Vreme će pokazati - Džefri Arčer

„Govorili su mi da je moj otac poginuo u ratu.“ To je istina za koju zna Hari Klifton 1920. godine. Odrastajući pod okriljem svog ujaka, koji je kao Henrijev otac, lučki radnik u Bristolu, Henri očekuje dan kada će se i sam pridružiti radnicima na dokovima. Međutim, sasvim neočekivano, on dobija stipendiju za elitnu mušku školu i sluti da će mu se život zauvek promeniti. Kada stupi u svet odraslih, Hari saznaje kako mu je otac zaista poginuo, ali strašna istina ga samo dovodi do novog pitanja: ko mu je zapravo otac? A onda počinje Drugi svetski rat i Hari mora da odluči hoće li studirati na Oksfordu ili se pridružiti mornarici i uključiti u rat protiv Hitlerove Nemačke.

Od dokova engleske radničke klase do užurbanih njujorških ulica 1940, Vreme će pokazati uvodi čitaoce u sagu koja će oživeti sto godina porodične istorije kako bi razotkrila priču o sudbini Harija Kliftona kakvu ni on sam ne bi mogao zamisliti.

UVOD


Ova priča nikada ne bi bila napisana da nisam zatrudnela. Inače, oduvek sam nameravala da izgubim nevinost na radničkom izletu u Veston na moru, ali ne s onim s kojim jesam.
Artur Klifton je rođen u Stil haus lejnu, baš kao i ja; čak smo išli u istu osnovnu školu, Merivud, ali on nije ni znao da postojim jer sam dve godine mlađa. Sve devojčice iz mog razreda bile su zacopane u njega i to ne samo zato što je bio kapiten školskog fudbalskog tima.
Iako me Artur nije primećivao dok sam bila u školi, to se promenilo kada se vratio sa Zapadnog fronta. Nisam sigurna ni da je znao ko sam kada me je pozvao na ples te subotnje večeri u Paleu, ali, pošteno govoreći, ni ja njega nisam odmah prepoznala zato što je pustio tanke brčiće i zalizao kosu kao Ronald Kolman. Nije pogledao nijednu drugu curu te večeri i, dok smo plesali poslednji valcer, znala sam da je samo pitanje vremena kada će me zaprositi.
Držao me je za ruku dok me je pratio kući i pokušao je da me poljubi pred vratima. Okrenula sam glavu. Na kraju krajeva, velečasni Vots mi je nebrojeno puta ponovio da moram ostati netaknuta do braka. A gospođica Mandej, naša horovođa, upozorila me je da muškarci žele samo jedno i da brzo izgube zanimanje kada to dobiju. Često sam se pitala je li pričala iz iskustva.
Sledeće subote Artur me je pozvao u bioskop da pogledamo film Slomljeni cvetovi s Lilijan Giš. Iako sam ga pustila da me zagrli, još mu nisam dozvolila da me poljubi. Nije se bunio. Artur je u stvari bio prilično stidljiv.
Naredne subote sam mu dozvolila da me poljubi, ali sam ga odgurnula kada je pokušao da mi zavuče ruku pod bluzu. Nisam mu dala da to uradi sve dok me nije zaprosio i kupio prsten, a velečasni Vots drugi put objavio naše predstoječe venčanje.
Moj brat Sten mi je rekao da sam poslednja devica s naše strane reke Ejvon, iako mislim da je većina njegovih osvajanja izmišljena. Ipak, zaključila sam kako je vreme da izgubim nevinost. A ima li boljeg trenutka od radničkog izleta u Veston na moru s čovekom za koga ću se udati za nekoliko nedelja?
Međutim, Artur i Sten su se uputili u najbližu krčmu čim smo izašli iz autobusa. A ja sam čitav mesec planirala taj trenutak i bila sam spremna kao dobra pripadnica Ženskih izviđača.
Išla sam prema keju, prilično iznervirana, kada sam shvatila da me neko prati. Okrenula sam se i iznenadila kada sam videla ko. Prišao mi je i pitao jesam li sama.
„Jesam", odgovorila sam, znajući da Artur već ispija treću kriglu piva.
Trebalo je da ga ošamarim kada me je uhvatio za dupe, ali nisam iz nekoliko razloga. Prvi je što sam razmišljala o prednostima seksualnog odnosa s nekim koga verovatno više neću videti. A moram priznati da mi je laskalo njegovo udvaranje.
I dok su Artur i Sten verovatno ispijali osmu kriglu, on je uzeo sobu u pansionu pored luke. Izgleda da je postojao popust za goste koji ne žele da prenoće. Počeo je da me ljubi pre nego što smo stigli do prvog sprata. Čim je zatvorio vrata sobe, brzo mi je raskopčao bluzu. Očigledno mu nije bio prvi put. U stvari, prilično sam sigurna da nisam prva devojka s kojom je bio na radničkom izletu. Kako bi inače znao za popust?
Priznajem da nisam očekivala da će se tako brzo završiti. Kada je sišao s mene, otišla sam u kupatilo, a on je seo na krevet da zapali cigaretu. Možda će drugi put biti bolje, pomislila sam. Ali njega nije bilo kada sam izašla. Moram priznati da sam se razočarala.
Možda bi me grizla savest što sam prevarila Artura da nije povratio po meni na povratku u Bristol.
Sutradan sam mami ispričala šta se desilo, mada joj nisam otkrila ko je bio tip. Na kraju krajeva, nije ga upoznala i verovatno ga nikada neće upoznati. Mama mi je rekla da nikome ništa ne govorim jer nije htela da otkazuje venčanje. A čak i ako sam zatrudnela, niko neće saznati jer ćemo se Artur i ja venčati pre nego što iko išta primeti.

HARI KLIFTON
1920 - 1933




PRVO POGLAVLJE


Govorili su mi da je moj otac poginuo u ratu.
Kad god bih ispitivao mamu o njegovoj smrti, odgovarala je samo da je služio u Kraljevskom glosterširskom puku i da je poginuo na Zapadnom frontu samo nekoliko dana pre potpisivanja mira s Nemačkom. Baka je rekla da je moj tata bio hrabar čovek i jednom mi je pokazala njegovo ordenje kada smo bili sami. Deka je retko govorio, ali on je bio gluv kao top pa možda nije ni čuo pitanja.
Jedini drugi muškarac koga se sećam jeste moj ujka Sten, koji je sedeo u čelu stola za doručkom. Ujutru sam ga često pratio na posao u gradsku luku. Svaki dan proveden u luci bio je pustolovina. Teretni brodovi su dolazili iz dalekih zemalja i ostavljali svoje tovare: pirinač, šećer, banane, jutu i drugu robu za koju nikada nisam čuo. Kada bi ispraznili teretni prostor, lučki radnici bi utovarili so, jabuke, kalaj, čak i ugalj (koji nisam voleo jer je jasno svedočio o tome šta sam radio celog dana, što je nerviralo mamu) pre nego što bi brod ponovo otplovio neznano kud. Uvek sam hteo da pomognem ujka Stenu da istovari teret koji je stigao tog jutra, ali on se samo smejao i govorio: „Sve u svoje vreme, momče." Jedva sam čekao da to vreme dođe, ali se tome, bez ikakvog upozorenja, isprečila škola.
Kada sam napunio šest godina, poslali su me u osnovnu školu Merivud. Mislio sam da je to potpuno gubljenje vremena. Kakva je svrha škole kada u luci mogu naučiti sve što mi treba? Ne bih se vratio sledećeg dana da me mama nije odvukla do školske kapije, ostavila me i vratila se u četiri posle podne da me odvede kući.
Nisam znao da mama sa mnom ima druge namere, koje ne uključuju ujka Stenlija u luci.
Kada bi me mama ostavila ujutru, vrzmao bih se po dvorištu dok ne nestane iz vida pa otrčao do luke. Pazio sam da uvek budem pred školskom kapijom kada se po podne vrati po mene. Na putu do kuće pričao sam joj šta smo tog dana radili u školi. Bio sam dobar u izmišljanju priča, ali uskoro je shvatila da je reč samo o pričama.
Dva-tri dečaka iz moje škole takođe su visila u luci, ali sam ih se klonio. Bili su stariji i krupniji, a znali su da me udare ako im se nađem na putu. Morao sam da motrim i na gospodina Haskinsa, glavnog predradnika jer ako bi me video da besposličim da upotrebim njegovu omiljenu reč - oterao bi me šutom u tur i pretnjom: „Prijaviću te direktoru ako te vidim da besposličiš ovde, momče."
Povremeno bi Haskins zaključio kako me prečesto viđa i prijavio me direktoru, koji bi me istukao kaišem pre nego što me pošalje u učionicu. Moj učitelj, gospodin Holkom, nikada me nije prijavljivao kad ne dođem na čas, ali on je bio donekle blag. Mama nije mogla da sakrije gnev kad god bi saznala da sam bežao iz škole i prestajala je da mi daje pola penija za nedeljni džeparac. No uprkos povremenim ćuškama starijih dečaka, direktorovom redovnom batinanju i gubitku džeparca, nisam mogao da odolim privlačnošti luke.
Stekao sam samo jednog pravog prijatelja dok sam „besposličio" po dokovima. Zvao se Stari Džek Tar i živeo je u napuštenom železničkom vagonu iza poslednje hale. Ujka Sten mi je rekao da se klonim Starog Džeka zato što je on glup, prljav i star beskućnik. Meni nije izgledao prljavo, svakako ne prljavo kao ujka Sten, a uskoro sam otkrio da nije ni glup.
Posle ručka s ujka Stenom - uzeo bih zalogaj njegove kriške hleba s namazom, koru jabuke koju je bacao i gutljaj piva - vraćao sam se u školu na vreme za fudbal; jedino što sam smatrao vrednim u školi. Na kraju krajeva, kada završim školu, postaću kapiten tima Bristol siti ili ću napraviti brod kojim ću ploviti oko sveta. Kada je gospodin Holkom ćutao a predradnik me nije prijavljivao direktoru, mogao sam danima neprimećeno da bežim iz škole i, sve dok sam izbegavao barže s ugljem i stajao ispred školske kapije u četiri, mama ne bi saznala.


— o O o —



Svake druge subote ujka Sten me je vodio na Ešton gejt da gledamo Bristol siti. A nedeljom ujutru me je mama vukla u Crkvu Svetog rođenja jer nisam našao načina da to izbegnem. Čim bi me velečasni Vots poslednji put blagoslovio, trčao bih sve do igrališta i s drugarima pikao fudbal sve dok se ne vratim kući na čaj.
Kada sam napunio sedam godina, svima koji se razumeju u fudbal postalo je jasno da nikada neću ući u školski tim, a kamoli postati kapiten Bristol sitija. Ali tad sam otkrio da mi je Bog dao jedan mali dar - i da on nije u mojim nogama.
Nisam primećivao da svi koji sede pored mene nedeljom ujutru prestaju da pevaju čim otvorim usta. Ne bih ni razmišljao o tome da mi mama nije predložila da se pridružim horu. Omalovažavajuće sam se nasmejao. Svi znaju da je hor za devojčice i sekaperse. Odbio bih da mi velečasni Vots nije rekao kako horski dečaci dobijaju peni kada pevaju na sahranama i dva penija na venčanjima, što je bio prvi slučaj podmićivanja koji sam doživeo. lako sam nerado pristao da odem na audiciju, đavo je odlučio da mi na put postavi prepreku u vidu gospođice Elenor E. Mandej.
Nikada ne bih naleteo na nju da nije bila horovođa u Crkvi Svetog rođenja. lako je bila visoka samo metar pedeset sedam i izgleda kao da će je vetar oduvati, niko nije pokušavao da se šali na njen račun. Čini mi se da bi se čak i đavo uplašio gospođice Mandej zato što je se velečasni Vots svakako bojao.
Pristao sam da odem na probu, ali tek pošto mi je mama unapred dala mesečni džeparac. Sledeće nedelje sam stajao u redu sa ostalim deranima i čekao da me prozovu.
„Uvek ćete dolaziti na vreme za horske probe", objavila je gospođica Mandej i prikovala me prodornim pogledom. Prkosno sam joj uzvratio pogled. „Nećete pričati ukoliko vam se ne obratim." Nekako sam uspeo da oćutim. „Tokom službe ćete uvek biti usredsređeni." Nerado sam klimnuo glavom. A onda mi je, bog je blagoslovio, pružila priliku da se izvučem. „I, najvažnije od svega", nastavila je i podbočila se, „za dvanaest nedelja ćete morati da položite ispit iz čitanja i pisanja kako bih bila sigurna da ćete moći da izađete na kraj s novim crkvenim pesmama ili nepoznatim psalmima."
Bilo mi je drago što sam pao na prvoj prepreci. Ali tek ću otkriti da gospođica Elenor E. Mandej ne odustaje lako.
„Šta si izabrao da pevaš, dete?", pitala me je kada sam stigao na početak reda.
„Nisam ništa izabrao", odgovorio sam.
Otvorila je knjigu himni, pružila mi je i sela za klavir. Osmehnuo sam se pri pomisli da ću ipak uspeti da stignem na drugo poluvreme nedeljne jutarnje utakmice. Počela je da svira poznatu melodiju i ja sam, videvši da me mama strelja pogledom iz prvog reda, odlučio da pevam samo da je ne bih ljutio.
„Sve što je svetlo i lepo, sva bića, velika i mala. Sve što je mudro i čudesno..." Gospođica Mandej se ozareno osmehnula mnogo pre nego što sam stigao do „Gospod bog ih je sve stvorio".
„Kako se zoveš, dete?", pitala je.
„Hari Klifton, gospođice."
„Hari Kliftone, dolazićeš na horske probe ponedeljkom, sredom i petkom tačno u šest sati." Okrenula se prema dečaku iza mene i rekla: „Sledeći!"
Obećao sam mami da neću zakasniti na prvu horsku probu iako sam znao da će mi biti i poslednja jer će gospođica Mandej uskoro otkriti kako ne umem da čitam i pišem. A to bi i bio poslednji put da svi koji su slušali nisu shvatili da pevam sasvim drugačije od svih ostalih horskih dečaka. U stvari, čim bih otvorio usta, svi bi zaćutali i gledali me s divljenjem, čak i s poštovanjem. Ono što sam očajnički tražio na fudbalskom terenu, dobijao sam u crkvi. Gospođica Mandej se pravila da ne primećuje.
Nakon što nas je pustila, nisam otišao kući, već sam trčao sve do luke kako bih pitao gospodina Tara šta da radim pošto ne umem da čitam i pišem. Pažljivo sam saslušao starčev savet, a sutradan sam otišao u školu i zauzeo mesto u učionici gospodina Holkoma. Učitelj nije mogao da sakrije iznenađenje kada me je ugledao u prvoj klupi. Iznenadio se još više što sam prvi put obraćao pažnju na času.
Gospodin Holkom je počeo da me uči abecedu i kroz nekoliko dana sam umeo da napišem svih dvadeset šest slova, iako ne uvek pravilnim redosledom. Mama bi mi rado pomogla kada bih se vratio kući poslepodne ali, kao ni ostatak porodice, ni ona nije znala da čita ni da piše.
Ujka Sten ume da nažvrlja svoj potpis. lako razlikuje kutije cigareta Vils star i Vajld vudbajns, prilično sam siguran da ne ume da pročita nazive. Uprkos njegovom gunđanju, počeo sam da ispisujem abecedu na svakom listu papira kog se domognem. Ujka Sten kao da nije primećivao da su iscepane novine u nužniku uvek ispisane slovima.
Kada sam savladao abecedu, gospodin Holkom je prešao na proste reči: „mama", „tata" i „pas". Tad sam ga prvi put pitao za svog oca, nadajući se da će mi on nešto kazati o njemu. Na kraju krajeva, činilo se da on sve zna. Ali on se zbunio što tako malo znam o rođenom ocu. Nedelju dana kasnije napisao je na tabli prve reči od pet i šest slova - „škola" i „subota". Krajem meseca napisao sam svoju prvu rečenicu, „Brza smeđa lisica preskočila je lenjog psa", i gospodin Holkom mi je rekao da ona sadrži sva slova abecede. 1 Proverio sam i ispostavilo se da je zaista tako.
Do kraja polugodišta naučio sam da napišem „crkvena pesma", „psalm" i „himna" iako me je gospodin Holkom i dalje grdio što gutam slovo „h" u govoru. Ali kada smo se rastali za raspust, zabrinuo sam se da bez njegove pomoći nikada neću položiti težak ispit gospođice Mandej. To bi se možda i desilo da Stari Džek nije zauzeo njegovo mesto.


— o O o —



Tog petka sam došao pola sata ranije na horsku probu, znajući da ću morati da položim ako hoću da ostanem u horu. Bez reči sam sedeo na klupi, nadajući se da će gospođica Mandej izabrati nekog drugog pre nego što me prozove.
Već sam položio prvi ispit, koji je gospođica Mandej opisala kao lak. Svi smo morali da odrecitujemo Molitvu Gospodnju. To mi nije bilo teško budući da je mama svake večeri otkako znam za sebe klečala pored mog kreveta i ponavljala poznate reči pre nego što me ušuška. Međutim, ispostavilo se da je sledeći ispit gospođice Mandej znatno teži.
Krajem drugog meseca trebalo je da naglas pročitamo psalm pred ostatkom hora. Izabrao sam sto dvadeset prvi, koji sam takođe znao napamet jer sam ga često pevao. Podižem oči svoje ka gorama, odakle mi dolazi pomoć. Mogao sam samo da se uzdam u božju pomoć. Iako sam znao da okrenem pravu stranu u knjizi psalama jer sam naučio da brojim od jedan do sto, bojao sam se da će gospođica Mandej videti da ne pratim stihove onako kako su napisani. Ako je primetila, nije ništa rekla budući da sam ostao u horu još jedan mesec dok su dvojica nitkova - kako se izrazila, iako nisam znao šta to znači dok nisam sutradan pitao gospodina Holkoma - izbačena.
Bio sam spreman kada je došlo vreme za treći i poslednji ispit. Gospođica Mandej nas je zamolila da napišemo deset zapovesti po redosledu bez gledanja u Drugu knjigu Mojsijevu.
Horovođa je zažmurila na jedno oko jer sam stavio krađu ispred ubistva, nisam pravilno napisao reč „preljuba" i svakako nisam znao šta ona znači. Tek kada su još dvojica nitkova izbačena po kratkom postupku zbog manjih propusta, shvatio sam koliko moj glas mora biti izuzetan.
Prve nedelje Došašća gospođica Mandej je izjavila da je za svoj hor izabrala tri nova soprana - ili „anđelčića", kako je velečasni Vots voleo da nas zove - pošto je izbacila još nekoliko dečaka zbog neoprostivih grehova kao što su pričanje tokom propovedi, sisanje bombona i, što se desilo dvojici, igranja s kestenom na uzici tokom Lukine hvale Bogu. 2
Sledeće nedelje sam obukao dugačku plavu odoru s belim nabranim okovratnikom. Samo sam ja oko vrata mogao da nosim bronzani medaljon s Bogorodicom jer sam izabran za solistu. Ponosno bih nosio medaljon sve do kuće, pa čak i u školu sutradan, da je pokažem ostalim momcima, ali ga je gospođica Mandej uzela na kraju službe.
Nedeljom sam se prebacivao u drugi svet, ali bojao sam se da to blaženo stanje neće zauvek trajati.

DRUGO POGLAVLJE


Kada ujka Sten ujutru ustane, nekako uspeva da probudi celu kuću. Niko se ne žali jer on izdržava porodicu, a jeftiniji je i pouzdaniji od budilnika.
Hari bi prvo čuo lupanje vrata spavaće sobe. Potom bat ujakovih koraka na škripavom drvenom odmorištu, stepenicama i izvan kuće. Zatim zatvaranje vrata nužnika. Ako je iko još spavao, šuštanje vode kada ujka Sten povuče lanac a potom još dvaput zalupljena vrata pre nego što se vrati u spavaću sobu podsetilo bi ga da Sten očekuje doručak na stolu kada uđe u kuhinju. Umiva se i brije samo subotom uveče pre nego što ode u Pale ili Odeon. Kupa se četiri puta godišnje, o praznicima kada se smenjuju godišnja doba. Niko ne može da optuži Stena kako baca svoj teško zarađen novac na sapun.
Sledeća ustaje Mejsi, Harijeva mama. Skače iz kreveta nekoliko trenutaka pošto bi se prva vrata zalupila. Činija ovsene kaše čeka na šporetu kada Sten izađe iz nužnika. Baka se pridružuje kćerki u kuhinji pre nego što Sten zauzme mesto u čelu stola. Hari mora da siđe pet minuta pošto se prva vrata zalupe kako bi išta dobio za doručak. Poslednji dolazi deka, toliko gluv da često prespava ceo Stenov ranojutarnji ritual. Te dnevne navike u kući Kliftonovih nikada se ne menjaju. Red je neophodan ako imate samo jedan nužnik u dvorištu, jedan lavabo i jedan peškir.
Dok se Hari umivao slabim mlazom hladne vode, njegova majka je postavljala doručak u kuhinji: dve debele kriške hleba premazane svinjskom mašću za Stena, a za ostatak porodice četiri tanke kriške, koje bi prepekla ako ostane uglja u džaku bačenom ispred ulaznih vrata svakog ponedeljka. Hari je mogao da oliže činiju kada Sten pojede ovsenu kašu.
U velikom smeđem čajniku uvek je ključao čaj na ognjištu i baka ga je sipala u različite šolje kroz posrebrenu viktorijansku cediljku za čaj koju je nasledila od majke. Dok su ostali članovi porodice pili nezaslađen čaj - šećer se koristio samo u naročitim prilikama - Sten je otvarao svoju prvu bocu piva i uglavnom je ispijao u jednom gutljaju. Potom bi ustao, glasno podrignuo i uzeo kutiju s ručkom, koju mu je baka spakovala dok je doručkovao: dve kriške hleba s namazom, kobasica, jabuka, dve boce piva i kutija s pet cigareta. Čim bi Sten pošao prema luci, svi bi istovremeno počeli da pričaju.
Baku je uvek zanimalo ko je dolazio u čajdžinicu u kojoj joj je kćerka konobarica: šta su jeli, kako su bili odeveni, gde su sedeli; kakva se hrana spremala na šporetu u prostoriji osvetljenoj električnim sijalicama iz kojih ne curi vosak, da ne spominjemo goste koji su ostavljali napojnice od tri penija, što je Mejsi morala da deli s kuvarom.
Mejsi je više zanimalo šta je Hari prethodnog dana radio u školi. Zahtevala je svakodnevne izveštaje, što nije zanimalo baku, možda zato što nikada nije išla u školu. Kad se bolje razmisli, nikada nije bila ni u čajdžinici.
Deka je retko govorio jer je, posle četiri godine punjenja topa ujutru, u podne i uveče, bio toliko gluv da se morao zadovoljiti čitanjem s usana i povremenim klimanjem glavom. Zbog toga bi neko sa strane mogao pomisliti da je glup, ali ostatak porodice je na svojoj koži naučio da nije.
Jutarnje navike menjale su se samo vikendom. Subotom je Hari izlazio iz kuhinje s ujakom i uvek je išao jedan korak iza njega na putu do luke. Nedeljom ga je majka pratila do Crkve Svetog rođenja, gde je iz trećeg reda uživala u slavi solo soprana.
Ali danas je subota. Tokom dvadesetominutne šetnje do luke Hari nikada nije progovarao ako njegov ujak prvi ne započne razgovor. A kada ovaj to i učini, redovno je ponavljao ono što je govorio i prethodne subote.
„Kada ćeš se manuti škole i početi da radiš, mladiću?“, glasila je Stenova uvodna rečenica.
„Ne smem da je napustim pre četrnaeste“, podsećao ga je Hari. „Takav je zakon."
„Prokleto glup zakon ako mene pitaš. Završio sam sa školom i zaposlio se u luci s dvanes’", izjavio bi Sten kao da Hari nikada ranije nije čuo tu mudru primedbu. Nije se trudio da odgovori jer je već znao šta će njegov ujak sledeće reći. „I upiso sam se u Kičenerovu vojsku 3 pre sedamn’estog rođendana."
„Pričaj mi o ratu, ujko“, rekao je Hari, znajući da će ga to zabaviti nekoliko stotina metara.
„Ja i tvoj tata smo se istog dana priključili Kraljevskom glosterširskom puku“, nastavio je Sten i dotakao platneni kačket kao da salutira kakvoj dalekoj uspomeni. „Posle dvanes’ nedelja osnovne obuke u Tontonovim barakama, poslali su nas da se borimo protiv Švaba. Tamo smo uglavnom bili nagurani u rovovima s pacovima i čekali da nam neki umišljeni oficir kaže da, kada se oglasi vojnička truba, izjurimo sa spremnim bajonetima i pucajući krenemo na neprijateljske linije." To je bilo praćeno dugom pauzom, posle koje je dodao: „Ja sam bio među srećnima. Vratio sam se u Englesku živ i zdrav.“ Hari je mogao od reči do reči da predvidi njegovu sledeću rečenicu, ali je ćutao. „Stvarno ne znaš koliko si srećan, momče. Izgubio sam dva brata, tvoje ujake Reja i Berta. A tvoj otac nije samo ostao bez brata već i bez oca, tvog drugog dede kog nikada nisi video. Dobar čovek, mogao je da ispije kriglu piva brže od bilo kog lučkog radnika kog sam upoznao.”
Da je Sten spustio pogled, video bi kako dečak bez glasa ponavlja njegove reči. Ali danas je, na Harijevo iznenađenje, dodao rečenicu koju nikada ranije nije izgovorio: „A tvoj tata bi i danas bio živ da me je uprava slušala.“
Hari načulji uši. O smrti njegovog oca uvek su govorili šapatom. Međutim, ujka Sten se zatvorio jer je shvatio da je rekao više nego što treba. Možda sledeće nedelje, pomislio je Hari, sustigao ujaka i nastavio da hoda uporedo s njim kao da su dva vojnika na paradnom terenu.
„I s kim Siti igra po podne?“, Sten se vratio uobičajenom tekstu.
„Sa Čarlton atletikom“, odgovorio je Hari.
„Oni su gomila šeprtlja.“
„Pobedili su nas prošle sezone“, podseti ga Hari.
„Imali su prokletu sreću ako mene pitaš“, odvrati Sten i zaćuta. Kada su stigli do ulaza u luku, Sten se prijavio pre nego što se uputio u deo gde je radio s grupom drugih radnika. Ne smeju da zakasne ni minut. Nezaposlenost je velika i previše mladića čeka pred kapijom ne bi li zauzeli njihovo mesto.
Hari nije pošao za ujakom jer je znao da će mu gospodin Haskins zavrnuti uvo ako ga zatekne u blizini hala. A onda bi ga ujak šutnuo u zadnjicu zato što je naljutio predradnika. Uputio se u suprotnom pravcu.
Svakog subotnjeg jutra prvo svraća kod Starog Džeka Tara, koji živi u železničkom vagonu s druge strane brodogradilišta. Nikada nije pominjao Stenu svoje redovne posete zato što bi ga ujak upozorio da po svaku cenu izbegava starca.
„Verovatno se godinama nije okupao“, govorio je čovek koji se kupa na svaka tri meseca, i to samo zato što se Harijeva majka žali na vonj.
Ali dečak je odavno popustio pred radoznalošću i jednog jutra otpuzao do železničkog vagona, ustao i provirio kroz prozor. Starac je sedeo u kupeu prve klase i čitao knjigu.
Stari Džek se okrenuo prema njemu i rekao: „Uđi, momče.“ Hari je skočio i nije prestao da trči sve dok nije stigao do kuće.
Sledeće subote je ponovo otpuzao do vagona i provirio. Stari Džek je izgledao kao da čvrsto spava, ali onda je rekao: „Što ne uđeš, momče? Neću te pojesti.“
Hari je okrenuo tešku mesinganu dršku i oklevajući otvorio vrata vagona, ali nije ušao. Samo je zurio u čoveka koji je sedeo unutar. Bilo je teško reći koliko je star jer mu je lice pokrivala uredno održavana tamna brada prošarana sedim, zbog čega je izgledao kao mornar s reklame za cigarete Plejers pliz. Ali posmatrao je Harija s toplinom kakvu ujka Sten nikada nije pokazao.
„Jeste li vi Stari Džek Tar?“, odvažio se Hari.
„Tako me zovu“, odgovorio je starac.
„I vi ovde živite?“, pitao je Hari, prelazeći pogledom po vagonu i zaustavivši ga na visokoj hrpi starih novina na naspramnom sedištu.
„Da”‚ odvratio je. „Ovo mi je dom već dvadeset godina. Zašto ne zatvoriš vrata i ne sedneš, mladiću?“
Hari je razmislio o tome pre nego što je skočio i ponovo otrčao.
Sledeće subote je zatvorio vrata, ali se držao za kvaku, spreman da skoči ako se starac pomeri. Neko vreme su se gledali dok Stari Džek nije pitao: „Kako se zoveš?“
„Hari.“
„A u koju školu ideš?“
„Ne idem u školu.“
„Pa šta misliš da radiš u životu, mladiću?"
„Radiću s ujkom u luci, naravno", odgovorio je Hari.
„Zašto bi to radio?“, zapita starac.
„Što da ne?“, naroguši se Hari. „Mislite da nisam dovoljno dobar?“
„Previše si dobar“, odvratio je Stari Džek. „Kada sam bio tvojih godina“, nastavio je, „hteo sam da se upišem u vojsku i moj me stari ni na koji način nije mogao odvratiti.“ Sledećih pola sata Hari je stajao i opčinjeno slušao dok se Stari Tar prisećao luke, Bristola i prekomorskih zemalja o kojima dečak nije učio na časovima geografije.
Sledeće subote Hari je ponovo posetio Starog Džeka Tara, baš kao i nebrojeno subota posle toga. Ali nikad to nije rekao ujaku niti majci jer se bojao da će mu zabraniti da posećuje svog prvog pravog prijatelja.


— o O o —



Kada je Hari te subote pokucao na vrata železničkog vagona, Stari Džek ga je očigledno očekivao jer je, kao i uvek, na naspramnom sedištu stajala jabuka. Hari ju je uzeo, zagrizao i seo.
„Hvala, gospodine Tar“, rekao je i obrisao sok koji mu je iscurio na bradu. Nikada nije pitao odakle mu jabuke; to je samo povećavalo tajanstvenost koja je obavijala starca.
Koliko se on razlikuje od ujka Stena, koji neprestano ponavlja ono malo što zna, dok ga Stari Džek svake nedelje uči novim rečima, novim iskustvima pa čak i novim svetovima. Često se pitao zašto on nije školski učitelj - činilo se da zna više od gospođice Mandej i gotovo koliko i gospodin Holkom. Hari je bio uveren da gospodin Holkom sve zna zato što je odgovarao na sva pitanja koja mu je postavljao. Stari Džek se osmehivao, ali nije progovorio sve dok Hari nije pojeo jabuku i bacio ogrizak kroz prozor.
„Jesi li ove nedelje naučio nešto novo u školi?“, pitao je starac.
„Gospodin Holkom mi je rekao da preko mora postoje zemlje koje su deo britanskog kraljevstva i da njima upravlja kralj.“
„Potpuno je u pravu“, složio se Stari Džek. „Možeš li nabrojati neke od tih zemalja?"
„Australija, Kanada, Indija.“ Oklevao je. „I Amerika.“
„Amerika nije“, ispravi ga Stari Džek. „Ranije je bila naša, ali više nije zahvaljujući slabom premijeru i bolesnom kralju.“
„Ko je bio kralj a ko premijer?“, ljutito zapita Hari.
„Kralj Džordž III je bio na prestolu 1776.“, odgovori Stari Džek, „ali, iskreno govoreći, on je bio bolestan, dok se lord Nort, njegov premijer, jednostavno nije obazirao na ono što se dešava u kolonijama i naša braća su se, nažalost, podigla protiv nas.“
„Ali mora da smo ih pobedili?”‚ zapitkivao je Hari.
„Nismo“, odvrati Stari Džek. „Nije samo zakon bio na njihovoj strani - mada to nije preduslov za pobedu...“
„Šta znači preduslov?“
„Ono što je potrebno da bi se nešto dogodilo", pojasnio je Stari Džek pa nastavio kao da ga dečak nije prekinuo. „Već ih je predvodio sjajan general."
„Kako se zvao?“
„Džordž Vašington."
„Prošle nedelje ste mi rekli da je Vašington prestonica Amerike. Da li je on dobio ime po gradu?“
„Ne, grad je nazvan po njemu. Izgrađen je na močvarnom tlu, poznatom pod imenom Kolambija, kojim protiče reka Potomak.“
„Je l’ i Bristol nazvan po nekom čoveku?“
„Nije“, nasmeja se Stari Džek, razgaljen što se Harijev radoznali um prebacuje s jedne teme na drugu. „Bristol se ranije zvao Brigstov, što znači mesto kraj mosta.“
„A kada je postao Bristol?“
„Mišljenja istoričara se razlikuju“, odgovorio je Stari Džek, „mada je bristolski zamak 1109. godine podigao Robert od Glostera pošto je video priliku da trguje vunom s Ircima. Posle toga se grad razvio u trgovinsku luku i stotinama godina je bio centar brodogradnje. A povećao se još više kada je mornarica morala da se proširi 1914.“
„Moj tata se borio u Velikom ratu“, ponosno je rekao Hari. „Jeste li i vi?“
Stari Džek prvi put nije odgovorio na Harijevo pitanje. Samo je nepomično sedeo i ćutao. „Žao mi je, gospodine Tar“, izvinio se Hari. „Nisam hteo da guram nos gde ne treba.“
„Ne, ne“, odvrati Stari Džek. „Samo me godinama niko nije to pitao.“ Otvorio je šaku i otkrio kovanicu od šest penija.
Hari je uzeo srebrnu kovanicu i zagrizao je, videvši da je njegov ujak to radio. „Hvala“, rekao je pre nego što ju je stavio u džep.
„Idi da kupiš ribu i krompiriće u lučkom restoranu, ali nemoj reći ujaku jer će te pitati odakle ti novac.“
Hari nikada nije ujaku govorio ništa o Starom Džeku. Jednom je čuo kako je Sten rekao njegovoj mami: „Tog zvekana bi trebalo zatvoriti.“ Pitao je gospođicu Mandej šta znači zvekan jer nije našao tu reč u rečniku. Kada mu je objasnila, uvideo je koliko je njegov ujak glup.
„Ne mora da znači da je glup“, istakla je gospođica Mandej, „samo je nedovoljno obavešten i samim tim sklon predrasudama. Ne sumnjam, Hari“, dodala je, „da ćeš upoznati mnogo takvih ljudi tokom života, a neki će biti na mnogo višim položajima od tvog ujaka.“

TREĆE POGLAVLJE


Mejsi je čekala da se ulazna vrata zalupe kako bi bila sigurna da je Sten krenuo na posao pre nego što je rekla: „Ponudili su mi posao konobarice u hotelu Rojal.“
Niko za stolom nije joj odgovorio jer razgovori za doručkom nisu smeli da sadrže iznenađenja, već je trebalo da prate utvrđen obrazac. Hari je želeo da postavi desetak pitanja, ali čekao je da baka prva progovori. Ona je, međutim, uzela da dolije čaj kao da nije ni čula kćerku.
„Hoće li neko nešto reći, molim vas?“, zamoli Mejsi.
„Nisam ni znao da tražiš drugi posao“, odvaži se Hari.
„Nisam ni tražila", odgovorila je. „Ali prošle nedelje je izvesni gospodin Frempton, upravnik Rojala, svratio na kafu kod Tili. Vratio se još nekoliko puta i onda mi je ponudio posao!“
„Mislila sam da si zadovoljna u čajdžinici“, konačno se oglasila baka. „Na kraju krajeva, gospođica Tili dobro plaća i radno vreme ti odgovara.“
„Jesam zadovoljna“, odvrati Harijeva mama, „ali gospodin Frempton mi nudi pet funti nedeljno i polovinu od svih napojnica. Mogla bih svakog petka da donesem kući šest funti.“ Baka je sedela otvorenih usta.
„Hoćeš li morati da radiš noću?“, pitao je Hari pošto je olizao ovsenu kašu sa Stenove činije.
„Neću“, odgovorila je Mejsi i razbarušila sinovljevu kosu. Štaviše, imaću jedan slobodan dan na svake dve nedelje.“
„Je l’ tvoja odeća dovoljno otmena za fin hotel kao što je Rojal?” zapita baka.
„Dobiću uniformu kao i čistu belu kecelju svakog jutra. I lotel ima svoju perionicu.“
„Ne sumnjam u to, ali čini mi se da ćemo morati da prihvatimo jednu nevolju“, primeti baka.
„Koju, mama?“, upita Mejsi.
„Mogla bi da zarađuješ više od Stena, a njemu se to nimalo neće dopasti.“
„Onda će morati da se navikne na to, zar ne?“, odvrati deka, unevši svoje mišljenje prvi put posle više nedelja.


— o O o —



Dodatni novac dobro će doći, pogotovo posle onoga što se dogodilo u Crkvi Svetog rođenja. Mejsi se spremala da izađe nakon službe kada je gospođica Mandej krenula prolazom prema njoj.
„Mogu li nasamo da porazgovaram s vama, gospođo Klifton?“, rekla je pa se okrenula i pošla prema sakristiji. Mejsi je požurila za njom kao dete za čarobnim frulašem. Bojala se najgoreg. Šta li je Hari sad uradio?
Ušla je za horovođom u sakristiju i noge su joj zaklecale kada je ugledala velečasnog Votsa, gospodina Holkoma i još jednog gospodina. Kada je gospođica Mandej tiho zatvorila vrata za njom, Mejsi je počela nesavladivo da drhti.
Velečasni Vots joj je stavio ruku na rame. „Nemaš razloga za brigu, draga moja“, uveravao ju je. „Naprotiv, donosimo ti dobre vesti“, dodao je i rekao joj da sedne. Mejsi je sela, ali nije prestala da se trese.
Kada su svi posedali, gospođica Mandej je počela. „Hteli smo da razgovaramo s vama o Hariju, gospođo Klifton“, počela je. Mejsi je stisla usne; šta li je deran uradio da bi okupio tri tako važne osobe?
„Neću okolišati", nastavila je. „Profesor muzičkog Svetog Bida pitao me je da li bi Hari želeo da ga prijavimo za horsku stipendiju.“
„Ali on je veoma zadovoljan u Svetom rođenju“, odgovorila je Mejsi. „Uostalom, gde je Crkva Svetog Bida? Nisam ni čula za nju.“
„Sveti Bid nije crkva“, objasnila je gospođica Mandej. „Tu se školuju horski pevači za Svetu Mariju Radklif, koju je kraljica Elizabeta opisala kao najlepšu i najbožanstveniju crkvu u celoj zemlji."
„To znači da bi morao da napusti i svoju školu i crkvu?“, s nevericom zapita Mejsi.
„Gledajte na to kao na priliku koja bi mogla da mu promeni ceo život, gospođo Klifton“, progovorio je gospodin Holkom.
„Ali zar neće morati da se meša s otmenim pametnim dečacima?“
„Sumnjam da će biti mnogo dece u Svetom Bidu koja su pametnija od Harija“, odvrati gospodin Holkom. „On je najbistriji momak kog sam podučavao. Iako povremeno neki naš dečak upiše srednju školu, nijednom našem učeniku se dosad nije pružila prilika da pređe u Sveti Bid.“
„Postoji još nešto što bi trebalo da znaš pre nego što odlučiš“, dodao je velečasni Vots. Mejsi se još više zabrinula. „Hari bi morao da odsustvuje od kuće tokom školske godine zato što je Sveti Bid internat.“
„Onda ne dolazi u obzir“, presudila je Mejsi. „Ne mogu to da priuštim.“
„To neće biti problem", uverila ju je gospođica Mandej. „Ako Hari dobije stipendiju, škola neće samo pokriti školarinu već će mu davati deset funti po polugodištu.“
„Ali zar to nije jedna od onih škola gde očevi učenika nose odela i kravate, a majke ne rade?“, upita Mejsi.
„Još je gore“, gospođica Mandej pokuša da se našali. „Profesori nose duge crne odore i četvrtaste kape s ravnim vrhom.“
„Ali bar Harija više neće tući kaišem“, pridružio joj se velečasni Vots. „Znatno su uglađeniji u Svetom Bidu. Tamo dečake tuku samo štapom.“
Jedino se Mejsi nije nasmejala. „Ali zašto mora da napušta dom? Navikao je na Merivud i ne bi hteo da propusti priliku da postane vođa horskih deonica u Svetom rođenju.“
„Moram priznati da će moj gubitak biti veći od njegovog", odvratila je gospođica Mandej. „Ali sigurna sam da naš Gospod ne želi da stojim na putu nadarenom detetu samo zbog svojih sebičnih želja“, tiho je dodala.
„Čak i ako pristanem, to ne znači da će i Hari“, Mejsi je zaigrala na poslednju kartu.
„Razgovarao sam s momkom prošle nedelje“, priznao je gospodin Holkom. „Naravno da se pribojava takvog izazova, ali, ako se dobro sećam, njegove reči su glasile: ’Voleo bih da pokušam, gospodine, ali samo ako mislite da sam dovoljno dobar.’ Međutim", dodao je pre nego što je Mejsi stigla da odgovori, „takođe mi je stavio do znanja da neće ni pomišljati na to ako se njegova majka ne složi.“


— o O o —



Hari je istovremeno osećao užas i uzbuđenje pri pomisli na prijemni ispit, baš kao što je istovremeno brinuo da će pasti i razočarati mnoge ili položiti i morati da napusti kuću.
U sledećem polugodištu nije propustio nijedan čas u Merivudu. Po povratku kući odlazio je pravo u spavaću sobu, koju je delio s ujka Stenom, i pri svetlosti sveće učio u satima za koje nije ni znao da postoje. Čak ga je majka u nekoliko navrata našla kako spava na podu okružen otvorenim knjigama.
Svake subote ujutru odlazio je kod Starog Džeka, koji je mnogo znao o školi Svetog Bida. On je nastavio da ga podučava mnogim stvarima, kao da je znao dokle je gospodin Holkom stigao s gradivom.
Subotom posle podne, na zgražavanje ujka Stena, Hari više nije odlazio s njim na Ešton gejt da gleda Bristol siti, već se vraćao u Merivud gde mu je gospodin Holkom držao dopunske časove. Proći će godine pre nego što Hari sazna da se i učitelj odrekao redovnih odlazaka na stadion, gde je bodrio Crvendaće, kako bi ga podučavao.
Kako se ispit bližio, Hari se sve više plašio neuspeha nego mogućnosti da položi.
Tog dana je gospodin Holkom ispratio svog najboljeg učenika do Kolston hola, gde će se održati dvosatni ispit. Ostavio je Harija pred zgradom s rečima: „Ne zaboravi da svako pitanje dvaput pročitaš pre nego što uzmeš olovku.“ Taj savet mu je ponovio nekoliko puta prošle nedelje. Hari se nervozno osmehnuo i rukovao s gospodinom Holkomom kao da su stari prijatelji.
Ušao je u salu u kojoj se održavao ispit i zatekao šezdesetak dečaka koji su ćaskali u manjim grupama. Hariju je bilo jasno da se mnogi već poznaju iako on nikog nije znao. Bez obzira na to, dvojica-trojica prestala su da pričaju i zagledala se u njega. Trudio se da izgleda samouvereno dok je išao prema prednjem delu sale.
„Abot, Barington, Kabot, Klifton, Dikins, Fraj...“
Hari je zauzeo mesto za stolom u prvom redu. Nekoliko minuta pre nego što je na satu izbilo deset, ušlo je nekoliko profesora u dugim crnim togama i s četvrtastim kapama ravnog vrha. Podelili su dečacima ispitna pitanja.
„Gospodo", rekao je profesor koji je stajao u prednjem delu sale i nije učestvovao u deljenju pitanja, „ja sam profesor Frobišer i nadgledaću vas tokom ispita. Imate dva sata da odgovorite na sto pitanja. Srećno.“
Na satu koji se nije video izbilo je deset. Oko Harija su svi umočili pera u mastionice i počeli mahnito da pišu, ali je on samo prekrstio ruke, naslonio se na sto i pažijivo pročitao pitanja. Među poslednjima je podigao pero.
Hari nije znao da gospodin Holkom korača tamo-amo po pločniku, znatno uznemireniji od svog učenika. Ili da je njegova majka na svakih nekoliko minuta pogledala na sat u predvorju hotela Rojal dok je služila jutarnju kafu. Niti da je gospođica Mandej klečala i tiho se molila pred oltarom Crkve Svetog rođenja.
Nekoliko trenutaka pošto je sat otkucao dvanaest, profesori su pokupili ispitne radove i dečaci su mogli da napuste salu. Jedni su se smejali, drugi mrštili, dok su neki bili zamišljeni.
Gospodinu Holkomu se srce steglo kada je ugledao Harija. „Zar je toliko loše?“, pitao je.
Hari nije odgovorio sve dok nije bio siguran da ga nijedan drugi dečak ne čuje. „Uopšte nije bilo kao što sam očekivao", odgovorio je.
„Kako to misliš?“, uzrujano upita gospodin Holkom.
„Pitanja su bila prelaka“, objasni Hari.
Gospodin Holkom pomisli kako mu nikada niko nije odao veće priznanje od toga.


— o O o —



„Dva siva odela, gospođo. Jedan tamnoplavi blejzer. Pet belih košulja. Dva bela okovratnika. Šest pari sivih čarapa do listova. Šest pari belog donjeg veša. I jedna kravata Svetog Bida.“ Prodavac je pažljivo pogledao spisak. „Mislim da je to sve. O ne, dečaku je potrebna i školska kapa.“ Posegnuo je ispod pulta, otvorio fioku i izvadio crveno-crnu kapu, koju je stavio Hariju na glavu. „Savršeno mu pristaje", izjavio je. Mejsi je ponosno pogledala sina. Hari je izgledao kao pravi učenik Svetog Bida. „To je tri funte, deset šilinga i šest penija, gospođo.“
Mejsi je pokušala da sakrije malodušnost. „Može li se išta od toga kupiti polovno?“, prošaputala je.
„Ne, gospođo, ovo nije prodavnica polovne odeće“, odgovorio je prodavac i odlučio da ovoj mušteriji ne otvara račun.
Mejsi je izvadila četiri funte iz novčanika i sačekala da joj vrati kusur. Laknulo joj je što je škola Svetog Bida unapred isplatila stipendiju od deset funti, pogotovo što je morala da kupi dva para crnih kožnih cipela na pertlanje, dva para belih patika na pertlanje i jedne papuče.
Prodavac se nakašljao. „Dečaku će trebati i dve pidžame i ogrtač.“
„Da, svakako“, odgovorila je Mejsi, nadajući se da ima dovoljno novca da podmiri račun.
„Koliko sam shvatio, dečak je dobio horsku stipendiju?“, pitao je prodavac i pomnije se zagledao u spisak.
„Jeste“, ponosno je odgovorila Mejsi.
„Onda će mu trebati jedna crvena odežda, dve bele misne košulje i medaljon Svetog Bida.“ Mejsi je došlo da pobegne iz radnje. „To će mu škola obezbediti na prvoj horskoj probi“, objasnio je prodavac i vratio joj kusur. „Želite li još nešto, gospođo?“
„Ne, hvala“, odgovorio je Hari, podigao dve kese, uhvatio majku za ruku i brzo je izveo iz radnje T. K. Marš, uvaženi krojači.


— o O o —



Hari je subotnje jutro pre odlaska u školu Svetog Bida proveo sa Starim Džekom.
„Jesi li nervozan zbog polaska u novu školu?“, pitao je Stari Džek.
„Nisam“, prkosno je odgovorio. Stari Džek se osmehnuo. „Prestravljen sam“, priznao je.
„Kao i svaki žutokljunac, kako će vas zvati. Pokušaj da gledaš na to kao na pustolovinu u novom svetu gde svi počinju kao jednaki."
„Ali shvatiće da im nisam jednak čim progovorim."
„To je moguće. Ali čim te čuju kako pevaš, shvatiće da oni tebi nisu jednaki."
„Većina potiče iz imućnih porodica koje imaju poslugu."
„Time će se samo oni gluplji tešiti“, odvrati Stari Džek.
„A neki imaju braću koja pohađaju tu školu, pa čak i očeve i dedove koji su tamo išli pre njih.“
„Tvoj otac je bio čestit čovek“, uverio ga je Stari Džek, „a tvrdim da niko nema bolju majku.“
„Poznavali ste mog oca?“, pitao je Hari, ne uspevši da sakrije iznenađenje.
„Bilo bi preterano reći da sam ga poznavao, ali posmatrao sam ga izdaleka, kao i mnoge druge koji su radili u luci. Bio je čestit, odvažan i bogobojažljiv čovek.“
„Ali znate li kako je umro?“, zapita Hari, gledajući Starog Džeka u oči. Ponadao se da će konačno dobiti iskren odgovor na pitanje koje ga toliko dugo muči.
„Šta su ti rekli?“, oprezno je pitao Stari Džek.
„Da je poginuo u Velikom ratu. Ali pošto sam rođen 1920. godine, čak je i meni jasno da je to nemoguće."
Stari Džek je dugo ćutao. Hari je sedeo na ivici stolice.
„Svakako je bio teško ranjen u ratu. Ali, u pravu si, nije od toga umro.“
„Pa kako je onda umro?“, ustrajao je Hari.
„Da znam, rekao bih ti“, odvrati Stari Džek. „Ali tad je kružilo toliko glasina da nisam znao kome da verujem. Međutim, nekoliko ljudi, a pogotovo trojica, nesumnjivo znaju istinu o tome šta se dogodilo te noći.“
„Moj ujka Sten mora da je jedan od njih“, primetio je Hari. „Ko su druga dvojica?"
Stari Džek je oklevao pre nego što je odgovorio: „Fil Haskins i gospodin Hjugo.“
„Gospodin Haskins? Predradnik? On me ne podnosi. A ko je gospodin Hjugo?“
„Hjugo Barington, sin ser Voltera Baringtona."
„Porodica što poseduje brodsku liniju?“
„Da“, odgovorio je Stari Džek, bojeći se da nije previše otkrio.
„Jesu li i oni čestiti, odvažni i bogobojažljivi ljudi?“
„Ser Volter je jedan od najfinijih ljudi koje sam upoznao.“
„A njegov sin, gospodin Hjugo?“
„Bojim se da mu nije sličan“, rekao je Stari Džek bez daljeg objašnjenja.

ČETVRTO POGLAVLJE


Otmeno odeven dečak sedeo je pored majke na zadnjem sedištu u tramvaju.
„Ovo je naša stanica", rekla je kada se tramvaj zaustavio. Sišli su i polako krenuli uz brdo prema školi. Sa svakim korakom sve su više usporavali.
Hari je jednom rukom držao majčinu, dok je u drugoj nosio izanđali kofer. Nisu govorili dok su gledali kako se nekoliko iznajmljenih fijakera i automobila sa šoferom zaustavlja ispred školske kapije.
Očevi su se rukovali sa sinovima, a majke ogrnute krznom grlile su decu i brzo ih ljubile u obraz, kao ptice koje su konačno prihvatile da će njihovi ptići odleteti iz gnezda.
Hari nije hteo da ga majka poljubi pred drugim dečacima, pa joj je pustio ruku kada su se našli na pedesetak metara od kapije. Mejsi je osetila njegovu nelagodu, nagla se i brzo ga poljubila u čelo. „Srećno, Hari. Potrudi se da se svi ponosimo tobom.“
„Zdravo, mama“, rekao je, potiskujući suze.
Mejsi se okrenula i pošla niz brdo. Suze su joj već tekle niz obraze.
Hari je produžio. Setio se ujakove priče o izlasku iz rova kod Ipra i juriša na neprijateljske linije. Nikada se ne osvrći ili ćeš poginuti. Hari je želeo da se osvrne, ali znao je da ga tad ništa neće sprečiti da trči sve dok ne bude na sigurnom u tramvaju. Stegao je zube i nastavio da hoda.
„Jesi li lepo proveo raspust, druže stari?“, jedan dečak je pitao druga.
„Sjajno“, odgovorio je drugi. „Otac me je vodio na Lords 4 na utakmicu reprezentacije.“
Da li je Lords crkva, pitao se Hari. A ako jeste, kakva se to utakmica može igrati u crkvi? Odlučno je prošao kroz školsku kapiju i zaustavio se kada je prepoznao čoveka koji je stajao na ulaznim vratima držeći fascikiu.
„A ko ste vi, mladiću?", pitao je i srdačno se osmehnuo.
„Hari Klifton, gospodine“, odgovorio je i skinuo kapu kao što ga je gospodin Holkom naučio da radi kad god mu se profesor obrati.
„Klifton“, ponovio je i prešao prstom po dugom nizu imena. „A, da.“ Štiklirao je Harijevo ime. „Prva generacija, horska stipendija. Čestitam i dobro došli u školu Svetog Bida. Ja sam profesor Frobišer, nastojnik vašeg doma. Ostavite kofer u predvorju pa će vas đak-prefekt otpratiti do trpezarije, gde ću se obratiti svim novim momcima pre večere."
Hari nikada ranije nije večerao. Čajanka je uvek bila poslednji obrok u porodici Klifton, a odlazili su na spavanje čim padne mrak. Struja još nije došla u Stil haus lejn i retko je bilo dovoljno novca za sveće.
„Hvala, gospodine", rekao je Hari i ušao u veliko predvorje s uglačanom drvenom oplatom. Spustio je kofer i zagledao se u sliku starca sede kose i čupavih belih zulufa odevenog u dugu crnu odoru i s crvenom pelerinom preko ramena.
„Kako se zoveš?“, zareža glas iza njega.
„Klifton, gospodine“, odgovori Hari. Okrenuo se i ugledao visokog dečaka u dugim pantalonama.
„Nemoj me oslovljavati s gospodine, Kliftone. Ja sam Fišer, đak-prefekt, a ne profesor."
„Izvinite, gospodine“, reče Hari.
„Ostavi kofer tamo i pođi sa mnom.“
Hari je spustio svoj polovni izanđali kofer pored niza kožnih. Samo na njegovom nisu stajali inicijali. Pratio je đaka-prefekta niz dug hodnik s fotografijama starih školskih timova i vitrinama punim srebrnih trofeja, što su podsećali nova pokolenja na staru slavu. Kada su stigli do trpezarije, Fišer je rekao: „Možeš da sedneš gde god hoćeš, Kliftone. Samo prestani da pričaš čim profesor Frobišer uđe.“
Hari je oklevao pre nego što je odlučio za koji od četiri duga stola da sedne. Nekoliko dečaka se već vrzmalo naokolo i tiho razgovaralo u grupama. Polako je otišao u drugi deo prostorije i zauzeo mesto na kraju stola. Video je kako još nekoliko dečaka ulazi. Delovali su zbunjeno kao i on. Jedan je seo pored Harija, a drugi naspram njega. Nastavili su da ćaskaju kao da on nije tu.
Odjednom se začulo zvono i svi su prestali da pričaju kada je gospodin Frobišer ušao u trpezariju. Stao je za govornicu, koju Hari sa svog mesta nije ni video, i povukao revere odore.
„Dobro došli“, rekao je i podigao kapu. „Ovo je vaš prvi dan prvog polugodišta u školi Svetog Bida. Za nekoliko minuta ćete okusiti svoj prvi školski obrok i mogu vam reći da naredni neće biti ništa bolji.“ Dva-tri dečaka se nervozno nasmejalo. „Kada završite večeru, odvešće vas u vaše spavaonice da se raspakujete. U osam sati ćete čuti drugo zvono. Zapravo je to isto zvono, ali će zvoniti u drugo vreme.“ Hari se osmehnuo iako većina dečaka nije shvatila šalu.
„Trideset minuta kasnije oglasiće se isto zvono i otići ćete u krevet, ali pre toga ćete se umiti i oprati zube. Zatim ćete moći da čitate trideset minuta pre nego što se svetla ugase i tad bi trebalo da spavate. Đak-prefekt će kazniti sve one koje bude uhvatio da pričaju nakon gašenja svetla. Nećete čuti drugo zvono sve do šest i trideset sutra ujutru. Tad ćete ustati, umiti se i obući kako biste bili u trpezariji do sedam. Svako ko zakasni ostaće bez doručka.
Jutarnji zbor biće održan u osam sati u velikoj dvorani, gde će nam se obratiti direktor škole. Potom će slediti vaš prvi čas u osam i trideset. Ujutru ćete imati tri časa od šezdeset minuta. Između svakog čaša je desetominutni predah kako biste imali vremena da pređete u drugu učionicu. Ručak je u dvanaest."
„Posle podne ćete imati samo još dva časa pre fiskulture. Tad ćete igrati fudbal." Hari se ponovo osmehnuo. „To je obavezno za sve koji nisu u horu.“ Hari se namrštio. Niko mu nije rekao da horisti neće igrati fudbal. „Posle fiskulture ili horske probe vratićete se u dom Frobišer na večeru. Potom ćete imati jedan sat da uradite zadatke pre nego što odete na počinak, kada ćete ponovo moći da čitate dok se ne ugase svetla - ali samo ako nastojnica internata odobri knjigu“, dodao je gospodin Frobišer. „Mora da vam sve ovo zvuči veoma zamršeno." Hari je podsetio sebe da potraži tu reč u rečniku koji mu je gospodin Holkom poklonio. Gospodin Frobišer je ponovo povukao revere pre nego što je nastavio: „Ali nemojte brinuti, uskoro ćete se navići na običaje u Svetom Bidu. To je sve što zasad imam da vam kažem. Sad ću vas ostaviti da uživate u večeri. Laku noć, momci.“
„Laku noć, gospodine", nekoliko dečaka se osmelilo da otpozdravi pre nego što je izašao.
Hari je nepomično sedeo kada je nekoliko žena s keceljama prišlo stolovima i počelo da spušta tanjire sa supom ispred učenika. Pomno je gledao kako dečak naspram njega uzima kašiku neobičnog oblika, stavlja je u supu i pomera od sebe pre nego što ju je podigao do usta. Pokušao je da ponovi taj pokret, ali je prolio nekoliko kapi na sto. Kada je i uspeo da podigne do usta ono što je ostalo u kašici, veći deo mu je iscurio niz bradu. Rukavom je obrisao usta. To nije privuklo mnogo pažnje, ali kada je počeo glasno da srče, nekoliko dečaka je prestalo da jede i zagledalo se u njega. Postiđen, Hari je spustio kašiku na sto i ostavio supu da se hladi.
Sledila je pohovana riba i Hari se nije pomakao dok nije video koju je viljušku uzeo dečak naspram njega. Iznenadio se kada je primetio da dečak spušta nož i viljušku na tanjir posle svakog zalogaja, dok je Hari čvrsto stiskao escajg kao da drži vile.
Dečak naspram njega počeo je da priča s onim pored Harija o lovu na lisice. Nije im se pridružio, delom zato što je samo jednom jahao - i to magarca za pola penija, jednog popodneva na izletu u Veston na moru.
Prazne tanjire smenio je puding, koji je njegova majka nazivala poslasticom jer ga nisu često jeli. Još jedna kašika, još jedan ukus i još jedna greška. Hari nije znao da banana nije kao jabuka te je, na zaprepašćenje svih oko njega, pokušao da pojede koru. Ostali dečaci će svoj prvi čas imati sutra ujutru u osam i trideset, ali Harijev je već počeo.
Posle večere vratio se Fišer i kao đak-prefekt poveo svoje štićenike širokim drvenim stepeništem do spavaonica na prvom spratu. Hari je ušao u sobu u kojoj je trideset kreveta bilo uredno poređano u redovima po deset. Na svakom su bili jastuk, dva čaršava i dva ćebeta. Hari nikada nije imao dva komada bilo čega.
„Ovo je spavaonica za žutokljunce“, rekao je Fišer s omalovažavanjem. „Ostaćete tu dokne postanete civilizovani. Imena su vam ispisana u podnožju kreveta po abecednom redu.“
Hari se iznenadio kada je video svoj kofer na krevetu i zapitao se ko li ga je tamo stavio. Dečak pored njega se već raspakivao.
„Ja sam Dikins", rekao je i gurnuo naočare prema korenu nosa kako bi bolje video Harija.
„Hari. Letos sam sedeo pored tebe na ispitu. Nisam mogao da verujem da si na sva pitanja odgovorio za malo više od jednog sata.“
Dikins je pocrveneo.
„Zato je i osvojio stipendiju“, objasnio je dečak s Harijeve druge strane.
Hari se okrenuo. „Jesi li i ti stipendista?“
„Zaboga, ne“, odgovorio je i nastavio da se raspakuje. „Primili su me u Sveti Bid samo zato što su moj otac i deda pohađali ovu školu. Ja sam treća generacija. Je li možda i tvoj otac išao u Sveti Bid?“
„Ne“, jednoglasno su odgovorili Hari i Dikins.
„Dosta brbljanja!“, povika Fišer. „Nastavite s raspakivanjem."
Hari je otvorio kofer, izvadio odeću i uredno je složio u dve fioke pored kreveta. Majka mij je stavila čokoladu između košulja. Sakrio ju je ispod jastuka.
Oglasilo se zvono. „Vreme za skidanje!“, objavio je Fišer. Hari se nikada nije svlačio pred drugim dečakom, a kamoli u sobi punoj dečaka. Okrenuo se prema zidu, polako se skinuo, pa brzo obukao pidžamu. Kada je vezao ogrtač, pošao je za ostalim dečacima u kupatilo. Ponovo je pažljivo posmatrao kako se umivaju flanelskom tkaninom pre nego što su počeli da peru zube. On nije imao ni flanel ni četkicu za zube. Dečak iz susednog kreveta počeo je da pretura po toaletnoj torbici i onda mu je pružio novu četkicu i tubu zubne paste. Hari nije hteo da uzme sve dok mu dečak nije rekao da njegova majka uvek spakuje po dva komada od svega.
„Hvala“, rekao je Hari. Iako je brzo oprao zube, ipak se među poslednjima vratio u spavaonicu. Legao je na krevet. Dva čista čaršava, dva ćebeta i mekan jastuk. Video je da Dikins čita udžbenik iz latinskog. Drugi dečak se požalio: „Ovaj jastuk je tvrd kao kamen.“
„Hoćeš li da se menjamo?“, ponudio se Hari.
„Mislim da su svi isti“, odgovorio je dečak, osmehnuvši se, „ali hvala.“
Hari je izvadio čokoladu ispod jastuka i polomio je na tri dela. Jedan komad je pružio Dikinsu, a drugi dečaku koji mu je dao četkicu i pastu.
„Vidim da je tvoja majka mnogo razumnija od moje“, rekao je nakon što je zagrizao. Još jedno zvono. „Inače, ja sam Džajls Barington. Kako se ti zoveš?“
„Klifiton. Hari Klifton.“
Hari nije mogao da sastavi više od nekoliko minuta nepomućenog sna i to ne samo zato što mu je krevet bio previše udoban. Da li je moguće da je Džajls u srodstvu s jednim od trojice ljudi koji znaju kako mu je otac poginuo? A ako jeste, da li je nalik svom ocu ili dedi?
Odjednom se osetio veoma usamljeno. Odvrnuo je kapicu zubne paste koju mu je Barington dao i počeo da je sisa pre nego što je zaspao.


— o O o —



Kada se sad već poznato zvono oglasilo u šest i trideset sledećeg jutra, Hari je polako ustao iz kreveta. Bilo mu je muka. Pošao je za Dikinsom u kupatilo i video kako Džajls procenjuje vodu. „Mislite li da su ovde čuli za toplu vodu?“
Hari je taman hteo da odgovori kada je đak-prefekt zaurlao: „Bez pričanja u kupatilu!“
„Gori je od pruskog generala", rekao je Barington i lupio petama. Hari je prasnuo u smeh.
„Ko se smejao?“, zapita Fišer, streljajući ih pogledom.
„Ja“, odmah se javio Hari.
„Ime?“
„Klifton.“
„Ako još jednom otvoriš usta, Kliftone, dobićeš papučom."
Hari nije imao predstavu šta to znači, ali mu se činilo da nije ništa prijatno. Oprao je zube, brzo se vratio u spavaonicu i obukao, ne izustivši ni reč. Kada je vezao kravatu - još nešto što nije sasvim savladao - stigao je Baringtona i Dikinsa, koji su silazili prema trpezariji.
Niko nije progovarao jer nisu bili sigurni smeju li da razgovaraju na stepeništu. Kada su seli za trpezarijski sto, Hari se smestio između dva druga i gledao kako ispred svakog stavljaju činiju ovsene kaše. Laknulo mu je kada je video samo jednu kašiku pred sobom, što znači da ovog puta neće pogrešiti.
Hari je brzo pojeo kašu kao da se bojao da će se ujka Sten pojaviti i oteti mu činiju. Prvi je završio i bez razmišljanja je spustio kašiku na sto, podigao činiju i olizao je. Nekoliko dečaka se zapiljilo u njega s nevericom. Neki su upirali prstom dok su se drugi podrugljivo smejuljili. Pocrveneo je i spustio činiju. Zaplakao bi da i Barington nije podigao činiju i olizao je.

PETO POGLAVLJE


Velečasni Samjuel Oukšot, koji je magistrirao na Oksfordu, stajao je razmaknutih nogu na sredini podijuma. Dobroćudno se zagledao u svoju pastvu jer direktor škole Svetog Bida svakako tako doživljava svoje učenike.
Hari se iz prvog reda zagledao u zastrašujuću priliku koja se nadvijala nad njim. Magistar Oukšot je imao preko metar i osamdeset, a zbog guste sede kose i dugih čupavih zulufa delovao je još odbojnije. Tamnoplave oči kao da su prodirale pravo kroz vas i činilo se da nikada ne trepće. Izborano čelo nagoveštavalo je veliku mudrost. Nakašljao se pre nego što se obratio dečacima.
„Dragi Bidinci", počeo je, „ponovo smo se okupili na početku nove školske godine, nesumnjivo spremni da se suočimo sa svim teškoćama na koje ćemo naići. Starijim učenicima poručujem“ - zagledao se u zadnji deo sale - „da ne smeju gubiti ni trenutka ako se nadaju mestu u željenoj školi. Nikada se ne zadovoljavajte malim - uvek stremite najboljem.“
„Oni nešto mlađi učenici“ - pogledom je prešao na sredinu sale - „otkriće ko je među njima stvoren za veća dostignuća.
Hoćete li sledeće godine biti đak-prefekt, đak-nadzornik, kapiten svog doma ili sportski kapiten? Iii ćete biti među onima koji se ni po čemu nisu istakli?“ Nekoliko dečaka obori glavu.
„Naša sledeća dužnost je da pozdravimo nove momke i učinimo sve što možemo da se osete kao kod kuće. Njima je prvi put predata štafeta u dugoj trci života. Ako se ritam pokaže preteškim, poneki će možda odustati“, upozorio je dok je zurio u prva tri reda. „Sveti Bid nije škola za bojažljive. Zato nikada nemojte zaboraviti reči velikog Sesila Roudsa: Ako ste imali tu sreću da se rodite kao Englez, dobili ste prvu nagradu na životnoj lutriji.“
Svi su spontano zapljeskali kada je direktor napustio podijum i poveo grupu profesora središnjim prolazom iz velike dvorane na jutarnju svetlost.
Obodren, Hari je odlučio da ne izneveri direktora. Pošao je za starijim dečacima iz sale, ali razdraganost je iščilela čim je izašao na teren. U jednom uglu stajala je grupa starijih momaka. Držali su ruke u džepovima kako bi pokazali da su đaci-prefekti.
„Eno ga“, rekao je jedan i pokazao na Harija.
„Dakle, tako izgleda ulični deran“, primeti drugi.
Treći, Fišer, đak-prefekt koji je noćas bio dežuran, dodao je: „On je životinja i dužnost nam je da se postaramo da se što brže vrati u svoje prirodno okruženje.“
Džajls Barington je potrčao za Harijem. „Ako ne obraćaš pažnju na njih, uskoro će im dosaditi i okomiće se na nekog drugog“, rekao je. Hari nije bio uveren u to i potrčao je u učionicu, gde je čekao da mu se Barington i Dikins pridruže.
Trenutakkasnije ušao je gospodin Frobišer. Hari se odmah zapitao misli li i on za njega da je ulični deran, nedostojan mesta kao što je Sveti Bid.
„Dobro jutro, momci“, pozdravio ih je.
„Dobro jutro, gospodine", odgovorili su dečaci dok je nastojnik njihovog doma zauzimao mesto ispred table. „Vaš prvi čas je istorija. Budući da sam nestrpljiv da vas upoznam, počećemo s jednostavnim ispitom kako bih video koliko toga već znate - ili možda ne znate. Koliko je žena imao Henri Osmi?“
Nekoliko ruku polete uvis. „Abote“, prozvao je, pogledavši tabelu na katedri i pokazavši na dečaka u prvom redu.
„Šest, gospodine", odmah je usledio odgovor.
„Tako je. A može li neko da mi kaže njihova imena?“ Sad se manje ruku našlo u vazduhu. „Kliftone.“
„Katarina Aragonska, Ana Bolen, Džejn Simor, čini mi se još jedna Ana“, zastao je.
„Ana Klev. Može li neko da navede preostale dve?“ Samo je jedna ruka ostala u vazduhu. „Dikinse“, prozvao ga je Frobišer nakon što je pogledao tabelu.
„Katarina Hauard i Katarina Par, jedina koja je nadživela Henrija. Čak se i preudala.“
„Vrlo dobro, Dikinse. Hajde sad da preskočimo nekoliko vekova. Ko je zapovedao našom flotom u bici kod Trafalgara?“ Sve ruke u učionici poleteše uvis. „Metjuze“, rekao je i klimnuo glavom prema jednom naročito upornom dečaku.
„Nelson, gospodine."
„Tačno. A ko je tad bio premijer?“
„Vojvoda od Velingtona, gospodine“, reče Metjuz mada više nije zvučao toliko sigurno.
„Nije, iako je Velington bio Nelsonov savremenik“, istakao je gospodin Frobišer. Osvrnuo se po učionici, ali samo su Klifton i Dikins držali podignute ruke. „Dikinse.“
„Pit Mlađi, od 1783. do 1801. i od 1804. do 1806“
„Tako je, Dikinse. A kada je Gvozdeni Vojvoda bio premijer?“
„Od 1828. do 1830. i ponovo 1834“, odgovori Dikins.
„A može li mi iko reći koja je bila njegova najpoznatija pobeda?“
Barington je prvi put podigao ruku. „Vaterlo, gospodine!", povikao je pre nego što je gospodin Frobišer stigao da prozove nekog drugog.
„Tačno, Baringtone. A koga je Velington pobedio kod Vaterloa?"
Barington je ćutao.
„Napoleona", šapnu mu Hari.
„Napoleona, gospodine“, odlučno odgovori Barington.
„Tačno, Kliftone“, osmehnuo se Frobišer. „A da li je i Napoleon bio vojvoda?"
„Nije, gospodine", odgovorio je Dikins pošto se niko drugi nije javio. „On je osnovao prvu francusku republiku i proglasio se carem.“
Gospodina Frobišera nije iznenadio Dikinsov odgovor jer je on stipendista, ali ga je zadivilo Kliftonovo znanje. Na kraju krajeva, on je horski stipendista. Profesor je tokom godina naučio da se nadareni pevači, kao i sportisti, retko ističu u ostalim predmetima. Klifton pokazuje da je izuzetak od tog pravila, a Frobišera je zanimalo ko ga je podučavao.
Kada je zvono oglasilo kraj časa, gospodin Frobišer je najavio: „Vaš sledeći čas je geografija s gospodinom Hendersonom, a on je profesor koji ne voli da čeka. Savetujem vam da tokom predaha saznate gde je njegova učionica i zauzmete mesta pre nego što on uđe.“
Hari je ostao blizu Džajlsa, koji kao da je znao gde se sve nalazi. Dok su zajedno prelazili dvorište, Hari je primetio da su se neki dečaci došaptavali kad su prošli pored njih, a dvojica-trojica su se čak okrenula da zure u njega.
Zahvaljujući bezbrojnim subotnjim jutrima sa Starim Džekom, Hari se istakao na geografiji, ali na matematici, poslednjem jutarnjem času, niko nije mogao da se meri s Dikinsom i čak se i profesor iznenadio.
Kada su seli da ručaju, Hari je osetio kako stotinu pogleda prati svaki njegov pokret. Pravio se da ne primećuje i samo je podražavao Džajlsa u svemu što je ovaj radio. „Drago mi je što postoji nešto čemu te mogu naučiti", primetio je Džajls dok je nožem ljuštio jabuku.
Hari je uživao u svom prvom času hemije tog poslepodneva, pogotovo kada mu je profesor dozvolio da upali Bunzenov gorionik. Međutim, nije se dobro pokazao na biologiji, poslednjem času tog dana, zato što je bio jedini učenik čija kuća nema baštu.
Kada se čulo poslednje zvono, ostatak razreda otišao je na fiskulturu, a Hari u kapelu na prvu horsku probu. Ponovo je primetio da svi zure u njega, ali ovog puta su imali razloga za to.
No tek što je izašao iz kapele, opet je bio podvrgnut istom tihom ruganju dečaka koji su se vraćali s terena.
„Nije li to naš ulični deran?“, rekao je prvi.
„Šteta što nema četkicu za zube“, nadovezao se drugi.
„Čuo sam da noću spava u luci“, dodao je treći.
Nije video Dikinsa i Baringtona dok je žurio natrag u svoj dom, izbegavajući sve grupe dečaka na koje je naišao.
Za vreme večere su manje piljili, ali samo zato Što je Džajls svima stavio do znanja da je Hari njegov drug. Ipak, ni on nije mogao da mu pomogne kada su se vratili u spavaonicu nakon što su uradili zadatke i zatekli Fišera kako čeka Harija pred vratima.
Kada su dečaci počeli da se svlače, Fišer je glasno rekao: „Izvinite zbog smrada, gospodo, ali jedan od nas dolazi iz kuće koja nema kadu.“ Dva-tri dečaka se podrugljivo nasmejaše, nadajući se da će se dodvoriti Fišeru. Hari se nije obazirao. „Ne samo da taj uličar nema kadu već ni oca.“
„Moj otac je bio dobar čovek koji se borio u ratu za svoju zemlju“, ponosno je rekao Hari.
„Zašto misliš da sam pričao o tebi, Kliftone?", zapita Fišer. „Naravno, ukoliko ti nisi onaj dečak čija majka radi...”, zastao je, „kao konobarica hotela.“
„Konobarica u hotelu“, ispravio ga je Hari.
Fišer je uzeo papuče. „Da mi nikada više nisi odgovorio, Kliftone“, ljutito je rekao. „Nagni se i dodirni kraj kreveta.“ Hari je poslušao i Fišer ga je šest puta udario toliko silovito da je Džajls morao da skrene pogled. Hari je legao u krevet, boreći se da potisne suze.
Pre nego što je ugasio svetlo, Fišer je dodao: „Radujem se što ću vas sutra ponovo videti. Tad ću nastaviti priču pred spavanje o porodici Klifton iz Stil haus lejna. Čekajte samo da čujete za ujka Stena.“
Naredne noći je Hari prvi put čuo da mu je ujak zbog krađe proveo osamnaest meseci u zatvoru. To otkriće je bilo gore od batinanja papučom. Kada je legao u krevet, zapitao se nije li mu otac ipak živ ali u zatvoru i d'a zato niko ne priča o njemu.
Jedva da je spavao treću noć zaredom. Uspesi u učionici i divljenje u kapeli nisu mogli da mu skrenu misli od sledećeg neminovnog susreta s Fišerom. I najmanji izgovor - kap vode prolivena na pod u kupatilu, nezategnut jastuk, zarozana čarapa - bio je dovoljan da Hari dobije šest snažnih udaraca od đaka-prefekta, kaznu koja se izvršavala pred celom spavaonicom ali tek pošto bi Fišer ispričao još jedan nastavak sage o Kliftonovima. Pete noći mu je bilo dosta, čak ni Džajls i Dikins nisu mogli da ga uteše.
Dok su ostali dečaci u petak uveče okretali stranice udžbenika latinskog, Hari nije obraćao pažnju na Cezara i Gale, već je smišljao kako da ga Fišer više nikada ne kinji. Kada je legao u krevet - nakon što je Fišer pronašao omotač čokolade pored njegovog kreveta i ponovo ga istukao papučom - Hari je smislio šta da radi. Pošto su se svetla pogasila, ležao je budan i nije se ni mrdnuo dok nije bio siguran da svi dečaci spavaju.
Nije imao predstavu koliko je sati kada je ustao iz kreveta. Nečujno se obukao pa odšunjao između kreveta do drugog kraja prostorije. Otvorio je prozor i dečak u najbližem krevetu prevrnuo se kada je hladan vazduh prodro u sobu. Hari se prebacio na požarni izlaz, pa tiho zatvorio prozor za sobom pre nego što je sišao. Obišao je oko travnjaka kako bi ostao u senkama i izbegao pun mesec što ga je obasjavao kao da je svetionik.
Užasnuo se kada je video da su školske kapije zaključane. Šunjao se duž zida, tražeći najmanju pukotinu ili ispupčenje kako bi se popeo i pobegao na slobodu. Konačno je naišao na mesto gde je jedna cigla nedostajala, popeo se i zajahao zid. Spustio se s druge strane, držeći se vrhovima prstiju, pomolio i pustio. Pao je, ali nije ništa polomio.
Kada je došao sebi, potrčao je drumom, isprva polako ali onda je ubrzao i nije prestao sve dok nije stigao do luke. Noćna smena je upravo izlazila i Hariju je laknulo što njegov ujak nije među njima.
Pošto je i poslednji lučki radnik nestao iz vida, polako je pošao pored usidrenih brodova, koji su se pružali unedogled. Na jednom brodskom dimnjaku video je ponosno naslikano slovo B i pomislio na svog prijatelja koji čvrsto spava. Da li će on ikada... misli mu se prekinuše kada je stao ispred železničkog vagona Starog Džeka.
Zapitao se da li starac spava. Dobio je odgovor na to pitanje kada mu je rekao: „Nemoj stajati tu, Hari. Uđi pre nego što se smrzneš." Otvorio je vrata i video kako Stari Džek kreše šibicu i pali sveću. Hari se bacio na sedište naspram njega. „Jesi li pobegao?“, pitao je.
Harija je toliko zapanjilo to direktno pitanje da nije odmah odgovorio. „Jesam", konačno je promucao.
„I nesumnjivo ćeš mi reći šta te je navelo na tako značajnu odluku."
„Nisam ja odlučio, već drugi umesto mene.“
„Ko?“
„Zove se Fišer.“
„Profesor ili učenik?"
„On je đak-prefekt moje spavaonice", odgovorio je Hari i lecnuo se. Zatim je ispričao Starom Džeku sve što se dogodilo tokom prve nedelje u Svetom Bidu.
Starac ga je ponovo iznenadio. Kada je Hari završio priču, rekao je: „Ja sam kriv.“
„Kako?“, zapita Hari. „Niste mogli da mi pomognete više nego što ste učinili.“
„Mogao sam“, odvrati Stari Džek. „Trebalo je da te pripremim za tu vrstu skorojevića kojima se nijedna druga država na svetu ne može podičiti. Trebalo je manje vremena da posvetim geografiji i istoriji, a više objašnjenjima kako se učenici iz više klase drže zajedno. Donekle sam se nadao da se to promenilo nakon poslednjeg rata, ali očigledno nije u Svetom Bidu.“ Zamišljeno je poćutao pre nego što je konačno pitao: „I šta ćeš sad, momče?“
„Otisnuću se na more. Ukrcaću se na brod koji je voljan da me primi“, odgovorio je Hari, trudeći se da zvuči oduševljeno. „Krasna zamisao“, reče Stari Džek. „Igraš kako Fišer svira.“
„Kako to mislite?“
„Samo kažem da Fišera ništa neće toliko obradovati kao to što će svojim prijateljima moći da kaže kako ulični deran nema petlje. No šta se moglo očekivati od sina lučkog radnika i konobarice?“
„AIi Fišer je u pravu. Ja sam bezvredniji od njega.“
„Ne, Hari. Nevolja je u tome što je Fišer već uvideo da je on bezvredniji od tebe i da će uvek biti tako.“
„Hoćete da kažete kako bi trebalo da se vratim na ono užasno mesto?“
„Na kraju ćeš ti to morati da odlučiš. Međutim, ako pobegneš svaki put kada naiđeš na nekog Fišera, završićeš kao ja, kao jedan od onih koji se u životu ničim nisu istakli, da citiram tvog direktora."
„Ali vi ste veliki čovek“, pobunio se Hari.
„Možda sam mogao postati veliki čovek da nisam pobegao čim sam naišao na svog Fišera. No izabrao sam lakši put i mislio samo na sebe.“
„Ali na koga bi drugog trebalo da mislim?“
„Na svoju majku za početak", odgovori Stari Džek. „Ne zaboravi koliko se žrtvovala kako bi ti dobio bolju priliku nego što je mogla da sanja. Zatim na gospodina Holkoma, koji će kriviti sebe kada sazna da si pobegao. A moram spomenuti i gospođicu Mandej, koja je tražila da joj drugi uzvrate usluge, pritiskala ih i provela bezbroj sati kako bi se postarala da budeš dovoljno dobar da dobiješ stipendiju. A kada budeš razmišljao o svim razlozima za i protiv, predlažem da staviš Fišera na jedan tas, a Baringtona i Dikinsa na drugi zato što mislim da će on uskoro postati nevažan dok će ti druga dva dečaka verovatno biti bliski prijatelji do kraja života. Pobegneš li, Fišer će ih neprestano podsećati da nisi onakav kakvim su te smatrali."
Hari je ćutao neko vreme. A onda je polako ustao. „Hvala, gospodine", rekao je, otvorio vrata i izašao.
Polako je hodao kejom, ponovo gledajući ogromne brodove koji će se uskoro otisnuti prema dalekim lukama. Nastavio je da hoda dok nije stigao do kapije, a tad je potrčao prema gradu. Kad je stigao do škole, kapije su već bile otvorene, a sat u velikoj dvorani samo što nije izbio osam puta.
Uprkos telefonskom pozivu, gospodin Frobišer će morati da ode do direktorove kuće i prijavi da je jedan dečak nestao. Kada je pogledao kroz prozor svoje radne sobe, video je kako Hari oprezno trči između drveća prema zgradi. Poslednje zvono je izbijalo kad je oklevajući otvorio vrata i našao se pred nastojnikom svog doma.
„Bolje požurite, Kliftone“, rekao je gospodin Frobišer, „ili ćete propustiti doručak."
„Da, gospodine“, odgovorio je Hari i potrčao niz hodnik. Stigao je do trpezarije samo trenutak pre nego što su se vrata zatvorila i seo između Baringtona i Dikinsa.
„Načas sam pomislio da ću samo ja lizati činiju ovog jutra“, primetio je Barington. Hari se nasmejao.
Nije sreo Fišera tog dana i iznenadio se što ga je drugi đak-prefekt zamenio na dužnosti u spavaonici. Hari je uveče zaspao prvi put te nedelje.

ŠESTO POGLAVLJE


Rols-Rojs je prošao kroz kapiju Manor hausa i nastavio dugim prilazom uokvirenim visokim hrastovima nalik stražarima. Hari je izbrojao šestoricu baštovana pre nego što je ugledao kuću.
Dok su bili u Svetom Bidu, Hari je pretpostavljao kako Džajls živi kada se vrati kući za raspust, ali ništa ga nije pripremilo za ovo. Zinuo je od čuda kada je video kuću.
„Početak osamnaestog veka, rekao bih“, primetio je Dikins. „Blizu si“, odgovorio je Džajls. „Vanbru ju je podigao 1722. Ali kladim se da mi ne možeš reći ko je uredio vrt. Daću ti nagoveštaj: nastao je posle kuće.“
„Čuo sam za samo jednog pejzažnog baštovana", rekao je Hari, još zureći u kuću. „Kapabiliti Braun.“
„Upravo zato smo ga izabrali", našalio se Džajls. „Samo da bi moji prijatelji čuli za njega dvesta godina kasnije.“
Hari i Dikins su se nasmejali kada se automobil zaustavio ispred trospratne kuće od zlaćanog kotsvoldskog kamena. Džajls je iskočio pre nego što je šofer stigao da otvori zadnja vrata. Potrčao je stepenicama dok su ga dva druga pratila s manje sigurnosti.
Ulazna vrata se otvoriše mnogo pre nego što je Džajls stigao do gornjeg stepenika. Visok muškarac u otmenom dugom crnom sakou, pantalonama na pruge i s cmom kravatom naklonio se kada je mladi gospodar projurio pored njega. „Srećan rođendan, gospodine Džajlse“, rekao je.
„Hvala, Dženkinse. Hajdete, momci!“, povikao je Džajls i nestao u kući. Batler je pridržao vrata Hariju i Dikinsu.
Čim je Hari ušao u predvorje, opčinio ga je portret starca koji je izgledao kao da zuri pravo u njega. Džajls je nasledio njegov kljunast nos, prodorne plave oči i četvrtastu vilicu. Pogledao je ostale portrete koji su ukrašavali zidove. Ranije je samo u knjigama viđao slike: Mona Lizu, Nasmešenog viteza i Noćnu stražu. Posmatrao je pejzaž umetnika po imenu Konstabl kada je u predvorje ušla žena odevena u haljinu koju je Hari mogao da opiše samo kao balsku.
„Srećan rođendan, dragi moj“, rekla je.
„Hvala, majko“, odgovorio je Džajls kada se sagla da ga poljubi. Hari je tad prvi put video da mu se prijatelj posramio. »Ovo su moji najbolji drugovi, Hali i Dikins." Hari se rukovao sa ženom koja riije bila mnogo viša od njega. Toliko mu se srdačno osmehnula da se odmah opustio.
„Zašto ne bismo svi otišli u salon da popijemo čaj?“, predložila je i povela dečake kroz predvorje u veliku sobu koja je gledala na travnjak pred kućom.
Kada je Hari ušao, nije hteo da sedne već da gleda slike koje su visile na svim zidovima. Međutim, gospođa Barington ga je već povela prema kauču. Utonuo je u meke jastuke i nije prestajao da zuri kroz panoramski prozor u pokošen travnjak dovoljno velik da se na njemu igra kriket. Iza travnjaka je video jezero po kojem su zadovoljno i besciljno plivale divlje patke, očigledno ne brinući o svom sledećem obroku. Dikins je seo na kauč pored Harija.
Niko nije progovorio kada su u salon ušli čovek u kratkom crnom blejzeru i mlada žena u otmenoj plavoj uniformi, sličnoj onoj koju njegova majka nosi u hotelu. Spustila je veliki srebrni poslužavnik na ovalni sto ispred gospođe Barington.
„Indijski ili kineski?“, pitala je gospođa Barington, gledajući Harija.
Hari nije znao na šta misli.
„Svi ćemo indijski, hvala, majko", rekao je Džajls.
Hari je mislio da ga je Džajls naučio svemu što bi trebalo da zna o ponašanju u visokom društvu, ali gospođa Barington je odjednom očekivala više.
Kada je mlađi batler sipao čaj, sluškinja je stavila tri šolje i tanjiriće ispred dečaka. Hari je pogledao hrpu sendviča, ali se nije usudio da išta dotakne. Džajls je uzeo jedan i stavio ga na tanjirić. Njegova majka se namršti. „Džajlse, koliko sam ti puta rekla da uvek sačekaš da se gosti prvi posluže?“
Hari je poželeo da joj kaže kako se Džajls uvek prvi poslužuje da bi on video šta bi trebalo a - što je još važnije - šta ne bi trebalo da radi. Dikins je izabrao sendvič i stavio ga na tanjirić. Hari je sledio njegov primer. Džajls je strpljivo čekao da Dikins zagrize svoj sendvič.
„Nadam se da vam se sviđa dimljeni losos“, rekla je gospođa Barington.
„Odličan je“, odgovorio je Džajls pre nego što su njegovi drugovi stigli da priznaju kako nikada nisu probali dimljenog lososa. „U školi dobijamo samo sendviče s ribljom paštetom“, dodao je.
„I kako se snalaziš u školi?“, zapita gospođa Barington.
„Moguće je poboljšanje - čini mi se da je Frob tako opisao moj trud“, odgovorio je Džajls i uzeo još jedan sendvič. „Ali Dikins je najbolji u svemu.“
»Osim u engleskom“, progovori Dikins prvi put. „Hari me je potukao za nekoliko bodova.“
„A jesi li ti potukao nekoga u nečemu, Džajlse?“, upita ga majka. „Drugi je u matematici", Hari priteče prijatelju u pomoć. „Prirodno je darovit za brojeve."
„Baš kao i njegov deda“, primeti gospođa Barington.
„Lepa vam je ta slika iznad kamina, gospođo Barington", rekao je Dikins.
Osmehnula se. „To nisam ja, Dikinse, već moja draga majka.“ Dikins je oborio glavu pa je brzo dodala: „Ali to je divan kompliment. Smatrali su je velikom lepoticom kada je bila mlada.“
„Ko ju je naslikao?", Hari je pokušao da pritekne u pomoć i Dikinsu.
„Laslo", odgovori gospođa Barington. „Zašto pitaš?“
„Zato što sam se pitao je li isti slikar uradio portret gospodina u predvorju.“
„Odlično zapažaš, Hari“, primeti ona. „Moj otac je na slici u predvorju i takođe ju je naslikao Laslo.“
„Čime se vaš otac bavi?“, zapita Hari.
„Hari neprestano zapitkuje“, ubacio je Džajls. „Samo se treba navići na to.“
Gospođa Barington se osmehnula. „On uvozi vina u našu zemlju, a naročito šeri iz Španije."
„Baš kao Harvi“, umešao se Dikins punih usta.
„Baš kao Harvi“, ponovila je gospođa Barington. Džajls se osmehnuo. „Uzmi još jedan sendvič, Hari“, rekla je kada je videla kako on gleda tanjir.
„Hvala“, rekao je Hari, koji nije mogao da se odluči između dimljenog lososa, krastavca ili jajeta i paradajza. Izabrao je lososa, pitajući se kakav je ukus.
„Posluži se, Dikinse.“
„Hvala, gospođo Barington“, rekao je i uzeo još jedan s krastavcima.
„Ne mogu te zvati po prezimenu“, primetila je Džajlsova majka. „Zvuči kao da si posluga. Reci mi ime.“
Dikins je ponovo oborio glavu. „Više volim da me zovu Dikins.“
„Zove se Al“, rekao je Džajls.
„Veoma lepo ime“, primeti gospođa Barington, „mada pretpostavljam da te majka zove Alan.“
„Ne“, odgovorio je Dikins, ne dižući glavu. Druga dva dečaka su se iznenadila, ali nisu ništa rekla. „Zovem se Aldžernon“, konačno je promucao.
Džajls prasnu u smeh.
Gospođa Barington se nije obazirala na sinovljev ispad. „Tvoja majka mora da voli Oskara Vajlda.“
„Da“, rekao je Dikins. „ Ali voleo bih da me je nazvala Džek, pa čak i Ernest.“
„Ne bih se uzrujavala zbog toga na tvom mestu“, utešila ga je gospođa Barington. „Uostalom, i Džajls pati zbog slične sramote.“
„Majko, obećala si da nećeš...“
„Moraš im reći svoje srednje ime“, nije se obazirala na njega. Džajls nije ništa rekao te se Hari i Dikins s nadom zagledaše u gospođu Barington. „Marmadjuk", izjavila je uzdahnuvši. „Kao njegov otac i deda pre njega.“
„Ako kažete bilo kome kada se vratimo u školu“, rekao je Džajls drugovima, „kunem se da ću vas ubiti. I to stvarno ubiti.“ Obojica se nasmejaše.
„Imaš li ti srednje ime, Hari?“, zapita gospođa Barington. Hari je zaustio da odgovori kada se vrata salona otvoriše. Ušao je neki čovek po kome se videlo da nije sluga. Nosio je velik paket. Hari je pogledao čoveka koji je mogao biti samo gospodin Hjugo. Džajls je skočio i potrčao prema ocu, koji mu je dao paket i rekao: „Srećan rođendan, sine moj.“
„Hvala, oče“, odgovorio je Džajls i odmah počeo da odvezuje traku.
„Pre nego što otvoriš poklon, Džajlse", prekinula ga je majka, „možda bi mogao da upoznaš svoje goste sa ocem.“
„Izvini, oče. Ovo su moji najbolji drugovi, Dikins i Hari“, rekao je i spustio paket na sto. Hari je primetio da njegov otac ima istu atletsku građu i nemirnu energiju za koje je mislio da krase samo Džajlsa.
„Drago mi je što smo se upoznali, Dikinse.“ Gospodin Barington se rukovao s Dikinsom. Zatim se okrenuo prema Hariju. „Dobar dan, Kliftone“, dodao je i seo na praznu stolicu pored supruge. Hari se zbunio što se nije rukovao s njim. I kako li je znao da se preziva Klifton?
Mlađi batler pružio je gospodinu Baringtonu šolju čaja, a Džajls je otvorio poklon i ushićeno uskliknuo kada je video radio roberts. Uključio ga je u zidnu utičnicu i počeo da menja stanice. Dečaci su pljeskali i smejali se svakom novom zvuku koji je dopirao iz velike drvene kutije.
„Džajls mi je rekao da je drugi iz matematike u ovom polugodištu“, saopštila je gospođa Barington svom mužu.
„Što ne opravdava što je poslednji u gotovo svim ostalim predmetima“, odvratio je. Džajls je pokušao da sakrije stid dok je nastavio da traga za novim stanicama.
„Ali trebalo je da vidite gol koji je dao Ejvonherstu“, ubacio se Hari. „Svi očekujemo da sledeće godine postane kapiten.“
„Golovi ga neće odvesti u Iton“, odgovorio je gospodin Barington, ne gledajući u Harija. „Vreme je da dečak prione na učenje i počne više da se trudi."
Niko nije progovorio sve dok gospođa Barington nije prekinula tišinu. „Jesi li ti Klifton koji peva u horu Svete Marije Radklif?“
„Hari je solo sopran“, objasnio je Džajls. „U stvari, dobio je horsku stipendiju.“
Hari je primetio da Džajlsov otac zuri u njega.
„Učinio si mi se poznat“, nastavila je gospođa Barington. „Džajlsov deda i ja smo bili na izvođenju Mesije u Svetoj Mariji kada je hor Svetog Bida udružio snage s onim iz Bristolske srednje škole. Izvanredno si pevao Znam da je moj spasitelj živeo, Hari.“
„Hvala, gospođo Barington", rekao je Hari pocrvenevši.
„Nadaš li se da ćeš nastaviti školovanje u Bristolskoj srednjoj školi kada odeš iz Svetog Bida, Kliftone?“, zapita gospodin Barington.
Ponovo Klifton, pomisli Hari. „Samo ako dobijem stipendiju, gospodine", odgovorio je.
„Ali zašto je to toliko važno?“, pitala je gospođa. „Svakako će ti ponuditi mesto, kao i ostalim dečacima.“
„Zato što moja majka ne može da plati školarinu, gospođo Barington. Ona je konobarica u hotelu Rojal.“
„Ali zart voj otac...“
„On je mrtav“, prekinuo ju je Hari. „Poginuo je u ratu.“ Pomno je gledao kako će gospodin Barington reagovati, ali lice mu je bilo bezizražajno kao iskusnom pokerašu.
„Žao mi je“, reče gospođa Barington. „Nisam znala.“
Vrata se otvoriše iza Harija i mlađi batler je na srebrnom poslužavniku uneo dvospratnu rođendansku tortu. Stavio ju je na sredinu stola. Svi su zapljeskali kad je Džajls odjednom ugasio svih dvanaest svećica.
„Kada je tvoj rođendan, Kliftone?“, zapita gospodin Barington.
„Bio je prošlog meseca, gospodine.“
Gospodin Barington je skrenuo pogled.
Mlađi batler je sklonio svećice pre nego što je mladom gospodaru pružio veliki nož. Džajls je isekao pet nejednakih kriški i stavio ih na tanjiriće koje je sluškinja spustila na sto.
Dikins je smazao deiiće glazure koji su pali na tanjirić pre nego što je uzeo zalogaj torte. Hari je podražavao gospođu Barington. Podigao je malu srebrnu viljušku koja je stajala pored tanjira. Potom je uzeo mali zalogaj torte pre nego što je vratio viljuščicu na tanjir.
Samo gospodin Barington nije ni okusio tortu. Odjednom je ustao i izašao bez reči.
Džajlsova majka nije pokušala da sakrije koliko ju je muževljevo ponašanje iznenadilo, ali nije rekla ništa. Hari nije skidao pogled s gospodina Hjuga dok je izlazio iz salona. Pošto je pojeo tortu, Dikins se ponovo zagledao u sendviče s dimljenim lososom, potpuno nesvestan onoga što se dešava oko njega.
Kada su se vrata zatvorila, gospođa Barington je nastavila da ćaska kao da se ništa neobično nije desilo. „Sigurna sam da ćeš dobiti stipendiju za Bristolsku srednju školu, Hari, pogotovo posle svega što mi je Džajls ispričao o tebi. Očigledno si veoma pametan momak, kao i nadaren pevač."
„Džajls je sklon da preteruje, gospođo Barington“, istakao je Hari. »Uveravam vas da će samo Dikins sigumo dobiti stipendiju.“
„AIi zar Bristolska srednja ne daje muzičke stipendije?“, pitala je.
„Ne za soprane“, odgovorio je Hari. „Ne žele da rizikuju."
„Nisam sigurna da razumem", primetila je. „Ništa ne može izbrisati godine vežbanja.“
„To je tačno. Nažalost, niko ne može da predvidi šta će se desiti kada glas počne da mutira. Neki soprani završe kao basovi ili baritoni, a oni koji su zaista srećni kao tenori, ali to se ne može unapred znati.“
„Zašto?“, pitao je Dikins, koji se tek sad zainteresovao. „Mnogi soprani ne mogu dobiti mesto čak ni u lokalnom horu kada počnu da mutiraju. Pitaj profesora Ernesta Lafa. Svako domaćinstvo u Engleskoj čulo ga je kako peva O, za golubičina krila, ali nijednom nije zapevao otkako mu je glas mutirao."
„Moraćeš više da učiš“, rekao je Dikins između zalogaja. „Ne zaboravi da škola odobrava dvanaest stipendija svake godine, a ja mogu da osvojim samo jednu“, trezveno je istakao.
„Ali u tome i jeste nevolja“, odgovori Hari. „Ako budem više učio, moraću da odustanem od hora. A bez stipendije bih morao da napustim Sveti Bid pa...“
„Nalaziš se između čekića i nakovnja“, zaključio je Dikins. Hari nikada nije čuo taj izraz i odlučio je da kasnije pita Dikinsa šta znači.
„Pa, jedno je sigurno“, umešala se gospođa Barington. „Džajls će teško osvojiti stipendiju za bilo koju školu.“
„Možda“, složio se Hari. „Ali Bristolska srednja škola svakako će u svoj kriket tim oberučke primiti levorukog udarača njegovih sposobnosti.“
„Onda ćemo morati da se nadamo da i u Itonu tako misle“, odvratila je, „zato što njegov otac želi da on ide tamo.“
„Neću da idem u Iton“, pobunio se Džajls i spustio viljušku. „Hoću da idem u Bristolsku srednju i budem sa svojim prijateljima.“
„Uverena sam da ćeš steći mnogo novih prijatelja u Itonu“, istakla je njegova majka. „A tvoj otac bi se strahovito razočarao kada ne bi krenuo njegovim stopama.“
Mlađi batler se nakašljao. Gospođa Barington je pogledala kroz prozor. Automobil se zaustavio pred stepenicama. „Mislim da je vreme da se vratite u školu“, rekla je. „Zaista ne želim da budem kriva ako neko ne stigne da uradi zadatke.“
Hari je čežnjivo pogledao veliki tanjir sa sendvičima i polupojedenu rođendansku tortu. Nerado je ustao i pošao ka vratima. Osvmuo se i mogao se zakleti da je video kako Dikins stavlja jedan sendvič u džep. Još jednom je pogledao kroz prozor i iznenadio se što je tek tad video koščatu devojčicu s dugim pletenicama. Sedela je sklupčana u uglu i čitala knjigu.
„To je moja užasna sestra Ema“, rekao je Džajis. „Samo čita. Ne obaziri se na nju.“ Hari se osmehnuo Emi, ali ona nije podigla pogled. Dikins je nije ni pogledao.
Gospođa Barington je ispratila dečake do ulaznih vrata. Rukovala se s Harijem i Dikinsom. „Nadam se da ćete nas obojica uskoro posetiti“, rekla je. „Veoma dobro utičete na Džajlsa.“
„Hvala što ste nas pozvali na čaj, gospođo Barington", odgovorio je Hari. Dikins je samo klimnuo glavom. Obojica su skrenuli pogled kada je zagrlila i poljubila sina.
Dok je šofer vozio dugim prilazom prema kapiji, Hari je pogledao kuću kroz zadnje staklo. Nije video kako Ema kroz prozor gleda za automobilom.

SEDMO POGLAVLJE


Školska prodavnica slatkiša otvorena je između četiri i šest svakog utorka i četvrtka.
Hari je retko odlazio u Emporijum, kako su je dečaci zvali, jer je imao samo dva šilinga džeparca po polugodištu i znao je da se njegovoj majci ne bi dopalo ako bi napravio dodatne troškove. Međutim, za Dikinsov rođendan je napravio izuzetak jer je nameravao da svom drugu kupi karamelu za jedan peni.
Uprkos tome što je Hari retko posećivao prodavnicu, jedna čokolada bi se našla na njegovom stolu svakog utorka i četvrtka uveče. Iako je školskim pravilima bilo zabranjeno da se u prodavnici slatkiša troši više od šest penija nedeljno, Džajls je uzimao i kesicu gumenih bombona za Dikinsa, a svojim prijateljima je stavljao do znanja da ne očekuje ništa zauzvrat.
Kada je tog utorka ušao u prodavnicu, Hari je stao u dugačak red. Pošle su mu bale na usta dok je piljio u uredne redove čokolada, karamela, žele-bombona i najnovije pomame - čipsa od krompira. Pomislio je da i sebi kupi jednu kesu, ali nakon što se nedavno upoznao s likom gospodina Vilkinsa Mikobera, 5 nije sumnjao u vrednost šest penija.
Dok je čežnjivo gledao poslastice, čuo je Džajlsov glas i ugledao ga nekoliko mesta ispred sebe. Taman je hteo da ga pozdravi kada je video kako Džajls uzima čokoladu s police i stavlja je u džep pantalona. Nekoliko trenutaka kasnije uzeo je i pakovanje žvakaćih guma. Kada je stigao na red, Džajls je na pult stavio kesu žele-bombona od dva penija i kesu čipsa od jednog penija, što je gospodin Svivals, profesor zadužen za prodavnicu, uredno upisao u svesku pored Baringtonovog imena. Druga dva artikla ostala su skrivena u džepu.
Hari se užasnuo i iskrao iz prodavnice pre nego što se Džajls okrenuo jer nije hteo da ga prijatelj vidi. Polako je hodao oko škole dok je pokušavao da odgonetne zašto Džajls krade kada je jasno da može da plati. Pretpostavljao je da postoji jednostavno objašnjenje, mada nije mogao da ga dokuči.
Vratio se u učionicu taman na vreme da uradi zadatke. Zatekao je ukradenu čokoladu na svom stolu i video kako Dikins jede žele-bombone. Bilo mu je teško da se usredsredi na uzroke industrijske revolucije dok je pokušavao da smisli šta da uradi u vezi sa onim što je otkrio, ako je išta trebalo činiti.
Odlučio je kada je isteklo vreme za zadatke. Stavio je neotvorenu čokoladu u gornju fioku svog stola s namerom da je u četvrtak vrati u prodavnicu. Džajlsu neće reći ništa.
Hari te noći nije oka sklopio i posle doručka je odveo Dikinsa u stranu da mu objasni zašto mu nije dao rođendanski poklon. Dikins nije mogao da sakrije nevericu.
„Moj tata ima isti problem u svojoj prodavnici", rekao je. „Dejli mejl tvrdi da je Velika kriza kriva za krađe po radnjama."
»Ne verujem da je Džajlsova porodica pogođena Velikom krizom“, vatreno je odvratio Hari.
Dikins je zamišljeno klimnuo glavom. „Možda bi trebalo da kažeš Frobu?“
„Da ocinkarim najboljeg druga? Nikada."
„Ali izbaciće ga iz škole ako ga uhvate”‚ istakao je Dikins. „Trebalo bi bar da ga upozoriš da si otkrio šta radi.“
„Razmisliću o tome“, odgovorio je Hari. „Ali u međuvremenu ću u prodavnicu vraćati sve što mi da i neću mu reći ništa.“
Dikins se nagnuo prema njemu. „Možeš li da vratiš i moje slatkiše?“, prošaputao je. „Nikada nisam bio tamo i ne bih znao šta da radim.“
Hari je pristao da preuzme odgovornost. Posle toga je dvaput nedeljno odlazio u prodavnicu slatkiša i vraćao Džajlsove nepoželjne poklone na police. Zaključio je da je Dikins u pravu i da će morati da se suoči sa svojim prijateljem pre nego što ga uhvate. Ali odlučio je da to odloži za kraj polugodišta.


— o O o —



„Dobar udarac, Baringtone", rekao je gospodin Frobišer kada je lopta prešla liniju. S terena se začulo pljeskanje. „Upamtite moje reči, direktore, Barington će igrati za Iton protiv Haroua na Lordsu.“
„Ne ako se Džajls bude pitao“, prošaputao je Hari Dikinsu.
„Šta ćeš da radiš tokom letnjeg raspusta, Hari?“, pitao je Dikins, naizgled nesvestan svega oko sebe.
„Ne nameravam da posetim Toskanu ove godine ako si na to mislio“, odgovorio je Hari osmehujući se.
„Mislim da ni Džajls ne želi da ide“, primetio je Dikins. „Na kraju krajeva, Italijani se nikada nisu razumeli u kriket."
„Pa rado bih se menjao s njim“, rekao je Hari. „Ne smeta mi što Mikelanđelo, Da Vinči i Karavađo nikada nisu naučili pojedinosti o bacanju ulevo, da ne spominjem svu pastu s kojom će morati da se izbori.“
„Gde ćeš ići?“, ustrajao je Dikins.
„Nedelju dana na zapadnoj rivijeri", razmetljivo je odgovorio. „Veliko pristanište u Vestonu na moru uglavnom je vrhunac, praćen ribom i krompirićima u restoranu Kofins. Hoćeš li da mi se pridružiš?"
„Nemam vremena“, odvratio je, očigledno misleći da je Hari ozbiljan.
„Zbog čega?“, zapita Hari, prihvativši igru.
„Previše posla.“
„Nameravaš da učiš preko raspusta?“, upita Hari s nevericom.
„Učenje jeste raspust za mene. Uživam u tome koliko i Džajls u kriketu a ti u pevanju.“
„Ali gde učiš?“
„U opštinskoj biblioteci, tikvane. Tamo imaju sve što mi treba."
„Mogu li da ti se pridružim?“, podjednako ozbiljno je pitao Hari. „Treba mi sva moguća pomoć da dobijem stipendiju za Bristolsku srednju školu.“ ^
„Samo ako pristaneš da ćutiš." Hariju je došlo da se nasmeje, ali je znao da njegov drug misli kako učenje nije za ismevanje.
„Očajnički mi treba pomoć s latinskom gramatikom", nastavio je Hari. „ Još ne shvatam posledične rečenice, a kamoli konjunktiv. Ako ne položim latinski, sve ću upropastiti čak i ukoliko sve ostalo dobro uradim.“
„Rado ću ti pomoći s latinskim ako mi zauzvrat učiniš nešto“, rekao je Dikins.
„Samo reci. Mada ne verujem da hoćeš da pevaš solo na ovogodišnjoj božićnoj službi.“
„Dobar udarac, Baringtone“, ponovio je gospodin Frobišer. Hari se pridružio pljeskanju. „Tu mu je treći put da je osvojio pedeset poena ove sezone, direktore", dodao je.
„Ne budi neozbiljan, Hari“, ukorio ga je Dikins. „Reč je o tome da je mom tati potreban neko za dostavljanje jutarnjih novina preko letnjeg raspusta i predložio sam tebe. Plata je šiling nedeljno. Posao je tvoj sve dok dolaziš svakog jutra u šest.“
„Šest sati?“, prezrivo je ponovio Hari. „To nije teško kad imaš ujaka koji probudi celu kuću u pet.“
„Dakle, hoćeš da preuzmeš posao?“
„Naravno. Ali zašto ga ti ne želiš? Šiling nedeljno nije za bacanje.“
„Nemoj me podsećati, ali ne umem da vozim bicikl.“
„Dođavola“, promrsi Hari. „Ja čak nemam bicikl.“
„Nisam rekao da nemam bicikl”, uzdahnuo je Dikins, „već da ne umem da ga vozim.“
„Kliftone“, rekao je profesor Frobišer kada su igrači kriketa napustili teren i pošli na čaj, „voleo bih da dođete do mog kabineta kad završite zadatke.“


— o O o —



Hari je oduvek voleo gospodina Frobišera jer je jedan od retkih profesora koji se prema njemu ophodi kao prema sebi ravnom. Ne ponaša se kao da ima mezimce među učenicima, dok neki drugi profesori ne kriju kako sinu lučkog radnika nikada nije trebalo dozvoliti da kroči kroz posvećene dveri Svetog Bida bez obzira na to koliko lepo pevao.
Kada je zvono oglasilo da je isteklo vreme za pisanje zadataka, Hari je spustio pero i otišao do kabineta gospodina Frobišera. Nije imao predstavu zašto ga je nastojnik njegovog doma pozvao, te nije mnogo ni razmišljao o tome.
Pokucao je na vrata kabineta.
„Uđite“, čuo se glas čoveka koji ne gubi vreme na reči. Hari je otvorio vrata i iznenadio se što ga nije dočekao uobičajeni Frobov osmeh.
Profesor Frobišer ga je pogledao kada se zaustavio pređ njegovim stolom. „Kliftone, rekli su mi da ste krali iz prodavnice slatkiša.“ Hari je grozničavo pokušavao da smisli odgovor kojim neće potkazati Džajisa. „Jedan đak-prefekt vas je video kako uzimate artikle s police”, nastavio je Frobišer istim neumoljivim tonom, a onda, izlazite bez zadržavanja kod pulta.“
Hari je hteo dsa kaže kako nije uzimao, već vraćao. Ali uspeo je samo da kaže: „Nikada nisam ništa uzeo iz prodavnice slatkiša gospodine.“ iako je govorio istinu, osetio je da je pocrveneo.
„Kako ooda objašajavate što ste išli u Emporijum dvaput nedeijno iako nema nijedne stavke na vaše ime u svesci gospodina Svivalsa?”
Gospodin Frobišer je strptjivo čekao, ali Hari je znao da će Džajlsa zasigurno izbaciti ako kaže istinu.
»A ova čokolada i kesa bombona nađeni su u gornjoj fioci vašeg stola nedugo pošto je prodavnka zatvorena.”
Hari se zagledao u slatkiše, ali nije rekao ništa.
»Čekam objašajenje, Kliftone“‚ opomenuo ga je gospodin Frobišer. Posle duge pauze dodao je i „Naravno, svestan sam toga da imate manje đžeparca od ostalih učenika, ali to nije opravdanje za krađu."
„Nikada nisam ništa ukrao u životu“, odvratio je Hari.
Sad se profesor Frobišer zapanjio, „Ako je tako, Kliftone – a želim da vam veruem - doći ćete kod mene posle horske probe s podrobnim objašnjenjem kako su se u vašem posedu našiii slalkiši koje očigledno niste platili. Ako me vaš odgovor ne bude zadvoljio‚ obojica ćemo posetiti direktoara i potpuno sam siguaran kakvu će odluku doneti"
Hari je izašao. Pripala mu je nauka čim je zatvorio vrata za sobom. Polako se vratio u učionicu, nadajući se da Džajls neće biti tamo. Prvo što je ugledao kada je ušao bila je još jedna čokolada na njegovom stolu.
Džajls je podigao pogled. „Jesi li dobro?” pitao je kada je video prijateljevo crveno lice. Hari nije odgovorio. Stavio je čokoladu u fioku i otišao na horsku probu bez reči. Džajls nije skidao pogled s njega. Kada je Hari zatvorio vrata, nehajno je pitao Dikinsa: „Šta mu je?“ Dikins je nastavio da piše kao da nije čuo pitanje. „Čuješ li me, gluvaću? Zašto je Hari natmuren?“
„Znam samo da ga je Frob zvao na razgovor."
„Zašto?“, zapita Džajls, koji se još više zainteresovao.
„Nemam predstavu", odvrati Dikins i nastavi da piše.
Džajls je ustao i prišao Dikinsovom stolu. „Šta si mi prećutao?“, pitao je i uhvatio ga za uvo.
Dikins je ispustio pero i nervozno gurnuo naočare do korena nosa pre nego što je konačno zacvileo: „U nevolji je.“
„Kakvoj nevolji?", ustrajao je Džajls i zavrnuo mu uvo.
„Mislim da će ga izbaciti“, zapišta Dikins.
Džajls mu je pustio uvo i prasnuo u smeh. „Da izbace Harija?“, podrugljivo je ponovio. „Pre će raspopiti papu.“ Vratio bi se do svog stola da nije primetio graške znoja na Dikinsovom čelu. „Zbog čega?“, pitao je tiše.
„Frob misli da je krao iz prodavnice slatkiša", objasnio je Dikins.
Da je Dikins podigao glavu, video bi da je Džajls prebledeo. Trenutak kasnije čuo je kako se vrata zatvaraju. Podigao je pero i pokušao da se usredsredi, ali prvi put u životu nije završio zadatak.


— o O o —



Sat kasnije Hari je izašao s horske probe i ugledao Fišera naslonjenog na zid - ovaj nije skrivao osmeh. Utom je Hari shvatio ko ga je prijavio. Nije se obazirao na Fišera i vratio se do svog doma kao da nema nijednu brigu na svetu iako se osećao kao da se penje na vešala. Znao je da mu neće oprostiti ukoliko ne izda najboljeg prijatelja. Oklevao je pre nego što je pokucao na nastojnikova vrata.
„Uđite“ je zvučalo mnogo blaže nego ranije tog poslepodneva. Aii Harija je dočekao isti neumoljivi pogled. Oborio je glavu.
„Dugujem vam iskreno izvinjenje, Kliftone“, rekao je Frobišer i ustao. „Saznao sam da vi niste krivac."
Harijevo srce još je mahnito lupalo, ali sad je brinuo zbog Džajlsa. „Hvala, gospodine", odgovorio je i dalje pognute glave. Želeo je toliko toga da pita, ali znao je da mu Frob neće odgovoriti ni na jedno pitanje.
Gospodin Frobišer je obišao radni sto i rukovao se s Harijem, što nikada ranije nije učinio. „Bolje požurite, Kliftone, ako želite da stignete na večeru.“
Izašao je iz Frobovog kabineta i polako pošao prema trpezariji. Fišer je stajao pored vrata i iznenađenje mu se ocrtavalo na licu. Hari je prošao pored njega i seo na svoje mesto pored Dikinsa. Stolica naspram njega bila je prazna.

OSMO POGLAVLJE


Džajls nije došao na večeru i te noći nije spavao u svom krevetu. Da Sveti Bid nije izgubio godišnju utakmicu protiv Ejvonhersta za trideset jedno trčanje, mnogi dečaci pa i profesori ne bi ni primetili da ga nema.
Ali, na Džajlsovu nesreću, utakmica se igrala na domaćem terenu te su svi imali neko objašnjenje zašto prvi udarač nije zauzeo mesto na terenu. Među njima je bio i Fišer, koji je svima zainteresovanima pričao da je udaljen pogrešan dečak.


— o O o —



Hari se nije radovao raspustu, ne samo zato što se pitao hoće li ikada više videti Džajlsa već i stoga što će se vratiti u Stil haus lejn broj dvadeset sedam i ponovo morati da deli sobu s ujka Stenom, koji se kući češće vraćao pijan nego trezan.
Hari je odlazio u krevet oko deset, nakon što pređe stara ispitna pitanja. Brzo bi zaspao, ali ujak bi ga probudio oko ponoći. Često je bio toliko pijan da nije mogao da nacilja krevet. U Harijevom umu će zauvek ostati urezani zvuci koje je Sten proizvodio dok je pokušavao da mokri u noćnu posudu, a nije uvek pogađao metu.
Kada bi se Sten svalio na krevet - retko je gubio vreme na svlačenje - Hari bi pokušao ponovo da zaspi, ali nekoliko minuta kasnije budilo ga je glasno pijano hrkanje. Čeznuo je da se vrati u Sveti Bid i deli spavaonicu s dvadeset devet dečaka.
I dalje se nadao da će Stenu u nekom trenutku neopreznosti izleteti još nešto o smrti njegovog oca, ali on je uglavnom i na najjednostavnije pitanje odgovarao nesuvislo. U jednoj retkoj prilici kada je bio dovoljno trezan da govori, odbrusio je Hariju da se tornja i upozorio da će ga izlemati ako ponovo pokrene tu temu.
Deljenje sobe sa Stenom imalo je samo jednu dobru stranu - nije mogao da zakasni za dostavljanje novina.
Harijevi dani u Stil haus lejnu upaii su u rutinu: ustajanje u pet, jedna kriška hleba za doručak - više nije lizao ujakovu činiju - javljanje gospodinu Dikinsu u šest, ređanje novina po redosledu i njihovo dostavljanje. Trebalo mu je oko dva sata da to obavi, te je stizao kući da popije šolju čaja s mamom pre nego što ona krene na posao. Oko osam i trideset odlazio je u biblioteku da se nađe s Dikinsom, koga je uvek zaticao kako sedi na gornjem stepeniku i čekajda neko otvori vrata.
Posle podne je išao na horske probe u Crkvu Svete Marije Radklif, što je deo njegove obaveze prema školi Svetog Bida. Ali nije je smatrao obavezom zato što je zaista uživao u pevanju. U stvari, više puta je prošaputao: „Molim te, Bože, učini da budem tenor kada počnem da mutiram i nikada neću ništa više tražiti!"
Pošto bi se vratio kući na čaj, Hari je radio još dva sata za kuhinjskim stolom pre odlaska u krevet. Pribojavao se ujakovog povratka kući koliko i Fišerovog prve nedelje u Svetom Bidu. Bar je Fišer otišao u gimnaziju Kolston, te je pretpostavio da im se putevi više nikada neće ukrstiti.


— o O o —



Hari se radovao poslednjoj godini u Svetom Bidu iako nije nimalo sumnjao u to da će mu se život promeniti ako on i njegova dva prijatelja krenu različitim putevima; Džajls ko zna kud, Dikins u Bristolsku srednju školu, dok će on, ako ne uspe da osvoji stipendiju, morati da se vrati u Merivud i s četrnaest godina prekine školovanje i potraži posao. Nastojao je da ne razmišlja o posledicama neuspeha iako Sten nije propuštao priliku da ga podseti kako se uvek može zaposliti u luci.
„Dečku nikada nije trebalo dozvoliti da ide u tu snobovsku školu“, redovno je govorio njegovoj majci dokje spuštala činiju ovsene kaše ispred njega. „Umislio je da je bolji nego Što jeste“, dodavao je kao da Hari nije tu. S tim bi se izvesno i Fišer rado složio, no Hari je odavno zaključio da taj momak i ujka Sten imaju mnogo toga zajedničkog.
„Ali svakako je Hariju trebalo pružiti priliku da napreduje?“, odvratila bi Mejsi.
„Zašto? Ako je luka dovoljno dobra za mene i njegovog starog, zašto ne bi bila i za njega?“, pitao je Sten s uverenjem koje nije ostavljalo mesta daljem razgovoru.
„Možda je dečko pametniji od nas dvoje zajedno“, nagovestila je Mejsi.
To bi načas ućutkalo Stena, ali posle još jedne kašike kaše kazao bi: „Zavisi od toga šta smatraš pametnim. Na kraju krajeva, postoje pamet i pamet.“ Uzeo bi još jednu kašiku, ali ne bi rekao ništa više o svom dubokoumnom zapažanju.
Hari je sekao krišku prepečenog hleba na četiri dela dok je slušao kako njegov ujak vrti istu ploču svakog jutra. Nikada nije govorio u svoju odbranu jer je Sten očigledno izveo svoj zaključak o Harijevoj budućnosti i ništa ga neće navesti da ga promeni. Sten, međutim, nije shvatao kako njegovo neprekidno ruganje samo navodi Harija da se više trudi.
„Ne mogu da dangubim ovde ceo dan“, glasila je Stenova poslednja primedba, pogotovo ako mu se činilo da je izgubio u raspravi. „Neki od nas moraju da rade“, dodao bi i ustao. Niko mu nije odgovarao. „I još nešto“, rekao je s kuhinjskih vrata. „Niko od vas ne primećuje da je momak postao mekušac. Čak više neće da oliže moju činiju. Boga pitaj čemu ga uče u toj školi.“ Vrata su se zalupila za njim.
„Ne obraćaj pažnju na ujaka“, rekla je Harijeva majka. „Samo ti zavidi. Ne sviđa mu se što se svi veoma ponosimo tobom. A čak će i on morati da promeni pesmu kada dobiješ stipendiju kao tvoj drugar Dikins.“
„Ali o tome se radi, mama“, odgovorjo je Hari. „Nisam kao Dikins i počinjem da se pitam je li ovo vredno toga.“
Ostatak porodice zagledao se u njega s nevericom sve dok deka nije progovorio prvi put za nekoliko dana. „Voleo bih da sam imao priliku da idem u Bristolsku srednju.“
„Zašto, deko?“, povikao je Hari.
„Zato što onda ne bih morao sve ove godine da živim s tvojim ujakom Stenom.“


— o O o —



Hari je uživao u dostavljanju jutarnjih novina i to ne samo zato što je bio van kuće. Kako su nedelje prolazile, upoznao je nekoliko redovnih pretplatnika koji su ga slušali kako peva u Crkvi Svete Marije i mahali mu kada im je dostavljao novine, drugi su ga nudili čajem, čak mu nutkali i jabuke. Gospodin Dikins ga je upozorio na dva psa koja bi trebalo da izbegava, ali za dve nedelje su oba mahala repom kada siđe s bicikla.
Hari se oduševio kada je otkrio da je gospodin Holkom među redovnim pretplatnicima. Često bi popričali kada mu ujutru dostavi primerak Tajmsa. Njegov prvi učitelj jasno mu je stavio do znanja kako ne želi da ga vidi natrag u Merivudu i dodao da je slobodan gotovo svake večeri ako mu treba još časova.
Kada bi se vratio kod gospodina Dikinsa posle obavljenog posla, ovaj mu je uvek ubacivao čokoladu od jednog penija u torbu pre nego što se raziđu. To ga je podsećalo na Džajlsa. Često se pitao šta li se dogodilo s njegovim prijateljem. Ni on ni Dikins nisu čuli ništa o njemu od onog dana kada je gospodin Frobišer zvao Harija na razgovor. Pre nego što izađe iz prodavnice, uvek je zastajao pred vitrinom da se divi jednom časovniku, iako je znao da nikada neće moći da ga priušti sebi. Čak nije ni pitao gospodina Dikinsa koliko košta.
Postojala su samo dva redovna odstupanja u Harijevoj nedeljnoj rutini. Uvek se trudio da subotnje jutro provede sa Starim Džekom i odnese mu primerke svih brojeva Tajmsa koji su izašli tokom sedmice. A nedeljom uveče, posle pevanja u Crkvi Svete Marije, trčao je kroz grad da stigne u Crkvu Svetog rođenja na večernju službu.
Krhka gospođica Mandej sijala je od ponosa kada je on pevao solo deonice. Samo se nadala da će doživeti dan da Harija prime na Kembridž. Nameravala je da mu priča o horu u Kings koledžu, ali ne dok se ne upiše u Bristolsku srednju.


— o O o —



„Hoće li te profesor Frobišer postaviti za đaka-prefekta?“, pitao je Stari Džek pre nego što je Hari skliznuo na svoje mesto s druge strane kupea.
„Nemam predstavu“, odgovorio je Hari. „Inače, Frob uvek govori“, dodao je i povukao revere, „Kliftone, u životu ćete dobiti ono što zaslužujete, ne više a svakako ne manje.”
Stari Džek se zakikotao i umalo mu nije rekao da dobro podražava Froba. Umesto toga je primetio: „Onda se kladim da ćeš postati đak-prefekt.“
„Radije bih da dobijem stipendiju za Bristolsku srednju“, rekao je Hari, odjednom zvučeći starije.
„A šta je s tvojim prijateljima, Baringtonom i Dikinsom?“ Stari Džek je pokušao da ga razvedri. „Je li i njima predodređeno nešto više?“
„Dikins nikada neće postati đak-prefekt. On ne ume ni o sebi da se stara, a kamoli o nekome drugom. U svakom slučaju, nada se da će postati đak-nadzornik biblioteke a budući da niko drugi ne želi to zaduženje, gospodin Frobišer ne bi trebalo mnogo da brine koga će postaviti na to mesto.“
„A Barington?“
„Nisam siguran hoće li se vratiti u sledećem polugodištu", setno odgovori Hari. „A čak i ako se vrati, prilično sam siguran da ga neće postaviti za đaka-prefekta.“
„Nemoj potcenjivati njegovog oca“, odvrati Stari Džek. „Taj čovek će nesumnjivo naći načina da se njegov sin vrati prvog školskog dana. A ne bih se opkladio ni da neće postati đak-prefekt.“
„Nadajmo se da ste u pravu.“
„A ako jesam, pretpostavljam da će ići u Iton kao i njegov otac?“
„Ne ako se on bude pitao. Džajls bi više voleo da ide u Bristolsku srednju sa mnom i Dikinsom."
„Ukoliko ne ode u Iton, teško da će mu ponuditi mesto u toj školi. Njihov prijemni ispit je među najtežima u zemlji.“
„Rekao mi je da ima plan.“
„Bolje bi mu bilo da je dobar ako se nada da će obmanuti svog oca i profesore.“
Hari nije odgovorio.
„Kako ti je majka?“ Stari Džek je promenio temu jer je shvatio da dečak ne želi više da priča o tome.
„Unapređena je. Sad nadgleda sve konobarice u Palm kortu i podnosi izveštaje gospodinu Fremptonu, upravniku hotela.“
„Mora da se veoma ponosiš njom.“
„Da, gospodine. A to ću i dokazati."
„Šta si naumio?“
Hari mu je otkrio svoju tajnu. Starac je pažljivo slušao i povremeno klimao glavom s odobravanjem. Postoji jedna nevolja, ali nije nesavladiva.
Kada se Hari vratio u prodavnicu nakon što je poslednji put isporučio novine pre povratka u školu, gospodin Dikins mu je dao šiling više. „Ti si najbolji raznosač novina koga sam ikada imao“, rekao je.
„Hvala, gospodine", odgovorio je Hari i stavio novac u džep. „Gospodine Dikinse, mogu li nešto da vas pitam?“
„Naravno, Hari.“
Hari je prišao vitrini u kojoj su na gornjoj polici bila izložena dva časovnika. „Koliko košta ovaj časovnik?“, pokazao je na ingersol.
Gospodin Dikins se osmehnuo. Nekoliko nedelja je čekao da mu Hari postavi to pitanje i imao je spreman odgovor. „Šest šilinga."
Hariju je to bilo neverovatno. Bio je uveren da tako izvanredan predmet košta dvostruko yiše. Međutim, iako je svake nedelje odvajao pola zarade, nedostajao mu je jedan šiling bez obzira na to što ga je gospodin Dikins malopre častio.
„Znaš li da je to ženski časovnik, Hari?“
„Da, gospodine. Hteo sam da ga kupim majci.“
„Onda ga možeš dobiti za pet šilinga."
Hari nije mogao da poveruje u svoju sreću.
„Hvala, gospodine“, rekao je i pružio mu četiri šilinga, jednu kovanicu od šest penija, jednu od dve i tri penija. Ostao je praznih džepova.
Gospodin Dikins je izvadio časovnik iz vitrine, krišom skinuo nalepnicu s cenom - šesnaest šilinga - i stavio ga u otmenu kutiju.
Hari je zviždukao kada je izašao iz prodavnice. Gospodin Dikins se osmehnuo i stavio novčanicu od deset šilinga u blagajnu, srećan što je ispunio svoj deo nagodbe.

DEVETO POGLAVLJE


Zvono se oglasilo.
„Vreme je za svlačenje“, rekao je đak-prefekt prve večeri u spavaonici novih učenika. Hariju su svi delovali sitno i bespomoćno. Dvojica-trojica su očigledno potiskivala suze, dok su se drugi osvrtali ne znajući šta darade. Jedan dečak se okrenuo prema zidu. Drhtao je. Hari mu je brzo prišao.
„Kako se zoveš?“, nežno ga je pitao.
„Stivenson.“
„Ja sam Klifton. Dobro došao u školu Svetog Bida.“
„A ja sam Tjuksberi", rekao je dečak koji je stajao s druge strane Stivensovog kreveta.
„Dobro došao u Sveti Bid, Tjuksberi.“
„Hvala, Kliftone. U stvari, moj otac i deda su išli u ovu školu pre Itona.“
„Ne sumnjam“, odvrati Hari. „I kladim se da su bili kapiteni kad je Iton igrao protiv Haroua na Lordsu“, dodao je i odmah zažalio zbog toga.
„Ne, moj otac nije bio u suvom timu, već u mokrom“, mirno je rekao Tjuksberi.
„Mokrom timu?“
„Bio je kapiten Oksforda protiv Kembridža u veslanju.“ Stivenson je zaplakao.
„Šta je bilo?“, pitao je Hari i seo na krevet pored njega. „Moj tata je vozač tramvaja.“
Svi su prestali s raspakivanjem i zagledali se u Stivensona. „Je l’ tako?“, reče Hari. „Onda bi bilo bolje da ti otkrijem jednu tajnu“, dodao je dovoljno glasno da ga svi dečaci u spavaonici čuju. „Ja sam sin lučkog radnika. Ne bi me čudilo da si dobio horsku stipendiju.“
„Nisam, osvojio sam stipendiju na prijemnom ispitu.“
„Čestitam“, rekao je Hari i rukovao se s njim. „Slediš dugu i plemenitu tradiciju.“
„Hvala. Ali imam jedan problem“, prošaputa dečak.
„Koji, Stivensone?“
„Nemam zubnu pastu.“
„Ne brini, druškane“, umešao se Tjuksberi. „Moja majka mi uvek spakuje dve.“
Hari se osmehnuo kada je ponovo zazvonilo. „Svi u krevet“, odlučno je rekao i pošao prema vratima.
Čuo je šapat: „Hvala na pasti.“
„Nema na čemu, druškane.“
„A sad“, nastavio je Hari i ugasio svetlo, „ne želim da čujem nijednu reč do zvona u šest i trideset sutra ujutru." Sačekao je nekoliko trenutaka dok neko nije počeo da šapuće. „Ozbiljan sam, ni reči.“ Osmehivao se dok je silazio stepenicama da se pridruži Dikinsu i Baringtonu u učionici đaka-prefekata.
Harija su dočekala dva iznenađenja kada se vratio u Sveti Bid. Čim je ušao, gospodin Frobišer ga je poveo u stranu.
„Čestitam, Kliftone", tiho je rekao. „Biće objavljeno tek na sutrašnjem jutarnjem zboru, ali ti si novi školski kapiten."
„Džajls bi trebalo da bude kapiten“, odgovorio je bez razmišljanja.
„Barington će biti sportski kapiten i...“
Hari je skočio kada je čuo da mu se prijatelj vratio u Sveti Bid. Stari Džek je bio u pravu kada je rekao da će gospodin Hjugo naći načina da vrati sina u školu.
Kada je Džajls nekoliko trenutaka kasnije ušao u predvoije, dva dečaka su se rukovala i Hari nije spomenuo ono što mora da je obojici bilo na umu.
„Kakvi su žutokljunci?“, pitao je Džajls kada se Hari vratio u učionicu.
„Jedan me podseća na tebe.“
„Verovatno Tjuksberi.“
„Poznaješ ga?“
„Ne, ali naši očevi su bili ista generacija u Itonu.“
„Rekao sam mu da sam sin lučkog radnika“, rekao je Hari i seo na jedinu udobnu stolicu u sobi.
„Ma nemoj?“, odvrati Džajls. „A je l’ on tebi rekao da je sin ministra?”
Hari nije odgovorio ništa.
„Ima li još nekog na koga bi trebalo da obratim pažnju?“
„Stivenson. On je nešto između Dikinsa i mene.“
„Onda bi bilo bolje da zaključaš požarna vrata pre nego što pokuša da šmugne.“
Hari je često razmišljao o tome šta bi sad bilo s njim da ga Stari Džek one noći nije nagovorio da se vrati u Sveti Bid.
„Šta je prvi čas sutra?“, pitao je i pogledao raspored. „Latinski“, odgovorio je Dikins. „Zato pomažem Džajlsu s prvim punskim ratom.“
„Od 264. do 241. pre nove ere“, rekao je Džajls.
„Kladim se da uživaš u tome“, primeti Hari.
„Da, i jedva čekam nastavak, drugi punski rat.“
„Od 218. do 201. pre nove ere“, dodao je Hari.
„Uvek me zapanjuje kako su Grci i Rimljani znali tačno kada će se Isus roditi“, reče Džajls.
„Ha-ha-ha“, nasmeja se Hari.
Dikins se nije smejao, već je istakao: „I na kraju moramo da pređemo treći punski rat od 149. do 146. pre nove ere.“
„Zar zaista moramo da znamo sva tri?“, zakuka Džajls.


— o O o —



Crkva Svete Marije Radklif bila je puna. Svi su došli da čuju osam čitanja iz Biblije i osam crkvenih pesama na proslavi Došašća. Hor je ušao kroz naos i polako napredovao crkvenim brodom pevajući Dođite, svi vernici pre nego što je zauzeo svoje mesto.
Direktor je prvi čitao. To je bilo praćeno pesmom Mali grad Vitlejem. U programu je pisalo da će treću deonicu pevati mladi gospodin Hari Klifton.
Tako tiho, tako tiho, čudesan dar je dat, dok Bog... Harijeva majka je ponosno sedela u trećem redu, dok je starica pored nje želela svima da kaže kako je on njen unuk. S Mejsine druge strane sedeo je čovek čiji zadovoljni osmeh nije odavao da ne čuje nijednu reč. Ujka Stena nije bilo nigde.
Sportski kapiten pročitao je drugi biblijski odlomak. Kada se Džajls vratio na mesto, Hari je primetio da sedi pored otmenog čoveka sede kose i pretpostavio da je to ser Volter Barington. Džajls mu je jednom rekao da njegov deda živi u kući većoj od njegove, ali Hari je mislio kako je to nemoguće. S Džajlsove druge strane sedeli su njegovi roditelji. Gospođa Barington mu se osmehnuia, ali gospodin Barington nijednom nije pogledao u njegovom pravcu.
Kada su orgulje zasvirale uvod za Mi, tri kralja, svi su ustali i glasno zapevali. Sledeći je čitao profesor Frobišer, posle čega je sledilo ono što je gospođica Mandej mislila da će biti vrhunac službe. Nijedan od hiljadu vernika nije se pomerio dok je Hari pevao Tihu noć s takvom jasnoćom i sigurnošću da se čak i direktor osmehivao.
Đak-nadzornik biblioteke bio je sledeći. Hari je već nekoliko puta s njim prešao reči Svetog Marka. Dikins je pokušao da izbegne taj zadatak, kako ga je opisao Džajlsu, ali gospodin Frobišer je ustrajao: uvek bibliotekar čita četvrti. Dikins nije bio Džajls, ah nije bio ni loš. Hari mu je namignuo kada se vratio na mesto pored roditelja.
Tad je hor ustao da peva In Dulci Jubilo dok je pastva ostala da sedi. Hari je smatrao da je ta crkvena pesma zbog neuobičajenih harmonija najteža u repertoaru.
Gospodin Holkom je zažmurio da bi ga bolje čuo. Hari je pevao Neka sad sva srca zapevaju kada mu se učinilo da mu je glas neznatno, jedva čujno, prepukao. Pretpostavio je da se momak prehladio. Ali gospođica Mandej je znala da nije tako. Mnogo puta je čula te rane znake. Molila se da je pogrešila, ali je znala da njena molitva neće biti uslišena. Hari će pevati do kraja službe i samo će šačica ljudi shvatiti šta se dogodilo. Čak će moći da peva još nekoliko nedelja, možda i meseci, ali do Uskrsa će drugo dete pevati Radujte se što je Gospod ustao.
Jedan starac koji je došao samo nekoliko trenutaka pošto je služba počela bio je među onima koji nisu sumnjali u ono što se dogodilo. Stari Džek je izašao pre nego što je biskup izrekao poslednji blagoslov. Znao je da će Hari moći da ga poseti tek sledeće subote, što će mu dati dovoljno vremena da smisli kako da odgovori na neminovno pitanje.


— o O o —



„Mogu li nasamo da porazgovaram s vama, Kliftone?“, rekao je profesor Frobišer kada je zvono označilo da bi trebalo završiti pisanje zadataka. „Možete li doći do mog kabineta?" Hari nikada neće zaboraviti poslednji put kada je čuo te reči.
Kada je Hari zatvorio vrata, nastojnik njegovog doma pokazao mu je da sedne pored kamina, što nikada ranije nije učinio. „Samo sam hteo da vas uverim, Hari“, prvi put ga je oslovio po imenu, „da to što više ne možete da pevate u horu neće uticati na vašu stipendiju. Svi smo svesni da se vaš doprinos ovoj školi ne ograničava na crkvu.“
„Hvala, gospodine.“
„Međutim, moramo razmotriti vašu budućnost. Profesor muzičkog mi je rekao da će možda proći izvesno vreme dok vam se glas potpuno ne oporavi. Bojim se da su zbog toga mali izgledi da vam Bristolska srednja škola ponudi horsku stipendiju.“
„Ta mogućnost ne postoji“, mirno je odvratio Hari.
„Moram se složiti s vama“, reče Frobišer. „Lakše mi je što shvatate kako stvari stoje. Ali rado ću vas predložiti za stipendiju. Međutim“, nastavio je pre nego što je Hari stigao da odgovori, „s obzirom na okolnosti, valjalo bi da znate da su veći izgledi da vam ponude stipendiju u, recimo, školi Kolston ili glosterskom Kings koledžu jer su im ispitna pitanja znatno lakša.“
„Ne, hvala, gospodine“, odbio je Hari. „Moj izbor ostaje Bristolska srednja škola.“ Isto je odgovorio Starom Džeku prošle subote kada je njegov mentor promrmljao kako ne treba da donosi nepromenljive odluke.
„Neka bude tako“, odgovorio je gospodin Frobišer, koji je i očekivao takav odgovor, ali je ipak smatrao svojom dužnošću da mu predoči druge mogućnosti. „Onda ćemo okrenuti tu prepreku u vašu korist.“
„Kako predlažete da to uradim, gospodine?“
„Budući da ste oslobođeni dnevnih horskih proba, imaćete više vremena da se pripremite za prijemni ispit.“
„Da, gospodine, ali ipak imam obaveze kao...”
„I učiniću sve što je u mojoj moći da vam ubuduće olakšam dužnosti školskog kapitena."
„Hvala, gospodine."
„Uzgred, Hari“, nastavio je Frobišer dok je ustajao iz stolice, „upravo sam pročitao vaš rad o Džejn Ostin i zadivilo me je vaše zapažanje da ona možda nikada ne bi napisala nijedan roman da je išla na univerzitet, kao i da njeno delo ne bi bilo toliko pronicljivo.“
„Ponekad je prednost u tome što nemate prednosti.“
„To ne zvuči kao Džejn Ostin.“
„I nije“, odgovorio je Hari. „To su reči još nekoga ko nije išao na univerzitet“, dodao je bez daljeg objašnjavanja.


— o O o —



Mejsi je pogledala svoj novi časovnik i osmehnula se. „Moraću sad da te ostavim, Hari, inače ću zakasniti na posao.“
„Naravno, mama", odgovorio je Hari i skočio sa stolice. „Ispratiću te do tramvajske stanice.“
„Hari, jesi li razmišljao šta ćeš da radiš ako ne budeš dobio tu stipendiju?“ Njegova majka je konačno postavila pitanje koje je nedeljama izbegavala.
„Samo o tome i razmišljam“, rekao je dok joj je držao vrata. „Ali neću imati mnogo izbora. Moraću da se vratim u Merivud i da se zaposlim kada napunim četrnaest godina.“

DESETO POGLAVLJE


„Jesi li spreman da se suočiš sa ispitivačima, momče?“, zapita Stari Džek.
„Onoliko koliko to mogu biti“, odgovori Hari. „Inače, poslušao sam vaš savet i pregledao ispitna pitanja za poslednjih deset godina. Bili ste u pravu, svakako postoji obrazac i ista pitanja se javljaju u redovnim razmacima.“
„Dobro je. A kako napreduješ s latinskim? Koliko god bio dobar iz ostalih predmeta, ne smemo dozvoliti da padnemo na tome.“
Hari se osmehnuo što je Stari Džek upotrebio prvo lice množine. „Zahvaljujući Dikinsu, uspeo sam da osvojim šezdeset devet bodova na pripremnom ispitu prošle nedelje iako sam napisao da je Hanibal prešao Ande.“
„Pogrešio si samo devet i po hiljada kilometara", nasmejao se Stari Džek. „Šta misliš da će ti biti najveća prepreka?“
„Četrdeset dečaka iz Svetog Bida koji će takođe polagati ispit, da ne spominjem dvesta pedeset iz drugih škola.“
„Zaboravi na njih. Oni neće biti nikakva prepreka ako budeš uradio ono za šta si sposoban.“
Hari je zaćutao.
„A šta ti se dešava s glasom?“, zapita Stari Džek, koji je uvek menjao temu kada Hari ućuti.
„Nemam ništa novo da kažem. Mogu proći nedelje dok ne budem znao hoću li postati tenor, bariton ili bas. A čak ni tad ništa ne jamči da ću biti dobar. Samo je jedno sigurno, a to je da mi Bristolska srednja neće ponuditi stipendiju dok sam kao konj sa slomljenom nogom.“
„Trgni se malo“, prekorio ga je Stari Džek. „Nije toliko loše.“
„Gore je. Da sam konj, ustrelili bi me i poštedeli ovih muka.“
Stari Džek se nasmejao. „I kada je ispit?“, pitao je iako je već znao odgovor.
„Sledećeg četvrtka. Počinjemo s opštom kulturom u devet, a onda ćemo imati još pet radova tokom dana zaključno s engleskim u četiri.“
„Dobro je što je tvoj omiljeni predmet poslednji“, istakao je Džek.
„Nadajmo se. Ali molimo se da bude pitanje o Dikensu jer ga nije bilo poslednje tri godine, zb'og čega čitam njegove knjige pošto ugase svetla.“
„Velington je u svojim memoarima napisao da je najgori trenutak svake bitke čekanje da izađe sunce uoči dana borbe.“
„Slažem se s Gvozdenim Vojvodom, što znači da neću mnogo spavati sledeće dve nedelje.“
„To je razlog više da me ne posetiš sledeće subote, Hari. Trebalo bi bolje da iskoristiš to vreme. U svakom slučaju, ako se dobro sećam, tebi je rođendan."
„Otkud znate?“
„Priznajem da nisam pročitao na naslovnoj strani Tajmsa. Ali budući da je pao istog dana prošle godine, odvažio sam se da ti uzmem mali poklon.“ Podigao je paket uvijen u novinsku hartiju i pružio ga Hariju.
„Hvala, gospodine“, rekao je Hari dok je odvezivao vrpcu. Razmotao je novine, otvorio malu tamnoplavu kutiju i s nevericom se zagledao u muški ingersol časovnik koji je video u vitrini u prodavnici gospodina Dikinsa.
„Hvala“, ponovio je dok ga je stavljao oko zgloba. Neko vreme nije mogao da odvoji pogled od njega. Pitao se kako li je Stari Džek priuštio sebi da odvoji šest šilinga.


— o O o —



Hari je bio potpuno budan u zoru na dan ispita. Preskočio je doručak kako bi pregledao neka stara ispitna pitanja o opštoj kulturi, ponovio prestonice svih zemalja od Nemačke do Brazila, vladavine svih premijera od Volpola do Lojda Džordža i monarha od kralja Alfreda do Džordža V. Sat vremena kasnije bio je spreman da se suoči sa ispitivačima.
Ponovo je sedeo u prvom redu, između Baringtona i Dikinsa. Zapitao se da li je to poslednji put. Kada je na satu na kuli izbilo deset, nekoliko profesora krenulo je niz redove klupa da podeli pitanja iz opšte kulture četrdesetorici nervoznih dečaka. Pa, trideset devetorici nervoznih dečaka i Dikinsu.
Hari je polako pročitao pitanja. Kada je stigao do stotog, dozvolio je sebi da se osmehne. Podigao je pero, umočio ga u mastionicu i počeo da piše. Četrdeset minuta kasnije, ponovo je stigao do stotog pitanja. Pogledao je na sat, ostalo mu je deset minuta da proveri odgovore. Načas se zamislio kod pitanja trideset četiri. Jesi li poslali Olivera ili Tomasa Kromvela u Londonsku kulu zbog izdaje? Prisetio se sudbine kardinala Vulsija i odlučio se za čoveka koji ga je smenio na mestu kancelara.
Kada se sat ponovo oglasio, stigao je do pitanja devedeset dva. Brzo je pregledao poslednjih osam odgovora pre nego što mu je oduzet papir na kome se još sušilo mastilo na poslednjem odgovoru - Čarls Lindberg.
Tokom dvadesetominutnog predaha, Hari, Džajls i Dikins polako su hodali oko terena za kriket, gde je Džajls prošle nedelje postigao sto poena.
„Amo, amas, amat“, govorio je Dikins dok ih je marljivo vodio kroz konjugacije bez otvaranja udžbenika.
„Amamus, amatis, amant”, ponovio je Hari dok su se vraćali prema sali.
Kada je sat kasnije predao ispitna pitanja, Hari je bio uveren da je postigao više od obaveznih šezdeset bodova. Čak je i Džajls izgledao zadovoljno sobom. Dok su išli prema trpezariji, Hari je prebacio ruku preko Dikinsovog ramena i rekao: „Hvala, druže stari.“
Nešto kasnije je pročitao pitanja iz geografije i u sebi zahvalio bogu na svom tajnom oružju. Za sve ove godine mnogo je naučio od Starog Džeka i pritom se nije osećao kao da je u učionici.
Hari nije dotakao nož i viljušku za vreme ručka. Džajls je uspeo da pojede pola pite sa svinjetinom, dok Dikins nije prestajao da jede.
Istorija je bila sledeća i nije ga nimalo uzrujala. Na bojno polje su izašli Henri VIII, Elizabeta, Roli, Drejk, Napoleon, Nelson i Velington, ali Hari ih je potukao.
Ispit iz matematike bio je lakši nego što je očekivao, a Džajls je čak mislio da je ponovo postigao sto poena.
Tokom poslednjeg predaha Hari se vratio u učionicu i pogledao sastav koji je napisao o knjizi Dejvid Koperfild, uveren da će zablistati iz svog omiljenog predmeta. Polako se vratio u saiu, neprestano ponavljajući omiljene reči gospodina Holkoma. Usredsredi se.
Zagledao se u poslednja pitanja i otkrio da ova godina pripada Tomasu Hardiju i Luisu Kerolu. Pročitao je Sudiju iz Kasterbridža i Alisu u zemlji čuda, ali Ludi Šeširdžija, Majkl Henčard i Mačak Cerekalo nisu mu bili poznati kao Pegoti, doktor Čilip i Barkis. Polako je povlačio perom po papiru i nije bio siguran je li uradio dovoljno kad se šezdeset minuta kasnije oglasio sat. Izašao je iz sale na poslepodnevno sunce, donekle malodušan, iako je po licima svojih takmaca video da nikome poslednji ispit nije bio lak. Zapitao se je li i dalje u igri.


— o O o —



Sledilo je ono što je gospodin Holkom Često opisivao kao najgori deo svakog ispita - dani beskrajnog čekanja pre nego što se rezultati zvanično postave na školsku oglasnu tablu, vreme kada dečaci često urade nešto zbog čega kasnije zažale, gotovo kao da bi radije da budu izbačeni nego da saznaju svoju sudbinu. Jednog su uhvatili kako pije jabukovo vino iza spremišta za bicikle, drugi je pušio u kupatilu, dok su trećeg videli u lokalnom bioskopu nakon što su u internatu svetla ugašena.
Džajls nije postigao nijedan poen sledeće subote, prvi put u sezoni. Dikins je ostajao u biblioteci, a Hari je odlazio u duge šetnje i iznova prelazio sve odgovore u glavi. Nije mu bilo lakše zbog toga.
U nedelju po podne Džajls je ponovo loše igrao; u ponedeljak je Dikins nerado predao dužnost novom đaku-nadzorniku biblioteke, a u utorak je Hari čitao Daleko od. razuzdane gomile i naglas psovao. U sredu uveče Džajls i Hari pričali su do kasno u noć, dok je Dikins čvrsto spavao.


— o O o —



Mnogo pre nego što je tog četvrtka izbilo deset, četrdeset dečaka već je lunjalo po dvorištu, s rukama u džepovima i oborenih glava. Čekali su direktora. Iako su svi znali da magistar Oukšot neće doći ni minut ranije ili kasnije, u pet do deset su gotovo svi pogledi bili upereni u vrata direktorove kuće. Ostali su gledali u sat na velikoj dvorani kao da će time naterati minutaru da ubrza.
Kada se sat oglasio, velečasni Samjuel Oukšot otvorio je ulazna vrata i iskoračio na stazu. U jednoj ruci je nosio list papira, a u drugoj četiri eksera. Ništa nije prepustio slučaju. Stigavši do kraja staze, otvorio je nisku kapiju i uobičajenim korakom pošao dvorištem, nesvestan svega oko sebe. Dečaci su se brzo pomerili u stranu da mu naprave prolaz kako ga ništa ne bi usporilo. Zaustavio se ispred oglasne table kada je izbilo deset. Zakucao je rezultate na tablu i udaljio se bez reči.
Četrdeset dečaka pojuri prema tabli. Niko se nije iznenadio što je Dikinsovo ime na vrhu spiska s devedeset dva boda. Dobio je Pelokenovu stipendiju. Džajls je skočio uvis, ne krijući olakšanje što je ugledao šezdeset četiri boda pored svog imena.
Obojica se okrenuše prema svom prijatelju. Hari je stajao sam, daleko od razuzdane gomile.

MEJSI KLIFTON
1920-1936.




JEDANAESTO POGLAVLJE


Ne može se reći da smo se Artur i ja istrošili za venčanje, ali ni Tankokovi ni Kliftonovi nisu imali ni prebijene pare. Ispostavilo se da je najveći trošak bio hor, pola krune, ali vredeo je svakog penija. Uvek sam htela da budem u horu gospođice Mandej, ali iako mi je rekla da mi je glas dovoljno dobar, nisam dolazila u obzir zato što ne znam da čitam i pišem.
Slavlje je, ako se može tako nazvati, održano u kući Arturovih roditelja u Stil haus lejnu: bure piva, nešto sendviča s kikiriki-puterom i desetak pita sa svinjetinom. Moj brat Sten je čak doneo svoju porciju ribe i krompirića. Povrh svega, morali smo rano da krenemo kako bismo uhvatili poslednji autobus za Veston na moru, gde smo otišli za medeni mesec. Artur je uzeo sobu u pansionu pored keja u petak uveče i, budući da je padala kiša, retko smo izlazili iz sobe.
Bilo mi je čudno što ću i drugi seksualni odnos imati u Vestonu na moru. Zaprepastila sam se kada se Artur prvi put skinuo. Preko stomaka mu se pružao tamnocrven, grubo zašiven ožiljak. Proklete Švabe. Nikada nije rekao da je ranjen u ratu.
Nisam se iznenadila što se uzbudio čim sam skinula kombinezon, ali moram priznati da sam očekivala da će skinuti čizme pre nego što budemo vodili Ijubav.
Napustili smo pansion u nedelju posle podne i uhvatili poslednji autobus za Bristol zato što je Artur morao u šest ujutru da se pojavi na poslu u brodogradilištu.
Posle venčanja se Artur preselio u našu kuću - samo dok ne budemo mogli da priuštimo sebi nešto svoje, rekao je mom ocu, što je značilo dok nečiji roditelji ne umru. U svakom slučaju, i njegova i moja porodica žive u Stil haus lejnu otkako znaju za sebe.
Artur se ushitio kada sam mu rekla da sam u drugom stanju jer je želeo bar šestoro dece. Brinula sam hoće li prvo biti njegovo, ali nije bilo razloga da on posumnja jer smo samo mama i ja znale istinu.
Osam meseci kasnije rodila sam dečka i, hvala bogu, ništa nije nagoveštavalo da nije Arturov. Krstili smo ga Harold, što je usrećilo mog oca jer je to značilo da će njegovo ime preživeti još jedno pokolenje.
Mislila sam da ću, kao mama i baka, zaglaviti kod kuće i rađati bebu na svake dve godine. Na kraju krajeva, Artur potiče iz porodice sa osmoro dece, a ja sam četvrto od petoro. No ispostavilo se da mi je Harold bio jedino dete.


— o O o —



Artur se uglavnom vraćao kući pravo s posla kako bi proveo malo vremena s bebom pre nego što je stavim na spavanje. Kada nije došao tog petka, pretpostavila sam da je otišao u krčmu s mojim bratom. Ali kada se Sten uteturao odmah posle ponoći, trešten pijan i mašući smotuljkom novčanica od pet funti, Artur nije bio s njim. Sten mi je dao jednog petaka i zapitala sam se da nije orobio banku. Ali povukao se u sebe kada sam ga pitala gde je Artur.
Nisam otišla u krevet te noći. Sedela sam na donjem stepeniku i čekala da mi se muž vrati kući. Artur nikada nije prenoćio van kuće cele noći otkako smo se uzeli.
Iako se Sten otreznio kada je sledećeg jutra sišao u kuhinju, nije progovorio ni reč tokom doručka. Pitala sam ga gde je Artur i on je tvrdio da ga nije video otkako se sinoć odjavio s posla. Nije teško videti kada Sten laže zato što vas tad ne gleda u oči. Taman sam htela da nastavim da ga ispitujem kad se začu glasno kucanje na ulaznim vratima. Pomislila sam da je Artur i požurila da otvorim.
Čim sam otvorila, uleteše dvojica policajaca, otrčaše u kuhinju, zgrabiše Stena, staviše mu lisice i optužiše ga za provalu. Sad sam znala otkud smotuljak novca.
„Nisam ništa ukrao", pobunio se Sten. „Gospodin Barington mi je dao novac."
„Kako da ne, Tankoku", odvrati policajac.
„Kunem se bogom da je istina, policajče", rekao je dok su ga odvlačili u ćorku.Tad sam znala da Sten ne laže.
Ostavila sam Harija s mamom i trčala sve do brodogradilišta u nadi da ću saznati da se Artur pojavio za jutarnju smenu i da će mi reći zašto je Sten uhapšen. Pokušala sam da ne mislim o tome kako je moguće da je i Artur zatvoren.
Čuvar na kapiji mi je rekao da nije video Artura celo jutro. Ali zbunio se kada je na spisku video da se Artur sinoć nije odjavio. Samo mi je rekao: „Nemojte mene kriviti. Nisam noćas radio."
Tek kasnije sam se zapitala zašto je upotrebio reč „kriviti".
Ušla sam u brodogradilište i pitala neke Arturove drugare, ali svi su ponavljali isto - „Nisam ga video otkako se sinoć odjavio." - i brzo se udaljavali. Taman sam htela da odem u stanicu i pitam da nije i on uhapšen kada sam videla kako jedan starac prolazi oborene glave.
Pojurila sam za njim, očekujući da će mi reći da se tornjam ili tvrditi kako ne zna o čemu pričam. Međutim, kada sam mu prišla, zaustavio se, skinuo kačket i poželeo mi dobro jutro. Iznenadila sam se zbog njegovog lepog vaspitanja i to mi je ulilo hrabrost da ga pitam je li video Artura tog jutra.
„Nisam", odgovorio je. „Poslednji put sam ga video juče posle podne kada je radio drugu smenu s vašim bratom.Trebalo bi njega da pitate."
„Ne mogu. Uhapsili su ga."
„Za šta su ga optužili?", zbunjeno je pitao Stari Džek.
„Ne znam."
Stari Džek je odmahnuo glavom. „Ne mogu vam pomoći, gospođo Klifton. Ali postoje bar dve osobe koje znaju sve pojedinosti." Klimnuo je glavom prema velikoj zgradi od crvene cigle, koju je Artur zvao „uprava".
Stresla sarn se pošto sam videla da policajac izlazi iz zgrade. Kada sam se okrenula, Stari Džek je nestao.
Razmišljala sam da li da uđem u „upravu", ili Kuću Barington, da je nazovem pravim imenom. Ali odustala sam. Na kraju krajeva, šta bih rekla kada bih se suočila sa Arturovim šefom? Besciljno sam pošla kući, pokušavajući da shvatim šta se desilo.
Gledala sam Hjuga Baringtona dok je svedočio. Isto samopouzdanje, ista nadmenost, iste poluistine koje je samouvereno servirao poroti, baš kao kad je meni šaputao u sobi. Čim je sišao s mesta za svedočenje, znala sam da Sten nema nikakve izglede da se izvuče.
Sudija je uzavršnoj reči opisao mog brata kao običnog lopova, koji je iskoristio svoj položaj da opljačka poslodavca. Zaključio je da nema izbora osim da ga pošalje na trogodišnju robiju.
Svakog dana sam odiaziia na suđenje, nadajući se da ću čuti nešto što će objasniti šta se tog dana desilo Arturu. Ali kada je sudija konačno rekao „Sud se raspušta", nisam saznala ništa, iako nije bilo sumnje u to da moj brat nije ispričao celu priču. Proći će neko vreme dok ne budem otkrila razlog tome.
Osim mene, jedino je Stari Džek Tar svakog dana dolazio na suđenje, ali on nije svedočio. U stvari, možda ga više nikada više ne bih videla da nije Harija.
Prošlo je neko vreme dok nisam prihvatila da se Artur nikada neće vratiti kući.
Sten je bio odsutan samo nekoliko dana kada sam spoznala pravo značenje izraza „živeti od danas do sutra". Pošto je jedan član porodice koji je zarađivao zatvoren, a drugi bio boga pitaj gde, uskoro doslovno nismo imali ni za hranu. Srećom, postoji nepisano pravilo u Stil haus lejnu: ako je neko „na odmoru", susedi čine sve što mogu da pomognu njegovoj porodici.
Velečasni Vots je redovno navraćao i čak je vratio nekoliko novčića koje smo tokom godina stavljali u kutiju s prilozima. Gospođica Mandej nije dolazila tako redovno, ali je davala mnogo više od dobrih saveta i uvek odlazila sa ispražnjenom košaricom. Ipak, ništa nije moglo da nadoknadi što sam ostala bez muža, što mi je nedužni brat u zatvoru i što moj sin više nema oca.
Hari je nedavno napravio prvi korak i već sam se pribojavala njegove prve reči. Hoće li se uopšte sećati ko je sedeo u čelu stola i pitati zašto više nije tu? Deka se dosetio šta da kažemo kada Hari počne da zapitkuje. Svi smo se dogovorili da se držimo iste priče; uostalom, teško da će Hari ikada sresti Starog Džeka.
Ali u tom trenutku je glavna briga porodice Tankok bila kako da sastavi kraj s krajem i, što je važnije, kako da se izbori sa stanodavcem i sudskim izvršiteljem. Kada sam potrošila Stenovih pet funti, založila maminu posrebrenu cediljku za čaj, svoj verenički prsten, pa konačno i burmu, bojala sam se da neće dugo proći dok nas ne izbace.
Međutim, novo kucanje na vratima odložilo je to za još nekoliko nedelja. Ovog puta nije bila policija, već čovek po imenu Sparks. Predstavio se kao predstavnik Arturovog sindikata i objasnio kako je došao da vidi jesam li dobila ikakvu odštetu od kompanije.
Smestila sam gospodina Sparksa za kuhinjski sto, ponudila ga čajem i odgovorila: „Ni prebijenu paru. Rekli su da nisu odgovorni za njegove postupke jer je samo otišao a nije dao otkaz. A još ne znam šta se tog dana desilo."
„Ni ja", priznao je gospodin Sparks. „Svi ćute kao zaliveni. Ne samo uprava već i radnici. Ne mogu da izvučem ni reč iz njih. 'Mogao bih da izgubim glavu', rekao mi je jedan. Ali vaš muž je platio sve što je trebalo, te imate pravo na sindikalnu nadoknadu."
Stajala sam bez reči, ne znajući o čemu priča.
Gospodin Sparks je izvadio jedan papir iz akten-tašne, spustio ga na sto i okrenuo zadnju stranu.
„Potpišite ovde", rekao je i kažiprstom pokazao istačkanu liniju.
Nakon što sam stavila krst tamo gde je pokazao, izvadio je kovertu iz džepa. „Žao mi je što je tako malo", rekao je dok mi ju je pružao.
Nisam je otvorila sve dok nije popio čaj i otišao.
Arturov život vredeo je sedam funti, devet šilinga i šest penija. Sedela sam sama za kuhinjskim stolom i mislim da sam tad shvatila da nikada više neću videti svog muža.
Tog poslepodneva sam se vratila u zalagaonicu i uzela svoju burmu od gospodina Koena. To je najmanje što sam mogla da učinim u znak sećanja na Artura. Sledećeg jutra sam platila zaostalu kiriju i izmirila dugove kod mesara, pekara i, da, voskara. Ostalo je tek toliko da kupim nešto polovne odeće na crkvenoj rasprodaji, uglavnom za Harija.
Ali nije istekao ni ceo mesec kada sam ponovo počela da uzimam na crtu kod mesara, pekara i voskara. Nije mnogo prošlo i morala sam da se vratim u zalagaonicu i predam burmu gospodinu Koenu.
Kada je skupljač kirije zakucao na vrata kuće broj dvadeset sedam i niko mu nije otvorio, pretpostavljam da smo svi shvatili da će nas sledeći posetiti sudski izvršitelj. Tad sam zaključila kako je vreme da potražim posao.

DVANAESTO POGLAVLJE


Mejsi se mučila da nađe posao i to ne samo zato što je vlada nedavno izdala naredbu poslodavcima da pri zapošljavanju daju prednost muškarcima koji su služili u oružanim snagama. To je deo obećanja Lojda Džordža da će se engleski vojnici vratiti u zemlju dostojnu heroja.
Iako su žene starije od trideset godina dobile pravo glasa na poslednjim izborima zbog izuzetnog rada u fabrikama municije tokom rata, u mirnodopskim uslovima su ih gurali na krajeve redova za zapošljavanje. Mejsi je zaključila kako će najlakše naći posao ako potraži one koji muškarcima nisu poželjni zato što su previše ponižavajući ili zato što je plata smešna. S tim na umu, Mejsi je stala u red ispred fabrike cigareta, najvećeg poslodavca u gradu. Kada je stigla na početak reda, pitala je nadzornika: „Je l’ istina da tražite pakere?“
„Da, ali premlada si, mila“, odgovorio je.
„Imam dvaes’ dve.“
„Premlada si“, ponovio je. „Vrati se za dve-tri godine."
Mejsi se vratila u Stil haus lejn na vreme da podeli činiju pilećeg paprikaša i krišku prošlonedeljnog hleba s majkom i Harijem.
Sutradan je stala u još veći red ispred Harvija, trgovine vinom. Kada je tri sata kasnije dospela na početak reda, čovek sa uštirkanim belim okovratnikom i tankom crnom kravatom rekao joj je da primaju samo radnike sa iskustvom.
„A kako da steknem iskustvo?“, pitala je, trudeći se da ne zvuči očajno.
„Tako što ćeš početi kao pomoćnik."
„Onda ću početi“, rekla je uštirkanom okovratniku.
„Koliko imaš godina?"
„Dvaes’ dve.“
„Prestara si.“
Mejsi je majci ponovila svaku reč razgovora koji je trajao šezdeset sekundi dok su jele mršav paprikaš iz iste šerpe i koricu hleba iste vekne.
„Uvek možeš pokušati u luci“, predložila joj je majka.
„Šta imaš na umu, mama? Da se prijavim kao utovarivač?“
Mama se nije nasmejala, mada, s druge strane, Mejsi i nije pamtila kada je ova to poslednji put učinila. „Uvek ima posla za čistačice“, rekla je. „A bog zna da su ti dužni.“
Mejsi je sutradan ustala i obukla se mnogo pre izlaska sunca. Budući da nije bilo dovoljno hrane za doručak, gladna je pošla u dugu šetnju do luke.
Kada je stigla, rekla je čuvaru da traži posao čistačice.
„Javi se gospođi Netls“, rekao je i klimnuo glavom prema velikoj zgradi od crvene cigle u koju svojevremeno umalo nije ušla. „Ona je zadužena za zapošljavanje i otpuštanje čistačica." Očigledno se nije sećao njene prethodne posete.
Mejsi je s nelagodom pošla prema zgradi, ali zaustavila se nekoliko koraka od ulaznih vrata. Stajala je i posmatrala otmeno odevene muškarce sa šeširima, kaputima i kišobranima koji su prolazili kroz dvostruka vrata.
Ostala je prikovana u mestu, drhteći na hladnom jutarnjem vazduhu dok je pokušavala da prikupi hrabrost da uđe za njima.
Taman je htela da se okrene kada je ugledala stariju ženu u kombinezonu kako ulazi na bočna vrata. Mejsi potrča za njom.
„Šta hoćeš?“, sumnjičavo je pitala žena kada ju je Mejsi stigla.
„Tražim posô.“
„Odlično. Dobro bi nam došle mlađe. Javi se gospođi Neds“, rekla je i pokazala na uska vrata, koja su izgledala kao da vode u ostavu za metle. Mejsi im je odvažno prišla i pokucala.
„Uđi“, začu se umoran glas.
Mejsi je otvorila vrata i zatekla ženu, vršnjakinju njene majke, kako sedi na jedinoj stolici okružena kofama, četkama i velikim komadima sapuna.
„Rekli su mi da vam se javim zbog posla.“
„Dobro su ti rekli. Ako si spremna da radiš bezbroj sati za prokleto malo para.“
„Kakvo je radno vreme i kol’ka je plata?“
„Počinje se u tri ujutru i moraš da napustiš prostorije do sedam pre nego što se glavonje pojave. Oni očekuju da njihove kancelarije budu cakum-pakum. Ili možeš da počneš u sedam uveče i radiš do ponoći. Kako ti više odgovara. Plata je ista šta god odlučila, šest penija na sat.“
„Radiću obe smene.“
„Dobro“, odgovorila je žena i uzela kofu i četku. „Vidimo se u sedam večeras i tad ću ti pokazati šta treba da radiš. Ja sam Vera Netls. Kako se ti zoveš?“
„Mejsi Klifton.“
Gospođa Netls je spustila kofu na pod i naslonila četku na zid. Prišla je vratima i otvorila ih. „Ovde nema posla za vas, gospođo Klifton“, rekla je.


— o O o —



Tokom sledećeg meseca Mejsi je pokušala da se zaposli u prodavnici cipela, ali poslovođa nije hteo da primi ženu koja nosi bušnu obuću; kod jedne modistkinje, koja je prekinula razgovor čim je otkrila da ona ne zna da sabira; u cvećari, ali tamo nisu želeli da zaposle nekoga ko nema baštu. Dekina penzija je bila ništavna. U očajanju se prijavila za posao šankerice u lokalnoj krčmi, ali joj je gazda rekao: „Žao mi je, mila, ali sise ti nisu dovoljno velike."
Sledeće nedelje Mejsi je klečala u Crkvi Svetog rođenja i molila Boga da joj pomogne.
Ispostavilo se da joj je pomogla gospođica Mandej. Rekla joj je da njena prijateljica ima čajdžinicu u Brod stritu i da traži konobaricu.
„Ali nemam iskustva“, istakla je Mejsi.
„To bi mogla biti prednost“, uverila ju je gospođica Mandej. „Gospođica Tili je svojeglava i voli sama da obučava osoblje.“
„Možda će misliti da sam premlada ili prestara.“
„Niste ni premladi ni prestari. I budite uvereni da vas ne bih preporučila da ne verujem kako ste sposobni za to. Ali moram vas upozoriti, Mejsi, da je gospođica Tili cepidlaka kad je reč o tačnosti. Budite u čajdžinici sutra u osam ujutru. Ako zakasnite, to neće biti samo prvi utisak koji ćete ostaviti već i poslednji.“ Mejsi se sutradan nacrtala ispred čajdžinice Kod Tili u šest i nije se pomerila naredna dva sata. U pet minuta do osam dežmekasta, sredovečna, otmeno odevena žena s kosom prikupljenom u urednu punđu i s naočarima u obliku polumeseca na vrhu nosa okrenula je znak na vratima kako bi promrzla Mejsi ušla.
„Dobili ste posao, gospođo Klifton“, bilo je prvo što joj je poslodavka rekla.


— o O o —



Mejsina majka je čuvala Harija dok je ona bila na poslu. Iako je dobijala samo devet penija na sat, mogla je da zadrži polovinu napojnica, te bi na kraju posećene nedelje kući donela i tri funte. Postojala je i jedna neočekivana prednost. Kada bi u šest posle podne okrenuli znak na ulaznim vratima, gospođica Tili je davala Mejsi da odnese kući svu preostalu hranu. Reč „bajato" nije smela da pređe preko usana mušterija.
Posle šest meseci gospođica Tili je bila toliko zadovoljna Mejsinim napretkom da joj je dodelila osam stolova. Posle još šest meseci redovne mušterije su zahtevale da ih Mejsi služi. Gospođica Tili je rešila problem time što je povećala njen broj stolova na dvanaest i povećala joj platu na šiling po satu. S platom i napojnicama Mejsi je ponovo mogla da nosi i verenički prsten i burmu, a posrebrena cediljka za čaj vraćena je na svoje mesto.


— o O o —



Da je Mejsi bila iskrena, rekla bi da je Stenovo puštanje iz zatvora posle samo osamnaest meseci bilo mač s dve oštrice.
Hari, koji je sad imao tri i po godine, morao je da se vrati u majčinu sobu, a Mejsi se trudila da ne misli o tome koliko je bilo mirno dok Sten nije bio tu.
Iznenadila se što je dobio svoj stari posao u luci kao da se ništa nije desilo. To ju je samo uverilo da o Arturovom nestanku zna više nego što je priznao, bez obzira na to koliko ga pritiskala. Jednom prilikom ju je jako udario kada je previše navaljivala. Iako se sledećeg jutra gospođica Tila pravila da ne primećuje šljivu na oku, dve-tri mušterije su je uočile, te Mejsi nikada više nije potegla to pitanje. Ali kad god je Hari pitao za svog oca, Sten se držao porodične priče: „Tvoj stari je poginuo u ratu. Stajao sam pored njega kada ga je metak pogodio.“


— o O o —



Mejsi je provodila što je više vremena mogla s Harijem. Pretpostavljala je da će joj život postati mnogo lakši kada bude dovoljno porastao da pođe u osnovnu školu Merivud. Ali tad se pojavio i dodatni trošak - kada bi ga ujutru odvela u školu, morala je da ide tramvajem na posao kako ne bi zakasnila. Posle podne je išla na pauzu da bi ga vratila iz škole i spremila mu čaj. Zatim ga je ostavljala s bakom i vraćala se na posao.
Posle samo nekoliko dana Mejsi je primetila tragove štapa na njegovoj zadnjici dok ga je kupala u nedelju.
„Ko je to uradio?“, pitala je.
„Direktor.“
„Zašto?“
„Ne mogu da ti kažem, mama.“
Mejsi ga je ponovo pitala šta se desilo kada je ugledala šest novih crvenih pruga pre nego što su stare izbledele, ali on joj i dalje nije govorio ništa. Kada su se tragovi i treći put pojavili, obukla je kaput i otišla u školu s namerom da izgrdi učitelja.
Gospodin Holkom uopšte nije bio onakav kakvim ga je očekivala. Za početak, nije bio mnogo stariji od nje i ustao je kada je ušla u kabinet - nimalo nije podsećao na učitelje iz vremena kad je ona išla u Merivud. ''
„Zašto direktor šiba mog sina?“, pitala je pre nego što je gospodin Holkom stigao da je ponudi da sedne.
„Zato što stalno beži sa časova, gospođo Klifton. On nestane odmah posle jutarnjeg zbora i vrati se tek na fudbal posle podne.“
„Pa gde provodi dane?“
„U luci, rekao bih“, odgovorio je gospodin Holkom. „Možda biste vi mogli da mi kažete zbog čega.“
„Zato što njegov ujak tamo radi i stalno govori Hariju kako je škola gubljenje vremena jer će mu se pre ili kasnije pridružiti kod Baringtona.“
„Nadam se da neće“, odvrati učitelj.
„Zašto to kažete? Njegovom ocu je to bilo dovoljno dobro.“
„Možda je tako, ali nije dovoljno dobro za Harija.“
„Kako to mislite?“, ogorčeno je pitala.
„Hari je pametan, gospođo Klifton. Veoma pametan. Ko zna šta bi sve mogao da postigne kada bih samo uspeo da ga nagovorim da češče ostaje na časovima."
Mejsi se odjednom zapitala hoće li ikada saznati ko je Harijev otac.
„Neka deca ne otkriju koliko su zaista pametna sve dok ne napuste školu“, nastavio je učitelj, „i onda se čitavog života kaju zbog protraćenih godina. Hteo bih da se postaram da Hari ne završi tako.“
„Šta želite da uradim?“, pitala je Mejsi i konačno sela.
„Ohrabrite ga da ostaje u školi i da ne ide u luku svakog dana. Recite mu koliko biste se ponosili njime kada bi se dobro pokazao na časovima a ne samo u fudbalu - koji, u slučaju da ne znate, gospođo Klifton, nije njegova jača strana.“
„Njegova jača strana?“
„Izvinjavam se. Ali mora da je čak i Hari dosad shvatio da nikada neće ući u školski fudbalski tim, a kamoli igrati u Bristol sitiju.“
„Učiniću sve što mogu da pomognem“, obećala je.
„Hvala, gospođo Klifton“, rekao je kada je ustala. „Ako uspete da ga ohrabrite, ne sumnjam da će to dugoročno biti znatno delotvornije od direktorovog štapa."
Od tog dana je Mejsi počela mnogo više da se zanima za ono što Hari radi u školi. Uživala je dok je slušala njegove priče o gospodinu Holkomu i onome čemu ga je učio. Budući da se pruge više nisu pojavljivale, pretpostavila je da je prestao da beži s časova. A onda je jedne noći na usnulom detetu ponovo videla pruge, crvenije i dublje nego ranije. Nije morala da ide u školu niti da pita gospodina Holkoma zato što ju je sutradan posetio u čajdžinici.
„Čitav mesec je dolazio na časove i onda je ponovo nestao.“
„Ne znam šta još da učinim“, bespomoćno je rekla Mejsi. „Već sam mu ukinula džeparac i saopštila mu da ne očekuje nijedan peni od mene ako ne ide u školu. Ali njegov ujak Sten ima veći uticaj na njega od mene.“
„Što je šteta“, odgovorio je gospodin Holkom. „Ali možda sam našao rešenje za naše nevolje, gospođo Klifton. Međutim, nećemo uspeti bez vaše saradnje."


— o O o —



Mejsi je pretpostavila da se, iako ima samo dvadeset šest godina, nikada neće ponovo udati. Na kraju krajeva, udovice s detetom i nisu neka prilika kada ima toliko slobodnih žena. Činjenica da je uvek nosila verenički prsten i burmu verovatno je smanjila broj udvarača u čajdžinici, iako su dvojica-trojica ipak pokušala. Nije računala dragog starog gospodina Kradika, koji je voleo samo da joj drži ruku.
Gospodin Atkins je bio redovna mušterija gospođe Tili i voleo je da sedi za stolovima koje je Mejsi opsluživala. Dolazio je gotovo svakog jutra i uvek naručivao kafu bez mleka i voćni kolač. Na Mejsino iznenađenje, pozvao ju je u bioskop jednog jutra nakon što je platio račun.
„Greta Garbo u filmu Put i đavo“, dodao je kako bi zvučalo primamljivije.
Gosti su i ranije pozivali Mejsi na sastanak, ali on je bio prvi koji je mlad i markantan.
Njen uobičajeni odgovor ranije je odvraćao i najupornije udvarače. „To je veoma ljubazno od vas, gospodine Atkinse, ali volim da provodim slobodno vreme sa svojim sinom.“
„Svakako možete napraviti izuzetak jedno veče?“, nije odustao lako kao ostali.
Mejsi je brzo pogledala njegovu levu ruku: nije bilo traga burmi ili, što je još gore, bledom krugu koji otkriva da je skinuta.
Čula je sebe kako odgovara „Veoma lepo od vas, gospodine Atkinse." Pristala je da se nađe s njim u četvrtak uveče nakon što smesti Harija u krevet.
„Zovite me Edi“, rekao je i ostavio napojnicu od šest penija.
Mejsi je bila zadivljena kada se dovezao u morisu zatupastog prednjeg dela. Na njeno iznenađenje, jedino što je pokušao u zadnjem redu bioskopa bilo je da gleda film. Ne bi se bunila da joj je prebacio ruku preko ramena. Zapravo je razmišljala o tome koliko će ga daleko pustiti da ide na prvom sastanku.
Kada se zavesa spustila, orgulje su zasvirale i svi su ustali da otpevaju nacionalnu himnu.
„Jeste li za piće?“, pitao je Edi dok su izlazili iz bioskopa.
„Trebalo bi da se vratim kući dok još idu tramvaji.“
„Mejsi, kada ste sa Edijem Atkinsom, ne bi trebalo da brinete o poslednjem tramvaju."
„U redu onda. Ali samo jedno“, odgovorila je dokju je vodio preko puta do Red bula.
„Čime se bavite, Edi?“, pitala je kada je stavio čašu soka od narandže na sto ispred nje.
„Zabavom“, odvratio je, ne zalazeći u pojedinosti. Umesto toga, okrenuo je razgovor na nju. „Ne moram da pitam čime se vi bavite."
Posle drugog soka od narandže, pogledao je na sat i rekao: „Sutra moram rano da ustanem pa bi bilo bolje da vas vratim kući.“
Dok su se vozili do Stil haus lejna, Mejsi je čavrljala o Hariju i tome kako se nada da će ga primiti u hor Crkve Svetog rođenja. Edi je izgledao kao da ga to zaista zanima. Kada se zaustavio ispred broja dvadeset sedam, čekala je da je poljubi. Ali on je samo izašao, otvorio joj vrata i ispratio do ulaza.
Mejsi je sela za kuhinjski sto i ispričala majci sve što se te večeri desilo, odnosno što se nije dogodilo. Baka je samo rekla: „Šta li on izvodi?“

TRINAESTO POGLAVLJE


Kada je Mejsi videla kako gospodin Holkom ulazi u Crkvu Svetog rođenja u društvu otmeno odevenog čoveka, pretpostavila je da je Hari ponovo u nevolji. Iznenadila se jer nije videla crvene tragove više od godinu dana.
Skupila je hrabrost kada se učitelj uputio prema njoj, ali on joj se samo stidljivo osmehnuo pre nego što je s pratiocem seo u treći red s druge strane prolaza.
Mejsi im je povremeno dobacivala pogled, ali nije prepoznala drugog čoveka, znatno starijeg od gospodina Holkoma. Zapitala se je li on direktor škole Merivud.
Kad je hor ustao da zapeva prvu himnu, gospođica Mandej je pogledala prema dvojici muškaraca pa klimnula glavom orguljašu da počne.
Mislila je da je Hari nadmašio samog sebe tog jutra, ali iznenadila se kada je posle nekoliko trenutaka ustao da otpeva drugu solo deonicu. Njeno iznenađenje bivalo je sve veće kada je otpevao i treću. Svi su znali da gospođica Mandej nikada ništa ne radi bez razloga, ali Mejsi nije znala kakav bi to razlog mogao biti.
Nakon što je velečasni Vots blagoslovio svoje stado na kraju službe, Mejsi je ostala na mestu, čekajući Harija i nadajući se da će joj reći zašto je pevao tri solo deonice. Dok je zabrinuto pričala sa svojom majkom, nije skidala pogled s gospodina Holkoma, koji je upoznao sredovečnog čoveka s gospođicom Mandej i velečasnim Votsom.
Trenutak kasnije velečasni Vots je poveo dvojicu muškaraca u sakristiju. Gospođica Mandej se uputila prolazom prema Mejsi. Izgledala je odlučno, a svi parohijani su znali kako to znači da ima kakav cilj. „Mogu li nasamo da porazgovaram s vama, gospođo Klifton?“, pitala je.
Nije pružila Mejsi priliku da odgovori, već se samo okrenula i pošla natrag prema sakristiji.


— o O o —



Edi Atkins nije dolazio u čajdžinicu Kod Tili više od mesec dana, a onda se jednog jutra pojavio i zauzeo svoje uobičajeno mesto za stolom koji je Mejsi opsluživala. Kada mu je prišla da ga posluži, široko joj se osmehnuo kao da nije ni bio odsutan.
„Dobro jutro, gospodine Atkinse“, pozdravila ga je Mejsi i otvorila beležnicu. „Šta biste želeli danas?“
„Uobičajeno", odgovorio je.
„Niste dugo dolazili, gospodine Atkinse. Moraćete da me podsetite.“
„Žao mi je što se nisam javljao, Mejsi, ali morao sam hitno da putujem u Ameriku. Tek sam se sinoć vratio.“
Želela je da mu veruje. Već je priznala majci da je donekle razočarana što joj se nije javljao od izlaska u bioskop. Uživala je u njegovom društvu i mislila da je veče dobro proteklo.
Još jedan čovek počeo je redovno da posećuje čajdžinicu i, kao i Edi, sedeo je samo za stolovima koje je Mejsi opsluživala. Iako nije mogla da ne primeti kako je veoma zainteresovan za nju, nije ga ohrabrivala - ne samo zato što je sredovečan već i stoga što nosi burmu. Delovao je uzdržano, kao advokat koji proučava klijenta, a zvučao je donekle nadmeno kad god joj se obraćao. Mejsi je mogla da čuje reči svoje majke „Šta li on izvodi?“ No možda je pogrešno protumačila njegove namere, budući da nikada nije pokušao da započne razgovor s njom.
Čak ni Mejsi nije mogla da se ne osmehne kada su nedelju dana kasnije oba njena udvarača došla u čajdžinicu istog jutra i pitala je mogu li se videti kasnije.
Edi je bio prvi i on nije okolišao. „Da dođem po vas večeras posle posla, Mejsi? Veoma bih voleo da vam nešto pokažem.“
Poželela je da mu kaže kako već ima sastanak samo da bi mu stavila do znanja da nije slobodna kad god mu odgovara. Ali kada se nekoliko minuta kasnije vratila do njegovog stola s računom, čula je sebe kako odgovara: „Vidimo se onda posle posla, Edi.“
Još se osmehivala kada ju je drugi posetilac pitao: „Mogu li da porazgovaram s vama, gospođo Klifton?“
Mejsi se zapitala kako zna njeno prezime.
„Zar ne biste više voleli da razgovarate s gazdaricom, gospodine..."
„Frempton“, odvratio je. „Ne, hvala. Želeo bih baš s vama da popričam. Možemo li se sastati u hotelu Rojal za vreme vašeg poslepodnevnog predaha? Neću vam oduzeti više od petnaest minuta.“
„Eto, nikad nema vozova kad su vam potrebni i onda dva stignu istovremeno“, rekla je gospođici Tili. Ona joj je odgovorila kako joj je gospodin Frempton poznat, ali ne može da se seti odakle.
Kada je Mejsi odnela račun gospodinu Fremptonu, naglasila je da može odvojiti samo petnaest minuta jer mora po sina u školu u četiri. On je klimnuo glavom kao da to već zna.


— o O o —



Da li je zaista najbolje za Harija da se prijavi za stipendiju u školi Svetog Bida?
Mejsi nije znala s kim da popriča o tome. Sten će sigurno biti protiv toga i verovatno neće hteti da sagleda drugu stranu medalje. Gospođica Tili je suviše dobra prijateljica gospođice Mandej da bi imala nepristrasno mišljenje, a velečasni Vots ju je već savetovao da potraži božje vođstvo, koje se ranije nije pokazalo kao naročito pouzdano. Gospodin Frobišer deluje kao veoma fin čovek, ali je jasno istakao da samo ona može doneti konačnu odluku. A nije bilo nimalo sumnje u to šta gospodin Holkom misli.
Mejsi nije ni pomislila na gospodina Fremptona dok nije poslužila poslednju mušteriju. Tad je skinula kecelju i obukla svoj stari kaput.
Gospođica Tili je kroz prozor gledala kako Mejsi odlazi u pravcu hotela Rojal. Osećala je blagu zebnju iako nije znala zašto.
Premda Mejsi nikada ranije nije bila u hotelu Rojal, čula je da je jedan od najbolje vođenih hotela u zapadnom delu zemlje. Jedan od razloga što je pristala da se sastane s gospodinom Fremptonom bila je prilika da vidi hotel iznutra.
Stajala je s druge strane ulice i gledala kako gosti prolaze kroz obrtna vrata. Nikada nije videla ništa slično i tek kad je pomislila da je shvatila kako rade, prešla je ulicu i ušla. Prejako je gurnula vrata i uletela u predvorje nešto brže nego što je očekivala.
Osvrnula se i ugledala gospodina Fremptona u mirnom separeu u dnu predvorja. Pošla je prema njemu. On je odmah ustao, rukovao se s njom i sačekao da sedne naspram njega.
„Mogu li vas ponuditi kafom, gospođo Klifton?“ Pre nego što je stigla da odgovori, dodao je: „Ali moram vas upozoriti da se ne može meriti s onom u čajdžinici Kod Tili.“
„Ne, hvala, gospodine Fremptone", odbila je Mejsi, koju je samo zanimalo zašto ju je pozvao.
Polako je pripalio cigaretu i duboko udahnuo. „Gospođo Klifton“, počeo je i spustio cigaretu u pepeljaru, „mora da ste primetili kako sam nedavno postao redovna mušterija Kod Tili.“ Mejsi je klimnula glavom. „Moram priznati da ste vi jedini razlog što sam posećivao restoran.“ Mejsi je htela da izgovori svoju dobro pripremljenu rečenicu za „udvarače koji žele ljubakanje“ čim on završi. „Tokom svih godina koliko se bavim ugostiteljstvom nisam video da neko svoj posao obavlja efikasnije od vas. Mogao bih samo poželeti da sve konobarice u ovom hotelu budu vašeg kalibra."
„Imala sam dobru obuku“, odgovorila je Mejsi.
„Kao i četiri druge konobarice u toj čajdžinici, ali nijedna od njih nema vaš dar.“
„Polaskana sam, gospodine Fremptone. Ali zašto mi govorite...“
„Ja sam upravnik ovog hotela“, objasnio je. „Voleo bih da preuzmete našu kafedžinicu, poznatu pod imenom Palm kort. Kao što vidite“, mahnuo je rukom oko sebe, „imamo stotinu mesta, ali uglavnom je manje od trećine zauzeto. To se ne može nazvati isplativim povraćajem ulaganja, ali bi se nesumnjivo promenilo ako biste vi preuzeli. Verujem da bi vam se isplatilo.“
Mejsi ga nije prekidala.
„Ne vidim razloga da se smene mnogo razlikuju od onih na vašem trenutnom radnom mestu. Spreman sam da vam plaćam pet funti nedeljno, a konobarice će sve napojnice napola deliti s vama. Bilo bi veoma unosno kada biste povećali broj gostiju. A ondabih...“
„Ali ne bih mogla da ostavim gospođicu Tili“, prekinula ga je Mejsi. „Ona je bila veoma dobra prema meni poslednjih šest godina.“
„Veoma cenim to što ste rekli, gospođo Klifton. Zaista bih bio razočaran da to nije bio vaš prvi odgovor. Odanost je osobina kojoj se veoma divim. Međutim, vi morate da razmišljate ne samo o sopstvenoj budućnosti već i o sinovljevoj ako dobije horsku stipendiju u školi Svetog Bida.“
Mejsi je ostala bez teksta.


— o O o —



Kada je te večeri završila smenu, Edi ju je čekao u kolima ispred čajdžinice. Primetila je da ovog puta nije izašao da joj otvori vrata.
„I kuda me vodite?” pitala je kada je sela.
„To je iznenađenje", odgovorio je Edi i pokrenuo kola, „ali mislim da se nećete razočarati."
Ubacio je u prvu i uputio se prema delu grada u kojem Mejsi nije ranije bila. Nekoliko minuta kasnije ušli su u sporednu uličicu i zaustavili se pred velikim hrastovim vratima ispod neonskog znaka na kojem je blistavim crvenim slovima pisalo EDIJEV NOĆNI KLUB.
„Ovo je vaše?“, zapita Mejsi.
„Svaki kvadratni metar“, ponosno je odvratio. „Uđite i pogledajte sami.“ Iskočio je iz automobila, otvorio ulazna vrata i uveo je unutra. „Ovo je ranije bio ambar“, objasnio je dok ju je vodio niz uzano drveno stepenište. „Ali pošto brodovi više ne plove toliko daleko uz reku, kompanija je morala da se preseli pa sam kupio prostor po veoma prihvatljivoj ceni.“
Mejsi je ušla u veliku, slabo osvetljenu prostoriju. Trebalo je vremena da joj se oči naviknu na polutamu kako bi sve videla. Petorica-šestorica muškaraca sedela su na visokim kožnim barskim stolicama za šankom dok je isto toliko konobarica lepršalo oko njih. Ceo zid iza šanka pokriven je ogromnim ogledalom, zbog čega prostorija izgleda veće nego što jeste. U sredini je podijum za igru okružen klupama postavljenim plišom na koje su samo dve osobe mogle da se smeste. Na drugom kraju podijuma stajali su klavir, kontrabas, bubnjevi i nekoliko muzičkih stativa.
Edi je zauzeo mesto za šankom. Osvrnuo se po prostoriji i objasnio: „Zbog ovoga sam proveo toliko vremena u Americi. Ovakva mesta u kojima se protivzakonito toči alkohol niču po Njujorku i Čikagu, a donose pravo bogatstvo.“ Pripalio je cigaru. „A tvrdim da sigurno neće biti ničeg sličnog ovome u Bristolu."
„To je sigurno“, složila se Mejsi. Pridružila mu se za šankom, ali nije pokušala da se popne na visoku stolicu.
„Koji je tvoj otrov, lutko?“, pokušao je da oponaša američki naglasak.
„Ne pijem“, podsetila ga je Mejsi.
„To je jedan od razloga što sam te izabrao.“
„Izabrao si me?“
„Naravno. Ti si savršena osoba za nadgledanje konobarica. Ne samo što ću ti plaćati šest funti nedeljno već će, kada se pročuje za ovo mesto, napojnice biti veće nego što si mogla da sanjaš u čajdžinici.“
„A hoću li morati da se oblačim tako?“, zapita Mejsi, pokazujući na jednu konobaricu u crvenoj bluzi otvorenih ramena i uzanoj crnoj suknji koja je jedva pokrivala kolena. Razgalilo ju je što su to iste boje kao uniforma škole Svetog Bida.
„Što da ne? Ti si zgodna ženska i mušterije će dobro plaćati da ih služi neko kao ti. Naravno, povremeno ćeš dobijati neke ponude, ali siguran sam da možeš izaći na kraj s time.“
„Kakva je svrha podijuma za igru ako je ovo klub samo za muškarce?“
„To je još jedna ideja koju sam pokupio u Americi“, odgovorio je Edi. „Ako žele da plešu s nekom konobaricom, to će ih koštati.“
„I šta je još uključeno u tu cenu?“
„To zavisi od njih“, odvratio je i slegnuo ramenima. „Ono što se ne dešava u klubu nema nikakve veze sa mnom“, dodao je, nasmejavši se donekle preglasno. Mejsi se nije smejala. „I, šta misliš?"
„Mislim da bi trebalo da se vratim kući“, odgovorila je Mejsi. „Nisam stigla da kažem Hariju da ću doći kasno.“
„Kako ti kažeš, dušo.“ Prebacio joj je ruku preko ramena i poveo ka stepenicama.
Dok su se vozili prema Stil haus lejnu, pričao joj je o planovima za budućnost. „Već sam bacio oko na još jedan prostor“, uzbuđeno je rekao, „tako da nema kraja mogućnostima.“
„Nema kraja mogućnostima“, ponovila je Mejsi kada su se zaustavili ispred broja dvadeset sedam.
Mejsi je izašla iz kola i brzo pošla prema ulaznim vratima. „Hoćeš li da razmisliš nekoliko dana?“, pitao je Edi, požurivši za njom.
„Ne, hvala, Edi“, bez oklevanja je odgovorila. „Već sam odlučila", dodala je i izvadila ključ iz tašne.
Edi se široko osmehnuo i prebacio joj ruku preko ramena. „Nisam ni mislio da je odluka teška.“
Mejsi mu je sklonila ruku, ljupko se osmehnula i rekla: „Lepo je od tebe što si mislio na mene, dušo, ali mislim da ću i dalje služiti kafu.“ Otvorila je ulazna vrata pre nego što je dodala: „Ipak, hvala na ponudi.“
„Kako ti kažeš, lutko. Moja vrata će uvek biti otvorena ako se predomisliš.“
Mejsi je zatvorila vrata za sobom.

ČETRNAESTO POGLAVLJE


Mejsi je konačno odlučila da se obrati jedinoj osobi koju je mogla da pita za savet. Zaključila je kako je najbolje da se nenajavljena pojavi u luci i nada da će on biti tamo kada mu pokuca na vrata.
Nije rekla ni Hariju ni Stenu koga će posetiti. Jedan bi pokušao da je spreči, dok bi drugi smatrao da je izneverila njegovo poverenje.
Čekala je da dobije slobodan dan, odvela Harija u školu i odvezla se tramvajem do luke. Pažljivo je izabrala vreme: rano prepodne kada će on verovatno biti u svojoj kancelariji dok će Sten biti zauzet istovarom ili utovarom u drugom delu luke.
Mejsi je rekla čuvaru na kapiji da je došla da se prijavi za posao čistačice. Ravnodušno je pokazao prema zgradi od crvene cigle. Ponovo je nije prepoznao.
Dok je išla prema Kući Barington, pogledala je prozore na petom spratu i zapitala se koja li je njegova kancelarija. Setila se svog razgovora s gospođom Netls i kako joj je ova pokazala vrata čim je rekla kako se zove. Danas Mejsi ne samo da ima posao u kojem uživa i na kojem je uvažavaju već je u poslednjih nekoliko dana dobila dve nove ponude. Nije više nijednom pomislila na gospođu Netls kada je prošla pored zgrade i nastavila duž keja.
Nije usporila sve dok nije ugledala njegovu „kuću“. Bilo joj je teško da poveruje da iko može živeti u železničkom vagonu i počela je da se pita nije li napravila strahovitu grešku. Jesu li Harijeve priče o trpezariji, spavaćoj sobi, pa čak i biblioteci preterivanje? „Ne možeš odustati kada si došla dovde, Mejsi Klifton“, rekla je sebi i smelo pokucala na vrata vagona.
„Uđite, gospođo Klifton“, začuo se blag glas.
Mejsi je otvorila vrata i zatekla starca kako sedi na udobnom sedištu. Oko njega su bile raštrkane knjige i drugi predmeti. Iznenadila se čistoćom vagona i saznanjem da je, uprkos Stenovim tvrdnjama, ona ta koja živi u trećoj klasi a ne Stari Džek. Sten je napravio mit, ali se dete bez predrasuda nije obaziralo na njega.
Stari Džek je odmah ustao i ponudio joj da sedne na sedište naspram njega. „Nesumnjivo ste došli kod mene zbog mladog Harija.“
„Da, gospodine Tare.“
„Pustite me da pogađam. Ne možete da odlučite da li bi trebalo da pređe u školu Svetog Bida ili da ostane u Merivudu?“
„Otkud znate?“, zapita Mejsi.
„Zato što već mesec dana razmišljam o istom problemu“, odgovori Stari Džek.
„I šta mislite da bi trebalo činiti?“
„Mislim da će se, iako će nesumnjivo naići na brojne teškoće u Svetom Bidu, kajati celog života ako ne prihvati tu priliku.“
„Možda neće dobiti stipendiju i odluka će biti na nekom drugom?"
„Odluka je na nekom drugom čim je gospodin Frobišer čuo mladog Harija kako peva“, odgovorio je Stari Džek. „Ali imam osećaj da to nije jedino zbog čega ste došli kod mene.“
Mejsi je počinjala da shvata zašto se Hari toliko divi ovom čoveku. „Potpuno ste u pravu, gospodine Tare. Potreban mi je vaš savet u vezi s još nečim.“
„Vaš sin me zove Džek. Ili Stari Džek kad se naljuti na mene.“ Mejsi se osmehnula. „Brinem što, čak i ako Hari dobije stipendiju, ne zarađujem dovoljno da mu pružim sve one dodatne sitnice koje drugi dečaci u školama kao što je Sveti Bid uzimaju zdravo za gotovo. Srećom, ponudili su mi drugi posao, što znači više novca.“
„I brine vas kako će gospođica Tili reagovati kada joj kažete da razmišljate o odlasku?“
„Poznajete gospođicu Tili?“
„Ne, ali Hari ju je često spominjao. Ona je očigledno od iste fele kao gospođica Mandej i uveravam vas da su takvi ljudi retki. Nije potrebno da brinete.“
„Ne razumem“, rekla je Mejsi.
„Dozvolite da vam objasnim. Gospođica Mandej je već uložila mnogo vremena i znanja kako bi bila sigurna da će Hari ne samo dobiti stipendiju za školu Svetog Bida već i, što je mnogo važnije, dokazati sebi da je vredan toga. Kladim se da je već razgovarala o svim mogućnostima sa svojom najboljom prijateljicom, koja je - gle slučajnosti - gospođica Tili. Dakle, kada joj budete rekli za novi posao, možda se ona neće mnogo iznenaditi.“
„Hvala, Džek. Prava je sreća što ste Harijev prijatelj. Vi ste mu kao otac koga nikada nije upoznao", tiho je dodala.
„To je nešto najlepše što sam čuo za mnogo godina“, odgovorio je Stari Džek. „Samo mi je žao što je izgubio oca na tako tragičan način.“
„Znate li kako je moj muž umro?“
„Znam“, odgovorio je. A onda je, svestan da to ne bi trebalo nikada da spomene, brzo dodao: „Ali samo zato što mi je Hari rekao.“
„Šta vam je rekao?“, uzrujano je pitala.
„Da mu je otac poginuo u ratu.“
„Ali vi znate da to nije istina."
„Znam. A podozrevam i da Hari zna da mu otac nije mogao poginuti u ratu.“
„Zašto onda to ne kaže?“
„Verovatno misli kako postoji nešto što ne želite da mu kažete.“
„Ali ni ja ne znam istinu“, priznala je Mejsi.
Stari Džek nije rekao ništa.
Mejsi je polako pošla kući. Jedno pitanje je rešeno, ali drugo još nije. Ipak nije nimalo sumnjala u to da Stari Džek spada u one koji znaju šta se desilo njenom mužu.
Ispostavilo se da je Stari Džek bio u pravu u vezi s gospođicom Tili. Ispoljila je razumevanje i podršku kada joj je ispričala za ponudu gospodina Fremptona.
„Nedostajaćete nam. A, iskreno govoreći, Rojalu se posrećilo što vas je dobio.“
„Kako da vam zahvalim za sve što ste činili za mene svih ovih godina?“, zapita Mejsi.
„Hari bi trebalo da vam zahvali. A pretpostavljam da neće mnogo proći dok to ne shvati."


— o O o —



Mejsi je mesec dana kasnije počela da radi u hotelu i nije joj dugo trebalo da shvati zašto su dve trećine Palm korta uvek prazne.
Konobarice su se odnosile prema svom radu samo kao prema poslu, za razliku od gospođice Tili, koja ga smatra pozivom. Nisu se trudile da zapamte imena mušterija niti koji im je omiljeni sto. Što je još gore, kafa je često hladna stizala do stolova, a pecivo je bilo bajato. Mejsi se nije iznenadila što nisu dobijale napojnice - nisu lh zasluživale.
Posle još jednog meseca shvatila je koliko ju je gospođica Tili naučila.
Tri meseca kasnije Mejsi je zamenila pet od sedam konobarica a da nije morala da preuzme nijednu koja je radila kod gospođice Tili. Naručila je otmene nove uniforme za osoblje, te nove tanjire, šolje i tanjiriče. Što je najvažnije, promenila je dobavljača kafe i pekara. Spremno je to ukrala od gospođice Tili.
„Koštate me mnogo novca, Mejsi“, primetio je gospodin Frempton kada se na njegovom radnom stolu našla nova hrpa računa. „Ne zaboravite šta sam vam rekao o povraćaju uloga.“
„Dajte mi još šest meseci, gospodine Fremptone. Dotad ćete videti ishod.“
Iako je danonoćno radila, uvek je imala vremena da ujutru odvede Harija u školu i da ga posle podne vrati. Ipak, najavila je gospodinu Fremptonu da će jednog dana zakasniti na posao.
Kada je čuo zbog čega, dao joj je slobodan dan.


— o O o —



Pre nego što su izašli iz kuće, Mejsi se pogledala u ogledalu. Obukla je svoju najlepšu odeću iako nije išla u crkvu. Osmehnula se sinu, koji je izgledao veoma otmeno u novoj crveno-crnoj školskoj uniformi. Ipak je bila pomalo smetena dok su čekali tramvaj.
„Dve karte do Park strita“, rekla je kondukteru kada je tramvaj broj jedanaest krenuo. Nije mogla da sakrije koliko je ponosna kada je videla da se pomnije zagledao u Harija. To ju je uverilo da je donela ispravnu odluku.
Hari joj nije dozvolio da nosi njegov kofer kada su izašli iz tramvaja. Mejsi ga je držala za ruku dok su se polako peli uzbrdo prema školi. Teško je reći ko je bio nervozniji od njih dvoje. Nije skretala pogled s unajmljenih fijakera i automobila sa šoferima koji su dovozili druge dečake. Nadala se da će Hari uspeti da stekne bar jednog prijatelja među njima. Čak su i neke guvemante bile bolje odevene od nje.
Hari je počeo da usporava kako su se približavali školi. Mejsi je osetila njegovu nelagodu - ili je to samo strah od nepoznatog?
„Ostaviću te sad“, rekla je i sagla se da ga poljubi. „Srećno, Hari. Potrudi se da se svi ponosimo tobom.“
„Zdravo, mama.“
Dok ga je gledala kako se udaljava, Mejsi je primetila da se još neko zanima za Harija Kliftona.

PETNAESTO POGLAVLJE


Mejsi nikada neće zaboraviti prvi put kada je morala da odbije mušteriju.
„Uverena sam da će za nekoliko minuta biti slobodnog stola, gospodine.“
Ponosila se time što njeno osoblje, čim mušterija izmiri račun, skloni posuđe, zameni stolnjak i ponovo postavi sto kako bi za pet minuta bio spreman za novog gosta.
Palm kort je brzo postao toliko omiljen da je Mejsi uvek držala u rezervi nekoliko stolova za slučaj da neka redovna mušterija dođe nenajavljena.
Bilo joj je malo neprijatno kada se nekoliko njenih starih mušterija preselilo u Palm kort i to ne samo dragi stari gospodin Kradik, koji se sećao Harija dok je raznosio novine. A smatrala je da je dobila najveće priznanje kada je i gospođica Tili počela da navraća na jutarnju kafu.
„Samo proveravam konkurenciju“, našalila se. „Uzgred, Mejsi, ova kafa je izvanredna.“
„Naravno kada je vaša.“
Edi Atkins je povremeno dolazio. Ako su veličina njegovih cigara i obim struka ikakav pokazatelj, onda i dalje nije bilo kraja mogućnostima. Iako je bio srdačan, nikada nije pozvao Mejsi na sastanak, ali ju je redovno podsećao da će njegova vrata uvek biti otvorena.
Mejsi je imala nekoliko udvarača s kojima je povremeno izlazila u kakav pomodni restoran, pozorište Old vik ili bioskop, pogotovo kada se davao film s Gretom Garbo. Ali kada bi se rastali na kraju večeri, nikome nije dozvoljavala više od brzog poljupca u obraz pre povratka kući. Bar dok nije upoznala Patrika Kejsija, koji je dokazao da irski šarm nije kliše.
Kada je Patrik prvi put ušao u Palm kort, nije se samo ona okrenula za njim. Bio je nešto viši od metar i osamdeset, crne valovite kose i sportske građe. To bi verovatno bilo dovoljno većini žena, ali Mejsi je osvojio njegov osmeh, kao i mnoge druge - pomislila je.
Patrik joj je rekao da se bavi novcem, kao što je Edi rekao da se bavi zabavom. Zbog posla je dolazio u Bristol jednom-dvaput mesečno i izvodio Mejsi na večeru, u pozorište ili bioskop. A povremeno je kršila svoje zlatno pravilo i nije se vraćala u Stil haus lejn poslednjim tramvajem.
Ne bi se iznenadila da Patrik ima ženu i šestoro dece u Korku iako se zaklinjao, s rukom na srcu, da je neženja.


— o O o —



Kad god je gospodin Holkom navraćao u Palm kort, Mejsi ga je odvodila u drugi kraj prostorije, do stola koji redovni gosti izbegavaju jer je delimično zaklonjen velikim stubom. Tamo je mogla da mu ispriča kako Hari napreduje.
Tog dana je izgledalo da ga budućnost zanima više od prošlosti. „Jeste li odlučili šta će Hari raditi kada završi školu Svetog Bida?“
„Nisam mnogo razmišljala o tome“, priznala je Mejsi. „Na kraju krajeva, ima još vremena."
„Nema mnogo vremena“, istakao je učitelj, „a ne verujem da biste voleli da se vrati u Merivud."
„Ne bih“, odlučno je odgovorila, „ali imamo li izbora?"
„Hari kaže kako bi voleo da ide u Bristolsku srednju školu, ali se brine da nećete moći da platite školarinu ako ne osvoji stipendiju."
„To neće biti prepreka“, uverila ga je Mejsi. „S obzirom na to kolika mi je sad plata, zajedno s napojnicama, niko ne mora znati da mu je majka konobarica.“
„I to kakva konobarica“, primetio je gospodin Holkom, osvrnuvši se po prepunoj prostoriji. „Čudi me samo što niste otvorili svoj restoran.“
Mejsi se nasmejala i zaboravila na njegove reči sve dok je gospođica Tili nije neočekivano posetila.


— o O o —



Mejsi je svake nedelje išla na zornicu u Crkvu Svete Marije Radklif da bi slušala sina kako peva. Gospođica Mandej ju je upozorila da će Hari uskoro početi da mutira i kako se ne sme uzdati u to da će za nekoliko nedelja pevati tenorske solo deonice.
Pokušavala je da se usredsredi na propoved, ali su joj tog dana misli lutale. S druge strane prolaza videla je gospodina i gospođu Barington sa sinom Džajlsom i dve devojčice koje mora da su im kćeri, ali nije im znala imena. Mejsi se iznenadila kada joj je Hari saopštio da mu je Džajls Barington najbolji drug. Rekao je da ih je spojila slučajnost zato što njegovo prezime dolazi odmah posle Baringtonovog po abecednom redu. Nadala se da nikada neće morati da mu kaže kako mu je Džajls možda više od dobrog prijatelja.


— o O o —



Mejsi je često žalila što ne može da učini više kako bi pomogla Hariju da osvoji stipendiju za Bristolsku srednju školu. Iako ju je gospođica Tili naučila da čita jelovnik, da sabira i oduzima, pa čak i da napiše nekoliko prostih reči, strepela je pri samoj pomisli na ono što Hari radi.
Gospođica Mandej ju je neprestano ohrabrivala, ističući da Hari ne bi dospeo dotle da ona nije bila spremna na brojne žrtve. „Uostalom“, dodala je, „vi ste pametni koliko i Hari, samo vam nije bila pružena ista prilika.“
Gospodin Holkom ju je obaveštavao o „rasporedu“, kako je to nazivao. Kako se ispit bližio, Mejsi je postala nervozna koliko i kandidat. Shvatila je da je Stari Džek bio u pravu kada je rekao da posmatrač često pati više od učesnika.
Palm kort je svakog dana bio krcat, ali to nije sprečilo Mejsi da uvodi još promena u deceniji koju je štampa nazvala „neozbiljnim tridesetim“.
Ujutru je gostima nudila raznovrsne biskvite uz kafu. A posle podne je izbor jela uz čaj postao podjednako raznovrstan, pogotovo kada joj je Hari ispričao kako ga je gospođa Barington pitala želi li indijski ili kineski čaj. Međutim, gospodin Frempton je odbio predlog da se jelovniku dodaju sendviči s dimljenim lososom.
Mejsi je svake nedelje klečala na jastučetu i molila se za isto. „Molim te, Bože, učini da Hari dobije stipendiju i neću ti ništa više tražiti.“
Nedelju dana pre prijemnog ispita Mejsi više nije mogla da spava. Noću je ležala budna i pitala se kako li Hari izdržava. Mnogo gostiju mu je poželelo sreću, neki zato što su ga čuli kako peva u crkvi, drugi zato što im je donosio jutarnje novine ili samo zato što su njihova deca prošla, odnosno zato što prolaze ili će prolaziti kroz isto. Činilo joj se da pola Bristola polaže prijemni ispit.
Na dan ispita smestila je dve redovne mušterije za pogrešan sto, gospodinu Kradiku donela kafu umesto uobičajene tople čokolade i čak dvaput pomešala račune. Niko se nije žalio.
Hari joj je rekao kako misli da je prilično dobro odgovorio na pitanja, ali nije bio siguran je li to dovoljno dobro. Spomenuo je nekog Tomasa Hardija, ali Mejsi nije bila sigurna da li mu je to prijatelj ili profesor.


— o O o —



Kada je tog četvrtka na stajaćem satu u Palm kortu izbilo deset, Mejsi je znala da direktor škole stavlja rezultate prijemnog ispita na oglasnu tablu. Ali prošlo je još dvadeset dva minuta pre nego što je gospodin Holkom ušao u salu i uputio se pravo prema svom stolu iza stuba. Mejsi s njegovog lica nije mogla da pročita kako je Hari prošao. Brzo mu se pridružila i, prvi put za četiri godine, sela naspram mušterije, mada bi „srušila se“ verovatno bio tačniji opis.
„Hari je postigao dobar rezultat", rekao je, „ali bojim se da mu je stipendija izmakla iz ruku.“
„Šta to znači?“, pitala je Mejsi, trudeći se da joj ruke ne zadrhte.
„Prvih dvanaest kandidata osvojili su stipendije jer su imali više od osamdeset bodova. Harijev prijatelj Dikins je na samom vrhu s devedeset dva boda. Hari je osvojio veoma pohvalnih sedamdeset osam i našao se na sedamnaestom mestu među tri stotine kandidata. Gospodin Frobišer je rekao da se nije najbolje pokazao na ispitu iz engleskog.“
„Trebalo je da čita Hardija umesto Dikensa", rekla je žena koja nije pročitala nijednu knjigu.
„Hariju će ipak ponuditi mesto u Bristolskoj srednjoj, ali neće dobiti stipendiju od sto funti godišnje.“
Mejsi je ustala. „Onda ću morati da radim tri smene umesto dve, zar ne? On se neće vratiti u Merivud, gospodine Holkome. To vam tvrdim.“


— o O o —



Mejsi se iznenadila koliko joj je redovnih gostiju u narednim danima čestitalo na Harijevom izvanrednom uspehu. Takođe je saznala da deca nekolicine gostiju nisu uspela da polože, a jedno samo zbog jednog boda. Oni će morati da se zadovolje drugom školom. To ju je samo učvrstilo u odluci da ništa neće sprečiti Harija da se pojavi u Bristolskoj srednjoj prvog dana polugodišta.
Sledeće nedelje napojnice su joj se udvostručile. Dragi stari gospodin Kradik joj je dao pet funti uz reči: „Za Harija. Da se dokaže dostojnim svoje majke.“
Kada se u poštanskom sandučetu u Stil haus lejnu pojavila tanka bela koverta, što je samo po sebi bilo događaj, Hari je otvorio pismo i pročitao ga majci. „Klifton H. dobio je mesto u odeljenju A. Jesenji semestar počinje petnaestog septembra.“ Uzrujano ju je pogledao kada je stigao do poslednjeg odeljka, u kojem su tražili da gospođa Klifton odgovori da li kandidat prihvata ponudu ili je odbija.
„Odmah im odgovori da prihvataš!"
Hari ju je zagrlio i prošaputao: „Voleo bih da mi je otac živ.“
Možda i jeste, pomislila je Mejsi.


— o O o —



Nekoliko dana kasnije još jedno pismo se našlo u sandučetu. U njemu je bio dugačak spisak predmeta koji se moraju kupiti pre početka školske godine. Hariju je trebalo nabaviti po dva komada svega, a u nekim slučajevima i po tri pa i više - recimo, šest pari sivih čarapa do polovine listova i držači za čarape.
„Šteta što ne možeš da pozajmiš moje haltere", promrsila je. Hari je pocrveneo.
U trećem pismu su tražili da novi učenici izaberu tri vannastavne aktivnosti sa spiska na kojem je bilo svega - od automobilskog društva do kadetskih snaga, a neke su uključivale i dopunski izdatak od pet funti po aktivnosti. Hari se odlučio za hor, koji se ne plaća, dramsku sekciju i klub ljubitelja umetnosti, uz koji je stajala napomena da samo posete galerijama izvan Bristola iziskuju dopunski trošak.
Mejsi je poželela da ima više mušterija kao što je gospodin Kradik, ali nije dozvolila da Hari posumnja kako postoje razlozi za brigu, čak ni kada ju je gospodin Holkom podsetio da će on pohađati Bristolsku srednju školu narednih pet godina. Odgovorila je da je on prvi član porodice koji nije napustio školu s četrnaest godina.
Skupila je hrabrost za još jednu posetu radnji T. K. Marš, uvaženi krojači.
Kada je potpuno opremila Harija za prvi dan polugodišta, ponovo je počela peške da ide na posao i s posla kako bi uštedela pet penija nedeljno. Majci je rekla: „Funta godišnje je dovoljno za Harijevo novo odelo.“


— o O o —



Mejsi je tokom godina shvatila da deca svoje roditelje često smatraju nužnim zlom, a neretko i sramotom.
Na prvom čitanju biblijskih odlomaka u školi Svetog Bida Mejsi je bila jedina majka koja nije imala šešir. Posle toga je kupila polovni šešir i, koliko god postao demode, moraće da potraje dok Hari ne završi Bristolsku srednju školu.
Hari se složio da ga isprati u školu prvog dana, ali već je bio dovoljno odrastao da se uveče sam tramvajem vrati kući. Ona se nije brinula kako će Hari ići u školu i vraćati se iz nje, već šta će uveče raditi budući da srednja škola nije internat. Nije sumnjala da će nastati nevolje ako ponovo bude delio sobu sa ujka Stenom. Pokušala je da ne misli na to dok se spremala za Harijev prvi dan u novoj školi.
Sa šeširom na glavi, u najboljem - i jedinom - kaputu, koji je nedavno očistila, praktičnim crnim cipelama i jedinim parom svilenih čarapa koji je imala, Mejsi se osetila spremna da se suoči sa ostalim roditeljima. Hari ju je čekao ispred vrata kada je sišla niz stepenice. Izgledao je toliko otmeno u novoj tamnocrveno-crnoj uniformi da je poželela da šetaju gore-dole Stil haus lejnom kako bi susedi videli da neko iz ulice pohađa Bristolsku srednju školu.
Kao i kada je polazio u školu Svetog Bida, odvezli su se tramvajem, ali Hari ju je zamolio da izađu jednu stanicu pre Juniversiti rouda. Više joj nije dozvoljavao da ga drži za ruku iako mu je još jednom ispravila kapu i kravatu.
Kada je Mejsi ugledala bučnu grupu momaka ispred školskih kapija, rekla mu je da bi trebalo da krene kako ne bi zakasnila na posao. Hari se zbunio jer je znao da joj je gospodin Frempton dao slobodan dan.
Brzo je zagrlila sina, ali ga je oprezno posmatrala dok se peo uzbrdo. Prvi momak s kojim se pozdravio bio je Džajls Barington. Mejsi se iznenadila što ga vidi jer joj je Hari rekao da će on verovatno otići u Iton. Rukovali su se kao odrasli muškarci koji su upravo zaključili važan posao.
Videla je gospodina i gospođu Barington na kraju grupe. Da li on to nju izbegava? Nekoliko minuta kasnije pridružili su im se gospodin i gospođa Dikins u društvu učenika koji je dobio Pelokenovu stipendiju. Još rukovanja, levom rukom u slučaju gospodina Dikinsa.
Kada su roditelji počeli da se opraštaju od sinova, Mejsi je gledala kako se gospodin Barington rukovao prvo s Džajlsom pa s Dikinsom. Ali okrenuo se na drugu stranu kada mu je Hari pružio ruku. Gospođa Barington se postidela i Mejsi se zapitala hoće li kasnije pitati supruga zašto ignoriše Džajlsovog najboljeg druga. Bojala se da će je Hari uskoro pitati zašto se gospodin Barington uvek prezrivo ophodi prema njemu. Sve dok samo tri osobe znaju istinu, nije videla razloga da Hari ikada sazna.

ŠESNAESTO POGLAVLJE


Gospođica Tili je postala toliko čest gost u Palm kortu da je čak imala svoj sto.
Uglavnom je dolazila oko četiri i naručivala šolju čaja erl grej i sendvič s krastavcima. Nije uzimala ništa od raznovrsnih kolača s kremom, pita s džemom i čokoladnih eklera, ali je povremeno sebe častila pogačom s puterom. Kada je jednog poslepodneva došla nešto pre pet, što je bilo neuobičajeno kasno za nju, Mejsi je laknulo što je njen sto slobodan.
„Pitam se da li bih danas mogla da sednem na neko neupadljivije mesto, Mejsi? Volela bih da na miru porazgovaram s vama.“
„Naravno, gospođice Tili“, odgovorila je Mejsi i odvela je do stola iza stuba u drugom delu prostorije koji je učitelj Holkom voleo. „Završavam za deset minuta i tad ću vam se pridružiti.“ Kada je njena zamenica Suzan preuzela smenu, Mejsi joj je objasnila da će se nakratko pridružiti gospođici Tili, ali da ne očekuje da je posluži.
„Da li je stara dušica nezadovoljna nečim?“, zapita Suzan.
„Ta stara dušica me je naučila svemu što znam“, odgovorila je Mejsi široko se osmehujući.
Kada je na satu izbilo pet, Mejsi je sela naspram gospođice Tili. Retko je sedela s mušterijama i u tim retkim prilikama nije mogla da se opusti.
„Hoćete li čaj, Mejsi?“
„Ne, hvala, gospođice Tili.“
„Razumem. Potrudiću se da vas ne zadržavam dugo, ali pre nego što vam kažem zašto sam ovde, kažite mi kako je Hari.“
„Volela bih kada bi prestao da raste“, požalila se Mejsi. „Čini mi se da mu produžavam pantalone na svakih nekoliko nedelja. Ako ovako nastavi, njegove duge pantalone će postati kratke do kraja godine.“
Gospođica Tili se nasmejala. „A kako napreduje u školi?“
„Izveštaj na kraju polugodišta glasio je“, Mejsi je zastala, pokušavajući da se seti tačnih reči, „’veoma zadovoljavajući početak. Veoma obećavajući.’ Najbolji je u engleskom.“
„Kakva ironija“, primetila je gospođica Tili. „Ako se dobro sećam, upravo se iz tog predmeta nije dobro pokazao na prijemnom ispitu.“
Mejsi je klimnula glavom i pokušala da ne razmišlja o novčanim posledicama toga što Hari nije dovoljno čitao Tomasa Hardija.
„Mora da se veoma ponosite njime“, rekla je gospođica Tili. „Oduševila sam se kada sam ga u nedelju ponovo videla u horu Crkve Svete Marije.“
„Da, ali sad mora da se zadovolji mestom u zadnjem redu sa ostalim baritonima. Njegovi solistički dani su završeni. Ipak, upisao se u dramsku sekciju i igrao Ursulu u školskoj predstavi budući da nema devojčica u Bristolskoj srednjoj.“
„Mnogo vike ni oko čega. Ali ne smem da vam oduzimam više vremena, te ću preći na razlog iz kog sam htela da vas vidim.“ Otpila je gutljaj čaja kao da želi da se pribere pre nego što nastavi, a onda je potekla bujica.
„Sledećeg meseca ću napuniti šezdeset godina, draga moja, i već neko vreme razmišljam o penzionisanju.“
Mejsi nikada nije palo na um da gospođica Tili neće zauvek raditi.
„Gospođica Mandej i ja smo razmišljale o tome da se preselimo u Kornvol. Bacile smo oko na jednu kućicu pored mora.“
Ne smete da odete iz Bristola, umalo joj nije odgovorila Mejsi. Volim vas obe i koga ću pitati za savet ako odete?
„Sve je dostiglo vrhunac prošlog meseca", nastavila je gospođica Tili, „kada je jedan lokalni poslovni čovek ponudio da kupi čajdžinicu. Izgleda da hoće da je priključi svom rastućem carstvu. I iako mi se ne dopada zamisao da Kod Tili postane deo lanca, njegova ponuda je suviše primamljiva da bih je odbila bez razmišljanja.“ Mejsi je imala samo jedno pitanje, ali nije prekinula gospođicu jer se zahuktala. „Mnogo sam razmišljala o tome i više bih volela da vi preuzmete posao ako možete da mi platite istu sumu nego da ga predam nekom neznancu."
„Koliko vam je ponudio?“
„Pet stotina funti.“
Mejsi je uzdahnula. „Polaskana sam što ste uopšte pomislili na mene“, konačno je rekla, „ali nemam ni petsto penija, a kamoli funti.“
„Bojala sam se da ćete to reći“, odgovorila je gospođica Tili. „Međutim, ako biste našli kreditora, uverena sam da bi on zaključio kako je to dobro ulaganje. Na kraju krajeva, prošle godine sam ostvarila prihod od sto dvanaest funti i deset šilinga, a u to ne ubrajam svoju platu. Dala bih vam za manje od pet stotina funti, ali našle smo krasnu kućicu u Sent Mosu, a vlasnici traže tri stotine, ni peni manje. Gospođica Mandej i ja bismo mogle godinu-dve da živimo od ušteđevine, ali budući da nijedna od nas nema penziju, dodatnih dve stotine funti bi mnogo značile.“
Mejsi je zaustila da odgovori gospođici Tili kako joj je žao što je to nemoguće, ali utom je Patrik Kejsi ušao u salu i seo za svoj uobičajeni sto.


— o O o —



Tek nakon što su vodili ljubav, ispričala mu je za ponudu gospođice Tili. Seo je u krevetu, pripalio cigaretu i duboko udahnuo.
„Ne bi trebalo da bude teško skupiti tu sumu. Uostalom, nije to kao da Brunel 6 pokušava da podigne novac za izgradnju visećeg mosta Klifton.“
„Ne, već kao da gospođa Klifton, koja nema ni prebijene pare, pokušava da sakupi petsto funti.“
„Istina, ali ti možeš da pokažeš novčane tokove i ostvaren prihod, da ne spominjem ugled čajdžinice. Mada bih morao da pogledam poslovne knjige za poslednjih pet godina kako bih bio siguran da si čula celu priču.“
„Gospođica Tili nikada ne bi pokušala da obmane nekoga.“
„Moraćeš da proveriš i da se zakupnina neće promeniti u bliskoj budućnosti“, nastavio je Patrik, ne obazirući se na njene pritužbe, „kao i da se još jednom uveriš da se njen knjigovođa neće pozvati na kakve kaznene odredbe čim počneš da ostvaruješ prihod.“
„Gospođica Tili ne bi uradila tako nešto.“
„Previše veruješ drugima, Mejsi. Ali imaj na umu da to neće biti u rukama gospođice Tili, već advokata, koji smatra kako mora da zaradi svoju nadoknadu, i knjigovođe, koji će tražiti isplatu ako ga ne zadržiš."
„Očigledno nisi upoznao gospođicu Tili.“
„Tvoje poverenje u staru damu je dirljivo, Mejsi, ali moj je posao da zaštitim ljude kao što si ti. A sto dvanaest funti i deset šilinga godišnjeg prihoda neće ti biti dovoljno za život s obzirom na to da ćeš morati redovno da otplaćuješ kreditora.“
„Gospođica Tili me je uverila da prihod ne uključuje njenu platu.“
„To je možda tačno, ali ti ne znaš kolika je njena plata. Trebaće ti bar još dvesta pedeset funti godišnje da bi mogla da preživiš, inače nećeš samo završiti u novčanim nevoljama već će i Hari morati da napusti srednju školu.“
„Jedva čekam da upoznaš gospođicu Tili.“
„A šta je s napojnicama? U Rojalu dobijaš polovinu svih napojnica, što je bar dvesta funti godišnje, a to je trenutno neoporezivo, mada ne sumnjam da će neka nova vlada to promeniti.“
„Možda bi trebalo da kažem gospođici Tili da je rizik prevelik. Na kraju krajeva, neprestano me podsećaš da mi je u Rojalu prihod zajamčen i to bez ikakvog rizika.“
„Istina, ali ako je gospođica Tili toliko dobra kao što tvrdiš, to bi mogla biti prilika koja ti se neće ponovo pružiti.“
„Odluči, Patriče“, rekla je Mejsi, trudeći se da ne zvuči ogorčeno.
„Hoću, čim budem video poslovne knjige.“
„Hoćeš čim budeš upoznao gospođicu Tili“, odgovorila je Mejsi.
„Jedva čekam da upoznam taj uzor vrline.“
„Da li to znači da ćeš me predstavljati?“
„Da“, odvratio je i ugasio cigaretu.
„I koliko ćete naplatiti siromašnoj udovici, gospodine Kejsi?“
„Ugasi svetlo.“


— o O o —



„Jeste li sigurni da se vredi upuštati u takav poduhvat", pitao je gospodin Frempton, „s obzirom na to koliko možete da izgubite?“
„Moj poslovni savetnik veruje da se isplati", odgovorila je Mejsi. „Uverio me je da ću, kad isplatim pozajmicu, moći da ostvarujem prihod za manje od pet godina.“
„Ali Hari će upravo tada biti u Bristolskoj srednjoj školi.“
„Svesna sam toga, ali gospodin Kejsi mi je osigurao lepu platu kao deo nagodbe, a kada podelim napojnice s osobljem, trebalo bi da zarađujem približno isto kao i sad. A najvažnije je što ću za pet godina imati svoja sredstva i onda će sav prihod biti moj“, rekla je, pokušavajući da se seti tačnih Patrikovih reči.
„Jasno mi je da ste tako rešili“, nastavio je gospodin Frempton. „Ali dozvolite da vas upozorim, Mejsi. Velika je razlika kada kao radnik znate da ćete svake nedelje dobiti platu i kada vam je kao poslodavcu odgovornost da drugima obezbedite platu svakog petka. Iskreno govoreći, Mejsi, vi ste najbolji u onome što radite. Jeste li potpuno sigurni da želite preći u upravu?“
„Gospodin Kejsi će me savetovati.“
„Kejsi je sposoban momak, s tim se slažem, ali on mora da pazi i na važnije klijente širom zemlje. Vi ćete morati sami da se snalazite svakog dana. Ako nešto pođe naopako, on neće uvek biti tu da vas drži za ruku.“
„Ali možda mi se više nikada neće pružiti ovakva prilika." Još jedna Patrikova izjava.
„Neka tako bude, Mejsi. Nemojte sumnjati da ćete nam mnogo nedostajati u Rojalu. Jedini razlog što ste zamenljivi jeste što ste tako dobro obučili svoju zamenicu.“
„Suzan vas neće izneveriti, gospodine Fremptone.“
„Uveren sam da neće. Ali ona nikada neće biti Mejsi Klifton. Dozvolite da budem prvi koji će vam poželeti sve najbolje u vašem novom poduhvatu. Ako ne ispadne sve onako kako očekujete, za vas će uvek biti mesta u Rojalu.“
Gospodin Frempton je ustao i rukovao se s Mejsi, baš kao i pre šest godina.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE


Mesec dana kasnije Mejsi je potpisala šest dokumenata u prisustvu gospodina Prendergasta, upravnika Nacionalne pokrajinske banke u Korn stritu. Ipak, učinila je to tek nakon što joj je Patrik sve objasnio, stranu po stranu, srećan što je morao priznati da je pogrešio kad je sumnjao u gospođicu Tili. Rekao je da bi ostao bez posla kada bi svi bili časni kao ona.
Mejsi je devetnaestog marta 1934. godine predala gospođici Tili ček na pet stotina funti, a zauzvrat dobila čvrst zagrljaj i čajdžinicu. Nedelju dana kasnije gospođica Tili i gospođica Mandej otputovale su u Kornvol.
Kada je sutradan počela da radi, zadržala je ime Kod Tili. Patrik ju je savetovao da ne potcenjuje značaj imena Tili na tabli iznad vrata („osnovano 1898.“) i da ne pomišlja da ga menja sve dok gospođica Tili ne postane samo blažena uspomena, a možda čak ni tad. „Redovni gosti ne vole promene, pogotovo ne nagle, te ih nemoj požurivati."
Međutim, Mejsi je ipak namislila da uvede nekoliko promena koje neće odbiti stare mušterije. Verovala je da bi novi stolnjaci dobrodošii, a stolice pa čak i stolovi počinjali su da izgledaju, pa, staromodno. A zar nije i gospođica Tili primetila da se tepih pomalo pohabao?
„Uzdrži se“, upozorio ju je Patrik kad je došao u mesečnu posetu. „Ne zaboravi da je novac lakše trošiti nego zaraditi i nemoj se iznenaditi ako nekoliko starih gostiju nestane, te ne zaradiš koliko si očekivala u prvih nekoliko meseci.“
Ispostavilo se da je bio u pravu. Broj gostiju je opao prvog meseca kao i drugog, što je pokazalo koliko je gospođica Tili bila omiljena. Da se to nastavilo i trećeg meseca, Patrik bi počeo da savetuje Mejsi o novčanim tokovima i prekoračenjima, ali nakon što je broj gostiju došao do dna - još jedan Patrikov izraz - sledećeg meseca je počeo da se penje, mada ne naglo.


— o O o —



Mejsi je bila na nuli krajem prve godine, ali nije zaradila dovoijno da isplati bankovni dug.
„Ne uzbuđujte se, draga moja“, rekla joj je gospođica Tili prilikom jedne retke posete Bristolu. „Meni su bile potrebne godine da počnem da ostvarujem prihod.“ Mejsi nije imala toliko vremena.
Druga godina je dobro počela pošto se nekoliko njenih stalnih mušterija iz Palm korta preselilo kod nje. Edi Atkins se podgojio, a njegove cigare postale su toliko velike da je Mejsi pretpostavila kako mu posao cveta. Gospodin Kradik je dolazio svakog jutra u jedanaest u kišnom mantilu i s kišobranom u ruci bez obzira na vremenske prilike. Gospodin Holkom je povremeno navraćao i uvek je hteo da čuje kako Hari napreduje. Nikada mu nije dozvolila da plati račun. Patrik je uvek prvo dolazio u njenu čajdžinicu kad god bi ga put naneo u Bristol.
Te godine je morala da promeni dobavljača, koji kao da nije razlikovao sveže i bajato, te jednu konobaricu koja nije verovala da su mušterije uvek u pravu. Nekoliko mladih žena javilo se za posao budući da je postalo prihvatljivije da i žene rade. Mejsi se odlučila za mladu damu po imenu Karen s grivom kovrdžave plave kose, krupnim plavim očima i stasom koji su modni časopisi poredili s bocom. Mislila je da će ona privući nove mušterije - i to mlađe od većine njenih stalnih gostiju.
Pokazalo se da je teže pronaći dobrog pekara. Iako se nekoliko javilo za posao, Mejsi je bila veoma zahtevna. Međutim, kada se Bob Barouz iz Barouzove pekare (osnovane 1935) pojavio na njenom pragu i rekao da bi čajdžinica Kod Tili bila njegova prva mušterija, stavila ga je na jednomesečnu probu.
Ispostavilo se da je Bob vredan i pouzdan radnik. Što je najvažnije, njegovo pecivo bilo je toliko sveže i primamljivo da su gosti često govorili: „Pa, možda još jedno.“ Njegovi kolači s kremom i voćne pite bili su naročito omiljeni, ali čokoladni kolači, za kojima su se svi pomamili, kao da su nestajali do podneva. Iako ga je Mejsi stalno pritiskala, Bob je uporno govorio kako prosto ne može da napravi veću količinu.
Kada je dostavio robu jednog jutra, učinilo joj se da izgleda pomalo unezvereno, te ga je pozvala da sedne i poslužila ga čajem. Priznao je da pati od iste nevolje s prilivom novca kao i ona prve godine. Ali bio je siguran da će se stanje popraviti jer je nedavno počeo da opskrbljuje još dva restorana. Naglasio je koliko duguje Mejsi što mu je pružila prvu priliku.
Kako su nedelje prolazile, uobičajili su da ujutru predahnu uz kafu. Ipak, Mejsi se veoma iznenadila kada ju je Bob pozvao na sastanak jer je mislila da im je odnos poslovan. Kupio je karte za Glamuroznu noć, novi mjuzikl koji se igrao u Hipodromu i koji je želela da gleda s Patrikom. Zahvalila se Bobu, ali nije htela da kvari njihov odnos. Želela je da doda kako već postoje dva muškarca u njenom životu, petnaestogodišnjak koji brine zbog akni i Irac koji jednom mesečno dolazi u Bristol i kao da ne shvata da ga ona voli.
Bob se nije mirio s neuspehom i mesec dana kasnije još je više postideo Mejsi kada joj je poklonio broš s markasitima. Poljubila ga je u obraz i zapitala se kako je saznao da joj je rođendan. T e večeri je stavila broš u fioku i možda bi zaboravila na njega da nisu usledili novi pokloni u redovnim razmacima.
Patrika je zabavljala upornost njegovog takmaca i jednom je za večerom podsetio Mejsi da je ona lepa žena koja ima izglede da se obogati.
Mejsi se nije nasmejala. „To mora prestati."
„Zašto onda ne uzmeš drugog dobavljača?"
„Zato što je teže naći dobrog dobavljača nego ljubavnika. U svakom slučaju, Bob je pouzdan, ima najbolje kolače u gradu i cene su mu niže nego kod konkurencije.“
„I zaljubljen je u tebe“, dodao je Patrik.
„Nemoj se zafrkavati, Patriče. To mora prestati.“
„Otkriću ti nešto mnogo važnije što mora prestati“, rekao je Patrik, sagnuo se i otvorio akten-tašnu.
„Podsetiću te da je ovo trebalo da bude romantična večera, a ne poslovni razgovor.“
„Bojim se da ovo ne može čekati“, odvratio je i spustio hrpu papira na sto. „Ovo su tvoji računi za poslednja tri meseca i neće te obradovati.“
„Ali zar nisi rekao da se stanje poboljšava?“
„Jesam. Čak si uspela da zadržiš troškove unutar granica koje je banka postavila, ali je tvoj prihod neobjašnjivo opao tokom tog perioda.“
„Kako je to moguće?“, zapita Mejsi. „Prošlog meseca smo imali rekordan broj posetilaca."
„Zbog toga sam odlučio da pažljivo pregledam sve tvoje račune i uplatnice za prošli mesec. Prosto se nisu slagali. Došao sam do tužnog zaključka da je jedna tvoja konobarica posezala u kasu. To se često dešava u ugostiteljstvu. Uglavnom potkradaju šankeri ili glavni konobari. Međutim, kad krađe jednom počnu, nema načina da se zaustave sve dok se krivac ne otkrije i ne otpusti. Moraš ga prilično brzo pronaći inače ni ove godine nećeš imati prihode i nećeš moći da vratiš ni peni bankovnog duga, a kamoli da počneš da smanjuješ prekoračenja.“
„Šta mi savetuješ?"
„Moraćeš pomnije da nadgledaš konobarice dok se jedna ne oda.“
„Kako ću znati koja je?“
„Obrati pažnju na nekoliko znakova“, objasnio je Patrik. „Možda živi iznad svojih mogućnosti, ima nov kaput ili skup komad nakita. Ili je bila na odmoru koji inače ne bi mogla da priušti sebi. Verovatno će ti reći da ima novog momka i...“
„Dođavola“, uzviknu Mejsi. „Mislim da znam ko je.“
„Ko?”
„Karen. Sa mnom je tek nekoliko meseci i nedavno je počela da odlazi u London kad god ima slobodan vikend. A prošlog ponedeljka je došla na posao noseći nov šal i par kožnih rukavica na kojima sam joj pozavidela."
„Nemoj donositi prenagljene zaključke", upozorio ju je Patrik, „ali budno motri na nju. Ili krade napojnice ili poseže za novcem iz kase, ili i jedno i drugo. Ali mogu da tvrdim da neće prestati. U većini slučajeva lopov postaje sve samouvereniji dok ga konačno ne uhvate. Moraš da je sprečiš i to brzo, pre nego što ti uništi posao.“


— o O o —



Mejsi je mrzela što mora da uhodi sopstveno osoblje. Na kraju krajeva, lično je izabrala većinu mlađih, dok starije godinama rade u čajdžinici.
Naročito je budno motrila na Karen, ali nije bilo dokaza da ona krade. Međutim, Patrik ju je upozorio da su lopovi prepredeniji od poštenih ljudi, a Mejsi nije mogla neprestano da je drži na oku.
Utom se nevolja sama rešila. Karen je dala otkaz, objasnivši da se verila i da će se krajem meseca pridružiti vereniku u Londonu. Mejsi je pomislila da joj je verenički prsten divan, ali nije mogla a da se ne zapita ko ga je platio. No odbacila je tu pomisao, zadovoljna što sad ima jednu brigu manje.
Međutim, Patrik joj je rekao da se mesečni prihod ponovo smanjio kada je nedelju dana kasnije došao u Bristol. To znači da Karen nije krivac.
„Možda je vreme da pozovem policiju?“, zapita Mejsi.
„Nemoj još. Poslednje što ti treba jesu pogrešne optužbe i glasine koje će samo izazvati nezadovoljstvo među osobljem. Policija bi umela da istera lopova na čistac, ali dode bi mogla da ostaneš bez najboljih radnica, kojima se neće dopasti da budu pod sumnjom. A neki gosti bi svakako saznali, što ti nije potrebno.“
„Koliko još to mogu sebi da priuštim?“
„Sačekajmo još jedan mesec. Ako dotle ne otkrijemo ko je lopov, pozvaćemo policiju.“ Široko joj se osmehnuo. „A sad prestanimo da pričamo o poslu i ne zaboravimo da je trebalo da proslavimo tvoj rođendan."
„To je bilo pre dva meseca. A ne bi ni znao da nije Boba.“ Patrik je ponovo otvorio akten-tašnu, ali je ovog puta izvadio tamnoplavu kutiju s poznatim logom Svonsa. Mejsi ju je polako otvorila i ugledala par crnih kožnih rukavica i vuneni šal s tradicionalnom barberi šarom.
„Dakle, ti si me bezobzimo pljačkao", uskliknula je i zagrlila ga. Patrik nije odgovorio.
„Šta nije u redu?“, pitala je.
„Imam još jednu vest.“ Mejsi ga je pogledala u oči i zapitala se šta je još moglo poći po zlu u čajdžinici. „Unapređen sam. Postaću novi zamenik direktora u našem sedištu u Dablinu. Uglavnom ću biti vezan za radni sto, te će neko drugi preuzeti moje poslove ovde. Još ću moći da te posećujem, ali ređe.“
Mejsi je cele noći plakala u njegovom zagrljaju. Mislila je da ne želi ponovo da se uda sve dok joj čovek koga voli nije postao nedostižan.
Sutradan je zakasnila na posao i zatekla Boba kako je čeka na dovratku. Otvorila je vrata i on je počeo da istovaruje jutarnju narudžbinu.
„Doći ću za nekoliko trenutaka", rekla je i otišla u kupatilo za zaposlene.
Pozdravila se s Patrikom kada je ušao u voz na stanici Templ mids i tad je ponovo briznula u plač. Mora da izgleda kao čudo i nije htela da mušterije vide kako nešto nije u redu. „Nemojte nikada donositi lične probleme na posao“, gospođica Tili je često podsećala svoje osoblje. „Gosti imaju dovoljno svojih nevolja da bi brinuli 1 zbog vaših.“
Mejsi se pogledala u ogledalu. Šminka joj se razmazala. „Prokletstvo“, naglas je rekla, shvativši da je ostavila tašnu na pultu. Izašla je da je uzme i utom joj je pripala muka. Bob joj je bio okrenut leđima i zavukao je jednu ruku u kasu. Gledala je kako stavlja šaku novčanica i kovanica u džep pantalona, tiho zatvara kasu i vraća se po još peciva.
Mejsi je tačno znala šta bi joj Patrik savetovao. Ušla je u restoran i stala pored kase. Bob nije nosio poslužavnik kada je ponovo ušao, već malu crvenu kutiju. Široko joj se osmehnuo i spustio na jedno koleno.
„Odmah ćeš otići odavde, Bobe Barouze“, rekla je Mejsi tonom koji je i nju iznenadio. „Pozvaću policiju ako te ikada vidim blizu moje čajdžinice."
Očekivala je bujicu objašnjenja ili psovki, ali Bob je samo ustao, vratio ukradeni novac na pult i otišao bez reči. Mejsi se srušila na najbližu stolicu. Utom je prva radnica stigla.
„Dobro jutro, gospođo Klifton. Lepo vreme za ovo doba godine."

OSAMNAESTO POGLAVLJE


Kad god bi se tanka smeđa koverta našla u sandučetu kuće broj dvadeset sedam, Mejsi bi pomislila da je od Bristolske srednje škole i da verovatno sadrži još jedan račun za školarinu kao i za „dodatne troškove", kako ih je Bristolsko opštinsko dobrotvorno društvo nazivalo.
Uvek je na putu do kuće svraćala u banku da uplati dnevni pazar na poslovni račun i svoj deo napojnica na drugi, koji je nazivala „Harijev račun“, nadajući se da će na kraju svakog kvartala imati dovoljno da pokrije sledeći školski račun.
Mejsi je otvorila kovertu i, iako nije umela da pročita sve reči, prepoznala je potpis, i iznad njega, brojke trideset sedam funti i deset šilinga. Imaće tek toliko da namiri račun, ali nakon što je gospodin Holkom pročitao Harijevo poslednje svedočanstvo, morala je da se složi s njim: njegovo školovanje pokazalo se kao dobro ulaganje.
„Imajte na umu“, upozorio ju je učitelj, „da troškovi neće biti ništa manji kada dođe vreme da završi školu.“
„Zbog čega?“, zapita Mejsi. „Neće mu biti teško da se zaposli posle tolikog obrazovanja, a onda će sam moći da plaća svoje račune."
Gospodin Holkom je tužno odmahnuo glavom, kao da jedan od njegovih manje pažijivih učenika nije shvatio suštinu. „Nadao sam se da će posle srednje škole upisati englesku književnost na Oksfordu."
„A koliko će to trajati?“
„Tri, možda i četiri godine.“
„Za to vreme će pročitati mnogo knjiga.“
„Svakako dovoljno da bi mogao naći posao.“
Mejsi se nasmejala. „Možda će postati učitelj kao vi.“
„On nije kao ja", odvratio je gospodin Holkom. „Ako bih morao da nagađam, rekao bih da će postati pisac.“
„Može li živeti od toga?“
„Svakako ako je uspešan pisac. Ali ako ne uspe u tome, možda će, kao što ste rekli, postati učitelj poput mene.“
„To bih volela“, odgovorila je Mejsi jer nije shvatila ironiju. Stavila je kovertu u tašnu. Kada bude otišla u banku tog poslepodneva, moraće da proveri ima li bar trideset sedam ftinti i deset šilinga na Harijevom računu pre nego što uopšte pomisli da napiše ček na pun iznos. Samo banka zarađuje kada prekorači račun, objasnio joj je Patrik. Škola ju je ponekad čekala dve-tri nedelje, ali Patrik joj je objasnio da ona, kao i čajdžinica, mora svesti svoje knjige na kraju svakog polugodišta.
Nije dugo čekala tramvaj i kada je sela, misli joj se vratiše Patriku. Nikada neće priznati nikome, čakni svojoj majci, koliko joj nedostaje.
Misli joj je prekinuo vatrogasni kamion koji je prestigao tramvaj. Neki putnici su kroz prozor pratili kuda ide. Kada je nestao iz vida, Mejsi je počela da razmišlja o čajdžinici. Otkako je otpustila Boba Barouza, upravnik banke joj je rekao da je čajdžinica počela da ostvaruje prihod svakog meseca i da će možda nadmašiti rekord gospođice Tili od sto dvanaest funti i deset šilinga do kraja godine, što će joj omogućiti da počne da otplaćuje dug od pet stotina fimti. Možda će čak ostati dovoljno da Hariju kupi nov par cipela.
Izašla je iz tramvaja na kraju Viktorija strita. Dok je išla prema mostu Bedminster, pogledala je na sat, prvi poklon koji je dobila, i misli joj ponovo skrenuše na sina. Sedam i trideset dva: ima dovoljno vremena da otvori čajdžinicu i spremi se da usluži prvog gosta u osam. Uvek bi se obradovala ako ugleda mali red ispred čajdžinice kada okrene znak na vratima.
Taman je stigla do Haj strita kada je projurio još jedan vatrogasni kamion. Utom je videla pramen crnog dima kako se podiže visoko prema nebu. Ali srce joj je brže zakucalo tek kada je skrenula u Brod strit. Tri vatrogasna kamiona i policijsko vozilo stajali su u polukrugu oko čajdžinice Kod Tili.
Mejsi potrča.
„Ne, ne, ne može biti čajdžinica“, povikala je. Utom je spazila nekoliko svojih konobarica s druge strane ulice. Jedna je plakala. Mejsi je bila samo nekoliko metara od mesta na kojem su se nekada nalazila ulazna vrata kada joj je policajac preprečio put.
„Ali ja sam vlasnica!“, pobunila se dok je s nevericom zurila u grede koje su tinjale, grede nekadašnje najomiljenije čajdžinice u gradu. Oči joj zasuziše i počela je da kašlje kada ju je obavio gust crn dim. Zagledala se u ugljenisane ostatke blistavog pulta. Sloj pepela pokrivao je pod na kojem su sinoć stajale stolice i stolovi s besprekornim belim stolnjacima.
„Veoma mi je žao, gospođo“, rekao je policajac, „ali zbog vaše bezbednosti moram vas zamoliti da se pridružite osoblju s druge strane ulice.“
Mejsi je okrenula leđa čajdžinici i nerado prešla na drugu stranu ulice. Pre nego što je stigla, ugledala ga je na rubu gomile. Čim su im se pogledi sreli, okrenuo se i otišao.


— o O o —



Viši inspektor Blejkmor otvorio je beležnicu i pogledao osumnjičenu preko stola.
„Možete li mi reći gde ste bili jutros u tri sata, gospođo Klifton?“
„U krevetu kod kuće“, odgovorila je Mejsi.
„Da li bi neko to mogao da potvrdi?“
„Inspektore, ako pod tim mislite je li neko tad bio sa mnom u krevetu, odgovor je ne. Zašto pitate?“
Policajac je nešto zapisao, što mu je dalo malo vremena da razmisli. „Pokušavam da otkrijem je li još neko umešan.“
„Umešan u šta?“
„U podmetanje požara“, odgovorio je, pomno je posmatrajući.
„Ali ko bi hteo da zapali čajdžinicu Kod Tili?” pitala je Mejsi.
„Nadao sam se da ćete mi vi pomoći da to otkrijem“, odvrati Blejkmor. Zastao je, nadajući se da će gospođa Klifton dodati nešto zbog čega će se kasnije kajati. Ali ona nije rekla ništa.
Viši inspektor Blejkmor nije ihogao da odluči je li gospođa Klifton veoma hladnokrvna ili samo naivna. Znao je nekog ko će moći da odgovori na to pitanje.


— o O o —



Gospodin Frempton je ustao, rukovao se s Mejsi i ponudio joj da sedne.
„Veoma mi je žao zbog požara", rekao je. „Hvala bogu da niko nije povređen.“ Mejsi se u poslednje vreme nije mnogo zahvaljivala Bogu. „Nadam se da su prostor i imovina bili osigurani po razumnoj ceni“, dodao je.
„Jesu. To je dobro pokriveno, zahvaljujući gospodinu Kejsiju. Nažalost, osiguravajuće društvo odbija da plati ijedan peni dok policija ne potvrdi da nisam umešana.“
„Neverovatno mi je da policija veruje da ste osumnjičeni."
„Ko ih može kriviti s obzirom na moje novčane nevolje?", odgovorila je Mejsi.
„Pitanje je vremena dok ne budu shvatili da je to besmisleno."
„Nemam vremena. Zato sam došla kod vas. Moram da nađem posao, a kada smo se poslednji put videli, rekli ste da ako budem htela da se vratim u Rojal...“
„Što sam i mislio", prekinuo ju je gospodin Frempton. „ Ali ne mogu vam vratiti vaše staro mesto zato što Suzan odlično obavlja posao. A nedavno sam uzeo tri konobarice koje su radile u čajdžinici Kod Tili, te nemam prazna mesta za Palm kort. Jedino mesto koje je trenutno slobodno jedva da je vredno pomena... “
„Prihvatiću bilo šta, gospodine Fremptone. I zaista mislim na bilo šta.“
„Neki gosti su govorili kako bi voleli da pojedu nešto nakon što se hotelski restoran uveče zatvori“, objasnio je gospodin Frempton. „Razmišljao sam da u ponudu stavim kafu i sendviče posle deset sati sve dok se trpezarija ne otvori za doručak u šest ujutru. Mogu vam dati samo tri funte nedeljno za početak, mada će sve napojnice biti vaše. Razumeću ako smatrate...“
„Prihvatam.“
„Kada biste mogli da počnete?“
„Večeras."


— o O o —



Kada se sledeća smeđa koverta našla u sandučetu kuće broj dvadeset sedam, Mejsi ju je neotvorenu stavila u tašnu. Zapitala se koliko će proći pre nego što ne dobije drugu, a možda i treću, a zatim i tanku belu kovertu s pismom ne od blagajnika, već od direktora škole sa zahtevom da gospođa Klifton ispiše sina iz škole na kraju polugodišta. Užasavala se trenutka kada će Hari morati da joj pročita to pismo.
U septembru će početi šesti semestar i Hari nije skrivao uzbuđenje u oćima kad god bi prićao da će ići u Oksford i studirati englesku književnost kod Alana Kviltera, jednog od najistaknutijih profesora današnjice. Za Mejsi je bila nepodnošljiva pomisao da će morati da mu kaže kako to više nije moguće.
Prvih nekoliko noći u Rojalu bilo je veoma mirno i promet se nije povećao ni sledećeg meseca. Mejsi je mrzela besposlenost i čistačice često ne bi imale šta da rade u Palm kortu kada bi došle u pet ujutru. Čak ni najprometnijim noćima nije imala više od pet-šest gostiju, a oni koje bi izbacili iz bara odmah posle ponoći udvarali su joj se umesto da naruče kafu i sendvič sa šunkom.
Većinom su dolazili poslovni ljudi koji su ostajali samo jednu noć, te izgledi da stekne redovne mušterije nisu bili obećavajući, a napojnice svakako neće moći da podmire smeđu kovertu koja joj je i dalje neotvorena stajala u tašni.
Mejsi je znala da postoji samo jedna osoba kojoj može da se obrati za pomoć kako bi Hari ostao u Bristolskoj srednjoj školi. Preklinjaće ga ako treba.

DEVETNAESTO POGLAVLJE


„Zašto mislite da bi gospodin Hjugo bio spreman da pomogne?", pitao je Stari Džek i zavalio se u sedištu. „Nikada nije pokazao zanimanje za Harija, već je...“
„Ako postoji neko ko bi trebalo da oseća odgovornost za Harijevu budućnost, onda je to on.“ Mejsi se odmah pokajala zbog svojih reči.
Stari Džek je poćutao pre nego što ju je pitao: „Postoji li nešto što mi niste rekli, Mejsi?"
„Ne“, prebrzo je odgovorila. Mrzela je da laže, pogotovo Starog Džeka, ali je rešila da tu tajnu ponese u grob.
„Jeste li razmišljali o tome kada i gde ćete se suočiti s gospodinom Hjugom?“
„Znam tačno šta ću da uradim. Retko izlazi iz kancelarije pre šest, a dotle većina drugih ode kući. Znam da mu je kancelarija na petom spratu, treća vrata sleva. Znam.
„Ali znate li za gospodicu Pots?“, prekinuo ju je Stari Džek. „Čak i ako uspete neprimećeno da prođete pored recepcije i nekako se popnete na peti sprat, nju je nemoguće izbeći.“
„Gospođica Pots? Nikada nisam čula za nju.“
„Ona je privatna sekretarica gospodina Hjuga već petnaest godina. Iz ličnog iskustva vam mogu reći da pas čuvar nije potreban onome ko ima gospođicu Pots za sekretaricu."
„Onda ću sačekati da ona ode kući.“
„Gospođica Pots nikada ne odlazi pre svog šefa i uvek je za svojim radnim stolom trideset minuta pre nego što on stigne ujutru.“
„A mogućnost da uđem u kuću još je manja jer i tamo imaju psa čuvara“, primetila je Mejsi. „Zove se Dženkins.“
„Onda ćete morati da izaberete mesto i vreme kada će gospodin Hjugo biti sam i neće moći da pobegne niti da se osloni na gospođicu Pots ili Dženkinsa da ga spasu.“
„Postoje li takvo mesto i vreme?“
„Naravno“, odvrati Stari Džek. „Ali moraćete da budete tačni u sekund.“


— o O o —



Mejsi je čekala da padne mrak pre nego što se iskrala iz železničkog vagona Starog Džeka. Na prstima je prešla šljunčanu stazu, otvorila zadnja vrata, ušla i zatvorila ih za sobom. Znajući da će dugo čekati, smestila se na udobno kožno sedište. Kroz bočni prozor jasno je videla zgradu. Strpljivo je čekala da se sva svetla ugase. Stari Džek ju je upozorio da će njegovo biti među poslednjima.
Iskoristila je vreme da ponovi pitanja koja je nameravala da mu postavi. Pitanja koja je uvežbavala nekoliko dana pre nego što ih je prešla sa Starim Džekom tog popodneva. On joj je dao nekoliko predloga koje je rado prihvatila.
Odmah posle šest dovezao se jedan rolsrojs i parkirao ispred zgrade. Šofer je izašao i stao pored njega. Nekoliko trenutaka kasnije ser Volter Barington, direktor kompanije, izašao je iz zgrade, seo na zadnje sedište automobila i odvezao se.
Sve više svetala se gasilo i na kraju je ostalo samo jedno kao zvezda na vrhu novogodišnje jelke. Odjednom je Mejsi čula korake na šljunku. Skliznula je sa sedišta i čučnula na pod. Čula je kako joj se približavaju dva muška glasa. Njen naum nije uključivao dvojicu i taman je htela da izađe s druge strane i pokuša da se sakrije u mraku kada su se zaustavili.
„...Ali uprkos tome“, govorio je glas koji je prepoznala, „značilo bi mi da moja uloga ostane strogo među nama.“
„Naravno, gospodine, možete se pouzdati u mene“, odgovorio je drugi glas koji je čula ranije, ali nije mogla da se seti gde.
„Bićemo u vezi, druže stari“, nastavio je prvi glas. „Ne sumnjam da ću ponovo koristiti usluge vaše banke.“
Mejsi je čula kako se jedan čovek udaljava. Ukočila se kada su se vrata otvorila.
Seo je za volan i zatvorio vrata. Nema šofera, više voli da sam vozi bugati, uživa da bude za volanom - neprocenjivi podaci koje joj je Stari Džek otkrio.
Pokrenuo je motor i automobil je zaživeo uz trzaj. Nekoliko puta je pritisnuo kvačilo pre nego što je ubacio u prvu brzinu. Čuvar na kapiji je salutirao kada je gospodin Barington izašao na glavnu ulicu i uputio se prema centru, kao što radi svake večeri.
„Pazite da ne otkrije da ste pozadi dok ne stignete do centra grada“, savetovao ju je Stari Džek. „Neće smeti tamo da stane zato što će se bojati da vas neko ne vidi zajedno. Ali kada stigne do predgrađa, neće se ustručavati da vas izbaci. Imaćete najviše deset-petnaest minuta.“
„Toliko mi i treba, odgovorila je Mejsi.
Čekala je dok nije prošao katedralu i trg Koledž grin, koji je uvek bio pun u ovo doba. Taman je htela da sedne i potapše ga po ramenu kada su kola počela da usporavaju a zatim se zaustavila. On je izašao i zatvorio vrata. Mejsi je provirila između sedišta i zaprepastila se kada je videla da je parkirao ispred hotela Rojal.
Više misli joj je proletelo kroz glavu. Da li da izađe dok nije kasno? Zašto je otišao u Rojal? Je li slučajnost što je njen slobodan dan? Koliko namerava da se zadrži? Odlučila je da ostane gde jeste, bojeći se da će je neko videti ako izađe na tako prometnom mestu. Uostalom, ovo joj je možda poslednja prilika da se suoči s njim oči u oči pre roka za plaćanje računa.
Odgovor na jedno njeno pitanje bio je dvadeset minuta, ali Mejsi je oblivao hladan znoj dok se nije vratio i nastavio da vozi. Nije ni znala da srce može toliko brzo da joj kuca. Sačekala je da pređe približno osamsto metara pre nego što je sela i potapšala ga po ramenu.
Zaprepastio se kada se okrenuo. Sledio je pogled prepoznavanja i konačno razumevanja. „Šta hoćeš?“, pitao je pošto se donekle pribrao.
„Čini mi se da tačno znaš šta hoću“, odgovorila je. „Zanima me samo Hari i da njegova školarina za naredne dve godine bude plaćena."
„Navedi mi jedan razlog što bih plaćao školarinu tvom sinu.“
„Zato što je on tvoj sin“, mirno je odvratila.
„A zbog čega si toliko sigurna u to?“
„Posmatrala sam te kada si ga prvi put video u školi Svetog Bida i svake nedelje kada je pevao u Crkvi Svete Marije. Videla sam kako ga gledaš i kako si odbio da se rukuješ s njim prvog dana polugodišta."
„To nisu dokazi“, odgovorio je gospodin Barington, zvučeći nešto sigurnije, „već samo ženska intuicija.“
„Onda je možda vreme da još jedna žena sazna šta radiš na radničkim izletima."
„Zbog čega misliš da će ti poverovati?“
„Samo zbog ženske intuicije", odvratila je Mejsi. To ga je ućutkalo, a njoj ulilo sigurnost da nastavi. „Gospođu Barington će možda zanimati i zašto si se toliko pomučio da moj brat bude uhapšen sutradan po Arturovom nestanku."
„To je bila slučajnost.“
„A je l’ slučajnost i što mog muža otada niko nije video?"
„Nisam imao nikakve veze s Kliftonovom smrću!“, povikao je Barington i oštro skrenuo, za dlaku promašivši vozilo koje im je išlo u susret.
Mejsi se ukočila, zapanjena onim što je čula. „Dakle, ti si odgovoran za smrt mog muža.“
„Nemaš dokaza za to“, prkosno je odvratio.
„Nisu mi potrebni dalji dokazi. Ali uprkos svim mukama koje si godinama zadavao mojoj porodici, ponudiću ti lako rešenje. Pobrini se za Harijevo obrazovanje dok je u Bristolskoj srednjoj i neću ti nikad više smetati.“
Prošlo je neko vreme pre nego što je Barington konačno odgovorio. „Trebaće mi nekoliko dana dok smislim najbolji način da se postaram za to.“
„Tako neznatna suma lako se može izdvojiti iz kompanijskog dobrotvornog fonda“, istakla je Mejsi. „Na kraju krajeva, tvoj otac je direktor upravnog odbora.“
Ovog puta nije imao spreman odgovor. Možda se pitao kako li je to saznala? Nije bio prvi koji je potcenio Starog Džeka. Mejsi je otvorila tašnu, izvadila tanku smeđu kovertu i spustila je na suvozačko sedište.
Automobil je skrenuo u mračnu ulicu. Barington je iskočio i otvorio zadnja vrata. Mejsi je izašla, misleći da suočavanje nije moglo bolje proći. Čim su joj stopala dotakla zemlju, zgrabio ju je za ramena i grubo protresao.
„Slušaj me sad, Mejsi Klifton, i to pažljivo", rekao je, besno sevajući očima. „Ako mi ikada ponovo zapretiš, neću se samo postarati da ti brat bude uhapšen već i da nikada ne nađe posao u ovom gradu. A ako budeš toliko glupa da čak nagovestiš mojoj ženi da sam ja dečakov otac, udesiću da te uhapse. Ah nećeš završiti u zatvoru, već u ludnici.“
Pustio ju je, stegao pesnicu i udario posred lica. Pala je na zemlju i sklupčala se, očekujući da će je išutirati. Budući da se ništa nije desilo, podigla je pogled i videla da stoji nada njom. Cepao je tanku smeđu kovertu na deliće i bacao ih kao konfete.
Zatim je bez ijedne reči, ušao u automobil i odvezao se.


— o O o —



Mejsi je znala da je potučena kada se u sandučetu pojavila bela koverta. Moraće Hariju da kaže istinu kada se posle podne vrati iz škole. Ali prvo će morati da ode u banku, uplati svoje bedne napojnice od prethodne noći i saopšti gospodinu Prendergastu da neće biti više računa od Bristolske srednje škole jer će njen sin prekinuti školovanje krajem polugodišta.
Odlučila je da hoda do banke kako bi uštedela peni na tramvajskoj karti. Usput je razmišljala o svim ljudima koje je izneverila. Hoće U joj gospođica Tili i gospođica Mandej ikada oprostiti? Nekoliko njenih konobarica, pogotovo starijih, nije uspelo da nađe drugi posao. Zatim njeni roditelji, koji su uvek čuvali Harija kako bi ona mogla da ide na posao. Stari Džek, koji je toliko učinio da pomogne njenom sinu. I, najviše od svih, sam Hari, koji će uskoro biti krunisan pobedničkim lovorikama, kako se izrazio gospodin Holkom.
Kada je ušla u banku, stala je u najduži red jer joj se nije žurilo.
„Dobro jutro, gospođo Klifton“, vedro ju je pozdravio blagajnik kada je konačno stigla na red.
„Dobro jutro“, odgovorila je i stavila četiri šilinga i šest penija na pult.
Blagajnik je pažljivo prebrojao novac pa stavio kovanice u različite kutije ispod pulta. Napisao je priznanicu na iznos koji je deponovala. Mejsi se pomerila u stranu dok je stavljala priznanicu u tašnu kako bi sledeći klijent zauzeo njeno mesto.
„Gospođo Klifton“, pozvao ju je blagajnik.
„Da?“ Podigla je pogled.
„Upravnik bi želeo da popriča s vama.“
„Shvatam.“ Nije bilo potrebno da joj on kaže kako na računu nema dovoljno novca da plati poslednji školski račun. Zapravo će joj laknuti kad gospodinu Prendergastu saopšti da više neće stizati računi za vannastavne aktivnosti.
Mlad čovek ju je bez reči poveo kroz banku pa niz dugačak hodnik. Tiho je pokucao na upravnikova vrata, otvorio i rekao: „Gospođa Klifton, gospodine."
„A, da“, odgovorio je gospodin Prendergast. „Moram da porazgovaram s vama, gospođo Klifton. Molim vas, uđite.“ Gde li je čula taj glas?
„Gospođo Klifton“, nastavio je kada je sela, „žao mi je što vas moram obavestiti da nismo mogli da isplatimo vaš poslednji ček na trideset sedam funti i deset šilinga Bristolskom dobrotvornom društvu. A i ako biste ga ponovo napisali, bojim se da na vašem računu još nema dovoljno sredstava da se pokrije ceo iznos. Naravno, ukoliko ne budete deponovali još novca u bliskoj budućnosti.“
„Neću“, odgovorila je Mejsi, izvadila belu kovertu iz tašne i spustila je na sto ispred njega. „Možete li biti ljubazni da obavestite Bristolsko dobrotvorno društvo da ću s vremenom platiti sve ostale troškove nastale tokom Harijevog poslednjeg polugodišta.“
„Veoma mi je žao, gospođo Klifton. Voleo bih da mogu nekako da vam pomognem.“ Podigao je belu kovertu. „Mogu li da otvorim ovo?“
„Da, molim vas“, odgovorila je Mejsi, koja je dotad bežala od saznanja koliko još duguje školi.
Gospodin Prendergast je podigao tanak srebrn nož za papir s radnog stola i isekao kovertu. Izvadio je ček Bristolskog i zapadnoengleskog osiguravajućeg društva na šest stotina funti na ime gospođe Mejsi Klifton.

HJUGO BARINGTON
1921-1936




DVADESETO POGLAVLJE


Ne bih joj se ni imena sećao da me nije kasnije optužila da sam joj ubio muža.
Sve je počelo kada je moj otac zahtevao da pođem s radnicima na godišnji izlet u Veston na moru. „Podići će im timski duh to što se direktorov sin zanima za njih", rekao je.
Nisam bio siguran i, iskreno govoreći, smatrao sam čitav poduhvat gubljenjem vremena, ali uzaludno je raspravljati se kada moj otac nešto odluči. I bilo bi potpuno gubljenje vreme da Mejsi - kakvo obično ime - nije krenula na izlet. Čak sam se i ja iznenadio kada sam video koliko je željna da uskoči u krevet s direktorovim sinom. Pretpostavio sam da nikada više neću čuti za nju kada se vratimo u Bristol. Možda bi i bilo tako da se nije udala za Artura Kliftona.


— o O o —



Sedeo sam za radnim stolom i pregledao troškove za radove na Javorovom listu. Dvaput sam proveravao brojke u nadi da ću naći način da kompanija uštedi nešto novca. Ali koliko god se trudio, nije nam se pisalo dobro. A nije mi bilo lakše što sam ja odlučio da prihvatimo taj posao.
Čovek iz kompanije Majson, koji je imao isti položaj kao ja, dao nam je nepovoljne uslove i, posle nekoliko odlaganja na koje nisam računao, kasnili smo pet meseci. Očekivale su nas kaznene odredbe ako ne završimo posao do petnaestog decembra. Ono što je isprva izgledalo kao posao iz snova, koji će doneti lepu dobit, pretvaralo se u košmar iz kog ćemo se probuditi petnaestog decembra s velikim gubicima.
Moj otac se protivio da Kuća Barington uopšte prihvati posao i jasno je iskazao svoj stav. „Trebalo bi da se držimo onoga u čemu smo dobri", ponavijao je na svakom sastanku upravnog odbora. „Proteklih sto godina brodska linija Barington prevozi robu u daleke krajeve sveta i iz njih, dok naši takmaci u Belfastu, Liverpulu i Njukaslu grade brodove."
Znao sam da ga neću pokolebati, te sam pokušavao da ubedim mlađe članove upravnog odbora kako smo poslednjih godina propustili nekoliko prilika, dok su se drugi domogli unosnih poslova koji su lako mogli da završe u našim rukama. Konačno sam ubedio neznatnu većinu da bi trebalo da se odvažimo i potpišemo ugovor s kompanijom Majson za izgradnju teretnog broda za njihovu flotu, koja se brzo povećava. ^
„Ako dobro obavimo posao i isporučimo Javorov list na vreme, sigurno će slediti još poslova", govorio sam.
„Nadajmo se da nećemo zažaliti zbog toga", bilo je sve što je otac rekao pošto smo ga nadglasali na sastanku upravnog odbora.
Već sam zažalio. Iako predviđaju rekordan prihod brodske linije Barington u 1921. godini, činilo se da će nova filijala, Brodogradilište Barington, biti jedina crvena stavka u završnom godišnjem računu. Neki članovi upravnog odbora već su pokušavali da se ograde od te odluke i isticali kako su glasali isto kao moj otac.
Tek sam nedavno postavljen za generalnog direktora kompanije i mogao sam da zamislim šta mi govore iza leđa. Svakako ne „Iver ne pada daleko od klade". Jedan direktor je već podneo ostavku i nije mogao biti jasniji kada je pre odlaska upozorio mog oca: „Momak ne ume da rasuđuje. Pazite da na kraju ne odvuče celu kompaniju u bankrot."
Ali nisam odustao. I dalje sam verovao da ćemo, ako završimo posao na vreme, pokriti troškove i možda čako stvariti malu dobit. Mnogo zavisi od toga šta će se dogoditi predstojećih nedelja. Već sam naredio da se radi u tri osmočasovne smene i obećao radnicima lepe dodatke ako završe na vreme. Na kraju krajeva, toliko Ijudi očajnički traži posao pred kapijom.


— o O o —



Upravo sam hteo da kažem sekretarici da idem kući kada je neko upao u moju kancelariju.
Nizak, zdepast čovek, širokih ramena i snažnih mišića, građe lučkog radnika. Zapitao sam se kako li je uspeo da prođe pored gospođice Pots. Ona je ušla za njim neuobičajeno uzrujana. „Nisam mogla da ga zaustavim", rekla je ono što je očigledno. „Da li da pozovem čuvara?"
Pogiedao sam čoveka u oči i odgovorio „Ne".
Gospođica Pots je ostala pored vrata dok smo se odmeravali kao mungos i zmija, pitajući se ko će prvi napasti. A onda je čovek kolebljivo skinuo kapu i počeo da brblja. Trebalo mi je vremena da shvatim šta govori.
„Moj najbolji drugar će umreti! Artur Klifton će umreti ako nešto ne uradite."
Rekao sam mu da se smiri i objasni o čemu je reč. Utom je jedan predradnik utrčao u sobu.
„Žao mi je što vas Tankok uznemirava, gospodine", kazao je kada je došao do daha, „ali uveravam vas da je sve pod kontrolom. Nema razloga za brigu."
„Šta je pod kontrolom?", pitao sam.
„Tankok tvrdi da je njegov prijatelj Klifton radio u koritu kada se smena promenila i da su ga novi radnici zavarili unutra."
„Dođite i uverite se sami!", povika Tankok. „Čućete ga kako lupa!"
„Je li to moguće, Haskinse?", upitah.
„Sve je moguće, gospodine. Ali Klifton je verovatno otišao i već stigao u krčmu."
„Zašto se onda nije odjavio na kapiji?", ustrajao je Tankok.
„To uopšte nije neobično, gospodine", odvratio je Haskins, i ne pogledavši ga. „Važno je da se javi, a ne da se odjavi."
„Ako ne dođete da vidite, otići ćete u grob s njegovom krvlju na rukama", rekao je Tankok. Taj ispad ućutkao je čak i Haskinsa.
„Gospođice Pots, idem do prvog doka. Neću se dugo zadržati", objasnio sam sekretarici.
Zdepasti niski čovek bez reči istrča iz moje kancelarije.
„Haskinse, pridruži mi se u automobilu. Usput ćemo razgovarati o tome šta bi trebalo da se uradi", dodao sam.
„Ništa ne treba da se radi, gospodine.To je čista besmislica."
Tek u automobilu otvoreno sam upitao predradnika: „Postoji li ikakva mogućnost da je Klifton zaista zavaren u koritu?"
„Nikakva, gospodine", odlučno je odgovorio. „Samo mi je žao što traćite vreme."
„Ali čovek deluje prilično sigurno", istakao sam.
„Kao što je uvek siguran koji će konj osvojiti trku u pola četiri na Čipstou."
Nisam se nasmejao.
„Kliftonova smena se završila u šest", nastavio je Haskins ozbiljnijim glasom. „Morao je znati da će'doći varioci i da se očekuje da oni završe dok ne dođe sledeća smena u dva ujutru."
„Šta je Klifton uopšte radio u koritu?"
„Obavljao je poslednje provere pre nego što varioci počnu."
„Je li moguće da nije znao da se smena završila?"
„Sirena za kraj smene čuje se u drugom delu Bristola", odgovorio je Haskins. Utom smo se provezli pored Tankoka, koji je trčao kao posednut čovek.
„Čak i ako ste duboko u koritu?"
„Pretpostavljam da je mogućeda je nije čuo akoje bio u duplom dnu, ali još nisam upoznao lučkog radnika koji ne zna kada mu se smena završava."
„Pod uslovom da ima časovnik", istakao sam i pogledao da li ga Haskins nosi. Nije imao časovnik. „Ako je Klifton zaista tamo, imamo li opremu da ga izvučemo?"
„Imamo dovoljno acetilenskih baklji da progorimo korito i uklonimo ceo jedan deo. Nevolja je što će to trajati satima i što Klifton neće toliko poživeti ako je zaista tamo. Povrh toga, Ijudima će trebati dve nedelje, a možda i duže, da ponovo vrate ceo taj deo. A kao što stalno podsećate druge, gospodine, svima ste dali povišicu da ne bi gubili vreme pa nemojte ni vi to činiti."
Noćna smena radila je već dva sata kada se automobil zaustavio pored boka broda. Mora da je stotinu Ijudi bilo na njemu. Radili su iz sve snage, čekićali, varili, zarivali eksere. Kada sam se popeo na mostić, video sam Tankoka kako trči prema brodu. Pošto je stigao do nas nekoliko trenutaka kasnije, presamitio se, s rukama na butinama, da povrati dah.
„I šta očekuješ da uradim, Tankoku?", pitao sam kada je došao sebi.
„Recite im da prestanu da rade, gosn. Samo nekoliko minuta i čućete ga kako lupa."
Klimnuo sam u znak odobravanja.
Haskins je slegnuo ramenima. Očigledno mu je neverovatno što sam čak i pomislio da poslušam takvo naređenje. Potrajalo je nekoliko minuta dok svi nisu spustili alat i zaćutali. Svi Ijudi na brodu i doku mirno su stajali i napeto osluškivali. Ali nisam ništa čuo osim povremenog galebovog krika ili pušačkog kašlja.
„Kao što rekoh, gospodine, samo traćenje vremena", rekao je Haskins. „Klifton sad sigurno ispija treću kriglu u Prasetu i zvižduku."
Nekome je ispao čekić i zvuk je odjeknuo kejom. Utom mi se na trenutak, samo na trenutak, učinito da sam čuo drugačiji zvuk, ujednačen i tih.
„To je on!", povika Tankok.
Ali zvuk je prestao podjednako iznenadno kao što je i počeo.
„Je li još neko nešto čuo?", uzviknuo sam.
„Ništa nisam čuo", odgovorio je Haskins, gledajući radnike gotovo kao da ih izaziva da mu protivreče.
Neki su mu uzvratili pogled, a dvojica-trojica preteći podigoše čekiće kao da čekaju da ih neko povede u borbu.
Osetio sam se kao kapetan kome je pružena poslednja prilika da uguši pobunu. Ni u kom slučaju ne mogu pobediti. Ako kažem Ijudima da nastave posao, glasine će se proširiti dok svi u brodogradilištu ne budu verovali da sam lično odgovoran za Kliftonovu smrt. Proći će nedelje, meseci, možda čak i godine pre nego što povratim autoritet. Ali ako naredim da otvore korito, nestaće sva nada da ćemo išta zaraditi kao i mogućnost da ikada postanem direktor upravnog odbora. Samo sam stajao, nadajući se da će tišina dokazati da je Tankok pogrešio. Samopouzdanje mi je raslo kako se tišina produžavala.
„Izgleda da niko nije ništa čuo", rekao je Haskins posle nekoliko trenutaka. „Imam li vašu dozvolu da kažem Ijudima da se vrate poslu?"
Nisu se ni pomerili, već su samo prkosno zurili u mene. Haskins im je uzvraćao pogled i konačno su dvojica-trojica oborila glavu.
Okrenuo sam se predradniku i naložio da se rad nastavi. Mogao bih se zakleti da sam čuo kucanje u tišini koja je načas ponovo zavladala. Pogledao sam Tankoka, ali kuckanje je utom nadjačano hiljadama drugih zvukova jer su se radnici nerado vratili poslu.
„Tankoku, što ne bi otišao do krčme i video je I'ti drugartamo?", predložio je Haskins. „A kada ga nađeš, izgrdi ga što je nam je svima protraćio vreme."
„A ako nije tamo, svrati do njegove kuće i pitaj njegovu ženu je li ga videla." Uvideo sam svoju grešku čim sam to rekao, te sam brzo dodao: „Pretpostavljam da ima ženu?"
„Da, gosn. Ona je moja sestra", odgovori Tankok.
„Ako ga ne nađeš, dođi kod mene."
„Tad će biti kasno", primetio je i otišao pognutih ramena.
„Biću u svojoj kancelariji ako ti budem potreban, Haskinse", rekao sam pre nego što sam sišao s mostića. Odvezao sam se natrag u Kuću Barington, nadajući se da nikada više neću videti Tankoka.
Ponovo sam seo za radni sto, ali nisam mogao da se usredsredim na pismo koje mi je gospođica Pots ostavila da potpišem. Još sam u glavi čuo ono kucanje. Neprestano se ponavljalo poput omiljene melodije koja vam se stalno vrti po glavi i ne da vam da zaspite. Znao sam da ga se nikada neću osloboditi ako Klifton sutra ne dođe na posao.
Tokom narednog sata bio sam sve uvereniji da je Tankok našao svog druga i da se kaje što je napravio budalu od sebe.
Bila je to jedna od onih retkih prilika kada je gospođica Pots napustila kancelariju pre mene. Upravo sam zaključavao gornju fioku radnog stola i spremao se da pođem kući kada sam čuo korake na stepenicama. To je mogao biti samo jedan čovek.
Podigao sam glavu i u dovratku ugledao čoveka koga sam se nadao da nikada više neću videti. Oči su mu se caklile od potisnutog besa.
„Ubio si mi najboljeg drugara, đubre jedno", povikao je, preteći pesnicom. „Ko da si ga ubio golim rukama!"
„Smiri se, Tankoku, druškane. Koliko znamo, Klifton bi mogao biti živ."
„Otišo je u grob samo da bi mogo da završiš svoj prokleti poso na vreme. Niko neće ploviti tim brodom kada čuje istinu."
„Ljudi svakog dana ginu u nesrećama na brodogradilištima", neuverljivo sam rekao.
Tankok je žakoračio prema meni. Bio je toliko gnevan da sam načas pomislio da će me udariti. No on je samo stajao razmaknutih nogu i stisnutih pesnica dok me je streljao pogledom. „Kada kažem policiji ono što znam, moraćeš da priznaš kako je jedna tvoja reč mogla da mu spase život. Ali pošto te zanima samo koliko ćeš kinte zgrnuti, pobrinuću se da niko u ovom brodogradilištu nikada ne radi za tebe.”
Ako se umeša policija, pola Bristola će misliti da je Klifton još u tom koritu. Sindikat će zahtevati da ga otvorimo. A nisam nimalo sumnjao u to šta će u njemu zateći.
Polako sam ustao i otišao do sefa u drugom kraju kancelarije. Uneo sam šifru, okrenuo ključ, otvorio vrata i izvadio debelu belu kovertu pre nego što sam se vratio za sto. Podigao sam srebrni nož za pisma, otvorio kovertu i izvadio novčanicu od pet funti. Čak sam se zapitao je li Tankok ikada video takvu novčanicu. Spustio sam je na upijač mastila i video da je razrogačio svinjske oči.
„Ništa neće vratiti tvog prijatelja", rekao sam i stavio još jednu novčanicu preko prve. Nije odvajao pogled od novca. „Uostalom, ko zna, možda je samo otišao na nekoliko dana iako se nije javio. To ne bi bilo neobično u ovom poslu." Stavio sam treću novčanicu preko druge. „A kada se vrati, tvoji drugovi ti neće dozvoliti da to zaboraviš." Za četvrtom novčanicom je sledila peta. „Ne bi hteo da te optuže da si policiji traćio vreme, zar ne? To je ozbiljan prekršaj za koji se može otići u zatvor." Još dve novčanice. „Naravno, izgubićeš i posao." Podigao je glavu, a bes je ustupio mesto strahu. Još tri novčanice. „Teško da se može očekivati da ne otpustim čoveka koji me je optužio za ubistvo." Položio sam poslednje dve novčanice na vrh gomile. Koverta je bila prazna.
Tankok se okrenuo. Izvadio sam novčanik i na gomilu stavio još jednu novčanicu od pet funti, tri od jedne i deset šilinga: ukupno šezdeset osam funti i deset šilinga. Nije odvajao pogled od novca. „Biće još posle ovoga", dodao sam, nadajući se da zvučim uverljivo.
Polako je prišao mom stolu i, ne gledajući me, uzeo novac, stavio ga u džep i otišao bez reči.
Stao sam pored prozora i gledao kako napušta zgradu pa polako kreće prema kapiji.
Ostavio sam širom otvoren sef, izbacio nešto iz njega na pod, bacio praznu kovertu na radni sto i izašao iz kancelarije. Nisam je zaključao. Poslednji sam napustio zgradu.

DVADESET PRVO POGLAVLJE


„Viši inspektor Blejkmor, gospodine“, rekla je gospođica Pots i pomerila se da propusti policajca u kancelariju generalnog direktora.
Hjugo Barington je pomno posmatrao inspektora dok je ulazio. Nije mnogo viši od propisanih metar i sedamdeset dva i po, ima nekoliko kilograma viška, ali izgleda kao da je u formi. Nosio je kišni mantil, koji je verovatno kupio dok je još bio pozornik, i noviji smeđi filcani šešir, što je nagoveštavalo da nije dugo inspektor.
Dva čoveka su se rukovala. Kada je seo, Blejkmor je izvadio beležnicu i pero iz unutrašnjeg džepa. „Kao što znate, gospodine, ovde sam zbog istrage o tobožnjoj krađi koja se noćas ovde dogodila." Baringtonu se nije dopala reč „tobožnjoj". „Mogu li prvo da vas pitam kada ste primetili da novac nedostaje?“
„Naravno, inspektore", odgovorio je Barington, trudeći se da zvuči što uslužnije. „Došao sam u luku jutros oko sedam sati i odvezao se pravo do hangara da vidim dokle je noćna smena odmakla s poslom.“
„Radite li to svakog jutra?“
„Ne, samo povremeno“, odvratio je Hjugo, zbunjen tim pitanjem.
„Koliko ste se tamo zadržali?“
„Dvadeset, možda i trideset minuta. Zatim sam došao u kancelariju.“
„Dakle, bili ste u kancelariji oko sedam i dvadeset, sedam i trideset najkasnije?"
„Da, čini mi se da je tako.“
„I vaša sekretarica je već bila tu?“
„Da. Retko uspevam da dođem pre nje. Ona je dama koja uliva strah“, dodao je osmehujući se.
„Upravo tako“, složio se inspektor. „Znači da vam je gospođica Pots saopštila da je sef provaljen?"
„Da. Rekla je da je videla otvorena vrata sefa i papire po podu kada je došla, te je odmah pozvala policiju."
„Nije prvo vas zvala, gospodine?“
„Ne, inspektore. Mora da sam u to vreme bio u automobilu na putu prema poslu.“
„Dakle, vaša sekretarica je došla jutros pre vas. A da li jex sinoć otišla pre vas, gospodine?“
„Ne sećam se“, odgovorio je Barington. „Ali bilo bi veoma neuobičajeno da odem pre nje.“
„Da, gospođica Pots je to potvrdila", primetio je inspektor. „Ali je takođe rekla..pogledao je svojubeležnicu, „...’Sinoć sam otišla pre gospodina Baringtona zato što je morao da reši jedan problem.’" Blejkmor je podigao pogled. „Možete li mi reći o kakvom je problemu bila reč, gospodine?“
„Problemi stalno iskrsavaju kada vodite kompaniju veliku poput ove.“
„Dakle, ne sećate se koji je problem sinoć nastao?“
„Ne, inspektore.“
„Šta ste prvo uradili kada ste jutros došli u kancelariju i videli da su vrata sefa otvorena?“
„Pogledao sam šta nedostaje.“
„I šta ste otkrili?“
„Neko mi je uzeo sav novac.“
„Kako možete biti sigurni da je sav?“
„Zato što sam pronašao ovu otvorenu kovertu na svom radnom stolu“, odgovorio je Hjugo i pružio mu kovertu.
„A koliko je novca bilo u koverti, gospodine?“
„Šezdeset osam funti i deset šilinga.“
„Izgledate veoma sigurno u to.“
„Da, siguran sam. Zašto vas to iznenađuje?“
„Zato što mi je gospođica Pots rekla da je u sefu bilo samo šezdeset funti u novčanicama po pet funti. Možete li mi reći, gospodine, otkud se stvorilo tih osam funti i deset šilinga?"
Hjugo nije odmah odgovorio. „Ponekad držim nešto sitnine u fioci radnog stola, inspektore“, konačno je rekao.
„To je prilično velika suma da bi se nazvala ’sitninom’. Međutim, vratimo se sefu. Prvo što ste jutros videli kada ste ušli u kancelariju bilo je da su vrata sefa otvorena.“
„Tako je, inspektore.“
„Imate li ključ od sefa?“
„Naravno.“
„Jeste li vi jedini koji zna šifru i ima ključ, gospodine?“
„Ne. I gospođica Pots ima pristup sefu.“
„Možete li da potvrdite da je sef bio zaključan kada ste sinoć otišli kući?“
„Da, uvek je zaključan.“
„Onda moramo pretpostaviti da je pljačku izveo profesionalac.“
„Zašto to kažete, inspektore?“, zapita Barington.
„Ali čudi me što je ostavio otvorena vrata sefa ako je profesionalac“, primetio je Blejkmor, ne obazirući se na pitanje.
„Ne razumem vas, inspektore.“
„Objasniću vam, gospodine. Profesionalni lopovi uvek sve ostave onako kako su zatekli da se zločin ne bi odmah otkrio. To im daje više vremena da se reše ukradene robe.“
„Više vremena“, ponovio je Hjugo.
„Profesionalac bi zatvorio vrata sefa i poneo kovertu sa sobom kako bi prošlo više vremena dok ne otkrijete da nešto nedostaje. Iz iskustva znam da neki ne otvaraju svoj sef danima, čak i nedeljama. Samo bi amater ostavio vašu kancelariju u takvom neredu.“
„Pa onda je možda bio amater?“
„A kako je onda uspeo da otvori sef, gospodine?“
„Možda se domogao ključa gospođice Pots?“
„I šifre? Ali gospođica Pots tvrdi da svake večeri nosi ključ kući, kao što sam shvatio da i vi činite, gospodine?“ Hjugo nije odgovorio. „Mogu li da pogledam u sef?“
„Naravno.“
„Šta je to?“, pitao je inspektor i pokazao na limenu kutiju na donjoj polici sefa.
„Moja zbirka novčića, inspektore. Sakupljam ih iz hobija.“
„Da li biste bili ljubazni da otvorite kutiju, gospodine?“
„Zar je to zaista neophodno?“, nestrpljivo zapita Hjugo.
„Da, bojim se da jeste, gospodine.“
Hjugo je nerado otvorio kutiju i otkrio gomilu zlatnih novčića koje je godinama sakupljao.
„Eto još jedne misterije“, reče inspektor. „Naš lopov je uzeo šezdeset funti iz sefa i osam funti i deset šilinga iz fioke vašeg radnog stola, ali je ostavio kutiju sa zlatnim novčićima koji mora da vrede znatno više. A tu je i koverta.“
„Koverta?“
„Da, gospodine, koverta u kojoj je, kako ste rekli, bio novac.“
„Ali jutros sam je našao na radnom stolu.“
„Ne sumnjam u to, gospodine, aii primetićete da je uredno otvorena."
„Verovatno mojim nožem za pisma", rekao je Hjugo i pobednički podigao nož.
„Sasvim moguće, gospodine. Ali, po mom iskustvu, lopovi imaju sklonost da cepaju koverte, a ne da ih uredno otvaraju nožem za pisma kao da već znaju šta je unutra."
„Ali gospođica Pots mi je rekla da ste našli lopova”, istakao je Hjugo, trudeći se da ne zvuči ogorčeno.
„Ne, gospodine. Novac jesmo našli, ali nisam siguran da smo otkrili krivca."
„Ali pronašli ste novac kod njega?"
„Da, gospodine."
„Pa šta još hoćete?“
„Da budem siguran da imam pravog čoveka."
„A koga ste optužili?"
„Nisam rekao da smo ga optužili, gospodine“, odgovorio je inspektor i okrenuo stranu u beležnici. „Izvesni gospodin Stenli Tankok. Ispostavilo se da je on jedan od vaših lučkih radnika. Da li vam je to ime poznato, gospodine?"
„Ne mogu reći da jeste, ali ako radi u luci, svakako zna gde mi je kancelarija."
„Nimalo ne sumnjam u to da Tankok zna gde je vaša kancelarija zato što je rekao da je došao kod vas sinoć oko sedam sati da vam kaže kako je njegov zet, izvesni gospodin Artur Klifton, zarobljen u koritu broda koji se pravi u brodogradilištu i da će umreti ako ne naredite da ga izbave.“
„Ah, da. Sad se sećam. Otišao sam do brodogradilišta sinoć, što će vam moj predradnik potvrditi, ali ispostavilo se da je reč o lažnoj uzbuni i gubljenju vremena. Očigledno je samo želeo da vidi gde se nalazi sef kako bi kasnije mogao da se vrati i opljačka me.“
„On priznaje da se kasnije vratio u vašu kancelariju“, rekao je Blejkmor i okrenuo još jednu stranu u beležnici. „I tvrdi da ste mu dali šezdeset osam funti i deset šilinga kako bi prestao da priča o Kliftonu.“
„Nikada nisam čuo tako podlu tvrdnju."
„Hajde onda da razmotrimo drugu mogućnost, gospodine. Pretpostavimo da se Tankok sinoć između sedam i sedam i trideset vratio u vašu kancelariju s namerom da vas opljačka. Pošto je nekako uspeo neprimećeno da uđe u zgradu i popne se na peti sprat, ušao je u vašu kancelariju i, bez vašeg ključa ili ključa gospođice Pots, otključao sef, uneo šifru i uzeo novac, ali nije ga zanimala kutija sa zlatnim novčićima. Ostavio je otvorena vrata sefa, pobacao nešto iz njega na pod, ostavio uredno otvorenu kovertu na vašem radnom stolu i onda, kao Skerletna vidovčica, ispario u vazduh.“
„Nije moralo da bude između sedam i sedam i trideset sinoć“, prkosno je primetio Hjugo. „Mogao je da me opljačka u bilo koje vreme pre sedam ujutru.“
„Ne verujem, gospodine“, odvratio je inspektor. „Vidite, Tankok ima alibi od osam do jedanaest sinoć.“
„Nesumnjivo je neki njegov prijatelj potvrdio taj takozvani alibi“, istakao je Barington.
„Njih trideset i jedan, po poslednjem izveštaju. Izgleda da je, pošto vas je opljačkao, otišao u krčmu Prase i zvižduk i ne samo da ih je častio već je krčmaru platio dug novom novčanicom od pet funti, koja je kod mene.“
Inspektor je izvadio novčanicu iz novčanika i spustio je na Baringtonov radni sto.
„Krčmar je dodao kako je Tankok otišao oko jedanaest i da je bio toliko pijan da su dvojica njegovih prijatelja morala da ga isprate do kuće u Stil haus lejnu, gde smo ga jutros pronašli. Moram reći da je Tankok majstorski zločinac ako vas je opljačkao i ponosiću se da ga smestim iza rešetaka. Pretpostavljam da ste to imali na umu, gospodine“, dodao je, gledajući pravo u Baringtona, „kada ste mu dali novac.“
„A zašto bih, za ime sveta, učinio tako nešto?“, pitao je Hjugo, trudeći se da mu glas ostane miran.
„Zato što niko ne bi ozbiljno shvatio priču Stenlija Tankoka o Arturu Kliftonu ako bi ga uhapsili i poslali u zatvor. Uzgred, niko nije video Kliftona od juče posle podne. Zato ću savetovati svojim nadređenima da bez oklevanja otvore korito kako bismo otkrili da li je reč o lažnoj uzbuni i jesu li svi izgubili vreme zbog Tankoka."


— o O o —



Hjugo Barington se pogledao u ogledalu i ispravio kravatu. Nije ispričao ocu o Arturu Kliftonu i poseti višeg inspektora Blejkmora. Što starac manje zna, tim bolje. Rekao je samo da mu je nešto novca ukradeno iz kancelarije i da je jedan lučki radnik uhapšen.
Pošto je obukao smoking, Hjugo je seo na ivicu kreveta i čekao da mu se žena spremi. Mrzeo je da kasni, ali je znao da Elizabet neće požuriti ako joj bude dosađivao. Obišao je Džajlsa i Emu, koji su čvrsto spavali.
Hjugo je želeo dva sina, naslednika i još jednog za svaki slučaj. Ema je neugodnost, što znači da će morati ponovo da pokuša. Njegov otac je bio drugorođeni sin, čiji je stariji brat poginuo u borbi protiv Bura u Južnoj Africi. Hjugov stariji brat ubijen je kod Ipra, zajedno s polovinom svog puka. Zbog toga će Hjugo jednog dana postati direktor kompanije. A naslediće ' porodičnu titulu i bogatstvo posle očeve smrti.
Dakle, on i Elizabet moraće ponovo da pokušaju. Mada mu vođenje ljubavi sa suprugom više ne pričinjava zadovoljstvo. U stvari, ne seća se je li ikada uživao u tome. U poslednje vreme je drugde tražio zabavu.
„Tvoj brak kao da je izašao iz raja“, govorila je njegova majka. Otac je bio praktičniji. Mislio je da je veza njegovog starijeg sina i jedine kćeri lorda Harvija pre udruživanje nego brak. Kada mu je brat poginuo na Zapadnom frontu, Hjugu je zapala njegova verenica. Brakviše nije bio udruživanje, već preuzimanje. Hjugo se nije iznenadio kada je prve bračne noći otkrio da je Elizabet devica. Ona mu je bila druga devica.
Elizabet je konačno izašla iz budoara i izvinila se, kao i uvek, što ju je čekao. Manor haus i Barington hol dele samo tri kilometra, a sva zemlja između dve kuće pripada njegovoj porodici. Lord Harvi je već pijuckao drugi šeri kada su Hjugo i Elizabet ušli u salon njegovih roditelja nekoliko minuta posle osam. Hjugo je pogledao ostale goste. Ne poznaje samo jedan par.
Otac ga je odmah upoznao s pukovnikom Danversom, nedavno postavljenim upravnikom policije grofovije. Hjugo je odlučio da pukovniku ne spomirije susret s višim inspektorom Blejkmorom, ali pre nego što su seli da večeraju, odveo je oca u stranu da mu ispriča novosti o krađi, nijednom ne spomenuvši ime Artura Kliftona.
Za večerom - na kojoj su posluženi supa od jarebice, sočna jagnjetina s boranijom, krem brule - razgovarali su o tipme kako je princ od Velsa posetio Kardif i izjavio da saoseća s rudarima, što nije naišlo na odobravanje, o najnovijim carinskim taksama Lojda Džordža i njihovom uticaju na uvoz, o tome kako je Vinston Čerčil u Donjem domu upozorio da se Nemačka ponovo naoružava i o drami Kuća slomljenih srca Džordža Bernarda Šoa, koja je nedavno premijerno prikazana u pozorištu Old vik i izazvala suprotstavljena mišljenja, pa se vratili princu od Velsa i dosadnom pitanju kako mu pronaći prikladnu ženu.
Kada je posluga raščistila sto posle deserta, dame su se povukle u salon da uživaju u kafi, a gospodi je batler ponudio brendi i porto.
„Ja sam ga dopremio ovamo, a ti si ga uvezao", rekao je ser Volter i nazdravio lordu Harviju dok je batler kružio oko stola i gostima nudio cigare. Lord Harvi je pripalio cigaru Romeo i Julija, pa upitao zeta: „Tvoj otac mi reče da ti je neki jadnik provalio u kancelariju i ukrao znatnu sumu novca.“
„To je tačno“, odgovorio je Hjugo. „Ali zadovoljstvo mi je da vam kažem da je lopov uhvaćen. Nažalost, ispostavilo se da je posredi jedan naš lučki radnik.“
„Je li tako, Danverse?“, zapita ser Volter. „Uhvatili ste počinioca?“
„Načuo sam nešto o tome“, odgovorio je glavni pozornik, „ali nisu mi rekli da je iko optužen.“
„Zbog čega?“, pitao je lord Harvi.
„Zato što čovek tvrdi da sam mu ja dao novac“, umešao se Hjugo. „U stvari, kada me je viši inspektor jutros ispitivao, zapitao sam se ko je od nas dvojice zločinac a ko oštećen.“
„Žao mi je što to čujem“, rekao je pukovnik Danvers. „A koji inspektor vodi slučaj?“
„Viši inspektor Blejkmor“, odgovorio je Hjugo i dodao: „Stekao sam utisak da ima nešto protiv naše porodice.“
„Kada imate toliko zaposlenih kao mi, mora postojati neko ko vam nešto zamera", istakao je ser Volter i spustio čašu na sto.
„Priznajem da Blejkmor nije poznat po taktičnosti“, rekao je Danvers. „Ali raspitaću se i dodeliti slučaj nekom drugom ako mi se učini da je prešao granicu.“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE


Školski dani su najlepši - tvrdi R. S. Šerif, ali Hjugo Barington nije mislio tako. Ipak, osećao je da će Džajls „dobro proći“, kako se izrazio njegov otac.
Hjugo je pokušavao da zaboravi šta se njemu desilo prvog dana u školi pre dvadeset četiri godine. Odvezao se u Sveti Bid u unajmljenom fijakeru sa ocem,majkom i starijim bratom Nikolasom, koji je upravo bio izabran za školskog kapitena. Hjugo je briznuo u plač kada ga je drugi žutokljunac nedužno pitao je li tačno da je njegov deda bio lučki radnik. Ser Volter se ponosio svojim ocem, koji je velikim trudom uspeo da se uzdigne, ali osmogodišnjaci pamte prvi utisak. „Deka je bio lučki radnik! Deka je bio lučki radnik! Sekapersa plače! Sekapersa plače!“, zapevali su svi u spavaonici.
Danas će njegov sin Džajls otići u Sveti Bid u ser Volterovom rols-rojsu. Hjugo je hteo da ga odveze svojim kolima, ali njegov otac nije hteo ni da čuje za to. „Treće pokolenje Baringtonovih školuje se u Svetom Bidu i Itonu. Moj naslednik mora da ode sa stilom.“
Hjugo nije ocu predočio da Džajlsu još nije ponuđeno mesto u Itonu i da je moguće da će dečak želeti da se školuje negde drugde. „Bože sačuvaj“, već je čuo oca. „Želje vode do bunta, a bunt se mora ugušiti.“
Džajls nije progovorio otkako su napustili kuću mada njegova majka nije prestajala da ga gnjavi poslednjih sat vremena. Ema je zaplakala kada su joj rekli da ne može s njima, dok je Grejs - još jedna devojčica, više se neće ni truditi - samo držala guvernantinu ruku i mahala s gornjeg stepenika.
Hjugo nije razmišljao o porodičnoj ženskoj liniji dok je automobil polako napredovao seoskim stazama prema gradu. Hoće li videti prvi put Harija Kliftona? Hoće li u njemu prepoznati toliko željenog drugog sina kojeg nikada neće dobiti? Ili će na prvi pogled zaključiti da taj dečak ne može biti u srodstvu s njim?
Mora izbeći Kliftonovu majku. Hoće li je uopšte prepoznati? Nedavno je saznao da je konobarica u Palm kortu, u hotelu Rojal, gde je često odlazio kada je imao poslovne sastanke u gradu. Sad će morati da se zadovolji povremenim večernjim posetama i to samo kada je siguran da je ona već otišla.
Mejsin brat Sten Tankok pušten je iz zatvora posle osamnaest meseci trogodišnje kazne. Hjugo nije saznao šta se desilo s višim inspektorom Blejkmorom, ali ga nikada nije video posle večere kod svog oca. Jedan mlad niži inspektor svedočio je na Tankokovom suđenju i bilo je jasno da on nimalo ne sumnja u to ko je krivac.
Kada se Tankok našao na sigurnom iza rešetaka, brzo su prestala nagađanja o tome šta se desilo s Arturom Kliftonom. U poslu u kojem su česti smrtni slučajevi, Artur Klifton je postao samo još jedna brojka. Međutim, kada je ledi Harvi porinula Javorov list šest meseci kasnije, Hjugo nije mogao a da ne pomisli kako bi Posledttji počinak pomoraca bilo prikladnije ime za brod.
Pošto su završni računi podneseni upravnom odboru, otkriveno je da je kompanija na tom poduhvatu izgubila trinaest hiljada i sedamsto dvanaest funti. Hjugo nije predložio da se u budućnosti late izgradnje novih brodova, a ser Volter nikada više nije spomenuo taj slučaj. Kuća Barington se narednih godina usredsredila na svoje brodske linije i postajala je sve uspešnija.
Nakon što je Sten poslat u lokalni zatvor, Hjugo je pretpostavio da više nikada neće čuti za njega. Ali neposredno pre njegovog puštanja, zamenik upravnika zatvora pozvao je gospođicu Pots i zatražio da se sastane s njim. Kada su se susreli, zamolio je Baringtona da vrati Tankoka na stari posao jer se u protivnom nikada neće zaposliti. Hjugo se isprva oduševio kada je to čuo, ali, pošto je malo razmislio, predomislio se i naložio Filu Haskinsu, glavnom predradniku, da ga poseti u zatvoru i kaže mu da može dobiti svoj stari posao pod jednim uslovom: da nikada ne spomene ime Artura Kliftona. Ako to bude uradio, moraće da se pokupi i potraži posao negde drugde. Tankok je zahvalno prihvatio ponudu i u godinama koje su usledile postalo je jasno da se držao svog.dela nagodbe.
Rols-rojs se zaustavio ispred kapije škole Svetog Bida i šofer je izašao da im otvori zadnja vrata. Nekoliko pogleda zaustavilo se na njima, neki ispunjeni divljenjem, drugi zavišću.
Džajls očigledno nije uživao u pažnji i brzo se udaljio kao da nema nikakve veze ni sa šoferom ni sa svojim roditeljima. Majka je požurila za njim, sagla se i povukla mu čarape pre nego što mu je još jednom pregledala nokte. Hjugo je za to vreme zagledao gomilu dece, pitajući se hoće li odmah prepoznati nekoga koga nikada nije video.
Utom je spazio dečaka kako se penje uzbrdo bez majke ili oca. Iza dečaka je video ženu koja ga je posmatrala, ženu koju nikada neće zaboraviti. Mora da su se oboje pitali ima li on jednog ili dva sina kojima je prvi dan u Svetom Bidu.


— o O o —



Kada je Džajls zbog boginja morao da provede nekoliko dana u bolničkom odeljenju, njegov otac je u tome video priliku da dokaže kako Hari Klifton nije njegov sin. Nije rekao Elizabet da će posetiti Džajlsa zato što nije hteo da ona bude prisutna kada nastojnici bude postavio naizgled bezazleno pitanje.
Nakon što je pročitao jutarnju poštu, rekao je gospođici Pots da će svratiti u školu Svetog Bida da obiđe sina i da će se zadržati bar dva sata. Odvezao se do grada i parkirao ispred doma Frobišer. Dobro se sećao gde je bolničko odeljenje jer ga je redovno posećivao dok je pohađao školu.
Kada je ušao, Džajls je sedeo na krevetu i nastojnica mu je merila temperaturu. Dečakovo lice se razvedrilo čim ga je ugledao.
Nastojnica je stajala pored kreveta i gledala termometar. „Spustila se na trideset sedam sa dva. Bićete zdravi za prvi čas u ponedeljak, mladiću“, rekla je dok je tresla termometar. „Ostaviću vas, gospodine Baringtone, da provedete malo vremena sa sinom.“
„Hvala, nastojnice“, odgovorio je Hjugo. „Mogu li da popričam s vama pre nego što odem?“
„Naravno, gospodine Baringtone. Biću u svojoj kancelariji.“
„Meni ne izgledaš bolesno, Džajlse“, rekao je kada je izašla iz sobe.
„Dobro sam, oče. U stvari, nadao sam se da će me nastojnica pustiti u subotu ujutru da bih mogao da igram fudbal.“
„Porazgovaraću s njom pre nego što odem.“
„Hvala, oče.“
„I, kako napreduje učenje?"
„Nije loše“, odgovorio je Džajls. „Ali samo zato što učim s dvojicom najpametnijih dečaka u mom razredu.“
„A ko su oni?“, pitao ga je otac, pribojavajući se odgovora. „Dikins, on je najpametniji dečak u školi. U stvari, ostali dečaci neće ni da pričaju s njim jer misle da je bubalica. Ipak, moj najbolji drug je Hari Klifton. I on je veoma pametan, ali ne kao Dikins. Verovatno si ga čuo kako peva u horu. Znam da će ti se svideti.“
„Ali zar Klifton nije sin lučkog radnika?“, istakao je Hjugo. „Jeste i to ne krije, baš kao deka. Ali otkud znaš, oče?“
„Mislim da je Klifton radio kod nas“, odgovorio je i odmah zažalio.
„To mora da je bilo pre nego što si počeo da radiš jer je njegov otac poginuo u ratu“, istakao je Džajls.
„Ko ti je to rekao?“
„Harijeva majka. Ona je konobarica u hotelu Rojal. Otišli smo tamo na čaj za njegov rođendan.“
Hjugo je poželeo da pita kada je Kliftonov rođendan, ali se pribojavao da previše ispituje. Umesto toga je rekao: „Majka te je pozdravila. Mislim da ona i Ema nameravaju da te posete tokom nedelje.“
„Fuj. Samo mi to treba. Boginje i poseta moje užasne sestre.“
„Nije ona toliko loša“, rekao je njegov otac, smejući se.
„Još je gora. A izgleda da ni Grejs neće biti bolja. Moraju li one da idu s nama na odmor, oče?“
„Naravno da moraju.“
„Da li bi Hari Klifton mogao da nam se pridruži u Toskani ovog leta? On nikada nije bio u inostranstvu.“
„Ne“, odgovorio je Hjugo previše odlučno. „Odmore bi trebalo provoditi s porodicom a ne s neznancima."
„Ali on nije stranac, već moj najbolji drug“, pobunio se Džajls.
„Ne“, ponovio je, „i to je kraj priče.“ Džajls je izgledao razočarano. „I šta bi želeo za rođendan, sine moj?“, Hjugo je brzo promenio temu.
„Najnoviji radio“, bez oklevanja je odgovorio Džajls. „Zove se roberts rilajabl“
„Smete li da imate radio u školi?“
„Da, ali možemo da ga slušamo samo vikendom. Oduzimaju radio ako te uhvate da ga slušaš nakon što se ugasi svetlo ili tokom radne nedelje.“
„Videću šta se da učiniti. Hoćeš li doći kući za rođendan?“
„Da, ali samo na čaj. Moraću da se vratim u školu na vreme da uradim zadatke.“
„Onda ću pokušati da navratim", rekao je Hjugo. „Sad ću poći. Hoću da popričam s nastojnicom pre nego što odem.“
„Ne zaboravi da je pitaš da me pusti u subotu ujutru“, podsetio je Džajls oca dok je ovaj izlazio kako bi obavio ono zbog čega je zaista došao.
„Veoma mi je drago što ste navratili, gospodine Baringtone. Džajls se sigurno mnogo obradovao“, rekla je nastojnica kada je ušao u njenu kancelariju. „Ali, kao što ste videli, gotovo se sasvim oporavio.“
„Da i nada se da ćete ga pustiti u subotu ujutru da bi mogao da igra fudbal.“
„Uverena sam da je to moguće. Ali rekli ste da ste želeli da razgovarate o još nečemu?"
„Da, nastojnice. Kao što znate, Džajls je daltonista. Samo me je zanimalo ima li kakve teškoće zbog toga.“
„Nema, koliko ja znam. A ako i ima, to ga svakako ne sprečava da udara crvenu loptu preko zelenog terena dok ne stigne do bele crte.“
Barington se nasmejao pre nego što je izgovorio drugu, dobro uvežbanu rečenicu. „Kada sam išao u Sveti Bid, zadirkivali su me zato što sam bio jedini dečak koji nije raspoznavao boje.“
„Uveravam vas da niko ne zadirkuje Džajlsa", rekla je nastojnica. „Uostalom, i njegov najbolji prijatelj je daltonista.“


— o O o —



Hjugo je u povratku razmišljao o tome kako mora nešto da preduzme dok situacija ne izmakne kontroli. Odlučio je da ponovo popriča s pukovnikom Danversom.
Kada se opet našao za radnim stolom, rekao je gospođici Pots kako ne želi da ga iko uznemirava. Sačekao je da zatvori vrata za sobom pre nego što je podigao slušalicu. Nekoliko trenutaka kasnije upravnik policije bio je na vezi.
„Hjugo Barington na vezi, pukovniče.“
„Kako ste, mladiću?", upita ga Danvers.
„Dobro, gospodine. Voleo bih da me posavetujete u vezi s jednim ličnim pitanjem."
„Naravno, druže stari.“
„Tražim novog šefa obezbeđenja i pitao sam se da li biste mogli da mi preporučite nekoga.“
„Zapravo, poznajem čoveka koji bi vam verovatno odgovarao, ali nisam siguran je li slobodan. Raspitaću se pa ću vam javiti.“ Upravnik policije održao je reč i pozvao ga sledećeg jutra. „Čovek koga sam imao na umu trenutno ima posao s pola radnog vremena, ali traži stalno zaposlenje.“
„Recite mi nešto o njemu“, kazao je Hjugo.
„Daleko bi dogurao u službi da nije morao da napusti policiju zato što je teško ranjen kada je pokušao da zaustavi lopova prilikom pljačke banke Midland. Verovatno se sećate tog događaja. Pisano je o tome i u državnim novinama. Verujem da je on prava osoba za vašeg šefa obezbeđenja i, iskreno govoreći, bili biste srećni kada bi on radio kod vas. Ako vas zanima, mogu vam napisati njegove podatke.“


— o O o —



Barington je pozvao Dereka Mičela od kuće zato što nije hteo da gospođica Pots otkrije šta smera. Dogovorio se s bivšim policajcem da se sastanu u hotelu Rojal u ponedeljak u šest sati, kada gospođa Klifton završi smenu i Plam kort bude prazan.
Hjugo je stigao nekoliko minuta ranije i uputio se pravo prema stolu u drugom kraju prostorije koji ne bi izabrao u drugim okolnostima. Seo je iza stuba kako bi bio siguran da niko neće videti ni čuti da razgovara s Mičelom. Dok je čekao, u glavi je ponavljao pitanja na koja mora dobiti odgovore da bi verovao potpunom neznancu.
U tri minuta do šest kroz obrtna vrata je ušao visok, dobro građen čovek vojničkog držanja. Njegov tamnoplavi blejzer, sive pantalone, kratka kosa i uglancane cipele svedočili su o životu u kojem vlada disciplina.
Hjugo je ustao i podigao ruku kao da poziva konobara. Mičel je polako prešao prostoriju, ne sakrivajući da blago hrama. Danvers je rekao da je upravo zbog te povrede Mičel morao da napusti policiju.
Setio se poslednje prilike kada je sedeo oči u oči s policajcem, ali ovog puta će on postavljati pitanja.
„Dobro veče, gospodine.“
„Dobro veče, Mičele“, rekao je Hjugo dok su se rukovali. Kada je seo, bolje je pogledao njegov slomljeni nos i zadebljano uvo. Setio se kako je u beleškama pukovnika Danversa pročitao da je igrao drugu liniju u ragbiju.
„Moram odmah da vam kažem, Mičele“, počeo je Hjugo, ne gubeći vreme, „da je ono o čemu želim da razgovaram s vama strogo poverljivo i da mora ostati među nama.“ Mičel je klimnuo glavom. „U stvari, toliko je poverljivo da čak ni pukovnik Danvers ne zna pravi razlog što sam hteo da se vidim s vama, budući da ne tražim šefa obezbeđenja.“
Mičelovo lice ostalo je bezizražajno dok je čekao da čuje šta Hjugo ima na umu.
„Potreban mi je neko ko će raditi kao privatni detektiv. Njegov jedini zadatak biće da mi krajem svakog meseca podnosi izveštaj o tome šta radi jedna žena koja živi u ovom gradu i radi u ovom hotelu.“
„Razumem, gospodine.“
„Hoću da znam sve što ona radi, i poslovno i lično, bez obzira na to koliko beznačajno izgledalo. Ona nikada - ponavljam, nikada - ne sme da sazna da se zanimate za nju. Dakle, pre nego što otkrijem njeno ime, mislite li da ste sposobni za taj zadatak?“
„Takvi zadaci nikada nisu laki“, odgovorio je Mičel, „ali nisu nemogući. Kada sam bio mlad niži inspektor, radio sam na tajnoj operaciji koja se završila time što je jedan naročito gnusan čovek osuđen na šesnaest godina iza rešetaka. Kada bi sad ušao u ovaj hotel, uveren sam da me ne bi prepoznao.“ Hjugo se prvi put osmehnuo. „Pre nego što nastavim, moram da znam jeste li zainteresovani da se prihvatite takvog zadatka.“
„To zavisi od nekoliko stvari, gospodine."
„Kao što su?“
„Hoće li to biti stalno nameštenje budući da sam trenutno noćni čuvar u banci.“
„Dajte otkaz sutra“, rekao je Hjugo. „Ne želim da radite za ikog drugog.“
„Kakvo je radno vreme?“
„Po vašem izboru.“
„A plata?“
„Plaćaću vam osam funti nedeljno, mesec dana unapred, i pokrivati sve potrebne troškove.“
Mičel je klimnuo glavom. „Mogu li predložiti da isplata bude u gotovini, gospodine, kako ništa ne bi ukazivalo na vas?“
„To zvuči razumno“, složio se Hjugo, koji je već odlučio da plaća u gotovini.
„A treba li mesečni izveštaji da budu pismeni ili usmeni?" „Usmeni. Ne žehm tragove na papiru.“
„U tom slučaju, trebalo bi uvek da se sastajemo na drugom mestu i nikada istog dana u nedelji. Tako ćemo umanjiti mogućnost da nas iko vidi zajedno više od jednom.“
„To mi ne smeta.“
„Kada želite da počnem, gospodine?“
„Počeli ste pre pola sata“, odgovori Barington. Iz umutrašnjeg džepa izvadio je list papira i kovertu s trideset dve funte i pružio ih Mičelu.
Mičel je nekoliko minuta gledao ime i adresu na papiru pre nego što ga je vratio novom šefu. „Trebaće mi i vaš broj telefona, gospodine, i pojedinosti o tome kada i gde da vas zovem.“
„U moju kancelariju između pet i šest posle podne. Nikada me nemojte zvati na kuću ukoliko nije hitan slučaj“, rekao je i izvadio pero.
„Samo mi recite broj, gospodine, nemojte ga pisati."

DVADESET TREĆE POGLAVLJE


„Hoćete li ići na rođendan mladog gospodina Džajlsa?“, upita gospođica Pots.
Hjugo pogleda svoj rokovnik. Na vrhu strane je štampanim slovima pisalo: Džajls, dvanaesti rođendan, 15 h, Manor haus.
„Imam li vremena da kupim poklon na putu do kuće?“
Gospođica Pots je izašla iz kancelarije i vratila se trenutak kasnije s velikim paketom u sjajnom crvenom papiru i s vezanom trakom.
„Šta je unutra?”pitao je.
„Najnoviji roberts radio, onaj koji vam je tražio kada ste ga posetili u bolničkom odeljenju.“
„Hvala, gospođice Pots“, rekao je Hjugo. Pogledao je na sat. „Bolje bi bilo da odmah krenem i stignem da vidim kako seče tortu.“
Gospođica Pots je stavila debelu fasciklu na njegov radni sto i, pre nego što je stigao išta da je pita, objasnila: „Spremila sam vam beleške za sutrašnji sastanak upravnog odbora. Možete ih pročitati kada se gospodin Džajls vrati u školu Svetog Bida i onda nećete morati da se vraćate ovamo posle podne.“
„Hvala, gospođice Pots. Vi mislite na sve.“
Dok se vozio kroz grad, Hjugo je primetio kako je na ulicama više automobila nego godinu dana ranije. Pešaci su postali oprezniji prilikom prelaženja ulice otkako je vlada povećala dozvoljenu brzinu na pedeset kilometara na čas. Jedan konj se propeo kada je projurio pored fijakera za iznajmljivanje. Zapitao se koliko će oni još opstati pošto je gradski savet odobrio prva taksi vozila.
Ubrzao je kada je izašao iz grada jer nije želeo da zakasni na sinovljevu zabavu. Kako brzo dečak raste. Već je viši od svoje majke. Hoće li na kraju prerasti i oca?
Bio je siguran da će se Džajlsovo prijateljstvo s Kliftonom okončati sledeće godine kada bude završio Sveti Bid i prešao u Iton. Međutim, znao je da će pre toga morati da se postara za druge teškoće.
Usporio je kada je prošao kroz kapiju svog imanja. Uvek je uživao u dugoj vožnji između drvoreda hrastova do Manor hausa. Dženkins je stajao na vrhu stepeništa kada je Hjugo izašao iz automobila. Otvorio mu je vrata i rekao: „Gospođa Barington je u salonu s mladim gospodinom Džajlsom i dvojicom njegovih školskih drugova, gospodine.“
Dok je išao predvorjem, Ema je strčala niz stepenice i zagrlila oca.
„Šta je u paketu?“, pitala je.
„Rođendanski poklon za tvog brata.“
„Da, ali šta je?“
„Moraćeš da sačekaš dok ne vidiš, mlada gospođice“, odgovorio joj je otac, osmehujući se pre nego što je batleru pružio akten-tašnu. „Hoćete li je odneti u moju radnu sobu, Dženkinse?“, rekao je kada ga je Ema uhvatila za ruku i stala ga vući prema salonu.
Hjugov osmeh je ispario čim je otvorio vrata i video ko sedi na kauču.
Džajls je skočio i potrčao prema ocu, koji mu je pružio paket i rekao: „Srećan rođendan, sine moj.“
„Hvala, oče“, odgovorio je i upoznao oca s prijateljima.
Hjugo se rukovao s Dikinsom, ali je Hariju, iako mu je dečak pružio ruku, samo rekao „Dobar dan, Kliftone“ i seo na svoju omiljenu stolicu.
Sa zanimanjem je gledao kako Džajls odvezuje traku i obojica su istovremeno prvi put videli poklon. Čak ni sinovljeva nesputana radost zbog novog radija nije donela osmeh na Hjugove usne. Morao je nešto da pita Kliftona, ali ne sme odati da dečakov odgovor ima ikakav značaj.
Ćutao je dok su tri dečaka na smenu menjala stanice i pažljivo slušala nepoznate glasove i muziku što su dopirali kroz zvučnike. Smejali su se i pljeskali.
Gospođa Barington je ćaskala s Harijem o nedavnom izvođenju Mesi je na koncertu kojem je, prisustvovala i dodala koliko joj se dopalo njegovo izvođenje Znam da je moj spasilac živeo.
„Hvala, gospođo Barington", odgovorio je Hari.
„Nadaš li se da ćeš nastaviti školovanje u Bristolskoj srednjoj školi kada odeš iz Svetog Bida, Kliftone?“, iskoristio je priliku da pita.
„Samo ako dobijem stipendiju, gospodine.“
„Ali zašto je to toliko važno?“, pitala je gospođa. „Svakako će ti ponuditi mesto, kao i ostalim dečacima?"
„Zato što moja majka ne može da plati školarinu, gospođo Barington. Ona je konobarica u hotelu Rojal."
„Ali zar tvoj otac...“
„On je mrtav“, prekinuo ju je Hari. „Poginuo je u ratu.“
„Žao mi je“, reče gospođa Barington. „Nisam znala.“
Vrata se otvoriše iza Harija i mlađi batler je na srebrnom poslužavniku uneo dvospratnu rođendansku tortu. Stavio ju je na sredinu stola. Svi su zapljeskali kad je Džajls odjednom ugasio svih dvanaest svećica.
„Kada je tvoj rođendan, Kliftone?“, zapita Hjugo.
„Bio je prošlog meseca, gospodine."
Kada je Džajls isekao tortu, Hjugo je ustao i bez reči izašao iz salona.
Otišao je pravo u radnu sobu, ali nije mogao da se usredsredi na papire za sutrašnji sastanak upravnog odbora. Kliftonov odgovor znači da će morati da potraži savet od advokata specijalizovanog za zakon o nasleđivanju.
Posle jednog sata čuo je glasove u predvorju, a onda zatvaranje vrata i udaljavanje automobila. Nekoliko minuta kasnije neko je pokucao na vrata njegove radne sobe i Elizabet je ušla.
„Zbog čega si tako naglo otišao? I zašto nisi došao da se pozdraviš - morao si znati da Džajls i njegovi gosti odlaze?“
„Sutra ujutru imam veoma škakljiv sastanak upravnog odbora“, odgovorio je, ne dižući pogled.
„To nije razlog da se ne pozdraviš sa sinom, pogotovo na njegov rođendan.“
„Imam mnogo toga na pameti“, odvratio je, još zureći u svoje beleške.
„Svakako ništa nije toliko važno da bi bio neuljudan prema gostima. Prema Hariju Kliftonu si se ophodio neučtivije nego prema posluzi.“
Hjugo je prvi put podigao glavu. „Možda zbog toga što smatram Kliftona nižim od naše posluge.“ Elizabet se prenerazila. „Jesi li znala da je njegov otac bio lučki radnik i da mu je majka konobarica? Nisam siguran da bi Džajls trebalo da se druži s takvim dečakom.“
„Džajls očigledno ne misli tako i, kakvo god bilo njegovo poreklo, Hari je dobar dečko. Ne razumem zašto si protiv njega. Prema Dikinsu se nisi tako ponašao, a njegov otac je trgovac.“
„Dikins je osvojio stipendiju."
„A Hari je dobio horsku stipendiju, što znaju svi koji pohađaju crkvu u Bristolu. Nadam se da ćeš biti uljudniji kada ga budeš ponovo video.“ Na to je izašla iz sobe i zatvorila vrata za sobom.


— o O o —



Ser Volter Barington je ostao na svom mestu u čelu stola kada je njegov sin ušao u prostoriju.
„Sve više me brinu vladini predlozi o uvoznim dažbinama“, rekao je Hjugo i seo ocu s desne strane, „i njihov uticaj na naše poslovanje.“
„Zbog toga u upravnom odboru imamo advokata koji će nas savetovati“, odgovorio je ser Volter.
„Ali izračunao sam da će nas koštati dvadeset hiljada funti godišnje ako vlada usvoji zakon. Zar ne misliš da bi trebalo da pitamo još nekoga?“
„Pa mogao bih da porazgovaram sa ser Džejmsom Amerstom kada ponovo odem u London.“
„Ja ću u utorak otići u London na godišnju večeru Udruženja engleskih brodovlasnika“, istakao je Hjugo. „Pošto je on pravni zastupnik brodovlasnika, mogao bih da popričam s njim.“
„Samo ako smatraš da je neophodno“, rekao je ser Volter. „I ne zaboravi da Amerst naplaćuje po satu, čak i na večeri.“


— o O o —



Večera Udruženja engleskih brodovlasnika održana je u Grovenor hausu i prisustvovalo joj je preko hiljadu članova i njihovih gostiju.
Hjugo je pre toga pozvao sekretaricu Udruženja i pitao može li da ga smesti pored ser Džejmsa Amersta. Sekretarica se iznenadila, ali pristala je da promeni mesta gostiju za počasnim stolom. Na kraju krajeva, stari Džošua Barington bio je jedan od osnivača Udruženja.
Nakon što se njukaslski biskup pomolio pre jela, Hjugo nije prekidao člana kraljevskog saveta zaokupljenog razgovorom s čovekom sa svoje desne strane. Međutim, kada se advokat konačno okrenuo prema neznancu koga su postavili s njegove leve strane, Hjugo nije gubio vreme.
„Moj otac ser Volter Barington“, počeo je i privukao pažnju svog plena, „prilično je zabrinut zbog zakona o uvoznim dažbinama o kojem se priča u Donjem domu i uticaju koji bi mogao imati na poslovanje. Pita se da li bi se s tim u vezi mogao posavetovati s vama kada sledeći put bude došao u London.“
„Svakako, dragi mladiću”‚ odvrati ser Džejms. „Samo recite njegovoj sekretarici da pozove mog pomoćnika kako bih se postarao da budem slobodan kada bude dolazio u grad.“
„Hvala, gospodine", rekao je Hjugo. „Da pređemo na nešto vedrije, zanima me jeste li čitali išta od Agate Kristi?“
„Ne mogu reći da jesam. Valja li išta?“
„Uživam u njenoj najnovijoj priči Gde ima oporuke, ali nisam siguran da bi zaplet bio održiv u sudu.“
„A šta spisateljica hoće da kaže?“, pitao je Amerst kada su ispred njega spustili hladan odrezak prekuvane govedine.
„Po gospođici Kristi, najstariji sin naslednog viteza nasleđuje očevu titulu čak i ako je vanbračno dete.“
„A, to je zaista zanimljiva pravna zagonetka. Zapravo su članovi Gornjeg doma nedavno imali takav slučaj. Benson protiv Karstersa, ako me sećanje ne vara. Štampa ga često naziva ’dopunom zakona za kopilad’“
„I do kakvog su zaključka uvaženi lordovi došli?“, pitao je Hjugo, trudeći se da ne zvuči previše zainteresovano.
„Ako nema nikakvih rupa u prvobitnoj oporuci, prednost ima prvorođeni sin, čak i ako je dotični mladić vanbračno dete.“
Još jedan odgovor koji Hjugo nije hteo da čuje. „Međutim“, nastavio je ser Džejms, „lordovi su odlučili da se zaštite te su usvojili dopunu zakona po kojoj se svaki slučaj mora zasebno razmotriti i to tek nakon što ga proceni direktor heraldičkog društva. Za članove Gornjeg doma je uobičajeno“, zaključio je pre nego što je podigao nož i viljušku i prionuo na govedinu, „da se boje da usvoje presedan, ali su potpuno spremni da prebace krivicu na drugog."
Ser Džejms se ponovo okrenuo sagovorniku s desne strane, a Hjugo je razmišljao kakve bi posledice mogle nastati ako bi Hari Klifton otkrio kako ima pravo da nasledi ne samo brodsku liniju Barington već i porodičnu titulu. Dovoljno je loše što bi morao priznati da ima vanbračno dete, ali pomisao da Hari Klifton posle njegove smrti nasledi porodičnu titulu i postane ser Hari beše nepodnošljiva. Spreman je da učini sve što je u njegovoj moći da to spreči.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE


Hjugo Barington je doručkovao dok je čitao pismo direktora škole Svetog Bida o tome kako pokušavaju da sakupe hiljadu funti za izgradnju nove svlačionice za kriket tim. Otvorio je čekovnu knjižicu i taman napisao broj „100“ kada mu je pažnju privukao zvuk zaustavljanja automobila na šljunku ispred kuće.
Prišao je prozoru da vidi ko bi mogao biti tako rano subotom ujutru. Zbunio se kada je ugledao sina kako izlazi iz taksija s koferom u ruci jer se radovao što će ga posle podne gledati kako izvodi prvo bacanje na poslednjoj utakmici u sezoni protiv Ejvonhersta.
Dženkins je otvorio ulazna vrata kada je Džajls stigao do poslednjeg stepenika. „Dobro jutro, mladi gospodine Džajlse", pozdravio ga je kao da ga je očekivao.
Hjugo je brzo izašao iz manje trpezarije i zatekao sina u predvorju, pognute glave, s koferom pored sebe. „Otkud ti kod kuće? Zar se polugodište ne završava tek za nedelju dana?“
„Udaljili su me“, jednostavno je odgovorio.
„Udaljili?“, ponovio je njegov otac. „A mogu li pitati šta si uradio da zaslužiš tako nešto?“
Džajls je pogledao Dženkinsa, koji je bez reči stajao pored ulaznih vrata. „Odneću kofer mladog gospodina Džajlsa u njegovu sobu“, rekao je batler, podigao kofer i pošao stepenicama.
„Za mnom“, naredio je Hjugo čim je batler otišao.
Nijedan nije progovorio sve dok nije zatvorio vrata radne sobe. „Šta si uradio da navedeš ljude iz škole da primene takvu krajnju meru?“, pitao je njegov otac i klonuo na stolicu.
„Uhvatili su me da kradem u prodavnici slatkiša“, odgovorio je Džajls, koji je ostao da stoji nasred sobe.
„Postoji li kakvo jednostavno objašnjenje? Možda je posredi nesporazum?“
„Ne, gospodine“, odgovorio je Džajls, potiskujući suze.
„Imaš li išta da kažeš u svoju odbranu?"
„Nemam, gospodine.“ Džajls je oklevao. „Osim...“
„Osim šta?“ .
„Uvek sam davao slatkiše drugima, oče. Nisam ih zadržavao za sebe.“
„Nesumnjivo Kliftonu."
„I Dikinsu.
„Je li te Klifton nagovorio na to?“
„Nije“, odlučno je odgovorio Džajls. „U stvari, kada je saznao šta radim, Hari je slatkiše koje sam davao njemu i Dikinsu vraćao u prodavnicu. Čak je preuzeo krivicu na sebe kada ga je gospodin Frobišer optužio da je on krao.“
Usledila je duga tišina pre nego što je njegov otac pitao: „Dakle, ti si privremeno udaljen, nisi izbačen?“
Džajls je klifhnuo glavom.
„Misliš li da će te primiti natrag u sledećem polugodištu?“
„Sumnjam“, odgovorio je Džajls.
„Zašto si tako siguran u to?“
„Zato što nikada nisam video direktora toliko ljutog.“
„Neće biti ni upola ljut kao tvoja majka kada bude saznala.“
„Molim te, nemoj joj reći, oče“, zamolio je Džajls, briznuvši u plač.
„A kako da joj objasnim zašto si došao kući nedelju dana ranije i da se čak možda nećeš vratiti u Sveti Bid u sledećem polugodištu?“
Džajls nije ni pokušao da odgovori, već je samo tiho plakao.
„A bog zna šta će tvoji baka i deka reći“, dodao je njegov otac, „kada im budem saopštio zašto ipak nećeš otići u Iton.“
Usledila je još jedna duga tišina.
„Idi u svoju sobu i ne pomišljaj da izađeš dok ti ne kažem.“
„Da, gospodine." Džajls je pošao prema vratima.
„I šta god radio, nemoj ni sa kim da pričaš o tome, pogotovo ne pred poslugom
„Da, oče“, rekao je Džajls i istrčao iz sobe. Umalo se nije sudario s Dženkinsom kada je projurio pored njega na stepenicama.
Hjugo se zavalio u stolici, pitajući se postoji li način da preokrene situaciju pre nego što usledi neminovni direktorov poziv. Nalaktio se na sto i spustio glavu na šake. Prošlo je neko vreme dok mu se pogled nije zaustavio na čeku.
Osmeh mu je prešao preko usana dok je dodavao još jednu nulu pre nego što se potpisao.

DVADESET PETO POGLAVLJE


Mičel je sedeo u zadnjem delu čekaonice i čitao Bristol ivning post kada mu je Hjugo prišao i seo pored njega. Toliko je duvalo da nije vadio ruke iz džepova.
„Subjekat pokušava da sakupi pet stotina fiinti za poslovni poduhvat“, rekao je Mičel, ne dižući pogled s novina.
„Kakav poslovni poduhvat jezanima?"
„Čajdžinica Kod Tili“, odgovorio je Mičel. „Izgleda da je subjekat tamo radio pre prelaska u Palm kort u hotelu Rojal. Izvesni gospodin Edvard Atkins nedavno je ponudio gospođici Tili pet stotina funti za čajdžinicu. Ali on se ne dopada gospođici Tili i subjektu je dala do znanja kako bi više volela da ona preuzme čajdžinicu ako može da pribavi isti iznos.“
„Kako bi ona mogla da se domogne tolike sume novca?“
„Možda od nekoga ko bi hteo da je drži u šaci pomoću pozajmice, što bi se kasnije moglo ispostaviti kao prednost?“
Hjugo je ćutao. Mičel nije odvajao pogled od novina.
„Je li se obratila nekome radi pribavljanja novca?“, konačno je pitao Hjugo.
„Trenutno je savetuje izvesni Patrik Kejsi, predstavnik novčanih posrednika Dilon ipartneri, čije je središte u Dablinu. Oni su specijalizovani za pribavljanje pozajmica privatnim klijentima.“
„Kako da stupim u vezu s Kejsijem?“
„Ne bih vam to savetovao“, rekao je Mičel.
„Zbog čega?“
„On bar jednom mesečno dolazi u Bristol i uvek odseda u Rojalu.“
„Ne moramo da se sastanemo u Rojalu.“
„Kejsi je blizak sa subjektom. Kad god dođe u grad, izvede je na večeru ili u pozorište, a nedavno je viđena kako se s njim vraća u hotel. Zajedno su proveli noć u sobi 371.“
„Zadivljujuće“, primeti Hjugo. „Još nešto?“
„Možda će vas zanimati i da subjekat koristi usluge Nacionalne pokrajinske banke u Korn stritu broj četrdeset devet. Upravnik je izvesni gospodin Prendergast. Na računu trenutno ima dvanaest funti i devet šilinga.“
Hjuga je zanimalo kako li je Mičel došao do tog podatka, ali samo je rekao: „Odlično. Pozovite me čim saznate još nešto, bez obzira na to koliko bilo beznačajno." Izvadio je debelu kovertu iz džepa kaputa i pružio je Mičelu.
„Voz u sedam i dvadeset dva iz Tontona stiže na peron devet.“
Mičel je stavio kovertu u džep, presavio novine i izašao iz čekaonice. Nijednom nije pogledao svog poslodavca.


— o O o —



Hjugo nije skrivao bes kada je saznao pravi razlog zašto Džajls nije primljen u Iton. Zvao je direktora, koji nije prihvatao njegove pozive, zatim nastojnika doma, koji je saosećao s njim ali nije mogao da mu pomogne, pa čak i dekana, koji je rekao da će ga zvati kasnije, što nije učinio. Iako Elizabet i devojčice nisu imale predstavu zašto Hjugo u poslednje vreme toliko gubi živce, smireno su podnosile najveće udare zbog Džajlsovih nestašluka.
Nerado je pošao s Džajlsom u Bristolsku srednju školu prvog dana polugodišta. Nije dozvolio Emi i Grejs da pođu s njima iako je Ema plakala i durila se.
Kada je zaustavio automobil u Koledž stritu, prva osoba koju je video ispred školske kapije bio je Hari Klifton. Džajls je izašao iz automobila i otrčao da se pozdravi s prijateljem pre nego što je Hjugo stigao da se parkira.
Hjugo je izbegavao da se meša s drugim roditeljima iako je Elizabet rado ćaskala s njima. Kada je slučajno naišao na Kliftona, nije se rukovao s njim.
Po povratku u Manor haus Elizabet je pitala muža zašto se tako prezrivo ophodi prema Džajlsovom najboljem prijatelju. Hjugo ju je podsetio da je njihov sin trebalo da se upiše u Iton, gde bi se družio s gospodom umesto sa sinovima lokalnih trgovaca i još gorima kakav je Klifton. Elizabet je pomislila da je najbezbednije da ćuti, što je često činila u poslednje vreme.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE


„Lokalna čajdžinica spaljena do temelja! Sumnja se na podmetanje požara!“, urlao je ulični prodavac novina na uglu Brod strita.
Hjugo je nagazio kočnicu, istrčao iz kola i pružio deranu pola penija. Počeo je da čita naslovnu stranu dok se vraćao prema automobilu.


— o O o —



Čajdžinica Kod Tili, bristolska znamenitost koju su lokalni žitelji često posećivali, izgorela je do temelja u ranim jutarnjim satima. Policija je uhapsila čoveka u ranim tridesetim godinama i optužila ga za podmetanje požara. Gospođica Tili, koja se preselila u Kornvol...


— o O o —



Hjugo se osmehnuo kada je video fotografiju na kojoj su Mejsi Klifton i njene konobarice stajale na pločniku i sumorno gledale u izgorele ostatke čajdžinice. Sreća je očigledno na njegovoj strani.
Vratio se u automobil, stavio novine na suvozačko sedište i nastavio prema bristolskom zoološkom vrtu. Moraće da zakaže prevremeni sastanak s gospodinom Prendergastom.
Mičel ga je savetovao da se sastaje s Prendergastom u svojoj kancelariji nakon što gospođica Pots ode kući ako ne želi da iko sazna kako je on subjektov kreditor. Hjugo nije ni pokušao da mu objasni kako nije siguran da li gospođica Pots noću odlazi kući. Radovao se susretu s Prendergastom i tome što će preduzeti poslednje mere, ali pre toga mora da se vidi s još nekim.


— o O o —



Mičel je hranio Rouzi kada je došao.
Hjugo je polako prišao, naslonio se na ogradu i pretvarao se da ga zanima indijski slon koga je bristolski zoološki vrt nedavno dobio iz Utar Pradeša i koji je već privlačio veliki broj posetilaca. Mičel je bacio komad hleba, koji je Rouzi gracioznim pokretom uhvatila surlom i ubacila u usta.
„Subjekat se ponovo zaposlio il hotelu Rojal“, rekao je Mičel kao da se obraća slonici. „Radi noćnu smenu u Palm kortu od deset uveče do šest ujutru. Zarađuje tri funte nedeljno i ono što dobije od napojnica, a to nije mnogo budući da nema mnogo mušterija u to doba noći.“ Bacio je slonici još jedan komad hleba i nastavio: „Izvesni Bob Barouz je uhapšen i optužen za podmetanje požara. On je bio subjektov dobavljač peciva, ali mu je otkazala saradnju. Dao je iskaz i čak priznao da je joj je kupio verenički prsten jer je nameravao da je zaprosi. Međutim, odbila ga je. Bar je to njegova priča.“
Osmeh je preleteo preko Hjugovih usana. „Ko vodi slučaj?“
„Viši inspektor Blejkmor“, odgovorio je Mičel. Hjugov osmeh smenilo je mrštenje. „Iako je Blejkmor prvobitno mislio da je subjekat Barouzov saučesnik, nedavno je obavestio Bristolsko i zapadnoenglesko osiguravajuće društvo da ona više nije osumnjičena.“
„Šteta", primeti Hjugo i dalje se mršteći.
„Ne mora da znači. Osiguravajuće društvo će gospođi Klifton uručiti ček na šest stotina funti.“ Hjugo se osmehnuo.
„Pitam se je li rekla sinu“, promrsio je sebi u bradu.
Ako ga je Mičel i čuo, nije se obazirao. „Jedini drugi podatak koji bi vas mogao zanimati jeste da je gospodin Patrik Kejsi u petak uzeo sobu u hotelu Rojal i odveo subjekta na večeru u Plimsol lajn. Kasnije su se vratili u hotel, otišli u njegovu sobu, broj 371, odakle su izašli sutra ujutru u sedam.“
Usledila je duga tišina, znak da je Mičel završio mesečni izveštaj. Hjugo je izvadio kovertu iz unutrašnjeg džepa i gurnuo je u Mičelov džep, a ovaj se pravio da to ne primećuje dok je bacao poslednji komad hleba zadovoljnoj Rouzi.


— o O o —



„Stigao je gospodin Prendergast“, rekla je gospođica Pots i pomerila se da propusti bankara u kancelariju generalnog direktora.
„Hvala što ste došli čak ovamo“, rekao je Hjugo. „Svakako razumete zašto nisam želeo da razgovaram o ovako poverljivom pitanju u banci.“
„Potpuno vas razumem“, odgovorio je Prendergast, otvorio akten-tašnu i izvadio debelu fasciklu pre nego što je seo. Pružio je samo jedan list papira preko stola.
Hjugo je pogledao poslednji red pre nego što se zavalio u stolici.
„Da rezimiram ako dozvolite", počeo je Prendergast. „Vi ste uložili kapital od pet stotina funti, što je omogućilo gospođi Klifton da kupi objekat poznat kao čajdžinica Kod Tili u Brod stritu. Ugovorena obaveza bila je na ceo iznos i na ukupnu kamatu od pet odsto godišnje, što je trebalo da vam vrati u roku od pet godina.
„Iako je čajdžinica uspela da ostvari mali prihod prve i druge godine, nikada nije bilo dovoljno sredstava da bi otplatila kamatu ili vratila deo glavnice, te vam je u trenutku požara gospođa Klifton dugovala pet stotina sedamdeset dve funte i šesnaest šilinga. Tom iznosu moram dodati bankovnu proviziju od dvadeset funti, što je ukupno pet stotina devedeset dve funte i šesnaest šilinga. Naravno, to se može pokriti novcem od osiguravajućeg društva, što znači da je vaše ulaganje bezbedno, dok će gospođa Klifton doslovno ostati bez ičega.“
„To je velika nesreća“, rekao je Hjugo. „Mogu li da pitam zašto u ukupnom zbiru nema troškova gospodina Kejsija?", pitao je pošto je bolje pogledao brojke.
„Zato što je gospodin Kejsi obavestio banku da neće naplatiti svoje usluge.“
Hjugo se namrštio. „Bar jedna dobra vest za nesrećnu ženu.“
„I te kako. Ali ipak mislim da u sledećem polugodištu neće moći da plaća sinovljevu školarinu u Bristolskoj srednjoj školi.“
„Veoma tužno. Dakle, momak će biti izbačen?"
„Bojim se da je to neminovan zaključak“, odgovori gospodin Prendergast. „To je velika šteta jer ona mnogo voli svoje dete i mislim da bi sve žrtvovala da ga zadrži u školi.“
„Velika šteta“, ponovio je Hjugo, zatvorio fasciklu i ustao. „Neću vas više zadržavati, gospodine Prendergaste. Imam sastanak u gradu za pola sata. Hoćete li da vas povezem?“
„To je veoma ljubazno od vas, gospodine Baringtone, ali nije potrebno. Dovezao sam se dovde.“
„Šta vozite?“, pitao je Hjugo, podigao akten-tašnu i pošao prema vratima.
„Moris oksford”‚ odgovorio je Prendergast, brzo vratio papire u svoju akten-tašnu i pošao za Hjugom.
„Automobil za narod“, primetio je Hjugo. „Čuo sam da je veoma pouzdan, baš kao i vi.“ Obojica su se nasmejala dok su silazila stepenicama.
„Tužna je sudbina gospođe Klifton“, dodao je Hjugo kada su izašli iz zgrade. „Ali, s druge strane, nisam siguran da bi žene trebalo da se bave takvim poslovima. To nije prirodan poredak stvari.“
„Potpuno se slažem s vama“, rekao je Prendergast kada su se zaustavili ispred Baringtonovog automobila. „Inače, mnogo ste učinili za sirotu ženu.“
„To je ljubazno od vas, Prendergaste“, odgovorio je Hjugo. „Ali, uprkos tome, značilo bi mi da moja uloga ostane strogo među nama.“
„Naravno, gospodine“, rekao je Prendergast dok su se rukovali, „možete se pouzdati u mene.“
„Bičemo u vezi, stari druže“, zaključio je Hjugo dok je ulazio u svoj automobil. „Ne sumnjam da ću ponovo koristiti usluge vaše banke.“ Prendergast se osmehnuo.
Dok je vozio prema gradu, Hjugo je razmišljao o Mejsi Klifton. Zadao joj je udarac od koga se verovatno neće oporaviti, ali sad namerava da je nokautira.
Pitao se gde li je sad dok je vozio prema Bristolu. Verovatno sedi sa sinom i objašnjava mu zašto će morati da napusti Bristolsku srednju kada se završi polugodište. Da li je i na trenutak pomislila da će Hari moći da nastavi školovanje kao da se ništa nije dogodilo? Hjugo je odlučio da ne razgovara o tome s Džajlsom sve dok mu sin sam ne saopšti tužnu vest da se njegov prijatelj Hari neće vratiti u školu sledećeg polugodišta.
Besno se narogušio pri pomisli da njegov sin pohađa Bristolsku srednju školu, ali nikada nije rekao Elizabet ni svom ocu pravi razlog što nije uspeo da se upiše u Iton.
Kada je prošao pored katedrale, nastavio je preko Koledž grina pre nego što je skrenuo ispred ulaza u hotel Rojal. Poranio je nekoliko minuta, ali bio je uveren da upravnik neće dozvoliti da čeka. Ušao je u predvorje kroz obrtna vrata. Niko nije morao da mu kaže gde je kancelarija gospodina Fremptona.
Upravnikova sekretarica je skočila na noge čim je Hjugo ušao. „Kazaću gospodinu Fremptonu da ste stigli“, rekla je i gotovo otrčala u susednu kancelariju. Upravnik se pojavio posle nekoliko trenutaka.
„Zadovoljstvo mi je što vas vidim, gospodine Baringtone“, rekao je i uveo ga u svoju kancelariju. „Nadam se da ste vi i gospođa Barington dobro.“ Hjugo je klimnuo glavom i seo naspram upravnika, ali se nije rukovao s njim.
„Kada ste tražili da se sastanemo, bio sam slobodan da proverim kako teku pripreme za godišnju večeru vaše kompanije", rekao je Frempton. „Koliko sam shvatio, doći će nešto više od tri stotine zvanica?“
„Ne zanima me koliko će zvanica biti“, odseče Hjugo. „Nisam zbog toga došao da se vidim s vama, Fremptone. Želeo bih da razgovaram o jednoj ličnoj stvari, koja mi se čini veoma neukusna.“
„Veoma mi je žao što to čujem“, rekao je Frempton i uspravio se.
„ Jedan član našeg upravnog odbora odseo je u ovom hotelu u četvrtak uveče i sutradan je izneo veoma ozbiljnu tvrdnju. Osećam da mi je dužnost da vam to prenesem."
„Da, naravno“, odgovorio je Frempton i obrisao oznojene dlanove o pantalone. „Poslednje što želimo jeste da uzrujavamo jednog od naših najuvaženijih gostiju.“
„Drago mi je što to čujem“, nastavio je Hjugo. „Pomenuti gospodin uzeo je sobu nakon što se hotelski restoran zatvorio i otišao je u Palm kort s nadom da će dobiti kakvu laku zakusku.“
„Što je usluga koju sam lično uveo“, rekao je Frempton i usiljeno se osmehnuo.
„Naručio je hranu od mlade žene koja je tu radila", nastavi Hjugo, ne obazirući se na njegovu upadicu.
„Da, to je naša gospođa Klifton.“
„Nemam predstavu ko je. Međutim, dok mu je služila kafu i sendviče, još jedan gospodin je ušao u Palm kort, naručio i zamolio da mu odnese porudžbinu u sobu. Moj prijatelj seća se samo da je imao blag irski naglasak. On je potom platio račun i povukao se u svoju sobu. Sledećeg jutra je rano ustao jer je hteo da doručkuje i pročita novine pre sastanka upravnog odbora. Kada je izašao iz sobe, primetio je istu ženu, koja je i dalje nosila hotelsku uniformu, kako izlazi iz sobe 371. Zatim je otišla do kraja hodnika, izašla kroz prozor i spustila se požarnim stepenicama."
„Potpuno sam zgranut, gospodine...“
„Pomenuti član upravnog odbora tražio je da ga smestimo u drugi hotel prilikom narednih poseta Bristolu. Ne želim da zvučim preterano kreposno, Fremptone, ali uvek sam rado dovodio suprugu i decu u Rojal.“
„Budite uvereni, gospodine Baringtone, da će dotična osoba odmah biti otpuštena i da neće dobiti preporuke. Moram dodati kako sam veoma zahvalan što ste mi ukazali na to.“
Hjugo je ustao. „Naravno, ne bih voleo da spominjete ni mene ni moju kompaniju ako smatrate da je neophodno da otpustite dotičnu ženu.“
„Možete se pouzdati u moju diskreciju“, uverio ga je Frempton. Hjugo se prvi put osmehnuo. „A sad da pređemo na nešto lepše. Moram reći da se radujem godišnjoj večeri, koja će nesumnjivo biti u skladu s vašim uobičajenim visokim merilima. Sledeće godine ćemo proslaviti stogodišnjicu kompanije i siguran sam da će moj otac želeti da se istroši.“ Obojica se nasmejaše donekle preglasno.
„Oslonite se na nas, gospodine Baringtone“, kaza Frempton dok je pratio gosta iz kancelarije.
„Još nešto, Fremptone", dodao je Hjugo dok su išli predvorjem. „Voleo bih da ovo ne spominjete ser Volteru. Moj otac je pomalo staromodan kada je reč o takvim stvarima. Mislim da je najbolje da sve ostane među nama.“
„Potpuno se slažem s vama, gospodine Fremptone. Budite uvereni da ću se lično postarati za to.“
Dok je Hjugo prolazio kroz obrtna vrata, nije mogao a da se ne zapita koliko li je sati Mičel proveo u Rojalu da bi mu pružio takvo neprocenjivo obaveštenje.
Ušao je u automobil, pokrenuo motor i nastavio prema kući. Još je razmišljao o Mejsi Klifton kada ga je neko potapšao po ramenu. Načas je osetio pravu paniku kada se okrenuo i video ko sedi na zadnjem sedištu. Čak se zapitao je li nekako saznala za njegov sastanak s Fremptonom.
„Šta hoćeš?“, pitao je, ne ušporavajući iz straha da ih neko ne vidi zajedno.
Dok je slušao njene zahteve, čudio se što je tako dobro obaveštena. Kada je završila, spremno je pristao na njene uslove, znajući da će je tako najlakše izvući iz automobila.
Gospođa Klifton je stavila tanku smeđu kovertu na suvozačko sedište. „Čekaju da mi se javiš“, rekla je.
Hjugo je stavio kovertu u unutrašnji džep. Usporio je tek kada je došao do neosvetljene uličice, ali nije se zaustavio sve dok nije bio siguran da ih niko ne može videti. Izašao je iz kola i otvorio zadnja vrata. Video je po njenom izrazu lica da veruje kako je postigla svoj naum.
Dozvolio joj je da načas uživa u pobedi pre nego što ju je zgrabio za ramena i protresao kao da pokušava s drveta da obori jabuku koja se ne da stresti. Pošto joj je nedvosmisleno rekao šta će se desiti ako ga bude ponovo uznemiravala, iz sve snage ju je udario pesnicom u lice. Srušila se na zemlju, sklupčala. Nije prestajala da drhti. Hjugo je poželeo da je šutne u stomak, ali nije hteo da se izloži opasnosti da ga vidi neki prolaznik. Odvezao se, ne misleći više na nju.

STARI DŽEK TAR
1925-1936.




DVADESET SEDMO POGLAVLJE


Jednog lepog četvrtka po podne u Severnom Transvalu 7 ubio sam jedanaest ljudi i zahvalni narod mi je dodelio Viktorijin krst za nenadmašnu službu. Otada nijednu noć nisam mirno spavao.
Da sam ubio jednog Engleza u otadžbini, sudija bi mi izrekao kaznu vešanjem. Umesto toga, osuđen sam na doživotnu robiju budući da svakog dana vidim lica onih jedanaest nesrećnih mladića, kao što lik na novčiću nikada ne bledi. Često sam pomišljao na samoubistvo, ali to bi bio kukavičluk.
U službenoj pohvali, objavljenoj u Tajmsu, navedeno je da sam zaslužan za spasavanje života dvojice oficira, petorice podoficira i sedamnaestorice redova iz Kraljevskog glosterširskog puka. Jedan od tih oficira, poručnik Volter Barington, omogućio mi je da služim svoju kaznu koliko-toliko dostojanstveno.
Vratio sam se u Englesku nekoliko nedelja posle te borbe. A nekoliko meseci kasnije otpušten sam uz počasti posle onoga što bi danas nazvali nervnim slomom. Nakon šest meseci u vojnoj bolnici pustili su me u svet. Umesto u svoj rodni grad Vels u Samersetu, uputio sam se u Bristol. Za razliku od bludnog sina, nisam hteo da pređem još nekoliko kilometara do sledeće grofovije gde bih mogao da uživam u miru očeve kuće.
Preko dana sam tumarao bristolskim ulicama i preturao po kantama za smeće u potrazi za odgriscima. Noću mi je spavaća soba bila park, krevet klupa, pokrivač novine, a jutarnja truba prva ptica koja najavi novu zoru. Kada je bilo prehladno ili vlažno, odlazio sam u čekaonicu lokalne železničke stanice, spavao ispod klupe i ustajao pre nego što prvi vozovi krenu sledećeg jutra. Kako su noći postajale duže, prijavio sam se kao gost u Armiji spasa u Litl Džordž stritu, gde su mi Ijubazne dame davale debele kriške hleba i mršavu čorbu pre nego što bih zaspao pod jednim pokrivačem na madracu od konjske dlake. Raskoš.
Kako su godine prolazile, nadao sam se da će moji raniji drugovi po oružju i braća oficiri pretpostaviti da sam mrtav. Nisam želeo da saznaju da je ovo zatvor u kojem sam odlučio da služim svoju doživotnu kaznu. Možda bi tako i bilo da se jedan rols-rojs uz škripu guma nije zaustavio nasred ulice. Zadnja vrata se otvoriše i iskoči čovek koga godinama nisam video.
„Kapetane Tarante!", uzviknuo je dok je žurio prema meni. Odvratio sam pogled, nadajući se da će pomisliti da je pogrešio. Ali prekasno sam se setio da Volter Barington nije čovek koji sumnja u sebe. Uhvatio me je za ramena i neko vreme zurio u mene pre nego što je pitao: „Kako je ovo moguće, druže stari?"
Što sam se više trudio da ga uverim kako mi njegova pomoć nije potrebna, to je bio odlučniji da me izbavi. Konačno sam popustio, ali ne pre nego što je pristao na moje uslove.
Isprva me je preklinjao da se pridružim njemu i njegovoj supruzi u Manorhausu, ali toliko sam dugo živeo bez krova nad glavom da sam takvu udobnost smatrao teretom. Čak mi je ponudio mesto u upravnom odboru kompanije koja nosi njegovo ime.
„Od kakve bih koristi bio?", pitao sam.
„Džek, samo tvoje prisustvo nadahnulo bi nas sve."
Zahvalio sam i objasnio da još nisam odslužio svoju kaznu zbog ubistva jedanaest Ijudi. I dalje nije popuštao.
Konačno sam pristao da se zaposlim kao noćni čuvar u luci s nedeljnom platom od tri funte i obezbeđenim smeštajem: napušteni Pulmanov železnički vagon postao je moja zatvorska ćelija. Pretpostavljam da bih služio svoju doživotnu robiju do smrti da nisam upoznao mladog gospodina Harija Kliftona.
Hari će godinama kasnije tvrditi da sam mu oblikovao ceo život, ali zapravo je on mene spasao.
Nije mogao imati više od četiri-pet godina kada sam ga prvi put video. „Uđi, momče", pozvao sam ga, videvši da puzi prema vagonu. Ali on je odmah skočio i otrčao.
Sledeće subote se odvažio da proviri kroz prozor. Ponovo sam pokušao. „Što ne uđeš, momče? Neću te pojesti", probao sam da ga ohrabrim. Ovog puta je prihvatio moju ponudu i otvorio vrata, ali je iznova pobegao nakon što smo razmenili nekoliko reči. Zar sam tako zastrašujuća prilika?
Naredne subote nije samo otvorio vrata već je razmaknutih nogu stajao u dovratku i prkosno me gledao. Ćaskali smo više od jednog sata o fudbalskom klubu Bristol siti, o tome zašto zmije menjaju košuljice i ko je podigao viseći most Klifton pre nego što je rekao: „Moram sad da idem, gosn Tare, mama me čeka kod kuće na čaju." Tog puta nije otrčao, ali se osvrnuo nekoliko puta.
Posle toga me je Hari posećivao svake subote sve dok nije pošao u osnovnu školu Merivud. Tad je počeo da dolazi gotovo svakog jutra. Trebalo mi je vremena da ubedim dečka kako bi valjalo da ostaje u školi i nauči da čita i piše. Iskreno govoreći, ne bih uspeo bez pomoći gospođice Mandej, gospodina Holkoma i Harijeve odvažne majke. Bio je potreban tim koji uliva strah da bi Hari Klifton shvatio svoje mogućnosti. Znao sam da smo uspeli kada je počeo da me posećuje samo subotom ujutru zato što se pripremao da osvoji horsku stipendiju škole Svetog Bida.
Kada je Hari krenuo u novu školu, nisam očekivao da ću ga videti sve do božićnog raspusta. Ali iznenadio sam se kada sam ga zatekao pred svojim vratima nešto pre jedanaest sati prvog petka polugodišta.
Rekao mi je da je napustio školu Svetog Bida zato što ga jedan đak-prefekt ugnjetava - proklet bio ako mogu da se setim njegovog imena - i da će pobeći na more. Da je to učinio, pretpostavljam da bi postao admiral. Srećom, poslušao je moj savet i vratio se u školu pre doručka sledećeg jutra.
Budući da je stalno dolazio u luku sa Stenom Tankokom, nisam odmah shvatio da je Hari sin Artura Kliftona. Jednom me je pitao jesam li poznavao njegovog oca. Odgovorio sam da jesam i da je bio dobar i častan čovek koji se dobro pokazao u ratu. Zatim me je pitao znam li kako je umro. Odvratio sam da ne znam. To je jedini put da sam slagao dečaka. Nije na meni da se ne obazirem na želje njegove majke.
Stajao sam na keju kada se smena promenila. Niko me nije ni pogledao, gotovo kao da nisam bio tu. Znao sam da neki od njih misle kako nisam sasvim svoj. Nisam ništa činio da ih razuverim jer mi je to omogućavalo da u tajnosti služim svoju kaznu.
Artur Klifton je bio dobar predradnik, jedan od najboljih, i ozbiljno je shvatao svoj posao, za razliku od njegovog najboljeg druga Stena Tankoka, koji bi na putu do kuće uvek svratio u Prase izvižduk - onim noćima kada bi uspeo da stigne do kuće.
Video sam kada je Klifton ušao u korito Javorovog lista da ga još jednom pregleda pre nego što dođu varioci da zavare duplo dno. Mora da je piskavzvuksirene svima odvratio pažnju:jedna smena je odlazila, druga je dolazila i varioci su morali odmah da počnu da bi završili posao do kraja smene i zaradili dodatak. Nikome, pa ni meni, nije palo na pamet da je Artur Klifton možda još u duplom dnu.
Svi smo pretpostavili da je čuo urlik sirene i da je bio među stotinama lučkih radnika koji su prolazili kroz kapiju i odlazili kući. Za razliku od zeta, Klifton je retko svraćao na kriglu u Prase i zvižduk jer je više voleo da ode pravo u Stil haus lejn i bude sa ženom i detetom.Tad nisam ni znao da je imao ženu i dete, a možda nikada ne bih ni saznao da se Artur Klifton te noći vratio kući.
Druga smena je svojski prionuia na posao kada sam čuo kako Tankok viče iz sveg glasa. Video sam kako pokazuje na brodsko korito. Aii giavni predradnik Haskins samo ga je odgurnuo kao da je dosadna osa.
Shvativši da neće postići ništa s Haskinsom, Tankok se sjurio s mostića i potrčao duž keja prema Kući Barington. Kada je Haskins shvatio kuda se uputio, potrčao je za njim i gotovo ga je prestigao kada je uleteo kroz obrtna vrata sedišta brodske linije.
Iznenadio sam se što je Tankok istrčao iz zgrade nekoliko minuta kasnije. Moje iznenađenje postalo je još veće kada sam video da Haskins i generalni direktor idu odmah za njim. Nisam mogao ni da zamislim šta je nagnalo gospodina Hjuga da izađe iz kancelarije posle tako kratkog razgovora sa Stenom Tankokom.
Uskoro sam saznao zato što je gospodin Hjugo smesta naredio da cela smena spusti alat i bude tiha kao da je Nedelja sećanja 8 Međutim, nekoliko trenutaka kasnije Haskins im je naredio da se vrate poslu.
Tad mi je prvi put palo na pamet da je Artur Klifton možda i dalje u duplom dnu. No svakako niko nije toliko bezobziran da ode ako je i na trenuta kpomislio kako je neko živ zarobljen u čeličnom grobu koji je sam napravio.
Varioci su nastavili da rade, a gospodin Hjugo je rekao nešto Tankoku pre nego što je ovaj odmarširao kroz kapiju i nestao iz vida. Haskins tog puta nije pošao za njim jer ga je očigledno više zanimalo da tera svoje ljude da zapnu do krajnjih granica izdržljivosti, kao da bičuje robove na galiji, ne bi li nadoknadili izgubljeno vreme. Trenutak kasnije gospodin Hjugo je sišao s mostića i odvezao se u Kuću Barington.
Kada sam sledeći put pogledao kroz prozor vagona, video sam da Tankok ponovo trči kroz kapiju i uleće u Kuću Barington. Ovog puta se zadržao bar pola sata. Nije bio crven i nakostrešen od besa, već znatno mirniji kada je izašao. Zaključio sam da je pronašao Kliftona i došao samo da obavesti gospodina Hjuga.
Pogledao sam prema kancelariji i ugledao Hjuga kako stoji na prozoru i posmatra Tankoka sve dok nije izašao iz brodogradilišta i nestao iz vida. Nekoliko minuta kasnije gospodin Hjugo je izašao iz zgrade i odvezao se.
Ne bih ponovo pomislio na taj slučaj da je Artur Klifton došao na jutarnju smenu. Ali nije - ni tad ni ikada više.
Sutradan me je viši inspektor Blejkmor posetio u mom vagonu. Često možete proceniti nečiji karakter po tome kako se ophode prema drugima. Blejkmor je spadao u retke Ijude koji vide dalje od svog nosa.
„Kažete da ste videli kako je Stenli Tankok sinoć izašao iz Kuće Barington između sedam i sedam i trideset?"
„Da."
„Je li izgledao užurbano, zabrinuto ili kao da se krije?"
„Naprotiv", odgovorio sam. „Sećam se da sam pomislio kako izgleda neobično bezbrižno s obzirom na okolnosti."
„S obzirom na okolnosti?", ponovio je Blejkmor.
„Samo sat ranije se žalio da je njegov prijatelj Artur Klifton zarobljen u duplom dnu Javorovog lista i da ne čine ništa da ga izbave Blejkmor je zapisao moje reči u beležnicu.
„Znate li kuda je Tankok otišao posle toga?"
„Ne", odgovorio sam. „Poslednji put sam ga video kada je prošao kroz kapiju, obgrlivši jednog prijatelja preko ramena."
„Hvala, gospodine", rekao je viši inspektor. „Veoma ste mi pomogli." Prošlo je mnogo vremena otkako me je neko nazvao gospodinom. „Da li biste došli u stanicu i dali pismenu izjavu kada vam bude zgodno?"
„Radije ne bih, inspektore, iz ličnih razloga. Ali rado ću vam napisati izjavu po koju možete doći kad god hoćete."
„To je Ijubazno od vas, gospodine."
Viši inspektor je izvadio policijski formular za izjave iz akten--tašne. Pružio mi ga je, podigao šešir i rekao: „Hvala, gospodine. Navratiću do vas." Ali nikada ga više nisam video.
Šest nedelja kasnije Stenli Tankok je zbog krađe osuđen na trogodišnju zatvorsku kaznu. Gospodin Hjugo je bio glavni svedok optužbe. Svakog dana sam odlazio na suđenje i nimalo nisam sumnjao u to ko je kriv.

DVADESET OSMO POGLAVLJE


„Pokušaj da ne zaboraviš da si mi spasao život.“
„Poslednjih dvadeset šest godina se trudim da zaboravim", podsetio ga je Stari Džek.
„Ali spasao si živote dvadeset četvorice svojih sunarodnika. Ti si i dalje junak ovog grada, a kao da si potpuno nesvestan toga. Zato moram da te pitam, Džek, koliko još nameravaš da mučiš samog sebe?“
„Sve dok ne budem video jedanaestoricu ljudi koje sam ubio jasno kao što tebe sad vidim.“
„Ali ti si samo obavljao svoju dužnost", usprotivio se ser Volter.
„Tad sam i ja tako mislio”, priznao je Džek.
„Pa šta se promenilo?"
„Da imam odgovor na to pitanje, ne bismo sad o ovome razgovarali.“
„Ali ti si još sposoban da uradiš mnogo za svoje sunarodnike. Uzmi onog tvog mladog prijatelja za primer. Stalno mi govoriš da beži iz škole, ali zar ne misliš da bi te slušao s više uvažavanja da zna da si kapetan Džek Tarant iz Kraljevskog glosterširskog puka i dobitnik Viktorijinog krsta?“
„Možda bi tad pobegao“, odgovorio je Džek. „Uostalom, imam druge namere s mladim Harijem Kliftonom."
„Klifton, Klifton...“, ponavljao je ser Volter. „Zašto mi je to ime poznato?“
„Harijev otac je ostao zarobljen u duplom dnu Javorovog lista i nikoga nije...“
„Ja to nisam čuo“, usprotivio se ser Volter, promenivši glas. „Rekli su mi da je Klifiton napustio svoju ženu zato što je ona - da ne okolišam - razvratna."
„Onda su te obmanuli zato što ti mogu reći da je gospođa Klifton divna i pametna žena, koju nikada ne bi ostavio srećnik koji bi uspeo da se njome oženi.“
Ser Volter se iskreno prenerazio i prošlo je neko vreme pre nego što je ponovo progovorio. „Svakako ne veruješ u tu izmišljotinu da je Klifton ostao zarobljen u duplom dnu?“
„Verujem, Voltere. Sve sam video“, rekao je Džek.
„Zašto onda nisi rekao ništa?“
„Jesam. Sutradan sam ispričao sve što sam video višem inspektoru Blejkmoru i, na njegovu molbu, napisao izjavu o tome.“
„Zašto onda tvoja izjava nije pročitana među dokazima na Tankokovom suđenju?“, zapita ser Volter.
„Zato što više nikada nisam video Blejkmora. A kada sam otišao u policijsku stanicu, rekli su mi da je on skinut sa slučaja, a inspektor koji ga je zamenio odbio je da me primi.“
„Ja sam skinuo Blejkmora sa slučaja“, objasnio je ser Volter. „Prokletnik samo što nije optužio Hjuga da je Tankoku dao novac kako se ne bi vodila istraga o Kliftonu." Stari Džek nije rekao ništa. „Hajde da ne pričamo o tome. Znam da je moj sin daleko od savršenog, ali odbijam da verujem...“
„Ili ne želiš da poveruješ?"
„Džek, na čijoj si ti strani?“
„Na strani pravde. Kao što si i ti bio kada smo se upoznali." „Još uvek sam“, odvratio je ser Volter. Ali je poćutao pre nego što je dodao: „Hoću da mi nešto obećaš, Džek. Ako ikada otkriješ nešto o Hjugu što bi moglo da naškodi porodičnom ugledu, ne oklevaj da mi kažeš."
„Imaš moju reč.“
„A ti, prijatelju stari, imaš moju reč da ne bih oklevao da predam Hjuga policiji kada bih i na trenutak pomislio da je prekršio zakon.“
„Nadajmo se da neće iskrsnuti ništa što bi iziskivalo takvo što“, primeti Stari Džek.
„Slažem se, prijatelju stari. Hajde da pričamo o prijatnijim temama. Treba li ti išta? Još bih mogao...“
„Imaš li kakvu nepotrebnu staru odeću?“
Ser Volter je izvio obrvu. „Smem li da pitam?“
„Ne smeš“, odgovori Stari Džek. „Ali treba da posetim jednog gospodina, te ću morati prikladno da se odenem.“


— o O o —



Stari Džek je toliko smršao da je ser Volterova odeća visila na njemu kao na vešalici. Bio je poput viteza Endrua Jezolikog, 9 nekoliko centimetara viši od svog starog prijatelja, te je morao da odvrne manžetne na pantalonama, no čak i takve jedva su mu dosezale do gležnjeva. Ali smatrao je da će odelo od tvida, karirana košulja i kravata na pruge poslužiti svrsi.
Kada je prvi put posle mnogo godina izašao iz luke, ljudi su se okretali za otmeno odevenim čovekom.
Stari Džek se povukao u senku kada se začulo školsko zvono u četiri sata. Bučni, razdragani derani pokuljali su kroz kapiju osnovne škole Merivud kao da beže iz zatvora.
Gospođa Klifton čekala je već deset minuta. Kada je Hari ugledao majku, bezvoljno je pustio da ga uzme za ruku. Đavolski lepa žena, pomisli Stari Džek dok je gledao kako se udaljavaju. Hari je skakutao i nije prestajao da brblja, pun energije kao Stivensonova parna lokomotiva Raketa.
Stari Džek je čekao da nestanu iz vida pre nego što je prešao ulicu i ušao u školsko dvorište. Da je ostao u svojoj staroj odeći, neko bi ga zaustavio pre nego što bi stigao do ulaznih vrata. Osvrnuo se po hodniku i ugledao jednog učitelja kako ide prema njemu.
„Izvinite što smetam“, reče Stari Džek, „ali tražim gospodina Holkoma.“
„Treća vrata sleva, druškane“, odgovorio je čovek i pokazao niz hodnik.
Stari Džek je tiho pokucao na vrata gospodina Holkoma.
„Uđite.“
Kada je otvorio vrata, ugledao je mladog čoveka u crnoj dugoj odori naprašenoj kredom kako sedi za stolom ispred niza praznih klupa i pregleda vežbanke. „Izvinite što vas uznemiravam“, ponovio je Stari Džek. „Tražim gospodina Holkoma."
„Onda ne morate više da tražite“, odgovorio je učitelj i spustio pero.
„Prezivam se Tar“, predstavio se dok mu je prilazio, „ali me prijatelji zovu Džek.“
Holkom se ozario. „Verujem da ste vi čovek koga Hari Klifton posećuje gotovo svakog jutra.“
„Bojim se da jesam", priznao je Stari Džek. „Izvinjavam se.“
„Nije potrebno“, uverio ga je učitelj. „Voleo bih da imam toliki uticaj na njega kao vi.“
„Zato sam i došao kod vas, gospodine Holkome. Uveren sam da je Hari izuzetno dete i da mu se moraju pružiti sve mogućnosti da na najbolji način iskoristi svoj dar.“
„Potpuno se slažem s vama. A verujem da ima još jedan dar za koji ne znate.“
„Šta bi to moglo biti?“
„On peva kao anđeo.“
„Hari nije anđeo“, istakao je stari Džek, osmehujući se.
„I tu se slažemo, ali to bi nam mogla biti najbolja prilika da mu razbijemo odbranu."
„Šta imate na umu?“
„Da ga privolimo da se pridruži horu u Crkvi Svetog rođenja. Ako ga nagovorite da češće dolazi u školu, znam da bih ga mogao naučiti da čita i piše.“
„Zašto je to toliko važno za crkveni hor?“
„Obavezno je u Crkvi Svetog rođenja, a gospođica Mandej, horovođa, ne pristaje na izuzetke."
„Onda ću samo morati da se postaram da momak dolazi na vaše časove, zar ne?“, pitao je Stari Džek.
„Mogli biste da uradite i više. Možete sami da ga podučavate onim danima kada ne dolazi u školu.“
„Ali nisam stručan da ikoga podučavam."
„Harija Kliftona ne zadivljuje stručnost, a obojica znamo da vas sluša. Možemo zajedno da radimo.“
„Ali ako Hari sazna šta smeramo, niko od nas ga neće ponovo videti.“
„Veoma ga dobro poznajete", primetio je učitelj uzdahnuvši. „Moraćemo da se postaramo da ne sazna.“
„To će biti teško, ali spreman sam da pokušam“, rekao je stari Džek.
„Hvala, gospodine", odgovorio je gospodin Holkom. Zastao je pre nego što je dodao: „Smem li da se rukujem s vama?“ Stari Džek se iznenadio kada mu je učitelj pružio ruku. Srdačno se rukovao s njim. „Moram reći da mi je čast što sam vas upoznao, kapetane Tarante.“
Stari Džek se užasnuo. „Otkud zna...“
„Moj otac još drži vašu fotografiju u dnevnoj sobi.“
„Zašto?“, zapita Stari Džek.
„Spasli ste mu život, gospodine.“


— o O o —



Narednih nedelja Hari je sve ređe svraćao kod Starog Džeka i na kraju je počeo da ga posećuje samo subotom ujutru. Džek je znao da je gospodin Holkom uspeo u svom naumu kada ga je Hari pitao može li sledeće nedelje da dođe u Crkvu Svetog rođenja da ga sluša kako peva.
U nedelju ujutru Stari Džek se rano probudio i otišao u ser Volterovo privatno kupatilo na petom spratu Kuće Barington da isproba tuš - novi izum. Čak je i potkresao bradu pre nego što je obukao još jedno odelo koje mu je dao ser Volter.
Stigao je u Crkvu Svetog rođenja neposredno pre početka službe, skliznuo u zadnji red i seo na kraju klupe. Ugledao je gospođu Klifton u trećem redu. Sedela je između dvoje ljudi, koji su joj po svoj prilici bili roditelji. Što se tiče gospođice Mandej, prepoznao bi je među hiljadu ljudi.
Gospodin Holkom nije preterivao kada je govorio o Harijevom glasu. Mogao se meriti s najboljim pevačima kojih se sećao iz detinjstva u velškoj katedrali. Kada je dečak zapevao Vodi me, Gospode, Stari Džek nije nimalo sumnjao da njegov štićenik ima izuzetan glas.
Čim je velečasni Vots izgovorio poslednji blagoslov, Stari Džek se iskrao iz crkve i brzo vratio u luku. Moraće da sačeka sledeću subotu kako bi rekao dečaku koliko je uživao u njegovom pevanju.
Dok se vraćao, setio se ser Volterovih reči. „Mogao bi učiniti mnogo više za Harija kada bi prekinuo to samoodricanje." Pažljivo je razmislio o tome, ali nije bio spreman da odbaci okove krivice. Međutim, poznavao je čoveka koji bi mogao da promeni Harijev život, čoveka koji je bio s njim onog užasnog dana, čoveka s kojim nije razgovarao više od dvadeset pet godina. Čoveka koji predaje u školi koja šalje pevače u hor Crkve Svete Marije Radklif. Nažalost, osnovna škola Merivud nije mesto na kojem se traže kandidati za godišnje horske stipendije, te je morao da pogura tog čoveka u pravom smeru.
Stari Džek se jedino pribojavao da ga se poručnik Frobišer neće setiti.