Zimski dvorac -Džon Bojn

Nezaboravna priča o ljubavi između čoveka koji ne ume da živi u sadašnjosti i žene koja ne može da se pomiri sa prošlošću.
Rusija, 1915. godine. Igrom slučaja, šesnaestogodišnjeg Georgija Jahmenova ranio je metak namenjen članu ruske carske porodice. Dečak je proglašen herojem i od tog trenutka, njegov život menja se iz korena. Odvode ga u Sankt Peterburg da bude telohranitelj Alekseja Romanova, sina jedinca cara Nikolaja Drugog. Georgij, koji se iznenada obreo u samom srcu umirućeg carstva, postaje vesnik i svedok drame, koja će obeležiti ne samo njegov život već i čitav vek ruske istorije.

Šezdeset pet godina kasnije, Georgij sedi pored samrtničke postelje supruge Zoje. Obuzet je sećanjem na zajednički život i brak ispunjen ljubavlju i obeležen tragedijom, gubitkom najbližih i neizbrisivim izgnaničkim iskustvom.
Zimski dvorac je nezaboravna knjiga koja će vas uvesti u tajni svet carske porodice Romanov i Sankt Peterburga početkom XX veka, i otkriti sudbinu čoveka koji se našao na prekretnici u doba velikog istorijskog prevrata u Rusiji.

1981.


Majka i otac nisu živeli u srećnom braku.
Godine, tačnije decenije, prošle su otkad sam poslednji put trpeo njihovo društvo, ali ne prođe dan da, makar i na trenutak, ne pomislim na njih. To je setno, lako sećanje, kao Zojin dah na mom vratu dok noću sniva pokraj mene. Nežno je kao njene usne na mom obrazu, dok me ljubi obasjana prvim jutarnjim svetlom. Ne znam kada su umrli. Ne znam ništa o njihovoj smrti, izuzev što sam siguran da više nisu na ovom svetu. Ali, razmišljam o njima. I dalje razmišljam o njima.
Uvek sam mislio da je moj otac, Danil Vladjavič, stradao prvi. Bio je u ranim tridesetim kad sam se rodio. Koliko pamtim, nikad nije bio dobrog zdravlja. Sećam se kako sam se u ranom detinjstvu budio u malenoj izbi od brvana u Kasinu, u Moskovskoj velikoj kneževini. Stiskao sam uši ručicama da bih se odbranio od njegovog bolesnog krkljanja. Stalno je kašljao i pljuvao gustu sluz u vatru, u maloj peći. Mislim da je imao problem s plućima. Verovatno propale alveole. Ko bi ga znao. U selu nije bilo doktora, niti lekova. Otac nije trpeljivo i dostojanstveno bolovao od brojnih boljki. Kad god je patio, i mi smo patili.
Dobro pamtim i njegovo groteskno ispupčeno čelo. Sa obe strane je virilo deformisano tkivo. Koža na čelu mu je bila neprirodno zategnuta od šiški do korena nosa. Zbog toga je imao zadignute obrve, i večito napet izraz lica. Starija sestra Liska mi je jednom rekla da je očev groteskni izgled rezultat greške pri porođaju. Nesposobni vidar ga je uhvatio za lobanju, umesto za ramena, kad je izvirio u svet. Prejako je stisnuo, meku, neoblikovanu lobanju ili je za to bila kriva lenja babica, nezainteresovana za porod druge žene. Njegova majka nije doživjela da vidi stvorenje koje je donela na svet, deformisanu bebu, izobličene lobanje. Baka je životom platila porod. U to doba nije bila neobična pojava, niti razlog za veliku žalost. ljudi su to tumačili kao mehanizam za održavnje prirodne ravnoteže. Danas bi sličan događaj bio iznenađenje i uzrok velike tuge. Deda se, nedugo potom, ponovo oženio.
Neko je morao da se brine o deci.
Sećam se kako su seoska deca bežala od mog oca kad god bi se pojavio na drumu. Vraćao se iz polja ili iz neke od susednih koliba, mašući pesnicama, nakon žučne rasprave o pozajmljenim rubljama ili nemilosrdne razmene uvreda. Deca su smislila uvredljivo ime za njega. S uživanjem su ga vređali na ulici. Zvali su ga Kerber, po troglavom psu, čuvaru donjeg sveta. Rugali su mu se, skidajući kape i rukama pritiskajući čelo. Skakali su kao mahniti, izvikujući bojne pokliče. Nisu prezali da mu se rugaju pred sinom jedincem. Znali su da im od mene, onako slabog i sitnog, ne preti nikakva opasnost. Kezili su mu se iza leđa i pljuvali na tie, oponašajući njegovu naviku. Razbežali bi se kad bi se okrenuo i kriknuo kao ranjena zver. Nestajali su po blatnjavim sokacima, kao seme žita, bačeno preko polja. Smejali su mu se. Za njih je moj otac bio užasavajuća, čudovišna i gnusna pojava.
Za razliku od njih, bojao sam se oca zato što nije štedeo pesnice, niti se ustezao od primene nasilja.
Ne znam šta se s njim zbilo, ali zamišljam kako stradava od ruke boljševika, nedugo nakon mog bekstva iz železničkog vagona u Pskovu, jednog mračnog martovskog jutra. Kažnjen je zbog onoga što sam ja učinio. Vidim sebe kako jurim preko šina i nestajem u šumi. Spašavao sam život, dok je on išao kući, krkljajući i pljujući, nesvestan smrtne opasnosti. Mislio sam, u svom neznanju, da sam svojim bekstvom obrukao porodicu i naše seoce, da sam obeščastio ukućane i da im zato sledi odmazda. Zamišljao sam grupu dokonih seoskih mladića. U snovima ih je bilo četvoro; bili su krupni, ružni i okrutni. Navalili su na njega kratkim, teškim močugama. Odvukli su ga s ulice u tamno sokače, oivičeno visokim zidovima, da bi ga ubili bez svedoka. Ne čujem njegove vapaje za milost, ali vidim krv na kaldrmi sokaka. Vidim ruku koja se polako miče i prste koji se grče, sve dok se zauvek ne umire.
Kad pomislim na mati, Juliju Vladimirovnu, vidim je kako doziva boga u postelji nekoliko godina kasnije. Gladna je i iscrpljena. Sestre kleče oko nje. Ne mogu da zamislim muke kroz koje je prošla nakon očeve smrti. Nemam snage da mislim na to, iako je bila hladna žena koja nije propuštala nijednu priliku da pokaže koliko je razočarana u mene. Činila je to u svakom bitnom trenutku mog detinjstva. Ipak je bila moja majka, sveta osoba. Zamišljao sam kako joj najstarija sestra Asja gura moj portret u šake, stisnute u poslednjoj molitvi. Dostojanstveno se kajala, pripremajući se za susret sa stvoriteljem. Mrtvački pokrov joj je navučen preko mršavog vrata. Prebledela je u licu. Usne su joj se prevukle bledom plavičastom seni. Asja me je volela, ali mi je zavidela na bekstvu. Nisam to zaboravio. Jednom je došla da me traži. Odbio sam da se sretnem s njom. Večito ću se stideti zbog toga.
Ništa od toga nije moralo da se desi. Životi majke, oca i mojih sestara su mogli drugačije da se završe, sretnije ili tragičnije, zajedno ili odvojeno, u miru ili nasilno. To nikad neću saznati. Povratak u rodno selo je bio nemoguć. Nisam imao prilike da pišem Asji, Liski ili čak Talji, koja se verovatno nije ni sećala starijeg brata Georgija, porodične dike i sramote. Moj povratak bi ih ugrozio, ugrozio bi mene i Zoju.
Stalno mislim na njih i posle mnogo godina. Toliko toga mi je nepoznato. Decenije rada, porodičnog života, gubitaka i razočaranja su se sjedinili, tako da ih je gotovo nemoguće razlikovati, ali pojedini trenuci iz davno prohujalog detinjstva, i dalje snažno odzvanjaju mojim pamćenjem. Opstaju kao seni u mračnim hodnicima ostarelog uma. Izgledaju mi još značajnije i živopisnije, zato što ih ne mogu zaboraviti, iako ću uskoro i ja biti zaboravljen.
Prošlo je više od šezdeset godina otkad sam poslednji put video nekog iz svoje porodice. Ne mogu da verujem da sam doživeo pune osamdeset dve godine, a da sam proveo toliko malo vremena s njima. Ogrešio sam dušu o njih, iako sam tada mislio drugačije, zato što nisam mogao da promenim sudbinu, kao što nisam mogao da promenim boju očiju. Okolnosti su me vodile iz jedne situacije u drugu, baš kao što je slučaj s većinom ljudi. Sledio sam ih, korak po korak, bez mnogo roptanja.
Jednog dana sam se zaustavio i shvatio da sam ostario. A njih više nije bilo.
Pitao sam se da li njihova tela još trunu, ili su se odavno raspala sjedinivši se s prašinom? Da li proces nestanka leša traje nekoliko generacija ili odmiče brže, u zavisnosti od starosti tela i načina sahrane? Da li brzina truljenja tela zavisi od kvaliteta drveta od kog je kovčeg načinjen? Zavisi li od apetita zemljišta? Klime? Ovakvim bih se pitanjima bavio u prošlosti, kad bi mi misli skrenule s noćnog čitanja. Običavao sam da stavim pitanja na papir. Ne bih se smirio dok istraživanjem ne bih došao do zadovoljavajućih odgovora. Ova godina je obesmislila sve moje navike. Takva pitanja su mi se sad činila besmislenim. Mesecima nisam bio u biblioteci. Nisam prešao njen prag otkad se Zoja razbolela. Možda je više nikad neću posetiti.
Najveći deo života, bolje reći najveći deo zrelog doba, proveo sam između stamenih zidova biblioteke britanskog muzeja. Zaposlio sam se u uglednoj ustanovi početkom jeseni 1923. godine, nedugo nakon Zojinog i mog dolaska u London. Stigli smo iznenada, neplanirano i u strahu da ćemo biti otkriveni. Tada sam imao dvadeset četiri godine. Nisam ni znao da posao može biti izvor takvog spokojstva. Prošlo je pet godina otkad sam se otarasio simbola prethodnog života. Uniforme, puške, bombe i eksplozivi su ostavili neizbrisiv žig u mom sećanju. Meka, pamučna odela, ormani sa spisima i visoka učenost su bili dobrodošla promena.
Pre Londona smo, naravno, boravili u Parizu. Tamo sam razvio zanimanje za knjige i literaturu začeto u Plavoj biblioteci. Nadao sam se da ću s tim nastaviti i u Engleskoj. Imao sam beskrajnu sreću da pročitam oglas u Tajmsu. Tražili su mlađeg bibliotekara u Britanskom muzeju. Požurio sam da se javim, gužvajući šešir nervoznim rukama. Odmah su me odveli do gospodina Artura Trevorsa, potencijalnog poslodavca.
Dobro se sećam datuma. Bio je to dvanaesti avgust. Izašao sam iz katedrale Vaznesenja Bogorodičinog i svih svetaca, u kojoj sam upalio svecu za starog prijatelja. Bio je to ritual koji sam ponavljao svake godine, za njegov rođendan. Palicu je dokle god sam živ, obećao sam nekad davno. Bilo je neke simbolike u činjenici da je moj novi život počeo istog dana kad i njegovo kratko bitisanje.
„Znate li otkad postoji Britanska biblioteka, gospodine Jehmenjeve?" pitao me je gospodin Trevors, gvirkajući preko beskorisnih naočara s pola stakala na vrhu nosa. Izgovorio je moje ime bez osetnog napora. To je ostavilo snažan utisak na mene, zato što je najveći broj Engleza teško izgovaranje mog imena praktikovalo kao vrlinu. „Od 1753. godine" odgovorio je, u istom dahu. Nije mi dao prilike za nepromišljeno nagađanje. „Te godine je ser Hans Sloun zaveštao zbirku knjiga i retkosti narodu. To je bio početak muzeja. Šta mislite o tome?"
Procenio sam da je hvaljenje ser Hansovog čovekoljublja i zdravog razuma najbolji odgovor. Gospodin Trevors je srdačno pozdravio takvo razmišljanje.
„Potpuno ste u pravu, gospodine Jehmenjeve", rekao je, žustro klimajući glavom. „Bio je to čovek vredan svakog poštovanja. Moj pradeda je s njim redovno igrao bridž. Sad se susrećemo s problemom prostora. Imamo sve manje mesta. Nevolja je u tome što se štampa sve više knjiga. Najveći broj njih pišu maloumnici, ateisti i sodomiti. Nadam se da će nam dobri bog pomoći da izađemo na kraj s tom poplavom budalaština. Vi nemate veze s takvim tipovima, gospodine Jehmenjeve?"
Žustro sam odmahnuo glavom. „Ne, gospodine", rekao sam.
„Drago mi je da to čujem. Nadamo se da ćemo jednog dana preseliti biblioteku u zasebnu zgradu i resiti problem prostora. Sve zavisi od parlamenta. On kontroliše novac. Dobro znate kakvi su to ljudi. Truli su do srži, bez izuzetka. Onaj Boldvin[1] je zastrašujuće dobar, ali ostali..." Odmahnuo je glavom. Pogledao me je kao da će mu svakog časa pripasti muka.
Zavladala je tišina. Pomislih da ću se predstaviti u najlepšem svetlu ako izrazim divljenje prema muzeju, u kom sam proveo samo pola sata pre razgovora. Nahvaliću zapanjujuće umetničko blago izloženo u gigantskom zdanju.
„Da li ste radili u muzeju, gospodine Jehmenjeve?" pitao me je. Odmahnuo sam glavom. Delovao je iznenađeno mojim odgovorom. Skinuo je naočare, pre nego što je nastavio s pitanjima. „Mislio sam da ste radili u Ermitažu? U Sankt Peterburgu?"
Nije morao da pominje ime grada pored imena muzeja. Dobro sam ga poznavao. Na trenutak sam se pokajao što ga nisam slagao. Naposletku, kako bi proverio moje navode. Svaki pokušaj da zvanično dođe do podataka o mom zaposlenju potrajao bi godinama. Sumnjam da bi ikad dobio odgovor.
„Nikad nisam radio u toj ustanovi, gospodine" odgovorio sam. „Muzej mi je veoma dobro poznat. Proveo sam brojne srećne časove u Ermitažu. Istakao bih vizantijsku kolekciju. Ni numizmatička ne zaostaje mnogo za njom."
Potencijalni poslodavac je rukom trljao ivicu stola. Izgleda da je bio zadovoljan mojim odgovorom. Utonuo je u fotelju. Sumnjičavo me je odmerio. Bučno je disao kroz nos. „Recite mi, gospodine Jehmenjeve", nastavio je. Rastezao je svaku reč, kao da mu govor nanosi bol. „Otkad ste u Engleskoj?"
„Odnedavno" iskreno sam odgovorio. „Stigao sam pre nekoliko nedelja."
„Došli ste iz Rusije?"
„Ne, gospodine. Moja supruga i ja smo proveli nekoliko godina u Francuskoj pre..."
„Vaša supruga? Vi ste oženjen čovek?" pitao je. Zaključio sam da mu je to saznanje prijalo.
„Da, gospodine."
„Kako se ona zove?"
„Zoja", rekao sam. „To je rusko ime, naravno. Znači život."
„Zaista?" promrmljao je. Zurio je u mene kao da sam dao nezapamćeno drsku izjavu. „Veoma šarmantno. Kako ste se izdržavali u Francuskoj?"
„Radio sam u pariškoj knjižari", rekao sam. „Nije bila velika, ali je imala mnogo stalnih mušterija. Svakog dana je bilo mnogo posla."
„Da li ste uživali u radu?"
„Veoma."
„Zašto?"
„To je bilo mirno okruženje", odgovorio sam. „Uvek sam imao pune ruke posla. Prijala mi je spokojna atmosfera knjižare."
„Pa, to podseća na muzejske prilike" raspoloženo reče gospodin Trevors. „Ovde je lepo i mirno, ali se mnogo radi. Pretpostavljam da ste dosta putovali Evropom pre nego što ste stigli u Francusku?"
„Ne baš, gospodine", priznao sam. „Pre Francuske sam boravio u Rusiji."
„Znači da ste pobegli pred revolucijom?"
„Otišli smo 1918. godine", odgovorio sam. „Godinu dana posle nje."
„Pretpostavljam da niste voleli novi režim?"
„Nisam, gospodine."
„S punim pravom", napomenuo je, uz kiseli osmeh. „Krvavi boljševici. Znate li da je car bio rođak kralja Džordža?"
„Znam, gospodine", odgovorio sam.
„Njegova supruga, careva gospođa, bila je unuka kraljice Viktorije."
„Carica", rekao sam. Učtivo sam ga ispravio.
„Dobro, kad vi kažete. To je nečuvena drskost, ako mene pitate. Nešto mora da se preduzme pre nego što se ta pošast raširi po čitavoj Evropi. Znate li da je onaj njihov Lenjin radio u ovoj biblioteci?"
„Ne, nisam znao", rekao sam i začuđeno podigao obrve.
„Uveravam vas da je to istina", rekao je. Osetio je moju nevericu. „Bilo je to 1901. ili 1902. godine. Daleko pre mog dolaska u ustanovu. Prethodnik mi je sve ispričao. Rekao mi je da je Lenjin dolazio svakog jutra i ostajao do ručka, do dolaska njegove supruge. Odvukla bi ga kući, da uređuju revolucionarni pamflet. Neprestano je pokušavao da prokrijumčari termos s kafom u čitaonicu, ali smo mi bili na oprezu. Zamalo što mu nisu zabranili pristup. Sitnice najviše govore o ljudima. Nadam se da niste boljševik, gospodine Jehmenjeve?" pitao me je. Nagnuo se i zagledao u mene.
„Nisam, gospodine", rekao sam. Oborio sam glavu, nemoćan da se susretnem s njegovim prodornim pogledom. Bio sam iznenađen raskošnim mramornim podom. Mislio sam da sam zauvek napustio slična zdanja. „Ne, zaista nisam boljševik."
„Šta ste onda? Lenjinist? Trockist? Carist?"
„Nisam ništa od toga, gospodine", odgovorio sam. Podigao sam glavu, s odlučnim izrazom lica. „Ja sam niko i ništa. Nedavno sam stigao u vašu veliku zemlju. Tražim pristojno zaposlenje. Nemam političkih uverenja, niti su mi potrebna. Ne treba mi ništa izuzev prilike da obezbedim pristojan život mojoj porodici."
Cutke je razmišljao o mojim recima. Nisam bio načisto da li sam se suviše unizio pred njim. Uvežbao sam ovu priču na putu do Blumsberija. Hteo sam ovo zaposlenje. Mislio sam da ću skromnim nastupom odobrovoljiti potencijalnog poslodavca. Bas me briga ako zvučim ponizno. Ovaj posao mi je neophodan.
„Vrlo dobro, gospodine Jehmenjeve", rekao je, klimajući glavom. „Mislim da zaslužujete šansu. Sleduje vam probni rad od nekih šest nedelja. Na kraju ćemo porazgovarati i odlučiti da li cemo vas primiti za stalno. Kako vam se to dopada?"
„Izuzetno sam vam zahvalan, gospodine", rekao sam. Osmehnuo sam se i pružio ruku. Oklevao je, zbunjen mojim izuzetno smehm gestom. Uputio me je u drugu kancelariju, gde su mi uzeli osnovne podatke i opisali radne zadatke.
Radio sam u biblioteci Britanskog muzeja sve do odlaska u penziju. I posle toga sam je gotovo svakodnevno posećivao. Provodio sam mnogo vremena za stolovima koje sam nekada opsluživao. Čitao sam i istraživao. Zadovoljavao sam znatiželju. Nigde se nisam osećao sigurno kao među ovim zidinama. Čitavog života sam očekivao da će me naći, da će nas naći. Izgleda da smo izbegli toj sudbini. Samo je bog mogao da nas rastavi.
Istina je da nikada nisam bio osoba savremenih shvatanja. Život sa Zojom, naša duga bračna zajednica bila je tradicionalnog karaktera. Oboje smo radili i dolazili kući u slično vreme. Ipak je samo ona spremala obroke i obavljala kućne poslove, poput pranja veša i čišćenja. Nikad nismo razmišljali o drugačijoj podeli rada. Sedeo bih pored vatre i čitao, dok je ona kuvala. Voleo sam duge romane, istorijske epove. Retko sam čitao savremenu književnost. Pokušao sam s Lorensom, kad je to iziskivalo hrabrost, ali sam se spotakao na dijalektu. Radjaše Voltera Morela i 'itrost i petoparci, Melorove nigdar i bejaše. Forster mi je bio privlačniji zbog iskrenih, dobronamernih sestara Šlegel, slobodoumnog gospodina Emersona i divlje Lili Heriton. Ponekad bih glasno pročitao naročito dirljiv odlomak. Zoja bi se okrenula od šporeta. Prestala bi da se znoji nad svinjskim šniclama. Pokrila bi čelo dlanom i umornim glasom rekla Šta je, Georgiju? Šta pričaš?, kao da je zaboravila da sam u sobi. Mislim da sam pogrešio kad sam se odrekao značajnije uloge u vođenju domaćinstva, ali se naš život u to doba odvijao na opisani način. I dalje žalim zbog toga.
Nisam uvek težio tako konzervativnom životu. U šezdeset proteklih godina bilo je trenutaka kad sam požalio što smo nesposobni da se oslobodimo roditeljske senke i živimo po svom. Zoja je, možda i zbog detinjstva i načina na koji je odgajana, težila isključivo stvaranju doma koji će odgovarati načinu života naših suseda i prijatelja.
Čeznula je za mirom.
Htela je da se uklopi.
„Zašto ne bismo živeli mirnim životom?" jednom me je pitala. „Živećemo spokojno i sretno. Ponašaćemo se kao i drugi. Tako nas niko neće primetiti."
Naselili smo se u Holbornu, blizu ulice Dauti, nekadašnjeg boravišta Čarlsa Dikensa. Dvaput dnevno sam prolazio pored njegove kuće, na putu do i od Britanskog muzeja. Pokušavao sam da ga zamislim kako u radnoj sobi na spratu piše određene rečenice Olivera Tvista kad sam bolje upoznao njegove romane u biblioteci. Postarija susetka mi je jednom rekla kako je njena majka dve godine svakodnevno čistila kod gospodina Dikensa. Poklonio joj je tu knjigu s potpisom na naslovnoj strani. Čuvala ju je na polici u sobi za prijem.
„Bio je veoma uredan", poverila mi je. Napućila je usne i odobravajuće klimnula. „Mama je to uvek isticala. Umeo je da bude prilično sitničav."
Pridržavao sam se nepromenljive jutarnje rutine. Ustajao bih u pola sedam. Oprao bih se i obukao. U sedam bih sišao u kuhinju. Zoja bi me poslužila čajem, prepečenim hlebom i dvama savršeno poširanim jajima. Znala je čudesnu tehniku za pripremanje jaja, tako da zadrže okrugli oblik izvan ljuske. Žicom za mućkanje bi napravila vrtlog u kipućoj vodi. Zaronila bi jaje u njega. Retko smo razgovarali dok sam doručkovao. Sedela bi kraj mene i revnosno punila solju čajem. Sklanjala bi tanjir ispred mene, čim bih završio. Hitro bi ga isprala nad sudoperom.
Voleo sam da pešačim do muzeja, bez obzira na vreme. Tako sam održavao kondiciju. U mladosti sam se ponosio telesnim izgledom. Nisam štedeo napora da bih ostao u formi. Vežbao sam i u zrelijim godinama, iako sam odavno prestao da se divim svom odrazu u ogledalu. Nosio sam tašnu. Zoja je svakog jutra stavljala dva sendviča i voće u nju, zajedno s romanom koji sam čitao. Sjajno se brinula o meni. To je bio deo svakodnevne rutine. Gotovo nikad mi nije palo na pamet da se zahvalim na brizi.
Možda vam zbog opisanog načina života zvučim kao staromodno stvorenje, tiranin koji zasipa smernu suprugu nerazumnim obavezama.
Ništa nije dalje od istine.
Štaviše, kad smo se u jesen 1919. godine vraćali u Parizu nisam mogao da podnesem pomisao da Zoja bude u podređenom položaju.
„Ja nisam tvoja kelnerica", objašnjavala mi je. „Zar ti nije jasno da uživam da ti ugađam, Georgiju? Nisam ni sanjala da cu ikad uživati ovakvu slobodu, da perem, kuvam i održavam svoj dom, poput drugih žena. Molim te ne uskraćuj mi ono što drugi uzimaju zdravo za gotovo."
„I ono na šta se stalno tuže", odgovarao sam sa osmehom.
„Molim te, Georgiju", ponovila bi. Kakvog sam izbora imao nego da se povinujem njenim zahtevima? Ipak mi je to dugo smetalo. Rutina je s vremenom nadvladala, naročito otkad smo dobili dete. Zaboravio sam na početnu nelagodnost. Ne ostaje mi ništa drugo nego da zaključim da nam je takav način života odgovarao.
Sramota me je da priznam da se tako lepo brinula o meni, da nisam znao kako da se izborim sa svakodnevnim obavezama kad sam ostao sam kod kuće. Nisam znao da kuvam. Zbog toga sam svakog dana doručkovao kukuruzne pahuljice. Gledao sam kako mleko natapa fosilizovane žitarice i voće. Činilo ga je mekim i jestivim. Ručao sam u bolnici oko jedan po podne, pre posete. Jeo sam na malom plastičnom stolu, s pogledom na loše održavani vrt, u kom su doktori i sestre pušili na klupama, odeveni u bledoplave, gotovo providne bluze. Hrana je bila prosečna i neukusna. Punila je stomak. Engleska hrana je zadovoljavala moje potrebe. Meso i krompir. Piletina i krompir. Riba i krompir. Očekivao sam da ću jednog dana dobiti krompir s krompirom. Niko se ne bi uzbudio zbog toga.
Počeo sam da prepoznajem druge posetioce, buduće udovice i udovce. Lutali su hodnicima, gonjeni strahovitom samoćom. Nisu mogli da se snađu bez drage osobe, s kojom su proveli nekoliko decenija. S nekima sam se pozdravljao klimanjem glave. Bilo je i onih, radih da podele priče o nadi i razočaranju. Izbegavao sam razgovore. Nisam dolazio u bolnicu da bih sklapao prijateljstva. Dolazio sam isključivo zbog svoje supruge, zbog najdraže Zoje. Dolazio sam da bih sedeo pored nje, da bih je držao za ruku, da bih joj šaputao u uvo, da bih joj dao do znanja da nije sama.
Ostajao sam u bolnici do šest sati uveče. Poljubio bih je u obraz, pre rastanka. Kratko bih je stisnuo za rame. Pomolio bih se u sebi da je sutradan zateknem živu.
Unuk Majki nas je posećivao dva puta nedeljno. Njegova majka, naša kći Arina je poginula u trideset šestoj. Pregazila su je kola na povratku s posla. Ožiljak nanesen njenim odsustvom nikad nije zacelio. Toliko dugo smo verovali da ne možemo da imamo dece, da smo Zojinu trudnoću shvatili kao čudo i dar božji, neku vrstu nagrade za izgubljene porodice.
A onda smo ostali bez nje.
Majki je bio dečačić kad mu je majka poginula. Njegov otac, naš zet, častan i brižan čovek, postarao se da očuva vezu s majčinim roditeljima. Njegov izgled se, kao i kod svih dečaka, stalno menjao, tako da nikad nismo mogli da odlučimo na kog najviše liči. Zamomčio se, pa mogu da kažem da najviše liči na Zojinog oca. Mislim da je i ona primetila sličnost, ali da nikad nije govorila o njoj. Posebno je primetna u načinu na koji okreće glavu i u njegovom osmehu, u nabiranju čela kad se namršti, u dubokim smeđim očima koje odražavaju mešavinu samouverenosti i nesigurnosti. Jednog sunčanog popodneva smo utroje šetali Hajd parkom. Odnekud je doskakutalo kučence. Pao je na kolena i zagrlio štenca. Tepao mu je, dozvoljavajući da ga liže po licu. U jednom trenutku je podigao glavu da se osmehne voljenoj baki i deki. Siguran sam da smo oboje bili zapanjeni neočekivanom i zaprepašćujućoj sličnošću. Uznemirujući prizor ispuni naše umove brojnim uspomenama. Ućutali smo. Davnašnja sećanja su pokvarila dotad savršeno popodne.
Majki je na drugoj godini studija na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti. Uči za glumca. Začudio me je izborom fakulteta, zato što je bio tiho i povučeno dete i zlovoljni i nedruželjubivi tinejdžer. U dvadesetoj godini je, mimo svih naših očekivanja, pokazao nesumnjiv izvođački talent. Zoja je prošle godine, pre nego što je bolest uzela maha, zajedno sa mnom prisustvovala izvođenju Šoovog komada, Majora Barbare. Majki je glumio ulogu mladog, očaranog Adolfusa Kuzinsa. Ostavio je upečatljiv utisak. Bio je zaista ubedljiv. Prijalo mi je kad sam shvatio da zna nešto o ljubavi.
„Sjajno se pretvara da je neko drugi", napomenuo sam Zoji u predvorju gde smo ga čekali da bi mu čestitali. Nisam znao da li je to bio kompliment na unukov račun. „Ne znam kako to izvodi."
„Ja znam", iznenadila me je svojim odgovorom. Nisam stigao da reagujem, zato što nas je Majkl upoznao s mladom damom, Sarom, majorom Barbarom lično. Verenica na sceni je bila njegova devojka van scene. Bila je lepa, ali prilično smetena. Nije shvatala zašto je primorana da ćaska s dvoje starih rođaka svog ljubavnika. Možda je sve to malčice nerviralo. Tokom čitavog razgovora sam imao utisak da veruje da postoji neka veza između poodmaklih godina i gluposti. U devetnaestoj godini je bila puna priča o užasnom svetu za koji su u potpunosti odgovorni gospoda Regan i Brežnjev. Govorila je oštrim snishodljivim glasom, koji me je podsetio na onu groznu Tačerovu kad je citirala svetog Franju Asiškog na stepenicama Dauning strita. Objašnjavala je kako će predsednik i generalni sekretar uništiti planetu imperijalističkom politikom. S nepokolebljivim autoritetom je govorila o trci u naoružanju i hladnom ratu. Popovala nam je o temama koje je poznavala na osnovu tekstova iz studentskih časopisa. Nosila je belu majicu. Nije ni pokušavala da sakrije grudi. Preko njih se prostirala parola Solidarnost, ispisana krvavocrvenim slovima. Presrela je moj pogled. Kunem se da sam posmatrao parolu, a ne devojačke grudi. Upustila se u propoved o herojskoj prirodi poljskog brodogradilišnog radnika, gospodina Valense. Njen ton i stav su mi smetali. Vređali su me. Zoja me poduhvatila ispod ruke. To mi je pomoglo da sačuvam prisustvo duha. Major Barbara je konačno izjavila da je vrlo srećna što nas je upoznala i da smo bespogovorno slatki. Nakon toga se izgubila u moru groteskno obojene mladeži, sličnih stavova.
Podrazumeva se da je nisam kritikovao pred Majklom. Znam kako je biti mlad i zaljubljen. Kad smo već kod toga, znam kako je biti star i zaljubljen. Ponekad mi je teško da razmišljam o činjenici da ovaj veličanstveni mladić upražnjava čulna uživanja. Čini mi se da je koliko juče sedeo na mom krilu i slušao bajke.
Majki je često obilazio baku u bolnicu. Pazio je da ne prođe mnogo vremena između poseta. Proveo bi najmanje sat kraj njenog uzglavlja. Zatim bi porazgovarao sa mnom. Lagao bi me kako baka bolje izgleda, kako je razgovarala s njim i kako deluje pribrano, kao nekad i da je siguran kako će se uskoro vratiti kući. Ponekad se pitam da li stvarno veruje u to ili drži da sam toliko glup da ću mu poverovati. Da li je moguće da misli da mi čini veliku uslugu, puneći moju staru, glupavu glavu tako divnim i nemogućim tvrdnjama. Mladi često s nepoštovanjem prilaze starijima. Čine to nenamerno, više iz nesvesnog uverenja da naši umovi otkazuju. Kako god, unuk mi priređuje tu farsu, dva ili tri puta nedeljno. Prihvatam sve što mi kaže. Dogovaramo se da se okupimo u troje ili u četvoro, kad se Zoja opravi. U neko doba bi pogledao na sat, kao da je iznenađen koliko je vremena prošlo. Poljubi me u glavu i kaže: „Videćemo se za nekoliko dana, deko. Zovi ako ti nešto treba." Izađe iz sobe i zakorači stepenicama dugim, vitkim, mišićavim nogama. Vesto skoči na zadnji kraj autobusa u prolazu. I sve to za nepun minut.
Ponekad mu zavidim na mladosti, ali se trudim da ne razmišljam o tome. Stari ne bi smeli da zavide onima koji će zauzeti njihovo mesto. Ne vidim svrhu u sećanju na sopstvenu mladost, dane zdravlja i duhovnog poleta. Sinulo mi je da je moj život okončan, iako smo Zoja i ja još živi. Uskoro ću ostati bez nje. Ne vidim zašto bih živeo kad ona ode. Vidite, mi smo jedna osoba. Mi smo GeorgijiZoja.
Zojina doktorka se zove Džoan Kroford. Ne šalim se. Kad sam je upoznao, nisam mogao da se ne zapitam zašto su roditelji navalili toliki teret na njena pleća. Da li je do toga došlo slučajno, zbog venčanja? Da li se zaljubila u pravog čoveka s pogrešnim prezimenom? Nisam ništa rekao o napadnoj sličnosti. Pretpostavio sam da čitavog života sluša idiotske komentare. Slučajnost je htela da do izvesne mere liči na čuvenu glumicu. Imala je istu bogatu, tamnu kosu i blago zakrivljene obrve. Posumnjao sam da namerno ohrabruje poređenja sa slavnom glumicom. To naravno ne znači da tuče decu žicanim vešalicama za odelo. Obično je nosila venčani prsten, ali ne uvek. U tim trenucima je delovala odsutno. Zbog toga sam se pitao da li je razočarana privatnim životom.
Već dve nedelje nisam razgovarao s doktorkom Kroford. Lutao sam belim hodnicima, koji su zaudarali na sredstvo za dezinfekciju, u potrazi za njenom kancelarijom. Posetio sam je nekoliko puta, ali sam se teško snalazio na onkološkom odeljenju. Bolnica je bila lavirint. Niko od mladih muškaraca i žena koji su jurcali unaokolo, zureći u dijagrame i izveštaje, grickajući jabuke i sendviče, nije bio spreman da mi pomogne. Konačno sam se našao pred njenim vratima. Tiho sam pokucao. Prošla je čitava večnost pre nego što je odgovorila. Oglasila se nervoznim Da? Odškrinuo sam vrata, uz snishodljiv osmeh. Nadao sam se da ću je razoružati staromodnom uljudnošću.
„Doktorko Kroford", rekao sam. „Moram da se izvinim zbog uznemiravanja."
„Gospodine Jehmenjeve", odgovorila je. Impresionirala me je svojim pamćenjem. Većina ljudi koje sam sretao s mukom je pamtila i izgovarala moje ime. Neid su smatrali da je takav trud ispod njihovog nivoa. „Ne smetate. Uđite molim vas."
Prijao mi je njen prisni ton. Ušao sam i seo, sa šeširom u ruci. Nadao sam se povoljnim vestima. Pogledom sam potražio venčani prsten na njenoj ruci. Pitao sam se da ii je njeno dobro raspoloženje rezultat blistave zlatne trake koja je odbijala zrake sunca. Osmehivala se dok me je uvodila u kancelariju. Bio sam malo zbunjen. Naposletku, nalazim se u odeljenju za rak. Ova žena od jutra do mraka leči obolele od teške bolesti. Govori im strašne stvari. Izvodi grozne operacije. Gleda kako s mukom napuštaju ovaj svet i odlaze u drugi. Ne znam zašto izgleda ovako srećno.
„Žao mi je, gospodine Jehmenjeve`, rekla je, odmahujući glavom. „Morate da mi oprostite. Uvek se tako lepo oblačite. Ljudi vaših godina su stalno nosili odela, zar ne? Retko viđam ijude sa šeširima. Nedostaju mi šeširi."
Pogledao sam svoju odeću. Nisam znao kako da joj odgovorim. Oblačim se kao i uvek. Ne mislim da je to nešto vredno komentara. Ne držim mnogo do razlika među generacijama, iako sam bar četrdeset godina stariji od nje. Doktorka Kroford je u stvari vršnjakinja naše kćeri Arine. 1 ona bi imala isto toliko godina da je živa.
„Hteo sam da vas pitam kako je moja žena", rekao sam, da bih prekinuo ćaskanje. „Voleo bih da znam kako je Zoja."
„Naravno", hitro je odgovorila, poslovnim tonom. „Šta biste hteli da znate?"
Ostao sam bez reči, iako sam marljivo uvežbavao pitanja sve od izlaska iz bolnice, prošlog popodneva. Grozničavo sam tragao za pravim rečima, za upotrebijivim rečenicama, „Kako je?", konačno sam pitao. Dve skromne reči nisu odražavale dubinu moje strepnje.
„Dobro je smeštena, gospodine Jehmenjeve`, odgovorila mi je nešto mekšim tonom. „Tumor je, kao što dobro znate, u poodmaklom stadijumu. Sećate li se, onog što sam rekla o razvoju raka jajnika?"
Klimnuo sam, nemoćan da je pogledam u oči. Kako se samo čovek uporno drži nade, iako zna da je nema! Opširno je govorila preda mnom i Zojom o četiri stadijuma razvoja bolesti i njenom neizbežnom kraju. Govorila je o jajnicima, tumorima, materici, plodnim kanalima, karlici. Koristila je pojmove poput peritonalnog ispiranja, metastaze i paraaortnih limfnih čvorova, koji su prevazilazili moje znanje. Slušao sam je iako nisam sve razumeo i postavljao odgovarajuća pitanja. Ulagao sam sve napore da je shvatim.
„Najviše što u ovom trenutku možemo da učinimo je da umanjimo Zojin bol, koliko je to moguće. Odlično odgovara na terapiju, za damu njenih godina."
„Uvek je bila jaka", rekao sam.
„Jasno mi je", odgovorila je. „Ona je svakako jedan od duhom najčvršćih pacijenata koje sam srela u karijeri."
Nije mi se dopala fraza „koje sam srela". Upućivala je na nešto ili nekog koga više nema. Nekog ko je postojao, ali više ne postoji.
„Može li da se vrati kući...?", ućutao sam se, nevoljan da završim rečenicu. Posmatrao sam je pogledom punim nade. Doktorka je odmahnula glavom.
„Preseljenje bi samo ubrzalo napredak bolesti", rekla je. „Mislim da njeno telo ne bi podnelo takav napor. Znam da vam je teško da to čujete, gospodine Jehmenjeve, ali …"
Dovoljno sam čuo. Ona je fina dama i sposoban lekar, ali meni nisu trebale otrcane fraze. Napustio sam njenu kancelariju i otišao na odeljenje. Zoja se probudila. Teško je disala, okružena gomilom aparata. Žice su nestajale u rukavima noćne košulje. Cevčice su puzale ispod pokrivača, nestajući neznano kud.
„Dušo", rekao sam. Nagnuo sam se napred, da bih je poljubio u čelo. Prislonio sam usne uz njenu meku, tanušnu kožu. Draga moja. Udisao sam njen poznati miris. Budio je veliki broj uspomena. Mogao sam da zatvorim oči i odem u ma koje doba. Sedamdesetu godinu. Pedeset treću. Petnaestu.
„Georgiju", šapnula je. S mukom je izgovorila moje ime. Pokazao sam joj da čuva snagu i seo kraj nje. Uhvatio sam je za ruku. Iznenadio sam se kad sam shvatio koliko snage još čuva u sebi. Prekorio sam sebe. Kako sam mogao zaboraviti da je Zoja najsnažnije ljudsko biće koje poznajem. Ko je, od živih ili mrtvih, toliko istrpeo i prežive«? Uzvratio sam joj stisak. Nadao sam se da će nešto snage iz mog oslabljenog tela stići do nje. Ćutke smo sedeli zajedno, kao i toliko puta dotad, srećni što smo jedno pored drugog. Zadovoljni.
Nisam uvek bio ovako star i slab. Telesna snaga me je izbavila iz Kašina. Ona me je dovela do Zoje.

PRINC KAŠINA


Moja najstarija sestra, Asja, prva mi je otvorila oči za svet izvan Kašina. Imao sam samo devet godina kad je razvejala moje uskogrude stavove. Asja je imala jedanaest. Bio sam malčice zaljubljen u nju. Mlađa braća znaju biti očarana lepotom i misterijom njima najbliže ženske osobe, pre nego što se u njima probudi seksualna želja i misli i osećanja nepovratno usmere ka suprotnom polu.
Asja i ja smo uvek bili bliski. Stalno se svađala s Liskom, rođenom godinu dana posle nje i godinu dana pre mene. Teško je podnosila najmlađu sestru, Talju, ali sam ja bio njen ljubimac. Oblačila me, češljala i nastojala da me sačuva od očevih izliva besa. Nasledila je lepe crte majke Julije, ali ne i njeno stidljivo držanje. Trudila se da istakne lepotu. Plela je kosu u kike, vezivala je iza vrata, drešila je kosnik[2] i puštala da visi oko njenih ramena, u zavisnosti od raspoloženja. Utrljavala je sok zrelih šljiva u obraze da bi poboljšala ten i nosila haljine podignute preko članaka. Otac je zbog toga zurio u nju s mešavinom žudnje i prezira, u dubokim tamnim očima. Devojke u selu su je prezirale zbog taštine. Uistinu su joj zavidele na samouverenosti. Kad je porasla, pričali su da je kurva, da širi noge pred svim muškarcima i mladićima. Nije obraćala pažnju na glasine. Na sva začikavanja je odgovarala smehom. Klevete su klizile s nje, kao kiša s kamena.
Trebalo je da živi na drugom mestu u neko drugo vreme. Mogla je imati veoma uspešan život.
„Ali gde je taj drugi svet?" pitao sam je dok smo sedeli u ćošku kolibice, pored peći. Jedna prostorija je služila kao spavaća soba, kuhinja i dnevna soba, za šestoro ljudi. U to doba dana su se majka i otac vraćali kući s posla. Očekivali su da im spremimo i poslužimo obrok. Tukli su nas ako ga nisu zatekli. Asja je užurbano mešala gustu supu od povrća i krompira. To će biti večera. Liska je bila napolju. Činila je nevaljalstva, čemu je bila vrlo sklona. Talja, najmirnije dete, ležala je na slamarici. Igrala se prstima na nogama i rukama. Krotko nas je posmatrala.
„Daleko odavde, Georgiju", rekla je i pažljivo gurnula prst u kipuću tečnost. Olizala ga je. „Znaj da ljudi tamo žive na drugačiji način."
„Na koji način?" pitao sam, nesposoban da zamislim život drugačiji od ovog. „Šta rade?"
„Pa, neki su siromašni, baš kao mi", nastavila je, nesigurnim glasom, kao da bi trebalo da se stidimo našeg načina života. „Ali, značajan broj živi u raskoši. Oni čine našu zemlju velikom, Georgiju. Kuće su im od kamena, a ne od drveta kao naša. Jedu kad god im se prohte iz dragim kamenjem ukrašenih sudova, hranu koju su zgotovili kuvari, koji se godinama obučavaju veštini spremanja jela. Dame putuju samo kočijama."
„Kočijama", pitao sam, čačkajući nos. Nisam znao šta to znači. „Šta je to"
„Vuku ih konji", objasnila mi je s dubokim uzdahom, kao da je moje neznanje beskrajno razočaralo. „Liče na... uh, kako da ti objasnim? Zamisli kolibu na točkovima, u kojoj ljudi mogu da sede i udobno putuju. Možeš li to da zamisliš, Georgiju?"
„Ne mogu", rekao sam bez trunke kolebanja. Ideja je delovala zastrašujuće i protivno zdravom razumu. Skrenuo sam pogled. Stomak mi je krčao od gladi. Pitao sam se da li će mi dati da kusnem malo čorbe pre nego što se roditelji vrate.
„Jednog dana ću se voziti u takvoj kočiji", tiho je dodala. Zurila je u vatru ispod kotlića. Džarala je štapom, kao da se nada da će pronaći neki nezapaljeni komad uglja ili grančicu, da bismo dobili još koji minut toplote. „Ne nameravam da skončam u Kasinu."
S divljenjem sam klimnuo glavom. Nisam znao pametniju osobu. Čudio sam se njenom poznavanju drugih svetova i načina života. Mislim da je Asjina žeđ za znanjem pokrenula moju maštu i razgorela želju da saznam više o svetu, ali mi nije bilo jasno kako je doznala sve to. Strepeo sam da će jednog dana otići od mene. Vređalo me je što traga za životom van našeg sela, van ovog koji deli s nama. Znao sam da je Kašin turobno, jadno, usrano, nezdravo i prljavo seoce. Ali dotad nisam mislio da na svetu ima boljeg. Nije ni moglo biti drugačije, pošto se nikad nisam mnogo udaljavao od njega.
„Nemoj da pričaš nikome o onom što ću ti reći, Georgiju", rekla je, posle kraćeg vremena. Nagnula se prema meni, kao da će mi poveriti najdragocenije tajne. „Kad porastem, otići ću za Sankt Peterburg. Odlučila sam da tamo provedem svoj život." Izgovorila je to živim, uzbuđenim glasom. Njene maštarije su se probijale iz usamljenih predela intime ka stvarnosti govorne reči.
„Ali, ne možeš da odeš", rekao sam, vrteći glavom. „Bićeš sama. Ne poznaješ nikog u Sankt Peterburgu."
„Isprva će tako biti", priznala je. Nasmejala se i pokrila usta rukama. „Ubrzo ću upoznati dobrostojećeg muškarca. Možda i princa. Zaljubiće se u mene. Živećemo zajedno u palati. Imaću gomilu slugu i ormane pune divnih haljina. Svakog dana ću nositi drugačije dragulje: opale, safire, rubine, dijamante. Tokom sezone ćemo plesati u prestonoj sobi Zimskog dvorca. Žene će me posmatrati od ujutru do večeri. Diviće mi se i žudeti da budu na mom mestu."
Zurio sam u neprepoznatljivu devojku, glave pune fantastičnih planova. Da li je to starija sestra koja svake večeri leže pored mene na slamarici, budeći se s otiskom grančica na obrazima? Smisao njene priče mi je gotovo u celosti izmicao. Prinčevi, sluge, drago kamenje. To su bili meni nepoznati pojmovi. Što se ljubavi tiče. Šta je sad pa to? Kakve to veze ima s nama? Presrela je moj zbunjeni pogled. Prasnula je u smeh i prošla prstima kroz moje uvojke.
„Georgiju", rekla je. Poljubila me je u oba obraza i u usta za sreću. „Nisi razumeo nijednu reč, zar ne°
„Jesam", hitro sam odvratio. Nisam hteo da misli da sam neznalica. „Naravno da jesam."
„Čuo si za Zimski dvorac, zar ne?"
Oklevao sam. Želeo sam da pružim potvrdan odgovor. Ako to učinim, možda će odustati od daljih objašnjenja, koja sam željno iščekivao. „Mislim da jesam", konačno sam se oglasio. „Ne sećam se najbolje. Podseti me, Asja."
„Car živi u Zimskom dvorcu", objasnila je. „S caricom, naravno i sa carskom porodicom. Znaš ko su oni, zar ne?"
„Da, da", odgovorio sam. Pre svakog obroka smo pominjali ime njegovog veličanstva i njegove porodice. Molili smo se za njegovo zdravlje, velikodušnost i mudrost. Molitve su često trajale duže od obroka. „Znaš, ja nisam glup."
„Pa, valjda znaš gde car stanuje. Ili gde najčešće boravi. On ima mnogo kuća. Carsko Selo, Livadiju, Standart"
Podigao sam obrve. Na mene je došao red da se nasmejem. Pomisao da neko može imati više kuća bila je neodoljivo smešna. Kome tako nešto treba? Znao sam da je lično bog postavio cara Nikolaja na presto i da raspolaže beskrajnom i bezgraničnom vlašću samodršca. Da li to znači da ume da se služi magijom? Može li istovremeno boraviti na više mesta? Ideja je bila smešna, ali moguća. Na kraju krajeva, on je car. Može biti bilo šta. Može da uradi bilo šta. On je ravan bogu na zemlji.
„Hoćeš li da me povedeš u Sankt Peterburg", pitao sam je, nedugo potom. Glas mi se graničio sa šapatom, kao da strepim da će mi uskratiti takvu čast. „Otići ćeš, Asja. Nećeš me ostaviti za sobom, zar ne?"
„Pokušaću", rekla je. Velikodušno je razmatrala moju molbu. „Možda bi mogao doći princu u posetu, da vidiš kako sam se smestila u novom domu. Dobićeš jedno krilo palate za sebe i četu batlera, posvećenih tvojim potrebama. Imaćemo dece, mnogo, divne dece, dečaka i devojčica. Bićeš im ujak, Georgiju. Šta kažeš na to?"
„Naravno", složio sam se, iako sam bio ljubomoran zbog pomisli da ću s nekim deliti divnu sestru, makar to bio princ kraljevske krvi.
„Jednog dana..." rekla je uzdahnuvši. Zurila je u vatru, kao da može da vidi veličanstvenu budućnost, u razigranim, prštećim plamenovima. U to vreme je bila devojčica. Pitam se da li je mrzela Kašin ili žudela za boljim životom.
Rastužim se kad god se setim davnašnjeg razgovora. Srce me boli kad pomislim da nikad nije ostvarila svoje ambicije. Nije Asja stigla do Sankt Peterburga i Zimskog dvorca, niti je spoznala kako je biti okružen zavodljivom moći, obiljem i luksuzom. Ja sam. To se desilo malom Georgiju.
* * *

Moj najbolji prijatelj u detinjstvu je bio Kolek Borjavič Tanski. Njegova porodica je živela u Kasinu mnogo generacija, baš kao i moja. Kolek i ja smo imali mnogo zajedničkog. Rođeni smo u razmaku od nekoliko nedelja, krajem leta 1899. godine. Proveli smo detinjstvo igrajući se u blatu. Istražili smo svaki kutak seoceta. Tužakali smo jedan drugog kad god bi počinili neko nevaljalstvo. Obojica smo rasli okruženi sestrama, ja sam imao tri, dok ih je Kolek imao dvaput više. Plašili smo se svojih očeva.
Moj otac, Danil Vladjavič i Kolekov otac, Boris Aleksandrovič su se oduvek poznavali. Verovatno su najveći deo detinjstva proveli zajedno, baš kao i njihovi sinovi trideset godina kasnije. Bili su strastvene osobe, neskladne mešavine prezira i oduševljenja. Imali su potpuno različita politička uverenja.
Danil je voleo rodnu grudu. Bio je slepi patriota. Verovao je da čovek živi samo da bi slušao naredbe božjeg izaslanika na zemlji, ruskog cara. Zbog toga je njegova mržnja prema meni, sinu jedincu, bila još neprijatnija i neshvatljivija. Prezirao me je od samog rođenja. Jednog dana bih bio prenizak, a drugog preslab. Ponekad sam bio previše stidljiv ili glup. Seljacima je urođena želja za razmnožavanjem. Ni dan-danas mi nije jasno zašto me je otac smatrao takvim razočaranjem, posle rođenja dve kćeri, ali tako je bilo. Možda bih, ne znajući za bolje, odrastao u uverenju da je to prirodni odnos između očeva i sinova. Pred očima mi je, od samog početka, bio drugi primer.
Boris Aleksandrovič je mnogo voleo svog sina. Smatrao ga je princom sela. To je, kako pretpostavljam, značilo da je on njegov kralj. Hvalio je Koleka na svakom koraku. Svuda ga je vodio sa sobom. Nikada ga nije izopštavao iz razgovora odraslih, kao što su činili svi drugi očevi. Poletno je kritikovao Rusiju i njene vladare, za razliku od Danila. Verovao je da su samodršci jedini krivci za bedu u kojoj je živeo i posvemašnji životni neuspeh.
„Situacija u zemlji će se jednog dana promeniti", često je govorio mom ocu. „Promena se oseća u vazduhu, Danile Vladjaviču. Rusi neće dozvoliti da ovakva porodica još dugo vlada njima. Moramo da preuzmemo kontrolu nad svojom sudbinom."
„Uvek si bio revolucionar, Borise Aleksandroviču", odvrati moj otac. Smejao se odmahujući glavom, što je retko činio. Time je samo još više podjario prijateljevo radikalno raspoloženje. „Ceo vek si proveo u Kasinu, rintajući na polju, jedući kašu i pijući kvas. Glava ti je ipak puna tih ideja. Da li ćeš se ikada opametiti?"
„Ti si se, pak, čitavog života zadovoljavao položajem muzika", gnevno uzvrati Boris. „Tačno je da obrađujemo zemlju i pošteno zarađujemo za život, ali da li to znači da nismo ljudi ravni caru? Reci mi, zašto on ima sve, zašto njemu sve pripada, a mi obitavamo sred bede i prljavštine? I dalje se svake večeri moliš za njega, zar ne?"
„Naravno da se molim", reče moj otac. Nervirao se, zato što je mrzeo svaki razgovor u kom se kritikovao car. Odgajen je sa duboko usađenim osećanjem pokornosti. Tekla je njegovim venama, pomešana s krvlju. „Ruska sudbina je nerazdvojno povezana s carevom. Pomisli, makar i za trenutak koliko generacija unazad postoji vladarska porodica. Od cara Mihaila! Više od tri stotine godina, Borise."
„Tri stotine godina pod Romanovima je izgubljeno vreme", grmeo je njegov prijatelj. Iskašljao je punu šaku šlajma. Pljunuo je na tie između nogu, bez trunke stida. „Reci mi šta su nam dali za to vreme? Pomeni makar nešto vredno? Možeš samo da ćutiš. Jednog dana... jednog dana, Danile..." Oklevao je. Boris Aleksandrovič je možda bio radikalni revolucionar, ali je znao da je ono što hoće da kaže jeres. Nastavak priče bi mogao da znači smrtnu kaznu.
A, opet nije bilo čoveka u selu koji nije znao šta mu je bilo na vrh jezika. Mnogo njih se slagalo s njim.
Kolek Borjavič i ja, nikad nismo pričali o politici. Te stvari nam, u detinjstvu ništa nisu značile. Odrastali smo, igrajući se dečačkih igara. Upadali smo u dečačake nevolje. Smejali smo se i tukli. Toliko vremena smo provodili zajedno da su stranci u prolazu kroz selo mogli pomisliti da smo braća, da nije bilo jasne fizičke razlike.
Kao dečak bio sam niskog rasta, s prokleto gustim plavim kovrdžama. Mislim da je moj izgled bio osnovni razlog očeve mržnje. Hteo je sina, naslednika, a ja nisam izgledao kao dečak dostojan zadatka. U šestoj godini sam bio tridesetak centimetara niži od vršnjaka, zbog čega sam nazvan Paša, ili ti „mali" Starije sestre su, zbog zlatnih kovrdža, govorili da sam najlepši u porodici. Kinđurili su me tračicama i raznovrsnim ukrasima. Otac je urlao na njih i besno kidao ukrase i venčiće iz moje kose, čupajući čitave pramenove. U detinjstvu sam, uprkos oskudnoj ishrani, naginjao višku kilograma. Moj otac Danil je takvog sina shvatao kao ličnu uvredu.
Kolek je s druge strane bio visok za svoje godine, vitak, snažan i zgodan, na veoma muževan način. Devojke iz sela su se zadivljeno osvrtale za njim, pre nego što je napunio desetu. Pitale su se kako će izgledati za koju godinu, kad se zamomči. Njihove majke su se borile za pažnju Kolekove, stidljive Ane Petrovne. Oduvek je nagoveštavao da je stvoren za velika dela, da će doneti slavu našem selu. Bilo im je stalo da neka od njihovih kćeri završi u njegovoj postelji i pred oltarom.
Ne treba da čudi što je on uživao u opštoj pažnji. Bio je više nego svestan pogleda upućenih u njegovom pravcu i divljenja koji su svi gajili prema njemu. I on se zaljubio i to ni u kog drugog do u moju sestru Asju. Samo je u njenom prisustvu crveneo i pazio šta će reći. Na njegovu žalost, bila je jedina žena imuna na njegov šarm. Pretpostavljam da je to samo pothranjivalo njegovu žudnju. Svakog dana se muvao oko naše izbe. Trudio se da je impresionira, rešen da se probije kroz njenu bezosećajnu masku i da je natera da ga zavoli kao i sve druge.
„Mladi Kolek Borjavič je zaljubljen u tebe", napomenula je mati jedne večeri, najstarijoj kćeri, dok je spremala još jedan grozni šči, gotovo nejestivu supu od kupusa. „Da li si primetila da ne srne da te pogleda?"
„Ne može da me gleda, što znači da mu se sviđam", zaključila je Asja, nehajnim tonom. Odbacila je njegov interes kao prašinu s haljine. „To je neobična logika mama."
„Stidljiv je u tvom prisustvu, to je sve", objasnila je Julija. „Momak je tako zgodan. Jednog dana će biti dobar muž nekoj srećnici."
„Možda", rekla je. „Ali meni neće."
Kad sam je kasnije pitao za objašnjenje, bila je pomalo uvređena mišlju da Kolek može biti čovek dostojan nje. „Kao prvo, on je dve godine mlađi od mene", rekla mi je, gnevnim tonom. „Neću da se udajem za dečaka. Jednostavno mi se ne sviđa. Ponaša se kao da mu celo selo pripada, što ne mogu da podnesem. Imam utisak da misli da svi postoje samo da bi njemu ugodili. Tako radi čitavog života. Čitavo selo se ponaša u skladu s tim. Uz to je i kukavica. Njegov otac je monstrum. To je očigledno. Boris Aleksandrovič je užasan čovek. To malom Koleku ne smeta da neprekidno nastoji da ga impresionira. Nikad nisam videla dečaka tako opčinjenog svojim ocem. Muka mi je od toga."
Nisam znao kako da odgovorim na sestrinu prezirnu litaniju. Mislio sam, kao i svi drugi, da je Kolek Borjavič najbolji dečak u selu. Oduvek sam, duboko u sebi, likovao zato što me je izabrao za najboljeg prijatelja. Možda je naš odnos i cvetao zbog razlike u izgledu. Visoki, vitki, crnokosi heroj je u blizini patetičnog niskog, debeljuškastog, zlatokosog pratioca izgledao još veličanstvenije. Otac se tako još više ponosio njime. Asja je, što se toga tiče, imala pravo. Kolek se nije ustezao da učini bilo šta da bi impresionirao oca. Pitao sam se šta nije u redu s tim. Boris Aleksandrovič se, ako ništa drugo, ponosio svojim dečakom.
U neko doba mi je dosadilo da budem Paša. Hteo sam da budem Georgij. Negde oko četrnaestog rođendana se zbila neočekivana i brza promena mog izgleda. Od dečaka sam konačno postao čovek. Pospešio sam te promene vežbanjem i izlaganjem svakovrsnim naporima. Dosta sam porastao za nekoliko meseci. Odjednom sam imao više od sto osamdeset centimetara. Višak sala koji me je pratio u detinjstvu preko noći je nestao. Svakodnevno sam trčao kilometrima oko sela. Budio sam se rano da bih jedan sat plivao u ledenim vodama obližnje reke Kašinke. Zategao sam se. Mišići su se jasno videli. Kovrdže su nestajale, a kosa tamnela. Zlatni uvojci su potamneli do boje ispranog peska. Napunio sam šesnaestu 1915. godine. Stajao sam pored Koleka bez imalo stida. Još sam bio niži, ali je razlika nestajala.
Dopadao sam se nekim devojkama. Znao sam to. Istini za volju, bilo ih je manje od onih koje su se zanimale za mog prijatelja, ali ipak, nisam prolazio nezapaženo.
Asja je vrtela glavom i govorila da ne bi trebalo da se trudim da budem kao Kolek i da on nikad neće biti veliki čovek. Tvrdila je da će mladi princ, pre ili kasnije, Kasinu doneti sramotu umesto časti.
Boris Aleksandrovič je prvi doneo vest koja će mi promeniti život.
Kolek i ja smo stajali na kraju livade, pored kolibe mojih roditelja. U mrazno prolećno jutro smo, goli do pasa i smejući se, sekli drva za potpalu. Činili smo sve da impresioniramo seoske devojke koje su prolazile pored nas. Imali smo šesnaest godina. Bili smo zgodni i snažni. Neke devojke su prolazile pored nas ne obazirući se, druge su nas gledale s vragolastim osmesima. Grizle su usne, posmatrajući kako visoko zamahujemo sekirama, pre nego što ih zabijemo u srce drveta, cepajući ga napola. Iverje je letelo okolo kao iskre na vatrometu. Neke su bile dovoljno drske da se odvaže na nedolične komentare. Kolek je spremno odgovarao na te izazove. Bio sam još nedovoljno samopouzdan za takvo flertovanje. Okretao sam glavu od njih.
Moj otac Danil je izašao iz izbe. Posmatrao nas je neko vreme. Prezrivo je izvio usnu i odmahnuo glavom. „Proklete budale", rekao je, ozlojeđen našom mladošću i snagom. „Navući ćete zapaljenje pluća, tako obučeni. Zar mislite da mladi ne umiru?"
„Načinjen sam od čvrstog materijala, Danile Vladjaviču", odgovori Kolek. Namignuo mu je dok je dizao mišićave ruke, tako da svi mogu da vide nabrekle, pulsirajuće bicepse. Sekira se blistala u vazduhu. Cisti čelik je hvatao jutarnje zrake sunca. Na trenutak me je zaslepio. Pred očima mi zaigraše crno-zlatne tačke. Trepnuo sam da bih povratio vid. Učinilo mi se da se oko glave mog prijatelja oblikovao veličanstveni oreol. „Zar to ne vidiš?"
„Možda si ti takav, Koleče Borjaviču", zurio je u mene kao da mu je žao što Kolek nije njegov sin, „ali se Georgij previše trudi da te u svemu oponaša, iako nema tvoju snagu. Da li ćeš se ti brinuti o njemu dok bude drhtao u postelji, znojeći se kao konj i plačući za majkom?"
Kolek me je osmotrio sa osmehom, očigledno oduševljen nizom uvreda na moj račun. Ćutke sam nastavio da radim. Dečica su protrčala pored nas, kikoćući se. Oduševljavala ih je naša golotinja. Ugledali su mog oca, čoveka deformisane glave i nezgodne naravi. Prestali su da se smeju i požurili svojim putem.
„Hoćeš li da sediš i da nas gledaš čitavo popodne ili ćeš da se posvetiš nekom poslu?" pitao sam ga, kad mi je postalo jasno da ne namerava da ode. Retko kad sam s njim tako govorio. Obično sam mu se obraćao sa izvesnom dozom poštovanja. Mislim da sam hteo da impresioniram Koleka prkosnim recima, a ne da uvredim Danila drskim nastupom.
„Uzeću ti tu sekiru iz ruke, pa ću te precvikati napola, Paša, ako ne zavežeš", odvratio je i iskoračio prema meni. Koristio je deminutiv da bi me postavio na svoje mesto. Posle kraćeg otpora sam ustuknuo i oborio glavu. Zadržao je moć nada mnom, na način koji nisam razumeo. Jednom rečju je mogao da me natera na poslušnost.
„Moj sin je kukavica", obznanio je, oduševljen trijumfom. „Eto sta se dešava kad te odgajaju žene. Postaneš kao one."
„Ali i ja sam odrastao u takvoj porodici", reče Kolek. Zario je secivo sekire u drvo ispred sebe. Iščupao ga je i nanovo zamahnuo u širokom, moćnom luku. „Da li i mene smatraš kukavicom, Danile Vladjavicu.
Otvorio je usta da nešto kaže, ali ga je Kolekov otac sprecio u tome. Pojavio se iza ugla, zajapuren i gnevan. Ispuštao je oblačice pare u hladno jutro. Zastao je, za trenutak, kad nas je video zajedno. Odmahnuo je glavom i podigao ruke. Bio je to dramatični, teatralni gest. Morao sam da zagrizem usnu, da ne bih prasnuo u smeh.
„To je sramota", zagrmeo je. Bio je tako bučan i gnevan da smo neko vreme samo zurili u njega. Čekali smo da saznamo razlog njegovog nezadovoljstva. „To je najveća sramota", nastavio je. „Zašto me je bog poživeo da ovo vidim! Siguran sam da si čuo novosti, Danile Vladjavicu"
„Kakve novosti?" pitao je moj otac. „Šta se desilo?"
„Eh, da sam mladi", odgovorio je, mašući prstom, kao nastavnik koji grdi skupinu neposlušnih đaka. „Eh, da sam mlađi i da sam zdrav i prav..."
„Borise", reče Danil. Prekinuo je komšiju. Činilo se da ga njegov bes zabavlja. „Izgleda da si spreman da ubiješ nekog."
„Ne šali se s takvim stvarima, prijatelju!"
„Da se ne šalim! Ko se šali? I ne znam zašto si toliko besan."
„Oče", reče Kolek i pođe k njemu. Izgledao je tako brižno da sam mislio da će ga zagrliti. Tolika ljubav između oca i sina, nije prestajala da me čudi. Nisam iskusio tako nešto, ali mi je prijalo da je posmatram kod drugih.
„Moj poznanik, trgovac", konačno je objasnio Boris, saplićući se o sopstvene reči zbog nervoze i besa. „Taj vrli čovek koji nikad ne laže i ne vara je jutros prošao kroz selo i..."
„Video sam ga!" pobedonosno sam izjavio. Stranci su bili retka pojava u Kasinu. Ovaj je pre manje od jednog sata prošao pored naše kuće u kaputu od fine kozje dlake. Osmotrio sam ga u prolazu i nazvao dobro jutro. Nije mi odgovorio. „Prošao je ovuda, pre jednog sata i..."
„Drži jezik za zubima, dečače", brecnu se moj otac. Nije mu se dopadalo što sam upoznat s tim. „Pusti starije da zbore."
„Poznajem ga dugi niz godina" nastavi Boris. Nije obraćao pažnju na nas. „Teško je naći tako iskrenu osobu. Sinoć je prošao kroz Kaljazin. Izgleda da će jedno čudovište proći ovuda na putu za Sankt Peterburg. Proći će kroz Kašin! Kroz naše selo!", dodao je. Govorio je kao da je duboko uvređen. „Naravno, zahtevaće da svi izađemo da mu se oduševljeno poklonimo, kao što su se Jevreji klanjali Isusu kad je ušao u Jerusalim na magarcu. Nedelju dana posle toga su ga razapeli."
„O kakvom čudovištu govoriš?" pitao je Danil, zbunjeno vrteći glavom. „Na koga se to odnosi."
„Na Romanova", obznanio je, vrebajući naše reakcije. „Niko drugi do veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič", dodao je. Prezirao je carsku porodicu, ali je prevalio velikodostojnikovo ime preko usta kao da je svaki suglasnik dragulj s kojim se valja odnositi s brigom i uvažavanjem, inače će njegova slava zauvek potamneti.
„Nikolaj Visoki", tiho će Kolek.
„Baš taj."
„Zašto Visoki?" pitao sam ga, mršteći se.
„Da bi se razlikovao od rođaka, naravno", planu Boris Aleksandrovič. „Nikolaja Niskog. Cara Nikolaja Drugog, mučitelja ruskog naroda."
Razrogačio sam oči. „Carev rođak će proći kroz Kašin?" pitao sam. Ne bih se više iznenadio da me je Danil zagrlio i pozdravio kao sina i naslednika.
„Zašto si tako impresioniran, Paša?", reče Boris Aleksandrovič. Vređalo ga je što ne delim njegov bes. „Zar ne znaš ko si ti ljudi? Šta su uradili za nas, izuzev...?"
„Borise, molim te", reče moj otac, uz dubok uzdah. „Nemoj danas. Stani malo s politikom. Ovo je velika čast za naše selo."
„Velika čast?" pitao je, smejući se. „Čast, kažeš! Romanovi nas drže u siromaštvu, a ti misliš da nam jedan od njih čini čast, time što je odabrao da se nakratko zaustavi na našim ulicama i pusti konja da se napoji vode i posere? Čast! Tim recima si obeščastio sebe, Danile Vladjaviču. Pogledaj samo! Osvrni se oko sebe!"
Okrenuli smo se u pravcu u kom je pokazivao. Većina seljana je pohrlila u kolibe. Nesumnjivo su čuli vest o prolasku uvaženog posetioca. Pripremiće se najbolje što mogu. Umiće lice i ruke. Neće izaći pred princa kraljevske krvi blatnjavi i prašnjavi. Pleh su vence od prolećnjeg cveća da ih bace pred konja velikog vojvode.
„Deda tog čoveka je bio jedan od najgorih careva", nastavi Boris. Zamuckivao je, rumen od gneva. „Da nije bilo Nikolaja Prvog, Rusi ne bi ni znali za ideju samodržavlja. On je insistirao da svaki čovek i žena u državi veruju u njegovu neomeđenu moć u svim oblastima života Zamišljao je sebe kao spasioca, ali da li si spašen, Danile Vladjaviču? Da li si ti spašen, Grigorije Daniloviču? Pre će biti da drhtiš od zime gladi i žudnje za slobodom."
„Uđi u kuću, da se spremiš", reče moj otac. Uperio je prst u mene, ne obazirući se na prijatelja. „Nećeš me brukati tako go, pred velikim čovekom."
„Da, oče", rekao sam. Hitro sam se povinovao očevoj volji i požurio unutra da obučem čistu tuniku. Čuo sam viku pred kolibom, dok sam preturao po skromnoj garderobi. Moj drug Kolek je rekao ocu, da bi trebalo da pođu kući, da bi se pripremili. Galama na ulici nije mogla koristiti nikome, ni lojalistima, ni radikalima.
„Eh, da sam malo mlađi", čuo sam Borisa Aleksandroviča, dok je odlazio. „Kažem ti, sinko, da sam samo..."
„Ja sam mlad", reče Kolek. U to doba mi se njegove reči nisu činile bitnim. Setio sam ih se tek kasnije. Doveka ću proklinjati sebe zbog tog propusta.
Posle jednog sata smo ugledali prve izvidnike na horizontu. Lagano su napredovali ka Kasinu. Priprosti mužići poput nas su znali samo imena najuže carske porodice. Veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič, carev prvi rođak, bio je čuven u čitavoj Rusiji zbog vojnih podviga. Niko ga nije voleo. Takvi ljudi nikad nisu bili voljeni. Narod ga se plašio. Priča se da je tokom revolucije 1905. godine potegao revolver pred carem i zapretio da će razneti sebi mozak ako njegov rođak ne dozvoli pisanje ruskog ustava. Mnogi su mu se zbog toga divili. Valja reći da osobe naklonjene radikalnom mišljenju, poput Borisa Aleksandroviča, nisu marile za takvu hrabrost. Oni su u njemu videli samo titulu i ugnjetača vrednog svakog prezira.
Obuzeli su me strah i uzbuđenje na ideju da je veliki vojvoda blizu i da ce uskoro doći. Ne pamtim da se nešto slično dogodilo u Kasinu. Skoro svi seljani su čistili pred izbama, dok su se jahači približavali. Raščišćavali su put pred konjima uvaženog posetioca.
„Šta misliš, ko je u njegovoj pratnji?" pitala me je Asja dok smo stajali na vratima. Skupili smo se, spremni da mašemo i kličemo. Zacrvenela je obraze više no inače i podigla haljinu do kolena, tako da su joj se noge videle. „Možda neko od mladih prinčeva iz Sankt Peterburga?"
„Veliki vojvoda nema sinove za tebe", odgovorio sam, smešeći se. „Moraćeš da šire razvučeš mrežu."
„On bi me mogao zapaziti", napomenula je, slegnuvši ramenima.
„Asja!" povikao sam, preneražen i zagolican njenom opaskom. „On je stariji čovek. Sigurno ima više od šezdeset godina. Oženjen je. Kako ti pada..."
„Samo sam se šalila, Georgiju", odgovorila je. Snažno me je udarila po ramenu, nasmejavši se. Nisam joj u potpunosti verovao. „Kako god, sigurna sam da putuje u pratnji mladih vojnika. Ako se neko od njih zainteresuje za mene... o, nemoj tako da me gledaš! Već sam ti rekla da ne nameravam da protraćim život u ovom bednom selu. Napunila sam osamnaest godina. Vreme je da pronađem muža. Niko me neće hteti kad ostarim i poniznim."
„Šta je s Ujom Gorjavičem?" pitao sam je. S tim mladićem je provodila najviše vremena. Siroti Uja se, baš kao i moj prijatelj Kolek, ludo zaljubio u Asju. Poklonila mu je nešto pažnje. Nesumnjivo je htela da ga ohrabri i natera da poveruje da ću mu jednog dana u potpunosti pripasti. Sažaljevao sam ga zbog lakomislenosti. Znao sam da ga smatra običnom igračkom, marionetom čije konce povlači da bi se izborila s dosadom. Jednog dana će odbaciti lutku, to je bilo očigledno. Naći će bolju - možda i u dalekom Sankt Peterburgu.
„Uja Gorjavič je sladak dečko", rekla je ravnodušnim tonom. „Smatram da je u dvadeset prvoj godini već dostigao zenit. To nije dovoljno."
Mislio sam da će reći nešto podsmešljivo na račun dobrodušne budale, ali su vojnici bili sve bliži. Videli smo oficire. Sedeli su uspravljenih leđa na konjima i lagano paradirali ulicom. Ostavljali su veličanstven utisak u crnim tunikama s dva reda puceta, sivim pantalonama i debelim, tamnim kaputima. Zurio sam u krznene šapke na njihovim glavama, sa oštrim V izrezom iznad očiju. Maštao sam da postanem jedan od njih. Nisu obraćali pažnju na bučno klicanje gomile. Seljaci su ih okružili s obe strane. Klicali su blagoslove caru i bacali venčiće polećnog cveća pred konjska kopita. Naposletku, to se od seljana i očekivalo.
U Kašin je stizalo malo vesti o ratu. Povremeno bi kroz selo prošao neki trgovac, s informacijama o vojnim uspesima ili neuspesima. Ponekad bi nekom od naših suseda stigao pamflet. Slali su ih dobronamerni rođaci. Išao bi od ruke do ruke. Zamišljali smo armije u maršu. Neki mladići su već otišli u vojsku. Neki su pobijeni, neki su nestali, dok su se ostali još borili. Momci poput Koleka i mene će biti pozvani u vojnu službu kad napune sedamnaestu. Doneće slavu selu i pojačati naše jedinice.
Svi su znali koliki teret leži na plećima Nikolaja Nikolajeviča.
Car je imenovao velikog vojvodu za vrhovnog komandanta ruskih snaga, koje su se borile na tri fronta, protiv Austrougarskog carstva, nemačkog kajzera i protiv Turske. Po svemu sudeći, ni na jednom od navedenih bojišta nije bio mnogo uspešan, ali je još uvek uživao divljenje i potpunu odanost vojnika pod svojom komandom. Isto raspoloženje se osećalo i u ruskim selima. Smatrali smo ga vrlim čovekom, kog je na odgovorno mesto postavio dobri bog, kao što je postavio i druge vođe da se brinu o prostodušnim i neobrazovanim podanicima.
Klicanje se pojačalo dok su vojnici prolazili. Veliki vojvoda nam se približavao kao sjajno božanstvo. Ugledao sam velikog, belog jurišnog konja u središtu gomile. U njegovom sedlu je bio div u vojničkoj uniformi, navoštenih i usiljenih brkova nad gornjom usnom. Zurio je ispred sebe. Povremeno bi podizao levicu, da bi velikodušno mahnuo gomili.
Dok su konji prolazili pored nas, ugledao sam našeg revolucionarno nastrojenog suseda Borisa Aleksandroviča. Stajao je u gomili na drugoj strani ulice. Iznenadio sam se. Ako je postojao čovek od kog sam očekivao da odbije da izađe i oda poštu velikom generalu, to je bio on.
„Pogledaj", rekao sam Asji. Uhvatio sam je za rame i pokazao na njega. „Eno Borisa Aleksandroviča. Gde su sad njegovi plemeniti principi? Oduševljen je velikim vojvodom, kao i svi ostali."
„Eno i Koleka", dodao sam. Opazio sam prijatelja. Gurao se kroz gomilu. Na licu mu se ogledala mešavina uzbuđenja i napetosti. „Kolek!" povikao sam. Mahao sam mu, ali me on nije ni video ni čuo, zbog topota kopita i klicanja gomile. Verovatno bih odvratio pogled od njega i nastavio da posmatram paradu, da nije imao taj neobični izraz lica. prvi put sam ga video tako napetog. Načas je zastao. Osvrnuo se oko sebe, da bi se uverio da je njegov otac, čovek čija mu je pohvala značila najviše u životu, u gomili. Okrenuo se ka velikom vojvodi, kad se uverio da je Boris Aleksandrovič među posmatračima. Beli jurišni konj se polako približavao.
Nikolaj Nikolajevič je bio sedam metara od nas, kad sam video kako Kolek poseže levom rukom ispod tunike. Nije mi promaklo da mu je ruka blago drhtala.
Na pet metara razdaljine sam ugledao drvenu dršku revolvera. Lagano se pojavljivao ispod tunike. Kolek je čvrsto držao, s prstom na obaraču.
Na tri metra razdaljine je potegao revolver. Niko nije video kako povlači osigurač.
Veliki vojvoda je prišao na dva i po metra kad sam vrisnuo: „Kolek! Nemoj!" Projurio sam kroz pukotinu u redovima jahača. Trčao sam ka drugoj strani ulice, dok su se glave vojnika, svesnih da se nešto neobično dešava okretale u mom pravcu. I Kolek me je ugledao. Nervozno je progutao knedlu, pre nego što je podigao revolver i nanišanio u Nikolaja Nikolajeviča. Veliki vojvoda je stajao pred njim. Konačno se okrenuo ka mladiću s leve strane. Sigurno je video blesak čelika u vazduhu, ali nije imao vremena da potegne revolver, niti da okrene konja i pobegne. Revolver je gotovo odmah opalio. Tane je poletelo ka carevom rođaku i najbližem saradniku, baš kad sam skočio ispred cevi, nesvestan posledica.
Usledio je blesak, prodorni bol i vrisak rulje. Pao sam na tie. Očekivao sam da će mi teška kopita svakog časa smrskati glavu, dok mi je bol kakav nikad ranije nisam iskusio, razarao rame. Kao da mi je neko bušio ranjivo meso usijanom gvozdenom šipkom. Ležao sam na tlu. Obuzeo me je iznenadni mir i spokoj. Popodne se gasilo pred mojim očima, a buka nestajala. Gomila se gubila u magli. Čuo sam samo tihi glasić. Neko mi je šaptao - spavaj, Paša!. Poslušao sam ga.
Zatvorio sam oči. Ostao sam sam u praznoj, snenoj pomrčini.
Prvo lice koje sam video posle buđenja je pripadalo mojoj majci, Juliji Vladimirovnoj. Pritiskala je vlažnu krpu na moje čelo. Posmatrala me je s mešavinom uzbuđenja i zabrinutosti. Ruka joj je blago drhtala. Asja i Liska su šaptale u uglu, dok me je dete, Talja, posmatralo hladnim i ravnodušnim pogledom. Uzvraćao sam im pogled, iako sam osećao da mi nije mesto na neobičnom platnu. Nisam znao šta je inspiriralo ova osećanja, sve dok me eksplozija bola u levom ramenu nije naterala da se namrštim i spustim prigušeni krik. Posegnuo sam rukom ka bolnom mestu.
„Budi pažljiv", čuo sam duboki, snažni glas, odnekud iza majke. Trgnula se kad ga je čula. Najedanput je izgledala uplašeno. Nikad se nije toliko uplašila. Isprva sam pomislio da joj moj otac, Danil, naređuje da se skloni, ali to nije bio njegov glas. Vid mi se blago zamutio. Trepnuo sam nekoliko puta, da bi rasterao maglu pred očima.
Shvatio sam da čovek koji stoji iznad mene nije moj otac. Bio je u zadnjem delu kolibe. Posmatrao me je s poluosmehom, koji je odavao pomešana osećanja ponosa i neprijateljstva. Obratio mi se vrhovni komandant ruskih oružanih snaga, veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič.
„Ne pokušavaj da se pomeriš", rekao je. Nadneo se nada mnom, da bi pregledao povređeno rame. Pažljivo je posmatrao ranu. „Ozleđen si, ali si imao sreću. Metak je prošao kroz meko tkivo ramena. Promašio je arterije i venu i izašao na drugu stranu. To znači da si imao puno sreće. Da je otišao malo udesno, ruka bi ostala paralizovana. Mogao si da iskrvariš na smrt. Boleće te još nekoliko dana, ali neće biti veće štete. Možda će ti ostati mali ožiljak."
Progutao sam knedlu. Usta su mi bila sasvim suva. Nabrekli jezik mi je smetao. Zamolio sam majku za malo vode. Nije ni mrdnula. Nemo je stajala raširenih usta, kao da se pred njom odvija zastrašujuća scena u kojoj ne sme da učestvuje. Veliki vojvoda nije imao druge do da skine pljosku s pojasa. Dodao mi je, nakon što je napunio u buretu. Bio sam toliko impresioniran lepom kožnom futrolom s carskim grbom Romanovih, izvezenim finim zlatnim nitima, da sam zamalo odbio ponuđenu vodu. Nepodnošljiva žeđ me je naterala na akciju. Ispraznio sam pljosku u jednom dahu. Ledeno hladna voda mi se raširila telom. Dospela je do stomaka i na par trenutaka prekinula bol u ramenu.
„Znaš li ko sam ja?", pitao je veliki vojvoda. Uspravio se u punoj visini. Njegova impozantna figura je ispunila prostoriju. Imao je bar sto devedeset centimetara i krupno, mišićavo telo. Bio je zgodan i dominantan. Izuzetni brkovi su pridonosili ukupnom utisku. Činili su ga još dostojanstvenijim i veličanstvenijim. Progutao sam knedlu i hitro klimnuo.
„Znam”, odgovorio sam slabašnim glasom.
„Znaš li ko sam ja?", ponovio je nešto glasnije, tako da sam pomislio da sam u nekoj nevolji.
„Znam", ponovo sam, nešto glasnije. „Vi ste veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič, zapovednik vojske i rođak njegovog veličanstva, cara Nikolaja Drugog."
Blago se osmehnuo i gotovo neprimetno trznuo. „Da, da", rekao je. „Izgleda da je s tvojim pamćenjem sve u redu, dečače. Sećaš li se svega što ti se dogodilo, kad te već pamćenje tako dobro služi?"
Malo sam se uspravio, ne obazirući se na prodoran bol na levoj strani ramena, prema laktu. Bacio sam pogled na svoje telo. Ležao sam na uskoj slamarici, na kojoj sam i inače spavao. Bio sam u pantalonama, ali bos. Pocrveneo sam kad sam video prljavštinu s poda kolibe na bosim nogama. Moja čista tunika, obučena u čast prolaska velikog vojvode, ležala je zgužvana na podu nedaleko od mene. Više nije bila bela, već crna i tamnocrvena. Nisam imao košulju. Krv mi se skorela na grudima. Rana se nije videla od dobro zategnutih zavoja. Prvo sam se zapitao čiji su to zavoji. Setio sam se vojnika koji su prolazili kroz selo. Pretpostavio sam da je neko od njih previo moju ranu zavojima iz vojnih zaliha.
To je pokrenulo lavinu sećanja na ono što se dogodilo tog popodneva.
Parada. Beli jurišni konj. Veliki vojvoda ponosno sedi na njemu.
I naš sused, Boris Aleksandrovič. Njegov sin, moj najbolji prijatelj, Kolek Borjavič.
Revolver.
„Revolver!", iznenada sam povikao. Skočio sam, kao da se sve iznova događa, pred mojim očima. „Ima revolver!"
„Dobro je, dečače", reče veliki vojvoda. Potapšao me po neozleđenom ramenu. „Nema revolvera. Učinio si veliko delo, ako ga se sećaš."
„Ja... nisam siguran", odgovorio sam. Nastojao sam da se setim šta sam uradio da bih zaslužio takav kompliment.
„Moj sin je uvek bio veoma hrabar, gospodine", reče Danil. Istupio je iz zadnjeg dela kolibe. „Dao bi svoj život za vas, bez trunke oklevanja."
„Došlo je do atentata", nastavi Nikolaj Nikolajevič. Gledao je mene, zanemarujući oca. „Bio je to mladi radikal. Uperio mi je revolver u glavu. Kunem se da sam video kako tane napušta cev i završava u mojoj lobanji. Ti si, hrabri momče, stao ispred mene i zaustavio zrno svojim ramenom." Oklevao je pre nego što je nastavio. „Spasao si mi život, Georgiju Daniloviču."
„Jesam li?", pitao sam, zato što nisam znao šta bi me moglo nagnati na takvo delo. Magla u mom umu je počela da se diže. Setio sam se kako sam potrčao ka Koleku da bi ga gurnuo nazad u gomilu, da ne učini ono što bi ga svakako koštalo života.
„Da, jesi", odvrati veliki vojvoda. „Zahvalan sam ti zbog toga. Car će ti biti zahvalan. Čitava Rusija ti je zahvalna."
Nisam znao šta da kažem. Očigledno je da se smatra svetski važnom ličnošću. Opružio sam se. Obuze me blaga vrtoglavica. Očajnički sam žudeo za još malo vode.
„Mora li da ide, oče?" pitala je Asja. Obrisala je suze, pre nego što ga je pitala. Pogledao sam je. Bio sam tronut činjenicom da je bila tako potresena onim što mi se desilo.
„Tišina, devojko", odgovori moj otac. Gurnuo je prema zidu. „Radiće kako mu je rečeno, kao i svi mi."
„Da idem?" prošaptao sam. Nisam znao šta je imala na umu. „Gde da idem?"
„Ti si hrabar momak", reče veliki vojvoda. Navukao je rukavice i izvadio vrećicu s novcem. Predao je ocu. Nestala je u misterioznim prostorima njegove tunike, nedostupnim našim pogledima. Prodali su me, pomislio sam, poslali su me u vojsku za nekoliko stotina rubalja. „Dečak kao što si ti propada u ovoj zabiti. Sigurno si planirao da ove godine pođeš u vojsku?"
„Da, gospodine", odgovorio sam, s jedva primetnim oklevanjem. Znao sam da se taj dan bliži, ali sam se nadao da me od njega deli još nekoliko meseci. „Nameravao sam, samo..."
„Pa, ne mogu da te pošaljem u borbu, gde bi se suočio sa još tanadi. Ne mogu da te pošaljem tamo, posle onog što si danas uradio. Ne. Ostaćeš ovde, još nekoliko dana, dok se ne oporaviš. Zatim ćeš krenuti mojim tragom. Ostaviću dvojicu ljudi u selu. Otpratiće te do novog doma."
„Do novog doma?" ponovio sam. Bio sam potpuno zbunjen. Pokušao sam da sednem, kad je vojvoda krenuo ka vratima naše skromne kolibe. „Ali, gde je to, gospodine?"
„U Sankt Petersburgu, gde bi drugo bilo", rekao je. Okrenuo se ka meni. „Već si pokazao da si sposoban da telom zaustaviš metak zbog nekog poput mene. Koliko bi tek bio odan u službi mnogo značajnije osobe?"
Odmahnuo sam glavom i nervozno progutao knedlu. „Osobe značajnije od vas?" pitao sam.
Kratko je oklevao kao da ne zna da li da mi poveri svoja razmišljanja, kao da se boji da bih se onesvestio suočen s neočekivanim vestima. Progovorio je, kao da je neverovatna ideja koju mi je predočio, najobičnija stvar na svetu. „Govorim o careviću Alekseju", rekao je. „Bićeš jedan od onih koji ga štite. Moj rođak, car, u poslednjem pismu saopštio mi je da traga za takvim mladićem. Pitao me je da li znam nekog ko bi mogao biti odgovarajući pratilac njegovom sinu. Traga za osobom koja je po uzrastu bliska dečaku. Carević ima mnogo čuvara. Potreban mu je družbenik koji će se brinuti o njegovoj bezbednosti. Mislim da sam našao ono što mu je potrebno. Bićeš moj poklon za njega, Georgiju Daniloviču. Pod uslovom da te prihvati. Ostaćeš ovde. Oporavićeš se. Ozdraviti. Za nedelju dana ćemo se videti u Sankt Peterburgu."
Nakon toga je izašao iz kolibe. Sestre su sa strahopoštovanjem gledale za njim. Majka je delovala uplašeno, dok je otac brojao novac.
Uspeo sam da se još malo podignem. Pogledao sam kroz vrata, na ulicu, na veliko stablo tise u punom cvatu, snažno i debelo. Nešto mi je privuklo pažnju. Grane su se savile pod velikom težinom. Iskosio sam glavu da bih video šta to visi na njima. Zinuo sam od čuda.
To je bio Kolek.
Obesili su ga nasred ulice.

1979.


Poslednje, zajedničko putovanje bilo je Zojina ideja.
Istina je da ni ja ni ona nismo bili veliki putnici. Pretpostavljali smo mir i sigurnost našeg stana u Holbornu izazovima koji vrebaju na odmoru. Posle odlaska iz Rusije preselili smo se u Francusku. Tamo smo nekoliko godina živeli i radili u Parizu. Tu smo se i venčali, pre preseljenja u London. U Arininom detinjstvu smo se trudili da svakog leta odsustvujemo iz grada. Obično smo odlazili u Brajton. Nismo išli dalje od Kornvola. Vodili smo je na more, da bi se igrala u pesku, da bi bila dete u društvu druge dece. Od dolaska u Englesku nismo napuštali ostrvske obale. Mislio sam da nikad nećemo.
Upoznala me je sa svojom idejom jedne večeri, dok smo sedeli pored vatre u dnevnoj sobi. Posmatrali smo kako plamen jenjava i kako crno ugljevlje da je poslednje zračke svetlosti i toplote. Čitao sam Džejkovu stvar. Iznenađeno sam odložio knjigu kad je progovorila.
Naš unuk Majki je otišao pre pola sata, posle neugodnog razgovora. Došao je na večeru da bi nas upoznao sa novim životom studenta glume. Lepog raspoloženja je nestalo kad ga je Zoja obavestila da boluje od raka u poodmaklom stadijumu. Rekla je da ne želi da ništa krije od unuka, od kog ne očekuje sažaljenje. To je život, naposletku. Neizbežan deo života.
„Već sam stara kao brda", rekla mu je, uz osmeh. „Dobro znaš da sam bila izuzetno srećna. U pojedinim situacijama sam bila mnogo bliža smrti."
Nije nikakvo čudo što je mladić odmah potražio rešenje i nadu. Tvrdio je da će njegov otac platiti sve troškove lečenja. Rekao je da je3 spreman da napusti fakultet i pronađe pristojno zaposlenje da bi platio bakino lečenje. Odmahnula je glavom. Držala ga je za ruke, govoreći da se više ništa ne može učiniti. Bolest je neizlečiva. Ima još nekoliko meseci života. Ne želi da ih protraći tragajući za nepouzdanim lekovima. Teško je podneo novosti. Tolike godine je proveo bez majke. Nije ni čudo što mu je tako teško pala pomisao da će ostati bez bake.
Majki me je, pre odlaska, poveo na stranu, da bi me pitao može li učiniti nešto za baku, da bi joj olakšao poslednje dane. „Ima najbolju medicinsku negu, zar ne?" pitao me je.
„Naravno", rekao sam, tronut suzama u njegovim očima. „I sam znaš da je teško boriti se s tom bolešću."
„Žilava je ona", rekao je. Nasmejao sam se i klimnuo.
„Tako je", rekao sam. „Ona je baš takva."
„Čuo sam da su neki ljudi pobedili tu bolest."
„I ja sam", rekao sam. Nisam želeo da mu dajem lažne nade. Zoja i ja smo već nedeljama raspravljali o njenoj odluci da odbije lečenje. Dozvoliće da bolest nesmetano opustoši njeno telo i da joj uzme dušu, kad je se zasiti. Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da je nagovorim da se predomisli i pođe drugim putem, ali uzalud. Jednostavno je odlučila da je njen čas kucnuo.
„Zovi me, ako ti zatrebam, je l' važi?" nije odustajao Majki. „Mene ili tatu. Stojimo ti na raspolaganju, u svako doba. Češće ću svraćati. Pokušaću da dolazim dvaput nedeljno. Reci joj da ne kuva za mene. Ješću pre nego što dođem."
„Hoćeš da je uvrediš?" pitao sam ga. „Ješćeš šta god stavi pred tebe, Majkle."
„Pa... dobro", rekao je. Slegnuo je ramenima i prošao rukom kroz kosu. Počastio me je simpatičnim osmehom. „Hoću da ti kažem da sam tu. Nigde ne idem."
Uvek je bio dobar unuk. Ponosili smo se njime. Duboko nas je dirnuo svojom brigom.
„Putovanje?" pitao sam je, zatečen njenim predlogom. „Da li si sigurna da ćeš moći da izdržiš?"
„Mislim da hoću", rekla je. „Sad bih mogla. Ko zna da li ću moći, posle nekoliko meseci?"
„Zar ne bi više volela da budeš ovde i da se odmaraš?"
„Ja da umrem. To si hteo da kažeš?" pitala je. Verovatno se smesta pokajala zbog izgovorenog. Nagnula se da me poljubi, potresena mojim tužnim izrazom. „Žao mi je", rekla je. „Nije trebalo to da kažem. Molim te, razmisli o mom predlogu, Georgiju. Mogu da učinim nešto, u preostalom vremenu, ili da sedim ovde i čekam kraj."
„Pa, pretpostavljam da bismo mogli otići vozom negde na nedelju-dve", rekao sam, dok sam razmišljao o eventualnom odredištu. „U mlađim danima smo uživali na južnoj obali."
„Nisam mislila na Kornvol", hitro je odvratila, odmahujući glavom. Na mene je došao red da se pokajem zbog izrečenog, zato što je to ime potaklo sećanja na našu kći i usmerilo naše misli u pravcu tuge i ludila.
„Šta misliš o Škotskoj", predložio sam. „Nikad nismo bili tamo. Uvek sam smatrao da bi poseta Edinburgu bila pravo zadovoljstvo. Da nije predaleko? Da li bi to bilo preambiciozno?"
„Nikad ne možeš biti preambiciozan, Georgiju", rekla je, s osmehom.
„Znači da Škotska otpada", rekao sam. Zamišljao sam kartu Britanije. Posmatrao sam je okom uma. „Tamo je, u ovo doba godine, ionako suviše hladno. Kad bolje razmislim, ni Vels ne dolazi u obzir. Kako bi bilo da odemo do jezera? Jezerska oblast i Kambrija? A, Irska? Mogli bi da se odvezemo trajektom do Dablina, ako misliš da to neće biti previše zahtevno. Hajdemo na jug, ka Vest Korku. Čuo sam da je tamo veoma lepo."
„Mislila sam na nešto severnije", rekla je. Iz njenog tona mi je bilo jasno da ovo nije slučajni razgovor, već nešto o čemu je dugo razmišljala. Znala je gde želi da ide. Neće se zadovoljiti drugim odredištem. „Mislila sam na Finsku", rekla je. „Finsku?"
„Tako je."
„Ali zašto Finska, pored toliko drugih mesta?" pitao sam, iznenađen njenih izborom. „Ona je tako... pa, hoću da kažem, to je Finska, je F da? Šta tamo ima da se vidi?"
„Naravno da ima, Georgiju", rekla je, uz dubok uzdah. „To je velika zemlja, koja ni po čemu ne zaostaje za ostalima."
„Ali, ne sećam se da si se ikad zanimala za nju."
„Bila sam tamo kao dete", rekla mi je. „Nisam mnogo toga zapamtila, ali sam mislila... pa, ne znam nijedno mesto bliže kući? Mislila sam, bliže Rusiji."
„Tako znači", rekao sam. Lagano i zamišljeno sam klimnuo glavom. „Naravno." Zamišljao sam mapu severne Evrope, dugu granicu od preko hiljadu i sto kilometara, od Grense-Jakobselija na severu do Hamina na jugu.
„Volela bih da se ponovo nađem u blizini Sankt Peterburga", nastavila je. „Još jednom u životu, to je sve. Dok još mogu. Želela bih da se zagledam u daljinu i da ga zamislim, kako još stoji, nepobediv."
Teško sam disao kroz nos. Ugrizao sam se za usnu i zagledao u vatru. Poslednji komadi uglja su se preobražavali u žar. Razmišljao sam o onom što je upravo rekla. Finska. Rusija. Upravo sam čuo njenu predsmrtnu želju. Moram da priznam da me je ideja uzbudila. Ipak, nisam bio siguran u opravdanost takvog putovanja, ne samo zbog raka.
„Molim te, Georgiju", rekla je, posle nekoliko minuta. „Molim te, samo još ovo."
„Da li si sigurna da si dovoljno snažna?"
„Sad jesam", rekla je. „Ko zna šta će biti za nekoliko meseci? Ali, sad jesam."
Klimnuo sam. „U tom slučaju ćemo ići", rekao sam.
Bilo je dosta predznaka Zojine bolesti. Sad mi je jasno da su, uzeti zajedno, morali da me upozore da se ne oseća dobro. Pripisao sam ih tipičnim bolovima i tegobama starosti, pošto su se pojavljivali odvojeno, u periodu od nekoliko meseci. Bilo mi je teško da prepoznam vezu između simptoma. Valja znati da je moja supruga ćutala o svojim problemima, dokle god je to bilo moguće. Nikad je nisam pitao da li je to radila da bi me što duže poštedela muka ili zbog oklevanja da se podvrgne lečenju. Bojao sam se da ne budem povređen odgovorom.
Zapazio sam da je umornija no inače. Uveče je sedela pored vatre s iscrpljenim izrazom lica. Teško je disala. Bila je nešto bleđa. Samo bi odmahnula rukom, kad bih je pitao da li se oseća umorno, kao da hoće da kaže kako to nije ništa i da će sve biti u redu, posle jedne dobro prospavane noći. Govorila mi je da joj nije ništa i da nemam razloga za brigu Počela su da je bole leđa. Video sam kako se trza od bola i spušta ruku na početak kičme. Držala bi je tamo, dok nalet bola ne bi prošao. Sve vreme se mrštila od bola.
„Moraš da ideš kod doktora", rekao sam joj kad su bolni periodi postali sve duži. „Možda si iščašila pršljen. Namestiće ti ga. Dobićeš nešto protiv upale ili..."
„A možda sam stara", rekla je. Upinjala se da ne povisi glas. „Ne diži dževu, Georgiju. Biće mi dobro."
Bol je, posle nekoliko nedelja, počeo da se širi ka trbuhu. Opazio sam i zabrinjavajući nedostatak apetita. Sedela je za stolom i viljuškom prevrtala hranu po tanjim. Uzela bi tek pokoji zalogajčić. Odsutno je žvakala, da bi na kraju odgurnula tanjir od sebe, tvrdeći da nije gladna.
„Mnogo sam pojela za ručak", rekla bi. Bio sam dovoljno glup da joj poverujem. „Ne bi trebalo da toliko jedem sredinom dana."
Simptomi su se pojavljivali nekoliko meseci. Počela je da gubi na težini i da ne spava od bolova. Uspeo sam da je ubedim da ode do lekara opšte prakse. Vratila se i rekla da su je poslali ne neka ispitivanja. Moji najgori strahovi su se obistinili dve nedelje kasnije. Poslali su je kod specijaliste, doktorke Džoan Kroford. Odonda je postala nerazdvojni deo našeg života.
Čudno je kad pomislim da sam teže primio vesti o Zojinoj bolesti od nje. Bog da mi prosti, ali mi se činilo da ih je dočekala s olakšanjem, gotovo sa zadovoljstvom. Saopštila mi je rezultate s očiglednom brigom za moja osećanja, ali bez straha ili skrhanosti zbog dijagnoze. Nije plakala, iako ja jesam. Nije bila gnevna, niti uplašena, iako su ta osećanja danima izbijala iz mene. Ponašala se kao da je primila... ne baš dobre vesti, već zanimljivu informaciju, s kojom nije bila u potpunosti nezadovoljna.
Nedelju dana kasnije smo sedeli i čekali doktorku Kroford u njenoj kancelariji. Zoja je delovala savršeno opušteno, dok sam se ja nervozno vrpoljio u stolici. Zurio sam u uramljene diplome na zidovima. Trudio sam se da ubedim sebe da je neko s toliko znanja, prikupljenog na čuvenim univerzitetima, sigurno sposoban da se izbori sa Zojinom bolešću.
„Gospođo i gospodine Jehmenjev" reče doktorka Kroford, kad je stigla, nakon kraćeg zakašnjenja. Imala je odlučno, poslovno držanje. Nije bila bezosećajna, ali sam zapazio da joj nedostaje neophodna doza sažaljenja. Zoja je to pripisala činjenici da doktorica svakodnevno radi s pacijentima koji boluju od teške bolesti. Nije mogla da svaki slučaj posmatra jednako tragično kao rodbina obolelih. „Žao mi je što ste čekali. Nadam se da shvatate da svakim danom imam sve više posla."
Nije mi prijalo da čujem tako nešto, ali sam ćutao, dok je ona proučavala dokumenta na stolu. U jednom trenutku je podigla rendgenski snimak ka svetlu. Zadržala je isti, nečitljivi izraz dok je proučavala nalaze. Konačno je zatvorila karton. Položila je ruke na njega i pogledala u nas. Napućila je usne. Pretpostavio sam da je to bio nagoveštaj osmeha.
„Jehmenjev", rekla je. „To je neobično prezime."
„Rusko je", hitro sam odgovorio. Nisam bio nimalo raspoložen za ćaskanje. „Doktorko, da li ste proučili nalaze?"
„Jesam. Jutros sam razgovarala i s vašim doktorom opšte prakse, doktorom Krosom. Da li je razgovarao s vama, gospođo Jehmenjeva, o vašoj bolesti?
„Jeste", rekla je i klimnula. „Saopštio mi je da imam rak."
„Tačnije rak jajnika", napomenula je doktorka Kroford. Obema rukama je peglala papire ispred sebe. Ta navika me je zbog nečeg podsetila na loše glumce koji ne znaju šta će s rukama na sceni. „Verujem da već neko vreme trpite tegobe?"
„Bilo je simptoma", oprezno odvrati Zoja. Njen ton je nagoveštavao da ne želi da je iko grdi zato što je kasnila s odlaskom kod doktora. „Bolela su me leđa, zamarala sam se, imala sam blage mučnine, ali nisam svemu tome poklanjala pažnje. Imam sedamdeset osam godina, gospođo Kroford. Već deset godina se budim sa raznoraznim tegobama."
Doktorka se osmehnula i klimnula. Nastavila je, posle kraćeg oklevanja, nešto mekšim tonom. „Ovo nije retka pojava kod žena vaših godina. Starije žene su sklone raku jajnika, iako se on obično pojavljuje od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih. Bolest je retka u vašim godinama."
„Uvek sam se trudila da budem izuzetna", reče Zoja, sa osmehom. Doktorka Kroford joj je uzvratila osmehom. Dve žene su nakratko ukrstile poglede, kao da shvataju nešto što meni u potpunosti izmiče. Osećao sam se užasavajuće daleko od njih, iako je u prostoriji bilo samo nas troje.
„Mogu li da vas pitam, znate li za neke slučajeve raka u vašoj porodici?" pitala je doktorka Kroford, posle kraće pauze.
„Ne znam", reče Zoja. „Hoću da kažem da, slobodno pitajte. Ipak ne, nema ih."
„Šta je s vašom majkom? Da li je umrla prirodnom smrću? Zoja je kratko oklevala. „Moja majka nije imala rak, rekla je. „Šta je s vašim babama? Neka sestra ili tetka? Ne" rekla je. I šta je s vama? Da li ste pretrpeli veće traume u životu?" Zoja je, posle kraćeg oklevanja, prasnula u smeh. Iznenađeno sam je pogledao. Gledao sam je onako razdraganu i nisam znao da li da joj se pridružim ili zarijem lice u šake. Činila je sve što može da se zaustavi. Drhtala je od tuge i bola. Najednom sam poželeo da budem na nekom drugom mestu. Ovo iskustvo mi nije bilo neophodno. Bio je to nesrećan izbor reci. Doktorka Kroford je samo gledala pacijentkinju. Ćutke je trpela njen smeh. Pretpostavio sam da se nagledala čudnih reakcija na poslu.
„Nisam imala medicinskih tegoba", konačno se oglasila Zoja: Govorila je polako i pribrano. „Moj život nije bio lak, doktorko Kroford, ali sam ga proživela u dobrom zdravlju."
„Da, naravno", odvratila je lekarka. Uzdahnula je, kao da je odlično razume. „Žene vaše generacije su mnogo propatile. Mislim na rat."
„Rat, tako je", reče Zoja, zamišljeno klimajući glavom. „Bilo je mnogo ratova, ako ćemo pravo."
„Doktorko", rekao sam. Prekinuo sam je po prvi put. „Rak jajnika, da li je izlečiv? Možete li da pomognete mojoj supruzi?"
Posmatrala me je sa izvesnim sažaljenjem. Znala je da je muž često najužasnutija osoba u ordinaciji. „Bojim se da je rak već počeo da se širi, gospodine Jehmenjeve", tiho je govorila. „Sigurna sam da znate da medicinska nauka, u ovom trenutku nije sposobna da ponudi odgovarajući lek. Sve što možemo jeste da pokušamo da smanjimo patnje i do maksimuma produžimo život pacijentima."
Zurio sam u pod. Njene reči su izazvale blagu mučninu, iako sam već znao šta će reći. Poslednjih nekoliko nedelja sam sedeo za svojim stolom u Britanskoj biblioteci i istraživao bolest o kojoj je doktorka Kroford upravo govorila. Predobro sam znao da nema poznatog leka. Nada umire poslednja. Grčevito sam ustrajavao u njoj.
„Želela bih da obavim još neke testove, gospođo Jehmenjeva", nastavila je. Obraćala se mojoj ženi. „Moraćemo da obavimo dva ispitivanja karlice, nekoliko testove krvi, kao i ultrazvuk. Barijumska enema će nam pomoći da odredimo domašaj raka. Otići ćete na skener, naravno. Moramo da utvrdimo da li se rak proširio pored jajnika u karličnoj oblasti i da li je dopro do stomačne duplje."
„Ali, šta je s lečenjem, doktorko", navaljivao sam. Nagnuo sam se napred. „Sta možete da učinite da bi ozdravila?"
Posmatrala me je, blago ozlojeđena. Pomislih da je navikla da se bavi skrhanim muževima, iako zna da oni nisu u njenoj nadležnosti. Zanimala se samo za svoje pacijente.
„Kao što sam rekla, gospodine Jehmenjeve", odgovorila je, „lečenje može samo da uspori napredovanje raka. Hemoterapija je nesumnjivo važna. Ubrzo ćemo je podvrgnuti hirurškom zahvatu. Odstranićemo joj jajnike. Neophodno je i odstranjivanje materice. Istovremeno bismo mogli da obavimo biopsiju limfnih čvorova, dijafragme i karličnog tkiva, da bismo odredili..."
„A bez lečenja?" pitala je Zoja. Tihim ali odlučnim glasom je presekla hladni granit medicinskih pojmova koje je doktorka Kroford nesumnjivo upotrebila po hiljaditi put.
„Bez lečenja, gospođo Jehmenjeva", odgovorila je, očigledno svikla na ovo pitanje. Ova dama je razgovarala o strašnim stvarima s obeshrabrujućom lakoćom. „U tom slučaju će rak gotovo Sigurno nastaviti da se širi. Trpećete bol, kakav i sad trpite, iako ćete dobiti neke lekove protiv bolova. Zdravlje će vam naglo popustiti kad vas bolest savlada. To će značiti da je rak u kasnom stadijumu, da je napustio stomačnu duplju i da napada druge organe - jetru, bubrege i tako dalje."
„Lečenje mora odmah početi", navaljivao sam. Doktorka Kroford se osmehnula kao voljena baka beslovesnom unučetu. Nastavila je da se obraća mojoj supruzi.
„Gospođo Jehmenjeva", rekla je, „vaš suprug ima pravo. Važno je da lečenje počne što pre. To vam je jasno, zar ne?"
„Koliko će trajati?" pitala je.
„Ne bih znala da vam kažem" odgovorila je. „Sve dok ne uspostavimo kontrolu nad bolešću. Moglo bi kratko trajati, a moglo bi se produžiti u nedogled."
„Neću" reče Zoja. Odmahivala je glavom. „Htela bih da znam koliko mi je ostalo vremena ako se ne podvrgnem lečenju?"
„Za ime sveta, Zoja", kriknuo sam. Posmatrao sam je kao da je izgubila razum. „Kakvo je to pitanje? Zar ne shvataš šta..."
„Podigla je ruku da bi me ućutkala. Izbegla je da me pogleda „Koliko dugo, doktorko?"
Doktorka Kroford je bučno izdahnula i slegnula ramenima, što mi nije ulilo nimalo poverenja. „Teško je reći", odgovorila je. „Bilo bi neophodno da uradimo još neka ispitivanja da bi odredili u kom stadijumu bolesti se nalazite. Usuđujem se da kažem da vam ostaje godinu dana života. Možda malo više, ako imate sreće. Ne mogu da vam kažem u koliko ćete trpeti. Može se desiti da ostanete relativno zdravi sve do samog kraja, nakon čega bi rak brzo završio s vama. Možda ćete odmah pasti u krevet." Otvorila je debeli notes na središtu stola. Prelazila je prstom preko stranica. „Mogu da zakažem pregled karlice za..."
Nikad nije završila rečenicu. Nije stigla, zato što je Zoja ustala, zgrabila kaput sa vešalice pored vrata i izašla.
Prvobitni plan je predviđao da ostanemo u Helsinkiju. Odande smo, rukovodeći se impulsom, otputovali do lučkog grada Hamina na finskoj obali. Autobus Matkahuolta polako nas je vozio kroz Porvo i severno od Kotke. Ta imena su mi pre šezdeset godina izgledala poznato koliko i moje. Decenijama su lagano čilela iz sećanja. Zamenila su ih iskustva i uspomene iz zrelih godina. Čitanje tih reči na autobuskom rasporedu i tiho izgovaranje izgubljenih slogova vratili su me u mladost. Setno sam osluškivao poznate zvuke kao davno zaboravljenu dečju pesmicu.
Zoja i ja smo dobili sedišta pored ulaznih vrata, zahvaljujući poodmaklim godinama. Četiri dana pre polaska iz Londona proslavio sam osamdeseti rođendan. Supruga je bila samo par godina mlađa od mene. Cutke smo sedeli, posmatrajući gradove i sela, u zemlji koja nije bila niti je ikad mogla biti dom. Ipak smo znali da decenijama nismo bili tako blizu rodnoj grudi. Pogled na Finski zaliv me je podsetio na davno zaboravljene izlete jedrilicom po Baltiku, na dane i noći ispunjene igrama i smehom, na glasove devojaka koje su se nadmetale za pažnju. Zamišljao sam kako još jednom spuštamo sidro kod Talina na severnoj estonskoj obali, ili jedrimo na sever iz Kalinjingrada ka Sankt Peterburgu, nošeni lakim vetrom, pod suncem koje prži palubu Standarta.
Čak su i glasovi ljudi oko nas zvučali poznato. Njihov jezik je bio drukčiji, ali smo prepoznavali izvesne reci i grube, grlene glasove nizije, koji su se mešali sa mekšim jezikom fjordova. Pitao sam se da li je trebalo da mnogo ranije posetimo ovu zemlju.
„Kako ti je?" pitao sam Zoju. Progovorio sam nakon što sam video znak za Hamin. Nagoveštavao je da ćemo stići na odredište za deset-petnaest minuta. Pobledela je, u izvesnoj meri. Sigurno je bila tronuta srceparajućim putem na istok. Lice joj je bilo bezizražajno. Da smo bili sami, možda bi plakala od tuge i radosti. Nije to mogla, pored toliko stranaca u autobusu. Neće učvrstiti njihove predrasude, tako što će im dozvoliti da vide slabost, prirođenu starosti.
„Volela bih da se ovo putovanje nikad ne završi", tiho mi je odgovorila. Proveli smo gotovo nedelju dana u Finskoj. Zoja je delovala iznenađujuće krepko. Palo mi je na pamet da bismo mogli da se preselimo u severne predele, ako bi to odgovaralo njenom zdravlju. Setio sam se biografija velikih pisaca, čije biografije sam proučavao u penzionerskim danima u Britanskoj biblioteci. Napuštali su domove da bi se izložili mraznom vazduhu evropskih planinskih lanaca, u nadi da će se izboriti s ondašnjim bolestima. Tuberkuloza je ugasila genij Stivena Krejna u Badenveleru. Kits je gledao niz Španske stepenice, dok su mu se pluća punila bakterijama. Slušao je Severna i Klarka, dok su se raspravljali o njegovom lečenju. Putovali su na daleka mesta da bi našli leka, ali nisu našli ništa izuzev večnog počivališta. Da li bi Zoja drugačije prošla? Da li bi povratak na sever ponudio nadu i još neku godinu života ili strašno saznanje da ništa ne može poraziti neman koja preti da mi oduzme suprugu?
U malom kafeu smo naručili tradicionalne ručak. Sedeli smo u kaputima i šalovima. Kelnerica nam je donela vruće tanjire usoljene ribe i krompira. Vredno je dopunjavala šolje s toplim napitkom. Grupica dece je protrčala kraj nas. Jedan od dečaka je gurnuo sitnu devojčicu. Pala je u gomilu snega užasnuto vrisnuvši. Zoja se nagnula napred, spremna da ukori nevaljalca zbog okrutnosti, ali se njegova žrtva brzo oporavila. Ushićeno se svetila napadaču. Porodice su prolazile pored nas ka obližnjoj školi. Sedeli smo utonuli u misli i sećanja, blagosloveni saznanjem da duge i sretne veze otklanjaju potrebu za besmislenim ćaskanjem. Zoja i ja smo odavno usavršili veštinu sedenja u tišini. Mogli smo satima uživati bez reči, a da nam ne ponestanu teme za razgovor.
„Osećaš li taj miris?" pitala me je Zoja, kad smo konačno ispili čaj.
„Miris?"
„Da, to je... teško ga je opisati, ali kad zatvorim oči i lagano udahnem, setim se detinjstva. London uvek miriše na posao. Pariz miriše na strah. Finska me, pak, podseća na jednostavnija, srećnija vremena.
„A, Rusija", pitao sam, „kako ona miriše?"
„U jednom trenutku je mirisala na sreću i napredak", rekla je, bez oklevanja. „Potom na ludilo i bolest. I na religiju, naravno. A zatim..." nasmejala se i odmahnula glavom, kao da je sramota da završi rečenicu.
„Na šta?" pitao sam je, osmehujući se. „Reci mi."
„Mislićeš da sam budala", odvratila je uz smerno sleganje ramenima, „ali sam o Rusiji uvek mislila kao o kvarnom naru. Skriva pokvarenu srž crvenim i sočnim tkivom na površini. Ako ga presečeš po sredini, seme i opne će pući pred tobom, crni i odvratni. Rusija me podseća na nar, neposredno pre truljenja."
Ćutke sam klimnuo. Miris izgubljene zemlje nije budio nikakva osećanja u meni. Finski ljudi, kuće i crkve podsećali su me na prošlost. To je bila prizemnija reakcija. Zoja je, zbog temeljnijeg obrazovanja, uvek težila dubljim metaforama. Prijalo mi je saznanje da sam blizu kuće. Sankt Peterburg je blizu, baš kao i Zimski dvorac. Ni Kašin nije daleko.
Koliko sam se promenio otkad sam poslednji put koračao pomenutim mestima! Pogledao sam se u ogledalo dok sam prao ruke posle ručka. Video sam starca koji zuri u odraz nekada zgodnog i snažnog muškarca. Imao sam proređenu, paperjastu kosu, začešljanu uz glavu. Otkrivala je tačkaste oblasti, tako različite od besprekornog, osunčanog mladalačkog tena. Imao sam usko lice i upale obraze. Uši su mi bili neprirodno velike, kao da se samo one nisu skupile od starosti. Posmatrao sam koščate prste. Tanka koža je pokrivala izražene kosti. Imao sam sreće što nisam izgubio na pokretljivosti, od čega sam silno zazirao. Ujutru mi je istina trebalo dosta vremena da skupim snagu i izađem iz kreveta, uredim se i obučem. Svakodnevno sam oblačio košulju, vezivao mašnu i navlačio pulover. Moj život se još od šesnaeste godine upravljao prema strogim pravilima. Svakog meseca sam bio sve zimogrožljiviji.
Ponekad sam se čudio što stari i upropašćeni muškarac poput mene i dalje voli i poštuje divnu i mladoliku ženu poput moje supruge. Činilo mi se da se vrlo malo promenila.
„Imam ideju, Georgiju", rekla je, kad sam se vratio za sto. Pitao sam se da li da sednem, ili da je pričekam da ustane.
„Dobru ideju?" ponovio sam sa osmehom. Odlučio sam se za ono prvo, pošto Zoja nije pokazivala želju da ustane.
„Tako mi se čini", oklevajući je odvratila, „iako nisam sigurna šta ćeš misliti."
„Hoćeš da se preselimo u Helsinki", rekao sam. Predvideo sam njene reči. Smejao sam se u sebi besmislenoj ideji. „Predložićeš mi da provedemo poslednje dane u senci Surkirkoa.[3] Zaljubila si se u finski način života."
„Nisam", rekla je. Sa osmehom je odmahivala glavom. „Ne, nije to. Ne mislim da bi trebalo da ostanemo ovde. Hoću da produžimo dalje."
Namrštio sam se. „Da produžimo dalje?" pitao sam. „Gde da produžimo? Dublje u Finsku? To je moguće, ali se bojim da ti putovanje..."
„Ne, nisam to imala na umu", rekla je. Govorila je jasnim i postojanim glasom, kao da strepi da ću je odbiti ako bude zvučala preterano oduševljeno. „Mislim da je vreme da se vratimo kući."
Uzdahnuo sam. Još od polaska iz Londona brinuo sam se da će se putovanje pokazati prenapornim za nju. Strahovao sam da će se pokajati zbog odluke da krene na put i da će poželeti toplo i udobno ognjište. Više nismo bili deca. Putovanje je bilo naporan poduhvat.
„Imaš li nekih tegoba?", pitao sam je. Nagnuo sam se napred. Uhvatio sam je za ruku. Posmatrao sam je, tragajući za znacima nevolje.
„Nije mi ništa gore nego pre."
„Da li je bol postao nepodnošljiv?"
„Nije, Georgiju", odgovorila mi je. Nasmejala se. „Osećam se savršeno dobro. Zašto mi to govoriš?"
„Zato što hoćeš da ideš kući", rekao sam. „Možemo, naravno, otići ćemo, ako to želiš. Ostalo nam je samo četiri dana do planiranog povratka. Bilo bi lakše da se vratimo u Helsinki i tamo pričekamo avion."
„Nisam htela da se vraćam u London", hitro mi je odvratila. Odmahivala je glavom, posmatrajući gomilu radosne dece. Igrala su se na gomili snega. „Nisam mislila na tu kuću."
„Na šta si mislila?"
„Na Sankt Peterburg, naravno", odgovorila je. „Stigli smo čak dovde, zar ne. Trebalo bi nam samo nekoliko sati puta? Ostaćemo jedan dan, samo jedan dan. Nismo ni sanjali da ćemo ikad ponovo stajati na Dvorskom. Nismo ni sanjali da ćemo udahnuti ruski vazduh. Ako ne odemo sad, kad smo tako blizu, nikad nećemo. Šta misliš, Georgiju?"
Ćutke sam je posmatrao. Nisam znao šta da joj kažem. Kad smo odlučili da krenemo na put, slutili smo da ćemo načeti ovo pitanje i nagađali ko će ga prvi spomenuti. Hteli smo da dođemo u Finsku i da otputujemo na istok koliko nam vreme i zdravlje dozvole, da bi se na kraju puta zagledali u daljinu. Možda bi videli senke ostrva u Viborškom zalivu, a možda i krovove Primorska[4]. Sećali bi se, maštali i čudili.
Nismo pomenuli mogućnost da pređemo nekoliko stotina kilometara do grada u kom smo se sreli. Sve dosad smo ćutali o tome.
„Mislim..." počeo sam, lagano kotrljajući reči preko usana. Protresao sam glavom i nastavio. „Pitam se..."
„Šta ti je na umu?" pitala me je.
„Da li je to bezbedno?"

ZIMSKI DVORAC


Upinjao sam se da zaustavim drhtavicu.
Levo i desno od mene se pružao hladni, dugi hodnik na trećem spratu Zimskog dvorca, na kom je boravio car s porodicom kad je bio u Sankt Peterburgu. Zlatni zidovi su nestajali u zastrašujućoj tami. Daleke svece su bacale drhtavu, prigušenu, slabašnu svetlost. Usred hodnika je stajao mladić iz Kašina, pritisnut mišlju na sve koji su prolazili ovim hodnicima pre njega.
Jasno je da nikad ranije nisam video ovakvu raskoš. Mislio sam da ovakva mesta ne postoje nigde, izuzev u mašti. Spustio sam pogled na članke ruku, pobelele od stiskanja tvrdog naslona stolice. Stomak mi se grčio od nervoze. Trudio sam se da smirim desnu nogu, da ne bi lupkala po mramornom podu. Pobedivao sam samo nakratko. Noga bi ubrzo nastavila nervozni ples po podu.
Sedeo sam na retko lepoj stolici od crvene hrastovine, s četiri noge izrezbarene cvetnim motivima. Naslon je bio pozlaćen s tri različita reda dragog kamenja, od kojih sam prepoznao samo jedan, isprekidani niz plavih safira. Sijali su i menjali boju kad god bi promenio ugao gledanja. Zategnuto platno je pokrivalo meko, paperjasto punjenje. Prijalo mi je sedenje na mekoj stolici, uprkos nervozi. Bilo je to dobrodošlo iskustvo posle pet dana jahanja u tvrdom, nemilosrdnom sedlu.
Krenuo sam na put iz Kašina do glavnog grada ruskog carstva, manje od nedelju dana posle prolaska velikog vojvode Nikolaja Nikolajeviča kroz naše selo fneuspelog atentata. Najstarija sestra Asja mi je menjala zavoj dva puta dnevno. Vojnici su zaključili da je vreme da me povedu u novi dom, kad na odbačenim zavojima više nije bilo krvi. Saopštili su mi da sam spreman za put. Da je metak ušao u moje telo malo udesno, ruka bi ostala paralizovana. Imao sam sreće, tako da se sklad između ramena, lakta i zgloba vratio posle dva dana. Povremeno bi me oštri bol iznad rane podsetio na ono što se desilo. Tada bih se namrštio, ne zbog nežne građe, već zbog svesti da je moj prijatelj glavom platio moju nepromišljenu akciju.
Telo Koleka Borjaviča je ostalo da visi na tisi, nedaleko od naše kolibe. Klatilo se tri dana, pre nego što su vojnici dozvolili njegovom ocu, Borisu Aleksandroviču da ga skine i dostojno sahrani. Učinio je to sa izrazitim dostojanstvom. Sahranili su ga na kilometar i po od sela, jedan dan pre mog odlaska.
„Da li ćemo ići na pogreb?" pitao sam majku, noć pre ceremonije. Pritiskala me je krivica zbog njegove pogibije. „Hteo bih da se oprostim od Koleka."
„Da li si poludeo, Georgiju?" pitala me je. Pogledala me je, nabranih obrva. Već nekoliko dana je bila izuzetno brižna prema meni. Za to vreme je pokazala više nežnosti nego za proteklih šesnaest godina. Pitao sam se da li ju je moj bliski kontakt sa smrću naterao da zažali zbog ranijeg bezosećajnog ponašanja. „Ne bismo bili dobrodošli."
„Ali, on je bio moj najbolji prijatelj", navaljivao sam. „Znala si ga od kada se rodio."
„Znala sam ga od rođenja do smrti", rekla je, ugrizavši se za usnu. „Ali, Boris Aleksandrovič... nije krio svoja osećanja."
„Možda bih mogao da porazgovaram s njim", predložio sam. „Posetiću ga. Rame mi zaceljuje. Pokušaću da objasnim..."
„Georgij", obratila mi se, nakon što je sela pored mene. Stisla me za nepovređenu ruku. Govorila je mekim glasom. Shvatio sam da je sposobna za saosećanje. „Ne želi da razgovara s tobom. Izgubio je sina. On mu je bio sve i svja. Odonda luta ulicama tužnog lica. Zaziva Koleka, proklinje Nikolaja Nikolajeviča i blati cara. Misli da su za ono što se dogodilo krivi svi sem njega. Veruj mi, najbolje je da ga izbegavaš."
Mučila me je griza savesti. Nisam mogao da spavam od tištećeg osećaja krivice. Istina je da sam verovao da nisam pokušao da spasem život velikog vojvode, već da sprečim Koleka da učini ono što će ga stajati glave. Bilo je neke ironije u činjenici da sam tako samo doprineo njegovoj propasti.
Sramota me je, ali moram da priznam da mi je laknulo zbog očeve odluke da spreci kontakt sa seljanima. Bojim se da bih se pred njima pravdao zbog onog što sam učinio i da bi stražari shvatili da nisam heroj, zbog čega mi je obećan novi život u Sankt Peterburgu. Posle toga od novog života verovatno ne bi bilo ništa. To nisam mogao da dozvolim, pošto sam hteo da idem. Privlačila me je mogućnost života van Kašina. Čas odlaska se bližio, naporedo s porastom nedoumica. Nisam znao da li sam pokušao da spasem Koleka, ili samog sebe.
Jednog jutra sam izašao iz kolibe, spreman da pođem na put ka dalekom Sankt Peterburgu. Suočio sam se s poznatim licima muzika. Zurili su u mene s mešavinom divljenja i prezira. Tačno je da sam učinio veliku čast selu, time što sam spasao život carevom rođaku. Svi su me gledali kako pakujem ono malo stvari što sam imao u bisage na konjskim sapima. Znao sam da su svi oni gledali kako Kolek raste na ovim ulicama. Činjenica da je pogubljen i da sam ja odigrao značajnu ulogu u tome je lehdela u vazduhu, kao ustajali vonj. Seljani su nesumnjivo bili odani podanici Romanovih. Verovali su u carsku porodicu i samodržavlje. Zahvaljivali su bogu zato što je postavio cara na tron. Verovali su da su njegovi rođaci blagosloveni. Ali, Kolek je bio iz Kašina. Bio je jedan od nas. U takvoj situaciju niko nije mogao reći čemu je odan.
„Hoćeš li se uskoro vratiti po mene?" pitala me je Asja dok sam se pakovao. Nekoliko dana je pregovarala s vojnicima. Tražila je da me prati do Sankt Peterburga, nadajući se da će tamo početi novi život. Nisu hteli ni da čuju. Predstojala joj je usamljenička budućnost u Kasinu, bez najdraže osobe.
„Pokušaću", obećao sam joj, iako nisam znao da li sam to stvarno mislio. Jednostavno, nisam znao šta me tamo čeka. U takvoj situaciji nisam mogao da se prihvatam nikakve obaveze.
„Svakog dana ću čekati tvoje pismo", govorila je. Stiskala mi je ruke i posmatrala molećivim pogledom. Mislio sam da će svakog časa prosuti fontanu suza. „Jedna tvoja reč će biti dovoljna da krenem na put. Ne ostavljaj me da ovde trunem, Georgiju. Obećaj mi da nećeš. Pričaj svima o meni. Reci im da bih bila korisna novina u njihovom društvu."
Klimnuo sam i poljubio sestru u obraz. Poljubio sam sve sestre i majku, pre nego što sam prišao i stisnuo očevu ruku. Danil me je posmatrao, kao da nije znao kako da odgovori na taj gest. Konačno je video neke vajde od mene. Dobio je pare, ali je izgubio sina. Iznenadio sam se, kad sam shvatio da je tronut, ali je bilo prekasno za izmirenje. Poželeo sam mu zdravlje i sreću, pre nego što sam se vinuo u sedlo sivog pastuva, ostavljenog za mene. Pozdravio sam se sa svima i izjahao iz Kašina. Rastao sam se sa selom i porodicom.
Na putu nije bilo pomena vrednih događaja. Bilo je to pet dana jahanja, odmaranja, s malo ili nimalo razgovora koji bi razvejao dosadu. Jedan od vojnika, Raskin, predzadnje noći pokazao je malo razumevanja za mene dok smo sedeli oko logorske vatre i zurili u plamenove.
„Izgledaš nesrećno", rekao je, kad je seo pored mene. Gurkao je zapaljene grane vrhom čizme. „Mislio sam da jedva čekaš da vidiš Sankt Peterburg."
„Naravno", rekao sam, uz sleganje ramenima, iako uistinu nisam o tome razmišljao.
„Zaista? Tvoje lice pripoveda drugu priču. Da li se plašiš?"
„Ničeg se ja ne plašim", planuo sam. Okrenuo sam se ka njemu. Osmeh na vojnikovom licu je dobrano razvodnio moj gnev. Bio je krupan, snažan i žilav. Tuča nije dolazila u obzir.
„Kako hoćeš, Georgiju Daniloviču", rekao je i podigao ruke. „Nema potrebe da se ljutiš. Mislio sam da želiš da razgovaraš, to je sve."
„Nisam raspoložen za priču", rekao sam.
Neko vreme smo ćutali. Mislio sam da će me ostaviti na miru i otići svom prijatelju. Ponovo je progovorio. Pričao je tiho, kao što sam i očekivao.
„Kriviš sebe za njegovu smrt", rekao je ne gledajući u mene. Zurio je u plamenove. „Ne, ne žuri da porekneš. Znam da sam u pravu. Posmatrao sam te. Ne zaboravi da sam i ja bio tamo. Video sam šta se dogodilo."
„Bio je moj najstariji prijatelj", rekao sam. Preplavila me grižnja savesti. Dugo se kupila u meni. „Da nisam naleteo na njega..."
„U tom slučaju bi verovatno ubio Nikolaja Nikolajeviča i bio pogubljen zbog svog zločina. Možda bi se desilo i nešto gore. Da je carev rođak ubijen, možda bi stradala i njegova porodica. Imao je nekoliko sestara, zar ne?"
„Imao ih je šest", rekao sam.
„Žive su zato što je general živ. Pokušao si da sprečiš da Kolek Borjavič počini gnusni akt, to je sve. Da si bio malo brži, možda se ništa ne bi dogodilo. Ne možeš da kriviš sebe. Postupio si najbolje što si mogao."
Klimnuo sam. Razložno je zborio, ali mi to nije pomoglo. Ja sam kriv. Bio sam ubeđen u to. Odgovoran sam za pogibiju najdražeg prijatelja, niko me nije mogao ubediti u suprotno.
Sledeće večeri sam prvi put video Sankt Peterburg. Noću smo ušli u grad. Tama je donekle umanjila sjaj veličanstvene arhitektonske zamisli Petra Velikog. To me nije sprečilo da zadivljeno zevam u široke ulice i množinu sveta, konja i kočija. Kretali su se u svim pravcima. Nikad nisam video toliki metež. Ljudi su pored puta pekli lešnike na vatricama. Prodavali su ih gospodi i damama u prolazu. Svi su nosili kape i kapute od najkvalitetnijeg krzna. Moji pratioci nisu obraćali pažnju na ova čudesa. Pretpostavljao sam da su navikli na njih, i da ih više nisu mogli impresionirati. Grad je ostavljao očaravajući utisak na šesnaestogodišnjeg mladića, koji nikad nije napuštao svoje selo.
Gomila sveta se skupila oko jedne tezge s vrućim kestenjem. Zaustavili smo se pored raskošne kočije. Ljudi su se razdvajali da propuste stražare. Nisam jeo čitavog dana. Žudeo sam za kesicom kestenja. Stomak mi je krčao u očekivanju tople večere. Narod se smejao i šalio. Pažnju mi je privukla sredovečna dama, ozbiljna lika. Pored nje su stajale četiri identično obučene devojke - očigledno sestre - jedna drugoj do ušiju. Bile su veoma lepe. Prelazio sam pogledom preko njihovih lica. Na trenutak sam zaboravio na glad. Nijedna me nije opažala izuzev poslednje, devojčice od nekih petnaest godina. Okrenula se i presrela moj pogled. Obično bih, u sličnoj situaciji pocrveneo ili okrenuo glavu. Nisam učinio ništa od toga. Izdržao sam njen pogled. Zurili smo jedno u drugu, kao da smo stari prijatelji, sve dok nije postala svesna vrele kese u rukama. Kriknula je, pre nego što je ispustila. Pola tuceta kestenova se zakotrljalo ka meni. Sagnuo sam se da ih pokupim. Potrčala bi za njima da je guvernanta nije uhvatila za ruku. Okrenula se i pridružila sestrama posle kraćeg oklevanja.
„Madam", povikao sam. Hteo sam da joj dam prikupljeno kestenje. Nisam daleko odmakao, zato što me je jedan od pratilaca zgrabio za povređenu ruku. Kriknuo sam od bola i ispustio kestenje. „Šta to radiš?" pitao sam ga. Besno sam se okrenu ka njemu. Ni sam ne znam zašto sam bio toliko besan. Nije mi se svidelo što je nepoznata devojka videla moju slabost i osetljivost. „Njeni su."
„Može ona da ih kupi" rekao je vojnik. Vukao me je prema konjima. Bio sam još gladniji nego kad smo stali. „Nauči gde ti je mesto, dečače, ili će te neko brzo naučiti."
Namrštio sam se i pogledao preko ramena. Video sam kako žena i njene štićenice ulaze u kočiju, praćene pogledima gomile. Devojke su bile veoma lepe, jedna lepša od druge. Najmlađa je bila najlepša od svih.
Nastavili smo da jašemo pored reke Neve. Posmatrao sam granitne obale i vesele, mlade parove. Šetali su se i razgovarali. Ljudi su delovali srećno. To me je iznenadilo, zato što sam očekivao grad razdiran ratom. Izgleda da je Sankt Peterburg bio gluv na loše vesti s frontova. Ulice i trgovi su bili puni smeha, radosti i dobrog raspoloženja. Trudio sam se da potisnem sve snažnije uzbuđenje.
Konačno smo skrenuli na veličanstveni trg. Preda mnom se ukazao Zimski dvorac. Pun mesec mi je, uprkos noćnoj tami, omogućio da razrogačenim očima osmotrim pročelje zdanja. Nisam mogao da shvatim da je neko mogao da zamisli i izgradi tako izuzetnu zgradu. Bio sam jedini koji se divio sjajnoj građevini. „To je to?" pitao sam pratioca. „Ovde živi car?"
„Naravno", nevoljno je progunđao i slegnuo ramenima. Bio je nesklon razgovoru, kao i na putu. Pretpostavljam da su se smatrali uniženim nedostojnim zadatkom da otprate dečaka u glavni grad, dok njihovi drugovi štite velikog vojvodu.
„Da li ću i ja ovde živeti?" pitao sam. Pokušavao sam da se ne nasmejem. Bila je to nepojmljiva ideja
„Ko zna?" odgovorio je. „Naređeno nam je da te isporučimo grofu Černjeckom. Posle toga ćeš poći svojim putem."
Prošli smo pored Aleksandrovog stuba od crvenog granita, gotovo dva puta višeg od dvorca. Pogledao sam anđela na vrhu, s krstom u ruci. Sagnuo je glavu, kao da je poražen. Skulptura je ipak, delovala pobednički. Kao da je upućivala nemu poruku neprijateljima, da mu snaga vere garantuje nepobedivost. Sledio sam vojnike. Stupao sam kolonadom koja je vodila pravo u palatu. Konj je odveden u štalu. Dočekao me je dostojanstveni gospodin. Odmerio me je od glave do pete. Uspravio sam se, onako ukočen od dugog putovanja. Činilo mi se da nije nimalo impresioniran onim što je video.
„Ti si Georgij Danilovič Jehmenjev?" pitao me je.
„Ja sam, gospodine", učtivo sam odgovorio.
„Ja sam grof Vladimir Vladjavič Černjecki", obznanio je. S uživanjem je osluškivao sopstvene reči. „Imam čast da zapovedam telesnom gardom njegovog carskog veličanstva. Rečeno mi je da si učinio herojsko delo u rodnom selu i da si nagrađen mestom u carevom domaćinstvu. Da li je to tačno?"
„Tako mi je rečeno" složio sam se. „Iako su se događaji tog popodneva zbili tako brzo da..."
„To nije važno", prekinuo me je. Okrenuo se i požurio u toplu unutrašnjost palate. „Znaj da je heroizam jedna od svakodnevnih obaveza osoba zaduženih za bezbednost cara i njegove porodice. Radices s ljudima koji često stavljaju život na kocku. Ne bih želeo da pomisliš da si učinio nešto naročito. Ti si običan kamenčić na šljunkovitoj plaži, ništa više od toga."
„Naravno, gospodine", rekao sam, iznenađen neprijateljskim nastupom. „Nikad nisam mislio da sam išta više od toga. Uveravam vas..."
„Samo da znaš, ne volim da mi se nameću novi gardisti", rekao mi je, dok se zadihan peo širokim stepenicama, zastrtim purpurnim tepihom. Kretao se tako brzo da sam ponekad morao da trčim da ne bih zaostao za njim. Nisam to očekivao, zbog očigledne razlike u godinama i telesnoj težini. „Pogotovo mi se ne sviđa kad moram da imam posla s neobučenim mladićem, neupućenim u ovdašnja pravila ponašanja."
„Naravno, gospodine", odgovorio sam, trčkajući za njim. Trudio sam se da zvučim dovoljno smerno i poslušno.
Penjao sam se stepeništem dvorca. Sa strahopoštovanjem sam posmatrao zlatom uokvirena ogledala i prozorske okvire. Sa zidova su me gledale statue od belog alabastera. Trijumfalno su stajale na postoljima. Okrenuli su glave od goleme sive kolonade koja se prostirala od poda do tavanice. Kroz otvorena vrata pokrajnjih prostorija sam video veličanstvene slike i tapiserije. Većina je prikazivala velike ljude na konjskim sapima, kako vode vojnike u bitkama. Mramorni pod je odzvanjao pod našim nogama. Iznenadilo me je što čovek širokog trbuha kao grof Černjecki - a bio je veoma širokog trbuha - može da se kreće kroz hodnike s toliko hitrine. Pripisao sam to dugogodišnjoj praksi.
„Veliki vojvoda s vremena na vreme dobija čudne ideje", nastavio je, „a kad se to dogodi, prinuđeni smo da ih sledimo, bez obzira na posledice."
„Gospodine", rekao sam i zastao, rešen da iskažem svoju muškost. Morao sam da povratim dah, što je malo naškodilo smelom nastupu. Dahtao sam s rukama na bokovima, presamićen u struku. „Moram da vam kažem da nisam ni sanjao da će mi iko ikad poveriti ovako uzvišenu dužnost. Učiniću sve što je u mojoj moći da pokažem istrajnost i doličnost, u najboljoj tradiciji naše vojske. Jedva čekam da naučim sve što bi stražar trebalo da zna. Videćete da brzo učim. Dajem vam reč da će tako biti."
Grof se zaustavio nekoliko koraka ispred mene. Okrenuo se i zagledao u mene s takvim zaprepašćenjem da sam pomislio da će mi prići i ošamariti ili da će me izbaciti kroz jedan od visokih staklenih prozora. Ispostavilo se da nije učinio nijedno ni drugo. Samo je odmahnuo glavom i nastavio. Dreknuo je da moram da ga sledim i da ne zaostajem.
Nekoliko minuta kasnije sam se našao u dugom hodniku. Rečeno mi je da sednem u raskošnu stolicu. Odmor mi je zbilja prijao. Klimnuo je, zadovoljan obavljenim poslom. Okrenuo se, gotov da se udalji. Nekako sam našao hrabrosti da ga zaustavim, pre nego što se izgubio s vidika. „Gospodine", povikao sam. „Grofe Černjecki!"
„Šta je bilo?" pitao me je. Okrenuo se i pogledao me kao da ne može da veruje da sam bio toliko drzak da mu se obratim.
„Pa..." počeo sam. Osvrtao sam se oko sebe, otresajući ramenima. „Šta sad da radim?"
„Šta ćeš sad raditi, dečače?" pitao je. Prišao mi je nekoliko koraka. Nasmejao se. Bio je to kiseo, a ne veseo smeh. „Šta ćeš da radiš? Čekaćeš. Dok te ne pozovu. Zatim ćeš dobiti uputstva."
„A, posle toga?"
„Posle toga", rekao je, nakon što se okrenuo i nestao u tami hodnika, „radićeš ono što svi ovde radimo, Georgiju Daniloviču. Slušaćeš ono što ti se kaže."
* * *

Proveo sam deset beskrajno dugih minuta u stolici. Pomislio sam da su zaboravili na mene. U hodniku se ništa nije micalo. Nije bilo znakova života, izuzev slutnje da se iza mnogobrojnih vrata kreće mala armija vrednih slugu. Od osobe zadužene za mene nije bilo ni traga ni glasa. Bivao sam sve nervozniji. Pitao sam se šta da radim i gde da idem ako niko ne dođe po mene. Nadao sam se toplom jelu, postelji i prilici da sperem prašinu sa sebe. Činilo mi se da će me takav luksuz mimoići.
Grof Černjecki se izgubio u mračnom lavirintu. Nije bio nimalo oduševljen mojom malenkošću. Pitao sam se da li će sa mnom razgovarati veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič, iako sam pretpostavio da se vratio u Stavku, generalštab. Stomak mi je krčao. Prošlo je gotovo dvadeset četiri sata od poslednjeg obroka. Namršteno sam ga pogledao, kao da ću ga tako ućutkati. Tiho je zavijao, kao da neko polako otvara vrata slabo nauljenih šarki. Neprijatni zvuk se širio hodnikom. Odbijao se od zidova i prozora. Postajao je sve glasniji i sramotniji. Zakašljao sam se da bih nadglasao krčanje creva. Ustao sam da protegnem noge. Oštri bol od dugog jahanja je prostrujao ukočenim udovima od gležnjeva do kukova.
Hodnik u kom sam stajao nije gledao na trg. Bio je na drugoj strani građevine s pogledom na reku Nevu. Obala je bila osvetljena nizom električnih svetiljki. Video sam nekoliko luksuznih plovila, uprkos kasnom noćnom času. To me je iznenadilo, zato što je veče bilo hladno. Mogao sam da zamislim kako je na vodi. Ljudi u brodićima su pripadali imućnoj klasi. I sa ove daljine sam video skupocena krzna, kape i rukavice. Zamišljao sam stolove pune hrane i pića na palubama luksuznih čamaca i prinčeve i vojvotkinje, pored njih. Smejali su se i ćeretali, kao da ne brinu za ono što se dešava u svetu.
Ko god da je video ovu scenu, ne bi poverovao da je zemlja već osamnaest meseci u ratu i da hiljade mladih Rusa svakog sata gine na evropskim bojištima. Nije bilo kao u Versaju pre dolaska kola za đubre[5], ali je u atmosferi bilo neke izveštačenosti, kao da vladajući stalež u Sankt Peterburgu ne može da veruje da nezadovoljstvo i bes kipte u gradovima i selima van gradskog područja.
Gledao sam kako jedno od tih plovila pristaje ispred palate. Bio je to možda najlepši brod. Dvoje carskih gardista je skočilo s palube na šetalište. Brod je glatko kliznuo uz obalu. Izbačen je široki pokretni most da bi se putnici bezbedno iskrcali. Prvo se pojavila zdepasta žena. Stala je u stranu da propusti četiri mlade devojke, odevene u jednoobrazne duge sive haljine, kapute i kape. Veselo su ćeretale. Iskrivio sam vrat da bi ih bolje video. Zaprepastio sam se kad sam shvatio da je to isto društvo koje sam video pored tezge s pečenim kestenjem. Kočija ih je odvezla do čamca, na kratko putovanje, na kraju prijatnog večernjeg izleta. Video sam ih samo na kratko, s visokog, trećeg sprata dvorca. Pitao sam se da li znaju da ih neko posmatra. Jedna od njih, najmlađa, ona kojoj se prosulo kestenje, koja me je opčinila pogledom, podigla je glavu posle kraćeg oklevanja. Presrela je moj pogled. Prepoznala me je, kao da je očekivala da će me videti ovde gore. Nije mi promaklo da se osmehnula pre nego što je nestala s vidika. Namrštio sam se i nervozno progutao knedlu, zbunjen neobičnim osećanjem.
Video sam je u prolazu, jedva da smo progovorili koju reč pored tezge s vrućim kestenjem, ali je u tim očima bilo topline i nežnosti zbog kojih sam bio spreman da strčim dole, da je pronađem, da popričam s njom i saznam ko je. Umalo što se nisam nasmejao blesavim osećanjima. Smešan si, Georgiju!poručio sam samom sebi. Zavrteo sam glavom, da bi se oslobodio neobičnih slika i krenuo u šetnju hodnicima, što dalje od opasnih prozora i udobne, ali samotne stolice. Nije bilo nikog da me zaustavi.
U tom trenutku sam čuo udaljene glasove. Prolazio sam pored lepo ukrašenih vrta. Bila su pet metara visoka, s polukružnim frizom iznad složenih, zlatnih ukrasa. Pitao sam se koliko sati rada je utrošeno na njihovo ukrašavanje. Koliko takvih vrata ima u ovoj palati? Hiljadu? Dve hiljade? Zavrtelo mi se u glavi od velikih brojeva i pomisli na bezbrojne radnike koji su radili na proizvodnji ovolike raskoši, za uživanje samo jedne porodice. Da li su stanovnici palate opažali ovu lepotu, ili su se ravnodušno šetali po veličanstvenom okruženju?
Posle kraćeg oklevanja skrenuo sam iza ugla i ušao u mnogo kraći hodnik. Levo od mene nije bilo svetla. Sve gušća pomrčina me je podsetila na neke od strašnih priča koje mi je Asja pripovedala u detinjstvu. Posle njih sam imao noćne more. Blago sam zadrhtao i ustuknuo. Desno od mene je gorelo nekoliko sveca na prozorima. Polako sam krenuo u istraživanje osvetljenog dela. Koračao sam tiho. Pazio sam da ne pravim buku.
Ponovo su sva vrata bila zatvorena. Ubrzo sam shvatio da glasovi dopiru iz jedne od obližnjih soba. Nastavio sam tiho da koračam, gonjen radoznalošću. Prislanjao sam uvo na sva vrata, ali nisam čuo ništa izuzev tišine. Šta se dešavalo u tim odajama? Ko je u njima živeo, radio ili izdavao naređenja? Glasovi su bili sve jači. Na kraju hodnika su bila jedna neznatno odškrinuta vrata. Prišao sam im s dosta oklevanja. Sa ove razdaljine sam mogao razlikovati glasove, iako nisu glasno pričali. Video sam skromnu sobu, s molitvenikom[6] u središtu.
Žena je klečala na njemu, glave zarivene u jastuk. Ridala je.
Gledao sam je, izvesno vreme, privučen njenom tugom. Opazio sam i drugu priliku, muškarca okrenutog leđima. Gledao je na zid, na veliku ikonu na sjajnoj tapiseriji. Imao je veoma dugu, tamnu kosu. Spuštala mu se niz leđa, bujna i neuredna. Stekao sam utisak da je prilično prljava. Nosio je prosto, seljačko odelo, tuniku i pantalone kakve se mogu sresti u Kasinu. Pitao sam se šta tako obučen i neuredan čovek radi na ovakvom mestu. Da nije provalnik? Možda je lopov? To je bilo nemoguće, zato što je žena koja je klečala ispred njega nosila najfiniju odeću koju sam ikad video. Ona je i te kako pripadala ovom ambijentu. Da je neobični čovek uljez, sigurno ga ne bi slušala s ovolikom pažnjom.
„Moraš da se moliš, matuška", iznenada progovori nepoznati. Govorio je dubokim, tihim glasom, koji kao da je dolazio iz najdubljih predela pakla. Raširio je ruke, kao da imitira raspetog Hrista na Kalvariji. „Moraš verovati u silu moćniju od prinčeva i palata. Ti si niko i ništa, matuška. I ja sam niko i ništa, samo kanal kroz koji se može čuti glas božji. Moraš se poniziti pred njim. Moraš se predati bogu, bez obzira u kakvom obličju ti se predstavlja. Moraš biti sve što on traži od tebe, da bi dečaku bilo dobro."
Žena je ćutke zarila glavu u jastuk na prednjem delu molitvenika. Neka nervoza i hladnoća su mi se ušunjale u telo, dok sam posmatrao neobičnu scenu. Bio sam hipnotisan njome. Shvatio sam da ne mogu da skrenem pogled. Prestao sam da dišem. Mislio sam da će neznanac svakog časa progovoriti. Okrenuo se u mestu, svestan mog prisustva.
Pogledi su nam se susreli.
Te oči. I dan-danas ih se sećam... Ličile su na dva komada ugljena, iskopana iz središta kužne jame.
Razgoračio sam oči pod neznančevim pogledom. Telo mi je utrnulo od straha. Beži vrištao sam u sebi. Beži odavde! Noge su odbijale poslušnost. Posmatrali smo jedno drugo, sve dok nepoznati nije malo iskrivio glavu u stranu, kao da se zanima za mene. Široko se osmehnuo. Grozni osmeh je otkrio niz žućkastih zuba u pećinskoj tmini. Užasni prizor je razbio čaroliju. Okrenuo sam se i pojurio nazad, putem kojim sam došao. Oklevao sam na prvoj raskrsnici hodnika. Nisam znao kojim putem da krenem da bih stigao do mesta na kom me je grof Černjecki ostavio da čekam.
Trčao sam, ubeđen da me nepoznati goni da bi me ubio. Skretao sam i trčao po nepoznatim hodnicima, obeznanjen od straha. Izgubio sam se u dvorcu. Usplahireno sam soptao. Srce mi je tuklo u grudima. Nisam znao kako ću objasniti svoj nestanak. Možda je najbolje da siđem stepenicama i napustim palatu. Pobeći ću kući u Kašin. Pokušaću da zaboravim da se ovo ikad desilo.
Nekako sam se, kao nekom magijom, našao na hodniku iz kog sam i krenuo. Presamitio sam se u struku, pokušavajući da povratim dah. Podigao sam glavu i shvatio da više nisam sam.
Neko je stajao na kraju hodnika, ispred otvorenih vrta iz kojih se prosipalo snažno svetio. S tim svetlom iza leđa je izgledao kao božanska prilika. Zurio sam u njega, pitajući kakvi me još užasi očekuju ove večeri. Ko je ovaj čovek koji se kupa u beloj svetlosti? Zašto je on zadužen za mene?
„Da li si ti Jehmenjev?" pitao je tihim, mirnim glasom. „Ja sam, gospodine", odgovorio sam.
„Uđi, molim te", rekao je. Okrenuo se i pokazao na sobu iza sebe. „Mislio sam da si nestao."
Pošao sam za njim, posle kraćeg oklevanja. Video sam ga prvi put, ali sam znao ko je.
Njegovo carsko veličanstvo Nikolaj Drugi, imperator i samodržac sve Rusije, veliki vojvoda Finske, kralj Poljske.
Moj poslodavac.
„Žao mi je što si me čekao" rekao je kad sam ušao u sobu. Zatvorio je vrata za sobom. „Siguran sam da shvataš kako imam mnogo državnih poslova. Ovo je bio veoma, veoma dug dan. Nadao sam se..." Zastao je u mestu. Okrenuo se da bi me zapanjeno pogledao. „Šta za ime sveta radiš, dečače?"
Stajao je s leve strane stola. Očigledno se iznenadio kad je video da klečim tri metra od njega, ruku ispruženih po raskošnom tepihu. Čelom sam dodirivao zemlju.
„Najuzvišenije carsko visočanstvo", počeo sam. Reči su se gubile u purpurnocrvenom tepihu. „Dozvolite mi da vam izrazim najiskreniju zahvalnost na ukazanoj časti..."
„Svih mi svetaca, hoćeš li ustati, dečače? Možda ću tada moći da te čujem!
Podigao sam glavu i ugledao nagoveštaj osmeha na njegovim usnama. Mora da sam bio neobičan prizor.
„Izvinjavam se, vaše veličanstvo", rekao sam. „Rekli ste da..."
„Ustani", naredio je. „Izgledaš kao prebijeno štene, prostrt po mom tepihu."
Ustao sam i ispeglao odeću. Pokušao sam da povratim nešto dostojanstva. Porumeneo sam, zato što mi je krv navrla u glavu, dok sam ležao na tlu. Sigurno je mislio da se stidim u njegovom prisustvu. „Izvinjavam se", ponovio sam.
„Za početak, prestani da se izvinjavaš", rekao je. Obišao je sto i seo. „Poslednja dva minuta se samo izvinjavamo jedan drugom. Moramo prekinuti s tim."
„Da, vaše veličanstvo", rekao sam i klimnuo. Usudio sam se da ga pogledam. Iznenadio me je svojom spoljašnjošću. Nije bio visok. Imao je najviše metar sedamdeset. To znači da bih bio za glavu viši od njega da smo stajali jedan pored drugog. Bio je prilično zgodan, čvrsto građen, negovane brade i brkova. Vrhovi navoštenih brkova su se blago opustili, možda zato što je bilo kasno uveče. Pretpostavljao sam da ih uređuje jednom dnevno, i to ujutru. Verovatno bi se pobrinuo za njih još jednom pred večernji prijem, iz poštovanja prema gostima. Nije to činio kad je trebalo da se vidi s osobom niskog roda, kao što sam ja.
Car, mimo mojih očekivanja, nije nosio nikakvu sjajnu odeždu, već jednostavnu odeću muzika, prostu košulju boje vanile, široke pantalone i crne kožne čizme. Valja reći da je jednostavna i udobna seljačka odeća bila od najboljih materijala. Pomogla mi je da se malo opustim.
„Znači, ti si Jehmenjev." Carev jasni glas nije odavao dosadu, niti zanimanje. Susret sa mnom je bio samo jedna od brojnih obaveza.
„Jesam, gospodaru."
„Voleo bih da čujem tvoje puno ime."
„Georgij Danilovič Jehmenjev", odgovorio sam. „Iz sela Kašin."
„A tvoj otac?" nastavio je. „Ko je on?"
„Danil Vladjavič Jehmenjev" rekao sam. „I on je iz Kašina."
„Vidim. Da li je još s nama?"
Iznenadio sam se. „Nije pošao sa mnom, gospodaru", rekao sam. „Niko nije rekao da bi trebalo da pođe."
„Zanima me da li je još živ, Jehmenjeve", objasnio je, s lakim uzdahom.
„O, da. Da, živ je."
„Kom staležu pripada?"
„On je seljak, gospodaru."
„Obrađuje svoju zemlju?"
„Ne, gospodaru. On je nadničar."
„Rekao si da je seljak."
„Pogrešno sam se izrazio, gospodaru. Hteo sam da kažem da obrađuje zemlju. Ali nema svoje."
„Na čijoj zemlji radi?"
„Na vašoj, vaše veličanstvo."
Nasmejao se i podigao obrve. Razmišljao je o mom odgovoru. „Svakako da je moja", rekao je. „Iako ima onih koji misli da ruska zemlja treba da se podeli seljacima na ravne časti. Pređašnji predsednik vlade, Stolipin, započeo je tu reformu", dodao je. Po tonu se dalo zaključiti da nije podržavao taj korak. „Da li si čuo za Stolipina?"
„Nisam, gospodaru", iskreno sam odgovorio.
„Nikad nisi čuo za njega?" iznenađeno će car. „Bojim se da nisam, gospodaru."
„Pa, pretpostavljam da to nije važno", rekao je. Pažljivo je otresao prljavštinu s tunike. „Mrtav je. Ubijen je u kijevskoj operi. Posmatrao sam atentat iz carske lože. Ubice su prišle veoma blizu. Stolipin je bio dobar čovek. Ogrešio sam se o njega." Ućutao se. Pritiskao je unutrašnju stranu obraza jezikom, izgubljen u sećanjima. Proveo sam samo nekoliko minuta u carevom društvu. Zaključio sam da ga je prošlost tištila. Ni sadašnjost nije pružala nikakvu utehu.
„Što se tvog oca tiče", nastavio je, „misliš li da bi mogao dobiti svoju zemlju?"
Razmišljao sam o tome. Zbunio sam se, nisam znao šta da kažem. Slegnuo sam ramenima da bih pokazao neznanje. „Bojim se da ne znam ništa o tome, gospodaru", odgovorio sam. „Siguran sam da ćete doneti pravu odluku."
„Imaš poverenje u mene, zar ne?"
„Da, gospodaru."
„Ali zašto? Prvi put se srećemo."
„Zato što ste vi car, gospodaru."
„Kakve to veze ima?"
„Kakve veze?"
„Da, Georgiju Daniloviču", pribrano je nastavio. „Kakve veze ima što sam ja car? Da li je činjenica da sam car dovoljna da pobudi tvoje poverenje?"
„Pa... da" rekao sam i slegnuo ramenima. On je sa uzdahom odmahnuo glavom.
„Niko ne sleže ramenima u prisustvu božjeg miropomazanika", odlučno je rekao. „To je nepristojno."
„Izvinjavam se, gospodaru", rekao sam. Ponovo sam pocrveneo. „Nisam hteo da pokažem nepoštovanje."
„Opet se izvinjavaš."
„Zato što sam nervozan, gospodaru."
„Nervozan si?"
„Jesam."
„Ali zašto?"
„Zato što ste vi car."
Prasnuo je u smeh. Srdačni, bučni smeh je potrajao gotovo čitav minut. Bio sam potpuno zbunjen. Nisam se nadao da ću prve večeri sresti cara. Mislio sam da ga nikad neću upoznati. Do susreta je došlo bez ikakvih priprema i mimo svakog protokola. Nije ni čudo što sam bio toliko smeten. Izgleda da je hteo da me lično ispita i proceni da li sam spreman za obavljanje dužnosti, o kojoj ništa nisam znao. Bio je ozbiljan i metodičan u ispitivanju. Slušao je svaki moj odgovor. Pokušavao je da me uhvati u greški. Često se smejao, kao da sam rekao nešto duhovito. Ne bih mogao da kažem čemu se smejao, čak i da mi je život od toga zavisio.
„Izgledaš zbunjeno, Georgiju Daniloviču", konačno je rekao. Toplo se nasmešio kad ga je napad smeha prošao.
„I jesam, malčice", rekao sam. „Da li je u onom što sam rekao bilo nečeg nepristojnog?"
„Ne, nikako", odgovorio je, odmahujući glavom. „Razveselila me je doslednost tvojih odgovora, to je sve. Zato što sam car. Ja sam car, zar ne?"
„Pa da, gospodaru."
„To je čudno zanimanje", rekao je i podigao čelični, dijamantima ukrašeni otvarač za pisma sa stola. Igrao se nožićem na prstu. „Možda ću ti ga jednog dana objasniti. Kako sad stvari stoje, dugujem ti zahvalnost."
„Zahvalni ste mi, gospodaru?" pitao sam ga, iznenađen time što car misli da mi nešto duguje.
„Preporučio te je moj rođak, veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič. Rekao mi je da si ga spasao od atentata."
„Nisam siguran da je sve bilo tako ozbiljno, gospodaru", rekao sam. Te reči su zvučale zapanjujuće izdajnički, iako su dolazile iz carevih usta.
„Nisi siguran, kažeš? Kako bi ti to opisao?"
Razmišljao sam. „Taj dečak, Kolek Borjavič je moj drug iz detinjstva. „On je... vidite, počinio je glupu grešku. Njegov otac je čovek čvrstih političkih uverenja. Kolek je hteo da ga impresionira."
„I moj otac je bio čovek čvrstih političkih uverenja, Georgiju Daniloviču. Ali ja nisam pokušao da ubijem nekog zbog toga."
„Niste, gospodaru, ali vi komandujete vojskom!"
Hitro je podigao glavu. Iznenađeno se zagledao u mene. Razrogačio je oči, suočen s mojom drskošću. I ja sam bio preneražen onim što sam izgovorio.
„Šta si rekao?" progovorio je nakon čitave večnosti.
„Gospodaru" rekao sam. Trudio sam se da ispravim grešku. „Pogrešno sam se izrazio. Mislio sam da je Kolek bio pod očevim uticajem, to je sve. Hteo je da mu ugodi."
„Znači da je njegov otac želeo smrt mog rođaka? Trebalo bi da pošaljem vojnike da ga uhapse, zar ne?"
„Samo ako čovek može biti uhapšen zbog misli, a ne zbog počinjenih dela", rekao sam. Odgovoran sam za pogibiju najboljeg prijatelja, nek sam proklet ako budem morao da nosim i krv njegovog oca na duši.
„Naravno", rekao je, razmišljajući o tome. „Ne, mladi prijatelju, ne hapsimo ljude zbog takvih stvari. Izuzev ako se misli ne izrode u planove. Ubistvo je strašna stvar. To je najkukavičkiji način protesta."
Ćutao sam. Nisam znao šta da kažem.
„Imao sam trinaest godina kad su ubili mog dedu, Aleksandra Drugog. Zvali su ga carem oslobodiocem. Oslobodio je kmetove. Ubijen je zbog svoje velikodušnosti. Neka kukavica je bacila bombu na njegovu kočiju, na ulici, nedaleko odavde. Prošao je neozleđeno. Kad je izašao iz kočije, pritrčao mu je drugi atentator i bacio još jednu bombu. Donet je ovamo, u ovu palatu. Porodica se okupila oko umirućeg cara. Gledao sam kako ga život napušta. Sećam se kao da je bilo juče. Bomba mu je raznela jednu nogu. Od druge je ostao samo patrljak. Stomak mu se otvorio. Borio se za vazduh. Bilo nam je jasno da mu je ostalo samo nekoliko minuta života. Uspeo je da sa svakim popriča i da nas blagosilja. Nije klonuo duhom do poslednjeg časa. Zatim je ispustio dušu. Sigurno je trpeo strahovit bol. Hoću da ti kažem da dobro poznajem posledice takvog nasilja. Rešen sam da preduzmem sve što mogu da niko od mojih ne strada na sličan način."
Klimnuo sam, tronut carevom pričom. Pogled mi je odlutao na redove knjiga na desnom zidu. Žmirkao sam, da bih pročitao naslove.
„Ne okreći glavu od mene", reče car. Po glasu se dalo zaključiti da je više radoznao, nego gnevan. „Ja mogu da okrenem glavu od tebe."
„Izvinite, gospodaru", rekao sam, i pogledao cara. „Nisam znao."
„Još izvinjenja", odgovorio je uz dubok uzdah. „Vidim da će ti trebati izvesno vreme da naučiš ovdašnje običaje. Pretpostavljam da će ti se činiti... neobičnim. Zanimaju te knjige?" pitao me je, klimajući ka policama.
„Ne, gospodaru", odmahnuo sam glavom. „Hoću reći da, vaše veličanstvo." Pročistio sam grlo. Nisam hteo da ispadnem neznalica. „Hoću da kažem... zanima me ono što je u njima."
Car se osmehnuo. Učinilo mi se da će ponovo prasnuti u smeh. Pribrao se i nagnuo prema meni.
„Mnogo držim do svog rođaka, Georgiju Daniloviču", rekao je. „On je veoma važan za naš ratni napor. Njegov gubitak bi bio nenadoknadiv. Car i čitav ruski narod su ti zahvalni zbog onog što si učinio."
Osećao sam da bi dalji protest bio nedostojan. Pognuo sam glavu iz poštovanja i ostao tako nakratko.
„Sigurno si umoran, dečače", rekao je. „Sedi. Zašto ne bi seo?"
Osvrnuo sam se oko sebe. Video sam stolicu iza mene, sličnu onoj u hodniku, ali ne tako lepu kao ona u kojoj je sedeo car. Seo sam. Smesta mi je laknulo. Uspeo sam da bacim brz pogled po sobi. Ovaj put nisam gledao knjige, već slike na zidovima, tapiserije i umetničke predmete kojih je bilo posvuda. Nikad nisam video takvu raskoš. Ostao sam bez daha. Iza cara, odmah iza njegovog levog ramena, bila je izuzetna skulptura. Znao sam da se ponašam nepristojno, ali nisam mogao da skrenem pogled s nje. Car se okrenuo da bi video šta me toliko zanima.
„Ah", rekao je. Okrenuo se i progovorio sa osmehom. „Vidim da si primetio jednu od mojih dragocenosti."
„Žao mi je, gospodaru", rekao sam. Nastojao sam da ovaj put ne slegnem ramenima. „To je zato... nikad nisam video nešto tako lepo."
„Tako je. Zaista je lepo, zar ne°, rekao je. Uhvatio je statuu u obliku jajeta obema rukama. Stavio je na sto između nas. „Priđi bliže, Georgiju. Pogledaj ga ako hoćeš."
Povukao sam stolicu napred. Nagnuo sam se prema stolu. Skulptura nije bila viša od dvadeset i šira od deset centimetara. Bilo je to emajlirano jaje zlatnobele boje, posuto sićušnim portretima. Stajalo je na postolju u obliku orla, ukrašenog dragim kamenjem.
„Zove se Faberžeovo jaje", reče car. „Umetnik nam isporučuje jedno pre svakog Uskrsa. Uvek je u pitanju novi dizajn. Svako ima iznenađenje u središtu. Zapanjujuće je, zar ne?"
„Nikad nisam video ništa slično", rekao sam. Očajnički sam želeo da ispružim ruku i dotaknem divni predmet. Strahovao sam da ću ga slučajno oštetiti.
„Carica i ja smo dobili ovo jaje pre dve godine, povodom tristogodišnjice vladavine Romanovih. Vidiš, evo portreta prethodnih careva." Okrenuo je jaje. Pokazao je na neke pretke. „Mihail Fjodorovič, osnivač dinastije", rekao je, pokazujući sitnog, suvonjavog čoveka sa šiljatim šeširom. „Ovo je Petar Veliki, sto godina kasnije. Evo Katarine Velike, pedeset godina posle. Ovo je moj deda o kom sam ti pričao, Aleksandar Drugi. Evo mog oca", dodao je, pokazujući na čoveka na kog je veoma ličio. „Aleksandar Treći."
„Ovo ste vi, gospodaru", napomenuo sam, pokazujući na portret u sredini. Car Nikolaj Drugi."
„Naravno", rekao je, s neskrivenim zadovoljstvom. „Jedino mi je žao što nema još jednog portreta."
„Čijeg, gospodaru?"
„Sinovljevog, naravno. Carevića Alekseja. Mislim da je na ovom jajetu bilo mesta i za njega. U njega polažemo sve nade." Nastavio je posle kraćeg razmišljanja. „Videćeš kakvo iznenađenje se krije unutra..." uhvatio je vrh jajeta i polako otvorio poklopac, „kad uradim ovo."
Ponovo sam se nagnuo napred. Praktično sam se protegao preko stola. Uzdahnuo sam kad sam video globus unutar jajeta. Kontinenti su bili od zlata, a okeani od plavog čelika.
„Globus je sastavljen od dve severne Zemljine polulopte", rekao mi je. Zaključio sam da uživa u pripovedanju. „Ovo je teritorija Rusije 1613. godine, kad se moj predak Mihail Fjodorovič popeo na tron. Ovo su", nastavio je, okrenuvši globus, „naše teritorije tri stotine godina kasnije, pod mojom vladavinom. Razlika je kao što vidiš, velika."
Odmahnuo sam glavom. Ostao sam bez reči. Jaje je obilovalo finim detaljima, izvanredne preciznosti. Mogao sam sedeti pored njega čitavog dana, a da se ne umorim od njegove lepote. To se, naravno, neće dogoditi. Car je pustio da se još malo divim jajetu. Zatim je zatvorio poklopac i vratio dragoceni predmet na mesto, iza svojih leđa.
„Toliko o tome", rekao je. Sklopio je ruke i bacio pogled na zidni sat. „Kasno je. Možda je vreme da ti predstavim drugi razlog zbog kog sam hteo da s tobom porazgovaram."
„Naravno, gospodaru", rekao sam.
Pogledao me je kao da traga za odgovarajućim recima. Gledao me je tako prodorno da sam morao da okrenem glavu. Pogled mi se zaustavio na uramljenoj fotografiji na carevom stolu. Video je gde gledam.
„Ah", rekao je, klimajući glavom. „Mislim da bi ovo mogao biti dobar početak." Dodao mi je fotografiju. „Pretpostavljam da poznaješ carsku porodicu?"
„Poznajem je, nego šta, gospodaru", rekao sam. „Nisam imao čast..."
„Četiri mlade dame na fotografiji" nastavio je, ne obraćajući pažnju na moje reči, „moje su kćeri, velike vojvotkinje Olga, Tatjana, Marija i Anastazija. Mogu da kažem da su izrasle u dražesne mlade žene. Izuzetno sam ponosan na njih. Najstarija, Olga, sad ima dvadeset godina. Verovatno ćemo je uskoro udati. U evropskim kraljevskim porodicama ima mnogo valjanih mladoženja. Venčanje sad nije moguće, zbog prokletog rata. Nadam se da će do njega doći što pre, odmah po okončanju neprijateljstava. Najmlađa je moja miljenica, velika vojvotkinja Anastazija. Uskoro će napuniti petnaestu."
Posmatrao sam njeno lice na fotografiji. Bila je mlada, naravno, neke dve godine mlađa od mene. Odmah sam je prepoznao. To je bila devojka koju sam pre nekoliko časova video ispred tezge s vrućim kestenjem. Ona koja me je videla i koja mi se nasmejala po izlasku iz čamca, pre jednog sata. Naglo sam skrenuo pogled, obuzet onespokojavajućom plimom osećanja.
„Nešto mi govori da mogu da ti se poverim, Georgiju. Ponekad sam mislio da mi bog nikad neće podariti sina", nastavio je. Uzeo je fotografiju da bi mi dao drugu, portret lepog dečaka. „To bi značilo da Rusija nikad neće dobiti naslednika. Sreća je htela da carica pre jedanaest godina rodi Alekseja. On je divan dečak. Izrašće u velikog cara."
Dečak na slici je delovao veselo i iznenađujuće mršavo. Zapazio sam i tamne kolutove oko carevićevih očiju. „Ne sumnjam u to, gospodaru", odgovorio sam.
„Naravno, veliki broj pripadnika telesne garde bdi nad njim od jutra do mraka" rekao je. Činilo mi se da se bori s recima, kao da nije siguran koliko toga može da mi kaže. „Dobro se brinu o njemu, naravno. Mislio sam... da bi bilo lepo da za družbenika dobije nekog ko mu je po uzrastu bliži, nekog dovoljno velikog i hrabrog da ga zaštiti ako to bude potrebno. Koliko imaš godina, Georgiju?"
„Šesnaest, gospodaru."
„Baš kako bi trebalo. Dečak od jedanaest godina će uvek slušati momka tvog uzrasta. Mislim da ćeš biti dobar primer za ugled."
Uzvrpoljio sam se. Veliki vojvoda je spomenuo nešto slično, kraj moje bolesničke postelje u Kasinu. Nisam verovao da će takav zadatak biti poveren muziku. Ovo je daleko prevazilazilo moja očekivanja od života. Bio sam siguran da ću se svakog časa probuditi iz prijatnog sna i da će car, Zimski dvorac i sva čudesa u njemu, uključujući i predivno Faberžeovo jaje, nestati pred mojim očima. Naći ću se na podu naše izbe u Kasinu. Danil će me probuditi nemilosrdnim udarcem noge i zatražiti doručak.
„Bio bih počastvovan, gospodaru", konačno sam rekao. „Ako me smatrate dostojnim te dužnosti."
„Veliki vojvoda nesumnjivo misli da jesi", rekao je i ustao. Sledio sam njegov primer. „Mislim da si poštovanja vredan mladić i da ćeš dobro obaviti taj zadatak." Krenuli smo ka vratima. Usput je spustio carsku ruku na moje rame. Trznuo sam se, kao ošinut elektricitetom. Dodirnuo me je car, opunomoćenik božji. Većem blagoslovu se nisam mogao nadati. Stisnuo mi je ruku. Bio sam toliko počašćen i ispunjen strahopoštovanjem da mi nije smetao bol iz još sveže prostrelne rane. Uhvatio se baš za nju.
„Mogu li da ti verujem, Georgiju Daniloviču?" pitao je. Gledao me je pravo u oči.
„Naravno da možete, vaše veličanstvo", odgovorio sam.
„Nadam se", odvratio je. U njegovom glasu je bilo krajnjeg očaja i tuge. „Ako ćeš se prihvatiti ove dužnosti, nešto bi... Georgiju, ovo što ću ti reći ne sme izaći iz ove sobe."
„Gospodaru, ma o čemu da se radi, odneću to u grob."
Progutao je knedlu. Oklevao je. Ćutao je duže od minuta, ali se više nisam osećao postiđenim. Bio sam nadomak saznavanja velike tajne. Gospodar naše zemlje je hteo da mi nešto poveri. Po svemu sudeći, na moje veliko razočaranje, predomislio se. Samo je odmahnuo glavom pre nego što je sklonio ruku s mog ramena i otvorio vrata.
„Možda ovo nije pravi trenutak", rekao je. „Hajde da vidimo kako ćeš se pokazati na dužnosti. Tražim samo jedno, da se s najvećom pažnjom brines o mom sinu. Znaj da je on naša najveća nada. On je uzdanica svih odanih Rusa."
„Učiniću sve što je u mojoj moći da ga zaštitim", uveravao sam ga. „Bez oklevanja ću dati svoj život za njega."
„Više ništa ne moram da znam", odgovorio je. Nasmešio se pre nego što mi je zatvorio vrata pred nosom. Ostao sam sam u hladnom i praznom hodniku. Pitao sam se da li će me iko dočekati i reći šta treba da radim.

1970.


Tesio sam da prve godine posle penzionisanja ne prilazim biblioteci Britanskog muzeja. Nisam to učinio zato što nisam hteo da budem tamo. Naprotiv nigde drugde se nisam osećao tako dobro kao u mirnim i strogim dvoranama punim nagomilanog znanja, u kojima sam proveo najveći deo života. Odlučio sam da ih izbegavam zato što nisam hteo da budem jedan od onih čiji se život završava, naporedo s prestankom stalnog zaposlenja. Red i disciplina bivaju zamenjeni potpunim haosom, koji Lemb zove „kapitulacijom" penzionera.
Dobro se sećam male zabave koja je 1959. godine upriličena u čast penzionisanja gospodina Trevorsa, koji je napunio šezdeset petu. To je bila njegova poslednja nedelja rada u biblioteci. Posluženi su hrana i piće. Održani su govori. Došlo je mnogo ljudi da mu poželi sve najlepše u penzionerskim danima. Obasuli smo ga uobičajenim ispraznostima po kom je svet odsad njegova ostriga. Niko se nije stideo dvoličnosti. Hteli smo da atmosfera bude opuštena i vesela, ali je moj bivši poslodavac bivao sve turobniji. Glasno se tužio pred postiđenim gostima da ne zna šta će sa sobom kad jednom prestane da radi.
„Sam sam na svetu", rekao nam je s tužnim osmehom. Rasplakao se. Svi su okretali glavu od njega. Nadali su se da će ga neko drugi utešiti. „Šta mi ostaje kad više ne budem radio? Prazna kuća. Nema Doroti, nema Meri", tiho je napomenuo. Mislio je na porodicu koja je trebala da mu bude uteha pod stare dane. Ostao je bez nje. „Ovaj posao je bio jedini razlog za ustajanje iz kreveta."
Sledeće ponedeljka ujutru je došao u biblioteku, kao i obično tačno na vreme, sa savršenom košuljom i kravatom. Insistirao je da nam pomogne u uslužnim poslovima, koje je za radnog veka izbegavao. Nismo znali šta da radimo. Dugogodišnji šef je sačuvao izvesnu količinu autoriteta. Niko nije pokušavao da ga spreči. Došao je i sutra i prekosutra. Bilo nam je sve neprijatnije. U četvrtak ujutru ga je jedan od direktora muzeja zamolio za razgovor. Tiho su popričali. Rekao mu je da mora da shvati da ljudi dolaze u muzej da rade i da su za to plaćeni. Nisu u prilici da ceo dan razgovaraju. Idite kući i uživajte u zasluženoj penziji, objasnio mu je, s mnogo obzira. Dignite sve četiri uvis i radite ono što niste mogli dok ste bili ovde! Sirotan ga je poslušao i otišao kući. Obesio se iste večeri.
Razmišljao sam o svom penzionisanju, rešen da mi se tako nešto ne dogodi. Kao prvo, Zoja i ja smo imali sreće. Zdravlje nas je pristojno služilo. Imali smo jedno drugo, kao i devetogodišnjeg unuka Majkla. Druženje s njim nas je podmlađivalo. Bio sam siguran da neću popustiti pod depresijom i osećanjem beskorisnosti. Godinu dana nakon penzionisanja sam, uprkos svemu, osetio čežnju. Nisam čeznuo za povratkom na staro radno mesto, već za atmosferom učenosti koja mi je tako nedostajala. Hteo sam da čitam, da stičem znanje iz nepoznatih oblasti. Čitavog života sam radio okružen knjigama, ali sam retko kad mogao da ih čitam. Odlučio sam da provedem nekoliko popodnevnih časova u miru biblioteke. Trudio sam se da izbegavam kolege, zato što nisam želeo da im pravim probleme. Nisu osećali obavezu da razgovaraju sa mnom kad me nisu videli. Sve sam lepo smislio. Pomisao da ću preostale godine provesti u čitanju i nadopunjavanju znanja ispunjavala me je zadovoljstvom.
Jednog popodneva, u kasnu jesen 1970. godine, nedugo posle mog sedamdeset prvog rođendana, sedeći za svojim stolom u biblioteci video sam ženu, tridesetak godina mlađu od mene. Stajala je pored police za knjige. Pretvarala se da čita naslove, iako je bilo savršeno jasno da je ne zanimaju, već da gleda mene. Nisam tome poklanjao veliku pažnju. Verovatno se izgubila u mislima, ne znajući da gleda u mom pravcu. Zaboravio sam na nju i zabio nos u knjigu.
Primetio sam je sledećeg popodneva. Sedela je za trećim stolom od moga. Uhvatio sam njen pogled kad je mislila da ne obraćam pažnju. Priznajem da je to bilo zabrinjavajuće i uznemirujuće iskustvo. Da sam bio mlađi, možda bih pomislio da joj se sviđam, ali to nije dolazilo u obzir. Naposletku, zašao sam u osmu deceniju života. Ono malo kose na glavi je otkrivalo čvornovatu lobanju isprskanu pegama. Sačuvao sam zube. Bili su pristojno beli, ali nisu dodavali ništa mom osmehu, kao u mladosti. Odnedavno sam koristio pouzdan štap, iako mi starost nije preterano smetala u kretanju. Pomagao mi je da održim stabilan korak na svakodnevnom putu do biblioteke i nazad. Kad se sve uzme u obzir nisam mogao biti ničiji idol, a ponajmanje objekt žudnje dvostruko mlađe žene.
Hteo sam da promenim sto, ali sam se predomislio. Već pet godina sam sedeo na istom mestu. Dobra prirodna svetlost mi je olakšavala čitanje. To mi je bilo važno zato što me vid nije služio kao nekad. Uz to, izabrao sam miran kutak, okružen policama s knjigama nepopularnog sadržaja. Retko ko je tu zalazio. Zašto bi se premeštao? Nek se ona premesti, mislio sam. Ovo je moje mesto.
Otišla je nedugo potom. Oklevajući je prošla pored mene, kao da hoće nešto da mi kaže. Predomislila se i nastavila.
„Izgledaš odsutno", rekla mi je Zoja te večeri, dok smo se spremali na počinak. „Da li je sve u redu?"
„Dobro sam", rekao sam, uz osmeh, nespreman da joj kažem šta se dogodilo. Mislio sam da će reći da izmišljam ili gubim razum. „Nije mi ništa, samo sam malo umoran."
Ipak sam probdeo tu noć, razmišljajući šta ta žena želi od mene. Pre trideset ili dvadeset godina sličan bi me događaj ispunio paranoičnim fantazijama. Pitao bih se ko je poslao da me špijunira, šta njeni nalogodavci žele i da li ih zanima Zoja. Ali, ovo je 1970. godina. Ti dani su davno prošli. Nisam znao zašto se zanimala za mene. Strepeo sam da žena od danas i ona od juče nisu iste i da je čitava uzbuna posledica galopirajuće senilnosti, nepovratnog starenja mog uma.
Ta zabrinutost se već sutradan pokazala neosnovanom. Stigao sam u biblioteku nedugo posle ručka. Stajala je ispred zgrade, pored velikih kamenih lavova, ušuškana u tamni, teški kaput. Ukočila se kad me je videla na ulici.
Koračao sam ka njoj, uzbuđen i natuštena čela. Znao sam da će mi se obratiti. Nameravao sam da ćutke i žurno prođem pored nje. Možda će me posle toga ostaviti na miru. Znao sam ko je. To je bilo očigledno. Nikad je nisam video pre nego što je počela da dolazi u biblioteku. Nisam ni hteo. Ah evo je, spremne da se suoči sa mnom. Vanredno drsko ponašanje.
Nastavi dalje, govorio sam sebi. Ne obraćaj pažnju na nju, Georgiju. Ne progovaraj.
„Gospodine Jehmenjeve", progovorila je kad sam joj prišao. Podigao sam ruku u rukavici. Naterao sam sebe na poluosmeh i klimnuo u prolazu. Shvatio sam koliko sam ostario. Bio je to starački gest. Poneo sam se kao kralj u pozlaćenoj kočiji. Setio sam se velikog vojvode Nikolaja Nikolajeviča kad je blagosiljao gomilu u sedlu jurišnog konja na ulicama Kašina, ne znajući za opasnost koja mu preti. „Gospodine Jehmenjeve, žao mi je, možemo li da porazgovaramo..."
„Žurim se", promrmljao sam u prolazu, rešen da ne dozvolim ovovremenom Koleku da nacilja na mene. „Bojim se da me danas čeka mnogo posla."
„Nećemo dugo razgovarati", rekla je. Stala je ispred mene preprečivši mi put. Video sam da je na ivici plača. I ona je bila nervozna. To se videlo na njenom licu i rukama. Drhtale su na način koji se nije mogao pripisati samo hladnom vremenu. „Žao mi je što vas uznemiravam, ali nemam izbora. Jednostavno nemam."
„Nemojte", procedio sam ispod glasa. Odmahivao sam glavom, nevoljan da je pogledam. „Nemojte, molim vas..."
„Gospodine Jehmenjeve, poslušaću vas ako mi kažete da idem. Dajem vam reč da ću vas ostaviti na miru, ali vas molim za nekoliko minuta vašeg vremena. Možda ćete mi dozvoliti da vam platim solju čaja, to je sve. Znam da nemam prava da išta zahtevam od vas. To mi je poznato, ali molim vas. Preklinjem vas. Nađite nešto samilosti u vašem srcu..."
Ućutala se. Gušila se u suzama. Morao sam da je pogledam. Osetih strašan bol u srcu, užasni bol kakav ume da me snađe u najneočekivanije doba dana, kad ne razmišljam o onom što se dogodilo. U tim trenucima sam je toliko mrzeo da bih poželeo da je pronađem, stegnem za gušu staračkim rukama i posmatram kako se muči, dok život lagano ističe iz nje.
Pronašla me je. Evo je. Nudi se da mi plati solju čaja.
„Molim vas, gospodine Jehmenjeve", rekla je. Otvorio sam usta da joj odgovorim, ali je iz njih izašao samo zaglušujući krik gneva, tek delić bola i patnji koje je prouzrokovala. Ta patnja mi pritiska dušu, naporedo s većim, gorkim tajnama.
Dugo smo čekali porod. Preživeli smo brojna razočaranja i jednog dana, eto je. Dobili smo Arinu, zdravu i pravu. Bilo je nemoguće ne voleti je.
Kad se rodila, Zoja i ja smo je položili nasred postelje. Seli smo oko nje. Smešili smo se kao opčinjeni novim životom. Držali smo je za nožice, čudeći se njenoj sreći. Nikako nismo mogli da shvatimo da nas je snašao ovaj blagoslov.
„Mir", govorili smo svakom ko bi nas pitao šta znači njeno ime. To nam je i donela: mir i radost roditeljstva. Kad bi zaplakala, čudili smo se kako neko tako mali može da stvori tako muzikalni zvuk. Svakog dana sam se vraćao iz biblioteke, boreći se da ne potrčim od nestrpljenja da se što pre vratim kući i vidim njen izraz kad stanem na vrata. Ozareno lišće mi je govorilo da je možda zaboravila na mene tokom prethodnih osam sati, ali evo, setila me se. Kako se samo radovala kad me vidi.
Odrastala je pred našim očima. Nije bila ni bolja ni gora od druge dece. Nije bila loša u školi. Nije se isticala, niti je pružala razloge za brigu. Udala se mlada - premlada, mislio sam u to vreme - ali je imala srećan brak. Ne znam da li se suočavala s nevoljama s kojima smo se mi suočavali, tek prošlo je sedam godina dok nije izašla pred nas, dohvatila nas za ruke i rekla da ćemo postati baba i deda. Rodio se Majki. Unuk je bilo izvor neslućene sreće. Jednom prilikom, za večerom, spomenula je da bi volela da mu podari mlađeg brata ili sestru. Ne odmah, ali uskoro. Bili smo oduševljeni novostima. Prijala nam je pomisao na kuću punu unučadi.
Zatim je umrla.
Arina je imala trideset šest godina kad nam je oduzeta. Radila je kao učiteljica u školi pored parka Batersi. Jednog popodneva se vraćala kući Albert Bridž roudom. Iznenadni nalet vetra joj je skinuo šešir s glave. Potrčala je za njim na kolovoz, ne gledajući levo ili desno. Pregazila su je kola. Mora se priznati da je stradala isključivo svojom krivicom. Automobil nije mogao da je izbegne. Još u detinjstvu smo je naučili kako da prelazi ulicu, ne može se reći da nije znala kakve opasnosti vrebaju na drumu. Ali, kome misli ne odlutaju i ko, bar za tren, ne zaboravi sve naučeno. Arini je vetar skinuo šešir s glave. Htela je da ga uhvati. To je bio razumljiv, temeljni poriv. Stradala je zbog njega.
Zoja i ja smo za nesreću saznali kasno te večeri. Čuli smo neočekivano kucanje na vratima. Otvorio sam ih i ugledao bledog mladića. Prepoznao sam ga, ali nisam znao odakle. Imao je zabrinuti, gotovo uplašeni izraz lica. Stiskao je smeđu vunenu kapu u rukama. Stalno je premeštao među prstima. Ni danas mi nije jasno zašto sam fascinirano posmatrao njegove ruke dok je govorio. Imao je koščate prste i gotovo providnu kožu, sličnu onoj na mojim ostarelim rukama, iako sam bio četrdeset godina stariji od njega. Možda sam ih gledao da bih sačuvao prisustvo duha. Nešto na njegovom licu je nagoveštavalo da mi se ono što će mi reći neće dopasti.
„Gospodine Jehmenjeve?" rekao je.
„Da."
„Ne znam da li me se sećate, gospodine. Ja sam Dejvid Frejzer."
Oklevajući sam ga posmatrao. Nisam mogao da se setim odakle ga znam. Zoja se pojavila iza mojih leđa pre nego što sam se obrukao.
„Dejvide", rekla je. „Šta te, za ime sveta, dovodi ovamo, u ovo doba noći? Georgiju, sigurno se sećaš Ralfovog prijatelja, s venčanja?"
„Naravno, naravno", rekao sam. Konačno sam se setio pripitog mladića koji je pokušavao da igra hopak. Džilitao se nogama, skrštenih ruku i uspravnog torza. Mislio je da će tako demonstrirati jedinstvo i ukazati poštovanje domaćinima. Nisam imao srca da mu kažem da je taj ples samo zagrevanje ratnika pred bitku.
„Gospodine Jehmenjeve", ponovio je. Na licu mu se čitala nervoza. „Gospođo Jehmenjeva. Ralf me je poslao. Zamolio me je da vas odbacim."
„Da nas odbacite?" pitao sam. „Kako mislite, da nas odbaciteP7P. Šta smo mu učinili?"
„Ralf vas je zamolio?" pitala je Zoja. Nije obraćala pažnju na moje reči. Osmeh joj je malčice izbledeo. „Zašto? Šta se dogodilo? Kako je Majki? A, Arina?"
„Došlo je do nesreće", brzo je rekao. „Nadamo se da nije suviše ozbiljna. Bojim se da ništa drugo ne mogu da vam kažem. Arina je u pitanju. Vraćala se iz škole. Udario je automobil."
Govorio je kratkim, odsečnim rečenicama. Pitao sam se da li je to njegov uobičajeni način izražavanja. Ta dikcija je podsećala na mitraljeski rafal. Eto o čemu sam mislio, slušajući ga, o puščanoj vatri, vojnicima na frontu i strojevima engleskih, nemačkih, francuskih i ruskih momaka. Stoje rame uz rame, pucajući na sve što se miče pred njima. Ubijaju jedni druge ne shvatajući da su njihove žrtve mladići poput njih, čiji povratak kući očekuju besani roditelji. Slike su plovile mojim umom. Nasilje. U potpunosti sam se upravio na njih. Nisam hteo da ga slušam. Nisam hteo da slušam reči ovog čoveka, tipa koji tvrdi da je poslat da nas odbaci, momka koji tvrdi da je poznavao moju kći. Ako ga ne slušam, pomislio sam, biće kao da se ništa nije dogodilo. Misliću na nešto sasvim drugo.
„Gde?" pitala je Zoja. „Kad se to dogodilo?"
„Pre par sati", rekao je. Nisam mogao da ga ne čujem. „Negde blizu Batersija. Odvezena je u bolnicu. Mislim da je u redu i da nije previše ozbiljno. Napolju su Ralfova kola. Zamolio me je da vas odbacim."
Zoja se progurala kraj njega. Izjurila je na vrta i ustrčala uza stepenice, ka automobilu, kao da bi najradija požurila u bolnicu, bez nas, zanemarujući činjenicu da nam je gospodin Frejzer neophodan kao vozač. Nisam ni mrdnuo. Stajao sam na blago utrnulim nogama. Osećao sam golicanje u stomaku. Soba se lagano vrtela oko mene.
„Gospodine Jehmenjeve", reče mladić. Krenuo je ka meni, ispruživši ruku, kao da hoće da me pridrži. „Gospodine Jehmenjeve, kako se osećate?"
„Dobro sam, dečače", planuo sam. Okrenuo sam se i pohitao ka vratima. „Hajdemo. Krenimo, za ime božje, kad ste već došli da nas odvezete."
Bila je to mukotrpna vožnja. Saobraćaj je bio gust. Trebalo nam je više od četrdeset minuta da stignemo od stana u Holburnu do bolnice. Zoja je, čitavim putem, obasipala mladića pitanjima. Sedeo sam na zadnjem sedištu, tih kao miš. Slušao sam, ne progovarajući ni jednu reč.
„Misliš li da je dobro?" pitala je Zoja. „Zašto to misliš? Da li je Ralf to rekao?"
„Mislim da jeste", odvratio je. Svaki put je zvučao kao neko ko želi da bude na nekom drugom mestu. „Njegov poziv me je zatekao na poslu. Znate, radim nedaleko od bolnice. Rekao mi je gde je. Tražio je da se vidimo kod šaltera za prijem. Dao mi je ključeve od kola i zamolio da vas dovezem."
„Ali, šta ti je rekao?" pitala je Zoja, s izvesnom nasrtljivošću. „Ponovi mi njegove reči. Da li je rekao da će s njom biti sve u redu?"
„Rekao mi je da je doživela nesreću. Pitao sam ga da li je sad dobro, ali se on brecnuo na mene. Rekao je: Da, da, biće dobro. Molim te, dovezi njene roditelje što pre!"
„Rekao je da će biti dobro?"
„Mislim da jeste", odvrati gospodin Frejzer. Nije mi promakla blaga panika u njegovom glasu. Nije hteo da kaže ništa što ne bi trebalo. Izbegavao je da da je lažne informacije i pothranjuje neutemeljenu nadu. Nije hteo da nas sprema za nešto za čim nije bilo potrebe. Znao je nešto što mi nismo. Mogao sam da pretpostavim šta je to, na osnovu njegovog glasa. Video je Ralfa. Video je izraz na Ralfovom licu kad je uzeo ključeve od kola.
Stigli smo u bolnicu i otrčali do šaltera za prijem. Poslali su nas kratkim hodnikom, a zatim uz strmo stepenište. Osvrtali smo se levo i desno na vrhu stepeništa. Čuli smo kako nas neko zove - Baba! Deda! - i topot mladih nogu u trku. Bio je to Majki. Imao je samo devet godina. Trčao je ka nama, raširenih ruku, obliven suzama.
„Dušo", reče Zoja. Sagnula se da ga prihvati. Ja sam pogledao niz hodnik. Video sam muškarca guste ride kose. Raspravljao se s doktorom. Prepoznao sam zeta, Ralfa. Posmatrao sam ih. Stajao sam kao ukopan. Doktor je govorio. Imao je ozbiljan izraz lica. Nedugo potom je spustio ruku na Ralfovo levo rame i napućio usne. Više nije znao šta da kaže.
Ralf se okrenuo. Osetio je komešanje iza sebe. Pogledi su nam se susreli. Gledao je kroz mene. Njegov izraz mi je govorio sve što sam hteo da znam. Dugo me je posmatrao pre nego što me je prepoznao.
„Ralfe", reče Zoja. Grunula je unuka u stranu i potrčala prema zetu. Usput je ispustila torbicu. Kad ju je uopšte dograbila? Pitao sam se. Dobro se sećam kako su se iz nje prosuli četka za kosu, šnale, beležnica, olovka, papirnate maramice, ključevi, novčanik i fotografija. Svi ti predmeti su se rasuli po belim pločicama. Imao sam utisak da prisustvujem rasipanju njenog života. „Ralfe", povikala je, zgrabivši ga za ramena. „Ralfe, gde je? Da li je dobro? Odgovori mi, Ralfe? Gde je? Gde je moja kći?"
Pogledao je i odmahnuo glavom. Zavladala je tišina. Majki se okrenuo ka meni. Brada mu je blago podrhtavala od užasa i snažnih osećanja. Nosio je fudbalski dres, u bojama najdražeg tima. Palo mi je na pamet da bi trebalo da ga odvedem da vidi neku utakmicu, ako nam vremenske prilike to dozvole. Potrudiću se da mu što češće dam do znanja da je voljen, da je porodica definisana onima koje smo izgubili.
Rekla je: Molim vas, gospodine Jehmenjeve. Konačno sam se složio da pođem za ženom koja me je motrila u biblioteci. Otišli smo do Rasel skvera. Tamo smo seli na praznu klupu. Osećao sam se neobično u blizini žene koja nije bila moja supruga. Hteo sam da pobegnem odatle, da ne budem deo ove scene. Pristao sam da je saslušam. Nisam mogao da pogazim reč.
„Ne pokušavam da poredim moje muke s vašim", rekla je. Pažljivo je birala reči. „Shvatam da je reč o potpuno različitim osećanjima. Molim vas, gospodine Jehmenjeve, morate mi verovati kad vam kažem koliko mi je žao. Mislim da ne postoje reči koje bi mogle opisati moju tugu."
Gradska vreva mi je odgovarala. Buka i strka u okolini su mi dozvoljavah da je ne slušam s punom pažnjom. U stvari, slušao sam mladi par na klupi, tri metra od nas. Žestoko su se raspravljali o prirodi zajedničke veze. Po svemu sudeći, nije bila naročito stabilna.
„Policija me je posavetovala da izbegavam kontakt s vama", nastavila je gospođa Eliot. Tako se zvala osoba koja je pre nekoliko meseci pregazila i ubila moju kćer na Albert Bridž roudu. „Morala sam. Nije pošteno da ništa ne kažem. Morala sam da vas nađem i porazgovaram s vama. Želim da vam se na neki način izvinim. Nadam se da nisam pogrešila. Jedno je sigurno, ne bih želela da pogoršam situaciju."
„Da porazgovarate s nama?" pitao sam. Smrknuto sam je odmerio. „Ne razumem."
„S vama i s vašom suprugom."
„Ali ovde sam samo ja", rekao sam. „Došli ste da se vidite sa mnom."
„U pravu ste. Mislila sam da je tako najbolje", odvratila je oborene glave. Video sam koliko je nervozna, zato što je stalno prevrtala rukavice među prstima. To me je podsetilo na nervoznog Dejvida Frejzera ispred naših vrata. Rukavice su bile skupe, baš kao i njen kaput. To znači da je bila imućna. Ko zna kako je došla do novca nasledstvom, udajom ili sopstvenim trudom. Policija je bila voljna da mi kaže sve što sam hteo da znam o njoj. Mislim da su se iznenadili kad sam im rekao da me to ne zanima. Nisam osećao potrebu za tim. Šta bih s tim podacima? Arina je mrtva. To se ne može promeniti.
„Mislila sam da je bolje da se prvo vidim s vama i da vam objasnim kako se osećam", nastavila je. „Mogli biste da porazgovarate s vašom suprugom, pre nego što se s njom upoznam. Želim da joj se izvinim."
„Tako znači", rekao sam. Klimnuo sam i dozvolio da mi blagi uzdah pređe preko usana. „Sad mi je jasno. Zanimljivo je, gospođo Eliot, da ljudi imaju drugačiji prilaz meni i mojoj supruzi."
„Zanimljivo?"
„Cini mi se da postoji neobično uverenje da je majci zbog nečega teže nego ocu. Kao da veruju da je njen bol snažniji. Ljudi me stalno pitaju kako se Zoja drži, kao da sam njen doktor, a ne otac svoje kćeri. Ne verujem da joj je iko postavio isto pitanje o meni. Možda grešim, ali..."
„Nije tako, gospodine Jehmenjeve", hitro je reagovala, odmahujući glavom. „Nije tako. Pogrešno ste me razumeli. Nisam htela..."
„Eto, došli ste s namerom da prvo sa mnom porazgovarate, da osigurate položaj pred mnogo zahtevniji pohod. Sami ste to rekli. Ne želim da kažem, makar i na trenutak, da ste se lako odlučili da započnete ovaj razgovor. Uistinu vam se divim zbog toga. Ipak, rastužim se kad pomislim da smatrate da sam lakše podneo Arininu pogibiju od supruge, da me njena smrt manje boli."
Klimnula je i zaustila da nešto kaže. Predomislila se i skrenula pogled. Ćutao sam, da bi joj dao vremena da razmislio o nom što sam joj rekao. Mladić levo od mene je govorio svojoj družbenici da bi trebalo da se opusti, da to nije važno, da se sve dogodilo na zabavi, da se on napio i da ona zna da je iskreno voli. Uzvratila mu je nizom pogrda od kojih je svaka bila gora od prethodne. Ako je htela da ga ukori, nije uspela. Smejao se, s lažnim užasom, što je samo podjarilo njen gnev. Pitao sam se, zašto misle da čitav svet mora da sluša njihovu svađu. Možda su kao filmske zvezde, čije strasti su istinite samo pred gledaocima.
„I ja sam majka, gospodine Jehmenjeve", reče gospođa Eliot, posle kraće pauze. „Mislim da je prirodno da, u ovom slučaju, prvo pomislim na osećanja druge majke. Nisam htela da nipodaštavam vaš bol."
„I vi ste roditelj" rekao sam, kosnut njenim recima. Malo sam ublažio ton. Bilo mi je jasno kroz kakve muke prolazi ova žena. I ja sam trpeo strašan bol, koji nikad neće uminuti. Lako bih mogao da smanjim njenu žalost, da bar malo umirim njenu savest. Bio bi to beskrajno ljubazan gest. Pitao sam se da li sam za to sposoban. „Koliko dece imate?" nastavio sam.
„Troje", rekla je, kao da joj je drago što sam pitao. Naravno. Svi oni vole da ih pitaju za decu. Oni, a ne mi. „Dva dečaka su na studijama. Devojka je još u školi."
„Mogu li da pitam kako se zovu?"
„Naravno", rekla je, iznenađenja prijateljskim tonom. „Moj najstariji sin je Džon. Tako se zvao moj suprug. Drugi je Danijel. Devojka se zove Bet."
„Zvao se?" pitao sam. Okrenuo sam se ka njoj. Govorila je o njemu u prošlom vremenu.
„Da, prošle godine sam obudovela."
„Mora da je bio prilično mlad", rekao sam, pošto je ona imala četrdeset i nešto.
„Da, bio je. Umro je nedelju dana pre četrdeset i devetog rođendana, od srčanog udara. Niko to nije očekivao." Slegnula je ramenima. Zagledala se u daljinu. Na trenutak se prepustila sopstvenom bolu i sećanjima. Obazreo sam se po parku. Pitao sam se koliko prisutnih pati od sličnih muka. Devojka levo od mene je nabrajala niz stvari koje dečak može da uradi sa sobom. Nijedna od njih se nije činila naročito prijatnom. Pokušavao je da je spreči da ustane i ode. Želeo sam da govore tiše. Bili su strašno dosadni.
„Mogu li da vas pitam nešto o vašoj kćeri?" nastavila je. Ukočio sam se, suočen s nečuvenim pitanjem. „Ako vam to ne odgovara..."
„Ne", hitro sam odvratio. „Ne, ne smeta mi. Šta biste želeli da znate?"
„Bila je učiteljica, zar ne?"
„Jeste", rekao sam.
„Šta je predavala?"
„Engleski i istoriju", odgovorio sam. Osmehnuo sam se. Setio sam se koliko sam bio radostan što je odabrala tako nepraktične predmete. „Imala je puno ideja. Planirala je da postane pisac."
„Zaista?" pitala je gospođa Eliot. „Šta je napisala?"
„U mladosti je pisala pesme", rekao sam. „Istini za volju, nisu bile naročito dobre. Kasnije se posvetila pričama. One su bile mnogo bolje. Objavila je dve priče. Jednu u maloj antologiji, a drugu u Ekspresu"
„Nisam to znala", odgovorila je, odmahujući glavom.
„Zašto bi? Policija ne saopštava takve podatke."
„Tako je", rekla je. Vilica joj se ukočila kad je čula neprijatne reči iz mojih usta.
„Smrt ju je prekinula u pisanju romana", nastavio sam. „Ostalo joj je još malo posla."
Moram priznati da se kajem zbog onoga što sam učinio toj ženi. Ni reč od onog što sam joj rekao nije bila tačna. Arina, koliko ja znam, nikad nije pisala pesme. Nije objavila nijednu priču, niti je pokušala da napiše roman. Nikad se za to nije zanimala. Jednostavno sam izmislio stvaralačku stranu njenog karaktera, zato što sam hteo da misli da nije ubila samo nju, već i sve što bi podarila svetu da je ostala živa. „Već je pobudila pažnju književnih krugova", nastavio sam, opčinjen sopstvenom lažju. „Ugledni izdavač je pročitao njene priče. Tražio je novi materijal."
„O čemu je pisala?" pitala me je.
„Kako to mislite?"
„Govorim o nedovršenom romanu. Da li ste ga pročitali?"
„Jedan deo", tiho sam dodao. „To je pripovest o grizi savesti i stidu. O neutemeljenoj krivici."
„Da li ga je naslovila?"
„Jeste."
„Hoćete li mi reći kako se zvao?"
„Kućaposebne namene", odgovorio sam, bez trunke oklevanja. Zazirao sam od pomisli na brojne istine koje moja laž podastire pred nju. Gospođa Eliot je ćutala. Okrenula je glavu. Videlo se da joj razgovor ne prija. I meni je bilo neprijatno. Znao sam da ne mogu nastaviti ovu šaradu.
„Gospođo Eliot, morate shvatiti da vas ne smatram isključivo odgovornom za ono što se dogodilo. I da vas zasigurno ne... ne mrzim, ako to mislite. Rekli su mi da je Arina izletela na put. Morala je da pogleda. To sad nije važno, zar ne? Ništa je ne može vratiti. Hrabro ste postupili kad ste me potražili. Istinski vas cenim zbog toga. Ali, ne možete da se vidite s mojom suprugom."
„Ali, gospodine Jehmenjeve..."
„Ne", rekao sam, odlučnim glasom. Lupio sam rukom po kolenu, kao sudija koji spušta bat na sto u sudnici. „Bojim se da tako mora biti. Naravno, reći ću Zoji da smo se videli. Upoznaću je s vašim grizom savesti. Ali ne mogu da dopustim da se vidite. To bi bilo previše bolno iskustvo za nju."
„Ali, možda bih..."
„Ne slušate me, gospođice Eliot", prekinuo sam je, s blagom ljutnjom. „Tražite nemoguće. Sebični ste. Hoćete da se vidite s nama dvoma. Želite naš oproštaj da biste što pre potisnuli taj strašni događaj. Hteli biste da naučite kako da živite s njim, kad već ne možete da ga zaboravite. Mi to nećemo moći, niti nas zanima kako ćete izaći na kraj s vašom uspomenom na tu nesreću. Da, gospođo Eliot, znam da je to bio nesrećan slučaj. Znajte da vam opraštam zbog onog što ste učinili, ako će vam to pomoći. Ali, molim vas, ne pokušavajte da stupite sa mnom u kontakt. Ne pokušavajte da pronađete moju suprugu. Ne bi podnela susret s vama. Da li me razumete?"
Klimnula je i zaplakala. Ali ne, neću se preobraziti u zaštitnika. Nek plače, ako ima suza. Nek oseti bol. Nek u razgovoru s decom čuje ono što će joj pomoći da izađe na kraj s teškim iskustvima. Naposletku, ima s kim da razgovara.
Vreme je da pođem kući.
„Misliš da si ti kriva, zar ne?"
Zoja se okrenula da bi me osmotrila, s mešavinom neverica i ljutnje. „Kako to misliš?" pitala je. „Reci mi, šta smatram svojom krivicom?"
„Zaboravljaš da te znam bolje nego iko. Znam šta misliš."
Prošlo je šest meseci od Arinine smrti. Polako smo se vraćali uobičajenom načinu života, kao da se ništa užasno nije desilo. Naš zet Ralf se vratio na posao. Zbog Majkla je činio sve što je mogao da ne pokaže tugu. Dečak je svakodnevno plakao i pominjao majku, kao da veruje da je krijemo od njega. Nije mogao da se izbori s njenim gubitkom i činjenicom da je poginula. Bio sam šezdeset dve godine stariji od unuka, ali su nam osećanja bila veoma slična.
Upravo smo se vratili iz zetove kuće. Zoja i Ralf su se raspravljali zbog dečaka. Htela je da češće noćiva kod nas, dok zet još nije hteo da ga pusti da spava van kuće. Navikao je da ostaje kod nas. Spavao je u sobi koja je nekad pripadala njegovoj majci. Prekinuo je s tim odmah posle majčine pogibije. Ralf nije pokušavao da nas razdvoji od deteta, samo nije hteo da se udaljava od njega. Razumeo sam ga. Činilo mi se da razložno postupa. Znao sam kako mu je. I ja sam želeo da moje dete bude pored mene.
„Naravno da sam ja kriva" reče Zoja. „I ti me kriviš zbog toga. Budala si ako me ne kriviš."
„Ni najmanje te ne krivim" povikao sam i krenuo ka njoj, da bih je pogledao u oči. Imala je tvrd izraz, kakav godinama nisam video. Pojavio se tek posle Arinine smrti. Znao sam šta misli. „Misliš da te smatram odgovornom za kćerkinu smrt? To je luđačka ideja. Smatram te odgovornom samo za jednu stvar, njen život!"
„Zašto mi to govoriš?" pitala me je. Po glasu sam mogao zaključiti da je na ivici suza.
„Zato što se to osećanje nadvilo kao senka nad našim životima. Zar ti nije jasno da grešiš, Zoja? To osećanje je krajnje pogrešno. Seti se, gledao sam te kako reaguješ na slične događaje. Kad je Leo umro..."
„To je bilo davno, Georgiju!"
„Kad smo gubili prijatelje u blicu."[7]
„Svi su tada gubili prijatelje, zar ne?" povikala je. „Misliš da krivim sebe i zbog njih?"
„Taj izraz je bio na tvom licu posle svakog spontanog pobačaja."
„Georgiju... molim te", rekla je, napetim glasom. Nisam hteo da je povredim. Reči su navirale iz srca. Morao sam da ih izgovorim.
„I sad Arina", nastavio sam. „Misliš da je stradala zato što..."
„Prestani!" povikala je i jurnula na mene. Lupala me je pesnicama po grudima. „Hoćeš li da prestaneš, makar i na čas? Zašto misliš da me valja podsećati na te događaje? Leo, bebe, naši prijatelji, naša kći... da, svi su nestali, svi do jednog. Kakva je korist od priče o njima?"
Seo sam i prešao rukom preko lica. Bio je to očajnički gest. Mnogo sam voleo suprugu, ali je neprekidna nit stradanja o kom se ne govori, bila stalno prisutna u našem životu. Bol i sećanja su zauzimali toliko mesta u njoj da je ostajalo veoma malo prostora za druge, čak i za mene.
„U životu ima stvari koje se ne mogu zanemariti", rekla je posle nekoliko minuta tišine, zgrčena u fotelji pored mene. Sklopila je ruke oko sebe, bleda kao sneg na Livadiji. „Postoje podudarnosti... previše njih, da bi se takvima mogle nazvati. Ja sam magnet za privlačenje nesreće, Georgiju. Eto ko sam ja. Voljenima sam čitavog života donosila samo nesreću, ništa izuzev bola. Ja sam kriva što su izginuli u tolikom broju. Znam da je to istina. Možda je trebalo da i sama umrem u mladosti. Možda?" dodala je, gorko se smejući i tresući glavom. „Šta to govorim? Naravno da je trebalo, to je bila moja sudbina."
„Ali, to je ludo", rekao sam. Seo sam i pokušao da je uhvatim za ruku. Uzmakla je, kao da se boji da ću je opeci. „Šta je sa mnom, Zoja? Ništa od toga nisi unela u moj život."
„Nisam ti donela smrt. Ali, patnje? Bedu? Tugu? Hoćeš da kažeš da ti ništa od toga nisam donela?
„Naravno da nisi", rekao sam. Očajnički sam želeo da je razuverim. „Pogledaj nas, Zoja. U braku smo duže od pedeset godina. Srećni smo. Ja sam bio srećan." Zurio sam u nju. Molio sam se da joj moje reči ublaže tugu. „Zar ti nisi bila?" pitao sam je. Unekoliko sam se bojao njenog odgovora. Posmatrao sam kako se naši životi urušavaju oko nas.
Uzdahnula je, ali je konačno klimnula. „Jesam", rekla je. „Znaš da jesam. Ali ovo što mi se desilo - hoću reći Arini - to je previše za mene. Jedna tragedija previše. Ne mogu da ih podnesem. Ne mogu više, Georgiju."
„Kako to misliš?" pitao sam.
„Imam šezdeset devet godina", rekla je s blagim osmehom. „Dosta mi je. Ne mogu... Georgiju, više ne uživam u životu. Ako ćemo pošteno, nikad i nisam. Ne želim ga. Ne želim da živim. Možeš li da me razumes"
Ustala je. Pogledala me je s krajnjom, zastrašujućom rešenošću.
„Zoja", rekao sam, „o čemu govoriš? Ne možeš tako da pričaš, to je..."
„O, ne razmišljam o tome", rekla je. „Ne ovog puta, veruj mi. Htela sam da ti kažem da kad kucne čas, što će uskoro biti, neću žaliti zbog toga. Bilo je dovoljno, Georgiju, zar ti to nije jasno? Da li si se ikad tako osetio? Pogledaj život koji sam proživela, koji smo zajedno prpživeli. Razmisli o tome. Zapitaj se kako li smo do sada pretrajali?" Odmahnula je glavom i uzdahnula, kao da je odgovor jednostavan i očigledan. „Hoću da završim sa ovim, Georgiju", rekla mi je. „To je sve. Hoću da okončam ovu priču."

PRINC MOGILJEVA


Četiri nedelje posle mog dolaska u Sankt Peterburg misli su mi se vraćale Kasinu, porodici koju sam ostavio za sobom i prijatelju, čiju sam smrt nosio na savesti. Noću mi je, dok sam ležao na uskoj postelji, pred oči izlazilo Kolekovo lice, izbuljene oči i od konopaca nateklo i odrano grlo. Zamišljao sam njegov strah dok su ga stražari vodili ka drvetu sa omčom. Čuo sam da se hrabro držao, ali ne mogu da zamislim da je otišao u smrt bez straha u srcu i žaljenja zbog neproživljenih decenija. Nadao sam se da me nije mnogo krivio. Koliko god da me je krivio, to se nije moglo porediti s grizom savesti.
Kad nisam mislio o Koleku, vraćao sam se porodici, naročito sestri Asji, koja bi dala sve da živi u prestonici. Na nju sam mislio jednog popodneva, kad sam prvi put ušao u veliku biblioteku Zimskog dvorca. Vrata su bila otvorena. Provirio sam kroz njih, nameran da nastavim put. Instinkt me je naterao da se predomislim. Ušao sam u prostranu odaju. Po prvi put sam se našao u tihoj, uzvišenoj atmosferi biblioteke.
Police s knjigama su pokrivale tri zida, od poda do tavanice. Na svakom su postojale pokretne merdevine, pomoću kojih se radoznali čitalac lako klizao pored polica. Središtem prostorije je dominirao teški hrastov sto, sa dve velike, otvorene knjige s geografskim kartama. U odaji je bilo i nekoliko velikih kožnih fotelja. Zamišljao sam kako sedim u nekoj od njih, čitajući. Još nisam pročitao nijednu knjigu. Zvale su me. Šapat se dizao sa skupocenih poveza. Naizmenično sam ih vadio s polica. Pročitao bih naslovne strane i početne redove, što sam bolje mogao. Redao sam ih po stolu iza sebe, bez razmišljanja.
Toliko sam se zadubio u istraživanje da nisam čuo otvaranje vrata. Osvrnuo sam se tek kad su teške čizme zatoptale po podu. Tek tad sam se vratio u stvarnost i shvatio da nisam sam. Naglo sam se okrenuo. Knjiga mi je ispala iz ruku i pala na pod. Uz tresak se otvorila ispred mene. Buka se još odbijala od zidova kad sam se bacio na kolena i poklonio pred miropomazanim.
„Vaše veličanstvo" rekao sam. Nisam smeo da dignem glavu. „Vaše veličanstvo, primite moje najiskrenije izvinjenje. Izgubio sam se, vidite, i..."
„Ustani, Georgiju Daniloviču", reče car. Polako sam ustao. Do malopre sam tugovao za porodicom. Sad sam strahovao da će me poslati natrag u selo. „Pogledaj me."
Lagano sam podigao glavu. Pogledi su nam se susreli. Osećao sam kako mi obrazi crvene, ali car nije izgledao ljutito niti nezadovoljno.
„Šta si ovde radio?" pitao me je.
„Izgubio sam se", rekao sam. „Nisam hteo da uđem, ali kad sam ih video..."
„Knjige?"
„Da, gospodaru. Zainteresovao sam se, to je sve. Hteo sam da vidim šta u njima piše."
Teško je disao, kao da razmišlja kako da postupi u ovoj situaciji. Uzdahnuo je i uzmakao. Obišao je hrastov sto, posmatrajući knjigu s geografskim kartama. Okretao je stranice. Progovorio je ne gledajući u mene.
„Ne bih pomislio da si sklon čitanju", tiho je rekao.
„I nisam, gospodaru", objasnio sam. „Bolje reći, nisam bio."
„Ali znaš da čitaš?"
„Da, gospodaru."
„Ko te je naučio, otac?"
Odmahnuo sam glavom. „Nije, gospodaru. Ne bi znao kako. Naučila me je sestra Asja. Kupila je neke knjige na vašaru. Naučila me je slovima - najvećem broju njih."
„Shvatam", rekao je. „A ko je nju naučio?"
Razmišljao sam o tome, ali sam morao da priznam da nisam znao. Možda je samu sebe naučila, gonjena željom da pobegne iz rodnog sela, ili da bi mogla da utekne u druge, lepše, književne svetove.
„Knjige su ti se svidele", pitao me je car. „Hoću reći, nešto te je nateralo da uđeš ovamo."
Osvrnuo sam se oko sebe i kratko razmislio, pre nego što sam ponudio pošten odgovor. „Postoji nešto... zanimljivo, gospodaru", rekao sam. „Sestra mi je pričala priče. Uživao sam da ih slušam. Mislio sam da ću naći neke, koje će me podsetiti na nju."
„Očekivao sam da ćeš tugovati za porodicom", rekao je car. Odstupio je ka prozoru, tako da ga je meka svetlost obasjala sa svih strana. „Znam da meni moja nedostaje kad je napustim makar i nakratko."
„Nisam imao vremena da razmišljam o njima, gospodaru", odgovorio sam. „Mnogo sam radio, s grofom Černjeckim. Ostatak vremena sam provodio sa carevićem."
Osmehnuo se na pomen svog sina. Klimnuo je. „Da, naravno", rekao je. „Da li se vas dvoje dobro slažete?"
„Da, gospodaru", odgovorio sam. „Veoma dobro."
„Izgleda da si mu drag. Pitao sam ga."
„Čast mi je da to čujem, gospodaru."
Klimnuo je i pogledao u stranu. Na trenutak se zagledao u geografske karte. Prišao im je. Gladio je bradu, posmatrajući ih. „Ovi crteži", promrmljao je. „Sve je u tim crtežima, shvataš li to, Georgiju? Zemlja. Granice. Luke. Kako pobediti. Kad bih samo mogao da ga vidim. Ali ne mogu", prosiktao je. Obraćao se samom sebi. Povukao sam se, rešen da ga ostavim da radi. Krenuo sam ka vratima. Pazio sam da mu ne okrenem leđa.
„Možda bi mogao da dobiješ nekoliko časova", rekao je pre nego što sam izašao.
„Časova, gospodaru?"
„Da poboljšaš čitanje. Ove knjige su za čitanje. Svima sam rekao da mogu da ih čitaju kad god hoće, uz uslov da se dobro staraju o njima i da ih vrate onakve kakve su ih i uzeli. Da li bi to voleo, Georgiju?"
Nisam bio načisto da li bi mi se to svidelo ili ne, ali nisam hteo da ga razočaram. Odgovorio sam u skladu s njegovim željama. „Da, vaše veličanstvo", rekao sam. „Veoma bih voleo."
„Pa, postaraću se da te grof pošalje na neka predavanja u paževskom korpusu. Provodićeš mnogo vremena s Aleksejem, pa ne bi bilo loše da poradiš na svom obrazovanju. Slobodan si", rekao je.
Okrenuo sam se i izašao. Zatvorio sam vrata za sobom. Tada nisam znao da je ovaj razgovor s carem bio početak mog života među knjigama.
* * *

Poljubio sam veliku vojvotkinju Anastaziju Nikolajevnu, a da pre toga nismo progovorili ni reč.
Video sam je tri puta pre toga. Jednom ispred tezge s vrućim kestenjem, pored obala Neve i nešto kasnije, dok sam čekao na prijem kod cara, prve večeri u Zimskom dvorcu, kad sam pogledao na obalu reke, na četiri velike vojvotkinje koje su se iskrcavale iz brodića.
Treći put sam je video dva dana kasnije, kad sam se vraćao s poslepodnevnog vežbanja s telesnom gardom. Bio sam iscrpljen. Pitao sam se da li ću ikad moći da dostignem njihov nivo snage i veštine. Strahovao sam od povratka u Kašin. Izgubio sam se u lavirintu palate, dok sam pokušavao da se vratim u sobu. Otvorio sam vrata, kako sam verovao, mog hodnika. Vodila su u učionicu. Stigao sam do polovine prostorije, pre nego što sam digao glavu i opazio grešku.
„Mogu li vam pomoći, mladi čoveče?" oglasi se neko sleva. Okrenuo sam se prema gospodinu Gijardu, švajcarskom učitelju carevih kćeri. Posmatrao me je iza stola s mešavinom nervoze i zanimanja.
„Izvinjavam se, gospodine", rekao sam bez oklevanja. Blago sam pocrveneo zbog nepromišljenosti. „Mislio sam da vrata vode u moju sobu."
„Pa, kao što vidite..." odgovorio je, raširivši ruke da bi pokazao na geografske karte i portrete na zidovima, likove čuvenih romanopisaca i muzičara, značajnih za obrazovanje devojaka, „... to nije slučaj."
„Nije, gospodine", odvratio sam. Učtivo sam se poklonio, pre nego što sam se okrenuo i ugledao četiri sestre. Sedele su u dva reda klupa. Posmatrale su me s mešavinom ljubopitljivosti i dosade. Prvi put sam stajao ispred njih. Nisu me čestito ni videle ispred tezge s pečenim kestenjem. Bio sam privilegovan njihovim prisustvom. Boraviti u istoj prostoriji sa carevim ćerkama bila je velika stvar za muzika poput mene, tačnije neopisiva čast. Najstarija, Olga, pogledala me je preko knjige, sa sažaljivim izrazom lica.
„Izgleda istrošeno, gospodine Gijarde", napomenula je. „Iscrpljen je, iako je ovde stigao pre nekoliko dana."
„Dobro sam, hvala vam, vaše visočanstvo", rekao sam, uz dubok naklon.
„On je ustreljen u rame, zar ne?", pitala je mlađa sestra, Tatjana, visoka, elegantna devojka s majčinom kosom i sivim očima.
„Ne, to ne može biti taj mladić. Čula sam da je neko strahovito zgodan spasao život rođaku Nikolaju", zakikotala se treća sestra, Marija. Pogledao sam je s nezadovoljstvom. Bio sam suviše nesnalažljiv u novom životu u carskoj palati i strašno umoran od rvanja, mačevanja i vežbanja s ljudima grofa Černjeckog, ali nisam hteo da dozvolim da me ponižava grupa devojaka, ma kako visokog položaja bile.
„To je on", reče četvrti glas. Okrenuo sam se i presreo pogled velike vojvotkinje Anastazije. Imala je gotovo petnaest godina, bila je nekih godinu dana mlađa od mene. Imala je sjajne plave oči i osmeh koji mi je u trenu povratio snagu.
„Otkud znaš, Švipsik?" pitala je Marija. Obratila se mlađoj sestri koja nije delovala zbunjeno, niti uobraženo.
„Zato što si u pravu", rekla je uz sleganje ramenima. „I ja sam čula da je naočiti mladić spasao život našem rođaku. Zove se Georgij. To je sigurno on."
Devojke su se zakikotale. Tresle su se od smeha zbog drskog komentara. Nastavili smo da gledamo jedno drugo. Video sam kako se skromno osmehuje. Bio sam dovoljno smeo da joj uzvratim na isti način.
„Naša sestra je zaljubljena", viknu Tatjana. Gospodin Gijard je tresnuo drvenim lenjirom o sto. Anastazija i ja smo poskočili. Veza među nama se prekinula. Postiđeno sam pogledao učitelja.
„Izvinjavam se, gospodine", hitro sam rekao. „Prekinuo sam vaše predavanje."
„Prekinuo si ga, nego šta. Kakvo je tvoje mišljenje o delima grofa Vronskog?"
Zbunjeno sam ga posmatrao. „Nemam ga", rekao sam. „Nisam imao prilike da upoznam tog gospodina."
„Šta mislite o neverstvu Stepana Arkadijeviča? O Ljevinovoj potrazi za ispunjenjem? Možda biste prokomentarisali reakciju Alekseja Aleksandroviča na ženinu izdaju?"
Nisam znao o čemu govori. Opazio sam identične knjige na stolu svake velike vojvotkinje. Pretpostavio sam da ne govori o stvarnim već o izmišljenim ličnostima. Pogledao sam Anastaziju. Posmatrala je učitelja s neskrivenim razočaranjem.
„On ne razume, zar ne?" reče Tatjana. Verovatno je prozrela moju nesigurnost i zbunjenost. „Smatrate li ga budalom?"
„Tišina, Tatjana", planu Anastazija. Okrenula se i ošinula sestru prezirnim pogledom. „Izgubio se, to je sve."
„Tako je", odvratio sam. Obratio sam se gospodinu Gijardu, zato što nisam smeo da pričam s carevim kćerima. „Izgubljen sam."
„Pa, ovde se nećeš pronaći", odgovorio je. Nije znao koliko je daleko od istine. „Molim te, izađi."
Odsečno sam klimnuo. Duboko sam se poklonio pre nego što sam potrčao ka vratima. Okrenuo sam se da ih zatvorim i uhvatio Anastazijin pogled. Posmatrala me je. Opazio sam naznaku rumenila na njenim obrazima. Bio sam dovoljno sujetan da pomislim da neće moći da prati nastavak predavanja. Znao sam da te noći neću ni trenuti.
Proveo sam sledeće popodne vežbajući s vojnicima. Grof Černjecki se gorljivo protivio mom prijemu u carsku službu. Nije propuštao nijednu priliku da pokaže nezadovoljstvo. Nagonio me je da sve slobodno vreme provodim u učenju osnovnih veština, koje su njegovi ljudi godinama sticali. Zbog toga sam smiraj dana dočekivao isceđen i skrhan. Tog dana sam proveo sedam sati na leđima jurišnog konja. Učio sam kako da ga kontrolišem levom rukom, s revolverom u desnici, da bi mogao da pucam na atentatora. Hodao sam trgom ispred palate. Umorno sam vukao noge. Drhtao sam od iscrpljenosti. Mislio sam samo na postelju.
Zastao sam u malom predvorju, zasvođenom prolazu između trga i palate. Pogledao sam u vrt ispred sebe. Drveće ispred ulaza je ostalo bez lišća. U mraznom predvečerju sam ugledao najmlađu carevu kći. Sedela je ispred fontane, izgubljena u mislima, mirna kao alabasterska statua u palati.
Malo se ispravila, kao da je osetila moje prisustvo. Oprezno je okrenula glavu ulevo, ne pomičući telo, tako da sam mogao da je vidim iz profila. Na obrazima su joj cvetali ružičasti krugovi. Rastvorila je usne i podigla ruke kao da je željna dodira, pre nego što ih je spustila na kolena. Video sam treptanje savršenih trepavica u hladnom vazduhu. Osetio sam svaki pokret njenog tela.
Prošaptao sam njeno ime.
Anastazija.
Okrenula se baš u tom trenutku. Nije mogla da me čuje, ali je ipak znala šta sam rekao. Telo joj ostade ukočeno, dok je pogledom tražila moje lice. Tamnoplavi ogrtač je malo skliznuo s njenih ramena. Podigla ga je, ustala i krenula ka meni. Uznemirio sam se i povukao iza stubova koji su okruživali četvorougao iz kog sam je posmatrao. Odlučno je koračala prema meni. Gledala me je pravo u oči.
Nisam znao šta da kažem ili da učinim. Stajala je ispred mene. Posmatrala me je s žudnjom i nesigurnošću. Nismo prozborili nijednu reč. Oblizala je usne ružičastim jezičićem. Vratio se u pećinu njenih usta, posle kratkog boravka na mrazu. Izgledao je beskrajno privlačno. Potakao je moju maštu i ispunio moju dušu stidom i uzbuđenjem.
Stajao sam kao ukopan i nervozno gutao knedle. Očajnički sam je želeo. Pravila službe su nalagala da joj se duboko poklonim i da je pozdravim pre nego što nastavim svojim putem. Nisam mogao da poštujem protokol. Umesto toga sam zakoračio dublje u tamu kolonade. Posmatrao sam kako mi se približava. Pogledom sam joj proždirao lice. Usta su mi se osušila. Zanemeo sam. Ćutke smo se gutali očima sve dok pripadnik telesne garde, patrolirajući trgom, nije projurio pored Anastazije na jurišnom konju. Pojavio se tako neočekivano da je poskočila uz tihi krik. Uplašila se da je konj ne pregazi i skočila u moje naručje.
U tom trenutu smo se poneli kao ljubavnici u gracioznom plesu. Okrenuo sam je, tako da se leđima naslonila na hrastova vrata. Bili smo u senci, tamo gde nas niko nije mogao videti. Gledali smo se u oči. Sačekao sam da zažmuri. Nagnuo sam se i pritisnuo hladne, ukočene usne na njena topla, meka, rozikasta usta. Zagrlio sam je. Jednom rukom sam joj obgrlio leđa, druga mi je nestala u finim vlasima ruse kose.
U tom trenutku sam mislio samo na nju. Znao sam da nismo progovorili ni reč, ali mi to nije bilo važno. Nisam mario ni za činjenicu da je ona velika vojvotkinja i devojka carske krvi, dok sam ja sluga, mužik, družbenik i telohranitelj njenog mlađeg brata. Nisam mario za radoznale oči. Znao sam da me želi, koliko i ja nju. Ljubili smo se neznano dugo. Razdvojili smo se da bismo došli do vazduha. Položila je ruku na moje grudi. Pogledala me je uplašeno i opijeno, pre nego što se okrenula i oborila glavu, kao da ne može da poveruje na šta smo se usudili.
„Žao mi je", rekao sam. Prvi put sam joj se obratio.
„Zašto?" pitala je.
„Imaš pravo" odgovorio sam i slegnuo ramenima. „Nije me žao."
Osmehnula se posle kratkog oklevanja. „Nije ni meni", rekla je.
Posmatrali smo jedno drugo. Bilo me je sramota, ali nisam znao šta da radim.
„Moram da se vratim", rekla je. „Uskoro će večera."
„Vaše visočanstvo", rekao sam. Uhvatio sam je za ruku. Upinjao sam se da smislim nešto lepo. Nisam znao šta želim, izuzev da provedem još malo vremena s njom.
„Molim te", rekla je, odmahujući glavom. „Zovem se Anastazija. Mogu li da te zovem Georgij?"
„Da."
„Sviđa mi se to ime."
„To znači seljak", rekao sam, uz stidljivo sleganje ramenima. Osmehnula se.
„To si ti?" pitala je. „To si bio?"
„To je bio moj otac."
„A ti", tiho je dodala. „Šta si ti?"
Razmišljao sam. Nikad sebi nisam postavio slično pitanje. Postojao je samo jedan istinit odgovor, ovde, u mraznom predvečerju ispod kolonade, u društvu ove devojke.
,Ja sam tvoj", rekao sam.
Ukrcao sam se u carski voz kao novajlija u vladarskom domaćinstvu. Putovali smo do Mogiljeva, ukrajinskog gradića pored Crnog mora, u glavni štab ruske vojske. Preko puta mene je sedeo sedamnaestogodišnji dečak, Aleksej Nikolajevič, naslednik, carević i veliki vojvoda kuće Romanovih. Bio je uzbuđen, zato što će napustiti zatvoreni svet palate i otići u surovo okruženje vojne baze.
Nisam mogao a da u tom trenutku ne pomislim koliko mi se život dramatično promenio. Pre samo mesec dana bio sam mužik poput tolikih drugih. Cepao sam drva u Kasinu. Spavao sam na tankoj slamarici. Gladovao sam i rmbačio do iscrpljenosti. Strahovao sam od ledene zime, koje je ubijala i ono malo lepote. Evo me gde sedim u po meri sašivenoj uniformi telesne garde spreman za toplo i udobno putovanje. Radovao sam se obilnom ručku i večeri. Božji miropomazanik je sedeo samo dva metra od mene.
Privi put sam putovao carskim vozom. Iako sam se od dolaska u Sankt Peterburg navikao na raskoš, luksuzno okruženje nije prestalo da me opčinjava. Voz se sastojao od deset vagona, uključujući salonska kola, kuhinju, radne odaje cara i carice, kao i apartmane za svako dete, prostor za sluge i prtljag. Drugi, manji voz je išao jedan sat iza prvog. Bio je pun savetnika i slugu. Prvi voz je služio za prevoz carske porodice, dva doktora, tri kuvara, male vojske telohranitelja i carevih najprobranijih savetnika. I za mene se našlo mesta u njemu, pošto sam već tri nedelje radio kao carevićev zaštitnik i družbenik.
Svi podovi, zidovi i tavanice behu pokriveni najprobranijim materijalima. Zidovi su bili od indijske tikovine, s kožnim ukrasima i presvlakama od zlatne svile. Gazili smo po bogatim, mekim tepisima, koji su se pružali od zida do zida. Svaki komad izrezbarenog ili pozlaćenog nameštaja bio je načinjen od najbolje bukve ili tropskog drveta i tapaciran sjajnim engleskim kretonom. Sticao se utisak da je čitav Zimski dvorac prenesen na pokretne platforme. Niko od putnika nije morao da razmišlja o gradovima i selima s druge strane prozora, u kojima ljudi žive u posvemašnjoj bedi, a narod gubi veru u cara.
„Ne smem da se šetam, od straha da nešto ne oštetim", rekao sam careviću, dok smo prolazili pored radnika u polju i neuglednih naseobina. Njihovi stanovnici su se postrojavali oko šina, da bi klicali i mahali, iako su izgledali jadno, tužno i izmršavelo od gladi. Među njima gotovo da nije bilo mladića. Najveći broj njih je bio mrtav, u bekstvu ili su se na ratištima tukli za održavanje ovog neobičnog državnog ustrojstva.
„Kako to misliš, Georgiju?" pitao je.
„Voz je tako veličanstven", rekao sam. Osvrtao sam se oko sebe, gledajući svetloplave zidove i svilene zavese na prozorima. „Zar ti to nije jasno?"
„Zar nisu svi vozovi ovakvi?" pitao je iznenađeni carević.
„Nisu, Aleksandre", odgovorio sam, s osmehom. Ono što je za mene bilo izuzetno, careviću je bio deo svakodnevice. „Ne, ovaj je poseban."
„Napravio ga je moj deda", rekao mi je s uverenjem da je svačiji deda bio veliki čovek. „Aleksandar Treći. Rekli su mi da je mnogo voleo železnicu."
„Samo mi nešto nije jasno" rekao sam. „Brzina putovanja."
„Zašto, šta nije u redu s njom?"
„Pa... ne znam mnogo o tome, ali voz poput ovog sigurno može da putuje mnogo brže?" Rekao sam to zato što je voz, sve od polaska iz Sankt Peterburga, išao brzinom od četrdeset kilometara na sat. Išao je istom brzinom, ni brže ni sporije. Klizili smo po šinama, obeshrabrujuće sporo. „Dobar konj bi išao brže od ovog voza."
„Uvek ide polako", objasnio mi je carević. „Bar kad ja putujem. Majka kaže da ne smemo da rizikujemo naglo zaustavljanje."
„Čovek bi pomislio da si od porculana", rekao sam. Na trenutak sam zaboravio ko sam i šta sam. Smesta sam zažalio zbog izrečenog. Dečak me je pogledao s neodobravanjem. Krv mi se sledila od tog pogleda. Zaključio sam da bi jednog dana mogao biti dobar car. „Žao mi je, gospodine", dodao sam, posle kraćeg oklevanja. Pravio se da je zaboravio moj ispad. Posvetio se knjizi o istoriji ruske vojske, koju mu je otac poklonio pre nekoliko dana. Nije se razdvajao od nje. Bio je izuzetno inteligentan. Odavno sam to shvatio. Voleo bih da je vežbao koliko je čitao. Stekao sam utisak da njegovi roditelj ne odobravaju fizičko vežbanje.
S carevićem sam se susreo prvog jutra po dolasku u Zimski dvorac. Odmah mi se svideo. Bio je bled i tamnook, ali samouveren. To sam pripisao njegovom položaju, zbog kog su mu svi ugađali. Pružio je ruku da me pozdravi. Ponosno sam je prihvatio. Poklonio sam se s poštovanjem i predstavio.
„Ti si moj novi telohranitelj", tiho je prozborio.
Pogledao sam grofa Černjeckog, koji me je dopratio do dečaka. Klimnuo je. „Da, gospodine", rekao sam. „Nadam se da ću biti i vaš prijatelj."
Blago se namrštio kad je to čuo, kao da mu to ništa ne znači. Odgovorio mi je posle kraćeg razmišljanja.
„Poslednji telohranitelj je pobegao da bi se oženio kuvaricom, znaš li to."
Odmahnuo sam glavom. Nasmejao sam se kad sam shvatio da je dečak to primio kao uvredu. Ponašao se kao da je telohranitelj pokušao da ga udavi na spavanju. „Ne, gospodine", odgovorio sam. „Ne, nisam znao."
„Pretpostavljam da su bili ludo zaljubljeni kad se odrekao takve dužnosti, ali nisu dobar par, zato što je on rođak princa Hagurova, a ona kurva, pokajnica. Osramotili su svoje porodice."
„Da, gospodine", složio sam se, posle neprimetnog oklevanja. Pitao sam se da li su to njegove reči i izrazi, ili ih je čuo od starijih, pa ih sad ponavlja kao svoje. Njegovo namršteno lice je govorilo da je bio blizak s telohraniteljem i da je žalio zbog njegovog odlaska.
„Moj otac čvrsto veruje u brak ljudi na sličnog položaju", nastavio je. „Neće podržati nikog ko stupa u brak s osobom nižeg staleža. Pre njega me je čuvao čovek koji mi se nije dopadao. Nije mogao da kontroliše telesne funkcije. To su vulgarne stvari, zar ne?"
„Pretpostavljam da jesu", rekao sam. Nastojao sam da se u svemu složim s njim.
„Iako je", nastavio je nakon što se ugrizao se za usnu, „ponekad znao da bude zabavan. Kad je ujka Vili došao u posetu ocu, pravio je užasne zvuke kad su uveli sestre i mene da ga pozdravimo. To je bilo stvarno smešno. Zbog toga je razrešen dužnosti. Mislim na telohranitelj a, a ne na mog ujaka."
„To se nikako ne može nazvati doličnim ponašanjem, vaša visosti", napomenuo sam. Bio sam zapanjen što bilo ko može zvati kajzera Vilhelma, s kojim ratujemo, ujka Vili.
„Ne, ne može. To ga je unizilo u mojim očima, ali je sestri i meni rečeno da zanemarimo tu nepristojnost. Imao sam telohranitelj a i pre njega. On mi je bio vrlo simpatičan."
„Šta mu se desilo?" pitao sam. Očekivao sam još jednu neobičnu priču o ljubavnim dogodovštinama ili neprijatnim navikama.
„Poginuo je", odgovori Aleksej, bez vidljivog žaljenja. „To se desilo u Carskom Selu. Ubica je bacio bombu na moju kočiju. Kočijaš ga je video. Skrenuo je, pre nego što je završila u mom krilu. Moj telohranitelj je sedeo u sledećoj kočiji. Bomba je pala na njega. Raznela ga je u komade."
„To je strašno", rekao sam, zapanjen tolikim nasiljem. Palo mi je na pamet da bi se i moj život mogao naći u sličnoj opasnosti, dokle god se brinem o tako važnom štićeniku.
„Tako je", složio se. „Iako je otac rekao da bi se on ponosio takvom smrću. Umro je služeći Rusiji. Naposletku, bilo bi mnogo gore da sam ja poginuo."
Ovaj zaključak bi bio bezosećajan i nadmen da ga je izgovorilo bilo koje drugo dete. Carević ga je izrekao s osetnim saosećanjem za poginulog čoveka i s dubokim razumevanjem sopstvenog položaja. Bilo je nemoguće prezirati ga zbog toga.
„Pa, ne planiram da bežim, da prdim ili da skončam raznet granatom" rekao sam. Smejao sam se. U svojoj naivnosti sam pomislio da mogu da se slobodno izražavam u njegovom prisustvu. Pred očima sam imao samo njegov uzrast, a ne i njegov položaj. „Nadam se da ću biti u prilici da vaš čuvam nešto duže vreme."
„Jehmenjeve", oglasio se grof Černjecki. Okrenuo sam se ka njemu, spreman da se izvinim. Primetio sam kako carević zuri u mene otvorenih usta. Nisam znao da li će prsnuti u smeh ili pozvati gardiste da me strpaju u bukagije. Konačno je samo odmahnuo glavom, kao da su obični ljudi za njega izvor beskrajnog zanimanja i zabave. Vratili smo se svojim ulogama.
Sledećih nekoliko nedelja smo razvili prijatan, neformalan odnos. Na moje zadovoljstvo, zatražio je da ga zovem Aleksej. Bilo bi mi teško da provodim čitav dan s jedanaestogodišnjakom kog moram da oslovljavam sa „vaše visočanstvo" ili „gospodaru". Zvao me je Georgij. To mu se sviđalo, zato što je imao štenca tog imena, sve dok ga nije pregazila očeva kočija. To je, po mom mišljenju, bio loš znak.
Dečak je živeo po strogo utvrđenom rasporedu. Pratio sam ga kud god da je išao. Ujutru je odlazio na liturgiju s majkom i ocem. Odatle su išli na doručak, a posle toga je imao časove kod švajcarskog učitelja, gospodina Gijarda. Po podne bi išao napolje, u vrt. Primetio sam da ga njegovi roditelji, iako pretrpani poslom, budno motre i da mu ne daju da radi bilo šta naporno. Pripisao sam to njihovom strahovanju za naslednika prestola. Uveče bi večerao s porodicom. Nakon toga bi čitao, ili bi igrali triktrak. Naučio me je toj igri još prve zajedničke večeri. Još nisam uspeo da ga pobedim.
Tu su bile i njegove četiri sestre, Olga, Tatjana, Marija i Anastazija. Upadao je u njihove sobe, kad god bi mu se ukazala prilika. Mučio ih je, iako su ga volele i tetošile. Kao Aleksejev telohranitelj bio sam po čitav dan u društvu velikih vojvotkinja. One me uglavnom nisu primećivale.
Izuzev jedne, u koju sam se zaljubio.
„Zaboravi na konje", rekao sam Alekseju, dok smo sedeli u vozu, gledajući kroz prozor. „Mogu da trčim brže od voza."
„Pa zašto ne trčiš, Georgiju Daniloviču? Siguran sam da će se mašinovođa zaustaviti, da bi te pustio da probaš."
Iskezio sam se. Carević se nasmejao. To je bio siguran znak da je obrazovani, rečiti, inteligentni naslednik trona, budući vođa miliona, u srcu ostao ono što je svaki Rus jednom bio.
Dečak.
Carica Aleksandra Fjodorovna od samog početka se protivila putovanju.
S njom sam najmanje kontaktirao od svih članova carske porodice, od dolaska u Sankt Peterburg. Car je uvek bio prijateljski raspoložen. Najčešće me je zvao po imenu, što je bila retka čast. Mnogo je patio zbog razvoja situacije na ratištu. Bore i podočnjaci su rečito svedočile o tome. Provodio je dane u radnoj sobi, razgovarajući s generalima, čije društvo mu je prijalo, i s vođama Dume, čije je postojanje prezirao. Nikad nije dozvoljavao da se mračna osećanja odraze na ljude u njegovoj okolini. Ljubazno bi me pozdravio kad god bih ga video. Nije propuštao da me pita kako mi sviđa nov položaj. Moje strahopoštovanje prema njemu se nije smanjivalo. Shvatio sam da mi je veoma drag i da sam izuzetno ponosan što sam u njegovoj blizini.
Aleksandra je bila drugačija. Visoka, zgodna žena oštrog nosa i pronicljivih očiju smatrala je da je soba prazna, iako je bila puna slugu ili gardista. Ponašala se i govorila u skladu s tim uverenjem, kao da je sama.
„Nikad joj se ne obraćaj", rekao mi je jedne večeri Sergej Stasjovič Poljakov, pripadnik telesne garde, s kojim sam se sprijateljio zbog bliskih odaja. Naše postelje je razdvajao samo tanki zid. Noću sam slušao kako hrče. Naočiti osamnaestogodišnjak je bio dve godine stariji od mene. Ipak je bio jedan od najmlađih pripadnika elitne jedinice grofa Černjeckog. Laskalo mi je što je prihvatio naše prijateljstvo, zato što se činio mnogo iskusnijim i upućenijim od mene. „Svaki pokušaj započinjanja razgovora će protumačiti kao čin najdubljeg nepoštovanja."
„Ne pada mi na pamet da pokušam", uveravao sam ga. „Ponekad nam se pogledi ukrste. Ne znam da li da je tada pozdravim, ili da joj se poklonim."
„Možda ti vidiš nju, Georgiju", rekao mi je, smešeći se, „ali veruj mi, ona ne vidi tebe. Gleda kroz takve kao što smo mi. Za nju smo duhovi."
„Ja nisam duh", navaljivao sam. Iznenadio sam se, kad sam shvatio koliko me je njegova tvrdnja povredila. „Ja sam čovek."
„Jesi, jesi", rekao je i ugasio pola cigarete na petu. Ustao je i gurnuo pikavac u džep. „Ne zaboravi kako je odgajena. Njena baka je bila engleska kraljica, Viktorija. Vaspitanje u takvom okruženju te ne čini naročito društvenim. Obraća se slugama samo kad mora."
Smatrao sam to savršeno razumnim. U mojoj porodičnoj lozi nije bilo kraljeva ili prinčeva. Nisam ni znao kako mi se zovu dalji preci. Zašto bi carica Rusije želela da razgovara sa mnom. Na carsku porodicu sam gledao sa strahopoštovanjem. Nisam ni očekivao da me primećuju. A opet, poredio sam galantno ponašanje njenog supruga, sina i kćeri, s njenim. Ponekad sam mislio da sam je nečim uvredio.
Video sam je prve noću u palati, iako tad nisam znao ko je dama koja je klečala pred molitvenikom, leđima okrenuta vratima. Još se sećam njene grozničave molitve i fanatične odanosti bogu. Nisam zaboravio ni strašnog, mračnog čoveka pored nje. Sveštenika koji mi se zlobno osmehnuo. Njegova slika me je stalno pratila, iako se odonda nismo sreli.
Činjenica da me nije opažala je ponekad značila da se ponašala ne baš carski, u mom prisustvu. To mi je ponekad smetalo, kao dva dana pre polaska na put carskim vozom, kad joj je car i predočio da će povesti Alekseja u glavni štab.
„Niki", povikala je nakon što je umarširala u odaju na najvišem spratu palate. Zatekla je cara nagnutog nad papirima i izgubljenog u mislima. Sedeo sam u mračnom uglu, zato što je moj štićenik Aleksej bio ispružen na tlu. Igrao se sa nekoliko vozova koje je, zajedno sa šinama, rasporedio po podu. Vozići su, naravno, bili pozlaćeni, a šine čelične. Otac i sin nisu obraćali pažnju na mene. Razgovarali su kao da su sami u sobi. Iako je vredno radio, primetio sam da je car mnogo opušteniji kad je Aleksej u blizini. Nervozno bi podigao glavu kad god bi dečak napustio sobu. „Niki, reci mi da sam pogrešno razumela."
„Šta si pogrešno razumela, draga moja?" pitao je, podigavši glavu s papira. Osmotrio je umornim pogledom. Posumnjao sam da je nakratko odremao za stolom.
„Ana Virubova mi je rekla da u utorak putuješ u Mogiljev, u obilazak vojske?"
„Tako je, Sunčice", odgovorio je. Nazvao je po nadimku, koji je veoma odudarao od njenog obično mračnog i nestalnog raspoloženja. Pitao sam se da li su se u mladosti drugačije ophodili. „Prošle nedelje sam pisao rođaku Nikolaju. Obavestio sam ga da ću provesti nekoliko dana u glavnom štabu, da bih ohrabrio trupe."
„Da, da", rekla je, kao da je to previše ne zanima. „Ali nećeš valjda da povedeš i Alekseja? Rekli su mi da..."
„Nameravam da ga povedem", tiho je dodao. Skrenuo je pogled sa supruge. Znao je da predstoji neugodna rasprava.
„Ne mogu to da dopustim, Niki", povikala je.
„Ne možeš da dopustiš?" pitao je, nežnim tonom, sa istinskim zanimanjem. „A zašto ne možeš?"
„Dobro znaš zašto ne mogu. Tamo nije sigurno."
„Nijedno mesto više nije sigurno, Sunčice. Da li si to primetila? Zar ne osećaš kako se olujni oblaci skupljaju oko nas?" Oklevao je. Vrhovi brkova su mu se podigli kad je pokušao da se osmehne. „Ja osećam."
Otvorila je usta, kao da hoće da protestuje. Zbunio ju je neočekivanim komentarom. Okrenula se i pogledala sina. Sedeo je nekoliko koraka od nje, na podu. Podigao je glavu s vozića. Posmatrao je roditelje. Osmehnula mu se zabrinuto. Nervozno je kršila ruke pre nego što se obratila mužu.
„Nemoj, Niki", rekla je. „Nemoj da ga vodiš. Zahtevam da ostane ovde, sa mnom. Ne mogu dopustiti da krene na put. Ko zna šta će vas tamo dočekati. Stavka nije bezbedna. Šta ćete ako nemački bombarder otkrije vaš položaj?"
„Sunčice, svakodnevno se susrećemo sa svakojakim opasnostima", rekao je umornim glasom. „Najlakše nas je naći ovde, u Sankt Peterburgu."
„Znam da se ti susrećeš s tim opasnostima. I ja. Ali ne i Aleksej. Ne naš sin."
Car je na trenutak zatvorio oči. Ustao je i prišao prozoru, s kog se pružao pogled na Nevu.
„Mora da ide", rekao je. Okrenuo se i pogledao ženu u oči. „Već sam obavestio rođaka Nikolaja da će me pratiti. Preneo je vest trupama."
„Reci mu da si se predomislio."
„Ne mogu, Sunčice. Njegovo prisustvo u Mogiljevu će predstavljati veliko ohrabrenje. Znaš da je u poslednje vreme opao borbeni moral i da ratničko raspoloženje jenjava. Čitamo iste izveštaje. Video sam ih na tvom stolu. Učinićemo sve da ohrabrimo ljude..."
„Misliš da je to posao za jedanaestogodišnjaka?" pitala je s gorkim osmehom.
„Nije on običan jedanaestogodišnjak, zar ne? On je carević, naslednik ruskog prestola. On je simbol..."
„O, znaš da mrzim kad tako govoriš!" planula je. Besno je koračala po sobi. Prolazila je pored mene kao da ne postojim, kao da sam zidna tapeta ili izrezbaren kauč. „Za mene on nije simbol. On je moj sin."
„Ali, majko. Želim da idem", čuo se glasić s tepiha. Aleksej je posmatrao caricu iskrenim pogledom, punim obožavanja. Primetio sam da ima njene oči. Bili su veoma slični.
„Znam da želiš, dragi moj", rekla je. Nagnula se prema njemu. Poljubila ga je u obraz. „Ali tamo nije bezbedno."
„Biću pažljiv", rekao je. „Obećavam ti."
„Lepo je što obećavaš", odvratila je. „Ali šta će biti ako se sapleteš? Šta će biti ako bomba eksplodira blizu tebe i padneš? Ili, bože me sačuvaj, ako bomba eksplodira tamo gde si?"
Osetio sam očajničku potrebu da zavrtim glavom i uzdahnem, zbog vladarke zaštitnički opredeljenih majki. Pa šta ako padne? Kakva luckasta misao. Ima jedanaest godina. Trebalo bi da pada deset puta na dan, da pada i da se diže bez po muke.
„Sunčice, dečak mora da upozna pravi svet", reče car. Govorio je odlučnije. Bilo je jasno da je čvrsto resio da povede sina i da neće dozvoliti dalju raspravu. „Čitavog života je tetošen u palatama i umotavan da ne ozebe. Razmisli o sledećem: šta će biti ako mi se nešto sutra desi, pa on bude morao da zauzme moje mesto? Ne zna ništa o carskoj dužnosti. I ja sam veoma malo znao kad nas je moj dragi otac napustio, iako sam tad bio čovek od dvadeset šest leta. Čemu bi, u tom slučaju, Aleksej mogao da se nada? Čitav život provodi ovde s tobom i devojkama. Vreme je da nauči nešto o svojim obavezama."
„Ali šta je s opasnostima, Niki", govorila je molećivim glasom. Pritrčala je suprugu. Uhvatila ga je za ruke. „Sigurno si svestan toga. Najpažljivije sam se raspitala. Pitala sam oca Grigorija za mišljenje o tvom planu. Vidiš da nisam postupila nepromišljeno. Rekao mi je da je to loša ideja. Bilo bi dobro da ponovo razmisliš..."
„Otac Grigorije poručuje meni šta da radim?" povikao je, zapanjeni car. „Otac Grigorije misli da zna da vodi ovu zemlju bolje od mene, zar ne? Misli da zna više i da može biti bolji otac Alekseju od čoveka koji ga je začeo?"
„On je božji čovek", negodovala je. „Govori u ime onog koji je veći od cara."
„O, Sunčice!" zagrmeo je i uzmaknuo od nje. Bio je gnevan i razočaran. „Ne mogu da ponovo načinjem tu temu. Ne mogu da svakodnevno govorim istu priču! Dosta je bilo. Čuješ li me? Dosta!"
„Ali, Niki!"
„Ali ništa! Da, ja sam Aleksejev otac, ali sam otac miliona drugih. Dužan sam da i njih zaštitim. Dečak će poći sa mnom u Mogiljev. Uveravam te da ćemo brinuti o njemu. Derevjenko i Federov će biti s nama, što znači da će doktori biti tamo ako se nešto desi. Gijard će takođe poći, pa neće zaostati u učenju. Biće dosta vojnika i telohranitelj a. Georgij se neće odvajati od njega, od ustajanja do leganja u krevet."
„Georgij?" povika carica. Nije krila iznenađenje. „A ko je taj Georgij, ako smem da pitam?"
„Upoznala si ga, najmanje deset puta." Klimnuo je u mom pravcu. Tiho sam se nakašljao i ustao. Napustio sam senke. Okrenula se i zagledala u mene, kao da ne zna šta ja tu radim, niti zašto tražim njenu pažnju. Okrenula se i prišla suprugu.
„Ako mu se išta dogodi, Niki..."
„Ništa mu se neće dogoditi."
„Ali, ako mu se išta desi. Obećavam ti..."
„Šta mi obećavaš, Sunčice?" hladno je pitao. „Šta mi obećavaš?"
Poražena carica je oklevala. Odmerila me je hladnim pogledom, pre nego što je osmotrila sina. Lice joj se opustilo. Izgledala je srećno, kao da na svetu nema ničeg savršenijeg i lepšeg.
„Alekseju", rekla je, nežnim glasom i pružila ruku. „Alekseju, ostavi igračke i dođi kod majke, hoćeš li? Vreme je za večeru."
Klimnuo je i ustao. Uhvatio je za ruku i krenu s njom. Brzo su izašli iz sobe.
„Pa?" pitao je car. Posmatrao me je. Glas mu je bio hladan i gnevan. „Šta čekaš? Idi s njim. Pazi ga. Zbog toga si ovde."
Glavni štab ruske vojske - Stavka bio je na vrhu brda, u nekadašnjoj kući provincijskog guvernera. Morao je da se iseli, da bi imao čime da upravlja kad se rat završi. Veliko, prostrano imanje je zauzimalo nekoliko hektara. Na posedu je bilo dosta pomoćnih zgrada, neophodnih za smeštaj brojnog vojnog personala.
Veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič najčešće je boravio u Stavki. Stanovao je u drugoj po kvalitetu spavaćoj sobi, tihoj odaji na prvom spratu, s pogledom na vrt, u kom je guverner neuspešno pokušao da uzgaji povrće na smrznutoj zemlji. Najbolja soba, veliki apartman na najvišem spratu kuće s kancelarijom i privatnim kupatilom je najčešće zvrjao prazan. Čekao je careve posete trupama. Pogled s visoka je nudio spokojnu sliku dalekih brda. Za mirnih večeri se ponekad mogao čuti žubor vode u obližnjim rečicama. To je stvaralo iluziju da je svet u miru i da svi vode idilični, seoski život, sred pitome istočne Belorusije. Car je delio sobu s Aleksejem. Ja sam dobio ležaj u sobici u prizemlju. Delio sam je s dvojicom telohranitelj a, uključujući i mog prijatelja Sergeja Stasjoviča. On se brinuo za carevu bezbednost.
Bilo mi je zadovoljstvo da posmatram cara i carevića. Nikad nisam video oca i sina koji su toliko uživali u kad su bili zajedno. U mom selu bi takav odnos izazvao opšte mrštenje. Poštovanje koje je moj stari prijatelj Kolek ukazivao ocu Borisu je bilo nešto najbliže tom stepenu porodične bliskosti u Kasinu. Između oca i dečaka je bilo toliko ljubavi i prisnosti da sam im zavideo. Kvalitet njihovog odnosa je bio još vidljiviji van strogog dvorskog protokola. Ponekad sam sa žaljenjem mislio na Danila.
Car je od samog početka zahtevao da se s Aleksejem ne postupa kao s detetom, već kao s naslednikom ruskog prestola. Nijedan razgovor nije bio preterano privatan ili ozbiljan za njegove uši. Ništa nije smelo da izmakne njegovom oku. Kad je Nikolaj jašio da obiđe trupe, Aleksej je jahao s njim. Sergej, ja i ostali telohranitelji išli smo za njima. Vojnici su na smotrama stajali mirno i odgovarali na careva pitanja. Dečak je ćutke stajao pored oca, uljudan i pažljiv. Slušao je sve što je rečeno i gutao svaku reč.
Dečak nije pokazivao znake nervoze ili užasa, pri čestim posetama poljskim bolnicama, uprkos strašnim prizorima.
Jednom prilikom je čitava pratnja ušla u veliki, platneni šator. Unutra je grupa doktora i medicinskih sestara negovala pedeset ili šezdeset ranjenika. Ležali su u krevetima, tako zbijenim da je izgledalo da su na golemom madracu, na kom će zajedno izdahnuti. U vazduhu se osećao zadah krvi i trulog mesa. Došlo mi je da izjurim napolje, na svež vazduh. Mrštio sam se od gađenja. Borio sam se s prirodnim nagonom za povraćanjem. Car nije pokazao nijedan znak odvratnosti. Ni Aleksej nije pokleknuo pred ovim užasima. Dečak me je pogledao, s neskrivenim prekorom, kad sam se zakašljao. Postideo sam se, zato što je pet godina mlađi dečak pokazao više dostojanstva i pribranosti od mene. Borio sam se s mučninom i sledio carsku pratnju, od kreveta do kreveta.
Car je razgovarao sa svakim ranjenikom. Prilazio im je blizu, tako da bi njihov razgovor imao auru privatnosti. Neki ljudi su šaputali odgovore, neki nisu imali snage, niti pribranosti za razgovor. Car ih je, bez izuzetka ispunjavao strahopoštovanjem. Možda su mislili da haluciniraju, u groznici. Izgledalo je kao da je sam Hrist ušao u šator i počeo da deli blagoslove.
Aleksej je, posle prve polovine šatora, napustio očevo društvo. Prišao je krevetima s druge strane. Zapodenuo razgovor s ranjenikom, po ugledu na oca. Seo je kraj njega. Čuo sam kako mu priča da je putovao čak iz Sankt Peterburga, da bi s njima proveo današnji dan. Govorio je kako ima jurišnog konja, ali da ga jaše polako, da ne bi pao. Govorio je o sitnicama, beznačajnim stvarima do kojih je mnogo držao. Ranjenici su znali da cene dečakovu skromnost i prisnost u ophođenju. Šarmirao ih je. Stigli su do poslednjih kreveta. Video sam kako se car okreće da pogleda sina, koji je utiskivao ikonicu u ruke oslepelog vojnika. Okrenuo se najbližem generalu. Rekao mu je nešto što ja nisam čuo. Visoki oficir je klimnuo. Gledao je kako carević završava obilazak.
„Šta je bilo, oče?" pitao je Aleksej. Okrenuo se i video da ga svi posmatraju.
„Ništa, sine", reče car. Dobro sam čuo kako mu reči zapinju u grlu, usled suprotstavljenih osećanja, žalosti zbog patnji vojnika i ponosa zbog sinovljevog držanja. „Hajdemo, vreme je da nastavimo obilazak."
* * *

Prošlo je nedelju dana od dolaska u Stavku, a da nisam video velikog vojvodu Nikolaja Nikolajeviča, čiji život sam spasio i kome mogu zahvaliti na prilici koja mi se ukazala. Video sam ga, posle povratka s fronta, gde je vodio trupe s promenljivim uspehom. Vratio se u Mogiljev, da se posavetuje s rođakom, carem, i da isplanira jesenju strategiju.
Ušao sam u kuću iz vrta, u kom je Aleksej gradio tvrđavu između drveća. U hodniku sam video džinovskog muškarca. Hitao je prema meni. Prva pomisao je bila da se okrenem i istrčim napolje, zato što je gorostas delovao zastrašujuće. Bilo je prekasno da pobegnem, zato što me je video. Podigao je ruku, u pozdrav.
„Jehmenjeve", zagrmeo je, kad se približio. Zaklonio je sunce, koje je dopiralo kroz otvorena vrata. „To si ti, zar ne?"
„Ja sam, gospodine", odvratio sam. Poklonio sam se nisko i s poštovanjem. „Lepo je videti vas opet."
„Zaista?" pitao je. Zvučao je iznenađeno. „Pa, drago mi je da to čujem. Znači, tu si", dodao je. Odmerio me je od glave do pete, kao da hoće da vidi da li zaslužujem njegovo poverenje. „Mislio sam da će upaliti. Rekao sam rođaku Nikiju da sam u jednom seocetu upoznao smelog dečaka. Rekao sam mu da ne izgleda bogzna kako. Dobro bi mu došao još neki centimetar visine i nekoliko kila mišića, ali nije loš. Mogao bi biti onaj za kim tragaš, družbenik mladog Alekseja. Drago mi je da me je poslušao."
„Zahvalan sam vam, gospodine, zbog velike promene u mom životu."
„Da, da", rekao je. „Ovo se dosta razlikuje od... kako se ono zvaše?"
„Kašina, gospodine."
„A, da, Kašin. Užasno mesto. Morao sam da obesim onu budalu koja je pokušala da me ustreli. Nisam to hteo. Bio je još dečak, ali nisam mogao da mu progledam kroz prste. Morao je da posluži kao primer. To ti je jasno, zar ne?"
Ćutke sam klimnuo. Pokušavao sam da potisnem sećanja ne Kolekovu pogibiju i moje učešće u njoj, zbog strašne grize savesti i svesti da sam iz nje izvukao korist. Nedostajalo mi je njegovo društvo.
„Bio je tvoj prijatelj, zar ne?" pitao je veliki vojvoda, kad je osetio moju rezervisanost.
„Odrasli smo zajedno", rekao sam. „Ponekad je imao neobične ideje, ali nije bio zla osoba."
„Nisam tako siguran", odvratio je veliki vojvoda uz sleganje ramenima. „Ne zaboravi da me je nišanio revolverom."
„Da, gospodine."
„Bilo kako bilo, sad to pripada prošlosti. Opstaju samo najsnalažljiviji, je l' da? Kad već govorimo o tome, gde je carević? Zar nisi dužan da sve vreme provodiš s njim?"
„Eno ga napolju", rekao sam. Klimnuo sam u pravcu šumarka. Dečak je celo jutro vukao panjeve po parku. Gradio je tvrđavu.
„Nadam se da mu se ništa neće desiti dok je bez nadzora", rekao je veliki vojvoda. Oteo mi se uzdah razočaranja. Već dva meseca sam se brinuo o careviću. Nikad nisam upoznao tako tetošeno dete. Njegovi roditelji su se ponašali kao da će se svakog trena polomiti nadvoje. Sad je i veliki vojvoda rekao da ga ne smem, ma i za trenutak, ispustiti iz vida, da se ne bi povredio. Počesto bi mi došlo da iz sveg glasa zaurlam: Zaboga, on je samo dečak! Dečak! Zar vi niste bili deca?
„Otići ću do njega ako hoćete", odgovorio sam. „Malopre sam ušao unutra..."
„Ne, ne", prekinuo me je, odmahujući glavom. „Pretpostavljam da znaš šta radiš. Ne želim da govorim sluzi drugog čoveka kako da radi svoj posao."
Poslednja rečenica me je kosnula. Smatra me carevim slugom. Da li je to tačno? Pa, naravno da jeste. Nisam slobodan. Ta istina, uprkos svemu, nije prijala uhu.
„Nadam se da si se lepo snašao na novoj dužnosti?" pitao me je.
„Da, gospodine", iskreno sam odgovorio. „Ja sam... pa, možda je to pogrešan izraz, ali uživam u njoj."
„Nije pogrešan, dečače", rekao je. Zakašljao se i ispraznio nos u golemu maramicu. „Nema ničeg boljeg od čoveka koji uživa u onom što radi. Radni dan mu tako mnogo brže prođe. Kako ti je to rame?" dodao je. Udario me je jako u mesto na kom se tane žarilo u telo. Uspeo sam da ne kriknem od bola i da ne uzvratim udarac, što bi me skupo koštalo.
„Mnogo je bolje, gospodine", procedio sam kroz stisnute zube. „Ostao mi je ožiljak, baš kao što ste predvideli, ali..."
„Muškarac mora da ima ožiljke", hitro je dodao. „Ja ih imam svuda po telu. Kad bi me neko video golog, pomislio bi da je preko mene prešla mačka nepotkresanih kandži. Videćeš ih jednog dana." Zurio sam u njega, zapanjen velikodostojnikovom opaskom. Poslednje što bih želeo bila je turneja po ožiljcima velikog vojvode. „U ovoj vojsci nema čoveka bez ožiljaka", nastavio je, nesvestan mog iznenađenja. „Shvati to kao znamen časti, Jehmenjeve. Što se žena tiče... Pa, veruj mi kad ti kažem da im ožiljci, u neslućenoj meri podstiču maštu."
Pocrveneo sam, onako neiskusan, i ćutke oborio glavu.
„Svih mi svetaca, dečače", rekao je. Nasmejao se. „Pocrveneo si kao bulka. Sigurno si pokazivao ožiljak svim kurvama oko Zimskog dvorca, zar ne?
Ćutke sam skrenuo pogled. Nisam učinio ništa slično. Bio sam nevin u pogledu telesnih zadovoljstava, kao na dan kad sam rođen. Nisam se zanimao za kurve, iako su mi bile dostupne, kao deo života u palati. Nisam se zanimao ni za žene koje su nudile svoje draži, ne iskajući novac. Zanimala me je samo jedna devojka. Nisam smeo da zucnem o njoj. Veza je bila tako nedolična da bi me njeno otkrivanje moglo koštati života. Nikolaj Nikolajevič bi bio poslednji čovek kom bi se poverio.
„Vrlo dobro, dečače", rekao je. Ponovo me je udario po ruci. „Mlad si. Možeš na miru uživati dok god - dobri bože!"
Iznenadna promena tona me je naterala da podignem glavu. Više nije gledao u mene, već je zurio kroz prozor, ka vrtu, ka carevićevoj tvrđavi, koja je lepo napredovala. Alekseja nije bilo nigde. Video sam ga, kad sam pogledao gde i veliki vojvoda. Bio je pet metara iznad zemlje. Sedeo je na debeloj grani, hrastovog drveta.
„Alekseju!" prošapta veliki vojvoda, sebi u bradu. Govorio je prestrašenim glasom.
„Hej, vi!", povika dečak s vidikovca. Uživao je u svom podvigu. „Rođače Nikolaje, Georgiju, da li me vidite?"
„Alekseju, ne mrdaj odatle!" zaurla veliki vojvoda. Istrčao je u vrt. „Ne mrdaj, čuješ li me? Ostani gde si. Dolazim po tebe."
Pohitao sam za njim, zapanjen njegovom reakcijom. Dečak je uspeo da se popenje uz drvo. Neće mu biti teško da siđe. Nikolaj Nikolajevič je i pored toga grabio ka hrastu, kao da svi naši životi i sudbina Rusije zavise od spašavanja tog dečaka.
Bilo je prekasno. Dečak je video rođaka monstruoznih dimenzija u trku. To je bilo previše za njega. Pokušao je da hitro siđe niz drvo. Verovatno je bio ubeđen da je prekršio neko neznano pravilo i da je bekstvo s mesta zločina pre nego što bude uhvaćen i kažnjen, najpametnija politika. Zapeo je nogom za granu. Oteo mu se krik iznenađenja, dok je pokušavao da se uhvati za neku od tanjih grana i grančica, ispod sebe. Bučno je tresnuo na tie ispod drveta. Seo je. Trljao je glavu i lakat. Smešio nam se, kao da je sve ovo bilo veliko i ne sasvim neprijatno iznenađenje.
Uzvratio sam mu osmehom. Ipak je dobro prošao. To je bio dečački nestašluk. Izvukao se bez težih posledica.
„Požuri", reče veliki vojvoda. Okrenuo se prema meni, bleda lika. „Pozovi doktore. Dovedi ih ovamo, Jehmenjeve."
„Ali, ništa mu nije, gospodine", negodovao sam. Iznenadilo me je, koliko je ozbiljno shvatio incident. „Pogledajte ga, samo se..."
„Dovedi ih odmah, Jehmenjeve", zagrmeo je. Zamalo što me nije oborio s nogu. Ovog puta nisam oklevao.
Okrenuo sam se i potrčao po pomoć.
U sledećih nekoliko minuta čitavo domaćinstvo se posvetilo dečaku.
Noć je pala. Niko nije služio večeru. Te noći nije bilo nikakve zabave. Negde oko dva ujutru sam napustio odaju punu pripadnika telesne garde. Takmičili su se, ko će me posmatrati s više prezira. Uputio sam se ka postelji. Hteo sam da sklopim oči i brzo zaspim da bih što pre zaboravio na ono što se desilo ovog groznog dana.
Od nesreće pa do ranog jutra gušio sam se od zbunjenosti, gneva i samosažaljenja. Još nisam znao zašto je Aleksejev pad izazvao ovoliku uzbunu. Na dečaku nije bilo znakova ozbiljnijih povreda, izuzev nekoliko modrica na laktu, nozi i telu. Počeo sam da shvatam da carević nije okružen preteranom pažnjom samo zato što je prestolonaslednik, već da se iza toga krilo nešto ozbiljnije. Setio sam se carevih razgovora s nekim gardistima i s Aleksejem lično. Doticali su se osetljive teme, ali su izbegavali da o njoj podrobnije govore. Proklinjao sam sebe, zbog nepromišljenosti. Trebalo je da se raspitam.
Koračao sam hodnikom, obuzet sve snažnijim samosažaljenjem. Vrata na levoj strani su se otvorila pre nego što sam stigao da okrenem glavu, da vidim koga ima unutra. Neko me je uhvatio za rever. Gotovo me je podigao s tla i uvukao unutra.
„Kako si mogao da budeš tako glup?", pitao me je Sergej Stasjovič kad je zatvorio vrata. Silno sam se iznenadio kad sam video da je u sobi još neko, Aleksejeva starija sestra, velika vojvotkinja Marija. Stajala je leđima okrenuta prozoru. Na bledom licu su se isticale oči, crvene od suza. Jedan od gardista je pomenuo da je carica Aleksandra već stigla iz Sankt Peterburga. Kad sam to čuo, ponadao sam se da nije došla sama. „Zašto ga nisi pazio, Georgiju?"
„Pazio sam ga, Sergeju" branio sam se, pogođen činjenicom da ceo svet smatra da je za sve što se tog dana dogodilo kriv samo siroti mužik iz Kašina. „Bio sam u vrtu s njim. Nije radio ništa opasno. Ušao sam u zgradu, samo na trenutak, zato..."
„Nisi smeo da se odvajaš od njega", reče Marija i krete ka meni. Duboko sam se naklonio. Shvatila je moj pozdrav kao uvredu. Bili smo vršnjaci. Pre nekoliko dana smo proslavili rođendane. Bila je lepa kao porculanska lutka. Svi muškarci su se okretali za njom. Veliki broj ljudi je smatrao najlepšom od carevih kćeri. Ja nisam bio u toj grupi.
„Eto šta se događa kad zaposle neuke", reče Sergej. Nespokojno je špartao po sobi. „Izvini, ali moram da ti kažem, Georgiju. Teško da si ti kriv, ali nemaš iskustva za takvu dužnost. Nikolaj Nikolajevič je nepromišljeno postupio kad te je preporučio. Znaš li koliko sam se obučavao pre nego što sam postao carev zaštitnik?"
„Pa, koliko znam, samo si dve godine stariji od mene. Ne vidim neku razliku", rekao sam, čvrsto rešen da ne dozvolim da me iko ponižava.
„Osam godina je proveo na dvoru", brecnula se velika vojvotkinja. Prišla mi je, razljućena mojom napomenom. „Sergej je od detinjstva u paževskom korpusu. Znaš li šta je to?" Prezirno me je pogledala i odmahnula glavom. „Bio je jedan od sto pedeset dečaka, izabranih među plemstvom bliskom dvoru i obučenih u veštinama neophodnim za službu u telesnoj gardi. Samo je najodabranijima među odabranima pripala dužnost da štite moju porodicu. Svakog dana je učio na šta da obrati pažnju, odakle preti opasnost, kako da spreči tragediju u nastanku. Znaš li koliko je mojih predaka i rođaka pobijeno? Shvataš li da moj brat, njegove sestre i ja od jutra do mraka koračamo pod senkom smrti? Uzdamo se samo u svoje molitve i gardiste. Sergej Stasjovič je covek kakav bi trebalo da bude u našoj blizini, a ne ti, ne ti."
Odmahnula je glavom pre nego što me je sažaljivo pogledala. Začudio sam se zato što se naljutila na mene zbog onog što se desilo njenom bratu i zbog onog što sam rekao Sergeju. On je za nju trebalo da bude samo jedan od pripadnika telesne garde. Predmet njene zaštite je besneo kraj prozora. Gledao sam kako mu prilazi i kako mu nešto šapuće. On je odmahnuo glavom i rekao ne. Pitao sam se da li je Marija zaljubljena u njega. To ne bi bilo čudo. Moj prijatelj je bio privlačan mladić, visok, s prodornim plavim očima i zapanjujuće plavom kosom. Ličio je više na Arijevca, nego na Rusa.
„Nisam znao šta se od mene očekuje", konačno sam prozborio. Bio sam na ivici plača. „Starao sam se o njemu, najbolje što sam mogao, otkad sam stupio na dužnost. To je bio nesrećan slučaj. Zašto to niko ne shvata? Dečaci stalno čine takve stvari."
„Naspavaj se, Georgiju", tiho će Sergej. Prijateljski me je potapšao po leđima. Odgurnuo sam ga. Nije mi trebala njegova podrška. „Sutra te, nesumnjivo, čeka dan prepun obaveza. Nisi ti kriv, ne zaista. Istina je da je trebalo da ti kažu. Možda bi, da si znao..."
„Da sam znao?" pitao sam, namrštena čela. „Da sam znao šta?"
„Idi", rekao je. Izgurao me je u hodnik. Hteo sam da se raspravljam, ali se on upustio u tihi razgovor s velikom vojvotkinjom. Shvatio sam da ih uopšte ne zanimam. Obeshrabrio sam se i otišao. Nisam krenuo na spavanje, kao što sam isprva nameravao, već u vrt, gde je sve i počelo.
Te večeri je sijao pun mesec. Stajao sam na istom mestu, na kom sam razgovarao s velikim vojvodom. Odgovaralo mi je da budem sam sa svojim mislima i mukama. Duvao je blagi povetarac. Pustio sam da me hladi, zamišljajući kako sam daleko odavde, na mestu gde se od mene mnogo manje očekuje. Pronašao sam malo mira, u tami, okružen turobnom i samotnom zgradom Stavke. Dozvolio sam sebi mali predah od drame koja se odvijala ovog popodneva i večeri.
Čuo sam užurbane korake u hodniku, ali se nisam odmah okrenuo da vidim ko ide u mom pravcu. Neko je hodao užurbanim, odlučnim korakom. Uznemirio sam se.
„Ko je tamo?" oglasio sam se. Ma šta Sergej i velika vojvotkinja Marija mislili, nekoliko meseci sam obučavan da izađem na kraj s ubicama. Ali oni ne mogu biti ovde, u glavnom štabu. „Ko je tamo?", ponovio sam, nešto glasnije. Možda ću dobiti priliku da se iskupim, u očima carske porodice, još pre izlaska sunca. „Pokaži se!"
Neka prilika se pojavila na mesečini. Stala je ispred mene, pre nego što sam došao do daha. Podigla je ruku da bi je oštrim, odlučnim, pokretom spustila na moje lice. Tako me je iznenadila snažnim i neočekivanim udarcem, da sam izgubio ravnotežu, sapleo i pao na leđa. Dočekao sam se na lakat, ali nisam kriknuo. Sedeo sam, zbunjen, masirajući povređenu vilicu.
„Budalo", reče carica. Načinila je još jedan korak prema meni. Malčice sam se povukao, kao rak koji gamiže po plaži, iako nisam verovao da će me opet udariti. „Glupa budalo", ponovila je. Glas joj je drhtao od besa i straha.
„Vaše veličanstvo", rekao sam i ustao. Trudio sam se da ostanem na bezbednom odstojanju. U njenim očima sam opazio strahoviti strah i paniku kakvu nikad ranije nisam video. „Svima govorim da je to bio nesrećan slučaj. Ne znam kako..."
„Ne možemo dopustiti nesreće", povikala je. „Čemu ti služiš kad ne vodiš računa o mom sinu? Šta radiš, ako ga ne čuvaš od pogibelji?"
„Čemu ja služim?" pitao sam. Nisam mogao prihvatiti te reči, makar dolazile iz usta ruske carice. „Ne mogu da ga posmatram svakog časa." objašnjavao sam. „On je dečak. Traži avanture."
„Rekli su mi da je pao s drveta", nastavila je. „Šta je imao da traži na drvetu?"
„Popeo se na njega", nastavio sam. „Carević je gradio tvrđavu. Pretpostavljam da je tražio drva i..."
„Zašto nisi bio pored njega? Morao si da budeš pored njega!"
Odmahnuo sam glavom i skrenuo pogled. Nije mi bilo jasno kako može da misli da je moguće da stalno budem pored dečaka. Bio je živahan, ma šta svi mislili o njemu. Stalno mi je izmicao.
„Georgiju", reče carica. Lagano je izdisala, s rukama na obrazima. „Georgiju, ne shvataš. Rekla sam Nikiju da bi bilo bolje da ti objasnimo."
„Da mi objasnite?" pitao sam. Podigao sam glas, uprkos razlici u društvenom položaju. Morao sam saznati o čemu se radi, šta god bilo u pitanju. „Šta da mi objasnite? Recite mi, molim vas!"
„Dobro me slušaj", rekla je i prislonila prst na usne. Obazreo sam se oko sebe. Očekivao sam da ću napokon čuti objašnjenje.
„Šta je bilo?" pitao sam. „Ništa ne čujem."
„Znam", rekla je. „Sada je tiho. Ništa se ne čuje. Za jedan sat, možda manje, ovi hodnici će odjekivati od Aleksejevih krikova. Tada će početi prvi bolovi. Krv oko njegovih rana se neće zgrušati. Počeće njegove muke. Pomislićeš da nikad nisi čuo tako bolne krike, ali..." gorko se nasmejala i odmahnula glavom, „... oni neće biti ništa, ništa, u poređenju s onim što sledi."
„Ali, to nije bio težak pad", negodovao sam, neubedljivim glasom. Počeo sam da shvatam razloge zbog kojih je dečak živeo okružen preteranom pažnjom.
„Nekoliko časova posle toga počeće istinski bolovi", nastavila je. „Doktori neće moći da zaustave isticanje krvi, zato što su njegove rane odreda unutrašnje. Operacija je nemoguća, zato što ne smemo dopustiti novo krvarenje. Pošto nema prirodnog oduška, krv će se uliti u Aleksejeve mišice i zglobove. Pokušaće da ispuni prostor koji je već pun. Proširiće povređene oblasti. Patiće onako kako ti i ja ne možemo zamisliti. Vikaće. Zatim će vištati. Vrištaće nedelju dana, možda i duže. Možeš li da zamisliš takve patnje, Georgiju? Možeš li da zamisliš tako dugo vrištanje?"
Ćutke sam zurio u nju. Naravno da to nisam mogao da zamislim. Takva ideja je daleko prevazilazila moju maštu.
„Dok to bude trajalo, gubice svest i dolaziti sebi. Ipak će najčešće biti budan i trpeti bol", nastavila je. „Grčevi će mu potresati čitavo telo. Pašće u delirijum. Biće rastrzan između noćnih mora, vrištanja od bola i molbi upućenih ocu ili meni da mu pomognemo, da ga oslobodimo patnje, iako smo potpuno nemoćni u tom pogledu. Sedećemo pored njegovog uzglavlja. Razgovaraćemo s njim, držaćemo ga za ruku, ali nećemo plakati, zato što ne smemo da pokažemo slabost u prisustvu deteta. To će trajati ko zna koliko dugo? Znaš li šta se na kraju može dogoditi, Georgiju?"
Odmahnuo sam glavom. „Šta?", pitao sam.
„Na kraju može umreti", hladno je prozborila. „Moj sin će možda umreti. Rusija će možda ostati bez naslednika. I sve to zato što si mu dopustio da se popne na drvo. Shvataš li me?
Nisam znao šta da kažem. Dečak je bio hemofiličar. Patio je od takozvane „kraljevske bolesti". Čuo sam kako sluge govorkaju o njoj, ali nisam obraćao pažnju. Pokojna kraljica Engleske, Viktorija, caričina baka, bila je nosilac bolesti. Pošto je većina njene dece i unučadi pošla za evropske prinčeve i princeze, pošast je postala sramotna tajna na velikom broju kraljevskih dvorova, uključujući i naš. Trebalo je da me na vreme upozore. Trebalo je da mi ukazu poverenje. Radije bih zario sebi nož u srce, nego da dopustim da carević na bilo koji način strada.
„Mogu li da ga vidim?" pitao sam. Nasmejala se. Njen izraz lica je malo omekšao, pre nego što se okrenula u mestu i nestala u senkama dugog hodnika, u pravcu carevićeve sobe. „Hoću da ga vidim!" povikao sam za njom. Zaboravio sam na protokol. „Molim vas, morate me pustiti da ga vidim!"
Moji krici nisu naišli ni na kakav odziv. Caričini koraci su, za razliku od malopre, bivali sve tiši. Nestajali su u daljini, sve dok nisam ponovo ostao sam. Zurio sam u vrt, očajan i žalostan zbog svojih dela.
Anastazija mi se javila, baš u tom trenutku.
Čula je čitav razgovor. Sigurno je stigla prvim vozom, kao što sam se nadao. Došla je zbog svog brata.
I zbog mene.
„Georgiju", povikala je. Njen glas bio je jači od šapata. Preleteo je živice i žbunje da bi odjeknuo kao muzika u mojim ušima. Okrenuo sam se u pravcu iz kog je došao. Video sam lepršanje bele haljine iza tamnozelenih biljaka. „Georgiju, ovde sam."
Hitro sam se osvrnuo oko sebe. Istrčao sam napolju kad sam se uverio da nas niko ne gleda. Čekala me je iza živice. Hteo sam da zaplačem kad sam video njeno zabrinuto lice. Njen brat je ležao u postelji, užasnut. Spremao se za višenedeljnu agoniju. Postideo sam se, zato što to najedanput nije bilo važno, zato što je ona bila pored mene.
„Nadao sam se da si stigla", rekao sam.
„Majka nas je povela", povikala je i pala u moje naručje. „Aleksej je..."
„Znam", rekao sam. „Ja sam za to kriv. Ja sam u potpunosti kriv. Trebalo je... trebalo je da budem pažljiviji. Da sam znao..."
„Nije ti rečeno", ubeđivala me je. „Plašim se, Georgiju. Zagrli me, molim te. Zagrli me i reci da će sve biti u redu."
Nisam oklevao. Obuhvatio sam je i pritisnuo njeno lice uz grudi. Ljubio sam je po zlatastoj kosi. Zaronio sam usne u nju, udišući slatki miris parfema.
„Anastazija", rekao sam, zatvorivši oči. Pitao sam se kako sam se našao u ovom položaju. „Anastazija, ljubljena moja."

1953.


Čekao sam Zoju u stolici kraj prozora, u kafeu preko puta Centralne škole umetnosti i dizajna. S vremena na vreme bih pogledao na sat. Pokušavao sam da zanemarim žagor. Kasnila je duže od pola sata. U meni se rađala nervoza. Gledao sam otvorenu Pobunu na Kejnu. Nisam mogao da čitam, niti da je odložim. Umesto toga, igrao sam se kašičicom za kafu i nervozno lupkao prstima po stolu.
Posmatrao sam mnoštvo studenata i školskog osoblja s druge strane ulice. Zaustavljali su se i ćeretali, smejali su se, ogovarali, izmenjivali poljupce, neki su, neobičnim odevanjem, privlačili zlovoljne poglede prolaznika. Mladić od devetnaest godina je zašao za ugao i krenuo preko ulice. Paradirao je igrajući se bojama. Nosio je crne pantalone kratkih nogavica, tamnu košulju, prsluk i edvardijanski kaput do kolena. Elegantno uzdignuta kosa mu se sijala od briljantina. Grabio je napred kao da je čitav grad njegov. Bilo je nemoguće ne primetiti ga, što je najverovatnije i bila svrha ove maskarade. „Georgiju."
Okrenuo sam se. Iznenadio sam se kad sam video suprugu pored sebe. Bio sam tako opčinjen dešavanjima na ulici ispred koledža da nisam opazio njen dolazak. To mi se, tužne li pomisli, pre godinu dana ne bi moglo dogoditi.
„Zdravo", rekao sam i pogledao na sat. Odmah sam zažalio zbog toga. To je bio grub gest, nemi prekor zbog kašnjenja. Tačno je da se nisam lepo osećao, ali nisam želeo da tako izgledam. Već šest meseci sam nastojao da tako ne izgledam. To je bila jedna od stvari koja nas je spajala.
„Žao mi je" rekla je i sela uz otegnut, umorni uzdah. Oslobodila se kaputa i šešira. Pre nekoliko nedelja se podšišala prilično kratko, u stilu sličnom kraljičinom, ne, pre će biti kraljice majke, još nisam navikao da je tako zovem. Iskreno, nisam mario za tu novinu, kao i za većinu drugih stvari u to doba. „Zadržali su me", objasnila je. „Sekretarica doktora Hejsmita nije bila za šalterom. Nisam mogla da pođem pre nego što zakažem sledeći sastanak. Vratila se posle čitave večnosti, a zatim nije mogla da pronađe rokovnik." Odmahnula je glavom i uzdahnula, kao da je svet previše naporno mesto za život. Nasmešila se i nastavila: „To je beskonačno trajalo. A zatim autobusi... pa, šta da kažem? Izuzev - izvini."
„Dobro je", rekao sam i zatresao glavom, kao da to nije važno. „Nisam ni primetio koliko ima sati. Da li je sve u redu?"
„Jeste."
„Šta da ti naručim?"
„Samo solju čaja, molim te."
„Samo čaj?"
„Molim te" odvratila je, veselim tonom. „Nisi gladna?"
Kratko je oklevala, razmišljajući i odmahnula glavom. „Ne još", rekla je. „Danas, iz nekog razloga, nemam mnogo apetita. Popiću čaj, to je sve."
Klimnuo sam i otišao do bara. Naručio sam čaj. Stajao sam, čekajući da kelner skuva i iscedi lišće. Gledao sam kako gleda kroz prozor. Posmatrala je koledž u kom je predavala duže od pet godina. Pokušavao sam da je ne mrzim zbog onog što nam je učinila. Zbog onog što mi je učinila. Zbog činjenice da može da zakasni, bez apetita, što mi kazuje da je bila negde drugde, s nekim drugim, da je ručala s njim, umesto sa mnom. Znao sam da se to nije desilo, ali sam je mrzeo zato što me je naterala da sumnjam u sve što je činila.
„Hvala", rekla je, kad sam spustio solju pred nju. „Bio mi je potreban. Napolju je hladno. Trebalo je da ponesem šal. Kako je proteklo tvoje jutro?"
Slegnuo sam ramenima, iznerviran njenim veselim raspoloženjem i besmislenim ćaskanjem, kao da je na svetu sve kako valja i kao da su naši životi kakvi su uvek bili i kao da će takvi uvek biti. „Isto kao i uvek" rekao sam. „Dosadno."
„O, Georgiju" rekla je. Pružila je ruku preko stola i poklopila moju šaku. „Ne pričaj to. Tvoj život nije dosadan."
„Pa, nije tako uzbudljiv kao tvoj. To je sigurno", rekao sam i smesta zažalio zbog toga. Ukočila se. Pokušavala je da proceni da li sam hteo da budem tako oštar kao što sam zvučao. Povukla je ruku, posle nekoliko sekundi. Pogledala je kroz prozor i oprezno probala čaj. Znao sam da neće progovoriti dok ja to ne učinim. Posle trideset godina braka mogao sam da predvidim većinu njenih poteza. Dokazala je da može da me iznenadi, ali opet, znao sam je bolje od ikog drugog.
„Dobili smo novu devojku", rekao sam, nakon što sam pročistio grlo. To je bila bezbedna tema za razgovor. „To su novosti."
„Zaista?" pitala je, neutralnim tonom. „Kakva je?"
„Veoma je prijatna. Spremna je da uči. Zna dosta toga o knjigama. Mnogo je čitala u Kembridžu. Zastrašujuće je pametna."
Zoja se osmehnula. „Zastrašujuće je pametna", ponovila je. „Georgiju, tako si se poenglezio."
„Jesam li?"
„Jesi. Takav izraz ti se ne bi omakao po dolasku u London. To je rezultat svih onih godina koje si proveo među knjigama u biblioteci."
„Izgleda da je tako", rekao sam. „Svi kažu da se jezik menja u skladu sa stepenom prilagođavanja novoj okolini."
„Da li se ponaša kao miš?"
„Ko?" pitao sam.
„Tvoja nova pomoćnica. Kako se preziva?"
„Gospođica lvlin."
„Da li je Velšanka?"
„Jeste."
„Da li se ponaša kao miš?"
„Ne. Činjenica da se opredelila za posao u biblioteci ne znači da je neka svenula ljubičica, koja pocrveni čim joj se neko obrati."
Zoja uzdahnu i pogleda u mene. „Dobro", rekla je i blago protresla glavom. „Nisam htela da se svađam. Htela sam da zapodenem razgovor."
Razdražljivost, Neobuzdanost. Zabrinutost. Podsvesni poriv da pronađem nešto pogrešno u svakoj njenoj rečenici. Potreba da je kritikujem, da je nateram da bude nezadovoljna sobom. Eto šta sam osećao kad god bi progovorili. Mrzeo sam je. Ne bi trebalo da bude ovako. Trebalo bi da se volimo, da komuniciramo s poštovanjem i nežnošću. Naposletku, nikad nismo bili Georgij i Zoja, već GeogrijiZoja.
„Dobro će se snaći", rekao sam, nešto blažim tonom. Nisam hteo da povećavam napetost. „Moram da kažem da stvari neće biti iste bez gospođice Simpson, ili gospođe Haris. Ali šta je tu je. Život ide svojim tokom. Vremena se menjaju."
„Da", rekla je, i posegnula za tašnom. Izvadila je novi broj Tajmsa. „Jesi li video?" rekla je i stavila novine ispred mene.
„Video sam", odgovorio sam, posle kratkog oklevanja. Dobro je znala da svakog jutra čitam Tajms u biblioteci. Iznenadilo me je što ga je ona pročitala, zato što Zoja nije bila naročito zainteresovana za dnevnu štampu, pogotovo kad se ima na umu da je najveći broj novosti bio neprijatne prirode.
„I šta misliš?"
„Ne mislim ništa", rekao sam. Podigao sam novine i posmatrao lice Josifa Staljina na fotografiji, guste brkove, sklopljene oči. Smešio mi se s lažnom srdačnošću. „Šta očekuješ da mislim?"
„Trebalo bi da priredimo zabavu", rekla je, hladnim i pobedničkim glasom. „Trebalo bi da slavimo, zar ne?"
„Ne", odgovorio sam. „Ne vidim čemu bismo se radovali, nakon svega što se dogodilo? Mrtav je. Šta misliš, šta će se desiti... posle njega? Misliš da će stvari biti kao što su nekad bile?"
„Naravno da ne mislim", rekla je. Uzela je novine i pogledala fotografiju, pre nego što ih je presavila i gurnula nazad u torbu. Samo sam srećna, to je sve."
„Zato što njega nema."
„Zato što je mrtav."
Ćutao sam. Nije mi se dopadao njen otrovni ton. Nisam bio Staljinovpoštovalac. Pročitao sam dovoljno o njemu da bi ga prezirao. Napustio sam Rusiju pre trideset pet godina. Bio sam dobro obavešten o dešavanjima u rodnoj zemlji. Bilo mi je drago što ne učestvujem u njima. Nisam mogao da slavim smrt, čak ni njegovu.
„Kako god", nastavio sam, posle kraće pauze, „uskoro moram da se vratim na posao. Voleo bih da čujem kako si provela jutro?"
Zoja je na trenutak oborila pogled. Delovala je razočarano promenom teme. Možda je htela da se upusti u dugu raspravu o Staljinu i njegovim delima, čistkama i bezbrojnim zločinima. Vodiče taj razgovor ako ga bude htela, ali ne sa mnom. „Bilo je to prijatno jutro", tiho je odgovorila.
„Samo prijatno?"
„Pretpostavljam da je ovaj put bilo malo... složenije."
Razmišljao sam. Nisam žurio s novim pitanjem. „Složenije?" pitao sam. „Na koji način?"
„Teško je objasniti." Čelo joj se blago nabralo dok je razmišljala o tome. „Doktor Hejsmit se na prvom sastanku prošle nedelje zanimao gotovo isključivo za moj svakodnevni život i navike. Hteo je da zna da li uživam u mom poslu, koliko dugo živim u Londonu, i koliko dugo smo u braku. To su bila osnovna pitanja. O takvim stvarima se ćaska na zabavi, pred strancima."
„Da li ti je bilo neugodno, da govoriš o tome?" pitao sam.
„Ne baš", odvratila je i slegnula ramenima. „Hoću reći, postojale su granice koje nisam htela da pređem. Govorila sam pred nepoznatim čovekom. Izgleda da je shvatio šta se dešava u meni. Ubrzo je preuzeo inicijativu."
Klimnuo sam. „Koliko daleko je išao?"
„Prilično daleko, na raznovrsne načine", priznala je. „Pričala sam ratu i o godinama pre njega. Predočila sam mu koliko dugo čekamo da postanemo roditelji. Rekla sam..." S oklevanjem se ugrizla za usnu. Podigla je glavu i progovorila odlučnijim glasom. Pitao sam se da li je doktor Hajsmit uticao na to. „Pričala sam mu o Parizu."
„Zaista?" iznenadio sam se. „Nikad ne govorimo o Parizu."
„Ne", složila se, tonom u kom je bilo blage optužbe. „Ne, ne govorimo."
„Da li bi trebalo?"
„Verovatno."
„I o čemu još?"
„O Rusiji.
„Pričala si o Rusiji?"
„Samo uopšteno", rekla je. „Bilo mi je čudno da govorim o ličnim stvarima sa osobom koju sam tek nedavno upoznala."
„Ne veruješ mu?"
Odmahnula je glavom. „Nije to u pitanju", rekla je. „Verujem mu. Mislim. Tek... to je čudno. Ne postavlja pitanja. Samo razgovara sa mnom. Razgovaramo. Najedanput se otvorim. Svašta sam mu rekla. To liči na hipnozu. Mislila sam o tome dok sam čekala njegovu sekretaricu. Naterao me je da pomislim... podsetio me na..."
„Znam na koga", rekao sam veoma tiho, gotovo šapatom, kao da bi pomen njegovog imena mogla da prizove čudovište iz zagrobnog života. U glavi mi je prasnulo živo sećanje. Ponovo sam imao sedamnaest godina. Bilo je vrlo hladno. Vukao sam se ka obalama Neve, spreman da ga bacim u dubine. Krv je isticala po tlu iz prostrelnih rana. U vazduhu je lebdelo uverenje da će monstrum oživeti i pobiti sve nas. Drhtao sam pod uticajem davnašnjeg sećanja. Soba se zavrtela oko mene. Nisam hteo da razmišljam o tome, niti sam dopuštao da to sećanje ispliva na površinu.
„Ima izuzetno miran glas", odvratila je. Očigledno nije čula šta sam rekao, niti joj je to bilo potrebno. „Opušta me. Plašila sam se da će biti kao doktor Huper, ali nije. Izgleda da mu je stvarno stalo."
„Da li ste pričali o noćnim morama?" pitao sam.
„Danas smo o njima govorili", rekla je. „Pitao me je zašto sam došla kod njega. Znaš, nisam ni shvatila da me prošli put nije to pitao? Ne smeta ti što ti ovo govorim, Georgiju?"
„Naravno da mi ne smeta", rekao sam. Pokušao sam da se osmehnem. „To me zanima, ali... samo ako želiš da mi kažeš. Zanima me da li ti seanse pomažu. Sve drugo nije važno. Ne moraš sve da mi kažeš."
„Hvala ti", rekla je. „Pretpostavljam da bi neke stvari zvučale čudno, kad bi ih ponovila van ordinacije. Te stvari su tad imale smisla, ako znaš šta hoću da kažem. Bilo kako bilo, rekla sam mu da sam u poslednje vreme mnogo radila noću. Upoznala sam ga sa strašnim snovima, koji su se pojavili niotkuda.
„Šta ti je rekao?" pitao sam.
„Nije mnogo pričao. Zamolio me je da ih opišem, što sam i učinila. Prepričala sam mu neke od njih. Ima i drugih o kojima još ne mogu da pričam. Potom smo razgovarali o različitim temama. Pričali smo o tebi."
„O meni."
„Da."
Progutao sam knedlu. Nisam bio siguran da želim da postavim ovo pitanje, ali nisam mogao da zaobiđem temu. „Šta je hteo da zna o meni?" pitao sam.
„Zamolio me je da te opišem, to je sve. Zanimalo ga je kakav si čovek."
„Šta si mu rekla?"
„Istinu, naravno. Kako si brižan. Kako si nežan. Kako si pun ljubavi." Kratko je oklevala pre nego što se nagnula napred. „Kako si se brinuo o meni sve ove godine. I kako znaš da opraštaš."
Posmatrao sam je. Bio sam na ivici plača. Više nisam bio ljut, već povređen. Izdan. Tragao sam za pravim recima. Nisam želeo da je napadam. „Rekla si mu za... da li si mu rekla?"
Klimnula je. „O Henriju? Da. Rekla sam mu."
Uzdahnuo sam i skrenuo pogled. To ime je, čak i sad, gotovo godinu dana kasnije, moglo da mi pokvari raspoloženje i poljulja samopouzdanje. Bilo mi je teško da poverujem da se to dogodilo, da me je prevarila s drugim čovekom, posle toliko zajedničkih godina.
Arina je upoznala Zoju i mene s Ralfom, krajem leta. Nisam znao šta da očekujem. Prvi put se odlučila da dovede momka kući. Istina je da sam se u priličnoj meri užasavao tog susreta. Ne samo da sam bio prinuđen da prihvatim činjenicu da se moja kći primiče odraslom dobu već sam bio prisiljen da se suočim sa sopstvenim godinama. U svojoj lakomislenosti sam o svom životu mislio kao o cvetnom vrtu u proleće, o zasadu lala koje samo što nisu procvetale sjajnim bojama, iako je on uistinu bio mnogo sličniji zasadu ruža u jesen, kad lišće tamni i vene, pred zimu i konačnu propast. Čitavog dana sam ćutke prevrtao kartice velike biblioteke, izgubljen u tmurnim mislima. Gospođica Levlin me je pitala kako sam. Uspeo sam da se postiđeno osmehnem i iskreno izložim razloge neraspoloženja.
„Ne znam", rekao sam. „Predstoji mi neobično veče, to je sve."
„Zaista?" rekla je. Izgleda da sam raspirio njenu radoznalost. „To zvuči zanimljivo. Idete na neko posebno mesto?"
„Ne, nažalost. Moja supruga je pozvala kćerkinog mladića na večeru. Prvi put ću istrpeti tu muku. Ne radujem se tome."
„Pre par meseci sam predstavila roditeljima mog momka Bilija." Stresla se od neprijatnog sećanja. Uplela je prste. „Sve se završilo strašnom prepirkom. Otac ga je izbacio iz kuće. Rekao je da neće razgovarati sa mnom ako nastavim da izlazim s njim."
„Stvarno?" pitao sam je. Nadao sam se da večera u našem domu neće završiti na isti način. „Znači da mu se nije dopao?"
Zakolutala je očima, kao da je scene suviše odvratna da bi o njoj pričala. „Bio je to neprekidni niz nesporazuma", nastavila je. „Bili je rekao nešto što nije trebalo. Otac mu je uzvratio nečim još gorim. Moj Bili voli da misli da je revolucionar. Otac ne želi da ima posla s takvim tipovima. On je tvrdokorni pristalica starog britanskog carstva. Trebalo je da čujete kako su vikali jedan na drugog kad su pomenuli sirotog kralja. Bog nek mu dušu prosti. Mislila sam da će neko pozvati policiju! Koliko godina ima vaša kći, gospodine Jehmenjeve, ako smem da pitam?"
„Nedavno je proslavila devetnaesti rođendan."
„Pretpostavljam da je ovo samo početak. Sigurna sam da će biti još mnogo sličnih večera u budućnosti. Videćete, taj momak je samo prvi od nekoliko desetina."
Ova tvrdnja mi nije donela nikakvo olakšanje. Stigao sam kući nešto kasnije, zato što sam u lokalnoj crkvi zapalio svecu - dok god budem živ. Bio je dvanaesti avgust, morao sam da održim reč.
„Georgiju", reče Zoja kad sam se pojavio na vratima. Isijavala je nervozu. „Gde si se zadržao? Očekivala sam te još pre pola sata."
„Izvini", rekao sam. Video sam koliko se potrudila oko svoje odeće i šminke. „Lepo izgledaš", dodao sam, blago iznerviran činjenicom da se toliko udešavala zbog momka kog nismo upoznali.
„Zašto zvučiš tako iznenađeno", odgovorila je, s povređenim osmehom. „Ponekad se malo potrudim da bolje izgledam."
Osmehnuo sam se i poljubio suprugu. Nekada bi ovakva rečenica prošla kao bezazleno šala i izraz naklonosti. Sad se zapažala skrivena napetost, svest da ono što je zakopano nije oprošteno i da pogrešna reč izgovorena u pogrešno vreme, kao s momkom i ocem gospođice Levelin, može poroditi žučnu svađu. „Hoćeš li da se okupaš?" pitala me je. „Da li moram?"
„Radio si čitav dan", odgovorila je tihim glasom, ugrizavši se za usnu.
„Okupaću se, u tom slučaju", uzdahnuo sam i bacio tašnu, tamo odakle će morati da je skloni. „Neću dugo. U koliko sati ga očekujemo?"
„Neće stići pre osam. Arina je rekla da će svratiti na piće nakon posla i da će zatim doći ovamo."
„Znači da je pijanac", smrknuto sam napomenuo. „Rekla sam da će popiti jedno piće", odvrati Zoja. „Daj mu priliku, Georgiju. Otkud znaš, možda će ti se dopasti."
Sumnjao sam u to. Nekoliko minuta kasnije sam ležao u toploj, mirišljavoj kupki. Uživao sam, opuštajući se. Nastavio sam da razmišljam o zabrinjavajućoj činjenici da je Arina u godinama kad joj se misli upravljaju ka suprotnom polu. Činilo mi se da je do juče bila devojčica, ili čak beba, i da smo Zoja i ja pre samo nekoliko godina patili i očajavali zato što smo mislili da nikad nećemo dobiti dete. Život mi je, shvatio sam, izmicao. Napunio sam pedeset četiri godine. Kako se to desilo? Zar nisam, tek pre nekoliko meseci stigao u Zimski dvorac i grabio pozlaćenim hodnicima za grofom Černjeckim, na prvi susret s carom? Zar nisam početkom ove godine stajao na palubi Standarta, dok je carska porodica uživala u muziciranju Sanktpeterburškog gudačkog kvarteta?
Ne, pomislio sam, odmahujući glavom, zbog sopstvene gluposti. Dopustio sam telu da još dublje zaroni u vodu. Ne, nikako. To se dogodilo pre mnogo godina. Decenija.
To vreme je pripadalo nekom drugom životu, bivstvovanju o kom se nikad nije govorilo. Sklopio sam oči i spustio glavu ispod nivoa vode. Zadržao sam vazduh. Eho prošlosti mi je ispunio uši. Još jednom sam se izgubio u divnim, strašnim godinama između 1915. i 1918, kad je Rusija propadala pred mojim očima. Odsečen od sveta, osetih oštre zube zimskog vetra duž obala Neve. Grizao me je za nos. Zinuo sam od iznenađenja. Video sam lica cara i carice, kao da stoje preda mnom. Miris Anastazijinog parfema ispuni moja čula u snu. Zajedno s nejasnom slikom devojke u koju sam se zaljubio.
„Georgiju", zvala me je Zoja. Pokucala je na vrata kupatila i provirila unutra. Izronio sam iz vode, boreći se za vazduh. Sklonio sam vlažnu kosu s čela i očiju. „Georgiju, uskoro će doći." Oklevala je, verovatno kosnuta tužnim izrazom mog lica. „Šta je bilo?" pitala je. „Šta nije u redu?"
„Ništa", rekao sam. „Ne budi takav. Plačeš."
„To nisu suze, već voda za kupanje", ispravio sam je. Pitao sam se da li je moguće da sam neopazice pustio neku suzu. „Oči su ti crvene."
„Nije to ništa", ponovio sam. „Nešto mi je palo na pamet, to je sve."
„Šta?" pitala me je, pomalo zabrinuto, kao da se plaši mog odgovora. „Ništa značajno", rekao sam, odmahujući glavom. „Setio sam se nekog kog sam davno poznavao. Nekog ko je odavno umro."
Ponekad sam je mrzeo zbog onog što je učinila. Nikad nisam mislio da ću za Zoju osećati išta drugo izuzev ljubavi. Bilo je trenutaka, dok sam ležao budan u postelji kraj nje, kad sam osećao da ću ispariti ako je dodirnem, kad sam hteo da vrisnem od razočaranja i povređenosti.
Usudio sam se da je pitam, zašto se to desilo, kad se završilo, kad smo pokušali da popravimo skrhane živote.
„Ne znam, Georgiju", rekla je, uzdahnuvši, kao da sam postavio nepristojno pitanje.
„Ne znaš", ponovio sam, odsečnim tonom.
„Tako je."
„Pa dobro. Šta ja da kažem."
„Nikad ga nisam volela, ako ti to išta znači."
„Zbog toga se osećam još gore", rekao sam, iako nisam znao da li je to tačno. Hteo sam da je povredim. „Čemu sve to ako ga nisi volela? To bi bar bilo neko objašnjenje."
„Nije me poznavao", tiho je nastavila. „To ga je činilo drugačijim."
„Nije te poznavao?" pitao sam je. „Kako to misliš?"
„Moji gresi. Nije znao za moje grehe."
„Nemoj povikao sam. Nagnuo sam se prema njoj. Bes je rastao u meni. „Ne pokušavaj da na taj način opravdaš ono što si učinila."
„Ne radim to, Georgiju, ne radim", rekla je, odmahujući glavom. Zaplakala je. „Samo... kako da ti objasnim nešto što ni ja ne razumem? Hoćeš li da me ostaviš?"
„Voleo bih, više od bilo čega na svetu", rekao sam joj. Lagao sam naravno. „Ah, nikad to ne bih mogao da ti uradim. Nikada."
„Znam."
„Misliš da ja ne padam u iskušenje? Misliš da nikad nisam pogledao ženu i poželeo da je učinim svojom?"
Oklevala je. Konačno je odmahnula glavom. „Ne, Georgiju. Ne verujem da si to ikad učinio. Ne verujem da si ikad bio u iskušenju."
Hteo sam da se raspravljam, ali kako sam mogao? Imala je pravo.
„To te čini onim što jesi", objašnjavala je. „Ti si nežan i pristojan, a ja..." Zastala je. Nastavila je da govori naglašavajući svaku reč. Nikad nije zvučala tako odlučno. „Ja, nisam."
Dugo smo ćutke stajali. Sinula mi je monstruozna ideja. Nisam verovao da ću je izreći.
„Zoja", rekao sam, „da li si to učinila da bih te napustio?" Cutke me je posmatrala. Progutala je knedlu i skrenula pogled. „Da li misliš da bi to bila neka vrsta kazne, da zaslužuješ da budeš kažnjena?"
Tišina.
„Moj bože", rekao sam, vrteći glavom. „I dalje misliš da si ti kriva? I dalje želiš da umreš?"
Ulazna vrata su se otvorila tačno u osam. Arina je prva ušla u kuću, sa stidljivim osmehom na usnama. U detinjstvu je uvek imala taj izraz kad bi učinila neko nevaljalstvo, ali nije želela da bude uhvaćena. Prišla je Zoji i meni. Poljubila nas je kao što je uvek činila. Za njom je, iz tamnih senki hodnika iskrsao mladić sa šeširom u rukama, blago crven u licu, očigledno nameran da ostavi lep utisak. Njegova nervoza mi je, uprkos svemu, delovala simpatično. Morao sad da uložim napor da sprečim osmeh. Zaključio sam da ovaj dan po svoj prilici obiluje sećanjima, zato što me je njegova nelagodnost podsetila na ono što sam osećao, kad sam se prvi put upoznao sa Zojinim ocem.
„Maša, Paša", reče Arina i pokaza mladića, kao da ga nismo videli, „ovo je Ralf Adler."
„Dobro veče, gospodine Jehmenjeve", rekao je bez oklevanja i pružio ruku. Malo se mučio s mojim imenom, iako je zvučalo kao da se dugo spremao za predstavljanje. „Izuzetna mi je čast da vas upoznam. Gospodo Jehmenjeva, želim da vam zahvalim na poverenju koju ste mi ukazali, pozivom u vaš dom."
„Znajte da ste dobrodošli, Ralfe", rekla je, smešeći se. „Veoma nam je drago što smo vas upoznali. Arina nam je često pričala o vama. Hoćete li da uđete i sednete?"
Arina i Ralf su zauzeli mesta za stolom. Seo sam preko puta Ralfa, dok je Zoja završavala pripremanje hrane. Dobio sam priliku da ga podrobnije osmotrim. Bio je prosečne visine i građe, s ćubom napadno crvene kose. To me je iznenadilo. Bio je zgodan, koliko god momci to mogu da budu.
„Stariji ste nego što sam očekivao", rekao sam, pitajući se da li je Arina samo najnovija u nizu zavedenih devojaka.
„Imam dvadeset četiri godine", hitro odvrati Ralf. „Nadam se da sam još mlad."
„Naravno da jeste", reče Zoja. „Videćete kad budete imali pedeset četiri.
„Arina ima samo devetnaest", rekao sam. „Znači, pet godina razlike", odvratio je, kao da toliki raspon u godinama nije bitan. Tako je zatvorio tu temu. Nijednom nije progovorio a da pre toga nije pogledao Arinu, tražeći podršku. Smešio se, kad i ona. Posmatrao ju je dok je govorila. Malčice bi razdvojio usne. Osećao sam da jedan deo njega želi da se nagne prema meni i da mi objasni, akademskim rečnikom, da ne može da veruje koliko je srećan što se neko kao ona zanima za njega. U njegovom pogledu je bilo mnogo različitih strasti: divljenja, žudnje, očaranosti, ljubavi. Bilo mi je drago zbog moje kćeri. Nisam se čudio što izaziva takva osećanja. Malo sam se rastužio. Tako je mlada, pomislio sam. Nisam bio spreman da je izgubim. „Arina nam je rekla da ste muzičar, Ralfe", napomenu Zoja, dok smo jeli ono što obično poslužujemo samo nedeljom, rozbif i krompir, dve vrste povrća i sos. „Šta svirate?"
„Klarinet", odgovorio je. „Moj otac je sjajan klarinetista. Zahtevao je da brat, sestre i ja uzimamo časove od najranijeg detinjstva. Mrzeo sam ih kao dete, ali se to promenilo."
„Zašto ste ih mrzeli?" pitao sam ga.
„Najverovatnije zbog nastavnice", rekao je. „Bila je sto pedeset godina stara. Tukla bi me na kraju predavanja, kad god bih loše radio. Kad sam svirao dobro, pevušila je Mocarta, Bramsa ili Čajkovskog."
„Volite li Čajkovskog?", pitao sam.
„Da, veoma ga volim."
„Shvatam."
„Sigurno ćete promeniti stav", reče Zoja, „kad počnete da svirate za novac."
„O, voleo bih da mogu da živim od toga", odgovorio je. „Oprostite, gospodine Jehmenjeve, ali moram da kažem da nisam profesionalni muzičar. Bar ne još. I dalje studiram. Slušam predavanja u Gajdhol školi muzike i dramskih umetnosti."
„Da", rekla je i klimnula. „Da, čula sam za nju."
„Malo ste matori za studenta, zar ne?" pitao sam.
„To je postdiplomski kurs", objasnio je. „Omogućiće mi da predajem i sviram, ako se ukaže potreba. Ovo je poslednja godina."
„Ralf svira u orkestru, posle predavanja", reče Arina. „Poslednje tri godine su svirali na božičnoj službi u katedrali svetog Pavla. Prošle godine je izvodio solo, je l' tako Ralfe?"
„Zaista?" reče Zoja. Zvučala je impresionirano. Momak se osmehnuo i pocrveneo kad se našao u središtu pažnje. „To znači da ste veoma dobri."
„Ne znam", rekao je. Nabrao je čelo, razmišljajući o tome. „Nadam se da napredujem."
„Trebalo je da ponesete klarinet sa sobom" nastavila je. „Mogli ste da odsvirate nešto za nas. Znate, u detinjstvu sam svirala klavir. Ovde nismo imali mesta za njega."
„Da li ste voleli da svirate?"
„Jesam" rekla je. Htela je da kaže još nešto, ali se predomislila i naprečac ućutala.
„Nikad nisam naučio da sviram" rekao sam da bih prekinuo tišinu. „Iako sam to oduvek hteo. Da sam imao prilike, verovatno bih se opredelio za violinu. Uvek sam smatrao da je to najelegantniji muzički instrument."
„Znate, nikad nije kasno da naučite, gospodine" reče Ralf. Pocrveneo je čim mu je rečenica izašla iz usta. Gledao sam ga pravo u oči, najozbiljnije što sam mogao, što je samo povećalo njegovu nelagodnost. Verovatno je pomislio da sam se strašno uvredio. „Veoma mi je žao" rekao je. „Nisam hteo da kažem, da..."
„Da sam star?" pitao sam ga. „Pa šta? Star sam. Nedavno sam razmišljao o tome. I vi ćete jednog dana ostariti. Videćete kako je to."
„Hteo sam da kažem da čovek može da nauči da svira u bilo kom životnom dobu."
„Mislite da će mi to biti uteha pod stare dane" napomenuo sam.
„Ne, ne to. Mislio sam..."
„Georgiju, ne zadirkuj sirotog momka", reče Zoja. Uhvatila me je za ruku. Prsti su nam se ukrstili. Spustio sam pogled na njih. Video sam kako je koža na njenim zglobovima nešto zategnutija. Na trenutak mi se učinilo da mogu da vidim krv i telesne tečnosti ispod nje, kao da je postala providna. Starili smo, to je bila tužna misao. Stisnuo sam njene prste, kad se okrenula da me pogleda. Bila je malo iznenađena, kao da ne zna da li pokušavam da je utešim ili povredim. Istina je da sam u tom trenutku hteo da joj kažem koliko je volim i da ništa drugo nije važno, noćne more, sećanja, pa čak ni Henri. Nisam mogao da joj kažem šta mislim, ne zbog Ralfa i Arine. Jednostavno nisam mogao.
„Da li je i vaš otac išao u tu školu?" pitala ga je Zoja nešto kasnije. „Kad je učio klarinet, naravno?"
„O, ne", rekao je, odmahujući glavom. „Ne. Nikad nije učio klarinet otkad je došao u Englesku. Naučio je da svira u detinjstvu. Posle toga je samo vežbao."
„Nakon što je stigao ovde?" pitao sam ga. „Kako to mislite? Da li to znači da on nije Englez?"
„Nije, gospodine", rekao je. „Ne, moj otac je rođen u Hamburgu."
Arina nam je dosta toga ispričala o mladiću, ali ovo nije pomenula. Zoja i ja smo digli pogled s tanjira. Zagledali smo se u njega, zatečeni novostima. „Hamburg?" rekao sam malo kasnije. „Hamburg, u Nemačkoj?"
„Ralfov otac je došao u Englesku 1920. godine", objasnila je Arina. Nije mi promaklo da je malo nervozna. „Zaista?" rekao sam. „Posle Velikog rata?"
„Da", tiho će Ralf.
„Pretpostavljam da se tokom Drugog svetskog rata vratio u domovinu?"
„Nije, gospodine", odgovorio je. „Otac se žestoko protivio nacistima. Nikad nije otišao u Nemačku."
„Ali, vojska?" pitao je. „Da li su..."
„Interniran je tokom rata", objasnio je. „U logor na ostrvu Man. Svi smo internirani. Otac, majka i sva deca."
„Jasno mi je", odgovorio sam. „A vaša majka, da li je i ona Nemica?"
„Nije, gospodine, ona je Irkinja."
„Irkinja", rekao sam. Osmehnuo sam se i okrenuo Zoji. S nevericom sam odmahnuo glavom. „Pa, ovo je sve lepše i lepše. Sad mi je jasno otkud ti ta riđa kosa."
„Pretpostavljam da je tako", odgovorio je s izvesnim prkosom u glasu. Cenio sam to. Zoja i ja smo predobro znali šta znači biti stranac u Engleskoj za vreme rata, s naglaskom koji bode oči svima u susedstvu. Vređani smo i maltretirani. Stalno smo izvlačili deblji kraj. Ono što sam tih godina radio delimično je rađeno iz potrebe da se potvrdi solidarnost sa savezničkom stvari. Ne bi trebalo smetnuti s uma da smo bili Rusi, emigranti. To je samo po sebi bilo teško, ali ne mogu da zamislim kako je, u to doba, bilo nemačkim porodicama u Engleskoj. Pretpostavljam da mladi Ralf ima više čelika u kostima, nego što bi se reklo po nervoznom nastupu pred roditeljima njegove devojke. Taj sigurno zna kako da se brani.
„Pa, sigurno vam je bilo teško", rekao sam, svestan da potcenjujem ono što su doživeli.
„Bilo je", tiho je odvrtio.
„Pretpostavljam da imate braće i sestara?"
„Sestru i brata."
„Da li je vaša porodica patila?"
Oklevajući je podigao glavu i klimnuo. Gledao me je pravo u oči. „Veoma", rekao je. „I ne samo moja. Bilo je i drugih. Mnogi su se izgubili. Ne volim da se sećam tih dana."
Tišina je popanula po stolu. Hteo sam da znam više, ali sam osetio da sam postavio dovoljno pitanja. I ovo što nam je otkrio svedoči koliko mu je stalo do naše kćeri. Zaključio sam da mi se Ralf Adler dopada, i da ću ga podržati.
„Pa", rekao sam i nasuo vino u sve čaše. Podigao sam svoju da nazdravim. „Mogu da kažem da za ovim stolom sede sve sami emigranti: Rusi, Nemci, Irci. Ali, to sad nije važno. Ostavili smo ljude za sobom i neke pogubili uz put. Možda bi bilo najbolje da popijemo za uspomenu na njih."
Kucnuli smo se čašama i posvetili jelu. Porodica više nije brojala tri, već četiri člana.
Arina me je preklinjala da kupim televizor, da bi kući gledali krunisanje nove kraljice. Isprva sam se opirao, ne zato što me ceremonija nije zanimala, već zato što nisam hteo da trošim toliko novca na nešto što ćemo samo jednom upotrebiti.
„Svi ćemo ga svakodnevno koristiti", navaljivala je. „Ili bar ja. Molim te, ne možemo biti jedina porodica u ulici bez televizora. To je sramota."
„Ne preteruj", rekao sam i odmahnuo glavom. „Šta hoćeš, da sedimo ovde svake večeri, sve troje i da zurimo u kutiju u uglu sobe, da prestanemo da razgovaramo? Kad smo već kod toga, ako ga svi imaju, zašto ne odeš u komšiluk da gledaš ceremoniju?"
„Zato što bi trebalo da je gledamo zajedno" rekla mi je. „Kao porodica. Molim te, Paša", nastavila je, s molećivim osmehom koji nikad nije omanuo. Nije onda čudo što sam sledećeg ponedeljka, jedan dan pre nego što je kraljica otišla do Vestminsterske opatije, konačno popustio. Vratio sam se kući s novom prizmatičnom „ambasador" konzolom, koja je bola oči u uglu male dnevne sobe.
„Uh, kako je ružan", reče Zoja. Sedela je na kauču, dok sam ja pokušavao da pričvrstim žice prema priloženom uputstvu. Izloženi modeli u prodavnici su me odmah očarali. Izabrao sam ovaj prijemnik zbog drvenog kućišta, načinjenog od sličnog materijala kao i naš sto za ručavanje. Sastojao se iz dva dela, malog ekrana od dvadeset osam centimetara i zvučnika slične veličine ispod njega. Kutija je ličila na nedovršeni semafor. Moram da priznam da sam bio uzbuđen ovom kupovinom.
„Divan je", reče Arina. Sela je pored majke. Zurila je u prijemnik, kao da posmatra Pikasa ili Van Goga.
„I treba da bude", promrmljao sam. „To je najskuplja stvar u kući."
„Koliko je koštao, Georgiju?"
„Sedamdeset osam funti", rekao sam. Nije mi bilo jasno kako sam mogao da potrošim toliko para za nešto suštinski bezvredno. „Na deset godina, naravno."
Zoja tiho promrmlja rusku kletvu, ali se zaustavila na tome. Možda je već bila opčinjena mašinom. Brzo sam shvatio kako radi. Konačno sam završio s pripremama i pritisnuo dugme za uključivanje. Posmatrali smo, sve troje, mali beli krug na središtu ekrana. Dva ili tri minuta kasnije se proširio i ispunio ekran znakom BBC-ja.
„Program neće početi pre sedam sati", objasnila je Arina. Zadovoljila se posmatranjem test signala.
Sledeći dan je bio neradni u čitavoj zemlji. Ulice su bile napadno ukrašene. Činilo se da je čitav grad preko noći preobražen u cirkus. Ralf je stigao pre ručka, natovaren hladnim mesom, umacima i sirom za sendviče. Nosio je više boca piva nego što sam smatrao neophodnim.
„Svi će misliti da se venčavate ako ovako nastavite", rekao sam Arini, koja je ustala još u šest. Jurcala je okolo, obuzeta uzbuđenjem. Konačno se skrasila na podu ispred televizora. Približila mu se koliko je god mogla. „Da li ćemo odsad biti ovakvi, porodica pavijana opčinjenih treptavim svetlom iz drvene kutije?"
„Tišina, Paša", rekla je, posmatrajući kako spiker iz studija neumorno ponavlja istu informaciju, kao najnoviju vest.
Zoja nije delila raspoloženje mladih. Trudila se da bude što je moguće dalje od prijemnika, u maloj dnevnoj sobi. Bavila se nepotrebnim kućnim poslovima. Privukla je sedište bliže televizoru, tek kad je mlada kraljica krenula u pozlaćenim kočijama iz palate. Posmatrala je narod sa samouverenim osmehom i mahala na taj kraljevski način, iz zgloba.
„Lepa je", napomenuo sam kad se Elizabeta popela na prestolje. Ćerka me je prekinula, zato što je slušala komentar o svakom dragom kamenu, tijari, tronu i elementu ceremonijalne pompe na ekranu. Nije mi dozvolila da ometem prenos, makar i najsažetijom upadicom.
„Zar nije divno?", pitala je, okrenuvši se ka nama. Lice joj je blistalo od oduševljenja. Nasmejao sam se, iako sam se neprijatno osećao. Pogledao sam suprugu. I ona je bila opčinjena slikama na televizoru, toliko da nije ni čula kćerku.
„Ralf i ja idemo do palate", obznanila je Arina po završetku ceremonije. „Zašto, za ime božje?" pitao sam, podigavši obrve. „Zar niste dovoljno videli?"
Svi idu tamo, gospodine Jehmenjeve", reče Ralf, kao da je to najočiglednija stvar na svetu. „Zar ne želite da vidite kraljicu kad izađe na balkon?"
„Ne baš", rekao sam.
„Idite" reče Zoja. Ustala je i izašla iz sobe. Napunila je sudoperu toplom vodom i potopila prljave tanjire u nju. „To je za mlade ljude, a ne za nas. Ne podnosimo gomilu."
„Pa, bolje da što pre krenemo, Ralfe, ili nećemo naći dobro mesto", reče Arina. Uhvatila ga je za ruku i odvukla pre nego što je stigao da se zahvali na gostoprimstvu. Čuo sam žamor na ulici. I drugi ljudi su napuštali domove, nakon što su pogledali prenos krunisanja. Žurili su Holbornom ka Čering Kros roudu, odakle će na Mol, da bi prišli što bliže spomeniku kraljice Viktorije. Slušao sam ih nekoliko minuta pre nego što sam ustao i prišao Zoji.
„Kako si?" pitao sam.
„Dobro sam."
„Da li si sigurna?"
„Nisam."
„Da li si se potresla zbog ceremonije?"
Uzdahnula je. Okrenula se ka meni. Ukrstili smo poglede na nekoliko sekundi.
„Zoja", rekao sam. Hteo sam da je zagrlim, da je pritisnem uza se, da je utešim, ali me je nešto sprečilo u tome. Možda pukotina u našem braku. Osetila je isto što i ja. Umorno je uzdahnula pre nego što se udaljila od mene. Nije progovorila ni reč, niti me je dodirnula. Krenula je ka spavaćoj sobi. Ostavila me je samog. Zatvorila je vrata za sobom.
Znao sam da nešto nije u redu, mnogo pre nego što je o tome progovorila. Taj čovek, Henri, došao je u Zojinu Central školu iz Amerike, na godinu dana kao gostujući predavač. Brzo su se sprijateljili. Bio je mlađi od nje, u kasnim tridesetim. Sigurno se osećao usamljeno u gradu u nepoznatoj metropoli, bez prijatelja. Zoja obično nije naginjala druženju s takvim ljudima. Izbegavala je da se viđa s kolegama van radnog mesta. Iz nekog razloga uzela ga je u svoje okrilje. Uskoro su ručali zajedno svakog popodneva. Često bi se zadržali u razgovoru nakon predavanja, pa je kasnila s povratkom kući.
Izlazili su na piće, svakog četvrtka uveče posle posla. Jednom su me pozvali da izađem s njima. Bio je prijatno društvo, iako malo plitak i sklon hvalisanju. Nastavili su da izlaze, ali me više nikad nisu pozvali. Nisu ponudili nikakvo objašnjenje. Imao sam osećaj da sam loše prošao na audiciji za prijem u mali klub i da to nisu spominjali da bi poštedeli moja osećanja. Nisam mario. Ako ništa drugo, prijala mi je pomisao da je Zoja našla prijatelja, zato što ih nikad nije imala u velikom broju. Odbijanje me je, uprkos svemu, bolelo.
Kod kuće bi mi ispričala sve o Henriju. Šta je radio tog dana, šta je rekao, koliko je učen i duhovit. Gotovo savršeno je imitirao predsednika Trumana, rekla mi je. Pitao sam se otkud Zoja zna kako predsednik Truman zvuči uživo, što je neophodno da bi se izvukao takav zaključak. Možda sam bio naivan, ali se nisam nimalo brinuo. U stvari, njena mala opsesija me je zabavljala. Ponekad sam je zadirkivao na tu temu. Smejala se i govorila kako je on samo dečak s kim se dobro slaže i da zalud pravim pitanje od toga.
„Ne bi se reklo da je dečak", napomenuo sam.
„Znaš šta sam htela da kažem. Tako je mlad. Ne zanimam se za njega na taj način."
Dobro se sećam tog razgovora. Stajali smo u kuhinji. Neumorno je glancala lonac, iako je odavno bio čist. Obrazi su joj se zarumeneli kad se razgovor nastavio. Okrenula mi je leđa, kao da ne može da me pogleda u oči. Samo sam se šalio s njom i ništa više. Onako kako se ona uvek šalila sa mnom u vezi sa gospođicom Simpson. Iznenadilo me je što je odgovorila na snebivljiv, gotovo koketan način.
„Nisam ni tvrdio da se zanimaš za njega", rekao sam. Pokušao sam da odagnam iznenadnu napetost smehom. „Rekao sam da se on zanima za tebe."
„O, Georgiju, ne budi smešan", rekla je. „To je luckasta ideja."
Jednog dana je prestala da govori o njemu. I dalje se vraćala kući s posla u uobičajeno vreme, i dalje su izlazili na piće jednom nedeljno. Kad bih je pitao da li su proveli prijatno veče, slegnula bi ramenima, kao da se gotovo ničeg ne seća. Rekla bi da je bilo dobro, ali ništa naročito. Ni njoj nije jasno zašto s njim izlazi.
„Da li mu prija boravak u Londonu?" pitao sam.
„Kome?"
„Henriju, naravno."
„O, rekla bih. Ne govori mnogo o tome."
„O čemu govori?"
„Pa, ne znam, Georgiju", rekla je, kao da nije razgovarala s njim. „Uglavnom o poslu, studentima. Ništa zanimljivo."
„Zašto provodiš toliko vremena s njim ako nije zanimljiv?"
„O čemu govoriš?" pitala je, s začuđujućim gnevom. „Provodim veoma malo vremena s njim."
Čitava situacija mi se činila bizarnom. Odlučio sam da ne razmišljam o njoj, iako me je glasić u zadnjem delu uma upozoravao na oprez. Ideja mi se činila nemogućom. Proveli smo više decenija zajedno. Proživeli smo neverovatnu količinu strahota i nevolja. Patili smo, tugovali i preživeli. Pomagali smo se u teškim trenucima. Uvek smo bili GeorgijiZoja.
Godinu dana je prošlo. Henri se vratio u Ameriku.
Zoja je isprva bila blago histerična. Vratila bi se s posla kući i pričala čitave večeri, kao da se plaši da će se, ako ućuti makar i na tren, slomiti i načisto izgubiti. Kuvala je kitnjaste obroke i zahtevala da vikendom posećujemo najčudnija mesta - Londonski zoološki vrt, Nacionalnu galeriju portreta, zamak Vindzor. Ponašala se kao da nismo bračni par koji je proveo veći deo života zajedno, već par mladih ljubavnika koji nastoje da se zbliže. Činilo mi se da pokušava da me iznova upozna, kao da je negde usput zaboravila na mene, ali zna da ću biti dostojan njene ljubavi ako se samo seti zašto me je zavolela.
Histerija je uzmakla pred depresijom. Sve rede je razgovarala sa mnom. Odbijala je moje pokušaje da razgovaram s njom ili podelim zbivanja iz svakodnevnog života. Uvek se ponosila svojim izgledom, a naročito nakon što je neočekivano dobila posao u Centralnoj školi. Nastojala je da prati visoke modne standarde kolega i studenata. Iznenada je počela da se nemarno odeva. Odlazila je na predavanja u jučerašnjoj odeći, a ponekad i s neurednom frizurom.
Konačno je jedne večeri sela pored mene. Nije mogla da krije prevaru. Rekla je da ima nešto da mi kaže.
„Da li to ima neke veze s Henrijem?" Moje pitanje ju je iznenadilo, pošto je gostujući predavač napustio Englesku pre više od pet meseci. Odonda nijednom nismo pomenuli njegovo ime.
„Ima", rekla je. „Kako si znao?"
„Kako ne bih znao?" odvratio sam.
Klimnula je i sve ispričala. Slušao sam je. Nisam besneo. Pokušavao sam da je razumem. Nije mi bilo lako.
Posle nekoliko nedelja su počele noćne more. Probudila bi se usred noći, oblivena znojem. Teško je disala, drhteći od straha. Ležao sam pored nje. Nikad nismo spavali odvojeno, čak i u najgorim noćima. Posegnuo bih ka njoj. Trznula bi se od straha, zato što me nije poznala. Strah bi se povukao pred upaljenim svetlom. Zagrlio bih je. Pokušavala je da ne plače već da opiše slike s kojima se suočavala u turobnom i samotnom snu.
Naš brak je pao na najniže grane. Moja supruga nije mogla da spava. Retko je jela. Bio sam pun ljubavi, gneva i bola. Jednog dana se probudila i rekla da ovako više ne može, da nešto mora da se promeni. Ukočio sam se. Strepeo sam od najgoreg. Zamišljao sam kako me ostavlja samog, kako živim život bez nje.
„Kako to misliš?", pitao sam je i nervozno progutao knedlu. U glavi sam spremao govor u kom ću joj sve oprostiti ako me bude volela kao nekad.
„Moram da potražim pomoć, Georgiju", rekla je.

STAREC I KLIZAČI


Nekoliko dana imao sam neprijatni osećaj da me neko prati. Napustio bih palatu u predvečerje radi šetnje pored Mojke. Oklevao bih, zastajao i okretao se. Proučavao sam lica ljudi, koji su me brzo mimoilazili, ubeđen da me neko od njih prati. To je bio neobičan i onespokojavajući osećaj. Isprva sam ga pripisao paranoji, posledici izmenjenih životnih okolnosti.
Bio sam tako zadovoljan službom carskoj porodici da nisam mogao da pomislim na prošlost, bez straha da ću joj se vratiti. Savest me je pekla kad god bih pomislio na kuću. Potiskivao sam te misli. Nastojao sam da što pre zaboravim na rodno selo.
A opet, nisam mislio na Kašin kad je iskrsao ispred mene. Mislio sam na veliku vojvotkinju Anastaziju na trenutak kad ćemo se sresti u tamnim hodnicima, kad ću je uvesti u jednu od bezbroj praznih soba u palati i poljubiti. Privući ću je sebi, u nadi da će predložiti više intimnosti, koja bi utažila plamenu tinejdžersku žudnju. Prošle noći sam se zaneo. Uhvatio sam je za ruku, dok smo se grlili i lagano povukao ka pojasu. Srce mi je tuklo od strasti i očekivanja trenutka kad će se povući i reći: Ne, Georgiju... ne možemo... ne možemo...
Glava mi je bila puna takvih misli i neodoljive želje da se brzo vratim u samoću moje sobice, da sam gotovo prevideo devojku obavijenu debelim šalovima pored Admiraliteta. Rekla je nešto što nisam čuo, zbog snažnog vetra. Sebično sam joj odvratio da nemam novca i da je bolje da potraži hranu i toplotu u nekoj od petrogradskih javnih kuhinja.
Iznenadio sam se kad je potrčala za mnom. Okrenuo sam se kad me je uhvatila za ruku. Pitao sam se da li je moguće da misli da mi može oteti ovo malo para što sam imao. Nisam je prepoznao sve dok nije prozborila moje ime.
„Georgiju."
„Asja!" zapanjeno sam povikao. Oduševljeno sam posmatrao sestru, kao da je utvara a ne stvarna osoba. „Ne mogu da verujem. Da li si to zaista ti?"
„Ja sam", rekla je i klimnula. Suze radosnice joj potekoše niz obraze. „Konačno sam te pronašla."
„Ovde si", rekao sam, odmahujući glavom. „Ovde, u Sankt Peterburgu!"
„Tamo gde sam uvek htela da budem."
Zagrlio sam je i privukao sebi. Silno sam se postideo misli koja mi je prostrujala kroz glavu: Šta ona ovde radi? Šta hoće od mene?
„Dođi ovamo", rekao sam joj. Poveo sam je ispod kolonade. „Skloni se s hladnoće. Smrzla si se. Otkad si ovde?"
„Nedavno sam stigla", rekla je i sela pored mene na nisku kamenu klupu, zaklonjenu od razgoropađenih vetrova. „Ovde sam već nekoliko dana."
„Nekoliko dana?", iznenađeno sam ponovio. „I tek sad si me potražila?"
„Nisam znala kako da ti priđem, Georgiju", objasnila je. „Uvek si bio s drugim vojnicima. Nisam htela da ti smetam. Znala sam da ću te pre ili kasnije zateći samog."
Klimnuo sam. Setio sam se da sam nekoliko dana osećao da me neko prati.
„Shvatam", rekao sam. „Pa, pronašla si me."
„Konačno", rekla je, uz srdačni osmeh. „Kako lepo izgledaš! Vidim da te dobro hrane."
„Dosta vežbam", oštro sam odvratio, uvređen njenom opaskom. „Radim od jutra do mraka."
„Htela sam da kažem da deluješ zdravo. Izgleda da ti život u dvorcu odgovara."
Slegnuo sam ramenima i pogledao na trg i Aleksandrov stub, jednu od prvih znamenitosti novog sveta, koji se nedavno otvorio preda mnom. Sestra je izgledala mršavo i bledo.
„Umalo što se nisam onesvestila kad sam ga prvi put videla", rekla je.
„Dvoracr?"
„Tako je lep, Georgiju. Nikad nisam videla nešto slično."
Klimnuo sam. Pokušavao sam da izgledam ravnodušno. Hteo sam da pomisli da ovde pripadam, da me je sudbina uvek vodila ka ovom veličanstvenom zdanju.
„To je dom kao bilo koji drugi", rekao sam.
„Ali nije!" povikala je.
„Hoću da kažem da gledano iznutra, kad si s porodicom, shvatiš da ga smatraju svojim domom. Čovek se brzo navikne na luksuz", lagao sam. „Da li si ih upoznao?" pitala je. „Koga?"
„Visočanstva."
Prsnuo sam u smeh. „Ali, Asja" objasnio sam, „viđam ih svakog dana. Ja sam družbenik carevića Alekseja. Znaš da su me zato i doveli ovamo."
Klimnula je. Mučila se da progovori. „To je bilo samo... nisam verovala da je to istina."
„Znaj da jeste", rekao sam. „To sad nije važno. Reci mi, zašto si došla?"
„Georgiju?"
„Izvini", rekao sam. Smesta sam zažalio zbog mog tona. Začudilo me je koliko sam želeo da ode. Ponašao sam se kao da je moja starije sestra došla da me vodi kući. Otelotvoravala je prošlost. Želeo sam da prevaziđem i što pre zaboravim to iskustvo. „Hteo sam da kažem, kakva te je dobra sreća dovela u prestonicu?"
„Nikakvo dobro me još nije snašlo", odgovorila je. „Nisam mogla da izdržim bez tebe u Kasinu. Nisam mogla da podnesem pomisao da sam ostavljena. Došla sam ovamo. Mislila sam... mislila sam da ćeš mi pomoći."
„Naravno", nervozno sam odvratio. „Ali kako? Šta mogu da učinim za tebe?"
„Mislila sam da... pa, u palati sigurno ima mnogo sluškinja. Možda ima nekog posla za mene. Ako porazgovaraš s nekim..."
„Da, da", smrknuto sam progovorio. „Da, siguran sam da ima. Raspitaću se." Razmišljao sam koga da pitam. Zamislio sam sestru u uniformi sobarice ili u ne tako lepoj odeći kuhinjske pomoćnice. To je isprva bila prijatna pomisao. Izboriće se za svoje mesto. Dobiću prijatelja, ali ne onog čija mi pažnja laska, kao Sergeja Stasjoviča, niti nekog za čijom naklonošću žudim, kao Anastazija. „Gde si odsela?"
„Pronašla sam sobu", rekla je. „Nije bogzna kakva. Neću moći dugo da ostanem. Da li možeš da se zauzmeš za mene, Georgiju? Srešćemo se opet. Na istom mestu."
Klimnuo sam. Hteo sam da je se što brže otarasim, da se vratim u nestvarni svet dvorca, umesto da razgovaram o prošlosti. Mrzeo sam sebe zbog sebičnosti, ali nisam mogao da je nadvladam.
„Videćemo se za nedelju dana", rekao sam i ustao. „Nedelju dana od večeras, na istom mestu u isto vreme. Dođi, pa ću ti reći šta sam postigao. Voleo bih da ostanem još malo, ali imam posla..."
„Naravno", rekla je, tužna pogleda. „Kako bi bilo da se vidimo večeras, nešto kasnije? Mogla bih da se vratim i..."
„To je nemoguće", rekao sam i odmahnuo glavom. „Iduće nedelje. Obećavam ti. Videćemo se."
Zagrlila me je. „Hvala ti, Georgiju", rekla je. „Znala sam da me nećeš izneveriti. Ili ti ili povratak kući, nema druge. Učinićeš sve što možeš, zar ne?"
„Da, da", brecnuo sam se. „Sad moram da idem. Do sledeće nedelje, sestro."
Grabio sam Dvorskim trgom. Kleo sam je zato što je došla, donoseći prošlost tamo gde joj nije bilo mesto. Ušao sam u sobu, u nešto boljem raspoloženju. Resio sam da sledećeg jutra vidim šta mogu da uradim za nju. Zatvorio sam vrata za sobom i zaboravio na sestru. Misli su mi se okrenule jedinoj devojci koja mi je nešto značila.
Od tri najvažnije carske rezidencije - Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu, tvrđave na vrhu brda u Livadiji i Aleksandrove palate u Carskom Selu - ova poslednja mi je bila najdraža. To je bilo raskošno selo na dvadeset pet kilometara južno od glavnog grada. Dvor je redovno putovao vozom do njega. Voz je išao polako da bi se izbegla nagla kočenja, koja bi mogla da izazovu novu epizodu carevićeve hemofilije.
Za razliku od Sankt Peterburga, u kom sam stanovao u uskoj ćeliji, u hodniku s ostalim pripadnicima carske garde, u Carskom Selu sam živeo u malenoj brvnari pored carevićeve spavaće sobe, nad kojom je dominirao veliki ćivot, s mnogo ikona, koje je okačila njegova majka.
„Dobri bože", reče Sergej Stasjovič. Gurnuo je glavu kroz vrata, jedne večeri, dok je prolazio hodnikom. „Znači, ovde su te strpali, Georgiju Daniloviču?"
„Zasad", rekao sam, postiđen što me je zatekao na krevetu u polusnu, dok se ostatak domaćinstva nečim bavio. Sergej je imao rumeno lice. Prštao je od energije. Odmahnuo je glavom, kad sam ga pitao gde je prenoćio. Ćutke je razgledao zidove i tavanicu, kao da ga strašno zanimaju.
„Nigde", oklevajući je odgovorio. „Obilazio sam kompleks, to je sve. Prošetao sam se do Katarinine palate."
„Trebalo je da mi kažeš", rekao sam, razočaran što me nije pozvao da mu pravim društvo. Bio je nešto najbliže prijatelju, u dvorskom okruženju. Ponekad bih pomislio da bih mogao da mu poverim neku od tajni. „Pošao bih s tobom. Da li si bio sam?"
„„Jesam. Nisam", ispravio se. „Hoću da kažem, da, bio sam sam. Kakve to veze ima?"
„To nije važno", rekao sam, iznenađen njegovim ponašanjem. „Samo sam se pitao..."
„Imaš sreće što imaš zasebnu sobu", promenio je temu.
„Sreće? Toliko je mala da sam siguran da je nekad bila ostava za metle."
„Mala?" pitao je. Gromko se nasmejao. „Nemoj da se žališ na nju. Nas dvadesetorica spavamo u velikoj spavaonici na drugom spratu. Voleo bih da vidim kako bi se odmorio pored toliko ljudi koji kašlju, duvaju, prde i dozivaju dragane u snu."
Osmehnuo sam se i slegnuo ramenima, srećan što ne moram da spavam s gardistima. Soba je bila toliko mala da je u njoj jedva bilo mesta za krevet, mali sto, krčag i lavor. Zbližio sam se s Aleksejem. Dečaku je prijalo moje društvo. Car je naredio da ovde spavam. Njegova volja se poštovala.
Carica Aleksandra nije bila tako oduševljena mojim prisustvom. Izgubio sam njenu naklonost posle nesreće u Mogiljevu, kad je Aleksej pao s drveta. Prolazila je pored mene hodnicima bez reči, iako sam se duboko i ponizno klanjao pred njom. Nije obraćala nikakvu pažnju na mene kad bi ušla u sobu u kojoj sam bio s njenim sinom. Obraćala se isključivo njemu. To nije bilo neobično. Carica je gledala kroz najveći broj onih koji nisu bili rođaci ili pripadnici istaknutih porodica. Smetao mi je način na koji je izvijala usne, kad god bih se našao u njenoj blizini. Trudila se da mi da do znanja koliko me prezire. Mislim da bi me sa zadovoljstvom ispratila iz carskog domaćinstva i poslala kući u Kašin, ili još dalje, možda u sibirsko progonstvo, da car nije ostao na mojoj strani. Samo zahvaljujući njemu ostao sam na položaju. Moj život bi krenuo sasvim drugim tokom da on nije verovao u mene.
Tri noći sam dobio novog gosta u sobi, manje dobrodošlog od Sergeja Stasjoviča. Neko je pokucao na vrata dok sam se spremao na spavanje. Nepoznati je kucao tako tiho, da ga isprva nisam čuo. Namrštio sam se, kad je opet pokucao. Pitao sam se ko to može biti u kasne noćne sate. To sigurno nije bio carević, pošto on nikad ne kuca. Možda je... oduzeo mi se dah, na samu pomisao da bi to mogla biti Anastazija. Ustao sam, nervozno progutao knedlu i prišao vratima. Otvorio sam ih samo malo i provirio napolje, u tamni hodnik.
Isprva je izgledalo da su me uši prevarile. Napolju nije bilo nikog. Neko je izašao iz senki, baš kad sam hteo da zatvorim vrata. Nepoznati je imao dugu crnu kosu i crnu odeždu. Samo su se beonjače izdvajale iz tame.
„Dobro veče, Georgiju Daniloviču", rekao je razgovetnim glasom. Otvorio je usta i otkrio požutele zube. To je verovatno trebao da bude osmeh.
„Oče Grigorije", odgovorio sam, iako smo prvi put razgovarali. Mnogo puta sam ga video kako izlazi ili ulazi u caričine odaje. Prvi put sam ga sreo, odmah po dolasku u Zimski dvorac. Zasmetao sam mu dok je recitovao molitvu nad caričinom glavom. Tom prilikom me je ošinuo stravičnim pogledom.
„Nadam se da nije suviše kasno za posetu", rekao je. „Legao sam da spavam", odgovorio sam. Tek tad sam shvatio da sam otvorio vrata samo u širokoj bluzi i gaćama. „Kako bi bilo da se vidimo sutradan?"
„Mislim da je to nemoguće", rekao je. Razvukao je usne u širi osmeh, kao da je rekao nešto urnebesno smešno. Stupio je napred. Nije me gurnuo, ali nisam imao druge nego da mu oslobodim put. Okrenuo mi je leđa. Posmatrao je moju postelju sa savršenom mirnoćom, okrenut ka uskom prozoru, s pogledom na dvorište. Podsećao je na kameni kip. Okrenuo se, tek kad sam zatvorio vrata i upalio svecu. Slabi, kolebljivi plamen, nije mi pomogao da ga bolje vidim.
„Iznenađen sam vašom posetom", rekao sam, odlučan da mu ne dozvolim da me zaplaši, iako je delovao preteče. „Nosite U carevićevu poruku?"
„Ne, otkud ti pomisao da bih je ja nosio?" pitao me je. Lagano me je premerio pogledom. Osećao sam se nelagodno u donjem vešu Na vukao sam pantalone. Nezvani gost me ni za trenutak nije ispuštao iz vida. „Nas dvojica imamo toliko toga zajedničkog. Uprkos tome nikada nismo razgovarali. Zar ne misliš da je to velka šteta? A mogli bismo da budemo dobri prijatelji."
„Ne vidim zašto bi", odgovorio sam. „Biću iskren s vama, oče Grigorije, nikad nisam bio neki vernik."
„Vera je u svakome od nas."
„Nisam siguran."
„Zašto nisi?"
„Odrastao sam bez ikakvog obrazovanja", objasnio sam. „Moje sestre i ja smo radili od jutra do sutra. Nismo imali vremena za obožavanje ikona i molitve."
„Ipak me zoveš ocem Grigorijem", odvratio je. „Poštuješ ono što predstavljam."
„Naravno."
„Znaš kako me drugi zovu, zar ne?"
„Da", smesta sam odgovorio, rešen da ne pokažem nikakva osećanja, ni strah ni divljenje. „Zovu te starec."
„Zovu me", odgovorio je. Klimnuo je, nakon što se blago nasmešio. „To znači poštovani učitelj, onaj što živi svetačkim, časnim životom. Da li smatraš da mi to ime pristaje, Georgiju Daniloviču?"
„Nisam siguran", rekao sam i progutao knedlu. „Ne poznajem te."
„Da li bi hteo da me upoznaš?"
Na ovo nisam imao odgovor. Ostao sam na istom mestu, nesposoban da se pokrenem. Hteo sam da se otmem njegovom uticaju, ali su mi noge silno otežale. Stajao sam kao ukopan.
„Nadenuli su mi još jedno ime", rekao je, posle poduže tišine. Govorio je dubokim, tihim glasom. „Pretpostavljam da si čuo za njega."
„Raspućin", rekao sam. Reč mi je zastala u grlu.
„Tako je. Znaš li šta znači?"
„Upotrebljava se za čoveka lišenog vrlina", odgovorio sam. Nastojao sam da smirim glas, zato što me je streljao mračnim, onespokojavajućim pogledom. „Čovek koji poznaje mnogo ljudi."
„Veoma ljubazno od tebe, Georgiju Daniloviču", rekao je s blagim osmehom. „Poznaje mnogo ljudi. To je vrlo učtiv izraz. Većina misli da opštim sa svakom ženom na koju naiđem."
„Tako je", rekao sam.
„Moji neprijatelji tvrde da sam obrlatio pola Sankt Peterburga, zar ne?"
„Čuo sam to."
„Kažu da se ne ograničavam na žene, već da zaskačem i devojčice, kao i dečake. Kažu da se zadovoljavam s kim i gde stignem." Progutao sam knedlu i skrenuo pogled. „Neki ne prezaju da tvrde da sam odvukao caricu u krevet. Kažu da sam razdevičio sve četiri velike vojvotkinje, kao napaljeni bik. Šta misliš o tome, Georgiju Daniloviču?"
Uzvratio sam na sveštenikov pogled. Prezrivo sam iskrivio usne. Osetih silnu želju da ga udarim, da ga izbacim iz sobe. Ipak, bejah bespomoćan pred tim mračnim pogledom. Stresao sam se od jeze. Htedoh da pojurim ka vratima, da ih otvorim i izjurim u hodnik. Učinio bih sve da se udaljim od ovog čoveka. A ipak, nisam mogao da napravim nijedan korak. Bio sam opčinjen njime, koliko god mi se njegov pogled gadio. Noge su odbijale poslušnost, iako sam im naređivao da beže. Tišina je neko vreme lebdela među nama. Činilo mi se da uživa u mojoj nelagodnosti, zato što se osmehnuo. Nasmejao se, vrteći glavom.
„Moji neprijatelji lažu", konačno se oglasio. Raširio je ruke, kao da će me zagrliti. „To su ljudi skloni fantazijama. Nevernici. Ja sam skromni božji čovek.. Oni me predstavljaju kao osobu ogrezlu u greh. Oni su licemeri. Baš kao što si rekao, danas sam častan čovek, dok sam sutra ništak. Niko ne može istovremeno biti starec i Raspućin, zar se ne slažeš sa mnom? Neću dozvoliti da me njihove reči povrede. Znaš li zašto?"
Ćutke sam odmahnuo glavom.
„Zato što sam došao na ovaj svet sa značajnijim pozvanjem od njihovog", objasnio je. „Da li si se ikad tako osećao, Georgiju Daniloviču? Da li si ikad pomislio da si ovamo poslat iz nekog razloga?"
„Ponekad", prošaptao sam.
„I šta misliš, koji je to razlog?"
Mozgao sam o tome. Hteo sam da mu kažem šta mislim, ali sam se predomislio. Ako ćemo pošteno, tako nešto mi nikad nije palo na pamet. Shvatio sam, tek kad me je pitao, da verujem da sam dovde stigao iz meni još nepoznatog razloga. Od tog saznanja sam postao još nespokojniji. Podigao sam glavu da bih se susreo s tim groznim osmehom. Najčudnije je bilo što nisam mogao da skrenem pogled s njega, ma koliko da mi se gadio.
„Već sam rekao da smo ti i ja slični", nastavio je. Tamni zdenci njegovih ženica su se vrtložili u svetlosti svece, moćni i opasni kao Neva usred zime.
„Mislim da nismo", rekao sam.
„Ali ti štitiš dečaka, dok ja štitim njegovu majku. Zar sličnost nije očigledna? A zašto toliko brinemo o njima? Zato što volimo našu zemlju. Da li u nečemu grešim? Ne smeš dozvoliti da se nešto desi dečaku, ili će car ostati bez neposrednog naslednika. Ta nesreća bi nas mogla zadesiti u vreme najveće krize. Rat je strašna stvar, Georgiju Daniloviču. Slažeš li se sa mnom?"
„Neću dozvoliti da se išta desi Alekseju", rekao sam. „Dao bih svoj život za njega ako bi to bilo potrebno."
„Koliko nedelja je patio u Mogiljevu?" pitao me je. „Koliko nedelja su svi patili - dečak, sestre, majka, otac? Mislili su da će umreti. Ležao si budan noću, slušajući njegove krike, baš kao i svi mi. Kako su ti zvučali, kao buka ili kao muzika?"
Progutao sam knedlu. Sve što je rekao je istina. Dani i nedelje posle carevićevog pada behu beskrajna noćna mora. Nikad nisam video da neko pati kao taj dečak. Kad bi mi dopustili da uđem u njegovu sobu da porazgovaram s njim, nisam video veselog, živahnog momčića s kojim sam uspostavio gotovo bratski odnos, već mršavo dete, izvitoperenih udova i tela iskrivljenog grčevima. Imao je žućkasto lice, kožu natopljenu znojem, koji je navirao, ma koliko ga često brisali. Video sam dečaka koji me je posmatrao nevidećim očima koje mole da mu se pomogne. Nevina duša je posezala za mnom, sa ono malo preostale snage, vrišteći i moleći da učinim nešto, bilo šta, da bi se ovo mučenje prekinulo. Nikad nisam video toliku patnju. Nisam verovao da postoji bol koji je dečak iskusio. Ne znam kako je preživeo. Očekivao sam da će svakog dana i noći izgubiti bitku s bolom i dozvoliti sebi da klizne u ništavilo. Nikad to nije učinio. Bio je neočekivano snažan. Po drugi put sam se uverio da ovaj dečak može biti car.
Carica, ta dobra žena, tokom tri nedelje muka nije napuštala sina. Sedela je pored njega. Držala ga je za ruku. Razgovarala je s njim. Šaputala mu je, hrabrila ga je. Nas dvoje nismo bili prijatelji, ali sam, tako mi boga, umeo da prepoznam odanu i brižnu majku, kad je vidim, možda i zato što je nikad nisam imao. Video sam da je ostarila kad je sve bilo gotovo, kad je stiglo olakšanje, kad je Aleksej počeo da se oporavlja i kad mu se snaga polako vratila. Kosa joj je posedela. Pege su joj izbile od stresa. Nesreća za koju sam sam ja bio u potpunosti odgovoran nepovratno ju je izmenila.
„Učinio bih sve da mu pomognem", rekao sam starecu. „Ništa nisam mogao."
„Naravno da nisi", rekao je. Pružio mi je ruku sa osmehom. „Ne smeš da kriviš sebe, zbog onog što se dogodilo. Zato sam i došao da te vidim, Georgiju. Hoću da ti se zahvalim."
Smrknuto sam ga odmerio. „Da mi se zahvališ?" pitao sam.
„Pa naravno. Njeno visočanstvo carica je u poslednje vreme bila preokupirana sinovljevim zdravljem. Brine se da nije delovala... neprijateljski prema tebi."
„Nisam ni pomislio tako nešto, oče Grigorije", lagao sam. „Ona je carica. Može da se ponaša sa mnom kako joj je volja."
„Tako je, ali smo mislili da je važno da znaš da te veoma cenimo."
„Mi?"
„Carica i ja."
Podigao sam obrve, iznenađen njegovim recima. „Pa, zahvalnost nije neophodna", rekao sam, zbunjen onim što sam čuo. Nisam verovao da carica išta zna o ovoj poseti. „Molim te da preneseš carici da ću učiniti sve što je u mojoj moći da se onako nešto nikad ne dogodi."
„Ti nisi samo zgodan mladić, zar ne?" pitao je tihim glasom. Prišao mi je, tako da nas je razdvajalo samo nekoliko centimetara. Leđima sam se oslanjao na zid. „Takođe si i veoma odan."
„Nadam se da je tako", odgovorio sam. Želeo sam da što pre ode.
„Dečaci tvojih godina nisu uvek tako odani", rekao je. Približio se još više. Mogao sam da namirišem njegov smrdljiv dah. Osetio sam i njegovo telo uz svoje. Stomak mi se okrenuo. Palo mi je na pamet da je poslat da me ubije. On je samo pomerio glavu. Nasmešio se stravičnim osmehom prokletnika. Zurio je u mene tim strašnim očima. „Odan si čitavoj porodici" tiho je preo, prelazeći prstom preko mog ramena i ruke. „Ovde si zaustavio metak, namenjen jednom od njih" šapnuo je. Zaustavio je prst tačno iznad mesta na kom me je pogodio Kolekov metak. „Ovde ćeš primiti metak namenjen dečaku", rekao je i pritisnuo dlan o moje grudi. Srce mi je snažno lupalo. „Ali, gde ćeš biti kad meci dolete u budućnosti?"
„Oče Grigorije", prošaptao sam. Očajnički sam želeo da ode. „Molim vas... molim vas."
„Gde ćeš ti biti, Georgiju? Kad se vrata otvore i kad uđu ljudi s revolverima? Da li ćeš zaustaviti metke, ili ćeš se kriti, kao kukavica u drveću?"
„Ne znam o čemu govorite", povikao sam, zbunjen njegovim recima. „Kakvi ljudi? Kakvi meci?"
„Staćeš pred jednu od devojaka, zar ne?"
„O kojoj devojci govorite?"
„Znaš ti na koju mislim, Georgiju", rekao je. Dlan mu je počivao na mom stomaku. Čekao sam da sevne nož i da me raspori trbuh. Znao je. To je bilo očigledno. Otkrio je istinu o Anastaziji i meni. Poslali su ga da me ubije zbog nečuvene drskosti. Neću poricati. Volim je. Spreman sam da zbog te ljubavi stradam. Zatvorio sam oči. Čekao sam ubod i toplu krv, prosutu po bosim stopalima. Sekunde su prolazile, a za njima i minuti. Ništa se nije dogodilo. Nikakva oštrica mi nije rasporila stomak. Otvorio sam oči. Bio sam sam u sobi, kao da se nezvani posetilac rastvorio u vazduhu, bez traga.
Pao sam na pod, oznojen i drhtav od straha. Zario sam lice u šake. Starec je sve znao. Naravno da jeste. Kome će se poveriti? Šta će biti sa mnom kad se sve sazna?
Vojvotkinja Raisa Afonova je bila zadužena za osoblje Zimskog dvorca. Bila je iznenađujuće prijateljski raspoložena prema meni, još od prvog susreta, dan nakon dolaska u prestonicu. Putevi su nam se povremeno ukrštali pošto je bila bliska caričina prijateljica. Pri svakom susretu bi me srdačno pozdravila. Popričala bi sa mnom, što osobe njenog položaja nikad nisu činile. Potražio sam je sledećeg jutra, da bih pitao za Asjino zaposlenje.
Imala je kancelariju skromne veličine na prvom spratu palate. Pokucao sam i sačekao odgovor, pre nego što sam provirio u odaju i pozdravio.
„Georgiju Daniloviču", rekla je. Pozvala me je da uđem, sa srdačnim osmehom. „Ovo je prijatno iznenađenje."
„Dobro jutro, vaša milosti", odgovorio sam i zatvorio vrata za sobom. Seo sam na ponuđeno mesto na malom kauču, pored nje. Više bih voleo fotelju, nekoliko koraka odatle, ali je fotelja pripadala osobama višeg položaja. Nisam se usudio na tako nešto. „Nadam se da vam ne smetam."
„Nimalo", rekla je i skupila neke papire. Pažljivo ih je odložila na manji sto. „Tvoja poseta će biti dobrodošao otklon od rutine."
Klimnuo sam. Nisam mogao da se načudim njenoj ljubaznost, tako različitoj od stava njene prijateljice, carice Aleksandre, koja me uopšte nije primećivala.
„Kako si?" pitala je. „Da li si se dobro smestio?"
„Veoma dobro, vaša milosti", odgovorio sam, klimajući glavom. „Verujem da počinjem da shvatam svoje dužnosti."
„I odgovornosti, nadam se", rekla je. „Imaš ih mnogo. Čujem da si pridobio carevićevo poverenje."
„Svakako", rekao sam. Toplo sam se nasmešio, na pomen Alekseja. „Čini me veoma zaposlenim, ako smem da kažem."
„Smeš", rekla je, smejući se. „Svi znaju da je carević veoma živ dečak. Jednoga dana će biti veliki car, ako sve bude kako valja." Namrštio sam se, zatečen njenim izborom reči. Na trenutak sam video nagoveštaje rumenila na vojvotkinjinim obrazima. „Sigurna sam da će biti veliki car", ispravila se. „Ovaj ambijent ti sigurno izgleda čudno?"
„Čudno?", pitao sam. Nisam znao o čemu govori. „Daleko si od kuće i porodice, baš kao i moj sin, Lav. Nedostaje mi svakog dana."
„Da li to znači da on ne živi u Sankt Peterburgu?"
„Obično je tu", rekla je. „Alije..." Uzdahnula je i odmahnula glavom. „On je vojnik, naravno. Bori se za svoju zemlju."
„Da", rekao sam. To je imalo smisla. Vojvotkinja nije imala više od četrdeset godina. Bilo je normalno da ima sina u vojsci.
„Možda je neku godinu stariji od tebe", rekla je. „Na izvestan način me podsećaš na njega."
„Zaista?" pitao sam.
„Pomalo. Istog ste rasta. Imaš njegovu kosu. Slično si građen. U stvari", dodala je, smejući se, „mogli biste da budete braća."
„Sigurno se brinete zbog njega?"
„Prespavam poneku noć", rekla je s poluosmehom. „Ali veoma retko."
„Žao mi je", rekao sam, zato što sam osetio koliko je uznemirena. „Ne bi trebalo da ovako razgovaram s vama."
„U redu je", rekla je, uz osmeh. „Ponekad strepim zbog njega, ponekad sam ponosna, a ponekad besna."
„Besni ste?", pitao sam, iznenađen komentarom. „Zašto?"
Skrenula je pogled, posle kraćeg oklevanja. Činilo mi se da se bori da ne kaže nešto što joj je bilo na vrhu jezika. „Zbog pravca u kom nas vodi", rekla je tiho, kroz stisnute zube. „Zbog ludila. Zbog njegove posvemašnje neupućenosti u vojna pitanja. Pobiće nas pre nego što propadne."
„Govorite o vašem sinu?" pitao sam. Nisam shvatao njene reči.
„Ne, ne govorim o mom sinu, Georgiju. On je sitna figura. Ionako sam previše toga rekla. Kako mogu da ti pomognem?"
Oklevao sam. Nisam bio siguran da želim da nastavim prekinuti razgovor. Odustao sam od toga. „Vi upravljate poslugom", rekao sam. „Da li vam je potrebna još jedna radnica?"
„Nadam se da ne nameravaš da napustiš službu u telesnoj gardi da bi se zaposlio kao sluga?"
„Ne", rekao sam. Nasmejao sam se. „Ne, u pitanju je moja sestra, Asja Danilovna. Želi da stupi u carsku službu."
„Zaista to želi?" pitala je vojvotkinja. Zvučala je zainteresovano. „Pretpostavljam da je ona devojka na svom mestu?"
„Besprekorna je."
„Pa, ovde uvek ima mesta za devojke besprekornog karaktera", rekla je, smešeći se. „Da li je ona u Sankt Peterburgu ili je u... žao mi je, Georgiju, zaboravila sam odakle si?"
„Kašin", podsetio sam je. „To je Veliko vojvodstvo Moskovija. I ne, nije tamo, već je..." Ispravio sam se. „Oprostite", rekao sam. „Da, još je tamo. Rado bi otišla odande."
„Pa, sigurna sam da će stići ovamo za nekoliko dana, ako joj pošaljemo pismo. Piši joj, Georgiju, molim te. Pozovi je u prestonicu. Obavesti me kad stigne. Naći ću neki posao za nju."
„Hvala vam", rekao sam i ustao. Ni sam nisam znao zašto sam lagao o Asjinom mestu boravka. „Preterano ste ljubazni prema meni."
„Već sam ti rekla..." Osmehnula se i podigla papire. „Podsećaš me na mog sina."
„Zapaliću svecu za njegovo zdravlje", rekao sam. „Hvala ti."
Duboko sam se poklonio i izašao iz kancelarije. Neko vreme sam stajao u hodniku ispred nje. Delimično sam bio oduševljen što ću sestri saopštiti dobre vesti. Ponovo ću biti njen heroj. Istovremeno sam bio besan na nju, zato što se usudila da ude u moj novi svet. Želeo sam ga isključivo za sebe.
„Izgledaš zbunjeno, Georgiju Daniloviču" reče starec, otac Grigorije. Iznebuha se pojavio ispred mene. Kriknuo sam od iznenađenja. „Budi miran", tiho mi je poručio. Pomilovao me je po ramenu.
„Kasnim na sastanak s grofom Černjeckim", rekao sam i pokušao da nastavim dalje.
„Ah, taj gnusni čovek", rekao je. Smešio se, pokazujući žućkaste zube. „Šta ćeš kod njega? Ostani sa mnom."
Deo mene, koji nisam mogao pojmiti, hteo je da kaže Da, u redu. Potisnuo sam ga i nastavio dalje bez reči.
„Na kraju ćeš doneti ispravnu odluku, Georgiju", povikao je za mnom. Njegov glas se odbijao o kamene zidove i odjekivao u glavi. „Pretpostavićeš vlastita zadovoljstva tuđim željama. To je tako ljudski."
Potrčao sam. Topot mojih čizama po mramoru je ubrzo zatomio istinu u pozadini njegovih reči.
U zimu i rano proleće 1916. godine starao sam se da carević ne radi ništa što bi ga moglo koštati povrede. To nije bio lak zadatak, zato što živahni jedanaestogodišnjak nije znao zašto ne može da uživa u igrama i fizičkom vežbanju kao i njegove sestre. Cesto je gubio živce, u prisustvu starijih. Bacio bi se na postelju i mlatio jastuke pesnicama. Strašno se nervirao zbog načina na koji su ga štitili. Možda je život s četiri sestre pojačavao dečakovo nezadovoljstvo. Carević je rastao s četiri velike vojvotkinje. Nije mogao da shvati zašto su samo one mogle da rade ono za čim je žudeo.
Carska porodica je zimi pošla na klizanje na zamrznuto jezero blizu Carskog Sela. Car je proveo čitavo popodne s četiri kćeri, učiteljem gospodinom Gijardom i doktorom Federovom. Crtali su gigantske šare po debelom ledu. Carica i njen sin su, za to vreme sedeli na obali, obmotani krznima, s kapama, šalovima i rukavicama.
„Mogu li da se klizam bar nekoliko minuta?" molio je carević, kad je svetlost počela da se muti. Bilo mu je jasno da je zabava na izmaku.
„Znaš da ne možeš, dragi", odgovori njegova majka. Gladila mu je kosu na čelu. „Ako bi se nešto desilo..."
„Ali, ništa se neće desiti", navaljivao je. „Dajem reč, da ću biti izuzetno pažljiv."
„Ne može, Alekseju", uzdahnula je.
„Ali to je tako nepošteno", planuo je mališa. Obrazi su mu goreli od gneva. „Ne vidim zašto moram da sedim ovde, na obali jezera, dok se moje sestre zabavljaju. Mogu da čine šta god hoće. Pogledaj Tatjanu. Skoro je poplavela od hladnoće. Ipak, niko je ne tera da se skloni s leđa i ugreje, zar ne? Pogledaj Anastaziju. Stalno me gleda. Očigledno je da hoće da joj se pridružim."
Stajao sam iza njih. Nasmejao sam se kad sam ga čuo, zato što sam znao da Anastazija ne gleda u svog brata, već u mene. Neprestano sam se čudio što smo gotovo godinu dana uspeli da sačuvamo našu ljubav u tajnosti. Naša veza je bila veoma nevina. Dogovarali smo tajne sastanke i pisali šifrovane poruke. Kad bi se našli nasamo, držali smo se za ruke, ljubili i govorili kako ćemo se voleti zauvek. Isprepletali bi prste, užasnuti da će neko saznati za našu ljubav. Otkriće bi značilo neminovni rastanak.
„Stalno tražiš da te pustim, Alekseju", reče carica, s umornim uzdahom, dok je punila šolju vrućom čokoladom iz pljoske. „Valjda ne moram da te podsećam na bol koju si pretrpeo nakon jednog od padova."
„Ali, neće biti padova", navaljivao je kroz stisnute zube. „Hoćete li sa mnom ovako postupati do kraja života? Da li ću ceo vek provesti umotan do guše i večito nesrećan?"
„Nećeš, Alekseju, naravno da nećeš. Kad porasteš, čini šta ti je volja, ah zasad ja odlučujem. Te odluke su i u tvom najboljem interesu. Veruj mi."
„Oče", reče Aleksej. Obratio se caru, koji je klizao pored Anastazije obalom jezera, odakle je mogao da čuje njihovu raspravu. Lica su im pocrvenela od hladnoće, ali su se smejali i uživali, uprkos niskoj temperaturi. Anastazija mi se osmehnula. Oprezno sam joj uzvratio osmeh, da me neko ne bi opazio. „Oče, molim te da me pustiš da se malo klizam?"
„Alekseju", odgovori car, žalostivo vrteći glavom, „razgovarali smo o tome."
„Ali šta ako ne idem sam?" predloži dečak. „Šta ako se budem klizao s dvoje ljudi pored mene? Držače me za ruke, pa mi neće pretiti nikakva opasnost?"
Car je razmišljao o tome. Primećivao je, za razliku od supruge, i druge ljude oko sebe - sluge, rođake, prinčeve iz plemenitih porodica. U sličnim prilikama nije želeo da carević ostavi utisak slabića, koji zazire od najbezazlenije zabave. Naposletku, bio je carević. Zbog sigurnosti njegovog položaja bilo je važno da ga sredina prihvati kao snažnog i muževnog. Dečak je osetio očevo oklevanje. Bio je rešen da iskoristi pruženu priliku.
„Klizaću se samo deset minuta", nastavio je da obrazlaže svoj slučaj. „Najviše petnaest. Možda i dvadeset. Klizaču vrlo sporo. Ne brže od običnog hoda, ako hoćete."
„Alekseju, nema ništa od toga", poče carica. Muž ju je prekinuo. „Da li ćeš mi dati časnu reč da nećeš klizati brže od običnog koraka? Hoćeš li se držati za ruke s pratiocima?"
„Hoću, oče!" oduševljeno povika Aleksej. Skočio je sa stolice i - svi su se trznuli - gotovo pao, kad je posegnuo za klizaljkama. Skočio sam da ga prihvatim, pre nego što padne na tie. Održao se na nogama i stao. Stideo se svoje nespretnosti.
„Nemoj, Niki!" povika carica. Ustala je i besno odmerila supruga. „Ne možeš to da dozvoliš."
„Dečak traži malo slobode", odgovori car. Okrenuo je glavu, nevoljan da je pogleda u oči. Znao sam koliko mrzi ovakve scene pred publikom. „Naposletku, Sunčice, ne možeš očekivati da će sedeti tamo čitavo popodne, a da se ne oseti prevarenim."
„A, šta ako padne?" pitala je. Gušila se u suzama. „Neću pasti, majko", reče Aleksej. Poljubio je mati u obraz. „Obećavam ti."
„Zamalo što nisi pao sa stolice!" povikala je. „To je bila slučajnost, neće se ponoviti."
„Niki", ponovila je, moleći supruga, ali je car odmahnuo glavom. Shvatio sam da je hteo da vidi sina na jezeru. Hteo je da ga ostali vide, bez obzira na posledice. Muž i žena su posmatrali jedno drugo. Bilo je to nemo ogledanje. U palati se pričalo da su sklopili brak iz ljubavi i da su se pre dve decenije, venčali prkoseći volji carevog oca, Aleksandra Trećeg, i majke, carice udovice Marije Fjodorovne. Ona se protivila braku zbog caričinog anglonemačkog porekla. Za sve te godine je prema njoj pokazivao samo nežnost i obožavanje, iako je rađala ćerku za ćerkom, a rođenje sina bila sve neizglednija mogućnost. Njihov odnos je počeo da se raspada tek poslednjih godina, otkad se saznalo da Aleksej boluje od hemofilije.
Drugi trač koji je kružio čitavom zemljom bio je da je car izgubio mesto u Aleksandrinoj postelji, zbog stareca, oca Grigorija. Nisam znao da li je to istina ili kleveta.
„Ja ću klizati s njim oče", čuo sam tihi glas. Pogledao sam ka Anastaziji. Smejala se nevinim, nežnim osmehom. „Stalno ću ga držati za ruku."
„Eto vidiš?" reče Aleksej majci. „Svi znaju da je Anastazija najbolja klizačica."
„To neće biti dovoljno", odvrati carica. Prihvatila je poraz, ali je želela da učestvuje u donošenju odluke. „Georgiju Daniloviču", rekla je. Iznenada se okrenula ka meni. Znala je gde sam. „Klizaćeš s mojom decom. Alekseju, bićeš između njih. Držaćeš ih za ruke. Je l' jasno?"
„Da, majko", oduševljeno odvrati dečak.
„Pozvaću te natrag ako se pustiš makar i jedanput. Poslušaćeš me bez oklevanja."
Carević je pristao na majčine uslove. Vezao je klizaljke dok sam ja stigao na ivicu jezera i promenio teške čizme za lake klizaljke. Presreo sam Anastazijin pogled. Koketno se smešila. Smislila je savršeni plan. Plesaćemo na jezeru zajedno, pred očima celog sveta i niko neće posumnjati.
„Vi ste sjajna klizačica, vaše visočanstvo", rekao sam, dok smo klizali ka središtu jezera. Ostali klizači i velike vojvotkinje su se razišli, da bi nam oslobodili prostor.
„Hvala ti, Georgiju", odgovorila je oholim tonom, kao da me smatra beznačajnim slugom. „Deluješ iznenađujuće trapavo na ledu."
„Zaista?" pitao sam, uz osmeh.
„Da li si se ikada klizao?"
„Mnogo puta."
„Stvarno?" pitala me je, s neskrivenim iznenađenjem, dok smo kružili po ledu, utroje. Hitali smo levo i desno, usklađenim kretnjama. Išli smo sve brže i brže, dok nas caričini krici upozorenja sa ivice jezera nisu naterali da usporimo. „Nisam znala da imaš dovoljno slobodnog vremena da napustiš palatu zbog tako frivolne zabave. Možda imaš manje posla nego što se misli."
„Nisam se klizao ovde, vaše visočanstvo", hitro sam odgovorio, „već u Kasinu, mom rodnom selu. Jezera se zimi lede. Klizali smo se na njima. Nismo se klizali na klizaljkama. Niko nije imao para za takav luksuz."
„Jasno mi je", rekla je. Uživala je u udvaranju. „Pretpostavljam da si se klizao sam?"
„Ne uvek, nikako."
„Onda s prijateljima? S priglupim, zdepastim dečacima s kojima si odrastao?"
„Nikako, vaše visočanstvo", iscerio sam se. „Kašinske porodice, baš kao i one u čitavom svetu, imaju sinove i kćeri. Ne, klizao sam se s devojkama iz sela."
„Prestanite da se svađate", povika Aleksej. Trudio se da očuva ravnotežu, zato što uistinu nije bio dobar klizač. Bio je premlad da bi shvatio da ne sluša svađu, već udvaranje.
„Vidim", reče Anastazija, posle kraće pauze, „da ti je klizanje po jezerima s krupnim, radišnim curama baš prijalo. Ja sam, još pre nekoliko godina, postala dobra klizačica."
„To je neosporno", odgovorio sam.
„Da li si sreo princa Jevgenija Iljaviča Simonova?"
„Viđao sam ga", rekao sam. Setio sam se zgodnog naslednika jedne od najbogatijih prestoničkih porodica. Momak je imao kožu boje javora, gustu plavu kosu i najbelje zube koje sam ikada video na nekom živom biću. Polovina devojaka iz visokog društva je uzdisala za njim.
„Naučio me je svemu što znam", reče Anastazija, sa slatkim osmehom. „Svemu?"
„Gotovo svemu", dodala je nedugo potom. Napućila je usne, što je bilo najbliže poljupcu u javnosti.
„Pokušajmo da klizamo u kolu", rekao sam, posmatrajući Alekseja. „U kolu?"
„Da, okretaćemo se ukrug, vaše visočanstvo", nastavio sam, gledajući Anastaziju, „uhvatite me za ruku, da bismo napravili krug."
Poslušala me je. Trenutak kasnije smo se klizali u uskom krugu. Prijatni ples je prekinut kad je carica ozlojeđeno mahnula rukom, na rubu jezera, zahtevajući da se vratimo u sigurnost. Tužno sam uzdahnuo. Želeo sam da ovaj trenutak večito traje. Predložio sam da se vratimo. Anastazija je sačekala da vratimo carevića pod majčino okrilje. Zgrabila me je za ruku i pojurila po ledu, sa mnom. Trudio sam se da ne zaostanem za njom i ne izgubim ravnotežu.
„Anastazija", povika carica. Bila je više nego svesna da je klizanje sa slugom veoma nedolično ponašanje za veliku vojvotkinju. Zvuk carevog gromoglasnog smeha bio je dovoljan da me ubedi da će ova drskost proći, bar neko vreme.
Klizali smo se. Klizanje se preobrazilo u ples. Uskladili smo se, odgovarali smo na svaki pokret, na svaki zamah. Čitavo iskustvo nije trajalo više od nekoliko minuta, ali se meni činilo da traje čitavu večnost. To mi je bilo najživopisnije sećanje na Carsko Selo i zimu 1916. godine.
Velika vojvotkinja Anastazija i ja, sami na ledu, držeći se podruku igramo sledeći vlastite ritmove, dok crveno sunce silazi i tamni pred nama, a njeni roditelji i sestre posmatraju izdaleka, nesvesni naše strasne ljubavi. Igrali smo kao savršeni par, obuzeti vatrenom željom da se ples nikad ne završi.
Vreme je da vas upoznam s najsramotnijim trenutkom mog života, sa sećanjem koje me stalno prati. Tešim se mišlju da sam bio mlad i zaljubljen, ne samo u Anastaziju, već i u carsku porodicu, Zimski dvorac, Sankt Peterburg, u čitav novi život koji se neočekivano otvorio preda mnom. Govorim sebi da sam bio pijan od sebičnosti i ponosa, da nisam hteo da iko drugi postane deo novog života, u kom sam uživao, da sam hteo novi početak. Stalno se raspravljam sa sobom, iako znam da argumenti nisu dovoljni. To je bio greh.
Asja me je čekala u dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu. Pretpostavljam da je veći deo popodneva presedela na kamenoj klupi.
„Žao mi je", rekao sam joj. Gledao sam je pravo u oči dok sam je izneveravao. „Ovde nema ničeg za tebe. Pitao sam, ali se ništa nije moglo učiniti."
Klimnula je i prihvatila moje reči bez pogovora. Nestala je u noći. Govorio sam sebi da će joj biti bolje u Kasinu, među prijateljima i rođacima, u svom domu. Istisnuo sam je iz misli kao da je poznanica, a ne rođena sestra koja me voli.
Nikada je nisam video, niti sam išta čuo o njoj. Osuđen sam da zauvek živim s tim sramnim sećanjem.

1941.


Nisam primetio tri prve džentlmenove posete biblioteci. Gospođica Simpson me je odvela na stranu prilikom četvrte posete, potpuno oduševljena.
„Ponovo je došao" šapnula mi je. Stiskala me je za rame, posmatrajući čitaonicu. Nikad nije bila u takvom raspoloženju. Zračila je grozničavim oduševljenjem, kao dete u božično jutro.
„Ko je ponovo došao?" pitao sam je.
„O«", rekla je, kao da smo već razgovarali o tom tipu i kao da ja namerno tvrdim da ga ne poznajem. „Zovem ga gospodin Tvid. Primetili ste ga, zar ne?"
Posmatrao sam je, pitajući se da li je poludela. Rat je, naposletku, pustošio sve umove. Neprestano bombardovanje, strah od bombardovanja, posledice bombardovanja... to je bilo dovoljno da i najrazumniju osobu, gurne u ludilo. „Gospođice Simpson", rekao sam, „ne znam o čemu govorite. Ovde je neko kog ste već videli, je T tako? Da li je to neki problematičan tip? Ne razumem."
Zgrabila me i povukla dalje od radnog stola. Sakrili smo se iza police s knjigama. Zurili smo u čoveka koji je listao veliku knjigu. Ničim nije privlačio pažnju, izuzev što je na sebi imao odelo od skupog tvida, po kom mu je gospođa Simpson i nadenula ime. Pretpostavljam da je bio prilično zgodan dasa, s tamnom kosom očešljanom s čela. Njegov ten je ukazivao na neenglesko poreklo ili na činjenicu da dosta vremena provodi u inostranstvu. Najčudnije od svega je bilo to što je čovek njegovih godina – bio je u kasnim dvadesetim - uopšte sedeo u biblioteci Britanskog muzeja, u dva sata po podne u četvrtak ujutru. Mesto mu je bilo u vojsci.
„Pa, šta s njim?" pitao sam je, iznerviran njenim oduševljenjem. „Šta je uradio?"
„Svakodnevno nas posećuje od ponedeljka", rekla je, živahno klimajući glavom. „Zar ga niste primetili?"
„Nisam", rekao sam. „Nemam naviku da posmatram mladu gospodu u biblioteci."
„Mislim da se zagrejao za mene" rekla je. Kikotala se i posmatrala mladića s toplim osmehom. „Kako izgledam, gospodine Jehmenjeve? Da li sam stavila odgovarajući karmin? Mesecima ga nisam koristila. Jutros sam našla zaboravljeni karmin u fioci i pomislila: Imam sreće. Namazala sam usne, da razgalim dušu. Šta je s mojom kosom? Imam četku u torbi? Šta mislite, da li da pređem četkom kroz kosu?"
Posmatrao sam je sa sve izraženijom nelagodnošću. Nisam baš imun na frivolnosti kojima se ponekad odaju neki pripadnici mlade generacije. Naposletku, svakodnevica je, za sve nas, poslednjih godina, bila sve teža i strasnija. Poslednje što bih želeo je da nekom uskratim trenutak opuštanja, kad se takav ukaže. Ipak, postojala je granica u količini opuštenosti koju sam mogao da istrpim. Ovo je, da budem iskren, već počelo da me nervira.
„Lepo izgledate", rekao sam i odstupio rešen da se vratim na posao. „Izgledali biste još lepše, kad biste nastavili da radite svoj posao i prestali da gubite vreme s takvim glupostima. Zar nemate šta da radite?"
„Naravno da imam", rekla je. „Ali, gospodine Jehmenjeve, i sami znate da u Londonu ima premalo muškaraca. Vidite koliko je zgodan! Neću ga odbiti ako svakog dana dolazi u biblioteku zbog mene, zar ne? Možda je previše stidljiv da bi se upustio u razgovor. Imam jednostavno rešenje za taj problem."
„Gospođice Simpson, molim vas, možete li...?" Bilo je prekasno. Uzela je knjigu sa police i krenula ka njemu. Posmatrao sam je, uprkos uljudnosti. Činio sam to iz morbidne želje da vidim šta će se dogoditi. Gospođica Simpson je uvek poticala voajerističko uzbuđenje. Ponekad sam se prepuštao tom osećanju. Ljuljala je po sali. Mešala je bokovima sa samouverenošću filmske zvezde. Namerno je ispustila knjigu kad je stigla do njega. Tvrd povez je pao na mramorni pod. Proizveo je strašan zvuk, koji je odjeknuo prostorijom. Zakolutao sam očima u očajanju. Sagnula se da je podigne, nudeći svima lep vidik na zadnjicu i vrh čarapa. To se graničio s nepristojnošću, ali se nije moglo poreći da je lepa devojka. Samo bi karakterniji čovek od mene mogao da skrene pogled.
Gospodin Tvid je posegnuo za knjigom. Video sam kako se smeje. Nešto mu je rekla. Pomilovala ga je po ramenu vrhovima prstiju. Odlučno je otresao s ramena i promrmljao kratki odgovor, pre nego što joj je gurnuo palu knjigu u ruke. Usledilo je još jedno pitanje. Ovaj put je okrenuo prednju stranu knjige, da bi joj pokazao naslov. Nagnula se tako da mu pruži lep pogled na raskošne grudi. Činilo se da je nedodirnut prizorom. Skrenuo je pogled u veoma džentlmenskom stilu. Sa svog mesta sam video da je čitao Gibonov Propast i pad Rimskog carstva. Pitao sam se da li je student ili profesor. Možda ga bolest sprečava da se bori. Postojalo je više objašnjenja za njegovo prisustvo u biblioteci.
Nije bilo čudo što se gospođica Simpson toliko zainteresovala za njega. Pre nekoliko godina se u biblioteci i muzeju, svakodnevno moglo videti mnogo mladića. Život se mnogo promenio od izbijanja rata. Prisustvo naočitog mladog čoveka za stolovima za čitanje je izazivalo pažnju, zato što je tako mnogo njih završilo na ratištima širom sveta. Naučili smo da živimo s bonovima, policijskim časom i zvukovima sirene za vazdušnu opasnost. Često sam na ulici nailazio na grupe od dve-tri devojke, u uniformi medicinskih sestara, bledih lica i mračna i prazna pogleda, zbog nedostatka sna i stalnog gledanja skrhanih, izmrcvarenih tela mladih zemljaka. Na belim keceljama je često bilo skerletnih mrlja, ali ih na užase oguglale devojke više nisu opažale.
Već dve godine sam očekivao da će biblioteka biti zatvorena na neodređeno vreme. Izgleda da je proglašena za jedan od simbola britanskog načina života, do koga je gospodin Čerčil tvrdoglavo držao. Zbog toga smo ostali na raspolaganju publici. Često smo bili utočište ađutantima iz ministarstva rata. Sedeli su u tihim zakucima čitaonice i listali mape i knjige, u nadi da će impresionirati nadređene sa istorijski proverenim, pobedonosnim strategijama. Radili smo sa znatno manje ljudi nego ranije. Gospodin Trevors je i dalje bio tu, zato što je bio prestar za vojnu službu. Gospođica Simpson nam se pridružila po izbijanju rata. Kći poslovnog čoveka s razgranatim vezama je dobila posao na račun činjenice da nije mogla da gleda krv. U biblioteci su radila još dva pomoćnika, prestara za vojsku i ja, ruski emigrant. Najedanput su svi počeli da sumnjaju u mene, iako sam u Londonu živeo duže od dvadeset godina. To se desilo iz jednog prostog razloga. Zbog mog naglaska.
„Pa, jedno je sigurno, taj momak teško otkriva karte" reče gospođica Simpson. Prišla je stolu za kojim sam sedeo. Dosadilo mi je da posmatram njeno udvaranje.
„Ma, šta kažete?" napomenuo sam. Potrudio sam se da zvučim zainteresovano.
„Samo sam ga pitala kako se zove", nastavila je, zanemarujući moj ton, „napomenuo je da je to možda previše indiskretno s moje strane. Rekla sam mu da sam ga nazvala gospodin Tvid na račun tog predivnog odela od tvida koje oblači svakog dana. Pitala sam ga da li je to poklon od njegove supruge ili devojke? Bojim se da bih tako otkrio dosta toga o sebi, odgovorio je na veoma učtiv i uglađen način. Rekla sam mu da se nadam da ne misli da sam bila previše ljubopitljiva, ali da u poslednje vreme viđamo malo ljudi poput njega u biblioteci. Ljudi poput mene? pitao je. Kako to mislite? Rekla sam mu da nisam htela da ga uvredim, iako se držao preterano samouvereno. Dala sam mu do znanja da večeras nemam obaveza i..."
„Molim vas gospođice Simpson!" planuo sam. Zatvorio sam oči i protrljao slepoočnice da bih suzbio gnev. Zabolela me je glava od njenog neumornog brbljanja. „Ovo je biblioteka. Mesto namenjeno naučnim istraživanjima i obrazovanju. Vi ste ovde zaposleni. Ovo nije pogodan ambijent za tračaranje, flertovanje i ispraznu priču. Ako je ikako moguće, da li biste mogli da se vratite..."
„Pa, oprostite mi, molim vas", planula je. Uspravila se s rukama na bokovima, kao da sam je počastio najgorom uvredom. „Sram da vas bude, gospodine Jehmenjeve. Kako ste me napali, čovek bi pomislio da sam odavala državne tajne Švaburinama."
„Žao mi je ako sam vam zvučao previše grubo", rekao sam, uz dubok uzdah. „Ali ovo je stvarno previše. Tamo su dvoja kolica s knjigama koja od jutros čekaju na vas. Na stolovima ima knjiga koje nisu vraćene na police. Da li previše tražim od vas kad vam kažem da radite vaš posao?"
Posmatrala me je, napućenih usana. Zavrtela je glavom i isturila jezik na kraju usana. Okrenula se i otišla s najvećom količinom dostojanstva i gneva za koju je bila sposobna. Posmatrao sam je s blagim osećajem krivice. Gospođica Simpson mi je bila simpatična. Nikom nije mislila nikakvo zlo. Najčešće je bila prijatno društvo. Stresao sam se pri pomisli da će se Arina možda izmetnuti u devojku poput nje.
„Dobro parče", začuo sam tihi glas, nedugo potom. Podigao sam glavu, da bi se suočio s gospodinom Tvidom lično. Spustio sam pogled da bih uzeo knjigu, ali je nije imao u rukama. „Pretpostavljam da garantuje pune ruke posla."
„Moja koleginica je valjana devojka", odgovorio sam. Bio sam dovoljno solidaran s njom da je ne kritikujem pred strancem. „Pretpostavljam da većina mladih ljudi u ova vremena nema mnogo prilike za zabavu. Ipak, izvinjavam se ako vam je dosađivala, gospodine", dodao sam. „Lako se uzbuđuje, to je sve. Ako mi dozvolite, verovatno je polaskana vašim interesovanjem za nju."
„Mojim interesovanjem za nju?" pitao je. Iznenađeno je podigao obrve.
„Činjenicom da svakog dana dolazite da biste je videli."
„Ne dolazim zbog nje", rekao je, tonom koji me je naterao da ga ponovo pogledam. Ostavljao je neobičan utisak. Nije ličio na naučnika, mada mi je ispočetka tako delovao.
„Ne razumem", rekao sam. „Da li mogu nešto da..."
„Nisam dolazio zbog nje, gospodine Jehmenjeve", rekao je.
Posmatrao sam ga. Krv mi se sledila u žilama. Prvo sam pokušao da otkrijem da li ima naglasak, da li je emigrant, da li je jedan od nas?
„Otkud znate moje ime?" pribrano sam ga upitao.
„Zovete se gospodin Jehmenjev, zar ne? Gospodin Georgij Danilovič Jehmenjev?"
Progutao sam knedlu. „Šta želite?"
„Ja?" Zvučao je pomalo iznenađeno. Odmahnuo je glavom i pogledao u stranu, pre nego što se nagnuo prema meni. „Ja ne želim ništa od vas. Vaša pomoć nije potrebna meni, već nekom drugom."
„Ali, kome?" pitao sam ga. Čutao je, smešeći se. Takav smešak je mogao, da nije bila zauzeta u drugom delu čitaonice, upropastiti gospođicu Simpson.
* * *

Sevanje nad Londonom je trajalo mesecima. Pojačalo se do takvog nivoa da sam strahovao da ćemo svi poludeti. Svako veče smo prestravljeno čekali zavijanje sirena za oglašavanje vazdušne opasnosti. Iščekivanje je bilo gore od samog zavijanja, zato što se niko nije osećao dobro u napetoj tišini, čekajući da se zlokobne sprave neizbežno oglase. Čim bismo ih čuli, Zoja, Arina i ja trčali smo ka podzemnom skloništu na Čenseri lejnu, u dva duga, paralelna tunela, koji bi se brzo ispunili stanovnicima obližnjih ulica. Tamo smo tražili utočište.
U gradu je bilo samo osam takvih skloništa, premalo za veliki broj ljudi koji se trudio da u njima nađe spas. Behu to tamna, neprijatna mesta - zastrašujuće bučni, posrani podzemni prolazi, u kojima smo se, ne bez izvesne ironije, osećali nesigurnije nego kući. Uprkos strogim i preciznim pravilima koja su regulisala koji ljudi imaju pravo na koja skloništa, oni su stizali na stanice u predvečerje, iz dalekih krajeva grada. Čekali su ispred njih da bi obezbedili mesto. Često su se nedostojanstveno tiskali na vratima, kad bi se otvorila. Stvarnost je odudarala od dobro poznate legende koja je nastala posle rata, hranjena plamenom patriotizma, na osnovu sećanja u mirnom i sigurnom okruženju. Ne sećam se veselih trenutaka u tim skloništima. Solidarnost, između sirotih mišića, sateranih u podzemlje strašnim bombardovanjem je bila retka pojava. Bilo je malo takvih večeri. Retko smo razgovarali, nismo se smejali i nikad nismo pevali pesme. Skupljali smo se u male, porodične grupe. Uplašeno smo drhtali, napetih živaca. Povremene provale nasilja su činile atmosferu još gorom. Postojao je stalni, tišteći strah da će se tavanica svakog časa obrušiti na nas i da će nas žive sahraniti pod tonama krhotina i zemlje. Strahovali smo da ćemo skončati ispod ulica, razrušenog grada.
Bombardovanja su, sredinom 1941. godine, postala reda nego šest meseci ranije. Ali, niko nije znao šta donosi noć, niti u koje doba noći će se sirene oglasiti. Zbog toga smo bili stalno neispavani. Svi su mrzeli eksplozije bombi koje ruše susedne domove i prave velike rupe na ulicama, ubijajući jadnike koji nisu uspeli da se dokopaju skloništa. Zoji je taj zvuk naročito teško padao. Svaka naznaka razaranja ili ubijanja bi je obeshrabrila.
„Koliko još ovo može da traje?" pitala me je jedne noći, dok smo sedeli u Čanseri lejnu brojeći minute, do izlaska iz groba, nakon kog ćemo ispitati štetu od bombardovanja prethodne noći. Arina je zaspala, pokrivena mojim kaputom. Napunila je sedam godina. Dete je rat smatralo normalnim delom života, pošto se nejasno sećala vremena kad on nije bio u središtu njenog sveta.
„Teško je reći", odgovorio sam. Hteo sam da joj dam nagoveštaj nade, ali ne i da stvaram lažni optimizam. „Mislim da ne može još dugo."
„Ali, zar nisi nešto čuo? Da li je iko išta rekao, kada bi mogli...?"
„Zoja", žurno sam je prekinuo. Osvrnuo sam se oko sebe da bih se uverio da nas niko ne sluša. Teško da bi je iko mogao čuti od galame. „Ovde ne možemo da pričamo o tome."
„Ali, ne mogu više da izdržim." Zaplakala je. „Svake noći, ista stvar. Svakog dana strahujem i mislim da li ćemo živi dočekati jutro. Sad imaš uticajne prijatelje, Georgiju. Važan si im. Kad bi mogao da ih pitaš..."
„Zoja, ne govori o tome", prosiktao sam. Panično sam se osvrtao. „Rekao sam ti da ne mogu nikog da pitam. Molim te... znam koliko ti je teško, ali ne možemo govoriti o tome. Ne ovde."
Arina se promeškoljila u mom naručju. Pogledala me je snenim, poluzatvorenim očima. Lagano je pomerala usne. Oblizala ih je. Na njenom licu se videla da je umirena činjenicom da su mama i tata tu, spremni da je zaštite. Zoja je poljubila u čelo i pomilovala po kosi. Dete je ponovo zaspalo.
„Da li ti je palo na pamet da smo došli na pogrešno mesto, Georgiju?" pitala me je, tihim i rezigniranim glasom. „Mogli smo da odemo gde god smo hteli, nakon što smo napustili Pariz."
„Ali, rat je svuda, ljubavi", tiho sam odvratio. „Čitav svet je u ovome. Stigao bi nas, gde god da smo otišli."
Noću u skloništu sam često mislio na Rusiju. Pokušao sam da zamislim Sankt Peterburg ili Kašin nakon dvadeset godina. Nisam mogao da se ne zapitam kako preživljavaju rat, kako se narod bori s ovom mukom. Nikad o Sankt Peterburgu nisam mislio kao o Lenjingradu, iako su novine o njemu pisale kao o boljševičkom gradu. Nikad se nisam navikao ni na Petrograd, ime koje mu je car nadenuo tokom Velikog rata, zato što je mislio da prvobitno ime zvuči previše tevtonski za veliki ruski grad, naročito za vreme rata oko granica s njegovim nemačkim rođakom. Pokušao sam da zamislim tog čoveka Staljina, o kom sam tako često čitao i čijem licu nisam verovao. Nikad ga nisam sreo, ali sam čuo njegovo ime u palati poslednje godine, zajedeno s imenima Lenjina i Trockog. Čudio sam se kako je uspeo da preživi i dođe na vlast. Vladavina Romanovih se završila u provali nezadovoljstva carskim samodržavljem. Meni se činilo da se novo sovjetsko rukovodstvo od starog ruskog carstva razlikuje samo po imenu.
Iako o tome nisam tako često mislio, pitao sam se kako moje sestre prolaze u ratu i da li su uopšte žive. Asja bi imala četrdeset i neku, a Liska i Talja koju godinu manje. Bile bi dovoljno stare da porode sinove - moje nećake, koji se možda bore na frontovima, rizikujući život na evropskim ratištima. Često sam čeznuo za sinom. Bolelo me je što nikad neću upoznati te dečake, što nikad neće porazgovarati sa mnom i podeliti iskustva s ujakom. To je bila cena koju sam morao da platim za ono što sam učinio 1918. godine. Razdvojen sam od porodice i izgnan iz domovine. Sasvim je moguće da nijedan pripadnik moje porodice više nije među živima, da su sve sestre bez dece ili da su ubijene tokom revolucije. Ko zna kakva ih je odmazda mogla snaći u Kasinu, ako je glas o mojim delima stigao do malog, beznadnog sela.
Tri bombardovanja su imala naročito veliki uticaj na moju porodicu. Prvo je bilo delimično bombardovanje Britanskog muzeja, mesta kog sam smatrao drugim domom. Biblioteka je prošla gotovo netaknuto, ali su delovi glavne zgrade uništeni i zatvoreni do popravke, koja će se obaviti u budućnosti. Bilo mi je teško da gledam veličanstvenu zgradu u takvom stanju.
Drugo je uništilo Holborn Empajer, bioskop u koji smo Zoja i ja često svraćali pre rata. To mesto sam poistovećivao s mojom opsesijom Gretom Garbo. Pamtio sam noć, u kojoj smo supruga i ja proveli dva čarobna sata posmatrajući pokretne slike i sećajući se domovine tokom projekcije Ane Karenjine.
Treće je bilo najrazornije od svih. U kući u Brikstonu je poginula naša susetka Rejčel Anderson. Šest godina je živela u stanu do našeg. Bila je Zojina prijateljica i neka vrsta bake Arini. Otišla je u posetu prijateljima. Nisu uspeli da stignu do skloništa. Rejčelino telo je otkriveno više od nedelju dana kasnije. Njeno odsustvo nas je već pripremilo na najgore. Taj gubitak nam je prouzrokovao veliku bol. Arina je najviše propatila. Viđala je Rejčel svakoga dana. Dotad nije znala za žalost i tugu.
Za razliku od njenih roditelja koji su te pojave predobro poznavali.
Prvo sam dobio niz pisama, u kojima nije bilo nijedne važne informacije. Preveo sam ih. Tragao sam za skrivenim značenjem među idiomima. Nosila su prošlogodišnje datume. Sadržala su podatke o davno obavljenim pokretima trupa. Bacio sam se na posao preobražavanja ruskog u engleski. Većina ljudi čija su kretanja opisana u ovim pismima je u međuvremenu izginula. Radio sam pažljivo. Pročitao bih svako pismo od početka do kraja, da bih dobio tačnu sliku o njihovom značenju, pre dešifrovanja. Pisao sam urednim, čitkim rukopisom na belom pergamentnom papiru, dostavljenom iz ministarstva rata. Pisao sam crnim naliv perom najboljeg kvaliteta. Čekalo me je na stolu. Završio sam posao. Vrata su se otvorila nekoliko sekundi nakon što sam odložio pero. Ušao je unutra.
„Ogledalo", rekao sam i klimnuo u pravcu staklenog zida. „Posmatrali ste me kroz staklo, zar ne?"
„Tako je, gospodine Jehmenjeve", odgovorio je s osmehom. „Volimo da posmatramo. Nadam se da vam to ne smeta."
„Da mi smeta, ne bih bio ovde, gospodine Džonse", rekao sam. „Niste se trudili da ostanete neprimećeni. Čuo sam kako govorite s druge strane stakla. Izgleda da nije dobro izolovano. Nadam se da ga ne koristite za ljude važnije od mene."
Klimnuo je i slegnuo ramenima, kao da se izvinjava, pre nego što je seo u ugao sobe i pažljivo pročitao ono što sam napisao. Čovek iz biblioteke je za ovu priliku obukao drugo odelo. I ovo je bilo od jednako dobrog materijala. Nisam mogao a da se ne zapitam kako ga je nabavio, u vreme striktne štednje. Gospođica Simpson ga je nedavno nazvala gospodin Tvid. Nešto kasnije se predstavio kao gospodin Džons,bez prezimena, što je bilo vrlo neobično. To je značilo da ni to ime nije ništa stvarnije od onog kojeg mu je nadenula moja koleginica. To nije bilo važno. Bilo mi je svejedno ko je on. Naposletku, nije bio prva osoba u mom životu koja se lažno predstavljala.
„Vaše odelo", rekao sam, dok je on čitao moje prevode. Povremeno je menjao izraz lica u rasponu od zadovoljstva do iznenađenja. „Moje odelo?" pitao je, podigavši glavu s pisama. „Da. Upravo sam mu se divio."
Posmatrao me je blago razvučenih usana, kao da ne zna kako da protumači moju napomenu. „Hvala vam", rekao je, sa blagom dozom sumnje.
„Pitam se kako mlad čovek može da dođe do takvog odela, u ova tegobna vremena?" dodao sam.
„Imam dopunske prihode", odgovorio je bez oklevanja. Brzina odgovora je upućivala da nije raspoložen za objašnjenja. „Veoma su dobra", nastavio je. Seo je za sto pored mene. „Veoma dobra. Izbegli ste greške većine prevodilaca."
„A, one su?"
„Prevode svaku reč i svaki izraz onako kako su napisani. Zanemaruju razlike u idiomima. U stvari, niste ih preveli, zar ne? Prikazali ste njihovu sadržinu. Postoji značajna razlika."
„Drago mi je da vam se dopadaju", rekao sam. „Smem li nešto da vas pitam?"
„Naravno."
„Vaš ruski očigledno nije nimalo lošiji od moga."
„Ustvari, gospodine Jehmenjeve", rekao je sa osmehom, „bolji je." Buljio sam u njega. Razveselila me je njegova arogancija, zato što je bio petnaest godina mlađi od mene. Govorio je naglaskom osobe obrazovane u Itonu, Herou ili jednoj od elitnih škola koje proizvode mlade džentlmene od sinova imućnih roditelja. „Vi ste iz Rusije?" pitao sam ga, s nevericom. „Zvučite tako... engleski."
„Zato što sam Englez. U Rusiji sam bio nekoliko puta. Moskva, Leningrad, naravno. Staljingrad."
„Sankt Peterburg", ispravio sam ga. „I Caričin."
„Ako vam se tako više sviđa. Stigao sam na zapad do centralnog sibirskog platoa, na jug do Irkutska. Tamo sam putovao iz zadovoljstva. Jednom sam bio u Jekaterinburgu."
Gledao sam pisma dok je govorio. Uživao sam u pogledu na ruska slova. Čuo sam tu reč, tu najstrašniju reč i trznuo glavu. Zagledao sam se u njega, tragajući za bilo čim, što bi moglo otkriti njegove tajne. „Zašto?" pitao sam ga.
„Poslali su me tamo."
„Zašto su vas poslali u Jekaterinburg?"
„Poslali su me tamo."
Posmatrao sam ga s mešavinom gneva i zabrinutosti. Ne sećam se kad sam sreo osobu koja je tako dobro gospodarila sobom, mladića koji se nikad ne znoji, nikad ne gubi prisustvo duha i nikad ne kaže ništa izuzev onog što zaista želi da kaže.
„Vi ste samo posećivali Rusiju", konačno sam rekao. Činilo mi se da neće progovoriti pre mene. „Tako je."
„Nikad niste živeli tamo?"
„Nisam."
„I ipak verujete da govorite ruski bolje od mene?"
„Tako je."
Nisam mogao a da se ne nasmejem njegovom neutemeljenom samopouzdanju. „Mogu li da pitam zašto?"
„Zato što je moj posao da znam ruski bolje od vas", rekao je. „Vaš posao?"
„Tako je?"
„A šta je u stvari vaš posao, gospodine Džonse?"
„Da znam ruski bolje od vas."
Uzdahnuo sam i skrenuo pogled. Razgovor nije imao nikakvog smisla. Drugačije i nije moglo biti. Neće mi reći ništa što ne bi hteo da kaže. Bolje mi je da sačekam da mi nešto saopšti. Ionako ću dobiti istu količinu informacija.
„Ali, kad ste već kod toga..." dodao je. Podigao je i razbacao pisma po stolu. „... Vaš ruski je odličan. Moram da vas pohvalim. Naročito kad se uzme u obzir da poslednjih dvadeset godina niste imali prilike da ga upotrebite, zar ne?"
„Zar nisam?"
„Mogli ste sa svojom suprugom", rekao je, uz sleganje ramenima. „Ali ne govorite ruski kod kuće, a pogotovo pred kćerkom."
„Otkud znate šta govorim kod kuće?" pitao sam. Počeo sam da se ljutim. Nije mi se dopadalo što toliko zna o meni. Dvadeset godina pokušavam da zaštitim privatnost svoje porodice, a ovaj junoša sedi pored mene i govori ono što ne srne da zna. Hteo sam da znam kako je to otkrio. Hteo sam da znam šta još zna o meni.
„Da li grešim?" pitao je. Promenio je ton, možda zato što je naslutio moje raspoloženje.
„Dobro znate da ne grešite."
„Zašto je to tako, gospodine Jehmenjeve? Zašto ne govorite vašim jezikom pred Arinom? Zar ne želite da upozna svoje poreklo?"
„Recite vi meni", odvratio sam. „Izgleda da znate sve o meni."
Sad je na njega došao red da se nasmeje. Činilo mi se da sedimo vrlo dugo, u tišini. Nije odgovarao na moje pitanje, samo je odmahnuo glavom i klimnuo.
„Zaista ste veoma dobri", ponovio je, lupkajući kažiprstom po gomili pisama. „Znao sam da sam našao pravog čoveka. Mislim da bih vam sledećeg puta mogao dati nešto malčice izazovnije?"
Biti Rus u Londonu od 1939. do 1945. godine nije bilo prijatno iskustvo. Zoja mi je često prepričavala događaje iz bakalnice ili mesare, u koje je godinama odlazila kao mušterija. Gledali su je s neskrivenim nepoverenjem kad god bi otvorila usta i otkrila strani naglasak. Žalila mi se kako je njena porcija mesa na bonove uvek bila nešto manja od one koje su dobijale Engleskinje ispred i iza nje. Dobijala je boce mleka blizu isteku roka trajanje. Njen hleb je uvek bio malčice ustajao. Prijateljski odnosi i osećaj pripadanja koje smo izgradili tokom dvadesetogodišnjeg boravka u našem kraju grada su preko noći iščezli, iako smo smatrali da smo se dobro prilagodili okolini. Nije ih se ticalo što nismo Nemci. Nismo bili Englezi, samo to je bilo važno. Govorili smo drugačije, pa smo sigurno neprijateljski agenti, ugneždeni u srcu prestonice, da bi saznali njihove tajne, izdali njihove porodice i pobili njihovu decu. Osećali smo smrad sumnje, svuda oko sebe.
Shvatao sam zašto ljudi prestaju da razgovaraju čim me čuju i zašto se okreću ka meni razrogačenih očiju kao da sam pretnja njihovom opstanku kad sam pročitao poruku na jednom od propagandnih postera nalepljenih po svim gradskim zidovima: NEOPREZNI GOVOR UBIJA; NIKAD NE ZNAŠ KO TE SLUŠA. Izbegavao sam da otvaram usta u radnjama i kafanama. Pokazivao sam ono što hoću, u nadi da ću biti uslužen bez zapodevanja razgovora. Kad nismo bežali od bombi u skloništa, Zoja i ja smo provodili svako veće kući. Govorili smo slobodno između svoja četiri zida, ne strahujući od sumnjičavih pogleda.
Krajem 1941. godine išao sam kući grozno raspoložen, posle dugog i teškog dana na poslu. Moj poslodavac, gospodin Trevors, prošle noći izgubio je ženu, kći i taštu. Usamljena bomba je pogodila porodičnu kuću Trevorsovih. Ispustio je avion Luftvafea, odlutao s kursa. Gospodin Trevors stvarno nije imao sreće. Samo je njegova kuća stradala u čitavoj ulici. Očajni kolega je neopaženo ušetao u biblioteku tog popodneva. Nedugo potom sam čuo glasne krike iz njegove kancelarije. Ušao sam i zatekao sirotog čoveka za radnim stolom, skrhanog bolom. Zaurlao je i zaplakao kad sam pokušao da ga utešim. Gospođica Simpson je stigla nekoliko minuta kasnije. Pokazala je iznenađujuću snalažljivost. Pronašla je viski, bog te pita gde. Uspela je da ga smiri, pre nego što ga je odvela kući, gde mu je pružila preko potrebno utehu u najtežim trenucima.
Te večeri sam, potresen njegovom sudbinom, učinio nešto što u potpunosti odudara od mog karaktera. Ušao sam u gostionicu, zbog očajničke potrebe za alkoholom. Bila je dve trećine puna, uglavnom starijim ljudima, prestarim za vojsku i ženama svih uzrasta. Bilo je i nekoliko vojnika na odsustvu. Odšetao sam do bara ne gledajući ni levo ni desno. Naslonio sam se na masivni drveni šank.
„Kriglu točenog, molim vas", rekao sam barmenu. Nisam ga poznavao iako je to bio najbliži pab našoj kući. Retko kad smo tu zalazili.
„Šta si rekao?" pitao je, svađalačkim tonom. Pogledao me je popreko sa slabo skrivenim prezirom. Nisam mogao da ne vidim njegove snažne ruke. Zavrnuo je rukave i otkrio bicepse. Video sam i deo tetovaže ispod tkanine.
„Tražio sam kriglu točenog", ponovio sam. Ovaj put me je posmatrao deset, možda dvadeset sekundi, kao da se dvoumi da li da me izbaci na ulicu. Konačno je klimnuo i polako krenuo ka aparatima za točenje. Napunio je kriglu s mnogo pene i stavio na šank ispred mene.
„Da li je to gorko pivo?" pitao sam, iako sam znao da je mnogo bolje da ostavim pivo i odem kući. Zoja je čuvala nekoliko boca piva u kredencu, za hitne slučajeve poput ovog.
„Jedna krigla gorkog piva", reče barmen i pruži ruku. „Kao što ste tražili. Pola šilinga, molim vas."
Sad je na mene došao red da oklevam. Posmatrao sam znojavu čašu sa svetlucavom tečnošću i odlučio da ovo nije trenutak za svađu. Žagor se već utišao, kao da su se gosti nadali da ću učiniti nešto, bilo šta, što bi izazvalo tuču.
„Dobro", rekao sam i izbrojao tačan iznos na šank. „Hvala vam", uzeo sam pivo i seo za prazan sto. Podigao sam novine koje je prethodna mušterija ostavila za sobom i počeo da čitam naslove.
Bile su pune ratnih priča. U njima sam našao nekoliko izvoda iz govora koji je gospodin Čerčil održao tog popodneva u Bermingamu, izjavu gospodina Atlija o podršci vladi, kratki članak o bombardovanju s imenima izginulih ljudi, s godištima i zanimanjima. Nisam našao ništa o porodice gospodina Trevorsa. Pitao sam se da li će se uopšte pojaviti u sutrašnjim izveštajima, ili za sve poginule nema mesta u novima. Svakodnevno navođenje mrtvih verovatno ne utiče dobro na javni moral. Spremao sam se da počnem s čitanjem sportske strane, koja me nije mnogo interesovala, kad sam primetio dvojicu ljudi koji su napustili svoja mesta na drugom kraju bara i sela za susedni sto. Podigao sam pogled. Njihova pića behu polupopijena. Zaključio sam da su već neko vreme u pabu. Vratio sam se novinama, nevoljan da započinjem razgovor.
„Dobro veče", reče jedan od njih. Klimnuo je u mom pravcu. Bio je to čovek mojih godina, bledunjavog tena i trulih zuba.
„Dobro veče", odgovorio sam, tonom koji će, kako sam se nadao, obeshrabriti sagovornika.
„Čuo sam kako za barom naručujete piće", rekao je. „Izgleda da niste odavde, zar ne?"
Pogledao sam ga i uzdahnuo. Pitao sam se da li je najbolje da ustanem i odem. Odlučio sam da ne ustuknem pred nasrtljivcima. „U stvari, jesam", odgovorio sam. „Živim nekoliko ulica odavde."
„Možda živite nekoliko ulica odavde", rekao je, odmahujući glavom, „ali niste odavde, je l' tako?"
Posmatrao sam ga, a zatim i njegovog, nešto mlađeg prijatelja, priglupog izgleda. Polako sam klimnuo. „Jesam", pribrano sam odvratio. „Živim ovde već dvadeset godina."
„Rekao bih da smo vršnjaci", nastavi nepoznati. „Gde ste proveli dvadeset prvih godina?"
„Stvarno vas zanima?" pitao sam.
„Stvarno me zanima?" odvratio je, smejući se. „Naravno da me prokleto zanima, ortak. Da me ne zanima, ne bih te pitao, zar ne? Pita me da li me zanima", dodao je, odmahujući glavom. Osvrtao se oko sebe, kao da su svi gosti u pabu njegova publika.
„Čini mi se da je to prilično nedolično pitanje, to je sve."
„Slušaj, drugar", nastavi nepoznati, agresivnijim tonom. „Pokušavam da porazgovaram s tobom, to je sve. Hoću da budemo prijatelji. Takvi smo mi Englezi. Prijateljski smo nastrojeni. Možda ne poznaješ naše običaje, je l' to u pitanju?"
„Slušajte", rekao sam. Odložio sam čašu i pogledao sagovornika pravo u oči, „ako nemate ništa protiv, voleo bih da me ostavite na miru. Želim samo da uživam u pivu i pročitam novine, to je sve."
„Pominješ mir", rekao je. Skrstio je ruke na grudima. Zagledao se u svog prijatelja, kao da u životu nikad nije čuo tako drsku izjavu. „Da li si ga čuo, Frenki? Ovaj gospodin želi da ga ostavimo na miru. Usuđujem se da kažem da bismo i mi voleli da budemo ostavljeni na miru, je l' da?"
„Jašta bi", reče Frenki. Klimao je glavom kao magarac. „Znam da bih ja voleo."
„Samo što niko od nas odavno nema mira, je l' da?" nastavio je. „Kako bismo i mogli, pored toliko problema koje su tvoji napravili."
„Moji?" pitao sam, smrknuta čela. „Na koga se to odnosi?"
„Pa, reci ti meni. Sve što znam je da nisi Englez. Zvučiš mi prilično nemački."
Sad sam se ja nasmejao. „Misliš li da bih sedeo ovde da sam Nemac, u pabu, usred Londona? Zar ne misliš da bi me davno internirali."
„Pa, šta ja znam", odgovorio je, slegnuvši ramenima. „Možda su te promašili. Vi Nemci ste lukavo pleme."
„Nisam ja Nemac", rekao sam.
„Pa, tvoj glas drugačije kaže. Ujedno sam siguran, nisi odrastao u Holbornu."
„Nisam", priznao sam. „Ne, nisam."
„Cemu onda tolika tajnovitost? Da li se nečega stidiš? Plašiš se da te ne uhvate?"
Osvrnuo sam se oko sebe. Oklevao sam s odgovorom. Čuo sam žagor, ali sam se mogao opkladiti da većina sluša naš razgovor.
„Ničeg se ne plašim", prozborio sam. „Prekinuo bih razgovor, ako nemaš ništa protiv."
„Neću imati ništa protiv ako odgovoriš na moje pitanje", zborio je sve nestrpljivijim, agresivnijim tonom. „Hajde, gospodine, zašto mi ne kažete odakle potiče vaš naglasak, ako to nije velika tajna?"
„Iz Rusije", rekao sam. „Rođen sam u Rusiji. Da li je to dovoljno?" Utonuo je u stolicu. Delovao je impresionirano. „Rusija", ponovio je ispod glasa. „Kako stojimo s Rusima, Frenki?"
„Stojimo im za vratom", reče mladić. Nagnuo se napred, u nastojanju da izgleda preteče. To je bio težak zadatak, zato što je imao nevino, dečačko lice. Ličio je na novorođeno jagnje, koje se bori da se osloni na svoje noge. Imao sam utisak da je večito izgubljen u sopstvenim mislima, dok ga neko ne pozove da govori.
„Gospodo, mislim da je vreme za odlazak", rekao sam. Ustao sam i krenuo ka izlazu. Vikali su za mnom, pravdajući se da su hteli da budu prijatelji, da su hteli da prekrate vreme razgovarajući sa mnom. Nisam obraćao pažnju na njih. Napustio sam pab, svestan ljubopitljivih pogleda. Gledao sam pravo ispred sebe. Začuo sam užurbane korake iza sebe kad sam stigao nadomak moje ulice. Srce mi je sišlo u pete. Dvadeset-trideset sekundi sam očajnički nastojao da se ne okrenem. Prilazili su sve bliže i bliže. Konačno, više nisam mogao da čekam. Pogledao sam iza sebe, baš kad su me dvojica nasrtljivaca iz paba sustigla.
„Gde si krenuo?" pitao je stariji. Gurnuo me uza zid i zgrabio za gušu. „Žuriš se da isporučiš tajne ruskim prijateljima, zar ne?"
„Pusti me", prostenjao sam. Na trenutak sam se oteo iz grubijanovog zagrljaja. „Pijani ste. Najiskrenije vas savetujem da me ostavite na miru i da se vratite u pab."
„Najiskrenije nas savetuješ, je l' da?" pitao je. Smejao se, posmatrajući mladića. Stisnuo je pesnicu i zamahnuo, spreman da mi zada udarac. „Daću ja tebi dobar savet."
Njegova pesnica nikad nije stigla do mog lica. Levicom sam ga zgrabio za desnicu. Slomio sam mu ruku davno naučenim zahvatom. Snažno sam ga pogodio postrance u bradu. Poleđuške se prostro po pločniku. Opsovao je, držeći se za slomljenu ruku. Još ga nije bolela Slala je tupe signale, nagoveštaj agonije koji će uslediti.
„Slomio mi je ruku, Frenki", zavapio je. Reči su mu curile niz bradu, kao prosuto pivo. „Frenki, slomio mi je ruku. Sredi ga, Frenki. Obori ga."
Mladić me je zapanjeno posmatrao. Nije očekivao ovako nešto, baš kao ni ja. Hladno sam mu uzvraćao pogled. Odmahnuo sam glavom. Dao sam mu do znanja da će skupo platiti bilo kakav nasrtaj. Nervozno je progutao knedlu. Okrenuo sam se i nastavio svojim putem. Trudio sam se da hodam normalnom brzinom. Zašao sam za ugao. Pravio sam se da ne čujem pretnje i psovke upućene na moj račun.
Prošlo je mnogo godina otkad sam morao da se branim na ovaj način. Grof Černjecki me je očigledno dobro obučio. Delovao sam bez razmišljanja. I pored svega sam se, u izvesnoj meri, stideo svojih dela. Ništa nisam rekao Zoji kad sam se vratio kući. Upoznao sam je s tragedijom gospodina Trevorsa i utehi koju mu je pružila gospođica Simpson.
Svakog dana sam radio po istom rasporedu. Stizao sam u biblioteku u osam sati ujutru i odlazio tačno u šest. Najveći deo vremena sam provodio za glavnim stolom. Ubacivao sam nove naslove u sistem kartica, kao što sam uvek činio. Kad bi se na stolovima nakupilo mnogo knjiga, pomagao sam gospođici Simpson da ih ukloni. Kad bi neko zatražio knjigu koju je teško naći, lično bi je potražio i isporučio najvećom mogućom brzinom.
Posao u biblioteci je odnedavno bio samo paravan za moja istinska zaduženja, koja su dolazila iz drugog izvora.
Na putu do posla bi mi neko neopaženo tutnuo poruku u džep. Na njoj bi bila nažvrljana poruka, besmislena rečenica. Ne zaboravi mleko, voli te Zoja, napisana nepoznatim rukopisom. Poruka je bila znak da ću dobiti koverat.
U biblioteci bi uzeo olovku i papir i natenane obradio poruku. Činio sam to tek kad bi se uverio da me niko ne posmatra.
D za 4, F za 6. W za 23, što znači 5. N za 14, još jedna petica. M, 13, što da je 4.12, što će reći 3. I konačno Z, 26, ili 8.
Ne zaboravi mleko, voli te Zoja.
4655438
465-5438
Kataloški broj. Pronađi knjigu, pa ćeš pronaći pismo. Pročitaj pismo. Prevedi ga. Uništi ga. Dostavi prevod.
Ako bi posao bio veći, ako bi trebalo da pregledam niz dokumenata, mimoišao bi se s nekim ujutru. Svaki put sam se mimoilazio s drugom osobom. Naleteo bi na mene. Izvinio bi se, govoreći da je trebalo da gleda gde ide. Kad bi se to dogodilo, zastao bi da kupim novine i nešto voća u prodavnici na uglu, nedaleko od muzeja. Ostavio bih tašnu na podu, dok bih razgledao povrće, tragajući za najmanje izubijanim jabukama. Podigao bi tašnu, nešto težu nego pre. Kupio bih voće i izašao.
Ponekad bi telefon u muzeju zazvonio, tačno u četiri i dvadeset dva po podne. Podigao bih slušalicu.
„Da li je to gospodin Samjuel?" rekao bi glas s druge strani linije. „Bojim se da ovde nema gospodina Samjuela", odgovorio bih, uvek istim recima. „Ovo je biblioteka Britanskog muzeja. Koga tražite?"
„Veoma mi je žao", stigao je odgovor. „Mislim da sam okrenuo pogrešan broj. Tražio sam prirodnjački muzej."
„Nema problema", rekao bih i prekinuo vezu. Posle radnog vremena ne bih pošao kući ženi i detetu, već bih seo na autobus do Klepama. Auto bi me čekao na uglu Lavander hila i Altenburg gardena, da me odveze do gospodina Džonsa.
„Danas imamo đavolski problem, gospodine Jehmenjeve", ponekad bi rekao kad bih došao. „Mislite li da možete da ga resite?"
„Pokušaću", odgovorio bih, s osmehom. Uveo bi me u izolovanu sobu i postavio niz dokumenata i fotografija pred mene. Pokatkad bi me doveo pred gomilu ozbiljnih ljudi, od kojih se niko nije predstavljao. Svako od njih bi me zasuo pitanjima, čim bih prekoračio prag. Trudio sam se da im odgovorim na najjasniji i najkraći način.
Jednom prilikom sam proveo čitavu noć čitajući više od tri stotine stranica telegrama i pisama. Gospodin Džons je delovao iznenađeno kad sam mu predočio njihovo značenje. Zamolio me je da mu ponovo izložim logiku prevođenja. Poslušao sam ga. Posle kraćeg razmišljanja pozvao je automobil. Nepun sat posle toga našao sam se pred gospodinom Čerčilom. Puckao je cigaru dok sam ponavljao ono što sam rekao gospodinu Džonsu. Delovao je vrlo nezadovoljno, kao da me drži odgovornim za promenu toka čitavog rata.
„Sigurni ste u to, zar ne?" pitao me je. Ispaljivao je reči, smrknutog lica.
„Da, gospodine", rekao sam. „Prilično sam siguran."
„Pa, to je veoma interesantno." odvratio je. Lupkao je debeljuškastim prstima po stolu, pre nego što je ustao. „Veoma interesantno i veoma iznenađujuće."
„Upravo tako, gospodine", odgovorio sam.
„Vrlo dobro, gospodine Džonse", rekao je mom isporučiocu i pogledao na džepni sat. „Sad moram da idem. Samo nastavi tim putem, momče. Imate sposobnog saradnika. Kako se zove, kad smo kod toga?"
„Jehmenjev", rekao sam, iako pitanje nije bilo meni upućeno. „Georgij Danilovič Jehmenjev."
Okrenuo se ka meni, kao da sam izuzetno drsko postupio, odgovorivši na pitanje postavljeno nekom drugom. Konačno je klimnuo i pošao svojim putem.
„Automobil će vas odbaciti do Klepama", reče gospodin Džons. „Bojim se da ćete odande morati sami."
Tako sam i učinio. Hodao sam po mesečini, umoran posle dugog dana. Bio sam nervozan. Strepeo sam da će se sirene oglasiti svakog časa i da ćemo se Zoja, Arina i ja zauvek rastati.
Zoja se osmehnula kad sam ušao u kuću. Poslužila mi je doručak s velikom šoljom čaja. Nikad nije pitala gde sam bio.

BELE NOĆI


Rat se odvijao protivno našim interesima.
Raspoloženje u carskoj porodici i okolini počelo je da se menja od arogantne samouverenosti do razočaranja i zabrinutosti. Ulični neredi su prerasli u napade na skladišta žita i hrane. Car i carica su provodili vreme između palata u Sankt Peterburgu, Livadiji i Carskom Selu i izleta na palubi Standarta, kao da je svet isti kao nekad. Pokorne sluge su ih pratile na svim putovanjima.
Povremeno je izgledalo da su u potpunosti nesvesni narodnog raspoloženja. S ratišta su sve češće stizale vesti o strahovitim gubicima u ljudstvu. Car je resio da napusti Zimski dvorac i zameni rođaka, velikog vojvodu Nikolaja Nikolajeviča, na čelu oružanih snaga. Carica, na moje iznenađenje, nije pružila značajniji otpor ovoj odluci. Ovog puta nije planirao da povede sina sa sobom.
„Ali, da li je to u potpunosti neophodno?" pitala je kad se porodica sabrala oko uobičajeno raskošnog obroka. Stajao sam pored batlera i sluškinja u neupadljivom stroju pored zidova trpezarije. Niko nije glasno disao, da ne bi uznemirio visočanstva u varenju. Naravno, stao sam preko puta Anastazije, da bih mogao da je gledam dok jede. Pokatkad bi se usudila da pogleda u mom pravcu, s nežnim osmehom na usnama. Tada bih zaboravljao na umor u nogama. „Ne smeš da se izlažeš opasnosti, Niki. Prevelika odgovornost je na tvojim plećima."
„Razumem tvoj stav, ali promene su neophodne", odgovorio je car i posegnuo za divno ukrašenim samovarom na stolu. Posmatrao je kako čaj lagano teče, kao da će ga prijatna slika hipnotisati odvesti na srećnije mesto. Prstima je masirao slepoočnice kao iscrpljeni čovek U poslednjih nekoliko meseci je mnogo izgubio na težini. Primetio sam da je njegova gusta tamna kosa brzo sedela. Ostavljao je utisak čoveka opterećenog velikim i strašnim teretom, koji neće moći još dugo da podnosi. „Engleska se plaši da ćemo povući trupe s frontova", nastavio je umornim glasom. „Rođak Džordži mi baš to poručuje u poslednjem pismu. Što se Francuske tiče..."
„Rekao si mu da nikad ne bi učinio tako nešto?" prekinula ga je carica, užasnuta takvom idejom.
„Naravno da jesam, Sunčice", nervozno je odgovorio. „Ali, ponestaje mi ubedljivih argumenata. Najveći deo ruskog dela Poljske je u rukama rođaka Vilija, isto važi i za Baltički region." Hteo sam da zakolutam očima na ove reči. Stalno sam se čudio kako vođe zaraćenih zemalja neguju tako bliske rođačke odnose. Kao da je čitav sukob samo dečja igra: Vili, Džordži i Niki jurcaju po vrtu, praveći tvrđave i razmeštajući olovne vojnike. Uživaju u poslepodnevnoj zabavi sve dok neko od starijih ne dođe da ih razdvoji. „Ne, odlučio sam se", rekao je, čvrstim glasom. „Ako stanem na čelo armije, poslaću poruku savezničkim silama i neprijatelju o ozbiljnosti mojih namera. To će biti dobro za moral trupa. Važno je da narod u meni vidi cara ratnika, vladara koji se bori rame uz rame s njim."
„U tom slučaju moraš da ideš", odvratila je, slegnuvši ramenima. Razdvajala je meso jastoga od ljuske. Posmatrala je beličasto tkivo, kao da traži savršenstvo od mesa, pre nego što ga udostoji svojih usta. „Ali, dok ti nisi tu..."
„Ti ćeš se brinuti o obavljanju ustavnih dužnosti", odgovorio je na njeno neizrečeno pitanje. „Kao što tradicija nalaže."
„Hvala ti, Niki", osmehnula se i stavila ruku preko njegove. „Prija mi tvoje poverenje."
„Računaj na njega", odgovorio je. Nije zvučao preterano ubeđeno u mudrost svoje odluke, ali je znao da bi bilo nemoguće da nekom podari položaj viši od ženinog. Postojala je samo jedna osoba dostojna takvog položaja, ali je ona imala samo jedanaest godina i nije bila spremna za takvu odgovornost.
„Kako god", tiho reče carica nakon što je skrenula pogled s muža, „tvoji savetnici će stalno biti pored mene. Obećavam da ću pažljivo slušati tvoje ministre - čak i Šurmera, kog prezirem."
„On je delotvoran predsednik vlade, draga moja."
„On je slabić i nesposobnjaković", planula je. „Ali on je tvoj izbor. Biću veoma ljubazna prema njemu. Poštovaću njegov položaj. Otac Grigorije će uvek biti u mojoj blizini. Njegovi saveti će mi biti dragoceni."
Car se vidno ukočio na pomen starecovog imena. Drhtanje brade je ukazivalo na opiranje svakom uticaju koji je ta čudovišna osoba mogla da ima. Car nije želeo da se raspravlja pred nama. Sačuvao je sve rezerve za sebe i rezignirano klimnuo glavom.
„Zaključujem da ćeš imati odgovarajuću pomoć", tiho je dodao, posle poduže pauze. Nije više pričao o tome.
„Neću moći da se u potpunosti posvetim državničkim dužnostima", nastavi carica, posle kraće pauze. Glas joj je blago podrhtavao. Okrenuo sam se prema njoj, kao i njen suprug. Smrknuto je sputio čašu. „Stvarno?" pitao je. „A, zašto?"
„Imam ideju", rekla je. „Nadam se da ćeš je podržati."
„Pa, ne mogu ništa da ti kažem dok mi je ne predstaviš, zar ne?" pitao je. Smešio se, iako je govorio s izvesnim nestrpljenjem, kao da se boji onog što će čuti.
„Mislim da bih i ja mogla da pomognem narodu", rekla je. „Znaš da sam prošle nedelje posetila bolnicu preko puta katedrale svetog Isaka?"
„Znam, govorila si o tome."
„Pa, bilo je strašno, Niki, zaista strašno. Nemaju dovoljno doktora ni medicinskih sestara za brigu o pacijentima. Ranjenici stižu u stotinama, vascelog dana. I ne samo tamo, već po čitavom gradu. Rečeno mi je da u Sankt Peterburgu ima više od osamdeset bolnica."
Car se namrštio i skrenuo pogled. Nije voleo da se suočava sa stvarnošću rata koji je vodio. Nije želeo da razmišlja o slikama mladića na nosilima.
„Siguran sam da im se pruža sva moguća pomoć, Sunčice", konačno je rekao.
„Ali, u tome je stvar", odvratila je. Nagnula se napred, rumena od uzbuđenja. „Uvek može da se učini više. Mislim da ja mogu nešto da preduzmem. Hoću da im pomognem kao medicinska sestra."
Po prvi put otkad sam ovde, u carskoj trpezariji zavladala je potpuna tišina. Svi članovi porodice kao da su se naprečac okamenili. Zurili su u caricu kao da ne mogu da veruju svojim ušima. Noževi i viljuške su se ukočili u vazduhu.
„Pa, zašto me svi tako gledate?" pitala je, prelazeći pogledom preko svih lica. „Da li je moja želja da pomognem napaćenim mladićima tako nepojmljiva?"
„Ne, naravno da nije, draga moja", reče car. Povratio je glas. „Samo je... pa, ne znaš dovoljno da bi bila medicinska sestra, to je sve. Bojim se da bi više smetala nego što bi koristila."
„Ali, to nije problem, Niki", navaljivala je. „Razgovarala sam s jednim doktorom. Rekao mi je da i neuka osoba, posle nekoliko dana obuke, može da obavlja osnovne dužnosti medicinske sestre. Od nas se ne očekuje da izvodimo operacije ili nešto slično. Mi smo samo ispomoć. Previjamo rane, menjamo zavoje i ponekad počistimo. Osećam... vidite, ova zemlja je bila divna prema meni otkad si me doveo ovamo. Na svakog nečasnog hohštaplera koji blati moje ime dolazi hiljadu odanih Rusa koji vole caricu i koji bi dali život za nju. Ovo je moj način da se pokažem vrednom te odanosti. Dozvoli mi da to učinim, Niki, molim te."
Car je razmišljao o njenom zahtevu, lupkajući prstima po stolnjaku. Supruga ga je nesumnjivo iznenadila neočekivanim izlivom čovekoljublja, baš kao i sve nas. Ipak, izgledala je iskreno. Konačno je slegnuo ramenima. Nervozno se nasmejao i klimnuo glavom.
„Mislim da je to sjajna ideja, Sunčice", rekao je. „Imaš moju dozvolu. Molim te da budeš pažljiva, to je sve. Moraćemo da se pobrinemo za tvoju sigurnost. Ko sam ja da te sprečavam ako to istinski želiš? Narod će videti koliko smo odani njegovoj dobrobiti i uspehu ratnog napora. Moram nešto da te pitam. Rekla si, od nas, umesto od mene. Na koga si mislila?"
„Pa, ne bih volela da radim sama", rekla je. Obratila se ostatku porodice. „Mislila sam da bi Olga i Tatjana mogle da mi se pridruže. Naposletku, punoletne su. Mogu biti od koristi."
Okrenuo sam se u pravcu caričinih najstarijih kćeri. Obe su blago prebledele na pomen svog imena. Isprva nisu ništa rekle. Zbunjeno su posmatrale oca, majku i jedna drugu.
„Oče?" poče Tatjana. On je već žustro klimao glavom. Delovao je odlučno.
„To je veličanstvena ideja, Sunčice", rekao je. „Kćeri moje, ne mogu da kažem koliko se ponosim vama i vašom željom da na ovaj način pomognete ratnom naporu."
„Ali, oče", reče Olga, koja je delovala krajnje iznenađeno, „prvi put smo čule za..."
„Silno se ponosim tobom, draga moja", tiho će car. Uhvatio je suprugu za ruku. „Ponosim se svima vama. Kakvu porodicu imam! Ako ovo ne zaustavi muzike od klevetanja našeg imena, onda ništa neće. Ratovi se dobijaju ovakvim postupcima, a ne borbom. Nikad borbom. Shvatili ste to, deco moja, zar ne?"
„A šta će biti sa mnom, oče?" pitala je Anastazija. „Mogu li i ja da pomognem?"
„Ne, ne, Švipsik", rekao je. Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Mislim da si premlada za takve stvari."
„Imam petnaest godina!"
„Razmislićemo o tome kad napuniš osamnaestu, kao Tatjana. Ako, bože me sačuvaj, do tada ne dobijemo rat. Ne brini, naći ćemo druge načine da ti i Marija budete korisne. Svi ćemo pomoći. Čitava porodica."
Odahnuo sam kad sam čuo da Anastaziji neće biti dozvoljeno da se pridruži majci i sestrama. Mislio sam da je ideja plemenita, ali neutemeljena. Grupa neobučenih medicinskih sestara u bolnici, okružena telohraniteljima, činila mi se kao način da se omete, umesto pomogne u lečenju ranjenika. Možda je moj uzdah bio preglasan, zato što se carica okrenula prema meni. Što obično nije činila. Nije skrivala nezadovoljstvo.
„Šta je s vama, Georgiju Daniloviču", rekla je, „imate li nešto da kažete, povodom ovoga?"
„Oprostite, vaše veličanstvo", odgovorio sam i namah pocrveneo. „Nešto me zagolicalo u grlu, to je sve."
S gađenjem je podigla obrvu, pre nego što se vratila obroku. Presreo sam Anastazijin pogled. Smešila mi se, kao i uvek.
„To je tako užasno", reče velika vojvotkinja Tatjana nekoliko nedelja kasnije, dok je sedela s Marijom, Anastazijom i Aleksejem u sobi za crtanje na kraju naročito zamornog dana. Izgledala je bledo. Izgubila je na težini otkad se prihvatila dužnosti medicinske sestre. Tamni podočnjaci su svedočili o ranom ustajanju i kasnom leganju. Meškoljenje u stolici je ukazivalo na bolove u leđima od brojnih sati provedenih nad bolesničkim posteljama. Bio sam tu zbog carevića. S nama je bio i Sergej Stasjovič. Nije stajao mirno, kao što mu je dužnost nalagala, već je sedeo na naslonu kauča nedaleko od velike vojvotkinje Marije. Opušteno je zavijao cigaretu, kao da nije sluga već bliski prijatelj carske porodice. „Bolnice su prepune", nastavila je Tatjana, „ljudi sa strašnim povredama. Nekima nedostaju udovi ili oči. Krvi ima na sve strane. Ranjenici stalno zapomažu i cvile. Doktori jurcaju unaokolo i izvikuju naređenja, ne mareći za društveni položaj. Psuju bez zazora. Ponekad se probudim, želeći da se i ja razbolim, pa da ne moram da idem na dužnost."
„Tatjana", ogorčeno uzvrati Marija. Ona je delila očev osećaj odgovornosti prema vojnicima. Zavidela je starijim sestrama na novim dužnostima. Molila je majku da joj dozvoli da im se pridruži kao medicinska sestra, ali je njen zahtev odbijen, baš kao i Anastazijin. „Ne bi smela da pričaš takve stvari. Misli na muke koje vojnici trpe."
„Marija Nikolajevna ima pravo", reče Sergej. Po prvi put je uzeo učešća u razgovoru. Zurio je u Tatjanu s neskrivenom odvratnošću. Verovatno je prvi put videla takav izraz na nečijem licu. „Muka koja te spopada pri pogledu na krv nije ništa u poređenju s patnjama tih ljudi. I šta je, naposletku, malo prosute krvi? Ta svi smo puni nje, bez obzira na boju." Iznenađeno sam ga pogledao. Prisustvovati ovakvim razgovorima i ponekad povlađivati velikim vojvotkinjama bila je jedna stvar, ali otvoreno ih kritikovati nešto sasvim drugo.
„Ne kažem da patim više od njih, Sergeju Stasjoviču", odvrati Tatjana, vidno porumenela od gneva. „Nikad ne bih rekla tako nešto. Samo sam mislila da to nije prizor za gledanje, to je sve."
„Naravno da nije, Tatjana", reče Marija. „To je očigledno. Ali, zar ti nije jasno? Lako je nama da govorimo o tome, ušuškani u Zimskom dvorcu. Pomisli na mladiće koji umiru da bi obezbedili opstanak našeg načina života. Pomisli na njih, pa mi reci da ne saučestvuješ s njima."
„Ali, sestro, naravno da saučestvujem s njima", negodovala je. Ozlojeđeno je podigla glas. „Povijam im rane, čitam im, šapućem i činim sve što mogu da im olakšam muke. Ali, to nije važno! U potpunosti ste me pogrešno shvatili. A ti, Sergeju Stasjoviču", dodala je, nakon što ga je ošinula žestokim pogledom, „možda ne bi govorio s takvom nadmenošću da si se našao na frontu."
„Tatjana!" kriknu preneražena Marija.
„Pa, to je istina" nastavila je i zabacila glavu, po ugledu na majku. „Ko je on da mi se tako obraća? Šta on zna o ratu, naposletku, kad nas po čitav dan prati i vežba mačevanje?"
„Znam ponešto o njemu", odgovori Sergej. Mrko je pogledao. „Ako ništa drugo, šestorica moje braće se bori za dobrobit vaše porodice. Bolje reći, borili su se. Trojica su poginula, jedan je nestao u akciji, dok od dvojice već sedam nedelja nema nikakvih vesti."
Mora se priznati da je Tatjana blago pocrvenela posle ovih reči. Možda se postidela. Primetio sam da se, kad je Sergej pomenuo mrtvu braću, velika vojvotkinja Marija nagnula napred u stolici, kao da želi da ga uteši. Video sam naznake suza u njenim očima. Divno je izgledala u tom trenutku. Vatra je bacala svetlost po njenoj bledoj koži. Sergej ju je posmatrao. Video sam kako mu se krajevi usana lako podižu u nežan osmeh. Iznenadila me je i tronula tolika bliskost među njima.
„Nisam htela da kažem da tražim razlog da ne idem", nastavila je Tatjana. Pogledala je svakog od nas da bi bila sigurna da shvatamo koliko je ozbiljna. „Samo želim da se rat što pre završi, to je sve. Sigurno svi to želimo. Tada ćemo se vratiti pređašnjem životu."
„Predašnji život se nikad neće vratiti", čuo sam svoj glas. Osetio sam ledene poglede na sebi.
„Otkud ti to, Georgiju Daniloviču?"
„Samo sam hteo da kažem, vaše visočanstvo, da su prošla vremena i način života zauvek izgubljeni. Kad rat bude gotov, kad zavlada mir, narod će od svojih vođa zahtevati više nego što je zahtevao u prošlosti. To je očigledno. Gotovo da nema porodice u zemlji koja nije izgubila sina u ratu. Zar ne mislite da će tražiti neku nadoknadu za pretrpljene gubitke?"
„Od koga će je tražiti?" upitala je hladnim glasom.
„Kako od koga, pa od vašeg oca, naravno", rekao sam.
Otvorila je usta da odgovori, ali je, po svemu sudeći, bila previše iznenađena mojom drskošću da bi pronašla odgovarajuće reči. Tišina nije dugo trajala. Okrenula se i nemoćno podigla ruke.
„Moja sestra samo hoće da sve bude kao što je nekad bilo", reče Marija. Zaigrala je ulogu pomiriteljice. „Priznaćete da to nije tako strašna želja. Ovo je bila divna zemlja za odrastanje. U palati smo svako veče priređivali balove i divne zabave. Svi bismo želeli da tako bude doveka."
Nisam rekao ništa. Samo sam dobacio veseo pogled Sergeju. Hteo sam da se podsmehnem njenoj nevinosti i naivnosti. Iznenadio sam se kad nije uzvratio moj pogled. Zurio je u mene kao da je uvređen zato što sam se usudio da pomislim da će i on zbijati šale s velikom vojvotkinjom Marijom.
„Trebalo bi da se smatraš srećnom, Tatjana", reče Anastazija. Po prvi put se oglasila. „Velika je čast pomagati trupama na ovaj način. Spašavaš živote."
„Uh, tako sam loša u tome", uzdahnula je odmahujući glavom. „Kad samo pomislim na sve te izgubljene udove! Ne možeš to da shvatiš, Švipsik, dok ne vidiš. Znaš li da je majka juče pomagala pri operaciji, posle koje je dečak od sedamnaest godina ostao bez obe noge? Bila je tamo i pomagala najbolje što je mogla. Ali, krici tog dečaka... kunem se da ću ih slušati do poslednjeg časa."
„Samo žalim što nisam godinudve starija, da i ja mogu da pomognem", čežnjivo progovori Anastazija. Zurila je dole u dvorište. Čuo sam žuborenje vode u fontani. Zamišljao sam kako gleda na obližnje kolonade, gde smo se prvi put zagrlili i poljubili. Žudeo sam da se okrene i presretne moj pogled. Odlučna devojka je ćutke gledala preko zidova palate.
„Pa, možeš da me zameniš kad god budeš htela", reče Tatjana. Ustala je i otresla haljinu. „Osećam se potpuno skrhano. Nameravam da se dobro okupam. Laku noć", rekla je i izletela iz sobe, kao da je pretrpela najveću uvredu. Marija je krenula za njom. Okrenula se, kao da ima još nešto da kaže. Predomislila se i izašla iz sobe, bez reči.
Sergej je otišao trenutak kasnije, pravdajući se zaboravljenim obavezama. Večernje druženje se primaklo kraju. Anastazija je odvela Alekseja u njegovu sobu. Ostao sam u odaji još nekoliko minuta. Pogasio sam sva svetla, izuzev nekoliko sveca. Očekivao sam njen povratak. Tiho će zatvoriti vrata za sobom, zatim će se naći u mom zagrljaju.
Nikad nisam iskusio bele noći. Anastazija je zahtevala da ih doživim s njom. Moram da kažem da nikad nisam čuo za taj prirodni fenomen. Zbog toga sam se probudio usred noći i pomislio da sam lud. Otvorio sam oči, u sobi obasjanoj dnevnim svetlom, i zaključio da sam propustio da se probudim na vreme. Brzo sam se oprao i obukao. Strčao sam niz hodnik ka sobi za igru, u kojoj je Aleksej obično boravio u to vreme. Očekivao sam da ću pronaći dečaka kako čita neku od vojnih knjiga ili se igra novom igračkom.
Soba je bila pusta. Koračao sam kroz odaje i sobe za prijem. Svaka je bila prazna, kao i prethodna. Uspaničio sam se. Pitao sam se da li sam prespavao neku veliku pogibelj, koja se desila tokom noći. Stigao sam nadomak carevićevih odaja. Utrčao sam unutra i s olakšanjem zatekao čvrsto usnulog dečaka u postelji. Prostro se ispod pokrivača, isturivši golu nogu napolje.
„Alekseju", rekao sam i seo kraj njega. Uhvatio sam ga za ramena i nežno podigao. „Alekseju, prijatelju. Probudi se, trebalo bi da ustaneš."
Dečak je huknuo i promrmljao nešto nerazumljivo, pre nego što se okrenuo na drugu stranu. Nisam znao šta će njegova majka reći, ako svrati da ga poljubi pre odlaska u bolnicu i nađe usnulog sina. Zbog toga sam ga ponovo prodrmao, nevoljan da ga pustim da spava. „Alekseju, ustani", bio sam uporan. „Kasniš na predavanja."
Lagano je otvorio oči. Zurio je u mene kao da ne zna ko je i gde je. Bacio je pogled na prozor. Svetlost je prodirala kroz zavese.
„Budiš me usred noći, Georgiju", prostenjao je i otegnuto zevnuo. Umorno se protegao. „Mogu još da spavam."
„Ali, ne možeš", rekao sam. „Zar ne vidiš da je svanulo. Sigurno ima..." Pogledao sam na sat na zidu spavaće sobe. Iznenadio sam se kad sam video da je tek četiri sata. Nije bilo moguće da smo prespavali noć i najveći deo dana. Postojalo je samo jedno objašnjenje, sad je četiri ujutru.
„Vrati se u krevet, Georgiju", promrmljao je. Okrenuo se i smesta zaspao snom pravednika.
Odglavinjao sam do svoje sobe i legao u postelju, iako nisam mogao da spavam.
Sledećeg jutra sam se našao nasamo s Anastazijom, posle doručka. Objasnila mi je neobičnu pojavu.
„Zovemo je bele noći", rekla je. „Da li si čuo za njih?"
„Nisam", rekao sam.
„Mislim da se javlja samo u Sankt Peterburgu. Ima neke veze s činjenicom da je grad duboko na severu. Gijard mi je to nedavno objasnio. Sunce se, u ovo doba godine, danima ne spušta ispod horizonta. Zbog toga nebo ne tamni. Čovek ima utisak da dan večito traje, iako mislim da pojava rano ujutru više liči na sumrak."
„Čudesno", napomenuo sam. „Bio sam siguran da sam se uspavao."
„Ne boj se, ne bi mogao da se uspavaš" odgovorila je slegnuvši ramenima. „Neko bi te probudio."
Klimnuo sam, blago ozlojeđen ovom primedbom. Neprijatni osećaj je nestao tek kad mi se, nakon što se uverila da nema nikog u blizini, primakla i poljubila.
„Znaš li da tradicija zahteva da mladi ljubavnici, za belih noći, prošetaju obalama Neve", rekla je, zavodljivo se smešeći.
„Zaista?" pitao sam. Osmeh mi je osvanuo na licu.
„Tako je. Neki se tad dogovaraju o venčanju. To je neobičan običaj, poput belih noći."
„Pa", rekao sam, izvlačeći se iz njenog zagrljaja, kao da me sama pomisao na obavezivanje ispunjava užasom, „to znači da je vreme da odem."
„Georgiju!" povikala je, smejući se.
„Samo se šalim", rekao sam. Ponovo sam je uzeo u naručje, iako pomalo nervozno. Uvek sam se ja više plašio da ne budemo otkriveni. Možda i zato što sam znao da mene čeka mnogo stroža kazna. „Mislim da je prerano za zaruke, zar ne? Mogu da zamislim šta bi tvoj otac na to rekao."
„Ili moja majka."
„Ili ona", složio sam se. Ma koliko ideja da mi se dozvoli ženidba s carevom kćeri izgledala budalasto, verovao sam da bi car blagonaklonije gledao na takav brak od carice. Naravno, to nije ništa značilo. Ni Anastazija ni ja nismo voleli da o tome razmišljamo.
„Ipak", rekla je, zanemarujući neprijatne konotacije, „ne možeš živeti u Sankt Peterburgu a da ih nisi iskusio. Trebalo bi da izađemo večeras."
„Mi?" iznenadio sam se. „Ne misliš valjda da ćemo izaći zajedno?"
„Pa, zašto da ne? Naposletku, možda ne pada mrak, ali je ipak noć. Svi će spavati. Išunjaćemo se napolje, dobro prerušeni. Niko neće znati."
Namrštio sam se. „Zar to nije previše rizično?" pitao sam. „Šta ako nas neko vidi?"
„Neće nas videti", navaljivala je, „sve dok ne privučemo pažnju na sebe, naravno."
Sumnjao sam u mudrost njenog plana. Ipak sam popustio pred njenim oduševljenjem. Htela je da nas dvoje noću prošetamo rečnom obalom, ruku pod ruku, kao svi mladi ljubavnici. Bar nakratko bićemo normalni ljudi, a ne velika vojvotkinja i pripadnik telesne garde. Bićemo običan par, umesto miropomazane i muzika.
Georgij i Anastazija.
Carska porodica je obično išla rano na počinak, pogotovo kad je car boravio u Stavki, a carica sa dve najstarije kćeri ustajala u sedam ujutru da bi stigla u bolnicu, jedan sat kasnije. Odlučili smo da se sretnemo kraj Aleksandrovog stuba na Dvorskom trgu, u tri izjutra. Bili smo sigurni da u to doba svi spavaju. Legao sam u ponoć, kao i obično, ali nisam zaspao. Umesto toga sam pročitao nekoliko poglavlja knjige, pozajmljene iz biblioteke. Čitao sam Puškinovu poeziju, da bih unapredio obrazovanje. Dobar deo nisam razumeo, iako sam se silno trudio. Navukao sam pantalone, košulju i kaput kad je kucnuo čas za polazak. Obukao sam najbolju civilnu odeću i polako krenuo niza stepenice, u neobično svetlu noć.
Trg je bio tiši nego ikad, ali je i sad bilo prolaznika. Činilo mi se da im prija kasno noćno svetio. Pokatkad bi pored mene prošla bučna gomile vojnika, na povratku iz noćnog provoda. Prišle su mi dve mlade prostitutke ogrubela lica. Ponudile su mi čulna zadovoljstva, za kojima sam očajnički žudeo, iako o njima ništa nisam znao. Pijanice na povratku s terevenke pevale su staru pesmu, zaplićući jezikom. Cutao sam, nevoljan da se upuštam u razgovor. Zanemarivao sam sva udvaranja i tiho čekao na dogovorenom mestu. Konačno sam ugledao draganu između kolonada. Podigla je ruku u rukavici. Nosila je krajnjeueobičnu odeću, skromnu haljinu, krznom postavljenu jaknu bezrukava i drugi sloj ispod letnjika.[8] Obula je jeftine cipele i zavezala maramu. Prvi put sam je video u tako skromnoj odeći i bez nakita.
„Dobri bože", rekao sam i krenuo ka njoj, vrteći glavom. Pokušavao sam da obuzdam smeh. „Gde si, za ime sveta našla te stvari?"
„Ukrala sam ih iz ormana jedne sluškinje", kikotala se. „Vratiću sve stvari do jutra. Neće ni znati da sam ih dirala."
„Ali, zašto si se tako obukla?", pitao sam je. „Takva odeća je nedostojna..."
„Nedostojna?" iznenađeno me je upitala. „Zašto, Georgiju? Ti me uopšte ne poznaješ ako veruješ da tako mislim."
„Ne", hitro sam odvratio. „Ne, nisam to mislio. To je samo..."
„Možda će me neko prepoznati", rekla je. Obazrela se oko sebe i navukla maramu, preko glave. „Ne verujem da će se to desiti, ali ipak, ne želim da rizikujem. U ovoj odeći neću štrcati u gomili, to je sve."
Uhvatio sam je za ruku i prislonio usne na njene. Svio sam se oko nje, obuzet žudnjom. „Nikad nećeš nestati u gomili" rekao sam. „Zar ti to nije jasno?"
Osmehnula se i ugrizla za usnu, na osoben način. Vrtela je glavom zbog moje budalaste izjave, ali joj je kompliment prijao.
Nekoliko minuta kasnije šetali smo pored palate. Izbili smo na obalu reke. Noć je bila toplija nego obično. Disali smo bez oblačića punih neizgovorenih reči. Pantalone se nisu lepile za noge, kao tokom tipične peterburške noći. Ugledali smo dopola dovršeni Dvorski most. Počeli su da ga grade pre mog dolaska u grad. Rat je zaustavio radove. Stajao je tu, kao zloslutni podsetnik zaustavljenog napretka. Pružao se od Ermitaža do Vasiljevskog ostrva. Golemi potporni stubovi od cigle i čelika su stajali na obe obale Neve, ali ništa nije ukazivalo da će se ikad sresti. Posezali su u prazninu, kao par ljubavnika razdvojenih širokim vodenim prostranstvom. I Anastazija ih je tužno posmatrala. Saosećao sam s njom. „Gledaš most?" pitao sam.
Ćutke je klimnula. Verovatno ga je zamišljala u punom sjaju. „Da" konačno se oglasila. „Misliš li da će ga ikad dovršiti?"
„Naravno da hoće", rekao sam samouverenim tonom, da bih prikrio sumnju. „Završiće ga jednog dana. Ne može doveka tako ostati."
„Imala sam jedanaest-dvanaest godina kad je gradnja započela" sećala se, s blagim osmehom. „Kao sad Aleksej. U zakonu o izgradnji piše da se ne srne raditi od devet uveče do sedam ujutru, u vreme koje je možda najbolje za rad na takvom projektu."
„Zaista?" pitao sam, iznenađen njenim poznavanjem zakona o graditeljstvu.
„Tako je. Znaš li zašto je to pravilo uvedeno?"
„Ne znam."
„Da se ne bih noću budila. Ne samo ja već i moje sestre i brat."
Nasmejao sam se. Bio sam siguran da se šali. Izraz njenog lica je govorio drugačije. Opet sam se nasmejao. Zbilja je živela neverovatnim životom.
„Pa, sad možeš da spavaš koliko ti duša ište" rekao sam. „Do kraja rata neće biti radnika ni čelika, za izgradnju."
„Taj dan nikako da dođe", rekla je, dok smo se šetali, ruku pod ruku. „Otac ti nedostaje?"
„Da, izuzetno mnogo", priznala je. „Ali kraj rata je važniji od toga. Ne želim da se rat završi zbog istog razloga kao i moja sestra. Ne zanimaju me balovi, lepe haljine, ples ili trivijalnosti koje visoko društvo ceni iznad svega."
„Doista?" iznenađeno sam upitao. „Mislio sam da uživaš u takvoj zabavi."
„Znaj da ne uživam", rekla je, odmahujući glavom. „Neću da kažem da ih ne volim, Georgiju, stvari nisu tako jednostavne. Ponekad mi je sve to zabavno. Ne znaš kako je ovde bilo pre rata. Moji roditelji su svake večeri išli na drugu zabavu. Olga je debitovala u visokom društvu. Tražili su odgovarajućeg supruga za nju, najverovatnije nekog engleskog princa. Sigurna sam da će se udati, čim se rat završi. Govorkalo se da je obećana rođaku Dejvidu, princu od Velsa."
„Zaista?" pitao sam je. Iznenadio sam se, zato što sam mislio da Olga nije nikom obećana. „Otkad su zaljubljeni?"
„Zaljubljeni?" pitala je. Pogledala me je, s uzdignutim obrvama. „Ne budi smešan, Georgiju, nisu zaljubljeni."
„Pa kako će...?"
„Ne budi naivan. Valjda znaš kako to ide. Olga je divna mlada žena, zar ne?"
„Jeste, naravno", rekao sam. „Iako ima još lepšu sestru." Osmehnula se i naslonila glavu na moju ruku. Nastavili smo da se šetamo. Statua bronzanog konjanika je bila s leve strane. Zakleo bih se da će svakog časa krenuti u juriš, u pravcu obale. „Trebaće joj suprug", nastavila je. „Ona je najstarija kći ruskog cara. Ne može da se uda za bilo koga."
„Ne može", složio sam se. „Ne može, to mi je jasno."
„Uvek se pričalo da će ona i rođak Dejvid biti savršen par. On će jednog dana postati kralj, posle smrti rođaka Džordža. Ko zna kad će se to dogoditi, ali će tron biti njegov. Olga će postati kraljica Engleske, baš kao naša prababa, kraljica Viktorija."
Odmahnuo sam glavom, zbunjen krvnim vezama između evropskih kraljevskih porodica.
„Ima li nekog s kim niste u srodstvu?" pitao sam. „Ne verujem", odgovorila je, savršeno ozbiljnim tonom. „To se odnosi na one koje nešto znače, naravno. Rođak Džordži je kralj Engleske. Rođak Alfonso je kralj Španije. Rođak Kristijan je kralj Danske. Tu je i rođak Vili, nemački kajzer. Rečeno je da ga ne oslovljavamo kao rođaka. Ne dok smo u ratu. On je unuk kraljice Viktorije, baš kao što je moja majka njena unuka. Možda je to malčice čudno. Da li ti se čini neobičnim, Georgiju?"
„Ne znam šta da mislim", rekao sam. „Ne mogu da pratim sva ta imena i zemlje u kojima vladaju. Mislio sam da je princ Edvard princ od Velsa."
„Reč je o istoj osobi", rekla je. Dejvid je njegovo kršteno ime, a Edvard vladarsko."
„Jasno mi je", rekao sam, iako to nije bilo tačno.
„Ako se Olga uda za princa od Velsa i postane kraljica Engleske, da li Tatjanu i Mariju čeka ista sudbina?"
„Naravno", rekla je i privukla kaput sebi. Noć je bila sve hladnija, iako je sunce još sijalo. „Sigurna sam da će im pronaći neke glupe prinčeve, premda neće biti tako moćni kao rođak Dejvid. Tatjana će se možda udati za rođaka Bertija. Majka je prošle godine to predložila. Otac se složio. Dve sestre na engleskom dvoru, to bi moglo biti vrlo prijatno."
„Šta će biti s tobom?" tiho sam je upitao. Zastao sam. Okrenuo sam je prema sebi. Reka je zapljuskivala obale. Vetar je podigao kosu s njenog čela. Naterao je da na trenutak zatvori oči i zategne maramu.
„Šta će biti sa mnom, Georgiju?" pitala je.
„Da. Za koga ćeš se ti udati? Da li ću te izgubiti zbog nekog engleskog princa? Ili grčkog? Danskog? Italijanskog? Bar mi reci koje je nacionalnosti moj rival."
„Ah, Georgiju", progovorila je setnim glasom. Skrenula je pogled, ali ja nisam hteo da odustanem tako lako.
„Reci mi", navaljivao sam. Privukao sam je sebi. „Reci mi, da mogu da se spremim za trenutak koji će mi slomiti srce."
„Poći ću za tebe, Georgiju", rekla je. Poljubila me je, očiju punih suza. „Nameravam da se udam za tebe. Neće biti nikog drugog."
„Ali, šta mogu da ti ponudim?" pitao sam, očajan od ljubavi i žudnje. „Znaj da ti ne mogu dati kraljevstvo, niti kneževinu. Ne vladam nikakvom zemljom. Ne posedujem titulu, niti imetak. Ja sam samo ja, samo Georgij. Ja sam niko i ništa."
Oklevala je. Gledala me je pravo u oči. U njima je bilo tuge i gneva. Znao sam da ne mari zbog mog niskog i siromašnog porekla, da ne moram da budem kraljevske krvi da bi me volela. Ta činjenica nas je ipak razdvajala, kao što je Neva razdvajala dve strane nedovršenog mosta. Rat će se završiti. Doći će dan kad će car odlučiti. Neki drugi mladić će doći u Sankt Peterburg. Biće predstavljen Anastaziji. Igraće mazurku u palati Marinski, pred očima čitavog visokog društva. Moraće da posluša oca. To će biti kraj. Poći će za drugoga. Ja ću biti izgubljen.
„Postoji jedna mogućnost", počela je, ali nije stigla da završi. Neko nas je prekinuo. Skočili smo od straha. Zaneli smo se i zaboravili na okolinu. Muški glas u neposrednoj blizini nas je grubo vratio u stvarnost.
„Oprostite", reče mladić, moj vršnjak, u sličnoj odeći. „Mogu li vas zamoliti za šibicu?"
Posmatrao sam nezapaljenu cigaretu u njegovoj ruci. Preturao sam po džepovima kaputa, tražeći šibice. Anastazija se odvojila od mene dok sam to radio. Povukla se u stranu i zagledala u vodu. Trljala se, da bi se odbranila od hladnoće. Našao sam malu kutiju šibica u džepu. Primetio sam mladićevu družbenicu, mladu seljanku, dok je palio cigaretu. Zurila je u Anastaziju. Bila je vršnjakinja moje dragane. Nije imala više od šesnaest godina. Posmatrao sam njeno lepo lice, naruženo upadljivim ožiljkom na levom obrazu. Počinjao je ispod oka i završavao ispod brade. Mladić je bio zgodan, s gustom plavom kosom i prostodušnim osmehom. Upalio je cigaretu. Zahvalio mi se sa osmehom.
„Svi ćemo želeti da spavamo sutra po podne", rekao je, gledajući u pravcu blistavog horizonta.
„Verovatno", odvratio sam. „Mislio sam da ću se dosad umoriti, ali se to nije desilo. Svetio se poigrava sa mnom."
„Prošle godine sam probdeo tri dana", rekao je i povukao dug dim. „Trebalo je da se vratim u svoju jedinicu, ali sam predugo spavao. Jedva sam izbegao streljanje."
„Vi ste vojnik?" pitao sam.
„Bio sam", rekao je. „Dobio sam hitac u rame. Ruka mi se oduzela." Klimnuo je na levu stranu. „Pustili su me kući."
„Blago vama", rekao sam, uz osmeh.
„Nisam bio naročito srećan", odvratio je, vrteći glavom. „Mesto mi je tamo, a ne ovde. Želim da se borim. A, vi?" pitao je. Premerio me od glave do pete, da bi se uverio da mi ništa ne fali. „Vi ste u armiji?"
„Ja sam na odsustvu", lagao sam. „Moram da se vratim do kraja nedelje."
Klimnuo je, sa žalostivim izrazom lica. „Želim ti sve najbolje", rekao je i pogledao Anastaziju. „Oboma želim sve najbolje."
„I ja vama", rekao sam.
„Pa, uživajte u ovoj noći", dodao je. Okrenuo se, spreman da povede devojku sa sobom. Ona je zurila u Anastaziju, sa strahopoštovanjem, kao da je Manja majka božja sišla s nebesa, da se prošeta rečnim obalama. Očigledno je znala ko je Anastazija. Mislila je, kao i većina muzika, da je lično bog postavio na to mesto. Prestao sam da dišem. Strepeo sam da će nas odati vriskom. Devojka se ponela plemenito. Protresla je glavom, da bi prekinula čaroliju. Uhvatila je Anastaziju za desnu ruku, pre nego što je pala na kolena, na vlažnu kaldrmu. Posmatrao sam tu lepu devojku. Pritisnula je usne na blede, besprekorno negovane ruke moje voljene. Bilo mi je teško da poverujem da sam na ovom mestu, u ovom društvu. Devojka je podigla glavu. Zatim se duboko poklonila.
„Mogu li dobiti vaš blagoslov?", pitala je. Iznenadila je Anastaziju.
„Moj...?", zaustila je.
„Molim vas, vaše visočanstvo."
Anastazija je oklevala. „Imate ga", rekla je. Nežno se nasmejala, nagnula napred i zagrlila devojku. „Nadam se da će vam doneti mir, bar nakratko."
Devojka je klimnula, uz osmeh. Uhvatila je povređenog vojnika za ruku. Udaljili su se bez reči. Anastazija okrenula prema meni. Oči su joj bile pune suza.
„Hladno je, Georgiju", rekla je.
„Da."
„Vreme je da se vratimo."
Klimnuo sam. Uhvatio sam je za ruku. Vratili smo se u palatu. Nismo rekli ništa više o Anastazijim izgledima za udaju. Situacija je bila jednostavna, živeli smo različitim životima. Nismo mogli da promenimo naš položaj, baš kao ni boju svojih očiju.
Razdvojili smo se blizu Dvorskog trga, posle poslednjeg, tužnog poljupca. Pogledao sam ka vratima što vode ka stepeništu, ka mojoj sobi. Pogledao sam gore, u tamne, neosvetljene prozore. Primetio sam mračnu priliku. Gledala me je s prozora na trećem spratu. Zatreptao sam, pokušavajući da vidim ko stoji tamo. Umor me je savladao. Vid mi se zamaglio. Nepoznati se rastopio pred mojim očima, kao opsena. Krenuo sam ka postelji, željan sna. Potisnuo sam tajanstvenu prikazu iz uma.

1935.


To je bio trenutak velike sreće. Zoja i ja smo sedeli na krevetu u sobi u potkrovlju brajtonskog pansiona. Uživali smo u nedeljnom odmoru. Upravo mi je predala rođendanski poklon, finu, lepo skrojenu košulju. Ovo putovanje je bilo jedinstveno iskustvo za nas. Naši dani, nedelje i meseci su uvek bili puni rada, obaveza i novčanih briga. Ekstravagancije poput godišnjeg odmora su uvek bile van našeg domašaja. Zoja je predložila da napustimo London i uzmemo kratak odmor, da uživamo u dugim, lenjim ručkovima, da sedimo u kafeima, da zaboravimo na časovnike, da odemo negde gde ćemo se šetati po plaži držeći se za ruke, dok se deca smeju i igraju na šljunku pored nas. Pristao sam, bez trunke oklevanja. Dobro, učinimo to. Važi, kad polazimo?
Putovanje se poklopilo s mojim trideset šestim rođendanom. Tog jutra sam se probudio s poimanjem da sam proveo više godina odeljen od porodice u Kašinu nego s njom. Ta misao je prigušila moje radosno raspoloženje. Kajao sam se i stideo. Retko kad sam se sećao lica roditelja i sestara. Nema nikakve sumnje da sam bio loš sin i još gori brat. Ali, tog jutra su bili sa mnom. Plakali su u nekoj dalekoj i tamnoj odaji mog sećanja, ogorčeni što sam spoznao neočekivanu sreću, dok su oni... pa, ne znam šta im se desilo, iako sam siguran da su mrtvi.
„Kupila sam je u Herodsu", reče Zoja. Ugrizla se za jezik od nestrpljenja, dok sam lagano odmotavao paket i razgledao poklon. Bila je to košulja izuzetnog kvaliteta. Takav luksuz nikad ne bih sebi priuštio, ali sam ga prihvatio s oduševljenjem. „Dopada ti se, Georgiju, zar ne?"
„Naravno da mi se dopada", odgovorio sam. Posegnuo sam ka njoj da je poljubim. „Divna je. Ali ovo je prevelik dar."
„Ma, hajde", rekla je, odmahujući glavom, zabrinuta da ću joj upropastiti zadovoljstvo, tako što ću joj izrecitovati sve razloge, zbog kojih ne treba da me razmazi. „Nikad nisam kročila nogom u Herods. To je bilo upečatljivo iskustvo, veruj mi."
Nasmejao sam se kad sam to čuo. Znao sam da je nedeljama planirala ekspediciju, da je vrebala odgovarajući dan da se prošeta do Najtsbridža, odabere poklon, donese ga kući, spakuje i sakrije, pre nego što se vratim s posla. Nisam prešao prag velike robne kuće, iako sam često prolazio pored nje. Uvek sam malo zazirao od raskošnog zdanja. Bio sam siguran da će me neki izuzetno revnosni vratar izbaciti na ulicu, zbog jeftinog odela i stranog naglaska. Proceniće da za meni slične nema mesta u tvrđavi potrošnje. Zoja, s druge strane, nije zazirala od raskoši. Izbegavala je slična mesta iz zdravorazumskih razloga. Nije gubila vreme žudeći za nedostupnim stvarima.
„A sad, moj poklon, moj poklon!" povika Arina. Gegala se ka meni raširenih ruku. Nosila mi je mali, divno upakovani poklon. Široko se smešila. Nedavno je prohodala, pa je još bila nesigurna na nogama, ali oduševljena novostečenom nezavisnošću. Nije volela da joj previše prilazimo. S uživanjem je jurcala na sve strane, ne obazirući se na opasnost. Naša kći nije želela sigurnosnu mrežu.
„Još jedan poklon!" povikao sam. Zgrabio sam je i podigao s tla. Mahala je nožicama i odbijala zagrljaj. Gurala me je od sebe. Tražila je da je odmah spustim na tle. „Kako sam ja srećan čovek! Šta bi to moglo biti?"
Polako sam odmotao paket i izvadio poklon iz tankog papira. Zurio sam u njega, ne znajući u šta gledam. Prepoznao sam ga trenutak kasnije i preneraženo uzdahnuo. Bio sam istinski zapanjen predmetom koji sam držao u rukama. Pogledao sam Zoju. Osmehnula se, pomalo nervozno, kao da nije sigurna kako ću reagovati na podsetnik na prošlost. Ostao sam bez reči. Strahovao sam da ne odam osećanja nekom trapavo izabranom rečenicom. Ćutke sam prišao prozoru. Okrenuo sam leđa porodici, dok je sunce osvetljavalo dragoceni poklon.
Kći mi je poklonila snežnu kuglu. Njena osnova nije bila veća od mog dlana. Dobio sam belo parče plastike sa staklenom kuglom na vrhu. U središtu je bio nezgrapni model Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Pročelje je bilo tamnoplavo, umesto bledozeleno, a krovnih statua nije bilo, Aleksandrov stub nije krasio Dvorski trg. Zgrada je, uprkos nedostacima, bila prepoznatljiva. U stvari, smesta bi je prepoznao svako ko je živeo ili radio među njenim pozlaćenim zidovima. Gledao sam je ne dišući, kao da sam strahovao da ću je dahom razvejati. Iskrivio sam glavu da bi pogledao mala bela udubljenja, prozore na trospratnoj palati. Sećanja su navrla.
Zamislio sam carevića, Alekseja. Trčao je pored kolonada, ivicama četvorougaonog dvorišta. Za njim je jurcao užasnuti pripadnik telesne garde. Strepeo je da će dečak pasti.
Video sam njegovog oca u radnoj sobi na prvom spratu, s bradom prošaranom sedinama. Savetovao se sa generalima i predsednikom vlade. Oči su mu odavale zabrinutost zbog obeshrabrujućih vesti s frontova.
Zamišljao sam, kako u sobi iznad te kleči carica na molitveniku. Starec stoji pored nje, mrmljajući neki turobni napev. Vladarka se prostrla pred njim, ne kao carica samodržiteljka već kao prosta seljanka.
Vidim mladića, seljaka iz Kašina. Pojavljuje se navratima unutrašnjeg dvorišta, pali cigaretu na hladnom vazduhu. Odbija društvo kolege gardiste, zato što želi da bude sam sa svojim mislima, da bi dokonao kako da uguši neobuzdanu ljubav koju oseća prema nekom ko je u potpunosti van njegovog dosega, kako da izađe na kraj s neverovatnom vezom.
Protresao sam kuglu. Gomila pahulja se podiže s tla, na kom je dotad mirno ležala i polete nagore. Nežno su lebdele u vodi, ka krovu palate, pre nego što su, vrlo sporo, počele da padaju. Likovi iz mog sećanja napustiše skrovišta i pogledaše ka nebesima, sa ispruženim rukama. Smešili su se jedni drugima. Ponovo su zajedno. Žele da ovaj trenutak večno potraje, da budućnost nikad ne nastupi.
Okrenuo sam se Zoji, dirnut poklonom, koji je kupila ona, a ne naša jednogodišnja kći. „Ne mogu da verujem", rekao sam, drhtavim glasom.
„Našla sam je u draguljarnici na Strandu", rekla je i prišla prozoru. Nežno je naslonila glavu na moje rame. Držao sam kuglu između nas. Sneg je nastavio da pada. Palata je i dalje stajala na svom mestu. Porodica je nastavila da diše. „Našla sam čitavu policu" rekla je Različite znamenitosti, iz različitih delova sveta. Koloseum. Londonski Ta uer. Ajfelova kula." Kratko je oklevala. „Nisam je ja izabrala, Georgiju Kunem se da nisam. Pustila sam Arlinu da ih razgleda. Izabrala je onu koja joj se najviše svidela. Izabrala je Sankt Peterburg"
Iznenađeno sam je posmatrao. Nisam mogao a da se ne nasmejem. „To je tako neočekivano, rekao sam, odmahujući glavom. „Prošlo je", računao sam proteklo vreme. „Možeš li da veruješ da je prošlo više od dvadeset godina? Bio sam tako mlad. Skoro dečak."
„Još si mlad, Georgiju", rekla je. Nasmejala se i prošla rukom kroz moju kosu. Uživao sam u njenoj sreći. To su bile neočekivano srećne godine, s malenom Arinom, najneočekivanijim darom od svih. „Izgleda da ću ostariti pored tebe", dodala je. „Uskoro ću dobiti bore. Preobraziću se u staricu. Šta ćeš tada misliti o meni?"
„Ono što sam oduvek mislio", odgovorio sam. Poljubio sam je i zagrlio. Pazio sam da ne ispustim kuglu. Razdvojila nas je kćerka. Progurala se između nas, rešena da podeli našu sreću.
„Oče", rekla je. Zvučala je tako ozbiljno, kao i uvek kad ima pitanje koje smatra veoma važnim. „Čiji poklon je bolji, moj ili mamin?"
„Oba mi se podjednako dopadaju", rekao sam. Odbio sam da dam prednost nekom od njih. „Volim vas podjednako", dodao sam. Podigao sam je i poljubio. Stisnuo sam je uza se. Nisam hteo da je pustim.
Kad smo se doselili u London, iznajmili smo stančić u Holbornu. Imali smo nesreću da nam prvi sused bude mrzovoljni, sredovečni državni službenik, koji je zurio u Zoju kad god bi prošao pored nje na ulici. Mene je posmatrao kao stvorenje vredno svakog prezira. Nekoliko puta sam pokušao da porazgovaram s njim. Ponašao se tako grubo, kao da me moj naglasak čini manje vrednom osobom.
„Možete li nešto učiniti povodom tog plakanja?", razdrao se jednog jutra, kad sam zatvorio vrata našeg stana. Preprečio mi je put ka stepenicama.
„Dobro jutro, gospodine Nevine", odgovorio sam, rešen da na njegovo nevaspitanje odgovorim učtivošću.
„Da, da", hitro je odvratio. „Govorim o vašem detetu. Zbog njega ne spavam svake noći. To je strašno. Kada ćete nešto preduzeti povodom toga?"
„Žao mi je", rekao sam. Nisam želeo da zaoštravam situaciju, zato što su mu se obrazi crveneli od gneva. Imao je podočnjake zbog nedostatka sna. „Ali, bebica ima tek nekoliko nedelja. Pri tom", dodao sam uz nešto smeha, u nadi da će to dopreti do njega, „novi smo u ovome. Dajemo sve od sebe."
„Pa, to očigledno nije dovoljno, gospodine Džeksone", planuo je. Uperio je čvornovati prst na mene. Imao je sreće što me nije dodirnuo. Bio sam umoran. Strpljenje bi me najverovatnije izdalo da me je bocnuo. „Čovek mora da spava. Živim ovde već..."
„Jehmenjev", tiho sam rekao. Bes je počeo da vri i u mojim grudima.
„Šta je to?"
„Tako se zovem", rekao sam. „Ne zovem se gospodin Džekson. Ja sam gospodin Jehmenjev. Vi me možete zvati Georgij Danilovič, ako hoćete. Susedi smo, naposletku."
Ćutao je neko vreme. Zurio je u mene kao da nije siguran da li ga izazivam. Konačno je digao ruke i otišao, uz nekoliko uvredljivih komentara, po kojima ću ga zapamtiti.
Čitav događaj je bio neprijatan. Sused je bio veoma nezgodan. Ni Zoja ni ja nismo hteli svađu s komšijama. Problem je, posle nekoliko meseci, rešen na naše zadovoljstvo. Odselio se u žurbi. U stan se uselila udovica četrdesetih godina, Rejčel Anderson. Naša kći je nije nervirala, naprotiv, bila je očarana devojčicom. To ju je zbližilo s ponosnim roditeljima. Ubrzo smo se sprijateljili.
Pristala je da povremeno čuva devojčicu. Prijateljstvo se produbljivalo, zajedno s našim poverenjem u nju. Shvatili smo da je sama i usamljena. Uživala je u ulozi Arinine bake. Možda je u njoj videla zamenu za decu i unuke, koje nikad neće imati.
„Zbilja imamo sreće što Rejčel voli bebe", rekao sam Zoji, dok smo se jedne večeri šetali ka Holborn empajeru, uživajući u romantičnim trenucima. Ponovo smo bili sami, iako samo na nekoliko sati. „Ne mogu da zamislim kako Arinu poveravam prethodnom susedu, zar ne?"
„Ne, nikako", reče Zoja. Isprva je oklevala da provede čitavo veče van kuće. To raspoloženje je napustilo čim smo izašli iz stana. „Da li si siguran da želiš da odeš u bioskop?"
„Možemo i negde drugde, ako hoćeš", odgovorio sam. Hteo sam da provedemo neko vreme zajedno, ništa drugo mi nije bilo važno. Video sam šta se te večeri prikazuje u Empajeru. Predložio sam da idemo u bioskop, bez mnogo razmišljanja. Istog časa sam shvatio da je to ili najgora ili najbolja ideja koju sam ikad imao.
„Ne, ne", rekla je, odmahujući glavom. „Jedva čekam da vidim tai film. A, ti?
„O, da", raspoloženo sam potvrdio. Bio sam samo tri puta u bioskopu i svaki put sam gledao Gretu Garbo. Prvi put sam bio pre pet godina. Zalutao sam u Empajer, iako nisam znao šta se daje. Glumila je bivšu prostitutku, koja pokušava da se iščupa iz gliba. Video sam je ponovo posle dve godine. Igrala je Grusinsku, propalu balerinu u Grand hotelu. Tu mi se nije tako dopala. Sledeće godine me je ponovo osvojila kao švedska kraljica Kristina. Spremao sam se za četvrtu posetu bioskopu sa Zojom. Videću je u ulozi bliskoj mom srcu, kao Anu Karenjinu.
Te dve jednostavne reči behu dovoljno da me vrate dvadeset godina, u prošlost. Video sam ih napisane velikim crnim slovima iznad ulaza u bioskop. To je bilo dovoljno da se setim bola u kostima, posle beskrajne obuke kod grofa Černjeckog i svoje zbunjenosti dok sam tumarao još nepoznatom palatom, tražeći svoju sobu.
„On je ustreljen u rame, zar ne?", pitala je Tatjana. Pogledala me je. Videlo se da joj kratki odmor od učenja prija.
„Ne, čula sam da je neko strahovito zgodan spasao život rođaka Nikolaja", odgovori Marija, odmahujući glavom. "To je oni tiho će Anastazija. Presrela je moj pogled. Bioskopska sala je te noći bila puna ljudi, duvanskog dima i Zagora parova i usamljenih romantika. Našli smo dva spojena sedišta na balkonu i zadovoljno seli. Svetlost se gasila, naporedo sa žamorom. Prvo smo pogledali filmske novosti, slike uragana na obali Floride, koji je uništavao sve pred sobom. Saznali smo da je čovek po imenu Hauard Hjuz postavio novi brzinski rekord u letovima avionom od 580 kilometara na čas, dok je američki predsednik, gospodin Ruzvelt, prikazan kako u Crnom kanjonu, između Arizone i Nevade, otvara Huverovu branu. Filmske novosti su se završile s petominutnim filmom o paradi nemačkog kancelara, gospodina Hitlera, ulicama Nirnberga, vojnoj paradi i govoranciji pred masom od nekoliko desetina hiljada nemačkih građana. Publika je na prizore uništenja prouzrokovanog uraganom reagovala uzdasima, klicala je hrabrosti gospodina Hjuza, glasno govorila preko govora gospodina Ruzvelta i sedela u turobnoj tišini dok se kancelar obraćao masi. Vikao je na njih, vrištao je na njih, molio je, preklinjao, navaljivao, zahtevao, kao da je i te kako svestan da će se njegov govor čuti osam stotina kilometara dalje, u Holborn empajeru, kao da je hteo da hipnotiše sve u publici, žestokim bojnim pokličima, iako nisu mogli da razumeju ni reč njegovog govora.
Zoja i ja smo znali dovoljno nemačkog da bismo shvatili suštinu Hitlerovog govora. Zbili smo se dok je urlao. Ćutke smo ga slušali.
Film je počeo kad se kancelar konačno pomerio s platna. Voz sa Anom i groficom Vronski se zaustavio u moskovskoj stanici, uz guste oblake dima. Dimna zavesa se razišla otkrivajući Garbo - Anu Karenjinu - njene krupne, biste oči, savršeno centrirane na ekranu, tamni krzneni šešir i kaput, tako različiti od jednostavnih, dugih kovrdža.
„Kako je izgledala!" rekoh Zoji, opčinjen glumičinom pojavom, dok smo išli kući. „Kakva strast u očima! I u očima Vronskog, kad smo već kod toga. Nisu ni morali da govore, samo su se gledali, obuzeti strašću."
„Misliš da je to bila ljubav?" tiho me je upitala. „Ja sam videla nešto drugo."
„Šta?"
„Strah."
„Strah?" ponovio sam. Zbunjeno sam je posmatrao. „Ali, oni ne zaziru jedno od drugoga. Stvoreni su jedno za drugo. Znali su to od prvog susreta."
„Ali, njihova lica, Georgiju", rekla je. Blago je povisila glas, razočarana mojim jednostavnim pogledom na svet. „Znam da su oni samo glumci, ali zar nisi video? Meni se činilo da posmatraju jedno drugo s potpunim užasom, kao da znaju da ne mogu da upravljaju lancem događaja, pokrenutih tim susretom. Njihovi dotadašnji životi su okončani. Ono što se kasnije dogodilo i nije bilo važno, pošto su njihove sudbine bile već određene."
„Imaš mračni pogled na svet, Zoja", rekao sam, kosnut njenim tumačenjem filma.
„Zar Vronski to ne kaže Ani?" pitala je, zanemarujući moju upadicu. „Ti i ja smo osuđeni na propast... osuđeni smo na nezamisliv očaj. Ili blagoslov... nezamisliv blagoslov."
„Ne sećam se te rečenice iz romana", napomenuo sam.
„Zaista? Možda je tamo i nema. Pročitala sam je pre toliko godina. Ipak, čini mi se da poznajem tu ženu."
„Ali, vi niste slične", rekao sam, smešeći se. „Zbilja tako misliš?"
„Ana ne voli Karenjina" rekao sam. „Ali ti voliš mene."
„Naravno da te volim" hitro je odvratila. „Nisam to mislila."
„Nikad ne bi počinila neverstvo, kao Ana."
„Ne bih", rekla je, odmahujući glavom. „Ali njena tuga, Georgiju. Spoznaja da je njen život gotov, kad je izašla iz voza. Trebalo je samo izdržati do kraja... zar ti se to ne čini poznatim?"
Stao sam nasred ulice. Okrenuo sam se ka njoj, turobnog izraza lica. Nisam znao šta da kažem. Trebalo mi je vremena da razmislim o onom što mi je rekla, da shvatim šta pokušava da kaže.
„To više nije važno", konačno je rekla. Okrenula se oko sebe i nasmejala. „Vidi, Georgiju, stigli smo kući."
Arina je već spavala. Rejčel nas je uveravala da je naša kći jednostavno najslađe dete s kojim je imala sreće da provede veče. Prijale su nam njene reči, iako nas nisu iznenadile.
„Godinama nisam bila u bioskopu", rekla je kad je obukla kaput, za kratku šetnju do susednih vrata. „Moj Albert me je često vodio u bioskop, dok smo se zabavljali. Gledali smo svakakve filmove. Najviše sam volela Čarlija Čaplina. Da li volite njegove filmove, golupčići?"
„Nismo ga gledali", priznao sam. „Čuli smo za njega, ali..."
„Nikad niste gledali Čarlija Čaplina?" pitala je, s nevericom. „Gledajte njegov sledeći film. Rado ću pričuvati malu. Stari Čarli je najbolji. Dobro sam ga poznavala u detinjstvu. Znate li da je odrastao u Valvortu? Na sledećem ćošku od moje kuće. Možete li da verujete? Gledala sam kako jurca okolo kao klinac. Nosio je kratke pantalone i činio nestašluke. Nikome nije davao mira. Živela sam na Sandford rouu. Moj Albert je bio iz Faradej gardena. U to vreme smo se svi poznavali. Stari Čarli se pročuo po svojim budalaštinama. Dobro je prošao, zar ne? Vidite dokle je dogurao. Sad je milioner u Americi. Ima sve što mu je potrebno. Kunem se da mi je teško da poverujem u to. Ko je glumio u večerašnjem filmu? Nikad niste videli Čarlija Čaplina? Ne mogu da verujem!"
„Greta Garbo", reče Zoja, s osmehom. „Znate li da je Georgij pomalo zaljubljen u nju?"
„U Gretu Garbo?" pitala je Rejčel, s grimasom nekog ko je upravo namirisao nešto neprijatno. „To mi nije jasno. Ako mene pitate, ima nečeg muškobanjastog u njoj."
„Nisam ja pomalo zaljubljen u nju", rekao sam, pocrvenevši. „Zoja, zašto pričaš takve stvari?"
„Pogledajte ga, gospođo Anderson", odgovorila je. Zvonko se nasmejala. „Postideo se."
„Crveniji je od nagrađenog paradajza", rekla je susetka. I ona se smejala. Stajao sam, nemoćan da ih pogledam u oči. Mrštio sam se zbog poniženja.
„To su gluposti", rekao sam. Seo sam u fotelju. Pretvarao sam se da čitam novine.
„Pa, kako je bilo?" pitala je Rejčel. Obraćala se mojoj supruzi. „Kakav je bio taj njen film. Da li je išta valjao?"
„Podsetio me je na dom", tiho će Zoja. Pogledao sam je, imala je čežnjiv izraz lica.
„To je dobro, zar ne?" pitala je Rejčel.
Zoja se osmehnula pre nego što je klimnula. Dubok uzdah joj se oteo iz grudi. „o, da gospođo Anderson", rekla je. „To je dobra stvar. Nesumnjivo dobra stvar."
U fabrici u kojoj je Zoja radila pre Arininog rođenja govorilo se da bi moja supruga, švalja, trebalo da bude unapređena u nadzornicu. Radila bi isto radno vreme, dug radni dan od osam ujutru do pola šest uveče, s pola sata pauze za ručak, ali bi plata bila značajno bolja. Ne bi morala da sedi za mašinom, već bi dobila slobodu kretanja po fabrici. Ta mogućnost je iščezla kad je zatrudnela.
Četiri meseca nikom ništa nismo pričali. Pretrpeli smo previše gubitaka u životu da bi poverovali da ćemo postati roditelji. Trudnoća je bivala sve vidljivija. Doktor nas je uveravao da će ovaj put sve biti u redu i da nema razloga da strepimo od još jednog spontanog pobačaja. Zoja je, gotovo odmah nakon toga, donela odluku da se ne vraća u fabriku posle porođaja, već da se u potpunosti posveti podizanju deteta. Poslovodstvo fabrike ionako nije dozvoljavalo povratak radnica na posao dok deca ne pođu u školu. To je značilo da ćemo živeti od moje plate. Uštedeli smo nešto novca i gospodin Trevors mi je odobrio malu povišicu posle Arininog rođenja, da bi nam olakšao finansijske prilike.
Veoma sam se iznenadio kad sam se jedne večeri vratio kući i zatekao veliku šivaću mašinu u uglu dnevne sobe. Teško metalno kućište me je prkosno posmatralo dok sam ulazio u kuću. Moja supruga je oslobodila prostor desno od nje, za stočić za tkanine, igle i pribadače. Arina je s interesovanjem posmatrala novu spravu iz stolice. Razrogačenih očiju je posmatrala novotariju. Veselo je zatapšala kad me je videla. Pokazala je na mašinu, oduševljeno gugučući.
„Zdravo", oglasio sam se, dok sam skidao šešir i kaput. Zoja me pogledala s osmehom na licu. „Šta ima novo?"
„Nećeš mi verovati", odgovorila je. Poljubila me je u obraz. Zvučala je uzbuđeno zbog onog što se desilo u mom odsustvu. Njen ton je odavao izvesnu zabrinutost, kao da nije znala da li ću deliti njenu sreću. „Neko je pokucao na vrata dok sam spremala doručak Arini. Pogledala sam kroz prozor. Nisam verovala sopstvenim očima. To je bila gospođa Stivens."
Zoja bi se zabrinula kad god bi neko iznenada pokucao na vratima. Imali smo malo prijatelja. Niko od njih ne bi nenajavljeno došao u poseru. Zbog toga je svako odstupanje od rutine unosilo nemir u njeno srce. Imala je osećaj da će se nešto strašno desiti. Ne bi otvorila vrata, a da ne priđe prozoru i pomeri zavesu da bi videla ko je pred kućom. S tog mesta je mogla da vidi leđa posetiocu, a da on ili ona nisu mogli znati da ih posmatra. Nije odustajala od te navike. Jednostavno, nije se osećala bezbednom. Uvek je strepela da će je jednog dana, nekako, neko pronaći, da će nas pronaći.
„Gospođa Stivens?", pitao sam je, s podignutim obrvama. „Iz Njusoma?"
„Da. Potpuno me je iznenadila. Pomislila sam da je došlo do greške prilikom obračuna poslednje plate i da su je poslali da sredi stvar. Ispostavilo se da je došla iz sasvim drugih razloga. Isprva mi je rekla da je svratila da vidi kako sam i kako je Arina. Nijednog trenutka joj nisam verovala. Popile smo čaj. Bilo mi je sve neprijatnije u njenom društvu. Tek posle nekog vremena mi je rekla da imaju nedostatak radne snage i da ne mogu da odgovore na narudžbe. Pitala me je da li sam zainteresovana da radim kod kuće."
„Shvatam", odvratio sam i klimnuo ka mašini. Znao sam kako se taj razgovor završio. „Ti si, kako vidim, prihvatila njenu ponudu."
„Pa, nisam znala zašto ne bi. Ponudili su velikodušnu nadoknadu Čovek iz Njusoma će jednom nedeljno dopremati sve potrepštine. Tom prilikom će odnositi robu. Ne moram da idem u fabriku. To će nam pomoći da izađemo na kraj s troškovima, zar ne?"
„Da, naravno", rekao sam, razmišljajući. „Iako mislim da sam u stanju da zaradim za sve nas."
„Znam da možeš, Georgiju. Samo sam mislila..."
„Sigurno je znala kako ćeš odgovoriti, kad je donela mašinu."
Zoja me je zbunjeno pogledala, pre nego što je prsnula u smeh. „O, Georgiju", rekla je, odmahujući glavom, „ne misliš valjda da je gospođa Stivens vukla sa sobom ovo čudo iz fabrike? Jedva sam je pomerala po sobi. Ne, doneo je jedan radnik, danas po podne, nakon što sam prihvatila ponudu. Nedavno je otišao."
Možda to nije bilo u redu od mene, ali nisam bio oduševljen dogovorom. Hteo sam da naš dom ostane kakav je bio. Nisam ga zamišljao kao radionicu. Nije mi se dopadalo što je dogovor sklopljen, a da mene niko nije pitao. Ipak, video sam koliko je Zoja srećna zbog toga. Posao će joj omogućiti da se posveti i nečem drugom sem kćerke. Shvatio bih da bi postupio vrlo sebično ako bih je sprečio u tome.
„Šta je bilo, Georgiju?" pitala me je, nakon što je osetila da posmatram spravu, s podeljenim osećanjima. „Nadam se da ti mašina ne smeta?"
„Ne, ne", odgovorio sam, bez oklevanja. „Ako te to čini srećnom."
„Čini me", odvratila je, odlučnim tonom. „Polaskana sam što su me se setili. Pored toga, volim da zarađujem novac. Obećavam ti da neću raditi noću. Nećeš morati da slušaš mašinu kad se vratiš kući iz biblioteke. Mogu da kupim nešto materijala i šijem odeću za Arinu. Tako ćemo dosta uštedeti."
Osmehnuo sam se i rekao da je to odlična ideja. Zoja je, na moje iznenađenje, provela ostatak večeri radeći za mašinom. Pregledala je mustre koje su stigle s njom, da bi mogla nešto da radi pre nego što čovek iz Njusoma dođe sledeće nedelje. Gledao sam kako se posvećuje zadatku, kako pažljivo prati šav na finoj, bledoj tkanini, kako povlači kraj konca i podiže ručku pre vezivanja čvora. Kod kuće bi se to smatralo fizičkim poslom, dostojnim muzika, ali u Londonu, gotovo dve i po hiljade kilometara i dvadeset godina od Sankt Peterburga, to je bio posao koji je mojoj supruzi pričinjavao zadovoljstvo. Bio sam srećan zbog toga, iako nisam bio zadovoljan dogovorom.
Ako bi nas noću neko i posećivao, to je bila Rejčel Anderson. Pokucala bi na naša vrata dva puta sedmično. Provela bi otprilike jedan sat u našem društvu, da bi ublažila samoću. Uživali smo u njenim posetama, zato što je bila nežna duša. Dolazila je da sa vidi s nama, ali još i više da bi se igrala s Arinom, koju je obožavala. Zbog toga nam je bila još draža.
Te godine smo, neki dan pre Božića, sedeli u dnevnoj sobi i slušali koncert na radiju. Arina je spavala u mom naručju, poluotvorenih sićušnih ustiju. Kapci su joj se pokretali u snu. Uživao sam u srećnom porodičnom životu koji mi je dat. Zoja je sedela pored mene, s glavom na jastuku. Slušali smo četvrtu simfoniju Čajkovskog, isprepletanih prstiju. Video sam da je izgubljena u muzici, i probuđenim sećanjima. Pogledao sam Rejčel pod svetlošću sveca. Smešila se posmatrajući našu malobrojnu porodicu, s izrazom krajnje tuge.
„Rejčel", pitao sam je, zabrinut zbog onog što sam video, „kako si?"
„Dobro sam", odvratila je. Protresla je glavom i pokušala da se nasmeje. „Zaista mi je dobro."
„Ne izgledaš dobro. Čini mi se da ćeš svakog časa zaplakati."
„Stvarno?" pitala je i naglo podigla glavu, kao da se trudi da zaustavi iznenadnu plimu suza. „Pa, možda sam pomalo tužna."
„Čajkovski zna da izazove snažna osećanja", rekao sam. Pokušavao sam da je smirim. „Kad god ovo čujem, glava mi se ispuni sećanjima na stare ruske narodne pesme. Ne mogu da suzbijem nostalgiju."
„Nisam tužna zbog muzike", tiho je odgovorila, „već zbog vas troje."
„Zašto zbog nas?"
Nasmejala se i skrenula pogled. „Stara sam i mekušna, to je sve. Delujete tako zadovoljno, sve troje. Gledam kako sedite, uživajući u društvu, pa se setim Alberta. Pomislim na ono što je moglo biti." Oklevajući je slegla ramenima, kao da se izvinjava. „Danas bi mu bio rođendan. Četrdeseti rođendan. Večeras bismo najverovatnije uživali plešući da je bilo drugačije."
„Rejčel, trebalo je da nam kažeš", reče Zoja. Ustala je i sela pored nje. Obgrlila je i poljubila u obraz. U ovakvim prilikama je bila veoma saosećajna. Nije mogla da gleda kako se neko muči. Obožavao sam tu Zojinu osobinu. „Sigurno često misliš o njemu."
„Da, svakoga dana", priznala je, „iako je od njegove pogibije prošlo više od dvadeset godina. Sahranili su ga u Francuskoj. Da li sam vam to rekla? Mislim da mi je zbog toga još gore. Ne mogu da se prošetam do groblja, da ga obiđem i položim cveće, kao svi drugi. Ponekad mi dođe da napunim termos čajem i prošetam do njegovog počivališta, ali ne mogu. Ne ovde. Ne u Londonu."
„Da li si ikad išla preko kanala?", pitao sam je. „To nije daleko od Dovera."
„Bila sam osam puta, dušice", rekla je s osmehom. „Možda ću otići opet za godinu dana, ako sakupim dovoljno novca. Sahranjen je na Ipru, na groblju Pru Poan. Tamo su beskrajni redovi urednih, belih nadgrobnih spomenika. Postrojena tela mrtvim mladića. Kompleks se besprekorno održava, kao da se trude da pokažu da je bilo nečeg čistog u načinu na koji su poginuli. Ali, nije bilo. Čistoća tog mesta je laž. Zato sam uvek htela da bude ovde, na nekom groblju s raskošnim drvećem i živicama i poljskim miševima. To bi bilo poštenije."
„Bio je pešadinac?" pitao sam. „Oficir?"
„O, ne", rekla je i odmahnula glavom. „Nije, Georgiju. Nije bio dovoljno značajan da bi bio oficir. Ne bi ni hteo da bude. Borio se u Somersetskoj lakoj pešadiji. Bio je jedan od momaka - ništa naročito, izuzev za mene. Poginuo je krajem 1914. godine. Prilično rano. Gotovo da nije omirisao barut. Ponekad mi se čini da je to bio blagoslov", dodala je. „Uvek mi je bilo žao sirotih momaka poginulih 1917. ili 1918. godine. Onih koji su proveli poslednjih nekoliko godina života boreći se, pateći i gledajući bog te pita kakve strahote. Bar je moj Albert... bar nije morao da prolazi kroz sve to. Stradao je gotovo odmah."
„I dalje ti nedostaje" tiho dodade Zoja. Uhvatila je Rejčel za ruku. Starija žena klimnu i ispusti dubok uzdah. Pokušavala je da zaustavi suze.
„Nedostaje mi, dušice", rekla je. „Nedostaje mi svakog dana. Mislim o svemu što smo mogli doživeti zajedno. O svemu što bismo učinili. Ponekad sam strahovito tužna, a ponekad toliko besna na svet da mi dođe da vrisnem. Ti prokleti političari. I bog. I ratni huškači - Eskvit, kajzer, car i svi ti nitkovi." Zoja se blago trgla, ali je oćutala. „Mrzim ih zato što su mi ga oduzeli. Takvog momka. Mladića. Imao je toliko razloga da živi. Ali, kome ja govorim? Sigurno ste silno propatili za vreme rata. Napustili ste domovinu. Ne mogu ni da zamislim kako je to."
„Tad nikom nije bilo lako", snebivljivo sam napomenuo. Nisam znao da li je to bezbedna tema.
„Izgubila sam čitavu porodicu za vreme rata", reče Zoja. Iznenadilo me je što je progovorila o prošlosti. „Sve do poslednjeg."
„O, dušice", reče preneražena Rejčel. Nagnula se napred da bi je pomilovala po rukama. „Nisam to znala. Uvek sam mislila da ste ih ostavili za sobom u Rusiji. Nikad niste pričali o njima. Probudila sam neprijatna sećanja."
„Tako je to u ratovima", rekao sam, nestrpljiv da promenim temu. „Lišavaju nas najbližih, razdvajaju porodice, tvore neopisivu bedu. A zašto? Teško je reći."
„Vratiće se, je l' znate", rekla je. Iznenadila me je ozbiljnost susetkinog glasa.
„Ko će se vratiti?" pitao sam.
„Mislim na rat. Zar ga ne osećate? Ja ga osećam. Mogu da ga namiršem."
Odmahnuo sam glavom. „Ne mislim tako", rekao sam. „Evropa se... komeša, to je neosporno. Postoje problemi i neprijateljstva, ali ne verujem da će biti novog rata. Ne, za našeg života. Niko ne želi da ponovo prođe kroz ono što smo proživeli."
„Zar ne mislite da ima ironije", nastavila je, „u činjenici da će svi dečaci začeti u velikom pražnjenju ljubavi i žudnje, nakon završetka Velikog rata, biti zreli za borbu kad počne sledeći? Kao da ih bog stvara samo iz jednog razloga, da bi se tukli i ginuli, da stanu pred puške i progutaju metke što lete ka njima. To je okrutna šala."
„Ali, neće biti rata" tvrdila je Zoja. Prekinula je gošću. „Kao što Georgij kaže..."
„Kakva šteta", reče Rejčel s uzdahom. Ustala je i posegnula za kaputom. „Kakva užasna šteta. Ne želim da vam protivrečim, Georgiju, ne u vašem domu. Tek, bojim se da povodom rata nemate pravo. Sigurna sam da će izbiti i to uskoro. Samo čekajte. Videćete."

NEVA


Poruka je bila gurnuta ispod vrata moje sobu. Otklizala je daleko i zamalo nestala ispod kreveta. Na njoj je stajalo samo moje ime, Georgij Danilovič, napisano lepim ćiriličnim rukopisom. Retko sam primao ovakve poruke. Obično su sve promene u rasporedu dužnosti telesne garde saopštavane preko grofa Černjeckog. On ih je prosleđivao zapovednicima odeljenja, koji su obaveštavali sve ljude pod njihovom komandom. Radoznalo sam je otvorio. Na pozivnici nije bilo ničeg izuzev uredno ispisane adrese i vremena. Nije bilo uputstava, niti podataka koji bi upućivali na pošiljaoca. Niko se nije potrudio da objasni razloge poziva. Bila je to misterija. Isprva sam je pripisao Anastaziji, ali sam se setio da će ove noći zajedno s porodicom prisustvovati večeri u kući princa Rogeckog. To znači da nije mogla da organizuje tajni sastanak. Bio sam vrlo radoznao. Imao sam slobodno veče i bio dobro raspoložen. Otišao sam do kupatila. Dobro sam se oprao i obukao najbolju civilnu odeću. Krenuo sam put dostavljene adrese.
Noć je bila tamna i hladna, a ulice pokrivene debelim slojem snega. Bio je tako dubok da sam morao da čupam čizme iz smetova. Polako sam napredovao. Hodao sam s rukama u džepovima. Pokušavao sam da ne obraćam pažnju na propagandne postere na zidovima i stubovima u centru grada. Behu to slike Nikolaja i Aleksandre, sramotne slike. Nazivali su ih pljačkašima, tiranima i despotima. Bilo je portreta carice kao kurve i vučice. Na nekima je bila okružena haremom podbulih mladića. Ponegde je podatno ležala pod žudnim pogledom tamnokosog stareca. Posteri su postali deo gradske svakodnevice. Vlasti su ih cepale svakog dana. Bio je to uzaludan posao. Pojavljivali su se istom brzinom kojom su skidani. Svako kod koga bi bili nađeni rizikovao je smrt. Pitao sam se kako su car i njegova supruga doživljavali te plakate dok su prolazili ulicama. On je mesecima rizikovao zdravlje, predvodeći vojsku u pokušaju da zaštiti granice. Ona je svakog dana radila u bolnici. Brinula se o bolesnim i umirućim. Carica nije bila Marija Antoaneta i njen suprug nije bio Luj Četrnaesti, ali su mužići gledali na Zimski dvorac kao na drugi Versaj. Srce mi se cepalo pri pomisli na mogući kraj ovog sukoba.
Adresa na pozivnici me je odvela u kraj grada koji sam retko posećivao, u jednu od neobičnih četvrti, koje nisu bile rezidencijalne ni sirotinjske. Prolazio sam kroz ni po čemu značajne ulice, pored radnjica i pivnica. Ovde nije bilo ničeg što bi nagovestilo značajne događaje koji zahtevaju moje prisustvo. Na trenutak sam posumnjao da je poruka meni namenjena. Možda je neko hteo da je gurne ispod vrata nekog člana brojnih tajnih društava koja su se namnožila u gradu. Možda je bila namenjena nekom ko se bavio politikom. Možda su me pozvali na sastanak na kom se kuju planovi protiv Romanova, zbog čega će me svi smatrati izdajnikom. Htedoh da se okrenem i vratim u Zimski dvorac. Nisam to učinio, zato što se kuća koju sam tražio stvorila ispred mene. Oprezno sam posmatrao obična crna vrata. Iza njih me je čekao neko ko je hteo da ga posetim.
Dugo sam oklevao pred njima pre nego što sam pokucao. Podsećao sam sebe da sam pozvan. Poruka je namenjena meni. Isprva nije bilo odgovora. Skinuo sam desnu rukavicu da bih jače udario po vratima. Ona su se baš tad otvorila. Našao sam se licem u lice s prilikom u crnoj odeždi. Zurila je u mene, pokušavajući da razazna moje lice u mraku. Razvukao je usne u radosni, grozni osmeh.
„Došao si!" zagrmela je i spustila ruke na moja ramena. „Znao sam da ćeš doći! Mladi ljudi su povodljivi. Slažeš li se sa mnom? Da sam ti rekao da skočiš u najdublji deo Mojke, sad bi ležao mrtav na rečnom dnu."
Borio sam se s težinom tih ručerdi. Pokušavao sam da ih otresem, ali bez uspeha. Pritiskao me je s takvom žestinom da je to ličilo na probu snage i izdržljivosti. „Oče Grigorije" rekao sam. Zato što je on otvorio vrata - monah, čovek božji, mužik koji je rusku caricu načinio kurvom. „Nisam znao da si me ti pozvao."
„Šta to znači? Da li bi još brže došao da si znao?" pitao je, cerekajući se. „Ili možda uopšte ne bi došao? Šta bi se desilo, Georgiju Daniloviču? Siguran sam da se ne bi odlučio za ovo drugo. Nikako ne verujem u to."
„Iznenađen sam, to je sve", iskreno sam odgovorio. Ma koliko se neprijatno osećao u njegovom prisustvu, koliko god mi se gadio, bilo je nemoguće ne biti opčinjen njime, njegovim dosledno omamljujućim prisustvom. Kad god bih ga video, zapao bih u stanje slično paralizi. U tom nisam bio usamljen. Svi su ga mrzeli, ali niko nije mogao da skrene pogled s njega.
„Došao si. Samo je to važno", rekao je. Propustio me je u kuću. „Uđi. Napolju je hladno. Ne smemo dozvoliti da se razboliš, zar ne? Hoću da te upoznam s mojim prijateljima."
„Ali, šta ću ja ovde?" pitao sam ga. Sledio sam ga mračnim hodnikom ka zadnjem delu kuće. Na kraju hodnika se nazirala soba osvetljena crvenim svećama. „Zašto si me pozvao?"
„Zato što uživam u društvu zanimljivih ljudi, Georgiju Daniloviču", zaurlao je, kao da se divi sopstvenom glasu. „Smatram te izuzetno zanimljivom osobom."
„Ne znam zašto", rekao sam.
„Zašto ne znaš, kad bi trebalo da znaš." Zastao je za trenutak. Okrenuo se. Njegov osmeh je otkrio dva reda požutelih zuba. „Volim sve koji nešto kriju, a ti, slatki mladiću, imaš puno tajni, zar ne?"
Zurio sam u te duboko plave oči i nervozno progutao knedlu.
„Nemam tajni", rekao sam. „Nemam nijednu tajnu."
„Naravno da ih imaš. Samo budale nemaju tajni. A ti nisi budala, zar ne? Bilo kako bilo, svako nešto krije. Svako, bez izuzetka. To važi za bolje od nas, za naše parnjake i za one koji su imali manje sreće od nas. Slažem se da si nešto drugačiji od većine. Zato što si potpuno nesposoban da sakriješ svoje tajne. Ne mogu da verujem da sam samo ja primetio. Ali, molim te, nisam te zbog toga zvao", dodao je. Okrenuo se i produžio niz hodnik. „Taj razgovor može da pričeka. Prvo ćeš upoznati moje prijatelje. Mislim da ćete uživati u druženju."
Govorio sam sebi da bi trebalo da se okrenem i odem. On je nestao u sobi osvetljenoj crvenim svećama. Nije bilo zemaljske sile koja me je mogla zaustaviti da ne pođem za njim. Nisam znao šta me tamo čeka kad sam prošao kroz vrata. Možda mala grupa stareca ili carica. Zaista nisam znao. Koliko god se trudio da predvidim šta me čeka u sobi, zatekao sam neočekivani i iznenađujući prizor.
Soba je bila puna niskih kauča, s tamnocrvenim i purpurnim presvlakama i skupocenih tepiha i tapiserija, koji kao da su stigli s delhijskih bazara. Desetak ljudi je ležalo po podu, kaučima i foteljama, u izuzetno provokativnoj odeći. Prepoznao sam groficu, nekadašnju caričinu poverenicu. Pala je u nemilost vladarke posle problematične posete Livadiji, kad se usudila da šutne caričinog zloćudnog terijera, Ajru. Tu je bio princ kraljevske krvi i kći jednog od najzloglasnijih prestoničkih sodomita. Video sam i četiri ili pet nepoznatih mladih ljudi, mog godišta ili nešto starijih. Primetio sam nekoliko prostitutki i mladića izuzetne lepote s mnogo razmazanog karmina na licu. Većina je bila oskudno odevena, razdrljenih košulja i golih nogu. Neki su bili u donjem vešu. Udahnuo sam maglu koja je prekrivala sobu. Postadoh pospan i omamljen. Pogled mi se zaustavio na prostitutki. Sedela je na kauču. Neki dečak joj je stavio glavu u krilo. Bio je potpuno nag. Lizao ju je kao što mačka liže činijicu s mlekom. Zurio sam u sto ispred sebe, pogledom punim gađenja i žudnje. Jedan deo mene je hteo da pobegne, a drugi da ostane.
„Prijatelji", zagrme otac Grigorije. Raširio je ruke. U sobi je namah zavladala tišina. „Najdraži prijatelji, poverenici i poznanici, mogu li da vam predstavim slatkog mladića, kog sam imao zadovoljstvo da upoznam, Georgija Daniloviča Jehmenjeva, nekadašnjeg žitelja sela Kašin, jadne vukojebine u središtu naše blagoslovene zemlje. Pokazao je izuzetnu odanost carskoj porodici, iako najblaže rečeno nije bio tako odan najstarijem prijatelju. Već neko vreme živi u Sankt Peterburgu, ali nikada nije naučio da uživa. Želim da se to večeras promeni."
Gosti su me posmatrali s mešavinom dosade i ravnodušnosti. Nastavili su da pijuckaju vino i duboko udišu dim iz staklenih lula, koje su išle od ruke do ruke. Ponovo su se raspričali, tihim glasom. Svi su imali mrtav pogled. Svi, izuzev oca Grigorija. On je prštao od energije.
„Georgiju, zar ti nije drago što sam te pozvao?" tiho me je zapitao. Spustio je ruku na moje rame i privukao sebi. Nije skidao pogled sa žene i dečaka. Gledao je kako se njišu i uzdišu u skladnom ritmu. „Ovde je mnogo bolje nego u turobnoj staroj palati, zar ne?"
„Šta hoćeš od mene?" pitao sam. „Zašto si me pozvao?"
„Ali, dragi moj, zaboravljaš da si došao svojevoljno", rekao je. Smejao mi se u lice, kao da sam budala ili maloumnik. „Nisam te uhvatio za ruku i doveo ovamo, zar ne?"
„Nisam znao ko je posalo poruku?" hitro sam odvratio. „Da sam znao..."
„Znao si savršeno dobro, ali nisi mario", rekao je, smešeći se. „Glupo je lagati samog sebe. Laži druge, kad god možeš, ali nemoj lagati sebe. Kako god, dođi, mladi prijatelju, ne ljuti se na mene. Ne trpimo svađu na ovom harmoničnom mestu. Popij čašu vina. Opusti se. Dozvoli sebi malo zabave. Možda će ti se ovde dopasti, Georgiju Daniloviču, ako zaboraviš ono što misliš da jesi i postaneš ono što želiš da budeš. Da li da te zovem Paša? Da li bi ti se to više dopalo?"
Razrogačio sam oči. Godinama me niko nije tako zvao. To je činio samo moj otac. „Gde si to čuo?" pitao sam. „Ko ti je to rekao?"
„Svašta čujem", uzviknuo je. Iznenada je podigao glas, ali niko od gostiju nije delovao uplašeno ili iznenađeno. Glas mu je drhtao od pravedničkog gneva. „Čujem glasove seljaka u polju. Vape za pravdom i jednakošću. Čujem glas matuške što noću nariče nad bolesnim sinom. Sve čujem, Paša", povikao je, žalobnim, zvonkim glasom. Nagnuo se prema meni, lica iskrivljenog od bola. „Čujem njen dah, kad se okrene i vidi vozilo spremno da je pregazi, da joj oduzme život. Čujem krike grešnika u paklu, što mole iskupljenje. Čujem smeh spašenih, dok okreću lica od nas u raju. Čujem bat vojničkih čizama dok ulaze u sobu, s revolverima u rukama, spremni da pucaju, spremni da ubiju, spremni da dotuku..." Stao je i zario lice u šake. „I čujem tebe, Georgiju Daniloviču Jehmenjeve", rekao je, skidajući ruke s lica. Obuhvatio mi je obraze. Osetio sam njegove tople i meke prste na hladnom licu. „Čujem ono što kažeš, ono što očajnički pokušavaš da ne čuješ."
„Šta čuješ?" pitao sam. Govorio sam jedva čujnim glasom. „Šta sam rekao? Šta si čuo?"
„Dragi dečače", rekao je, vrteći glavom. „Kažeš: Šta se desilo? Koje pucao?"
„Evo, popij malo", reče neko s desne strane. Prekinuo je naš razgovor. Okrenuo sam se da bi se suočio s princom. Stajao je s čašom vina u ruci. Nisam znao zašto bih je odbio. Prineo sam je usnama i iskapio u jednom gutljaju.
„Vrlo dobro" reče otac Grigorije. Milovao me je po obrazu, smešeći se. Došlo mi je da naslonim glavu na njega i zaspim. „Vrlo dobro, Paša. Sedi dole, molim te. Dopusti da te upoznam s prijateljima. Mislim da će neki moći da ti pruže zadovoljstvo." Posegnuo je ka polici i uzeo lulu. Nadneo je nad plamen. Nije obraćao pažnju na vatru i bol. „Podelićeš ovo s nama, Georgiju", rekao je, pre nego što mi je dodao lulu. „Opustiće te. Veruj mi", prošaptao je. „Veruješ mi, Paša, zar ne? Veruješ li svom prijatelju, Grigoriju?"
Postojao je samo jedan odgovor. Hipnotisao me je. Osetio sam ruke na leđima. Milovale su me. Prostitutka. Dečak. Zvali su me da im se pridružim. Grofica me je motrila s drugog kraja sobe, milujući grudi. Otkrila ih je bez stida. Princ je klečao pred njom. Mladići i devojke su šaptali, pušili, pili i gledali u mene. Osećao sam kako mi telo lebdi, oslobođeno nepotrebnih stega. Dozvolio sam sebi da padnem, da se spojim sa odajom, da se sjedinim s veselom družinom. Kad sam progovorio, nisam prepoznao svoj glas. Činilo mi se da pripada nekom drugom, nepoznatoj osobi s dalekih obala.
„Da", odgovorio sam. „Da, verujem vam."
U Sankt Peterburgu je krajem 1916. godine bilo kao u vulkanskom grotlu, neposredno pre erupcije. Palata i njeni stanovnici su bili blagosloveno nesvesni nemira na ulicama. Nastavljali smo s uobičajenim dužnostima i navikama, kao da je sve u redu. Car se, početkom decembra, vratio iz Stavke na nekoliko nedelja. U carskoj porodici je vladala radosna, gotovo frivolna atmosfera, sve dok, jednog popodneva car nije konačno doznao da se njegova voljena kći upustila u nedozvoljenu vezu s telesnim gardistom, osobom od najvećeg poverenja. Izgledalo je da se rat pomerio s nemačkih, ruskih, baltičkih i turskih granica i da je besneo svom žestinom na drugom spratu Zimskog dvorca.
Ni Anastazija ni ja nikad nismo doznali ko je odao dugo čuvanu tajnu caru. Kružile su glasine da je neki zli spletkaroš napisao anonimno pismo i da ga je ostavio na pisaćem stolu Nikolajeve radne sobe. Pričalo se da je carica saznala za aferu od pričljive sobarice, koja je videla ljubavnike. Po trećoj, zasigurno netačnoj glasini, očaje obavestio Aleksej, nakon što je video tajni poljubac ljubavnika. Mogu da jemčim da dečak nikad ne bi uradio tako nešto.
Za novosti sam doznao tek kasno uveče, kad sam napustio carevićevu sobu. Čuo sam strašnu galamu u hodniku, nedaleko od careve radne sobe. U nekoj drugoj prilici zaustavio bih se i pokušao da otkrijem razlog neobične buke. Te večeri sam produžio, umoran i gladan. Najedanput me je neko zgrabio za ruku, uvukao u dvoranu za prijem i zatvorio vrata. Bio sam preneražen. Okrenuo sam se da bih se suočio s otmičarem.
„Anastazija", rekao sam. Bilo mi je drago što je vidim. Verovao sam, zahvaljujući nadmenosti, da me je čekala da naiđem, razdirana požudom. „Večeras si avanturistički raspoložena."
„Ućuti, Georgiju", prekorela me je i pustila. „Zar nisi čuo šta se dogodilo?"
„Šta se dogodilo?" pitao sam. „Šta se dogodilo kome?"
„Mariji" rekla je. „Mariji i Sergeju Stasjoviču."
Zbunjeno sam zatreptao. Bio sam veoma umoran te noći. Mozak mi nije najbolje radio. Nisam uspeo da shvatim o čemu se radi.
„Marija, moja sestra", objasnila mi je, suočena sa zbunjenim izrazom mog lica. „I Sergej Stasjovič Poljakov."
„Sergej?" pitao sam, podižući obrve. „Pa, šta je bilo s njim? Večeras ga nisam video, ako me to pitaš. Zar neće biti u pratnji tvog oca, danas po podne, kad ode do katedrale Petra i Pavla?"
„Slušaj me, Georgiju" reče Anastazija. Brecnula se na mene zbog moje gluposti. „Otac je saznao za njih."
„Za Mariju i Sergeja Stasjoviča?"
„Tako je."
„Ali ne razumem", rekao sam. „Zašto pominješ Mariju i Sergeja Stasjoviča? Marija i Sergej Stasjovič nisu zajedno, zar ne?" Istina mi je sinula pred očima, pri kraju rečenice. „Ne!" povikao sam. Raširio sam usta i iskolačio oči. „Ne misliš valjda..."
„To traje mesecima", rekla je.
„Ne mogu da verujem", odvratio sam, odmahujući glavom, u neverici. „Tvoja sestra je velika vojvotkinja, potomak carske loze, a Sergej Stasjovič... pa, on je prijatan i lep momak, ali teško da bi ona..." oklevao sam, i odlučio da ne dovršim rečenicu. Anastazija je podigla obrvu. Nije mogla a da se ne osmehne. „Naravno da je moguće", rekao sam. „O čemu li sam razmišljao?"
„Neko je rekao ocu" nastavila je. „Besan je. Zaista je besan, Georgiju. Mislim da nikad nije bio tako potresen."
„Samo... ne mogu da verujem da mi Sergej nije rekao", prozborio sam, odmahujući glavom. „Mislio sam da smo neki vajni prijatelji. U stvari, on mi je najbliži prijatelj kog ovde imam." Pred očima su mi iznenada iskrsnule slike poslednjeg dečaka kog sam zvao najboljim prijateljem. Bio sam nerazdvojan s njim u detinjstvu i ranoj mladosti. Njegova krv je počivala na mojim rukama.
„Da li si mu ti rekao za nas?" pitala je. Nervozno je šetala po sobi.
„Ne, naravno da nisam. Ne bih mu poverio tako nešto."
„On je verovatno isto tako mislio."
„Pretpostavljam da jeste", rekao sam, iako nisam mogao potisnem osećanje izvesne izneverenosti. „A šta je s tobom?" pitao sam ga. „Da li si ti znala za njihovu vezu?"
„Naravno da sam znala, Georgiju", odvratila je kao da je to očigledno. „Marija i ja nemamo tajni."
„Nikad mi nisi rekla?"
„Nisam. To je bila tajna."
„Mislio sam da među nama nema tajni", tiho sam napomenuo. „Zaista?"
„Svi nešto kriju", promrmljao sam sebi u bradu. Na trenutak sam skrenuo pogled s nje. Zurila je u mene. Gledala me je pravo u oči, kao starec one strašne noći, pre nekoliko nedelja. To sećanje me je zabolelo kao nož, zabijen u srce. Trznuo sam se i postideo. „A šta će biti s nama?" pitao sam je. Pokušavao sam da se priberem. „Da li Marija zna za nas?"
„Da", priznala je. „Ali, obećavam ti, Georgiju, da nikom neće reći.
„To je naša tajna."
„I Marija i Sergej Stasjovič su bili tvoja tajna. Procurila je."
„Pa, ja ništa nisam rekla ocu", brecnula se. „Nikad to ne bih učinila."
„Šta je s Olgom i Tatjanom? Da li su one znale za Mariju i Sergeja? Da li znaju za nas?"
„Ne znaju", rekla je, odmahujući glavom. „O tim stvarima smo Marija i ja pričali pre spavanja. To su bile naše tajne i ničije više."
Klimnuo sam. Verovao sam joj. Iako je u palati carske porodice bilo nekoliko stotina soba, dve starije sestre, Olga i Tatjana, uvek su spavale u istoj sobi, baš kao i Marija i Anastazija. Nije ni čudo što su obe sestre delile najprisnija saznanja i doživljaje.
„Pa, šta se dogodilo?" pitao sam. Setio sam se vike koja je dopirala iz careve radne sobe. „Znaš li šta se desilo?"
Majka je pre jednog sata odvukla Mariju u očevu radnu sobu. Vratila se gotovo histerična od plača. Jedva da je mogla da govori sa mnom, Georgiju. Rekla je da će Sergej Stasjovič biti poslat u izgnanstvo, u Sibir."
„U Sibir?" pitao sam. „Ali, to je nemoguće."
„Poći će večeras" rekla je. „Ne smeju da se vide. Rekla je da je imao sreće. Izgubio bi glavu da je odnos bio ozbiljniji."
Pogledao sam je iskosa. Namah je pocrvenela. Iako smo dugo bili zajedno, među nama se nije zbilo ništa na seksualnom planu. Zaustavljali smo se na opojnim poljupcima.
„Pozvali su doktora Federova", tiho je nastavila. Pocrvenela je još više na pomen njegovog imena.
„Doktora Federova?", pitao sam. „Uvek je zvan zbog tvog brata. Zašto im je on bio potreban?"
„Pregledao ju je", odgovorila je. „Moji roditelji su mu naložili da vidi da li je... da li je povređena."
Zinuo sam od čuda. Nisam mogao da verujem da se nešto tako strašno dogodilo. Marija je pre nekoliko meseci napunila sedamnaest godina. Nisam mogao da zamislim tako grozno iskustvo. Podvrgnuta je ponižavajućem ispitivanju vremešnog Federova, dok su njeni roditelji čekali u susednoj sobi. Pretpostavljam da su bili u susednoj sobi. „I...?", s oklevanjem sam prozborio.
„Nevina je", reče Anastazija. Podigla je glavu. Ošinula me je vatrenim pogledom.
Klimnuo sam. Razmišljao sam o tome, pre nego što sam bacio pogled na časovnik. „A Sergej Stasjovič", pitao sam. „Gde je? Da li je otišao?"
„Mislim da jeste", rekla je malčice zbunjeno. „Nisam sigurna. Georgiju, ne možeš da se sretneš s njim. Javno izražena simpatija mogla bi se pogrešno protumačiti."
„Ali, on je moj prijatelj", rekao sam. Uhvatio sam se za kvaku. „Moram da ga vidim."
„Ništa ti nije rekao, eto koliki ti je prijatelj."
„To nije važno", rekao sam i odmahnuo glavom. „Mnogo će patiti. Ne mogu da dopustim da ode a da ne porazgovaram s njim. Izdao sam prijatelja, i još patim zbog toga. Neću to opet učiniti, pa šta košta da košta."
Posmatrala me je, kao da se sprema da negoduje. Odustala je kad je prepoznala rešenost na mom licu. Konačno je klimnula, ali je i dalje delovala zabrinuto.
„Odsad moramo biti oprezni", rekla je, kad sam otvorio vrata. „Neću izdržati ako nas otkriju, ako te odvoje od mene. Niko ne srne saznati za našu vezu."
Zagrlio sam je kad se rasplakala, delom zbog nas, a delom i zbog sestrinog slomljenog srca.
„Niko neće saznati", tešio sam je, iako sam se brinuo zato što je neko već znao.
Našao sam Sergeja Stasjoviča, na izlazu iz palate. Sprovodila su ga dva mlada oficira, naši prijatelji s kojima je popio dosta votke i proveo mnogo prijatnih, opuštenih večeri. Nisu izgledali nimalo zadovoljno poverenim zadatkom. Molio sam ih da mi dopuste da nakratko porazgovaram s njim. Složili su se. Odmakli su se od nas da bi se na miru oprostili.
„Ne mogu da verujem", rekao sam, posmatrajući njegovo umorno, tužno lice. Izgledao je kao progonjeni čoveka, nesposoban da shvati kakav ga je užas snašao.
„Pokušaj, Georgiju", odgovorio je, s osmehom.
„Ali, zar si morao da nas napustiš? Da li mogu..." pogledao sam na naše prijatelje, gardiste. „Zar ne mogu da te usput oslobode? Mogao bi da odeš bilo gde i počneš život ispočetka."
„Ne mogu", rekao je, slegnuvši ramenima. „To bi ih koštalo glave. Neko me čeka na drugom kraju puta. Pisaće caru. Dobili su naređenje, i sad nemaju kud. Ja, opet, ne mogu da ne poslušam. Žao mi je što se opraštam s tobom, Georgiju", dodao je. Glas mu je malčice zadrhtao. „Ne znam da li sam ti bio dovoljno dobar prijatelj..."
„Ilija tebi", hitro sam odvratio.
„Možda smo previše mislili na druge stvari, zar ne?" Nasmejao se. Pobledeo sam u trenu. Znao je. Naravno da je znao. Znao je ono što ja nisam znao o njemu. „Samo budi pažljiv", zaklinjao me. Spustio je glas. Pažljivo se osvrnuo oko sebe. „Čekaće na pravi trenutak. Upropastićete, baš kao što je mene upropastio."
„On?" smrknuto sam ga pitao. „O kome govoriš?"
„Raspućin!", prosiktao je. Obgrlio me je i privukao sebi. „On me je uništio. Raspućin sve zna, Georgiju" prošaptao je. „Prema svima se ponaša kao prema figurama u beskrajnoj igri. To važi za cara i caricu, kao i za beznačajne ljude poput nas. Mesecima se igrao sa mnom."
„Na koji način?" pitao sam ga kad smo se razdvojili.
Odmahnuo je glavu. Gorko se nasmejao. „Nije važno. Stidim se, kad pomislim na to. Nije dobro da taj čovek sazna tvoje tajne" dodao je. „Mislim da i nije čovek, već đavo. Trebalo je da ga ubijem kad sam imao prilike."
„Ali nisi mogao to da uradiš", rekao sam, zapanjen onim što sam čuo. „Ne bez razloga."
„A, zašto da ne? Kakav me život očekuje bez nje? Kakav će biti njen život bez mene? Kažem ti da nam se sad podsmeva negde gore. Bio sam dovoljno glup da poverujem da nas neće izdati, ako... ako..."
„Ako šta, Sergeju?"
„Ako učinim ono što je tražio od mene. Trebalo je da ga ubijem, Georgiju. Trebalo je da mu razrežem vrat od uva do uva."
Pogledao sam na prozore palate. Očekivao sam da vidim tamnu sen, koju sam već nekoliko puta opazio. Nije bilo traga od oca Grigorija. Poželeo sam da vidim poruku na carevom stolu, da ispitam kovertu, papir, rukopis. Mogao sam da ga zamislim.
Savršeni ćirilični rukopis.
„Moram da idem", reče Sergej. Pogledao je ka gardistima, koji su doveli tri konja. „Više se nećemo sresti. Razmislio o onom što sam ti rekao. Moj život je gotov, moj i Marijin. Ali, tvoj i Anastazijin... imaš još vremena."
Hteo sam da negodujem, ali ga nisam u potpunosti razumeo. Ćutke sam gledao kako jaše iz palate u susret usamljeničkoj, čemernoj budućnosti.
Otac Grigorije. Monah. Starec. Raspućin. Zovite ga kako god hoćete. Bio je umešan u ovo, naravno da jeste. Ko zna kako se sve poigravao Sergejem Stasjovičem. Moj prijatelj je konačno rekao ne. Usprotivio mu se i evo kako je prošao.
Već sam pokušao, bez mnogo uspeha, da istisnem iz misli događaje iz te kobne noći. Malo toga sam se sećao, zbog alkohola, droga i kojekakvih napitaka. Bio sam okružen figurama s njegove table. Ne sećam se svega što sam učinio. Znam da se stidim svojih dela. Znam da žalim zbog učinjenog. Znam da ću večito prekorevati sebe što sam podigao taj koverat s poda moje sobe.
Samo je Anastazija bila važna. Nisam mogao da dopustim da nam učini ono što je učinio Stasjoviču i Mariji. Ne mogu da mu dozvolim da nas razdvoji. Priznajem. Ispovedam se, jednom za svagda. Postao sam čovek kakav nikad nisam mislio da ću biti. Zarekao sam se da mu neću dopustiti da nas upropasti.
Nije bilo teško pronaći neprijatelje oca Grigorija. Bio sam okružen njima. Njegov zlokobni uticaj se proširio na sve slojeve društva. Proveo je nekoliko godina u Sankt Peterburgu. Za to vreme je stekao dovoljno moći da ukloni ministre i predsednike vlade. Nekontrolisana požuda ga je učinila odgovornim za rasturanje velikog broja brakova. Izazvao je neprijateljstvo vladajućih krugova, zato što je okretao narod protiv samodržavlja. Dame iz visokog društva su lako padale pod njegovu kontrolu, ali mužići u gradovima i selima Rusije nisu.
Nisam se čudio tolikom broju ljudi, spremnih da ga ubiju, već činjenici da je ovoliko dugo ostao živ.
Dva dana posle otkrivanja Marijine i Sergejeve ljubavne veze behu krajnje napeti. Gotovo sam poludeo od strepnje da će starec iz nekog razloga obavestiti cara o mom odnosu s njegovom najmlađom kćerkom. Naporedo s tim tugovao sam zbog gubitka najboljeg prijatelja. Brinuo sam se za Anastaziju koja je tešila ucveljenu sestru. Činilo mi se da pati koliko i ona.
Živeo sam nemogućim životom, u stalnom strahu od kucanja na vratima i od šetnje hodnicima palate, koja bi me mogla dovesti oči u oči s crnim dušmaninom. Zbog toga sam, nekoliko večeri nakon Sergejevog izgnanstva, ne razmišljajući o posledicama svojih namera, otišao u arsenal i uzeo revolver iz soške. Čekao sam da padne mrak pre nego što sam pošao ka kući, koju sam posetio pre nepune tri nedelje, one noći kad sam se unizio radi starecovog zadovoljstva. Nisam hteo da me iko opazi. Zato sam se maskirao. Obukao sam teški ogrtač, kupljen prethodnog dana na uličnoj tezgi, šešir i dugi šal. Niko me ne bi poznao, niti bi pomislio da sam išta drugo do vredni trgovac, koji žuri gradskim ulicama da bi se što pre vratio kući i pobegao s mraza Zadrhtao sam od stida i kajanja na samu pomisao da ću poći tom ulicom i pokucati na crna, drvena vrata. Stomak mi se podigao, kad sam se setio šta sam tamo činio. Nastojao sam da zaboravim izgubljenu nevinost. Nisam znao, da li sam, posle tako gnusnog iskustva, vredan Anastazijine ljubavi.
Ruke su mi drhtale, ne samo od mraza, već i od straha, pri pomisli na ono što nameravam učiniti. Čvrsto sam stiskao revolver, skriven ogrtačem. Čekao sam da moj neprijatelj otvori vrata. Pitao sam se, da li ću ga ubiti na licu mesta? Da li ću mu dozvoliti da se pomoli bogu, da moli za milost, da preklinje božanstvo kome se klanja, onako kako je on primorao ko zna koliko ljudi da kleče pred njim?
Čuo sam sve glasnije korake u hodniku. Srce mi je poskočilo od straha. Stiskao sam obarač revolvera. Neću otezati. Učiniću ono što moram, čim se pojavi, pre nego što shvati šta se događa. Neću imati milosti. Iznenadio sam se kad sam video ko je otvorio vrata. To nije bio on, već prostitutka s kojom sam opštio pre nekoliko nedelja. Imala je prazan izraz lica. Isprva me nije prepoznala. Bila je pijana ili je izgubila razum zbog ko zna kakvog napitka.
„Gde je?", pitao sam, dubokim i strašnim glasom, rešen da idem do kraja.
„Gde je ko?", odgovorila je, nedodirnuta mojom pojavom ili rešenošću. Bio sam samo jedan od ljudi koje je starec ovamo doveo. Jedan od nekoliko desetina. Stotina.
„Znaš ti koga tražim", navaljivao sam. „Sveštenika. Onog kog zovu Raspućin."
„Ali, on nije ovde", uzdahnula je i slegnula ramenima. Pijano se nasmejala. „Ostavio me je sasvim samu", dodala je snenim tonom.
„Gde je onda?" Žestoko sam je prodrmao. Naljutila se. Pogledala me je s mržnjom u očima, pre nego što se pribrala i nasmejala.
„Princ je došao po njega", rekla je, nanovo slegnuvši ramenima.
„Princ? Koji princ? Reci mi kako se zove!"
„Jusupov", rekla je. „Otišao je pre nekoliko sati. Ne znam kuda."
„Siguran sam da znaš", rekao sam. Stisnuo sam šake u pesnice i nemilosrdno pripretio. „Reci mi gde su otišli, ili ću..."
„Ne znam", procedila je kroza zube. „Nije mi rekao. Mogao bi biti bilo gde. Šta si namislio, Paša?" nastavila je podsmešljivim tonom. „Misliš da možeš da me povrediš? Zar si zato došao?"
Zurio sam u nju, potresen činjenicom da me je prepoznala. Ćutke sam se okrenuo. Nisam mogao da je gledam
„Palata Mojka", tiho sam prozborio. Mislio sam na dom Feliksa Jusupova. Najverovatnije su tamo otišli. Naposletku, to mesto je bilo zloglasno zbog priređivanja razvratničkih zabava. Znao sam da će se otac Grigorije tamo osećati kao kod kuće. Bacio sam poslednji pogled na kurvu. Nešto je mrmljala. Nesumnjivo me je izazivala. Nisam čuo ni reč od onog što je govorila. Okrenuo sam se i pošao u pravcu reke.
Žurio sam ka obalama reke Mojke. Prešao sam je kod ulice Gorohove. Prošao sam pored sjajno osvetljene palate Marinska, na putu do Jusupovljevog doma. Reka je bila uglavnom smrznuta. Led je škrgutao, stisnut ozidanim obalama. Voda se smrzla u nepravilnim grbinama. Površina reke je podsećala na snegom pokriveni planinski venac, viđen iz ptičje perspektive. Nisam sreo nikog u dugoj, ledenoj šetnji. To nije bilo loše. Pretila mi je opasnost da svoje delo platim glavom - pogotovo ako carica čuje za njega. Mnogi bi pozdravili uspeh mog plana, ali će to biti tiha većina, nespremna da me podrži, ako me izvedu na sud. Ako me proglase krivim, to će biti kraj moje priče. Zaljuljaću se na drvetu pokraj Sankt Peterburga, kao monstrumova poslednja žrtva.
Palata Mojka se konačno uzdigla ispred mene. Bilo mi je drago što nisam video stražare oko nje. Pre deset, petnaest godina, desetine stražara bi paradirale prostranim dvorištem. To više nije bio slučaj. Bio je to još jedan znak propasti vladajućeg staleža. Govorilo se da palate neće izdržati ni godinu dana. Bogati su odlučili da žive raskalašnim životom, dok mogu. Pili su vino, proždirali meso i bludničili s kurvama. Znali su da im se kraj približava, ali su bili previše pijani da bi se brinuli zbog toga.
Stigao sam do zadnjeg dela palate. Hteo sam da otvorim vrata, kad sam čuo revolverski pucanj. Dopirao je odnekud iz zgrade. Skamenio sam se. Da li je to bio pucanj iz revolvera, ili mi se pričinilo? Nervozno sam progutao knedlu. Obazreo sam se oko sebe, ali nisam nikoga video. Čuo sam glasove, viku i smeh iz palate. Neki ljudi su ućutkivali druge. Na moj užas sam čuo još jedan pucanj. I još jedan. I još jedan. Ukupno četiri. Snažna svetlost me je obasjala. Vrata su se otvorila. Nepoznati čovek se bacio na mene. Zgrabio me je oko vrata i prislonio sečivo noža uz grlo.
„Ko ste vi?" prosiktao je. „Recite mi brzo ili umrite."
„Prijatelj" promucao sam. Očajnički sam pokušavao da nešto kažem, kroz stegnuto grlo. Oštrica noža na vratu, mi nije pomagala.
„Prijatelj, kažeš? Pa ti ni ne znaš s kim razgovaraš."
,Ja, sam..." oklevao sam. Nisam znao da li da se predstavim kao carev čovek? Ili Raspućinov prijatelj? Možda neprijatelj? Nisam znao ko kontroliše ovu ruku?
„Nemoj, Dmitriju", čuo sam drugi glas. Iz palate je izašao čovek kog sam odmah prepoznao kao princa Feliksa Jusupova. „Pusti ga. Poznajem tog momka." Odmah sam pušten. Prešao sam rukom preko grla, tragajući za posekotinama. Nije ih bilo. „Šta radiš ovde?" pitao je. „Poznajem te, zar ne? Ti si carevićev telohranitelj?"
„Georgij Danilovič", predstavio sam se.
„Pa, šta ovde tražiš? Kasno je. Da li te je car poslao?"
„Nije", brzo sam odgovorio. „Niko me nije poslao. Došao sam sopstvenom voljom."
„Ali zašto? Koga tražiš?"
Ispred mene je stao čovek koji me je do malopre držao za gušu. Motrio sam ga ubilačkim pogledom. Video sam ga nekoliko puta. Bio je to visoki tip, tužna lika. Veliki vojvoda, pomislio sam, ili grof. Posmatrao me je, kao da me izaziva da ga napadnem. „Odgovori", planuo je. „Koga tražiš?"
„Stareca" priznao sam. „Tražio sam ga kući, ali nije bio tamo. Mislio sam da bi mogao biti ovde."
Princ Jusupov me je iznenađeno posmatrao. „Raspućina?" tiho je pitao. „Šta će ti on?"
„Hoću da ga ubijem!" povikao sam. Prestao sam da se brinem da li će neko saznati. Nek budem proklet ako pristanem da budem figura u njihovim igrama. „Došao sam da ga ubijem. To ću i učiniti, čak i da to znači da ću morati da ubijem prvo vas dvojicu."
Princ i njegov pratilac su se zbunjeno zgledali. Pogledali su me i prasnuli u smeh. Htedoh da ih ustrelim na licu mesta. Šta oni misli, da sam neko dete koje pati od napada besa? Došao sam da ubijem stareca, nek sam proklet ako odem neobavljena posla.
„Zašto bi, mladi Georgiju Daniloviču, učinio tako nešto?" pitao je.
„Zato što je on čudovište", rekao sam. „Zato što će nas uništiti, ako ga ne preduhitrim."
„Mi ćemo ionako biti uništeni", reče princ s ravnodušnim osmehom. „Ništa ne možemo učiniti da sprečimo takvu sudbinu. Što se monaha tiče... pa, bojim se da si zakasnio."
Bio sam isuviše zbunjen da bih osetio olakšanje. „Da li to znači da je otišao?" pitao sam. Zamišljao sam ga kako beži po ulicama u naručje svojih kurvi.
„O, da."
„Ali, bio je ovde?"
„Bio je", priznade princ. „Doveo sam ga početkom večeri. Napojio sam ga vinom i nahranio kolačima. U njima je bilo dovoljno cijanida da ubije desetoricu ljudi, a kamoli smrdljivog muzika iz Pokrovske."
Preneraženo sam zurio u njega. „Da li to znači da je mrtav?" pitao sam ga. „Da li ste ga već ubili?"
Dvojica ljudi su nanovo izmenjali poglede. Slegnuli su ramenima, kao da se izvinjavaju. „Pa, moglo bi se reći", nastavio je s nehajnim osmehom. Nije se ponašao kao čovek koji je nekog ubio. Pitao sam se da li je pijan ili je skrenuo pameću. „Ali, otrov nije delovao na njega. Znaš, on nije čovek" dodao je, kao da govori o najobičnijim stvarima, o nečem što je deo iskustva svake civilizovane osobe. „On je đavolji stvor. Cijanid ga nije ubio."
„Šta mu je došlo glave?", pitao sam, dok mi se krv ledila u žilama.
„Ovo", reče princ s osmehom. Izvadio je revolver ispod tunike. Cev se još dimila. Setio sam se pucnjave koja me je pre deset minuta zamalo naterala da pobegnem.
„Ubili ste ga", rekao sam ravnim tonom. Sledio sam se nakon tih reči, iako sam i sam nameravao da to učinim.
„Naravno. Pokazaću ti les ako hoćeš da ga vidiš."
Poveo me je u unutrašnjost palate. Hodali smo kratko vreme mračnim hodnikom, osvetljenim belim svećama. Nasred hodnika je, licem nadole, ležao otac Grigorije. Crni ogrtač se rasprostro oko njega. Raširio je ruke. Duga crna, prljava kosa se rasula po mramornom podu.
„Pomislih da će meci učiniti ono što otrov nije mogao", reče princ kad sam prišao bliže lešu, da bi ga osmotrio. „Pogodio sam ga u stomak, u nogu, u bubreg i u grudi. Šteta što ga neko nije ubio još pre mnogo godina. Možda ne bismo bili u ovoj situaciji."
Jedva da sam ga slušao. Zurio sam u telo na podu. Bilo mi je drago što je neko obavio prljavi posao umesto mene. Za trenutak sam se zapitao da li bih bio sposoban da počinim tako gnusan zločin. Nisam osetio nikakvu radost, niti zadovoljstvo zbog njegove smrti, ništa izuzev mučnine i gađenja. Želeo sam samo jedno, da se što pre vratim u svoju sobu u palati, bez obzira što možda neće dugo biti moja. Ako bih mogao da biram, završio bih u naručju voljene Anastazije, ali je to sad bilo nemoguće.
„Drago mi je što ste to učinili", rekao sam princu. Strahovao sam da će me ubiti kao svedoka zločina. „Zaslužio je sve što..."
Nisam završio rečenicu, zato što je otac Grigorije ispustio neobičan zvuk, širom otvorio oči i počeo da se smeje, da vrišti, da proizvodi više životinjske nego ljudske zvuke. Zinuo sam od čuda kad su se njegova usta iskrivila u strašnom osmehu. Video sam požutele zube i crni jezik. Htedoh da vrisnem ili pobegnem, ali nisam mogao da učinim nijedno ni drugo. Princ je bez trunke oklevanja ispalio tane u monahovo srce. Telo mu je poskočilo. Opustilo se.
Sad je bio mrtav.
Iščezao je za jedan sat. Nas trojica smo ga odneli do obale Neve. Bacili smo ga u reku. Brzo je potonuo. Posmatrao nas je stravičnim pogledom dok je nestajao u crnim dubinama. Nije zatvorio oči.
Ta noć je bila jedna od najhladnijih koje se pamte. Reka se zamrzla. Led je opstao duže od nedelju dana.
Raspućinovo telo je pronađeno kad je led počeo da se topi. Našli su ga raširenih ruku. Stisnuo je prste u kandže. Nokti su mu bili beli od grebanja po ledu. Pokušavao je da se izbavi. Nije odmah umro. Ko zna koliko dugo je grebao po debelom ledu. Cijanid ga nije ubio, ni prinčevi meci, kao ni davljenje. Ništa nije delovalo.
Ne znam šta ga je dokrajčilo. Samo jedno je bilo važno. Bio je mrtav.

1924.


Lako smo našli posao u Londonu. Radili smo pristojne poslove, samo nekoliko nedelja po dolasku iz Pariza. Zarađivali smo dovoljno da ne mislimo na hleb nasušni, dovoljno da ne mislimo mnogo o prošlosti. Moj intervju s gospodinom Trevorsom se poklopio s jutrom u kom je Zoji ponuđen posao u tekstilnoj fabrici Njusom, specijalizovanoj za proizvodnju ženskog donjeg veša i spavaćica. Sledećeg jutra, i svakog narednog, napuštala je naš stančić u Holbornu u sedam, u sivoj fabričkoj uniformi i s neuglednom platnenom kapom na glavi. Skromna odeća nije uspevala da umanji njenu lepotu. Radila je jednoličan posao. Retko kad je imala prilike da koristi veštine stečene u Parizu. To joj nije smetalo da se ponosi obavljenim poslom. Smatrao sam da uludo troši talent, ali je ona izgledala zadovoljna fizičkim radom. Nije tražila ništa bolje.
„Sviđa mi se u fabrici", rekla bi, kad god bi joj nešto predložio. „Tamo ima mnogo ljudi. Lako je izgubiti se u mnoštvu. Svako radi jedan, jednostavan posao. Svi rade mirno i bez roptanja. Niko ne mari za mene. To mi se sviđa. Ne želim da odskačem. Ne želim da budem primećena."
Ponekad bi se, po povratku s posla, žalila da mora da sluša razgovore koleginica. Njena mašina se nalazila u središtu dugog reda. Švalje bi se rastorokale odmah posle jutarnje sirene. Nisu zatvarale usta do povratka kući. Osam žena je sedelo s leve strane, šest s desne. Bilo je pet redova ispred i iza nje. Od brbljanja je bolela glava. Neprestani razgovor je donekle odvlačio pažnju od zujanja šivaćih mašina.
U Engleskoj je naš naglasak izazivao mnogo veće interesovanje nego u Francuskoj, gde je prisustvo stranaca posle rata postalo uobičajena pojava. Pošto smo proveli više od pet godina u francuskom glavnom gradu usvojili smo neodređeni naglasak koji je mogao poticati iz bilo kog mesta između Sankt Peterburga i Pariza. Stalno su nas pitali odakle smo. Kad bismo iskreno odgovorili, ljudi bi reagovali podizanjem obrve, a poneki opreznim klimanjem glavom. Većina se pristojno ophodila prema nama. Govorim o 1924. godini, o vremenu između dva svetska rata.
Zoja je postala predmet interesovanja mlade žene po imenu Lora Hajfild, koja je radila na mašini do njene. Lora je bila sanjalica. Smatrala je Zoju egzotičnom i romantičnom osobom, zato što je rođena u Rusiji i dobar deo života provela u Francuskoj. Neprestano je ispitivala o prošlosti. Dobijala je nezadovoljavajuće odgovore. Jedne večeri, u kasno proleće, završio sam posao u biblioteci i prošetao do Zojine fabrike. Gazio sam po snegu koji je padao nedelju dana. Nameravao sam da je dopratim do kuće i izvedem na večeru, u nekom od usputnih kafea. Lora nas je ugledala i pozvala moju ženu po imenu. Potrčala je ka nama, mahnito mašući rukama.
Najmanje dve ili tri stotine žena je izlazilo kroz fabrička vrata. Sve su ćeretale i brbljale. Fabrička sirena je označavala kraj radnog dana. Snažno zavijanje me je bacilo u neobično sanjarenje. Podsetio me je na zvižduk carskog voza, dok je putovao ruskim seoskim predelima, prevozeći carsku porodicu na njenom beskrajnom hodočašću, koje je trajalo čitave godine. Sirena se oglasila. Zamislio sam Nikolaja i Aleksandru u privatnom salonu, sa zlatom izvezenim grbom na debelom tepihu, dok voz odmiče ka palati Livadija, u kojoj će provesti prolećni odmor. Oglasila se još jednom. Video sam Olgu. Učila je jezike na putovanju u Peterhof u maju. Čuo sam je još jednom i video Tatjanu, zadubljenu u romantično štivo, dok je voz, u junu, hitao ka carskoj jahti i finskim fjordovima. Još jedan zvižduk. Pomislio sam na Mariju koja posmatra lovačku kolibu u poljskim šumama. Sledeći zvižduk je prizvao Anastaziju, koja se očajnički trudi da privuče roditeljsku pažnju, pri povratku s Krima. Poslednji zvižduk me vodi u novembar. Voz puževom brzinom odmiče ka Carskom Selu, usred zime. Princeza je naredila da brzina ne srne biti veća od dvadeset pet kilometara na čas, da se carević Aleksej ne povredi ako budemo morali da naglo stanemo. Preplavila me je plima sećanja, pokrenutih prodornim zavijanjem sirene koja šalje radnike kući, svojim porodicama.
„Zamišljen si" reče Zoja. Uhvatila me je za ruku i naslonila glavu na moje rame. „Da li je sve u redu?"
„Sve je u savršenom redu, duša", rekao sam s osmehom. Poljubio sam je u kosu. „Na trenutak sam se zaneo, to je sve. Pomislio sam..."
„Zoja!"
Okrenuli smo se u pravcu glasa. Lora je žurila ka nama, u pratnji koleginica. Išle su na solju čaja, objasnila je Zoji. Pažljivo me je premeravala. Da li bi volela da im se pridruži?
„Ne mogu", rekla je. Nije me predstavila koleginicama. Bila je nestrpljiva da ode. „Žao mi je. Možda nekog drugog dana?"
„Da li su to tvoje prijateljice?" pitao sam. Bio sam iznenađen brzinom s kojom se udaljavala od njih.
„To bi one htele da budu", rekla je. „Radimo zajedno, to je sve."
„Otići ću kući ako želiš da ideš na čaj s njima", rekao sam. „Gotovo da nikog ne poznajemo u Londonu. Bilo bi dobro da..."
„Neću", hitro odvrati Zoja. Prekinula me je usred rečenice. „Ne želim da se družim s njima."
„Ali zašto?" pitao sam. „Zar su ti toliko mrske?"
Oklevala je s odgovorom. Na licu joj se ogledala zabrinutost. „Ne bi trebalo da stičemo prijatelje", konačno se oglasila.
„Ne razumem."
„Ne bi trebalo da stičem prijatelje", ispravila se. „Ne bi trebalo da se družim s njima, to je sve."
Namrštio sam se. Nisam je razumeo. „Ne shvatam", rekao sam. „Šta je tu tako loše? Zoja, ako misliš da..."
„Nije sigurno, Georgiju", planula je. Rafalno je izbacivala reči, u skladu s gnevnim raspoloženjem. „Nikakvo dobro ih ne bi snašlo od druženja sa mnom. Donosim zlu kob. Ako im se suviše približim..."
Stao sam nasred ulice. Zabezeknuto sam je posmatrao. „Zoja!", povikao sam. Uhvatio sam je za ruku i okrenuo sebi. „Ne možeš to da tvrdiš."
„Zašto ne mogu?"
„Niko ne donosi zlu kob", rekao sam. „Ta ideja se protivi zdravom razumu."
„Sve koje sam poznavala snašla je strašna sudbina", odgovorila je dubokim i ozbiljnim glasom. Pogled joj je lutao ispod nabranog čela. „To nema smisla, Georgiju. Znam da nema, ali je istina. Shvati da govorim istinu. Ne želim da se zbližim s Lorom. Ne želim da umre."
„Da umre!" povikao sam. Gnevno sam se okrenuo za čovekom koji se očešao o mene u prolazu. Bio sam dovoljno ljut da pojurim za njim. Možda bih to i učinio da me Zoja nije uhvatila za ruku i primorala da pogledam u nju.
„Ne bi trebalo da sam živa", rekla je. Gomila oko nas se preobrazila u prašinu. Ostali smo sami na svetu. Srce mi se cepalo dok sam posmatrao nesrećnu suprugu, s izrazom nepokolebljivog ubeđenja na licu. „Video je to u meni", nastavila je. Skrenula je pogled. Posmatrala je visoke gomile snega iza nas. Čuo sam ciku dece koja su se probijala kroz nanose i pravila grudve da bi se gađala. Smejala su se, gurajući ručice u sneg. „Jadno dete, rekao je. Svi koji su u tvojoj blizini stradaju, zar ne?"
„Zoja", rekao sam, šokiran, zato što mi ovo nikad nije pomenula. „Ja ne mogu... kako si..."
„Ne želim prijatelje", prosiktala je. „Niko mi ne treba. Samo ti. Razmisli o tome. Razmisli o svima njima. Razmisli o onom što sam učinila. To se nikad neće okončati, zar ne? Oni su cena koju plaćam da bih živela. Čak i Leo..."
„Leo!", bilo mi je teško da poverujem da je pomenula njegovo ime. Nismo ga zaboravili - nikad ga nećemo zaboraviti - ali, bio je deo prošlosti, baš kao i svi ostali. Zoja i ja smo duboko sahranili prošlost. Nikad nismo govorili o njoj. Tako smo preživeli. „Leo je sam kriv za ono što mu se dogodilo."
„O, Georgiju", tiho je prozborila. Muklo se nasmejala i odmahnula glavom. „Kako bih volela da sam prostodušna kao ti. Mora da je to prijatan osećaj."
Htedoh da protestujem. Nije me uvredila već razorila svojim recima. Imala je pravo. Bio sam prostodušan, gotovo priglup, kad god sam razgovarao s njom o tome. Hteo sam da posvedočim svoju ljubav prema njoj, ali su moje reči zvučale tako prazno, trivijalno, u poređenju s njenim. Zanemeo sam.
„Ali, gledaj!" kriknula je, sledećeg trenutka i oduševljeno zatapšala, kad je videla njen omiljeni kafe, ispred nas. Iznenadna radost, u sve gušćoj tami, me je podsetilo na nevinog devojčurka u kog sam se zaljubio. Činilo mi se da zadnjih nekoliko minuta razgovora nisu postojali. „Ponovo rade. Mislila sam da će ostati zatvoreni. Hajdemo, Georgiju. Mogli bismo da večeramo u njemu."
Hitro je potrčala preko ulice, ne gledajući ni levo ni desno. Za dlaku je izmakla ispred autobusa. Vozač je pritisnuo sirenu kad je protrčala ispred njega. Srce mi je poskočilo od užasa dok sam zamišljao kako gine pod točkovima. Autobus je prošao. Video sam je kako hitrim korakom zamiče u topli kafe, nesvesna smrtne opasnosti.
Posle pet meseci je prvi put pokušala da se ubije.
Dan je ličio na svaki drugi, izuzev što sam se probudio s teškom glavoboljom. Žalio sam se na nju za doručkom. Nisam se snalazio, pošto gotovo nikad nisam bio bolestan. Probudio sam se iz šarenog i dramatičnog sna, od onih koje želite da zapamtite da bi postali predmet naknadnih tumačenja. Nestao je, rastvorio se kao šećer u vodi. Osećao sam se kao da sam sanjao vojni orkestar s puno udaraljki, zato što mi je migrena, tupo pulsiranje iza čela, mutila vid i crpla svu energiju. Bila je tu, sve otkad sam otvorio oči. Pretila je da će se pogoršavati kako dan bude odmicao.
Zoja je doručkovala u spavaćici. To je bilo vrlo neobično, zato što se obično odevala dok sam se ja tuširao. Na stolu nije bilo njenog doručka, kuvanog jajeta s tostom. Sedela je preko puta mene, s odsutnim izrazom lica. Nije ni pipnula šolju čaja koju sam postavio pred nju.
„Da li je sve u redu?" pitao sam je. Zazirao sam od razgovora, zato što mi je pogoršavao ubitačnu glavobolju iza očiju. „Zar si se i ti razbolela?"
„Nisam, dobro mi je", hitro je odvratila. Odmahnula je glavom s neubedljivim poluosmehom. „Malo sam spora, to je sve. Osećam se umorno. Pretpostavljam da ću stići da se spremim."
Ustala je i otišla u spavaću sobu, da se presvuče. Sedeo sam za stolom. Prepoznao sam nešto neprijatno i različito u njenom ponašanju. Nisam mogao da je pitam šta joj se događa, zato što me je glava strašno bolela. Prozor je bio otvoren. Napolju me je čekalo oštro, prohladno jutro. Hteo sam da što pre izađem na ulicu i krenem na posao. Nadao sam se da će mi svež vazduh pomoći da izbistrim glavu, dok stignem do Blumsberija.
„Videćemo se večeras", rekao sam i ušao u spavaću sobu da je poljubim pre polaska. Iznenadio sam se kad sam je zatekao kako sedi na postelji, zureći u zid ispred sebe. „Zoja?" smrknuto sam joj se obratio. „Šta se, za ime sveta, događa s tobom? Da li si sigurna da ti je dobro?"
„Dobro mi je, Georgiju", odgovorila je. Ustala je i otvorila orman s uniformom.
„Ali, sedela si tamo", rekao sam. „Da li te nešto muči?"
Okrenula se ka meni. Video sam njeno blago namršteno čelo. Htela je nešto da kaže, ali nije mogla. Rastvorila je usne i udahnula vazduh. Oklevala je. Napokon je odmahnula glavom i skrenula pogled.
„Umorna sam, to je sve", konačno je prozborila i slegnula ramenima. „Ovo je bila duga nedelja."
„Ali, danas je utorak", rekao sam, s osmehom.
„U tom slučaju, bio je dugačak mesec."
„Sad je šesti u mesecu."
„Georgiju..." uzdahnula je. Zvučala je nervozno i ozlojeđeno.
„Dobro, dobro", rekao sam. „Možda bi bilo dobro da se odmoriš. Ovo nema veze sa..." Sad je na mene došao red da oklevam. Nisam znao da li da načinjem tešku temu, nimalo pogodnu za rane jutarnje časove. „Nadam se da se ne brineš o..."
„O čemu?" pitala je.
„Znam da si se u nedelju razočarala", rekao sam. „Mislim na nedelju po podne. Hoću da kažem, kad..."
„Nije to", hitro me je prekinula. Blago je pocrvenela u obrazima kad se okrenula da skine uniformu s vešalice. „Zbilja, Georgiju, nije sve povezano s tim. Znala sam da od toga ovog meseca neće biti ništa. Unapred sam znala."
„Činilo mi se da razmišljaš šta će biti."
„Pogrešila sam. Ako ćemo biti blagosloveni... to će se desiti u pravo vreme. Ne mogu stalno da mislim na to. To je previše za mene, Georgiju. Zar ti to nije jasno?" Klimnuo sam. Nisam hteo da se raspravljamo. Čak je i ovaj razgovor poticao glavobolju. Glava me je toliko bolela da sam mislio da sam se razboleo. „Koliko ima sati?" pitala je trenutak kasnije.
„Sedam i petnaest", rekao sam. „Zakasnićeš ako ne požuriš. Oboje ćemo zakasniti."
Klimnula je i pružila mi ruke da bi me poljubila. Blago se smešila. „Onda moram da požurim", rekla je. „Videćemo se večeras. Nadam se da ćeš se uskoro resiti glavobolje."
Oprostili smo se. Krenuo sam ka izlaznim vratima. Čuo sam njene korake iza sebe. Prošla je kroz kuhinju. Uhvatila me je za ruku pre nego što sam otvorio vrata. Okrenuo sam se. Bacila mi se u naručje. „Tako mi je žao, Georgiju", rekla je. Nisam je dobro čuo, pošto je zarila lice u moje grudi.
„Žao ti je?" pitao sam je. Malo sam se odmakao od nje. Zbunjeno sam se nasmejao. „Zbog čega ti je žao?"
„Ne znam", rekla je. To me je još više zbunilo. Ali te volim, Georgiju. Znaš to, zar ne?"
Nasmejao sam se. „Pa naravno da znam", rekao sam. „Osećam to svakog dana. I ti znaš da te volim, zar ne?"
„Uvek sam to znala", odgovorila je. „Ponekad mi nije jasno šta sam učinila da zavredim takvu sreću."
Drugom prilikom bih ushićeno seo kraj nje i nabrajao njene divne osobine, desetine načina na koje je volim i stotine razloga za ljubav. Ali, strašno pulsiranje iza čela je postajalo sve gore i gore. Zbog toga sam se sagnuo i nežno poljubio suprugu u oba obraza. Rekao sam da moram što pre da izađem na vazduh ili ću se srušiti od bola.
Posmatrala je kako se penjem uza stepenište. Popeo sam se na ulicu. Okrenuo sam se da joj mahnem. Stajao sam i gledao smrznuto staklo. Nazirao sam njenu siluetu. Stajala je s druge strane vrata, blago oborene glave. Ostala je u toj pozi nekih desetak sekundi, pre nego što se udaljila.
Moje nade su se izjalovile. Na poslu mi je bilo još gore. Pokušao sam da zanemarim bol i nastavim da radim. Bol se, oko jedanaest proširio na stomak i udove. Bio sam ubeđen da sam pokupio neki virus, koji neće proći posle jednog radnog dana. U biblioteci nije bilo mnogo posla. Nismo dobili nove knjige, a čitaonica je bila neobično slabo posećena. Pokucao sam na vrata gospodina Trevorsa i objasnio situaciju. Kombinacija mog bledog, znojem oblivenog lica i činjenice da nikad nisam odsustvovao s posla učinile su svoje. Oslobođen sam dužnosti za taj dan.
Napustio sam biblioteku. Nisam mogao da pešačim do kuće. Pošao sam autobusom. Krivudao je Teobald roudom ka našoj kući. Od ljuljanja mi je bilo još gore. Strahovao sam da se ne ispovratim u vozilu. Mislio sam da ću morati da iskočim iz autobusa u pokretu da bih se spasao sramote. Žurio sam ka mom krevetu. Samo me je on interesovao. Pokušavao sam da kontrolišem bol i mučninu.
Konačno sam, u pola dvanaest, pažljivo sišao niza stepenice, do našeg stana. Otvorio sam vrata i ušao u kuću, s dubokim uzdahom olakšanja. Osećao sam se neobično u praznom domu. Zoja je gotovo uvek bila tu, da me dočeka po povratku s posla. Natočio sam čašu vode i seo za sto. Popio sam nekoliko opreznih gutljaja, ne misleći ni na šta. Nadao sam se da će mi hladna voda smiriti stomak.
Izvadio sam novi broj Tajmsa iz tašne. Prelazio sam preko naslova, sve dok mi pažnju nije privukao izveštaj o ustanku u Gruziji. Menjševici su se tukli s boljševicima za nezavisnost, ali je njihov otpor jenjavao. Bio sam svestan brojnih nemira i ustanaka koji su se dešavali u raznovrsnim delovima carstva i brojnih država koje su se borile za nezavisnost. Obično sam čitao Tajms na pauzi za čaj, u biblioteci. Naročito sam se zanimao za sve priče povezane s domovinom. Ova me je posebno zanimala, zato što je vođa menjševika bio pukovnik Čolokašvili. Bio je deo delegacije poslate u Carsko Selo, 1917. godine, da obavesti cara o napredovanju ruske vojske na frontu. Bio je mlađi od ostalih predstavnika. Imao sam sreće da kratko porazgovaram s njim pre nego što su otišli. Rekao mi je da je čuvanje života cara i njegovog naslednika jednako važno kao čuvanje naših granica. Njegove reči su mi, u to doba, mnogo značile. Zabrinuo sam se da sam zapostavio istinsku dužnost prema domovini, služeći carskoj porodici. Znao sam da desetine hiljada ljudi mojih godina ginu na karpatskim planinama i na ratištima Mazurskih jezera.
Bol u glavi i stomaku je malo popustio kad sam stigao do kraja članka. Nameravao sam da ostatak dana provedem u postelji. Nadao sam se da ću ustati zdrav i oran za rad.
Otvorio sam vrata spavaće sobe i stao kao ukopan. Zoja je ležala na krevetu, zatvorenih očiju i raširenih ruku. Krv je curila iz dubokih rana na zglobovima. Crvenkastocrna barica se širila po ćebetu. Stajao sam na vratima sleđen, užasnut. Spopalo me krajnje neobično osećanje neshvatanja i nemoći. Imao sam utisak da moj mozak odbija da obradi strašni prizor i da zbog toga nije u stanju da pošalje uputstva mom telu, kako da odgovori na ovu situaciju. Konačno sam potrčao ka postelji, uz strašni životinjski urlik iz dubine stomaka. Podigao sam je, sa suzama u očima, i pogledao u oči. Uzvikivao sam njeno ime. Očajnički sam pokušavao da je probudim.
Posle nekoliko sekundi je pomerila kapke. Pogledala me je na trenutak, pre nego što je ispustila slabašni uzdah. Nije se obradovala mom prisustvu. Nije htela da bude spašena. Potrčao sam do ormana i zgrabio par šalova s police. Vratio sam se do nje i potražio posekotine. Čvrsto sam vezao šalove oko ruku, da bih presekao protok krvi. Zoja je plakala. Molila me je da je ostavim na miru, da je prepustim sudbini. Nisam to mogao. Zbrinuo sam joj rane i istrčao na ulicu. Sudbina je htela da na kraju našeg reda kuća bude hirurška ordinacija. Sigurno sam izgledao kao luđak kad sam utrčao unutra, razrogačenih očiju, krvave košulje, ruku i lica. Sredovečna žena za šalterom je strašno vrisnula. Verovatno je mislila da sam neki ludi ubica, nameran da im nanesem zlo. Imao sam dovoljno pameti da joj objasnim šta se dogodilo i da zatražim pomoć. Zahtevao sam pomoć sada, odmah, pre nego što bude kasno.
U narednim danima sam često razmišljao o glavobolji i stomačnom virusu koji su me neočekivano spopali. To mi se gotovo nikad nije dešavalo. Da sam tog dana bio uobičajenog, dobrog zdravlja, ostao bih u biblioteci Britanskog muzeja do kraja radnog vremena. Kući bih se vratio kao udovac.
S obzirom na moj način života, ljude koje sam poznavao i mesta koje sam video, ne bi se dalo očekivati da se plašim nekog samo zbog njegovog položaja. Moram da priznam da mi je doktor Huper, koji se brinuo o Zoji dok je bila u bolnici, ulivao izvesno strahopoštovanje. Bio sam nervozan i nepromišljen u njegovom prisustvu. Bio je to postariji gospodin, učauren u skupom odelu od tvida, s urednom romanovljevskom bradicom, prodornim plavim očima i vitkim, atletskim telom, kakvo se retko viđa kod ljudi njegovih godina i položaja. Sumnjao sam da uliva strah doktorima i medicinskim sestrama pod svojom kontrolom i da ne oprašta gluposti. Nerviralo me je što me nekoliko nedelja nije udostojio pažnje. Moja žena se oporavljala od ozleda u bolnici. Kad god bih prošao pored njega u hodniku i pokušao da zapodenem razgovor, odbijao me je, pravdajući se velikom zaposlenošću. Upućivao me na mlađe saradnike. Niko od njih nije znao više o stanju moje supruge od mene. Dan pre izlaska iz bolnice zvao sam njegovu sekretaricu. Molio sam za sastanak, pre otpuštanja. Tako sam se, tri nedelje, nakon što sam našao Zoju kako krvari na postelji, obreo u velikoj, udobnoj kancelariji na najvišem spratu psihijatrijskog odeljenja. Sedeo sam, posmatrajući načelnika, koji je pažljivo iščitavao Zojin karton.
„Fizičke ozlede gospođe Jehmenjeve su savršeno zarasle", konačno mi je rekao. Odložio je karton i pogledao na mene. „Rane koje je sebi nanela nisu bile dovoljno duboke da povrede arterije. Imala je sreće. Većina ljudi ne zna kako da obavi posao do kraja."
„Bilo je mnogo krvi", rekao sam. Oklevao sam da se otvorim, ali sam osećao da je neophodno da doktor čuje čitavu priču. „Mislio sam... kad sam je našao, da je... pa, bila je veoma bleda i..."
„Gospodine Jehmenjeve", rekao je i podigao ruku da bi me ućutkao, „dolazili ste ovamo dva ili tri puta dnevno otkad je vaša supruga primljena, zar ne? Impresionirali ste me svojom brižnošću. Iznenadili biste se kad biste znali koliko malo muževa posećuje supruge, nezavisno od razloga zbog kog su ovamo došle. Siguran sam da ste za to vreme opazili da joj se stanje popravlja. Nema potrebe da brinete o njenim fizičkim ozledama. Imaće ožiljke na rukama, koji će s vremenom izbledeti. Biće jedva vidljivi."
„Hvala vam", rekao sam, s uzdahom olakšanja. „Moram da priznam da sam pomislio na najgore kad sam je našao."
„Vi naravno znate moju specijalnost. Ja se više brinem zbog njenih duhovnih, a manje zbog fizičkih ožiljaka. Poznato vam je da svaki pokušaj samoubistva mora biti pomno ispitan pre nego što se počinitelj pusti kući." Počinitelj. „To se pre svega radi za njihovo dobro. Proteklih nedelja sam često razgovarao s vašom suprugom da bih rastumačio osnovne razloge njenog ponašanja. Moram biti iskren prema vama, gospodine Jehmenjeve. Imate razloga za brigu."
„Mislite da bi mogla da ponovo pokuša?"
„Ne, mislim da to nije verovatno", rekao je, odmahujući glavom. „Najveći broj ljudi koji prežive pokušaj samoubistva ne odlučuju se za drugi pokušaj. Isuviše su postiđeni i šokirani zbog onog što su učinili. Većina, morate razumeti, i nije htela da se ubije. To je, kako se kaže, bio poziv za pomoć."
„Vi mislite da se upravo to desilo mojoj supruzi?", pitao sam s puno nade.
„Daje imala ozbiljne namere, ubila bi se hicem iz pištolja", rekao je kao da je to najočiglednija stvar na svetu. „To ne bi preživela. Prežive oni koji su to i hteli. To govori njoj u prilog."
Nisam bio tako siguran. Zoja je računala da se neću vratiti kuće pre šest sati uveče. Ne bi preživala da je toliko dugo krvarila, bez obzira na dubinu posekotina. I gde bi, naposletku, pronašla pištolj? Možda nas je doktor Huper prosuđivao na osnovu svojih duhovnih merila. Izgledao je kao osoba koja provodi vikende s puškom u ruci, ubijajući sve na šta naiđe, u društvu obesnog plemstva.
„U slučaju vaše supruge", nastavio je, „mislim da će šok od pokušaja, naporedo s osećanjima koje gaji prema vama, verovatno sprečiti ponavljanje sličnih događaja."
„Osećanja koje gaji prema meni?" ponovio sam, podignutih obrva. „Nije mislila na mene kad je ovo učinila, zar ne?"
Nisam se ponosio ovim recima, ali je i moje raspoloženje, baš kao i Zojno, proteklih nedelja bilo vrlo nestalno, u rasponu od pozitivnog do gnusno tmurnog. Probdeo sam nekoliko noći, misleći kako je zamalo umrla i kako bih preživeo bez nje. Bilo je dana kad sam osuđivao sebe, zato što nisam prepoznao njene patnje i zato što nisam pokušao da joj pomognem. Ponekad bih pritisnuo pesnice na čelo, obuzet razočaranjem, besan zbog pomisli da joj nije stalo do mene, kad je bila sposobna da mi nanese toliko patnje.
„Ne smete da pomislite da ovo ima veze s vama", reče doktor Huper, kao da može da mi čita misli. Napustio je mesto za stolom i seo na fotelju pored mene. „To nema veze s vama, već s njom, tačnije s njenim umom. Depresivna je. Nesrećna."
Odmahnuo sam glavom. Nisam mogao da prihvatim ove ocene. „Doktore Hupere", pažljivo sam se izražavao, „morate razumeti da Zoja i ja imamo srećan brak. Retko kad se svađamo. Mnogo se volimo."
„Zajedno ste..."
„Upoznali smo se u ranoj mladosti. Venčali smo se pre pet godina. Iza nas su sretna vremena."
Klimnuo je i spojio vrhove prstiju tvoreći oblik krova. Prsti su mu pokazivali u nebo. Duboko je disao, razmišljajući.
„Koliko ja znam, nemate dece", rekao je.
„Nemamo" odgovorio sam. „Kao što znate, bilo je nekoliko spontanih pobačaja."
„Znam, vaša supruga mi je to ispričala. Tri, ako se na varam?"
Oklevao sam, razmišljajući o tri izgubljene bebe. Konačno sam klimnuo glavom. „Da", odgovorio sam. Zakašljao sam se da bih pročistio grlo. „Da, pobacila je tri puta."
Nagnuo se napred, da bi me pogledao pravo u oči. „Gospodine Jehmenjeve, o nekim stvarima ne mogu da razgovaram s vama. Vodio sam poverljive razgovore sa Zojom. Ti podaci su nedostupni bilo kome, izuzev lekara i pacijenta, da li vam je to jasno?"
„Da, naravno", rekao sam. Osećao sam se jadno, zato što neću saznati šta nije u redu s njom, iako sam, pre svih, pozvan da joj pomognem. „Ali ja sam njen suprug, doktore Hupere. Ima nekih stvari..."
„Da, da", hitro je odvratio. Prenebregao je moju upadicu. Utonuo je u fotelju. Imao sam osećaj da me pažljivo proučava, analizira, kao da pokušava da oceni koliko toga da izostavi. „Ne sumnjam da ćete me razumeti, gospodine Jehmenjeve", rekao je konačno, „kad vam kažem da je vaša supruga veoma nesrećna žena."
„Mislim da je to očigledno", rekao sam, tihim i ljutitim glasom, „s obzirom na ono što je učinila."
„Možda mislite da je poremetila umom."
„Vi tako ne mislite?", pitao sam.
„Ne, mislim da nijedno objašnjenje ne može u potpunosti protumačiti ono što se dogodilo sa Zojom. To su previše jednostavni pojmovi, previše jednoznačni. Mislim da nju muče dublji problemi, iz prošlosti. Događaji kojima je prisustvovala. Potisnuta sećanja."
Na mene je došao red da se zagledam u doktora. Pobledeo sam. Nisam znao o čemu govori. Ni za trenutak nisam pomislio da mu je Zoja otkrila našu ili svoju prošlost, ma koliko da mu je verovala. To nikako ne bi ličilo na nju. Nisam mogao da ne pomislim da sluti da postoji nešto što ne zna, i da se nada da ću mu to otkriti, ako mi pravilno pristupi. Nije me poznavao. Nije znao da ni u kom slučaju ne bih izdao svoju suprugu.
„Šta, na primer?" konačno sam ga upitao.
„Mislim da obojica znamo odgovor na to pitanje, gospodine Jehmenjeve, zar ne?"
Progutao sam knedlu i stisnuo zube. Neću ništa odati. „Želeo bih da znam", rekao sam odlučnim glasom, „da li bi trebalo da i dalje budem zabrinut zbog nje, to jest, da li je neophodno da je motrim preko čitavog dana. Želeo bih da znam da li je moguće da se nešto ovako ikad ponovi. Jasno vam je da moram da idem na posao, svakog dana. Ne mogu da stalno budem s njom."
„Teško je reći", odgovorio je, „ali, kad se sve uzme u obzir, mislim da ne morate mnogo da brinete. Nastaviću da se viđam s njom. Dolaziće kod mene na seanse. Mislim da mogu da joj pomognem da se izbori s događajima zbog kojih pati. Vaša žena pati od iluzije da su njoj najbliži ljudi u opasnosti. Da li vam je to jasno?"
„Pomenula mi je to", priznao sam. „Ali onako, uzgred. To drži duboko u sebi."
„Govorila je o tim spontanim pobačajima", rekao je. „I o vašem prijatelju, gospodinu Rajmeru."
Klimnuo sam i spustio glavu. Leo.
„Vaša žena mora da shvati da nije odgovorna za ta dešavanja", rekao je i ustao, što je bio znak da je naš razgovor gotov. „To će biti moj zadatak na seansama. I vi se time morate pozabaviti, u svakodnevnom životu."
Zoja se već bila obukla. Sedela je na rubu kreveta, čekajući me, uredna i privlačna, u skromnoj pamučnoj haljini i kaputu, koji sam juče kupio. Podigla je glavu. Nasmešila se kad me je ugledala. Odgovorio sam joj istom merom. Zagrlio sam je. Bilo mi je drago što su rukavi kaputa pokrivali velike zavoje na posekotinama.
„Georgiju", rekla je tiho. Rasplakala se kad je videla moj izraz lica. „Tako mi je žao. Nisam htela da te povredim."
„Dobro je", rekao sam - to je bio neobičan izbor reči, zato što je situacija bila daleko od dobre. „Napokon ćeš napustiti bolnicu. Obećavam ti da će sve biti u redu."
Klimnula je. Uhvatila me je za ruku kad smo napustili odeljenje. „Hoćemo li da idemo kući?" pitala me je.
Kući. Još jedna neobična reč. Gde je ta kuća? Nije ovde u Londonu. Niti je u Parizu. Kuća je stotinama kilometara daleko. To je mesto na koje se ne možemo vratiti. Nisam mogao da je lažem.
„Idemo u naš stančić", tiho sam prozborio. „Zatvorićemo vrata za sobom. Bićemo zajedno, kao što smo oduvek hteli. Samo nas dvoje. GeorgijiZoja."

CAREV POTPIS


I dalje sam zapanjen činjenicom da se sve završilo onako kako se završilo, u železničkom vagonu, u Pskovu. Dolazak 1917. godine nije proslavljen sa istim veseljem i pompom kao prethodnih leta. Carevo domaćinstvo je bilo u takvom neredu da sam ozbiljno razmišljao o napuštanju Sankt Peterburga i povratku u Kašin. Nosio sam se mišlju da krenem na zapad i počnem sve iz početka. Nisam to učinio samo zbog činjenice da Anastazija nikad ne bi napustila porodicu, niti bi meni bilo dopušteno da je povedem sa sobom. Svi ljudi u okruženju carske porodice živeli su u svakodnevnoj napetosti. Kraj se nazirao. Nije se znalo kada će nastupiti.
Car je proveo najveći deo 1916. godine s vojskom. Carica je u njegovom odsustvu upravljala državnim poslovima. Dok je on radio u Stavki, ona je dominirala vladom, jednostrano i sa impresivnom i pogrešno usmerenom energijom. Nije razmišljala svojom glavom, već je iza nje stajao starec. Njegov uticaj se svuda osećao. Ubijen je, car nije bio tu. Carica je ostala sama.
Vest o ubistvu oca Grigorija stigla je u Zimski dvorac dan-dva posle strašne decembarske noći, kad je njegovo telo, otrovano i izrešetano kuršumima, bačeno u Nevu. Carica je bila teško pogođena i neumorna u nastojanjima da njegove ubice odgovaraju za počinjeni zločin. Znala je da je u osetljivom položaju, tako da je tugovala daleko od očiju javnosti. Ponekad sam je posmatrao dok je sedela u svom salonu i tupo zurila kroz prozor, dok je neka pratilja brbljala o nevažnim dvorskim tračevima. U njenim očima je bilo odlučnosti da nastavi dalje, da vlada. Divio sam joj se zbog toga. Možda i nije bila Raspućinov pion onoliko koliko se mislilo.
Carica je, kad se car nakratko vratio za Božić, insistirala da Feliks Jusupov bude izveden pred sud. Car je tvrdio da ne može ništa da uradi, pošto je on pripadnik carske porodice.
„Čini se da si u većoj meri odan tim lezilebovićima i krvopijama nego bogu", povikala je nekoliko sati po njegovom dolasku. Tog popodneva smo svi bili šokirani Nikolajevim izgledom. Činilo nam se da je od našeg poslednjeg viđenja u avgustu ostario deset, možda petnaest godina. Izgledao je kao čovek koga će prvi snažniji udarac sudbine poslati na onaj svet.
„Otac Grigorije nije bio bog", tvrdio je car. Masirao je slepoočnice prstima, obazirao se oko sebe, tražeći potporu. Njegove četiri kćeri su se pretvarale da ništa ne čuju. Sedele su u senkama velike odaje, baš kao i ja. Aleksej je gledao oca sa stolice u uglu. Po bledilu se mogao takmičiti s ocem. Pitao sam se da li se tokom dana povredio, ne govoreći nikome. Ponekad bih opazio da je počelo unutrašnje krvarenje. Oni koji su ga dobro poznavali mogli su to zaključiti po paničnom, očajničkom izrazu dečakovog lica i naporu da sedi savršeno mirno, da bi odagnao pomisao na ono što sledi.
„Bio je božji predstavnik", povika carica.
„Zbilja?" pitao je car. Gnevno je posmatrao. Borio se da očuva prisustvo duha. „A ja sam mislio da sam ja božji predstavnik u Rusiji. Mislio sam da sam ja miropomazanik, a ne neki seljak iz Pokrovske."
„O, Niki!" ozlojeđeno je kriknula. Bacila se u stolicu i zarila lice u šake. Nedugo potom je ustala. Obratila mu se kao da je njegova majka, carica udovica Marija Fjodorovna, a ne supruga. „Ne možeš dopustiti da ubice prođu nekažnjeno."
„Ne želim to", odlučno je odvratio. „Da li misliš da to želim od Rusije? Od moje porodice?"
„Ne bih rekla da su oni deo porodice", odvratila je.
„Ako ih kaznim, to će značiti da odobravamo dela oca Grigorija."
„Spasao je našeg sina!" povikala je. „Koliko puta je..."
„Nije učinio ništa slično, Sunčice", rekao je. „Blagoslovenih mi nebesa, koliko te je kontrolisao!"
„Da li si ga zbog toga toliko mrzeo?", pitala je. „Da li si ga mrzeo zato što sam mu verovala?"
„Nekada si verovala u mene" tiho je prozborio. Okrenuo je glavu od nje. Na licu mu se ogledala takva tuga da sam gotovo zaboravio da je car i poverovao da posmatram čoveka nimalo drugačijeg od sebe. Koliko sam bio zahvalan sudbini što niko nije znao za moju umešanost u Raspućinovu smrt. Da je to obznanjeno, lako bi se moglo desiti da teret carevog gneva padne na moju glavu. Možda bih iste večeri koračao ka vešalima, da bih ublažio caričinu tugu.
„Ali, verujem u tebe, Niki", rekla je. Malo je ublažila ton i posegnula ka njemu. Mislim da je pogrešno protumačio njen pokret. Uzmakao je od nje. Ostavio je da stoji raširenih ruku, u središtu prostorije. „Samo sam tražila..."
„Sunčice, narod ga je mrzeo. To ti je dobro poznato", nastavio je. „Naravno, da jeste."
„A, znaš i zašto."
Ćutke je klimnula. Možda je konačno postala svesna činjenice da njenih petoro dece posmatraju čitavu scenu, iako se pretvaraju da se ništa neobično ne dešava. Bacio sam pogled na Anastaziju. Sedela je na kauču, heklajući. Ruke su joj pažljivo obletale oko rada, dok je posmatrala roditeljsku svađu. Hteo sam da pojurim k njoj, da je odvedem s ovog strašnog mesta, koje se obrušavalo svuda oko nas. Ponovo sam pomislio na Versaj. Odagnao sam jezive slutnje. Znao sam kako se ta priča završila.
„Otac Grigorije je bio moj ispovednik, i ništa više od toga", reče carica, povređenim glasom. „Bio je i osoba od poverenja. Ali, mogu da živim bez njega, Niki. Moraš da veruješ u to. Biću jaka. Jaka sam. Dok ti nisi tu, dok se ovaj omrznuti rat nastavlja..."
„Načeli smo i tu temu", planu car. Raširio je ruke. „Zar ne vidiš da je to previše? Ta moć koju imaš. Moraš dopustiti drugima da..."
„Tradicija nalaže da carica vodi državne poslove u carevom odsustvu", odgovorila je uzvišenim tonom. Podigla je glavu u kraljevskom stilu. „Postoje presedani. Tvoja majka je to činila, kao i njena, kao i ona pre nje."
„Ali ti si otišla predaleko, Sunčice. Znaš da jesi. Trepovmi je rekao..."
„Ha! Trepov", kriknula je. Praktično je ispljunula ime predsednika vlade. „Trepov me mrzi. Svi to znaju."
„Tako je", povika car. Gorko se osmehivao. „Tako je, mrzi te. A, zašto te mrzi?"
„Ne zna kako da upravlja zemljom. Ne shvata odakle izvire snaga."
„A odakle to izvire, Sunčice, hoćeš li mi reći?" pitao je gnevno se naginjući ka carici. Mesecima se nisu videli. Dubina njihove strasti i ljubavi je bila svima dobro poznata. Prožimala je pisma koja su svakodnevno slali jedan drugom, a čovek bi rekao da se mrze. Svađaju se kao da se čitav svet zaverio da ih razdvoji. „Dolazi iz srca! I iz glave!"
„Šta ti znaš o mom srcu?" vrisnula je. Sve ćerke su prekinule heklanje kad je kriknula. Uplašeno su se zagledale u roditelje. Posmatrao sam Alekseja. Dečak je bio na ivici suza. „Ti, koji ga nemaš!" nastavila je. „Ti koji razmišljaš isključivao glavom! Kad si poslednji put poveo računa o onom što osećam u svom srcu?"
Car je zurio u nju. Neko vreme je ćutao. Zatim je odmahnuo glavom. „Trepov zahteva", konačno je rekao i slegnuo ramenima kao poražen čovek. „Više ne možeš vladati u mom odsustvu."
„U tom slučaju, ne možeš da ideš!"
„Moram da idem, Sunčice. Vojska..."
„Može da preživi i bez tebe. Veliki vojvoda Nikolaj Nikolajevič može da se vrati na dužnost."
„Car mora biti na čelu vojske", nije odustajao. „U tom slučaju, ostajem na vlasti."
„Ne možeš."
„Dozvolićeš da ti takav čovek diktira rešenja?" pitala ga je, zapanjena onim što je čula. „Dozvolićeš nekom da ti nešto diktira? Ti koji tvrdiš da si božji miropomazanik?"
„Koji tvrdim?" ponovio je, razrogačenih očiju. „Šta to znači? Da li hoćeš da kažeš da ne veruješ u to?"
„Pitam te, zato što hoću da znam na čemu smo, to je sve. Kažeš da nećeš dozvoliti da ti seljak iz Pokrovske govori šta da radiš, ali šeniš kao pseto pred kopiletom iz Kijeva. Objasni mi razliku, Niki. Objasni mi je, kao da sam neka glupa, neuka seljanka, a ne unuka kraljice, kajzerova rođaka i careva žena."
Car je obišao sto i seo. Nakratko je pokrio oči rukama. Podigao je glavu, s izrazom čoveka pomirenog sa sudbinom. „Duma", rekao je konačno. „Traže da dobiju parlamentarna prava."
„Kako može postojati parlament u samodržavlju?" pitala ga je. „Ta dva poj ama se međusobno isključuju."
„To je, draga Sunčice", odgovorio je car, s gorkim smehom, „srž problema. Isključuju se. Ali, ne mogu da istovremeno vodim dva rata. Neću to da radim. Nemam snage za to. A nema ni ova zemlja. Ne, za nekoliko dana ću se vratiti u Stavku. Ti ćeš otići u Carsko Selo s porodicom. Trepov će voditi državne poslove u mom odsustvu."
„Ako to uradiš, Niki", rekla je tihim glasom, „neće biti palate u koju bi se mogao vratiti. Dajem ti reč da će tako biti."
„Situacija će..." rekao je. Klonuo je u stolici. „Situacija će se resiti sama od sebe. Trebaće nešto vremena, to je sve."
Carica je otvorila usta da još nešto kaže. Osetila je da je poražena i nemoćno odmahnula glavom. Zurila je u supruga tužnim pogledom. Osvrnula se po sobi. Pogledala je svako dete. Pogled joj je bio sve mračniji i mekši. Ozarila se tek kad je ukrstila pogled s najmlađim detetom, Aleksejem.
„Deco", rekla je. „Hodite sa mnom, molim vas."
Deca su odmah ustala. Carica podiže obe ruke u vazduh, isturenih dlanova. Odmahnula je glavom. To je bila retka prilika kad je dala do znanja da u sobi ima i manje vrednih smrtnika.
„Samo deca", rekla je zapovedničkim glasom. „Ostali će ostati s carem. Možda ste mu potrebni."
Pošla je ka svojim odajama. Gledao sam kako je deca slede. Anastazija je okrenula glavu u mom pravcu. Pogledi su nam se sreli. Nervozno se osmehnula. Uzvratio sam joj osmehom, u nadi da će u njemu pronaći neku utehu. Pratilje svih carskih velikih vojvotkinja su napustile sobu, a telohranitelji zauzeli mesta ispred vrata. U sobi smo ostali samo car i ja. Jedan deo mene je, u mladalačkoj nepromišljenosti, hteo da ostane i popriča s njim, da mu ponudi nešto razumevanja i utehe, ali to nije bio moj posao. Krenuo sam posle kraćeg oklevanja. Podigao je glavu i povikao za mnom.
„Georgiju Daniloviču", rekao je.
„Vaše veličanstvo", odgovorio sam. Okrenuo sam se prema njemu i izveo dubok naklon. Ustao je sa sedišta i polako krenuo ka meni. Prenerazio me je njegovo teški hod. Nije imao ni pedeset godina, ali su ga događaji u proteklih nekoliko godina preobrazili u starca.
„Moj sin", rekao je. Jedva da je mogao da me pogleda u oči, posle scene kojoj sam prisustvovao. „Da li mu je dobro?"
„Mislim da jeste", odgovorio sam. „Ne upušta se u opasne poduhvate."
„Izgleda bledo."
„Carica je insistirala da ne izlazi napolje, sve od starecovog ubistva", rekao sam. „Mislim da odonda nije video belog dana."
„Da li to znači da je u nekoj vrsti zatočeništva?"
„Tako nekako", složio sam se.
„Pa svi smo u tom položaju, Georgiju", rekao je s poluosmehom. „Šta ti misliš?"
Nisam odgovorio. Krenuo sam ka izlazu kad mi je okrenuo leđa, mislio sam da je to najpametnije.
„Ne idi, Georgiju", rekao je. Ponovo se okrenuo ka meni. „Trebalo bi da nešto uradiš za mene, ako si raspoložen."
„Bilo šta, gospodine."
Nasmejao se. „Ne govori tako nešto, dok ne čuješ šta se od tebe traži."
„Neću", rekao sam. „Ali, vi ste car. Ponoviću, bilo šta, gospodaru." Posmatrao me je, grickajući usnu, baš kao njegova najmlađa kći. Osmehnuo se.
„Neophodno je da napustiš Alekseja", rekao je. „Neophodno je da prestaneš da ga štitiš, bar za izvesno vreme. Neophodno je da pođeš sa mnom."
Pričinilo mi se da čujem kucanje na vratima. Ponovilo se, ovaj put nešto jače. Izašao sam iz kreveta i krenuo ka vratima. Pažljivo sam ih otvorio, da škripa ne probudi nikog u hodniku. Ćutke se progurala kraj mene. Ušla je u moju sobu, pre nego što sam shvatio šta se događa.
„Anastazija", rekao sam i bacio pogled na hodnik, da bi bio siguran da je niko nije pratio. „Šta radiš ovde? Koliko je sati?"
„Kasno je", rekla je, glasom koji je otkrivao nervozu. „Morala sam da dođem. Zatvori vrata, Georgiju. Niko ne srne da zna da sam ovde."
Zatvorio sam ih i uzeo svecu s prozorske daske. Okrenuo sam se, kad je fitilj zaplamsao. Nosila je spavaćicu i tanki ogrtač. Odeća je pokrivala njeno telo, ali je nosila jasni erotski naboj. Nagoveštavala je noćni ambijent i s njim povezane intimnosti. I ona je mene posmatrala. Sa zakašnjenjem sam shvatio da sam još nepristojnije odeven od nje. Na sebi nisam imao ništa izuzev širokih gaća. Pocrveneo sam. Nadao sam se da se to ne vidi pod svetlošću svece. Dograbio sam pantalone i košulju. Okrenula se da bih se na miru obukao.
„Sad sam u pristojnom izdanju" rekao sam, kad sam se obukao. Okrenula se. Činilo mi se da je smetena, koliko i ja. Više od svega sam hteo da je zagrlim, skinem odeću, oslobodim je spavaćice i legnem s njom u zagrejanu postelju.
„Georgiju..." počela je, da bi odmah zatim odmahnula glavom. Posmatrala me je kao da će svakog časa zaplakati.
„Anastazija", rekao sam. „Šta je bilo? Šta je u pitanju?"
„Bio si tamo", rekla je. „Video si. Znaš li šta će se dogoditi? Palatom kruži mnogo zabrinjavajućih glasina."
Uhvatio sam je za ruku. Seli smo na rub kreveta. Tragao sam za njom, sve otkad je tog popodneva carica izvela iz sobe. Hteo sam da je upoznam s onim što mi je rekao njen otac. Provela je ostatak popodneva u društvu gospodina Gijarda. Nisam našao pogodni izgovor, da joj pridem, posle nastave.
„Olga kaže da se naš način života primiče kraju", nastavila je, glasom punim očajanja. „Tatjana je gotovo histerična od brige. Marija ne liči na sebe od odlaska Sergeja Stasjoviča. Što se majke tiče..." Nasmejala se kratko i gnevno. „Mrze je, zar ne, Georgiju? Svi je mrze. Narod, vlada, Trepov, Duma. Čak i otac..."
„Ne govori tako", prekinuo sam je. „Ne smeš da govoriš tako nešto. Tvoj otac obožava caricu."
„Ali, stalno se svađaju. Video si šta se dogodilo samo nekoliko sati pošto se vratio kući iz Stavke. Sutra se vraća. Hoće li se ovo ikada završiti, Georgiju? Zašto se narod tako okomio na nas?"
Nisam žurio s odgovorom. Voleo sam je očajničkom strašću, ali sam mogao nabrojati niz razloga zbog kojih se carska porodica našla u ovoj situaciji. Car je načinio mnogo grešaka napadajući Nemce i Turke, ali to nije bilo ništa u poredenju s postupanjem prema podanicima, koje je navodno voleo. Pripadnici carskog domaćinstva su stalno putovali od palate do palate. Vozili smo se raskošnim vozovima, jedrili luksuznim jahtama, jeli najbolju hranu i nosili najotmenija odela i haljine. Kockali smo se, svirali i tračarili. Govorkalo se o mogućim venčanjima, o najzgodnijem princu, o najzavodljivijoj debitantkinji. Dame su se sijale od dragog kamenja, koje su bacale posle jednog izlaska. Muškarci su ukrašavali tupe, beskorisne mačeve dijamantima i rubinima. Opijali su se najboljom votkom i šampanjcem i proždirali kavijar svake večeri. Narod izvan palata se za to vreme borio za parče hleba, za posao. Vapio je za životom dostojnim ljudskog bića. Drhtali su na mrazu ruske zime, brojeći članove porodice koji neće preživeti do proleća. Slali su sinove da poginu na bojištima, dok je njihovim životima upravljala žena koju su smatrali više Nemicom, nego Ruskinjom. Gledali su kako njihova carica opšti kao kurva sa seljakom kog su prezirali. Pokušavali su da izraze svoj bes demonstracijama, neredima i u slobodnoj štampi, iako su na svakom koraku satirani. Koliko puta su se bolnice punile ranjenim i umirućim, nakon što su carevi poslušnici silom obezbeđivali opstanak samodržavlja? Koliko ljudi je završilo na grobljima? To sam hteo da joj kažem i objasnim, ali kako sam mogao, kad nije poznavala nijedan drugi život sem obilja, u kom se rodila? Kako da to objasnim devojci kojoj je suđeno da se jednog dana uda za princa i provede život kao predmet obožavanja. I ko sam ja da joj o tome govorim. Zar nisam proveo dve godine među tim ljudima, uživajući u raskoši, zanoseći se maštarijom da sam i ja jedan od njih, a ne neznatni poslušnik, koji može biti poslat u bilo koji deo Rusije, na carev mig?
„Situacija će se resiti", prošaptao sam. Ponovio sam reči njenog oca, iako ni za trenutak nisam poverovao u njih. Zagrlio sam je. „Zapljusnuo nas je talas gubitka iluzija i..."
„O, Georgiju, ne shvataš", zavapila je, odmaknuvši se od mene. „Otac je naredio da čitava porodica otputuje u Carsko Selo. Rekao je da će ostati u Stavki do kraja rata, da će se boriti u prvim redovima, ako bude neophodno."
„Tvoj otac je častan čovek", rekao sam.
„Ali glasine, Georgiju... znaš li na šta mislim?"
Oklevao sam. Znao sam na šta misli, ali nisam hteo da budem prvi koji će joj preneti ono što se govorilo među pozlaćenim zidovima palate i prljavim ulicama Sankt Peterburga. Od mene neće čuti reč koju je svaki ministar, član dume i svaki seljak u Rusiji hteo da čuje.
„Kažu..." nastavila je, boreći se da pronađe prave reči, „kažu da će otac... da se od njega traži da... Georgiju, kažu da će morati da se odrekne prestola."
„To se nikad neće desiti", automatski sam odgovorio. Drhtala je pored mene.
„Ne izgledaš iznenađeno", rekla mi je. „Čuo si za to, je l' da"
„Čuo sam", priznao sam. „Ali, ne mislim... ne mogu da zamislim tako nešto. Pobogu, Anastazija, Romanovi su već tri stotine godina na ruskom prestolu. Nijedan smrtnik ne može da ga svrgne. To je nezamislivo."
„Ali, šta ćemo, ako nisi u pravu?", pitala je. „Šta ćemo ako on više ne bude car? Šta će se dogoditi s nama?"
„S nama?" Pitao sam se na koga se to odnosi. Na nju i mene? Na njenu braću i sestre? Na porodicu Romanov?
„Ništa ti se neće desiti", rekao sam. Osmehnuo sam se da bih suzbio napetost. „Ti si velika vojvotkinja iz carske loze. Šta bi moglo da..."
„Izgnanstvo", prošaptala je. To je zvučalo kao psovka. „Priča se da će čitava porodica završiti u progonstvu. Izbaciće nas iz Rusije kao grupu nezvanih gostiju. Poslaće nas... ko zna gde."
„To se neće desiti", rekao sam. „Ruski narod to neće dozvoliti. Narod je besan, to je tačno, Ali postoji i ljubav. Poštovanje. Ima ga i u ovoj sobi. Šta god da se dogodi, draga moja, biću pored tebe. Zaštitiću te. Ništa loše ti se neće desiti dok sam ja tu."
Slabašno se osmehnula. Video sam da je vrlo zabrinuta. Odmakla se od mene, kao da razmišlja da se vrati u svoju sobu, pre nego što je otkriju. Sramota me je da priznam koliko sam bio uzbuđen njenim prisustvom u mom intimnom prostoru. Borio sam se sa svim demonima u telu da je ne zagrlim, bacim na postelju i obaspem poljupcima. Dopustila bi mi da to učinim - mislio sam. Dozvolila bi mi kad bi je pitao.
„Anastazija", prošaptao sam. Ustao sam i okrenuo glavu od nje, da ne bi videla žudnju na mom licu. „Srećna je okolnost što si došla ovamo. Moram nešto da ti kažem."
„Nigde drugde ne bih htela biti", rekla je nešto mekšim glasom. „U Carskom Selu imaćemo više prilika da se družimo. To je dobra stvar."
„Ali ja neću biti u Carskom Selu", rekao sam što sam brže mogao. Reći ću joj sve bez okolišanja. „Ne mogu da pođem s tobom. Car me je oslobodio obaveze čuvanja tvog brata. Želi da pođem u Stavku s njim."
Činilo mi se da tišina u sobi večito traje. U jednom trenutku sam se okrenuo. Slabašni zrak bledoplave mesečine je prodro kroz prozor i podelio njeno lice nadvoje.
„Ne", konačno je rekla, odmahujući glavom. „Ne."
„Ništa nisam mogao", odvratio sam. Mislio sam da ću svakog časa zaplakati. „Naredio mi je i..."
„Ne!" ponovo je kriknula. Zabrinuto sam pogledao na vrata. Strahovao sam da je neko čuo i da će biti otkrivena. „To ne može biti. Ne možeš me ostaviti samu."
„Ali, nećeš biti sama", objasnio sam. „Tvoja majka će biti tamo. Tvoje sestre i brat. Gospodin Gijard. Doktor Federov."
„Gospodin Gijard?", povikala je. „Doktor Federov? Šta mi oni znače? Ti si mi potreban, Georgiju, ti i samo ti."
„I ti si meni potrebna", zavapio sam. Pritrčao sam i obasuo njeno lice poljupcima. „Dobro znaš da si mi samo ti važna."
„Ali, zašto me ostavljaš, ako je to istina?" povikala je. „Morao si da kažeš ne ocu."
„Caru? Kako sam mogao?" pitao sam. „On zapoveda, ja slušam."
„Ne, ne, ne", rekla je, kroz plač. Ne, Georgiju, molim te..."
„Anastazija", rekao sam. Trudio sam se da zvučim razumno, koliko je to bilo moguće, „vratiću se, ma šta se desilo sledećih nedelja. Vratiću se. Veruješ li mi?"
„Ne znam više u šta da verujem", rekla je. Suze su joj tekle niz lice. „Sve je pošlo po zlu, sve oko nas propada. Ponekad pomislim da je čitav svet poludeo."
Ispred palate se čula velika buka. Istovremeno smo poskočili. Pritrčao sam prozoru i video gomilu od pet stotina, možda i hiljadu ljudi. Marširali su ka Aleksandrovom stubu, sa zastavama. Tražili su prevlast Dume i urlali u pravcu Zimskog dvorca s ubilačkim namerama u očima. Neće biti večeras, pomislio sam. Ali, uskoro. To će se uskoro dogoditi.
„Slušaj me, Anastazija", rekao sam i prišao velikoj vojvotkinji. Uhvatio sam je s obe ruke i pogledao u oči. „Reci da mi veruješ."
„Ne mogu da ti to kažem", zavapila je. „Tako se plašim."
„Šta god da se desi, gde god da odeš, gde god da te odvedu, pronaći ću te. Doći ću tamo. Ma koliko to trajalo. Veruješ li mi?" Klimnula je glavom i zaplakala. To me nije zadovoljilo. „Veruješ li mi?", insistirao sam.
„Da", povikala je. „Da, verujem ti."
„Nek me bog ubije ako te izneverim", tiho sam dodao.
Odmakla se od mene. Pogledala me je još jednom i izašla iz sobe. Ostavila me je samog, znojavog, uplašenog, izmučenog.
Proći će osamnaest meseci pre nego što ću je ponovo videti.
Carski voz, nekada pun života i uzbuđenja je sad delovao prazno i napušteno. Carska porodica nije bila u njemu. Najveći broj gardista nije bio tu. Nije bilo nastavnika, doktora, kuvara ni gudačkog kvarteta, željnog publike. Car je sedeo za stolom u svom vagonu, pogrbljen i nagnut preko gomile papira, ispred sebe. Činilo mi se da nije čitao nijedan od njih. Bio je mart 1917. godine, dva meseca od kada smo napustili Sankt Peterburg.
„Gospodaru", pitao sam ga. Iskoračio sam i zabrinuto osmotrio suverena. „Gospodaru, kako se osećate?"
Polako je podigao glavu. Zagledao se u mene, kao da me do tada nije video. Slabašni osmeh mu se pojavio na usnama. Nestao je veoma brzo.
„Dobro sam", rekao je. „Koliko je sati?"
„Skoro tri po podne", odgovorio sam, posmatrajući raskošni sat, na zidu.
„Mislio sam da je još jutro", tiho je rekao.
Otvorio sam usta da mu odgovorim, ali mi ništa nije palo na pamet. Voleo bih da je doktor Federov ovde, zato što car nikad nije izgledao ovako bolesno. Vidno je ostario. Posiveo je u licu. Koža na čelu mu je bila suva i ljuspasta, dok mu je kosa, obično gusta i blistava, delovala masno i zapušteno. Pokretna kancelarija je bila puna ustajalog vazduha. Osetio sam se skučeno i prišao prozoru da bih ga otvorio.
„Šta to radiš?" pitao me je.
„Otvaram prozor", rekao sam. „Možda će vam biti bolje, ako..."
„Ne otvaraj."
„Ali zar ne mislite da je ovde zagušljivo?" pitao sam ga. Dohvatio sam prozor, spreman da ga podignem.
„Ne otvaraj ga!" povikao je. Uplašio sam se. Okrenuo sam se u mestu.
„Žao mi je, vaše veličanstvo" rekao sam i nervozno progutao knedlu.
„Da li su se stvari u poslednje vreme toliko promenile da moram dva puta da izdam naredbu?" planuo je. Posmatrao me je kao lisica, spremna da pojede zeca. „Kad ti kažem ne otvaraj ga, nemoj da ga otvaraš. Je l' jasno?"
„Naravno", odgovorio sam i klimnuo. „Izvinjavam se, gospodaru."
„I dalje sam car", dodao je.
„Uvek ćete biti..."
„Nedavno sam nešto sanjao, Georgiju", rekao je. Skrenuo je pogled, kao da se obraća nevidljivoj publici. Promenio je ton, u času, od besa do nostalgije. „Pa, nije to bio san, više je ličio na sećanje, na dan kad sam postao car. Da li si znao da je moj otac umro pre pedesete? Nisam mislio da ću doći na red još..." slegnuo je ramenima, „pa, još mnogo godina. Neki su govorili da nisam spreman. Prevarili su se. Čitavog života sam se spremao za taj trenutak. Neobično je kad čovek dobije priliku da ostvari svoju sudbinu, tek posle smrti svog oca. Bio sam skrhan nakon očeve smrti. Ne sporim da je bio čudovište. Ali ipak, teško sam podneo njegovu smrt. Nikad nisi upoznao svog oca, je l' tako?"
„Jesam, gospodine", odgovorio sam. „Jednom sam vam pričao o njemu."
„O, da", rekao je, „zaboravio sam. Pa, moj otac je bio veoma težak čovek, to je neosporno. Moja majka je bila mnogo gora. Nek te bog sačuva od majke poput moje."
Namrštio sam se i pogledao vrata koja vode na hodnik. Nikako da se otvore i propuste nekog ko bi me zamenio na dužnosti. Car mi se nikad nije obratio na ovaj način. Bilo mi je teško da slušam suverenov glas, pun samosažaljenja i razočaranja. Kao da se preobrazio u jednog od poslovičnih tužnih pijanaca, koji se mogu kasno uveče sresti na ulici, ogorčenih na ljiide koji su im, po njihovom mišljenju, uništili život, u očajničkoj potrazi za nekim ko bi poslušao njihove tugaljive priče.
„Venčao sam se sa Sunčicom samo nedelju dana posle njegove smrti" nastavio je. Ritmički je kuckao prstima po stolu. „Sad mi se čini da se to desilo u nekom sasvim drugom vremenu. Kad smo ušli u Moskvu, na krunisanje, dočekala nas je nepregledna gomila... narod se sjatio iz svih krajeva Rusije da nas vidi. Tada su nas voleli. Čini mi se da to nije bilo davno, ali pretpostavljam da jeste. Odonda je prošlo više od dvadeset godina. Teško je poverovati u to, zar ne?"
Klimnuo sam, sa osmehom, iako mi se to činilo kao veoma dug period. Imao sam samo osamnaest godina. Nisam se sećao Rusije bez Nikolaja Drugog na njenom čelu. Dvadeset godina je period duži od života - duži od mog života, svakako.
„Ne bi trebalo da budeš ovde", rekao je nešto kasnije. Ustao je i pogledao u mene. „Žao mi je što sam te poveo."
„Hoćete li da odem, gospodaru?" pitao sam.
„Ne, nisam to mislio." Iznenada je podigao glas. Zvučao je molećivo. „Zašto me ljudi stalno pogrešno shvataju? Hteo sam da kažem da nije bilo pošteno što sam te ovamo doveo. Učinio sam to samo zato što ti verujem. Razumeš li me, Georgiju?"
Klimnuo sam, iako nisam znao šta hoće od mene. „Naravno", odgovorio sam. „Zahvalan sam vam na tome."
„Mislio sam da ćeš, pošto si spasao život jednom Romanovu po imenu Nikolaj, moći da spaseš još jednog. Bila je to praznoverna maštarija. Pogrešio sam, zar ne?"
„Vaše veličanstvo, nijedan atentator neće dopreti do vas, dok god sam ja tu."
Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Nisam to imao na umu", rekao je. „Ni izdaleka."
„Ali, rekli ste..."
„Ne možeš me spasti, Georgiju. Niko ne može. Trebalo je da te pošaljem u Carsko Selo. Tamo je divno, zar ne?"
Progutao sam knedlu. Htedoh da mu kažem da još može. Naposletku, tamo je bila Anastazija. Oćutao sam. Neću ga sad napustiti. Možda sam mlad, ali sam dovoljno zreo da procenim situaciju.
„Gospodaru, izgledate potreseno", rekao sam i koraknuo ka njemu. „Mogu li da... možda bi bilo bolje, da odemo odavde? Voz već dva dana stoji na otvorenoj pruzi. Mi smo usred nedođije, gospodaru."
Nasmejao se i odmahnuo glavom, kao da se pomirio sa sudbinom. „Mi smo usred nedođije", ponovio je. „Imaš pravo."
„Poslaću nekog vojnika do najbližeg grada, po doktora."
„Šta će mi doktor? Nisam bolestan."
„Ali, gospodaru..."
„Georgiju", rekao je, masirajući tamne kesicelspod očiju. „General Ruski se vraća za nekoliko minuta. Znaš li zašto dolazi?"
„Ne znam, gospodaru", odgovorio sam, odmahujući glavom. General je proveo najveći deo popodneva u carevom društvu. Nisam prisustvovao njihovom razgovoru, ali sam čuo povišene glasove kroz drvene zidove, i konačno, tišinu. General je otišao sa izrazom koji je svedočio o zabrinutosti i olakšanju. Jedan sat posle toga ostavio sam cara samog s njegovim mislima. Zabrinuo sam se i ušao u njegovu radnu sobu, da vidim da li mu nešto treba.
„Doneće mi neka dokumenta na potpis", rekao je. „Posle potpisivanja tih papira desiće se velika promena u Rusiji. Nisam ni sanjao da će se nešto tako dogoditi, ne za mog života."
„Da, gospodaru." Odgovorio sam na propisani način. Postavljanje pitanja se smatralo nedopustivom praksom, ma šta on govorio. Od mene se očekivalo da čekam da mi ponudi još informacija. „Sigurno si čuo za Zimski dvorac?"
„Nisam, vaše veličanstvo", rekao sam, odmahujući glavom. „Zauzet je" rekao je, uz slabašni osmejak. „To je učinila vlada. Tvoja vlada. Moja vlada. Oduzeli su ga od mene. Rečno mi je da je pod upravom Dume. Ko zna šta će biti od njega? Posle nekoliko godina bi mogla postati hotel. Ili muzej. Naše sobe će postati prodavnice suvenira. Po salonima će prodavati čajne kolačiće i pecivo."
„To se nikad neće dogoditi", rekao sam, šokiran idejom da palatom može upravljati neko drugi. „To je vaš dom."
„Ali, ja više nemam dom. Jedno je sigurno, za mene više nema mesta u Sankt Peterburgu. Ako bih makar i pomislio da se vratim..."
Kucanje na vratima ga je prekinulo. Pogledao sam na njih, pa na cara. Duboko je uzdahnuo pre nego što je klimnuo. Prišao sam im, da ih otvorim. General Ruski je stajao ispred njih s debelom fasciklom u rukama. Sedokosi mršavko s bujnim crnim brkovima dolazio je i odlazio iz voza otkad smo stali na otvorenoj pruzi. Nijedanput me nije pozdravio iako sam prisustvovao najvećem broju njegovih razgovora s carem. Prošao je pored mene bez reči i ušao u radnu sobu. Žurno je klimnuo Nikolaju, pre nego što je spustio dokumenta ispred njega. Hteo sam da izađem, ali je car podigao ruku.
„Ne idi, Georgiju", rekao je. „Mislim da nam je svedok neophodan. Imam li pravo, generale?"
„Pa... da, gospodine", mrzovoljno odgovori general. Odmerio me je od glave do pete, kao da nikad nije video tako jadan primerak ljudske rase. „Ali, ne mislim da je telohranitelj odgovarajuća osoba, a vi? Mogu da pozovem nekog oficira."
„Nije potrebno" reče car. „Georgiju ništa ne fali. Sedi", rekao mi je. Seo sam u ugao vagona. Trudio sam se da budem neupadljiv. „Pa, generale", rekao je pažljivo proučavajući dokument, „nadam se da sadrži sve oko čega smo se složili?"
„Da, gospodine", odgovori Ruski. I on je seo. „Potreban je samo vaš potpis."
„Šta će biti s mojom porodicom? Da li će biti bezbedni?"
„Trenutno su pod zaštitom vojske privremene vlade, u Carskom Selu." General je pažljivo birao izraze. „Dajem reč da im se ništa neće dogoditi."
„A, moja žena", nastavi car. Glas mu se lomio. „Garantujete za njenu bezbednost?"
„Pa, naravno. Ona je i dalje carica."
„Da, jeste", odgovori car. Smešio se. „Zasad. Zapazio sam, generale, da ste rekli kako su pod zaštitom. Da li je to eufemizam za zatočeništvo."
„Njihov status još nije određen, gospodine", odgovori general. Bio sam šokiran tim odgovorom. Kako se usuđuje da tako razgovara s carem? Nije mi se dopadalo što je Anastazija pod nadzorom vojnika privremene vlade. Ona je velika vojvotkinja, kći, unuka i praunuka božjeg miropomazanika.
„Ostalo je još jedno pitanje", reče car, nakon duže pauze. „U međuvremenu sam se predomislio u vezi s jednom stvari."
„Gospodine, pričali smo o tome", rekao je general, umornim glasom. „Nemoguće je da..."
„Ne, ne", reče car, odmahujući glavom. „Nije to što mislite. Govorim o nasledstvu."
„O nasledstvu£Ali, već ste odlučili o tome. Abdiciraćete u korist svog sina, carevića Alekseja."
Trznuo sam se u stolici posle ovih reči. Uspeo sam da ne kriknem od užasa. Da li je to moguće? Da li će se car odreći prestola? Naravno da hoće, shvatio sam. Znao sam da će se to desiti. Svi smo znali. Odbijao sam da se suočim sa stvarnošću.
„Mi... i pri tom mislim na najužu porodicu - moju suprugu, decu i mene..." reče car. „Poslaćete nas u izgnanstvo čim ovaj akt stupi na snagu, zar ne?"
General je kratko oklevao. Klimnuo je glavom. „Da, gospodine", rekao je. „Da, bilo bi nemoguće garantovati vam bezbednost u Rusiji. Možda će vaši rođaci u Evropi,..."
„Da, da", reče car. „Rođak Džordži i njegovi. Znam da će se pobrinuti za nas. Ali, ako će Aleksej postati car, moraće da ostane u Rusiji? Bez porodice?"
„Pa, to je najverovatniji sled događaja."
Car je klimnuo. „U tom slučaju, želim da dopunim dokument. Želim da se odreknem prestola ne samo u svoje ime, već i u ime mog sina. Kruna može pripasti mom bratu Mihajlu."
General je neko vreme gladio brkove. „Vaše veličanstvo", rekao je, „mislite li da je to mudro? Zar dečak ne zaslužuje priliku da..."
„Dečak", planu car, „kako ste ga s pravom nazvali, samo je dečak. Ima tek dvanaest godina. Ne oseća se dobro. Ne mogu dozvoliti da se razdvoji od Sunčice i mene. Upišite novu odredbu, generale, pa ću potpisati dokument. Tada ću možda dobiti malo mira. Valjda toliko zaslužujem, posle ovoliko godina časne službe? Da li se slažete?"
General Ruski je kratko oklevao, pre nego što je klimnuo glavom i nešto dopisao na dokument, dok je car gledao kroz prozor. Usmerio sam pogled na njega. Nadao sam se da će ga osetiti i da će se okrenuti prema meni, da bi mu ponudio makar i nemu podršku. Nije se ni mrdnuo dok se general nije oglasio. Dohvatio je papir. Pogledao ga je i potpisao.
Ćutali smo, sve dok car nije ustao. „Slobodni ste", učtivo se obratio generalu. „Obojica." General i ja smo izašli i zatvorili vrata za sobom. Poslednji car je ostao sam sa svojim mislima i sećanjima.

1922.


Moj pariški poslodavac, gospodin Fere, nije bio zadovoljan zbog mog stalnog izostajanja s posla. Čekao je da poslednji kupac napusti radnju, pre nego što me je izdvojio u stranu da bi izrazio svoje nezadovoljstvo. Gunđao je čitavog dana. Zasipao me je sarkastičnim primedbama na račun moje nesposobnosti da stignem na vreme. Odbio je da me pusti na poslepodnevnu pauzu, zato što je dosad bio preterano popustljiv prema meni. Krajem popodneva sam pokušao da zapodenem razgovor s njim. Odbio je, kao što neko odbija dosadnu muvu koja mu obleće oko glave. Dao mi je do znanja da nema vremena za mene, da svodi mesečne račune i da će doveče porazgovarati sa mnom, posle zatvaranja radnje. Nisam se radovao tom razgovoru. U dogovoreno vreme sam se zavukao u deo radnje sa istorijskim knjigama. Pretvarao sam se da sam suviše zaposlen kad me je pozvao. Konačno se pojavio iza ćoška. Video je kako slažem niz dela o istoriji francuskih vojnih uniformi na police. Zamalo što nije pljunuo na pod od besa.
„Jehmenjeve", rekao je, „zar niste čuli kad sam vas zvao?"
„Izvinjavam se, gospodine", odgovorio sam. Ustao sam i otresao prašinu s pantalona. Kolena su mi lako zaklecala kad sam pokušao da uspravim. Prostor između polica je bio nepojmljivo uzak. Gospodin Fere se trudio da drži što veće zalihe knjiga u prodavnici. Zbog toga su knjige na policama bile preterano gusto raspoređene. Blizina polica je otežavala prilaz knjigama, toliko da je među njima bilo prostora samo za jednu osobu. „Zaneo sam se", dodao sam, „ali..."
„Šta bi se dogodilo da je umesto mene bila mušterija?", pitao je uvredljivim tonom. „Šta bi bilo da ste ostali sami u radnji, skriven kao balavac sa skarednim štivom. Svaka lopuža je mogla pobeći s dnevnim pazarom, samo zato što ste nesposobni da se usredsredite na više od jednog posla."
Iz iskustva sam znao da je beskorisno raspravljati s njim i da je bolje da ga pustim da se istutnji i oslobodi besa, pre nego što počnem da se branim. „Veoma mi je žao, gospodine", konačno sam rekao. Pokušavao sam da zvučim pokajnički. „U buduće ću pokušati da budem pažljiviji."
„To nije jedini problem, Jehmenjeve", nastavio je, nervoznim tonom. Vrteo je glavom. „Evo o čemu sam hteo da porazgovaramo. Siguran sam da ćete priznati da sam proteklih nedelja bio više nego popustljiv prema vama?"
„Bili ste izuzetno velikodušni, gospodine. Zbog toga sam vam veoma zahvalan, baš kao i moja supruga."
„Dozvoljavao sam vam da uzimate slobodno kad god su vas na to primoravali vaši..." oklevao je, nesiguran u izbor reči. Osećao sam da mu ovaj razgovor nimalo ne prija. „Vaši skorašnji problemi", konačno je rekao. „Ali morate shvatiti da ovo nije dobrotvorna organizacija. Ne mogu da držim radnika koji dolazi i odlazi kad mu se ćefne, ne odrađuje dogovorenu satnicu, prodavca koji me ostavlja samog u radnji, iako sam pretrpan poslom..."
„Gospodine", hitro sam reagovao. Istupio sam, u strahu da ne ostanem bez poslu u ovo teško vreme. „Gospodine, sve što mogu je da se izvinim zbog nedopustivog ponašanja, u poslednje vreme. Imam razloga da mislim da je najgore prošlo. Zoja je ponovo na nogama. U ponedeljak će se vratiti na posao. Molim vas da mi date još jednu priliku. Dajem reč da vam neću pružiti razloga za prigovor."
Zurio je u mene. Na trenutak je skrenuo pogled, grickajući donju usnu. Uvek je to radio, kad je donosio tešku odluku. Znao sam da mu instinkt poručuje da me otpusti i da me je s tom namerom pozvao na razgovor. Moje reči su ga pokolebale. Dvoumio se pre donošenja konačnog suda.
„Složićete se sa mnom, gospodine", dodao sam, „da sam za tri godine, koliko radim kod vas, bio besprekorno pouzdan saradnik?"
„Bili ste sjajan pomoćnik, Jehmenjeve", nevoljno je odgovorio. „To je samo povećalo moje razočaranje. Znate, hvalio sam vas pred mojim prijateljima, pariškim poslovnim ljudima. Oni imaju veoma loše mišljenje o ruskim emigrantima. Smatraju vas revolucionarima i problematičnim tipovima. Govorio sam im da ste se vi pokazali kao jedan od najpouzdanijih radnika koje sam zaposlio. Ne želim da vas otpustim, mladi čoveče, ali ako želite da vas zadržim..."
„U tom slučaju ćete imati moje najčvršće garancije, gospodine" rekao sam, „da ću svakog jutra dolaziti na vreme i ostajati na poslu čitavog dana. Dajte mi samo jednu priliku, gospodine Fere, to je sve što tražim. Dajem vam reč da vam neću dati razloge da zažalite zbog svoje odluke."
Razmišljao je još malo, pre nego što mi je pripretio debelim, kratkim prstom. „Daću ti još jednu priliku, Jehmenjeve, to je sve. Da li si me razumeo?"
„Jesam, gospodine."
„Imam razumevanja za vas i vašu suprugu. Preživeli ste strašne stvari. Ali šta se tu može. Ako ikada budem imao razloga da vam ovako nešto kažem, to će biti kraj našeg odnosa. Večeras ćete odraditi još nekoliko sati, da biste nadoknadili izgubljeno vreme. Neke od polica su pravo ruglo. Obišao sam ih i primetio da je raspored knjiga po azbučnom redu značajno narušen. Ništa nisam mogao da nađem."
„Da, gospodine", rekao sam i blago pognuo glavu. Nikako da se resim stare navike, klanjanja autoritetima. „Sa zadovoljstvom ću ih srediti. I hvala vam, na datoj šansi."
Klimnuo je. S olakšanjem sam se predao poslu, zato što je rad u knjižari bilo ugodno iskustvo. Prijalo mi je da budem okružen s toliko učenosti i mudrosti. Nisam smeo da dopustim da ostanem bez malog, ali redovnog prihoda. Ono malo novaca ušteđenog tokom trogodišnjeg boravka u Parizu značajno je okrnjeno troškovima petonedeljnog lečenja, zbog Zojinog spontanog pobačaja, da i ne pominjem privremeni gubitak drugog izvora prihoda. Nisam smeo da mislim o onom što bi nam se moglo desiti ako bih izgubio posao. Zarekao sam se da gospodinu Fereu ne dam nijedan razlog za prigovor.
Za Leovo hapšenje sam saznao od Zoje. Pojavila se, pepeljasta lica, u kasno novembarsko popodne. Iskrsla je ispod drveća, lišenog lisnatog pokrivača. Stajao sam iza šaltera, pregledajući niz anatomskih udžbenika koje je gospodin Fere, iz meni neobjašnjivih razloga, pre nekoliko dana kupio na licitaciji. Malo zvono iznad vrata se oglasilo. Instinktivno sam zadrhtao, u očekivanju ledene vazdušne struje. Mislio sam da će produvati radnju i stići do mojih ušiju i nosa. Iznenadio sam se kad sam video moju suprugu. Hitala je ka meni, u tesno zakopčanom kaputu. Oko vrata joj se njihao šal, njenih ruku delo.
„Zoja", rekao sam. Bilo mi je drago što je poslodavac otišao kući, zato što ne bi gledao blagonaklono na privatnu posetu. „Šta je bilo? Bleda si kao avet."
Odmahnula je glavom. Nastojala je da povrati dah, dok sam ja grozničavo razmišljao šta nije u redu. Prošlo je tri meseca otkad je izgubila bebu. Bila je još daleko od dobrog raspoloženja, ali je počela da pronalazi zadovoljstvo u svakodnevnom životu. Pre neko veče smo vodili ljubav, prvi put nakon gubitka. Bilo je to nežno i toplo iskustvo. Posle toga sam je dugo držao u naručju. Bila je potpuno mirna. Pokatkad bi me nežno poljubila. Suze su došle na kraju. Zamenilo ih je obećanje nade. Strahovao sam da se nije ponovo razbolela. Opazila je moju sve veću paniku i brzo primirila moje brige.
„Nisam ja u pitanju", rekla je. „Dobro sam."
„Hvala bogu", odgovorio sam. „Ali, izgledaš tako potreseno. Šta se moglo...?"
„U pitanju je Leo" rekla je. „Uhapšen je."
Iznenađeno sam je pogledao, ali nisam mogao da zaustavim osmeh. Pitao sam se u kakvu nevolju je sad upao naš dragi prijatelj. Drama i uzbuđenje nisu mu bili strani. „Uhapšen je?" pitao sam je. „Ali, zašto? Šta je, za ime sveta, učinio?"
„To se ne može razumeti", rekla je. Njen izraz mi je govorio da se radi o mnogo ozbiljnoj stvari nego što sam mislio. „Georgiju, ubio je žandarma."
Zinuo sam od čuda. Zavrtelo mi se u glavi. Leo i njegova devojka Sofi su nam bili najbliži prijatelji u Parizu. Prvi drugari u velikom gradu. Bezbroj puta smo zajedno večerali. Ko zna koliko puta smo se napili. Smejali smo se i šalili i, pre svega, svađali zbog politike. Leo je bio sanjalica, idealista, romantik, revolucionar. Znao je biti vrcav i snužden, strastven i nezgodan, koketan i velikodušan. Nedostajalo mi je prideva da opišem tog izuzetnog čoveka. Često smo Zoja i ja napuštali njegovo društvo, gotovo zaljubljeni u njega. Jednako često smo se kleli da ga više nikad nećemo videti. Bio je oličenje mladosti: poeta umetnik, ambiciozan i odlučan čovek. Ali, nije bio ubica. Nije bio nimalo sklon nasilju.
„Ali, to je nemoguće", rekao sam. Zapanjeno sam zurio u nju. To je sigurno neka greška."
„Ima svedoka", rekla je. Sela je i zarila ruke u šake. „Ima ih prilično mnogo. Ne znam šta se desilo. Drže ga u žandarmeriji, ne verujem da će ga pustiti."
Uhvatio sam se za šalter. Razmišljao sam o onom što sam čuo. Bilo mi je teško da poverujem. Gadila mi se pomisao na svako nasilje, baš kao i njemu. Propovedao je jevanđelje pacifizma i razumevanja, iako su ga revolucionarne ideje ponekad nagonile da istakne pokoji istorijski primer proleterskog divljaštva. Bio sam siguran da sam takve stvari ostavio za sobom, na drugom mestu, u drugoj zemlji.
„Reci mi šta se dogodilo", rekao sam. „Reci mi sve što znaš."
„Znam veoma malo", odgovorila je. Iz njenog glasa mi je bilo jasno, da se nadala da slične stvari više neće biti deo našeg života. „To se desilo pre nepunog sata. Sofi i ja smo radile kao i obično. Šile smo dve haljine, koje su morale biti gotove do kraja dana. Spremale smo se da pričvrstimo čipku za okovratnike, kad je neki čovek ušao u radnju. Bio je veoma visok i ozbiljan. Nisam znala šta da mislim, kad sam ga videla. Ponekad bi prošao čitav mesec, Georgiju, a da ni jedan muškarac ne uđe u radnju. Sramota me je da priznam, ali kad sam ga videla... kad sam opazila ozbiljni izraz, odlučan pogled, pomislila sam... pomislila sam na trenutak..."
„Da smo otkriveni?"
Klimnula je. Nije to pominjala. „Iznenađeno sam ga posmatrala. Htela sam da ga pitam kako možemo da mu pomognemo. On je uperio prst u moje lice. Držao ga je tako visoko, da me je podsetio na revolver. Na trenutak sam pomislila da ću se onesvestiti.
„Sofija Tamblo?" pitao me je. Bila sam toliko uzbuđena, da nisam prozborila ni reči. „ Da li ste vi Sofija Tamblo?" ponovio je. Sofi nam je prišla pre nego što sam stigla išta da kažem. Posmatrala nas je radoznalo i zabrinuto.
„Ja sam Sofija Tamblo", rekla je. „Kako mogu da vam pomognem?"
„Ne možete" odgovorio je. „Došao sam da vam prenesem poruku, to je sve."
„Poruku?" pitala je. Posmatrala me je s blagim osmehom. I ja sam se nasmešila s olakšanjem. Bila je to neobična situacija. Ko bi nam slao poruku?
,Da li ste vi nevenčana supruga Lea Rajmera?" Sofi je slegnula ramenima. Bila je to smešna fraza, ali je ona klimnula i potvrdila da jeste. Gospodin Rajmer je u žandarmeriji u ulici Klinjankur. Uhapšen je."
„Uhapšen?" povikala je. Čovek je rekao da jeste, da je tog popodneva ubio žandara i da je odveden u pritvor, u kom će boraviti do suđenja. Zamolio je da neko prenese poruku Sofi, da je obavesti o svemu.
„Ali Leo!" pitao sam, zapanjen onim što sam čuo. „Naš Leo? Kako je on mogao nekog da ubije? Zašto bi to učinio."
„Ne znam, Georgiju", rekla je i ustala. Nervozno se šetkala po prodavnici. „Znam samo ono što sam ti rekla. Sofi je otišla pravo kod njega. Rekla sam joj da ću doći i da ćemo otići tamo. Dobro sam postupila, zar ne?
„Naravno", rekao sam i uzeo ključeve radnje. Zanemario sam činjenicu da je do vremena za zatvaranje ostao još čitav sat. „Naravno. Moramo poći. Naši prijatelji su u nevolji."
Zaključao sam vrata pre nego što smo izašli na ulicu. Proklinjao sam sebe što sam jutros zaboravio rukavice, zato što je vetar snažno duvao. Obrazi su mi se brzo zarumeneli od hladnoće. Žurili smo niz ulicu. Mislio sam na dragog prijatelja, zaključanog u ćeliji zbog užasnog zločina. Nisam mogao a da ne osetim olakšanje, zato što je gospodin došao da traži Sofi, umesto nas.
Prošlo je samo četiri godine otkad smo napustili Rusiju. I dalje sam verovao da će nas jednog dana stići.
Nisu nam dozvolili da vidimo Lea. Niko od žandarma nije hteo da nam kaže zašto je uhapšen. Postariji šalterski službenik me je odmerio s neskrivenim prezrenjem kad je čuo moj naglasak. Bila mu je muka od pomisli da odgovori na neko od mojih pitanja. Na sve moje pokušaje da zapodenem razgovor odgovarao je gunđanjem i sleganjem ramenima, kao da bi mu tako nešto bilo ispod časti. Zoja i ja smo se retko susretali s rasističkim ponašanjem u ovom gradu. Rat se pobrinuo da Pariz bude pun ljudi različitih nacionalnosti. Povremeno bi, među starijim francuskim građanima, nailazili na izvesnu odbojnost. Njima se nije dopadalo što je glavni grad na udaru invazije velikog broja prognanih Evropljana i Rusa.
„Niste članovi porodice", reče narednik. Nije me ni pogledao dok je govorio. Nastavio je da popunjava slova u ukrštenici. „Ništa vam ne mogu reći."
„Ali, mi smo prijatelji", negodovao sam. „Gospodin Rajmer je bio moj kum na venčanju. Naše supruge rade zajedno. Sigurno možete..." U tom trenutku su se otvorila vrata, levo od mene. Pojavila se prebledela Sofi. Očajnički se trudila da zaustavi suze. Išla je u pratnji žandarma. Činilo se da je iznenađena što nas vidi. Naše prisustvo joj je prijalo. Usiljeno se osmehnula pre nego što se zaputila ka izlazu.
„Sofi", reče Zoja. Krenula je za prijateljicom u mrak. Noć je pala. Oštri vetar je, hvala bogu, uminuo. „Sofi, šta se dešava? Šta se dešava? Gde je Leo?"
Odmahnula je glavom, kao da ne može da pronađe odgovarajuće reči, da bi objasnila ono što se dogodilo. Odveli smo je preko puta ulice, do najbližeg kafea. Naručili smo tri kafe. Uspela je da povrati dovoljno snage i da nam prepriča ono što je saznala.
„Reč je o neverovatnom spletu okolnosti", rekla je. „Dogodila se nesreća, to je sve, glupa nesreća. Ali, pošto je ubijen žandarm..."
„Ubijen?" pitao sam, zapanjen brutalnošću te reči, njenim oštrim, neprijatnim zvukom. „Stradao je od Leove ruke? Ali, to je nemoguće! Ispričaj mi šta se tačno dogodilo."
„Izašao je jutros, kao i obično" počela je s uzdahom, kao da i sama ne veruje da je dramatični dan počeo na tako uobičajeni način. „Rano je napustio stan. Nadao se da će pronaći dobro mesto za slikarski stalak Ovo grozno vreme, mnogo smeta uličnim portretistima. Većina ljudi ne želi da sedi na stolici, na vetrovitoj ulici, pola sata, dok slikar radi svoj posao. Otišao je do Sakre Koera, zato što tamo uvek ima mnogo turista. U poslednje vreme smo živeli u priličnoj novčanoj oskudici", priznala je. „Nismo bogzna kako brinuli, ali nismo smeli da dozvolimo da ostanemo bez svakodnevnog izvora prihoda. Ovo su teška vremena."
„Svima je teško", tiho sam rekao. „Ali, uvek možete da se obratite nama ako vam je nešto potrebno. Nadam se da ste svesni toga?" Nije trebalo da joj to kažem. Istina je da Zoja i ja, ne bismo mogli da im pružimo finansijsku pomoć, ako bi nas Leo ili Sofi zamolili za nju. Bilo mi je jasno da sam postupio nadmeno i nepromišljeno. Zoja me je odmerila mrkim pogledom. Spustio sam glavu, postiđen nepotrebnim istrčavanjem.
„Lepo od tebe, što si to pomenuo, Georgiju", reče Sofi, iako je dobro znala da je naša finansijska situacija u velikoj meri slična njihovoj. „Još ne moramo da se oslanjamo na pomoć prijatelja."
„Šta je bilo s Leom?" tiho će Zoja. Uhvatila je prijateljicu za ruke, preko stola. Nije joj promaklo da su blago drhtale. „Ispričaj nam šta se s njim zbilo."
„Oko Sakre Koera je bilo više ljudi nego što je očekivao", nastavila je. „Nekoliko slikara je postavilo stalke. Pokušavali su da nagovore turiste da im poziraju. Neka starica je sedela na travi, hraneći ptice..."
„Po ovom vremenu?" pitao sam. „Kako se nije smrzla?"
„Znate kako su otporne te stare veštice", odvratila je, uz sleganje ramenima. „Sede tamo, leti i zimi, po kiši i po suncu. Ne daju oni ni pet sua za vremenske prilike."
Imala je pravo. Video sam, više nego jedanput, dosta starijih Parižana, kako provode jutra ili popodneva sedeći duž travnatih padina oko bazilike i mrve bajati hleb za gladne ptice, kao da veruju da će pernati stvorovi izumreti bez njihove pomoći. Jedanput, pre nepune tri nedelje, gledao sam čoveka od najmanje osamdeset godina, s borama i pukotinama izbrazdanim licem. Sedeo je s pruženim rukama, prekriven jatom ptica. Posmatrao sam ga čitav sat. Za to vreme se nijednom nije pomerio. Pomislio bih da gledam mrtvaca, da nije bilo ispruženih ruku.
„Neki umetnik", nastavi Sofi, „neko ko je tek došao u Pariz, i kog Leo nije sreo, nameračio se na bakino mesto. Hteo je da po svaku cenu, baš tu namesti stalak. Rekao je starici da se pomeri. Odbila je. Objasnio joj je da bi baš tu želeo da slika. Posavetovala ga je da se prošeta i malo ohladi. Mislim da se poslužila oštrim recima. Taj čovek je dohvatio i pokušao da je podigne i pomeri s mesta. Cimao je staricu, ne obazirući se na njene proteste."
„Odakle je?" pitala je Zoja. Iznenadila me je. Verovatno je strepela da je naš zemljak.
„Leo kaže da je Španac", odgovorila je. „Možda je i Portugalac. Bilo kako bilo, znate kakav je Leo. Nije mogao mirno da gleda takav prizor."
To je bila istina. Leo je bio poznat po tome što je skidao kapu pred starijim damama na ulici. Šarmirao ih je širokim osmehom i predusretljivim ponašanjem. Pridržavao im je stolicu u kafeu i pomagao da nose torbe s pijace. Video je sebe kao predstavnika drevnog viteškog reda, jednog od retkih muškaraca u Parizu dvadesetih godina, odanog viteškim idealima.
„Prišao je Špancu. Zgrabio ga je i okrenuo sebi. Ukorio ga je zbog nedoličnog ponašanja prema starici. Izbila je tuča, kao što se da pretpostaviti. Gurali su se, udarali i vređali. Ukratko, ponašali su se kao obesni dečaci. Pravili su mnogo buke. Leo je urlao iz sve snage. Nazivao je protivnika svakakvim imenima. Kako sam čula, Španac mu je uzvraćao ravnom merom. Izgledalo je da će se tuča rasplamsati, kad ih je prekinuo žandarm. Razdvojio ih je na način koji je razgnevio Lea.
„Optužio je mladog policajca da se stavio na stranu stranca, a protiv zemljaka. To je potaklo novi sukob. Znate kakav je kad se prepire s vlastima. Usuđujem se da kažem da je otkačio. U lice mu je sasuo šta misli o les gardiens de la paix.[9] Pre nego što je iko stigao da išta uradi, Leo je udario Španca u nos, a policajca po licu, tim redom."
„Dobri bože", rekao sam. Zamišljao sam kako razbija nos pesnicom prvom čoveku i kako zamahuje prema drugom. Leo je bio snažan muškarac. Ne bih voleo da sam na mestu onih koji su primili te udarce.
„Posle toga, žandarm nije imao kud nego da ga uhapsi. Leo je pokušao da pobegne. Verovatno ga je gurnuo u stranu. Nažalost, mladi policajac se okliznuo i izgubio ravnotežu na stepenicama. Skotrljao se preko petnaest-dvadeset stepenika do sledećeg odmorišta. Udario je glavom u kamen i razbio lobanju. Kad je Leo strčao dole, da mu pomogne, žandarm je tupo zurio u nebesa. Bio je mrtav."
Ćutke smo sedeli. Pogledao sam Zoju. Bila je bleda, stisnute vilice, kao da se plašila svojih osećanja. I sama pomisao na nasilje, smrt ili trenutak kad prestaje život bila je dovoljna da je uznemiri, da oživi strašna sećanja. Ćutali smo. Čekali smo da Sofi nastavi priču. Delovala je pribranije dok nam je objašnjavala događaje.
„Pokušao je da beži", konačno je prozborila. „To je samo pogoršalo situaciju. Mislim da je stigao prilično daleko. Trčao je duž ulice Bone i preko San Vensana. Zatim je skrenuo ka Sen Pjeru i Monmartru..."
Duboko sam udahnuo. Tamo je bio naš prvi dom u Parizu. Stančić u kom smo Zoja i ja živeli nakon venčanja je bio u ulici Korto, nedaleko od Sen Pjera. Pitao sam se da li se Leo nadao da će se skloniti kod nas... Jurila su ga šestorica, možda i sedmorica žandarma. Duvali su u pištaljke na svakom uglu. Opkolili su ga i oborili na tie. O, Zoja", zaplakala je, posežući za drugaricom. „Dobio je teške batine. Jedno oko mu je zatvoreno, a obraz gotovo ljubičast od modrica. Ne bi ga prepoznala. Rekli su da je pružao otpor, ali im ja ne verujem."
„To je bio nesrećni slučaj s kobnim ishodom", odlučno joj se obratila Zoja. „Sigurno im je to jasno? Čitav sukob je izbio zbog beznačajnog povoda. Španac je jednako kriv."
„Oni to posmatraju na drugi način", reče Sofi. Uplakana žena je odmahivala glavom. Ispuštala je žalobne jecaje, iz dubina srca. Konačno je popustila pred osećanjima. „Za njih je to ubistvo. Izvešče ga pred sud. Možda će godinama robijati, a možda i čitavog života. Protračiće mladost. Možda ga neće pustiti. Ne mogu da živim bez njega, shvatate li to?" Histerično je podigla glas. „Neću da živim bez njega."
Presreo sam sumnjičavi pogled vlasnika kafea. Nadao se da ćemo uskoro otići. Bučno je pročistio grlo. Klimnuo sam, bacio nekoliko franaka na sto i ustao.
Odveli smo Sofi do našeg stana. Nasuo sam joj dve čaše žestokog pića i otpratio do spavaće sobe. Pratila me je bez negodovanja i brzo zaspala. Čuli smo da se prevrće po krevetu.
„Ne može da ide u zatvor", reče Zoja, kad smo ostali sami. Sedeli smo za malim kuhinjskim stolom i pokušavali da smislimo kako da im pomognemo. „To je nezamislivo. Sigurno postoji način da se spase robije?"
Ćutke sam klimnuo. Naravno da sam brinuo za Lea, ali ne zbog moguće zatvorske kazne. Pretila mu je veća opasnost. Odgovoran je za smrt pripadnika francuskih policijskih snaga. Nesreća ili ne, neće se lako izvući. Kazna može biti stroža od one koju moja i Leova žena imaju na umu.
* * *

Suđenje Leu Rajmeru je počelo posle tri nedelje, u drugoj sedmici decembra. Trajalo je trideset šest časova. Počelo je u utorak ujutru. Porota se vratila s presudom sredinom četvrtka.
Sofi je provela nekoliko dana u našem stanu. Zahtevala je da ide kući. Govorila je da je besmisleno da spava na našem kauču, pod našim nogama, kad ima savršen, iako prazan krevet, nedaleko od nas. Pustili smo je da ode, uz nešto negodovanja, ali smo svako veče provodili zajedno, u njenom ili našem stanu. Ponekad smo izlazili u neki od brojnih kafea u susedstvu.
Ispočetka nam se činilo da je na ivici histerije, zbog strašnog sleda događaja. Zatim je bila snažna i optimistički raspoložena, rešena da preduzme sve što je u njenoj moći, da osigura Leovo oslobađanje. Nedugo potom, upala je u depresiju. Naljutila se na momka, zato što je prouzrokovao ovo zamešateljstvo. Suđenje se približavalo. Osećanja su joj crpila snagu. Dobila je podočnjake od nedostatka sna. Brinuo sam se kako će podneti suđenje, ako ne bude imalo srećan kraj.
Zamolio sam gospodina Ferea za slobodan dan, da bih prisustvovao početku suđenja u utorak. Izgleda da sam ga zatekao na pogrešnoj nozi, zato što je bacio penkalo na sto. Morao sam da poskočim unazad, da bih izbegao rasuto mastilo. Buljio je u mene i duboko disao kroz nos.
„Tražiš slobodan dan, tokom nedelje, Jehmenjeve?" pitao je. „Još jedan slobodan dan? Mislio sam da smo to pitanje raspravili."
„Raspravili smo ga, gospodine", odgovorio sam. Nisam očekivao tako žustru reakciju na jednostavno pitanje. Posle njegovog ukora sam se ponašao kao uzoran radnik. Mislio sam da će mi bez roptanja dozvoliti odsustvovanje s posla u trajanju od jednog dana. „Žao mi je, ali moram da vas pitam..."
„Vaša žena mora da shvati, da se svet ne..."
„Ovo nema veze s mojom ženom, gospodine Fere", odvratio sam bez oklevanja. Naljutio sam se, zato što se usudio da kritikuje Zoju. „Nema nikakve veze s događajima od pre nekoliko meseci. Da li sam vam rekao za mog prijatelja? Gospodina Rajmera?"
„A, za ubicu", rekao je, s poluosmehom. „Da, sećam se. Čitao sam o tome u novinama."
„Leo nije ubica", rekao sam. „To je bilo nesrećan slučaj." U kom je jedan čovek izgubio život."
„To je tačno."
„Nije poginuo bilo koji čovek, već onaj odgovoran za zaštitu građana. Tvom prijatelju neće biti lako da izdejstvuje oslobađanje. Javnost je protiv toga."
Klimnuo sam. Pokušavao sam da kontrolišem osećanja. Ponavljao je ono što sam već znao. „Mogu li da uzmem slobodan dan?" pitao sam. Ukrstili smo poglede. Bio sam rešen da ne popustim. Konačno je skrenuo pogled i podigao ruke uvis, kao da se predaje.
„Dobro, dobro", rekao je. „Možeš da uzmeš slobodan dan. Neplaćen. Ako se pojave izveštači iz sudnice, a ne sumnjam da će ih biti, nemoj da im pričaš da radiš u ovoj knjižari. Ne želim da se ime moje knjižare povlači po kriminalnim rubrikama."
Pristao sam na njegove uslove. Ujutru, na dan početka suđenja, otpratio sam Zoju i Sofi do sudnice. Seli smo na galeriju, svesni da su sve oči uprte u nas. Osećao sam da je Zoji veoma neprijatno. Uhvatio sam je za ruku. Dva puta sam je čvrsto stisnuo, dobre sreće radi.
„Ne dopada mi se ovolika pažnja" tiho je prozborila. „Presreo me je neki novinar. Hteo je da mu kažem ko sam."
„Nisi dužna da odgovaraš ni na čija pitanja. Niko od nas nije. Ne zaboravi, da se oni ne zanimaju za nas. Oni žele Sofi."
Nije mi bilo lako da preko usana prevalim takav komentar. Govorio sam istinu. Hteo sam da smirim suprugu, da joj dam do znanja da ne mora da se brine. Verovao sam u to, da bi i ona verovala.
Sudnica je bila puna radoznale svetine. Vrata su se, nedugo potom, otvorila. Leo je uveden u salu, u pratnji nekoliko žandarma. Publika je duboko uzdahnula. Brzo je pogledom pretražio prostoriju. Našao nas je i počastio hrabrim osmehom. Sigurno je pokušao da prikrije nervozu i zabrinutost. Izgledao je bleđe i mršavije no inače. Poslednji put smo se sreli noć pre incidenta. Sedeli smo u baru, samo nas dvoje. Popili smo previše crvenog vina. Te noći mi je poverio da planira da zaprosi Sofi negde oko Božića. Ona to još nije znala. Hrabro se držao. Gledao je pravo ispred sebe, dok se čitala optužnica. Jasnim glasom se izjasnio povodom optužbi. Rekao je da se ne oseća krivim.
To jutro je proteklo u nizu zamornih pravnih prepirki između sudije, tužitelja i branioca koga je dodelio sud. Suđenje je postalo zanimljivije, u drugoj polovini poslepodneva. Nekoliko svedoka je pozvano da da izjave, uključujući i staricu koju je Španac pokušao da pomeri. Neumereno je hvalila Lea, kao što se i moglo očekivati. Za nesreću je krivila žandarma - koliko i Španca. Slikar je bio nepotrebno oštar u osudi Lea, možda i zbog povređenog ega. Pojavilo se još nekoliko svedoka, ljudi i žena koji su se zatekli na stepeništu Sakre Koera u vreme nesreće. Svedočila je i dama koja je bila nekoliko centimetara od poginulog policajca, kad je pao, doktor koji ga je ispitao i patolog.
„Proces se povoljno odvija, zar ne?" pitala me je Sofi, te večeri. Klimnuo sam, verujući da se dobronamerna laž ne može izazvati nikakve štete.
„Neka svedočenja su od pomoći", priznao sam. Propustio sam da joj kažem da je većina svedoka predstavila Lea kao prznicu i nasilnika, zbog čijeg nepromišljenog ponašanja je poginuo pošten i nevin čovek.
„Sutra će se sve završiti kako treba" reče Zoja. Zagrlila je Sofi na rastanku. „Sigurna sam da će tako biti."
Kasnije smo se posvađali. Prvi put smo podigli glas jedno na drugo. Nameravao sam da idem u sudnicu. Pogrešio sam kad sam joj rekao da će se gospodin Fere, verovatno naljutiti na mene, kad sazna da ću uzeti još jedan slobodan dan. Pogrešno je razumela moju brigu za budućnost, kao sebičnjaštvo i nedostatak obzira prema našim prijateljima. Ta optužba me je uznemirila i povredila.
Kasnije iste noći, pomirili smo se. To je bilo neobično veče. Oboje smo plakali, nenaviknuti na svađu. Ležali smo zajedno. Nagovarao sam Zoju da se pripremi na ono što će doći. Govorio sam joj da se sve ne mora završiti onako kako bi ona želela.
Ćutala je. Samo se okrenula i zaspala. Znao sam da nije tako naivna da ne uvidi istinitost mog upozorenja.
Sutradan smo sedeli na istim mestima. Sudnica je bila prepuna ljudi željnih da čuju Leovo svedočenje. Počeo je nervozno. Snaga mu se uskoro vratila. Uspeo je da održi sjajan govor. Na trenutak sam pomislio da bi se mogao spasiti. Predstavio je sebe kao zatočnika narodnih prava, mladića koji nije mogao da stoji i posmatra kako gost u njegovoj zemlji maltretira i vreda staricu, francusku staricu. Istakao je da veoma ceni rad žandarma. Objasnio je da je video da mladić gubi ravnotežu i da je pružio ruku da bi ga spasao, a ne da bi ga gurnuo. Bilo je prekasno. Pao je. U sudnici je vladala potpuna tišina dok je govorio. Posmatrao je Sofi kad je napuštao mesto za svedoke. Ona se zabrinuto smešila. Uzvratio joj je osmehom pre nego što je seo između dva čuvara.
Poslednji svedok je bila majka mladog policajca. Ispričala je šta je tog jutra radio i predstavila sina, verovatno s pravom, kao neproglašenog sveca. Govorila je s ponosom i dostojanstvom. Rasplakala se samo jednom. Znao sam da posle njenog svedočenja nema puno nade.
Porota se vratila posle jednog sata. Presudila je da je optuženi kriv za ubistvo. Sudnicom se razlegao spontani aplauz. Sofi je skočila na noge i pala u nesvest. Zoja i ja smo je izneli na hodnik.
„To je nemoguće, to je nemoguće", govorila je kao opsednuta kad se povratila na jednoj od hladnih kamenih klupa, na spoljašnjem zidu. „On je nevin. Ne mogu mi ga oduzeti."
I Zoja se rasplakala. Zagrlile su se. Drhtale su od tuge. I sam sam bio na ivici suza. Ovo je bilo previše za mene. Ustao sam. Nisam hteo da vide kako se osećam.
„Idem unutra", dodao sam, pre nego što sam im okrenuo leđa. „Hoću da vidim šta se događa."
U sudnici sam morao da se probijam kroz gužvu do mesta s kog sam mogao nešto da vidim. Leo je stajao, bled u licu, opkoljen žandarmima. Činilo se da ne može da veruje, u ono što ga je snašlo, kao da očekuje da će ga svakog časa pustiti, uz izvinjenje. To se neće desiti.
Sudija je opalio čekićem po stolu, tišine radi. Produžio je s čitanjem osude.
Ubrzo sam izašao iz sudnice. Bio sam siguran da će mi pripasti muka. Istrčao sam napolje da napunim pluća vazduhom. Tamo me je pogodilo puno saznanje, o razmerama užasa kome sam upravo prisustvovao. Morao sam da naslonim glavu na zid, inače bih se obrukao i pao.
Zoja i Sofi su prestale da plaču. Okrenule su se ka meni.
„Šta je bilo?" pitala je Sofi. Potrčala je ka meni. „Reci mi, Georgiju! Šta je bilo?"
Odmahnuo sam glavom. „Ne mogu", rekao sam.
„Reci mi!" ponovila je. Vrištala je. „Reci mi, Georgiju!" Udarila mi je jedan, dva, tri šamara. Stisnula je šake u pesnice. Tukla me je po ramenima. Nisam ništa osećao. Samo sam stajao i gledao kako je Zoja odvlači od mene. „Reci mi", nastavila je da vrišti. Reči su se gubili u tužnim, isprekidanim jecajima.
„Georgiju?" pitala je Zoja. Zurila je u mene, nervozno gutajući knedle. „Georgiju, šta je bilo? Moramo da znamo. Moraš da joj kažeš."
Klimnuo sam. Posmatrao sam je. Nisam znao kako da tako nešto, nešto neizrecivo, pretočim u reči.
Pogubljenje je izvršeno sutra ujutru. Ni ja ni Zoja nismo smeli da mu prisustvujemo. Sofi je dobila dozvolu da provede pola sata sa svojim ljubavnikom pre nego što je giljotiniran u dvorištu. Bio sam šokiran -više nego šokiran - kad sam saznao da će biti pogubljen i da je ubilačka sprava, čedo francuske revolucije, još u upotrebi, iako je od vladavine terora prošlo više od sto godina. To je bio varvarski običaj. Niko od nas troje nije mogao da veruje da će takva kazna stići našeg mladog, naočitog, duhovitog, energičnog, nemogućeg prijatelja. Nije mu bilo spasa. Presuda je doneta. Morala je biti izvršena u narednih dvadeset četiri sata.
Pariz je posle toga izgubio svaku privlačnost. Predao sam pismenu ostavku gospodinu Fereu. Iscepao je pismo, ne pogledavši ga. Rekao mi je da nije važno šta u njemu piše. Izgubio sam posao.
Nisam mario.
Sofi nas je samo jednom posetila pre nego što je napustila zemlju. Zahvalila nam se na pomoći. Obećala je da će nam pisati kad stigne tamo gde je krenula.
Zoja i ja smo odlučili da zauvek napustimo Pariz. Ona je odlučila. Podržao sam njenu odluku.
Poslednje večeri u gradu sedeli smo u praznom stanu. Gledali smo kroz prozor, u zvonike brojnih crkava.
„Ja sam kriva", rekla je.

PUTOVANJE ZA JEKATERINBURG


Te noći sam legao na malu postelju, kakvih je bilo mnogo u stražarskom vagonu. Bio sam siguran da neću moći da zaspim. To je bio haotičan dan. Car je zapao u tihu depresiju. Pripadnici njegove pratnje behu zbunjeni i neutešni. Nisam toliko ponosan da ne priznam da sam plakao na jastuku, pritisnut snažnim osećanjima. Kad sam napokon zatvorio oči, sanjao sam mučne snove. Budio sam se nekoliko puta, smeten i uzbuđen. Posle nekoliko sati sam zapao u dublji san. Kad sam sledeći put otvorio oči, shvatio sam da sam prespavao noć i dobar deo jutra. Treptao sam, čekajući da se sećanje na jučerašnje događaje razveje, kao loš san. Desilo se upravo suprotno. Sećanja su se razbistrila. Shvatio sam da je sve istina i da se nezamislivo dogodilo.
Sunce se probijalo kroz prozore. Osvrnuo sam se oko sebe, da vidim koga još ima u vagonu. S ne malim iznenađenjem sam shvatio da sam sam samcit. Ovaj deo voza je gotovo uvek bio pun pripadnika telesne garde. Spavali su, pokušavali su da spavaju, oblačili su se, pričali, raspravljali. U vagonu je vladao onespokojavajući mir. Polako sam sišao s kreveta, okružen jezivom tišinom. Navukao sam košulju i pantalone i oprezno provirio napolje. Video sam samo beskrajnu hladnu šumu, koja se prostirala stotinama kilometara s obe strane voza.
Brzo sam prošao kroz kola za ručavanje, salon za zabavu i vagone, privatne odaje velikih vojvotkinja. Stigao sam do carevog vagona, u kom je, prethodnog dana potpisao da se u svoje ime i u ime svog sina, odriče vladarskih prava. Pokucao sam na zatvorena vrata. Nije bilo odgovora. Naslonio sam uvo na drvo. Naprezao sam se da čujem zvuke razgovora.
„Vaše veličanstvo" pozvao sam ga. Odlučio sam da ga oslovljavam po tituli i ponovo pokucao. „Vaše veličanstvo, mogu li da vam pomognem?"
Nije bilo odgovora. Otvorio sam vrata i ušao u carevu radnu sobu. Bila je prazna, baš kao i vagon za gardiste. Namrštio sam se i pokušao da zamislim gde bi car mogao biti. Svakog jutra bi se zaključao u kancelariji i radio na papirima. Mislio sam da se to neće promeniti ni u novim okolnostima. Sigurno će napisati još pisama, potpisati još dokumenata i doneti niz odluka. U ovom trenutku je bilo najvažnije da se posveti svojim obavezama. Bacio sam pogled iza leđa u hodnik, da bih se uverio da niko ne dolazi. Prišao sam njegovom stolu i brzo pregledao preostale papire. Uglavnom se radilo o dokumentima složene, političke sadržine, koji mi nisu ništa značili. Razočarano sam podigao pogled i opazio da portret careve porodice, koji je uvek stajao na stolu, više nije u svom srebrnom okviru. Posmatrao sam prazni ram. Podigao sam ga, kao da će mi pomoći da nešto saznam o carevom kretanju. Spustio sam ga i odlučio da izađem iz suverenove radne sobe.
Voz se od sinoć nije mrdnuo. Skočio sam na prugu. Kamenje je bučno škripalo pod mojim čizmama. Ugledao sam Petra Iljaviča Maksija, kolegu iz telesne garde. On je bio u carevom okruženju pre nego što sam došao u Sankt Peterburg. Nikad se nismo najbolje slagali. Izbegavao sam ga kad god sam mogao. Bivši pripadnik paževskog korpusa je s neodobravanjem gledao na moje prisustvo u carevoj okolini. Teško je podneo kad sam razrešen prethodne dužnosti, koju je on nazivao „brigom o deci", da bih došao ovde, kao član careve pratnje. Nisam imao izbora nego da krenem ka njemu, pošto nigde nije bilo žive duše.
„Petre Iljaviču", rekao sam, hitajući ka njemu. Pravio sam se da ne primećujem njegov, potcenjivački pogled. Davao mi je do znanja da me smatra samo dosadnom epizodom, u inače ne preterano prijatnom jutru. Dugo je držao cigaretu u ustima. Konačno je povukao poslednji dim. Bacio je na tie i zgazio petom.
„Prijatelju", rekao je, glasom punim sarkazma. „Dobro jutro."
„Šta se dešava?" pitao sam. „Gde su svi? Voz je opusteo."
„Svi su tamo napred", rekao je. Pogledao je duž pruge, ka prvom vagonu. „Mislim na one koji su ostali."
„Ostali?" pitao sam, podignutih obrva. „Kako to misliš, ostali?"
„Zar nisi čuo?" pitao me je. „Zar ne znaš šta se noćas dogodilo?"
Užasnuo sam se od zlokobnog nagoveštaja. Nisam hteo da tumačim značenje njegovih reči. „Reci mi, Petre", molio sam ga. „Gde je car?"
„Nema više nikakvog cara", rekao je, slegnuvši ramenima, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. „Nestao je. Konačno smo ga skinuli s vrata."
„Nestao je?" pitao sam ga. „Ali, u kom pravcu je nestao? Ne misliš valjda..."
„Odrekao se prestola."
„To mi je poznato", planuo dam. „Ali, gde..."
„Poslali su voz po njega, usred noći."
„Ko ga je poslao?"
„Nova vlada. Nemoj mi reći da si sve prespavao! Propustio si prvoklasnu predstavu."
Osetih silno olakšanje - živ je. To je značilo da se nikakvo zlo nije dogodilo ni ostatku porodice. Strah za njihov život je minuo, ali sam hteo da znam gde je odveden.
„Šta te briga?" pitao me je Petar. Popreko me je pogledao. Pružio je ruku da obriše nešto prašine s mog okovratnika. Ustuknuo sam pred tim agresivnim gestom.
„Baš me briga", lagao sam. Osetio sam da se svet preko noći promenio. Odasvud su vrebale nove opasnosti. „Onako me zanima."
„Zanima te šta se desilo s Romanovom?"
„Hteo bih da znam, to je sve", navaljivao sam. „Legao sam da spavam i... ne znam, mora da sam bio umoran. Sve sam prespavao. Nisam čuo nikakav voz."
„Svi smo iscrpljeni, Georgiju", rekao je. Slegnuo sam ramenima. „Sad je gotovo. Stvari će odsad biti drugačije."
„Kakav je to voz bio?" pitao sam ga. Nisam komentarisao njegovo neskriveno zadovoljstvo carevom abdikacijom. „Kad je stigao?"
„Moglo je biti tri ili četiri sata izjutra", rekao je i zapalio cigaretu. „Većina je spavala. Ja po svoj prilici nisam. Heo sam da gledam kako ga odvode. Voz je stigao iz Sankt Peterburga. Stao je na kilometar odavde. Dovezao je vojnike s nalogom za hapšenje Nikolaja Romanova."
„Uhapsili su ga?" pitao sam, zapanjen onim što sam čuo. Odbio sam da se podsmehnem caru, navođenjem njegovog krštenog imena i prezimena. „Ali zašto? Zar nije učino sve što su pod njega tražili?"
„Rekli su da to čine za njegovo dobro i da ne bi bio bezbedan U glavnom gradu. Neredi su na sve strane. Sankt Peterburg je u haosu. Palata je puna ljudi. Rulja pljačka radnje. Prestonica je zapala u anarhiju. On je za to kriv."
„Nemoj da mi popuješ", prosiktao sam. Gnevno sam ga ščepao za okovratnik. „Reci mi gde su ga odveli."
„Hej, Georgiju, pusti me!", povikao je. Iščupao se iz mog stiska. „Šta se s tobom dešava, čoveče?"
„Šta se dešava sa mnom?" pitao sam. „Čovek kog smo služili je uhapšen, a ti stojiš ovde i pušiš cigaretu kao da je ovo obično jutro."
„Ali, ovo je slavno jutro", rekao je, vidno zaprepašćen što ne delim njegova osećanja. „Zar nisi sanjao o ovom danu?"
„Zašto nisu otišli ovim vozom?" pitao sam. Prenebregao sam njegovo pitanje. Zagledao sam se u carsku kompoziciju, od petnaest vagona. „Zašto su slali drugi voz?"
„Romanovima je uskraćen sav luksuz", rekao je. „On je zatočenik, shvataš li to? Nema ništa. Nema novca. Voz ne pripada njemu. Pripada Rusiji."
„On je do juče bio Rusija."
„Ali, ovo je novi dan."
Hteo sam da navalim na njega, da ga oborim i opalim po nosu, da ga izazovem da mi uzvrati, da bi mogao da iskalim svoj bes nad njim, ali je to bilo besmisleno.
„Georgiju Daniloviču" rekao je. Smejao se, vrteći glavom. „Ne mogu da verujem. Ti si careva kurva, zar ne?"
Prezrivo sam iskrivio usne. Znao sam da u carevoj pratnji ima ljudi koji su prezirali vladara i sve što je predstavljao. Bio sam mu do kraja odan. Dobro se ponašao prema meni. Neću ga ostaviti u najgorem času, bez obzira na posledice.
„Ja sam njegov sluga", rekao sam. „Ostaću to, do poslednjeg dana."
„Jasno mi je", promrmljao je i spustio pogled. Lupkao je po prašini vrhom čizme. Više mi nije bilo do razgovora. Zurio sam u daljini, ka severu, ka Sankt Peterburgu. Bio sam siguran da ga tamo neće vratiti. Ako su tamošnji neredi zaista onakvi kakvim ih Petar Iljavič opisuje, rulja bi ga rastrgla ud po ud nasred Dvorskog trga. Boljševici nisu mogli da dozvole krvavo javno pogubljenje na početku revolucije. Okrenuo sam se Petru, rešen da dobijem još neki odgovor, ali je on nestao. Pogledao sam ka prvom vagonu. Čuo sam mnoštvo glasova. Govorili su u isti mah. Svađali su se. Razaznavao sam pokoju reč. Levo od voza sam primetio dvoja kola, koja nisu bila tu prošlog popodneva. Pretpostavio sam da je to boljševičko pojačanje. Zabrinuo sam se nad svojom budućnošću.
Bio sam neoprezan pred Petrom Iljavičem. Sigurno me otkucava.
Nervozno sam progutao knedlu. Okrenuo sam se i zaputio ka kraju kompozicije, laganim hodom. Pružio sam korak kad sam ugledao poslednji vagon. Osvrnuo sam se preko ramena. Nisam nikog video. Znao sam da nemam puno vremena. Ko sam ja, naposletku? Samo mužik kome se posrećilo. Možda moraju da poštede cara - on im je dragocen -ali ko sam ja? Samo neko ko je služio jednom i čuvao drugog Romanova.
S leve strane se preda mnom otvorila šuma. Prešao sam prugu i skočio pravo u gustiš omorika, borova, kedrova i tisa. Ubrzano sam disao u gustoj šumi. Jurio sam kroz gustiš, dok me je granje šibalo po licu i telu. Čuo sam glasove vojnika u poteri. Jurili su za mnom s puškama u rukama, rešeni da me uhvate. Zastao sam, dahćući. Imao sam pravo, pošli su za mnom. Nisam patio od manije gonjenja.
Više nisam bio pripadnik telesne garde. Taj deo mog života je okončan. Bio sam begunac.
Bio je oktobar kad sam se vratio u Sankt Peterburg. Bilo je teško reći da li sam u opasnosti, ali je misao da će me boljševici uhvatiti i ubiti, bila dovoljna da me održi korak ispred pretpostavljenih progonilaca. Odlučio sam da ne žurim s povratkom u grad, već da se primirim u usputnim mestima. Spavao sam gde god bih našao zaklonjeno, sigurno utočište. Kupao sam se u rekama i potocima, da bih odagnao neprijatni vonj. Pustio sam kosu i bradu da bih pokrio lice. Nisam nimalo ličio na mladog, osamnaestogodišnjeg vojnika, kakav sam bio u poslednjim danima dinastije Romanov. Ruke i noge su mi ojačale od neprestane aktivnosti. Naučio sam da lovim i derem životinje, da ih spremam na otvorenoj vatri, da žrtvujem njihov život da bih spasao sopstveni.
Povremeno sam se zaustavljao u malim selima. Nekoliko dana bih radio težačke poslove u zamenu za hranu i postelju. Raspitivao sam se kod seljaka za političke vesti. Iznenadilo me je što se prelazna vlada, koja se toliko ponosila vezom s narodom, nije trudila da ga obavesti o svojim aktivnostima. Saznao sam da Rusijom vlada čovek po imenu Vladimir Iljič Uljanov, poznatiji pod nadimkom Lenjin. Preselio je štab iz Sankt Peterburga u moskovski Kremlj, da bi se razlikovao od cara. Nikolaj je uvek prezirao to mesto. Retko ga je posećivao. Tamo je krunisan, kao i svi carevi pre njega. Nisam mogao a da se ne zapitam da li je Lenjin imao tu tradiciju na umu kad je odabrao taj grad za novo sedište vlasti.
Kad sam se konačno vratio za Sankt Peterburg, ili Petrograd, kako je zvanično preimenovan, video sam da se grad značajno promenio, ali je ostao prepoznatljiv. Palate duž Neve su bile zatvorene. Pitao sam se gde su prinčevi, grofovi i vojvotkinje udove. Bili su u rodu sa evropskim kraljevskim kućama. Neki su sigurno pobegli za Dansku, a drugi u Grčku. Izdržljiviji su verovatno otputovali preko kontinenta i odjedrili za Englesku, kao što je i sam car planirao. Kako god, nisu bili ovde, ne više.
Obale reke behu prazne. Nekad se njima nije moglo proći od konjskih kočija. Prevozile su imućne stanovnike palata na klizanje po zaleđenim jezerima ili večerinke. Sad je samo nekoliko seljaka žurilo pločnicima. Nastojali su da se što pre vrate kući, pobegnu s mraza i pojedu ono malo hrane koju su pronašli tokom dana.
Dobro se sećam da je ta zima bila vrlo hladna. Vazduh na trgu ispred palate je bio izuzetno oštar. Kad bi dunuo vetar, ujedao bi me za obraze, uši i vrh nosa. Terao me je da zarijem nokte u dlanove, da ne bih glasno kriknuo. Stajao sam u senci kolonade i posmatrao nekadašnji dom. Mislio sam kako je sve bilo drugačije kad sam pre dve godine stigao ovamo. Bio sam tako naivan, tako nevin, tako željan da upoznam život drugačiji od onog u Kasinu. Šta bi moja sestra Asja rekla kad bi me sad videla, naslonjenog na zid i promrzlog?
Možda bi rekla da me je stigla zaslužena sudbina. Nisam znao šta se dogodilo s carskom porodicom. Skupio sam nešto oskudnih informacija, dok sam putovao od sela, do sela, ka prestonici. Pretpostavio sam da su poslati u izgnanstvo, posle kraćeg zadržavanja. Anastazija se najviše plašila da će ih poslati preko kontinenta, za Englesku, gde bi ih kralj Džordž, nesumnjivo dočekao kao članove porodice. Sigurno će se pitati šta da radi s tim Romanovima koji toliko od njega očekuju.
Svakog dana mi je pred očima lebdelo Anastazijino lice, i naročito noću, kad bih pokušavao da zaspim. Sanjao sam je. U glavi sam sastavljao pisma, sonete i uglavnom budalastu poeziju. Zakleo sam se da je nikad neću napustiti, da ću biti pored nje, ma šta se dogodilo. Prošlo je gotovo devet meseci od našeg poslednjeg susreta, u mojoj sobi u Zimskom dvorcu. Tada je bila zabrinuta zbog opasnosti koje su pretile njenoj porodici. Nadali smo se da ćemo se oprostiti, ali je car odlučio da pođe rano ujutru, pre nego što su se ostali članovi porodice probudili. Dužnost mi je nalagala da pođem s njim. Mogu da zamislim koliko je Anastazija tugovala kad se probudila i videla da me nema.
Da li me je sanjala onako kako sam ja nju sanjao, pitao sam se, dok sam ležao po ambarima i stajama i posmatrao zvezde kroz sastave greda? Da li je išla na spavanje u isto vreme, posmatrajući nijanse srebrne boja na londonskom nebu. Da li se pitala gde sam, zamišljajući da ležim pod istim noćnim nebom kao i ona, šapćem njeno ime i molim boga da sačuva veru u mene? To su bili teški dana. Pisao bih joj da sam mogao, ali nisam znao gde. Da sam mogao da je vidim, putovao bih preko pustinja, ali kuda da pođem? Nisam znao gde je i samo ovde, samo u Sankt Peterburgu - da, za mene će uvek biti Sankt Peterburg, nikad Petrograd - mogu da pronađem nekog ko bi odgovorio na moje pitanje.
Nedelju dana po povratku sam pronašao preko potrebni trag. Tog popodneva sam zaradio nekoliko rublji, pomažući pri istovaru žita u skladište nove vlade. Odlučio sam da se počastim vrućim obrokom, retkim iskustvom. Sedeo sam pored vatre u toplom, udobnom okruženju, uz činiju ščija i votku. Pokušavao sam da uživam u jednostavnim stvarima, da ponovo budem mladić, Georgij. Opazio sam čoveka par godina starijeg od mene. Sedeo je za susednim stolom. Pio je sve više i više. Bio je glatko obrijan. Nosio je uniformu privremene vlade. Boljševik od glave do pete. Nešto u vezi s njim govorilo mi je da sam našao ono što tražim.
„Izgledaš mi nesrećno, prijatelju", obratio sam mu se. Pogledao me je. Pažljivo je proučavao moje lice, kao da nastoji da odluči da li sam vredan truda.
„Ah", rekao je, mašući rukom. „Tačno je, bio sam nesrećan." Podigao je bocu votke levom rukom. Nasmejao se. „Ali više nisam."
„Shvatam", rekao sam, podigavši čašu. „Za vas."
„Za vas", rekao je. Iskapio je čašu i nasuo još jednu.
Čekao sam nekoliko trenutaka, pre nego što sam se premestio za njegov sto. Seo sam preko puta njega. „Mogu li?" pitao sam.
Oprezno me je odmerio pre nego što je slegnuo ramenima. „Kako hoces."
„Ti si vojnik", rekao sam. „Jesam. A, ti?"
„Seljak."
„Treba nam više seljaka", rekao je, s pijanom odlučnošću. Udario je pesnicom po stolu. „Tako ćemo se obogatiti. Pomoću žita."
„U pravu si", rekao sam, nasuvši još votke obojici. „Uskoro ćemo se svi obogatiti zahvaljujući vama, vojnicima."
Bučno je izdahnuo i odmahnuo glavom. Na licu je imao izraz čoveka bez iluzija. „Ne zavaravaj se, prijatelju", rekao je. „Niko ne zna šta radi. Ne slušaju ljude poput mene."
„Ali situacija je bolja nego što je bila, zar ne?" pitao sam uz osmeh. Iako je bio nezadovoljan svojima, njegovo srce najverovatnije je kucalo za revoluciju. „Hoću da kažem da nam je bolje nego pod ca... pod Nikolaj em Romanovom."
„Pravo kažeš", rekao je i pružio ruku preko stola, kao da smo braća rođena. „Šta god da se desi, svima nam je bolje zbog ovih promena. Prokleti Romanovi", dodao je i pljunuo na pod. Kelner se razdrao da pazi šta radi, ili će ga izbaciti na ulicu.
„U čemu je problem?" pitao sam. „Zašto deluješ tako nesrećno? Da nije neka žena u pitanju?"
„Voleo bih da jeste", odvratio je ogorčenim glasom. „Žene su mi sad najmanja briga. Ne, nije to ništa prijatelju. Neću te gnjaviti s mojim problemima. Očekivao sam nešto od bednih birokrata u Lenjinovoj vladi, ali su me razočarali, to je sve. Davim tugu da bi se izborio s razočaranjem. I sutra ću biti razočaran, ali malo manje."
„Bićeš i mamuran."
„I to će proći."
„Blizak si Lenjinu?" pitao sam ga. Znao sam da će mi laskanje pomoći da saznam ono što mi je potrebno. „Ma, kakvi, nikad ga nisam sreo."
„Pa kako..."
„Imam druge veze. Neki moćni ljudi me izuzetno cene."
„Siguran sam da je tako", rekao sam. Nastojao sam da zvučim ubedljivo. „Ljudi poput tebe menjaju ovu zemlju."
„Reci to onim ograničenim birokratama."
„Mogu li da te pitam...", oklevao sam. Strahovao sam da ne budem previše radoznao. „Da li si ti jedan od heroja zaslužnih za svrgavanje Romanova? Reci mi ako jesi, da ti kupim još koje piće, zato što ti svi siroti mužići duguju zahvalnost."
Slegnuo je ramenima. „Ne baš", priznao je. „Pripremio sam papire, to je sve što sam učinio."
„Tako znači", rekao sam. Srce mi je zaigralo u grudima. „Misliš da će im ikad biti dozvoljeno da se vrate?"
„U Petrograd?" pitao je, mršteći se. „Ne, ne. Siguran sam da neće. Narod bi ih rastrgnuo na komade. Narod to ne bi dozvolio. Ne, sigurni su tamo gde su."
Ispustio sam uzdah olakšanja. Pokušao sam da ga maskiram kašljanjem. Ovo je prvi pouzdan znak da su živi, da je ona živa.
„Nenaviknuti su na tamošnju klimu", rekao sam. Smejao sam se, da bih pridobio njegovo poverenje. „Kažu da su tamošnje zime hladne, ali one nisu ništa prema ovima ovde."
„U Tobolsku?" rekao je, podigavši obrve. „Ne znam ništa o tome. Zbrinuti su. Kuća guvernera Sibira možda nije palata, ali je udobniji dom od onih koje ćemo ti i ja upoznati. Takvi ljudi znaju kako da prežive. Oni su kao mačke, uvek se dočekaju na noge."
Na jedvite jade sam prigušio krik iznenađenja. Znači da nisu u Engleskoj. Nisu napustili Rusiju. Odvedeni su u Tobolsk, iza Urala, duboko u Sibir. To je vrlo daleko. Mogu da odem tamo. Mogu da je nađem.
„O ovome se ne priča, prijatelju", rekao je. Činilo mi se da ga nije preterano briga da li ću to ikom reći. „Mislim na mesto njihovog zatočenja. To ne smeš nikom da kažeš."
„Ne brini", rekao sam, pre nego što sam ustao i istresao nekoliko rubalja na sto. Platio sam obe večere i sva pića. Zaslužio je i mnogo više od toga. „Ne nameravam da zucnem o ovome."
Zaputio sam se istočno od Sankt Peterburga. Prošao sam kroz Vologdu, Vjatku i Perm, pre nego što sam izbio na sibirsku ravnicu. Prošlo je više od godinu dana, otkad sam poslednji put video Anastaziju i gotovo isto toliko otkad je car postao Nikolaj Romanov. Bio sam večito gladan. Smršao sam. Išao sam napred, gonjen željom da je ponovo vidim, da je zaštitim. Telo mi je stradavalo na dugom putu. Da sam imao ogledalo, znam da bih u njemu ugledao osobu deset godina stariju od stvarnih devetnaest godina.
Na putu sam se susretao s brojnim teškoćama. Oboleo sam od groznice, posle Vjatke. Imao sam sreće da naiđem na seljaka i njegovu ženu, voljne da me neguju do ozdravljenja. Dugo su trpeli moje buncanje. Poslednje noći u njihovom domu proveo sam pored ognjišta. Seljanka, snažna žena po imenu Polina Pavlovna iznenadila me je brižnim gestom. Uhvatila me je za ruku.
„Moraš da budeš pažljiv, Paša", obratila mi se, zato što sam prvog ili drugog dana boravka u njenom domu, kad me je pitala kako se zovem, u delirijumu, nesposoban da se setim krštenog imena, ponudio omrznuti nadimak iz detinjstva. „Preti ti velika opasnost."
„Zašto bi mi pretila?" pitao sam. Kad sam se malo oporavio, ispričao sam im da se vraćam na porodično imanje u Surgutu, da bi pomogao roditeljima u obradi zemlje. „Tamo nema nikakvih opasnosti."
„Pošla sam za Luku bez očevog blagoslova", prošaptala je. „Nismo marili za to, zato što smo se voleli. Njegov otac je bio siromah, kog niko nije cenio. Ti si u drugačijem položaju."
Nervozno sam progutao knedlu. Nisam znao šta sam sve rekao u bunilu. „Polina..." počeo sam.
„Dobro je", rekla je, uz topao osmeh. „Samo sam te ja čula. Nikom neću reći, čak ni Luki."
Klimnuo sam i pogledao kroz prozor. „Da li je dug put preda mnom?" pitao sam.
„Trebaće ti nekoliko nedelja", rekla je. „Ništa im se neće dogoditi. Sigurna sam u to."
„Otkud znaš?" pitao sam.
„Zato što se njihova priča ne završava u Tobolsku", tiho je dodala. Skrenula je pogled, s tužnim izrazom lica. „Velika vojvotkinja, ona koju voliš, pred njom je još mnogo toga."
Ćutao sam, zato što nisam znao šta da kažem. Nisam sujeveran. Nisam verovao u staričine vidovnjačke sposobnosti. Nisam verovao ni starcem, pa neću poverovati ni seljanki iz Vjatke, iako sam se nadao da govori istinu.
„Znaš li da je car jednom proputovao ovuda", rekla mi je, pre nego što sam produžio put. „Kad sam bila devojčica."
Namrštio sam se. Nisam mogao da verujem, izgledala je kao starica.
„Nije to bio tvoj car", rekla je, smejući se. „Već njegov deda Aleksandar Drugi. Prošao je ovuda samo nekoliko nedelja pre nego što je ubijen. Došao je i otišao kao munja. Čitav grad je izašao da ga vidi. Jedva da je pogledao nekog od nas. Samo je projahao ulicama, a ipak su svi mislili da su dodirnuti božjom rukom. Teško je to zamisliti, zar ne?"
„Pomalo", složio sam se.
Sutradan sam nastavio put. Zdravlje me je odonda dobro služilo. Početkom jula sam stigao u Tobolsk. Grad je bio pun boljševika. Niko nije obraćao pažnju na mene. Shvatio sam da su prestali da me traže. Nije ni čudo, zato što sam bio niko i ništa, običan čuvar. Ako su i imali nameru da me pronađu i uhapse nakon svrgavanja cara, ona je sad bila zaboravljena.
S lakoćom sam pronašao guvernerovu kuću. Stigao sam do nje kasno po podne. Mislio sam da će biti strogo čuvana. Nisam znao šta ću učiniti kad stignem. Hteo sam da jednostavno zatražim da vidim cara, ili Nikolaja Romanova, ako budu zahtevali da ga tako zovem. Ponudiću se da ostanem sa zatočenom porodicom kao sluga. Tako ću viđati Anastaziju svakog dana, dok ih ne pošalju u progonstvo.
Kuća nije odgovarala mojim predstavama. Ispred nje nije bilo automobila. Čuvao je samo jedan vojnik, oslonjen o tarabu. Duboko je zevao od dosade. Posmatrao me je sumnjičavo i zlovoljno, ali nije pokazivao strah, niti oprez. Nije se potrudio da se uspravi.
„Dobro veče", rekao sam.
„Druže?"
„Pitao sam se... verujem da je ovo guvernerova rezidencija?"
„Pa šta ako jeste?" pitao je. „Ko si ti?"
„Zovem se Georgij Danilovič Jehmenjev", odgovorio sam, „seljački sin iz Kašina."
Klimnuo je, okrenuo glavu i pljunuo na tie. „Prvi put čujem za tebe", rekao je.
„Nisam ni mislio da si čuo. Ali zatvorenici jesu."
„Zatvorenici?" pitao je, smešeći se. „O kakvim zatvorenicima govoriš, moliću lepo?"
Uzdahnuo sam. Nisam hteo da okolišam. „Prevalio sam dug put", rekao sam. „Krenuo sam iz Sankt Peterburga."
„Hoćeš da kažeš iz Petrograda?"
„Ako ti se tako više sviđa."
„Peške?" pitao je, podigavši obrvu.
„Najveći deo puta sam prepešačio", priznao sam.
„Pa, šta tražiš?"
„Do prošle godine sam službovao u carskoj palati", objasnio sam. „Radio sam za cara."
Nije žurio s odgovorom. „Nema više cara", brecnuo se. „Možda si radio za bivšeg cara."
„Za bivšeg cara, ako tako treba. Mislio sam... hteo sam da mu odam poštovanje."
Namrštio se. „Nema ništa od toga", rekao je. „Da li si ti glup, Jehmenjeve? Misliš da su Romanovima dozvoljene posete?"
„Ne predstavljam nikakvu pretnju", rekao sam i raširio ruke da bih pokazao da nemam skrivenog oružja, niti bilo kakvih tajni. „Hoću da im se stavim u službu."
„Zašto bi to učinio?"
„Zato što su bili dobri prema meni."
„Bili su tirani", rekao je. „Ti si lud, kad hoćeš da budeš s njima."
„Znam šta hoću", tiho sam rekao. „Da li je to moguće?"
„Sve je moguće", rekao je, slegnuvši ramenima. „Bojim se da si zakasnio."
Srce mi je zastalo u grudima. Jedva sam se suzdržao da ga ne zgrabim za revere i ne nateram da objasni poslednju napomenu.
„Zakasnio sam?" oprezno sam ga pitao. „Kako to?"
„Hoću da kažem da više nisu ovde", rekao je. „Guverner se uselio u rezidenciju. Mogu da ga zamolim da te primi, ako želiš."
„Ne, ne", rekao sam, odmahujući glavom. „Ne, to nije neophodno." Hteo sam da sednem i zarijem lice u šake. Da li ovom mučenju ima kraja? Da li ćemo se ikad sastati? „Nadao sam se da ću ih videti", rekao sam.
„Nisu odvedeni daleko odavde", rekao je. „Možda bi mogao da pođeš za njima."
Pogledao sam ga s nadom. „Nisu daleko?" pitao sam. „Gde su odvedeni?"
Osmehnuo se i raširio ruke. Bilo mi je jasno da do ovog podatka neću doći jeftino. Posegnuo sam u džepove i izvadio sav novac. „Ne mogu da se cenkam" rekao sam i dao rublje stražaru. „Pretraži me ako hoćeš. Ovo je sve što imam. Sve na svetu. Zato, molim te..."
Prebrojao je novčiće pre nego što ih je gurnuo u džep. Nagnuo se i šapnuo jednu reč u moje uvo, pre nego što se udaljio.
„Jekaterinburg."
Okrenuo sam se i nastavio put. Ovaj put sam išao jugozapadno, prema Jekaterinburgu. Znao sam da će to biti kraj putovanja i da ću konačno pronaći Anastaziju. Sela kroz koja sam prošao - Tavda, Tirinsk, Irbit ličila su na Kašin. Zadržao sam se u nekima od njih da bih nešto saznao od tamošnjih seljaka. Uzalud sam se trudio. Bili su nepristupačni i nepoverljivi. Pitao sam se da li znaju ko je proputovao kroz njihova sela pre mene, da li su ih videli. Ako i jesu, ćutali su o tome.
Trebalo mi je nedelju dana da stignem.
Lokalni živalj u Jekaterinburgu je bio najoprezniji od svih koje sam sreo usput. Po njihovom ponašanju sam zaključio da sam na pravom mestu. Ubrzo sam pronašao nekog ko me je uputio u dobrom pravcu, na veliku kuću u centru grada, okruženu vojnicima.
„U njoj je živeo bogati trgovac", objasnio mi je neki dobrodušni čovek. „Boljševici su je oduzeli. Niko ne srne da joj priđe."
„Gde je taj trgovac?"
„Otišao je. Isplatili su ga. Zove se Ipatijev. Oduzeli su mu kuću. Meštani je još zovu kućom Ipatijevih, a boljševici kućom posebne namene."
Klimnuo sam i krenuo u njenom pravcu. Znao sam da će biti tamo. Svi će biti tamo.

1919.


Možda će vam ovo zvučati staromodno i iščašeno, tek Zoja i ja smo po dolasku u Pariz iznajmili sobe u različitim kućama na brdima Monmartra. Gledale su na različite strane, tako da nismo mogli da mahnemo ili pošaljemo poljubac jedno drugom pre odlaska na spavanje. Zoja je iz svoje sobe videla belu kupolu bazilike Sakre Koer, podignute na mestu na kom je obezglavljen svetac, zaštitinik nacije. Umro je mučeničkom smrću za svoju zemlju. Sa svog prozora je mogla da vidi gomilu koja se uspinje uza strme stepenice ka trolučnom ulazu i da oslušne žagor ljudi koji su prolazili ispod njenog prozora, hitajući na posao i s posla. S mog prozora sam video vrhove Sen Pjera od Monmartra, mesta nastanka jezuita. Kada bih iskrivio vrat, mogao sam da vidim umetnike pored slikarskih stalaka, u uličnim ateljeima. Svakog jutra su se nadali da će zaraditi dovoljno za skromni ručak. Nismo nameravali da se okružimo s toliko religije, ali su kirije u osamnaestom arondismanu bile niske. Dva ruska emigranta su se lako uklopila u deo grada preplavljen izbeglicama.
Rat se u to doba primicao kraju. Mirovni sporazumi su redom potpisivani u Budimpešti, Pragu, Zagrebu i konačno u železničkom vagonu u Kompjenju. Desetine hiljada Evropljana se prethodnih godina slilo u francuski glavni grad. Pobegli su pred napredovanjem kajzerovih trupa. Bilo nam je lako da se pretvaramo da smo par izbeglica, primoranih da krenu na zapad, iako se njihov broj postepeno smanjivao. Niko nije dovodio u pitanje istinitost naših priča.
Kad smo stigli u grad posle tegobnog i naizgled beskrajnog putešestvija iz Minska, pogrešno sam pretpostavio da ćemo Zoja i ja živeti zajedno kao muž i žena. Ideja mi se motala po glavi još otkad su seoski pejzaži domovine ustupili mesto gradovima, rekama i planinskim lancima o kojima sam dotad samo čitao. Ta misao me je ispunjavala mešavinom zabrinutosti i oduševljenja. Dugo putovanje mi je prošlo u smišljanju odgovarajućih reči.
„Potreban nam je neki stančić", načeo sam osetljivu temu, petnaestak kilometara pre Pariza. Nisam smeo da gledam u Zoju, da ne vidi napetost na mom licu. „Dnevna soba, s pridruženom kuhinjom i malo kupatilo, ako budemo imali sreće. Spavaća soba se podrazumeva." Nisam mogao da ne pocrvenim. Zoja i ja još nismo vodili ljubav. Grozničavo sam se nadao da će zajednički život u Parizu doneti ne samo nezavisnost i novi početak već i ulazak u svet čulne ljubavi.
„Georgiju", rekla je. Posmatrala me je, vrteći glavom. „Valjda ti je jasno da ne možemo živeti zajedno. Ne kao nevenčani par."
„Naravno", odvratio sam. Jezik mi se lepio za suvo nepce. „Ali, ovo je nova situacija, zar ne. U Parizu nikoga ne poznajemo? Mislio sam da..."
„Ne, Georgiju", odlučno je odvratila, blago grizući usnu. „Nećemo. Ne još. Ne mogu."
„U tom slučaju... u tom slučaju ćemo se venčati", predložio sam. Čudio sam se kako mi to ranije nije palo na pamet. „Naravno, to mi je oduvek bila namera. Postaćemo muž i žena!"
Zoja je zurila u mene. Nasmejala se po prvi put otkad je, pre nedelju dana, pala u moje naručje. Zakolutala je očima, ne da bi mi dala do znanja da sam budala već da bi skrenula pažnju na budalasti predlog.
„Georgiju, da li tražiš moju ruku?" rekla je.
„Da, tako je", odgovorio sam, blistajući od zadovoljstva. „Hoću da budeš moja žena." Pokušao sam da kleknem, kao što je tradicija nalagala, ali je prostor između klupa u železničkom kupeu bio pretesan za elegantni pokret. Nekako sam uspeo da se oslonim na koleno. Morao sam da se okrenem da bi je video. „Nemam prsten", rekao sam. „Ali ti već imaš moje srce i svaki deo mog tela. To dobro znaš."
„Znam", rekla je. Podigla me je i nežno gurnula nazad na sedište. „Da li me prosiš da bismo mogli... da bismo..."
„Ne!" hitro sam odvratio. Postideo sam se. Nije mi bilo jasno kako je mogla tako nešto da pomisli. „Ne, Zoja, nije to. Prosim te zato što želim da provedem život s tobom, svaki dan i noć. Sigurno znaš da za mene na svetu nema nikog sem tebe."
„Ni za mene nema nikog sem tebe, Georgiju", tiho je rekla. „Ali, ne mogu da se udam za tebe. Ne još."
„Ali, zašto?" pitao sam je. Pokušao sam da suzbijem notu očajanja. „Ako se volimo, ako smo se obećali, tada..."
„Georgiju... razmisli, molim te." Skrenula je pogled. Praktično je prošaptala ovu molbu. Postideo sam se. Naravno, kako sam mogao biti tako neosetljiv? Postupio sam krajnje nepromišljeno kad sam pomenuo brak. Bio sam isuviše mlad i prožet ljubavlju. Najviše na svetu sam želeo da zauvek budem s njom.
„Žao mi je", tiho sam prozborio posle nekog vremena. „Nisam razmišljao. Postupio sam nepromišljeno." Odmahnula je glavom. Video sam da je na ivici plača. „Neću... neću potezati tu temu. Sve dok ne kucne pravi čas, naravno", dodao sam. Hteo sam da zna da neću zaboraviti na brak. „Imam li tvoju dozvolu, Zoja, da o tom razgovaramo? U odgovarajućem trenutku?"
„Živeću u nadi", odgovorila je. Osmeh joj se vratio na usne.
Shvatio sam da smo vereni. Ta spoznaja mi je ispunila srce radošću.
Stigli smo na brda Monmartra. Išli smo od vrata do vrata, tražeći sobe za iznajmljivanje. Nismo imali prtljaga, niti odeće, osim one na sebi. Nismo imali ništa. Stigli smo u nepoznatu zemlju, s nešto novca u džepovima, da počnemo život iz početka. Sve što smo odonda stekli svedočilo je o novom bitisanju. Nismo doneli ništa iz prethodnog života, izuzev sebe samih.
To će, verovao sam, biti više nego dovoljno.
Te zime smo dva puta proslavili Božić.
Naši prijatelji Leo i Sofi su nas sredinom decembra pozvali da im se pridružimo na večeri dvadeset petog, na proslavi tradicionalnog hrišćanskog praznika, u njihovom stanu pored Pozorišnog trga. Brinuo sam se kako će se Zoja osećati na proslavi. Predložio sam joj da zaboravimo na praznik i da se te večeri prošetamo obalom Sene, sami. Uživali bismo u retkim trenucima odmora.
„Ali, ja želim da idem, Georgiju", rekla mi je. Iznenadila me je iskrenim entuzijazmom. „To će biti vrlo zabavno! Malo zabave će nam dobro doći, zar ne?"
„Naravno" rekao sam, zadovoljan njenim odgovorom. I ja sam želeo da idem. „Ići ćemo, ali samo ako si sigurna da to želiš. To je prvi Božić otkad smo napustili Rusiju. Bojim se da bi to mogao biti tužan praznik"
„Mislim", nije žurila s odgovorom, kao da pažljivo razmišlja „mislim da bi bila dobra ideja da te večeri budemo s prijateljima. Tako ćemo imati manje vremena za ružna sećanja."
U Parizu smo živeli pet meseci. Zoja je počela da se menja. U Rusiji je bila živahna i radosna devojka. U Parizu je još više spustila gard. Počela je da se prepušta životnim radostima. Okolina je ohrabrivala na takvo ponašanje. Ostala je potpuno neiskvarena, ali se otvorila zemaljskim zadovoljstvima koliko god je oskudno stanje naših finansija to dozvoljavalo. Ipak, njena bol je, u pojedinim trenucima, izbijala na površinu. Strašne slike bi povremeno rušile prepreke u njenom umu. Potonula bi. U tim trenucima se trudila da bude sama. Meni je tad bilo teško, zato što sam znao da se sama probija kroz tminu. Ponekad bi došla na doručak bleda, s izraženim podočnjacima. Pitao bih je za zdravlje. Samo bi slegnula ramenima i rekla da nema o čemu da priča. Jednostavno nije mogla da spava. Navaljivao sam da saznam više. Odmahnula bi glavom. Naljutila bi se na mene i promenila temu. Shvatio sam da je najbolje da joj dam prostora da se samostalno izbori s užasima prošlosti. Znala je da sam tu, znala je da sam spreman da je saslušam, u svako doba.
Zoja je upoznala Sofi u krojačnici u kojoj su radile. Brzo su se sprijateljile. Šile su jednostavne, obične haljine za Parižanke. Radile su u salonu koji je tokom rata nudio praktičnu odeću. Preko Sofi smo upoznali njenog momka, slikara Lea. Šetali smo se učetvoro nedeljom po podne. Prešli bi Senu, nošeni avanturističkim duhom, da bi zajedno lutali Luksemburškim parkom. Mislio sam da su Leo i Sofi strahovito kosmopolitski nastrojeni. Prilično sam ih idealizovao. Bili su godinu-dve stariji od nas. Živeli su zajedno u harmoniji. Nisu se libili da pokažu strast u javnosti, čestim izlivima nežnosti. Priznajem da sam se tada stideo, ali su me i uzbuđivali.
„Spremila sam ćurku", pohvalila se domaćica tog božičnog dana i iznela čudnu ptičurinu pred nas. Jedan deo je, po svoj prilici, proveo previše vremena u rerni, dok je ostatak ostao neobično ružičast. Taj prizor nije pobuđivao apetit. Ugodno društvo i obilje dobrog vina naterali su nas da zanemarimo takve sitnice. Jeli smo i pili čitavo veče. Zoja i ja bismo skrenuli pogled kad god bi se domaćini odlučili na duge, strastvene poljupce.
Posle obilnog obroka polegali smo na dva kauča u dnevnoj sobi. Pričali smo o umetnosti i politici. Zoja se naslonila na mene. Dozvolila mi je da položim ruku na njena ramena i da je privučem bliže sebi. Grejala me je toplom kožom. Vrtelo mi se u glavi od mirisa njene kose. Upotrebila je Sofin parfem s aromom lavande.
„Vas dvoje, na primer", reče Leo, zagrejan za omiljenu temu, „dolazite iz Rusije. Sigurno ste čitavog života zaglibljeni u politici."
„Ne baš", rekao sam, odmahujući glavom. „Odrastao sam u malenom selu, u kom nije bilo vremena za slične stvari. Radili smo, zapinjali i pokušavali da ostanemo živi, to je sve. Nismo imali vremena za političke rasprave. To je bio nedopustiv luksuz."
„Trebalo je da nađete vremena", tvrdio je domaćin, „pogotovo u zemlji poput vaše."
„O, Leo", reče Sofi i nasu još vina, „nemoj opet, molim te!" Ukorila ga je, ali dobronamerno. Kad god bi proveli veče zajedno, razgovor bi neizbežno skrenuo u političke vode. Leo je bio umetnik, i to dobar. Kao većina umetnika, verovao je kako je svet koji je prikazivao na platnima iskvaren, da su mu neophodni ljudi od integriteta, osobe poput njega. Oni su trebali da preuzmu državno kormilo, u ime naroda. Bio je mlad i naivan. Nadao se da će jednog dana nastupiti na parlamentarnim izborima. Bio je idealista, sanjalica, uz to i prilično lenj. Sumnjam da bi ikad skupio neophodnu energiju za kampanju.
„Ali, ovo je važno", nije odustajao. „Svako od nas ima zemlju koju zove svojom, imam li pravo? Naša je dužnost, da dok god smo živi, pokušavamo da je načinimo boljim mestom za sve."
„Na koji način boljim?" pitala je Sofi. „Volim Francusku ovakva kakva je. Zar je ti ne voliš? Ne mogu da zamislim da živim na drugom mestu. Ne želim da se promeni."
„Kad kažem bolja, mislim na poštenije uslove za sve", odgovorio je. „Socijalna jednakost. Finansijska sloboda. Oslobađanje politike."
„Šta to znači?" pitala je Zoja. Govorila je oštrim glasom, lišena Sofinog pijanog entuzijazma i Leovog buntovnog pravedništva. Ćutala je već neko vreme, zatvorenih očiju. Nije spavala, već se raskomotila u toploj sobi, pod dejstvom alkohola. Svi smo pogledali na nju.
„Pa", odgovori Leo, slegnuvši ramenima, „samo da ja mislim da je svaki građanin dužan da..."
„Ne", rekla je, prekinuvši ga, „ne mislim na to, već na ono što si pomenuo pre toga. Nešto o zemlji poput naše."
Leo je razmišljao. Ponovo je slegnuo ramenima, kao da govori o očiglednom. „A, to", odvratio je. Uspravio se na laktove. Bio je oran za raspravu. „Vidi, Zoja, moja zemlja Francuska je provela vekove pod jarmom gnusne aristokratije. Generacije parazita su sisale životne sokove iz svakog vrednog čoveka i žene, krale su naš novac, prisvajale zemlju. Živeli smo u gladi i siromaštvu dok su oni zadovoljavali svoje apetite i perverzne nagone. Konačno smo rekli Dostaje bilo! Ustali smo, pobunili smo se, potrpali smo te male, debele aristokrate u tamnice, izveli smo ih na trg Konkord i caapl" Prešao je ivicom šake kroz vazduh, imitirajući padajuće sečivo. „Otfikarili smo im glavu! Povratili smo vlast. Prijatelji moji, to se zbilo pre gotovo sto pedeset godina. Znate li da se moj praprapradeda borio s Robespjerom. Jurišao je na Bastilju..."
„O, Leo", povika obeshrabrena Sofi, „otkud znaš da je tako bilo. Stalno to ističeš, iako nemaš nijednog dokaza."
„Imam dokaz. Pripovedao je herojske priče svom sinu", branio se. „I te priče se otada prenose s kolena na koleno."
„Da", reče Zoja, s izvesnom hladnoćom u glasu, „ali kakve to veze ima s Rusijom? Porediš babe i žabe."
„Tja", reče Leo i zviznu kroz zube. „I ja se pitam zašto je majčici Rusiji trebalo toliko vremena da učini istu stvar, to je sve. Koliko vekova su seljaci poput vas, izvinjavam se i jednom i drugom, ali dopustite mi da nazivam stvari punim imenom, bedno živeli da bi se sazidale palate za priređivanje raskošnih balova, da bi se u njima odvijala sezona?" Zatresao je glavu, kao da ne može da podnese pomisao na slične stvari. „Zašto ste čekali tako dugo da se resite svojih autokrata, da povratite vlasništvo nad svojom zemljom, da im poskidate glave, kao što su zaslužili? Znam da niste tako postupili. Postreljali ste ih, ako me pamćenje dobro služi?"
„Jesmo", odgovorio Zoja. „Postreljali smo ih."
Ne sećam se koliko sam popio te večeri. Dosta, rekao bih. U času sam se otreznio. Zažalio sam što nisam naslutio pravac razgovora. Promenio bih temu da sam predosetio ovakav razvoj događaja. Zakasnio sam. Zoja se uspravila. Zurila je u njega, bez ijedne kapi krvi na licu.
„Glupi čoveče", rekla je. „Šta ti znaš o Rusiji, izuzev onog što si pročitao u ovdašnjim novinama? Vaša zemlja se ne može porediti s našom. One su sasvim različite. To su plitkoumne i neznalačke ocene."
„Zoja", odgovorio je, iznenađen žestokom reakcijom, ali nevoljan da popusti. Mnogo sam ga voleo, ali je bio od onih ljudi koji veruju da su uvek u pravu u političkim pitanjima. Čudio se i sažaljevao one s drugačijim stavovima. „Ne možemo da se raspravljamo oko činjenica. Pa, dovoljno je pročitati bilo koji članak, da bi se videlo kako..."
„Dali to znači da se smatraš boljševikom?" pitala je. „Revolucionarom?"
„Siguran sam da bih stao na Lenjinovu stranu", rekao je. „On je veliki čovek. Kad osoba skromnog porekla postigne koliko je on postigao..."
„On je ubica", odvrati Zoja.
„A car nije?"
„Leo", umešao sam se. Spustio sam čašu na sto. „Nedolično je govoriti na taj način. Moraš da shvatiš da smo odrasli u ambijentu careve vladavine. Veliki broj ljudi ga je obožavao i nastavlja da ga obožava. Dvoje takvih sedi u ovoj sobi, u tvom društvu. Možda mi znamo više o caru, boljševicima, pa čak i o Lenjinu od tebe, zato što se nismo obaveštavali iz novina. Možda smo propatili više no što vi možete da zamislite."
„Možda to nije tema za razgovor na dan Božića", reče Sofi i svima napuni čaše. „Okupili smo se, uživanja radi, zar ne?"
Leo je slegnuo ramenima i utonuo u kauč. Prekinuo je raspravu, sa zadovoljstvom. Bio je ubeden da je u pravu, a da smo mi isuviše prostodušni da bi to shvatili. Zoja je te večeri retko progovarala. Proslava se završila u napetoj atmosferi, rukovanjem i ponešto usiljenim, ovlašnim poljupcima.
„Da li narod zbilja tako misli?", pitala me je Zoja, dok smo pešačili u pravcu odvojenih soba. „Zar pamte cara, kao što mi pamtimo Luja Šesnaestog?"
„Ne znam šta ljudi misle", rekao sam, „niti me se tiče. Važno je ono što mi znamo."
„Ali oni znaju samo izvitoperenu istoriju. Ne znaju ništa o našoj borbi. Posmatraju Rusiju na pojednostavljen način. Svi pripadnici privilegovanih klasa su čudovišta, a sirotani odreda heroji. Ti revolucionari razgovaraju na idealistički način, o naivnim teorijama. To je veoma čudno."
„Leo se ne može nazvati revolucionarom", rekao sam. Pokušao sam da sve okrenem na šalu. „On je slikar, to je sve. Zanosi se mišlju da može da promeni svet. Ali, šta radi svakog dana, izuzev što slika portrete zdepastih turista i propija tako zarađeni novac u kafeima, braneći svoje stavove pred svima koji žele da ga slušaju? Ne sekiraj se zbog njega."
Bilo mi je jasno da nisam razuverio Zoju. Uglavnom je ćutala na putu do kuće. Dozvolila mi je samo čedni poljubac u obraz na rastanku, kao sestra bratu. Gledao sam kako zamiče u kuću. Pretpostavio sam da je čeka teška noć. Po glavi su joj se motale brojne neizrečene misli i zapreteni bes. Želeo sam da me pozove, da podelimo nevolje, ništa više od toga. Hteo sam da budemo partneri u besu, zato što sam ga i ja osećao.
Trinaest dana kasnije, sedmog januara, po drugi put smo proslavili Božić. Uzvratili smo poziv i izveli Lea i Sofi u kafe, na večeru. Nismo mogli da je spremimo u našim sobama. Gazde to nikad ne bi dopustile. To nije sve, stideo sam se činjenice da Zoja i ja ne živimo zajedno. Ne bismo uživali ako bih bio gost u njenoj kući ili ako bih je pozvao u moju. Pitao sam se da li su Leo i Sofi pričali o našem rasporedu stanovanja. Bio sam siguran da jesu. Leo mi se jednom prilikom, kad je dosta popio, obratio kao „nevinom mladom prijatelju". Bio sam uvređen tom tvrdnjom, iako je podrazumevala čistotu karaktera ali nije učvrstila moje samopouzdanje. Drugom prilikom je ponudio da me odvede u izvesnu kući, da bi mi pomogao oko mog problema. Odbacio sam taj predlog i otišao kući, da ne bih popustio pred iskušenjem.
„Ne razumem", reče Sofi, kad je skinula šešir i rastresla dugu, tamnu kosu. „Drugi Božić?"
„To je tradicionalni ruski pravoslavni Božić", objasnio sam. „Ima neke veze sa julijanskim i gregorijanskim kalendarom. To je veoma komplikovano. Boljševici žele da se narod približi ostatku sveta. U tome ima izvesne ironije, ali osobe odane tradiciji, poput nas, imaju drugačije mišljenje. Zbog toga se Božić slavi drugog dana."
„Naravno", reče Leo sa šarmantnim osmehom. „Bože me sačuvaj da se u nečemu složite sa boljševicima."
Zoja i Leo nisu razgovarali od prošlog incidenta. Sećanje na njihovu svađu je lebdelo iznad stola, kao zlokobni oblak. Naš poziv je svedočio da ne želimo da se odreknemo njihovog prijateljstva. Leo je, moram da priznam, prvi ponudio ruku pomirenja.
„Mislim da ti dugujem izvinjenje, Zoja", rekao je, posle dve čaše vina i Sofinog, nimalo diskretnog udarca u rebra. „Možda sam bio malo grub prema tebi na Božić, tačnije na naš Božić. Verovatno sam bio malčice pripit. Nisam imao pravo da onako govorim o vašoj otadžbini."
„Ne, zaista nisi morao", odvratila je, bez ikakve oštrine. „Moram da kažem da sam odreagovala na nedoličan način, u tvojoj kući. Nisam tako vaspitana, stoga mislim da i ja tebi dugujem izvinjenje."
Primetio sam da nisu odstupili od svojih stavova, niti su ih smatrali pogrešnim. Ako ćemo pošteno, nisu se ni izvinili, samo su naznačili da jedan drugom duguju izvinjenje. Prećutao sam to da ne bih podjario novu svađu.
„Pa, vi ste gosti u našoj zemlji", rekao je, uz širok osmeh, „zbog toga nisam imao pravo da tako govorim. Ako mi dozvolite?" Podigao je čašu, mi smo podigli naše. „Za Rusiju", rekao je.
„Za Rusiju", odgovorili smo. Kucnuli smo se i popili gutljaj vina.
„Viva la revolution" ,dodao je ispod glasa. Izgleda da sam ga samo ja čuo. Nisam reagovao.
„Stalno se pitam zašto nikad ne govorite o njoj", rekao je, nešto kasnije. „Ako je bila tako divno mesto, kao što kažete. O, nemoj tako da me gledaš, Sofi, to je savršeno razumno pitanje."
„Zoja ne voli da govori o tome", odgovori Sofi, koja je više puta pokušala da od nove prijateljice iščačka neki podatak o prošlosti, pre nego što je odustala.
„Dobro, ali kako stoji stvar s Georgijem?" pitao je Leo. „Možeš li nam ti reći nešto o svom životu pre dolaska u Pariz?"
„Nema tu šta da se priča", odgovorio sam, slegnuvši ramenima „Proveo sam devetnaest godina života na selu, to je sve. Nema tu materijala za anegdote."
„Pa, gde ste se sreli, Zoja? Rekla si mi da si iz Sankt Peterburga, zar ne?"
„Sreli smo se u vozu", odgovorio sam umesto nje, „kad smo napuštali Rusiju. Sedela je preko puta mene. Počeli smo da razgovaramo. Odonda smo nerazdvojni."
„Veoma romantično", reče Sofi. „Ali objasnite mi ovo. Ako imate dve proslave Božića, sigurna sam da dva puta delite poklone. Imam li pravo? Znam da si joj kupio parfem za prvu proslavu Božića, Georgiju. Šta je bilo, Zoja? Da li ti je Georgij i danas nešto poklonio?"
Nasmejana Zoja se zagledala u mene. Klimnuo sam, dajući joj do znanje da bi voleo da im kaže. Obratila im se, sa širokim osmehom na usnama. „Da, naravno da jeste", rekla je. „Zar niste primetili?"
Pružila je levu ruku da bi pokazala moj poklon. Nisam se čudio što ga nisu videli. To je sigurno bio najmanji zaručnički prsten na svetu. Bolji nisam mogao da kupim. Najvažnije je da ga je prihvatila.
Venčali smo se u jesen 1919. godine, gotovo petnaest meseci posle bekstva iz Rusije. Ceremonija je bila tako skromna i bila bi gotovo patetična da nedostatak novca nismo nadomestili obiljem ljubavi.
Odgajeni smo da se pridržavam stroge, nepromenljive doktrine. Stoga smo želeli da naš brak bude sklopljen s blagoslovom crkve. U Parizu nije bilo ruskih pravoslavnih crkava. Predložio sam da se venčamo u rimokatoličkoj bogomolji. Zoja nije htela ni da čuje za to, zamalo što se nije naljutila kad sam izneo svoj predlog. Nikad nisam bio naročito duhovno orijentisan, iako nisam dovodio u pitanje religiju u kojoj sam odgajen. Zoja se drugačije osećala. Za nju je odbacivanje vere predstavljao poslednji korak, konačni raskid s domovinom. Nije bila spremna da ga načini.
„Ali, gde ćemo se venčati?" pitao sam je. Ne misliš da bi trebalo da se vratimo u Rusiju da bismo to učinili? To bi bilo strahovito..."
„Naravno da ne mislim", rekla je, iako sam vrlo dobro znao da jedan deo nje žudi za povratkom u zemlju našeg rođenja. Osećala je vezu sa zemljom i narodom, koju sam ja brzo prekinuo. To je bio neodvojivi deo njenog karaktera. „Ali, Georgiju, ne bih se osećala venčanom bez odgovarajuće ceremonije. Pomisli na mog oca i majku. Kako bi se oni osećali ako bih odbacila našu tradiciju."
Ništa nisam mogao reći protiv toga. Počeo sam da tražim sveštenika ruske pravoslavne crkve po metropoli. Ruska zajednica u Parizu je bila malobrojna i slabo povezana. Nikad nismo pokušali da se uklopimo u nju. Jednom je mladi ruski par ušao u malu knjižaru u kojoj sam radio kao pomoćnik. Čuo sam njihove glasove, muziku našeg jezika. Govorili su maternjim jezikom. Taj zvuk je prizvao slike i sećanja. Zavrtelo m se u glavi od nostalgije i tuge. Morao sam da se izvinim i izađem na uličicu iza radnje, pod izgovorom da mi je iznenada pozlilo. Ostavio sam poslodavca, gospodina Ferea, gnevnog što mora da usluzi mušterije umesto mene. Znao sam da većina mojih zemljaka, emigranata, živi i radi u kvartu Nuji u sedamnaestom arondismanu. Svesno smo ih izbegavali. Nismo želeli da postanemo deo zajednice u kojoj bismo se možda izložili opasnosti.
Provodio sam suptilnu istragu. Konačno sam upoznao postarijeg čoveka po imenu Raklecki. Živeo je u kućici za iznajmljivanja pored Hala. Pristao je da obavi ceremoniju. Rekao mi je da je rukopoložen za sveštenika u Moskvi sedamdesetih godina prošlog veka. Bio je istinski vernik, koji je posle revolucije od 1905. godine došao u Francusku. Lojalni carev podanik je pružio žilav otpor revolucionarnom svešteniku, ocu Gaponu. Pokušao je da ga odgovori od marša na Zimski dvorac.
„Gapon je bio ratoboran", rekao mi je, „anarhista koji se predstavljao kao zaštitnik radništva. Nije poštovao crkvene zakone, dva puta se ženio, osporavao je cara i pored svega toga postao heroj."
„Kasnije su se mase okrenule protiv njega. Obešen je", odgovorio sam. Naivni dečak je delio lekcije starijem čoveku.
„Tako je, ali šta je bilo pre toga" rekao je. „Koliko nevinih ljudi je izginulo zbog njega Krvave nedelje? Hiljadu? Dva puta više? Četiri puta više?" Zavrteo je glavom, obuzet tugom i besom. „Shvatio sam da moram da bežim. Naredio bi da budem ubijen zbog neposlušnosti. Uvek sam se čudio, Georgiju Daniloviču, kako oni koji se najviše gade samodržavlja ili diktature, prvi požure da uklone neprijatelje kad se dočepaju vlasti."
„Otac Gapon nije dobio nikakvu vlast", napomenuo sam.
„Ali Lenjin jeste", odvratio je, smešeći se. „Zar ti se ne čini da je on samo još jedan car?"
Nisam preneo njegove političke stavove Zoji, iako bi se ona složila s njim. Nisam hteo da misli na takve stvari na dan našeg venčanja. Predstavio sam oca Rakleckog kao izbeglicu, isteranog iz kuće kajzerovom soldateskom. Namučio sam se da ga nađem. Nisam hteo nikakve probleme koji bi mogli da odgode venčanje.
Ceremonija se odigrala u Sofinom i Leovom stanu, tople subotnje večeri, u oktobru. Naši prijatelji su velikodušno ponudili svoj dom za obred. Bili su i kumovi na venčanju. Otac Raklecki je proveo sat vremena u stančiću. Toliko mu je trebalo da osvešta dnevnu sobu. Rekao je da je to bilo „veoma retko, ali izuzetno prijatno iskustvo". Iznenadio me je izborom reči.
Smetalo mi je što nisam mogao da obezbedim dostojnije venčanje, ali nismo mogli bolje, sa sredstvima koja su nam stajala na raspolaganju. Zarađivali smo jedva dovoljno za stanarinu i hranu. Zoja se starala da svake nedelje uštedimo koji franak, za slučaj da moramo da bežimo iz Pariza. Nikakav luksuz nije dolazio u obzir. Zoja i Sofi su sašile venčanicu na poslu, posle radnog vremena. Leo i ja smo obukli najbolje košulje i pantalone. Mislim da smo dobro izgledali, uprkos nemaštini.
Otac Raklecki nije video Zoju pre ceremonije. Te večeri sam je uveo u dnevnu sobu, s velom, koji je skrivao njenu lepotu i šarm. Posmatrao nas je kao svoju decu ili najdraže rođake. Veoma se radovao činu venčanja. Sofi i Leo su stajali pored nas, srećni što će prisustvovati ceremoniji. Mislim da su držali da je ovakvo venčanje strahovito moderno i nekonvencionalno. Verovatno su ga smatrali romantičnim.
Izmenjali smo skromno prstenje. Uhvatio sam Zoju za levicu, desnicom. Prihvatili smo zapaljene svece. Držali smo ih ispred sebe. Sveštenik nam je recitovao iznad glave. Sofi i Leo su, posle dogovorenog znaka, dohvatili male, skromne krune koje je Zoja napravila od folije i filca. Istovremeno su ih položili na naše glave.
„Krunišem rabe božje, Georgija Daniloviča Jehmenjeva i Zoju Fjodorovnu Daničenko", pevao je sveštenik, držeći ruke na nekoliko centimetara iznad naših glava, „u ime oca, sina i svetoga duha." Topio sam se od sreće dok je izgovarao ove reči. Stisnuo sam Zoju za ruku. Nisam mogao da verujem da su naši životi konačno sjedinjeni.
Sveštenik je zatim čitao iz jevanđelja. Pili smo iz istog pehara i obećali da ćemo, od tog trenutka, deliti sve u životu, radost i tugu, pobede i poraze. Otac Raklecki nas je poveo oko stola kad smo se zavetovali. Na njemu behu jevanđelja i krst, simboli reči božje i našeg izbavljenja. Šetali smo ukrug, kao bračni par. Stali smo ispred sveštenika, da čujemo poslednje blagoslove. Molio se da pokažem snagu Avramovu, pobožnost Isakovu i plodnost Jakobovu, da hodim u miru i delam inspirisan pravednošću. Pozivao je Zoju da bude snažna kao Sara, vesela kao Reveka i plodna kao Rahilja, da uživa u mladoženji i da se povinuje zakonima, da bi bila ugodna oku božjem.
Ceremonija se okončala. Počeo je naš bračni život.
Sofi i Leo su spontano zapljeskali. Iznenadili su oca Rakleckog neformalnom reakcijom, ali mu ona nije smetala. Čestitao nam je. Srdačno mi je protresao ruku. Nagnuo se napred da poljubi mladu, kad je podigla veo.
Zastao je kao ukopan. Ustuknuo je. Bio je to iznenadan i neočekivan pokret. Pomislih da je dobio moždani ili srčani udar. Promrmljao je nešto sebi u bradu. Nisam ga čuo. Oklevao je veoma dugo. Sofi, Leo i ja smo zurili u njega, kao da je poludeo. Ukrstio je pogled sa Zojom. Ona nije zbunjeno okrenula glavu, već je izdržala njegov pogled. Isturila je bradu i ponudila ruku, umesto obraza za poljubac. Uspeo je da se pribere i vrati u sadašnjost. Uhvatio je za ruku. Poljubio je i odstupio, ne okrećući nam leđa. Na licu je imao zbunjeni, preneraženi izraz potpune neverice.
Skupio je stvari i otišao, uprkos obećanju da će ostati na večeri. Uputio je nekoliko reči Zoji, u hodniku ispred stana.
„Kako neobičan čovek" reče Sofi, dok smo, jedan sat kasnije, jeli izvrsnu hranu uz izuzetno dobro vino, dar naših prijatelja.
„Mislim da odavno nije video nekog tako lepog kao tvoju rusku nevestu", reče Leo. Bio je u veselom, slavljeničkom raspoloženju. Razvezao je kravatu. Labavo je visila oko otkopčanog okovratnika. „Posmatrao te je, Zoja, kao da mu je žao što se nije tobom oženio."
„Ja mislim da je izgledao kao čovek koji je video duha", umešala se Sofi.
Okrenuo sam se supruzi. Na trenutak je uhvatila moj pogled i blago odmahnula glavom. S nestrpljenjem sam čekao da ostanemo sami, ali ne iz svima razumljivih razloga. Hteo sam da znam šta joj je sveštenik rekao u hodniku, pre odlaska.
* * *

Leo i Sofi dali su nam još jedan poklon. Ustupili su nam stan na tri dana, da u njemu provedemo medeni mesec. Preselili su se u moju i Zojinu sobicu. Postupili su vrlo uviđavno. Planirali smo da se preselimo u novi stan, ali on neće biti na raspolaganju do sredine nedelje. Nismo hteli da se razdvajamo na početku braka.
„Poznao te je", rekao sam, te večeri, nakon što su Leo i Sofi otišli.
„Poznao me je" odvratila je, klimajući glavom.
„Da li će nekom nešto reći?"
„Neće ni zucnuti", rekla je. „Sigurna sam u to. On je istinski vernik, odan tradiciji.
„Poverovala si mu?"
„Jesam."
Klimnuo sam. Nisam imao druge do da se oslonim na njen sud. Trenutak panike je prošao. Sad smo bili venčani. Uhvatio sam je za ruku i poveo u spavaću sobu.
Priljubio sam se uz nju. Pokušavali smo da spavamo, nenaviknuti na toplinu i dodir golih tela, isprepletanih ispod grube posteljine. Zatvorio sam oči i prešao prstima preko njenih nogu, savršene kičme i tela. Ćutao sam. Trudio sam se da ne vidim da plače i pokušava da kontroliše drhtanje, u mom zagrljaju. Znao sam da razmišlja o današnjem danu, venčanju i da se seća onih koji nisu tu.

KUĆA IPATIJEVIH


Kuća Ipatijevih je izbliza delovala prilično zastrašujuće. Motrio sam je iz skrovišta u gustoj šumi, koja se graničila s trgovačkim domom. Pokušavao sam da zamislim šta se događa unutar njenih zidova. Skupina tisa mi je poslužila kao zgodna osmatračnica. Duge, lisnate grane i gusto šipražje su nudili izvesnu zaštitu od hladnoće, iako sam zažalio što nemam deblji kaput ili debele vunene rukavice koje mi je grof Černjecki dao prvog dana u Sankt Peterburgu. Ispred mene je bio mali travnati proplanak. Polegao bih po njemu kad bi mi se noge umorile. Završavao se gustom živom ogradom, iza koje je bio pošljunčani prilazni put, paralelan s kućom.
Carska porodica čami iza tih zidova u zatočeništvu boljševičke vlade. Tamo negde je i Anastazija.
Desetak vojnika se šetkalo oko kuće, tog popodneva. Pušili su, pričali i smejali se, naslonjeni na zidove u grupicama. Pola sata su igrali fudbal. Skinuli su se u košulje i pokušavali da postignu gol. Kapija je bila jedan, a suprotni zid drugi gol. Skoro svi su bili mladići dvadesetih godina. Njihov zapovednik se pojavljivao s vremena na vreme, da im pokvari igru. Bio je to čovek pedesetih godina, nizak i mišićav, sumnjičava pogleda i nasilničkog držanja. Njihove uniforme su svedočile da se radi o boljševicima. Obavljali su svoju dužnost na nehajan način, kao da nisu svesni značaja svojih zatočenika. Vremena su se osetno promenila, od careve abdikacije. Na osamnaestomesečnoj odiseji, od železničkog vagona pokraj Pskova do kuće posebne namene u Jekaterinburgu, sam se uverio da ljudi o caru i njegovoj porodici više ne govore sa poštovanjem i pokornoscu koja im je uvek ukazivana Naprotiv, stekao sam utisak da su se nadmetali ko će izreći najgnusnije uvrede ili javno osuditi čoveka koji je nekad smatran božjim miropomazanikom na zemlji. Naravno, niko od njih nije stajao licem u lice s carem. Da jesu, možda bi se drugačije ponašali.
Najviše me je iznenadilo odsustvo strogih mera bezbednosti Jed nom ili dva puta napustio sam skrovište i prošetao drumom. Prolazio sam pored otvorenih vrata, pazeći da ne privučem poglede vojnika Oni su me nezainteresovano posmatrali. Za njih sam bio samo momak siromašni mužik, osoba koja ne zaslužuje njihovu pažnju. Vrata su po čitav dan stajala otvorena. Automobil je često dolazio i odlazio. Ulazna vrata se nikad nisu zatvarala. Kroz velike prozore u prizemlju video sam vojnike, okupljene oko obroka. Pitao sam se, posmatrajući slabe mere obezbeđenja, zašto porodica ne siđe u prizemlje i ne pobegne u obližnje selo. Kasno po podne, prvog dana prismotre sam gledao prozore na spratu. Iznenada se na jednom od njih ukazala silueta. Neko je navlačio zavese. Znao sam da senka pripada nikom drugom do carici, Aleksandri Fedorovnoj. Srce mi je poskočilo od radosti kad sam je video, uprkos ne baš srdačnim odnosima. Ona je bila neophodni dokaz da se moje putovanje uspešno okončalo i da sam ih konačno pronašao.
Padala je noć. Spremao sam se na povratak u selo, gde ću potražiti toplije mesto za spavanje. Psetance je izletelo iz kuće. Čuo sam povišene glasove - devojački i muški - svađali su se u pomrčini iza hrastovog ulaza. Devojka je, trenutak kasnije, izašla na prilazni put. Pogledala je levo i desno, s gnevnim izrazom lica. Smesta sam je prepoznao. To je bila Marija, treća od četiri careve kćeri. Zvala je caričinog terijera. Pas je izašao iz dvorišta i pretrčao preko druma. Trenutak kasnije je drhtao u mom naručju.
Zurila je prilaznim putem i zazivala psa. Zalajao je u odgovor devojci. Pogledala je u pravcu šume. Kratko je oklevala, pre nego što je prešla put i pošla ka meni.
„Gde si, Ajra?" povikala je. Približavala mi se. Stigla je ne nekoliko koraka od mene, u tamnoj šumi. Zvučala je sve zabrinutije. Osetila je da nije sama. „Da li si tu?" rekla je.
„Jesam", rekao sam i zgrabio devojku za ruku. Povukao sam je u grmlje. Pala je preko mene. Bila je previše iznenađena da bi vrištala. Zatvorio sam joj usta pre nego što je povratila glas. Čvrsto sam je držao, dok se otimala. Pas je pao na tle. Lajao je na nas, Zamukao je kad sam ga pogledao. Cvileći je kopao zemlju šapama. Marija se okrenula. Raširila je oči kad je videla otmičara. Opustila se kad me je prepoznala. Rekao sam da ću je pustiti ako mi obeća da će prestati da se otima i da neće vrištati. Pustio sam je kad je klimnula.
„Oprostite, vaše visočanstvo", rekao sam. Duboko sam se poklonio pred njom i uzmakao za korak, da bi znala da joj neću nauditi. „Nadam se da vas nisam ozledio. Nisam smeo da dopustim da vrisnete i uzbunite stražare, to je sve."
„Nisi me povredio", rekla je. Okrenula se psu i zviznula da bi prestao da cvili. „Iznenadio si me, to je sve. Ne mogu da verujem da te vidim. Georgiju Daniloviču, da li si to zaista ti?"
„Jesam", rekao sam, uz osmeh. Bilo mi je drago što se ponovo nalazim u njenom društvu. „Da, vaše visočanstvo, ja sam."
„Ali šta radiš ovde? Otkad se kriješ u ovom drveću?"
„To je duga priča", rekao sam. Bacio sam pogled ka kući, da bih bio siguran da je niko ne traži. „Baš mi je drago što vas ponovo vidim, Marija", dodao sam. Možda sam se suviše prisno izrazio, ali sam govorio iz dubine srca. „Tragam za vašom porodicom već... pa, veoma dugo."
„I meni je drago što te vidim, Georgiju", rekla je, smešeći se. Učinilo mi se da će svakog časa zaplakati. Smršala je otkad sam je poslednji put video. Nosila je preveliku, jeftinu haljinu. Bezoblični komad odeće je visio s nje. I u senkama šume sam mogao da zapazim tamne kolutove oko očiju, znak nespavanja. „Ti si divna vizija prošlosti. Ponekad pomislim da su ti dani samo tvorevina moje mašte. Ali, tu si. Pronašao si nas." Nije skrivala osećanja. Iznenada me je zagrlila oko vrata i privukla sebi. To je bio prijateljski gest, ali mi je mnogo značio.
„Kako si?" pitao sam je. Odmakao sam se od nje. Osmehnuo sam se jednako široko, tronut toplom dobrodošlicom. „Da li je neko povređen? Kako je tvoja porodica?"
„Hoćeš da znaš kako je moja sestra?" pitala je, smešeći se. „Kako je Anastazija?"
„Tako je", rekao sam i blago porumeneo. Iznenađujuće dobro je znala moje namere. „Da li to znači, da znate?"
„O, da. Odavno mi se poverila. Ali ne brini. Nikom to nisam rekla. Posle onog što se desilo Sergeju Stasjoviču..." Hitro je podigla glavu. Nervozno se obazirala po tami. „On nije ovde, zar ne?", pitala je, drhtavim glasom, s mnogo nade. „Molim te, reci da si ga doveo ovamo..."
„Žao mi je", prekinuo sam je. „Nisam ga video otkad je napustio Sankt Peterburg."
„Hoćeš da kažeš, otkad je odveden."
„Da, odonda. Nije vam pisao?"
„Ako i jeste, pisma nisu stigla do mene" rekla je odmahujući glavom
„Svakog dana se molim za njegovo zdravlje. Molim se da me pronađe. Pretpostavljam da me traži. Ne mogu da verujem da si ovde, dragi stari prijatelju. Samo... šta nameravaš, kad si nas našao?"
„Želim da vidim Anastaziju", rekao sam. „Uradiću sve što mogu da pomognem vašoj porodici."
„Ne vidim šta bi mogao da učiniš. Niko nam ne može pomoći."
„Ali, ne razumem, vaše visočanstvo. Upravo ste išetali iz kuće. Vojnici nisu pošli za vama. Kao da ih nije briga da li ćete se vratiti?"
„Rekla sam im da ću potražiti majčinog psa."
„I nisu imali ništa protiv? Pustili su vas da izađete?"
„Zašto ne bi?", pitala me je. „Gde bih, naposletku, mogla da odem? Gde bi bilo ko od nas mogao da ode? Moja porodica je u kući. Majka i otac su na spratu. Znaju da ću se vratiti. Možemo da radimo šta god hoćemo, izuzev da napustimo Rusiju."
„To će se uskoro dogoditi", rekao sam. „Siguran sam u to."
„Da, i ja tako mislim. Otac kaže da ćemo otići u Englesku. Gotovo svakog dana piše rođaku Džordžiju da bi ga obavestio o našoj molbi, ali dosad nije dobio odgovor. Ne znamo ni da li pisma stižu do njega. Pretpostavljam da ništa ne znaš o tome?"
„Ništa nisam čuo" rekao sam, odmahujući glavom. „Priča se da boljševici čekaju pravi trenutak da vas pošalju u izgnanstvo. Ne žele da ostanete u zemlji, to je sigurno. Mislim da traže najbezbedniji način."
„Volela bih da to bude što pre", rekla je. „Ne želim da budem velika vojvotkinja, kao što ni moj otac ne želi da bude car. To nam više ništa ne znači. To su obične reči. Želimo da odemo i povratimo slobodu."
„Taj dan će doći, Marija" rekao sam. „Siguran sam u to. Molim te, moraš mi reći kada mogu da vidim Anastaziju?"
Pogledala je u pravcu kuće. Jedan vojnik je izašao napolje. Osvrtao se okolo, zevajući, na noćnom vazduhu. Ćutke smo ga posmatrali. Vratio se u kuću, nakon što je popušio cigaretu.
„Reći ću joj da si ovde", nastavila je. „I dalje spavamo u istoj sobi. Dajem ti reč da ćemo čitavo veče razgovarati o tome. Nadam se da nećeš uskoro otići?"
„Neću otići", rekao sam. „Ne odlazim bez tvoje porodice."
„Hvala ti, Georgiju", rekla je. Osmehnula se i spustila pogled. Posmatrala je psa, koji je mirno sedeo. „Vidi onu grupu kedrovih stabala, preko pute", rekla je i pokazala na njih. „Idi tamo i čekaj. Vratiću se u kuću i reći Anastaziji gde si. Možda će doći za nekoliko minuta, a možda za nekoliko časova. Čekaj je, dajem ti reč da će doći."
„Čekaću je čitavu noć, ako treba", rekao sam.
„Dobro", rekla je. „Biće tako srećna. Bolje da se vratim pre nego što me potraže. Čekaj je kod kedrovog drveća, Georgiju. Uskoro će izaći."
Klimnula je i podigla caricičnog psa. Pretrčala je put. Osvrnula se na trenutak pre nego što je ušla unutra. Čekao sam da bih se uverio da niko ne gleda. Ustao sam, otro prašinu s odeće i pohitao ka kedrovom gaju. Srce mi je tuklo pri pomisli da ću ponovo videti Anastaziju.
Ustao sam po izlasku sunca. Otvorio sam oči i ugledao krpe bledoplavog neba u pukotinama moćnih, bogatih krošnji. Isprva nisam znao gde sam. Trenutak kasnije navrla su sećanja na prethodno veče. Seo sam. Presekao me je bol u podnožju leđa, usled spavanja na neudobnoj podlozi.
Satima sam čekao Anastaziju u kedrovom gaju. Konačno sam zaspao. Zabrinuo sam se da se nismo mimoišli. Ubrzo sam odbacio tu pomisao. Daje mogla da napusti kuću, sigurno bi me pronašla u skrovištu i probudila. Ustao sam i neko vreme koračao ukrug. Pokušavao sam da ublažim bol masiranjem donjeg dela leđa. Glad mi se razgoropadila u utrobi. Poslednji put sam jeo pre više do dvadeset četiri sata.
Pošao sam putem i stao pored zida kuće Ipatijevih. Pogledao sam na gornje prozore. Iz kuće se ništa nije čulo. Prošao sam pored kapije i opazio mladog vojnika. Menjao je gumu. Oprezno sam mu prišao.
„Druže", rekao sam, klimnuvši glavom.
Podigao je pogled i zaklonio oči od sunca. Premerio me je od glave do pete, sa slabo skrivenim prezirom. „Ko si ti?" nije okolišao. „Šta tražiš ovde, momče?"
„Nekoliko rubalja, ako imaš", rekao sam. „Danima nisam jeo. Biću ti zahvalan na bilo čemu."
„Idi. Prosi na nekom drugom mestu", odgovorio je. „Šta misliš, šta je ovo?"
„Molim te, druže", rekao sam. „Umreću od gladi."
„Vidi", rekao je. Ustao je i rukom obrisao čelo. Ostala mu je duga, tamna, masna mrlja iznad očiju. Lepo sam ti rekao..."
„Mogao bih da dovršim to umesto tebe, ako hoćeš", rekao sam. „Promeniću gumu."
Oklevao je. Oborio je glavu, kao da duboko razmišlja. Zaključio sam da već neko vreme bezuspešno pokušava da završi ovaj posao. Dizalica i krstasti ključ su ležali pored kola, ali su šrafovi stajali na svom mestu. „Možeš da ga skineš?" pitao je.
„Ako mi platiš ručak", rekao sam.
„Obavi posao kako valja, pa ću ti dati dovoljno para da kupiš boršč", rekao je. „Samo požuri, molim te. Možda će nam vozilo uskoro zatrebati."
„Da, gospodine", rekao sam. Otišao je. Ostavio me je samog na prilaznom putu.
Kleknuo sam i pogledao rusvaj koji je ostavio. Dohvatio sam dizalicu. Podmetnuo sam je ispod karoserije i podigao automobil. Ubrzo sam se zaneo, nenaviknut na slične izazove. Toliko sam se udubio u mehaničarske probleme da nisam čuo korake. Poskočio sam od iznenađenja kad je neko prošaptao moje ime. Krstasti ključ mi je skliznuo između prstiju. Ogulio sam zglobove na levoj ruci. Opsovao sam i podigao glavu. Gnevni izraz na mom licu se očas istopio.
„Alekseju", rekao sam.
„Georgiju", odgovorio je. Osvrnuo se prema kući, da bi bio siguran da nas niko ne gleda. „Došao si da me vidiš."
„Jesam, prijatelju", rekao sam. Sad sam se ja borio sa suzama. Nisam ni znao koliko volim ovog dečaka dok nije nestao iz mog života. „Možeš li da veruješ da sam došao?"
„Pustio si bradu", rekao je.
„Nije neka, zar ne?" pitao sam, trljajući neuredne dlake. „Ne može se meriti s bradom tvog oca."
„Izgledaš drugačije."
„Verovatno malo starije."
„Mršavije" rekao je. „I bleđe. Ne izgledaš dobro."
Osmehnuo sam se i zavrteo glavom. „Hvala ti, Alekseju" rekao sam. „Uvek si znao kako da me osokoliš."
Posmatrao me je kao da ne razume šta sam rekao. Razvukao je usne u širok osmeh, kad je shvatio da se šalim. „Izvini", rekao je.
„Kako ste?" pitao sam ga. „Kako sve ovo podnosite? Juče sam se video s tvojom sestrom."
„S kojom?"
„S Marijom."
„Pih", prezrivo je zavrteo glavom. „Mrzim sestre."
„Alekseju, ne pričaj takve stvari."
„Ali, to je istina. Ne daju mi mira."
„Ipak, mnogo te vole.
„Mogu li da ti pomognem da promeniš gumu?" pitao je. Gledao je na dopola dovršeni posao.
„Možeš da gledaš", rekao sam. „Sedi tamo."
„Mogu li da ti pomognem?"
„Možeš da zapovedaš", rekao sam mu. „Budi moj nadzornik."
Zadovoljno je klimnuo i seo na veliki kamen. Bio je dovoljno visok da može lepo da sedne i razgovara sa mnom. Sinulo mi je da nije bio naročito iznenađen što me vidi. Nije postavio nijedno pitanje. Bio sam samo novina, dobrodošli otklon od jednolične svakodnevice.
„Krvariš, Georgiju" rekao je i pokazao na ruku.
Spustio sam pogled i ugledao tanki trag krvi iznad odranih zglobova. „Ti si kriv", rekao sam, cereći se. „Iznenadio si me."
„Rekao si ružnu reč."
„Jesam", priznao sam. „Nećemo sad o tome."
„Rekao si..."
„Alekseju" prekinuo sam ga, mršteći se.
Podigao sam ključ i nastavio da u tišini radim na gumi. Hteo sam da razgovaram s njim, ali ne i da ga obaspem pitanjima, da ne utrči u kući nestrpljiv da obavesti porodicu o neočekivanom otkriću.
„Tvoja porodica" konačno sam progovorio. „Da li su svi u kući?"
„Svi su na spratu", rekao je. „Otac piše pisma, Olga čita neki glupavi roman. Majka podučava mene i mlade sestre."
„A ti?" pitao sam. „Zašto nisi na predavanjima?"
„Ja sam carević", rekao je, slegnuvši ramenima. „Odlučio sam da im ne prisustvujem."
Osmehnuo sam se i klimnuo. Dirnula me je dečakova sudbina. Nije ni znao da više nije carević, već Aleksej Nikolajevič Romanov, dečak bez novca i uticaja, poput mene.
„Drago mi je da ste svi dobro", rekao sam. „Nedostaju mi zajednički dani u Zimskom dvorcu."
„Meni nedostaje Standart", rekao je. Carska jahta je uvek bila dečakova omiljena rezidencija. „Nedostaju mi moje igračke i knjige. Ovde ih ima tako malo."
„Nadam se da nisi imao problema od dolaska u Jekaterinburg!", pitao sam ga. „Nisi se povređivao?"
„Nisam", rekao je. Blago je zadrhtao, na pomisao o tome. „Mama me retko pušta napolje. Doktor Federov je s nama, za svaki slučaj. Dobro sam, hvala ti."
„Drago mi je da to čujem."
„A ti, Georgiju Daniloviču, kako si ti? Znaš li da sam napunio trinaest godina?"
„Znam", rekao sam. „Obeležio sam tvoj rođendan prošlog avgusta."
„Kako?"
„Zapalio sam svecu za tebe", odgovorio sam. Tog dana sam hodao osam sati dok nisam našao crkvu, da bih obeležio carevićev rođendan. „Upalio sam svecu. Pomolio sam se bogu da budeš zdrav i nepovređen i da te izbavi od svake nevolje."
„Hvala ti", rekao je, smešeći se. „Sledećeg meseca će biti moj četrnaesti rođendan. Hoćeš li i tada isto učiniti?"
„Da, naravno", rekao sam. „Radiću to svakog dvanaestog avgusta, dok god budem živ."
Aleksej je klimnuo. Osvrnuo se po dvorištu. Delovao je izgubljeno, u mislima. Nisam hteo da ga uznemiravam. Nastavio sam s poslom.
„Hoćeš li moći da ostaneš ovde, Georgiju?", konačno me je pitao.
Pogledao sam ga i odmahnuo glavom. „Ne verujem" rekao sam. „Neki vojnik mi je rekao da će mi dati nekoliko rubalja ako promenim gumu." „I šta ćeš da uradiš s njima?"
„Ješću."
„Hoćeš li se vratiti? Ovde nas niko ne štiti."
„Vojnici vas štite" rekao sam. „Zato su ovde, zar ne?"
„Tako kažu", odvratio je. Razmišljao je, blago namrštena lika. „Ne verujem im. Mislim da nas uopšte ne vole. Ja njih ne volim. Stalno govore strašne stvari. O mami. O sestrama. Nemaju poštovanja prema nama. Ne znaju gde im je mesto."
„Morate da ih slušate, Alekseju", rekao sam, zabrinut za dečakovu sigurnost. „Ponašaće se dobro prema vama, ako budete dobri prema njima."
„Otkad me zoveš po imenu?"
„Oprostite, gospodaru", rekao sam i pognuo glavu. „Hteo sam da kažem - vaše visočanstvo."
Slegnuo je ramenima, kao da to nije važno. Bilo mi je jasno da je zbunjen novim društvenim položajem.
„I ti imaš sestre, Georgiju?" pitao je.
„Imao sam", rekao sam. „Imao sam tri sestre. Ne znam šta im se desilo. Odavno ih nisam video."
„To znači da nas dvoje imamo sedam sestara i nijednog brata."
„Tako je."
„Čudno, zar ne?" pitao je. „Malčice", rekao sam.
„Uvek sam hteo brata", tiho je nastavio, gledajući u stenovito tie. Podigao je nekoliko kamenčića s prilaznog puta. Prebacivao ih je iz ruke u ruku.
„Nikad mi to niste rekli." Zbilja me je iznenadio ovom opaskom. „Pa, to je istina. Uvek sam mislio da bi bilo divno imati starijeg brata. Nekog ko će o meni brinuti."
„U tom slučaju, on bi bio carević, a ne vi."
„Znam", rekao je. „To bi bilo divno." Namrštio sam se. To me je još više iznenadilo. „A ti, Georgiju, da li si ti hteo brata?"
„Ne baš", rekao sam. „Nikad nisam razmišljao o tome. Imao sam prijatelja, Koleka Borjaviča. Odrasli smo zajedno. Bio mi je kao brat."
„Pa, gde je on sad? Da li se bori u ratu?"
„Ne" rekao sam, odmahujući glavom. „Ne, umro je."
„Žao mi je što to čujem."
„To je bilo odavno."
„Koliko davno?"
„Pre više od tri godine."
„To nije tako davno."
„Ponekad mi se čini da je odonda prošla čitava večnost", rekao sam. „Kako god, nemate brata. Kolek Borjavič je mrtav, ali smo nas dvojica živi. Možda bih mogao da vam budem neka vrsta starijeg brata, Alekseju. Šta mislite o tome?"
Smrknuto me je posmatrao. „Ali, to je nemoguće", rekao je i ustao s kamena. „Ti si običan mužik. Ja sam carev sin."
„Da", rekao sam, smešeći se. Siroti dečak nije hteo da me povredi. Tako je odgajen. „Da, to je nemoguće."
„Ali možemo da budemo prijatelji", hitro je odgovorio. Zvučao je kao neko ko zna da je rekao nešto što nije trebalo i da se kaje zbog toga. „Uvek ćemo biti prijatelji, Georgiju, zar ne?"
„Da, naravno", rekao sam. „Ostaćemo veliki prijatelji i kad odete odavde, dajem vam reč."
Ponovo se osmehnuo i odmahnuo glavom. „Ali, mi nikad nećemo otići odavde, Georgiju Daniloviču", rekao je pribranim, odmerenirn glasom. „Zar ti to nije jasno?"
Oklevao sam, poprilično potresen dečakovim stavom. Pokušavao sam da smislim neku utešnu priču. Zaustio sam da nešto kažem i pogledao u pravcu kuće. Video sam Mariju. Žurila se u našem pravcu.
„Alekseju", rekla je i uhvatila dečaka za ruku, „tu si. Svuda sam te tražila."
„Marija, vidi, to je Georgij Danilovič."
„Jasno mi je", odgovorila je. Pogledala me je pravo u oči, pre nego što se obratila bratu. „Idi unutra", rekla je. „Otac te traži. Nemoj da mu kažeš s kim si razgovarao. Da li me razumeš?"
„Ali zašto da mu ne kažem?" pitao je Aleksej. „On će hteti da zna."
„Reći ćemo mu kasnije, ali ne sad. To će biti veliko iznenađenje. Veruj mi, molim te."
„Važi", odvratio je i slegnuo ramenima. „Do viđenja, Georgiju", rekao je. Pružio mi je ruku na svečan način, kao kad se pozdravljao s generalima i prinčevima. Prihvatio sam je i čvrsto stisnuo, smešeći se.
„Do viđenja, Alekseju", rekao sam. „Siguran sam da ćemo se videti."
Klimnuo je i utrčao u zgradu.
Marija mi se obratila kad je dečak otišao. „Žao mi je, Georgiju. Rekla sam joj. Htela je dođe, naravno. Ali nije mogla da siđe u prizemlje."
„Gde je?" pitao sam.
„Sa majkom. Očajnički želi da te vidi. Uspela sam da izađem. Pošla sam u kedrov gaj, da te pronađem. Rekla mi je da će noćas izaći. Obećala je da će doći, ma šta da se desi."
Klimnuo sam. Pola dana čekanja će biti pravo mučenje. Čekaću još malo, kad sam čekao ovoliko dugo, više od osamnaest meseci.
„U redu", rekao sam. „Biću tamo", pokazao sam ka skupini drveće o kojoj smo sinoć govorili. „Čekaću tamo od ponoći i..."
„Ne, dođi kasnije, oko dva ujutru. Svi će dotad zaspati. Doći će, obećavam ti."
„Hvala ti, Marija", rekao sam.
„Vreme je da odeš", navaljivala je, nervozno se osvrćući. „Ako te mama ili tata vide... pa, najbolje je da što manje ljudi zna da si ovde."
„Idem", rekao sam. Zanemario sam činjenicu da nisam završio sa zatezanjem šrafova na novoj gumi. „Još jednom ti zahvaljujem."
Nagnula se napred. Poljubila me je u oba obraza pre nego što se vratila u kuću. Gledao sam za njom, s neopisivom zahvalnošću. Nisam je dobro poznavao dok sam služio njenoj porodici. Bila je ljubazna sa mnom. Sergej Stasjovič ju je voleo. Osvrnuo sam se oko sebe. Razmišljao sam da li da sačekam da se vojnik vrati i da me isplati, ali njega nije bilo na vidiku. Osetio sam nesavladivu želju da se udaljim.
Krenuo sam. Stigao sam do kapije, kad sam čuo topot nogu u trku i škripanje šljunka iza mene. Okrenuo sam se i video Alekseja. Trčao je ka meni, ne smanjujući brzinu. Raširio sam ruke. Dečak je dotrčao do mene. Čvrsto me je zagrlio. Sklopio je ruke oko mog vrata, kad sam ga podigao sa zemlje.
„Hteo sam da znaš", rekao je. Gušio se, kao da na jedvite jade suspreže suze. „Hteo sam da znaš da možeš da budeš moj brat ako hoćeš, dok god ja mogu da budem tvoj."
Odvojio se od mene. Pogledao me je pravo u oči. Osmehnuo sam se i klimnuo. Otvorio sam usta da kažem da će mi biti čast da budem njegov brat, ali je klimanje glavom bilo dovoljno. Okrenuo se i nestao u kući.
Minuti su se vukli.
Nisam imao sat. Ušao sam u seosku gostionicu, da pitam koliko je sati. Dva i deset. Još pola dana čekanja. To je nemoguć zadatak. Koračao sam goredole po ulicama. Bio sam sve nestrpljiviji i nervozniji. Činilo mi se da satima cunjam seoskim sokacima. U neko doba sam se vratio u gostionicu, da vidim koliko je vremena prošlo.
„Na šta ti je ličim, momče, na sat?" povika gostioničar. „Idi gnjavi nekog drugog s tim pitanjima."
„Molim vas", rekao sam. „Zar ne možete da..."
„Još malo pa tri", planuo je. „Izlazi i ne vraćaj se više."
Tri sata! Prošlo je manje od sata.
Izgleda da mi se bog smilovao. Nedugo potom, krajičkom sam oka primetio svetlucanje pod nogama. Nakrivio sam glavu da bih video šta je to. Koliko god se trudio, nisam mogao da vidim. Pažljivo sam se vratio svojim tragom, sve dok nepoznati predmet nije ponovo zasvetlucao. Izvukao sam kopču iz prašine. U njoj je bilo nekoliko novčanica - ne mnogo, ali više nego što sam video u skorije vreme. Neki nesretni seljanin je izgubio novac. Možda se to zbilo pre nekoliko minuta ili nedelja. Nisam to mogao da znam. Osvrnuo sam se oko sebe da vidim da li me je neko opazio, ali niko nije gledao u mom pravcu. Grunuo sam novac u džep. Zbilja sam imao sreće. Mogao sam da predam pare nekom vojniku, mogao sam da ih predam gradskim vlastima, u nadi da će biti vraćene zakonitom vlasniku, ali nisam učinio ništa od toga. Uradio sam isto što i svako ko bi se našao u mom položaju, gladan i siromašan. Zadržao sam novac.
„Sad je pola četiri", zaurla gostioničar kad sam se ponovo pojavio. Mahnuo sam novčanicom, da bih mu stavio do znanja da ovog puta nisam došao da mu dosađujem. „Opa", rekao je, uz osmeh, „to u potpunosti menja stvar."
Seo sam i naručio obrok i nešto za piće. Pokušavao sam da ne gledam kazaljke na satu. Razmišljao sam samo o jednoj stvari, svestan da se moje osamnaestomesečno putovanje bliži kraju i da mi predstoji susret s Anastazijom. Pitao sam se šta da radim kad se sastanemo?
Boljševici joj sigurno neće dozvoliti da napusti kuću Ipatijevih, sa mnom. Gde bih krenuo, ako bi nam to i pošlo za rukom? Ne, verovatno ćemo se sresti na nekoliko minuta, ili jedan sat, ako budemo imali sreće. Moraće da se vrati porodici. Šta da radim posle toga. Da se vraćam svake noći da je vidim? Da planiram niz tajnih susreta? Ne, mora da postoji razumnije rešenje.
Možda mogu da ih spasem. Možda mogu da pronađem način da izvučem čitavu porodicu, da je prokrijumčarim preko Rusije, na sever do Finske, odakle će moći da pobegnu za Englesku. Usput ću sigurno naići na njihove pristalice, spremne da zaštite carsku porodicu i umru za nju, ako to bude neophodno. Car sigurno neće moći da mi uskrate kćerkinu ruku, bez obzira na nisko poreklo, ako uspešno izvedem taj poduhvat. To je bila hrabra ideja, ali po cenu života nisam mogao da smislim kako da je ostvarim. Vojnici su imali puške, dok sam ja imao samo nekoliko novčanica nađenih na ulici. Malo je verovatno da bi boljševici i nova narodna vlada dozvolili da njihovo najdragocenije blago pobegne iz zemlje i ustanovi ruski dvor u izgnanstvu. Ne, držače ih u večitom zatočeništvu. Sakriće ih od sveta. Car i carica više nikad neće imati dvor. Provešće ostatak života pod stražom u Jekaterinburgu. Njihov sin i kćeri će ovde ostariti. Biće skriveni za života. Neće smeti da se venčavaju ili da dobiju decu. Tako će se dinastija Romanovih ugasiti prirodnim putem. Nestaće za pedeset do šezdeset godina.
To je bilo nezamislivo, ali najverovatnije objašnjenje. Čak i samo razmišljanje o njemu bacalo me je u očajanje. Sati su prolazili. Sunce je zašlo. Napustio sam gostionicu i izašao na ulice. Šetao sam. Nikako da se umorim. Bio sam strahovito napet. Devet sati je došlo i prošlo, deset, jedanaest. Ponoć se bližila. Više nisam mogao da čekam.
Vratio sam se.
Kuća možda danju nije delovala tako zlokobno. Noću je izgledala drugačije, zbog onespokojavajućih rošavih senki na zidovima i ogradama. Stražari su radili u smenama. Opušteno su se šetali goredole po prilaznom putu. Očigledno je da nisu vodili računa da li neko prati njihove pokrete. Sada ih nigde nije bilo. Kapija je bila otvorena. Kamion je bio parkiran nasred prilaznog puta. Njegov teret, ako ga je imao, nije se video od šatorskog platna. Oklevao sam na travi preko puta. Vrpoljio sam se u tami. Pitao sam se šta se unutra dešava. Uplašio sam se da će se vojnici vratiti i da će me pronaći. Zbog toga sam otišao do kedrovog gaja, gde je trebalo da pričekam Anastaziju, po dogovoru s Marijom. Nadao sam se da će se uskoro pojaviti.
Šveda u prizemlju su se ubrzo upalila. Čitav vojni kontigent je ušao u sobu. Nisu nosili boljševičke uniforme. Preodenuli su se u prostu seljačku odeću. Prebacili su puške preko ramena. Očekivao sam da će se razići, da će neki otići na spavanje, a neki na stražu. Umesto toga su seli za sto i usmerili pažnju na starijeg čoveka koji je po svemu sudeći bio zapovednik Govorio je, stojeći, dok su ga preobučeni vojnici pažljivo slušali.
Trenutak kasnije sam čuo neočekivani zvuk, škripanje šljunka na prilaznom putu. Povukao sam se, u čučećem stavu, dublje u šumu i podigao glavu, da bih pokušao da vidim ko je izašao. Bio je mrak. Kamion mi je zaklanjao vidik, tako da nisam video nikog, izuzev stražara u sobi. Zadržao sam dah i oslušnuo. Neko je nesumnjivo koračao po kamenčićima. Škripali su ispod njegovih nogu.
Neko je izašao iz kuće.
Žmirkao sam. Očajnički sam pokušavao da vidim da li je to Anastazija. Nisam se usuđivao da je pozovem po imenu, makar i malo jačim šapatom. Bio bih otkriven, ako bih pogrešio. Mogao sam samo da čekam. Srce mi je tuklo u grudima. Graške znoja su mi izbile po čelu, uprkos hladnoći. Nešto nije bilo u redu. Pitao sam se, da li da rizikujem i pređem put. Stražari su istovremeno ustali, pre nego što sam doneo odluku, i pružili desnice ispred sebe. Položili su šake jednu preko druge. Neko vreme su ostali u tom položaju. Podigli su ruke i ćutke stali u stroj. Zapovednik je izašao iz odaje u pratnji jednog vojnika. Kroz poluotvorena vrata sam video kako se penju uza stepenice, u središnjem delu kuće.
Bacio sam pogled na drum, u nadi da ću prepoznati osobu koja je izašla, ali je tamo vladala tišina. Možda sam čuo caričinog terijera ili neku drugu životinju. Možda sam bio žrtva uobrazilje. To sad nije važno. Ako je nekog i bilo, on ili ona su otišli.
Na spratu se upalilo svetio. Pogledao sam u tom pravcu. Čuo sam glasove i tihi žagor. Kroz blede zavese sam ugledao zbijene senke. Razdvojili su se i krenuli ka vratima, u otegnutoj koloni.
Pohitao sam ulevo i provirio kroz drveće okrenuto stepeništu. Pojavila se velika vojvotkinja Olga. Za njom je išla mala grupa koju se nije dala razaznati u tami. Bio sam ubeđen da su to njen brat i sestre Marija, Tatjana, Anastazija i Aleksej. Video sam ih na trenutak, pre nego što su zašli za ugao i nestali. Zaključio sam da su razdvojili petoro dece od roditelja da bi ih odveli neznano kud. Mladi su. Nisu počinili nikakve zločine. Možda će ih pustiti da odu.
Ali ne, car i carica su izašli u hodnik i krenuli ka stepeništu. Išli su polako. Činilo mi se da pridržavaju jedan drugog, kao da im nedostaje snage. Pratila su ih dva vojnika. Išli su u istom pravcu kao i njihova deca.
Vladala je potpuna tišina. Vojnici u prizemlju su ustali i polako napustili odaju. Poslednji je ugasio svetio. Zašli su za ugao i nestali s vidika.
Nikad nisam bio tako usamljen. Svet je bio savršeno tiho i mirno mesto. Samo je lagano šuštanje lišća u visokim krošnjama narušavalo tu tišinu. Komešalo se, uznemireno letnjim povetarcem. Mesto je odisalo izvesnom lepotom, civilizovanim očekivanjem da je sve kako treba i da će sve doveka biti dobro. Zatvorio sam oči, i tiho sanjario. Kuća Ipatijevih je bila u tami. Porodica je nestala. Vojnici su nestali. Ko god da je hodao po šljunku, više se nije mogao videti ili čuti. Bio sam sam, uplašen, nesiguran i zaljubljen. Osetih strašnu iscrpljenost. Pogodila me je iznenada, snagom uragana. Pomislih da ću se stropoštati na travu, zatvoriti oči i zaspati, nadajući se večnosti. Bilo bi veoma lako da legnem i ponudim dušu bogu, da dozvolim gladi i umoru da me savladaju i odvedu na mirno mesto. Tamo ću stati pred Koleka Borjaviča i reći: Žao mi je.
Tamo ću kleknuti ispred mojih sestara i reći: Žao mi je.
Anastazija.
Svet je, u jednom trenutku, utonuo u savršenu tišinu. Odjeknuli su pucnji.
Prvo jedan, iznebuha, neočekivano. Poskočio sam. Otvorio sam oči Ustao sam i ostao ukopan u mestu. Nedugo potom i drugi. Zinuo sam. Zatim niz pucnjeva, kao da su svi boljševici pucah odjednom. Digla se nepodnošljiva buka. Nisam mogao da se mrdnem. Jasna svetlost je sevnula hiljadu puta, levo od stepenica, dok su se reski pucnji prolamah u noći. Grozničavo sam razmišljao. Glava mi je bila puna protivrečnih, sukobljenih misli. Sve je bilo tako neočekivano. Nisam mogao ništa drugo nego da stojim u šumi, nesposoban da se maknem. Pitao sam se da li je ovo kraj sveta.
Prošlo je petnaest, možda i dvadeset sekundi, pre nego što sam nastavio da dišem. Pokušao sam da ustanem. Morao sam da vidim, morao sam da odem tamo, morao sam da im pomognem. Učiniću to kud puklo da puklo. Podigao sam se. Nisam krenuo. Zaustavilo me je komešanje u obližnjem drveću. Neko se bacio na mene. Oborio me je na tie. Bio sam potpuno zbunjen. Nisam znao šta se dogodilo. Da li sam ustreljen? Da li proživljavam poslednje trenutke?
Zbunjenost je kratko trajala. Zateturao sam se unazad. Naprezao sam se da vidim ko leži pored mene. Zinuo sam od čuda.
„Georgiju."

1918.


Ni u najsmelijim maštanjima nisam mogao da zamislim sličan trenutak. Ja, Georgij Danilovič Jehmenjev, sin kmeta, niko i ništa, čučim u šipražju, u tami, u ledenoj jekaterinburškoj noći. Grlim ženu koju volim, veliku vojvotkinju Anastaziju Nikolajevnu Romanovu, najmlađu kći njegovog veličanstva, cara Nikolaja Drugog i carice Aleksandre Fjodorovne Romanove. Kako sam ovamo dospeo? Kakav me je čudesni obrt sudbina odveo iz drvenih brvnara Kašina i doveo u zagrljaj miropomazane? Nervozno sam progutao knedlu. Stomak mi se grčio, kao da raspolaže svojom voljom, dok sam pokušavao da shvatim šta se desilo.
Svetla na kući Ipatijevih su sijala. Iz nje su dopirali gnevni uzvici i mahniti smeh. Napregnuo sam oči. Video sam boljševičkog zapovednika, najednom od prozora na spratu. Otvorio ga je, nagnuo se napred, protežući vrat, na gotovo opsceni način. Osmatrao je okolinu sleva nadesno. Stresao se od zime, zatvorio prozor i nestao s vidika.
„Anastazija", prošaptao sam. Odmakao sam se nekoliko centimetara od nje da bih je bolje osmotrio. Nekoliko minuta je grozničavo soptala na mojim grudima, kao da pokušava da se probije do mog srca i pronađe skrovište u njemu. „Anastazija, ljubavi moja, šta se desilo? Čuo sam pucnje. Ko je pucao? Da li su to bili boljševici? Car? Kaži mi nešto! Da li je neko povređen?"
Nije prozborila ni reč. Nastavila je da me posmatra kao da nisam čovek, već stvorenje iz noćne more koje će se svakog časa raspasti u hiljadu komada. Imao sam utisak da me ne prepoznaje, iako mi je izjavljivala ljubav koja će trajati čitav život. Uhvatio sam je za ruke i istog časa uplašeno pustio. Ne bi bile hladnije ni da se nalazila na pragu smrti. Pribranost ju je napustila. Nekontrolisano se tresla. Disala je ubrzano i duboko, ispuštajući grlene zvuke, vesnike strašnog krika koji će provaliti iz njenog namučenog tela. „Anastazija", ponovio sam, uplašen njenim čudnim ponašanjem. „To sam ja, tvoj Georgij. Reci mi šta se dogodilo. Ko je pucao? Gde je tvoj otac? A tvoja porodica? Šta im se desilo?" Ćutala je. „Anastazija?"
Užasnuo sam se kad sam shvatio da sam prisustvovao pokolju. U detinjstvu sam gledao kako žitelji Kašina pate i umiru, oslabljeni glađu i boleštinama. U telesnoj gardi sam gledao kako vode ljude u smrt. Neki su bili hrabri, neki prestravljeni, ali nikad nisam video paniku, kakva je prebivala u uzdrhtalom telu moje voljene. Bilo mi je jasno da je prisustvovala nečem tako strašnom da njen um to nije mogao da pojmi. Nisam znao kako da joj pomognem, onako mlad i neiskusan.
Iz kuće je dopirala sve veća galama. Povukao sam je dublje u šumu, u zaklon gustog drveća. Bio sam siguran da nas ne mogu videti, polegle u gaju. Strahovao sam da će Anastazija krikom odati naše prisustvo. Poželeo sam da pri ruci imam oružje, ako se za njim ukaže potreba.
Tri boljševika su izašla na visoka crvena vrata. Upalili su cigarete ispred kuće. Tiho su razgovarali. Gledao sam kako više puta pale šibice. Pitao sam se da li su nervozni, ili to vetar gasi plamenove. Bio sam predaleko da bih čuo njihov razgovor. Uskoro je jedan od njih, onaj najviši gnevno kriknuo. Čuo sam ga u tihoj noći:
Ali, ako se sazna da je ona...
Čuo sam samo to. Koliko puta sam razmišljao o tih sedam jednostavnih reči.
Trudio sam se da uprkos tami protumačim njihove izraze. Hteo sam da znam da li su veseli, uzbuđeni, nervozni, tužni, potreseni, krvožedni, ali nisam mogao. Pogledao sam Anastaziju, koja se privila uz mene. U tom času je podigla glavu. Na licu joj je osvanuo izraz krajnjeg užasa. Pobojao sam se da je poludela zbog onog što se desilo u toj kući. Otvorila je usta i duboko udahnula. Poklopio sam joj usta šakom, u strahu da ne vrisne i oda naš položaj vojnicima. Tako sam preksinoć postupio i s njenom starijom sestrom. Stiskao sam je, iako se svaki delić mog bića bunio protiv tako nasilnog gesta. Osetio sam da se opušta. Skrenula je pogled, kao da više ne želi da se opire.
„Oprosti mi, ljubljena moja", šapnuo sam joj u uvo. „Oprosti zbog grubosti. Molim te, nemoj da se plašiš. Oni su tamo, ali ću te ja zaštititi. Pobrinuću se za tebe. Moraš da ćutiš, draga moja, da nas ne bi pohvatali. Ostaćemo ovde, dok se vojnici ne vrate u kuću."
Mesec je provirio iza oblaka. Na trenutak sam video Anastazijino lice, okupano bledim sjajem. Delovala je gotovo spokojno, mirna i nepomična. Tako je izgledala kad bi se pojavila u mojim maštarijama, usred noći. Koliko puta sam sanjao da ću je, kad se okrenem u postelji, videti kako sedi i gleda kako spavam. Ništa lepše od nje nisam video za svojih devetnaest godina života. Koliko često sam se budio, okupan znojem i postiden, dok se njena slika rasipala pred mojim očima? Plašio sam se tog spokojstva, tako neskladnog s opasnošću u kojoj se nalazimo. Mislio sam da je poludela. Strepeo sam da će svakog trenutka vrisnuti, nasmejati se ili j umuti kroz šumu, cepajući odeću. Nisam smeo da je pustim.
Zagrlio sam je i privukao sebi. Mlad kakav sam bio, nestrpljiv kakav sam bio i strastven kakav sam bio, nisam mogao a da ne uživam u njenom telu pribijenom uz moje. Pomislih, mogu je imati. Zgadio sam se samom sebi, zbog te perverzne misli. Nalazili smo se na pragu smrti, a ja sam mislio na prljave, životinjske radnje. Prezirao sam sebe, ali je nisam puštao.
Virio sam kroz drveće. Čekao sam da se vojnici vrate u kuću.
Nisam je puštao.
Nisam znao šta ću, ali sam znao da moramo pobeći odavde i to što pre. Romantični susret mladih ljubavnika preobrazio se u nešto sasvim drugo. Nastojao sam da ne pokažem strah, koji nije bio manji od njenog. Nadao sam se da ću zagrliti nasmejanu Anastaziju, toplo, veselo, dobrodušno stvorenje u koje sam se zaljubio u luksuznom okruženju Zimskog dvorca. Mislio sam da će njen sjaj tek neznatno oslabiti u jekaterinburškom sužanjstvu. Moje nade su se izjalovile. Sedeo sam u društvu potresene, onemele devojke, dok su mi reski pucnjevi odjekivali u ušima. Bilo mi je jasno da se nešto strašno desilo u kući Ipatijevih i da je Anastazija nekako izbegla pogibelj. Nećemo doživeti jutro, ako nas otkriju.
Noć je bila tamna i hladna. Instinkt mi je nalagao da bez oklevanja krenemo put zapada. Sklonište od nevremena i prenoćište ćemo tražiti po ambarima i drvarama, ako ih bude bilo. Podigao sam je na noge. Nije htela da se razdvoji od mene. Uhvatio sam je za bradu. Podigao sam joj glavu da bi je pogledao u oči. Zurio sam u nju, da bi joj ulio nešto samopouzdanja. Progovorio sam, tek kad sam se uverio da me posmatra i sluša.
„Anastazija", govorio sam odlučnim glasom, „ne znam šta se noćas dogodilo, niti je ovo trenutak za priču o tome. Ne možemo promeniti, ono što se desilo. Reci mi samo jednu stvar, samo jednu, ljubavi. Možeš li to?" I dalje je zurila u mene. Ništa nije ukazivalo da je razumela moje reči. Verovao sam da je jedan deo njenog uma kadar da pravilno rasuđuje. „Evo šta mi moraš reći" nastavio sam. „Hoću da odemo odavde, da napustimo ovo mesto i to odmah. Ne želim da te vratim tvojoj porodici, Anastazija. Da li se slažeš s tim? Da li mogu da te odvedem odavde?"
Prestao sam da dišem. Stiskao sam je za nadlaktice, tako snažno da bi u bilo kojoj sličnoj prilici kriknula od bola i gneva, ali je sad ćutala. Posmatrao sam njeno lice. Očajnički sam tragao za odgovorom. Gotovo neprimetno klimanje glavom donelo mi je neopisivo olakšanje. Okrenula se prema zapadu, kao da hoće da kaže da bi trebalo da krenemo na tu stranu. Ponadao sam se da je prava Anastazija skrivena negde iza te blede, nepomične maske. Pala je na moje grudi, kao da je slabašni gest glavom iscrpeo svu njenu snagu. Odluka je doneta.
„Polazimo odmah", rekao sam, „pre izlaska sunca. Moraš naći snage da hodaš."
Kasnije sam mnogo puta razmišljao o tom trenutku. Zamišljao sam kako se saginjem da bi je podigao i poneo ne u sigurnost, već u pravcu sigurnosti. To bi, pretpostavljam, bio herojski potez, dostojan romantičnog platna. Ali, život nije umetnost. Anastazija je bila mlada, lakonoga devojka. Kako da vam opišem okrutnu, sibirsku prirodu, tu nemilosrdnu hladnoću, koja je grizla nepokrivene delove tela kao caričin odvratni štenac. Imao sam osećaj da će mi se krv preobraziti u led i prestati da teče. Morali smo da hodamo. Morali smo da se krećemo da bi ostali živi.
Nosio sam kaput iznad tri sloja odeće. Skinuo sam ga i prebacio preko Anastazijinih ramena. Zakopčao sam ga, pre nego što smo krenuli na put. U potpunosti sam se usredsredio na održavanje ritma. Morao sam da je vučem za sobom. Nismo razgovarali. Bio sam kao hipnotisan, jednoličnim batom koraka. Odmicali smo ravnomernom brzinom.
Stalno sam osluškivao noćne zvuke. Tragao sam za naznakama boljševičke potere. Te noći se u kući desilo nešto strašno. Nisam znao šta. Kojekakve misli su mi se rojile po glavi. Najgora je bila nepojmljiva. To bi bio zločin protiv boga. Ako se zbilo to, o čemu nisam mogao govoriti, Anastazija i ja sigurno nismo jedini koji beže iz Jekaterinburga. Slede nas vojnici - slede nju - u očajnom pokušaju da je vrate. Ako nas nadu... ne usuđujem se da mislim šta bi nam se desilo. Ubrzao sam korak.
Anastazija je, na moje iskreno čuđenje, lako podnosila noćni marš. Ne samo da nije zaostajala za mnom već me je povremeno prestizala, kao da je, iako ćutljiva, nestrpljiva da što više odmakne od nekadašnjeg zatvora. Te noći je pokazala nadljudsku izdržljivost. Mislio sam da bi se složila sa mnom da sam predložio da bez odmora pešačimo do Sankt Peterburga.
Posle dvatri sata postalo mi je jasno da moramo da se zaustavimo. Moje telo je negodovalo posle svakog koraka. Čekao nas je dug put. Morali smo da štedimo energiju. Sunce će uskoro izaći. Nisam želeo da ga dočekamo na otvorenom, iako nisam opazio nijedan znak potere. Ugledao sam malu štalu, nekoliko stotina metara ispred nas. Odlučio sam da se zaustavimo i odmorimo u njoj.
Unutra je grozno mirisalo. Ipak, bila je to prazna odaja, čvrstih zidova. Na podu je bilo dovoljno slame da se opružimo po njoj.
„Ovde ćemo spavati, ljubavi", rekao sam. Anastazija je klimnula i legla, bez reči negodovanja. Zurila je u tavanicu tupim, zanesenim pogledom. „Ne moraš ništa da mi kažeš", rekao sam, zanemarivši činjenicu da je dosad izgovorila samo jednu reč, moje ime. Nije pokazivala spremnost da mi kaže šta se dogodilo u kući Ipatijevih, iako je od našeg susreta prošlo dugo vremena. „Ne žuri, reći ćeš mi. Naspavaj se, to je sve. Potreban ti je odmor."
Ponovo je gotovo neprimetno klimnula. Ovaj put me je stisnula za ruku, nešto jače nego pre, kao da želi da mi poruči da se slaže sa mnom. Opružio sam se pored nje. Zagrlio sam je da bi je zagrejao. Znao sam da ću zaspati za nekoliko sekundi. Pokušao sam da ostanem budan, da bi pazio na nju. Zagledao sam se u njene oči, uperene ka tavanici. Hipnotisala me je svojim pogledom. Umor me je ubrzo savladao.
Progovorila je tek posle tri dana.
Sledećeg jutra smo imali sreće. Neki seljak nas je povezao zaprežnim kolima. Išao je za Iževsk. Putovali smo čitav dan. Seljak nam je, za tu uslugu, naplatio nekoliko kopejki. Ponudio nas je hlebom i vodom. Sa zahvalnošću smo prihvatili ponuđene darove. Nismo jeli od juče po podne. Polegali smo po zadnjem delu kola. Prućili smo se po daskama. Zaspali smo, ali smo se budili posle svake rupe ili grbine. Molio sam se da se ovo mučenje što pre završi. Anastaziji je, posle svakog buđenja, trebalo nešto vremena da shvati gde je i kako je dospela ovamo. Isprva je izgledala opušteno i mirno. Brzo bi se smrkla i zatvorila oči, kao da želi da spava - ili još gore - da se prepusti tamnoj plimi. Seljak nije pokušavao da zapodene razgovor, niti je prepoznao princezu iz carske loze, koja je tiho sedela iza njega, okrenuta leđima. Bio sam zahvalan zbog ove tišine. Ne bih mogao da glumim društvenost i slatkorečivost u ovakvoj situaciji.
U Iževsku smo se zaustavili i jeli u malom kafeu, pre nego što smo se zaputili na železničku stanicu. Tamo je vladala iznenađujuća gužva. To mi je odgovaralo. Omogućila nam je da lako nestanemo u gomili. Strahovao sam da ćemo naići na vojnike na ulazu, koji će nas tražiti, koji će tražiti nju, ali nisam primetio nikakve vanredne mere obezbeđenja. Anastazija je koračala pognute glave. Pokrila je plavu kosu tamnom kapuljačom, tako da se nije razlikovala od seljačkih kćeri pored kojih smo prolazili. Sačuvao sam rublje koje sam našao prošlog popodneva. Platio sam gotovo duplo skuplju kartu da bi obezbedio mesta u kupeu za dve osobe. Kupio sam dve karte do Minska, od kog nas je delilo više od hiljadu i po kilometara. Bila je to najzapadnije mesto za koje sam znao. Tamo ćemo odlučiti o sledećem odredištu.
Život ponekad nudi radosne trenutke i neočekivana zadovoljstva. Polazak na put je bio jedno od tih prijatnih, ali retkih iskustava. Železničar je dunuo u pištaljku. Železničko osoblje je nizom otegnutih uzvika pozivalo putnike da se ukrcaju. Para je počela da se diže, a zamajci da se okreću. Voz je grabio iz stanice, pristojnom brzinom. Hitao je ka zapadu. Pogledao sam Anastaziju. Na licu joj se ogledalo olakšanje. Nagnuo sam se napred, da bih je uhvatio za ruku. Iznenadio sam je neočekivanim izrazom bliskosti, kao da je zaboravila da putujem s njom. Osmehnula mi se. Nisam video taj osmeh osamnaest meseci. Uzvratio sam joj istom merom. Ponadao sam se da će uskoro biti ona stara.
„Da li ti je hladno, ljubavi?" pitao sam. Uzeo sam tanko ćebe s police iznad sedišta. „Prebaci ga preko sebe, štitiće te od hladnoće."
Zahvalno je prihvatila ćebe. Okrenula je glavu da pogleda kroz prozor, na sumorni seoski predeo. Zemlja. Usevi. Mužići. Revolucionari. Trenutak kasnije je upravila pogled na mene. Prestao sam da dišem. Rastvorila je usne i pažljivo udahnula. Spremala se da progovori. Video sam kako joj se grlo polako diže i beli vrat mreška. Ali avaj, vrata kupea su se, baš u tom trenutku, bučno otvorila. Uplašeno sam se trgao. Laknulo mi je kad sam video konduktera.
„Vaše karte, gospodine?" pitao je. Pogledao sam Anastaziju, pre nego što sam posegnuo za njima. Okrenula je glavu od nas. Gledala je kroz prozor. Stiskala je okovratnik mog kaputa, ispod brade i drhtala. Pružio sam ruku prema njoj. Nisam znao gde da je dodirnem.
„Duša", prošaptao sam, pre nego što me je kondukter prekinuo.
„Vaše karte, gospodine", ponovio je, ovaj put nešto glasnije. Okrenuo sam se k njemu, s iznenadnim besom. Železnički službenik je blago ustuknuo. Zabrinuto me je odmerio. Hteo je nešto da mi kaže, ali se predomislio. Ćutao je, dok sam ja polako izvadio karte iz džepa.
„Putujete za Minsk?" rekao je, kad je pažljivo pogledao karte.
„Tako je."
„Morate da presednete u Moskvi", nastavio je. „Poslednji deo puta ćete preći drugim vozom."
„To mi je poznato", rekao sam. Čekao sam da nas ostavi same. Zaključio sam da ga nisam dovoljno uplašio, zato što mi nije vratio karte i otišao, već ih je zadržao kao taoce svoje radoznalosti. Zagledao se u Anastaziju.
„Da li je s njom sve u redu?", pitao je.
„Dobro je."
„Deluje uznemireno."
„Dobro je", ponovio sam, bez oklevanja. „Da li su karte u redu?"
„Gospodo?", rekao je, ne obazirući se na moje pitanje. „Gospođo, da li putujete s ovim gospodinom?" Ćutala je. Nastavila je da gleda kroz prozor, kao da ne primećuje kondukterovo prisustvo. „Gospođo", nastavio je, nešto grubljim tonom. „Gospođo, nešto sam vas pitao."
Usledilo je nekoliko veoma dugih trenutaka. Anastazija je okrenula glavu. Odmerila ga je ledenim pogledom, kao da nikad nije doživela veću uvredu.
„Gospođo, možete li mi potvrditi da putujete s ovim gospodinom?"
„Pa zar ne vidiš da putuje sa mnom, budalo", planuo sam. „Zašto bismo sedeli zajedno? Zašto bih držao njenu kartu u džepu?"
„Gospodine, dama izgleda potreseno" odgovorio je. „Hoću da se uverim da ne putuje pod prinudom."
„Pod prinudom?" rekao sam. Nasmejao sam mu se u lice. „Pa ti si stvarno lud! Umorna je, to je sve. Putujemo već..."
Anastazija mi nije dozvolila da završim rečenicu. Uhvatila me je za ruku. Iznenađeno sam je pogledao. Pustila me je. Prestala je da drhti. Prkosno je gledala konduktera. Okrenuo sam se prema njemu. Zurio je u nju, iznenađen nenadnom pribranošću i dostojanstvenom lepotom moje saputnice.
„Nisam oteta, ako je to ono na šta pomišljate", rekla je blago promuklim glasom, zbog dugog ćutanja.
„Izvinjavam se, gospođo", odvratio je, pomalo postiđeno. „Nisam ni mislio da jeste. Izgledali ste potreseno, to je sve."
„Ovo je neudoban voz", rekla je. „Pitam se zašto narodna vlada ne uloži nešto novca u poboljšanje kompozicije. Ima ga dovoljno, zar ne?"
Presekao mi se dah. Bila je to politički rizična izjava. Nismo znali ništa o kondukteru. Nismo znali kome polaže račune i kom bogu se moli. Anastazija je navikla da sluša samo svog oca. Bilo mi je jasno da je u međuvremenu povratila unutrašnju snagu. U kupeu je nekoliko trenutaka vladala tišina. Nisam znao da li će nas kondukter još propitivati, ali sam znao da se neće dobro provesti ako se odvaži na to. Konačno mi je vratio karte i skrenuo pogled.
„Ako ogladnite, na kraju kompozicije su kola za ručavanje" progunđao je. „Sledeća stanica je Nižnji Novgord. Želim vam ugodno putovanje."
Klimnuo sam i pogledao Anastaziju. Zurila je u njega, kao da ga izaziva na verbalni okršaj. Okrenuo se, izašao i zatvorio vrata kupea za sobom. Ostali smo sami. Oteo mi se dug uzdah. Ispraznio sam pluća. Anastazija me je posmatrala sa slabašnim smeškom na usnama.
„Povratila si glas", rekao sam.
Kllimnula je gotovo neprimetno. „Georgiju", prošaptala je, tužnim glasom.
Uhvatio sam je za ruku. „Moraš da mi kažeš", navaljivao sam, bez trunke nervoze u glasu. Nastupao sam ljubazno i s razumevanjem. „Moraš da mi ispričaš šta se dogodilo."
„Da", rekla je. „Reći ću ti. Ali samo tebi. Prvo mi moraš nešto reći."
„Bilo šta."
„Da li me voliš?"
„Naravno!"
„Nikad me nećeš ostaviti?"
„Samo smrt može da me rastavi od tebe, voljena."
Rastužila se posle ovih reči. Nespretno sam se izrazio. Držao sam je za ruku. Molio sam je da mi ispriča šta se desilo. Da mi predoči događaje u kući Ipatijevih.
Stražari se prema nama nisu ponašali kao prema zarobljenicima. Puštali su nas da slobodno šetamo, čak i da idemo na duge šetnje po okolini. Podrazumevaio se da ćemo se vratiti kući. Mi smo ih slušali. Naposletku, kud smo mogli da odemo. Ne bismo mogli da se sakrijemo ni u jednom ruskom gradu ili selu. Govorili su nam da smo bezbedni u Jekaterinburgu, da nas štite, da kriju mesto našeg boravka od naroda koji nas mrzi. Govorili su da veliki broj ljudi želi da nas ubije.
Marija mi je rekla da si došao po mene. Isprva nisam mogla da verujem. To je bilo pravo čudo. Zaklela mi se da je to istina, da te je videla i da je razgovarala s tobom. Mislila sam da ću poludeti od sreće, ali mama nije htela da me pusti napolje. Zahtevalaje da ostanem i slušam predavanja. Naravno, nisam mogla da joj kažem zašto želim da izađem. Zabranila bi mi da napuštam kuću. Bila sam srećna zbog saznanja da si u blizini. Još više sam se obradovala kad mi je Marija rekla da ćeš doći te noći. Nisam mogla da čekam, Georgiju.
Sišla sam u prizemlje kad se smrklo. Čula sam kako stražari razgovaraju u jednoj od odaja na prvom spratu. Začudila sam se kad sam ih videla zajedno, zato što je jedan od njih, gotovo uvek stajao na vratima. Dvorište je bilo prazno. Koračala sam polako. Plašila sam se da će neko čuti škripanje šljunka i otkriti da me nema. Neobično je što se nisam brinula zbog stražara, već zbog oca i majke. Nisam htela da saznaju gde sam krenula.
Čučećki sam prolazila ispod prozora u prizemlju, kad me je nešto nateralo da se zaustavim. Učinilo mi se da se svađaju. Pokušala sam da prisluškujem. Jedan glas se izdvojio. Ućutali su, da bi ga čuli. Izgubila sam interesovanje i pohitala ka kapiji. Mislila sam samo na tebe. Čeznula sam za tvojim zagrljajem. Zamišljala sam, sanjala sam, da ćeš me odvesti iz Jekterinburga, da ćeš priznati našu ljubav ocu i da će nas on zagrliti, da će te nazvati sinom i da će sve biti onako kako je bilo. Možda Marija ima pravo. Nazivala me je budalom, zato što sam verovala da ćemo biti zajedno.
Tek na kapiji sam shvatila koliko je hladno. Srce mi je govorilo da potrčim u šumu, da te pronađem, da se ugrejem u tvom zagrljaju, ali mi je razum nalagao da se vratim u kuću i obučem kaput. Jedan je visio u hodniku, pored vrata. Mislim da je Tatjanin. Neće joj nedostajati. Vratila sam se i opazila da je soba u kojoj su stražari razgovarali prazna. Oklevala sam. To mi se učinilo čudnim. Pitala sam se da li će me želja za kaputom koštati susreta s tobom. Očekivala sam da će se neki vojnik svakog časa pojaviti na vratima, da bi popušio cigaretu. Nikog nije bilo. Nisam htela da se pojave, Georgiju, ali sam se zabrinula što ih nije bilo.
Trenutak kasnije sam čula bat teških čizama na stepenicama, velikog broja čizama. Istrčala sam na vrata i obišla kuću. Čučnula sam ispod prozora. Svetlost se upalila iznad moje glave. Mnoštvo ljudi je ušlo u sobu. Čula sam očev glas. Pitao je šta se događa. Jedan od njih je rekao da više nisu sigurni u Jekaterinbugu i da je, radi bezbednosti naše porodice, neophodno da se odmah preselimo na drugo mesto.
„Ali gde?" pitala je majka. „Zar to ne može da pričeka do ujutru?"
„Molimo vas da nas ovde sačekate" odgovorio je. Teške čizme izmarširaše iz sobe. U njoj je ostala samo moja porodica.
Bila sam rastrzana između dužnosti i ljubavi. Morala bih biti sa njima, ako ih premeštaju u drugi grad. Znala sam da me čekaš. Bio si tako blizu. Možda mogu da te vidim još jednom i da ti kažem gde idemo. Sledićeš nas i pronaći način da me spaseš. Pokušavala sam da odlučim šta mi je činiti, kad sam čula kako vojnik ponovo ulazi u sobu. Pitao je nešto što nisam čula. Otac je odgovorio: „Ne znam. Večeras je nisam video." Pretpostavila sam da govore o meni. Ostala sam u zaklonu. U sobi je vladala tišina.
Konačno sam ustala. Prozor je bio visok. Oni unutra su mogli videti samo gornji deo mog lica. Pogledala sam u sobu, koju sam toliko puta videla. Uvek je bila prazna. Neko je večeras stavio dve stolice pored zida. Otac je sedeo na jednoj od njih, s Aleksej em na kolenima. Moj brat je dremao u očevom naručju. Majka je sedela pored njih. Izgledala je zabrinuto. Igrala se dugom niskom bisera. Olga, Tatjana i Marija su stajale iza njih. Grizla me je savest što nisam s njima. Marija je, trenutak kasnije, podigla glavu ka prozoru. Možda je osetila moj pogled na sebi. Videla me je i prozborila moje ime.
„Anastazija."
Otac i majka su pogledale u istom pravcu. Pogledi su nam se na trenutak sreli. Majka je izgledala preneraženo, kao da ne može da veruje da sam napolju, ali otac... odmerio me je žestokim pogledom, snažno i odlučno. Podigao je ruku, Georgiju. Kratko je mahnuo da bi mi dao do znanja da ostanem gde sam. To je bilo naređenje, carska zapoved. Otvorila sam usta da nešto kažem. Vrata su se širom otvorila, pre nego što sam stigla da išta prozborim. Svi su se okrenuli u pravcu vojnika.
Vojnici su stajali u stroju. Gutali su. Njihov vođa je izvukao parče papira iz džepa. Rekao je da mu je žao, ali da naša porodica ne može biti spašena. Potegaoje revolver pre nego što sam shvatila značenje njegovih reči i pucao ocu u glavu. Ubio je cara, Georgiju. Moja blagoslovena mati i moje sestre su vrisnule i zagrlile jedna drugu. Nisu imale vremena da progovore ili da paniče. Vojnici su potegli revolvere i pobili moju porodicu. Postreljali su ih kao životinje. To je bio masakr. Ja sam gledala. Gledala sam kako padaju. Gledala sam kako krvare i umiru.
Okrenula sam se. Potrčala sam.
Ne sećam se ničega, izuzev da sam htela da stignem do drveća, da ostavim kuću za sobom. Usmerila sam se na gaj, ukom je trebalo da me čekaš. Saplela sam se preko nečega i pala, pravo u tvoje naručje.
Našla sam te. Čekao si me.
Ostatak priče... ostatak ti je poznat.
Do Minska smo putovali puna dva dana. Stajali smo na železničkoj stanici i zurili u vozni red i spisak odredišta. Bilo nam je dosta klackanja u vozu, ali smo znali da nam nema druge. Nismo mogli da ostanemo u Rusiji. Ovde nikad ne bismo bili bezbedni.
„Gde ćemo?" pitala me je Anastazija ispred spiska evropskih metropola. Rim, Madrid, Beč, Ženeva, možda Kopenhagen? Njen deda je bio danski kralj.
„Gde god hoćeš, Anastazija", odvratio sam. „Gde god ćeš se osećati sigurnom."
Pokazala je na jedan grad. Klimnuo sam. Zvučao je romantično. „Znači, idemo za Pariz", obznanio sam.
„Georgiju", rekla je, nakon što me je čvrsto uhvatila za ruku. „Moramo da resimo jedan problem pre polaska."
„Da?"
„Moje ime. Ne smeš više da ga koristiš. Ne smemo da rizikujemo. Tebe neće tražiti. Niko nije znao za naš odnos, izuzev Marije, a ona..." Pribrala se i nastavila posle kraćeg oklevanja. „Odsad me više nećeš zvati Anastazija."
„U redu", rekao sam i klimnuo. „Ali kako da te zovem? Ne znam nijedno bolje ime od tvog."
Spustila je glavu. Razmišljala je. Kad je podigla glavu, pred sobom sam imao drugu osobu, mladu žena koja kreće u novi život, kom se nije nadala.
„Zovi me Zoja", tiho je rekla. „To znači život."

1981.


Bilo je gotovo jedanaest sati kad je telefon zazvonio. Sedeo sam u fotelji pored kamina na gas, s neotvorenim romanom u rukama. Zatvorio sam oči, ali nisam spavao. Telefon je bio odmah pored mene, ali nisam hteo da podignem slušalicu posle prvog zvona. Izborio sam se za poslednji trenutak optimizma pre suočavanja s novostima. Pustio sam ga da zvoni šest, sedam, osam puta. Konačno sam podigao slušalicu. „Halo", rekao sam. „Gospodin Jehmenjev?"
„Ja sam."
„Dobro veče, gospodine Jehmenjeve", reče ženski glas na drugom kraju linije. „Žao mi je što vas zovem ovako kasno."
„Dobro je, doktorko Kroford", rekao sam. Odmah sam joj poznao glas. Naposletku, ko bi me mogao zvati u ovaj pozni čas?
„Bojim se da nemam dobrih vesti, gospodine Jehmenjeve", rekla je. „Zoja neće još dugo."
„Rekli ste da je pred njom još nekoliko nedelja", odvratio sam. To mi je rekla danas, neposredno pre nego što sam napustio bolnicu, da bih prenoćio kući. „Rekli ste da još nema razloga za brigu." Nisam bio besan na doktorku Kroford, već samo zbunjen. Kad vam doktori nešto kažu, vi ih slušate i verujete im. Odete kući.
„Znam", rekla je, zvučala je malčice pokajnički. „Tada sam to i mislila. Nažalost, stanje vaše žene se večeras pogoršalo. Gospodine Jehmenjeve, mislim da bi trebalo da dođete. Vi ćete naravno postupiti kako nađete za shodno."
„Dolazim uskoro" rekao sam i prekinuo vezu.
Sva sreća što se nisam spremio za spavanje. Trebalo mi je veoma malo vremena da pronađem novčanik, ključeve i kaput. Nečeg sam se setio kad sam zatvorio vrata za sobom. Oklevao sam se, razmišljajući da li to može da čeka i odlučio da ne može. Vratio sam se u dnevnu sobu i telefonirao zetu, Ralfu. Obavestio sam ga o onom što se dešava.
„Majki je na spratu", rekao mi je. Bilo mi je drago da to čujem, pošto drugačije nisam mogao da stupim u vezu sa unukom. „Uskoro ćemo se videti."
Nekoliko minuta sam čekao taksi. Jedan se konačno pojavio. Podigao sam ruku. Zaustavio se pokraj mene. Otvorio sam zadnja vata i rekao ime bolnice pre nego što sam ih zatvorio. Osetih promaju na licu. Još jednom sam zatvorio vrata.
Ulice su u ovo doba noći bile bučnije nego što sam očekivao. Grupe mladića su izlazile iz pabova. Išli su zagrljeni. Mahali su rukama da bi ih drugi ljudi primetili i čuli. Dva momka su se tukla. Neka devojka je pokušavala da ih razdvoji. Stupila je između njih, ne zazirući od udaraca. Video sam ih u prolazu, ali me je mržnja na njihovim licima zabrinula.
Taksi je oštro skrenuo levo, a zatim desno. Prolazili smo ispred Britanskog muzeja. Video sam dva lava, sa obe strane vrata. Video sam sebe kako oklevam na ulazu, trenutak pre nego što sam krenuo na sastanak s gospodinom Trevorsom, na prvi intervju, istog jutra kad je Zoja počela da radi kao švalja u fabrici Njusom. To je bilo tako davno. Bio sam tako mlad. Život je bio težak. Dao bih sve što imam kad bih mogao da se vratim u to doba. Sad znam koliko sam bio srećan. Imao sam mladost, suprugu, ljubav i zajednički život pred nama.
Zatvorio sam oči i progutao knedlu. Neću plakati. Noćas će biti vremena za suze. Još je rano.
„Da li vam ovde odgovara, gospodine?" reče taksista kad se zaustavio ispred ulaza za posetioce. Rekao sam mu da je izabrao odlično mesto. Dao sam mu prvu novčanicu koja mi je došla pod ruku. Znao sam da sam mu dao previše novca, ali nisam mario. Izašao sam napolju, na hladni noćni vazduh. Stupio sam kroz bolnička vrata posle kraćeg oklevanja. Čuo sam kako taksi odlazi.
Zoja više nije bila na onkološkom odeljenju, rekla mi je umorna, bleda mlada žena na recepciji. Premeštena je u privatnu sobu na trećem spratu.
„Vaš naglasak", rekao sam. „Vi niste Engleskinja, zar ne?"
„Nisam", rekla je. Pogledala me je samo na trenutak i zarila nos u papire. Odlučila je da mi ne kaže odakle je. Bio sam siguran da je iz istočne Evrope. Nije iz Rusije, toliko znam. Možda je iz Jugoslavije, ili Rumunije, iz neke od tih zemalja.
Ušao sam u lift i pritisnuo dugme s brojem 3. Iako telefonski razgovor nije bio do kraja precizan, znao sam šta znači kad se pacijent u tom stadijumu bolesti prebaci u jednokrevetnu sobu. Bilo mi je drago što je lift prazan. To mi je dozvolilo da razmislim i da se priberem. Vožnja nije dugo trajala. Uskoro sam se našao u dugom, belom hodniku, sa šalterom na kraju. Polako sam koračao ka njemu. Čuo sam dva glasa, razgovor mladića i starije žene. Govorio je o intervjuu koji će uskoro uslediti, verovatno zbog unapređenja. Ućutao se kad me je video pred sobom. Nervozna grimasa mu je osvanula na licu, i pre nego što sam progovorio. Prekinuo sam ga. Pitao sam se da li me je zamenio s nekim od starijih pacijenata iz velikog broja odeljenja koja su se širila kao pipci oktopoda, duž dugog hodnika. Možda misli da sam se izgubio, da ne mogu da spavam, ili da sam se uneredio u postelji. To je glupa ideja. Ne nosim bolničku pidžamu, već odelo. Star sam.
„Gospodine Jehmenjeve", reče doktorka Kroford, iza mene. Nosila je podeblji bolnički karton. „Brzo ste stigli."
„Tako je", rekao sam. „Gde je Zoja? Gde je moja žena?"
„Blizu je", tiho je odgovorila. Uhvatila me je za ruku. Otresao sam je, možda grublje no što je bilo neophodno. Nisam invalid i ne želim da se tako ponašaju prema meni. „Žao mi je", tiho je rekla. Provela me je pored nekoliko zatvorenih vrata iza kojih... ko je bio iza njih? Mrtvi, umirući i ožalošćeni. Uskoro ću se upoznati sa sva tri stanja.
„Šta se desilo?" pitao sam. „Mislim večeras. Nakon što sam otišao. Zašto joj je naglo pozlilo?"
„Nisam to očekivala", rekla je. „Da budem iskrena, to nije neobično. Bojim se da poslednji stadijum bolesti zna biti nepredvidljiv. Pacijent se zdravlje može odjedanput pogoršati, iako je nedeljama, pa čak i mesecima bio u istom stanju. Premestili smo je iz odeljenja u ovu sobu, da bi imala neophodnu privatnost."
„Ali, zar ne bi mogla..." oklevao sam. Nisam hteo da se zavaravam, niti da ispadnem budala. A opet, morao sam da pitam. „Šta mislite, da li bi se njeno stanje moglo poboljšati? Zdravlje joj se brzo pogoršalo, da li bi isto tako brzo, moglo popraviti?"
Doktorka Kroford se zaustavila ispred zatvorenih vrata. Uhvatila me je za ruku, s poluosmehom. „Bojim se da ne može, gospodine Jehmenjeve", rekla je. „Valjalo bi da se potrudite da na najbolji način iskoristite preostalo vreme. Videćete da je Zoja pričvršćena za aparat za praćenje rada srca i infuziju. Nema drugih elektronskih pomagala. Mislimo da je tako bolje. Pacijent se u takvom okruženju oseća dostojanstvenije."
Osmehnuo sam se. Zamalo što se nisam nasmejao. Kao da ona ih bilo ko drugi može znati koliko Zoja ima dostojanstva. Moja žena je odgajana da bude dostojanstvena. Ona je kći poslednjeg ruskog cara mučenika, praunuka Aleksandra Drugog, cara Oslobodioca, koji je oslobodio kmetove, majka Arine Georgijevne Jehmenjeve. Ništa je ne može uniziti.
To sam hteo da kažem, iako to nikad neću učiniti.
„Biću kod sestara, ako vam budem zatrebala", reče doktorka i stade ispred vrata. „Molim vas, pozovite me kad god budete hteli."
„Hvala vam", rekao sam. Udaljila se, ostavila me je samog u hodniku ispred njenih vrata.
Otvorio sam ih.
Pogledao sam unutra.
Ušao sam.
„Da li je bezbedno?" pitao sam dok smo smo sedeli ispred kafea u Haminu, na jugoistočnoj obali Finske, posmatrajući ostrva u Viborškom zalivu. Gledali smo ka dalekom Sankt Peterburgu. Naravno, Zoja je ovo od početka planirala. To je bilo naše poslednje zajedničko putovanje. Ona je odabrala Finsku, ona je predložila da nastavimo na istok, dalje od prvobitnog odredišta, ona je zahtevala da na poslednje putovanje pođemo zajedno.
„Bezbedno je, Georgiju", hrabrila me je. Rekao sam joj da ćemo učiniti ono što želi. Idemo kući. Zadržaćemo se kratko, najviše nekoliko dana. Samo da je vidimo. Samo da je poslednji put posetimo. Odseli smo u hotelu nedaleko od katedrale svetog Isaka. Stigli smo kasno po podne i seli pored prozora s pogledom na trg, s dve visoke šolje kafe ispred nas. Jedva da smo izmenili pokoju reč, toliko smo se uzbudili zbog povratka kući.
„Teško je poverovati, zar ne?" pitala je. Odmahivala je glavom posmatrajući užurbane prolaznike na ulici. Trudili su se da ne završe pod točkovima automobila. „Da li si ikad pomišljao da ćeš ponovo biti ovde?"
„Nisam", rekao sam. „Ne, nisam ni sanjao. A, ti?"
„O, da", hitro je odvratila. „Oduvek sam znala da ćemo se vratiti. Bila sam ubedena da ću se vratiti tek sada, pri kraju života..."
„Zoja..."
„O, žao mi je, Georgiju", rekla je. Uhvatila me je za ruku, s nežnim osmehom. „Ne pokušavam da budem morbidna. Trebalo je da kažem da sam znala da ću se vratiti kao starica, to je sve. Ne brini. Preda mnom je još nekoliko lepih godina."
Klimnuo sam. I dalje sam se navikavao na Zojinu bolest, na ideju da ću je izgubiti. Izgledala je tako dobro da mi je bilo teško da poverujem da s njom nešto nije u redu. Bila je lepa, kao prve noći kad sam je video kako stoji sa sestrama i Anom Virubovom ispred tezge s pečenim kestenjem na Nevi.
„Volela bih da smo mogli da povedemo Arinu", rekla je. Iznenadila me je. Retko kad je pominjala našu kćeri. „Mislim da bi bilo divno da smo joj pokazali odakle potiče."
„Ili Majkla", rekao sam.
Nije delovala tako sigurno. „Možda", rekla je, razmišljajući o tome. „Ali bi to, čak i sada, moglo biti opasno."
Klimnuo sam i pogledao kroz prozor. Trebalo je odavno da se smrkne, ali mrak još nije padao. Zaboravili smo. Setili smo se u istom trenutku.
„Bele noći!", rekli smo u isti mah i prsnuli u smeh.
„Ne mogu da verujem", rekao sam. „Kako smo mogli da zaboravimo koje je doba godine? Pitao sam se zašto ne pada mrak."
„Georgiju, trebalo bi da izađemo", rekla je, puna iznenadnog oduševljenja. „Trebalo bi da večeras izađemo. Šta misliš o tome?"
„Ali, kasno je" rekao sam. „Možda je svetio, ali ti je odmor neophodan. Možemo i ujutru da se prošetamo."
„Ne, idemo večeras" govorila je molećivim tonom. „Nećemo dugo. Molim te, Georgiju! Prošetaćemo se obalom reke, u noći poput ove... nećemo valjda propustiti takvu priliku. Prevalili smo toliki put."
Napustili smo hotel posle jednog sata. Pošli smo ka obali reke. Stotine ljudi je šetalo držeći se podruku, uživajući u noćnoj svetlosti. Prijalo nam je što smo među njima. Zastali smo ispred statue bronzanog konjanika u Aleksandrovim vrtovima. Gledali smo turiste koji su se slikali oko njega. Šetali smo uglavnom ćutke. Znali smo gde nas noge nose, ali nismo hteli da upropastimo dragoceni trenutak pričom.
Prošli smo pored Admiraliteta i skrenuli desno. Uskoro smo se našli ispred Generalštaba na Dvorskom trgu. Ispred nas je stajao Aleksandrov stub, a iza njega, sjajan i moćan kakvog ga pamtimo, Zimski dvorac.
„Sećam se one noći, kad sam stigao" tiho sam rekao. „Sećam se kako sam prošao pored stuba, kao da je bilo juče. Pred očima su mi vojnici koji su me dopratili do palate. Grof Černjecki me je gledao kao nešto što mu se zalepilo na petu."
„Bio je baksuz", reče Zoja, smešeći se.
„Slažem se. Uveo me je unutra, na sastanak s tvojim ocem." Odmahnuo sam glavom i duboko uzdahnuo. Borio sam se s plimom sećanja. „Odonda je prošlo više od šezdeset godina", rekao sam, vrteći glavom. „Ne mogu da verujem."
„Dođi", rekla je i krenula prema palati. Oprezno sam pošao za njom. Ućutala se. Mnogo više sećanja je vezivalo za ovo zdanje. Naposletku, ovde je odrasla. Provela je detinjstvo, s braćom i sestrama, između ovih zidova.
„Palata je zaključana u ovo doba noći", rekao sam. „Mogli bismo da je posetimo sutra, ako hoćeš da je obiđemo..."
„Ne", hitro je odvratila. „Ne, ne želim to. Samo ovo. Vidi, Georgiju, secas li se?
Stajali smo u malom četvorouglu, između prednje kapije i vrata. Dvanaest stubova je okruživalo mesto na kom je konjanik prebrzo prošao pored nas. Preplašio je Zoju, zbog čega je završila u mom naručju. Ovde smo se prvi put poljubili.
„Poljubili smo se, a da pre toga nismo progovorili ni reč", napomenuo sam. Nasmejao sam se, obuzet prijatnim sećanjem.
Zoja mi je prišla. Ponovo me zagrlila. Stajala je preda mnom, na istom mestu na kom smo bili pre toliko godina. Razdvojili smo se, ali nismo mogli da progovorimo. Preplavila su me osećanja. Pitao sam se da li je ovo loša ideja, da li je trebalo ovamo da dolazimo? Bacio sam pogled na trg i zavukao ruku u džep. Izvukao sam maramicu i obrisao krajeve očiju, rešen da ne izgubim kontrolu nad sobom.
„Zoja", rekao sam. Okrenuo sam se ka njoj, ali ona više nije bila pored mene. Zabrinuto sam se osvrtao. Odmah sam je opazio. Otišla je u vrt ispred vrata palate. Sedela je pored fontane. Posmatrao sam je. Setio sam se da sam je već video pokraj te fontane, iz profila. Okrenula je glavu prema meni, baš u tom času. Nasmešila se.
Izgledala je kao devojčica.
Polako smo šetali ka hotelu, obalom Neve.
„Most kod palate", reče Zoja i pokaza na veliku građevinu koja je spajala Ermitaž sa Vasiljevskim ostrvom. „Završili su ga."
Glasno sam se nasmejao. „Konačno", rekao sam. „Toliko godina smo posmatrali nedovršenu građevinu. Prvo nisu mogli da je završe da vas ne bi budili noću, a zatim..."
„Zbog rata", reče Zoja.
„Da, zbog rata."
Zastali smo da bismo ga osmotrili. Ponosio sam se njime. Most je plemenita građevina. Konačno je dovršen. Povezao je grad s žiteljima ostrva. Više nisu bili sami.
„Oprostite", reče neko zdesna. Okrenuli smo se da bi se suočili s postarijim čovekom, u debelom kaputu i šalu. „Mogu li vas zamoliti za šibicu?"
„Žao mi je", rekao sam, posmatrajući neupaljenu cigaretu u neznančevoj ruci. „Bojim se da ne pušim."
„Izvolite", reče Zoja. Izvadila je kutiju šibica iz tašne. Iznenadio sam se što je nosila šibice, zato što ni ona nije pušila. Sadržaj njene torbe je oduvek bio misterija.
„Hvala vam", reče čovek i I uze kutiju. Pogledao sam nalevo i primetio njegovu pratilju - suprugu, pretpostavio sam. Zurila je u Zoju. Bile su vršnjakinje. Godine nisu naškodile njenoj lepoti. Samo je ožiljak ružio prefinjene crte. Pružao se preko levog obraza do tačke ispod brade. Zgodni muškarac, guste sede kose zapalio je cigaretu. Nasmešio se i zahvalio.
„Želim vam prijatno veče", rekao je i klimnuo.
„Hvala vam", odgovorio sam. „I ja vama."
Okrenuo se da uhvati ženu za ruku. I dalje je posmatrala Zoju, sa spokojnim izrazom lica. Ćutali smo, sve četvoro. Žena je konačno klimnula glavom.
„Mogu li da dobijem vaš blagoslov?" pitala je.
„Moj blagoslov?" odvratila je Zoja. Reči su joj zapinjale u grlu.
„Molim vas, visočanstvo."
„Imate ga", rekla je. „Nadam se da će vam moje skromne reči doneti mir."
Svanulo je jutro. Otvorio sam vrata i ušao u hladnu i negostoljubivu dnevnu sobu. Zastao sam na trenutak i pogledao na sto, šporet, fotelje i spavaću sobu, na mali prostor u kom smo proveli zajednički život. Oklevao sam. Nisam bio siguran da mogu da nastavim dalje.
„Ne moraš da se vraćaš ovamo", reče Majki. I on je oklevao na vratima, iza mene. „Šta misliš, možda je najbolje da odeš kod mene i tate?"
„Hoću", rekao sam, vrteći glavom. Ušao sam u kuću. „Kasnije. Možda večeras. Ne mogu sad, ako vam to ne smeta. Želim da budem ovde. Naposletku, ovo je moj dom. Ako sad ne uđem, nikad neću."
Klimnuo je i zatvorio vrata. Ušli smo i skinuli kapute. Stavili smo ih preko stolica.
„Hoćeš li čaja?" pitao me je, puneći čajnik. Osmehnuo sam se i klimnuo. Zaista je pravi Englez.
Nagnuo se iznad sudopere, dok je čekao da voda provri. Seo sam u svoju fotelju. Smešio sam se unuku. Nosio je majicu s duhovitom porukom. To mi se dopadalo. Nije ni pomislio da obuče nešto drugo.
„Hvala ti", rekao sam.
„Zašto?"
„Zato što ste noćas došli u bolnicu. Nisam siguran da bih pregurao noć bez vas."
Slegnuo je ramenima. Na trenutak sam pomislio da će se ponovo rasplakati. Prošle noći se tri ili četiri puta rasplakao. Jednom kad sam mu rekao da mu je umrla baka. Drugi put kad je ušao da je vidi i treći put kad sam ga zagrlio.
„Naravno da sam bio tamo" rekao je, nervoznim, ganutljivim glasom. „Gde bih mogao biti?"
„Hvala ti", rekao sam. „Ti si dobar dečak."
Klimnuo je i obrisao oči. Spustio je kesice za čaj u šolje i nasuo vrele vode. Pritiskao ih je kašičicom, umesto da ih promeša. Baba bi ga odrala živog da je bila tu.
„Možda je još rano da misliš na to" rekao je i seo preko puta mene, nakon što je spustio šoljice na sto, „tek, ti znaš da možeš da dođeš kod nas, zar ne? Hoću reći, da se preseliš. Tata misli da bi to bilo najbolje."
„Znam", rekao sam, smešeći se. „Zahvalan sam obojici. Ali mislim da neću. Još sam zdrav, zar ne misliš tako? Mogu sam. Posećivaćeš me, zar ne?" pitao sam ga, napetim glasom. Nisam znao zašto sam ga pitao, kad sam znao odgovor.
„Naravno da hoću", rekao je, razrogačivši oči. „Bože. Dolaziću svaki dan, ako budem mogao."
„Majkle, neću ti otvoriti vrata ako budeš dolazio svakog dana. Jednom nedeljno će biti sasvim dovoljno. Imaš ti svoj život."
„Dva puta nedeljno", rekao je.
„Dobro", nisam hteo da se cenkam.
„Znaš li da se primiče premijera mog komada? Održaće se za dve nedelje. Nadam se da ćeš biti tamo?"
„Pokušaću" rekao sam. Nisam znao da li da idem bez Zoje. Bez Anastazije. Video sam koliko je razočaran mojim odgovorom. Nasmešio sam se. „Daću sve od sebe, Majkle", rekao sam. „Obećavam ti."
„Hvala ti."
Sedeli smo i pričali, izvesno vreme. Rekao sam mu da mora da pođe kući, da je sigurno umoran. Nije spavao čitave noći.
„Idem, ako si siguran da je sve u redu" rekao je. Ustao je i raširio ruke, glasno zevajući. „Hoću reći, mogu i ovde da spavam, ako hoćeš."
„Ne, ne", rekao sam. „Vreme je da pođeš kući. San je neophodan obojici. Želim da ostanem sam, ako nemaš ništa protiv."
„U redu" rekaoje, i obukao kaput. „Zvaću te noćas, da vidim kako se snalaziš. Znaš..." Oklevao je, ali je odlučio da dovrši misao. „Znaš, moramo da se dogovorimo oko nekih stvari."
„Znam", rekao sam. Ispratio sam ga do vrata. „O tome ćemo kasnije. Videćemo se večeras."
„Do viđenja, deko", rekao je. Zagrlio me i poljubio u obraz. Odmakao sam pre nego što sam mogao da vidim njegov tužni izraz. Gledao sam kako se penje stepenicama, na ulicu. Te duge, mišićave noge mogu ga odvesti gde god želi. Lepo je biti mlad. Gledao sam za njim, pitajući se kako mu uvek polazi za rukom da ode, baš kad nailazi autobus, kao da ne želi da protraći ni sekund života, čekajući na uglu. Uskočio je na zadnju platformu. Mahnuo mi je rukom. Nekrunisani ruski car je mahao dedi sa zadnje platforme londonskog autobusa u pokretu. Prišao mu je kondukter da naplati kartu.
To je bilo smešno. Zatvorio sam vrata za sobom i seo. Razmišljao sam o toj slici. Bila je tako smešna da sam se smejao do suza.
Kad su suze grunule, pomislio sam aah...
Sad znam kako izgleda samoća.

[1] Stenli Boldvin (1867-1947), britanski političar i državnik. Bio je predsednik vlade tri puta između dva svetska rata. Konzervativac, pristalica politike razoružanja.
[2] Kosnik - ženski ukras za kosu, popularan u Moskoviji. Trougao od kože ili brezove kore, ukrašen biserima i poludragim i dragim kamenjem ili pokriven svilom. U njega su se uplitale trake za kosu.
[3] Suurkirkko - luteranska katedrala, najznamenitija građevina u Helsinkiju.
[4] Primorsk ruski, Koivisto finski - grad na 135 kilometara severno od Sankt Peterburga, na Karelijskom poluostrvu, najveća ruska luka na Baltiku.
[5] Tumbril - kola za odvoženje stajskog đubriva, kojima su aristokrate dovožene pred giljotine tokom francuske buržoaske revolucije.
[6] Prie dieu - komad nameštaja namenjen molitvi, sličan niskoj, postavljenoj fotelji.
[7] Blitz - narodsko ime za sistematsko nacističko bombardovanje Londona i britanskih gradova, namenjeno slamanju britanskog borbenog duha.
[8] Letnjik - otmena haljina do članaka, zvonastih rukava, ukrašena vezom i našivenim okovratnikom.
[9] Čuvarima javnog reda i mira.