Pomračenje-Džon Banvil

Aleksandar Kliv, glumac, napustio je svoju karijeru i porodicu, i prognao sebe u dom iz svog detinjstva. Želi da se povuče iz života, ali shvata da je to nemoguće u kući u kojoj vrvi od prisustva, delom avetinjskih, a delom neosporno stvarnih. Sećanja, zebnja u pogledu budućnosti, posebno briga za njegovu voljenu kćerku koja ima probleme, kuju zaveru, odvraćajući ga od njegovog sanjarenja i povučenosti.
Ovo je humana i divno napisana priča o tragičnoj sudbini jednog inteligentnog, apsurdnog i ranjivog čoveka, koji u pokušaju da okonča predstavu zatiče sebe kako nezadrživo putuje ka pustoši.

IN MEMORIAM
Lorens Roše



I




U POČETKU BEŠE OBLIK. Ili čak ni to. Težina, dodatna težina; balast. To sam osetio prvog dana u polju. Izgledalo je kao da je neko bez zvuka propao u korak pored mene, ili u mene, neko ko je bio drugi, a ipak poznat. Navikao sam da izlazim na kraj sa likovima, ali ovo, ovo je bilo nešto drugačije. Zaustavio sam se, zatečen, pogođen tom paklenom hladnoćom koju sam tako dobro upoznao, tom rajskom hladnoćom. A onda, malo zgušnjavanje u vazduhu, momentalno zatvaranje prolaza za svetlost, kao da se nešto stropoštalo pored Sunca, krilati dečak, možda, ili pali anđeo. Bio je april: ptica i grm, srebrno svetlucanje nadolazeće kiše, ogromno nebo, glečerski oblaci u monumentalnom toku. Pogledajte me, posednutog, u mojoj pedesetoj godini, napadnutog iznenada, usred sveta. Uplašio sam se, s razlogom. Zamišljao sam veliku tugu; veliku egzaltiranost.
Okrenuo sam se, ponovo pogledao kuću i video nekoga za koga sam pomislio da je moja žena kako stoji na prozoru sobe koja je nekad bila soba moje majke. Figura se nije pomerala, postojano je zurila u mom pravcu, ali ne pravo u mene. Šta je videla? Šta je bilo to u šta je gledala? Nakratko sam se osetio umanjenim, sporednim u tom zurenju, koje je dodeljivano kao ćuška ili podrugljiv poljubac. Dan koji se odražavao na staklu načinio je prizor u prozoru svetlucavim i klizavim; da li je to bila ona, ili je u pitanju bila senka u obliku žene? Krenuo sam preko neravne zemlje, vraćajući se istim putem, sa ovim drugim, mojim uljezom, koji je mirno šetao pored mene, kao vitez u oklopu. Hodanje je bilo opasno. Trava se hvatala za moje gležnjeve, a u ilovači, ispod trave, bilo je rupa napravljenih papcima pradavne stoke dok je ovaj rub grada još uvek bio otvoreno polje, o te rupe sam se mogao saplesti, mogao sam polomiti jednu od mirijadi nežnih kostiju koje se, kažu, nalaze u stopalu. Panika je šiknula u meni, podigla se kao klisura. Kako, zapitao sam se, kako mogu da ostanem ovde? Kako sam mogao da mislim da mogu da ostanem ovde, potpuno sam? Pa, sada je prekasno; moraću da se nosim s tim. To je ono što sam rekao sebi, promrmljao sam to glasno: sada ću morati da se nosim s tim. Onda sam osetio slab, slani miris mora i zadrhtao.
Pitao sam Lidiju u šta je to gledala.
„Šta?”, reče ona. „Kada?”
Gestikulirao sam. „Sa prozora na spratu; gledala si me.”
Uputila mi je taj tup pogled koji je nedavno počela da upražnjava, spuštajući bradu i uvlačeći je, kao da nešto polako guta. Rekla je da nije bila na spratu. Onda smo za momenat stajali u tišini.
„Zar ti nije hladno?”, rekoh. „Meni je hladno”
„Tebi je uvek hladno.”
„Sinoć sam sanjao da sam dete i da se nalazim ovde.”
„Naravno; odavde nikad nisi odlazio, to je istina.”
Moja Lidija ima istančan osećaj za pentametar.
∗

Kuća je bila ta koja me je vraćala nazad, slala svoje tajne izaslanike da me pozovu da dođem... kući, to sam hteo da kažem. Jednog zimskog sutona se na putu ispred kola pojavila neka životinja, šćućurena, a opet, naizgled, neustrašiva, sa oštrim ogoljenim zubima i očima koje su sevale u blesku farova. Pre nego što sam je registrovao, instiktivno sam zakočio i nastavio da zaprepašćeno sedim osećajući smrad nagorelih guma i slušajući sopstvenu krv kako mi tutnji u ušima. Životinja se pomerila kao da će pobeći, a zatim se opet ukopala u mestu. Kakva se svirepost nalazila u tom pogledu, u tim električnim očima nestvarne neonsko crvene boje. Šta je to bilo? Lasica? Tvor? Prevelika da bi bila lasica ili tvor, a nedovoljno velika za lisicu ili psa. Bila je to neka divlja nepoznata stvar. Zatim je u sporom, činilo se, beznogom trku nestala. Moje srce je još uvek tuklo. Šuma je prianjala uz mene sa obe strane, crnosmeđa u poslednjem slabom blistanju umirućeg dana. Miljama sam putovao u nekoj vrsti sna, a sada sam pomislio da sam se izgubio. Želeo sam da okrenem auto i da se odvezem nazad, istim putem kojim sam došao, ali nešto mi nije dopuštalo da to učinim. Nešto. Ugasio sam farove, iskobeljao se napolje i stao na put, zbunjen, dok me je vlažna polutama savijala, posedujući me. Sa ovog brdašceta je sutonom osvetljena zemlja koja se pružala ispred mene padala u senku i izmaglicu. Ptica koja se nalazila u grmlju iznad mene i koju nisam video oglasila se obazrivim graktanjem, oblanda leda na vlažnom rubu kvrcnula je pod mojom potpeticom poput stakla. Kad sam uzdahnuo, ektoplazmatična pukotina daha nakratko se našla ispred mene poput kakvog drugog lica. Krenuo sam prema ivici strmine brda i ugledao grad, njegove malobrojne iskričave svetiljke, i iza njih slabije svetlucanje mora, pa sam znao gde sam to došao a da to nisam znao. Vratio sam se i ponovo seo za volan, odvezao se do vrha brda i tamo ugasio motor i svetla, puštajući kola da idu nizbrdo niz dugačak nagib, u lupkajućoj tišini, sanjivo, i zaustavio se na skveru, ispred kuće koja je stajala u svojoj tami, pusta, sa svim neosvetljenim prozorima. Nijedan, nijedan prozor nije bio osvetljen.
∗

Dok smo zajedno stajali pored jednog od tih prozora, pokušao sam da pričam mojoj ženi o snu. Pozvao sam je da siđe dole sa mnom, da pregleda tu staru kuću, rekao sam, začuvši notu iskamčivanja u svom glasu, da bi videla, rekao sam, da li je moguće ponovo stanovati u njoj, da li se čovek može useliti u nju, sâm. Ona se nasmejala. „Da li tako misliš da se izlečiš od svega onoga što, pretpostavimo, nije u redu s tobom”, rekla je, „tako što ćeš se trčeći vratiti ovde, kao neko dete koje se uplašilo, pa sad želi svoju mamu?” Rekla je da moja majka verovatno smeje u grobu. Sumnjao sam u to. Čak ni za života moja majka nije bila okrenuta veselju. Smejanje će se završiti plakanjem, to je bila jedna od njenih izreka. Dok sam opisivao svoj san, Lidija je nestrpljivo slušala, gledajući uzburkano aprilsko nebo nad poljima, šćućurena u sebe u memljivom vazduhu kuće, sa obelelim nozdrvama dok se upinjala da ne zevne. U snu je bilo uskršnje jutro, a ja-dete sam stajao na stepenicama pred pragom, posmatrajući suncem obasjan skver posle kiše. Ptice su letele, zviždukajući, duvao je povetarac, a već procvetala stabla trešnje su drhtala u prolećnom iščekivanju. Mogao sam da osetim hladnoću spoljnog vazduha na licu, mogao sam da osetim mirise svečanosti koji su dopirali iz kuće: plesnivu posteljinu, dim čaja, ugljevlje sinoćne vatre i nešto što je imalo miris moje majke, neki parfem ili sapun, oštar ukus drveta. I sve to u snu, sasvim jasno. Bilo je tu i uskršnjih poklona, dok sam stajao na stepenicama, oni su bili opipljiv sjaj sreće iza mene, u dubinama kuće: jaja koja je moja sanjana majka ispraznila i nekako napunila čokoladom – to je bio još jedan miris, zagušljiv miris istopljene čokolade – i žuta plastična kokoška.
„Šta?”, reče Lidija frkćući, gotovo se smejući. „Kokoška?”
Da, rekoh odvažno, plastična kokoška koja stoji na dugim i tankim nogama, i koja, kad je pritisneš, snese plastično jaje. Mogao sam to da vidim, u snu, mogao sam da vidim uobličeni podgušnjak i tup kljun i da čujem škljocanje u trenutku kad se u unutrašnjosti ptice oslobodi opruga, nakon čega bi žuto jaje krenulo tamo-amo duž kanala i bubnulo na sto, klateći se. Dok bi jaje izlazilo, krila su lepršala, uz klepetanje. Jaje je bilo napravljeno od dve šuplje polovine koje su bile zalepljene u oblik koji se neznatno razlikovao od pravog, svojim sanjanim prstima mogao sam da opipam oštru liniju između polovina. Lidija mi je slala ironičan osmeh za koji se nije moglo reći da nije prezriv, da je lišen nedostatka ljubavi.
„A kako se vraća nazad?”, upita ona.
„Šta?” U poslednje vreme sam otkrio da mi je teško da razumem najjednostavnije stvari koje mi ljudi govore, kao da koriste formu jezika koju ne prepoznajem; znao sam reči, ali nisam mogao da ih sklopim u smisao.
„Kako vraćaš jaje u kokošku”, reče ona, „da bi ponovo izašlo? U tom snu.”
„Ne znam. Jednostavno... se samo ugura unutra, pretpostavljam”
Sada se zaista nasmejala, jetko.
„Pa, šta bi rekao doktor Frojd.”
Ljutito sam uzdahnuo. „Nije sve...” Uzdah. „Nije sve...” Odustao sam. Još uvek me je držala zarobljenog u nežnom pogledu punom omalovažavanja.
„O, da”, reče ona. „Ponekad je kokoška samo kokoška – osim ukoliko nije pile.”
Sada smo oboje bili ljuti. Nije mogla da razume zašto želim da se vratim ovde. Rekla je da je to morbidno. Rekla je da je trebalo da prodam tu kuću pre mnogo godina, kad je moja majka umrla. Stajao sam u sumornoj tišini, ne nudeći nikakvu odbranu; nisam imao šta da ponudim. Kako da joj objasnim signale koje sam primio na putu te zimske večeri, kad nisam mogao da ih objasnim ni samom sebi? Čekala je, još uvek me posmatrajući, a onda je slegnula ramenima i okrenula se prema prozoru. Ona je žena velikih ramena, zgodna žena. Široko srebrno pramenje njene guste tamne kose izdiže se iznad slepoočnice, početni srebrni plamen. Najviše voli šalove i marame, prstenje, narukvice, drangulije koje svetlucaju i zveče; zamišljam je kao pustinjsku princezu koja korača po moru peska. Visoka je koliko i ja, iako mi se čini da mogu da se setim vremena kad sam bio viši od nje za šaku. Možda sam se skupio, to me ne bi iznenadilo. Patnja provereno dovodi do smežuranja.
„To je nešto što ima veze sa budućnošću”, rekao sam. „U snu.” Da sam samo mogao da joj prenesem brz, žudan osećaj prisustva, zbijenu zaobljenost sna i sve što je u njemu prolamajuće poznato, i sebe koji sam ja i istovremeno nisam ja. Klimnuo sam glavom, mršteći se, otupeo kao pas. „Da”, rekao sam, „stojim na pragu, na suncu, u uskršnje nedeljno jutro, a to nekako predstavlja budućnost.”
„Na kojem pragu?”
„Šta?”, slegnuh ramenima, iskosivši ih. „Ovde, naravno”, rekoh, klimajući glavom, zbunjen, uveren. „Da, na ovom glavnom ulazu”
Podigla je obrve, malo isturajući napred svoju koščatu glavu, sa rukama duboko zabijenim u džepove svog velikog mantila.
„Meni to više izgleda kao prošlost”, rekla je, gubeći i ono malo zainteresovanosti koju je imala.
Prošlost ili budućnost, da, mogao sam da kažem – ali, čija?
∗

Ime je Kliv, Aleksandar Kliv, zvani Aleks. Da, taj Aleks Kliv. Setićete se mog lica, možda, poznatih očiju čiji je vatreni blesak mogao da prodre do samog poslednjeg reda u parteru. Sa pedeset godina sam, kažem to samom sebi, još uvek zgodan, iako na neki oskudan i nejasan način. Pomislite na svog idealnog Hamleta i dobićete mene: prava plava kosa – sada ponegde osedela – prozirne, bledoplave oči, nordijske jagodične kosti i ta isturena vilica, nežna, sa nagoveštajem dubina rafinirane brutalnosti. Tu temu pominjem samo zato što se pitam do koje mere moj glumački izgled može da objasni popustljivost, nežnost, neiscrpnu i uglavnom nezasluženu ljupku dobrotu, koje su pokazivale mnoge – dobro, ne baš mnoge, ne čak ni toliko njih da bi ih najlojalniji Leporelo1 okarakterisao kao mnoge – žene koje su tokom godina bile uvučene u orbitu mog života. Brinule su se o meni, trpele su me; ma koliko moje ponašanje bilo nepromišljeno s vremena na vreme, one su uvek tu da spreče moj pad. Šta vide u meni? Šta postoji u meni što se može videti? Možda je ono što one vide samo površina. Dok sam bio mlad, često sam odbacivan kao matine-idol. To je bila nepravda. Istina je da sam mogao, da tako kažem, da budem heroj sa kosom boje lana kad su to okolnosti zahtevale, ali sam najbolje igrao mračne, u sebe povučene tipove, one koji, čini se, ne spadaju u glumačku podelu, već su dovedeni sa ulice da bi zapletu pružili verodostojnost. Pretnja je bila moja specijalnost, bio sam dobar u pretnjama. Ako je bio potreban trovač ili osvetnik u brokatu, ja sam bio pravi čovek. Čak i u najsunčanijim ulogama, kao čamdžija ili šaljivdžija koji s guštom ispija pića, projektovao sam neki nespokoj, nešto preteće što bi utišalo čak i cvećke u prvom redu i nateralo ih da jače stisnu svoje kesice sa karamelama. Mogao sam da glumim i krupne osobe; kad bi ljudi bacili pogled na mene dok stojim na vratima za ulazak glumaca uvek bi se zapanjili kad bi otkrili da ja, u onome što oni zovu stvaran život, nisam trapavi rutavi teškaš kojeg su očekivali, već gipka, doterana osoba koja hoda obazrivo, poput plesača. Kopao sam po tome, vidite, prostudirao sam krupne ljude i shvatio da ono što ih definiše nije mišićavost, snaga ili sila, već esencijalna ranjivost. Mali tipovi se sastoje samo od akcije i samokontrole, dok oni veliki, ako izgledaju koliko-toliko pristojno, zrače privlačnim čuvstvom konfuzije, gubitkom, bolom podjednako. Manje su kršni, a više su skršeni. Niko se ne kreće nežnije od džina, iako je on uvek taj koji lomi stabljiku pasulja ili kome užareno gvožđe izbija oko. Sve ovo sam naučio, i naučio sam da glumim. Izigravanje veličine je bila jedna od tajni mog uspeha, na sceni i van nje. I mirnoća, kvalitet apsolutne mirnoće čak i usred sakaćenja, to je bio još jedan moj trik. To je bilo ono što su kritičari pipajući tražili dok su govorili o mom izvanrednom Jagu ili o sklupčanom Ričardu Krukbeku. Zver-čekalica je uvek mnogo zavodljivija od one koja skače.
Ne propuštam da primetim upotrebu prošlog vremena u gore rečenom.
O, scena, scena; nedostajaće mi, znam. One stare izreke o drugarstvu među ljudima u teatru su, moram da izvestim, potpuno istinite. Deca noći, pravimo jedno drugome društvo, boreći se protiv nastupajuće tame, glumeći da smo odrasli. Ne smatram da su moje kolege naročito simpatične, radi se samo o tome da sam ja deo glumačke ekipe. Mi glumci volimo da se žalimo na teška vremena, na ograničenja provincijskog teatra, na trošnu opremu i morske turneje tokom kojih pada kiša, ali ono što sam ja tajno voleo je baš bila pohabanost tog sveta tričarija. Kad se osvrnem na svoju karijeru, koja je, izgleda, sada završena, ono čega se sećam sa najvećom nežnošću je skučena ugodnost neke prljave hale koja se nalazi usred kakve nedođije, čvrsto izolovana od mraka jesenje noći, crnog kao ilovača, sa dimom pljuga i vlažnim kaputima; u našoj kutiji svetlosti mi glumci se šepurimo i deklamujemo, smejemo se i plačemo, dok se tamo u baršunastoj tami ispred nas ta nerazaznatljiva, mnogooka masa kači za svaku našu viknutu reč, dahće pri svakoj našoj nadmenoj gestikulaciji. U ovom komšiluku, kad smo bili deca, za razmetljivce u školskom dvorištu smo govorili da samo održavaju kondiciju; to je nešto od čega se nikada nisam odvikao; zarađivao sam za život održavajući kondiciju; zapravo, tako sam izgradio život. To nije stvarnost, jasno mi je, ali za mene je to prva najbolja stvar posle nje – povremeno i jedina stvar, stvarnija od stvarnosti. Kad sam pobegao iz tog naseljenog sveta, nisam imao nikoga osim sebe da me spreči da ne ogreznem u tugu. A upravo sam u tugu ogrezao.
Gluma je bila neizbežna. Od najranijih dana život je za mene bio stalno stanje u kojem sam posmatran. Čak i kad sam bio sam, u meni je postojala prikrivena obazrivost, fasada, izvođenje predstave. To je glumčeva oholost, da zamišlja da svetom gospodari usamljeno, strasno oko fokusirano isključivo i uvek na njega. A on, naravno, glumeći, smatra sebe jedinom pravom osobom, najsupstancijalnijom senkom u svetu senki. Sećam se – iako sećanje nije prava reč, ono na šta mislim je i suviše jasno da bi bilo pravo sećanje – kako sam, kad sam bio dečak, jednog kasno prolećnog jutra stajao na stazi koja se pružala pored kuće. Dan je vlažan i svež poput odeljane grančice. Široko, nestvarno čisto svetlo leži iznad svega, čak i u najvišem drveću mogu da opazim pojedine listove. Paučina sa tovarom rose iskri u grmlju. Stazom hramajući dolazi starica, presamićena skoro napola, njen hod je ponavljano, bolno, sporo ljuljanje oko bolesnog kuka kao oko obrtne tačke. Gledam je kako prilazi. Ona je bezopasna, jadna Peg, viđao sam je često u gradu. Prilikom svakog koraka-posrtanja ona pošalje postrance prema meni oštar, spekulativan pogled. Nosi šal i stari slameni šešir, i par gumenih čizama zupčasto odsečenih u visini gležnjeva. Pod rukom nosi korpu. Kad mi se približi, zastane i pogleda me žudno uz kez iskošenih usana, vidi joj se jezik i mrmlja nešto što ne mogu da razaznam. Pokazuje korpu sa pečurkama koje je ubrala u polju i koje možda nudi da proda. Njene oči imaju izbledelu, skoro providno plavu boju, istu kao i boja mojih očiju, sada. Čeka da progovorim, dahćući malo, a kad ne kažem ništa, ne ponudim ništa, ona uzdiše, trese svojom starom glavom i nastavlja bolno da hoda, držeći se travnatog ruba. Šta je to u tom trenutku toliko delovalo na mene? Da li je to bio treperav vazduh, ta prostrana svetlost, osećaj prolećne razdraganosti svuda oko mene? Da li je to bila žena-prosjak, njena neprobojna prisutnost? Nešto se uzburkavalo u meni, neko likovanje bez objekta. Mirijade glasova su se borile u meni, za ono što ću reći. Izgledao sam sam sebi kao mnoštvo. Trebalo je da im kažem nešto, to je trebalo da bude moj zadatak, da budem oni, ti bezglasni! Tako je rođen glumac. Četiri decenije kasnije je umro usred poslednjeg čina i odteturao sa scene u znojavu sramotu baš kad se radnja približavala klimaksu.
∗

Kuća. Visoka je i uska, i stoji na uglu malog skvera, preko puta visokog belog zida manastira Sestra milosrđa. U stvari, naš trg uopšte i nije trg, već konvergira i sužava se prema samom kraju puta koji se penje na brdo koje vodi u selo. Fascinaciju registrujem pomoću spekulativne misli, što je u mojoj profesiji neobično – glumac za čoveka koji razmišlja, to je još jedno ime koje su mi dali kritičari, sa primetnim zlobnim smeškom – a sve je počelo od momenta u detinjstvu kada mi je palo na pamet da se zapitam kako je došlo do toga da je trougaoni prostor nazvan skverom.2 Susedna vrata su krila ludu ženu na tavanu. Ovo je istina, zaista. Često bi ujutru, kad bih kretao u školu, izbacila svoju glavu groteksne lutke crnog lica kroz prozor na mansardi, ispuštajući vriske kroz mrmljanje. Kosa joj je bila veoma crna, a lice joj je bilo veoma belo. Imala je dvadeset, ili trideset godina, otprilike toliko, a igrala se sa lutkama. Izgleda da niko nije znao od kakve je to ona bolesti bolesna, ili nije hteo da kaže; bilo je govorkanja o incestu. Njen otac je bio surova osoba smeđepurpurnog lica, sa velikom okruglom glavom koja je poput kamene lopte bez vrata bila postavljena na njegova ramena. Vidim ga u kamašnama, ali to je, u svakom slučaju, samo pomodarija. Možda vam smeta, ali pominjanje cipela od neštavljene kože i lanenih pantalona nije neumesno, jer su ti dani tako daleko od mene da su postali neka vrsta antike.
Vidite li kako izvrdavam i saginjem se, kao deklasirani bokser? Počnem da pričam o domu predaka i već u sledećoj rečenici preselim se na sledeća vrata. Takav sam ja, baš takav.
Incident sa životinjom na putu u hladan sumrak se definitivno dogodio, iako ne mogu da kažem šta je to što je bilo definisano. Video sam gde se nalazim, mislio sam na kuću, znao sam da moram ponovo da živim u njoj, makar i neko kratko vreme. I tako, došao je aprilski dan kad sam, vozeći tim poznatim putevima, došao ovde sa Lidijom i našao ključeve, koje je nepoznata ruka ostavila ispod kamena pored praga. Odsustvo ljudi je takođe bilo umesno; podsećalo je na...
„Na šta je podsećalo?”, reče moja žena.
Okrenuo sam joj leđa, sležući ramenima.
„Ne znam.”
∗

Kad sam sredio stvari – ugovor je bio neopozivo raskinut, letnja turneja prekinuta – nije mi trebalo mnogo vremena, samo jedno nedeljno popodne da preselim stvari ovde, nekoliko potrepština o kojima uporno razmišljam tek kao o kratkom predahu od života, o intervalu između činova. Trpao sam torbe i knjige u prtljažnik i na zadnje sedište auta, ne govoreći ništa, dok je Lidija posmatrala sa rukama prekrštenim na grudima, ljutito se smešeći. Vukao sam noge od kuće do kola i nazad bez pauze, plašeći se da, kada bih jednom prestao, više ne bih nastavio, već bih se rastopio u baru neodlučnosti na pločniku. Već je bilo leto, jedan od onih nerazaznatljivih, maglovitih ranojunskih dana koji izgledaju kao da su delom napravljeni od vremena, a delom od sećanja. Slab povetarac je komešao grm jorgovanu pored glavnog ulaza. Preko puta je nekoliko topola uzbuđeno diskutovao o nečemu užasnom, lišće je zvečalo. Lidija me je optužila da sam sentimentalan. „Sve ovo je nekakva smešna nostalgija”, reče ona i grozničavo se nasmeja. Zaustavila me je u hodniku i posadila sebe i barijeru svojih prekrštenih ruku ispred mene; nije htela da me pusti da prođem. Stajao sam zadihan, natovaren prtljagom, mrzovoljno zureći u pod pored njenih nogu, ne govoreći ništa. Zamislio sam sebe kako podižem ruku i udaram je. Sada mi na pamet padaju takve stvari. Čudno, jer nikad nisam bio svađalica: svet, onakav kakav jeste, oduvek je bio dovoljno oružje. Istina je da smo, kad smo bili mlađi i kad je naša veza bila burnija, Lidija i ja ponekad pribegavali pesničenju da bismo rešili razlike među sobom, ali to nije bilo toliko zbog ljutnje, koliko zbog drugih stvari – kako je samo erotičan prizor žene koja vitla pesnicom da bi vas udarila! – jer smo iz okršaja mogli izaći samo sa zvonjavom u uhu ili sa okrnjenim zubom. Ove nove pomisli o nasilju su alarmantne. Nije li ispravno da se klonim nanošenja zla? Hoću da kažem, da se klonim zla koje mi donose drugi; van zla koje nanosim drugima.
„Budi pošten”, reče Lidija. „Da li nas napuštaš?”
Nas.
„Slušaj, dušo...”
„Ne zovi me dušo”, viknu ona. „Da se nisi usudio da tako razgovaraš sa mnom.” Bilo mi je, shvatio sam, dosadno. Dosada je sestra patnje, to je nešto što sam otkrio. Skrenuo sam pogled sa nje, u lak, nestalni vazduh. Čak i tada je bilo momenata kad je sama svetlost bila ispunjena gomilom figura. Ona je čekala; ja još uvek nisam progovarao. „O, idi onda”, reče ona i okrenu se sa gađenjem.
Ali, kad sam se našao u kolima i kad sam se spremao da krenem, ona je izašla iz kuće sa kaputom i ključevima i bez reči sela pored mene. Ubrzo smo počeli da se kotrljamo kroz aljkavu i zanemarenu lepotu predela. Prošli smo pored cirkusa, bio je to staromodni cirkus, jedan od onih kakvi se danas retko viđaju, sa drečavo ofarbanim karavanima koje vuku konji i koje voze Cigani sa maramama oko vrata i minđušama. Cirkus, pa to je sigurno dobar znak, pomislio sam i razveselio se. Drveće je bilo zeleno i pufnasto, nebo je bilo plavo. Setio sam se stranice iz ćerkine sveske za domaće zadatke koju sam čuvao još od dana kad je ona bila dete, skrivenu u dnu fioke u mom stolu, zajedno sa požutelim programima premijera i sa jednim ili dva tajna ljubavna pisma. Pupoljak je u cvetu, napisala je svojom krupnom rukom, sa širom otvorenim očima petogodišnjakinje. Blato je braon boje. Osećam se zdravom kao buva. Stvari mogu krenuti naopako. Moj um je klonuo od spazme slatkaste tuge; pomislio sam da je Lidija možda u pravu, možda sam ja sentimentalan. Odgajan sam na rečima. Sentimentalnost: nezaslužena emocija. Nostalgija: čežnja za onim čega nikada nije bilo. Glasno sam prokomentarisao glatkoću puta. „Kad sam bio mlad, ovo putovanje je trajalo skoro tri sata.” Lidija pogleda uvis i uzdahnu. Da, prošlost, ponovo. Mislio sam na moj san o uskršnjem jutru. Još uvek sam se osećao napadnutim, kao onog dana u polju: napadnut, okupiran, veliki zbog onoga što je ušlo u mene, ma šta to bilo. To je još uvek ovde; osećam se prepunjenim; to je vrlo čudan osećaj. Ranije sam osećao da se u meni odigrava deoba ćelija, osećao sam vrelo, sklupčano jezgro svega onoga što sam bio i što sam mogao da budem. Sada je to suštinsko biće odgurnulo u stranu sa divljom bezbrižnošću, a ja sam poput kuće u kojoj tamo-amo šeta neodoljivo posesivni stranac. Ja sam potpuna unutrašnjost, sa stalno uvećavajućom zbunjenošću zurim u svet u kojem ništa nije verodostojno, ništa nije ono što jeste. A taj moj mali stranac, šta s njim? Nemati prošlost, nemati doglednu budućnost, već samo postojani puls nepromenljive sadašnjosti – kakav je to osećaj? To vam je postojanje. Zamišljam ga, puni me do kože, predviđa svaki moj pokret, poklapa se s njim, marljivo podražava čak i najmanje detalje onoga što jesam i što radim. Zašto se ne previjam u očajanju, da bih se osetio tako strašno nastanjenim. Zašto ne odvratnost, umesto ovog slatkog, melanholičnog osećaja čežnje i neispunjenog obećanja.
∗

I kuća je bila napadnuta, neko je ušao unutra i živeo tu, neka skitnica ili begunac. Na kuhinjskom stolu su se nalazile korice hleba, a u sudoperi upotrebljene kesice sa čajem, opscene, zgnječene, smeđe. U gostinskoj sobi je bila paljena vatra, na rešetkama kamina nalazili su se ugljenisani ostaci knjiga koje je uljez uzeo sa polica i iskoristio za loženje. Neki naslovi i delovi naslova još uvek su bili čitki. Sagnuo sam se i pokušao da ih odgonetnem, napregnut kao posmatrač kristala: Duh, Kuća moje majke – ta je bila prikladna – nešto što se zove Igla srca i, najviše oštećena vatrom, Neophodni... sa nečitljivom poslednjom rečju zbog oprljenog mesta, koja bi, mislim, mogla biti anđeo. Ovo nije spaljivač vaših omiljenih knjiga, očigledno. Seo sam na pete i uzdahnuo, a zatim sam se pridigao i počeo da šetam iz sobe u sobu, mršteći se na garež, na izbledeli kućni nameštaj, na zavese izbeljene suncem; kako mogu da ostanem ovde? Lidija me je pozvala. Otišao sam do nje i zatekao je kako stoji u kupatilu koje je mirisalo na limun, ispod stepeništa, sa zglobom ruke na kuku, u pozi Donatelovog Davida, zgađeno pokazujući na klozetsku šolju, gde se nalazio gigantski izmet. „Nisu li ljudi divni?”, rekla je.
Počistili smo kuću najbolje što smo mogli, sakupili đubre, otvorili prozore, isprali pod kupatila kofama punim vode. Još uvek se nisam usuđivao da se popnem na sprat.
„Čula sam se s Kas”, reče Lidija ne gledajući me, zavrćući drške prepunjene plastične kese.
Osetio sam uobičajeno stezanje u grudima. Kas je moja ćerka. Živi u inostranstvu.
„O, da?”, rekoh obazrivo.
„Kaže da će doći kući.”
„Okupljanje harpija, a?” Nameravao sam da ovo bude mala šala, ali Lidijino čelo se zacrvene. „Harpazein”, rekoh brzo, „zgrabiti. Na Grčkom.” Igram starog profesora cepidlaku, odsutnog ali ljubaznog; kad iskrsnu teškoće, glumim.
„Naravno, ona će stati na tvoju stranu.”
Otišao sam za njom, u gostinsku sobu. Velike tamne mase nameštaja sumorno, skoro kao živa bića, stajale su na raspolaganju u bledilu skučene sobe. Lidija je prišla prozoru, paleći cigaretu. Na svojim nežnim stopalima je nosila tamnocrvene somotske papuče koje su prizivale Arabiju. Čudim se kad pomislim da sam nekada padao licem u pesak pred njom i obasipao ta arapska stopala poljupcima, milovanjima, bespomoćnim suzama obožavanja.
„Nisam znao da postoje nekakve strane”, rekoh i suviše nedužno.
Nasmejala se punim, hladnim smehom.
„O, ne”, reče, „ti ne znaš ništa.” Okrenula se, njena glava se zanjiha u kovitlacu plavičastog dima cigarete, dok je preteće zelenilo bašte nadiralo kroz prozor iza nje, zajedno sa pramenom nežnog letnjeg azura neba. U ovoj svetlosti je srebrni čuperak njene kose bio grub, talasast, pepeljast. Prilikom jedne od naših tuča me je nazvala bitangom crnog srca, a ja sam osetio malo toplo uzbuđenje, kao da mi ona laska – eto, ja sam takva bitanga crnog srca. Sada je zurila u mene u momentu tišine, lagano vrteći glavom. „Ne”, rekla je ponovo, uz gorak, umorni uzdah, „ti ne znaš ništa.”
Došao je trenutak koji sam nestrpljivo čekao i u isto vreme ga se plašio, kad joj ništa drugo nije preostalo nego da ode. Tumarali smo pločnikom ispred glavnog ulaza u mlečnoj svetlosti kasnog popodneva, zajedno, a već razdvojeni. Bio je to dan bez ljudskih zvukova, kao da su svi ostali na svetu otišli (kako da ostanem ovde!). Onda su kola prošištala preko skvera i prošla pored nas, vozač nas je nakratko prodorno pogledao, sa iznenađenošću i ljutnjom, tako je izgledalo. Tišina se vratila. Podigao sam ruku i dotakao vazduh pored Lidijinog ramena.
„Da, dobro”, rekla je. „Otići ću.”
Oči su joj dobile sjaj, zagnjurila se u kola i zalupila vratima. Točkovi su kliznuli kad je krenula. Poslednje što sam video bilo je kako se naginje nad volan zglavkom trljajući oko. Okrenuo sam se prema kući. Kas, mislio sam. A sad Kas.
∗

Treba uraditi toliko toga, toliko toga. Smestiti zalihe hrane, poređati moje knjige, moje uramljene fotografije, moju srećnu zečju šapu. Sve je urađeno prebrzo. Više nije bilo izbegavanja sprata. Popeo sam se uz stepenice, smrknut, kao da se penjem u samu prošlost, godine su me pritiskale kao neka teška atmosfera. Ovde se nalazi soba koja gleda na skver i koja je nekada bila moja. Aleksova soba. Prašina, miris buđi i izmet na unutrašnjem simsu gde su ptice ušle kroz razbijeni prozor. Čudno je kako nekada toliko prisna mesta mogu postati bezlična pod prašinom vremena. Najpre je tu meka detonacija prepoznavanja, i na trenutak objekat pulsira u iznenadnoj svesti o jedinstvenosti – ta stolica, ta grozna slika – a onda se sve sklapa u dosadnu prepoznatljivost, u delove sveta. Izgledalo je da je sve u sobi udaljeno od mene u sumornom odupiranju, da se odupire mom nedobrodošlom povratku. Zastao sam za trenutak, ne osećajući ništa osim teške praznine, kao da zadržavam dah – što sam možda i učinio – a onda sam se okrenuo, sišao na donji sprat i ušao u veliku spavaću sobu. Još uvek je bilo svetlo. Stajao sam pored visokog prozora, gde sam onog dana video moju ne-ženu kako ne-stoji, i pogledao ono što je ona ne-videla: baštu koja je zalazila u nejasna polja, zatim gomilu drveća, iza toga, tamo gde se svet naginjao, uzdignutu livadu sa nepokretnom minijaturnom stokom, i u najvećoj daljini rub planina, mat plave boje i ravan ispod neba gde je sunce izazivalo modri urnebes iza nagomilavanja oblaka. Pošto sam potrošio spoljašnjost, okrenuo sam se unutrašnjosti: visokom plafonu, ulegnutom krevetu sa mesinganom dugmadi, crvotočnom noćnom stočiću, usamljenoj stilskoj stolici ozlojeđenog izgleda. Linoleum cvetnog dezena – tri senke osušene krvi – imao je pohabano zakrpljeno parče pored kreveta, po kojem je moja majka koračala tamo-amo, neumorno, iz noći u noć, pokušavajući da umre. Nisam osećao ništa. Da li sam uopšte bio ovde? Činilo mi se da nestajem pred ovim znakovima, pred rupom u madracu i pred izlizanim parčetom linoleuma; posmatrač koji bi stajao napolju i gledao me jedva da bi me primetio, bio sam samo senka.
I ovde je bilo tragova uljeza; neko je spavao u krevetu moje majke. Bes se nakratko razbuktao, a onda je izbledeo; zašto neka Crvenkapica ne bi spustila svoju umornu glavu tamo gde je moja majka više nikad neće spustiti.
Kad sam bio mlad, voleo sam da se ovako šunjam kroz kuću. Popodneva su bila moji omiljeni delovi dana, popodnevni boravci u kući pružali su poseban osećaj, zamišljenost, osećaj sanjive daljine, neograničenog prostora svuda unaokolo, bilo je to u isto vreme smirenje i uznemirenost. Svuda su se nalazila skrivena znamenja. Nešto bi privuklo moju pažnju, bilo šta, paukova mreža, vlažna mrlja na zidu, parče starih novina koje izviruje iz fioke, odbačena džepna knjiga, pa bih se zaustavio i dugo buljio u to, nepokretan, izgubljen, bez misli. Moja majka je imala stanare, službenike i sekretarice, učiteljice, trgovačke putnike. Oni su me fascinirali, njihovi tajni i na neki način mučni životi unajmljeni pod kiriju. Stanujući u kući koja nije mogla biti dom, oni su bili poput glumaca prisiljenih da igraju sebe. Kad bi se jedan od njih iselio, ja bih se ušunjao u ispražnjenu sobu i udisao njen utišani, podatni vazduh, prevrćući stvari, džarajući po ćoškovima, preturajući po fiokama i misteriozno zagušljivim plakarima, marljivo poput detektiva koji traži dokaze. Kakve sam samo inkriminišuće ostatke nalazio – veštačke zube koji se užasno keze, od krvi stvrdnute, krte gaće, zbunjujuću napravu nalik na mehove gajdi, napravljenu od crvene gume i punu cevi i prskalica, koja je, što je najbolje, bila gurnuta na najvišu policu ormana za odelo, zatvorenu teglu sa žućkastom tečnošću u kojoj lebdi preparirana žaba, sa otvorenim crnim ustima, sa raširenim poluprovidnim kracima koji nežno dodiruju zamagljeno staklo groba...
Anaglipta! To je ime tih staromodnih tapeta, krutih od slojeva požutele bele boje, kojima je svaki drugi zid u kući pokriven do visine lamperije. Pitam se da li se još uvek proizvode. Anaglipta. Celo popodne tragam za tom rečju i sada sam je pronašao. Zašto „glip”, a ne „glif”? Ovo je, rekao sam sebi, način na koji sam osuđen da provodim dane, prekopavajući po rečima, zalutalim replikama, fragmentima sećanja, da bih video šta se krije ispod njih, kao da je podignuto toliko mnogo položenih kamenih ploča dok sam postojano nestajao.
Osam sati. Zavesa će se podići, a ja neću biti tamo. Još jedna odsutnost. Biće primetno da me nema. Kad glumac napusti predstavu, niko ga ne može zameniti kako treba. On ostavlja senku nečega iza sebe, aspekt karaktera koji je samo on mogao prizvati, svoju jedinstvenu kreaciju, nezavisnu od pukih replika. Ostatak glumačke ekipe tu kreaciju dopunjava, publika takođe. Zamena je uvek zamena: uvek postoji drugo, prethodno prisustvo. Ko je, onda, Amfitrion,3 ako ne ja.
Čuo sam neke zvuke na donjem spratu, obuzeo me je strah od kojeg su mi lopatice zadrhtale i od kojeg mi je glava postala vrela. Oduvek sam bio plašljiva duša, i pored svog crnila mog srca. Uz škripu sam došao do odmorišta na stepeništu, zastao usred senki i počeo da osluškujem, ščepavši priručje, registrovavši hladnu i vlažnu teksturu starog firnajza i neuobičajeno neotpornu tvrdoću drveta. Slab zvuk je opet odjeknuo stepeništem, bilo je to isprekidano, oštro grebanje. Setio sam se čudne životinje koju sam one noći video na putu. Potom me je talas ogorčenja i nestrpljenja naterao da se namrštim i zavrtim glavom. „O, ovo je sasvim...!”, rekao sam i ućutao; tišina je otela moje reči i zakikotala se na njih. Tamo dole je neko izustio tihu, grlenu psovku i ponovo se umirio. Čekao sam – greb greb – onda sam pažljivo krenuo nazad, u spavaću sobu, podigao ramena, duboko udahnuo i još jednom iskoračio na odmorište, ovog puta na drugačiji način – šta li sam mislio? za koga sam izvodio ovaj tupavi šou? – zalupivši vrata iza sebe, nabusito, kao čovek koji se oseća udobno u svom svetu. „Zdravo?”, uzviknuo sam pompezno, glumački, iako je u mom glasu postojala pukotina. „Zdravo, ko je tamo?” Ovo je donelo iznenadnu tišinu koja je prizivala smeh. Potom ponovo glas koji stiže odozdo:
„O, to sam samo ja.”
Kvirk.
Bio je u gostinskoj sobi, sa bedrima na pregradi od gvozdenih šipki, sa crnim štapom u ruci. Džarao je po ugljenisanim knjigama. Okrenuo je glavu, njegova ljupka obrva se podigla, i gledao me kako ulazim.
„Neki pametnjaković je bio ovde”, rekao je bez mržnje. „Il’ ste vi to palili knjige?” Ovo ga je zabavljalo. Zavrteo je glavom i coknuo jezikom. „Ne možeš ništa da ostaviš, a da ga ne nadgledaš.”
Bio sam zastao na donjem stepeniku, klimnuo sam glavom, nadajući se nečem boljem. Kvirkova cinična pribranost je iritirajuća i ne možeš je ničim isprovocirati. On je penzionisani kancelarijski potrčko kojeg je gradski javni tužilac pre mnogo godina na moju molbu zadužio da se brine o kući. Ja sam, u stvari, zamolio da mi se nađe čuvar: nisam zahtevao da to bude Kvirk. Bacio je štap u kamin i uspravio se sa iznenađujućom agilnošću, trljajući ruke. Još ranije sam primetio te neobične ruke: blede, bez dlaka, mekanih dlanova, sa dugim, šiljatim prstima, ruke prerafaelitske device. Telo mu je kao u morskog slona. Veliki, mekane kože, kose boje peska, u srednjim četrdesetim, sa izgledom bludnog sina kome se ne mogu odrediti godine.
„Neko je ovde živeo, neki uljez”, rekoh, uz naglašenu notu prekora koji je bio uludo potrošen na njega, što sam mogao da vidim po odsustvu bilo kakvog njegovog uznemirenja. „Osim spaljenih knjiga, ostavio je još nešto.” Spomenuo sam, sa odvratnošću, ono što je Lidija pronašla u kupatilu. Kvirka je to samo dodatno zabavilo.
„Stvarno se bespravno uselio”, reče on i iskezi se.
Osećao se lagodno, stojeći na tepihu pred kaminom – tu je bila još jedna brazda, slična onoj pored kreveta na spratu – i osvrćući se oko sebe sa izrazom prepredenog skepticizma, kao da su predmeti u sobi raspoređeni tako da ga obmanu, a on nije obmanut. Njegove ispupčene blede oči podsetile su me na gorke slatkiše koje sam obožavao kao dečak. Na mestu na njegovoj bradi gde je žilet preduboko zasekao nalazila se sirova ranica. Iz izlizane jakne od rebrastog somota izvukao je flašu u smeđoj papirnoj kesi. „Zagrejte kuću”, rekao je, cereći se, pokazujući viski.
∗

Sedeli smo za stolom zastrvenim mušemom i pili dok je dan umirao. Čovek nije mogao da se otarasi Kvirka. Njegova velika zadnjica se meškoljila u kuhinjskoj stolici, zapalio je cigaretu i posadio laktove na sto, zauzevši prema meni stav željnog iščekivanja, sa kiptećim očima koje spekulativno tumaraju po mom licu i uramljuju ga poput očiju planinara koji na ne baš ozbiljnoj, ali izazovnoj litici traži mesto za koje bi se uhvatio. Ispričao mi je istoriju kuće pre vremena moje porodice – udubio se u tu tematiku, rekao je, to je bio njegov hobi, imao je dokumente, pismene iskaze i tapije, u krasnopisu boje sepije, sa ukrasnim trakama, pečatima, plombama. Ja sam se u međuvremenu prisetio vremena kada sam prvi put plakao u bioskopu, neprestano, ne ispuštajući nikakav zvuk. Najpre sam u svom stegnutom grlu osetio bol, a onda i slane suze koje su curile niz uglove mojih usana. Bilo je to popodne jedne jake zime, padala je susnežica. Strugnuo sam sa matinea – ostvario se nemogući san mladog Snivelinga, moje zamene – i zavalio se u stolicu, osećajući se luckasto i ushićeno. A onda su, kad je film počeo, došle te neobjašnjive suze, štucanje, prigušeno cviljenje, sedeo sam naježen sa pesnicama stisnutim u krilu, dok su tople kapljice padale sa moje brade i kvasile moju košulju. Bio sam zbunjen, a i ponižen, plašio sam se da će ostali voajeri u senci oko mene primetiti moj sramotni kolaps, a ipak je u takvoj razuzdanosti postojalo nešto sjajno, neki detinjasti prestup. Kad se film završio, crvenih očiju sam se išunjao u hladni, rani mrak, osećao sam se ispražnjenim, okrepljenim, ispranim. Potom je to postala sramotna navika, dvaput-triput nedeljno bih to radio, u različitim bioskopima, što neurednijim to boljim, još uvek nemajući predstavu zbog čega plačem, zbog kakvog to gubitka žalim. Negde unutar mene mora da postoji tajni bunar tuge iz kojeg naviru ti izvori. Zavaljen u stolici, u tami fantazmagorično ispunjenoj ljudima, jecao bih do poslednje suze, dok bi se neka ekstravagantnost nasilja i nemogućih strasti odigravala na ogromnom platnu ispred mene. Onda je došla noć kad sam zaribao na sceni – hladan znoj, nema, bespomoćna, riblje otvorena usta, i tome slično – znao sam da moram da pobegnem.
„Pa, šta nameravate?”, reče Kvirk. „Mislim, ovde.”
Poslednji trenuci večeri u prozoru, svetlo boje pomija i iždžikljala, posivela trava u bašti. Želeo sam da kažem: predugo sam živeo na površini, klizao se i suviše dobro po njoj; sada mi je potreban šok hladne vode, ledene dubine. Pa ipak, nije li led bio moja nevolja, nije li problem u tome što je ušao u mene, do same srži? Čovek pritešnjen hladnoćom... Ili, pre vatra; vatra je bila ono što mi je potrebno... Počeo sam tako što sam se vratio sebi, od sebe. Kvirk je klimao glavom; mora da je neko nešto rekao u ovom trenutku – Bože, pitao sam se, da li sam to bio ja? U poslednje vreme se zapanjim kad čujem ljude kako odgovaraju na stvari za koje mislim da sam izgovorio samo u svojoj glavi. Želeo sam da skočim i da kažem Kvirku da ode, da ode i da me ostavi samog, kako bih se ponašao u skladu sa sopstvenim željama, sa sopstvenim glasovima.
„Da, u tome je problem”, govorio je, klimajući glavom sporo, svečano, poput crnog sveca na kutiji za priloge koji bi klimnuo glavom kad biste kao dečak stavili peni unutra. Mnemosino, majko žalosti!
„U čemu je?”, rekoh.
„Šta?”
„Problem – u čemu je problem?”
„Šta?”
Neka vrsta kvakanja. Bespomoćno smo zinuli jedan u drugoga.
„Izvini”, rekoh tada, umorno podižući ruku da bi zaklonio oči. „Zaboravio sam o čemu smo ono razgovarali.”
Ali i Kvirkova pažnja je odlutala, on je, ne pomerajući se, sedeo i zurio, sa jednim ramenom povijenim i sa bledim prstima devičanskih ruku koje su počivale na stolu pred njim. Ustao sam i sve na svetu je iznenada kliznulo na jednu stranu; shvatio sam da sam pijan. Rekao sam da moram da idem u krevet. Kvirk me je pogledao sa bolnom začuđenošću. Mora da je i on bio pijan, ali, očigledno, još se nije spremao da krene kući. Nije se pomerio, pustio je da njegov ranjeni pogled otplovi do prozora.
„Još uvek nije pao mrak”, rekao je, „gledajte. A kad se smrači, noć izgleda tako kao da se nikad neće završiti. Ovo je užasno doba godine, ako niste spavač.”
Nisam želeo više da pričam, već sam stajao, prstima pritiskajući sto, tiho šmrčući, sa oborenom glavom. Kvirk ispusti uzdah koji se na kraju pretvorio u nehotičan, žalostan mali zvižduk, i konačno ustade, povuče i otvori vrata od hodnika, od čega jezičak reze zalandara u svom pohabanom otvoru, kvirkvirkvirk. Zaljuljao se izlazeći u hodnik, široko se zateturao postrance, i udario ramenom u dovratak, opsovao, zakikotao se, oštro se nakašljao. „Pa, srećno, onda”, rekao je, saginjući se ispod gornje grede i pozdravio po vojnički sa ukrućenom rukom. Bez reči smo u koloni koračali kroz tamnu kuću. Kad sam otvorio glavna ulazna vrata, mirisi letnje noći ušli su u hodnik, mirisi katrana i obrnike, i nečega što je podsećalo na pečurke, na pločnike zagrejane suncem koji su se sada ohladili, na slanu morsku izmaglicu, i na mirijadu drugih, bezimenih stvari. Kvirkov bicikl, visok, crn, staromodan, bio je vezan za kandelabr. On je odugovlačio za momenat, gledajući mutnih očiju preda se. Napušteni skver u sumrak, sa svojim niskim, grbavim krovovima i prozorima koji sumorno svetle, izgleda nekako zlokobno, strano, ima malu notu Transilvanije. „Srećno”, reče Kvirk ponovo, glasno i ispusti salvu žalosnog smeha, kao u nekoj bolnoj šali. Sedlo njegovog bicikla bilo je prevučeno rosom. Neosetljiv na vlažnu neugodnost, on se pope i nesigurno otpedala, a ja se okrenuh i zatvorih vrata, odskitavši u svoje uznemireno srce.
∗

Dok sam se polako prepuštao snu i dok je moj dah natopljen viskijem kvario vazduh, izgledalo je kao da se iz mene nešto diže i širi po sobi kao dim, kao misao, kao sećanje. Noćni povetarac je komešao rub prašnjave čipkane zavese na prozoru. Na dalekom nebu se još videlo svetlucanje. Usnio sam san. Tu je bila soba, hladna, obložena mermerom, kao u rimskoj vili, nezastakljeni prozori su gledali na strmo brdo oker boje i na red drveća. Oskudan nameštaj: kauč sa kitnjasto svijenim krajevima, a pored njega nizak sto na kojem se nalaze melemi u porfirnim sudovima i bočice od obojenog stakla, a u daljem uglu visoka urna sa nagnutim ljiljanom. Mogao sam da vidim samo tri četvrtine kauča, na kojem je ležala žena, mlada, bujna, nemoguće blede kože, sa podignutim golim rukama kojima je krila lice u raskalašnosti i sramu. Pored nje je sedela Crnkinja sa turbanom, takođe gola, bila je to gromadna figura sa glatkim dinjastim butinama i velikim, tvrdim, bleštavim grudima i širokim ružičastim dlanovima. Srednji prst i palac njene desne ruke su bili do zglavka zagnjureni u dva otvora na razvratno ponuđenom krilu. Primetio sam ljutiti, ružičasti nabor vagine, nežan poput spirale mačjeg uveta i zategnutu, uljastu zonu anusa boje čaja. Sluškinja je okrenula glavu i pogledala me preko ramena sa širokim, živahnim kezom i počela da, specijalno zbog mene, lako drma zjapeće meso svoje gospodarice, žena se naježila i zacvilela. U svom snu o ženskom demonu razjapio sam lice u kez, i, dok me je ovaj mali prizor obuzimao, izvio leđa i zabio potiljak u jastuk, a onda se smirio i ležao tako u jednom dugom trenutku, poput mrtvog diktatora koji leži sa ušima zagnjurenim u pliš.
Otvorio sam oči, ne znajući gde se nalazim. Prozor se nalazio na pogrešnom mestu, orman za odelo takođe. Onda sam došao sebi i stara, misteriozna slutnja me je ponovo ščepala. Nije bilo ni tame ni svetlosti, izuzev nejasnog zrnastog bleska koji, činilo se, nema izvora, izuzev ako izvor nije bila sama soba, sami zidovi. Osećao sam dobovanje i preskakanje mog preopterećenog srca. Lepljiva vlažnost na mojoj butini već se hladila. Pomislio sam da bi trebalo da ustanem, da odem u kupatilo i obrišem se, čak sam video sebe kako ustajem i nespretno pipam, tražeći prekidač za svetlo – da li sam još uvek sanjao, da li sam bio polubudan? – a ipak sam nastavio da ležim, povijen u pahuljičastu toplinu. Moja fantazija je malaksalo ponovo pronašla svoj put do žene iz sna i počela da prati konture njenih belih udova i da dodiruje njena tajna mesta, ali sada bez uzbuđenja, samo radoznalo, blago se čudeći nestvarno beloj puti, fantastičnoj razvratnosti. Razmišljajući o ovome u dremljivoj mlitavosti, okrenuo sam glavu na jastuku i ugledao figuru u sobi kako, ne pomerajući se, stoji odmah pored kreveta. Zaključio sam da je u pitanju žena, ili starac koji liči na ženu, ili čak dete, neko neodređenog pola. Zamotana u mrtvački pokrov, mirna, ta je prilika stajala okrenuta prema meni, kao što je davno stajao jedan od onih čuvara u bolesničkoj sobi, jedna od bledih figura detinjih groznica. Glava je bila pokrivena i nisam mogao da razaznam nikakve crte. Ruke su bile stegnute na grudnoj kosti u nečemu što je izgledalo kao preklinjanje ili kao neka mučna molitva, ili neki drugi ekstremni oblik strasnog stremljenja. Uplašio sam se, naravno – znoj mi je izbio na čelu, bridele su mi dlake na potiljku – ali ono što mi je najjače privuklo pažnju bio je osećaj da sam objekat snažne koncentracije, neke vrste preko potrebnog ispitivanja. Pokušao sam da govorim, ali nisam mogao, ne zato što sam zanemeo od straha, već zato što mehanizam mog glasa nije mogao da funkcioniše u tom onostranom svetu između sna i budnog stanja u kojem sam se nalazio. Figura se još uvek nije micala, niti je davala ikakvog znaka od sebe, samo je stajala u toj pozi dvoznačne ekstremnosti, čekajući, možda, nekakvu reakciju s moje strane. Pomislio sam: „Neophodni...”, i kad sam to učinio, u tom trenutnom trepetu svesti, figura je nestala. Nisam bio svestan njenog nestanka. Činilo se da nema nikakvog prelaska između činjenice da je spažena i njene nevidljivosti, kao da nije otišla, već je samo promenila oblik, ili je preradila sebe u neku frekvenciju koja se nalazi van dosega mojih prostih čula. U isto vreme sam osetio olakšanje i žaljenje zbog njenog odlaska, zatvorio sam oči, a kad sam ih nevoljno ponovo otvorio, trenutak kasnije, tako je izgledalo, bujica oštre sunčeve svetlosti već je napravila duboki zasek kroz razrez na zavesama.

SADA SE OVAKO BUDIM, iskobeljavajući se oprezno iz sna, kao da sam noć proveo krijući se. Zlatno koplje na prozoru je zaslepljivalo. U uglovima sobe su se tiskale smeđe senke. Baš ne volim jutra, ne volim njihovu prigušenu, ustajalu teksturu koja podseća na krevet u kojem je čovek predugo spavao. U poslednje vreme postoje zore kad se budim sa željom da ponovo bude noć posle dana koji se svršio. Počeo sam da gledam na svoj život kao na beskonačno prolaženje jutra; bez obzira na to koliko je sati, uvek mi se čini da sam tek ustao i da pokušavam da pročistim glavu i da se uhvatim u koštac sa predmetima. Uzdahnuo sam, šutnuo pokrivače i protegnuo udove na grumuljičavom dušeku. Dan će biti vreo. Sinoć sam, u svom pijanstvu, zaželeo da spavam u majčinom krevetu – da, ponovo je tu Her Doktor, sa svojom bradom i svojom cigarom – ali mora biti da sam se predomislio, jer sam se nalazio ovde, u svojoj staroj sobi. Koliko sam samo puta ležao ovde kao dečak u letnjim jutrima poput ovog, ploveći u finoj mreži iščekivanja, ubeđen da veliki događaji samo što se nisu desili, svestan pupoljka u sebi koji je čekao da se rasprsne u čudesno komplikovani cvet onoga što će biti moj život. Kakve sam samo planove imao! Ne, ne baš planove, sve je to bilo i suviše nejasno i veliko i daleko da bi se nazvalo planovima. Nade? Ne, ni to. Snove, pretpostavljam. Fantazije. Varke.
Ustao sam iz kreveta uz brundanje i duboki uzdah i počeo da se češem. Čini mi se da sve više ličim na oca, naročito na period kada je on bio pri kraju, sa tim svojim gvirenjem, sa tim stavom punim zebnje. To je posthumna osveta roditelja, zaveštanje sličnosti koja postaje sve veća i veća. Doteturao sam se do prozora i raširio dronjave zavese, trepćući na svetlosti. Još uvek je bilo rano. Skver je bio pust. Nije bilo žive duše, nije bilo čak ni jedne jedine ptice. Visoki, oštri klin sunčeve svetlosti naginjao se na beli zid ženskog manastira, ne pomerajući se i preteći. Jednog maja, kad sam bio dečak, sagradio sam svetilište devici Mariji. Šta me je inspirisalo na ovaj neobičan poduhvat? Mora biti da je u pitanju bio neki vizionarski trenutak, neki iznenadni pogled na jutarnje plavetnilo, ili podnevna blistavost beskrajnog neba, ili egzaltiranost podstaknuta mirisom ljiljana, u večerima posvećenja, usred Rozarijuma, kad su otkrivane velike misterije. Bio sam ozbiljno dete, sklon takmičenjima u religioznoj vatrenosti, i tog maja, koji je Marijin mesec – i takođe, čudno, mesec Lucifera i vuka; ko odlučuje o tim stvarima, pitam se? – odlučio sam da joj napravim svetilište, ili pećinu, tako su te stvari zvali u to vreme, u ovom delu sveta, a verovatno je još uvek tako. Izabrao sam mesto na stazi pored kuće, gde je smeđa rečica migoljila ispod glogove žive ograde. Nisam siguran da li se kamenje sme premeštati, pa sam ga obazrivo skupljao sa polja i praznih parcela u okolini, naročito se oduševljavajući onim koje je bilo kremenito. Iz živice sam počupao jagorčevinu, a kada sam video da cvetovi brzo venu, počeo sam da iskopavam biljke zajedno sa korenom i da ih sadim duž moje male obale, među kamenjem, najpre puneći rupe vodom i sa zadovoljstvom posmatrajući kako se blatnjavi mehurići podižu i bućkaju dok ćubasto busenje tone i uglavljuje se, a zatim gazeći okolo potpeticom svoje gumene čizme. Kip Device je, mora biti, donesen iz kuće, ili sam možda ubedio majku da ga kupi specijalno za ovu priliku: zamišljam kako se prisećam njenog gunđanja zbog cene. Ona je posmatrala ovaj moj poduhvat sa ozlojeđenošću, ne verujući u pokazivanje pobožnosti, jer je uprkos njenom poštovanju Device želela da dečak bude dečak, rekla je, a ne neki mekušac. Kad je posao bio završen, dugo sam sedeo zadovoljan posmatrajući svetilište i osećajući se, na neki način, prezasićen ponosom i vrlinom. Čuo sam starog Noktera, prodavca jabuka, kako, sa konjem i zapregom, reklamira svoju robu u nekoj dalekoj ulici, i ludu Mod kako, tamo gore, na svom tavanu, pevuši svojim lutkama. Kasnije, kad se sunce spustilo i kad su se senke produžile, otac je izašao iz kuće u košulji sa tregerima i pogledao u pećinu i u mene, a zatim ponovo u pećinu, i nasmejao se, cokćući, ne rekavši ništa, dalek i skeptičan, kao i uvek. Kad je padala kiša, izgledalo je da je lice Device obliveno suzama. Jednog dana su neki stariji dečaci, koji su tuda prolazili na biciklima, videli svetilište, sišli sa bicikala i počeli da bacaju kip jedan drugome, smejući se, dok ga jedan od njih nije ispustio, pa se kip razbio. Doneo sam parče plavog ogrtača i čuvao ga, pun strahopoštovanja prema belini odlomljenog gipsa; takva čistota je bila skoro nedolična, i kad god bih kasnije čuo sveštenike kako se sećaju da je Blagoslovena Marija rođena bez ijedne jedine mrlje greha, osetio bih duboko uzbuđenje i zabrinutost.
Devica je sigurno minojskog porekla; čak i njene boje, kobaltna i bela, ukazuju na grčka ostrva. Marija kao Pasifaja, zmija u ruci i njene kupaste gole grudi, eto misli koja će zaplašiti sveštenike.
Ostao sam posvećenik boginje, a ona je za uzvrat bila posvećena meni, u različitim vidovima koji su se izražavali tokom mog života. Najpre je, naravno, tu bila moja majka. Pokušavala je da me shvati, mene, svog odmetnika, ali nije bila u stanju. Bila je svadljiva, rastrojena osoba, predana brigama i nejasnim uzbuđenjima, uvek radeći uz negodovanje, uvek, činilo se, čekajući stegnutih usana i strpljivo pateći zbog toga što neko veliko izvinjenje sveta nikako ne stiže. Plašila se svega, plašila se da ne zakasni i da ne stigne rano, plašila se promaje i ustajalog vazduha, bacila, gužve, nesreće, komšija, plašila se da će je neki neznanac oboriti na ulici i opljačkati. Kad je otac umro, prihvatila je udovištvo kao prirodno stanje za koje je njen život sa njim bio tek duga i turobna priprema. Nisu bili srećni; sreća za njih nije bila deo obećanja koje je davao život. Nisu se svađali, mislim da nisu bili dovoljno bliski da bi se svađali. Majka je bila pričljiva, s vremena na vreme ta se pričljivost približavala granici histerije, dok je otac ćutao, pa su stvorili neku divlju ravnotežu. Kad je umro, bolje reći, kad je njegovo nestajanje prestalo – njegova fizička smrt je bila samo zvanični kraj sporog poništavanja, poput tačke koju je doktor stavio na njegovu smrtovnicu tog dana, ostavljajući sjajnu mrlju – ona je postepeno postajala sve ćutljivija. Njen glas je postao tanak i oronuo, sa nekom kadencom cviljenja, kao što je to slučaj sa čovekom koji je ostao da stoji u prašini puta, posmatrajući fijaker kako odlazi, sa poludovršenom rečenicom, bez ikoga za koga bi tu rečenicu dovršio. Njen odnos sa mnom se sveo na neku vrstu neprekidne molećivosti, koja je na momente postajala tuga i ljutnja. Želela je da joj objasnim sebe, da joj objasnim ko sam zapravo i zašto se toliko razlikujem od nje. Činilo se da veruje da kroz mene nekako može da reši zagonetku sopstvenog života i da objasni stvari koje su joj se desile, i još više onih stvari koje se nisu desile. Ali, ja nisam mogao da joj pomognem, nisam bio osoba koja će je uzeti za ruku i povesti je senovitom stazom, kroz zatvorene dveri koje vode u sve nepotrošene blagodeti onoga što je mogla postati. Kraj je za nju bio zbunjenost i besno odbijanje, dok je grabila stubove svojih poslednjih vrata, onih koja su se konačno otvorila za nju, tapkajući nogama po pragu, čekajući da dođe vratar, da joj oslobodi ruke i najzad je uvede unutra, u to mračno mesto. Ne, nisam mogao da joj pomognem. Nisam čak ni plakao pored groba; mislim da sam mislio na nešto drugo. Postoji u meni, duboko, kao što mora postojati u svakome – bar se nadam da postoji, jer ne bih želeo da budem sâm u ovome – deo koji brine ni o čemu osim o sebi. Mogu da izgubim sve i svakoga, a taj kontrolni plamen još uvek će goreti u mom središtu, taj postojani plamen koji ništa neće ugasiti, sve dok ne nastupi konačno gašenje.
Jasno se sećam dana kad sam postao potpuno svestan samog sebe, hoću da kažem, sebe kao nečega što nije niko drugi. Kao dečak sam najviše voleo one mrtve intervale godine kad se jedna sezona završila, a druga još nije počela, kad je sve bilo sivo, utišano i mirno, a iz mira i tišine bi mi se nešto približilo, neka mala, mekana, privremena stvar i ponudila sebe mojoj pažnji. Tog dana o kojem govorim šetao sam glavnom ulicom grada. Bio je novembar, ili mart, nije bilo hladno, već neko neutralno vreme. Iz niskog neba je padala sitna kiša, toliko sitna da ju je bilo teško osetiti. Bilo je jutro, domaćice su bile izašle, sa svojim cegerima i maramama za glavu. Pas je prokaskao pored mene, ne gledajući ni levo ni desno, prateći pravu nevidljivu liniju na pločniku. Mirisalo je na dim i na mesarevo meso, bio je tu i slan miris mora i, kao i uvek u gradu tih dana, slab slatki smrad svinjskih pomija. Otvorena vrata gvožđarske radnje su, dok sam prolazio, pustila na mene smeđ izdah. U svemu tome sam iskusio nešto što mogu nazvati samo srećom, iako to nije bila sreća, bilo je to nešto veće i manje od sreće. Šta se dogodilo? Šta je u toj sasvim običnoj sceni preda mnom, u uobičajenim prizorima i zvukovima i mirisima grada, izazvalo iznenadno razvijanje te neočekivane stvari, pa ma šta ona bila, u meni, poput mogućnosti odgovora na sve bezimene žudnje mog života? Sve je sada bilo isto kao što je bilo i ranije, domaćice, taj pas zauzet svojim poslom, isto, a, opet, na neki način preobraženo. Zajedno sa srećom javila se i zebnja. Činilo mi se kao da nosim nekakav lomljivi sud, i da imam zadatak da ga zaštitim, poput dečaka u priči koju su nam pričali na časovima veronauke; taj dečak je u tunici nosio skrivenu hostiju nemoralnim ulicama drevnog Rima; u mom slučaju, međutim, činilo mi se da sam upravo ja taj dragoceni sud. Da, to je bilo to, ja sam bio taj koji se ovde događa. Nisam znao tačno šta to znači, ali sigurno, rekao sam sebi, sigurno mora značiti nešto. I tako sam krenuo dalje, u srećnoj zbunjenosti, pod malom kišom, noseći misteriju samoga sebe u srcu.
Da li je to bila ista staklenka sa dragocenom krvlju bogova koja se nalazila u meni, koju sam prosuo u bioskopu onog popodneva i koju još uvek nosim u sebi, a proliće se opet pri najmanjem pokretu, pri sledećem pogrešnom ritmu mog srca?
Godine svoje mladosti proveo sam pripremajući se za scenu. Šunjao sam se sporednim puteljcima grada, uvek sam, igrajući usamljene drame borbe i trijumfa u kojima sam izgovarao sve delove, čak i one koji pripadaju pobeđenima i ubijenima. Hteo sam da budem bilo ko drugi, a ne ja. Ovo se nastavljalo iz godine u godinu, intenzivna, beskrajna proba. Ali, za šta sam ja to probao? Kad bih tragao po sebi, nisam nalazio ništa što je dovršeno, nalazio sam samo stalni potencijal, čekanje na nešto što treba nastaviti. Na mestu gde je trebalo da se nalazi moje biće bila je samo praznina, ekstatična šupljina. Stvari su hrlile u ovaj vakuum, gde je trebalo da se nalazi biće. Na primer žene. Ulazile su u mene, misleći da treba da me ispune svim onim što imaju da daju. Nije reč bila jednostavno o tome da sam bio glumac i da mi je stoga falio esencijalni deo ličnosti; ja sam predstavljao izazov za njih, za njihov nagon za stvaranjem, za pravljenjem života. Bojim se da nisu uspele kad sam ja u pitanju.
Činilo se da je Lidija jedina sposobna da fokusira dovoljno pažnje na mene, da me natera da sijam u svetu sa titravim intenzitetom, tako da sam čak i ja mogao da pomislim da sam stvaran. Kad sam je prvi put sreo, živela je u hotelu. Tog leta, od kojeg je sada prošlo više od polovine mog života, viđao bih je skoro svakog dana, dolazila je i ulazila kroz obrtna staklena vrata Halkiona, u čudnovatim kombinacijama od lake svile, somota i perli. Imala je crnu, naglašeno pravu kosu, kako je već bilo moderno tih dana, sa srebrnim rajfom manje vidljivim nego što će to biti slučaj kasnijih godina, ali ipak dovoljno upadljivim. Postala je objekat moje oduševljene spekulacije. Imao sam sobu u jednoj oronuloj stambenoj zgradi, u jednom od onih kaldrmisanih kanjona reke, gde su me u zoru teretna kola koja su izlazila kroz kapiju pivare budila tutnjavom apokaliptičnih kopita, i gde su noći bile prožete bolesno slatkim mirisom pečenog slada. Bazajući po nasipu redovno sam tražio Lidiju, u peskovitoj zagušljivosti letnjeg grada. Ona je bila egzotična, bila je kći pustinje. Hodala je mrzovoljno se njišući, podižući i spuštajući ramena, uvek spuštene glave, kao da marljivo prati sopstvene korake koji će je dovesti do nekoga ili nečega što je značajno. Kad bi gurnula hotelska vrata, table obrtnog stakla su bacale njen višestruki odraz pre nego što bi nestala u bledilu foajea ispunjenog ljudima. Izmišljao sam njen život. Bila je strankinja, naravno, bila je ćerka iz aristokratske porodice sjajnog pedigrea koja je pobegla od kuće; bila je bivša ljubavnica nekog bogataša, krila se od njegovih agenata ovde, u ovoj nedođiji; bez sumnje moralo je biti nečega u njenoj prošlosti, bio sam ubeđen u to, nekog gubitka, nekog tajnog tereta, čak možda i nekog zločina. Kad sam se slučajno upoznao sa njom na nekoj premijeri – tih dana je bila istinski posvećenik pozorišta, prisustvovala je, izgleda, svakoj predstavi na repertoaru, uvek ispunjena entuzijazmom – osetio sam neizbežni udarac razočarenja, kao da se nešto uz krckanje sleglo u mojoj dijafragmi. Na kraju krajeva, samo još jedna devojka.
„Videla sam vas”, rekla je, „kako tumarate kejom.” Uvek je bila zbunjujuće direktna.
Ali ta levantinska nijansa u njenom izgledu, to bledilo staklenika, potpuno crne obrve i blago zasenčena gornja usna, nastavili su da me snažno privlače. Hotel Halkion je za mene postao oaza; pre nego što sam ušao unutra, iza tih vrata sam zamišljao tajni svet zelenila, prskanja vode i strasnog mrmljanja; skoro da sam mogao da okusim šerbet, da omirišem sandalovinu. Oko Lidije je postojala magija koja je mamila utoliko više što je, činilo se, Lidija nije bila svesna. Divio sam se njenoj punoći, osećaju da ona ispunjava ono što nosi, ma šta to bilo, ma koliko prostrano ili graciozno. Čak i njeno ime je za mene prizivalo fizičku bujnost. Ona je bila moja slatka, pomalo bespomoćna princeza. Voleo sam da je posmatram kad ide da se sretne sa mnom, sa tim nemarnim pokretima teških kukova i tim večito odsutnim smeškom nejasnog nezadovoljstva. Uživao sam u njoj; izgledalo je da su u njoj oličeni izvor i poreklo reči „pokoran svojoj ženi”; iznenada sam odlučio, i ne razmislivši, da se oženim njome.
Trebalo bi da kažem da je, u stvari, pravo ili kršteno ime moje žene nežnih očiju Lia; u metežu bara one noći kad sam se upoznao s njom pogrešno sam ga čuo kao „Lidija”, a kad sam ga kasnije ponavljao, svidelo joj se, pa smo ga čuvali kao naše ljubavno ime, i ono se konačno ustalilo, čak i među nemarnijim članovima njene porodice. Dešava mi se da se sada pitam da li je ovo zamenjivanje i prihvatanje imena proizvelo dublju promenu u njoj od puke nomenklature. Odrekla se dela sebe, pa je sigurno i prihvatila nešto. Put od Lie do Lidije nije mali. Kad sam počinjao u pozorištu, igrao sam se mogućnošću da uzmem neko umetničko ime, ali već je tako mali deo mene bio stvaran da sam osećao da ne mogu da podnesem žrtvovanje kraljevske etikete koje mi je majka – siguran sam da se moj otac tu nije pitao – prikačila, tako da sam bar mogao da proizvedem buku u ovom svetu, iako su odjednom svi, uključujući majku počeli da skraćuju moje ime u „Aleks”. U početku sam na plakatima objavljivao svoje ime kao „Aleksandar”, ali ono mi nije pristajalo. Pitam se šta je potrebno da biste bili otporni na skraćivanja.
Potražio sam ime „Lia” u rečniku i saznao da ono na hebrejskom znači „krava”. O, moj bože. Nije ni čudo što ga se rado odrekla.
Među mojim sećanjima na taj period života postoji i jedna mala nezgoda. Nisam baš bio ono za šta sam se izdavao. To je glumačka falinka. Nisam baš lagao o sebi, ali sam dopuštao izvesnim atributima da se probiju kroz namernu nejasnost mog porekla, a oni su, iskreno rečeno, bili veći od života. Činjenica je da bih bio srećan da sam mogao da zamenim sve ono što sam postigao za nešto malo nasleđene otmenosti, za nešto što nisam izmislio i što nije bilo moja zasluga – za klasu, pedigre, novac, čak i za oronuli hotel pored reke i za kap Avramove krvi u mojim venama. Bio sam nepoznat, tako se u našem zanatu govori za poletarce: u mom slučaju, zaista nepoznat, čak i samome sebi.
Mislim da sam se posvetio sceni da bih živeo u grupi likova koji će biti veći, grandiozniji, koji će imati veću težinu i zamah nego što sam ih ja ikada mogao imati. Učio sam – o, kako sam samo učio svoju ulogu, mislim na rolu u kojoj sam neko drugi, a u isto vreme sam stremio svom autentičnom biću. Posvećivao sam sate svojim vežbama, vežbao sam mnogo više nego što su zahtevali najzahtevniji od mojih profesora. Scena je velika akademija; postao sam majstor za sve manire beskorisnih postignuća: mogao sam da igram, mogao sam da mačujem, mogao sam da se, ukoliko to okolnosti zahtevaju, sa kratkim mačem u zubima ljuljam na konopcu pričvršćenom za krovne grede. Kao mlad sam uobičavao da izvodim zastrašujući pad, pravo na glavu, tras!, kao vo udaren mesarskom sekirom. Godinu dana sam uzimao časove dikcije, po ceni od pet šilinga po terminu, držala mi ih je otmena stara žena u crnom somotu i ustajalim čipkama – „Kad ste rekli pas, gospodine Kliv, da li ste možda hteli da kažete spas?” – koja se na našim polučasovnim seansama izvinjavala i stidljivo okretala da krišom potegne iz flaše koju je skrivala u svojoj pletenoj torbici. Pohađao sam baletski kurs, tu sam se zadržao celu jednu zimu, uporno se znojeći, privlačeći poglede lumpen-devojčica i efeba srnećih očiju koji su imali sumnjive namere. Proždirao sam tekstove za vežbanje. Čitao sam radove Stanislavskog i Bredlija o tragediji i Klajsta o lutkarskom pozorištu, čitao sam čak i stare mekušce poput Grenvil-Barkera i Birbom Trija, koji su pisali o umetnosti glume. Tražio sam najopskurnije studije. Još uvek negde na mojim policama imam Perućijevu knjigu Dell’arte rappresentativa, premeditata ed all’improviso – taj sam naslov često prevaljivao preko jezika poput nekog Petrarkinog stiha – o venecijanskoj komediji sedamnaestog veka, koju sam nosio sa naučenim samopouzdanjem i čije pojedine stranice čak još uvek čitam, s mukom, kao neku vrstu bukvara. Priželjkivao sam potpunu transformaciju, preobraćenje svega što sam bio u čudesno, svetlo novo biće. Ali, to je bilo nemoguće. Ono što sam želeo samo je bog mogao da postigne – bog ili marioneta. Naučio sam da glumim, to je bilo sve, što zapravo znači da sam naučio da ubedljivo glumim ulogu tako da izgleda kao da je ne glumim. To me nije približilo toj željenoj metamorfozi koju ću, toliko sam se nadao, postići. Samonikli čovek nema čvrstog tla na koje bi stao. Onaj koji sebe vuče za pertle stalno se prevrće preko glave, a u njegovim ušima stalno odjekuje smeh sveta – gledaj! opet on, dupe preko glave. Došao sam niotkuda, a sada sam, posredstvom Lidije, stigao do centra nečega što je, izgledalo je, vodilo negde. Bio sam prisiljen da izmišljam, naravno, da podrobno radim na sebi; jer kako sam u ovom novom egzotičnom kompromisu koji mi je ona nudila mogao da očekujem da ću biti prihvaćen samo zahvaljujući onome što jesam?
Venčali smo se u opštini, danas je to skandalozna stvar; zbog toga sam se osećao kao ikonoklast. Moja majka je ostala napolju, ne toliko zbog neodobravanja naše veze – iako je svakako nije odobravala – koliko zbog straha od onoga što će za nju predstavljati obeshrabrujuće egzotični svet u koji sam ulazio. Svadbeni doručak je održan u hotelu Halkion. Bio je to vreo dan, smrad reke je svečanosti podario otužni ukus bazara. Lidijina mnogobrojna crnokosa braća velikih zadnjica, ti srdačni i ljubopitljivi mladići su me tapšali po ramenu i prosipali bezazleno razvratne šale. Izbegavali su me; takvi su mi ostali u sećanju, sa tim porodičnim hodom izraženih kukova koji je kod njih poprimio oblik geganja, sa tim svojim ljubazno skeptičnim smejanjem. Moj novi tast, obazrivi udovac sa otmenim obrvama kralja filozofije koje mu nisu pristajale, patrolirao je čitavim događajem, ličeći više na hotelskog detektiva nego na vlasnika. Moj izgled mu se od početka nije svideo.
Jesam li opisao Halkion? Voleo sam to mesto. Sada ga, naravno, više nema. Sinovi su ga se otarasili kad im je otac umro, onda je došlo do požara, zgrada se srušila, a plac je prodat. Neobično je da nešto tako čvrsto može biti potpuno izbrisano sa lica zemlje. Enterijer je, koliko se sećam, uglavnom bio braon boje, nije to bila nijansa punog drveta, već boja starog laka, nanesenog u više slojeva i pomalo gumastog na dodir, poput karamele. Slab miris prekuvane hrane je danju i noću ostajao među zidovima. Kupatila su imala klozete nalik na tronove sa drvenim sedalima i kade koje su bile stvorene za odlaganje ubijenih nevesti; kad biste otvorili slavine, kroz cevi bi počela da se prenosi silna lupa od koje su se zidovi tresli sve do tavana. Lidija i ja smo prvi put vodili nezakonitu ljubav u praznoj sobi pod krovom, jednog zagušljivog subotnjeg popodneva, na visokom, širokom krevetu koji je neugodno podsećao na oltar. Činilo mi se kao da stežem veliku, veličanstvenu, usplahirenu pticu koja guguče i gače, maše divljim krilima, a na kraju počinje da drhti i bespomoćno tone ispod mene uz slabe, tužne krike.
To potčinjavanje u budoaru je bilo obmana. Uprkos njenoj rastrojenosti, uprkos njenoj fiksaciji ocem i njenom strahopoštovanju prema sceni, uprkos svim tim narukvicama, perlama i lepršavoj svili – bilo je dana kad je podsećala na karavan koji vijuga kroz jaru svetlucavih dina – znao sam da je u odnosu između nas dvoje ona jača. Neću da kažem da je bila čvršća; ja sam čvrst, ali nikad nisam bio jak; u tome je moja snaga. Ona je brinula o meni, štitila me od sveta, i od mene samog. Pod oklopom njene brižnosti mogao sam da se pretvaram da sam mekan poput slabića u onim komedijama iz doba Restauracije koje su doživele ponovnu popularnost u srednjoj fazi moje karijere. Čak je imala i novca, konačno ga je dobila kad je njen tata jednog izdašnog Božića ustao iz kreveta i umro. Da, bili smo par, dvojac, tim. A sada sam se, stojeći u gaćama na prozoru iz mog dečaštva, iznad skvera koji je ujutru bio prazan, crvenih očiju, mamuran, zbunjen i neobjašnjivo uzrujan, pitao kada se tačno desio trenutak katastrofične nepažnje u kojem sam ispustio pozlaćenu zdelu svog života i razbio je.
∗

Bosonog sam se doklimao na donji sprat, otišao u kuhinju i ovlaš se naslonio na sto; oči su me pekle, osećao sam zloslutni pritisak u glavi. Boca viskija, tri četvrti prazna, stajala je na stolu kao da prekoreva. Soba je u sunčevoj svetlosti bila sjajna, uredna kupola koju su sačinjavali stubovi svetlosti koji su se reflektovali od mnogo uglova, od grlića te flaše, od ruba umrljanog stakla, od nepodnošljivo bleštavog sečiva noža. Šta sam pričao Kvirku? Sećam se da sam opisivao onu noć kad me je životinja naterala da se zaustavim na putu, kad sam shvatio da moram da se vratim da živim ovde. Detaljno sam mu opisao kako sam sanjao da sam dete i da je uskršnje jutro; čak sam mu opisao i plastičnu kokošku i upitao ga da li zna koja je razlika između kokoške i kokoši. Na promišljanje ove zagonetke je utrošio jedan dugačak trenutak, bez rezultata. Onda sam začuo sebe kako mu pričam o onim popodnevima kada sam odlazio da sam plačem u prigradskim bioskopima. Pod opuštajućim uticajem viskija sve je izašlo iz mene, izašla je još jedna verzija upravo onih bura neobjašnjive tuge od koje sam patio tamo, u vlažnoj tami, sklupčan ispred tih ogromnih, svetlucavih platna. A sada sam u nemilosrdnoj svetlosti jutra stajao iskrivljen pored stola, sa brzo zatvorenim očima, i osećao kako postajem vreo od beznadežnog stida od pomisli na tu ispovest koju sam izbrbljao.
Telefon je počeo da krešti, uplašivši me. Nisam znao da je još uvek povezan. Nakon usplahirenog traženja našao sam ga u hodniku, na podu, pored sofe izvađene utrobe. Bio je to stari model izrađen od bakelita; slušalica je imala težinu plemenskog artkefakta od kostiju, oblikovanog i uglačanog dugom upotrebom kao oružja za ubijanje. Trebao mi je momenat da registrujem Lidijin glas. Začuo sam njen suv smeh.
„Jesi li nas već zaboravio?”, reče ona.
„Nisam znao da telefon još uvek radi.”
„Pa, radi.” Ritam slamajuće tišine. „Kako je pustinjak?”
„Mamuran je.” Mogao sam da vidim kuhinju; na prozorskom oknu se nalazila pukotina, pa se činilo da se pri mom najmanjem pokretu drvo u bašti mreška, kao da je prelomljeno ispod vode. „Pio sam sa Kvirkom”, rekoh.
„Šta?”
„Sa Kvirkom. Tako se zove naš čuvar.”
„On se baš načuvao.”
„Doneo je flašu viskija.”
„Da te lansira u novi život. Da li te je udario flašom po glavi?”
Mogao sam da vidim prizor, jutarnja svetlost poput teškog, bledog gasa i Lidija koja stoji u dnevnoj sobi velike, stare, tamne kuće pored mora koja je deo imovine koju je nasledila od oca, sa slušalicom uklinjenom između ramena i vilice, što je trik kojim nikad nisam uspeo da ovladam, i govori postrance u slušalicu, kao da je to uspavano odojče ušuškano pored njenog lica. Tu je i slani miris mora, udaljeni krici galebova. Sve je to izgledalo tako jasno, a, opet, tako daleko da je moglo biti vizija života na drugoj planeti, nezamislivo udaljena od svega ovoga, a ipak slična u svakom detalju.
„Kas je ponovo zvala”, reče Lidija.
„Da?” Polako sam seo na sofu, potonuvši tako duboko da mi je brada gotovo dotakla kolena, dok je konjska dlaka izvirala iz utrobe sofe i golicala moje gležnjeve.
„Ima iznenađenje za tebe.”
Nakratko se nasmejala.
„O?”
„Zapanjićeš se.”
Nema sumnje da ću se zapanjiti; iznenađenje koje priredi Kas je teško za podneti. Drvo iza naprslog okna kuhinjskog prozora se namreškalo. Lidija se oglasila zvukom koji je, na moje zaprepašćenje, podsetio na jecaj; kad je ponovo progovorila, njen glas je bio promukao i poprimio je notu prekora. „Mislim da bi trebalo da dođeš kući”, rekla je. „Mislim da bi trebalo da budeš ovde kad ona stigne.” Na ovo nisam imao ništa da kažem. Prisećao sam se dana kad je moja ćerka rođena. Skočila je u svet, zamazano i besno sićušno stvorenje, noseći generacije sa sobom. Nisam bio pripremljen na tolike sličnosti. Ona je bila moja majka i moj otac, i Lidijin otac i mrtva majka, i sama Lidija, i mnoštvo predaka u senci, svi su se oni zajedno gurali, kao da se nalaze u odlazećem emigrantskom brodu, u tom minijaturnom licu koje se grčilo, boreći se za vazduh. Bio sam prisutan na rođenju – o, da, bio sam vrlo progresivan, zalagao sam se za takve stvari; bila je to predstava za sebe, naravno, duboko u sebi sam klonuo suočen sa krvavim spektaklom. Kad je beba stigla, bio sam ošamućen, nisam znao gde da se okrenem. Stavili su mi odojče u naručje pre nego što su ga okupali. Kako je samo lagana bila, a, opet, kakva je to bila težina. Doktor u okrvavljenim zelenim gumenim čizmama je razgovarao sa mnom, ali ja nisam mogao da ga razumem; sestre su bile živahne i samozadovoljne. Kad su mi uzeli Kas, učinilo mi se da čujem oštar, zvonak zvuk pupčane vrpce, koju sam oštrim pokretima odmotao. Doneli smo je kući u korpi, poput nekog dragocenog artikla koji smo kupili i koji smo jedva čekali da raspakujemo. Bila je zima, u vazduhu se osećala alpska žaoka. Sećam se blede sunčeve svetlosti na parkingu – Lidija koja trepće kao zatvorenik kojeg izvode iz tamnice – i hladnog, svežeg, aromatičnog povetarca koji dolazi sa visokih brda iza bolnice, i sećam se kako se beba videla samo kao parče nejasne ružičastosti iznad satenskog ćebeta. Kad smo je doneli kući, nismo imali krevetac za nju, pa smo morali da je stavimo u otvorenu donju fioku visokog ormana u našoj spavaćoj sobi. Jedva da sam mogao da spavam od straha da ću se probuditi usred noći i, zaboravljajući da je ona tu, zatvoriti fioku. Trouglovi vodenaste svetlosti farova automobila koji su prolazili otvarali su se na plafonu, samo da bi se brzo sklopili i pali, poput mnoštva damskih lepeza, u fioku u kojoj je ona spavala. Nadenuli smo joj i nadimak, kako ono beše? Jež, mislim; da, tako je, zbog tihih šmrkavih zvukova koje je ispuštala. Sjajni dani koji u mom sećanju izgledaju bezazleno, iako su se na horizontu već nadvijali oblaci.
„Ja ovde pričam sama sa sobom”, reče Lidija, uz škrti uzdah ogorčenja.
Dopustio sam svojim očima da se zatvore, osećajući vreo dodir upaljenih kapaka. Bolela me je glava.
„Kad ona stiže?”, rekoh.
„O, ona, naravno, neće da kaže – to bi bilo i suviše jednostavno.” Lidijin glas uvek poprima notu ozlojeđenosti kad govori o našoj problematičnoj ćerki. „Verovatno će se jednog dana pojaviti niotkuda.”
Potom je nastupila još jedna tišina, u kojoj sam mogao da čujem šum sopstvenog disanja u slušalicu. Otvorio sam oči i ponovo pogledao u kuhinju. Ono što sam prvo zapazio kod slike, vizije, halucinacije – nisam znao kako to da nazovem, ako sam uopšte razmišljao da mu nadenem neko ime – koju sam nakratko video bila je njena uobičajenost: figura žene, visoke, mlade, koja se okreće pored šporeta, oštrim pokretom dodajući nešto, činilo se, detetu posađenom u stolicu. Polako sam spustio slušalicu na priručje sofe. Nije bilo nikakvog zvuka, izuzev tihog, veoma tihog šištanja, koje je moglo biti zvuk mog bića, krvi, limfe, aktivnih organa koji su se oglašavali u mojim ušima. Bio mi je dat samo taj kratak pogled – žena, ako je to bila žena, koja se okreće, podiže ruku, i dete koje se ne pomera, ako je to bilo dete – a zatim je prizor nestao. Čvrsto sam zatvorio svoje upaljene oči, pokušavajući da zadržim sliku. Sve je bilo neobjašnjivo i bolno poznato.
Odšetavši polako u kuhinju, stao sam i osvrnuo se oko sebe. Nije bilo nikoga. Sve je bilo isto kao maločas, pre nego što je telefon zazvonio, osim osećaja sveopšte nepokretnosti, osećaja da predmeti postoje u toj nepokretnosti zbog koje se nisam usuđivao da dišem. Vratio sam se u hodnik, ponovo seo na sofu, bila je to neka vrsta kolapsa, i ispustio drhtavi izdah. Lidija je još uvek bila na vezi.
„Šta?”, rekla je osorno. „Šta si rekao?”
Osećao sam hladnoću koja me je probijala.
„Rekao sam: ova kuća je zaposednuta duhovima.” Sada sam se smejao, laki, dahtavi smeh kojem nisam mogao da se oduprem izašao je iz mene.
Ponovo tišina.
„Ti si svoj sopstveni duh”, reče Lidija, sa ljutitom žurbom, čuo sam kako je slušalica uz tresak pala u svoje ležište trenutak pre nego što se veza prekinula; i ona je odjednom postala fantom, nestajući u vazduhu, u daljini.

TO NIJE BIO PRVI PUT da sam u ovoj kući video duha. Jednog dana, kao dečak sam se, u sanjivoj dosadi letnjeg popodneva, podstaknut ko zna čime, uz neosvetljene strme stepenice popeo na tavan. Prostorija je bila vrela pod kosim, niskim svodom. Neko je, mislim moja majka, u jednom od svojih periodičnih, na propast osuđenih pokušaja da štedi, rasprostro luk vlašac na goli drveni pod kako bi ga sačuvao za zimu koja je bila odavno prošla, pa je vazduh bio začinjen njegovim slatkim, suvim mirisom raspadanja, komešajući u meni preplet jasnih sećanja. Ovde se nalazio jedan mali prozor, okrugao poput brodskog prozora, naslonio sam se na njega, zaludno vireći kroz prašnjavo okno u neizmernost gustog plavog vazduha, a onda me je nešto, ne zvuk, već neka vrsta zategnutosti u atmosferi prostorije, naterala da okrenem glavu. Mislio sam da je to neko od stanara; ponekad bih, šunjajući se, naišao na jednog od čudnijih među njima, vukao se ovuda, pretpostavljam da je špijunirao ili krao. Ali to nije bio stanar. To je bio moj mrtvi otac, stajao je u dovratku otvorenih vrata, stvaran kao da je živ, sa cipelama bez pertli, u prugastoj pidžami i u starom kardigan-džemperu boje žita, što je bila ista odeća koju je svakog dana nosio tokom dugih poslednjih meseci pred smrt. Sagnuo se u pozi neodlučnosti, ne gledajući me, očigledno nesvestan mog prisustva, sa malo nagnutom glavom, slušajući, može biti, ili pokušavajući da se seti nečega, da uhvati neku zalutalu misao. Trenutak kasnije je, izgleda odustao od svog pokušaja, ma kakav on bio, puštajući da mu se jedno rame oklembesi, a zatim se okrenuo i sagnuo da bi prošao kroz dovratak, krenuo niz stepenice, i nestao.
Nisam bio uplašen. Uplašio bih se, siguran sam, da je pogledao pravo u mene, ili da je nekim znakom dao do znanja da zna da sam tu. Samo sam bio zbunjen i, naravno, radoznao. Kasnije sam došao do zaključka da sam nekako zaspao, da sam hodao u snu, ili da sam bio u nekom transu, iako nije bilo momenta u kojem sam osetio da dolazim sebi. Mislio sam da ispričam majci šta sam video, čak sam sišao i prošao kroz kuću tražeći je, ali kad sam je pronašao, nadvladala me je neka vrsta stidljivosti, pa sam znao da moram sačuvati posetu, ili ukazivanje duha, šta li je već bilo u pitanju, od prepričavanja. Jer, ja sam verovao da sam privilegovan, da sam privilegovani posmatrač nekog intimnog i možda značajnog posla, kao kada sam jednog dana u školi, prolazeći pored prazne učionice, ugledao učitelja, mladolikog crvenokosog čoveka – još uvek mogu da ga vidim tako jasno – kako stoji pored table sa pismom u ruci i plače, dok mu se ramena tresu, a na mantiji ostaju mrlje na mestima gde su kapnule suze.
Dugo vremena nakon što sam video oca sve je bilo obliveno slabim sjajem čudnovatosti, nekom nezemaljskom blistavošću. Izgledalo je da je svet malo iskočio iz ose istine. Sada, kada sam, toliko godina kasnije, ugledao ženu u kuhinji, odjednom sam pomislio da sam prizvao utvaru da bi ona proizvela isti efekat, odnosno da bi me dezorijentisala i otuđila me od moje okoline i od samoga sebe. Jer, odlučio sam, onog momenta kad me je Lidija napustila na pragu i odvezla se sa suzama u očima, da neću dozvoliti sebi da se naviknem na novi život u koji sam ušao u ovoj staroj kući, a sada sam ljutito otkrio da nisam uspeo u tome. Biti budan i paziti na sve, biti oprezan kako ne bih zapao u samozadovoljstvo, odupreti se navikama, to su bili moji ciljevi kad sam došao ovde. Uhvatio bih sebe na delu, u činu življenja; sam, bez ikakve publike, prestao bih da glumim i jednostavno bih postojao. A šta bi se nalazilo na spisku postojanja, ako ne stvari, što običnije to bolje? Ipak sam se, gotovo od samog početka, ustalio u ovoj nekada poznatoj okolini i dopustio joj da ponovo bude takva, dok su moji planovi i zaveti bili zaboravljeni. Čak i prvi pogled na moju staru sobu jedva da je uticao na mene; šta upućuje na prisustvo, ako ne odsustvo? – Mislim na prisustvo sebe kao upamćenog drugog – mogao sam isto tako i nikad ne otići, tako mali deo mene je bio ovde, da razmišljam o njemu i da ga zgrabim. Izvodi, ovde ljudi tako kažu ako dete cvili kad iznenada pojavi neki posetilac; kako sada da izvodim, kako da ne prestanem da izvodim? Na koji način treba da se borim sa ubistvenom silom običaja? Za mesec, za nedelju dana, rekao sam sebi, stara obmana pripadanja će ponovo uspostaviti samu sebe, protiv toga nema leka.
Ako pojavljivanje ovog duha ima za cilj da me dislocira i da me drži van ravnoteže, da li ga projektujem iz sopstvene mašte, ili on dolazi iz nekog spoljnog izvora? Izgleda da je u pitanju i jedno i drugo, iako ne mogu da razumem kako je to moguće. Taj pogled kroz kuhinjska vrata je prvi od mnogo takvih prizora, kratkih, prozračnih, sjajno poluprozirnih, poput niza fotografija uvećanih do prirodne veličinu koje su za momenat podvrgnute manjkavoj animaciji. Ono što se dešava u njima nastavlja da biva izuzetno samo po svojoj neizuzetnosti, ta žena koja se zamajava nečim što izgleda kao svakodnevni poslovi – ništa nije nedvosmisleno u dimenziji u kojoj ona postoji – ili samo stoji, ćuti, izgubljena u sanjarenju. Nije moguće ispravno razaznati njen izgled. Drugim rečima, ja vidim scene sa fotografskom oštrinom, ali same figure nisu konačno pojmljene, njihove konture nisu potpuno razvijene, kao da su malčice pomerene tokom snimka. Posebno je dete nejasno; ne znam ni zašto ga zovem detetom, ono ima tako bledu i nejasnu formu; to je tek puka ideja deteta, ništa više. One se još uvek uobličavaju u postojanje, ove senke načinjene od svetlosti, ili su možda jednom postojale, a sada nestaju. Šta god da rade, kakav god stav da izražavaju, izgleda da uvek stoje u nekoj vrsti oprezne nepokretnosti. Nisu li one, pitam se, nagoveštaj mog prisustva? Da li sam ja za njih ono što su one za mene, trenutni sjaj uhvaćen krajičkom pogleda, kroz dovratak, ili zaustavljanje na sekundu na stepenicama, a zatim nestanak uz bešumni uzdah? Nisu samo one u pitanju – drugim rečima, njih vidim, ako je „videti” prava reč, ali postoji i predosećaj drugih, svet drugih koje nisam video, kroz koji se kreću ova žena i njeno bezoblično dete, i u kojem imaju svoje živote, ako je „život” prava reč.
Ne plašim ih se, baš kao što se nisam uplašio kad mi se onog dana na tavanu ukazao otac. S njihove strane ima previše napora, velike i melanholične težnje da bi bili zaista zastrašujući. Neki komplikovani sistem, zamršen, a opet, ovozemaljski, nepoznato jedinstvo, neki pomalo izgubljen i osamljen red pokušava da se ovde nametne, da se sklopi u neodgovarajući okvir kuće i njenog sadržaja. Ubeđen sam da se ne trude samo zbog neizbežne prinude – ove kreature se na neki način upinju da postoje – ali i to se odvija zbog mene. Verujem da su ovi fenomeni koncentrisani na mene i na moje stanje, da su na neki komplikovani način umešani u ono što nije u redu sa mnom. Postoji patos u predstavi o ovom jadnom, polurazvijenom svetu koji se zbunjeno, slepo, možda i s bolom bori da oživi, kako bi mogao da... šta? Da mi nešto pokaže? Da bude svedok? Da primi uputstva? Ili je, pitam se, reč o tome da nešto pokušava da postoji kroz mene, da pronađe neku formu postojanja, u meni? Jer, iako pričam o tome kako se oni pojavljuju izvan mene, u pokretnom spektaklu, poput figura na sceni, u stvari – u stvari! – ja se nalazim među njima, ja sam deo njih, a oni su deo mene, moji dobri poznanici.
Dobri poznanici, da – najčudnije je to što ih uopšte ne smatram čudnima. Sve je ovde sumrak i polusan, a ipak je pojavljivanje ovih fantoma zanovetajuće insinuativno, kao da bi trebalo da ih poznajem, ili kao da ih poznajem. Postoji nešto u njima što liči na predačku sličnost koja će se rastrojeno ustremiti na čoveka iz kolevke ili samrtne postelje. Oni izluđujuće vise na vrhu moje svesti, kao što reč koju tražimo visi na vrhu jezika. Imaju tu auru zagonetne važnosti koja okružuje ljude kad se posle problematičnog sna u kojem su igrali ulogu sretnu sa jutrom. I zaista, te vizije imaju sličan efekat, dajući ovoj ili onoj skromnoj sporednosti mog novog života prolazni avetinjski značaj. Kad govorim da su se nalazile za stolom, ili pored šporeta, ili da su stajale na stepenicama, ne mislim na stvarni sto, šporet ili stepenice. One imaju svoj nameštaj, u svom svetu. On izgleda kao čvrsti predmeti među kojima se krećem, ali nije isti, ili je isti na nekom drugom nivou egzistencije. Ove i one stvari, fantomske i stvarne, zajedno ulaze u rezonancu, u harmoniju. Ako fantomska scena ima stolicu na kojoj, recimo, sedi žena, i ako ta stolica zauzima isti prostor kao i stvarna stolica u stvarnoj kuhinji, a pri tome se nameće pogledu, ma koliko se slabo poklapala, rezultat će biti taj da će, kad scena nestane, stvarna stolica zadržati neku vrstu aure, gotovo da će se zacrveneti od iznenađenja što je fiksirana, ili osvetljena, na ovaj način. Taj efekat, međutim, brzo nestaje, pa će se stolica, stvarna stolica vratiti u svoje prvobitno stanje, izaći će iz žiže i zauzeti svoje uobičajeno mesto u tami, a ja to neću primetiti, već ću ukazivati što je moguće veće poštovanje ovoj običnoj stvari koja je imala svoj onostrani trenutak.
Došao sam do toga da nemam poverenja ni u najčvršće objekte, jer nisam siguran da oni nisu tek puke predstave samih sebe koje u momentu mogu da zatrepere i nestanu. Stvarnost je zadobila kvalitet napetosti, drhtavosti. U svemu lebdi mogućnost nestanka. Pa ipak, nikada u svom životu, tako mi se čini, nisam bio tako blizu same srži sveta, bez obzira na to što taj svet svetluca i postaje proziran na moje oči. Postoje snovi u kojima, čini se, čovek živi intenzivnije nego u životu. Doživljavam trenutke neverice kad se iz sveta snova iskobeljam u znojavu zbunjenost buđenja. Ali, tada neka od ovih poluprozirnih slika blesne duž rubova mog pogleda, i ja shvatam da nisam budan, ili da sam budan, a da sve ono što je izgledalo kao san uopšte nije san. Linija između varke i onoga što je njena suprotnost je za mene oslabila do tačke nestajanja. Ne spavam, niti sam budan, već se nalazim u nekom zbrkanom međustanju; to je kao da si sve vreme polupijan, to je transcendentna omamljenost.
Nagoveštaj familijarnosti koje fantomi donose sa sobom tera me da se zapitam nisu li oni oblik odbačenog života koji se vraća da zatraži nešto od mene. Na kraju krajeva, ovde sam, živim u kući mrtvih. To je tako čudan osećaj, biti u ambijentu svog odrastanja. Ovde se nikad nisam osećao kao kod kuće. Ako su stanari živeli nestvarne živote, onda smo ih živeli i mi, koji smo bili tu za stalno. Nema sumnje da je to razlog zbog kojeg me aveti ne plaše, jer ova kuća je oduvek bila zaposednuta. Proveo sam detinjstvo među strancima, među figurama nalik na aveti. Kako su samo oni, naši stanari, bili pokorni, do koje mere su potirali sebe, svodili sebe na mrmljanje u kući. Sretao bih ih na stepenicama, izmičući se u stranu dok su oni prolazili pored mene sa svojim nameštenim osmejcima bolne ljubaznosti. Sedeli su u onome što je nazivano trpezarija, nagnuti nad svoje tanjire sa kriškama slanine ili mesom i pireom, oprezni, potišteni, poput dece koja su kažnjena. Noću mi se činilo da oko sebe čujem njihovo prisustvo, prevrtanje, premeštanje, tihe, nemirne uzdahe. A sada sam ovde, i sam sam stanar, nimalo stvarniji od fantoma koji mi se ukazuju, senka među bestelesnim senkama.
Šta to ima prošlost, zašto sadašnjost u poređenju sa njom izgleda tako bleda i eterična? Moj otac je, na primer, za mene življi sad nego dok je bio živ. Čak ni majka za mene nije bila u potpunosti prisutna sve dok nije postala blaženo sećanje. Vidim ih kao neku vrstu arhaične predstave, kao Baukidu i Filemona4 koji, vezani jedno za drugo, služe tuđim potrebama, polako se pretvarajući u sivi kamen sa svakim novim danom koji se ne razlikuje od prethodnog; dani se polako množe kao zrnca, postaju godine. Kao dete sam primio zdravo za gotovo da će se, kad dođe vreme da odem, oni, te dve pokorne karijatide koji otvaraju dveri moje budućnosti i pažljivo motre, povući u skrušenoj zbunjenosti, dok se ja krupnim koracima udaljavam od njih, skoro se i ne osvrćući, sa svakom novom miljom ne postajući manji, već postepeno sve veći – njihov izrasli sin kojeg ne razumeju. Kad su umrli, nisam tugovao za njima. A sada pitam sebe: da li su ova proganjanja njihova osveta, guranje na mene nekog dela izgubljenog života koji nisam iskoristio kad sam imao priliku? Traže li dug oplakivanja koji nisam platio? Jer, ovde postoji osećanje tuge, i žaljenja za nečim; za neodržanim rečima, za neispunjenim obećanjima.
∗

Prvih dana koje sam sâm proveo ovde nikoga nisam video, bar ne u telesnom obliku. Posle Lidijinog poziva nisam hteo da se javljam na telefon, toliko se plašeći njegovih naglih, oštrih oglašavanja da sam ga na kraju isključio. Kakva je tišina nastupila posle toga! Dopustio sam sebi da potonem u nju kao u neku nepokretnu, toplu, trajnu stvar. Ali, nisam uživao, ne, nisam. U početku sam bio čista energija, u cik zore sam bio na nogama i čio. Latio sam se sređivanja bašte zarasle u korov, kidajući travu i seckajući drač dok mi ruke nisu prokrvarile i dok mi znoj nije ušao u oči. Majčino ružino grmlje je još uvek bilo tu, potpuno je iždžikljalo. Ašov je otkopao prastari krompir, šuplje ljušture koje su praskale pod mojom potpeticom i iz kojih je curela beličasta tečnost. Pauci su jurili naokolo, larve su se grčile. Bio sam u elementu. Radeći ovde u letnjoj vrelini, osetio sam ludačku euforiju. Zatekao bih sebe kako na mahove divlje mrmljam, ili pevam, ili se smejem, ponekad čak i plačem, ne od tuge već od strašne veselosti. Nisam imao nikakav cilj, nisam nameravao ništa da zasadim; radio sam samo da bih radio i na kraju prestao, ostavivši trnje i humke iščupane trave da se prži i truli na suncu dok ih ne pokrije novi korov.
Sada, kad sam napustio svoj besciljni posao, osetio sam kako se nezadrživi umor spušta na mene kao mreža. Kad bih uveče ošamućen kljoknuo na sofu, osvrnuo bih se na dan bez događaja i pitao se šta me je to moglo toliko zamoriti. Hladnokrvan sam, ako je hladnokrvnost prava reč; „utrnuo” bi možda bila bolja. Moje noći su duge, četrnaest sati uzburkanog dremanja i sanjanja od kojeg se budim iscrpljen, bačen u jutro kao preživeli brodolomnik. Mislio sam da ću dolazeći ovde naći perspektivu stvari, stajnu tačku sa koje ću premeriti svoj život, ali kada se sada osvrnem na ono što je ostalo iza mene, počinje da me muči razoružavajuće čuđenje: kako sam uspeo da sakupim tako mnogo zbrke života, očigledno se ne trudeći to da uradim, ili čak bez pune svesti o tome? – tako mnogo da pod njenom težinom ne mogu da odredim mesto svog jedinstvenog bića. Zbog kojeg sam i došao ovde, koje se, mora biti, krije nigde pod zamršajem odbačenih maski. To je osećaj vrtoglavice, kao kada se reč ili objekat za momenat oslobode vlasti uma i odlutaju u prazan prostor svoje apsolutne izdvojenosti. Sada je sve čudno. Najjednoličnije pojave me ispunjavaju laganom zapanjenošću. U isto vreme se osećam tek rođenim i neizmerno starim. Gajim ljubav senilne osobe prema svojoj stolici, svojoj šolji groga, svom toplom krevetu, a dok nespretno pipam tražeći stvari koje izmiču mom domašaju, bespomoćan sam poput deteta. Postao sam rob samoga sebe. Čudim se materijama koje proizvodi moje telo, izmetu, skorelim balama, infinitezimalnom rastu noktiju i kose. Prestao sam da se brijem. Sviđa mi se bodljikava površina mog lica, sumporni miris čekinja i zvuk šmirgle kad rukom pređem preko vilice. Posle onog kratkotrajnog pokušaja baštovanstva dlan mi se zagnojio na mestu gde se zabo ružin trn, zanesen stojim pored prozora, ne pomeram se, sa rukom ispruženoj prema dnevnoj svetlosti, proučavajući oteklinu purpurne kože, zategnute i poluprozirne kao krilo kakvog insekta; kada se noću probudim u tami, čini im se da je ruka samostalna stvar koja pulsira pored mene. Tup, vreo bol gotovo da donosi telesnu prijatnost. A onda sam se jednog dana, kad sam ustajao iz kreveta, sapleo i zakačio rukom nešto oštro, bolna tutnjava mi je prošla kroz ruku, otok se rasprsnuo i ispao je trn u grumuljici gnoja. Pao sam na krevet, zgrabivši zglob ruke i zacvilevši, da li od bola ili od zadovoljstva, to ne mogu da kažem.
Postoji još dobro definisanih, ali ne manje sramotnih zadovoljstava. Našao sam tajno skladište nepristojnih fotografija u gornjem delu ormana u jednoj od soba, koje je tu, nema sumnje, ostavio jedan od odavno otišlih trgovačkih putnika. U pitanju je prastara pornografija, naknadno obojene fotografije slika iz prošlog veka koje su veličine dopisnice, ali koje su bogate detaljima, kremaste, tamnocrvene i ružičaste poput ružinih latica. Uglavnom orijentalne scene: prsate haremske žene koje u turskom kupatilu dodiruju jedna drugu, crnpurasti čovek u turbanu koji daje otpozadi devojci na kolenima, gola razvratnica na kauču koju zadovoljava njen crni rob. Držim ih ispod dušeka, odakle ću ih u vrelini krivice izvaditi, staviti jastuke jedan na drugi i zavaliti se sa promuklim uzdahom u svoje vatrene zagrljaje. Posle toga u meni uvek postoji mala, tužna praznina, koja, izgleda, po veličini tačno odgovara onome čega sam se oslobodio, kao da je to što sam ispumpao iz sebe načinilo prostor koje moje telo ne ume da popuni. Pa ipak, nije u pitanju potpuni antiklimaks. U retkim i dragocenim prilikama, kad završim trku, sa slikama rasprostrtim ispred sebe, sa razrogačenim očima, osetiću trenutak usamljene ushićenosti koji nema veze sa onim što se dešava među mojim preponama, već predstavlja destilaciju svih onih nežnosti i intenziteta koje život može da obeća. Pre neki dan, u jednim od tih trenutaka nabreklog blaženstva, dok sam dahćući ležao sa bradom na grudima, u popodnevnom miru sam začuo slab, isprekidan zvuk dečjeg hora koji je dolazio iz samostana preko puta, to su mogli biti anđeli koji pevaju.
Kuća me prati, nadgleda moje pokrete, kao da joj je dodeljen zadatak da vodi računa o meni; njena opreznost ne prestaje. Podne daske škripe pod mojim nogama, šarke na vratima tiho ciče iza mene kad ulazim u sobu; ako pod odrođenim uglom sedim pored kamina u dnevnoj sobi i napravim neki iznenadni pokret – ako se zakašljem ili zalupim knjigu – cela kuća će poput klavira na kojem su pritisnute dirke uzvratiti odjekom tihog, tamnog, tandrčućeg akorda. Ponekad imam osećaj da se sam vazduh sobe skuplja da bi prokomentarisao mene i ono što ja radim. Potom ću skočiti i početi da šetam, kršeći ruke i mrmljajući sebi u bradu, zastaću, prodorno gledajući u neki predmet, u ćošak ili u otvorena vrata, čikajući – priželjkujući – nekog bauka; ali aveti nikad neće doći kad ih prizivam, pa se ponovo predajem panici, šetam i okrećem se, šetam i okrećem se. Međutim, uglavnom sam miran i nemam želju ni za kim. Kad se nalazim u bašti i neko prođe putem, farmer na traktoru ili poštar na biciklu, brzo ću se okrenuti u stranu, povijajući ramena, jadni Kvazimodo, skrivajući se iza humke svojih neshvatljivih nevolja.
Pored duhova postoje fenomeni koji su previše pouzdani da ne bi bili stvarni, ako za mene uopšte može da se da kaže da još uvek znam šta je stvarnost. Čujem tihe korake na stepenicama, i nešto što izgleda kao daleko mrmljanje u dubinama kuće; s vremena na vreme imam osećaj opšteg zastajanja i nepokretnog stajanja, kao kad se čovek noću zaustavi na seoskom putu, a zamišljeni koraci iza njegovih leđa u istom trenutku prestanu. Sigurno je da ovo nisu zvuci duhova. Žena-fantom mi se uvek ukazuje u tišini dubljoj od tišine, u tišini koja je zvuk koju još niko nije čuo. Ne, ovo su zvuci poput onih što ih proizvode živi. Da li u kući postoji uljez, neko drugi, ili isti onaj koji je tu bio ranije, spaljivač knjiga koji se vratio, neka gruba zver koja se može propeti iza mene u neočekivanom trenutku i staviti svoje užasne ruke oko mog vrata, ili skočiti iz tame i batinom mi prosuti mozak? Počeo sam da držim žarač pored kreveta radi samoodbrane. Ali, šta ako me siledžija zaskoči dok spavam? Imam osećaj da me posmatraju žive oči. Prošle večeri, kad sam prao sudove, brzo sam okrenuo glavu i krajičkom oka uhvatio nešto u dovratku, ne prisutnost, već intenzivnu odsutnost, prazan vazduh koji drhti tamo gde je sekundu ranije, uveren sam, neko telesniji od duha stajao, posmatrajući me.
Ne, fantomi neće doći kad ih zovem i to me zbunjuje. Jer, izgleda da ja imam neku kontrolu nad njima, kao što čovek kontroliše, ma koliko slabo i uzdržano, uzburkanost događaja u snu. Oni zavise od mene zbog svoje autonomnosti, ma koliko paradoksalno to zvučalo. Oni žude za mnom, za jednim od živih, za svetlom mog života, poput nevidljivih biljaka koje se nevidljivo hrane nebeskim sjajem. To je patos njihove nevolje. Ja za njih, izgleda, predstavljam mašinu akcije, izvor njihove krhke egzistencije. Držanje te žene, ako je moguće govoriti da tako nepostojano biće ima držanje, moglo bi se okarakterisati kao pretpostavljanje nečega i kao nejasno očekivanje; ona je kolebljiva, zbunjena, nesigurna. O, nisam toliko obmanut da ne znam da su ovi prizori proizvod moje mašte – ali oni jesu proizvod; nisu u mojoj glavi, već izvan; vidim ih, jasno kao i sve drugo što ne mogu da dodirnem, nebo, oblake, ona daleka plava brda. Oni noću ulaze u moje snove, blede senke nemo viču tražeći moju pažnju. Danju postoje periodi kad trepere oko mene poput požara. Dok prelazim na ovu ili onu sliku onoga što rade čini mi se da osećam pucketanje slabe, obrušavajuće energije, kao da sam prekinuo slabe veze nekog polja sile. Nešto se ovde očekuje od mene, nešto se traži od mene. Oni nisu čak ni prave sablasti koje hoće da budu zastrašujuće ili da prenesu neko strašno upozorenje. Vriskovi u tami, jecanje i zveket lanaca, takvi efekti, ma koliko istrošeni ili banalni bili, bar bi uspeli da me zaplaše, ali šta da radim sa ovim malim triom duhova? Ja sam zbunjeni i nimalo dobrovoljni svedok njihovih svetovnih radnji.
Trio? Zašto kažem „trio”? Postoji samo jedna žena i jedno još nerazgovetnije dete – ko je treći? Ko, ako ne ja? Možda je Lidija u pravu, možda sam na kraju postao sopstveni duh.
∗

Sećanja navaljuju na mene, ne mogu da im se oduprem, prete da sasvim ovladaju mojim mislima, možda ću ponovo postati dete, a ova nezanimljiva sadašnjica će postati samo problematična vizija budućnosti. Ne smem da odem na tavan od straha da ću ponovo videti oca kako još uvek baza tamo. Iako on ne figurira mnogo u zamazanom foto-albumu sa „ušima” koji pokriva moju prošlost – umro je mlad, ili, na kraju krajeva, prilično mlad – jedan od najranijih mentalnih snimaka koje držim u sebi jeste ona noć kad su me odveli da ga sačekam na železničkoj stanici. Ne znam odakle se mogao vraćati, on nije bio neki veliki putnik. Brzo je izašao iz voza, podigao me na rame i nasmejao se. Nisam imao više od, koliko, četiri ili pet godina? Ipak, bio sam zatečen neuobičajenom veselošću trenutka. Čak se i majka smejala. Sećam se toga kako kakve stranice iz dečje knjige priča, stanične lampe koje u maglovitoj tami sijaju poput čupavih glava maslačaka, pomaljanje crne parne mašine koja dahće, i miris dima i uglja koji podseća na miris sladića. Bilo je vreme Uskrsa. Otac mi je doneo poklon. Šta? Nekakvu pticu, plastičnu, žutu. Kući smo se vratili biciklima, otac me je držao na rudi svog bicikla, ušuškanog u njegov zakopčani zimski kaput, a moja majka je na pak-sic iza sebe kaišima privezala njegov kartonski kofer. Oko nas je navaljivala noć, prohladna, vlažna i tajnovita. Kad smo došli kući, otac je seo pored šporeta u kuhinji pušeći cigaretu i razgovarajući sa majkom. Voleo sam da gledam oca kako puši. Tome se prepuštao sa nekom vrstom nehatne spretnosti, kao da je reč o kakvoj zaguljenoj vežbi u opsenarstvu kojom je odavno ovladao, lupkajući belim štapićem i brzo ga okrećući među zglavcima sa rutinom mađioničara. Kad bi ga stavio na usne, iskrenuo bi glavu u stranu i zažmurio na jedno oko, kao da cilja iz neke majušne puške. Dim koji je izduvavao – bio je plav kad ga je uvlačio, a siv kad je izlazio – imao je poseban ukus koji mu je on davao, nešto bljutavo i katranasto, aroma njegove unutrašnjosti; često zamišljam da mogu da uhvatim trag tog mirisa kako još uvek lebdi u sporednim ćoškovima kuće.
Da li se dobro sećam te noći? Da li se svega sećam dobro? Možda doterujem, izmišljam, možda sam sve pomešao. Možda me je neke sasvim druge noći dovezao kući na rudi svog bicikla, pod svojim kaputom. Kako se uopšte njegov bicikl uopšte našao tamo, na stanici, kad je on stigao vozom? To su izdajničke niti na koje se sećanje zapliće svojim noktima.
Evo me ovde, odrastao čovek u zaposednutoj kući, opsedut prošlošću.
Kad je otac umro, bilo je leto. Majka ga je prebacila na sprat, u sobu preko puta moje, sa druge strane odmorišta na stepeništu, gde je bio van domašaja pogleda stanara. Viđao sam ga kako ostavlja svoj poslužavnik ispred vrata, ili kako vuče noge u papučama kroz hodnik, uputivši se u kupatilo, i izbegao bih njegov pogled, mučni stoicizam koji se u tom pogledu nalazio, kao što se nalazio i u oku Spasitelja koji je žalosno pokazivao svoje izbodeno srce na srebrnoj i neon-ružičastoj slici koja je visila pored stalka za šešire u hodniku. Vidim ga, pepeljast je, izgubljen u svojoj odeći, uvek, kao sada ja, sa strnjikom brade od tri dana, kreće se poput utvare, bez zvuka, kroz sobe, ispijen od letnje tišine, pognuta figura koja treperi od sunčeve svetlosti do senke, nestaje bez zvuka koraka, ne ostavljajući nikakav trag svog prolaska osim neke vrste svetlucanja, nabora u vazduhu i dima cigarete izuvijanog u obliku znaka pitanja.
Dan njegove smrti je ostao u sećanju i kao dan kada me je majka ošamarila. Kad je bila nagnuta nad šporetom, a zatim se okrenula, mislio sam da brzo podiže ruku kako bi mi nešto dala. Još uvek mogu da osetim njen teški, vreli, brzi šamar na mom obrazu i šok proizveden njime. Nikada ranije me nije udarila. Nije to učinila kao roditelj koji udara šamar detetu, već kao ljutita odrasla osoba koja se odjednom okreće prema drugoj odrasloj osobi. Ne sećam se koje su je moje reči ili postupak isprovocirali. U njenom pogledu odmah posle toga gotovo da se video trijumf. Zabacila je glavu unazad, nozdrve su joj se raširile, kao nozdrve zle Snežanine majke, iz njenih očiju nešto je došlo do mene, oštro, svetlucavo i brzo, poput pokazanog sečiva koje je zatim odmah stavljeno u džep. Potom se bez reči vratila onome što je radila oko šporeta. Nisam plakao, bio sam i suviše iznenađen da bih plakao, samo sam sedeo sa rukom položenom ispred sebe na sto, osećajući peckanje na vilici, gde me je ošamarila, kao da majušne kapljice nečega što peče padaju na moju kožu. Mušema na stolu je bila divno hladna, glatka i vlažna pod mojom kožom, skoro kao nešto živo, skoro kao koža. Onda je došao otac, držeći ćebe oko izrovašenog, loše izbrijanog vrata. U šupljinama njegovog lica nalazile su se senke, a na jagodicama je bilo crvenih tačaka groznice koje su izgledale kao da su nacrtane. Majčin izraz lica je bilo prazan, kao da se ništa nije dogodilo, ali otac je napravio grimasu, njušeći pritisak ljutnje u vazduhu, i pogledao me čudno, iskosa, sa poluosmehom, gotovo lukavo. Te noći su me probudili prigušeni zvuci izvan moje sobe. Kad sam otišao do vrata i pogledao, video sam majku u spavaćici kako u žurbi prelazi preko odmorišta sa plavom činijom u ruci, kroz otvorena vrata očeve sobe začuo visok zvuk nalik na zvižduk, to se otac upinjao da dođe do daha, brzo sam zatvorio vrata svoje sobe i vratio se u krevet, a kad sam se ponovo probudio bilo je jutro, i znao sam da je otac umro.
Na sahrani je nakratko pala kiša, kao da pada samo za nas. Mali okrugli oblak se pojavio na praznom nebu iznad groblja i na krug ožalošćenih pustio nežno, toplo, sitno rominjanje. Posmatrao sam svaki detalj ceremonije s pažnjom, mršteći se, odlučivši da ništa ne propustim. Moja majka je bacala mutne, zabrinute poglede u pravcu grobljanske kapije, kao da je negde drugde postojalo nešto hitnije što žalobno zahteva njenu pažnju. Kasnije tog dana, kad su se ožalošćeni razišli, zatekao sam je kako sedi na sofi u gostinskoj sobi jecajući, sa licem u rukama, i osetio se odraslim i svečano odgovornim. Tiho sam prišao, zastao odmah iza nje i nežno položio ruku na njeno rame. Još uvek mogu da osetim hladnu, krtu teksturu njene tek kupljene crne haljine. Otrgla se od mog dodira, ispuštajući mačje zvukove i trljajući obraze, a mene je prožeo osećaj male, pomalo sramotne pobede pune zadovoljstva.
Zašto ona nije ta koja mi se ukazuje? Njene poslednje godine su bile zaposednute duhovima. Često bih je čuo noću kako šeta pored kreveta, kako neprestano šeta. Postajala je sve konfuznija. Brkala me je sa ocem, imala je napade ničim izazvanog besa. Onda sam je jednog jutra zatekao kako leži na boku na podu kupatila u prizemlju sa kostimom srozanim oko kolena. Lice joj je imalo plavičastu boju, pena joj je izašla na usta. Pomislio sam da je mrtva; imao sam čudan osećaj, osetio sam se hladnim, hladnokrvnim, veoma udaljenim od samoga sebe. Pustio sam vodu, pazeći da ne gledam u klozetsku šolju, kleknuo, povukao je i uzeo je u naručje. Bila je vrela, mlitava, pomalo je drhtala, bio sam šokiran kad sam shvatio da mislim na Lidiju u trenutku kad vodi ljubav i doživljava klimaks. Očni kapci su joj treperili, ali se nisu otvarali, uzdisala je kao da je veoma iscrpljena, blistavi mehurić joj je izašao iz usta, rastao, rastao i rasprsnuo se.
Nedeljama je ležala nepokretna u krevetu metalnog rama u svetloj sobi u uglu bolničkog krila koji je gledao na put od šljake i drvored trešanja. Sedeo sam sa njom tokom dugih sati budnog sna; tamo skoro da je bilo mirno. Sunčeva je svetlost bacala komplikovane oblike po krevetu koji su se tokom popodneva polako pomerali duž ćebeta i na pod, kao da krišom beže prema nekom razrađenom planu. Do mene su dopirali bolnički zvuci, umirujuće prigušeni. Majčine ruke su počivale na čaršavu, nepokretne, blede kao papir, neverovatno velike. Izgledala je poput statue same sebe u prirodnoj veličini. Došlo je do neke greške, neki mali nebeski posao je krenuo naopako, pa je ona ostavljena u ovakvom stanju, smrt ju je oborila, ali je još uvek bila živa, nasukana između dve obale koje su se neprimetno zamračivale. Kad bih na kraju dana bdenja odlazio, nagnuo bih se nad njom, malo se zateturavši, i samosvesno je poljubio u obraz, osetivši njen pomešani miris sapuna, ispranog pamuka, isušene kože i uskisle kose.
Trešnjina stabla su procvetala, cveće je opalo, a onda je opalo i lišće. Ona je na kraju ponovo stekla neku vrstu svesti. Kad sam jednog kasnojesenjeg popodneva stigao, sedela je na ivici kreveta, obučena u ružičasti pleteni džemper koji nije bio njen, sa izrazom divlje zapitanosti u očima. Kad sam počeo da razgovaram sa njom, trgnula je glavu na svom osušenom vratu unazad, poput zaplašene kokoši. Dovezli su je kući ambulantnim kolima, što ju je impresioniralo, mogao sam to da vidim, i pored njene odsutnosti; kroz široko otvorena sporedna vrata ušla je gotovo korakom kraljice, gordo stavljajući ruku na moju ponuđenu ruku.
Bila je čudna ta nema galama njenog prisustva u kući. Osećao sam se kao čuvar određen da motri na neku veliku, opasnu mašinu koja je zaribala, a niko ne zna kako da je ponovo pokrene. To je uvek bilo tu, ispod svega, osećaj nje, sav taj ugušeni potencijal od kojeg je brujala kuća. Negde u njoj se još uvek obrtao generator; gde je odlazila energija, kakve je to nevidljivosti sada proizvodio? Dovodila me je u stanje rastrojstva. Izgledalo je da više nije ljudsko biće, izgledalo je da je nešto više od toga, drevno i elementarno. Negovao sam je kao sveštenik u hramu, sa iznemoglim poštovanjem, rezignirano, saginjući se pod tim nemim pogledom, pod tom bezzvučnom mešavinom molbe i prezira. Počela je da gura stvari sa stola pored kreveta, kutije sa lekovima, držač za noćnu lampu, čašu za njene veštačke zube; čak je razvila i veštinu obaranja noćnog suda. Glasine o njenom stanju su kružile među stanarima, pa su trgovački putnici ubrzo prestali da dolaze, a službenici i sekretarice su negde drugde pronalazili smeštaj. Sada je napuštena kuća postala njena ljuštura, njen rezonator. Uprkos uništenju njenog uma, ulagao sam neke posebne moći da bih je primetio. Zamišljao sam da mogu da je čujem kako diše kad god sam se nalazio u kući, čak i dole, u pomoćnoj kuhinjskoj niši, gde sam joj kuvao čaj i spremao bućkuriše koji su bili sve što je sada mogla da jede. Izgledalo je da nikad ne spava. Pogledao bih u njenu sobu, i ona je bila tu, bez obzira na to koliko je kasno, izvaljena na svoj prljavi krevet, iskrivljena na gomili jastuka, u masnom sjaju noćnog svetla, laktom upirući u zid, sa sedom kosom kao u strašila, sa isturenom vilicom i malim, plavim suznim očima koje su me besno fiksirale, do ruba ispunjene svime onime što se godinama nalazilo ugušeno u njoj. Uprkos samom sebi, ušao bih unutra i zatvorio vrata, plamen noćne lampe bi zatreperio, soba bi se zateturala, a zatim bi se ponovo ispravila. Ponekad bih razgovarao sa njom, ne znajući da li može da me čuje, i da li, ako me čuje, može da razume ono što joj govorim. Bio sam žrtva ugnjetačke svesti o samom sebi. Slušao sam senke koje vise u sobi visokog plafona. Visoki crni orman za odeću je imao krivinu na prednjoj strani, ta je krivina više ličila na kapak nego na vrata, oduvek me je podsećala na sarkofag. Ona bi se promeškoljila, ili bi se, tačnije rečeno, promeškoljilo nešto u njoj, jedan od onih unutrašnjih potresa, koji su se jedva primećivali i koje sam naučio da tumačim, ni sam ne znam kako, ja bih uzdahnuo, podigao bih šolju za čaj i slomljeni bokal koji je stajao na stočiću pored kreveta zajedno sa njenim brojanicama i molitvenikom, sipao vodu, neodređeno se čudeći talasastom mlazu tečnosti koji se sklupčavao u šolji, zlatan na svetlosti sveće. Seo bih pored nje na ivicu kreveta, kreveta u kojem sam bio rođen – u kojem sam najverovatnije i napravljen – i obavio ruku oko njenih ramena, povukao je i gledao kako pije, gledao njene nabrane, nausnicama oivičene usne kako se miču po obodu šolje, i osećao vodu kako se spušta u njenu gušu uz štucave gutljaje. Potom bih video sebe kako sedim ovde kao dete, kako klečim na podu u kišom osvetljenom zimskom popodnevu, izgubljen u svojim usamljeničkim igrama, dok majka leškari u krevetu sa svojim magazinima i svojim čokoladicama i svojim radiom koji šapuće, a kiša lupka po simsu, a sada bih je malo protresao, bez grubosti, osećajući kako se njene kosti pomeraju u mlitavom mesu, a onda bi ona, predavši se, spustila glavu na moje rame i ispustila dugačak, spor, zviždavi uzdah. Pogledajte nas, obrnuta slika, umiruća, povijena starica u naručju svog sina, u našoj kupoli, u svetlosti sveće, ušuškani u našoj groznoj, prastaroj toploti.
Uskoro je umrla. Bilo je to, kao što kažu u ovim krajevima, veliko olakšanje.
∗

Kasno je, svetlost nestaje. Boli me svest od tolikih uzaludnih sećanja. Šta označava ovo poglavlje događaja u mojoj porodici? Šta to očekujem da povratim? Šta to pokušavam da izbegnem? Vidim šta moj život odnosi iza mene, postajem sve manji i manji, poput grada na velikoj santi leda zahvaćenoj vodenom strujom, sa svojim palatama i šiljatim kulama i sirotinjskim kvartovima, koji su svi čudesno nedirnuti, svi beznadežno izvan domašaja. Da li sam ja bio taj koji je sekirom udario led? Šta mogu da radim osim da stojim na ovom zdrobljenom rtu i da posmatram prošlost kako iščezava? Kad pogledam napred, ne vidim ništa osim praznog jutra bez dana, samo sumrak koji deblja u noći, i daleko, tamo daleko, nešto što se ne može protumačiti, nešto mutno, strpljivo, nešto što čeka. Da li je to budućnost koja pokušava da razgovara sa mnom, među ovim senkama prošlosti? Ne želim da čujem ono što ona možda ima da mi kaže.

II




MEĐU GALEBOVIMA VLADA PANDEMONIJUM, izgleda da će se odigrati veliki događaji. Pre mog dolaska jato galebova je došlo sa mora i smestilo se na kući, gradeći gnezda u dimnjacima i na ispustu na krovu. Ne znam zašto su izabrali ovo mesto; možda su im se svideli mir i tišina našeg malog skvera. Oni sami nisu nimalo mirni. Već u cik zore nebo se ispuni njihovom bukom. Galame, krešte, ljutito klepeću sa razjapljenim kljunovima. Njihov omiljeno oglašavanje je brbljanje u stakatu, nalik smehu hijene ili kriku babuna, koje se postepeno usporava uz istovremeno pojačavanje visine tona. Čak i noću su nemirni, čujem ih kako tumaraju po krovu, gunđajući i plašeći jedan drugog. U zoru dižu zaglušujuću buku. Čemu tolika gužva? Njihova sezona parenja je zasigurno prošla – ali svakako ima mladih koje već uče da lete, ružnih, nezgrapnih, sivosmeđih stvorenja koja se gegaju po ivici krova i sedaju tu, gvireći dole i teško gutajući, ili gledaju oko sebe pokazujući ravnodušnost, pre nego što se drhtavo otisnu u vazdušne struje. Ponekad se njihovi roditelji zajedno otisnu u nebo i obrću se i obrću u veličanstvenim sporim krugovima iznad kuće, vrišteći, u panici ili divljem likovanju, nemoguće je znati.
Juče sam pogledao sa mesta na kojem sam sedeo i video jednog odraslog galeba kako stoji na prozorskom simsu. Uvek me iznenadi veličina ovih ptica kad se približe. Tako su preteći graciozne u letu, a ipak, kad se prizemlje, postaju tužno komične, nataknute na svoje dugačke i tanke noge i smešno ravna stopala, nalik na pokvareni prototip neke mnogo zgodnije, mnogo raskošnije vrste. Ovaj je samo stajao iza stakla, nije radio ništa izuzev što je širom otvarao svoj kljun u nečemu što je ličilo na zevanje ili nemi krik. Kad sam se približio, ptica nije odletela, već je ostala tu, premeštajući se nespretno sa noge na nogu i šaljući mi oprezno omalovažavanje iz jednog velikog, bledog, sjajnog oka. Iznenada sam video u čemu je stvar: na zemlji ispod prozorskog simsa ležao je mrtvi poletarac. Sigurno je pao sa krova, ili je neuspešno poleteo, stropoštao se na zemlju i slomio vrat. Njegov pogled je već bio staklast, a perje oronulo. Roditelj, jer nisam sumnjao da je u pitanju roditelj, ponovo je razjapio kljun na taj čudan način, bez zvuka. To je mogla biti pretnja, upozorenje, ali sam sklon da verujem da je to bio znak bola. Čak i galebovi moraju imati izraze tuge ili radosti koje bar mogu prepoznati njihovi srodnici. Za njih su naše fizionomije verovatno isto onoliko prazne i bezizražajne koliko i njihove nama. Siguran sam, na primer, da bi čovek utrnuo od neobjašnjive tuge za njih bio tek još jedan glupan tupog pogleda koji nemilosrdno zuri u scenu nesamerljivog gubitka. Ptica je, mislim, bila mužjak; mislim da je u pitanju bio otac.
Ostavio sam pticu njenom nemom bdenju i, nekako podstaknut ovim susretom, uputio se prema moru. Jedva da sam napustio kuću od kad sam stigao ovde, krenuo sam skoro sa strahom, osvrnuvši se i bacivši zabrinut pogled na moj mali svet, poput srednjovekovnog istraživača koji se sprema da se ukrca na brod za Kinu. Putovanje je trajalo dobrih pola sata. Krenuo sam putem za koji sam mislio da je prečica preko polja, i izgubio se. Na kraju sam se, znojav i uznemiren, obreo u leskovoj šumi koja je izlazila na šljunkoviti deo plaže. Uobičajena mešavina mirisa joda i mačje mokraće je bila vrlo jaka. Da li igde postoji nešto sugestivnije od ovih žutomrkih rubova kopnenog dela sveta? Već pri prvom krckavom koraku osećao sam da sam ovim peskom mogao da koračam celog života, uprkos sumornom i negostoljubivom karakteru ovog mesta koje je više podsećalo na skrovište bandita nego na kupalište. Dine su bile niske, nije bilo trave, već samo oštrog trnja koje je puckalo pod nogama. Plaža je bila strma, a na nekim mestima je gornji sloj peska bio oduvan vetrom, gde su se ukazivali prugasti grebeni prekriveni nečim što je ličilo na krljušti i škriljac, i što bi iseklo tabane svakog kupača koji bi bio dovoljno lud da bosonog prođe tuda.
Pitam se da li su moji duhovi znali da nisam u kući. Pojavljuju li se kad nisam tu? Da li je ruža crvena i u mraku – ko je to rekao?
Na obali nije bilo žive duše, osim malo dalje, veoma velike morske ptice koja je, ne pomerajući se, stajala na crnoj steni. Imala je dugačak vitak vrat i vitko telo, i izgledala nestvarna u svojoj mirnoći, više kao neka artistička stilizacija nego kao živa ptica. Seo sam na jedan od škriljčanih grebena. Bila je to čudna materija, nalik na mrvljivi kamen i masna kad je dodirneš. Jutro je bilo mirno, pod glatkim belim nebom. Bila je plima, površina vode, zategnuta i izglačana poput zatalasane svile, izgledala je viša od nivoa kopna, do tačke prelivanja. Talasi jedva da su bili talasi, bili su tek mreškanja koja se kreću duž ivica tromo zanjihane velike činije vode. Zašto je pomisao na more toliko alarmantna za mene? Govorimo o njegovoj snazi i žestini kao da je reč o nekoj vrsti divlje životinje koja nezajažljivo proždire, ali more ne čini ništa, ono je jednostavno tu, u sopstvenoj realnosti, poput noći ili neba. Da li je ono što nas plaši njegovo propinjanje, tumbanje i iznenadno povlačenje? Ili je reč o tome da ono nedvosmisleno nije naš medijum? Mislim o svetu pod okeanom, o toj suprotnosti nama, o tom našem negativu, sa peščanim ravnicama, tihim dolinama i velikim potonulim planinskim vencima, i nešto se ruši u meni, nešto što je moje se u strahu povlači od mene. Voda je na neki način prostodušna, usmerena prema jednom cilju, ne može da se kontroliše, stalno traži svoj nivo, za razliku od svega drugog na svetu koji nastanjujemo. Postoje oluje, da, i talasi plime i oseke, čak i u ovim temperaturnim zonama postoji estuarski nalet vode, ali takvi fenomeni ne nastaju zbog inherentnih karakteristika vode, jer je voda, iako je fluid i tajanstveno se odupire našem pokušaju da je uhvatimo, svakako po svojoj suštini inertna. Pa ipak, ona nas izbacuje iz ravnoteže; čovek je stalno pod nekim uglom u odnosu na okean – to proizlazi iz nastojanja čoveka da održi glavu iznad vode. Ući u talase znači pasti bez padanja, osećajući strmi, izmičući peskoviti nagib ispod usporenog, tromog hoda. Da, stalno neljudsko nivelisanje, i aspekt dvodimenzionalnosti, ugaonosti koji mi vidimo, to su karakteristike vode koje nas lišavaju pribranosti. A davljenje, naravno, davljenje je čudno, hoću da kažem, čudno je za one koji se nalaze na obali. Čini se da je sve obavljeno veoma diskretno. Posmatrač, čija je pažnja privučena slabašnim krikom, napregnuto zuri, ali ne vidi nikakvu borbu, bespomoćnu onemelost, užasno usporeno batrganje, poslednji, dugačak pad u bezdano, sve crnje i crnje plavetnilo. Ne. Sve što se može videti je trenutak bele vode i ruke koja malaksalo tone.
More sada nije bilo plavo; ono je retko kad plavo. Na našim geografskim širinama ono je mnogo češće bleštavo sivo, ili purpurno, poput modrice, ili nakon uzburkanosti oluje, boje lapora. Ali retko je, retko je plavo.
Crna ptica na steni je širom raširila krila, energično ih protresla, i nakon dugog momenta apsolutne nepokretnosti u obliku krsta, pažljivo ih sklopila.
Kad sam bio mlad, nisam se plašio mora i voleo sam plažu. Zabavljajući se na tom uzanom parčetu zemlje uklinjenom između neba i vode, doživljavao bih neprimetni smiraj popodneva kao osećaj raskoši velikog sveta. Neka devojka sa jeftinim naočarima za sunce, u nabranom kupaćem suncu, privukla bi moju pažnju svojim izgledom svetlucave najade. Pojas uređenog mekog peska na rubu talasa bio je trambulina po kojoj sam išao sa gracioznošću koja nije mogla biti dostignuta na nekom drugom mestu u nezgrapnom svetu dečaštva. Osim toga, i samo more, koje se izravnjavalo na niskom horizontu, poput bezgraničnog obećanja – ne, tada ga se nisam plašio. Kao dečak sam bio pristojan plivač, na svoj nemiran način, prskao sam i koprcao se. Posebno sam voleo da ronim, voleo sam onaj momenat nedostatka vazduha koji se graničio sa panikom, sablasni zelenkasti sjaj, narastajuću tišinu, osećaj klizavosti, okretanja i njihanja. Otac je takođe bio fasciniran stvarima koje su imale veze sa morem. Nije plivao, nikad nije bio na okeanu, ali su ga njegovi rubovi neodoljivo privlačili. Podvrnuo bi nogavice pantalona i brčkao se u plićaku, kao i drugi očevi, ali udaljen od njih, istrajavajući u svojoj samoći. U mom sećanju to je poput scene na jednoj od onih tadašnjih drečećih razglednica, on u puloveru, sa kapom za sunčanje napravljenom od bele maramice koja je na uglovima zavezana u čvor, kreće u talas, dok na plaži majka sedi na peškiru, sa ispruženim sramotno golim nogama, duboko utonula u neki roman. Kasnije, kad bi sunce izgubilo snagu, a svetlost dobila težinu, skupili bismo stvari i krenuli kroz dine prema železničkoj stanici; otac bi, mršteći se, zadržao odsutnu tišinu, koju čak ni majka nije pokušavala da prekine, kao da se on nalazi negde daleko, gde je video stvari o kojima se ne može govoriti.
Svetlucanje, drhtaj u vazduhu. Neobjašnjiva senzacija, poput predosećanja hladnoće. Razgledao sam plažu. Još uvek nije bilo nikoga, a, opet, činilo mi se da nisam sam. Osetio sam iznenadnu, poznatu hladnoću, na brzinu sam sastavio noge i skočio iz polučučnja, uplašen. Da li su me moji fantomi pratili? Na ivici leskove šume postojala je ruševina nekakve kolibe ukopana u pesak, skrovište za lovce, pretpostavljam, napravljeno od nakatranisanih debelih dasaka koje su se iskrivile od sunca i slanih vetrova, samo tri zida i kosi krov, i uzduž postavljena daska koja se služila kao klupa za sedenje. Ruina je bila tako stara i oronula da se iz nje izgubio skoro svaki trag ljudskih ruku, činilo se da se sjedinila sa kvrgavim drvećem iza sebe, sa peskom pokrivenim krljuštima, grumenjem mahunaste morske trave i rasutim parčadima drveta. Ušao sam unutra i seo, sklonivši se od negostoljubive obale i talasa koji su uzdisali. Tu se nalazilo uobičajeno đubre, pikavci, zarđale konzerve i požuteli listovi novina. Zamislio sam sebe kao begunca koji se nastanio ovde na svom putu zla. Možda, pomislio sam, možda je ovo ono što treba da radim, da konačno dignem ruke od svega, od kuće, od žene, od poseda, da se odreknem svega toga zauvek, da se oslobodim i poslednje stvari i da dođem da živim na zabačenom mestu kao što je ovo. Šta mi je potrebno za opstanak osim šolje, činije, ćebeta? Tada bi, oslobođen svakog tereta, svih ometanja, možda bio u stanju da se suprotstavim samom sebi bez šoka ili zaziranja. Jer, nije li ovo ono što tražim, čista veza, jedinstvo sa odvojenim delom svog bića? Iscrpljen sam od podeljenosti, od neprestane rastrzanosti. Zatvaram oči i u nekoj vrsti ushićenja vidim sebe kako unatraške ulazim u rascepljenu ljusku, čije se dve polovine, još uvek vlažne od belanceta, zatvaraju oko mene...
Kad sam izašao iz kolibe i ponovo pogledao oko sebe, dan je izgledao drugačije, kao da se svetlost premestila, kao da je senka prešla preko peska i ostavila nešto iza sebe, zatamnjenje, hladnoću. Iza talasića je masa vode napravila humku, a zatim se podigla, pa je nastalo kratkotrajno bućkanje, a zatim se propela figura, sva obučena u crno, sa bleštavom maskom umesto lica, držeći u ruci nešto što je ličilo na tanak trozubac. Moje srce je došlo do granica izdržljivosti, pulsirajući poput balona koji vetar nosi tamo-amo. Morska ptica je lenjo i veličanstveno odletela sa svoje stene. Onda je Posejdon skinuo svoju masku, pljusnuo po vodi i, videvši me, mahnuo svojim harpunom, odlepršao na šljunak i nestao. Njegovo gumeno odelo je imalo isti težak, mutan sjaj kao i perje morske ptice. Okrenuo sam se i potrčao u šumu, teturajući se. Vraćajući se, izgubio sam se; mislio sam da znam put, ali sam pogrešio.
∗

Mislim na svoju ćerku. Odjednom se brujanje emocija uzburkalo u mojim grudima. Ona me razdražuje, priznajem. Ne verujem joj. Znam, znam, čak postoji i ime sindroma od kojeg ona pati, pa ipak polovinu vremena provodim misleći da joj ne fali ama baš ništa, da njeni napadi i padovi, njene opsesije, njeni crni dani i divlje besane noći nisu ništa drugo do strategija koja treba da me natera da platim za neku grozotu koju ona umišlja. Uticao sam na nju samo u davnoj prošlosti. Ponekad ima taj pogled, brz pogled iskosa, sa nagoveštajem smeška, u kojem, čini mi se, primećujem, neku potpuno drugu nju, hladnu i lukavu, neku koja se potajno smeje. Sa genijalnošću povezuje delovanje sveta sa sopstvenom sudbinom. Sve što se dešava, ubeđena je, nosi specifičnu, ličnu konotaciju na nju. Ne postoji ništa, nijedna promena vremena, ili slučajna reč izgovorena na ulici, što joj ne prenosi neku duboku poruku, upozorenje ili ohrabrenje. Pokušavao sam da je urazumim, prepuštajući se nepovezanom govoru, vrtnji glavom, divljem smehu koji je prenosio frustraciju i bes, dok je ona nemo stajala preda mnom, kao da glumi u seoskom pozorištu, sa podignutim ramenima, oklembešenim rukama i bradom spuštenom na ključnu kost, mršteći se u mrzovoljnom odbijanju i prkosu. Nije bilo moguće ući u trag njenim raspoloženjima, nikad nisam znao kad će skrenuti i suprotstaviti mi se sa nekom novom verzijom sebe, sa nekom potpuno novom mapom tog čudnog, žestokog i nestalnog sveta u kojem sama živi. Jer, njeno ponašanje izaziva utisak da ona živi negde gde se ne nalazi niko drugi. Kakva je samo ona glumica! Uživljava se u lik sa lakoćom i ubedljivošću koju ja nikad nisam mogao da postignem. Pa ipak, ona možda ne simulira, možda je to njena tajna, možda ne glumi, ali svakako jeste raznovrsna. Poput čarobnjakovog pomoćnika smešeći se ulazi u kovčeg ukrašen blistavim komadima kovine, i preobraćena izlazi na drugu stranu.
Lidija nikad nije delila moje sumnje. To je naravno, za mene još jedan izvor izvor sekiracije. Kako je samo umela da otrči do Kas, bez daha od usiljenog entuzijazma, i da pokuša da je uvuče u novu igru koju je izmislila da bi se dete oslobodilo sebe i svojih manija. Kas bi se igrala neko vreme, sva nasmešena i u drhtavom entuzijazmu, samo da bi se na kraju okrenula i da bi se ponovo ravnodušno povukla u sebe. Tada bi Lidija ličila na pokunjeno dete, a Kas na uzdržanu odraslu osobu.
Imala je pet ili šest godina kad su se njeni simptomi prvi put ispoljili. Jedne noći sam došao kasno posle predstave, a ona je stajala u spavaćici, u tami, na vrhu stepenica, pričajući. Kad se setim kako je stajala tamo, spora drhtavica mi siđe niz zadnju stranu lobanje. Oči su joj bile otvorene, a lice joj nije imalo nikakav izraz; ličila je na voštanu figuru same sebe. Govorila je tihim, nemoduliranim glasom, glasom proroka. Nisam mogao da razaberem njene reči, osim da je govorila nešto o nekoj sovi i o mesecu. Pomislio sam da u snu vežba neku dečju pesmicu. Uhvatio sam je za ramena, okrenuo je i uputio prema njenoj sobi. U takvim trenucima ona doživljava čudne aure, ali te noći sam ja primetio miris. Bio je to miris, ubeđen sam, onoga što nije bilo u redu s njom, i što sada nije u redu. Nije u pitanju ništa izuzetno, samo mutan slab smrad, nalik na miris neoprane kose ili odevni predmet koji je ostavljen u fioci i ubajatio se. Prepoznao sam ga. Imao sam ujaka, umro je kad sam bio mali, jedva ga pamtim, koji je svirao harmoniku, nosio šešir u kući i hodao na štakama. Štake su bile staromodne, bila je to jedna debela, gruba daska i zakrivljena prečaga tapacirana štofom umrljanim slatkišima; gornji deo koji je hvatala njegova ruka je bio poliran do teksture sive svile. Mislio sam da je to bio miris štaka, ali sada mislim da je u pitanju bio smrad patnje. Kasina soba u svetlosti lampe je bila opsesivno uredna, kao i uvek – naša Kas ima crtu kaluđerice – pa ipak je mom srcu izgledala kao mesto divljeg nereda. Naterao sam je da legne na krevet, još uvek je mrmljala, sa očima koje su bile usredsređene na moje lice, sa rukama koje su stezale moje ruke, izgledalo je kao da dopuštam da tone u neku tamnu duboku baru, pod nekom vrbom, u gluvo doba noći. Pospana Lidija se pojavila u dovratku iza nas sa rukom u kosi, želeći da zna šta je u pitanju. Seo sam na ivicu uzanog kreveta, još uvek držeći Kasine hladne, blede ruke. Pogledao sam u igračke na policama, u abažur sa izbledelim preslikanim motivima; na tapetima su se likovi iz crtanih filmova šepurili i kezili. Osetio sam kako tama pritiska našu pećinu svetlosti poput džina iz bajke. Mesec je, zlurado posmatrajući, nakrivljen visio u prozoru iznad kreveta, a kad sam podigao pogled, učinilo mi se da mi je sočno, znalački i strašno namignuo. Kad je Kas progovorila, glas joj je bio hrapav i suv, kao padanje prašine na neku sasušenu površinu.
„Pričaju mi razne stvari, tata”, rekla je, a njeni prsti koji su držali moje stegnuli su se poput žice. „Pričaju mi razne stvari.”
Šta su joj glasovi rekli, na kakve su je postupke terali, to nikada nije htela da kaže. To su bile njene tajne. Imala je periode predaha, nedelje, čak mesece, kad su, kako je priznavala, glasovi bili nemi. Kako je tada kuća izgledala mirno, kao da je galama koju su svi čuli nestajala. Ali uskoro bih, kad bi mi se uši privikle, ponovo postao svestan te pretrpljene crte zebnje koja je uvek bila tu, u svakoj sobi, tanušna i dovoljno oštra da slomi krhko staklo bilo kakve nade. Kas je bila najhladnokrvnija od nas troje kad su u pitanju ovi nemiri. Mada, njena hladnokrvnost je povremeno bila takva da je izgledalo da ona uopšte nije tu, da je odlutala, lakša od vazduha. Vazduh u kojem se ona kreće je neki drugi vazduh, neki drugi medijum. Mislim da je za nju svet uvek negde drugde, da je on neko nepoznato mesto gde se oduvek nalazila. Ovo je za mene najteža stvar, da mislim o njoj kako se nalazi tamo, stoji na nekoj dalekoj, goletnoj, napuštenoj obali, gde ne može dobiti pomoć, u nepokretnoj svetlosti, sa okeanom izgubljenosti ispred sebe i glasovima sirena koje pevaju u njenoj glavi. Uvek je bila sama, uvek izvan. Jednog dana, kad sam došao da je sačekam posle škole, zatekao sam je kako gleda u dugački, zeleno ofarbani hodnik na čijem se daljem kraju bila okupila grupa razuzdanih devojčica. Pripremale su se za neku igru ili za izlet, a od njihovog smeha i oštrih krika je odzvanjao umrtvljeni vazduh. Kas je stajala sa svojom školskom torbom pritisnutom na grudi, malo se naginjući napred, sa iskošenom glavom, mršteći se u bespomoćnoj žudnji, poput prirodnjaka koji je bacio pogled na neku nemoguću, blistavu novu vrstu čiji su se pripadnici poređali na suprotnoj obali reke koja se ne može pregaziti, a sledećeg trenutka će odleteti u dubine šume, gde se ne mogu pratiti. Kad je čula moje korake, podigla je pogled prema meni i nasmešila se, moja Miranda,5 i njene oči su izvele taj svoj trik, kada izgleda kao da se prevrću u svojim dupljama poput dva ravna metalna diska, da bi pokazali svoje praznu, odbrambenu poleđinu. Išetali smo zajedno u tišini na ulicu, gde se ona zaustavila i na trenutak stajala ne pomerajući se, gledajući u zemlju. Martovski vetar, siv kao njen školski kaputić, izbičevao je vrtlog prašine na pločniku gde smo stajali. Zvono katedrale je zvonilo, poslednji odjeci su dopirali do nas, od njih se vazduh mreškao. Rekla mi je kako su na času istorije učili o Jovanki Orleanki i njenim izrekama. Podigla je oči, skupila ih i ponovo se nasmešila, gledajući prema reci.
„Misliš li da će i mene da spale na lomači?”, rekla je. Ovo će postati jedna od njenih šala.
Sećanje je čudno u svirepom grabljenju pomoću kojeg će prepraviti i scene koje deluju najmanje zanimljivo. Čitavi delovi mog života su se odronili poput litice u more, pa ipak prianjam uz trivijalnosti sa buljookom istrajnošću. Često u ovim zaludnim danima, i posebno u besanim noćima, provodim vreme prebirajući po delovima ovog ili onog upamćenog trenutka, poput kosa koji rije po uvelom lišću, tražeći jednu značajnu stvar koja se skriva u ilovači, u mahovini na drvetu, među osušenim mahunama i odbačenim predmetima, komadić koji će dati značenje beznačajnoj uspomeni, debelu larvu skrivenu u otvorenom prizoru pod kamuflažom slučajnosti. Postoje trenuci sa Kas koje treba spaliti u unutrašnjoj oblozi moje lobanje, trenuci koje sam podneo, a mislim da nikad neću biti toliko srećan da ih zaboravim – noći provedene pored telefona, sati provedeni u nadgledanju skvrčenog, nepokretnog obličja pod prepletom čaršava, sumorna čekanja u neznanim savetovalištima – sve to mi sada izgleda samo kao nejasni ostaci loših snova, dok traje njen uzaludni svet, pogled bačen sa vrata, besciljno putovanje automobilom dok je ona nemo skljokana kraj mene, sve to odjekuje u mojoj glavi, prepuno značenja.
Jednog ledenog božićnog popodneva odveo sam je u park, da probamo njen prvi par rolšua. Drveće je bilo belo od inja, sumračna purpurasta izgmaglica je visila u nepokretnom vazduhu. Bio sam neraspoložen; park beše pun vrišteće dece i njihovih iritirajuće uzdržanih očeva. Kas na rolšuama prianja uz mene sa drhtavom žestinom i neće da me pusti. Bilo je to kao učiti nekog majušnog invalida osnovama kretanja. Na kraju je izgubila ravnotežu, rub njenih rolšua me je zakačio po gležnju, opsovao sam je i besno otresao njenu ruku koja me je grabila, ona se za trenutak zateturala tamo-amo, a onda su joj iskliznule noge i iznenada je sela na stazu od šljake. Kako me je samo pogledala.
Jednog drugog dana je ponovo pala, bio je april, zajedno smo šetali u brdima. Još uvek je bilo hladno. Nakratko je pao mekani, vlažni sneg, a onda je izašlo slabašno sunce, nebo kao da je bilo napravljeno od belog stakla, biljka štipavica je bila žuti plamen na belini, a svuda oko nas kapala je, curela voda i prikriveno jurila ispod bujne, spljoštene trave. Rekao sam da je svuda okolo belilo, a ona se pretvarala da misli da sam rekao „preliv”, pa je želela da zna gde je torta, preterivala je u svom veselju, smejala se šmrčući. Nikada nije bila graciozna, a tog dana je nosila gumene čizme i debelo postavljen kaput koji joj je otežavao kretanje, pa se, kad smo počeli da se spuštamo niz kamenitu stazu između dva zida plavocrnih borova, saplela, pala i isekla usnu. Kapi njene krvi na snegu bile su definicija crvene boje. Zgrabio sam je i privio uz sebe, bila je to kabasta masa jada, jedna od njenih suza nalik na živu mi je ušla u usta. Mislim na nas dvoje kako stojimo tamo, među uzdrhtalim drvećem, u pesmi ptica, u toročućim brzim šaptajima vode koja curi, i nešto se ugiba u meni, ugiba se i odskače u malaksalom pokušaju. Zar sreća nije tek rafinirana forma bola?
∗

Ruta koju sam odabrao vraćajući se iz uznemiravajuće posete plaži nekako me je dovela do jedne uzvisine. Nisam bio svestan da se penjem dok na kraju nisam izašao na brdski put, na mestu gde sam zaustavio auto one zimske noći kad se pojavila životinja. Dan je bio vreo; svetlost je brujala iznad polja. Stajao sam na obronku brda, ispod mene se nalazio grad uvijen u spiralu, šćućuren u svoju bledoplavu izmaglicu. Mogao sam da vidim skver, kuću i sjajni beli zid samostana Stela Maris. Mala smeđa ptica je tiho letela tamo-amo, uvis, sa grane na granu drveta pored puta. Iza grada je more sada bilo prostranstvo nalik fatamorgani koja se spajala sa nebom bez horizonta. Bio je to tromi tren letnjeg popodneva, kad se sve utiša i čak ptice prestanu da cvrkuću. U takvom trenutku, na takvom mestu, čovek može da izgubi vezu sa svim onim što on jeste. Dok sam stajao u tom miru, postao sam svestan gotovo neprimetnog zvuka, neke vrste prigušenog, izglađenog treperenja. To me je zbunilo, dok nisam shvatio da je to što čujem jednostavno zvuk sveta, da su to pomešani glasovi svega što postoji na svetu i što se nastavlja, pa mi se srce skoro sasvim umirilo.
Prošao sam kroz grad. Bila je nedelja i ulice su bile prazne, dok sam prolazio, sjajni crni prozori zatvorenih radnji su zurili u mene sa neodobravanjem. Klin senke crne poput mastila sekao je glavnu ulicu na dve jednake polovine. Jednu stranu su zauzeli parkirani automobili, koji su se pekli na suncu. Jedan dečak je bacio kamen na mene i otrčao smejući se. Pretpostavljam da sam delovao živopisno, sa izdžikljalom bradom, neočešljanom kosom i očima koje, nema sumnje, zure. Naišao je pas i onjušio nogavice mojih pantalona, probirački trzajući njuškom. Gde se nalazim, dečak, momčić, mladić, propali glumac? Ovo je mesto koje bi trebalo da znam, mesto gde sam odrastao, ali ipak sam stranac, jer niko ne može da pripiše ime mom licu, to čak ni sam ne mogu da uradim sa sigurnošću. Sadašnjost ne postoji, prošlost je nasumična, samo je budućnost definitivna. Prestao sam da postajem i započeo sam postojanje, stojim kao statua na nekom zaboravljenom skveru sa opalim lišćem, oslobođen destrukcije, postojano podnoseći promenu vremena, kišu, sneg i sunce, potcenjen čak i od strane ptica; kako je došlo do toga? Krenuo sam kući, sa bocom mleka i smeđom papirnom kesom sa jajima koja sam kupio od babuskere koja je stajala u otvoru u zidu pored puta.
Neko se nalazio u kući, znao sam to čim sam prekoračio prag. Sa mlekom i kesom sa jajima u rukama stajao sam nepomično, ne dišući, sa nozdrvama u kojima plamti i podignutim uvetom, životinja prepadnuta u svojoj jazbini. Hladna letnja svetlost je mirovala u hodniku, a tri muve su kružile u zbijenoj formaciji ispod čudno odvratne, posivele sijalice. Nije se čuo nikakav zvuk. Šta to nije bilo u redu, kakav miris ili signal sam registrovao? U atmosferi se nalazila pukotina, mreškanje na mestu gde je neko prošao. Oprezno sam išao iz sobe u sobu, popeo se uz stepenice, tetive u mojim kolenima su škripale, čak sam virnuo iza kuhinjske niše, u orman za metle koji je mirisao na vlagu, ali tamo se niko nije skrivao. Da li je napolju? Otišao sam do prozora, proveravajući koordinate svog sveta, na skveru nisam video ništa, a ni sa druge strane, gde su se bašta, drveće, polja, daleka brda nalazili u nedeljnom miru vataste svetlosti popodneva. Bio sam u kuhinji kad sam iza sebe začuo neki zvuk. Pekla me je lobanja, a graška znoja se sjurila iz kose do čela, zaustavivši se tu. Okrenuo sam se. Na vratima je stajala neka devojka sa svetlošću hodnika iza sebe. Prvi utisak koji sam imao bilo je opšte neznatno iskošenje. Njene oči nisu bile sasvim u horizontali, a usta su joj bila oklembešena na jednu stranu u nehatnom, razvratnom maniru mlade osobe koja se dosađuje. Čak i porub njene haljine je bio vijugav. Nije govorila ništa, samo je stajala tu, upirući oči u mene sa tupom prostodušnošću. Prošlo je nekoliko trenutaka nepostojane tišine. Mogao sam je okarakterisati kao još jednu halucinaciju, ali je bila i suviše telesna za tako nešto. Još uvek ni ona ni ja nismo progovarali, onda je usledilo vučenje nogu i kašalj, i iza nje se pojavio Kvirk, saginjući se pomirljivo, dok su se nervozni prsti njegove ruke kretali gore-dole. Danas je nosio plavi blejzer sa mesinganim dugmadima, i veoma sjajnim zakrpama na laktovima, košulju koja je nekada bila bela, uzanu kravatu, sive pantalone koje su bile nabrane na zadnjici, sive kožne mokasine sa šnalom na gornjem delu stopala, bele čarape. Ponovo se posekao dok se brijao, parčence toalet-papira umrljanog krvlju bilo je zalepljeno na njegovu bradu, beli cvetić sa majušnim srcem crvenim poput rđe. Pod miškom je nosio veliku, izgrebanu, crnu kartonsku kutiju uvezanu belom svilenom trakom.
„Raspitivali ste se o kući”, rekao je – jesam li? „Imam sve” – skrećući pogled u pravcu kutije – „ovde.”
Prošao je pored devojke, žudno prišao, stavio kutiju na kuhinjski sto, razvezao traku i sa ljupkom veštinom izvadio dokumenta, raspoređujući ih poput špila nekih ogromnih karata, pričajući. „Možete me nazvati pokvarenim advokatom”, rekao je sa melanholičnim kezom, pokazujući velike zube boje voska. Naginjao se preko stola, dodajući mi svežanj stranica požutelih rubova po kojima su vrvela sitna crveno-smeđa slova. Uzeo sam papire, držao ih u ruci i gledao ih; imali su bljutavi, plesnjivi miris osušenih hrizantema. Pogledom sam brzo prelazio preko reči. S obzirom na činjenicu ... dole pomenuti ... sa rokom od ... Nadolazeće zevanje je stegnulo moje nozdrve. Devojka je prišla, stala pored Kvirkovog ramena i počela da posmatra sa tromom radoznalošću. On se upustio u detaljan izveštaj o istorijskom, dugotrajnom i komplikovanom sporu o zakupu zemljišta, međama i pravu prolaska, ilustrujući svaki stupanj prepirke odgovarajućim komadom pergamenta, tapijama, mapama. Dok je govorio, video sam glumce u maloj drami, očeve u šeširima i napaćene majke, sinove usijanih glava, klonule ćerke obolele od tuberkuloze sa svojim goblenima i romanima. Predstavio sam sebi i Kvirka, utegnutog u porhet poput njih, sa visokim okovratnikom, u memljivoj sobi na tavanu, kako čuči nad svojim papirima pored svetlucanja patrljka sveće oko kojeg se nagomilao vosak, dok noćni vetar uzdiše kroz zidove, a mačke se šunjaju kroz skučene bašte pod mesecom koji liči na oljušteni kalajni lim... „Sin je došao u posed starčevog testamenta i spalio ga”, govorio je on hrapavim šapatom poveravanja, zatvarajući jedno oko i zloslutno klimajući glavom. „Zato će, naravno, dobiti...” Ispružio je šiljati kažiprst koji je malo drhtao i tapnuo po prvoj stranici svežnja koji sam držao. „Shvatate li?”
„Shvatam”, rekoh ozbiljno, iako sam lagao.
Čekao je, posmatrajući moje lice, a onda je uzdahnuo; glad čoveka opsednutog nekim hobijem se ne može zadovoljiti. Potišten, okrenuo se u stranu i počeo da mrzovoljno zuri kroz prozor, u baštu, očima koje ništa nisu videle. Sunčeva svetlost je dobijala boju mesinga kako je popodne gubilo snagu. Devojka ga je gurkala lenjim pokretima kuka, i on je trepnuo. „O, da”, reče, „ovo je Lili.” Ona mi posla neveseli, obeshrabrujući osmeh i pretvorno se nakloni. „Trebaće vam pomoć u kući”, reče on. „Lili će se pobrinuti za to.”
On zlovoljno i setno prikupi svoje papire, stavi ih u kutiju, zatvori poklopac i zaveza crnu svilenu traku u čvor: ponovo sam zapazio spretnost tih devojačkih ruku. On izvadi štipaljke za bicikl iz džepa blejzera, sagnu se i zakači ih, brundajući. Devojka i ja smo gledali u njegovo teme, u kosu boje peska i povijena ramena sa lakim pahuljicama peruti. Mi smo mogli biti roditelji, a on izdžikljali, neprivlačni sin na kojeg nismo bili nimalo ponosni. Uspravio se, na sekundu podsećajući na evnuha u pantalonama, sa svojim bledilom boje kvasca, belim čarapama i mokasinama izvijenim naviše na vrhovima.
„Odoh”, reče on.
Krenuo sam za njim kroz hodnik, do ulaznih vrata. Napolju je njegov bicikl ležao naslonjen na stub za uličnu rasvetu u stanju preuveličanog kolapsa, sa prednjim točkom okrenutim naviše i iskrivljenim ručkama, poput komičara koji glumi pijanca. On ga je ispravio, pričvrstio kutiju sa dokumentima za nosač, u sumornoj tišini se popeo na bicikl i odvezao se. Imao je svoj način vožnje bicikla, sedeo je pozadi na sedlu, sa ramenima srozanim unapred i uvučenim stomakom, upravljajući jednom rukom, dok je druga mlitavo počivala u njegovom krilu, sa kolenima koja se podižu i spuštaju poput klipova koji ne rade, već se nalaze u praznom hodu. Kad se našao na pola skvera, zakočio je i zaustavio se, spustio baletske nožne prste na zemlju, okrenuo se i osvrnuo se; mahnuo sam; on je produžio dalje.
Devojka je stajala u kuhinji, pored sudopere, letargično perući sudove. Ona nije lepo dete, a, na osnovu njenog izgleda, nije ni naročito čista. Glava joj je bila spuštena kad sam ušao. Prošao sam kroz prostoriju i seo za sto. Puter u činiji se rastopio na suncu, sada je bio masna, zgrušana bara; kriška hleba je po rubovima ispucala od toplote. Mleko i kesa sa jajima su bili tamo gde sam ih ostavio. Pogledao sam u devojčin bled, dugačak vrat i bezbojnu kosu koja je podsećala na repove pacova. Pročistio sam grlo i zadobovao prstima po stolu.
„Kaži mi, Lili”, rekoh, „koliko imaš godina?”
Otkrio sam zlokobnu, uljastu glatkoću u svom glasu, bio je to glas lukavog, starog raskalašnika koji je pokušavao da zvuči bezopasno.
„Sedamnaest”, odgovori ona bez oklevanja; siguran sam da je mnogo mlađa.
„A ideš li u školu?”
Sleganje ramenima, desno rame se podiže, a levo pada.
„Išla sam.”
Ustao sam od stola, i stao pored nje, naslanjajući se na dasku za sušenje sa prekrštenim rukama i gležnjevima. Stav, i ton, to su važne stvari; kad imate ton i stav, uloga igra samu sebe. Liline ruke u vrućoj vodi su se zacrvenele do zglobova, kao da nosi par ružičastih hirurških rukavica. To su Kvirkove ruke, lepo oblikovane i nežne. Stavila je naopačke okrenutu kriglu na dasku, u penu u kojoj su se nalazili mehurići boje opala. Blago sam je upitao da li misli da ispere sapunicu. Ona se umirila, ukipila se za momenat, zagledana u sudoperu, a onda je polako okrenula glavu i poslala mi pogled mrtvih očiju od kojeg sam ustuknuo. Obazrivo je podigla kriglu, stavila je pod otvorenu slavinu i ponovo lupila njom u dasku. Žurno sam se doteturao do svog mesta za stolom, raspoloženje mi je bilo na nuli. Kako uspevaju da budu tako uznemiravajući, ti mladi, uz pomoć jednog jedinog pogleda, grimase? Ubrzo je završila pranje sudova i obrisala ruke krpom; njeni prsti su, primetio sam, imali nikotinske mrlje. „Znaš, ja imam ćerku”, rekoh, sada zvučeći kao nežni, stari, nespretni tikvan. „Starija je od tebe. Zove se Katarina. Zovemo je Kas.” Moguće je da me nije ni čula. Posmatrao sam je kako sklanja još uvek vlažne šolje i tanjire; zna njihovo mesto tako dobro, mora da je u pitanju ženski instinkt. Kad je završila, stala je za momenat, sumorno gledajući oko sebe, a zatim se okrenula kako bi krenula, ali se zaustavila, kao da se setila da ja postojim, pogledala me, praveći grimasu tako da joj se nos nabrao.
„Jeste li vi poznati?”, rekla je, tonom nestašne neverice.


UVEK MI SE ČINILO DA JE SRAMOTNO što neprijatnosti iz mladosti nastavljaju da tokom odraslog doba peckaju sa nesmanjenim intenzitetom. Zar nije dovoljno to što nas naše teške mladalačke greške teraju da savijamo kičmu onda kad smo najmekši, već moraju da ostanu sa nama neizlečene, poput opekotina spremnih da buknu na najmanji dodir? Ne: neka indiskrecija iz dana najranije adolescencije proizvešće crvenilo obraza devedesetogodišnjaka na samrtnoj postelji. Došao je momenat kad na svetlost dana moram da iznesem jednu od ovih opeklina iz svoje prošlosti, koju bih daleko više voleo da ostavim u hladnom mraku zaborava. Stvar je u tome da nisam započeo svoju karijeru u nekom mondenskom kvartu, u nekoj beskompromisno avangardnoj produkciji u podrumskoj sali sa dvadeset sedišta, već na amaterskoj sceni, u holu opštine u mom rodnom gradu, pred publikom koju su sačinjavali prostodušni provincijalci. Komad je bio jedna od onih ruralnih drama koje su u to vreme još uvek bile pisane, gakanje, štapovi crnog gloga, i bake-cepidlake sa šalovima koje pored lažnih vatri lamentiraju nad svojim izgubljenim sinovima. I danas pocrvenim kad se setim prve večeri. Smešne replike su primljene u tišini punoj poštovanja, dok su momenti velike tragike izazivali oluje veselja. Kad je zavesa konačno pala, prostor iza kulisa je imao atmosferu operacione sale, gde su poslednje žrtve neke prirodne katastrofe bili oprane, zašivene i odvezene tramvajem, dok smo mi glumci stajali unaokolo poput ranjenika, stežući podlaktice jedan drugome u saosećajnoj solidarnosti i gutajući knedle.
Voleo bih da mogu da kažem da smo bili živopisna trupa, sastavljena od sve samih šarmantnih mangupa i lokalnih lepotica, ali zapravo smo bili tužan i otrcan buljuk. Tri puta nedeljno smo se sastajali na probama u hladnom crkvenom holu koji nam je iznajmljivao jedan parohijski sveštenik koji je bio lud za pozorištem. Ja sam igrao mlađeg brata mišićavog heroja, osetljivu osobu koja je planirala da bude učitelj i osnovala školu u selu. Nisam znao da mogu da glumim dok me Dora nije uhvatila za ruku i izvela me pravo pod svetlost reflektora. Dora: moja prva manifestacija muze. Bila je zdepasta, niska osoba sa kratko ošišanom kosom sličnom žici i naočarima sa okvirom od providne ružičaste plastike. Sećam se njenog provokativnog, mesnatog mirisa, koji čak ni najjači parfem nije mogao sasvim da ukloni. Verujem da se priključila Trupi iz crkve u potrazi za mužem, ali umesto njega je našla mene. Imao sam sedamnaest godina, a ona mi je, iako nije mogla imati više od trideset, izgledala veoma staro, što je bilo uzbuđujuće, predstavljala je neku vrstu invertirane majke, pohotne i profane. Mislio sam da me skoro nije ni primetila, sve do jedne bučne oktobarske večeri, kad smo ranije izašli sa probe, a ona me pozvala da sa njom odem u pab na piće. Poslednji smo napustili hol. Bila je zauzeta oblačenjem kišnog mantila i nije me gledala. Ponekad čovek uhvati sećanje u toku njegovog dejstva, dok brzo pretražuje detalje trenutka i skladišti ih za upotrebu u budućnosti. Dok se ona borila sa neposlušnim rukavom, zapazio sam zejtinjavo gmizanje svetlosti niz njen plastični mantil, i parafinsku peć koja je puckala u ćošku hola iza nje, dok je izdišući plamen jurcao oko spuštenog fitilja sa još beznadežnijom žurbom, i vrata predvorja koja su se njihala, i kroz njih zbijeno tamno drveće i šiljate pukotine istopljenog srebra u olujnom nebu na zapadu. Na kraju je uvukla ruku u taj rukav i pogledala me sa iskrivljenim poluosmehom, sa jednom obrvom podignutoj u odbrambenoj ironiji; žena kao što je Dora uči da anticipira odbijanja.
Zajedno smo šetali u tišini kroz modri suton keja, gde su se vezani brodovi teturali na talasima, a zvono na bovi zvečalo i zvečalo. Dorine oči su bile čvrsto usredsređene na put ispred nas, a mene je obuzela zabrinjavajuća sumnja da ona pokušava da se ne nasmeje. U pabu je sela na visoku stolicu bez naslona, prekrstivši noge, pokazavši sjajno koleno. Zatražila je džin i tonik i dozvolila mi da drhtavom rukom zapalim šibicu i da je držim uz vrh njene cigarete koji je stalno izmicao. Nikad ranije nisam bio u pabu, nikad nisam naručio piće, niti zapalio nekoj dami cigaretu. Dok sam pokušavao da uhvatim barmenov pogled, bio sam svestan da Dorin neskriveni pogled tumara mojim licem, mojim rukama, mojom odećom. Kad sam se okrenuo prema njoj, nije skrenula pogled, samo se oštro, bestidno, uz smešak, zagledala u mene. Ne mogu da se setim o čemu smo pričali. Pušila je cigaretu kao muškarac, uvlačeći dim sa žestokom koncentracijom, povijenih ramena i suženih očiju. Njene grudi i kukovi su bili puni, meso tesno spakovano u kratku sivu haljinu. Dim i srebrno-slatka isparenja džina delovali su na moja čula. Poželeo sam da stavim ruku na njeno koleno; gotovo da sam pod prstima mogao da osetim njene zategnute, svilenkaste čarape. Još uvek je gledala u moje lice sa tim izazivačkim, poluizrugivačkim smeškom, usplahirio sam se, pokušavajući da izbegnem njene oči. Dovršila je svoje piće zabacivanjem glave, sišla sa stolice, obukla mantil, i rekla da mora da krene. Kad smo bili na vratima paba, zastala je, dajući mi vremena da... nisam znao šta. Dok se okretala, učinilo mi se da čujem mali oštar uzdah. Razdvojili smo se na keju. Stajao sam i posmatrao kako odlazi u tamu, spuštene glave i ramena isturenih od hladnoće. Vetar sa mora ju je šamarao, od njega su se njene kovrdže nalik na žicu tresle, a mantil joj se lepio za telo. Odjek njenih štikli na pločniku je bio poput zvuka nečega što mi šeta uz kičmu. Nakon toga je počela ponovo da me ignoriše, sve dok jedne noći nisam naišao na nju kad je izašla iz WC-a u zadnjem delu hola, mršteći se sebi u bradu i noseći čašu vode, tada sam je u napadu smelosti koji je naterao moje srce da panično kuca gurnuo u vunasti mrak niše gde su držani kaputi, nespretno poljubio i stavio ruku na njenu uznemirujuće bujnu, čvrstu dojku. Ona je predusretljivo skinula naočare, oči su joj postale mutne, plivale su u dupljama kao usnule ribe. Usta su joj imala ukus dima i paste za zube, i nečeg što je smrdelo na noge, od čega se moja krv razbuktala. Posle dugog, produženog trenutka, grleno se zakikotala, stavila ruku na moje grudi i odgurnula me, ne bez izvesne nežnosti. Još uvek je držala čašu; gledala je u nju i ponovo se nasmejala, površina vode je blago zadrhtala, i kap je brzo poput žive krenula u cik-cak niz zamagljeno staklo.
Tako je počela naša veza, ako to nije prejaka reč. U pitanju je bilo samo nekoliko gnječećih poljubaca, drhtavih trljanja ruku, sev kao surutka belih butina u prostoru između dve stolice u bioskopu, tiha gužva koja se završila prošištanim Ne! i melanholično puckanje puštenog lastiša. Pretpostavljam da nije mogla da me shvati sasvim ozbiljno, jer sam još uvek bio neiskusni mladić. „Ja kradem iz kolevki”, govorila bi, tresući glavom i ispuštajući preterano žalostan uzdah. Nikad nisam osetio da sam zaokupio njenu punu pažnju, jer je izgledalo da je uvek pomalo preopterećena nečim, kao da me nije slušala, očekujući neku željenu reakciju sa nekog drugog mesta. Kad bih je držao u naručju, imao sam jeziv osećaj da gleda pored mog ramena, u nekog drugog ko stoji iza mene, u nekoga koga je samo ona mogla videti i ko nas je posmatrao u muci ili, možda, u bespomoćnom besu. Imala je i taj uznemirujući manir smeškanja sebi u bradu kad bismo bili sami, usne su joj se trzale, a oči širile, kao da uživa u nekoj tajnoj, pakosnoj šali. Sada mislim da je moralo postojati nešto u njenoj prošlosti – srušene nade, izdaja, verenik koji je pobegao – zbog čega je kroz mene preduzimala fantomsku osvetu.
Nije htela da mi priča ništa o sebi. Živela je na severnom kraju grada, u surovom zaleđu opštinskih kuća i subotnjih tuča. Samo jednom mi je dozvolila da je otpratim kući. Već je bila duboka zima, težak mraz, tama je blistala, sve je bilo veoma mirno i tiho, naši koraci su odzvanjali po smrznutom pločniku. Napolju gotovo da nije bilo nikoga. Nekoliko noćnih šetača koje smo sreli učinili su mi se kao verna slika usamljenosti, šćućureni u svoje kapute i šalove, a ja sam osetio uznemiravajući ponos šetajući ruku pod ruku sa ovom misterioznom, vrelom, provokativnom ženom. Ledeni vazduh je poput pljuska majušnih iglica udarao u moje lice, što me je podsetilo na šamar koji mi je pre mnogo godina, onog dana kad je otac umro, udarila majka. Bili smo blizu njene kuće kad me je Dora naterala da stanem, grubo me poljubila i sama požurila dalje. Stojeći u miru ogromne, hladne noći, začuo sam zveckanje novčića dok je ona preturala po tašni tražeći ključ, čuo sam kako ključ ulazi u bravu, čuo sam kako se vrata otvaraju, a onda zatvaraju iza nje. Negde je svirao radio, bile su to melodije koje je izvodio orkestar za igru, privlačna, ali loša muzika, staromodna i tužna. Iznad mene je zvezda padalica projurila svojom kratkom putanjom, i ja sam zamišljao da sam je čuo, nalet, zvižduk, uzdah.
Svoje prve prave predstave, van scene, odigrao sam za Doru, uživeo se u svoju prvu autentičnu glumu. Kako sam samo pozirao i udešavao se u ogledalu njenog skeptičnog pogleda. Video sam kako se i na sceni moj talenat reflektuje u njoj. Jedne noći sam se okrenuo usred svoje replike pred publikom – „A koga će se od nas, brate, setiti Bali-bog?” – uhvatio sev njenih naočara iz ćoška pozornice, odakle me je pažljivo gledala, i nešto se pod vrelinom njene zlovoljne zavisti otvorilo u meni poput šake, pa sam konačno ušao u ulogu kao da je u pitanju moja koža. Nikad se posle toga nisam osvrtao.
Zavesa se spušta, bar za pauze je pun ljudi, a u prostoru ogromne tišine koja se nakratko spušta na ispražnjeni auditorijum, brzo prolazi trideset godina. Još jednom je prvo veče i, za mene, poslednje. Guram ruku, što bi kritičari rekli, u prostranu torbu klišea, nalazim se na vrhuncu svojih moći. Doživljavao sam trijumfe odavde do Adelaide, i nazad. Držao sam hiljade ljudi u publici na svom dlanu, a i jato glavnih dama. Kakve sam novinske naslove doživljavao! – omiljen mi je onaj koji su napisali posle moje prve američke turneje: Aleksandar nalazi novi svet za osvajanje. Unutar oklopa, međutim, sa našim faličnim herojem nije sve bilo kako treba. Kad je došlo do kolapsa, ja sam bio jedini koji nije bio iznenađen. Mesecima sam bio saletan nastupima obogaljujuće samosvesti. Nevoljno bih se usredsredio na neki deo sebe, na prst, stopalo, i zijao u nekoj vrsti straha, paralizovan, nesposoban da shvatim kako se to pomeralo, koja ga je sila vodila. Na ulici bih ugledao svoj odraz u izlogu, skrivajući se, spuštene glave, podignutih ramena i laktova priljubljenih uz bokove, poput zločinca koji odnosi ubijeno telo, pa bih se spotakao i gotovo pao, bez daha, kao da sam dobio udarac, skrhan neizbežnom nedaćom koja se sastojala u tome što sam bio ono što jesam. Ovo me je na kraju uhvatilo za gušu te noći na sceni i ugušilo moje reči dok sam ih izgovarao, ova grozna svest, ovaj nepodnošljivi višak samog sebe. Sutradan je, naravno, nastala velika gužva i mnogo opsednutih spekulacija koje su pokušale da definišu to što me je zadesilo. Svi su pretpostavljali da je piće uzrok moje propasti. Incident je prouzrokovao kratku ozloglašenost. Jedne od novina – u priči na naslovnoj strani – citirale su jednog nezadovoljnog čoveka iz publike koji je rekao da je to bilo kao da je prisustvovao rušenju velike statue sa pijedestala i njenom razbijanju u paramparčad na sceni. Nisam mogao da odlučim da li da se osetim uvređenim ili polaskanim ovim poređenjem. Trebalo je da mi se sviđa što sam sličan Agamemnonu, ili, recimo, Koriolanu, nekom takvom heroju kojeg je zadesila zla kob, pa tetura pod težinom sopstvene veličanstvenosti.
Vidim tu scenu u umanjenom obliku, sve majušno i manijakalno detaljno, kao na jednoj od onih maketa sa kojima scenski dizajneri vole da se igraju. Tu sam zaboden, u svom kostimu tebanskog generala, sa otvorenim ustima, nem kao riba, sa glumcima koji su zastali oko mene i zaprepašćeno bulje, poput posmatrača scene neke jezive nesreće. Od podizanja zavese sve je išlo naopako. U pozorištu je bilo vruće, u mom grudnom oklopu i odori osećao sam se kao da sam povezan u pelene. Znoj mi je pomračio vid, činilo mi se da izgovaram replike kroz neki vlažan čep. „Ko je, onda, Amfitrion, ako ne ja?”, vikao sam – to je sada za mene najdirljivija replika celokupne dramske umetnosti – a onda se iznenada sve premestilo na drugu ravan, u isto vreme sam bio tu i nisam bio tu. Bilo je to nalik stanju koje opisuju oni koji su preživeli infarkt, činilo mi se da sam na sceni, a da u isto vreme gledam u sebe odnekud sa visine. Ništa u teatru nije ispunjeno toliko stravičnim uzbuđenjem kao momenat kad glumac zariba. Moja svest se uskomešala i vitlala kao pokidan kaiš mašine. Nisam zaboravio svoj tekst – u stvari, mogao sam da ga vidim jasno ispred sebe, kao da je napisan na kartici suflera – ali nisam mogao da ga izgovorim . Dok sam se gušio i znojio, mladić koji je glumio Merkura što je, prerušen u Amfitrionovu sluškinju Sosiu trebalo da se okrutno naruga gubitku mog identiteta, zapanjen je stajao iza grudobrana od šperploče, posmatrajući me uplašenim očima u kojima sam, ubeđen sam, mogao da vidim sebe dvostruko odraženog, dva majušna, loptasta Amfitriona, oba zanemela. Ispred mene, u uglu pozornice, Alkmena, moja žena u predstavi, pokušavala je da mi šapuće, čitajući tekst i izbezumljeno ustima uobličavajući moju repliku. Bila je lepa devojka, apsurdno mlada; otkako su probe počele, iza scene smo se neuverljivo udvarali jedno drugome, a sada, dok se grčila u polutami, a njene usne se nemo pomicale poput ustiju nekog podvodnog stvorenja, bilo mi je manje neprijatno zbog sebe, a više zbog nje, zbog tog deteta koje je baš tog popodneva ležalo u mom naručju lijući lažne suze ekstaze, pa sam poželeo da brzo pređem preko pozornice, da nežno stavim prst na njene usne i da joj kažem da je sve u redu, da je sve, sve u redu. Na kraju, videvši moje lice, i, pretpostavljam, nešto od onoga o čemu sam mislio, dopustila je da se tekst prekine kad je na nju došao red da ga izgovori, stajala i gledala me sa mešavinom sažaljenja koje se nije moglo sakriti, nestrpljenja i prezira. Momenat je tako groteskno odgovarao stadijumu do kojeg smo dospeli u našoj takozvanoj ljubavnoj aferi – oboje smo ćutali, izgubili smo moć govora, suočavajući se jedno sa drugim u nemoj beznadežnosti – da sam se, uprkos svojoj nevolji, gotovo nasmejao. Umesto toga, sa naporom i sa više nežnosti nego što bih uspeo da joj pokažem čak i u najintenzivnijim naporima strasti, klimnuo sam glavom, samo sam klimnuo glavom, bilo je to izvinjenje i žalosna zahvalnost, i skrenuo pogled. U međuvremenu, iza mene, u publici, atmosfera je treperila poput violinske žice zategnute do tačke pucanja. Bilo je previše kašljanja. Neko se zakikotao. Pogled mi je pao na Lidijino napaćeno lice koje me je gledalo iz publike, sećam se da sam pomislio: Hvala Bogu da Kas nije ovde. Osvrnuo sam se oko sebe i pogrebnim hodom, kao da uranjam u daske pozornice, ozbiljno, nesigurno izašao, komično škripeći i zvekećući u svom oklopu. Zavesa se već spuštala, mogao sam da osetim kako pada iznad moje glave, teška i čvrsta kao kamena ploča. Iz publike je sada stizao podsmeh, a prolomio se i neodlučan aplauz saosećanja. U tami prostora iza kulisa imao sam osećaj da figure promiču napred i nazad. Jedan od glumaca iza mene je izgovorio moje ime besnim scenskim šapatom. Kad mi je ostao još jard ili dva, sasvim sam izgubio živce, pojurio i praktično pao u ugao pozornice koji se nije video iz publike, dok je veliki tamni smeh tresao dekor oko mene.
Trebalo je da imam neku drugu Doru, da me ismejavanjem izbaci iz moje bolesti samoće. Trebalo je da me ščepa za vrat rvačkim zahvatom – Dora je mogla da bude gruba, mogla je – protrlja moja leđa svojim grudima nalik na gumu, i nasmeje se, pokazujući zube, i desni i resicu sa drhtavim ružičastim polipom, i ja bih bio izlečen. Okolnosti su bile takve da sam, naravno, morao da pobegnem. Kako sam mogao da pokažem svoje lice javnosti, mojoj publici, kad je maska tako spektakularno skliznula? Zato sam pobegao, ne daleko, i ovde, u stidu, sakrio glavu.
Pre nego što sam pobegao, tražio sam pomoć u otkrivanju onoga što bi moglo biti prava priroda moje bolesti, mada sam to, mislim, više radio iz radoznalosti, a manje u nekoj nadi u izlečenje. U klubu sam kasno, jedne džinom zalivene noći, sreo kolegu glumca koji je nekoliko godina ranije doživeo kolaps sličan mojem. Sada je daleko zabrazdio u piću, pa sam proveo grozan sat vremena slušajući ga kako sipa svoju priču o jadu, sa mnogo nerazgovetnosti i iscrpljujućih ponavljanja. Onda se odjednom otreznio, na onaj uznemirujući način koji je ponekad karakterističan za nevične pijance, rekao da moram da se vidim sa njegovim čovekom – tako je to formulisao, zvonkim glasom u kojem kao da se nalazilo slomljeno staklo i koji je ućutao ljude za okolnim stolovima, Klive, moraš da se vidiš sa mojim čovekom! – i na poleđini podmetača za čaše napisao adresu terapeuta koji je, uveravao me je, tapkajući prstom po nosu, bio pravo oličenje diskrecije. Potpuno sam zaboravio ovaj događaj, dok nedelju ili dve kasnije nisam u džepu pronašao podmetač, pogledao broj telefona i jedne staklaste aprilske večeri se našao ispred vrata na kojima ništa nije pisalo, bila je to kuća od crvenih cigala u predgrađu bogatom drvećem, osećao sam se neobjašnjivo nervozno, srce mi je tuklo, a dlanovi su mi bili vlažni, kao da je trebalo da izađem na scenu da odigram najtežu ulogu u životu, što je, pretpostavljam, i bio slučaj, jer sam ovog puta morao da igram sam sebe, a nisam bio naučio nikakav tekst.
Terapeut, čije ime je bilo Lueis, ili Luis – nikada nisam otkrio da li mu je to ime ili prezime – bio je mladić koji je izgledao starije i koji je imao zaista divne, tamnosmeđe, avetinjske oči. Rukovao se sa mnom kao grobar, poveo me uz stepenice zastrvene tepihom koje su me naterale da pomislim na majčinu kuću za izdavanje i smestio me u skučenu i pomalo smrdljivu čekaonicu koja je kroz čipkanu zavesu gledala na dvorište sa kantama za đubre i mačku. Prošlo je četvrt sata. Kuća je imala pogrebnu atmosferu napetog iščekivanja, kao da se očekuju neki zastrašujući događaji. Nijedan zvuk nije uskomešao tišinu. Zamislio sam Luisa u strašnom prisnom razgovoru bez reči sa nekim nesrećnim jadnikom mnogo bolesnijim nego što sam ja bio, pa sam video sebe kao varalicu i pao u iskušenje da pobegnem. On je ubrzo došao i sproveo me u svoju ordinaciju na prvom spratu – tamnosivi sto, dve fotelje, tepih boje ovsene kaše – a ja sam odjednom zapao u toročuću i pomalo histeričnu ispovest o svom osećaju da naveliko obmanjujem. On je podigao svoju finu ruku bez dlaka, nasmešio se, nakratko zatvorivši oči, i zavrteo glavom. Pretpostavljam da je istu stvar slušao od svih koji bi došli prvi put. Nisam, međutim, mogao da dozvolim da se to tako nastavi, pa sam rekao da stvarno ne znam zašto sam tu i bio zapanjen kad se on složio i rekao da ni on ne zna. Nisam shvatio da zbija šalu. „Zašto ne pokušate da mi kažete”, rekao je nežno, „onda ćemo možda obojica znati.” Moja opreznost se produbila, jer sam posumnjao da on vrlo dobro zna ko sam ja, i šta je u pitanju, jer je prošlo samo nedelju ili dve dana otkako je moja sramota bila obelodanjena u bljuvotinama po svim novinama. Smatrao sam da su to loši maniri s njegove strane, profesionalno govoreći – prekršaj etike – ukoliko on priznaje da je nešto saznao izvan ove prostorije. Međutim, kad je reč o našem zajedničkom satu vremena, nije postojao nikakav spoljni svet. Soba terapeuta, gde je čak i tišina drugačija nego na drugim mestima, predstavlja svet za sebe. Sigurno je da mi moja iskustva sa Kas ovde nisu bila od pomoći. Zaista, Kas mi uopšte nije dolazila u misli. Čovekove nevolje su uvek jedinstvene.
Sedeli smo u foteljama, sučelice jedan drugome, a sto se nalazio sa strane kao budni arbitar. Ono što sam mu rekao je veoma bledo u mom sećanju. Bilo je čestih, neprijatnih tišina. U jednom trenutku su mi suze navrle na oči, što me je uznemirilo, ali nije bilo neočekivano. Njegov doprinos je bio mali, kad su u pitanju reči, iako je njegovo praćenje onoga što pričam moglo označavati enigmatičnu elokvenciju. Jasno se sećam dveju stvari koje je rekao. Žalio sam se da nisam srećan i požurio da se nasmejem, pretpostavljajući da će me on sad pitati zbog čega imam takvo mišljenje, ali na moje iznenađenje on je zavrteo glavom, okrenuo se u stranu, pogledao kroz prozor na zatvorenom balkonu iza stola, u grane kestenovog drveta koje je listalo i rekao da on, naprotiv, veruje da je radost prirodno stanje ljudskog bića. Počeo je da razrađuje svoj iskaz, priznajući da, naravno, mi ne znamo uvek šta je prirodno ili najbolje za nas, ali ja jedva da sam slušao, jer je takvo mišljenje za mene bilo toliko iznenađujuće da sam bukvalno zanemeo, pa se seansa tog dana završila ranije.
Druga stvar koje se sećam jeste da je rekao da mu izgledam skrhano – to je bila reč koju je upotrebio. Ovo sam smatrao fantaziranjem koje je čak imalo i crtu melodramatičnosti, pa sam mu to i rekao. On je, međutim, istrajavao, time hoću da kažem da se nije raspravljao niti protestovao, već je samo sedeo, ćuteći i posmatrajući opreznim, gladnim pogledom, a ja sam, pošto sam na trenutak razmislio, morao da se složim s njim, i rekao sam da, skrhano, baš tako se osećam. „Ali šta je to što me lomi?”, rekao sam, više zbog toga što sam bio nestrpljiv nego što sam molio da dobijem odgovor. „To je ono što želim da znam.” Nepotrebno je reći da mi on nije dao nikakav odgovor. Nakon toga nisam to više tražio od njega, ne zato što sam bio razočaran ili ljut zbog toga što on ne može da mi pomogne, već jednostavno zbog toga što mi se činilo da više nemam šta da mu kažem. Pretpostavljam da je i on to osetio, jer mi je, kada sam tog dana odlazio, jače nego uobičajeno stegnuo ruku dok smo se rukovali, a smešak mu je bio opterećen melanholičnom tugom; bio je to smešak oca koji posmatra svog problematičnog sina kako izlazi u svet da se sam brine o sebi. Mislim na njega sa nostalgijom, gotovo sa osećajem gubitka. Možda mi je i pomogao, a da ja to nisam shvatio. Tišina u toj njegovoj sobi bila je poput melema. Pisao sam Kas i opisao sam joj ga. Bila je to neka vrsta ispovesti, loše maskirana šaljivim humorom; takođe i neka vrsta odbrane, dok sam stidljivo zauzimao svoje mesto u nižim slojevima visokog konzistorijuma čiji je ona bila vični, dugogodišnji član. Nije mi odgovorila. Potpisao sam se sa Skrhani.

ŠTA DA RADIM sa ovom devojkom, sa Lili? Ona je grabljivica mog uma, koja, znam, ima malo čime da se bavi. Osećam se kao impotentni satrap kojeg su njegovi podanici predstavili sa još jednom izlišnom konkubinom. Od njenog prisustva kuća izgleda nemoguće pretrpana. Poremetila je ravnotežu stvari. Moja fantomska žena i njeno još fantastičnije dete, bez ove i suviše telesne devojke, bili su dovoljni da me uposle. Provlačim se pored njenog prisustva kao da mi ono svakog trenutka može eksplodirati u lice. Prvog, radnog dana kod mene oribala je pola kuhinjskog poda, izvadila sve stvari iz frižidera i vratila ih, i uradila nešto u kupatilu na donjem spratu, tako da voda još uvek ne može da se pusti kako treba. Posle ovoga njen entuzijazam za kućne poslove je izbledeo. Mogao sam da je se otarasim, naravno, mogao sam da kažem Kvirku da mi ona ne treba, da sam mogu da se brinem o kući, ali nešto me sprečava. Da se ne radi o tome da nesvesno čeznem za društvom? Mada, za Lili se baš ne bi moglo reći da je druželjubiva. Duri se po kući, kao da je u kućnom pritvoru. Zašto ostaje, ako je toliko nezadovoljna. Plaćam joj nešto malo, jedva nešto više od džeparca, tako da za nju u tome nema profita, baš kao ni za Kvirka. U svakom slučaju, zašto mi je uopšte utrapio? Možda se oseća krivim zbog toga što je godinama zanemarivao kuću, iako mi se čini da krivica nije osećanje koje muči Kvirka. Uveče ostaje kasno, izvaljen u fotelju u gostinskoj sobi, čitajući bleštave magazine, ili razmišljajući pored prozora, sa bradom na pesnici, ravnodušnim pogledom prateći nekoliko prolaznika na skveru. Kvirk dolazi po nju u sumrak, klateći se prema vratima na svom biciklu, pomaljajući se u hodniku sa štipaljkama za bicikl, zabrinut i poniznog izgleda, kao neki jadni srodnik. Primećujem tešku ruku koju on stavlja na njeno rame i način na koji ona neodlučno pokušava da se izmigolji iz njegovog stiska. Ne znam gde odlaze uveče; odvlače se u noć, nemajući, izgleda, utvrđeni cilj. Posmatram spazmatični blesak zadnjeg svetla Kvirkovog bicikla koji iščezava u mraku. Kakav život vode kad nisu ovde? Kad sam jednog dana pitao za njenu majku, Lilin izraz lica je postao prazan. „Mrtva je”, samo to je rekla i okrenula se.
Stalno joj je dosadno; dosada je njen stil, njen medijum. Gotovo senzualno se predaje neaktivnosti. Ona je senzualka tromosti. Usred nekog uobičajenog zadatka – metenja poda, brisanja prozora – klone u nepokret, ruke joj omlitave, obraz joj klone na rame, usne joj otrombolje i nateknu. U tim trenucima mira i samozaborava preuzima neku nezemaljsku auru, emituje neku vrstu negativnog zračenja, tamne svetlosti. Naravno, podseća me na Kas; u svakoj ćerki ja vidim svoju. Ne mogu se više razlikovati, po svemu, ova glupa aljkavuša i moja opterećena devojčica, a ipak postoji nešto esencijalno što je zajedničko za njih dve. Šta to može biti? Kas je, kad je bila u Lilinim godinama i kad sam pokušavao da je zakeranjem izvučem iz melanholije, imala isti umrtvljeni pogled razočarenja, isti način sporog treptanja i usredsređivanja uz mrštenje i napor. Ali, mora postojati nešto više od toga, mora postojati nešto dublje od pogleda, što me tera da tolerišem ovu invaziju na moju osamu.
Ne mogu da mislim na to kako Lili ispunjava svoj dan. Zatičem sebe kako se naprežem da nadgledam njene pokrete. Zastanem, stojim i osluškujem je, ne dišući, u nekoj vrsti zabrinutog iščekivanja, na isti onaj način na koji sam tokom prvih dana provedenih ovde čekao svoje fantome da se pojave. Ona satima ništa ne progovara, ne oglašava se nikakvim zvukom, a onda će se, odjednom, baš kad moja budnost popusti, prolomiti treštanje njenog tranzistora – ona ga svuda nosi sa sobom, kao protezu – ili će se vrata spavaće sobe otvoriti i zalupiti, nakon čega sledi tandrkanje njenih štikli na stepenicama, poput zvuka perača prozora koji pada sa merdevina. Zatičem je kako uvežbava svoje plesne korake, tresući se i vukući noge u kičerajskom ritmu u svojim slušalicama i pevušeći melodiju nazalnim falsetom slepog miša. Kad me vidi kako je posmatram, brzo skida slušalice i okreće se na drugu stranu, osvrćući se, bacajući nabusit pogled u region mojih kolena, kao da sam je iskoristio. Tumara kroz kuću isto onako kao što sam ja tumarao kad sam bio dete. Bila je na tavanu – verujem da nije srela mog tatu – a podozrevam da je bila i u mojoj sobi. Šta misli, kakvu će tajnu tamo otkriti? Nema više žaba u teglama koje bi mogla naći. Više nije tu ni moje tajno skladište pornografije, jednog dana sam sve to pobacao u iznenadnom napadu gađenja prema samom sebi – mislim da sam konačno izlečio sebe od seksa; sigurno je da simptomi fino prolaze.
Uzima stvari. Počela je da pravi album u jednoj od starih majčinih knjiga za račune povezanih u platnu, lepi fotografije svojih pop-idola preko kolona olovkom ispisanih cifara, služeći se lepkom koji je sama napravila od brašna i vode; nakon toga sam morao da pozovem Kvirka da otpuši sudoperu u kuhinji. Mislim da ju je zbog toga udario, jer je sutradan imala jarku plavo-žutu modricu na jagodici. Ne znam da li treba da pričam sa njim o ovome. Sigurno je da više neću pričati šta je radila. Dan-dva je bila tiha, a onda je juče došlo do treska od kojeg su zadrhtali zidovi, činilo se da pada neki težak nameštaj, skočio sam iz stolice i kao zec pojurio gore, preskačući tri stepenika odjednom, očekujući neku katastrofu. Zatekao sam je kako stoji u majčinoj sobi sa rukama iza leđa, dubeći vrhom svoje sandale imaginarnu rupu u linoleumu. „Kakva buka?”, rekla je, poslavši mi pogled uvređene nevinosti. Zaista, nisam mogao da pronađem ništa što u sobi nije kako treba, iako je postojao jak miris bajate prašine kakva se skuplja na drvetu, a u sunčevoj svetlosti u prozoru su se kovitlale sićušne čestice. Ako se nastavi ovako, ona će srušiti kuću.
Izgleda da ne jede ništa osim čipsa i čokoladica. Postoji zbunjujuća raznovrsnost ukusa i punjenja čokoladica. Nalazim bačene omote po celoj kući, iscepane i zgužvane poput komadića šrapnela, i čitam ono što piše na njima, čudeći se dovitljivosti proizvođača slatkiša. Čini se da čokolada uopšte nije čokolada, već mešavina hemikalija sa neizgovorljivim, višeslogovnim imenima. Kako li sam propustio sve ovo, razuzdanu muziku, drečeću, lažnu hranu, džombaste cipele i tesne košulje psihodeličnih boja, frizure, vampirsku šminku, modre karmine i lak za nokte sjajan i gust kao zgrušana krv? Zar Kas nikad nije bila mlada na taj način? Ne mogu da se setim njene adolescencije. Mora da je iz burnog detinjstva ušla direktno u život tajanstvene mlade žene koji sad vodi, bez ikakve međufaze. Ugušio sam ovu drugu fazu, sa njenom trupom konsultanata, terapeuta i majstora za um, koji su svi, po mom nepristrastom mišljenju, šarlatani. Prošla je kroz njihovo činodejstvovanje poput mesečara koji šeta po olucima krovova, a da pritom kroz prozor na tavanu nisu hitro pružene ruke koje bi je zadržale. Uprkos svemu, uprkos svim mojim sumnjama, razočarenju, čak i besu – zašto ne može da bude normalna? – uvek sam se potajno divio njenoj žestini, njenoj energiji, neumoljivoj upotrebi svojih zaliha. Bilo je momenata na sceni, tužno retkih, kada bih u sopstvenim nervima osetio nešto od njene neodoljive ponavljane prinude da rizikuje sopstvenu stabilnost.
Kako su dani prolazili, primetio sam modulaciju u indiferentnosti i oguglalosti koju je Lili u početku pokazivala prema meni. Čak je pokrenula rudimentarni pokušaj uspostavljanja nečega što bi se u drugim okolnostima moglo nazvati komunikacijom. Reč je o tome da postavlja kratka pitanja, a očekuje dugačke odgovore. Šta mogu da joj kažem? Nisam ovladao rečnikom Lililenda. Čini se da me je potražila u knjizi evidencije gradske biblioteke. Impresioniran sam; devojka Lilinog ukusa i stavova ne usuđuje se lako da zađe među police biblioteke. Kad je priznala da je izvršila ova istraživanja, pocrvenela je – to je zaista bilo nešto, videti Lili kako crveni – a onda se razbesnela na sebe, žestoko se namrštila, ugrizla se za usnu i jako mlatnula kosom, kao da je samoj sebi udarila šamar. Čudi se broju predstava u kojima sam učestvovao; ja joj kažem da sam veoma star, a da sam počeo kao mlad, zbog čega ona u ljupkom antiklimaksu izvrće usnu. Upitala je da li gomila nagrada koje pominje priručnik Ko je ko uključuje i novac, i bila razočarana kad sam joj tužno rekao ne, u pitanju su samo beskorisne statuete. Ipak, očigledno je počela da me smatra osobom koja bar ima neki ugled. Njena zainteresovanost za mogućnost poznavanja nekog poznatog ublažena je njenim skepticizmom zbog činjenice da je neko ko je poznat izabrao da dođe u ovu rupu; tako stalno zove svoje i moje rodno mesto. Pitao sam je da li je ikada bila u pozorištu, a njene oči su se suzile u defanzivi.
„Ja idem u bioskop”, rekla je.
„Idem i ja, Lili”, rekao sam, „idem i ja.”
Ona voli trilere i horor filmove. A šta je sa romansama? pitao sam, a ona je frknula i počela da se majmuniše, gurajući dva prsta u usta. Ona je krvožedno dete. Sa detaljima koji izazivaju zevanje ispričala je zaplet svog omiljenog filma, akcionog filma po imenu Krvava linija. Iako sam ga verovatno gledao, prelomio ga kroz suze jednog od svojih tajnih popodneva u bioskopu – sigurno sam gledao svaki film prikazan u poslednja tri ili četiri meseca – nisam mogao da pratim njen izveštaj o njemu, jer je priča bila pretrpana i komplikovana kao kakva jakobinska tragedija, iako sa daleko većim brojem leševa. Na kraju se heroina davi.
Lili je krajnje razočarana, to mogu da vidim, što nisam glumio ni u jednom filmu. Pričam joj o svojim trijumfima i putovanjima, moj Hamlet u Elsinoru, moj Makbet u Bukureštu, moj ozloglašeni Edip u Sagesti – o da, mogao sam da budem internacionalna zvezda, da nisam bio uplašen velikog sveta izvan ovih bezbednih obala – ali šta je to u poređenju sa glavnom ulogom na velikom platnu? Demonstriram posrtanje koje sam smislio za mog Ričarda Trećeg u Stratfordu, u Ontariju – na kojeg sam bio veoma ponosan, iako ga ona smatra komičnim; kaže da više ličim na grbavca iz crkve Notr Dam. Pretpostavljam da me, u suštini, smatra smešnim, moje poze, moje glumačko izgovaranje glasa r sa jakim treperenjem, sve moje male tikove i trzaje, i suviše smešnim da bi se smejala. Ulovim je kako me posmatra, očiju razrogačenih od iščekivanja, čekajući da izvedem neku novu divnu ludost. Tako me je gledala Kas kad je bila mala. Možda je trebalo više da se bavim komedijom. Mogao sam da budem...
∗

Dobro. Otkrio sam nešto bitno. Jedva da znam šta da mislim o tome, ili šta da radim u vezi toga. Trebalo bi da budem ljut, ali nisam, iako priznajem da se pomalo osećam kao budala. Moglo je da prođe dosta vremena pre nego što otkrijem da nije trebalo da se odlučim za ćef da pratim Kvirka, ugledavši ga danas u gradu. Oduvek sam bio potajno šunjalo. Hoću da kažem, ja pratim ljude, nasumično ih biram na ulici i pratim ih, ili sam to radio, u svakom slučaju, pre nego što sam postao ono što bi novine, da su još uvek zainteresovane za mene, nazvale pustinjakom. To je bezopasan porok, može lako da zabavi – ljudska bića imaju oskudan osećaj samih sebe kao objekata spekulacije u svetu izvan njihove glave i retko će primetiti zainteresovanost nekog stranca za njih. Nisam siguran šta je to što se nadam da ću pronaći, gladno vireći u tuđe živote. Govorio sam sebi da skupljam materijal – hod, stav, način nošenja novina ili stavljanja šešira – male delove stvarnog života koje mogu sirove da prenesem na scenu, da ih nadogradim i pozajmim ih kao sliku istine liku kojeg u tom trenutku igram. Ali, zapravo, nije u tome stvar ili nije sasvim u tome stvar. A osim toga, ne postoji takva stvar kao što je slika istine. Nemojte me pogrešno razumeti, ja nisam voajer, pogrbljen u vrelom znoju, sa pulsirajućim okom koje je priljubljeno uz otvor ključaonice. Ne tražim takvo zadovoljstvo. Kad smo se Lidija i ja venčali, živeli smo u stanu na trećem spratu nalik na pećinu, sa trošnom džordžijanskom terasom, sa kupatilom na koje se penje kratkim stepeništem kroz čiji sam visoki prozor, ako se ispružim, mogao da vidim spavaću sobu na spratu susedne kuće, gde bih ujutru, kad su vremenske prilike bile povoljne, često ugledao golu devojku koja se sprema. Posmatrao sam je celog proleća i leta, svakog jutra, sa jednom nogom drhtavo priljubljenom uz klozetsku šolju, vrata istegnutog kao u kornjače; mogao sam da budem atički pastir, a ona nimfa u svom toaletu. Nije bila naročito lepa; crvenokosa, sećam se, prilično gojazna u struku, sa nezdravim bledilom. Ipak, fascinirala me je. Nije bila svesna da je špijuniram, pa je bila – šta da kažem? – slobodna. Nikada ranije nisam video takvu čistotu pokreta. Sve što je radila – češljanje, oblačenje gaćica, zakopčavanje kopče na leđima – odisalo je ekonomičnošću koja je prevazila fizičku spretnost. Ovo je, u izvesnom smislu, bila umetnost, u isti mah primitivna i visoko izgrađena. Ništa nije trošeno uludo, nijedno podizanje ruke, okret ramena; ništa nije bilo predstava. U savršenoj udubljenosti u samu sebe, na početku svakog dana, ona je, ne znajući, u svojoj sobi dosegla apoteozu gracioznosti i uglađenosti. Jednostavna, svečana lepota njenih pokreta bila je, iako ju je glumac u meni bolno priznavao, jedinstvena: čak i kad bih proveo ceo život na probama, ne bih se mogao nadati da ću se približiti lakomislenoj eleganciji najtrivijalnijeg gesta ove devojke. Naravno, sve je precizno zavisilo od toga što nikakva misao nije bila vezana za ono što je ona radila, nikakva svest. Jedan pogled na moje žudno oko u prozoru kupatila, dok je posmatram, i ona bi se zakoprcala da sakrije svoju golotinju sa gracioznošću prevrtanja ležaljke na palubi, ili još gore, otklizila bi u travestiju samosvesnog pokazivanja. Ne znajući da je posmatram, bila je naga; da je bila svesna mog oka na njoj, postala bi gola. Ono što je bilo najupečatljivije je, mislim, bilo odsustvo bilo kakvog izraza na njenom licu. Njeno lice je bilo potpuna praznina, maska koja nema skoro nikakve crte, do te mere da je, ukoliko bih je sreo na ulici – a siguran sam da sam je često sretao – ne bih prepoznao.
Ono što smatram fascinantnim je ova zaboravnost, ovaj gubitak telesnog prisustva. Posmatrajući nekoga ko nije svestan da je posmatran, čovek vidi stanje bivstovanja koje je izvan ili iza onoga što smatramo ljudskim; to znači posmatrati samo nemaskirano biće, ma koliko neuhvatljivo ono bilo. Oni kojima sam ušao u trag na ulici nikada nisu bili čudaci, bogalji ili patuljci, ili ljudi kojima je amputiran neki deo tela, nesrećnici koji hramlju, razroki ili oni koji imaju velike purpurne belege na licu ili vratu; ako bih i izabrao nekog takvog ubogog jadnika, ono što bi me privuklo ne bi bila njegova muka, već ono u njemu što je bilo apsolutno uobičajeno i jednolično. U mojem spisku tipova, lepota nije kvalifikativ, niti ružnoća znači diskvalifikaciju. Zaista, ružnoća i lepota nisu kategorije koje su ovde primenljive – moj tragalački pogled ne pravi estetske kriterijume. Ja sam stručnjak, posedujem nepristrasnost stručnjaka, poput, recimo, hirurga za čije su oko dijagnostičara napupele devojačke grudi i otromboljene bradavice starca objekti podjednakog interesovanja, podjednake nezainteresovanosti. Nisam se zamajavao ni sa slepcima, što bi se možda moglo očekivati od šunjala koji je stidljiv kao ja, koji podozreva da će ga primetiti i nepoverljiv je prema izazovu. Uprkos svom praznom ili potištenom pogledu, slepa osoba je uvek opreznija od osobe koja vidi – čak se može reči da je budnija – i koja je nesposobna da makar za trenutak umanji svoju svest o sebi dok probirački prevaljuje svoj put kroz ovaj preteći, mnogougaoni svet.
U moje omiljene lovine spadali su oronuli ljudi, skitnice i teturavi pijanci, koji nama, članovima napredne zajednice, služe da se hvališemo. Znao sam ih sve, debeljka u pletenoj trobojnoj kapi, onoga koji je izgledao kao namučeni asketa, čija stalno ispružena leva ruka je bila zdela za prošnju, besposličare koji švrljaju okolo na krastavim bosim nogama, besne žene-skitnice, pijance koji izgovaraju opscenosti ili odlomke stihova na latinskom. Ovo je pravo pozorište na ulici, a oni su njegovi šetajući glumci. Ono što me je fasciniralo jeste razlika između onoga što su sada i što su morali biti nekad. Pokušao sam da ih zamislim kao decu u nečijem naručju, ili kako se gegaju u nekoj oronuloj stambenoj zgradi ili sekvestiranoj kolibi, praćeni očima koje vole, podizani voljenim rukama. Jer, jednom su morali biti mladi, u prošlosti koja im sada sigurno izgleda daleka i nemoguće blistava kao prva zora sveta.
Pored njihove suštinske zanimljivosti kao vrste, ja sam favorizovao izgnanike i zato što mi, s obzirom da su izgnanici, nisu mogli iznenada umaći, nestajući u pomodnom butiku, ili skrećući u baštensku kapiju u predgrađu, uz mrštenje i traženje ključeva po džepovima. Imali smo slobodu ulica, oni i ja, satima bih ih pratio – glumac, pogotovu tokom prvih godina, ima puno vremena na raspolaganju – duž prekrasnih pločnika, kroz pomalo zlokobnu urednost javnih parkova, dok su popodneva postajala glasnija od galame puštenih školaraca, široke trake neba iznad nas dobijale plavičastu boju dagnje, a večernje pešačenje se zahuktavalo u krdima kroz suton, uz guranje i kmečanje. Uz jedinstveno zadovoljstvo koje izvlačim iz ovog tajnog hobija ide i izvesna melanholija, zbog koje ga nazivam Principom nesigurnosti. Vidite, dok god ih samo posmatram, a da oni to ne znaju, ja sam u nekom smislu u intimnom dodiru sa njima, oni su na neki način moji, dok bi, ukoliko bi postali svesni da ih pratim u stopu, ono u njima što je interesantno za mene – njihovo odsustvo svesti o onome što se dešava, njihova oslobođenost od samosvesti, njihovo divno, prazno spokojstvo – u trenutku nestalo. Mogu da posmatram, ali ne mogu da dodirujem.
Jednog dana mi se jedan od njih suprotstavio. Bio je to šok. On je bio pijanac, grub, energični tip mojih godina, sa čekinjastom, smeđecrvenom vilicom i ubogim očima sveca koji traži mučeništvo. Bio je hladan i vlažan martovski dan, ali ja sam se držao njega. On je voleo kejove, ne znam zašto, jer je vetar sa reke sekao. Skrivao sam se iza njega sa podignutom kragnom, dok je on išao napred, šepuravo se saplićući sa ustalasanim peševima kaputa i otkopčanom prljavom košuljom – da li nekako postaju imuni na hladnoću? U džepu njegovog kaputa bila je smeštena velika, debela flaša uvijena u smeđu papirnu kesu tako da je grlić izvirivao. Posle svakih desetak koraka on bi se zaustavio i u dramatičnom zamahu vadio flašu, koja je još uvek bila u kesi, i poprilično potezao, oslanjajući se na potpetice, dok mu se grlo, kako je gutao, pokretalo u koitalnim grčevima. Ovo šljemanje nije imalo primetnog efekta na njega, osim što je možda dodavalo trenutno trzavo posrtanje njegovim dugačkim koracima. Šetali smo ovako dobrih pola sata, jednom, a zatim drugom stranom keja – činilo se da on ima svoj ritam zapisan u glavi – spremao sam se da ga napustim, jer je bilo očigledno da ne ide nikud, kad je na jednom od mostova skrenuo na pešačku stazu, ja sam požurio da ga stignem i iznenada se našao sučelice njemu. On se bio okrenuo i zaustavio se, stajao je, čvrsto držeći ruku na parapetu, podignute glave, usana nameštenih u ozbiljan izraz, gledajući me prodorno i izazivački. Obuzelo me je uzbuđenje nemira – osećao sam se kao školarac zatečen u nekom nestašluku – brzo sam se osvrtao oko sebe, gledajući gde ću da pobegnem. Iako je staza bila široka, pa sam mogao napraviti korak u stranu, nisam to učinio. On je nastavio da me gleda tim očima namučenog zapovednika koji ispituje. Ne znam šta je očekivao od mene. Bio je to skandal, to je jedina reč, da te plen ovako zaskoči, a ipak, delimično sam bio i uzbuđen, a delimično – ova reč će zazvučati prilično čudno – polaskan, kao što je čovek polaskan ukoliko privuče pažnju nekog surovog stvorenja u divljini. Od udara vetra krajevi njegovog kaputa su zapucketali kao zastava, a on je zadrhtao i protresao se. Ja sam se uzrujao. Prolaznici su nas gledali sa neodobravanjem, pretpostavljajući da se među nama odigrava neka trgovina. Nespretno sam gurnuo ruku u džep, našao novčanicu i ponudio mu je. Pogledao je novac sa iznenađenjem i čak, pomislio sam, sa osudom. Bio sam uporan, čak sam otišao tako daleko da sam gurnuo novčanicu u njegovu vrelu i umrljanu ruku. Njegovo ponašanje se sada pretvorilo u zaštitnički odnos; oči su mu bile krupne, gledao je delimično osmehnut, a delimično iznenađen, kao protivnik pod čije sam moći nespretno pao. Mogao sam da progovorim, ali šta da kažem? Brzo sam prošao pored njega i krenuo dalje, preko mosta, ne usuđujući se da se osvrnem. Moje srce je ubrzano lupalo. Na drugoj strani mosta sam usporio korake. Bio sam gadno potresen, to vam mogu reći. Uprkos surovom izgledu tog tipa, susret je bio prezasićen nekakvom intimnošću, nečim od čega je oko moje svesti odvraćalo pogled. Pravila su bila prekršena, barijera je bila prekoračena, a zabuna neispunjena. Bio sam prisiljen da iskusim ljudski trenutak, a sada sam bio zbunjen, nisam znao šta da mislim. Čudni žarki fragmenti izgubljenih mogućnosti sevali su u mojoj glavi. Žalio sam što tog tipa nisam pitao kako se zove. Žalio sam što mu nisam rekao svoje ime. Pitao sam se, mukom koja me je prožimala, da li ću ponovo naići na tipa. Ali, šta bih uradio ukoliko mi on smelo prepreči put na nekom drugom mestu, nekog drugog dana, i izazove me?
Bilo kako bilo, kao što rekoh, danas sam bio u gradu, u telefonskoj govornici, pozvao Lidiju i primetio Kvirka kako izlazi iz advokatske kancelarije u kojoj radi – iako je ta reč, siguran sam, prejaka za ono što on čini da bi zaradio za život. Nosio je svežanj koverata od manile pod miškom, sa izrazom zlovoljne dužnosti. „Evo ga Kvirk”, rekao sam u slušalicu, u jednom od svojih propadanja u nekonsekventnost koje Lidiju toliko iritiraju. Bio je to prvi put da razgovaramo otkako sam isključio telefon u kući, i osećao sam se čudno. Bili smo udaljeni jedno od drugoga – mogla je da govori sa tamne strane Meseca – ipak, upečatljiviji je bio moj nepomućeni osećaj da na liniji zapravo nije ona, već snimak, ili čak mehanički generisana imitacija njenog glasa. Da li sam potonuo toliko duboko u sebe da su živi počeli da zvuče poput automata? Govornica je jako smrdela na urin i zgažene pikavce, a sunce je peklo na staklu. Telefonirao sam da bih pitao gde je sada Kas. Iako o Kas moram da mislim kao o odrasloj ženi – ona ima dvadeset dve godine, ili dvadeset tri? odavde gde se sada nalazim kalendar je nerazgovetan – deo mog duševnog mira zavisi od toga da li uvek znam gde se ona otprilike nalazi. Moj duševni mir, ta mi je dobra. Poslednje što znam o njoj jeste da radi na istraživanju nedefinisane, i bez sumnje, tajanstvene – da ne kažem ćaknute – prirode na nekoj nizbrdici neizgovorljivog imena u Beneluksu; izgleda da je sada u Italiji. „Čudno je zvučala kad me je pozvala”, rekla je Lidija, kao da svaki Kasin poziv nije čudan. Pitao sam je da li je ona dobro. To smo nekada stalno pitali jedno drugo, sa nemirnom drhtavicom punom zebnje: Da li je ona dobro? Lidijino kratko ćutanje bilo je ekvivalentno sleganju ramena. Za momenat nismo govorili ništa, onda sam počeo da opisujem Kvirkov čudan, ravnomerni hod kratkih koraka – kako se samo nežno kreće, za nekog ko je toliko veliki i preopterećen iznad struka – a Lidija se naljutila, glas joj je postao dubok.
„Zašto mi ovo radiš?”, gotovo da je zacvilela.
„Šta ti radim?”, upitao sam, a ona je odmah, bez reči, pustila slušalicu. Stavio sam još novčića i počeo ponovo da biram broj, ali sam se zaustavio; šta se još moglo reći? Šta je uopšte moglo da se priča od samog početka.
Kvirk me nije video kako stojim tamo, iza prljavog stakla govornice, nadvijen nad slušalicu u pozi čoveka kojeg boli zub, pa sam odlučio da ga pratim. Mada, ne bi trebalo da kažem da sam odlučio. Nikada ne počinjem svesno da pratim nekoga. Umesto toga, već zatičem sebe kako idem, odsutnog uma, delimično misleći na nešto drugo, a ipak sa fokusiranom svojom... svojom žrtvom, hteo sam da kažem. Bilo je to jutro toplog vetra i jakog sunca. Kvirk je išao senovitom stranom ulice i ja ga gotovo odjednom izgubih, kad se umuvao u poštu, ali nije moglo biti greške u pogledu tog zgurenog hoda, tih otrcanih cipela i prljavih čarapa. Dangubio sam pored izloga apoteke na drugoj strani ulice, čekajući ga. Kako je teško, to ja-šunjalo znam iz bogatog iskustva, koncentrisati se na odraz u izlogu, ne dozvoljavajući pažnji da plovi po ponuđenoj robi, ma koliko ona postojanije izgledala od nestalnog, izglačanog sveta odraženog na površini stakla iza kojeg je ona izložena. Rastrojen posterima lepotica koje se kupaju na reklami za sunčanje, i naročito izveštačenim aranžmanom bleštavih klješta od čelika, konstruisanih, verujem, za kastriranje teladi, gotovo da sam propustio ponovno Kvirkovo pojavljivanje. Sada je bio praznih ruku, žurio je ubrzanim koracima i zašao za ugao, prema kejovima. Požurio sam da pređem ulicu, terajući raznosača na biciklu da skrene i opsuje, ali kad sam skrenuo iza ugla, nije bilo ni traga od Kvirka. Stajao sam i čkiljeći premeravao scenu, tražeći ga među galebovima koji su se obrtali, između ona tri zarđala broda i bronzane statue koja je sa nejasnom hitnjom pokazivala prema moru. Kad objekat njuškanja ovako nestane, pojačava se izuzetnost običnih stvari; u svetu se otvara jaz nagoveštaja, poput pukotine plavog večernjeg neba koje Kinez u basni primećuje između magičnog grada i brda na kojem grad treba da stoji. Tada sam primetio pab, uklinjen u uglu između ribarnice i kapije automehaničarske radionice.
Prostorije su bile uređene u starinskom stilu, od nikotina smeđi lak na vratima i prozorski simsovi, grebenasti i vijugavi, da bi pružili iluziju drveta, prozori iznutra ofarbani neprozirnom sepijom do filigranskih šest inča od vrha. To mesto je, nekako, imalo Kvirkovu crtu. Ušao sam, saplićući se o pohabani prag. Mesto je bilo prazno, u baru niko nije posluživao. U pepeljari na šanku se sa potajnom žurbom dimila zaboravljena cigareta, šaljući naviše brzo, pravo pero plavog dima. Na polici je mrmljao staromodni radio. U uobičajenim mirisima paba osećao se miris mašinskog ulja i rasola, koji je dolazio iz susednih prostorija sa obe strane. Začuo sam zvuk puštanja vode u WC-u, koji je došao odnekud iz zadnjeg dela u senci, i škripavi zvuk otvaranja rasklimatanih vrata, i Kvirk se doteturao, povlačeći opasač na svojim pantalonama, brzo pomerajući prst duž šlica. Naglo sam se okrenuo, ali nije trebalo da brinem, jer on nije bacio pogled na mene, već je prošao pored mene i izašao napolje sa pogledom samozaborava, škiljeći na svetlosti.
Još uvek se pitam ko je od tajnih upravitelja sveta ostavio tu cigaretu da gori na šanku.
Tokom minuta mog zadržavanja u pabu jutro je postalo oblačno. Velike, sive naslage kumulusa oivičene bojom srebra visile su nad morem, krećući se prema kopnu kao pretnja. Kvirk je prešao na drveni kej i sada je šetao nespretnim korakom, poput čoveka poluslepog od suza. Ili je pripit? pitao sam se. U svakom slučaju, u pabu nije proveo dovoljno vremena da bi se napio. Pa ipak, dok sam ga pratio, nisam mogao da se oslobodim utiska da je on nekako onesposobljen, da je u nekoj velikoj muci. Odjednom me je divlje ščepalo sećanje na san koji sam sanjao jedne od prethodnih noći i koji sam bio zaboravio, sve do sada. U snu sam bio mučitelj, profesionalac sa dugogodišnjim iskustvom, vešt u umetnosti nanošenja bola, kod koga su dolazili ljudi tirani, lovci na špijune, vođe razbojnika – da bi platili za moje jedinstvene usluge, pošto njihovi napori i napori najvećih entuzijasta među njihovim sledbenicima nisu urodili plodom. Moja trenutna žrtva je bio jedan čovek zavidnog prisustva duha, velike odlučnosti i samouverenosti, neki krupan momak sa bradom, plemeniti heroj poput onih koje sam često igrao u poznijim godinama svoje karijere, kad je procenjeno da sam dosegao veličanstveno držanje sedokosih. Ne znam ko je on trebalo da bude, niti sam ga poznavao u snu; izgleda da se moj profesionalizam zasnivao na tome što mi je nepoznat identitet ili navodni zločini onih na kojima sam, po narudžbi, primenjivao svoju umetnost ubeđivanja. Detalji mojih metoda su bili nejasni; nisam koristio nikakve sprave, nisu postojala klešta, štapovi, niti užarena gvožđa, sam sam bio sredstvo kazne. Ščepao bih svoju žrtvu na neki poseban način i polako je lomio, dok njene kosti ne počnu da se savijaju, a unutrašnji organi da otkazuju. Niko nije mogao da mi se odupre, niko nije mogao da me podnese; svi su podlezali, ranije ili kasnije, mom strašnom činodejstvovanju. Tačnije rečeno, svi osim heroja sa bradom koji se branio tako što jednostavno nije obraćao dovoljno pažnje na mene, tako što me nije priznavao. O, svakako, on je bio u agoniji, stavljao sam ga na najstrašnije muke, bila su to remek-dela bola koja su ga terala da se previja, drhti i škrguće zubima sve dok oni nisu zaškripali, ali izgledalo je kao da su njegove patnje njegovo vlasništvo, da su proizvedene iz njega samog, i da je on, a ne ja, taj kome se mora odupreti, da su u pitanju samo njegova volja, snaga, neumoljiva sila. Ja nisam ni morao da budem deo tog procesa. Mogao sam da osetim vrelinu njegove puti, mogao sam da omirišem bukagije njegovog bola. Naprezao se da mi umakne, podižući lice prema tavanici zacrnjenoj od dima tamnice, gde je treperilo spazmatično svetlo; on je urlao, cvileo; znoj je cureo sa njegove brade, očne jabučice su mu bile zakrvavljene. Nikada osoba koja sam bio u snu nije tako snažno osetila erotsku intimnost koja veže mučitelja sa njegovom žrtvom, a ja nikad do tada nisam bio potpuno izdvojen od bola svog podanika. Nisam bio tu – jednostavno, za njega ja nisam bio tu, i tako, uprkos intenzitetu, uprkos neko će možda reći, strasti, uprkos mog prisustva usred njegove agonije, nekako sam bio odsutan i za samog sebe, odsutan, bolje reći, od samog sebe.
Uhvaćen u pokušaju da ponovo osvojim ovaj san u svoj njegovoj okrutnosti i misterioznoj divoti, gotovo sam izgubio Kvirka po drugi put, desilo se to baš kad smo se približavali rubu grada i kad je on skrenuo i zaputio se stazom. Staza je bila uzana, protezala se između visokih, u belo okrečenih zidova duž čijih su vrhova izbijali zelenilo i tropski grmovi. Znao sam gde je vodila. Dozvolio sam mu da se poprilično udalji, tako da, ukoliko bi se okrenuo i ukoliko ne bih imao gde da se sakrijem, ne bi mogao da me prepozna sa te razdaljine. Ubrzao je korak, sve vreme bacajući pogled u nebo, koje je postepeno postajalo sve zloslutnije. Pas koji je sedeo pored kapije u jednoj bašti zalajao je na njega, a on je pokušao da ga šutne, bezuspešno. Staza se spuštala i zavijala u stranu, praveći neku vrstu luka, sa parom iskošenih bukava, lišajevima prošaranim pojilom za konje i starinskom zelenom pumpom za vodu, gde se Kvirk zaustavio, gurnuo ručku i sagnuo se nad pojilom, puneći vodom svoju savijenu šaku i pijući. I ja sam stao i posmatrao, čuo sam slabo prskanje vode koja je padala na kamen pored pojila i mrmljavo šuškanje povetarca u drveću iznad nas. Sada nisam mario da li će me videti; čak i kad bi se okrenuo i prepoznao me, mislim da se ništa ne bi promenilo, nastavili bismo da idemo isto kao i ranije, on napred, a ja prateći ga sa neumornom žudnjom, mada nisam mogao da kažem iz kog razloga. Još uvek se nije osvrtao, nakon što je za momenat nemo razmišljao, nagnut u zelenkastom polumraku pod drvećem, ponovo je krenuo. Ja sam krenuo napred i stao na mestu gde je on stajao, sagnuo se tamo gde se i on sagnuo, gurnuo ručku pumpe, savio šake, uhvatio vodu u njih i napio se tog misterioznog elementa koji je imao ukus čelika i zemlje. Iznad mene je lišće razgovaralo između sebe sudbonosnim šapatima. Mogao sam da budem putujući svetionik koje se zaustavio u svetom gaju. Zatim je iznenada počela da pada kiša, čuo sam njen zvižduk iza sebe i okrenuo se na vreme da je vidim kako brzo dolazi duž staze poput zanjihane zavese, onda se našla na mom licu, žestoka, hladnjikava, staklasta vlažnost. Kvirk je prešao u laki galop, grabeći okovratnik jakne i podižući ga. Čuo sam ga kako psuje. Brzo sam išao za njim. Nisam mario za kišu; u provali oblaka uvek postoji nešto što liči na likovanje. Velike kapi su udarale u lišće bukve i igrale na putu. U vazduhu je pucketalo, a momenat kasnije došao je prasak groma, koji je zvučao kao da je neka ogromna stvar izgužvana. Sada je Kvirk, spuštene glave, sa proređenom kosom zalizanom na lobanji, dobrano šprintao uz preostali deo staze, visoko, poput neke velike, nespretne ptice dižući noge između bara koje su se formirale. Izašli smo na skver. Sada sam od Kvirka bio udaljen samo nekih desetak koraka. On se približio zidu samostana, čvrsto držeći revere jakne uz vrat. Stao je pred kućom, otključao vrata, ušao u hodnik i nestao.
Nisam bio iznenađen. Mislim da sam od samog početka znao naše odredište. Bilo je najprirodnije da me dovede kući. Stajao sam drhteći na kiši, ne znajući šta će se sad desiti. Kiša je šibala trešnjina stabla; palo mi je na pamet koliko su ona strpljiva, koliko su hrabra. Na trenutak sam imao viziju sveta koji se raspada bez žalbe, u neprestanoj agoniji; pognuo sam glavu; kiša mi je udarala u leđa. Onda je postepeno iza mene narastao prigušeni zvuk kopita, pa sam podigao pogled i ugledao dečaka na malom, neosedlanom crno-belom konju koji je kasao prema meni preko skvera. U početku sam jedva mogao da razaznam konja i jahača, toliko je debela bila mreža kiše između njih i mene. Mogao je to biti faun ili kentaur. Ali ne, to je bio dečak na konjiću. Dečak je bio obučen u prljavi džemper i kratke pantalone, bez cipela i čarapa. Životinja koju je jahao bila je umorno, jadno stvorenje povijenih leđa i naduvenog stomaka; približavajući se topotom, okrenula je podozrivo, ispitivačko oko prema meni. Uprkos pljusku činilo se da dečak skoro uopšte nije mokar, kao da je zaštićen nevidljivom staklenom školjkom. Kad su se našli gotovo u istoj ravni sa mnom, dečak je povukao konopac koji mu je služio kao uzde, pa je životinja usporila, treperavo koračajući. Želeo sam nešto da kažem, ali nekako sam osećao da to ne treba da činim, a, uostalom, nisam mogao ni da smislim ništa. Dečak mi se nasmešio ili je to možda bila grimasa koja je izražavala nešto što nisam mogao da odredim. Imao je izgužvano, bledo lice i crvenu kosu. Primetio sam njegov kaiš, staromodan, isti onakav kakav sam ja nosio kad sam bio njegovih godina, napravljen od prugastog crveno-belog lastiša sa metalnom kopčom srebrne boje koja je imala oblik zmije. Pomislio sam da će reći nešto, ali nije, samo je nastavio da se smeje, ili da pravi grimase, a onda je coknuo jezikom, petama udario slabine konja i produžio dalje, stazom kojom sam došao. Krenuo sam za njim. Kiša je prestajala. Mogao sam da osetim miris konja, nalik na miris mokrih vreća. Zaustavili su se tik uz bočnu kapiju bašte, dečak se osvrnuo i pogledao me mirnim, neosetljivim pogledom, upirući ruku iza sebe u kičmu konja. Šta je to prošlo između nas, kakva nema intimnost? Žudeo sam za nekim znakom. Sledećeg trenutka dečak se ponovo okrenuo, povukao uzde, konjić je krenuo, precizno kao da ga pokreće satni mehanizam, i oni su otišli niz stazu, uskoro nestajući iz mog vidnog polja. Neću ih zaboraviti, tog dečaka i njegovo šareno kljuse koji su galopirali na letnjoj kiši.
Gledao sam u kapiju. Ona se, mislim, nekada zvala sporedni ulaz, bila je od drveta, sada veoma stara, tamna i istrulela do izmrvljenih patrljaka na vrhu i dnu, uglavljena u zid okrečen u belo na dva velika zarđala prstena i zaprta zarđalom rezom. Kao dečak sam često ulazio kroz ovu kapiju vraćajući se iz škole. Pokušao sam da podignem rezu. Najpre nije htela da se podigne, ali bio sam uporan, pa se najzad cilindar, debeo kao moj prst, uz škripu okrenuo u svom ležištu. Iza kapije se nalazila masa iždžikljale puzavice i starog drača, pa sam morao da se potrudim da bih napravio otvor kroz koji mogu da se provučem. Sada je kiša bila potpuno prestala i stidljivo sunce se dovijalo kako bi sijalo. Gurnuo sam kapiju iza sebe i na trenutak zastao, posmatrajući. Rastinje u bašti je na pojedinim mestima bilo izraslo do visine ramena. Ružino drveće je visilo u padajućim prepletima, busenje trave se pušilo; listovi ukrasne heljde su bili veliki kao lopate. Vlaga je izvela puževe napolje, bili su u travi i na bršljanu, ljuljajući se na visokim listovima paprati. Krenuo sam prema kući, čija je zapuštena zadnja strana, činilo se, očajavala u ovoj sceni pobune biljaka. Koprive su me žarile, paučina sa nanizanim vodenim perlama mi se kačila za lice. U oštrom mirisu pokislog korova nalazilo se čitavo detinjstvo. Sunce je prikupljalo snagu, mokra i topla košulja mi je prianjala uz leđa. Osećao sam se kao heroj iz neke stare sage koji je konačno završio svoje traganje, koji je bez kacige, istrošen putovanjima, iznuren, stigao do opasne šumske čistine. Kuća, koja je bila van mog praznog, obnevidelog pogleda, posmatrala me je kako se približavam, ne dajući nikakve znakove života. Ušao sam u dvorište. Zarđali komadi kuhinjskog posuđa bili su rasuti unaokolo, daska za pranje i sprava za valjanje rublja, stari frižider sa svojom jezivom belom unutrašnjošću koja se videla, tiganj za čije je dno bilo zalepljena ugljenisana grudva koja je poticala od ko zna kada spremljenog jela. Sve ovo sam gledao očima stranca koji nešto očekuje, kao da ništa od toga nisam ranije video.
Sada sam, kroz gornji deo podrumskog prozora sa šipkama, ugledao Kvirka, ili bar njegovu glavu, okrenutu na drugu stranu, u četvrtini profila. Bio je to misteriozan prizor, ta velika, okrugla glava koja počiva tamo, iza rešetaka, u nivou zemlje, kao da je on zakopan do vrata u podu nekog kaveza. Najpre nisam mogao da otkrijem šta je naumio da radi. Nakratko bi nagnuo glavu napred, a zatim bi se ponovo ispravio, izgledalo je da govori nekako staloženo, neemfatično, kao da drži neko predavanje, ili poverava rečenice memoriji. Onda sam prišao da bih bolje video i video da on sedi za stolom, sa tanjirom hrane ispred sebe, metodično prebirajući nožem i viljuškom. Sunce mi je sada pržilo vrat, koža me je pekla od trnja i koprive, dok je obilan, dubok mrak u kojem je sedeo Kvirk delovao divno, hladno i privlačno. Došao sam do zadnjih vrata. Ona su izgledala kao stražar isturenih ramena koji stoji u svojoj kabini, visoka i uzana, sa mnogo slojeva crne farbe i dva mala okna sa mrežom koja su bleštala sumnjičavo i preteći. Uhvatio sam se za kvaku i vrata su se odjednom otvorila, glatko, tiho, sa velikom lakoćom. Pažljivo sam prekoračio preko praga, pun žudnje i zebnje, kao žena Lorda Plavobradog. Odjednom, kao da imaju sopstvenu volju, vrata su se sa slabim uzdahom zatvorila iza mene.
Bio sam u kuhinji. Možda do sada i nisam bio ovde. Ili sam možda i bio, ali u nekoj drugoj dimenziji. Pričajte mi o tome da se pravim čudan! Sve je bilo nakrivo nasađeno. Izgledalo je kao da sam ušao u prostoriju iza scene i da sam video scenografiju s naličja, svi delovi su bili poznati, ali nisu bili tamo gde je trebalo da budu. Gde su sada bili moji znakovi nacrtani kredom, moja mapa skiciranih poteza? Zgrabilo me je čudno, hladno uzbuđenje, nalik onom koje se pojavljuje u snovima, u isti mah neodoljivo i onesposobljavajuće. Kad bih samo mogao da se ovako uspuzam uz celinu života i da je vidim iz drugačije perspektive! Vrata kuhinjske niše su bila zatvorena; mogao se čuti slab zveket i struganje Kvirka koji je jeo. Tiho sam prešao u hodnik koji je vodio u glavni hodnik. Odblesak na linoleumu me je u trenutku, gromovito preneo na jedan seoski put, bio je april, davno je to bilo, veče, s kišom, povetarcima i pticama koje kidišu, i sa pukotinom sjajno plave boje na dalekom nebu koja sija na crni šljunak puta. Evo prednjeg hodnika, sa paprati koja umire u mesinganom loncu, i polupanim oknom na prozoru pored vrata, i Kvirkovim sve antropomorfnijim biciklom naslonjenim na stalak za šešire. Evo stepeništa, sa debelim zrakom sunčeve svetlosti koji visi obešen o prozor na stepeništu na spratu. Stajao sam osluškujući, izgleda da je tišina slušala mene. Krenuo sam uz stepenice, osećajući pomalo odbojnu lepljivost priručja pod rukom, ono mi je nudilo svoju varljivu intimnost. Otišao sam u majčinu sobu i seo na ivicu njenog kreveta. Osećao sam neki suvi miris, koji nije bio neprijatan, kao da je nešto zrelo ovde istrulilo i pretvorilo se u prašinu. Posteljina je bila ispreturana, na jastuku se nalazila rupa u obliku glave. Kroz prozor sam pogledao u daleka, plava brda koja su svetlucala u vazduhu ispranom kišom. Tako sam stajao u jednom dugom trenutku, slušajući slabe zvuke dana, koji su mogli biti buka neke udaljene bitke, ne razmišljajući, precizno rečeno, već dodirujući misao misli, kao što bi neko dodirnuo nežne, pulsirajuće ivice rane.
Kas je bila u dobrim odnosima sa mojom majkom. To me je uvek iznenađivalo. Postojalo je nešto između njih dve, neko saučesništvo koje me je iritiralo jer sam bio isključen iz njega. Bile su slične u raznim stvarima. Ono što je kod moje majke bilo zbunjenost, kod Kas se pretvorilo u odsustvo, u gubitak. Na taj način tok generacija izvodi svoju magiju, svoje detaljno razrađivanje, svoje komplikovanosti, pretvarajući crte ličnosti u patnju. Kas je na kraju satima sedela ovde sa umirućom ženom, izgledalo joj ne smeta smrad, odvratnost, neprobojna ćutnja. Komunicirale su u tišini. Jednom sam je zatekao kako spava sa glavom na dojci moje majke. Nisam je probudio. Majka me je opako gledala preko zaspale devojčice. Kas je oduvek patila od nesanice, još više nego ja. San je za nju bio uvežbavanje smrti. Još dok je bila dete koje je tek prohodalo, terala je sebe da ostane budna do sitnih sati, plašeći se da se prepusti snu, ubeđena da se više neće probuditi. Ja bih pogledao u njenu sobu i zatekao je ukrućenu u tami, razrogačenih očiju. Jedne noći kad sam –
Vrata su se otvorila i Kvirk je oprezno promolio glavu. Kad me je ugledao, adamova jabučica mu se brzo pokrenula.
„Učinilo mi se da čujem nekoga”, rekao je i pustio da mu sivi vrh jezika otpalaca iz jednog u drugi ugao usta.
Ponovo sam sišao u hodnik i tamo seo na sofu, sa rukama u krilu. Mogao sam da čujem Kvirka kako se muva gore. Ustao sam, otišao u kuhinju, nagnuo se nad sudoperom, sipao čašu vode i polako je popio, u dugim gutljajima, drhteći pomalo dok se tečnost sjurivala kroz razgranato stablo u mojim grudima. Bacio sam pogled na kuhinjsku nišu. Na stolu su se nalazili ostaci Kvirkovog ručka. Kakav patos u korici hleba. Čuo sam ga kako dolazi kroz hodnik i zaustavlja se na vratima iza mene.
„Ti živiš ovde”, rekoh, „zar ne?”
Okrenuo sam se prema njemu, a on se iskezio.

III




ZASTAJEM, KAO ŠTO I TREBA DA ČINI HRONIČAR, da bih zabeležio približavanje jednog velikog događaja. Predstoji pomračenje Sunca. Predviđa se totalna okluzija, mada ne za sve. Skandinavci neće moći da posmatraju pomračenje, baš kao ni stanovnici Antipoda. Čak će i unutar relativno uzane trake preko koje će preći Mesečev ogrtač postojati značajne varijacije. Očekuje se da ćemo na ovoj geografskoj širini imati oko devedeset pet posto pokrivenosti diska. Međutim, ostali će biti počašćeni, posebno prosjaci na ulicama Benaresa: oni će uživati u otprilike dva i po minuta podnevne noći, ona će tu najduže trajati, duže nego na svim ostalim mestima na globusu. Žao mi je zbog manjka preciznosti u ovim prognozama. Danas, kad postoje satovi čiji su pogon oscilacije jednog jedinog atoma, čovek sigurno očekuje nešto preciznije nego što je oko devedeset pet procenata ili otprilike dva i po minuta – zašto se ovo ne meri u nanosekundama? Svejedno, ljudi su nestrpljivi. Kažu da su već desetine hiljada ljudi u pokretu, skupljajući se na stenovitim južnim obalama, na koje će pasti puna senka. Voleo bih da mogu da delim ovaj entuzijazam; voleo bih da mogu da verujem u nešto, ili bar da očekujem nešto, pa makar i nebesku konjukciju. Gledam na njih, naravno, kao na veliku družinu hodočasnika iz neke stare legende, koji s mukom pešače prašnjavim drumovima sa štapovima i zvonima, kao na arhaična lica obasjana žudnjom i nadom. A ja, ja sam onaj koji se ruga, bazajući u renesansnom odelu i čarapama pored prozora na spratu kakve drvene krčme, malaksalo pljujući semenje nara na njihove pognute glave dok prolaze ispod mene. Oni žude za nekim znakom, za svetlošću na nebu, čak i za tamom, koji će im reći da su događaji predodređeni, da sve nije samo slepa slučajnost. Šta sve ne bi dali za jedan pogled mojih duhova? Eto, postoji znak, postoji nagoveštaj, ali nagoveštaj čega, to još uvek nisam siguran, iako počinjem da gajim svoje pretpostavke.
∗

Bio sam u pravu, oni su ovde bili sve vreme, Kvirk i ta devojka. Više sam zbunjen nego ogorčen. Kao im je to pošlo za rukom, a da ja nisam primetio? Zaposednut, bio sam stalno u potrazi za fantomima, pa kako sam onda mogao da previdim prisustvo dva živa stvora? Ali možda živi ne spadaju u moj soj, možda mi se ne pokazuju onako kako su to ranije činili. Kvirku je naravno bilo neprijatno što je otkriven, ali na osnovu njegovog pogleda mogu da vidim i da se zabavlja, na neki žalostan način. Kad sam ga susreo u kuhinji, smelo me je pogledao u oči, još uvek se cereći, i rekao da je smatrao da u privilegije posla čuvara spada i to da je njemu i devojci dozvoljeno da žive ovde. Bio sam toliko zatečen ovom drskošću da nisam mogao da smislim ništa kao odgovor. On je nastavio, uveravajući me da je istrajavao u ovoj šaradi samo iz želje da me ne uznemirava; da su okolnosti bile drugačije, nasmejao bih se. Nije mi ni ponudio da se iseli. Švrljao je okolo, sasvim lagodno, zviždukajući kroz zube i ubrzo se pojavio na vratima na svom biciklu, kao i obično, a zatim su on i Lili odskitali u suton, baš kao što su činili svako veče. Kasnije, dok sam bio u krevetu, čuo sam ih kako se u potaji vraćaju. To mora da su bili oni zvuci koje sam čuo svako veče od kad sam došao ovde i koje sam propustio da protumačim. Kako samo proste i glupe stvari postaju kad su objašnjene; možda će moji duhovi prići bliže, saginjući se i zlobno se smeškajući, a meni će biti dozvoljeno da vidim ogledala i dim.
Ne mogu reći kako je njih dvoje – mislim na Kvirk i Lili kako su oni proveli časove od svog odlaska u predvečerje do povratka po mraku. Lili, pretpostavljam, ide u bioskop ili u disko-klub – jedan se nalazi negde u blizini, tokom polovine noći čujem njegov tup puls kako dobuje kroz vazduh – dok Kvirk odlazi u pab: mogu da ga vidim kako, sa svojom pintom pića i svojom cigaretom, zadirkuje kelnericu, ili kako turobno pilji u ljubavne laži golih grudi u nečijim odbačenim novinama. Pitao sam ga gde u kući on i Lili spavaju, a on je slegnuo ramenima i sa namernom dvosmislenošću rekao da oni knjavaju gde god im je zgodno. Verujem da je devojka ta koja ponekad koristi krevet moje majke. Ne znam šta da mislim o ovome. Još nije obelodanjeno, između Lili i mene, da ja znam njenu tajnu. Nešto me sprečava da je spomenem, neka opskurna gadljivost. Ne postoje pravila etikecije koja pokrivaju situaciju kao što je ova. Iako joj je Kvirk sigurno rekao da sam im ušao u trag, ona se ponaša isto kao što se ponašala i ranije, sa istim stavom sveopšte ozlojeđenosti i nenaklonosti pomešane sa dosadom.
Ono što je za mene najvrednije zapažanja je transformacija koju je moje otkriće donelo kući, ili makar mom stavu prema njoj. Onaj osećaj buljave otuđenosti koji me je obuzeo juče, kad sam uhodio Kvirka u kuhinji, još uvek postoji. Kroz ogledalo sam prešao u neki drugi svet, gde je sve isto onakvo kao što je i bilo, a u isti mah je potpuno transformisano. To je uznemirujuća senzacija, ali nije, otkrivam, nedobrodošla – na kraju krajeva, to je tačno ona vrsta izmeštenog stava prema stvarima kojem sam se nadao, ali koji nisam uspeo da uspostavim svojim naporima. I zato su mi, zaista, Kvirk i devojka učinili uslugu, pa pretpostavljam da treba da budem zahvalan. Istina, mogao sam poželeti neke stimulativnije učesnike u svojoj samoći. Imam nelagodan osećaj da bi trebalo da potvrdim svoja prava. Za početak, trebalo bi da prestanem da plaćam Lili za njen rad u kući, s obzirom da je takav kakav je, nemaran. Od Kvirka se takođe mora zahtevati da obavlja neke neophodne poslove. On bi mogao da bude moj majordom; uvek sam želeo majordoma, iako nisam siguran koje su dužnosti te persone. Zabavljam se zamišljajući ga, kako, sa njegovim kokošijim grudima, u fraku i prugastim pantalonama, škripi po stanu na tim nežnim golubijim nogama. Sumnjam da zna da kuva; sudeći po tom tanjiru koji je ostavio na stolu kuhinjske niše, on je čovek kobasica i jaja. Ova tema, uviđam, zahteva malo razmišljanja. Kad samo pomislim da sam se plašio viška samoće!
Moje otkriće me je nateralo da na novi način gledam ne samo na kuću, već i na moja dva gosta. Osećam se kao da ih vidim prvi put. Ušli su u žižu, na način za koji nisam siguran da mi se sviđa i koji sasvim sigurno nisam očekivao. Izgleda kao da su ustali sa svojih sedišta i lagano izašli na pozornicu dok je predstava trajala, prekidajući me usred naglašeno introspektivnog solilokvija, pa da bih sačuvao predstavu moram da nađem načina da ih nekako inkorporiram u zaplet, uprkos njihovim neznatiželjnim, neodlučnim i potpuno neprofesionalnim prirodama. Takve stvari se glumcu javljaju u noćnim morama, ali ja sam neobično miran. Naravno, sin roditelja koji izdaju sobe će sigurno imali manjkav osećaj teritorijalne pripadnosti, ali postoji nešto više od toga. Zbunjen sam, baš kao što sam zbunjen kad pokušam da identifikujem šta to Kasino nalazim u Lili. Ona je čudna devojka. Kad sam jutros sišao dole, mala kita divljih ljubičica je bila stavljena u teglu od džema pored mog mosta za kuhinjskim stolom. Na laticama je još bilo rose, a stabljike su bile spljoštene tamo gde ih je ona uhvatila. Kad li je ustala da bi izašla i ubrala cveće? – jer, prepostavljam da je to ona uradila, a ne Kvirk, koga ne mogu da zamislim kako na vrhovima prstiju izlazi u rosno polje jutra da bi kidao cveće, za mene ili bilo koga drugog. Kako devojka kao što je Lili zna gde da pronađe divlje ljubičice? Ali moram da se dovedem u pamet i da prestanem sa ovim generalizacijama u koje sam oduvek prelako padao. Nemam ja posla sa devojkom kao što je Lili – u pitanju je baš Lili, jedinstvena i tajanstvena, i pored sve njene običnosti. Ko zna kakve žudnje gore u tim mršavim grudima?
Sad je proučavam sa ogromnim intenzitetom. Ona je animirana zagonetka koju sam se pripremio da rešim. Posmatram je kako lakira nokte. Tom zadatku pristupa sa ozbiljnom koncentracijom, tapkajući i gladeći svojom četkicom, lako i pažljivo kao srednjovekovni minijaturist. Kad završi, često drži ruke raširene ispred sebe, pa se, primetivši neku manu, neku prazninicu u premazu, s ljutnjom mršti tako da joj se namreška nos, uzima svoju bočicu acetona i briše svaku mrljicu laka koji je upravo nanela i sve počinje iznova. Jednaku pažnju posvećuje svojim stopalima. Ima duge, vitke, lemurske noge, koje su prilično slične Lidijinim, sa velikim žuljevima na ivicama. Mali prst svakog stopala je podvijen ispod svog suseda, kao ručica šoljice. Spušta se na ivicu fotelje velikih stranica u gostinskoj sobi, podignute noge, sa bradom pritisnutom uz koleno i uljastim spiralama kose koje joj vise niz lice; soba miriše kao farbarska radionica. Pitam se da li je svesna mog pogleda koji jalovo vesla po senovitim, mahovinastim mestima pod njenom suknjom. Ponekad je uhvatim kako upire oči u mene, kapci su joj teški i na njima vidim nešto, ne dozvoljavam sebi da poverujem da su to otoci. Prisećam se onih ljubičica i zamišljeno, sa blagom nelagodom, gledam mlečnoplave zadnje strane njenih kolena, svaka ima svoj paralelni par tankih, pukotinastih crta, njenu grubu, tamnu kosu koja uvek izgleda kao da joj treba pranje, i konture njenih plećki, nalik na mala zakržljala krila, ocrtane na materijalu njene oskudne letnje haljine. Ima, saznao sam, petnaest godina.
Fantomi upražnjavaju sebi svojstvenu magiju na njoj. Ona se naslanja na mesta gde se oni iznebuha pojavljuju, razbarušena, previše slična robinji u orijentalnom haremu, prelistava svoje magazine i pijucka svoju kolu uz prigušene zvuke disanja ronioca na cevčicu. Oseća li njihovo prisustvo? Juče je brzo podigla pogled sa svog stripa, mršteći se, kao da je osetila neki avetinjski dodir na svom ramenu. Onda me je prodorno, sumnjičavo pogledala, sa bradom uz grlo i tamnim, spuštenim obrvama, i tražila da joj kažem zašto se smešim. Da li sam se smešio? Smatra me dražesnom starom budalom; u pravu je. Pitam se da li žena-duh registruje ovu živu devojku? Jesam li u pravu što prilikom pojavljivanja duha otkrivam narastajuće čuvstvo zbunjenosti, donekle čak i užasnutosti? Može li ona biti ljubomorna? Iščekujem trenutak, koji će doći, kad će se ona potpuno poistovetiti sa Lili, kad će sići u nju kao anđeo koji objavljuje svoje postojanje, kao sama boginja, i kad će je iluminirati trenutnim blagoslovom svoje natprirodnog prisustva.
Sada u ovoj, za mene preobraženoj kući nazirem ono što se dešava Kas, dok se stalno seli i upada usred međusobno familijarnih stranaca, nesigurna šta je stvarno, a šta nije, ne sasvim sposobna da raspozna ono što je savršeno raspoznatljivo, dok sa njom razgovaraju glasovi u vazduhu. Prisustvo živih ljudi kuću je lišilo esencijalne samoće koju sam u njoj nalazio. Kvirkovi su i mene načinili duhom – nisam siguran da sada neću moći da prolazim kroz zidove. Ima li moja ćerka, pitam se, ovaj stalan osećaj svetline, nestalnosti, osećaj neprestanog klizanja ničega između stopala i poda? Opet, svuda oko mene je supstanca, značajno opipljive stvari, uobičajen stari svet, težak, zbijen i topao na dodir. Pre neku noć je Kvirk, umesto da, kao što je uobičajio, izvede devojku sa sobom, parkirao svoj bicikl u hodniku, došao u kuhinju, odvažno približio stolicu stolu i seo. Usledila je trenutna pauza, on je čekao da vidi šta ću da uradim. Nisam uradio ništa, naravno, samo sam sedeo i igrali smo karte, nas troje. Nisam dobar u kartama, nikada nisam bio. Sedim i divlje se mrštim na svoje karte, s trzajem se bacajući na iščezavajući špil onda kad to treba da uradim, ne znajući čak ni kojem znaku ili broju na karti treba da se nadam. Kvirk igra sa slonovskom obazrivošću, držeći karte blizu lica i prepredeno vireći preko njih u Lili i mene, sa jednim okom zatvorenim, a drugim poluzatvorenim. Mada, i on gubi. Lili je ta koja pobeđuje. U uzbuđenju igre se transformiše, postaje neko drugo dete, vičući i kokodačući kad izvuče pravu kartu, u suprotnom stenjući, prevrćući očima i udarajući o sto u simuliranom očaju. Kad skupi pobedničke karte, lupa njima o sto, trijumfalno urličući kao crvenokožac. Mi smo prespori za nju, Kvirk i ja, uzdišemo i nespretno baratamo svojim beznadežnim kartama. Ona vrišti na Kvirka, terajući ga da požuri, zgađeno vrteći glavom, a kad sam ja preterano spor, svojom tvrdom, malom, šiljatom pesnicom me gurka u krsta ili u nadlanicu, tako da me zaboli. Dok čeka na poslednju kartu koja joj treba, ćuti, fiksirajući špil, pažljiva kao lisica. Triling zove „trio”, a ono što je za mene pub, za nju je „žaca”. Igramo na svetlosti sveće, na Lilino insistiranje; ona kaže da je to romatično, izgovarajući tu reč duboko, treperenjem jezika – tako rrromatično – na takav način da podozrevam da me parodira. Onda ukrsti oči i pušta da joj se usta ugnu u kez idiota. Još uvek je toplo, ostavljamo prozore otvorene u prostranim, mekim, zvezdanim noćima. Noćni leptirovi ulaze unutra i prave svoje pijane spirale satnog mehanizma oko plamena sveće, prah njihovih krila pada u drhtavu, gar-crnu lokvu senke u kojoj stoji sveća. Večeras, kad je igra završena, dok je Lili skupljala karte, a Kvirk tupo sedeo i zurio, začuo sam sovu kako se oglašava iz tame, i pomislio sam na Kas, pitajući se gde ona može biti ovog trenutka i šta radi, moja Minerva. Rizično razmišljanje. Čak i u najmekšem kutku letnje noći um može prizivati užase.
Ponovo sam bio u pravu, Lili spava u sobi moje majke. Pogledao sam rano jutros i ona je bila tamo, u tinjajućoj svetlosti zore, sklupčana u ćošku velikog kreveta, hrčući. Nije se probudila, čak i kad sam prišao krevetu i približio svoje lice njenom. Kakav je to čudan prizor, ljudsko biće u snu. Mirisala je na san, na znoj mladosti i na taj bolesno slatki, jeftini parfem kojim se poliva. Ako se izuzme miris i hrkanje, to je mogla biti Kas. Moja devojčica je danima mogla da ostane u krevetu, ignorišući sva preklinjanja, sve prekore. Na vrhovima prstiju bih ušao u njenu sobu i zadigao ivicu čaršava, i ona bi bila tu, poput nečega što je ispuzalo iz divljine, potpuno bleda i razbarušena, ukrućena, ležala je na boku zureći u ništa, sa zglavkom pritisnutim uz dva ogoljena prednja zuba. Onda bi se u gluvo doba noći konačno izvukla iz kreveta, sišla dole i sa kolenima uz grudi sela ispred televizora, isključivši ton, i gledala treperave slike usredsređenim, gladnim pogledom, kao da se tu nalazi mnoštvo hijeroglifa koje se trudi da dešifruje.
Tokom naših partija karata Kvirk mi je pričao svoju životnu priču: njegova majka je držala pab, otac je pio kao smuk, Kvirk mlađi je sa četrnaest godina poslat da radi kao advokatov potrčko, i od tada je tamo; žena, dete; kasnije mrtva žena, udovac. Zbunjeno se priseća svega ovoga, vrteći glavom, kao da su se te stvari desile nekom drugom, nekome za koga je čuo ili o kome je čitao u novinama. Porodičnu kuću je izgubio posle nekakvog sudskog spora, da li je u njemu učestvovao on, ili neko drugi, to ne kaže, a ja ne insistiram na detaljima. Iz unutrašnjeg džepa je izvadio izgužvani i požuteli novinski isečak koji obaveštava o aukcijskoj prodaji kuće. „Naše kuće”, rekao je, klimajući glavom. „Prodata je u bescenje.” Hartija je topla, jer je bila blizu njegovih grudi, naraslih kao u žene; vraćam mu isečak, gadljivo ga držeći između palca i kažiprsta, a on ga za trenutak proučava, cokćući, a zatim ga stavlja u džep i ponovo se usredsređuje na karte.
On se prema budućnosti odnosi kao prema mogućnosti koja nije nimalo verovatna, kao da je u pitanju dobitak na konjskim trkama ili obećanje večnog života. Šta misli, pitam se, koliko ću mu još dozvoljavati da živi ovde? Čudim se njegovoj staloženosti. Njegova majka je znala moju majku, kaže. Dobro se seća ove kuće kad su u njoj živeli stanari, tvrdi da ga je mama dovodila ovde u posete. Kaže da se seća i mene. Sve ovo me uznemiruje na neki opskuran način. To je kao da čoveku pričaju o nedostojnim stvarima koje su mu učinjene dok je spavao ili bio pod anestezijom. Kopao sam i kopao po svom sećanju i na kraju su mi dubine predusretljivo podarile sliku koja bi mogla biti on, ne onakav kakav bi bio tada, već, smešno, onakav kakav je sada, utegnut u odeću školarca čija dugmad pucaju od nadimanja, sa kapicom nataknutom na njegovu veliku, okruglu glavu, ša-la-la u odnosu na mog identično obučenog ša-la-lija. Poslali su nas u baštu da se igramo, dok naše majke sede u gostinskoj sobi mrmljajući uz svoj čaj i božanstvene kolače. Stojimo u sumornoj tišini, čovek-dete Kvirk i ja, ne gledamo jedan drugog, već gledamo u stranu, i šutiramo rupe na travnjaku kapicama svojih školskih cipela. Čak i sunčeva svetlost deluje dosadno. Kvirk zgazi na puža golaća i zgnječi ga, ostavljajući na travi dugačku mrlju nalik na bale. Trebalo bi da sam nekoliko godina stariji od njega, pa ipak izgledamo kao da smo isto godište. On iz zadnjeg džepa svojih kratkih pantalona vadi fotografiju na kojoj se nalazi neka debela devojka sa šeširom zvonastog oblika koja, u odeći šiparice iz dvadesetih godina, široko raširenih nogu, opušteno zavaljena u kuhinjsku stolicu, gura krastavac u sebe; on mi kaže da, ako želim, mogu da zadržim fotografiju, njemu je dosadilo da je gleda. Na nebu iznad bašte se formira olujni oblak. Stojimo pognutih glava, zureći u sliku devojke. Mogu da ga čujem kako diše. „Prava kurva”, kaže on, „a?” Prve obilne kapi kiše padaju na fotografiju. Dan se zatamnjuje kao modrica.
To je Kvirk kojeg se zaista sećam, ili je to neko drugi, na primer, onaj dečak koji je bio moja prva ljubav? Jesam li ga spomenuo? Ne mogu da se setim njegovog imena. Jednog leta je stanovao u našoj kući zajedno sa svojom majkom. Bili su Englezi, ili, možda, Velšani. Sećam se nekog čudnog akcenta. Majka je morala biti u nekoj užasnoj nevolji, možda je bežala od dugova, ili od muža grubijana. Provodila je čitave dane u krevetu, ne proizvodeći nikakav zvuk, dok moja majka, koja više nije mogla da trpi tu napetost, ne bi otišla kod nje, izgovor joj je bio donošenje šolje čaja ili vaze sa cvećem iz bašte. Dečak i ja smo bili istih godina, pretpostavljam da smo imali po devet, sigurno ne više od deset. On nije bio lep, niti je bio posebno upečatljiv. Imao je oskudnu, crvenkastu kosu, pege, iznurene oči, velike ruke, sećam se, i velika, čekinjasta, svinjska kolena. Obožavao sam ga; noću bih ležao u krevetu i mislio na njega, izmišljajući avanture u kojima smo on i ja udružili snage protiv lopova i bandi Indijanaca. Moja ljubav prema njemu je, naravno, bila lišena putenih žudnji i nije bila objavljena; ne bih čak ni umeo da je nazovem ljubavlju, ta reč bi me šokirala. Ne znam ni da li je znao šta osećam prema njemu, niti šta je on mogao osećati prema meni, ako je uopšte nešto osećao. Jednog dana, kad smo zajedno šetali kroz grad – ja sam bio silno ponosan što me ljudi vide u njegovom društvu, misleći da nas svi primećuju i da nam se dive – slučajno sam prepleo svoju ruku sa njegovom, a on se ukrutio i namrštio se, skrenuo pogled i posle jednog ili dva koraka, zadržavajući izraz pažljive usredsređenosti, diskretno izvukao svoju ruku iz moje. Poslednje noći njegovog boravka sam sišao dole, u groznici ili već u žalosti, stao ispred vrata sobe koju je on delio sa svojom majkom, pokušavajući da ga čujem kako diše dok spava, ili, još bolje, dok leži budan misleći na mene, i ubrzo, na svoje zaprepašćenje i radost začuo isprekidane, prigušene jecaje, pa sam promuklo prošaptao njegovo ime, i trenutak kasnije vrata su se malko otvorila i u pukotini se pojavilo ne njegovo, već umrljano i suzama obliveno lice njegove majke. Nije rekla ništa, samo je gledala u mene, koji sam bio novajlija u umetnosti tuge, i oglasila se ljutitim, plitkim uzdahom, bez reči se povukla i zatvorila vrata. Otišli su rano sledećeg jutra, a on nije došao kod mene da se pozdravi. Stajao sam pored svog prozora i posmatrao ih kako s mukom prelaze skver, sa torbama, čak i kad su nestali sa vidika, ja sam još uvek mogao da ga vidim, njegova velika stopala u jeftinim sandalama, njegova zaobljena ramena, njegov potiljak sa vijugom bezbojne kose.
Skrećemo pogled sa sunca, sa zgnječenog puža golaća, sa nepristojne slike, vraćamo se kući, decenije munjevito prolaze.
„Jeste li ovde ikada videli duha?”, upita Kvirk. „Govorili su da je ova kuća zaposednuta.”
Pogledao sam ga. Bio je zadubljen u svoje karte.
„Zaposednuta?”, rekoh. „Čime?”
On slegnu ramenima.
„To su samo stare priče”, reče on. „Stara naklapanja.”
„Kakve priče?”
On se zavali u svoju stolicu, koja se oglasila vriskom, i začkilji u udaljeni ugao tame izvan svetlosti sveće. Sada ga je gledala i Lili, usta su joj bila iskrivljena i malo otvorena; voleo bih da to ne radi, tada izgleda kao da je retardirana.
„Ne sećam se”, reče Kvirk. „Nešto o nekom detetu.”
„O detetu.”
„Koje je umrlo. I majka je umrla. Verovatno su oni jedni od onih što su stanovali ovde...” Pogledao me je, pokazao na devojku i pustio da mu zatrepere očni kapci.
„On misli”, reče mi Lili sa ironičnom emfazom, „na nekoga ko je bio trudan. Ja, naravno, ne znam kako nastaju bebe.”
Kvirk ju je ignorisao.
„Uvek se u starim kućama kao što je ova dešavaju uvrnute stvari”, reče on blago. „Bacam sedmicu.”

ŽIVOT, ŽIVOT JE UVEK IZNENAĐENJE. Baš kad pomisliš da ga imaš u rukama, da si perfektno naučio svoju ulogu, nekom iz glumačke podele će pasti na pamet da improvizuje, pa će u čitavoj prokletoj produkciji zavladati nered. Danas se pojavila Lidija, nenajavljeno. „Pa, kako sam mogla da ti kažem da dolazim”, brecnula se, „pošto si, izgleda, iščupao telefonski kabl iz zida?” Kad je stigla, sedeo sam u svojoj tvrđavi, škrabajući nešto. Da li sam opisao ovu sobicu, svoju rupu za skrivanje, svoje skrovište? Nalazi se u zadnjem delu kuće, do nje se penje uz tri visoka betonska stepenika, ulazi se kroz malo zasvođena, u zeleno ofarbana vrata koja pružaju uvrnuti manastirski efekat. Prema mojoj proceni, ova soba je sagrađena nakon što je kuća napravljena, kao kakva chambre de bonne, iako je jedina sluškinja koju je graditelj imao na umu izgleda bila patuljak. Visina je samo u sredini sobe dovoljna za stajanje, jer je tavanica strmo zakošena naniže, s jedne strane skoro do poda. Izgleda kao da si u šatoru, ili na tavanu kakve velike kuće za lutke. Imam mali sto od bambusa na kojem pišem i stolicu sa sedištem od slame, koju sam doneo iz kuhinjske niše. Pored mog lakta, u zidu nasuprot vratima, jedan mali kvadratni prozor gleda na sunčani ugao bašte. Napolju, baš ispod prozora, nalaze se stari geranijumi, čije cvasti, kad je sunce pod određenim uglom, bacaju ružičasti preliv preko stranica moje sveske. Ujutru se penjem ovde kao u ronilačko zvono i sklanjam se od Kvirkovih, razmišljam, sanjarim, prisećam se, tu i tamo zapišem jednu ili dve rečenice, neku zalutalu misao, san. Ima neke retoričke prirode u tonu ovih škrabotina, što je, pretpostavljam, neizbežno ako se imaju u vidu moje glumačke vežbe, a često uhvatim sebe kako glasno izgovaram reči dok ih pišem, kao da ih direktno upućujem nekom poznatom i saosećajnom uhu. Pošto sam otkrio da Kvirkovi žive u kući, ovde provodim sve više i više vremena. Srećan sam, ili, bar najsrećniji u ovom zapečaćenom odeljenju, sklonjen u more samoga sebe bez plime i oseke.
Moja žena je po mnogo čemu izuzetna osoba. Ona je bila odana odbrana protiv svih strela i bombi koje je spoljni svet mogao baciti u sadržaj naših života. Trebalo je da vidite kritičare premijera kako zaziru posmatrajući je dok se naginje prema njima naoružana cigaretom i vinskom čašom. Međutim, ona nije u najboljoj formi kad dođe do emocionalne nedaće. Njen tata je, verujem, bio previše popustljiv prema njoj, a rezultat je bio taj da ona nikada nije prestala da očekuje da će uvek biti nekoga ko je odgovoran i ko će se baviti sa, na primer, neočekivanim mogućnostima braka i njegovim neizbežnim jadima. Ovo ne znači da je ona nesposobna da sama izlazi na kraj sa takvim stvarima; kažem, ona je mnogo dostojnija poštovanja od mene kad dođe red na praktične stvari. Reč je samo o tome da ona ima ubeđenje kraljice da neće biti podsticana da troši zalihe iz svog skladišta snage, koja se zadržava kao zajedničko dobro namenjeno onom danu kad izbije neka prava kriza, kad će ona biti pozvana da eksplodira u grudnom oklopu i šlemu prekrivenom perjem, dok zastavice lepršaju. Kad sam danas začuo njen glas kako dolazi sa nekog mesta udaljenog od mojih malih zelenih vrata, na trenutak sam osetio paniku, kao da sam begunac koji se krije iza nekog lažnog zida, i kao da je ona zapovednik tajne policije. Usudivši se da izađem iz svoje jazbine, zatekao sam je u hodniku, kako korača krupnim koracima u ljutitoj usplahirenosti. Nosila je crne tesne pantalone i svetlocrvenu radničku bluzu koja joj je dopirala do kukova i koja joj je davala nezgrapan i neprikladan izgled. Kada je ljuta, u njenom glasu se pojavljuje visoka, treperava, plačljiva nota.
„Gde si ti, za ime Boga?”, rekla je kad me je videla. „Šta se dešava? Ko je ova devojka?”
Lili je, bosonoga, u svojoj šljampavoj haljini, stajala nemarno pognuta malo iza nje u hodniku, žvaćući gumu i mrzovoljno gledajući. Panika koju sam osetio samo minut pre sada je bila zamenjena hladnom mirnoćom. Imam jedan dar, to je zaista dar, da u sebi u jednom potezu ugušim bilo kakvu grozničavost krvi ili mozga. Postoje, hoću da kažem postojale su, noći kad bih se šćućurio u ćošku pozornice koji se ne vidi iz publike, tresući se u vlažnom strahu dok iščekujem trenutak kad treba da se pojavim, da bih to učinio savršeno staloženo, gromovito ispaljujući svoj tekst bez trunke drhtanja ili grešaka u govoru. U tim trenucima me spopada neki plutajući osećaj, kao da se nalazim na nekom gustom, tečnom medijumu, na Mrtvom moru emocija. Iz ovog stanja skoro prijatne ravnodušnosti gledao sam Lidiju blago, radoznalo. Primetio sam da mi se naliv-pero još uvek nalazi među prstima, podignuto kao pištolj. Gotovo da sam se nasmejao. Lidija je stajala podignute glave, bila mi je okrenuta bokom, imala je stav zaplašenog drozda, zurila je u mene, usta su joj bila razjapljena u zbunjenoj neverici.
„Ovo je Lili”, rekoh bezbrižno. „Ona upravlja kućnim poslovima.”
Ovo je čak i meni samom izgledalo neverovatno.
„Šta radi?”, uzviknu Lidija, bio je to ptičji vrisak. „Jesi li sasvim sišao s uma?”
„Lili”, pozvah, „ovo je gospođa Kliv.” Lili nije rekla ništa, nije se pomerila, osim što je prebacila svoju otromboljenost sa jednog kuka na drugi, još uvek ritmično žvaćući. Lidija je nastavila da me gleda sa tom velikom iznenađenošću i ljutnjom, malo se izvijajući unazad, kao da izbegava mogućnost da joj iznenada bude upućen udarac.
„Pogledaj se, pogledaj na šta ličiš”, reče ona, čudeći se. „Da li je to brada?”
„Lili se brine o meni”, rekoh. „To jest, brine se o kući. Došla si baš u pravi čas. Već sam se nosio mišlju da pitam monahinje od preko puta da li mogu da mi pozajme par siročadi.” Ovog puta sam se stvarno nasmejao, bio je to neki nepoznati zvuk. „Mogao sam da ih obučem u hulahopke i da im stavim napuderisane perike”, rekoh, „moja Žistina i Žilijet”6 Jednom sam glumio božanstvenog markiza, sa povezom za glavu i košuljom opšivenom kamerom i raskopčanom do pupka; stvarno sam se svideo sam sebi u toj ulozi.
Nešto bolno i bespomoćno je ušlo u Lidijin pogled, za momenat je izgledalo kao da će zaplakati. Umesto toga, teško je uzdahnula kroz nozdrve i zategla usta u liniju ljutine, okrenula se na štikli i otišla u gostinsku sobu. Liline oči su srele moje, nije mogla da zaustavi mali kez, pokazujući svetlucanje očnjaka.
„Napravi čaj, Lili”, rekoh tiho, „za gospođu Kliv i mene.”
Kad sam otišao za njom u gostinsku sobu, Lidija je stajala pored prozora kao i prvog dana kad smo došli ovde, leđima okrenuta sobi i jednom rukom čvrsto presavijenom preko grudi, pušeći cigaretu, brzo, žestoko izbacujući dim.
„Šta to radiš, Aleks?”, reče drhtavim glasom. Nije se okrenula. Mrzim kad pokušava da glumi, to je neprijatan prizor. Samo kad je teatralna obraća mi se po imenu. Pustio sam da prođe jedan trenutak.
„Biće ti drago da čuješ”, rekoh razgovetnim glasom, „da je ova kuća poznata po tome što je zaposednuta. Tako da, vidiš, nisam počeo da odlepljujem. Kvirk kaže da je neko dete...”
„Prestani”, reče ona podižući ruku. „Ne želim da slušam.” Slegnuo sam ramenima. Ona se okrenula prema sobi i bacila mutan pogled, namrštivši se. „Ovde je prljavo”, promrmljala je. „Šta radi ta devojka?”
„Ne plaćam je mnogo”, rekoh. „U stvari, od skoro je uopšte ne plaćam.”
Nadao sam se da će me upitati za razlog i tako mi dati priliku da joj saopštim delikatne vesti o nepozvanim gostima u kući, ali ona je samo još jednom uzdahnula, još uvek namrštena i zaokupljena, i zavrtela glavom. „Ne interesuju me tvoji kućni aranžmani”, reče sa velikim prezirom u kojem, međutim, nije bilo uverenja. Gledala je u cigaretu u svojoj ruci kao da je ranije nije primetila. Glas joj je postao dubok sa zadihanim ogorčenjem. „Koliko vidim, napustio si me i nećeš se vratiti”, rekla je u žurbi, još uvek prodorno gledajući u cigaretu blistavim očima.
Glumio sam duboko razmišljanje.
„Pa, šta misliš, da li je to bio anapest”, rekoh, „ili ređi, snebljiviji amfibrahis? Pitam to jer sam profesionalno zainteresovan. Stvarno bi trebalo da budeš pesnikinja” Još uvek sam u ruci imao to prokleto penkalo. Spustio sam ga na okvir kamina, koncentrišući se, kao da ne želim da zaboravim gde sam ga ostavio; postajem vrlo rasejan kad su u pitanju male, nežive stvari. Mogao sam da vidim Lidiju u ogledalu iznad kamina, besno je gledala u moj potiljak. „Zadovoljan sam ovde, za sada”, rekoh saosećajnim tonom, okrećući se prema njoj. „Vidiš, ovde mi se nudi da budem živ, a da ne živim.”
„Naravno”, reče ona. „Uvek si bio zaljubljen u smrt.”
„Spinoza kaže...”
„O, jebeš Spinozu”, reče ona, ali sa malo snage, gotovo iscrpljeno.
Bacala je poglede unaokolo, tražeći pepeljaru, i pošto je nije našla, slegnula je ramenima i otresla malo pepela na tepih, gde se on mekano prizemljio i nije se izdrobio. Upitao sam je da li se ponovo čula sa Kas. Zavrtela je glavom, ali mogao sam da vidim da laže. „Gde se, zapravo, ona nalazi?”, upitao sam. Ponovo to tvrdoglavo odmahivanje glavom, kao da je dete koje odbija da kaže drugaru u igri ko je bio nevaljao u obdaništu. Pokušao sam sa drugačijim pristupom. „Rekla si mi da ona ima neko iznenađenje za mene, kakvo je to iznenađenje?”
„Rekla mi je da ti ništa ne pričam.”
„O, ma nemoj.”
Jedna od stvari, jedna od malobrojnih stvari koje sam naučio, ili shvatio, o sebi od kako sam došao ovde jeste to da sam uvek u potrazi za nekim ili nečim kome mogu da se osvetim. Ne znam tačno kojim povodom tražim osvetu, niti kakvu formu ona treba da ima. Ja sam isti kao moja majka koja čeka da joj se svet izvini za bezimene nepravde koje joj je, veruje ona, naneo. Baš kao i ona, ne mogu da se oslobodim ubeđenja da zaista postoji krivica koju treba raspodeliti, dug koji treba namiriti. Zadovoljan sam što čekam, što sporo prihvatam stvari, vrebam pravu priliku, ali sam neprestano siguran da će osveta nekako, u jednom trenutku, stići. Možda ću kad se to desi znati koja je to prvobitna uvreda ili nepravda. Kakva samo konfuzija postoji u meni; stvarno sam samom sebi stranac.
Iz kuhinje je doprla iznenadna kakofonija Lilinog radija, koja je odmah utišana.
Lidija me je sada gledala iskosa, čekajući da vidi šta ću učiniti sada. Ponekad, na primer, u trenucima kao što je ovaj, dozvolim sebi da se zabavim utiskom da se, bez obzira na svu njenu snagu, ona pomalo plaši mene. Priznajem da volim da je držim čvrsto na zemlji. Ja sam nepredvidiv. Možda ona zaista misli da sam lud, možda je to razlog njene grubosti. Iza nje, u prozoru, bašta je bila neprikladna edenska mešavina veselog zelenila i svetlucave, benzinske plave. Naglašeno letnje obilje je neprestano iznenađenje. „Ona želi da dođe kući”, reče ona, „ali u ovom trenutku ne može.” Ovo je prouzrokovalo lažnu notu namernog smirenja, koje sam odbio čak i da prepoznam. U ovom trenutku, baš tako.
„Ona ti se poverava, zar ne?”, rekoh. „Nikada to nije činila.”
Ovo je istina; ma koliko velike bile razlike između moje ćerke i mene, uvek smo bili dovoljno bliski da čitamo misli jedno drugom – uvek, uvek smo nas dvoje bili protiv jadne Lidije.
Začuo sam Lilina bosa stopala kako šljapkaju hodnikom iz kuhinje, a sada je ona ušla noseći kalajni poslužavnik sa čajnikom i dve različite krigle, i sa tanjirom na kojem se nalazila gomila debelih, iskrivljenih parčadi hleba nasumice namazanih puterom. Primetio sam kako Lidija primećuje skorelu prijavštinu na žuljevitim stopalima tog deteta i na naboranim crvenim petama. Lili je, grizući jednu stranu donje usne, pažljivo izbegavajući da pogleda u mene, spustila poslužavnik na kamin, savijajući se u struku i namerno pokazujući zadnju stranu svojih butina, belih kao riblji stomaci, sve do njene uske zadnjice. „Da sipam?”, rekla je ispod svoje raspuštene kose glasom u kojem se osećalo ugušeno veselje.
Lidija, koja je stajala pored prozora, brzo je prišla. „Ja ću.”
„Samo izvolite”, reče Lili, uspravi se, još uvek gledajući ni u jedno od nas, i odšvrlja, trzajući kukovima.
Da bi sipala čaj, Lidija je morala da sedne na tepih ispred kamina, naginjući se nakrivo pod neprijatnim uglom, skupljenih nogu, što joj je davalo nimalo neprivlačan izgled morske nimfe koja leži na plaži.
„Koliko godina ima to dete?”, reče, mršteći se na čaj boje tikovine koji je klokotao u krigle.
„Sedamnaest, ona tako tvrdi.”
Lidija frknu.
„Verovatnije je da ima petnaest”, reče, „ako ima i toliko.” Bilo je nečega u tom nezgrapnom, bespomoćnom načinu na koji je sedela što je pokrenulo otkucavanje metronoma u mojoj krvi. „Bolje ti je da se paziš.”
„Ona je praktično siroče”, rekoh. „Misliš li da bi trebalo da ponudim Kvirku nešto u zamenu za nju? Siguran sam da mi ne bi trebalo više od sušene glave i torbe školjki, i ona bi bila moja – naša, hoću reći. Šta kažeš?”
Ona prekrsti nogu u brzom, iznenađujuće gracioznom zamahu, podiže se na kolena i ponudi mi kriglu. Bila je veoma blizu mene, gotovo da je klečala između mojih kolena. Uzevši kriglu, dozvolio sam svojim prstima da okrznu njene. Ona je bila staložena, njen mirni pogled je fiksirao naše dve ruke.
„Ti već imaš ćerku”, rekla je mirno.
Srknuo sam iz svoje krigle. Moram da podučim Lili umetnosti pripremanja čaja. Siguran sam da koristi kesice za čaj, iako sam joj rekao da ih neću tolerisati, to su gadne stvari. Lidija je bešumno klekla ispred mene, u stavu molioca, spuštene glave.
„Imao sam”, rekoh. „A onda je porasla. Žena ne može biti ćerka.”
„Znaš, njoj je potrebna pomoć.”
„A kad joj nije bila potrebna?”
Uzdahnula je i prebacila težinu sa jednog kolena na drugo. Pomislivši da možda namerava da me zagrli, brzo sam spustio kriglu sa čajem, ustao, prošao pored nje i otišao do prozora – zgazivši tog čudno odvratnog sivog crva od pepela kojeg je ona ostavila na tepihu – i stao tamo gde je ona stajala, zamišljeno gledajući u baštu obasjanu suncem. Pojedini letnji dani imaju neki arhaični kvalitet, posebno oni s kraja jula, kad je sezona dostigla svoj vrhunac i kad je već u neprimetnom smiraju, kad se sunčeva svetlost zgusne, a nebo je veće i više i ima dublje plavu boju nego ranije. U takvim danima jesen se već oglašava svojim prvim trubama, a opet, leto bezbrižno veruje da se nikad neće završiti. Čini se da su u tom sanjivom miru, nalik na mir ažurnih daljina scenografije pozornice, prisutna sva leta počev od detinjstva; od detinjstva i pre njega, do onih arkadijskih polja, gde se stapaju sećanje i mašta. Povetarac će se pojačati, on je jedna od poluformiranih misli vremena, i nešto u uglu vaše vizije će malaksalo zalepršati, a zatim će se ponovo umiriti. Zbrkani tihi zvuci se mešaju u vazduhu, kao da dolaze sa neke udaljene terevenke. Tu su zvuci pčela, zvuci ptica, iritirajuće zujanje nekog udaljenog traktora, uhvatićete neki miris, neki koji poznajete, ali ne možete da ga identifikujete, on će vas podsetiti na neko drugo mesto, na neku livadu sa makovima pored prašnjavog puta, i na nekog ko se okreće i kreće vam u susret... Shvatio sam, tamo, pored prozora, da se nešto promenilo, da sam prešao na neko drugo mesto. Prvo sam tu bio ja, zatim ja i fantomi, pa ja i Kvirk i Kvirkova devojčica, a sada – nisam znao šta, osim da je ovo sada bilo novo. Iza sebe sam mogao da čujem Lidiju kako se podiže, malo brekćući od napora.
„Draga, stvar je u tome”, rekao sam, „što sada zaista nemam energije da brinem o bilo kome drugom osim o sebi.”
Uputila mi je surovi osmejak.
„A kad si je imao?”
Mačka boje puža golaća je gacala kroz baštu, udarala izrastu travu, šapama izvodeći široke, spretne, nadmoćne pokrete. Život je svuda, čak i u kamenju, sporo, tajno, dugovečno trajanje. Nikad nisam voleo ovu sobu, ovu tako bitnu gostinsku sobu; u njoj ima nešto od parohijskog doma, sa njenim smeđkastim senkama i teškim nameštajem i nepokretnim vazduhom zaplašenosti. Ovde je previše ljudi bilo nesrećno. Lidija je sada sedela u staroj fotelji pored kamina, sa rukama stegnutim između kolena, zureći u rešetku, a ne gledajući ništa. U minutu tokom kojeg sam bio okrenut leđima ostarila je puno godina; tokom sledećeg minuta je ponovo odbacila te godine; ona to radi. One ugljenisane knjige su još uvek bile u ognjištu. Pepeo, svuda pepeo. Lili je ušla i zastala, zainteresovano odmeravajući atmosferu. „Gospođa Kliv i ja bismo želeli da te usvojimo”, rekao sam joj, dozivajući veliki, svetao osmeh. „Želimo da te odvedemo od svega ovoga, da ti pružimo pravi dom i pretvorimo te u malu princezu. Šta misliš o tome?”
Lili je sa mene skrenula pogled na Lidiju, zatim ponovo na mene i oprezno se nasmešila, a onda je brzo prišla i podigla poslužavnik. Dok je izlazila, namignuo sam joj, a ona se ponovo ugrizla za usnu, ponovo se zlobno nasmešila i izašla. Lidija je za trenutak sedela u svojoj stolici, ne pomerajući se, zureći u pregradu od gvozdenih šipki, onda se promeškoljila, rastavila ruke, pljesnula njima po kolenima i živahno ustala, izgledajući kao neko ko je doneo neku veliku odluku.
„Mislim da je najbolja stvar koju možemo da uradimo”, poče, a odjednom briznu u plač. Suze su brzo tekle niz njene obraze, debeljuškaste i sjajne kao kapi glicerina. Stajala je i za trenutak zurila u njih, iznenađena i zaprepašćena, a onda joj je lice klonulo, ispustila je zvuk nalik na mjauk, delimično u ljutnji, a delimično u bolu, bespomoćno je stavila ruke ispred sebe, sa raširenim prstima, i nespretno pojurila iz sobe. Ona tračica pepela cigarete se još uvek nalazila tamo gde je i pala, još uvek u jednom komadu.
Zatekao sam je u hodniku kako, sklupčana u staroj sofi, dlanovima besno trlja lice umrljano suzama, poput mačke koja čisti svoje brkove. Nisam baš uspešan kad je u pitanju tuđa žalost. Koliko sam samo puta tokom našeg zajedničkog života stajao ovako, gledajući je kako se rastapa u tuzi, kao što dete gleda džak pun mačića koji se dave u jezercetu. Znam da sam za nju predstavljao iskušenje, na ovaj ili na onaj način – zaista, na mnogo načina. Činjenica je da je nikad nisam razumeo, nikad nisam shvatao šta ona želi, šta očekuje. Na početku naše veze me je često optuživala da je tretiram kao da je dete, istina je da sam voleo da očinskim okom gledam na svakodnevne stvari, počev od kućnih računa do njenog menstrualnog ciklusa – ljudi koji imaju puno slobodnog vremena vole da svuda zabadaju nos, to je stvar koju sam primetio u svojoj profesiji – iako u svoju odbranu mogu da kažem da sam mislio da je to ono što se zahteva od mene nakon što je ona prešla iz tatinog u moj nadzor. Onda je jednog dana, usred jedne od naših gungula, ona okrenula prema meni zastrašujuće iskrivljeno lice i vrisnula da mi ona nije majka! Ovo je bilo nešto novo; šta sam mogao da učinim u vezi s tim? Bio sam zbunjen. Sačekao sam da se smiri, a onda sam je upitao šta misli time da kaže, ali to je kod nje samo izazvalo novi bes, pa sam napustio tu temu, iako sam dugo nakon toga nastavio da razmišljam o njoj. Najpre sam mislio da me optužuje da tražim da budem mažen i pažen, ali sam to odbacio, pa sam na kraju zaključio da je ona najverovatnije htela da kaže da se prema njoj ponašam kao prema svojoj majci, znači da sam nestrpljiv, ozlojeđen, da upražnjavam tu ironičnu trpeljivost sa stisnutim usnama – uzdah, malo smejanja, prevrtanje očima – što je, znam, jedan od mojih najneprijatnijih načina za ponašanje prema onima koji su mi, pretpostavlja se, bliski. Trenutak razmišljanja mi je, naravno, pokazao da njeno izdiranje na mene jednostavno predstavlja drugi način da mi kaže da je tretiram kao dete, jer sam se, kao što je ona uporno isticala, upravo tako ponašao prema majci. Kako su samo komplikovani ti takozvani ljudski odnosi.
„Draga”, rekoh sada, glasom koji je pulsirao od neiskrenosti. „Žao mi je.”
Jedan od paradoksa naših svađa je da one gotovo nikad u potpunosti ne počinju dok ne dođe do stadijuma da ja prvi put pokušam da se izvinim. Kao da se u Lidiji, kad dođe do nagoveštaja moje slabosti, aktivira neki primitivni instinkt potisnute ženske dominacije. Sada me je odmah ščepala za gušu. Sve su to bile stare stvari, uvežbavane tako mnogo puta da su postale bajate, možda ne za nju, ali za mene sigurno. Reći ću jednu stvar, njene formulacije su jasne. Počinje sa mojim najranijim detinjstvom, brzo prelazi preko mladosti i momačkog doba, sa ljupkom gorčinom se zadržava na našim prvim zajedničkim godinama, zadaje demonstrativni udarac mojoj glumi, kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu – „Ti nikad ne silaziš s pozornice, mi smo samo publika” – zatim prelazi na moje odnose sa Kas i zaista zavrće rukave. I da znate, nije divlja i nemilosrdna kao što je bila nekad; godine su ublažile njenu narav. Ono što se ne menja je moja slika koju ona sugeriše. Prema njenoj verziji, ja sam u svemu grešio. Moja majka je slatka, eksploatisana, strpljiva, njeno zanovetanje ocu, a zatim i meni, samo je molba za malo pokazane ljubavi i naklonosti, prigušeni krik iz ranjenog srca. Sa druge strane, moj otac je potajni tiranin koji sputava samog sebe, osvetoljubiv i nedorečen čovek čija je smrt bila čin inata i osvete ženi koja ga je obožavala. Kad je podsetim, tonom koji ne prelazi granicu blagog prigovora, da je moj otac bio mrtav mnogo pre nego što me je ona upoznala, ona prezrivom gestikulacijom sklanja tu činjenicu na stranu; ona zna ono što zna. U ovoj naopakoj slici moje porodice – Sveto trojstvo je njen podrugljiv nadimak za nas – i ja sam, naravno, okrenut naglavačke. Da li sam imao usamljeno i smušeno detinjstvo, da li sam doživeo šok zbog ranog gubitka oca i da li sam potom bio podvrgnut neispunjivim emocionalnih zahtevima gorko razočarane majke? Ne, ne: ja sam bio mali princ koji je bio obasipan ljubavlju, pohvalama, poklonima, koji je brzo raskrstio sa vređanim ocem i tokom ostatka majčinog udovičkog života krivio je za sve ono što nije mogla da bude ili da uradi. Da li sam žrtvovao najbolje godine svog života kao odraslog čoveka krvavo radeći u jeftinom pozorištu da bih obezbedio ženi i njenom detetu luksuz na koji je popustljivi otac navikao svoju razmaženu ćerku? Naravno da nisam: bio sam tipičan monstrum sebičnosti koji bi pristao da mu se žena prostituiše samo da bi dobio neku epizodnu ulogu. Da li sam voleo svoju ćerku, da li sam pokušavao da je otrgnem od njenih najmračnijih opsesija, da je sačuvam od njenih najgorih ekscesa? Ne: ona je za mene predstavljala mučenje, iritaciju, kamen spoticanja na putu ka pozorišnom uspehu, izvor sramote i neprijatnosti pred mojim finim prijateljima u krtom, prividnom svetu u kojem sam pokušavao da se dočepam slave. I tako, vidite: sve je bila laž, sve je bila uloga koju sam igrao, a igrao sam je loše. A sada sam učinio najgoru moguću stvar, izašao sam sa predstave, ostavljajući ostale glumce da se nose sa zviždanjem publike i sa besom upravnika, i okrenuvši leđa svim zaštitnicima.
Kao što rekoh, ona više nije lavica kakva je nekada bila. Nekada bi zaplašila i samu sebe žestinom svojih osuda. Besneli bismo jedno na drugo do kasno u noć, na bojnom polju po kojem je bio razbacan razbijeni kristal i koje se kovitlalo od dima cigareta i alkoholnih isparenja, probudili bismo se u pepeljastoj svetlosti jutra, sa slanom gorčinom u ustima i izranjavljenih grla od pića i vikanja, i pružili bismo ruku jedno drugome, drhtavo, pod čaršavima, ne usuđujući se da pomerimo glave, onda bi jedan od nas postavio neko drhtavo pitanje, a onaj drugi zagraktao neku promuklu reč kojom se vraća samopouzdanje, i tamo bismo tamo ležali, prebrojavajući svoje rane, iznenađeni što se rat završio, a mi još uvek dišemo.
Mogao sam da čujem Lili koja se nalazila u kuhinji i slušala nas, pokušavajući da se ne oglasi nikakvim zvukom. Za jedno dete je prava svađa odraslih uzbudljiva. Kas je volela da nas sluša kako larmamo svom snagom; možda je to bio utešni zvuk za zvečanje u njenoj glavi. Sada sam čekao, Lidija se ubrzo skljokala, iscrpljeno se nagnula napred sa rukama prekrštenim na kolenima i omlitavelom glavom, od glasnih šmrkavih jecaja je povremeno drhtala, bili su to potresi posle besa. Oko nas su se skupljale senke koje su se sudarale, poput gledalaca koji oprezno zatvaraju krug oko još uvek tinjajuće eksplozije. Na linoleumu pored moje noge su strujali i drhtali sunčevi zraci. Čudno je kako ogorčenje gravitira ka ovom hodniku, ka memljivom pupku kuće sa produžetkom smeđeg zida bez prozora na jednoj i ispustom stepeništa na drugoj strani. On je prvobitno, u davnim grandioznijim danima, vodio do odaja slugu u zadnjem delu kuće; na pola puta do tamo još uvek se nalazi okvir nečega što su bez sumnje bila vrata presvučena zelenom čojom koja su odavno uklonjena. Vazduh tu stoji nepokretan, čini se vekovima nepromenjen; slaba promaja struji kroz otvor, poput kakve spore ribe. Tu je bajati, tamni miris koji me je proganjao kad sam bio dete; to je isti miris koji sam pravio tako što bih savio šake preko nosa i usta i brzo udisao i izdisao. Majka je ovde stavila sofu, sama ju je dovukla iz prednje sobe jednog dana kad sam bio u školi, bio je to još jedan u nizu njenih kaprica. Stanari su se odmah privikli na nju, uvek bi jedan od njih sedeo na njoj, ovaj tetošeći svoje ljubavno razočarenje, a onaj neznani početak raka. I Kas bi se tu često spustila, sa palcem u ustima i nogama podavijenim poda se, naročito nakon napada, kad je svetlost smetala njenim očima i kad nije želela ništa osim samoće, tišine i senki.
Činjenica je da je Lidija uvek bila ljubomorna na Kas i mene. O, da, bila je. Tako je bilo od samog početka. Dok je Kas bila beba, doteturala bi se u moje naručje, bez obzira na silno ulagivanje njene majke, na gugutanje ohrabrenja i laskave urlike. Čak i kasnije, kad je njen svet postepeno tamneo, ja sam bio taj koga je naša ćerka prvo tražila, ščepala bi moju ruku da ne bi, i pored sve pomoći, upala u ambis same sebe. Čije je oči tražila kad se povratila od prvog napada, dižući pogled sa poda pored kreveta, sa krvavom penom još uvek na ustima i tim izgledom lica za koji smo mi mislili da je nadzemaljski smešak, a koji je bio samo efekat opuštanja kontrahovanih mišića? Prema kome je trčala, smejući se u užasu, znajući da dolazi napad? Kome je opisala svoje zvučne vizije, litice slomljenog stakla i strašne ptice od metala i dronjaka koje su letele u njene oči? Prema kome se okrenula jednog dana, pored leje ljiljana u nečijoj bašti, i šapnula u naletu uzbuđenja otkrića da je to, to taj miris, nalik na miris nekog divnog, nežnog, slatkog trulog mesa, koji je ispunjavao vazduh oko nje u sekundama pred napad? Ko se prvi probudio kad se taj krik prolomio kroz noć, to dugačko, visoko, tanko zavijanje, kao kad se nerv polako iščupa iz korena?
Sedeo sam pored Lidije na sofi, umirujući sebe, kao da ona spava, a ja ne želim da je probudim. Tačka sunca na linoleumu se pomerila za nekih inč ili dva. Mesec se njihao na svom putu, sve bliži Suncu, nastanjujući se u svetlosti, poput noćnog leptira. Prijatan miris slame je plovio kroz vazduh; negde je gorelo polje strnjike. U tišini je nešto zujalo, kao da neko prelazi preko žica harfe, a ne okida ih. Na gornjoj usni mi se skupila neprijatna vlažnost. Davno, kad sam bio dečak, po mirnom i vrelom letnjem vremenu kao što je ovo, išao sam poljima, o, miljama sam, čini mi se, šetao da bih stigao do farme da kupim jabuke. Nosio sam majčin ceger; on je imao neki neprijatan, mastan miris. Nosio sam sandale, i obad me je ubo u gornji deo stopala. Seoska kuća u koju sam išao je bila zarasla u bršljan, imala je male, tamne, svetlucave prozore. Bilo je to mesto gde su se u avanturističkim knjigama za dečake odigravale mračne stvari, farmeri su nosili gamašne i prsluke i u ruci držali opasne vile. U dvorištu je jedan crno-beli pas počeo da reži na mene i da se zgrčen vrti u krug, dok mu je stomak gotovo grebao šljunak. Stajao sam na tremu popločanom kamenim pločama, jedna debela, mrzovoljna žena u kecelji cvetnog dezena je uzela moju torbu i otišla u senovite dubine kuće. U glinenim saksijama su se nalazili čvornovati geranijumi i veliki stojeći sat sa tegovima koji kao da je oklevao pre svakog otkucaja. Dao sam ženi jedan šiling, a ona nije rekla ništa, posmatrala me je kako odlazim. Pas u dvorištu je ponovo počeo da reži i da se oblizuje. Sada je torba bila teška, udarala me je u nogu. Na putu sam se zaustavio pored ribnjaka koji je bio mutan kao čorba i posmatrao barske insekte; njihove nožice su pravile ugnuća boje kalaja na površini; pokretale su se kao da su vezane za žice. Sunčeva svetlost je stizala kroz drveće kao kakav vreo, zlatni dim. Zbog čega taj dan, ta farma, seljakova žena, jabuke, insekti u tom ribnjaku – zbog čega sve to? Ništa se nije dogodilo, nikakva velika vizija me nije pohodila, nije došlo ni do kakvog zaslepljuljućeg zaključka ili iznenadnog saznanja, pa ipak je sve to tamo, jasno kao da se juče desilo – još jasnije! – kao da je to bilo nešto značajno, neki ključ, mapa, kod, odgovor na pitanje koje ne umem da postavim.
„Šta je bilo?”, reče Lidija ne podižući pogled, za trenutak sam pomislio da je nekako pročitala moje misli. „Šta je to s tobom, u čemu je stvar? Šta” – iznureno – „šta se desilo s tobom?”
Jabuke su imale bledu beličastozelenu boju, uz svaki ugriz je išlo puckanje zadovoljstva, kao da puca drvo. Sećam ih se; do današnjeg dana ih se sećam.
„Imam osećaj”, rekoh, „ubeđenje kojeg se ne mogu osloboditi, da se nešto desilo, nešto užasno, a da nisam obratio dovoljno pažnje na to, da ga nisam uzeo u obzir, jer ne znam šta je to.”
Ona je ćutala, onda mi je uputila neku vrstu smeha, sela i protrljala nadlaktice, kao da joj je postalo hladno, sve vreme okrećući lice od mene.
„Možda je u pitanju tvoj život”, rekla je. „On je dovoljna katastrofa, zar ne?”
∗

Spustilo se veče, a ona je još uvek ovde. Bar ja nisam čuo da je izašla. Ne znam šta namerava, nije se oglasila nijednim zvukom, niko se nije oglasio, satima. To je zabrinjavajuće. Možda je srela Kvirka i sada je sa njim, prosipa mu svoje nevolje. Servira mu ih kako treba. Ili je saterala devojku, možda je ispituje, želeći da otkrije da li sam nešto petljao sa njom. Ja se skrivam u svom skrovištu, povijen nad svojim stolom od bambusa, osećajući se mrzovoljno i bolesno u tom spokoju. Zašto uvek moram da budem krivac? Nisam tražio od nje da dođe ovde, nisam je pozvao. Želeo sam samo da budem sam. Oni se gnušaju vakuuma, drugi ljudi. Nađeš miran kutak gde možeš da se šćućuriš u miru, i već sledećeg trenutka oni su tu, tiskaju se oko tebe u svojim šeširima za zabavu, trube ti u lice, insistiraju da ustaneš i da se pridružiš terevenci. Muka mi je od svih njih. Neću izaći dok ona ne ode.

IV




SVANULO JE NOVO JUTRO i ima puno uzbuđenja. U grad je stigao kompletan cirkus. Nakon noći nemirnog sna rano izjutra me je probudila konfuzija zvukova ispred mog prozora, pogledao sam kroz prorez na zavesama i otkrio da je desetak ili više nasumično poređanih prikolica dovučeno na skver. Konji su bili ispregnuti, a mišićavi, krivonogi ljudi u prugastim potkošuljama su jurcali tamo-amo, vezivali užad, nosili stvari i dovikivali se oštrim, kratkim lavežom; izgledalo je da je predstava već počela i da oni predstavljaju uvodnu tačku. Dok sam posmatrao, sklopljene su šipke za šator i velika cerada je bila bačena i brzo odmotana. Svuda oko skvera, na ostalim prozorima spavaćih soba, povlačene su zavese, čak su pažljivo otvarana i glavna vrata, na kojima su se pojavljivala nasapunjana lica i glave sa viklerima, isturene u malaksalom čuđenju.
„Šta se dešava?”, upita Lidija sanjivo iz kreveta iza mene; pridigla se, naslonjena na lakat, sa podignutom rukom da bi zaklonila oči.
„Cirkus”, rekoh; morao sam da se nasmejem, iako je to što je izašlo više ličilo na kašalj.
U stvari, kako sam kasnije otkrio, ovo je više od cirkusa, ovo je neka vrsta ulične predstave, sa pokrivenim strelištem, tezgama gde se bacaju kokosovi orasi i nabacuje prstenje, i kavezom na točkovima u kojem se nalazi porodica šugavih majmuna purpurnih tureva koji brbljaju, deru se i zure u prolaznike komičnim klevetničkim pogledom. Čak postoji i šatra sa krivim ogledalima; Lili i ja smo bili tu kad su je sklapali. Velike, talasaste table stakla su izvađene iz vreća i spuštene iz zadnjeg dela vagona, nekoliko vrtoglavih trenutaka trupa gumastih kepeca i džinova krivudala je i drhtala u ovim vandimenzionalnim kovčezima svetlosti. Lili se pretvara da joj je sve ovo dosadno, ali iza njenog pogleda prevrnutih očiju postoji svetlucanje detinjeg uzbuđenja koje ona ne može da spreči. Izašli smo da izvidimo stvari dok je Lidija spremala doručak. Imao sam osećaj lažne opreznosti koje potiče od manjka sna i od gladi, u ranoj sunčevoj svetlosti sve oko mene je bilo nestvarno bistro i oštro definisano, poput komadića razbijenog kaleidoskopa. Na stepenicama na zadnjoj strani prikolice, koje su bile ofarbane u skerletnu i ponoćno plavu boju, sedeo je jedan čovek, posmatrajući nas. Bio je to ofucan, mršav momak crvene kose i tankog, lisičjeg lica. Nosio je široku crvenu košulju, vrećaste pantalone koje su mu bile prevelike i klovnovsku odeću, u jednom uvetu je imao okruglu zlatnu minđušu. Izgledao mi je poznat, iako sam siguran da ga nikada ranije nisam video. Podsetio me je na osobu koju sam prošle zime, kad su stvari počele loše da se odvijaju po mene, sretao na ulici, i tog čoveka sam, činilo mi se, odnekud poznavao, i on je poznavao mene, ili je bar znao ko sam ja, jer bi se svaki put kad bismo videli jedan drugog, što se dešavalo alarmantno često, nasmešio sebi u brk, bio je to grozan, samozadovoljan osmeh sa grickanjem usne, koji je, praveći predstavu, on pokušavao da sakrije iza šake dok bi brzo klizio pored mene sa odlučno spuštenim pogledom, kao da je mislio da mogu da ga zaskočim, da mogu da se ukopam ispred njegovih nogu i da ga nateram da stane, ili da pokušavam da mu opalim šamar dok prolazi. I on je imao crvenu kosu, nosio je naočare koje su izrugivački bleštale na mene, kaput od grubog sukna, pohabane cipele i pantalone nalik na meh harmonike. Mislio sam da je on možda pripadnik mog esnafa, kopljonosac koji za sebe misli da je Kin7 i mrzi me zbog moje reputacije i uspeha. Nakon susreta sa njim osećao bih nelagodu koja je trajala danima. Zaista sam pomišljao da mu se obratim i da zatražim da mi kaže šta je to na meni što ga toliko zabavlja, kakvu to tajnu o meni misli da je otkrio, ali pre nego šio bih se odlučio da stupim u akciju, on bi nestao, žureći u gužvu, pognute glave, sa ramenima koja se tresu, tako mi se činilo, od nekog tajnog veselja. Ovaj momak iz cirkusa je imao isti izgled sveznalaštva koje ga zabavlja, iako je bio još sigurniji u sebe i očigledno ga nije ni najmanje zanimalo šta ću ja reći ili učiniti. Ipak, kad smo prišli, ustao je, pokazujući ručno uvijenu cigaretu i tapkajući po svojim koščatim bokovima kao da traži šibice, i ušao u prikolicu. Lili ga je, video sam, takođe primetila.
Odgledali smo majmune, jedan od njih je toliko izvrnuo usta da je izgledalo da će mu izaći utroba, lav kojeg su izgrizli moljci se, ne pomerajući se, izležavao kao sfinga i zurio u svet sa izrazom nedokučive dosade, a uobražena i vrlo smrdljiva kamila je bila naslonjena na stablo trešnje, otkidajući niže lišće gumastim usnama i prezrivo pljujući na zemlju. Lili je zastala i sa strahopoštovanjem posmatrala sivo-smeđu kobilu koja je obilno pišala. Uprkos svojoj gladi, nisam žudeo da se vratim kući. Nisam siguran sa čime mi je teže da se borim, sa Lidijinim gnevom ili sa tom krhkom veselošću koja je njegova neizbežna posledica. Posle naše jučerašnje svađe se čitavo veče durila, ali je kasnije popustila, znao sam da će tako biti. Naterao sam je da ode sa mnom u pab, kako bih, priznajem, dozvolio Kvirku i devojci da se bez njenog znanja pripreme da provedu noć, jer još uvek nisam bio skupio dovoljno hrabrosti da joj saopštim vesti o njihovom stalnom boravku. Popili smo previše džinova i zapali u zaljubljenost – da, da, bojim se da sam počeo da tociljam vagon seksualnosti baš kad sam pomislio da sam izlečen od čitavog tog delirijuma. Ali, bili smo veoma nežni i opraštali smo jedno drugom; ne sećam se kada sam bio tako duševno zdrav kao u svetlucave sitne sate, stegnut njenim poznatim zagrljajem poput malog kengura u majčinoj torbi. Do jutra su se, međutim, pojavile sumnje. Postoji nešto što nije kako treba, nešto pomalo sramotno, u načinu na koji ona dozvoljava svom besu da se sa tako očiglednom lakoćom transformiše u jednu potpuno drugu vrstu strasti. Možda imam beskompromisno i hladno srce, ali kad su izgovorene strašne stvari, ja ih prihvatam makar kao približno tačne ekspresije istinskih osećanja, čvrstih ubeđenja. Na primer, kad me Lidija obasipa onim optužbama – da sam loš muž i otac koji zanemaruje dete, da sam monstrum samopoštovanja, da na sceni ne mogu da glumim, a u životu to nikada ne prestajem da činim – impresioniram sam, čak me hvata prpa, uprkos tome što se brinem da održim kamenu spoljašnjost. Ne samo to, već preispitujem sebe, čak i u vrelini bitke, i pitam se da li su te stvari o meni istinite, i kako da pokušam da popravim svoje greške i propuste. Moja žena, sa druge strane, sudeći po brzini i doslednosti sa kojima menja raspoloženja, čini se, smatra da su ova razmenjivanja teške vatre, koja me ostavljaju izbušenog rupama kroz koja nesmetano zviždi vetar samoprepoznavanja, lagana zadirkivanja, ljubavničko šegačenje, ili čak, kao prošle noći, seksualna predigra. Gde joj je osećaj dužnosti, mislim na dužnost da misliš ono što kažeš, i da, kad si to rekao, stojiš iza toga?
Nakon što sam još trenutak kroz zavese špijunirao cirkus – nisam bio sasvim siguran da to nije san – vratio sam se u krevet, a onda me je probudilo njeno zviždanje. Da, zviždanje. Jesam li spomenuo da ona ne pati od mamurluka? Neprijateljska plava mora džina su se obrušavala u mojoj glavi, a ona je sedela naga i nezainteresovana na stolici pored prozora, šminkajući se, sa džepnim ogledalcem ispred sebe, šaljući taj zvižduk u kojem nema melodije, kojeg, kako ona tvrdi, nije svesna i koji je umalo okončao naš brak pre nego što se završio medeni mesec. Ležao sam neko vreme i pretvarao se da spavam, uplašen da će se od mene tražiti da budem pametan, pateći od te posebne stidljivosti, koja gotovo da prelazi u osećaj srama i koju uvek osećam nakon tih ekstravagantnih svađa i pomirenja koje, nadam se, neće ponovo postati česta pojava u našem zajedničkom životu, ako će tog zajedničkog života biti. U bremenitim i neizvesnim trenucima kao što je ovaj najmanje razumem sebe, kad mi se čini da sam mešavina obmana, lažnih želja, fantastičnih nerazumevanja, da je sve to prigušeno i prilagođeno nekom vrstom prirodnog anestetika, nekog endorfina koji ne umiruje samo nerve, već i emocije. Da li je moguće da sam čitav svoj život proživeo u takvom stanju? Da li je moguće osećati bol, a ne patiti? Da li me ljudi gledaju i otkrivaju neku malu neobičnost u mom držanju, kao što čovek primećuje ukrućenu vilicu i pomalo spušteno oko kod osobe koja je upravo ustala sa zubarske stolice? Ali ne, ono što je meni urađeno je temeljnije od popravke zuba. Ja sam srčani bolesnik. Možda postoji i ime za ono na šta se žalim. „Gospodine Kliv, hmmm hmmm, bojim se da imate ono što mi doktori zovemo anaesthesia cordis, a prognoze nisu dobre.”
Još uvek se praveći da spavam, kroz svetlucavost trepavica nalik na perje petla video sam da Lidija, obustavivši šminkanje, ciničnim okom proučava moj odraz u svom ogledalu, znajući vrlo dobro da sam budan. Nikad nisam uspeo da je prevarim; ostali mogu da budu zavedeni mojim izvrdavanjima, ali ne i Lidija. Uspravio sam se, a ona se nasmešila. Nije mi se svideo taj mačkasti osmeh saučesništva, izražavao je tu primitivnu konspirativnost puti u koju smo noćas ponovo zašli. Ponavljam, kako je tako lako mogla da poništi užasavajuće stvari koje smo vikali jedno drugome – rekla je da sam joj slomio duh, da se ponašam prema njoj kao da je konj, a ja sam na to odgovorio da bi, ako je ona konj, trebalo da je upucam, tako nešto – pre nego što smo se, pijani, sručili u krevet, a zatim jedno u drugo?
„Izgledaš užasno”, rekla je, promuklo i popustljivo.
Nisam odgovorio. Čudna stvar u vezi Lidije je to što gotovo da joj se s godinama nije promenilo telo. Malo se popunila, naravno, a i gravitacija je nanela svoje postepene, tužne efekte, pa ipak je u suštini ona još uvek ona srebrno-bleda, pomalo pognuta, uzbudljivo krupna razmažena prinova za kojom sam se onog leta, pre mnogo godina, šunjao po kejovima pored hotela Halkion. Njena put ima onaj kvalitet mlitavosti, izvesne testastosti, koji se sviđa paši u meni, prizivajući sultanov dvor i feredžu. Sunce se ne lepi za nju, nakon mesec dana provedenih u području sa najvrelijom klimom njena koža će dobiti tek slabi sjaj meda koji će izbledeti nedelju dana po povratku na sivi sever. Tokom najvrelijih dana neki delovi njenog tela – slabine, unutrašnja strana ruku, mekana koža njenog vrata – dobiće porcelansku glatkoću; voleo sam da je držim u hladno-vlažnom naknadnom sjaju strasti, da je osetim uz sebe, njenu dužinu, od obrve do stopala, tu hladnu, zbijenu površinu islikanu tačkama žmaraca. Sada sam je gledao ovde, u jutarnjoj svetlosti pored prozora, veliku i nagu, sa prekrštenim nogama, sa pegavim ramenima i grudima prošaranim plavim venama, sa ta tri nabora mesa sa obe strane njenog struka koje sam nekada štipkao dok ona ne bi zadrhtala u malaksalosti i bolu, i stari pas se promeškoljio u meni i podigao svoju njušku koja se trzala – da, da, ja sam baš taj koji treba da priča o principima. Ipak, nisam bio toliko ošamućen da ne primetim mali, ali očigledno dobro napunjen kofer; imala je dobar predosećaj i ponela ga sa sobom. Plašim se da planira da ostane dugo.
Danas nema duhova, nema nijednog jedinog prizora; da li ih je Lidijin dolazak naterao da se zauvek razbeže? Osećam se nelagodno bez njih. Nešto gore može zauzeti njihovo mesto.
Kad smo Lidija i ja sišli, Lili je već bila u kuhinji, sedeći za stolom sa rukom u ruci, utonula u strip, mešajući kukuruzne pahuljice sa automatizovanom preciznošću. Lidija se zapanjila kad ju je videla, ali još više se zapanjila trenutak kasnije, kad se pojavio i Kvirk, dolazeći iz hodnika sa tregerima, u košulji, sa veknom hleba i flašom mleka u zembilju. Kad je ugledao Lidiju, zastao je, a njegove oči su pobegle u stranu. U jednom napetom momentu sve je bilo mirno, Lili je čak podigla pogled sa svog stripa. Spopao me je nagon da se smejem. „Ovo je”, rekoh, „draga, ovo je gospodin Kvirk.” Kvirk brzo protrlja ruku o bok i priđe, nudeći je uz gadljiv kez. Crvenkaste dlake su se obilno rasipale iz otvora u obliku slova „v” na njegovoj raskopčanoj košulji, što je, palo mi je u oči, izgledalo kao da izlazi njegova unutrašnjost, pa skoro da sam se nasmejao. Lidija je pustila da njena ruka bude protrešena, a zatim ju je odmah povukla. „Doručak?”, reče Kvirk podsticajno, pokazujući torbu sa oskudnim provijantom. Lidija je ispalila u mene taman, upitni pogled; pravio sam se da ga ne primećujem. Ona je, međutim, praktična osoba, pa je, ne rekavši ništa, uzela mleko i hleb od njega, odnela ih na sto za posuđe, nad sudoperom napunila čajnik i stavila ga na šporet, dok je iza njenih leđa Kvirk sa podignutim obrvama i otromboljenim ustima gledao u mene, kao da smo bili par nestašnih klinaca koje je odrasla osoba uhvatila usred neke šale.
Nisam mogao a da se ne zabavljam – ovaj socijalni škripac je na dražestan način izazivao smeh. Moje uživanje je, međutim, bilo kratkog daha. Kvirk se, bez sumnje uvidevši da je njegova egzistencija u opasnosti, odmah bacio na šarmiranje Lidije, što je izazivalo gađenje. Postupak je imao efekta; ona se uvek lako predavala pred osvedočenim bitangama, to ja mogu da posvedočim. Ona nam je pripremala doručak, a on je išao za njom po kuhinji, žureći da pomogne kad je izgledalo da je to potrebno, nijednog trenutka ne prekidajući svoju glupavu bujicu reči. Govorio je o sjajnom vremenu koje je ona donela, rekao je da se, ulazeći, pitao čija su ta divna kola koja su parkirana ispred kuće – mora da ih je primetio sinoć i bio dovoljno obazriv da ostane napolju dok se svetla ne pogase – pričao joj šta se dešava po gradu, i čak se otisnuo u konciznu istoriju kuće. Ovo je bila poslednja slamka za mene. Osećajući neku opskurnu odvratnost, došao sam do vrata i promrmljao završnu repliku o tome kako idem da se prošetam, kao da sam ikada negde šetao. Lili se odjednom zakoprcala, podlakticom brišući usta, i rekla da će poći sa mnom. Napolju je rano sunce imalo jak, limunasti preliv, jutro je bilo sasvim ispunjeno blistavim i staklastim iglicama, što nije pomoglo mojoj glavobolji, ili mom raspoloženju. Lili se zaustavila i počela da priča sa jednim od radnika u cirkusu, sa italijanskim tipom sa nauljenim kovrdžama i zlatnom alkom u nozdrvi, ruke je položila na krsta, njihala je svojim mršavim kukovima, ta kurvica, i vratila mi se žudno saopšavajući novosti: prva predstava će biti održana danas popodne; imam grozan predosećaj da se nada da ću je ja voditi. Pa, što da ne; možemo od toga da napravimo porodični izlazak, Lidija, Kvirk, devojka i ja, stari paterfamilijas.
Kad smo se vratili kući, Lidija je spremala slaninu i jaja, pržila hleb i paradajz i pravila crni puding; nisam znao da u kući ima toliko hrane – možda ju je ona donela sa sobom, rasporedivši je u toj svojoj bezdanoj torbi – utroba mi se prevrnula od prizora, koji je bio isto toliko grozan koliko i mirisi; u poslednje vreme sam se poprilično odvikao od jela. Kvirk je, vezavši veliku i ne baš čistu maramicu oko vrata kao portiklu, već halapljivo jeo, dok je Lidija bila pored šporeta, u jednoj od starih kecelja moje majke, i veselo servirala još jednu turu jaja. Uhvatio sam je za zglob ruke, povukao je u hodnik i besnim šapatom kroz stisnute zube zahtevao od nje da mi kaže šta to zapravo radi, šta misli da postigne ovom grotesknom parodijom domaćinstva. Ona se samo bezazleno nasmešila – ne shvata koliko se ponekad približava mogućnosti da dobije masnicu ispod oka – položila ruku na moj obraz i, pokazujući groznu nestašnost, rekla da je mislila da ću ujutru sigurno biti gladan, da će mi trebati nešto vruće da povratim snagu. Osećam da ovde gubim kontrolu; osećam da se neka velika stvar koju sam tako dugo držao u rukama i koju sam propustio da primetim, iznenada pomerila i postala klizava, pa se sada u svakom momentu može stropoštati iz mog naručja.
„Ti si ih doveo u kuću”, reče ona, glavom pokazujući prema kuhinji i Kvirkovima.
„Ne, nisam. Bili su ovde kad sam došao.”
„Ali, pustio si ih da ostanu.” Znači, Kvirk je sve priznao. Na njenom licu se pojavio veliki, pobednički osmeh, zamišljao sam kako zabijam pesnicu u njegovo mekano središte. „Ti si, izgleda, taj kome treba porodica.”
Naravno, nisam mogao da smislim odgovor na ovo, pa sam se zlovoljan popeo ovde, u svoju tesnu sobicu, gajeći iracionalno i infantilno zadovoljstvo zbog toga što sam odbio da okusim doručak, čije su me odvratne arome kao ruganje pratile uz stepenice i kroz zelena vrata, čak i sada slabo lebdeći u vazduhu. Bacio sam se za svoj sto od bambusa, ignorišući njegovo ulašeno protestno cičanje i pucketanje, zgrabio svoje penkalo i naškrabao dugačak pasus pogrda na račun moje žene, koji sam preškrabao čim sam ga dovršio. Napisao sam užasne stvari, stvari koje se ne mogu ponoviti, čim sam ih zabeležio pocrveneo sam. Ne znam šta me spopada u takvim trenucima, taj zastrašujući užareni bes koji me može naterati da učinim bilo šta. Šta me to toliko ljuti? Znam šta Lidija namerava, nije to vredno takvog prekora. Ona ima veliku sposobnost da iz najgorih neprilika izvuče ono najbolje. Otkrivši kako ovde stoje stvari, ili ih bar videvši svojim očima, videvši mene, kopnom okruženog Krusoa, bradatog, sa divljim pogledom, ne samo sa Kvirkom kao Petkom, već i sa surogatom ćerke – da li je to ono što Lili predstavlja? reči su napisane pre nego što sam imao vremena da razmislim o njima – ona se odmah bacila na kreiranje okoline koja će simulirati, ma koliko jeziva bila ta sličnost, naše sopstveno ognjište, jer je pretpostavljala da ja čeznem za njim. Večiti graditelj doma, moja Lidija. Pa, potrebno je malo više od hrskave slanine i crnog pudinga da bi se ova kuća pretvorila u dom.
Iako znam da se nikad ništa ne može definitivno odrediti, inauguraciju značajne promene u svom stavu prema Lidiji datiram od trenutka od pre nekoliko godina, kada sam shvatio da je ona smrtna. Dozvolite mi da objasnim, ako mogu, ili mi bar dozvolite da opišem kako sam došao do ove spoznaje. Bilo je to veoma čudno iskustvo, možda je senzacija bolja reč. Jednog dana, istrajno ali nedisciplinovano posvećen, kao i obično, zadatku samounapređenja, čitao sam komplikovan pasus iz dela nekog filozofa, zaboravio sam kojeg, radilo se o teoretskoj mogućnosti postojanja jednoroga, a onda sam, ne mogu da smislim nijedan razlog za to, u svesti iznenada ugledao figuru moje žene, njenu veoma jasnu i detaljnu sliku, koja je, doduše, bila minijatura, ona je bila odevena, potpuno neverodostojno, u neprivlačni ogrtač od nekog krutog materijala nalik na brokat, koji sasvim sigurno nije posedovala u – kako da ga nazovem? – svetu empirije, sa frizurom u stilu zamrznutih valjaka morske pene, koju je toliko volela druga kraljica Elizabeta u svojim poznijim godinama, ali koju Lidija, živa Lidija, ni u snu ne bi prihvatila; pominjem ove detalje samo u duhu naučne rigoroznosti, jer ne mogu da nađem objašnjenje za njih; u ovom prizoru u kojem se našla – moja žena, ne engleska monarhinja – lebdela je u bezdanom tamnom prostoru, u regionu beskrajne praznine u kojem je ona bila jedina i jedino moguća odredljiva tačka, i u kojem se gubila, odlazila negde nazad, konstantnom, ali nevelikom brzinom, sa rukom uzalud podignutom ispred sebe, kao da drži neki nevidljivu sferu i skiptar – ponovo ta kraljevska crta – sa izrazom zbunjenosti i blage, ali produbljujuće preneraženosti, i onda sam shvatio, sa jezovitom uverenošću koja je oduzimala dah, da će ona jednog dana umreti. Ne mislim, naravno, da sugerišem da sam pre toga pomišljao da je ona besmrtna. Uprkos apsurdnosti svega ovoga, ono što sam shvatio u toj viziji je jednostavno, zaprepašćujuće, bila njena apsolutna jedinstvenost, ne samo u odnosu na mene, već i u odnosu na sve ostalo što je postojalo u svetu, što je bilo svet. Do tada sam, a, uistinu, i najčešće i posle toga, pošto je um lenj organ, zamišljao da je ona, kao i mnogo štošta drugo, deo mene, ili bar deo onoga što neposredno vidim, satelit fiksiran i definisan unutar gravitacionog polja tela, planete, crvenog džina koji je moje biće. Ali, ako je ona mogla da umre, a sada sam video da se to svakako može desiti, i da će se desiti; ako je moja sudbina bila takva da je jednog dana izgubim, čak i u toj užasnoj haljini i groznoj trajnoj ondulaciji, u neznanim dubinama večnosti; ako je trebalo da ona bude uzeta natrag, da odleti od mene poput lopte pošto je pukao lastiš za koji je lopta vezana, kako se onda moglo reći da je ona ovde, u potpunosti, opipljivo, pouzdano, sada? Čak sam video i okolnosti njene smrti, ako mogu da upotrebim taj glagol za tako nebuloznu viziju. U njoj je postojala soba u nečemu što je izgledalo kao veliki stan, ne neka soba vredna pažnje, prilično niskog plafona, ali prostrana, duboka i dobro opremljena. Bila je noć, ili kasno veče, i iako je okolo bilo puno lampi, na stolovima i policama za knjige, pa čak i stojećih, postavljenih na teškim, širokim postoljima na podu, nijedna od njih nije bila upaljena; postojeća svetlost dolazila je sa plafona, obilna, istrošena, ali nemilosrdna svetlost koja nije bacala senke. Atmosfera je bila teška, zagušljiva, beživotna, ali ni na koji način ne i zastrašujuća ili mučna. Neko je bio zavaljen u duboku fotelju, neka osoba koju nisam mogao da vidim, ali koja, siguran sam, nije bila Lidija, a neko drugi je prolazio pored, neka žena, žena koju nisam poznavao, nejasna i jednostavno obučena; zaustavila se, okrenula se da postavi neko pitanje i sada je čekala, ali odgovor nije stizao, bilo je jasno da neće biti nikakvog odgovora, i to je nekako bila smrt, Lidijina smrt, bez obzira na to što Lidija uopšte nije bila tu. Shvatate, ovo nije bio san, u najmanju ruku ja nisam spavao. Sedeo sam sa još uvek otvorenom knjigom u rukama, sa očima još uvek usredsređenim na stranicu, i vratio sam se svemu tome, pažljivo, sobi, umornom svetlu, i ženi, i figuri u stolici, nisam video lice te figure, i pre toga, samoj Lidiji, koja je još uvek lebdela u prostoru, sa smešnom frizurom, sa podignutim rukama, ali sada je sve to postalo inertno, inertno i ravno, bez pokreta, poput niza fotografija loše proporcije koje je snimio neko drugi na mestima na kojima nikad nisam bio. Ne pitajte me odakle je došla ta slika, ta iluzija, halucinacija, nazovite je kako hoćete; znam samo ono što sam doživeo, i znam šta je to, bez nekog valjanog razloga, značilo.
Upravo sam začuo zvuk koji dolazi sa donjeg sprata kuće i koji na trenutak nisam prepoznao. Smeh. Smeju se zajedno, moja žena i Kvirk. Kad sam poslednji put video svoje fantome? Ne danas, to sam već rekao, ali da li sam ih video juče, ili makar prekjuče? Možda su stvarno otišli zauvek. Ipak, ne mislim da se to desilo. Tragovi koji su oni ostavili sastoje se od nestrpljenja, ozlojeđenosti, čak i zavisti. Ono što oni predstavljaju je tako malo, tako slabo i nematerijalno da ono što ostavljaju iza sebe, njihov uticaj, izgleda veće od njih samih, od onoga što su oni bili.
Lidija me je sinoć optužila da sam oduvek gajio žalosnu slabost prema lutalicama. Ovo je bilo očigledno povezano sa Kvirkovima, pa ipak, nije mi jasno zašto ona misli da je ta mana tako žalosna. Na kraju krajeva, pitao sam je svojim najpromišljenijim tonom, nije li gostoljubivost vrlina koju nam nameće čak i neprilagođeni Bog pustinjskih plemena? Ovo pitanje je dočekala smehom, bio je to jedno od njenih velikih smejanja koje će se završiti sažaljenjem. „Gostoljubiv?”, prodrala se, zabacujući glavu unazad. „Gostoljubiv? – Ti?” Ona veruje da se ja okrećem lutalicama ne iz potrebe da činim dobra dela, već u duhu antropologa, ili još gore, hirurga koji vrši vivisekciju. „Ti želiš da ih proučavaš”, rekla je, „da ih rasklopiš, kao sat, da bi video kako funkcionišu.” Oči su joj imale zloćudan odblesak, u jednom uglu njenih usana nalazila se mrljica bele pljuvačke, a na rukavu pahuljica pepela. Sada smo bili u spavaćoj sobi, lampa nije bila upaljena, poslednji zrnasti blesak sutona koji je ulazio kroz prozor činio je da vazduh izgleda kao kutija puna uzburkane, bledo iluminirane prašine. Dečak i sat: koliko sam samo puta čuo kako mi je upućena ta izanđala formulacija, ona je bila nasleđe razočarane ljubavnice koja je svaki put pomišljala da ju je tek iskovala. Pa ipak, jednom sam to zapravo uradio, rasklopio sam sat, kad sam bio dečak. To se desilo posle smrti mog oca. On mi ga je dao, jednog dana ga je doneo kući u kutiji, sa mašnicom koju je zavezala devojka u radnji. Jeftini model, Omega, mislim da je to bilo ime firme. Razmetao se sa sedam rubina u svom mehanizmu; nisam mogao da ih nađem, mada sam ih tražio svojim malim šrafcigerom.
Lidija je sada pričala o tom mladiću koji je nekada dolazio u kuću, pričala je kako je besnela zbog toga što sam pokušavao da pričam s njim. Najpre nisam znao na koga misli, pa sam joj rekao da bunca – pomislio sam da će me udariti zbog toga – ali onda sam ga se setio. Bio je to veliki, visok i snažan momak, sa čupercima plave kose i zadivljujuće velikim, belim zubima ravnomerno napadnutim karijesom, tako da se, kada bi se nasmešio, što je često radio, i to na zastrašujući način, činilo da mu je minijaturni klavir uguran u usta. Bio je autističan, mada to u početku nismo znali. Prvi put se pojavio jedne dremljivog, vrelog dana u pozno leto, jednostavno je ušetao kroz vrata sa osama i bujnim mirisom mora. Tada smo živeli u kući iznad luke, gde je još uvek vladao duh mog pokojnog tasta, posebno posmatrajući mene svojim zrnastim očima. Dečak je imao šesnaest ili sedamnaest godina, pretpostavljam da je u to vreme bio Kasinih godina. Susreo sam ga u hodniku dok je ulazio kroz otvorena vrata sa svetlom iza sebe, teturajući se odlučno sa savijenom rvačkom rukom. Mislio sam da je u pitanju neki raznosač, ili osoba koja treba da pročita strujomer, pa sam ustuknuo da bi ga pustio da prođe, što je on učinio ne uputivši mi nijedan jedini pogled. Zapazio sam njegove oči, kremenasto plave i živahne od nečega što je izgledalo kao svirepa oduševljenost nekom masnom šalom. Otišao je pravo u gostinsku sobu, izgledao je kao da tačno zna gde ide, a onda sam čuo kako se zaustavio. Čudno je to što sam krenuo za njim. Stajao je nasred sobe, sa velikom lavovskom glavom isturenom na vratu debelih žila, gledajući polako oko sebe, proučavajući sobu, još uvek sa tom svetlošću komike u oku, ali i sa izrazom sveznalačkog skepticizma, kao da stvari nisu ono što bi trebalo da budu, kao da je juče bio ovde i da se danas vratio da bi otkrio da se sve potpuno promenio. Sa dovratka sam ga pitao ko je i šta želi. Čuo me je, to sam mogao da vidim, ali kao da je to bilo nešto što ne prepoznaje, neki zvuk izvan njegovog opsega. Njegov pokretni pogled je klizio preko mene, njegove oči su sretale moje, a da pritom nije bilo nikakvog znaka koji bi ukazivao na to da on zna ko sam ja ili bar čime se bavim, bile su usredsređene na nešto što sam držao u ruci, na novine ili na čašu, ne sećam se šta je bilo u pitanju, a onda se njegova glava malko zatresla, kao da on izražava neku žalost, nasmešio se, kao da hoće da kaže Ne, ne, uopšte nije to u pitanju, prišao je, brzo prošao pored mene, brzo odšetao kroz hodnik do glavnih vrata i nestao. Za trenutak sam stajao u blagoj zbunjenosti, nisam bio siguran da je on uopšte bio ovde, da ga zapravo nisam zamislio; tako se, mora biti, osećala Marija kad je anđeo raširio svoja zlatna krila i odzujao nazad u Raj. Otišao sam do Lidije i ispričao joj šta se desilo, a ona je, naravno, odmah mogla da mi kaže ko je on, retardirani sin ribarske porodice koja živi dole, u luci, ponekad je izmicao budnoj prinudili svoje mnogobrojne braće i bezazleno tumarao selom, a onda bi ga ponovo uhvatili, to bi se na kraju uvek desilo. Obezbeđenje je, mora biti, bilo veoma slabo potkraj tog leta, jer nas je ponovo posetio dva ili tri puta, dolazeći i odlazeći naglo kao i prvi put, isto tako malo komunicirajući. Bio sam, naravno, fasciniran njime i na svaki način pokušavao da isprovociram neki njegov odgovor, ali sve je bilo bez uspeha. Nisam mogao da razumem zašto su ovi pokušaji komunikacije, pokušaji da, kako se kaže, doprem do njega, toliko iritirali Lidiju. U to vreme sam se pripremao za ulogu naučnika-idiota u nekoj naduvanoj i sada davno zaboravljenoj drami postavljenoj u sparnoj oblasti rečnog rukavca na dubokom Jugu, a sada je tu bio živi model koji je skitao u mojoj kući, kao da ga je poslala sama Melpomena8 – kako onda, uporno sam zapitkivao Lidiju, kako onda da ne pokušam da ga navedem da izbrblja jednu ili dve rečenice, kako bih mogao da kopiram njegove kadence? Sve je to bilo u službi umetnosti, kako bi to njemu moglo da naudi? Ona me je samo pogledala, zatresla glavom i upitala me imam li srca, zar ne vidim da to jadno dete ne može da uspostavi nikakav kontakt. Ali, postojalo je nešto više od toga, to sam mogao da vidim, postojalo je nešto što ona nije izgovarala, sprečena nekakvom neprijatnošću, bar sam tako ja osećao. A istina je da moja zainteresovanost za njega nije bila čisto profesionalna. Priznajem da su me oduvek fascinirale anomalije prirode. Žudnja pohotljive mase na predstavi nakaza nije moja stvar, kao ni, ponovo insistiram, hladna radoznalost antropologa ili krvožednost nemilosrdnog hirurga koji vrši seciranje; u pitanju je nežna posvećenost naturaliste, sa njegovom mrežom i špricom. Ubeđen sam da postoje stvari koje treba naučiti od onih koji se muče, ubeđen sam da oni nose vesti sa druge strane, iz sveta gde su nebesa drugačija i gde tumaraju čudna stvorenja, a zakoni nisu naši zakoni, iz sveta koji bih odmah prepoznao, samo kad bih mogao da ga vidim. Ono što je bilo daleko čudnije od Lidijine iritiranosti mojim naporima da isprovociram dečaka je Kasina ljutnja na mene što se uopšte petljam s njim, što nisam zaključao vrata pred njim i pozvao njegove čuvare. On je opasan, rekla je ona, divlje čupkajući nokte na rukama, može poleteti na nekoga od nas i prerezati mu grkljan. Jednom ga je sama presrela, preprečila mu je put u bašti dok je on sa dementnom odlučnošću išao prema sporednim vratima, i zamlatarala pesnicama ispred njegovog lica. Kakav je to bio prizor, njih dvoje poput dve životinje iste neiscrpne vrste koje pokušavaju da izbiju na šumsku stazu koja je dovoljno široka samo za jednu od njih. Ona je bila u svojoj sobi, gledala je kroz prozor, špijunirala ga. Obuzelo me je uobičajeno upozoravajuće lupanje srca – taj stari alarm, stalno uključen kad je Kas u pitanju – pre nego što su moje uši tačno registrovale brzo, šuplje tapkanje njenih bosih nogu koje su silazile niz stepenice, a kad sam zašao u baštu ona se već bila zakačila s njim. Sudarili su se ispod venjaka od vistarije, na koju je Lidija bila toliko ponosna; čudno, ali u mom sećanju na taj dan grmlje je u čudesnom cvatu, što ne može biti slučaj, jer je bio kraj sezone. Svetlost podneva je sijala, beli leptir je savladavao svoj pijani put preko glatkog travnjaka, a ja, i pored svoje zabrinutosti, nisam mogao a da ne registrujem upadljivo formalnu, gotovo klasičnu kompoziciju scene, tamo su se nalazile dve mlade figure sa sveštenički podignutim rukama, njegova ruka steže njen zglob, dok se bašta prostire svuda oko njih, u plavoj i zlatnoj svetlosti leta, dva divlja stvorenja, nimfa i faun, koja se bore usred potčinjene prirode, kao na ilustraciji nekog starog majstora na kojoj je prikazan neki detalj iz Ovidija. Kas je bila na vrhuncu svog divljanja, mislim da je taj jadni momak bio više nego iznenađen što je tako surovo napadnut, inače sam Bog zna šta je mogao da uradi, jer je izgledao jak kao gorila. Ja sam još uvek sprintao niz baštensku stazu, komadići šljunka su izletali ispod mojih potpetica poput metaka, kad ju je on uhvatio za zglobove ruku, visoko je podigao, stavio iza sebe kao džak u kojem se ne nalazi nešto preterano teško i nastavio sa svojim isplaniranim putem prema kući. Tada su me po prvi put oboje primetili. Kas se oglasila čudnim, oštrim kašljem koji je prelazio u smeh. Dečak je posrnuo i stao, a kad sam se susreo s njim, on se s puno poštovanja pomerio u stranu, na travu, da bi me pustio da prođem. Dok sam to činio, uhvatio sam njegov pogled. Kas je drhtala, a usta su joj se grozno pomerala u stranu, što se dešavalo kad je spopadne najveće uzbuđenje. Plašeći se da predstoji napad, obavio sam ruke oko nje i držao je uz sebe, odupirući joj se, kao i uvek šokiran mešavinom napetosti, svireposti i slabosti koji je sačinjavaju; kao da sam grlio neku pticu grabljivicu. Dečak je sad razgledao baštu, gledao je u sve osim u nas, sa izrazom koji bi se kod drugih ljudi tumačio kao duboki osećaj neprijatnosti. Rekao sam mu nešto luckasto i pompezno, čuo sam sebe kako mucam. On nije ništa odgovorio, iznenada se okrenuo i otrčkarao, tiho i brzo, preskočio nizak zid koji je gledao na put prema luci, i nestao. Odveo sam Kas u kuću. Njena kriza je bila prošla. Sada je bila mlitava, gotovo da sam morao da je pridržavam. Bila je zadihana, mrmljala je, osuđivala me je, kao i obično, psujući i besno plačući. Skoro da je nisam slušao. Mogao sam samo da mislim, sa sažaljenjem i nekom vrstom užasa od kojeg sam se ježio, na pogled koji sam uhvatio u dečakovom oku kad se on sklonio u stranu da bi me pustio da prođem. Takav pogled bi čovek mogao ugledati iza kacige ronioca na velikim dubinama, kad bi se ovome oštetila cev za dovod vazduha. Dole, u ošamućujućim dubinama mračnog mora u kojem je bio zarobljen, on je znao; znao je.
Mislim da je tog dana Kas, stojeći pred ogledalom u kupatilu, odsekla kosu velikim krojačkim makazama svoje majke. Pronašao sam ostrižene uvojke koji su bili rasuti po pločicama; ne bih se više zapanjio ni da su to bile mrlje od krvi. Otišao sam u njenu sobu, tražeći je, ali su vrata bila zaključana. U ovom stupnju rane ženstvenosti otkrila je učenje, pa je najveći deo dana provodila zatvorena u svojoj sobi, gledajući u baštu i u luku, iščitavajući knjige iz istorije, prekopavajući, nemilosrdno tragajući za činjenicama – još uvek mogu da čujem lepršanje teških stranica koje se okreću i besno pišući u svoje sveske. Rad je za nju u isto vreme bio mučenje i palijativ. Celog tog leta je radila na manijakalno detaljnoj šemi predstavljanja Klajstova poslednja tri sata na Zemlji, a zatim je, iznenada, jednog dana umesto toga počela da istražuje živote petoro dece koje je Ruso imao sa svojom Terezom, sve ih, za njihovo dobro, poslavši u bolnicu za nahodčad. Zajedno smo proveli prijatnih nedelju danu u Parizu, gde sam šetao bulevarima i sedeo u kafeima na trotoaru dok je ona, prekopavajući po starim knjigama i dokumentima u Nacionalnoj biblioteci, pokušavala da uđe u trag sudbinama siročadi. Kako je prijatno bilo nalaziti se tamo, u gradu u jesen, sa njom koja je bila uzidana u ove bezbedne i uzaludne poslove; osećao sam se kao belosvetska guvernanta iz nekog edvardijanskog romana koji se bavi stranim zemljama. Uveče bi se Kas vratila u naš hotel mastiljavih prstiju, sa prašinom iz biblioteke u kosi, presvukli bismo se, popili aperitiv i odšetali u restoran, svako veče u isti restoran koji je vodio neki studiozno naprasiti Baskijac – kakva je to bila varalica koja je stalno sleže ramenima – tamo bismo zajedno večerali u tišini, okruženi ljudima, delujući kao zgodan par, ne sumnjam u to, ja sa svojim profilom i ona koja uspravno sedi poput kakve obazrive sfinge, sa tom nežnom, srcolikom glavom koja lebdi na bledom i vitkom vratu. Posle toga bismo otišli u bioskop, ili bismo posetili Komedi Fransez, gde mi je ona prevodila replike glumačkim glasnim šapatom zbog kojeg jednom prilikom umalo nismo bili izbačeni iz sale. Naravno, od njenog projekta o nesrećnoj deci filozofa na kraju nije bilo ništa; izdanci velikana ostavljaju slabe tragove u istoriji. Još uvek imam svežanj dugačkih tabaka za pisanje naškrabanih napomenama crnih slova njenog neurednog rukopisa nalik na bodljikavu žicu. Na ivicama se tekst već gubi.
Lili nadire na moja vrata, hoće da je vodim u cirkus. Čujem slabe odjeke muzikice koja poslednjih sat vremena dopire iz razglasnih stanica, prošarana pomamno namamljujućim najavama za Veliku Premijeru, koja treba da počne u podne. Više puta sam joj ponovio da ode. Pa stvarno, cirkus – šta li je sledeće? Možda misli da stvarno hoću da je usvojim, ne shvatajući da je moje srce tvrdo kao nekada srce Žan Žaka. Neko vreme je cvilela i moljakala, a onda je počela da mrmlja. Mislim da malo zazire od mene, dok sam ovde, u svojoj ćeliji alhemičara, i dok sam zauzet svojim misterioznim škrabotinama. Postoji nešto što je u isto vreme uznemirujuće i mučno kad su u pitanju ova zaključana vrata iza kojih neko sedi satima u tišini. Kad sam onog dana zakucao na Kasina vrata, stojeći u ćošku i čvrsto držeći pramen njene kose, imao sam osećaj koji me uvek spopada u ovakvim prilikama, bila je to mešavina straha i uznemirenja, i nekog čudnog, ugušenog uzbuđenja – na kraju krajeva, Kas je spremna na sve. Osećao sam se i kao budala. Puterasti romb kasne sunčeve svetlosti obilno je ležao na stazi tepiha pod mojim nogama. Obratio sam joj se, ali nije stigao nikakav odgovor. Tu je bila ta cirkuska muzika – ne, ne, ona je tu sada, onda je nije bilo; stvari se mešaju, padaju jedne u druge, sadašnjost upada u prošlost, prošlost u budućnost. Imam osećaj da mi je glava napunjena nečim. Sigurno je u pitanju uticaj vrućine. Voleo bih da prestane ovo opterećujuće vreme.
Moji fantomi su pripadali meni, samo meni, to je bila njihova suština. Mi smo predstavljali malu porodicu, nas troje; žena, dete, i ja kao surogat oca. Kakvo je to samo očinstvo bilo, apsolutno, nijednog trenutka dovedeno u pitanje, jer je sve, sama njihova egzistencija, zavisilo od mene. Zašto su me napustili? I više od toga – zašto su me napustili i ostavili tu optužbu iza sebe, kao da sam ja bio taj koji ih je isterao, a u stvari, ja imam osećaj da se desilo upravo suprotno? Znam, znam, pustio sam ostale, najpre Kvirkove, sada Lidiju, ali šta s tim? Ovi uljezi jedva da predstavljaju živa bića, dok je ono što smo mi delili bila prisna veza mrtvih. Jer, ja sam umro, to je ono što mi se dogodilo, upravo ovog trenutka sam to shvatio. Živi su samo vrsta roda mrtvih, to je neko negde zapisao, i to retka vrsta. Verujem u to. Vratite se, slatke senke! Vratite se.
Ona je odsekla svoju crvenosmeđu kosu i bacila je na pod da bih je ja našao. Na kraju je otključala vrata spavaće sobe, čuo sam kako to čini, sačekao sam jedan momenat, udahnuo. Ona se vratila svom stolu pored otvorenog prozora, pretvarajući se da piše, sa knjigama i papirima naslaganim oko sebe u polukrugu na podu, bio je to njen grudobran. Nagnuta nad stranicom, ona je za mene ponovo bila dete. Stajao sam iza nje. Ona piše divljim trzajima pesnice, kao da ne zapisuje, već neprestano preškrabava. Čuperci kose su se dizali iz njene lobanje poput narogušenog perja nekog ptića. Kako je samo bespomoćno izgledao njen odjednom ogoleo potiljak. Dan se pretvorio u izmaglicu, a bašta iza prozora je tromo ležala u tišini. Visoko u tmurno svetlom nebu, neizmerno dalekom, čiope, te ajkule vazduha, akrobatski su se bacale u potrazi za hranom. Ona je konačno prestala da piše i podigla pogled, ne u mene, već u taj svet napolju, sa podignutim penkalom kao strelicom za pikado koju se sprema da baci. Kad se namršti, bledo parče kože iznad njenog uha se namreška u boru, taj efekat nisam video otkako je bila beba. Kosa koju sam držao je imala hladnu, svilenkastu, neljudsku teksturu; spustio sam je na sto, pored njenog lakta.
„Da li si joj rekao?”, rekla je.
„Tvojoj majci? Ne.”
Sećao sam se, nisam siguran iz kog razloga, popodneva kad sam išao po nju na muzičku akademiju. Te godine je imala devet godina. Odlučila je da želi da nauči da svira klavir, bio je to jedan od njenih kaprica. Nije imala talenta. Ipak, to ju je držalo cele zime. Čekao sam je u promajnom predvorju, tupo čitajući obaveštenja na oglasnoj tabli, dok su ostali učenici ulazili i izlazili, razbarušeni mamini dečaci sa koferima za violinu nalik na minijaturne kovčege, blede devojčice mrkog pogleda, u neprikladnim cipelama. Svaki put kad bi se vrata otvorila usledio bi nalet vlažnog vetra i na trenutak napravio haos, da bi zatim bio potčinjen turobnoj atmosferi. S vremena na vreme bi doskitala neka od nastavnica, aljkava, u suknji od tvida i konzervativnim cipelama, ili bi naišao nastavnik koji odsutno, razdražljivo, dosađujući se, pipka kravatu, izgledalo je da svi oni traže nešto što su zaturili. To mesto je imalo crtu ludnice. Iznenadni vrisak soprana koji bi došao iz nekog od odeljenja na spratu bi krvavo zaparao vazduh, ili bi se prelaz na bubnjevima stropoštao niz stepenice poput koraka kakvog debeljuškastog zatvorenika koji pokušava da izađe na slobodu. Vežbe za pet prstiju odzvanjale su precizno, monotono i ludački. Na kraju časa Kas bi nekako uvek uspela da se pojavi iz neočekivanog pravca, išla je uz uzane podrumske stepenice dok sam ja posmatrao dupla vrata zamagljenih stakala koja su vodila u koncertnu salu, ili bi se pojavila iz koncertne sale onda kad sam ja mislio da se nalazi na spratu. Kako je samo majušna izgledala u tom ambijentu, pod prašnjavim lusterom, osvetljena svetlošću senovitih niša u kojima su se nalazile lovorovim vencima ovenčane biste velikih kompozitora. Prilazila bi brzim, a opet, nekako neodlučnim korakom, stidljivo, sa neusredsređenim, sanjivim osmehom, kao da je radila nešto što nije bilo sasvim ispravno, čvrsto držeći pod pazuhom futrolu sa notama. Gotovo konspirativno bi pustila svoju ruku da klizne u moju i odlučno bi me izvela napolje, a onda bi se napolju zaustavila na granitnim stepenicama i osvrnula se oko sebe u hladnom sutonu, kao da je očekivala da se sve to neće nalaziti tu, očarana osvetljenim izlozima, automobilima koji su prolazili poput foka, užurbanim službenicima koji su se pognutih glava probijali prema železničkoj stanici. Onda je došlo proleće, prošli su uskršnji praznici i ona više nije išla na časove. Nedostatak istrajnosti, to je oduvek bio Kasin problem, jedan od njenih problema. Nismo pokušavali da je teramo da nastavi; provokacija je bila nešto što je više od svega trebalo izbegavati, čak i u tim davnim danima. Na svoje iznenađenje sam otkrio da mi nedostaje traćenje vremena koje se dvaput nedeljno odigravalo u toj hladnom, sumornom predvorju. Šta je to u takvim događajima vanvremenskog vremena što ih kasnije čini prožetim dragocenom, melanholičnom slašću? Ponekad mi se čini da je moj život najautentičnije proživljen u tim praznim intervalima, a da ja nisam bio svestan toga.
Kas je posmatrala čiope. Biti sa njom, čak i onda kad je najmirnija, znači uvek biti pomalo na ivici. Ali ne, „mirna” je pogrešna reč, ona nikada nije mirna. Čini se kao da je do ruba napunjena nekom lako isparljivom supstancom sa kojom ne treba imati kontakta, koju čak ne treba ni pomno proučavati. Čovek mora da je posmatra iz prikrajka, dobujući prstima i nonšalantno zviždeći; to sam činio tako dugo da mi se preko oka stvorila koprena, mislim na oko svog srca. U detinjstvu se njen unutrašnji nemir manifestovao u nizovima fizičkih oboljenja i manjih nesrećnih slučajeva; stalno je patila od krvarenja iz nosa, bolova u uvetu, promrzlina, bradavica; dešavalo se da se opeče; padala je. Sve ovo je podnosila sa promišljenim nestrpljenjem, kao da je to što joj se dešava bila cena koju mora da plati zarad nekog konačnog blagoslova na koji još uvek čeka. Tako mnogo grize nokte da joj meso krvari. Želim da znam gde se ona nalazi. Nešto se dešava, nešto o čemu niko neće da mi priča, ubeđen sam u to. Izvući ću to iz Lidije, istući ću je i izvući to iz nje, ako bude bilo potrebno.
„Sećaš li se”, reče Kas, naginjući se malo napred za stolom kako bi bolje videla kidisanje ptica-mrljica, „sećaš li se priča koje si mi pričao o Biliju u Činiji.”
Sećao sam se. Moja Kas je bila krvožedno dete, isto onoliko koliko je to bila Lili, i još više. Volela je da sluša svirepe nestašluke koje sam izmišljao o tom jadniku bez nogu iz bajke koji je davna vremena noću išao kroz grad u presečenom buretu sa točkovima i, pričalo se, pio krv beba.
„Zašto sada misliš o tome?”, upitah.
Protrljala je rukom svoju ostriženu glavu, ispuštajući neki hrapav zvuk.
„Pravila sam se da sam on”, reče, „Bili u Činiji.” Konačno me je pogledala. Njene oči su zelene; isto kao i moje oči, tako mi kažu, iako ja ne vidim nikakvu sličnost. „Kako ti se sviđa moja frizura?”
Mogao sam da čujem slabe krike sitih čiopa koji su dolazili iz visina. Jednog dana, kad je bila mala, popela mi se u krilo i ozbiljno rekla da postoji samo tri stvari na svetu kojih se ne plaši: zubna pasta, merdevine i ptice.
„Da, Kas”, rekoh. „Sviđa mi se.”
Lili opet grebe po mojim vratima. Cirkus će uskoro počeli, kaže. Pa, neka počne.
∗

Kad sam konačno sišao iz svoje kule od slonovače, u kuhinji sam zatekao Kvirka kako na kolenima, u košulji, sa podvrnutim nogavicama pantalona, sa kofom sa sapunicom pored sebe, struže pod ribaćom četkom. Stajao sam i buljio, u on je seo na pete i uzvratio mi suvim pogledom, u kojem nije bilo nimalo zbunjenosti. Onda je Lidija došla iz hodnika sa kosom povezanom u maramu, noseći metlu sa resama – da, metlu – izgledajući baš kao kokni spremačica; čak se u uglu njenih usana njihala cigareta. Ovo stvarno postaje smešno. Odsutno se namrštila na mene. „Kad ćeš da obriješ tu odvratnu bradu?”, rekla je, sa cigaretom koja se drmala tamo-amo i sa koje je otpao komadić pepela. Ako se Lidija ikada izgubi, oni koji je budu tražili jednostavno mogu da prate ono što otpada sa njene cigarete. Kvirk se sada mrštio. Bez reči sam okrenuo leđa ovoj apsurdnoj sceni domaće industrije i pošao da tražim Lili, koja je, izgleda, bila jedina preostala u ovoj kući za koju sam mogao bili siguran da je neodgovorna koliko i ja. Bila je u svojoj sobi – sada tu sobu smatram njenom, a ne majčinom, što je, pretpostavljam, napredak, ali prema čemu, to ne mogu da kažem – ležala je na stomaku na krevetu, podignutih nogu, prekrštenih nožnih članaka, i čitala neizbežni magazin. Durila se, nije htela da pogleda u mene dok sam oklevao u dovratku. Njene bose noge su, kao i obično, bile prljave; pitam se da li se to dete ikada kupa. Lako je zanjihala nogama s jedne na drugu stranu, po nekom sanjivom ritmu u svojoj glavi. Prozor je bio velika, zlatna kutija svetlosti; daleka brda su svetlucala, sanjivo plava. Pitao sam je da li bi želela da se prošeta sa mnom.
„Jutros smo već bili u šetnji”, odgovorila je mrmljajući, još uvek ne želeći da podigne pogled sa stranice.
„Pa”, rekoh blago, „mogli bismo opet.” Pušila je, mogao sam da osetim miris dima. Zamišljam je kad bude bila Lidijinih godina, smežurana aljkavuša, s kosom ofarbanom u plavo; tada će nežne, purpurne vene na njenim vretenastim nogama biti proširene. „Gospodin Kliv će svakog trenutka doći ovamo i naterati te da ribaš pod”, rekoh.
Tiho je frknula. Pravi se da Lidiju smatra figurom za zabavu, ali mislim da je ljubomorna na nju, a možda je se pomalo i plaši. Lidija može da bude opasna ukoliko je isprovocirana, a znam da je Lili provocira. Lili se sada, u klonulosti dosade, pridigla, na kolenima prešla do ivice kreveta kao da gaca po vodi, i lako koraknula na pod; federi madraca su se oglasili poražavajuće poznatim tandrkanjem. Da li je Lidija u pravu, da li je u tom neprikladnom braku moja majka bila povređivana strana, a ne otac? Ali, opet, postoji li ikada strana koja ne doživljava povređivanje? Lili se spustila na jedno koleno da bi zakopčala traku sandale, i za momenat je u sobi zableštala atička svetlost. Kad smo bili na stepenicama, zastala je i čudno me pogledala.
„Hoćete li nam dozvoliti da ostanemo ovde”, rekla je, „moj tata i ja?”
Slegnuo sam ramenima i pokušao da se ne nasmešim – šta me je to teralo da se nasmešim? – a ona se nasmejala sebi u bradu, zatresla glavom i brzo produžila dalje, ostavljajući me iza sebe.


ČUDNO, STVARNO SAM STRANAC u ovom gradu. Uvek je bilo tako, čak i dok sam bio dete. Jedva da sam bio prisutan, čekao sam da dođe moje vreme; živeo sam u budućnosti. Ne znam čak ni imena polovine ulica, nikad ih nisam znao. Imao sam mentalnu mapu grada koja je u potpunosti bila moja izmišljotina. Kretao sam se u skladu sa orijentirima koje sam sam stvorio: škola, crkva, pošta, bioskop. Ulice sam zvao prema onome što se nalazi u njima. Moja Opatijska ulica se nalazila tamo gde je bio bioskop Opatija, moja Ulica kopljanika se nalazila tamo gde je stajala statua stilizovanog patriote, čije su patinirane kovrdže i odlučni pogled kod mene iz nekog razloga uvek izazivale želju da se kikoćem. Postoje izvesni delovi grada koji su mi nepoznatiji od ostalih, mesta u kojima nisam imao razloga da se nađem i koja su tokom godina u mojoj svesti poprimila gotovo egzotični aspekt. Postojalo je brdo sa parčetom neobrađene zemlje – tu je sada verovatno nešto izgrađeno – presečeno krivudavom stazom, gde su kotlokrpe ostavljale svoje konje da pasu; imao sam san koji se stalno ponavljao i u kojem se nalazim tamo, u sumagličastoj sunčevoj svetlosti, i gledam dole, u grad, a nešto izuzetno treba da se desi, i nikad se ne dešava. Staza koja je išla iza zadnje strane krčme imala je kiseo, zeleni miris crnog piva od kojeg mi se prevrtao želudac, taj miris me je, ne znam zašto, podsećao na žabu koju sam jednom video dok ju je jedan dečak naduvavao u balon sa očima gurnuvši joj slamčicu u jednjak i energično duvajući u nju. Zgrade su, takođe, odisalo stranom atmosferom, metodistička sala, voskarnica u Kornmarketu i skladište slada, izgrađeno poput tvrđave, sa dvostrukim nizom niskih, ogoljenih prozora koji su ponekad emitovali utvarolike oblake pare groznog mirisa, gde sam, bio sam ubeđen, mogao da čujem pacove kako furaju preko žita. Na takvim mestima se moja mašta zadržavala sa nelagodom, plašeći samu sebe pomislima na bezimene strahove.
Opisivao sam Lili skladište slada i te pacove, terajući je da izvodi svoju rutinu pokušaja povraćanja, a onda smo došli na mali, otvoreni prostor koji je na drugom kraju bio omeđen fragmentom starih gradskih zidina koje su promašili Kromvelovi topovi. Tamo smo seli na klupu pored nekorišćenog javnog WC-a, pod senku čvornovatog drveta, a ona je počela da mi priča o svojoj majci. Sunce je bilo vrelo, a oko nas nije bilo žive duše osim hromog psa koji je oprezno kružio oko nas, mašući otromboljenim repom, pre nego što je odtumarao. Pretpostavljam da je zbog ove atmosfere pustoši, zbog podnevnog mira, drveta, bleštanja u belo okrečenog WC-a pored nas i slabog mirisa slivnika izgledalo kao da se nalazimo negde na dalekom jugu, negde gde je vrelo i suvo, na nekoj neuređenoj obali sa platanima koji se ljušte i cvrčcima koji cvrče pod nemilosrdnim nebom. Kakva mora kakve obale kakva granitna ostrva... Dok smo razgovarali, Lili je čupkala konac koji se odšio sa ruba njene haljine, čkiljeći na svetlosti. Povetarac je čangrljao lišćem iznad nas, a zatim se ponovo umirio, poput publike koja se smirila pred sledeći čin.
„Gde si živela kad je ona umrla”, rekoh, „tvoja majka?” Nije odgovorila, praveći se da me nije čula.
Otkrio sam Kvirkovu jazbinu, jesam li to pomenuo? Pre neki dan sam nabasao na nju tokom jednog od mojih šunjanja po kući. Izabrao je skromnu sobu, to moram reći. Teško da je to uopšte soba, nalazi se gore, blizu tavana; moja majka je ne bi ponudila ni najsiromašnijem među našim stanarima, koristila ju je za skladištenje drvene građe, i posle očeve smrti, njegovih starih odela i cipela koje nije bacila jer joj to nije dozvoljavalo njeno čulo štedljivosti. To je soba niskog plafona, pomalo klinastog oblika, sa jednim krivim prozorom na užoj strani, koji dugo nije otvaran, o čemu svedoči vazduh koji smrdi na sir. Tu je kamperski krevet sa tankim madracom od konjske dlake i ćebetom, ali ne i čaršavima. On koristi nošu, primetio sam njenu dršku kako štrči ispod kreveta poput radoznalo načuljenog uveta. Nije baš neki probirač. Na svemu je bilo prašine, na zidu su se nalazile neke zabrinjavajuće mrlje, tu su bili i upotrebljeni tanjiri, i krigla za čaj koja, reklo bi se, dugo, dugo nije oprana i tri nimalo čiste majice koje su jedna preko druge visile na vratima ormana, kao trio pevača dobro složenih glasova. Verujem da neće ovamo pozvati Lidiju, ma koliko prisan postao s njom, jer će ga ona sigurno pametno šljapnuti po ruci i naterati ga da se ponovo spusti na kolena sa ribaćom četkom i vedrom. Uprkos prljavštini i tuzi ove sobe – te košulje, ta krigla, par ispucalih cipela, jedna okrenuta na stranu, obe sa izvučenim jezicima, kao da su skinute sa leša koji je otkopan – prožela me je detinja jeza uzbuđenja. Uvek sam njuškao sa entuzijazmom; dnevnici, pisma, tašne, ništa nije bezbedno kad sam ja u pitanju – ne znam zašto je tako, ali ponekad, mada to neću da priznam, ponekad čak virim i u tuđe korpe sa vešom, ili sam bar to radio, onih dana kad smo Lidija i ja imali prijatelje, kad smo odlazili u njihove kuće, na žurke, večere, letnje ručkove... Sada mi je to nezamislivo. U Kvirkovoj sobi je uzbuđenje koje me je proželo bilo nešto više od pukog zadovoljstva kopanja po tuđim stvarima. Mislim na zečju jamu koju sam jednog dana kao dete pronašao na obali mora, na pravilnu, duboku spiralu izdubljenu u ogrubeloj travi iza dine u kojoj su se nalazila tri majušna, uzdrhatala zečica šćućureni tako blizu jedan drugog da su izgledali kao jedna životinja sa tri glave. Izvadio sam ih, stavio ih ispod džempera i odneo do drvene kolibe sa dve prostorije u kojoj smo majka i ja izdržavali zajednički odmor. Kad sam joj ih pokazao, oglasila se malim krikom užasnutosti i naglo odstupila nazad; nije prošlo puno vremena otkako je postala udovica, loše je stajala sa živcima. Rekla je da ta stvorenja verovatno imaju neku zaraznu bolest, ili imaju buve, i lepo me zamolila da odmah odnesem te prljave stvari. Ponovo sam se odgegao do dina, gde je sada sa mora dolazila sitna kiša, ali, naravno, nisam mogao da pronađem jazbinu, pa sam na kraju smestio jadna stvorenja, koja su sada u svom vlažnom krznu bila neprijatno klizava, izgledajući još mršavija nego maločas, u peščanu šupljinu ispod jednog kamena, a kad sam se sutradan vratio tu, više ih nije bilo. Ali, nisam ih zaboravio, njihovu bespomoćnost, vruć mekan dodir uz svoje srce, nespretnost pomeranja njihovih slepih glavica sa jedne na drugu stranu i gore-dole, poput pomeranja onih igračaka-pasa koje ljudi stavljaju na zadnja stakla automobila. Kvirk, i pored svoje glomaznosti i sardoničkog humora, poseduje istu izgubljenost, nesposobnost osobe bez majke. Naravno, prekopavao sam po njegovim stvarima, ali nedostatak tajni, odsustvo nečega što bi bilo posebno interesantno, donelo mi je veću potištenost nego što bi prouzrokovalo najsramotnije otkriće. Dok sam preturao po drangulijama njegovog života, spopala me je turobna groza, i uprkos samom sebi postideo sam se, ali ne znam tačno zbog čega, zbog svoje pohotljivosti ili zbog beznačajnosti njegovog života. U kožnom novčaniku uglačanom od starosti i oblikovanog prema krivini zadnjice, našao sam jednu fotografiju koja je bila slično iskrivljena i prošarana finim pukotinama i koja je imala blede senke biserne i sive boje. To je bila slika mršave, mladolike žene sa nekom nesretnom trajnom ondulacijom, žena je stajala u letnjoj bašti i hrabro se smešila objektivu. Približio sam sliku prozoru i požudno je proučio, psujući zbog toga što nemam lupu. Žena je zauzimala nezgrapnu pozu ispred ispupčenog oka fotoaparata. Dignula je ruku do čela, štiteći se od sunca, tako da je veći deo gornje polovine njenog lica bio u senci. Minuciozno sam proučio crte koje sam mogao da razaznam – nežna, šiljata brada, pomalo otužna usta, njen osmeh koji otkriva pomalo pokvarenu boju prednjih zuba, ta podignuta ruka, lepo izvijena, ali patetično mršava, mala, slaba, ruka za odbranu – tražeći najmanju sugestiju prepoznavanja, najslabiji eho. U donjem levom uglu se mogao videti deo senke fotografa, nagnuto rame i jedna strana velike, okrugle glave, najverovatnije Kvirkove. A bašta? Iza ženinih leđa nalazilo se neko drvo, možda breza, potpuno olistalo, a ispod nje kvrgasti travnjak. To je moglo postojati bilo gde. Obeshrabren, stavio sam fotografiju u džep, sa poslednjim sumornim pogledom bačenim oko sebe tiho izašao i zatvorio vrata iza sebe. Na stepenicama sam se zaustavio, iznenađen nekom manjkavošću u tišini, kao da je neko ko je sada pobegao pre toga prisluškivao ispred vrata, ili špijunirao kroz ključaonicu. Verovatno Lili; nije me bilo briga.
Ono što sada želim da znam jeste koliko tačno Kvirkovi već žive ovde, i ono što je još važnije, koliko ih je bilo na početku? Lili se po tom pitanju drži tvrdoglave nejasnosti. Tvrdi da se jasno seća svih okolnosti, iako neće da otkrije tačnu lokaciju majčine smrti – previše jasno, pretpostavljam, jer se to desilo pre mnogo godina, a ja ne vidim Lili kao čudo od bebe koje detaljno beleži događaje iz porodične istorije pomaljajući se iz kolevke. Pozvali su doktora, ali došlo je do zabune, pa je on otišao u pogrešnu kuću, ne shvatajući grešku jer se slučajno i u toj drugoj kući nalazila majka kojoj je bila potrebna intervencija, mada, ona se porađala, i to je uspešno obavljeno, dok je njena majka učestvovala u suprotnom poduhvatu, koji je vremenom okončala, uz mnogo muke. Njena tetka Dora je, kaže Lili, došla iz suprotnog kraja grada, noseći kišni mantil preko spavaćice, ali čak ni tetka Dora, koja je očigledno bila junak među nekompetentnim Kvirkovima, čak ni ona nije mogla nikako da spase svoju sestru. Derala se na Kvirka, rekla je da je on kriv za sve, i da joj je, ako je on primer muža, drago što se nikad nije udavala, a Kvirk je napravio pokret kao da će je udariti, a ona je zavitlala pesnicama na njega; moglo je doći do prave tuče, jer je Kvirk bio van sebe, a tetka Dora je bila spremna da mu se suprotstavi, ali tu je bio još neko, neki komšija ili porodični prijatelj, Lili ne može da se seti ko je to bio, i taj neko je stao između protivnika i rekao im da treba da se stide, jer se Kiti još nije ni ohladila. Sve to sam čuo sedeći na toj klupi, na suncu, dok je Lili čupkala konac iz svoje haljine i čkiljila. To je sigurno bila posebna noć, ta noć kad je Kiti umrla. Imao sam ukradenu fotografiju u džepu. Pokazao sam je Lili, a ona je tupo gledala u nju. Pitao sam je: zar to nije tvoja majka? Ona je bolje pogledala i u jednom dugom trenutku nije progovarala.
„Mislim da nije”, rekla je nesigurno. „Mislim da to nije ona.”
„Pa ko je onda ovo?”, upitah, pomalo razočaran. Rekao sam joj gde sam uzeo sliku, misleći da će se buniti zbog toga što sam ugrozio privatnost njenog oca, ali ona se samo zakikotala.
„O, pa to je onda neka devojka”, reče. „Tata je uvek imao devojke.”
Kvirk kao Kazanova; to mi nekako ne izgleda nimalo verovatno.
„A da li si imala brata”, rekoh, „ili sestru koja je umrla?”
Pogled joj je postao tajnovit, zečji, i posle trenutka nedoumice brzo je klimnula glavom, ustremljujući se glavom napred, kao da hoće da ugrabi zalogaj iz moje ruke.
Da li je to istina? Može li to biti identitet avetinjske majke i njenog deteta koji me opsedaju? Želim da verujem u to, ali ne mogu. Mislim da je Lili lagala; mislim da ne postoji mrtav brat ili sestra, osim u njenoj mašti.
Sada je oko nas vladao mir iščekivanja. Vazduh je otežao, lišće drveta iznad nas je inertno visilo. Na nebu se podigao oblak, prazan poput zida, usledio je tajac, a onda je došla kiša, padale su osvetoljubive šibe i prskale pločnik poput gomile bačenih novčića. U tri brza koraka, koliko je Lili i meni trebalo da stignemo do vrata javnog WC-a, bili smo mokri. Vrata su bila zabravljena lancem i katancem, pa smo morali da se šćućurimo na betonskoj verandi sa zidom koji je bio zelen od gliba i smrdeo na amonijak. Čak i ovde su velike kapi koje su padale na grede iznad nas bacale hladnu, finu izmaglicu koja je klizila na naša lica i terala Lili u njenoj tankoj haljini da drhti. Pogled joj je bio mučan, bila je šćućurena sa glavom uvučenom među ramena, sa usnama stisnutim u liniju i čvrsto prekrštenim tankim rukama. U međuvremenu, vazduh se postepeno zatamnjivao. Primetio sam čudnu svetlost, bljutavu, pod koprenom, poput svetlosti u snu.
„To je pomračenje”, reče Lili zlovoljno. „Propuštamo ga.”
Pomračenje! Naravno. Mislio sam na hiljade ljudi koji stoje u tišini, na kiši, sa glavama uzaludno podignutim ka nebu, umesto da se smejem, osetio sam oštro, neobjašnjivo žiganje tuge, zbog čega, zbog koga, to nisam znao. Ubrzo je pljusak prestao, vodenasto sunce je izašlo iza prepreke, probilo se kroz oblake, a mi smo se usudili da izađemo iz zaklona. Ulice kojima smo išli su bile potopljene, siva voda sa kratkotrajnim mehurićima boje kalaja je jurila kroz oluke, pločnici su sijali ispuštajući treperavu paru. Automobili su penušali poput motornih čamaca, ostavljajući minijaturne duge iza sebe, dok je iznad nas ona velika, njihov tata, bila zategnuta preko neba, izgledajući kao ogromna i savršena šala na tuđ račun.
Kad smo ponovo došli na skver, cirkuska predstava je još uvek trajala. Mogli smo da čujemo kako orkestar u šatoru trešti i pišti, dok se veliki ludački glas nerazumljivo, sa groznim veseljem, oglašavao kroz zvučnik. Sunce je po parčičima sušilo platno šatora, stvarajući efekat kamuflaže, a natopljena zastavica montirana iznad ulaza bila je prilepljena uz svoj jarbol. Nije to bio uobičajeni cirkuski šator, ono što zovu glavnom šatrom – pitam se zašto? – već visoki, dugačak pravouganik, koji je podjednako izazivao pomisli na viteški turnir i sajam poljoprivrede, sa podupiračem u četiri ugla i petim na sredini krova. Kad smo se približili, u predstavi je došlo do nekakve pauze. Muzika je prestala, a publika koja se nalazila unutra je mrmljavo zujala. Nekoliko ljudi je izašlo iz šatora i, nespretno se sagnuvši ispod platnene zavesice na ulazu, stalo u pozi slabe omamljenosti, trepćući na blistavom vazduhu. Jedan debeli čovek koji je za ruku vodio dečaka je zastao da bi se protegnuo, zevnuo, zapalio cigaretu, dok se dete okrenulo u stranu i počelo da piški kraj trešnjinog stabla. Pomislio sam da je predstava završena, ali Lili je bolje od mene znala kako stoje stvari. „To je samo pauza”, rekla je gorko, sa ponovo oživljenom ozlojeđenošću. Upravo tada se pored stranice šatora pojavio crvenokosi tip, onaj koji se iskezio na mene sa zadnjih stepenica svoje prikolice. Preko svoje crvene košulje i klovnovskih pantalona sada je nosio izanđali frak, a na njegovu glavu pod nekim nemogućim uglom bio nataknut ulubljeni cilindar. Setio sam se na koga me je podsetio: na Džordža Gudfeloua, učtivu lisicu, zlikovca iz davnog novinskog stripa, koji je paradirao sa tankom muštiklom i istim takvim cilindrom, dok mu je između peševa moljčavog fraka bezobrazno štrčao rep. Kad nas je ugledao, momak je bio neodlučan, a njegovim licem je ponovo prošao taj sveznalački zlobni smešak. Pre nego što sam mogao da je zaustavim – a zašto bih to pa pokušao da učinim? – Lili je radoznalo prišla i počela da razgovara s njim. On se spremao da uđe u šator, i sada je stajao okrenuvši joj bok i podigavši platnenu zavesicu, i gledao u nju preko ramena sa izrazom lažne uzbunjenosti. Slušao ju je za trenutak, a onda se nasmejao, bacio pogled na mene, izgovorio nešto kratko, a onda je, uz još jedan pogled upućen u mom pravcu, spretno kliznuo u tamu šatora.
„Možemo da uđemo”, reče Lili zadihano, „na drugi deo.”
Stajala je preda mnom u uzdrhtalom miru, poput ždrebeta koje čeka da ga puste sa uzde, sa rukama čvrsto stegnutim na leđima, i napregnuto gledala u svoje nožne prste u sandalama.
„Ko je taj tip?”, rekoh. „Šta si mu rekla?”
Nestrpljivo se stresla.
„On je jedan od njih”, reče, pokazujući prema prikolicama i privezanim konjima. „Rekao je da možemo da uđemo.”
Unutra me je zapahnuo poznati miris: šminka, znoj, prašina i, ispod svega toga, nešto teško, vlažno, mošusno što je bilo staro kao Neronov Rim. Klupe su bile poređane u redove, kao u crkvi, i gledale na impovizovanu pozornicu od skela koja se nalazila na drugom kraju. Nepogrešivo sam prepoznao atmosferu matinea, istrošenu, nemirnu, pomalo divlju. Ljudi su šetali kroz prolaze između sedišta, sa rukama u džepovima, klimajući glavama svojim prijateljima i vičući šaljive uvrede. Gomila mladeži koja se nalazila pozadi je vikala i zviždala, bacajući psovke i ogriske na obližnju protivničku gomilu. Jedan član cirkuske družine, u majici, hulahopkama i espadrilama – bio je to Lotario9 sa nauljenim kovrdžama i alkom u nosu s kojim je Lili jutros razgovarala – bazao je ivicom pozornice, odsutno čačkajući nos. Pogledom sam tražio Gudfeloua, i on je dojurio sa leve strane, noseći harmoniku u jednoj ruci i stolicu u drugoj. Njegov izlazak prouzrokovao je površni, ironični aplauz, on se zaustavio i počeo na sjajan način, gvireći sa preuveličanim zaprepašćenjem, kao da je publika poslednja stvar koju je očekivao. Onda je usledio blaženi smešak prepoznavanja, pa zatvaranje očiju i duboki naklon horu podsmevača; njegov cilindar je pao i u polukrugu se kotrljao oko njegovih nogu, on ga je nehatno zgrabio, ponovo ga natukao i veselo prišao napred, dok je harmonika, koja je visila na njegovom ramenu sa rastegnutim mehom, proizvodila mučnu škripu i šištanje. Pri svakom drugom koraku on bi zastao, praveći se da ne zna odakle dolazi ovo zviždanje, gvirio bi preko ramena, ili sumnjičavo buljio u ljude u prvom redu, u jednom trenutku se iskrivivši poput vadičepa, kako bi ozbiljno, prekorno zurio u sopstvenu zadnjicu. Kad je smejanje utihnulo, nakon što je izveo nekoliko probnih prelaza rukom po klavijaturi, sa iskrivljenom glavom i emotivno spuštenim pogledom, poput virtouza koji isprobava ton svog Stradivarijusa, bacio se na stolicu uz divlji pokret ramena i počeo bučno da svira i peva. Pevao je falsetom trščanog instrumenta, sa mnogo jecaja, brektanja i pogrešnih nota, njišući se sa jedne na drugu stranu na stolici i strasno prevrćući očima, tako da je obod žućkaste beline bio vidljiv ispod zenica. Posle pregršti bučnih melodija – jedna je bila „O sole mio”, a druga „Dole na jugu” – završio je širokim zamahom puštajući da mu se harmonika skljoka preko kolena, proizvodeći njome mučan urlik, a zatim ju je odmah skupio. Zatim je u jednom dugom trenutku sedeo ne pomerajući se, sa skupljenim instrumentom u krilu, izgledao je kao da je ranjen, zurio je preda se iskolačenih očiju, a onda je ustao, trgnuvši se, i jurnuo izvrćući kolena i rukom čvrsto držeći genitalije.
Lili je mislila da je sve ovo divno, smejala se i smejala, blago položivši glavu na moje rame. Sedeli smo napred, gde je gužva bila veća. Atmosfera pod natopljenim platnom je bila teška i vlažna; izgledalo je kao da smo zarobljeni u naduvanom balonu, počela je da me boli glava. Dok orkestar nije počeo da svira, nisam ga ni primetio, nalazio se u ćošku bine, bio je to tročlani ansambl sastavljen od trube, bubnjeva i klavijature sa pojačalom koja se nalazila na nekoj vrsti stalka. Trubu je, iznenađujuće, svirala krupna i ne više mlada žena koja je bila obilno našminkana i nosila plavu periku, i koja bi, svirajući visoke tonove, čučnula i zatvorila oči, kao da ne može da podnese intenzitet muzike. Bubnjar, mladić koji se dosađivao, imao je bakenbarde i nauljeni pramen na čelu, nehajno, opušteno je pušio cigaretu tokom čitave svirke, prebacujući je vešto sa jednog u drugi ugao usana i puštajući dim da mu izlazi kroz nozdrve. Svirač na klavijaturama je bio star, nosio je tregere; lepeza kose nalik na slamu bila je začešljana pravo preko ćelave kupole njegove lobanje. Uz uvodno čegrtanje talambasa ponovo se pojavio Gudfelou, jurnuo nasred scene, otpozdravljajući ljubljenjem prstiju, šireći ruke u gestu somnabulne zahvalnosti, kao da mu je umesto urlika i prdeža usnama upućen divlji aplauz. Onda je orkestar zašao u uljasti, pijani tango, a on je počeo da igra, šepureći se i gmižući po sceni na nogama koje su mogle biti sačinjene od gume, sa rukama obavijenim oko sebe u lascivnom zagrljaju. Svaki put kad bi prošao pored nje, sviračica trube bi proizvela glasnu, disonantnu ciku i razvratno usmerila svoj instrument prema njegovim mršavim slabinama. On se pretvarao da je ignoriše i nastavljao sa propinjanjem, prezrivo tresući zadnjicom. Na kraju je izveo piruetu, ponovo se uvijajući u oblik vadičepa, sa peševima fraka koji su leteli, podignutim rukama i prstima koji su se nežno izvijali visoko iznad njegove glave, onda je skočio u vis, izveo makazica-skok i završio u širokom raskoračnom stavu, prizemljivši se sa tupim udarcem koji je bio dovoljno glasan da je mogao da se čuje i pored muzike, i izmamivši vriske oduševljenja u izrugivačkoj agoniji u koju je pala nasmejana mladež u zadnjim redovima. Njegov cilindar je ostao na svom mestu, sada je spretno poskočio, trgnuo se, i još jednom se duboko poklonio, sa cilindrom pritisnutim uz grudi i zamahnuo rukom iza sebe sa visoko podignutim kažiprstom. Lili mi je, cvileći, šapućući mi na uvo, rekla da je sigurna da će se upiškiti.
Na redu je bio žongler; trebao mi je jedan trenutak da prepoznam Lotarija u širokoj košulji od crvene svile koja je bila raskopčana tako da su se videle grudi na kojima uopšte nije bilo dlaka. Bacao je čunj i hvatao ga sa pretvornom bezbrižnošću, mrkog pogleda. Posle njega je došao mađioničar, još nespretniji od njega, koji je nosio izgužvano večernje odelo predugačkih pantalona, i košulju od sintetike koja je pucala kao žaluzina kad god se on spremao da završi trik. Zaista mi se činilo da ga poznajem, a kad sam pogledao u klavijaturu, iza nje nije stajao niko. Mađioničarski podvizi koje je izvodio su bili stari i lako ih je bilo razotkrili. Kad mu ne bi išlo kako treba, publika bi se grohotom nasmejala, a on bi se stidljivo nasmešio, pokazujući vrh jezika i malom, punačkom rukom zagladio nauljenu kosu. Ubrzo je pozvao svoju asistentkinju – trubačicu, naravno, koja se bila brzo presvukla u tamnocrveni korset i mrežaste čarape, i stavila bleštavu crnu periku koja je izgledala kao da je napravljena od plastike – i marljivo je pretesterisao na pola. Nakon toga je otišao vukući noge, uz podrugljiv aplauz, dok je trubačica ostala iza i izvela površnu tačku gutanja mačeva. U herojskoj pozi, sa napregnutim debelim nogama i izvijenih leđa, spretno i nežno je spuštala sečivo u usta kao da je to neka dugačka, svetlucava, srebrna riba, izazivajući radosno zviždanje u zadnjem delu šatora.
Sada je na scenu ponovo izašao Gudfelou, ovog puta bez šešira, u prsluku ukrašenom komadićima blistave kovine. Proučavao sam ga sa žudnom pažnjom, pitajući se čime me je toliko zaintrigirao. Lice mu je bilo voštano belo, kao da na njemu uopšte nema kože, već je tu samo lobanja sa pokretnim ustima i ta dva nemirna oka. Šepurio se napred-nazad pred nama, pevajući visokim, lepršavim glasom nešto što je očigledno izvodio toliko često da su reči poprimile svoj sopstveni ritam, lišen bilo kakvog smisla. Tražio je dobrovoljca, neku odvažnu dušu među nama koji smo dovoljno hrabri, rekao je, zlobno se smeškajući, da traži nekoga ko će se takmičiti s njim. Masa se sada utišala. On je sa prezrivim uživanjem bacao svoj mračni pogled na nas. Lili je sedela sa pesnicom stisnutom u krilu, noge su joj se uvrtale, gležnjevi su joj bili priljubljeni jedan iza drugog, lice joj je bilo podignuto prema pozornici u svečanom strahopoštovanju, kao lice jedne od žena u podnožju krsta. Mogao sam da osetim kako kroz nju prolaze majušni drhtaji uzbuđenja. Zatim je iznenada ustala sa svog mesta i potrčala napred, hitro poput menade, skočila na binu i zaustavila se, i nastavila da stoji, pomalo se klateći, sa usnama otvorenim u tihom naglašavanju iznenađenja i iznenadne nesigurnosti.
Gudfelou u početku uopšte nije gledao u nju, već se pretvarao da nije svestan njenog prisustva; a onda je, polako, još uvek nas držeći na oku, počeo da kruži oko nje, pri svakom okretu joj se malo približavajući, sve dok se nije našao dovoljno blizu da je mogao blago da položi ruku na njeno rame. Još uvek je nastavio da kruži oko nje, nežno je okrećući sa sobom, tako da je ona postala osa oko koje se on pomerao. Njen izraz je poprimao sve više nesigurnosti, zabrinuti osmeh se pojavljivao na njenom licu i nestajao sa njega kao svetlo pokvarene sijalice. Njen pogled je bio usredsređen na Gudfelouovo lice, iako on još uvek nije direktno gledao u nju. Sada je počeo da govori, u istom raspevanom maniru kao kada je trenutak ranije objavio svoj izazov nama, ali blago, nežno, gotovo milujućim tonovima dodvoravanja. Glas mu je bio čudan, milozvučan, ali nimalo prijatan, mameći, sugestivan, glas ulagivanja. Koračao je sve sporije, govoreći sve vreme, a ona se polako okretala s njim, a na kraju su se zaustavili, nešto se pokrenulo u publici, talas nečega, a onda se i to smirilo. Gudfelou nas je u tišini premeravao pogledom, uz taj lisičji osmeh stisnutih usana koji nikada nije prelazio na njegove oči. Lilin pogled je postao potpuno prazan, ruke su joj bile otromboljene na bokovima kao da u njima nije bilo kostiju. Na kraju ju je Gudfelou konačno pogledao. Pažljivo, kao da je ona neka nežna figura koju je on upravo oblikovao, podigao je ruku i lako mahnuo napred-nazad ispred njenih očiju. Ona nije trepnula, nije se ni promeškoljila. Publika je ponovo napravila taj pokret pun uzdaha, nalik na talas. Gudfelou je okrenuo glavu i pogledao nas probojnim pogledom skupljenih očiju. Kako su tanka ta nasmešena usta, kako su crvena i modra, kao krasta. Uzeo je Lili za ruku i doveo je do ivice bine; ona se nije opirala.
„I?”, rekao je, okrećući se nama, publici, glasom koji je bio toliko tih da se jedva čuo. „Šta će ona sada da uradi?”
Jednog popodneva, davno je to bilo, ugledao sam sebe u ogledalu u majčinoj sobi. Bilo je to jedno od mojih usamljenih i besciljnih istraživanja kuće. Vrata spavaće sobe su bila odškrinuta, i dok sam prolazio, neki pokret je sevnuo u uglu mog oka, bleštav početak i trzaj koji je imao boju noža, kao da je neki ubica bio iznenađen usred svog potajnog posla. Zaustavio sam se, moje srce je tupo udaralo, pažljivo sam koraknuo unazad i moj odraz je ponovo zakoračio sa mnom u iskošeno ogledalo na toaletnom stočiću, video sam sebe kao nekog drugog, kao stranca koji tu vreba, kao figuru sa nekom važnom i zagonetnom namerom, i gotovo prijatna drhtavica strave je nakratko prošla niz moje plećke. Sada sam imao taj isti osećaj, ustao sam sa svog sedišta, krenuo napred, lak na nogama kao sam Merkur, spretno stupio na binu i zaustavio se, sa podignutom glavom i rukama koje su se pomalo njihale, u stavu atletičara na kraju neke gracioznog i napornog poduhvata. Bilo je čudno ponovo koračati po daskama. Postoji samo jedna pozornica; mesto nije bitno, sve je uvek isto. Mislim o njoj kao o trambulini, ima tu elastičnost, tu odskočljivost od koje se prevrće utroba; ponekad se ljulja i ugiba, a nekad je opet zategnuta kao koža bubnja ispod koje se nalazi samo beskrajna praznina. Ne postoji strah kao što je onaj koji čovek tu upoznaje. Ne mislim na zebnju od pogrešno izgovorenih reči ili od perike koja pada sa glave; takvi nesrećni slučajevi nam znače mnogo manje nego što publika misli. Ne, ono o čemu ja pričam je strah od samog sebe, o dopuštanja sebi da odeš tako daleko da se jedne noći sve to može srušiti, potpuno odvojiti i postati stvar za sebe, ostavljajući samo školjku koja govori, prazan kostim koji uplašeno stoji tu, sa maskom bez očiju na sebi.
Uzeo sam Lili za ruku, za onu ruku koju nije držao Gudfelou, i stegnuo je.
„Ja sam Aleksandar Kliv”, rekao sam glasno, odlučno, „a ovo je moja ćerka.”
Pre nego što sam ustao nisam znao šta ću uraditi, niti šta ću reći, i zaista, još uvek nisam tačno znao šta govorim, šta radim, ali sam, dodirnuvši Lilinu hladnu, meku, vlažnu ruku osetio trenutak neobjašnjive i ekstatične tuge od koje sam posrnuo i gotovo pao; činilo mi se da je kap najrafinisanije, najčistije kiseline pala u otvorenu odaju mog srca. Gudfelou uopšte nije izgledao kao da je iznenađen što sam se iznenada pojavio pred njim. Nije ustuknuo, niti se uskomešao, već je stajao gotovo zamišljen, sa glavom malo nakrivljenom na jednu stranu, spuštenog pogleda, sa usnama skupljenim u tom smešku prikrivenog sveznalaštva, poput sluge koji je prepoznao prerušenog kralja i tu tajnu čuvao za sebe, ne iz lojalnosti, već iz drugih razloga. Da li je znao ko sam ja? Ne volim da mislim da je znao. Lili je uzdahnula; imala je namešteni izraz lica mesečara. Izgovorio sam njeno ime i mali, mlitavi drhtaj je prošao kroz nju, ona je drhtavo uzdahnula, a onda se ponovo umirila. Gudfelou je zamahnuo glavom i coknuo jezikom, kao da nam nešto blago prebacuje. Tek je trebalo da se susretne sa mojim pogledom. Osetio sam njegov miris, slab, užegao, znojavi smrad. Iza njega, na ulazu u šator, platnena zavesica se malo podigla, uramljujući visoko parče sunčeve svetlosti u obliku bodlje. Ovde, unutra, vazduh kaki boje je bio gust, imao je boju modrice. Publika je zbunjeno sedela, čekajući. Pročišćavana su grla, začuo se jedan ili dva osmeha nelagode, neko je nešto rekao, postavio, kako se činilo, neko pitanje, a neko mu je uzvratio nečim što je izgledalo kao prigušeni odgovor. Lili je počela da se pomalo ljulja napred-nazad sa rukama ispruženim ka Gudfelou i meni, kao da smo je držali između nas. Sada je on pogledao u mene. Da, da, mislim da sam mu bio poznat, mislim da je znao ko sam bio, ko sam sada. Video sam sebe odraženog u njegovim očima. Onda je uz najmanje moguće sleganje ramenima pustio Lilinu ruku. Ona je ponovo počela da se ljulja, ovog puta u stranu, a ja sam stavio ruku oko njenih ramena, plašeći se da bi ona mogla da padne. Dok sam je vodio sa bine, neko iz zadnjih redova je počeo da zviždi i nasmejao se, a trubačica se nagnula napred i proizvela razmetljiv zvuk, ali sa pola snage. Glave su se okretale i gledale za nama dok smo prolazili. Kad smo izašli iz šatora, Lili je ustuknula, trepćući na nejakom suncu. Osetio sam miris vezanih konja i setio se dečaka kojeg sam onog dana video na skveru, na poniju, na kiši. Lili je, s rukom na licu, tiho plakala. Ajde, ajde, rekoh, ajde, ajde.
∗

Čudim se preobilju leta. Večeras, pored mog malog prozora, naslanjajući bradu na pesnicu, mogu da vidim poslednje izdanke geranijuma i da osetim njihov tropski miris; vazduh vrvi od mušica; na zapadu debelo sunce čuči na nebu najbleđe ružičaste boje, praziluk-zelene i devičanski plave. Ovo su pseći dani, kad se Sirijus diže i približava se Suncu. Kao dečak sam poznavao zvezde, voleo sam da samom sebi govorim njihova imena, u nebeskoj litaniji, Venera, Betelgez, Aldebaran, Medvedi, veliki i mali. Kako sam samo voleo hladnoću tih svetlosti, njihovu čistotu, njihovu udaljenost od nas, sve ono što radimo, sve ono što nam se događa. Tamo gde se one nalaze žive mrtvi. U to sam verovao kao dečak. Galebovi dižu veliku larmu. Šta im to zadaje bol? Možda su oni anđeli koji su ovde poslati u Pakao. I u kući je gungula. Čujem nešto što zvuči kao žena koja cvili. To je krik koji nevoljno razaznajem. Već dugo dolazi do mene, kroz neizmernost prostora, poput svetlosti neke udaljene zvezde, nekog mrtvog Sunca.

V




FIJU, I ZAVESA se diže, počinje poslednji čin. Mesto: isto. Vreme: nekoliko sedmica kasnije. Sedim za svojim stolom, kao i ranije. Ali ne, ništa nije kao pre. Geranijumi su završili svoje, izuzev nekoliko oklembešenih kita. Ugao pod kojim sunce pada na baštu se promenio, ono više ne sija na mom prozoru. U vazduhu je prisutna nova hladnjikavost, tu su oluje, nebo celoga dana ima dublje plavu boju i na njemu su visoke gomile oblaka, gustih, ustalasanih opsega boje bakra i hroma. Mada, kad god mogu, izbegavam sve to što se nalazi napolju. Previše je to za mene. Svet je postao rana u koju ne mogu da pogledam. Svemu pristupam veoma polako, sa velikom brižnošću i oprezom, izbegavajući svaki nagli pokret, plašeći se da nešto u meni može da se uskomeša ili čak slomi, ta zapečaćena boca u kojoj vreba demon koji besni kako bi me dohvatio. U čitavoj kući vlada duboka tišina, tišina bolesničke sobe. Neću još dugo ostati ovde.
Tragičari greše, u tuzi nema veličanstvenosti. Tuga je siva, ima siv miris i siv ukus i pod prstima je siva, poput pepela. Lidijin instinkt je bio borba protiv nje, uzaludno zagnjurivanje i grebanje kandžama, poput rvanja sa napadačem, ili pokušaja isterivanja kuge iz vazduha. Od nas dvoje ja sam bio srećniji; ja sam, da tako kažem, bio uvežban, i došao sam do mira, do neke vrste mira. Kad sam na kraju, te večeri, one večeri posle cirkusa, napustio bezbednost svoje male sobe, scena koja me je dočekala je upadljivo podsećala na jedan raniji dan, kad je Lidija stigla i kad sam je zatekao u hodniku, a ona se izdrala na mene zato što nisam ranije došao da se pozdravim s njom. Sada je ponovo bila tu, u svojim gamašnama u radničkoj bluzi, a tu je bila i Lili, bosonoga, bile su iste kao i juče – mislim da sam čak držao i svoje penkalo. Lidija je još uvek nosila svoju maramu spremačice, a danas je njena radnička bluza bila bela, a ne crvena. Njen izraz lica... ne, neću pokušavati da opišem njen izraz lica. Kad sam je video, u glavu mi je odmah ušlo sećanje na nešto što se desilo kad sam jednom bio sa Kas, dok je ona bila dete. Bilo je leto, a ona je nosila belu haljinu koja je bila napravljena od slojeva nekog stvarno finog, poluprozirnog materijala nalik na gazu. Tek smo izašli iz kuće, krenuli smo negde zajedno, ne sećam se gde, na nekakav izlet. Dan je bio sunčan, sa drhtavim naletima vetra, toga se sećam, galebovi su kreštali, a konopci jarbola na brodovima u luci su zvečali kao javanska zvona. Grupa polupijanih, glasnih mladića je bila na ulici, svi su imali prsluke, kaiševe sa šnalama i nakostrešene frizure. Dok su se teturali pored nas, jedan od njih, plavooka zver se, zgrabivši sebe za ručni zglob, iznenada okrenuo i lakim udarcem ruke, na čijem se dlanu nalazila široka, duboka zasekotina od noža ili slomljene flaše, bacio dugačak mlaz krvi dijagonalno preko Kasine haljine. Nasmejao se, bilo je to visoko, ludačko njištanje, i ostali su se nasmejali, i nastavili dalje, putem, teturajući se, međusobno se gurkajući ramenima, poput krda jakobijanskih negativaca. Kas nije ništa rekla samo je za momenat zastala sa raširenim rukama, gledajući u tamnocrveni pojas koji se pružao preko gornjeg dela njene bele haljine. Odjednom smo se, bez reči, vratili kući, ona je brzo otišla gore i presvukla se, pa smo ponovo izašli, otišli smo tamo gde smo i naumili, kao da se ništa nije desilo. Ne znam šta je uradila sa tom belom haljinom. Nestala je. Kad je njena majka pitala gde je, ona je odbila da odgovori. Ni ja nisam ništa rekao. Sada mislim da se to što se desilo, desilo izvan vremena, hoću da kažem da se nije dogodilo kao stvaran događaj, sa uzrocima i posledicama, već na neki tako poseban način, u nekoj posebnoj dimenziji sna ili sećanja, jedinstveno i precizno, da je sada moglo da dođe do mene, ovde, dok sam stajao u hodniku, u kući moje majke, jedne letnje večeri, poslednje večeri za koju sam smatrao da pripada mom životu.
U tri brza, kruta koraka Lidija je došla do mene, udarajući me pesnicama u grudi, pritiskajući svoje lice uz moje. „Znao si!”, urlala je. „Jecao si u bioskopima, vratio si se ovde, video si duhove – znao si!” Sada je pokušala da me zagrebe noktima. Uhvatio sam je za zglobove ruku, osećajući miris njenih suza i bala, osećajući na svom licu vrelinu njene tuge. Bio sam svestan da odnekud dopire tiho životinjsko cviljenje, pogledao sam pored Lidijinog ramena i video da to Lili, na glavnim vratima, nariče na ovaj neljudski način sigurno je ona bila u pitanju, a ne Lidija, bilo su to njeni detinji bolni krikovi koje sam čuo iz svoje sobe. Stajala je u čučnju, pesnicama poduprta o kolena, sa licem koje je bilo izgužvana maska, pokušavajući da ne gleda u nas dok smo se rvali. Zatekao sam sebe kako se u blagoj zabrinutosti pitam šta joj je zadalo toliki bol, kad je nas dvoje, Lidija i ja, trebalo da urlamo u muci i bolu; da li ju je Lidija uplašila ili je povredila na neki način, možda ošamarila? Vrata iza nas su bila pomalo odškrinuta. Večernje sunce je sijalo kroz prozor iznad vrata, drevna svetlost, zlatna, gusta, natovarena prašinom. Sada se u dovratku kuhinje pojavio Kvirk, noseći visoku čašu vode, noseći je na dlanu jedne ruke i balansirajući prstima druge. Bez iznenađenja, skoro iscrpljeno je pogledao u Lidiju i mene, mi smo još uvek bili upetljani u borbu. Čim ga je ugledala, Lili je naglo prestala da cvili, a pomalo se stišala i Lidijina svirepost. Pustio sam njene ruke, a Kvirk je prišao sa stavom sveštenika, i pre joj je poverio nego dodao čašu, kao da je u pitanju putir. Sveštenička priroda trenutka je bila pojačana papirnim podmetačem koji je stavio ispod čaše, belim i krtim poput hostije. Sve ove stvari sam zapazio sa strasnom pažnjom, kao da moram da napravim izveštaj, radi dokaza, spopala me je obaveza da ih sve sačuvam. Držanje podmetača na svom mestu tokom dodavanja čaše, što su, izgleda, oboje smatrali esencijalnim, zahtevalo je komplikovani ples za dve osobe koji je uključivao obrtanje palčeva i ukočenost ostalih prstiju. Lidija je popila veliki gutljaj vode, zabacuju glavu daleko nazad, njen vrat, koji je bio bled, punačak, kao da je gušava – to je bilo nešto novo, što dosad nisam primetio – pokretao se kao pumpa, kao da se u njemu nalazi pesnica koja ide gore-dole. Kad je završila, vratila je čašu Kvirku, pa su oboje ponovili radnju sa podmetačem. Lili, koja se nalazila na vratima, počela je da balavi, pokazivala je znake po kojima se moglo zaključiti da će ponovo početi da cvili, ali joj je Kvirk uputio komandu izraženu glasnim povikom, nalik na onaj kojima se pastiri obraćaju svojim psima, pa se ona pljesnula rukom preko usta, od čega su joj oči postale ispupčenije i punije straha. Lidija, iz koje je iščilela sva želja za svađom, svukla je svoju maramu sa glave i potišteno, spuštene glave, stajala preda mnom, raširenim prstima pristikajući čelo na mestu gde je počinjala kosa, u stavu nekoga ko je izbegao katastrofu, umesto da se nađe usred nje. Glavna vrata su bila otvorena na način koji me je još uvek uznemiravao, tu je bilo nečega strašno insinuirajućeg, kao da se neko, ili nešto, nalazio napolju i čekao pogodan momenat da se neprimećen ušunja unutra.
„Čaj je gotov”, reče Kvirk tmurnim, čudno ravnim glasom, kakav su imali negativci u pantomimi.
Uopšte nisam mogao da ga razumem; izgledalo je da je raspored njegovih reči poremećen, pa sam pomislio da je pijan, ili da pokušava da napravi neku gnusnu šalu. Boreći se da shvatim, imao sam onaj osećaj panike koji čovek ponekad ima u inostranstvu, kad zahtev za sobaricom ili prodavcem izgovoren tri puta na tri različita jezika mami samo isto tupo sleganje ramenima i spušteni pogled. Onda sam primetio zvukove koji su dolazili iz kuhinje, domaće zvukove spuštanja zemljanog posuđa i nameštanja stolica uz sto, a kad sam pogledao, tamo je bila žena koju, koliko se sećam, nikada nisam video, mada mi je delovala poznato. Bila je postarija, sa kosom boje gvožđa i naočarima ružičastog rama koji je stajao pomalo nakrivo. Nosila je kecelju moje majke, istu onu koju je Lidija ranije nosila. Izgledalo je da se ova žena ovde savršeno lagodno oseća i da joj je sve poznato, pa sam se za trenutak zapitao da ona možda nije još jedan tajni stanar kuće čije prisustvo još uvek nisam otkrio. Videvši me kako virim u kuhinju, poslala mi je topao, ohrabrujući osmeh, klimnuvši glavom i brišući ruke o svoju kecelju – u stvari o kecelju moje majke. Okrenuo sam se prema Kvirku, koji je samo podigao oči i malo iskrivio glavu na jednu stranu. „Čaj”, rekao je ponovo, sa većom emfazom, kao da će ta reč objasniti sve. „Bićeš gladan, iako nećeš biti svestan toga.” Odjednom me je njegov ravni, samozadovoljni ton iznervirao.
Kvirk je bio taj koji je saopštio novosti. Dužnost saopštavanja takvih vesti uvek zapadne Kvirku. Neko mu je telefonirao u kancelariju, rekao mi je, izgledajući zbunjeno zbog sopstveničkog tona fraze „u kancelariju”. Nije znao ko ga zove, rekao je, zaboravio je da pita, i sada je delovao apologetski, kao da je to bilo nešto što je imalo nekog značaja. Bila je to neka žena, mislio je on, iako i u to nije bio siguran. Strani akcenat, a linija je bila loša. Nikad nisam otkrio njen, ili njegov, identitet. Tragedija uvek ima svoje anonimne glasnike, brzo, u sandalama i ogrtaču, dotrčavaju iz ugla pozornice i padaju na jedno koleno ispred trona, spuštene glave, naslanjajući se na svoj kaduceus. Ili na kadukous? Reči, reči. Nema veze, nemam energije da sad gledam u rečnik, a u svakom slučaju, kad bolje razmislim, u ovom slučaju se mogu primeniti obe reči.
Postajem suvoparan.
Nepoznata žena je prišla, još uvek se smešeći, još uvek ohrabrujuće klimajući glavom, poput ljubazne stare dame u kući od đumbirovog kolača u šumi gde se gube deca. Zvaću je, samo da vidim, zvaću je – o, kao da je važno, zvaću je gospođica Ketl,10 to će biti prikladno. Bila je gospođica, verujem, jer osećam, mada za to nemam dokaza, da je usedelica. Upao mi je u oči razlog nakrivljenosti njenih naočara: nedostaje joj parče jednog uveta. Uhvatila me je za ruku; njena ruka je bila mekano, toplo jastuče mesa, bila je to najstvarnija stvar koju sam dodirnuo otkako sam čuo Liline krike i izašao iz sobe. „Žao mi je što vas uznemiravam”, rekla je, i ja sam začuo sebe kako joj, iz ljubaznosti o kojoj se ne razmišlja, gotovo živahno odgovaram: „O, ne uznemiravate me.”
Pripremila je jedno od onih kvintesencijalnih, arhaičnih jela iz detinjstva. Tu su bili zelena salata sa paradajizom i ljutikom, i presečena tvrdo kuvana jaja, i tanjir sa hlebom, belim i crnim, i dve velike posude sa čajem, svaka sa svojim prasećim repom pare koje se kovrčala iz otvora, i kvadratni režnjevi šunke za koju sam mislio da je više ne proizvode, blede, mramorne, urokljivo blistave. Za momenat smo svi stajali oko stola gledajući u hranu, bili smo nezgrapna grupa međusobno različitih gostiju – O čemu li će će glumica pričati sa biskupom? – a onda je Kvirk dvorskim pokretom povukao stolicu za Lidiju, i ona je sela, za njom i mi, pročišćavajući grla i stružući potpeticama po podu, a gospođica Ketl je sipala čaj.
Ovo je bio prvi od nekoliko tmurnih obeda kojima ćemo Lidija i ja biti podvrguti sledećih dana. U vremenima žalosti, otkrio sam, ljudi se vraćaju primitivnoj dobroti, koja se najočiglednije manifestuje u obliku nuđenja hrane. Doneli su nam tanjire sa sendvičima, pitice od jabuka i trbušaste šerpe sa paprikašem, diskretno ogrnuti čajnim ubrusima koje je Lidija kasnije oprala, ispeglala i vratila vlasnicima, uredno presavijene u izgrebane šerpe koje sam ispraznio, sve do jedne, u kantu za đubre. Osećali smo se kao sveštenik i sveštenica koji predsedavaju na nekom mestu gde im se ukazuje poštovanje, primajući žrtve vernika, koje su bile dodavane sa istim tužnim smeškom i klimanjem glave, sa istim tapkanjem po šaci ili stezanjem ruke, sa istom zbunjenošću i promrmljanim saučešćem. Tokom ovih prvih dana nisam zaplakao, ni jednog jedinog trenutka – svoje plakanje sam već odradio, pre više meseci, u bleštavoj tami ispunjenoj ljudima, na onim popodnevnim bioskopskim projekcijama – ali ako je trebalo da se slomim, to je trebalo da se desi u jednom od onih trenutaka kad mi je tanjir sa božanstvenim kolačima ili tanjir supe nežno guran u ruke. Ali, sve je to stiglo prekasno, promrmljano prizivanje, obećane molitve, pogrebno pečenje, jer je deva već prinesena kao žrtva.
Tuga oduzima ukuse. Neću da kažem da otupljuje samo suptilnije ukuse, izglađuje teksturu fino isečene govedine ili otupljuje oštrinu sosa, mislim da ubija i same ukuse, mesa, povrća, vina, ambrozije, ili čega već, tako da to na vrhu viljuške može biti i karton, a jako piće u čovekovoj čaši može biti i obična voda. Sedeo sam i jeo kao mašina, sporo, preživajući; hrana je ulazila unutra, moje vilice su pravile poznate osmice, ižvakana hrana je silazila, a da je odmah izlazila na drugi kraj ne zaustavljajući se na svom putu, ne bih bio iznenađen, niti uznemiren. Gospođica Ketl je održavala razgovor na svoj zdravorazumski način, ili zapravo monolog koji nije bio preterano veseo, ali ni žalostan. Mora biti da je ona bila komšinica, ili jedna od Kvirkovih veza koju je pozvao radi podrške i pomoći u ovom kriznom trenutku, iako se činilo da ona nema povoljno mišljenje o njemu, jer su joj se usne zatezale i na njima su se pojavljivale pruge kad god bi njen pogled nevoljno pao na njega. Ona je bila potomak i rafinirana verzija onih profesionalnih opasnica koje su davnih dana u ovom kraju sveta bile iznajmljivane da svojim vriskovima i cviljenjem na odgovarajući način pokrenu proces oplakivanja. U razgovoru se doticala teme smrti sa veštinom i delikatnošću dostojnom profesionalnog pogrebnika. Jedina neskladna crta u njenoj predstavi bile su te iskrivljene naočare, koje su joj donekle davale izgled dikensovskog ekscentrika. Nekoliko puta je pomenula svoju sestru koja je umrla, ne znam kada, niti na kakav način, jer nisam dovoljno pažljivo pratio da bih to registrovao; po načinu na koji je govorila o njoj i dešavanjima u njenom životu, gotovo da je izgledalo da se od mene očekuje da sam već upoznat sa svim detaljima. Ova razmene, ako se uopšte mogu nazvati razmenama, u drugim okolnostima bi stvorile potencijal za velike konfuzije i neprijatne situacije; ovde se, međutim, činilo da se od mene ne očekuje ništa po pitanju uljudnosti; osećao sam se kao kakva bespomoćna velika zver koja je ranjena dovedena iz divljine, kako bi se brinuli o njoj i kako bi je potajno proučavali. Lidija je sedela sučelice meni, jela je mehanički baš kao i ja, u tišini, pogleda konstantno usredsređenog na tanjir. Kvirk je sedeo u čelu stola, izgledao je kao domaćin, blag i pažljiv u izražavanju, držeći sve na oku. Postoje ljudi koji se dobro snalaze sa smrću, koji definitivno procvetavaju u prisustvu njenog ledenog daha, a na moje iznenađenje, i opskurno nezadovoljstvo, pokazalo se da je Kvirk jedan od njih. Svaki put kad bih susreo njegov pogled, što sam pokušavao što ređe da činim, on bi mi poslao poluosmeh praćen kratkim, ohrabrujućim klimanjem glave, srodnim klimanju glave uz osmeh koje mi je ranije, kad smo prvi put pogledali jedno drugo, darovala gospođica Ketl, i u mojoj pometenoj svesti se nakratko javio utisak da je možda sve ovo – ovo sažaljenje, rastrojeni razgovor, meso, čaj – zaista bila profesionalna usluga koju su oni pružali, i da će uskoro uslediti neprijatni trenuci kašljanja i apologetskih slezanja ramenima, i ispostavljen račun, honorar koji treba isplatiti. Predstavio sam sebi Kvirka koji mi diskretno dodaje račun, bila je to suprotna situacija od one u kojoj mađioničar sakriva kartu u dlanu – koverat, bez sumnje ukrašen trakom od crne svile – i njegovo tihe reči zahvalnosti dok mu sa omalovažavanjem dajem kesu zvečećeg novca. Da, u Kvirku definitivno ima nečeg viktorijanskog; on poseduje prisnost i živahni bezobrazluk sluge koji je toliko dugo u službi da veruje da može da se ubroji u člana porodice.
Lili me je zbunila. Posle njenog nastupa u hodniku, sada je potpuno potonula u mrzovolju i zgrčeni mačji stav. Sedela je pored mene, otromboljena nad tanjirom, s licem skrivenim kovrdžama kose. Vrlo dobro znam koliko je smrt dosadna mladima, to je kao turobni uljez koji dolazi da konačno upropasti ionako propalu zabavu, ali tišina koja je isijavala iz nje poput vreline u sebi je imala neku besnu snagu koja je, mogao sam to da vidim i pored rastrojenosti svog uma, u potpunosti bila usmerena na mene. Ali, čime sam je ja to povredio? Po pravilu ne shvatam ljude, siguran sam da sam to više nego jedanput napomenuo, ali mladi su za mene posebno zbunjujući, uvek su to bili. Kasnije, u hodniku, kad smo Lidija i ja odlazili, vukući se u svojoj rastopljenoj žalosti, to dete se pojavilo niotkuda, bacilo se na mene i za trenutak prionulo uz mene u divljem, nezgrapnom, snuždenom zagrljaju, a zatim ponovo brzo krenulo dalje, na tim hitrim, bosim, prljavim nogama. Možda je zaista želela da joj budem tata.
Sada skoro da je pala noć, pa ipak je teško pobeći, teško je pronaći formulaciju koja bi okončala ovaj događaj. Gospođica Ketl se ponovo smeškala i klimala glavom, a Kvirk je stajao pored nje ne govoreći ništa, delujući ozbiljno i promišljeno dobroćudno. Mogli smo biti deca, Lidija i ja, umorni i pospani nakon dana na selu, gde smo posetili ljubazne tetku i teču. Veče je za mene prošlo u čudnoj sumračnosti, grčevito iluminiranom nečim što je izgledalo kao bledo i usporeno sevanje bliceva fotoaparata. Neki snimci su ostali: Kvirk i Lidija koji, udaljeni od stola, sede jedan naspram drugog na stolicama ravnog naslona, Lidija plače bez uzdržavanja, a Kvirk, ozbiljan, nagnut napred, drži njene ruke u svojima i nežno leprša njima gore-dole, kao da se vozi u čezama i da su njene ruke krajevi dizgina kojima on rukuje; gospođica Ketl koja se nečemu smeje, a zatim se priseća, i rukom zatvara usta, i apologetski ispravlja naočare, koje su se iznenada opet nakrivile; Lilina gola ruka pored moje, svaki njen delić blista; večernja sunčeva svetlost u prozoru koja pozlaćuje dasku pored sudopere i svetluca na obodu čaše; moj tanjir, sa jednim mlitavim kolutom paradajza, list salate koji je promenio boju, mrlja izmrvljenog žumanca. Takvih se stvari čovek seća.
Kad smo konačno uspeli da odemo, taj naš odlazak je bio početak groteskne parodije porodičnog praznika, Lili i ja smo bili osuđeni na to da je igramo sledećih dana. Svi smo bili okupljeni na glavnim vratima, sa svojim torbama, i sa Kvirkom i gospođicom Ketl, i čak sa Lili, koja se ponovo pojavila, došla odande odakle je pobegla, stojeći u senkama hodnika, pogurena, mrzovoljna, u stavu optuživanja, poput razmažene mlade glumice koja je bila sklonjena sa scene, što se, pretpostavljam njoj i desilo. Poslednja svetlost večeri izbleđivala je blesak uličnih lampi iza nas. Sočiva naočara gospođice Ketl uhvatile su odsev nečega, na trenutak izgledajući kao dva prazna, sjajna novčića položena na njene oči. Kvirk je u kratkim rukavima stajao u dovratku u pozi Voblinovog Pjeroa, pokušavajući nešto da uradi sa svojim rukama koje su visile.
„Imali ste samo jednu?”, reče mi on.
„Jednu?”
„Ćerku”
U svojoj svesti sam jasno video Gudfeloua, koji se osmehivao svojim osmehom tankih usana, namignuo mi i nestao.
„Samo jednu”, rekoh, „da.”
Bilo je tu bizarnih gestova pomoći i utehe. Možda će izgledati čudno, ali najbizarniji su bili oni koji su me najdublje pogađali, probijajući inače neprobojni veo tuge poput malih šokova statičkog elektriciteta. Jedna od Lidijinih tetaka, stara zver sa brkovima, sa kožom poput slonovske, za koju sam mislio da me je oduvek prezirala, zgrabila me je u zagrljaj koji je smrdeo na loptice naftalina i tutnula svežanj novčanica u ruku, promuklo grakćući u moje uvo da će biti stvari koje treba završiti. Čovek koji je obrađivao Lidijinu baštu – mislim na kuću pored mora i na sve ono što je u njoj sada njeno – ponudio se da obezbedi cveće za sahranu. Pridružili su se i lokalni trgovci; Lidija je morala da provodi dane pišući poruke zahvalnosti. Njen apotekar nam je ispod tezge gurnuo blago nesaničara, lekove za spavanje koje bi u normalnim okolnostima morao da prepiše čitav konzilijum lekara, toliko su bile efikasne. Piljar je poslao kutiju probranih konzervi. Bilo je i pisama sa izjavama saučešća, i na njih je trebalo odgovoriti. Neke od njih su poslali ljudi čija imena nam nisu značila ništa, ljudi koji su živeli u inostranstvu, u mestima za koja nismo čuli, istraživačke fondacije, biblioteke. Oni su načinili jednu drugu verziju naše ćerke, verziju za koju nisam znao: međunarodni naučnik; trebalo je da obraćam više pažnje na ono od čega bih se obično trgnuo, a što je ona nazivala svojim radom. Nikada nisam mogao da verujem da je to nešto više od detaljne razonode, poput slagalice od više hiljada komada, ili kineske strpljivosti, nešto glupo, ali nešto što je zahtevno i što će umiriti njen pomamni um. Jedne noći, kasno, kad smo konačno otišli na spavanje, konačno oboreni onesvešćujućim kapima pića, neko je telefonirao, ali je bio pijan, ushićeno je plakao, nisam mogao da razaberem šta govori, osim da je reč o Kas, i još uvek sam pokušavao da protresem mozak kako bih ga razbudio, a on je prekinuo vezu. Počeo sam u potpunosti da shvatam koliko malo znam o svojoj kćeri – koliko malo sam znao; sada moram da se priviknem na korišćenje prošlog vremena.
∗

Prilikom tog beskrajnog izlaženja – u stvarnom vremenu ono je trajalo od ranog jutra do sredine popodneva – jad je poput ispupčenih torbi stajao na našim leđima, terajući nas da se saginjemo. Pomislio sam na dva prosjaka-hodočasnika iz jedne biblijske scene, dok smo bili savijeni pod našim teretima, dok smo naporno išli vrelom i prašnjavom stazom čija je perspektiva bila beskrajna. Bili smo strašno iscrpljeni; nikad nisam osetio takvu iscrpljenost, ona je gorela u nama poput taloga celonoćnog pijančenja. Osećao sam da sam prljav, umrljan znojem i istrošen. Koža mi je bila naduvena i vrela na dodir, kao da u mojim venama ne ključa krv, već kiselina. Skljokao sam se na uzano avionsko sedište, utrnulog uma i srca, dinstajući se u svom izgužvanom odelu, sa mojim žučnim žabljim pogledom usredsređenim na stilizovani svet od zakrpa koji je polako prolazio daleko ispod nas. Nisam mogao da olakšam sebi svoje fizičke tegobe, nenamerno sam ispuštao male, cvileće uzdahe. Pored mene je Lidija tiho plakala, gotovo da je izgledalo kao da razmišlja, sve vreme uzdišući. Ipak se pitam da li je, poput mene, iza svega, iza tuge i neprestanih suza, osećala šum olakšanja koji je bio teško primetan, ali nije bledeo. Da, bilo je neke vrste olakšanja. Jer, sada se ono najgore desilo, neću više morati da živim plašeći ga se. Tako ubogi razlog formuliše svoju ranjenu logiku.
Kas je izabrala šarmantno mesto u kojem će umreti, prvi put smo ga videli sa skretanja sa obalskog puta, neuredni amfiteatar u beloj i oker boji, i kućice od terakote na strmom brdu na kraju rta koji se probijao u belinom krunisano more dubokog, opakog plavetnila. Sve je ličilo na prizor iz kakve turističke brošure, samo je bilo malo divljije. Bajron je tobože odavde započeo jedno od svojih maratonskih plivanja, mlatarajući svojim zgrčenim stopalom i krećući se prema drugom rtu, koji je bio udaljen dobrih pet milja, preko moreuza. U luci su se nalazili pravi ribari koji su krpili prave mreže, pravi barovi sa zavesama od perli, i muškarci u belim košuljama koji su igrali klopotave stare društvene igre, i jedan pravi ragazzi koji je pod prašnjavim limunovim stablima na pijaci Kavor šutirao fudbalsku loptu. Lidija je parkirala naš iznajmljen auto ispred policijske stanice – na aerodromu sam shvatio da sam izgubio sposobnost da vozim, jednostavno nisam mogao da gazim pedale, da menjam brzine pa smo za momenat, ne pomerajući se, sedeli jedno pored drugog tupo zureći kroz šoferšajbnu u iscepan reklamni poster sa kojeg je nestvarno savršena mlada žena pućeći usne nudila svoje polugole grudi. „Ne mogu”, reče Lidija, bez emfaze. Položio sam ruku na zglob njene ruke, ali ona ju je iscrpljeno sklonila. Izašli smo iz kola, ispetljavajući se iz sedišta sa oprezom i slabačkim naporom jedinih preživelih u nekoj fatalnoj nesreći. Skver je bio upadljivo poznat – to drvo, taj potpuno beli zid – osećao sam se kao da se sve ovo već jednom desilo. Bilo je uobičajenih mirisa ribe, ulja, prašine i loše kanalizacije. Uredan čovečuljak u modernom, skupom odelu izašao je na stepenice policijske stanice da nas dočeka. Na njemu je sve bilo minijatura. Imao je male brkove i divna, mala stopala u blistavim lakovanim pumparicama, i veoma crnu kosu nauljenu, glatko očešljanu i oštro razdvojenu na razdeljku. Rukovao se sa nama ozbiljnog izlaza lica, usta su mu se skupila u simpatično durenje, i sproveo nas u stanicu. Zgrada je bila nezgrapno velika, bio je to visoki kvadratni hram koji je odjekivao, sa stubovima od iskopanog kamena i podom popločanim crno-belim mermernim pločicama. Glave nad stolovima su se nakratko dizale, tamne oči su nas gledale sa odsutnom ljubopitljivošću. Čovečuljak je skakutao ispred nas, terajući nas napred tihim coktanjem jezika i usana, kao da smo par rasnih konja. Nikad nisam otkrio ko je ili šta je on; možda je bio šef policije, ili islednik koji vrši pregled leša, ili čak Smrt lično. Nije mogao da stoji mirno, čak ni kad smo došli u mrtvačnicu, bespomoćno stojeći pored nosila za mrtvački kovčeg, već je stalno povijao ramena i posezao za Lidijinom rukom ili mojim laktom, nikako ih ne dodirujući, i povlačio se unazad, diskretno pročišćavajući grlo iza prvog zglavka malene smeđe pesnice. On je bio taj koji me je povukao u stranu, van domašaja Lidijinih ušiju, i rekao mi ubrzanim, od neprijatnosti promuklim šapatom da je moja ćerka bila trudna kad je umrla. Bila je, kako kažu, već u trećem mesecu. Histrionski se udario šakom po grudima. „Ah, signore, mi dispiace...”
Čaršav je povučen naviše. Stella maris. Njeno lice nije bilo tu, uzeli su ga stene i more. Identifikovali smo je na osnovu prstena i malog ožiljka na desnom gležnju kojeg se Lidija setila. Ali ja bih je prepoznao, moju Marinu, čak i da su od nje preostale samo gole, talasima isprane kosti.
Šta je radila ovde, šta ju je dovelo ovde? Kao da misterija njenog života nije bila dovoljna, sad moram da se bavim misterijom njene smrti. Uzanim ulicama smo se popeli do malog hotela u kojem je ona odsela. Trajala je siesta, bilo je sablasno mirno u nepokretnoj, zagušljivoj vrelini, savladali smo te kaldrmisane strmine po kojima smo zijali u izmaglici neverice, nesposobni da poverujemo u okrutnost slikovitosti oko nas. U ulazima kuća su se nalazile mačke koje su spavale, na prozorskim simsovima su stajali geranijumi, žuti kanarinac je pevao u svom kavezu, mogli smo da čujemo glasove dece koja su se negde igrala, u nekom izolovanom dvorištu, a naša ćerka je bila mrtva.
Vlasnik hotela je bio crnomanjasti, plaćati, postariji tip sa zalizanom sedom kosom i manikiranim brkovima, bio je pljunuta filmska zvezda Vitorio De Sika, ako se danas njega iko seća. Obazrivo se pozdravio s nama, rešen da ostane iza zaštitne barijere recepcije, gledajući u sve drugo osim u nas i pevušeći sebi u bradu. Stalno je klimao glavom na sve što bismo ga pitali, ali ta klimanja klavom su više podsećala na stezanja ramenima; nije hteo ništa da nam kaže. Njegova debela žena, okrugla i debela kao stub totema, posadila se iza njega sa rukama neumoljivo prekrštenim na stomaku, sa musolinijevskim mrkim pogledom uprtim u njegov potiljak, terajući ga na opreznost. Žao mu je, ne može nam ništa reći, rekao je, baš ništa. Kas je stigla pre dva dana, rekao je, i platila je unapred. Jedva da su je videli otkad je došla, provodila je vreme u brdima iznad grada, ili je šetala plažom. Dok je govorio, traćio je vreme sa predmetima na stolu, sa olovkama, kartama, svežnjem sklopljenih mapa. Pitao sam ga da li je neko bio sa njom, a on je zavrteo glavom – prebrzo, pomislio sam. Primetio sam njegove cipele – kićanke, zlatne šnalice, Kvirk bi mu pozavideo – i finu svilu njegove prebele košulje. Popriličan dendi. Poveo nas je uz uzane stepenice, pored niza blago opscenih otisaka devetnestovekovnih slika u plastičnim ramovima, gurnuo veliki ključ koji je bio lažni antikvitet u ključaonicu vrata Kasine sobe, koja je i otvorio za nas. Ustuknuli smo, Lidija i ja, s mukom gledajući unutra. Veliki krevet, umivaonik i bokal, stolica sa ravnim, slamenim naslovom, uzani prozor koji škilji na luku obasjanu suncem. Čudno, mirisalo je na losion za sunčanje. Kasin kofer je otvoren ležao na podu, stvari su samo delimično bile izvađene iz njega. Haljina, šorc, njene cipele kojih sam se sećao, neme stvari koje su vikale, htele da progovore. „Ne mogu”, reče Lidija, isto onako malodušno kao i ranije, i okrenu se u stranu. Gledao sam u De Siku, a on je gledao u svoje nokte. Njegova kabasta žena se još uvek nalazila pored njegovog ramena. I ona je nekad bila mlada, i najverovatnije vitka kao Kas. Buljio sam pravo u njeno lice, nemo je preklinjući da nam kaže šta se ovde desilo sa našom jadnom, ubogom ćerkom, sa našom pomračenom svetlošću, šta ju je dovelo do smrti, ali ona mi je vraćala okamenjeni pogled, ne ponudivši ni jednu jedinu reč.
Te noći smo se smestili u hotelu, činilo se da je tako najprostije. Naša soba je bila jezivo slična onoj u kojoj se nalazila Kas, sa istim umivaonikom i stolicom, i prozorom koji je uokviravao identičan pogled na luku. Večerali smo u tihoj trpezariji, a potom smo se spustili do luke i, čini se, satima šetali gore-dole po keju. Držali smo se za ruke, prvi put od vremena hotela Halkion. Zlatna i poput dima siva svetlost sunčevog zalaska tonula je u more kao kakva spora katastrofa, dolazila je topla noć, pa su gorele lampe u luci, nakostrešeni jarboli su se krivili, a oko nas je bešumno kidisao i kružio slepi miš. U sobi smo, ne spavajući, ležali jedno pored drugog na velikom, visokom krevetu, kao par dugogodišnjih bolničkih pacijenata, slušajući slabo, daleko šaputanje mora. Tiho sam pevao pesmicu koju sam često pevao Kas, da bih je nasmejao:
Imam suze u ušima
Od ležanja na leđima,
U mom krevetu,
Dok plačem,
Tugujem za tobom.

„Šta ti je rekao onaj čovek?”, upita Lidija iz tame. „Onaj u stanici policije.” Pridigla se na lakat, od toga je madrac počeo da se klati, i počela da zuri u mene. U slabom odblesku koji je dolazio od prozora, svetlucale su njene oči. „Šta je to bilo, to što on nije želeo da ja čujem?”
„Rekao mi je koje je njeno iznenađenje”, rekoh, „ono za koje ti je rekla da mi ga ne otkriješ. Bila si u pravu: zapanjen sam.” Na ovo nije rekla ništa, samo se oglasila nečim što je mogao da bude ljutiti uzdah, i ponovo spustila glavu. „Pretpostavljam”, rekoh, „da ne znamo ko je otac?” Mogao sam da ga vidim, po svoj prilici izgubljenog kao i ona, neki bubuljičavi, ispijeni mladi naučnik sa ambicijama i teretom beskorisnog znanja koje je stečeno u mukama; pitao sam se da li je znao koliko se približio repliciranju samog sebe. „Mada, sada to nije ni važno.”
Ujutru nije bilo mora, tu je bila samo bledozlatno bleštanje koje se protezalo do nepostojanja horizonta. Lidija je ostala u krevetu, glave okrenute na drugu stranu, ne govoreći ništa, iako sam znao da ne spava; spustio sam se niz stepenice, osećajući se, ne znam tačno zašto, kao ubica koji napušta scenu zločina. Dok sam hodao kroz jutarnji mir, osećao sam da gazim po njenim koracima; ranije je ona nastanjivala mene, sad sam ja nastanjivao nju. Popeo sam se do stare crkve koja je stajala na svojoj litici na samom kraju luke, klimajući se nad kamenjem uglačanim stopalima generacija pobožnih, dok sam se ja penjao na Golgotu. Crkvu su izgradili templari na mestu rimskog svetilišta posvećenog Veneri – da, poneo sam turistički prospekt. Ovde je Kas izvela svoj poslednji čin. Na tremu su naslage konfeta bile uvučene u pukotine između kamenih ploča. Enterijer je bio oskudno ukrašen. Tu je bila Madona, pripisana Đentileskiju – ocu, a ne njegovoj ozloglašenoj ćerki11 – odložena u sporednu kapelu, mračno, osvetljeno delo kojem je bilo potrebno čišćenje, ali na kojem se ipak video blistavi dodir majstora. Na crnom gvozdenom stalku su gorele sveće, ispod njega je bila obešena limena kutija za priloge, a na kamenim pločama ispred golog oltara stajala je velika posuda sa cvećem bolesnog mirisa. Pojavio se sveštenik, u trenutku je znao ko sam. Bio je zdepast, smeđ i ćelav. Nije znao ni reči engleskog, a ja ne znam puno italijanskih reči, ali on je srećno brbljao, detaljno gestikulirajući rukama i glavom. Sproveo me je kroz zasvođena vrata pored oltara, do kamene kućice koja se nalazila sto stopa iznad stena i uspenušanog mora, gde po tradiciji, tako mi kažu moji probrani priručnici za turiste, mladenci dolaze pravo sa bračne ceremonije, kako bi mlada bacila svoj buket kao žrtvu vodi koja se komeša tamo dole. Povetarac je duvao uz stene; držao sam lice na jakoj struji vazduha koja je mirisala na jod, zatvorivši oči. Gospod ublažava vetar koji duva u ostriženo jagnje, kaže psalmopisac, ali ja sam tu da vam kažem da psalmopisac greši. Sveštenik mi je pokazivao mesto gde se, Kas, mora biti, uzverala na kameni parapet i skočila u vazduh izranjavljen solju, čak mi je demonstrirao kako je to uradila, mimikom pokazujući njene kretnje, spretan kao koza, sve vreme se smešeći i klimajući glavom, kao da opisuje neki smeli, ludo odvažni nestašluk, možda početni „lasta” skok koji je izveo Džordž Gordon12 lično. Uzeo sam šiljati kamen koji skoro da je bio ispao iz parapeta i, osećajući njegovu oštru težinu u ruci, konačno zaplakao, strmoglavce zagnjurivši u šuplje dubine samoga sebe, dok je stari sveštenik stajao pored, tapkajući me po ramenu i mrmljao nešto što je zvučalo kao tihi, blagi prekori.
Tako sam toga dana započeo teško putovanje kroz naše živote, mislim na naše živote dok je Kas bila tu, na godine koje je provela sa nama. Tražio sam obrazac, onaj obrazac koji još uvek tražim, niz indicija poređanih poput tačaka koje je ona spajala svojim bojicama da bi nacrtala divnu vilu sa štapom i krilima. Da li je Lidija bila u pravu kad me je optužila da sam nekako znao šta će se dogoditi? Ne želim da mislim da je tako. Jer, ako sam znao, ako su duhovi bili predosećanje ovoga što se desilo, zašto nisam ništa uradio? Ali, opet, uvek sam imao ogromne teškoće pri razlikovanju delanja i glume. Osim toga, gledao sam u pogrešnom smeru, gledao sam u prošlost, a to uopšte nije bilo mesto odakle su poticali fantomi. Često sam sanjario, tokom prvih sedmica koje sam proveo sam u kući, pomišljao da će Kas doći da živi sa mnom, da ćemo zajedno uspostaviti neku novu verziju starog života koji sam ovde doveo na stranputicu, da ćemo nekako nadoknaditi izgubljene godine. Da li sam je prizivao iz ovih fantazija? I da li su moja prizivanja oslabila njen dodir sa stvarnim životom koji je možda imala, životom koji više nikada neće živeti? Sa životima.
Nisam počeo da se osećam krivim, ne, stvarno ne; imaću dosta vremena za to.
Te noći, nakon što sam posetio crkvu, imao sam čudan i dirljiv san, koji skoro da me je umirio. Nalazio sam se u cirkuskom šatoru. Tu je bio Gudfelou, i Lili, i Lidija, znao sam da su mi poznati svi ljudi u publici, ili da su u nekom srodstvu sa mnom, iako nisam mogao jasno da ih vidim u tom mraku. Svi smo zurili gore u tišini ushićenosti, posmatrajući Kas, koja je, ne pomerajući se, visila u vazduhu, nije bila privezana ni za šta, ruke su joj bile ispružene, njeno hladnokrvno lice je bilo obasjano zrakom snažne, bele, meke svetlosti. Dok sam posmatrao, ona je počela da se spušta prema meni, sve brže i brže, još uvek ne osećajući ništa, još uvek dižući ruke kao da daje blagoslov, ali kako se približavala, umesto da u mojim očima postaje veća, ona se postepeno skupljala, tako da, kad sam na kraju podigao ruke da je uhvatim, ona skoro uopšte nije bila tu, bila je tek mrljica svetlosti koja se u trenutku ugasila.
Probudio sam se čiste glave, iscrpljenost proteklih dana je iščezla, ustao sam, hodao i dugo stajao u tami pored prozora, gledajući dole, u pustu luku, i u more čiji su mali, propadajući talasi izgledalo kao nešto što se neprekidno pospano izgovara.
∗

Onog dana kad smo leteli kući digla se oluja. Avion je jurnuo poplavljenom pistom i podigao se sa urlajućim šištanjem. Kad smo bili iznad planina, Lidija, koja je pila svoj treći džin, nagvirila je dole, u kamenite vrhove i snegom išarane jaruge i turobno, prigušeno se nasmejala. „Volela bih da se srušimo”, rekla je. Pomislio sam na našu nagrđenu ćerku u njenom mrtvačkom kovčegu u odeljenju za prtljag pod našim nogama. Koji Gudfelou ju je uzeo, koji Bili u Činiji je zario svoje zube u njeno grlo i isisao njenu krv?
∗

Čudno je bilo biti kod kuće, biti u onome što je nekada bilo dom, sad kad je pogreb bio završen, a život je, na svoj bezdušan način, zahtevao da bude življen. Bio sam napolju koliko god sam mogao. Naša kuća pored mora više nije bila moj dom. Između Lidije i mene je narasla neka čudna usiljenost, stidljivost, gotovo osećaj neprijatnosti, kao da smo zajedno počinili neki prekršaj, i kao da smo oboje osećali stid zbog toga što onaj drugi zna šta smo uradili. Provodio sam duga popodneva šetajući gradskim ulicama, i bio naročito sklon onim neutralnim zonama između predgrađa i užeg dela grada, gde je cvetalo tropsko grmlje, gde su napuštena kola rđala okrenuta na krov u gomilama slomljenog stakla, a hrapavi prozori napuštenih fabrika misteriozno sijali u kosoj svetlosti jesenjeg sunca. Ovde su slobodno tumarale grupe siledžija, za kojima bi uvek išlo neko iskeženo pseto. Ovde su se skupljali šljokatori, na parcelama napuštene zemlje, da bi pili iz svojih velikih smeđih flaša, i pevali, i prepirali se, i gakali na mene dok sam prolazio pored, odmaknut, utonuo u svoj crni kaput. Ovde sam video i sve manire duhova, video sam ljude koji više nisu mogli biti živi, ljude koji su već bili stari kad sam ja bio mlad, figure iz prošlosti, iz mita i legende. Na ovim praznim ulicama nisam mogao da razaznam da li se krećem među živima ili među mrtvima. Razovarao sam sa Kas, slobodnije, iskrenije nego ikada dok je ona još uvek bila ovde, iako mi ona nikada nije odgovorila, ni jednom, mada je mogla. Mogla je da mi kaže zašto je odabrala da umre na toj obali izbeljenoj suncem. Mogla je da mi kaže ko je otac njenog deteta. Mogla je da mi kaže da li sam to onog dana, u hotelskoj sobi, osetio miris njenog losiona za sunčanje. Da li se namazala losionom, a zatim otišla da se baci u more? To su pitanja koja me okupiraju.
Prelistavam njene papire, mnoštvo tabaka za pisanje koja je ostavila u hotelu. Bila bi ponosna na mene, na moju naučničku revnost; marljiv sam kao kakav stipendista pod svojom lampom. Pisane uglavnom nečitkim rukopisom, beleške isprva deluju kao haos lišen redosleda, bez rime i razloga koji bih u njima mogao da primetim. Zatim je, postepeno, počeo da iskrsava obrazac, ne, nije to bio obrazac, nije to bilo nešto što bi bilo toliko definisano – već pre nekakva aura, slabi, treperavi sjaj koji gotovo da je predstavljao značenje. Izgleda da beleške predstavljaju deo dnevnika, iako su stvari koje ona zapisuje, događaji i susreti, fantastične po svom tonu, obojene neverovatnošću. Možda je u pitanju priča koju je ona izmišljala da bi se zabavila, ili da bi odstranila užase koji su se skupljali u njenoj glavi? Postoje izvesne stvari koje se ponavljaju, poneko ime ili tek inicijali, mesto koje se uvek iznova posećuje, reč koja je uvek podvučena. Tu su izveštaji o izgonima, smrtima, izumiranjima, izgubljenim identitetima. Sve se okreće i kovitla u vrtlogu njenih imaginacija. A u njihovoj srži je odsutnost, prazan prostor u kojem se nekada nalazilo nešto ili neko ko se uklonio. Iako strane, naravno, nisu numerisane, ubeđen sam da neke od njih nedostaju: odbačene su, uništene – ili ih je neko ukrao? Tražim praznine, prazne prostore, pomerajući svest kao slepčeve prste preko reči, koje još uvek odbijaju da otkriju svoju tajnu. Da li će me sada progoniti još jedan duh, duh kojeg ne mogu da vidim, kojeg ne mogu da prepoznam? A onda kasnije kažem sebi da je sve to u mojoj mašti, da to nije ništa više od nepovezanih, očajničkih lutanja jednog umirućeg uma. Ipak, ne gubim nadu da će mi jednog dana ove stranice progovoriti, tim poznatim glasom, da će mi reći sve ono što želim ili ne želim da znam.
∗

Video sam je, još jednom, mislim da će to biti poslednji put. Otišao sam u staru kuću da uzmem svoje stvari. Bio je to jedan od onih jesenskih dana koji su izgledali kao zadimljeno staklo, sav u nebu i oblacima i žutomrkim daljinama. Dok sam se pakovao, stigao je Kvirk, stajao je na vratima spavaće sobe u svom blejzeru i riblje sivim mokasinama, naslanjajući se jednom rukom na dovratak, s palcem koji je nervozno radio. Nakon puftanja i pročišćavanja grla pitao me je za Kas. „Upala je u teškoće”, rekoh, „upala je u teškoće i udavila se.” Klimnuo je glavom, svečano se namrštivši. Izgledalo je da će ponovo nešto reći, ali se predomislio. Okrenuo sam se ka njemu, očekujući, čak se i nadajući. Kad sam bio sa Kvirkom, često sam imao osećaj, sada ga ponovo imam, da se on sprema da saopšti neku vitalnu informaciju ili instrukciju, neku esencijalnu činjenicu koja je poznata svima izuzev meni. On stoji, mršteći se, pomalo buljook, malo se i zabavlja uprkos samom sebi, izgleda kao da razmišlja o mudrosti konačnog otkrivanja neke banalne, ali veoma važne tajne. Onda prolaze trenuci, a on doživljava neku vrstu mentalnog potresa, i sada je ono što je bio i ranije, samo Kvirk, a ne svečano skladište značajnog saznanja.
„Kad ti je umrla žena?”, rekoh.
Trepnuo je. „Moja supruga?”
Slagao sam knjige u kartonsku kutiju.
„Da. Ovde sam viđao duha, pomišljao sam da je to možda ona.”
Sporo je tresao glavom, zamišljao sam da gotovo mogu da je čujem kako se okreće u svom ležištu.
„Moja supruga nije umrla”, reče on, „ko vam je to rekao? Pobegla je sa jednim putnikom.”
„Sa..”
„Trgovačkim putnikom. Cipele.” Tužno, ljutito se nasmejao. „Kučka.”
Pomogao mi je da snesem torbe i kutije sa knjigama. Rekoh mu da nameravam da poklonim kuću devojci. „Slušaj, ne poklanjam je tebi”, rekoh, „već Lili.” On se zaustavio na poslednjem stepeniku, i sada je stajao, naginjući se napred sa po jednim teškim koferom u svakoj ruci, sa glavom nakrivljenom u jednu stranu, gledajući u pod. „Postoji samo jedan uslov”, rekoh, „da je ne proda. Želim da ona živi ovde.” Mogao sam da vidim kako odlučuje, uz neku vrsta klika u glavi, da poveruje da sam ozbiljan. U njegovom oku se već rađala svetlost iščekivanja; pretpostavljam da je jedva čekao da preuzme papire, isto onoliko koliko je želeo da, makar i po cenu jednog uslova, stavi ruke na moje vlasništvo. Spustio je torbe kao da se sve njegove nevolje nalaze u njima, i ispravio se, nesposoban da se uzdrži od cerenja.
Da, daću joj kuću. Nadam se da će živeti ovde. Nadam se da će mi dozvoliti da je posetim, la jeune chatelaine.13 Imam svakakve divlje ideje, lude projekte. Možemo da sredimo kuću, ona i ja. Kako ono kažu agenti za nekretnine? – glavna reparacija. Pa, možemo čak ponovo da primimo stanare! Pitaću je da li mogu da zadržim svoju sobicu. Mogao bih da pišem nešto o gradu, istoriji, topografiji, mogu najzad da naučim imena raznih mesta. Da, da, imam svakakve planove, ima dovoljno vremena, a bože! kako ono sporo prolazi. Kad ponovo budem mogao da vozim, ići ćemo na izlet, putovaćemo zemljom i tražiti taj cirkus, tražićemo od Gudfeloua da još jednom izvede svoj ples za nas i da me ovog puta možda i hipnotiše, i da otkrije sve moje duhove. Ili mogu da je odvedem u ono selo koje prianja uz svoju stenovitu padinu brda na azurnom moru, da se još jednom popnem onim kaldrmisanim ulicama i zgrabim De Siku za gušu i kažem mu da ću ga zadaviti ako mi ne bude rekao sve što zna. Uzaludne misli, uzaludna maštanja.
Ušao sam u kuhinju. Kad sam pogledao kroz prozor, Kas je bila napolju. Stajala je na uzvišenju iza nečega što je nekada bio povrtnjak, pored omanjeg brezovog stabla. Nosila je zelenu haljinu bez pojasa koja je ostavljala njene ruke i duge listove golim. Primetio sam odsjaj njene blistave kože i srebrnobele kore drveta. Imala je dete u sebi, iako, kad kažem da je to bilo dete, to je samo predstava deteta, čak ni slika, treperava prozirnost. Ovde pored prozora mi se učinilo da se okrenula i krenula prema kući. U svojoj zelenoj tunici i sandalama-apostolkama mogla je hodati iz Arkadije kako bi došla do mene. Dok je išla napred, obraslom baštenskom stazom, vazdušne struje su priljubljivale njenu haljinu uz telo, i ja sam pomislio, ne prvi put, koliko je bila slična jednoj od Botičelijevih devojaka – čak je, kao i one, bila pomalo muškobanjasta. Ušla je u sobu, namrštila se i oštro pogledala oko sebe, kao da je očekivala da će neko drugi biti ovde. Jedna ruka joj je bila podignuta iznad glave, ruka joj je bila raširena kao da želi da uhvati neku stvar koja je bačena ili leti. Nešto je bilo nagomilano u njoj, neka egzaltiranost. Oči su joj imale zaslepljujuće devičanski sjaj. Njen topli dah je okrznuo moj obraz, kunem se da je tako bilo. Upamćeni zefir! Izgledala je tako stvarno, bila je inkarnacija koja je poslata da me pozdravi dok je neka druga ona, boginja breze, čekala napolju, stavljajući strele u korice i otpuštajući svoj pozlaćeni luk. Kas! Svetlucava obrva, oreol crvenosmeđe kose, fino uobličen nos čiji koren ima pege nalik mrljicama na jabuci, te sivo-zelene oči koje su moje, dugačak, bled, vitak vrat. Podišli su me žmarci, ispružio sam nesigurnu ruku da bih je dodirnuo, izgovorio sam njeno ime, ona je, izgleda, zastala, zadrhtala je, kao da me je čula, a onda je odjednom nestala, ostavljajući samo blistavi akord svog prolaska, koji je nestao, spustio se. Napolju, u bašti, bio je svetao dan, zlatni čovek, umiren u zapanjenosti. Die Sonne, sie scheinet all-gemein..!14 Ponovo sam se okrenuo prema sobi i Lili je bila tu, nakrivljena, oslonjena o jednu nogu, žudno je gledala pored mene, u prozor, pokušavajući da vidi ono što sam ja video, ili možda uopšte nije bila zainteresovana za mene, niti za moje duhove, možda je samo gledala svet, veliki svet, koji ju je čekao. Od Kas nije bilo nikakvog znaka, baš nikakvog znaka. Živi su više nego što mrtvi mogu podneti. Lili je nešto govorila. Nisam mogao da je čujem.
Cvati, ubrzaj rast ti. Pupoljak je u cvetu. Stvari mogu da krenu naopako. Moja Marina, moja Miranda, moja Perdita.15

BELEŠKA O PISCU I DELU


„Želeo sam”, kaže Džon Banvil (Veksford, Irska, 1945.), objašnjavajući zbog čega nije pohađao univerzitet, „da pobegnem od svoje prodice, nisam hteo da zavisim od nje. Bila je to greška, sada tako mislim, ne zato što bih više toga pročitao, već zato što bih imao te tri ili četiri godine da se malo odmorim. Umesto toga, radio sam za Er Lingas, puno putovao i mislio da postajem internacionalna figura. Patetično, zar ne?”
Možda je upravo ova „neakademska”, lutalačka biografija, obeležena, kao u Borhesovom slučaju, jednim minucioznim autodidaktičkim čitalačkim hodočašćem kroz svet literature, proizvela nerazmrsivi preplet nabokovljevske semantičke omamljivosti i beketovske suve ironije u Banvilovom stilu, koji on „mandarinski” razvija počev od svojih prvih romana Pod okriljem noći (1971), Brezovina (1973), a posebno u nizu dela koja se bave istraživanjem života istaknutih naučnika i naučnih ideja: Dr Kopernikus (1976, nagrada Džejms Tejt Blek Memorijal), Kepler (1981, Gardijanova nagrada za fikciju), Njutnovo pismo: interludij (1982; po ovoj knjizi je snimljen film u produkciji televizijskog Kanala 4), Mefisto (1986), kao i u trilogiji čiji je narator Fredi Montgomeri, čovek osuđen zbog ubistva: Knjiga dokaza (1989, uvrštena u konkurenciju za Bukerovu nagradu i nagrađena priznanjem Ginis Pit Avijejšn), Duhovi (1993) i Atena (1995), i, naravno, u romanu Nedodirljiv (1997), čiji je glavni junak, Viktor Maskel modeliran prema istoričaru umetnosti i špijunu Antoniju Blantu.
Glavni junak i narator romana Pomračenje iz 2000. godine je Aleksandar Kliv, cenjeni glumac koji je iznenada ostao bez teksta usred predstave i koji je zatim otišao u derutnu kuću u kojoj je odrastao, da u samoći i brizi za svoju mentalno bolesnu ćerku Kas, postajući plen uspomena na detinjstvo, na oca i majku, pokuša da ponovo pronađe sopstveno biće, da stane na noge. Klivovu samoću, međutim, narušavaju njegova žena, koja dolazi u posetu, priprosti kućepazitelj Kvirk i njegova tajanstvena ćerka Lili, ali i nešto sasvim neočekivano: duhovi koji su, ubeđen je Kliv, zaposeli kuću. Ako uporedimo Pomračenje sa jednim od klasičnih dela o duhovima, Okretaj zavrtnja, videćemo da je Banvilov roman, za razliku od Džejmsovog, lišen moraliziranja, da u njemu duhovi nisu nosioci sila dobra (ili zla), i da je njihova (ne)stvarnost tolika da u jednom trenutku narator počinje da sumnja da on sam nije tek puko priviđenje sopstvenih priviđenja.
Banvil za sebe kaže da „nije naročito dobar u smišljanju zapleta”. Međutim, to njegovo, u ovom romanu veoma izraženo nizanje minijaturnih motivskih jedinica po ćudi asocijacija tka jednu skladnu, sporu naraciju koja implodira u dirljivo, lirsko finale.
Da li je Aleksandar Kliv, posle silnih nedaća koje su ga zadesile, konačno doživeo neku vrstu duhovnog preporoda?
Na to pitanje Banvil, ostajući veran svojoj poetici, ne daje eksplicitan odgovor.
Vladimir Lazarević



BELEŠKA O PREVODIOCU


Vladimir Lazarević je rođen 1966. u Beogradu.
Objavljivao je prozu, poeziju i prevode u više zbornika, i književnih časopisa i novina. Dobitnik je prve nagrade na desetom i dvanaestom konkursu Radio Indexa za kratku priču, kao i nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku u 1997.
Objavio je zbirku priča Zatamnjenje (Matica srpska, 1997).
Preveo je romane Uslišene molitve i Muzika za kameleone Trumana Kapota (2001) i Divne kosti Elis Sobold (2003).

1 Lik iz Mocartove opere Don Đovani, oličenje duhovitosti svakodnevnih ljudi (prim. prev.).
2 Na engleskom se skver i kvadrat isto izgovaraju i pišu: square (prim. prev.)
3 Amfitrion – tebanski kralj, muž Alkmenin. Zevs je, uzevši Amfitrionov lik, uspeo da se približi vernoj Alkmeni i sa njom začne Herakla. (prim. prev.)
4 U grčkoj mitologiji – pobožni frigijski par koji je toplo dočekao Zevsa i Hermesa onda kad su njihovi bogatiji susedi zatvorili vrata dvojici bogova, koji su bili prerušeni u putnike. Za nagradu su bili spaseni od poplave od koje je nastradao ostatak zemlje, njihova koliba je pretvorena u zamak, čiji su sveštenici postali na sopstveni zahtev. Mnogo kasnije im je ispunjena želja da umru u istom trenutku, kada su pretvoreni u stabla. (prim. prev.)
5 Prosperova ćerka u Šekspirovom komadu Bura. (prim. prev.)
6 Glavne junakinje romana Markiza de Sada (prim. prev.)
7 Edmund Kin (1789-, britanski glumac, jedan od najvećih tragičara, genije čuven po svom burnom karakteru i megalomaniji, i, naravno, po svojim tumačenjima negativaca u Šekspirovim komadima. (prim. prev.)
8 Melpomena – starogrčka muza tragedije (prim. prev.)
9 Glavni lik drame Nikolasa Roua Pošteni pokajnik (1703). Lik Lotarija je postao sinonim za čoveka koji opsesivno zavodi žene (prim. prev.)
10 Kettle (engl.) – čajnik (prim. prev.)
11 Oracio Đentileski (1562-1639) – italijanski barokni slikar, jedan od najvažnijih od onih koji su se pojavili pod uticajem Karavađa. Nakon boravka u Francuskoj, 1626. je otputovao u Englesku na poziv kralja Čarlsa I. Tamo je i ostao do kraja života, na položaju dvorskog slikara. Njegova ćerka Artezija je takođe bila istaknuta slikarka koja je pripadala drugoj generaciji sledbenika Karavađovog dramskog realizma. (prim. prev.)
12 Džordž Gordon Bajron (prim. prev.)
13 Ta mala gospodarica zamka (fr.) (prim. prev.)
14 Sunce, ono sija bez obzira na sve (nem.) (prim. prev.)
15 Lik iz Šekspirove romantične komedije Zimska bajka (1610). Perdita je beba koju je odgajio jedan pastir i njegova žena. Ona se pojavljuje u IV činu kao mlada i prelepa pastirica koju otkriva Poliksenov sin Floricel. (prim. prev.)