Najstrože čuvana tajna - Džefri Arčer

First topic message reminder :



Roman Najstrože čuvana tajna Džefrija Arčera nastavlja tamo gde je prethodna knjiga stala: lord kancelar dobija nezavidan zadatak da presudi ko će naslediti titulu Barington i imanje. Od te odluke zavisi i hoće li Hari Klifton moći da se venča voljenom ženom.

Džajls će uskoro morati da brani svoje mesto u parlamentu od neprijatelja iz detinjstva koji je s godinama samo postao prepredeniji i osvetoljubiviji. Kao da to nije dovoljno, postavlja se pitanje i je li mladi Barington pametno izabrao ženu s kojom će ostati u dobru i zlu.

Ema odlučuje da potraži devojčicu koja je ostavljena u kancelariji njenog ubijenog oca ne bi saznala da li joj je to dete polusestra. Pored toga, zaključuje da je krajnje vreme da dokaže svima kako bi žene u svemu trebalo da budu ravne muškarcima.

Hari piše detektivske romane i stiče ugled u književnim krugovima. Međutim, uveriće se da život piše neizvesnije romane od njega.

Sebastijan stasava u pametnog ali neukrotivog mladića. Ali njegova ljubav prema izazovima može ga koštati života.

Džefri Arčer je romanom Najstrože čuvana tajna stvorio još živopisnije okruženje za Sagu o Kliftonovima jer je majstorski dočarao na šta su sve ljudi spremni zbog dugogodišnje mržnje i osvete, ali i ljubavi, odanosti i uverenja da ispravno postupaju. Kod Arčera nema slučajnosti jer i najbezazleniji potez može imati dalekosežne posledice. I upravo zbog toga je njegov treći roman o sudbini dve neraskidive porodice začinjen pravom merom napetosti što ga čini jednako opčinjavajućim kao prethodna dva nastavka.

DVADESET OSMO POGLAVLJE


„Isključen?"
„Niste mi ostavili izbora, Kliftone.“
„Ali ostalo je samo četiri dana do kraja školske godine, gospodine."
„I sam bog zna šta biste uradili za to vreme da vas nisam isključio“, odvratio je direktor.
„A šta sam uradio da zaslužim tako oštru kaznu, gospodine?“
„Mislim da vrlo dobro znate šta ste uradili, Kliftone, ali rado ću vam nabrojati koliko ste školskih pravila prekršili u poslednjih nekoliko dana ako baš hoćete."
Sebastijan je morao da potisne osmeh kad se setio svog poslednjeg nestašluka.
Doktor Banks Vilijams je pognuo glavu i pogledao beleške koje je napravio pre nego što je pozvao mladića u svoj kabinet. Prošlo je neko vreme pre nego što je ponovo progovorio.
„Pošto je ostalo manje od nedelju dana do kraja školske godine, Kliftone, i pošto ste već položili sve ispite, možda bih zažmurio da su vas uhvatili kako pušite u starom paviljonu, možda čak ne bismo obratili pažnju na praznu pivsku bocu nađenu ispod vašeg kreveta, ali vaša poslednja indiskretnost ne može se tako lako ignorisati.“
„Moja poslednja indiskretnost?“, ponovio je Sebastijan, uživajući što se direktor posramio.
„Nađeni ste u svojoj radnoj sobi sa sluškinjom pošto su svetla ugašena."
Sebastijan je poželeo da pita da li bi bilo u redu da Rubl nije sluškinja i da je ostavio upaljeno svetlo. Međutim, shva tio je da bi zbog takve drskosti mogao da upadne u još veću nevolju i da bi ga možda izbacili umesto da ga samo isključe da nije već osvojio otvorenu stipendiju za Kembridž, prvu koju je dobio učenik ove škole već više od jednog pokolenja. Ali on je već razmišljao kako da isključenje od sramote pretvori u počasnu medalju. Kad mu je Rubi stavila do znanja kako je spremna da mu, uz malu nadoknadu, pruži svoje usluge, Sebastijan je rado pristao na njene uslove i ona se složila da se popne kroz prozor njegove radne sobe nakon što se ugase svetla te večeri. Iako je Sebastijan tad prvi put video nagu ženu, brzo je postalo jasno da se Rubi već pela kroz taj prozor. Direktor je prekinuo njegove misli.
„Moram da vas pitam nešto, kao muškarac muškarca", rekao je, zvučeći pompeznije nego inače. „Vaš odgovor može uticati na moju odluku hoću li savetovati odbor Kembrižda da povuče vašu stipendiju, što bi bilo veoma tužno za sve nas u Bičkroftu. Međutim, moja najveća odgovornost je da sačuvam ugled ove škole.“
Sebastijan je stegao pesnice i pokušao da ostane miran. Isključenje je jedno, ali gubljenje mesta na Kembridžu nešto sasvim drugo. Samo je stajao i čekao da direktor nastavi.
„Razmislite pre nego što odgovorite na moje sledeće pitanje, Kliftone, jer vam ono može odrediti budućnost. Jesu li Kaufman ili Martinez igrali bilo kakvu ulogu u vašim...“, direktor je oklevao, očigledno tražeći pravi izraz, ali na kraju je samo ponovio, „... indiskretnostima?“
Sebastijan je potisnuo osmeh. Pomisao da Viktor Kaufman izgovori reč „gaćice“ a kamoli pokuša da svuče Rubi bilo koji deo odeće izazvala bi nevericu i veselje čak i među nižim razredima.
„Uveravam vas, direktore", odgovorio je, „da Viktor nikad nije, koliko ja znam, zapalio cigaretu ili popio gutljaj piva. A kad je o ženama reč, on se stidi da se svuče i na sistematskom pregledu."
Direktor se osmehnuo. Očigledno mu je Klifton rekao ono što je želeo da čuje, što je dodatna prednost budući da je istina.
„A Martinez?“
Sebastijan je morao brzo da razmišlja kako bi spasao najboljeg prijatelja. On i Bruno su nerazdvojni otkako mu je pritekao u pomoć za vreme borbe jastucima u spavaonici na početku školovanja, kad je jedini zločin novog dečaka bilo što je stranac i, što je još gore, iz zemlje u kojoj se ne igra kriket, razonoda koju je Sebastijan prezirao - što je samo učvrstilo njihovu bliskost. Znao je da Bruno povremeno zapali cigaretu i jednom mu se pridružio na pivu u lokalnom pabu, ali tek posle ispita. Takođe je znao da Bruno ne bi odbio ono što Rubi ima da ponudi. Međutim, nije mogao biti siguran koliko direktor već zna. Pored toga, i Brunu je ponuđeno mesto u Kembridžu u septembru i, mada je samo nekoliko puta video njegovog oca, nije hteo da on bude odgovoran ako njegov sin ne ode na prestižni univerzitet.
„A Martinez?“, ponovio je direktor malo odlučnije.
„Bruno je, kao što sam siguran da znate, direktore, pobožni rimokatolik i nekoliko puta mi je rekao da će njegova supruga biti prva žena s kojom će spavati.“ To je istina, iako u poslednje vreme ne iznosi taj stav tako vatreno.
Direktor je zamišljeno klimnuo glavom. Sebastijan se načas zapitao da li se izvukao, ali tad je doktor Benks Vilijams dodao: „A šta je s cigaretama i alkoholom?"
„Jednom je zapalio cigaretu za vreme raspusta", priznao je Sebastijan, „ali pripala mu je muka i, koliko znam, otad nije više probao." Pa, ne do sinoć, bio je u iskušenju da doda. Direktor nije izgledao ubeđeno. „I video sam da je jednom popio čašu šampanjca, ali tek pošto su mu ponudili mesto na Kembridžu. Ali tad je bio sa svojim ocem.“
Sebastijan nije priznao da je, pošto ih je gospodin Martinez dovezao natrag u školu u svom crvenom rols-rojsu, prokrijumčario bocu u njihovu radnu sobu, gde su je i dovršili pošto su svetla ugašena. Ali pročitao je previše očevih detektivskih romana da ne bi znao kako se krivci često odaju time što previše pričaju.
„Hvala, Kliftone, što ste bili iskreni. Sigurno vam nije bilo lako da odgovarate na pitanja o prijateljima. Niko ne voli cinkaroše."
Sledila je još jedna duga tišina, ali Sebastijan je nije prekinuo.
„Očigledno nema razloga da uznemiravam Kaufmana", rekao je direktor napokon, „iako ću morati da porazgovaram s Martinezom, samo da se postaram da ne prekrši nijedno školsko pravilo u poslednjim danima u Bičkroftu.“
Sebastijan se osmehnuo. Graška znoja mu se slila niz nos.
„Bez obzira na to, napisao sam pismo vašem ocu u kome sam objasnio zašto se vraćate kući nekoliko dana ranije. Ali zbog vaše iskrenosti i očiglednog kajanja, neću obavestiti odbor u Kembridžu da ste isključeni."
„Veoma sam zahvalan, gospodine", odgovorio je Sebastijan s iskrenim olakšanjem.
„Odmah ćete se vratiti u svoju radnu sobu, spakovati svoje stvari i spremiti za polazak. Nastojnik vašeg doma je obavešten i on će udesiti vaš put natrag za Bristol.“
„Hvala, gospodine“, rekao je Sebastijan, pognute glave iz straha da direktor ne vidi njegov osmeh.
„Nemojte pokušati da razgovarate s Kaufmanom ili Martinezom pre nego što napustite školu. Još jedno, Kliftone, školska pravila se odnose na vas do poslednjeg školskog dana. Ako ijedno prekršite, neću oklevati da se predomislim u vezi s vašim mestom u Kembridžu. Je li to jasno?“
„Potpuno.“
„Nadajmo se da ste naučili nešto iz ovog iskustva, Kliftone, nešto što će vam koristiti u budućnosti."
„Nadajmo se“, složio se Sebastijan kad je direktor ustao i pružio mu pismo.
„Molim vas, predajte ovo ocu čim se vratite kući.“
„Naravno“, odgovorio je i stavio kovertu u unutrašnji džep sakoa.
Direktor mu je pružio ruku i Sebastijan se rukovao s njim, ali bez mnogo oduševljenja.
„Srećno, Kliftone", rekao je direktor neuverljivo.
„Hvala, gospodine“, odgovorio je Sebastijan i tiho zatvorio vrata za sobom.


— o O o —



Direktor je seo, zadovoljan kako je sastanak protekao. Laknulo mu je, iako se nije iznenadio, što Kaufman nije bio umešan u tako neukusan događaj, pogotovo pošto je njegov otac Sol Kaufman član školskog odbora kao i direktor banke Kaufman, jedne od najuglednijih finansijskih ustanova u Londonu.
A svakako nije želeo da se zameri Martinezovom ocu, koji je nedavno natuknuo da će donirati deset hiljada funti školskoj biblioteci ako njegov sin bude primljen na Kembridž. Nije bio sasvim siguran kako je don Pedro Martinez stekao svoje bogatstvo, ali uvek je plaćao sve dodatne troškove prvom povratnom poštom.
S druge strane, Klifton je pravio nevolje otkako je ušao na školsku kapiju. Direktor je pokušavao da pokaže razumevanje zbog svega što su dečakovi roditelji preživeli, ali škola ne može večito da bude trpeljiva. U stvari, da nije postojala velika mogućnost da Klifton osvoji otvorenu stipendiju za Kembridž, doktor Benks Vilijams ne bi oklevao da ga odavno izbaci. Radovao se što mu konačno vidi leđa i samo se nadao da se neće pridružiti „Starim momcima".
„Stari momci“, rekao je naglas, setivši se. Večeras bi trebalo da govori na njihovoj godišnjoj večeri u Londonu, gde će pročitati izveštaj za kraj godine; njegov poslednji, posle petnaest godina na mestu direktora. Nije mu se mnogo dopadao Velšanin koji je izabran da ga nasledi: od one vrste druškana koji ne nose leptir-mašnu i koji bi verovatno pustio Kliftona bez upozorenja.
Njegov sekretar mu je otkucao govor i ostavio primerak na radnom stolu kako bi ga pregledao za slučaj da želi nešto da promeni. Voleo bi da ga je pročitao još jednom, ali to je bilo nemoguće zbog razgovora s Kliftonom. Ako bude želeo da promeni nešto, to će morati da uradi ručno za vreme putovanja u London.
Pogledao je na sat, stavio govor u aktovku i pošao u svoje privatne odaje na spratu. Obradovalo ga je što mu je žena već spakovala smoking i pantalone, uštirkanu belu košulju, leptir-mašnu, čiste čarape i nepromočivu vreću s kozmetikom. Jasno je stavio do znanja predsedniku „Starih momaka“ kako mu se nije dopalo kad su glasali da prestanu da nose bele mašne i smokinge na godišnjim okupljanjima.
Žena ga je odvezla na stanicu i stigli su samo nekoliko trenutaka pre nego što je došao voz za Padington. Kupio je povratnu kartu za prvu klasu i požurio mostom do najudaljenijeg perona, gde se voz upravo zaustavio, spreman da istovari putnike. Stupio je na peron i ponovo pogledao na sat. Ima još četiri minuta. Klimnuo je glavom radniku koji je umesto crvene zastave stavljao zelenu.
„Ukrcavanje", povikao je radnik i direktor je pošao prema vagonu prve klase u prednjem delu voza.
Ušao je u kupe i seo na sedište u uglu. Dočekao ga je oblak dima. Odvratna navika. Slagao se s dopisnikom Tajmsa koji je nedavno napisao da bi Velika zapadna železnica trebalo da dodeli mnogo više nepušačkih vagona putnicima prve klase.
Direktor je izvadio govor iz aktovke i stavio ga u krilo. Podigao je pogled kad se dim razišao i video ga kako sedi s druge strane kupea.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE


Sebastijan je ugasio cigaretu, skočio, uzeo kofer s police iznad sebe i bez reči izašao iz kupea. Bio je bolno svestan toga da ga direktor prati pogledom iako nije rekao ništa.
Vukao je kofer kroz nekoliko vagona do drugog kraja voza, gde se smestio u krcatom kupeu treće klase. Gledao je kroz prozor i pokušavao da smisli izlaz iz trenutne neprilike.
Možda bi trebalo da se vrati u kupe prve klase i objasni direktoru da će provesti nekoliko dana u Londonu s ujakom, ser Džajlsom Baringtonom, poslanikom u parlamentu? Ali zašto bi to radio kad mu je naloženo da se vrati u Bristol i uruči ocu pismo doktora Benksa Vilijamsa? Međutim, njegovi roditelji su u Los Anđelesu na proslavi na kojoj će njegova majka dobiti svoju diplomu, summa cum laude, a vratiće se tek krajem nedelje.
Zašto mi to niste odmah rekli, zamislio je kako ga direktor pita, onda bi vam nastojnik doma pribavio odgovarajuću kartu? Zato što je nameravao da se vrati u Bristol poslednjeg dana školske godine tako da niko ne bi ništa znao kad bi se pojavio u subotu. Možda bi mu to i pošlo za rukom da nije bio u kupeu prve klase i pušio. Na kraju krajeva, direktor ga je upozorio kakve će posledice biti ako prekrši ijedno školsko pravilo do kraja školske godine. Do kraja školske godine. Prekršio je tri školska pravila u roku od sat vremena nakon što je napustio školu. Ali mislio je da nikad više neće videti direktora do kraja života.
Hteo je da kaže kako je on sad „Stari momak“ te da može raditi šta mu je volja, ali znao je da to ne bi vredelo. A ako bi se vratio u prvu klasu, postojala bi opasnost da direktor otkrije kako on ima kartu za treću klasu; trik kome je pribegavao kad god je odlazio u školu početkom polugodišta i vraćao se iz nje na kraju.
Zauzeo bi sedište u uglu kupea prve klase, vodeći računa da jasno vidi konduktera. Čim bi ga ugledao u drugom kraju vagona, Sebastijan bi skočio i požurio u najbliži toalet, ne bi zaključao vrata, ali ostavio bi znak „Zauzeto“. Kad bi kondukter prešao u sledeći vagon, on bi se vratio u kupe i ostao tamo do kraja putovanja. I ta varka nikad nije omanula. Pa, jednom je umalo omanula kad se jedan marljivi kondukter vratio istim putem i uhvatio ga u pogrešnom kupeu. Sebastijan je odmah briznuo u plač i izvinio se, objasnivši da njegovi roditelji uvek putuju prvom klasom i da nije ni znao kako postoji treća. Izvukao se, ali tad je imao samo jedanaest godina. Sad ima sedamnaest i kondukter ne bi bio jedini koji mu ne bi poverovao.
Oprostio se od pomisli da će dobiti oproštaj, prihvatio da neće krenuti u Kembridž u septembru i počeo da razmišlja o tome šta će raditi kad se voz zaustavi na stanici Padington.


— o O o —



Direktor nije ni pogledao govor dok je voz jurio prema prestonici.
Treba li da potraži momka i zahteva objašnjenje? Znao je da je Kliftonu nastojnik doma pribavio kartu za treću klasu do Bristola. Šta onda traži u kupeu prve klase na pulu za London? Da nije ušao u pogrešan voz? Ne, taj momak uvek zna kuda ide. Samo nije očekivao da će ga uhvatiti. U svakom slučaju, pušio je iako mu je nedvosmisleno rekao da se školska pravila primenjuju do poslednjeg školskog dana. Taj momak nije sačekao ni sat vremena da mu prkosi. Nećc biti olakšavajućih okolnosti. Klifton mu nije ostavio izbora.
Sutra ujutru će na zboru objaviti da je Klifton izbačen. Zatim će pozvati mentore u Piterhausu, a zatim mladićevog oca da objasni zašto njegov sin na jesen neće poći na Kembridž. Na kraju krajeva, doktor Benks Vilijams mora da vodi računa o ugledu škole, pošto ga je pažljivo negovao poslednjih petnaest godina.
Okrenuo je nekoliko stranica govora pre nego što je pronašao željeni pasus. Pročitao je šta je napisao o Kliftonovom uspehu, načas oklevao i onda prežvrljao taj odeljak.


— o O o —



Sebastijan se pitao treba li da izađe prvi ili poslednji kad se voz zaustavi u Padingtonu. Nije ni važno sve dok ne naleti na direktora.
Odlučio je da izađe prvi i poslednjih dvadeset minuta puta je sedeo na ivici sedišta. Prevrnuo je džepove i otkrio da ima jednu funtu, dvanaest šilinga i šest penija, mnogo više nego obično, ali nastojnik doma mu je vratio sav džeparac koji nije potrošio.
Prvobitno je nameravao da provede nekoliko dana u Londonu pa da se poslednjeg dana školske godine vrati u Bristol, gde nije nameravao da ocu preda direktorovo pismo. Izvadio je kovertu iz džepa. Bila je naslovljena na poštovanog H. A. Kliftona: lično. Sebastijan se osvrnuo po kupeu pa otvorio kovertu. Polako je pročitao direktorove reči pa ih još jednom pročitao. Pismo je bilo odmereno, pošteno i iznenadio se što nije bilo pomena o Rubi. Da je samo seo u voz za Bristol, otišao kući i predao pismo ocu kad se vrati iz Amerike, sve bi bilo mnogo drugačije. Dođavola. Šta je direktor uopšte radio u vozu?
Sebastijan je vratio pismo u džep i pokušao da se usredsredi na to šta će raditi u Londonu jer se sigurno neće vratiti u Bristol dok ne prođe ova bura, a to bi moglo da potraje. Ali koliko može da preživi s jednom funtom, dvanaest šilinga i šest penija? Uskoro će saznati.
Stajao je pored vrata vagona mnogo pre nego što se voz zaustavio u Padingtonu. Otvorio ih je pre nego što se voz zaustavio. Iskočio je, potrčao prema rampi što je brže mogao s teškim koferom i predao kartu kontroloru pa se izgubio u gužvi.
Sebastijan je samo jednom bio u Londonu i to s roditeljima. Automobil je čekao da ih odveze u ujakovu kuću na Smit skveru. Ujka Džajls ga je odveo u Tauer da vidi krunske dragulje pa u Muzej madam Tiso da se divi voštanim figurama Edmunda Hilarija, Beti Grejbl i Dona Bradmana i konačno u hotel Ridžent palas na čaj i pogačicu s džemom. Sutradan ih je sproveo po Donjem domu i videli su Vinstona Čerčila kako se mršti s prve klupe. Sebastijan se iznenadio kad je video koliko je nizak.
Kad je došlo vreme da se vrati kući, Sebastijan je rekao ujaku da jedva čeka da se vrati u London. I sad je tu, ali ne čeka ga automobil i ne sme da poseti ujaka. Nije imao predstavu gde će prespavati.
Dok se probijao kroz gužvu, neko je naleteo na njega i umalo ga nije oborio. Okrenuo se i video jednog mladog čoveka kako se žurno udaljava - nije se čak ni izvinio.
Sebastijan je izašao sa železničke stanice i obreo se u ulicl načičkanoj viktorijanskim kučama. Na nekoliko je stajao znak „Noćenje i doručak". Izabrao je kuću s najuglanca nijim mesinganim zvekirom i najurednijim saksijama u prozorima. Prijatna žena u cvetnom najlonskom kućnom ogrtaču otvorila je vrata i srdačno se osmehnula potencijalnom gostu. Ako se i iznenadila što vidi mladića u školskoj uniformi na svom pragu, nije to pokazala.
„Uđite“, pozvala ga je. „Tražite li smeštaj, gospodine?"
„Da“, odgovorio je Sebastijan, začuđen što ga je oslovila s „gospodine“. „Potrebna mi je soba za večeras i pitao sam se koliko košta.“
„Četiri šilinga za noć, uključujući doručak, ili funtu za nedelju dana.“
„Potrebna mi je soba samo za jednu noć“, odgovorio je Sebastijan, shvativši da će morati da potraži jeftiniji smeštaj ako namerava da se zadrži u Londonu.
„Naravno“, odgovorila je, podigla njegov kofer i pošla hodnikom.
Sebastijan nikad nije video da žena nosi kofer, ali ona je bila na polovini stepenica pre nego što je stigao išta da preduzme.
„Ja sam gospođa Tibet“, predstavila se, „ali gosti me zovu Tibi.“ Kad je stigla na prvi sprat, dodala je: „Staviću vas u broj sedam. Nalazi se u zadnjem delu kuće tako da je manja verovatnoća da vas probudi jutarnji saobraćaj.“
Sebastijan nije imao predstavu o čemu priča jer ga nikad u životu nije probudio saobraćaj.
Gospođa Tibet je otključala vrata sobe sedam i stala u stranu da propusti gosta. Soba je bila manja od njegove radne sobe u Bičkroftu, ali čista i uredna kao vlasnica. Unutra behu jedan krevet s čistom posteljinom i umivaonik u uglu.
„Kupatilo je na kraju hodniku", rekla mu je pre nego što je stigao da pita.
„Predomislio sam se, gospođo Tibet“, kazao je. „Uzeću je na nedelju dana.“
Izvadila je ključ iz ogrtača, ali dodala je pre nego što mu ga je pružila: „Onda je to jedna funta, unapred."
„Da, naravno", odgovorio je Sebastijan. Posegnuo je u džep pantalona, samo da bi otkrio kako je prazan. Pokušao je s drugim džepom pa još jednim, ali novca nije bilo nigde. Na kraju se srušio na kolena, otvorio kofer i mahnito počeo da pretura po odeći.
Gospođa Tibet se podbočila, a osmeh je iščileo. Sebastijan je uzalud preturao po odeći dok napokon nije digao ruke, srušio se na krevet i pomolio da je Tibi saosećajnija od direktora.


— o O o —



Direktor je rezervisao sobu u klubu Reform i brzo se okupao pre nego što je obukao smoking. Proverio je leptir-mašnu u ogledalu iznad umivaonika pa se vratio domaćinu u prizemlju. Nik Džad, predsednik „Starih momaka“, čekao je u podnožju stepenica i poveo počasnog gosta u salu, gde su se pridružili ostalim članovima za šankom.
„Šta ćete da popijete, direktore?“, pitao je predsednik. „Samo šeri, molim vas.“
Uzrujalo ga je ono što je Džad sledeće rekao: „Dozvolite da vam prvi čestitam“, rekao je pošto je naručio piće, „što je vaš učenik osvojio najvišu stipendiju Piterhausa. Dostojna počast kojom ćete krunisati poslednju godinu.“
Direktor nije rekao ništa, ali shvatio je da će ipak morati da uvrsti tri ižvrljana reda u govor. Vest o Kliftonovom isključenju može da sačeka. Na kraju krajeva, momak je osvojio stipendiju i to se neće promeniti dok ne bude ujutru razgovarao s mentorima u Kembridžu.
Nažalost, predsednik nije jedini spomenuo Kliftonovo dostignuće. Kad je direktor ustao da podnese godišnji izve štaj, nije video razloga zašto bi otkrio skupu šta namerava da uradi sutradan. Iznenadio se što je izjava o najvišoj stipendiji izazvala tako dugačak pljesak.
Govor je lepo dočekan. Kad je doktor Benks Vilijams seo, toliko „Starih momaka" je prišlo njegovom stolu da mu poželi srećno penzionisanje da umalo nije propustio poslednji voz za Bičkrofi. Čim je seo u kupe prve klase, misli su mu se vratile Sebastijanu Kliftonu. Zabeležio je nekoliko reči za obraćanje jutarnjem zboru: „načela", „pristojnost“, „čast“, „disciplina“ i „poštovanje“ pale su mu na um. Kad se voz zaustavio u Bičkroftu, već je sastavio prvu verziju govora.
Kad je pružio kartu kontroloru, laknulo mu je što je ugledao ženu kako ga čeka u automobilu iako je bilo kasno.
„Kako je bilo?“, pitala je pre nego što je zatvorio vrata.
„Mislim da je moj govor lepo prihvaćen s obzirom na okolnosti.“
„Kakve okolnosti?“
Dok su stigli do kuće, ispričao je ženi za nesrećan susret s Kliftonom u vozu za London.
„I šta nameravaš da preduzmeš u vezi s tim?“, pitala je dok je otključavao ulazna vrata.
„Nije mi ostavio izbora. Ujutru ću na zboru objaviti da je Klifton izbačen i da stoga, nažalost, neće poći na Kembridž u septembru.“
„Nije li to drakonska mera?“, pitala je gospođa Benks Vilijams. „Na kraju krajeva, možda je imao dobar razlog što je bio u vozu za London.“
„Zašto je onda izašao iz kupea čim me je video?“
„Verovatno nije hteo da provede ceo put s tobom, dragi moj. Ipak umeš da budeš prilično zastrašujući."
„Ali ne zaboravi da sam ga uhvatio kako puši“, rekao je, ne obazirući se na njenu primedbu.
„Što ne bi pušio? Nije bio u školi i više nije in statu pupillari.“
„Jasno sam mu stavio do znanja da školska pravila važe do kraja školske godine inače će morati da se nosi s posledicama.“
„Jesi li za piće pre spavanja, dragi?“
„Ne, hvala. Moram dobro da se naspavam. Sutrašnji dan neće biti lak.“
„Za tebe ili za Kliftona?“, pitala je i isključila svetlo.


— o O o —



Sebastijan je seo na ivicu kreveta i ispričao gospođi Tibet sve što se tog dana desilo. Nije ništa izostavio, čak joj je pokazao direktorovo pismo.
„Zar ne misliš da bi bilo pametnije da se vratiš kući? Na kraju krajeva, tvoji roditelji će se nasmrt preplašiti ako ne budeš tamo kad se vrate. Uostalom, ne možeš biti siguran da će te direktor izbaciti."
„Verujte mi, gospođo Tibet, taj seljo je već odlučio i objaviće svoju odluku na sutrašnjem zboru.“
„Ipak bi trebalo da odeš kući.“
„Ne mogu pošto sam izneverio roditelje. Oni su uvek želeli da odem na Kembridž. Nikad mi neće oprostiti.“
„Nisam tako sigurna u to“, odgovorila je gospođa Tibet. „Moj otac je uvek govorio da kad imaš kakvu nevolju, prespavaš pre nego što odlučiš nešto zbog čega bi se mogao pokajati. Stvari ujutru uvek izgledaju mnogo bolje.“
„Ali čak nemam gde da prespavam."
„Ne budi šašav“, odvratila je i prebacila mu ruku preko ramena. „Možeš ovde da prespavaš. Ali ne s praznim stomakom, stoga mi se pridruži u kuhinji kad se raspakuješ."

TRIDESETO POGLAVLJE


„Imam problem sa stolom tri“, rekla je konobarica čim je ušla u kuhinju.
„Kakav problem, Dženis?“, pitala je gospođa Tibet mirno, razbila dva jajeta i spustila ih u veliki tiganj.
„Ne razumem ni reč onoga što govore.“
„A da, gospodin i gospođa Ferer. Mislim da su Francuzi. Samo moraš da znaš reči un, deux i oeuf.“ 17 Dženis nije izgledala ubeđeno. „Samo pričaj polako i nemoj podizati glas“, nastavila je gospođa Tibet. „Nisu oni krivi što ne znaju engleski.“
„Hočete li da ja popričam s njima?“, pitao je Sebastijan, spustivši nož i viljušku.
„Znaš li francuski?“, pitala je gospođa Tibet i vratila tiganj na šporet.
„Znam.“
„Onda samo izvoli.“
Sebastijan je ustao od kuhinjskog stola i pošao sa Dženis natrag u trpezariju. Svih devet stolovabilo je zauzeto. Dženis je prišla sredovečnom paru koji je sedeo u drugom kraju.
„Bonjour, monsieur” rekao je Sebastijan. „Comment pui je vous aider?“ 18
Gost se trgao i zbunjeno ga pogledao. „Somos espanol." 19 „Buenas dias, senor. Comopuedo ayudarle?”, 20 pitao je Sebastijan. Dženis je čekala dok su gospodin i gospođa Ferer naručili. „Volvereen uno momento", 21 odgovorio je Sebastijan i vratio se u kuhinju.
„I, šta naši francuski prijatelji žele?“, pitala je gospođa Tibet i razbila još dva jaja.
„Nisu Francuzi nego Španci“, odgovorio je Sebastijan. „Hoče blago prepečen crni hleb, dva jajeta kuvana tri minuta i dve šolje kafe bez mleka.“
„Još nešto?“
„Da, uputstvo kako da dođu do španske ambasade.“
„Dženis, odnesi im kafu i prepečeni hleb dok skuvam jaja.“
„Mogu li ja nešto da uradim?“, pitao je Sebastijan.
„Imaš telefonski imenik na stolu u hodniku. Pronađi špansku ambasadu pa nađi mapu i objasni im kako da stignu.“
„Uzgred“, rekao je Sebastijan i stavio šest penija na sto, „dali su mi ovo.“
Gospođa Tibet se osmehnula. „Tvoja prva napojnica.“
„Prvi novac koji sam zaradio“, kazao je Sebastijan i gurnuo kovanicu preko stola. „Sad vam dugujem samo tri šilinga i šest penija.“ Potom je izašao iz kuhinje i uzeo telefonski imenik iz hodnika. Potražio je špansku ambasadu i, pošto jenašao mapu, objasnio je ospodinu i gospođi Ferer kako da stignu do Češam plejsa. Nekoliko trenutaka kasnije, vratio se u kuhinju s još šest penija.
„Nastaviš li tako“, rekla je gospođa Tibet, „moraću da te uzmem za poslovnog partnera.“
Sebastijan je skinuo sako, zavrnuo rukave i prišao sudoperi. „Šta sad radiš?“
„Opraću sudove“, odgovorio je i pustio toplu vodu. „Zar to ne rade mušterije u filmovima kad ne mogu da plate račun?“
„Kladim se da ni to nikad nisi radio“, primetila je gospođa Tibet, stavivši dva režnja slanine pored dva pržena jajeta. „Sto jedan, Dženis, gospodin i gospođa Ramsbotom iz Jorkšira. Ne razumem nijednu reč koju kažu. I kaži mi, Sebastijane“, rekla je kad je Dženis izašla iz kuhinje, „govoriš li još neki jezik?"
„Nemački, italijanski, francuski i hebrejski."
„Hebrejski? Jesi li Jevrejin?“
„Nisam, ali moj drug iz škole jeste pa me je učio na časovima hemije.“
Gospođa Tibet se nasmejala. „Mislim da bi trebalo što pre da odeš u Kembridž jer nisi kvalifikovan za perača sudova."
„Neću otići u Kembridž, gospođo Tibet“, podsetio ju je, „a mogu samo sebe da krivim za to. Međutim, nameravam da odem u Iton skver i saznam gde živi moj drug Bruno Martinez. On bi trebalo da se vrati iz škole do petka posle podne.“
„Dobra zamisao. On će svakako znati jesi li izbačen ili samo... kako glasi ona druga reč?“
„Isključen“, odgovorio je Sebastijan. Dženis se utom vratila u kuhinju s dva prazna tanjira; najiskrenija pohvala koju kuvarica može dobiti. Pružila ih je Sebastijanu pa podigla još dva tanjira s kuvanim jajima.
„Sto pet“, podsetila ju je gospođa Tibet.
„I traže još kornfleksa za stolom devet“, rekla je Dženis. „Onda uzmi novo pakovanje iz ostave, uspavana budalo.“ Sebastijan je završio s pranjem sudova tek posle deset. „Šta sad?“, pitao je.
„Dženis posprema trpezariju i postavlja za sutrašnji doručak dok ja raspremam kuhinju. Odjavljivanje je u dvanaest. Kad gosti odu, menjamo posteljinu, nameštamo krevete i zalivamo cveće.“
„A šta želite da uradim?“, pitao je Sebastijan, spuštajući rukave.
„Odvezi se autobusom u Iton skver i saznaj očekuju li tvog druga u petak.“ Sebastijan je obukao sako. „Ali prvo namesti krevet i proveri je li ti soba uredna."
Nasmejao se. „Počinjete da zvučite kao moja majka."
„Shvatiću to kao kompliment. Postaraj se da se vratiš do jedan jer očekujem neke Nemce i mogao bi da budeš koristan." Sebastijan je krenuo prema vratima. „Ovo će ti biti potrebno", dodala je i pružila mu dve kovanice od šest penija. „Ukoliko ne nameravaš da pešačiš do Iton skvera i natrag.“
„Hvala, gospođo Tibet.“
„Tibi. Pošto ćeš očigledno biti ovde neko vreme.“ Sebastijan je stavio novac u džep i poljubio je u oba obraza, što je prvi put ućutkalo gospođu Tibet.
Izašao je iz kuhinje pre nego što je uspela da se pribere i otrčao stepenicama, namestio krevet i pospremio sobu pa se vratio u hodnik i pogledao mapu. Iznenadio se što se Iton skver piše drugačije od škole koja je odbila njegovog ujaka Džajlsa zbog nekog nestašluka o kome niko u porodici nije hteo da priča.
Pre nego što je otišao, Dženis mu je rekla da uhvati autobus broj trideset šest, izađe na Sloun skveru i nastavi pešice.
Kad je Sebastijan zatvorio vrata pansiona za sobom, prvo je primetio kako mnoštvo ljudi žuri u svim pravcima, sasvim drugačijim ritmom od Bristolaca. Stao je u red na autobuskoj stanici i gledao kako nekoliko autobusa na sprat dolazi i odlazi pre nego što je stigao broj trideset šest. Ušao je, popco se na sprat i seo napred jer je hteo da dobro vidi sve što se dešava ispod njega.
„Kuda, mladiću?“, pitao je kondukter.
„Sloun skver“, odgovorio je Sebastijan. „Možete li mi, molim vas, reći kad stignemo tamo?“
„To je dva penija.“
Sebastijan se zaokupio prizorima dok su se vozili pored Mermernog luka, niz Park lejn i oko Hajd park kornera, ali pokušao je da se usredsredi na ono što će raditi kad stigne. Znao je samo da Bruno živi na Iton skveru, ali ne i u kom broju. Samo se nadao da ulica nije dugačka.
„Sloun skver!“, povikao je kondukter kad se autobus zaustavio ispred knjižare V. H. Smita.
Sebastijan se brzo spustio stepenicama. Kad se našao na pločniku, potražio je neki orijentir. Pogled mu se zaustavio na Kraljevskom pozorištu u kome Džoun Plaurajt glumi u Stolicama. Pogledao je mapu, prošao pored pozorišta i skrenuo desno, procenivši da je Iton skver udaljen svega stotinak metara.
Kad je ušao u ulicu, zaustavio se u nadi da će spaziti don Pedrov crveni rols-rojs, ali nije bilo ni traga od automobila. Shvatio je da će možda potrajati satima dok ne sazna gde Bruno stanuje ako ne bude imao sreće.
Dok je hodao, primetio je da je polovina kuća pretvorena u stambene zgrade i da se pored zvona nalaze imena stanara. Druga polovina bile su kuće i nije bilo nikakvog nagoveštaja ko živi u njima jer su imale samo mesingani zvekir ili zvono pored koga je pisalo „T rgovački putnici". Sebastijan je bio siguran da Brunov otac nije čovek koji deli ulazna vrata s drugima.
Popeo se do vrata kuće broj jedan i pozvonio na zvono za trgovačke putnike. Nekoliko trenutaka kasnije mu je otvorio batler u dugom crnom fraku i s belom leptir-mašnom, što ga je podsetilo na Marsdena u Barington holu.
„Tražim gospodina Martineza“, rekao je Sebastijan učtivo. „Ovde ne stanuje niko ko se tako zove“, odgovorio je batler i zatvorio vrata pre nego što je Sebastijan stigao da pita ima li ikakvu predstavu gde bi gospodin Martinez mogao da živi.
U sledećih sat vremena, Sebastijan je doživeo sve od „On ne živi ovde“ do toga da mu zalupe vrata pred nosom. Bližio se kraj drugog sata, a već je stigao maltene do kraja ulice kad je na njegovo često ponavljeno pitanje, jedna sluškinja pitala: „Je li to strani gospodin koji vozi crveni rols-rojs?“
„Da, to je on“, odgovorio je Sebastijan s olakšanjem. „Mislim da on stanuje u broju četrdeset četiri, dve kuće odavde“, rekla je sluškinja i pokazala nadesno.
„Mnogo vam hvala.“ Sebastijan je žustro otišao do broja četrdeset četiri, popeo se stepenicama, duboko udahnuo i dvaput pokucao mesinganim zvekirom.
Prošlo je neko vreme pre nego što su se vrata otvorila i pred Sebastijanom se pojavio krupan muškarac, koji mora da je bio viši od metar osamdeset i više ličio na boksera nego na batlera.
„Šta hoćeš?“, pitao je s naglaskom koji Sebastijan nije prepoznao.
„Živi li Bruno Martinez ovde?“
„A ko pita?“
„Ja sam Sebastijan Klifton.“
Čovekov ton se odmah promenio. „Da, čuo sam da priča o vama, ali on nije tu.“
„Znate li kad se očekuje natrag?“
„Mislim da je gospodin Martinez rekao da će doći kući u petak posle podne.“
Sebastijan je odlučio da ne zapitkuje i samo je zahvalin. Div je kratko klimnuo glavom i zalupio vrata. Ili ih je samo zatvorio?
Sebastijan je potrčao prema Sloun skveru, odlučan da sc vrati na vreme kako bi pomogao gospođi Tibet s nemačkini gostima. Seo je na prvi autobus koji je išao prema Padingtonu. Kad se vratio u Prejd strit broj trideset sedam, pridružio se gospođi Tibet i Dženis u kuhinji.
„Jesi li imao sreće, Sebe?“, pitala je pre nego što je stigao da sedne.
„Uspeo sam da saznam gde Bruno živi“, odgovorio je Bruno pobednički, „i...“
„U Iton skveru broj četrdeset četiri“, rekla je gospođa Tibet i stavila tanjir s kobasicama i pireom od krompira ispred njega.
„Otkud znate?“
„Martinez je u telefonskom imeniku, ali već si otišao kad sam se setila da pogledam. Jesi li saznao kad se vraća kući?“
„Jesam, u petak posle podne.“
„Onda ću morati da te trpim još nekoliko dana.“ Sebastijan je izgledao posramljeno sve dok nije dodala: „Što je u redu jer će Nemci ostati do petka posle podne tako da...“ Odlučno kucanje ju je prekinulo. „Ako se ne varam, to su gospodin Krol i njegovi prijatelji. Pođi sa mnom, Sebe. Da vidhno hoćeš li razumeti šta pričaju.“
Sebastijan je nerado ostavio kobasicu i pire pa pošao za gospođom Tibet. Stigao ju je tek kad je otvorila ulazna vrata.


— o O o —



Veoma je malo spavao u sledećih četrdeset osam sati jer je nosio kofere uz stepenice i niz njih, zvao taksije, služio piće i, što je najvažnije, prevodio bezbroj pitanja, od „Gde je londonski Paladijum?" do „Znate li neki dobar nemački irestoran?“ Gospođa Tibet je na većinu odgovarala bez gledanja u mapu ili vodič kroz grad. U četvrtak uveče, njihove poslednje večeri u gradu, Sebastijan je pocrveneo kad mu je postavljeno pitanje na koje nije znao odgovor. Gospođa Tibet mu je došla kao spas.
„Reci im da će pronaći sve devojke koje su im potrebne u Vindmilu u Sohu.“
Nemci su se poklonili.
Kad su otišli u petak posle podne, her Krol je dao Sebastijanu jednu funtu i srdačno se rukovao s njim. Sebastijan je pružio novac gospođi Tibet, ali ona je odbila. „To je tvoje. Pošteno si zaradio taj novac.“
„Ali još nisam platio prenoćište i hranu. A ako to ne uradim, moja baka, koja je bila upravnica hotela Grand u Bristolu, neće mi dati mira.“
Gospođa Tibet ga je zagrlila. „Srećno, Sebe“, rekla je. Kad ga je konačno pustila, odmakla se i dodala: „Skini pantalone.“ Sebastijan se posramio još više nego kad ga je her Krol pitao gde može da nađe striptiz klub.
„Moram da ih ispeglam ako nećeš da izgledaš kao da si upravo došao s posla.“

TRIDESET PRVO POGLAVLJE


„Nisam siguran je li tu“, rekao je čovek koga Sebastijan nikad neće zaboraviti. „Ali proveriću.“
„Sebe!“, odjeknuo je glas mermernim hodnikom. „Tako mi je drago što te vidim, druže stari“, dodao je Bruno dok se rukovao s prijateljem. „Bojao sam se da te nikad neću videti ako su glasine tačne.“
„Kakve glasine?“
„Karle, molim te, zamoli Elenu da nam posluži čaj u dnevnoj sobi.“
Bruno je uveo Sebastijana u kuću. Sebastijan je uvek predvodio u Bičkroftu, a Bruno je bio njegov pomoćnik. Sad su se uloge zamenile dok je gost sledio domaćina hodnikom prema dnevnoj sobi. Sebastijan je uvek mislio da je odrastao u udobnosti, čak raskoši, ali ono što je ugledao kad je ušao u dnevnu sobu iznenadilo bi i nižeg plemića. Slike, nameštaj, čak i tepisi izgledali su kao da im je mesto u muzeju.
„Kakve glasine?“, ponovio je uzrujano i seo na ivicu kauča. „Odmah ću preći na to“, odgovorio je Bruno. „Ali prvo mi kaži zašto si tako iznenada otišao? U jednom trenutku si sedeo u radnoj sobi sa mnom i Vikom, a u sledećem si nestao.“
„Zar direktor nije ništa rekao na jutarnjem zboru sutradan?"
„Ni reči, što je samo povećalo misteriju. Naravno, svako je imao neku teoriju, ali pošto su i nastojnik doma i Benks Vilijams ćutali kao zaliveni, niko nije znao šta je stvarnost a šta izmišljotina. Pitao sam nastojnicu, koja uvek sve zna, ali ona je ćutala kad god bi neko spomenuo tvoje ime. Što nimalo ne liči na nju. Vik se bojao najgoreg, ali on je uvek pesimista. Bio je uveren da si izbačen i da te nikad više nećemo videti, ali rekao sam mu da ćemo se svi ponovo sresti na Kembridžu."
„Bojim se da nećemo“, odgovorio je Sebastijan. „Vik je bio u pravu.“ Ispričao je prijatelju sve što se desilo od njegovog razgovora s direktorom početkom nedelje i rekao mu koliko je očajan što je izgubio mesto na Kembridžu.
Kad je čuo celu priču, Bruno je rekao: „Dakle, zato me je seljo zvao u svoj kabinet posle zbora u sredu.“
„Kako te je kaznio?“
„Šest udaraca prutom, oduzeo mi je zvanje đaka prefekta i upozorio da će me isključiti ako bude daljih indiskretnosti.“
„Možda bih se i ja izvukao s isključenjem", rekao je Sebastijan, „da me seljo nije uhvatio kako pušim u vozu za London
„Ali zašto si otišao u London kadsi imao kartu za Bristol?“
„Hteo sam da budem ovde do petka i da se vratim kući poslednjeg školskog dana. Mama i tata se tek sutra vraćaju iz Amerike pa sam računao kako neće saznati ništa. Izvukao bih se da nisam naleteo na selju u vozu.“
„Ali niko i dalje neće ništa znati ako se danas vratiš u Bristol."
„Neće moći“, odgovorio je Sebastijan. „Ne zaboravi šta je seljo rekao: ’Pridržavaćete se školskih pravila do poslednjeg školskog dana’" - podražavao ga je, držeći se za revere. „’Ako prekršite ijedno, neću oklevati da promenim mišljenje u vezi s vašim mestom na Kembridžu. Je li jasno?’ Samo sat vremena pošto me je izbacio iz kabineta, prekršio sam tri pravila, i to njemu pred nosom!“
Sluškinja je ušla u sobu noseći veliki srebrni poslužavnik pun hrane kakvu nijedan od njih nije okusio u Bičkroftu.
Bruno je namazio vruću pogačicu maslacem. „Kad užinamo, što se ne bi vratio u pansion i uzeo svoje stvari? Večeras ostani ovde i smislićemo šta ćeš sledeće da uradiš."
„Ali šta će tvoj tata misliti o tome?“
„Ispričao sam ocu da ne bih krenuo na Kembridž u septembru da nisi preuzeo krivicu na sebe. Rekao mi je da sam srećan što imam takvog prijatelja i da bi voleo lično da ti zahvali."
„I ti bi uradio isto, Bruno, da te je Benks Vilijams prvog pozvao.“
„Nije u tome stvar, Sebe. Tebe je video prvog tako da sam se izvukao samo s batinama, a Vik bez ikakvih posledica. I to u pravo vreme jer se Vik nadao prisnijem upoznavanju s Rubi.“
„Rubi“, ponovio je Sebastijan. „Jesi li saznao šta se desilo s njom?“
„Nestala je istog dana kad i ti. Kuvarica mi je rekla da je više nećemo videti.“
„I ti i dalje misliš da postoji šansa da odem na Kembridž?"
Oba mladića su zaćutala.
„Elena“, rekao je Bruno kad se sluškinja vratila s velikom voćnom tortom, „moj prijatelj će se vratiti u Padington da pokupi svoje stvari. Možete li zamoliti vozača da ga odveze i spremiti gostinsku sobu do njegovog povratka?“
„Bojim se da je vozač otišao da doveze vašeg oca iz kancelarije. Ne očekujem ga pre večere.“
„Onda ćeš morati taksijem", zaključio je Bruno. „Ali ne pre nego što probaš kuvaričinu voćnu tortu.“
„Jedva imam dovoljno novca za autobus a kamoli za taksi“, prošaputao je Sebastijan.
„Pozvaću ti taksi i staviti to na očev račun“, odgovorio je Bruno i podigao nož da iseče tortu.


— o O o —



„To je divna vest“, rekla je gospođa Tibet kad joj je Sebastijan ispričao sve što se desilo tog poslepodneva. „Ali i dalje mislim da bi trebalo da pozoveš roditelje i kažeš im gde si. Na kraju krajeva, ne možeš biti siguran da si izgubio mesto na Kembridžu.“
„Rubi je otpuštena, nastojnik mog doma odbija da razgovara o tome, čak i nastojnica, koja se nikad ne usteže da kaže šta misli, neće da progovori ni reč. Uveravam vas, gospođo Tibet, da neću otići na Kembridž. U svakom slučaju, moji roditelji se tek sutra vraćaju iz Amerike te ne mogu da stupim u vezu s njima čak i da hoću.“
Gospođa Tibet nije rekla šta misli o tome. „Pa, ako odlaziš“, kazala je, „bolje bi bilo da se spakuješ jer mi je tvoja soba potrebna. Već sam morala da odbijem tri gosta.“
„Požuriću što više mogu.“ Sebastijan je izašao iz kuhinje i otrčao do svoje sobe. Pošto se spakovao i spremio sobu, sišao je i zatekao gospođu Tibet i Dženis kako ga čekaju u hodniku.
„Ovo je bila nedelja koja se pamti, zaista pamti“, rekla je gospođa Tibet i otvorila ulazna vrata. „Dženis i ja ćemo je teško zaboraviti.“
„Kad budem napisao memoare, Tibi, vi ćete dobiti celo poglavlje“, odgovorio je Sebastijan dok su zajedno izlazili. „Zaboravićeš nas obe mnogo pre toga“, odvratila je setno.
„Nema šanse. Ovo će mi postati druga kuća, videćete." Sebastijan je poljubio Dženis u obraz pa čvrsto zagrlio Tibi. „Nećete me se tako lako osloboditi“, dodao je i ušao u taksi koji ga je čekao.
Gospođa Tibet i Dženis su mahale kad je taksi pošao natrag prema Iton skveru. Tibi je želela da mu još jednom kaže da pozove majku čim se vrati iz Amerike, za ime boga, ali znala je da ne bi imalo svrhe.
„Dženis, promeni posteljinu u sobi sedam“, rekla je kad je taksi skrenuo na kraju ulice i nestao iz vida. Gospođa Tibet se brzo vratila u kuću. Ako Seb neće da pozove svoju majku, ona će to učiniti.


— o O o —



Te večeri je Brunov otac odveo mladiće na večeru u Ric; još šampanjca i školjke koje je Sebastijan prvi put okusio. Don Pedro, kako je zahtevao da ga Sebastijan zove, iznova mu je zahvaljivao što je preuzeo krivicu na sebe i omogućio Brunu da ode na Kembridž. „To tako liči na Engleze“, ponavljao je.
Bruno je mrljavio hranu i veoma retko se pridruživao razgovoru. Njegovo poslepodnevno samopouzdanje kao da je iščilelo u očevom prisustvu. Ali iznenađenje večeri je bilo kad je don Pedro otkrio da Bruno ima dva starija brata, Dijega i Luisa, što ovaj nije nikad spomenuo, a nisu ga ni posećivali u Bičkroftu. Sebastijan je hteo da pita zašto je tako, ali odlučio je da sačeka dok budu sami jer je njegov prijatelj držao glavu oborenu.
„Oni rade sa mnom u porodičnoj firmi“, dodao je don Pedro.
„A čime se porodična firma bavi?“, pitao je Sebastijan nedužno.
„Uvozom i izvozom“, odgovorio je don Pedro, ne ulazcći u pojedinosti.
Don Pedro je svom mladom gostu ponudio kubansku cigaru, prvu koju je ovaj dotad video, i pitao ga je šta namerava da radi pošto neće ići na Kembridž. Sebastijan je kroz kašalj priznao: „Izgleda da ću morati da potražim posao.“
„Hoćeš li da zaradiš sto funti u gotovini? Mogao bi da uradiš nešto za mene u Buenos Ajresu i vratiš se u Englesku do kraja meseca “
„Hvala, gospodine, to je veoma velikodušno. Ali šta očekujete da uradim za tako veliki iznos?“
„Pođi sa mnom u Buenos Ajres sledećeg ponedeljka, budi moj gost nekoliko dana i onda vrati jedan paket natrag u Sautempton na Kraljici Meri.“
„Ali zašto ja? Svakako neko od vašeg osoblja može da obavi tako jednostavan zadatak?“
„Zato što je u paketu porodično nasleđe“, odgovorio je don Pedro ne trepnuvši. „Potreban mi je neko ko govori španski i engleski i kome mogu verovati. Na osnovu tvog ponašanja kad se Bruno našao u nevolji zaključujem da si pravi čovek.“ Pogledao je Bruna i dodao: „Možda je ovo moj način da ti zahvalim.“
„To je veoma lepo od vas, gospodine“, rekao je Sebastijan, koji nije mogao da poveruje kakve je sreće.
„Daću ti deset funti unapred“, nastavio je don Pedro i izvadio novčanik iz džepa. „Dobićeš preostalih devedeset kad pristaneš u Englesku." Izvadio je dve novčanice od pet funti iz novčanika i pružio ih preko stola. Sebastijan nikad nije dobio toliko novca. „Zašto se ti i Bruno lepo ne provedete ovog vikenda? Na kraju krajeva, zaslužili ste.“
Bruno nije rekao ništa.


— o O o —



Čim je poslednji gost poslužen, gospođa Tibet je naložila Dženis da pospremi trpezariju i postavi za sutrašnji doru čak. Medutim, pre toga je raščistila kuhinju pošto nikad nijc izdavala naloge pre nego što to završi. Potom se popela na sprat. Dženis je pretpostavila da je otišla u radnu sobu da pripremi spisak za sutrašnju kupovinu, ali ona je samo sedela za stolom i zurila u telefon. Natočila je sebi čašu viskija, što retko radi pre nego što se i poslednji gost povuče na spavanje, otpila gutljaj i podigla slušalicu.
„Informacije o brojevima pretplatnika“, rekla je i čekala dok se drugi glas nije javio.
„Recite ime“, kazao je glas.
„Gospodin Hari Klifton", odgovorila je.
„Koji grad?“
„Bristol.“
„A adresa?“
„Nemam adresu, ali on je poznati pisac“, odgovorila je gospođa Tibet, trudeći se da zvuči kao da ga poznaje. Čekala je neko vreme i već se zapitala da se veza nije prekinula kad je glas rekao: „Broj tog pretplatnika nije u imeniku, gospođo, te se bojim da vas ne mogu povezati.“
„Ali ovo je hitan slučaj.“
„Žao mi je, gospođo, ali ne bih mogla da vas povežem ni da ste engleska kraljica.“
Gospođa Tibet je spustila slušalicu. Sedela je neko vreme i pitala se postoji li neki drugi način da stupi u vezu s gospođom Klifton. A onda se setila Dženis i vratila u kuhinju.
„Gde kupuješ one knjige iz kojih ne vadiš nos?“, pitala ju je.
„Na stanici, na putu do posla“, odgovorila je Dženis, perući sudove. Gospođa Tibet je brisala šporet dok je razmišljala o njenom odgovoru. Kad je završila, skinula je kecelju, uredno je presavila, podigla košaricu i rekla: „Idem u kupovinu.“
Izašla je iz pansiona, ali nije skrenula nadesno kao što čini svakog jutra, kad odlazi u kasapnicu da potraži najbolje komade danske slanine, bakalnicu s najsvežijim voćem i pekaru s najtoplijim veknama hleba tek izvađenim iz pećnice, a čak i tad ih je kupovala samo ako je cena razumna. Ali ne danas. Danas je skrenula levo i pošla prema stanici Padington.
Čvrsto je držala tašnu, jer su joj razočarani gosti često govorili kako su opljačkani čim su kročili u London - a Sebastijan je bio najnoviji primer. Taj mladić je veoma zreo za svoje godine, ali ipak i veoma naivan.
Gospođa Tibet je bila neuobičajeno nervozna kad je prešla ulicu i pridružila se svetini koja je išla prema stanici. Možda zato što nikad nije bila u knjižari. Nije imala mnogo vremena za čitanje otkako su joj muž i sinčić ubijeni petnaest godina ranije u bombaškom napadu na Ist end. Da je dete poživelo, sad bi bilo Sebastijanovih godina.
Bez krova nad glavom, Tibi se preselila na zapad, kao ptica koja traži novo uhlebljenje. Prihvatila je posao fizičke radnice u Sigurnom utočištu. Tri godine kasnije je postala konobarica, a kad je vlasnik umro, nije nasledila pansion, već ga je preuzela jer je banka tražila nekoga, bilo koga, da plati hipoteku.
Umalo nije propala, ali spasao ju je Engleski festival 1951, koji je privukao dodatnih milion posetilaca u London i omogućio da pansion prvi put ostvari zaradu. Ta zarada se povećavala svake godine, iako neznatno, a sad je isplatila hipoteku i pansion je bio njen. Oslanjala se na redovne goste da pregura zimu jer je rano naučila da oni koji se oslanjaju samo na namernike brzo moraju da zatvore vrata.
Trgla se iz sanjarenja i osvrnula po stanici dok joj se pogled nije zaustavio na znaku za knjižaru V. H. Smit. Gleda la je kako nekoliko iskusnih putnika ulazi i izlazi. Uglavnom su kupovali jutarnje novine za pola penija, ali neki su ostajali u drugom delu knjižare i razgledali police.
Ušla je pa bespomoćno stala usred knjižare, smetajući ostalim mušterijama. U zadnjem delu je ugledala ženu koja je iz drvenih kolica vadila knjige i ređala ih na police. Prišla joj je, ali nije je prekidala u poslu.
Prodavačica je podigla pogled. „Izvolite, gospođo", rekla je učtivo.
„Jeste li čuli za pisca po imenu Hari Klifton?“
„Naravno“, odgovorila je prodavačica. „On je jedan od naših najpopularnijih pisaca. Tražite li neki određeni naslov?“ Gospođa Tibet je odmahnula glavom. „Hajde onda da pogledamo šta imamo u ponudi.“ Prodavačica je pošla prema drugom delu knjižare s gospođom Tibet za petama. Zaustavila se kad je došla do police na kojoj je pisalo KRIMI ROMANI. Knjige serijala Tajne Vilijama Vorika bile su poređane u urednom nizu, a nekoliko praznina potvrđivalo je koliko je pisac popularan. „Naravno“, nastavila je prodavačica, „imamo i zatvorske dnevnike i biografiju koju je napisao lord Preston, Načelo nasleđivanja, o zapanjujućem sporu između Kliftona i Baringtona. Možda se sećate toga, nedeljama su sve novine pisale o tome.“
„Koju mi Kliftonovu knjigu preporučujete?“
„Kad god me to pitaju za bilo kog pisca“, odgovorila je prodavačica, „uvek savetujem da počnu od prve knjige." Uzela je s police primerak romana Vilijam Vorik i slučaj slepog svedoka.
„A hoće li mi ona druga, ona o nasleđivanju, otkriti više o porodici Klifton?“
„Hoće i videćete da je uzbudljiva koliko i roman“, uverila ju je prodavačica i prišla polici s biografijama. „To je tri šilinga, gospođo", rekla je, pružajući joj knjige.
Kad se gospođa Tibet vratila u pansion nešto pre ručka, Dženis se iznenadila što je njena košarica prazna. Još više se iznenadila kad se ova zaključala u radnu sobu, izlazeći samo kad bi mogući gost pokucao na vrata.
Trebalo joj je dva dana i dve noći da pročita Načelo nasleđivanja Redža Prestona. Za to vreme je shvatila da će morati da poseti još jedno mesto koje nikad nije posetila i da će je to znatno više uzrujati od odlaska u knjižaru.


— o O o —



Sebastijan je rano sišao na doručak u ponedeljak jer je hteo da porazgovara s Brunovim ocem pre nego što ovaj ode na posao.
„Dobro jutro, gospodine", pozdravio ga je dok je sedao za sto.
„Dobro jutro, Sebastijane“, otpozdravio je Don Pedro i spustio novine. „I jesi li odlučio hoćeš li otputovati u Buenos Ajres sa mnom?“
„Jesam, gospodine. Voleo bih da pođem, ako nije prekasno.“
„To nije nikakav problem”, uverio ga je don Pedro. „Samo se postaraj da budeš spreman kad se vratim."
„U koliko sati krećemo, gospodine?“
„Oko pet.“
„Biću spreman." Utom je Bruno ušao u trpezariju.
„Radovaće te što će Sebastijan otputovati u Buenos Ajres sa mnom“, rekao je don Pedro sinu kad je ovaj seo. „Vratiće se u London do kraja meseca. Pobrini se da lepo vodiš računa o njemu kad se vrati.“
Bruno je zaustio da kaže nešto kad je Elena ušla i spustila hrpu prepečenog hleba na sredinu stola.
„Šta želite za doručak, gospodine?“, pitala je Bruna.
„Dva kuvana jajeta, molim vas.“
„I ja ću isto“, rekao je Sebastijan.
„Moram da krenem.“ Don Pedro je ustao sa stolice u čelu stola. „Imam sastanak u Bond stritu." Okrenuo se prema Sebastijanu i dodao: „Postaraj se da budeš spakovan i spreman do pet sati. Ne smemo da propustimo plimu.“
„Jedva čekam, gospodine“, odgovorio je Sebastijan, iskreno uzbuđen.
„Želim ti lep dan, tata“, rekao je Bruno pre nego što mu je otac izašao iz trpezarije. Nije ponovo progovorio sve dok nije čuo da su se ulazna vrata zatvorila. Tad je pogledao prijatelja i pitao: „Jesi li siguran da ispravno postupaš?“


— o O o —



Gospođa Tibet nije mogla prestati da se trese. Nije bila sigurna hoće li isterati do kraja. Kad su gosti tog jutra sišli na doručak, posluženi su tvrdo kuvanim jajima, zagorelim prepečenim hlebom i mlakim čajem, a Dženis je preuzela krivicu. Nije pomagalo ni što gospođa Tibet dva dana nije bila u kupovini te je hleb bio bajat, voće prezrelo i što im je ponestalo slanine. Dženis je laknulo kad je poslednji ozlovoljeni gost izašao iz trpezarije. Jedan je čak odbio da plati račun.
Sišla je u kuhinju da vidi je li gospođa Tibet bolesna, ali od nje nije bilo ni traga. Dženis se zapitala kuda li je mogla da ode.
Gospođa Tibet je bila u autobusu broj sto četrdeset osam, na putu prema Vajtholu. I dalje nije znala hoće li istrajati u svom naumu. Čak i ako pristane da je primi, šta da mu kaže? Na kraju krajeva, to nisu njena posla. Toliko je bila zaokupljena mislima da je autobus prošao Vestminsterski most pre nego što je sišla. Polako se vraćala preko Temze, ali ne zato što se divila pogledu s reke poput turista.
Predomislila se nekoliko puta pre nego što je stigla do Parlament skvera. Korak joj je postajao sve sporiji dok se naposletku nije zaustavila pred ulazom u Donji dom, gde se, kao Lotova žena, pretvorila u stub soli.
Stariji vratar, naviknut na ljude koje zaseni prvi pogled na Vestminstersku palatu, osmehnuo se ukočenoj prilici i rekao: „Izvolite, gospođo."
„Da li ovde dolaze oni koji žele da vide poslanika?“
„Imate li zakazano?“
„Nemam“, odgovorila je gospođa Tibet, nadajući se da će je odbiti.
„Ne brinite, mnogi nemaju. Samo morate da se nadate da je u Domu i slobodan da vas primi. Ako stanete u red, neko od mojih kolega će vam pomoći.“
Uveo ju je u glavno predvorje, gde ju je jedan činovnik sproveo do prijemnice.
„Dobar dan, gospođo“, pozdravio ju je službenik. „Kog poslanika želite da vidite?“
„Ser Džajlsa Baringtona.“
„Jeste li iz njegove izborne jedinice, gospođo?“
Njena prva pomisao je bila kako je to još jedna prilika da pobegne. „Nisam. Moram da razgovaram s njim o nečemu ličnom.“
„Razumem“, odgovorio je službenik kao da ga ništa ne iznenađuje. „Recite mi svoje ime da popunim karticu za posetioce.“
„Gospođa Florens Tibet.“
„A vaša adresa?"
„Prejd strit trideset sedam, Padington.“
„O čemu želite da razgovarate sa ser Džajlsom?“
„O njegovom sestriću Sebastijanu Kliftonu.“
Službenik je popunio karticu i pružio je glasniku.
.„Koliko ću morati da čekam?“, pitala je.
„Poslanici uglavnom prilično brzo odgovore ako su u Domu. Ali sedite dok čekate", odgovorio je i pokazao rukom na zelene klupe poređane uza zidove predvorja.
Glasnik je odmarširao dugačkim hodnikom prema Donjeni domu. Kad je ušao u poslaničko predvorje, predao je karticu kolegi, koji ju je odneo u dvoranu. Dom je bio dupke pun poslanika koji su došli da čuju Pitera Tornikrofta, ministra finansija, koji je trebalo da objavi kako će se prestati s racionisanim snabdevanjem gorivom jer je Suecka kriza završena.
Glasnik je spazio ser Džajlsa Baringtona na uobičajenom mestu i predao karticu poslaniku na kraju trećeg reda, odakle je polako putovala dalje punim klupama pošto bi svaki poslanik pogledao ime i onda je preneo dalje dok konačno nije stigla do ser Džajlsa.
Poslanik Bristolske luke je gurnuo karticu u džep i čim je ministar spoljnih poslova odgovorio na prethodno pitanje skočio, nadajući se da će ga predsednik parlamenta videti.
„Ser Džajls Barington", prozvao ga je.
„Možeš li ministar spoljnih poslova da kaže Domu kako će predsednikova izjava uticati na englesku industriju, a pogotovo na naše građane koji su zaposleni u odbrani?"
Gospodin Selvin Lojd je ponovo ustao i rekao: „Mogu da uverim časnog i odvažnog gospodina da sam u stalnoj vezi s našim ambasadorom u Vašingtonu i da me on uverava...“
Džajls je potpuno zaboravio na karticu dok je gospodin Lojd odgovorio na poslednje pitanje četrdesetak minuta kasnije.
Sat vremena kasnije, dok je sedeo u restoranu s kolegama, izvadio je novčanik iz džepa i kartica je pala na pod. Podigao ju je i pogledao ime, ali nije znao ko je gospođa Tibet.
Okrenuo je karticu da pročita poruku pa skočio sa stolice i izjurio iz restorana. Nije prestao da trči sve dok nije stigao do glavnog predvorja, moleći se da posetiteljka nije digla ruke od njega. Zaustavio se na prijemnici i zamolio službenika da pozove gospođu Tibet.
„Žao mi je, ser Džajlse, ali gospođa je otišla pre nekoliko minuta. Rekla je da mora da se vrati na posao."
„Dođavola“, promrsio je Džajls, okrenuo karticu i pročitao adresu.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE


„Prejd Strit, Padington“, rekao je Džajls čim je ušao u taksi ispred ulaza za poslanike. „I već kasnim", dodao je, „tako da nagazite."
„Ne želite valjda da prekoračim dozvoljenu brzinu, gospon“, odvratio je taksista, prošao kroz glavnu kapiju i izašao na Parlament skver.
Želim, hteo je da odgovori, ali ujeo se za jezik. Kad je čuo da je gospođa Tibet otišla iz Donjeg doma, pozvao je zeta da mu kaže za neznankinu tajanstvenu poruku. Hari je hteo da sedne u prvi voz za Padington, ali Džajls ga je odgovorio, rekavši da je možda reč o lažnoj uzbuni. U svakom slučaju, kazao je Džajls, možda je Sebastijan na putu za Bristol.
Džajls je sedeo na ivici sedišta, molio se da na svim semaforima bude zeleno i terao taksistu da promeni traku kad god je video priliku da dobiju nekoliko metara prednosti. Nije mogao prestati da razmišlja o tome kroz šta su Hari i Ema prošli poslednja dva dana. Jesu li rekli Džesiki? Ako jesu, ona sigurno sedi na gornjem stepeniku Menor hausa i zabrinuto čeka Sebastijanov povratak.
Kad se taksi zaustavio ispred broja trideset sedam, taksista se nehotice zapitao šta jedan poslanik traži u pansionu u Padingtonu. Ali to ga se ne tiče, pogotovo pošto je dobio tako veliku napojnicu.
Džajls je iskočio iz taksija, potrčao prema vratima i nekoliko puta udario zvekirom. Nekoliko trenutaka kasnije, mlada žena mu je otvorila vrata. „2ao mi je, gospodine, ali upravo smo izdali poslednju sobu.“
„Ne tražim sobu“, odgovorio je Džajls. „Moram da vidim...“, ponovo je pogledao karticu, „gospođu Tibet.“
„A ko je traži?“
„Ser Džajls Barington.“
„Sačekajte trenutak, gospodine. Preneću joj“, rekla je i zatvorila vrata.
Džajls je stajao na pločniku i pitao se je li Sebastijan sve vreme bio samo stotinu metara od stanice Padington. Čekao je samo nekoliko trenutaka dok se vrata nisu ponovo otvorila.
„Izvinite, ser Džajlse“, rekla je gospođa Tibet uzrujano. „Dženis nije znala ko ste. Dođite u salon, molim vas.“
Kad se Džajls smestio u udobnu stolicu visokog naslona, gospođa Tibet ga je ponudila čajem.
„Ne, hvala“, odgovorio je. „Nestrpljiv sam da čujem vesti o Sebu. Roditelji su mu van sebe od brige.“
„Naravno da jesu, sirotani“, rekla je gospođa Tibet. „Nekoliko puta sam mu rekla da pozove majku, ali...“
„Ali?“, prekinuo ju je.
„Priča je duga, ser Džajlse, ali ispričaću je što brže mogu.“ Deset minuta kasnije, gospođa Tibet mu je rekla da je poslednji put videla Sebastijana kad je ušao u taksi kako bi se vratio u Iton skver i da ga otad nije videla.
„Dakle, koliko vi znate, on je kod prijatelja Bruna Martineza u Iton skveru broj četrdeset četiri?“
„Da, ser Džajlse. Ali ja...“
„Mnogo ste me zadužili“, prekinuo ju je Džajls, ustao i mašio se za novčanik.
„Ne dugujete mi ništa, gospodine", odvratila je gospoda Tibet i odmahnula rukom. „Sve sam uradila zbog Sebastijana a ne zbog vas. Ali, ako smem da vam dam jedan savet...“
„Naravno“, odgovorio je i ponovo seo.
„Sebastijan je usplahiren jer misli da će se njegovi roditelji naljutiti na njega jer je prokockao priliku za Kembridž, ali..
„ Ali nije izgubio mesto na Kembridžu“, prekinuo ju je Džajls. „To je najbolja vest koju sam čula cele nedelje. Bolje ga pronađite što pre i kažite mu jer neće da se vrati kući sve dok misli da se roditelji ljute na njega.“
„Iz ovih stopa idem u Iton skver broj četrdeset četiri“, rekao je Džajls i ponovo ustao.
„Pre nego što odete", nastavila je nepopustljivo, „trebalo bi da znate da je preuzeo krivicu za svog prijatelja i da Bruno Martinez zbog toga nije kažnjen na isti način. Tako da možda zaslužuje pohvalu umesto grdnje."
„Radite pogrešan posao, gospođo Tibet. Trebalo je da se pridružite diplomatskom koru.“
„A vi ste stari laskavac, ser Džajlse, kao i većina poslanika. Mada nikad nisam upoznala nijednog“, priznala je. „Ali nemojte da vas više zadržavam."
„Hvala vam još jednom. Kad nađem Sebastijana i izgladim sve“, rekao je Džajls, ustajući po treći put, „možda biste nam se pridružili na čaju u Donjem domu?“
„To je veoma lepo od vas, ser Džajlse. Ali ne mogu sebi dozvoliti da ne radim dva dana nedeljno."
„Onda ćemo morati da odložimo za sledeću nedelju", zaključio je Džajls dok je otvarala vrata da ga isprati. „Poslaću automobil po vas.“
„To je lepo od vas“, ponovila je gospođa Tibet, „ali...“
„Nema ’ali’. Sebastijan je zaista imao mnogo sreće kad je pokucao na vrata broja trideset sedam.“


— o O o —



Kad je telefon zazvonio, don Pedro je ustao, ali nije podigao slušalicu dok nije proverio jesu li vrata njegove radne sobe zatvorena.
„Vaš međunarodni poziv iz Buenos Ajresa, gospodine.“ Čuo je škljocaj pre nego što je glas rekao: „Dijego ovde.“
„Slušaj me pažljivo. Sve se namestilo kako valja, uključujući našeg trojanskog konja.“
„Znači li to da je Sadebi pristao... ?“
„Skulptura će biti izložena na prodaju krajem meseca.“
„Dakle, potreban nam je samo kurir.“
„Mislim da sam našao savršenog čoveka. Brunov školski drug kome je potreban posao i tečno govori španski. Još je bolje što mu je ujak poslanik u parlamentu, a jedan deda mu je bio lord tako da ga Englezi smatraju plemićem, što može samo da izgladi stvari.“
„Zna li zašto si ga izabrao?"
„Ne zna. To je najstrože čuvana tajna“, odgovorio je don Pedro, „koja će nam omogućiti da ne budemo povezani s njim za vreme celog poduhvata.“
„Kad će stići u Buenos Ajres?“
„Večeras će mi se pridružiti na brodu i bezbedno će se vratiti u Englesku pre nego što iko shvati šta smeramo.“
„Misliš li da je dovoljno star da obavi tako važan posao?“
„Mladić je zreo za svoje godine i, što je najvažnije, voli izazove."
„Zvuči savršeno. Zna li Bruno o čemu je reč?“
„Ne, što manje zna to bolje.“
„Slažem se“, rekao je Dijego. „Hoćeš li da uradim joi nešto pre nego što stigneš?“
„Samo se pobrini da tovar bude spreman za utovar nu Kraljicu Meri do datuma povratka."
„A novčanice?“
Tiho kucanje je prekinulo don Pedra u razmišljanju. Okrenuo se i video Sebastijana kako ulazi.
„Nadam se da ne prekidam, gospodine."
„Ne, ne“, odgovorio je don Pedro, spustio slušalicu i osmehnuo se mladiću koji je postao poslednji delić slagalice.


— o O o —



Džajls je pomislio da se zaustavi pored najbliže govornice kako bi pozvao Harija i rekao mu da je ušao u trag Sebastijanu i da je na putu do njega, ali želeo je da pogleda mladića u oči pre nego što obavi taj poziv.
U Park lejnu su vozila stajala maltene s branikom do branika, a taksista nije pokazivao želju da iskoristi praznine a kamoli da prolazi na žuto. Džajls je duboko udahnuo. Šta znači nekoliko minuta manje-više, pomislio je dok su obilazili Hajd park korner.
Taksi se napokon zaustavio ispred Iton skvera broj četrdeset četiri, a Džajls je platio tačan iznos s taksimetra pre nego što je izašao i pokucao na vrata. Otvorio je grmalj od čoveka i osmehnuo mu se gotovo kao da ga je očekivao.
„Izvolite, gospodine?“
„Tražim svog sestrića Sebastijana Kliftona. Koliko sam shvatio, on je ovde kod prijatelja Bruna Martineza."
„Bio je ovde, gospodine", odgovorio je batler učtivo. „Ali otišli su na aerodrom pre dvadeset minuta."
„Znate li na koji let?“
„Ne znam, ser Džajlse."
„A kuda idu?“
„Nisam pitao.“
„Hvala“, odgovorio je Džajls, koji je posle godina igranja u napadu umeo da prepozna prepreke. Potražio je drugi taksi čim su se vrata zatvorila za njim. Ugledao je svetleći žuti znak i zaustavio taksi, koji je odmah napravio polukružno skretanje kako bi ga pokupio.
„Londonski aerodrom“, rekao je pa brzo seo na zadnje sedište. „I daću vam dvostruko više od iznosa na taksimetru ako stignemo za četrdeset minuta.“ Upravo su krenuli kad su se vrata kuće broj četrdeset četiri otvorila i jedan mladić je strčao niz stepenice, mahnito mašući.
„Stanite!“, uzviknu Džajls. Taksi se zaustavi uz škripanje kočnica.
„Odlučite se, gospon.“
Džajls je spustio prozor kad je mladić dotrčao do njih.
„Ja sam Bruno Martinez", rekao je. „Nisu otišli na aerodrom. Krenuli su u Sautempton da se ukrcaju na brod Južna Amerika.“
„Kad polazi?“, pitao je Džajls.
„Poslednjom plimom, oko devet.“
„Hvala. Reći ću Sebastijanu...”
„Ne, nemojte, gospodine, molim vas“, prekinuo ga je Bruno. „I šta god da uradite, nemojte reći mom ocu da sam razgovarao s vama.“
Nijedan nije primetio da ih neko posmatra s prozora kuće broj četrdeset četiri.


— o O o —



Sebastijan je uživao na zadnjem sedištu rols-rojsa, ali iznenadio se kad su se zaustavili u Batersiju.
„Jesi li nekad leteo helikopterom?“, pitao ga je don Pedro.
„Nisam, gospodine. Nisam nikad leteo ni avionom."
„To će nam skratiti put za dva sata. Ako ćeš raditi za mene, brzo ćeš naučiti da je vreme novac.“
Helikopter se vinuo u nebo, skrenuo nadesno i poleteo na jug prema Sautemptonu. Sebastijan je gledao rani večernji saobraćaj koji je mileo iz Londona.


— o O o —



„Ne mogu da stignem do Sautemptona za četrdeset minuta, gospon“, rekao je taksista.
„Slažem se“, odgovorio je Džajls. „Ali ipak ću vam platiti dvostruko ako me odvezete do luke pre nego što Južna Amerika isplovi.“
Taksi je pojurio kao rasni konj iz boksa i dao sve od sebe da savlada špic, obilazio, jurio sporednim ulicama za koje Džajls nije ni znao da postoje, prelazio u suprotnu traku pa se vraćao u svoju da prođe kroz semafor na kome se već upalilo crveno svetlo. Ali ipak im je trebalo više od jednog sata da izbiju na Vinčester roud, samo da bi videli kako ih radovi na putu ograničavaju na samo jednu traku, kojom se vozilo veoma sporo. Džajls je pogledao kroz prozor, ali nije video da radovi na putu mnogo napreduju.
Stalno je gledao na sat, ali minutara je bila jedino što se ujednačeno kretalo a izgledi da će stići u luku do devet postajala je sve manje verovatna iz minuta u minut. Molio se da se brod zadrži samo nekoliko minuta iako je znao da kapetan ne sme propustiti plimu.
Džajls je razmišljao o Brunovim rečima. Šta god da uradite, nemojte reći mom ocu da sam razgovarao s vama. Sebastijan nije mogao da poželi boljeg prijatelja. Ponovo je pogledao na sat: 19.30. Kako je batler mogao toliko da pogreši kad je rekao da su pošli na aerodrom? 19.45. Očigledno nije posredi greška, jer mu je čovek rekao „ser Džajlse“ iako nije mogao znati da će se on pojaviti na pragu. Ukoliko... 20.00. A kad je rekao da su otišli na aerodrom, na koga li je još mislio? Na Brunovog oca? 20.15. Džajls nije našao zadovoljavajući odgovor ni na jedno pitanje kad je taksi skrenuo s Vinčester rouda i pošao prema luci u 20.30. Odagnao je sve slutnje i počeo da razmišlja o tome šta mora da uradi ako stignu u luku pre nego što brod podigne sidro. 20.45.
„Brže!“, naložio je iako je mislio da je taksista već pritisnuo papučicu gasa do kraja. Konačno su spazili veliki brod. Kako je postajao sve veći i veći, poverovao je da će ipak stići u poslednjem trenutku. Međutim, tad je čuo zvuk koga se užasavao: tri duga zvižduka sirene za maglu.
„Vreme i plima ne čekaju nikoga“, rekao je taksista. Džajlsu to zapažanje i nije bilo potrebno u tom trenutku.
Taksi se zaustavio pored Južne Amerike, ali rampa je već bila podignuta i užad odvezana kako bi veliki brod polako isplovio iz sidrišta na otvoreno more.
Džajls se osećao bespomoćno dok je gledao kako dva remorkera navode brod iz ušća, poput mrava koji vode slona na bezbednije tlo.
„Kod lučkog kapetana!“, uzviknuo je, nemajući predstavu gde bi to moglo biti. Taksista se dvaput zaustavio da pita za uputstva pre nego što se zaustavio ispred jedine zgrade u kojoj je gorelo svetlo.
Džajls je iskočio i uleteo u lučku kapetaniju bez kucanja. Dočekala su ga tri zapanjena čoveka.
„Ko ste vi?“, pitao je muškarac u uniformi lučkog kapetana koji je imao više zlatnih epoleta od druge dvojice.
„Ser Džajls Barington. Moj sestrić je na tom brodu“, rekao je, pokazujući kroz prozor. „Postoji li mogućnost da ga iskrcate?“
„Ne verujem, gospodine, ukoliko kapetan nije spreman da zaustavi brod i dozvoli da on siđe na neki naš čamac, 5l«» smatram neverovatnim. Ali pokušaću. Kako se putnik zove?"
„Sebastijan Klifton. On je maloletan i imam ovlašćenjc njegovih roditelja da ga iskrcam s broda.“
Kapetan je podigao mikrofon i počeo da petlja s tasterima kako bi dobio kapetana.
„Ne želim da vam dajem lažnu nadu“, rekao je, „ali kapetan i ja smo zajedno služili u kraljevskoj mornarici i...”
„Ovde kapetan Južne Amerike“, rekao je glas s jakim engleskim naglaskom.
„Ovde Bob Volters, gospodine. Imamo nevolju i bio bih zahvalan na pomoći", rekao je lučki kapetan pre nego što je ponovio Džajlsov zahtev.
„U normalnim prilikama bih vam rado izašao u susret, Bobe“, odgovorio je kapetan, „ali vlasnik je na komandnom mostu te ću morati da tražim njegovo dopuštenje.“
„Hvala“, odgovorili su Džajls i lučki kapetan uglas pre nego što je zavladala tišina.
„Postoji li mogućnost da nadglasate kapetana?“, pitao je Džajls dok su čekali.
„Samo dok je brod u ušću. Kad prođe severni svetionik, smatra se da je u Kanalu i izvan moje nadležnosti.“
„Ali možete mu narediti dok je brod u ušću?“
„Mogu, gospodine. Ali ne zaboravite da je ovo strano plovilo i ne želimo diplomatski incident te neću nadglasati kapetana ukoliko nisam siguran da je posredi neki zločin."
„Šta čekaju?“, pitao je Džajls kako su minuti prolazili. Odjednom je kapetanov glas zapucketao kroz spikerfon.
„Žao mi je, Bobe. Vlasnik ne želi da udovolji vašem zahtevu pošto se bližimo lučkom zidu i uskoro ćemo biti u Kanalu.“
Džajls je oteo mikrofon od lučkog kapetana. „Ovde ser Džajls Barington. Molim vas, dajte mi vlasnika. Želim lično da razgovaram s njim.“
„Žao mi je, ser Džajlse“, odgovorio je kapetan, „ali kapetan je napustio most i povukao se u svoju kabinu. Ostavio je jasna uputstva da ga ne uznemiravamo."

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE


Hari je mislio da ništa ne može nadmašiti ponos koji je osetio kad je saznao da je Sebastijan osvojio stipendiju za Kembridž. Pogrešio je. Bio je jednako ponosan dokje gledao kako mu se žena penje na podijum da primi diplomu, summa cum laude, od Volasa Sterlinga, dekana univerziteta Stanford.
Hari je bolje od svih znao za žrtve koje je Ema podnela da bi zadovoljila neverovatno visoka merila koja profesor Feldman postavlja sebi i svojim studentima, a od Eme je očekivao još više, što je postalo jasno poslednjih godina.
Dok je uz srdačan pljesak napuštala podijum, u tamno-plavom ogrtaču kao i svi studenti pre nje, radosno je bacila akademsku kapu iza sebe, znak da su studentski dani za njom. Mogla je samo da se zapita šta bi njena draga majka pomislila o takvom ponašanju tridesetšestogodišnje engleske dame, i to u javnosti.
Hari je prešao pogledom sa svoje žene na uvaženog profesora poslovnih studija, koji je sedeo na pozornici samo nekoliko mesta dalje od dekana. Sajrus Feldman nije krio osećanja kad je reč o njegovom najboljem studentu. Prvi je ustao da aplaudira Emi i poslednji je seo. Hari se često divio kako njegova žena može suptilno da potčini muškarce, od dobitnika Pulicerove nagrade do predsednika kompanija, baš kao i njena majka pre nje.
Koliko bi se Elizabet ponosila svojom kćerkom danas, ali ništa više od njegove majke jer je Mejsi preživela jednako bolno putovanje pre nego što je mogla da stavi reč diplomirana ispred svog imena.
Hari i Ema su sinoć večerali s profesorom Feldmanom i njegovom ženom Elen, koja se pati mnogo godina. Feldman nije mogao da skrene pogled s Eme i čak je predložio da ostane u Stanfordu pod njegovim ličnim pokroviteljstvom kako bi doktorirala.
„A šta ću sa svojim sirotim mužem?“, pitala je Ema i uhvatila supruga podruku.
„Samo će morati da nauči da živi bez vas još koju godinu“, odgovorio je Feldman, ne krijući šta ima na umu. Borbeniji Englez bi tresnuo Feldmana po nosu da je rekao tako nešto njegovoj ženi dok bi se manje trpeljivoj supruzi od gospođe Feldman moglo oprostiti da podnese brakorazvodnu parnicu kao i njene tri prethodnice. Hari se samo osmehnuo, a gospođa Feldman se pravila da nije čula.
Hari se složio s Eminim predlogom da odlete natrag u Englesku odmah posle dodele diploma jer je želela da budu u Menor hausu pre nego što se Sebastijan vrati iz Bičkrofta. Njihov sin više nije školarac, mislila je, samo ga tri meseca dele od studentskih dana.
Pošto je ceremonija završena, Ema je prošetala vrtovima, uživala u slavljeničkom duhu i upoznala se s nekoliko studenata koji su, kao i ona, proveli bezbroj sati nad knjigom u inostranstvu tako da su se sad prvi put videli. Predstavljali su bračne partnere, pokazivali fotografije, razmenjivali adrese.
Do šest sati su konobari počeli da sklapaju stolice, skupljaju prazne šampanjske boce i nose poslednje prazne tanjire. Hari je predložio da se vrate u hotel.
Ema nije prestajala da priča na putu natrag u Fermont, dok se pakovala, na putu do aerodroma i dok su čekali na let u salonu prve klase. Čim je ušla u avion, pronašla svoje sedište i vezala pojas, zažmurila je i istog časa utonula u dubok san.


— o O o —



„Zaista zvučiš kao da si sredovečan“, rekla je Ema kad su se otisnuli na dugu vožnju od londonskog aerodroma do Menor hausa.
„I jesam sredovečan“, odgovorio je Hari. „Imam trideset sedam godina. Što je još gore, devojke su počele da me oslovljavaju s gospodine.“
„Pa, ja se ne osećam sredovečno", odvratila je Ema, gledajući mapu. „Skreni desno na semaforu i izbićeš na Grejt bat roud.“
„To je zato što je tebi život tek počeo.“
„Kako to misliš?“
„Upravo onako kao što sam rekao. Upravo si diplomirala i primljena si u upravni odbor Baringtona, što ti je otvorilo potpuno nove životne mogućnosti. Suočimo se s time, nijedna od te dve prilike ti se ne bi ukazala pre dvadeset godina."
„U mom slučaju je to'moguće samo zato što su Sajrus Feldman i Ros Bjukenan prosvećeni ljudi kad je reč o tome da se prema ženama ponašaju kao prema sebi ravnima. I ne zaboravi da Džajls i ja posedujemo dvadeset dva odsto akcija i da on nikad nije pokazao želju da bude u upravnom odboru.“
„Možda i jeste tako, ali možda će i drugi predsednici slediti Rosov primer ako se pokažeš dobra u poslu.“
„Ne zavaravaj se. Proći će decenije pre nego što se sposob nim ženama pruži prilika da zamene nesposobne muškarce."
„Pa, nadajmo se da će biti drugačije za Džesiku. Nadam se da joj po završetku školovanja jedina svrha u životu neće biti da nauči da kuva i nađe odgovarajućeg muža.“
„Misliš li da je to meni bila jedina svrha u životu?“
„Ako jeste, omanula si u oba slučaja“, odgovorio je Hari. „1 ne zaboravi da si me izabrala kad si imala jedanaest godina."
„Deset“, ispravila ga je Ema. „Ali ipak ti je trebalo sedam godina da to shvatiš.“
„U svakom slučaju“, rekao je Hari, „ne smemo pretpostaviti da će Džesika želeti da ide tim putem samo zato što smo oboje osvojili stipendije za Oksford, a Grejs je profesorka na Kembridžu.“
„A zašto bi htela kad je tako nadarena? Znam da se divi Sebovom dostignuću, ali njeni uzori su Barbara Hepvort i neka žena po imenu Meri Kasat te sam gledala koje još mogućnosti ima.“ Spustila je pogled na mapu. „Skreni desno posle otprilike osamsto metara. Trebalo bi da vidiš putokaz za Reding.“
„Kakvu ste zaveru kovale iza mojih leđa?“, upita Hari. „Ako je Džesika dovoljno dobra, a njena profesorka likovnog me uverava da jeste, škola želi da se ona prijavi za Kraljevski umetnički koledž ili za Umetničku školu Slejd“
„Nije li gospođica Filding išla na Slejd?“
„Jeste i redovno me podseća kako je Džesika daleko bolja slikarka s petnaest godina nego što je ona bila na poslednjoj godini.“
„To mora da je bolno.“
„Prava muška reakcija. U stvari, gospođica Filding samo želi da Džesika iskoristi svoje mogućnosti i da bude prva devojka iz Red mejdsa koja će osvojiti mesto na Kraljevskom koledžu.“
„To bi bio dvostruki pogodak", primetio je Hari, „pošto je Seb prvi mladić iz Bičkroft abija koji je osvojio najvišu stipendiju za Kembridž.“
„Prvi od 1922“, ispravila ga je Ema. „Skreni levo na sledećem kružnom toku.“
„Mora da te obožavaju u odboru Baringtona“, rekao je Hari dok je izvršavao njen nalog. „Uzgred, za slučaj da si zaboravila, moja najnovija knjiga izlazi sledeće nedelje."
„Hoće li te poslati na neko zanimljivo mesto da je promovišeš?“
„Govoriću na književnom ručku Jorkširskog posta u petak i rekli su mi da su prodali toliko karata da moraju da održe promociju na trkalištu u Jorku umesto u lokalnom hotelu.“ Ema se nagnula da ga poljubi u obraz. „Čestitam, dragi moj!
„Bojim se da nije do mene jer neću biti jedini govornik."
„Kaži mi ko ti je takmac kako bih ga ubila.“
„Ona se zove Agata Kristi.“
„I je li Vilijam Vorik dostojan protivnik Herkulu Poarou?"
„Nije još, bojim se. Ali gospođica Kristi je napisala četrdeset devet romana dok sam ja tek završio peti.“
„Možda ćeš je stići dok napišeš četrdeset deveti.“
„Nadajmo se da ću biti te sreće. I šta ćeš ti da radiš dok budem tumarao po zemlji ne bih li dospeo na listu bestselera?"
„Rekla sam Rosu da ću u ponedeljak skoknuti do kancelarije. Pokušavam da ga ubedim da odustane od izgradnje Bakingema.“
„Zašto?“
„Nije trenutak da se ulaže toliki novac u luksuzni brod kad putnici sve više naginju avionima."
„Shvatam šta hoćeš da kažeš mada bih ja i dalje mnogo radije plovio nego leteo do Njujorka.“
„To je zato što si sredovečan", odgovorila je Ema i potapšala ga po butini. „I obećala sam Džajlsu da ću skoknuti do Barington hola i postarati se da Marsden sve spremi za njegov i Gvinetin dolazak za vikend."
„Marsden će biti više nego spreman za njih.“
„Napuniće šezdeset sledeće godine i znam da razmišlja o penziji."
„Teško će mu naći zamenu", primetio je Hari kad su prošli prvi putokaz za Bristol.
„Gvinet ne želi da ga zameni. Ona kaže da je krajnje vreme da Džajls uđe u drugu polovinu dvadesetog veka.“
„Šta ima u vidu?“
„Ona misli da će laburisti formirati vladu posle sledećih izbora. A pošto će Džajls gotovo izvesno biti ministar, Gvinet namerava da ga pripremi za taj zadatak, koji podrazumeva da ga posluga ne tetoši. Ona želi da mu ubuduće pomažu samo državni službenici."
„Džajlsu se posrećilo kad je upoznao Gvinet."
„Nije li vreme da zaprosi sirotu devojku?“
„Jeste, ali i dalje je uzdrman iskustvom s Virdžinijom i ne verujem da je spreman na novo obavezivanje.“
„Onda bi mu bilo bolje da to ostavi za sobom jer se dobre žene kao Gvinet ne sreću često", zaključila je Ema i ponovo se posvetila mapi.
Hari je obišao jedan kamion. „I dalje ne mogu da se naviknem na to da Seb više nije školarac.“
„Jesi li planirao nešto za njegov prvi vikend kod kuće?“
„Mislio sam da ga sutra odvedem na utakmicu Glosteršira protiv Blekhita na Kantri graundu.“
Ema se nasmejala. „Gledanje ekipe koja češće gubi nego što pobeđuje jača karakter."
„A možda bismo sledeće nedelje mogli da odemo u Old vik“, dodao je, ne obazirući se na njenu primedbu.
„Šta se daje?“
„Hamlet.“
„Ko igra princa?“
„Mladi glumac po imenu Piter O’Tul, za koga Seb kaže da je u igri, šta god to značilo."
„Biće divno provesti leto sa Sebom. Možda bi trebalo da mu priredimo zabavu pre nego što ode na Kembridž. Da mu pružimo priliku da upozna neke devojke.“
„Imaće više nego dovoljno vremena za devojke. Mislim da je velika šteta što je vlada ukinula obaveznu vojnu službu. Seb bi bio dobar oficir i koristilo bi mu da preuzme odgovornost za druge ljude.“
„Nisi sredovečan“, rekla je Ema kad su skrenuli na prilaz, „već si iz praistorije.“
Hari se nasmejao i zaustavio automobil ispred Menor hausa. Oduševio se kad je ugledao Džesiku kako ih čeka na gornjem stepeniku.
„Gde je Seb?“, pitala je Ema čim je izašla iz automobila i zagrlila Džesiku.
„Nije se vratio iz škole juče. Možda je otišao pravo u Barington hol i proveo noć kod ujka Džajlsa.“
„Mislio sam da je Džajls u Londonu", rekao je Hari. „Pozvaću ga da pitam hoće li nam se obojica pridružiti na večeri.“ Hari se popeo stepenicama i ušao u kuću. Podigao je slušalicu u predvorju i okrenuo lokalni broj.
„Vratili smo se“, rekao je kad se Džajls javio.
„Dobro došao kući, Hari. Jeste li se lepo proveli u Americi?"
„Nije moglo biti bolje. Ema je bila zvezda, naravno. Mislim da Feldman želi da mu ona bude peta supruga.“
„Pa, to moglo imati izvesne prednosti", primetio jc Džajls. „Obavezivanje nikad nije dugoročno kad je o tom čoveku reč, a dobila bi prilično lepo poravnanje pošto bi sc sve odigralo u Kaliforniji.“
Hari se nasmejao. „Uzgred, je li Seb kod tebe?“
„Nije. U stvari, nisam ga čuo neko vreme. Ali siguran sam da nije daleko. Što ne pozoveš školu i ne pitaš je li i daljc tamo? Javi mi se kad saznaš gde je jer imam vesti za tebe.“
„Važi“, odgovorio je Hari. Spustio je slušalicu i potražio broj direktora škole u imeniku.
„Ne brini, draga, on više nije školarac, kao što me stalno podsećaš“, rekao je kad je video Emin zabrinut izraz. „Siguran sam da postoji razumno objašnjenje.“ Pozvao je Bičkroft i zagrlio ženu dok je čekao da se neko javi.
„Doktor Benks Vilijams na vezi.“
„Direktore, ovde Hari Klifton. Izvinite što vas uznemiravam po završetku školske godine, ali pitao sam se imate li predstavu gde je moj sin Sebastijan."
„Nemam predstavu, gospodine Kliftone. Nisam ga video otkako je isključen početkom nedelje.“
„Isključen?“
„Bojim se da je tako, gospodine Kliftone. Bojim se da nisam imao izbora.“
„Ali šta je uradio da bi zaslužio tako nešto?“
„Nekoliko manjih prekršaja, uključujući pušenje.“
„A je li bilo i krupnih prekršaja?“
„Uhvaćen je kako pije u svojoj radnoj sobi s jednom sluškinjom."
„Zar to zaslužuje isključenje?“
„Možda bih zažmurio s obzirom na to da je bila poslednja nedelja školske godine, ali, nažalost, nisu bili odeveni."
Hari je potisnuo smeh, zadovoljan što Ema čuje samo jednu stranu razgovora.
„Sutradan sam ga pozvao na razgovor i rekao mu da posle razmišljanja i savetovanja s nastojnikom njegovog doma nisam imao izbora do da ga isključim. Zatim sam mu dao pismo za vas. Očigledno vam ga nije predao
„Ali gde bi mogao da bude?“, pitao je Hari. Tek sad se zabrinuo.
„Nemam predstavu. Mogu vam reći samo da mu je nastojnik njegovog doma pribavio kartu treće klase do Templ midsa i mislio sam da ga više neću videti. Međutim, tog poslepodneva sam morao da otputujem u London na večeru „Starih momaka" i iznenadio sam se kad sam ga zatekao u istom vozu.“
„Jeste li ga pitali zašto ide u London?"
„Učinio bih to“, odvratio je direktor zajedljivo, „da nije izašao izkupeačimmeje video"
„Zašto bi to uradio?“
„Verovatno zato što je pušio iako sam ga pre toga upozorio da će biti izbačen ako prekrši još neko školsko pravilo do kraja godine. I dobro je znao da to znači da ću pozvati profesore u Kembridžu i savetovati da povuku stipendiju."
„I jeste li to učinili?"
„Nisam. Zahvalite mojoj supruzi na tome. Da je bilo po mome, izbacio bih ga i oduzeo mu stipendiju za Kembridž „Zbog pušenja kad nije bio na školskoj teritoriji?“
„To nije njegov jedini prekršaj. Bio je u kupeu prve klase iako nije imao novca za to i lagao je nastojnika svog doma da će se odmah vratiti u Bristol. To je, povrh svih njegovih ranijih prekršaja, bilo sasvim dovoljno da me uveri kako nije dostojan da studira na mom starom univerzitetu. Ne sumnjam da ću se pokajati zbog svoje popustljivosti.“
„I tad ste ga poslednji put videli?“, pitao je Hari, pokušavajući da ostane miran.
„Da, a želim i da više ne čujem za njega“, odgovorio jc direktor i spustio slušalicu.
Hari je preneo Emi sve što je rekao osim za slučaj sa služavkom.
„Ali gde bi sad mogao da bude?“, pitala je Ema uzrujano.
„Prvo ću pozvati Džajlsa i ispričati mu šta se desilo, a onda ćemo odlučiti šta da radimo.“ Hari je ponovo podigao slušalicu i gotovo od reči do reči ponovio razgovor s direktorom škole.
Džajls je poćutao nekoliko trenutaka. „Nije teško pogo* diti šta je sigurno prošlo Sebu kroz glavu kad ga je Benks Vilijams video u vozu.“
„Pa, proklet bio ako mi je jasno“, odgovorio je Hari.
„Stavi se na njegovo mesto“, rekao je Džajls. „Misli da je izbačen i da je izgubio mesto na Kembridžu zato što ga je direktor uhvatio kako puši u vozu za London kuda je putovao bez dozvole. Verujem da se boji povratka kući i suočavanja s tobom i Emom.“
„Pa, to više nije slučaj, ali i dalje moramo da ga pronađemo i saopštimo mu to. Mogu li ostati u Smit skveru ako odmah dođem u London?“
„Naravno da možeš, ali to nema nikakvog smisla, Hari. Trebalo bi da ostaneš u Menor hausu s Emom. Ja ću otići u London i tako će oba mesta biti pokrivena.“
„Ali trebalo je da provedeš vikend s Gvinet ako si zaboravio."
„A Seb mi je sestrić, Hari, ako si zaboravio."
„Hvala.“
„Zvaću te čim dođem u London."
„Ali rekao si da imaš vesti.“
„To nije važno. Pa, nije važno kao da pronađemo Seba.“


— o O o —



Džajls se iste večeri odvezao u London. Kad je stigao u Smit skver, kućepazitelj mu je potvrdio da se Sebastijan nije javljao.
Kad je Džajls preneo tu vest Hariju, pozvao je pomoćnika inspektora u Skotland jardu. Bio je veoma saosećajan, ali istakao je da u Londonu svakog dana prijavljuju nestanak desetak dece, a većina njih je znatno mlađa od Sebastijana. U gradu koji broji osam miliona stanovnika, to je kao traženje igle u plastu sena. Ali rekao je da će obavestiti sve policijske stanice u većim gradovima.
Hari i Ema su ostali budni do kasno u noć i zvali Sebastijanovu baku Mejsi, tetku Grejs, Dikinsa, Rosa Bjukenana, Grifa Haskinsa, čak i gospođicu Pariš jer su pokušali da saznaju je li Sebastijan stupio u vezu s bilo kime. Hari je sutradan nekoliko puta razgovarao sa Džajlsom, ali ovaj nije imao nikakve novosti. Igla u plastu sena, zaista.
„Kako Ema to podnosi?“
„Loše. Pribojava se najgoreg kako sati prolaze.“
„A Džesika?“
„Neutešna je.“
„Zvaću te čim nešto saznam.“


— o O o —



Sledećeg poslepodneva Džajls je zvao Harija iz Donjeg doma da mu kaže kako je na putu za Padington da poseti ženu koja ga je tražila jer je imala vesti o Sebastijanu.
Hari i Ema su sedeli pored telefona, očekujući da će ih Džajls pozvati u roku od sat vremena. Međutim, on se ponovo javio tek nekoliko minuta posle devet.
„Kaži mi da je živ i zdrav“, rekla je Ema, otevši Hariju slušalicu.
„Jeste živ i zdrav“, uverio ju je Džajls, „ali bojim se da je to jedina dobra vest. On je na putu za Buenos Ajres.“
„O čemu pričaš?“, zapanji se Ema. „Šta bi Seb tražio u Buenos Ajresu?"
„Nemam predstavu. Mogu ti reći samo da je na brodu Južna Amerika s čovekom po imenu Pedro Martinez, ocem njegovog školskog druga.“
„Bruna“, rekla je Ema. „Je li i on na brodu?“
„Nije. Video sam ga u njegovoj kući na Iton skveru.“
„Odmah ćemo se dovesti u London", odvratila je Ema. „I ujutru ćemo posetiti Bruna."
„Mislim da to nije pametno s obzirom na okolnosti", usprotivio se Džajls.
„Zašto?“, upita Ema.
„Iz više razloga, između ostalog zato što me je upravo pozvao ser Alan Redmejn, ministar. Zamolio je da mu se sve troje pridružimo sutra u deset ujutru u Dauning stritu. Ne verujem da je reč o slučajnosti."

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE


„Dobar dan, Ser Alane“, rekao je Džajls kad su ušli u ministrov kabinet. „Ovo su moja sestra Ema i zet Hari Klifton."
Ser Alan Redmejn se rukovao s Harijem i Emom pa im predstavio gospodina Hjuga Spensera.
„Gospodin Spenser je zamenik ministra finansija“, objasnio je. „Uskoro će vam postati jasno zašto je prisutan.“
Svi su se smestili za okruglim stolom u sredini kabineta. „Ovaj sastanak je sazvan radi razgovora o veoma ozbiljnim temama“, počeo je ser Alan, „ali pre nego što počnemo, želeo bih da vam kažem, gospodine Kliftone, da sam veliki obožavalac Vilijama Vorika. Vaša najnovija knjiga je na supruginoj strani kreveta te, nažalost, neću smeti da je pročitam dok ona ne okrene poslednju stranu."
„To je veoma lepo od vas, gospodine.“
„Za početak ću vam objasniti zašto sam morao tako hitno da vas vidim“, nastavio je ser Alan promenivši ton. „Želim da vas uverim, gospodine i gospođo Klifton, da smo jednako zabrinuti za dobrobit vašeg sina kao i vi, mada se naši interesi možda razlikuju od vaših. Vladu zanima čovek po imenu don Pedro Martinez koji je umešao prste u toliko poslova da imamo ceo ormarić za dokumenta samo za njega. Gospodin Martinez je argentinski državljanin koji ima kuću u Iton skveru, imanje u Šilingfordu, tri broda za krstarenje, više konja za polo u Gards polo klubu u Velikom vindzorskoni parku i ložu na Askotu. Uvek dolazi u London za vreme sezone i ima širok krug prijatelja i saradnika koji misle da je on bogati trgovac stokom. A zašto i ne bi to mislili? On ima trista hiljada jutara pampi u Argentini s oko petsto hiljada grla stoke koja pasu na njima. Iako mu to donosi lepu zaradu, ipak je samo zaklon za njegove zločinačke poduhvate."
„Kakve?“, pitao je Džajls.
„Otvoreno govoreći, ser Džajlse, on je međunarodni hohštapler. Pored njega, Morijarti izgleda kao dečak iz hora. Dozvolite da vam ispričam još nešto o onome što znamo o gospodinu Martinezu i onda ću rado odgovoriti na vaša pitanja. Putevi su nam se prvi put ukrstili 1935, kad sam bio specijalni pomoćnik u Ministarstvu rata. Otkrio sam da sarađuje s Nemcima. Blisko je sarađivao s Hajnrihom Himlerom, vođom SS trupa, a znamo i da se u bar tri navrata sreo s Hitlerom. Za vreme rata je stvorio veliko bogatstvo jer je snabdevao Nemce svim sirovinama koje su im nedostajale iako je i dalje živeo na Iton skveru.“
„Zašto ga niste uhapsili?“, pitao je Džajls.
„Zato što to nije odgovaralo našim ciljevima“, odgovorio je ser Alan. „Zeleli smo da saznamo ko su njegove veze u Berlinu i šta smeraju. Kad se rat završio, Martinez se vratio u Argentinu i nastavio da se bavi trgovinom stokom. U stvari, nijednom nije otišao u Berlin otkako su Saveznici ušli u grad. Nastavio je da redovno posećuje našu zemlju. Čak je poslao sva tri sina u engleske privatne škole, a kćerka mu je trenutno u Roudinu."
„Izvinite što vas prekidam“, umešala se Ema, „ali kako se Sebastijan uklapa u sve to?“
„I nije se uklapao, gospođo Klifton, sve do prošle nedelje, kad je nenajavljen otišao u Iton skver četrdeset četiri i njegov prijatelj Bruno ga je pozvao da mu bude gost.“
„Video sam Bruna nekoliko puta“, rekao je Hari. „Izgledao mi je kao fin mladić.“
„Uveren sam da jeste“, odvratio je ser Alan. „Što samo potkrepljuje sliku o Martinezu kao pristojnom porodičnom čoveku koji voli Englesku. Međutim, kad je drugi put naišao na gospodina Martineza, vaš sin je ne znajući postao deo operacije na kojoj naše zakonske službe rade nekoliko godina."
„Drugi put?“, upita Hari.
„Osamnaestog juna 1954“, rekao je ser Alan pošto je pogledao beleške. „Martinez je pozvao Sebastijana u restoran Bičkroft arms da proslavi Brunov petnaesti rođendan.“
„Toliko pomno motrite na Martineza?“, pitao je Džajls. „Naravno.“ Sekretar je izvukao smeđu kovertu iz papira pred sobom, izvadio dve novčanice od pet funti i spustio ih na sto. „I gospodin Martinez je u petak uveče dao vašem sinu ove dve novčanice.“
„ Ali to je više novca nego što je Sebastijan ikad imao“, primeti Ema. „Dajemo mu samo pola krune džeparca nedeljno.“
„Mislim da je Martinez shvatio da će toliki iznos mladiću zavrteti mozak. A onda je izvukao adut i pozvao Sebastijana sa sobom u Buenos Ajres kad je znao da je momak najranjiviji."
„Kako ste pribavili dve nasumične novčanice od pet fimti koje je Martinez dao mom sinu?“, pitao je Hari.
„Nisu nasumične“, progovorio je čovek iz ministarstva finansija. „Sakupili smo više od deset hiljada tih novčanica za poslednjih osam godina na osnovu podataka koje nam je pružio jedan pouzdani izvor, kako mislim da ih policija naziva.“
„Kog pouzdanog izvora?“, upita Džajls.
„Jeste li ikad čuli za esesovca po imenu major Bernhard Kriger?“
Tišina koja je usledila otkrila je da niko nije čuo za njega.
„Major Kriger je snalažljiv i pametan čovek koji je bio policijski inspektor u Berlinu pre nego što se pridružio esesovcima. U stvari, on je bio zadužen za odeljenje borbc protiv falsifikovanja. Kad je Engleska objavila rat Nemačkoj, uverio je Himlera da će nacisti oslabiti englesku ekonomiju ako preplave Englesku savršenim kopijama novčanica od pet funti, ali samo ako može da izabere najbolje štampare, bakroresce i retušere iz koncentracionog logora Zahsenhauzen čiji je komandant bio. Međutim, njegov najveći potez bio je da regrutuje čuvenog falsifikatora Salomona Smoljanova, koga je uhapsio i poslao u zatvor najmanje tri puta dok je bio u berlinskoj policiji. Sa Smoljanovim, Krigerovtim je uspeo da falsifikuje oko dvadeset sedam miliona novčanica od pet funti, što je vredelo sto trideset pet miliona funti.“
Hari je zinuo.
„U nekom trenutku 1945, dok su saveznici napredovali prema Berlinu, Hitler je naredio da se štamparije unište i imamo razloga da verujemo da je tako i učinjeno. Međutim, nekoliko nedelja pre nego što se Nemačka predala, Kriger je uhapšen dok je s koferom punim falsifikovanih novčanica pokušavao da pređe granicu između Nemačke i Švajcarske. Proveo je dve godine u zatvoru u engleskom sektoru Berlina.
Možda bismo izgubili zanimanje za njega da nas Engleska banka nije upozorila da su novčanice pronađene kod Krigera zapravo bile ispravne. Tadašnji guverner banke je tvrdio da niko ne može da falsifikuje englesku novčanicu od pet funti i ništa ga nije moglo uveriti u suprotno. Ispitali smo Krigera koliko je novčanica u opticaju, ali pre nego što nam je odao podatke, vešto je pregovarao kako bismo ga oslobodili i don Pedro Martinez mu je bio glavni adut.“
Gospodin Spenser je zastao da otpije gutljaj vode, ali niko ga nije prekinuo.
„Dogovoreno je da se Kriger pusti na slobodu posle samo tri godine sedmogodišnje kazne, ali pre toga nas je obavestio da se Martinez pre kraja rata dogovorio s Himlerom da prokrijumčari falsifikovane novčanice u vrednosti od dvadeset miliona iz Nemačke i nekako ih dopremi u Argentinu, gde će čekati dalja naređenja. To nije bilo teško čoveku koji je u Nemačku krijumčario sve od tenkova „šerman“ do ruskih podmornica.
U zamenu za još jednu godinu svoje kazne, Kriger nam je ispričao da se Himler, zajedno s još nekoliko pažljivo izabranih najviših pripadnika nacističkog vođstva, uključujući možda i Hitlera lično, nadao da će izbeći svoju sudbinu tako što će se domoći Buenos Ajresa, gde će živeti na račun Engleske banke.
Međutim, kad je postalo jasno da se Himler i njegovi prijatelji neće pojaviti u Argentini", nastavio je Spenser, „Martinezu je ostalo dvadeset miliona falsifikovanih novčanica kojih je morao da se reši. Što nije bio lak zadatak. Isprva sam odbacio Krigerovu priču kao čistu izmišljotinu ne bi li se izvukao, ali kako su godine prolazile shvatio sam da imamo pravi problem jer se sve više falsifikovanih novčanica pojavljivalo na tržištu kad god bi Martinez bio u Londonu ili se njegov sin Luis kockao u Monte Karlu. To se ponovo dogodilo kad je Sebastijan potrošio jednu novčanicu od pet funti na odelo iz Savii rou i prodavac nije primetio da nije ispravna."
„Pre dve godine sam gospodinu Čerčilu rekao koliko sam ozlojeđen stavom Engleske banke“, umešao se sef Alan. „S jednostavnošću genija je izdao naređenje da se nova novča nica od pet funti što pre stavi u promet. Naravno, to se nije moglo učiniti preko noći i kad je Engleska banka konačno objavila da će izdati novu novčanicu od pet funti, upozorila je Martineza kako mu ističe vreme da se reši svog velikofl krivotvorenog bogatstva.“
„A onda su šarlatani iz Engleske banke“, nastavio je ozlojedeni gospodin Spenser, „rekli da će zameniti sve stare novčanice od pet funti za nove do trideset prvog decembra 1957. Dakle, Martinez je samo morao da prokrijumčari falsifikovane novčanice u Englesku i da ih u banci zameni za legalnu valutu. Procenjujemo da je za poslednjih deset godina, Martinez uspeo da se reši između pet i deset miliona funti tako da mu ostaje još osam-devet sakrivenih u Argentini. Kad smo shvatili da ne možemo promeniti stav Engleske banke, dodali smo zakonsku odredbu u prošlogodišnji budžet kako bismo Martinezu otežali zadatak. Prošlog aprila je postalo protivzakonito da se u Veliku Britaniju unese više od hiljadu funti u gotovini. A on je nedavno otkrio, na svoju štetu, kako ni on ni njegovi saradnici ne mogu preći nijednu evropsku granicu a da im carinici ne rastave prtljag.“
„Ali to i dalje ne objašnjava šta Sebastijan radi u Buenos Ajresu“, istakao je Hari.
„Imamo razloga da verujemo, gospodine Kliftone, da je vaš sin uvučen u Martinezovu mrežu“, odgovorio je Spenser. „Mislimo da će ga don Pedro iskoristiti da prokrijumčari poslednjih osam-devet miliona funti u zemlju. Ali ne znamo ni kako ni kad.“
„To znači da je Sebastijan u velikoj opasnosti?“, pitala je Ema, gledajući pravo u ministra.
„I da i ne“, odgovorio je ser Alan. „Neće mu faliti dlaka s glave sve dok ne zna zašto ga je Martinez zapravo pozvao u Argentinu. Ali ako sazna istinu dok je u Buenos Ajresu, a po svemu zaključujem da je pametan i snalažljiv, nećemo oklevati da ga odmah prebacimo u bezbednost naše ambasade."
„Zašto to onda ne učinite čim se iskrca s broda?“, pitala je. „Naš sin nam je mnogo vredniji od deset miliona funti bilo čijeg novca“, dodala je, pogledom tražeći podršku od Harija.
„Zato što bi to upozorilo Martineza da znamo šta smera“, odvratio je ser Alan.
„Ali postoji opasnost da Seb bude žrtvovan kao pion u šahovskoj partiji nad kojom nemate kontrolu."
„To se neće desiti sve dok on ne zna šta se dešava. Uvereni smo da se Martinez ne može nadati da će prebaciti toliku sumu bez pomoći vašeg sina. Sebastijan nam je jedina prilika da saznamo kako to namerava da izvede.“
„On ima sedamnaest godina“, podsetila ga je Ema bespomoćno.
„Nije mnogo mlađi nego što je vaš suprug bio kad su ga uhapsili zbog ubistva ili kad je ser Džajls odlikovan Vojnim krstom
„Tad su okolnosti bile potpuno drugačije“, usprotivila se Ema.
„Neprijatelj je isti“, odvratio je ser Alan.
„Znamo da bi Seb želeo da pomogne kako god može“, rekao je Hari i uhvatio Emu za ruku, „ali ne radi se o tome. Opasnost je prevelika.“
„U pravu ste, naravno“, odgovorio je ministar. „Ako nam kažete da ga stavimo pod našu zaštitu čim se iskrca s broda, odmah ću izdati naređenje. Međutim", nastavio je pre nego što je Ema stigla da se složi, „imamo plan. Ali ne može uspeti bez vaše saradnje.“
Čekao je da čuje protivljenje, ali svi su ćutali.
„Južna Amerika će pristati u Buenos Ajres tek za pel dana“, nastavio je ser Alan. „Da bi naš naum uspeo, moramd pre toga da prosledimo poruku našem ambasadoru.“
„Zašto ga jednostavno ne pozovete telefonom?", pitao je Džajls.
„Voleo bih da je tako lako. U međunarodnoj telefon skoj centrali u Buenos Ajresu radi dvanaest žena i sve su na Martinezovom platnom spisku. Isto se odnosi na telegrafsku službu. Njihov zadatak je da izdvoje svaki podatak koji bi mogao da mu bude zanimljiv, o političarima, bankarima, poslovnim ljudima, čak i policijskim operacijama, kako bi to iskoristio i zgrnuo još više novca. Zvona na uzbunu bi se oglasila pri samom pomenu njegovog imena i za nekoliko minuta bi obavestili njegovog sina Dijega. U stvari, nekoliko puta smo to iskoristili kako bismo poturili Martinezu lažne podatke, ali to je previše opasno u ovoj prilici."
„Ser Alane“, rekao je zamenik ministra finansija, „zašto ne ispričate gospodinu i gospođi Klifton šta imate na umu i pustite ih da odluče?“

TRIDESET PETO POGLAVLJE


Ušao je na aerodrom i pošao pravo prema natpisu Samo za posadu.
„Dobro jutro, kapetane Meju“, rekao mu je dežurni službenik pošto je pogledao njegov pasoš. „Kuda danas letite, gospodine?“
„U Buenos Ajres.“
„Želim vam srećan put.“
Pošto su mu pregledali prtljag, prošao je carinu i uputio se pravo prema kapiji broj jedanaest. Ne zaustavljaj se, ne gledaj oko sebe, ne privlači pažnju na sebe - glasila su uputstva anonimnog čoveka koji je više navikao da posluje sa špijunima nego s piscima.
Poslednjih četrdeset ošam sati kao da nisu imali kraja nakon što je Ema konačno pristala, iako nerado, da im on pomogne u operaciji Kraj. Posle toga nije bilo predaha, kao što je njegov stari viši vodnik govorio.
Isprobavanje pilotske uniforme Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije oduzelo je jedan sat, fotografisanje za lažni pasoš još jedan; podučavanje o njegovom novom identitetu, koji uključuje bivšu ženu i dvoje detc. tri sata; lekcija o dužnostima savremenog pilota, tri sala, turističko upoznavanje s Buenos Ajresom, jedan sat; a ipak je imao još mnogo pitanja kad je večerao sa ser Alanoni n njegovom klubu.
Pre nego što je izašao iz Ateneuma da bi proveo besanu noć u Džajlsovoj kući u Smit skveru, ser Alan mu je pružio debelu fasciklu, aktovku i ključ.
„Pročitajte sve u ovoj fascikli na putu do Buenos Ajresa, a potom je predajte našem ambasadoru, koji će je uništi ti. Uzeli smo vam sobu u hotelu Milonga. Naš ambasador gospodin Filip Metjuz očekuje vas u deset ujutru u subotu u ambasadi. Takođe ćete mu predati ovo pismo gospodina Selvina Lojda, ministra spoljnih poslova, koje objašnjava zašto ste u Argentini.“
Stigao je do kapije i odmah prišao službenici za pultom.
„Dobro jutro, kapetane“, rekla je pre nego što je stigao da otvori pasoš. „Nadam se da ćete uživati u letu.“
Izašao je na pistu, popeo se u avion i ušao u praznu kabinu prve klase.
„Dobro jutro, kapetane Meju“, pozdravila ga je privlačna mlada žena. „Ja sam Anabel Karik, glavna stjuardesa."
Zbog uniforme i discipline se osetio kao da je ponovo u vojsci, iako se sad borio protiv drugog neprijatelja. A možda i istog, kako je ser Alan natuknuo?
„Odvešću vas do vašeg sedišta.“
„Hvala, gospođice Karik“, odgovorio je dok ga je vodila prema zadnjem delu kabine prve klase. Dva prazna sedišta, ali znao je da će samo jedno biti zauzeto. Ser Alan ne prepušta takve stvari slučaju.
„Prvi deo leta trajaće oko sedam sati“, rekla je stjuardesa. „Hoćete li da popijete nešto pre nego što poletimo, kapetane?“
„Samo čašu vode, hvala.“ Skinuo je kapu i spustio je na sedište pored sebe pa stavio aktovku na pod ispod sedišta. Rečeno mu je da je ne otvara sve dok avion ne poleti i da se postara da niko ne vidi šta čita. Mada se u dosijeu Martinez nijednom ne spominje po imenu već samo kao „subjekat“.
Nekoliko trenutaka kasnije, prvi putnici su počeli da se ukrcavaju. Narednih dvadeset minuta su tražili svoja mesta, stavljali torbe u pregrade nad glavom, skidali mantile a neki i sakoe, smeštali se, pijuckali šampanjac, vezivali pojaseve, birali novine ili časopise i čekali na reči: „Ovde vaš kapetan“.
Hari se osmehnuo na pomisao da kapetanu pozli za vreme leta i da gospođica Karik dojuri do njega da zatraži pomoć. Kako bi reagovala kad bi joj odgovorio da je služio u engleskoj trgovačkoj mornarici i američkoj vojsci, ali nikad u vazdušnim snagama?
Avion je rulao po pisti, ali Hari nije otključao aktovku sve dok se nisu našli u vazduhu i kapetan isključio znak za vezivanje pojaseva. Izvadio je debelu fasciklu, otvorio je i počeo da čita kao da se sprema za ispit.
Kao da je čitao roman Ijana Fleminga; jedina razlika je bila u tome što je on dobio ulogu kapetana Bonda. Kako je Hari okretao stranice, tako se Martinezov život pružao pred njim. Kad je napravio predah za večeru, nehotice je pomislio kako je Ema bila u pravu da nisu smeli dozvoliti da se Sebastijan petlja s tim čovekom. Bilo je previše opasno.
Međutim, složio se s njom da će se vratiti sledećim avionom u London sa Sebastijanom pored sebe ako mu se učini da je sinovljev život u opasnosti. Pogledao je kroz prozor. Umesto da leti na jug, trebalo je da tog jutra s Vilijamom Vorikom krene na turneju na sever. Radovao se tome što će upoznati Agatu Kristi na književnom ručku u Jorkširskom postu. Umesto toga, on je išao u Južnu Ameriku, u nadi du neće sresti don Pedra Martineza.
Zatvorio je fasciklu, vratio je u aktovku, gurnuo je ispođ sedišta i utonuo u lak san, iako nije zaboravio na „subjekta". Martinez je s četrnaest godina napustio školu i zaposlio sc kao šegrt u jednoj kasapnici. Otpušten je nekoliko meseci kasnije (ne zna se zbog čega) naučivši samo kako da rasko mada leš. Nekoliko dana pošto je ostao bez posla, subjekl se posvetio sitnom kriminalu uključujući krađu, otimačinu i haranje automata, zbog čega je uhapšen i osuđen na šest meseci zatvora.
U zatvoru je delio ćeliju s Huanom Delgadom, sitnim kriminalcem koji je proveo više vremena iza rešetaka nego na slobodi. Kad je Martinez pušten, pridružio se Huanovoj bandi i ubrzo postao njegov najpoverljiviji pomagač. Huana su ponovo uhapsili i Martinez je ostao da predvodi carstvo koje se smanjivalo. Tad je imao sedamnaest godina, kao Sebastijan danas, i bio je spreman za zločinački život. Ali sudbina je dovela do neočekivanog obrta kad se zaljubio u Konsuelu Tores, telefonsku operatorku za međunarodne pozive. Međutim, njen otac, lokalni političar koji je nameravao da se kandiduje za gradonačelnika Buenos Ajresa, jasno je kćerki stavio do znanja kako ne želi sitnog kriminalca za zeta.
Konsuela se nije obazirala na očeve reči, udala se za Pedra Martineza i rodila četvoro dece, po ispravnom južnoameričkom redu, tri dečaka i potom devojčicu. Martinez je konačno stekao tastovo poštovanje kad je prikupio neophodnu gotovinu za pobedničku izbornu kampanju za gradonačelnika.
Kad se gradonačelnik ustoličio u gradskoj skupštini, nijedan gradski ugovor nije zaobišao Martinezove ruke, uvek s dopunskih dvadeset pet odsto za „troškove usluge“.
Međutim, subjektu su ubrzo dosadili i Konsuela i lokalna politika. Počeo je da širi svoja zanimanja kad je shvatio da će evropski rat doneti bezbroj mogućnosti onima koji tvrde da su neutralni.
Iako je Martinez naginjao tome da podrži Engleze, Nemci su mu pružili priliku da svoje malo bogatstvo pretvori u veliko.
Nacističkom režimu su bili potrebni prijatelji koji mogu da isporučuju robu i, mada je subjekat imao samo dvadeset jednu godinu kad je prvi put otputovao u Berlin s praznom narudžbenicom, vratio se nekoliko meseci kasnije s porudžbinama za sve od italijanskih cevi do grčkog naftnog tankera. Kad god je pokušao da sklopi posao, subjekat je stavljao do znanja kako je blizak prijatelj rajhsfirera Hajnriha Himlera i da je nekoliko puta sreo her Hitlera.
Sledećih deset godina, subjekat je spavao u avionima i na brodovima, u vozovima, autobusima a jednom čak i u konjskoj prikolici jer je putovao po svetu kako bi nabavio sve s dugačkog spiska nemačkih porudžbina.
Njegovi sastanci s Himlerom postajali su sve učestaliji. Pred kraj rata, kad je saveznička pobeda izgledala neminovna, a rajhsmarka je propala, vođa SS-a je počeo da plaća subjekta u gotovini; novim engleskim novčanicama od pet funti, vrućim iz štamparije Zahsenhauzena. Subjekat je potom prelazio granicu i menjao novac u Ženevi za švajcarske franke.
Don Pedro je stvorio Bogatstvo mnogo pre kraja rata. Ali . tek kad su se saveznici našli nadomak nemačke prestonice, Himler mu je pružio životnu priliku. Njih dvojica su rukovanjem zapečatila dogovor i subjekat je napustio Nemačku s dvadeset miliona u novčanicama od pet funti, svojom podmornicom i mladim poručnikom iz Himlerovog ličnog osoblja koji nikad više nije kročio u otadžbinu.
Kad se vratio u Buenos Ajres, subjekat je kupio jedmi propalu banku za pedeset miliona pesosa, sakrio svojih dva deset miliona funti u trezor i čekao da se preživeli pripadnici nacističke hijerarhije pojave u Buenos Ajresu i uzmu svoju penzionu polisu.


— o O o —



Ambasador je zurio u traku koja je izlazila iz tandrčučeg telegrafa u drugom kraju kancelarije.
Poruka je iz Londona. Ali kao i sve direktive Ministarstva spoljnih poslova, moraće da čita između redova jer svi znaju da je argentinska tajna služba istovremeno dobila istu poruku, u kancelariji samo stotinak metara dalje uz ulicu.


Piter Mej, kapiten engleskog kriket tima, otvoriće utakmicu prvog dana kvalifikacija na Lordsu u subotu u deset. Imam dve karte za utakmicu i nadam se da će kapetan Mej moći da vam se pridruži.


Ambasador se osmehnuo. Dobro je znao, kao i svaki engleski školarac, da utakmice kvalifikacija uvek počinju u 11.30 četvrtkom i da Piter Mej nije izveo početni udarac. Ali Engleska nikad nije ratovala sa zemljom u kojoj se igra kriket.


— o O o —



„Jesmo li se već sreli negde, druže?“
Hari je brzo zatvorio fasciklu i pogledao sredovečnog čoveka koji je očigledno živeo od ručkova za „reprezentaciju“. Jednom rukom se pridržavao za naslon praznog sedišta ispred sebe, a u drugoj je držao čašu crnog vina.
„Ne bih rekao“, odgovorio je Hari.
„Mogao bih se zakleti da jesmo“, nastavio je čovek, zureći u njega. „Možda sam vas zamenio s nekim.“
Hari je odahnuo kad je čovek slegnuo ramenima i nesigurno pošao natrag prema svom sedištu u prednjem delu kabine. Taman je hteo da ponovo otvori fasciklu i nastavi da čita o Martinezu kad se čovek okrenuo i polako vratio do njega.
„Jeste li poznati?"
Hari se nasmejao. „To je malo verovatno. Kao što vidite, ja sam pilot Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije i to već dvanaest godina.“
„Dakle, niste iz Bristola?“
„Nisam“, odgovorio je Hari, držeći se svog novog identiteta. „Rođen sam u Epsomu i sad živim u Juelu.“
„Za trenutak ću se setiti na koga me podsećate." Čovek je ponovo pošao prema svom sedištu.
Hari je otvorio fasciklu, ali pre nego što je stigao da pročita ijedan red, čovek se, kao Dik Vitington, 22 treći put okrenuo. Ovog puta je podigao Harijevu kapu i srušio se na sedište pored njega. „Da ne pišete knjige, kojim slučajem?“
„Ne“, odgovorio je Hari odlučnije. Utom je gospođica Karik prošla, noseći koktele na poslužavniku. Izvio je obrve i uputio joj pogled kojim je poručio da mu pritekne upomoć.
„Podsećate me na jednog pisca iz Bristola, ali proklet bio ako mogu da se setim kako se zove. Jeste li sigurni da niste iz Bristola?“ Pomnije se zagledao u njega pa dunuo oblak dima Hariju u lice.
Hari je video da gospođica Karik otvara vrata kokpita. „Mora da vodite zanimljiv život kao pilot...“
„Ovde vaš kapetan. Pred nama je turbulencija. Molim sve putnike da se vrate na svoja sedišta i vežu pojaseve."
Gospođica Karik se vratila u kabinu i pošla pravo prema zadnjem delu.
„Izvinite što vas uznemiravam, gospodine, ali kapetan je rekao da se svi putnici..
„Da, čuo sam“, prekinuo ju je čovek i ustao, ali pre toga je dunuo još jedan oblak dima prema Hariju. „Setiću se na koga me podsećate“, rekao je i polako se vratio na svoje sedište.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE


Za vreme druge etape putovanja do Buenos Ajresa, Hari je pročitao sve o don Pedru Martinezu.
Posle rata, subjekat je strpljivo čekao u Argentini, sedeći na planini gotovine. Himler je izvršio samoubistvo pre suđenja u Nirnbergu, dok su šestorica pristalica s njegovog spiska osuđena na smrt. Još osamnaestoro je poslato u zatvor, uključujući majora Bernharda Krigera. Niko nije pokucao na don Pedrova vrata da traži svoju polisu osiguranja.
Hari je okrenuo stranicu i video da je ostatak posvećen subjektovoj porodici. Malo je predahnuo pre nego što je nastavio da čita.
Martinez ima četvoro dece. Njegov prvorođeni sin Dijego izbačen je iz Haroua pošto je vezao novog učenika za usijani radijator. Vratio se u domovinu bez diplome i pridružio se ocu. Tri godine kasnije je diplomirao iz zločina. Iako je Dijego nosio odela na pruge i dvoredno kopčanje krojena u Savil rou, proveo bi većinu vremena u robijaškoj uniformi da njegov otac nije imao bezbroj sudija, policajaca i političara na platnom spisku.
Drugi sin Luis je sazreo od dečaka u plejboja za vreme jednog letnjeg raspusta na francuskoj Rivijeri. Sad uglavnom provodi vreme za stolovima za rulet u Monte Karlu i kocka se očevim novčanicama od pet funti ne bi li ih ponovo zaradio u drugoj valuti.
Kad god bi Luis bio srećne ruke, franci bi se slili na don Pedrov račun u Ženevi. Ali Martinez se i dalje ljutio što kasino uzima mnogo više od njega.
Treće dete, Bruno, nije povuklo na oca i imalo je više majčinih vrlina nego očevih nedostataka iako je Martinez rado podsećao prijatelje u Londonu kako će mu sin u septembru poći na Kembridž.
Malo se zna o četvrtom detetu, Mariji Terezi, koja je i dalje u školi Roudin i uvek provodi raspust s majkom.
Hari je prestao da čita kad mu je gospođica Karik poslužila večeru, ali nije mogao da izbaci prokletog čoveka iz glave ni dokje jeo.
U posleratnim godinama Martinez je počeo da povećava bankovne rezerve. Banka podrške zemljoradničkim porodicama otvarala je račune klijentima koji su posedovali zemlju, ali ne i novac. Martinezove metode bile su primitivne, ali delotvorne. Pozajmljivao je zemljoradnicima koliko god novca im je bilo potrebno, po neumerenim kamatama, sve dok vrednost njihove zemlje pokriva kredit.
Ako klijenti nisu mogli da plate kvartalnu kamatu, dobijali su obaveštenje da imaju rok od devedeset dana da izmire celo dugovanje. Kad to ne bi uradili, a uglavnom niko nije, banka je konfiskovala zemlju i dodavala je ogromnom broju jutara koje je Martinez već stekao. Dijego bi posetio svakoga ko bi se pobunio i preoblikovao mu lice; znatno jeftinije i delotvornije od unajmljivanja advokata.
Jedino što je moglo da pokvari sliku srdačnog trgovca stokom koju je Martinez tako brižljivo negovao u Londonu bila je činjenica da se njegova žena Konsuela napokon opametila i zatražila razvod. Pošto se brakorazvodna parnica vodila u Buenos Ajresu, Martinez je svima u Londonu koji bi ga pitali govorio da je Konsuela obolela od raka i umrla i time svaku moguću društvenu mrlju pretvorio u saosećanje.
Pošto Konsuelin otac nije ponovo izabran za gradonačelnika - Martinez je podržao protivničkog kandidata - završila je u jednom selu nekoliko kilometara dalje od Buenos Ajresa. Dobijala je mesečnu alimentaciju, koja joj nije omogućavala ni da često kupuje u prestonici a kamoli da otputuje u inostranstvo. A na njenu žalost, samo jedan sin je želeo da ostane u vezi s njom, a on je sad živeo u Engleskoj.
Samo jedan čovek koji nije bio član porodice Martinez zaslužio je stranicu u Harijevoj fascikli: Karl Ramirez, koga je don Pedro zaposlio kao batlera/čoveka za sve poslove. Iako je Ramirez imao argentinski pasoš, neverovatno je ličio na izvesnog Karla Ota Lunsdorfa, člana nemačkog olimpijskog rvačkog tima 1936, koji je kasnije postao esesovski poručnik, specijalizovan za isleđivanja. Ramirezovi papiri bili su gotovo jednako zadivljujući kao Martinezove novčanice od pet funti, a gotovo izvesno su potekli iz istog izvora.
Gospođica Karik je sklonila poslužavnik s večerom i ponudila kapetanu Meju brendi i cigaru, što je učtivo odbio i zahvalio joj na turbuleftciji. Osmehnula se.
„Ispostavilo se da nije bilo tako strašno kao što je kapetan prvobitno mislio“, odgovorila je, potisnuvši osmeh. „Rekao mi je da vam prenesem kako možete da nam se pridružite u autobusu ako ste odseli u hotelu Milonga i tako izbegnete gospodina Boltona“, Hari je podigao obrvu, „čoveka iz Bristola, koji je potpuno uveren da vas je već negde video."
Hari je nehotice primetio kako je gospođica Karik više puta pogledala njegovu levu ruku, na kojoj je bleda pruga na domalom prstu jasno nagoveštavala da je skinuo burmu Kapetan Piter Mej se razveo od žene Andžele pre samo dve godine. Imaju dvoje dece: desetogodišnjeg Džima, koji nada da će pohađati epsomski koledž, i osmogodišnju Sali, koja ima svog ponija. Čak je imao fotografiju kao dokaz Hari je predao Emi burmu na čuvanje pre nego što je otpu tovao. Još nešto što nije odobravala.


— o O o —



„London hoće da primim kapetana Pitera Meja u deset sutra ujutru“, rekao je ambasador.
Njegova sekretarica je pribeležila ime u rokovnik. „Želite li da saznam nešto o kapetanu Meju?“
„Ne, pošto nemam predstavu ko je on ni zašto Ministarstvo spoljnih poslova želi da ga primim. Samo se postarajte da ga uvedete u moju kancelariju čim stigne.“


— o O o —



Hari je sačekao da svi putnici izađu pre nego što se pridružio posadi. Prošao je carinu i izašao iz aerodromske zgrade, gde je čekao jedan minibus.
Vozač je stavio njegov kofer u prtljažni deo i Hari je ušao. Dočekala ga je nasmešena gospođica Karik.
„Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je.
„Naravno“, odgovorila je i pomerila se da mu napravi mesta. „Ja sam Piter“, predstavio se i pružio joj ruku.
„Anabel. Šta vas dovodi u Argentinu?“, pitala je kad je autobus pošao prema gradu.
„Moj brat Dik radi ovde. Nismo se videli nekoliko godina te sam odlučio da doputujem na njegov četrdeseti rođendan."
„Vaš stariji brat?“ Anabel se široko osmehnula. „Čime se bavi?“
„On je inženjer. Već pet godina pravi nacrte za izgradnju brane u Panami.“
„Nikad čula.“
„Nema razloga da čujete. To je usred nedođije."
„Pa, doživeće kulturni šok kad dođe u Buenos Ajres jer je to najkosmopolitskiji grad na svetu. Meni je svakako omiljena stanica.“
„Koliko dugo ćete ostati ovog puta?“, pitao je Hari kako bi promenio temu pre nego što mu ponestane pojedinosti o nedavno usvojenoj porodici.
„Četrdeset osam sati. Poznajete li Buenos Ajres, Pitere? Ako ne, onda vas čeka pravo uživanje.“
„Ne, ovo mi je prva poseta", odgovorio je, savršeno znajući svoju ulogu. Nemojte da izgubite koncentraciju, upozorio ga je ser Alan, jer tad možete da zabrljate.
„I kojom rutom obično letite?“
„Transatlantskom - Njujork, Boston i Vašington." Anonimni čovek iz Ministarstva spoljnih poslova izabrao je tu rutu jer uključuje tri grada koja je Hari posetio na književnoj turneji.
„Zvuči zabavno. Ali svakako se upoznajte s noćnim životom dok ste ovde. Ameri izgledaju konzervativno naspram Argentinaca.“
„Ima li neko posebne mesto gde bi trebalo da odvedem brata?“
„U Gušteru su najbolji igrači tanga, ali rekli su mi da Mažestik ima najbolju kuhinju iako je nisam probala. Posada uglavnom završi u klubu Matador u Aveniji nezavisnosti. Dobrodošli ste da nam se pridružite s bratom ako imate vremena."
„Hvala“, odgovorio je Hari. Autobus se zaustavio ispretl hotela. „Možda ću to i učiniti.“
Odneo je njen kofer u hotel.
„Ovaj hotel je jeftin i vedar“, rekla mu je dok su uzimall ključeve. „Ako hoćete da se okupate a nećete da čekate da se voda ugreje, najbolje je da to učinite kasno uveče ili rano ujutru“, dodala je kad su ušli u jedini lift.
Na četvrtom spratu se pozdravio s Anabelom i potražio sobu 469 u slabo osvetljenom hodniku. Kad je ušao, video je da soba nije mnogo bolja od hodnika. Veliki bračni krevet ulegnut na sredini, česma iz koje je kapala smeđa voda, držač za peškire na kome je bio samo peškirić za lice i obaveštenje da je kupatilo na kraju hodnika. Setio se poruke ser Alana: Uzeli smo vam sobu u hotelu u koji Martinez i njegovi druškani nikad ne bi kročili. Već je shvatio zbog čega. Trebalo je da postave njegovu majku za upravnicu ovog hotela, po mogućstvu još juče.
Skinuo je pilotsku kapu i seo na ivicu kreveta. Zeleo je da pozove Emu i kaže joj koliko mu nedostaje, ali ser Alan je bio veoma jasan: bez telefonskih poziva, bez noćnih klubova, bez obilazaka grada; nemojte ni izlaziti iz hotela dok ne dođe vreme da odete u ambasadu. Podigao je noge na krevet i spustio glavu na jastuk. Mislio je o Sebastijanu, Emi, ser Alanu, Martinezu, klubu Matador... Kapetan Mej je zaspao.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE


Kad se Hari probudio, odmah je upalio lampu pored kreveta i pogleđao na sat. 2.26. Opsovao je kad je shvatio da se nije svukao.
Umalo nije pao s kreveta; prišao je prozoru i zagledao se u grad koji je, sudeći po zvucima saobraćaja i blistavim svetlima, očigledno još bio veoma budan. Navukao je zavese, svukao se i vratio u krevet, nadajući se da će ponovo brzo zaspati. Ali misli o Martinezu, Sebu, ser Alanu, Emi, Džajlsu čak i Džesiki odagnale su san. Što se više trudio da se opusti i izbaci ih iz glave, to su više zahtevale njegovu pažnju.
U 4.30 je odustao i odlučio da se okupa. I tad je zaspao. Kad se probudio, skočio je s kreveta i razmakao zavese da vidi prve sunčeve zrake kako kupaju grad. Pogledao je na sat. 7.10. Osećao se prljavo i osmehnuo pri pomisli na dugo kupanje toplom vodom.
Otišao je da potraži ogrtač, ali hotel je mogao da mu pruži samo tanki peškir i komadić sapuna. Izašao je u hodnik i pošao prema kupatilu. Na kvaci je bio okačen znak Occupado i čuo je pljuskanje vode iznutra. Odlučio je da sačeka kako niko ne bi zauzeo njegovo mesto u redu. Kad su se vrata konačno posle dvadesetak minuta otvorila, našao se pred čovekom koga se nadao da nikad više neće sresti.
„Dobro jutro, kapetane“, pozdravio ga je i preprečio mu put
„Dobro jutro, gospodine Boltone“, odgovorio je i poku šao da se provuče pored njega.
„Nema žurbe, druže stari“, rekao je. „Potrebno je petna est minuta da se kada isprazni i još petnaest da se ponovo napuni.“ Hari se nadao da će Bolton shvatiti mig i otići ako bude ćutao. Ali ovaj to nije učinio. „Vaša pljunuta kopija“, nastavio je uporni radoznalac, „piše detektivske romane. Čudno je što se sećam imena detektiva, Vilijam Vorik, ali proklet bio ako mogu da se setim imena pisca. Na vrhu mi je jezika.“
Kad su čuli kako poslednje kapi vode klokoću niz odvod, Bolton se nerado pomerio kako bi ga propustio u kupatilo.
„Na vrhu mi je jezika”‚ ponovio je Bolton i pošao niz hodnik.
Hari je zatvorio vrata i zaključao ih. Čim je odvrnuo slavinu, neko je pokucao na vrata.
„Koliko dugo ćete se zadržati?“
Kad se kada dovoljno napunila da može da uđe, čuo je kako dva čoveka razgovaraju pred vratima. Ili pak trojica?
Komadić sapuna je izdržao dok nije stigao do stopala, a peškir je bio natopljen dok je obrisao nožne prste. Otvorio je vrata i ugledao red zlovoljnih gostiju. Pokušao je da ne misli o tome šta će biti dok i poslednji ne siđe na doručak. Gospođica Karik je bila u pravu, trebalo je da se okupa kad se probudio usred noći.
Hari se vratio u sobu, obrijao i brzo obukao, shvativši da nije ništa jeo otkako je izašao iz aviona. Zaključao je sobu, spustio se liftom u prizemlje i otišao do trpezarije. Kad je ušao, odmah je ugledao gospodina Boltona kako sedi sam i maže marmeladu na parče tosta. Hari se okrenuo i potrčao. Pomislio je na sobnu uslugu, ali odmah je odustao od toga.
Sastanak s ambasadorom je tek u deset, a iz uputstava je znao da mu treba samo deset-petnaest minuta pešice do ambasade. Prošetao bi i potražio neki restoran da mu ser Alan nije više puta ponovio: bez nepotrebnog pojavljivanja u javnosti. Bez obzira na to, odlučio je da izađe malo ranije i polako hoda. Odahnuo je kad je video da gospodin Bolton ne vreba u hodniku, liftu ili predvorju i što je uspeo da izađe iz hotela bez susreta s njim.
Tri bloka desno pa dva levo i naći će se na Plazi de Majo, pisalo je u turističkom vodiču. Deset minuta kasnije, ispostavilo se da je to tačno. Na trgu su podizali engleske zastave i Hari se zapitao zbog čega to rade.
Prešao je ulicu, što nije lako u gradu koji se ponosi time što nema semafore, pa nastavio Avenijom ustavnosti. Načas se zaustavio da se divi spomeniku čoveku po imenu Estrada. Uputstva su glasila da će posle dve stotine metara naići na kapiju od kovanog gvožđa s kraljevskim grbom.
Hari se našao ispred ambasade u 9.33. Još jedan krug oko bloka: 9.43. Još jednom, još sporije. 9.56. Konačno je ušao na kapiju, prešao dvorište posuto šljunkom i popeo se uz desetak stepenika, gde mu je vrata otvorio stražar čije su medalje otkrivale da je služio u ratu. Poručnik Hari Klifton iz Teksaških rendžera poželeo je da zastane i proćaska s njim, ali ne danas. Prilazio je prijemnici kad je jedna mlada žena pošla prema njemu i pitala: „Jeste li vi kapetan Mej?“
„Jesam.“
„Ja sam Beki Šo, ambasadorova lična sekretarica. On me je zamolio da vas odmah odvedem u njegovu kancelariju.“
„Hvala.“ Povela ga je niz hodnik s crvenim tepihom, na čijem se kraju zaustavila, tiho pokucala na dvokrilna vrata što ulivaju strah i ušla, ne čekajući odgovor. Bojazan da ga ambasador ne očekuje pokazala se neosnovanom.
Ušao je u veliku raskošnu sobu i zatekao ambasadora za radnim stolom ispred velikih polukružnih prozora. Sitan čovek četvrtaste vilice iz koga je izbijala snaga ustao je i hilro prišao Hariju.
„Drago mi je, kapetane Meju“, rekao je i odlučno se ruko vao s njim. „Jeste li za kafu, a možda i za keks sa đumbirom?“
„Keks sa đumbirom“, ponovio je Hari. „Hoću, hvala.“ Ambasador je klimnuo glavom i sekretarica je brzo izašla iz kancelarije, zatvorivši vrata za sobom.
„Moram biti iskren prema vama, druže stari“, počeo je ambasador dok je vodio Harija prema udobnim naslonjača ma koje su gledale na pokošen travnjak s nekoliko aleja ruža. Kao da su u okolini Londona. „Nemam predstavu kakav je ovo sastanak osim da je važan čim je ministar želeo da vas hitno primim. On nije čovek koji traći ičije vreme.“
Hari je izvadio kovertu iz džepa sakoa i pružio je ambasadoru zajedno s debelom fasciklom koja mu je poverena.
„Ne dobijam ovo često“, rekao je ambasador dok je gledao grb na poleđini koverte.
Vrata su se otvorila i Beki je unela poslužavnik s kafom i keksom. Spustila ga je na stočić između njih. Ambasador je otvorio pismo ministra spoljnih poslova i polako ga pročitao mada nije progovorio sve dok Beki nije izašla.
„Mislio sam da ne mogu saznati ništa novo o don Pedru Martinezu, ali izgleda da sam pogrešio. Što ne biste počeli od početka, kapetane Meju?“
„Zovem se Hari Klifton", počeo je. Popio je dve kafe i pojeo šest keksa od đumbira dok je objasnio zašto je odseo u hotelu Milonga i zašto ne može da telefonira sinu i kaže mu da se odmah vrati u Englesku.
Iznenadio ga je ambasadorov odgovor. „Znate li, gospodine Kliftone, da mi je ministar spoljnih poslova naložio da ubijem Martineza, učinio bih to s velikim zadovoljstvom. Ne mogu zamisliti koliko je života taj čovek uništio.“
„Bojim se da će moj sin biti sledeći u nizu.“
„Neće ako se ja pitam. Dobro, koliko sam shvatio, najvažnije je da se pobrinemo za bezbednost vašeg sina. Drugi zadatak, a verujem da ser Alan misli da je jednako važan, jeste da otkrijemo kako Martinez namerava da prokrijumčari toliku sumu novca na carini. Očigledno ser Alan misli“, pogledao je pismo, „kako je vaš sin jedini koji bi mogao da otkrije kako to namerava da uradi. Jesam li dobro procenio?"
„Jeste, gospodine, ali on neće moći to da postigne ukoliko ne razgovaram s njim bez Martinezovog znanja.“
„Razumem.“ Ambasador se naslonio, zažmurio i sklopio prste kao da se moli. „Moramo da ponudimo Martinezu", rekao je i dalje žmureći, „nešto što novac ne može da kupi.“ Skočio je, prišao prozoru i zagledao se u travnjak, gde je nekoliko članova osoblja pripremalo teren za vrtnu zabavu.
„Rekli ste da Martinez i vaš sin tek sutra stižu u Buenos Ajres?“
„Brod Južna Amerika bi trebalo da pristane sutra oko šest ujutru.“
„I nesumnjivo znate za predstojeću zvaničnu posete princeze Margarete?"
„Dakle, zato je toliko engleskih zastava na Plazi de Majo.“
Ambasador se osmehnuo. „Njeno visočanstvo će biti s nama četrdeset osam sati. Vrhunac njene posete jeste zabava u njenu čast u ambasadi u ponedeljak posle podne, na koju će biti pozvani svi koji nešto znače u Buenos Ajresu.
Martinez nije na spisku zvanica, iz jasnih razloga, iako n)t |« u više navrata nedvosmisleno stavio do znanja kako bi volm da bude. Ali ako hoćemo da moj naum uspe, moramo il« delamo i to brzo.“
Ambasador se brzo okrenuo i pritisnuo dugme ispod rad nog stola. Nekoliko trenutaka kasnije se pojavila gospođica Šo s olovkom i beležnicom u ruci.
„Hoću da pošaljete don Pedru Martinezu pozivnicu za zabavu u vrtu u ponedeljak.” Ako se i iznenadila, njegova sekretarica to nije pokazala. „I želim da mu istovremeno pošaljete pismo.“
Zažmurio je, oćigledno sastavljajući pismo u glavi. „Dragi don Pedro, veliko mi je zadovoljstvo, ne, naročito mi je zadovoljstvo da vam pošaljem pozivnicu za zabavu u vrtu ambasade na kojoj će nam naročitu, ne već sam upotrebio reč ’naročito’, na kojoj će nam posebnu čast ukazati Njeno kraljevsko visočanstvo princeza Margareta. Novi red. Kao što vidite, pozivnica je za vas i još jednog gosta. Daleko od toga da vas savetujem, ali ako imate nekog Engleza među osobljem koji bi došao s vama, mislim da bi Njeno kraljevsko visočanstvo to smatralo prikladnim. Radujem se vašem dolasku i tako dalje. Zvuči li dovoljno pompezno?"
„Da“, odgovorila je gospođica Šo i klimnula glavom. Hari je ćutao.
„Gospođice Šo, potpisaću se čim otkucate pismo. Zatim ga dostavite njegovoj kancelariji što je pre moguće kako bi ga pozivnica čekala kad se vrati sutra ujutru.“
„Koji datum da stavim, gospodine?“
„Dobro pitanje“, primetio je ambasador i pogledao kalendar na radnom stolu. „Kog datuma je vaš sin otputovao iz Engleske, kapetane Meju?“
„U ponedeljak desetog juna, gospodine.“
Ambasador je ponovo pogledao kalendar. „Stavite scilnil jun. Uvek možemo da okrivimo poštu za kasno prispeće. Svl to rade.“ Nije ponovo progovorio sve dok njegova sekreta rica nije izašla.
„A sad, gospodine Kliftone“, rekao je i ponovo seo u naslonjaču. „Ispričaću vam šta sam smislio.“


— o O o —



Hari nije video kako je Sebastijan zajedno s Martinezom prešao most Južne Amerike sledećeg jutra, ali ambasadorova sekretarica jeste. Kasnije mu je u hotel poslala poruku da potvrdi kako su stigli i da ga zamoli da dođe na sporedni ulaz u ambasadu iz Ulice doktora Luisa Agote u dva sutra posle podne, čitav sat pre nego što prvi gosti stignu na zabavu.
Hari je sedeo na ivici kreveta i pitao se hoće li se obistiniti ambasadorova tvrdnja da će Martinez zagristi mamac brže nego losos na reci Tvid. Jedini put kad je pecao, lososi su ga ignorisali.


— o O o —



„Kad je ova pozivnica stigla?“, povikao je Martinez, držeći karticu sa zlatnim ivicama.
„Pripadnik ambasadorovog ličnog osoblja ju je juče ujutru lično dostavio“, odgovorila je njegova sekretarica.
„Ne liči na Engleze da tako kasno šalju pozivnice“, rekao je Martinez sumnjičavo.
„Ambasadorova lična sekretarica je zvala da se izvini. Rekla mi je da nisu dobili odgovor na nekoliko pozivnica koje su poslali poštom te je zaključila da su zalutale. U stvari, zamolila je da ne obraćate pažnju ako vam još jedna stigne poštom."
„Prokleta poštanska usluga“, promrljao je Martinez. Pru žio je pozivnicu sinu i pročitao ambasadorovo pismo.
„Kao što vidiš“, rekao je Martinez, „mogu povesti gosta Hoćeš li sa mnom?“
„Mora da se šališ“, odvrati Dijego. „Radije bih kleknuo za vreme službe u katedrali nego se klanjao i pezio na engleskoj vrtnoj zabavi.“
„Onda bi možda mogao da povedem mladog Sebastijana. Na kraju krajeva, on je unuk jednog lorda, tako da neće škoditi ako ostavim utisak da sam dobro povezan s engleskim plemstvom.“
„Gde je momak?“
„Uzeo sam mu sobu u hotelu Rojal na nekoliko dana.“
„Šta si mu naveo kao razlog dolaska ovamo?“
„Rekao sam mu da može da se odmori nekoliko dana u Buenos Ajresu pre nego što se vrati u Englesku s pošiljkom koju moram da dostavim Sadebiju, za šta će biti dobro plaćen “
„Hoćeš li mu reći šta je u sanduku?“
„Naravno da neću. Što manje zna, to bolje.“
„Možda bi trebalo da putujem s njim kako bih se postarao da ne bude nikakvih omaški.“
„Ne, to bi sve pokvarilo. Momak će se vratiti u Englesku na Kraljici Meri, a mi ćemo odleteti za London nekoliko dana kasnije. To će mu dozvoliti da se provuče kroz mrežu dok su engleski carinici usredsređeni na nas. A ipak ćemo biti u Londonu na vreme za aukciju.“
„I dalje hoćeš da licitiram u tvoje ime?“
„Da. Ne smem umešati bilo koga ko nije član porodice.“
„Ali zar ne postoji mogućnost da me neko prepozna?“
„Ne ako licitiraš preko telefona."

TRIDESET OSMO POGLAVLJE


„Budite ljubazni da stanete ovde, gospodine predsedniče", rekao je ambasador, „jer će njeno kraljevsko visočanstvo prvo prići vama. Siguran sam da imate mnogo tema za razgovor."
„Moj engleski ne dobar", rekao je predsednik.
„Ne brinite, gospodine predsedniče. Njeno kraljevsko visočanstvo je naviklo na to.“
Ambasador je zakoračio udesno. „Dobar dan, premijeru. Vi ćete drugi biti predstavljeni princezi, kad završi razgovor s predsednikom."
„Možete li me podsetiti kako treba da se obratim njenom veličanstvu?"
„Naravno, gospodine", odgovorio je ambasador, ne obazirući se na njegovu omašku. „Njeno kraljevsko visočanstvo će reći ’Dobar dan, premijeru’ i morate se nakloniti pre nego što se rukujete.“ Ambasador se naklonio da mu pokaže. Nekoliko ljudi u blizini stade da uvežbava naklon, za svaki slučaj. „Pošto se naklonite, odgovorićete ’Dobar dan, vaše kraljevsko visočanstvo’. Zatim će ona započeti razgovor o temi po svom izboru i vi ćete prikladno odgovoriti. Ne smatra se pristojnim da joj postavljate pitanja i trebalo bi da joj se obraćate s gospođo. Kad vas ostavi kako bi pozdravio gradonačelnika, ponovo ćete se nakloniti i reći ’Doviđenja vaše kraljevsko visočanstvo’.“
Premijer je izgledao zbunjeno.
„Njeno kraljevsko visočanstvo trebalo bi da stigne za nekoliko minuta", nastavio je ambasador pre nego što je pri šao gradonačelniku Buenos Ajresa. Ponovio mu je uputstva i dodao: „Vi ćete se poslednji zvanično upoznati s njom.“
Ambasadoru nije mogao da promakne Martinez, koji je stao nekoliko koraka iza gradonačelnika. Prepoznao je mladića pored njega kao sina Harija Kliftona. Martinez je pošao pravo prema ambasadoru, ostavivši Sebastijana da ide za njim.
„Hoću li upoznati njeno veličanstvo?“, pitao je.
„Nadam se da ću vas predstaviti njenom visočanstvu. Budite ljubazni da ostanete tu, gospodine Martineze, jer ću je dovesti do vas čim završi razgovor s gradonačelnikom. Ali bojim se da se to ne odnosi na vašeg gosta. Princeza nije navikla da istovremeno razgovara s dvoje ljudi te bi možda mladi gospodin bio ljubazan da malo odstupi.“
„Naravno da hoće“, odgovorio je Martinez i ne pitavši Sebastijana.
„Dobro, sad moram da odem inače predstava nikad neće početi." Ambasador je pošao prema svojoj kancelariji preko krcatog travnjaka, pazeći da ne zgazi na crveni tepih.
Počasna gošća sedela je u uglu sobe, pušila i ćaskala s ambasadorovom ženom. U ruci s belom rukavicom držala je dugačku, otmenu muštiklu od slonovače.
Ambasador se naklonio. „Spremni smo, gospođo. Možemo početi kad hoćete."
„Onda hajde da to obavimo, hoćemo li?“, odgovorilu je princeza i povukla još jedan dim pre nego što je ugasila cigaretu u najbližoj pepeljari.
Ambasador ju je ispratio do balkona, gde su načas zastali. Kapelnik škotske garde podigao je palicu i orkestar je zasvirao nacionalnu himnu gostiju. Svi su se ućutali i većina muškaraca je zauzela stav mirno po uzoru na ambasadora.
Kad su odsvirali poslednji ton, njeno kraljevsko visočanstvo je polako pošlo crvenim tepihom na travnjak, gde ju je ambasador predstavio predsedniku Pedru Aramburu.
„Gospodine predsedniče, mnogo mi je drago što se ponovo srećemo“, rekla je princeza. „Hvala vam na divnom jutru. Uživala sam u zasedanju vaše skupštine i ručku s vama i članovima vašeg kabineta."
„Počastvovani smo što ste naša gošća, gospođo“, odgovorio je rečenicom koju je uvežbao.
„I moram se složiti s vama, gospodine predsedniče, jer vaša govedina može da se meri s onom iz Škotskog gorja.“ Oboje su se nasmejali iako predsednik nije znao zbog čega. Ambasador je pogledao preko predsednikovog ramena kako bi se uverio da premijer, gradonačelnik i Martinez stoje gde treba. Primetio je da Martinez ne može da odvoji pogled od princeze. Klimnuo je glavom Beki i ona je odmah istupila, stala iza Sebastijana i šapnula „Gospodine Kliftone?“ Okrenuo se. „Da?“, odgovorio je, iznenađen što bilo ko zna njegovo ime.
„Ja sam ambasadorova privatna sekretarica. Zamolio vas je da budete ljubazni i pođete sa mnom.“
„Treba li da kažem don Pedru?“
„Ne“, odgovorila je Beki odlučno. „Ovo će trajati samo nekoliko minuta.“
Sebastijan je izgledao nesigurno, ali pošao je za njom izmedu muškaraca u popodnevnim odelima i ženama u koktel haljinama pa ušao u ambasadu kroz sporedna vrata koja joj je neko otvorio. Ambasador se osmehnuo, zadovo ljan što je prvi deo operacije glatko protekao.
„Preneću vaše srdačne poz*drave njenom veličanstvu”, odgovorila je princeza. Ambasador ju je potom poveo do premijera. Iako se trudio da se koncentriše na svaku reč koju je princeza govorila za slučaj da mora nešto da doda, ipak je povremeno pogledavao prema prozoru svoje radne sobe, nadajući se da će ugledati Beki kako se vraća na balkon, što bi trebalo da bude znak da su se otac i sin sastali.
Kad je pomislio da je princezi dosta premijera, predstavio ju je gradonačelniku.
„Mnogo mi je drago što smo se upoznali“, rekla je princeza. „Koliko prošle nedelje mi je lord gradonačelnik Londona rekao da je zaista uživao u poseti vašem gradu.“
„Hvala, gospođo“, odgovorio je gradonačelnik. „Radujem se što ću sledeće godine moći da uzvratim na taj kompliment.“
Ambasador je pogledao prema svojoj radnoj sobi, ali nije bilo ni traga od Beke.
Princezi se nije više razgovaralo s gradonačelnikom i diskretno mu je dala do znanja kako želi da produži dalje. Ambasador se nerado povinovao njenoj želji.
„Dozvolite mi, gospođo, da vam predstavim vodećeg bankara u gradu, don Pedra Martineza. Siguran sam da će vas zanimati da svake godine provodi sezonu u svojoj kući u Londonu.“
„Ovo je zaista velika čast, vaše veličanstvo“, rekao je Martinez i duboko se naklonio pre nego«to je princeza stigla da progovori.
„Gde stanujete u Londonu?“, pitala je princeza.
„U Iton skveru, vaše veličanstvo."
„Baš lepo. Imam mnogo prijatelja u tom delu grada.“
„Ako je tako, vaše veličanstvo, možda biste mi se nekad pridružili na večeri. Možete povesti koga god želite.“ Ambasador je jedva čekao da čuje princezin odgovor. „Kakva zanimljiva ideja“, odvratila je i brzo produžila dalje. Martinez se ponovo duboko naklonio. Ambasador je požurio za gošćom. Laknulo mu je kad je zastala da popriča s njegovom ženom, ali čuo je samo rečenicu: „Kakav užasan čovečuljak, zbog čega li su ga pozvali?"
Ambasador je ponovo pogledao prema svojoj radnoj sobi i odahnuo kad je video kako Beki izlazi na balkon i odlučno klima glavom. Pokušao je da se usredsredi na ono što je princeza govorila njegovoj ženi.
„Mardžori, umirem za cigaretom. Mislite li da mogu pobeći na nekoliko trenutaka?“
„Naravno, gospođo. Hoćete li da se vratimo u ambasadu?“ Dok su se udaljavali, ambasador se okrenuo prema Martinezu. Očarani čovek se nije ni makao. Nije mogao da odvoji pogled od princeze i izgleda da nije ni primetio da se Sebastijan tiho vratio i stao samo nekoliko koraka iza njega.
Kad je princeza nestala iz vida, Martinez se okrenuo i dao znak Sebastijanu da mu se pridriiži.
„Četvrti sam predstavljen princezi", rekao je odmah. „Samo su predsednik, premijer i gradonačelnik razgovarali s njom pre mene.“
„To je velika čast, gospodine", odgovorio je Sebastijan kao da je sve video. „Mora da ste veoma ponosni.“
„Nisam dostojan toga“, odvratio je Martinez. „Ovo mi je jedan od najlepših dana u životu. Znaš“, dodao je, „mislim da je njeno veličanstvo pristalo da večera sa mnom kail sledeći put dođem u London.“
„Grize me savest“, rekao je Sebastijan.
„Grize te savest?“
„Da, gospodine. Trebalo je da umesto mene Bruno stoji ovde i gleda vaš uspeh.“
„Možeš Brunu sve da ispričaš kad se vratiš u London."
Sebastijan je gledao kako se ambasador i njegova sekreta rica vraćaju u ambasadu i zapitao se je li mu otac još tamo.
„Imam vremena samo dok princeza ne završi cigaretu“, rekao je ambasador čim je uleteo u radnu sobu, „ali nisam mogao da dočekam da čujem kako je protekao vaš susret sa sinom.“
„Zapanjio se, naravno“, odgovorio je Hari i ponovo obukao sako kapetanske uniforme. „Ali malo se opustio kad sam mu rekao da nije izbačen iz škole i da ga i dalje očekuju u Kembridžu u septembru. Predložio sam mu da se vrati avionom sa mnom, ali odgovorio je kako je obećao da isporuči jedan paket u Sautempton na Kraljici Meri i da je to najmanje što može da uradi pošto je Martinez tako ljubazan prema njemu.“
„Sautempton“, ponovio je ambasador. „Je li ti rekao šta je u paketu?"
„Nije i nisam ga ispitivao da ne bi posumnjao zašto sam zapravo ovde.“
„Pametno."
„Pomišljao sam i da se vratim na Kraljici Meri s njim, ali shvatio sam da bi Martinez brzo dokonao zašto sam na brodu.“
„Slažem se“, odgovorio je ambasador. „I kako se završilo?"
„Obećao sam mu da ću ga dočekati kad Kraljica Meri pristane u Sautemptonu."
„Kako mislite da će Martinez reagovati ako mu Sebastijan kaže da ste u Buenos Ajresu?“
„Rekao sam mu kako bi bilo pametno da to ne spominje jer bi Martinez onda sigurno želeo da se Seb vrati sa mnom avionom tako da je pristao da ne kaže ništa.“
„Dakle, ostalo je samo da saznam šta je u paketu i da se vi vratite u London pre nego što vas neko prepozna.“
„Ne mogu vam dovoljno zahvaliti na svemu što ste uradili, gospodine“, rekao je Hari. „Potpuno sam svestan da predstavljam smetnju koja vam trenutno uopšte nije potrebna.“
„Nema na čemu, Hari. Godinama nisam ovoliko uživao. Međutim, bilo bi pametno da šmugnete pre...“
Vrata su se otvorila i princeza je ušla. Ambasador se naklonio a princeza se zagledala u čoveka u pilotskoj uniformi Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije.
„Mogu li vam predstaviti kapetana Pitera Meja, gospođo?“, rekao je ambasador, ne trepnuvši.
Hari se naklonio.
Princeza je izvadila muštiklu iz usta. „Kapetane Meju, drago mi je što smo se upoznali.“ Bolje ga je pogledala i dodala: „Jesmo li se već sreli?“
„Nismo, gospođo“, odgovorio je Hari. „Čini mi se da bih se toga sećao.“
„Baš ste šaljivdžija, kapetane Meju.“ Srdačno mu se osmehnula pa ugasila cigaretu. „Pa, ambasadore, ovo mi je baš bilo potrebno. Čini mi se da je vreme za drugu rundu.“ Gospodin Metjuz je pošao s princezom na travnjak, a Beki je povela Harija u suprotnom pravcu. Sišao je za njom stepenicama u zadnjem delu zgrade, prošao kroz kuhinju i izašao na izlaz za dobavljače s bočne strane zdanja.
„Želim vam prijatan let, kapetane Meju.“
Hari je polako pošao prema hotelu. Misli su mu se rojilr u glavi. Silno je želeo da pozove Emu i kaže joj da je vidco Sebastijana, da je bezbedan i da će se vratiti u Englesku za nekoliko dana.
Vratio se u hotel, spakovao, sišao s koferom do recepcijc i pitao ima li večeras let za London.
„Bojim se da je prekasno da stignete na poslepodnevni let Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije“, odgovorio je recepcionar. „Ali mogao bih da vam rezervišem mesto na avionu Pan ama koji poleće za Njujork u ponoć, a odatle možete...“
„Hari!“
Okrenuo se.
„Hari Klifton! Znao sam da ste vi. Zar se ne sećate? Upoznali smo se kad ste prošle godine govorili u bristolskom Rotari klubu.“
„Pogrešili ste, gospodine Boltone“, uverio ga je Hari. „Zovem se Piter Mej“, dodao je. Utom je Anabel prošla pored njih, noseći kofer. Prišao joj je kao da su se dogovorili da se nađu.
„Dajte da vam pomognem", rekao je, uzeo njen kofer i izašao s njom iz hotela.
„Hvala“, odgovorila je pomalo iznenađeno.
„Nema na čemu.“ Hari je predao kofere vozaču i ušao u autobus za njom.
„Nisam znala da se vraćate s nama, Pitere.“
Nisam ni ja, poželeo je da odgovori. „Moj brat je morao da se vrati. Neka nevolja s branom. Ali sjajno smo se zabavili noćas, zahvaljujući vama.“
„Gde ste bili?“
„Odveo sam ga u Mažestik. Bili ste u pravu, hrana je izvrsna.“
„Pričajte mi, uvek sam želela da večeram tamo.“
Za vrenfe vožnje do aerodroma, Hari je izmislio poklon za četrdeseti rođendan (časovnik „ingersol“) i večeru od tri jela - dimljeni losos, šnicla, naravno, i kolač od limuna. Nije se oduševio svojom maštom kad je reč o hrani i laknulo mu je što ga Anabel nije ispitivala o vinu. Rekao joj je da je legao tek posle tri ujutru.
„Trebalo je da poslušam vaš savet i da se okupam pre nego što sam legao“, dodao je.
„Ja sam se kupala u četiri ujutru. Bili ste dobrodošli da mi se pridružite.“ Utom se autobus zaustavio ispred aerodroma.
Hari je ostao blizu posade dok su prolazili carinu i ukrcavali se na avion. Ponovo je zauzeo sedište na kraju kabine i zapitao se je li dobro postupio ili je trebalo da se zadrži. A onda se setio reči koje mu je ser Alan više puta ponovio: Ako se odate, sklonite se što brže možete. Bio je siguran da je ispravno postupio - onaj brbljivac sigurno ponavlja po celom gradu da je upravo video Harija Kliftona kako se pretvara da je pilot.
Kad su se svi putnici smestili, avion je zarulao pistom. Hari je zažmurio. Aktovka je bila prazna, a fascikla uništena. Vezao je pojas i poradovao se dugačkom spavanju bez prekida.
„Ovde vaš kapetan. Isključio sam znak za vezivanje pojaseva tako da možete da se krećete po letelici.“
Hari je ponovo zažmurio. Upravo je zadremao kad je neko seo na sedište pored njega.
„Prokljuvio sam“, rekao je i Hari je otvorio jedno oko. „Bili ste u Buenos Ajresu da istražujete za novu knjigu. U pravu sam, zar ne?“

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE


Don Pedro je među poslednjima napustio zabavu i to tek pošto se napokon uverio da se princeza neće vratiti.
Sebastijan mu se pridružio na zadnjem sedištu rols-rojsa. „Ovo mi je jedan od najboljih dana u životu“, ponovio je don Pedro. Sebastijan nije rekao ništa jer nije znao šta bi novo mogao da kaže o tome. Don Pedro se očigledno napio, ako ne od vina, onda od pomisli da je razgovarao sa ženom kraljevskog roda. Sebastijan se iznenadio što je tako lako polaskati uspešnom čoveku kao što je on. Iznenada je Martinez promenio temu.
„Ako ti ikad zatreba posao, dečkomoj, hoću da znaš da će te uvek čekati mesto u Buenos Ajresu. Izbor je tvoj. Mogao bi da budeš kauboj ili bahkar. Kad bolje razmislim, i nema velike razlike.“ Nasmejao se sopstvenoj šali.
„To je lepo od vas, gospodine“, odgovorio je Sebastijan. Želeo je da mu kaže kako će se ipak pridružiti Brunu na Kembridžu, ali predomislio se jer bi tad morao da objasni kako je to saznao. Ali već se pitao zašto je njegov otac prešao pola sveta samo da bi mu rekao... Don Pedro je prekinuo njegove misli kad je izvadio svežanj novčanica od pet funtt iz džepa, odvojio devedeset funti i pružio mu ih.
„Verujem da je najbolje platiti unapred."
„Ali još nisam obavio zadatak, gospodine."
„Znam da ćeš održati reč.“ Sebastijan je osetio još veću grižu savesti zbog svoje male tajne i možda bi ignorisao očev savet da se automobil nije zaustavio ispred Martinezovc kancelarije.
„Vrati gospodina Kliftona u njegov hotel“, naložio jc don Pedro vozaču. Okrenuo se prema Sebastijanu i dodao: „Automobil će doći po tebe u sredu posle podne da te odveze u luku. Pobrini se da uživaš u poslednja dva dana u Buenos Ajresu jer ovaj grad ima mnogo toga da ponudi jednom mladiću.”


— o O o —



Hari nikad nije mislio da je nužno pribeći psovkama, čak ni u svojim knjigama. Njegova majka redovno posećuje crkvu i naprosto ne odobrava psovanje. Međutim, strpljenje ga je izdalo pošto je čitav sat slušao beskrajni monolog o životu Teda Boltona, od odgovornosti njegove kćerke u mladim izviđačicama, gde je osvojila medalje za šivenje i kuvanje, preko uloge njegove žene kao sekretarice bristolskog Udruženja majki do gostiju koje je pozvao u Rotari klub ove jeseni, da ne spominjemo njegove stavove o Merilin Monro, Nikiti Hruščovu, Hjuu Gejtskelu i Toniju Henkoku.
Otvorio je oči i ispravio se. „Gospodine Boltone, zašto se ne biste tornjali odavde?“
Na njegovo iznenađenje i olakšanje, Bolton je ustao i bez reči se vratio do svog mesta, Hari je zaspao nekoliko minuta kasnije.
Sebastijan je odlučio daosluša don Pedrov savet i što bolje može iskoristi poslednja dva dana u gradu pre nego što se ukrca na Kraljicu Meri i vrati kući.
Sutradan posle doručka je promenio četiri novčanice od pet funti za tri stotine pesosa i izasao iz hotela da potrazi Špansku arkadu, gde se nadao da će pronaći poklone za majku i sestru. Majci je izabrao broš od rodohrozita, svetlo-ružičaste nijanse za je prodavac tvrdio da se ne može naći nigde drugde u svetu. Cena ga je donekle zaprepastila, ali onda se setio šta je njegova majka preživela poslednje dve nedelje zbog njega.
Dok se vraćao šetalištem prema hotelu, u izlogu galerije mu je zapala za oko jedna slika i podsetila ga na Džesiku. Ušao je da bolje pogleda. Prodavac ga je uverio da mladog slikara očekuje budućnost tako da slika nije samo lepa mrtva priroda već i pametno ulaganje. I, da, prihvata engleske funte. Sebastijan se samo nadao da će Džesika misliti isto što i on o slici Činija s pomorandžama Fernanda Botera.
Sebi je kupio samo lepi kožni kaiš s rančerskom kopčom. Nije bio jeftin, ali nije mogao da odoli.
Ručao je u bašti jednog restorana i pojeo previše argentinske pečene govedine dok je čitao stari primerak Tajmsa. Duple žute linije će se pojaviti duž pločnika u svim većim engleskim gradskim centrima. Nije mogao da zamisli kako je ujak Džajls glasao to.
Posle ručka je uz pomoć turističkog vodiča pronašao jedini bioskop u Buenos Ajresu koji prikazuje engleske filmove. Sedeo je sam u zadnjem redu i gledao Mesto pod suncem, zaljubio se u Elizabet Tejlor i zapitao se gde može da se upozna takva devojka.
Na putu do hotela svratio je u polovnu knjižaru u kojoj je bila jedna polica s engleskim romanima. Osmehnuo se kad je video da očeva prva knjiga košta samo tri pesosa i kupio raskupusani primerak Oficira i džentlmena.
Uveče je ručao u hotelskoj trpezariji i izabrao nekoliko mesta iz turističkog vodiča koja se nadao da će posetiti ako bude imao vremena: katedralu Metropolitena, Nacionalm muzej umetnosti, La kasu rosadu 23 i Botaničku baštu Karlosa Tejisa u staroj četvrti Palermo. Don Pedro je bio u pravu grad ima mnogo toga da ponudi.
Potpisao je račun, odlučivši da se vrati u sobu i nastavi da čita Ivlina Voa. Upravo bi to i uradio da je nije ugledao kako sedi na barskoj stolici za šankom. Koketno mu se osmeh nula, zbog čega se ukopao u mestu. Drugi osmeh delovao je kao magnet i nekoliko trenutaka kasnije je stajao pored nje. Bila je istih godina kao Rubi, ali mnogo privlačnija.
„Hoćeš li da me častiš pićem?“, pitala je.
Sebastijan je klimnuo glavom i seo na stolicu pored njene. Ona se okrenula prema šankeru i naručila dve čaše šampanjca.
„Ja sam Gabrijela.“
„Sebastijan“, odgovorio je i pružio joj ruku. Rukovali su se. Nije imao predstavu da ženski dodir može tako da utiče na njega.
„Odakle si?“
„Iz Engleske."
„Otići ću u Englesku jednog dana. Londonski Tauer i Bakingemska palata“, govorila je dok im je šanker točio šampanjac. „Uzdravlje. Zar Englezi ne kažu tako?“
Sebastijan je podigao čašu i odgovorio „Uzdravlje.“ Bilo niu je teško da ne zuri u njene vitke, graciozne noge. Želeo je da ih dodirne.
„Jesi li odseo u ovom hotelu?“, pitala je i spustila mu ruku na butinu.
Sebastijanu je bilo drago što su svetla prigušena tako da nije mogla da vidi koliko je pocrveneo. „Jesam.“
„I jesi li sam?“ Nije sklonila ruku.
„Jesam“, uspeo je da odgovori.
„Hoćeš li da dođem u tvoju sobu, Sebastijane?“
Nije mogao da poveruje u svoju sreću. Našao je Rubi u Buenos Ajresu, a direktor škole je jedanaest hiljada kilometara daleko. Nije ni morao da odgovori jer je već skliznula sa stolice, uzela ga za ruku i povela iz bara.
Pošli su prema liftovima s druge strane predvorja.
„U kojoj si sobi, Sebastijane?”
„1170“, odgovorio je kad su ušli u lift.
Kad su stigli do njegove sobe na jedanaestom spratu, Sebastijan se ušeprtljao dok je otključavao vrata. Počela je da ga ljubi pre nego što su ušli i nastavila je to da radi dok mu je vešto skidala sako i otkopčavala kaiš. Prestala je tek kad su mu pantalone pale na pod.
Kad je otvorio oči, video je da su se njena bluza i suknja takođe našle na podu. Želeo je da stoji i samo se divi njenom telu, ali ponovo ga je uhvatila za ruku i ovog puta ga povela prema krevetu. Skinuo je kravatu i košulju, očajnički želeći da je celu dodiruje. Srušila se na krevet i povukla ga na sebe. Nekoliko trenutaka kasnije glasno je uzdahnuo.
Nepomično je ležao nekoliko trenutaka pre nego što se izvukla, pokupila odeću i otišla u kupatilo. Povukao je prekrivač preko nagog tela i nestrpljivo čekao da se vrati. Radovao se što će provesti celu noć s ovom boginjom i zapitao se koliko puta mogu da vode ljubav do jutra. Ali Gabrijela je izašla iz kupatila potpuno odevena i izgledala je kao da odlazi.
„Je l’ ti to bio prvi put?“, pitala je.
„Naravno da nije.“
„Tako sam i mislila. Ali i dalje košta trista pesosa." Sebastijan se odmah uspravio, ne shvatajući.
„Ne misliš valjda sam došla u tvoju sobu zato što sam pala na tvoju lepotu i engleski šarm?“
„Ne, naravno da nisi.“ Sebastijan je ustao s kreveta, podigao sako s poda i izvadio novčanik. Zagledao se u preostale novčanice od pet funti.
„Dvadeset funti“, rekla je pošto se očigledno već suočila s takvom nevoljom.
Izvadio je četiri novčanice i pružio joj.
Uzela je novac i izašla brže nego što je on svršio.


— o O o —



Kad je avion konačno sleteo na londonski aerodrom, Hari je iskoristio svoju uniformu i pridružio se posadi kako bi brzo prošao carinu. Odbio je Anabelinu ponudu da se autobusom odveze do grada, već je stao u dugačak red za taksi.
Četrdeset minuta kasnije, taksi se zaustavio ispred Džajlsove kuće u Smit skveru. Radujući se dugom kupanju, engleskoj kuhinji i dobrom spavanju, udario je mesinganim zvekirom, nadajući se da je Džajls kod kuće.
Džajls je otvorio vrata i prasnuo u smeh, zauzeo stav mirno i salutirao.
„Dobro došli kući, kapetane.“


— o O o —



Kad se Sebastijan probudio, prvo je zavirio u novčanik. Ostalo mu je samo deset funti, a nadao se da će započeti studentski život u Kembridžu s ušteđevinom od osamdeset. Dok je gledao odeću pobacann po podu, čak je i njegov novi kožni kaiš izgubio privlačnost. Danas će moći da obilazi samo mesta gde se ne plaća ulaz.
Ujka Džajls je bio u pravu kad je rekao da postoje određeni trenuci u životu kad naučimo mnogo o sebi i ta saznanja potom skladištimo u iskustva, na koja se kasnije možemo pozvati.
Spakovao je stvari i poklone. Misli su mu se vratile na Englesku i studentski život. Nije mogao da dočeka. Kad je izašao iz lifta u prizemlju, iznenadio se kad je video don Pedrovog vozača, s kapom pod miškom, u predvorju. Vratio je kapu na glavu čim je video Sebastijana i rekao: „Šef hoće da vas vidi.“
Sebastijan je seo na zadnje sedište rols-rojsa, srećan što će imati priliku da zahvali don Pedru na svemu što je uradio iako mu neće priznati kako mu je ostalo samo još deset funti. Kad su stigli u Martinezovu kuću, odveden je pravo u radnu sobu.
„Sebastijane, izvini što sam te ovako dovukao, ali iskrsla je jedna sitna nevolja.“
Sebastijanu je srce preskočilo jer se pobojao da neće moći da pobegne. „Nevolja?"
„Jutros me je pozvao moj prijatelj Metjuz iz engleske ambasade. Ukazao je na to da si ušao u zemlju bez pasoša. Objasnio sam mu da si doputovao mojim brodom i da si bio moj gost za vreme boravka u Buenos Ajresu, ali on je istakao kako ti to neće pomoći da se vratiš u Englesku."
„Znači li to da ću propustiti brod?“ Sebastijan nije uspeo da sakrije koliko se obeshrabrio.
„Naravno da ne znači“, odgovorio je Martinez. „Moj vozač će te odvesti u ambasadu kad krenete u luku, a ambasador je obećao da će te čekati pasoš.“
„Hvala“, rekao je Sebastijan.
„Naravno, pomaže što mi je ambasador lični prijatelj”, dodao je Martinez, osmehujući se. Potom mu je pružio delv lu kovertu i rekao: „Pobrini se da ovo predaš na carini k;u! pristaneš u Sautemptonu.“
„Je li to paket koji treba da vratim u Englesku?“
„Ne, ne“, nasmejao se Martinez. „To su samo izvoznc deklaracije koje potvrđuju šta je u sanduku. Samo moraš da ih predaš na carini i onda će Sadebi sve preuzeti.“
Sebastijan nikad nije čuo za Sadebi i zapamtio je to ime. „Bruno je sinoć zvao da kaže kako se raduje što će te videti kad se vratiš u London i nada se da ćeš odsesti s njim u Iton skveru. Na kraju krajeva, to je mnogo bolje od pansiona u Padingtonu.“
Sebastijan je pomislio na Tibi i poželeo da kaže don Pedru kako je pansion Sigurno utočište ravan hotelu Mažestik u Buenos Ajresu. „Hvala, gospodine“, rekao je samo.
„Bon voyage. Samo se postaraj da Sadebi preuzme moj paket. Kad dođeš u London, javi Karlu da si ga isporučio i podseti ga da se vraćam u ponedeljak.“
Obišao je radni sto, uhvatio Sebastijana za ramena i poljubio ga u oba obraza. „Doživljavam te kao četvrtog sina.“ Don Pedrov najstariji sin je stajao na prozoru svoje radne sobe u prizemlju kad je Sebastijan izašao iz kuće s debelom kovertom vrednom osam miliona funti. Gledao je kako Sebastijan ulazi u rols-rojs, ali nije se pomerio sve dok se automobil nije odvojio od ivičnjaka i priključio jutarnjem saobraćaju.
Dijego je potrčao stepenicama da se pridruži ocu.
„Je li skulptura ukrcana?“, pitao je don Pedro čim su se vrata zatvorila.
„Jutros sam video kako su je spustili u teretni deo. Ali i dalje nisam siguran.“
„U šta?“
„U toj statui je sakriveno osam miliona funti i niko iz naše ekipe nije na brodu da motri na nju. Dao si dečaku koji je tek završio školu odgovornost za čitavu operaciju.“
„I upravo zbog toga niko neće obraćati pažnju na skulpturu ili na njega“, odvratio je don Pedro. „Papiri su na ime Sebastijana Kliftona i on samo mora da preda dokumenta na carini, potpiše se i onda će Sadebi sve preuzeti. Nema nikakvog nagoveštaja da smo umešani."
„Nadam se da si u pravu.“
„Kad u ponedeljak sletimo u London“, nastavio je don Pedro, „kladim se da će se bar deset carinika obrušiti na naš prtljag. Otkriće samo koju marku losiona posle brijanja volim, a dotle će skulptura bezbedno čekati aukciju u Sadebiju


— o O o —



Sebastijan je ušao u ambasadu da uzme pasoš i iznenadio se kad je video Beki pored prijemnice. „Dobro jutro“, pozdravila ga je. „Ambasador se raduje što će vas upoznati." Bez reči se okrenula i pošla hodnikom prema kancelariji gospodina Metjuza.
Sebastijan ju je ponovo pratio i pitao se čeka li ga otac s druge strane vrata kako bi se zajedno vratili u Englesku. Ponadao se da je tako. Beki je tiho pokucala, otvorila vrata i stala u stranu da ga propusti.
Kad je Sebastijan ušao, ambasador je gledao kroz prozor. Čim je čuo da su se vrata otvorila, okrenuo se, prišao Sebastijanu i srdačno se rukovao s njim.
„Drago mi je što sam vas napokon upoznao", rekao je. „Želeo sam da vam ovo lično uručim“, dodao je i podigao pasoš s radnog stola.
„Hvala, gospodine.“
„Mogu li da vas pitam nosite li više od hiljadu funti u Englesku? Ne bi valjalo da prekršite zakon.“
„Ostalo mi je još samo deset funti“, priznao je Sebastijan. „Ako je to sve što imate da prijavite, začas ćete proći carinu."
„Osim što nosim skulpturu za don Pedra Martineza koju bi Sadebi trebalo da preuzme. Ne znam ništa o delu osim da se zove Mislilac i da teži dve tone.“
„Ne smem da vas zadržavam“, rekao je ambasador i poveo ga prema vratima. „Uzgred, Sebastijane, kako vam je srednje ime?“
„Artur, gospodine“, odgovorio je, zakoračivši u hodnik. „Nazvan sam po dedi.“
„Želim vam srećan put, mladiću“, kazao je gospodin Metjuz i zatvorio vrata. Vratio se do radnog stola i zapisao tri imena u beležnicu.

ČETRDESETO POGLAVLJE


„Jutros sam dobio ovo zvanično obaveštenje od Filipa Metjuza, našeg ambasadora u Argentini", rekao je ministar i razdelio kopije svima za stolom. „Molim vas da pažljivo pročitate."
Kad je ser Alan dobio obaveštenje na šesnaest strana, ostatak jutra je pažljivo čitao svaki pasus. Znao je da je ono što traži sakriveno među tričarijama o tome šta je princeza Margareta radila za vreme zvanične posete Buenos Ajresu.
Zbunio se što je ambasador pozvao Martineza na zabavu i još više se iznenadio kad je saznao da ga je predstavio njenom kraljevskom visočanstvu. Pretpostavio je da je Metjuz imao dobar razlog što se tako narugao protokolu i ponadao se da ni u jednim novinama nije osvanula fotografija koja bi ih kasnije podsetila na taj događaj.
Bližilo se podne kad je ser Alan stigao do dela koji je tražio. Zamolio je sekretaricu da otkaže sastanak koji je imao za ručak.


Njeno kraljevsko visočanstvo bilo je toliko ljubazno da mi kaže rezultat prve utakmice kvalifikacija na Lordsu, napisao je ambasador. Kakav sjajan podvig kapitena Pitera Meja i kakva šteta što je bespotrebno nadigran u poslednjem trenutku.


Ser Alan je podigao pogled i osmehnuo se Hariju Kliftonu, koji je takođe bio zadubljen u obaveštenje.


Obradovao sam se kad sam čuo da će se Artur Barington vratiti za drugu utakmicu u Sautemptonu u nedelju dvadeset trećeg juna jer će, s njegovim prosekom od osam poena po utakmici, to značiti veliku razliku za Englesku.


Ser Alan je podvukao reči Artur, nedelja, Sautempton i broj osam pre nego što je nastavio da čita.


Međutim, zbunio sam se kad mi je njeno kraljevsko visočanstvo reklo da će Tejt ostaviti dobrodošli otisak s brojem pet, ali uverila me je da joj je to rekao niko drugi do Džon Rotenstajn, predsednik kriket saveza, što me je navelo na razmišljanje.


Sekretar je podvukao reči Tejt, broj pet, otisak i Rotenstajn pa nastavio da čita.


Vratiću se u London u augustu, na vreme za poslednju utakmicu kvalifikacija na Milbanku, te se nadam da ćemo dobiti devet uzastopnih utakmica. Uzgred, taj teren bi valjalo izravnati dvotoncem.


Ovog puta je ser Alan podvukao reči avgust, Milbank, devet i dvotonac. Poželeo je da se više zanimao za kriket dok je studirao u Šrouzberiju, ali on je bio veslač. Međutim, pošto je ser Džajls, koji je sedeo na drugom kraju stola, igrao u prvom timu na Oksfordu, bio je uveren da će mu uskoro objasniti začkoljice tog sporta.
Bilo mu je drago što je izgledalo da su svi pročitali dokument iako je gospođa Klifton i dalje beležila na papiru.
„Mislim da sam razrešio većinu onoga što naš čovek iz Buenos Ajresa pokušava da nam kaže, ali neke sitnice su mi i dalje nejasne. Recimo, potrebna mi je pomoć u vezi s Arturom Baringtonom jer čak i ja znam da se slavni udarač zove Ken.“
„Artur je Sebastijanovo srednje ime“, rekao je Hari. „Tako da mislim kako možemo pretpostaviti da će on stići u Sautempton u nedelju dvadeset trećeg juna jer se kvalifikacije nikad ne igraju nedeljom i u Sautemptonu ne postoji teren za međunarodne mečeve."
Ministar je klimnuo glavom.
„A osam mora da se odnosi na osam miliona funti“, javio se Džajls s drugog kraja stola, „jer Ken Barington u proseku postiže više od pedeset poena.“
„Vrlo dobro“, odgovorio je ser Alan i pribeležio to. „Ali ne mogu da objasnim zašto je Metjuz napravio slovne greške u rečima utisak i avgust.“
„Pogrešio je i kod Tejta“, istakao je Džajls. „Moris Tejt je nosio broj devet a ne broj pet dok je igrao za Englesku.“
„I to me je poljuljalo na prvu loptu“, rekao je ser Alan, razgaljen svojim izborom reči. „Ali može li iko da objasni dve slovne greške?"
„Mislim da mogu“, javila se Ema. „Moja kćerka Džesika je slikarka i sećam se da mi je rekla kako vajari izlivaju devet odlivaka svojih radova i zatim udaraju žig s brojem. A slovna greška u reči avgust 24 upućuje na ime umetnika.“
„I dalje ne razumem“, odgovorio je ser Alan. Sudeći po izrazima ostalih za stolom, bilo je jasno da nije jedini.
„Mora da je Renoar ili Roden“, rekla je Ema. „A pošto je nemoguće sakriti osam miliona funti u slici, verujem da ćete ih naći u skulpturi Ogista Rodena teškoj dve tone.“
„I nagoveštava li da će ser Džon Rotenstajn, direktor galerije Tejt na Milbanku, moći da mi kaže u kojoj?“
„Već nam je rekao“, odvratila je Ema pobednički. „To je jedna od reči koju ste propustili da podvučete, ser Alane.“ Ema nije uspela da potisne osmejak. „Moja pokojna majka bi je primetila mnogo pre mene, čak i na samrtničkoj postelji.“
Hari i Džajls su se osmehnuli.
„A koju sam reč propustio da podvučem, gospođo Klifton?"
Čim je Ema odgovorila, ministar je podigao slušalicu telefona pored sebe i rekao: „Pozovite Džona Rotenstajna iz Tejta i zakažite mi sastanak večeras kad se galerija zatvori."
Ser Alan je spustio slušalicu i osmehnuo se Emi. „Uvek sam zagovarao da državna administracija zapošljava više žena.“
„Nadam se, ser Alane, da ćete podvući reči više i žena”‚ odgovorila je.


— o O o —



Sebastijan je stajao naslonjen na ogradu na gornjoj palubi Kraljice Meri i gledao kako se u pozadini Buenos Ajres smanjuje sve dok nije izgledao kao obris na arhitektonskoj crtačkoj tabli.
Toliko toga se desilo za kratko vreme otkako je isključen iz Bičkrojta, mada ga je i dalje čudilo što je njegov otac prešao toliki put da mu kaže kako nije ostao bez mesta na Kembridžu kad je bilo mnogo lakše samo da telefonom pozove ambasadora, koji očigledno poznaje don Pedra. I zašto mu je ambasador lično predao pasoš kad je Beki mogla da mu ga uruči na prijemnici? Još je čudnije što ga je ambasador pitao za srednje ime. Nije imao odgovor ni na jedno pitanje kad je Buenos Ajres nestao iz vida. Možda će mu otac odgovoriti.
Posvetio se mislima o budućnosti. Njegova prva dužnost, za koju je već lepo plaćen, jeste da se pobrine da don Pedrova skulptura prođe carinu i on neće otići iz luke dok je Sadebi ne preuzme.
Ali dotle će se opustiti i uživati u plovidbi. Nameravao je da pročita poslednjih nekoliko strana Oficira i džentlmena i nadao se da će u brodskoj biblioteci pronaći prvo izdanje.
Pošto je na putu kući, mislio je kako bi trebalo da smisli šta bi mogao da postigne na prvoj godini na Kembridžu da zadivi majku. To je najmanje što može da uradi posle svih muka koje joj je priredio.


— o O o —



„Većina kritičara smatra da je“, rekao je ser Džon Rotenstajn, direktor galerije Tejt, „Mislilac Rodenovo najslavnije delo. Prvobitno je trebalo da bude deo grupe Paklena kapija i isprva je nazvan Pesnik jer je umetnik želeo da oda počast svom idolu Danteu. Toliko povezuju umetnika s tim delom da je majstor sahranjen ispod bronzanog odlivka u Medonu."
Ser Alan je nastavio da kruži oko velikog kipa. „Ispravite me ako grešim, ser Džone, ali je li ovo peti od prvobitnih devet odlivaka?“
„To je tačno, ser Alane. Najtraženija Rodenova dela su ona koja je za njegova života izlio Aleksi Rudije u svojoj livnici u Parizu. Posle Rodenove smrti, francuska vlada je dozvolila da druga livnica napravi ograničen broj odlivaka, što smatram štetom, ali ozbiljni kolekcionari im ne pridaju istu vrednost kao onim izliveniiji za njegovog života.“
„Zna li se gde se danas nalazi tih devet odlivaka?“
„Zna se“, odgovorio je direktor. „Pored ove, postoje tri u Parizu - u Luvru, Rodenovom muzeju i ona u Medonu. Zatim jedna u muzeju Metropoliten u Njujorku i jedna u Ermitažu u Lenjingradu, dok su tri u vlasništvu privatnih kolekcionara.“
„Zna li se ko su ti kolekcionari?“
„Jedna je u zbirci barona De Rotšilda, a druga kod Pola Melona. Treća je dugo bila obavijena tajnom. Jedino što zasigurno znamo o njoj jeste da je izlivena za Rodenovog života i da ju je galerija Marlboro prodala jednom kolekcionaru pre deset godina. Međutim, ta tajna bi konačno mogla biti rešena sledeće nedelje.“
„Ne razumem.“
„Odlivak Mislioca iz 1902. naći će se na aukciji u Sadebiju u ponedeljak uveče.“
„A ko je vlasnik?“, pitao je ser Alan nedužno.
„Nemam predstavu“, priznao je Rotenstajn. „U katalogu piše samo da je u vlasništvu jednog gospodina.“
Ministar se osmehnuo, ali pitao je samo: „Pa šta to znači?“
„Da prodavac želi da ostane anoniman. Često je reč o plemiću koji ne želi da prizna kako mu ne ide najbolje te mora da se rastane od porodičnog nasledstva.“
„Koliku cenu očekujete da će delo dostići?“
„Teško je proceniti jer se ovako značajno Rodenovo delo godinama nije našlo na tržištu. Ali iznenadio bih se ako bi se prodalo za manje od sto hiljada funti."
„Da li bi laik mogao da vidi razliku između ove skulpture“, pitao je ser Alan dok se divio bronzanoj skulpturi pred sobom, „i one koja će se naći na prodaji u Sadebiju.”
„Nema razlike“, odgovorio je direktor, „osim broja odlivka. Inače su istovetne."
Ministar je još nekoliko puta obišao Mislioca pa potapšao veliku humku na kojoj je čovek sedeo. Više nije sumnjao gde je Martinez sakrio osam miliona funti. Odmakao se jedan korak i bolje pogledao drveno postolje. „Je li svih devet odlivaka pričvršćeno za isto postolje?“
„Nije potpuno isto, ali rekao bih da je slično. Svaka galerija ili kolekcionar ima svoje mišljenje o tome kako treba izložiti skulpturu. Mi smo izabrali jednostavno hrastovo postolje jer smo mislili da se uklapa u okruženje.“
„A kako je postolje pričvršćeno za skulpturu?“
„Za ovoliki bronzani odlivak uglavnom se naprave tri mala čelična prstena s unutrašnje strane skulpture. U svakom je izbušena rupa kroz koju se provlače šraf i nakrivljena poluga. Zatim samo ostaje da se izbuše četiri rupe u postolju i da se donji deo skulpture pričvrsti maticama. To bi mogao da uradi svaki iole pristojan stolar.“
„Dakle, ako biste želeli da sklonite postolje, samo biste morali da odvrnete matice i odvojite ga od skulpture?“
„Da, pretpostavljam da je tako“, odgovorio je ser Džon. „Ali zašto bi iko to radio?“
„Zaista, zašto“, ponovio je ministar i dozvolio sebi da se slabašno osmehne. Sad je znao ne samo gde je Martinez sakrio novac već i kako namerava da ga prokrijumčari u zemlju. I, što je najvažnije, kako namerava da se ponovo domogne svojih osam miliona funti u krivotvorenim novčanicama od pet funti a da niko ne otkrije šta smera.
„Pametan čovek“, zaključio je i poslednji put potapšao šuplji bronzani odlivak.
„Genije“, složio se direktor.
„Pa, ne bih išao tako daleko“, odvratio je ser Alan. Međutim, govorili su o dva različita čoveka.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE


Vozač belog kombija zaustavio se ispred stanice podzemne železnice Grin parkna Pikadiliju. Ostavio je uključen motor i dvaput ablendovao.
Tri muškarca, koji nikad nisu kasnili, izašli su iz stanice noseći alat i brzo prišli zadnjem delu kombija, znajući da je otključan. Spustili su gorionik, merdevine, debeli kotur kanapa i kutiju šibica pre nego što su se pridružili komandujućem oficiru.
Da ih je iko zagledao, što niko nije uradio u šest u nedelju ujutru, pretpostavio bi da su zanatlije, što su i bili pre nego što su stupili u SAS. Kaplar Kran je bio stolar, vodnik Roberts je radio u livnici a kapetan Hartli je bio inženjer.
„Dobro jutro, gospodo", pozdravio ih je pukovnik Skot Hopkins kad su ušli u kombi.
„Dobro jutro, pukovniče“, odgovorili su uglas, a njihov komandant je ubacio u prvu i pošao prema Sautemptonu.


— o O o —



Sebastijan je bio na palubi nekoliko sati pre nego što je Kraljica Meri spustila most. Sišao je među prvima i brzo ušao u carinsku zgradu. Predao je deklaraciju mladom službeniku, koji ju je letimično pogledao pa se pomnije zagledao u Sebastijana.
„Sačekajte ovde, molim vas“, rekao je i ušao u kancelariju. Nekoliko minuta kasnije, izašao je jedan stariji čovek s tri srebrne pruge na manžetnama uniforme. Tražio je na uvid Sebastijanov pasoš, pogledao fotografiju i odmah potpisao carinsku deklaraciju.
„Moj kolega će vas ispratiti, gospodine Kliftone, do mesta gde će iskrcati sanduk."
Sebastijan i mladi službenik su izašli iz carinske zgrade i videli kako kran spušta dizalicu u teretni prostor Kraljice Meri. Dvadeset minuta kasnije, ukazao se ogromni drveni sanduk koji Sebastijan nikad nije video. Polako su ga spustili na utovarno mesto broj šest.
Grupa lučkih radnika je sklonila dizalicu i lance sa sanduka kako bi kran ponovo mogao da se podigne po sledeći deo tereta. Viljuškar ga je zatim preneo u magacin četrdeset. Ceo proces je trajao četrdeset tri minuta. Mladi službenik je zamolio Sebastijana da se vrati u kancelariju kako bi završili s papirologijom.


— o O o —



Policijsko vozilo je uključilo sirenu, prestiglo Sadebijev kombi na putu od Londona do Sautemptona i policajac je dao znak vozaču da stane na sledećem proširenju.
Kad se kombi zaustavio, iz policijskog vozila su izašla dva policajca. Prvi je pošao prema prednjem delu kombija dok je njegov kolega otišao do zadnjeg. Drugi je izvadio švajcarski nož iz džepa, otvorio ga i snažno gurnuo sečivo u zadnji levi točak. Kad je čuo šištanje, vratio se do policijskog vozila.
Vozač kombija je spustio prozor i upitno pogledao policajca. „Mislim da nisam prekoračio brzinu.“
„Niste, gospodine. Ali mislim da bi trebalo da znate da vam se probušila zadnja leva guma.“
Vozač je izašao, otišao do zadnjeg dela kombija i s nevericom se zagledao u probušenu gumu.
„Znate, nisam ništa osetio."
„Uvek je tako kad se postepeno izduva“, rekao je policajac. Utom se beli kombi provezao pored njih. Policajac je salutirao, rekao: „Drago mi je što sam vam pomogao, gospodine", pa se pridružio kolegi u patrolnim kolima i odvezao se.
Da je vozač tražio da vidi policijsku legitimaciju, video bi da je iz Ročester Roua i da su ovi policajci kilometrima izvan svoje nadležnosti. Ali, kao što je ser Alan otkrio, nema mnogo pripadnika hempširske policije koji su bili pod njegovom komandom u SAS-u i koji su dostupni tako rano u nedelju ujutru.


— o O o —



Don Pedro i Dijego su se odvezli na međunarodni aerodrom Ministro Pistarini. Njihovih šest velikih kofera prošlo je carinu bez provere i malo kasnije su utovareni u avion Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije koji je leteo za London.
„Uvek dajem prednost engleskim avionima", rekao je don Pedro stjuardesi dok su išli prema svojim sedištima u kabini prve klase.
Boing stratokruzer je poleteo u 17.43, sa samo nekoliko minuta zakašnjenja.


— o O o —



Vozač belog kombija je skrenuo u luku i produžio pravo prema magacinu četrdeset na drugom kraju. Niko u kombiju se nije iznenadio što pukovnik Skot Hopkins tačno zna kuda ide. Na kraju krajeva, on je predvodio izviđanje pre četrdeset osam sati. Pukovnik je čovek koji ništa nije prepuštao slučaju.
Kad je zaustavio kombi, predao je ključeve kapetanu Hartliju. Njegov pomoćnik je izašao i otključao dvokrilna vrata magacina. Pukovnik je uvezao kombi u veliku prostoriju. Pred njima je, nasred poda, ležao ogromni drveni sanduk.
Kad je inženjer zaključao vrata, ostala trojica su otišla u zadnji deo kombija i izvadila opremu.
Stolar je naslonio merdevine na sanduk, popeo se i čekićem s rascepljenim krajem izvadio eksere koji su držali poklopac. Dok je radio, pukovnik je otišao u drugi deo magacina i ušao u mali viljuškar koji je tu ostao preko noći pa ga odvezao do sanduka.
Inženjer je izvadio debeli kotur konopca iz zadnjeg dela kombija, napravio omču na jednom kraju i onda ga prebacio preko ramena. Odmakao se i čekao da obavi dželatsku dužnost. Stolaru je trebalo osam minuta da izvadi sve eksere iz debelog poklopca. Kad je završio, sišao je s merdevina i spustio poklopac na pod. Inženjer se potom popeo dok mu je kotur s konopcem i dalje visio preko ramena. Kad je stigao do gornje prečke, nagnuo se, spustio u sanduk i čvrsto prebacio debeli konopac ispod obe miške Mislioca. Više bi voleo da koristi lanac, ali pukovnik je napomenuo da se skulptura nipošto ne sme oštetiti.
Kad je bio siguran da je konopac čvrsto obmotan, vezao je dvostruki čvor i podigao omču da pokaže kako je spreman. Pukovnik je spustio čelični lanac dok se kuka nije našla nekoliko centimetara iznad vrha otvorenog sanduka. Inženjer je uhvatio kuku, prebacio omču preko nje i podigao palac.
Pukovnik je zategao konopac pa počeo da podiže skulpturu centimetar po centimetar. Prvo se pojavila nagnuta glava, s bradom naslonjenom na nadlanicu, potom grudi, zatim mišićave noge i konačno velika bronzana humka na kojoj je Mislilac sedeo, razmišljajući. Poslednje se ukazalo drveno postolje za koje je bronzana skulptura bila pričvršćena. Pošto ju je podigao iznad vrha sanduka, pukovnik ju je polako spuštao sve dok nije visila pedesetak centimetara iznad poda.
Livac je legao na leđa, podvukao se ispod skulpture i zagledao u četiri matice. Zatim je izvadio klešta iz torbe s alatom.
„Držite prokletinju da se ne ljulja“, rekao je.
Inženjer je uhvatio Mislioca za kolena a stolar za zadnjicu ne bi li držali skulpturu u mestu. Livac je morao da napregne sve tetive u telu kako bi prva matica koja je držala drveno postolje popustila dva centimetra pa još dva dok se naposletku nije olabavila. Ponovio je to još tri puta. Iznenada, bez upozorenja, drveno postolje je palo na njega.
Ali njegovim kolegama nije to zaokupilo pažnju jer su delić sekunde kasnije milioni funti u novim novčanicama od pet funti pokuljali iz skulpture i zakopali ga.
„Znači li ovo da konačno mogu dobiti svoju vojnu penziju?“, pitao je stolar dok je s nevericom zurio u planinu gotovine.
Pukovnik je dozvolio sebi da se zajedljivo osmehne kad je livac izronio, gunđajući, ispod planine novca.
„Bojim se da ne možeš, Krane. Moja naređenja nisu mogla biti jasnija“, odgovorio je i izašao iz viljuškara. „Sve novčanice do poslednje moraju biti uništene.“ Ako je ijedan SAS-ovac ikad bio u iskušenju da ne posluša naređenje, to je svakako bilo sad.
Inženjer je odvrnuo poklopac nakanisteru benzina i nerado isprskao nekoliko kapi preko uglja u žeravniku. Upalio je šibicu i odmakao se kad je plamen sunuo. Pukovnik je preuzeo vođstvo i ubacio prvih pedeset hiljada funti u žeravnik. Nekoliko trenutaka kasnije, ostala trojica su mu se nevoljno pridružila, bacajući hiljade i hiljade u neutaživi plamen.
Kad se i poslednja novčanica pretvorila u pepeo, četiri čoveka su ćutala neko vreme dok su zurila u gomilu pepela i trudila se da ne razmišljaju o tome šta su upravo učinili.
Stolar je prekinuo tišinu. „Ovo daje sasvim novo značenje izrazu ’novac za potpalu’.“ 25
Svi su se nasmejali, osim pukovnika. „Hajde da nastavimo“, rekao je otresito.
Livac je ponovo legao na pod i podvukao se ispod skulpture. Kao dizač tegova, podigao je drveno postolje. Inženjer i stolar su naveli male čelične poluge natrag u četiri rupe u dnu skulpture.
„Čvrsto držite!“, povikao je livac. Inženjer i stolar su držali strane postolja dok je on vraćao četiri matice, prvo prstima pa zavrtao kleštima dok sve nisu bile ponovo čvrsto na mestu. Kad se uverio da ne može više da zategne, ustao je i podigao palac.
Pukovnikje povukao polugu. Polako je podizao Mislioca sve dok se nije našao nekoliko centimetara iznad otvorenog sanduka. Inženjer se popeo na merdevine kad je pukovnik počeo polako da spušta skulpturu, a kapetan Hartli ju je navodio u sanduk. Sklonio je konopac ispod njegovih pazuha i onda se stolar popeo na njegovo mesto na vrhu merdevina i zakucao teški poklopac na mesto.
„Dobro, gospodo, hajde da počnemo da čistimo dok kaplar radi svoj posao kako kasnije ne bismo gubili vreme.“ Njih trojica su ugasili vatru, pomeli pod i vratili sve što je već poslužilo svrsi u zadnji deo kombija.
Merdevine, čekić i tri eksera viška bili su poslednje stvari koje su se našle u kombiju. Pukovnik je odvezao viljuškar na mesto na kome ga je i našao, a stolar i livac su ušli u kombi. Inženjer je otključao vrata magacina i stao u stranu kako bi se pukovnik izvezao. Nije gasio motor dok je čekao da njegov pomoćnik zaključa vrata i pridruži im se.
Pukovnik je polako vozio kroz luku dok nije stigao do carinske zgrade. Izašao je iz kombija, ušao u kancelariju i predao ključ čoveku s tri srebrne pruge na ruci.
„Hvala vam, Garete“, rekao je pukovnik. „Znam da će ser Alan biti veoma zahvalan i nesumnjivo će vam lično zahvaliti na našoj godišnjoj večeri u oktobru." Carinik je salutirao, a pukovnik Skot Hopkins je izašao iz njegove kancelarije, vratio se za volan belog kombija, upalio motor i pošao natrag prema Londonu.


— o O o —



Sadebijev kombi s novim točkom stigao je u luku s četrdeset minuta zakašnjenja.
Vozač je zaustavio kombi ispred magacina četrdeset i iznenadio se kad je video desetak carinika oko sanduka po koji je došao.
Okrenuo se prema kolegi. „Nešto se desilo, Berte.“
Kad je izašao iz kombija, viljuškar je podigao ogromni sanduk i uz pomoć nekoliko carinskih radnika, previše po Bertovom mišljenju, spustio ga u zadnji deo kombija. Preuzimanje koje u normalnim okolnostima traje nekoliko sati završeno je za dvadeset minuta, uključujući papirologiju.
„Šta li je u tom sanduku?“, pitao je Bert kad su pošli.
„Đavo bi znao“, odgovorio je vozač. „Ali nemoj da se žališ zato što ćemo stići na vreme da čujemo emisiju Gost Henrija Hola na radiju.“
Sebastijan se takođe iznenadio zbog brzine i delotvornosti s kojom je sve završeno. Pomislio je da je skulptura izuzetno vredna ili da je don Pedro uticajan u Sautemptonu koliko i u Buenos Ajresu.
Pošto je zahvalio cariniku s tri srebrne pruge, otišao je do terminala i pridružio se preostalim putnicima koji su čekali na pasošku kontrolu. Osmehnuo se kad je video prvi pečat u svom prvom pasošu, ali taj osmeh je ustupio mesto suzama kad su ga roditelji dočekali. Rekao im je koliko mu je žao i posle nekoliko trenutaka je bilo kao da nikad nije ni otišao. Bez optužbi ili pridika, zbog čega ga je još više grizla savest.
Imao je mnogo toga da im ispriča na putu za Bristol: Tibi, Dženis, Bruno, gospodin Martinez, princeza Margareta, ambasador i carinski službenik imali su mesta u njegovoj priči iako nije spomenuo Gabrijelu - nju će sačuvati za Bruna.
Čim su prošli kroz kapiju Menor hausa, Sebastijan je video Džesiku kako trči prema njima.
„Nikad ne bih pomislio da ćeš mi nedostajati“, rekao je kad je izašao iz automobila i zagrlio je.


— o O o —



Sadebijev kombi je skrenuo u Bond strit nekoliko minuta posle sedam. Vozač se nije iznenadio kad je video desetak nosača kako stoje na pločniku. Iako svi rade prekovremeno, ipak im se žuri da se vrate kući.
Gospodin Dikens, upravnik impresionističkog odeljenja, nadgledao je prebacivanje sanduka s pločnika u magacin aukcijske kuće. Strpljivo je čekao da sklone drvene daske i strugotine kako bi proverio slaže li se broj u katalogu s onim na skulpturi. Nagnuo se i ugledao broj šest urezan u bronzi ispod potpisa Ogista Rodena. Osmehnuo se i štriklirao dokument.
„Mnogo vam hvala, momci“, rekao je. „Sad možete kući. Ujutru ću se pozabaviti papirima."
Pošto je gospodin Dikens poslednji napustio zgradu te noći, zaključao je vrata i krenuo prema stanici podzemne železnice Grin park. Nije primetio čoveka koji je stajao u vratima antikvarnice s druge strane ulice.
Kad je gospodin Dikens nestao iz vida, čovek je izašao iz senki i otišao do najbliže govornice u Kurzon stritu. Spremio je četiri penija, jer on nikad nije ništa prepuštao slučaju. Pozvao je broj koji je znao napamet. Kad je čuo glas s druge strane, pritisnuo je taster A i rekao: „Prazan mislilac provodi veče u Bond stritu, gospodine."
„Hvala, pukovniče“, odgovorio je ser Alan. „Morate da se pobrinete za još nešto. Javiću se.“ Veza se prekinula.


— o O o —



Kad je let 714 iz Buenos Ajresa sleteo na londonski aerodrom sledećeg jutra, don Pedro se nije iznenadio što su preterano marljivi carinski službenici otvorili sve njegove kofere kao i kofere njegovog sina, pregledali ih pa ih ponovo pregledali. Kad su konačno kredom nacrtali krst na poslednjem koferu, Martinez je osetio njihovo blago razočaranje pre nego što je sa sinom izašao iz aerodromske zgrade.
Smestili su se na zadnjem sedištu rols-rojsa i pošli prema Iton skveru. Don Pedro se okrenuo prema Dijegu i rekao: „Jedno moraš da znaš o Englezima - oni nemaju nimalo mašte.“

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE


Iako se prvi predmet neće naći na licitaciji pre sedam, aukcijska kuća je bila dupke puna mnogo pre toga, kao i uvek prve večeri prodaje značajnih impresionističkih dela.
Gospoda u smokinzima i dame u večernjim haljinama zauzeli su tri stotine sedišta. Kao da su došli na premijeru, a ovo je zaista obećavalo da bude jednako uzbudljivo kao i bilo koja opera u Kovent gardenu. Iako je postojao tekst, uvek je publika govorila najbolje delove.
Pozvani gosti mogli su se svrstati u nekoliko grupa. Ozbiljni kupci koji često kasne zato što imaju rezervisana mesta i često ih ne interesuju prve ponude jer obično služe, kao sporedni likovi u Šekspirovim dramama, samo da zagreju publiku. Preprodavci i vlasnici galerija više su voleli da stoje pozadi sa svojim kolegama i među sobom dele ostatke koji bi mogli pasti s bogataševe trpeze ako ponuđeni predmet ne dostigne preporučenu cenu i povuče se s licitacije. Zatim su tu ljudi koji aukcije smatraju društvenim događajima. Njih kupovina ne zanima, ali uživaju da gledaju kako se izuzetno bogati glože među sobom.
I konačno, opasnija vrsta koja se takođe grana na više grupa. Žene koje su došle da vide koliko će njihovi muževi potrošiti na predmete koji ih ne zanimaju jer bi više volele da kupuju u drugim ustanovama u istoj ulici. Potom su tu devojke koje ćute, u nadi da će postati supruge. I naposletku, one koje su naprosto lepotice i nemaju drugu svrhu u životu osim da uklone supruge i devojke s bojišta.
Međutim, kao i sa svime u životu, postoje izuzeci od tog pravila. Takav je bio ser Alan Redmejn, koji je došao da predstavlja svoju zemlju. On će se nadmetati za predmet s kataloškim brojem dvadeset devet, ali još nije odlučio do kog iznosa će ići.
Ser Alanu nisu bile strane aukcijske kuće u Vest endu kao ninjihovi čudni običaji. Tokom godina je napravio malu zbirku engleskih akvarela i povremeno je za vladu kupovao slike ili skulpture za koje su njegovi nadređeni smatrali da ne smeju napustiti zemlju. Međutim, ovo je prvi put u njegovoj karijeri da se nadmeće za veliko delo u nadi da će neko preko mora ponuditi više od njega.
Tajms je jutros natuknuo kako bi Rodenov Mislilac mogao da se proda za sto hiljada funti - rekordna cena za bilo koje delo tog francuskog majstora. Međutim, Tajms nije znao da ser Alan namerava da postigne cenu veću od sto hiljada funti zato što će samo tako biti siguran da je jedini drugi takmac don Pedro Martinez, koji veruje da prava vrednost skulpture iznosi više od osam miliona funti.
Džajls mu je postavio jedino pitanje na koje je izbegavao odgovor: „Šta ćete da radite sa skulpturom ako nadmašite Martineza?"
„Ona će naći dom u škotskoj Nacionalnoj galerijf, odgovorio je, „kao deo vladine politike kupovine umetničkih dela. Moći ćete da pišete o tome u svojim memoarima, ali tek posle moje smrti.“
„A ako se ispostavi da ste u pravu?“
„Onda ću tome posvetiti celo poglavlje u svojim memoarima.“
Ser Alan je ušao u aukcijsku kuću i seo na stolicu u zadnjem levom uglu. Pre toga je pozvao gospodina Vilsona i rekao mu da će se nadmetati za predmet s kataloškim brojem dvadeset devet i sedeti na svom uobičajenom mestu.
Kad se gospodin Vilson popeo uz pet stepenika do podijuma, većina velikih igrača bila je na svojim mestima. S njegove obe strane stajalo je nekoliko zaposlenih iz Sadebija. Oni će se nadmetati u ime klijenata koji nisu mogli lično da prisustvuju ili nisu mogli da veruju sebi da ih okolnosti neće poneti i naterati da ponude znatno više nego što su nameravali. S leve strane prostorije stajao je dugački sto na podijumu. Za njim su sedeli najiskusniji pripadnici osoblja. Na stolu pred njima bio je niz belih telefona kako bi mogli da šapuću kad se izlože predmeti za koje su njihovi klijenti zainteresovani.
Sa svog mesta u zadnjem delu prostorije, ser Alan je video da su gotovo sva mesta zauzeta. Međutim, u trećem redu su bile tri prazne stolice, sigurno rezervisane za važne klijente. Pitao se između koga će don Pedro Martinez sedeti. Prelistao je katalog i stigao do Rodenovog Mislioca s kataloškim brojem dvadeset devet. Ima više nego dovoljno vremena da Martinez dođe.
Tačno u sedam, gospodin Vilson je pogledao klijente i dobrodušno se osmehnuo kao papa. Kucnuo je mikrofon i rekao: „Dobro veče, dame i gospodo, dobro došli na Sadebijevu aukciju impresionističkih dela. Predmet s kataloškim brojem jedan“, izjavio je i pogledao nalevo da se uveri je li nosač stavio odgovarajuću sliku na štafelaj, „divna Degaova slika nacrtana pastelnim bojama na kojoj dve balerine vežbaju u Trokaderu. Početna cena je pet hiljada funti. Šest hiljada. Sedam hiljada. Osam hiljada..."
Ser Alan je sa zanimanjem gledao kako gotovo svi predmeti nadmašuju početne cene i dokazuju, kao što je Tajms jutros natuknuo, da postoji novi soj kolekcionara koji se obogatio posle rata i želi da obznani svoje prisustvo ulaganjem u umetnost.
Don Pedro je ušao s dvojicom mladića dok je trajalo nadmetanje za predmet s kataloškim brojem dvanaest. Ser Alan je prepoznao njegovog najmlađeg sina Bruna i pretpostavio je da drugi mora biti Sebastijan Klifton. Sebastijanovo prisustvo ga je uverilo da je Martinez uveren kako je novac i dalje u skulpturi.
Preprodavci i vlasnici galerija su raspravljali hoće li Martineza više zanimati predmet s kataloškim brojem dvadeset osam, Deo bašte u Bolnici Sveti Pavle u Sen Remiju Van Goga, ili s brojem dvadeset devet, Rodenov Mislilac.
Ser Alan je sebe smatrao mirnim i sabranim čovekom pod pritiskom, ali sad je osećao kako mu srce kuca brže sa svakom novom slikom na štafelaju. Kad je za Deo bašte u Bolnici Sveti Pavle u Sen Remiju predložena početna cena od osamdeset hiljada funti i čekić se konačno spustio na iznos od sto četrdeset hiljada funti, što je bio rekord za Van Goga, izvadio je maramicu i obrisao čelo.
Okrenuo je stranicu kataloga da pogleda remek-delo kome se divio iako se, kakve li ironije, nadao da će neko drugi ponuditi više od njega.
„Predmet s kataloškim brojem dvadeset devet, Mislilac Ogista Rodena“, najavio je gospodin Vilson. „U katalogu možete pročitati da je odlivak napravio Aleksi Rudije za umetnikovog života. Delo je izloženo na ulazu u salu“, dodao je. Nekoliko ljudi se okrenulo da se divi velikoj bronzanoj skulpturi. „Vlada veliko zanimanje za ovo delo te je početna cena četrdeset hiljada funti. Hvala, gospodine", rekao je i pokazao na gospodina koji je sedeo tačno ispred njega u središnjem redu. Još nekoliko ljudi je okrenulo glavu, ovog puta u nadi da će prepoznati ponuđača.
Ser Alan je jedva primetno klimnuo glavom.
„Pedeset hiljada“, izjavio je ser Vilson pa se okrenuo prema čoveku u središnjem redu koji je ponovo podigao ruku. „Šezdeset hiljada." Ponovo je pogledao ser Alana, video isto blago klimanje glavom, opet se okrenuo prema čoveku u središnjem redu i predložio osamdeset hiljada funti, ali ovaj se razočarano namrštio i odlučno odmahnuo glavom.
„Sedamdeset hiljada funti“, rekao je i ponovo pogledao ser Alana, kome se sumnja prikrala u glavu. Ali tad je pogledao nalevo i izjavio: „Osamdeset hiljada. Preko telefona je ponuđeno osamdeset hiljada funti.“ Odmah se okrenuo prema ser Alanu. „Devedeset hiljada?“, preo je.
Ser Alan je klimnuo glavom.
Vilson je ponovo pogledao čoveka s telefonom, koji je podigao ruku nekoliko trenutaka kasnije. „Sto hiljada. Sto deset hiljada?“, pitao je, ponovo pogledavši ser Alana i osmehnuvši se kao češirski mačak.
Sme li da se odvaži? Prvi put u životu, ministar se kockao. Klimnuo je glavom.
„Sto deset hiljada funti“, rekao je Vilson i pogledao pravo u zaposlenog koji je držao slušalicu na uvu i čekao uputstva.
Martinez se okrenuo da vidi može li prepoznati ko se nadmeće s njim.
Šaputanje u slušalicu je potrajalo. Ser Alan je sa svakom sekundom bivao sve nervozniji. Pokušao je da ne razmišlja o mogućnosti da ga je Martinez nasamario i nekako uspeo da prokrijumčari osam miliona u zemlju dok je SAS spaljivao falsifikate falsifikata. Iako mu se činilo kao da je prošao sat zapravo je trajalo manje od dvadeset sekundi. Bez upozorenja, čovek s telefonom je podigao ruku.
„Imam ponudu od sto dvadeset hiljada preko telefona“, rekao je Vilson, trudeći se da ne zvuči pobednički. Pogledao je ser Alana, koji je nepomično sedeo. „Imam ponudu od sto dvadeset hiljada preko telefona", ponovio je. „Delo se prodaje za sto dvadeset hiljada funti, ovo vam je poslednja prilika", rekao je, gledajući pravo u ser Alana, ali ministar se vratio ulozi mandarina koja mu više odgovara i ostao je bezizrazan.
„Prodato za sto dvadeset hiljada funti“, izjavio je Vilson i udario čekićem. Sad se osmehivao čoveku koji je držao slušalicu.
Ser Alan je odahnuo. Posebno se obradovao kad je video Martinezov samozadovoljni osmeh koji ga je uverio da Argentinac veruje kako je za samo sto dvadeset hiljada funti ponovo otkupio sopstvenu skulpturu u kojoj je sakriveno osam milionat funti. A sutra će, nesumnjivo, hteti da zameni stare lampe za nove. 26
Još nekoliko predmeta je prodato pre nego što je Martinez ustao sa svog sedišta u trećem redu i probio se između ljudi, ni najmanje se ne obazirući što oni i dalje prate aukciju. Kad je stigao do prolaza između redova, zadovoljno je izmarširao iz prostorije. Dvojica mladića koja su ga pratila bila su dovoljno pristojna da izgledaju postiđeno.
Ser Alan je sačekao da još desetak predmeta nađe nove vlasnike pre nego što je neupadljivo izašao. Kad je zakoračio na Bond strit, veče je bilo toliko prijatno da je odlučio da prošeta do svog kluba u Pal Malu i počasti se školjkama i čašom šampanjca. Dao bi mesečnu platu da vidi Martinezovo lice kad otkrije da je njegova pobeda Pirova.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE


Sledećeg jutra je anonimni telefonski kupac obavio tri razgovora i izašao iz Iton skvera četrdeset četiri nekoliko minuta posle deset. Zaustavio je taksi i odvezao se do Džejms strita devetnaest. Kad su se zaustavili ispred banke Midland, naložio je taksisti da ga sačeka.
Nije se iznenadio što je direktor banke pristao da ga primi. Na kraju krajeva, sigurno nema mnogo klijenata koji nikad nisu bili dužni. Direktor ga je pozvao u svoju kancelariji. Pošto je klijent seo, pitao je: „Na čije ime da izdamo bankarsku menicu?“
„Na Sadebi.“
Direktor je napisao menicu, potpisao je, stavio u kovertu i pružio mladom gospodinu Martinezu, kako ga je nazivao. Dijego je stavio kovertu u unutrašnji džep i izašao bez reči.
„Sadebi”, rekao je kad je ušao u taksi i zatvorio vrata za sobom.
Kad se taksi zaustavio ispred ulaza u aukcijsku kuću u Bond stritu, Dijego je ponovo rekao taksisti da čeka. Ušao je i pošao pravo prema prijemnici.
„Izvolite, gospodine", rekao je mlad čovek koji je stajao za pultom.
„Na sinoćnoj aukciji sam kupio predmet s kataloškim brojem dvadeset devet“, odgovorio je Dijego. „Došao sam da izmirim račun.“ Mladi čovek je prelistao katalog.
„A da, Rodenov Mislilac.” Dijego se zapitao koliko dela proprati rečima „A da“. „To je sto dvadeset hiljada funti.“
„Naravno“, rekao je Dijego. Izvadio je kovertu iz džepa, izvukao bankarsku menicu - sredstvo plaćanja koje ne otkriva ime kupca - i spustio je na pult.
„Hoćete li da vam isporučimo skulpturu, gospodine, ili biste voleli sami da je preuzmete?“
„Doći ću po nju za jedan sat.“
„Nisam siguran da je to moguće“, odgovorio je mladi čovek. „Vidite, gospodine, spadamo s nogu posle velikih aukcija.”
Dijego je izvadio novčanik i na pult spustio novčanicu od pet funti, verovatno više nego što taj čovek zaradi za nedelju dana.
„Postarajte se da te noge idu u mom smeru“, rekao je. „Dobićete još dve ako me paket bude čekao kad se vratim za jedan sat.“
Mladi čovek je gurnuo novčanicu u zadnji džep da potvrdi dogovor.
Dijego se vratio u taksi i ovog puta rekao adresu u Viktoriji. Kad su se zaustavili ispred zgrade, Dijego je izašao iz taksija i rastao se s još jednom očevom novčanicom od pet funti. Sačekao je kusur, vratio dve ispravne novčanice u novčanik i dao taksisti šest penija. Potom je ušao u zgradu i uputio se prema jedinoj službenici.
„Izvolite“, rekla je mlada žena u smeđe-žutoj uniformi.
„Ja sam Martinez“, rekao je. „Zvao sam jutros radi iznajmljivanja velikog kamiona.“
Pošto je popunio formular, Dijego se rastao s još jednom novčanicom od pet funti i vratio još tri ispravne novčanice u novčanik.
„Hvala, gospodine. Kamion je u zadnjem dvorištu. Parkiran je na mestu sedamdeset jedan.“ Pružila mu je ključ.
Dijego je izašao u dvorište i, pošto je ugledao kamion, otključa zadnja vrata i pogleda unutra. Savršeno za ovaj posao. Smestio se za volan, upalio motor i pošao natrag prema Sadebiju. Dvadeset minuta kasnije, parkirao se ispred zadnjeg ulaza u Džordž stritu.
Kad je izašao iz kamiona, zadnja vrata aukcijske kuće su se otvorila i kolica s velikim paketom na kome je bilo nekoliko nalepnica s natpisom PRODATO izvezena su na pločnik. Gurala su ih šestorica ljudi u dugačkim zelenim mantilima. Bili su stameno građeni kao da su bili bokseri pre nego što su se zaposlili u Sadebiju.
Dijego je otvorio zadnja vrata kamiona i dvanaest ruku je podiglo paket kao da je u njemu samo praher i stavilo ga u vozilo. Zaključao je vrata i pružio mladom čoveku s prijemnice još dve novčanice od pet funti.
Kad je ponovo seo za volan, pogledao je na sat: 11.41. Nema razloga da ne stigne do Šilingforda za nekoliko sati, iako je znao da će njegov otac šetati gore-dole po prilazu mnogo pre toga.


— o O o —



Sebastijan je u jutarnjoj pošti ugledao svetloplavi grb univerziteta Kembridž. Zgrabio je kovertu i odmah je otvorio. Prvo je, kao i uvek, pogledao potpis u dnu strane. Doktor Brajan Padžet, ime koje mu je bilo nepoznato.


Dragi gospodine Kliftone,


Trebaće mu neko vreme da se navikne na to.


Čestitam na stipendiji za odsek modernih jezika. Kao što sigurno znate, jesenji semestar počinje šesnaestog septembra, ali nadam se da ćemo se videti pre toga kako bismo porazgovarali o nekoliko stvari, uključujući spisak literature. Takođe bih voleo da vas upoznam s nastavnim planom za brucošku godinu.
Možda biste mogli da mi odgovorite pismom ili, još bolje, da me pozovete telefonom.
Srdačan pozdrav,
Doktor Brajan Padžet
Viši mentor


Pošto je dvaput pročitao pismo, odlučio je da pozove Bruna i pita je li i on dobio slično jer bi u tom slučaju mogli zajedno da otputuju u Kembridž.


— o O o —



Dijego se nije iznenadio kad je video oca kako istrčava iz kuće čim je prošao kapiju. Ali iznenadio se kad je ugledao brata Luisa i sve članove osoblja Šilingford hola kako idu nekoliko koraka iza njega. Karl je bio na začelju i nosio je kožnu torbu.
„Jesi li uzeo skulpturu?“, pitao ga je otac pre nego što je stigao da izađe iz kamiona.
„Jesam“, odgovorio je Dijego i rukovao se s bratom pre nego što je otišao do zadnjeg dela kamiona. Otključao je vrata i otkrio veliki sanduk oblepljen crvenim nalepnicama s natpisom PRODATO. Don Pedro se osmehnuo i potapšao sanduk kao da je jedan od njegovih pasa pa se odmakao kako bi ostali prionuli na težak rad.
Dijego je nadzirao ekipu koja je gurala i vukla sanduk dok ga samo nekoliko centimetara nije delilo od pada iz kamiona. Karl i Luis su brzo uhvatili dva ugla, a Dijego i kuvar druga dva, dok su vozač i baštovan pridržavali srednji deo.
Šestorica ljudi su se oteturali iza kuće i spustili sanduk nasred travnjaka. Baštovan nije izgledao zadovoljno.
„Hoćeš li da ga ispravimo?“, pitao je Dijego kad je došao do daha.
„Ne“, odgovorio je don Pedro, „ostavi ga na boku. Tako ćemo lakše skinuti postolje."
Karl je izvadio čekić s račvastim krajem i posvetio se čupanju duboko zakucanih eksera iz drvenih dasaka. U isto vreme su kuvar, baštovan i vozač rukama kidali drvene daske sa strane.
Kad je i poslednji komad drveta uklonjen, svi su se odmakli i zagledali u Mislioca, koji je neceremonijalno ležao na pozadini. Don Pedro nije skretao pogled s drvenog postolja. Nagnuo se i bolje ga zagledao, ali ništa nije ukazivalo da je neko petljao s njim. Pogledao je Karla i klimnuo glavom.
Njegov odani telohranitelj se sagnuo i zagledao u četiri matice. Izvadio je klešta i počeo da odvrće. U početku s teškoćom pa malo lakše dok se matica konačno nije odvojila od nagnute poluge i pala na travu. Ponovio je postupak još tri puta dok nije skinuo sve četiri. Zatim je zastao, ali samo načas, pa uhvatio drveno postolje obema rukama i svom snagom ga odvojio od skulpture i bacio na travu. Zadovoljno se smeškajući, stao je u stranu da poslodavcu pruži zadovoljstvo da prvi pogleda u rupu.
Martinez se spustio na kolena i zagledao u zjapeću rupu. Dijego i ostali su čekali njegov sledeći nalog. Usledila je duga tišina pre nego što je don Pedro iznenada ispustio visok krik koji je mogao da probudi one što su spokojno počivali na obližnjem groblju. Šestorica muškaraca, odajući različite stepene straha, zagledali su se u njega, ne znajući šta je izazvalo taj ispad dok god iz sveg glasa nije zaurlao: „Gde je moj novac?“
Dijego nikad nije video oca tako besnog. Brzo je kleknuo pored njega, gurnuo ruke u skulpturu i zamlatarao, tražeći nestale milione. Međutim, izvadio je samo jednu zalutalu novčanicu od pet funti koja se zalepila za bronzu.
„Gde je novac, dođavola?“, pitao je Dijego.
„Mora da ga je neko ukrao", odgovorio je Luis.
„To je jebeno očigledno!“, prodrao se don Pedro.
Niko drugi se nije usudio da progovori dok je don Pedro zurio u šuplju osnovu, i dalje odbijajući da prihvati da posle godinu dana priprema za ovaj trenutak ima samo jednu falsifikovanu novčanicu od pet funti. Posle nekoliko minuta je nesigurno ustao. Kad je progovorio, izgledao je neverovatno mirno.
„Ne znam ko je odgovoran za ovo“, rekao je i pokazao na skulpturu, „ali otkriću i osvetiću se makar mi to bilo poslednje u životu.“
Bez daljih reči, don Pedro je okrenuo leđa skulpturi i odmarširao prema kući. Samo su se Dijego, Luis i Karl usudili da krenu za njim. Brzo je prošao predvorjem, ušao u dnevnu sobu i zaustavio se pred velikim portretom Tisoove ljubavnice. Skinuo je Ketlin Njuton sa zida i naslonio sliku na prozorski okvir. Zatim je nekoliko puta okrenuo brojčanik, prvo nalevo pa nadesno, sve dok nije čuo škljocaj i otvorio teška vrata sefa. Martinez se načas zagledao u uredne gomile novčanica od pet funti koje su članovi njegove porodice i osoblja prokrijumčarili u Englesku za poslednjih deset godina. Izvadio je tri velika svežnja novčanica i pružio jednu Dijegu, drugu Luisu i treću Karlu. Odlučno ih je pogledao.
„Nema odmora dok ne otkrijemo ko je odgovoran za krađu mog novca. Svi morate odigrati svoju ulogu, a bićete nagrađeni samo prema rezultatima.“
Okrenuo se prema Karlu. „Hoću da saznaš ko je obavestio Džajlsa Baringtona da je njegov sestrić na putu za Sautempton umesto za aerodrom.“
Karl je klimnuo glavom, a Martinez se okrenuo prema Luisu. „Ti ćeš večeras otputovati u Bristol i saznati ko su Baringtonovi neprijatelji. Poslanici u parlamentu uvek imaju neprijatelje, a ne zaboravi da će mnogi od njih biti ljudi koji su mu bliski. I dok si tamo, saznaj sve što možeš o porodičnoj brodskoj kompaniji. Imaju li novčanih poteškoća? Imaju li nevolja sa sindikatom? Ima li neslaganja među članovima upravnog odbora? Imaju li vlasnici akcija neke slutnje? Kopaj duboko, Luise. Ne zaboravi da možda nećeš naići na vodu dok ne kopaš nekoliko metara ispod površine.“
„Dijego“, obratio se najstarijem sinu, „vrati se u Sadebi i saznaj ko se nadmetao sa mnom na aukciji jer je morao znati kako novac više nije u skulpturi inače se ne bi usudio da dogura do te cene.“
Don Pedro je načas poćutao pa kažiprstom ubo Dijega u grudi. „Ali tvoj najvažniji zadatak jeste da okupiš tim koji će mi pomoći da uništim onoga ko stoji iza ove pljačke. Počni time što ćeš unajmiti najbolje advokate jer oni znaju ko su potkupljivi policajci i neuhvatljivi zločinci, a neće postavljati mnogo pitanja sve dok je honorar pozamašan. Kad dobiješ odgovore na sva ta pitanja i sve bude spremno, uradiću im ono što su oni učinili nama.“

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE


„Sto dvadeset hiljada funti“, rekao je Hari. „Kupac je licitirao preko telefona i Tajms ne zna ko je on
„Samo bi jedan čovekplatio toliko za tu skulpturu“, odgovorila je Ema. „I gospodin Martinez je dosad shvatio da nije dobio ono na šta je računao.“ Hari je podigao pogled s novina i video da mu žena drhti. „A ako išta znamo o tom čoveku, onda je to da će hteti da sazna ko mu je ukrao novac.“
„Ali nema razloga da pomisli kako je Seb umešan. Bio sam u Buenos Ajresu samo nekoliko sati i niko osim ambasadora nije znao kako se zovem.“
„Osim gospodina... kako se ono zove?“
„Bolton. Ali on se vratio istim avionom kao i ja.“
„Da sam na Martinezovom mestu“, Emi je glas drhtao, „prvo bih pomislila na Seba.“
„Ali zašto, pogotovo kad on nije umešan?“
„Zato što je on poslednji video skulpturu pre nego što ju je Sadebi preuzeo.“
„To nije dokaz.“
„Veruj mi, Martinezu će to biti dovoljno. Mislim da nemamo izbora osim da upozorimo Seba na...“
Vrata su se otvorila i Džesika je uletela u trpezariju.
„Mama, nećeš pogoditi kuda Seb sutra ide.“


— o O o —



„Luise, kaži mi šta si saznao u Bristolu?“
„Uglavnom sam istraživao ne bih li saznao nešto zanimljivo."
„I jesi li saznao?“
„Jesam. Otkrio sam da je Barington, iako je poštovan i omiljen u svojoj izbornoj jedinici, usput stvorio nekoliko neprijatelja, uključujući bivšu ženu i...“
„Šta ona ima protiv njega?“
„Misli da ju je Barington strahovito izneverio zbog majčine oporuke i ne dopada joj se što je njeno mesto zauzela kćerka velškog rudara.“
„Onda bi možda trebalo da stupiš u vezu s njom.“
„Već sam pokušao, ali nije tako lako. Englesko plemstvo uvek očekuje da ih neko koga poznaju predstavi neznancu. Ali u Bristolu sam upoznao jednog čoveka koji tvrdi da je dobro poznaje.“
„Ko je on?“
„Major Aleks Fišer.“
„A kakve on veze ima s Baringtonom?“
„On je bio konzervativni kandidat na prošlim izborima i Barington ga je potukao za četiri glasa. Fišer tvrdi da mu je Barington prevarom oteo poslaničko mesto i čini mi se da bi uradio gotovo sve da mu se osveti.“
„Onda mu moramo pomoći u tome“, odvratio je don Pedro.
„Takođe sam saznao da se Fišer posle poraza na izborima zadužio po celom Bristolu i da očajnički traži spas.“
„Onda mu ga moram pružiti, zar ne?“, reče don Pedro. „Šta znaš o Baringtonovoj devojci?"
„Doktorka Gvinet Hjuz. Ona predaje matematiku u ženskoj školi Sveti Pavle u Londonu. Lokalna laburistička partija očekuje izjavu o njihovoj zajedničkoj budućnosti otkako se Barington razveo ali, da citiram jednog člana odbora koji ju je upoznao, ona se ne može opisati kao ’lutkica’.“
„Zaboravi na nju“, naloži don Pedro. „Ona nam neće biti ni od kakve koristi osim ako je ne ostavi. Usredsredi se na njegovu bivšu ženu. Ako vas major upozna, saznaj zanimaju li je novac ili osveta. Gotovo svaka bivša žena želi jedno ili drugo, a u većini slučajeva i jedno i drugo.“ Osmehnuo se Luisu. „Dobro obavljeno, sine moj.“ Okrenuo se prema Dijegu. „Šta si saznao?“
„Nisam još završio“, rekao je Luis pomalo ozlovoljeno. „Našao sam nekoga ko zna više o porodici Barington od njih samih.“
„Ko je to?“
„Jedan privatni detektiv po imenu Derek Mičel. On je ranije radio i za Baringtonove i za Kliftonove, ali imam osećaj da bih za odgovarajući iznos mogao da ga ubedim...“
„Kloni ga se“, kazao je don Pedro odlučno. „Ako je spreman da izda prethodne poslodavce, zašto misliš da to ne bi uradio i nama kad mu odgovara? Ali to ne znači da ne bi trebalo da motriš na njega.“
Luis je klimnuo glavom iako je izgledao razočarano. „Dijego?“
„Jedan pilot Britanske prekomorske vazduhoplovne korporacije po imenu Piter Mej odseo je u hotelu Milonga dve noći u isto vreme kad je Sebastijan Klifton bio u Buenos Ajresu.“
„Pa šta?“
„Isti čovek je viđen kako ulazi na zadnja vrata engleske ambasade na dan zabave.“
„To bi mogla biti puka slučajnost.“
„A recepcionar u Milongi je čuo kad je jedan gost oslovio tog čoveka imenom Hari Klifton, kako se zove Sebastijanov otac
„Sad manje liči na slučajnost."
„I kad je njegov identitet otkriven, čovek se prvim avionom vratio u London.“
„Više nije slučajnost.“
„Pored toga, gospodin Klifton je otišao a da nije platio hotelski račun, koji je kasnije izmirila engleska ambasada, što dokazuje ne samo da su otac i sin u isto vreme bili u Buenos Ajresu već i da su sigurno zajedno radili.“
„Ali zašto nisu odseli u istom hotelu?“, upita Luis.
„Zato što nisu hteli da ih vide zajedno, rekao bih“, odgovorio je don Pedro. Zastao je pre nego što je dodao: „Dobro obavljeno, Dijego. I je li taj Hari Klifton licitirao za skulpturu?"
„Ne verujem. Direktor Sadebija tvrdi da nema predstavu ko je licitirao. Iako sam to natuknuo, gospodin Vilson očigledno nije čovek koga mogu podmititi i verujem da bi odmah otišao u Skotland jard ako bi se na bilo koji način osetio ugroženo.“ Don Pedro se namrštio. „Ali možda sam otkrio jednu Vilsonovu slabost", nastavio je Dijego. „Kad sam nagovestio da razmišljaš o tome da prodaš Mislioca, omaklo mu se da bi engleska vlada možda bila zainteresovana da ga kupi.“
Don Pedro je prasnuo i izručio bujicu psovki koja bi prenerazila i zatvorskog čuvara. Prošlo je neko vreme dok se nije ponovo smirio. A kad je to konačno uradio, gotovo je prošaputao: „Dakle, sad znamo ko je ukrao moj novac. I da su dosad uništili novčanice ili ih predali Engleskoj banci. Bilo kako“, promrsio je, „nikad nećemo videti ni peni od tog novca.“
„Ali ni engleska vlada ne bi uspela da izvede tu operaciju bez pomoći porodica Klifton i Barington", istakao je Dijego, „tako da se naša meta nije promenila.“
„Slažem se. Kako tvoj tim napreduje?“, promenio je temu. „Okupio sam grupicu koja ne voli da plaća porez.“ Tri čoveka su se nasmejala prvi put tog jutra. „Isplatio sam im predujam te će biti spremni kad im daš naređenje.“
„Imaju li predstavu za koga rade?“
„Nemaju. Misle da sam stranac s mnogo novca i, iskreno govoreći, ne postavljaju mnogo pitanja sve dok im se plaća na vreme i to gotovinom.“
„To je dobro.“ Don Pedro se okrenuo prema Karlu. „Jesi li uspeo da saznaš ko je rekao Baringtonu da je njegov sestrić krenuo u Sautempton umesto na aerodrom?“
„Nemam dokaza“, odgovorio je Karl, „ali, nažalost, sve ukazuje na Bruna.“
„Taj dečak je uvek bio previše pošten za svoje dobro. Krivim njegovu majku za to. Moramo paziti da nikad ne govorimo o onome što smeramo kad je on u blizini.“
„Ali niko od nas i ne zna šta smeraš", istakao je Dijego. Don Pedro se osmehnuo. „Ne zaboravi: kad hoćeš da srušiš carstvo, najpre ubiješ prvog prestolonaslednika.“

ČETRDESET PETO POGLAVLJE


Neko je pozvonio u minut do deset. Karl je otvorio vrata. „Dobro jutro, gospodine", rekao je. „Izvolite.“
„Imam sastanak s gospodinom Martinezom u deset.“ Karl se blago naklonio i stao u stranu da propusti gosta. Zatim ga je poveo predvorjem, pokucao na vrata radne sobe i rekao: „Vaš gost je stigao, gospodine."
Martinez je ustao od stola i ispružio ruku. „Dobro jutro. Radovao sam se što ćemo se upoznati.“
Karl je zatvorio vrata i krenuo prema kuhinji. Prošao je pored Bruna, koji je pričao telefonom.
„...otac mi je dao dve karte za muško polufinale na Vimbldonu sutra i predložio je da te pozovem.“
„To je veoma lepo od njega“, odgovorio je Sebastijan, „ali neću stići jer u petak imam sastanak sa svojim mentorom u Kembrižu.“
„Ne budi takav mekušac“, odvratio je Bruno. „Ništa te ne sprečava da dođeš u London sutra ujutru. Meč počinje tek u dva i imaćeš sasvim dovoljno vremena ako stigneš ovamo do jedanaest.“
„Ali moram da stignem u Kembridž prekosutra do podneva.“
„Onda možeš da prespavaš ovde i Karl će te odvesti do Liverpul strita rano u petak ujutru.“
„Ko igra?“
„Frejzer protiv Kupera, sigurno će biti žestoko. A ako budeš dobar, odvešću te do Vimbldona u svom šik novom automobilu.“
„Imaš automobil?“, upita Sebastijan s nevericom. „Narandžasti MGA kabriolet. Tata mi ga je poklonio za osamnaesti rođendan.“
„Talično đubre“, reče Sebastijan. „Meni je tata poklonio sabrana Prustova dela za osamnaesti.“
Bruno se nasmejao. „A ako budeš fin, usput ću ti možda pričati o svojoj najnovijoj devojci.“
„Najnovijoj?", naruga se Sebastijan. „Morao si da imaš bar jednu da bi imao ’najnoviju’."
„Primećujem li trunku zavisti?“
„To ću ti reći kad je budem upoznao.“
„Nećeš imati priliku jer ću se ponovo videti s njom tek u petak, a ti ćeš tad biti u vozu za Kembridž. Vidimo se sutra oko jedanaest.“
Bruno je spustio slušalicu i pošao prema svojoj sobi kad su se vrata radne sobe otvorrla. Pojavio se njegov otac s rukom prebačenom preko ramena jednog čoveka koji je podsećao na vojno lice. Brunu nikad ne bi palo na pamet da prisluškuje očev razgovor da nije čuo ime Barington.
„Veoma brzo ćemo vas vratiti u upravni odbor“, govorio je njegov otac dok je pratio gosta do ulaznih vrata. „Uživaću u tom trenutku."
„Međutim, želim da znate, majore, da me ne zanimaju povremeni napadi na kompaniju Barington koji će osramotiti porodicu. Moj dugoročni plan jeste da preuzmem kompaniju i postavim vas za predsednika. Kako vam to zvuči?“
„Ništa me ne bi više usrećilo ako ćemo istovremeno srušiti Džajlsa Baringtona.“
„Ne samo Baringtona", odgovorio je Martinez. „Namera mi je da uništim sve članove porodice, jednog po jednog.“
„Utoliko bolje“, rekao je major.
„Zato morate odmah početi da kupujete sve akcije kompanije Barington koje se nađu na tržištu. Čim budete imali sedam i po odsto, staviću vas u upravni odbor kao svog zastupnika."
„Hvala, gospodine."
„Nemojte me tako zvati. Za prijatelje sam Pedro.“
„A ja sam Aleks.“
„Samo ne zaboravite, Alekse, odsad smo partneri i imamo samo jedan cilj.“
„Ništa bolje od toga, Pedro“, odgovorio je major dok su se rukovali. Kad je otišao, don Pedro se mogao zakleti da je zviždukao.
Kad je zakoračio u kuću, video je da ga Karl čeka u predvorju.
„Moramo da porazgovaramo, gospodine."
„Dođi u moju radnu sobu.“
Nisu progovorili dok nisu zatvorili vrata za sobom. A onda je Karl ponovio razgovor između Bruna i njegovog prijatelja.
„Znao sam da neće odoleti kartama za Vimbldon.“ Podigao je slušalicu telefona na radnom stolu. „Dovedite mi Dijega“, zarežao je. „A sad da vidimo možemo li namamiti dečka nečim još neodoljivijim“, rekao je dok je čekao da mu se sin javi.
„Šta treba da uradim, oče?“
„Mladi Klifton je zagrizao mamac. Sutra će doći u London i otići na Vimbldon. Ako ga Bruno nagovori da prihvati moju ponudu, možeš li sve da pripremiš za petak?“


— o O o —



Sebastijan je morao da pozajmi majčin budilnik kako bi se probudio na vreme da uhvati voz u 7.23 do Padingtona. Ema ga je čekala u hodniku i ponudila da ga odveze do Templ midsa.
„Očekuješ li da vidiš gospodina Martineza u Londonu?"
„Gotovo sigurno ću ga videti“, odgovorio je, „jer je on predložio da se pridružim Brunu na Vimbldonu. Zašto pitaš?"
„Onako.“
Sebastijan je hteo da pitu mamu zašto izgleda toliko zabrinuto zbog gospodina Martineza, ali pretpostavio je da će dobiti isti odgovor. Onako.
„Hoćeš li imati vremena da vidiš tetku Grejs dok si u Kembridžu?“, pitala ga je majka. Previše je upadljivo skrenula temu.
„Pozvala me je na čaj u Njunamu u subotu posle podne.“
„Ne zaboravi da je pozdraviš“, rekla je Ema kad su se zaustavili ispred stanice.
Sebastijan je seo u ugao kupea i pokušao da dokuči zašto njegovi roditelji deluju toliko zabrinuto zbog čoveka koga nikad nisu upoznali. Odlučio je da pita Bruna zna li za neki problem. Na kraju krajeva, Brunu se nije dopadalo što je otputovao u Buenos Ajres.
Kad se voz zaustavio na stanici Padington, Sebastijan nije bio nimalo bliže rešenju misterije. Dao je kartu kondukteru na rampi, izašao iz stanice i prešao ulicu. Nije se zaustavio dok nije stigao do kuće broj trideset sedam. Pokucao je na vrata.
„O bože mili“, uzviknula je gospođa Tibet kad je videla ko stoji na pragu. Zagrlila ga je. „Mislila sam da te nikad više neću videti, Sebe.“
„Nudi li ovaj pansion doručak siromašnim brucošima?“
„Videću šta mogu da uradim ako to znači da ipak ideš na Kembridž." Sebastijan je ušao za njom. „Zatvori vrata za sobom“, dodala je. „Svako bi rekao da si se rodio u štali.“ Sebastijan je otrčao natrag da zatvori vrata pa sišao stepenicama da se pridruži Tibi u kuhinji. „Vidi šta je poštar ostavio pred vratima, Dženis“, rekla je, ponovo ga zagrlila i poslužila mu najbolji doručak koji je pojeo otkako je poslednji put sedeo u kuhinji.
„I šta si radio otkako smo te poslednji put videle?“, pitala je gospođa Tibet.
„Bio sam u Argentini i upoznao princezu Margaretu."
„Gde je Argentina?“, pitala je Dženis.
„Mnogo daleko“, odgovorila je gospođa Tibet.
„A u septembru idem na Kembridž“, dodao je između zalogaja. „Zahvaljujući vama, Tibi.“
„Nadam se da ti ne smeta što sam potražila tvog ujaka. Da bude još gore, na kraju je morao da dođe kod mene u Padington.“
„Hvala bogu da ste to uradili“, odvratio je. „Inače bih možda još bio u Argentini.“
„I šta te ovog puta dovodi u London?“, pitala je Dženis. „Toliko ste mi nedostajale da sam morao da se vratim. A gde bih drugde pojeo pristojan doručak?“
„Kako da ne, nemoj da me zavitlavaš“, odgovorila je gospođa Tibet i stavila mu treću kobasicu na tanjir.
„Pa, postoji još jedan razlog“, priznao je Sebastijan. „Bruno me je pozvao na Vimbldon da gledamo muško polufinale, Frejzera protiv Kupera.“
„Zaljubljena sam u Ešlija Kupera“, uzviknula je Dženis i spustila kuhinjsku krpu.
„Ti bi se zaljubila u svakoga ko uđe u polufinale“, prekorila ju je gospođa Tibet.
„To nije pošteno! Nikad nisam bila zaljubljena u Nila Frejzera.“
Sebastijan je prasnuo u smeh. Smejali su se čitav sat, zbog čega se pojavio na pragu Iton skvera tek u pola dvanaest. Kad je Bruno otvorio vrata, Seb je rekao: „Mea culpa, 27 ali u svoju odbranu mogu reči da su me zadržale dve devojke.“


— o O o —



„Ispričaj mi sve još jednom“, naložio je Martinez, „i nemoj ništa da izostaviš.“
„Tim sastavljen od trojice iskusnih vozača vežbao je nekoliko puta prošle nedelje“, odgovorio je Dijego. „Danas će obaviti poslednju probu.“
„Šta može da pođe pogrešno?“
„Sve će morati da se otkaže ako Klifton odbije tvoju ponudu.“
„Znajući tog momka, neće moći da odoli. Samo se postaraj da ne naletim na njega pre nego što ujutru pođe za Kembridž. Zato što ne mogu jamčiti da ga neću zadaviti.“
„Dao sam sve od sebe da vam se putevi ne ukrste. Danas ćeš večerati s majorom Fišerom u Savoju, a sutra rano ujutru imaš sastanak u gradu kako bi te advokat upoznao s tvojim zakonskim pravima kad pribaviš sedam i po odsto akcija kompanije Barington.“
„A posle podne?“
„Obojica idemo na Vimbldon. Ne zbog ženskog finala, već da bi imao čvrst alibi.“
„A gde će Bruno biti?“
„On će odvesti devojku u bioskop. Film počinje u dva i petnaest, a završava se oko pet tako da će čuti tužnu vest o svom prijatelju tek kad se uveče vrati kući.“


— o O o —



Kad je Sebastijan legao u krevet te noći, nije mogao da zaspi. Premotavao je sve što mu se desilo tog dana, kadar po kadar kao u nemom filmu: doručak s Tibi i Dženis; vožnja Brunovim kolima do Vimbldona, gde su gledali izuzetno napeto polufinale u kome je Kuper konačno pobedio u četvrtom setu, osam prema šest. Dan se završio posetom klubu Madam Džodžo u Bruer stritu, gde ga je okružilo desetak Gabrijela. Još nešto što neće ispričati majci.
I povrh svega, dok su se vraćali kući Bruno ga je pitao hoće li sutra da se odveze njegovim automobilom do Kembridža umesto da putuje vozom.
„Ali zar se tvoj otac neće buniti?“
„To je njegova ideja.“


— o O o —



Kad je Sebastijan sutradan sišao na doručak, razočarao se kad je čuo da je don Pedro već otišao na sastanak u centru pošto je želeo da mu zahvali na svemu. Napisaće mu pismo čim se vrati u Bristol.
„Sjajno smo se juče proveli", rekao je Sebastijan, sipao kornfleks u činiju i seo pored Bruna.
„Dođavola s juče“, odvrati Bruno. „Mnogo me više brine današnji dan.“
„Šta je bilo?“
„T reba li da kažem Sali šta osećam prema njoj ili da samo pretpostavim kako već zna?“, bubnuo je Bruno.
„Toliko je loše?“
„Lako je tebi. Mnogo si iskusniji u tome od mene.“
„Istina“, složio se Sebastijan.
„Prestani da se podsmevaš ili ti neću pozajmiti automobil.“ Sebastijan je pokušao da se uozbilji. Bruno se nagnuo preko stola i pitao: „Šta da obučem?“
„Trebalo bi da izgledaš nehajno, ali otmeno. Sportsku kravatu umesto zvanične", predložio je Sebastijan. Utom je telefon u predvorju zazvonio. „Ne zaboravi da i Sali lupa glavu šta će obući“, dodao je. Karl je ušao u trpezariju. „Gospođica Tornton vas traži, gospodine Bruno.“ Sebastijan je prasnuo u smeh kad je Bruno plašljivo izašao. Mazao je marmeladu na drugo parče tosta kad se njegovprijatelj vratio nekoliko minuta kasnije i promrmljao: „Dođavola, dođavola, dođavola.“
„Šta je bilo?“
„Sali ne može danas. Kaže da se prehladila i da ima temperaturu.“
„Usred leta? Zvuči kao da traži izgovor da se ne vidi s tobom.“
„Ponovo si pogrešio. Rekla je da će ozdraviti do sutra i da jedva čeka da me vidi.“
„Zašto onda ne bi pošao u Kembridž sa mnom jer ja neću obraćati pažnju na to šta ćeš obući?“
Bruno se široko osmehnuo. „Nisi neka zamena za Sali, ali nemam pametnija posla.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE


Reči „dođavola, dođavola, dođavola“ naterale su Karla da izađe iz kuhinje i vidi šta nije u redu. Stigao je taman na vreme da vidi kako mladići izlaze iz kuće. Pojurio je predvorjem i istrčao na pločnik, ali mogao je samo da gleda kako se narandžasti MG sa Sebastijanom za volanom udaljava od ivičnjaka.
„Gospodine Bruno!“, povikao je iz sveg glasa, ali nijedan se nije okrenuo jer je Sebastijan uključio radio kako bi čuli najnovije vesti sa Vimbldona. Karl je izjurio na ulicu i mahnito zamahao, ali automobil nije usporio. Potrčao je za automobilom koji se bližio semaforu koji je pokazivao zeleno svetlo.
„Hajde, crveno!“, zaurlao je. I jeste se upalilo crveno, ali tek nakon što je Sebastijan skrenuo levo i požurio prema Hajd park korneru. Karl je morao da se pomiri s tim da su pobegli. Postoji li mogućnost da je Bruno tražio da ga Klifton ostavi negde pre nego što produži za Kembridž? Na kraju krajeva, zar on ne bi trebalo da izvede devojku u bioskop posle podne? Karl nije bio sprem&n da rizikuje.
Okrenuo se i potrčao prema kući, pokušavajući da se seti gde bi gospodin Martinez trebalo da bude tog dana. Znao je da će posle podne gledati žensko finale na Vimbldonu, ali, čekaj, setio se da je pre toga imao sastanak u centru te je moguće da je i dalje u kancelariji. Čovek koji ne veruje u boga molio se da nije već krenuo za Vimbldon.
Utrčao je kroz otvorena vrata, podigao slušalicu i pozvao kancelariju. Nekoliko trenutaka kasnije, javila se don Pedrova sekretarica.
„Moram da razgovaram sa šefom hitno, hitno", ponovio je.
„Ali gospodin Martinez i Dijego su pre nekoliko minuta otišli na Vimbldon."


— o O o —



„Sebe, moram da razgovaram s tobom o nečemu što me brine već neko vreme.“
„Zašto mislim da se Sali verovatno ni sutra neće pojaviti?“
„Ne, mnogo je ozbiljnije od toga“, odgovorio je Bruno. Iako je Sebastijan nazreo promenu u njegovom tonu, nije mogao da se okrene prema njemu jer je prvi put vozio Hajd park kornerom.
„Ne mogu tačno da odredim o čemu je reč, ali čini mi se da te moj otac izbegava otkako si došao u London.“
„Ali to nema nikakvog smisla. Na kraju krajeva, on je predložio da s tobom'idem na Vimbldon“, podsetio ga je Sebastijan i produžio Park lejnom.
„Znam, a tata je predložio i da ti danas pozajmim automobil. Samo sam se pitao da li se u Buenos Ajresu dogodilo nešto što je moglo da ga naljuti."
„Nije koliko ja znam“, odgovorio je Sebastijan, video putokaz za auto-put i skrenuo u drugu traku.
„A i dalje ne shvatam zašto je tvoj otac proputovao pola sveta da te vidi kad je bilo dovoljno da podigne slušalicu „Hteo sam to da ga pitam, ali bio je zaokupljen pripremama za najnoviju književnu turneju po Americi. Kad sam to spomenuo mami, pravila se glupa. A jedno ti mogu reći o mami - ona nije glupa.“
„Ne razumem ni zašto si ostao u Buenos Ajresu kad si mogao da se vratiš u Englesku s ocem.“
„Zato što sam tvom ocu obećao da ću isporučiti veliki sanduk u Sautempton i nisam hteo da ga izneverim posle svega što je učinio za mene.“
„To mora da je skulptura koju sam video kako leži na travnjaku u Šilingfordu. Ali ona samo produbljuje tajnu. Zašto bi te moj otac zamolio da doneseš skulpturu iz Argentine, ponudio je na aukciji i onda je kupio?“
„Nemam blage veze. Potpisao sam kao što je tražio i, pošto je Sadebi preuzeo sanduk, otputovao u Bristol s roditeljima. Čemu ovo isleđivanje? Samo sam uradio ono što me je tvoj otac zamolio.“
„Zato što je juče jedan čovek posetio tatu kod kuće i čuo sam da je spomenuo prezime Barington.“
Sebastijan se zaustavio na sledećem semaforu. „Imaš li predstavu ko je taj čovek?“
„Ne, nisam ga nikad video, ali čuo sam da ga otac oslovljava s majore.“


— o O o —



„Ovo je zvanično obaveštenje“, rekao je glas preko razglasa. Publika je zaćutala iako se gospođica Gibson spremala da servira za prvi set. „Može li gospodin Martinez odmah da se javi u sekretarovu kancelariju?“
Don Pedro nije odmah reagovao, a onda je polako ustao i rekao: „Mora da je nešto pošlo naopako." Bez reči je počeo da se probija prema najbližem izlazu. Dijego je bio pola koraka iza njega. Kad je stigao do prolaza između sedišta, pitao je prodavca programa gde je sekretarova kancelarija.
„To je velika zgrada sa zelenim krovom, gospodine", odgovorio je mladić i pokazao udesno. „Ne možete promašiti.“ Don Pedro je brzo sišao i izašao s centralnog terena, ali Dijego ga je stigao mnogo pre nego što je došao do izlaza. Dijego je ubrzao i uputio se prema velikoj zgradi koja se uzdizala nad ostalim. Povremeno se osvrtao da se uveri da mu otac nije mnogo zaostao. Kad je ugledao čoveka u uniformi pored dvokrilnih vrata, usporio je i povikao: „Gde je sekretarova kancelarija?“
„Treća vrata sleva, gospodine.“
Dijego nije usporio sve dok nije ugledao reči Klupski sekretar na vratima.
Otvorio je vrata i našao se pred čovekom u otmenom ljubičasto-zelenom sakou.
„Ja sam Martinez. Upravo ste me pozvali preko razglasa.“
„Da, gospodine. Zvao vas je gospodin Karl Ramirez i zamolio da ga odmah pozovete kod kuće. Naglasio je da je izuzetno važno.“
Dijego je podigao slušalicu s njegovog radnog stola i već je okretao kućni broj kad je njegov zajapureni otac ušao. „Šta se desilo?“, pitao je zadihano.
„Ne znam još. Samo mi je rečeno da zovem Karla kod kuće.“
Don Pedro mu je oteo slušalicu kad je čuo reči: „Jeste li vi, gospodine Martineze?“
„Ja sam“, odgovorio je i napregnuto slušao.
„Šta se desilo?“, pitao je Dijego, pokušavajući da ostane miran iako je njegov otac smrtno prebledeo i uhvatio se za ivicu sekretarovog stola.
„Bruno je u kolima.“


— o O o —



„Razgovaraću s ocem kad se vratim večeras", rekao je Bruno. „Na kraju krajeva, šta si mogao da uradiš da ga naljutiš ako si samo postupao po njegovim uputstvima?“
„Nemam pojma“, odgovorio je Sebastijan. Skrenuo je s kružnog toka na auto-put i uključio se u saobraćaj. Nagazio je gas, uživajući u vetru koji mu je mrsio kosu.
„Možda preterujem“, rekao je Bruno, „ali voleo bih da to razrešimo.“
„Ako je je reč o majoru Fišeru“, kazao je Sebastijan, „onda ni ti to ne možeš razrešiti, to ti mogu reći.“
„Ne razumem. Ko je taj Fišer, dođavola?“
„Bio je konzervativni kandidat koji se borio protiv mog ujaka na poslednjim izborima. Zar se ne sećaš? Pričao sam ti o njemu.“
„Je li to onaj čovek koji je pokušao da prevari tvog ujaka tako što mu je ukrao glasove?“
„Jeste, a pokušao je i da oslabi kompaniju Barington tako što je kupovao i prodavao akcije kad god su bili pod pritiskom. A sigurno mu nije drago što je moja majka zauzela njegovo mesto kad ga se predsednik konačno ratosiljao."
„Ali zašto bi moj otac imao veze s takvim mamlazom?“
„Moguće je da to nije Fišer i da obojica preterujemo.“
„Nadam se da si u pravu. Ali i dalje mislim da bi trebalo da osmatramo i osluškujemo za slučaj da nabasamo na nešto što bi moglo razrešiti tu misteriju."
„Dobra ideja. Jer svakako ne želim da naljutim tvog oca.“
„A čak i ako saznamo da postoji zavada između naših porodica, to ne znači da mi moramo da se mešamo.“
„Potpuno se slažem", odgovorio je Sebastijan. Brzinomer je pokazivao šezdeset, još jedno novo iskustvo. „Koliko knjiga tvoj mentor očekuje da pročitaš do početka semestra?", pitao je i prešao u spoljnu traku da prestigne konvoj od tri kamiona koji su prevozili ugalj.
„Preporučio je desetak, ali čini mi se da ne moram sve da ihpročitam do prvogdanasemestra"
„Mislim da u životu nisam pročitao deset knjiga“, rekao je Sebastijan. Prestigao je prvi kamion. Ali morao je naglo da zakoči kad je vozač srednjeg kamiona iznenada skrenuo i počeo da prestiže onaj ispred sebe. Baš kad je izgledalo da će vozač prestići prvi kamion i vratiti se u unutrašnju traku, Sebastijan je pogledao u retrovizor i video da se i treći kamion prestrojio u spoljnu traku.
Kamion ispred Sebastijana išao je uporedo s onim koji je još bio u unutrašnjoj traci. Sebastijan je ponovo pogledao u retrovizor i unervozio se kad je video da se kamion iza njih približava.
Bruno se okrenuo i ludački mahnuo vozaču kamiona iza njih. Povikao je iz sveg glasa: „Odstupite!“
Bezizrazni vozač se samo naslonio na volan i nastavio da se približava iako kamion ispred njih još nije prestigao onaj u unutrašnjoj traci.
„Zaboga, požuri!“, povikao je Sebastijan i odlučno zatrubio iako je znao da vozač ispred njih ne čuje ni reč. Ponovo je pogledao u retrovizor i užasnuo se kad je video da je kamion sad samo nekoliko centimetara od njihovog branika. Kamion ispred njih još nije dovoljno odmakao da bi se vratio u unutrašnju traku, što bi dozvolilo Sebastijanu da pojuri napred. Bruno je sad mahnito mahao vozaču sleva, ali on je vozio istom brzinom. Lako je mogao da ubrza i dozvoli im da pređu u sigurnost unutrašnje trake, ali nije ni pogledao u njihovom pravcu.
Sebastijan je čvršće uhvatio volan kad je kamion iza njih zakačio branik i gurnuo mali MG napred. Tablice su poletele u vazduh. Sebastijan je pokušao da odmakne nekoliko metara, ali nije mogao da ubrza a da se ne zakuca u prednji kamion i završi stisnut kao harmonika između njih.
Nekoliko sekundi kasnije, drugi put su poleteli napred jer se kamion jače zakucao u zadnji deo automobila i gurnuo ga samo tridesetak centimetara dalje od vozila ispred njih. Tek kad ih je kamion udario treći put, Sebastijanu su kroz glavu prošle Brunove reči: Jesi li siguran da ispravno postupaš? Pogledao je prijatelja koji se obema rukama držao za komandnu tablu.
„Pokušavaju da nas ubiju“, uzviknuo je. „Zaboga, Sebe, učini nešto!“
Sebastijan je bespomoćno pogledao trake što vode prema jugu i video vozila kako žure u suprotnom pravcu.
Kamion ispred njih počeo je da usporava. Ako se nada da će preživeti, moraće da uradi nešto, i to brzo.


— o O o —



Mentor je dobio nezahvalan zadatak da pozove mladićevog oca i saopšti mu kako je njegov sin tragično nastradao u udesu.

Izjave zahvalnosti


Zahvaljujem na neprocenjivim savetima i pomoći prilikom istraživanja:
Sajmonu Bejnbridžu, Robertu Boumanu, Elenor Drajden, Alison Prins, Mari Roberts i Suzan Vot.

1 Poslanici Gornjeg doma sede na crvenim klupama a Donjeg na zelenim. (Prim. prev.)


2 Engl.: Law lords - zakonodavno telo Gornjeg doma ustanovljeno 1876. i ukinuto uspostavljanjem Vrhovnog suda Velike Britanije u oktobru 2009. (Prim. prev.)


3 Libretista Gilbert i kompozitor Salivan su zajedno stvorili više opera u viktorijansko daba. (Prim. prev.)


4 Doktor Tomas Barnardo je osnovao više sirotišta u Engleskoj u devetnaestom veku. (Prim. prev.)


5 U Severnoj Americi su tako nazivali engleske mornare koji su dolazili u Novi svet zato što su sisali limun da ne bi dobili skorbut. (Prim. prev.)


6 Engl.: Think British, act Yiddish ili Dress British, act Yidish - izgledati konvencionalno, ali razmišljati nekonvencionalno. (Prim. prev.)


7 Afričko-karipski muzički pravac koji je potekao s Trinidada i Tobaga. (Prim. prev.)


8 Engl.: Old boys - bivši učenici srednjih škola i fakulteta u Engleskoj. (Prim. prev.)


9 Junak iz knjige Priča o dva grada Čarlsa Dikensa. (Prim. prev.)


10 Engl.: rotten boroughs - opusteli okruzi s veoma malo glasača koji su imali predstavnike u parlamentu do reforme 1832, kad su ih smenili novi industrijski gradovi. (Prim. prev.)


11 Engl: Common pests - obične štetočine (u originalu common pests I confused when in my right mind), anagram latinskih reči compos mentis, što znači pri zdravoj pameti. (Prim. prev.)


12 U engleskom Donjem domu ministri i lideri vodećih partija sede u prvim klupama. (Prim. prev.)


13 Misli se na Bi-Bi-Sijevu emisiju u kojoj su poznati birali koje bi ploče poneli na pusto ostrvo. (Prim. prev.)


14 Skraćenica brodske kompanije Peninsular and Oriental Steam Navigation Company. (Prim. prev.)


15 Crveno je boja Laburističke partije dok plava predstavlja Konzervativnu. (Prim. prev.)


16 Škotska policija. (Prim. prev.)


17 Franc.: jedan, dva i jaje. (Prim. prev.)


18 Franc.: Dobar dan, gospodine. Izvolite. (Prim. prev.)


19 Šp.: Mi smo Španci. (Prim. prev.)


20 Šp.: Dobar dan, gospodine. Izvolite. (Prim. prev.)


21 Šp.: Vraćam se za minut. (Prim. prev.)


22 Junak iz engleske narodne bajke kome je crkveno zvono poručilo da će tri puta biti gradonačelnik Londona. (Prim. prev.)


23 Šp.. Kužičasta kuća, sedište argentinskog predsednika. (Prim. prev.)


24 Engl.: August - avgust; Auguste - Ogist. (Prim. prev.)


25 Engl.: money to burn - imati novca za bacanje. (Prim. prev.)


26 Aluzija na zamenu starih lampi za noveu Aladinu. (Prim. prev.)


27 Lat.: Moja greška; kriv sam. (Prim. prev.)