Surova osveta - Džefri Arčer

Džonatanu i Merion



IZJAVE ZAHVALNOSTI


Želim da zahvalim sledećim ljudima na dragocenim savetima i pomoći u vezi s ovom knjigom:
Državnom tužiocu, poštovanom Majklu Belofu, Kevinu Robinsonu, Sajmonu Bejnbridžu, Rouzi de Kursi, Meri Roberts, Alison Prins i Biliju Litlu (zatvor Vajtmur, zatvorenik BX7974, koji je diplomirao muziku na koledžu Viktorija i završio prirodne nauke, a studira društvene nauke, socijalnu politiku i kriminologiju).

PROLOG


„Da“, rekla je Bet.
Trudila se da deluje iznenađeno, ali nije bila odviše uverljiva jer je odlučila da će se njih dvoje venčati još kada su išli u srednju školu. Međutim, zapanjila se kada je Deni usred punog restorana kleknuo na jedno koleno.
„Da“, ponovila je Bet i ponadala se da će on ustati pre no što svi u prostoriji budu prestali da jedu i okrenu se da zure u njih. Ali, Deni se nije ni pomerio. Ostao je na jednom kolenu i, poput mađioničara, niotkuda stvorio malenu kutiju. Otvorio ju je i otkrio jednostavan zlatni prsten s jednim jedinim dijamantom, koji je bio daleko veći no što je Bet očekivala - premda joj je brat već rekao da je Deni na prsten potrošio dve mesečne plate.
Kada je konačno ustao s kolena, Deni ju je ponovo iznenadio. Istog trena počeo je da otkucava broj na svom mobilnom. Bet je dobro znala ko će biti na drugom kraju linije.
„Pristala je!“, trijumfalno je obznanio Deni. Bet se smešila dok je držala dijamant na svetlosti kako bi ga pažljivije pogledala. „Što nam se ne pridružiš?“, dodao je Deni pre no što je stigla da ga zaustavi. „Sjajno, naći ćemo se u vinskom baru nedaleko od Fulam rouda - onom u kom smo bili prošle godine posle utakmice sa Čelzijem. Vidimo se tamo, druže.“
Bet se nije bunila; na kraju krajeva, Barni nije samo njen brat već i Denijev najstariji prijatelj, i on ga je verovatno već pitao da mu bude kum.
Deni je isključio telefon i zatražio račun od konobara koji je prolazio. Užurbano im je prišao šef sale.
„Kuća časti“, rekao je i uputio im srdačan osmeh.
Biće to noć iznenađenja.


— o O o —



Kada su Bet i Deni ušli u Danlopov grb, zatekli su Barnija za stolom u uglu s bocom šampanjca i tri čaše.
„Sjajne vesti“, rekao je pre no što su seli.
„Hvala, druže“, zahvalio je Deni dok se rukovao sa prijateljem.
„Već sam javio ćaletu i kevi“, dodao je Barni, uz prasak izvadio čep i napunio tri čaše za šampanjac. „Nisu delovali previše iznenađeno, ali to je ionako najgore čuvana tajna u Bou.“
„Nemoj mi reći da će nam se i oni pridružiti“, iznenadila se Bet.
„Nema šanse“, kazao je Barni dok je podizao čašu, „ovog puta imate samo mene. Za dug život i da Vest Hem osvoji prvenstvo.“
„Pa, bar jedno od to dvoje je moguće“, rekao je Deni.
„Mislim da bi se ti oženio Vest Hemom kada bi mogao“, kazala je Bet i nasmešila se bratu.
„Mogao bih i gore da prođem“, primetio je Barni.
Deni se nasmeja. „Do kraja života ću biti u braku s oboje.“
„Sem nedeljom po podne“, podsetio ga je Barni.
„A možda ćeš čak i nekoliko nedelja po podne morati da žrtvuješ kad budeš preuzeo tatin posao“, rekla je Bet.
Deni se namršti. Otišao je kod Betinog oca na pauzi za ručak i zatražio dozvolu da se oženi njegovom kćerkom - u Ist endu neke tradicije teško iščezavaju. Gospodinu Vilsonu nije moglo biti draže što će mu Deni postati zet, ali je rekao da se predomislio u vezi s nečim. Deni je mislio da su se u vezi s tim već saglasili.
„A ako misliš da ću te zvati ’gazda’ kad budeš preuzeo posao od mog matorog“, prekinuo ga je Barni, „to možeš da zaboraviš.“ Deni ništa nije rekao.
„Je li to onaj ko mislim da jeste?“, upitala je Bet.
Deni pažljivije osmotri četvoricu muškaraca koji su stajali za šankom. „Svakako liči na njega.“
„Liči na koga?“, upita Barni.
„Na glumca koji igra dr Beresforda u Receptu.“
„Lorens Devenport“, prošaputala je Bet.
„Uvek mogu da odem i zatražim mu autogram“, rekao je Barni.
„Ne dolazi u obzir“, kazala je Bet. „Iako mama ne propušta nijednu epizodu.“
„Mislim da ti se sviđa“, primetio je Barni i dopunio čaše.
„Ne sviđa mi se“, rekla je Bet malo glasnije, zbog čega se jedan od muškaraca za šankom okrenuo. „A osim toga“, dodala je svom vereniku uz osmeh, „Deni je daleko zgodniji od Lorensa Devenporta.“
„Samo ti sanjaj“, kazao je Barni. „Samo zato što se dečko za promenu obrijao i oprao kosu, seko, ne znači da će mu to preći u naviku. Nema šanse. Samo ne zaboravi da ti budući muž radi u Ist endu, a ne u Sitiju.“
„Deni bi mogao da bude sve što poželi“, rekla je Bet i uzela ga za ruku.
„Kao šta, seko? Tajkun ili tupadžija?“, pitao je Barni i pljesnuo Denija šakom po ruci.
„Deni ima planove za radionicu koji će te...“
„Psst“, ućutka ga Deni i dopuni prijatelju čašu.
„I bolje da ih ima, jer nije jeftino venčati se“, konstatovao je Barni. „Za početak, gde ćete živeti?“
„Odmah tu iza ugla prodaje se stan u suterenu“, rekao je Deni.
„Imate li dovoljno love?“, pitao je Barni. „Jer suterenski stanovi nisu jeftini, čak ni u Ist endu.“
„Uštedeli smo dovoljno da položimo kaparu“, kazala je Bet, „a kada Deni bude preuzeo od tate...“
„Popijmo u to ime“, predložio je Barni, samo da bi otkrio kako je boca prazna. „Bolje da naručim novu.“
„Ne“, odlučno je rekla Bet. „Moram ujutru na vreme da stignem na posao, čak iako ti ne moraš.“
„Do đavola s tim!“, ljutnuo se Barni. „Sestrica mi se ne veri svaki dan za mog najboljeg pajtaša. Još jednu bocu!“, uzviknuo je.
Barmen se nasmešio i izvadio drugu bocu šampanjca iz frižidera ispod šanka. Jedan od muškaraca koji su stajali za šankom pogledao je etiketu. „Pol Rodžer“, promrmljao je pre no što je glasno dodao: „Traćiš ga na njih.“
Barni je skočio, ali ga je Deni istog trena povukao natrag. „Ne obraćaj pažnju na njih“, rekao je, „nisu toga vredni.“
Šanker brzo priđe njihovom stolu. „Da ne pravimo gužvu, momci“, rekao je kad je izvadio čep. „Jedan od njih slavi rođendan i, da budem iskren, mislim da su previše popili.“
Dok im je šanker punio čaše, Bet pažljivije pogleda četvoricu muškaraca. Jedan on njih zurio je u nju. Namignuo joj je, otvorio usta i jezikom oblizao usne. Bet se brzo okrenula natrag i odahnula što Deni i njen brat ćaskaju.
„Kuda ćete na medeni mesec?“
„U Sen Trope“, rekao je Deni.
„Za to ćete morati malo da se isprsite.“
„I ovoga puta te ne vodimo“, kazala je Bet.
„Kurva izgleda sasvim pristojno dok ne otvori usta“, rekao je glas za šankom.
Barni ponovo skoči i otkri da dvojica od njih izazivački zure u njega.
„Pijani su“, primetila je Bet. „Jednostavno ne obraćaj pažnju na njih.“
„Ne znam“, dodao je drugi muškarac. „Ponekad mi se baš dopada da kurvi usta budu otvorena.“
Barni je dograbio praznu bocu i Deni je morao da upotrebi svu snagu kako bi ga zadržao.
„Hoću da idem odavde“, odlučno je rekla Bet. „Neću da mi gomila snobova iz državnih škola upropasti veridbenu zabavu.“ Deni je odmah skočio, ali je Barni samo sedeo i pio šampanjac. „Hajde, Barni, idemo odavde pre no što budemo učinili nešto zbog čega ćemo zažaliti“, rekao je Deni. Barni nerado ustade i krenu za prijateljem, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled s četvorice muškaraca za šankom. Bet je bilo drago što su im ovi okrenuli leđa i naizgled se udubili u razgovor.
Ali u trenutku kada je Deni otvorio zadnja vrata, jedan od njih se okrenuo. „Odlazite?“, pitao je. Zatim je izvadio novčanik i dodao: „Kada budete završili s njom, mojim prijateljima i meni ostalo je taman dovoljno za redaljku.“
„Mnogo sereš“, reče Barni.
„Zašto onda ne izađemo da to rešimo?“
„Samo izvoli, Seronjo“, procedi Barni, a Deni ga izgura na uličicu pre no što je stigao da kaže još nešto. Bet je zalupila za njima vrata i zakoračila na uličicu. Deni je čvrsto držao Barnija za lakat, ali nisu odmakli ni nekoliko koraka pre no što ga se ovaj oslobodio. „Hajde da se vratimo i naučimo ih pameti.“
„Ne večeras“, rekao je Deni. Nije ispuštao Barnijevu ruku i nastavio je da vodi prijatelja uličicom.
Kada je stigla do glavne ulice, Bet je videla da tamo, s rukom iza leđa, stoji čovek koga je Barni nazvao Seronjom. Cerio joj se i opet počeo da oblizuje usne, baš kada se njegov prijatelj užurbano pojavio iza ugla, blago zadihan. Bet se okrenula i videla svog brata koji je stajao raširenih nogu i nije nameravao da uzmakne. Smešio se.
„Vratimo se unutra!“, viknula je Bet Deniju, da bi videla kako dvojica muškaraca koji su stajali za šankom sada stoje na vratima i preprečuju put.
„Ko ih jebe!“, opsovao je Barni. „Vreme je da pokažemo ovim skotovima.“
„Ne, ne!“, preklinjala je Bet, kada jedan od muškaraca jurnu uličicom prema njima.
„Ti uzmi Seronju“, rekao je Barni, „a ja ću se postarati za ostalu trojicu.“
Bet je užasnuto posmatrala kako Seronja upućuje udarac koji je zakačio Denija po ivici brade i od koga se ovaj zateturao unazad. Oporavio se na vreme da blokira naredni udarac, fintirao, a potom zadao jedan koji Seronja nije očekivao. Pao je na jedno koleno, ali se brzo pridigao i ponovo zamahnuo na Denija.
Pošto se činilo da preostala dvojica muškaraca koji stoje kraj zadnjih vrata ne žele da se mešaju, Bet je pretpostavila da će se tuča prilično brzo završiti. Mogla je samo da gleda kako njen brat zadaje drugom muškarcu aperkat čijom ga je silinom gotovo nokautirao. Dok ga je čekao da ustane, Barni je doviknuo Bet: „Učini nam uslugu, seko, i zaustavi taksi! Ovo neće dugo trajati, a onda moramo da se izgubimo odavde.“
Bet je preusmerila pažnju na Denija kako bi se uverila da je savladao Seronju. Ovaj je ležao na zemlji raširenih nogu i ruku, a Deni na njemu i očigledno gospodario situacijom. Obojicu ih je još jednom pogledala pre no što je nevoljno poslušala brata. Otrčala je uličicom, izašla na glavnu ulicu i potražila taksi. Čekala je samo dva-tri minuta pre no što je primetila poznati žuti znak s natpisom SLOBODNO.
Bet je zaustavila taksistu kada se čovek koga je Barni oborio teturajući provukao pored nje i nestao u noći.
„Kuda, srce?“, upitao je taksista.
„Bejkon roud, Bo“, rekla je Bet. „A dvojica mojih prijatelja pridružiće nam se svakog trena“, dodala je i otvorila zadnja vrata.
Taksista je pogledao u uličicu preko njenog ramena. „Mislim da njima neće trebati taksi, srce“, rekao je. „Da su to moji prijatelji, ja bih zvao hitnu pomoć.“

PRVA KNJIGA
SUĐENJE




1.


„Nisam kriv.“
Deni Kartrajt osećao je kako mu se noge tresu kao što su mu se ponekad tresle pred prvu rundu bokserskog meča koji zna da će izgubiti. Sudijin pomoćnik zabeležio je izjašnjavanje o optužbi, pogledao u Denija i rekao: „Možete sesti.“
Deni se skljokao na stoličicu u sredini pregratka za optuženog i odahnuo što se prva runda završila. Pogledao je u sudiju koji je sedeo na naspramnom kraju sudnice na zelenoj kožnoj stolici visokog naslona nalik na presto. Pred njim se nalazio dugačak sto od hrastovine prekriven parničkim dokumentima u fasciklama i beležnica otvorena na praznoj stranici. Sudija Sakvil pogledao je u Denija i izrazom lica nije pokazivao ni odobravanje ni negodovanje. Skinuo je s vrha nosa naočari sa staklima u obliku polumeseca i zapovednički rekao: „Uvedite porotu.“
Dok su svi čekali da se pojavi dvanaestoro muškaraca i žena, Deni se trudio da upije nepoznate prizore i zvuke sudnice broj četiri Vrhovnog krivičnog suda Engleske. Pogledao je u dvojicu muškaraca koji su sedeli za naspramnim krajevima stola koji mu je opisan kao advokatski. Njegov mladi advokat Aleks Redmejn podigao je pogled i uputio mu prijateljski osmeh, ali stariji čovek za drugim krajem stola, o kome je gospodin Redmejn uvekgovorio kao o advokatu optužbe, nijednom nije ni pogledao u njegovom pravcu.
Deni je gledao na javnu galeriju. U prednjem redu sedeli su njegovi roditelji. Očeve snažne istetovirane ruke bile su naslonjene na ogradu balkona, dok je majka pognula glavu. Povremeno bi podigla oči i letimice pogledala u sina jedinca.
Trebalo je nekoliko meseci da slučaj „Tužilaštvo protiv Danijela Artura Kartrajta“ najzad dospe do Vrhovnog krivičnog suda. Deniju se činilo da je, kada se zakon umešao, sve počelo da se odvija usporeno. A onda su se najednom, bez upozorenja, otvorila vrata u naspramnom uglu sudnice i sudski službenik se opet pojavio. Za njim je išlo sedam muškaraca i pet žena koji su odabrani da mu odrede sudbinu. U koloni po jedan, ušli su u porotnički pregradak i seli na nenaznačena mesta - šestoro u prednji red, šestoro iza njih; neznanci kojima je zajednička samo puka lutrija odabira.
Kada su se smestili, sudijin pomoćnikustao je sa svog mesta kako bi im se obratio. „Članovi porote“, počeo je, „okrivljeni, Danijel Artur Kartrajt, stoji pred vama optužen za ubistvo. O optužbi se izjasnio da nije kriv. Prema tome, vaša dužnost je da saslušate dokaze i ustanovite je li kriv ili nije.“

2.


Sudija Sakvil pogledao je u sto ispod sebe. „Gospodine Pirsone, možete otvoriti slučaj u ime tužilaštva.“
Od advokatskog stola polako je ustao nizak, punačak čovek. Državni tužilac, gospodin Arnold Pirson, otvorio je debelu fasciklu koja je ležala na stalku pred njim. Dodirnuo je poprilično pohabanu periku, gotovo kao da proverava je li se setio da je stavi, zatim povukao revere odore - navika koja se nije menjala proteklih trideset godina.
„S dozvolom Vaše visosti“, počeo je polako i ozbiljno kako je inače radio, „u ovom slučaju zastupam tužilaštvo, dok moj poštovani kolega“ - letimice je proverio ime na listu hartije pred sobom - „gospodin Aleks Redmejn, zastupa odbranu. Slučaj pred Vašom visošču jeste slučaj ubistva. Hladnokrvnog i proračunatog ubistva gospodina Bernarda Henrija Vilsona.“
Na javnoj galeriji, roditelji žrtve sedeli su u udaljenom uglu zadnjeg reda. Gospodin Vilson gledao je u Denija i nije uspevao da sakrije razočaranje u očima. Gospođa Vilson bezizražajno je zurila preda se, bledog lica, nalik ožaloščenom na sahrani. Iako su tragični događaji u pozadini smrti Barnija Vilsona neopozivo promenili živote dveju porodica iz Ist enda koje su nekoliko generacija u bliskim prijateljskim odnosima, jedva da su uzburkale vodu izvan kruga od desetak ulica u okolini Bejkon rouda u Bou.
„U toku ovog suđenja saznaćete kako je okrivljeni", nastavio je Pirson i mahnuo rukom prema optuženičkom pregratku, ne trudeći se čak ni da pogleda u Denija, „namamio gospodina Vilsona u pab u Čelziju u subotu uveče, osamnaestog septembra 1999, gde je izvršio ovo surovo ubistvo s predumišljajem. Pre toga izveo je sestru gospodina Vilsona" - ponovo je proverio dokumentaciju pred sobom - „Elizabetu, u restoran Kod Lučija u Fulam roudu. Sud će saznati da je Kartrajt zaprosio gospođicu Vilson pošto mu je ona otkrila da je trudna. Zatim je mobilnim telefonom pozvao njenog brata, gospodina Bernarda Vilsona, da im se pridruži u Danlopovom grbu, pabu iza Hambldon terasa, u Čelziju, kako bi svi zajedno proslavili.
Gospođica Vilson već je dala pisanu izjavu kako nikada dotad nije bila u navedenom pabu, premda ga je Kartrajt očigledno dobro poznavao, a tužilaštvo će utvrditi da ga je izabrao iz jednog jedinog razloga: njegova zadnja vrata vode u mirnu uličicu, savršeno mesto za nekoga ko namerava da izvrši ubistvo; ubistvo za koje će Kartrajt kasnije okriviti potpunog neznanca koji se te večeri sasvim slučajno zatekao u Danlopovom grbu.“
Deni je zurio u gospodina Pirsona. Kako bi on uopšte mogao da zna šta se te večeri odigralo kada nije ni bio tamo? Ali Deni se nije previše zabrinuo. Na kraju krajeva, gospodin Redmejn uverio ga je da će na suđenju biti iznesena i njegova verzija priče i kako ne sme suviše da se uznemirava ako sve bude delovalo crno dok tužilaštvo bude iznosilo svoj slučaj. Uprkos upornom uveravanju njegovog advokata, Denija su brinule dve činjenice: Aleks Redmejn nije mnogo stariji od njega, a i upozorio ga je da mu je to tek drugi slučaj koji vodi.
„Ali na Kartrajtovu nesreću“, nastavio je Pirson, „ostala četiri gosta koji su te večeri bili u Danlopovom grbu pričaju drugačiju priču koja se ne samo pokazala kao dosledna, već ju je potvrdio i šanker koji je te večeri bio na svom radnom mestu. Tužilaštvo će svu petoricu izvesti kao svedoke, i oni će vam ispričati da su načuli raspravu između dvojice muškaraca, koji su kasnije viđeni kako izlaze na zadnji ulaz bara nakon što je Kartrajt rekao: ’Zašto onda ne izađemo da to rešimo?’ Sva petorica videla su kako Kartrajt izlazi na zadnja vrata, u pratnji Bernarda Vilsona i njegove sestre Elizabete, koja je bila vidno potresena. Nekoliko trenutaka kasnije začuo se vrisak. Gospodin Spenser Kreg, jedan od gostiju, ostavio je društvo i istrčao na uličicu, gde je zatekao Kartrajta kako drži gospodina Vilsona za vrat, iznova i iznova mu zabijajući nož u grudi.
„Gospodin Kreg smesta je mobilnim telefonom pozvao policiju. Vreme poziva, Vaša visosti, i razgovor koji je usledio, zavedeni su i snimljeni u policijskoj stanici Belgravija. Nekoliko minuta kasnije, na mesto zločina stigla su dva policajca i zatekla Kartrajta kako kleči nad telom gospodina Vilsona, s nožem u ruci - nožem koji mora da je uzeo sa šanka, jer je na njegovoj dršci ugravirano Danlopov grb.“
Aleks Redmejn zabeleži Pirsonove reči.
„Članovi porote“, nastavio je Pirson i iznova povukao revere, „svaki ubica mora da ima motiv, a u ovom slučaju ne moramo tragati dalje od prvog zabeleženog ubistva, kada je Kain presudio Avelju, kako bismo ustanovili motiv: zavist, pohlepa i ambicija gnusni su sastojci koji su, kada su se udružili, podstakli Kartrajta da ukloni jedinog suparnika koji mu stoji na putu.
Članovi porote, i Kartrajt i gospodin Vilson radili su u ’Vilsonovoj radionici’ u Majl end roudu. Vlasnik i upravnik radionice je gospodin Džordž Vilson, otac preminulog, koji je nameravao da se po isteku godine penzioniše i prepusti posao sinu jedincu, Bernardu. Gospodin Vilson navedeno je potvrdio u pisanoj izjavi, koju je odbrana prihvatila, te njega nećemo pozivati da svedoči.
Članovi porote, u toku ovog suđenja doznaćete da je između dvojice mladića postojao dug istorijat suparništva i neprijateljstva koji je sezao unazad do njihovih školskih dana. Ali kada mu Bernard Vilson više ne bude stajao na putu, Kartrajt je nameravao da se oženi gazdinom kćerkom i sam preuzme uspešan posao.
Međutim, nije sve pošlo onako kako je Kartrajt isplanirao te je, kada su ga uhapsili, pokušao da okrivi nedužnog posmatrača, istog onog čoveka koji je istrčao na uličicu da vidi zbog čega je gospođica Vilson vrisnula. Ali, na sopstvenu žalost, Kartrajt nije računao da će čitavoj epizodi prisustvovati još četvoro ljudi.“ Pirson se nasmešio poroti. „Članovi porote, kada budete čuli njihovo svedočenje, neće vam ostati ni trunka sumnje da je Danijel Kartrajt izvršio ovo grozno ubistvo.“ Okrenuo se sudiji. „Ovim završavam uvodnu reč za tužilaštvo, Vaša visosti.“ Još jednom je povukao revere pre no što je dodao: „Uz vaše dopuštenje, pozvaću svog prvog svedoka.“ Sudija Sakvil je klimnuo glavom, a Pirson odlučno rekao: „Pozivam gospodina Spensera Krega.“
Deni Kartrajt pogledao je desno i posmatrao kako sudski službenik u zadnjem delu sudnice otvara vrata, zakoračuje u hodnik i uzvikuje: „Gospodin Spenser Kreg!“ Trenutak kasnije, u sudnicu je ušao visok muškarac, ne mnogo stariji od Denija, u plavom odelu na tanke pruge, beloj košulji i sa svetloljubičastom kravatom. Koliko je samo delovao drugačije no na njihovom prvom susretu!
Spensera Krega Deni nije video proteklih šest meseci, ali nije prošao ni dan da ga nije jasno zamislio. Prkosno je zurio u tog čoveka, ali Kreg nije čak ni pogledao u Denijevom pravcu - kao da ovaj ne postoji.
Kreg je prešao sudnicu kao čovek koji zna tačno kuda ide. Kada je ušao u pregradak za svedoke, smesta je uzeo Bibliju, izrecitovao zakletvu i nijednom nije pogiedao u karticu koju je sudski službenik držao pred njim. Gospodin Pirson se osmehnuo svom glavnom svedoku, pre no što je letimice pogledao u pitanja koja je prethodnih meseci pripremao.
„Je li vaše ime Spenser Kreg?“
„Jeste, gospodine“, usledio je odgovor.
„I živite li u Hambldon terasu broj četrdeset tri, u severozapadnom Londonu?“
„Živim, gospodine."
„A čime se bavite?“, upitao je gospodin Pirson, kao da ne zna.
„Ja sam advokat.“
„A oblast koju ste odabrali?"
„Krivično pravo.“
„Znači da ubistva za vas nisu nikakva nepoznanica?“
„Nažalost nisu, gospodine.“
„Sada bih voleo da vas vratim u veče osamnaestog septembra, minule godine, kada ste sa grupom prijatelja uživali u piću u Danlopovom grbu u Hambldon terasu. Možda biste mogli da nam kažete šta se te večeri odigralo."
„Moji prijatelji i ja proslavljali smo Džeraldov trideseti rođendan..."
„Džeraldov?“, prekinuo ga je Pirson.
„Džeralda Pejna“, rekao je Kreg. „On je stari prijatelj s Kembridža. Provodili smo zajedno žovijalno veče i uživali u boci vina.“
Aleks Redmejn napravi belešku - mora da sazna koliko je bilo boca.
Deni je želeo da pita šta znači reč „žovijalno“.
„Nažalost, veče na kraju i nije ispalo tako žovijalno“, podstaknu Pirson.
„Daleko od toga“, odgbvorio je Kreg i ni na trenutak nije pogledao u Denija.
„Molim vas, ispriča;te sudu šta se potom dogodilo“, rekao je Pirson dok je gledao u beleške.
Kreg se prvi put okrenuo prema poroti. „Kao što rekoh, uživali smo u čaši vina i proslavljali Džeraldov rođendan, kada sam postao svestan nečijeg glasnog razgovora. Okrenuo sam se i primetio čoveka koji je sedeo za stolom u naspramnom uglu prostorije s mladom damom.“
„Vidite li tog čoveka sada u sudnici?", upitao je Pirson.
„Vidim", odgovorio je Kreg i uperio prst u pregradak za optuženog.
„Šta se zatim desilo?“
„Istog trena je skočio“, nastavio je Kreg, „i počeo da viče i ubada prstom drugog čoveka koji je ostao da sedi. Čuo sam kako je jedan od njih rekao: ’Ako misliš da ću te zvati gazda kad budeš preuzeo posao od mog matorog, to možeš da zaboraviš.’ Mlada dama pokušavala je da ga smiri. Hteo sam da se okrenem ka svojim prijateljima - na kraju krajeva, ta svađa nije imala nikakve veze sa mnom - kada je optuženi povikao: ’Zašto onda ne izađemo da to rešimo?’ Pretpostavio sam da se šale, ali onda je čovek koji je to izgovorio dograbio nož sa šanka...“
„Dozvolite da vas zaustavim, gospodine Kreg. Videli ste kako okrivljeni sa šanka uzima nož?“, upitao je Pirson.
„Jesam, video sam.“
„I šta se onda dogodilo?“
„Zustro je zakoračio ka zadnjim vratima, što me je iznenadilo.“
„Zašto vas je to iznenadilo?“
„Zato što je Danlopov grb moj lokalni pab, a tog čoveka nikada dotad nisam video.“
„Nisam siguran da vas pratim, gospodine Kreg", rekao je Pirson, koji je slušao svaku njegovu reč.
„Zadnji izlaz se ne vidi ako sedite u tom uglu prostorije, ali delovalo je kao da on zna tačno kuda je krenuo.“
„A, razumem“, rekao je Pirson. „Molim vas, nastavite.“
„Trenutak kasnije, drugi čovekje ustao i pojurio za optuženim, a za njim u stopu išla je mlada dama. Ne bih tome posvećivao više pažnje, da ubrzo potom svi nismo začuli vrisak.“
„Vrisak?“, ponovio je Pirson. „Kakav vrisak?“
„Visok, ženski vrisak“, odgovori Kreg.
„I šta ste učinili?“
„Ostavio sam prijatelje i smesta istrčao na uličicu u slućaju da je žena u opasnosti.“
„I je li bila?“
„Nije, gospodine. Vrištala je na optuženog i preklinjala ga da prestane.“
„Da prestane s čim?“, upitao je Pirson.
„Da prestane da napada drugog čoveka."
„Tukli su se?“
„Jesu, gospodine. Čovek koga sam prethodno video kako ubada prstom i viče, sada je drugog momka pribio uza zid i podlakticom mu pritiskao vrat.“ Kreg se okrenuo ka poroti i podigao levu ruku kako bi prikazao položaj.
„I je li gospodin Vilson pokušavao da se odbrani?“, upitao je Pirson.
„Najbolje što je mogao, ali optuženi mu je zabijao nož u grudi, iznova i iznova.“
„Šta ste onda uradili?", tiho je upitao Pirson.
„Pozvao sam policiju i uverili su'me da će odmah poslati nekoga i hitnu pomoć.“
„Jesu li rekli još nešto?“, upitao je Pirson dok je gledao u beleške.
,Jesu“, odgovorio je Kreg. „Rekli su da nipošto ne prilazim čoveku s nožem, već da se vratim u bar i sačekam da dođe policija.“ Zastao je. „Ta uputstva doslovce sam poslušao.“
„Kako su vaši prijatelji reagovali kada ste se vratili u bar i rekli šta ste videli?“
„Želeli su da izađu i vide mogu li nekako da pomognu, ali rekao sam šta je policija savetovala i da takođe mislim kako bi u tim okolnostima bilo mudro da odu kući.“
„U tim okolnostima?“
„Ja sam jedini svedok čitavog događaja i nisam želeo da budu ni u kakvoj opasnosti ukoliko bi se čovek s nožem vratio u bar.“
„To je za svaku pohvalu“, rekao je Pirson.
Sudija se namršti advokatu optužbe. Aleks Redmejn nastavi da hvata beleške.
„Koliko ste morali da čekate da policija stigne?“
„Sirenu sam začuo posle samo nekoliko trenutaka, a onda je malo kasnije na zadnja vrata bara ušao detektiv u civilu. Izvadio je značku i predstavio se kao detektiv narednik Fuler. Obavestio me je da je žrtva na putu ka najbližoj bolnici.“
„Šta se zatim desilo?"
„Dao sam punu izjavu, a onda mi je DN Fuler rekao kako sam slobodan da idem kući.“
„I jeste li otišli?"
„Jesam, vratio sam se kući, koja se nalazi stotinjak metara daleko od Danlopovog grba, i otišao na spavanje, ali nisam mogao da zaspim."
Aleks Redmejn zapisao je reči stotinjak metara.
„Razumljivo", rekao je Pirson.
Sudija se drugi put namršti.
„Stoga sam ustao, otišao u radnu sobu i zapisao sve što se odigralo te večeri."
„Zašto ste to učinili, gospodine Kreg, kada ste već dali izjavu policiji?"
„Iskustvo koje sam stekao dok sam stajao na vašem mestu, gospodine Pirsone, naučilo me je da su dokazi koji se iznose na klupi za svedoke neretko nepovezani, čak netačni, kada do suđenja dođe nekoliko meseci posle počinjenog zločina."
„Baš tako“, rekao je Pirson i okrenuo novu stranu dokumentacije. „Kada ste saznali da je Danijel Kartrajt optužen za ubistvo Bernarda Vilsona?"
„Pročitao sam pojedinosti u Ivning standardu narednog ponedeljka. Pisalo je da je gospodin Vilson umro na putu za Čelzi i bolnicu Vestminster, i da je Kartrajt optužen za njegovo ubistvo.“
„I jeste li mislili da je to kraj priče, što se tiče vaše upletenosti?“
„Jesam, premda sam znao kako će me pozvati da sveđočim na sudenju, ukoliko Kartrajt bude odlučio da porekne da je kriv.“
„Ali onda je usledio obrt koji čak ni vi, uprkos svom iskustvu s okorelim zločincima, niste mogli da predvidite."
„Svakako jeste", odgovorio je Kreg. „Sledećeg popodneva u mojim odajama posetila su me dvojica policajaca kako bi obavili drugi razgovor."
„Ali već ste dali i usmenu i pismenu izjavu DN Fuleru“, rekao je Pirson. „Zašto su opet morali s vama da razgovaraju?"
„Jer je Kartrajt optužio mene da sam ubio gospođina Vilsona, i čak tvrdio da sam ja uzeo nož sa šanka.“
„Jeste li se ikada pre te večeri sreli s gospodinom Kartrajtoni ili Vilsonom?“
„Nisam, gospodine“, iskreno je odgovorio Kreg.
„Hvala vam, gospodine Kreg.“
Dvojica muškaraca osmehnuše se jedan drugome pre no što se Pirson okrenuo sudiji i rekao: „Nemam više pitanja, Vaša visosti.“

3.


Sudija Sakvil je usmerio pažnju na advokata za drugim krajem stola. Dobro je poznavao cenjenog oca Aleksa Redmejna, koji se nedavno penzionisao kao sudija visokog suda, ali nikada dotad pred sobom nije imao njegovog sina.
„Gospodine Redmejne", zvučno reče sudija, „želite li da unakrsno ispitate ovog svedoka?"
„Svakako da želim“, odgovorio je Redmejn i prikupio beleške.
Deni se sećao da ga je, nedugo posle hapšenja, jedan policajac posavetovao da angažuje advokata. To se nije ispostavilo kao jednostavno. Ubrzo je otkrio da advokati, kao i automehaničari, naplaćuju po satu i da dobiješ samo ono što možeš da priuštiš. On je mogao da priušti deset hiljada funti: svotu koju je uštedeo za proteklih deset godina i nameravao da je upotrebi kao kaparu za suterenski stan u Bou, gde bi Bet, on i beba živeli kada bi se Bet i on venčali. Sve do poslednje pare nestalo je mnogo pre no što je slučaj stigao na sud. Pravni zastupnik koga je izabrao, izvesni gospodin Mejkpis, tražio je pet hiljada funti unapred, još pre no što je skinuo poklopac s nalivpera, a zatim još pet kada je izdao uputstva Aleksu Redmejnu, advokatu koji će ga zastupati na sudu. Deni nije shvatao zašto su mu potrebna dva advokata da obave isti posao. Kada je on popravljao neka kola, nije tražio od Barnija da podigne haubu pre no što on pogleda motor, a svakako ne bi zatražio avans pre no što bi uzeo alat u ruke.
Ali Aleks Redmejn se Deniju svideo čim ga je upoznao, i to ne samo zato što je navijao za Vest Hem. Imao je otmeni naglasak i studirao na Univerzitetu Oksford, ali mu se nijednom nije obratio s omalovažavanjem.
Kada je pročitao optužnicu i saslušao šta Deni ima da kaže, gospodin Mejkpis posavetovao je svog klijenta da se izjasni krivim za ubistvo bez predumišljaja. Bio je uveren da bi se mogao nagoditi s tužilaštvom, što bi Deniju omogućilo da se izvuče sa šestogodišnjom kaznom. Deni je odbio ponudu.
Aleks Redmejn je od Denija i njegove verenice tražio da iznova i iznova prepričavaju šta se te večeri odigralo, tražeći bilo kakvu nedoslednost u priči svog klijenta. Nije pronašao nijednu, a kada je novac nestao, i dalje je želeo da vodi njegovu odbranu.
„Gospodine Kreg“, počeo je Aleks Redmejn, ali nije povlačio revere niti dodirivao periku, „siguran sam da nije neophodno da vas podsećam kako ste i dalje pod zakletvom, ni na dodatnu odgovornost koju imate kao advokat."
„Pažljivo, gospodine Redmejne“, umešao se sudija. „Ne zaboravite da se sudi vašem klijentu a ne svedoku.“
„Videćemo hoćete li i dalje tako misliti, Vaša visosti, kada bude došlo vreme za vašu završnu reč.“
„Gospodine Redmejne", oštro reče sudija, „nije vaša dužnost da me podsećate na moju ulogu u ovoj sudnici. Vaš posao je da ispitate svedoke, moj da se postaram za zakonske pojedinosti koje iskrsnu, a onda ćemo obojica prepustiti poroti da donese presudu.“
„S dozvolom Vaše visosti“, rekao je Redmejn i okrenuo se ka svedoku. „Gospodine Kreg, u koliko ste sati vi i vaši prijatelji te večeri stigli u Danlopov grb?“
„Ne sećam se tačnog vremena", odgovorio je Kreg.
„Onda dopustite da vam osvežim pamćenje. U sedam? U pola osam? U osam sati?“
„Oko osam, pretpostavljam.“
„Znači da ste pili već oko tri sata pre no što su u bar ušli moj klijent, njegova verenica i njegov najbliži prijatelj.“
„Kao što sam već rekao sudu, nisam video kada su stigli."
„Baš tako“, rekao je Redmejn, oponašajući Pirsona. „I koliko ste popili do, recimo, jedanaest sati?“
„Nemam pojma. Bio je Džeraldov rodendan i niko nije brojao.“
„Pa, pošto smo ustanovili da ste pili preko tri sata, hoćemo li se složiti da ste popili šest boca vina? Ili možda sedam, čak osam?“
„Najviše pet“, odvratio je Kreg, „što nije ni izdaleka previše za četvoricu ljudi.“
„Složio bih se sa vama, gospodine Kreg, da jedan od vaših drugova u pismenoj izjavi nije rekao da je pio samo dijetalnu kolu, dok je drugi popio samo dve čaše vina jer je morao da vozi.“
„Ali ja nisam morao da vozim“, rekao je Kreg. „Danlopov grb je moj lokalni pab i živim samo sto metara dalje.“
„Samo sto metara dalje?“, ponovio je Redmejn. Kada Kreg nije reagovao, nastavio je: „Rekli ste sudu kako niste znali da u baru ima drugih gostiju dok niste čuli nečiji glasan razgovor.“
„To je tačno.“
„Tvrdite da ste čuli kako okrivljeni kaže: ’Zašto onda ne izađemo da to rešimo?’“
„I to je tačno.“
„Ali nije li istina, gospodine Kreg, da ste zapravo vi započeli čitavu svađu kada ste mom klijentu koji je izlazio iz paba uputili još jednu nezaboravnu opasku“ - pogledao je u svoje beleške - „’Kada završite s njom, mojim prijateljima i meni ostalo je taman dovoljno za redaljku’?“ Redmejn je čekao da Kreg odgovori, ali ovaj je opet ćutao. „Pošto niste odgovorili, smem li pretpostaviti da sam u pravu?"
„Ne smete da pretpostavite ništa slično, gospodine Redmejne. Jednostavno nisam smatrao da vaše pitanje zavređuje odgovor", prezrivo je odgovorio Kreg.
„Nadam se, gospodine Kreg, da ćete smatrati kako će moje naredno pitanje biti vredno odgovora, jer kažem da ste, kada vam je gospodin Vilson rekao ’mnogo sereš’, vi rekli: ’Zašto onda ne izađemo da to rešimo?’“
„Mislim da to pre liči na jezik koji bi se očekivao od vašeg klijenta“, odgovorio je Kreg.
„Ili od čoveka koji je previše popio i razmeće se pred pijanim prijateljima i lepom ženom?“
„Moram još jednom da vas podsetim, gospodine Redmejne“, umešao se sudija, „da se ovde sudi vašem klijentu a ne gospodinu Kregu.“
Redmejn se blago naklonio, ali kada je podigao pogled, primetio je da ga porota vrlo pažljivo sluša. „Kažem, gospodine Kreg“, nastavio je, „da ste izašli na prednja vrata a zatim otrčali pozadi jer ste želeli da se bijete."
„Izašao sam na uličicu tek pošto sam začuo vrisak."
„Jeste li tada uzeli nož sa šanka?“
„Nisam uradio ništa slično“, oštro je rekao Kreg. „Vaš klijent je dograbio nož kada je izlazio, kao što sam jasno rekao u izjavi.“
„Je li to izjava koju ste tako pažljivo sročili kada kasnije te noći niste mogli da zaspite?“, upitao je Redmejn.
Ponovo, Kreg nije odgovorio.
„Možda je ovo još jedan primer nečega što nije vredno vašeg razmatranja?“, pretpostavio je Redmejn. „Je li neko od vaših prijatelja izašao za vama na uličicu?“
„Ne, nije.“
„Znači da nisu prisustvovali tuči između vas i gospodina Kartrajta?"
„Kako su mogli, kada se nisam tukao s gospodinom Kartrajtom?“
„Jeste li dobili priznanje za boks kada ste bili na Kembridžu, gospodine Kreg?“
Kreg je oklevao. „Jesam, dobio sam.“
„A kada ste bili na Kembridžu, jeste li privremeno udaljeni...“
„Je li ovo bitno?“, upitao je sudija Sakvil.
„Rado ću tu odluku prepustiti poroti, Vaša visosti", rekao je Redmejn. Opet se okrenuo ka Kregu i nastavio: „Jeste li privremeno udaljeni s Kembridža nakon što ste u pijanom stanju učestvovali u tuči sa meštanima koje ste kasnije sudijama opisaii kao ’gomilu prostačina?“
„To se desilo pre mnogo godina, još dok sam studirao."
„A jeste li to bili i kada ste, mnogo godina kasnije, u noći osamnaestog septembra 1999, inicirali novu svađu s još jednom ’gomilom prostačina’ i odlučili da upotrebite nož koji ste uzeli sa šanka?“
„Kao što sam već rekao, nisam uzeo nož, ali sam video vašeg klijenta kako ubada gospodina Vilsona u grudi.“
„A zatim ste se vratili u bar?“
„Jesam, vratio sam se, nakon što sam smesta pozvao policiju.“
„Budimo malo precizniji, gospodine Kreg. Niste pozvali policiju. Zapravo ste pozvali detektiva narednika Fulera na njegov mobilni.“
„To je tačno, Redmejne, ali izgleda zaboravljate da sam prijavljivao zločin i kako sam dobro znao da će Fuler obavestiti policiju. Ako se sećate, hitna pomoć je stigla pre detektiva narednika.“
„Nekoliko minuta pre njega“, naglasio je Redmejn. „Međutim, mene zanima kako ste tako zgodno imali broj mobilnog telefona jednog mlađeg policajca.“
„Obojica smo nedavno učestvovali u velikom suđenju u vezi sa drogom, koje je zahtevalo više dugih konsultacija, ponekad u veoma kratkom roku.“
„Znači, DN Fuler vam je prijatelj.“
„Jedva poznajem čoveka“, rekao je Kreg. „Naš odnos je strogo poslovan."
„Hoću da kažem, gospodine Kreg, da ste ga znali dovoljno dobro da mu telefonirate i postarate se da prvo čuje vašu verziju priče.“
„Na sreću, postoje još četiri svedoka koji mogu da potvrde moju verziju priče.“
„I jedva čekam da unakrsno ispitam svakog od vaših bliskih prijatelja, gospodine Kreg, jer sam radoznao da otkrijem zašto ste ih, kada ste se vratili u bar, posavetovali da idu kući.“
„Oni nisu prisustvovali kada je vaš klijent ubadao gospodina Vilsona, te ni na koji način nisu upleteni", rekao je Kreg. „A i mislio sam da bi se mogli naći u opasnosti kad bi ostali.“
„Ali ako je iko bio u opasnosti, gospodine Kreg, onda je to jedini svedok ubistva gospodina Vilsona, pa zašto onda niste otišli sa prijateljima?"
Kreg je opet zaćutao, ali ovoga puta ne zato što je smatrao da pitanje ne zavređuje odgovor.
„Možda je pravi razlog što ste rekli da odu“, kazao je Redmejn, „jer ste želeli da ih se rešite kako biste mogli da otrčite kući i presvučete svoju krvlju prekrivenu odeću pre no što se pojavi policija? Na kraju krajeva, kao što ste priznali, živite samo ’sto metara dalje’.“
„Izgleda da ste zaboravili, gospodine Redmejne, da je detektiv narednik Fuler stigao samo dva-tri minuta pošto je zločin počinjen", prezrivo je odgovorio Kreg.
„Prošlo je sedam minuta otkad ste se javili detektivu naredniku do njegovog dolaska na mesto zločina, a on je zatim proveo poprilično vremena ispitujući mog klijenta pre no što je ušao u bar.“
„Zaista mislite da bih smeo toliko da rizikujem iako sam znao da će se policija svakog časa pojaviti?", besno upita Kreg.
„Da, mislim“, odgovorio je Redmejn, „ako ste morali da izaberete: ili to, ili da provedete ostatak života u zatvoru.“
Sudnicom se razli glasan žagor. Porotnici su se uperili poglede u Spensera Krega, ali on nije ponovo odreagovao na Redmejnove reći. Redmejn je neko vreme pričekao pre no što jedodao: „Gospodine Kreg, ponavljam da jedva čekam da unakrsno ispitam jednog po jednog vašeg prijatelja." Okrenuo se prema sudiji i rekao: „Nemam više pitanja, Vaša visosti."
„Gospodine Pirsone?", obratio mu se sudija. „Nesumnjivo ćete želeti da ponovo ispitate ovog svedoka?“
„Da, Vaša visosti“, kazao je Pirson. „Postoji jedno pitanje i žarko želim da čujem odgovor na njega.“ Nasmešio se svedoku. „Gospodine Kreg, jeste li Supermen?"
Kreg je delovao zbunjeno, ali je znao da se Pirson trudi da mu pomogne i odgovorio je: „Nisam, gospodine. Zašto pitate?"
„Jer bi samo Supermen, pošto bi prisustvovao ubistvu, mogao da se vrati u bar, obavesti o tome prijatelje, odleti kući, istušira se, presvuče, odleti natrag u pab i ležerno sedi za šankom kada se pojavi DN Fuler.“ Nekoliko članova porote trudilo se da prikrije osmeh. „Ili se možda u blizini našla zgodna telefonska govornica?" Osmesi se pretvoriše u smeh. Pirson je sačekao da smeh zamre pre no što je dodao: „Dozvolite, gospodine Kreg, da napustim svet mašte gospodina Redmejna i postavim vam jedno ozbiljno pitanje " Sada je na Pirsona bio red da sačeka kako bi svi pogleđi bili uprti u njega. „Kada su forenzičari Skotland jarda ispitali oružje kojim je ubistvo izvršeno, jesu li na dršci noža identifikovali vaše otiske, ili otiske okrivljenog?"
„Svakako nisu bili moji“, rekao je Kreg, „jer bih u suprotnom ja sedeo na optuženičkoj klupi.“
„Nemam više pitanja, Vaša visosti", rekao je Pirson.

4.


Vrata ćelije se otvoriše i policajac pruži Deniju plastični poslužavnik s nekoliko malih pregradaka punih plastične hrane, koju ovaj bezvoljno poče da jede dok je čekao da otpočne popodnevno zasedanje.
Aleks Redmejn je preskočio ručak kako bi mogao da pročita beleške. Je li potcenio vreme koje je Kreg imao pre no što je DN Fuler ušao u bar?
Sudija Sakvil ručao je s dvanaest drugih suđija, koji nisu skidali perike niti razgovarali o slučajevima kojima predsedavaju dok su glasno žvakali meso i povrće.
Gospodin Pirson je jeo sam, u menzi na poslednjem spratu. Smatrao je da je njegov poštovani kolega ozbiljno pogrešio dok je ispitivao Krega o tajmingu, ali nije njegova dužnost da na to ukazuje. Gurao je zrno graška s jedne strane tanjira na drugu i razmišljao o posledicama.
Kada je otkucalo dva sata, obred je počeo iznova. Sudija Sakvil ušao je u sudnicu i blago se osmehnuo porotnicima pre no što je zauzeo svoje mesto. Pogledao je u obojicu advokata i rekao: „Dobar dan, gospodo. Gospodine Pirsone, možete pozvati svog narednog svedoka."
„Hvala, Vaša visosti", rekao je Pirson i ustao. „Pozivam gospodina Džeralda Pejna.“
Deni je posmatrao kako u sudnicu ulazi čovek koga nije odmah prepoznao. Mora da je bio visok oko sto sedamdeset pet centimetara, prerano očelavio, a njegovo dobro skrojeno bež odelo nije moglo da sakrije činjenicu da je izgubio šest kilograma otkad ga je Deni poslednji put video. Sudski službenik poveo ga je ka pregratku za svedoke, pružio mu Bibliju i prineo zakletvu. Iako je Pejn čitao s kartice, zračio je istim samopouzdanjem kakvo je tog jutra pokazao Kreg.
„Jeste li vi Džerald Dejvid Pejn, i živite li u Velington mjuzu broj šezdeset dva, u zapadnom Londonu?“
„To je tačno“, odlučno je odgovorio Pejn.
„I čime se bavite?"
„Ja sam konsultant za prodaju zemljišta.“
Redmejn pored Pejnovog imena zapisa prodavac nekretnina.
„A u kojem preduzeču radite?“, upitao je Pirson.
„Partner sam u Bejkeru, Tremletu i Smitu.“
„Veoma ste mladi da biste bili partner u tako uglednom preduzeču“, bezazleno je primetio Pirson.
„Ja sam najmlađi partner u istoriji preduzeća“, izrecitovao je Pejn dobro uvežbanu rečenicu.
Očigledno da je Pejna neko dugo podučavao pre no što je ušao u pregradak za svedoke. Redmejn je znao da iz etičkih razloga to nije mogao biti Pirson, što znači da je postojao samo još jedan kandidat.
„Čestitam“, rekao je Pirson.
„Idite dalje, gospodine Pirsone", rekao je sudija.
„Izvinjavam se, Vaša visosti. Samo sam hteo da zbog porote ustanovim kredibilitet ovog svedoka.“
„Onda ste uspeli“, oštro je rekao sudija Sakvil. „Sad idite dalje.“
Pirson je strpljivo proveo Pejna kroz događaje koji su se odigrali one noći. Da, potvrdio je on, Kreg, Mortimer i Devenport bili su prisutni te večeri u Danlopovom grbu. Ne, on se nije usudio da izađe na uličicu kada je začuo vrisak. Da, otišli su kući kada ih je tako posavetovao Spenser Kreg. Ne, okrivljenog nikada dotad nije video.
„Hvala vam, gospodine Pejne“, zaključio je Pirson. „Molim vas, ostanite na svom mestu.“
Redmejn se polako pridigao i nije žurio sa preraspoređivanjem nekih hartija pre no što je postavio prvo pitanje - trik kojem ga je otac naučio kada su sprovodili lažna suđenja. „Ako nameravaš da počneš s pitanjem iznenađenja, momče“, govorio mu je otac, „ostavi svedoka da nagađa.“ Pričekao je dok sudija, porota i Pirson nisu pogledali u njega. Sve to potrajalo je samo nekoliko sekundi, ali je znao da će svakome ko stoji u klupi za svedoke delovati kao čitava večnost.“
„Gospodine Pejne“, naposletku reče Redmejn i pogleda naviše u svedoka, „kada ste studirali na Kembridžu, jeste li bili član društva poznatog pod imenom Musketari?“
„Jesam“, zbunjeno je odgovorio Pejn.
„I je li geslo tog društva: ’Svi za jednog i jedan za sve’?“ Pirson je skočio pre no što je Pejn stigao da odgovori. „Vaša visosti, nije mi jasno kako nekadašnje članstvo u univerzitetskom društvu može da ima ikakve veze s događajima od osamnaestog septembra prošle godine.“
„Sklon sam da se složim s vama, gospodine Pirsone“, odvratio je sudija, „ali će nas gospodin Redmejn bez sumnje prosvetiti.“
„Svakako da hoću, Vaša visosti“, odgovorio je Redmejn, ne skidajući pogled s Pejna. „Je li geslo Musketara: ’Svi za jednog i jedan za sve’?“, ponovio je Redmejn.
„Jeste“, odgovorio je Pejn blago osorno.
„Šta je još zajedničko pripadnicima tog društva?“, pitao je Redmejn.
„Cenili smo Dimu, pravdu i bocu dobrog vina.“
„Ili možda nekoliko boca dobrog vina?“, primetio je Redmejn i izvadio sitnu, svetloplavu knjižicu iz gomile papira pred sobom. Počeo je da lista stranice. „I je li jedno od pravila društva da su, ukoliko se ijedan član nađe u opasnosti, svi ostali članovi dužni da mu priteknu u pomoć?“
„Jeste", odgovorio je Pejn. „Oduvek sam smatrao da je odanost merilo po kome se svaki čovek može proceniti.“
„Stvarno?“, reče Redmejn. ,Je li gospodin Spenser Kreg kojim slučajem takođe član Musketara?"
„Bio je“, odgovorio je Pejn. „Zapravo, nekada je bio i predsednik."
„I jeste li mu vi i ostali članovi pritekli u pomoć u noći osamnaestog septembra prošle godine?"
„Vaša visosti“, rekao je Pirson i opet skočio, „ovo je nečuveno.“
„Nečuveno je to, Vaša visosti“, odvratio je Redmejn, „što gospodin Pirson priskače u pomoć svaki put kada mu se učini da je neko od svedoka u nevolji. Da nije možda i on član Musketara?“
Nekoliko porotnika se nasmeja.
„Gospodine Redmejne", tiho reče sudija, „želite li dakažete da svedok lažno svedoči samo zato što je na univerzitetu bio član nekog društva?“
„Ako je alternativa doživotna robija za njegovog najbližeg prijatelja, Vaša visosti, onda da, zaista mislim kako postoji takva mogućnost.“
„Ovo je nečuveno", ponovio je Pirson. I dalje je stajao.
„Ne toliko nečuveno kao poslati čoveka u zatvor da tamo provede ostatak života", reče Redmejn, „zbog ubistva koje nije izvršio.“
„Bez sumnje ćemo, Vaša visosti", rekao je Pirson, „saznati i da je šanker član Musketara."
„Ne, nećemo“, reagovao je Redmejn, „ali ćemo dokazati da je šanker jedina osoba iz Danlopovog grba koja te noći nije izašla na uličicu.“
„Mislim da ste postigli šta ste hteli", rekao je sudija. „Možda je vreme da pređete na sledeće pitanje."
„Nemam više pitanja, Vaša visosti“, dodao je Redmejn.
„Želite li da iznova ispitate ovog svedoka, gospodine Pirsone?"
„Želim, Vaša visosti“, kazao je Pirson. „Gospodine Pejne, možete li da potvrdite, kako porota ne bi imala nikakvih nedoumica, da niste izašli za gospodinom Kregom na uličicu nakon što ste čuli ženski vrisak?“
„Da, mogu“, rekao je Pejn. „Nisam bio u stanju da to učinim.“
„Baš tako. Nemam više pitanja, Vaša visosti."
„Slobodni ste da napustite sudnicu, gospodine Pejne“, dodao je sudija.
Aleks Redmejn nije mogao a da ne primeti kako Pejn ne deluje onoliko samouvereno dok je izlazio iz sudnice koliko je delovao kada je kočoperno u nju ulazio.
„Želite li da pozovete sledećeg svedoka, gospodine Pirsone?“, upitao je sudija.
„Nameravao sam da pozovem gospodina Devenporta, Vaša visosti, ali možda ćete smatrati kako bi bilo mudro da s njegovim unakrsnim ispitivanjem započnemo sutra ujutru.“
Sudija nije primetio da ga većina žena u sudnici snagom volje nagoni da bez odlaganja pozove Lorensa Devenporta. Pogledao je na sat, oklevao, a zatim rekao: „Možda bi bilo bolje da gospodina Devenporta pozovemo sutra ujutru."
„Kako Vaša visost želi“, reče Pirson, oduševljen posledicama koje je najava njegovog narednog svedoka već ostavila na pet žena u poroti. Samo se nadao da će mladi Redmejn biti toliko glup da napadne Devenporta isto onako kako je napao Džeraida Pejna.

5.


Narednog jutra sudnicom se proneo žamor očekivanja još pre no što je ušao Lorens Devenport. Kada ga je sudski službenik prozvao, učinio je to prigušenim glasom.
Lorens Devenport ušao je u sudnicu s desne strane pozornice, i pošao za sudskim službenikom do pregratka za svedoke. Bio je visok oko sto osamdeset pet centimetara, ali toliko mršav da se činilo kao da je viši. Njegovo tamnoplavo odelo beše skrojeno po meri, kao i bledožuta košulja koja je delovala kao da je tog jutra raspakovana. Proveo je poprilično vremena dok se premišljao da li da stavi kravatu, ali na kraju je prihvatio Spenserov savet da izgledati previše neformalno u sudu odaje pogrešan utisak. „Pusti ih da misle da si doktor, a ne glumac“, rekao mu je Spenser. Devenport je izabrao prugastu kravatu koju nikada ne bi stavio sem ako bi se našao pred kamerom. Ali nisu se zbog njegove odeće okretale ženske glave. Zbog njegovih prodornih plavih očiju, guste talasaste kose i bespomoćnog izgleda toliko je mnogo njih želelo da se o njemu majčinski stara. Starije među njima, u svakom slučaju. Mlađe su imale drugačije maštarije.
Lorens Devenport stekao je slavu dok je igrao kardiohirurga u Receptu. Svake subote uveče, u roku od jednog sata zavodio je publiku od preko devet miliona ljudi. Njegovim obožavaocima nije smetalo što provodi više vremena u očijukanju s medicinskim sestrama nego da radi bajpase koronarnih arterija.
Pošto je Devenport ušao u pregradak za svedoke, sudski službenik pružio mu je Bibliju i podigao pred njim karticu s tekstom kako bi ovaj mogao da izgovori uvodne reči. Dok je Devenport recitovao zakletvu, pretvorio je sudnicu broj četiri u lično pozorište. Aleksu Redmejnu nije promaklo da se svih pet žena iz porote smeši svedoku. Devenport im je uzvraćao osmehe, kao da je izašao pred zavesu na kraju predstave da pobere aplauze.
Gospodin Pirson je polako ustao sa svog mesta. Nameravao je da Devenporta zadrži u pregratku za svedoke što duže, dok on izmuze svoju dvanaestočlanu publiku.
Aleks Redmejn se zavalio dok je čekao da se zavesa podigne i prisećao se još jednog saveta koji mu je otac dao.
Deni se u optuženičkom pregratku osećao izolovanijim no ikada dok je sa suprotne strane sudnice gledao u čoveka i veoma jasno se sećao da ga je one noći video u baru.
„Jeste li vi Lorens Endru Devenport?", upitao je Pirson i široko se nasmešio svedoku.
„Jesam, gospodine.“
Pirson se okrenu sudiji. „Pitam se, Vaša visosti, biste li mi dozvolili da ne tražim od gospodina Devenporta da otkriva kućnu adresu?“ Zastao je. „Iz očiglednih razloga.“
„To mi ne smeta“, odgovorio je sudija Sakvil, „ali potrebno je da svedok potvrdi da poslednjih pet godina živi na istoj adresi.“
„Živim, Vaša visosti“, rekao je Devenport, preusmerio pažnju na režisera i neznatno mu se naklonio.
„Možete li takođe da potvrdite", upitao je Pirson, „da ste osamnaestog septembra 1999. uveče bili u Danlopovom grbu?“
„Da, bio sam“, odgovorio je Devenport. „Pridružio sam se prijateljima kako bismo proslavili trideseti rodendan Džeralda Pejna. Zajedno smo bili na Kembridžu", tromo je razvukao kao kada je na poslednjoj turneji glumio Hitklifa.
„I jeste li te noći videli okrivljenog", upita Pirson i uperi prst prema optuženićkom pregratku, „koji sedi na drugom kraju prostorije?"
„Nisam, gospodine. Tada nisam znao da je tu“, obratio se Devenport poroti kao da je publika na matineu.
„Kasnije te noći, je li vaš prijatelj Spenser Kreg skočio i istrčao na zadnja vrata paba?“
„Da, jeste.“
„A to je bilo pošto je začuo devojčin vrisak?“
„Tako je, gospodine."
Pirson je oklevao, jer je delimično iščekivao da Redmejn skoči i uloži prigovor na pitanje koje tako očigledno navodi na odgovor, ali ovaj se nije micao. Ohrabren, Pirson nastavi: „I je li se gospodin Kreg vratio u bar posle nekoliko trenutaka?“
„Jeste“, odgovorio je Devenport.
„Je li gospodin Kreg objasnio zašto smatra da bi trebalo da napustite lokal?“
„Jeste. Rekao je da se u uličici tuku dva muškarca, i da jedan od njih ima nož.“
„Kako ste reagovali kada je gospodin Kreg to ispričao?“ Devenport je oklevao, jer nije znao kako da odgovori na pitanje, pošto nije predstavljalo deo teksta koji je pripremio.
„Možda ste mislili kako bi trebalo da odete i vidite je li mlada dama u kakvoj opasnosti?", priskočio mu je u pomoć Pirson iza kulisa.
„Da, da“, odgovorio je Devenport, koji je pomislio kako mu i ne ide baš najbolje bez pomoći idiota.
„Uprkos tome, poslušali ste savet gospodina Krega“, upitao je Pirson, „i napustili lokal?“
„Da, da, tako je“, kazao je Devenport. „Poslušao sam Spenserov savet zato što je on“ - zastao je kako bi postigao odgovarajući efekat - „upućen u zakon. Mislim da se tako kaže.“
Sve je naučio napamet, pomislio je Aleks i znao da je Devenport ponovo bezbedno na tekstu s puškica.
„Vi niste izašli na uličicu?“
„Nisam, gospodine, ne pošto nas je Spenser posavetovao da nipošto ne prilazimo čoveku s nožem.“
Aleks je ostao na svom mestu.
„Baš tako“, rekao je Pirson, okrenuo sledeću stranicu svoje dokumentacije i zagledao se u prazan list hartije. Istrošio je pitanja daleko pre no što je očekivao. Nije mu bilo jasno zašto njegov protivnik nije pokušao da ga prekine dok je očigledno navodio ovog svedoka. Nevoljno i žustro zatvorio je fasciklu. „Molim vas da ostanete u pregratku za svedoke, gospodine Devenporte", rekao je, „jer sam siguran da će moj poštovani kolega želeti da vas unakrsno ispita.“
Aleks Redmejn nije ni pogledao u pravcu Lorensa Devenporta dok je glumac provlačio ruku kroz dugu svetlu kosu i dalje se osmehujući poroti.
„Želite li da unakrsno ispitate ovog svedoka, gospodine Redmejne?“, upitao je sudija. Zvučalo je kao da se raduje tom susretu.
„Ne, hvala, Vaša visosti“, odvratio je Redmejn i gotovo se nije pomerio s mesta.
Tek nekolicina prisutnih u sudnici uspela je da sakrije razočaranje.
Aleks je ostao ravnodušan dok se prisećao očevog saveta da nikada unakrsno ne ispituje svedoka koji se poroti dopada, posebno kada su skloni da poveruju u sve što ovaj kaže. Skloni ga iz pregratka za svedoke što pre možeš i nadaj se da će, kada bude došlo vreme da porota donese presudu, uspomena na njihovu predstavu - a to zaista jeste predstava - možda izbledeti.
„Slobodni ste da napustite pregradakza svedoke, gospodine Devenporte“, donekle nerado rekao je sudija Sakvil.
Devenport je sišao. Nije žurio, jer se trudio da na najbolji način iskoristi kratak izlaz preko sudnice i iza kulisa. Kada se našao u prepunom hodniku, uputio se ka stepeništu što vodi u prizemlje. Koračao je brzo kako nijednom zatečenom obožavaocu ne bi dao vremena da shvati kako to zaista jeste dr Beresford i da mu zatraži autogram.
Devenport je bio srećan što je napustio zgradu. Iskustvo mu nije prijalo, i odahnuo je što se okončalo daleko brže no što je očekivao; pre je ličilo na audiciju nego na predstavu. Ni na trenutak se nije opustio, i pitao se da li je očigledno da prethodne noći nije spavao. Kada je strčao niz stepenice i izašao na ulicu, pogledao je na sat; poraniće na sastanak u dvanaest sa Spenserom Kregom. Skrenuo je desno i zakoračio ka Iner Templu, 1 uveren da će Spenseru biti drago da čuje kako se Redmejn nije ni potrudio da ga unakrsno ispita. Strahovao je da će ga mladi advokat možda pritisnuti da obelodani svoje seksualne sklonosti što bi se, kada bi priznao, našlo na naslovnoj strani svih sutrašnjih tabloida - sem ako bi, razume se, rekao čitavu istinu.

6.


Kada se mimoišao sa njim, Tobi Mortimer nije obratio pažnju na Lorensa Devenporta. Spenser Kreg ih je upozorio da do kraja suđenja ne bi trebalo da budu viđeni zajedno u javnosti. Telefonirao je svoj trojici istog trena kada je one noći stigao kući da bi kazao kako će im se sutradan javiti DN Fuler da raščisti neke pojedinosti. Ono što je počelo kao Džeraldova rođendanska proslava, pretvorilo se u noćnu moru za svu četvoricu.
Kada je Devenport prolazio kraj njega, Mortimer je pognuo glavu. Nedeljama je strepeo od svog nastupa u pregratku za svedoke, uprkos tome što ga je Spenser neprestano uveravao da Redmejn neće pomenuti njegovu zavisnost od droge, čak i ako za nju bude doznao.
Musketari su ostali verni, ali nijedan od njih nije se pretvarao da će njihov odnos ikada više biti isti. A to što se odigralo one noći samo je pojačalo Mortimerovu žudnju. Pre rođendanske proslave, među dilerima je bio poznat kao vikend narkoman, ali kako se suđenje bližilo, postala su mu potrebna dva fiksa na dan - svaki dan.
„Nemoj da ti padne na pamet da se ufiksaš pre no što uđeš u pregradak za svedoke", upozorio ga je Spenser. Ali kako bi Spenser uopšte mogao da shvati kroz šta on prolazi kada nikada nije iskusio žudnju: nekoliko sati čistog blaženstva dok ne počne da se spušta, za čim sledi znojenje, zatim drhtavica i naposletku ritualna priprema za novi odlazak s ovog sveta - uvlačenje igle u nedirnutu venu, skok u dubinu kada se tečnost nađe u krvotoku, dok brzo stupa u vezu s mozgom, zatim konačno, blagosloveno oslobođenje - dok ciklus ne počne iznova. Mortimer se već znojio. Koliko još ima vremena dok ne počne da drhti? Kad ga budu pozvali, talas ađrenalina trebalo bi da bude dovoljan da ga progura.
Vrata sudnice se otvoriše i ponovo se pojavi sudski službenik. Pun iščekivanja, Mortimer skoči. Zario je nokte u dlanove, rešen da ne izneveri.
„Redžinald Džekson!“, uzviknuo je sudski službenik, ne obraćajući pažnju na visokog, mršavog čoveka koji je ustao istog trena kada se on pojavio.
Menadžer Danlopovog grba pošao je za sudskim službenikom nazad u sudnicu. Još jedan čovek s kojim Mortimer proteklih šest meseci nije razgovarao.
„Njega prepusti meni“, rekao je Spenser, ali s druge strane, čak i na Kembridžu, Spenser je uvek rešavao Mortimerove problemčiće.
Mortimer je klonuo natrag na klupu, zgrabio ivicu sedišta i osetio da drhtavica počinje. Nije znao koliko još može da izdrži - strah od Spensera Krega naglo je prevladala potreba da nahrani svoju zavisnost. Kada je šanker izašao iz sudnice, Mortimerova košulja, pantalone i čarape natopili su se znojem uprkos hladnom martovskom jutru. Saberi se, čuo je Spensera kako kaže, iako je on bio čitav kilometar daleko u svojim odajama i verovatno ćaskao s Lorensom kako je suđenje do sada odlično proteklo. Čekaće i njega da im se pridruži. Poslednji deo slagalice.
Mortimer je ustao i počeo da šetka gore-dole hodnikom, dok je čekao da se iznova pojavi sudski službenik. Pogledao je na sat i molio se da ostane dovoljno vremena kako bi pre ručka bio pozvan još jedan svedok. Nasmešio se pun nade kada je sudski službenik opet zakoračio u hodnik.
„Detektiv narednik Fuler!“, uzviknuo je. Mortimer se skljoka natrag na klupu.
Sada se neobuzdano tresao. Potreban mu je novi fiks baš kao što bebi treba mleko iz majčine dojke. Ustao je i klecavo se uputio ka toaletu. Laknulo mu je kada je video da je prostorija s belim pločicama prazna. Izabrao je najudaljeniju kabinu i zaključao se unutra. Onespokojavao ga je otvor na dnu i vrhu vrata: nadležno lice lako bi moglo otkriti kako krši zakon - u Vrhovnom krivičnom sudu. Ali njegova žudnja dosegla je tačku kada zdrav razum naglo biva zamenjen nužnošću, bez obzira na opasnost.
Mortimer otkopča sako i iz unutrašnjeg džepa izvadi platnenu vrećicu: pribor. Odmotao ga je i položio na poklopac klozetske šolje. Deo uzbuđenja bio je i u pripremi. Uzeo je bočicu tečnosti koja je stajala dvesta pedeset funti. Bila je to čista, visokokvalitetna roba. Pitao se koliko će još moći da priušti tako skupu drogu pre no što naposletku ne potroši skromno nasledstvo koje mu je otac zaveštao. Zabio je iglu u bočicu i povukao klip dok se plastična cevčica nije napunila. Nije proverio teče li tečnost slobodno jer nije mogao da priušti da izgubi čak ni kap.
Načas je zastao, dok mu se znoj slivao s čela, kada je začuo da su se otvorila vrata na drugom kraju prostorije. Nije se pomerao dok je čekao da neznanac obavi obred za koji je toalet namenjen.
Kada je čuo da su se vrata zatvorila, skinuo je staru školsku kravatu, zadigao nogavicu pantalona i potražio venu: zadatak koji je svakim danom postajao sve zahtevniji. Obmotao je kravatu oko leve noge i stezao sve jače i jače dok najzad nije izbila plava žila. U jednoj ruci čvrsto je držao kravatu, a u drugoj špric. Gurnuo je iglu u venu, zatim polako pritiskao klip dok mu i poslednja kap tečnosti nije ušla u krvotok. Duboko je uzdahnuo od olakšanja dok je plovio u drugi svet - svet u kome nema Spensera Krega.


— o O o —



„Ne želim o tome više da raspravljam“, rekao je Betin otac kada je seo za sto a njegova žena pred njega stavila tanjir s jajima i slaninom. Isti doručak koji mu je spremala svakog jutra otkad su se venčali.
„Ali, tata, ne veruješ zaista da bi Deni ubio Barnija? Bili su prijatelji od prvog dana u školi.“
„Viđao sam Denija da plane.“
„Kada?“, pitala je Bet.
„U bokserskom ringu, s Barnijem."
„Zbog čega ga je Barni uvek pobeđivao.“
„Možda je Deni ovog puta pobedio jer je u ruci imao nož.“ Bet je bila toliko zaprepašćena očevom optužbom da mu nije ni odgovorila. „A jesi li zaboravila", nastavio je, „šta se pre onih silnih godina desilo na igralištu?“
„Ne, nisam“, rekla je Bet. „Ali Deni je tada pritekao Barniju u pomoč.“
„Kada se direktor pojavio i otkrio da Deni u ruci ima nož.“
„Jesi li ti zaboravio“, upitala je Betina majka, „da je Barni potvrdio Denijevu priču kada ga je naknadno ispitivala policija?“
„Kada je, još jednom, u Denijevoj ruci pronađen nož. Prava slučajnost."
„Ali sto puta sam ti rekla...“
„Da ti je brata ubio potpuni neznanac.“
„Da, jeste“, rekla je Bet.
„A Deni ga ničim nije izazvao, niti razljutio."
„Ne, nije“, rekla je Bet, trudeći se da ostane smirena.
„I ja joj verujem", rekla je gospođa Vilson dok je sipala kćerki novu kafu.
„Kao i uvek.“
„S dobrim razlogom", odgovorila je gospođa Vilson. „Nikada Bet nisam čula da laže.“
Gospođin Vilson je ćutao, dok mu se nedirnuto jelo hladilo. „I dalje očekuješ da poverujem da svi ostali lažu?“, naposletku je upitao.
„Da, očekujem“, rekla je Bet. „Izgleda zaboravljaš da sam i ja bila tamo, i znam da je Deni nedužan.“
„To je četiri protiv jedan“, rekao je gospodin Vilson.
„Tata, ne govorimo o trci pasa. U pitanju je Denijev život.“
„Ne, govorimo o životu mog sina“, rekao je gospodin Vilson i dizao glas sa svakom rečju.
„On je i moj sin“, rekla je Betina majka, „u slučaju da si zaboravio.“
„A jesi li zaboravio i to“, rekla je Bet, „da je Deni čovek za koga je, po tvojoj žarkoj želji, trebalo da se udam i koga si zamolio da preuzme radionicu kad se budeš penzionisao? Zašto si onda najednom prestao da veruješ u njega?“
„Postoji nešto što ti nisam rekao“, kazao je Betin otac. Gospođa Vilson pognula je glavu. „Kada je Deni došao kod mene onog jutra da mi kaže kako će te zaprositi, mislio sam da je pošteno da mu saopštim kako sam se predomislio.“
„Predomislio u vezi s čim?“, upitala je Bet.
„U vezi s tim ko će preuzeti radionicu kada se budem penzionisao.“

7.


„Nemam više pitanja, Vaša visosti“, reče Aleks Redmejn.
Sudija je zahvalio detektivu naredniku Fuleru i rekao kako je slobodan da napusti sudnicu.
Aleks je imao rđav dan. Lorens Devenport opčinio je porotu šarmom i dobrim izgledom. DN Fuler ostavio je utisak pristojnog, savesnog policajca koji je ispričao šta je te noći video i kako je jedino mogao da protumači, a kada ga je Aleks stisnuo da objasni svoj odnos s Kregom, naprosto je ponovio reč „poslovan". Kasnije, kada ga je Pirson upitao koliko je vremena proteklo između poziva koji je Kreg uputio policiji i Fulerovog ulaska u bar, Fuler je rekao kako nije siguran, ali misli da je prošlo petnaestak minuta.
Što se tiče šankera, Redža Džeksona, on je kao papagaj samo ponavljao da je radio svoj posao i kako ništa nije ni video ni čuo.
Redmejn je prihvatio činjenicu da jedina nada da pronađe pukotinu u oklopu četvorice musketara sada počiva na Tobiju Mortimeru. Redmejn je znao sve o njegovoj zavisnosti od droge, premda nije imao nameru da je poteže na sudu. Znao je da će Mortimeru samo to biti na pameti kada ga bude unakrsno ispitivao. Redmejn je smatrao da je Mortimer jedini svedok tužilaštva koji bi mogao da poklekne pod pritiskom, zbog čega mu je drago što je ovaj čitav dan proveo čekajući u hodniku.
„Mislim da imamo taman dovoljno vremena za još jednog svedoka", reče sudija Sakvil i pogleda na sat.
Gospodin Pirson nije delovao previše oduševljeno što mora da pozove poslednjeg svedoka tužilaštva. Nakon što je pročitao iscrpan policijski izveštaj, pomislio je da uopšte ne pozove Tobija Mortimera, ali je znao da će, ukoliko to ne bude učinio, Redmejn početi da sumnja i možda mu čak poslati sudski poziv. Pirson polako ustade. „Pozivam gospodina Tobija Mortimera“, rekao je.
Sudski službenik izašao je u hodnik i zaurlao: „Tobi Mortimer!“ Iznenadio se kada je video da čovek više ne sedi na svom mestu. Ranije je delovao baš željno da ga pozovu. Sudski službenik pažljivo pređe pogledom po klupama, ali od ovoga nije bilo ni traga. Uzviknuo je njegovo ime još glasnije, ali i dalje nije bilo odgovora.
Jedna mlada trudnica iz prvog reda podigla je pogled, jer nije znala sme li da se obrati sudskom službeniku. „Jeste li videli gospodina Mortimera, gospođo?“, tiše je upitao.
„Jesam“, odgovorila je, „odavno je otišao u toalet, ali se još nije vratio."
„Hvala vam, gospođo." Sudski službenik se vrati u sudnicu. Zustro je prišao sudijinom pomoćniku, koji je pažljivo slušao pre no što je izvestio sudiju.
„Daćemo mu još dva-tri minuta“, rekao je sudija Sakvil.
Redmejn je neprestano gledao na sat i posle svakog proteklog minuta bivao sve više uznemiren. Ne treba toliko vremena da se ode u toalet - sem ako... Pirson se nagnuo preko stola, nasmešio i predusretljivo predložio: „Možda bi ovog svedoka trebalo da ostavimo za ujutru?"
„Ne, hvala“, odlučno je odgovorio Redmejn. „Ne smeta mi da sačekam.“ Ponovo je pročitao pitanja i podvukao važne reči kako ne bi stalno morao da gleda u beleške. Podigao je pogled istog trena kada se sudski službenik vratio u sudnicu.
Sudski službenik je požurio kroz sudnicu i šapnuo nešto sudijinom pomoćniku, koji je informaciju preneo sudiji. Sudija Sakvil kiimnu glavom. „Gospodine Pirsone“, rekao je. Advokat optužbe ustade. „Izgkda da je vašem poslednjem svedoku pozlilo i da je sada na putu za bolnicu." Nije dodao da mu je iz vene na levoj nozi virio špric. „Stoga nameravam da za danas zaključim postupak. Želim da oba advokata odmah dođu u moje odaje.“
Aleks Redmejn nije morao da ode u sudijine odaje da bi znao kako je njegov adut odstranjen iz špila. Zatvorio je fasciklu obeleženu sa Svedoci tižilaštva i prihvatio činjenicu da sudbina Denija Kartrajta sada počiva u rukama njegove verenice Bet Vilson. A još nije siguran govori li ona istinu.

8.


Prva sedmica suđenja je okončana i četvoro glavnih protagonista proveli su vikend veoma različito.
Aleks Redmejn odvezao se u Samerset da sa svojim roditeljima provede dva dana u Batu. Otac je počeo da ga ispituje o suđenju pre no što je zatvorio ulazna vrata, dok je majku više kopkalo da sazna nešto o njegovoj najnovijoj devojci.
„Ima nade“, odgovorio je oboma.
Pre no što je Aleks, u nedelju po podne, krenuo u London, provežbao je pitanja koja je nameravao da sutradan postavi Bet Vilson, dok je njegov otac glumio sudiju. Starome to nije predstavljalo poteškoću. Na kraju krajeva, upravo to je radio prethodnih dvadeset godina dok nije otišao u penziju.
„Sakvil mi kaže da se držiš“, saopštio mu je otac, „mada mu se ponekad čini da bespotrebno rizikuješ."
„To je možda jedini način da saznam je li Kartrajt nedužan."
„To nije tvoj posao“, odgovorio je otac. „To porota treba da odluči."
„Sada ti zvučiš kao sudija Sakvil", nasmejao se Aleks.
„Tvoj posao“, nastavio je otac, ne obraćajući pažnju na primedbu, „jeste da izneseš najbolju moguću odbranu svom klijentu, bio on kriv ili ne.“
Njegov otac je očigledno zaboravio da je Aleksu taj savet prvi put dao kada je ovaj imao sedam godina, i da ga je od tada nebrojeno puta ponavljao. Kada je Aleks započeo studije na Oksfordu, već je bio spreman da polaže za diplomu pravnog fakulteta.
„Šta misliš, kakav svedok će biti Bet Vilson?“, upitao je otac.
„Jedan cenjeni državni tužilac jednom mi je rekao“, odgovorio je Aleks i nadobudno povukao revere sakoa, „da se ne može predvideti kako će se neki svedok ponašati sve dok ne uđe u pregradak za svedoke.“
Aleksova majka prasnu u smeh. „Tuše“, kazala je, pokupila tanjire i izgubila se u kuhinji.
„I ne potcenjuj Pirsona“, rekao je otac, ne obraćajući pažnju na ženin prekid. „Njegova najjača strana jeste unakrsno ispitivanje svedoka odbrane."
„Je li uopšte moguće potceniti državnog tužioca, gospodina Arnolda Pirsona?“, upitao je Aleks i nasmešio se.
„O da, dvaput sam to učinio na svoju štetu.“
„A jesu li dvojica nedužnih ljudi osuđeni za zločine koje nisu počinili?“, upita Aleks.
„Naravno da nisu“, odgovorio je otac. „Obojica su krivi da krivlji ne mogu biti, ali svejedno je trebalo da ih izvučem. Samo zapamti, ukoliko Pirson uoči slabu tačku u tvojoj odbrani, vraćaće se na nju dok ne bude siguran da je to jedino što je porota zapamtila kada bude došlo vreme da se povuče.“
„Smem li da prekinem poštovanog advokata i pitam kako je Suzan?“, upitala je majka pošto je sipala Aleksu kafu.
„Suzan?“, reče Aleks i namah se vrati u stvarni svet.
„Ona dražesna devojka koju si pre nekoliko meseci doveo da je upoznamo.“
„Suzan Renik? Pojma nemam. Bojim se da nismo više u vezi. Mislim da advokatura i lični život ne idu jedno s drugim. Sam bog zna kako ste se vas dvoje uopšte našli.“
„Tvoja majka me je hranila svake noći dok je trajalo suđenje Karbašiju. Da se nisam njome oženio, umro bih od gladi.“
„Tako lako?“, upitao je Aleks i iscerio se majci.
„Ne baš tako lako“, odvratila je. „Na kraju krajeva, sudenje je trajalo preko dve godine - i izgubio je.“
„Nisam izgubio", rekao je otac i obgrlio suprugu oko struka. „Samo da te upozorim, momče, Pirson nije oženjen, što znači da će provesti čitav vikend pripremajući nezgodna pitanja za Bet Vilson.“


— o O o —



Nisu mu dozvolili da položi kauciju.
Deni je proteklih šest meseci proveo iza brave u Belmaršu, zatvoru sa strogim obezbeđenjem u jugoistočnom Londonu. Dvadeset četiri časa dnevno čamio je u ćeliji veličine tri sa dva, opremljenoj samo krevetom, stolom od ultrapasa, plastičnom stolicom, malim čeličnim umivaonikom i čeličnom klozetskom šoljom. Sićušan prozor sa rešetkama iznad njegove glave predstavljao je jedini pogled na spoljašnji svet. Svakog popodneva dozvoljavali su mu da na četrdeset pet minuta izađe iz ćelije, kada je mogao da džogira po ivici pustog dvorišta - hektaru betona ograđenom pet metara visokim zidom na čijem se vrhu nalazila bodljikava žica.
„Nedužan sam“, ponavljao je svakome ko bi ga pitao, na šta su zatvorsko osoblje i ostali zatvorenici neminovno odgovarali: „Svi to kažu.“
Dok je Deni tog jutra trčao po dvorištu, trudio se da ne razmišlja kako je prošla prva nedelja suđenja, ali se to ispostavilo kao nemoguće. Uprkos tome što ih je sve pažljivo osmotrio, nije mogao da zna šta članovi porote misle. Možda prva sedmica i nije dobra, ali će bar sada Bet moći da ispriča svoju verziju priče. Hoće li joj porota poverovati, ili će prihvatiti verziju Spensera Krega o onome što se odigralo? Denija je otac neprestano podsećao da je britansko pravosuđe najbolje na svetu - nedužni ljudi ne završavaju tek tako u zatvoru. Ako je to taćno, za nedelju dana biće slobođan. Trudio se da ne razmišlja šta će se desiti u suprotnom.


— o O o —



Državni tužilac Arnold Pirson takođe je proveo vikend na selu, u poljskoj kućici u Kotsvoldsu s vrtom od četiri i po hektara - svojim ponosom i dikom. Pošto se postarao za ruže, pokušao je da čita roman koji je dobio dobre recenzije, ali ga je na kraju sklonio u stranu odlučivši da ode u šetnju. Dok se šetao kroz selo, trudio se da iz glave izbaci sve što se te sedmice dešavalo u Londonu, iako mu se uistinu retko slučaj udaljavao iz misli.
Smatrao je da je prva nedelja suđenja protekla dobro, uprkos tome što se Redmejn pokazao kao daleko smeliji protivnik no što je očekivao. Izvesne poznate fraze, očigledno nasledne crte i redak dar za tajming oživele su sećanja na Redmejnovog oca, koji je po Arnoldovom mišljenju najbolji advokat s kojim se u životu odmerio.
Ali bogu hvala, momak je još neiskusan. Trebalo je da posveti daleko više pažnje pitanju vremena kada se Kreg nalazio u pregratku za svedoke. Arnold bi prebrojao ploče na trotoaru između Danlopovog grba i ulaznih vrata Kregove kuće, samo u društvu štoperice. Zatim bi se vratio vlastitoj kući, skinuo se, istuširao i presvukao u novu odeću, takođe mereći čitav postupak. Arnold je pretpostavljao da bi zbir vremena iznosio manje od dvadeset minuta - svakako ne više od trideset.
Nakon što je u seoskoj prodavnici kupio namirnice i lokalne novine, Pirson je krenuo kući. Zaustavio se na tren kraj seoskog travnjaka i nasmešio pošto se prisetio pedeset sedam bodova koje je postigao protiv Broklhersta pre dvadesetak godina - ili beše tridesetak? Sve što je voleo kod Engleske otelotvoreno je u tom selu. Pogledao je na sat, uzdahnuo i prihvatio činjenicu da je vreme da se vrati kući i pripremi za sutrašnji dan.
Posle čaja, otišao je u radnu sobu, seo za pisaći sto i preleteo pogledom preko pitanja koja je spremio za Bet Vilson. Imaće prednost da sasluša kako je Redmejn ispituje pre no što bude morao da postavi prvo pitanje. Poput mačke spremne na skok, nemo će sedeti na svom kraju stola i strpljivo čekati da ona napravi neku greškicu. Krivi uvek greše.
Arnold se nasmešio i preusmerio pažnju na Vesnik Betnol Grina i Boa, uveren da Redmejn nije naišao na članak koji se pre petnaestak godina pojavio na naslovnoj strani tih novina. Arnoldu Pirsonu možda manjka otmenosti i stila sudije Redmejna, ali on to nadoknađuje satima strpljivog istraživanja, zahvaljujući kojem je već otkrio dva dodatna dokaza koji će kod porote zasigurno izbrisati i poslednji trag sumnje da je Kartrajt kriv. Ali i jedan i drugi će sačuvati za okrivljenog i jedva čeka da ga unakrsno ispita krajem nedelje.


— o O o —



Onog dana kada se Aleks šegačio s roditeljima za ručkom u Batu, Deni trčao ukrug po dvorištu zatvora Belmarš a Arnold Pirson se nalazio u seoskoj prodavnici, Bet Vilson imala je zakazano kod svog lekara opšte prakse.
„Rutinski pregled“, uverio ju je lekar i nasmešio se. Ali onda se smešak pretvorio u mrštenje. „Jeste li bili pod nekim neuobičajenim stresom otkako ste me poslednji put posetili?“, upitao je.
Bet nije želela da ga opterećuje time kako je provela minulu sedmicu. Nije joj pomagalo što je otac ostao uveren da je Deni kriv, i više ne dozvoljava da se njegovo ime pominje u kući, iako je majka oduvek prihvatala Betinu verziju priče o onome što se odigralo one noći. Ali sastoji li se porota od ljudi kao što je njena majka, ili kao njen otac?
Svake nedelje po podne proteklih šest meseci Bet je odlazila u zatvor Belmarš da poseti Denija, ali ne ove nedelje. Gospodin Redmejn je rekao da joj dalji kontakt s njim neće biti dozvoljen dok se suđenje ne okonča. A toliko je toga želela da ga pita, toliko toga morala da mu kaže.
Beba treba da se rodi kroz šest nedelja, ali on će biti slobodan mnogo pre toga, i ovo užasno iskušenje najzad će se okončati. Kada porota bude donela odluku, čak će i otac morati da prihvati da je Deni nevin.
U ponedeljak ujutru gospodin Vilson odvezao je kćerku u Vrhovni krivični sud i ostavio je na glavnom ulazu. Dok je izlazila iz automobila, izustio je samo dve reči: „Reci istinu."

9.


Kada su im se pogledi susreli, osetio je mučninu. Spenser Kreg streljao ga je očima s javne galerije. Deni mu je uzvratio zurenjem kao da stoji u sredini ringa i čeka da se oglasi zvono za početak prve runde.
Kada je Bet ušla u sudnicu, video ju je prvi put za protekle dve sedmice. Laknulo mu je što će u pregratku za svedoke biti leđima okrenuta Kregu. Pre no što je položila zakletvu, Bet se Deniju toplo osmehnula.
„Je li vaše ime Elizabeta Vilson?“, upitao je Aleks Redmejn.
„Jeste", odgovorila je dok je držala ruke na stomaku, „ali me znaju kao Bet.“
„I živite u Bejkon roudu broj dvadeset sedam u Bou, u istočnom Londonu.“
„Da, živim.“
„A Barni Vilson, preminuli, bio je vaš brat?“
„Jeste, bio je“, reče Bet.
„Radite li trenutno kao lični pomoćnik direktora Drejkovog pomorskog osiguravajućeg društva u londonskom Sitiju?“
„Da, radim.“
„Kada beba treba da se rodi?“, upitao je Redmejn. Pirson se namrštio, ali je znao da se ne sme umešati.
„Za šest nedelja“, rekla je Bet i pognula glavu.
Sudija Sakvil se nagnuo napred, osmehnuo se Bet i rekao: „Hoćete li, molim vas, biti malo glasniji, gospođice Vilson? Porota mora da čuje svaku reč koju izgovorite." Podigla je glavu i klimnula. „A možda bi vam više odgovaralo da sednete“, predusretljivo je dodao sudija. „Nalaziti se na nepoznatom mestu ponekad ume malo da uznemiri."
„Hvala vam“, rekla je Bet. Spustila se na drvenu stolicu u pregratku za svedoke i gotovo nestala s pogleda.
„Do davola“, promrmljao je tiho Aleks Redmejn. Porota joj sada jedva vidi ramena, i više se neće neprestano podsećati na to da je u sedmom mesecu trudnoće, a želeo je da se taj prizor usadi u pamćenje jedinih dvanaestoro ljudi koji su važni. Trebalo je da predvidi učtivost sudije Sakvila i posavetuje Bet da odbije ponudu da sedne. Da je kolabirala, porota to nikada ne bi zaboravila.
„Gospodice Vilson“, nastavio je Redmejn, „recite sudu u kakvom ste odnosu s optuženim.“
„Deni i ja ćemo se venčati sledeće nedelje", odgovorila je. Širom sudnice začuše se uzdasi iznenadenja.
„Sledeće nedelje?“, ponovio je Redmejn, trudeći se da zvuči začuđeno.
„Da, konačan poziv pročitao je juče otac Majkl, sveštenik naše župe iz crkve Svete Marije.“
„Ali ako vaš verenik bude osuđen..
„Ne mogu da vas osude za zločin koji niste počinili“, oštro je odvratila Bet.
Aleks Redmejn se nasmešio. Sve je naučila napamet, čak se i okrenula poroti.
„Koliko dugo poznajete optuženog?"
„Otkad pamtim“, odgovorila je Bet. „Njegova porodica oduvek je živela preko puta nas. Išli smo u istu školu.“
„U Opštu srednju školu ’Klement Etli’?“, upita Redmejn i pogleda u otvorenu dokumentaciju.
„Tako je“, potvrdila je Bet.
„Znači da ste i u detinjstvu bili u vezi?“
„I ako jesmo“, rekla je Bet, „Deni za to nije znao, jer mi se, dok smo išli u školu, gotovo nikada nije obraćao.“
Deni joj se nasmešio prvi put tog dana, prisećajući se devojčice s kikama koja se uvek motala oko svog brata.
„Ali jeste li pokušavali da razgovarate s njim?“
„Ne, nisam se usuđivala. Ali uvek sam stajala na aut-liniji i gledala kad god je igrao fudbal.“
„Jesu li vaš brat i Deni bili u istoj ekipi?“
„Sve vreme dok smo išli u školu“, odgovorila je Bet. „Deni je bio kapiten a moj brat golman.“
„Je li Deni uvek bio kapiten?“
„O, da. Njegovi pajtaši zvali su ga kapiten Kartrajt. Bio je kapiten svih školskih timova - fudbalskog, kriket, čak i bokserskog.“
Aleks je primetio da se dvoje-troje članova porote smeše. „I je li se vaš brat lepo slagao s Denijem?“
„Deni mu je bio najbolji prijatelj"
„Jesu li se redovno svađali, kao što je to izneo moj poštovani kolega?“ upita Redmejn i letimice pogleda ka tužiocu.
„Samo zbog Vest Hema, ili Barnijeve najnovije devojke." Jedan član porote jedva je uspeo da priguši smeh.
„Ali nije li vaš brat nokautirao Denija u prvom kolu prošlogodišnjeg bokserskog prvenstva kluba ’Momci iz Bo strita’?"
„Jeste. Ali Barni je oduvek bolji bokser, i Deni je to znao. Deni mi je jednom rekao kako bi bio srećan da dospe do druge runde ako bi se susreli u finalu.“
„Znači da među njima nije postojala nikakva netrpeljivost, kao što je naveo moj poštovani kolega, gospodin Pirson.“
„Otkud bi on to znao?“, upitala je Bet. „On nikada nije upoznao nijednog od njih dvojice.“ Deni se opet osmehnuo.
„Gospođice Vilson“, rekao je sudija, ne previše blago, „molim vas da se usredsredite na pitanja.“
„Kako je glasilo pitanje?“, pomalo smeteno je upitala Bet. Sudija pogleda u svoju beležnicu. „Je li bilo ikakve netrpeljivosti između vašeg brata i okrivljenog?"
„Nije“, kazala je Bet. „Već sam rekla, bili su najbolji drugovi.“
„Takode ste rekli sudu, gospođice Vilson“, rekao je Redmejn, trudeći se da je vrati na dogovoreni tekst, „da vam se Deni nikada nije obraćao kada ste išli u školu. A na kraju ste se verili i treba da se venčate."
„Tako je“, rekla je Bet i pogledala u Denija.
„Šta je dovelo do tog preobražaja?“
„Kada su Deni i moj brat napustili ’Klem Etli’, obojica su otišli da rade u radionici mog tate. Ostala sam u školi još jednu godinu pre no što sam završila godinu koledža a zatim otišla na Eksiterski univerzitet."
„Na kojem ste stekli diplomu iz engleskog jezika?"
„Da, jesam“, odgovorila je Bet.
„I koji je bio vaš prvi posao kada ste završili fakultet?"
„Postala sam sekietarica u Drejkovom pomorskom osiguravajućem društvu u Sitiju.“
„Sigurno ste mogli da nađete daleko bolje radno mesto od toga, ako imamo u vidu vaše kvalifikacije?“
„Možda i jesam“, priznala je Bet, „ali Drejkova centrala je u Sitiju i nisam želela da budem daleko od kuće.“
„Razumem. I koliko godina radite za to preduzeće?"
„Pet“, odgovorila je Bet.
„I za to vreme ste napredovali od sekretarice do ličnog pomoćnika direktora.“
„Jesam.“
„Koliko je sekretarica zaposleno u Drejkovorn osiguravajućem društvu?“ upitao je Redmejn.
„Nisam sigurna u tačan broj“, odgovorila je Bet, „ali verovatno ih ima preko sto.“
„Ali vi ste dobili najbolji posao?“ Bet nije odgovorila. „Kad ste se vratili s fakulteta da ponovo živite u Londonu, kada ste se opet sreli s Denijem?"
„Ubrzo pošto sam počela da radim u Sitiju“, rekla je Bet. „Majka me je jedne subote ujutru zamolila da odnesem tatinu kutiju s ručkom u radionicu. Deni je bio tamo, s glavom ispod haube nekih kola. Prvo sam mislila da me nije primetio, jer je mogao da mi vidi samo noge, ali onda je podigao pogled i udano glavom u haubu.“
„I je li vas tada prvi put pitao da izađete s njim?“
Pirson skoči. „Vaša visosti, hoće li se ovom svedoku došaptavati, rečenica po rečenica, kao da je na generalnoj probi za predstavu amaterskog glumačkog društva?“
Nije loše, pomislio je Aleks. Sudija bi se s njim možda i složio da Pirsona već nije čuo kako isto to izgovara u nekoliko navrata tokom protekle decenije. Međutim, ipak se nagnuo napred da ukori advokata. „Gospodine Redmejne, molim vas da se ubuduće držite postavljanja pitanja, a ne da pribegavate davanju odgovora i nadate se, ili očekujete, kako će ih gospođica Vilson prihvatiti."
„Izvinjavam se, Vaša visosti“, rekao je Redmejn. „Trudiću se da više ne ljutim Vašu visost.“
Sudija Sakvil se namršti, pošto se prisetio kako je Redmejnov otac govorio isto to s istovetnim nedostatkom iskrenosti.
„Kada ste sledeći put videli okrivljenog?“, upitao je Redmejn Bet.
„lste večeri. Pozvao me je da odemo u klub Hamersmit pale', rekla je Bet. „On i moj brat izlazili su u Pale svake subote uveče - Barni je govorio da tamo ima više riba nego u akvarijumu."
„Koliko često ste se viđali posle prvog sastanka?“, upitao je Redmejn.
„Gotovo svakodnevno.“ Zastala je. „Dok ga nisu uhapsili."
„Sada ću vas povesti natrag do večeri osamnaestog septembra minule godine“, rekao je Redmejn. Bet klimnu glavom. „Želim da ispričate poroti svojim rečima šta se odigralo te noći.“
„Deni je smislio“, pogledala je okrivljenog i nasmešila mu se, „da izađemo na večeru u Vest end zbog posebne prilike.“
„Posebne prilike?“, podstakao ju je Redmejn.
„Da. Hteo je da me zaprosi."
„Kako ste bili toliko sigurni u to?“
„Čula sam kako brat kaže mami da je Deni potrošio dve mesečne plate na prsten.“ Podigla je levu ruku kako bi porota mogla da se divi dijamantu na zlatnom prstenu.
Aleks je pričekao da žamor utihne pre no što je upitao: „I je li vas pitao da mu budete žena?“
„Jeste“, odvratila je Bet. „Čak je kleknuo na jedno koleno.“
„I pristali ste?“
„Naravno da jesam“, rekla je Bet. „Istog dana kada sam ga upoznala znala sam da čemo se venčati."
Pirson je uočio njenu prvu grešku.
„Šta se potom desilo?"
„Pre no što smo otišli iz restorana, Deni je pozvao Barnija da s njim podeli vesti. Pristao je da nam se kasnije pridruži kako bismo svi zajedno proslavili."
„I gde ćete se, po dogovoru, sastati povodom proslave?“
„U Danlopovom grbu u Hambldon terasu u Čelziju."
„Zašto ste odabrali baš to mesto?“
„Deni je već jednom bio tamo, posle utakmice između Vest Hema i Čelzija na Stamford bridžu. Rekao mi je da je veoma otmeno i kako misli da će mi se dopasti."
„Kada ste tamo stigli?“
„Nisam sigurna“, rekla je Bet, „ali svakako ne pre deset.“
„I brat vas je tamo već čekao?“
„Opet to radi, Vaša visosti“, prigovorio je Pirson.
„Zaista se izvinjavam, Vaša visosti“, rekao je Redmejn. Ponovo se okrenuo ka Bet. „Kada je vaš brat stigao?"
„Već je bio tamo“, kazala je Bet.
„Jeste li primetili još nekoga u prostoriji?“
„Jesam“, rekla je Bet, „videla sam onog glumca, Lorensa Devenporta - dr Beresforda - kako stoji za šankom s još trojicom muškaraca.“
„Poznajete li gospodina Devenporta?“
„Naravno da ne“, reče Bet. „Videla sam ga samo na TV-u.“
„Znači da ste se prilično uzbudili što ste videli televizijsku zvezdu u noći kada ste se verili?“
„Ne, i nisam se baš zadivila. Sećam se da sam pomislila da nije zgodan kao Deni.“ Nekoliko članova porote pažljivije osmotri neobrijanog muškarca kratke oštre kose u majici Vest Hema koja kao da nije skoro peglana. Aleks se bojao da se s Betinim mišljenjem neće složiti mnogo porotnika."
„Šta se zatim dogodilo?"
„Popili smo bocu šampanjca, a onda sam pomislila kako bi trebalo da pođemo kući.“
„I jeste li otišli kući?“
„Nismo, Barni je naručio drugu bocu, a kada je šanker odneo onu praznu, čula sam kakoneko kaže: ’Traćiš ga na njih.’“
„Kako su na to reagovali Deni i Barni?“
„Nisu čuli, ali sam videla kako jedan od muškaraca za šankom zuri u mene. Namignuo mi je, zatim otvorio usta i počeo da kruži jezikom po usnama.“
„Koji od četvorice muškaraca je to učinio?“
„Gospodin Kreg.“
Deni je pogledao na galeriju i video kako se Kreg mršti na Bet, ali, na svu sreću, ona nije mogla da vidi njega.
„Jeste li rekli Deniju?“
„Nisam, čovek je očigledno bio pijan. Uz to, kada odrastaš u Ist endu, čuješ i mnogo gore od toga. A i vrlo dobro sam znala kako će Deni reagovati ako mu budem rekla.“ Pirson nije prestajao da piše.
„Stoga ste prestali na njega da obraćate pažnju?"
„Da“, rekla je Bet. „Ali onda se isti čovek okrenuo prema svojim prijateljima i rekao: ’Kurva izgleda sasvim pristojno dok ne otvori usta.’ Barni je to čuo. Onda je jedan od preostalih muškaraca kazao: ’Ne znam, ponekad mi se baš dopada da kurvi usta budu otvorena’, i svi su počeli da se smeju.“ Zastala je. „Izuzev gospodina Devenporta, koji je delovao kao da mu je neprijatno."
„Jesu li se Barni i Deni takođe nasmejali?“
„Nisu. Barni je zgrabio bocu šampanjca i ustao da se s njim suoči.“ Pirson je zapisao ono što je rekla, a ona je dodala: „Ali Deni ga je povukao i kazao mu da ne obraća na njih pažnju."
„I je li poslušao?“
„Jeste, ali samo zato što sam rekla kako hoću da idem kući. Kada smo krenuli, primetila sam da jedan od muškaraca i dalje gleda u mene. Poluglasno je pitao: ’Odlazite?’, a zatim dodao: ’Kada završite s njom, mojim prijateljima i meni ostalo je taman dovoljno za redaljku.’“
„Redaljku?“, zbunjeno je ponovio sudija Sakvil.
„Da, Vaša visosti. To je kada više muškaraca ima seksualni odnos s istom ženom“, rekao je Redmejn. „Ponekad za novac.“ Sačekao je da sudija zapiše reči. Aleks pogleda u porotnike, kojima izgleda nije trebalo dodatno objašnjavati.
„Jeste li sigurni da je reka o baš to?“, upitao je Redmejn.
„To nije nešto što ću lako zaboraviti", oštro je rekla Bet.
„I je li to rekao isti čovek?*“
„Jeste“, kazala je Bet, „gospodin Kreg.“
„Kako je Deni tada reagovao?“
„Nastavio je da ih ignoriše? - na kraju krajeva, čovek je pijan - ali moj brat je bio problem i nije pomoglo kada je gospodin Kreg dodao: ’Zašto onda ne izađemo da to rešimo?’“
„Zašto onda ne izađemo", ponovio je Redmejn, „da to rešimo.“
„Da“, rekla je Bet, ali nije znala zašto ponavlja njene reči.
„I je li vam se gospodin Kreg pridružio napolju?“
„Nije, ali samo zato što je Deni izgurao mog brata na uličicu pre no što je stigao da uzvratii, i brzo za nama zatvorio vrata.“ Pirson uze crvenu olovku i podvuče reči izgurao ga na uličicu. „Dakle, Deni je uspeo da izvede vašeg brata iz bara bez novih nevolja?"
„Jeste“, rekla je Bet. „Ali Barni je i dalje želeo da se vrati i nauči ga pameti.“
„Nauči pameti?“
„Da“, potvrdila je.
„Ali vi ste krenuli uličicom?"
„Da, jesam, ali baš pre no što sam izašla na glavnu ulicu, naišla sam na čoveka iz bara koji mi je stajao na putu.“
„Na kojeg?“
„Na gospodina Krega.“
„Šta ste uradili?“
„Otrčala sam nazad da bih se pridružila Deniju i svom bratu. Molila sam ih da se vratimo u bar. Tada sam primetila preostalu dvojicu - jedan od njih je gospodin Devenport - kako stoje na zadnjim vratima. Okrenula sam se i videla kako se prvom čoveku na suprotnom kraju uličice priključio njegov drug, i da sada obojica idu prema nama.“
„Šta se potom desilo?“, upita Redmejn.
„Barni je rekao: ’Ti uzmi Seronju, a ja ću se postarati za ostalu trojicu’, ali pre no što je Deni stigao da odgovori, onaj koga je moj brat nazvao ’Seronja’ zatrčao se ka njemu i uputio udarac koji je Denija pogodio u bradu. Nakon toga izbila je strašna tuča.“
„Jesu li se pridružila sva četvorica?“
„Nisu“, kazala je Bet. „Gospodin Devenport je ostao kod zadnjih vrata dok je treći čovek, visoki, mršavi tip, oklevao, a kada je moj brat gotovo nokautirao jedinog preostalog čoveka koji je želeo da se bije, Barni mi je rekao da odem i zaustavim taksi jer je bio uveren da će se sve prilično brzo završiti."
„I jeste li to učinili?“
„Jesam, ali ne pre no što sam se uverila da je Deni savladao Krega.“
„I je li ga savladao?“
„Glatko", reče Bet.
„Koliko vam je trebalo da nađete taksi?"
„Sanio dva-tri minuta“, kazala je Bet, „ali kada se zaustavio, taksista je na moje iznenadenje rekao: ’Mislim da ti neće trebati taksi, srce. Da su to moji prijatelji, ja bih zvao hitnu pomoć’, posle čega više nije prozborio ni reč i odmaglio je."
„Jeste li pokušali da pronađete taksistu o kome je reč?“, upitao je sudija.
„Jesmo, Vaša visosti“, odvratio je Redmejn, „ali do sada se niko nije javio.“
„Kako ste reagovali kada ste čuli šta je taksista rekao?“, upitao je Redmejn i opet se obratio Bet.
„Okrenula sam se i videla kako moj brat leži na zemlji. Delovao je kao da je bez svesti. Deni je držao Barnijevu glavu u naručju. Potrčala sam natrag uličicom da bih im se pridružila."
Pirson napravi još jednu belešku.
„I je li Deni objasnio šta se dogodilo?“
„Jeste. Rekao je da su se iznenadili kada je Kreg izvadio nož. Pokušao je da mu ga otme dok je ubadao Barnija."
„I je li Barni to potvrdio?"
„Jeste.“
„Šta ste onda uradili?"
„Pozvala sam policiju."
„Gospodice Vilson, molim vas da razmislite pre no što odgovorite na naredno pitanje. Ko se prvi pojavio? Policija ili hitna pomoć?“
„Dvojica bolničara“, bez oklevanja reče Bet.
„A koliko je vremena proteklo pre no što su stigli?“
„Sedam, možda osam minuta.“
„Kako ste tako sigurni?“
„Sve vreme sam gledala na sat."
„I koliko je još minuta prošlo pre no što je stigla policija?"
„Nisam sigurna", rekla je Bet, „ali najmanje još pet.“
„A koliko je detektiv narednik Fuler ostao s vama u uličici pre no što je ušao u bar da ispita gospodina Krega?"
„Najmanje deset minuta“, reče Bet. „A možda i duže.“
„Ali sasvim dovoljno da gospodin Kreg ode kući, koja je samo sto metara dalje, presvuče se i vrati na vreme da ispriča svoju verziju onoga što se odigralo pre no što detektiv narednik bude ušao u bar?“
„Vaša visosti", rekao je Pirson i skočio, „ovo je nečuveno bacanje ljage na čoveka koji je samo izvršavao građansku dužnost
„Slažem se s vama“, rekao je sudija. „Članovi porote, zanemarićete poslednju primedbu gospodina Redmejna. Nemojte smetnuti s uma da se ovde ne sudi gospodinu Kregu.“ Zagledao se u Redmejna, ali advokat nije ustuknuo, pošto je dobro znao da porota neće zaboraviti tu raspravu, i da će možda u njihovim glavama čak posejati zrno sumnje. „Zaista se izvinjavam, Vaša visosti“, pokajnički je rekao. „Neće se ponoviti.“
„Postarajte se da se ne ponovi“, strogo je rekao sudija.
„Gospođice Vilson, dok ste čekali da stigne policija, jesu li bolničari stavili vašeg brata na nosila i odveli ga u najbližu bolnicu?“
„Jesu, učinili su sve što su mogli da pomognu“, rekla je Bet, „ali sam znala da je prekasno. Već je izgubio i suviše krvi.“
„Jeste li vi i Deni krenuli s vašim bratom u bolnicu?“
„Nismo, otišla sam sama jer je detektiv narednik Fuler želeo da postavi Deniju još neka pitanja."
„Je li vas to zabrinulo?“
„Jeste, jer su i Denija ranili. On je...“
„Nisam na to mislio“, reče Redmejn, jer nije želeo da ona završi rečenicu. „Jeste li strahovali da bi policija mogla da osumnjiči Denija?“
„Nisam“, rekla je Bet. „Na to nisam ni pomislila. Već sam ispričala policiji šta se desilo. U svakom slučaju, uvek je imao mene da potvrdim njegovu priču.“
Da je Aleks pogledao u Pirsona, video bi da je na tužiočevom licu zaigrao redak osmeh.
„Nažalost, vaš brat je umro na putu za Čelzi i bolnicu Vestminster?"
Bet zajeca. „Jeste, pozvala sam roditelje, koji su odmah došli, ali prekasno.“ Aleks nije pokušavao da joj postavi sledeće pitanje dok se nije sabrala.
„Je li vam se Deni kasnije pridružio u bolnici?“
„Ne, nije.“
„Zašto nije?“
„Jer ga je policija i dalje ispitivala."
„Kada ste ga zatim videli?“
„Sutradan ujutru, u policijskoj stanici Čelzi."
„U policijskoj stanici Čelzi?“, ponovio je Redmejn, pretvarajući se da je iznenađen.
„Da. Policija mi je ujutru došla u kuću. Rekli su da su uhapsili Denija i optužili ga za Barnijevo ubistvo.“
„Mora da ste se zabezeknuli." Gospodin Pirson skoči. „Kako ste reagovali na te vesti?“, brzo upita Redmejn.
„Nisam mogla da verujem. Ponovila sam šta se desilo, ali videla sam da mi ne veruju.“
„Hvala vam, gospođice Vilson. Nemam više pitanja, Vaša visosti."
Deni uzdahnu od olakšanja kada je Bet zakoračila iz pregratka za svedoke. Kakav dijamant! Zabrinuto mu se osmehnula kada je prolazila pored pregratka za optuženog.
„Gospođice Vilson", rekao je sudija pre no što je stigla do vrata. Okrenula se. „Hoćete li se, molim vas, vratiti u pregradak za svedoke? Imam osećaj da će gospođin Pirson želeti da vam postavi pokoje pitanje."

10.


Bet se polako vrati u pregradak za svedoke. Pogledala je u roditelje na javnoj galeriji - a onda videla kako on zuri u nju. Želela je da se pobuni, ali shvatila je da to ništa ne bi donelo, i da Spenseru Kregu ništa ne bi godilo više od saznanja kako njegovo prisustvo utiče na nju.
Ušla je natrag u pregradak za svedoke, odlučnija no ikada da ga pobedi. Ostala je da stoji i prkosno zurila u gospodina Pirsona, koji je i dalje sedeo na svom mestu. Možda je ipak ništa neće pitati.
Stari tužilac polako ustade sa svog mesta. Nije ni pogledao u Bet i počeo je da sređuje neke hartije. Zatim je uzeo gutljaj vode pre no što je konačno pogledao u nju.
„Gospođice Vilson, šta ste jutros doručkovali?“
Oklevala je na trenutak, dok su svi u sudu piljili u nju. Aleks Redmejn opsova. Trebalo je da zna kako će Pirson prvim pitanjem pokušati da je iznenadi. Samo sudija Sakvil nije delovao iznenađeno.
„Šolju čaja i kuvano jaje“, naposletku se snašla Bet.
„Samo to, gospođice Vilson?“
„A, da, i malo tosta."
„Koliko šolja čaja?"
„Jednu. Ne, dve“, rekla je Bet.
„Ili beše tri?“
„Ne, ne, dve.“
„A koliko parčadi tosta?“
Ponovo je oklevala. „Ne sećam se.“
„Ne sećate se šta ste jutros doručkovali, ali se do tančina sećate svake rečenice koju ste čuli pre šest meseci.“ Bet ponovo obori glavu. „Ne samo da se sećate svake reči koju je gospodin Spenser Kreg te večeri izgovorio, već se sećate čak i takvih pojedinosti da vam je namignuo i jezikom oblizivao usne.“
„Da, sećam se“, uporno je nastavila. „Zato što je to uradio."
„Vratimo se onda da još malo proverimo vaše pamćenje, gospođice Vilson. Kada je šanker uzeo praznu bocu šampanjca, gospodin Kreg je rekao: ’Traćiš ga na njih.’“
„Da, tako je.“
„Ali ko je rekao" - Pirson se nagnu napred da proveri beleške - „’Ponekad mi se baš dopada da kurvi usta budu otvorena’?"
„Nisam sigurna da li je gospodin Kreg ili jedan od ostalih muškaraca."
„Niste ’sigurni’. ’Jedan od ostalih muškaraca’. Mislite li na optuženog Kartrajta?"
„Ne, na nekog od muškaraca za šankom.“
„Mom poštovanom kolegi ste rekli da niste reagovali jer ste u Ist endu čuli i gore.“
„Da, jesam"
„Tamo ste, zapravo, tu rečenicu prvi put i čuli, zar ne, gospođice Vilson?", pitao je Pirson i povukao revere crne odore. „Šta hoćete da kažete?“
„Jednostavno da gospodina Krega niste ni čuli kako izgovara te reči u baru u Čelziju, već da ste ih mnogo puta čuli u Ist endu od Kartrajta, pošto je to jezik kojim se on koristi.“
„Ne, to je izgovorio gospodin Kreg.“
„Takođe ste rekli sudu da ste iz Danlopovog grba izašli na zadnja vrata.“
„Da.“
„Zašto niste izašli na prednja vrata?“
„Želela sam da se neopaženo izgubimo kako ne bismo prouzrokovali još nevolja.“
„Znači da ste već prouzrokovali malo nevolje?"
„Ne, nismo mi prouzrokovali nikakvu nevolju."
„Zašto onda niste izašli na prednja vrata, gospođice Vilson? Da jeste, našli biste se na prometnoj ulici i mogli biste da se izgubite, da upotrebim vaše reči, ne prouzrokujući još nevolja.“
Bet je ćutala.
„Onda biste možda takođe mogli da objasnite šta je vaš brat mislio“, reče Pirson proveravajući beleške, „kada je Kartrajtu rekao: ’Ako misliš da ću te zvati gazda, to možeš da zaboraviš.’“
„Šalio se“, rekla je Bet.
Pirson je neko vreme zurio u dokumenta pre no što je rekao: „Izvinite, gospođice Vilson, ali u toj primedbi ne vidim ništa duhovito.“
„Zato što niste iz Ist enda“, rekla je Bet.
„Nije ni gospodin Kreg“, odvratio je Pirson, pre no što je brzo dodao, „a onda je Kartrajt gurnuo gospodina Vilsona ka zadnjim vratima. Je li tada gospodin Kreg čuo vašeg brata kako kaže: ’Zašto vam se onda ne bih pridružio da to rešimo’?“
„Gospodin Kreg je rekao: ’Zašto vam se onda ne bih pridružio da to rešimo’, jer takvim jezikom govore u Vest endu.“ Bistra žena, pomislio je Aleks, oduševljen što je uzela tužiočev argument i okrenula ga protiv njega.
„A kada ste se našli napolju", brzo je rekao Pirson, „zatekli ste gospodina Krega kako vas čeka na suprotnom kraju uličice?“
„Jesam.“
„Koliko je vremena prošlo pre no što ste videli kako stoji tamo?“
„Ne sećam se“, odgovorila je Bet.
„Ovoga puta se ne sećate.“
„Ne mnogo“, rekla je Bet.
„Ne mnogo“, ponovio je Pirson. „Manje od minuta?"
„Nisam sigurna. Ali stajao je tamo.“
„Gospođice Vilson, kada biste izašli iz Danlopovog grba na prednja vrata, probili se kroz ulicu punu sveta, zatim prevalili dugu sporednu ulicu, pre no što biste na kraju stigli na kraj uličice, shvatili biste da ste prešli razdaljinu od dvesta jedanaest metara. Želite li da kažete da je gospodin Kreg tu razdaljinu prešao za manje od minuta?“
„Mora da jeste.“
„A njegov prijatelj mu se pridružio nekoiiko trenutaka kasnije", rekao je Pirson.
„Jeste“, reče Bet.
„A kada ste se okrenuli, dvojica preostalih muškaraca, gospoda Devenport i Mortimer, već su stajali na zadnjim vratima.“
„Jesu.“
„I sve se odigralo u roku od jednog minuta, gospođice Vilson?“ Zastao je. „Šta mislite kada su njih četvorica imali vremena da isplaniraju tako podrobnu operaciju?“
„Ne razumem šta hoćete da kažete“, rekla je Bet dok se čvrsto držala za ogradu pregratka za svedoke.
„Mislim da odlično razumete, ali zarad porote: dvojica muškaraca izlaze iz bara na prednja vrata i odlaze iza zgrade dok se druga dvojica postavljaju na zadnja vrata, i sve za manje od minuta.“
„Možda je prošlo više od minuta.“
„Ali žurili ste da pobegnete“, podsetio ju je Pirson. „Znači da je prošlo više od minuta, imali biste vremena da stignete do glavne ulice i izgubite se mnogo pre no što bi oni uspeli da stignu.“
„Sad se sećam“, rekla je Bet. „Deni je pokušavao da smiri Barnija, ali moj brat je želeo da se vrati u bar i nauči Krega pameti, što znači da je proteklo više od minuta.“
„Ili je želeo da nauči pameti gospodina Kartrajta", upitao je Pirson, „kako bi ovome bilo sasvim jasno ko će biti gazda kada se njegov otac bude penzionisao?“
„Da je Barni to želeo da uradi", rekla je Bet, „mogao je da ga patosira jednim udarcem.“
„Ne ako je gospodin Kartrajt imao nož“, odvratio je Pirson. „Kreg je imao nož, i Kreg je izbo Barnija.“
„Kako ste tako sigurni, gospođice Vilson, kada niste prisustvovali ubadanju?“
„Jer mi je Barni rekao da se to desilo.“
„A jeste li sigurni da je to rekao Barni, a ne Deni?“
„Da, sigurna sam.“
„Oprostićete mi na klišeu, gospođice Vilson, ali to je moja priča i od nje ne odstupam.“
„Ne odstupam, jer je istinita“, rekla je Bet.
„Je li takođe tačno da ste strahovali da vam brat ne umre, gospođice Vilson?“
„Jeste, gubio je toliko krvi da sam mislila kako neće moći da preživi“, odgovorila je Bet i počela da plače.
„Zašto onda niste pozvali hitnu pomoć?“ To je oduvek zbunjivalo i Aleksa, i on se pitao šta će odgovoriti. Nije odgovorila, što je Pirsonu omogućilo da doda: „Na kraju krajeva, brat vam je, da vas citiram, bio više puta uboden.“
„Nisam imala telefon!", izlanula se.
„Ali vaš verenik jeste", podsetio ju je Pirson, „jer se malo ranije javio vašem bratu i pozvao ga da vam se oboma pridruži u pabu.“
„Ali hitna pomoć je stigla nekoliko minuta kasnije", odgovorila je Bet.
„A svi znamo ko ju je pozvao, zar ne, gospođice Vilson?", rekao je Pirson, zureći u porotu.
Bet pognu glavu.
„Gospođice Vilson, dozvolite da vas podsetim na još neke poluistine koje ste rekli mom poštovanom kolegi." Bet napući usne. „Rekli ste: Istog dana kada sam ga upoznala znala sam da ćemo se venčati.’“
„Da, to sam rekla, a to sam i mislila", prkosno je kazala. Pirson pogleda u svoje beleške. „Takođe ste rekli da, po vašem mišljenju, gospodin Devenport ’nije zgodan kao’ gospodin Kartrajt."
„I nije“, rekla je.
„I da će, ukoliko išta krene naopako, ’uvek imati mene da potvrdim njegovu priču’."
„Da, tako je.“
„Kakva god ta priča bila.“
„To nisam rekla“, pobunila se.
„Niste, ja sam to rekao“, kazao je Pirson. „Jer mislim da biste rekli sve kako biste zaštitili svog muža.“
„Ali on nije moj muž.“
„Ali će biti, ukoliko bude oslobođen.“
„Da, hoće.“
„Koliko je vremena prošlo od noći kada vam je brat ubijen?“
„Malo više od šest meseci."
„I koliko često ste za to vreme odlazili kod gospodina Kartrajta?“
„Posećivala sam ga svake nedelje po podne“, ponosno je rekla.
„Koliko te posete traju?“
„Oko dva sata.“
Pirson pogleda u tavanicu. „Znači da ste za proteklih šest meseci“, izračunao je, „zajedno proveli otprilike pedeset sati.“
„Nikada o tome nisam tako razmišljala“, rekla je.
„Ali sada kada jeste, ne biste li se složili da je to sasvim dovoljno da vas dvoje ponovite priču nebrojeno puta i postarate se da je znate napamet kada se budete pojavili na sudu.“
„Ne, to nije istina.“
„Gospođice Vilson, dok ste posećivali gospodina Kartrajta u zatvoru“ - zastao je - „za tih pedeset sati, jeste li ikada raspravljali o ovom slučaju?“
Bet je oklevala. „Pretpostavljam da jesmo."
„Razume se da jeste“, rekao je Pirson. „Jer ako niste, možda biste mogli da nam objasnite kako se sećate svake pojedinosti onoga što se te noći odigralo, i svake rečenice koju je izgovorilo svako prisutno lice, kad ne možete da se setite šta ste jutros doručkovali.“
„Naravno da se sećam šta se dogodilo u noći kada mi je brat ubijen, gospodine Pirsone. Kako bih ikada mogla da zaboravim? U svakom slučaju, Kreg i njegovi prijatelji imali su još više vremena da pripreme svoju priču jer nisu imali vreme za posetu niti ikakvo ograničenje u vezi s tim kada i gde smeju da se sastanu.“
„Bravo“, rekao je Aleks, dovoljno glasno da Pirson čuje.
„Vratimo se u onu uličicu da još jednom proverimo vaše pamćenje, gospođice Vilson“, brzo je promenio temu Pirson. „Pošto su stigli u uličicu za manje od minuta, gospoda Kreg i Pejn zakoračili su ka vašem bratu, i bez ikakve provokacije započeli tuču.“
„Da, jesu“, rekla je Bet.
„Sa dvojicom muškaraca koje nikada pre te večeri nisu videli.“
„Da.“
„A kada su stvari pošle po zlu, gospodin Kreg je niotkuda stvorio nož i ubo vašeg brata u grudi.“
„Nije ga stvorio niotkuda. Mora da ga je uzeo sa šanka.“
„Znači, nije Deni uzeo nož sa šanka?“
„Ne, videla bih da ga je uzeo Deni.“
„Ali niste videli ni gospodina Krega kako uzima nož sa šanka?“
„Nisam.“
„Ali ga jeste videli, minut kasnije, kako stoji na suprotnom kraju uličice.“
„Jesam.“
„Je li tada imao nož u ruci?“ Pirson se nagnuo unazad i čekao da Bet odgovori.
„Ne sećam se.“
„Onda se možda sećate ko je držao nož kada ste otrčali natrag da se pridružite svom bratu.“
„Da, držao ga je Deni, ali mi je objasnio da ga je morao uhvatiti kada je Kreg ubadao mog brata.“
„Ali ni tome niste prisustvovali.“
„Nisam.“
„A vaš verenik je bio sav krvav?“
„Naravno da jeste“, rekla je Bet. „Deni je držao mog brata u naručju."
„Znači da je gospodin Kreg takođe bio sav krvav ako je izbo vašeg brata."
„Otkud sam mogla da znam? Dotad je već nestao."
„Bez traga?“, rekao je Pirson. „Kako onda objašnjavate da je, kada je policija stigla nekoliko minuta kasnije, gospodin Kreg sedeo za šankom i čekao detektiva, i da nigde nije bilo ni traga krvi.“ Ovoga puta, Bet nije imala odgovor. „I smem li da vas podsetim", rekao je Pirson, „ko je zapravo pozvao policiju? Niste vi, gospođice Vilson, već gospodin Kreg. Što je prilično čudnovato učiniti nekoliko trenutaka pošto ste nekoga izboli, i odeća vam je prekrivena krvlju.“ Zastao je kako bi dozvolio da se ta slika ureže porotnicima u pamćenje, i poprilično pričekao pre no što je postavio sledeće pitanje.
„Gospođice Vilson, je li to prvi put da je vaš verenik učestvovao u tuči noževima i da ste morali da mu priteknete u pomoć?"
„Na šta ciljate?“, upitala je Bet.
Redmejn je zurio u Bet i pitao se postoji li nešto što mu nije rekla.
„Možda je došlo vreme da još jednom proverimo vaše izvrsno pamćenje“, reče Pirson.
Sada su sudija, porota i Redmejn zurili u Pirsona, kome se nije žurilo da otkrije svoj adut.
„Gospođice Vilson, sećate li se slučajno šta se đogodilo na igralištu Opšte srednje škole ’Klement Etli’ dvanaestog februara 1986?“
„Ali to se desilo pre skoro petnaest godina“, pobunila se Bet.
„Zaista jeste, ali sumnjam da ste zaboravili dan kada se čovek koga ste oduvek videli kao budućeg muža našao na naslovnoj strani lokalnih novina." Pirson se nagnu unazad i njegov pomoćnik mu dodade fotokopiju Vesnika Betnol Crina i Boa, od trinaestog februara 1986. Zamolio je sudskog službenika da preda jedan primerak svedoku.
„Imate li kopije i za porotu?“, upitao je sudija Sakvil, pažljivo gledajući u Pirsona preko naočara sa staklima u obliku polumeseca.
„Svakako da imam, Vaša visosti“, odgovorio je Pirson dok je njegov pomoćnik pružio veliki svežanj sudskom službeniku, koji je zatim prosledio jednu kopiju sudiji pre no što je razdelio dvanaest kopija poroti a poslednju dao Deniju, koji je zavrteo glavom. Pirson je delovao iznenađeno i čak se zapitao ume li Kartrajt da čita. Što će ispitati kada se ovaj bude našao pred njim u pregratku za svedoke.
„Kao što vidite, gospođice Vilson, ovo je kopija Vesnika Betnol Grina i Boa, gde se nalazi vest o tuči noževima koja se dvanaestog februara 1986. odigrala na igralištu Opšte srednje škole ’Klement Etli’, nakon čega je Danijela Kartrajta ispitala policija."
„Samo je hteo da pomogne", rekla je Bet.
„To pomalo prerasta u naviku, zar ne?“, nabacio je Pirson.
„Šta hoćete da kažete?“, upitala je Bet.
„To da gospodin Kartrajt učestvuje u tuči noževima, a da vi onda kažete kako je ’samo hteo da pomogne’."
„Ali drugi dečak je završio u popravnom domu."
„I nesumnjivo se nadate da će u ovom slučaju u zatvoru završiti drugi čovek, a ne onaj za koga bi, kako se nadate, trebalo da se udate.“
„Da, nadam se."'
„Drago mi je što smo bar to ustanovili", reče Pirson. „Možda biste bili ljubazni da pročitate sudu treći pasus na naslovnoj strani novina, onaj koji počinje sa: ’Bet Vilson je kasnije rekla policiji.».’“
Bet pogleda u novine. „Bet Vilson je kasnije rekla policiji da Deni Kartrajt nije učestvovao u tuči, već je pritekao u pomoć drugu iz razreda i verovatno mu spasao život."
„Ne biste li se složili da i to zvuči pomalo poznato, gospođice Vilson?"
„Ali Deni nije učestvovao u toj tuči.“
„Zašto su ga onda izbacili iz škole?“
„Nisu ga izbacili. Poslali su ga kući dok se ne sprovede istraga “
„Tokom koje ste dali izjavu koja ga je oslobodila sumnje, i zbog koje je drugi dečak poslat u popravni dom.“ Bet je ponovo oborila glavu. „Vratimo se na poslednju tuču noževima, kada ste se ponovo prikladno našli pri ruci da priteknete u pomoć svom budućem dečku. Je li tačno“, upitao je Pirson, pre no što je Bet stigla da odgovori, „da se Kartrajt nadao da će postati upravnik ’Vilsonove radionice’ kada se vaš otac bude penzionisao?"
„Jeste, moj tata je već rekao Deniju da ga ima u vidu za taj posao.“
„Ali niste li kasnije saznali da se vaš otac predomislio i rekao Kartrajtu kako upravljanje radionicom namerava da poveri vašem bratu?“
„Jesam, saznala sam“, rekla je Bet, „ali Barni uopšte nije želeo taj posao. Uvek je prihvatao činjenicu da je Deni prirodni vođa.“
„Možda i jeste tako, ali budući da je posredi porodični posao, ne bi li bilo razumljivo da vaš brat bude ozlojeđen što je preskočen?“
„Ne, Barni nikad ničim nije želeo da upravlja.“
„Zašto je onda te večeri vaš brat rekao: ’A ako misliš da ću te zvati gazda ako budeš preuzeo posao od mog matorog, to možeš da zaboraviš’?“
„Nije rekao ako, gospodine Pirsone, rekao je kada. Postoji ogromna razlika."
Aleks Redmejn se nasmešio.
„Nažalost, što se toga tiče, imamo samo vašu reč, gospođice Vilson, dok troje svedoka pričaju potpuno drugačiju priču.“
„Svi lažu!“, povisila je glas.
„A samo vi govorite istinu“, odvratio je Pirson.
„Da, govorim."
„Šta vaš otac misli, ko govori istinu?“, upita Pirson i iznenada promeni pristup.
„Vaša visosti", skočio je Aleks Redmejn, „takvo svedočenje ne samo da bi bilo iz druge ruke, već ne bi imalo nikakvog uticaja na slučaj.“
„Slažem se sa svojim poštovanim kolegom", odvratio je Pirson pre no što je sudija stigao da odgovori. „Ali pošto gospođica Vilson i njen otac žive pod istim krovom, smatrao sam da je svedoku možda u nekom trenutku stavljeno do znanja šta njen otac o tome misli.“
„Možda i jeste tako“, rekao je sudija Sakvil, „ali to je i dalje svedočenje iz druge ruke i stoga odlučujem da je neprihvatljivo. Okrenuo se ka Bet i rekao: „Gospođice Vilson, ne morate da odgovorite na to pitanje.“
Bet pogleda u sudiju. „Otac mi ne veruje", rekla je između jecaja. „I dalje je uveren da je Deni ubio mog brata.“
Najednom je delovalo kao da svi u sudnici čavrljaju. Sudija je nekoliko puta morao da zatraži red pre no što je Pirson nastavio.
„Želite li da dodate još nešto što bi moglo da pomogne poroti, gospođice Vilson?", upitao je Pirson, pun nade.
„Da“, odgovorila je. „Moj otac nije bio tamo. Ja sam bila.“
„A bio je i vaš verenik", ubacio se Pirson. „Mislim da se ono što je počelo kao samo još jedna u dugom nizu svađa završilo tragično kada je Kartrajt na smrt izbo vašeg brata.“
„Mog brata je izbo Kreg.“
„Dok ste bili na suprotnom kraju uličice i pokušavali da zaustavite taksi."
„Da, tako je“, reče Bet.
„A kada je policija stigla, otkrili su da je Kartrajtova odeća prekrivena krvlju, i da jedini otisci prstiju koje su uspeli da identifikuju pripadaju vašem vereniku?“
„Već sam objasnila kako se to dogodilo“, kazala je.
„Onda možda takođe možete da objasnite zašto, kada je policija ispitala gospodina Krega nekoliko minuta kasnije, na njegovom besprekornom odelu, košulji i kravati nije bilo ni jedne jedine kapi krvi.“
„Imao je najmanje dvadeset minuta da otrči kući i presvuče se“, rekla je Bet.
„Čak i trideset“, dodao je Redmejn.
„Znači, podržavate teoriju o Supermenu, zar ne?“, upitao je Pirson.
„I on je priznao da je bio u uličici", dodala je Bet, ne obraćajući pažnju na primedbu.
„Jeste, gospođice Vilson, ali tek pošto je začuo vaš vrisak, kada je ostavio prijatelje u baru kako bi video jeste li u opasnosti."
„Ne, već se nalazio u uličici kada je Barni izboden.“
„Ali ko ga je izbo?“, upitao je Pirson.
„Kreg, Kreg, Kreg!“, uzviknula je Bet. „Koliko puta moram da vam kažem?“
„Koji je uspeo da stigne u uličicu za manje od minuta? A zatim nekako našao vremena da pozove policiju, vrati se u bar, zamoli prijatelje da odu, ode kući, svuče krvlju prekrivenu odeću, istušira se, vrati u bar i sedne da sačeka dolazak policije? Zatim je uspeo da pruži dosledan iskaz o onome što se zaista dogodilo, a to je svaki svedok koji se te večeri zatekao u baru kasnije mogao da potvrdi?“
„Ali oni nisu govorili istinu“, rekla je Bet.
„Razumem“, rekao je Pirson. „Znači, svi ostali svedoci bili su voljni da lažu pod zakletvom.“
„Jesu, svi su ga štitili.“
„A vi ne štitite svog verenika?“
„Ne, ja govorim istinu.“
„Istinu kakvu vi vidite“, rekao je Pirson, „jer zapravo niste prisustvovali onome što se odigralo.“
„Nisam ni morala“, rekla je Bet, „jer mi je Barni rekao šta se dogodilo.“
„Jeste li sigurni da je to bio Barni, a ne Deni?“
„Ne, bio je Barni“, ponovila je.
„Baš pre no što je umro?“
„Da!“, viknula je Bet.
„Baš zgodno“, rekao je Pirson.
„A kada Deni bude bio u pregratku za svedoke, potvrdiće moju priču.“
„Ako imamo u vidu da ste se sastajali svake nedelje proteklih šest meseci, gospođice Vilson, nimalo ne sumnjam da hoće“, rekao je Pirson. „Nemam više pitanja, Vaša visosti."

11.


„Šta si jutros doručkovao?", upitao je Aleks.
„Ne opet taj otrcani štos“, grmeo je njegov otac s drugog kraja telefonske linije.
„Šta je tako smešno?“
„Trebalo je da te upozorim. Pirson ima samo dve početne rečenice kada unakrsno ispituje svedoka odbrane; kao mlad advokat shvatio je da će samo sudiji biti poznate od ranije, dok će svakom svedoku koji ništa ne sluti, da ne pominjem porotu, uvek predstavljati potpuno iznenađenje."
„I koja je druga?“, upita Aleks.
„Kako se zove druga ulica sleva kada ujutru izađete iz kuće i krenete na posao? Malo svedoka uspe na to tačno da odgovori, što sam i ja, na svoju štetu, iskusio. I mislim da Pirson šeta ulicama oko kuće optuženog veče uoči početka unakrsnog ispitivanja. Kladim se da bi ga ovog trenutka pronašao kako lunja Ist endom.“
Aleks utonu natrag u stolicu. „Pa, jesi me upozorio da tog čoveka ne potcenjujem.“
Ser Metju nije odmah odgovorio. Kada je naposletku progovorio, potegao je nešto o čemu Aleks nije ni razmišljao. „Hoćeš li izvesti Kartrajta da svedoči?“
„Naravno“, rekao je Aleks. „Zašto ne bih?“
„Zato što je to jedini element iznenađenja koji ti je preostao. Pirson će očekivati da Kartrajt u pregratku za svedoke provede ostatak sedmice, ali ako bi ti zatvorio slučaj sutra ujutru bez ikakvog upozorenja, on bi bio nespreman. Pretpostavlja da će Kartrajta unakrsno ispitivati pred kraj nedelje, možda čak i naredne nedelje, a ne da će sutra ujutru morati da iznese završnu reč u ime tužilaštva “
„Ali ako Kartrajt ne bude svedočio, porota će sigurno pretpostaviti najgore.“
„Zakon je tu sasvim jasan“, odgovorio je Aleksov otac. „Sudija će lepo objasniti da okrivljeni ima pravo da odluči želi li ući u pregradak za svedoke i kako porota ne sme o toj odluci da donosi ishitrene zaključke."
„Ali oni to uvek urade, kao što si me u prošlosti nebrojeno puta upozorio.“
„Možda, ali pokoji član porote zasigurno je primetio da ovaj nije mogao da pročita članak iz Vesnika Betnol Grina i Boa, pa će pretpostaviti kako si ga posavetovao da se ne suočava s Pirsonom, posebno nakon što je ovaj pitanjima izrešetao njegovu verenicu.“
„Kartrajt je podjednako bistar kao Pirson“, reče Aleks. „Samo nije podjednako dobro obrazovan.“
„Ali pomenuo si da ima kratak fitilj.“
„Samo kada neko napada Bet.“
„Onda budi siguran da će, kada Kartrajt bude u pregratku za svedoke, Pirson napadati Bet dok ne upali taj fitilj.“
„Ali Kartrajt nema dosije u policiji, radi od dana kada je napustio školu, i trebalo je da se oženi svojom dugogodišnjom devojkom, koja je slučajno trudna.“
„Znači da sada znamo četiri teme koje Pirson neće pominjati u unakrsnom ispitivanju. Ali budi siguran da će ispitivati Kartrajta o incidentu na igralištu koji se odigrao u njegovoj mladosti i neprestano podsećati porotu da je bio prisutan i nož, i da mu je devojka prikladno pritekla u pomoć.“
„Pa, ako je to jedini problem koji imam...“, poče Aleks.
„Neće biti, obećavam ti“, odvratio je njegov otac, „jer sada kada je Pirson s Bet Vilson potegao tuču noževima na igralištu, možeš biti uveren da je spremio i pokoje iznenađenje Deniju Kartrajtu."
„Kao šta?“
„Nemam predstavu", rekao je ser Metju, „ali ako ga izvedeš da svedoči, bez sumnje ćeš saznati." Aleks se mrštio dok je razmišljao o očevim rečima.
„Nešto te muči?“, pitao je sudija kada Aleks nije odgovorio.
„Pirson zna da je Betin otac rekao Kartrajtu kako se predomislio i da ga neće postaviti za upravnika radionice.“
„I da umesto toga namerava da posao ponudi sinu?“
„Da“, rekao je Aleks.
„Što nije od pomoći kada je u pitanju motiv.“
„Istina, ali možda i ja imam jedno iznenađenje ili dva o kojima Pirson treba da brine“, rekao je Aleks.
„Kao na primer?“
„Kreg je ubo Denija u nogu, i on ima ožiljak da to dokaže.“
„Pirson će reći da je to stara rana.“
„Ali mi imamo izveštaj lekara koji će pokazati da nije.“
„Pirson će okriviti Barnija Vilsona."
„Znači, savetuješ me da ne izvodim Kartrajta da svedoči?"
„Na to pitanje nije lako odgovoriti, momče, jer nisam bio u sudnici, te ne znam kako je porota reagovala na svedočenje Bet Vilson “
Aleks je nekoliko trenutaka ćutao. „Jedno ili dvoje delovalo je kao da s njom saoseća, i svakako je ostavila utisak poštene osobe. Ali s druge strane, lako bi mogli zaključiti da, čak i ako govori istinu, nije videla šta se dogodilo i veruje Kartrajtu na reč.“
„Pa, dovoljno je da troje porotnika bude uvereno kako govori istinu, pa da imaš podvojenu porotu i da se, u najgorem slučaju, suđenje ponovi. A ako bi do toga došlo, tužilaštvo bi čak moglo da donese odluku da novo suđenje nije u javnom interesu."
„Trebalo je Krega više da pritisnem s onom razlikom u vremenu, zar ne?“, rekao je Aleks i ponadao se da se otac neče složiti.
„Prekasno je da brineš o tome“, odgovorio je njegov otac. „Najvažnija odluka koju moraš doneti jeste treba li Kartrajta da izvedeš da svedoči.“
„Slažem se, ali ako budem doneo pogrešnu odluku, Deni bi narednih dvadeset godina mogao da provede u zatvoru.“

12.


Aleks je stigao u Vrhovni krivični sud samo nekoliko trenutaka pošto je noćni vratar otključao ulazna vrata. Nakon dugog savetovanja s Denijem u ćelijama pod zemljom, otišao je u garderobu i presvukao se u službenu odoru, pre no što se uputio u sudnicu broj četiri. Ušao je u praznu sudnicu, zauzeo mesto za krajem stola i preda se stavio tri fascikle obeležene s Kartrajt. Otvorio je prvu i počeo da čita sedam pitanja koja je uredno ispisao prethodne noći. Pogledao je na zidni sat. Devet i trideset pet.
U deset do deset, u sudnicu su ušli Arnold Pirson i njegov pomoćnik i zauzeli mesta za suprotnim krajem stola. Aleksa nisu prekidali jer je delovao zauzeto.
Sledeći se pojavio Deni Kartrajt, u pratnji dvojice policajaca. Seo je na drvenu stolicu u sredini pregratka za optuženog i čekao da u sudnicu uđe sudija.
Tačno u deset, otvoriše se vrata u zadnjem delu sudnice i sudija Sakvil zakorači u svoj domen. Svi u ograđenom prostoru za advokate ustadoše i pokloniše se. Sudija je uzvratio ljubaznost, pre no što je seo na središnju stolicu. „Uvedite porotu“, rekao je. Dok je čekao da se porota pojavi, stavio je naočari sa staklima u obliku polumeseca, otvorio novu beležnicu i skinuo poklopac s nalivpera. Zapisao je reči: Danijela Kartrajta ispituje gospodin Redmejn.
Kada su se članovi porote smestili, sudija je preusmerio pažnju na advokata odbrane. „Jeste li spremni da pozovete sledećeg svedoka, gospodine Redmejne?", upitao je.
Aleks je ustao, sipao čašu vode i otpio gutljaj. Letimice je pogledao u Denija i nasmešio se. Zatim je pogledao u pitanja pred sobom pre no što je okrenuo stranicu i otkrio prazan list hartije. Osmehnuo se sudiji i rekao: „Nemam više svedoka, Vaša visosti.“
Pirsonovo lice poprimi zabrinut izraz. Brzo se okrenuo da se posavetuje sa svojim pomoćnikom, koji je delovao podjednako zbunjeno. Aleks je uživao u trenutku i čekao da sašaptavanje utihne. Sudija se nasmešio Redmejnu, koji je na tren pomislio da će mu ovaj čak i namignuti.
Kada je Aleks iskoristio i poslednji trenutak uz pomoć kojeg je mogao da se provuče, rekao je: „Vaša visosti, ovim zaključujem slučaj odbrane."
Sudija Sakvil pogledao je u Pirsona, koji je ličio na preneraženog zeca na svetlosti farova kamiona koji se približava.
„Gospodine Pirsone“, rekao je sudija kao da se ništa nepovoljno nije desilo, „možete započeti završnu reč za tužilaštvo."
Pirson polako ustade. „Pitam se, Vaša visosti“, isfrfljao je, „ako imamo u vidu ove neobične okolnosti, bi li mi Vaša visost dala još malo vremena da pripremim završni govor? Smem li da predložim da zasedanje odložimo do po podne kako bih...“
„Ne, gospodine Pirsone“, prekinuo ga je sudija, „neću odložiti zasedanje. Niko ne zna bolje od vas kako optuženi ima pravo na odluku da ne svedoči. Porota i sudski zvaničnici su na svojim mestima, i ne treba da vas podsećam na to koliko je sudski kalendar popunjen. Molim vas da započnete svoju završnu reč.“
Pirsonov pomoćnik izvukao je fasciklu s dna gomile i pružio je svom nadređenom. Pirson ju je otvorio, a znao je da je u proteklih nekoliko dana jedva bacio oko na njen sadržaj.
Zurio je u prvu stranicu. „Članovi porote...“, polako je počeo. Uskoro je postalo očigledno da je Pirson čovek koji se oslanja na dobru pripremljenost, i kako mu razmišljanje na licu mesta nije jača strana. Posrtao je od pasusa do pasusa i čitao tekst, dok čak i njegov pomoćnik nije počeo da deluje razdražljivo.
Aleks je ćutke sedeo za suprotnim krajem stola i usredsredio pažnju na porotu. Čak su i oni koji su obično bili sasvim budni delovali kao da se dosađuju; jedno-dvoje bi s vremena na vreme prigušilo zevanje dok su im se zamućene oči otvarale i zatvarale. Kada je, dva sata kasnije, Pirson stigao do poslednje strane, čak je i Aleks bio na ivici da zadrema.
Kada se Pirson konačno skljokao natrag na stolicu, sudija Sakvil predložio je da bi možda bilo zgodno vreme da se ode na pauzu za ručak. Kada je sudija napustio sudnicu, Aleks je pogledao u Pirsona, koji je jedva uspevao da prikrije gnev. Dobro je znao da je pred publikom iz Vest enda koja je došla na premijeru odigrao kao da je u pitanju matine u provinciji.
Aleks dograbi jednu od svojih debelih fascikli i požuri iz sudnice. Potrčao je hodnikom i uz kamene stepenice u malenu prostoriju na drugom spratu koju je rezervisao ranije tog jutra. Unutra su se nalazili samo sto i stolica, čak su i zidovi bili prazni. Aleks je otvorio fasciklu i počeo da ponavlja završni govor. Ključne rečenice vežbao je iznova i iznova, dok nije bio siguran da će se najvažnije tačke urezati u pamćenje porotnika.
Pošto je veći deo noći, kao i rane jutarnje časove, proveo oblikujući i bruseći i najkraću frazu, Aleks je smatrao da je spreman kada se, sat i po kasnije, vratio u sudnicu broj četiri. Seo je na svoje mesto samo nekoliko trenutaka pre no što se sudija ponovo pojavio. Kada su se svi u sudnici smestili, sudija Sakvil ga je upitao je li spreman da iznese završnu reč.
„Svakako da jesam, Vaša visosti“, odgovorio je Aleks, i sipao sebi novu čašu vode. Otvorio je fasciklu, podigao pogled i otpio gutljaj.
„Članovi porote", počeo je, „sada ste čuli...“
Aleksov završni govor nije potrajao koliko govor gospodina Pirsona, ali s druge strane, za Aleksa to nije bila generalna proba. Nije mogao da zna kakav utisak njegove glavne primedbe ostavljaju na porotnike, ali bar niko nije tonuo u san, a nekoliko njih je hvatalo beleške. Sat i po kasnije, kada je seo, Aleks je osećao da bi mogao potvrdno da odgovori ukoliko bi ga otac upitao je li poslužio svom klijentu najbolje što je mogao.
„Hvala vam, gospodine Redmejne“, rekao je sudija, koji se zatim okrenuo poroti. „Mislim da je to dosta za danas“, rekao je. Pirson pogleda na sat. Tekje pola četiri. Pretpostavljao je da će sudija provesti najmanje sat vremena obraćajući se poroti pre no što bude prekinuo zasedanje, ali je i njega iznenadila jutarnja zaseda Aleksa Redmejna.
Sudija je ustao sa svog mesta, poklonio se, izašao iz sudnice i nije progovorio ni reč. Aleks se okrenuo da proćaska sa svojim suparnikom, kada je sudski službenik pružio Pirsonu ceduljicu. Nakon što ju je pročitao, Pirson je skočio i požurio iz sudnice, a za njim u stopu i njegov pomoćnik. Aleks se okrenuo da se nasmeši okrivljenom u njegovom pregratku, ali Denija Kartrajta su već otpratili nazad niz stepenice da ga zatvore u jednoj od ćelija pod zemljom. Aleks nije mogao a da se ne zapita na koja će vrata njegov klijent sutra izaći. Ali, s druge strane, nije imao pojma ni zašto je Pirson tako užurbano napustio sudnicu.

13.


Službenik gospodina Pirsona pozvao je telefonom službenika sudije Sakvila u devet i jedan minut narednog jutra. Službenik sudije Sakvila rekao je kako će proslediti Pirsonov zahtev i da će mu se odmah javiti. Nekoliko minuta kasnije, službenik sudije Sakvila uzvratio je poziv i obavestio Pirsonovog službenika da će sudiji biti drago da primi gospodina Pirsona u svojim odajama u devet i trideset, i pretpostavlja kako će, s obzirom na okolnosti, gospodin Redmejn takođe morati da bude prisutan.
„Njega ću sledećeg pozvati, Bile”, odgovorio je Pirsonov službenik pre no što je spustio slušalicu.
Zatim je pozvao Redmejnovog službenika i upitao hoće li Redmejn biti slobodan u devet i trideset da se sastane sa sudijom u njegovim odajama kako bi porazgovarali o nečemu krajnje neodložnom.
„O čemu je reč, Džime?", upitao je Redmejnov službenik.
„Nemam pojma, Tede. Pirson mi nikada ne ukazuje poverenje.“
Redmejnov službenik pozvao je Redmejna na mobilni telefon i uhvatio ga baš pre no što će ovaj nestati pod zemljom u metro stanici Pimliko.
„Je li Pirson rekao zašto želi da se sastane sa sudijom?“, upitao je Aleks.
„Nikada to ne kaže, gospodine Redmejne", odgovorio je Ted.


— o O o —



Aleks je tiho pokucao na vrata pre no što je ušao u odaje sudije Sakvila. Zatekao je Pirsona kako se baškari na udobnoj stolici i ćaska sa sudijom o svojim ružama. Sudija Sakvil nikada ne bi načeo temu zbog koje su se sastali dok oba advokata ne budu prisutna.
„Dobro jutro, Alekse“, rekao je sudija i pokazao mu rukom da sedne u staru kožnu naslonjaču pored Pirsona.
„Dobro jutro, sudijo“, odgovorio je Aleks.
„Pošto smo dužni da za manje od trideset minuta otvorimo zasedanje“, rekao je sudija, „možda bi, Arnolde, mogao da nam kažeš zašto si zahtevao da održimo ovaj sastanak.“
„Naravno, sudijo“, rekao je Pirson. „Sinoć sam, na zahtev tužilaštva, prisustvovao sastanku u njihovim kancelarijama “ Aleks od uzbuđenja načas zadrža dah. „Nakon duže rasprave sa svojim pretpostavljenima, mogu da vas obavestim kako su voljni da u ovom slucaju razmotre promenu optužnice."
Aleks se trudio da ne pokaže nikakvu reakciju, premda je želeo da poskoči i udari u vazduh, ali to su sudijine odaje, a ne tribine na Apton parku. 2
„Šta im je na umu?“, upitao je sudija.
„Smatraju da bi, ukoliko bi se Kartrajt izjasnio krivim za ubistvo bez predumišljaja...“
„Šta mislite kako bi vaš klijent reagovao na takvu ponudu?", upitao je sudija i preusmerio pažnju na Redmejna.
„Nemam predstavu“, priznao je Aleks. „On je inteligentan čovek, ali je ujedno tvrdoglav kao mazga. Kruto se držao iste priče proteklih šest meseci i ni u jednom trenutku nije prestao da tvrdi kako je nedužan!“
„Uprkos tome, hoćete li ga posavetovati da prihvati ponudu tužilaštva?“, upitao je Pirson.
Aleks je neko vreme ćutao pre no što je rekao: „Hoću, ali kako tužilaštvo predlaže da mu tu zamisao ulepšam?"
Pirson se namrštio zbog Redmejnovog izbora reči. „Ako bi vaš klijent priznao da on i Vilson jesu izašli na uličicu kako bi rešili nesuglasice...“
„A nož je nekako završio u Vilsonovim grudima?", upitao je sudija, trudeći se da ne zvuči previše zajedljivo.
„Samoodbrana, olakšavajuće okolnosti - prepustiću Redmejnu da se pobrine za pojedinosti. To nije moja dužnost."
Sudija klimnu glavom. „Naložiću svom pomoćniku da obavesti sudske zvaničnike i porotu kako ne nameravam da otvorim zasedanje do“ - pogledao je na sat - „jedanaest. Alekse, hoće li vam to ostaviti dovoljno vremena da se posavetujete sa svojim klijentom i zatim se vratite u moje odaje s njegovom odlukom?"
„Da, siguran sam da će to biti sasvim dovoljno", odgovorio je Aleks.
„Ako je čovek kriv“, rekao je Pirson, „vratićete se za dva minuta.“

14.


Kada je Aleks Redmejn nekoliko trenutaka kasnije napustio sudijine odaje i polako krenuo na suprotan kraj zgrade, trudio se da pribere misli. Posle dvesta koraka, zamenio je mirnu vedrinu sudijinih odaja hladnim turobnim ćelijama u kojima su se nalazili samo zatvorenici.
Zastao je na teškim crnim vratima koja su ga sprečavala da uđe u ćelije pod zemljom. Dvaput je na njih pokucao pre no što ih je bez reči otvorio policajac, koji ga je niz uzane stepenice ispratio do žutog hodnika, među višestrukim zatvorenicima poznatog kao put od žute cigle. Kada su stigli do ćelije broj sedamnaest, Aleks je osećao da je spreman, mada i dalje nije imao pojma kako će Deni reagovati na ponudu. Policajac je odabrao ključ s velikog obruča i otključao vrata ćelije.
„Želite li da za vreme razgovora bude prisutan i policajac?“, ljubazno je upitao.
„Neće biti neophodno", odgovorio je Aleks.
Policajac povuče i otvori pedalj debela čelična vrata. „Želite li da vrata ćelije budu otvorena ili zatvorena, gospodine?“
„Zatvorena", odgovorio je Aleks dok je ulazio u malenu ćeliju s dve plastične stolice, stočićem od ultrapasa na sredini prostorije i grafitima kao jedinim ukrasom na zidovima.
Kada je Aleks ušao u prostoriju, Deni je ustao. „Dobro jutro, gospodine Redmejne", rekao je.
„Dobro jutro, Deni“, odvratio je Aleks i seo naspram njega. Znao je da ne bi imalo svrhe da klijenta ponovo zamoli da ga oslovljava po imenu. Aleks je otvorio fasciklu u kojoj se nalazio jedan jedini list hartije. „Imam lepe vesti“, obznanio je. „Ili se bar nadam da ćeš misliti kako su to lepe vesti.“ Na Denijevom licu nije se videlo ništa. Retko je govorio sem kada je imao nešto da kaže. „Ako bi promenio iskaz i izjasnio se krivim za ubistvo bez predumišljaja", nastavio je Aleks, „mislim da bi te sudija osudio na samo pet godina, a pošto si već odslužio šest meseci, uz dobro vladanje mogao bi da izađeš za dve-tri godine.“
Deni se zagledao preko stola u Aleksa, pogledao ga pravo u oči i rekao: „Reci im neka se nose.“
Aleks se zapanjio zbog Denijevog rečnika gotovo isto koliko i njegovom trenutnom odlukom. Nijednom za proteklih šest meseci nije čuo svog klijenta da je opsovao.
„Ali, Deni, molim te da o ponudi još malo razmisliš", rekao je Aleks. „Ako porota presudi da si kriv za ubistvo, mogao bi da završiš na doživotnoj robiji i odslužiš najmanje dvadeset godina, možda i više. Što znači da bi te iz zatvora pustili tek kada bi imao skoro pedeset godina. Ali ako prihvatiš njihovu ponudu, kroz dve godine bi mogao da započneš život s Bet.“
„Kakav život?“, ravnodušno je upitao Deni. „Život u kojem svi misle da sam ubio najboljeg druga i izvukao se? Ne, gospodine Redmejne. Nisam ubio Barnija, i ako mi bude trebalo dvadeset godina da to dokažem...“
„Ali, Deni, zašto se izlagati ćudima porote kada lako možeš da prihvatiš ovaj kompromis?"
„Ne znam šta reč ’kompromis’ znači, gospodine Redmejne, ali znam da sam nedužan i da će porota, kada bude čula za ovu ponudu...“
„Oni nikada za nju neće čuti, Deni. Ukoliko odbiješ ponudu, njima neće biti rečeno zašto je zasedanje jutros odloženo, niti će je sudija pomenuti u svojoj završnoj reči. Suđenje će se nastaviti kao da se ništa nije desilo.“
„Neka tako i bude“, rekao je Deni.
„Možda bi želeo još malo vremena da promisliš", rekao je Aleks jer nije hteo da odustane. „Mogao bi da porazgovaraš sa Bet. Ili s roditeljima. Siguran sam kako bih mogao nagovoriti sudiju da sve odloži do sutra ujutru, što bi ti bar dalo vremena da ponovo razmotriš svoj položaj."
„Jeste li razmislili o tome što tražite da uradim?“, upitao je Deni.
„Nisam siguran da razumem", rekao je Aleks.
„Ako bih priznao da sam kriv za ubistvo bez predumišljaja, to bi značilo da je sve što je Bet rekla u pregratku za svedoke laž. Ona nije lagala, gospodine Redmejne. Ispričala je poroti šta se te noći dogodilo.“
„Deni, mogao bi da provedeš narednih dvadeset godina žaleći zbog odluke.“
„Mogao bih da provedem narednih dvadeset godina živeći u laži, i ako mi toliko bude trebalo da dokažem da sam nevin, to je sigurno bolje nego da svet veruje kako sam ubio svog najboljeg druga.“
„Ali svet bi brzo zaboravio."
„Ja ne bih“, rekao je Deni, „a ne bi ni moji pajtaši u Ist endu.“
Aleks bi voleo da je pokušao još jednom, ali je znao da nema svrhe nagovarati tog ponositog čoveka da se predomisli. Umorno je ustao sa svog mesta. „Obavestiću ih o tvojoj odluci“, rekao je pre no što je udario pesnicom o vrata ćelije.
Ključ se okrenuo u bravi i nekoliko trenutaka kasnije teška čelična vrata su se otvorila.
„Gospodine Redmejne", tiho je rekao Deni. Aleks se okrenuo prema svom klijentu. „Vi ste pravi dijamant, i ponosan sam što ste me zastupali vi a ne gospodin Pirson.“
Vrata se zalupiše.

15.


Nikad se nemoj emotivno uplitati u slučaj, često ga je upozoravao otac. Iako prethodne noći nije spavao, Aleks je i dalje pomno obraćao pažnju na svaku reč koju je sudija izgovarao u svom četvoročasovnom zaključku.
Zaključak sudije Sakvila bio je majstorski. Prvo je pokrio sve zakonske tačke i njihovu vezu sa slučajem. Zatim je pomogao poroti da pažljivo razmotri dokaze, tačku po tačku, trudeći se da slučaj napravi doslednim, logičnim i jednostavnim za praćenje. Ni u jednom trenutku nije preterao niti pokazao naklonost, već samo ponudio uravnotežen stav koji sedmorica muškaraca i pet žena treba da razmotre.
Predložio im je da ozbiljno shvate svedočenja trojice svedoka koji su nedvosmisleno izjavili da je samo gospodin Kreg napustio bar kako bi izašao na uličicu, i to tek pošto je začuo ženski vrisak. Da je Kreg pod zakletvom izjavio da je video kako optuženi nekoliko puta ubada Vilsona, a potom se smesta vratio u bar i pozvao policiju.
Gospođica Vilson, s druge strane, ispričala je drugačiju priču, tvrdeći da je gospodin Kreg uvukao njene pratioce u tuču, i da je on izbo Vilsona. Međutim, nije prisustvovala ubistvu, već je objasnila da joj je brat rekao šta se dogodilo pre no što je umro. Ukoliko prihvatite tu verziju događaja, rekao je sudija, mogli biste se zapitati zašto je gospodin Kreg zvao policiju, a što je možda još važnije, zašto, kada ga je DN Fuler ispitao dvadesetak minuta kasnije, na njegovoj odeći nije bilo ni traga krvi.
Aleks tiho opsova.
„Članovi porote“, nastavio je sudija Sakvil, „u prošlosti gospođice Vilson ne postoji ništa što govori da nije poštena i pristojna građanka. Međutim, mogli biste pomisliti da je njeno svedočenje donekle obojeno privrženošću i dugogodišnjom odanošću Kartrajtu, za koga namerava da se uda ukoliko ga proglasite nedužnim. Ali to ne sme da utiče na vašu odluku. Morate ostaviti po strani prirodnu saosećajnost koju možda osećate jer je gospođica Vilson trudna. Vaša dužnost je da izvagate dokaze u ovom slučaju i ne obraćate pažnju na nevažna sporedna pitanja."
Sudija je zatim naglasio da Kartrajt nema dosije u policiji i da je poslednjih jedanaest godina radio u istom preduzeću. Upozorio je porotu da ne donosi ishitrene zaključke u vezi s činjenicom da Kartrajt nije svedočio. To je njegovo pravo, objasnio je, iako bi ta odluka porotu mogla da zbunjuje, ukoliko okrivljeni nema šta da krije.
Aleks je ponovo prokleo svoje neiskustvo. To što je predstavljalo prednost kada je iznenadio Pirsona i čak nateralo tužilaštvo da okrivljenom ponudi da se izjasni krivim za manji prestup, možda sada radi na njegovu štetu.
Sudija je okončao zaključak i posavetovao porotu da ne žuri. Na kraju krajeva, podvukao je, u pitanju je budućnost jednog čoveka. Međutim, ne smeju zaboraviti da je drugi čovek izgubio život i da se, ako Deni Kartrajt nije ubio Barnija Vilsona, mogu zapitati ko je mogao da počini taj zločin?
U dva i dvanaest, porota je u koloni po jedan izašla iz sudnice kako bi započela razmatranje. Sledeća dva sata Aleks se trudio da ne kori sebe što nije izveo Denija da svedoči. Je li Pirson, kao što je otac pretpostavio, zaista imao još osuđujućih dokumenata koji bi ih obojicu iznenadili? Bi li Deni uspeo da ubedi porotu kako nije ubio svog najbližeg prijatelja? Bila su to besmislena pitanja o kojima je Aleks svejedno nastavio da razmišlja dok je čekao da se porota vrati.
Kada su se sedmorica muškaraca i pet žena vratili u sudnicu i zauzeli svoja mesta u pregratku za porotu, već je prošlo pet. Aleksu nije polazilo za rukom da rastumači njihova bezizražajna lica. Sudija Sakvil pogledao je dole i upitao: „Članovi porote, jeste li doneli presudu?"
Predstavnik porote ustao je sa svog novog mesta na kraju prednjeg reda. „Nismo, Vaša visosti", odgovorio je, čitajući pripremljeni tekst. „I dalje pažljivo razmatramo dokaze, i biće nam potrebno još vremena da bismo doneli odluku.“
Sudija je klimnuo glavom i zahvalio poroti na marljivosti. „Sada ću vas poslati kući, kako biste mogli da se odmorite pre no što sutra ujutru budete nastavili razmatranje. Ali znajte", dodao je, „kada budete napustili ovu sudnicu, o slučaju ne smete da govorite ni sa kim, čak ni sa svojim porodicama.“
Aleks se vratio u svoj stančić u Pimliku i proveo drugu besanu noć.

16.


U pet do deset narednog jutra, Aleks je opet bio u sudnici i sedeo na svom mestu. Pirson ga je pozdravio srdačnim osmehom. Je li mu stari osobenjak oprostio za onu zasedu, ili je jednostavno uveren u povoljan ishod? Dok su njih dvojica čekali da se vrati porota, ćaskali su o ružama, kriketu, čak i o tome ko će najverovatnije biti prvi gradonačelnik Londona, ali nijednom nisu pomenuli slučaj koji im je minule dve sedmice zaokupljao svaki budan trenutak.
Minuti su se pretvorili u sate. Kako nije bilo nagoveštaja da će se porota vratiti do jedan sat, sudija je sve pustio na jednočasovnu pauzu za ručak. Dok je Pirson otišao da jede u menzu na poslednjem spratu, Aleks je proveo vreme šetkajući gore-dole hodnikom ispred sudnice broj četiri. Porote na suđenjima za ubistvo retko donesu presudu za manje od četiri sata, rekao mu je otac tog jutra telefonom, zbog bojazni da bi neko mogao pomisliti kako svoju dužnost nisu shvatili ozbiljno.
U četiri i osam minuta, porota se u koloni po jedan vratila na svoja mesta i ovoga puta Aleks je primetio da im lica više nisu bezizražajna već zbunjena. Sudija Sakvil nije imao drugog izbora sem da ih još jednu noć pošalje kući.


***



Sutradan ujutru, Aleks je šetkao gore-dole mermernim hodnicima tek malo više od sata kada je sudski službenik izašao iz sudnice i uzviknuo: „Porota se vraća u sudnicu broj četiri.“ Ponovo je predstavnik porote pročitao pripremljenu izjavu. „Vaša visosti“, počeo je, ne skidajući pogled s lista hartije koji je držao, dok su mu se ruke blago tresle. „Uprkos mnogim časovima razmatranja, nismo uspeli da donesemo jednoglasnu presudu i želimo da nas uputite šta da radimo.“
„Imam razumevanja za vaš problem", odgovorio je sudija, „ali vas moram zamoliti da još jednom pokušate da donesete jednoglasnu presudu. Nerad sam da ponavljam suđenje samo da bi sud drugi put prolazio kroz čitav postupak.“
Aleks obori glavu. On bi se zadovoljio ponovnim suđenjem. Kada bi mu pružili drugu priliku, nimalo ne sumnja da bi... Porota je bez ijedne dodatne reči izašla iz sudnice u koloni po jedan i tog jutra više se nije pojavljivala.


— o O o —



Aleks je sedeo sam u uglu restorana na trećem spratu. Pustio je da mu se supa ohladi i premeštao salatu po tanjiru pre no što se vratio u hodnik i nastavio sa ritualnim šetkanjem.
U tri i dvanaest minuta, preko razglasa je čuo obaveštenje. „Molimo da se svi koji imaju veze sa slučajem Kartrajt vrate u sudnicu broj četiri, jer se porota vraća.“
Aleks se pridružio reci zainteresovanih lica koja su žustro koračala hodnikom i u koloni se vraćala u sudnicu. Kada su se smestili, ponovo se pojavio sudija i naložio sudskom službeniku da pozove porotu. Dok su ulazili u sudnicu, Aleks nije mogao da ne primeti kako jedno ili dvoje njih deluje zabrinuto.
Sudija se nagnuo napred i upitao predstavnika porote: „Jeste li uspeli da donesete jednoglasnu presudu?"
„Nismo, Vaša visosti“, odmah je stigao odgovor.
„Mislite li da biste mogli da donesete jednoglasnu presudu ako bih vam dao još malo vremena?"
„Ne, Vaša visosti.“
„Bi li pomoglo ako bih u obzir uzeo presudu većine, a pod tim mislim na presudu u kojoj se slaže bar vas desetoro?"
„To bi možda rešilo problem", odgovorio je predstavnik porote.
„Onda ću vas zamoliti da se ponovo sastanete i vidite možete li konačno da donesete odluku." Sudija klimnu glavom sudskom službeniku, koji porotu opet izvede iz sudnice.
Aleks se spremao da ustane i nastavi da se šetka, kada se Pirson nagnuo preko njegovog stola i rekao: „Ostani tu, dragi momče. Imam osećaj da će se uskoro vratiti." Aleks se smestio za svojim krajem stola.
Baš kao što je Pirson predvideo, porota se vratila nekoliko minuta kasnije. Aleks se okrenuo Pirsonu, ali pre no što je stigao da progovori, državni tužilac je rekao: „Nemoj čak ni da pitaš, dragi momče. Nikada nisam uspeo da shvatim porotnička spletkarenja uprkos tome što se advokaturom bavim skoro trideset godina.“ Aleks se tresao kada je sudski službenik ustao i rekao: „Molim da predstavnik porote ustane."
„Jeste li doneli presudu?“, upitao je sudija.
„Jesmo, Vaša visosti", odgovorio je predstavnik porote.
„I je li to većinska odluka?“
„Jeste, Vaša visosti, od deset prema dva.“
Sudija klimnu glavom sudskom službeniku koji se pokloni. „Članovi porote“, rekao je, „je li okrivljeni pred vama, Danijel Artur Kartrajt, kriv ili nije kriv za ubistvo?“ Ono što je Aleksu delovalo kao večnost pre no što je sudski službenik odgovorio, zapravo nije trajalo duže od dve-tri sekunde.
„Kriv je“, izjasnio se predstavnik porote.
Sudom se razleže uzdah. Aleksova prva reakcija bila je da se okrene i pogleda u Denija. Na njegovom licu nije se videlo ništa. Sa javne galerije iznad njega doprli su povici „Ne!“ i jecaji.
Kada se sudnica smirila, sudija je nakon dugačkog uvoda izrekao kaznu. Jedine reči koje su se neizbrisivo urezale Aleksu u pamćenje su dvadeset dve godine.
Otac mu je govorio da nikada ne dozvoli da ga presuda poremeti. Na kraju krajeva, nepravedno bude osuđen tek jedan optuženik od stotinu.
Aleks nimalo nije sumnjao da je Deni Kartrajt jedan od stotinu.

DRUGA KNJIGA
ZATVOR




17.


„Dobro došao natrag, Kartrajte." Deni je letimice pogledao u čuvara koji je sedeo za stolom na prijemnom odeljenju, ali nije odgovorio. Čovek je gledao u njegov dosije. „Dvadeset dve godine“, rekao je gospodin Dženkins i uzdahnuo. Zastao je. „Znam kako se osećaš, jer sam baš toliko vremena u službi." Deni je gospodina Dženkinsa oduvek smatrao starim. Hoću li tako izgledati za dvadeset dve godine, pitao se. „Žao mi je, momče“, rekao je čuvar - a žaljenje nije nešto što je često izražavao.
„Hvala, gospodine Dženkinse", tiho je rekao Deni.
„Sad više nisi u pritvoru", rekao je Dženkins, „nemaš pravo na zasebnu ćeliju.“ Otvorio je dokument, koji je neko vreme proučavao. U zatvoru ništa ne ide brzo. Povukao je prst niz dugačak stubac imena i zaustavio se na praznoj kućici. „Staviću te u treći blok, u ćeliju broj sto dvadeset devet.“ Proverio je imena trenutnih stanara. „Trebalo bi da budu zanimljivo društvo“, dodao je bez objašnjenja, pre no što je klimnuo glavom mladom čuvaru koji je stajao iza njega.
„Pođi za mnom, Kartrajte, i požuri“, rekao je čuvar koga Deni dotad nije video.
Deni je išao za čuvarem dugačkim hodnikom od cigle obojenim u nijansu svetloljubičaste koju nijedna druga ustanova ne bi pomislila da kupi na veliko. Stali su ispred dvostrukih vrata s rešetkama. Čuvar je odabrao veliki ključ s lanca koji mu je visio oko struka, otključao prva vrata i uveo Denija. Pridružio mu se pre no što ih je obojicu zaključao unutra, a zatim otključao druga vrata. Sada su zakoračili u hodnik čiji su zidovi obojeni u zeleno - znak da su stigli u strogo čuvanu zonu. U zatvoru je sve obeleženo bojama.
Čuvar je išao s Denijem dok nisu stigli do drugih dvostrukih vrata s rešetkama. Isti postupak ponovili su još četiri puta dok Deni nije stigao do trećeg bloka. Nije teško uvideti zašto iz Belmarša niko nikada nije pobegao. Boja zidova promenila se iz svetloljubičaste u zelenu, a zatim u plavu kada je tamničar Denija predao čuvaru na odeljenju koji je bio u istovetnoj plavoj uniformi, istovetnoj beloj košulji, s istovetnom crnom kravatom, i imao neizbežno obrijanu glavu kao dokaz da je podjednako čvrst kao i bilo koji zatvorenik.
„Uredu, Kartrajte", uzgred je rekao njegovnovi čuvar, „ovo će ti biti dom najmanje narednih osam godina, pa ti je bolje da se lepo smestiš i navikneš na njega. Ako nam ne budeš pravio nevolje, nećemo ni mi tebi. Jasno?"
„Jasno, šefe", ponovio je Deni i oslovio ga onako kako svaki robijaš oslovljava firera 3 kome ne zna ime.
Dok se čeličnim stepenicama peo na prvi sprat, Deni nije sreo nijednog zatvorenika. Svi su pod ključem - kao što su gotovo uvek, ponekad dvadeset dva časa dnevno. Novi čuvar proverio je Denijevo ime na spisku za prozivku i zakikotao se kada je video u koju ćeliju su ga smestiii. „Gospodin Dženkins očigledno ima smisla za humor", rekao je kada su stali ispred ćelije broj sto dvadeset devet.
Novi ključ bi izabran s novog obruča, ovog puta dovoljno težak da otključa pedalj debela gvozdena vrata. Deni zakorači unutra, a masivna vrata zalupiše se za njim. Podozrivo je pogledao u dvojicu zatvorenika u ćeiiji.
Krupan čovek ležao je u polusnu na krevetu, okrenut zidu. Nije čak ni pogledao u novopridošlog. Drugi čovek sedeo je za stočićem i pisao. Spustio je olovku, ustao i pružio mu ruku, što je Denija iznenadilo.
„Nik Monkrif' - zvučao je više kao čuvar nego zatvorenik. „Dobro došao u novo prebivalište", dodao je sa smeškom.
„Deni Kartrajt“, odgovorio je Deni i stegnuo mu ruku. Pogledao je u slobodan krevet.
„Pošto si poslednji stigao, dobio si gornji krevet“, rekao je Monkrif. „Donji ćeš dobiti za dve godine. Usput“, rekao je i uperio prst u diva koji je ležao na drugom krevetu, „to je Veliki Al.“ Denijev drugi cimer delovao je nekoliko godina stariji od Nika. Veliki Al je zamumlao, ali se nije trudio da se okrene i vidi ko im se to pridružio. „Veliki Al ne priča mnogo, ali sasvim je u redu kada ga upoznaš", rekao je Monkrif. „Meni je trebalo oko šest meseci, ali možda ćeš ti imati više uspeha."
Deni začu kako se u bravi okreće ključ i teška vrata se ponovo otvoriše.
„Pođi za mnom, Kartrajte“, rekao je glas. Deni izađe iz ćelije i krenu za još jednim čuvarem koga dotad nije video. Jesu li nadležni već odlučili da ga smeste u drugu ćeliju, pitao se, dok ga je firer vodio nazad niz gvozdene stepenice, novim hodnikom, i kroz novi niz dvostrukih vrata s rešetkama pre no što su se zaustavili ispred vrata s natpisom MAGACIN. Čuvar je snažno pokucao na mala dvostruka vrata i trenutak kasnije neko ih je iznutra povukao i otvorio.
„CK4802 Kartrajt", rekao je čuvar dok je gledao u njegov dosije.
„Skini se“, rekao je magacioner. „Ništa od te odeće više nećeš nositi“ - pogledao je u dosije - „do 2022.“ Nasmejao se zbog šale koju je zbijao otprilike pet puta dnevno. Menjala se samo godina.
Kada se Deni skinuo, dobio je dva para bokserica (na crvene i bele pruge), dve košulje (na plave i bele pruge), farmerke (plave), dve majice (bele), pulover (sivi), kratak kaput (crni), dva para čarapa (sivih), šorc (plavi), dve majice na bretele (bele), dva čaršava (najlonska, zelena), ćebe (sivo), jastučnicu (zelenu) i jastuk (okrugao, tvrd); jedino što su mu dozvolili da zadrži su njegove patike - jedina mogućnost koju zatvorenik ima kako bi se modno izrazio.
Magacioner je prikupio Denijevu odeću i ubacio je u veliku plastičnu kesu, na malenu etiketu napisao Kartrajt CK 4802 i zatim zapečatio kesu. Potom je pružio Deniju manju plastičnu kesu sa sapunom, četkicom za zube, plastičnim brijačem za jednokratnu upotrebu, peškirom (zelenim), peškirom za ruke (zelenim), plastičnim poslužavnikom (sivim), plastičnim nožem, plastičnom viljuškom i plastičnom kašikom. Štriklirao je nekoliko kućica na zelenom formularu pre no što ga je okrenuo, uperio kažiprst u jednu crtu i pružio Deniju poprilično izgrizenu hemijsku olovku, lancem privezanu za sto. Deni je nažvrljao nečitljivu škrabotinu.
„U magacin se javljaš svakog četvrtka po podne između tri i pet“, rekao je magacioner, „kada dobijaš presvlaku. Ukoliko bude ikakve štete, neophodan iznos biće ti oduzet od nedeljne plate. A ja odlučujem koliko će to biti“, dodao je pre no što je zalupio vrata.
Deni je uzeo dve plastične kese i pošao za čuvarem nazad hodnikom do svoje ćelije. Zaključali su ga nekoliko trenutaka kasnije i nije razmenio s njim ni jednu jedinu reč. Izgleda da se Veliki Al nije mrdao dok njega nije bilo, a Nik je i dalje sedeo za stočićem i pisao.
Deni se popeo na gornji krevet i legao na kvrgavi dušek. Proteklih šest meseci, koje je proveo u pritvoru, bilo mu je dozvoljeno da bude u sopstvenoj odeći, lunja po prizemlju i ćaska s ostalim zatvorenicima, gleda televiziju, igra stoni tenis, čak i da iz automata kupi kolu i sendvič - ali više ne. Sada je na doživotnoj robiji, i po prvi put otkriva šta zaista znači izgubiti slobodu.
Deni je odlučio da namesti krevet. Nije žurio, pošto je polako počinjao da otkriva koliko tačno sati ima u svakom danu, koliko minuta u svakom satu i koliko sekundi u svakom minutu kada si zaključan u ćeliji od četiri sa tri, i kad prostor moraš da deliš sa dvojicom neznanaca - od kojih je jedan krupan.
Kada je namestio krevet, Deni se ponovo uspentrao na njega, smestio se i zapiljio u belu tavanicu. Jedna od nekolicine prednosti gornjeg kreveta jeste u tome što ti se glava nalazi naspram malenog prozora s rešetkama: jedinog dokaza da spoljašnji svet postoji. Deni je pogledao kroz gvozdene rešetke u preostala tri bloka koja su činila spoljašnje bedeme, dvorište za rekreaciju i nekoliko visokih zidova s bodljikavom žicom na vrhu koji su se pružali dokle god pogled seže. Deni se ponovo zagleda u tavanicu. Misli mu se okrenuše Beti. Nisu mu dozvolili čak ni da se pozdravi s njom.
Sledeće nedelje, i sledećih hiljadu nedelja, biće zaključan u ovom paklu. Žalba mu je jedina prilika da umakne. Gospodin Redmejn ga je upozorio kako postoji mogućnost da se žalba ne nađe pred sudom za manje od godinu dana. Sudski raspored je prenatrpan, i što je nečija kazna duža, to duže taj neko mora čekati da mu žalba dođe na red. Valjda će gospodinu Redmejnu godinu dana biti i više no dovoljno da sakupi sve neophodne dokaze da je Deni nedužan?


— o O o —



Nekoliko trenutaka pošto je sudija Sakvil izrekao kaznu, Aleks je otišao iz sudnice i zakoračio hodnikom s tepihom i tapetama čiji su zidovi prekriveni fotografijama nekadašnjih sudija. Pokucao je na vrata odaja jednog sudije, ušao, skljokao se na udobnu stolicu ispred očevog pisaćeg stola i rekao samo: „Kriv.“
Sudija Redmejn otišao je do ormarića s pićem. „Mogao bi na to i da se navikneš", rekao je i izvukao čep iz boce koju je tog jutra odabrao, bez obzira na ishod suđenja, „jer mogu da ti kažem kako je od ukidanja smrtne kazne osuđeno daleko više zatvorenika optuženih za ubistvo, i da je, bezmalo bez izuzetka, porota uvek u pravu.“ Sipao je dve čaše vina i jednu pružio sinu. „Hoćeš li nastaviti da zastupaš Kartrajta kada mu žalba bude dospela na sud?“, upitao je pre no što je otpio gutljaj iz svoje čaše.
„Naravno da hoću“, rekao je Aleks, iznenađen očevim pitanjem.
Starac se namršti. „Onda samo mogu da ti poželim sreću, jer ako to nije učinio Kartrajt, ko jeste?“
„Spenser Kreg“, bez okievanja je rekao Aleks.

18.


U pet sati, teška gvozdena vrata ponovo se otvoriše, posle čega čovek koji je ranije mogao biti samo narednik u Kraljevskoj gardi promuklo uzviknu: „DRUŽENJE!"
Na sledečih četrdeset pet minuta zatvorenici su pušteni iz svojih ćelija. Svi su dobili dve mogućnosti kako da provedu vreme. Mogli su, kao što je to uvek radio Veliki Al, da siđu u prostrani deo u prizemlju. On bi se tamo skljokao ispred televizora u veliku kožnu fotelju koju nijedan zatvorenik ne bi pomislio da zauzme, dok bi ostali igrali domine, u kojima bi jedini ulog bio duvan. Ukoliko biste, s druge strane, bili voljni da prkosite vremenskim prilikama, mogli biste da se usudite da izađete u dvorište za rekreiranje.
Pre no što je izašao iz bloka u dvorište, Denija su temeljno pretresli. Belmarš, kao i svaki drugi zatvor, preplavljen je drogom i dilerima koji užurbano obavljaju svoj posao u jedino doba dana kada zatvorenici iz sva četiri bloka dolaze u dodir jedni s drugima. Sistem isplate je jednostavan i prihvatali su ga svi zavisnici. Ako želiš fiks - hašiš, kokain, krek ili heroin - kažeš dileru zaduženom za tvoje krilo koliko ti treba, i ime čoveka napolju koji će namiriti njegovu vezu; kada novac promeni vlasnika, dan-dva kasnije stiže roba. Budući da su stotine pritvorenika svakog jutra izvodili iz zatvora da prisustvuju suđenju i vraćali ih, bilo je stotinu različitih prilika da se unese droga. Neke su hvatali na delu, zbog čega bi im produžavali kaznu, ali je novčana korist tako velika da je uvek bilo dovoljno magaraca koji su smatrali da vredi izložiti se opasnosti.
Denija droga nikada nije zanimala; nije čak ni pušio. Njegov bokserski trener upozorio ga je da ga nikada više neće pustiti da uđe u ring ako ga budu uhvatili da uzima drogu.
Šetao se po dvorištu, komadu trave velikom otprilike kao fudbalsko igralište. Održavao je brz korak, jer je znao da će mu to biti jedina prilika za fizičku aktivnost, ne računajući pravo da dvaput nedeljno u toku dana ode u prenatrpanu teretanu. Pogledao je u desetmetarski zid koji je okruživao dvorište za rekreiranje. Iako se na njegovom vrhu nalazila bodljikava žica, to ga nije sprečilo da razmišlja o bekstvu. Kako bi drugačije mogao da se osveti četvorici gadova koji su mu ukrali slobodu?
Pretekao je nekoliko zatvorenika koji su sporije koračali. Njega niko nije pretekao. Primetio je ispred sebe usamljenu priliku koja se kretala približno istom brzinom. Tek posle izvesnog vremena shvatio je da je u pitanju Nik Mokrif, njegov cimer, koji je očigledno u podjednako dobroj formi kao i on. Šta li je tip poput njega skrivio pa da završi iza rešetaka, pitao se Deni. Setio se starog zatvorskog pravila da drugog robijaša nikada ne treba da pitaš zašto leži; uvek čekaj da ti on sam saopšti.
Deni je pogledao desno i video manju grupu crnoputih zatvorenika kako goli do pojasa leže na travi i sunčaju se kao da su na godišnjem odmoru u Španiji. On i Bet su prošlog leta proveli dve sedmice u Veston Super Meru, gde su prvi put vodili ljubav. S njima je bio i Barni i svake večeri završavao je s drugom devojkom, koja bi do zore nestala bez traga. Deni nije pogledao u drugu ženu od dana kada je u radionici video Bet.
Kada mu je Bet rekla da je trudna, Denija su vesti i iznenadile i obradovale. Čak je pomišljao da predloži da odu kod najbližeg matičara i izvade dozvolu za venčanje. Ali znao je da Bet za to ne bi htela ni da čuje, a ne bi ni njena majka. Na kraju krajeva, oboje su katolici, te moraju da se venčaju u crkvi Svete Marije, baš kao što su to uradili njihovi roditelji. Otac Majkl ne bi očekivao ništa manje.
Prvi put Deni se zapitao treba li da predloži da raskinu veridbu. Na kraju krajeva, ni od jedne devojke ne može se očekivati da čeka dvadeset dve godine. Rešio je da ne donosi odluku dok ne bude dobio rešenje žalbe.


— o O o —



Bet nije prestajala da plače otkad je predstavnik porote izrekao presudu. Nisu joj dozvolili čak ni da podari Deniju oproštajni poljubac pre no što su ga dvojica čuvara odvela u ćeliju. Na putu kući, majka se trudila da je uteši, ali otac ništa nije govorio.
„Ova noćna mora najzad će se završiti kada budu saslušali njegovu žalbu“, rekla je njena majka.
„Ne budi tako sigurna", rekao je gospodin Vilson i skrenuo u Bejkon roud.


— o O o —



Iz megafona je doprlo obaveštenje da je četrdeset pet minuta određenih za druženje isteklo. Zatvorenici su brzo sakupljeni i vraćeni u svoje ćelije, jedan po jedan blok.
Kada se Deni vratio u ćeliju, Veliki Al već je dremao na krevetu. Nik je ušao trenutak kasnije i za njim su se zalupila vrata. Neće se opet otvoriti dok ne bude došlo vreme za čaj - za četiri sata.
Deni se popeo natrag na gornji krevet dok se Nik vratio na plastičnu stolicu za stolom od ultrapasa. Baš je hteo ponovo da počne da piše kada ga je Deni upitao: „Šta to piskaraš?"
„Vodim dnevnik", odgovorio je Nik, „o svemu što se dešava dok sam u zatvoru."
„Zašto želiš da se podsećaš na ovu rupu?“
„Prekraćuje mi vreme. A pošto želim da budem nastavnik kada me budu pustili, važno je da mi mozak ostane brz.“
„Hoće li ti dozvoliti da predaješ nakon što budeš odležao svoje?“, pitao je Deni.
„Sigurno si čitao o nestašici nastavnika?“, upitao je Nik i iscerio se.
„Ne čitam mnogo", priznao je Deni.
„Možda je ovo dobra prilika da počneš", rekao je Nik i spustio olovku.
„Ne vidim zbog čega“, rekao je Deni, „posebno ako ću sledeće dvadeset dve godine biti zatvoren ovde.“
„Ali bar ćeš moći da čitaš pisma svog advokata, što će ti omogućiti da bolje pripremiš odbranu kada ti žalba bude stigla na sud.“
„’Oćete li ikada prestati da pričate?“, upitao je Veliki Al s izraženim glazgovskim naglaskom koji je Deni jedva uspeo da protumači.
„Nema mnogo šta drugo da se radi“, odvratio je Nik i nasmejao se.
Veliki Al se uspravio na krevetu i izvadio vreću duvana iz džepa farmerki. „Zašto ležiš, Kartrajte?“, upitao je i prekršio jedno od zlatnih zatvorskih pravila.
„Zbog ubistva“, rekao je Deni. Zastao je. „Ali smestili su mi.“
„Da, svi to kažu.“ Veliki Al iz drugog džepa izvadi paketić papirića za cigarete, izvuče jedan i na njega stavi prstohvat duvana.
„Možda“, reče Deni, „ali ja to svejedno nisam uradio.“ Nije primetio da Nik zapisuje svaku njegovu reč. „A ti?“, upitao je.
„Ja sam jebeni pljačkaš banaka“, rekao je Veliki Al dok je lizao ivicu papira. „Ponekad uspem i obogatim se, ponekad rie. Sudija mi je ovog jebenog puta dao četrnaest godina.“
„Koliko dugo robijaš u Belmaršu?", pitao je Deni.
„Dve godine. Na neko vreme su me prebacili u zatvor otvorenog tipa, ali sam odlučio da odmaglim, pa više neće da rizikuju. Imate li vatre?"
„Ne pušim“‚ rekao je Deni.
„A ni ja, kao što dobro znaš“, dodao je Nik i nastavio da piše dnevnik.
„Kakav par tikvana!“, reče Veliki Al. „Sad neću moći da popušim pljugu dok se ne vratim s čaja.“
„Znači, uopšte te neće premeštati iz Belmarša?“, s nevericom je upitao Deni.
„Dok ne dođe vreme da me puste“, rekao je Veliki Al. „Kada pobegneš iz zatvora otvorenog tipa, vrate te u ćuzu sa strogim obezbeđenjem. Ne mogu reći da ih krivim. Kad bi me premestili, samo bih probao ponovo." Stavio je cigaretu u usta. „Ipak, ostale su mi još samo tri godine", rekao je, opet se ispružio i okrenuo ka zidu.
„A ti?“, upitao je Deni Nika. „Koliko je tebi ostalo?“
„Dve godine, četiri meseca i jedanaest dana. A tebi?“
„Dvadeset dve godine", rekao je Deni. „Sem ako mi ne budu usvojili žalbu.“
„Nikome ne usvoje žalbu“, rekao je Veliki Al. „Jednom kad te strpaju u zatvor, ne puštaju te, pa je bolje da se navikneš.“ Izvadio je cigaretu iz usta pre no što je dodao: „Ili se rokni.“


— o O o —



I Bet je ležala u postelji i zurila u tavanicu. Čekaće Denija koliko god bude trebalo. Nimalo ne sumnja da će mu žalba biti usvojena i da će otac najzad shvatiti kako su oboje govorili istinu.
Gospodin Redmejn ju je uverio da će nastaviti da zastupa Denija na žalbenom postupku i kako ne treba da brine za troškove. Deni je u pravu. Gospodin Redmejn je pravi dijamant. Bet je već potrošila svoju ušteđevinu i odustala od godišnjeg odmora kako bi mogla da prisustvuje svakom danu suđenja. U čemu je svrha odmora ako ne može da ga provede s Denijem? Njen šef je pokazao neograničeno razumevanje i rekao joj da se ne vraća dok se suđenje ne bude završilo. Gospodin Tomas je kazao da, ako Denija proglase nedužnim, uzme još dve nedelje slobodno za medeni mesec.
Ali Bet će se vratiti za svoj sto u ponedeljak ujutru, a medeni mesec će morati da bude odložen za najmanje godinu dana. Iako je potrošila životnu ušteđevinu na Denijevu odbranu, i dalje namerava da mu svakog meseca šalje pomalo novca, jer će mu zatvorska plata iznositi samo dvanaest funti nedeljno.
„Hoćeš šolju čaja, srce?“, doviknula joj je majka iz kuhinje.


— o O o —



„Čaj!“, uzviknuo je jedan glas kada vrata behu otključana drugi put tog dana. Deni je uzeo plastični poslužavnik i šolju i krenuo za rekom zatvorenika koji su silazili u prizemlje kako bi se pridružili redu kod ringle.
Na čelu reda stajao je čuvar i dozvoljavao da ringli odjednom prilazi samo po šestoro zatvorenika.
„Zbog hrane izbija više tuča no zbog ičega drugog", objasnio je Nik dok su čekali u redu.
„Ne računajući teretanu", reče Veliki Al.
Deniju i Niku naposletku rekoše da se pridruže četvorici zatvorenika kod ringle. Iza pulta su stajala petorica zatvorenika u belim rolkama i sa belim kapama, s tankim gumenim rukavicama. „Kakav je izbor večeras?“, upitao je Nik dok je predavao tanjir.
„Možete da dobijete kobasice s pasuljem, govedinu s pasuljem ili svinjske šnicle s pasuljem. Birajte, gospodine“, rekao je jedan od zatvorenika koji su posluživaii iza pulta.
„Uzeću svinjske šnicle bez pasulja, hvala“, rekao je Nik.
„Ja ću isto to, ali s pasuljem", rekao je Deni.
„A ko si ti?“ upitao je poslužitelj. „Njegov jebeni brat?“
Deni i Nik se nasmejaše. Premda su iste visine, približno istih godina i nisu se mnogo razlikovali u zatvorskoj uniformi, ni jedan ni drugi nisu primetili sličnost. Na kraju krajeva, Nik je uvek sveže obrijan i svaka dlačica mu je uredno na mestu, dok se Deni brijao samo jednom nedeljno a kosa mu je, po rečima Velikog Ala, „ličila na četku za kiozetsku šolju“.
„Kako se dobija posao u kuhinji?", upitao je Deni dok su se polako penjali uz spiralne stepenice nazad na prvi sprat. Deni je brzo otkrio da kad god izađeš iz ćelije koračaš sporo.
„Moraš da budeš unapređen.“
„A kako bivaš unapređen?“
„Samo se postaraj da te nikada ne prijave“, rekao je Nik.
„Kako to da izvedem?“
„Nemoj psovati čuvare, uvek dolazi na vreme na posao i nikada se nemoj potući. Ako sve to postigneš, kroz godinu dana ćeš biti unapređen, ali ipak nećeš dobiti posao u kuhinji.“
„Zašto ne?“
„Zato što u ovom zatvoru ima još hiljadu jebenih zatvorenika“, rekao je Veliki Al dok je išao za njima, „a devetsto njih želi da radi u kuhinji. Veći deo dana provodiš van ćelije i biraš najbolju klopu. Stoga to možeš da zaboraviš, Deni momče.“
U ćeliji, Deni je ćutke jeo svoj obrok i razmišljao kako da brže bude unapređen. Čim je viljuškom ubacio poslednje parče kobasice u usta, Veliki Al je ustao, otišao na suprotan kraj ćelije, spustio farmerke i seo na klozetsku šolju. Deni je prestao da jede a Nik skrenuo pogled dok Veliki Al nije povukao vodu. Veliki Al je zatim ustao, zakopčao farmerke, ponovo se skljokao na kraj svog kreveta i počeo da mota novu cigaretu.
Deni je pogledao na sat: deset do šest. Oko šest je obično odlazio kod Bet. Pogledao je u nepojedene ostatke hrane na poslužavniku. Betina mama pravila je najbolju kobasicu i krompir pire u Bou.
„Koji još poslovi postoje?“, upitao je Deni.
„Vas dvojica još pričate?“, upitao je Veliki Al.
Nik se ponovo nasmejao dok je Veliki Al pripaljivao cigaretu.
„Mogao bi da se zaposliš u magacinu“, rekao je Nik, „ili da postaneš čistač krila ili baštovan, ali najverovatnije ćeš završiti u okovanoj družini.“ 4
„U okovanoj družini?“, upitao je Deni. „Šta je to?“
„Uskoro ćeš otkriti", odgovorio je Nik.
„Šta je s teretanom?“, upitao je Deni.
„I zbog toga ćeš morati da budeš unapređen", rekao je Veliki Al dok je uvlačio dim.
„Koji je tvoj posao?“, upitao je Deni.
„Postavljaš previše pitanja", odvratio je Veliki Al i napunio ćeliju dimom kad je izdahnuo.
„Veliki Al je čistač u bolnici“, rekao je Nik.
„To zvuči kao prijatna šljaka", rekao je Deni.
„Moram da ribam podove, praznim guske, pravim jutarnji raspored dužnosti i kuvam čaj svakom fireru koji dođe kod glavne medicinske sestre. Uopšte ne stajem“, rekao je Velikj Al. „Unapređen sam, zar ne?“
„Krajnje odgovoran posao", smešio se Nik. „Moraš imati besprekoran dosije kada je reč o drogi, a Veliki Al ne voli narkomane.“
„Naravno da ih ne volim“, reče Veliki Al. „I izdevetaću svakoga ko pokuša da ukrade neke lekove iz bolnice."
„Postoji li neki posao koji vredi uzeti u obzir?“, očajno je upitao Deni.
„Obrazovanje", rekao je Nik. „Ukoliko bi odlučio da mi se pridružiš, mogao bi poboljšati čitanje i pisanje. A u isto vreme bi te za to i plaćali."
„Istina, ali samo osam funti nedeljno", dobacio je Veliki Al. „Za sve ostale poslove dobija se dvanaest funti. Nema mnogo nas koji, kao ovaj gospodin ovde, mogu s prezrenjem da odbace dodatne četiri funte nedeljno za duvan.“
Deni opet položi glavu na poput kamena tvrd jastuk i zagleda se kroz maleni prozor bez zavesa. Iz obližnje ćelije drečaia je rep muzika i pitao se hoće li moći da spava prve noći svoje dvadesetdvogodišnje kazne.

19.


Ključ se okrenu u bravi i teška gvozdena vrata se otvoriše.
„Kartrajte, radićeš u okovanoj družini. Odmah se javi referentu za dužnosti.“
„Ali...“, poče Deni.
„Nema svrhe raspravljati se“, rekao je Nik kada se čuvar izgubio. „Drži se uz mene, i ja ću ti pokazati proceduru."
Nik i Deni pridružiše se reci zatvorenika koji su ćutke išli u istom pravcu. Kada su stigli do kraja hodnika, Nik je rekao: „Ovde se javljaš u osam sati svakog jutra i prijavljuješ za raspored dužnosti.“
„Šta je ono, do đavola?“, upitao je Deni dokje zurio u veliku šestougaonu staklenu kabinu koja je dominirala okolinom.
„To je mehur“, rekao je Nik. „Čuvari uvek mogu da motre na nas, ali mi njih ne možemo da vidimo.“
„Unutra su fireri?“, upita Deni.
„Nego šta“, odgovorio je Nik. „Njih četrdesetak, tako sam čuo. Imaju odličan pregled svega što se odvija u sva četiri bloka, te ako izbiju neredi ili se dogodi bilo kakav izgred, mogu da uđu i reše problem u roku od nekoliko minuta.“
„Jesi li ikada učestvovao u neredima?“, upitao je Deni.
„Samo jednom", odgovorio je Nik, „i to nije prijatan prizor. Ovde se razdvajamo. Idem da se obrazujem, a okovana družina je u suprotnom pravcu. Ako nastaviš zelenim hodnikom, završićeš na pravom mestu.“
Deni klimnu glavom i pođe za grupom zatvorenika koji su očigledno znali kuda idu, mada su njihovi mrzovoljni pogledi i brzina kojom su se kretali ukazivali da bi znali i lepše da provedu subotnje jutro.
Kada je Deni stigao na kraj hodnika, čuvar s neizbežnim spiskom sprovodio je zatvorenike u veliku četvrtastu prostoriju, približne veličine košarkaškog igrališta. Unutra se nalazilo šest velikih stolova od ultrapasa, sa po dvadesetak stolica poređanih sa obe njihove strane. Stolice se brzo popuniše zatvorenicima, dok gotovo sve nisu zauzete.
„Gde da sednem?“, upitao je Deni.
„Gde god hoćeš“, rekao je čuvar. „Svejedno je.“
Deni je pronašao praznu stolicu i ćutke posmatrao šta se oko njega dešava.
„Ti si nov“, rekao je čovek koji mu je sedeo sleva.
„Otkud znaš?“
„Zato što proteklih osam godina radim u okovanoj družini."
Deni pažljivije pogleda niskog, žilavog čoveka kome je koža bila bela kao kreč. Imao je vodnjikave plave oči i kratko podšišanu svetlu kosu. „Lijam", saopštio je.
„Deni.“
„Ti si Irac?“, upitao je Lijam.
„Nisam, ja sam kokni, rođen sam nekoliko kilometara odavde, ali mi je deda Irac.“
„Za mene je to dovoljno“, rekao je Lijam i iscerio se.
„Šta sad?“, upitao je Deni.
„Vidiš li zatvorenike koji stoje na kraju svakog stola?“, reče Lijam. „Oni su snabdevači. Staviće ispred nas vedro. Vidiš li gomilu plastičnih kesa na suprotnom kraju stola? Njih će nam dodavati duž sredine stola. U svaku kesu ubaciš to što se nalazi u vedru i proslediš dalje.“
Dok je Lijam govorio, oglasio se zvučnik. Zatvorenici sa žutim trakama oko ruke spustili su ispred svakog zatvorenika po smeđe plastično vedro. Denijevo vedro bilo je puno vrećica čaja. Pogledao je u Lijamovo, u kom su se nalazili paketići putera. Plastične kese polako su se kretale duž stola od zatvorenika do zatvorenika, i u svaku su ubacivali kutiju pirinčanih pahuljica, paketić putera, vrećicu čaja i posudice sa solju, biberom i džemom. Kada bi stigle do kraja stola, jedan zatvorenik ređao bi ih na tacnu i nosio u susednu prostoriju.
„Poslaće ih u drugi zatvor“, objasnio je Lijam, „i otprilike u ovo vreme sledeće nedelje završiće kao doručak nekog zatvorenika.“
Deni je počeo da se dosađuje u roku od nekoliko minuta i do kraja jutra bio bi na ivici samoubistva da nije bilo Lijamovih beskrajnih komentara o svemu: od toga kako da budeš unapređen do toga kako da završiš u samici, zbog kojih su svi koji su mogli da ga čuju umirali od smeha.
„Jesam li ti ispričao šta se desilo kada su mi fireri u ćeliji pronašli bocu ginisa?“, upitao je.
„Nisi“, poslušno je odgovorio Deni.
„Razume se, prijavili su me, ali na kraju nisu mogli da me optuže."
„Zašto ne?“, pitao je Deni, i premda su svi ostali za stolom čuli tu priču nebrojeno puta, opet su pomno pratili.
„Upravniku sam rekao da mi je bocu u ćeliju podmetnuo jedan firer zato što me je uzeo na zub.“
„Zato što si Irac?“, pretpostavio je Deni.
„Ne, taj štos sam prečesto koristio, pa sam morao da smislim nešto malo originalnije.“
„Kao šta?“, upitao je Deni.
„Rekao sam da se firer okomio na mene zato što zna da sam gej i sviđam mu se, a ja sam ga uvek odbijao."
„A je li on gej?“, upitao je Deni. Nekoliko zatvorenika prašnu u smeh.
„Naravno da nije, tupane“, rekao je Lijam. „Ali poslednje što upravniku treba jeste puna istraga o seksualnoj orijentaciji jednog od njegovih firera. To bi samo značilo da mora da se uradi brdo papirologije, dok bi firer bio suspendovan i dobijao punu platu. Sve to lepo piše u zatvorskim propisima."
„Pa šta se dogodilo?", upitao je Deni i ubacio vrećicu čaja u novu plastičnu kesu.
„Upravnik je odbacio optužbu a firer se od tada nije pojavio u mom bloku.“
Deni se nasmejao prvi put otkad je dospeo u zatvor.
„Ne diži pogled“, prošaputao je Lijam kada je pred Denija stavljeno novo vedro sa vrećicama čaja. Lijam je pričekao dok zatvorenik sa žutom trakom oko ruke nije sklonio njihova prazna vedra pre no što je dodao: „Ako ikada naletiš na tog govnara, skloni mu se s puta.“
„Zašto?“, upitao je Deni i pogledao u čoveka mršavog lica s obrijanom glavom i istetoviranim rukama koji je izlazio iz prostorije i nosio naslaganu gomilu praznih vedara.
„Zove se Kevin Lič. Izbegavaj ga po svaku cenu", rekao je Lijam. „Donosi nevolje - velike nevolje."
„Kakve nevolje?“, upitao je Deni kada se Lič vratio na suprotan kraj stola i iznova počeo da slaže.
„Jednog popodneva vratio se ranije kući s posla i zatekao ženu u krevetu sa svojim najboljim drugom. Pošto ih je oboje nokautirao, vezao ih je za nogare kreveta i čekao da se probude, zatim ih ubadao kuhinjskim nožem - jednom na svakih deset minuta. Počeo je od članaka, zatim se polako penjao dok nije stigao do srca. Izračunali su da je prošlo šest-sedam sati dok nisu umrli. Sudiji je rekao da je kučku samo hteo da natera da shvati koliko je voli.“ Deniju je pozlilo. „Sudija mu je dao doživotnu, s preporukom da ga nikada ne oslobode. Neće izaći odavde dok ga ne budu izneli.“ Lijam zastade. „Stidim se da kažem da je Irac. Zato se pripazi. Ne mogu da mu dodaju ni dan na kaznu, te ga nije briga koga će iseći."


— o O o —



Spenser Kreg nije čovek koji sumnja u sebe niti paniči pod pritiskom, ali to se ne bi moglo reći za Lorensa Devenporta ni za Tobija Mortimera.
Kreg je bio svestan glasina koje su kružile hodnicima Vrhovnog krivičnog suda o dokazima koje je dao na suđenju Kartrajtu; trenutno su to samo šaputanja, ali nije smeo sebi da priušti da šaputanja prerastu u predanje.
Uveren je da Devenport neće praviti nikakve nevolje sve dok bude glumio dr Beresforda u Receptu. Na kraju krajeva, voleo je što ga obožavaju milioni fanova koji ga gledaju svake subote uveče u devet sati, da ne pominjemo prihode koji su mu omogućavali da živi u stilu koji njegovi roditelji, nadzornik parkirališta i čuvarka pešačkog prelaza iz Grimzbija, nikada nisu iskusili. Činjenica da bi alternativa značila boravak u zatvoru zbog krivokletstva stalno mu je bila na pameti. A ako bi to smetnuo s uma, Kreg ne bi oklevao da ga podseti čemu može da se nada kada ostali zatvorenici budu saznali da je gej.
Tobi Mortimer predstavljao je drugačiji problem. Dostigao je tačku kada će učiniti gotovo sve da bi došao do novog fiksa. Kreg nimalo nije sumnjao da će, kada Tobijevo nasledstvo bude presušilo, on biti prvi čovek kome će se njegov sadrug Musketar obratiti.
Nepokolebljiv je ostao samo Džerald Pejn. Na kraju krajeva, i dalje se nadao da će postati poslanik. Ali istina je da će proteći mnogo vremena pre no što Musketari uspostave isti odnos koji su imali pre Džeraldovog tridesetog rođendana.


— o O o —



Bet je čekala na trotoaru dok se nije uverila da u lokalu nema više nikoga. Pogledala je levo i desno pre no što je krišom ušla u zalagaonicu. Iznenadila se koliko je u maloj prostoriji mračno i trebalo joj je nekoliko trenutaka da prepozna poznatu priliku koja je sedela iza rešetke.
„Kakvo prijatno iznenađenje!“, rekao je gospodin Ajzeks kada je Bet prišla pultu. „Šta mogu da učinim za tebe?“
„Moram nešto da založim, ali hoću da budem sigurna kako ću moći da ga otkupim.“
„Ništa ne smem da prodajem najmanje šest meseci“, rekao je gospodin Ajzeks, „a ako ti bude trebalo još vremena, to neće predstavljati problem.“
Bet je trenutak oklevala, zatim skinula prsten s prsta i gurnula ga ispod rešetke.
„Jesi li sigurna?“, upitao je zalagaonićar.
„Nemam mnogo izbora“, rekla je. „Bliži se Denijeva žalba i treba mi...“
„Uvek bih mogao da ti pozajmim..
„Ne“, odgovorila je, „to ne bi bilo u redu.“
Gospodin Ajzeks uzdahnu. Uzeo je lupu i neko vreme proučavao prsten pre no što je izneo svoje mišljenje. „Lep komad“, rekao je, „ali koliko si očekivala da dobiješ kada ga založiš?“
„Pet hiljada funti“, rekla je Bet, puna nade.
Gospodin Ajzeks je nastavio da se pretvara kako pažljivo proučava dragi kamen, iako je Deniju taj prsten prodao za četiri hiljade funti pre manje od godinu dana.
„Da“, rekao je gospodin Ajzeks pošto je još malo razmislio, „to mi deluje kao poštena cena.“ Stavio je prsten ispod pulta i izvadio čekovnu knjižicu.
„Smem li nešto da vas zamolim, gospodine Ajzekse, pre no što potpišete ček?“
„Naravno“, rekao je zalagaoničar.
„Biste li mi dozvolili da pozajmljujem prsten svake prve nedelje u mesecu?“


— o O o —



„Toliko loše?“, upitao je Nik.
„Još gore. Da nije bilo Lijama šanera, sigurno bih zaspao i prijavili bi me.“
„Zanimljiv slučaj, taj Lijam“, reče Veliki Al i neznatno se pomeri, ali se nije trudio da se okrene. „Svi u porodici su mu šaneri. Ima šestoricu braće i tri sestre, i jednom su petorica njegove braće i dve sestre bili u zatvoru u isto vreme. Njegova jebena porodica mora da je poreske obveznike već stajala više od milion funti “
Deni se nasmejao, a zatim upitao Velikog Ala: „Šta znaš o Kevinu Liču?“
Veliki Al se naglo uspravi. „Da to ime nikada nisi pomenuo izvan ove ćelije! On je ludak. Prerezao bi ti grkljan za mars čokoladicu, a ako mu se ikada zameriš...“ Oklevao je. „Morali su da ga premeste iz zatvora Garsajd samo zato što mu je jedan zatvorenik pokazao dva podignuta prsta.“
„Zvuči preterano", primetio je Nik dok je zapisivao svaku reč Velikog Ala.
„Ne pošto mu je Lič odsekao ta dva prsta“, dodao je Veliki Al.
„To su Francuzi uradili engleskim strelcima u bici kod Aženkura“, rekao je Nik i podigao pogled.
„Baš zanimljivo", kazao je Veliki Al.
Oglasio se zvučnik i vrata ćelija se otvoriše da bi zatvorenici sišli po večeru. Kada je Nik zatvorio dnevnik i odmakao stolicu, Deni je prvi put primetio da ovome oko vrata visi srebrni lančić.


— o O o —



„Hodnicima Vrhovnog krivičnog suda kruže glasine", rekao je sudija Redmejn, „da Spenser Kreg možda nije bio sasvim iskren kada je svedočio u slučaju Kartrajt. Nadam se da taj plamen ne raspiruješ ti.“
„Nema potrebe", odgovorio je Aleks. „Taj čovek ima i više no dovoljno neprijatelja voljnih da pumpaju meh.“
„Bez obzira na to, pošto si i dalje uključen u slučaj, ne bi bilo mudro da obznanjuješ svoja gledišta među našim kolegama advokatima."
„Čak ni ako je kriv?"
„Čak ni ako je otelotvorenje samog đavola.“


— o O o —



Bet je Deniju prvo pismo poslala pred kraj njegove prve sedmice u zatvoru, nadajući se kako će uspeti da pronađe nekoga da mu ga pročita. Pre no što je zapečatila koverat, ubacila je novčanicu od deset funti. Nameravala je da mu piše jednom nedeljno, kao i da ga posećuje svake prve nedelje u mesecu. Gospodin Redmejn joj je objasnio da je osuđenicima na doživotnu robiju prvih deset godina dozvoljeno da imaju samo jednu posetu mesečno.
Sutradan ujutru ubacila je koverat u poštansko sanduče na kraju Bejkon rouda pre no što je uhvatila autobus broj 25 za Siti. Denijevo ime više se nije pominjalo u kući Vilsonovih, jer bi njen otac samo pobesneo kada bi ga čuo. Bet je dodirnula stomak i zapitala se "kakvoj budućnosti može da se nada dete koje s ocem dolazi u dodir samo jednom mesečno dok je ovaj u zatvoru. Molila se da rodi devojčicu.


— o O o —



„Treba da se ošišaš“, kazao je Veliki Al.
„Šta očekuješ da uradim povodom toga?“, upitao je Deni. „Da pitam gospodina Peska da mi sledeću subotu ujutru da slobodno kako bih mogao da svratim Kod Samija u Majl end roudu i ošišam se na svoju uobičajenu frizuru?"
„Nema potrebe“, rekao je Veliki Al. „Samo zakaži kod Luisa.“
„A ko je Luis?“, pitao je Deni.
„Zatvorski frizer", saopštio je Veliki Al. „Obično uspe da ošiša petoricu zatvorenika za četrdeset minuta koliko traje druženje, ali toliko je popularan da ćeš možda morati da čekaš mesec dana pre no što bude mogao da te dotera. Pošto sledeće dvadeset dve godine nikuda nećeš ići, to ne bi trebalo da ti predstavlja problem. Ali ako hoćeš preko reda, on naplaćuje tri pljuge za nularicu, pet za kratko pozadi i sa strane. A ovaj gospodin ovde“, rekao je i uperio prst u Nika, koji je, naslonjen na jastuk na svom ležaju, čitao knjigu, „mora da daje deset pljuga jer i dalje želi da liči na oficira i gospodina."
„Meni će sasvim odgovarati kratko pozadi i sa strane“, rekao je Deni. „Ali šta koristi? Ne bih da mi neko kosu seče plastičnim nožem i viljuškom.“
Nik spusti knjigu. „Luis ima uobičajenu opremu - makaze, mašinicu, čak i brijač.“
„Kako uspeva da se s tim provuče?“, upitao je Deni.
„Ne uspeva“, kazao je Veliki Al. „Jedan firer mu sve to da na početku druženja a zatim pokupi pre no što se vratimo u ćelije. I pre no što pitaš, ako bi nešto nestalo, Luis bi izgubio posao i svaka ćelija bila bi pretražena dok fireri to ne bi pronašli."
„Ume li da šiša?“, upitao je Deni.
„Pre no što je završio ovde“, rekao je Veliki Al, „radio je u Mejferu i naplaćivao gospodi kao što je ovaj pedeset funti po glavi.“
„Kako neko takav završi u ćuzi?“, upitao je Deni.
„Zbog provale", reče Nik.
„Đavola zbog provale“, rekao je Veliki Al. „Pre će biti zbog sodomije. Uhvatili su ga sa spuštenim pantalonama u Hempsted hitu i mogu ti reći da nije pišao kada se policija pojavila."
„Ali ako zatvorenici znaju da je gej“, pitao je Deni, „kako preživljava na ovakvom mestu?“
„Dobro pitanje", primetio je Veliki Al. „U većini zatvora, kada peder ode na tuširanje, zatvorenici se izređaju na njemu, a zatim ga raskomadaju kao divlje zveri.“
„Pa šta ih sprečava?", upita Deni.
„Dobrog frizera nije tako lako naći“, rekao je Nik.
„Gospodin je u pravu“, dodao je Veliki Al. „Naš prethodni frizer ležao je zbog nanošenja teških telesnih povreda i zatvorenici nisu mogli da se opuste dok je u ruci držao brijač. Zapravo, jedan ili dvojica završili su s veoma dugačkom kosom.“

20.


„Dva pisma za tebe, Kartrajte“, rekao je gospodin Pesko, načelnik krila, i pružio Deniju dve koverte. „Usput“, nastavio je, „pronašli smo novčanicu od deset funti pričvršćenu za jedno od pisama. Novac je uplaćen na tvoj račun u menzi, ali reci svojoj devojci da ubuduće šalje novčanu uputnicu na upravnikovu kancelariju i oni će ti prebaciti novac pravo na račun.“
Teška vrata se zalupiše.
„Otvarali su mi pisma“, rekao je Deni dok je gledao u pocepane koverte.
„Uvek to rade“, kazao je Veliki Al. „Takođe prisluškuju telefonske razgovore."
„Zašto?“, upitao je Deni.
„Jer se nadaju da će uhvatiti svakoga ko je upleten u isporuku droge. A prošle nedelje uhvatili su jednog idiota koji je spremao pljačku za dan nakon što je trebalo da ga puste.“
Deni izvadi pismo iz manje od dve koverte. Pošto je pisano rukom, pretpostavio je da je od Bet. Drugo je otkucano, ali nije bio siguran ko ga je poslao. Neko vreme ćutke je ležao na krevetu i razmišljao o tom problemu pre no što je na kraju priznao poraz.
„Niče, možeš li da mi pročitaš pisma?“, tiho je upitao.
„Mogu i hoću", odgovorio je Nik.
Deni mu dodade dva pisma. Nik je spustio olovku, prvo otvorio pismo pisano rukom i pogledao potpis u dnu stranice. „Ovo je od Bet“, rekao je. Deni klimnu glavom.
„Dragi Deni“, čitao je Nik, „prošlo je tek nedelju dana, ali već mi užasno nedostaješ. Kako je porota mogla tako strašno da pogreši? Zašto mi nisu poverovali? Popunila sam neophodne formulare i doći ću da te posetim sledeće nedelje po podne, što će mi biti poslednja prilika da te vidim pre no što nam se rodi beba. Juče sam razgovarala telefonom s jednom čuvarkom i bila je krajnje predusretljiva. Tvoji roditelji su dobro i pozdravljaju te, kao i moja majka. Sigurna sam da će i tata vremenom promeniti mišljenje, posebno kada ti usvoje žalbu. Užasno mi nedostaješ. Volim te, volim te, volim te. Vidimo se u nedelju, Bet XXX.“
Nik je pogledao u Denija i video da ovaj zuri u tavanicu. „Hoćeš da ga pročitam ponovo?“
„Neću.“
Nik je otvorio drugo pismo. „Ovo je od Aleksa Redmejna", rekao je. „Krajnje neobično.“
„Kako to misliš?", upitao je Deni i uspravio se na krevetu.
„Advokati obično ne pišu direktno svojim klijentima. To prepuštaju advokatima pripravnicima. Obeleženo je kao privatno i poverljivo. Jesi li siguran da želiš da znam šta piše u pismu?“
„Pročitaj ga“, rekao je Deni.
„Dragi Deni, samo nekoliko reči da te obavestim kako napreduje tvoja žalba. Ispunio sam neophodne prijave i danas primio pismo iz kancelarije lorda kancelara 5 s potvrdom da je tvoje ime stavljeno na spisak. Međutim, ne možemo da znamo koliko će postupak potrajati i moram te upozoriti da bi se mogao odužiti i na dve godine. I dalje pratim tragove i nadam se da bi me mogli odvesti do novih dokaza, i pisaću ti ponovo kada budem imao da prijavim nešto konkretnije. S poštovanjem, Aleks Redmejn."
Nik stavi pisma u koverte i vrati ih Deniju. Uzeo je olovku i upitao: „Želiš li da odgovorim na neko od njih?“
„Ne“, odlučno je rekao Deni. „Želim da me naučiš da čitam i pišem.“


— o O o —



Spenser Kreg je pomislio kako nije mudro odabrati Danlopov grb za mesečno okupljanje Musketara. Ubedio je ostale članove da bi time pokazali kako nemaju šta da kriju, ali je već zažalio zbog te odluke.
Lorens Devenport je dao bedan izgovor što neće prisustvovati i tvrdio kako mora da bude na nekoj dodeli nagrada jer je nominovan za najboljeg glumca u sapunici.
Kreg se nije iznenadio što se Tobi Mortimer nije pojavio - verovatno je ležao u nekom slivniku sa špricem u ruci.
Barem je došao Džerald Pejn, premda je zakasnio. Da je postojao dnevni red za taj sastanak, tačka broj jedan verovatno bi bila raspuštanje Musketara.
Kreg je ispraznio ostatak prve boce šablija u Pejnovu čašu i naručio novu. „Živeli", rekao je i podigao čašu. Pejn klimnu glavom, ne previše oduševljeno. Ni jedan ni drugi neko vreme nisu progovarali.
„Imaš li predstavu kada će Kartrajtova žalba stići na sud?“, naposletku je upitao Pejn.
„Nemam“, odgovorio je Kreg. „Pazim na spiskove, ali ne smem da se izlažem opasnosti i zovem Kancelariju za krivične žalbe, iz očiglednih razloga. Čim nešto budem čuo, tebe ću prvog obavestiti.“
„Brineš li zbog Tobija?“, upita Pejn.
„Ne, on nam je najmanji problem. Kad god ta žalba stigne na sud, možeš biti siguran da on neće moći da svedoči. Naš jedini problem je Lari. Svakim danom sve je krhkiji. Ali izgledi da će završiti u zatvoru trebalo bi da ga drže pod kontrolom.“
„Ali šta je sa njegovom sestrom?“, upita Pejn.
„Sa Sarom?“, reče Kreg. „Kakve veze ona ima s tim?“
„Nikakve, ali ako bi ikada saznala šta se zaista te noći dogodilo, mogla bi da proba da ubedi Larija kako je dužan da u žalbenom postupku posvedoči šta se stvarno desilo. Na kraju krajeva, i ona je advokat.“ Pejn otpi gutljaj vina. „Niste li vas dvoje na Kembridžu imali nekakvu avanturu?“
„Ne bih to nazvao avanturom“, rekao je Kreg. „Ona baš i nije moj tip - previše je kruta.“
„Nisam tako čuo“, kazao je Pejn i trudio se da okrene na šalu.
„Šta si čuo?“, oprezno je upitao Kreg.
„Da te je ostavila jer si imao prilično čudne navike u spavaćoj sobi.“
Kreg ništa nije prokomentarisao već je samo iskapio ono što je ostalo u drugoj boci. „Još jednu bocu, šankeru“, rekao je. „Devedeset peto, gospodine Kreg?“
„Naravno“, rekao je Kreg. „Za mog prijatelja samo najbolje.“
„Ne moraš da trošiš novac na mene, matori", prokomentarisao je Pejn.
Kreg se nije potrudio da mu kaže kako je sasvim svejedno šta piše na etiketi, jer je šanker već odlučio koliko će naplatiti da bi „držao zatvorena usta“, kako je rekao.


— o O o —



Veliki Al je hrkao, što je Nik jednom prilikom u svom dnevniku opisao kao nešto što zvuči između slona koji pije i brodske sirene za maglu. Nik je uspevao da zaspi bez obzira na rep muziku koja je dopirala iz obližnjih ćelija, ali još nije mogao da izađe na kraj s hrkanjem Velikog Ala.
Ležao je budan i razmišljao o Denijevoj odluci da napusti okovanu družinu i pridruži mu se da bi se obrazovao. Nije mu trebalo mnogo da shvati kako je, uprkos nedostatku formalnog obrazovanja, Deni oštroumniji od svih ljudi koje je za prethodne dve godine podučavao.
Deni je novom izazovu prilazio lakomo, ne znajući ni šta ta reč znači. Nije traćio ni tren, već je stalno postavljao pitanja i retko se zadovoljavao odgovorima. Nik je čitao o dvojici nastavnika koji su otkrili da su učenici pametniji od njih, ali nije očekivao da će se s tim problemom suočiti dok je u zatvoru. Čak ni na kraju dana, Deni mu nije dopuštao da se opusti. Čim bi se vrata ćelije zalupila, Deni bi seo na kraj Nikovog kreveta i tražio da mu ovaj odgovara na nova pitanja. A što se tiče dva predmeta, matematike i sporta, Nik je ubrzo otkrio da Deni već zna daleko više od njega. Imao je enciklopedijsko pamćenje, zbog čega Nik ništa nije morao da traži u Visdenovom almanahu kriketa niti u Priručniku fudbalskog saveza, a ako biste pomenuli Vest Hem ili Eseks, Deni bi bio taj priručnik. Iako možda nije pismen, očigledno je umeo da računa i vladao brojkama onako kako je Nik znao da nikada neće moći.
„Jesi li budan?“, upitao je Deni i prekinuo Nika u razmišljanju.
„Veliki Al verovatno uskraćuje san svakome u susednim trima ćelijama“, rekao je Nik.
„Samo sam razmišljao kako sam ti, otkad sam se prijavio za obrazovanje, ispričao mnogo o sebi, ali još ne znam gotovo niš’a o tebi.“
„Ne znam gotovo ništa o tebi. I dalje ispuštaš to t.“
„Ništa“, rekao je Deni.
„Šta želiš da znaš?“, upitao je Nik.
„Za početak, kako je neko poput tebe završio u zatvoru?“ Nik nije odmah odgovorio. „Nemoj mi reći ako ne želiš", dodao je Deni.
„Izveli su me pred vojni sud dok je moj puk služio s NATO snagama na Kosovu.“
„Jesi li nekoga ubio?“
„Nisam, ali je zbog moje pogrešne procene jedan Albanac poginuo a drugi ranjen." Sada je na Denija došao red da ćuti.
„Moj vod je dobio naredbu da zaštiti grupu Srba optuženih za etničko čišćenje. Na mojoj straži, družina albanskih gerilaca provezla se pored logora i pucala u vazduh iz kalašnjikova, pošto su proslavljali hvatanje tih Srba. Kada su kola puna njih prišla opasno blizu logoru, upozorio sam njihovog vođu da prestanu da pucaju. Nije me poslušao, pa je moj narednik ispalio nekoliko hitaca upozorenja i dvojica su zaradili rane od metaka. Kasnije je jedan umro u bolnici."
„Znači, nikoga nisi ubio?“, reče Deni.
„Nisam. Ali sam bio nadležni oficir.“
„I za to si dobio osam godina?“ Nik ništa nije rekao. „I ja sam jednom razmišljao da odem u vojsku“, reče Deni.
„Bio bi đavolski dobar vojnik."
„Ali, Bet se protivila." Nik se nasmešio. „Rekla je da joj se ne sviđa zamisao da polovinu vremena provodim u nekoj stranoj zemlji a da ona umire od brige zbog moje bezbednosti. Ironično.“
„Odlična upotreba reči ’ironično’“, rekao je Nik.
„Kako to da ne dobijaš nikakvih pisma?“
„Nikakva pisma. Ne dobijam nikakva pisma.“
„Zašto ne dobijaš nikakva pisma?“, ponovio je Deni.
„Kako se piše dobijaš?“
„D O B I J E Š.“
„Ne", reče Nik. „Potrudi se da zapamtiš - DOBIJAŠ. Uvek je tako. Postoje izuzeci od tog pravila, ali te večeras neću njima zamarati." Nastupila je nova dugačka tišina pre no što je Nik naposletku odgovorio na Denijevo pitanje. „Nisam se trudio da ostanem u vezi sa svojom porodicom posle vojnog suda, niti su se oni potrudili da stupe u vezu sa mnom.“
„Čak ni mama i tata?“, upitao je Deni.
„Majka je umrla kad me je rađala."
„Žao mi je. Je li ti otac živ?"
„Koliko znam jeste, ali on je bio pukovnik u istom puku u kom sam ja služio. Nije progovorio sa mnom od vojnog suda."
„Imaš li braće ili sestara?"
„Nemam."
„Stričeva, ujaka, tetaka?“
„Strica, strinu i tetku. Očevog mlađeg brata i njegovu ženu, koji žive u Škotskoj, i tetku u Kanadi, ali nju nikada nisam upoznao.“
„Nemaš drugih srodnika?"
„Rođaka je bolja reč. Srodnik ima dvostruko značenje.“
„Rođaka.“
„Ne. Jedini čovek do koga mi je istinski stalo je moj deda, ali on je umro pre nekoliko godina.“
„A je li ti i deda bio vojni oficir?“
„Nije“, nasmejao se Nik. „Bio je gusar.“
Deni se nije nasmejao. „Kakav gusar?“
„Prodavao je oružje Amerikancima u Drugom svetskom ratu; stekao je bogatstvo - dovoljno da se penzioniše, kupi sebi veliko imanje u Škotskoj i postane vlastelin.“
„Vlastelin?"
„Vođa klana, gospodar svega pod svojim nadzorom."
„Znači li to da si bogat?“
„Nažalost ne“, odgovorio je Nik. „Moj otac je nekako uspeo da proćerda najveći deo nasledstva dok je bio pukovnik puka -’Mora se održavati nivo, momče’, govorio je. Sve što je ostalo, otišlo je na održavanje imanja.“
„Znači, nemaš ni prebijene pare? Isti si kao ja?“
„Nisam“, rekao je Nik. „Nisam kao ti. Ti si pre kao moj deda. I ne bi napravio istu grešku koju sam ja napravio.“
„Ali završio sam ovde s kaznom od dvajes dve godine.“
„Dvadeset dve godine. Ne ispuštaj slova.“
„Dvadeset dve godine“, ponovio je Nik.
„Ali, za razliku od mene, ti ne bi trebalo da budeš ovde“, tiho je rekao Nik.
„Veruješ u to?“, upitao je Deni, ne uspevajući da sakrije iznenađenje.
„Nisam verovao dok nisam pročitao Betino pismo, a i gospodin Redmejn očigledno smatra da je porota donela pogrešnu presudu.“
„Šta ti to visi s lančića oko vrata?“, upitao je Deni.
Veliki Al prenuo se iz sna, zamumlao, ustao iz postelje, spustio bokserice i skljokao se na klozetsku šolju. Pošto je povukao vodu, Deni i Nik su pokušali da zaspe pre no što opet bude počeo da hrče.


— o O o —



Kada je prvi put osetila bolove, Bet se nalazila u autobusu. Bebi je vreme tek kroz tri nedelje, ali je odmah znala da će nekako morati da stigne do najbliže bolnice ako ne želi da joj se dete rodi u dvadesetpetici.
„Pomozite mi“, zaječala je kada ju je preplavio novi talas bola. Probala je da ustane kada je autobus stao na semaforu. Dve starije žene koje su sedele ispred nje se okrenuše. „Je li to ono što mislim da jeste?“, upitala je prva.
„Nema sumnje da jeste“, rekla je druga. „Ti pozvoni, a ja ću joj pomoći da siđe iz autobusa.“


— o O o —



Pošto mu je Luis očetkao kosu s ramena, Nik mu je pružio deset cigareta.
„Hvala ti, Luise“, rekao je Nik, kao da se obraća svom uobičajenom frizeru Kod Trampersa u Kerzon stritu.
„Uvek mi je zadovoljstvo, gospodine“, rekao je Luis i prebacio čaršav preko naredne mušterije. „Šta biste želeli, mladiću?", upitao je dok je provlačio prste kroz Denijevu gustu, kratku kosu.
„Za početak možeš da prekineš s tim“, rekao je Deni i sklonio Luisovu ruku. „Hoću samo da mi skratiš sa strane i pozadi.“
„Kako želiš“, rekao je Luis, uzeo mašinicu i pažljivo proučavao Denijevu kosu.
Posle osam minuta, Luis je spustio makaze i pridržao Deniju ogledalo kako bi ovaj mogao da vidi potiljak.
„Nije loše“, priznao je Deni kada je jedan glas uzviknuo: „Nazad u svoje ćelije! Druženje je završeno.“
Deni je pružio Luisu pet cigareta dok je jedan čuvar požurio da im se pridruži.
„Šta ste odlučili, šefe? Kratko sa strane i pozadi?“, upitao je Deni dok je gledao u ćelavu glavu gospođina Hejgena.
„Ne budi drzak, Kartrajte. Natrag u ćeliju i pripazi se da te ne bih prijavio.“ Gospodin Hejgen stavi makaze, brijač, mašinicu, četku i češljeve u jednu kutiju koju je zatim zaključao i odneo.
„Vidimo se za mesec dana“, rekao je Luis, a Deni požurio nazad u ćeliju.

21.


„Katolici i anglikanci!“, uzviknuo je glas koji je odjekivao s jednog kraja bloka na drugi.
Deni i Nik stajali su kraj vrata i ćekali, dok je Veiiki Al zadovoljno hrkao i držao se svog ukorenjenog uverenja da dok spavaš nisi u zatvoru. Težak ključ okrenuo se u bravi i vrata su se otvorila. Deni i Nik pridružiše se reci zatvorenika koji su išli ka zatvorskoj kapeli.
„Veruješ li u Boga?“, upitao je Deni dok su spiralnim stepenicama silazili u prizemlje.
„Ne“, rekao je Nik. „Jasam agnostik"
„Šta je to?“
„Neko ko smatra da ne možemo znati ima li Boga, nasuprot ateisti koji je siguran da Bog ne postoji. Ali, to je i dalje dobar izgovor da svake nedelje ujutru na jedan sat izađeš iz ćelije, a i bilo kako bilo, volim da pevam. Da ne pominjem to što padre drži đavolski dobre propovedi - bez obzira na to što neumereno troši vreme na kajanje.“
„Padre?“
„To je vojnički izraz za sveštenika“, objasnio je Nik.
„Neumereno?"
„Previše, više no što je potrebno. A ti? Veruješ li u Boga?"
„Verovao sam, pre no š’o se ovo desilo
„Što“, rekao je Nik.
„Što“, ponovio je Deni. „Ja i Bet smo katolici."
„Bet i ja smo katolici; sebe uvek stavljaš na kraj.“
„Bet i ja smo katolici, te Bibliju znamo gotovo napamet, premda ja nisam mogao da je čitam."
„Da li će Bet doći i danas po podne?“
„Naravno“, rekao je Deni, a na licu mu je zaigrao osmeh. „Jedva čekam da vidim.“
„Da je vidim“, rekao je Nik.
„Da je vidim”, poslušno je ponovio Deni.
„Zar ti se nikad ne smuči da te neprestano ispravljam?“
„Smuči mi se“, priznao je Deni, „ali znam da će Bet biti drago, zato što je uvek želela da se poboljšam. Ipak, radujem se danu kada ću ja da ispravljam tebe.“
„Ispravljati tebe."
„Ispravljati tebe“, ponovio je Deni kada su stigli do ulaza u kapelu, gde su čekali u redu dok svaki zatvorenik nije pretresen pre no što mu je dozvoljeno da uđe.
„Zašto nas pretresaju pre no što uđemo?“, upitao je Deni.
„Jer je to jedna od retkih prilika kada zatvorenici iz sva četiri bloka mogu da se kongregiraju na jednom mestu, pa da razmenjuju drogu ili informacije."
„Kongregiraju?"
„Da se okupe. Crkva ima kongregaciju."
„Sroči mi to slovo po slovo", zatražio je Deni.
Stigli su na početak reda, gde je pretres vršilo dvoje čuvara - niska žena koja je prevalila četrdesetu i sigurno živela na zatvorskoj hrani, i mladić koji je delovao kao da mnogo vremena provodi radeći benč. Činilo se da većina zatvorenika želi da ih pretresa čuvarka.
Deni i Nik uđoše u kapelu, još jednu veliku pravougaonu prostoriju, ovoga puta ispunjenu dugim drvenim klupama okrenutim ka oltaru sa srebrnim krstom. Na ciglenom zidu iza oltara nalazio se ogroman mural s prikazom Poslednje večere. Nik je rekao Deniju da ga je naslikao jedan ubica i da su modeli za apostole bili zatvornici koji su u to vreme robijali.
„Nije loše“, rekao je Deni.
„Samo zato što si ubica ne mora da znači da nisi nadaren i za neke druge stvari“, rekao je Nik. „Ne zaboravi Karavađa.“
„Mislim da ga nisam upoznao“, priznao je Deni.
„Okrenite stranicu 127 vaših pesmarica“, saopštio je kapelan, „i svi ćemo pevati ’Onaj koji želi odvažan biti’.“
„Upoznaću te s Karavađom čim se budemo vratili u ćeliju“, obećao je Nik kada su malene orgulje odsvirale uvodni akord.
Dok su pevali, Nik nije bio siguran čita li Deni reči ili ih zna napamet nakon godina odlaženja u lokalnu crkvu.
Nik se osvrnuo po kapeli. Nije se iznenadio što su klupe pune kao fudbalske tribine u subotnje popodne. Zatvorenici zbijeni u zadnjem redu udubili su se u razgovor i nisu se trudili čak ni da otvore pesmarice dok razmenjuju pojedinosti o tome kojem od novopridošlih zatvorenika treba droga; Denija su već otpisali kao „ničiju zemlju“. Čak ni kada su pali na kolena, nisu se pretvarali da izgovaraju molitvu Gospodnju; spasenje im nije na pameti.
Zaćutali su samo kada je kapelan držao propoved. Ispostavilo se da je Dejv, čije je ime masnim štampanim slovima napisano na bedžu na njegovoj mantiji, dobar staromodni apokaliptični sveštenik koji je toga dana odabrao da priča o ubistvu. To je izmamilo glasne uzvike „ Aleluja!“ iz prva tri reda, mahom popunjena bučnim Afro-Karibljanima koji su o toj temi izgleda ponešto znali.
Dejv je pozvao svoju zatočenu publiku da uzmu Bibliju i otvore je na knjizi Postanja, a zatim im saopštio da je prvi ubica Kain. „Kain je zavideo bratu na uspehu“, objasnio je, „te je odlučio da ga ubije." Dejv je zatim prešao na Mojsija, za koga je rekao da je ubio jednog Egipćanina i mislio da se izvukao nekažnjeno, ali nije, jer ga je Bog video, te je ostatak života morao da trpi kaznu.
„Ne sećam se tog dela“, rekao je Deni.
„Ni ja“, priznao je Nik. „Mislio sam da je Mojsije umro mirno u postelji u sto trideset trećoj godini.“
„Sada želim da svi otvorite drugu knjigu Samuilovu“, nastavio je Dejv, „gde ćete pronaći kralja koji je bio ubica.“
„Aleluja!“, uzviknula su prva tri reda, ne baš jednoglasno.
„Da, kralj David je bio ubica“, rekao je Dejv. „Roknuo je Uriju Hetejina, jer mu se sviđala njegova žena Vitsaveja. Ali kralj David je bio veoma prepreden, jer nije želeo da se zna da je odgovoran za nečiju smrt, te je Uriju u sledećoj bici stavio u prednje redove kako bi bio siguran da će biti ubijen. Ali Bog je video šta smera i kaznio ga, jer Bog vidi svako ubistvo i uvek kažnjava svakoga ko prekrši Njegove zapovesti.“
„Aleluja!“, oglasiše se u horu prva tri reda.
Dejv je okončao službu završnim molitvama u kojima su se iznova i iznova ponavljale reči „razumevanje" i „oproštaj“. Na kraju je blagoslovio svoju kongregaciju, verovatno jednu od najvećih u Londonu tog jutra.
Dok su u koloni izlazili iz kapele, Deni je primetio: „Postoji velika razlika između ove službe i one na koju idem u crkvi Svete Marije.“ Nik podiže obrvu. „Ovi ovde ne skupljaju priloge."
Na izlazu su ih ponovo pretresli i ovoga puta odvukli trojicu zatvorenika u stranu a zatim ih odmarširali ljubičastim hodnikom.
„O čemu se radi?“, upitao je Deni.
„Odveli su ih u izolaciju“, objasnio je Nik. „Posedovanje droge. Provešće najmanje sedam dana u samici."
„Nije vredno toga“, rekao je Deni.
„Oni misle da jeste“, rekao je Nik, „i možeš biti siguran da će opet početi da diluju istog trena kada ih puste.“


— o O o —



Pri pomisli da će se sresti sa Bet prvi put posle nekoliko nedelja, Deni je svakog trenutka bio sve uzbuđeniji.
U dva, sat pre no što je vreme za posete trebalo da počne, Deni je šetkao ćelijom gore-dole. Oprao je i ispeglao košulju, ispeglao farmerke i proveo poprilično vremena pod tušem dok je prao kosu. Pitao se šta će Bet obući. Kao da ju je izvodio na prvi sastanak.
„Kako izgledam?", upitao je. Nik se namrštio. „Toliko loše?“
„Samo...“
„Samo šta?“, upitao je Deni.
„Mislim da bi Bet možda očekivala da se obriješ.“
Deni se pogledao u čelično ogledalce iznad umivaonika. Brzo je pogledao na sat.

22.


Još jedan marš još jednim hodnikom, ali ovoga puta kolona zatvorenika kretala se malo brže. Nijedan robijaš ne želi da propusti ni trenutak posete. Na kraju hodnika nalaziia se velika čekaonica s drvenom klupom pričvršćenom za zid. Usledilo je još čekanja pre no što je otpočela prozivka zatvorenika. Deni je to vreme proveo trudeći se da čita obaveštenja na zidu; nekoliko o drogi i posledicama - koje su se odnosile i na zatvorenike i na posetioce - ukoliko neko nekom za vreme posete pokuša nešto da doturi. Jedno se ticalo zatvorske politike o maltretiranju, a jedno se odnosilo na diskriminaciju - reč s kojom se Deni rvao i svakako nije znao šta ona znači. Moraće da pita Nika kada se posle posete bude vratio u ćeliju.
Prošlo je skoro sat pre no što je preko razglasa prozvano prezime „Kartrajt". Deni je skočio i krenuo za jednim firerom u malenu kabinu, gde mu je rečeno da stane na malu drvenu platformu i raširi noge. Drugi firer - čuvar - koga dotad nije video, pretresao ga je strože no iko otkad je završio u mardelju - otkad je zatvoren. Veliki Al ga je upozorio da će pretres biti temeljniji no obično jer posetioci neretko pokušavaju da zatvorenicima za vreme posete doture drogu, novac, žilete, noževe, pa čak i pištolje.
Kada se pretres završio, čuvar je Deniju oko mišice stavio žutu traku kako bi ga identifikovao kao zatvorenika, ne mnogo različitu od fluorescentne koju je, po majčinom naređenju, morao da nosi dok je učio da vozi bicikl. Zatim su ga odveli u najveću prostoriju u kojoj je bio otkad je stigao u Belmarš. Javio se za sto koji se nalazio na platformi otprilike metar iznad poda. Neki drugi čuvar proverio je još jedan spisak i rekao: „Posetilac te čeka u E9.“
Stolovi i stolice bili su poređani u sedam dugačkih redova, obeleženih od A do G. Zatvorenici su morali da sede na crvenim stolicama prikovanim za pod, zbog čega je obezbeđenju lakše da vrši nadzor i u čemu im je pomagalo nekoliko kamera koje su im zujale iznad glava. Dok je koračao duž redova, Deni je primetio da čuvari s balkona iznad pomno motre i na zatvorenike i na posetioce. Stao je kada je stigao do reda E i potražio Bet. Najzad ju je video kako sedi na jednoj od zelenih stolica. Iako je na zid ćelije selotejpom zalepio njenu fotografiju, zaboravio je koliko je uistinu lepa. U rukama je držala paket što ga je iznenadilo, jer posetiocima nije dozvoljeno da donose poklone zatvorenicima.
Skočila je istog trena kada ga je ugledala. Deni je ubrzao korak, iako su ga nekoliko puta upozorili da ne trči. Zagrlio ju je, a paket je ispustio krik. Deni je ustuknuo i prvi put video svoju kćerku.
„Prelepa je“, rekao je dokje uzimao Kristi u naručje. Pogledao je u Bet. „Izaći ću odavde pre no što uopšte bude saznala da joj je otac bio u zatvoru.“
„Kako si...“
„Kada si...“ Oboje su progovorili u isto vreme.
„Izvini", reče Deni, „prvo ti.“
Bet je delovala iznenađeno. „Zašto pričaš tako polako?"
Deni sede na crvenu stolicu, poče da priča Bet o svojim cimerima, pa navali na mars čokoladicu i iskapi konzervu dijetalne kole koje je Bet kupila u kantini - luksuz koji nije iskusio otkad je zatvoren u Belmaršu.
„Nik me uči da čitam i pišem“, rekao je. „A Veliki Al mi pokazuje kako da preživim u zatvoru.“ Čekao je da vidi kako će Bet reagovati.
„Baš si imao sreće da završiš u toj ćeliji.“
Deni o tome dotad nije razmišljao i najednom je shvatio kako bi trebalo da zahvali gospodinu Dženkinsu. „Šta se dešava u Bejkon roudu?“, upitao je dok joj je dodirivao butinu.
„Neki ljudi iz kraja skupljaju potpise za peticiju da te puste, a na zidu kraj ulaza u metro stanicu Bo roud auto-lakom je ispisano Deni Kartrajt je nevin. Niko nije pokušao da to ukloni, čak ni opština.“
Deni je slušao Betine novosti dok je glasno jeo treću mars čokoladicu i popio još dve dijetalne kole, pošto je znao da mu neće dozvoliti da bilo šta ponese natrag sa sobom u ćeliju kada poseta bude završena.
Želeo je da drži Kristi, ali ona je zaspala u Betinom naručju. Prizor njegovog deteta učinio ga je samo odlučnijim da nauči da čita i piše. Hteo je da bude sposoban da odgovori na sva pitanja gospodina Redmejna kako bi bio spreman za svoju žalbu i iznenadio Bet odgovarajući joj na pisma.
„Svi posetioci moraju da odu“, objavio je glas preko zvučnika.
Deni je pogledao u zidni sat i zapitao se kuda je otišao najkraći sat u njegovom životu. Polako je ustao, zagrlio je Bet i nežno je poljubio. Nije mogao a da se ne seti da posetioci upravo tako najčešće doturaju drogu svojim partnerima i da ih obezbeđenje zasigurno pomno posmatra. Neki zatvorenici čak su i gutali drogu kako ih ne bi otkrili na pretresu pre povratka u ćeliju.
„Zdravo, ljubavi", rekao je Deni očajno. „O, umalo da zaboravim“, dodao je i izvukao cedulju iz džepa farmerki. Čim joj je pružio poruku, kraj njega se našao čuvar i dograbio je.
„Za vreme posete ništa ne sme da se razmenjuje, Kartrajte.“
„Ali to je samo...“‚ poče Deni.
„Nema ’ali’. Vreme je da krenete, gospođice.“
Deni je stajao i posmatrao kako Bet odlazi i nosi njegovu kćerku. Nije skidao pogled s njih dok se nisu izgubile iz vida.
„Moram da odem odavde“, naglas je rekao.
Čuvar je otvorio cedulju i pročitao prve reči koje je Deni Kartrajt ikada napisao Bet. „Uskoro ćemo opet biti zajedno." Čuvar je delovao zabrinuto.


— o O o —



„Kratko pozadi i sa strane?“, upitao je Luis kada je sledeća mušterija zauzela mesto na frizerskoj stolici.
„Ne“, prošaputao je Deni. „Hoću da mi frizura liči na frizuru tvoje prethodne mušterije.“
„To će te stajati", rekao je Luis.
„Koliko?“
„Isto koliko i Nika, deset pljuga mesečno."
Deni iz farmerki izvadi neotvorenu kutiju marlbora. „Za danas i mesec unapred", rekao je Deni, „ako valjano obaviš posao."
Frizer se nasmešio kada je Deni vratio cigarete u džep.
Luis je polako hodao oko stolice i s vremena na vreme se - zaustavljao da pažljivo pogleda pre no što je izneo mišljenje. „Prvo ćeš morati da pustiš kosu da izraste i da je pereš dva-tri puta nedeljno“, rekao je. „Niku je uvek svaka dlaka na svom mestu i kosa mu se neznatno kovrdža na potiljku“, dodao je i zaustavio se iza njega. „Takođe ćeš morati svakodnevno da se briješ. I da mnogo više skraćuješ zulufe ako želiš da ličiš na gospodina." Nakon još jednog kruga, dodao je: „Nik ima razdeljak s leve strane, ne s desne, tako da ću prvo to morati da promenim. I kosa mu je za nijansu svetlija od tvoje, ali to nije ništa što malo limunovog soka neće srediti.“
„Koliko će vremena trebati za sve to?“, upitao je Deni.
„Šest meseci, ne više. Ali moraćeš da dolaziš kod mene bar jednom mesečno“, dodao je.
„Nikuda ja ne idem“, rekao je Deni. „Stoga me zabeleži za prvi ponedeljak svakog meseca, jer moramo da završimo pre no što mi žalba dospe na sud. Moj advokat misli da je važno kako izgledaš kada si u pregratku za svedoke, i ja hoću da ličim na oficira, ne na kriminalca.“
„Dovidjiv tip, taj tvoj advokat", rekao je Luis i prebacio preko Denija zeleni čaršav pre no što je uzeo mašinicu. Dvadeset minuta kasnije, počela je da se odigrava gotovo neprimetna promena. „Ne zaboravi", rekao je Luis dok je držao ogledalo cenjenoj mušteriji pre no što joj je očetkao nekoliko dlaka s ramena. „Moraćeš da se briješ svakog jutra. I peri kosu najmanje dvaput nedeljno ako očekuješ da prođeš na ispitu, da upotrebim jedan od Nikovih izraza."
„Nazad u ćelije!“, viknuo je gospođin Hejgen. Čuvar se iznenadio kada je video kako jedan zatvorenik drugom pruža neotvorenu kutiju sa dvadeset cigareta. „Pronašao si novu mušteriju za alternativnu uslugu koju nudiš, je li, Luise?“, upitao je i iscerio se.
Deni i Luis nisu odgovorili.
„Čudno, Kartrajte“, rekao je Hejgen. „Nikada ne bih rekao da si peder.“

23.


Minuti su se pretvorili u sate, sati postali dani, a dani sedmice u najdužoj godini u Denijevom životu. Premda to vreme, kako ga je Bet redovno podsećala, nije sasvim protraćeno. Kroz koji mesec Deni će polagati šest srednjoškolskih predmeta i njegov nastavnik je bio uveren da će ih sve položiti s odličnim uspehom. Bet ga je pitala za koje se predmete, neophodne za upis, prijavio.
„Biću na slobodi mnogo pre no što to dođe na red“, obećao joj je.
„Ali svejedno želim da ih polažeš“‚ bila je uporna.
Bet i Kristi posećivale su Denija svake prve nedelje u mesecu, i u poslednje vreme ona nije mogla da priča gotovo ni o čemu drugom sem o njegovoj predstojećoj žalbi, iako na sudskom kalendaru još nije objavljen datum. Gospodin Redmejn i dalje je tražio nove dokaze, jer bez njih, priznao je, nemaju mnogo izgleda. Deni je nedavno pročitao izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova u kome je pisalo da žalbe 97 odsto osudenika na doživotnu robiju bivaju odbijene, dok preostalih 3 odsto dobije tek neznatno smanjenje kazne. Trudio se da ne razmišlja šta će se desiti ukoliko mu žalba ne prođe. Šta će se desiti sa Bet i Kristi ako bude morao da odsluži još dvadeset jednu godinu? Bet tu temu nikada nije potezala, ali je Deni već prihvatio činjenicu da ne može očekivati da svi troje služe doživotnu robiju.
Po onome što je Deni primetio, doživotni robijaši svrstavali su se u dve kategorije: u one koji prekinu sve veze sa spoljašnjim svetom - nema pisama, poziva, poseta - i one koji, poput invalida vezanih za postelju, do kraja života ostanu teret svojoj porodici. Već je odlučio koji će put odabrati ukoliko mu žalba bude odbijena.


— o O o —



Dr Beresford poginuo u saobraćajnom udesu, glasio je naslovna naslovnoj strani Mejl on sandeja. Članak je zatim objašnjavao čitaocima da je zvezda Lorensa Devenporta počela da bledi i da su producenti Recepta odlučili da ga izbace iz scenarija. Devenport je trebalo da pogine u tragičnom saobraćajnom udesu u kome će učestvovati i jedan pijani vozač. Žurno će ga otpremiti u njegovu vlastitu bolnicu gde će sestra Petal, koju je nedavno otkačio kada je saznao da je trudna, pokušati da mu spase život, ali neće uspeti... U radnoj sobi Spensera Krega zazvonio je telefon. Nije se iznenadio što je na drugom kraju linije Džerald Pejn.
,Jesi li video novine?“, upitao je Pejn.
„Jesam“, rekao je Kreg. „Iskreno, nisam iznenađen. Gledanost serije opadala je čitave prošle godine, te očigledno traže nekakav štos koji bi ih malo pogurao.“
„Ali ako šutnu Larija“, rekao je Pejn, „njemu neće biti baš lako da dobije drugu ulogu. A svakako ne želimo da se vrati flaši.“
„Mislim da o ovome ne bi trebalo da raspravljamo preko telefona, Džeralde. Hajde da se uskoro sastanemo.“
Kreg je otvorio rokovnik i otkrio da je nekoliko dana u njemu prazno. Činilo se da više ne dobija onoliko slučajeva koliko je dobijao ranije.


***



Policajac koji je izveo hapšenje stavio je na pult nekoliko predmeta koji su pripadali uhapšenom, dok ih je dežurni narednik zaveo u knjigu: špric, paketić sa belom supstancom, šibice, kašika, kravata i novčanica od pet funti,
„Imamo li ime, ili ikakav dokument?“, upitao je dežurni narednik.
„Nemamo“, odgovorio je mladi policajac i letimice pogledao u bespomoćnu priliku skljokanu na klupi pred njim. „Jadnik“, rekao je, „šta vredi poslati ga u zatvor?"
„Zakon je zakon, momče. Naš posao je da ga sprovodimo, ne da sumnjamo u glavešine.“


— o O o —



U dugim, besanim noćima koje su prethodile žalbenom postupku, Deniju je u misli često dolazilo ono što mu je gospodin Redmejn savetovao na prvom suđenju: ukoliko priznaš da si kriv za ubistvo bez predumišljaja, moraćeš da odslužiš samo dve godine. Da je poslušao njegov savet, Deni bi bio slobodan za dvanaest meseci.
Pokušao je da se usredsredi na esej koji je pisao o Grofu od Monte Krista - svojoj srednjoškolskoj lektiri. Možda će i on pobeći, kao Edmond Dantes. Ali ne možeš da prokopaš tunel kada ti se ćelija nalazi na prvom spratu, a ne možeš ni da skočiš u more, jer Belmarš nije na ostrvu. Stoga, za razliku od Dantesa, sem ukoliko mu žalba ne bude usvojena, nema mnogo nade da će se osvetiti četvorici svojih neprijatelja. Pošto je pročitao njegov poslednji esej, Nik je Denija ocenio sa 73 odsto, uz primedbu: „Za razliku od Edmonda Dantesa, ti nećeš morati da pobegneš, jer će morati da te oslobode."
Koliko su se dobro njih dvojica upoznali tokom minule godine! Zajedno su proveli više sati no što su ikada proveli on i Barni. Neki od novih zatvorenika čak su pretpostavljali da su braća, dok Deni ne bi otvorio usta. Za to će biti potrebno malo više vremena.
„Podjednako si bistar kao ja“, stalno mu je ponavljao Nik, „a kada je reč o matematici, postao si nastavnik."
Kada je začuo da se u bravi okreće ključ, Deni podiže pogled sa eseja. Gospodin Pesko otvori vrata kako bi u ćeliju ušao Veliki Al, tačan kao sat - moraš prestati da upotrebljavaš oveštale izraze, čak i u mislima, rekao mu je Nik - i bez reči se skljokao na krevet. Deni nastavi da piše.
„Imam za tebe vesti, Deni momče“, rekao je Veliki Al kada su se vrata zalupila.
Deni je spustio olovku; Veliki Al je retko započinjao razgovor, sem onda kada je tražio šibicu.
„Jesi li se ikada sreo s nekim govnarom koji se preziva Mortimer?“
Deniju srce poče ubrzano da lupa. „Jesam“, naposletku je prevalio preko jezika. „Bio je u baru one noći kada je Barni ubijen, ali nije se pojavio na sudu.“
„Pa, pojavio se ovde“, reče Veliki Al.
„Kako to misliš?“
„Baš kao što sam rekao, Deni momče. Danas po podne javio se u bolnicu. Potrebni su mu neki lekovi." Deni je naučio da ne prekida Velikog Ala dok je ovaj u punom zaletu, jer u suprotnom možda ne bi progovorio narednih nedelju dana. „Overio sam mu dosije. Posedovanje droge klase A. Dve godine. Stoga imam osećaj da će biti redovan posetilac bolnice." Deni ga i dalje nije prekidao. Otkucaji srca su mu bili još brži. „E sad, nisam pametan kao ti ili Nik, ali čini mi se da bi on možda mogao da pruži nove dokaze koje ti i tvoj advokat tražite.“
„Ti si pravi dijamant", reče Deni.
„Možda neki neobrađeniji kamen“, rekao je Veliki Al, „ali probudi me kada ti se drugar vrati, jer imam osećaj da ću ovoga puta, za promenu, vas dvojicu nečemu naučiti."


— o O o —



Spenser Kreg je sedeo sam i gustirao čašu viskija dok je gledao poslednju epizodu Recepta s Lorensom Devenportom. Još devet miliona gledalaca posmatralo je kako dr Beresford, dok ga sestra Petal drži za ruku, na izdisaju izgovara poslednju rečenicu: „Zaslužuješ bolje.“ Epizoda je imala najveću gledanost za poslednjih deset godina. Završila se scenom u kojoj sanduk dr Beresforda spuštaju u zemlju dok sestra Petal plače kraj groba. Producenti nisu ostavili mogućnost za čudesan oporavak, bez obzira na zahteve Devenportovih vernih obožavalaca.
Ta sedmica je Kregu bila veoma rđava: Tobija su poslali u isti zatvor kao i Kartrajta, Lari je ostao bez posla, a tog jutra na sudskom kalendaru osvanuo je datum za Kartrajtov žalbeni postupak. Do njega ima još nekoliko meseci, ali u kakvom će duševnom stanju Lari dotad biti? Posebno ako Tobi popusti i u zamenu za fiks svakome ko želi da sluša ispriča šta se zaista odigralo one noći.
Kreg ustade od stola, ode do ormarića s fasciklama koji je retko otvarao i poče da pretura po arhivi svojih starih slučajeva. Izvukao je sedam fascikli nekadašnjih klijenata koji su završili u Belmaršu. Proučavao je njihove slučajeve duže od sata, ali je za posao koji je imao u vidu postojao samo jedan očigledan kandidat.


— o O o —



„Počinje da brblja", rekao je Veliki Al.
„Je li pomenuo noć u Danlopovom grbu?“, upitao je Deni.
„Nije, ali još je rano. Hoće, vremenom."
„Zašto si toliko siguran?", upitao je Nik.
„Jer imam nešto što mu treba, a poštena razmena nije krađa.“
„Šta imaš što mu toliko treba?“, upita Deni.
„Nikađ ne postavljaj pitanje ako ne treba da znaš odgovor", ubacio se Nik.
„Lukav čovek, tvoj prijatelj Nik“, reče Veliki Al.


— o O o —



„Šta mogu da učinim za vas, gospodine Kreg?“
„Mislim da ćete uvideti da ja mogu da učinim nešto za vas.“
„Ne bih rekao, gospodine Kreg. Zatvoren sam u ovoj rupetini proteklih osam godina i za to vreme od vas nisam čuo ni glasa, zato nemojte da me zajebavate. Znate da ne bih mogao da priuštim ni sat vašeg vremena. Zašto onda ne skratite priču i ne kažete šta ovde radite?“
Pre no što su Kevinu Liču dozvolili da mu se pridruži, Kreg je pažljivo proverio da u sobi za razgovor nema uređaja za prisluškivanje. Poverljivost između klijenta i njegovog advokata u engleskom zakonu je svetinja i ukoliko bi bila narušena, svi dokazi bi na sudu automatski postali neprihvatljivi. Uprkos toj činjenici, Kreg je ipak znao da se izlaže opasnosti - ali izgledi da bi u zatvoru mogao da provede dugo vremena s takvima kao što je Lič delovali su još manje primamljivo.
„Imaš sve što ti treba?“, upitao je Kreg pošto je uvežbao svaku rečenicu koju je nameravao da izgovori kao da je na suđu i unakrsno ispituje veoma važnog svedoka.
„Preživljavam", rekao je Lič. „Ne treba mi mnogo.“
„S dvanaest funti nedeljno kao slagač u okovanoj družini?"
„Kao što rekoh. Preživljavam “
„Ali niko ti ne šalje ništa povrh toga“, reče Kreg. „I niko te nije posetio više od četiri godine.“
„Vidim da ste, kao i uvek, dobro obavešteni, gospodine Kreg.“
„Zapravo, za poslednje dve godine nisi uputio čak nijedan telefonski poziv - ne otkad ti je tetka Mejzi umrla."
„Kuda sve ovo vodi, gospodine Kreg?“
„Postoji mogućnost da ti je tetka Mejzi ostavila nešto u testamentu.“
„Zašto bi uradila tako nešto?"
„Zato što ima prijatelja kojem možeš da pomogneš, zahvaljujući svom položaju."
„Kako da mu pomognem?“
„Njen prijatelj ima problem - žudnju, da budem otvoren, i to ne za čokoladom.“
„Da pogađam. Heroin, krek ili kokain?"
„Pogodio si iz prve“, rekao je Kreg. „I potrebna mu je redovna isporuka."
„Koliko redovna?"
„Svakodnevna.“
„A koliko mi je tetka Mejzi ostavila da pokrijem te znatne izdatke, da ne pominjem opasnost da budem uhvačen?“
„Pet hiljada funti“, rekao je Kreg. „Ali je pred samu smrt dodala jednu stavku svom testamentu."
„Da pogađam. Da ne treba sve da bude isplačeno odjednom."
„Za slučaj da odlučiš da sve odjednom potrošiš."
„I dalje slušam.“
„Nadala se da če pedeset funti nedeljno biti dovoljno kako njen prijatelj ne bi morao da se obraća nikom drugom.“
„Recite joj da ću, ako podigne na sto, možda i razmisliti.“
„Mislim da u njeno ime mogu da kažem da prihvata tvoje uslove.“
„I kako se zove taj tetka-Mejzin prijatelj?“
„Tobi Mortimer.“


— o O o —



„Uvek spolja ka unutra", objasnio je Nik. „To je jednostavno pravilo.“
Deni je uzeo plastičnu kašiku i počeo da zahvata vodu koju mu je Nik sipao u činiju za doručak.
„Ne“, rekao je Nik. „Činiju za supu uvek nakrivljuješ od sebe i kašiku guraš u istom smeru.“ Pokazao mu je pokret. „I nikad ne srči. Ne želim da čujem ni šum dok piješ supu.“
„Bet se uvek na to žalila“, priznao je Deni.
„I ja“, dodao je Veliki Al i nije se mrdnuo s kreveta.
„Bet je u pravu“, kazao je Nik. „U nekim zemljama srkanje se smatra komplimentom, ali ne u Engleskoj." Sklonio je činiju i zamenio je plastičnim tanjirom na koji je stavio debelo parče hleba i porciju prebranca. „Ovako, hoću da zamisliš da je hleb jagnjeća krmenadla, a prebranac grašak.“
„Šta koristite kao moču?“, upitao je Veliki Al i dalje se ne pomerajući sa kreveta.
„Hladan Bovril“‚ 6 rekao je Nik. Deni je uzeo plastični nož i viljušku i držao ih čvrsto, s oštricom i kracima uperenim ka tavanici. „Potrudi se da zapamtiš", objašnjavao je Nik, „da ti nož i viljuška nisu rakete na lansirnoj platformi koje čekaju da polete. I, za razliku od raketa, u njih moraš da sipaš gorivo svaki put kada se vrate na zemlju.“ Uzeo je viljušku i nož sa svoje strane stola i pokazao Deniju kako treba da ih koristi. „Neprirodno je“, odmah je reagovao Deni.
„Ubrzo ćeš se navići“, rekao je Nik. „I ne zaboravi da kažiprst treba da ti leži na vrhu. Ne dozvoli da ručka viri između palca i kažiprsta - držiš nož, ne olovku.“ Deni je podesio hvat oponašajući Nika, ali mu je čitavo iskustvo i dalje bilo neprijatno. „Sada hoću da pojedeš to parče hleba kao da je jagnjeća krmenadla”
„Kakvu želite, gospodine?“, zamumlao je Veliki Al. „Srednje pečenu ili krvavu?“
„To pitanje će ti postaviti", rekao je Nik, „samo ako naručiš biftek, nikada za jagnjeću krmenadlu."
Deni navali na parče hleba. „Ne“, opomenuo ga je Nik. „Seci meso, nemoj ga kidati, i samo komadić po komadić.“ Deni je ponovo poslušao njegova uputstva, ali je počeo da seče drugi komadić hleba dok je još žvakao prvi. „Ne“, strogo je rekao Nik. „Dok jedeš, spusti nož i viljušku na tanjir, i ne uzimaj ih opet dok ne progutaš zalogaj." Kada je progutao komadić hleba, Deni je vrhom viljuške zahvatio malo prebranca. „Ne, ne, ne“, rekao je Nik. „Viljuška nije lopata. Samo nabadaj po nekoliko zrna graška.“
„Ali potrajaće čitavu večnost ako ovako nastavim“, pobunio se Deni.
„I ne pričaj s punim ustima", odvratio je Nik.
Veliki Al ponovo je zamumlao, ali Deni na njega nije obratio pažnju i odsekao je novi komadić hleba, stavio ga u usta, a zatim spustio nož i viljušku natrag na tanjir.
„Dobro je, ali žvaći meso duže pre no što ga progutaš", rekao je Nik. „Potrudi se da zapamtiš da si ljudsko biće a ne životinja" - zbog te primedbe Veliki Al je glasno podrignuo. Kada je progutao novi komadić hleba, Deni je pokušao da nabode nekoliko zrna pasulja, ali ona su mu neprestano izmicala. Odustao je. „Ne liži nož“, bilo je sve što je Nik imao da kaže.
„Ali ako želiš, Deni momče“, rekao je Veliki Al, „možeš da poližeš moje dupe.“
Potrajalo je pre no što je Deni uspeo da dovrši svoj mršavi obrok i konačno spustio nož i viljušku na prazan tanjir.
„Kada završiš obrok“, rekao je Nik, „nož i viljušku stavljaš zajedno.“
„Zašto?“, upitao je Deni.
„Jer kada jedeš u restoranu, konobar mora nekako da zna da si završio obrok.“
„Ne jedem često u restoranima", priznao je Deni.
„Onda ću morati da budem prvi koji će pozvati tebe i Bet na obrok čim te budu pustili.“
„A šta je sa mnom?“, pitao je Veliki Al. „Zar ja neću biti pozvan?“
Nik zanemari upadicu Velikog Ala. „Sad je vreme da pređemo na desert.“
„Na puding?“, upitao je Deni.
„Ne na puding, na desert“, ponovio je Nik. „Kada budeš u restoranu, uvek naručuj samo predjelo i glavno jelo, i nemoj tražiti da vidiš jelovnik s desertom sve dok to ne pojedeš.“
„Dva jelovnika u jednom restoranu?“, začuđio se Deni.
Nik se nasmešio i stavio na Denijev tanjir tanje parče hleba. „Ovo je kolać s kajsijom", rekao je.
„A ja sam u krevetu s Kameron Dijaz", upao je Veliki Al.
Ovoga puta Deni i Nik nisu mogli da se ne nasmeju.
„Za desert se“, rekao je Nik, „koristi mala viljuška. Međutim, ukoliko naručiš krem brule ili sladoled, uzećeš kašičicu.“
Veliki AI odjednom se uspravi na ležaju. „U čemu je svrha ovoga, koji kurac?“, upitao je. „Ovo nije restoran, ovo je zatvor. Jedino što će Deni sledećih dvadeset godina jesti biće hladna ćuretina."
„A sutra ću ti pokazati“, dodao je Nik, ne obraćajući na njega pažnju, „kako da probaš vino nakon što ti konobar sipa malo u čašu...“
„ A ja ću ti prekosutra dozvoliti", rekao je Veliki Al i propratio to dugim prdežom, „da otpiješ gutljaj moje pišaćke, retke berbe koja će te podsetiti da si u zatvoru a ne u jebenom Ricu.“

24.


Teška vrata njegove zasebne ćelije se otvoriše. „Dobio si paket, Liče. Pođi za mnom i požuri.“
Lič je polako ustao iz postelje, izašao na odmorište i pridružio se čuvaru koji ga je čekao. „Hvala vam što ste mi sredili zasebnu ćeliju“‚ promrmljao je dok su koračali hodnikom.
„Ruka ruku mije“, rekao je Hejgen. Nije ponovo progovorio dok nisu stigli do magacina, kada je zalupao na dvostruka vrata. Magacioner ih je otvorio i upitao: „Ime?“
„Bred Pit."
„Ne čačkaj mečku, Liče, da ne bih morao da te prijavim."
„Lič, 6241.“
„Dobio si paket.“ Magacioner se okrenuo, uzeo kutiju s police iza sebe i stavio je na pult.
„Vidim da ste je već otvorili, gospodine Vebstere.“
„Znaš propise, Liče.“
„Da, znam ih“, reče Lič. „Svaki paket morate da otvorite u mom prisustvu, kako bih bio siguran da ništa nije izvađeno ili podmetnuto."
„Ne duži“, rekao je Vebster.
Lič je sklonio poklopac s kutije i otkrio najnoviju adidas trenerku. „Elegantan komad odeće“, reče Vebster. „Mora da se neko lepo isprsio." Lič nije komentarisao dok je Vebster otkopčavao jedan po jedan džep kako bi proverio ima li prokrijumčarene droge ili novca. Nije pronašao ništa, čak ni uobičajenu novčanicu od pet funti, „Možeš ovo da nosiš, Liče“, nevoljno je rekao.
Lič je uzeo trenerku i krenuo. Prevalio je samo nekoliko koraka kada je začuo svoje ime. Okrenuo se.
„I kutiju, tupane", dodao je Vebster.
Lič se vratio do pulta, vratio trenerku u kutiju i stavio je ispod ruke.
„To će biti veliko poboljšanje u odnosu na tvoju trenutnu odeću“, primetio je Hejgen dok je pratio Liča natrag u ćeliju. „Možda bi trebalo pažljivije da pogledam pošto nikada nisi bio u teretani. Ali, s druge strane, možda bih mogao i da zažmurim.“
Lič se nasmešio. „Ostaviću vaš deo na uobičajenom mestu, gospodine Hejgene“, rekao je dok su se vrata ćelije zatvarala za njim.


— o O o —



„Ne mogu više da živim u laži“, teatralno je rekao Devenport. „Zar ne razumete da smo odgovorni što je nevin čovek poslat na doživotnu robiju?“
Pošto je Devenport izbačen iz sapunice, Kreg je pretpostavio da će ubrzo osetiti potrebu za nekim dramatičnim gestom. Na kraju krajeva, nije imao o mnogo čemu drugom da razmišlja dok se „odmara“.
„Šta nameravaš da učiniš?“, upitao je Pejn dok je pripaljivao cigaretu i trudio se da deluje ravnodušno.
„Da kažem istinu“, rekao je Devenport što je zvučalo preuvežbano. „Nameravam da svedočim u Kartrajtovom žalbenom postupku i kažem šta se zaista te noći dogodilo. Možda mi neće poverovati, ali će mi bar savest biti čista.“
„Ako to budeš uradio“, rekao je Kreg, „sva trojica bismo mogli da završimo u zatvoru.“ Zastao je. „Do kraja života. Jesi li siguran da to želiš?"
„Ne, ali to je manje zlo.“
„I ne brine te što bi mogao da završiš pod tušem gde te guze dvojica kamiondžija stokilaša?", upitao je Kreg. Devenport nije odgovorio.
„Da ne pominjem što ćeš osramotiti porodicu“, dodao je Pejn. „Možda si trenutno bez posla, Lari, ali budi uveren da će ti, ukoliko odlučiš da se pojaviš na sudu, to biti poslednja predstava."
„Imao sam dosta vremena da razmislim o posledicama", nadobudno je odvratio Devenport, „i odlučio sam.“
„Jesi li pomislio na Saru i na posledice koje bi to ostavilo na njenu karijeru?“, upitao je Kreg.
„Jesam, i kada se sledeći put s njom budem sreo, ispričaću šta se te noći dogodilo, i uveren sam da će se složiti s mojom odlukom.“
„Bi li mi učinio malu uslugu, Lari?", upitao je Kreg. „Zarad starih vremena.“
„Šta?“, sumnjičavo je upitao Devenport.
„Samo sačekaj nedelju dana pre no što kažeš sestri.“
Devenport je oklevao. „U redu, nedelju dana. Ali ni dan duže.“


— o O o —



„Mortimer sigurno odnekud dobija drogu“, rekao je Veliki Al.
„Zašto to misliš?“, upitao je Deni.
„Dolazio je u bolnicu svakog jutra bez izuzetka. Doca ga je čak stavio na program detoksikacije. Onda jednog dana kao da je propao u zemlju.“
„Što može da znači samo da je pronašao drugi izvor“, složio se Nik.
„Nije niko od redovnih snabdevača, toliko znam“, rekao je Veliki Al. „Raspitao sam se i ništa nisam saznao.“ Deni se skljokao natrag na ležaj i tako se predao sindromu doživotnih rnhijaia. „Ne gubi nadu, Deni momče. Vratiće se on. Takvi se uvek vraćaju."
„Posete!“, uzviknuo je poznati glas i trenutak kasnije vrata se otvoriše kako bi se Deni pridružio zatvorenicima koji su se čitavog jutra radovali poseti.
Nadao se da će moći da kaže Bet kako je pronašao nove dokaze koji su gospodinu Redmejnu tako očajnički potrebni da bi mu usvojili žalbu. Sada je samo mogao da se nada da je Veliki Al u pravu kada tvrdi da će se Mortimer ubrzo vratiti u bolnicu.
U zatvoru, osuđenik na doživotnu robiju drži se za nadu kao što se mornar koji je preživeo brodolom drži za plutajuće deblo. Dok se približavao prostoru za posete, Deni je stiskao pesnicu, rešen da Bet ni na tren ne posumnja da nešto nije u redu. Kad god je s njom, stalno je na oprezu; uprkos svemu kroz šta je prolazio, neophodno mu je da Bet veruje kako i dalje ima nade.


— o O o —



Iznenadio se kada je začuo da se ključ okreće u bravi, jer ga niko nikada nije posećivao. U ćeliju jurnuše trojica čuvara. Dvojica su ga zgrabila za ramena i svukla s kreveta. Dok je padao, uhvatio se za kravatu jednog od njih. Ostala mu je u ruci; zaboravio je da fireri nose kravate na kačenje kako niko ne bi mogao da ih zadavi. Jedan od njih gurnuo mu je ruke iza leđa dok ga je drugi oštro šutnuo iza kolena, što je trećem omogućilo da mu stavi lisice. Dok je padao na kameni pod, prvi firer zgrabio ga je za kosu i povukao mu glavu unazad. Vezali su ga za nepunih trideset sekundi pre no što su ga iz ćelije izvukli na odmorište.
„Šta hoćete, skotovi?“, upitao je kada je došao do daha.
„Ideš u samicu, Liče“, rekao je prvi čuvar. „Sledećih trideset dana nećeš videti svetlost dana“, dodao je dok su ga vukli niz spiralne stepenice, a kolena mu udarala o svaki stepenik.
„Pod kojom optužbom?“
„Snabdevanje“, rekao je drugi čuvar dok su ga, gotovo trkom, odvodili ljubičastim hodnikom koji nijedan zatvorenik ne želi nikada da vidi.
„Nikada nisam ni pipnuo drogu, šefe, i ti to znaš“, pobunio se Lič.
„Snabdevanje ne znači to“, rekao je treći čuvar kada su stigli u podrum, „i ti to znaš.“
Njih četvorica stadoše ispred ćelije bez broja. Jedan od čuvara odabrao je retko korišćen ključ, dok su preostala dvojica čvrsto držala Liča za ruke. Kada su se vrata otvorila, ubacili su ga u ćeliju naspram koje je njegov smeštaj na spratu ličio na motelsku sobu. Na sredini kamenog poda ležao je tanak dušek od konjske dlake; unutra su se nalazili i čelični umivaonik pričvršćen za zid, čelična klozetska šolja bez kazančeta, čaršav i ćebe; nije bilo jastuka niti ogledala.
„Kada budeš izašao, Liče, otkrićeš da ti je mesečni prihod presušio. Niko na poslednjem spratu ne veruje da imaš tetku Mejzi."
Vrata se zalupiše.


— o O o —



„Čestitam“, rekla je prvo Bet kada ju je Deni zagrlio. Delovao je zbunjeno. „Povodom tvojih šest ispita, budalice“, dodala je. „Sve si ih položio s odličnim uspehom, baš kao što je Nik predvideo.“ Deni se nasmešio. Sve to delovalo je kao da se odigralo odavno, premda nije moglo biti pre više od mesec dana - što je u zatvoru večnost - i bilo kako bilo, već je održao obećanje Bet i prijavio se za tri ispita, neophodna za upis na fakultet. „Koje si predmete odabrao?“, upitala je, kao da mu čita misli.
„Engleski, matematiku i poslovne studije", odgovorio je Deni. „Ali naišao sam na problem." Bet se zabrinula. „U matematici sam već bolji od Nika, te su morali da dovedu profesorku spolja, ali ona može da mi drži časove samo jednom nedeljno."
„Profesorku?", podozrivo je upitala Bet.
Deni se nasmejao. „Gospođica Lavit ima preko šezdeset godina i u penziji je, ali mnogo zna. Kaže da će me, ukoliko istrajem, preporučiti za radno mesto na Otvorenom univerzitetu. Ali pazi, ako mi žaiba bude usvojena, jednostavno neću imati vremena...“
„Kada ti žalba bude usvojena“, rekla je Bet, „moraš nastaviti da učiš, jer će u suprotnom ispasti da su gospođica Lavit i Nik gubili vreme.“
„Ali po čitav dan ću upravljati radionicom i već sam smislio nekoliko načina kako da uvećam zaradu.“ Bet je ćutala.
„Šta nije u redu?“
Oklevala je. Otac joj je rekao da ne poteže tu temu. „Radionici trenutno ne ide baš najbolje“, naposletku je priznala. „Zapravo, jedva da pokriva troškove."
„Zašto?“, upitao je Deni.
„Sada kad tebe i Barnija nema, mušterije su počele da prelaze preko puta kod Montija Hjuza.“
„Ne brini, ljubavi", rekao je Deni. „Sve će se promeniti čim budem izašao odavde. Uistinu, nameravam da preuzmerti čak i radionicu Montija Hjuza - on sigurno ima najmanje šezdeset pet godina.“
Bet se osmehnula zbog Denijevog optimizma. „Znači li to da si pronašao nove dokaze koje gospodin Redrtiejn traži?“
„Možda, mada o tome trenutno ne mogu mnogo da pričam“, rekao je Deni i pogledao u kamere za nadzor iznad njihovih glava. „Ali ovde je završio jedan od Kregovih prijatelja koji je one noći bio u baru.“ Pogledao je u čuvare na balkonu, koji su, kako ga je Veliki Al upozorio, umeli da čitaju s usana. „Neću da pominjem njegovo ime.“
„Zbog čega leži?“, upitala je Bet.
„Ne mogu da kažem. Jednostavno ćeš morati da mi veruješ."
„Jesi li rekao Redmejnu?“
„Pisao sam mu prošle sedmice. Bio sam obazriv jer fireri otvaraju pisma i čitaju svaku reč. Čuvari“, ispravio se.
„Čuvari?“, upitala je.
„Nik kaže kako ne smem da se naviknem na zatvorski žargon ako nameravam da započnem novi život kada budem izašao odavde.“
„Nik očigledno veruje da si nedužan?", pitala je.
„Veruje. Veruje i Veliki Al, čak i neki čuvari. Više nismo sami, Bet“, rekao je i uhvatio je za ruku.
„Kada Nika treba da puste?“, upitala je.
„Za pet-šest meseci.“
„Hoćeš li ostati u vezi s njim?“
„Pokušaću, ali on će otići u Škotsku da predaje."
„Volela bih da ga upoznam", rekla je i stavila drugu ruku Deniju na obraz. „Pokazao se kao pravi pajtaš.“
„Prijatelj", rekao je Deni. „I već nas je pozvao na večeru.“ Kristi bubnu na pod nakon što je pokušala da zakorači ka ocu, Zaplakala je i Deni je uze u naručje. „Zapostavili smo te, je li, malena?“, rekao je, ali ona nije prestajala da plače.
„Daj je ovamo“, rekla je Bet. „Izgleda da smo otkrili nešto čemu Nik nije mogao da te nauči.“


— o O o —



„Ne bih to nazvao slučajnošću", rekao je Veliki Al, kome je bilo drago što može nasamo da popriča s kapetanom dok se Deni tušira.
Nik prestade da piše. „Nije slučajnost?“
„Lič završi u samici i sutradan ujutru Mortimer se vraća, očajnički željan da ga doktor primi.“
„Misliš da ga je Lič snabdevao?“
„Kao što rekoh, ne bih to nazvao slučajnošću.“ Nik je spustio olovku. „Ima drhtavicu“, nastavio je Veliki Al, „ali to je uobičajena pojava na početku detoksikacije. Doca izgleda misli da ovoga puta zaista želi da se skine. Bilo kako bilo, uskoro ćemo saznati je li Lič upleten „Kako?“, upitao je Nik.
„Kroz nekoliko nedelja izaći će iz samice. Ako Mortimer prestane da dolazi u bolnicu na lečenje čim Lič ponovo bude u bloku, znaćemo ko je snabdevač "
„Znaći da imamo samo dve nedelje da skupimo dokaze koji su nam potrebni", rekao je Nik.
„Sem ako je zaista u pitanju slučajnost.“
„Ne smemo da rizikujemo", kazao je Nik. „Pozajmi Denijev kasetofon i organizuj razgovor što pre možeš.“
„Razumem, gospodine", pristao je Veliki Al i zauzeo stav mirno kraj svog kreveta. „Da pominjem Deniju ovo, ili da ćutim?“
„Sve mu ispričaj, kako bi mogao da prenese informacije svom advokatu. U svakom slučaju, tri glave su pametnije od jedne.“
„Koliko je on uopšte bistar?“, upitao je Veliki Al pošto je ponovo seo na krevet.
„Bistriji je od mene“, priznao je Nik. „Ali nemoj mu kazati da sam to rekao, jer će, uz malo sreće, otići odavde pre no što stigne da sam to zaključi."
„Možda je vreme da mu kažemo istinu o nama?“
„Ne još“, nepokolebljivo je rekao Nik.


— o O o —



„Pisma“, rekao je čuvar. „Dva za Kartrajta i jedno za tebe, Monkrife.“ Pružio je pismo Deniju koji je proverio ime na koverti. „Ne, ja sam Kartrajt", rekao je Deni. „On je Monkrif “ Čuvar se namrštio i pružio jedno pismo Niku a preostala dva Deniju.
„A ja sam Veliki Al“, dodao je Veliki Al.
„Nosi se!“, rekao je čuvar i zalupio za sobom vrata.
Deni poče da se smeje, ali onda pogleda u Nika i vide da je ovaj prebledeo. U ruci je držao koverat i tresao se. Deni nije mogao da se seti kada je Nik poslednji put dobio pismo. „Hoćeš da ga prvi pročitam?“, upitao je.
Nik odmahnu glavom, otvori pismo i poče da ga čita. Veliki Al se uspravio na postelji, ali nije progovarao. U zatvoru se neuobičajeno ne dešava suviše često. Dok je čitao, Niku su na oči navrle suze. Obrisao je lice rukavom košulje, a zatim pružio pismo Deniju.


Dragi ser Nikolase,
Žao mi je što vas moram obavestiti da vam je otac preminuo. Umro je od srčanog udara juče ujutru, ali doktor me uverava kako nije mnogo patio. S vašom dozvolom, podneo bih molbu za odsustvo kako biste mogli da prisustvujete sahrani.
S poštovanjem,
Frejzer Manro, advokat


Deni podiže pogled i vide da je Veliki A1 zagrlio Nika. „Tata mu je umro, zar ne?“, bilo je sve što je Veliki Al rekao.

25.


„Možeš li da mi pričuvaš ovo dok se ne vratim?“, upitao je Nik pošto je skinuo srebrni lančić i pružio ga Deniju.
„Naravno", rekao je Deni dok je proučavao nešto što je ličilo na ključ prikačen za lančić. „Ali zašto ga ne poneseš sa sobom?"
„Recimo samo da tebi verujem mnogo više nego većini ljudi s kojima ću se kasnije u toku dana sresti."
„Polaskan sam“, rekao je Deni i stavio lančić oko vrata.
„Ne treba da budeš“, nasmešio se Nik.
Pogledao je u svoj odraz u čeličnom ogledalcetu pričvršćenom za zid iznad umivaonika. Lične stvari vraćene su mu u pet ujutru u velikoj plastičnoj kesi koja je četiri godine bila zapečaćena. Mora da krene do šest kako bi u Škotsku stigao na vreme za sahranu.
„Jedva čekam", rekao je Deni i pogledao u njega.
„Šta?“, upitao je Nik dok je ispravljao kravatu.
„Da mi dozvole da ponovo obučem svoju odeću."
„To će ti dozvoliti u žalbenom postupku, a kada ponište presudu više nikada nećeš morati da obučeš zatvorsku odeću. Zapravo, odmah ćeš moći da izađeš iz sudnice kao slobodan čovek.“
„Posebno kada budu čuli moju kasetu", dodao je Veliki Al i iscerio se. „Mislim da je danas taj dan.“ Baš je hteo da objasni na šta misli kada su začuli kako se u bravi okreće ključ. Prvi put su Peska i Dženkinsa videli u civilnoj odeći.
„Pođi za mnom, Monkrife“, rekao je Pesko. „Upravnik želi s tobom da porazgovara pre no što krenemo za Edinburg.“
„Prenesi mu moje pozdrave", rekao je Deni, „i pitaj ga bi li po podne hteo da navrati na čaj.“
Nik se nasmejao kad je čuo kako Deni oponaša njegov naglasak. „Ako misliš da možeš da prođeš kao ja, zašto ne probaš da ovog jutra preuzmeš moj čas?“
„Meni kažeš?“, upitao je Veliki Al.


— o O o —



Devenportov telefon je zvonio, ali poprilično je potrajalo pre no što je izronio ispod čaršava da se javi. „Ko je to, do đavola?“, promrmljao je.
„Gibson“, saopštio je poznati glas njegovog agenta. Devenport se odmah razbudio. Gibson Grejem je zvao samo onda kada je za njega imao posao. Devenport se molio da to bude film, nova uloga u nekoj seriji ili možda reklama - oni odlično plaćaju, čak i nasnimavanje glasa. Njegovi obožavaoci zasigurno će prepoznati milozvučne tonove dr Beresforda.
„Neko se raspitivao jesi li slobodan“, rekao je Gibson i trudio se da to zvuči kao redovna pojava. Devenport se uspravio na postelji i nakratko zaustavio dah. „Reč je o novoj postavci predstave Važno je zvati se Ernest, i žele da glumiš Džeka. Za ulogu Gvendoline uzeli su Evu Best. Četvoronedeljna turneja pre premijere u Vest endu. Honorar nije sjajan, ali će podsetiti sve tamošnje producente da si i dalje živ.“ Taktično rečeno, pomislio je Devenport, premda se za ideju nije zagrejao. I suviše dobro se sećao kako izgleda provesti nekoliko sedmica na turneji i zatim svake večeri izlaziti na pozornicu u Vest endu, a nije zaboravio ni poluprazne matinee. Mada je morao priznati da je to prva ozbiljna ponuda koju je dobio posle skoro četiri meseca.
„Razmisliću", rekao je.
„Nemoj predugo“‚ rekao je Gibson. „Znam da su se već javili agentu Najdžela Hejversa da vide je li on slobodan
„Razmisliću", ponovio je Devenport i spustio slušalicu. Pogledao je na sat kraj kreveta. Bilo je deset i deset. Zastenjao je i zavukao se natrag pod čaršave.


— o O o —



Pesko je tiho pokucao na vrata, pre no što su on i Dženkins uveli Nika u kancelariju.
„Dobro jutro, Monkrife“, rekao je upravnik pošto je podigao pogled sa pisaćeg stola.
„Dobro jutro, gospodine Bartone“, odvratio je Nik.
„Jasno ti je“, rekao je Barton, „da si, uprkos tome što ti je odobreno odsustvo kako bi prisustvovao očevoj sahrani, i dalje zatvorenik kategorije A, što znači da dvojica čuvara moraju da budu s tobom dok se večeras ne vratiš. Propisi takođe nalažu da bi sve vreme na rukama morao da imaš lisice. Međutim, s obzirom na okolnosti, i imajući u vidu da si poslednje dve godine unapređen zatvorenik i da ti je preostalo samo nekoliko meseci do puštanja na slobodu, iskoristiću svoje pravo i dozvoliti da ti skinu lisice kada pređeš granicu. Sem ukoliko gospodin Pesko ili gospodin Dženkins ne pomisle da bi pokušao da pobegneš ili počiniš neko krivično delo. Siguran sam kako te ne moram podsećati, Monkrife, da, ukoliko budeš toliko glup i pokušaš da zioupotrebiš moju odluku, neću imati izbora sem da Odboru za puštanje na uslovnu slobodu preporučim da te ne uzmu u obzir za rano otpuštanje“ - proverio je Nikov dosije - „sedamnaestog jula, već da odslužiš punu kaznu, još četiri godine. Jesi li me u potpunosti razumeo, Monkrife?"
„Jesam, hvala vam, upravniče“, rekao je Nik.
„Onda nemam više ništa da kažem sem da ti izjavim saučešće zbog gubitka oca i poželim miran dan.“ Majkl Barton ustade od svog stola i dodade: „Želim samo da kažem kako mi je krivo što se taj žalostan događaj nije odigrao nakon tvog puštanja na slobodu."
„Hvala vam, upravniče."
Barton klimnu glavom i Pesko i Dženkins izvedoše svog štićenika.
Upravnik se namrštio kada je video ime sledećeg zatvorenika koji je trebalo da se nađe pred njim. Nije se radovao tom susretu.


— o O o —



Za vreme jutarnjeg odmora, Deni je preuzeo Nikove dužnosti kao zatvorski bibliotekar: ređao je natrag na police nedavno vraćene knjige i udarao pečat s datumom na one koje su zatvorenici želeli da iznesu. Pošto je obavio dužnosti, uzeo je Tajms sa police s novinama i seo da čita. Novine su u zatvor stizale svakog jutra ali su mogle da se čitaju samo u biblioteci: šest primeraka Sana, četiri Mirora, dva Dejli mejla i jedan jedini Tajmsa - što je Deni smatrao tačnim odrazom ukusa zatvorenika.
Deni je čitao Tajms svakog dana protekle godine i već se upoznao s njegovim rasporedom. Za razliku od Nika, i dalje nije uspevao da reši ukrštenicu, iako je na čitanje poslovne rubrike trošio podjednako mnogo vremena kao i na sportske strane. Ali tog dana će biti drugačije. Prelistavao je novine dok nije stigao do dela koji ga ranije nije zanimao.
Posmrtni oglas posvećen ser Angusu Monkrifu, Bt, VK i OBC, 7 zauzimao je pola stranice, iako je to njena donja polovina. Deni je pročitao pojedinosti iz života ser Angusa, od njegovih dana u srednjoj školi „Loreto“, posle čega je usledila vojna akademija u Sendherstu, gde je diplomirao i dobio službu kao potporučnik u Kameronskim gorštacima. Nakon što je u Koreji dobio VK, ser Angus je 1994. postao pukovnik, kada je dobio OBC. U poslednjem pasusu pisalo je da mu je žena umrla 1970. i da je titula prešla na njihovog sina jedinca, Nikolasa Aleksandra Monkrifa. Deni uze Sažeti Oksfordov rečnik koji mu je uvek bio pri ruci i okrenu na kraj kako bi potražio značenje skraćenica Bt, VK i OBC. Nasmešio se kad je pomislio da će Velikom Alu saopštiti kako dele ćeliju s naslednikom plemićke titule, baronetom ser Nikolasom Monkrifom. Veliki Al je to već znao.
„ Vidimo se kasnije, Niče“, rekao je jedan glas, ali zatvorenik je izašao iz biblioteke pre no što je Deni stigao da ga ispravi.
Deni se igrao s ključem na srebrnom lančiću i poželeo, poput Malvolija, 8 da bude neko drugi. To ga je podsetilo da do kraja sedmice mora predati esej o Bogojavljenskoj noći. Pomislio je kako ga je onaj zatvorenik pobrkao s nekim i zapitao se hoće li s tim moći da se provuče kada se bude našao licem u lice s Nikovim razredom. Presavio je Tajms i vratio ga na policu, prešao hodnik i ušao u odsek za obrazovanje.
Nikova grupa već je sedela za stolovima i čekala ga; očigledno im niko nije rekao da je redovan nastavnik na putu za Škotsku kako bi prisustvovao očevoj sahrani. Deni je odvažno zakoračio u prostoriju i nasmešio se licima koja behu ispunjena očekivanjem. Otkopčao je košulju na plave i bele pruge, kako bi srebrni lančić bio upadljiviji.
„Otvorite knjige na devetoj strani", rekao je Deni i ponadao se da zvuči kao Nik „Na jednoj strani videćete niz slika životinja, a na drugoj njihova imena. Sve što od vas tražim je da spojite slike i imena. Imate dva minuta."
„Ne mogu da pronađem devetu stranu“, rekao je jedan od zatvorenika. Deni priđe da mu pomogne baš kada u prostoriju ude čuvar. Njegovo lice odavalo je zbunjenost.
„Monkrife?"
Deni podiže pogled.
„Mislio sam da si na odsustvu?“, rekao je dok je proveravao podatke pred sobom.
„U pravu ste, gospodine Robertse“, reče Deni. „Nik je u Škotskoj, na očevoj sahrani, i zamolio me je da preuzmem njegov jutarnji čas čitanja.“
Roberts se još više zbunio. „Ti se to zajebavaš, Kartrajte?"
„Ne, gospodine Robertse."
„Onda se vraćaj u biblioteku pre no što te prijavim.“
Deni brzo napusti prostoriju i vrati se za sto u biblioteci. Trudio se da se ne smeje, ali prošlo je poprilično vremena pre no što je uspeo da se dovoljno usredsredi kako bi nastavio da piše esej o omiljenoj Šekspirovoj komediji.


— o O o —



Nikov voz ušao je u stanicu Vejverli nekoliko minuta posle dvanaest. Policijska kola su čekala da ih prevezu osamdeset kilometara od Edinburga do Danbrota. Kada je automobil krenuo, Pesko je pogledao na sat. „Trebalo bi da imamo sasvim dovoljno vremena. Služba neće početi pre dva.“
Kada je grad zamenila priroda, Nik je pogledao kroz prozor. Osećao je slobodu kakvu godinama nije iskusio. Zaboravio je koliko je Škotska lepa, sa zelenim i mrkim livadama i gotovo purpurnim nebom. Četiri godine provedene u Belmaršu pogledom jedino na visoke zidove od cigle s bodljikavom žicom na vrhu pomalo su mu zamaglile pamćenje.
Trudio se da sabere misli pre no što stignu do župske crkve u kojoj je kršten i gde će mu otac biti sahranjen. Pesko mu je dozvolio da posle službe provede sat vremena s Frejzerom Manroom, porodičnim advokatom, koji je i podneo molbu za njegovo odsustvo i koji je, naslućivao je Nik, takođe zamolio da obezbeđenje bude svedeno na najmanju meru i da, kada pređu granicu, svakako ne bude lisica.
Policijska kola zaustavila su se ispred crkve petnaest minuta pre no što je služba trebalo da počne. Stariji gospodin, koga se Nik sećao iz mladosti, zakoračio je ka njima dok je policajac otvarao zadnja vrata. Bio je u crnom fraku, svečanoj košulji i crnoj svilenoj kravati. Pre je ličio na pogrebnika no na advokata. Podigao je šešir i blago se naklonio. Nik se s njim rukovao i osniehnuo mu se. „Dobar dan, gospodine Manro“, rekao je. „Drago mi je što vas ponovo vidim.“
„Dobar dan, ser Nikolase“, odgovorio je ovaj. „Dobro došli kući.“


— o O o —



„Liče, iako si uslovno pušten iz izolacije, moram te podsetiti da je to samo uslovno", rekao je upravnik. „Napraviš li i najmanji izgred sada kada si se vratio u krilo, nemoj nimalo sumnjati da ćeš biti vraćen u samicu i nećeš moći da mi se obratiš.“
„Da vam se obratim?“, podrugljivo je rekao Lič dok je stajao pred upravnikovim stolom između dvojice čuvara.
„Dovodiš li u pitanje moj autoritet?“, upitao je upravnik, „jer ako dovodiš..."
„Ne, ne dovodim, gospodine", zajedljivo je rekao Lič. „Samo vaše poznavanje Zatvorskog akta iz 1999. Bačen sam u izolaciju a da prethodno nisam prijavljen.“
„Upravnik na takav postupak ima pravo bez pozivanja na prijavu ukoliko smatra kako ima dovoljno dokaza da donese odluku...“
„Zahtevam da vidim svog advokata“, hladnokrvno je rekao Lič.
„Zabeležiću tvoj zahtev", odgovorio je Barton, trudeći se da ostane staložen. „A ko ti je advokat?“
„Gospodin Spenser Kreg“, odgovorio je Lič. Barton je zapisao ime u blokčić pred sobom. „Zatražiću od njega da uloži zvaničnu žalbu protiv vas i trojice članova vašeg osoblja.“
„Ti to meni pretiš, Liče?“
„Ne, gospodine. Samo se želim postarati da bude zabeleženo kako sam podneo zvaničnu žalbu.“
Barton više nije mogao da sakrije ozlojeđenost, te je kratko klimnuo glavom, što je bio znak da mu čuvari zatvorenika smesta sklone s očiju.


— o O o —



Deni je želeo da podeli s Nikom lepe vesti, ali je znao da će se ovaj vratiti iz Škotske tek posle ponoći.
Aleks Redmejn pisao mu je kako bi potvrdio da je određen datum za njegov žalbeni postupak: 31. maj, samo dve nedelje od tada. Gospodin Redmejn je pitao želi li Deni da prisustvuje saslušanju, imajući u vidu da nije svedočio na prvobitnom suđenju. On mu je odgovorio i potvrdio kako želi da bude prisutan.
Takođe je pisao Bet. Želeo je da prva sazna kako je Mortimer sve priznao i da je Veliki Al sve do poslednje reči snimio Denijevim kasetofonom. Kaseta je skrivena u njegovom dušeku i on će je dati gospodinu Redmejnu kada mu ovaj sledeći put bude došao u advokatsku posetu. Deni je želeo da kaže Bet kako imaju dokaze koji su im potrebni, ali nije smeo rizikovati da išta stavi na hartiju.
Veliki Al nije se ni trudio da sakrije činjenicu kako je zadovoljan sobom i ponudio je čak i da se pojavi kao svedok. Činilo se da je Nik u pravu. Denija će zaista pustiti na slobodu pre njega.

26.


Crkveni starešina čekao je ser Nikolasa u sakristiji. Blago se naklonio pre no što je novu glavu porodice ispratio prolazom do klupe u prednjem redu s desne strane. Pesko i Dženkins zauzeli su mesta u redu iza njega.
Nik se okrenuo levo, gde su preostali članovi porodice sedeli u prva tri reda s druge strane prolaza. Niko od njih nije čak ni pogledao u njegovom pravcu; svi su očigleđno sledili uputstva njegovog strica Hjuga da na njega ne obraćaju pažnju. To nije sprečilo gospodina Manroa da se pridruži Niku u prvom redu. Oglasile su se orgulje, i lokalrii župni sveštenik, u pratnji pukovskog kapelana, poveo je hor prolazom uz reči himne „Bog je moj pastir".
Soprani u koloni uđoše u prvi red pregratka za hor, a za njima tenori i basovi. Nekoliko trenutaka kasnije, šest pripadnika Kameronskih gorštaka na ramenima je unelo mrtvački kovčeg, a zatim ga nežno položilo na odar ispred oltara. Sve pukovnikove omiljene himne živo su se pevale za vreme službe, a poslednja u nizu bila je „Završen je dan koji si poklonio, Gospode“. Nik je pognuo glavu da bi se pomolio za čoveka koji je verovao u Boga, kraljicu i otadžbinu.
Dok je trajao sveštenikov hvalospev, Nik se setio očeve fraze koju je ovaj bez izuzetka ponavljao kad god je u prošlosti prisustvovao sahrani nekoga iz puka - „Padre mu je osvetlao obraz“.
Kada je kapelan izrekao završne molitve a sveštenik dao poslednji blagoslov, porodica, prijatelji, predstavnici puka i meštani skupili su se na crkvenom groblju da bi prisustvovali sahrani.
Po prvi put Nik je primetio krupnog čoveka koji je verovatno težio više od sto šezdeset kilograma i nije ličio na Škota. Čovek mu se nasmešio. Nik je uzvratio osmeh i pokušao da se seti kada su se poslednji put sreli. Onda se setio: u Vašingtonu, na otvaranju izložbe u Institutu Smitsonijan u čast osamdesetog rođendana njegovog dede, kada je njegova legendarna zbirka poštanskih maraka izložena u javnosti. Ali Nik i dalje nije mogao da se seti kako se čovek zove.
Kada je sanduk spušten u raku i obred priveden kraju, klan Monkrif je otišao, a da nijedan njegov član nije izjavio saučešće sinu i nasledniku preminulog. Dvojica-trojica meštana čiji prihodi nisu zavisili od njegovog strica Hjuga, prišli su i rukovali se s Nikom, dok je jedan stariji oficir koji je došao u ime puka stao mirno i salutirao. Nik je u znak zahvalnosti podigao šešir.
Kada se okrenuo od groba, Nik je video kako Frejzer Manro priča sa Dženkinsom i Peskom. Manro mu priđe. „Pristali su da provedete jedan sat sa mnom kako bismo porazgovarali o porodičnim pitanjima, ali neće vam dozvoliti da krenete u kancelariju u mojim kolima.“
„Razumem.“ Nik je zahvalio kapelanu, a zatim ušao na zadnja vrata policijskih kola. Trenutak kasnije, kraj njega su seli Pesko i Dženkins, po jedan sa svake strane.
Dok se auto udaljavao, Nik je pogledao kroz prozor i video kako krupan čovek pali cigaru.
„Hansaker“, naglas je rekao Nik. „Džin Hansaker.“


— o O o —



„Zašto si tražio da dođem?“, upitao je Kreg.
„Nestalo mi je kinte“, rekao je Lič.
„Ali doturio sam ti dovoljno za šest meseci.“
„Ne sada kada se ugradio jedan kvarni čuvar.“
„Onda bolje da odeš u biblioteku.“
„Zašto bih išao u biblioteku, gospodine Kreg?“
„Uzmi najnoviji Pravničkipregled, izdanje u kožnom povezu, i sve što ti treba naći ćeš zalepljeno za unutrašnju stranu hrbata.“ Kreg zatvori aktovku, ustade i uputi se ka vratima.
„Što pre to bolje“, rekao je Lič, ne pomerajući se sa mesta. „Kako to misliš?“, upitao je Kreg pošto je stavio ruku na kvaku.
„Prijatelj tetke Mejzi prijavio se na program detoksikacije.“
„Onda ćeš morati da ga odvratiš od toga, zar ne?“
„To vam možda neće rešiti problem", mirno reče Lič.
Kreg se polako vratio do stola, ali nije seo. „Na šta ciljaš?"
„Jedna ptičica mi je kazala da je tetka-Mejzin prijatelj propevao kao kanarinac.“
„Onda ga ućutkaj", besno reče Kreg.
„Za to je možda prekasno."
„Okani se smicalica, Liče, i reci mi na šta ciljaš.“
„Čujem da postoji kaseta.“
Kreg se skljoka na stolicu i zagleda preko stola. „A šta je na toj kaseti?“, tiho je upitao.
„Puno priznanje... s imenima, datumima i mestima." Lič zastade, jer je znao da ga Kreg pažljivo sluša. „Kada sam čuo imena, pomislio sam kako bi trebalo da se posavetujem sa svojim advokatom.“
Kreg neko vreme nije progovarao. „Misliš li da se možeš dokopati kasete?“, naposletku je upitao.
„Za određenu cenu.“
„Koliko?“
„Deset hiljada.“
„To je skupo.“
„Kvarni čuvari nisu jeftini", rekao je Lič. „Bilo kako bilo, opkladio bih se da tetka Mejzi nema plan B i da stoga nema mnogo izbora.“
Kreg klimnu glavom. „U redu. Ali postoji vremenski rok. Ukoliko je ne budem imao do trideset prvog maja, nećeš dobiti novac.“
„Nije teško pogoditi čija će žalba tog dana biti na sudu“, smejuljio se Lič.


— o O o —



„Vaš otac je napisao testament koji je ova firma izvršila“, rekao je Manro dok je lupkao prstima po stolu. „Svedok je jedan sudija za prekršaje i moram vas posavetovati da, bez obzira šta mislite o njegovoj sadržini, ne bi bilo mudro da ga osporavate."
„Ne bih ni pomislio da se protivim očevim željama", rekao je Nik.
„Mislim da je to razumna odluka, ser Nikolase, ako smem da kažem. Međutim, imate pravo da znate pojedinosti iz testamenta. Budući da vreme radi protiv nas, dozvolite mi da ga prepričam.“ Nakašljao se. „Vaš otac je najveći deo imanja ostavio svom bratu, gospodinu Hjugu Monkrifu, s manjim darovima i godišnjim prihodima koji će biti razdeljeni ostalim članovima porodice, puku i nekim ovdašnjim dobrotvornim društvima. Vama nije ostavio ništa sem titule za koju se, razume se, nije ni pitao.“
„Budite uvereni, gospodine Manro, da me sve to nimalo ne iznenađuje.“
„Laknulo mi je što to čujem, ser Nikolase. No, vaš deda, pronicljiv i praktičan čovek, koga je, uzgred, moj otac imao čast da zastupa, uneo je neke odredbe u svoj testament i vi ste njegov jedini baštinik. Vaš otac je podneo zahtev da se taj testament poništi, ali sudovi su ga odbili.“
Manro se smešio i preturao po hartijama na pisaćem stolu, dok nije pronašao ono što je tražio. Trijumfalno ga je podigao i objavio: „Testament vašeg dede. Upoznaću vas samo s bitnom klauzulom." Okrenuo je nekoliko stranica. „A, evo onoga što tražim.“ Stavio je na vrh nosa naočari sa staklima u obliku polumcseca i polako pročitao: „Svoje imanje u Škotskoj, poznato kao Panbroti hol, kao i svoj londonski dom u Boltonsu, ostavljam svom unuku Nikolasu Aleksandru Monkrifu koji trenutno sa svojim pukom služi na Kosovu. Međutim, moj sin Angus moći ie u celosti i slobodno da se služi i jednim i drugim do svoje nnrti kada će njihov vlasnik postati navedeni unuk.“ Manro spusti testament natrag na sto. „U normalnim okolnostima", rckao je, „ovo bi vam obezbedilo veliko nasleđe, ali, nažalost, moram vas obavestiti da je vaš otac zloupotrebio reči u celosti i slobodno i založio oba imanja kako bi do nekoliko meseci pred smrt nemilice pozajmljivao novac.“
„U slučaju imanja Danbroti, pozajmio je iznos od“ - Manro ponovo stavi naočari sa staklima u obliku polumeseca kako h proverio brojku - „milion funti, a za Boltons nešto preko milion. U skladu s oporukom vašeg oca, čim pravovaljanost bude potvrđena, taj novac preći će u ruke vašeg strica Hjuga.“
„Znači da sam, uprkos dedinim najboljim namerama“, rekao je Nik, „na kraju ipak ostao praznih šaka.“
„Ne mora da znači“, rekao je Manro, „jer mislim da možete povesti opravdan slučaj protiv svog strica kako biste povratili novac koji je on zahvaljujući ovoj lukavštini dobio.“
„I pored toga, ako su to očeve želje, ja im se neću protiviti“, rekao je Nik.
„Mislim kako bi trebalo da ponovo razmotrite svoj položaj, ser Nikolase“, rekao je Manro i ponovo zatapkao prstima po stolu. „Na kraju krajeva, u pitanju je velika suma i ja sam uveren da...“
„Verovatno ste u pravu, gospodine Manro, ali neću dovoditi u pitanje očevu odluku.“
Manro skinu naočari i nevoljno reče: „Neka tako bude. Takođe vam moram prijaviti“, nastavio je, „da održavam prepisku s vašim stricem Hjugom Monkrifom, koji je dobro upoznat s vašim trenutnim položajem i ponudio je da oba imanja od vas otkupi, a zajedno s njima i obaveze za obe hipoteke. Takođe je pristao da pokrije sve troškove transakcija, uključujući i pravne.“
„Zastupate li mog strica Hjuga?“, upitao je Nik.
„Ne, ne zastupam", odlučno je rekao Manro. „Vašeg oca sam savetovao da ne uzima hipoteku ni na jedno ni na drugo imanje. Zapravo, rekao sam kako smatram da je protivno duhu zakona, ako ne njegovom slovu, sprovoditi takve transakcije bez vašeg prethodnog znanja ili odobrenja.“ Manro se nakašlja. „Nije mario za moj savet i odlučio je da se obrati nekom drugom.“
„U tom slučaju, gospodine Manro, smem li da pitam biste li bili voljni da zastupate mene?“
„Polaskan sam što pitate, ser Nikolase, i dozvolite da vas uverim kako će ova firma biti ponosna da nastavi dugogodišnju sarađnju s porodicom Monkrif."
„Ako imate u vidu sve okolnosti u kojima se nalazim, gospodine Manro, šta biste savetovali da uradim?“
Manro se blago naklonio. „Budući da sam predvideo kako ćete možda zatražiti moj savet, pokrenuo sam u vaše ime niz istraga." Nik se nasmešio kada se naočari vratiše na nos vremešnog advokata. „Obavešten sam da je cena kuće u Boltonsu trenutno oko tri miliona funti, a moj brat, koji je lokalni odbornik, kaže da se vaš stric Hjugo nedavno raspitivao u gradskoj skupštini može li da dobije dozvolu za gradnju na imanju Danbroti, uprkos tome što mislim da se vaš deda nadao da ćete imanje na kraju pokloniti Nacionalnom trustu za Škotsku.“
„Da, to mi je i sam rekao", reče Nik. „Zabeležio sam taj razgovor u svom dnevniku.“
„To neće sprečiti vašeg strica da sprovede u delo svoje namere, i pošto sam to imao u vidu, pitao sam svog rođaka koji je partner u lokalnoj agenciji za nekretnine kakav bi mogao biti stav gradskog veća o dozvoli za gradnju. Obavestio me je da po najnovijim propisima za gradnju iz Lokalnog vladinog akta iz 1997, svaki deo imanja na kome se trenutno nalazi bilo kakvo zdanje, uključujući kuću, ambare, sporedne zgrade ili štale, ima dobre izglede da dobije uslovnu dozvolu za gradnju. Kazao mi je da bi dozvola mogla pokriti i čitavih dvanaest hektara. Takođe me je obavestio da gradsko veće traži zemljište na kojem bi izgradilo pristupačne stanove ili dom za penzionere, a možda bi u obzir uzeli čak i izgradnju hotela." Manro skinu naočari. „Sve ove informacije mogli ste doznati da ste čitali zapisnik sa sastanka odbora za gradnju gradskog veća, koji zaseda u mesnoj biblioteci poslednjeg dana svakog meseca.“
„Je li vaš rođak uspeo da proceni vrednost imanja?", upitao je Nik.
„Ne zvanično, ali je rekao da se slični komadi zemljišta trenutno prodaju po ceni od oko dvesta pedeset hiljada funti po hektaru.“
„Što znači da imanje vredi oko tri miliona“, pretpostavio je Nik.
„Pre će biti oko četiri i po ako uračunate i dvanaest hiljada hektara obradivog zemljišta. Ali, a uvek postoji neko ali kada je u priču upleten vaš stric Hjugo, ne smete zaboraviti da je imanje, kao i kuća u Londonu, opterećeno velikim hipotekama na koje se svaka tri meseca plaća kamata.“ Nik je pretpostavio da će biti otvoren još jedan dokument i nije se prevario. „Kuća u Boltonsu ima troškove, uključujući rate, kamate i hipoteku, od oko tri hiljade četiristo funti mesečno, a tu je i dodatnih dve hiljade devetsto funti mesečno za imanje Danbroti, što znači da zajednički rashodi iznose oko sedamdeset pet hiljada funti godišnje. Dužnost mi je da vas upozorim, ser Nikolase, da, zaostanete li sa isplatom ma koje od ovih rata više od tri meseca, hipotekarne kompanije imaju pravo da stave imanja na tržište radi neodložne prodaje. Ukoliko bi se to desilo, siguran sam da bi u vašem stricu pronašli raspoloženog kupca.“
„A ja vama moram da kažem, gospodine Manro, da moji trenutni prihodi kao zatvorskog bibliotekara iznose dvanaest funti nedeljno."
„Je li?“, rekao je Manro i to zabeležio. „Ta svota i neće previše načeti sedamdeset pet hiljada funti“, istakao je i našalio se, što nije običavao da radi.
„Možda bismo u ovim okolnostima mogli da se obratimo nekom drugom vašem rođaku“, predložio je Nik, ne uspevajući da sakrije osmeh.
„Nažalost, ne bismo“, odgovorio je Manro. „Međutim, moja sestra udata je za direktora lokalne filijale Kraljevke banke Škotske i uverila me je da on ne vidi zašto banka ne bi mogla da pokriva kamate ukoliko biste bili voljni da kao zalog ponudite oba imanja.“
„Veoma ste vredno radili zbog mene“, rekao je Nik, „i zaista sam vam zahvalan.“
„Moram da priznam", rekao je Manro, „i razumećete da je ovo što ću vam reći nezvanično, da iako sam osećao veliko divljenje, čak privrženost, prema vašem dedi, i imao sreću da zastupam vašeg oca, nikada nisam osećao isti stepen poverenja kada je u pitanju vaš stric Hjugo, koji je...“ Neko je pokucao na vrata. „Napred“, reče Manro.
Iza vrata je provirio Pesko. „Izvinite što vas prekidam, gospodine Manro, ali moramo za nekoliko minuta da krenemo kako bismo stigli na voz za London.“
„Hvala vam“, rekao je Manro. „Potrudiću se da požurim.“ Nije progovorio dok Pesko za sobom nije zatvorio vrata. „Bojim se da ćete, uprkos tome što se ovako kratko poznajemo, ser Nikolase, morati u mene da imate poverenja“, rekao je Manro i stavio na sto ispred sebe nekoliko dokumenata. „Moram vas zamoliti da potpišete ove ugovore, iako nemate vremena da ih podrobno proučite. Međutim, ukoliko želite da delujem dok ne odslužite...“ Nakašljao se.
„Kaznu“, dodao je Nik.
„Upravo tako, ser Nikolase", rekao je advokat, izvadio iz džepa nalivpero i pružio ga svom klijentu.
„Imam i jedan vlastiti dokument povodom kojeg želim da budete svedok“, rekao je Nik. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa nekoliko komada zatvorske hartije s linijama i pružio ih advokatu.

27.


Lorens Devenport je tri puta izlazio da bi se klanjao publici te večeri kada je pređstava Važnoje zvati se Emest premijerno izvedena u Kraljevskom pozorištu u Brajtonu. Nije mu smetalo što se na pozornici s njim nalazio i ostatak glumačke postave.
Na probi se javio svojoj sestri i pozvao je da mu se posle predstave pridruži na večeri.
„Kako si?“, upitala ga je Sara.
„Sasvim pristojno“, odgovorio je, „ali nije to razlog što želim da dođeš. Moram s tobom da porazgovaram o važnoj odluci koju sam doneo i koja će se odraziti na tebe, a i na čitavu porodicu.“
Kada je spustio slušalicu, postao je još odlučniji. Suprotstaviće se Spenseru Kregu prvi put u životu, bez obzira na posledice. Zna da to neće moći da izvede bez Sarine podrške, posebno što ima u vidu njen nekadašnji odnos s Kregom.
Probe su bile zamorne. U predstavi ne postoji drugi ili treći pokušaj ukoliko zaboraviš tekst ili izađeš na binu u pogrešno vreme. Devenport je čak počeo da se pita kako uopšte može da se nada da će zasijati pored glumaca koji redovno glume u Vest endu. Ali čim se prve večeri podigla zavesa, postalo je jasno da je pozorište puno obožavalaca dr Beresforda, koji su gutali svaku Lorensovu reč, smejali se njegovim najmanje duhovitim replikama i aplaudirali svakoj sceni u kojoj je učestvovao.
Kada je Sara svratila u njegovu garderobu da mu poželi sreću pre no što se zavesa podigla, podsetio ju je da postoji nešto veoma važno o čemu za večerom želi s njom da porazgovara. Učinilo joj se da je bled i pomalo umoran, ali to je pripisala uzbuđenju pred premijeru.
„Videćemo se posle predstave“, rekla je. „Srećno."
Kada se zavesa konačno spustila, Devenport je znao da ne može istrajati u svojoj nameri. Osećao je da je ponovo tamo gde pripada. Pokušao je sebe da uveri kako ima dužnost da misli i na druge ljude, ponajviše na svoju sestru. Na kraju krajeva, zašto bi njena karijera trpela zbog Spensera Krega?
Devenport se vratio u garderobu i otkrio da je puna prijatelja i obožavalaca koji mu nazdravljaju - što je uvek prvi pokazatelj hita. Uživao je u pohvalama kojima su ga obasipali i trudio se da zaboravi na Denija Kartrajta koji, na kraju krajeva, nije ništa drugo do siledžija iz Ist enda kome je ionako mesto iza rešetaka.
Sara je sedela u uglu prostorije, oduševljena bratovljevim uspehom, ali se pitala šta je toliko važno o čemu želi s njom da razgovara.


— o O o —



Kada je Pesko, odmah posle ponoći, otvorio vrata ćelije, Nik se iznenadio što je Deni i dalje budan. Premda iscrpljen posle svega što se tog dana dogodilo i dugog povratka u London, bilo mu je drago što ima s kim da podeli vesti.
Deni je pažljivo slušao sve što se dešavalo u Škotskoj. Veliki Al ležao je okrenut ka zidu i nije progovarao.
„Ti bi s Manroom izašao na kraj mnogo bolje nego ja“, rekao je Nik. „Za početak, sumnjam da bi mom stricu dozvolio da ukrade sav taj novac." Baš je hteo da podrobnije prepriča sastanak s advokatom kada je najednom zastao i upitao: „Zašto deluješ toliko zadovoljno?"
Deni je sišao s kreveta, zavukao ruku pod jastuk i izvukao malu kasetu. Stavio ju je u kasetofon i pustio.


„Kako se zoveš?“, upitao je čovek s izraženim glazgovskim naglaskom.
„Tobi, Tobi Mortimer“, odgovorio je glas koji je očigledno odrastao u drugačijoj sredini.
„Kako si dospeo ovamo?“
„Posedovanje.“
„Klasa A?“
„Najgore. Heroin. Morao sam da se fiksam dvaput dnevno."
„Onda mora da ti je drago što smo te ubacili u program detoksikacije.“
„Nije baš lako“, rekao je Tobi.
„A šta je s glupostima koje si mi ispričao juče? Je l’ trebalo da u to poverujem?“
„Sve je istina, sve što sam rekao. Samo sam hteo da shvatiš zašto sam odustao od programa. Video sam kako je moj prijatelj na smrt izbo jednog čoveka i trebalo je da to kažem policiji.“
„Zašto nisi?“
„Jer mi je Spenser rekao da ćutim.“
„Spenser?“
„Taj moj prijatelj, Spenser Kreg. On je advokat.“
„I ti očekuješ da poverujem kako je jedan advokat izbo nožem nekoga koga nikada dotad nije sreo?“
„Nije tako jednostavno.“
„Kladim se da je policija mislila da jeste.“
„Jeste. Trebalo je samo da izaberu između momka iz Ist enda i advokata čija su tri svedoka tvrdila da on uopšte nije bio na licu mesta.“ Na kaseti je nekoliko sekundi vladala tišina pre no što je isti glas rekao: „Ali ja sam bio tamo.“
„Pa šta se zaista dogodilo?“
„Bio je Džeraldov trideseti rođendan i svi smo previše popili. Tada su ušli njih troje.“
„Njih troje?“
„Dva muškarca i devojka. Devojka je predstavljala problem.“
„Je li ona započela tuču?“
„Ne, ne. Kregu se devojka dopala istog trena kada ju je video, ali on nju nimalo nije zanimao, što ga je istinski naljutilo.“
„Pa je njen dečko započeo tuču?“
„Ne, devojka im je jasno stavila do znanja kako želi da krenu, te su se iskrali na zadnja vrata.“
„Na uličicu?“
„Otkud znaš?“, upitao je iznenađeni glas.
„Rekao si mi juče“, pokušao je da se izvadi Veliki Al.
„A, da.“ Usledila je nova duga tišina. „Spenser i Džerald otrčali su iza paba istog trena kada su oni otišli, te smo im se pridružili Lari i ja. Ali onda se sve otrglo kontroli.“
„Ko je za to kriv?“
„Spenser i Džerald. Želeli su da zapodenu tuču s dvojicom prostaka i pretpostavili da ćemo ih podržati, ali ja sam se previše odvalio da bih bio i od kakve koristi, a Lari se u takve stvari ne upušta.“
„Lari?“
„Lari Devenport.“
„Zvezda sapunica?“, upitao je Veliki A1 i trudio se da zvuči iznenađeno.
„Da. Ali on i ja samo smo stajali i gledali kada je tuča izbila."
„Znači, tvoj prijatelj Spenser je hteo da se bije?“
„Jeste. Oduvek je zamišljao da je bokser, dobio je priznanje za boks na Kembridžu, ali ta dvojica momaka bili su u potpuno drugoj klasi. Dok Spenser nije izvadio nož.“
„Spenser je imao nož?“
„Jeste, uzeo ga je sa šanka pre no što je izašao na uličicu. Sećam se da je rekao: ’Za svaki slučaj.’“
„A nikada dotad nije video ni tu dvojicu muškaraca ni devojku?“
„Nije, ali je i dalje mislio da kod devojke ima nekakvih izgleda, dok ga Kartrajt nije savladao. Tada je Spenser izgubio strpljenje i ubo ga u nogu.“
„Ali nije ga ubio?“
„Ne, samo ga je ubo u nogu i dok se Kartrajt bavio svojom ranom, Spenser je drugog tipa ubo u grudi.“ Potrajalo je pre no što je glas rekao: „I ubio ga.“
„Jeste li zvali policiju?“
„Nismo, mora da ih je Spenser pozvao kasnije, pošto nam je rekao da odemo kući. Rekao je da, ukoliko nas iko bude išta pitao, treba da kažemo kako uopšte nismo izlazili iz bara i ništa nismo videli.“
„I je li iko išta pitao?“
„Policija mi je došla na vrata sutradan ujutru. Nisam spavao, ali nisam se izbrbljao. Mislim da sam se više plašio Krega nego policije, ali to ionako nije važno, jer je detektiv koji je rukovodio istragom uveren da je uhapsio pravog čoveka.“
Traka je tekla još nekoliko sekundi pre no što je Mortimerov glas dodao: „To se desilo pre više od dve godine, a ne prođe ni dan da ne pomislim na tog momka. Već sam upozorio Spensera da ću, čim budem u stanju da svedočim...“ Kaseta utihnu.


„Odlično!“, uzviknuo je Nik, ali je Veliki Al samo zamumlao. Držao se scenarija koji mu je Deni napisao i koji je pokrivao sve tačke koje su gospodinu Redmejnu potrebne za žalbu.
„I dalje nekako moram da doturim kasetu gospodinu Redmejnu“, rekao je Deni pošto ju je izvadio iz kasetofona i tutnuo pod jastuk.
„To ne bi trebalo da bude preteško", rekao je Nik. „Pošalji je u zapečaćenoj koverti s oznakom ’pravni materijal’. Nijedan čuvar neće se usuditi da je otvori sem ako nije siguran da advokat zatvoreniku neposredno dotura novac ili drogu, a nijedan advokat nije toliko glup da se izloži takvoj opasnosti.“
„Sem ako taj zatvorenik ne bi imao nekog poverljivog firera", rekao je Veliki Al, „koji bi sasvim slučajno saznao za kasetu.“
„Ali to nije moguće“, rekao je Deni, „ne dok za to znamo samo nas trojica.“
„Ne zaboravi na Mortimera“, rekao je Veliki Al pošto je najzad odlučio da se uspravi na krevetu. „A on nije sposoban da ćuti, posebno kada mu treba fiks.“
„Pa šta onda da uradim s kasetom?“, upitao je Deni. „Jer bez nje nema izgleda da mi žalba bude usvojena."
„Ne rizikuj da je šalješ poštom", rekao je Veliki Al. „Zakaži sastanak sa Redmejnom, a zatim mu je lično predaj. Jer, šta misliš: ko je juče slučajno imao sastanak sa svojim advokatom?"
Nik i Deni nisu progovarali dok su čekali da Veliki Al odgovori na sopstveno pitanje.
„Onaj skot Lič“, naposletku je rekao.
„Možda je to samo slučajnost", rekao je Nik.
„Ne kada je taj advokat Spenser Kreg.“
„Kako si tako siguran da je Spenser Kreg?“, upitao je Deni i uhvatio se za ogradu na ivici svog ležaja.
„Fireri navraćaju u bolnicu da bi ćaskali s medicinskom sestrom, a ja sam čovek koji mora da im kuva čaj.“
„Ako bi neki pokvareni firer saznao za tu kasetu“, rekao je Nik, „nije teško pogoditi na čijem bi stolu završila."
„Pa šta bi trebalo povodom toga da učinim?“, očajno je upitao Deni.
„Postaraj se da ne završi na njegovom stolu“, rekao je Nik.


— o O o —



„Imaš li zakazan sastanak?"
„Ne baš.“
„Jesi li došao da zatražiš pravnički savet?“
„Ne baš.“
„Zašto si onda ovde?“, upitao je Spenser Kreg.
„Potrebna mi je pomoć, ali ne pravnička."
„O kakvoj pomoći je reč?“, upitao je Kreg.
„Imam retku priliku da se dokopam velike pošiljke vina, ali postoji problem."
„Problem?“, ponovio je Kreg.
„Traže avans.“
„Koliko?“
„Deset hiljada funti.“
„Trebaće mi dan-dva da razmislim.“
„Siguran sam da hoće, gospodine Kreg, ali ne razmišljajte predugo, jer imam još jedno zainteresovano lice koje se nada da ću ovoga puta moći da odgovorim na nekoliko pitanja.“ Šanker iz Danlopovog grba zastade pre no što je dodao. „Obećao sam da ću ga obavestiti pre trideset prvog maja.“


— o O o —



Svi su čuli kako se u bravi okreće ključ, što ih je iznenadilo, jer je druženje trebalo da počne tek za sat vremena.
Kada su se vrata ćelije otvorila, u dovratku je stajao Hejgen. „Pretres ćelije", rekao je. „Vas trojica, u hodnik."
Nik, Deni i Veliki Al izašli su na odmorište i još više se iznenadili kada je Hejgen ušao u ćeliju i zatvorio za sobom vrata. Nije ih iznenadilo što im firer pretresa ćeliju. Pretresi su uobičajena pojava - čuvari su stalno tražili drogu, alkohol, noževe, čak i pištolje. Ali kad god se ranije obavljao pretres, uvek su prisustvovala trojica čuvara i vrata ćelije širom su se otvarala da zatvorenici ne bi mogli da tvrde kako im je nešto podmetnuto.
Nekoliko trenutaka kasnije, vrata se otvoriše i ponovo se pojavi Hejgen koji nije uspevao da sakrije kez. „U redu, momci“, rekao je, „čisti ste.“


— o O o —



Deni se iznenadio kada je u biblioteci video Liča, jer ovaj nikada dotad nije uzeo nijednu knjigu. Možda želi da pročita novine. Lutao je duž polica i delovao izgubljeno.
„Mogu li da pomognem?“, usudio se da kaže Deni.
„Želim najnoviji Pravnički pregled.“
„Imaš sreće“, rekao je Deni. „Imali smo samo jedan zastareli do pre neki dan kada je neko poklonio nekoliko knjiga biblioteci, uključujući i najnovije izdanje Pravničkog pregleda.“
„Onda mi ga daj“, zatražio je Lič.
Deni je otišao do odeljka za pravo, uzeo s police debelu knjigu u kožnom povezu i odneo je natrag do pulta. „Ime i broj?“
„Ne moram tebi ništa da govorim.“
„Moraš mi reći svoje ime ako želiš da pozajmiš knjigu, jer u suprotnom ne mogu da ti izvadim člansku kartu biblioteke."
„Lič, 6241“, zarežao je.
Deni je izvadio novu člansku kartu biblioteke. Nadao se da Lič nije primetio kako mu se nika trese. „Potpiši se na crti na dnu.“ Lič stavi krst na mesto u koje je Deni upro prstom.
„Knjigu moraš da vratiš u roku od tri dana“, objasnio je Deni.
„Šta misliš da si, jebeni firer? Vratiću je kad mi dune.“ Deni je posmatrao kako Lič uzima knjigu i izlazi iz biblioteke. Nije prozborio više ni reč. Zbunio se. Ako Lič ne ume da se potpiše...

28.


Kreg je ostavio svoj crni porše na parkingu za posetioce, sat pre no što je otišao kod Tobija. Već je upozorio Džeralda da je u zatvor Belmarš gotovo podjednako teško ući koliko i iz njega izaći: beskrajni niz vrata s rešetkama, provera dokumenata i temeljna pretresanja i sve to pre no što uopšte stigneš u deo za prijem posetilaca.
Kada su na recepciji saopštili svoja imena, Kreg i Pejn dobili su kljuć sa brojem i rečeno im je da sve dragocenosti, uključujući satove, prstenje, ogrlice i sve novčanice i sitninu stave u ormarić. Ukoliko žele da u zatvorenikovo ime kupe bilo šta iz kantine, moraju dati tačan iznos novca u zamenu za plastične žetončiće koji vrede jednu funtu, pedeset, dvadeset ili deset penija, kako novac ne bi mogao da pređe u zatvorenikove ruke. Svaki posetilac prozvan je posebno i pre no što su im dozvolili da uđu u obezbeđeni deo, još jednom su pretreseni: ovoga puta to je učinio čuvar s psom dresiranim da nanjuši drogu.
„Brojevi jedan i dva“, rekao je glas iz zvučnika.
Kreg i Pejn sedeli su u uglu čekaonice, a pri ruci su imali samo Zatvorske vesti i Bravu i ključ da prekrate vreme dok čekaju da njihovi brojevi budu prozvani.
„Brojevi sedamnaest i osamnaest", rekao je glas četrdesetak minuta kasnije.
Kreg i Pejn ustadoše sa svojih mesta i prođoše kroz novi niz vrata s rešetkama da bi ih još rigoroznije pretresli pre no što im dozvole da uđu u deo za posete, gde su im rekli da sednu u red G, na mesta 11 i 12.
Kreg je seo na zelenu stolicu prikovanu za pod, dok je Pejn otišao u kantinu da zatvorskim žetonima kupi tri šolje čaja i dve-tri mars čokoladice. Kada se ponovo pridružio Kregu, spustio je poslužavnik na sto, takođe prikovan za pod, i seo na još jednu nepokretnu stolicu.
„Koliko čemo još morati da čekamo?“, upitao je.
„Još neko vreme, pretpostavljam“, odgovorio je Kreg. „Zatvorenike puštaju unutra samo jednog po jednog i verovatno ih pretresaju još temeljnije no što su pretresali nas.“


— o O o —



„Ne okreći se“, prošaputala je Bet. „Kreg i Pejn sede tri-četiri reda iza tebe. Verovatno su nekome došli u posetu.“
Deni je počeo da drhti, ali se odupro iskušenju da se osvrne. „Sigurno Mortimeru“, rekao je. „Ali zakasnili su.“
„Zašto su zakasnili?“, upitala je Bet.
Deni je uhvati za ruku. „Trenutno ne mogu mnogo da ti kažem, ali će Aleks moći da te izvešti kada se sledeći put budeš s njim srela.“
„Znači, sad je Aleks, je li?“, nasmešila se. „Oslovljavate li jedan drugog imenom?“
Deni se nasmejao. „Samo kada me ne čuje.“
„Kakva si ti kukavica!“, rekla je. „Gospodin Redmejn uvek te pominje kao Denija, a čak mi je rekao i koliko je zadovoljan što si pustio kosu i počeo redovno da se briješ. Misli da bi to moglo da bude od koristi u žalbenom postupku.“
„Kako stoji radionica?“, promenio je temu.
„Tata je sve manje aktivan", kazala je. „Volela bih da ga mogu ubediti da prestane s pušenjem. Neprestano kašlje, ali neće da sluša ništa što mama i ja o tome imamo da kažemo."
„Koga je postavio za upravnika?“
„Trevora Satona."
„Trevora Satona? Taj ne bi mogao da vodi ni pijačnu tezgu.“
„Niko drugi nije zainteresovan za posao“, rekla je.
„Onda bolje pripazi na to kako vodi knjige“, posavetovao ju je.
„Zašto? Ne misliš valjda da Trevor potkrada?“
„Ne, samo zato što ne ume da sabira.“
„Ali šta mogu povodom toga da učinim?“, upitala je. „Tata mi nikad ništa ne govori, a i sama sam trenutno preopterećena obavezama."
„Gospodin Tomas te baš eksploatiše, je li?“, iscerio se Deni. Bet se nasmeja. „Gospodin Tomas je sjajan šef, i ti to znaš. Ne zaboravi koliko je obziran bio za vreme suđenja. I upravo mi je dao novu povišicu.“
„Ne sumnjam da je dobro momče“, rekao je Deni, „ali...“
„Dobro momče?“ nasmejala se Bet.
„Za to je kriv Nik“, kazao je Deni i nesvesno provukao rukom kroz kosu.
„Ako ovako nastaviš“, primetila je, „kada te budu pustili na slobodu, više nećeš moći da se družiš sa starim pajtašima.“
„Ali jasno ti je“, rekao je Deni, ne obraćajući pažnju na njenu primedbu, „da se dopadaš gospodinu Tomasu.“
„Mora da se šališ", rekla je Bet. „On se uvek ponaša kao pravi džentlmen."
„To ne znači da mu se ne dopadaš."


— o O o —



„Kako iko uopšte uspeva da unese drogu u mesto koje je ovako dobro čuvano?“, upitao je Pejn dok je gledao u kamere za nadzor i zatvorske čuvare na balkonu koji su zurili u njih kroz dvoglede.
„Kuriri su sve veštiji", rekao je Kreg. „Pelene, perike - neki čak stavljaju drogu u kondome koje gurnu u zadnjicu, pošto znaju da većina čuvara ne voli tamo da zagleda, dok je drugi čak gutaju, toliko su očajni.“
„A šta ako se paketić otvori dok im je u stomaku?“
„Mogu da umru užasnom smrću. Imao sam klijenta koji je mogao da proguta paketić heroina, zadrži ga u grlu, a zatim iskašlje kada se vrati u ćeliju. Možda misliš da je to đavolski opasno, ali zamisli da imaš dvanaest funti nedeljno a takav paketić možeš da prodaš za petsto - očigledno smatraju da vredi izložiti se riziku. Nas su rigorozno pretresli samo zato što Tobi leži zbog droge.“
„Ako se Tobi uskoro ne bude pojavio, isteći će nam vreme“, rekao je Pejn i pogledao u šolju čaja koji se ohladio.
„Izvinite što vas uznemiravam, gospodine.“ Kraj Krega je stajao jedan čuvar. „Bojim se da je Mortimeru pozlilo i da ovog popodneva neće moći da vam se pridruži."
„Krajnje neuviđavno“, rekao je Kreg dok je ustajao. „Mogao je bar da nas obavesti. To baš liči na njega.“


— o O o —



„Zaključavanje! Da ste se svi iz ovih stopa vratili u svoje ćelije!“, uzviknuo je glas. Pištaljke su pištale, zvučnici drečali, a iz svakog hodnika pojavljivali su se čuvari koji počeše da zalutale zatvorenike u gomilama vraćaju u ćelije.
„Ali moram da se prijavim na odsek za obrazovanje“, pobunio se Deni kada mu se vrata ćelije zalupiše u lice.
„Danas ne moraš, Deni momče“, rekao je Veliki Al dok je palio cigaretu.
„O čemu je reč?“, upitao je Nik.
„Može biti mnogo štošta", rekao je Veliki Al i duboko uvukao dim.
„Kao na primer?“, upitao je Deni.
„Možda je u nekom drugom krilu izbila tuča, za koju fireri misle da bi se mogla raširiti. Možda je čak neko napao čuvara - bog nek je u pomoći tom jadniku. Ili su možda uhvatili nekog dilera kako valja drogu, ili je neki zatvorenik zapalio svoju ćeliju. Mislim“, pretpostavio je, ali ne pre no što je ispustio veliki oblak dima, „da se neko roknuo.“ Otresao je pepeo s vrha cigarete na pod. „Možeš da biraš, pošto je jedno sigurno - neće nas pustiti napolje najmanje dvadeset četiri sata, dok se to ne sredi.“
Veliki Al bio je u pravu: prošlo je dvadeset sedam sati pre no što su čuli kako se ključ okreće u bravi.
„Šta se desilo?“, upitao je Nik čuvara koji je otvorio vrata njihove ćelije.
„Nemam pojma“, usledio je propisan odgovor.
„Neko se roknuo“, rekao je glas iz susedne ćelije.
„Jadnik, mora da je otkrio da se odavde samo tako može izaći.“
„Neko koga poznajemo?“, upitao je drugi glas.
„Jedan narkoman", rekao je treći glas, „ležao je tek nekoliko nedelja."


— o O o —



Džerald Pejn je zamolio čoveka u vratarskoj kućici u Iner Templu da ga uputi ka odajama gospodina Spensera Krega.
„Naspramni ugao trga, gospodine. Broj šest“, dobio je odgovor. „Njegova kancelarija je na poslednjem spratu.“
Pejn je požurio preko trga, držao se staze i povinovao obaveštenjima koja su strogo saopštavala: Ne gazi travu! Izašao je iz svoje kancelarije u Mejferu čim mu je Kreg telefonirao i rekao: „Ako budeš došao u moje odaje oko četiri, više nećeš imati besanih noći.“
Kada je stigao na drugu stranu trga, Pejn se popeo uz kamene stepenice i otvorio vrata. Zakoračio je u hladan, zagušljiv hodnik potpuno belih zidova, ukrašenih starim slikama još starijih sudija. Na suprotnom kraju hodnika nalazilo se drveno stepenište, a na zidu je bila okačena blistava crna tabla sa samouvereno sastavljenim spiskom imena članova advokatske komore, ispisanim belom bojom. Kao što je vratar i rekao, odaje gospodina Spensera Krega nalazile su se na poslednjem spratu. Dug uspon uz škripave drvene stepenice podsetio je Krega na to koliko je ispao iz forme - dobro se zadihao pre no što je dospeo na drugi sprat.
„Gospodin Pejn?“, upitala je mlada žena koja je čekala na vrhu stepeništa. „Ja sam sekretarica gospodina Krega. On se upravo javio da kaže kako je napustio Vrhovni krivični sud i da će vam se pridružiti za nekoliko minuta. Možda biste ga sačekali u njegovoj kancelariji?“ Povela ga je hodnikom, otvorila vrata i uvela ga unutra.
„Hvala vam“, rekao je Pejn i zakoračio u prostranu sobu, šturo opremljenu sekreterom i dvema kožnim stolicama visokog naslona, po jednom sa svake strane.
„Jeste li za šolju čaja, gospodine Pejne, ili možda kafe?“
„Ne, hvala", rekao je Pejn dok je gledao kroz prozor okrenut ka trgu.
Zatvorila je za sobom vrata, a Pejn je seo i okrenuo se ka Kregovom stolu; bio je gotovo prazan, kao da niko za njim ne radi - bez fotografija, cveća, uspomena, samo veliki podmetač za pisanje s upijačem, kasetofon i glomazan, neotvoren koverat adresiran na gospodina S. Krega i s oznakom „privatno“.
Nekoliko minuta kasnije u sobu je banuo Kreg, koga je u stopu pratila sekretarica. Pejn je ustao i rukovao se s njim, kao da mu je klijent a ne stari prijatelj.
„Sedi, matori“, rekao je Kreg. „Gospođice Rasel, hoćete li se postarati da nas niko ne uznemirava?“
„Naravno, gospodine Kreg“, odgovorila je, a onda otišla i zatvorila vrata za sobom.
„Je li to ono što mislim da jeste?“, upitao je Pejn i uperio prst u koverat na Kregovom stolu.
„Ubrzo ćemo otkriti“, rekao je Kreg. „Stiglo je s jutarnjom poštom dok sam bio u sudu.“ Otvorio je koverat i na podlogu za pisanje istresao njegovu sadržinu - malu kasetu.
„Kako si do nje došao?“, upitao je Pejn.
„Bolje ne pitaj“, kazao je Kreg. „Recimo samo da imam prijatelje na niskim položajima.“ Nasmešio se, uzeo kasetu i ubacio je u kasetofon. „Sad ćemo saznati šta je Tobi toliko želeo da podeli s ostatkom sveta.“ Pustio ju je. Kreg se zavalio u stolicu dok je Pejn ostao na ivici svoje, s laktovima na stolu. Proteklo je nekoliko sekundi pre no što su čuli da neko govori.
„Ne mogu da budem siguran koji će od vas slušati ovu kasetu.“ Kreg nije odmah prepoznao glas. „Možda će to biti Lorens Devenport - ali rekao bih da neće. Možda Džerald Pejn.“ Pejn oseti kako ga podilazi jeza. „Ali pretpostavljam da će to najverovatnije biti Spenser Kreg.“ Na Kregovom licu nije se videlo ništa. „Koji god od vas bude, nimalo ne sumnjajte da ću se, čak iako tome budem morao da posvetim čitav život, postarati da sva trojica završite u zatvoru zbog ubistva Barnija Vilsona, da ne pominjem svoje protivzakonito utamničenje. Ukoliko se i dalje nadate da ćete se dokopati kasete koju ste zapravo tražili, budite sigurni da je negde gde je nikada nećete pronaći, dok ne budete ovde iza rešetaka.“