More - Džon Banvil

Istoričar Maks Morden vraća se u primorsko selo u kome je kao dete proveo letnji raspust. Taj put za njega je istovremeno bekstvo od nedavnog gubitka, ali i suočavanje s davnašnjom traumom.

Te davne godine porodica Grejs pojavila se kao s drugog sveta. Gospodin i gospođa Grejs, velikosvetski opušteni i iskreni, ne liče na odrasle koje je Maks do tada sretao. Ipak, mnogo više ga opčinjavaju njegovi vršnjaci, blizanci Grejs – nemi, bezizrazni Majls i vatrena, zavodljiva i otvorena Kloi. On ih upoznaje podrobno, gotovo intimno, a ono što je usledilo proganjaće ga do kraja života i odrediti sve dalje događaje.

Napisan Banvilovim preciznim i opsedajuće lepim stilom, roman More je ujedno pomirenje s gubitkom i izuzetno razmišljanje o identitetu i uspomenama. Krajnje neodoljivo, duboko dirljivo i prosvetljujuće, ovo je jedno od najboljih dela prefinjenog majstora jezika.

Kolmu, Daglasu, Elen, Alis



I




Oni su otišli, bogovi, na dan neobične plime. Čitavog jutra pod mlečnobelim nebom voda u zalivu je rasla i rasla, podizala se do nečuvenih visina, talasići su se šunjali preko suvog peska koji godinama nije znao za drugu vlagu osim kiše i pljuskanja vode u samom podnožju dina. Zarđali trup teretnog broda, potonulog na suprotnom kraju zaliva toliko davno da se toga niko od nas nije sećao, svakako je pomislio da mu je podareno ponovno porinuće. Posle tog dana nikada više nisam plivao. Morske ptice jecale su i uzletale, uznemirene, izgleda, prizorom te ogromne posude s vodom koja otiče kao čir, olovnoplava i zloćudno svetlucava. Izgledale su neprirodno belo, te ptice, toga dana. Talasi su stvarali porub prljave žute pene duž linije obale. Nijedno jedro nije remetilo visoki horizont. Neću zaplivati, ne, nikada više.
Neko mi je upravo prešao preko groba. Neko.
Kuća se zove Kedrovi, od starine. Nakostrešeni šumarak ovog drveća, majmunski smeđeg, sa zadahom katrana, debala isprepletenih kao u ružnom snu, još raste s leve strane kuće, i gleda preko neurednog travnjaka velike lučne prozore onoga što je nekada bila dnevna soba, ali što gospođica Vavasur više voli da na jeziku zemljoposednica naziva salonom. Prednja vrata su s druge strane, otvaraju se prema kvadratu naftom zaprljanog šljunka iza gvozdene kapije, još obojene u zeleno iako je rđa preobrazila njene podupirače u bojažljivi filigran. Zapanjen sam koliko se malo šta izmenilo za više od pedeset godina otkako sam poslednji put bio ovde. Zapanjen i razočaran. Otišao bih toliko daleko da kažem i zgrožen, iz razloga koji su mi nejasni, jer, zašto bih priželjkivao promenu, ja koji sam se vratio da živim u ruševinama prošlosti? Pitam se zašto je kuća podignuta ovako, postrance, okrenuta belim, šljunkom istačkanim zadnjim zidom bez prozora prema putu; možda je, u davna vremena, pre železnice, put tekao potpuno drugačijim pravcem, možda je prolazio tačno ispred prednjih vrata, sve je moguće. Gospođica V. nesigurna je u pogledu datuma, ali mislim da je prva kuća podignuta ovde početkom prošlog stoleća, odnosno pretprošlog, mešam milenijume, i da je bez plana dograđivana tokom godina. To objašnjava sklepani izgled, male sobe koje ustupaju mesto velikim, prozore što gledaju u prazne zidove i nisku tavanicu. Nakatranjeni podovi od borovine zvuče pomorački, kao i moja stolica za ljuljanje s rešetkastim naslonom. Zamišljam starog pomorca kako drema pored vatre, najzad zauvek na kopnu, i zimski vetar kako trese prozore. Oh, da sam on. Da sam bio on.
Kad sam bio ovde, pre tolikih godina, u vreme bogova, Kedrovi su bili letnjikovac; izdavali su se na petnaest ili mesec dana. Svakog juna kuću su okupirali bogati lekar i njegova mnogobrojna bučna porodica – nisu nam se dopadala njegova grlata deca, smejala su nam se i gađala nas kamenjem, skrivena iza neprobojnog zaklona kapije – a posle njih dolazio je tajanstveni sredovečni par koji nije govorio ni sa kim i koji je smrknuto i ćutke šetao svog jazavičara svakog jutra u isto vreme Staničnim putem do plaže. Avgust je za nas bio najzanimljiviji mesec u Kedrovima. Svake godine dolazili su drugi stanari, ljudi iz Engleske ili s Kontinenta, neobični parovi na medenom mesecu koje smo pokušavali da uhodimo, a jednom čak i mišićava trupa jednog putujućeg pozorišta koja je davala popodnevnu predstavu u seoskom bioskopu od pocinkovanog lima. A onda je, te godine, došla porodica Grejs.
Prvo sam video njihov automobil, parkiran na šljunku iza kapije. Bio je to niski, izgrebani i oveštali crni model s kožnim sedištima bež boje i velikim drvenim uglačanim volanom s paocima. Knjige izbledelih korica i zavrnutih uglova ležale su nemarno razbacane na ploči ispod mangupski iskošenog zadnjeg prozora, a tu se nalazila i putnička karta Francuske, mnogo korišćena. Prednja vrata kuće bila su širom otvorena, pa sam čuo glasove iznutra, iz prizemlja, a sa sprata topot bosih nogu po daskama poda i smeh devojčice. Zastao sam kod kapije, otvoreno prisluškujući, i odjednom se iz kuće pojavio muškarac sa čašom u ruci – nizak, zdepast, sav u grudima i ramenima, velike okrugle glave, kratke, kuštrave, blistavo crne kose s mrljama preranih sedih, a imao je i šiljatu crnu bradu, takođe prošaranu sedinama. Bio je obučen u široku raskopčanu zelenu košulju i kratke kaki pantalone, bosonog, a toliko preplanuo od sunca da mu se koža sijala purpurnim sjajem. Čak i stopala su mu, primetio sam, bila smeđa; prema mom iskustvu, većina očeva je ispod linije okovratnika bela poput ribljeg stomaka. Visoku čašu – ledenoplavi džin, kockice leda i kriška limuna – spustio je, opasno nakrivljeno, na krov automobila i nagnuo se unutra da potraži nešto ispod komandne table. Na nevidljivom spratu kuće devojčica se ponovo nasmejala, zatim ispustila divlji, treperavi krik odglumljene panike, pa se opet začuo topot bosih nogu. Igrali su se šuge, ona i njen ćutljivi drug. Čovek se uspravio, uzeo čašu džina s krova i zalupio vrata kola. Šta god da je tražio u kolima, nije našao. Dok se okretao natrag prema kući, uhvatio je moj pogled i namignuo mi. Ne onako kako to odrasli obično rade, istovremeno podsmešljivo i druželjubivo. Ne, izveo je to drugarski, zaverenički, gotovo masonski, kao da smo nas dvojica, odrasli muškarac i dečak, podelili jedan trenutak, spolja gledano beznačajan, bez sadržine, ali ipak prepun smisla. Oči su mu bile neobično blede prozirne nijanse plave boje. Vratio se u kuću, progovorivši i pre nego što je prošao kroz vrata. „Ta prokleta stvar”, rekao je, „kao da je...”, i onda je nestao. Ostao sam tu još trenutak-dva, posmatrajući prozore na spratu. Nijedno lice nije se pojavilo.
To je, dakle, bio moj prvi susret s Grejsovima: jasni glas devojčice sa sprata, topot zatrčanih nogu i plavooki muškarac ovde dole koji mi je namignuo, živahno, prisno i blago đavolski.
Upravo tada sam ponovo uhvatio sebe kako tiho i neveselo zviždućem kroz prednje zube, kao što sam odnedavno počeo da činim. Didl didl didl, tekla je melodija, slična zubarskoj bušilici. Moj otac je nekada tako zviždukao, da li se ja to pretvaram u njega? U sobi s druge strane hodnika pukovnik Blanden sluša radio. Voli popodnevne govorne emisije, one u koje se ljutiti građani javljaju da se žale na nepoštene političare, cene alkoholnih pića i druge večite nevolje. „Društvo”, kaže kratko i nakašljava se, pomalo posramljen, njegove izbuljene, obarene oči izbegavaju moj pogled iako se nisam ničim usprotivio. Da li leži na krevetu dok sluša? Teško ga je zamisliti tamo kako migolji prstima u debelim sivim vunenim čarapama, razvezane kravate i razdrljenog okovratnika košulje, ruku sklopljenih na tom njegovom žilavom starom vratu. Van svoje sobe on je sasvim uspravan čovek, od đonova često krpljenih sjajnih smeđih potkovanih cokula do vrha šiljaste glave. Seoski berberin šiša ga svake subote, pozadi i sa strane na nulu, ostavlja mu samo ratobornu krutu sedu krestu na temenu. Štrče mu velike uštavljene uši, izgledaju kao da su osušene i nadimljene; i beonjače mu imaju dimljivu žućkastu nijansu. Čujem brujanje glasova iz njegovog radija, ali ne mogu da razaznam šta govore. Mogao bih ovde lako da poludim. Didl didl didl.
Kasnije tog dana, dana kada su došli Grejsovi, ili sledećeg, ili dana posle toga, ponovo sam video crni auto, odmah sam ga prepoznao dok je poskakivao grbavim mostićem iznad železničke pruge. Još stoji taj most, odmah iza stanice. Da, stvari opstaju, a živi nestaju. Kola su izlazila iz sela ka gradu, trebalo bi da ga zovem Balimor, udaljenog dvadesetak kilometara. Grad jeste Balimor, selo se zove Baliles, smešno možda, ali mene baš briga.1 Bradati čovek koji mi je namignuo bio je za volanom, govorio je nešto i smejao se zabačene glave. Pored njega je sedela žena, proturivši lakat kroz otvoren prozor, glave takođe zaturene; svetla kosa lepršala joj je na vetru, ali nije se smejala, samo se smešila, osmehom rezervisanim samo za njega, sumnjičavim, trpeljivim, blago razveseljenim. Bila je u beloj bluzi i nosila je tamne naočari s plastičnim okvirom, a pušila je cigaretu. Gde sam ja dok vrebam s ove osmatračnice? Sebe ne vidim. Oni za trenutak nestaju, zadnji kraj kola klizi krivinom puta u oblaku izduvnih gasova. Visoka trava u jarku, žuta poput ženine kose, za trenutak je zadrhtala, pa se vratila svojoj ranijoj sanjivoj nepomičnosti.
Išao sam Staničnim putem kroz suncem okupanu popodnevnu prazninu. Plaža u podnožju brda bila je svetlosmeđi drhtaj ispod indiga. Na moru je sve usko i vodoravno, svet je sveden na nekoliko dugih pravih linija između zemlje i neba. Prišao sam Kedrovima zaobilazno. Kako to da je sve što mi je u detinjstvu privuklo pažnju delovalo zagonetno, kada, prema mišljenju svih znalaca, zagonetno nije nešto novo, nego poznato u novom obliku, povratnik iz prošlosti? Toliko pitanja na koja nema odgovora; ovo je najmanje važno. Kad sam prišao kući, čuo sam jednoličnu zarđalu škripu. Dečak mojih godina stajao je na zelenoj kapiji, ruku mlitavo obešenih preko najviše prečke, i polako se jednom nogom otiskivao napred-nazad praveći četvrtinu kruga po šljunku. Imao je kosu boje slame, istu kao ona žena u kolima, i azurnoplave muškarčeve oči. Dok sam polako prolazio pored njega, zapravo, možda sam i zastao ili se spotakao, on je zabo vrh stopala obuvenog u plimsolku u šljunak da zaustavi zanjihanu kapiju i pogledao me s neprijateljski ispitivačkim izrazom. Tako smo gledali jedni druge, mi deca, pri prvom susretu. Iza njega pogled se pružao sve do uskog vrta iza kuće i dijagonalnog drvoreda duž pruge – više ga nema, tog drveća, posečeno je da se napravi mesta za niz bungalova pastelnih boja nalik na kuće za lutke – a iza toga video sam čak i polja na kopnu, i na njima krave i jarke tačkice žutog koje su bile grmovi štipavca, i daleki usamljeni toranj, i najzad nebo s razmotanim belim oblacima. Odjednom, iznenada, dečak se ogavno iskrevelji na mene, ukrstivši oči i izbacivši jezik preko donje usne. Nastavio sam dalje, svestan da me prati njegov podrugljivi pogled.
Plimsolke. Evo jedne reči koja se danas više ne čuje, ili se koristi retko, veoma retko. Prvobitno mornarska obuća, nazvana po nekome, ako se dobro sećam, i ima neke veze s brodovima. Pukovnik je ponovo otišao u toalet. Nevolje s prostatom, kladim se. Prolazeći pored mojih vrata on smekšava korak, šunja se na prstima, iz poštovanja prema ožalošćenom. Kruto je obziran, taj naš pukovnik.
Idem Staničnim putem.
Toliko života proticalo je u nepomičnosti, tada kad smo bili mladi, ili to tako sada izgleda; nepomičnost čekanja, budnost. Čekali smo u svom još neoblikovanom svetu, posmatrali budućnost kao što smo dečak i ja posmatrali jedan drugog, poput vojnika na bojnom polju, gledali smo šta nam se sprema. U podnožju brda stao sam i pogledao u tri pravca, duž Obalskog puta, uz Stanični put i na drugu stranu, prema limenom bioskopu i javnom teniskom igralištu. Nigde nikog. Put iza teniskog igrališta zvao se Stenovita staza, iako je sve stene koje su se možda tu nekada dizale more davno ispralo. Pričalo se da tamo dole, na peskovitom morskom dnu, leži potopljena crkva, netaknuta, sa zvonikom i zvonom, a da je nekada stajala na kopnu koje je takođe nestalo, preturilo se u uzburkane talase jedne pradavne noći oluje i strašne poplave. Te su priče pričali meštani kao što su Djuignan, mlekar, i gluvi Kolfer koji je živeo od prodaje pronađenih loptica za golf, kako bismo mi prolaznici znali da je njihovo pitomo seoce pored mora nekada bilo mesto užasa. Tabla iznad kafea Strand, s reklamom za cigarete nejvi kat i slikom bradatog mornara u čamcu za spasavanje, ili koturu konopca – je li tako? – škriputala je na morskom povetarcu kao odjek kapije u Kedrovima na kojoj se, koliko sam ja znao, dečak možda još ljuljao. Škripe, ta sadašnja kapija, ta nekadašnja tabla, do dan-danas, i ove noći, u mojim snovima. Krenuo sam Obalskim putem. Kuće, radnje, dva hotela – Golf i Plaža – granitna crkva, Majlerova piljarnica-pošta-kafana, a onda polje – Polje – drvenih kuća od kojih je jedna naš letnji dom, moga oca, moje majke, i moj.
Ako su ljudi u kolima njegovi roditelji, jesu li dečaka ostavili samog u kući? I gde je devojčica, ona koja se smejala?
Prošlost bije u meni poput drugog srca.
* * *

Savetnik se zvao gospodin Tod. Ovo se može smatrati samo lošom šalom na račun usuda poliglote.2 Moglo je da bude i gore. Postoji prezime De’Ath,3 s pomodnim velikim slovom i apostrofom za teranje duhova koji nikoga ne može prevariti. Ovaj Tod oslovljavao je Anu kao gospođu Morden, ali mene je zvao Maks. Nisam siguran da li mi se dopadala ovako postavljena razlika, i gruba familijarnost njegovog tona. Njegova kancelarija, ne, njegove odaje, valja reći odaje, kao što mu se valja obraćati s gospodine, a ne s doktore, delovale su na prvi pogled kao mansarda, iako su na trećem spratu. Zgrada je nova, sva od stakla i čelika – postoji čak i šaht od stakla i čelika, prikladno sličan cevi šprica, kroz koji se lift šumeći diže ili spušta kao ogromni klip koji se naizmenično gura i vuče – a dva zida njegove glavne prostorije za konsultacije su stakleni, od poda do tavanice. Kada smo Ana i ja uvedeni, oči mi je zaslepio blesak ranog jesenjeg sunca koje je sijalo kroz ta divovska okna. Recepcionistkinja, plavokosa mrlja u mantilu bolničarke i ravnim cipelama koje su škripale – ko bi u takvoj prilici uopšte zapazio recepcionistkinju – spustila je Anin dosije na pisaći sto gospodina Toda i škripeći se povukla. Gospodin Tod zamolio nas je da sednemo. Nisam mogao da podnesem pomisao na sebe kako se smeštam u stolicu, pa sam otišao do staklenog zida i pogledao napolje. Tačno ispod mene rastao je hrast, a možda je to bila bukva, nikako ne razlikujem to listopadno drveće, svakako nije bio brest pošto ih više nema, u svakom slučaju plemenito stablo, letnje zelenilo široke krošnje jedva da je bilo dotaknuto srebrom jesenjeg mraza. Krovovi automobila su blistali. Neka devojka u tamnom kostimu hitro je prelazila parking, čak i ovako izdaleka činilo mi se da čujem njene visoke potpetice kako tiho kuckaju po asfaltu. Pred sobom sam na staklu video Anin bledi odraz, sedela je vrlo uspravno u metalnoj stolici, okrenuta poluprofilom ka meni, kao savršeni pacijent, prekrštenih nogu, sklopljenih ruku položenih u krilo. Gospodin Tod sedeo je postrance za stolom i listao njen dosije; bledoružičasti karton podsetio me je na ona drhtava rana jutra povratka u školu posle letnjeg raspusta, na dodir novih-novcatih udžbenika i nekako zloslutni miris mastila i zaoštrenih olovaka. Kako misli lutaju, čak i u najusredsređenijim trenucima.
Okrenuo sam se od prozora, spoljašnjost je postala nepodnošljiva.
Gospodin Tod bio je zdepast, ni visok ni krupan, ali vrlo širok; delovao je četvrtasto. Trudio se da se ponaša ohrabrujuće staromodno. U odelu od tvida s prslukom i lancem za sat i u kestenjastim cipelama debelih đonova koje bi se dopale pukovniku Blandenu, kose nauljene u stilu prošlih vremena, čvrsto začešljane unazad s čela, a imao je i brkove, kratke i nakostrešene, koji su mu davali tvrdoglav izraz. Blago zapanjen, shvatio sam da, uprkos ovim trikovima sračunatim da izazovu utisak uzvišenosti, nije mnogo stariji od pedeset godina. Otkad su to lekari mlađi od mene? Uporno je pisao, kupujući vreme; ne krivim ga, i ja bih isto postupio da sam bio na njegovom mestu. Najzad je spustio naliv-pero, ali još je bio nevoljan da progovori, ostavljao je utisak da iskreno ne zna odakle ni kako da počne. Bilo je nečeg sračunatog u njegovom oklevanju, nečeg pozorišnog. I to sam shvatao. Lekar mora da bude dobar glumac koliko i dobar vidar. Ana se nestrpljivo promeškoljila u stolici.
„Pa, doktore”, rekla je, malko preglasno, onim vedrim, čvrstim tonom filmskih zvezda iz četrdesetih godina, „je li to smrtna kazna, ili sam dobila doživotnu?”
Soba je bila potpuno tiha. Njena šala, svakako uvežbana, nije dobro primljena. Obuzeo me je poriv da poput vatrogasca jurnem napred i zgrabim je u naručje, da je iznesem odande. Nisam se ni makao. Gospodin Tod ju je pogledao u oči blago uspaničen poput zeca, a obrve su mu se podigle do pola čela.
„Oh, nećemo vas još pustiti da odete, gospođo Morden”, rekao je i pokazao krupne sive zube u odvratnom osmehu. „Ne, zaista nećemo.”
Ovo je ispratio još jedan trenutak potpune tišine. Ana je držala ruke u krilu; pogledala ih je i namrštila se kao da ih prvi put vidi. Moje desno koleno se preplašilo i stalo da se trza.
Gospodin Tod započeo je dramatično izlaganje, uglačano od česte upotrebe, o postupcima koji pružaju nadu, o novim lekovima, o moćnom arsenalu hemijskog oružja koja mu stoje na raspolaganju; kao da je govorio o čarobnim napicima, o alhemičarskim isceljenjima. Ana se i dalje mrštila gledajući svoje ruke; nije ga slušala. Najzad je zaćutao i zagledao se u nju istim očajničkim zečjim pogledom kao pre; disao je čujno, usne je izvio u nekakav cerek i ponovo otkrio one zube.
„Hvala vam”, reče ona učtivo, glasom koji je zvučao kao da dopire iz veoma velike daljine. Klimnula je glavom za sebe. „Da”, još udaljenija, „hvala vam.”
Na to je gospodin Tod, kao uključen, hitro udario dlanovima po kolenima, skočio na noge i prosto nas izgurao do vrata. Kad je Ana izašla okrenuo se meni, osmehnuo mi se suvo, kao muškarac muškarcu, i pružio mi ruku, suvu, energičnu, čvrstu; siguran sam da taj način rukovanja čuva za supružnike u ovakvim trenucima.
Zastrti hodnik upio je zvuk naših koraka.
Lift, pozvan, jurnu.
Izašli smo napolje, na svetlost dana, kao da zakoračujemo na novu planetu, na kojoj ne živi niko osim nas.
Stigli smo pred kuću i dugo sedeli ispred u kolima, ne želeći da uđemo u poznato, ne govoreći ništa, stranci sami sebi i jedno drugom, što smo iznenada postali. Ana je gledala zaliv u kom su jedra jahti treperila na blistavom suncu. Stomak joj je bio otečen, okrugla tvrda grudva pritisnuta pojasom suknje. Rekla je kako će ljudi misliti da je trudna – „U mojim godinama!” – pa smo se nasmejali ne gledajući jedno drugo. Galebovi koji su načinili gnezdo na našim dimnjacima već su se svi vratili na more, ili odleteli u toplije krajeve, ili šta god su već učinili. Celog tog turobnog leta po čitav dan su kružili iznad krovova, podsmevali se našim naporima da se pretvaramo kako je sve u redu, kako ništa ne nedostaje, kako je svet isti kao pre. Ali, tu je, čuči u njenom krilu, kvrga koja je zapravo velika beba De’Ath, raste u njoj, čeka svoj trenutak.
Najzad smo ušli u kuću, nemajući gde drugde da odemo. Jarka podnevna svetlost kuljala je kroz kuhinjski prozor i sve je blistalo tvrdim, oštrim sjajem kao da posmatram sobe kroz sočivo kamere. Svi kućni predmeti s nelagodom su stisnuli usne – tegle na policama, šerpe na štednjaku, daska za rezanje hleba s nazubljenim nožem – i skretali pogled s naše najednom nepoznate, izmučene pojave među njima. Ovako će, shvatio sam ojađeno, ovako će biti od sada, gde god ona krene prethodiće joj nemo klepetanje gubavačkog zvona. Kako dobro izgledaš!, uzvikivaće ljudi, dakle, nikad nisi bila lepša! I ona sa svojim blistavim osmehom, s hrabrim izrazom na licu, sirota gospođa Kostikoža.
Stajala je nasred poda u kaputu i šalu, s rukama na bokovima, i gledala oko sebe s progonjenim izrazom lica. Tada je još bila zgodna, visokih jagodica, prozirne kože glatke poput papira. Oduvek sam se posebno divio njenom atičkom profilu, nosu kao izrezbarenom od slonovače što se spuštao pravo iz obrva.
„Znaš li kakvo je ovo?”, upitala je s ogorčenom žestinom. „Ovo je neprikladno, eto kakvo je.”
Brzo sam okrenuo glavu strahujući da će me pogled odati; svačije oči pripadaju nekom drugom, poludelom i očajnom kepecu koji čuči u njemu. Znao sam šta želi da kaže. Ovo nije trebalo nas da zadesi, nismo mi od tih ljudi. Nesreća, bolest, prerana smrt, to se dešava dobrom svetu, skromnom svetu, onima koji su so zemlje, ne Ani, ne meni. Usred carske parade koja je bila naš zajednički život iscereni bednik istupio je iz rasklicane svetine i, posprdno se poklonivši, uručio mojoj tragičnoj kraljici optužbu.
Pristavila je čajnik, zavukla ruku u džep kaputa, izvadila naočari i stavila ih zabacivši lanac iza glave. Zaplakala je, odsutno, činilo se, nečujno. Nespretno sam joj prišao da je zagrlim, ali ona se naglo odmakla.
„Za ime sveta, ne diži paniku!”, prasnula je. „Na kraju krajeva, samo umirem.”
Čajnik je provreo i isključio se, a kipuća voda u njemu gunđavo se umirila. Divio sam se, ne prvi put, svirepoj samodovoljnosti običnih stvari. Ali ne, nisu svirepe, nisu samodovoljne, prosto su ravnodušne, a kakve bi i mogle da budu? Od sada ću morati da se obraćam stvarima onakvima kakve jesu, ne kakve ih ja zamišljam, jer ovo je nova verzija stvarnosti. Uzeo sam porcelanski čajnik i čaj, zvecnuo njima – ruke su mi drhtale – ali ona je rekla ne, predomislila se, želi brendi, brendi i cigaretu, ona koja ne puši i retko pije. Ošinula me je zgaslim pogledom prkosnog deteta, stojeći onako u kaputu pored stola. Suze joj više nisu tekle. Skinula je naočari, pustila ih da joj vise ispod grla na lančiću i protrljala oči dlanovima.
Našao sam bocu brendija i drhtavo nasuo u čašu, grlić boce i rub čaše zveketali su jedno o drugo poput zuba. U kući nije bilo cigareta, gde da nađem cigarete? Rekla je nije važno, ionako joj se nije ni pušilo. Čelični čajnik je sijao, puštajući spori kovitlac pare kroz lulu, podsećajući neodređeno na duha i lampu. Oh, ispuni mi želju, makar jednu.
„Makar skini kaput”, rekao sam.
Ali zašto makar? Kako je težak posao razgovor među ljudima.
Pružio sam joj čašu brendija i ona ju je stojeći uzela, ali nije otpila. Svetlost s prozora iza mene obasjavala joj je stakla naočara tamo gde su joj visila, ispod ključne kosti, i stvarala jezivu sliku još jedne nje, sićušne, kako stoji ispod svoje brade oborenih očiju. Odjednom je smalaksala i teško sela, ispruživši ruke po stolu ispred sebe neobičnim, naoko očajnim pokretom, kao da moli nekog nevidljivog sudiju koji sedi preko puta. Čaša u njenoj ruci udarila je u drvo i pola sadržine se prosulo. Bespomoćno sam je posmatrao. U jednom vrtoglavom trenutku obuzela me je pomisao kako više nikad neću moći da smislim ni jednu jedinu reč koju bih joj uputio, da ćemo živeti ovako, u nemom ropcu, sve do kraja. Sagnuo sam se i poljubio bledu mrlju na njenom temenu, veličine novčića, gde joj se tamna kosa uvijala. Nakratko je okrenula lice k meni i mračno me pogledala.
„Mirišeš na bolnicu”, rekla je, „umesto da ja tako mirišem.”
Uzeo sam joj čašu iz ruke, prineo je usnama i iskapio ostatak vatrenog brendija. Shvatio sam koje me je to osećanje mučilo otkako sam jutros zakoračio u stakleni sjaj ordinacije gospodina Toda. Bio je to stid. I Ana ga je osećala, bio sam siguran u to. Stid, da, panikom prožeta svest da ne znamo šta da kažemo, i još nešto, ne baš bes, ali nekakva smrknuta ozlojeđenost, turobni prezir prema stanju u kom smo se tmurno obreli. Kao da nam je poverena tajna, tako prljava, tako izopačena, da jedva možemo da ostanemo jedno s drugim, ali ipak ne možemo da se otrgnemo, jer oboje znamo to gadno što zna ono drugo i okovani smo zajedno tim znanjem. Od danas nadalje sve će se raspadati. Neće biti drugog načina da se živi sa smrću.
Ana je i dalje nepomično sedela za stolom, lica okrenutog na drugu stranu, ispruženih ruku, nepomičnih šaka, s dlanovima nagore kao da nešto u njih treba da se spusti.
„Pa?”, upitala je ne gledajući me. „Šta sad?”
Evo pukovnika, šunja se natrag u svoju sobu. Ovo je bila duga seansa u kupatilu. Strangurija, čudna reč. Jedino moja spavaća soba je, kako to gospođica Vavasur kaže uzdržano se napućivši, en suite. Imam i pogled, odnosno, imao bih ga da nije onih prokletih bungalova u dnu vrta. Moj krevet je zastrašujući, dostojanstven, visok, proizveden u Italiji, prikladan za dužda; uzglavna ploča mu je izrezbarena i uglačana kao Stradivari. Moram da pitam gospođicu V. za njegovo poreklo. Ovo je bila glavna spavaća soba kad su u kući boravili Grejsovi. U to vreme nisam nikad stigao dalje od prizemlja, osim u snovima.
Upravo sam primetio današnji datum. Danas je tačno godina otkako smo Ana i ja prvi put morali da posetimo gospodina Toda u njegovim odajama. Kakva podudarnost. A možda i nije; ima li slučajnosti u Plutonovom carstvu, u bespuću i pustoši po kojoj lutam, ja, Orfej bez lire? Ipak, dvanaest meseci! Trebalo je da vodim dnevnik. Svoje zapise o godini kuge.
San me je doveo ovamo. U snu sam išao seoskim putem, to je sve. Bila je zima, sumrak, ili nekakva čudno osvetljena noć, onakva kakve postoje samo u snovima, i padao je vlažan sneg. Išao sam s nekim ciljem, možda kući, iako nisam tačno znao ni gde mi je kuća ni kakva je. Desno od mene ležala su otvorena polja, ravna i nezanimljiva, bez ijedne kuće ili kolibe na vidiku, a sleva se uz put dizao široki drvored tamnih namrgođenih stabala. Uprkos godišnjem dobu, grane nisu bile gole, s njih su visile zavese gustog, gotovo crnoglišća, otežalog od snega koji se pretvorio u meki prozirni led. Nešto se pokvarilo, automobil, ne, bicikl, dečakov bicikl, jer, iako sam bio svojih sadašnjih godina, bio sam takođe i dečak, krupni nespretni dečak, da, na putu kući, mora da sam išao kući, ili nečemu što je bilo dom, nekada, i što ću prepoznati ponovo kad tamo stignem. Čekali su me još sati puta, ali to mi nije smetalo, jer ovo je bilo putovanje izuzetno, ali neobjašnjivo važno, na kakvo mora da se krene i koje se mora dovršiti. Bio sam spokojan, sasvim spokojan, i samouveren, uprkos tome što nisam tačno znao kuda idem, osim da idem kući. Na putu sam bio sam. Na snegu koji je polako padao čitavog dana nije bilo nikakvih tragova guma, čizama ni kopita, jer niko nije prošao tuda, a niko i neće. Nešto mi nije bilo u redu sa stopalom, levim, sigurno sam ga bio povredio, ali davno, jer me nije bolelo, iako sam sa svakim korakom morao da ga izbacujem u nekakvom polukrugu, i to me je usporavalo, ne naročito ozbiljno, ali ipak znatno. Sažaljevao sam sebe, odnosno ja kao spavač osećao sam sažaljenje prema sebi kog sanjam, prema tom sirotom trapavku koji neustrašivo hoda po snegu u predvečerje, samo s putem ispred sebe, bez nade da će stići kući.
To je bilo sve. Putovanje se nije okončalo, nisam nikuda stigao i ništa se nije dogodilo. Samo sam hodao, ojađen i uporan, beskrajno sam gazio kroz sneg i zimski suton. Ali probudio sam se u polutami zore, ne s osećajem da mi je preko noći sljušten još jedan zaštitni sloj kože, kao što mi se obično dešava u poslednje vreme, nego uveren da sam nešto postigao, ili makar pokrenuo. Odmah zatim, i prvi put posle ne znam koliko vremena, pomislio sam na Baliles i kuću na Staničnom putu, na Grejsove i Kloi Grejs, ne znam zašto, i bilo je kao da sam iskoračio iz mraka u sjaj blede, solju isprane sunčeve svetlosti. Trajala je svega minut, manje od minuta, ta vedra osvetljenost, ali rekla mi je šta da radim i kuda moram da krenem.
Nju sam, Kloi Grejs, prvi put video na plaži. Bio je sunčan, vetrom izmučen dan, a Grejsovi su se smestili u plitku uvalu koju su među dinama iskopali vetar i plima i koja je njihovim pomalo razmetljivim prisustvom stekla sličnost s proscenijumom. Bili su izuzetno opremljeni, trake izbledelog platna rastegnutog između motki štitile su ih od hladnog povetarca, imali su sklopive stolice i stočić na sklapanje, u pletenoj korpi veličine omanjeg kofera poneli su boce, termose i limene kutije sa sendvičima i biskvitima; doneli su čak i prave šolje za čaj, s tanjirićima. Taj deo plaže prećutno je bio rezervisan za goste hotela Golf, čiji se prednji travnjak završavao tik iza dina, i mnogi ljutiti pogledi upućivani su ovim nemarnim uljezima iz vile, njihovom zgodnom nameštaju za plažu i bocama vina, pogledi na koje Grejsovi, ako su ih i primetili, nisu obraćali pažnju. Gospodin Grejs, Karlo Grejs, Tata, i tada je bio u kratkim pantalonama, a šareni prugasti blejzer obukao je preko trupa golog osim dva pramena gustih kovrdža u obliku minijaturnih raširenih tršavih krila. Nikada do tada, a mislim ni kasnije, nisam sreo nikoga tako zapanjujuće maljavog. Na glavu je bio natukao platneni šešir sličan naglavce okrenutoj dečjoj kantici za pesak. Sedeo je u stolici na sklapanje držeći pred sobom otvorene novine i u isto vreme uspevao da puši cigaretu, uprkos snažnim naletima vetra s mora. Plavokosi dečak, onaj što se ljuljao na kapiji – bio je to Majls, mogu i da kažem njegovo ime – čučao je podno očevih nogu, neraspoloženo se durio i kopao po pesku iskrzanim komadom drveta uglačanog od boravka u moru. Nešto iza njih, u zaklonu zida dine, jedna devojčica, ili devojka, klečala je u pesku umotana u veliki crveni peškir, i mučila se ispod njega da skine nešto za šta se kasnije pokazalo da je mokri kupaći kostim. Bila je upadljivo bleda i zamišljena, dugog uskog lica i vrlo crne teške kose. Primetio sam kako svaki čas gleda, prezrivo, kako mi se činilo, u potiljak Karla Grejsa. Primetio sam takođe da dečak Majls netremice iskosa motri, očigledno nadajući se, kao i ja, da će zaštitni peškir crnokose devojke skliznuti. Prema tome, teško da mu je sestra.
Gospođa Grejs izašla je na obalu. Bila je u moru i na sebi je imala crni kupaći kostim, pripijen i tamno sjajan poput fokine kože, a oko struka je obavila neku vrstu suknje od nekakve lake tkanine; suknju je držalo jedno jedino dugme i otvarala se pri svakom koraku otkrivajući gole, preplanule, punačke, ali lepo oblikovane noge. Stala je ispred muža, podigla naočari za sunce s belim okvirom na teme i sačekala trenutak, koliko mu je trebalo da spusti novine i pogleda je podigavši ruku s cigaretom da zakloni oči od solju izoštrenog sunca. Rekla je nešto, a on je spustio glavu u stranu i slegnuo ramenima, pa se zatim nasmešio pokazavši mnoštvo sitnih belih jednakih zuba. Iza njih je devojka, još uvijena u peškir, odbacila kupaći kostim iz kog se najzad izvukla i, okrenuvši im leđa, sela na pesak savijenih nogu, od peškira načinila šator oko sebe i oslonila čelo na kolena, a Majls je zario štap u pesak snagom razočaranog.
Dakle, tu su svi, čitava porodica Grejs: Karlo Grejs i njegova žena Konstanca, njihov sin Majls, devojčica ili devojka za koju sam bio siguran da nije ona koju sam čuo kako se smeje u kući onog prvog dana, okruženi stvarima, sklopivim stolicama, šoljama za čaj i čašama belog vina; tu su i lepršava suknja Koni Grejs, smešni šešir njenog muža, novine i cigarete, Majlsov štap i devojčin kupaći kostim koji je ostao tamo gde ga je bacila, mlitavo zgužvan i uhvaćen jednom vlažnom ivicom u prevoj peska kao nešto ispovraćano, izbačeno iz mora.
Ne znam koliko je dugo Kloi stajala na dini pre nego što je skočila. Možda je bila tamo sve vreme i posmatrala me kako posmatram ostale. Prvo je bila samo obris, obasjan s leđa suncem koje je od njene kratke kose načinilo blistavi šlem. Zatim je podigla ruke i stisnutih kolena odbacila se sa zida dine. Nogavice šorca nakratko su joj se nadule na struji vazduha. Bila je bosa i dočekala se na pete, podigavši pljusak peska. Devojka pod peškirom – Rouz, ima i ona ime, jadna Rozi – lako je kriknula od straha. Kloi se zateturala, ruku i dalje podignutih i peta zabodenih u pesak, i činilo se da će pasti ili makar teško sesti na pesak, ali održala je ravnotežu i postrance se prkosno osmehnula Rouz koja je dobila pesak u oči, zijala i treptala. „Klo-i!”, prekorno je jeknula gospođa Grejs, ali Kloi je nije slušala, nego je pošla napred, kleknula u pesak pored brata i pokušala da mu otme štap iz ruke. Ja sam ležao na stomaku, obraza oslonjenih na ruke, i pretvarao se da čitam knjigu. Kloi je znala da je gledam i činilo se da ne mari. Koliko smo godina imali tada, deset, jedanaest? Recimo jedanaest. Njene grudi bile su ravne kao i Majlsove, a bokovi joj nisu bili širi od mojih. Preko šorca nosila je belu majicu. Od sunca izbledela kosa bila joj je gotovo bela. Majls, koji se mučio da joj ne prepusti štap, najzad joj ga je iščupao iz ruke i udario je njime po zglavcima, a ona je rekla: „Oh!” i udarila ga u grudnu kost malom ušiljenom pesnicom.
„Slušaj ovaj oglas”, rekao je njen otac nikome posebno i naglas, kroz smeh, pročitao iz novina. „Potrebne živahne lasice kao trgovački putnici za prodaju venecijanera. Moraju da poseduju vozačku dozvolu. Prijave na poštanski pregradak dvadeset tri.” Ponovo se nasmejao, pa zakašljao, i smejao se kašljući. „Živahne lasice!”, povikao je. „Blago meni.”
Kako su šuplji zvuci pored mora, šuplji, pa ipak naglašeni, kao pucnji što se čuju iz daljine. Sigurno ih prigušuje toliki pesak. S druge strane, ne znam kada sam imao priliku da čujem pucnje iz vatrenog oružja.
Gospođa Grejs nasula je sebi čašu vina, probala, načinila grimasu, sela u stolicu na sklapanje i prekrstila jedre noge; patika za plažu klatila joj se na stopalu. Rouz se s mukom oblačila ispod peškira. Sada je na Kloi bio red da privuče kolena uz grudi – da li to sve devojčice rade, ili su makar nekad tako sedele, u obliku slova Z koje je palo na vrh? – i uhvati šakama stopala. Majls ju je bockao štapom u slabine. „Tata”, rekla je bezvoljno iznervirano, „reci mu da prestane.” Njen otac nije podigao pogled s novina. Patika Koni Grejs njihala se u ritmu iz njene glave. Pesak oko mene, pod snažnim zracima sunca, ispuštao je svoj tajanstveni, podmukli miris. U zalivu je neko jedro zadrhtalo i povilo se niz vetar, i za trenutak se svet nagnuo u stranu. Negde niže na plaži neko je nekoga dozivao. Deca. Kupači. Crvenkasti oštrodlaki pas. Jedro je zahvatilo vetar i jasno sam preko vode čuo lepršanje i prasak platna. Onda je povetarac uminuo i za tren se sve skamenilo.
Igrali su neku igru, Kloi, Majls i gospođa Grejs, deca su dobacivala loptu jedno drugom preko majčine glave, a ona je trčala i skakala pokušavajući da je uhvati, uglavnom uzalud. Dok trči, suknja joj leprša pozadi i ne mogu da skinem pogled s čvrste crne kvrge na uspravnom grebenu njenog krila. Ona skače, hvata vazduh i zadihano viče i smeje se. Dojke joj poskakuju. Njena pojava je gotovo uzbunjujuća. Stvorenje s toliko mesnatih brežuljaka i udolina ne bi trebalo toliko da skakuće, povrediće nešto unutar sebe, neki osetljivi sklop masnog tkiva i biseraste hrskavice. Njen muž je spustio novine i takođe je posmatra, češlja bradu prstima i hladno se osmehuje, usne mu jedva otkrivaju te lepe sitne zube, a nozdrve mu se vučje šire kao da pokušava da uhvati njen miris. Izraz mu je uzbuđen, razdragan i lako prezriv; izgleda kao da priželjkuje da ona padne i povredi se; zamišljam kako ga udaram tačno u sredinu dlakavih grudi, onako kako je Kloi udarila brata. Već poznajem te ljude, jedan sam od njih. I zaljubio sam se u gospođu Grejs.
Rouz se izvlači ispod peškira, u crvenoj košulji i crnim širokim pantalonama, poput mađioničareve pomoćnice koja se pojavljuje ispod njegovog plašta postavljenog skerletom, i trudi se da ne gleda ni u šta, naročito ne u ženu i njenu decu dok se igraju.
Kloi naglo gubi zanimanje za igru, okreće se i spušta u pesak. Kako ću dobro upoznati te njene iznenadne promene raspoloženja, te nagle nalete mraka. Majka je zove da se vrati u igru, ali ona ne odgovara. Leži na boku, propeta na lakat, nogu prekrštenih u člancima, i škilji pored mene u more. Majls izvodi pred njom majmunski ples, mlatara rukama ispod pazuha i blebeće. Ona se pravi da gleda kroz njega. „Derle jedno”, kaže njena majka za svoju kćer kvariigru, gotovo zadovoljno, i vraća se da sedne u stolicu. Zadihana je i glatke obline njenih grudi boje peska se nadimaju. Visoko podiže ruku da skloni pramen kose s vlažnog čela i moj pogled se lepi za tajnovitu senku ispod njenog pazuha, plavu poput šljive, boje mojih budućih vlažnih noćnih maštarija. Kloi je smrknuta. Majls ponovo počinje divlje da kopa pesak štapom. Njihov otac savija novine i žmirka u sunce. Rouz ispituje labavo dugme na bluzi. Talasići se dižu i pljuskaju, riđi pas laje. A moj život se zauvek menja.
S druge strane, u kom se trenutku, od svih naših trenutaka, život znatno ne menja, sve do one konačne promene, najznačajnije od svih?
* * *

Svake godine smo letovali ovde, moj otac, moja majka i ja. Mi to tako ne bismo rekli. Dolazili smo ovamo na odmor, tako bismo se izrazili. Kako mi je danas teško da govorim onako kako sam govorio onda. Dolazili smo ovamo na odmor svakog leta, mnogo, mnogo godina, sve dok moj otac nije pobegao u Englesku, kao što su očevi ponekad činili u to doba, a čine i sada, kad smo već kod toga. Drvena kuća koju smo unajmljivali bila je nešto manja od modela drvene kuće u prirodnoj veličini. Imala je tri sobe, dnevnu sobu u prednjem delu, gde se nalazila i kuhinja, i dve sićušne spavaće sobe pozadi. Nije bilo tavanica, samo kosine krova prekrivenog ter papirom. Zidovi su bili obloženi nenamerno elegantnim uskim iskošenim daskama koje su za sunčanih dana mirisale na boju i borovu smolu. Majka je kuvala na parafinskom štednjaku čije su mi sićušne rupe za gorivo pružale skriveno zadovoljstvo kad god bi mi naredili da ih čistim, a za taj zadatak koristio sam osetljivi instrument načinjen od komada savitljivog lima s čijeg je vrha virio kruti komad žice. Pitam se gde je sada, taj mali primus, tako čvrst i odan? Nije bilo struje, pa smo noću živeli uz svetlost petrolejske lampe. Otac je radio u Balimoru i dolazio uveče vozom, nemo razjaren, noseći celodnevni nemoćni bes dana poput prtljaga stegnutog u pesnici. Šta je majka radila sa svojim vremenom dok njega nema, a ja nisam tu? Zamišljam je kako sedi za stolom zastrtim mušemom u toj drvenoj kućici, podnimljene glave, kako leči svoju otuđenost. Tada je još bila mlada, oboje su bili mladi, moji otac i majka, svakako mladi nego što sam ja sada. Kako je čudno kad se pomisli na to. Čini mi se da su svi mlađi od mene, čak i mrtvi. Vidim ih, moje sirote roditelje, kako se ogorčeno igraju po kući u doba detinjstva sveta. Njihova nesreća bila je jedna od stalnih činjenica mojih najranijih godina, piskavo, neprestano brujanje tik van dometa sluha. Nisam ih mrzeo. Voleo sam ih, verovatno. Ali stajali su mi na putu, zaklanjali su mi pogled u budućnost. Vremenom ću naučiti da gledam kroz njih, kroz moje prozirne roditelje.
Majka se kupala samo na dalekom kraju plaže, podalje od očiju hotelskih gostiju i bučnih logora izletnika. Tamo gore, iza ruba igrališta za golf, nalazio se stalni peščani sprud, malo dalje od obale, i za vreme plime stvarao plitku lagunu. U toj mlakoj vodi ona bi se valjala sa sitnim, nepoverljivim zadovoljstvom, nije plivala jer nije umela da pliva, nego se pružala punom dužinom po površini i otiskivala se rukama o morsko dno, naprežući se da održi usta iznad pljuskavih talasića. Nosila je kupaći kostim od nabrane sintetike, mišje ružičast, sa stidljivim porupčićem na butinama ispod prepona. Lice joj je delovalo golo i nebranjeno, stegnuto pripijenom gumenom kapom za plivanje. Otac je bio dobar plivač, plivao je užurbano i s naporom, mehaničkim pokretima, lica okrenutog u stranu, otvorenih usta, jednog izbuljenog oka. Na kraju bi se uspravio, zadihan, pljujući, zalepljene kose, ušiju što štrče, nabreklih crnih kupaćih gaćica; stajao bi s rukama na kukovima i posmatrao nespretne majčine napore s lakim sardoničnim osmehom, a jedan mišić vilice bi mu poigravao. Pljusnuo joj je vodu u lice, uhvatio je za ruke i, gegajući unazad, vukao je kroz vodu. Ona je zatvorila oči i besno vrištala na njega da prestane. Posmatrao sam ove napete igrarije kipteći od gađenja. Najzad ju je pustio i okrenuo se meni, prevrnuo me naglavce, uhvatio me za nožne članke i smejući se gurao me s ivice peska poput kolica. Kako su mu snažne bile ruke, poput stega od hladnog savitljivog gvožđa, čak i danas osećam njihov siloviti stisak. Bio je silovit čovek, čovek silovitih pokreta, silovitih šala, ali i bojažljiv, nije ni čudo što nas je ostavio, što je morao da nas ostavi. Gutajući vodu, uspaničeno sam se oteo iz njegovog stiska, skočio na noge, stao u penu talasa i povratio.
Kloi Grejs i njen brat stajali su na tvrdom pesku uz vodu i posmatrali nas.
Kao i obično, bili su u šorcevima i bosonogi. Zapazio sam koliko liče. Skupljali su školjke, a Kloi ih je nosila u vrećici načinjenoj od maramice svezanih uglova. Stajali su i gledali nas bez izraza, kao da smo predstava, komedija priređena za njih, ali njima ne naročito zabavna ni smešna, nego čudnovata. Siguran sam da sam pocrveneo, iako siv i naježen, i bio sam bolno svestan tankog potočića morske vode kako teče u nezaustavljivom luku iz istegnutog prednjeg dela mojih kupaćih gaćica. Da sam imao tu moć, poništio bih svoje roditelje na mestu, toliko sam ih se stideo, probušio bih ih kao mehure morske pene, moju debelu majku golog lica i oca čije telo kao da je bilo sačinjeno od masti. Povetarac je dunuo plažom i kliznuo ukoso ispod sloja suvog peska, zatim je prešao na vodu i iseckao površinu u sitne oštre metalne opiljke. Stresao sam se, sada ne od hladnoće, već od nečega što me je proželo, nemo, hitro, neodoljivo. Dvoje dece na obali okrenulo se i otišlo ka potopljenom teretnjaku potopljenog teretnjaka.
Jesam li tog dana primetio da su Majlsovi nožni prsti prepleteni?
Gospođica Vavasur svira klavir u prizemlju. Lako dodiruje dirke, trudi se da bude nečujna. Brine da me ne uznemiri, ovako obuzetog ogromnim i nezamislivo važnim poslovima. Svira Šopena, vrlo dobro. Nadam se da neće preći na Džona Filda, to ne bih mogao da podnesem. U početku sam pokušavao da je zainteresujem za Forea, posebno za kasna nokturna kojima se izuzetno divim. Čak sam joj kupio i note, naručio sam ih iz Londona uz znatne troškove. Bio sam preambiciozan. Rekla je kako ne može da pohvata note prstima. Umom, verovatnije, nisam joj odvratio. Kukavičke, kukavičke misli. Pitam se zašto se nikad nije udala. Bila je lepa, nekad, na svoj osećajni način. Sedu kosu, nekada tako crnu, nosi svezanu u čvrsti čvor na potiljku i probodenu dvema ukrštenim ukosnicama velikim poput igala za pletenje, u stilu koji me, sasvim neprikladno, podseća na kuću gejši. Japanski ton naglašen je i kimonu sličnom svilenom kućnom haljinom s pojasom, koju nosi ujutru; svila je naštampana motivima jarko obojenih ptica i šumaraka bambusa. U druga doba dana nosi ozbiljan tvid, ali za večerom ume da nas iznenadi, pukovnika i mene, i pojavi se šuškajući za stolom u do pola lista dugačkom žuto-zelenom modelu sa širokim pojasom, ili u španskom jarkocrvenom boleru, crnim cigaret-pantalonama i lepim sjajnim crnim papučicama. Ona je vrlo elegantna stara dama i nemo trepćući prihvata moje odobravajuće poglede.
Malo se šta od prošlosti sačuvalo u Kedrovima, onog dela prošlosti koji sam poznavao. Nadao sam se nekom opipljivijem tragu Grejsovih, ma koliko sitnom ili naizgled nevažnom, izbledeloj fotografiji, recimo, zaboravljenoj u nekoj fioci, uvojku kose, čak i ukosnici zaglavljenoj između podnih dasaka, ali nema ničega, ničega sličnog. Nema ni pomena vredne atmosfere koju pamtim. Pretpostavljam da su brojni živi koji su prošli ovuda – na kraju krajeva, ovo je pansion – izbrisali sve tragove mrtvih.
Kako divlje danas duva vetar, udara svojim velikim mekim neškodljivim pesnicama u prozorska okna. Upravo ovakvo jesenje vreme, olujno i vedro, oduvek sam voleo. Jesen me nadahnjuje, kao što proleće nadahnjuje druge ljude. Jesen je doba za rad, tu se slažem s Puškinom. Oh, da, Aleksandar i ja, obojica oktobristi. Ipak, obuzela me je opšta stegnutost, tako nepuškinska, i ne mogu da radim, no, sedim za stolom, guram naokolo odeljke kao žetone u igri koju sam zaboravio da igram. Sto je mali, tankonog, ploča mu je nepouzdana, gospođica V. lično ga je donela odozdo i dala mi ga s izvesnom sramežljivom odlučnošću. Škripući, drvena stvarčice, škripući. Tu je moja kapetanska stolica, baš onakva kakvu sam imao u jednom iznajmljenom stanu u kom smo živeli pre mnogo godina, Ana i ja, čak i ječi na isti način kad se naslonim. Rad kojim bi trebalo da sam zauzet je monografija o Bonaru, skromno delo u koje sam zagnjuren mnogo više godina nego što sam rad da prebrojim. Veliki slikar, po mojoj proceni, o kom, to sam odavno shvatio, nemam ništa originalno da kažem. „Nevesta u kadi”, tako ga je Ana uz kikot nazivala.4 Bonnard, Bonn’art, Bon’nargue. Ne, ne mogu da radim, mogu samo ovako da šaram.
U svakom slučaju, ono čime se bavim ne bih nazvao radom. Rad je prevelik izraz, preozbiljan. Radnici rade. Velikani rade. Za nas osrednje nema dovoljno umerene reči koja bi prikladno opisala ono što radimo i kako to radimo. Petljanje ne prihvatam. Amateri petljaju, dok mi, klasa ili rod o kom govorim, dok od nas nema većih profesionalaca. Proizvođači tapeta kakvi su Vijar i Moris Deni bili su isto toliko vešti – evo još jedne važne reči – koliko i njihov prijatelj Bonar, ali veština nije, i nikad nije bila, dovoljna. Mi ne bežimo od posla, mi nismo lenji. Zapravo smo pomamno energični, ali smo lišeni, sudbonosno lišeni onoga što bi se moglo nazvati kletvom večnosti. Mi dovršavamo poslove, dok istinski radnik, kako je to pesnik Valeri, mislim, izjavio, ne dovršava rad, nego ga samo napušta. Jedna lepa anegdota prikazuje Bonara u Luksemburškom muzeju s prijateljem, upravo s Vijarom, ako ne grešim; Bonar ga je poslao da skreće pažnju muzejskom čuvaru, a onda je izvukao kutiju s bojama i preradio deo svoje slike koja je godinama bila izložena u muzeju. Istinski radnici umiru u treptaju nemoći. Toliko ima da se uradi, i toliko je ostalo neurađeno!
Joj. Opet ono peckanje. Ne mogu a da se ne zapitam je li ono predznak nečeg ozbiljnog. Anini prvi znaci bili su jedva primetni. Protekle sam godine postao prilično stručan u medicinskim pitanjima, što i nije čudo. Na primer, znam da je bockanje u udovima jedan od ranih pokazatelja multiple skleroze. Ovo što osećam liči na bockanje, samo je jače. To je vreli ubod, odnosno niz uboda, u mišici ili po vratu; jednom sam ih čak osetio, nezaboravno, po gornjoj strani zglavka desnog nožnog palca, zbog čega sam skakutao po sobi na jednoj nozi i paćenički ječao od bola. Taj bol, odnosno tištanje, iako kratak, često je veoma jak. Kao da mi neko isprobava vitalne znake, znake osećaja, znake života.
Ana mi se smejala zbog umišljenih bolesti. Doktor Maks, tako me je zvala. Kako nam je danas doktor Maks, oseća li se loše? Bila je u pravu, naravno, uvek sam bio plačljiv, dizao sam galamu zbog najmanjeg grča ili bola.
Evo onog crvendaća što doleće odnekud svakog popodneva i seda na žbun imele pored senice u vrtu. Primetio sam da voli drveće; skoči s najviše grančice na nižu, pa na još nižu, tu stane i triput zazviždi svojim oštrim, prodornim piskom. Svako stvorenje ima svoje navike. Sada se s druge strane bašte šunja susedova šarena mačka, leopard mekog koraka. Pazi se, ptičice. Treba podšišati travu, još jednom će biti dovoljno za ovu godinu. Trebalo bi da ponudim da ja to obavim. Čim mi je ta misao pala na pamet video sam sebe, u košulji kratkih rukava i vrećastim pantalonama kako, okupan u znoju, teturam iza kosilice, usta punih travki, dok mi muve zuje oko glave. Čudno koliko često u poslednje vreme viđam sebe tako, iz daljine, kao nekog drugog, kako radim ono što bi trebalo da radi neko drugi. Košenje travnjaka, zaista. Koliba za alat, iako propala, zapravo je vrlo ljupka kad je gledate blagonaklonim okom, daske je vreme uglačalo do svilenog srebrnastog sivila, kao dršku mnogo korišćene alatke, ašova, recimo, ili verne sekire. Stari „Nevesta u kadi” tačno bi uhvatio tkivo drveta, taj tihi sjaj i drhtaj. Trala lala la.
Kler, moja kći, pisala mi je da se raspita kako sam. Nisam dobro, sa žaljenjem saopštavam, vesela moja Klarinda, uopšte nisam dobro. Nije telefonirala jer sam je upozorio da neću prihvatati pozive, čak ni od nje. Mada poziva nije ni bilo, pošto, osim njoj, nikome nisam ni rekao kuda idem. Koliko joj je godina sada, dvadeset i nešto, nisam siguran. Vrlo je bistra, prava učena žena. Ipak, nije lepa, davno sam to priznao sebi. Neću se pretvarati da nisam time bio razočaran, jer sam se nadao da će ona postati druga Ana. Suviše je visoka i kruta, kosa boje rđe joj je tvrda i neukrotiva, ne pada joj lepo oko pegavog lica, a kad se smeši, Kler pokazuje gornje desni, sjajne i beloružičaste. Kad je vidim s onim tankim nogama i velikom zadnjicom, s tom kosom i naročito s tim dugim vratom – makar je to nasledila od majke – uvek, postiđen, pomislim na Tenijelov crtež Alise kako proba čarobnu pečurku. Ipak, Kler je hrabra i vidi samo dobro u sebi i svetu oko sebe. Podsmešljiva je na žalostiv i mrgodan, bučan način, kao i tolike ružne devojke. Kad bi se sada pojavila, ušla bi hitro, spustila se na sofu i zavukla sklopljene ruke tako duboko među kolena da bi zglavcima dodirnula pod, napućila bi usne, naduvala obraze i rekla Puuuh! A zatim bi stala da nabraja smešne nezgode koje su joj se desile otkako smo se poslednji put videli. Mila Kler, moja slatka devojčica.
Pošla je sa mnom kad sam prvi put krenuo ovamo u Baliles, posle onog sna, sna u kom sam po snegu išao kući. Mislim da se brinula da možda nisam odlučio da se udavim. Sigurno ne zna kakva sam kukavica. To putovanje podsetilo me je pomalo na stare dane, jer smo ona i ja uvek voleli da lutamo. Dok je bila mala i nije mogla da spava – od rođenja je bila nesaničar, baš kao i njen tata – zamotao bih je u ćebe, smestio u kola i vozio je kilometrima obalskim putem, pored tamnog mora, pevušeći joj sve pesme čije sam makar neke reči znao, što ne samo da je ne bi uspavalo, nego bi je navelo da pljeska ručicama u ne sasvim podsmešljivom oduševljenju i da traži još. Jednom smo, nekoliko godina kasnije, čak zajedno krenuli kolima na odmor, samo nas dvoje, ali to je bila greška, tada je već bila šiparica i brzo su joj dosadili vinogradi, zamkovi i moje društvo, pa me je glasno gnjavila bez prestanka sve dok nisam posustao i vratio je kući ranije. Putovanje ovamo nije bilo ništa bolje.
Bio je raskošan, oh, zaista raskošan jesenji dan, vizantijski bakar i zlato pod tijepolovskim emajliranoplavim nebom, predeo je bio ukočen i staklast i ličio više na sopstveni odraz na nepomičnoj površini jezera. Za takvih dana u poslednje vreme sunce mi izgleda kao krupno oko sveta koje silno uživa što se tako migoljim u svom jadu. Kler je na sebi imala široki žućkastosmeđi kaput od antilopa koji je u toplom autu, blago ali nepogrešivo, mirisao na meso, što me je nerviralo, iako se nisam bunio. Oduvek sam patio od, kako mi se čini, preterane osetljivosti na pomešane mirise koji izbijaju iz ljudske mase. Možda je patio pogrešna reč. Na primer, volim smeđasti miris ženske kose koju bi trebalo oprati. Moja kći, pedantna usedelica – avaj, ubeđen sam da se nikad neće udati – obično ne miriše ni na šta, ili bar ja ništa ne mogu da osetim. To je još jedna od brojnih sitnih razlika po kojima se razlikuje od svoje majke, čiji me je divlji miris, za mene vrela aroma samog života, koji ni najjači parfem nije mogao sasvim da potisne, upravo najpre i privukao, pre mnogo godina. Moje ruke sada, sablasno, nose tračak istog tog mirisa, njenog mirisa, ne mogu da ga se oslobodim, iako ih stalno perem. Poslednjih meseci mirisala je, u najboljem slučaju, na farmakopeju.
Kad smo stigli, zadivio sam se videvši da je selo kakvog ga se sećam uglavnom još takvo, makar samo za oči koje znaju kuda da gledaju, to jest moje. Kao da sam sreo staru ljubav iza čijih obrisa otežalih od godina još mogu da razaznam vitke linije one nekadašnje osobe, koju sam toliko voleo. Prošli smo pored napuštene železničke stanice i prekotrljali se preko malenog mosta – još je netaknut, još je na svom mestu! – stomak mi je na vrhu izveo taj dobro znani pokret gore i dole, a onda se sve otvorilo preda mnom, brdski put, plaža u podnožju, i more. Nisam stao pored kuće, samo sam usporio dok smo prolazili. Ima trenutaka u kojima je prošlost toliko snažna da se čoveku čini kako će ga razoriti.
„To je to!”, „rekao sam Kler uzbuđeno. „Kedrovi!” Na putu nizbrdo ispričao sam joj sve, ili gotovo sve, o Grejsovima. „Tu su odsedali.”
Okrenula se unazad da pogleda.
„Zašto nisi stao?”, upitala je.
Šta sam mogao da odgovorim? Da me je odjednom preplavio obogaljujući stid, ovde, usred izgubljenog sveta? Vozio sam dalje i skrenuo na Obalski put. Kafea Strand više nije bilo, na njegovom mestu stajala je velika, zdepasta i izuzetno ružna kuća. Oba hotela još su bila tu, manja i oveštalija, naravno, nego u mom sećanju, na vrhu Golfa važno se vijorila prilično veličanstvena zastava. Čak i u kolima čuo sam kako palme na prednjem travnjaku sanjivo zveckaju suvim lišćem, zvuk koji kao da je onih davnih purpurnih letnjih noći obećavao čitavu Arabiju. Sada je, pod bronzanim svetlom oktobarskog popodneva – senke su se već produžavale – sve delovalo lako isprano, poput niza slika sa starih razglednica. Majlerov pab-pošta-piljarnica izrastao je u blistavu samouslugu s asfaltiranim parkingom ispred. Setio sam se kako mi je jednog pustog, tihog, od sunca zaslepljujućeg popodneva pre pola veka na pošljunčanom komadu zemlje ispred Majlerove prodavnice prišao mali i naizgled bezazlen pas; kad sam mu pružio ruku ogolio je zube, što sam pogrešno protumačio kao prijateljski osmeh, i ujeo me za zglob neverovatno brzim pokretom čeljusti, a zatim pobegao, cerekajući se, ili se meni bar tako činilo. Kad sam stigao kući majka me je gorko prekorela što sam lakomisleno pružio ruku zveri i poslala me, samog, seoskom lekaru, elegantnom i civilizovanom, koji je reda radi stavio flaster preko vrlo ljupkog purpurnog otoka na mojoj ruci, a zatim me zamolio da se skinem i sednem mu na koleno kako bi mi, pritiskajući mi donji stomak predivno bledom, punačkom i svakako manikiranom rukom, pokazao ispravan način disanja. „Izbaci stomak umesto da ga uvučeš, vidiš?”, rekao je meko, umiljato, toplina njegovog velikog bezizraznog lica tukla me je u uho.
Kler se bezbojno nasmejala. „Šta je ostavilo dublji trag”, upitala je, „pseći zubi ili lekareva šapa?”
Pokazao sam joj ručni zglob na kom se preko zglavka žbice još pružao bledi trag ožiljka od dveju rupica koje su ostavili pseći očnjaci.
„Ovo nije Kapri”, rekao sam, „a doktor Frenč nije bio Tiberije.”
Zapravo, tog dana sećao sam se isključivo s toplinom. Još sam pamtio miris kafe u doktorovom dahu i kako je njegova domaćica sumnjičavo kolutala očima dok me je pratila do vrata.
Kler i ja stigli smo do Polja.
To zapravo više nije polje, nego sumorno odmaralište pretrpano bez reda, kako se činilo, jeftino podignutim bungalovima; pretpostavljam da ih je projektovao isti trapavi crtač koji je odgovoran za rugla u dnu vrta Kedrova. Ipak, zadovoljno sam primetio da je odmaralište nazvano, makar i jeftino, Vučika, i da je preduzimač, makar sam pretpostavio da je to bio preduzimač, čak poštedeo jedan visoki skromni divlji grm ove biljke – Lupinus, iz roda Papilionaceae, upravo sam pogledao – pored smešno raskošne pseudogotičke kapije koja se otvara na put. Pod grmom vučike moj otac je svake druge sedmice, s ašovom i baterijskom lampom, mrmljajući psovke, kopao rupu u mekoj peskovitoj zemlji i zatrpavao kofe otpada iz našeg hemijskog toaleta. Od tada ne mogu da osetim slabi, ali čudnovato ljudski miris ovog cveta a da ne uhvatim i slabašni slatkasti zadah izmeta.
„Nećeš uopšte da zaustaviš?”, upita Kler. „Pomalo mi je muka.”
Kako godine prolaze, imam iluziju da me kći stiže po starosti i da smo sada gotovo vršnjaci. Verovatno je to tako kad imaš toliko pametno dete – oduvek je tvrdila da će postati bolji naučnik nego što ja mogu i da se ponadam da ću biti. Osim toga, razume me do uznemirujućeg stepena i ne prašta mi preterivanja i slabosti kao oni koji me manje poznaju, pa me se zato više plaše. Ali ja sam ožalošćen, ranjen i zahtevam da mi se ugađa. Ako postoji dugačka verzija brze ispovesti, onda mi je to neophodno. Ostavi me na miru, vičem na nju u mislima, pusti me da milim pored ukaljanih starih Kedrova, pored iščezlog kafea Strand, pored Vučike i nekadašnjih Polja, pored sve ove prošlosti, jer ako stanem, sigurno ću se rastopiti u sramotnu baricu suza. Ipak, krotko zaustavljam kola uz ivicu puta, ona izlazi, ljutito nema, i treska vratima za sobom kao da mi je opalila šamar. Čime sam je toliko naljutio? Ponekad je namerno tmurna, kao i njena majka.
A onda se iznenada, sasvim neočekivano, iza zbijenih paunskih kućica Vučike, pojavljuje Djuignanov put, izlokan kao i onda; krivuda između prepletene živice i prašnjavih divljih kupina. Kako je preživeo pustošenje kamiona i dizalica i kopanje, ljudsko i mehaničko? Ovuda sam kao dečak išao svakog jutra, bosonog, noseći ulubljenu kanticu, da kupim mleko od mlekara Djuignana ili njegove stoički vedre žene širokih bokova. Iako je sunce već davno izgrejalo, vlažna noćna svežina zadržavala se u popločanom dvorištu po kom su kokoške lutale preciznim koracima među sopstvenim kredastim i maslinastozelenim izmetom. Svezani pas uvek je ležao ispod nakrivljenih kola i odmeravao me dok prolazim na prstima kako ne bih petama zgazio u kokošje đubre, a sumorni beli tegleći konj bi prišao, spustio glavu preko polovine štalskih vrata i gledao me iskosa zainteresovanim i sumnjičavim okom ispod čuperka dlake iste dimne nijanse žućkastobele kao cvetovi ruža puzavica. Nerado sam kucao na vrata kuće, plašeći se Djuignanove majke, niske četvrtaste starice poduprte, naizgled, po jednom zdepastom nogom na svakom uglu, zadihane babe što je stalno valjala bledu vlažnu lizalicu svog jezika po donjoj usni, pa sam čekao u ljubičastoj senci štale da se Djuignan ili njegova gospoja pojave i poštede me susreta s vešticom.
Djuignan je bio rasklimatan čovek sitne glave, retke kose boje peska i nevidljivih trepavica. Nosio je platnene košulje bez okovratnika, prastare čak i onda, i bezoblične pantalone uvučene u blatom ulepljene gumene čizme. U mlekari, dok mi je kutlačom sipao mleko, pričao je sa mnom o devojkama, značajnim promuklim tihim glasom – umreće od oboljenja grla – govorio kako je siguran da imam svoju devojčicu i raspitivao se je li mi dozvolila da je poljubim. Dok je govorio pogled mu je bio prikovan za dugački uski mlaz mleka što je tekao u moju kantu, smešio se za sebe i brzo treptao onim svojim bezbojnim trepavicama. Iako mi je bio odvratan, na izvestan način me je opčinjavao. Stalno me je dražio osećaj da je na ivici otkrića, kao da će mi pokazati neku sramotnu sliku, ili mi odati neko krupno, opšte i ogavno znanje koje poseduju samo odrasli, Mlekara je bila niska četvrtasta prostorija okrečena u belo, toliko bela da se gotovo plavela. Čelične posude za maslac izgledale su kao zdepasti stražari s pljosnatim kacigama, a svaka je imala jednaku belu rozetu utisnutu na rame tamo gde se odbijalo svetlo s vrata. Velike, plitke, u muslin uvijene posude za mleko, izgubljene u sopstvenom ćutanju, stajale su na podu radi separacije, a tu je bila i drvena mućkalica za maslac s ručkom; uvek sam želeo da vidim kako ona radi, ali nisam nikad. Hladni gusti tajanstveni miris mleka podsećao me je na gospođu Grejs, i obuzimala me je mračno uzbudljiva potreba da popustim Djuignanovim podbadanjima i kažem mu sve o njoj. Ipak, uzdržavao sam se, što je bez sumnje bilo mudro.
Evo me sada ponovo pred kapijom farme, dete iz onog vremena sada krupno, napola sedo i gotovo staro. Loše ispisani natpis na stubu kapije pretio je uljezima tužbom. Iza mene je Kler nešto govorila o farmerima i sačmarama, ali nisam je slušao. Krenuo sam preko kaldrme – još su imali kaldrmu! – kao da ne hodam, nego da odskačem, trapavo kao napola naduvani baražni balon pod udarcima iz prošlosti koji oduzimaju dah. Evo štale čija vrata zatvaraju samo polovinu dovratka. Zarđala drljača leži na mestu gde su nekad stajala Djuignanova kola – da li sam ih ja to pogrešno upamtio? I mlekara je tu, ali neupotrebljavana, ludačkih vrata zaključanih katancem, nisam mogao ni da zamislim zbog koga, prozorskih okana prljavih ili porazbijanih, a po krovu je iznikla trava. Na kuću je dograđen prefinjeni trem, baštenski paviljon od stakla i aluminijuma, podsećala je na rudimentarno oko nekog insekta. Vrata su se otvorila i pojavila se jedna postarija mlada žena; zastala je iza stakla i oprezno me osmotrila. Pošao sam napred, smešeći se i klimajući glavom poput debelog bučnog misionara kada prilazi sićušnoj kraljici nekog veselog, ali još nepokrštenog pigmejskog plemena. Ona je oprezno ostala u tremu dok sam joj se obraćao kroz staklo, glasno izgovarao svoje ime i uzbuđeno mlatarao rukama. I dalje je stajala i nemo me posmatrala. Ostavljala je utisak mlade glumice našminkane pažljivo, ali ipak ne sasvim uverljivo, za ulogu starice. Kosa obojena u smeđu boju nalik pasti za obuću i uvijena u masu čvrstih sjajnih talasića bila je pregusta za njeno sitno mršavo lice, okruživala ju je kao oreol od gustog trnja, i delovala je više kao perika nego kao prava kosa. Žena je na sebi imala izbledelu kecelju preko džempera koji je bez sumnje sama isplela, muške pantalone od rebrastog somota ispale na kolenima i one čizme do članaka s patent zatvaračem, od pruski plavog veštačkog antilopa kakve su za moje mladosti bile vrlo u modi među starim gospođama, a koje u poslednje vreme, čini se, nose isključivo prosjakinje i pijane skitnice. Vikao sam joj kroz staklo kako sam u detinjstvu odsedao ovde, u kućici na Poljima, i kako sam ujutru dolazio na farmu po mleko. Slušala je, klimala glavom, lako pućila i stezala uglove usana kao da suzbija smeh. Najzad je otvorila vrata verande i iskoračila na kaldrmu. U svom napola sumanutom oduševljenju - zaista, bio sam smešno uzbuđen – osetio sam poriv da je zagrlim. Brzo sam joj pričao o Djuignanovima, mužu i ženi, o Djuignanovoj majci, o mlekari, čak i o odvratnom psu. I dalje je klimala glavom, izvijala obrve naizgled s nevericom, i gledala pored mene, u Kler koja je čekala kraj kapije, skrštenih ruku, grleći se u svom velikom, skupom, krznom obrubljenom kaputu.
Ejvril, tako je devojka rekla da se zove. Ejvril. Nije mi rekla prezime. Nejasno, poput nečega što se pridiže, a što je odavno izgledalo mrtvo, vratilo mi se sećanje na dete u prljavoj kecelji kako stoji u dubini popločanog hodnika kuće, nemarno držeći punačku savijenu ruku ružičaste, ćelave i nage lutke i posmatra me upornim i netremičnim pogledom kepeca.
Ali ova osoba preda mnom ne može biti to dete koje sada ima, koliko, pedesetak godina? Možda je dete kojeg sam se setio sestra ove žene, ali mnogo starija, to jest, rođena mnogo ranije? Je li to moguće? Ne, Djuignan je umro mlad, nije imao ni pedeset, prema tome svakako nije moguće da je ova Ejvril njegova kći, pošto je on bio odrastao kad sam ja bio mali i... Um mi se zaglavio u proračunavanjima kao zbunjena i stara tegleća životinja. Ali Ejvril, dakle. Ko bi u ovom kraju dao detetu tako prolećno ime.
Pitao sam je ponovo za Djuignanove i Ejvril je rekla da, Kristi Djuignan je umro – Kristi? – jesam li znao da se Djuignan zvao Kristi? - ali gospođa D. je još živa, živi u staračkom domu negde na obali. „A Patsi živi tamo blizu Old Bauna, a Meri je u Engleskoj, ali jadni Vili je umro.” Klimnuo sam glavom. Odjednom sam se snuždio čuvši za njih, za te potomke dinastije Djuignan, tako solidne makar samo po imenima, tako ovosvetski stvarne, Patsi vlastelinka, Meri iseljenica i mali Vili koji je umro, svi su se zbili u mom privatnom obredu prisećanja poput nepozvanih siromašnih rođaka na otmenom pogrebu. Nisam znao šta da kažem. Nestalo je sve ono malopređašnje oduševljenje od kog sam lebdeo, osetio sam da sam savladan i ogoljen do kostiju dok sam stajao tamo, smešio se i klimao glavom, a iz mene je isticao i poslednji tračak vazduha. Ejvril mi još nije rekla svoje prezime, i činilo mi se da misli kako ja svakako znam ko je ona, da sam je sigurno prepoznao – ali kako bih, i odakle, iako stoji na vratima nekada Djuignanove kuće? Pitao sam se otkud zna toliko o Djuignanovima ako nije jedna od njih, kao što se bez sumnje činilo da nije, ili makar da nije član najuže porodice, svih tih Vilija, Patsi i Meri, od kojih niko nije mogao da joj bude roditelj jer bi to svakako do sada rekla. Odjednom se sva moja smrknutost skupila u gorki prezir prema njoj, kao da se ona iz nekih svojih mračnih razloga, tako neuverljivo prerušena – kanirana kosa, cipele kao u starice – namerno smestila tu da mi otme krajičak moje mitske prošlosti. Sivkasta koža lica, primetio sam, bila joj je svuda poprskana sićušnim pegama. Nisu bile tamnosmeđe kao u Kler, ni velike, mrljama slične, kakve su prekrivale neobično devojačke podlaktice Kristija Djuignana, niti su pak ličile na one zabrinjavajuće kakve mi se u poslednje vreme pojavljuju po nadlanicama i na poput piletine bledim udubljenjima ključne kosti, nego mnogo tamnije, iste tamnosmeđe nijanse kao Klerin kaput, jedva veće od vrha igle i, žalim što moram da kažem, ličile su na nagoveštaj hroničnog i opšteg odsustva higijene. Neprijatno su me podsećale na nešto, ali nisam mogao da dokučim na šta.
„Znate”, rekao sam, „žena mi je umrla.”
Ne znam šta mi je bilo da to tako izlanem. Nadao sam se da me Kler nije čula. Ejvril me je bez ikakvog izraza gledala u lice, očekujući svakako da kažem još nešto. Ali šta sam još mogao da kažem? Neke izjave ne treba proširivati. Slegnula je, izražavajući saosećanje, jednim ramenom, i podigla ugao usana s iste strane.
„Grehota”, rekla je jednostavnim, ravnim tonom. „Moje saučešće.” Nekako nije zvučalo kao da tako zaista i misli.
Jesenje sunce iskosa je sijalo po dvorištu, od čega se kaldrma plavičasto sijala, a poslednji plameni cvetovi zablistali su u saksiji geranijuma na verandi. Dakle, kakav je ovo svet.
Činilo se da smo moja kći i ja jedini gosti u vunastoj tišini hotela Golf. Kler je želela popodnevni čaj, a kad sam poručio, rečeno nam je da sednemo u staru napuštenu zimsku baštu u dnu, koja je gledala na obalu i oseku. Uprkos ledenom vazduhu, tu se zadržao nemi nagoveštaj nekadašnje raskalašnosti. Osećao se pomešani miris prolivenog piva i ustajalog duvanskog dima, a na postolju u uglu stajao je pijanino, sasvim neprikladno, dočaravajući Divlji zapad, pokazujući ispod podignutog poklopca razjapljeni cerek svojih dirki. Posle susreta u dvorištu farme osećao sam se drhtavo, poput pare, kao operska diva koja isteturava sa scene na kraju katastrofalne predstave pune izlomljenih visokih nota, promašenih upada, srušene scenografije. Kler i ja seli smo jedno pored drugog na sofu i uskoro nam je nespretni crvenokosi dečak prerušen u konobarski crni sako i pantalone s prugom sa strane doneo poslužavnik, spustio ga uz zveket na niski sto ispred nas i pobegao, spotičući se u prevelikim cipelama. Kesica s čajem je odvratan izum, podseća moje možda suviše gadljivo oko na nešto što bi nemarna osoba ostavila za sobom neisplahnuto u toaletnoj školjci. Nasuo sam šolju čaja boje zemlje i začinio ga kapljicom iz pljoske - uvek valja uz sebe imati spremnu dozu anestetika, to sam naučio prošle godine. Popodnevna svetlost bila je sada prljava i stara, a zid od oblaka, gustih, blatnjavoplavih, dizao se na obzorju. Talasi su grizli zalizani pesak duž obale, borili se da zauzmu kopno, ali su se ipak ravnomerno povlačili. Ovde je bilo još palmi, mršavih i raščupanih, siva kora izgledala im je poput slonove kože, debela i tvrda. Mora da su žilava vrsta kad preživljavaju na ovoj hladnoj severnoj klimi. Da li se njihove ćelije sećaju pustinje, vrele poput pećnice? Moja kći sedela je umotana u kaput, držeći šolju obema rukama da ih zagreje. Žacnuo sam se kad sam zapazio njene detinje nokte, njihovu bledoružičastu boju. Roditelju je dete uvek malo.
Govorio sam o Poljima, o kolibi, o Djuignanovima.
„Živiš u prošlosti”, rekla je.
Zaustavio sam se da joj oštro odgovorim, ali sam ostao nem. Na kraju krajeva, bila je potpuno u pravu. Život, istinski život, trebalo bi da bude borba, zahuktalo delovanje i samopotvrđivanje, volja koja udara tvrdom glavom u zid sveta, tako nešto, ali kad se osvrnem, vidim da sam najveći deo energije uvek posvećivao jednostavnoj potrazi za skrovištem, za udobnošću, za, da, priznajem, ušuškanošću. Ovo je iznenađujuća, da ne kažem zapanjujuća spoznaja. Ranije sam smatrao sebe nekakvim piratom koji dočekuje pridošlice sa sabljom među zubima, ali sada sam primoran da priznam kako je to bila samoobmana. Zapravo sam oduvek žudeo jedino da budem skriven, zaštićen, branjen, da se ukopam duboko u toplu matericu i krijem se tamo, zaštićen od ravnodušnog oka neba i opasnosti oštrog vazduha. Zato je prošlost za mene utočište u koje rado odlazim trljajući ruke i stresajući sa sebe hladnu sadašnjost i još hladniju budućnost. Ipak, kakvu egzistenciju ona uopšte ima, prošlost? Na kraju krajeva, prošlost je samo ono što je sadašnjost bila, nekad, sadašnjost koja je prošla, ništa više od toga. Pa ipak.
Kler je poput kornjače uvukla glavu duboko u oklop kaputa, zbacila cipele i oslonila stopala na ivicu stola. Prizor ženskih stopala u čarapama uvek je dirljiv, mislim da je to zbog toga što su im prsti tako stisnuti jedan uz drugi da su gotovo slepljeni. Nožni prsti Majlsa Grejsa bili su, prirodno, neprirodno, takvi. Kad ih raširi, što je izvodio lako kao i s prstima ruku, kožica između njih razvukla bi se u paperjasto tkivo, ružičasto i prozirno, kao list prošarano finim žilicama crvenim poput skrivenog plamena, što je znak nekog nižeg božanstva, zasigurno.
Odjednom mi je na pamet pala, iz vedrog večernjeg sve gušćeg neba, porodica plišanih meda, Klerinih drugara iz detinjstva. Smatrao sam ih blago odvratnim, naoko živim predmetima. Naginjući se pod zrnastim svetlom noćne lampe nad Kler da joj poželim laku noć, otkrio bih kako me odozdo, ispod ruba njenog pokrivača, posmatra nekoliko pari sjajnih staklenih očiju, vlažnosmeđih, nepomičnih, sablasno budnih.
„Tvoji lares familiares”, rekao sam sada. „Pretpostavljam da su još kod tebe, naslonjeni na tvom devojačkom kauču?”
Kosi zraci sunca popali su po plaži, obojili pesak iznad linije vode u koštanobelo, a jedna bela morska ptica, bleštava naspram zida od oblaka, raširila je srpasta krila, oštro i bezglasno skrenula i obrušila se, nalik uskom slovu V, u neukrotiva leđa mora. Kler je trenutak-dva sedela nepomično, a onda je zaplakala. Bez glaska, samo suze, sjajne kapi žive u poslednjem sjaju obalskog sunca što je kroz visoki stakleni zid prodiralo pred nas. Taj bezglasni plač još je nešto što izvodi gotovo istovetno kao njena majka.
„Nisi ti jedini koji patiš”, rekla je.
Zapravo veoma malo znam o njoj, o svojoj kćeri. Jednog dana, dok je bila mlađa, imala je dvanaest ili trinaest godina i samo što nije zakoračila u pubertet, naleteo sam na nju u kupatilu čija je vrata bila zaboravila da zaključa. Bila je naga, samo je glavu umotala peškirom poput turbana. Okrenula je glavu da me pogleda preko ramena, obasjana spokojnim svetlom s prozora od mutnog stakla, nimalo uzbuđena, gledala me je iz sopstvene punoće. Dojke su joj tek pupele, ali već je imala tu svoju lubeničastu pozadinu. Šta sam osetio videvši je tako? Unutrašnji metež, prevučen nežnošću i nekom vrstom straha. Deset godina kasnije Kler je napustila studije istorije umetnosti – Voblen i galantni stil; prava tatina kći, ili je makar bila – i počela da predaje zaostaloj deci u jednom od gradskih sve brojnijih, prepunih sirotinjskih naselja. Kakvo rasipanje talenta. Nisam mogao da joj oprostim, još ne mogu. Trudim se, ali ne uspevam. Sve je to bilo maslo jednog mladića, knjiškog moljca slabićke donje vilice i krajnje egalitarističkih stavova, koji joj je prirastao srcu. Ta romansa, ako je to uopšte bila – uveren sam da je ona još devica – završila se loše po nju. Pošto ju je ubedio da odbaci sve što je moglo da bude njeno životno delo zarad uzaludnog socijalnog gesta, bednik je utekao ostavivši moju nesrećnu devojčicu na cedilu. Želeo sam da ga se domognem i ubijem ga. Dozvoli mi makar, rekao sam joj, da platim dobrog advokata koji će ga tužiti zbog prekršenog obećanja. Ana mi je rekla da se toga ostavim, da sve samo pogoršavam. Već je bila bolesna. Šta sam mogao da učinim?
Napolju se tama zgušnjavala. S mora, do tada nemog, čula se neodređena tutnjava, možda nailazak plime. Klerine suze su stale, ali nisu obrisane; izgledalo je da ih ne primećuje. Stresao sam se; u poslednje vreme čitava crkvena dvorišta ožalošćenih gaze nemilice tamo-amo po mom grobu.
Krupan muškarac u kućnom mantilu ušao je kroz vrata iza nas, prišao nam nečujnim služinskim koracima, učtivo radoznao, sreo moj pogled i udaljio se. Kler je šmrknula, zavukla ruku u džep, izvadila maramicu i gromoglasno se useknula.
„Zavisi”, rekao sam blago, „šta podrazumevaš pod patnjom.”
Ništa nije rekla, samo je sklonila maramicu, ustala i pogledala oko sebe, namrštena, kao da nešto traži, ali ne zna tačno šta. Rekla je da će me sačekati u kolima i izašla, pognute glave, ruku duboko zavučenih u džepove tog krzna oblikovanog u kaput. Uzdahnuo sam. Naspram sve crnje kupole neba morske ptice uzletale su i obrušavale se kao iskidane krpe platna. Shvatio sam da me boli glava, da mi bol neukrotivo dobuje u lobanji otkako sam seo u ovu staklenu kutiju iscrpljenog vazduha.
Dečak-konobar je ponovo došao, oprezan kao lisičić, i posegao za poslužavnikom; uvojak boje šargarepe mlitavo mu je visio preko čela. S takvom bojom kose mogao bi lako da bude pripadnik klana Djuignanovih, mlađe grane. Upitao sam ga kako se zove. Zastao je, nespretno se poklonio iz struka i uputio mi ispod bledih obrva pogled radoznale strepnje. Sako mu se presijavao, a manžete košulje bile su mu prljave.
„Bili, gospodine”, rekao je.
Dao sam mu novčić, a on mi je zahvalio, spremio novac, uzeo poslužavnik, okrenuo se, pa zastao.
„Jeste li dobro, gospodine?”, upitao me je.
Izvadio sam ključeve od kola i zapanjeno ih pogledao. Činilo mi se da je sve zapravo nešto sasvim drugo. Rekao sam mu, da, dobro sam, i on je otišao. Tišina oko mene bila je teška poput mora. Klavir na postolju kezio se svojim sablasnim cerekom.
Dok sam izlazio iz predvorja video sam tamo onog čoveka u kućnom mantilu. Lice mu je bilo krupno, voštano, neobično beskarakterno. Poklonio mi se, sa širokim osmehom, pesnica sklopljenih na grudima u preteranom, operskom gestu. Šta me to u takvim ljudima nagoni da ih upamtim? Delovao je ljigavo, ali istovremeno nekako preteće. Možda je trebalo i njemu da dam napojnicu. Kao što rekoh: dakle, šta je s ovim svetom?
Kler me je čekala pored kola, pognutih ramena, ruku uvučenih u rukave kaputa kao u muf.
„Trebalo je da mi zatražiš ključeve”, rekao sam. „Zar si mislila da ti ih neću dati?”
Na putu do kuće uporno je tražila da vozi, uprkos mom živom opiranju. Noć se već sasvim spustila, u razrokom sjaju farova uzastopni šumarci ogolelog nakostrešenog drveća iskrsavali su ispred nas i isto tako iznenada nestajali rušeći se u tamu s obe strane puta kao da ih je odgurnula sila našeg prolaska. Kler se toliko naginjala napred da je nosom gotovo dodirivala staklo. Svetlost što se poput zelenog gasa dizala s komandne table avetinjski joj je bojila lice. Rekao sam joj da pusti mene da vozim. Rekla je da sam suviše pijan da bih vozio. Rekao sam joj da nisam pijan. Rekla je da sam ispraznio pljosku, da me je videla kad sam je iskapio. Rekao sam joj da nije njeno da me tako prekoreva. Ponovo je zaplakala, vikala je na mene kroz suze. Rekao sam joj da bih čak i pijan bio manja opasnost na putu nego ona u takvom stanju. I tako je to trajalo, čekić i nakovanj, rukama i nogama, kako god hoćete. Dao sam sve od sebe, bilo dobro ili loše, podsećajući je, samo kao pouku, da je dobar deo, mislim, najgori deo – kako je jezik neprecizan, kako ne odgovara zahtevima trenutka – godine dok joj je majka umirala zgodno provela u inostranstvu, nastavljajući studije, ostavivši mene da se borim kako znam i umem. Ovo je pogodilo cilj. Promuklo je jeknula između stisnutih zuba i udarila dlanovima po volanu. Onda je počela da me zasipa svim mogućim optužbama. Rekla je da sam ja oterao Džeroma. Zaćutao sam. Džerom? Džerom? Mislila je, naravno, na onog dobročinitelja uvučene brade - mnogo joj je dobra učinio - na svojevremeni predmet njene naklonosti. Džerom, da, tako se propalica zvala. Kako sam, molim te, rekao sam obuzdavajući se, kako sam ga ja to oterao? Odgovorila mi je tako što je zabacila glavu i frknula. Razmišljao sam. Tačno je da ga nisam smatrao prikladnim udvaračem, i to sam mu i rekao, neuvijeno, u više nego jednoj prilici, ali ona je govorila kao da sam mahao bičem ili mu pretio sačmarom. Osim toga, ako ga je moj otpor oterao, šta to govori o njegovom karakteru i čvrstini njegovih namera? Ne, ne, bolje joj je bez njega, to je nesumnjivo. Ali ništa nisam rekao, zadržao sam svoje misli za sebe, i posle dva-tri kilometra plamen u Kler je zgasnuo. Stalno se uveravam da je kod žena tako – čekaj dovoljno dugo i biće po tvome.
Kad smo stigli, ušao sam pravo u kuću ostavivši je da parkira kola. Našao sam telefonski broj Kedrova u imeniku, pozvao gospođicu Vavasur i rekao joj da želim kod nje da iznajmim sobu. Onda sam se popeo na sprat i u gaćama zavukao u krevet. Odjednom sam bio veoma umoran. Svađa s kćeri uvek je iscrpljujuća. Do tada sam se već preselio iz nekadašnje moje i Anine spavaće sobe u gostinsku sobu iznad kuhinje, nekadašnju dečju sobu, s niskim i uzanim krevetom, jedva boljim od običnog ležaja. Čuo sam kako Kler dole u kuhinji lupa loncima i šerpama. Nisam joj još bio rekao kako sam odlučio da prodam kuću. Gospođica V. me je preko telefona pitala koliko nameravam da ostanem. Po njenom tonu sam zaključio da je zbunjena, čak i nepoverljiva. Namerno sam bio neodređen. Nekoliko nedelja, rekao sam, možda meseci. Dugo je ćutala, razmišljajući. Spomenula je pukovnika, on je stalni gost, rekla je, i drži se svojih navika. Na to nisam ništa rekao. Šta ja imam s pukovnicima? Što se mene tiče, može u kući da gosti čitav oficirski kor. Rekla je kako ću morati da šaljem nekuda rublje na pranje. Upitao sam je da li me se seća. „Oh, da”, rekla je ravnim tonom, „da, naravno, sećam vas se.”
Čuo sam Klerine korake na stepenicama. Njen bes se ugasio do sada, penjala se mučno, neutešno, vukući noge. Ne sumnjam da je i za nju svađa bila naporna. Vrata sobe bila su odškrinuta, ali nije ušla, samo me je bezvoljno upitala kroz procep hoću li nešto da pojedem. Nisam bio upalio lampe u sobi i dugački trapezoid svetla što je padalo preko linoleuma s odmorišta gde je stajala stvarao je stazu koja vodi pravo u detinjstvo, njeno i moje. Dok je bila mala i spavala u ovoj sobi, u ovom krevetu, volela je da čuje zvuk moje pisaće mašine iz radne sobe u prizemlju. To je umiruje, govorila je, kao da me sluša kako mislim, mada ne znam kako bi zvuk mojih misli mogao bilo koga da umiri; pre bi bilo obrnuto, rekao bih. Ah, kako su daleko sada ti dani, te noći. Ipak, nije trebalo onako da viče na mene u kolima. Nisam zaslužio da se na mene onako viče. „Tata”, rekla je ponovo, sada pomalo ljutito, „hoćeš li da večeraš ili ne?” Nisam odgovorio, pa je otišla. Živim u prošlosti, je li?
Okrenuo sam se od svetla, ka zidu. Iako sam savio kolena, stopala su mi i dalje stršala preko ivice kreveta. Dok sam se izvlačio iz zapetljanih čaršava – nikako ne uspevam da izađem na kraj s posteljinom – osetio sam dašak sopstvenog toplog sirastog mirisa. Pre Anine bolesti prema svom telesnom biću osećao sam samo blagonaklono gađenje, kao i većina ljudi – mislim, oni to osećaju prema sebi, ne prema meni – i iz nužde sam podnosio proizvode svog tužno neizbežnog pripadništva ljudskoj rasi, razne mirise, prednje i zadnje vetrove, izlučevine, perutanje, znoj i ostale uobičajene tečnosti, čak i ono što je Bard iz Hertforda nazivao česticama nižeg reda. Ipak, kad je Anu telo izdalo, kada je počela da se plaši svog tela i njegovih nepoznatih mogućnosti, u meni se razvilo, tajanstvenim postupkom prenosa, podmuklo gađenje prema sopstvenom mesu. Nemam uvek taj osećaj samoodvratnosti, ili ga makar nisam stalno svestan, iako je verovatno tu, čeka da ostanem sam noću, a naročito rano ujutru, kad naraste u meni kao zagušljiva smesa močvarnih gasova. U meni je takođe nastala i mučna opčinjenost procesima u mom telu, onim postepenim, na primer, načinom na koji mi kosa i nokti stalno rastu, bez obzira na stanje u kom se nalazim, na zebnje koje me obuzimaju. Bezobzirno je, ne osvrće se na okolnosti to neprestano stvaranje već mrtvog tkiva, kao što bi životinje nastavile da gledaju svoja životinjska posla, ne znajući ili ne mareći što im gospodar, koji leži u hladnom krevetu na spratu, razjapljenih usta i staklastog pogleda, neće više nikada sići da im da zrnevlje ili otvori poslednju limenku sardina.
Kad već govorimo o pisaćim mašinama – jeste, spomenuo sam pisaću mašinu pre minut-dva – upravo sam se setio sinoćnog sna. Pokušavao sam da napišem testament na mašini na kojoj nije mogla da se napiše reč ja. Zapravo, nije imala slovo J, ni veliko ni malo.
Dole, pored mora, noćna tišina nekako je osobita. Ne znam ima li to veze sa mnom, mislim, je li to nešto što ja donosim u tišinu svoje sobe, čak i cele kuće, ili je to nekakav ovdašnji efekt, posledica soli u vazduhu, možda, ili primorske klime uopšte. Ne sećam se da sam to opažao u mladosti, kad sam odsedao u Poljima. Gusta je, a u isto vreme šuplja. Trebalo mi je mnogo vremena, čitavi dani i noći, da prepoznam na šta me podseća. Ličila je na tišinu iz moje detinje bolesničke sobe, kad sam ležao u groznici, učauren ispod vrelog vlažnog brežuljka pokrivača, a praznina mi se uvlačila u uši i pritiskala bubne opne kao vazduh u batiskafu. Bolest je u to doba bila naročito mesto, izdvojeno mesto u koje niko nije mogao da uđe, ni lekar sa stetoskopom koji izaziva jezu, čak ni moja majka kad mi spusti hladnu ruku na vrelo čelo. Bilo je to mesto kao ovo u kom sam, kako osećam, sada, kilometrima udaljeno od svega i svakoga. Mislim na ostale u kući, na gospođicu Vavasur i pukovnika kako spavaju u svojim sobama, a onda pomislim kako možda ne spavaju, nego leže budni, kao ja, i zure izmučenim očima u olovnoplavu tamu. Možda misle na nekog od nas, jer pukovnika privlači naša kaštelanica, siguran sam u to. Ona mu se pak smeje iza leđa, ne sasvim bez naklonosti, naziva ga pukovnik Brljotina, ili Naš Hrabri Vojnik. Ponekad su joj izjutra oči oivičene crvenilom, kao da je plakala čitavu noć. Da li krivi sebe za sve što se dogodilo i još žali zbog toga? Kakav smo mi čamčić tuge što plovi u ovoj prigušenoj tišini kroz jesenju tamu.

Na Grejsove sam naročito mislio noću, ležeći na uskom metalnom krevetu u kolibi ispod otvorenog prozora, slušajući jednolično ponavljanje istrzanih udara talasa dole na plaži, usamljene krike besane morske ptice, ponekad daleko čegrtanje stabljika kukuruza i tihe džezirane jecaje plesnog orkestra koji u hotelu Golf svira poslednji spori valcer, a majka i otac se svađaju u prednjoj sobi, kao i obično kad bi mislili da spavam, kidišu jedno na drugo škripavim šapatom, svake noći, svake noći, sve dok nas poslednje noći otac nije ostavio da se više nikad ne vrati. Ali to je bilo u zimu, i negde drugde, i tek dosta godina kasnije. Kako se ne bih trudio da čujem šta govore, zabavljao sam se izmišljajući drame u kojima spasavam gospođu Grejs iz neke velike i opšte propasti, brodoloma ili razorne oluje, i odvodim je u bezbednost pećine, udobno suve i tople, gde joj po mesečini – brod je do tada već potonuo, oluja se stišala – nežno pomažem da svuče mokri kupaći kostim i obavijam peškir oko njene svetlucave nagote, pa ležemo na tlo, ona mi spušta glavu na mišicu, zahvalno mi dodiruje lice i uzdiše, i tako zajedno tonemo u san, ona i ja, zapljuskivani ogromnom mekom letnjom noći.
Tih dana silno su me zanimali bogovi. Ne govorim o Bogu, s velikim početnim slovom, nego o bogovima uopšte. Ili o ideji bogova, tako je, o mogućnosti bogova. Mnogo sam čitao i dobro sam poznavao grčke mitove, iako je bilo teško razlikovati sve ličnosti u njima, tako su se često preobražavali i toliko su raznovrsne bile njihove pustolovine. O njima sam imao odgovarajuće stilizovanu sliku – velike, gotovo nage plastelinske figure, sve od prepletenih mišića i dojki nalik na okrenute kalupe – stečenu iz radova velikih majstora italijanske renesanse, naročito Mikelanđelovih, čije sam reprodukcije slika sigurno video u knjigama ili časopisima, pošto sam uvek budno tragao za prikazima nagih tela. Maštu su mi najviše obuzimale priče o erotskim doživljajima ovih nebeskih stvorenja. Pomisao na sve to zategnuto i napeto drhtavo nago meso, nepokriveno ničim osim mramornih nabora halja ili nasumice razmeštenih komadića prozirne tkanine – možda su bili nasumični, ali su štitili čednost potpuno i frustrirajuće kao i Rouzin peškir za plažu ili, upravo, kupaći kostim Koni Grejs – hranila je moju neiskusnu, ali već pregrejanu uobrazilju sanjarijama o ljubavi i njenim čudnim putevima, uvek u vidu lova, hvatanja i nasilnog savlađivanja. Moja znanja o pojedinostima ovih okršaja u zlatnom prahu Grčke bila su oskudna. Zamišljao sam pritiskanje i drhtaje preplanulih bedara od kojih bi se bleda međunožja odmicala čak i u predaji, i čuo sam jecaje vrhunca pomešane sa slatkim očajanjem. Mehanizam samog čina bio mi je pak potpuno nepoznat. Jednom sam, lutajući čičkom obraslim stazama Krtičnjaka, kako su zvali tu traku grmlja između obale i polja, gotovo natrapao na par koji je ležao u plitkoj peskovitoj jami i vodio ljubav ispod kišnog mantila. Od njihovih pokreta mantil se pomerio naviše, pa im je pokrivao glave, ali ne i donje delove tela – a možda su ga oni tako i namestili, želeći da sakriju lica, koja je mnogo lakše prepoznati od zadnjica – i od te slike muškarčevih bedara ritmično užurbanih između ženinih podignutih, široko zabačenih nogu nalik na jadac, nešto mi je u grlu naraslo i stegnulo se, nalet krvi izazvan strahom i uzbuđenim gađenjem. Znači, pomislio sam, ili mi je misao nametnuta, znači, to oni rade.
Ljubav između velikih ljudi. Čudno mi je bilo da ih zamislim, ili pokušam da ih zamislim, kako se rvu na svojim olimpijskim posteljama u noćnoj tami, kad ih samo zvezde vide, kako se hvataju i stežu, dahću nežne reči, viču od zadovoljstva kao od bola. Kako opravdavaju svoja noćna dela pred sobom po danu? To me je silno zbunjivalo. Zar ih nije sramota? Nedeljom ujutru, recimo, dolaze u crkvu još brideći od subotnjih večernjih ludorija. Sveštenik ih pozdravlja pred crkvom, oni se bezgrešno smeše i mrmljaju bezazlene reči. Žena umače prst u škropionicu mešajući tragove moćnih ljubavnih sokova sa svetom vodicom. Ispod najbolje nedeljne odeće bedra im se taru jedno o drugo u sećanju na zadovoljstva. Kleče ne obazirući se na tužno prekorni pogled koji im njihov Spasitelj upućuje s krsta. Posle nedeljnog ručka možda pošalju decu napolje da se igraju i povlače se u utočište svoje zavesama skrivene spavaće sobe da sve urade još jednom, nesvesni zakrvavljenog oka mog uma koje ih netremice posmatra. Da, takav sam bio dečak. Bolje rečeno, jednim delom sam i dalje dečak kakav sam onda bio. Drugim rečima, mali pokvarenjak prljavih misli. Kao da postoji neka druga vrsta. Mi nikad ne odrastemo. Bar ja nisam.
Danju sam lunjao oko Staničnog puta nadajući se da ću videti gospođu Grejs. Prolazio sam pored zelene kapije, usporavajući do koraka mesečara, voljom je dozivajući da izađe na prednja vrata kuće kao što je njen muž izašao onog dana kada sam ga prvi put video, ali ona je uporno ostajala u kući. Očajan, škiljio sam u konopac za rublje iza kuće, ali sam viđao samo dečju odeću, njihove šorceve i čarape, nekoliko oskudnih i nezanimljivih komada Kloinog donjeg rublja i, naravno, mlitave sivkaste gaće njihovog oca, a jednom čak i njegov šeširić oblika kofice za pesak, mangupski nakrivljen. Od svega što je pripadalo gospođi Grejs samo sam jednom video njen crni kupaći kostim, okačen za bretele, mlitav i skandalozno prazan, suv i više nalik na panterovo krzno nego na fokinu kožu. Gledao sam i prozore, naročito prozore spavaće sobe na spratu, i jednog dana bio sam nagrađen – kako mi je srce tuklo! – kratkotrajnim prizorom nagog bedra iza zasenjenog prozora, bedra koje je moglo biti samo njeno. Onda se to obožavano tkivo pomerilo i pretvorilo u maljavo rame njenog muža koji se, koliko sam ja znao, možda popeo na šamlicu da dohvati toaletni papir.
Jednog dana vrata su se otvorila, ali izašla je Rouz, i pogledom me naterala da spustim glavu i žurno se udaljim. Da, Rouz me je pročitala na početku. I još me čita, bez sumnje.
Odlučio sam da uđem u kuću, da hodam kuda gospođa Grejs hoda, da sedim gde ona sedi, da dodirujem stvari koje je ona doticala. U tom cilju odlučio sam da se upoznam s Kloi i njenim bratom. To je bilo lako, kao što je upoznavanje uvek lako u detinjstvu, čak i za povučeno dete kakvo sam bio ja. U tim godinama nismo ćaskali, nismo izvodili obrede učtivog pristupanja i susreta, nego smo jednostavno dolazili blizu jedni drugima i čekali da vidimo šta će se dogoditi. Video sam ih jednog dana kako se muvaju po šljunku ispred kafea Strand, uočio sam ih pre nego što su oni spazili mene, pa sam ukoso prešao put do mesta na kom su bili i stao. Majls je jeo sladoled, duboko usredsređen, lizao ga je podjednako sa svih strana kao što mačka liže mačiće, dok ga je Kloi, pošto je, pretpostavljam, već pojela svoj, čekala, kao oličenje tupe dosade, naslonjena na vrata kafea; jednom nogom u sandali gazila je prste druge, a bezizrazno lice podigla je ka suncu. Ništa nisam rekao, a nisu ni oni. Samo smo stajali tako, nas troje, na jutarnjem suncu, okruženi mirisima morske trave, vanile i onoga što se u kafeu nazivalo kafom, dok se Kloi najzad nije udostojila da spusti glavu, uperi pogled u moja kolena i upita me kako se zovem. Kad sam joj odgovorio, ponovila je moje ime kao da je sumnjiv novčić koji isprobava zubima.
„Morden?”, rekla je. „Kakvo ti je to ime?”
Polako smo krenuli uz Stanični put, Kloi i ja napred, a Majls iza nas, skačući nam, zamalo da kažem, za petama. Oni su iz grada, rekla je Kloi. To bih s lakoćom pogodio. Pitala je gde sam odseo. Neodređeno sam pokazao rukom.
„Dole”, rekao sam. „Blizu crkve.”
„U kući ili u hotelu?”
Kako je bistra. Poželeo sam da slažem – „U hotelu Golf, zapravo” – ali video sam kuda bi me laž odvela.
„U kolibi”, promumlao sam.
Zamišljeno je klimnula glavom.
„Oduvek sam želela da odsednem u kolibi”, rekla je.
Ovo mi nije bila uteha. Naprotiv, dozvalo mi je u misli kratkotrajnu, ali bolno jasnu sliku nakrivljenog toaleta među grmovima vučike preko puta prozora moje sobe, pa mi se čak učinilo i da sam osetio suvi, drveni miris iscepanih kvadrata novina nabodenih na zarđali ekser odmah iza vrata.
Stigli smo do Kedrova i zastali na kapiji. Na šljunku su stajala parkirana kola. Nedavno su stigla, motor se još hladio cokćući samom sebi, ljutit i nezadovoljan. lz kuće sam nejasno čuo rastopljene karamele muzike baštenskog orkestra s radija, i zamislio sam gospođu Grejs i njenog muža kao plešu unutra, kako kruže oko nameštaja, ona zabačene glave i golog grla, a on skakuće na svojim dlakavim zadnjim satirskim nogama i žudno joj se ceri u lice, pokazujući sve svoje oštre zubiće, ledenoplavih očiju blistavih od nasmejane požude. Kloi je crtala linije po šljunku vrhom stopala. Na člancima je imala fine bele malje, ali listovi su joj bili glatki i sjajni poput kamena. Majls je iznenada poskočio, ili se trgnuo, kao da se veseli, ali suviše mehanički za veselje, poput najednom oživele igračke na navijanje, i u šali me pljesnuo dlanom po potiljku; zatim se okrenuo i grcavo se smejući živahno uzverao uz šipke kapije, doskočio na drugu stranu, naglo se okrenuo prema nama i čučnuo, savijenih laktova i kolena, kao akrobata koji poziva na zasluženi pljesak. Kloi se iskreveljila obesivši jedan ugao usana.
„Ne obraćaj pažnju na njega”, rekla je s ljutnjom i dosadom u glasu. „On ne može da govori.”
Bili su blizanci. Nikada do tada nisam uživo video blizance, pa sam bio opčinjen i istovremeno pomalo zgađen. Činilo mi se da u tome ima nečeg gotovo nepristojnog. Istina, bili su brat i sestra, pa nisu mogli biti identični - sama pomisao na identične blizance slala mi je tajanstvenu jezu niz kičmu - ali među njima svakako postoji užasno duboka bliskost. Kako to izgleda? Kao da imaju jedan um, a dva tela? Ako je tako, skoro da je ogavno razmišljati o tome. Zamislite da nekako intimno znate, iznutra, kakvo je nečije telo, njegovi različiti delovi, različiti mirisi, različite potrebe. Kako je to moguće, kako? Žudeo sam da saznam. Jednog mokrog nedeljnog popodneva, u sklepanom bioskopu - ovde sam pohitao napred - gledali smo film u kom su dva robijaša pobegla iz zatvora okovana zajedno, a Kloi se pored mene promeškoljila uz prigušen zvuk, nekakav nasmejani uzdah. „Vidi”, prošaputala je, „to smo ja i Majls.” Prenerazio sam se, osetio sam da crvenim i bilo mi je drago zbog mraka. Kao da mi je priznala nešto intimno i sramotno. Pa ipak, od samog nagoveštaja nepristojnosti u ovakvoj bliskosti zažudeo sam da saznam više, žudeo sam i gadio se. Jednom – a sada skačem još više unapred – kad sam skupio hrabrost i zamolio Kloi da mi otvoreno kaže kako je to biti u stanju neizbežne krajnje bliskosti s bratom – sa svojim drugim! – malo je razmislila, a onda je podigla ruke pred lice, dlanova gotovo priljubljenih, ali ne sasvim. „Kao dva magneta”, rekla je, „ali okrenuta na pogrešnu stranu; privlače se i odbijaju.” Pošto je ovo rekla, mrko se ućutala, kao da je sama ovog puta pomislila kako je otkrila neku sramotnu tajnu, i okrenula se od mene. Za trenutak me je obuzelo osećanje panične vrtoglavice, kao kad predugo zadržavam dah ispod vode. Ona je, Kloi, uvek bila u najmanju ruku uznemirujuća.
Veza među njima bila je opipljiva. Zamišljao sam je kao nevidljivu tanku nit, sličnu paukovoj pređi, ili svetlucavom tragu kakav bi puž ostavio za sobom prelazeći s lista na list, ili čeličnu i sjajnu, možda, i zategnutu kao žica na harfi, ili kao garota. Bili su međusobno vezani i okovani. Osećali su iste bolove, emocije, strahove. Delili su misli. Budili su se noću, ležali i slušali ono drugo kako diše, znajući da su sanjali isti san. Nisu jedno drugom govorili šta se događalo u snu. Nije bilo potrebe. Znali su.
Majls je bio nem od rođenja. Zapravo, jednostavno nikad nije progovorio. Lekari nisu mogli da ponađu uzrok ovog tvrdoglavog ćutanja i izjavljivali su da su zbunjeni, sumnjičavi, ili oboje. U početku se smatralo da je Majls od one dece koja progovore kasno, i da će s vremenom govoriti kao i svi ostali, ali godine su prolazile, a on nije izustio ni reč. Da li je mogao da odgovori, ali je odlučio da ne želi, kao da niko nije znao. Je li nem ili ćutljiv, ćutljiv ili nem? Ima li glas, koji nikad nije upotrebio? Da li vežba govor kada ga niko ne čuje? Zamišljao sam ga kako noću u krevetu, ispod pokrivača, šapuće samom sebi i osmehuje se onim svojim čežnjivim vilinskim osmehom. A možda je govorio s Kloi. Kako li se smeju, oslonjeni čelom o čelo, obgrlivši jedno drugo oko vrata, uživajući u zajedničkoj tajni.
„Progovoriće kad bude imao nešto da kaže”, režao je njegov otac sa svojom uobičajenom pretećom vedrinom.
Bilo je očigledno da gospođa Grejs ne voli svog sina. Izbegavala ga je kad god je mogla, a naročito nije volela da ostane s njim nasamo. To nije čudo, jer biti s Majlsom nasamo bilo je kao boraviti u sobi koju je neko upravo silovito napustio. Nemost koja je zračila iz njega bila je sveobuhvatna, svenatapajuća. Bio je nem, ali nikad tih. Uvek se igrao s koječime, uzimao stvari i smesta ih bacao uz zveket. Proizvodio je tihe coktave zvuke iz dubine grla. Disao je čujno.
Majka je prema njemu postupala s nekakvom zgasnutom neodređenošću. Odsutno koračajući kroz svoj dan – iako nije mnogo pila, uvek je izgledala lako pripita – ponekad bi zastala i kao da bi ga opazila ne prepoznajući ga jasno, a onda bi se istovremeno namrštila i osmehnula, tužno i bespomoćno.
Ni ona ni njen muž nisu kako treba znali jezik znakova, pa su razgovarali s Majlsom putem improvizovanih pantomima, pri čemu su izgledali manje kao da se trude da komuniciraju, a više kao da ga nervoznim mlataranjem ruku teraju s očiju. Ipak, on je dobro shvatao šta žele da mu kažu, često i pre nego što stignu do pola svojih pokušaja, čime ih je još više nervirao i ljutio. Oboje su ga se, siguran sam, duboko u sebi pomalo plašili. Ni to nije čudno. Mora da im je bilo kao da žive sa suviše vidljivim, suviše opipljivim kućnim duhom.
Što se mene tiče, moram reći, iako se toga stidim, ili bi makar trebalo da se stidim, da me je Majls najviše podsećao na psa kog sam nekada imao, na nepobedivo radosnog terijera kog sam mnogo voleo, ali kog sam povremeno, kad nikoga nema u blizini, bezdušno tukao, jadni Pongo, zarad vrelog, ogromnog zadovoljstva koje sam izvlačio iz njegovog uplašenog kevtanja i poniznog uvijanja. Kakve je grančicama slične prste imao Majls, kakve krhke, devojačke zglobove! Bockao bi me, čupkao me za rukav, ili mi išao tik za petama i svaki čas isturao iscerenu glavu ispod moje ruke, sve dok se ne okrenem i ne srušim ga, što mi je bilo lako jer sam i onda bio krupan i jak i za glavu viši od njega. Kad se nađe na zemlji, postavljalo se pitanje šta da učinim s njim, jer bi on, ako ga ne sprečim, u trenu ponovo ustao, prevrnuo se preko glave kao one igračke što se same uspravljaju i bez napora skočio na noge. Kad sam mu seo na grudi osetio sam podrhtavanje njegovog srca na stomaku, zatezanje njegovog grudnog koša i drhtaje kože zategnute preko šupljine ispod grudne kosti, a on mi se smejao, dahćući, i pokazivao mi vlažni, beskorisni jezik. Ali zar se nisam i ja njega pomalo plašio, duboko u duši, ili gde god već strah nastaje?
U skladu s tajanstvenim protokolom detinjstva - jesmo li bili deca? Mislim da bi trebalo da postoji druga reč za ono što smo mi bili - nisu me pozvali u kuću tog prvog puta kada sam im prišao ispred kafea Strand. Zapravo, i ne sećam se pod kojim sam okolnostima najzad uspeo da uđem u Kedrove. Vidim sebe kako se posle tog početnog susreta okrećem u nemoćnom besu od zelene kapije dok me blizanci posmatraju, a onda se vidim, nekog drugog dana, unutar samog hrama, kao da sam, pomoću istinski čarobne verzije Majlsovog skoka preko vrha kapije, preskočio sve prepreke i dočekao se u dnevnoj sobi pored kosog, naizgled čvrstog zraka mesinganog sunca, a gospođa Grejs, u širokoj šarenoj haljini, svetloplavoj s tamnijim plavim cvetovima, okreće se od stola i smeši mi se, namerno rasejano, očigledno ne znajući ko sam, ali svesna da ipak treba da mi se osmehne, što pokazuje da ovo svakako nije prvi put da smo se sreli licem u lice. Gde je bila Kloi? Gde je bio Majls? Zašto sam ostavljen sam s njihovom majkom? Pitala me je da li bih nešto hteo, čašu limunade možda. „Ili”, dodala je s prizvukom očajanja u glasu, „jabuku...?” Odmahnuo sam glavom. Njena blizina, sama činjenica da je tu, ispunjavala me je uzbuđenjem i nekakvom tajanstvenom tugom. Ko zna kakav bol probada dečakovo srce? Nagnula je glavu, zbunjena, i razveseljena takođe, video sam to, zanemelom snagom mog prisustva pred njom. Mora da sam ličio na leptiricu koja drhti pred plamenom sveće, ili na sam plamen što podrhtava u sopstvenoj sveproždirućoj vrelini.
Šta je ono radila za stolom? Ređala cveće u vazu – ili je to suviše maštovito? U mom sećanju taj je trenutak šarena mrlja, drhtavi raznobojni blesak iznad kog lebde njene ruke. Želim da ostanem s njom još malo, pre nego što se pojavi Rouz, dok se Kloi i Majls ne vrate, gde god da su, dok se njen jarcoliki muž ne pojavi zvekećući na pozornici; uskoro će ionako nestati iz drhtavog središta moje pažnje. Kako su sjajni sunčevi zraci. Odakle dopiru? Kuća gotovo da liči na crkvu, kao da sunce prolazi kroz rozete na prozorima visoko iznad nas. Iza plamtećeg sunčevog svetla vlada spokojna polutama kuće za nedeljnog popodneva, u koju moje sećanje poseže tragajući za pojedinostima, za čvrstim predmetima, za činiocima prošlosti. Gospođa Grejs, Konstanca, Koni, još mi se osmehuje na onaj neusredsređeni način na koji je, sada kad razmislim, posmatrala sve, kao da ne veruje sasvim u čvrstinu sveta i napola očekuje da se on pretvori, na neki nezamisliv i urnebesan način, u nešto potpuno drugačije.
Rekao bih tada da je lepa, samo da je bilo ikoga kome bih i pomislio da kažem tako nešto, ali pretpostavljam da zapravo nije bila. Bila je zapravo zdepasta, ruke su joj bile debele i crvenkaste, na vrhu nosa imala je kvrgu, a dva pramena koje je prstima stalno zaticala za uši i koji su stalno padali natrag bili su joj tamniji od ostatka retke kose i pomalo masni, kao uljem namazana hrastovina. Hodala je bezvoljno pogrbljena, mišići bedara su joj podrhtavali pod lakom tkaninom letnje haljine. Mirisala je na znoj, kremu za lice i, gotovo neprimetno, na kuhinjsku mast. Drugim rečima, žena kao i sve druge, i s tim u vezi, samo još jedna majka. Pa ipak, za mene je, u svoj svojoj običnosti, bila daleka i iz daljine poželjna koliko i svaka naslikana belolika gospa s jednorogom i knjigom. Ali ne, moram biti pošten prema sebi, iako sam bio dete, iako odnedavni romantik. Čak ni za mene ona nije bila belolika, nije bila naslikana. Bila je sasvim stvarna, mesnata, gotovo jestiva. To je najneobičnije od svega, to što je istovremeno bila utvara moje mašte i žena od neizbežne krvi i mesa, od vlakana, mošusa i mleka. Moji, sledstveno tome jedva prikladni snovi o spašavanju i ljubavnoj igri do tada su postali divlje maštarije, žive i u isto vreme beznadežno lišene suštinskih pojedinosti, o tome kako me ona požudno savlađuje, o tome kako se spuštam na tlo pod svom njenom toplom težinom, o valjanju, o objahivanju, o tome kako ležim među njenim butinama, ruku prikovanih za grudi, lica u plamenu, istovremeno njen demonski ljubavnik i njeno dete.
Povremeno bi mi se njena slika rađala u mislima nepozvana, unutrašnja sukuba, a talas žudnje bi obuhvatio sam koren mog bića. Jednog zelenkastog predvečerja posle kiše, s vlažnom šipkom sunca na prozoru i neverovatno vansezonskim zviždanjem drozda spolja iz orošenog grma vučike, ležao sam na stomaku na krevetu u tako snažnom naletu nemilosrdne požude – lebdela je, ta požuda, kao oreol oko slike moje voljene, obuhvatala je posvuda i nigde usredsređenu – da sam zajecao, raskošno, glasno i uzbudljivo, van svake kontrole. Majka me je čula i ušla u sobu, ali, neobično za nju, ništa nije rekla – mogao sam očekivati oštro saslušanje praćeno šamarom – samo je podigla s poda jastuk koji sam oborio s kreveta bacakajući se u svom jadu i, posle neprimetnog oklevanja, izašla i zatvorila nečujno vrata za sobom. Šta li je mislila zbog čega plačem, pitao sam se tada, i pitam se opet. Je li nekako prepoznala moj nesavladivi ljubavni bol? Nisam verovao u to. Kako bi ona, koja mi je bila samo majka, mogla išta da zna o toj oluji strasti koja me je bespomoćnog nosila, o krhkim krilima mojih osećanja sagorelim i uništenim u nemilosrdnom plamenu ljubavi? Oh, mama, kako sam te malo razumeo, misleći kako ti tako malo razumeš.
I eto me, u tom rajskom trenutku, na mestu koje je iznenada postalo središte sveta, s tim zrakom sunca i tim otisnutim cvetovima – sočivo? Odjednom mi se činilo da vidim sočivo – i plavokosom gospođom Grejs koja mi nudi jabuku, nikako vidljivu, a sve će to uskoro narušiti grebanje zupčanika i užasni trzaj od kog se stomak prevrće. Odjednom je svašta počelo da se dešava. Crni vunasti psić utrčao je spolja kroz otvorena vrata – drama se nekako premestila iz dnevne sobe u kuhinju – kuckajući mahnito kandžama po borovim daskama poda. U gubici je nosio tenisku lopticu. U poteri za njim odmah se pojavio Majls, a zatim Rouz, koja je jurila njega. Majls se spotakao, ili se pravio da se spotakao, o zgužvanu prostirku i poleteo napred, ali se samo vešto prevrnuo preko glave i ponovo skočio na noge, gotovo oborivši majku, na šta ona uzviknu s mešavinom straha i umorne ljutnje – „Za ime sveta, Majlse!” – dok je psić, lepršajući dugim ušima, promenio pravac i uleteo ispod stola, i dalje se kezeći i stežući lopticu zubima. Rouz polete na njega, ali životinja odskoči u stranu. Onda je kroz druga vrata, kao Starac Vreme glavom, ušao Karlo Grejs, u šorcu i sandalama, ogrnut preko ramena velikim peškirom za plažu, golog dlakavog stomaka. Spazivši Majlsa i psa urliknuo je glumeći bes i preteći trupnuo nogom o pod, pas je ispustio lopticu, pa su on i dečak nestali kroz vrata isto onako naglo kao što su se i pojavili. Rouz se nasmejala piskavim cviležom, hitro pogledala gospođu Grejs i ujela se za usnu. Vrata su tresnula, zatim u brzom odjeku još jedna, na spratu, gde je kupatilo u kom je trenutak ranije puštena voda počelo da klokoće i grgoće. Loptica koju je pas ispustio polako se dokotrljala, sjajna od pljuvačke, do sredine poda. Gospodin Grejs, videvši mene, stranca – mora da je zaboravio onaj dan kad mi je namignuo – iskolačio je oči, zabacio glavu, iskrivio lice i upitno zaškiljio u mene niz nos. Čuo sam Kloi kako dolazi, kloparanje njenih sandala na stepenicama. Dok je ušla u prostoriju, gospođa Grejs već me je predstavila svom mužu – mislim da sam tada prvi put u životu nekome bio zvanično predstavljen – i on mi je stezao ruku glumeći svečanu ozbiljnost, oslovljavao me s Dragi moj gospodine! govoreći koknijevskim naglaskom i izjavljivao kako je svaki prijatelj njegove dece uvek dobrodošao u našu skromnu kuć’cu. Kloi je zakolutala očima i drhtavo uzdahnula od gađenja. „Zaveži, tata”, rekla je kroz stisnute zube, a on mi je, glumeći da se prestravio od nje, pustio ruku, prebacio svoj šal od peškira preko glave i, pogrbljen, izleteo na prstima napolje skičeći poput šišmiša od navodnog straha i sramote. Gospođa Grejs je zapalila cigaretu. Kloi je, i ne pogledavši u mom pravcu, prišla vratima kroz koja je njen otac izašao. „Treba da me povezeš!”, povikala je za njim. „Treba mi...” Vrata kola su se zalupila, motor se uključio, veliki točkovi gnječili su šljunak. „Do đavola”, rekla je Kloi.
Gospođa Grejs je, naslonjena na sto - na onaj sa sočivom, jer smo se nekom čarolijom ponovo vratili u dnevnu sobu – pušila cigaretu onako kako su to žene činile u to doba, s jednom rukom preko stomaka, držeći šakom lakat druge. Podigla je obrvu, suvo mi se osmehnula i slegnula ramenima, a zatim sklonila mrvicu duvana s donje usne. Rouz se sagnula i, nabravši nos, preko volje uzela zabalavljenu lopticu palcem i kažiprstom. Iza kapije je automobilska sirena dvaput veselo zatrubila, a onda smo čuli kola kako se udaljavaju. Pas je besno lajao, hteo je unutra, da uzme lopticu.
Usput, taj pas. Nikada ga više nisam video. Čiji li je bio?
Čudno osećanje lakoće danas, ili bi trebalo da kažem lebdenja. Vetar se ponovo podigao, ovde vlada prava oluja, koja je sigurno razlog ovog vrtoglavog osećanja. Jer, oduvek sam bio osetljiv na vreme i njegova dejstva. Kao dete voleo sam u zimske večeri da se sklupčam pored radio-aparata i slušam prognozu za plovidbu; zamišljao sam sve te smele morske vukove kako se bore protiv jugozapadnog vetra i krče put kroz poput kuća visoke talase u Fogeru, Dišeru, Džodrel Benku ili kako se već zovu te udaljene primorske oblasti. Često me je i kao odraslog obuzimalo isto osećanje, s Anom u našoj lepoj staroj kući između planina i mora, kada jesenji vetrovi zavijaju u dimnjacima, a valovi hrle s mora u naletima uzavrele bele pene. Pre nego što nam se provalija otvorila pod nogama u kancelariji gospodina Toda – koja je, kad bolje razmislim, zaista imala nešto od atmosfere zlokobno vrhunske berbernice – često sam u čudu razmišljao o tome koliko mi je mnogo dobrog u životu bilo podareno. Da je ono dete što je sanjarilo pored radija neko upitao šta želi da bude kad poraste, manje-više bi, koliko god nesigurno, opisalo upravo ono što sam ja postao, uveren sam u to. To je nešto izuzetno, mislim, čak i uz moje sadašnje jade. Zar nije većina muškaraca razočarana svojom sudbinom, zar ne očajavaju tiho u svojim okovima?
Pitam se jesu li ostali ljudi, kad su bili deca, imali slične maštarije, istovremeno neodređene i precizne, o tome šta bi voleli da budu kad porastu. Ne govorim o nadama i težnjama, o neodređenim ambicijama, ne o tome. Od samog početka moja očekivanja bila su precizna i vrlo određena. Nisam želeo da budem mašinovođa niti slavni istraživač. Kad bih pun želje provirio iz previše stvarnog tada u blaženo zamišljeno sada, upravo sam ovakvog, kao što sam već rekao, predviđao budućeg sebe, kao čoveka nehajnih interesovanja i skromne ambicije, koji sedi u sobi baš kakva je ova, u mojoj kapetanskoj stolici, naslonjen na moj stočić, upravo u ovom godišnjem dobu, kada godina klizi ka svom kraju po milostivom vremenu, lišće opada, svetlost neprimetno iščezava iz dana, a ulične svetiljke se svake večeri pale trenutak ranije nego juče. Da, ovako sam zamišljao odraslo doba, kao neku vrstu dugog miholjskog leta, kao stanje spokoja, mirno neradoznalo, bez ikakvih ostataka jedva podnošljive sirove neposrednosti detinjstva, kao stanje u kom je rasvetljeno sve ono što me je zbunjivalo kao dečaka, sve su misterije rešene, na sva pitanja je odgovoreno, a trenuci otiču, gotovo neprimećeni, u zlatnim kapima, prema konačnom, gotovo neprimećenom poravnanju.
Bilo je, naravno, koječega što se dečak kakav sam bio ne bi usudio da predvidi u svojim željnim iščekivanjima, čak i da je bio u stanju. Gubitak, bol, turobni dani i besane noći, takva iznenađenja retko se beleže na proročkim fotografskim pločama mašte.
Osim toga, kad pobliže razmislim, uviđam da je verzija budućnosti koju sam zamišljao kao dečak imala čudnovato starinski oblik. Svet u kome sada živim, u mojoj tadašnjoj mašti, uz moju tadašnju oštroumnost, razlikovao bi se od ovog kakav jeste, ali vrlo prefinjeno; činili bi ga, to vidim, meki šeširi širokih oboda, grombi kaputi i veliki četvrtasti automobili s krilatim figurama što uzleću s hauba. Kada sam ja to video te stvari pa da ih tako živo zamislim? Mislim da sam, nesposoban da tačno zamislim kako će budućnost izgledati, ali uveren da ću u njoj biti lićnost od izvesnog značaja, budućnost svakako obogatio ukrasima uspeha, onakvima kakve sam video kod velikih ljudi u našem gradu, kod lekara i advokata, kod provincijskih industrijalaca za koje je moj otac ponizno radio, kod ono malo preostale protestantske aristokratije koja se još grčevito držala za svoje Velike Kuće duž grmljem obraslih ulica u predgrađima.
Ali ne, nije reč ni o tome. To ne opisuje na sasvim odgovarajući način vlastelinski staromodnu atmosferu koja je natapala moj san o onome što će doći. Precizne slike kojima sam dočaravao sebe u budućnosti - kako sedim, recimo, u prugastom odelu s prslukom i s nakrivljenim mekim šeširom na glavi na zadnjem sedištu hamber houka, iza vozača, pokriven ćebetom preko kolena – bile su obojene, sada to shvatam, onom malaksalom, velikosvetskom elegancijom, onim bolešljivim držanjem koje sam povezivao, ili ga makar sada povezujem, s vremenom pre mog detinjstva, s tim nedavno prohujalim dobom koje je, da, naravno, svet između dva rata. Prema tome, ono što sam predviđao kao budućnost bilo je uistinu, ako istina ima neke veze s tim, slika nečega što bi moglo biti samo zamišljena prošlost. Moglo bi se reći da to nije bilo toliko predviđanje budućnosti koliko nostalgija za njom, pošto je ono što je u mojoj mašti tek trebalo da nastane u stvarnosti zapravo već prošlo. I to mi se odjednom čini nekako značajnim. Jesam li ja to iščekivao budućnost ili nešto iza budućnosti?
Istina je da je sve poteklo zajedno, prošlost, moguća budućnost i nemoguća sadašnjost. Onih pepeljastih dana dnevne strepnje i noćnih užasa pre nego što je Ana bila primorana da najzad prihvati neizbežnost gospodina Toda i njegovih bockanja i napitaka, činilo mi se da nastanjujem sumračno podzemlje u kom je teško razlučiti snove od jave, pošto su i san i java bili sačinjeni od istog retkog tamnog somotastog tkanja, i u koje sam zaranjao i iz njih izranjao u stanju grozničave ravnodušnosti, kao da je meni, a ne Ani, suđeno da uskoro postanem još jedna među već suviše brojnim senima. Bilo je to jezivo izdanje fantomske trudnoće koju sam doživeo kad je Ana saznala da očekuje Kler; sada sam uz nju patio od fantomske bolesti. Na sve strane viđao sam znake smrtnosti. Trovale su me podudarnosti; odjednom bih se setio davno zaboravljenih događaja; predmeti izgubljeni pre mnogo godina iznenada bi se pojavljivali. Moj život kao da je prolazio preda mnom, ne u blesku kao što se misli da se događa davljenicima, nego u nekakvim lenjim grčevima, prazneći se od svojih tajni i od svojih svakodnevnih misterija u pripremi za trenutak kada ću morati da zakoračim u crni čamac na senolikoj reci, držeći studeni novčić za prelaz u ruci što se već hladi. Ipak, koliko god to zvučalo čudno, to zamišljeno mesto pripreme za odlazak nije mi bilo sasvim nepoznato. Jednom prilikom, u prošlosti, u trenutku neobjašnjivog prenosa, možda u radnoj sobi, za pisaćim stolom, dok sam bio zaronjen u reči, koliko god možda beznačajne, jer i drugorazredni ljudi ponekad bivaju nadahnuti, osetio sam kako probijam opnu obične svesti i prelazim u drugačije stanje, bezimeno, u kom obični zakoni ne deluju, u kom vreme drugačije teče, ako uopšte teče, u kom nisam bio ni živ ni ono drugo, ali u kom sam bio uverljivije prisutan nego što bih ikad mogao biti u onome što zovemo, jer moramo, stvarnim svetom. A dosta godina i pre toga, stojeći, recimo, s gospođom Grejs u onoj suncem okupanoj dnevnoj sobi, ili sedeći s Kloi u mraku bioskopa, bio sam prisutan i nisam bio prisutan, bio sam ja i povratnik iz mrtvih, bio sam zagnjuren u taj trenutak, a opet sam nekako lebdeo na ivici odlaska. Možda je čitav život samo duga priprema za napuštanje života.
Za Anu i njenu bolest noći su bile najgore. To se moglo i očekivati. Toliko toga moglo se očekivati, sada kad je došlo ono konačno neočekivano. U tami je sva zapanjena dnevna neverica – nemoguće je da se ovo događa meni! – ustupala mesto tupoj, nepomičnoj preneraženosti. Dok je budna ležala pored mene, gotovo sam osećao kako se strah u njoj ravnomerno okreće, poput dinama. Ponekad bi se u tami glasno nasmejala, smehom obnovljenog čistog zaprepašćenja nad činjenicom nedaće kojoj je tako nemilosrdno, tako ponižavajuće predata. Ipak, uglavnom je bila tiha, ležala je na boku, sklupčana poput zalutalog istraživača u šatoru, napola dremajući, napola zapanjena, jednako ravnodušna, činilo se, i prema mogućnosti preživljavanja i prema izgledima za nestanak. Sve do sada njeno postojanje bilo je privremeno. Tuge su se smanjivale, makar samo s vremenom, radosti su se stvrdnjavale u navike, njeno telo lečilo je svoje sitne poremećaje. Ovo je pak bilo nešto apsolutno, jedinstveno, kraj po sebi, pa ipak nije mogla to da shvati, nije mogla da ga prihvati. Ako bude bola, govorila je, makar će dati potvrdu, reći će joj da je ono što joj se dogodilo stvarnije od svake stvarnosti koju je do tada znala. Ali nije imala bolove, ne još; postojalo je samo nešto što je opisivala kao opšti osećaj uzbuđenosti, nekakvo unutrašnje cvrčanje dok je njeno jadno, zbunjeno telo grebalo samo u sebi, očajnički podižući odbranu protiv napadača koji ju je već odneo tajnim putem, škljocajući sjajnim crnim kleštima.
Tih beskrajnih oktobarskih noći, ležeći jedno pored drugog u tami kao oborene statue samih sebe, tragali smo za bekstvom iz nepodnošljive stvarnosti u jedino mogućem vremenu, prošlom, u davnoj prošlosti. Vraćali smo se našim prvim zajedničkim danima, podsećali, ispravljali i pomagali jedno drugo, kao dvoje staraca što teturaju ruku pod ruku bedemima grada u kom su nekada živeli, davno.
Naročito smo se prisećali dimljivog londonskog leta kada smo se upoznali i venčali. Prvi put sam video Anu na zabavi u nečijem stanu, jednog šokantno vrelog popodneva; svi prozori bili su širom otvoreni, a vazduh plav od izduvnih gasova s ulice i bučan od sirena autobusa u prolazu koje su kroz žagor i polutamu prepunih soba čudnovato zvučale kao brodske sirene za maglu. Pažnju mi je najpre privukla njena veličina. Nije bila naročito krupna, ali bila je sazdana u razmerama kakve nisam video ni kod jedne žene. Široka ramena, snažne mišice, velika stopala, veličanstvena glava s talasima guste tamne kose. Stajala je između mene i prozora, u tankoj pamučnoj haljini i sandalama, i razgovarala s nekom ženom, istovremeno pažljiva i udaljena, sanjivo uvijajući pramen kose oko prsta. Za trenutak nisam mogao da utvrdim žižnu daljinu, pošto mi se činilo da mi Ana, mnogo krupnija od žene s kojom je razgovarala, mora biti bliža.
Ah, te zabave, bilo ih je mnoštvo u to vreme. Kad pomislim na prošlost uvek nas vidim kako dolazimo, na trenutak stajemo zajedno na pragu, moja ruka na njenim krstima, dodiruje kroz šuštavu svilu onaj duboki hladni procep, njen divlji miris u mojim nozdrvama i vrelina njene kose na mom obrazu. Kako li smo samo veličanstveno izgledali, nas dvoje, kad se pojavimo, viši od svih, pogleda uprtih iznad glava gostiju kao da posmatramo neki udaljeni prelepi vidik koji je isključivo naša privilegija.
U to vreme pokušavala je da postane fotograf, išla je rano izjutra na turobne časove, sve čađ i čisto srebro nekih od sumornijih delova grada. Želela je da radi, da nešto postigne, da bude neko. Ist End ju je dozivao, Brik Lejn, Spitalfilds, takva mesta. Nisam to nikada shvatao ozbiljno. Možda je trebalo. Živela je s ocem u iznajmljenom stanu u zgradi boje jetre smeštenoj u jednoj od tmurnih sporednih ulica pored Trga Sloun. Bio je to ogroman stan, s nizom prostranih soba visokih tavanica i visokih prozora koji kao da su skretali pogled s prizora običnih ljudi što prolaze između njih. Njen tata, stari Čarli Vajs – „Ne brini, nije jevrejsko prezime” – odmah me je zavoleo. Bio sam mlad, krupan i sirov i moje prisustvo u tim pozlaćenim odajama ga je zabavljalo. Njen otac beše vedar čovečuljak sitnih finih ruku i malih stopala. Njegova garderoba me je zapanjila, bezbrojna odela sašivena u ulici Sevil rou, Šarveove košulje od krem, zelene i akvamarinske svile, desetine pari ručno izrađenih malenih cipela. Njegova glava, koju je Tramper brijao svaki drugi dan - kosa je, govorio je, krzno, nijedno ljudsko stvorenje ne bi trebalo da je trpi - bila je savršeno uglačano jaje, a nosio je one velike teške naočari omiljene među magnatima tog vremena, s debelim drškama i staklima velikim kao tanjiri iza kojih su njegove prodorne očice letele tamo-amo poput radoznalih egzotičnih ribica. Nije mogao da miruje, skakao je na noge i sedao, pa ponovo ustajao, ličeći, pod tim raskošnim tavanicama, na maleni uglačani orah što zvekeće u prevelikoj ljusci. Kada sam prvi put došao ponosno me je poveo kroz stan, pokazao mi slike, sve stari majstori, ili je on bar tako mislio, ogromni televizor smešten u komodu od orahovine, bocu dom perinjona i korpu savršenog nejestivog voća koju mu je tog dana poslao neki poslovni saradnik – Čarli nije imao prijatelje, partnere, klijente, samo saradnike. Letnja svetlost, gusta poput meda, slivala se je kroz prozore i sijala na šarenim tepisima. Ana je sedela na sofi, s bradom naslonjenom na ruku, podvivši jednu nogu pod sebe, i ravnodušno posmatrala kako koračam uz njenog apsurdno malenog oca. Za razliku od većine niskih ljudi, uopšte se nije plašio nas krupnih, zapravo se činilo da ga moje veliko telo ohrabruje, i stalno se pribijao uz mene, gotovo ljubavnički; bilo je trenutaka, dok je pokazivao blistave plodove svog uspeha, kad se činilo da će odjednom skočiti i udobno mi se smestiti u naručje. Kad je spomenuo svoje poslovne interese po treći put, upitao sam ga čime se bavi; pogledao me je s čistom iskrenošću, a ona dva akvarijuma su blesnula.
„Teškim mašinama”, rekao je i uspeo da se ne nasmeje.
Čarli je posmatrao predstavu života oduševljeno i pomalo se čudeći činjenici da je nekažnjeno prošao i pored svega što je počinio. Bio je lupež, verovatno opasan, i potpuno, veselo nemoralan. Ana je prema njemu bila tužno blagonaklona. Ostaje tajna kako je tako sićušan čovek stvorio tako krupnu kćer. Onako mlada, delovala je kao tolerantna majka, a on kao cmizdravi neposlušni dečak-muškarac. Anina majka umrla je kad je Ani bilo dvanaest godina, pa su se otac i kći postavili prema svetu kao dvoje pustolova iz devetnaestog veka, recimo kao kockar s reke i devojka koja mu je paravan. Dva-tri puta nedeljno u stanu su se priređivale zabave, bučni skupovi na kojima je šampanjac tekao poput penušave i pomalo smrdljive reke. Jedne večeri, krajem tog leta, vratili smo se iz parka - voleo sam da šetam s njom u suton po prašnjavim senkama drveća koje je već počelo da najavljuje dolazak jeseni onim nervoznim šuškanjem, suvim i papirnatim - i još pre nego što smo skrenuli u ulicu čuli smo iz stana zvuke pripitog veselja. Ana me je uhvatila za mišicu pa smo stali. Atmosfera te večeri govorila je o svečanom obećanju. Okrenula se ka meni, uhvatila dugme mog sakoa palcem i kažiprstom, stala da ga okreće tamo-amo kao zupčanik na sefu i zamolila me na onaj svoj uobičajeni blagi i blago prezauzeti način da se oženim njome.
Celog tog od vrućine zamagljenog leta punog iščekivanja kao da sam disao samim vrhovima pluća, poput skakača što stoji na najvišoj dasci skakaonice iznad malog plavog, nemoguće udaljenog pravougaonika. Sada me je Ana zvonko pozvala skoči! skoči! Danas, kada se samo niži redovi ostataka plemstva trude da se venčaju, a svi ostali uzimaju partnere, kao da je život ples ili poslovni poduhvat, možda je teško oceniti kako je vrtoglav skok tada bila veridba. Bacio sam se u raskalašni svet Anin i njenog oca kao u nekakvu novu okolinu, fantastičnu, gde pravila koja sam znao nisu važila, u kojoj je sve podrhtavalo i ništa nije bilo stvarno, ili je bilo stvarno, ali je delovalo lažno, kao pletena korpa savršenog voća u Čarlijevom stanu. Sada sam dobio poziv da postanem žitelj tih uzbudljivo nepoznatih dubina. Ono što mi je Ana predložila, tog prašnjavog letnjeg predvečerja na uglu Ulice Sloun, nije bio brak koliko prilika da ispunim maštarije o sebi.
Svadba je održana pod prugastom tendom u neočekivano velikom zadnjem vrtu vile. Bio je jedan od poslednjih vrelih dana leta i vazduh je, kao izgrebano staklo, pucao od svetlucavog sunca. Čitavo popodne dugački sjajni automobili zaustavljali su se ispred kuće i izbacivali goste, čapljaste dame s velikim šeširima, devojke belim ružem namazanih usana u belim kožnim čizmama do kolena, razmetljivu gospodu u prugastim odelima, prefinjene mladiće koji su se durili i pušili travu, i manje značajne, neodređene tipove, Čarlijeve poslovne saradnike, vitke, oprezne, nenasmešene, u sjajnim odelima, košuljama s okovratnicima u drugoj boji i šiljastim čizmicama s elastičnom trakom sa strane. Čarli je skakutao među njima, sjajne plavičaste ćele, a ponos je izbijao iz njega poput znoja. Predveče je među nas, poput jata golubica, stigla grupa muškaraca vrelih očiju, sporih pokreta, stidljivih i punačkih, u kefijama i besprekornim belim dželabama. Još kasnije jedna zdepasta bogata udovica se bučno napila i pala, pa je njen vozač kamene vilice morao da je odnese. Dok se svetlost zgušnjavala u granama, a senka susedne kuće počela da se zatvara preko vrta poput podnih vrata, dok su se poslednji pijani parovi u cirkuski jarkoj odeći vukli po improvizovanom drvenom podijumu za igru, oslanjajući glave jedno drugom na rame, zatvorenih očiju i treperavih kapaka, Ana i ja stajali smo na iskrzanom rubu svega toga, a tamno jato čvoraka preletelo je niotkuda iznad tende; lepet njihovih krila nalikovao je iznenadnom pljesku, oduševljenom i sarkastičnom.
Njena kosa. Odjednom mislim na njenu kosu, na tamne duge bogate uvojke što su joj se spuštali u stranu s čela. Čak i u srednjim godinama jedva da je imala poneku sedu. Jednog dana vozili smo se kući iz bolnice, a ona je podigla kosu s ramena, prinela je očima i pregledala je pramen po pramen, mršteći se.
„Postoji li neka ćelava ptica pevačica?”, upitala me je.
„Postoji ćelavi orao”, rekao sam oprezno, „ali to nije ptica pevačica. Zašto?”
„Očigledno ću za mesec-dva potpuno oćelaviti.”
„Ko ti je to rekao?”
„Žena u bolnici koja je na terapiji kakva i mene očekuje. Prilično je ćelava, pa mi se čini da zna šta govori.” Neko vreme posmatrala je kuće i radnje koje su prolazile iza prozora kola na onaj svoj potajno ravnodušni način, a onda se ponovo okrenula meni. „Ali šta je ćelavi orao?”
„Ptica grabljivica.”
„Aha.” Zakikotala se. „Biću Čarlijeva slika i prilika kad mi sva kosa opadne.”
I bila je.
On je umro, stari Čarli, od izliva krvi u mozak, nekoliko meseci posle našeg venčanja. Ana je nasledila sav njegov novac. Nije ga bilo koliko sam očekivao, ali ipak, dobila je dosta.
Čudno je bilo, između svega ostalog, u mojoj strasti prema gospođi Grejs, to da je zgasnula gotovo istog trenutka kada je doživela ono što bi se moglo smatrati apoteozom. Sve se dogodilo jednog popodneva na izletu. Tada smo već svuda išli zajedno, Kloi, Majls i ja. Kako sam se ponosio što me viđaju s njima, s tim božanstvima, jer, naravno, smatrao sam ih bogovima, toliko su se razlikovali od svih ljudi koje sam do tada upoznao. Moji bivši drugovi s Polja, gde se više nisam igrao, mrzeli su me jer sam ih napustio. „Sada sve vreme provodi sa onom bogataškom decom s kojom odskora druguje”, čuo sam svoju majku jednog dana kako govori majci jednog od njih. „On je, znate”, dodala je tiše, „budala.” Mene je pitala zašto nisam podneo molbu Grejsovima da me usvoje. „Ne bih imala ništa protiv”, rekla je, „da mi se skloniš s očiju”, i pogledala me je čvrsto, oštro i netremice, onako kako me je često gledala pošto nas je otac napustio, kao da kaže pretpostavljam da ćeš me ti sledeći izdati. Kao što verovatno i jesam.
Moji roditelji nisu upoznali gospodina i gospođu Grejs, a i neće. Ljudi iz pravih kuća ne druže se s ljudima iz koliba, a ni mi nismo očekivali da ćemo se družiti s njima. Nismo pili džin, niti su nam za vikend dolazili gosti, niti smo nehajno ostavljali putne karte Francuske vidljive iza zadnjeg stakla automobila – retki su u Poljima i posedovali automobile. Društvena građevina našeg letnjeg sveta bila je čvrsta i nesavladiva poput zigurata. Na vrhu su bile malobrojne porodice vlasnika letnjikovaca, zatim su dolazili oni koji su mogli da plate boravak u hotelima – Plaža je bila poželjnija od Golfa – ispod njih su bili oni koji su unajmljivali kuće, a zatim mi. Stalni stanovnici nisu se uklapali u ovu hijerarhiju; seljani uopšte, kao što su bili Djuignan mlekar, gluvi Kolfer, sakupljač loptica za golf, dve usedelice protestantkinje u Kući bršljana ili Francuskinja koja je držala tenisko igralište i za koju se pričalo da se pari sa svojim nemačkim ovčarom, činili su klasu za sebe, a njihovo prisustvo bilo je samo zamrljana pozadina naših snažnijih, suncem obasjanih doživljaja. To što sam uspeo da se ispentram s podnožja ovog strmog društvenog stepeništa sve do nivoa Grejsovih činilo mi se, kao i moja tajna strast prema Koni Grejs, simbolom posebnosti, znakom da sam jedini odabran između tolikih neodabranih. Bogovi su me izdvojili za svoju miloštu.
Izlet. Otišli smo tog popodneva autom gospodina Grejsa daleko iza Krtičnjaka, sve do kraja asfaltnog puta. Senzualnu notu odmah je podvukao dodir zumbane kože sedišta koja mi se lepila za butine ispod nogavica šorca. Gospođa Grejs sedela je s mužem napred, napola okrenuta k njemu, oslonjena laktom na naslon sedišta, tako da mi se otvarao pogled na njeno pazuho, uzbudljivo obraslo kratkim dlačicama, a ponekad sam hvatao, kad povetarac s prozora skrene u mom pravcu, laki miris mošusa s njene znojem ovlažene kože. Na sebi je imala ono što se, verujem, u tim čednijim danima nazivalo, s opisnom otvorenošću, bluza bez bretela – jednostavni beli vuneni valjak, vrlo pripijen, koji je otvoreno prikazivao donje oble linije njenih teških dojki. Nosila je tamne naočari filmske zvezde, s belim okvirom, i pušila je debelu cigaretu. Uzbuđivalo me je da gledam kako duboko uvlači dim, ostaje za trenutak nakrivo otvorenih usta, dok gusti uvojak dima nepomično lebdi između tih voštano sjajnih skerletnih usana. I nokti su joj bili obojeni jarko krvavocrveno. Sedeo sam pozadi, tačno iza nje, a Kloi se smestila u sredinu između mene i Majlsa. Njena vrela koščata butina nemarno se pripijala uz moje bedro. Brat i sestra bili su zaokupljeni jednim od svojih privatnih nemih takmičenja, štipali su jedno drugo i pokušavali da se šutiraju po listovima u tesnom prostoru između sedišta. Nikad nisam dokučio pravila njihovih igara, ako su uopšte i postojala, iako je na kraju jedno uvek izlazilo kao pobednik, najčešće Kloi. Sećam se, čak i sada osećajući laki drhtaj sažaljenja prema Majlsu, kako sam ih prvi put video da se ovako igraju, bolje rečeno bore. Bilo je kišno popodne i bili smo zarobljeni u Kedrovima. Kakvo nasilje kišni dan vrši nad nama decom! Blizanci su sedeli na podu dnevne sobe, čučali zapravo, okrenuti licem jedno drugom, koleno uz koleno, zurili jedno drugom u oči, prepletenih prstiju, njišući se i vukući, usredsređeni kao dva zaraćena samuraja, sve dok se nešto nije dogodilo, nisam video šta, ali nešto odlučujuće, i Majls je odjednom bio primoran da se preda. Istrgavši prste iz njenih čeličnih kandži obgrlio se – umeo je sjajno da grli sebe ranjenog ili uvređenog – i rasplakao, u nemoćnom besu, jecajući piskavo i krkljavo, donju usnu zalepio je preko gornje, iz stisnutih očiju vrcale su mu krupne bezoblične suze, čitav prizor bio je suviše dramatičan da bi bio uverljiv. A kakav mi je samo likujući mačji pogled uputila pobednica Kloi preko ramena, neprijatno izduženog lica, blesnuvši očnjakom. Sada je, u kolima, ponovo pobedila, radeći nešto s Majlsovim ručnim zglobom od čega je on kriknuo. „Oh, prestanite, vas dvoje”, rekla je njihova majka umorno, jedva ih pogledavši. Kloi, još s bledim pobedničkim osmehom, jače je pritisnula bok o moje bedro, dok se Majls kreveljio, praveći usnama slovo O, ovog puta zadržavajući suze, ali jedva, i trljajući pocrveneli zglob.

Na kraju puta gospodin Grejs je zaustavio auto, korpa sa sendvičima, šoljama za čaj i bocama vina izvađena je iz prtljažnika, pa smo pešice krenuli širokom stazom od stvrdnutog peska obeleženom zaboravljenom, u tlo napola utonulom ogradom od zarđale bodljikave žice. Nikad mi se nije dopadao ovaj divlji kraj močvare i blatnih zaravni gde se sve naizgled okretalo od kopna i očajnički zurilo prema horizontu kao u nemoj potrazi sa spasom; tu sam se čak pomalo i plašio. Blato se sijalo plavo, kao sveža modrica, okolo je rastao ševar, a zaboravljene bove plutale su svezane za polutrule drvene stubove prekrivene sluzi. Plima nikad nije bila viša od nekoliko centimetara, mada je voda jurila preko ravne obale, glatka i sjajna poput žive, ne stajući ni pred čim. Gospodin Grejs gegao se ispred nas, noseći ispod obe miške po jednu sklopivu stolicu, i s onim smešnim šeširom-kanticom nakrivljenim na uho. Obišli smo rt i s druge strane zaliva video sam grad zgrbljen na brdu, igrački sličnu bledoljubičastu masu ravni i uglova i zvonik na vrhu. Činilo se da gospodin Grejs zna kuda ide kad je skrenuo sa staze na livadu obraslu krupnom visokom paprati. Pošli smo za njim, gospođa Grejs, Kloi, Majls i ja. Paprat je bila moje visine. Gospodin Grejs nas je čekao na travnatoj zaravni uz ivicu livade, ispod kišobrana od krošnje bora. Nisam ni primetio da mi je slomljena stabljika paprati iskopala ranu na golom gležnju iznad kaiša sandale.
Beli stolnjak prostrt je na travi između niske travnate uzvišice i zida od paprati. Gospođa Grejs, na kolenima, s cigaretom u uglu usana i jednim okom zatvorenim zbog dima, ređala je izletničku hranu, dok se njen muž, kome se šešir još nakrivio, borio sa zapušačem boce vina. Majls je već bio nestao među paprat. Kloi je čučala poput žabe i jela sendvič s jajetom. Rouz – gde je Rouz? Tu je, u skerletnoj majici, plesnim cipelama i baletskim pripijenim crnim pantalonama s trakom ispod tabana; kosu crnu kao gavranovo krilo podigla je u punđu na potiljku fino srezane glave. Ali kako je stigla ovamo? Nije bila s nama u kolima. Bicikl, da, vidim bicikl kako leži napušten među paprati, iskrenutog upravljača, prednji točak mu štrči pod nekako ružnim uglom, kao podmukli nagoveštaj, čini mi se sada, onoga što će uslediti. Gospodin Grejs stegao je bocu kolenima i vukao, vukao, uši su mu pocrvenele. Iza mene je Rouz sela na jedan ugao stolnjaka i oslonila se na ispruženu ruku, s obrazom gotovo na ramenu, skupljene noge smestila je na stranu u pozi koja bi trebalo da je neudobna, ali nije bila. Čuo sam Majlsa kako trči kroz paprat. Odjednom je čep izleteo iz boce uz komični pucanj koji nas je preplašio.
Ručali smo. Majls se pretvarao da je divlja zver, stalno je istrčavao iz papratišta, grabio pune ruke hrane i ponovo bežao, urlajući i zavijajući. Gospodin i gospođa Grejs popili su vino i gospodin Grejs je otvorio novu bocu, ovog puta s manje poteškoća. Rouz je izjavila da nije gladna, ali gospođa Grejs je rekla da je to glupost i naredila joj da jede, a gospodin Grejs je, cereći se, ponudio Rouz bananu. Popodne je bilo vetrovito, a nebo još bez oblaka. Krivi bor dizao se nad nama, mirisalo je na borove iglice, na travu i zgaženu paprat, i slabašno na slano more. Rouz se smračila, pretpostavljam zbog prekora gospođe Grejs i zato što joj je g. Grejs onako vulgarno ponudio bananu. Kloi se zanimala čupkajući tačkice ružičastog ožiljka odmah ispod lakta, gde se prethodnog dana ogrebala na trn. Ja sam pregledao ranu od paprati na gležnju, ljutiti ružičasti usek između prozirnih ivica beličaste kože; nije krvarilo, ali u dubini useka svetlucao se bistri likvor. Gospodin Grejs sedeo je skljokano u stolici na sklapanje, prekrštenih nogu, i pušio cigaretu, spustivši šešir nisko na čelo da mu zaštiti oči.
Osetio sam da me nešto mekano i malo udara u obraz. Kloi je digla ruke od čačkanja ožiljka i gađala me mrvicom hleba. Pogledao sam je, a ona mi je bezizrazno uzvratila pogled i bacila još jednu mrvicu. Ovog puta je promašila. Gospođa Grejs nas je lenjo posmatrala, ležeći na boku tačno ispred mene na niskom travnatom uzvišenju, glave oslonjene na ruku. Vinsku čašu bila je spustila u travu, nagnutu u odnosu na svoje dojke što su se ljuljale postrance – pitao sam se, kao i mnogo puta, da li boli nositi ih, te velike mlečnobele lopte bliznakinje – i sada je liznula prst i kružila njime po ivici čaše, pokušavajući da je navede da zapeva, ali nije se čulo ništa. Kloi je stavila komadić hleba u usta, natopila ga pljuvačkom, izvadila ga, polako ga izmesila prstima, bez žurbe nanišanila i bacila ga na mene, ali hitac je bio prekratak. „Kloi!”, rekla je njena majka uzaludno je koreći, a Kloi mi se, ne obraćajući pažnju na nju, nasmešila svojim mačjim bledim likujućim osmehom. Bila je svirepog srca, moja Kloi. Da bih je razveselio uhvatio bih šaku skakavaca i otkinuo im po jednu zadnju nogu kako ne bi pobegli; zatim bih spustio telašca što su se uvijala na poklopac kutije masti za obuću, polio ih parafinom i zapalio. Kako je pažljivo, čučeći, ruku oslonjenih na kolena, posmatrala zlosrećna stvorenja dok ključaju, kuvaju se u sopstvenoj masti.
Napravila je još jednu bombu. „Kloi, odvratna si”, rekla je gospoda Grejs s uzdahom, a njena kći, kojoj je ovo odjednom dosadilo, ispljunula je lopticu, stresla mrvice s krila, ustala i smrknuto odšetala u senku bora.
Da li je Koni Grejs opazila moj pogled? Je li to bio saučesnički osmeh? S teškim uzdahom okrenula se i legla na leđa, spustila glavu na travu i savila jednu nogu tako da sam odjednom mogao da joj vidim ispod suknje butinu sve do šupljine krila i punački brežuljak prekriven zategnutim belim pamukom. Odjednom je sve usporilo. Njena prazna čaša polako se prevrnula, poslednja kap vina jurnula je do ivice, za trenutak se tamo zadržala, svetlucava, a onda pala. Zurio sam i zurio, čelo mi je gorelo, a dlanovi se ovlažili. Gospodin Grejs, činilo se, podsmešljivo mi se cerio ispod šešira, ali mene nije bilo briga, može da se ceri koliko hoće. Njegova velika žena, svakim trenutkom sve veća, skraćena u perspektivi, bezglava žena-div podno čijih ogromnih stopala sam se grbio u nečemu gotovo nalik strahu, zakikotala se i još više podigla koleno, otkrivši polusemečasti nabor na vrhu punačke butine, tamo gde joj počinje zadnjica. Od tutnjave u slepoočnicama sunčani dan mi se zamaglio. Osećao sam kako me strelice bola probadaju u rani na gležnju. Onda se, daleko iz paprati, čuo piskavi prodorni zvuk, pradrevna frula probola je uglačani vazduh, a Kloi se, tamo kod drveta, namrštila kao da je pozvana na dužnost; sagnula se, ubrala vrat trave i, držeći je među palčevima odsvirala odgovor na školjci skupljenih dlanova.
Posle bezvremenih minut-dva moja ležeća maja skupila je noge, ponovo se okrenula na bok i zaspala zapanjujuće iznenadno - njeno tiho hrkanje ličilo je na meki zvuk malog motora koji bezuspešno pokušava da proradi - a ja sam seo, pažljivo, kao da će se nešto oprezno postavljeno u meni razbiti na najmanji nagli pokret. Odjednom me je obuzeo gorki osećaj splašnjavanja. Uzbuđenje prethodnog trenutka je nestalo, grudi mu mi se tupo stegnule, a znoj na očnim kapcima i donjoj usni i vlažna koža ispod pojasa šorca bockali su me i pekli. Bio sam zbunjen, i čudnovato besan, kao da je meni, a ne njoj, neko prodro u unutrašnje biće i zloupotrebio ga. Bio sam svedok prikazanja boginje, u to nisam sumnjao, ali trenutak oboženja bio je uznemirujuće kratak. Pod mojim pohlepnim pogledom gospođa Grejs preobrazila se iz žene u demona, a trenutak kasnije ponovo je postala žena. Jednog trenutka bila je Koni Grejs, žena svoga muža, majka svoje dece, a sledećeg predmet bespomoćnog divljenja, bezliki idol, drevan i elementaran, stvoren snagom moje mašte; onda je nešto u njoj odjednom omlitavilo, a ja sam osetio talas gađenja i srama, ne srama zbog sebe i onoga što sam ukrao od nje, nego, tajanstveno, srama zbog nje, zbog žene same, ali opet ne zbog nečega što je učinila, nego zbog onoga što je bila kad se promuklo jeknuvši okrenula na bok i srušila u san, ne više demonska zavodnica, nego samo ona sama, smrtna žena.
Ipak, uprkos svoj mojoj uznemirenosti, smrtnica, a ne boginja, još blista za mene, istina, pomalo potamnelog sjaja, usred senki onoga čega više nema. U mom sećanju ona je svoj sopstveni avatar. Šta je stvarnije, žena iz mog sećanja, ispružena na travi, ili šaka praha i sasušena koštana srž, što je jedino ostalo od nje na zemlji? Nema sumnje da je za druge ljude ona negde drugde, dirljiva prilika u voštanom svetu uspomena, ali njihove verzije razlikuju se od moje, kao i jedna od druge. Tako se u mislima mnogih pojedinac deli i raspada. To nije trajno, ne može biti, to nije besmrtnost. Nosimo mrtve sa sobom samo do sopstvene smrti, a onda se sami ponovo rađamo na neko vreme, a onda i naši nosioci preminu i to tako traje nebrojenim pokolenjima. Ja pamtim Anu, naša kći Kler pamtiće Anu i pamtiće mene, onda će Kler otići i biće onih koji će pamtiti nju, ali ne i nas, i tako ćemo se konačno rastvoriti. Tačno, nešto od nas će i ostati, izbledela fotografija, uvojak kose, nekoliko otisaka prstiju, prstohvat atoma u vazduhu sobe u kojoj smo ispustili poslednji dah, ali ništa od toga neće biti mi, ono što jesmo i što smo bili, nego samo prah mrtvih.
Kao dečak bio sam veoma religiozan. Ne iz bogobojaznosti, nego iz prinude. Bog kome sam se klanjao bio je Jahve, uništitelj sveta, ne dobri Isus, krotak i blag. Vrhovni bog za mene je bio pretnja, i na njega sam reagovao sa strahom i njegovim neizbežnim pratiocem, grižom savesti. U tim danima mladosti bio sam pravi virtuoz griže savesti, a to sam i sada, u starosti, kad smo već kod toga. U vreme moje prve pričesti, odnosno, što je mnogo važnije, prve ispovesti koja joj je prethodila, sveštenik nam je svakodnevno dolazio u internat da poučava naš razred mladih pokajnika zamršenostima hrišćanske doktrine. Bio je to mršav bledi fanatik, a u uglovima usana stalno je imao nekakve bele mrvice. Sećam se izuzetno jasno oduševljenog podrobnog predavanja koje nam je jednog lepog majskog jutra održao o grehu posmatranja. Da, posmatranja. Govorio nam je o raznim kategorijama grehova, o gresima dela i propusta, o teškim i oprostivim gresima, o sedam smrtnih grehova i o užasnim gresima za koje se pričalo da samo biskup može da podari oprost, ali ovo je, izgleda, bila nova kategorija: pasivni greh. Zamišljamo li mi, prekorno nas je pitao gospodin Žvalavi koračajući vatreno od prozora do vrata i od vrata do prozora, dok mu je mantija lepršala a zvezda svetlosti blistala mu na uskom ćelavom čelu, zamišljamo li mi da greh uvek mora uključivati izvođenje nekog dela? Posmatranje s pohotom, zavišću ili mržnjom jeste pohota, zavist, mržnja; želja koju ne prati delo ostavlja jednaku mrlju na duši. Zar nije sam Gospodin, vikao je, zagrevajući se za temu, tvrdio da je čovek koji s preljubom u srcu gleda ženu isti kao onaj koji je preljubu počinio? Do tada je sasvim zaboravio na nas, a mi smo sedeli kao grupica miševa i zurili u njega sa strahopoštovanjem, ništa ne shvatajući. Iako je sve ovo bilo novo za mene koliko i za sve ostale - šta je to preljuba, greh koji samo oni u braku mogu da počine - sve sam dobro shvatio, na svoj način, i dočekao obaveštenja s dobrodošlicom, jer sam još u sedmoj godini bilo iskusne ruke, ili bi trebalo da kažem oka, u uhođenju činova koje ne bih smeo da vidim, i dobro sam poznavao mračno zadovoljstvo posmatranja događaja i još mračniji stid koji bi zatim usledio. Zato je, kad sam požudno pogledao, a gledao sam i žudeo, uz srebrnastu butinu gospođe Grejs do ruba njenih gaćica i onog nabora na vrhu njene punačke noge ispod zadnjice, bilo prirodno da se odmah ogledam oko sebe iz straha da neko možda posmatra mene, posmatrača. Majls, koji se vratio iz papratišta, bio je zauzet pohotno gledajući Rouz, a Kloi je još bila izgubljena u jalovim sanjarijama ispod bora, ali gospodin Grejs, zar me nije on sve vreme posmatrao ispod oboda onog svog šešira? Sedeo je, onako skljokan, s bradom na grudima i dlakavim stomakom što mu je štrčao iz raskopčane košulje, tako da sam i njemu video unutrašnju stranu noge, sve do okrugle kvrge njegovog kaki šorca, stegnute do pucanja između debelih butina. Celog tog dugog popodneva, dok je bor širio sve tamniju purpurnu senku po travi ispred njega, jedva da je ustao iz svoje stolice na sklapanje, osim da napuni svojoj ženi čašu vinom ili da uzme nešto za jelo – vidim ga kako gnječi polovinu sendviča sa šunkom između savijenih prstiju i palca i u jednom komadu gura tu kašu u crvenu rupu u svojoj bradi.
Za nas su, u tom uzrastu, svi odrasli bili nepredvidivi, čak i pomalo ludi, ali Karla Grejsa valjalo je naročito oprezno posmatrati. Bio je sklon iznenadnim trikovima, neočekivanim nasrtajima. Sedeo bi u fotelji, naizgled zadubljen u novine, a kad bi Kloi prošla pored njega izbacio bi ruku brzu poput zmije, zgrabio je za uho ili za kosu i uvrnuo živahno i bolno, bez reči, ne prekidajući čitanje, kao da mu ruka postupa vođena sopstvenom voljom. Namerno bi zaćutao usred neke priče i umirio se poput kipa, s rukom u vazduhu, praznog pogleda uperenog ni u šta iza ramena sagovornika koji bi se nervozno trzao, kao da sluša neki jezivi znak za uzbunu ili udaljenu galamu koju samo on može da čuje, a onda bi iznenada šaljivo posegao za sagovornikovim grlom i siktavo se nasmejao kroz zube. Zaokupio bi poštara, napola maloumnog čoveka, u ozbiljan razgovor o tome kakvo će biti vreme, ili o očekivanom rezultatu nastupajuće fudbalske utakmice, klimajući glavom, mršteći se i gladeći prstima bradu kao da sluša najčistije bisere mudrosti, a onda bi se, kada siroti obmanuti čovek ode ponosno zviždućući, okrenuo nama i nacerio, podignutih obrva i napućenih usana, mašući glavom u bezglasnom smehu. Iako mi se činilo da mi pažnju zaokupljaju ostali, sada mislim da sam upravo od Karla Grejsa dobio prvi nagoveštaj da sam u prisustvu bogova. Uprkos svojoj udaljenosti i vedroj ravnodušnosti, činilo se da upravo on ima vlast nad svima nama, nasmejano božanstvo, Posejdon našeg leta na čiju zapovest bi se naš maleni svet poslušno uredio u dela i zadatke.
Taj dan slobode i mamljenja onim zabranjenim još nije bio gotov. Dok je gospođa Grejs, ispružena na travi, i dalje tiho hrkala, nas ostale u dolinici zahvatilo je mrtvilo, nevidljiva mreža umora koja prekriva društvo kada se jedan član izdvoji i padne u san. Majls je ležao potrbuške na travi pored mene, ali je gledao na suprotnu stranu, još odmeravajući Rouz koja je i dalje sedela iza mene na uglu stolnjaka, nesvesna, kao i uvek, njegovog pohotnog pogleda. Kloi je još stajala u senci bora, držeći nešto u ruci, podignute glave, pažljivo posmatrajući neku pticu možda, ili prosto čipku granja naspram neba, i te penaste oblake koji su stali da mile ka nama s mora. Kako je bila zamišljena, pa ipak tako jasno ocrtana, sa šišarkom u ruci – je li to bila šišarka? – pažljivog pogleda prikovanog za osunčane grane. Odjednom je bila u središtu prizora, centar oko kog se sve okuplja, odjednom su upravo za nju ove linije i senke bile poređane s tako pažljivom budnošću – bela tkanina na sjajnoj travi, nagnuto plavozeleno drvo, reckava paprat, čak i ti oblačići koji kao da su se trudili da se ne miču, visoko na beskrajnom, morskoplavom nebu. Pogledao sam usnulu gospođu Grejs, pogledao sam je gotovo prezrivo. Odjednom je bila samo ogromni drevni beživotni trup, pala statua neke boginje kojoj se pleme više ne klanja, bačena na smetlište, meta za praćke i strele seoskih dečaka.
Odjednom, kao prenuta ledenim dodirom mog prezira, sela je i pogledala zamagljenim očima oko sebe, trepćući. Zavirila je u svoju čašu i kao da se iznenadila videvši da je prazna. Kap vina koja joj je pala na belu bluzu ostavila je ružičastu mrlju; cokćući, protrljala ju je prstom. Onda je ponovo pogledala u nas, nakašljala se i objavila da ćemo se svi sada igrati šuge. Svi su zurili u nju, čak i gospodin Grejs. „Ja neću nikoga da jurim”, rekla je Kloi iz senke drveta i prezrivo frknula, a kad joj je majka rekla da mora i nazvala je kvariigrom, prišla je napred, stala pored očeve stolice, naslonila se laktom na njegovo rame i zaškiljila u majku, a gospodin Grejs, matori iscereni jarcoliki bog, obujmio ju je oko bokova i stegao je u dlakavi zagrljaj. Gospođa Grejs okrenula se meni. „Ti ćeš se igrati, zar ne?”, rekla je. „I Rouz.”
Vidim tu igru kao niz živopisnih slika, kao trenutke kretanja, brze i raznobojne: Rouz od struka naviše trči prema paprati u crvenoj majici, visoko podignute glave, a crna kosa joj vijori; Majls, s prugom soka od paprati na čelu nalik na ratnu boju, pokušava da se izmigolji iz mog stiska dok mu zarivam nokte dublje u meso osećajući kako mu glava ramene kosti škripi u čašici; još jedna kratkotrajna slika Rouz kako trči, a juri je divlje nasmejana gospođa Grejs, dve bosonoge menade uokvirene za trenutak deblom i granama bora, a iza njih besjajno srebro zaliva i nebo, jednolične zgasnute plave boje sve do horizonta. Evo gospođe Grejs na čistini u paprati, kleči na jednom kolenu poput sprintera koji čeka znak; kad sam je prestrašio, ona me, umesto da pobegne kao što pravila igre kažu da bi trebalo, užurbano poziva rukom, tera me da čučnem pored nje, grli me oko ramena i privija uz sebe tako čvrsto da osećam meke podatne kvrge njenih dojki, čujem otkucaje njenog srca i njušim njen miris na mleko i sirće: „Ššš!”, kaže i spušta mi prst na usne - ne na njene, na moje. Drhti, potresaju je talasi suspregnutog smeha. Nisam bio tako blizu odrasle žene još otkako sam bio beba u majčinom naručju, ali umesto žudnje sada osećam samo nekakav nadureni strah. Rouz nas otkriva kako čučimo tamo i mršti se. Gospođa Grejs, hvatajući je za ruku kao da želi da ustane, vuče je na nas, nastaje gužva ruku i nogu i Rouzine lepršave kose, a zatim nas troje, ležeći na leđima oslonjeni na laktove, zadihani, priljubljenih nožnih prstiju, tvorimo zvezdu među zgaženom paprati. Skačem na noge, odjednom uplašen da će mi gospođa Grejs, moja odjednom bivša ljubljena, raskalašno ponovo pokazati krilo, a ona podiže ruku da zaštiti oči i gleda me s neprobojnim, tvrdim, hladnim osmehom. Rouz takođe ustaje, stresa majicu, ljutito mrmlja nešto što nisam razaznao i odlazi među paprat. Gospođa Grejs sleže ramenima. „Ljubomornica”, kaže, a onda me moli da joj donesem cigarete, jer odjednom, izjavljuje, umire od želje da povuče neki dim.
Kad smo se vratili do bora na travnatoj uzvisini, Kloi i njenog oca nije bilo. Ostaci izletničkog ručka, razbacani po belom stolnjaku, deluju kao da ih je neko namerno tako poređao kako bi nam preneli šifriranu poruku koju moramo da otkrijemo. „Baš lepo od njih”, kaže gospođa Grejs smrknuto, „što su nam ostavili čistinu.” Majls se ponovo pojavljuje iz paprati, spušta se na kolena, čupa vlat trave i proizvodi još jednu notu frule između prstiju, a zatim čeka, nepomičan i napet kao gipsani faun, dok mu sunce obasjava slamnoplavu kosu; trenutak kasnije iz daljine se čuje Kloin odziv, čist visok zvižduk prodoran poput igle što probada letnji dan koji se gasi.
Na temu posmatranja moram da spomenem dugi turobni pogled kojim sam jutros u kupatilu posmatrao sebe u ogledalu. U poslednje vreme ne bavim se svojim odrazom duže nego što je neophodno. Nekada mi se prilično dopadalo ono što vidim u ogledalu, ali više ne. Sada sam zatečen, i više nego zatečen, licem koje se odjednom pojavljuje tamo, nikada ono koje očekujem. Laktom me gura u stranu moja sopstvena karikatura, tužno razbarušena prilika s maskom za Noć veštica načinjenom od klonule, ružičastosive gume koja jedva da liči na sliku o svom izgledu koju tvrdoglavo nosim u glavi. Osim toga, tu je i problem koji oduvek imam s ogledalima. Zapravo, imam ja mnogo problema s ogledalima, ali uglavnom metafizičke prirode, dok je ovaj o kom govorim u potpunosti praktičan. Zbog mog krupnog i besmislenog stasa, ogledala u kupatilima obično su smeštena prenisko za mene, pa moram da se sagnem kako bih video celo lice. U poslednje vreme, kada vidim sebe kako virim iz ogledala tako pognut, s izrazom lakog iznenađenja i neodređenog, sporog straha koji mi je sada stalno na licu, opuštenih usta i obrva podignutih kao u umornoj preneraženosti, čini mi se da nesumnjivo podsećam na obešenika.
Kad sam došao ovamo razmišljao sam da pustim bradu, iz lenjosti više nego i zbog čega drugog, ali posle tri-četiri dana primetio sam da mi dlake imaju neobičnu boju tamne rđe – sada znam otkud mojoj kćeri crvena kosa – nimalo sličnu boji moje kose, i da su prošarane srebrom. Ta riđasta dlaka, gruba poput brusnog papira, zajedno s tim nemirnim zakrvavljenim pogledom, pretvorila me je u robijaša iz stripa, zaista opakog zlikovca, možda ne još obešenog, ali svakako smeštenog u ćeliju smrti. Slepoočnice, na kojima se seda kosa proredila, poprskane su čokoladnim, ejvrilovskim mrljama, odnosno jetrenim pegama, pretpostavljam da je tako, a svaka, toga sam i te kako svestan, može svakog trenutka da poludi zbog hira neke zle ćelije. Primećujem takođe da mi se rozacea širi. Čitavo čelo mi je obeleženo crvenim pečatima, na nozdrvama imam ljutiti osip, a čak i na obrazima mi se razvija nelepo rumenilo. Moj mnogopoštovani i često prelistavani primerak Blekovog medicinskog rečnika, iz pera uglednog i nepogrešivog dr Vilijema A. R. Tomsona, u izdanju Adama i Čarlsa Bleka, London, trideseto izdanje, sa 441 crno-belom, odnosno sivo-sivljom ilustracijom i četiri slike u boji od kojih mi se uvek skamene srčani zalisci, obaveštava me da rozacea – lepo ime za neprijatnost – nastaje usled hronične kongestije bogato prokrvljenih oblasti lica i čela koja dovodi do nastajanja crvenih papula; posledica ovoga, eritema, kako mi ljudi od medicine nazivamo crvenilo kože, može da se širi i povlači, ali na kraju postaje stalna, i može biti, upozorava iskreni lekar, praćena znatnim uvećanjem lojnih ćelija (vidi koža), što pak dovodi do znatnog uvećanja nosa, poznatog kao rhinophyma (videti) ili pijančev nos. Ovo ponavljanje – znatno uvećanje... znatno uvećanje – odstupa od milozvučnog, iako pomalo zastarelog stila doktora Tomsona. Zanima me da li dolazi u kućne posete. Svakako ima umirujuće dejstvo na pacijenta i raspolaže mnoštvom podataka o raznim temama koje nisu sve vezane za zdravlje. Lekari su mnogo raznovrsniji nego što se misli. Rodžet, autor Rodžetovog rečnika, bio je lekar, sproveo je značajna istraživanja o tuberkulozi i gasu smejavcu, a nema sumnje da je usput i izlečio ponekog pacijenta. Ali pijančev nos, e, to je nešto čemu se valja radovati.
Kad ovako posmatram svoje lice u ogledalu, mislim, prirodno, na poslednje studije sopstvenog lica koje je Bonar načinio u kupatilu u Le Boskeu krajem rata, nakon smrti svoje žene – kritičari nazivaju ove portrete nemilosrdnima, mada ja ne vidim zašto je tu milosrđe potrebno - ali mene moj odraz zapravo najviše podseća, upravo sam to shvatio, na Van Gogov autoportret, ne onaj slavni sa zavojem, lulom i ružnim šeširom, nego onaj iz ranije serije, načinjen u Parizu 1887, na kom je gologlav, ima košulju s visokim okovratnikom i provansalski plavu kravatu, uši su mu netaknute, a izgleda kao da je upravo bio kažnjen zagnjurivanjem u vodu, čelo mu je koso, slepoočnice udubljene, obrazi upali kao od gladi; postrance viri iz okvira, oprezno i besno iščekujući ono najgore, kao što i treba.
Jutros me je stanje mojih očiju snažno uzdrmalo, beonjače su mi sasvim prošarane onim sićušnim svetlocrvenim žilicama, a vlažni donji kapci su mi upaljeni i pomalo zjape ispod očnih jabučica. Napominjem da jedva još i imam trepavice, ja koji sam u mladosti imao svilene trepavice na kojima bi mi i devojke pozavidele. U unutrašnjim uglovima gornjih kapaka imam kvržice, tačno pored udubljenja, što bi bilo gotovo lepo da nisu stalno žute na vrhovima, kao da su upaljene. A ta izbočina u samom uglu kapka, čemu ona služi? Ništa na ljudskom licu ne može podneti dugo posmatranje. Ružičastim prevučeno bledilo mojih obraza, da, plašim se da jesu, upalih kao u sirotog Vinsenta, još je vidljivije i bolesnijeg izgleda zbog svetla koje se odbija od belih zidova i emajliranog umivaonika. To nije sjaj severne jeseni, nego više tvrdi netremični suvi pogled s dalekog juga. Nakratko sam pogledao staklo pred sobom i udubio se u zidove obojene bojom na bazi vode, zbog čega imaju isušenu, krutu teksturu sipine kosti. Mrlja te boje u krivini umivaonika rasprskava se na sve strane i liči na neizmerno udaljenu nebulu. Stojeći u toj beloj kutiji svetlosti za trenutak sam prenesen na neku daleku obalu, izmišljenu ili stvarnu, ne znam tačno iako su pojedinosti, kao u snu, izuzetno oštre, i sedim na suncu na tvrdoj ivici peska držeći u ruci veliki glatki pljosnati kamen. Kamen je topao i suv, izgleda da ga pritiskam na usne, on kao da ima slani ukus morskih dubina i daljina, dalekih ostrva, izgubljenih mesta pod krošnjama, krhkih ribljih kostura, naplavina i truleži. Talasići na obali preda mnom govore živahnim glasom, žudno šapuću o nekoj pradavnoj katastrofi, o pohari Troje ili potonuću Atlantide. Sve ključa, slano i sjajno. Kapljice vode odvajaju se s vrha vesla i padaju u srebrnim niskama. Vidim u daljini crni brod, u svakom trenutku neprimetno se približava. Čujem pesmu mlade sirene. Tamo sam, gotovo sam tamo.

II




Činilo se da dane uglavnom provodimo, Kloi, Majls i ja, u moru. Plivali smo po suncu i kiši; plivali smo ujutru, kad je more bilo gusto poput supe, plivali smo noću, voda nam se prelivala preko ruku kao nabor crnog satena; jednog popodneva ostali smo u vodi za vreme oluje, i trozubac munje udario je površinu mora tako blizu nas da smo čuli pucketanje i osetili miris spaljenog vazduha. Ja nisam bio neki plivač. Blizanci su uzimali časove plivanja od najranijeg detinjstva i bez napora su sekli valove, kao dva para sjajnih makaza. Ono što mi je nedostajalo u veštini i gracioznosti nadoknađivao sam izdržljivošću. Mogao sam da plivam dugo bez zaustavljanja, i često sam to i činio ako sam imao bilo kakvu publiku, gurao sam uporno napred kraulom dok ne izmoždim ne samo sebe, nego i strpljenje posmatrača na plaži.
Pred kraj jedne od ovih malih gala predstava prvi put mi se učinilo da Kloi menja svoj stav prema meni, odnosno, trebalo bi da kažem, prvi put mi se učinilo da Kloi ima stav prema meni i da se on upravo menja. Bilo je kasno veče, a ja sam preplivao razdaljinu – koliko? Sto, dvesta metara u, al se naplivao – između dva zelenom sluzi optočena betonska lukobrana odavno bačena u vodu u uzaludnom pokušaju da zaustave polagano klizanje plaže. Isteturao sam iz talasa i shvatio da me je Kloi čekala, na obali, sve vreme dok sam bio u vodi. Stajala je umotana u peškir i grčevito se tresla; usne su joj bile ljubičaste. „Nema potrebe da se razmećeš, znaš”, rekla mi je ljutito. Pre nego što sam uspeo da odgovorim – a šta sam i mogao da kažem, pošto je bila u pravu, jesam se razmetao – Majls je doskakutao s dina iznad nas ritajući se i poprskao nas oboje peskom, a meni je u glavi iskrsla slika, savršeno jasna i čudnovato dirljiva, slika Kloi kakvu sam je video onog dana kad je skočila s ivice jedne druge dine usred mog života. Sada mi je pružila peškir. Nas troje bili smo sami na plaži. Magličasti sivi vazduh mirisao je na mokar pepeo. Vidim nas kako se okrećemo i polazimo prema razmaku između dina kroz koji se izlazilo na Stanični put. Ugao Kloinog peškira vuče se po pesku. Hodam s mojim peškirom prebačenim preko ramena, a mokra kosa mi je zalizana unazad, pravi rimski senator u minijaturi. Majls trči ispred nas. Ali ko se ono muva po plaži na slabom svetlu, pored sve tamnijeg mora koje kao da se izvija unazad poput zveri dok se noć hitro primiče sa zamagljenog horizonta? Kakva fantomska verzija mene samog posmatra nas – njih – to troje dece – dok se smanjuju u pepeljastom vazduhu i nestaju kroz procep koji će ih dovesti na početak Staničnog puta?
Još nisam opisao Kloi. Na prvi pogled među nama nema mnogo razlike, između mene i nje, u tim godinama, mislim, u merama. Čak i njena kosa, gotovo bela, mada potamni kad je mokra do sjajne žitne boje, jedva da je duža od moje. Nosila je paž frizuru, a uvojak joj je visio preko privlačnog, visokog, čudnovato ispupčenog čela – nalik, to mi sada odjednom pada na pamet, na čelo one sablasne prilike koja se vidi iz profila kako lebdi na ivici Bonarove slike Sto ispred prozora, one s činijom voća, knjigom i prozorom koji i sam deluje poput slike na štafelaju viđene otpozadi; za mene je sve nešto drugo, to sve češće zapažam. Jedan od starijih dečaka s Polja uveravao me je jednom, cereći se, da je uvojak kakav ima Kloi pouzdan znak da se devojčica igra sa sobom. Nisam znao na šta misli, ali sam bio uveren da se Kloi ne igra, ni sa sobom ni inače. Ne voli ona klis ni šuge u kojima sam nekada uživao s drugim dečacima s Polja. A kako mi se podsmevala, raširivši nozdrve, kad sam joj rekao da u porodicama iz koliba ima devojčica njenog uzrasta koje se još igraju lutkama. Veći deo svojih vršnjaka snažno je prezirala. Ne, Kloi se nije igrala, osim s Majlsom, a ono što su radili zajedno zapravo i nije bila igra.
Dečak koji je prokomentarisao njen uvojak – odjednom ga vidim kao da je preda mnom, Džo nekako, snažan, krupnih kostiju, klempavih ušiju i nakostrešene kose – rekao je takođe da Kloi ima zelene zube. Pobesneo sam, ali imao je pravo; kad sam sledeći put bio u prilici da joj pobliže pogledam zube, video sam da je gleđ njenih sekutića zaista zelenkasta poput mokrog svetla pod drvećem posle kiše, ili kao besjajno jabučno zelenilo odraza donje strane lišća na nepomičnoj vodi. Jabuke, da, i dah joj je mirisao na jabuke. Životinjice kakve smo bili, njušili smo jedno drugo. Posebno sam voleo, kad sam s vremenom došao u priliku da uživam u njemu, sirasti vonj prevoja njenih laktova i kolena. Nije bila, prinuđen sam da priznam, baš najčistija devojčica, i obično je zračila, sve jače kako je dan odmicao, otužnim jelenskim vonjem sličnim onom što se oseća, ili se nekada osećao, iz praznih limenki od biskvita u prodavnicama – da li još prodaju biskvite na meru iz tih velikih četvrtastih limenki? Njene ruke. Njene oči. Njeni izgrizeni nokti. Svega toga se sećam, jasno se sećam, pa ipak, sve je rasplinuto, ne mogu da postignem jedinstvo. Koliko god se trudio, koliko god se pretvarao, nisam u stanju da zamislim nju kao što mogu njenu majku, recimo, ili Majlsa, čak i klempavog Džoa s Polja. Ukratko, ne vidim je. Treperi mi pred okom sećanja na nepromenljivoj razdaljini, uvek tik iza žiže, povlači se unazad potpuno istom brzinom kojom se ja krećem napred. Ali pošto ono u šta idem napred počinje sve brže da se smanjuje, kako to da ne mogu da je stignem? Ipak, još je ponekad viđam na ulici, mislim, viđam žene koje bi mogle biti ona, s istim ispupčenim čelom i belom kosom, istog užurbanog, pa ipak neobično uzdržanog koraka nalik na golubiji, ali uvek premlade, daleko, daleko premlade. Ovo je misterija koja me je zbunjivala tada, i koja me zbunjuje i sada. Kako ona može da u jednom trenutku bude sa mnom, a u sledećem ne? Kako uspeva da bude svuda, apsolutno svuda? To je nešto što nisam shvatao, sa čim nisam mogao, i ni sada ne mogu da se pomirim. Kad nestane iz moje blizine treba odmah da postane čista maštarija, moje sećanje, moj san, ali svi dokazi mi govore da je čak i daleko od mene ostajala čvrsto, tvrdoglavo, nerazumljivo ona. A ljudi ipak odlaze, iščezavaju. To je najveća tajna; najveća. I ja mogu da odem, o, da, svakog trenutka mogao bih da nestanem kao da me nikada nije ni bilo, samo da usled dugogodišnje navike življenja nisam postao nesklon umiranju, kao što kaže doktor Braun.
„Pacijent”, rekla mi je Ana jednog dana pred kraj, „čudna reč. Ja se uopšte ne osećam strpljivo.”
Kad sam tačno preusmerio svoju naklonost – kako sam samo nepopravljivo zaljubljen u te starinske formulacije – s majke na kćer, ne sećam se tačno. Postojao je taj trenutak uviđanja i napetosti na izletu, s Kloi, ispod bora, ali to je pre bilo estetsko nego ljubavno ili erotsko razjašnjenje. Ne, ne sećam se nikakvog velikog trenutka prepoznavanja i prihvatanja, Kloina ruka se nije stidljivo uvukla u moju, nije bilo iznenadnih olujnih zagrljaja ni promucanih izjava večite ljubavi. To jest, svakako je bilo nečega, možda i svega ovoga, mora da smo se jednom prvi put uhvatili za ruke, zagrlili, razmenili izjave, ali te prilike su se izgubile u zagrljaju mnogo isparljivije prošlosti. Čak i te večeri, kad sam cvokoćući zubima izgegao iz mora i našao je kako me čeka, plavih usana, na plaži u suton, nisam doživeo bezvučnu eksploziju koja bi trebalo da se odigra čak i u, navodno takvim doživljajima nepodložnim, dečačkim grudima. Video sam koliko joj je hladno i shvatio koliko je dugo čekala, opazio sam takođe naglašeno škrt pokret kojim mi je prebacila peškir preko mršavih naježenih rebara i omotala mi ga oko ramena, ali uočio sam to, shvatio i pojmio s nemalim zadovoljstvom, kao da je topli dah prešao preko vatre unutar mene, negde blizu srca, i nakratko je rasplamsao. Ipak, promena, da ne kažem preobražaj, sigurno se odvijala već i pre toga, potajno.
Poljupca se ipak sećam, jednog među mnogima koje sam zaboravio. Da li nam je to bio prvi poljubac ili ne – ne znam. Tada su toliko značili, poljupci, mogli su svašta da pokrenu, vatre i vatromete, vodoskoke, gejzire, sve živo. Ovaj se dogodio – ne, ovaj smo razmenili – ne, ovaj smo uživali, to je prava reč – u bioskopu od zarđalog lima koji je baš u ovu svrhu sve vreme tiho rastao u brojnim neupadljivim nagoveštajima kojima sam poprskao ove stranice. Bila je to štali slična građevina, postavljena na komadu korovom obrasle zemlje između Stenovitog puta i plaže. Imao je strm krov i bio je bez prozora, samo s vratima na kraćem zidu, zastrtim dugačkom zavesom od kože ili koži slične krute debele tkanine kako se projekciono platno ne bi zabelelo kada se zakasneli posetioci ušunjaju za vreme prepodnevnih predstava ili uveče, dok sunce baca poslednje zrake preko teniskog terena. Sedelo se na drvenim klupama – zvali smo ih skamije – a ekran je bio ogromni platneni kvadrat, mlitavo se talasao od svakog daška promaje i tako povećavao pokretljivost u svilu odevenih bedara glavne junakinje ili neprikladno drmusao oružje u ruci neustrašivog revolveraša. Vlasnik je bio gospodin Reket, ili Riket, čovečuljak u šetlandskom džemperu, a pomagala su mu dva krupna, još maloletna sina koji su se, uvek mi se činilo, pomalo stideli porodičnog posla umrljanog pip-šouom i burleskama. Postojao je samo jedan projektor, bučna naprava sklona pregrevanju – ubeđen sam da sam jednom video kako mu dim izbija iz utrobe – tako da je za celovečernji film trebalo menjati traku bar dva puta. U tim pauzama gospodin R., koji je takođe bio i operater, nije palio svetla, pružajući tako – namerno, siguran sam, jer Reketov ili Riketov bioskop bio je primamljivo ozloglašen – brojnim parovima u dvorani, čak i maloletnim, priliku za minut-dva potajnog erotskog petljanja u mrklom mraku.
Tog popodneva, kišnog subotnjeg popodneva kad se odigrao značajni poljubac koji ću opisati, Kloi i ja sedeli smo u sredini klupe sasvim napred, tako blizu ekranu da nam se činilo da se naginje nad nama, pa su se čak i najdobroćudnije crno-bele utvare što su treperile po platnu manijakalno uzdizale pred nama. Držao sam njenu ruku tako dugo da sam prestao da je osećam u svojoj – ni primitivno spajanje ne bi uspelo da sastavi dva tela tako snažno kao ta prva držanja za ruku – a kada se uz trzaj i mucanje platno zabelelo i njeni prsti se trgnuli poput ribica, i ja sam se trgnuo. Na ekranu iznad nas sjaj polusenke pulsirao je još trenutak-dva, a onda ugasnuo, iako se i posle toga činilo da je ostalo još nešto, sablast sablasti. Iz mraka su se začuli uobičajeni povici, zvižduci i gromoglasno trupkanje nogama o pod. Kao na znak, pod ovom nadstrešnicom buke, Kloi i ja istovremeno smo okrenuli glave i, skrušeno poput vernika, primicali lica dok nam se usne nisu dotakle. Ništa nismo videli, što je pojačavalo sve osećaje. Meni se činilo da letim, bez ikakvog napora, sporo kao u snu, kroz gustu praškastu tamu. Galama iza nas sada je delovala udaljeno, obični odjek daleke vike. Kloine usne bile su hladne i suve. Osećao sam njen užurbani dah. Kad je najzad, uz čudnovati tihi zviždavi uzdah, odvojila lice od mog, jeza mi je prošla kičmom kao da se nešto vrelo u njoj odjednom pretvorilo u tečnost i poteklo dugačkom šupljinom. Onda je projektor gospodina Reketa, ili Riketa – ili je možda bio Roket – kašljucajući ponovo oživeo i sala se manje-više umirila. Ekran je blesnuo belo, film se zvekećući provukao kroz kapiju, a trenutak pre nego što je krenuo zvučni zapis čuo sam kako dobovanje jake kiše po metalnom krovu iznad nas odjednom prestaje.
Sreća u detinjstvu bila je drugačija. Tada je to u velikoj meri bilo pitanje jednostavne akumulacije, upijanja stvari – novih iskustava, novih osećanja – i njihove primene, kao kad se mnogobrojne uglačane pločice slažu u nešto što će jednog dana postati čudesni paviljon ličnosti. Neverica je takođe igrala veliku ulogu, mislim ta opijena nesposobnost da se veruje u sopstvenu sreću. Sedeo sam, nenadano, s devojčicom u zagrljaju, makar figurativno, i radio ono što rade odrasli, držao je za ruku, ljubio je u mraku, a kad se film završio, zakoračio sam pred teškom zavesom u stranu, nakašljao se pun ozbiljne učtivosti, da je propustim ispred sebe da izađe na kišom opranu sunčevu svetlost letnjeg predvečerja. Bio sam ja i istovremeno neko sasvim drugi, sasvim nov. Dok sam išao za njom kroz masu šetača ka kafeu Strand, dodirnuo sam svoje usne vrhom prsta, usne koje su je poljubile, napola očekujući da su se izmenile na neki nevidljiv, ali značajan način. Očekivao sam da se sve promeni, kao sam dan, koji je bio ozbiljan, kišan, zastrt punačkim oblacima kad smo ušli u bioskop, a sada je, u predvečerje, obasjan žućkastim suncem i išaran nakrivljenim senkama, dragulji kapaju s travki, a crvena jedrilica u zalivu okreće se i kreće prema već sutonski plavim daljinama na horizontu.
Kafe. U kafeu. U kafeu mi.
* * *

Upravo takvo veče, nedeljno veče, bilo je i kad sam došao ovamo zauvek, nakon što je Ana najzad otišla. Iako je bila jesen, a ne leto, tamnozlatno sunce i mastiljave senke, dugačke i vitke, nalik na pale čemprese, bili su isti, vladao je isti utisak da je sve mokro i načičkano dragim kamenjem, a more je svetlucalo istom tamnoplavom bojom. Osećao sam se neobjašnjivo lako; kao da je veče, onako vlažno i puno kapi u svojoj lažnoj seti, privremeno preuzelo na sebe moje breme tugovanja. Naša kuća, odnosno moja kuća, kako valjda stvari stoje, još nije bila prodata, još nisam imao srca da je iznesem na tržište, ali nisam mogao u njoj da ostanem više ni trenutka. Posle Anine smrti postala je šuplja, postala je ogromna dvorana odjeka. I u vazduhu je bilo nečeg neprijateljskog, bilo je turobnog režanja starog psa koji ne shvata zašto njegove voljene gospodarice nema i koji mrzi gospodara. Ana nije dozvolila da se nikome kaže za njenu bolest. Ljudi su naslućivali da se nešto dešava, ali sve do samog kraja nisu shvatili da je to što se događa za nju kraj igre. Čak i Kler je morala sama da dokuči da joj majka umire. A sada je sve bilo gotovo, i počinjalo je nešto drugo, to jest osetljivi život onog koji je nadživeo.
Gospođica Vavasur stidljivo se uzbudila mojim dolaskom, dve male okrugle mrlje, kao od dodira ružičastog krep-papira, sijale su joj visoko na obrazima punim finih borica, a sve vreme je pljeskala rukama i pućila usne suzbijajući osmeh. Kad je otvorila vrata tu je bio i pukovnik Blanden, protezao je glavu iza nje u hodniku, zapravo, tik iza njenog ramena; odmah sam video da mu se ne dopadam. Ipak, saosećao sam s njim; bio je glavni pevac u dvorištu dok ja nisam došao i oterao ga s pritke. Ljutito me gledajući u bradu, koja mu je bila u visini očiju, jer on je nizak, uprkos kao šipka pravoj kičmi, stegao mi je ruku i nakašljao se, sav nadmen i muževan, režeći je rekao nešto o vremenu, preterujući u ulozi starog vojnika. Ima u njemu nečega što nije kako treba, nečeg suviše sjajnog, nečeg promišljeno prihvatljivog. Te blistave cipele, sako od haris tvida s kožnim zakrpama na laktovima i manžetama, kanarinski žut prsluk koji nosi vikendom, sve deluje previše dobro da bi bilo istinsko. Ponaša se sa staklastom besprekornošću glumca koji već predugo igra neku ulogu. Pitam se je li zaista bio oficir. Dobro prikriva svoj naglasak iz Belfasta, ali nagoveštaji mu ponekad pobegnu kao vetrovi. Osim toga, zašto bi i skrivao svoj naglasak, plaši li se da će nam nešto reći? Gospođica Vavasur mi u poverenju kaže da ga je više puta videla kako se šunja nedeljom u crkvu na jutarnju misu. Pukovnik katolik iz Belfasta? Čudno; veoma.
Uz veliki prozor u salonu, nekadašnjoj dnevnoj sobi, poslužen je čaj na lovačkom stolu. Soba je bila manje-više onakva kakvu sam je pamtio, ili mi se bar tako činilo, jer sećanje ume savršeno da se prilagodi ponovno viđenim stvarima i mestima iz prošlosti. Sto, jeli to onaj uz koji je gospođa Grejs stajala i ređala cveće, na dan psa s lopticom? Bio je pažljivo postavljen, veliki srebrni čajnik s odgovarajućom cediljkom, najbolji tanki porcelan, starinska posudica za mleko, mašice za kocke šećera, kukičani prekrivači. Gospođa Vavasur bila je u japanskom stilu, kose podignute u punđu probodenu s dve velike ukrštene ukosnice, zbog čega sam, potpuno neprikladno, pomislio na japanske erotske grafike iz osamnaestog veka na kojima punačke gospe porcelanskih lica bez imalo uznemiravanja podnose ogavnu pažnju ozbiljne gospode s ogromnim organima i, što sam uvek iznenađeno zapažao, izuzetno savitljivim nožnim prstima.
Razgovor je zastajkivao. Gospođica Vavasur još je bila nervozna, a pukovniku su krčala creva. Zaslepljivalo nas je kasno sunce što se probijalo kroz grmlje u razmetljivom vrtu, od sjaja se činilo da predmeti na stolu podrhtavaju i miču se. Osećao sam se prevelikim, trapavim, sputanim, kao ogromno neukrotivo dete koje su očajni roditelji poslali u selo pod pasku dvoje postarijih rođaka. Je li ovo bila užasna greška? Treba li da promrmljam nekakav izgovor i uteknem u hotel na prenočište, ili da odem kući čak, i podnosim prazninu i odjeke? Onda sam se setio da sam i došao ovamo jer je to greška, jer treba da bude užasno, jer treba da budem, jer treba da budem, kako se Ana izrazila, neprikladan. „Ti si lud”, rekla mi je Kler, „umrećeš tamo od dosade.” To se nje ne tiče, odvratio sam joj, kupila je sebi lep nov stan – nisam dodao ne gubeći ni trenutka. „Onda dođi da živiš sa mnom”, rekla je, „ima dovoljno mesta za dvoje.” Da živim s njom?! Ima mesta za dvoje?! Ali samo sam joj se zahvalio i rekao joj ne, želim da budem sam. Nepodnošljivo mi je što me tako posmatra u poslednje vreme, sva nežna i kćerinski brižna, gleda me s glavom nakrivljenom baš kao što je Ana činila, podignute obrve i zabrinuto namrštenog čela. Ne želim zabrinutost. Želim bes, prekore, nasilje. Ja sam kao neko koga paklenski boli zub i ko, uprkos bolu, doživljava osvetničko zadovoljstvo gurajući stalno vrh jezika u šupljinu koja ga žiga. Zamišljam pesnicu kako doleće niotkuda i pogađa me svom snagom u lice, gotovo osećam udar i čujem lomljenje nosa, mada mi pomisao na to donosi zrno tužnog zadovoljenja. Posle sahrane, kad su ljudi došli natrag u kuću – to je bilo grozno, skoro neizdržljivo – stegnuo sam čašu s vinom tako jako da mi se rasprsla u ruci. Zadovoljan, posmatrao sam sopstvenu krv kako kaplje kao da je krv neprijatelja kome sam zadao divljački udarac sabljom.
„Znači, vi se bavite umetnošću”, kaže pukovnik oprezno. „Može li se s tim?”
Misli na novac. Gospođica Vavasur, stisnutih usana, žestoko se mršti na njega i prekorno odmahuje glavom. „On samo piše o umetnosti”, kaže šapatom, gutajući reči kako ih izgovara, kao da će me tako poštedeti da ih čujem.
Pukovnik brzo prelazi pogledom od mene do nje i natrag, i tupo klima glavom. On očekuje da će ga pogrešno shvatati, naviknut je na to. Kad pije čaj, mali prst mu je savijen. Mali prst druge ruke stalno mu je zgrčen preko dlana, to je sindrom, ne tako redak, čije sam ime zaboravio; izgleda bolno, ali pukovnik kaže da ne boli. Tom rukom izvodi čudnovato elegantne široke pokrete, kao dirigent kada daje znak drvenim duvačima ili traži fortissimo od hora. Ruke mu pomalo i drhte, nekoliko puta šolja mu je zvecnula o prednje zube, koji su sigurno veštački, tako su beli i jednaki. Koža njegovog vremenom išibanog lica i nadlanica naborana je, smeđa i sjajna, kao sjajni smeđi papir kojim je umotavano nešto što se ne da umotati.
„Shvatam”, kaže ne shvatajući uopšte.
Jednog dana 1893. Pjer Bonar opazio je jednu devojku kako silazi iz tramvaja u Parizu i, privučen njenom krhkošću i bledom lepotom, sledio je do njenog radnog mesta, pompes funèbres, gde je provodila dane ušivajući perle na pogrebne vence. Tako je smrt u samom početku uplela svoje crne trake u njihov život. Brzo se upoznao s njom – pretpostavljam da se to završavalo lako i samouvereno tokom belle epoque – i ona je uskoro napustila posao, i sve ostalo u svom životu, i otišla da živi s njim. Rekla mu je da se zove Marta de Melinji i da joj je šesnaest godina. Zapravo se, mada je to otkriveno tek više od trideset godina kasnije, kad je on najzad odlučio da se oženi njome, zvala Marija Bursen, a kad su se upoznali nije imala šesnaest, nego, kao i sam Bonar, dvadesetak godina. Ostali su zajedno u dobru i zlu, bolje rečeno, u zlu i gorem, sve do njene smrti gotovo pedeset godina kasnije. Tade Natanson, jedan od prvih Bonarovih pokrovitelja, u svojim sećanjima na slikara brzim, impresionističkim potezima daje portret vilinske Marte, piše o njenom divljem izgledu ptice, o njenim koracima na prstima. Bila je tajanstvena, ljubomorna, žestoko posesivna, patila je od manije gonjenja i bila veliki i svesrdni hipohondar. Godine 1927. Bonar je kupio kuću, Le Boske, u nevažnom gradiću Le Kanetu na Azurnoj obali, i tu je živeo s Martom, zatvoren u povremeno mučnoj povučenosti, sve do njene smrti petnaest godina kasnije. Ona je u Le Boskeu stekla naviku da duge sate provodi u kadi, i Bonar ju je u kadi i slikao, često, nastavivši seriju čak i posle njene smrti. Kupačice su trijumfalni vrhunac njegovog životnog rada. Na slici Naga u kadi s psom, započetoj 1941, godinu dana pre Martine smrti, a dovršenoj tek 1946, ona leži, ružičasta, purpurna i zlatna, boginja plutajućeg sveta, omršavela, bezvremena, mrtva koliko i živa, a pored nje na pločicama je njen mali smeđi pas, njen sadrug, jazavičar, mislim, sklupčan i budan na svojoj prostirci ili nečemu što bi mogao biti pravougaonik pahuljastog sunca koje pada kroz nevidljivi prozor. Uska prostorija koja joj je utočište vibrira oko nje, pulsira u bojama. Njena stopala, levo napeto na kraju nemoguće duge noge, kao da su izobličila kadu i ispupčila joj levi kraj, a ispod kade na toj strani, u istom polju pažnje, i pod je poremećen i deluje kao da se na jednom mestu sliva u ugao, nimalo sličan podu, nego nalik na pokretnu površinu tačkaste vode. Sve se kreće na slici, kreće se u tišini, u vodenoj tišini. Gledalac čuje kapanje, talasanje, treperavi uzdah. Smeđecrvena mrlja u vodi, pored desnog ramena kupačice, sigurno je rđa, a možda čak i skorela krv. Desna ruka joj počiva na bedru, nepomična, s dlanom nagore, a ja mislim na Anine ruke na stolu onog dana kad smo se vratili iz posete gospodinu Todu, na njene bespomoćne ruke, dlanova okrenutih uvis kao da mole nešto od nekoga preko puta koga nema.
I ona se, moja Ana, kad se razbolela, dugo kupala svakog popodneva. Kupanje je umiruje, tvrdila je. Celu jesen i zimu njenog dvanaestomesečnog sporog umiranja zatvorili smo se pred svetom u našu kuću na moru, baš kao Bonar i njegova Marta u Le Boske. Vreme je bilo blago, jedva jesenje ili zimsko, naizgled neprekidno leto neprimetno je ustupilo mesto završetku godine i maglom prevučenoj nepomičnosti kakva može nastati u bilo koje godišnje doba. Ana je strepela od dolaska proleća, od nepodnošljivog meteža i buke, govorila je, od tolikog života. Duboka sanjiva tišina nakupljala se oko nas, meka i gusta poput mulja. Bila je tako tiha, tamo u kupatilu na odmorištu prvog sprata, da sam se ponekad plašio. Zamišljao sam je kako nemo klizi naniže u ogromnoj kadi s nogama u obliku šapa, sve dok joj lice ne potone pod površinu vode i ne uzme poslednji, vodeni udisaj. Šunjao sam se niz stepenice i stajao na okretištu, ne praveći ni najmanji zvuk, kao skamenjen, kao da sam ja pod vodom, i očajnički osluškivao znake života kroz ploču vrata. U nekoj ogavnoj i podloj odajici svog srca, naravno, želeo sam da ona to učini, da završi s tim, radi mene koliko i radi sebe same. Onda bih čuo meki udah vode kad se Ana promeškolji, tiho pljuskanje kad podigne ruku da dohvati peškir ili sapun, pa bih se okrenuo, odvukao natrag u svoju sobu, zatvorio vrata za sobom, seo za pisaći sto i zurio u svetlucavo večernje sivilo, trudeći se da ne mislim ni o čemu.
„Nije tebi lako, jadni Makse”, rekla mi je jednog dana, „moraš da paziš šta govoriš i stalno da budeš ljubazan.” Tada je već bila u sanatorijumu, u sobi u dnu hodnika starog krila, s prozorom na uglu okrenutim ka ivici predivno neodržavanog travnjaka i nemirnom i, kako je meni izgledalo, mučnom šumarku velikog crnkastozelenog drveća. Proleće od kog je strepela došlo je i prošlo, a ona je bila suviše bolesna da joj zasmeta njegovo uzbuđenje, i sada je bilo vlažno, toplo, lepljivo leto, poslednje koje će videti. „Kako to misliš”, upitao sam je, „moram da budem ljubazan?” Tih dana često bi rekla nešto tako čudno, kao da je već negde drugde, daleko od mene, gde čak i reči imaju drugačije značenje. Pomerila je glavu na jastuku i osmehnula mi se. Njeno lice, omršalo gotovo do kostiju, zadobilo je neku zastrašujuću lepotu. „Ne smeš više čak ni da me mrziš malo”, rekla je, „kako što si me mrzeo pre.” Jedno vreme gledala je stabla napolju, a onda se ponovo okrenula meni, ponovo mi se nasmešila i potapšala me po ruci. „Ne budi toliko zabrinut”, rekla je. „I ja sam mrzela tebe, malo. Na kraju krajeva, bili smo samo ljudska bića.” Tada je već koristila jedino prošlo vreme.
„Hoćete li sada da vidite svoju sobu?”, upitala me je gospođica Vavasur. Poslednji zraci sunca padali su kroz veliki prozor pred nama poput krhotina stakla u zapaljenoj zgradi. Pukovnik je ljutito brisao svoj žuti prsluk koji je isprskao čajem. Izgledao je postiđeno. Verovatno mi je nešto govorio, a ja ga nisam slušao. Gospođica Vavasur krenula je prva hodnikom. U tom trenutku bio sam nervozan, u trenutku kada bi trebalo da preuzmem kuću, da je obučem kao nešto što sam nosio u nekom dobu pre pada ljudske rase, nekada pomodni šešir, recimo, staromodni par cipela ili odelo za venčanje što miriše na naftalin, široko je oko struka i pretesno ispod miški, ali kom je svaki džep prepun uspomena. Hodnik uopšte nisam prepoznao. Kratak je, uzan i slabo osvetljen, zidovi su vodoravno podeljeni kružićima ukrašenom lajsnom, a donji delovi su prekriveni prebojenim španskim reljefom koji je izgledao sto i više godina star. Ne sećam se da je tu bio hodnik. Mislio sam da su se ulazna vrata otvarala pravo prema – pa, nisam siguran u šta su se otvarala. U kuhinju? Dok sam tapkao iza gospođice Vavasur noseći torbu u ruci, poput učtivog ubice u nekom starom crno-belom krimiću, otkrio sam da mi se model kuće u glavi, koliko god da sam se trudio da se prilagodim stvarnom stanju, tvrdoglavo i uporno vraća. Sve je bilo za dlaku preveliko ili premalo, svi uglovi neobični. Stepenište je bilo strmije, odmorište tešnje, prozor kupatila nije gledao na put, kao što sam mislio, nego unazad, u polja. Osetio sam nešto blisko panici dok je stvarnost, glupava samozadovoljna stvarnost, grabila sve čega sam mislio da se sećam i mesila u sopstveni oblik. Nešto dragoceno se rastapalo i isticalo mi kroz prste. Pa ipak, kako sam lako, na kraju, digao ruke. Prošlost, mislim istinska prošlost, manje je važna nego što se pretvaramo. Kad me je gospođica Vavasur ostavila u onome što će od sada biti moja soba, bacio sam kaput preko stolice, seo na krevet i duboko udahnuo ustajali vazduh sobe u kojoj se nije živelo; osetio sam se kao da sam dugo putovao, godinama, i da sam najzad stigao na odredište ka kom sam se sve vreme, ne znajući to, kretao, i gde moram da ostanem, pošto je ono, za sada, jedino moguće mesto, jedino moguće utočište, za mene.
Moj prijatelj crvendać pojavio se pre trenutak-dva u bašti i iznenada sam se setio na šta su me podsetile Ejvriline pege onog dana kad smo se upoznali u dvorištu Djuignanovih. Ptica, kao i obično, zastaje na trećoj grani žbuna imele i posmatra okolinu blistavim ratobornim očima. Crvendaći su slavni po neustrašivosti, a ovaj se izgleda nimalo ne brine što je Tidls izašao na susedna vrata i krenuo da se šunja kroz visoku travu; čak je pustio nešto nalik na ironični zvižduk, nakostrešio se i raširio krvavonarandžaste grudi kao da podrugljivo pokazuje kako bi bio sočan i krupan zalogaj, kad bi mačke umele da lete. Videvši pticu kako sleće odmah sam se setio, uz udar bola jedinstven i velik tačno koliko crvendać, opljačkanog gnezda u grmu štipavca. Kao dečak mnogo sam se zanimao za ptice. Nisam ih posmatrao, nikad nisam voleo da posmatram, nije me zanimalo otkrivanje, praćenje i klasifikovanje, to mi je bilo previše, i dosadilo bi mi; ne, jedva sam umeo da razlikujem jednu vrstu ptica od druge, i malo sam znao o njihovoj istoriji i navikama, a mario za njih još manje. Ipak, umeo sam da pronalazim gnezda, to mi je bila specijalnost. Ta delatnost uključuje strpljenje, pažnju, brzinu oka i još nešto, sposobnost da se postane jedno s malim stvorenjima koja sam pratio do njihovih stanova. Znalac čijeg imena trenutno ne mogu da se setim iznosi, pravdajući ovo ili ono, da je ljudskom biću nemoguće da u potpunosti zamisli kako je to biti šišmiš. Prihvatam ovu tvrdnju u načelu, ali verujem da sam u detinjstvu mogao da mu iznesem podroban prikaz nečeg takvog, dok sam bio mali i još delimično životinja.
Nisam bio svirep, nisam ubijao ptice ni krao njihova jaja, svakako ne. Gonila me je radoznalost, čista žudnja da saznam ponešto o tajnama drugih, stranih bića.
Uvek me je iznenađivao kontrast između gnezda i jajeta, mislim na slučajnu strukturu gnezda, bez obzira na to koliko je dobro, ili čak lepo sagrađeno, i potpunost jajeta, njegovu čistu punoću. Pre nego početak, jaje je konačni završetak. Ono je vrhunska definicija samodovoljnosti. Mrzeo sam da vidim razbijeno jaje, tu malenu tragediju. U prilici na koju mislim svakako sam nenamerno nekoga doveo do gnezda. Nalazilo se u žbunu štipavca na strmom brdašcetu usred otvorenog polja, ptice bi me lako opazile kada sam prilazio, kao što sam činio sedmicama kako bi se majka ptica navikla na mene. Je li to bilo gnezdo drozda, kosa? U svakom slučaju, neke takve velike vrste. Jednog dana sam došao, a jaja nije bilo. Dva su bila ukradena, treće je ležalo zgnječeno na zemlji ispod žbuna. Od njega je ostala samo mrlja žumanceta, belance i nekoliko delića ljuske poprskanih sićušnim tamnosmeđim tačkama. Ne bi trebalo da pripisujem mnogo važnosti tom događaju, siguran sam da sam bio sentimentalno bezdušan dečak kao i svaki drugi, ali još vidim štipavac, sećam se tačne nijanse tih smeđih tačkica, toliko sličnih pegama na Ejvrilinim bledim obrazima i nosu. Nosio sam sa sobom uspomenu na taj trenutak više od pola stoleća, kao da je znak nečeg konačnog, dragocenog i neponovljivog.
Ana se naginje preko ivice bolničkog kreveta, povraća po podu, pritiska mi dlan vrelim čelom, punim i krhkim poput nojevog jajeta.
Nalazim se u kafeu Strand, s Kloi, posle bioskopa i onog nezaboravnog poljupca. Sedimo za plastičnim stolom i pijemo naše omiljeno piće, penušavi sok od narandže s kuglom sladoleda od vanile što pluta u visokoj čaši. Kad se usredsredim, vidim nas neverovatno jasno. Zaista, čovek bi mogao da proživi svoj život ispočetka, samo kad bi se dovoljno potrudio da se svega priseti. Naš sto je blizu otvorenih vrata kroz koja nam debeli komad sunčevog svetla pada pred noge. Povremeno spolja doluta povetarac razbacujući fini pesak po podu, ili noseći sa sobom omot slatkiša koji krene, pa stane, pa opet krene napred, grebuckajući. U kafeu jedva da ima još nekog, nekoliko dečaka, odnosno mladića, pozadi u uglu igra karte, a iza šanka vlasnikova žena, krupna, kose boje peska, ne neprivlačna, zuri kroz vrata praznim sanjarskim pogledom. Na sebi ima bledoplavu bluzu ili kecelju s nabranim belim porubom. Kako se zove? Kako ono beše? Ne, neću se setiti – toliko o neukrotivom pamćenju Pamćenja. Gospođa Strand, zvaću je gospođa Strand, ako već moram nekako da je zovem.

Ona stoji na naročit način, toga se pouzdano sećam, onako krupna i četvrtasta, jednu pegavu ruku je ispružila, stisnutu pesnicu položila na visoka leđa kase. Po mešavini sladoleda i soka od narandže u našim čašama pliva sivkastožuta pena. Pijemo kroz papirne slamke, izbegavajući da se pogledamo u oči u novom naletu sramežljivosti. Osećam opšte, veliko, meko smirivanje, kao kad se čaršav rasprostire i pada na krevet, ili kad se šator sruši na jastuku sopstvenog zarobljenog vazduha. Činjenica poljupca u tami bioskopa – sve sam uvereniji da je to ipak bio naš prvi poljubac – sedi među nama poput preneraženosti, nezamislivo velika. Kloi ima jedva primetnu senku plavih brčića, osetio sam hermelinski dodir na usni. Sada mi je čaša gotovo prazna, pa se plašim da će poslednje kapi u slamki načiniti ono neprijatno utrobno krčanje. Potajice, ispod spuštenih kapaka, gledam Kloine ruke, jedna leži na stolu, a drugom drži čašu. Prsti su joj debeli do prvog zglavka, a onda se sužavaju ka vrhu – ima majčine ruke, shvatam. Radio gospođe Strand svira neku jedva čujnu pesmu uz koju Kloi odsutno pevuši. Pesme su tada bile važne, ti jecaji o žudnji i gubitku, cvilež onoga što smo smatrali ljubavlju. Noću sam, u kolibi, dok ležim u postelji, ponekad čuo melodije, tiho metalno treštanje koje je morski povetarac donosio iz balskih dvorana hotela, iz Plaže ili Golfa, pa bih mislio na parove, na devojke s trajnom, obučene u jasnoplavo ili otrovnozeleno, na mladiće s ćubama, u glomaznim sportskim sakoima i cipelama debelih škripavih đonova, kako kruže u prašnjavoj vreloj polutami. O draga ljubavi usamljen mesečina poljupci srce i duša! A izvan svega toga, neviđena, plaža u mraku, pesak hladan po površini, ali ispod još čuva dnevnu toplotu, i duge linije belih talasa što se razbijaju o kosu obalu, nekako osvetljeni iznutra, a preko svega toga noć, tiha, tajanstvena i napeta.
„Film je bio glup”, reče Kloi. Primakla je lice do ruba čaše, a uvojak joj slobodno visi. Kosa joj je bleda kao sunčeva svetlost podno njenih nogu... Ali, stanite, ovo nije u redu. Ovo ne može biti dan poljupca. Kad smo izašli iz bioskopa bilo je veče, a sad je sredina popodneva, otuda meka svetlost i lutajući povetarac. I gde je Majls? Bio je s nama u bioskopu, pa kud je onda otišao, on koji se ne udaljava od sestre osim ako ga ne otera? Zaista, gospođo Uspomeno, povlačim sve pohvale, ukoliko je ovo delo Uspomene, a ne neke druge, mušičavije muze. Kloi je frknula. „Kao da bi oni znali da je drumski razbojnik zapravo žensko.”
Ponovo sam pogledao njene ruke. Ona kojom je držala čašu ispod ruba skliznula je i obuhvatila postolje u kom je ravnomerno plamteo šiljak čiste svetlosti, dok je druga, pažljivo savijajući palcem i kažiprstom slamku do Kloinih usana, bacala na sto bledu senku u obliku glave ptice s kljunom i visokom krestom. Ponovo mislim na njenu majku, i ovog puta za trenutak osećam nešto oštro i vrelo u grudima, kao da mi je usijana igla dotakla srce. Je li to ubod griže savesti? Jer, šta bi gospođa Grejs osetila, šta bi pomislila kad bi me videla ovde, za ovim stolom, kako gutam očima purpurnu senku u udubini obraza njene kćeri dok ispija na slamku ostatke oranžade sa sladoledom? Ali nije me ni bilo briga, ne duboko unutra, duboko ispod krivice i sličnog. Ljubav je, kako mi to zovemo, mušičavo sklona da se premesti, bezdušno, postrance, s jednog sjajnog predmeta na drugi, još sjajniji, i to u najneprikladnijim okolnostima. Koliko se venčanja završilo tako što je pripiti mladoženja mučen gorušicom u bračnom krevetu snuždeno zurio u lice svoje neveste pod sobom i video lice njene najbolje prijateljice, ili njene sestre, ljupkije od nje, ili čak, bože sačuvaj, svoje vesele tašte?
Da, zaljubljivao sam se u Kloi – zaljubio sam se, sve je već bilo gotovo. Osećao sam napetu vrtoglavicu, činilo mi se da polako padam, srećan i bespomoćan, što se onima koji znaju da će morati da vole uvek čini vrlo zloslutnim početkom. Jer čak i u tom nežnom dobu znao sam da uvek postoji neko ko voli i neko ko je voljen, i znao sam šta ću od toga u ovom slučaju biti ja. Sedmice provedene pored Kloi bile su za mene niz manje-više neprekidnih poniženja. Prihvatila me je kao vernika u svoj hram s uznemirujućim samozadovoljstvom. U svojim raznim rasejanim raspoloženjima jedva se udostojavala da zapazi moje prisustvo, a čak i kad bi mi posvetila punu pažnju uvek je nešto nedostajalo, bilo je nagoveštaja prezauzetosti, odsutnosti. Ta namerna neodređenost mučila me je i dovodila do besa, ali još gora je bila mogućnost da ona sve to možda ne čini namerno. Mogao sam da prihvatim njenu odluku da me prezire, mogao sam čak i da joj se obradujem, na mračno prijatan način, ali pomisao da ima trenutaka kada pod njenim pogledom prosto izbledim do prozirnosti, ne, to je bilo nepodnošljivo. Kad bih prekinuo njeno odsutno ćutanje, ona bi se često lako trgnula i brzo pogledala oko sebe, u tavanicu ili u ugao sobe, bilo gde osim u mene, tragajući za izvorom glasa koji joj se obratio. Jesu li to bezdušno zadirkivanje ili ti trenuci odsutnosti bili iskreni? Nepodnošljivo besan, zgrabio bih je za ramena i prodrmusao je, zahtevajući da vidi mene i samo mene, ali ona bi omlitavila u mojim rukama, ukrstila oči i pustila glavu da joj se njiše kao u krpene lutke, grleno se smejući i zvučeći uznemirujuće poput Majlsa, a kad je, zgađen, odgurnem od sebe, pala bi na pesak ili na kauč i ostala da leži raširenih udova, pretvarajući se da je groteskno, iscereno mrtva.
Zašto sam trpeo njene mušice, njeno pokazivanje nadmoći? Nikada nisam lako podnosio uvrede i uvek sam se starao da se osvetim, čak i onima koje sam voleo, ili naročito onima koje sam voleo. Moja trpeljivost u Kloinom slučaju poticala je, verujem, iz snažnog poriva da je zaštitim. Da objasnim, ovo je zanimljivo, mislim da je zanimljivo. Tu je na delu bila fina, jedinstvena taktičnost. Pošto sam Kloi odabrao, ili je ona mene odabrala, da je obaspem ljubavlju, onda Kloi mora biti očuvana besprekornom koliko god je to moguće, duhovno i u svojim delima. Morao sam da je odbranim od nje same i njenih mana. Taj zadatak pripao je meni jer su njeni nedostaci bili njeni, i nije se od nje moglo očekivati da od svoje volje izbegne njihove loše posledice. I ne samo da mora biti spasena od tih nedostataka i njihovih posledica po njeno ponašanje, nego ne sme ni da sazna za njih, koliko god sam u stanju da to sprečim. I nije reč samo o njenim aktivnim manama. Neznanje, nesposobnost za uvid, tupo samozadovoljstvo, sve to mora biti prikriveno, a iskazivanje ma čega od tog porečeno. Činjenica, na primer, da nije znala da je moju ljubav stekla posle, od svih na svetu, upravo svoje majke, u mojim očima davala joj je gotovo sažaljenja vrednu ranjivost. Naglašavam da nije reč o tome što je kasnije stekla moju naklonost, nego da o tome nije ništa znala. Kad bi nekako saznala moju tajnu verovatno bi se osetila izneverenom, smatrala bi sebe budalom što nije videla šta osećam prema njenoj majci, možda bi čak i bila u iskušenju da se smatra manje vrednom od svoje majke, pošto sam nju izabrao tek kao drugu. A to ne sme da se dogodi.
Za slučaj da sebe prikazujem suviše dobroćudnim, žurim da kažem kako nisam brinuo i pazio na Kloi i njene nedostatke samo radi njenog dobra. Njeno samopoštovanje bilo mi je manje važno od mog sopstvenog, iako je ovo drugo zavisilo od prvog. Ako njeno samopoštovanje bude umrljano sumnjama, osećanjem da je ispala budala ili da joj nedostaje oštroumlja, i moje poštovanje prema njoj biće ugroženo. Zato ne sme biti sukoba, brutalnih otkrića, saopštavanja strašne istine. Mogu da je drmusam za ramena dok joj kosti ne zazvekeću, mogu zgađeno da je bacim na tlo, ali ne smem joj reći da sam voleo njenu majku pre nego što sam zavoleo nju, da miriše na ustajale biskvite, niti da Džo s Polja govori o njenim zelenim zubima. Dok sam krotko išao za njenom razmetljivom prilikom, blagonaklonog i blagonaklono uplašenog pogleda prikovanog za žuti zarez kose na njenom vratu ili na tanušne pukotine preko porcelanskih zadnjih loža njenih kolena, osećao sam se kao da sa sobom nosim ampulu nečeg najdragocenijeg i izuzetno zapaljivog. Ne, bez naglih pokreta, nikakvi nagli pokreti.
Postojao je još jedan razlog zbog kog ju je trebalo čuvati netaknutu, neumrljanu suvišnim znanjem o sebi ili, naravno, predubokim znanjem o meni. Bila je drugačija. S njom sam prvi put doživeo potpunu različitost drugih ljudi. Neću preterati ako kažem – pa, hoću, ali ću to ipak reći – da mi se u Kloi svet prvi put pokazao kao objektivna pojava. Ni moji otac i majka, ni moji nastavnici, ni druga deca, čak ni sama Koni Grejs, niko od njih nije bio stvaran onako kako je stvarna bila Kloi. A ako je ona stvarna, onda sam iznenada takav postao i ja. Ona je, verujem, podstakla u meni prvo osećanje samosvesti. Pre toga postojalo je jedno i ja sam bio deo toga, sada smo postojali ja i sve ono ostalo što nisam ja. Ali i tu postoji zvrčka, tračak složenosti. Odsekavši me od sveta i učinivši da shvatim sebe tako odsečenog, ona me je izagnala iz te atmosfere srodnosti svega, svega što je uključivalo i mene i unutar čega sam do tada obitavao, manje-više u blaženom neznanju. Pre toga sam bio pod krovom, sad sam se našao na otvorenom, bez skloništa na vidiku. Nisam znao da se više nikad neću vratiti unutra, kroz tu sve tešnju kapiju.
Nikad nisam znao kako stojim s njom, niti šta ću pretrpeti od nje, i to je, mislim, činilo veliki deo njene privlačnosti, takva je, eto, nepredvidiva priroda ljubavi. Jednog dana, dok smo šetali plažom i tražili određenu vrstu ružičastih školjki od kojih je želela da načini ogrlicu, iznenada je stala, okrenula se i, ne vodeći računa o kupačima u vodi i izletnicima na pesku, uhvatila me za majicu, privukla me sebi i poljubila me tako snažno da sam posekao zubima gornju usnu i osetio ukus krvi, a Majls se, iza nas, nasmejao svojim grlenim kikotom. Trenutak kasnije odgurnula me je, krajnje prezrivo, činilo se, i krenula dalje, namrštena, a pogled joj je, kao i ranije, oštro šarao po obali gde je nepomični ugaženi pesak uz zvuk usisavanja žedno udisao svaki nadolazeći talas. Nervozno sam se obazreo naokolo. Šta da je moja majka bila ovde da nas vidi, ili gospođa Grejs, ili čak Rouz? Ali Kloi kao da nije marila za to. Još pamtim zrnasti osećaj kada se meko tkivo naših usana zgnječilo o naše zube.
Volela je da izaziva, ali bi se uznemirila kad bi izazov bio prihvaćen. Jednog ranog, jezivo mirnog jutra, s gromovitim oblacima daleko na horizontu i morem ravnim i sivkasto bistrim, stajao sam pred njom u mlakoj vodi do pasa i spremao se da zaronim i proplivam joj između nogu ako mi dozvoli, što je ponekad činila. „Hajde, brzo”, rekla je i zaškiljila, „upravo sam se popiškila.” Kao budući džentlmen, nisam imao druge nego da učinim kako je tražila. Ali kad sam izronio rekla mi je da sam odvratan, utonula u vodu do brade i polako otplivala.
Bila je sklona iznenadnim i uznemirujućim napadima nasilnosti. Sećam se jednog kišnog popodneva, bili smo zajedno u dnevnoj sobi Kedrova. Vazduh u sobi bio je vlažnjikavo hladan i osećao se tužni miris kišnog dana na čađ i kretonske zavese. Kloi je izašla iz kuhinje i krenula ka prozoru, a ja sam ustao s kauča i pošao ka njoj, želeći, pretpostavljam, da je zagrlim. Odmah je stala, hitro zamahnula rukom u kratkom luku i ošamarila me punim dlanom. Udarac je bio tako iznenadan, tako potpun da je delovao kao definicija nečeg, malog, jedinstvenog i životno važnog. Čuo sam odjek šamara kako se odbija iz ugla tavanice. Stajali smo nepomični trenutak-dva, ja lica okrenutog u stranu, onda je ona zakoračila unazad i nasmejala se, a zatim se smrknuto napućila i prišla prozoru, uzela nešto sa stola i žestoko namrštena zagledala se u to.
Jednog dana na plaži navalila je da mučimo jednog dečka iz grada. Bilo je vrelo sivo popodne, negde krajem raspusta, tihi jesenji tonovi već su se čuli u vazduhu, a njoj je bilo dosadno i bila je zlovoljna. Dečko je bio bled, drhtao je u mlitavim crnim kupaćim gaćicama, upalih grudi i bradavica otečenih i bezbojnih od hladnoće. Saterali smo ga u ugao, sve troje, iza betonskog lukobana. Bio je viši od blizanaca, ali ja sam bio viši od njega, i onako željan da ostavim utisak na svoju devojku, dobro sam ga zviznuo i oborio ga na zelenom sluzi optočeni zid, a Kloi je stala ispred njega i na svoj najvlastelinskiji način naredila mu da joj kaže kako se zove i šta radi ovde. Gledao ju je zapanjeno, ne shvatajući, izgleda, zašto je baš on odabran, ni šta ona hoće od njega, što nismo, naravno, shvatali ni mi. „Dakle?”, povikala je Kloi, s rukama na bokovima, tapkajući jednom nogom po pesku. Dečko se nesigurno nasmešio, više postiđen nego uplašen. Došao je na jedan dan, rekao je, vozom, s mamom. „O, s mamom, je li?”, rekla je Kloi prezrivo, a Majls je, kao da mu je to bio znak, zakoračio napred i dlanom ga snažno udario postrance po glavi, proizvevši veoma glasno oštro pljas! „Vidiš?”, rekla je Kloi kreštavo. „To dobiješ kad se praviš pametan s nama!” Dečko je, onako priglup i krotak, izgledao samo zapanjeno; dodirnuo je rukom lice kao da provereva iznenađujuću činjenicu da je udaren. Usledio je uzbudljiv trenutak potpune nepomičnosti u kom je svašta moglo da se desi. Ništa se nije dogodilo. Dečak je samo rezignirano, tužno slegnuo ramenima i polako se udaljio, još se držeći za vilicu; Kloi se prkosno okrenula meni, ali ništa nije rekla, a Majls se samo nasmejao.
Ono što sam najbolje upamtio od ovog događaja nije Kloin pogled, ni Majlsovo cerekanje, nego pogled koji mi je dečak uputio na kraju, pre nego što je ojađeno otišao. Poznavao me je, znao je da sam i ja iz grada, kao i on, kako god sam se trudio da delujem. Da je u tom pogledu bilo optužbe za izdajstvo, besa što sam stao uz strance protiv njega, bilo čega sličnog, ne bih mario, nego bih zapravo bio zahvalan, pa makar u tome bilo i stida. Ne, mene je uznemirio izraz prihvatanja u njegovim očima, ovčije odsustvo iznenađenja pred mojom pokvarenošću. Došlo mi je da pojurim za njim i spustim mu ruku na rame, ne toliko da se izvinim ili pokušam da se opravdam što sam učestvovao u njegovom ponižavanju, nego da ga navedem da me ponovo pogleda odnosno, bolje rečeno, da ga nateram da povuče onaj prethodni pogled, da ga porekne, da izbriše taj zapis iz svojih očiju. Jer otkrio sam da mi je nepodnošljiva pomisao da me neko zna onako kako me je on znao. Bolje nego što poznajem samog sebe. Gore.
Nikada nisam voleo da se fotografišem, ali sam najviše mrzeo da me fotografiše Ana. To je čudno reći, znam, ali kad stane iza aparata izgledala je kao da je slepa, nešto bi joj umrlo u očima, neko suštinsko svetlo bi se ugasilo. Činilo se da ne gleda kroz sočivo, u objekt, nego da viri unutra, u sebe, tražeći neku određujuću perspektivu, neku životno važnu tačku gledišta. Držala bi nepomično aparat u visini očiju, isturila svoju glavu ptice grabljivice u stranu i trenutak-dva slepo zurila, kao da su nečije crte ispisane nekom vrstom Brajove azbuke koju ume da čita iz daljine; pritiskanje okidača delovalo je sasvim nevažno, običan pokret za smirivanje aparata. U početku, kad smo tek vrlo kratko bili zajedno, bio sam dovoljno lud i dozvolio joj da me ubedi da joj poziram u nekoliko prilika; ishod je bio zapanjujuće sirov, zapanjujuće rečit. Na tih nekoliko crno-belih snimaka moje glave i ramena koje je uhvatila – a to je pravi izraz – izgledao sam sebi obnaženiji nego da sam snimljen u punoj veličini i bez krpice na sebi. Bio sam mlad, zategnut i ne neprivlačan – skroman sam – ali na tim snimcima izgledao sam kao prerasli homunkulus. Nije me prikazala kao ružnog ili deformisanog. Ljudi koji su videli te slike govorili su da su laskave po mene. Nisam bio polaskan, daleko od toga. Na njima sam izgledao kao da su me uhvatili i drže me da ne pobegnem, dok povici Stani, lopove! odjekuju oko mene. Izraz lica mi je veseo i prijateljski, kao u zlikovca koji se plaši da će ga optužiti za zločin koji zna da je počinio, iako ne može tačno da ga se seti, ali ipak priprema izgovore i opravdanja. Kakav očajnički, molećivi osmeh imam na licu, cerek, ljigavi cerek. Ana je uperila aparat na mladića punog nade, svežeg lica, ali ono što je proizvela bili su policijski snimci slomljenog matorog prevaranta. Razotkriven, da, to je prava reč.
To je bio njen naročiti dar, to trezveno oko koje rastrežnjuje. Mislim na fotografije koje je snimila u bolnici, na kraju, početkom kraja, dok je još bila pod terapijom i imala dovoljno snage da ustane iz postelje bez tuđe pomoći. Rekla je Kler da potraži njen aparat, nije ga koristila godinama pre toga. Njen povratak staroj opsesiji izazvao je u meni osećaj snažne, ali neobjašnjive zebnje. Uznemirila me je takođe, mada opet ne mogu da kažem tačno zašto, činjenica da je zamolila Kler, a ne mene, da joj donese aparat, i njihov prećutni dogovor da ja ne treba to da znam. Šta je to značilo, sva ta tajanstvenost i petljanje? Kler, koja se nešto pre toga vratila sa studija u inostranstvu – Francuska, Holandija, Voblen, sve to - šokirala se zatekavši majku toliko bolesnu i, naravno, razbesnela se na mene što je nisam pozvao ranije. Nisam joj rekao da Ana nije želela da ona bude kod kuće. I to je bilo čudno, jer su oduvek bile bliske, njih dve. Jesam li bio ljubomoran? Jesam, malo, zapravo ne baš malo, da budem iskren. Potpuno sam svestan šta sam očekivao, šta očekujem, od svoje kćeri, a i sebičnosti i sentimentalnosti tih očekivanja. Mnogo se traži od potomaka diletanata. Ona će postići što ja nisam mogao, postaće veliki naučnik, ako se ja pitam, a pitam se. Majka joj je ostavila nešto novca, ali ne dovoljno. Ja sam debela guska i škrto nosim zlatna jaja.
Sasvim sam slučajno uhvatio Kler kako krijumčari fotoaparat iz kuće. Pokušala je nehajno da ga iznese, ali nikad nije umela da se drži nehajno. A nije ni znala, ništa više nego ja, zašto to mora da ostane tajna. Ana je uvek nešto skrivala, čak i ono najnevažnije, to je, pretpostavljam, bio ostatak uticaja njenog oca i njihovog nesigurnog ranijeg života. Imala je u sebi nešto detinjasto. Mislim, bila je svojeglava, tajanstvena, i snažno se protivila i najmanjem pokušaju mešanja ili prigovoru. Tvrdim da je tako jer znam. Mislim da je suština u tome što smo oboje bili jedinci. To zvuči čudno. Želim da kažem da smo bili jedina deca svojih roditelja. I to zvuči čudno. Jesam li delovao kao da ne odobravam njene pokušaje da bude umetnica, ako se amatersko bavljenje fotografijom može smatrati umetnošću? Zapravo sam vrlo malo pažnje obraćao na njene fotografije, i nije imala razloga da misli kako ću sakriti aparat od nje. Sve je to vrlo zbunjujuće.
U svakom slučaju, dan-dva pošto sam uhvatio Kler s aparatom, pozvan sam u bolnicu gde su me oštro obavestili da je moja žena fotografisala druge pacijente i da je bilo žalbi. Pocrveneo sam u Anino ime, stojeći ispred stola glavne sestre, i osećajući se kao učenik kog su dovukli pred upravitelja zbog nečijeg tuđeg nestašluka. Ispostavilo se da je Ana lutala po odeljenjima, bosonoga, u izbledeloj plavoj bolničkoj košulji, vukući stalak s infuzijom – zvala ga je stočić za čaj – tražeći teško obeležene i unakažene pacijente; onda bi parkirala stalak uz njihovu postelju, izvadila lajku i snimala dok je ne opazi neka sestra i ne naredi joj da se vrati u svoju sobu.
„Jesu li ti rekli ko se žalio?”, upitala je smrknuto. „Ne bolesnici, samo njihova rodbina, a šta oni znaju?”
Rekla mi je da odnesem film na razvijanje njenom prijatelju Seržu. Taj njen prijatelj Serž, koji joj je nekada, u davnoj prošlosti, možda bio i više od prijatelja, krupan je muškarac, hrom, s grivom predivne crne kose koju sklanja s čela gracioznim pokretom obe ruke. Atelje mu je na najvišem spratu jedne od onih uskih starih kuća u ulici Šejd, pored reke. Snima modne fotografije i spava sa svojim modelima. Tvrdi da je izbeglica odnekud i govori šuškajući, čemu devojke, priča se, ne mogu da odole. Ne koristi prezime, a čak i njegovo ime, Serž, moglo bi mu biti umetnički nadimak, koliko ja znam. Ana i ja smo poznavali ljude kao što je on u staro vreme, koje je onda još bilo novo. Sada mi nije jasno kako sam ga trpeo; ništa kao katastrofa ne otkriva škrtost i prevaru u nečijem svetu, u nečijem bivšem svetu.
Nešto u meni, po svemu sudeći, Seržu je neizmerno zabavno. On sipa nizove nimalo smešnih šala, a ja sam uveren da su mu one samo izgovor da se smeje, a da ne izgleda kako se smeje meni. Kad sam došao da uzmem razvijene fotografije, počeo je da ih traži po slikovitom neredu ateljea – ne bi me iznenadilo da on namešta taj nered, kao izlog – koračajući živahno na svojim neskladno malim stopalima, uprkos tome što se jako naginje ulevo pri svakom drugom koraku. Srkao je kafu iz velike, naizgled bezdane šolje i razgovarao sa mnom preko ramena. Kafa je još jedan njegov zaštitni znak, pored kose, hramanja i tolstojevskih širokih belih košulja koje rado nosi. „Kako je tvoja prelepa Ani?”, upitao je. Pogledao me je iskosa i nasmejao se. Oduvek ju je zvao Ani, što niko drugi nije činio; potiskujem pomisao da je to možda stari ljubavni nadimak. Nisam mu rekao za njenu bolest – zašto bih? Rovario je naokolo po neredu na velikom stolu koji mu služi za rad. Sirćetasti miris tečnosti za razvijanje iz mračne komore pekao mi je nozdrve i oči. „Ima li vesti od Ani”, otpevušio je za sebe i ponovo se šmrkavo nasmejao kroz nos. Video sam sebe kako mu s krikom pritrčavam, guram ga do prozora i bacam ga, naglavačke, na popločanu ulicu. Pobednički je zagunđao i podigao debeli smeđi koverat, ali kad sam pružio ruku da ga uzmem, trgnuo ga je natrag i osmotrio me veselim upitnim pogledom, nakrivljene glave. „Ovo što ona snima, to su snimci i po”, rekao je odmeravajući koverat u jednoj ruci, a drugom mlitavo mašući gore-dole na svoj proučeni srednjoevropski način. Kroz stakleni krov iznad nas letnje sunce obasjavalo je punom snagom radni sto, pa su razbacani arci fotografskog papira goreli vrelim belim plamenom. Serž je zatresao glavom i bezglasno zazviždao kroz napućene usne. „Kakve fotografije!”
Ana je iz bolničke postelje željno pružila ruku, detinje raširenih prstiju, i bez reči mi otela koverat. U sobi je bilo pretoplo i vlažno, na čelu i gornjoj usni svetlucala joj je sivkasta prevlaka znoja. Kosa je počela ponovo da joj raste, na neki bezvoljan način, kao da zna da neće dugo biti potrebna; opadala je u pramenovima, tanka, crna i naizgled masna, nalik na olizano mačje krzno. Seo sam na ivicu kreveta i posmatrao Anu kako nestrpljivo noktima cepa preklop koverta. Zbog čega bolničke sobe deluju tako zavodljivo, uprkos svemu onome što se u njima događa? One nisu kao hotelske sobe. Hotelske sobe, čak i najraskošnije, anonimne su; ničemu u njima nije stalo do gosta, ni krevetu, ni hladnjaku s pićem, čak ni dasci za peglanje što tako prkosno stoji mirno leđima okrenuta zidu. Uprkos svim naporima arhitekata, dizajnera, uprava, hotelske sobe uvek nestrpljivo čekaju da odemo; nasuprot tome, bolničke sobe, bez ičijeg napora, pokušavaju da nas zadrže, navode nas da poželimo da ostanemo u njima i budemo zadovoljni. Imaju umirujući dah dečjih soba, uz taj debeli sloj krem boje na zidovima, gumirane podove, majušne umivaonike u uglu sa skromnim peškirom na prečki ispod, i uz krevet, naravno, s njegovim polugama i točkićima, što liči na zamršeni dečji ležaj u kom može da se spava i sanja, a neko brine za nas i misli na nas, i u kom se nikad, nikad ne umire. Pitam se da li bih mogao da iznajmim bolničku sobu, i da u njoj radim, čak i živim. Pogodnosti bi bile sjajne. Ujutru bi me veselo budili, obroke bi mi služili tačno u minut, krevet bi bio namešten uredno i čvrsto poput dugačkog belog koverta, čitava medicinska ekipa bila bi spremna da se ponese s bilo kakvom hitnom situacijom. Da, mogao bih da budem zadovoljan tu, u jednoj od ovih belih ćelija, iz koje prozor s rešetkama, ne, ne s rešetkama, zaneo sam se, iz koje prozor gleda na grad, na dimnjake, zakrčene puteve, pogrbljene kuće i silne sićušne prilike što žure tamo-amo.
Ana ređa fotografije oko sebe po krevetu i željno ih posmatra, blistavih očiju, očiju koje od skora deluju ogromno, izbuljene iz dubine lobanje. Prvo iznenađenje je to što je upotrebila kolor film, jer je uvek više volela crno-beli. A iznenađenje su bili i sami snimci. Mogli su biti načinjeni u poljskoj bolnici za vreme rata, ili na odeljenju za postradale u poraženom i razorenom gradu. Tu je bio starac bez noge ispod kolena, debela linija šavova nalik na prototip patent-zatvarača pružala mu se duž sjajnog patrljka. Gojazna sredovečna žena nije imala jednu dojku, tkivo s kog je nedavno odstranjena bilo je naborano i otečeno poput ogromne prazne očne duplje. Nasmejana majka bujnih grudi u spavaćici od čipke pokazivala je hidrocefaličnu bebu sa zapanjenim izrazom u očima izbuljenim kao u vidre. Artritični prsti starice, snimljeni izbliza, bili su prepleteni i čvornovati poput korena đumbira. Dečak sa živom ranom na obrazu, zamršenom poput mandale, široko se kesio u aparat, podignutih pesnica i palčeva, drsko isplazivši debeli jezik. Jedna fotografija, snimljena pod uglom, prikazivala je metalnu kantu s grudvama i nitima neprepoznatljivog tamnog mesa – je li to otpad iz kuhinje ili iz operacione dvorane?
Ali najviše me je kod tih snimljenih ljudi zapanjio nasmešeni mir s kojim su pokazivali svoje rane, šavove, gnojnice. Posebno dobro se sećam velike i na prvi pogled formalne studije u oštrim nijansama plastične ružičaste, tamnocrvene i sjajne sive boje, snimljene iz niskog ugla podno kreveta na kom je jedna debela stara žena zamršene kose, podigavši mlitave noge prošarane plavim venama i razdvojivši kolena, pokazivala nešto za šta sam pretpostavio da je ispala materica. Kompozicija je bila zapanjujuća i pažljivo nameštena kao ilustracija neke od Blejkovih proročanskih knjiga. Središnji deo, obrnuti trougao oivičen s dve strane ženinim savijenim nogama, a odozgo rubom njene bele spavaćice zategnutim između kolena, mogao bi biti prazan komad pergamenta koji očekuje siloviti ispis, možda objavljenje lažnog rođenja onog ružičastog i tamnocrvenog što joj već proviruje s krila. Iznad trougla ženina glava kao u Meduze izgledala je, usled prefinjenog trika perspektive, kao odsečena, podignuta i smeštena u istu ravan s kolenima, a ravni rez na vratu delovao je kao da balansira na ravnoj liniji ruba spavaćice koji čini gornju stranicu trougla. Uprkos položaju u kom se našlo, lice je izgledalo sasvim spokojno, možda se čak i osmehivalo, na šaljivo prekoran način, s izvesnim zadovoljstvom i, da, s jasnim ponosom. Sećam se kako sam jednog dana, nakon što joj je kosa opala, išao s Anom ulicom, i kako je ona na drugoj strani ulice opazila jednu takođe ćelavu ženu. Ne znam je li Ana opazila da sam video pogled koji su razmenile, njih dve, prazan i u isto vreme prodoran, podmukao, saučesnički. Mislim da se nikad za beskrajnih dvanaest meseci njene bolesti nisam osećao udaljenijim od nje nego u tom trenutku, kada me je odgurnulo sestrinstvo pogođenih.
„Pa?”, rekla je sada, očiju prikovanih za fotografije, ne trudeći se da me pogleda. „Šta kažeš?”
Nije marila za moje mišljenje. Tada je već bila prevazišla i mene i moje stavove.
„Hoćeš li ih pokazati Kler?”, upitao sam. Zašto mi je to prvo palo na pamet?
Pravila se da me nije čula, ili me možda uopšte nije slušala. Negde u zgradi zvrjalo je zvono, kao sitni uporni bol koji se može čuti.
„Ovo je moj dosije”, rekla je. „Moja optužba.”
„Tvoja optužba?”, rekao sam bespomoćno, osećajući nejasnu paniku. „Optužba za šta?”
Slegnula je ramenima.
„Oh, za sve”, odgovorila je blago. „Za sve.”
Kloi, njena svirepost. Plaža. Ponoćno kupanje. Sandala koju je izgubila te noći, na vratima plesne dvorane, Pepeljugina cipelica. Sve je nestalo. Sve je izgubljeno. Nije važno. Umoran, umoran i pijan. Nema veze.

Pogodila nas je oluja. Trajala je čitavu noć, sve do sredine prepodneva, izuzetno nevreme, ne pamtim takvo u ovoj umerenoj klimi, ni po snazi ni po trajanju. Vanredno sam uživao sedeći na svom ukrašenom krevetu kao na katafalku, ako je to reč koju sam želeo da upotrebim, dok soba svetluca oko mene, a nebo besno skače gore-dole lomeći kosti. Najzad, pomislio sam, najzad su prirodne sile postigle vrhunac veličanstvenosti u skladu s mojim unutrašnjim nemirom! Osećao sam se preobraženim, osećao sam se kao neki od Vagnerovih polubogova, leteo sam na gromovitom oblaku i usmeravao snažne eksplozivne akorde, udare nebeskih činela. U ovom dramatičnom oduševljenju, penušavom od isparenja brendija i pucketanja elektriciteta, razmotrio sam svoj položaj u novom i praskavom svetlu. Mislim na svoj opšti položaj. Oduvek sam bio uverenja, uprkos zdravom razumu, da će se u nekom budućem trenutku neprestana proba koja čini moj život, s toliko pogrešno pročitanih reči, lapsusa i blokada, okončati, i da će istinska drama za koju sam se oduvek željno pripremao najzad otpočeti. To je uobičajeno samozavaravanje, znam, svi gaje nešto slično. Pa ipak, sinoć, usred spektakularnog nastupa zlovolje dostojne Valhale, pitao sam se da li se trenutak mog nastupa primakao, trenutak mog izlaska, da se tako izrazim. Ne znam kako će se to odigrati, taj dramatični skok u središte dešavanja, niti kakva se radnja tačno može očekivati na pozornici. Ipak, predosećam nekakvu apoteozu, neki snažan vrhunac. Ne govorim ovde o posmrtnom preobražaju. Ne prihvatam mogućnost života posle smrti, niti postojanje ikakvog božanstva sposobnog da ga podari. S obzirom na svet koji je stvorio, bilo bi uvredljivo za Boga verovati u njega. Ne, ono čemu se radujem jeste trenutak ovozemaljskog izraza. To je to, to je tačno to: izraziću se, u potpunosti. Biću izrečen, kao plemeniti završni govor. Ukratko, biću izgovoren. Zar to nije oduvek bio moj cilj, zar to nije uistinu potajni cilj svih nas, da ne budemo više meso nego da se korenito preobrazimo u paperjasti duh koji ne poznaje muke? Bang, tras, drhtaj, sami zidovi se tresu.
Usput: krevet, moj krevet. Gospođica Vavasur tvrdi da je oduvek bio ovde. Grejsovi, otac i majka, je li bio njihov, jesu li na njemu spavali, baš u ovom krevetu? Kakva misao, ne znam šta da radim s njom. Prestani da je misliš, to je najbolje; odnosno, najmanje uznemirujuće.
Gotova je još jedna sedmica. Kako brzo vreme prolazi s napretkom godišnjeg doba, dok zemlja juri duž svoje brazde u oštri završni luk godine. Uprkos vrlo milostivom vremenu, pukovnik oseća da zima stiže. U poslednje vreme nije mu dobro, zakačio je, kako kaže, prehladu bubrega. Kažem mu da je na to i moja majka volela da se žali – da joj je to zapravo bila omiljena žalba – ali on me čudno gleda, misleći da mu se podrugujem, što je možda i tačno. I šta je to uopšte prehlada bubrega? Mama u tom pogledu nije bila ništa ođređenija od pukovnika, a čak ni Blekov rečnik ne pruža nikakvo objašnjenje. Možda pukovnik želi da mislim kako je to razlog što tako često odlazi u kupatilo danju i noću, a ne nešto mnogo ozbiljnije, na šta sumnjam. „Nije mi najbolje”, kaže, „i to je činjenica.” Počeo je da sa šalom oko vrata dolazi na ručak. Bezvoljno prevrće hranu i dočekuje i najblaže pokušaje da ga razgalimo zamišljenim, patničkim pogledom, a zatim okreće glavu uz tihi uzdah, gotovo jecaj. Jesam li opisao njegov očaravajuće hromatični nos? Boja mu se menja s dobom dana i s najmanjom promenom vremena, od bledoljubičaste, preko boje vina, do najtamnijeg carskog purpura. Je li to rinofima, pitam se odjednom, je li to čuveni pijančev nos doktora Tomsona? Gospođica Vavasur sumnjičavo sluša njegove jadikovke i krivi lice kad je on ne gleda. Mislim da on polako diže ruke od nje. U tom jarkožutom prsluku, uvek uredno otkopčanog donjeg dugmeta i krajeva raširenih preko okruglog stomačića, pukovnik je usredsređen i uzdržan kao neki od onih ptičjih mužjaka neobičnog perja, paun ili fazan, što veličanstveno koračaju tamo-amo, očajnički tražeći pažnju, ali naizgled nezainteresovani, dok neugledne ženke bezbrižno kljucaju po tlu. Gospođica V. odbacuje njegova zamišljeno stidljiva udvaranja s mešavinom nervoze i ljutite nelagode. Pretpostavljam, po tome kako je ranjeno gleda, da mu je ranije davala nade, ali da je grubo prekinula s tim kad sam se pojavio ja kao svedok njene lakomislenosti, da je sada besna na samu sebe i žudi da me uveri kako je ono što se moglo shvatiti kao ohrabrenje zapravo bila samo profesionalna pažnja gazdarice.
Pošto često ne znam šta da radim sa svojim vremenom, sastavio sam raspored tipičnog pukovnikovog dana. On ustaje rano, jer loše spava, rečitim ćutanjem i nemim sleganjem ramenima nagoveštava mučne snove o bojištima od kojih bi i narkoleptika obuzela nesanica, mada ja mislim da rđave uspomene koje ga opsedaju nije stekao u dalekim kolonijama, nego negde bliže kući, na primer po seoskim stazama i izlokanim sporednim putevima Južnog Armoa.5 Doručkuje sam, za malim stolom u kuhinji, u niši pored ognjišta – ne, ne sećam se ognjišta, a još manje niše – jer najviše voli u samoći da uživa u onome što često i razmetljivo proglašava najvažnijim dnevnim obrokom. Gospodica Vavasur rado ga ostavlja na miru, i služi mu prženu slaninu, jaja i crni puding u sardoničnoj tišini. On ima sopstvene začine, neobeležene boce smeđih, crvenih i tamnozelenih ljigavih tekućina koje dodaje u hranu s alhemičarski škrtom preciznošću. Postoji namaz koji takođe sam priprema, on ga zove šamar; to je nekakva kaša svetlosmeđe boje u kojoj ima inćuna, karija u prahu, dosta bibera i drugih, bezimenih dodataka; ta kaša miriše, baš čudno, na psa. „Odličan ispirač torbe”, kaže. Trebalo mi je nešto vremena da shvatim kako je ta torba o kojoj često govori, mada nikad u prisustvu gospođice Vavasur, zapravo stomak i stomačna duplja (environ bi bio neki omotač). Pukovnik budno pazi na stanje svoje torbe.
Posle doručka dolazi jutarnja šetnja, po svakom vremenu; šeta Staničnim putem, Stenovitom stazom, pored bara Lukobran i natrag dugačkim obilaznim putem pored kuća uz svetionik i Dragulja, gde svraća da kupi jutarnje novine i pakovanja vrlo ljutih pepermint bombona koje sisa po ceo dan i čiji se lako bljutavi miris širi po celoj kući. Hoda žustrim korakom koji bi, siguran sam, trebalo da bude vojnički, iako sam prvog jutra kad sam ga video kako polazi u šetnju, iznenađeno primetio da sa svakim korakom polukružno zabacuje levo stopalo u stranu, tačno kao što je činio moj davno izgubljeni otac. Prvih nedelju-dve mog boravka ovde još je iz tih šetnji donosio poklončiće gospođici Vavasur, ništa bogato, ništa ženskasto, buketić listova divlje jabuke ili grančicu zimzelena, ništa što se ne bi moglo predstaviti kao predmet zanimanja za hortikulturu; spustio bi to bez reči na sto u predvorju, pored njenih baštenskih rukavica i velikog svežnja kućnih ključeva. Sada se vraća praznih ruku, osim novina i bombona. Ja sam za to kriv; moj dolazak stavio je tačku na obrede darivanja cvećem.
Ostatak prepodneva pukovnik troši na novine, čita ih od prve do poslednje strane, sakuplja obaveštenja, ništa ne propušta. Sedi u salonu pored ognjišta, sat na kaminu otkucava oklevajući, starački, zastajući na pola i na tričetvrt sata da se oslobodi jednog jedinog slabašnog, zveketavog zvona, ali na punom satu održavajući, kako se čini, osvetoljubivu tišinu. Pukovnik ima svoju fotelju, staklenu pepeljaru za svoju lulu, svoju kutiju šibica svon vesta, svoju šamlicu za noge, svoj držač za novine. Primećuje li on te mesingane zrake sunca što prodiru kroz armirana okna velikog prozora, sasušene pramenove morskoplavih i bledih krvavosmeđih hortenzija što prekrivaju ogradu kamina u kom još nije zatrebala prva jesenja vatra? Opaža li on da svet o kom čita u novinama nije više svet kakav je poznavao? Možda u poslednje vreme svu energiju, kao i ja, troši trudeći se da ne zapaža. Uhvatio sam ga kako se krišom krsti kad zvuk zvona za početak mise doplovi do nas iz kamene crkve dole na Staničnom putu.
U vreme ručka pukovnik i ja moramo da se staramo sami o sebi, jer se gospođica Vavasur povlači u svoju sobu svakog dana od podneva do tri sata, da spava, čita ili piše memoare, ništa me ne bi iznenadilo. Pukovnik je preživar. Sedi za kuhinjskim stolom u košulji i starinskom puloveru bez rukava, žvaće loše načinjen sendvič – grubo izrezan komad sira ili kriška hladnog mesa između dva debela komada hleba namazana šamarom ili s malo najljućeg Kolmanovog senfa, ili s oboje ako mu treba podsticaj – pokušavajući da me uvuče u razgovor kao što lukavi zapovednik na frontu ispipava rupu u neprijateljskoj odbrani. Drži se neutralnih tema, vremena, sportskih događaja, konjskih trka, mada me uverava kako se ne kladi. Uprkos uzdržanosti, njegova potreba je očigledna; on se užasava popodneva, tih praznih sati, baš kao što ja strepim od besanih noći. Ne može da me shvati, zanima ga šta radim ovde, ja koji bih mogao da budem bilo gde, kako smatra. Zašto bi neko ko može sebi da priušti topli jug – „Sunce je jedini lek za bolove i patnje”, smatra pukovnik - došao da oplakuje izgubljene u Kedrovima? Nisam mu ispričao za stare dane provedene ovde, za Grejsove i sve to. Mada ni to nije puno objašnjenje. Ustajem – „Posao”, kažem svečano – a on me očajnički gleda. Čak i moje nemilo društvo voli više od svoje sobe i radija.
Slučajna opaska o mojoj kćeri izaziva uzbuđen odgovor. I on ima kćer, udata je, ima dvoje dece. Doći će mu uskoro u posetu, kći, njen muž inženjer i unuke, jednoj je sedam, drugoj tri godine. Očekujem fotografije, i naravno, on vadi novčanik iz zadnjeg džepa i pokazuje snimke, uštavljena mlada žena nezadovoljnog držanja koja uopšte ne liči na njega, i devojčica u svečanoj haljini koja, nažalost, liči na dedu. Zet, isceren, na plaži, s bebom u naručju, neočekivano je zgodan, južnjački tip širokih pleća s nauljenom ćubom kose i teškim očnim kapcima - kako je neupadljiva gospođica Blanden uspela da upeca ovakvu muškarčinu? Tuđi životi, tuđi životi. Odjednom je sve to previše za mene, pukovnikova kći, njen muž, njihove curice, pa užurbano vraćam slike odmahujući glavom. „Oh, izvinite, izvinite”, kaže pukovnik i postiđeno se nakašljava. Misli da je razgovor o porodici podstakao u meni bolna sećanja, ali nije reč o tome, odnosno, nije reč samo o tome. Ovih dana svet moram da uzimam u malim i pažljivo odmerenim dozama, to je nekakvo homeopatsko lečenje kome se podvrgavam, iako nisam siguran šta ta terapija treba da izleči. Možda učim da ponovo živim među živima. Hoću da kažem, vežbam. Ali ne, nije to. Biti ovde samo je način da se ne bude nigde.
Gospođica Vavasur, toliko pažljiva u drugim oblastima staranja za nas, vrlo je mušičava, da ne kažem nemarna, u pogledu ne samo ručka, nego hrane uopšte, a večera u Kedrovima naročito ume da bude nepredvidiv obrok. Na stolu svašta može da se pojavi, i pojavljuje se. Večeras nam je, na primer, poslužila komade lososa ostale od doručka s poširanim jajima i kuvanim kupusom. Pukovnik, njuškajući, upadljivo premeće svoje bočice za začinima kao šibicar. Na ove njegove neme proteste gospođica Vavasur uvek odgovara aristokratski odsutno, gotovo prezrivo. Posle lososa dobili smo kruške iz konzerve prelivene nekakvom brašnjavom sivom mlakom masom za koju mislim, ako me uspomene iz detinjstva ne varaju, da je kaša od prekrupe. Prekrupa, za ime sveta. Dok se mučimo s ovom gozbom, a ništa osim zveckanja pribora ne remeti tišinu, odjednom vidim sebe kao nešto veliko, tamno, majmunoliko i zgrbljeno za stolom, zapravo ne nešto, nego ništa, kao rupu u prostoriji, opipljivo odsustvo, vidljivu tamu. Kao da sam napustio sebe, vidim polumračnu trpezariju osvetljenu dvema standardnim lampama, ružni sto sa spiralnim nogama, gospođicu Vavasur kako odsutno zuri u prazno, pukovnika pogrbljenog nad tanjirom kako žvaće pokazujući jednu stranu veštačke vilice, i sebe, taj veliki tamni neodređeni obris, poput senke koju niko na spiritističkoj seansi ne vidi dok se ne razvije dagerotip. Mislim da postajem sopstveni duh.
Posle večere gospođica Vavasur rasprema sto u nekoliko širokih maštovitih pokreta – ona je uopšte predobra za ove svakodnevne poslove – dok pukovnik i ja sedimo, neodređeno uznemireni, i slušamo kako naše utrobe daju sve od sebe da se izbore s uvredama kojima su upravo poslužene. Onda nas gospođica V. svečano vodi u televizijsku sobu. To je nevesela, loše osvetljena odaja, deluje nekako podzemno i uvek je hladna i vlažna. I nameštaj takođe izgleda podrumski, kao da se tokom godina spustio ovamo iz nekih vedrijih prostorija odozgo. Sofa pokrivena cicom širi se kao u strahu, nasloni za ruke su joj široko raskrečeni, a jastuci utonuli. Tu su i fotelja presvučena tkaninom sa škotskom šarom i tronogi stočić s prašnjavom biljkom u saksiji, za koju verujem da je prava aspidistra; nisam video aspidistru ne pamtim otkad, ako sam je uopšte ikada i video. Pijanino gospođice Vavasur, spuštenog poklopca, stoji uza zadnji zid i kao da nezadovoljno stiska usne gledajući svog raskošnog suparnika preko puta, moćni, metalnosivi televizor piksilat panoramik, koji njegova vlasnica pak posmatra s mešavinom ponosa i lako posramljene brige. Na njemu gledamo humorističke serije, više volimo one blaže, reprize od pre dvadeset ili trideset godina. Sedimo ćutke, snimljeni gledaoci smeju se umesto nas. Trzava šarena svetla s ekrana igraju nam po licima. Opčinjeni smo, misli praznih kao u dece. Večeras je emisija o nekom mestu u Africi, mislim da je to dolina Serengeti, i tamošnjim velikim krdima slonova. Kakva su to zapanjujuća stvorenja, neposredna veza s vremenom svakako veoma davnim, kad je zverinje još veće od njih tumaralo šumama i močvarama. Na neki način slonovi su setni, pa ipak pritajeno nasmejani; očigledno se smeju nama. Miroljubivo idu naokolo u povorci po jedan, svaki se vrhom surle otmeno drži za smešni praseći rep svog rođaka ispred sebe. Mlađi slonovi, maljaviji od starih, trapavo se motaju materama oko nogu. Kad bi neko među našim sustanarima na kopnu tražio potpunu suprotnost nama, svakako ne bi morao da traga dalje od slonova. Kako smo im dozvolili da prežive tako dugo? Te tužne pametne okice prosto izazivaju čoveka da se maši inuskete. Da, zateraj mu veliki kuršum u oči, ili u to veliko, besmisleno klempavo uho. Da, da, istrebi sve grubijane, odseci grane s drveta života dok ne ostane samo panj, a onda s ljubavlju navali i na njega sekiricom. Dokrajči sve.
Pizdo, pizdo prokleta, kako si mogla da odeš i ostaviš me ovakvog da se bacakam u sopstvenoj ludosti, nikog nemam da me spase od mene samog. Kako si mogla.
Kad govorim o televizijskoj sobi, odjednom shvatam, ne znam kako to nisam uvideo ranije, toliko je očigledno, na šta me podseća; kad smo već kod toga, cela kuća me podseća, i to je sigurno pravi razlog što sam uopšte došao ovamo da se skrivam, na iznajmljene sobe koje smo moja majka i ja nastanjivali, u kojima smo bili primorani da stanujemo dok sam bio šiparac. Kad nas je otac napustio, majka je bila primorana da se zaposli kako bi nas izdržavala i plaćala moje školovanje, takvo kakvo je bilo. Preselili smo se u grad, ona i ja – smatrala je da su nam tamo izgledi bolji. Nije bila obučena ni za šta, rano je napustila školu i kratko vreme radila je kao prodavačica pre nego što je upoznala mog oca i udala se za njega kako bi pobegla od svojih, ali je ipak bila uverena da je negde čeka savršeno zaposlenje, posao nad poslovima, mesto koje samo ona može da popuni ali koje, a to ju je dovodilo do ludila, nikako ne uspeva da nađe. Zato smo išli od mesta do mesta, od jednog pansiona do drugog, i u svaki stizali, kako se činilo, u kišovito zimsko nedeljno veče. Sve su bile slične, te sobe, ili ih ja bar tako pamtim. Fotelja s polomljenim naslonom za ruke, izbušeni linoleum na podu, turobna zdepasta crna plinska peć u uglu što odiše mirisom prženih obroka prethodnih stanara. Kupatilo je bilo u dnu hodnika, s oguljenom daskom, velikom mrljom od rđe na zadnjoj strani školjke i otkinutim lancem za povlačenje vode. Hodnik je mirisao kao moj dah kada udišem i izdišem u skupljene šake da vidim kako izgleda gušenje. Površina stola na kom smo jeli uvek je bila lepljiva, koliko god je majka ribala. Posle čaja ona bi sklonila posuđe, raširila po stolu Ivning mejl pod mutnim svetlom sijalice od šezdeset vati i počela ukosnicom da prati oglase u rubrici za zapošljavanje, štiklirajući svaki i ljutito mrmljajući ispod glasa: „Traži se prethodno iskustvo... potrebne preporuke... neophodna fakultetska diploma... Ha!” Zatim masni špil karata, palidrvca podeljena na dve jednake hrpe, pepeljara prepuna njenih opušaka, kakao za mene i čaša šerija za kuvanje za nju. Igrali smo žandara, remi, crne mace. Posle toga valjalo je rasklopiti kauč, zategnuti čaršav kiselkastog mirisa i zakačiti nekako ćebe za tavanicu da visi uz dužu stranu kreveta radi privatnosti. Ležao sam i obuzet nemoćnim besom slušao njene uzdahe, njeno hrkanje, škripave vetrove koje je puštala. Svake druge noći, čini mi se, budio sam se i čuo je kako plače, pritiskajući usta pesnicom, glave zarivene u jastuk. Oca smo retko spominjali, osim kad je kasnila mesečna novčana poštanska uputnica. Nije mogla sebe da natera da izgovori njegovo ime; bio je Džentlmen Džim, ili Njegova Visost, ili, kad je obuzme bes ili popije previše šerija, Fil Frulaš, čak i Guzonja S Ćemanetom. Zamišljala je da on uživa silan uspeh, tamo, uspeh koji svirepo odbija da podeli s nama, kao što bi trebalo i kao što zaslužujemo. Koverte u kojima su stizale novčane uputnice – nikad pisma, samo ponekad čestitka za Božić ili moj rođendan ispisana pažljivim krasnopisom kojim se toliko ponosio – nosile su poštanske žigove mesta koja i sada, kada sam i sam tamo i viđam table s imenima tih mesta koja je i on gradio, bude u meni zbrku osećanja među kojima su nekakva lepljiva tuga, bes ili tupost posle napada besa, i čudnovata žudnja slična nostalgiji, nostalgiji za mestom u kom nikad nisam bio. Votford. Koventri. Stouk. I on je svakako poznavao otrcane sobe, linoleum na podu, plinsku peć, zadah u hodniku. Onda je stiglo poslednje pismo, od neke nepoznate žene – zvala se, zamislite, Morin Strejndž!6 – i donelo veoma tužne vesti koje moram da vam saopštim. Majka je prolila gorke suze, od besa koliko i od tuge. „Ko je ova”, vikala je, „ta Morin?” List papira iz sveske, s plavim linijama, drhtao joj je u ruci. „Proklet bio”, rekla je kroz stisnute zube, „proklet bio, kopile jedno!” Odmah sam ga zamislio, i to baš u kolibi, noću, kako okreće leđa otvorenim vratima pod gustim žutim svetlom parafinske svetiljke, i gleda me čudnovato upitnim pogledom, gotovo nasmešen; svetlo mu sija na čelu, a iza njega se kroz vrata vidi somotska bezdana tama letnje noći.
Na kraju, kad se televizijske stanice pripremaju da pređu na neprihvatljivo raskalašne noćne emisije, televizor se odlučno isključuje i pukovnik pije šolju biljnog čaja koji mu priprema gospođica Vavasur. Kaže mi kako mrzi taj čaj – „Molim vas, ni slovca!” – ali se ne usuđuje da ga odbije. Ona tvrdi kako će mu olakšati san; on je sumorno ubeđen da je upravo obrnuto, ali se ipak ne buni i prazni šolju s izrazom osuđenika na smrt. Jedne večeri ubedio sam ga da pođe sa mnom u bar Lukobran na piće, ali to je bila greška. Spopala ga je nervoza u mom društvu – ne krivim ga, i mene hvata nervoza u sopstvenom društvu – pa se igrao lulom i čašom piva, sve vreme kradomice zadižući manžetu da pogleda koliko je sati. Nekoliko prisutnih meštana preteći nas je posmatralo, pa smo brzo otišli i ćutke se pešice vratili u Kedrove pod ogromnim oktobarskim nebom punim zvezda, letećeg meseca i iskidanih oblaka. Uveče se najčešće napijem da bih zaspao, ili bar pokušavam, uz pomoć nekoliko čaša konjaka iz trolitarske boce najboljeg napoleona koju držim u sobi. Pretpostavljam da bih mogao da mu ponudim koju kapljicu, ali neću. Pomisao na kasno noćno ćaskanje s pukovnikom o životu i srodnim temama ne privlači me. Noć je duga, a moje strpljenje kratko.
Jesam li već govorio o piću? Pijem kao riba. Ne, ne kao riba, ribe ne piju, one tako dišu, to je njihov način disanja. Pijem kao odnedavni udovac – obudoveli? – kao čovek oskudno nadaren i još oskudnije ambiciozan, osedeo od godina, nesiguran, zalutao, koji žudi za utehom i kratkim predahom u alkoholom izazvanom zaboravu. Uzimao bih droge kada bih ih imao, ali nemam, i ne znam kako bih mogao da ih nabavim. Sumnjam da u Balilesu ima trgovaca drogom. Možda bi Peker Devero mogao da mi pomogne. Peker je strašan čovek širokih ramena i grudi, s od vremena ogrubelim licem i krivim rukama gorile. Ogromno lice mu je sasvim rošavo od nekih davnašnjih akni ili boginja, a u svakoj jamici uglavila se mrvica sjajne crne štroke. Nekada je bio mornar na prekookeanskom brodu, i priča se da je ubio nekog čoveka. Ima voćnjak i živi pod stablima u kamp prikolici bez točkova sa svojom kržljavom ženicom. Prodaje jabuke i, potajno, mutno sumporasto piće od opalog voća od kog seoski momci polude subotom uveče. Zašto ovako govorim o njemu? Šta je meni Peker Devero? U ovom kraju se x u prezimenu Deveroux izgovara, kažu Devereks, ne mogu da stanem. Kako neukroćena mašta ume da podivlja.
Današnji dan obasjan je, ako se to tako kaže, posetom Krofnice, prijateljice gospođice Vavasur, koja je došla na nedeljni ručak. Video sam je oko podneva u salonu kako kipi iz fotelje od trske pored velikog prozora, njiše se bespomoćno i lako dahće. Prostor usred kog je sedela bio je prožet dimljivim sunčevim svetlom, i u prvi mah jedva sam je razaznao, iako ju je zapravo teško ne videti koliko i pokojnu kraljicu Tonge. Ona je ogromna žena neodređene starosti. Obukla je haljinu od tvida boje džaka, čvrsto opasanu, od čega izgleda kao da je napumpana do pucanja u grudima i kukovima, a kratke debele noge boje vinskog zapušača štrče ispred nje kao dva ogromna čepa na buretu izvirujući joj iz donjeg dela tela. Sitno milo lice, finih crta, ružičasto i sjajno, smešteno je u veliki beli puding glave, fosilni ostatak, sjajno očuvan, nekadašnje, davnašnje devojke. Pepeljasta i srebrna kosa nameštena joj je staromodno, podeljena po sredini i uhvaćena na potiljku u prototip punđe. Osmehnula mi se i klimnula glavom u znak pozdrava, a napuderisani podvoljci su joj se zatresli. Nisam znao ko je ona, pomislio sam da je sigurno novi gost – gospodica Vavasur imala je nekoliko praznih soba za izdavanje sada, van sezone. Kad je s mukom ustala na noge, fotelja od trske izmučeno je jeknula od olakšanja. Zaista je bila ogromna. Pomislio sam da bi, ako kopča pojasa popusti i pojas pukne, njen trup poprimio savršeno okrugao oblik, s glavom na vrhu kao trešnjom na, pa, na krofni. Iz pogleda koji mi je uputila, obojenog saosećanjem i živim zanimanjem, bilo mi je jasno da zna ko sam i da joj je rečeno da sam u žalosti. Rekla mi je svoje prezime, vrlo zvučno, s crticom, ali ja sam ga odmah zaboravio. Ruka joj je bila mala, meka i vlažnjikavo topla, kao u bebe. Tada je u sobu ušao pukovnik Blanden, s nedeljnim novinama pod miškom, pogledao je i namrštio se. Kad se tako namršti, žućkaste beonjače kao da mu potamne, a usta mu se isture napred i postanu četvrtasta kao njuška.
Među manje ili više mučnim posledicama žalosti je i neugodno osećanje da se pretvaram. Posle Anine smrti svi su bili pažljivi prema meni, ponizni, bio sam predmet naročite obzirnosti. Tišina me je obavijala među ljudima koji su čuli za moj gubitak, pa nisam imao izbora nego da zauzvrat i sam poštujem svečano i zamišljeno ćutanje od kog bih ubrzo počeo da se trzam. To je počelo, to izdvajanje, još na groblju, ako ne i pre. S kakvom nežnošću su zurili u mene preko otvorene rake, i kako su me blago, ali čvrsto, uzeli pod ruku kad se obred okončao, kao da postoji opasnost da se onesvestim i padnem i sam naglavačke u jamu. Činilo mi se čak da sam osetio nešto proračunato u toplini s kojom su me izvesne žene grlile, u nevoljkosti s kojom su mi puštale ruku nakon rukovanja, u načinu na koji su me gledale u oči i odmahivale glavom u nemom saučešću, s onim dirljivim skamenjenim izrazom lica koji su starinske tragetkinje upotrebljavale u završnim scenama kada izmučeni junak istetura na pozornicu noseći leš glavne junakinje u naručju. Osećao sam da treba da stanem, podignem ruku i kažem svim tim ljudima da zaista ne zaslužujem počast koju mi odaju, jer njihovo ponašanje tako mi je delovalo, da sam bio samo prolaznik, epizodni glumac, a da je Ana obavila umiranje. Za ručkom mi se Krofnica uporno obraćala tonom tople zabrinutosti, nemog strahopoštovanja; koliko god da sam se trudio, nikako nisam uspevao da joj odgovorim a da ne zvučim hrabro i sramežljivo. Gospođica Vavasur je, opazio sam, bila sve ozlojeđenija ovom predstavom, i nekoliko puta je pokušala da uspostavi vedriju, manje zamišljenu atmosferu za stolom, ali bez uspeha. Od pukovnika nije bilo pomoći, iako se trudio, prekidajući Krofničine nemilosrdne brižne izlive izgledima vremena i temama iz novina, ali svaki put je bio ućutkan. Jednostavno, nije joj bio dorastao. Pokazujući izlizanu protezu u sablasnim osmesima i grimasama, ličio je na hijenu koja skakuće i vrpolji se pred slepim nasrtajem nilskog konja.
Krofnica živi u gradu, u stanu iznad jedne radnje, u okolnostima koje su, čvrsto me je uveravala, daleko ispod nivoa jedne kćeri plemićke porodice sa crticom u prezimenu. Podsetila me je na one vedre device iz prošlih vremena, recimo na sestru nekog neoženjenog sveštenika ili obudovelog vlastelina koja mu vodi domaćinstvo. Dok je ćeretala, zamišljao sam je u haljini od bombazena, šta god to bilo, i čizmama s dugmetima, kako gordo sedi na granitnim stepenicama ispred ogromnih ulaznih vrata usred polukruga škiljave posluge; video sam je, usud lisicâ, u ružičastom jahaćem kostimu, s polucilindrom i velom, kako postrance jaše na utonulim leđima velikog crnog galopera; zamislio sam je i u ogromnoj kuhinji s ognjištem, oribanim stolom i nizom okačenih šunki, kako izdaje uputstva vernoj staroj gospođi Žvak koji odresci od bifteka treba da se posluže za gospodarovu godišnju svečanu večeru u čast Slavnog dvanaestog.7 Zabavljajući se tako, nisam primetio svađu koja je buknula izmedu Krofnice i gospođice Vavasur sve dok se nije dobro rasplamsala, a ja nisam imao pojma kako je započela niti oko čega. Dve obično blede mrlje boje na obrazima gospođice Vavasur sada su žestoko plamtele, dok je Krofnica, koja kao da je još otekla usled pneumatskih posledica sve jačeg besa, sedela i posmatrala preko stola svoju prijateljicu s ukočenim žabljim osmehom, dišući brzim praskavim udisajima. Govorile su osvetoljubivo učtivo, nasrtale jedna na drugu poput nejednakog para drvenih konjića. Zaista, ne shvatam kako možeš da kažeš... Treba li da shvatim da ti...? Nije reč o tome da ja... Reč je o tome da si ti... Pa, to je upravo... Svakako nije... Izvini, ali svakako jeste! Pukovnik je, sve uzrujaniji, šetao uznemirenim pogledom od jedne do druge, dok su mu oči coktale u dupljama, kao da posmatra partiju tenisa koja je započela prijateljski, ali se iznenada preobrazila u borbu na život i smrt.
Pomislio bih da će gospođica Vavasur odneti laku pobedu u ovom nadmetanju, ali nije. Nije upotrebila svu snagu oružja koje je, siguran sam, imala na raspolaganju. Nešto ju je, primetio sam, zadržavalo, nešto čega je Krofnica bila i te kako svesna, na šta se oslanjala svom svojom znatnom težinom i što joj je bilo veoma u korist. Iako se činilo da su u žaru bitke zaboravile na pukovnika i mene, polako sam shvatio da one borbu vode makar delimično zbog mene, da ostave utisak i da me osvoje, jedna ili druga. Video sam to po načinu na koji je pogled Krofničinih živahnih crnih okica stalno stidljivo leteo u mom pravcu, dok je gospođica Vavasur odbijala da me pogleda makar jednom. Krofnica je, počeo sam da uviđam, bila mnogo podlija i mudrija nego što sam u početku smatrao. Čovek je sklon da pomisli da su debeli ljudi takođe i glupi. Ova debela osoba pak dobro me je odmerila i, uveren sam, videla jasno ko sam i šta sam po svojoj suštini. A šta je to videla? U životu me nikad nije mučilo što me izdržava bogata, odnosno imućna žena. Rođen sam za diletanta, nedostajala su mi jedino sredstva, a onda se pojavila Ana. Ni poreklo njenog novca nije me naročito zabrinjavalo, novca koji je prvobitno pripadao Čarliju Vajsu, a sada je moj, niti sam mislio o tome kakve je teške mašine Čarli kupovao i prodavao kako bi zaradio taj novac. Na kraju krajeva, šta je uopšte novac? Gotovo ništa, ako ga čovek ima dovoljno. Zašto sam se onda vrpoljio pod Krofničinim zamagljenim, ali znalačkim, neodoljivim ispitivačkim pogledom?
Ali smiri se, Makse, smiri se. Neću poreći da sam se oduvek stideo svog porekla, a čak i danas dovoljni su pogled s visine ili snishodljiva Krofnina reč da iznutra uzdrhtim od besa i vrelog prezira. Od samog početka radio sam na sebi. Šta sam drugo želeo od Kloi Grejs nego da se izjednačim s nadmoćnim društvenim položajem njene porodice, makar i nakratko, makar koliko to bilo neizvodljivo? Težak je bio uspon na te olimpijske visine. Sedeći s Krofnicom setio sam se, uz neodoljivi laki drhtaj, drugog jednog ručka u Kedrovima, ručka od pre pola veka. Ko me je pozvao? Svakako ne Kloi. Možda njena majka, dok sam još bio njen obožavalac, pa ju je zabavljalo da sedim svezanog jezika za njenom trpezom. Kako sam samo bio nervozan, zapravo prestravljen. Na stolu je bilo stvari kakve nikada nisam video, bočice za sirće i ulje čudnog oblika, porcelanske posude za sos, srebrni stalak s nožem za meso, viljuška za meso s drškom od kosti i sigurnosnom polugom koja se izvlačila. Za svako jelo koje je stizalo čekao sam da vidim koji će pribor uzeti drugi pre nego što bih se usudio da se ičega mašim. Neko mi je dodao posudu sosa od nane i nisam znao šta s njom da uradim - sos od nane! S vremena na vreme Karlo Grejs bi me, živo žvaćući, veselo pogledao preko stola. Kako je živeti u kolibi, hteo je da zna. Na čemu kuvamo? Na primusu, rekao sam mu. „Ha!”, povikao je. „Primus inter pares!” Kako se samo smejao, i Majls se smejao, čak i Rouz su se trznule usne, mada niko osim nje, ubeđen sam, nije razumeo šalu, a Kloi se namrštila, ne zbog njihovog podrugivanja, nego zbog moje bespomoćnosti.
Ana nije mogla da saoseća s ovakvim mojim patnjama, pošto je bila proizvod besklasne klase. Smatrala je da je moja majka sjajna – strašna, zapravo, uporna i nemilosrdna, ali uprkos svemu sjajna, na neki osoben način. Moja joj majka, izlišno je i reći, nije uzvraćala naklonost. Videle su se svega dva ili tri puta, i uvek je, mislim, bilo katastrofalno. Mama nije došla na venčanje – priznaću, nisam je ni pozvao – i umrla je nedugo posle, otprilike u isto vreme kada i Čarli Vajs. „Kao da su nas oslobodili, njih dvoje”, rekla je Ana. Nisam se slagao s ovim dobroćudnim tumačenjem, ali ništa nisam rekao. To je bilo onog dana u sanatorijumu, odjednom je počela da priča o mojoj majci, bez ikakvog podsticaja, koliko sam ja video; likovi iz prošlosti dolaze pred kraj, traže svoj dug. Bilo je jutro posle oluje, i sve je kroz prozor sobe na uglu izgledalo raščupano i omamljeno, po neurednom travnjaku ležalo je rasuto opalo lišće, a stabla su se još njihala, poput mamurnih pijanaca. Ana je na jednom ručnom zglobu nosila plastičnu narukvicu s brojem, a na drugom napravu sličnu ručnom satu s dugmetom koje je, kad se pritisne, ispuštalo utvrđenu dozu morfijuma u njen već zagađeni krvotok. Kad smo prvi put došli kod mene kući u posetu – kuća: ta reč me gurka i spotičem se – moja majka jedva da je i reč progovorila s njom. Mama je živela u stanu pored kanala; bio je to sumoran nizak stančić i zaudarao je na gazdaričine mačke. Doneli smo joj na poklon cigarete iz bescarinske zone i bocu šerija, prihvatila ih je frknuvši. Rekla je kako se nada da ne očekujemo da ćemo prespavati kod nje. Odseli smo u obližnjem jeftinom hotelu u kom je voda za kupanje bila smeđa, a Ani su ukrali tašnu. Odveli smo mamu u zoološki vrt. Smejala se pavijanima, zlobno, i rekla nam da je podsećaju na nekoga, na mene, naravno. Jedan je masturbirao, čudnovato bezvoljno, osvrćući se preko ramena. „Gad”, rekla je mama prezrivo i okrenula se.
Popili smo čaj u kafeu vrta, gde se trubljenje slonova mešalo s galamom praznične svetine. Mama je pušila cigarete iz fri šopa, upadljivo gaseći svaku posle svega tri-četiri dima da mi pokaže šta misli o mojim pomirbenim darovima.
„Zašto te stalno zove Maks?”, prosiktala je kad je Ana otišla do šanka da joj donese krofnu. „Ti se ne zoveš Maks.”
„Sada se zovem”, rekao sam. „Zar ne čitaš ono što ti šaljem, ono što sam napisao, ime mi je odštampano na tome?”
Veličanstveno je slegla ramenima.

„Mislila sam da je to napisao neko drugi.”
Umela je da pokaže bes samo načinom na koji sedi, skupljena postrance na stolici, pravih leđa, ruku sklopljenih na tašni u krilu, sa šeširom oblika uštipka s malo crnog vela oko krune, nakrivljenim na neurednim sedim uvojcima. I na bradi ima malo sedog paperja. Prezrivo gleda oko sebe. „Ha”, kaže, „kakvo mesto. Pretpostavljam da bi voleo da me ostaviš ovde, da me stave s majmunima i daju mi banane.”
Ana se vratila s krofnom. Mama je prezrivo gleda.
„Neću to”, kaže. „Nisam to tražila.”
„Mama”, kažem ja.
„Nemoj ti meni mama.”
Ali kad smo odlazili plakala je, sakrivši se iza otvorenih vrata stana, krijući lice podlakticom, kao dete, besna na samu sebe. Umrla je te zime, sedeći na klupi pored kanala jednog neobično blagog popodneva usred nedelje. Angina pektoris, niko nije znao. Golubovi su još vrveli oko mrvica koje im je pobacala po stazi kad je neki skitnica seo pored nje i ponudio joj gutljaj iz svoje boce u kesi od smeđeg papira, ne primetivši da je mrtva.
„Čudno”, rekla je Ana. „Biti ovde, tako, a onda ne biti.”
Uzdahnula je i pogledala drveće. Opčinjavala su je, ta stabla, želela je da izađe i stoji među njima, da čuje vetar kako huči u krošnjama. Ali nema izlazaka za nju, više ne. „Biti ovde”, rekla je.
Neko me je oslovio. Bila je to Krofnica. Koliko me dugo nije bilo, koliko sam lutao kroz dvorane užasa u svojoj glavi? Ručak se završio i Krofnica se opraštala. Kad se nasmeši, njeno sićušno lice još se više smanji, zgužva se i skupi oko malenog nosa. Kroz prozor vidim oblake kako se gomilaju, iako vlažnjikavo sunce nisko na zapadu još obasjava bledim srebrom nebo zeleno poput praziluka. Za trenutak sam ponovo video sebe, duboko zgrbljenog na stolici, oklembešene ružičaste donje usne, ogromnih ruku bespomoćnih preda mnom na stolu, ogromni majmun, zarobljen, pun sredstava za umirenje i otupeo. Ima trenutaka, a sve su češći u poslednje vreme, kada mi se čini da ne znam ništa, da se sve što sam znao izručilo iz mog uma poput pljuska, pa na tren obamirem od očaja, dok čekam da se sve to vrati, ali nisam siguran da hoće. Krofnica je prikupljala svoje stvari pripremajući se da uloži napor i izvuče te svoje moćne noge ispod stola i ustane. Gospodica Vavasur već je ustala i našla se svojoj prijateljici iza ramena – velikog i okruglog poput kugle za kuglanje – nestrpljiva da ova ode, mada se trudila da to ne pokaže. Pukovnik je stajao s gošćine druge strane, naginjao se napred pod neugodnim uglom i izvodio rukama neodređene pokrete po vazduhu, kao radnik za selidbe koji odmerava težak i naročito nezgrapan komad nameštaja.
„Dakle!”, reče Krofnica, kucnu zglavcima po stolu i vedro pogleda prvo gospođicu Vavasur, pa onda pukovnika, a oni joj se primakoše još bliže kao da će joj zaista zavući ruke pod laktove i povući je na noge.
Izašli smo napolje u bakarnu svetlost kasnojesenje večeri. Od snažnih naleta vetra niz Stanični put vrhovi drveća su se pomahnitalo tresli, a mrtvo lišće letelo je po nebu. Gačci su žestoko kreštali. Godina je skoro gotova. Zašto mislim da će doći da je zameni nešto novo, a ne samo broj u kalendaru? Krofničin auto, brz mali crveni model, ljubak kao bubamara, stajao je na šljunku ispred kapije. Zaječao je na oprugama kad se Krofnica unazad uglavila unutra, uguravši prvo svoju ogromnu zadnjicu, a onda uvukavši noge i teško se srušivši na sedište presvučeno veštačkom tigrovom kožom. Pukovnik joj je otvorio kapiju, stao nasred puta i navodio je dramatičnim širokim pokretima ruku. Mirisi izduvnih gasova, mora, jesenje baštenske truleži. Kratkotrajni očaj. Ne znam ništa, ništa, ja, stari majmun. Krofnica je veselo pritisnula sirenu i mahnula, njeno sićušno lice smešilo nam se kroz staklo, gospođica Vavasur joj je odmahnula, nimalo veselo, i kola su krivudajući izletela na put, prešla železnički most i nestala.
„Brz kao metak”, rekao je pukovnik trljajući ruke i polazeći natrag u kuću.
Gospođica Vavasur je uzdahnula.
Nećemo dobiti večeru, ručak je toliko trajao i bio tako napet. Gospođica V. još je bila uzbuđena, video sam, od one prepirke s prijateljicom. Kad je pukovnik pošao za njom u kuhinju, moljakajući makar za popodnevni čaj, bila je veoma oštra prema njemu, pa je pobegao u svoju sobu da sluša prenos fudbalske utakmice na radiju. I ja sam se povukao, u salon, s knjigom – Bel o Bonaru, dosadan kao pustinja – ali nisam mogao da čitam, pa sam odložio knjigu. Krofničina poseta poremetila je osetljivu ravnotežu našeg domaćinstva, u vazduhu se osećalo nekakvo bezglasno treperenje, kao da je neko zakačio finu zategnutu žicu alarma, pa ona još podrhtava. Sedeo sam do prozora i posmatrao dan kako se mrači. Golo drveće preko puta crnelo se naspram poslednjeg sjaja sunca na zalasku, a bučno jato gačaca kružilo je i sletalo, svadljivo se smeštajući za noć. Mislio sam na Anu. Teram sebe da mislim na nju, činim to kao vežbu. Usađena je u mene poput noža, pa ipak, počinjem da je zaboravljam. Njena slika koju nosim u glavi već se izlizala, mrvice boje, listići pozlate, već otpadaju. Hoće li čitavo platno jednog dana ostati prazno? Shvatio sam koliko sam je malo poznavao, hoću da kažem, kako sam je plitko poznavao, kako loše. Ne krivim sebe za to. Možda bi trebalo. Jesam li bio suviše lenj, suviše nepažljiv, suviše obuzet sobom? Da, sve to, pa ipak, ne mislim da sam zbog toga kriv, zbog ovog zaboravljanja, zbog onoga što nisam znao. Radije mislim da sam očekivao previše, u pogledu znanja. Tako malo znam o sebi samom, kako sam mogao i pomisliti da ću upoznati nekog drugog?
Ali čekajte, ne, nije to to. Nisam iskren – za promenu, kažete vi, da, da. Istina je da nismo želeli da upoznamo jedno drugo. Štaviše, želeli smo upravo to, da se ne poznajemo. Već sam negde rekao – nemam vremena da se vraćam i tražim sada, ovako iznenada uhvaćen u mrežu ove misli – da sam kod Ane od prvog dana nalazio ispunjenje fantazije o sebi. Nisam tačno znao na šta mislim kad sam to rekao, ali razmislivši malo o tome odjednom shvatam. Odnosno, valjda shvatam. Dozvolite da pokušam to da izmamim napolje, imam dovoljno vremena, ove nedeljne večeri nemaju kraja.
Od samog početka želeo sam da budem neko drugi. Uputstvo nosce te ipsum na mom jeziku imalo je ukus pepela još otkako mi je učitelj prvi put naredio da ga ponavljam za njim. Znao sam sebe, i te kako dobro, i nije mi se dopadalo ono što znam. Ponovo, moram da objasnim. Ne da mi se nije dopadalo ono što sam bio, mislim jedinstveno, suštinsko ja – mada prihvatam da je čak i pomisao na jedinstvenog, suštinskog sebe problematična – nego mi se nije dopala zbirka uticaja, sklonosti, prihvaćenih ideja i klasnih obeležja koje su mi rođenje i vaspitanje podarili umesto ličnosti. Da, umesto. Nikada nisam imao ličnost, ne onako kako je imaju drugi, odnosno kako misle da je imaju. Uvek sam bio izraziti niko čija je najveća želja bila da bude neupadljivi neko. Znam šta hoću da kažem. Ana će, odmah sam video, biti posrednik u mom preobražaju. Bila je vašarsko ogledalo u kom će se svaka moja nakaznost izgladiti. „Zašto ne bi bio ti?”, rekla mi je jednom u početku – bio ti, naglašavam, ne znao sebe – sažalivši se na moje nespretne napore da se dokopam velikog sveta. Budi ti! Što je, naravno, značilo: Budi ko god želiš. To je bio pakt koji smo sklopili, oslobodićemo jedno drugo tog bremena da budemo ljudi za koje su nam svi ostali govorili da jesmo. Ili je makar ona mene oslobodila tog bremena, ali šta sam ja učinio za nju? Možda ne bi trebalo da je uvlačim u ovu potrebu za neznanjem, možda sam samo ja žudeo za njim.
Pitanje koje mi preostaje ipak je upravo pitanje znanja. Ko smo mi, ako nismo mi sami? U redu, izostaviću Anu iz toga. Ko sam, ako nisam ja? Filozofi nam govore da smo određeni i postojimo kroz ljude oko nas. Je li ruža u mraku crvena? U šumi na udaljenoj planeti, gde nema ušiju da čuju, da li drvo u padu proizvodi tresak? Pitam: ko me zna ako me Ana nije znala? Ko je znao Anu ako nisam ja? Besmislena pitanja. Bili smo srećni zajedno, ili nismo bili nesrećni, a to je više nego što uspeva većini ostalih; zar to nije dovoljno? Bilo je napetosti, bilo je pritisaka, a kako da ih i ne bude u zajednici kakva je bila naša, ako ih uopšte ima. Povici, vriska, bačeni tanjiri, povremeni šamari, još ređi udarci, svega je bilo. Tu su zatim bili Serž i njemu slični, da ne spominjemo moje Seržete, ne, nećemo ih spominjati. Ali čak i u najžešćoj tuči mi smo se samo nasilno igrali, kao Kloi i Majls u njihovim rvačkim utakmicama. Naše svađe završavale su se smehom, gorkim, ali ipak smehom, nelagodnim, čak i postiđenim, postiđenim ne zbog naše silovitosti, nego zbog odsustva silovitosti. Svađali smo se kako bismo osećali, zaista osećali, jer smo bili samostvorena bića. Odnosno, ja sam bio.
Jesam li, jesam li mogao drugačije? Jesam li mogao da živim drugačije? Besplodno pitanje. Naravno da sam mogao, ali nisam, i u tome je besmisao pitanja. U svakom slučaju, gde su primeri autentičnosti prema kojima je moje izmišljeno ja moglo da se meri? Na poslednjim slikama iz kupatila, Bonar je sedamdesetogodišnju Martu i dalje slikao kao devojčurka za kakvog ju je smatrao kad ju je upoznao. Zašto bih ja zahtevao više istine u viziji samog sebe od velikog i nesrećnog umetnika? Dali smo sve od sebe, Ana i ja. Oprostili smo jedno drugom sve što nismo bili. Šta se više moglo očekivati u ovoj dolini muka i suza? Ne budi toliko zabrinut, rekla je Ana, i ja sam mrzela tebe, malo. Na kraju krajeva, bili smo samo ljudska bića. Uprkos svemu tome, ipak ne mogu da se oslobodim ubeđenja da smo nešto propustili, da sam ja nešto propustio, samo što ne znam šta bi to moglo biti.
Gubim se. Sve se pomešalo. Zašto mučim sebe ovim nerešivim dvosmislicama, zar mi nije dovoljno kazuistike? Ostavi sebe na miru, Makse, ostavi sebe na miru.
Ulazi gospođica Vavasur, pokretna sablast u senkama sumračne sobe. Pita je li mi dovoljno toplo, treba li da zapali vatru. Ja nju pitam za Krofnicu, ko je, kako su se upoznale, samo da bih nešto pitao. Prošlo je dosta vremena pre nego što je odgovorila, a i tada mi je dala odgovor na pitanje koje nisam postavio.
„Pa, vidite”, rekla je, „Vivijenina porodica je vlasnik ove kuće.”
„Vivijen?”
„Krofnica.”
„Ah.”
Nagnula se nad ognjište i podigla busen hortenzija, krckav, s ograde.
„A možda je sada ona vlasnik”, kaže, „pošto su joj gotovo svi iz porodice preminuli.” Kažem kako sam iznenađen, kako sam mislio da je kuća njena. „Nije”, kaže ona i mršti se na suvo cveće u rukama, zatim podiže pogled, gotovo nestašno, i pokazuje majušni vrh jezika. „Ali ja sam došla s kućom, da tako kažem.”
Iz pukovnikove sobe nejasno čujemo masu kako navija i uzbuđeno komentatorovo kreštanje; neko je dao gol. Sigurno sada igraju gotovo u potpunom mraku. Vreme za povrede.
„I nikad se niste udavali?”, pitam.
Na ovo se škrto smeši i ponovo obara pogled.
„Oh, nisam”, kaže. „Nisam se nikad udavala.” Gleda me na tren i hitro skreće pogled. Dve mrlje boje na obrazima joj sijaju. „Vivijen je”, kaže, „bila moja prijateljica. To jest Krofnica.”
„Ah”, kažem ponovo. Šta drugo mogu da kažem?
Sada svira klavir. Šumana. Kinderszenen. Kao da me podstiče.
Čudno, zar ne, kako se nastanjuju u glavi, te naizgled bezobzirne misli? Iza Kedrova, gde ugao kuće dodiruje travnjak, ispod krivog crnog oluka, stajala je bačva za vodu, odavno je više nema, naravno. Bilo je to drveno bure, pravo, veliko, duga pocrnelih od starosti i gvozdenih obručeva izjedenih rđom. Rub je bio lepo sveden, i tako gladak da su se jedva osećali sastavi dasaka; glatko odrezani i zglačani, ali vlažni zrnasti vrhovi dasaka bili su malko neravni, odnosno čupavi, kao svežanj ševara, samo tvrđi na dodir, hladniji i vlažniji. Iako je zahvatalo ne znam ni sam koliko litara, bure je uvek bilo puno gotovo do vrha, zahvaljujući čestim kišama u ovom kraju, čak i leti, odnosno, naročito leti. Kad bih pogledao odozgo, voda je izgledala crna i gusta poput ulja. Pošto je bure bilo lako nakrivljeno, površina vode stvarala je široku elipsu koja je podrhtavala na najmanji dašak vetra i razbijala se u uspaničene talasiće kad u blizini prođe voz. Taj loše održavani ugao vrta imao je sopstvenu vlažnu klimu, zbog prisustva tog bureta za vodu. Korov je obilno rastao tu, kopriva, štavelj, ladolež i ostalo rastinje kome ne znam imena, a dnevno svetlo bilo je zelenkasto, naročito ujutru. Voda u buretu, kišnica, bila je meka, ili tvrda, jedno od to dvoje, pa se smatrala dobrom za kosu, ili kožu glave, ili tako nešto, ne znam. I tu sam jednog svetlucavog sunčanog jutra zatekao gospođu Grejs kako pomaže Rouz da opere kosu.
Sećanje ne voli pokret, više voli da događaje čuva nepomične, pa zato, kao i mnoge druge upamćene prizore, i ovaj vidim kao sliku. Rouz stoji nagnuta iz struka napred, s rukama na kolenima, masa sjajne crne kose s koje kapaju mehurići sapunice visi joj preko lica. Bosa je, vidim joj nožne prste u visokoj travi, a na sebi ima jednu od onih neodređeno tirolskih pamučnih bluza kratkih rukava tako omiljenih u to vreme, široku u struku i usku u ramenima, preko grudi izvezenu nekim apstraktnim crvenim i pruskoplavim motivima. Bluza je oko vrata široko zjapila, pa sam imao dobar pogled na njene grudi – sada su visile – male i šiljaste, nalik na vrhove čigre. Gospođa Grejs bila je u plavoj satenskoj kućnoj haljini i finim plavim papučama, donoseći tako neobičan dah budoara u dvorište. Kosu je iza ušiju prihvatila dvema kopčama od kornjačevine, ili šnalama, mislim da se to tako zove. Očigledno je tek nedavno ustala, a na jutarnjem suncu lice joj je delovalo sirovo i grubo izvajano. Stoji u pozi Vermerove služavke s bokalom mleka, nagnute glave i levog ramena; jedna ruka joj je skupljena ispod teškog slapa Rouzine kose, a drugom izliva gusti srebrnasti mlaz vode iz okrnjenog emajliranog bokala. Voda pada na Rouzino teme i stvara golu tačku koja drhti i klizi, kao mrlja mesečine na Pjeroovom rukavu. Rouz lako huči u znak protesta – „Uu! Uu! Uu!” – zbog hladnog udara u glavu.
Jadna Rouzi. Ne mogu da pomislim na njeno ime bez tog prideva. Bilo joj je, koliko, devetnaest godina, najviše dvadeset. Visoka, zapanjujuće vitka, uskog struka i dugih bedara, raspolagala je svilenkastom, smrknutom gracioznošću od visokog bledog ravnog čela do malih, lepo oblikovanih stopala neznatno napolje okrenutih prstiju. Pretpostavljam da bi neko ko želi da bude zloban – Kloi, na primer – mogao njene crte da opiše kao oštre. Rouzin nos, s faraonskim nozdrvama u obliku suze, bio je blago kukast, a koža prozirna i zategnuta preko kosti. Bio je kriv, taj nos, malčice ulevo, pa se onome ko je gleda pravo u lice činilo da je vidi istovremeno iz profila i anfasa, kao na nekom od onih Pikasovih sitničavih portreta. Ova mana ne samo da je nije unakažavala, nego je dodavala izražajnost njenom licu. Kad je mirovala, nesvesna da je neko posmatra – a kakav sam ja bio mali uhoda! – držala je glavu oštro oborenu, sklopljenih očiju, brade s plitkom jamicom ušuškane u rame. Tada je izgledala poput Dučove Madone, setna, daleka, samozaboravna, izgubljena u tmurnom snu o svemu što će doći, o svemu što, za nju, neće doći.
Od tri centralne figure na ovom letnjem, solju izbeljenom triptihu, ona je, čudnovato, najoštrije urezana u zid mog sećanja. Mislim da je razlog to što su prve dve figure na slici, mislim na Kloi i njenu majku, u potpunosti moje delo, dok je Rouz izradila druga, nepoznata ruka. Stalno im prilazim, dvema Grejsovima, sad majci, sad kćeri, ovde dodajem malo boje, tamo prigušujem neki detalj, a ishod sveg tog pažljivog rada je da se moja žiža zamućuje umesto da se izoštrava, čak i kad se odmaknem da pogledam svojih ruku delo. Ali Rouz, Rouz je dovršen portret, Rouz je gotova. To ne znači da je za mene bila stvarnija ili značajnija nego Kloi ili njena majka, svakako ne, to samo znači da mogu najpodrobnije da je zamislim. Razlog nije to što je ona još tu, jer ova njena verzija toliko je izmenjena da ju je teško prepoznati. Vidim je u salonkama, prozirnim crnim pantalonama i grimiznoj bluzi – iako je svakako imala i druge odeće, ovu nosi u gotovo svakom mom sećanju na nju - smeštenu među beznačajnostima, obaveznim rekvizitima studija – zagasita draperija, prašnjavi slamni šešir s cvetom na traci, deo zida, verovatno kartonskog, obrastao mahovinom i, visoko u jednom uglu, tamnosmeđi ulaz gde, tajanstveno, tamne senke ustupaju mesto belozlatnom sjaju prazne svetlosti. Njena pojava nije toliko živa kao slike Kloi ili gospode Grejs, i ne može biti, ali nešto je izdvaja, s tom njenom ponoćno crnom kosom i belom kožom čiju puderastu glatkoću ni najjače sunce i najoštriji morski vetar nisu uspeli da umrljaju.
Ona je bila ono što su, pretpostavljam, u staro vreme, mislim u vreme još starije od onog o kom pričam, nazivali guvernantom. Ipak, guvernanta bi imala nekakvu umerenu vlast, ali sirota Rouzi bila je bespomoćna pred blizancima i njihovim nehajnim roditeljima. Kloi i Majlsu bila je očigledan neprijatelj, predmet njihovih najsvirepijih šala, objekt prezira i beskrajnog ismevanja. Ponašali su se prema njoj na dva načina. Ili su bili ravnodušni, do tačke da je bila nevidljiva za njih, ili su sve što ona uradi ili kaže, koliko god bilo nevažno, podvrgavali nemilosrdnom ispitivanju i saslušavanju. Pratili su je dok ide po kući, tiskali joj se za petama, pažljivo posmatrali sve što čini – bilo da spušta tanjir, uzima knjigu, pokušava da se ne pogleda u ogledalu – kao da je njeno ponašanje najnezamislivije i najneobjašnjivije koje su ikada videli. Ona se ne bi obazirala na njih dok god je mogla da izdrži, ali na kraju bi se okrenula prema njima, drhteći, crvenog lica, i preklinjala ih molim vas, molim vas, ostavite me na miru, govoreći napetim šapatom iz straha da je stariji Grejsovi ne čuju kako gubi vlast nad sobom. To je upravo i bio odgovor koji su blizanci želeli, naravno, pa bi se još bliže pribili uz nju i zapiljili joj se u lice, glumeći čuđenje, a Kloi bi je zasipala pitanjima - šta je bilo na tanjiru? je li knjiga dobra? zašto ne želi da vidi sebe u ogledalu? - sve dok se Rouz ne zavrte suze u očima, a usta joj se ne iskrive od tuge i nemoćnog besa. Tada bi njih dvoje oduševljeno otrčali, smejući se poput demona.
Otkrio sam Rouzinu tajnu jednog nedeljnog popodneva, kad sam došao u Kedrove po Kloi. Stigao sam baš dok je ulazila u kola s ocem, spremali su se u grad. Zastao sam na kapiji. Dogovorili smo se da idemo na tenis – zar je zaboravila? Naravno, moguće je. Bio sam očajan; nije mi bilo lako da podnesem što sam ovako ostavljen u pusto nedeljno popodne. Majls, koji je otvarao kapiju da se njegov otac proveze napolje, video je moju tugu i iscerio se, onako zloban i pakostan kakav je bio. Gospodin Grejs je zaškiljio u mene kroz vetrobran, nakrivio glavu prema Kloi i rekao nešto, takođe cereći se. Sada mi se činilo da i sam dan, vetrovit i vedar, luči podsmeh i opštu razdraganost. Gospodin Grejs snažno je nagazio gas i kola su, uz škripu zadnjih točkova, poletela po šljunku tako da sam morao da odskočim – iako nisu imali ništa drugo zajedničko, moj otac i Karlo Grejs imali su isti siledžijski neozbiljan smisao za humor – a Kloi me je, lica mutnog iza prozora, pogledala s nekakvim namrštenim iznenađenjem, kao da me je tek tada primetila kako stojim pored kapije, što je i bilo moguće. Mahnuo sam joj, s onoliko bezbrižnosti koliko sam uspeo da sakupim, a ona mi se osmehnula oborivši uglove usana nadole, glumeći žaljenje, i naglašeno slegnula ramenima u znak izvinjenja, podigavši ramena sve do ušiju. Auto je usporio kako bi Majls ušao, a Kloi je primakla lice staklu i podigla levu ruku čudnovato zvaničnim pokretom, kao da blagosilja, i šta mi je preostajalo nego da se takođe osmehnem i slegnem ramenima, i da joj ponovo mahnem dok je nestajala u oblaku izduvnih gasova, a Majlsova glava, naizgled odsečena pored nje u zadnjem prozoru, likujući mi se kesila.
Kuća je izgledala napušteno. Prošao sam pored ulaznih vrata do kosog reda drveća koji je označavao kraj bašte. Iza se videla železnička pruga posuta iskrzanim rastresitim plavim šljunkom; zaudarala je trulo, na pepeo i gas. Drveće, zasađeno previše zbijeno, bilo je izuvijano i nakazno, najviše grane preplitale su se poput brojnih ruku podignutih u divljoj pobuni. Koja to behu stabla? Nisu bili hrastovi – možda platani. Nesvestan šta zapravo činim, popeo sam se na drvo u samoj sredini. To nije ličilo na mene, nisam bio smeo ni pustolovan, i nisam podnosio visinu, kao ni sada. Ipak, penjao sam se, ruka pa noga, ruka pa noga, od grane do grane. Uspon je bio oduševljavajuće lak, uprkos lišću što je siktalo zgranuto se buneći i grančicama što su me šamarale, pa sam uskoro stigao skoro na vrh, a dalje se nije ni moglo. Tu sam se držao, neustrašiv kao mornar na katarci, dok se paluba zemlje blago njihala poda mnom, a besjajno biserno nebo činilo se tako blizu da ga mogu dotaći. Na toj visini povetarac je bio ravnomerno strujanje čvrstog vazduha i mirisao je na kopno, na zemlju, na dim i životinje.

Video sam gradske krovove na horizontu, a još dalje i više, poput fatamorgane, sićušni srebrni brod nepomičan na mrlji bledog mora. Neka ptica sletela je na grančicu, iznenađeno me pogledala i brzo ponovo odletela uvređeno zacvrkutavši.
Do tada sam zaboravio Kloinu zaboravnost, toliko sam bio oduševljen, pun maničnog likovanja što sam tako visoko i daleko od svega, pa nisam ni opazio Rouz ispod sebe sve dok nisam čuo njene jecaje.
Stajala je ispod drveta pored mog, pogrbljenih ramena, laktova utisnutih u slabine kao da se trudi da ostane uspravna. Prstima je uzbuđeno stezala maramicu, ali stajala je u tako romanesknoj pozi, plačući na jecavom popodnevnom povetarcu, da sam u prvi mah pomislio kako steže ljubavno pismo, a ne maramicu. Kako je čudnovato izgledala, skraćena do nepravilnog kruga ramena i glave – razdeljak na temenu bio joj je iste beličaste boje kao i mokra maramica u ruci – a kad se hitro okrenula čuvši korake iza sebe, na tren se zanjihala kao kegla koju je kugla uspela samo da očeše. Gospođa Grejs prilazila je stazom ugaženom u travi ispod konopca za rublje, pognute glave, ruku prekrštenih preko spljeskanih grudi, držeći šakama ramena. Bila je bosa, u kratkim pantalonama i jednoj od muževljevih belih košulja, laskavo prevelikoj. Zastala je malo podalje od Rouz i trenutak-dva nemo stajala, okrećući se levo i desno za četvrtinu kruga, sve vreme držeći se za ramena, kao da se, poput Rouzi, održava uspravnom, kao da je sama i dete, i ona koja dete njiše.
„Rouz”, rekla je šaljivo ulagivačkim tonom, „oh, Rouz, šta je bilo?”
Rouz, glave odlučno okrenute prema dalekim poljima, vlažno frknu ne nasmejavši se.
„Šta je?”, povika glasom koji je rastao do poslednje reči i prosuo se preko sebe. „Šta je?”
Uvređeno se useknula u ivicu zgužvane maramice i šmrknula zabacivši kosu. Čak i iz ovog ugla video sam da se gospođa Grejs smeši i grize usnu. Daleko iza mene čuo se huktavi zvižduk. Popodnevni voz iz grada, poput katrana crna lokomotiva i nekoliko zelenih drvenih vagona teturali su ka nama kroz polja poput velike poludele igračke, izbacujući okrugle karike gustog belog dima. Gospođa Grejs tiho je krenula napred i vrhom prsta dotakla Rouz po laktu, ali Rouz se trgla kao da ju je dodir opekao. Nalet vetra pripio je košulju uz telo gospođe Grejs i jasno ocrtao pune linije njenih dojki. „Oh, molim te, Rouz”, mamila ju je ponovo i ovog puta uspela da je uhvati pod ruku i okrene je nizom lakih trzaja, onako krutu i nevoljnu; zajedno su pošle sporim korakom ispod stabala. Rouz je hodala spotičući se, govorila je i govorila, dok je gospođa Grejs, glave i dalje pognute kao pre, jedva izgovarala pokoju reč; po tome što je držala ramena pognuta i vukla noge pretpostavio sam da suspreže smeh. Od Rouzinih štucavih drhtavih reči razaznao sam jedino volim, bezumno i gospodin Grejs, a od odgovora gospođe Grejs samo uzviknuto Karlo? praćeno povikom neverice. Odjednom je prošao voz i deblo drveta zatreslo mi se među nogama; dok je prolazila lokomotiva pogledao sam u kabinu i jasno video blesak beonjače oka ispod sjajnog, od dima pocrnelog čela. Kad sam se ponovo okrenuo, njih dve su stajale okrenute licem jedna drugoj u visokoj travi; gospođa Grejs se smešila, ruke podignute na Rouzino rame, a Rouz je, nozdrva porumenelih po ivicama, pritiskala pesnicama uplakane oči. Onda mi je zaslepljujuća perjanica dima iz lokomotive silovito obavila lice, i dok se dim razišao, one su se već okrenule i zajedno se udaljavale stazom prema kući.
Znači tako. Rouz se ludo zaljubila u oca dece o kojoj bi trebalo da se brine. Bila je to stara priča, mada ne znam kako je meni onako mladom bila stara. Šta sam mislio, šta osećao? Jasno se sećam zgužvane maramice u Rouzinoj ruci i plavog filigrana začetaka proširenih vena u prevojima snažnih golih kolena gospođe Grejs. I parne lokomotive, naravno, koja se uz zveket zaustavila na stanici i ostala da stoji, vrela i zadihana, ispuštajući mlazeve vrele vode iz opčinjujuće zamršenog donjeg postrojenja dok je nestrpljivo čekala da ponovo krene. Šta su živi stvorovi u poređenju sa žilavom snagom običnih stvari?
Kad su Rouz i gospođa Grejs otišle sišao sam s drveta, što je bilo teže nego penjanje, tiho prošao pored neme nevidljive kuće i krenuo Staničnim putem po uglačanom mesinganom svetlu opustelog popodneva. Voz je otišao iz stanice i već se našao negde drugde, sasvim negde drugde.
Naravno, nisam časio časka da ispričam Kloi sve o svom otkriću. Njen odgovor uopšte nije bio onakav kakav sam očekivao. Tačno, u prvi mah bila je preneražena, ali uskoro je postala sumnjičava, čak i ljutita, mislim, ljuta na mene, što sam joj to ispričao. To me je uznemirilo. Računao sam da će moju priču o prizoru pod drvećem dočekati oduševljenim kikotom, što bi mi zauzvrat omogućilo da čitav događaj posmatram kao šalu, ali sam umesto toga morao sve da sagledam pod ozbiljnijim svetlom. Pod ozbiljnijim svetlom, zamislite samo. Ali zašto šala? Zato što je smeh za mlade neutrališuća sila koja kroti strah? Rouz je, iako gotovo dvostruko starija od nas, još bila s ove strane zaliva koji nas je delio od sveta odraslih. Bilo je dovoljno loše razmišljati o njima, o pravim odraslima, i o njihovim tajnim ludorijama, ali mogućnost da se Rouz ludira s čovekom godina Karla Grejsa – taj stomak, ta izbočina među nogama, te dlakave grudi poprskane sedinama – jedva da je bila podnošljiva naravi nežnoj i nezreloj kakva je moja još bila. Je li izjavila ljubav gospodinu Grejsu? Je li joj on uzvratio? Slika blede Rouz kako počiva u grubom zagrljaju svog satira blesnula mi je pred očima podjednako me uzbudivši i uznemirivši. A šta je s gospođom Grejs? Kako je spokojno primila Rouzinu ispovest, lako, čak i vedro. Zašto joj nije iskopala oči sjajnim crvenim kandžama?
A tu su bili i sami ljubavnici. Kako sam se divio lakoći, glatkoj drskosti s kojom su prikrivali sve što se događa među njima. Sama nehajnost Karla Grejsa sada mi je delovala kao nagoveštaj njegovih zločinačkih namera. Ko bi nego bezdušni zavodnik mogao tako da se smeje, da zadirkuje, da istura bradu i brzo se češe po čekinjastoj koži vrata stružuči noktima? Činjenica da u javnosti nije na Rouz obraćao više pažnje nego na bilo koga drugog ko bi mu se slučajno našao na putu bila je samo dalja potvrda njegovog lukavstva i veštog pretvaranja. Rouz je trebalo samo da mu pruži novine, i on je trebalo samo da ih uzme od nje da bi to mom užagrenom ispitivačkom pogledu delovalo kao tajna nepristojna razmena. Njeno blago i bojažljivo držanje u njegovom prisustvu podsećalo me je na ponašanje posrnule opatice sada kad sam saznao za njenu tajnu sramotu. Slike su zašle u dublje nivoe moje mašte, zamišljao sam njen treperavi bledi obris spojen s njim u nejasnom grubom parenju i čuo sam njegove prigušene krike i njeno tiho ječanje od mračnih užitaka.
Šta ju je navelo da se poveri, i to nikom drugom do supruzi svog voljenog? I šta je pomislila, sirota Rouzi, kad joj je pogled prvi put pao na natpis koji je Majls nažvrljao kredom na kapiji i stazi iza kapije – RV voli KG – i grubi crtež ženskog trupa, dva kruga s tačkama u sredini, dve krive linije umesto bokova, a ispod dve zagrade oko kratke uspravne crte? Mora da je porumenela, oh, sigurno je planula u licu. Pomislila je da ju je Kloi, a ne ja, nekako otkrila. Čudnovato, ali Kloina moć nad Rouz nije se time uvećala, nego je bilo upravo obrnuto, ili mi se bar tako činilo. Guvernantin pogled imao je neki novi, čelični sjaj kad bi pao na devojčicu, a Kloi, na moje preneraženo čuđenje, kao da bi ustuknula pod tim pogledom, kao nikad pre. Kad razmislim o njima takvima, jednoj blistavog oka, drugoj pogruženoj, ne mogu a da ne pretpostavim da je ono što se dogodilo na dan neobične plime bilo na neki način posledica otkrića Rouzine tajne strasti. Na kraju krajeva, zašto bih ja manje nego bilo koji drugi melodramatičar bio podložan neophodnosti da priča dobije zanimljiv završni obrt?
Plima je potopila plažu sve do podnožja dina, kao da se more prelilo preko ivice. Nemo smo posmatrali uporno napredovanje vode sedeći u nizu, nas troje, Kloi, Majls i ja, leđima okrenuti oguljenim sivim daskama napuštene čuvarove kućice pored prvog polazišta na terenu za golf. Plivali smo, ali smo prekinuli jer smo se osećali nelagodno zbog ove bestalasne, nezaustavljive plime, zbog zlokobnog spokoja s kojim je napredovala. Nebo je sasvim obavila bela izmaglica, a ravni bledozlatni sunčev disk nepomično je stajao na sredini. Galebovi su se kričeći obrušavali. Vazduh se nije micao. Pa ipak, jasno se sećam kako su vlati obalske trave što je rasla u pesku oko nas ispisivale uredne polukrugove ispred sebe, što znači da je duvao vetar, ili makar nekakav povetarac. Možda je to bilo nekog drugog dana, to kad sam opazio da trava tako piše po pesku. Kloi je bila u kupaćem kostimu, a oko ramena je ogrnula beli kardigan. Kosa joj je bila mokra i tamna, prilepljena uz glavu. Na tom mlečnom svetlu bez senki lice joj gotovo nije imalo crta, pa su ona i Majls, koji je sedeo pored nje, izgledali kao profili na dva novčića. Ispod nas, u šupljini dine, Rouz je ležala na leđima na peškiru za plažu, ruku zabačenih iza glave, i činilo nam se da spava. Zapenušeni rub mora bio je na metar-dva od njenih peta. Kloi ju je odmeravala smešeći se za sebe. „Možda će je talasi odneti”, rekla je.
Majls je otvorio vrata kućice uvrćući katanac sve dok se brava nije izvalila sa šarki i ostala mu u ruci. Unutra je sve bilo jedna jedina mala prostorija, prazna, a mirisala je na ustajalu mokraću. Drvena klupa pružala se duž jednog zida, a iznad nje je bio mali prozor, netaknutog okvira, ali odavno razbijenog stakla. Kloi je kleknula na klupu, licem okrenuta prozoru, i naslonila se laktovima na okvir. Ja sam seo pored nje s jedne strane, a Majls s druge. Zašto mislim da ima nečeg egipatskog u načinu na koji smo se postavili, Kloi na kolenima, okrenuta napolje, a Majls i ja na klupi, gledajući u sobicu? Zato što sastavljam Knjigu mrtvih? Ona je bila Sfinga, a mi sveštenici na tronu. Osim kreštanja galebova vladala je potpuna tišina.
„Nadam se da će se udaviti”, rekla je Kloi kroz prozor i nasmejala se onim svojim tihim škljocavim kikotom. „Nadam se da hoće” – klik klik – „mrzim je.”
Poslednje reči. Bilo je rano jutro, pred samo svitanje, kad je Ana došla k svesti. Nisam bio siguran jesam li zaista budan ili sam samo sanjao da jesam. Te noći koje sam provodio ispružen u fotelji pored njenog kreveta kiptele su od čudnovato običnih halucinacija, polusnova o tome kako joj pripremam obrok ili razgovaram o njoj s ljudima koje nikada pre nisam video, ili prosto o tome kako šetam s njom nejasno osvetljenim bezličnim ulicama, odnosno, ja hodam, a ona leži u komi pored mene, ipak nekako uspevajući da se kreće, uporedo sa mnom, klizeći po vazduhu na putovanju prema Poljima trske. Budeći se, okrenula je glavu na vlažnom jastuku i pogledala me iskolačenim očima na podvodnom svetlucanju noćne lampe, s izrazom ogromnog i opreznog zaprepašćenja. Mislim da me nije prepoznala. Obuzeo me je parališući osećaj, delimično strahopoštovanje, a delom uznemirenost, kakvo preplavljuje čoveka kada se sam neočekivano susretne s divljom zveri. Osećao sam kako mi srce kuca sporim, tečnim udarima, kao da preskače preko niza istovetnih prepreka. Ana se nakašljala uz zvuk nalik zveketu kostiju. Znao sam da je to kraj. Činilo mi se da nisam dorastao trenutku i želeo sam da viknem u pomoć. Sestro, sestro, dođite brzo, moja žena me napušta! Nisam mogao da mislim, um kao da mi je napunila ruševina zgrade. Ana je i dalje zurila u mene, i dalje iznenađena, i dalje sumnjičava. Niže u hodniku neko neviđen ispustio je nešto što je zazveketalo, Ana je čula buku i to kao da ju je ohrabrilo. Možda je mislila da sam nešto rekao, i pomislila da je shvatila, jer je klimnula glavom, ali nestrpljivo, kao da kaže: Ne, grešiš, to uopšte nije to! Posegla je rukom i uhvatila me kao kandžama za ručni zglob. Još osećam to majmunsko stezanje. Slepo sam ustao iz stolice i pao na kolena pored postelje, kao oni preneraženi vernici koji u strahopoštovanju padaju pred priviđenjem. Ana me je još stezala za ruku. Spustio sam joj drugu ruku na čelo i učinilo mi se da osećam kako joj um grozničavo radi, kako s ogromnim poslednjim naporom misli poslednju misao. Jesam li je ikada u životu pogledao s takvom napetom pažnjom kao što je gledam sada? Kao da će je sam moj pogled zadržati ovde, kao da neće otići sve dok mi oko ne trepne. Dahtala je, tiho i sporo, kao trkač koji se odmara a čekaju ga još kilometri staze. Dah joj je blago, suvo, zaudarao na uvenulo cveće. Izgovorio sam njeno ime, ali ona je samo na tren sklopila oči, prezrivo, kao da bi trebalo da znam da ona više nije Ana, da više nije niko, a onda ih je otvorila i ponovo se zagledala u mene, čvršće nego ikad, više ne iznenađeno, nego zapovednički oštro, tražeći od mene da čujem, da čujem i shvatim ono što ima da mi kaže. Pustila mi je zglob i prstima kratko zagrebala krevet tražeći nešto. Uzeo sam je za ruku. Osećao sam treperenje pulsa u korenu njenog palca. Rekao sam nešto, nešto besmisleno, na primer: Ne idi, ili: Ostani sa mnom, ali ona je ponovo nestrpljivo odmahnula glavom i povukla me bliže sebi. „Zaustavljaju satove” rekla je jedva čujnim šapatom, zaverenički. „Ja sam zaustavila vreme.” Onda je klimnula glavom, svečano, mudro, i nasmešila se, kunem se da se osmehnula.
Vešti, hitri način na koji je Kloi zbacila kardigan s ramena podstakao me je, dozvolio mi je, da joj spustim ruku na zadnji deo butine koji mi je okrenula kleknuvši pored mene. Koža joj je bila hladna i naježena, ali osetio sam krv kako užurbano teče odmah ispod površine. Nije reagovala na moj dodir, nego je nastavila da gleda to što je gledala – svu tu vodu, možda, tu neumitnu sporu poplavu – pa sam oprezno pomerio ruku nagore sve dok mi prsti nisu dotakli napetu ivicu njenog kostima. Kardigan koji mi je pao u krilo sada je skliznuo na tlo, podsetivši me na nešto, na ispušten buket cveća, možda, ili na pticu u padu. Bilo bi mi dovoljno da samo sedim tako, s rukom ispod njene zadnjice, dok mi srce udara u sinkopiranom ritmu, a pogled mi je prikovan za čvor na dasci preko puta, ali ona je sitnim grčevitim pokretom neznatno pomerila koleno po klupi i otvorila krilo mojim preneraženim prstima. Iz umetka njenog kupaćeg kostima zgužvanog između nogu kapala je morska voda; činila mi se vrelom na dodir. Čim su moji prsti našli put do tamo, Kloi je ponovo priljubila butine zarobivši mi ruku. Drhtaji su poput slabe električne struje tekli kroz nju sve do u krilo; zamigoljila se i oslobodila, i ja sam pomislio da je gotovo, ali nisam bio u pravu. Kloi se brzo okrenula i sišla s klupe, onako sva u laktovima i kolenima; sela je migoljeći se pored mene i ponudila mi hladne usne i vrela usta na poljubac. Bretele kupaćeg kostima bile su joj svezane u mašnu na vratu, i sada je, ne mičući usne s mojih, zabacila ruku za potiljak, odvezala čvor i spustila vlažnu tkaninu do struka. I dalje je ljubeći, nagnuo sam glavu i pogledao joj prodornim okom iza uha duž kičme do početaka uske zadnjice i procepa boje čistog čeličnog noža. Nestrpljivim pokretom uzela mi je ruku i pritisnula je na jedva primetni brežuljak dojke čiji je vrh bio hladan i tvrd. S druge strane joj je sedeo Majls, nogu ispruženih ispred sebe, glave naslonjene na zid, sklopljenih očiju. Kloi se slepo mašila postrance, našla njegovu ruku na stolu, okrenutu dlanom nagore, zgrabila je i u istom trenutku pritisnula jako usta o moja, a ja sam pre osetio nego čuo mačji jecaj koji joj se stvorio u grlu.
Nisam čuo otvaranje vrata, samo sam opazio da se svetlo u sobici promenilo. Kloi se ukrutila, brzo okrenula glavu i rekla nešto, neku reč koju nisam dobro čuo. Na vratima je stajala Rouz. Bila je u kupaćem kostimu, ali obuvena u crne salonke, pa su joj duge blede mršave noge delovale još duže, bleđe i mršavije. Podsetila me je na nešto, ne mogu da se setim na šta, s jednom rukom na vratima, a drugom na kvaki, kao da je tako drže dva snažna naleta vetra, jedan koji je iz kolibice gura napolje, i drugi koji je spolja pritiska u leđa. Kloi je žurno podigla gornji deo kostima i svezala trake na vratu, ponovo izgovorivši onu reč ispod glasa, reč koju nisam mogao da razaznam – je li to bilo Rouzino ime, ili samo neka psovka? – bacila se s niske klupe, brza poput lisice, provukla se ispod Rouzine ruke i nestala kroz vrata. „Vraćaj se ovamo, gospođice!”, povikala je Rouz napuklim glasom. „Vraćaj se odmah ovamo!” Zatim me je pogledala, više tužno nego besno, odmahnula glavom, okrenula se i otišla koračajući poput rode na tim štakastim belim nogama. Majls se tiho nasmejao, još onako ispružen. Zurio sam u njega. Bilo mi se učinilo da je nešto rekao.
Sve što je usledilo vidim u minijaturi, u zgusnutoj filmskoj radnji, ili s visine, u onom okruglom kadru sa strane, kako su stari slikari prikazivali trenutke drame s tako sitnim pojedinostima da se jedva zapažaju na širokim zlatnim i plavim prostranstvima neba i mora. Ostao sam na klupi još trenutak-dva, zadihan. Majls me je posmatrao, čekao je da vidi šta ću učiniti. Kad sam izašao iz kućice, Kloi i Rouz bile su dole, u malom polukrugu peska između dina i vode, stajale su licem u lice i vrištale jedna na drugu. Nisam mogao da čujem šta govore. Onda se Kloi odmakla i počela da korača u malom krugu, besno razbacujući pesak. Šutnula je Rouzin peškir. Ovo je samo plod moje mašte, znam, ali vidim talasiće kako joj gladno zapljuskuju pete. Najzad se, uz poslednji uzvik i neobičan, odsečan pokret glave i podlaktice, okrenula i otišla do vode, gde je sela prekrštenih nogu, pritisnula kolena uz grudi, obgrlila ih rukama i zagledala se ka pučini. Rouz je, s rukama na bokovima, stajala i zurila joj u leđa; onda se, videvši da neće dobiti odgovora, okrenula i stala besno da prikuplja svoje stvari, nabacujući peškir, knjigu, kapu za plivanje, na savijenu ruku kao ribarka kada baca ribu u korpu. Čuo sam Majlsa iza sebe; trenutak kasnije projurio je bezglavo pored mene, činilo mi se da ne trči, nego da se prebacuje preko glave. Kad je stigao do Kloi, seo je pored nje, zagrlio je oko ramena i naslonio glavu na njenu. Rouz je zastala i nesigurno ih pogledala, onako zagrljene, leđima okrenute svetu. Oni su zatim spokojno ustali i zakoračili u more, jedva poremetivši površinu glatku poput ulja, istovremeno se nagnuli napred i polako zaplivali, glave su im izvirivale iz beličastih talasa, sve dalje i dalje.
Posmatrali smo ih, Rouz i ja, ona stežući sakupljene stvari uz sebe, a ja samo stojeći. Ne znam o čemu sam razmišljao. Ne sećam se da sam i o čemu mislio. Ima takvih trenutaka, ne dovoljno često, kad se um prosto isprazni. Stigli su daleko, njih dvoje, tako daleko da su bili blede tačke između bledog neba i još bleđeg mora, a onda je jedna tačka nestala. Posle toga sve se završilo vrlo brzo, mislim, ono što smo mogli da vidimo. Pljusak, malo bele vode, belje od svega naokolo, zatim ništa, ravnodušni svet se zatvorio.
Začuo se povik, Rouz i ja smo se okrenuli i videli krupnog čoveka crvenog lica i kratko podšišane sede kose kako silazi s dina prema nama; besno je koračao, u komičnoj žurbi visoko podižući noge po klizavom pesku. Na sebi je imao žutu majicu, kaki pantalone i dvobojne cipele, a razmahivao je palicom za golf. Te cipele sam možda izmislio. Ipak, siguran sam da je na desnoj ruci imao rukavicu; bila je svetlosmeđa, bez prstiju, i rupičasta na nadlanici, ne znam zašto mi je to posebno privuklo pažnju. Vikao je da neko pozove spasioce. Izgledao je krajnje besno, mahao je palicom po vazduhu kao ratnici plemena Zulu svojim kopljima. Zulu, koplja? Mislio sam verovatno na kratka koplja za bacanje. Za to vreme je njegov kedi, gore na zaravni, bezvremeni sasušeni kepec u zakopčanom sakou od tvida i s odgovarajućim kačketom, stajao i posmatrao prizor ispod sebe sa sardoničnim izrazom lica, nehajno naslonjen na torbu sa štapovima, nogu prekrštenih u člancima. Zatim se pojavio mišićav mladić u pripijenim plavim kupaćim gaćicama, ne znam otkud je došao, činilo se da se tek tako stvorio tu, i bez mnogo uvoda bacio se u vodu i zaplivao veštim krutim zamasima. Rouz je sada koračala tamo-amo uz ivicu vode, tri koraka tamo, pauza, okret, tri koraka ovamo, pauza, okret, kao jadna poludela Arijadna na Naksosu, sve vreme stežući uz grudi peškir, knjigu i kapu za kupanje. Posle nekog vremena nesuđeni spasilac se vratio, izašao iz nepomične vode i prišao nam onim sporim razmetljivim plivačkim korakom, odmahujući glavom i šmrčući. Nije se moglo, rekao je, nije se moglo. Rouz je kriknula, nekako jecavo, i brzo odmahnula glavom levo-desno, a igrač golfa se zabuljio u nju. Onda su svi iščezli iza mene, jer sam potrčao, pokušavao sam da trčim, plažom prema Staničnom putu i Kedrovima. Zašto nisam pošao prečicom, preko dvorišta hotela Golf do puta, kuda bi bilo mnogo lakše? Ali ja nisam želeo da bude lakše. Nisam želeo da stignem kuda sam krenuo. Često se u snu vraćam tamo, gegam kroz pesak koji pruža sve veći otpor, toliko da mi se čini da su mi stopala od neke guste trošne materije. Šta osećam? Najjače je, mislim, strahopoštovanje, strahopoštovanje pred samim sobom, jer poznavao sam dva živa stvorenja koja su odjednom, zapanjujuće, mrtva. Ali jesam li verovao da su mrtvi? U mojim mislima oni lebde u ogromnom svetlom prostoru, uspravni, drže se za ruke, širom otvorenih očiju ozbiljno gledaju u beskrajne dubine svetlosti pred sobom.
Evo ih najzad, zelena gvozdena kapija, auto u dvorištu i ulazna vrata, širom otvorena, kao mnogo puta. Kuća je tiha, ništa se ne miče. Idem iz sobe u sobu kao da sam i sam od vazduha, lebdeći duh. Arijel oslobođen i zbunjen. Gospođu Grejs našao sam u dnevnoj sobi. Okrenula se ka meni, pokrila usta rukom, mlečno svetlo popodneva sijalo joj je u leđa. Ne čuje se ništa, samo pospani šum leta spolja. Onda je ušao Karlo Grejs, govoreći: „Ta prokleta stvar kao da je...”, a onda je i on stao, i tako smo stajali u tišini, nas troje, na kraju.
Zar nije odlično izvedeno?
Noć je, i sve je tiho, kao da nema nikoga, čak ni mene. Ne čujem more, koje obično tutnji i reži, čas blizu, škripavo, čas daleko i jedva čujno. Ne želim da budem ovako sam. Zašto se ne vraćaš da me progoniš? To je najmanje što očekujem od tebe. Čemu ova tišina iz dana u dan, iz jedne beskrajne noći u drugu? Liči na maglu, to tvoje ćutanje. Prvo se pojavi mrlja na horizontu, trenutak kasnije smo usred nje, zaslepljeni i teturavi, privijamo se jedno uz drugo. To je počelo onog dana, nakon posete gospodinu Todu, kad smo izašli s klinike na pusti parking, silna kola bila su uredno poređana, vitka poput delfina i sasvim nečujna, više nije bilo traga čak ni od one devojke i njenih kuckavih visokih potpetica. Onda nas je naša sopstvena kuća zapanjila svojom tišinom, a uskoro i tihi bolnički hodnici, zaćutala odeljenja, čekaonice, i na kraju poslednja soba. Pošalji mi natrag svog duha. Muči me, ako želiš. Zveckaj lancima, vuci pokrov po podu, ciči poput gorske veštice, bilo šta. Ja bih imao duha.
Gde mi je bočica. Treba mi moja velika bočica za bebe. Moja cucla.
Gospođica Vavasur sažaljivo me gleda. Povlačim se pred njenim pogledom. Ona zna šta želim da pitam, zna koja pitanja sam čeznuo da postavim otkako sam stigao ovamo, ali nisam imao hrabrosti. Ovog jutra, videvši me kako ih ponovo sklapam u mislima odmahnula je glavom, nimalo neljubazno. „Ne mogu vam pomoći”, rekla je s osmehom. „To svakako znate.” Šta je time htela da kaže? Ja ni o čemu ne znam mnogo. U salonu smo, sedimo uz veliki prozor, kao mnogo puta ranije. Dan je vedar i hladan, prvi pravi zimski dan. Sve ovo u istorijskom prezentu. Gospođica Vavasur krpi nešto što mnogo liči na pukovnikovu čarapu. Ima drvenu napravu u obliku velike pečurke na koju razapinje petu da bi zakrpila rupu. Zapažam da me odmara posmatranje ovog beskrajnog posla. Odmor mi je neophodan. Glava kao da mi je puna vlažne vate, a u ustima osećam kiseli ukus bljuvotine koju nikakve količine čaja s mlekom ni povorke tanko izrezanog tosta gospođice Vavasur ne mogu da otklone. Osim toga, na slepoočnici imam modricu koja bolno kucka. Sedim pred gospođicom V., krotak i pogružen. Više nego ikada, osećam se kao mladi prestupnik.

Ali kakav je juče bio dan, kakva noć i, o Bože, kakvo jutro posle toga! Sve je počelo vrlo prijatnim izgledima. Ironično, kako se posle ispostavilo, trebalo je da nas posete pukovnikova kći, njen mužić i deca. Pukovnik se trudio da se drži nehajno, ponašao se krajnje namćorasto – „Biće to prava pravcata invazija!” – ali za doručkom su mu se ruke toliko tresle od uzbuđenja da je i sto drhtao, a šolje zveketale na tanjirićima. Gospođica Vavasur je uporno tražila da pukovnikova kći i njena porodica ostanu na ručku, spremiće pile, rekla je, i pitala kakav sladoled deca najviše vole. „Oh, molim vas”, gunđao je pukovnik, „zaista nema potrebe.” Ipak, bilo je očigledno da je duboko dirnut i za trenutak su mu se ovlažile oči. I sam sam donekle željno iščekivao priliku da najzad vidim njegovu kćer i njenog muževnog muža. Pomisao na decu, pak, malo mi je kvarila raspoloženje; deca uopšte, bojim se, bude u meni ne toliko duboko zapretenog Žila de Rea.8
Poseta je zakazana za podne, ali podnevna zvona su odzvonila, ručak je došao i prošao, a nikakva kola nisu stala pred kapijom i nisu se čuli veseli povici Mališana. Pukovnik je koračao tamo-amo, ruku sklopljenih iza leđa, ili stajao na prozoru, isturene njuške, povlačio manžetu, dizao ruku do očiju i prekorno gledao na sat. Gospođica Vavasur i ja smo se kidali od napetosti, nismo se usuđivali da progovorimo ni reč. Miris pečenog pileta u kući delovao je kao bezdušna šala. Bilo je već kasno popodne kada je u predvorju zazvonio telefon i svi smo se trgnuli. Pukovnik je oslanjao uho na slušalicu kao očajni sveštenik u ispovedaonici. Razgovor je bio kratak. Trudili smo se da ne slušamo šta pukovnik govori. Došao je u kuhinju i nakašljao se. „Auto”, rekao je ne gledajući ni u koga. „Pokvario se.” Očigledno su ga slagali, ili je on sada lagao nas. Okrenuo se gospođici Vavasur s neutešnim osmehom. „Izvinite zbog pileta”, rekao je.
Pozvao sam ga da izađe na piće sa mnom, ali odbio je. Malo je umoran, rekao je, i odjednom ga je zabolela glava. Otišao je u svoju sobu. Kako se mučno uspinjao uz stepenice, kako je tiho zatvorio vrata za sobom. „Oh, Bože”, rekla je gospođica Vavasur.
Otišao sam do Lukobrana i naroljao se. Nisam hteo, ali tako je bilo. Bilo je to jedno od onih setnih jesenjih večeri išaranih kasnim suncem, koja deluju kao sećanje na nešto što je u dalekoj prošlosti bilo blistavo podne. Kiša je ostavila barice po putu, bleđe od neba, kao da u njima umiru ostaci dana. Bilo je vetrovito i peševi kaputa su mi se uvijali oko nogu kao da moji rođeni Mališani mole tatu da ne ide u pab. Ipak, otišao sam. Lukobran je neveselo mesto kojim vlada ogromni televizor, takmac panoramika gospođice Vavasur, večito uključen, ali utišanog tona. Šanker je debeo mekan spor čovek od malo reči. Ima neobično ime, ne mogu sada da ga se setim. Pio sam duple brendije. Izvesni trenuci večeri ostali su mi u pamćenju, zamagljeno svetli poput uličnih lampi u magli. Sećam se da sam izazvao, ili bio uvučen u svađu s nekim starcem za šankom, i da mi se usprotivio neko mlađi, njegov sin, možda, ili unuk, kog sam gurnuo i koji je pretio da će pozvati policiju. Kad se šanker umešao – Baragri. Tako se zove – pokušao sam i njega da odgurnem nasrnuvši preko šanka s promuklim povikom. Zaista, ovo uopšte ne liči na mene, ne znam šta se dogodilo, mislim osim uobičajenog. Najzad su me smirili pa sam se smrknuto povukao za sto u uglu, ispod nemog televizora, gde sam sedeo gunđajući sebi u bradu i uzdišući. Ti pijani uzdasi, krkljavi i drhtavi, kako samo liče na jecaje. Poslednje večernje svetlo, koliko sam video kroz neobojenu gornju četvrtinu izloga, bilo je one ljutite purpurnosmeđe boje koja me u isti mah privlači i uznemirava, kao prava boja zime. Nemam ništa protiv zime, štaviše, to mi je omiljeno godišnje doba, odmah posle jeseni, ali ove godine novembarski sjaj kao da je predskazivao nešto više od zime, pa me je obuzela gorka seta. Trudeći se da olakšam teret na srcu poručio sam još brendija, ali Baragri je odbio da me usluži, pametno, kao što sada priznajem, pa sam izleteo napolje besan i uvređen, odnosno, pokušao sam da izletim, ali sam zapravo isteturao, i vratio se u Kedrove, svojoj boci koju sam s ljubavlju nazvao Mali kaplar. Na stepeništu sam sreo pukovnika Blandena i malo popričao s njim, ne znam tačno o čemu.
Već se spustila noć, ali umesto da ostanem u svojoj sobi i legnem, stavio sam bocu pod kaput i ponovo izašao. Dalje događaje pamtim samo u iskrzanim i loše osvetljenim treptajima. Sećam se da sam stajao na vetru pod drhtavim svetlom ulične lampe čekajući neko veliko opšte prosvetljenje, i da sam, pre nego što je stiglo da me obasja, izgubio svako zanimanje. Onda sam bio na plaži u tami, sedeo sam na pesku ispruživši noge, s bocom brendija, već praznom ili gotovo praznom, položenom u krilo. Činilo mi se da vidim svetla na moru, daleko od obale, skakutala su i njihala se kao svetla ribarske flote, ali mora da mi se samo učinilo, u ovim vodama nema ribarskih brodova. Uprkos kaputu bilo mi je hladno, debela tkanina nije mi štitila pozadinu od hladne vlage peska na kom sam sedeo. Ali nisu me vlaga i hladnoća najzad nagnale da s mukom ustanem, nego odluka da se približim tim svetlima i ispitam ih; možda sam čak imao ideju da zagazim u vodu i otplivam do njih. U svakom slučaju, na ivici vode izgubio sam ravnotežu, pao i udario slepoočnicom u kamen. Ležao sam tako ne znam koliko dugo, lepršajući između svesti i nesvestice, nesposoban ili nevoljan da se maknem. Dobro je što je bila oseka. Ništa me nije bolelo, čak se nisam naročito ni uznemirio. Zapravo, činilo mi se potpuno prirodnim da ležim tamo nauznak, u tami, ispod nemirnog neba, da posmatram svetlucave talase kako žudno hrle napred samo da bi se ponovo povukli poput čopora znatiželjnih, ali plašljivih miševa, i Malog kaplara, pijanog, činilo se koliko i ja, kako se uz grebanje kotrlja napred-nazad po žalu, da slušam vetar kako duva iznad mene kroz ogromne nevidljive rupe i tunele u vazduhu.
Mora da sam zaspao, ili se čak onesvestio, jer se ne sećam da me je pukovnik pronašao, mada on tvrdi da sam sasvim razumno razgovarao s njim, i da sam mu dozvolio da mi pomogne da ustanem i odvede me u Kedrove. Sigurno je tako i bilo, hoću da kažem, sigurno sam bio donekle pri svesti, jer on svakako ne bi imao snage da me bez moje pomoći podigne na noge, a još manje da me odvuče s plaže do vrata moje sobe, držeći mi ruke na ramenima ili vukući me za stopala. Ali kako je znao gde će me pronaći? Čini mi se da sam u našem dijalogu na stepeništu, mada dijalog nije prava reč pošto sam, prema njegovim rečima, uglavnom ja govorio, naširoko i nadugačko raspredao o dobro poznatoj činjenici, dobro poznatoj i činjenici samo po tome što sam ja tako tvrdio (čini mi se da je malo jasnije?), da je davljenje najblaža smrt; kad me do kasno nije čuo da sam se vratio, on je, plašeći se da sam onako pijan zaista možda pokušao da svršim sa sobom, shvatio da mora da me potraži. Dugo je tragao po plaži, i već odlučio da odustane, kad me je zrak mesečine ili svetla najsjajnije zvezde obasjao onako ispruženog na kamenitoj obali. Kad smo, posle mnogo zaobilaženja i zastajanja kako bih se ja izvinio zbog mnogo čega, najzad stigli u Kedrove, pomogao mi je da se popnem uz stepenice i uđem u svoju sobu. Sve sam saslušao jer se od tog mučnog putešestvija ne sećam ničega, kao što sam već rekao. Kasnije me je čuo kako žestoko povraćam u sobi – ne po tepihu, saopštavam s olakšanjem, nego kroz prozor po zadnjem dvorištu – a onda mu se učinilo da sam se srušio, pa je ponovo ušao kod mene i našao me, drugi put te noći, skljokanog, kao što kažu, podno kreveta, onesvešćenog i, prema njegovoj proceni, u hitnoj potrebi za medicinskom pomoći.
Probudio sam se rano, u još mračno jutro, i video neobičan i uznemirujući prizor za koji sam u prvi mah pomislio da mi se priviđa. Pukovnik je bio tu, kao i obično doteran, u tvidu i grubim jahaćim pantalonama – uopšte nije ni išao u postelju – koračao je tamo-amo, namršten, a tu je bila, što je još neverovatnije, i gospođica Vavasur, koja je takođe čula, odnosno osetila u samim kostima stare kuće, tresak koji sam izazvao kad sam se srušio posle povraćanja kroz prozor. Bila je u onoj japanskoj kućnoj haljini, a kosu je skupila mrežicom kakvu nisam video od detinjstva. Sedela je u stolici malo podalje od mene, uza zid, okrenuta meni postrance, u pozi Visderove majke na slici, ruku sklopljenih u krilu i pognute glave, tako da su joj očne duplje ličile na dve jame praznog mraka. Lampa, za koju sam mislio da je sveća, gorela je na stolu ispred nje i škrtim krugom osvetljavala prizor - slabo obasjan krug, žena koja sedi i muškarac koji šeta - koji je mogao da bude Žerikoova ili De la Turova noćna studija. Zbunjen, digavši ruke od svakog pokušaja da shvatim šta se dešava ili zašto su njih dvoje tu, ponovo sam zaspao, ili sam se ponovo onesvestio.
Kad sam se sledeći put probudio, zavese su bile razmaknute i bio je dan. Soba je delovala pročišćeno i nekako posramljeno, učinilo mi se, i sve je izgledalo belo i bezoblično, kao nenašminkano žensko lice ujutru. Napolju se ravnomerno belo nebo nepomično durilo, naizgled ne dalje od metar-dva od krova kuće. Sinoćni događaji neodređeno su mi se uvukli natrag u zbunjenu javu. Posteljina je oko mene bila zgužvana i razbacana kao posle razvratne noći, a osećao se snažan miris bljuvotine. Podigao sam ruku i strela bola prošla mi je kroz glavu kad su mi prsti dotakli meku oteklinu na slepoočnici gde sam udario glavom o kamen. Tek tada sam, trgnuvši se tako da je krevet poda mnom zaškripao, primetio mladića koji je sedeo u mojoj stolici, nagnut napred i oslonjen rukama na sto, i čitao knjigu koja je pred njim ležala otvorena na mojoj kožnoj mapi za pisanje. Imao je naočari s čeličnim okvirom, visoko proćelavo čelo i retku kosu neodređene boje. I odeća mu je bila bezlična, iako je ostavljala opšti utisak izlizanog rebrastog somota. Kad je čuo da se meškoljim, bez žurbe je podigao pogled s knjige, okrenuo glavu i pogledao me, sasvim pribran, čak se i osmehnuo, mada neveselo, i upitao me kako se osećam. Preneražen – to je svakako pravi izraz – nekako sam se uspravio u krevetu, koji je podrhtavao poda mnom kao da je madrac ispunjen nekom gustom i masnom tečnošću, i pogledao ga, kako sam se nadao, nadmoćno i ispitivački. On je ipak nastavio spokojno da me posmatra, nimalo uznemiren. Lekar je, rekao je to kao da ima samo jedan na svetu, bio da me vidi, dok sam bio odsutan – odsutan, tako se izrazio, pa sam se na tren zapitao jesam li ponovo odlazio na plažu a da toga nisam bio svestan – i rekao da sam izgleda pretrpeo kontuziju praćenu teškim, ali prolaznim trovanjem alkoholom. Izgleda? Izgleda?
„Kler i ja smo se dovezli ovamo”, rekao je. „Ona sada spava.”
Džerom! Beskarakterni ljubavnik! Sada sam ga prepoznao. Je li on bio jedini kome se setila da se obrati usred noći kada su je pukovnik, ili gospođica Vavasur, ko god od njih dvoje, pozvali da je obaveste o poslednjoj nevolji u koju se njen otac uvalio? Ako je tako, mislio sam, mene treba okriviti, iako nisam sasvim uviđao zašto. Kako sam psovao samog sebe ispruženog tamo na duždovom kauču, mamurnog, pokvarenog stomaka, bez trunke snage da skočim, zgrabim tog drznika za okovratnik i izbacim ga napolje po drugi put. Ali to nije bilo najgore. Kad je izašao da vidi je li se Kler već probudila, i kad se ona vratila s njim, iscrpljena, crvenih očiju, u kišnom mantilu preko gaćica, obavestila me je ne časeći časa, s držanjem čoveka koji brže-bolje privlači vatru na sebe kako bi je uspešnije izbegao, da su se verili. Za trenutak, onako pogubljen, nisam razumeo šta hoće da kaže – ko se verio, s kim? – i taj trenutak, kako se ispostavilo, bio je dovoljan za moj poraz. Nisam uspeo ponovo da pokrenem tu temu, i svaki sledeći trenutak dalje učvršćuje njenu pobedu nada mnom. Tako se, za treptaj oka, gubi ili pobeduje. Čitajte De Mestrove radove o vođenju rata.
Nije se tu zaustavila, nego je, porumenela od prvobitnog trijumfa, koristeći prednosti moje privremene onesposobljenosti, otvoreno izjavila, takoreći s rukom na boku, kako moram odmah da se spakujem i napustim Kedrove, da će me odvesti kući – kući, kaže! – gde će se starati o meni, a to staranje će, kako sam shvatio, podrazumevati uzdržavanje od svih alkoholnih stimulanata i sredstava za spavanje dok me lekar, opet on, ne proglasi sposobnim za nešto, za život, valjda. Šta da radim? Kako da se oduprem? Kaže da je vreme da se prihvatim ozbiljnog posla. „On privodi kraju”, obavestila je svog verenika, ne bez trunke kćerinskog ponosa, „veliku knjigu o Bonaru.” Nisam imao srca da joj kažem kako moja Velika Knjiga o Bonaru – to zvuči kao nešto čime se razbijaju kokosovi orasi – nije odmakla dalje od polovine nekakvog prvog poglavlja i beležnice pune izvoda i polusažvakanih budućih teza. Pa, nije važno. Mogu da radim svašta drugo. Mogu da odem u Pariz i da slikam. Ili da se povučem u manastir gde bih provodio dane u tihom razmišljanju o beskrajnom, ili da napišem veliku raspravu, opšteprihvaćeni rad o mrtvima, vidim sebe u ćeliji, s dugom bradom, s guščjim perom u ruci, s kapom na glavi i pitomim lavom, dok se kroz prozor pored mene vide sićušni seljaci kako u daljini sakupljaju seno, a iznad glave mi leprša blistava golubica. Oh, da, život vrvi od mogućnosti.
Pretpostavljam da mi neće biti dozvoljeno ni da prodam kuću.
Gospođica Vavasur kaže da ću joj nedostajati, ali da misli da postupam ispravno. Odlazak iz Kedrova nije baš moja odluka, kažem joj, primoran sam da odem. Ona se na ovo smeši. „Oh, Makse”, kaže, „mislim da vas niko ne bi mogao primorati ni na šta.” To me za trenutak zbunjuje, ne zbog pohvale mojoj snazi, nego zbog činjenice koju prihvatam s lakim zaprepašćenjem, da me je prvi put oslovila imenom. Ipak, mislim da to ne znači da ja nju mogu da zovem Rouz. Izvesna zvanična distanca je neophodna za dobro održavanje prefinjenih odnosa koje smo kovali i prekivali proteklih nekoliko sedmica. Ipak, na ovaj nagoveštaj bliskosti stara nepostavljena pitanja ponovo su povrvela. Želeo bih da je pitam krivi li sebe za Kloinu smrt – treba da kažem kako verujem, mada bez dokaza, da je Kloi potonula prva, a da je Majls zaronio za njom da je spase – i misli li da je njihovo zajedničko davljenje bilo samo nesreća ili nešto drugo. Verovatno bi mi rekla, kad bih je pitao. Nije zatvorena. Slobodno je ćeretala o Grejsovima, o Karlu i Koni – „Život im je bio uništen, naravno” – i o tome kako su i oni umrli, nedugo posle smrti blizanaca. Karlo je otišao prvi, od aneurizme, a za njim i Koni, u saobraćajnoj nesreći. Pitao sam je o nesreći, a ona me je prodorno pogledala. „Koni nije bila od onih koji bi se ubili”, rekla je lako kriveći usne.
Bili su dobri prema njoj, posle, kazala je, ni prekora ni nagoveštaja optužbe za zanemarivanje dužnosti. Smestili su je u Kedrove, poznavali su Krofnicu i njenu porodicu, ubedili su ih da je uzmu za kućepaziteljku. „I još sam tu”, kaže s turobnim osmejkom, „posle toliko godina.”
Pukovnik se kreće gore na spratu, praveći uzdržanu ali odlučnu buku; milo mu je što odlazim, znam to. Zahvalio sam mu što mi je sinoć pomogao. „Verovatno ste mi spasli život”, rekao sam, misleći odjednom kako je to verovatno istina. Mnogo frktanja i nakašljavanja – Ajte molim vas, samo sam vršio svoju dužnos’! – i ruka koja mi je za tren stegnula mišicu. Čak mi je dao i oproštajni poklon, nalivpero marke svon, staro koliko i on sam, rekao bih, još u kutiji, na požutelom svilenom papiru. Ove reči pišem njime, lepo klizi, glatko i čisto, retko ostavlja mrlje. Odakle mu, pitam se? Nisam znao šta da kažem. „Ne morate ništa reći”, kazao je. „Meni nikad nije zatrebalo, vama će dobro doći, znate, za vaše pisanje i sve to.” Onda je otišao, trljajući svoje bele stare suve šake. Zapazio sam da je, iako nije vikend, obukao svoj žuti prsluk. Nikad neću saznati je li zbilja stari vojnik ili se pretvarao. To je još jedno pitanje za koje ne mogu sebe da nateram da ga postavim gospođici Vavasur.
„Ona mi nedostaje”, kaže ona. „Koni, to jest gospođa Grejs.” Pretpostavljam da sam se zabuljio u nju, a ona mi uzvraća onim svojim sažaljivim pogledom. „On mi nikad nije bio važan”, kaže. „Niste tako mislili, zar ne?” Mislim na to kako je stajala onog dana ispod mene među drvećem, plaćući, glave naslonjene na tanjir vizuelno skraćenih ramena, sa zgužvanom maramicom u ruci. „Oh, ne”, kaže, „ne on.” Mislim takođe i na izlet, na nju kako sedi iza mene na travi, gleda tamo gde ja željno gledam i vidim ono što nikako nije bilo za mene.
Ana je umrla pred zoru. Da budem iskren, nisam bio pored nje kad se to dogodilo. Izašao sam na stepenište sanatorijuma da se nadišem crnog i bogatog noćnog vazduha. I u tom trenutku, tako spokojnom i turobnom, setio sam se drugog trenutka, od pre mnogo godina, u moru, onog leta u Balilesu. Otišao sam da plivam sam, ne znam zašto, niti znam gde su bili Kloi i Majls; možda su otišli nekud s roditeljima, bio bi to jedan od njihovih poslednjih zajedničkih izleta, možda upravo poslednji. Nebo je prekrivala zavesa od oblaka, a ni dašak povetarca nije remetio površinu mora; na horizontu su se mali talasi dizali u bezvoljnom nizu, nalik na rub koji neumorna švalja neprekidno prevrće. Na plaži je bilo malo ljudi, a i oni su bili daleko od mene, i glasovi su im zbog nečeg u gustom nepomičnom vazduhu zvučali još udaljenije. Stajao sam do pasa u vodi tako prozirnoj da sam jasno video ispod sebe isprugani pesak na dnu, sićušne školjke i krhotine slomljenih račjih klešta, i sopstvena stopala, bleda i strana, nalik na primerke izložene pod staklom. Dok sam tako stajao, odjednom je, ne, ne odjednom, nego u nekakvom nezaustavljivom naletu, čitavo more je pohrlilo napred, nije to bio talas, nego ravnomerni zalet koji kao da je krenuo iz dubina, kao da se nešto duboko dole promeškoljilo, i za trenutak me je voda podigla i ponela malo prema obali, a onda me spustila na noge kao i pre, kao da se ništa nije dogodilo. I zaista, ništa se nije dogodilo, značajno ništa, samo je svet još jednom ravnodušno slegnuo ramenima.
Onda je bolničarka došla po mene, a ja sam se okrenuo i pošao za njom unutra, i bilo mi je kao da zakoračujem u more.

O AUTORU



Džon Banvil rođen je 1945. u Veksfordu u Irskoj. Prva knjiga, Long Lankin, objavljena mu je 1970. Ostale njegove knjige su Noćni pion, Brezova šuma, Doktor Kopernik (nagrađena Memorijalnom nagradom Džemsa Tajta Bleka 1976), Kepler (Gardijanova nagrada za prozu 1981), Njutnovo pismo (filmovana za Kanal 4), Mefisto, Knjiga dokaza (nominovana za Bukerovu nagradu 1989, i iste godine nagrađena Ginisovom nagradom), Duhovi, Atina, Nedodirljivi, Pomračenje i Pokrov. Dobitnik je književne nagrade Lananove fondacije. Živi u Dablinu.


1 Imena mesta mogla bi se otprilike prevesti s „Vraškiviše” i „Vraškimanje”.
2 Autor misli na staroenglesku reč todde, koja znači lisica, i iz koje je ovo prezime (Todd) verovatno poteklo, i na Svinija Toda (Sweeney Todd), berberina-ubicu iz londonske ulice Flit, junaka brojnih književnih i muzičkih dela; takođe na nemačkom Der Toth (izgovara se približno tod) znači smrt.
3 Na engleskom se tako piše reč smrt (death).
4 Šala se zasniva na jednoj poznatoj slici Pjera Bonara, koja prikazuje mladu ženu u kadi, i na zločincu Džordžu Džozefu Smitu (George Joseph Smith, 1872-1915) koji je svoje tri supruge udavio u kadi (uhvaćen je, osuđen na smrt i obešen).
5 South Armagh , okrug u Severnoj Irskoj, već tridesetak godina poprište najžešćih sukoba britanske vojske i irskih republikanaca.
6 Ovo prezime (Strange) na engleskom znači i nepoznat.
7 U Engleskoj i Irskoj sezona lova na leštarke počinje po tradiciji dvanaestog avgusta.
8 Gilles de Rais (1404-1440), poznat i kao Plavobradi, francuski plemić, vojnik, veoma bogat i učen čovek, saborac Jovanke Orleanke, osuđen na smrt zbog toga što je godinama mučio i ubijao seosku decu, uglavnom dečake, radi seksualnog iživljavanja; smatra se da je usmrtio preko dve stotine žrtava.