj napravi grotesknu grimasu, širom raširivši usta i prevrnu očima. Kreb i Gojl po običaju zahroptaše od smeha, a Pensi Parkinson veselo vrisnu.
Nešto snažno udari u Harijevo rame, oborivši ga u stranu. Delić sekunde kasnije, on shvati da je Nevil upravo projurio pored njega, zaputivši se pravo ka Melfoju.
– Nevile, nemoj!
Hari skoči napred i zgrabi Nevila za zadnji deo odore. Nevil se frenetično opirao, mlatarajući pesnicama u očajničkom pokušaju da udari Melfoja, koji je na trenutak delovao izuzetno šokiran.
– Pomozi mi! – obrecnu se Hari na Rona, uspevši da obmota jednu ruku oko Nevilovog vrata, povlačeći ga unazad, što dalje od sliterinaca. Kreb i Gojl su istezali mišiće iskoračivši ispred Melfoja, spremni na tuču. Ron zgrabi Nevila za ruke, i on i Hari uspeše zajedno da odvuku Nevila nazad u red grifindoraca. Nevilovo lice bilo je

skerletnocrveno. Pošto ga je Hari držao oko vrata, govorio je potpuno nerazumljivo, ali se mogla razabrati pokoja reč koja bi mu izletela iz usta.
– Nije... smešno... nemoj... Mungo... pokazaću... mu...
Vrata tamnice se otvoriše, i na njima se pojavi Snejp. Njegove crne oči pređoše preko reda grifindoraca, sve do mesta na kome su se Hari i Ron rvali s Nevilom.
– Tučete se, Poteru, Vizli, Longbotome? – reče Snejp hladnim, podrugljivim glasom. – Deset poena oduzima se Grifindoru. Pusti Longbotoma, Poteru, inače ti sledi kaznena nastava. Uđite unutra, svi.
Hari pusti Nevila, koji stade da dahće, streljajući ga pogledom.
– Morao sam da te zaustavim – procedi Hari, podižući torbu. – Kreb i Gojl bi te rastrgli.
Nevil mu ne odgovori. Samo uze svoju torbu i odjuri u tamnicu.
– Za ime Merlina – reče Ron polako, dok su kretali za Nevilom – šta to bi?
Hari mu ne odgovori. Znao je tačno zašto je pominjanje ljudi koji su u Sent Mungovoj bolnici jer boluju od magijskih povreda mozga tako uznemirila Nevila, ali zakleo se Dambldoru da nikom neće odati Nevilovu tajnu. Čak ni Nevil nije imao pojma da Hari zna za to.
Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja uobičajena mesta u samom dnu učionice, izvukoše pergamente, pera i svoje primerke Hiljadu magičnih trava i gljiva. Ceo razred šaputao je o onome što je Nevil upravo uradio, ali kada je Snejp zatvorio vrata tamnice uz odjekujuć tresak, svi trenutno zanemeše.
– Primetićete – poče Snejp tihim podrugljivim glasom – da danas imamo gosta na času.
On pokaza na mračni kutak tamnice i Hari spazi u njemu profesorku Ambridž kako sedi s beležnicom na kolenu. On iskosa pogleda u Rona i Hermionu, podignutih obrva. Snejp i Ambridžova, dva nastavnika koja je najviše mrzeo. Bilo je teško odlučiti se čiju bi pobedu nad kime više voleo.
– Danas ćemo da nastavimo spravljanje ojačavajućeg rastvora. Pronaći ćete svoje smese kao što ste ih i ostavili na prošlom času. Ako su bile pravilno pripravljene, trebalo bi da su lepo sazrele tokom vikenda... uputstva... – on ponovo mahnu svojim štapićem – ...su na tabli. Možete početi.
Profesorka Ambridž je prvih pola sata nastave provela hvatajući beleške u svom ćošku. Hari je bio veoma zainteresovan da je čuje kako ispituje Snejpa. Zapravo, bio je toliko zainteresovan da je ponovo postao nepažljiv sa svojim napitkom.
– Krv salamandera, Hari – zaječa Hermiona, zgrabivši ga za zglob kako bi ga po treći put sprečila da doda pogrešan sastojak – a ne sok od nara!
– U redu – reče Hari nezainteresovano, spustivši bočicu, i dalje pomno posmatrajući ćošak. Ambridžova je upravo ustala. – Ha – reče on tiho, dok je koračala između dva reda klupa ka Snejpu, koji se nagnuo nad kotao Dina Tomasa.
– Pa, čini se da je razred prilično napredan za njihov uzrast – obrati se ona

živahno Snejpovim leđima. – Mada bih dovela u pitanje koliko je preporučljivo učiti ih da pripremaju napitak kao što je ojačavajući rastvor. Mislim da bi Ministarstvo preferiralo kada biste ga uklonili iz nastavnog programa.

Snejp se polako uspravi i okrenu se da je pogleda.
– Dakle... koliko dugo već predajete na Hogvortsu? – upita ona, pridigavši pero iznad beležnice.
– Četrnaest godina – odgovori Snejp. Izraz njegovog lica bio je nedokučiv. Očima prateći Snejpa, Hari dodade par kapi u svoj napitak, koji zloćudno prosikta i iz tirkizne boje pređe u narandžastu.
– Prvobitno ste se prijavili za mesto nastavnika Odbrane od Mračnih veština, ako se ne varam? – upita profesorka Ambridž Snejpa.
– Da – reče Snejp tiho.
– Ali bez uspeha?
Snejpova usna se iskrivi.
– Očigledno.
Profesorka Ambridž naškraba nešto u svojoj beležnici.
– I redovno ste se prijavljivali za mesto nastavnika Odbrane od Mračnih veština svake godine otkako ste se priključili školskom osoblju, nije li tako?
– Da – reče Snejp tiho, gotovo ne pomerivši usne. Izgledao je strašno ljut.
– Znate li zašto je Dambldor konstantno odbijao da vas imenuje na to mesto? – upita Ambridžova.
– Predlažem vam da to njega upitate – reče Snejp isprekidano.
– Oh, to i nameravam – reče profesorka Ambridž sa slađanim osmehom.
– Pretpostavljam da je to bitno? – upita Snejp, suzivši svoje crne oči.
– O, da – reče profesorka Ambridž – da, Ministarstvo želi da ima potpun uvid u...
ovaj... prošlost nastavnika.
Ona se okrenu, priđe Pensi Parkinson i poče da je ispituje o lekcijama. Snejp se okrenu ka Hariju i njihovi pogledi se na trenutak sretoše. Hari brže-bolje spusti pogled na svoj napitak, koji se sada ogavno zgrušavao, mirišući na sprženu gumu.
– Opet bez ocene, Poteru – reče Snejp zlobno, ispraznivši Harijev kotao zamahom svog štapića. – Napisaćeš mi sastav o ispravnom sastavu ovog napitka, u kome ćeš obrazložiti kako i zašto si pogrešio, a predaćeš ga na sledećem času, da li si me razumeo?
– Da – reče Hari gnevno. Snejp im je već bio zadao domaći, a to veče je trebalo da održe kvidički trening. To znači da mu predstoji još nekoliko besanih noći. Činilo mu se nemogućim da se tog jutra probudio s osećanjem neizmerne sreće. Sada je samo imao žarku želju da se ovaj dan već jednom završi.
– Možda ću da pobegnem s Predskazivanja – reče sumorno, dok su posle ručka stajali u dvorištu, a vetar im lepršao rubovima odora i vrhovima šešira. Pretvaraću se da sam bolestan, a umesto toga ću da napišem sastav za Snejpa, tako neću morati da

ostanem budan pola noći.

– Ne smeš da pobegneš s Predskazivanja – reče Hermiona strogo.
– Vidi ko mu kaže, ti nisi čak ni htela da se prijaviš za Predskazivanje, mrziš onu Trelonijevu! – reče Ron ogorčeno.
– Ne mrzim je – reče Hermiona oholo. – Samo mislim da je stvarno užasan nastavnik i matora prevarantkinja. Ali Hari je već propustio Istoriju magije, i mislim da ne bi smeo ništa više da propusti danas.
U tome je bilo previše istine da bi mogao da je ignoriše, i tako je pola sata kasnije Hari zauzeo svoje mesto u vreloj naparfemisanoj atmosferi učionice za Predskazivanje, ljut na sve. Profesorka Treloni je po ko zna koji put delila primerke Proročišta snova . Hari pomisli da bi svakako bilo korisnije da radi Snejpov kazneni sastav, umesto što sedi tu pokušavajući da pronađe neko značenje u gomili izmišljenih snova.
Međutim, izgleda da nije bio jedina besna osoba na Predskazivanju. Profesorka Treloni tresnu primerak Proročišta na sto, između Rona i Harija, i odjuri dalje, stisnutih usana. Sledeći primerak Proročišta bacila je ka Šejmusu i Dinu, za dlaku promašivši Šejmusovu glavu, a poslednji je tresnula o Nevilove grudi takvom silinom da on skliznu sa svog jastučeta.
– Pa, počnite! – reče profesorka Treloni glasno, piskavim i pomalo histeričnim glasom. – Znate šta treba da radite! Ili sam ja toliko loš nastavnik da niste naučili ni kako da otvorite knjigu?
Razred zbunjeno pogleda u nju, a zatim se zgledaše međusobno. Hari je pak mislio da zna šta je posredi. Kada se profesorka Treloni sjuri nazad u visoku nastavničku stolicu, očiju uvećanih i punih suza, on približi glavu ka Ronu i promrmlja: – Mislim da je dobila rezultate inspekcije.
– Profesorka? – upita Parvati Petil prigušenim glasom (ona i Lavander su se oduvek prilično divile profesorki Treloni). – Profesorka, je l’ nešto nije... ovaj... u redu?
– Nije u redu?! – povika profesorka Treloni, glasom drhtavim od emocija. – Bože sačuvaj! Uvređena sam... pravili su insinuacije na moj račun... iznosili neosnovane optužbe... ali ne, sve je u redu, štaviše!
Ona duboko i drhtavo uzdahnu, skrenuvši pogled s Parvati, dok su joj gnevne suze tekle ispod naočara.
– Neću ni da spomenem – zagrcnu se ona – šesnaest godina odane službe... očito je da su prošle neprimećeno... ali neću dozvoliti da me vređaju, ne, neću!
– Ali profesorka, ko vas to vređa? – upita Parvati stidljivo.
– Uprava! – reče profesorka Treloni, dubokim, dramatično treperavim glasom. – Da, oni čije su oči toliko zamagljene svetovnim da bi videli šta ja vidim, da bi znali šta ja znam... naravno, nas vidovitih su se uvek plašili, uvek su nas proganjali... takva je, avaj, naša sudba.

Ona proguta suze, obrisa vlažne obraze krajičkom šala, a zatim izvuče malenu vezenu maramicu iz rukava, i iz sve snage izduva nos, uz zvuk sličan Pivsu kada plazi jezik.

Ron se zakikota. Lavander ga prostreli zgađenim pogledom.
– Profesorka – reče Parvati – da li to znači... da li je profesorka Ambridž nešto...?
– Ne spominjite mi tu ženu! – vrisnu profesorka Treloni, skočivši na noge, zveckajući perlama i bleskajući naočarima. – Molila bih vas da nastavite s radom!
I ona ostatak časa provede šetkajući se između njih, dok su joj se suze još slivale ispod naočara, mrmljajući, činilo se, nekakve pretnje sebi u bradu.
– ...mogla bih i sama da odlučim da odem... takvo poniženje... na probnom radu...

videćemo... kako se samo usuđuje...
– Ti i Ambridžova imate nešto zajedničko – tiho reče Hari Hermioni, kad su se ponovo sreli na Odbrani od Mračnih veština. – Izgleda da i ona smatra da je Trelonijeva matora prevarantkinja... čini se da ju je stavila na probni rad.
Ambridžova uđe u učionicu baš kada je on progovorio, noseći crnu somotsku mašnicu i vrlo uobražen izraz na licu.
– Dobar dan, deco.
– Dobar dan, profesorka Ambridž – odrecitovaše oni bezvoljno.
– Sklonite štapiće, moliću.
Ali ovoga puta nije bilo komešanja kao odgovor na to: niko se nije potrudio ni da vadi štapić.
– Molim vas, okrenite stranu trideset četiri Teorije odbrambene magije , i pročitajte treće poglavlje, pod naslovom ’Predmet neofanzivnih odgovora na magijski napad’. Neće biti potrebe...
– ...za razgovorom – dopuniše je tiho Hari, Ron i Hermiona.

* * *

– Nema kvidičkog treninga – reče Anđelina šupljim glasom kada su Hari, Ron i Hermiona ušli u dnevni boravak posle večere.
– Ali bio sam miran! – reče Hari, užasnut. – Nisam joj ništa rekao, Anđelina, kunem se, nisam...
– Znam, znam – reče Anđelina očajno. – Rekla je da joj treba malo vremena da razmisli.
– O čemu da razmisli? – reče Ron ljutito. – Sliterincima je dala dozvolu, zašto ne bi i nama?
Ali Hari je mogao da zamisli koliko Ambridžova uživa držeći im nad glavama pretnju da možda neće ni biti grifindorskog kvidičkog tima, i bilo mu je potpuno jasno zašto ne želi brzo da se odrekne oružja koje može da upotrebi protiv njih.
– Pa – reče Hermiona – gledaj to s vedrije strane – makar ćeš sada imati vremena

da napišeš sastav za Snejpa!

– To je tebi vedrija strana, je li? – obrecnu se Hari, dok je Ron s nevericom zurio u Hermionu. – Nemam trening kvidiča, a imam dodatni rad iz Napitaka?
Hari se sruči u stolicu, nevoljno izvuče domaći iz Napitaka iz torbe, i prionu da radi. Bilo mu je veoma teško da se skoncentriše. Iako je znao da će se Sirijus tek mnogo kasnije pojaviti u vatri, nije mogao a da ne gleda u plamen svakih nekoliko minuta, za svaki slučaj. U sobi je pri tom vladala neopisiva buka: izgleda da su Fred i Džordž napokon usavršili jednu vrstu zabušantskih bombonjera, koje su na smenu demonstrirali gomili koja im je klicala.
Prvo bi Fred zagrizao narandžasti kraj karamele, posle čega bi spektakularno povratio u kofu koju su stavili ispred njega. Zatim bi na silu progutao ljubičasti kraj karamele, nakon čega bi povraćanje trenutno prestalo. Li Džordan, koji im je asistirao prilikom demonstracije, lenjo je začaravao bljuvotinu da Nestaje u redovnim intervalima, istom Nestajućom čini koju je Snejp neprekidno koristio na Harijevim napicima.
Uz ponavljane zvuke riganja, klicanja i Freda i Džordža koji su primali glasne narudžbine od mase, Hariju je bilo izuzetno teško da se usredsredi na pravilan metod pravljenja ojačavajućeg rastvora. Hermiona mu nije nimalo olakšavala stvari: klicanje i zvuk povraćke koja pljuska o dno kofe bili su isprekidani njenim glasnim neodobravajućim frktajima, koji su Hariju još više odvlačili pažnju.
– Pa, idi onda i zaustavi ih! – reče on iznervirano, pošto je po četvrti put precrtao pogrešno napisanu količinu grifonove kandže u prahu.
– Ne mogu, formalno ne rade ništa nepropisno – procedi Hermiona kroz stisnute zube. – Imaju puno pravo da tu gadnu stvar sami jedu, a nigde ne mogu da pronađem neko pravilo koje bi zabranjivalo drugim idiotima da ih kupuju od njih, sem ukoliko se ne dokaže da su na neki način opasne, a ne izgleda mi da jesu.
Ona, Hari i Ron posmatrali su Džordža kako silovito povraća u kofu, guta ostatak karamele, a zatim se uspravlja, ozarenog lica i raširenih ruku, dočekan aplauzom.
– Znaš, nije mi jasno kako to da su Fred i Džordž dobili samo po tri O.Č.N.-a – reče Hari, posmatrajući kako Fred, Džordž i Li prikupljaju zlatnike od željne i razdragane gomile. – Zaista znaju mnogo toga.
– Ma, oni znaju samo razmetljive trikove koji nikome nisu od stvarne koristi – reče Hermiona omalovažavajuće.
– Nisu od koristi? – zapita Ron napregnutim glasom. – Hermiona, već su zaradili oko dvadeset šest galeona.
Prošlo je mnogo vremena pre nego što se gužva oko blizanaca Vizlijevih razišla, a još više dok su Fred, Li i Džordž prebrojali svoju zaradu, tako da je bilo dobrano posle ponoći kada su Hari, Ron i Hermiona napokon imali dnevni boravak na raspolaganju samo za sebe. Fred je konačno zatvorio vrata ka dečačkim spavaonicama za sobom, razmetljivo zveckajući svojom vrećom punom galeona, zbog čega se

Hermiona namršti. Hari, koji je veoma malo uznapredovao u pisanju sastava za čas Napitaka, odlučio je da odustane za to veče. Dok je Hari odlagao knjige, Ron, koji je lako dremao u fotelji, ispusti prigušen hroptaj, probudi se i krmeljivo se zagleda u vatru.

– Sirijuse! – reče on.
Hari se hitro okrenu. Sirijusova neuredna tamnokosa glava ponovo je stajala u ognjištu.
– Zdravo – reče im on, iskezivši se.
– Zdravo – u horu mu odgovoriše Hari, Ron i Hermiona, sve troje kleknuvši na tepih kraj kamina. Krukšenks glasno zaprede i priđe vatri, pokušavajući, uprkos toploti, da stavi svoju njušku kraj Sirijusovog lica.
– Kako ide? – upita Sirijus.
– Ne tako dobro – reče Hari, dok je Hermiona odvlačila Krukšenksa kako bi ga sprečila da oprlji brkove. – Ministarstvo je donelo još jedan dekret, što znači da nam više nije dozvoljeno da imamo kvidičke timove...
– Niti tajne grupe za učenje Odbrane od Mračnih veština? – upita Sirijus.

– Otkud znaš za to? – hteo je Hari da zna.

– Moraćete pažljivije da birate svoja sastajališta – reče Sirijus, još se šire nasmešivši. – Veprova glava, stvarno, deco...
– Pa, bolje tamo nego u Tri metle! – poče Hermiona da se brani. – Tri metle su uvek pune ljudi...
– Što znači da bi neko mnogo teže mogao da čuje šta pričate – reče Sirijus. – Imaš ti još mnogo toga da naučiš, Hermiona.
– Ko nas je čuo? – hteo je Hari da zna.
– Mandangus, naravno – reče Sirijus, a kada ga sve troje zbunjeno pogledaše, on se nasmeja. – On je bio ona veštica pod velom.
– To je bio Mandangus? – zapita Hari, zapanjen. – Šta je on radio u Veprovoj glavi?
– A šta misliš da je radio? – reče Sirijus nestrpljivo. – Držao je tebe na oku, naravno.
– Još uvek sam pod prismotrom? – Hari je zvučao ljutito.
– Aha, jesi – reče Sirijus – a tako je i najbolje, ako je prva stvar koju ćeš da uradiš tokom slobodnog vikenda da organizuješ ilegalnu odbrambenu grupu.
Ali nije delovao ni ljutito ni zabrinuto. Štaviše, gledao je u Harija s izrazitim ponosom.
– Zašto se Dang krio od nas? – upita Ron, delujući razočarano. – Bilo bi nam drago da smo ga videli.
– Pre dvadeset godina zabranjen mu je pristup Veprovoj glavi – reče Sirijus – a onaj krčmar ima veoma dobro pamćenje. Ostali smo bez Ćudljivkovog rezervnog

Nevidljivog ogrtača kada je Sterdžis uhapšen, tako da se Dang u poslednje vreme često maskira u žensko... no, svejedno... kao prvo, Rone – zakleo sam se da ću ti preneti poruku od tvoje majke.

– Je li? – reče Ron sa zebnjom.
– Poručuje ti da nipošto ne učestvuješ u ilegalnoj grupi za učenje Odbrane od Mračnih veština. Kaže da ćeš zasigurno biti izbačen iz škole, i budućnost će ti biti uništena. Kaže da ćeš imati dovoljno vremena da kasnije naučiš kako da se braniš, i da si ionako previše mlad da bi o tome sada brinuo. Takođe – (Sirijusov pogled pređe na drugo dvoje) – savetuje Hariju i Hermioni da ne nastavljaju rad s grupom, iako prihvata činjenicu da nad njima nema nikakvu moć, i prosto ih moli da se sete kako im time samo želi najbolje. Sve bi vam ovo napisala ali, ako bi sova bila presretnuta, svi biste bili u velikoj nevolji, a ne može ovo sama da vam kaže jer je večeras na dužnosti.
– Kakvoj dužnosti? – brzo upita Ron.
– To te se ne tiče, samo radi neke stvarčice za Red – reče Sirijus. – Tako da je meni zapalo da budem glasnik, i obavezno joj recite da sam vam sve preneo, jer mislim da nema poverenja u mene.
Zavlada još jedan tajac, tokom kojeg Krukšenks, mjaučući, pokuša šapom da dohvati Sirijusovu glavu, dok je Ron čeprkao progorelu rupu u tepihu.
– Dakle, hoćeš da ti obećam da neću da učestvujem u odbrambenoj grupi? – napokon promrmlja Ron.
– Ja? Nikako! – reče Sirijus, delujući iznenađeno. – Ja mislim da je to odlična ideja!
– Stvarno? – reče Hari, a srce mu zaigra.
– Naravno! – reče Sirijus. – Misliš li da bismo se tvoj otac i ja povukli i trpeli naređenja neke stare veštičare kao što je Ambridžova?
– Ali... prošlog polugođa si mi stalno govorio da budem pažljiv i da ništa ne rizikujem...
– Prošle godine su svi dokazi ukazivali na to da neko na Hogvortsu pokušava da te ubije, Hari! – reče Sirijus nestrpljivo. – Ove godine znamo da bi neko van Hogvortsa voleo sve da nas pobije, stoga mislim da je odlična ideja da naučite da se sami propisno odbranite!
– A ako nas izbace iz škole? – upita Hermiona, s upitnim izrazom lica.
– Hermiona, ovo je bila tvoja ideja! – reče Hari, zagledavši se u nju.
– Znam da jeste, samo me zanima šta Sirijus misli – reče ona, slegnuvši ramenima.

– Pa, bolje izbačen iz škole a umeti se braniti, nego bezbedno sedeti u školi i nemati pojma – reče Sirijus.
– Bravo! – rekoše Hari i Ron puni entuzijazma.
– Dakle – upita Sirijus – kako ćete organizovati tu grupu? Gde se sastajete?
– Pa, to je sada mali problem – reče Hari. – Pojma nemam gde ćemo uopšte smeti

da odemo.

– Šta kažeš na Vrišteću kolibu? – predloži mu Sirijus.
– Hej, to je dobra ideja! – reče Ron uzbuđeno, ali Hermiona skeptično frknu i sve troje se osvrnuše ka njoj, Sirijusova glava klizeći u stranu kroz plamen.
– Pa, Sirijuse, vas je bilo samo četvorica kada ste se sastajali u Vrištećoj kolibi u vreme vašeg školovanja – reče Hermiona – i svi ste mogli da se preobrazite u životinje, a pretpostavljam i da ste i sva četvorica mogli da se zgurate pod jedan Nevidjivi ogrtač, samo da ste hteli. Ali nas ima dvadeset osmoro, niko od nas nije animagus, tako da nam ne treba Nevidljivi ogrtač, već Nevidljiva cirkuska šatra...
– Imaš pravo – reče Sirijus, delujući pomalo snuždeno. – Pa, siguran sam da ćete smisliti neko mesto. Nekada je bio i jedan prilično prostran tajni prolaz iza onog velikog ogledala na četvrtom spratu, možda biste tamo imali dovoljno prostora da vežbate kletve i uroke.
– Fred i Džordž su mi rekli da je taj prolaz blokiran – reče Hari, odmahujući glavom. – Tavanica se odronila, ili nešto slično.
– Oh... – reče Sirijus, namrštivši se. – Hm, razmisliću, pa ću vam se ponovo javiti...
On prekide u pola rečenice. Lice mu iznenada postade napeto, uzrujano. Okrenu se bočno, naizgled posmatrajući čvrst zid od cigala u kaminu.
– Sirijuse? – pozva ga Hari zabrinuto.
Ali on nestade. Hari je na trenutak zijao u plamen, a onda se okrenu ka Ronu i Hermioni.
– Zašto je...?
Hermiona užasnuto uzdahnu i poskoči na noge, i dalje zureći u vatru.
U plamenu se pojavi jedna ruka, opipavajući, kao da pokušava nešto da zgrabi:
bila je to zdepasta ruka kratkih prstiju, prekrivena ružnim staromodnim prstenjem.
Sve troje pobegoše odatle. Hari se osvrnu na vratima dečačke spavaonice. Ruka profesorke Ambridž još uvek je grabila u prazno kroz plamen, kao da je tačno znala gde je do maločas bila Sirijusova kosa, odlučna da je sada zgrabi.

18. Dambldorova armija

– Ambridžova je čitala tvoju poštu, Hari. Ne postoji drugo objašnjenje.

– Misliš da je Ambridžova napala Hedvigu? – upita on, preneražen.
– Gotovo sam sigurna – Hermiona će sumorno. – Pazi na svoju žabu, pobeći će. Hari uperi štapić u žabu bukačicu koja se, puna nade, zaputila ka drugoj strani
stola: – Asio – i ona mu smrknuto dolete u ruku.
Čini su oduvek bile najbolji čas za privatne razgovore. Obično bi se svi toliko uskomešali i užurbali, da je bilo vrlo malo šanse da će ih iko drugi čuti. Danas, uz sobu punu kreketavih žaba bukačica i grakćućih gavranova, i uz snažan pljusak koji je dobovao po prozorima učionice, Hari, Ron i Hermiona mogli su neprimećeno da raspravljaju o tome kako Ambridžova umalo nije uhvatila Sirijusa.
– Sumnjala sam na to još otkako te je Filč optužio da naručuješ balegobombe, jer mi se to učinilo kao veoma glupa laž – prošaputa Hermiona. – Mislim, kada bi pročitali tvoje pismo, bilo bi potpuno jasno da ih nisi naručivao, tako da uopšte ne bi bio u nevolji – pa to i nije neka dobra šala, zar ne? Ali onda sam pomislila: šta ako je neko samo tražio izgovor da pročita tvoju poštu? To bi, onda, bio savršen način da ga

se dokopa – dojaviti Filču, pustiti ga da obavi prljav posao i zapleni ti pismo, a onda bi ili smislila neki način da mu ga ukrade, ili bi prosto zahtevala da ga vidi – mislim da se Filč ne bi protivio; kada se on zauzimao za prava đaka? Hari, zgnječićeš svoju žabu.

Hari spusti pogled. Zaista je toliko stiskao bukačicu da su joj oči iskočile. On je brže-bolje vrati na klupu.
– Ono sinoć je baš bilo za dlaku – reče Hermiona. – Samo se pitam da li Ambridžova zna koliko je bila blizu. Silencio.
Bukačica na kojoj je uvežbavala Ućutkujuće čini zaneme usred kreketa, i prekorno je pogleda.
– Da je uhvatila Njuška...

– ...verovatno bi već ovog jutra bio ponovo u Askabanu. – On mahnu štapićem, ne usredsredivši se na čin, i njegova žaba bukačica nadu se kao zeleni balon i piskavo zakreketa.

– Silencio! – brzo priskoči Hermiona, uperivši štapić ka Harijevoj žabi, koja se nemo izduva na njihove oči. – Pa, ne sme to više da radi, to je sve. Samo ne znam kako ćemo da mu javimo. Ne možemo da mu pošaljemo sovu.
– Ne verujem da će se ponovo usuditi da rizikuje – reče Ron. – Nije on glup, zna da ga je maltene uhvatila. Silencio.
Veliki ružni gavran pred njim podrugljivo zagrakta.
– Silencio. SILENCIO!

– Nije ti dobar potez štapićem – reče Hermiona, kritički osmatrajući Rona – ne treba da mašeš njime, već da oštro bocneš.
– Gavrani su teži od žaba – reče Ron razdražljivo.
– Dobro, hajde onda da se zamenimo – reče Hermiona, zgrabivši Ronovog gavrana, a na njegovo mesto stavi svoju debelu žabu bukačicu. – Silencio! – Gavran je i dalje otvarao i zatvarao svoj oštri kljun, ali iz njega nije dopirao nikakav zvuk.
– Vrlo dobro, gospođice Grejndžer! – reče piskavi glas profesora Flitvika, od čega Hari, Ron i Hermiona poskočiše. – Da vidim sada vas da probate, gospodine Vizli.
– Št...? A... a, da – reče Ron, veoma usplahiren. – Ovaj... silencio!
On zabode štapić u žabu bukačicu tako jako da je pogodi u oko: žaba zaglušujuće zakreketa i skoči sa stola.
Nije bilo nikakvo iznenađenje kada su Hari i Ron dobili kao dodatni domaći zadatak da vežbaju Ućutkujuće čini.
Zbog provale oblaka napolju, bilo im je dozvoljeno da ostanu u školi tokom odmora. Pronašli su slobodne stolice u bučnoj i prenatrpanoj učionici na prvom spratu, u kojoj je Pivs sneno lebdeo pored lustera, s vremena na vreme ispljunuvši

kuglicu punu mastila nekome na glavu. Jedva da su seli kad se Anđelina probi do njih kroz grupicu učenika koji su tračarili.
– Dobila sam dozvolu! – povika ona. – Da ponovo formiram kvidički tim!
– Odlično! – rekoše Hari i Ron uglas.
– Aha – reče Anđelina, sva ozarena. – Otišla sam kod Mek Gonagalove, i čini mi se da se ona žalila Dambldoru. U svakom slučaju, Ambridžova je morala da popusti. Ha! Tako da hoću da vas vidim na terenu za kvidič večeras u sedam, jasno, jer moramo da nadoknadimo zaostatak. Shvatate li da nas samo tri nedelje deli od naše prve utakmice?
Ona se progura pored njih, za dlaku izbegavši Pivsovu kuglicu mastila, koja umesto nje pogodi obližnjeg prvaka, a zatim nestade s vidika.
Ronov osmeh malčice izblede kada je pogledao kroz prozor, koji je sada bio neproziran od bubnjajuće kiše.
– Nadam se da će se vreme razvedriti. Šta ti je, Hermiona?
I ona je zurila u prozor, ali kao da ga uopšte nije videla. Oči su joj bile neusredsređene, a lice namrgođeno.
– Samo nešto razmišljam... – poče ona, još uvek se mršteći na kišom oblivene prozore.
– O Siri... Njušku? – upita Hari.
– Ne... ne baš... – nastavi Hermiona polako. – Više se... pitam... pretpostavljam da ipak radimo pravu stvar... mislim... zar ne?
Hari i Ron razmeniše zbunjene poglede.
– Pa, time si nam sve razjasnila – reče Ron. – Strašno bi nas iznerviralo da se nisi jasno izrazila.
Hermiona ga pogleda kao da je tek tada postala svesna njegovog prisustva.
– Samo sam se pitala – reče ona, sada mnogo jasnijim glasom – da li činimo pravu stvar, osnivajući ovu grupu za Odbranu od Mračnih veština.
– Šta? – rekoše Hari i on uglas.
– Hermiona, pa to je bila tvoja ideja! – reče Ron ogorčeno.
– Znam – reče Hermiona, kršeći prste. – Ali posle razgovora s Njuškom...
– Ali on nas potpuno podržava – reče Hari.
– Da – reče Hermiona, ponovo se zagledavši u prozor. – Da, to me je i nateralo da pomislim kako to možda i nije tako dobra ideja...
Pivs prelete iznad njih, stomakom okrenut ka njima, spremivši svoju duvaljku. Sve troje mahinalno pokriše glave torbama dok nije prošao.
– Samo nešto da raščistimo – reče Hari ljutito, dok su vraćali torbe nazad na pod.
– Sirijus se slaže s nama, i stoga ti misliš da to više ne bi trebalo da radimo? Hermiona je delovala napeto i pomalo očajno. Zagledana u svoje šake, upita: – Da

li zaista veruješ u njegov sud?
– Da, verujem! – odmah će Hari. – Oduvek nam je davao dobre savete!

Kuglica puna mastila prolete pored njih, pogodivši Kejti Bel pravo u uvo. Hermiona je posmatrala kako Kejti skače na noge i počinje da gađa Pivsa svim što bi joj došlo pod ruku. Tek posle par trenutaka Hermiona ponovo progovori, i zvučalo je kao da veoma pažljivo bira reči.

– Zar vam se ne čini da je on postao... pomalo... nesmotren... otkako je zatvoren u Ulici Grimold? Zar vam se ne čini.. kao da on... živi kroz nas?
– Kako to misliš, ’živi kroz nas’? – uzvrati joj Hari.
– Mislim... pa, čini mi se da bi i on voleo da formira tajna odbrambena društva ispred nosa nekome iz Ministarstva... mislim da je stvarno frustriran zbog toga što tako malo može doprineti stvarima odande gde se nalazi... tako da mi se čini da je vrlo râd da nas potpaljuje za takve ideje.
Ron je delovao krajnje zbunjeno.
– Sirijus je u pravu – reče – stvarno zvučiš baš kao moja majka.
Hermiona se ugrize za usnu i ne odgovori mu. Zvono se oglasi baš kada je Pivs preleteo iznad Kejti i ispraznio joj celu bočicu mastila na glavu.

* * *

Vreme se nije popravilo do kraja dana, tako da su Hari i Ron, kada su u sedam uveče krenuli ka kvidičkom terenu na trening, za samo par minuta bili skroz mokri, a stopala su im se klizala i saplitala po vlažnoj travi. Nebo je bilo tamno i olujnosivo, pa je bilo pravo olakšanje kada su se našli u toplom i svetlom okrilju svlačionica, iako su znali da im je to samo privremeno utočište. Zatekli su Freda i Džordža kako se raspravljaju da li da upotrebe svoje zabušantske bombonjere da se izvuku s letenja.

– ...ali kladim se da bi znala šta smo uradili – reče Fred uglom usana. – Samo da joj juče nisam ponudio da kupi bljuvačke bombone...
– Mogli bismo da probamo s grozničavom karamelom – promrmlja Džordž – njih još niko nije video...
– Da li deluju? – raspita se Ron pun nade, kada se dobovanje kiše po krovu pojačalo, a vetar počeo da zavija oko zgrade.
– Pa da – reče Fred – temperatura će ti odmah skočiti.
– Ali ti iskoče i ogromni čirevi puni gnoja – reče Džordž – a još uvek nismo uspeli da smislimo kako da ih se otarasimo.
– Na vama ne vidim nikakve čireve – reče Ron, odmerivši blizance.
– Pa, i ne možeš da ih vidiš – reče Fred smrknuto – ne nalaze se na mestu koje često imamo priliku da prikazujemo u javnosti.
– Ali zbog njih i od sedenja na metli, stvarno nas boli du...
– Pažnja, svi, slušajte – reče Anđelina glasno, izašavši iz kapitenove kancelarije.
– Znam da nije baš idealno vreme, ali velike su šanse da ćemo igrati sa sliterincima baš pod ovakvim uslovima, tako da bi bilo dobro saznati kako ćemo moći da se

nosimo s njima. Hari, nisi li ti nešto uradio sa svojim naočarima kako se ne bi maglile, kada smo igrali s Haflpafom u onoj oluji?
– Hermiona je to uradila – reče on. On izvuče štapić, potapša svoje naočare i reče: – Impervius!
– Mislim da bi svi trebalo to da probamo – reče Anđelina. – Kada bismo samo uspeli da sprečimo da nam kiša ide u lice, to bi nam stvarno pomoglo da bolje vidimo... hajde, svi zajedno... Impervius! Okej, idemo.
Svi skloniše štapiće nazad u unutrašnje džepove odora, prebaciše metle preko ramena i krenuše za Anđelinom iz svlačionice.
Šljapkali su kroz sve dublje blato ka sredini terena. Vidljivost je i dalje bila loša, uprkos Nepropustljivoj čini. Dnevno svetlo je sve brže bledelo, a zavese kiše prekrivale su teren.
– U redu, na moj zvižduk – povika Anđelina.
Hari se odrazi od tla, pljusnuvši blato na sve strane, i polete naviše, dok ga je vetar neznatno skretao s puta. Nije imao pojma kako će videti Skrivalicu po ovakvom vremenu. Već je imao dovoljno problema da primeti onu jednu Bladžerku s kojom su vežbali. Minut po početku treninga, ona ga zbaci s metle, i morao je da izvede fintu lenjivčevog stiska kako bi je izbegao. Nažalost, Anđelina to nije videla. Zapravo, činilo se da ona ništa ne može da vidi. Niko od njih nije imao pojma šta drugi rade. Vetar se pojačao. Uprkos velikoj udaljenosti, Hari je čuo pljuskanje i fijukanje kiše koja je šibala po površini jezera.
Anđelina ih je držala na terenu gotovo čitav sat pre nego što je priznala poraz. Povela je svoj skvašeni i mrzovoljni tim nazad u svlačionicu, insistirajući kako taj trening nije bio gubljenje vremena, mada prilično neuverljivim glasom. Fred i Džordž su delovali posebno zlovoljno. Obojica su vrlo šepavo hodali, i trzali se pri svakom koraku koji bi načinili. Dok je frotirao kosu, Hari ih ču kako se tiho žale jedan drugome.
– Mislim da mi je nekoliko čireva puklo – reče Fred šupljim glasom.
– Moji nisu – reče Džordž trgnuvši se – pulsiraju kao ludi... ako ništa drugo, čini mi se da su još i veći.
– JAO! – reče Hari.
On pritisnu peškir na lice i stisnu oči iz sve snage od bola. Ožiljak na njegovom čelu opet je počeo da žeže, mnogo bolnije nego u poslednjih nekoliko nedelja.
– Šta ti je? – upita nekoliko glasova.
Hari izroni ispod peškira. Svlačionica mu je bila potpuno zamagljena jer nije imao naočare, ali ipak je mogao da vidi kako su sva lica okrenuta ka njemu.
– Ništa – promrmlja on – ja... slučajno sam sebe prstom bocnuo u oko, ništa više. Međutim, on uputi Ronu značajan pogled, i njih dvojica ostadoše kada ostatak tima

izađe napolje, svi obmotani ogrtačima, šešira nabijenih preko ušiju.
– Šta bi? – upita Ron, čim je Alisija nestala kroz vrata. – Opet ožiljak?

Hari klimnu glavom.

– Ali... – preplašen, Ron pritrča prozoru i zagleda se u kišu – on... nemoguće je da je on blizu nas, zar ne?
– Ne – promrmlja Hari, spustivši se na klupu, trljajući čelo. – Verovatno je miljama daleko. Boleo me je zato što je... on je... ljut.
Hari uopšte nije nameravao to da kaže, i začu reči kao da ih je neki stranac izgovorio – a ipak je odmah znao da su istinite. Nije imao pojma odakle to zna, ali bio je siguran u to: Voldemor, gde god da je, šta god da radi, strahovito je ljut.
– Da li si ga video? – upita Ron, delujući prestrašeno. – Da li si... imao viziju, ili nešto slično?
Hari je sedeo potpuno miran, zureći u svoja stopala, dozvoljavajući mislima i sećanju da se opuste posle bola.
Zbunjujuća zbrka obličja, zavijajući nalet glasova...

– On hoće da se nešto učini, a to se ne odvija dovoljno brzo – reče.
Ponovo se iznenadio kada je čuo reči kako mu prelaze preko usana, a ipak je bio posve siguran da su istinite.
– Ali... otkud znaš? – upita Ron.
Hari odmahnu glavom i prekri oči rukama, pritisnuvši ih iz sve snage dlanovima. Pred očima mu buknuše sićušne iskre. Osetio je kako Ron seda na klupicu pored, i znao da zuri u njega.
– Da li je i prošli put to bilo posredi? – upita Ron prigušenim glasom. – Kada te je ožiljak zaboleo u kancelariji Ambridžove? Da li je i tada Znaš-Već-Ko bio ljut?
Hari odmahnu glavom.
– Pa šta je onda bilo?
Hari se u mislima vraćao na taj trenutak. Gledao je Ambridžovu u lice... zaboleo ga je ožiljak... i imao je taj čudni osećaj u stomaku... čudni, skakutavi osećaj... osećaj sreće... ali, naravno, tada ga nije prepoznao, jer je sâm bio toliko očajan...
– Prošli put me je zaboleo jer je on bio zadovoljan – reče on. – Strašno zadovoljan. Mislio je... kako će se nešto dobro desiti. A noć pre nego što smo se vratili na Hogvorts... – on se priseti trenutka kada ga je ožiljak užasno zaboleo u njegovoj i Ronovoj spavaćoj sobi u Ulici Grimold... – bio je strašno besan...
On se osvrnu ka Ronu, koji je piljio u njega, otvorenih usta.
– Mogao bi da držiš časove umesto Trelonijeve, druže – reče on, glasom punim divljenja.
– Ali ja ne izričem proročanstva – reče Hari.
– Ne, ali znaš li šta ti radiš? – upita Ron, i uplašeno i impresionirano. – Hari, ti čitaš Znaš-Već-Kome misli!
– Ne – reče Hari, odmahujući glavom. – Više kao da mu... čitam raspoloženja, rekao bih. Dobijam samo bleskove njegovog raspoloženja. Dambldor mi je prošle godine rekao da se ovako nešto dešavalo i lane. Rekao je da kada je Voldemor blizu

mene, ili kada oseća mržnju, i ja to mogu da osetim. Pa, sada ga osećam i kada je zadovoljan, pride...
Nasta pauza. Vetar i kiša šibali su zgradu.
– Moraš nekome da kažeš – reče Ron.
– Prošli put sam rekao Sirijusu.
– Pa reci mu i za ovaj put sada!
– Ne mogu, zar ne? – reče Hari smrknuto. – Ambridžova posmatra sove i kamine, sećaš se?
– Dobro, onda Dambldoru.
– Sad sam ti rekao, on to već zna – reče Hari odsečno, skoči na noge, uze svoj ogrtač sa čiviluka i obavi ga oko sebe. – Nema svrhe da mu govorim ponovo.
Ron prikopča svoj ogrtač, zamišljeno gledajući u Harija.
– Dambldor bi želeo da zna za to – reče.
Hari slegnu ramenima.
– Hajde... još uvek imamo da vežbamo Ućutkujuće čini.
Oni žurno krenuše preko mračnog imanja, klizajući se i spotičući po blatnjavim travnjacima, bez razgovora. Hari je napregnuto razmišljao. Šta je to Voldemor hteo da se uradi a što se nije zbivalo dovoljno brzo?
– ...ima i neke druge planove... planove koje može da izvede veoma tiho... stvari do kojih može da dođe isključivo krišom... nešto nalik oružju. Nešto što prošli put nije imao.
Hari već nedeljama nije razmišljao o tim rečima. Bio je previše zaokupljen stvarima koje su se odvijale na Hogvortsu, prezauzet brigom o neprekidnim sukobima s Ambridžovom, nepravdom uplitanja Ministarstva... ali sada mu te reči ponovo iskrsnuše, i nateraše ga da se zapita... Voldemorov bes imao bi smisla ako nije nimalo bliži tome da se dočepa oružja, kakvo god ono bilo. Da li ga je Red osujetio, sprečio ga da ga se dokopa? Gde li je sakriveno? Kod koga je sada?
– Mimbulus mimbltonija – reče Ronov glas, i Hari se prenu taman na vreme da se kroz rupu u portretu uspentra u dnevni boravak.
Izgleda da je Hermiona ranije otišla na spavanje, ostavivši Krukšenksa sklupčanog na obližnjoj stolici, i čitav asortiman kvrgavih šešira za vilenjake na stočiću pored kamina. Hari je bio zahvalan što ona nije u blizini, jer nije hteo da opet raspravlja o bolu u svom ožiljku, da ga i ona podstiče da ode kod Dambldora. Ron mu je neprekidno upućivao zabrinute poglede, ali Hari izvuče svoj udžbenik iz Čini i baci se na posao da dovrši sastav, iako se samo pretvarao da se usredsređuje na to, a kada je Ron napokon rekao da i on ide na spavanje, jedva da je bio nešto napisao.
Ponoć je došla i prošla dok je Hari po ko zna koji put iščitavao pasus o upotrebi skorbutne trave, selena i rebraca, ne upamtivši ni jednu jedinu reč.
Ove travke su najblagorodnije prilikom moždane upale, i stoga se često koriste u zbunjujućim rastvorima, ako čarobnjak želi da u nekome izazove usijanost glave i

nesmotrenost...

...Hermiona je rekla da je Sirijus postao nesmotren otkako je skučen u Ulici
Grimold...
...najblagorodnije prilikom moždane upale, i stoga se često koriste...
...Dnevni prorok će misliti kako on ima upalu mozga ako saznaju da on zna šta
Voldemor oseća...
...stoga se često koriste u zbunjujućim rastvorima...
...zbunjujuće je bila baš prava reč za to. Zašto je on znao šta Voldemor oseća? Kakva je to čudna veza između njih, koju Dambldor nikada nije uspeo da mu na zadovoljavajući način objasni?
...ako čarobnjak želi...
...kako bi Hari želeo da spava...
...da u nekome izazove usijanost glave...
...u fotelji pored vatre bilo je toplo i udobno, dok je kiša još uvek teško tukla po
prozorskim oknima, Krukšenks preo, a plamenovi pucketali...
Knjiga iskliznu iz Harijevog labavog stiska i uz tup tresak pade na tepih ispred
kamina. Glava mu se nakrivi u stranu…
Ponovo je hodao hodnikom bez prozora, a koraci su mu odjekivali u tišini. Dok su

se vrata na kraju hodnika sve više izdizala pred njim, srce mu je sve brže lupalo od
uzbuđenja... kad bi samo mogao da ih otvori... da prođe na drugu stranu...
Ispruži ruku... vrhovi prstiju bili su mu tik na par centimetara od njih...
– Gos’n Hari Poter!
On se probudi uz nagli trzaj. U dnevnom boravku su sve sveće bile pogašene, ali
nešto se kretalo blizu njega.
– Koetamo? – reče Hari sanjivo, uspravivši se u svojoj fotelji. Vatra se gotovo ugasila, i prostorija je bila veoma mračna.
– Gos’n, Dobi vam je doneo sovu! – reče piskavi glas.
– Dobi? – reče Hari promuklo, gledajući kroz tminu ka izvoru toga glasa.
Kućni vilenjak Dobi stajao je pored stola na kome je Hermiona ostavila tuce svojih pletenih kapica. Njegove velike, šiljate uši sada su virile iz, činilo se, svih kapa koje je Hermiona ikada isplela. On ih je nosio jednu preko druge, tako da mu je glava delovala izdužena bar za pola metra, ili metar, a na pufnici najviše kape sedela je Hedviga, smireno hukćući, očigledno izlečena.
– Dobi se dobrovoljno javio da vrati sovu Hariju Poteru – cijuknu vilenjak, s izrazom iskonskog divljenja na licu – profesorka Truli-Daska kaže da je ona sada sasvim dobro, gos’n. – On se duboko nakloni, pri tom dodirnuvši tepih pred kaminom vrhom svog olovkastog nosa, a Hedviga ogorčeno zahukta i odlete na naslon Harijeve fotelje.
– Hvala ti, Dobi! – reče Hari, mazeći Hedvigu po glavi, trepćući iz sve snage, u pokušaju da izbaci iz glave sliku vrata iz sna... san je bio veoma živopisan. Ponovo

pogledavši Dobija, on primeti kako vilenjak nosi i nekoliko šalova i nebrojene čarape, tako da su mu stopala delovala isuviše velika spram tela.
– Ovaj... da li si ti to uzimao svu odeću koju je Hermiona ostavljala?
– O, ne, gos’n – uzvrati Dobi veselo. – Dobi je nosio nešto i za Vinki, gos’n.
– Aha, a kako je Vinki? – upita Hari.

– Vinki i dalje puno pije, gos’n – reče on tužno, oborivši pogled svojih ogromnih loptastih zelenih očiju, nalik teniskim lopticama. – Još uvek ne voli odeću, Hari Poteru. Baš kao ni drugi kućni vilenjaci. Niko od njih više neće da čisti grifindorski toranj, sada kada su svuda skrivene kape i čarape. Oni to smatraju uvredljivim, gos’n Hari. Dobi sada sve radi sâm, gos’n, ali Dobiju to ne smeta, gos’n, jer se uvek nada da će sresti Harija Potera, a noćas mu se, gos’n, ispunila želja! – Dobi se ponovo duboko nakloni. – Ali Hari Poter ne izgleda srećno – nastavi Dobi, ponovo se uspravivši, stidljivo gledajući u Harija. – Dobi ga je čuo kako govori u snu. Da li je to Hari Poter sanjao ružne snove?

– Ne preterano ružne – reče Hari, zevajući i trljajući oči. – Imao sam i gore. Vilenjak osmotri Harija svojim ogromnim, kugličastim očima. Zatim vrlo ozbiljno

reče, spustivši uši: – Dobi bi želeo da pomogne Hariju Poteru, jer je Hari Poter oslobodio Dobija, i Dobi je sada mnogo, mnogo srećniji.
Hari se nasmeši.
– Ne možeš mi pomoći, Dobi, ali hvala na ponudi.
On se sagnu i podiže svoj udžbenik iz Napitaka. Moraće sutra da pokuša da završi sastav. On zatvori knjigu, i dok je to činio, vatra osvetli tanke bele ožiljke na poleđini njegove šake – rezultat kaznene nastave kod Ambridžove...
– Čekaj malo... ima nešto što možeš da mi učiniš, Dobi – reče Hari polako. Vilenjak se osvrnu ka njemu, sijajući od sreće.
– Samo recite, gos’n Hari Poteru!
– Treba mi neko mesto gde dvadeset osmoro ljudi može da vežba Odbranu od Mračnih veština a da ih ne otkrije nijedan nastavnik. A pogotovu ne – Hari stisnu šaku preko zatvorene knjige, tako da mu ožiljak postade bisernobeo – profesorka Ambridž.

Očekivao je da s vilenjakovog lica nestane osmeh, da mu se uši oklembese. Očekivao je da mu ovaj kaže kako je to nemoguće, ili da će pokušati da nađe neko mesto ali da ne gaji preteranu nadu. Ono što nije očekivao bilo je da Dobi malčice poskoči, veselo zamlatara ušima i pljesne rukama.
– Dobi zna savršeno mesto, gos’n! – reče on radosno. – Dobi je čuo za to od drugih kućnih vilenjaka kada je došao na Hogvorts, gos’n. Mi je zovemo Idi-mi-dođi-mi soba, iliti Soba po potrebi!
– Zašto? – upita Hari radoznalo.
– Jer je to soba u koju osoba može da uđe – reče Dobi ozbiljno – samo kada joj je ona stvarno potrebna. Ponekad je tamo, ponekad je nema, ali kada se pojavi uvek je

opremljena za potrebe onoga ko za njom traga. Dobi ju je koristio, gos’n – reče vilenjak, utanjivši glas, s izrazom krivice – kada je Vinki bila veoma pijana. On ju je sakrio u Sobu po potrebi, i tamo je pronašao protivotrov za krem-pivo, i mali krevetić veličine vilenjaka, na koji ju je smestio da se ispava, gos’n... a Dobi zna da je gos’n Filč unutra našao zalihe materijala za čišćenje, kada su mu ponestale, gos’n, a...

– A ako ti je stvarno potreban toalet – upita Hari, iznenada se setivši nečega što je Dambldor ispričao na Božićnom balu prošle godine – da li bi se soba ispunila nokširima?
– Dobi pretpostavlja da bi, gos’n – reče Dobi, iskreno klimajući glavom. – To je zaista izvanredna soba, gos’n.
– Koliko ljudi zna za nju? – upita Hari, malčice se uspravivši u svojoj stolici.
– Vrlo malo, gos’n. Većina ljudi nabasa na nju kada im je ona potrebna, gos’n, ali je često više nikada ne pronađu jer ne znaju da je ona uvek tu, i da čeka da je neko prizove, gos’n.
– Zvuči fantastično – reče Hari, dok mu je srce razdragano lupalo. – Zvuči savršeno, Dobi. Kada možeš da mi pokažeš gde je?
– Bilo kada, gos’n Hari Poteru – reče Dobi, očaran Harijevim entuzijazmom. – Mogli bismo i sada da odemo, ako tako želite!
Hari je na trenutak bio u iskušenju da pođe s Dobijem. Već je napola ustao iz fotelje, nameravajući da otrči gore po svoj Nevidljivi ogrtač, kada mu, ne prvi put, glas veoma nalik Hermioninom prošapta u uvo: nesmotreno. Ipak je bilo veoma kasno, bio je premoren, i morao je da završi sastav za Snejpa.
– Ne večeras, Dobi – reče Hari nevoljno, utonuvši nazad u fotelju. – Ovo je veoma važno... ne želim da to upropastim, biće potrebno pažljivo planiranje. Čuj, možeš li samo da mi tačno objasniš gde se nalazi Soba po potrebi, i kako ući u nju?

* * *

Odore su im lepršale i uvijale se oko njih, dok su gacali preko naplavljenog povrtnjaka na dvočas Herbologije, gde su jedva mogli da čuju šta profesorka Mladica govori od dobovanja kišnih kapi veličine zrna graška po krovu staklenika. Popodnevno predavanje iz Brige o magijskim stvorenjima biće preseljeno, zbog oluje, s imanja u slobodnu učionicu u prizemlju i, na njihovo neizmerno olakšanje, Anđelina je tokom ručka potražila svoj tim da im saopšti kako je trening te večeri otkazan.

– Odlično – reče Hari tiho kada mu je to saopštila – jer smo našli mesto gde ćemo održati prvi čas Odbrane. Večeras u osam, na sedmom spratu, preko puta tapiserije na kojoj Barnabasa Blesavog batinaju oni trolovi. Možeš li da javiš Kejti i Alisiji?

Ona je delovala pomalo zatečeno, ali obećala je da će saopštiti ostalima. Hari se halapljivo vrati svojim kobasicama i pireu. Kada je podigao pogled da uzme gutljaj soka od bundeve, zateče Hermionu kako ga pomno posmatra.

– Šta je? – upita je on.

– Pa... znaš, Dobijevi planovi nisu baš uvek bezbedni. Zar se ne sećaš kada si njegovom krivicom izgubio sve kosti u ruci?
– Ta soba nije jedna od Dobijevih suludih ideja. I Dambldor zna za nju, spomenuo ju je na Božićnom balu.
Hermionin izraz lica se razvedri.
– Dambldor ti je rekao za nju?
– Samo onako, usputno – reče Hari, sležući ramenima.
– A, pa onda je sve u redu – reče Hermiona živahno, i više nije imala primedbi. Zajedno s Ronom, ceo dan su proveli tražeći ljude koji su upisali svoja imena na
spisak u Veprovoj glavi , saopštavajući im gde će se sastati te večeri. Na Harijevo poprilično razočaranje, Džini je bila ta koja je uspela prva da pronađe Čo Čang i njenu prijateljicu. Međutim, do kraja večere bio je uveren da je vest doprla do svih dvadeset petoro učenika koji su se pojavili u Veprovoj glavi.
U pola osam, Hari, Ron i Hermiona napustiše grifindorski dnevni boravak, dok je Hari u ruci čvrsto stiskao izvesni drevni pergament. Petacima je bilo dozovljeno da se šetaju hodnicima do devet sati uveče, ali sve troje su se nervozno osvrtali dok su sedmim spratom.
– Stanite malo – upozori ih Hari, razvijajući pergament na vrhu poslednjeg stepeništa, taknuvši ga svojim štapićem i promrmljavši: – Svečano se zaklinjem da smeram neki nestašluk.
Na praznoj površini pergamenta pojavi se mapa Hogvortsa. Sićušne pokretne crne tačkice obeležene imenima pokazivale su gde se ko od ljudi u zamku nalazi.
– Filč je na drugom spratu – reče Hari, prinevši mapu očima – a gospođa Noris je na četvrtom.
– A Ambridžova? – upita Hermiona zabrinuto.
– U svojoj kancelariji – odgovori Hari, pokazavši im tačkicu na mapi. – U redu, idemo.
Oni požuriše niz hodnik ka mestu koje je Dobi opisao Hariju, ka praznom delu zida preko puta ogromne tapiserije koja je prikazivala sumanuti pokušaj Barnabasa Blesavog da nauči trolove da igraju balet.
– Okej – reče Hari tiho, kad moljcima izjedeni trol prestade neumorno da batina svog nesuđenog učitelja baleta kako bi ih osmotrio. – Dobi je rekao da tri puta prođemo pored ovog zida, iz sve snage se usredsredivši na ono što nam je potrebno.
Oni to i učiniše, naglo skrenuvši kod prozora tik pored praznog dela zida, a zatim pored vaze veličine čoveka s druge strane. Ron je čvrsto zatvorio oči, pribirajući misli. Hermiona je nešto sebi šaputala u bradu. Hari stegnu pesnice dok je zurio ispred sebe.
Treba nam mesto gde ćemo da naučimo da se borimo... pomisli. Samo nam daj neko mesto da vežbamo... negde gde nas ne mogu pronaći...

– Hari! – reče Hermiona odsečno, kada su se okrenuli da po treći put prođu pored zida.
Na zidu se pojaviše izuzetno uglačana i lakirana vrata. Ron je obazrivo zurio u njih. Hari posegnu rukom, zgrabi mesinganu kvaku, otvori vrata i povede ih u prostranu sobu osvetljenu treperavim bakljama, nalik onima koje su osvetljavale tamnice osam spratova niže.
Zidovi su bili prekriveni drvenim policama s knjigama, a na podu su, umesto stolica, bili veliki svileni jastuci. Na polici pri samom kraju sobe nalazio se čitav komplet instrumenata kao što su šunjoskopi, detektori tajnovitosti i veliko naprslo dušman-staklo, za koje je Hari bio siguran da je prethodne godine visilo u kancelariji lažnog Ćudljivka.
– Ovi će nam dobro doći kada budemo vežbali Ošamućivanje – reče Ron veselo, gurnuvši jedan od jastuka nogom.
– A vidi samo ove knjige! – reče Hermiona uzbuđeno, prelazeći prstom po koricama velikih kožom ukoričenih tomova. – Zbornik najčešćih kletvi i njihove kontračini... Nadmudriti Mračne veštine... Samoodbrambene kletve... opa... – ona se okrenu ka Hariju, ozarenog lica, i on vide da je prisustvo stotina knjiga napokon ubedilo Hermionu da je to što rade valjano. – Hari, ovo je divno, ovde imamo sve što nam treba!
I bez odlaganja, ona izvuče Kletve za uklete s police, utonu na najbliži jastuk i poče da čita.
Na vratima se začu nežno kucanje. Hari se osvrnu. Džini, Nevil, Lavander, Parvati i Din upravo su stigli.
– Opa – reče Din, impresionirano se osvrćući oko sebe. – Kakvo je ovo mesto? Hari poče da objašnjava, ali pre nego što je uspeo da završi, pridružiše im se i
drugi, pa je morao da počne ispočetka. Do osam sati već su svi jastuci bili zauzeti. Hari priđe vratima i okrenu ključ koji je virio iz brave. On zadovoljavajuće glasno škljocnu i svi zanemeše, zagledani u njega. Hermiona pažljivo obeleži stranu u Kletvama za uklete i odloži knjigu u stranu.
– Pa – poče Hari, pomalo nervozno. – Ovo je mesto koje smo našli za vežbanje, i svi ste ga... ovaj... očigledno lako našli.
– Fantastično je! – reče Čo, a nekoliko ljudi potvrdno zažagori.
– Ovo je stvarno bizarno – reče Fred, mršteći se dok je osmatrao prostoriju. – Mi smo se jednom ovde sakrili od Filča, sećaš se, Džordže? Ali tada je ovo bila samo ostava za metle.
– Hej, Hari, šta su ove stvarčice? – upita Din iz ćoška sobe, pokazujući ka šunjoskopima i dušman-staklu.
– Detektori Mračnih sila – reče Hari, prolazeći između jastuka ka njima. – U suštini, oni svi pokazuju kada su Mračni čarobnjaci ili neki neprijatelji u blizini, ali ne treba previše se oslanjati na njih jer mogu da se prevare...

On na trenutak pogleda u naprslo dušman-staklo. U njemu su se komešala senovita obličja, iako nijedno nije bilo prepoznatljivo. On mu okrenu leđa.
– Pa, razmišljao sam šta bi prvo trebalo da uvežbamo, i... ovaj... – on primeti uzdignutu ruku. – Šta je, Hermiona?
– Mislim da bi trebalo da izaberemo vođu – reče Hermiona.
– Hari je vođa – odmah će Čo, gledajući u Hermionu kao da je poludela.

– Da, ali mislim da bi trebalo propisno da glasamo o tome – reče Hermiona, ne dajući se zbuniti. – Time se to formalno ozvaničava, i Hariju daje autoritet. Dakle...
ko je za to da nam Hari bude vođa?
Svi podigoše ruke, čak i Zaharije Smit, mada je to učinio vrlo nevoljno.
– Ovaj... u redu, hvala – reče Hari, koji je mogao da oseti kako mu lice gori i rumeni. – I... šta je, Hermiona?
– Takođe mislim da bi trebalo da imamo neko ime – reče ona veselo, još uvek držeći podignutu ruku. – To bi podstaklo timski duh i jedinstvo, zar ne mislite tako?
– Možemo li da se zovemo Antiambridžovska liga? – upita Anđelina puna nade.
– Ili pokret ’Ministarstvo magije su moroni’? – predloži Fred.
– Ja sam mislila – reče Hermiona, mršteći se na Freda – više na neko ime koje neće svima reći šta smo naumili, tako da možemo bezbedno da ga izgovaramo i van sastanaka.
– Defanzivna asocijacija? – reče Čo. – Skraćeno DA, tako da niko ne zna o čemu govorimo?
– Aha, DA zvuči dobro – reče Džini. – Samo, bolje neka znači Dambldorova armija, jer je to ono čega se Ministarstvo najviše plaši, zar ne?
Ovaj komentar propratiše smeh i odobravajuće mrmljanje.
– Ko glasa za DA? – upita Hermiona zapovednički, kleknuvši na svoj jastuk da bi prebrojala. – To je većina – predlog usvojen!
Ona prikači list pergamenta sa svim njihovim potpisima na zid, i iznad njih krupnim slovima napisa:

DAMBLDOROVA ARMIJA

– Dobro – reče Hari, kada je ona ponovo sela – hoćemo li onda da počnemo s vežbanjem? Razmišljao sam, i mislim da bi prvo trebalo da uvežbamo Ekspeliarmus, znate već, Razoružavajuću čin. Znam da je to baš osnovna stvar, ali meni je bila vrlo korisna...

– Ma daj – reče Zaharije Smit, prevrnuvši očima i prekrstivši ruke. – Ne bih rekao da će nam Ekspeliarmus baš pomoći protiv Znaš-Već-Koga, zar ne?
– Ja sam je upotrebio protiv njega – reče Hari tiho. – Spasila mi je život u junu. Smit glupavo razjapi usta. Ostatak sobe bio je prilično tih.

– Ali ako misliš da je to ispod tvog nivoa, možeš da ideš – reče Hari. Smit se ne pomeri, niti iko drugi.
– Dobro – reče Hari, usta malo suvljih nego inače, sada kada su svi pogledi bili uprti u njega – mislim da bi trebalo da se svi podelimo u parove i vežbamo.
Bilo mu je vrlo čudno da izdaje naređenja i još čudnije kada je video kako ih drugi ispunjavaju. Svi odmah skočiše na noge i podeliše se u parove. Kao što se moglo i očekivati, Nevil je ostao bez partnera.
– Ti možeš da vežbaš sa mnom – reče mu Hari. – Dakle... idemo na tri – jedan, dva, tri...
Soba se iznenada ispuni pokličima: Ekspeliarmus! Čarobni štapići poleteše na sve strane. Čini koje su promašile mete pogodiše knjige na policama i odbaciše ih uvis. Hari je bio i suviše brz za Nevila, kome štapić izlete iz ruke obrćući se, udari o tavanicu uz pljusak varnica, i uz zveket slete povrh jedne od polica s knjigama, a Hari ga odatle vrati Prizivajućom čini. Osvrnuvši se oko sebe, pomisli da je bio u pravu što je predložio da prvo vežbaju osnovne stvari. Bilo je tu mnogo traljavo izvedenih čini. Mnogi uopšte nisu uspevali da Razoružaju protivnike, već bi ih naterali da odskoče unazad nekoliko koraka, ili se trgnu kada bi ih slabašna čin pogodila.

– Ekspeliarmus! – reče Nevil, a Hari, uhvaćen na prepad, oseti kako mu štapić izleće iz ruke.
– USPEO SAM! – reče Nevil radosno. – Nikada mi pre nije uspelo – USPEO SAM!
– Dobro je! – ohrabri ga Hari, odlučivši da mu ne ukaže na činjenicu da u pravom dvoboju Nevilov protivnik ne bi blenuo na drugu stranu, držeći štapić nehajno i labavo o boku. – Čuj, Nevile, možeš li na smenu da vežbaš s Ronom i Hermionom nekoliko minuta, kako bih mogao da obiđem ostale, da vidim kako im ide?

Hari pređe na sredinu prostorije. Sa Zaharijem Smitom zbivalo se nešto vrlo čudno. Svaki put kada bi zaustio da Razoruža Entonija Goldstina, njegov vlastiti štapić izleteo bi mu iz ruke, a da Entoni ništa ne bi ni rekao. Hari nije morao daleko da traži kako bi razrešio misteriju: Fred i Džordž su bili na nekoliko koraka iza Smita, i na smenu su mu upirali čarobne štapiće u leđa.
– Izvini, Hari – reče Džordž užurbano, kad uhvati Harijev pogled. – Nismo mogli da odolimo.
Hari obiđe ostale parove, pokušavajući da ispravi one koji su pogrešno izvodili čin. Džini je bila u paru s Majklom Kornerom. Išlo joj je vrlo dobro, dok je Majkl ili bio strašno loš, ili nije ni hteo nju da začara. Erni Makmilan se nepotrebno razmahivao štapićem, dajući protivniku vremena da ga uhvati sa spuštenim gardom. Braća Krivej su bila puna entuzijazma, ali su često grešili, i bili su zaslužni za to što su silne knjige letele s polica oko njih. Luna Lavgud je takođe bila naizmenično dobra i loša, ponekad izbivši štapić Džastinu Finč-Flečliju iz ruke, a ponekad mu samo podižući kosu uvis.

– Okej, stanite! – povika Hari. – Stoj. STOJ!

Treba mi neka pištaljka , pomisli, i istog trena opazi jednu kako leži povrh najbližeg reda knjiga. On je uze, i dunu u nju iz sve snage. Svi spustiše štapiće.
– Nije bilo loše – reče Hari – ali definitivno može da bude bolje. – Zaharije Smit ga mrko pogleda. – Hajde da probamo ponovo.
On ponovo obiđe prostoriju, tu i tamo zastajući da predloži nekome kako da bolje baca čin. Postepeno, opšti učinak se poboljšavao. Neko vreme je izbegavao da priđe Čo i njenoj prijateljici, ali kada je već dvaput obišao sve ostale parove u prostoriji, osetio je da ne može više da ih ignoriše.
– O, ne – reče Čo usplahireno, kada im je prišao. – Ekspeliarmijus! Hoću reći, Ekspelimelius! Ja... o, izvini, Marijeta!
Rukav njene kovrdžave prijateljice se zapali. Marijeta ga ugasi svojim štapićem, i prostreli Harija pogledom, kao da je sve to njegova krivica.
– Unervozila sam se zbog tebe, pre toga mi je dobro išlo! – reče Čo Hariju žalosno.
– To je bilo sasvim dobro – slaga Hari, ali kada ga ona skeptično pogleda, on reče: – Pa dobro, nije, bilo je očajno, ali znam da umeš pravilno da izvedeš čin, posmatrao sam te odande.
Ona se nasmeja. Njena prijateljica Marijeta ih kiselo pogleda i okrenu im leđa.
– Ne obraćaj pažnju na nju – promrmlja Čo. – Ona zapravo ne želi da bude ovde, ali sam je naterala da pođe sa mnom. Roditelji su joj zabranili da radi išta što bi moglo uznemiriti Ambridžovu. Vidiš – njena mama radi za Ministarstvo.
– Šta je s tvojim roditeljima? – upita Hari.
– Pa, zabranili su mi da se zameram Ambridžovoj – reče Čo, ponosno se ispravivši. – Ali ako misle da se neću boriti sa Znaš-Već-Kim posle onoga što se desilo Sedriku...
Ona zaćuta, delujući pomalo zbunjeno, i neprijatna tišina zavlada među njima. Štapić Terija Buta prolete pored Harijevog uva i pogodi Alisiju Spinet snažno u nos.
– Pa, moj tata snažno podržava svaku akciju protiv Ministarstva! – reče Luna Lavgud ponosno, tik iza Harija. Očigledno je prisluškivala njihov razgovor, dok je Džastin Finč-Flečli pokušavao da se ispetlja iz odore koja mu se obmotala oko glave.
– On oduvek govori da bi poverovao u sve što se priča o Fadžu. Mislim, pogledajte samo koliko je goblina Fadž naredio da pobiju! A pride, naravno, koristi Odsek za misterije da razvije užasne otrove kojima tajno truje sve koji se ne slažu s njime. A tu je i njegov umgubularni secikilter...
– Ne pitaj – promrmlja Hari Čo, kada ova zbunjeno zausti da postavi pitanje. Ona se zakikota.
– Hej, Hari – povika Hermiona s drugog kraja sobe – da li si proverio koliko je sati?
On spusti pogled na sat i prenerazi se kada vide da je već devet i deset, što je

značilo da će odmah morati da se vrate u dnevni boravak, inače će rizikovati da ih Filč uhvati i kazni što su okasnili. On dunu u pištaljku. Svi prestadoše s povicima Ekspeliarmus i poslednjih nekoliko štapića začangrlja po podu.

– Pa, to je bilo prilično dobro – reče Hari – ali smo odocnili, bolje da za sada ostanemo na ovome. Iduće nedelje, isto vreme, isto mesto?
– Ranije! – povika Din Tomas željno, a mnogi saglasno klimnuše glavama. Anđelina pak brzo reče: – Kvidička sezona samo što nije počela, a mi moramo da
uvežbamo tim!
– Dobro, recimo onda u sredu uveče – reče Hari – a onda ćemo moći da odlučimo o narednim sastancima. Hajde, bolje da krenemo.
On ponovo izvuče Banditovu mapu i pažljivo proveri da nema nastavnika na sedmom spratu. Puštao ih je da izađu u grupicama od po troje-četvoro, pažljivo posmatrajući njihove sićušne tačkice na mapi, kako bi se uverio da su se bezbedno vratili u svoje spavaonice: haflpafovci u hodnik u podrumu, koji je takođe vodio do kuhinja, rejvenkloovci u toranj na zapadnoj strani zamka, a grifindorci duž hodnika ka portretu Debele Dame.
– Bilo je stvarno mnogo dobro, Hari – reče Hermiona, kada su napokon ostali samo ona, Hari i Ron.
– Aha, baš je bilo super! – reče Ron veselo, kada su skliznuli kroz vrata, i posmatrali ih kako se utapaju i nestaju u kamenom zidu. – Da li si video kako sam Razoružao Hermionu, Hari?
– Samo jednom – reče Hermiona, pogođena time. – Ja sam tebe mnogo više puta nego ti mene...
– Nisam te pogodio samo jednom, već najmanje tri puta...
– Pa, ako računaš onaj jedan put kada si se spotakao o sopstvena stopala i izbio mi štapić iz ruke...
Raspravljali su se celim putem do dnevnog boravka, ali ih Hari nije slušao. Jednim okom je gledao na Banditovu mapu, ali je razmišljao o Čo, koja mu je priznala da se unervozila zbog njega.

19. Lav i zmija

Sledeće dve nedelje Hari se osećao kao da u grudima nosi nekakav talisman, blistavu tajnu koja mu je pomagala da istrpi časove kod Ambridžove, i čak mu omogućavala da se tupo smeši dok je gledao u njene užasne izbuljene oči. On i DA su joj pružali otpor pod nosom, radeći baš ono od čega je Ministarstvo najviše strepelo i, kad god se na njenim časovima pretvarao da čita udžbenik Vilberta Skrivala, prepuštao se prijatnom sanjarenju o nedavnim skupovima DA, sećao se kako je Nevil uspešno Razoružao Hermionu, kako je Kolin Krivej ovladao Onesposobljavajućim urokom posle tri sastanka napornog vežbanja, kako je Parvati Petil izvela tako dobru Rasparčavajuću kletvu da je sto sa šunjoskopima pretvorila u prah.

Bilo mu je skoro nemoguće da odredi jednu noć u nedelji u kojoj će redovno održavati sastanke DA, jer su morali da se prilagode treninzima tri kvidička tima, često pomeranim zbog lošeg vremena. Ali Hariju nije bilo žao zbog toga, osećao je da je možda i bolje da termini sastanaka ostanu nepredvidljivi. Ako ih iko sa strane bude uhodio, biće mu teško da u tome uoči neki obrazac ponašanja.
Hermiona je uskoro smislila vrlo mudar metod obaveštavanja svih članova o

vremenu i datumu svakog narednog sastanka, u slučaju da moraju da ga promene na brzinu, pošto bi bilo sumnjivo da ljudi iz različitih kuća i suviše često špartaju Velikom salom da bi razgovarali. Dala je svakom pripadniku DA lažni galeon (Ron se ushitio kad je prvi put video njenu korpicu i pomislio da im ona deli zlato).

– Vidite li brojeve oko ivice novčića? – upita Hermiona, pokazavši im jedan na kraju njihovog četvrtog sastanka. Pri svetlosti baklji, novčić se presijavao punim, žutim sjajem. – Na pravim galeonima ovde je samo serijski broj koji ukazuje na goblina koji je izbacio taj novčić u opticaj. Na ovim lažnim, brojevi će se menjati da bi prikazivali vreme i mesto sledećeg susreta. Novčići će se naglo zagrejati kad se termin promeni, tako da ćete, ako ih nosite u džepu, moći to i da osetite. Svako neka uzme po jedan, a kada Hari odredi termin sledećeg sastanka, on će promeniti brojeve na svom novčiću. Pošto sam ja na ostale novčiće bacila Protejsku čin, brojevi na ostalim će se promeniti kako bi podražavali njegov.
Posle Hermioninih reči nasta tajac. Ona smeteno pogleda u sva lica okrenuta ka njoj.
– Pa... mislila sam da je to dobra ideja – reče nesigurno. – Čak i kad bi nas Ambridžova naterala da izvrnemo džepove, nema ničeg sumnjivog u tome što neko nosi galeon, zar ne? Ali... ako ne želite da ih koristite...
– Ti umeš da izvodiš Protejsku čin? – upita Teri But.
– Da – odgovori Hermiona.
– Ali, to je... to je standard O.I.Č.T.-a – reče on slabašno.
– Oh – reče Hermiona, gradeći se skromna. – O... pa da... mislim da jeste.
– Kako to da nisi u Rejvenklou? – hteo je Teri da zna, zureći u Hermionu u čudu. – S takvom pameću?
– Pa, Šešir za razvrstavanje je ozbiljno razmišljao da me stavi u Rejvenklo – objasni Hermiona vedro – ali na kraju se odlučio za Grifindor. Dobro, znači li to da ćemo koristiti ove galeone?
Začu se potvrdan žamor i svi joj priđoše da uzmu po novčić iz korpe. Hari iskosa pogleda Hermionu.
– Znaš na šta me ovo podseća?
– Na šta?
– Na smrtožderski žig. Kad Voldemor dodirne jedan, znakovi ostalih buknu i oni znaju gde da mu se priključe.
– Pa... da... – reče Hermiona – odatle sam i dobila ideju... ali, primetićete da sam odlučila datume da urežem na komadićima metala, umesto na kožu članova.
– Da... više mi se sviđa tvoj način! – reče Hari smešeći se, dok je spuštao galeon u džep. – Jedina opasnost je da ih slučajno ne potrošimo.
– Nema šanse – žalostivo reče Ron, koji je proučavao vlastiti lažni galeon – nemam nijedan pravi s kojim bih ga pobrkao.
Što je bliži bio prvi kvidički meč u sezoni, Grifindor protiv Sliterina, više su se

pomerali i odlagali sastanci DA-e, jer je Anđelina insistirala na skoro svakodnevnim treninzima. Činjenica da Kvidički kup tako dugo nije održavan znatno je pojačala interesovanje i uzbuđenje zbog predstojećeg meča. Rejvenkloovci i haflpafovci živo su se, razumljivo, zanimali za ishod, jer će i sami igrati s oba tima tokom godine, a glavešine kuća suparničkih timova, mada su pokušavale to da prikriju pod maskom dostojanstvenog sportskog takmičenja, bile su rešene da njihova strana trijumfuje. Hari je shvatio koliko profesorka Mek Gonagal želi da potuku Sliterin tek kada je odustala od toga da im zada domaći u nedelji uoči meča.

– Mislim da imate dosta stvari u ovom trenutku – rekla im je povišenim tonom. Nisu mogli da poveruju svojim ušima, dok nije pogledala pravo u Harija i Rona i nastavila odlučno: – Navikla sam da gledam kvidički pehar u svom kabinetu, momci, i stvarno ne bih htela da ga uručim profesoru Snejpu. Zato trenirajte što više možete, hoćete li?
Ni Snejp nije bio ništa manje očigledno pristrasan. Toliko je često rezervisao kvidički teren za trening, da su grifindorci jedva uspevali da igraju na njemu. Takođe se oglušivao na brojne izveštaje o pokušajima sliterinaca da po hodnicima ureknu grifindorske igrače. Kada se Alisija Spinet našla u bolničkom krilu zato što su obrve počele da joj rastu tako brzo i gusto da su joj blokirale vid i prekrile usta, Snejp je tvrdio da je verovatno pokušala da izvede na sebi Čin za progušćivanje kose, i odbio da sasluša četrnaest svedoka koji su insistirali na tome da su videli sliterinskog Čuvara, Majlsa Blečlija, kako je otpozadi gađa kletvom dok je učila u biblioteci.
Hari je bio optimista u pogledu grifindorskih šansi. Uostalom, nikada još nisu izgubili od Melfojevog tima. Ipak, Ron još nije bio dostigao Drvcetov standard, ali je izuzetno marljivo vežbao da bi to nadoknadio. Najveća mana bila mu je sklonost da gubi samopouzdanje čim napravi neku glupu grešku. Čim dobije jedan gol, postajao bi nervozan i lakše primio još golova. S druge strane, Hari je imao prilike da vidi kako Ron zaista spektakularno spasava lopte kada je u formi. Za vreme jednog nezaboravnog treninga je, viseći na jednoj ruci o svojoj metli, tako daleko odbacio Kvafl od svojih obruča da je loptica preletela celom dužinom terena pravo kroz centralni obruč na drugom kraju. Ostatak tima je to njegovo spasavanje uporedio s onim skorašnjim koje je izveo Beri Rajan, Čuvar irske reprezentacije, u duelu s vrhunskim poljskim Goničem, Ladislavom Zamojskim. Čak je i Fred rekao kako bi se on i Džordž još mogli i ponositi Ronom, te kako ozbiljno razmišljaju da priznaju da su u srodstvu s njim, što, uveravali su ga, već godinama pokušavaju da opovrgnu.
Harija je jedino brinulo koliko će taktika sliterinskog tima uspeti Rona da izbaci iz ravnoteže pre nego što uopšte i izađu na teren. Hari je, naravno, više od četiri godine odolevao njihovim zlobnim primedbama, tako da su ga došaptavanja u stilu: – Hej, Proteru, čuo sam Voringtona kako se zakleo da će te oboriti s metle u subotu! – nagonila na smeh, umesto da mu slede krv. – Vorington tako jadno cilja da se više brinem za onoga ko bude stajao pored mene – uzvratio bi, što bi zasmejalo Rona i

Hermionu, i zbrisalo kez s lica Pensi Parkinson.

Ali Ron nikada nije uspeo mirno da istrpi neumorne kampanje uvreda, podsmevanja i zastrašivanja. Kada bi sliterinci, neki od njih sedamnaestogodišnjaci i očito viši od njega, promrmljali prolazeći hodnicima: – Jesi li rezervisao krevet u bolničkom krilu, Vizli? – ne bi se nasmejao, već bi blago pozeleneo. Kada je Drako Melfoj imitirao Rona kako ispušta Kvafl (što je činio kad god bi naleteli jedan na drugoga), Ronove uši bi jarko pocrvenele, a ruke mu se tako zatresle kao da će da ispusti sve što drži u tom trenutku.
Oktobar se završio u naletu zavijajućih vetrova i neprekidne kiše, i stigao je novembar, hladan kao smrznuto železo, s jakim jutarnjim mrazevima i ledenom promajom koja je štipala nepokrivena lica i šake. Nebeski svod i tavanica Velike sale postali su bledi, sedefnosivi, vrhove planina oko Hogvortsa prekrio je sneg, a temperatura u zamku spustila se toliko da su mnogi učenici nosili debele zaštitne rukavice od zmajske kože u hodnicima između dva predavanja.
Jutro meča osvanulo je vedro i hladno. Kada je Hari ustao, pogledao je u Ronov krevet i video njega kako sedi prav kao strela, s rukama oko kolena, netremice zagledan u prazno.
– Da li si dobro? – upita Hari.
Ron klimnu glavom, ali ne odgovori. Harija to strašno podseti na vreme kada je Ron slučajno bacio na sebe Čin za povraćanje puževa. Bio je isto toliko bled i obliven znojem kao tada, a još manje voljan da otvori usta.
– Ma biće sve u redu kada budeš doručkovao – reče Hari hrabreći ga. – Ajde, idemo.
Velika sala se već punila kada su stigli, žagor je bivao sve glasniji, a raspoloženje življe nego obično. Dok su prolazili pored sliterinskog stola razleže se graja. Hari se osvrnu i vide da, pored uobičajenih zelenih i srebrnih šalova i šešira, svako od njih nosi srebrnu značku u obliku krune. Iz nekog razloga, mnogi su mahali Ronu, smejući se gromoglasno. Hari pokuša u prolazu da vidi šta piše na značkama, ali bio je i suviše zaokupljen time da Rona što brže sprovede do njihovog stola da bi se zaustavio da pročita.
Za grifindorskim stolom dočekaše ih oduševljeno, svi odeveni u crveno-zlatno, ali umesto da mu poprave raspoloženje, to bodrenje totalno potkopa Ronov moral. On se sruči na najbližu klupu kao da mu je to poslednji obrok u životu.
– Mora da sam mentol kad sam se u to upustio – reče krektavim šapatom. –
Mentol.
– Ne budi glup – reče Hari odlučno, nudeći mu pahuljice – biće sve u redu. Normalno je da budeš nervozan.
– Pojma nemam – krektao je Ron. – Očajan sam. Ne mogu da igram ni za živu glavu. O čemu sam uopšte razmišljao?
– Moraš sâm da se izboriš s tim – reče Hari strogo. – Seti se samo kako si spasao

loptu nogom pre neki dan, čak su i Fred i Džordž rekli da je bilo briljantno.

Ron okrenu svoje izmučeno lice ka Hariju.
– To je bila slučajnost – proštaputa on očajno. – Nisam hteo to da uradim – okliznuo sam se s metle, što niko nije video, a kada sam pokušao da se vratim, slučajno sam zakačio Kvafla.
– Dobro – reče Hari, brzo se sabravši posle tog neprijatnog otkrića – još nekoliko sličnih slučajnosti i sigurno dobijamo utakmicu, je l’ da?
Hermiona i Džini sedoše preko puta njih noseći crveno-zlatne šalove, rukavice i bedževe.
– Kako se osećaš? – upita Džini Rona, koji je sada zurio u mlečni talog na dnu svoje prazne činije s pahuljicama, kao da ozbiljno razmatra mogućnost da se udavi u njima.
– Samo je malo nervozan – reče Hari.
– Pa, to je dobar znak. Mislim da ni na ispitima nikada nećeš dobro proći, ukoliko nisi malčice nervozan – reče Hermiona veselo.
– Zdravo – reče jedan izgubljen i sanjiv glas iza njih. Hari podiže pogled: Luna Lavgud je dolutala do njih iz pravca rejvenkloovskog stola. Mnogi su zurili u nju, a nekoliko njih se čak vidno smejalo upirući prstom ka njoj. Negde je nabavila šešir u obliku lavlje glave u prirodnoj veličini i naherila ga na glavu.
– Ja navijam za Grifindor – reče, nepotrebno pokazavši na svoj šešir. – Pogledaj šta on može...
Ona podiže štapić i lupnu njime po šeširu, koji širom razjapi čeljusti i ispusti vrlo ubedljivu riku od koje svi u blizini poskočiše.
– Baš je dobar, zar ne? – reče Luna sva srećna. – Želela sam da žvaće sliterinsku zmiju, znate, ali nije bilo vremena da to napravim. U svakom slučaju... srećno, Ronalde!
Ona ode, polako se zanoseći. Nisu se sasvim ni oporavili od šoka izazvanog Luninim šeširom kad Anđelina dojuri do njih u pratnji Kejti i Alisije, čije su se obrve vratile na normalnu veličinu milošću Madam Pomfri.
– Kad budete spremni – reče ona – idemo pravo dole na teren, da proverimo uslove i presvučemo se.
– Stižemo mi uskoro – umiri je Hari. – Samo da Ron nešto doručkuje.
Posle desetak minuta, međutim, postalo je jasno da Ron nije u stanju ništa da okusi, i Hari pomisli da je najbolje da ga odvede u svlačionicu. Dok su ustajali od stola, Hermiona se takođe diže i, uhvativši Harija za ruku, odvede ga u stranu.
– Nemoj da Ron vidi šta piše na onim sliterinskim značkama – došapnu mu žurno. Hari je upitno pogleda, ali ona upozoravajuće mahnu glavom. Ron im se upravo

lagano približavao, delujući izgubljeno i očajno.
– Srećno, Rone – reče Hermiona, podiže se na vrhove prstiju i poljubi ga u obraz.
– I tebi, Hari...

Dok su se vraćali kroz Veliku salu, Ron je polako dolazio k sebi. On pritisnu mesto na kome ga je Hermiona poljubila, zbunjen, kao da nije baš načisto šta se to upravo zbilo. Delovao je i suviše rastreseno da bi jasno opažao šta se oko njega zbiva, ali Hari uhvati čudan sjaj krunastih znački dok su prolazili kraj sliterinskog stola, i ovoga puta razabra reči urezane na njima.

VIZLI JE NAŠ CAR

S neprijatnim osećanjem da to ne sluti na dobro, on stade da požuruje Rona kroz Ulaznu dvoranu, niz kamene stepenice i napolje na ledeni vetar.
Smrznuta trava pucketala im je pod nogama dok su hitali po travnatoj kosini ka stadionu. Nije bilo ni daška vetra, a nebo je bilo jednolično sedefnobelo, što je značilo da će vidljivost biti dobra i da sunce neće direktno da im bije u oči. Hari ukaza Ronu na te ohrabrujuće okolnosti dok su prolazili, ali nije bio siguran da ga je Ron slušao.
Kada su ušli, Anđelina se već bila presvukla i upravo se obraćala ostalima u timu. Hari i Ron izvukoše odore (Ron je iz nekoliko puta pokušavao da nađe šta je spreda a šta pozadi, pre nego što se Alisija sažalila i prišla da mu pomogne), a onda sedoše da saslušaju govor pred meč, dok je galama spolja postajala sve glasnija kako je gomila iz zamka nadirala na teren.
– No dobro, tek sam sada otkrila konačan sastav Sliterina – reče Anđelina, gledajući u parče pergamenta. – Prošlogodišnji Jurišnici, Derik i Bol, otišli su, ali izgleda da ih je Montagju zamenio uobičajenim gorilama, a ne nekim ko zaista ume da leti. To su dva tipa po imenu Kreb i Gojl, ne znam mnogo o njima...
– Mi znamo – rekoše Hari i Ron uglas.
– Dobro, ne deluju mi dovoljno bistro da bi razlikovali jedan kraj metle od drugog

– reče Anđelina, spremivši pergament natrag u džep – mada sam uvek bivala iznenađena i kad bi Derik i Bol uspeli da se snađu na terenu bez putokaza.
– Kreb i Gojl su ti ista fela – uveravao ju je Hari.
Mogli su da čuju stotine koraka kako se uspinju do redova klupa na tribinama. Neki su pevali, ali Hari nije mogao da razazna reči. Počinjao je da biva nervozan, ali znao je da njegova nervoza u stomaku nije ništa u poređenju s Ronovom, jer se ovaj uhvatio za stomak i ponovo zurio pravo ispred sebe, stisnutih vilica i sivkast u licu.
– Vreme je – reče Anđelina prigušenim glasom, gledajući na sat. – Ajde, idemo...
srećno.
Ceo tim ustade, prebaciše metle preko ramena i jedan po jedan odmarširaše iz svlačionice na zaslepljujuću svetlost. Pozdravi ih zaglušujuća buka, u kojoj je Hari još uvek uspevao da razazna pevanje, mada prigušeno ovacijama i zvižducima.
Sliterinski tim je već stajao i čekao na njih. I oni su nosili iste srebrne krunaste značke. Novi kapiten, Montagju, bio je iste građe kao Dadli Darsli, s masivnim

podlakticama nalik na kosmate butkice. Iza njega su vrebali Kreb i Gojl, skoro podjednako krupni, glupo žmirkajući na suncu, vrteći svoje nove jurišničke palice. Melfoj je stajao oslonjen na jednu stranu, dok mu je sunce bleštalo na platinastoplavoj kosi. On uhvati Harijev pogled i zlobno se nasmeši, lupkajući po znački na grudima.

– Kapiteni, rukujte se – naredi sudija Madam Bućkuriš, kad Anđelina i Montagju stigoše jedno do drugog. Hari je primetio da Montagju pokušava da joj polomi prste, mada je ona to istrpela ne trepnuvši. – Uzjašite metle...
Madam Bućkuriš stavi pištaljku u usta i dunu.
Lopte se oslobodiše, i četrnaest igrača se vinu uvis. Krajičkom oka Hari vide kako je Ron jurnuo ka stativama. Hari se izdignu još više uvis, izbegavši Bladžerku i krenu u obilazak terena, gledajući naokolo ne bi li spazio zlatno svetlucanje. Na drugoj strani stadiona Drako Melfoj je radio isto.
– I to je Džonsonova – Džonsonova s Kvaflom, ta devojka je tako sjajan igrač, govorim joj to već godinama, ali ona još uvek neće da izađe sa mnom...
– DŽORDANE! – vrisnu profesorka Mek Gonagal.
– ... to je samo zabavna činjenica, profesorka, da bude malo zanimljivije – a evo, sagla se i izbegla Voringtona, prešla je Montagjua, ali ju je... jao... s leđa pogodila Krebova Bladžerka... Montagju hvata Kvafl, Montagju ponovo ide duž terena i – lepa Bladžerka od strane Džordža Vizlija, Bladžerka u glavu za Montagjua, on ispušta Kvafl, koji hvata Kejti Bel. Kejti Bel iz Grifindora dodaje unazad Alisiji Spinet i Spinetova briše...
Džordanovi komentari prolamali su se stadionom, a Hari ih je slušao koliko su mu to dozvoljavali fijukanje vetra u ušima i graja gomile, koja je uglas vrištala, zviždala i pevala.
– ... eskivira Voringtona, izbegava Bladžerku – spas za dlaku, Alisija – a masa to voli, samo ih slušajte, šta to pevaju?
Kad Li ućuta da bi oslušnuo, pesma sa zatalasanih zeleno-srebrnih sliterinskih tribina postade jača i jasnija:

Vizli uvek uprska stvar,

Ne zna da spreči ni slabašan udar,
Sliterin mu peva pesmu na dar,
Vizli je naš car.

Vizlijeva kuća je ambar

Ni Kvafl da odbrani makar
S Vizlijem pobeda naša gotova je stvar,
Vizli je naš car.

– ... i Alisija ponovo dodaje Anđelini! – povika Li, a Hari je, skrenuvši dok je sve

u njemu kuvalo zbog onoga što je upravo čuo, znao da Li pokušava da nadjača reči pesme. – Navali, Anđelina – izgleda da ima još samo Čuvara da sredi – ONA ŠUTIRA – ONA – auh...

Blečli, sliterinski Čuvar, spasao je gol, bacio je Kvafl do Voringtona koji brzo odjuri s njim, promičući cik-cak između Alisije i Kejti. Što se više približavao Ronu, pesma odozdo postajala je sve glasnija.

Vizli je naš car,

Vizli je naš car,
Ni Kvafl da odbrani bar,
Vizli je naš car.

Hari nije mogao da izdrži: odustao je od potrage za Skrivalicom i okrenuo je Vatrenu strelu da pogleda u Rona, usamljenu figuru na udaljenom delu terena, koji je lebdeo u vazduhu ispred tri obruča gol-stativa dok je ogromni Vorington hitao ka njemu.

– ... i evo Voringtona s Kvaflom, Vorington hita ka golu, izvan domašaja Bladžerke, a na putu mu se isprečio samo Čuvar...
Odozdo, sa sliterinskih tribina, pesma se još jače zaori:

Vizli uvek uprska stvar

Ne zna da spreči ni slabašan udar...

– ... tako da je to prvi test za novog grifindorskog Čuvara Vizlija, brata Jurišnika Freda i Džordža, i novu nadu tima koja obećava – hajde, Rone!
Ali uzvik oduševljenja prolomi se sa sliterinskog dela: Ron je divlje ponirao, širom raširenih ruku, kroz koje je Kvafl prošao pravo kroz Ronov središnji obruč.
– Pogodak za Sliterin! – razleže se Lijev glas usred razdraganih pozdrava i zvižduka mase ispod njih – dakle, deset prema nula za Sliterin – nemaš sreće, Rone.
Sliterinci zapevaše još glasnije:

VIZLIJEVA KUĆA JE AMBAR,

NI KVAFL DA ODBRANI BAR...

– ... i Grifindor ponovo u posedu lopte, a sada Kejti Bel hita po terenu – povika Li junački, mada je pevanje sada već postalo tako zaglušujuće da je jedva mogao sâm sebe da čuje.

S VIZLIJEM POBEDA NAŠA GOTOVA JE STVAR


VIZLI JE NAŠ CAR...

– Hari, ŠTA TO RADIŠ? – vrisnu Anđelina, projurivši pored njega kako bi pratila Kejti. – KRENI VEĆ JEDNOM!
Hari shvati da je nepomično lebdeo u vazduhu gotovo čitav minut, posmatrajući tok utakmice, i ne pomišljajući na Skrivalicu. Užasnut, stade da ponire kroz vazduh i ponovo poče da kruži terenom, zureći naokolo i pokušavajući da ignoriše hor čija se pesma sada poput grmljavine prolamala stadionom:

VIZLI JE NAŠ CAR

VIZLI JE NAŠ CAR...

Gde god tražio, nije bilo ni traga Skrivalici. Melfoj je dalje kružio stadionom baš kao i on. Negde na pola terena oni se mimoiđoše, i Hari ču kako Melfoj glasno peva:

VIZLIJEVA KUĆA JE AMBAR...

– ... i lopta je ponovo kod Voringtona – povika Li – koji dodaje loptu Pjusiju, Pjusi je prešišao Spinetovu, hajde, Anđelina, možeš da ga savladaš – izgleda da ne možeš – ali lep udarac Bladžerkom izvodi Fred Vizli, ovaj, Džordž Vizli, ma koga briga, jedan od njih, i Vorington ispušta Kvafl, a Kejti Bel je – ovaj – takođe ispušta – tako da je sada Montagju s Kvaflom, sliterinski kapiten Montagju uzima Kvafl i sada je prešišao već pola terena, hajde sada, grifindorci, blokirajte ga!

Hari naglo prozuja ka udaljenom kraju stadiona iza sliterinskih obruča, ne želeći da vidi ono što se zbiva na Ronovom kraju. Kad je prešišao sliterinskog Čuvara, začu kako Blečli peva, zajedno s gomilom ispod njih:

VIZLI UVEK UPRSKA STVAR...

– ... a Pjusi je ponovo izbegao Alisiju, i sada se stuštio pravo ka golu, zaustavi ga, Rone!
Hari nije morao da gleda da bi video šta se desilo. Razleže se užasan urlik s grifindorskog kraja, zajedno s novom vriskom i aplauzom sliterinaca. Pogledavši dole, Hari spazi mopsastu Pensi Parkinson u prvom redu tribina, leđima okrenutu terenu, kako diriguje sliterinskim navijačima koji su grmeli:

SLITERIN MU PEVA PESMU NA DAR

VIZLI JE NAŠ CAR.

Ali dvadeset prema nula nije bilo strašno, još je bilo vremena da Grifindor nadoknadi razliku, ili da uhvati Skrivalicu. Nekoliko golova i ponovo će biti u

prednosti kao i obično, uveravao je Hari samog sebe, brzo se krećući gore-dole, probijajući se između drugih igrača u potrazi za nečim svetlucavim... za šta se ispostavilo da je narukvica Montagjuovog ručnog sata.

Ali Ron je primio još dva gola. Bilo je nečeg gotovo paničnog u Harijevoj žudnji da istog trena pronađe Skrivalicu. Kad bi samo mogao da je se uskoro dokopa i što brže okonča utakmicu.
– ... a Kejti Bel iz Grifindora prevarila je Pjusija, izbegla Montagjua, lepo skretanje, Kejti, i sada je baca Džonsonovoj, Anđelina Džonson uzima Kvafl, prešla je Voringtona, srlja ka golu, hajde, Anđelina – GOL ZA GRIFINDOR! Četrdeset prema deset za Sliterin, i Kvafl kod Pjusija...
Hari je mogao da čuje kako Lunin groteskno smešan lavlji šešir riče usred grifindorskih povika, i oseti se srčanije. Samo trideset poena razlike, to nije ništa, lako će to da smanje. Hari saže glavu i izbegnu Bladžerku koju je Gojl poput rakete odaslao ka njemu, i ponovo poče pomno da osmatra teren tragajući za Skrivalicom, držeći na oku Melfoja za slučaj da ovaj pokaže znak da ju je spazio. Ali i Melfoj je, poput njega, nastavljao da jedri nad stadionom, bezuspešno tragajući...
– ... Pjusi dobacuje loptu Voringtonu, Vorington Montagjuu, Montagju natrag Pjusiju – interveniše Džonsonova, Džonsonova uzima Kvafl, Džonson daje Belovoj, ovo baš dobro izgleda – ovaj, loše – Belovu je pogodila Bladžerka koju je bacio Gojl iz Sliterina i sada Pjusi ponovo u posedu lopte...

VIZLIJEVA KUĆA JE AMBAR, NI KVAFL DA ODBRANI BAR... S VIZLIJEM POBEDA NAŠA GOTOVA JE STVAR...

I Hari je najzad spazi: majušna lepršava Zlatna skrivalica lebdela je na stopu poviše tla na sliterinskom kraju terena.
On stade da ponire...
Već sledećeg trena Melfoj se ustremi s neba s Harijeve leve strane, poput srebrnasto-zelene izmaglice, ravno ispružen duž metle...
Skrivalica je obletela podnožje jedne gol-stative, a onda jurnula ka drugoj strani tribina: takva promena pravca išla je u prilog Melfoju, koji je bio bliži. Hari se okrenuo na svojoj Vatrenoj streli, tako da su on i Melfoj sada bili rame uz rame...
Na metar iznad tla, Hari podiže desnu ruku s metle, ispruživiši se ka Skrivalici... s njegove desne strane, Melfojeva ruka se takođe istegnu, pokušavajući da je dohvati, posežući...
Sve je bilo gotovo u dve očajničke, munjevite sekunde – Harijevi prsti se sklopiše oko malecne loptice koja se otimala – Melfojevi nokti beznadežno zagrebaše Harijevu nadlanicu – Hari ustremi svoju metlu uvis, držeći lopticu koja se opirala u ruci, a grifindorski navijači zaurlaše s odobravanjem...

Bili su spaseni, nije važno što je Ron propustio sve te golove, niko se toga neće sećati sada kada je Grifindor pobedio...
BAF.
Blažerka pogodi Harija pravo u krsta i on polete napred preko metle. Srećom, bio je na samo dva metra iznad tla, jer je bio zaronio nisko da bi uhvatio Skrivalicu, ali je svejedno ostao bez daha kada je pao i leđima tresnuo na smrznut teren. Čuo je prodoran zvižduk Madam Bućkuriš, potom s tribina buku zviždanja, besnih povika i ruganja, zatim tup udarac, a onda Anđelinin izbezumljeni glas.
– Jesi li dobro?
– Naravno da jesam – reče Hari sumorno, uhvativši njenu ruku, puštajući je da ga pridigne na noge. Madam Bućkuriš je letela ka jednom od sliterinskih igrača poviše njega, mada iz tog ugla nije mogao da razazna ko je u pitanju.
– To je bio onaj siledžija Kreb – reče Anđelina ljutito – hitnuo je Bladžerku ka tebi čim je video da si uhvatio Skrivalicu – ali, pobedili smo, Hari, pobedili!
Hari začu frktaj iza sebe i okrenu se, još uvek čvrsto stežući Skrivalicu u ruci. Drako Melfoj upravo je sleteo u blizini. Prebledao od besa, ipak je uspevao da se podrugljivo osmehuje.
– Spasao si Vizliju glavu, je li? – reče on Hariju. – Nikad nisam video goreg Čuvara... mada, njegova kuća jeste ambar... da li su ti se svideli moji stihovi, Poteru?
Hari ne odgovori. Okrenu se ka ostalim igračima iz svog tima koji su pristizali jedan po jedan, pobednički vičući i udarajući pesnicama po vazduhu, svi sem Rona, koji je već bio sišao s metle kod stativa i sâm polako krenuo ka svlačionici.
– Hteli smo da napišemo još par stihova! – povika Melfoj kada su Kejti i Alisija zagrlile Harija. – Ali nismo mogli da nađemo rime za debela i ružna – vidiš, hteli smo da opevamo njegovu majku...
– Ma pusti ga, kiselo grožđe – reče Anđelina, prezrivo pogledavši Melfoja.

– ... a nismo uspeli da rimujemo ni beskorisni gubitnik – za njegovog oca, znate...
Fred i Džordž shvatiše o čemu Melfoj govori. Usred rukovanja s Harijem oni se
ukočiše, osvrnuvši se ka Melfoju.
– Pusti to sada! – reče brzo Anđelina, hvatajući Freda za ruku. – Pusti, Frede, nek urla, ljut je što je izgubio, taj uobraženi mali...
– ... ali ti voliš Vizlijeve, zar ne, Poteru? – reče Melfoj podrugljivo. – Tamo provodiš raspust i tako to? Ne znam kako podnosiš taj smrad, ali pretpostavljam da ti, pošto su te odgojili Normalci, čak i ćumez Vizlijevih lepo miriše...
Hari zgrabi Džordža. Istovremeno su Anđelina, Alisija i Kejti zajedničkim snagama zaustavile Freda da ne skoči na Melfoja, koji im se smejao u lice. Hari pogledom potraži Madam Bućkuriš, ali je ona još uvek grdila Kreba zbog nepropisnog udarca Bladžerkom.
– Ili se možda – reče Melfoj, cereći se dok je uzmicao – sećaš kako je kuća tvoje majke smrdela, Poteru, pa te svinjac Vizlijevih podseća na to...

Hari nije bio svestan da je pustio Džordža, samo je znao da su sekundu kasnije obojica jurnula za Melfojem. Potpuno je zaboravio da svi nastavnici gledaju: samo je hteo da nanese Melfoju što veći bol. Nemajući vremena da isuče štapić, on samo zamahnu pesnicom u kojoj je stezao Skrivalicu, a zatim je zari što je dublje mogao u Melfojev stomak...

– Hari! HARI! DŽORDŽ! NE!
Mogao je da čuje devojčice kako vrište, Melfoja kako urla, Džordža kako psuje, zvižduk pištaljke i dreku gomile oko sebe, ali nije ga bilo briga. Tek kada je neko u blizini uzviknuo – Impedimenta! – i oborio ga na leđa silom te kletve, odustao je od pokušaja da ispesniči svaki delić Melfojevog tela koji bi mu došao pod ruku.
– Šta to, zaboga, radiš? – vrisnu Madam Bućkuriš kad Hari skoči na noge. Izgleda da ga je ona pogodila zaustavljajućim urokom. Držala je pištaljku u jednoj, a štapić u drugoj ruci. Metla joj je ležala bačena nekoliko metara dalje. Melfoj je bio sklupčan na zemlji, cvileo i jaukao, krvavog nosa. Džordž je imao natečenu usnu, Freda su i dalje obuzdavale tri devojke, Goniči, a Kreb se izdaleka kikotao. – Nisam još nikad videla da se neko tako ponaša – natrag u zamak, obojica, i pravo do glavešine vaše kuće! Idite! Smesta!
Hari i Džordž odmarširaše preko terena, dahćući, ne rekavši ni reči jedan drugome. Zavijanje i ruganje gomile polako su slabili dok ne stigoše do Ulazne dvorane, gde više nisu mogli da čuju ništa osim bata vlastitih koraka. Hari postade svestan da mu se nešto još uvek batrga u desnoj ruci, čije je čukljeve ogulio o Melfojevu vilicu. Spusti pogled i spazi srebrna krila Skrivalice kako mu proviruju između prstiju, boreći se da se oslobode.
Nisu još ni stigli do vrata kancelarije profesorke Mek Gonagal kad se ona pojavi špartajući hodnikom iza njih. Nosila je šal u grifindorskim bojama, ali strže ga s vrata rukama koje su joj se tresle dok im je prilazila, modra od besa.
– Unutra! – reče razjareno, pokazujući ka vratima. Hari i Džordž uđoše. Ona obiđe oko stola, stade naspram njih, drhteći od srdžbe i baci grifindorski šal na pod.
– Pa? – reče. – Nikad nisam videla tako sramno ponašanje. Dvojica na jednoga! Čime to pravdate?
– Melfoj nas je provocirao – procedi Hari kruto.
– Provocirao? – povika profesorka Mek Gonagal, lupivši pesnicom o sto tako da karirana limena kutija skliznu s njega i otvori se, izbacivši po podu đumbirove daždevnjake. – Upravo je izgubio, zar ne? Naravno da je hteo da vas provocira! Ali šta vam je to za ime sveta rekao što bi moglo da opravda to što ste vas dvojica...
– Vređao je moje roditelje – zareža Džordž. – I Harijevu majku.
– A vi ste, umesto da prepustite Madam Bućkuriš da to sredi, odlučili da stupite u normalski dvoboj, zar ne? – urlala je profesorka Mek Gonagal. – Imate li vi uopšte pojma šta ste...?
– Ahem, ahem.

I Hari i Dordž se okrenuše. Na dovratku je stajala Dolores Ambridž, u ogrtaču od zelenog tvida, koji je veoma naglašavao njenu sličnost sa džinovskom žabom i smešila im se na svoj užasan, bolesno zloban način koji je Hari već naučio da povezuje s predstojećim problemima.

– Smem li da pomognem, profesorka Mek Gonagal? – upita profesorka Ambridž svojim najotrovnijim slatkim glasićem.
Profesorki Mek Gonagal udari krv u lice.
– Da pomognete? – ponovi ona stisnutim glasom. – Kako to mislite, da pomognete?
Profesorka Ambridž uđe u kancelariju, i dalje se smeškajući svojim sladunjavim osmehom.
– Pa, mislila sam da vam ne bi bilo na odmet malo više autoriteta.
Harija ne bi iznenadilo da su iz nozdrva profesorke Mek Gonagal počele da vrcaju varnice.
– Pogrešno ste mislili – reče, okrećući leđa Ambridžovoj. – Dakle, vas dvojica, pažljivo me slušajte. Ne zanima me kako vas je Melfoj provocirao, ne zanima me da li vam je uvredio svakog člana porodice ponaosob, vaše ponašanje bilo je odvratno i svakom od vas određujem po nedelju dana dodatne kaznene nastave! Ne gledaj me tako, Poteru, zaslužio si! A ako iko od vas ikada...
– Ahem, ahem.
Profesorka Mek Gonagal sklopi oči kao da moli Boga da joj dâ strpljenja, a onda ponovo okrenu glavu prema profesorki Ambridž.
– Da?
– Smatram da zaslužuju veću kaznu od dopunske nastave – reče Ambridžova, još otvorenije se smešeći.
Oči profesorke Mek Gonagal se raširiše.
– Ali na nesreću – reče, pokušavajući da nabaci recipročan osmeh, usled čega je izgledalo da joj se vilica zakočila – ovde se ja pitam, pošto su oni u mojoj kući, Dolores.
– E pa, zapravo, Minerva – usiljeno se nasmeši profesorka Ambridž – mislim da ćeš saznati da se ono što ja mislim ipak uvažava. Da vidimo gde mi je? Kornelijus mi ga je baš poslao... Htedoh reći – ona se nasmeja svojim lažnim sitnim smehom, još uvek preturajući po torbi – ministar ga je upravo poslao... a, da...
Izvadila je svitak pergamenta i razmotala ga. Sitničavo je pročistila grlo pre nego što će pročitati šta je na njemu napisano.
– Ahem, ahem... ’Dekret o obrazovanju broj dvadeset pet.’
– Nije valjda još jedan! – uzviknu profesorka Mek Gonagal.
– Ovaj, da – reče Ambridžova, i dalje se smešeći. – U stvari, Minerva, zahvaljujući tebi uvidela sam da nam treba dodatni amandman... sećaš se kako si me nadglasala kad sam se opirala obnovi grifindorskog tima? Kako si iznela slučaj

Dambldoru, koji je insistirao da ovom timu treba dozvoliti da igra? E pa, to kod mene neće moći. Smesta sam kontaktirala ministra, i on se složio sa mnom da Velika inkvizitorka mora imati moć da učenicima oduzima povlastice, inače će ona – to jest ja – imati manje autoriteta od običnih predavača! A sada vidiš, zar ne, Minerva, koliko sam bila u pravu kad sam pokušala da zaustavim obnovu grifindorskog tima? Užasne naravi... nego, počela sam da čitam naš amandman... ahem, ahem... ’Velika inkvizitorka će stoga imati vrhovnu vlast u određivanju kazni, sankcija i ukidanja povlastica koje se odnose na učenike Hogvortsa, i moć da preinačuje kazne, sankcije i ukidanje privilegija koje narede drugi članovi nastavnog osoblja. Potpis, Kornelijus Fadž, ministar magije, Red Merlina prve klase, itd., itd...’

Ona smota pergament i ponovo ga vrati u tašnu, i dalje se smešeći.
– Dakle... stvarno mislim da ću morati da zabranim ovoj dvojici da ikada više igraju kvidič – reče ona, gledajući naizmenično u Harija i Džordža.
Hari oseti kako mu Skrivalica divlje leprša u ruci.
– Da nam zabranite? – reče on glasom koji kao da je dolazio iz daljine. – Da ne igramo... nikad više?
– Da, gospodine Poteru, mislim da će doživotna zabrana biti sasvim odgovarajuća! – reče Ambridžova, a osmeh joj se sve više širio dok ga je posmatrala kako se bori da shvati šta mu je upravo rekla. – I vama i gospodinu Vizliju. A mislim da, kako bismo se obezbedili, i blizanac ovog mladića treba takođe da bude sprečen da igra – da ga njegove drugarice iz tima nisu zadržale, sigurna sam da bi i on napao mladog gospodina Melfoja. Tražiću, naravno, da im se zaplene metle. Držaću ih u svojoj kancelariji, na bezbednom, kako bih bila sigurna da ne krše moju zabranu. Ali nisam ja tako nerazumna, profesorka Mek Gonagal – nastavi ona, okrećući leđa Mek Gonagalovoj, koja je sada stajala mirno kao da je od leda, zureći u nju. – Ostatak tima može nastaviti da igra, nisam videla nikakvih znakova nasilja ni kod jednog od njih. Pa... prijatan vam dan.
I s izrazom beskrajnog zadovoljstva, Ambridžova napusti prostoriju, ostavljajući užasnu tišinu za sobom.

* * *

– Zabranila im – reče Anđelina šupljim glasom kasno te večeri u dnevnom boravku. – Zabranila. Nemamo Tragača niti Jurišnike... šta ćemo, za ime sveta, da radimo?

Uopšte se ne bi reklo da su tog dana dobili utakmicu. Gde god da pogleda, Hari je video očajna i smrknuta lica. Članovi tima spustili su se pored vatre, svi osim Rona, kojeg niko nije video još od kraja meča.
– To je stvarno nepravda – reče Alisija ukočeno. – Mislim, šta je s Krebom i onom Bladžerkom koju je bacio pošto je već odsviran kraj utakmice? Da li je njemu

zabranila?

– Ne – reče Džini žalosno. Ona i Hermiona su sedele oko Harija. – Samo je dobio da ispisuje rečenice, čula sam Montagjua kako se sprda s tim za vreme večere.
– A zabranila je i Fredu, koji nije ništa uradio! – reče Alisija besno, lupivši pesnicom o koleno.
– Nije moja krivica što nisam – reče Fred s vrlo gadnim izrazom lica. – Mlatio bih tu malu gnjidu dok se ne pretvori u kašu da me vas tri niste držale.
Hari je žalosno zurio u mračan prozor. Padao je sneg. Skrivalica koju je ranije uhvatio sada je zujala naokolo po dnevnom boravku. Svi su kao hipnotisani posmatrali kako se ona kreće, a Krukšenks je skakao s fotelje na fotelju pokušavajući da je dohvati.
– Idem na spavanje – reče Anđelina, polako se dižući. – Možda će se ispostaviti da je ovo samo ružan san... možda ću se sutra probuditi i otkriti da nismo ni igrali...
Alisija i Kejti uskoro krenuše za njom. Fred i Džordž se stuštiše u krevet nešto kasnije, mrko gledajući svakoga kraj koga bi prošli, a Džini ode ubrzo posle njih. Samo su Hari i Hermiona ostali pored vatre.
– Jesi li video Rona? – upita ga Hermiona tihim glasom.
Hari odmahnu glavom.
– Mislim da nas izbegava – reče Hermiona. – Šta misliš, gde je...?
Ali upravo u tom trenutku začu se škripav zvuk iza njih, jer se Debela Dama pomerila i Ron se uzvera kroz rupu u portretu. Bio je vrlo bled, a u kosi je imao malo snega. Kada je video Harija i Hermionu, stade kao ukopan.
– Gde si bio? – upita Hermiona zabrinuto, skočivši na noge.
– Šetao sam – promumla Ron. I dalje je na sebi imao kvidičku opremu.
– Izgledaš promrzlo – reče Hermiona. – Dođi i sedi malo!
Ron priđe kaminu i zaroni u stolicu koja je stajala najdalje od Harija, ne gledajući u njega. Ukradena Skrivalica zujala im je iznad glava.
– Žao mi je – promumla Ron, gledajući sebi u stopala.
– Zašto? – upita Hari.
– Zato što sam mislio da mogu da igram kvidič – reče Ron. – Prvo što ću sutra uraditi biće da se povučem iz tima.
– Ako se povučeš – reče Hari razdražljivo – u timu će ostati samo tri igrača. A kad ga Ron pogleda začuđeno, on objasni: – Dobio sam doživotnu zabranu igranja. Fred i Dordž takođe.
– Šta? – kriknu Ron.
Hermiona mu ispriča celu priču jer Hari nije bio u stanju da je ponavlja. Kada je završila, Ron je izgledao očajnije no ikad.
– Sve je to moja krivica...
– Nisi me ti naterao da izbubecam Melfoja – reče Hari ljutito.
– ... da nisam bio tako užasan u kvidiču...

– ... to nema nikakve veze s tim.

– ... ona pesma me je pogodila...
– ... kao što bi i svakog drugog.
Hermiona ustade i ode do prozora, da ne bi učestvovala u raspravi. Posmatrala je kako se sneg u kovitlacu spušta na okna.
– Čuj. Zaboravi na to, hoćeš li! – ote se Hariju. – Dovoljno nam ide naopako i bez toga da ti sebe optužuješ za sve!
Ron ne reče ništa, samo je sedeo žalosno zureći u porub svoje odore. Posle nekog vremena reče tupim glasom: – Osećam se gore nego ikad u životu.
– Nisi jedini – reče Hari ogorčeno.
– Pa – poče Hermiona, glasom koji je podrhtavao. – Mislim da znam nešto što će vas obojicu malčice razvedriti.
– Nije nego – reče Hari skeptično.
– Jeste – poče Hermiona, skrenuvši pogled s terena u tmini i snegom pokrivenog prozora, a širok osmeh joj se rasu po licu. – Hagrid se vratio.

20. Hagridova priča


Hari je otrčao do muških spavaonica da iz svog kovčega uzme Nevidljivi ogrtač i Banditovu mapu. Bio je tako brz da su on i Ron bili spremni da pođu najmanje pet minuta pre nego što se Hermiona vratila iz ženskih spavaonica noseći šal, rukavice i jedan od svojih kvrgavih vilenjačkih šešira.

– Napolju je hladno! – reče ona u svoju odbranu, kad Ron nestrpljivo coknu jezikom.
Iskradoše se kroz rupu u portretu i žurno se prekriše Ogrtačem; Ron je toliko izrastao da je sada morao da čučne kako mu se ne bi videle noge – a onda krenuše, polako i oprezno, spustivši se niz mnoštvo stepenica, zaustavljajući se povremeno da na mapi provere gde su Filč i Gospođa Noris. Imali su sreće, nisu sreli nikoga sem Skoro Obezglavljenog Nika koji je klizio naokolo, odsutno pevušeći nešto što je zvučalo užasno nalik na „Vizli je naš car”. Išunjaše se kroz Ulaznu dvoranu, pa napolje u tiho dvorište prekriveno snegom. Hari spazi male zlatne kvadrate svetla i dim koji je kuljao iz Hagridovog dimnjaka i srce mu zaigra. On pusti korak, dok su se drugo dvoje gurkali i sudarali idući iza njega. Uzbuđeno su škriputali kroz sve deblji

sneg, dok najzad nisu stigli do drvenih ulaznih vrata. Kada je Hari podigao pesnicu i zakucao tri puta, iznutra se začu izbezumljen lavež.
– Hagride, mi smo! – pozva ga Hari kroz ključaonicu.
– Treb’o sam da znadem! – reče hrapavi glas.
Oni se radosno nasmejaše jedno drugom ispod Ogrtača. Po Hagridovom glasu shvatiše da su ga obradovali. – Nisam kod kuće ni tri sekunda, a već... miči mi se sas puta, Feng... čibe, ti ludo kuče...
Reza se skloni u stranu, vrata se uz škripu otvoriše i kroz pukotinu izviri Hagridova glava.
Hermiona vrisnu.
– Merlinove mi brade, tiše malko! – reče Harid brzo, divlje zureći iznad njihovih glava. – Ispod Ogrtača ste, a? Pa, ajde, upadajte!
– Izvini! – procedi Hermiona, kad se njih troje provukoše pored Hagrida u kućicu i svukoše Nevidljivi ogrtač da bi ih on video. – Samo sam – o, Hagride!
– Nije to niš’a. Nije to niš’a! – reče Hagrid brzo, zatvarajući vrata, i žurno navuče sve zavese, ali Hermiona nastavi prestravljeno da zuri u njega.
Hagridova kosa bila je umršena zgrušanom krvlju, a levo oko mu je bilo tek prorez usred mase crvenih i modrih podliva. Po licu i rukama imao je mnoštvo posekotina, od kojih su neke još uvek krvarile, a kretao se oprezno, zbog čega Hari posumnja da su mu slomljena rebra. Bilo je očigledno da je upravo stigao kući. Debeli crni putni ogrtač ležao je preko naslona stolice, a ranac, dovoljno velik da unutra stane nekoliko mališana, bio je naslonjen na zid kraj vrata. Sâm Hagrid, dvostruko viši od normalnog čoveka, odšepa do vatre, da bi pristavio bakarni čajnik.
– Šta ti se desilo? – zahtevao je Hari da zna, dok je Feng obigravao oko njih pokušavajući da im oliže lica.
– Rek’o sam ti, niš’a – reče Hagrid strogo. – ’Oćete šoljičicu?
– Pusti sad to – reče Ron – pogledaj na šta ličiš!
– Kažem vam, dobro mi je – reče Hagrid, uspravljajući se i okrenu se ka njima. Pokušao je da se nasmeje, ali se umesto toga bolno trže. – Bogme, tako mi prija da vas gledim svi troje ponovo… lepo ste se proveli letos, je l’ da?
– Hagride, neko te je napao! – reče Ron.
– Poslednji put vi kažem, nije mi niš’a! – uzvrati Hagrid odlučno.
– Da li bi ti rekao da nam nije ništa kad bi se neko od nas vratio s pola kila mlevenog mesa umesto lica? – insistirao je Ron.
– Trebalo bi da odeš kod Madam Pomfri, Hagride – reče Hermiona brižno – neke od tih posekotina deluju baš gadno.
– To je moja briga, važi se? – navaljivao je Hagrid.
On priđe ogromnom drvenom stolu nasred kolibe i skloni s njega kuhinjsku krpu. Ispod nje se nalazio sirov odrezak, krvav i mestimično prošaran zelenim, malčice veći od prosečne automobilske gume.

– Nećeš valjda to da jedeš, Hagride? – upita Ron, nagnuvši se da ga pogleda izbliza. – Izgleda kao da je otrovno.
– Tak’ baš i treba da izgleda, to je zmajsko meso – odgovori Hagrid. – A nisam ga ni uz’o da ga klopam.
On podiže narezak i pljesnu ga na levu stranu lica. Dok je nežno ječao od zadovoljstva, niz bradu mu poteče zelenkasta krv.
– Eve ga, sad je bolje. Pomaže kod peckanja, znate.
– Dakle, hoćeš li nam reći šta ti se dogodilo? – upita Hari.
– Ne možem, Hari. Najstroža tajna. Nije na meni da vam to reknem.
– Da te nisu džinovi prebili, Hagride? – upita Hermiona tiho.
Hagridovi prsti ispustiše zmajsko meso i ono mu šljapkavo skliznu na prsa.
– Džinovi? – ponovi Hagrid, prihvatajući odrezak pre nego što mu je stigao do pojasa i ponovo ga prilepi na lice – ko je uopšte pomen’o džinove? Sas kim ste vi to pričali? Ko vam je rek’o da sam – ko vam je kaz’o da sam... a?
– Pogodili smo – reče Hermiona izvinjavajući se.
– A, jelte? – upita Hagrid, strogo je fiksirajući okom koje nije bilo zaklonjeno odreskom.
– Bilo je prilično... očigledno – reče Ron. Hari potvrdno klimnu.
Hagrid se smrknuto zagleda u njih, a onda šmrknu, baci odrezak nazad na sto i krenu krupnim koracima ka čajniku koji je već pištao.
– Nikad još nisam vid’o decu kak’i ste vi, koji tol’ko znadu više neg’ što trebaju – progunđa, sipajući kipuću vodu u tri svoje krigle velike kao kofe. – A to vi nije kompliment, da znadete. Radoznalci, rek’o bi neko. Svuda turate svoje noseve.
Ali mu brada zadrhta, što je značilo da se osmehuje.
– Dakle, išao si da tražiš džinove? – zaključi Hari smešeći se, i sedne za sto. Hagrid postavi čaj ispred svakog od njih, sede, ponovo podiže odrezak i pljesnu
se njime po licu.
– Jes’, vala – progunđa on. – Jesam.
– I našao si ih? – upita Hermiona prigušenim glasom.
– Pa, nije ih tol’ko teško naći, da se ne lažemo – reče Hagrid. – Malčice su pozamašni, znate.
– Gde su oni? – upita Ron.
– U brdima – reče Hagrid nepredusretljivo.
– Pa kako ih onda Normalci...?
– Sreću ih oni – reče Hagrid mračno. – Samo što se nji’ova smrt uvek pripiše planinarskim nesrećama, je l’ da?
On malčice pomeri odrezak u stranu, kako bi njime pokrio najgore modrice.
– Hajde, Hagride, reci nam šta je bilo! – poče Ron. – Ispričaj nam kako su te napali džinovi, a Hari može tebi da ispriča kako su ga napali dementori...
Hagrid se zagrcnu pijući iz šolje i istovremeno opet ispusti odrezak. Velika

količina pljuvačke, čaja i zmajske krvi poprska sto dok je Hagrid kašljao i siktao, a odrezak, uz meko šljap, skliznu pravo na pod.
– Kak’ to misliš, napali ga dementori? – zagrme Hagrid.
– Zar nisi čuo? – upita ga Hermiona, razrogačivši oči.
– Ne znam niš’a š’o se zbilo od ondak kad sam otiš’o. Bijo sam u tajnoj misiji, je l’ te, i nisam ’teo da me sove prate na svim tim mestima – prokleti dementori! Vi to ozbiljno?
– Da, vrlo ozbiljno, pojavili su se u Malom Kukumavčilištu i napali mog rođaka i mene, a onda me je Ministarstvo magije izbacilo iz škole...
– ŠTA?
– ... i morao sam na saslušanje i tako to, ali najpre nam ti ispričaj o džinovima.
– Izbacili su te iz škole?
– Ispričaj nam kako si ti proveo leto, a ja ću tebi kako sam ja.
Hagrid ga prostreli svojim otvorenim okom. Hari mu uzvrati pogled s izrazom nevine odlučnosti na licu.
– U redu, ondak – reče Hagrid rezignirano.
Sagnu se i izvuče zmajski odrezak iz Fengovih usta.
– O, Hagride, nemoj, nije higijen... – poče Hermiona, ali Hagrid je već ponovo prilepio meso na svoje natečeno oko.
On gucnu još jedan okrepljujuć gutljaj čaja, a zatim reče: – Pa, krenuli smo čim se svršila školska godina...
– I Madam Maksim je, znači, pošla s tobom? – prekide ga Hermiona.
– Jes’, vala – reče Hagrid, s razneženim izrazom na onom malom delu lica koji nije bio pokriven bradom ili zelenim odreskom. – Da, išli smo samo nas dvoje. A čisto da znadete, Olimpa se ne boji surovih uslova. Naravski, to vam je jedna vrlo fina, doterana ženska, a znajuć’ gdi smo se zaputili, pit’o sam se kak’ će da podnese pentranje po stenju, spavanje u pećinama i slično, al’ ni jedared se nije požalila.
– Znali ste kuda idete? – upita Hari. – Znali ste gde su džinovi?
– Pa, Dambldor je znao, pa nam je rek’o – uzvrati Hagrid.
– Je l’ se kriju? – upita Ron. – Da li je tajna gde borave?
– Ne baš – reče Hagrid, odmahnuvši svojom kosmatom glavom. – Samo što većinu čarobnjaka zabole briga gdi su oni, samo da su daleko od njih, al’ je veoma teško doć’ do tamo, bar za ljude, pa su nam trebala Dambldorova uputstva. Trebalo nam je barem mesec dana da stignemo dotle...
– Mesec dana? – reče Ron, kao da nikad nije čuo za putovanje koje traje tako neverovatno dugo. – Ali... zar niste mogli da uzmete neki teleportacioni ključ ili nešto slično?
U Hagridovom vidljivom oku pojavi se čudan izraz dok je žmirkao na Rona, takoreći sažaljivo.
– Bil’ smo pod prismotrom, Rone – zahropta on.

– Kako to misliš?

– Ne kontaš – reče Hagrid. – Ministarstvo drži na oku Dambldora i sve za koje znadu da su u dosluhu sas njim, a...
– To već znamo – brzo uzvrati Hari, da bi što pre čuo ostatak Hagridove priče – znamo da Ministarstvo drži Dambldora pod prismotrom...
– Znači, niste smeli da koristite magiju da biste stigli do tamo? – upita Ron, preneražen – celim putem ste morali da se ponašate kao Normalci?
– Pa, ne baš celim putem – reče Hagrid lukavo. – Samo smo morali bit’ pažljivi, jerbo smo Olimpa i ja malkice upadljivi...
Ron ispusti prigušen zvuk, između frktaja i kikota, a zatim brzo otpi gutljaj čaja.
– ... tako da nas nije teško pratit’. Pravili smo se da skupa idemo na letovanje, pa smo skoknuli do Francuske i pretvarali se da idemo u Olimpinu školu, jerbo smo znali da nas uhodi neko iz Ministarstva. Morali smo da idemo polagano, jer ja ne smem da se koristim sas magijom, a znali smo da Ministarstvo samo čeka neki razlog da nas ćorkiraju. Al’ uspeli smo da im zavaramo trag i pobegnemo negdi kod Didžonja...

– Oooo, Dižon – reče Hermiona ushićeno. – Bila sam tamo preko raspusta, jesi li video...?
Ona zaćuta kada spazi izraz na Ronovom licu.
– Posle smo tu i tamo reskirali da se koristimo magijom, tak’ da i nije bilo tako loše putovanje. Naleteli smo na par sumanuti’ trolova na poljskoj granici, a im’o sam i malu prepirku sas jednim vampirom u krčmi u Minsku, ali izuzev toga nije moglo biti mirnije.
– A ondak smo stigli na odredište, i počeli da špartamo po planinama, tražeći neki nji’ov trag...
– Morali smo da batalimo magiju kad smo im se približili. Delom jerbo oni ne vole čarobnjake, a mi nismo ’teli da im pre vremena vidimo leđa, a delom š’o nas je Dambldor upozorijo da će i Znate-Već-Ko ’teti da pronađe džinove. Rek’o nam je da im je verovatno već posl’o glasnika i kaz’o nam da bidnemo jako pažljivi da ne skrećemo pažnju na sebe kad im se približimo, za slučaj da su neki Smrtožderi u blizini.
Hagrid prekide priču i otpi dug gutljaj čaja.
– Nastavi! – požurivao ga je Hari.
– Našli ih! – reče Hagrid smelo. – Jedne noći smo prešli preko grebena i našli ih, raštrkane ispod nas. Vid’li smo male vatrice kako bukte dole, i ogromne senke... K’o da gledaš planine kak’ se pomeraju.
– Koliki su? – upita Ron prigušenim glasom.
– Oko sedam metara – reče Hagrid ležerno. – Neki od većih su možda bili i po devet.
– A koliko ih je bilo? – upita Hari.
– Rek’o bi’ negdi oko sedamdes’, osamdes’ – odgovori Hagrid.

– Samo toliko? – iznenadi se Hermiona.

– Jes, vala – reče Hagrid tužno – ostalo ih je osamdes’t, a nekoć ih je bilo na tone, mora da je bilo stotine razni’ plemena iz svih krajeva sveta. Al’ već vekov’ma odumiru. I čarobnjaci su neke pobili, naravski, al’ su se uglavnom međusobno istrebljivali, a sad umiru brže neg’ ikad. Nisu stvoreni da žive tako zbijeni u grupi. Dambldor kaže da je to naša greška, jerbo su ih čarobnjaci naterali da žive tak’ daleko od nas, pa nisu imali drugog izbora nego da se drže skupa, da bi se zaštitili.
– Dakle – reče Hari – videli ste ih, i šta je onda bilo?
– Pa, sačekali smo do jutra, nismo ’teli da im se šunjamo po tami, zarad naše bezbednosti – reče Hagrid. – Negdi oko pola tri izjutra oni zaspadoše tu ’di su sedeli. Mi se nismo usudili da zaspimo. Prvo, jer smo ’teli da bidnemo sigurni da se niko od njih ne probudi i ne dođe do nas, a drugo, hrkanje im je bilo nezamislivo. Negdi pred zoru izazvalo je pravu lavinu.
– Daklem, kad je svanulo, sišli smo da ih vidimo.
– Tek tako? – upita Ron preneraženo. – Prosto ste ušetali pravo u logor džinova.
– Pa, Dambldor nam je rek’o kak’ da to valjano izvedemo – reče Hagrid. – Daš darove gurgu, ukažeš mu poštovanje, znaš već...
– Čemu daš darove? – upita Hari.
– Ama, gurgu – to ti po nji’ovom znači poglavica.
– Kako si znao koji je gurg? – upita Ron.

– Tu ti nema problema – reče. – Taj je najveći, najružniji i najveća lenčuga. Samo sedi i čeka da mu drugi donesu da jede. Mrtve koze i tako to. Zvao se Karkus. Dao bi’ mu sedam, sedam i po’ metara, težak k’o par mužjaka slonova, a koža mu k’o kožura nosoroga i tomu slično.

– I ti si mu tek tako prišao? – Hermiona zaustavi dah.
– Pa... ne priš’o, već siš’o, tamo ’di je lež’o u dolini. Bili su u uvali između četir’ vel’ke planine, znaš, pored gorskog jezera, a Karkus je lež’o kraj jezera urlajući na druge da nahrane njega i njegovu ženu. Olimpa i ja siđosmo niz planinu...
– Ali zar nisu pokušali da vas ubiju kada su vas primetili? – upita Ron s nevericom.
– Nekima se to odistinski vrzmalo po glavi – reče Hagrid slegnuvši ramenima – al’ smo mi uradili ono što nam je Dambldor rek’o, to jes’ da dignemo naš poklon visoko i da gledimo u gurga, a da ignorišemo ostale. Tak’ je i bilo. A ostali su se smirili i gledali kak’ prolazimo, pa smo došli pravo pod noge Karkusu, naklonili mu se i ostavili mu poklone.
– Šta se uopšte poklanja džinu? – upita Ron željno. – Hrana?
– Jok, more, ima on više no dovoljno hrane za sebe – reče Hagrid. – Doneli smo mu magiju. Džinovi volu magiju, samo š’o im se ne dopada kad’ je mi koristimo protivu njih. Daklem, prvi dan smo im dali grančicu gubrajćanske vatre.

Hermiona samo tiho izusti – Vau! – ali se Hari i Ron začuđeno namrštiše.

– Grančicu...?
– Večne vatre – reče Hermiona razdražljivo – već bi to trebalo da znate. Profesor Flitvik ju je bar dvaput do sada spomenuo na predavanjima!
– Daklem, bilo kak’ bilo – brzo reče Hagrid, umešavši se pre nego što je Ron mogao da uzvrati – Dambldor je omađij’o tu grančicu da gori za vjeki vjekov, a to ne mož’ baš svaki čarobnjak da izvede, i tak’ sam ja to postavijo dole u sneg pred Karkusova stopala i rek’o mu: ’Poklon za gurga džinova od Albusa Dambldora, uz poštovanje i pozdrave.’
– A šta je Karkus rekao? – nestrpljivo će Hari.
– Niš’ – reče Hagrid. – Nije govorijo engleski.
– Šališ se!
– Nije važno – reče Hagrid hladnokrvno – Dambldor nas je upozorijo da bi to moglo da se desi. Karkus je znao dovoljno da vikne dvojici džinova koji znadu naš jezik, pa su nam ondak oni prevodili.
– A da li mu se svideo poklon? – upita Ron.
– O, nego kako, nastala je prava bura kad su skapirali š’a je to – reče Hagrid okrenuvši svoj zmajski odrezak da bi pritisnuo hladniju stranu na otečeno oko. – Bio je svojski zadovoljan. Ondak mu ja rekoh: ’Albus Dambldor moli gurga da priča s njegovim glasnikom kada se sutra vrati s još jednim darom.’
– Zašto nisi mogao da pričaš s njima istog dana? – upita Hermiona.
– Dambldor je ’teo da sve radimo polagano – reče Hagrid. – Nek’ vidu da držimo obećanja. Vratićemo se sutra s’ drugi poklon , a onda se zbiljski vratimo sas drugim poklonom – to ostavlja dobar utisak, kapiraš? A tako imadu i vremena da ispitaju prvi poklon i shvate da je dobar, pa će jedva čekat’ da dobiju još koji. U svakom slučaju, kod džinova k’o š’o je Karkus – pretrpaj ih informacijama, i ima odma’ da te ubiju, samo da uproste stvari. Tako da smo se, klanjajući se, udaljili i našli si jedno malo pećinče da noćimo u njem’, a iduće jutro smo se vrnuli i ovoga puta smo našli Karkusa kak’ nas željno čeka.
– I razgovarali ste s njim?
– Aha. Prvo smo mu poklonili lep borbeni šlem – goblinski ručni rad, neuništiv, znate – a ondak smo seli i popričali.
– Šta vam je rekao?
Ne mnogo – reče Hagrid. – Uglavnom je sluš’o. Ali to su bili dobri znaci. Čuo je za Dambldora, čuo da se on usprotivijo ubijanju zadnjih džinova u Britaniji. Karkus je izgleda bijo baš zainteresovan da čuje š’a Dambldor ima da rekne. I nekoliko drugi’, pogotovu oni koji su malko znali engleski, oni bi se skupili okolo i slušali. Bili smo puni nade kad smo ih ostavili tog dana. Obećali im da ćemo se vratit’ sledeće jutro sas još jednim poklonom. Al’ je te noći sve pošlo naopako.
– Kako to misliš? – brzo upita Ron.

– Pa, k’o š’o rekoh, džinovi ti ne vole da bidnu zajedno – reče Hagrid tužno. – Ne u tako velikim grupama. Ne mogu da se obuzdaju, svakih nekol’ko nedelja maltene pobiju jedni druge. Muški se bore međusobno, a i žene jedne protiv drugi’, i ostaci starih plemena bore se jedni protiv drugih, i sve to ne računajuć’ prepirke oko hrane, vatre i najboljih mesta za spavanje. Budući da im je cela rasa takoreć’ izumrela, čovek bi pomislijo da se neće međusobno istrebljivat’, ali...

Hagrid duboko uzdahnu.
– Te noći je izbila tuča, vid’li smo je s ulaza u našu pećinu, gledajuć’ u dolinu. Trajala je satima, da ne poveruješ kak’a buka. A kad je sunce granulo, sneg je bijo krvav, a njegova glava ležala je na dnu jezera.
– Čija glava? – prodahta Hermiona.
– Karkusova – reče Hagrid teško. – Pojavijo se novi gurg, Golgomat. On ponovo duboko uzdahnu. – Pa, nismo baš očekivali novijeg gurga, dva dana nakon š’o smo se sprijateljili sas onim prvim, a i imali smo čudan osećaj da Golgomat ne bi bijo tako rad da nas sasluša, al’ smo morali da pokušamo.
– Išli ste da razgovarate s njim? – upita Ron u neverici. – Iako ste videli kako je drugom džinu otkinuo glavu?
– Naravski da jesmo – reče Hagrid – nismo prešli tol’ki put da bi odustali posle dva dana! Sišli smo dole sas sledećim poklonom koji smo ’teli da damo Karkusu.
– Znao sam da nema vajde i pre neg’ sam otvorijo usta. Sedeo je tamo, noseći Karkusov šlem, cereći nam se dok smo mu prilazili. Bio je pozamašan, jedan od najveći’ međ’ njima. Crna kosa, zubi u istom tonu i ogrlica od kostiju. Međ’ njima i ljudskih kostiju. I ja ti tu počnem, izvadijo sam veliku rolnu zmajske kože, i rek’o: ’Poklon za gurga džinova...’ Sledeće čeg’ se sećam jest’ da sam visijo naglavačke u vazduhu, jer su me dvojica njegovih drugara zgrabili za noge.
Hermiona šakama prekri usta.
– Kako ste se odatle izvukli? – upita Hari.
– Ne bismo nikako da nije bilo Olimpe – reče Hagrid. – Izvukla je svoj štapić i izvela najbrže čini koje sam ikad vidijo. Prokleto fantastično. Pogodila je dvojicu koji su me ščepali pravo u oči Konjuktivitis kletvom, i odma’ su me ispustili, al’ smo tek tad bili u nevolji, jerbo smo iskoristili magiju protivu njih, a to je ono što džinovi mrze kod čarobnjaka. Morali smo tad da u’vatimo šturu, a znali smo da nema šanse da ponovo uđemo u njihov logor.
– Boga mu, Hagride! – reče Ron tiho.
– Pa kako vam je onda trebalo toliko dugo da stignete kući, ako ste tamo bili samo tri dana? – upita Hermiona.
– Nismo otišli posle tri dana! – reče Hagrid, preneraženo. – Dambldor je račun’o na nas!
– Ali upravo si rekao da nije dolazilo u obzir da ponovo idete kod njih!
– Danju vala nismo mogli, jok, more. Morali smo ponovo da malko razmislimo.

Dva dana smo proveli krijuć’ se u pećini, osmatrajući ih. A to što smo videli nije slutilo na dobro.
– Je li još nekom otkinuo glavu? – upita Hermiona s gađenjem.
– Ne – reče Hagrid. – Vol’o bih da jeste.
– Kako to misliš?
– Mislim da smo uskoro otkrili da nije mrzeo sve čarobnjake – samo nas.
– Smrtožderi? – hitro upita Hari.
– Jes’ – reče Hagrid mračno. – Par njih gi je posećivalo svaki bogovetni dan i donosilo poklone gurgu, a njih nije mlatarao držeć’ ih za noge.
– Kako znaš da su to bili Smrtožderi? – upita Ron.
– Jerbo sam prepozn’o jednog od njih – zareža Hagrid. – Makner, sećaš ga se? Tipus kojeg su poslali da ubije Bakbika? Manijak, eto šta je. Voli da ubija kol’ko i Golgomat, nije čudo da su se tako lepo slagali.
– Znači da je Makner ubedio džinove da se priklone Znaš-Već-Kome? – upita Hermiona očajnički.
– Šta brzate k’o mladi hipogrifi, nisam još završijo priču! – ogorčeno će Hagrid, koji je, premda u početku nije bio voljan da im išta kaže, sada izgleda veoma uživao u tome. – Ja i Olimpa smo popričali, i složili se, da to što gurg izgleda više voli Znaš-Već-Koga ne znači da i drugi tako mislidu. Trebalo je da pokušamo da ubedimo one ostale, oni koji nisu ’teli da im Golgomat bude gurg.
– Kako ste znali ko su ti? – upita Ron.
– Pa, to su ti oni koje su ostali prebijali na mrtvo ime, je l’ da? – reče Hagrid strpljivo. – Oni koji su imali dve čuke u glavi sklanjali su se Golgomatu sas puta, krijuć’ se u pećinama oko jaruge, baš k’o i mi. Tako smo odlučili da malko procunjamo oko pećina noću, da vidimo možemo li neke od njih da pridobijemo.
– Cunjali ste noću po mračnim pećinama tražeći džinove? – reče Ron sa strahopoštovanjem u glasu.
– Pa, džinovi nas nisu zabrinjavali – objasni Hagrid. – Više smo brinuli za Smrtoždere. Dambldor nam je rek’o pre nego što smo pošli da se ne bakćemo sas njima ako možemo da ih izbegnemo, a nevolja je bila što su oni znali da se motamo naokolo – valjda im je Golgomat rek’o za nas. Noću, dok su džinovi spavali a mi se smucali po pećinama, Makner i ostali šunjali su se po planinama tražeći nas. Jedva sam uspev’o da obuzdam Olimpu da ne skoči na njih – reče Hagrid, a krajevi njegovih usana razvukoše mu divlju bradu u osmeh. – Jedva je čekala da ih napadne... baš je pravi laf kad se uzbudi, Olimpa... plahovita, znate... ja to pripisujem njenoj francuskoj krvi...
Hagrid se setno zapilji u vatru, zamagljenog pogleda. Hari mu dopusti tridesetak sekundi da sabere uspomene, pre nego što glasno pročisti grlo.
– I, šta se onda desilo? Da li ste uspeli da priđete tim drugim džinovima?
– Š’a? A... jesmo, vala. Jes, treće noći posle Karkusovog ubistva, iskrali smo se iz

pećine u kojoj smo se krili, i spustili do jaruge, neprestano pogledom tražeć’ Smrtoždere. Ušli smo u nekoliko pećina, nema vajde – a onda, u tamo negde šestoj, naišli smo na tri džina koja su se krila.

– Mora da je pećina bila tesna! – reče Ron.
– Nisi unutar mog’o da zguraš ni knizla – reče Hagrid.
– Zar vas nisu napali čim su vas ugledali? – upita Hermiona.
– Verovatno i bi, da su bili u stanju – reče Hagrid – al’ su bili gadno ranjeni, sva troj’ca. Golgomatovi pajtosi su ih prebili do nesvesti. Kad su se probudili, otpuzali su do najbližeg zaklona koj’ su mogli nać’. Kako god, jedan je malčice natucao engleski, pa je prevodio drugima, i nisu tako loše primili to š’o smo im rekli. Pa smo ponovo navraćali, posećivali ranjene... Mislim da smo šestoricu ili sedmoricu uspeli u jednom momentu i da ubedimo.
– Šestoro-sedmoro? – reče Ron znatiželjno. – Pa to i nije loše – hoće li oni doći ovamo da se bore s nama protiv Znaš-Već-Koga?
Ali Hermiona dodade: – Kako to misliš ’u jednom momentu’, Hagride? Hagrid je tužno pogleda.
– Golgomatovi pajtosi su izveli prepad na pećine. Oni koji su preživeli nisu više ’teli da imaju posla s nama posle tog.
– Dakle... džinovi neće doći? – zaključi Ron razočarano.
– Jok – reče Hagrid, duboko uzdahnuvši dok je okretao odrezak da bi na lice stavio hladniju stranu – al’ smo uradili što smo naumili, preneli smo im Dambldorovu poruku, i neki od nji’ su je i čuli, a mislim da će je neki i upamtit’. Možda se oni koji ne žele da se muvaju oko Golgomata odsele iz planina, i ima šanse da će se tada setit’ da im je Dambldor prijateljski nastrojen... moguće je da će oni doći.

Sneg je sada zatrpavao prozor. Hari postade svestan da su mu kolena odore skroz mokra: Feng mu je sve vreme držao svoju balavu glavu u krilu.
– Hagride? – reče Hermiona tiho, posle nekog vremena.
– Aha?
– Da li si... da li je bilo ikakvog znaka... da li si išta čuo o... o tvojoj majci, dok si bio tamo?
Hagridovo otkriveno oko zaustavi se na njoj, što, izgleda, prilično uplaši Hermionu.
– Žao mi je... ja... zaboravi da sam i pitala...
– Mrtva – zahropta Hagrid. – Umrela pre mnogo godina. Rekli su mi.
– O... baš mi je... stvarno mi je žao – reče Hermiona utanjivši glasom. Hagrid slegnu svojim masivnim ramenima.
– Nema zašto da ti bude žao – reče on kratko. – Ne mogu ni da je se setim kak’ valja. Nije baš bila neka majka.
Ponovo zaćutaše. Hermiona je nervozno gledala u Harija i Rona, očito želeći da i oni nešto kažu.

– Ali još nam nisi objasnio kako si dospeo u takvo stanje, Hagride – reče Ron, pokazujući na njegovo krvavo lice.
– Niti zašto si se tako kasno vratio – reče Hari. – Sirijus kaže da se Madam Maksim odavno vratila...
– Ko te je napao? – upita Ron.
– Nisu me napali! – reče Hagrid nedvosmisleno. – Ja...
Ali ostale njegove reči utopiše se u iznenadnoj lupi po vratima. Hermiona se prenerazi. Krigla joj ispade iz ruke i razbi se o pod. Feng zakevta. Sve četvoro se upiljiše u prozor pored vrata. Kroz zavesu se nazirala senka nečeg malog i zdepastog.

– To je ona! – prošaputa Ron.
– Ovamo! – brzo reče Hari, zgrabivši Nevidljivi ogrtač, prebaci ga preko sebe i Hermione a Ron obiđe sto i takođe zaroni pod Ogrtač. Tako skupa pokriveni povukoše se u ćošak. Feng je divljački lajao na vrata. Hagrid beše donekle zbunjen.
– Hagride, sakrij naše šolje!
Hagrid zgrabi Harijevu i Ronovu šolju i strpa ih pod jastuk u Fengovoj korpi.
Feng je sada skakao na vrata. Hagrid ga odgurnu nogom i otvori ih.
Profesorka Ambridž je stajala na dovratku u zelenom ogrtaču od tvida i šeširom sa štitnicima za uši u kompletu s ogrtačem. Napućenih usta ona se odmače unazad da bi videla Hagridovo lice. Jedva da mu je dosezala do pupka.
– Dakle – reče ona polako i glasno, kao da se obraća gluvome. – Vi ste Hagrid, zar ne?
Ne čekajući odgovor, ona ušeta u sobu, šarajući svojim buljavim očima svuda naokolo.
– Gubi se – obrecnu se, zamahnuvši svojom tašnom na Fenga, koji je skočio na nju i pokušavao da joj oliže lice.
– Ovaj... ne bi’ da budem grub – reče Hagrid, zureći u nju – al’ ko si bre ti, do đavola?
– Zovem se Dolores Ambridž.
I dalje je pogledom šibala po sobi. Dvaput je pogledala pravo u ćošak u kojem je stajao Hari, priklješten između Rona i Hermione.
– Dolores Ambridž? – reče Hagrid, zvučeći prilično zbunjeno. – Mislijo sam da ste vi jedna od onih iz Ministarstva... zar ne radite s Fadžom?
– Bila sam stariji podsekretar ministra, dabome – reče Ambridžova, sada špartajući po kolibi, uočavajući i najmanji detalj, od ruksaka na zidu do bačenog putnog ogrtača. – Sada sam nastavnik Odbrane od Mračnih veština...
– To je hrabro od vas – reče Hagrid – nema ih mnogo koji bi ’teli da se prihvate te rabote.
– ... i Velika inkvizitorka Hogvortsa – reče Ambridžova, praveći se da ga nije čula.
– Š’a je to? – upita Hagrid, namrštivši se.

– To sam ja vas htela da pitam – reče Ambridžova, pokazujući na razbijene komade porculana na podu koji su do maločas bili Hermionina krigla.
– A to – reče Hagrid, bacivši kompromitujuć pogled ka uglu gde behu sakriveni Hari, Ron i Hermiona – pa, to je... to je bijo Feng. On je razbijo kriglu. Pa sam mor’o da uzmem ovu umesto nje.
Hagrid pokaza na kriglu iz koje je pio, još uvek jednom rukom pritiskajući zmajski odrezak preko oka. Ambridžova tada stade pred njega, proučavajući, umesto kolibe, svaki detalj u njegovom izgledu.
– Čula sam glasove – reče tiho.
– Prič’o sam sas Fengom – uzvrati Hagrid odlučno.
– A da li vam je on odgovorio?
– Pa... takoreć’ – reče Hagrid, kome je sada bilo već vidno neprijatno – ponekad kažem da je Feng gotovo k’o čovek...
– U snegu su otisci tri para stopala koji vode od vrata zamka do vaše kolibe – reče Ambridžova glatko.
Hermiona zapanjeno uzdahnu. Hari joj stavi ruku na usta. Na svu sreću, Feng je njuškao oko skuta odore profesorke Ambridž, te je ona izgleda nije čula.
– Ovaj, pa ja tek š’o sam se vratijo – reče Hagrid, mahnuvši ručerdom ka ruksaku.

– Mož’ bit’ da je neko doš’o da me zivne ranije, pa smo se mimoišli.
– Nema tragova natrag od vaše kolibe.
– Pa, ja... ne znadem što je to tako... – reče Hagrid, nervozno čupkajući bradu i ponovo pogledajući ka uglu gde su Hari, Ron i Hermiona stajali, kao da traži pomoć.
– Ovaj...
Ambridžova se okrenu i krupnim koracima pređe duž cele sobe, pažljivo gledajući naokolo. Sagla se i zavirila ispod kreveta. Otvarala je Hagridove plakare. Prošla je na desetak centimetara od mesta gde su Hari, Ron i Hermiona stajali pritisnuti uza zid. Hari je morao da uvuče stomak dok je prolazila kraj njih. Pošto se pažljivo zagledala u ogroman kazan koji je Hagrid koristio za kuvanje, ponovo se osvrnula i rekla: – Šta vam se to desilo? Kako ste zadobili te povrede?
Hagrid brzo skloni zmajsko meso s lica, što je po Harijevom mišljenju bila greška, jer su crno-crveni podlivi svuda po oku sada bili jasno vidljivi, kao i velika količina sveže zgrušane krvi na njegovom licu. – O, ja... im’o sam malu nezgodu – reče on neubedljivo.
– Kakvu nezgodu?
– Ja... spotak’o sam se.
– Spotakli ste se – ponovi ona hladno.
– Aha, baš tako. O... o metlu jednog prijatelja. Ja, lično, ne letim. Vidite samo kol’ki sam, ne mislim da igde postoji metla koja bi me izdržala. Moj prijatelj uzgaja abraksanske konje, ne znam jeste l’ ih ikad videli, velike zveri, krilate, znate, malo sam zajašio jednog od nji’ i to je...

– Gde ste bili? – upita Ambridžova, hladno presekavši Hagridovo brbljanje.

– Gde sam...?
– Bio, da – reče ona. – Polugođe je počelo pre dva meseca. Morao je da dođe drugi nastavnik da pokrije vaša predavanja. Niko od vaših kolega nije mogao da mi pruži nikakvo obaveštenje o tome gde ste vi. Niste ostavili nikakvu adresu. Gde ste bili?
Zavlada kratak tajac, tokom kojeg je Hagrid zurio u nju svojim tek otkrivenim okom. Hari je gotovo mogao da čuje kako mu mozak ubrzano radi.
– Iš‘o... iš’o sam negdi radi zdravlja – reče on.
– Radi zdravlja – ponovi profesorka Ambridž. Pogled joj prelete preko Hagridovog šarenog i naduvenog lica. Po pelerini mu je lagano i nečujno kapala zmajeva krv. – Tako dakle.
– Aha – reče Hagrid – malo... svežeg vazduha, znate...
– Da, kao čuvar imanja, retko ste u prilici da se nadišete svežeg vazduha – reče Ambridžova slatkorečivo. Delić Hagridovog lica koji nije bio u modricama pocrvene.
– Pa... promena okruženja, znate...
– Planinsko okruženje? – brže-bolje upita Ambridžova.

– Planine? – ponovi Hagrid, očito grozničavo razmišljajući. – Jok, ja sam više za jug Francuske. Malo sunca i... i mora.
– Stvarno? – reče Ambridžova. – Niste baš mnogo pocrneli.
– Aha... pa... osetljiva koža – reče Hagrid, pokušavajući da nabaci osmeh kojim će je umilostiviti. Hari primeti da su mu dva zuba izbijena. Ambridžova ga hladno pogleda. Njegov osmeh izblede. Ona zatim podiže svoju tašnu bliže prevoju ruke i reče: – Ja ću, naravno, obavestiti ministra o vašem odocnelom povratku.
– Važi se – reče Hagrid, klimajući glavom.
– Treba takođe da znate da kao Velika inkvizitorka imam nesrećnu ali neophodnu dužnost da vršim inspekciju svojih kolega nastavnika. Zato se usuđujem da kažem da ćemo se uskoro ponovo sresti.
Ona se naglo okrenu i odmaršira do vrata.
– Vi vršite inspekciju? – poput eha reče Hagrid praznim glasom, gledajući za njom.
– O, da – reče Ambridžova nežno, osvrnuvši se ka njemu s rukom na kvaki. – Ministarstvo je rešeno da se otarasi nezadovoljavajućih nastavnika, Hagride. Laku noć.
I ona ode, zalupivši vrata za sobom. Hari krenu da skine Nevidljivi ogrtač, ali Hermiona ga uhvati za zglob.
– Ne još – prodahta mu u uvo. – Možda još nije otišla.
Hagrid kao da je slično razmišljao. On otrupka preko sobe i razmaknu zavesu koji centimetar.

– Vraća se u dvorac – reče on spuštenim glasom. – Boga mu... vrši inspekciju, je

li?
– Da – reče Hari, svlačeći Ogrtač. – Trelonijeva je već na probnom radu...
– Ovaj... šta planiraš da radiš s nama na časovima, Hagride? – upita Hermiona.
– A, ne brinite vi za to, imam ja brdo lekcija koje sam lane isplanir’o – reče Hagrid oduševljeno, podižući zmajski odrezak sa stola i ponovo ga pljesnu sebi na lice. – Sačuv’o sam vam par stvorenja za vašu O.Č.N. godinu. Videćete već, oni su nešto zaista posebno.
– Ovaj... na koji način su posebni? – upita Hermiona oklevajući.
– Neću da vi kažem – reče Hagrid veselo. – Neću da pokvarim iznenađenjce.
– Vidi, Hagride – reče Hermiona žurno, bez uvijanja – profesorka Ambridž neće baš biti presrećna ako uneseš u razred nešto što je i suviše opasno.
– Opasno? – ponovi Hagrid, kao da mu to zvuči zabavno. – Ne budite smešni, ne bi’ vam ja don’o niš’a opasno! Mislim, u redu, umeju oni da se brinu sami o sebi...
– Hagride, moraš da prođeš inspekciju Ambridžove, a da bi to uspeo, bolje da vidi kako nas učiš da se brinemo o porlocima, kako da pravimo razliku između knarla i ježeva, i slično! – reče Hermiona ozbiljno.
– Al’ to nije zanimljivo, Hermiona – reče Hagrid. – Gradivo koje ja imam mnogo je impresivnije. Uzgajam ih već godinama, mislim da imam jedino pripitomljeno krdo u celoj Britaniji.
– Hagride... molim te... – reče Hermiona, s prizvukom istinskog očaja u glasu. – Ambridžova traži bilo kakav izgovor da se reši svih nastavnika za koje misli da su i suviše odani Dambldoru. Molim te, Hagride, da nam predaješ nešto glupo što će nam se naći u O.Č.N.-u.
Ali Hagrid samo široko zevnu i baci čežnjiv jednook pogled ka prostranom krevetu u uglu.
– Čuj’, im’o sam naporan dan, a i već je dockan – reče on i potapša Hermionu po ramenu tako nežno da joj kolena klecnuše i tupo udariše o pod. – O... izvini... – On je podiže, vukući je za okovratnik odore. – Pazi, nemoj da brinete za mene. Obećajem da sam zaista dobre stvari isplanir’o za vaša predavanja sad kad sam se vratio... zato bolje da se sad vrnete u zamak i ne zaboravite da izbrišete tragove za sobom.

– Nisam siguran da si doprla do njega – reče Ron malo kasnije dok su, proverivši da li je prolazak bezbedan, gazili ka zamku kroz sve deblji sneg, ne ostavljajući tragove za sobom zahvaljujući Uklanjajućim činima, koje je Hermiona bacala dok su išli.
– Onda ću ponovo otići do njega sutra – reče Hermiona odlučno. – Ja ću mu isplanirati predavanja ako treba. Baš me briga hoće li izbaciti Trelonijevu, ali neće se otarasiti Hagrida!