Očevi gresi - Džefri Arčer

First topic message reminder :



Drugi deo Sage o Kliftonovima.

Njujork, 1939. godine. Tom Bredšo je uhapšen. Optužen je za ubistvo svog brata. Kada mu se Sefton Dželks, vodeći advokat s Menhetna, ponudi da ga besplatno zastupa, Tom, budući bez prebijene pare, nema izbora do da prihvati njegove usluge i poveruje kako će mu on obezbediti blažu kaznu. Dželks nestaje nakon što Toma izvedu na sud, proglase krivim i odrede mu kaznu, a jedino što Bredšo može učiniti kako bi dokazao svoju nedužnost jeste da otkrije svoj pravi identitet, a zakleo se da to neće učiniti kako bi zaštitio Emu, ženu koju voli.

U međuvremenu Ema putuje u Njujork, ostavivši sina u Engleskoj, pošto je odlučila da učini sve što je potrebno kako bi pronašla čoveka za koga je trebalo da se uda – nije htela da poveruje da je on sahranjen u moru. Jedini dokaz joj je pismo koje više od godinu dana stoji neotvoreno na jednom kaminu u Bristolu.

U epskom nastavku Sage o Kliftonovima porodična odanost stavlja se na najveća iskušenja dok se tajne otkrivaju a radnja premešta s bristolskih zabitih ulica u direktorske kancelarije na Menhetnu. Pridružite se sjajnom pripovedaču na putovanju na kojem nema ni ćorsokaka ni znakova za zaustavljanje.

30.


Patrik Kejsi je doručkovao, ručao i večerao u hotelskom restoranu u ponedeljak, utorak i sredu.
Mejsi je pretpostavila da će je izvesti na večeru u Plimsol lajn u nadi da će probuditi stare uspomene. Nije bila u tom restoranu otkako je Patrik otišao u Irsku. Bila je u pravu i uspomene su navrle.
Odlučila je da ne dozvoli da je Patrikov šarm i markantnost ponovo zavedu. Nameravala je da mu kaže za Majka i njihove namere za budućnost. Ali kako je veče odmicalo, bilo joj je sve teže da pokrene tu temu.
„I šta si radila otkako sam poslednji put bio u Bristolu?“, pitao ju je dok su pili piće u salonu pre večere. „Mada nikome nije moglo da promakne da si vodila najbolji hotelski restoran u gradu i istovremeno uspevala da uđeš u večernje haljine."
„Da. To će mi nedostajati kad...” počela je setno.
„Kad šta?“
„Kurs traje samo dvanaest nedelja", odgovorila je Mejsi, pokušavajući da se pribere.
„Kladim se da ćeš ti držati časove za dvanaest nedelja."
„Šta je s tobom? Šta si ti radio?", pitala je kad je glavni konobar došao da im kaže kako je njihov sto spreman.
Patrik nije odgovorio sve dok nisu seli za miran sto u uglu.
„Možda se sećaš da sam pre tri godine unapređen u zamenika direktora, zbog čega sam i morao da se vratim u Dablin."
„Nisam zaboravila zašto si morao da se vratiš u Dablin", odvratila je Mejsi pomalo vatreno.
„Pokušao sam da dođem u Bristol nekoliko puta, ali to se pokazalo gotovo nemogućim kad je izbio rat. A nije mi pomoglo ni što nisam mogao da ti pišem."
„Pa ta nezgoda će se možda rešiti u bliskoj budućnosti."
„Onda ćeš moći da mi čitaš u krevetu."
„I kako se tvoja firma snalazi u ovim teškim vremenima?", Mejsi je skrenula razgovor na sigurnije tlo.
„Mnogo irskih firmi prilično dobro posluje u ratnim uslovima. Budući da nam je zemlja neutralna, možemo da sarađujemo s obe strane."
„Spremni ste da poslujete s Nemcima?", upita Mejsi s nevericom.
„Kao firma smo uvek jasno stavljali do znanja na čijoj smo strani, ali iznenadila bi se kad bi znala da priličan broj mojih sunarodnika rado posluje s Nemcima. Zbog toga smo imali dve teške godine, ali kad su Amerikanci ušli u rat, čak su i Irci počeli da veruju kako bi Saveznici mogli da pobede."
To je bila prilika da mu kaže za jednog Amerikanca, ali nije je iskoristila. „Šta te sad dovodi u Bristol?"
„Odgovor je jednostavan - ti."
„Ja?“ Mejsi je brzo pokušala da smisli kako da vrati razgovor na manje lične teme.
„Da. Naš vršilac dužnosti direktora odlazi u penziju krajem godine i direktor me je zamolio da preuzmem njegovo mesto.“
„Čestitam.” Mejsi je laknulo što je na sigurnijem tlu. „I hoćeš da ti ja budem pomoćnica”, pokušala je da se našali.
„Ne, hoću da mi budeš žena.”
Mejsin ton se promenio. „Zar ti nije palo na pamet, Patriče, samo jednom za ove tri godine, da je neko drugi možda ušao u moj život?”
„Svakog dana”, odgovorio je. „Zato sam došao da vidim ima li nekog drugog.”
Mejsi je oklevala.
„Ima”
„I je li te zaprosio?”
„Jeste”, prošaputala je.
„Jesi li prihvatila?”
„Nisam, ali obećala sam da ću mu odgovoriti pre nego što se krajem meseca vrati u Ameriku”, rekla je odlučnije.
„Znači li to da i dalje imam šansu?”
„Iskreno, Patriče, izgledi nisu na tvojoj strani. Nisi mi se javljao gotovo tri godine i odjednom se pojavljuješ iz vedra neba kao da se ništa nije promenilo.”
Patrik nije pokušao da se brani dok im je konobar služio glavno jelo.
„Voleo bih da je tako jednostavno.”
„Patriče, uvek je bilo tako jednostavno. Da si me zaprosio pre tri godine, srećno bih se ukrcala na prvi brod za Irsku.”
„Tad nisam mogao da te zaprosim.”
Mejsi je spustila nož i viljušku iako nije uzela ni zalogaj.
„Uvek sam se pitala jesi li oženjen.”
„Zašto mi tad nisi rekla nešto?”
„Toliko sam te volela, Patriče, da sam bila spremna da trpim to poniženje.”
„A kad pomislim da sam se vratio u Irsku samo zato što nisam mogao da te zaprosim.”
„I je l’ se to promenilo?“
„Jeste. Brajoni me je ostavila pre više od godinu dana. Upoznala je nekoga ko se zanimao za nju više od mene, što i nije bilo teško."
„O bože, zašto je moj život uvek tako zamršen?"
Patrik se osmehnuo. „Žao mi je ako sam ti ponovo uzburkao život, ali ovog puta neću odustati tako lako, ne dok verujem da postoji i najmanja nada." Nagnuo se preko stola i uhvatio je za ruku. Trenutak kasnije vratio se konobar. Zabrinuo se kad je video dva netaknuta tanjira s hranom koja se ohladila.
„Je li sve u redu, gospodine?", pitao je.
„Nije", odgovorila je Mejsi.


— o O o —



Mejsi je ležala budna i razmišljala o dva muškarca u svom životu. Majk je veoma pouzdan i obziran, zna da će joj biti odan do smrti. Patrik je veoma uzbudljiv i živahan, s njim joj nikad neće biti dosadno. Predomislila se nekoliko puta tokom noći, a nije joj išlo naruku što ima tako malo vremena da se odluči.
Sutradan za doručkom njena majka nije okolišala kad ju je Mejsi pitala za koga bi se udala da ima priliku.
„Za Majka", odgovorila je bez oklevanja. „On je mnogo pouzdaniji na duge staze, a brak je na duge staze. U svakom slučaju", dodala je, „nisam nikad verovala Ircima."
Mejsi je razmislila o majčinim rečima i taman je htela da pita još nešto kad je Sten banuo u kuhinju. Pošto je progutao kašu, prenuo ju je iz misli.
„Zar se danas ne viđaš s upravnikom banke?"
Mejsi nije odgovorila.
„Tako sam i mislijo. Samo se pobrini da dođeš pravo kući s mojih sto funti. Ako to ne uradiš, curo moja, doći ću po tebe."


— o O o —



„Veoma mi je drago što vas ponovo vidim, poštovana gospođo", rekao je gospodin Prendergast dok je vodio Mejsi do naslonjače nešto nakon četiri časa tog poslepodneva. Čekao je da se Mejsi smesti pre nego što je nastavio: „Jeste li stigli da razmislite o velikodušnoj ponudi mog klijenta?"
Mejsi se osmehnula. Gospodin Prendergast je jednom rečju odao čije interese štiti.
„Svakako", odgovorila je Mejsi, „i bila bih zahvalna kad biste preneli vašem klijentu da ne prihvatam ni peni manje od četiristo funti."
Gospodin Prendergast je zinuo.
„A pošto je moguće da ću otići iz Bristola krajem meseca, možda biste bili ljubazni da kažete svom klijentu da moja velikodušna ponuda važi samo nedelju dana."
Gospodin Prendergast je zatvorio usta.
„Pokušaću da dođem u isto vreme sledeće nedelje pa mi tad možete reći šta je vaš klijent odlučio." Ustala je i ljupko mu se osmehnula pa dodala: „Nadam se da ćete provesti lep vikend, gospodine Prendergaste."


— o O o —



Mejsi je bilo teško da se usredsredi na reči učitelja Holkoma i to ne samo zato što je srednji nivo znatno zahtevniji od početničkog te je već zažalila što ga je napustila. Kad je podizala ruku, češće je postavljala pitanja nego što je odgovarala na njih.
Arnoldovo oduševljenje za predmet koji je predavao bilo je zarazno i imao je pravi dar da se svi osećaju jednako i da najmanji doprinos predstavi kao značajan.
Pošto su dvadeset minuta prelazili ono što je nazvao osnovama, rekao im je da otvore sedamdeset drugu stranu knjige Male žene. Brojevi ne predstavljaju teškoću za Mejsi i brzo je okrenula traženu stranu. Zatim je zamolio jednu ženu iz trećeg reda da ustane i pročita prvi pasus dok ostali prate svaku reč. Mejsi je stavila prst na vrh stranice i očajnički pokušala da prati priču, ali brzo je izgubila nit.
Kad je učitelj zamolio jednog starijeg čoveka iz prvog reda da ponovo pročita isti pasus, Mejsi je uspela da razabere neke reći, ali molila se da je Arnold ne prozove. Odahnula je kad je zamolio nekog drugog da ponovo pročita isti pasus. Kad je završio, oborila je glavu ali nije izbegla prozivku.
„I na kraju ću zamoliti gospođu Klifton da ustane i pročita nam isti pasus."
Mejsi je nesigurno ustala i pokušala da se usredsredi. Odrecitovala je ceo pasus gotovo od reči do reči bez gledanja u stranicu. Ipak je toliko godina pamtila duge i složene porudžbine u restoranu.
Učitelj Holkom joj se srdačno osmehnuo kad je sela. „Imate zadivljujuće pamćenje, gospođo Klifton." Izgleda da niko drugi nije shvatio značaj tih reči. „Voleo bih da sad nastavimo i razgovaramo o značenju određenih reči u tom pasusu. Recimo, u drugom pasusu možete videti reč zaruke, što je lepa starinska reč. Može li mi neko dati savremeniji primer istog značenja?"
Nekoliko ruku se podiže i Mejsina bi bila među njima da nije prepoznala težak korak koji se približavao vratima učionice.
„Gospođice Vilson", prozva učitelj.
„Veridba", odgovorila je gospođica Vilson. Utom se vrata otvoriše i Sten ulete u učionicu. Zaustavi se ispred table, prelazeći pogledom po svima.
„Mogu li vam pomoći?", upita Holkom učtivo.
„Ne možeš", odvrati Sten. „Došô sam da uzmem ono što mi po pravu pripada pa umukni, učitelju, i gledaj svoja posla." Pogled mu se zaustavi na Mejsi.
Mejsi je nameravala da mu za doručkom kaže da će proći još nedelju dana pre nego što sazna je li cenjeni klijent gospodina Prendergasta prihvatio njenu protivponudu. Međutim, dok je Sten odlučno išao prema njoj, znala je da ga neće ubediti kako nema novac.
„Gde je moja lova?", pitao je pre nego što je stigao do njene klupe.
„Nemam je još uvek", odgovorila je. „Moraćeš da čekaš još nedelju dana."
„Đavola ću da čekam", odgovori Sten. On je zgrabi za kosu i poče da je vuče iz klupe iako je vrištala. Dok je išao prema vratima, ostatak učionice je zabezeknuto gledao. Samo mu je jedan čovek stao na put.
„Miči mi se s puta, učitelju."
„Predlažem da pustite sestru, gospodine Tankok, ako ne želite da upadnete u još veću nevolju."
„Zbog koga?", nasmeja se Sten. „Ako ne odjebeš, druškane, sašuću ti zube u grlo i obećavam ti da neće biti lepo."
Sten nije ni video prvi udarac. Kad ga je Holkom pogodio u solarni pleksus, presamitio se pa mu se može oprostiti što se nije oporavio pre nego što je dobio drugi udarac u bradu. Treći udarac ga je oborio na tlo kao posečeni hrast.
Sten je ležao na podu i držao se za stomak, očekujući da dobije šut. Učitelj se nadvio nad njim, čekajući ga da se oporavi. Kad je konačno došao k sebi, Sten se nesigurno osovio na noge pa je, ne skidajući pogled s Holkoma, stao polako da uzmiče prema vratima. Kad je pomislio da je na sigurnoj udaljenosti, pogledao je Mejsi, koja je još ležala na podu, sklupčana, i tiho plakala.
„Bolje se ne vraćaj kući dok ne budeš imala moj novac, curo", zarežao je, „ako znaš šta je dobro za tebe!" Potom je bez reći odmarširao.
Iako je Mejsi čula da su se vrata zalupila, još je bila suviše preplašena da se pomeri.
Ostali učenici su pokupili svoje stvari i tiho se iskrali iz učionice. Niko neće otići u pab večeras.
Učitelj Holkom je brzo prišao Mejsi, kleknuo pored nje i zagrlio njeno uzdrhtalo telo. Prošlo je neko vreme dok nije rekao: „Bolje dođi kod mene večeras, Mejsi. Namestiću ti krevet u gostinskoj sobi. Možeš da ostaneš koliko god hoćeš."

EMA BARINGTON
1941-1942




31.


„Ugao Šezdeset četvrte i Park avenije”, rekla je Ema i ušla u taksi ispred kancelarije Seftona Dželksa na Volstritu.
Sedela je na zadnjem sedištu i razmišljala o tome šta će reći baba-tetki Filis kad, ili ako, uđe kod nje, ali je radio u taksiju bio toliko glasan da nije mogla da se usredsredi. Htede da zamoli taksistu da utiša, ali već je shvatila da su njujorški taksisti gluvi kad im to odgovara, mada su retko glupi i nikad mutavi.
Dok je slušala kako voditelj uzbuđeno opisuje šta se dogodilo u nekom mestu zvanom Perl Harbor, Ema je shvatila da bakino prvo pitanje mora glasiti: šta te dovodi u Njujork, mlada damo? Za njim će slediti: koliko si dugo ovde? A potom: zašto ti je toliko trebalo da me posetiš? Nema uverljiv odgovor ni na jedno pitanje ukoliko nije spremna da joj ispriča sve - što je htela da izbegne s obzirom na to da ni svojoj majci nije rekla sve.
Ona možda i ne zna da ima unuku, pomisli Ema. A je li moguće da postoji dugogodišnja porodična zavada o kojoj Ema ne zna ništa? A možda je njena baba-tetka pustinjak, razvedena, ponovo udata ili luda?
Ema se seća da je samo jednom videla božičnu čestitku koju su potpisali Filis, Gordon i Alister. Možda je jedan muž a drugi sin? Da sve bude još gore, nije imala nikakav dokaz da je stvarno njena unuka.
Samopouzdanje joj se još više istopilo kad se taksi zaustavio ispred ulaznih vrata i ona pružila još jednu četvrtinu dolara.
Izašla je iz taksija, pogledala veličanstvenu četvorospratnicu od crvenkastosmeđeg peščara i predomislila se nekoliko puta u vezi s tim treba li da pokuca na vrata. Konačno je odlučila da napravi krug oko četvrti u nadi da će biti samouverenija kad se vrati. Idući Šezdeset četvrtom ulicom, primetila je kako Njujorčani idu tamo-amo neuobičajeno mahnitim tempom, zaprepašćenih i zabrinutih izraza. Neki su zurili u nebo. Svakako ne veruju da će sledeći vazdušni napad biti na Menhetn?
Prodavač novina na uglu Park avenije iznova je uzvikivao isti naslov: „Amerika objavila rat! Pročitajte najnovije vesti!"
Kad se ponovo našla pred ulaznim vratima, zaključila je kako nije mogla izabrati gori dan da poseti baba-tetku. Možda bi bilo pametnije da se vrati u hotel i ostavi to za sutra? Ali zašto bi sutra išta bilo drugačije? Gotovo je ostala bez novca, a ako je Amerika zaratila, kako će se vratiti u Englesku i, što je važnije, Sebastijanu, od koga nije htela da se razdvaja duže od dve nedelje?
Popela se uz pet stepenika i stala pred blistava crna vrata s velikim lakiranim mesinganim zvekirom. Možda je Filis napolju. Možda se preselila. Ema je taman htela da zakuca kad je primetila zvono na zidu. Ispod njega je pisalo „Trgovački putnici". Pozvonila je, uzmakla jedan korak i čekala, mnogo opuštenija što će se suočiti s čovekom koji posluje s trgovačkim putnicima.
Nekoliko trenutaka kasnije vrata je otvorio visok čovek otmeno odeven u crni sako, pantalone na pruge, belu košulju i sa sivom kravatom.
„Izvolite, gospođo?”, pitao je pošto je očigledno zaključio da Ema nije trgovački putnik.
„Zovem se Ema Barington“, rekla je. „Zanima me je li moja baba-tetka Filis kod kuće.“
„Kod kuće je, gospođice Barington, jer ponedeljkom po podne igra bridž. Budite ljubazni i uđite, a ja ću preneti gospođi Stjuart da ste tu.“
„Mogu da se vratim sutra ako sad nije zgodno", promucala je Ema. No on je već zatvorio vrata i bio na polovini hodnika.
Dok je Ema čekala u hodniku, nije mogla da ne pogodi iz koje zemlje potiču Stjuarti: portret Lepog princa Čarlija 6 iznad ukrštenih mačeva i štit porodice Stjuart visili su na zidu u drugom kraju predvorja. Ema je polako koračala gore-dole i divila se slikama Peploa, Fergusona, Maktagarta i Rejberna. Setila se da njen deda lord Harvi ima jednog Lorensa u salonu zamka Maldželri. Nema predstavu čime se muž njene baba-tetke bavi, ali očigledno dobro posluje.
Batler se vratio posle nekoliko trenutaka s istim ravnodušnim izrazom. Možda nije čuo vest o Perl Harboru.
„Gospođa će vas primiti u salonu", rekao je.
Koliko je nalik na Dženkinsa: bez suvišnih reči, ujednačenog koraka koji nikad ne menja i uspeva da ukaže poštovanje bez poniznosti. Ema je poželela da ga pita iz kog dela Engleske potiče, ali znala je da bi to smatrao nametljivim te ga je bez reči sledila hodnikom.
Htela je da pođe stepenicama kad se batler zaustavio, povukao rešetku lifta i stao u stranu da je propusti. Lift u privatnoj kući? Ema se zapitala je li baba-tetka Filis invalid. Lift se zatresao kad se zaustavio na trećem spratu. Izašla je u divno namešten salon. Da zvuci saobraćaja, trubljenja i policijskih sirena nisu dopirala s ulice, pomislila bi da je u Edinburgu.
„Molim vas, sačekajte ovde, gospođice."
Ema je ostala kod vrata dok je batler otišao u drugi kraj sobe. Kraj upaljene vatre u kaminu sedele su četiri starije gospođe koje su pijuckale čaj i grickale pogačice s maslacem dok su pomno slušale radio koji nikad nije treštao.
Kad je batler najavio „Gospođica Ema Barington", sve su se okrenule i pogledale u nju. Znala je koja je sestra lorda Harvija pre nego što je ova ustala da je pozdravi: vatreno-crvena kosa, vragolast osmeh i nepogrešivo držanje nekoga čiji roditelji nisu emigranti.
„Nemoguće da si ti mala Ema“, rekla je prilazeći unuci. U govoru joj se još zadržao trag gorštačke pevuckavosti. „Kad sam te poslednji put videla, draga curo, nosila si sportsku haljinicu, bele soknice, patike i vukla hokejaški štap. Bila sam prilično zabrinuta za dečkiće u protivničkoj ekipi." Ema se osmehnula; isti smisao za humor kao u njenog dede. „A pogledaj se sad. Izrasla si u divno biće“ Ema je pocrvenela. „Šta te dovodi u Njujork, draga moja?"
„Žao mi je što sam došla ovako nenajavljeno, bako", počela je Ema i uzrujano pogledala tri gošće.
„Ne brini zbog njih", prošaputala je. „Posle predsednikove objave imaju više nego dovoljno tema da se zanimaju. Nego, gde su ti koferi?"
„Kofer mi je u hotelu Mejflauer.“
„Parkeru", obratila se batleru, „pošaljite nekoga da donese stvari gospođice Eme iz Mejflauera i onda pripremite glavnu gostinsku sobu jer posle današnjih vesti osećam da će moja unuka ostati kod nas neko vreme“ Batler se povukao.
„Ali, bako..“
„Bez ’ali’“, prekinula ju je i podigla ruku. „I zahtevam da prestaneš da me zoveš bako, zbog toga se osećam kao nadžak-baba. Jeste da je sasvim moguće da sam nadžak-baba, ali ne želim da me redovno podsećaš na to. Zovi me Filis, molim te.“
„Hvala, bako Filis“, odgovori Ema.
Filis se nasmeja. „Obožavam Engleze", rekla je. „A sad dođi da se pozdraviš s mojim prijateljicama. Opčiniće ih tako nezavisna mlada dama. Tako zastrašujuće savremena."


— o O o —



Ispostavilo se da je „neko vreme" trajalo više od godinu dana. Sa svakim danom Ema je sve silnije želela da ponovo bude sa Sebastijanom, ali mogla je da prati sinovljev napredak samo iz majčinih pisama i povremenog Grejsinog. Plakala je kad je čula da je deka umro jer je mislila da će on živeti zauvek. Pokušala je da ne misli o tome ko će preuzeti kompaniju i pretpostavila da se njen otac neće drznuti da se pojavi u Bristolu.
Ema se pored Filis osećala dobrodošlo kao kod rođene majke. Brzo je otkrila da je njena baba-tetka prava Harvijeva, preterano velikodušna i kao da je u ranom detinjstvu iz rečnika iscepala stranice s rečima nemoguće, neverovatno i nepraktično. Glavna gostinska soba, kako ju je Filis zvala, zapravo je apartman od nekoliko soba s pogledom na Central park, što je bilo prijatno iznenađenje posle skučene sobe u Mejflaueru.
Drugo iznenađenje ju je čekalo kad je prvog dana sišla na večeru i zatekla baku odevenu u vatrenocrvenu haljinu kako drži čašu viskija i cigaretu u dugoj muštikli. Osmehnula se što ju je ta žena nazvala savremenom.
„Moj sin Alister će nam se pridružiti na večeri", rekla je pre nego što je Parker stigao da Emi natoči čašu Harvijevog bristolskog krema. „On je advokat i neženja", dodala je. „Dva nedostatka od kojih će se teško oporaviti. Ali povremeno ume da bude prilično zabavan iako je pomalo uštogljen."
Stric Alister je stigao nekoliko trenutaka kasnije. Obukao je smoking za večeru kod majke, oličenje pravog „Engleza u inostranstvu".
Ema je zaključila da ima pedesetak godina i dobrog krojača, koji prikriva nekoliko kilograma viška. Smisao za humor mu jeste pomalo uštogljen, ali nesumnjivo je bistar, zabavan i dobro obavešten, iako je preopširno pričao o slučaju na kome trenutno radi. Ema se nije iznenadila kad joj je ponosna majka rekla da je Alister najmlađi partner u advokatskoj kancelariji od očeve smrti. Pretpostavila je da Filis zna zašto se nije oženio.
Nije bila sigurna je li to zbog izvrsne hrane, odličnog vina ili američkog gostoprimstva, tek toliko se opustila da im je na kraju ispričala sve što joj še događalo otkako ju je baba-tetka Filis videla na hokejaškom terenu škole Red mejds.
Dok je objašnjavala zašto je uprkos opasnosti prešla Atlantski okean, oboje su zurili u nju kad da je upravo pala s druge planete.
Pošto je Alister smazao poslednji zalogaj voćnog kolača i posvetio se velikoj čaši brendija, sledećih pola sata je ispitivao neočekivanu gošću kao da je on protivnički advokat a Ema ratoborni svedok.
„Pa, moram reći, majko", kazao je dok je savijao salvetu, „ovaj slučaj mnogo više obećava od Udruženih kablova protiv Njujorške elektrike. Jedva čekam da ukrstim mač sa Seftonom Dželksom.“
„Zašto bismo gubili vreme na Dželksa kad je kudikamo važnije da pronađemo Harija i dokažemo njegovu nevinost?“, upita Ema.
„Slažem se potpuno“, odgovori Alister. „No imam osećaj da će jedno voditi do drugog. “ Uzeo je Emin primerak Zatvorenikovog dnevnika, ali nije otvorio knjigu već se zagledao u hrbat.
„Ko je izdavač? “, upita Filis.
„Vikingpres“, odvrati Alister i skiđe naočare.
„Vidi ti to, Harold Ginsberg. “
„Misliš li da je sarađivao s Maksom Lojdom u ovoj prevari?“ Alister se obrati majci.
„Naravno da nije. Tvoj otac mi je jednom ispričao kako je naišao na Ginsberga u sudu. Sećam se da ga je opisao kao zadivljujućeg protivnika, ali čoveka kome nikad ne bi palo na pamet da preokrene zakon u svoju korist a kamoli da ga prekrši. “
„Onda imamo šansu“, reče Alister. „Ako je tako, neće biti srećan kad sazna šta je učinjeno pod imenom njegove kuće. Međutim, moraću da pročitam knjigu pre nego što ugovorim sastanak s izdavačem. “ Alister se osmehnu Emi. „Veoma me zanima šta će gospodin Ginsberg pomisliti o tebi, mlada damo. “
„A mene jednako zanima šta će Ema misliti o Haroldu Ginsbergu. “
„Dobar udarac, mama“, priznade Alister.
Pošto je Parker natočio Alisteru drugi brendi i ponovo mu pripalio cigaru, Ema se odvažila da ga pita šta misli o izgledima da joj dozvole da poseti Harija u Lavenamu.
„Sutra ću podneti zahtev u tvoje ime“, obećao je između dva dima. „Videćemo hoću li imati više uspeha od tvog uslužnog inspektora. “
„Mog uslužnog inspektora? “, ponovi Ema.
„Neobično uslužnog", reče Alister. „Čudi me da je inspektor Kolovski uopšte pristao da te primi kad je saznao da je Dželks umešan."
„Meni nimalo ne čudi što je bio uslužan", primeti Filis i namignu Emi.

32.


„I kazete da je vaš suprug napisao ovu knjigu?"
„Ne, gospodine Ginsberže", odgovori Ema. „Hari Klifton i ja nismo venčani iako sam majka njegovog deteta. Ali on jeste napisao Zatvorenikov dnevnik dok je bio zatvoren u Lavenamu."
Harold Ginsberg je skinuo naočare u obliku polumeseca s vrha nosa i pomnije se zagledao u mladu ženu koja je sedela naspram njegovog radnog stola. „Ne dopada mi se vaša tvrdnja i moram napomenuti da je svaka rečenica dnevnika napisana rukopisom gospodina Lojda.“
„Prepisao je Harijev rukopis od reči do reči.“
„Da bi to bilo moguće, gospodin Lojd je morao da deli ćeliju s Tomom Bredšoom. To možemo lako proveriti."
„Ili su zajedno radili u biblioteci", natuknu Alister.
„Ako uspete to da dokažete", odgovori Ginsberg, „moja kuća, a samim tim i ja, našli bismo se u najmanju ruku u nezavidnom položaju. S obzirom na okolnosti, možda bi bilo mudro da potražim pravni savet."
„Želimo da od početka bude jasno", umeša se Alister, koji je sedeo Emi zdesna, „kako smo dobronamerno došli ovamo jer smo mislili da biste želeli da čujete priču moje rođake."
„To je jedini razlog što sam pristao da vas primim", odvrati Ginsberg. „Veoma sam se divio vašem pokojnom ocu."
„Nisam znao da ste se poznavali."
„I nismo. On je zastupao drugu stranu u slučaju u koji je moja kuća bila umešana i izašao sam iz sudnice žaleći što nije bio na mojoj strani. Međutim, ako već treba da poverujem u priču vaše rođake, nadam se da vam neće smetati da postavim gospođici Barington nekoliko pitanja."
„Rado ću odgovoriti na sva vaša pitanja, gospodine Ginsberže", kaza Ema. „Ali smem li da vas pitam jeste li pročitali Harijevu knjigu?"
„Nastojim da pročitam svaku knjigu koju objavimo, gospođice Barington. Ne mogu se pretvarati da mi se sve dopadaju ili čak da sve pročitam do kraja. Međutim, čim sam pročitao prvo poglavlje Zatvorenikovogdnevnika, znao sam da će biti bestseler. Takođe sam napravio fusnotu na strani dvesta jedanaest." Ginsberg je podigao knjigu i okrenuo nekoliko strana pre nego što je pročitao: „ Uvek sam želeo da budem pisac i trenutno smišljam zaplet prve knjige serijala detektivskih romana čija je radnja smeštena u Bristolu.“
„Bristol", prekinula ga je Ema. „Kako bi Maks Lojd mogao znati išta o Bristolu?"
„Postoji grad po imenu Bristol u Ilinoisu, rodnoj državi gospodina Lojda, gospođice Barington", odgovori Ginsberg, „kao što mi je Maks rekao kad sam mu saopštio da bih rado pročitao prvu knjigu serijala."
„Nećete je nikad pročitati", uveri ga Ema.
„Već mi je poslao prva poglavlja Pogrešnog identiteta i moram priznati da su veoma dobra."
„I jesu li ta poglavlja napisana istim stilom kao dnevnik?"
„Jesu. I pre nego što me pitate, gospođice Barington, napisana su istim rukopisom ako hoćete da kažete su i ona prepisana."
„Jednom mu je to pošlo za rukom. Što ne bi probao ponovo?"
„Ali imate li ikakav opipljiv dokaz da gospodin Lojd nije napisao Zatvorenikov dnevnik?“ Ginsberg je počinjao da zvuči ogorčeno.
„Imam, gospodine. Ja sam Ema iz knjige."
„Ako je tako, gospođice Barington, slažem se s piscem da ste zaista prava lepotica i već ste dokazali, citiraću, da ste vatreni i ratoborni."
Ema se osmehnu. „A vi ste stari laskavac, gospodine Ginsberže."
„Kao što je rekao, vatrena i ratoborna", ponovi Ginsberg i vrati naočare na nos. „Bez obzira na to, sumnjam da bi se vaša tvrdnja održala na sudu. Sefton Dželks će kao svedoke dovesti deset devojaka po imenu Ema koje će se zakleti da poznaju Lojda celog života. Potrebno mi je nešto opipljivije."
„Ne smatrate li velikom slučajnošću, gospodine Ginsberže, što je prvi dan u dnevniku istovremeno i dan kad je Tomas Bredšo stigao u Lavenam?"
„Gospodin Lojd je objasnio da je počeo da vodi dnevnik tek kad je postao bibliotekar jer je tad imao više vremena."
„Ali kako objašnjavate što nije spomenuo poslednju noć u zatvoru ili jutro kad je pušten? Samo je doručkovao u menzi i onda otišao na posao u biblioteku."
„Koje je vaše objašnjenje?", upita Ginsberg i pogleda je preko naočara.
„Čovek koji je napisao dnevnik, ko god da je, još je u Lavenamu i verovatno piše nastavak."
„To biste lako mogli da proverite." Ginsberg podiže obrvu.
„Slažem se“, umeša se Alister. „Već sam podneo zahtev u ime gospođice Barington da poseti gospodina Bredšoa na osnovu olakšavajućih okolnosti i čekam odobrenje upravnika Lavenama.“
„Smem li da postavim još nekoliko pitanja, gospođice Barington, u nadi da ćemo otkloniti preostale sumnje?", upita Ginsberg.
„Naravno", odgovori Ema.
Starac se osmehnu, poravna prsluk, gurnu naočare uz nos i zagleda se u spisak pitanja u beležnici pred sobom. „Ko je kapetan Džek Tarant, poznat i kao Stari Džek?"
„Najstariji prijatelj mog dede. Zajedno su služili u Burskom ratu."
„Kog dede?"
„Ser Voltera Baringtona."
Izdavač klimnu glavom. „A smatrate li da je gospodin Tarant bio častan čovek?"
„Kao Cezarova žena, bio je besprekoran. On je verovatno najviše uticao na tok Harijevog života."
„Ali nije li on kriv što vi i Hari niste venčani?"
„Je li to pitanje važno?", uskoči Alister.
„Mislim da ćemo upravo saznati", odgovori Ginsberg, ne skidajući pogled s Eme.
„Džek je smatrao svojom dužnošću da upozori sveštenika kako postoji mogućnost da je moj otac Hjugo Barington istovremeno i Harijev otac", odgovori Ema napuklim glasom.
„Zar je to bilo neophodno, gospodine Ginsberže?", brecnu se Alister.
„I te kako", odvrati izdavač i podiže primerak Zatvorenikovog dnevnika sa stola. „Sad sam uveren da je Hari Klifton napisao ovu knjigu a ne Maks Lojd."
Ema se osmehnu. „Hvala, iako ne znam šta mogu da uradim u vezi s tim.“
„Ali ja znam tačno šta ću da uradim“, odgovori Ginsberg. „Za početak ću izdati revidirano izdanje onoliko brzo koliko štamparija može da ga odštampa. Imaće dve krupne promene: ime Hari Klifton zameniće ime Maksa Lojda na prednjoj korici i njegova fotografija će biti na zadnjoj, ako imate fotografiju, gospođice Barington."
„Nekoliko", reče Ema, „uključujući i onu na palubi Kanzaske zvezde dok je uplovljavala u njujoršku luku."
„Ah, to objašnjava...", poče Ginsberg.
„Ali ako to uradite", prekide ga Alister, „nastaće pravi pakao. Dželks će u ime svog klijenta podneti tužbu zbog klevete i tražiti da platite odštetu."
„Nadajmo se da će tako biti", odvrati Ginsberg, „jer će se knjiga u tom slučaju vratiti na prvo mesto liste bestselera i ostati tamo nekoliko meseci. Međutim, ako ne uradi ništa, kao što mislim da neće, dokazaće da veruje kako je on jedini koji je video nestalu beležnicu u kojoj je Hari Klifton opisao kako je završio u Lavenamu."
„Znala sam da postoji još jedna", reče Ema.
„Naravno da postoji", uveri je Ginsberg. „Kad ste spomenuli Kanzasku zvezdu, shvatio sam da rukopis koji je gospodin Lojd poslao kao uvodno poglavlje Pogrešnog identiteta nije ništa drugo do opis onoga što se dogodilo Hariju Kliftonu pre nego što je osuđen za zločin koji nije počinio."
„Hoćete li mi dozvoliti da pročitam?", zamoli Ema.


— o O o —



Čim je Ema ušla u Alisterovu kancelariju, znala je da je nešto pošlo po zlu. Poznat srdačan osmeh dobrodošlice smenilo je namršteno čelo.
„Neće mi dozvoliti da posetim Harija, je li tako?“, pitala je.
„Neće. Odbili su tvoj zahtev“, odgovori Alister.
„Ali zašto? Rekao si daje to moje pravo."
„Jutros sam zvao upravnika i postavio mu isto pitanje."
„I Šta je naveo kao razlog?"
„Poslušaj sama jer sam snimio naš razgovor. Slušaj pažljivo pošto nam otkriva tri veoma važna traga." Bez daljeg objašnjenja, nagnuo se i pritisnuo dugme na grundigu. Dva kotura se zavrteše.
„Kazneno-popravni zavod Lavenam."
„Mogu li da razgovaram s upravnikom?"
„Ko ga traži?"
„Alister Stjuart, advokat iz Njujorka."
Tišina praćena zvonjavom. Duža tišina pa glas: „Prebaciću vas, gospodine."
Ema je sela na ivicu stolice kad se upravnik javio.
„Dobro jutro, gospodine Stjuarte. Ovde upravnik Svonson. Izvolite?"
„Dobro jutro, gospodine Svonsone. Pre deset dana sam vam poslao zahtev u ime svoje klijentkinje, gospođice Eme Barington, za posetu zatvoreniku Tomasu Bredšou što je pre moguće na osnovu olakšavajućih okolnosti. Jutros sam primio obaveštenje iz vaše kancelarije da je zahtev odbijen. Ne vidim nijedan pravni razlog za...”
„Gospodine Stjuarte, vaš zahtev je obrađen na uobičajen način, ali ne mogu da odobrim vaš zahtev jer gospodin Bredšo više nije u ovoj ustanovi."
Sledila je još jedna duga tišina iako je Ema videla da se traka i dalje vrti. Alister je napokon pitao: „A u koju je ustanovu prebačen?"
„Nisam ovlašćen da vam to kažem, gospodine Stjuarte."
„Ali po zakonu moja klijentkinja ima pravo da..."
„Zatvorenik je potpisao dokument u kome se odrekao svojih prava i rado ću vam poslati kopiju."
„Ali zašto je to uradio?", Alister je bacio udicu.
„Nisam ovlašćen da vam to kažem", ponovi upravnik, ne zagrizavši mamac.
„Jeste li ovlašćeni da kažete bilo šta u vezi s Tomasom Bredšoom?" Alister se trudio da ne zvuči ogorčeno.
Sledila je još jedna duga tišina. Iako se traka još vrtela, Ema se zapitala je li upravnik prekinuo vezu. Alister je stavio prst na usne i odjednom se ponovo čuo glas.
„Hari Klifton je pušten iz zatvora, ali nastavio je da služi kaznu." Još jedna duga pauza. „I ostao sam bez najboljeg bibliotekara koga je ovaj zatvor imao."
Veza se prekinula.
Alister je pritisnuo dugme da zaustavi traku pre nego što je progovorio. „Upravnik je otišao najdalje što je mogao kako bi nam pomogao."
„Time što je spomenuo Harija po imenu?", upita Ema.
„Da, ali i time što je rekao da je donedavno radio u zatvorskoj biblioteci. To objašnjava kako se Lojd domogao dnevnika."
Ema khmnu glavom. „Ali rekao si da postoje tri važna traga", podsetila ga je. „Šta je treći?"
„Da je Hari pušten iz Lavenama ali i dalje služi kaznu."
„Onda mora da je u drugom zatvoru."
„Ne verujem", odvrati Alister. „Pošto smo u ratu, kladim se da će Tom Bredšo ostatak kazne odslužiti u mornarici."
„Zašto to misliš?"
„Sve piše u dnevniku", odgovori Alister. Podigao je primerak Zatvorenikovog dnevnika sa stola, okrenuo stranu koju je obeležio i pročitao: „Čim se vratim u Bristol, stupicu u mornaricu i boriti se protiv Nemaca.“
„Ali ne bi mu dozvolili da se vrati u Englesku dok ne odsluži kaznu."
„Nisam rekao da se pridružio engleskoj mornarici."
„O bože", reče Ema kad je shvatila značaj Alisterovih reči. „Bar znamo da je Hari još živ", istaknu Alister vedro.
„Volela bih da je još u zatvoru."

HJUGO BARINGTON
1942-1943




33.


Opelo Ser Volteru održano je u Crkvi Svete Marije Radklif. Pokojni direktor brodske linije Barington svakako bi se ponosio da je video dupke punu crkvu i čuo osećajni govor u njegovu slavu koji je bristolski biskup održao.
Posle opela su posetioci stali u red da izraze saučešće ser Hjugu, koji je stajao kod severnih vrata crkve, pored svoje majke. Onima koji su pitali za njegovu kćerku Emu odgovarao je da je zaglavljena u Njujorku iako nije umeo da im kaže zašto je uopšte tamo otputovala. Znao je i da odgovori kako se njegov sin Džajls, kojim se preterano ponosio, nalazi u nemačkom logoru za ratne zarobljenike u Vajnsbergu, što mu je majka sinoć ispričala.
Za vreme opela, lord i ledi Harvi, Hjugova bivša žena Elizabet i njihova kćerka Grejs sedeli su u prvom redu, na suprotnoj strani od Hjuga. Svi su oni izrazili saučešće ožalošćenoj udovici, a onda izašli i ne pogledavši ga.
Mejsi Klifton je sedela u zadnjem redu, pognute glave za vreme opela, i izašla je čim je biskup dao poslednji blagoslov.
Kad je Bil Lokvud, vršilac dužnosti direktora, istupio da se rukuje s novim direktorom i izjavi saučešće, Hjugo mu je rekao samo: „Očekujem da vas vidim u svojoj kancelariji u devet sutra ujutru.“
Gospodin Lokvud se blago naklonio.
Posle sahrane je održana daća u Barington holu. Hjugo se motao među gostima, od kojih će nekoliko uskoro saznati da je ostalo bez posla u brodskoj liniji Barington. Kad je i poslednji gost otišao, Hjugo se popeo u svoju spavaću sobu i presvukao za večeru.
Ušao je u trpezariju držeći majku podruku. Kad je sela, zauzeo je očevo mesto u čelu stola. Za vreme večere, dok nije bilo poslužitelja, rekao je majci kako je on, uprkos očevim sumnjama, drugi čovek.
Uverio ju je da je kompanija u sigurnim rukama i da ima uzbudljive ideje za budućnost.


— o O o —



Hjugo je u 9:23 sledećeg jutra prošao u bugatiju kroz kapiju brodske linije Barington, prvi put posle više od dve godine. Parkirao se na direktorovom mestu i popeo se do očeve stare kancelarije.
Kad je izašao iz lifta na četvrtom spratu, ugledao je Bila Lokvuda kako korača hodnikom ispred njegove kancelarije, držeći crvenu fasciklu. Ali Hjugo je hteo da ga pusti da čeka.
„Dobro jutro, Hjugo“, pozdravio ga je Lokvud i pošao prema njemu.
Hjugo je bez odgovora prošao pored njega. „Dobro jutro, gospođice Pots“, rekao je svojoj staroj sekretarici kao da nije ni odsustvovao. „Reći ću vam kad budem mogao da primim gospodina Lokvuda", dodao je i ušao u novu kancelariju.
Seo je za očev sto - i dalje ga je smatrao očevim i zapitao se koliko će to još trajati - i otvorio Tajms. Otkako su Amerikanci i Rusi ušli u rat, sve više ljudi počinje da veruje u savezničku pobedu. Spustio je novine.
„Sad ću primiti gospodina Lokvuda, gospođice Pots."
Vršilac dužnosti direktora se osmehivao kad je ušao u direktorovu kancelariju. „Dobro došao natrag, Hjugo."
Hjugo ga je prostrelio pogledom i ispravio: „Direktor."
„Izvinite, direktore", reče čovek koji je sedeo u upravnom odboru brodske linije Barington dok je Hjugo još nosio kratke pantalone.
„Voleo bih da mi kažete naše trenutno novčano stanje."
„Svakako, direktore." Lokvud je otvorio crvenu fasciklu koju je nosio pod rukom.
Pošto mu direktor nije ponudio da sedne, ostao je na nogama. „Vaš otac je uspeo da mudro vodi kompaniju u teškim vremenima i uprkos nekoliko prepreka, među kojima nije najmanja što su Nemci redovno bombardovali luku za vreme noćnih vazdušnih napada početkom rata, pomoću vladinih ugovora uspeli smo da prebrodimo oluju te ćemo ponovo biti uspešni kad se ovaj užasni rat završi."
„Ne skrećite s teme i pređite na suštinu."
„Prošle godine je kompanija", nastavio je Lokvud i okrenuo stranu, „ostvarila prihod od trideset sedam hiljada četiri stotine funti i deset šilinga."
„Ne bi valjalo da izostavimo deset šilinga, zar ne?"
„To je uvek bio stav vašeg oca", odgovorio je Lokvud ne primetivši ironiju..
„A ove godine?"
„Naš polugodišnji izveštaj nagoveštava da su izgledi povoljni da izjednačimo, a možda i nadmašimo prošlogodišnji prihod." Lokvud je okrenuo još jednu stranu.
„Koliko trenutno ima mesta u upravnom odboru?"
Lokvud se iznenadio zbog promene teme i morao je da okrene nekoliko strana pre nego što je odgovorio. „Tri jer su, nažalost, lord Harvi, ser Derek Sinkler i kapetan Hejvens podneli ostavke posle smrti vašeg oca."
„Drago mi je što to čujem. Poštedeli su me muke da ih otpustim."
„Direktore, pretpostavljam da ne želite da zabeležim taj stav u zapisniku o ovom sastanku?"
„Zabole me hoćete li ili nećete", odvrati Hjugo.
Vršilac dužnosti direktora pognu glavu.
„A kad bi vi trebalo da se penzionišete?"
„Punim šezdesetu za dva meseca. Ali, direktore, ako mislite da bih, s obzirom na okolnosti...“
„Kakve okolnosti?"
„Pošto tek počinjete da se upoznajete s novim poslom, da se tako izrazim, možda bih mogao da ostanem još dve godine."
„To je lepo od vas", reče Hjugo. Vršilac dužnosti direktora se osmehnu prvi put tog jutra. „Ali nemojte se izlagati neprilici zbog mene. Dva meseca mi odgovara. Dakle, koji je najveći izazov s kojim se trenutno suočavamo?"
„Nedavno smo konkurisali za veliki ugovor s vladom ne bismo li iznajmili našu trgovačku flotu mornarici", odgovorio je Lokvud pošto se pribrao. „Ne prednjačimo, ali mislim da je vaš otac ostavio dobar utisak kad su nas inspektori posetili nešto ranije ove godine te bi trebalo da nas ozbiljno shvate."
„Kad ćemo saznati?"
„Proći će još neko vreme, bojim se. Vladini službenici nisu poznati po brzini", dodao je i nasmejao se svojoj pošalici. „Pripremio sam vam i nekoliko predloga za razmatranje, direktore, s kojima bi trebalo da se upoznate pre nego što budete predsedavali prvom sastanku upravnog odbora."
„Ne nameravam da održavam mnogo sastanaka upravnog odbora. Verujem u predvođenje, donošenje odluka i njihovo pridržavanje. Ali možete ostaviti te papire kod moje sekretarice, pogledaću ih kad budem imao vremena."
„Kako želite, direktore."
Nekoliko minuta pošto je Lokvud izašao, Hjugo je pošao. „Idem u banku", rekao je dok je prolazio pored radnog stola gospođice Pots.
„Hoćete li da pozovem gospodina Prendergasta i kažem mu da hoćete da ga vidite?", pitala je dok je žurila hodnikom za njim.
„Naravno da neću. Zelim da ga iznenadim."
„Treba li da uradim nešto pre nego što se vratite, ser Hjugo?", pitala je kad je ušao u lift.
„Da. Promenite ime na mojim vratima dok se ne vratim."
Gospođica Pots se okrenula da pogleda kancelarijska vrata. Na njima je pozlaćenim slovima pisalo Ser Volter Barington.
Vrata lifta se zatvoriše.
Dok je vozio u centar grada, pomislio je kako njegovi prvi sati na mestu direktora nisu mogli proći bolje. Napokon je sve kako treba da bude. Parkirao je bugati ispred Nacionalne pokrajinske banke u Kom stritu, pa izvukao paket koji je ostavio ispod suvozačkog sedišta.
Ušao je u banku, prošao pored prijemnice i uputio se pravo u upravnikovu kancelariju. Tiho je pokucao pre nego što je umarširao. Zbunjen, gospodin Prendergast je skočio sa stolice kad je Hjugo spustio kutiju za cipele na njegov sto pa seo naspram njega.
„Nadam se da nisam prekinuo nešto važno."
„Naravno da niste, ser Hjugo", odgovori Prendergast zureći u kutiju za cipele. „Na raspolaganju sam vam u svako doba."
„Lepo je to znati, Prendergaste. Zašto mi za početak ne biste rekli šta se dešava s Brod stritom?"
Upravnik je požurio na drugi kraj kancelarije, otvorio fioku ormarića s dokumentima, izvadio debelu fasciklu i spustio je na sto. Pregledao je nekoliko papira pre nego što je progovorio.
„Ah, da“, reče naposletku. „Ovo sam tražio."
Hjugo je nestrpljivo tapšao rukonaslon.
„Od dvadeset dve firme koje su prestale da trguju u Brod stritu otkako je bombardovanje počelo, sedamnaest je več prihvatilo vašu ponudu od dve stotine funti ili manje za pravo neograničenog vlasništva. Naime, cvećar Roland, kasapin Bejts, Mejkpis..."
„Šta je s gospođom Klifton? Je li prihvatila moju ponudu?"
„Bojim se da nije, ser Hjugo. Gospođa Klifton je rekla da ne pristaje na manje od četiri stotine funti i dala vam je rok do petka da prihvatite njenu ponudu."
„Je l’ tako, prokleta bila. Pa, možete joj poručiti da je dve stotine funti moja poslednja ponuda. Ta žena nije nikad imala ni groš na svoje ime te ne verujem da ćemo još dugo čekati dok se ne dozove pameti."
Prendergast se tiho nakašljao. Hjugo se dobro sećao tog nakašljavanja.
„Ako uspete da kupite sve zemljište u ulici osim parcele gospođe Klifton, četiri stotine funti bi moglo da ispadne sasvim razumno."
„Ona blefira. Treba samo da čekamo."
„Ako tako kažete."
„Kažem. U svakom slučaju, znam pravog čoveka koji će ubediti Kliftonovu da bi bilo mudro da pristane na dve stotine funti."
Prendergast nije izgledao uvereno, ali zadovoljio se time da pita: „Mogu li još nešto učiniti za vas?"
„Možete", odgovorio je Hjugo i podigao poklopac kutije. „Možete li da deponujete ovaj novac na moj lični račun i date mi novu čekovnu knjižicu?"
„Naravno, ser Hjugo", odgovori Prendergast i pogleda u kutiju. „Izbrojaću novac pa ću vam izdati priznanicu i čekovnu knjižicu."
„Ali moraću odmah da podignem nešto novca jer sam bacio oko na lagondu V12."
„Pobednicu trke Le Man. Pa vi ste uvek i bili pionir na tom polju."
Hjugo se osmehnuo i ustao sa stolice.
„Nazovite me čim gospođa Klifton shvati da će dobiti samo dve stotine funti."


— o O o —



„Gospođice Pots, radi li Sten Tankok i dalje kod nas?", pitao je Hjugo dok je marširao prema svojoj kancelariji.
„Da, ser Hjugo", odgovorila je njegova sekretarica i ušla za njim u kancelariju. „Radi kao utovarivač u oboru za stoku."
„Hoću odmah da ga vidim", reče direktor i sruši se na stolicu.
Gospođica Pots požuri iz kancelarije.
Hjugo se zagledao u fascikle poredane na radnom stolu. Trebalo bi da ih pročita pre sledećeg sastanka upravnog odbora. Otvorio je gornju: spisak zahteva sindikata posle poslednjeg sastanka s upravom. Stigao je do broja četiri na spisku, dvonedeljni plaćeni odmor svake godine, kad se čulo kucanje na vratima.
„Tankok je stigao, direktore."
„Hvala, gospođice Pots. Uvedite ga."
Sten Tankok je ušao u kancelariju, skinuo platnenu kapu i stao ispred direktorovog radnog stola.
„Zvali ste me, gosn?“, pitao je pomalo nervozno.
Hjugo je pogledao zdepastog, neobrijanog lučkog radnika čiji pivski stomak nije ostavljao sumnju gde većina njegovih nadnica završava petkom uveče.
„Imam zadatak za tebe."
„Dobro, gosn", odgovori Sten malo opuštenije.
„Tiče se tvoje sestre Mejsi Klifton i njene parcele u Brod stritu gde je nekad bila čajdžinica Kod Tili. Znaš li išta o tome?"
„Da, gosn, neki čova joj nudio dvesta funti za parcelu."
„Je l' tako?", upita Hjugo i izvadi novčanik iz unutrašnjeg džepa. Izvadio je novu novčanicu od pet funti i spustio je na sto. Hjugo se setio kako je Tankok na isti način olizao usne i kako su svinjske okice zasjale kad ga je poslednji put podmitio. „Hoću da se postaraš da tvoja sestra prihvati ponudu, ali bez ikakvog nagoveštaja da stojim iza toga."
Gurnuo je novčanicu preko stola.
„Nema problema", odgovori Sten, ne gledajući više u njega već samo u novčanicu od pet funti.
„Biće još jedna", dodade Hjugo i potapša novčanik, „onog dana kad potpiše ugovor."
„Smatrajte to gotovim, gosn."
Hjugo je nehajno rekao: „Bilo mi je žao kad sam čuo za tvog sestrića."
„Ne znači mi mnogo. Mislim da je umislio da je mnogo pametniji nego što jeste."
„Rekli su mi da je sahranjen u moru."
„Da, pre više od dve godine."
„Kako ste saznali?"
„Brodski doktor je došo kod moje sestre, eto kako."
„I potvrdio je da je mladi Klifton sahranjen u moru?"
„Jošte kako. Čak je dono pismo od nekog tipa koji je bio na brodu kad je Hari umro."
„Pismo?" Hjugo se nagnu. „Šta je pisalo u tom pismu?"
„Nemam pojma, gosn. Mejsi ga nije otvorila."
„Pa šta je uradila s njim?"
„I dalje je na okviru kamina." Hjugo izvadi još pet funti. „Voleo bih da vidim to pismo."

34.


Hjugo nagazi kočnice nove lagonde kad začu kako prodavač novina na ćošku uzvikuje njegovo ime.
„Sin ser Hjuga Baringtona odlikovan zbog junaštva u Tobruku! Pročitajte celu vest!“
Hjugo iskoči iz automobila, pruži dečaku pola penija i zagleda se u sinovljevu fotografiju iz vremena kad je bio kapiten Bristolske srednje škole. Zauzimala je celu prvu stranu. Vratio se u automobil, isključio motor i pročitao celu vest.


Potporučnik Džajls Barington iz Prvog bataljona Vesekskog puka, sin ser Hjuga Baringtona, člana Trgovinske komore, odlikovan je Vojnim krstom posle bitke u Tobruku. Barington je predvodio puk preko osamdeset metara brisanog pustinjskog terena, ubio nemačkog oficira i još pet vojnika pre nego što je razorio neprijateljski rov i zarobio šezdeset tri nemačka pešadinca iz Romelovog nadmoćnog Afričkog korpusa. Putpukovnik Robertson iz Vesekskog puka rekao je da je potporučnik Barington, suočen s poražavajućim izgledima, pokazao izuzetno vodstvo i nesebičnu hrabrost.
Komandir potporučnika Baringtona, kapetan Aleks Fišer, koji je takođe završio Bristolsku srednju školu, učestvovao je u istoj borbi i spomenut je u depeši, a uz njih i kaplar Teri Bejts, lokalni kasapin iz Brod strita. Potporučnika Džajlsa Baringtona, nosioca Vojnog krsta, kasnije su zarobili Nemci kad je Romel opustošio Tobruk. Ni Barington ni Bejts ne znaju da su odlikovani jer su obojica trenutno ratni zarobljenici u Nemačkoj. Kapetan Fišer vodi se kao nestao u borbi. Pročitajte celu vest na stranama šest i sedam.


Hjugo je požurio kući da podeli novosti s majkom. „Koliko bi se Volter ponosio", rekla je kad je pročitala vest. „Moram odmah da pozovem Elizabet za slučaj da nije čula."
To je prvi put posle dugog vremena da je neko pomenuo njegovu bivšu ženu.


— o O o —



„Mislio sam da će vas zanimati da gospođa Klifton nosi verenički prsten", reče Mičel.
„Ko bi hteo da se oženi tom kučkom?"
„Izvesni Arnold Holkom, kako se ispostavilo."
„Ko je on?"
„Učitelj. Predaje engleski jezik u osnovnoj školi Merivud. U stvari, podučavao je Harija Kliftona pre nego što je prešao u Sveti Bid."
„Ali to je bilo pre toliko godina. Zašto niste ranije spomenuli njegovo ime?"
„Tek su nedavno počeli ponovo da se viđaju kad je gospođa Klifton pošla u večernju školu."
„U večernju školu?", ponovi Hjugo.
„Da“, odgovori Mičel. „Naučila je da čita i piše. Izgleda da je pljunuti sin.“
„Kako to mislite?", brecnu se Hjugo.
„Bila je najbolja od svih polaznika na završnom ispitu na kraju kursu."
„Je l’ tako? Možda bi trebalo da posetim učitelja Holkoma i kažem mu šta je tačno njegova verenica radila svih onih godina koliko se nije viđao s njom."
„Trebalo bi da napomenem da je Holkom bio bokser na Bristolskom univerzitetu, što je Sten Tankok osetio na svojoj koži."
„Umem da pazim na sebe", odvrati Hjugo. „U međuvremenu, hoću da motrite na još jednu ženu koja bi mogla biti opasna po moju budućnost koliko i Mejsi Klifton."
Mičel izvadi malu beležnicu i pero iz unutrašnjeg džepa.
„Zove se Olga Pjotrovska i živi u Londonu, na Loundes skveru broj četrdeset dva. Moram znati s kim sve stupa u vezu, a pogotovo ako ikad razgovora s nekim ko se bavi vašim ranijim zanimanjem. Nemojte izostavljati nikakve pojedinosti, bez obzira na to koliko ih smatrate beznačajnim ili neprijatnim."
Kad je Hjugo ućutao, beležnica i pero su nestali. Potom je pružio Mičelu kovertu, znak da je sastanak završen. Mičel je gurnuo platu u džep sakoa, ustao i othramao.


— o O o —



Hjugo se iznenadio koliko mu je brzo dosadilo na mestu direktora brodske linije Barington. Beskrajni sastanci kojima mora da prisustvuje, bezbroj papira koje mora pročitati, zapisnici o kojima valja razmišljati i hrpa prepiske na koju bi trebalo odgovoriti do sledećeg skupljanja pošte. Povrh toga, pre nego što uveče ode iz kancelarije, gospođica Pots mu preda akten-tašnu punu novih papira koje bi trebalo da pročita pre nego što se narednog jutra u osam vrati za radni sto.
Pozvao je tri drugara u upravni odbor, ukljuljučujući Arčija Fenvika i Tobija Danstabla, u nadi da će mu smanjiti pritisak. Retko su dolazili na sastanke, ali ipak su očekivali platu.
Kako su nedelje prolazile, Hjugo je sve kasnije dolazio u kancelariju. Kad ga je Bil Lokvud podsetio da je ostalo samo nekoliko dana do njegovog šezdesetog rođendana kad će se penzionisati, Hjugo se predao i rekao kako je odlučio da Lokvud može ostati još dve godine.
„Veoma je lepo od vas što ste ponovo razmislili o mom položaju, direktore", odgovori Lokvud. „Ali pošto sam služio ovoj kompaniji skoro četrdeset godina, mislim da je došlo vreme da ustupim mesto mlađem čoveku."
Hjugo je otkazao Lokvudovu oproštajnu zabavu.
Dotični mlađi čovek bio je Rej Kompton, Lokvudov pomoćnik, koji se zaposlio pre samo nekoliko meseci i svakako se još nije upoznao s poslom. Kad je predstavio godišnji izveštaj upravnom odboru, Hjugo je prihvatio da je kompanija jedva na nuli i složio se s Komptonom da je došlo vreme da otpuste nekoliko lučkih radnika pre nego što dođu dotle da im ne mogu isplatiti nadnice.
Baringtonovo bogatstvo se topilo, a sudbina zemlje izgledala je svetlija.
Pošto se nemačka vojska povlačila iz Staljingrada, Englezi su počeli da veruju kako saveznici mogu dobiti rat. Vera u budućnost vraćala se u svest ljudi kako su se pozorišta, klubovi i restorani ponovo otvarali širom zemlje.
Hjugo je žudeo za povratkom u grad i svoj društveni krug, ali Mičelovi izveštaji su mu i dalje davali do znanja kako bi bilo mudro da se kloni Londona.


— o O o —



Godina 1943. nije dobro počela za brodsku liniju Barington.
Nekoliko mušterija je otkazalo ugovore jer se ogorčilo što direktor neće da se udostoji da im odgovori na pisma, a nekoliko poverilaca tražilo je isplatu. Dvoje-troje je čak pretilo sudskim tužbama. A onda se jednog jutra pojavio zrak svetlosti i Hjugo je poverovao da će mu to rešiti sve neposredne teškoće s protokom gotovine.
Prendergastov poziv mu je ulio nadu.
Agencija za nekretnine Junajted dominion izrazila je želju da kupi zemljište u Brod stritu i stupila u vezu s upravnikom banke.
„Ser Hjugo, mislim da ne bi bilo razborito razgovarati o sumi preko telefona", rekao je Prendergast pomalo nadmeno.
Hjugo je sedeo u Prendergastovoj kancelariji samo četrdeset minuta kasnije. Čak je i on zinuo kad je čuo koliko su voljni da ponude.
„Dvadeset četiri hiljade funti?", ponovi Hjugo.
„Da, a siguran sam da je to početna cena i da ih mogu nagovoriti na gotovo trideset", odgovori Prendergast. „S obzirom na to da je vaš prvobitni trošak bio manji od tri hiljade funti, mislim da možemo reći da je to isplativo ulaganje. Postoji, ipak, jedna začkoljica."
„Začkoljica?", zabrinu se Hjugo.
„U vidu gospođe Klifton. Ponuda stoji za pravo neograničenog vlasništva nad čitavom ulicom, uključujući njenu parcelu."
„Ponudi joj osam stotina", zareža Hjugo.
Sledilo je Prendergastovo nakašljavanje iako nije podsetio klijenta da bi pre nekoliko meseci sklopili pogodbu s gospođom Klifton za četiri stotine funti da je poslušao njegov savet. A ako ona sazna za ponudu Junajted dominiona...
„Obavestiću vas čim čujem njen odgovor“, samo je rekao „Učinite to“, odvrati Hjugo. „Kad sam već tu, moram da podignem nešto gotovine sa svog ličnog računa."
„Žao mi je, ser Hjugo, ali taj račun je trenutno u minusu..


— o O o —



Hjugo je sedeo za volanom blistave kraljevskoplave lagonde kad je Holkom otvorio školska vrata i pošao dvorištem. Zaustavio se da popriča s domarom, koji je na kapiju nanosio svež sloj zelene i ljubičaste boje, boje škole Merivud.
„Dobro obavljeno, Alfe.“
„Hvala, učitelju Holkome", Hjugo je čuo domarov odgovor.
„Ali i dalje očekujem da se malo više posvetiš glagolima. I pokušaj da ne zakasniš u sredu."
Alf dotače kapu.
Holkom je pošao pločnikom, praveći se da ne primećuje Hjuga za volanom. Hjugo se podsmehnuo; svako se dvaput okrene za njegovom lagondom VI2. Tri mladića što tumaraju pločnikom s druge strane ne skidaju pogled s nje već pola sata.
Hjugo je izašao iz automobila i stao nasred pločnika, ali Holkom se i dalje nije obazirao na njega. Bio je jedan korak od njega kad mu se Hjugo obratio: „Možemo li da porazgovaramo, učitelju Holkome? Ja sam...“
„Vrlo dobro znam ko ste", odvrati Holkom i prođe pored njega.
Hjugo pojuri za učiteljem. „Samo sam mislio kako bi trebalo da znate..."
„Šta da znam?" Holkom se ukopa u mestu i okrenu prema njemu.
„Šta je vaša verenica donedavno radila."
„Bila je primorana na prostituciju zato što niste hteli da platite školarinu njenom sinu" - Holkom pogleda Hjuga pravo u oči - „vašem sinu za poslednje dve godine u Bristolskoj srednjoj školi."
„Nema dokaza da je Hari Klifton moj sin", odgovori Hjugo prkosno.
„Bilo je dovoljno dokaza da sveštenik odbije da venča Harija i vašu kćerku."
„Otkud znate? Niste bili tamo."
„Otkud znate? Pobegli ste."
„Onda ću vam reći nešto što svakako ne znate." Hjugo gotovo povika. „To oličenje čednosti s kojim nameravate da provedete ostatak života prevarom mi je uzelo parcelu u Brod stritu."
„Reći ću vam nešto što svakako znate", odgovori Holkom. „Mejsi je platila i poslednji peni duga, s kamatom, a vi ste joj ostavili manje od deset funti."
„Ta parcela sad vredi četiri stotine funti i pripada meni", reče Hjugo i odmah zažali zbog svojih reći.
„Da vam pripada, ne biste nudili dvostruko više."
Hjugo je pobesneo što je dozvolio da otkrije koliko ga ta parcela zanima, ali nije završio. „Morate li da platite za seks s Mejsi Klifton, učitelju? Ja svakako nisam morao."
Holkom podiže pesnicu.
„Samo napred, udarite me", podbode ga Hjugo. „Za razliku od Stena Tankoka, tužiću vas i uzeti vam i poslednji peni."
Holkom spusti pesnicu i produži dalje, ljut na sebe što je dozvolio Baringtonu da ga isprovocira.
Hjugo se osmehnuo. Zaključio je da je on zadao završni udarac.
Okrenuo se i video kako se tri momka s druge strane ulice podsmevaju. Ali nikad ranije nisu videli ljubičasto-zelenu lagondu.

35.


Kad su odbili prvi ček, Hjugo se nije obazirao i sačekao je nekoliko dana dok nije pokušao da ga unovči. Počeo je da prihvata neminovno kad su mu ga vratili s pečatom „Odbijeno".
U narednim nedeljama je otkrio nekoliko načina da reši trenutnu nestašicu gotovine.
Prvo je poharao kancelarijski sef i uzeo sto funti koje je njegov otac uvek čuvao za crne dane. Zavladao je mrkli mrak, a njegov stari sigurno nikad nije morao da posegne U rezerve gotovine kako bi sekretarici dao platu. Pošto je to potrošio, nerado se odrekao lagonde. Međutim, trgovac je učtivo istakao kako ljubičasta i zelena nisu tražene boje i, pošto je ser Hjugo tražio gotovinu, ponudio mu samo polovinu prvobitne kupovne cene budući da će karoserija morati da se skine i ponovo ofarba.
Hjugo je preživeo još jedan mesec.
Pošto više nije imao ništa što bi mogao prodati, počeo je da potkrada majku. Isprva sitninu od kusura koju je nalazio po kući, potom kovanice iz novčanika i konačno novčanice iz tašne.
Nije mnogo prošlo dok nije ukrao malog srebrnog fazana koji je godinama ukrašavao sredinu trpezarijskog stola. Sledili su njegovi roditelji - svi su odleteli do najbliže zalagaonice.
Hjugo je potom prešao na majčin nakit. Počeo je s predmetima čije odsustvo neće primetiti. Igla za šešir i venecijanski broš, a za njima ćilibarska ogrlica koju je retko nosila, zatim dijamantska tijara koja pripada porodici više od jednog veka i nosi se samo na venčanjima i sličnim ceremonijama. Nije očekivao da će biti mnogo takvih prilika u bliskoj budućnosti.
Naposletku se okrenuo očevoj zbirci slika. Prvo je sa zida skinuo portret svog dede, koji je naslikao mladi Džon Singer Sardžent, ali ne pre nego što su domaćica i kuvar podneli ostavku pošto nisu primili platu tri meseca. Dobro mu je došlo što je Dženkins umro mesec dana kasnije.
Za dedinim Konstablom (Mlin na brani) sledio je pradedin Tarner (Labudovi na reci Ejvon). Obe su bile u porodici više od jednog veka.
Hjugo je ubedio sebe da to nije krađa. Na kraju krajeva, u očevoj oporuci je pisalo i sva materijalna dobra.
Taj neredovni izvor prihoda omogućio je kompaniji da preživi i pokaže mali gubitak u prvom tromesečju, ako ne računa ostavku trojice direktora i još nekoliko starijih članova osoblja koji nisu primili platu krajem meseca. Kad bi ga pitali o privremenom zastoju, Hjugo je krivio rat. Jedan stariji direktor mu je na rastanku rekao: „Vaš otac to nikad nije morao da koristi kao izgovor."
Uskoro je čak i pokretna imovina počela da se topi.
Hjugo je znao da će, ako ponudi na prodaju Barington hol sa sedamdeset dva jutra zemlje, objaviti celom svetu da je bankrotirala kompanija koja je ostvarivala prihod više od sto godina.
Njegova majka je i dalje prihvatala uveravanja da su nedaće samo privremene i da će s vremenom sve doći na svoje mesto. Posle nekog vremena počeo je da veruje u sopstvene reči. Kad su ponovo stali da mu odbijaju čekove, gospodin Prendergast ga je podsetio na ponudu od tri i po hiljade funti za zemljište u Brod stritu, što bi, kako je istakao, ipak donelo zaradu od šest stotina funti.
„A šta je s trideset hiljada koje su mi obećane?", povika Hjugo u slušalicu.
„Ta ponuda i dalje važi, ser Hjugo, ali prvo morate pribaviti parcelu gospođe Klifton."
„Ponudite joj hiljadu", zareža on.
„Kako želite, ser Hjugo."
Hjugo tresnu slušalicu i zapita se šta bi još moglo poći po zlu. Telefon ponovo zazvoni.


— o O o —



Hjugo se krio u separeu u uglu Relvej armsa, hotela u kome nije nikad bio i u koji nikad više neće ući. Nervozno je pogledao na sat svakih nekoliko minuta dok je čekao Mičela.
Privatni detektiv je stigao u 11:34, samo nekoliko minuta nakon što je ekspresni voz sa Padingtona ušao u Templ mids. Mičel skliznu u stolicu naspram svog jedinog klijenta iako nije primio novac nekoliko meseci.
„Šta je toliko hitno?", upita Hjugo pošto je konobar stavio malu kriglu piva ispred privatnog detektiva.
„Žao mi je što moram da vas obavestim, gospodine", počeo je Mičel kad je otpio gutljaj, „da je policija uhapsila vašeg prijatelja Tobija Danstabla." Hjugovim telom prođe drhtaj. „Optužili su ga za krađu Pjotrovskinih dijamanata i nekoliko slika, uključujući po jednog Pikasa i Monea, kojih je pokušao da se otarasi kod Egnjua, trgovca slikama iz Mejfera."
„Tobi će ćutati.“
„Bojim se da neće, gospodine. Čuo sam iz pouzdanih izvora da je pristao da svedoči protiv saučesnika kako bi dobio manju kaznu. Čini se da Skotland jard više zanima ko stoji iza zločina."
Hjugovo pivo je izvetrilo dok je pokušavao da shvati značaj Mičelovih reči. Posle duge tišine privatni detektiv je nastavio: „Možda vas zanima i da je gospođica Pjotrovska unajmila ser Fransisa Mejhjua iz Kraljevskog saveta da je zastupa."
„Zašto ne ostavi slučaj policiji?"
„Nije tražila savet ser Fransisa u vezi s krađom već u vezi s dva druga pitanja."
„Dva druga pitanja?"
„Da. Koliko sam shvatio, podneće tužbu protiv vas zbog kršenja zaveta i zahtev za utvrđivanje očinstva u kome će vas navesti kao oca svoje kćerke."
„To neće moći da dokaže."
„Među dokazima koji će biti priloženi sudu nalazi se priznanica za verenički prsten od draguljara iz Barlington arkejda, a njena domaćica i sobarica potpisale su pod zakletvom izjavu kojom potvrđuju da ste više od godinu dana stanovali u Loundes skveru broj četrdeset dva."
Prvi put za deset godina Hjugo je pitao Mičela za savet. „Šta mislite da bi trebalo da radim?", prošaputao je.
„Da sam na vašem mestu, gospodine, napustio bih zemlju što pre."
„Koliko mi je vremena ostalo?"
„Jedna nedelja, deset dana najviše."
Konobar je prišao njihovom stolu. „Vaš račun je jedan šiling i devet penija, gospodine."
Pošto se Hjugo nije pomakao, Mičel je konobaru dao srebrnjak od dva šilinga. „Zadržite kusur."
Privatni detektiv je krenuo natrag u London, a Hjugo je neko vreme sedeo sam i razmišljao o svojim mogućnostima. Konobar je ponovo prišao i pitao želi li da popije još nešto, ali Hjugo nije ni odgovorio. Napokon je ustao sa stolice i izašao iz kafea.
Pošao je prema centru grada. Svaki korak bio je sporiji od prethodnog dok konačno nije smislio šta da radi. Umarširao je u banku nekoliko minuta kasnije.
„Izvolite, gospodine?", upita mlad čovek za prijemnicom, ali Hjugo je već prešao polovinu hodnika dok je ovaj stigao da pozove upravnika i upozori ga da ser Hjugo Barington ide prema njegovoj kancelariji.
Prendergast se više nije čudio što ser Hjugo smatra da mu je on na raspolaganju u svako doba, ali prenerazio se kad je video da se direktor brodske linije Barington tog jutra nije obrijao.
„Imam problem koji moram odmah resiti", reče Hjugo i klonu u stolicu naspram upravnika.
„Naravno, ser Hjugo. Kako mogu da vam pomognem?"
„Koliko najviše možete dobiti za moje zemljište u Brod stritu?"
„Ali prošle nedelje sam vam napisao da je gospođa Klifton odbila vašu poslednju ponudu."
„Potpuno sam svestan toga", odvrati Hjugo. „Mislio sam bez njene parcele."
„I dalje imamo ponudu od tri hiljade i pet stotina, ali imam razloga da verujem kako će gospođa Klifton prodati svoju parcelu ako joj ponudite malo više i onda možete prihvatiti ponudu od trideset hiljada funti."
„Nemam više vremena”, reče Hjugo bez daljeg objašnjavanja.
„U tom slučaju, siguran sam da mogu pritisnuti svog klijenta da podigne cenu na četiri hiljade, što će vam doneti lepu zaradu."
„Ako prihvatim tu ponudu, morate me uveriti u jedno." Gospodin Prendergast dozvoli sebi da podigne obrvu. „Da vaš klijent nema i nije nikad imao nikakve veze s gospođom Klifton."
„Uveravam vas da je tako, ser Hjugo."
„Ako mi vaš klijent plati četiri hiljade, koliko će ostati na mom privatnom računu?"
Gospodin Prendergast je otvorio karticu ser Hjuga i pogledao saldo. „Osam stotina dvadeset dve funte i deset šilinga."
Hjugo se više nije šalio zbog deset šilinga. „U tom slučaju želim osam stotina u gotovini odmah. A kasnije ću vam naložiti gde da pošaljete prihod od prodaje."
„Prihod od prodaje?", ponovi Prendergast.
„Da", odgovori Hjugo. „Odlučio sam da prodam Barington hol.“

36.


Niko nije video kad je izašao iz kuće.
Obukao je toplo odelo od tvida i težak kaput, obuo kvalitetne smeđe cipele, napravljene da dugo traju, stavio smeđi filcani šešir i poneo kofer. Na prvi pogled čovek bi pomislio da je trgovački putnik.
Otišao je do najbliže autobuske stanice, udaljene nešto više od kilometar i po, idući mahom preko svog zemljišta. Četrdeset minuta kasnije ušao je u zeleni jednospratni autobus - vrstu prevoza kakvu nije nikad koristio. Seo je pozadi ne ispuštajući kofer iz vida. Dao je kondukteru novčanicu od deset šilinga iako mu je ovaj tražio samo tri penija - prva greška ako se nadao da neće privući pažnju na sebe.
Autobus je nastavio prema Bristolu. Taj put je lagondom uglavnom prelazio za dvadeset minuta, ali danas je prošlo više od jednog sata pre nego što su se napokon zaustavili na autobuskoj stanici. Hjugo nije bio ni prvi ni poslednji koji je izašao. Pogledao je na sat: 14.38. Ostavio je sebi dovoljno vremena.
Popeo se uzbrdicom do stanice Templ mids - nije nikad primetio tu uzbrdicu, ali, s druge strane, nikad i nije morao sam da nosi svoj kofer - pa stao u dugačak red i kupio kartu u jednom pravcu za treću klasu do Fišgarda. Pitao je s kog perona polazi voz, pa, kad ga je pronašao, stao na sam kraj, ispod neupaljene gasne svetiljke.
Kad je voz napokon došao, ukrcao se i našao mesto u sredini vagona treće klase, koja se brzo punila. Stavio je kofer na mrežu za prtljag preko puta i retko je skidao pogled s njega. Jedna žena je otvorila vrata i osvrnula se po punom kupeu, ali joj nije ponudio svoje sedište.
Odahnuo je kad je voz pošao iz stanice, ushićen što vidi kako Bristol nestaje u daljini. Zavalio se i razmislio o svojoj odluci. Biće u Korku sutra u ovo vreme. Neće se osećati bezbedno sve dok ne stupi na irsko tlo. Ipak, da bi uhvatio voz za Fišgard, moraju stići u Svonsi na vreme.
Ostalo mu je pola sata kad se voz zaustavio u Svonsiju - dovoljno za šolju čaja i kolačić s grožđicama i cimetom. Nisu to bili erlgrej ni kolač iz kafedžinice Karvardin, ali bio je preumoran da bi mario. Čim je završio, izašao je iz bifea na još jedan slabo osvetljen peron da sačeka voz za Fišgard.
Voz je kasnio, ali bio je siguran da trajekt neće isploviti iz luke dok se svi putnici ne ukrcaju. Pošto prespava u Korku, naći će mesto na brodu, bilo kom brodu, za Ameriku. Tamo će započeti nov život novcem koji će dobiti od prodaje Barington hola.
Pomisao da će kuća njegovih predaka završiti na licitaciji naterala ga je da prvi put pomisli na majku. Gde li će ona živeti kad se kuća proda? Uvek može da se pridruži Elizabet u Manor hausu. Na kraju krajeva, ima više nego dovoljno prostora. Ako to ne uspe, može da se preseli kod Harvijevih, koji imaju tri kuće, da ne spominje brojne kućice na svojim imanjima.
Zatim se u mislima vratio brodskoj liniji Barington - kompaniji koju su stvorila dva pokolenja porodice a treće je uspelo da je sruši na kolena brzo poput munje.
Načas je pomislio na Olgu Pjotrovsku, srećan što je više neće videti. Čak je na tren pomislio na Tobija Danstabla, uzroka svih njegovih muka.
Ema i Grejs su mu prošle kroz glavu, ali nisu se dugo zadržale - nije nikad video svrhu kćerki. A onda je pomislio na Džajlsa, koji ga je izbegavao pošto je pobegao iz logora za ratne zarobljenike u Vajnsbergu i vratio se u Bristol. Ljudi su ga redovno zapitkivali o sinu, ratnom heroju, i Hjugo je svaki put morao da izmisli nešto. To više neće biti neophodno jer će se pupčana vrpca konačno preseći kad se nađe u Americi. Doduše, Džajls će, kad za to dođe vreme - a Hjugo je odlučan da to nastupi što kasnije - naslediti porodičnu titulu mada i sva materijalna dobra više ne vrede ni koliko papir na kome je to zapisano.
Ipak, najviše je razmišljao o sebi, što je prekinuo tek kad se voz zaustavio u Fišgardu. Sačekao je da svi izađu iz kupea pa tek tad uzeo kofer i izašao na peron.
Pratio je uputstva s megafona: „Autobusi za luku! Autobusi za luku!“ Bilo ih je četiri. Izabrao je treći. Ovog puta je putovanje bilo kratko i nije mogao a da ne vidi terminus uprkos zamračenju - još jedan dugačak red za treću klasu, ovog puta za trajekt do Korka.
Kupio je kartu u jednom pravcu, prešao mostić, stupio na palubu i našao kutak u kome se ne bi sklupčala nijedna mačka koja drži do sebe. Nije se osetio sigurno sve dok nije čuo kako je sirena za maglu dvaput zatrubila i onda, uz blago poskakivanje, osetio kako se trajekt udaljava od doka.
Prvi put se opustio kad je trajekt prošao sidrište. Toliko se iscrpeo da je naslonio glavu na kofer i utonuo u dubok san.
Nije znao koliko je spavao pre nego što je osetio tapšanje po ramenu. Podigao je glavu i video dva čoveka kako se nadvijaju nad njim.
„Ser Hjugo Barington?”
Ne bi bilo svrhe da osporava. Uhvatili su ga za ramena, podigli i saopštili da je uhapšen. Nisu žurili dok su čitali dug spisak optužbi.
„Ali na putu sam za Kork”, usprotivio se. „Mora da smo isplovili dalje od dvanaest milja.” 7
„Ne, gospodine”, odgovorio je jedan policajac, „vraćate se natrag u Fišgard.”
Nekoliko putnika nagnulo se preko ograde kako bi bolje videli čoveka s lisicama koga su vodili mostićem, uzrok zadržavanju.
Hjuga su gurnuli na zadnje sedište crnog vulslija. Nekoliko minuta kasnije počelo je dugo putovanje natrag u Bristol.


— o O o —



Vrata ćelije su se otvorila i uniformisan čovek je doneo doručak na poslužavniku - nije to bila ni vrsta doručka ni poslužavnika a svakako ni uniformisanog čoveka koje je ser Hjugo navikao da viđa ujutru. Pogledao je pržen hleb i paradajz koji su plivali u ulju pa odgurnuo poslužavnik. Zapitao se koliko će proći dok to ne postane deo njegove svakodnevne ishrane. Stražar se vratio posle nekoliko minuta, uzeo poslužavnik i zalupio vrata ćelije.
Kad su se vrata ponovo otvorila, dva policajca su ušla u ćeliju i ispratila Hjuga kamenim stepenicama do sobe za isleđivanje. Čekao ga je Ben Vinšo, advokat brodske linije Barington.
„Veoma mi je žao, direktore”, rekao je.
Hjugo je odmahnuo glavom s izrazom pomirenosti.
„Šta će se sad desiti?"
„Viši policijski činovnik mi je rekao da će vam za nekoliko minuta pročitati optužbe. Onda će vas odvesti u sud, gde ćete se pojaviti pred sudijom. Samo morate reći da niste krivi.
Viši policijski činovnik mi je stavio do znanja da će se usprotiviti zahtevu za kauciju i obavestiti sudiju kako ste uhapšeni dok ste pokušavali da pobegnete iz zemlje s koferom u kome je bilo osam stotina funti. Bojim se da će ovo biti praznik za štampu."
Hjugo i njegov advokat sedeli su sami u sobi za isleđivanje i čekali višeg policijskog činovnika. Advokat je upozorio Hjuga da se spremi za nekoliko nedelja u zatvoru pre nego što suđenje počne. Predložio je imena četiri advokata iz Kraljevskog saveta koje bi mogli unajmiti da ga brane. Upravo su se složili da to bude ser Gilbert Grej kad su se vrata otvorila. Jedan pozornik je ušao.
„Možete da idete, gospodine", rekao je kao da je Hjugo počinio manji saobraćajni prekršaj.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se Vinšo pribrao da pita: „Očekuje li se od mog klijenta da se kasnije vrati?"
„Ne koliko ja znam, gospodine."
Hjugo je izašao iz policijske stanice kao slobodan čovek.


— o O o —



Objavljenje samo mali pasus na devetoj strani Bristol ivning njuza.


Uvaženi Tobi Danstabl, drugi sin jedanaestog grofa od Danstabla, umro je od srčanog udara dok se nalazio u pritvoru u Vimbldonskoj policijskoj stanici.


Derek Mičel je kasnije ispričao pojedinosti iza te priče.
Izvestio je da je grof posetio sina u ćeliji samo dva sata pre nego što je Tobi sebi oduzeo život. Dežurni stražar je čuo kako otac i sin razmenjuju oštre reči. Grof je iznova i iznova govorio o časti, porodičnom ugledu i onome što bi bilo dolično učiniti s obzirom na okolnosti. Prilikom istrage održane dve nedelje kasnije u Vimbldonskom kraljevskom sudu sudija je pitao dotičnog stražara je li video razmenu nekih tableta između dva čoveka za vreme grofove posete.
„Nisam, gospodine", odgovorio je.
Prirodna smrt - glasila je presuda koju je porota usvojila kasnije tog poslepodneva.

37.


„Gospodin Prendergast je zvao nekoliko puta od jutros, direktore", rekla je gospođica Pots dok je pratila ser Hjuga u njegovu kancelariju. „Poslednji put je naglasio da je važno." Ako se i iznenadila što vidi direktora neobrijanog i u odelu od tvida koje izgleda kao da je spavao u njemu, nije rekla ništa.
Čim je čuo da Prendergast želi hitno da razgovara s njim, Hjugo je pomislio kako mora da je otpala pogodba za Brod strit i da banka očekuje da vrati predujam od osam stotina funti. Neka se Prendergast nada.
„Tankok kaže da ima vesti koje će vas zanimati", nastavila je pošto je pogledala u beležnicu. Direktor nije odgovorio. „Ali najvažnije je pismo koje sam vam ostavila na radnom stolu. Mislim da ćete želeti odmah da ga pročitate."
Hjugo je počeo da čita pismo pre nego što je seo. Zatim ga je pročitao još jednom, ali i dalje mu je bilo neverovatno. Pogledao je sekretaricu.
„Čestitam, gospodine."
„Pozovite Prendergasta", zareža Hjugo. „Posle toga želim da vidim vršioca dužnosti direktora, a onda Tankoka, tim redom."
„Da, direktore", odgovori gospođica Pots i požuri iz kancelarije.
Dok je čekao da se uspostavi veza s Prendergastom, treći put je pročitao pismo ministra brodskog transporta.


Dragi ser Hjugo,
Drago mi je što vas mogu obavestiti da je brodskoj liniji Baringtonpoveren ugovor za...


Zazvonio je telefon na njegovom stolu. „Gospodin Prendergast na vezi", rekla je gospođica Pots.
„Dobro jutro, ser Hjugo." U glasu mu se ponovo osećala uslužnost. „Mislio sam da vas zanima da je gospođa Klifton napokon pristala da proda parcelu u Brod stritu za hiljadu funti."
„Ali već sam potpisao ugovor za prodaju ostatka zemljišta Junajted dominionu za četiri hiljade."
„I taj ugovor je još na mom radnom stolu", odgovori Prendergast. „Nažalost po njih, a na vašu sreću, nisu mogli da dođu na sastanak pre deset."
„Jeste li razmenili ugovore?"
„Da, ser Hjugo. Naravno da jesmo."
Srce mu je potonulo u pete.
„Na četrdeset hiljada funti."
„Ne razumem."
„Čim sam uverio Junajted dominion da posedujete parcelu gospođe Klifton i pravo neograničenog vlasništva nad svim zemljištima u ulici, napisali su ček na pun iznos."
„Dobro obavljeno, Prendergaste. Znao sam da se mogu pouzdati u vas."
„Hvala, gospodine. Sad samo morate da potpišete ugovor s gospođom Klifton i onda ću moći da unovčim ček Junajted dominiona Hjugo je pogledao na sat. „Pošto je već prošlo četiri, svratiću u banku ujutru.“
Prendergastovo nakašljavanje. „Ser Hjugo, ujutru je devet sati. Smem li da pitam imate li još uvek osam stotina funti koje sam vam juče isplatio? “
„Imam. Ali kakve to sad ima veze? “
„Mislim da bi bilo pametno, ser Hjugo, da platite gospođi Klifton hiljadu funti pre nego što unovčimo ček na četrdeset hiljada Junajted dominiona. Tako bismo izbegli kasnija neprijatna pitanja iz uprave. “
„U pravu ste“, odgovori Hjugo i pogleda kofer s olakšanjem što nije potrošio nijedan peni od osam stotina.
„Nemam ništa više da kažem osim da vam čestitam što ste zaključili veoma uspešan ugovor. “
„Otkud znate za ugovor? “
„Molim, ser Hjugo? “, upita Prendergast zbunjeno.
„O, pomislio sam da govorite o nečemu drugom. Nije važno, Prendergaste. Zaboravite da sam to rekao“, dodao je i spustio slušalicu.
Gospođica Pots se vratila u kancelariju. „Čeka vas vršilac dužnosti direktora, direktore. “
„Odmah ga uvedite.“
„Čuo si dobre vesti, Reje?“, upita Hjugo kad je Kompton ušao.
„Naravno, direktore. Stižu u pravi čas. “
„Ne razumem“, odvrati Hjugo.
„Trebalo bi da iznesete godišnje rezultate na sastanku upravnog odbora sledećeg meseca i kad već moramo da objavimo veliki gubitak, novi ugovor jamči da ćemo sledeće godine imati prihod. “
„I pet godina posle toga“, podseti ga Hjugo i pobednički mahnu ministrovim pismom. „Ti pripremi dnevni red za sastanak upravnog odbora, ali nemoj navoditi vest o vladinom ugovoru. Voleo bih da to sam objavim."
„Kako vi kažete, direktore. Postaraću se da svi papiri budu na vašem stolu do podneva", reče Kompton i izađe iz kancelarije.
Hjugo je pročitao ministrovo pismo četvrti put. „Trideset hiljada godišnje", rekao je naglas. Utom mu je telefon ponovo zazvonio.
„Na vezi je gospodin Foster iz agencije za nekretnine Sevils“, reče gospođica Pots.
„Prosledite ga."
„Dobro jutro, ser Hjugo. Ja sam Foster, stariji partner u agenciji Sevils. Mislio sam da bi trebalo da se sastanemo kako bismo razgovarali o vašim uputstvima za prodaju Barington hola. Možda bismo mogli da ručamo u mom klubu?"
„Nemojte se truditi, Fostere. Predomislio sam se. Barington hol više nije na prodaju", odgovorio je Hjugo i spustio slušalicu.
Ostatak poslepodneva je potpisivao hrpu pisama i čekova koje mu je sekretarica ostavila na stolu. Prošlo je šest sati kad je napokon zatvorio nalivpero.
Kad je gospođica Pots ušla da uzme prepisku, rekao joj je: „Sad ću primiti Tankoka."
„Dobro, gospodine", odgovorila je s nagoveštajem neodobravanja.
Dok je čekao Tankoka, kleknuo je i otvorio kofer. Zagledao se u osam stotina funti s kojima bi preživeo u Americi dok čeka prihod od prodaje Barington hola. A sad će iskoristiti tih istih osam stotina funti da napravi bogatstvo na Brod stritu.
Začulo se kucanje i on brzo zatvori kofer i vrati se za radni sto.
„Tankok je stigao”, najavila je gospođica Pots i zatvorila vrata za sobom.
Lučki radnik je samouvereno ušao i prišao direktorovom radnom stolu.
„Kakve to vesti nisu mogle da čekaju?”, upita Hjugo.
„Došo sam po pet funti koje mi dugujete”, odvrati Tankok s pobedničkim sjajem u očima.
„Ne dugujem ti ništa.”
„Ali ubedio sam sestru da vam proda zemlju koju ste hteli, zar ne?”
„Dogovor je bio dve stotine funti a morao sam da platim pet puta više pa ti ne dugujem ništa. Izađi iz moje kancelarije i vrati se na posao.”
Sten se nije pomakao. „Imam i pismo koje ste hteli.”
„Koje pismo?”
„Koje je Mejsi dobila od doktora s onog amerikanskog broda.”
Hjugo je potpuno zaboravio na izjavu saučešća brodskog druga Harija Kliftona i nije znao kakvog bi to značaja moglo imati sad kad je Mejsi pristala da proda parcelu. „Daću ti funtu za pismo.”
„Rekli ste pet.”
„Predlažem da izađeš iz moje kancelarije dok još imaš posao.”
„Dobro, dobro”, popusti Sten, „daću vam za jednu funtu. Šta će mi?” Izvadio je izgužvano pismo iz zadnjeg džepa i pružio ga direktoru. Hjugo je izvadio novčanicu od deset šilinga iz novčanika i spustio je na sto pred sobom.
Sten je nepokolebljivo stajao kad je Hjugo vratio novčanik u unutrašnji džep i prkosno se zagledao u njega.
„Možeš dobiti pismo ili deset šilinga. Odluči sam.”
Sten zgrabi deset šilinga i izađe iz kancelarije, gunđajući sebi u bradu.
Hjugo je gurnuo kovertu u stranu, zavalio se u stolici i razmišljao o tome kako će potrošiti nešto zarade koju je stekao pogodbom s Brod stritom. Pošto potpiše sve neophodne papire u banci, preći će ulicu do salona automobila. Bacio je oko na aston martin iz 1937, s četiri sedišta i potrošnjom od dve litre. Zatim će se njime odvesti u drugi deo grada i posetiti svog krojača - ne želi ni da misli o tome koliko dugo nije naručio novo odelo - a posle probe će ručati u klubu i podmiriti račun za piće. Posle podne će dopuniti vinski podrum Barington hola i možda iz zalagaonice otkupiti nešto nakita koji kao da mnogo nedostaje njegovoj majci. A uveče... -neko pokuca na vrata.
„Upravo odlazim", reče gospođica Pots. „Hoću da stignem u poštu pre sedam kako bih uhvatila poslednju isporuku. Treba li vam još nešto, gospodine?"
„Ne, gospođice Pots. Ali sutra ću možda malo zakasniti jer imam sastanak s gospodinom Prendergastom u devet."
„Naravno, direktore", odgovori ona.
Kad su se vrata zatvorila za njom, pogled mu se zaustavio na izgužvanoj koverti. Iscepao ju je srebrnim otvaračem za pisma i izvadio jedan list papira. Pogledom je nestrpljivo prešao po strani, tragajući za uobičajenim frazama.


Njujork
8. septembar 1939.
Najdraža majko,
... nisam poginuo kad je Devon potonuo... uzaludno se nadajući kako ću ikada dokazati da je moj otac Artur Klifton a ne Hjugo Barington... molim da čuvaš moju tajnu kao što si svoju krila tolike godine.
Tvoj sin koji te voli,
Hari


Hjuga podiđe jeza. Sve današnje pobede iščileše u trenu. To pismo nije od onih koje bi poželeo da pročita drugi put ili, što je mnogo važnije, od onih koje iko sme da vidi.
Iz gornje fioke radnog stola izvadio je kutiju šibica svon vestas. Kresnuo je šibicu, postavio pismo iznad korpe za smeće i nije ga pustio dok se krhki crni pepeo nije pretvorio u prašinu. Najbolje potrošenih deset šilinga u životu.
Hjugo je uveren kako samo on zna da je Klifton živ i namerava da tako i ostane. Na kraju krajeva, ako je Klifton održao reč i nastavio da živi pod imenom Tom Bredšo, kako bi iko drugi mogao saznati istinu?
Odjednom ga spopade mučnina kad se seti da je Ema još u Americi. Je li nekako saznala da je Klifton živ? Ali to je nemoguće ako nije pročitala pismo. Mora da otkrije zašto je otišla u Ameriku.
Podigao je slušalicu i počeo da okreće Mičelov broj kad mu se učinilo da je čuo korake u hodniku. Spustio je slušalicu, pomislivši kako je to noćni čuvar koji proverava zašto još gori svetio kod direktora.
Vrata se otvoriše i on ugleda ženu koju se nadao da neće nikad videti.
„Kako si prošla pored stražara na kapiji?", upita.
„Rekla sam da imamo sastanak s direktorom; sastanak koji je odavno trebalo da održimo."
„Imamo?", ponovi Hjugo.
„Da, donela sam ti mali dar. Mada se nekome ne može dati nešto što mu već pripada." Spustila je pletenu korpu na Hjugov sto i povukla tanki muslinski prekrivač da pokaže usnulu bebu. „Mislila sam da je vreme da se upoznaš sa svojom kćerkom“, dodade Olga i stade u stranu kako bi Hjugo mogao da se divi detetu.
„Zašto misliš da me tvoje kopile zanima? “
„Zato što je i tvoje kopile“, odgovori Olga pribrano, „te pretpostavljam da ćeš joj pružiti iste uslove u životu koje si obezbedio Emi i Grejs“
„Zašto bi mi uopšte palo na pamet da uradim nešto tako glupo? “
„Zato što si mi iscedio sav novac, Hjugo, i sad je vreme da preuzmeš odgovornost. Nemoj misliti da ćeš uvek moći da se izvlačiš. “
„Jedino sam se od tebe izvukao“, podrugnu se Hjugo. „Tako da se tornjaj i ponesi tu korpu sa sobom jer neću maknuti ni malim prstom da joj pomognem. “
„Onda ću morati da se obratim nekome ko bi možda hteo da makne malim prstom da joj pomogne. “
„Kome? “, brecnu se Hjugo.
„Tvoja majka bi bila dobra za početak iako je ona verovatna poslednja osoba na svetu koja veruje u ijednu tvoju reč.“ Hjugo skoči sa stolice, ali Olga se ne trgnu. „A ako ne uspem da je ubedim“, nastavi ona, „moja sledeća stanica biće Manor haus, gde ću popiti čaj s tvojom bivšom ženom i popričati o tome kako se već razvela od tebe pre nego što sam te upoznala. “ Hjugo obiđe sto, ali to ne ućutka Olgu. „A ako Elizabet nije kod kuće, uvek mogu da posetim zamak Maldželri i upoznam lorda i ledi Harvi s još jednim tvojim detetom. “
„Što misliš da bi ti poverovali? “
„Što misliš da ne bi?“
Hjugo je pošao prema njoj. Zaustavio se tek kad ih je delilo samo nekoliko centimetara, ali Olga još nije završila.
„I konačno mislim da dugujem sebi da posetim Mejsi Klifton, ženu kojoj se zaista divim, jer ako je sve ono što sam čula o njoj..."
Hjugo zgrabi Olgu za ramena i protrese je. Iznenadio se što nije pokušala da se odbrani.
„Sad me slušaj, Židovko", povika on. „Ako ikome natukneš da sam otac tvog deteta, toliko ću ti zagorčati život da ćeš poželeti da te je Gestapo odvukao zajedno s tvojim roditeljima."
„Ne možeš me više uplašiti, Hjugo", odgovori Olga, pomirena sa sudbinom. „Samo me jedno zanima u životu - da se postaram da se ne izvučeš još jednom."
„Još jednom?", ponovi Hjugo.
„Misliš li da ne znam za Harija Kliftona i njegovo pravo na porodičnu titulu?"
Hjugo je pusti i ustuknu, očigledno potresen. „Klifton je mrtav. Sahranjen je u moru. Svi to znaju."
„Znaš da je i dalje živ, Hjugo, koliko god želeo da svi veruju u suprotno."
„Ali otkud ti možeš da znaš..
„Zato što sam naučila da mislim kao ti, da se ponašam kao ti i, što je najvažnije, da delam kao ti, zbog čega sam odlučila da unajmim svog privatnog detektiva."
„Ali bile bi potrebne godine...”, poče Hjugo.
„Ne ako naiđeš na nekoga ko je bez posla, čiji je jedini klijent drugi put pobegao i nije ga platio šest meseci." Olga se osmehnula kad je Hjugo stegao pesnice, nedvosmislen znak da su ga njene reči pogodile. Nije se trgla čak ni kad je podigao ruku, ostala je na mestu.
Kad je prvi udarac pogodi u lice, Olga se zatetura, držeći slomljen nos. Utom je drugi udarac pogodi u stomak i ona se presamiti.
Hjugo se odmače i nasmeja dok se ona klatila levo-desno, pokušavajući da ostane na nogama. Taman je hteo da je udari treći put kad su je noge izdale i srušila se na pod kao lutka kojoj su odsekli konopce.
„Sad znaš šta da očekuješ ako budeš toliko glupa da me ponovo uznemiravaš“, zaurla Hjugo nadvijajući se nad njom. „Ako nećeš još batina, otići ćeš dok još imaš priliku. Samo se postaraj da odneseš to kopile sa sobom u London."
Olga se polako podigla s poda i klekla. Krv joj je još tekla iz nosa. Pokušala je da ustane, ali je bila toliko slaba da se zateturala napred i zadržala se uhvativši se za ivicu radnog stola. Zastala je i nekoliko puta duboko udahnula ne bi li se povratila. Kad je napokon podigla glavu, pažnju joj je privukao dugi, tanki srebrni predmet što je blistao na krugu svetlosti stone lampe.
„Jesi li čula šta sam rekao?", zaurla Hjugo, zakorači prema njoj, zgrabi je za kosu i cimni joj glavu unazad.
Olga svom snagom zamahnu nogu unazad i zari mu petu u međunožje.
„Kučko", dreknu Hjugo. Pusti joj kosu i zatetura se unazad. Olga u deliću sekunde zgrabi otvarač za pisma i sakri ga u rukavu haljine. Okrenu se prema svom mučitelju. Hjugo povrati dah i ponovo krenu na nju. Prolazeći pored stočića, uhvati tešku staklenu pepeljaru i podiže je visoko iznad glave, rešen da joj zada udarac od koga se neće lako oporaviti.
Bio je samo korak od nje kad je povukla rukav, zgrabila otvarač za pisma obema rukama i uperila mu oštricu u srce. Spremao se da je tresne pepeljarom po glavi kad je spazio sečivo, pokušao da uzmakne u stranu, spotakao se i izgubio ravnotežu. Teško je pao pravo na otvarač.
Trenutak je vladala tišina pre nego što se polako srušio na kolena i ispustio krik koji bi probudio mrtve. Olga je gledala kako hvata dršku otvarača za pisma. Stajala je opčinjeno kao da gleda usporen film. Mora da je prošao samo trenutak, iako je njoj izgledalo beskonačno, pre nego što se Hjugo napokon srušio na pod pred njenim nogama.
Zurila je u sečivo otvarača za pisma. Vrh mu je štrčao iz potiljka i krv je šikljala svugde, kao iz pokvarenog hidranta za gašenje požara.
„Pomozi mi", zacvile Hjugo i pokuša da podigne ruku.
Olga kleče pored njega i uhvati čoveka koga je nekad volela za ruku. „Ne mogu ništa da uradim da ti pomognem, dragi moj, nikad nisam ni mogla."
Disao je sve slabije iako joj je i dalje čvrsto stezao ruku. Nagla se kako bi bila sigurna da će čuti svaku njenu reč. „Ostalo ti je samo nekoliko trenutaka života a ne želim da odeš u grob dok ne čuješ pojedinosti Mičelovog poslednjeg izveštaja."
Hjugo je poslednji put pokušao da progovori. Pomerio je usne, ali reči nisu izašle.
„Ema je pronašla Harija", nastavi Olga. „Znam da ćeš se obradovati kad čuješ da je živ i zdrav." Hjugo nije skidao pogled s nje. Ona se naginjala sve bliže dok mu usnama nije gotovo okrznula uvo. „On je na putu za Englesku kako bi preuzeo nasledstvo koje mu po pravu pripada."
Tek kad je Hjugova ruka omlitavila, dodala je: „Zaboravila sam da ti kažem da sam naučila i da lažem kao ti."
Sutradan su Bristol ivning post i Bristol ivning njuz imali drugačije naslove u prvom izdanju.


SER HJUGO BARINGTON
IZBODEN



glasio je glavni naslov Posta dok je Njuz za početak izabrao


NEPOZNATA ŽENA SE BACILA
POD EKSPRESNI VOZ ZA LONDON



Samo je glavni inspektor Blejkmor, načelnik lokalnog odeljenja za istragu zločina, povezao ta dva događaja.

EMA BARINGTON
1942




38.


„Dobro jutro, gospodine Ginsberže“, reče Sefton Dželks i ustade od radnog stola. „Zaista mi je čast da upoznam čoveka koji objavljuje dela Doroti Parker i Grejama Grina.“
Ginsberg se blago naklonio pre nego što se rukovao s njim.
„Gospođice Barington", Dželks se okrenuo prema Emi. „Veoma mi je drago što vas ponovo vidim. Budući da više ne zastupam gospodina Lojda, nadam se da možemo biti prijatelji."
Ema se namrštila i sela, ne prihvativši Dželksovu ispruženu ruku.
Pošto su svi seli, Dželks je nastavio: „Možda bih ovaj sastanak mogao da počnem time što ću reći kako bi trebalo iskreno i otvoreno da razgovaramo ne bismo li našli rešenje za naš problem."
„Vaš problem", prekinu ga Ema.
Gospodin Ginsberg stisnu usne, ali ne reče ništa.
„Siguran sam", nastavi Dželks, posvetivši pažnju Ginsbergu, „da svi želimo da uradimo ono što je najbolje po sve."
„Uključuje li to Harija Kliftona ovog puta?", upita Ema.
Ginsberg je neodobravajuće pogleda.
„Da, gospođice Barington", odgovori Dželks, „svaki dogovor koji sklopimo svakako će uključivati gospodina Kliftona."
„Kao i prošli put, gospodine Dželkse, kad ste ga ostavili u trenutku kad ste mu bili najpotrebniji?"
„Ema“, prekori je Ginsberg.
„Trebalo bi da istaknem, gospođice Barington, kako sam samo izvršavao naloge svog klijenta. Gospodin i gospođa Bredšo su me uverili da je čovek koga sam zastupao njihov sin i nisam imao razloga da verujem u suprotno. I, naravno, sprečio sam da Toma osude za...“
„I onda ste ostavili Harija da se snalazi sam?“
„Gospođice Barington, u svoju odbranu mogu reći samo jedno. Kad sam napokon otkrio da je Tom Bredšo zapravo Hari Klifton, on me je zamolio da ćutim jer nije hteo da vi saznate da je živ“
„To nije Harijev opis događaja", rekla je Ema. Izgledala je kao da se pokajala čim je to izgovorila.
Ginsberg se nije trudio da sakrije svoje nezadovoljstvo. Izgledao je kao čovek koji je shvatio da je neko prerano izvukao njegovog džokera.
„Shvatam", odvrati Dželks. „Na osnovu tog ispada, moram zaključiti da ste oboje pročitah prethodnu beležnicu?"
„Svaku reč", odgovori Ema. „Tako da možete prestati da se pretvarate kako ste radili samo ono što je bilo najbolje za Harija."
„Ema", umeša se Ginsberg odlučno, „morate naučiti da ne shvatate sve tako lično i pokušate da sagledate širu sliku."
„Podrazumeva li šira slika da vodeći njujorški advokat završi u zatvoru zbog lažiranja dokaza i izvrtanja pravde?", upita Ema, ne skidajući pogled s Dželksa.
„Izvinjavam se, gospodine Dželkse", reče Ginsberg. „Moja mlada prijateljica se zanese kad je reč o...“
„Možete se kladiti da se zanesem", gotovo povika Ema, „zato što vam mogu reći tačno šta bi ovaj čovek“, uperila je prstom u Dželksa, „uradio da su poslali Harija na električnu stolicu. Sam bi povukao polugu ako bi mislio da će se time izvući."
„Ovo je nečuveno." Dželks skoči sa stolice. „Već sam spremio molbu za porotu koja ne ostavlja sumnju u to da je policija uhapsila pogrešnog čoveka."
„Znači da ste sve vreme znali da je on Hari", zaključi Ema i zavali se u stolici.
Dželks se načas prenerazio Eminom izjavom. Iskoristila je njegovu ćutnju.
„Reći ću vam šta će se desiti, gospodine Dželkse. Kad Viking na proleće objavi Harijevu prvu beležnicu, ne samo da će vaš ugled biti uništen a karijera završena već ćete iz prve ruke otkriti kakav je život u Lavenamu."
Dželks se očajnički okrenuo prema Ginsbergu. „Mislio sam da je oboma u interesu da dođemo do prijateljskog sporazuma pre nego što nam ovo izmakne iz ruku."
„Šta imate u vidu, gospodine Dželkse?" Ginsberg je pokušao da zvuči pomirljivo.
„Nećete valjda ovom prevarantu pružiti priliku da se izvuče?", upita Ema.
Ginsberg podiže ruku. „Ema, najmanje što možemo učiniti jeste da ga saslušamo."
„Kao što je on saslušao Harija?"
Dželks se okrenu prema Ginsbergu. „Uveravam vas da bi vam se isplatilo da ne objavite prethodnu beležnicu."
„Ne mogu da verujem da ga ozbiljno shvatate", reče Ema.
Dželks je nastavio da se obraća Ginsbergu kao da Ema nije tu. „Naravno, shvatam da ćete ostati bez znatne sume novca ako odlučite da ne štampate."
„Ako je Zatvorenikov dnevnik neko merilo", odgovori Ginsberg, „bez više od sto hiljada dolara."
Dželksa mora da je iznenadio iznos jer nije odgovorio.
„Zatim predujam od dvadeset hiljada dolara isplaćen Lojdu", nastavi Ginsberg. „To će morati da se nadoknadi gospodinu Kliftonu."
„Da je Hari ovde, prvi bi vam rekao kako ga ne zanima novac već samo da ovaj čovek završi u zatvoru, gospodine Ginsberže."
Ginsberg se zapanjio. „Moja kuća nije stekla ugled na klevetama, Ema. Zato, pre nego što konačno odlučim hoću li objaviti tu beležnicu ili neću, moram da razmislim o tome kako bi moji cenjeni pisci mogli reagovati na takvo izdanje."
„Potpuno ste u pravu, gospodine Ginsberže. Ugled je najvažniji."
„Kako biste vi to mogli znati?", upita Ema.
„Kad već govorimo o cenjenim piscima", nastavi Dželks pomalo nadmeno, ne obazirući se na njenu upadicu, „možda znate da moja kancelarija ima čast da zastupa F. Skota Ficdžeralda." Zavalio se u stolici. „Dobro se sećam da mi je Skoti rekao kako bi prešao u Viking kad bi menjao izdavača."
„Nećete valjda nasesti na to?“, umeša se Ema.
„Ema, draga moja, ovo su vremena kad je pametno razmišljati dugoročno."
„Koliko dugoročno? Šest godina?"
„Ema, samo radim ono što je najbolje za sve."
„Čini mi se da će se ispostaviti kako je to najbolje za vas. Čim je reč o novcu, niste nimalo bolji od njega", pokazala je na Dželksa.
Ginsberg se uvredio, ali brzo se pribrao. Okrenuo se prema advokatu i pitao: „Šta imate na umu, gospodine Dželkse?"
„Ako pristanete da ne objavite prvu beležnicu u bilo kom obliku, rado ću vam platiti nadoknadu jednaku onome što ste zaradili sa Zatvorenikovim dnevnikom i, povrh toga, isplatiću vam dvadeset hiljada dolara koje ste dali gospodinu Lojdu kao predujam."
„Što me ne biste poljubili u obraz, gospodine Ginsberže, kako bi znao kome da pruži trideset srebrnjaka?", reče Ema.
„A Ficdžerald?", upita Ginsberg, ne obazirući se na nju.
„Obezbediću vam prava za objavljivanje F. Skota Ficdžeralda na pedeset godina pod istim uslovima koje ima njegov sadašnji izdavač."
Ginsberg se osmehnuo. „Sastavite ugovor, gospodine Dželkse, i rado ću ga potpisati."
„I koji ćete pseudonim upotrebiti kad ga budete potpisali?", upita Ema. „Juda?"
Ginsberg sleže ramenima. „Posao je posao, draga moja. A vi i Hari nećete ostati nenagrađeni."
„Drago mi je što ste to spomenuli, gospodine Ginsberže", reče Dželks, „jer neko vreme imam ček na deset hiljada dolara za majku Harija Kliftona, ali nisam mogao da joj ga uručim jer je izbio rat. Gospođice Barington, možda biste bili ljubazni da ga predate gospođi Klifton kad se vratite u Englesku." Gurnuo je ček preko stola.
Ema nije ni pogledala ček. „Ne biste ni pomenuli ček da nisam pročitala za njega u prvoj beležnici. Dali ste reč Hariju da ćete poslati deset hiljada dolara gospođi Klifton ako pristane da zauzme mesto Toma Bredšoa." Ema je ustala pa dodala: „Obojica mi se gadite i samo se nadam da vas više nikad neću sresti."
Izmarširala je iz kancelarije, ostavivši ček na stolu.
„Svojeglava devojka", kaza Ginsberg, „ali siguran sam da ću s vremenom uspeti da je ubedim u to da smo ispravno postupili."
„Uveren sam, Harolde, da ćete rešiti taj manji nesporazum s veštinom i diplomatijom koji su postali prepoznatljiv znak vaše ugledne kuće."
„To je lepo od vas, Seftone", odvrati Ginsberg, ustade iz stolice i podiže ček. „Postaraću se da gospođa Klifton ovo dobije", dodao je i stavio ga u novčanik.
„Znao sam da se mogu pouzdati u vas, Harolde."
„Svakako, Seftone. Radujem se ponovnom susretu kad sastavite ugovor."
„Biće spreman do kraja nedelje", uverio ga je Dželks. Zajedno su izašli iz kancelarije i pošli niz hodnik. „Čudi me što nismo ranije sarađivali."
„Slažem se, ali čini mi se da je ovo početak duge i plodne saradnje."
„Nadajmo se da je tako", odgovorio je Dželks kad su došli do lifta. „Javiću se čim ugovor bude spreman za potpisivanje", dodao je i pozvao lift.
„Radujem se tome, Seftone", rekao je Ginsberg i srdačno se rukovao sa Dželksom pre nego što je ušao u lift.
Izašao je u prizemlju. Odmah je video kako Ema ide ka njemu.
„Bili ste odlični, draga moja", rekao je. „Priznajem da sam načas pomislio da ste preterali kad ste spomenuli električnu stolicu, ali ne, dobro ste ga procenili", dodao je dok su izlazili iz zgrade ruku pod ruku.


— o O o —



Ema je gotovo celo poslepodne sedela sama u sobi i ponovo čitala prvu beležnicu, u kojoj je Hari pisao o vremenu pre nego što su ga poslali u Lavenam.
Dok je okretala stranice i ponovo prihvatala šta je sve bio spreman da podnese kako bi je oslobodio osećanja da mu nešto duguje, Ema je odlučila da budalastog čoveka ne ispušta iz vida kad ga jednom nađe.
Uz Ginsbergov blagoslov, Ema se uključila u svaki posao oko objavljivanja revidiranog izdanja Zatvorenikovog dnevnika, to jest prvog izdanja, kako ga je oduvek zvala. Prisustvovala je uredničkim sastancima, raspravljala o propratnom tekstu s direktorom dizajnerskog odeljenja, izabrala fotografiju za zadnju koricu, napisala Harijevu kratku biografiju za unutrašnju koricu i čak razgovarala na konferenciji o prodaji.
Šest nedelja kasnije kutije knjiga prevezene su od štamparije železnicom, kamionom i avionom u sve filijale u Americi.
Na dan objavljivanja Ema je stajala na pločniku ispred knjižare Dabldej i čekala da se vrata otvore. Te večeri je ispričala Filis i Alisteru da je knjiga razgrabljena. To je sledeće nedelje potvrdila lista bestselera Njujork tajmsa, gde se revidirano izdanje Zatvorenikovog dnevnika obrelo među prvih deset samo nedelju dana od objavljivanja.
Novinari i urednici časopisa iz čitave zemlje očajnički su želeli da intervjuišu Harija Kliftona i Maksa Lojda. Međutim, Harija nisu mogli pronaći ni u jednoj kaznenoj ustanovi u zemlji, dok je Lojd, kako je Tajms objavio, trenutno nedostupan. U Njujork tajmsu je objavljen manje suvoparan naslov: LOJD U BEKSTVU
Na dan objavljivanja kancelarija Seftona Dželksa izdala je zvanično saopštenje da više ne zastupa Maksa Lojda. Iako je Zatvorenikov dnevnik bio na prvom mestu liste bestselera sledećih pet nedelja, Ginsberg je održao svoj dogovor sa Dželksom i nije objavio delove iz ranije beležnice.
Međutim, Dželks jeste potpisao ugovor kojim je izdavačka kuća Viking dobila isključiva prava za objavljivanje svih dela F. Skota Ficdžeralda u slededećih pedeset godina. Dželks je smatrao da se držao svog dela dogovora i da će s vremenom novinarima ta priča dosaditi te će preći na nešto novo. Možda bi bio u pravu da časopis Tajm nije preko cele strane objavio intervju s nedavno penzionisanim inspektorom Karlom Kolovskim iz njujorške policije.
„Mogu vam reći", citirali su Kolovskog, „da su zasad objavili samo dosadne delove.
Samo sačekajte dok ne pročitate šta se desilo Hariju Kliftonu pre nego što je stigao u Lavenam."
Priča je objavljena oko šest po podne po istočnom vremenu i gospodin Ginsberg je primio više od sto poziva pre nego što je sledećeg jutra ušao u svoju kancelariju.
Dželks je pročitao članak u Tajmu dok su ga vozili prema Volstritu. Kad je izašao iz lifta na dvadeset drugom spratu, video je kako ga tri partnera čekaju pred vratima njegove kancelarije.

39.


„Šta hoćeš prvo?“, upita Filis i podiže dva pisma. „Dobre ili loše vesti?“
„Dobre vesti", odgovori Ema bez oklevanja dok je maslacem premazivala još jednu krišku prepečenog hleba.
Filis je spustila jedno pismo na sto, namestila cviker na nos i počela da čita drugo.


Draga gospođo Stjuart,


Upravo sam pročitao Zatvorenikov dnevnik Harija Kliftona. Vašington post je danas objavio odličan prikaz, na čijem kraju se postavlja pitanje šta se dogodilo s gospodinom Harijem Kliftonom pošto je pre sedam meseci napustio kazneno-popravnu ustanovu Lavenam, odsluživši samo trećinu kazne.
Iz razloga koji se tiču nacionalne bezbednosti, koje ćete sigurno uvažiti, ne mogu o tome govoriti u ovom pismu.
Ako gospođica Barington, koja je, kako sam čuo, odsela kod vas, želi više podataka o poručniku Kliftonu, može slobodno da stupi u vezu s ovom kancelarijom i rado ću joj zakazati sastanak.
Pošto se time ne krši Akt o špijunaži, mogu li dodati da sam zaista uživao u dnevniku poručnika Kliftona. Ako je verovati glasinama u današnjem Njujork postu, jedva čekam da saznam šta mu se dogodilo pre nego što su ga poslali u Lavenam.
Srdačno,
Džon Kleverdon (pukovnik)


Filis je pogledala Emu, koja je skakutala kao šiparica na Sinatrinom koncertu. Parker je sipao gospođi Stjuart još kafe kao da se ništa neobično ne odvija nekoliko koraka od njega.
Ema se odjednom umirila. „Šta je loša vest?", pitala je i ponovo sela za sto.
Filis je podigla drugo pismo. „Ovo je od Ruperta Harvija“, objasnila je. „Drugo koleno." Ema je prigušila smeh. Filis ju je prekorno pogledala preko cvikera. „Nemoj se rugati, dete. Pripadanje velikoj porodici ima svojih prednosti, kao što ćeš upravo otkriti." Posvetila se pismu.


Draga rođako Filis,


Veoma mi je drago što mi pišete posle toliko vremena. Lepo je od vas što ste mi ukazali na Zatvorenikov dnevnik Harija Kliftona, knjigu u kojoj sam zaista uživao. Mlada rođaka Ema mora da je zadivljujuća mlada dama.


Filis podiže glavu.
„Treće koleno u tvom slučaju", rekla je pa nastavila da čita.


Bilo bi mi zadovoljstvo da pomognem Emi u njenom trenutnom položaju. U vezi s tim: ambasada ima letelicu koja kreće za London sledećeg četvrtka i ambasador je pristao da se gospođica Barington pridruži njemu i njegovom osobolju na tom letu.
Ako bi Ema mogla da dođe u moju kancelariju u četvrtak ujutru, postaraću se da svi neophodni papiri budu spremni. Podsetite je da ponese pasoš sa sobom.
S ljubavlju,
Rupert
P.S. Je li rođaka Ema upola lepa kao što gospodin Klifton nagoveštava u knjizi?


Filis je presavila pismo i spustila ga na kovertu.
„Pa koja je loša vest?", upita Ema.
Filis je oborila glavu, kao da ne odobrava izlive osećanja, i tiho rekla: „Nemaš predstavu, dete, koliko ćeš mi nedostajati. Ti si kćerka koju nisam imala."


— o O o —



„Jutros sam potpisao ugovor", rekao je Ginsberg i podigao čašu.
„Čestitam", javio se Alister kad su svi za trpezarijskim stolom podigli čaše.
„Oprostite mi“, umešala se Filis, „što sam izgleda jedina koja ne shvata. Ako ste potpisali ugovor koji sprečava vašu izdavačku kuću da objavi ranije delo Harija Kliftona, šta tačno slavimo?"
„Činjenicu da je na račun moje izdavačke kuće jutros stiglo sto hiljada dolara Seftona Dželksa", odgovorio je Ginsberg.
„A ja sam dobila ček na dvadeset hiljada dolara iz istog izvora", reče Ema. „Lojdov predujam za Harijevu knjigu."
„Ne zaboravite ček na deset hiljada za gospođu Klifton koji niste uzeli, ali ja jesam", dodade Ginsberg. „Iskreno govoreći, svi smo veoma dobro prošli i, pošto je ugovor potpisan, biće još toga sledećih pedeset godina.”
„Moguće”, reče Filis nadmeno, „ali prilično sam ozlojeđena što ste dozvolili Dželksu da prođe nekažnjeno.”
„Mislim da ćete otkriti da je ipak kažnjen, gospođo Stjuart”, uveri je Ginsberg, „mada priznajem da je kazna odložena tri meseca.”
„Sad sam još više zbunjena”, priznade Filis.
„Dozvolite da objasnim”, kaza Ginsberg. „Vidite, ugovor koji sam jutros potpisao nije sa Dželksom već s Poket buksom, izdavačkom kućom koja je otkupila prava da štampa sve Harijeve dnevnike u broširanom povezu.”
„ A smem li da pitam šta je broširan povez?”, upita Filis.
„Mama”, umeša se Alister, „broširan povezan postoji već godinama.”
„Kao i novčanice od deset hiljada dolara, ali još nisam videla nijednu.”
„Vaša majka lepo kaže”, reče Ginsberg. „U stvari, to objašnjava zašto je Dželks naseo jer gospođa Stjuart predstavlja čitavo pokolenje koje se nikad neće pomiriti s knjigama u broširanom povezu i može da čita samo one u tvrdom povezu.”
„A kako ste shvatili da Dželks nije upoznat s pojmom broširanog poveza?”, zainteresova se Filis.
„F. Skot Ficdžerald je bio adut”, objasni Alister.
„Volela bih da ne koristiš žargonske izraze za trpezarijskim stolom”, prekori ga Filis.
„Alister nam je rekao da”, umeša se Ema, „ako je Dželks spreman da se sastane s nama u svojoj kancelariji bez svog pomoćnika, to znači da nije obavestio svoje partnere kako postoji nestala beležnica, čije bi objavljivanje bilo znatno pogubnije po ugled kancelarije od Zatvorenikovog dnevnika.“
„Zašto onda Alister nije prisustvovao sastanku i zapisao sve što je Dželks rekao?", upita Filis. „Na kraju krajeva, on je jedan od najpodmuklijih advokata u Njujorku."
„Upravo zato nisam prisustvovao sastanku, majko. Nismo želeli ništa napismeno i bio sam uveren da je Dželks toliko nadmen da veruje kako ima posla samo s majušnom devojkom iz Engleske i izdavačem koga je verovao da može potkupiti, što je značilo da nam je u šaci."
„Alistere."
„Međutim", nastavi Alister, koji se svojski zahuktao, „tek kad je Ema izmarširala sa sastanka, gospodin Ginsbeg je pokazao pravu genijalnost." Ema se zbunila. „Rekao je Dželksu: 'Radujem se što ćemo se ponovo videti kad ugovor bude spreman.’"
„I Dželks je upravo to uradio", reče Ginsberg. „Kad sam pregledao ugovor, shvatio sam da ga je sastavio po onom koji je prvobitno napisan za Ficdžeralda, pisca koji je štampan samo u tvrdom povezu. Ništa u ugovoru nije nagoveštavalo da ne možemo da štampamo u broširanom povezu. Dakle, aneks ugovora koji sam jutros potpisao dozvoljava Poket buksu da štampa Harijev prethodni dnevnik a da time ne prekršim ugovor sa Dželksom." Ginsberg je dozvolio Parkeru da mu natoči još šampanjca.
„Koliko ste zaradili?", upita Ema.
„Mlada damo, nekad baš iskušavate sreću."
„Koliko ste zaradili?", upita Filis.
„Dvesta hiljada dolara", priznade Ginsberg.
„Trebaće vam i poslednji peni", reče Filis. „Kad se ta knjiga nađe u prodaji, vi i Alister ćete provesti nekoliko godina u sudu braneći se od optužbi."
„Ne verujem", odvrati Alister pošto mu je Parker natočio brendi. „U stvari, spreman sam da se opkladim u onu novčanicu od deset hiljada dolara koju nisi nikad videla, mama, da Sefton Dželks provodi poslednja tri meseca kao stariji partner u kancelariji Dželks, Majers i Abernati."
„Zašto si toliko siguran?"
„Osećam da Dželks nije rekao svojim partnerima za prvu beležnicu. Dakle, kad Poket buks objavi prvi dnevnik, on neće imati izbora osim da podnese ostavku."
„A ako to ne učini?"
„Onda će ga najuriti", odvrati Alister. „Kompanija koja je toliko bezočna prema svojim klijentima neće naprasno postati humana prema partnerima. I ne zaboravi, uvek postoji neko drugi ko želi da bude stariji partner... Zato moram priznati, Ema, ti si mnogo zanimljivija od slučaja Udruženi kablovi..."
„...protiv Njujorške elektrike", rekoše ostali jednoglasno i podigoše čaše Emi.
„A ako se predomislite i odlučite da ostanete u Njujorku, mlada damo", dodade Ginsberg, „uvek će vas čekati posao u Vikingu“
„Hvala, gospodine Ginsberže", odgovori Ema. „Ali došla sam u Ameriku samo da bih pronašla Harija. A sad saznajem da je on u Evropi dok sam ja zarobljena u Njujorku. I zato ću posle sastanka s pukovnikom Kleverdonom odleteti kući da budem sa svojim sinom."
„Hari Klifton je veliki srećnik što te ima uz sebe", primeti Alister setno.
„Ako ikad upoznaš ijednog od njih, Alistere, shvatićeš da sam ja srećnica."

40.


Ema se rano probudila sledećeg jutra i veselo ćaskala s Filis za doručkom o tome koliko se raduje što će ponovo biti sa Sebastijanom i svojom porodicom. Filis je klimala glavom, ali govorila je veoma malo.
Parker je spustio liftom Emine kofere i ostavio ih u predvorju. Kupila je još dva kofera otkako je doputovala u Njujork. Vrati li se iko kući s manje nego što je doneo, zapitala se.
„Neću sići“, reče Filis posle nekoliko pokušaja da se oprosti. „Samo ću napraviti budalu od sebe. Bolje je da se sećaš nadžak-babe koja ne voli da je prekidaju dok igra bridž. Kad budeš ponovo svratila, draga moja, povedi Harija i Sebastijana. Želim da upoznam čoveka koji ti je ukrao srce."
Taksi zatrubi s ulice.
„Vreme je da kreneš", kaza Filis. „Pohitaj."
Ema je zagrli još jednom i ode bez osvrtanja.
Kad je izašla iz lifta, Parker ju je čekao pored ulaznih vrata. Koferi su već smešteni u prtljažnik. Čim ju je ugledao, sišao je na pločnik i otvorio joj zadnja vrata.
„Zbogom, Parkeru", rekla je Ema. „Hvala vam na svemu."
„Bilo mije zadovoljstvo, gospođo", odgovorio je. Taman je htela da uđe u taksi kad je dodao: „Smem li da primetim nešto ako nije neprikladno?"
Ema se okrenula, pokušavajući da sakrije iznenađenje. „Naravno. Recite, molim vas."
„Toliko sam uživao u dnevniku gospodina Kliftona da se nadam da ćete uskoro ponovo posetiti Njujork, sa suprugom."


— o O o —



Nije mnogo prošlo pre nego što je voz izašao iz Njujorka i jurio kroz prirodu na putu prema prestonici. Ema nije mogla da čita ili spava duže od nekoliko minuta. Baba-tetka Filis, gospodin Ginsberg, rođak Alister, gospodin Dželks, inspektor Kolovski i Parker smenjivali su joj se u mislima.
Razmišljala je o tome šta treba da radi kad stigne u Vašington. Prvo mora da ode u englesku ambasadu i potpiše formulare kako bi mogla da se pridruži ambasadoru na letu za London, što je udesio Rupert Harvi, rođak po trećem kolenu. „Ne rugaj se, dete", čula je Filisinu grdnju i zaspala. Hari joj je došao u snove, ovog puta u uniformi, osmehivao se, smejao se. Trgla se iz sna, gotovo očekujući da će biti u kupeu s njom.
Kad se voz zaustavio u stanici Junion pet sati kasnije, Ema se namučila da izvuče kofere na peron. U pomoć joj je pritekao nosač, bivši vojnik s jednom rukom. Našao joj je taksi, zahvalio na napojnici i salutirao joj pogrešnom rukom. Još neko čiju je sudbinu odredio rat koji nije sam objavio.
„Engleska ambasada", rekla je dok je ulazila u taksi.
Izašla je u Aveniji Masačusets ispred kitnjaste gvozdene ograde s koje se vijorila kraljevska zastava. Dva mlada vojnika pritrčaše da joj pomognu s koferima.
„Kod koga idete, gospoja?" Engleski naglasak, američka reč.
„Kod gospodina Ruperta Harvija“, odgovorila je.
„Komandanta Harvija. Izvolite ovuda", rekao je kaplar, podigao kofere i poveo je u kancelariju u zadnjem delu zgrade.
Ema je ušla u veliku prostoriju po kojoj se vrzmalo osoblje, uglavnom uniformisano.
Niko nije sporo koračao. Jedna prilika se izdvojila iz meteža i pozdravila je širokim osmehom.
„Ja sam Rupert Harvi“, predstavio se. „Žao mi je zbog pometnje, ali uvek je ovako kad se ambasador vraća u Englesku. A ovog puta je još gore jer nas je prošle nedelje posetio član kabineta. Svi tvoji papiri su spremni", dodao je i vratio se do svog radnog stola. „Samo moram da pogledam tvoj pasoš."
Pošto je prelistao strane, zamolio ju je da se potpiše na nekoliko mesta. „Autobus će poći odavde u šest po podne. Molim te, postaraj se da dođeš na vreme jer se očekuje da svi budu u avionu pre nego što ambasador stigne."
„Doći ću na vreme", uverila gaje Ema. „Mogu li da ostavim kofere ovde dok budem razgledala grad?"
„Naravno", odgovorio je Rupert. „Reći ću nekome da ih stavi u autobus."
„Hvala."
Taman je htela da pođe kad je dodao: „Inače, mnogo mi se dopala knjiga. Samo da te upozorim, ministar se nada razgovoru nasamo s tobom u avionu. Mislim da je bio izdavač pre nego što je ušao u političke vode."
„Kako se zove?", pitala je.
„Harold Makmilan."
Ema se setila jednog mudrog saveta gospodina Ginsberga. „Svi će želeti da dobiju ovu knjigu", rekao joj je. „Svi izdavači će vam širom otvoriti vrata te nemojte dozvoliti da vam se lako dodvore. Pokušajte da se viditi s Bilijem Kolinsom i Alenom Lejnom iz Pingvina“ Nije spomenuo Harolda Makmilana.
„Vidimo se u autobusu u šest“, rekao je njen rođak po trećem kolenu i vratio se u gužvu.
Ema je izašla iz ambasade na Aveniju Masačusets i pogledala na sat. Ima više od dva sata do sastanka s pukovnikom Kleverdonom. Zaustavila je taksi.
„Kuda, gospođice?"
„Hoću da vidim sve što ovaj grad nudi", odgovorila je.
„Koliko vremena imate, dve godine?"
„Ne, dva sata", odvrati Ema. „Zato pođimo."
Taksi se brzo odvojio od ivičnjaka. Prva stanica: Bela kuća - petnaest minuta. Dalje do Kapitola - dvadeset minuta. Obilazak memorijalnih spomenika Vašingtona, Džefersona i Linkolna - dvadeset pet minuta. Jurenje kroz Nacionalnu galeriju - još dvadeset pet minuta. Završila je u Smitsonovom muzeju - ali ostalo je samo trideset minuta do sastanka te nije odmakla dalje od prvog sprata.
Kad je uletela natrag u taksi, taksista ju je pitao: „Kuda sad, gospođice?"
Ema je proverila adresu na pismu pukovnika Kleverdona. „Ulica Adams broj 3022 i ističe mi vreme."
Kad se taksi zaustavio ispred velike bele mermeme građevine što zauzima čitavu četvrt, Ema je pružila taksisti poslednjih pet dolara. Moraće peške da se vrati u ambasadu posle sastanka. „Vredelo je svakog centa", rekla je.
Dotakao je obod kape. „Mislio sam da samo mi Amerikanci to radimo", rekao je i široko se osmehnuo.
Ema se popela stepenicama, prošla pored dva stražara, koji su gledali kroz nju, i ušla u zgradu. Primetila je da su gotovo svi odeveni u različite nijanse svetlosmeđe, mada je nekoliko nosilo vojne epolete. Mlada žena za prijemnicom uputila ju je u sobu 9197. Ema se pridružila gomili svetlosmeđih uniformi koja je išla prema liftovima. Kad je izašla na devetom spratu, čekala ju je sekretarica pukovnika Kleverdona.
„Bojim se da se pukovnik zadržao na sastanku, ali pridružiće vam se za nekoliko minuta”‚ rekla je dok su išle hodnikom.
Uvela ju je u pukovnikovu kancelariju. Ema je sela i zagledala se u debelu fasciklu na sredini radnog stola. Zapitala se koliko će morati da čeka dok ne otkrije njen sadržaj, baš kao što je to bio slučaj i s pismom na Mejsinom kaminu i beležnicama na Dželksovom stolu.
Odgovor je glasio dvadeset minuta. Kad su se vrata napokon otvorila, u kancelariju je uleteo visok čovek sportske građe, vršnjak njenog oca. U ustima mu je poskakivala cigareta.
„Veoma mi je žao što ste čekali", rekao je dok su se rukovali, „ali dan jednostavno nema dovoljno sati." Seo je za sto i osmehnuo joj se. „Džon Kleverdon. Svugde bih vas prepoznao." Ema se iznenadila te je objasnio: „Izgledate upravo onako kako vas je Hari opisao u knjizi. Jeste li za kafu?"
„Ne, hvala", odgovorila je, trudeći se da ne zvuči nestrpljivo kad je bacila pogled na fasciklu na pukovnikovom stolu.
„Ne moram ni da je otvaram", rekao je i potapšao fasciklu. „Sam sam napisao gotovo svaku reč pa vam mogu reći sve što je Hari radio otkako je izašao iz Lavenama. A sad, zahvaljujući njegovim dnevnicima, svi znamo da uopšte nije trebalo da bude tamo. Jedva čekam da pročitam sledeće izdanje i saznam šta mu se desilo pre nego što su ga poslali u Lavenam."
„A ja jedva čekam da saznam šta mu se desilo otkako je otišao iz Lavenama", odvratila je Ema, nadajući se da ne zvuči nestrpljivo.
„Pređimo onda na stvar", kaza pukovnik. „Hari se dobrovoljno prijavio da stupi u specijalne jedinice kojima imam čast da komandujem i da mu se zauzvrat smanji zatvorska kazna. Pošto je počeo kao vojnik Sjedinjenih Američkih Država, nedavno je odlikovan i trenutno služi kao poručnik. Nalazi se iza neprijateljskih redova već nekoliko meseci. Sarađuje s pokretima otpora u okupiranim zemljama i pomaže u pripremama za naše moguće iskrcavanje u Evropi.“
Emi se nije svidelo kako to zvuči. „Šta zapravo znači iza neprijateljskih redova?"
„Ne mogu vam tačno reći jer nije uvek lako stupiti u vezu s njim kad je na zadatku. Često prekida sve veze sa spoljnim svetom i na po nekoliko dana. Ipak, mogu vam reći da se ispostavilo kako su on i njegov vozač, kaplar Pet Kvin, još jedan diplomac Lavenama, dva najefikasnija operativca koja su izašla iz moje grupe. Oni su poput dva školarca koja su dobila ogroman komplet za hemijska istraživanja i rečeno im je da mogu eksperimentisati na neprijateljskoj komunikacionoj mreži. Većinu vremena provode u rušenju mostova, rastavljanju železničkih šina i razaranju električnih stubova. Hari se specijalizovao za razbijanje pokreta nemačkih trupa i Švabe ga umalo nisu uhvatile nekoliko puta. U stvari, pokazao se kao tolika kost u grlu da su ponudili nagradu za njegovu glavu i izgleda da je povećavaju svakog meseca. Bila je trideset hiljada franaka kad sam poslednji put proverio."
Pukovnik je primetio da je Ema prebledela.
„Veoma mi je žao“, rekao je. „Nisam hteo da vas uplašim, ali nekad zaboravljam, budući da sedim za stolom, kolikoj se opasnosti moji momci svakodnevno izlažu."
„Kad će Hari biti pušten?", upita Ema tiho.
„Bojim se da očekuju da odsluži kaznu", odgovori pukovnik.
„Ali zar ga ne možete bar vratiti u Englesku sad kad znate da je nedužan?"
„Mislim da to ne bi promenilo ništa, gospođice Barington. Poznajući Harija, samo bi zamenio jednu uniformu drugom čim bi stupio u domovinu."
„Ne bi ako se ja pitam."
Pukovnik se osmehnu. „Videću kako mogu da pomognem", obećao je i ustao. Otvorio joj je vrata i salutirao. „Želim vam bezbedan put u Englesku, gospođice Barington. Nadam se da neće mnogo proći dok vas dvoje ne završite na istom mestu, u isto vreme."

HARI KLIFTON
1945.




41.


„Gospodine, raportiraću čim ih ugledam", rekao je Hari i spustio poljski telefon.
„Ugledaš koga?“, upita Kvin.
„Kertelovu vojsku. Pukovnik Benson misli da bi mogli biti u dolini s druge strane onog grebena", odgovorio je i pokazao na vrh brda.
„To možemo otkriti samo na jedan način", odvrati Kvin i bučno ubaci džip u prvu brzinu.
„Polako", opomenu ga Hari, „ne bi valjalo da upozorimo Švabe ako su tamo."
Kvin je vozio u prvoj dok su se polako peli uz brdo.
„Dovoljno", reče Hari kad ih je manje od pedeset metara delilo od izbočine. Kvin povuče ručnu i isključi motor. Iskočiše i potrčaše uzbrdicom. Na nekoliko metara od vrha polegoše, pa su, kao dve krabe što gmižu natrag u more, puzali sve dok se nisu zaustavili odmah ispod grebena.
Hari proviri i zadrža dah. Ne treba mu dvogled da vidi na šta su se namerili. Čuvena Devetnaesta oklopna jedinica feldmaršala Kertela očigledno se sprema za borbu u dolini.
Tenkovi se nižu dokle pogled seže, a pomoćne trupe bi ispunile ceo fudbalski stadion. Hari proceni da bi Druga divizija Teksaskih rendžera bila brojčano nadjačana bar tri prema jedan.
„Ako se tornjamo odavde", prošaputa Kvin, „možda ćemo imati vremena da sprečimo 8 Kasterovo pretposlednje uporište."
„Ne tako brzo", odvrati Hari. „Možda možemo da preokrenemo ovo u našu korist."
„Zar ne misliš da smo tokom prošle godine iskoristili dovoljno od onih naših devet života?"
„Zasad sam izbrojao osam te mislim da možemo rizikovati još jedan." Počeo je da puzi natrag niz brdo pre nego što je Kvin stigao da kaže svoje mišljenje. „Imaš li maramicu?", pitao je kad je Kvin seo za volan.
„Imam, gospodine", odgovorio je, izvadio je iz džepa i pružio Hariju, koji ju je vezao za radio-antenu.
„Nećeš se valjda..."
„...predati? Da, to nam je jedina nada", odgovori Hari. „Polako vozi do vrha brda, kaplare, pa u dolinu." Hari je oslovljavao Peta s „kaplare" samo kad nije hteo da produžava raspravu.
„U dolinu smrti", primeti Kvin.
„Nije dobro poređenje. Laku konjicu činilo je šest stotina, a nas smo samo dvojica. 9 Zato sebe pre doživljavam kao Horacija nego kao lorda Kardigana."
„Ja sebe pre doživljavam kao glinenog goluba."
„To je zato što si Irac", odgovorio je Hari. Prešli su greben i počeli sporo putovanje niz drugu padinu. „Nemoj prekoračiti brzinu", pokušao je da se našali. Očekivao je da salva metaka dočeka njihov drski upad, ali Nemci su očigledno popustili radoznalosti.
„Šta god radio, Pete", reče Hari odlučno, „ne progovaraj. I trudi se da izgledaš kao da je ovo unapred osmišljeno."
Ako je Kvin imao stav o tome, nije ga izrazio, što nimalo nije ličilo na njega. Kaplar je vozio ujednačenom brzinom i zakočio tek kad je stigao do prve tenkovske linije.
Kertelovi ljudi su s nevericom zurili u dva čoveka u džipu, ali niko se nije pomerio dok se major nije progurao kroz redove i pošao pravo prema njima. Hari je iskočio iz džipa, zauzeo stav mirno i salutirao, ponadavši se da je njegov nemački dovoljno dobar.
„Šta to umišljate, za ime boga?", upita major.
Hari je zaključio da je to suština onoga što je rekao. Ostao je pribran spolja.
„Imam poruku za feldmaršala Kertela od generala Ajzenhauera, vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi." Znao je da se major neće usuditi da ne obavesti više činove kad čuje Ajzenhauerovo ime.
Bez ijedne reči major se popeo u zadnji deo džipa, štapom potapšao Kvina po ramenu i pokazao prema velikom, dobro kamufliranom šatoru što je stajao s jedne strane okupljenih trupa.
Kad su stigli do šatora, major je iskočio. „Čekajte ovde", naredio je i ušao.
Kvin i Hari su ostali da sede, okruženi hiljadama neprijateljskih očiju.
„Kad bi pogled mogao da ubije...", prošaputao je Kvin. Hari se nije obazirao na njega.
Major se vratio nekoliko minuta kasnije.
„Šta li će biti, gospodine“, promrsi Kvin, „streljački vod ili će te pozvati na čašu šnapsa? “
„Feldmaršal je pristao da vas primi“, reče major, ne trudeći se da sakrije iznenađenje.
„Hvala, gospodine. “ Hari je izašao iz džipa i pošao za njim u šator.
Feldmaršal Kertel je ustao od dugog stola pokrivenog mapom koju je Hari odmah prepoznao. Ali na njoj su bili modeli tenkova i vojnika, a svi su išli u njegovom pravcu. Oko njega je bilo desetak oficira, nijedan ispod čina pukovnika.
Hari je kruto zauzeo stav mirno i salutirao.
„Ime i čin? “, upita feldmaršal pošto mu je otpozdravio.
„Klifton, gospodine, poručnik Klifton. Ja sam ađutant generala Ajzenhauera. “ Hari je spazio Bibliju na malom sklopivom stolu pored feldmaršalovog kreveta. Nemačka zastava pokriva jednu stranu šatora. Ali nešto nedostaje.
„I zašto bi mi general Ajzenhauer poslao svog ađutanta? “
Hari je pomno pogledao čoveka pre nego što je odgovorio. Za razliku od Gebelsovog ili Geringovog lica, Kertelovo lice obeleženo borbama potvrđivalo je da je mnogo puta video borbe iz prvih redova. Jedina medalja koju je nosio jeste Gvozdeni krst s hrastovim lišćem. Hari zna da ga je dobio kao poručnik u bici na Marni 1918.
„General Ajzenhauer želi da znate da s druge strane Klemensa ima tri bataljona od trideset hiljada ljudi kao i dvadeset dve hiljade tenkova. Na desnom boku mu je Druga divizija Teksaskih rendžera, u sredini je Treći bataljon Zelenih košulja, a na levom boku je bataljon Australijske lake pešadije. “
Feldmaršal bi odlično igrao poker jer njegovo lice nije odavalo ništa. Zna da su ti brojevi tačni - kad bi ta tri puka zaista bila na položaju.
„U tom slučaju će borba biti veoma zanimljiva, poručniče. Ali ako je trebalo da me zaplašite, niste uspeli.“
„To nije deo mojih naloga, gospodine“, odgovorio je Hari i pogledao mapu, „jer mislim da vam nisam rekao ništa što već ne znate, kao i činjenicu da su Saveznici nedavno zauzeli aerodrom u Vilhemsburgu. “ To potvrđuje američka zastavica pribodena na aerodrom na mapi. „Ali možda ne znate, gospodine, da je duž piste postrojena eskadrila lankasterskih bombardera, koji čekaju naredbu generala Ajzenhauera da unište vaše tenkove dok njegovi bataljoni napreduju u borbenoj formaciji. “
Hari zna da su na tom aerodromu samo dva izviđačka aviona - napuštena jer im je nestalo goriva.
„Pređite na stvar, poručniče“, reče Kertel. „Zašto vas je general Ajzenhauer poslao kod mene? “
„Pokušaću da se setim generalovih tačnih reči, gospodine“ Hari je nastojao da zvuči kao da recituje poruku. „Nema sumnje da se ovaj užasni rat brzo bliži kraju i samo čovek koji se zavarava i ima veoma malo iskustva u ratovanju može i dalje verovati kako je pobeda moguća. “
Aluzija na Hidera nije prošla neprimećeno među oficirama koji su okružili feldmaršala. Utom je Hari shvatio šta nedostaje. U feldmaršalovom šatoru nema nacističke zastave niti Firerove slike.
„General Ajzenhauer veoma poštuje i vas i Devetnaestu jedinicu“, nastavi Hari. „Ne sumnja da bi vaši ljudi položili život za vas, bez obzira na to kakvi bili izgledi. Ali on pita: zbog čega, zaboga? To će se završiti time što će vaše trupe biti desetkovane dok će on nesumnjivo izgubiti mnogo ljudi. Svi znaju da će se rat završiti za nekoliko nedelja pa šta se može postići takvim nepotrebnim pokoljem? General Ajzenhauer je pročitao vašu knjigu Profesionalni vojnik dok je bio na Vest pointu, gospodine, i jedna rečenica mu je ostala neizbrisivo urezana u pamćenje tokom njegove vojne karijere."
Hari je pre dve nedelje pročitao Kertelove memoare, kad je shvatio da su se možda namerili na njega, te je mogao da ponovi rečenicu gotovo od reči do reči.
„Poslati mlade ljude u nepotrebnu smrt nije čin vođstva već taštine i nedostojan je profesionalnog vojnika. Gospodine, general Ajzenhauer deli taj stav i u tom smislu vam jamči da će prema vašim ljudima postupati s najvećim poštovanjem u skladu s Trećom ženevskom konvencijom ako položite oružje."
Hari je očekivao da feldmaršal odgovori: „Dobar pokušaj, mladiću, ali kaži onome ko predvodi tvoju jadnu brigadu s druge strane brda da ću ih upravo zbrisati s lica zemlje." Ali Kertel je zapravo rekao: „Razgovaraću o generalovom predlogu sa svojim oficirima. Hoćete li biti ljubazni da sačekate napolju?"
„Naravno, gospodine." Hari je salutirao, izašao iz šatora i vratio se u džip. Kvin nije progovorio kad je seo pored njega.
Bilo je jasno da Kertelovi oficiri ne dele isto mišljenje jer su se iz šatora čuli povišeni glasovi. Hari je mogao da zamisli kako ponavljaju reči čast, zdrav razum, dužnost, stvarnost, poniženje i žrtva. Međutim, najviše se bojao dve reči - on blefira.
Prošao je gotovo čitav sat pre nego što je major pozvao Harija natrag u šator. Kertel je stajao dalje od svojih najpoverljivijih savetnika, s izrazom silnog umora. Odlučio je i, premda se neki oficiri ne slažu s njim, niko neće osporiti odluku koju je jednom doneo. Nije morao da kaže Hariju kako ta odluka glasi.
„Imam li vašu dozvolu, gospodine, da pozovem generala Ajzenhauera i obavestim ga o vašoj odluci?"
Feldmaršal je odsečno klimnuo glavom. Oficiri su brzo napustili šator da izvrše njegovo naređenje.
Hari se vratio do terenskog vozila u pratnji majora. Gledao je kako dvadeset tri hiljade ljudi polaže oružje, izlazi iz tenkova i postrojava se u redove po tri, spremajući se za predaju. Bojao se jedino da, budući da je nasamario feldmaršala, ista varka neće uspeti kod njegovog zonskog komandanta. Podigao je poljski telefon. Čekao je samo nekoliko trenutaka da se pukovnik Benson javi. Hari se nadao da major nije primetio kako mu znoj curi niz nos.
„Jesi li otkrio koliko ih je, Kliftone?", upita pukovnik odmah.
„Možete li me spojiti s generalom Ajzenhauerom, pukovniče? Ovde poručnik Klifton, njegov ađutant.“
„Jesi li sišao s uma, Kliftone?"
„Da, gospodine, sačekaću dok ga potražite." Srce mu ne bi brže kucalo ni da je trčao sto metara. Zapitao se koliko će proći dok pukovnik ne dokuči šta on smera. Klimnuo je glavom majoru, ali ovaj nije uzvratio. Nada li se da će pronaći rupu u njegovim rečima? Dok je čekao, Hari je gledao kako hiljade vojnika, jedni zbunjeni, drugi s olakšanjem, prilaze redovima onih koji su već napustili tenkove i položili oružje.
„General Ajzenhauer na vezi. Jesi li ti, Kliftone?" Pukovnik Benson se ponovo javio.
„Da, gospodine. Nalazim se s feldmaršalom Kertelom. Prihvatio je vaš predlog da Devetnaesta jedinica položi oružje i preda se pod uslovima Ženevske konvencije kako bi izbegli, ako se dobro sećam vaših reči, nepotreban pokolj. Ako istupite s jednim od naših pet bataljona, trebalo bi da sve protekne kako dolikuje. Verujem da ću preći greben Klemenso u pratnji Devetnaeste jedinice približno u", pogledao je na sat, „sedamnaest časova."
„Čekaćemo vas, poručniče."
„Hvala, gospodine."
Pedeset minuta kasnije Hari je drugi put tog dana prešao greben Klemenso. Nemački bataljon ga je sledio kao čarobnog frulaša preko brda i u ruke Teksaskih rendžera. Kad je sedam stotina vojnika i dvesta četrnaest tenkova okružilo Devetnaesti korpus, Kertel je shvatio da su ga nasamarili jedan Englez i jedan Irac, naoružani samo terenskim vozilom i maramicom.
Feldmaršal izvuče pištolj iz unutrašnjeg džepa i Hari načas pomisli da će ga ustreliti. Kertel zauze stav mirno, salutira, prisloni pištolj na slepoočnicu i povuče obarač.
Hari se nije obradovao zbog njegove smrti.
Pošto su opkolili Nemce, pukovnik Benson je zamolio Harija da pobednički povede devetnaesti bezoklopni korpus u logor. Dok su se vozili na čelu povorke, čak se i Pet Kvin osmehivao.
Mora da su odmakli kilometar i po pre nego što je njihovo terensko vozilo prešlo preko nemačke nagazne mine. Hari je čuo glasan prasak i setio se Petovih proročkih reči - Zar ne misliš da smo tokom prošle godine iskoristili dovoljno od onih naših devet života? - dok se terensko vozilo prevrtalo u vazduhu pre nego što ga je zahvatio plamen.
A onda - ništa.

42.


Znate li kad ste mrtvi?
Dogodi li se to u trenu i onda iznenada više niste tu?
Hari je bio siguran samo u likove koji su se pojavljivali pred njim kao glumci u Šekspirovoj drami, ulazeći i izlazeći. Ali nije bio siguran je li posredi komedija, tragedija ili istorijska drama.
Glavni lik se nijednom nije promenio - žena izuzetnog izvođenja, dok ostali kao da su se pojavljivali na pozornici i odlazili s nje po njenoj zapovesti. A onda je otvorio oči i Ema je stajala pored njega.
Kad se Hari osmehnuo, čitavo lice joj se ozarilo. Nagla se i nežno mu poljubila usne. „Dobro došao kući“, rekla je.
Utom je shvatio ne samo koliko je voli već da ih sad ništa neće razdvojiti. Blago joj je stisnuo šaku. „Moraćeš da mi pomogneš", rekao je. „Gde sam? I koliko sam dugo tu?“
„U Bristolskoj opštoj bolnici i tu si malo više od mesec dana. Bilo je povuci-potegni neko vreme, ali nisam htela da te ponovo izgubim."
Hari joj je čvrsto stisnuo šaku. Bio je iscrpljen i opet je utonuo u dubok san.


— o O o —



Kad se ponovo probudio, bio je mrak. Osetio je da je sam. Pokušao je da zamisli šta se desilo sa svim tim likovima za poslednjih pet godina jer su, kao u Bogojavljenskoj noći, svakako verovali da je umro na moru.
Je li njegova majka pročitala pismo koje joj je poslao? Da li se Džajls pozvao na daltonizam kako ga ne bi regrutovali? Da li se Hjugo vratio u Bristol pošto je bio uveren da mu Hari više nije pretnja? Jesu li ser Volter Barington i lord Harvi još živi? A jedna misao mu je stalno prolazila kroz glavu. Čeka li Ema pravi trenutak da mu kaže kako je drugi muškarac ušao u njen život?
Odjednom se vrata njegove sobe otvoriše. Jedan dečkić utrča, uzvikujući „Tata, tata, tata!" pa skoči na njegov krevet i zagrli ga.
Ema je ušla nekoliko trenutaka kasnije i gledala kako se njena dva muškarca prvi put sreću.
Hari se setio svoje fotografije koju je njegova majka držala na okviru kamina u Stil haus lejnu. Niko nije morao da mu kaže kako je ovo njegovo dete i bio je ushićen kao nikad ranije. Pažljivije se zagledao u dečaka koji je skakutao po njegovom krevetu - svetla kosa, plave oči i četvrtasta vilica, baš kao u Harijevog oca.
„O bože", rekao je i utonuo u dubok san.


— o O o —



Kad se ponovo probudio, Ema je sedela na krevetu pored njega. Osmehnuo se i uhvatio je za ruku.
„Pošto sam upoznao svog sina, ima li još iznenađenja?", pitao je. Ema je oklevala pre nego što se bojažljivo osmehnula. „Ne znam odakle da počnem."
„Verovatno od početka, kao u svakoj dobroj priči. Samo ne zaboravi da sam te poslednji put video na našem venčanju."
Ema je počela s putovanjem u Škotsku i rođenjem njihovog sina Sebastijana. Upravo je pozvonila na vrata Kristininog stana na Menhetnu kad je Hari zaspao.


— o O o —



Kad se ponovo probudio, još je bila pored njega.
Hariju su se iz priče dopali baba-tetka Filis i rođak Alister. Iako se maglovito sećao inspektora Kolovskog, nikad neće zaboraviti Seftona Dželksa. Kad je Ema privela priču kraju, letela je nad Atlantskim okeanom i sedela pored gospodina Harolda Makmilana.
Pružila mu je primerak Zatvorenikovog dnevnika. Hari je rekao samo: „Moram da saznam šta se desilo Petu Kvinu.“
Emi je bilo teško da nađe prave reči.
„Je l’ ga nagazna mina ubila?“, upita Hari tiho.
Ema obori glavu. Hari nije više progovorio te noći.


— o O o —



Svaki dan je donosio nova iznenađenja jer se, neminovno, život svima promenio za pet godina koliko ih Hari nije video.
Sutradan je njegova majka sama došla da ga obiđe. Veoma se ponosio njome kad je saznao da odlično čita i piše, te da je zamenica upravnika u hotelu, ali ražalostio se kad je priznala da nikad nije otvorila pismo koje joj je doktor Volas doneo i koje je nestalo.
„Mislila sam da je od Toma Bredšoa“, objasnila je.
Hari je promenio temu. „Vidim da nosiš verenički prsten i burmu."
Majka mu je pocrvenela. „Da, htela sam da te sama posetim pre nego što upoznaš svog očuha."
„Mog očuha? Poznajem li ga?“
„I te kako", odgovorila je. Rekla bi mu za koga se udala da nije nanovo zaspao.


— o O o —



Hari se opet probudio usred noći. Upalio je lampu na noćnom stočiću i počeo da čita Zatvorenikov dnevnik. Osmehnuo se nekoliko puta pre nego što je stigao do poslednje strane.
Nije ga iznenadilo ništa što mu je Ema ispričala o Maksu Lojdu, pogotovo pošto se Sefton Dželks ponovo pojavio. Međutim, iznenadio se kad mu je rekla da je knjiga odmah postala bestseler i da se nastavak još bolje prodaje.
„Nastavak?", upita Hari.
„Prvi dnevnik, u kome si opisao što ti se desilo pre nego što su te poslali u Lavenam, upravo je objavljen u Engleskoj. Brzo se penje na svim listama baš kao i u Americi. Što me podseti, gospodin Ginsberg me uporno zapitkuje kad može očekivati tvoj prvi roman, onaj o kome si natuknuo u Zatvorenikovom dnevniku.“
„Imam dovoljno ideja za pet romana."
„Što onda ne bi počeo da pišeš?"


— o O o —



Kad se probudio posle podne, njegova majka i učitelj Holkom stajali su pored njega. Držali su se za ruke kao da su na drugom sastanku. Nikad nije video majku toliko srećnu.
„Nemoguće je da ste mi vi očuh", usprotivi se Hari dok su se rukovali.
„Ali jesam", odgovori učitelj Holkom. „Istina je da je trebalo da zaprosim tvoju majku pre dvadeset godina, ali mislio sam da nisam dovoljno dobar za nju."
„I dalje niste dovoljno dobri, gospodine", odgovori Hari široko se osmehujući. „No niko od nas nikad neće biti."
„U stvari, oženio sam se tvojom majkom zbog"njenog novca."
„Kog novca?", upita Hari.
„Deset hiljada dolara koje je gospodin Dželks poslao, zbog čega smo mogli da kupimo kuću na selu."
„I zbog čega ćemo biti večno zahvalni", umeša se Mejsi.
„Nemoj zahvaljivati meni već Emi", primeti Hari.
Ako se Hari i iznenadio kad je otkrio da mu se majka udala za gospodina Holkoma, to nije bilo ništa u poređenju sa šokom koji je doživeo kad je Džajls ušao u sobu, odeven u uniformu poručnika Vesekskog puka. Kao da to nije dovoljno, grudi su mu bile pokrivene odlikovanjima, među kojima beše i Vojni krst. Ali kad ga je Hari pitao čime ga je zaslužio, Džajls je promenio temu.
„Kandidovaću se za parlament na sledećim izborima", rekao je.
„I kojoj si izbornoj jedinici dodelio tu čast?", upita Hari.
„Bristolskoj luci."
„Ali to je sigurna laburistička izborna jedinica."
„I nameravam da budem laburistički kandidat."
Hari nije pokušao da sakrije iznenađenje. „Šta je izazvalo takvo preobraćenje nalik na ono Svetog Pavla?"
„Kaplar s kojim sam služio u prvim redovima po imenu Bejts..."
„Nije valjda Teri Bejts?", prekide ga Hari.
„Jeste. Jesi li ga poznavao?"
„Naravno. Najpametnije dete u mom razredu u osnovnoj školi Merivud i najbolji sportista. Napustio je školu kao dvanaestogodišnjak kako bi radio u očevoj radnji: Bejts i sin, kasapini."
„Zbog njega ću i biti laburistički kandidat“, odgovori Džajls. „Teri je imao puno pravo da ide na Oksford kao nas dvojica. “


— o O o —



Sutradan su Ema i Sebastijan ponovo došli, naoružani nalivperima, olovkama, beležnicama i gumicama za brisanje. Rekla je Hariju kako je došlo vreme da prestane da razmišlja i počne da piše.
Za vreme dugih sati kad nije mogao da spava ili kad je bio sam, Hari je razmišljao o romanu koji je hteo da napiše dok nije izašao iz Lavenama.
Počeo je da piše teze o likovima koji će terati čitaoce da pomamno okreću strane. Njegov inspektor mora da bude neponovljiv i jedinstven - nadao se da će postati deo čitalačke svakodnevice kao Poaro, Holms ili Megre.
Napokon je izabrao ime Vilijam Vorik. Čestit čovek. Vilijam će biti drugi sin grofa od Vorika i odbiće priliku da studira na Oksfordu, na očevo zgražavanje, zato što želi da stupi u policiju. Vorikov lik biće donekle zasnovan na njegovom prijatelju Džajlsu. Pošto je tri godine šetao bristolskim ulicama i obilazio svoj rejon kao pozornik, Bil - kako su ga kolege zvale - postao je niži inspektor i dodeljen je glavnom inspektoru Blejkmoru, čoveku koji je vodio slučaj kad je Harijev ujak Sten uhapšen i nepravedno optužen za krađu novca iz sefa Hjuga Baringtona.
Ledi Vorik, Bilova majka, biće oblikovana po uzoru na Elizabet Barington; Bilova devojka zvaće se Ema, a njegove dede, lord Harvi i ser Volter Barington, povremeno će se pojavljivati na stranicama ali samo da ponude mudar savet.
Hari je svake noći čitao strane koje je tog dana napisao i njegova kanta za smeće je morala da se prazni svakog jutra.


— o O o —



Hari se uvek radovao Sebastijanovim posetama. Njegov sinčić je tako pun snage, tako ljubopitljiv i tako lep, baš kao njegova majka - kako su ga svi zafrkavali.
Sebastijan je često pitao ono što se niko drugi nije usuđivao: Kako je u zatvoru? Koliko si Nemaca ubio? Zašto ti i mama niste venčani? Hari je uglavnom izbegavao odgovore, ali znao je da je Sebastijan suviše bistar da ne shvati šta mu otac radi i bojao se koliko će proći dok mu dečak ne postavi zamku.


— o O o —



Kad god je bio sam, Hari je radio na zapletu romana.
Pročitao je više od sto detektivskih romana dok je bio zamenik bibliotekara u Lavenamu i mislio je da bi neki ljudi koje je upoznao u zatvoru i u vojsci mogli pružiti materijal za desetak romana: Maks Lojd, Sefton Dželks, upravnik Svonson, stražar Hesler, pukovnik Kleverdon, kapetan Hejvens, Tom Bredšo i Pet Kvin - Pet Kvin naročito.
Sledećih nekoliko nedelja Hari se izgubio u sopstvenom svetu, ali morao je priznati da su nekim njegovim posetiocima poslednjih pet godina bile čudnije od fikcije.


— o O o —



Kad ga je posetila Emina sestra Grejs, Hari joj nije rekao da izgleda mnogo starije nego kad ju je poslednji put video - no tad je bila tek školarka. Grejs je sad na poslednjoj godini u Kembridžu i uskoro će položiti završne ispite. Ponosno mu je saopštila da je dve godine radila na zemljoradničkom dobru 10 i nije se vratila u Kembridž sve dok nije bila sigurna da je rat završen.
Hari se ražalostio kad mu je ledi Barington rekla da je njen muž ser Volter preminuo.
Hari se samo Starom Džeku divio više nego njemu.
Ujka Sten ga nije nijednom obišao.
Kako su dani prolazili, Hari je hteo da pita šta je s Eminim ocem, ali je naslutio da je bolje da mu ne spominje ime.
Jedne večeri, nakon što je Harijev doktor rekao da će ga uskoro pustiti iz bolnice, Ema je legla pored njega na krevet i rekla mu da joj je otac mrtav.
Kad je završila priču, Hari je primetio: „Nisi nikad umela da se pretvaraš, draga moja, te je možda došlo vreme da mi kažeš zašto je cela porodica toliko napeta. “

43.


Hari je sledećeg jutra zatekao majku i celu porodicu Barington oko svog kreveta.
Samo Sebastijan i ujka Sten nisu bili prisutni, mada nijedan ne bi mogao ozbiljno da doprinese razgovoru.
„Doktor je rekao da možeš kući“, saopštila mu je Ema.
„Sjajna vest“, odgovorio je Hari. „Ali gde mi je kuća? Ako to znači kako treba da se vratim u Stil haus lejn i živim s ujka Stenom, radije bih ostao u bolnici - čak se vratio u zatvor." Niko se nije nasmejao.
„Trenutno živim u Barington holu“, kazao je Džajls. „Što se ne bi preselio kod mene? Bog zna da ima dovoljno soba.“
„Uključujući biblioteku”, dodala je Ema. „Tako nećeš imati izgovor da ne nastaviš da pišeš roman."
„A možeš da posećuješ Emu i Sebastijana kad god hoćeš", umešala se Elizabet Barington.
Hari nije progovorio neko vreme.
„Svi ste veoma ljubazni", odgovorio je naposletku, „i, molim vas, nemojte misliti da sam nezahvalan, ali neverovatno mi je da je cela porodica morala da odluči gde ću stanovati."
„Postoji još jedan razlog što smo hteli da razgovaramo s tobom", rekao je lord Harvi, „i porodica me je zamolila da govorim u ime svih."
Hari se uspravio i posvetio punu pažnju Eminom dedi.
„Iskrsla je ozbiljna teškoća u vezi s budućnošću imanja Barington", počeo je lord Harvi. „Ispostavilo se da su uslovi Džošue Baringtona pravni košmar, nadmašen jedino slučajem Džarndis i Džarndis, a novčano može jednako da nas dotuče."
„Ali mene ne zanimaju ni titula ni imanje", odgovori Hari. „Samo želim da dokažem da Hjugo Barington nije moj otac kako bih mogao da se venčam s Emom."
„Potpuno se slažem s tobom", reče lord Harvi. „Međutim, iskrsle su teškoće s kojima te moram upoznati."
„Molim vas, učinite to, gospodine, jer ne vidim nikakvu teškoću."
„Pokušaću da objasnim. Posle Hjugove prerane smrti, savetovao sam ledi Barington - budući da je nedavno pretrpela dva teška smrtna slučaja, a i s obzirom na to da imam više od sedamdeset godina - kako bi bilo pametno da naše dve kompanije, Barington i Harvi, udruže snage. Shvati, u to vreme smo još verovali da si mrtav. Zato je izgledalo da je, nažalost, rasprava o tome ko će naslediti titulu i imanje izlišna i da je Džajls zauzeo mesto na čelu porodice."
„On je i dalje na čelu porodice, što se mene tiče", uveri ga Hari.
„Nevolja je u tome što se umešalo još ljudi i posledice se sad ne tiču samo ovde prisutnih. Kad je Hjugo ubijen, preuzeo sam mesto direktora tek združene kompanije i zamolio Bila Lokvuda da se vrati kao vršilac dužnosti direktora. Bez razmetanja moram napomenuti da je Barington-Harvi isplaćivao svojim akcionarima lepe dividende poslednje dve godine uprkos her Hitleru. Kad smo saznali da si živ, potražili smo pravni savet od ser Danversa Barkera iz Kraljevskog saveta kako bismo bili sigurni da nismo prekršili uslove oporuke Džošue Baringtona.“
„Da sam samo otvorila ono pismo", izusti Mejsi, ne obraćajući se nikome određenom.
„Ser Danvers nas je uverio", nastavi lord Harvi, „da možemo nastaviti da poslujemo kao prethodne dve godine ako se odrekneš prava na titulu ili imanje. I shodno tome smo sastavili dokument."
„Rado ću ga potpisati ako mi neko da pero", kaza Hari.
„Kad bi bilo tako lako", reče lord Harvi. „Možda bi i bilo da Dejli ekspres nije objavio priču."
„Bojim se da sam ja kriva za to", prekide ga Ema, „jer je posle uspeha tvoje knjige s obe strane Atlantskog okeana štampa postala opsednuta time ko će naslediti titulu Baringtonovih - ser Hari ili ser Džajls."
„Njuz hronikl je jutros objavio karikaturu", upade Džajls, „nas dvojice na konjima kako se borimo na viteškom turniru, a Ema sedi na tribinama i pruža ti maramicu dok muškarci u publici skandiraju a žene kliču."
„Na šta ciljaju?", upita Hari.
„Cela država se podelila", objasni lord Harvi. „Muškarce kao da samo zanima ko će završiti s titulom i imanjem, dok bi žene volele da vide Emu kako drugi put hoda prema oltaru. U stvari, zbog vas dvoje Keri Grant i Ingrid Bergman više nisu na naslovnicama."
„Ali svakako će svi izgubiti zanimanje i posvetiti se nečemu drugom kad potpišem da sam se odrekao prava na titulu i imanje?"
„Možda bi bilo tako da se nije umešao nosilac ordena podvezice i direktor Heraldičkog društva."
„A ko je on?“, upita Hari.
„Kraljev predstavnik kad je reč o odlučivanju ko je naslednik bilo koje titule. U devedeset odsto slučajeva on samo pošalje kraljevski ukaz najbližem članu porodice. U retkim prilikama kad postoji neslaganje između dve strane, on predlaže da se pitanje resi na sudu."
„Nemojte mi reći da je došlo do toga“, reče Hari.
„Bojim se da jeste. Sudija Šokros je presudio u Džajlsovu korist, ali samo pod uslovom da, kad se potpuno oporaviš, potpišeš da se odričeš prava na titulu i imanje, što bi omogućilo dalje prenošenje s oca na sina“
„Pa, potpuno sam se oporavio te zakažimo sastanak sa sudijom i završimo s tim jednom zasvagda.“
„Ništa ne bih voleo više od toga“, odgovori lord Harvi, „ali bojim se da su nam uskratili pravo da sami odlučujemo."
„Ko je to uradio ovog puta?"
„Jedan laburistički poslanik Gornjeg doma po imenu lord Preston", objasni Džajls. „Pročitao je članak u novinama i poslao pismo ministru unutrašnjih poslova s molbom da presudi ko od nas dvojice treba da nasledi titulu. Zatim je održao konferenciju za štampu na kojoj je tvrdio kako nemam pravo da nasledim titulu jer pravi kandidat leži bez svesti u bristolskoj bolnici i ne može da se založi za svoj slučaj."
„Zašto bi laburističkog poslanika uopšte zanimalo ko će od nas dvojice naslediti titulu?"
„Kad su mu novinari postavili isto pitanje", odgovori lord Harvi, „odgovorio je da bi presuda u Džajlsovu korist predstavljala klasičan primer staleške pristrasnosti i da je pošteno da sin lučkog radnika podnese svoj zahtev."
„Ali to se protivi razumu", primeti Hari. „Ako sam sin lučkog radnika, onda bi Džajls u svakom slučaju nasledio titulu."
„Nekoliko ljudi je upravo to napisalo Tajmsu“, reče lord Harvi. „Međutim, s obzirom na to da se bliže opšti izbori, ministar unutrašnjih poslova je izbegao odgovornost i odgovorio kako će slučaj proslediti lordu kancelaru. A lord kancelar gaje prosledio pravnim lordovima. 11 Sedam učenih ljudi je dugo raspravljalo i glasalo četiri prema tri. U tvoju korist, Hari.“
„Ali to je ludilo. Zašto se niko nije savetovao sa mnom?"
„Bio si bez svesti", podseti ga lord Harvi. „A u svakom slučaju, raspravljali su o pravnom pitanju a ne o tvom mišljenju te će presuda ostati na snazi ukoliko ne bude oborena na zahtev Gornjeg doma.“
Hari je ostao bez teksta.
„Dakle, kako stvari stoje", nastavi lord Harvi, „sad si ser Hari, većinski akcionar kompanije Barington-Harvi i vlasnik imanja Barington i, da citiram prvobitnu oporuku, svih materijalnih dobara."
„Onda ću uložiti žalbu na presudu pravnih lordova i staviti im do znanja da se odričem titule", kaza Hari odlučno.
„Ironija je u tome što ne možeš", odvrati Džajls. „Samo ja mogu da uložim žalbu na presudu, a ne nameravam to da radim bez tvog odobrenja."
„Naravno da imaš moje odobrenje. Ali pada mi na um jednostavnije rešenje."
Svi se zagledaše u Harija.
„Mogao bih da izvršim samoubistvo."
„Neće moći", odvrati Ema i sede na krevet pored njega. „Dvaput si pokušao i vidi gde te je to dovelo."

44.


Ema ulete u biblioteku držeći pismo. Pošto je retko prekidala Harija u radu, znao je da je nešto važno. Spustio je pero.
„Izvini, dragi", rekla je dok je izvlačila stolicu, „ali imam važne vesti koje moram podeliti s tobom."
Hari se osmehnuo obožavanoj ženi. Njen pojam važnog kretao se od toga da je Sebastijan polio mačku vodom do „Hitno te traže iz kancelarovog kabineta". Zavalio se u stolici i čekao da vidi u koju grupu nova vest spada.
„Upravo sam dobila pismo baba-tetke Filis", počela je.
„Koju neizmerno poštujemo", našali se Hari.
„Ne rugaj se, dete", odvrati Ema. „Rekla je nešto što bi nam moglo pomoći da dokažemo kako tata nije tvoj otac."
Hari se nije više rugao.
„Znamo da ti i tvoja majka imate rezus negativnu krvnu grupu", nastavi Ema. „Ako je moj otac imao rezus pozitivnu, onda ne može biti tvoj otac."
„Razgovarali smo o tome više puta", podseti je Hari.
„Ali ako bismo uspeli da dokažemo da ti i moj otac nemate istu krvnu grupu, mogli bismo da se venčamo. Pod pretpostavkom da i dalje želiš da se venčamo?"
„Ne ovog jutra, draga moja", odvrati Hari praveći se da se dosađuje. „Vidiš, usred sam ubistva." Osmehnuo se. „U svakom slučaju, nemamo predstavu koju je krvnu grupu tvoj otac imao zato što je, uprkos pritiscima tvoje majke i ser Voltera, uvek odbijao da se testira. Možda bi trebalo da joj odgovoriš kako će to morati da ostane tajna."
„Ne mora da znači", nije se dala Ema. „Baba-tetka Filis pomno prati slučaj i mislim da je došla do rešenja koje nikome od nas nije palo na pamet."
„Uzima li svakog jutra primerak Bristol ivning njuza na kiosku na uglu Šezdeset četvrte ulice?"
„Ne, ali čita Tajms“, i dalje nije popuštala, „mada sa zakašnjenjem od nedelju dana."
„I?“, upita Hari želeći da se vrati svom ubistvu.
„Ona kaže da naučnici sad mogu da odrede krvnu grupu dugo posle nečije smrti."
„Razmišljaš li o tome da unajmimo Berka i Hera 12 da iskopaju telo, draga?"
„Ne razmišljam, ali ona je takođe istakla kako je mom ocu prilikom ubistva presečena arterija te je velika količina krvi iscurila na tepih i odeću koju je nosio."
Hari je ustao, prešao u drugi kraj biblioteke i podigao slušalicu.
„Koga zoveš?", upita Ema.
„Glavnog inspektora Blejkmora, koji je vodio slučaj. Možda su izgledi slabi, ali kunem se da se više nikad neću rugati tvojoj baba-tetki Filis."


— o O o —



„Smem li da zapalim, ser Hari?“
„Naravno, glavni inspektore."
Blejkmor je pripalio cigaretu i duboko udahnuo. „Užasna navika", rekao je. „Krivim ser Voltera."
„Ser Voltera?", ponovi Hari.
„Rolija, ne Baringtona." 13
Hari se nasmeja i smesti na stolici naspram inspektora.
„Šta mogu da učinim za vas, ser Hari?"
„Više mi se sviđa gospodin Klifton."
„Kako želite, gospodine."
„Nadao sam se da mi možete reći neke podatke o smrti Hjuga Baringtona."
„Bojim se da to zavisi od toga kome se obraćam budući da takav razgovor smem da vodim sa ser Harijem Baringtonom ali ne i s gospodinom Harijem Kliftonom."
„Zašto ne smete s gospodinom Kliftonom?"
„Zato što o pojedinostima takvog slučaja smem da razgovaram samo sa članovima porodice."
„Onda ću za ovu priliku biti ser Hari."
„Dakle, šta mogu da učinim za vas, ser Hari?"
„Kad je Barington ubijen.
„Nije ubijen", prekide ga glavni inspektor.
„Ali novinski članci su me naveli da poverujem.
„Važno je ono što novine nisu objavile. Ali, pošteno govoreći, novinari nisu videli mesto zločina. Da su to uradili", nastavio je pre nego što je Hari stigao da postavi sledeće pitanje, „primetili bi ugao pod kojim je otvarač za pisma ušao ser Hjugu u vrat i presekao mu arteriju."
„Zašto je to značajno?"
„Kad sam ispitao telo, video sam da oštrica otvarača za pisma upire nagore a ne nadole. Da ja hoću nekoga da ubijem”, nastavi Blejkmor, ustade sa stolice i podiže lenjir, „a viši sam i teži od njega, podigao bih ruku i ubo ga u vrat, ovako. Ali da sam niži i lakši od njega i, što je najvažnije, da se branim”, Blejkmor kleče ispred Harija i pogleda ga, uperivši mu lenjir u vrat, „to bi objasnilo ugao pod kojim je oštrica ušla ser Hjugu u vrat. Po tom uglu je čak moguće da je pao na oštricu, što me navodi na zaključak da je mnogo verovatnije da je ubijen u samoodbrani.” Hari je razmisbo o njegovim rečima pre nego što je rekao: „Upotrebili ste reči ’niži’ i ’lakši’, glavni inspektore, kao i ’da se branim’. Hoćete li da kažete kako je možda žena odgovorna za Baringtonovu smrt?“
„Bili biste izvanredan inspektor”, primeti Blejkmor.
„A znate li ko je ta žena?”
„Imam svoje sumnje.”
„Što je onda niste uhapsili?”
„Zato što je veoma teško uhapsiti nekoga ko se bacio pod ekspresni voz za London.”
„O bože”, uzviknu Hari. „Nisam nikad povezao ta dva slučaja.”
„Zašto biste? Tad niste ni bili u Engleskoj.”
„Istina, ali kad su me pustili iz bolnice, pročitao sam sve novine koje su pisale o smrti ser Hjuga. Jeste li ikad otkrili ko je ta žena?”
„Nisam, telo je bilo u takvom stanju da nije moglo da se identifikuje. Međutim, jedan kolega iz Skotland jarda koji je radio na drugom slučaju obavestio me je da je ser Hjugo više od godinu dana živeo s jednom ženom u Londonu i da je ona rodila kćerku ubrzo po njegovom povratku u Bristol.” „Je li to dete otkriveno u Baringtonovoj kancelariji?”
„Upravo to", odgovori Blejkmor.
„Gde je to dete sad?“
„Nemam predstavu."
„Možete li mi bar reći ime žene s kojom je Barington živeo?“
„Ne mogu, nisam ovlašćen da to činim", odvrati Blejkmor i ugasi cigaretu u pepeljari punoj opušaka. „Međutim, nije tajna da je ser Hjugo unajmljivao privatnog detektiva koji je sad bez posla i možda bi bio spreman da priča za skromnu nadoknadu."
„Čovek što hramlje", seti se Hari.
„Derek Mičel. Bio je vraški dobar policajac dok nije morao da napusti službu zbog invaliditeta."
„Međutim, postoji jedno pitanje na koje Mičel ne može da odgovori a verujem da vi možete. Rekli ste da je otvarač za pisma presekao arteriju. To znači da je bilo mnogo krvi, zar ne?"
„Zaista je tako, gospodine", odgovori glavni inspektor. „Kad sam stigao, ser Hjugo je ležao u lokvi krvi."
„Imate li predstavu šta se desilo s odelom koje je ser Hjugo tad imao na sebi ili s tepihom?"
„Nemam, gospodine. Kad je završena istraga o ubistvu, sve lične stvari preminulog vraćene su najbližem srodniku. A tepih je još bio u kancelariji kad sam završio istragu."
„Mnogo ste mi pomogli, glavni inspektore. Veoma sam zahvalan."
„Bilo mi je zadovoljstvo, ser Hari." Blejkmor je ustao i ispratio Harija do vrata. „Moram vam reći da sam uživao u Zatvorenikovom dnevniku i, iako uglavnom ne slušam glasine, pročitao sam da pišete detektivski roman. Posle našeg današnjeg razgovora, radovaću se čitanju."
„Da li biste pogledali prvu ruku rukopisa i kazali mi svoje stručno mišljenje?"
„Ser Hari, vaša porodica nije ranije mnogo marila za moje stručno mišljenje."
„Uveravam vas, glavni inspektore, da gospodin Klifton mari", odgovori Hari.


— o O o —



Po izlasku iz policijske stanice Hari se odvezao do Manor hausa da ispriča Emi novosti. Pažljivo ga je slušala. Kad je završio, iznenadilo ga je njeno prvo pitanje.
„Je l' ti inspektor Blejkmor ispričao šta se desilo s devojčicom?"
„Ne, čini mi se da ga to nije zanimalo. A i zašto bi?"
„Zato što je možda Baringtonova i samim tim moja polusestra!"
„Kako se toga nisam setio", reče Hari i zagrli Emu. „Nije mi ni palo na um."
„Zašto bi?“, odgovori Ema. „Imaš dovoljno muka i bez toga. Što ne bi za početak pozvao mog dedu i pitao ga zna li šta je bilo s tepihom, a brigu o devojčici prepustio meni."
„Znaš li da sam veliki srećnik?", upita Hari i nerado je pusti.
„Prioni na zadatak", odvrati Ema.
Hari je pozvao lorda Harvija da pita za tepih i ponovo se iznenadio.
„Zamenio sam ga nekoliko dana nakon što je policija završila istragu."
„Šta se desilo sa starim?", upita Hari.
„Lično sam ga bacio u furunu u luci i gledao kako gori dok nije ostao samo pepeo", odgovori lord Harvi vatreno.
Hariju umalo nije promrsio „dođavola", ali ujeo se za jezik.
Za ručkom je pitao gospođu Barington zna li šta se desilo s odećom ser Hjuga. Elizabet je odgovorila kako je naložila policji da je se reši na način koji smatraju prikladnim.
Posle ručka se vratio u Barington hol i pozvao lokalnu policijsku stanicu. Pitao je pozornika seća li se šta se desilo s odećom ser Hjuga Baringtona posle istrage.
„Sve mora da je zavedeno u zapisnik, ser Hari. Samo trenutak dok proverim.“
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se pozornik ponovo javio.
„Kako vreme leti“, rekao je. „Zaboravio sam koliko je vremena otada prošlo. Ali uspeo sam da nađem podatke koji vas zanimaju." Hari je zadržao dah. „Bacili smo košulju, donji veš i čarape, ali smo jedan kaput, sivi, jedan šešir, smeđi filc, jedno odelo, maslinastozeleni tvid, i jedan par cipela, smeđa koža, dali gospođici Penhaligon, koja raspoređuje svu otpisanu robu u ime Vojske spasa. Ne može se reći da je laka žena", dodao je ali nije objasnio ništa.


— o O o —



Na znaku na pultu je pisalo „Gospođica Penhaligon".
„To je veoma neuobičajeno, ser Hari", rekla je žena koja nosi to ime. „Veoma neuobičajeno."
Hariju je laknulo što je poveo Emu. „Ali moglo bi biti izuzetno važno za oboje", objasnio je i uhvatio Emu za ruku.
„Ne sumnjam u to, ser Hari, ali ipak je veoma neuobičajeno. Ne mogu ni da zamislim šta bi moj nadređeni rekao u vezi s tim."
Hari nije mogao da zamisli da gospođica Penhaligon ima nadređenog. Okrenula im je leđa i posvetila se urednom nizu registratora na polici na kojoj nije bilo ni trunke prašine. Napokon je izvadila jedan na kome je pisalo 1943. i stavila ga na pult. Otvorila ga je i okrenula nekoliko strana pre nego što je našla ono što traži.
„Izgleda da niko nije hteo smeđi filcani šešir", rekla je. „U stvari, u zapisniku piše da je i dalje u zalihama. Kaput je dodeljen gospodinu Stivensonu, odelo čoveku koji se predstavlja kao Stari Džoi, a smeđe cipele gospodinu Votsonu."
„Imate li predstavu gde bismo mogli da nađemo nekog od njih?", pitala je Ema.
„Retko se razdvajaju", odgovorila je gospođica Penhaligon. „Leti se ne udaljavaju mnogo od opštinskog parka, a zimi ih smeštamo u naše prihvatilište. Sigurna sam da ćete ih u ovo doba godine pronaći u parku."
„Hvala, gospođice Penhaligon", rekao je Hari i srdačno joj se osmehnuo. „Mnogo ste nam pomogli."
Gospođica Penhaligon se ozarila. „Drago mi je, ser Hari."
„Mogao bih da se naviknem na to da me oslovljavaju sa ser Hari", rekao je Emi kad su izašli iz zgrade.
„Nemoj ako se i dalje nadaš venčanju sa mnom", odgovorila je, „jer ne želim da budem ledi Barington."


— o O o —



Hari ga je spazio kako leži na klupi okrenut leđima. Bio je ogrnut smeđim kaputom.
„Izvinite što smetam, gospodine Stivensone", rekao je Hari i nežno ga dotakao po ramenu, „ali potrebna mi je vaša pomoć."
Ukazala se prljava ruka, ali čovek se nije okrenuo. Hari mu je stavio pola krune u ispružen dlan. Gospodin Stivenson je zagrizao novčić pa nakrivio glavu da bolje pogleda Harija. „Šta hoćete?"
„Tražimo Starog Džoija", odgovorila je Ema blago.
„Kaplar zauzima prvu klupu zbog svojih godina i čina. Ovo je druga klupa, a preuzeću prvu kad Stari Džoi umre, na šta neću još mnogo čekati. Gospodin Votson je dobio treću klupu tako da će on dobiti drugu kad ja pređem na prvu. Ali već sam ga upozorio da će tad morati dugo da čeka."
„A znate li kojim slučajem da li Stari Džoi i dalje ima zeleno odelo od tvida?", upit Hari.
„Nikad ga ne skida", odgovori gospodin Stivenson. „Može se reći da se zeleno samo nazire", dodao je i zakikotao se. „On je dobio odelo, ja sam dobio kaput, a gospodin Votson cipele. Kaže da su malo tesne, ali ne žali se. Niko nije hteo šešir."
„Gde možemo naći prvu klupu?", pitala je Ema.
„Tamo gde oduvek stoji, u paviljonu za promenadne koncerte, pod zaklonom. Džoi ga naziva svojom palatom. Ali on je malo čvrknut jer još ima potres zbog rata." Gospodin Stivenson im je okrenuo leđa, misleći da je zaradio svojih pola krune.
Hariju i Emi nije bilo teško da pronađu paviljon za promenadne koncerte ni Starog Džoija, jedinog čoveka tamo. Sedeo je na prvoj klupi potpuno uspravan kao na prestolu. Ema nije morala da vidi izbledele smeđe mrlje kako bi prepoznala očevo staro odelo od tvida, ali zapitala se kako li će ga nagovoriti da se rastane od njega.
„Šta hoćete?", pitao je Stari Džoi sumnjičavo kad su se popeli stepenicama u njegovo kraljevstvo. „Ako hoćete moju klupu, zaboravite jer vlasništvo se najvećim delom zasniva na posedovanju, kao što stalno podsećam gospodina Stivensona."
„Ne želimo vašu klupu, Stari Džoi", odgovorila je Ema blago. „Ali pitali smo se želite li novo odelo."
„Ne, hvala, gospođice, veoma sam zadovoljan ovim na sebi. Greje me pa nemam potrebu za drugim."
„Ali dali bismo vam drugo koje je jednako toplo", umešao se Hari.
„Stari Džoi nije uradio ništa zabranjeno", odgovorio je i okrenuo se prema njemu.
Hari se zagledao u niz odlikovanja na njegovim grudima: Zvezda iz 1914, medalja za dugu službu i pobednički orden, kao i jedna epoleta našivena na rukav. „Potrebna mi je vaša pomoć, kaplare", rekao je.
Stari Džoi je odmah zauzeo stav mirno, salutirao i odvratio: „Bajoneti pričvršćeni, gospodine, samo dajte naređenje i momci će spremno istrčati iz rova."
Hari se postideo.
Ema i Hari su se sutradan vratili s kaputom od tvida, novim odelom od tvida i parom cipela za Starog Džoija. Gospodin Stivenson je paradirao parkom u novom sakou i sivim flanelskim pantalonama, dok je gospodin Votson, s treće klupe, bio oduševljen sportskim blejzerom na duplo kopčanje i pantalonama od gabardena. Ali pošto mu nisu bile potrebne nove cipele, zamolio je Emu da ih da gospodinu Stivensonu. Ostatak ser Hjugove odeće vratili su zahvalnoj gospođici Penhaligon.
Hari je otišao iz parka s maslinastozelenim odelom od tvida koje je pripadalo ser Hjugu Baringtonu.


— o O o —



Profesor Inčkejp je neko vreme posmatrao krvave mrlje pod mikroskopom pre nego što je progovorio.
„Moraću da obavim još nekoliko testova pre nego što izvedem konačan zaključak, ali na prvi pogled sam prilično siguran da ću moći da vam kažem kojoj krvnoj grupi ovi uzorci pripadaju."
„To je olakšanje", reče Hari. „A kad ćete znati rezultate?"
„Pretpostavljam za dva dana", odgovori profesor, „tri najviše. Pozvaću vas čim budem saznao, ser Hari."
„Nadajmo se da ćete pozvati gospodina Kliftona."


— o O o —



„Zvao sam kancelarov kabinet", rekao je lord Harvi, „da ih obavestim kako se ispituje krv s Hjugove odeće. Ako je rezus pozitivna, siguran sam da će tražiti da pravni lordovi preispitaju presudu zbog novih dokaza."
„Ali šta ako rezultat ne bude onaj kome se nadamo?", upita Hari.
„Kancelar će zakazati raspravu u parlamentarnom kalendaru kad se Dom ponovo okupi posle opštih izbora. Nadajmo se ipak da to neće biti neophodno posle nalaza profesora Inčkejpa. Uzgred, zna li Džajls šta smeraš?"
„Ne znam, gospodine, ali obavestiću ga budući da ćemo zajedno provesti poslepodne."
„Nemoj mi reći da te je nagovorio da agituješ u izbornoj jedinici?"
„Bojim se da jeste iako dobro zna da ću na sledećim izborima glasati za torijevce. Ali uverio sam ga da će moja majka i ujka Sten glasati za njega."
„Ne dozvolite da štampa sazna kako nećeš glasati za njega jer će tražiti svaku priliku da vam pokvare odnos. Bliski prijatelji im nisu zanimljivi."
„Što je razlog više da se nadamo kako će profesor doći do željenog rezultata i stati na kraj našim mukama."
„Upravo tako", složi se lord Harvi.


— o O o —



Vilijam Vorik se spremao da reši zločin kad je telefon zazvonio. Hari je još držao pištolj u ruci dok je odlazio u drugi kraj biblioteke da se javi.
„Profesor Inčkejp ovde. Mogu li da razgovaram sa ser Harijem?"
Fikciju je u trenu okrutno zamenila stvarnost. Hari nije morao da čuje rezultat. „Na telefonu.“
„Bojim se da moje vesti nisu one kojima ste se nadali“, reče profesor. „Ispostavilo se da je ser Hjugova krvna grupa rezus negativna te ne možemo otpisati mogućnost da je vaš otac. “
Hari je pozvao Eškom hol.
„Harvi na telefonu“, javio se dobro poznat glas.
„Hari ovde, gospodine. Bojim se da ćete morati da zovete kancelara i kažete mu da će se rasprava ipak održati. “

45.


Džajls je postao toliko zaokupljen izborima za Donji dom, a Hari objavljivanjem Vilijama Vorika i slučaja slepog svedoka da su obojica pretpostavili da je reč o porodičnom skupu kad ih je lord Harvi pozvao na nedeljni ručak u svojoj kući u selu. Međutim, kad su došli u Eškom hol, nije bilo traga nijednom članu porodice.
Loson ih nije odveo u salon ni u trpezariju, već u radnu sobu njegovog gospodstva, gde su zatekli lorda Harvija za radnim stolom. Dve prazne kožne naslonjače bile su okrenute prema njemu. Nije gubio vreme na ćaskanje.
„Obavestili su me iz kancelarovog kabineta da će se u četvrtak, šestog septembra, u parlamentu održati rasprava na kojoj će odlučiti ko će od vas naslediti porodičnu titulu. Imamo dva meseca da se pripremimo. Ja ću otvoriti raspravu iz prvog reda“, obavestio ih je, „a očekujem da će mi se lord Preston suprotstaviti."
„Čemu li se on nada?“, upita Hari.
„On želi da poljulja sistem nasleđivanja i moram mu odati počast jer ne preza ni od čega da bi to postigao."
„Možda da zakažem sastanak s njim", predloži Hari, „i objasnim mu svoje stavove...”
„Njega ne zanimaju tvoji stavovi", odvrati lord Harvi. „On koristi raspravu kao platformu s koje će objaviti svoje dobro poznate stavove o načelu nasleđivanja."
„Ali ako bih mu pisao, svakako bi...”
„Već sam mu pisao", prekinu ga Džajls. „I premda smo u istoj stranci, nije se udostojio da mi odgovori."
„On smatra da je to sve mnogo važnije od bilo kog pojedinačnog slučaja", istakao je lor darvi.
„Zar takav nepopustljiv stav neće naići na osudu ostalih gospodstava?", upita Hari.
„Ne mora da znači", odgovori lord Harvi. „Redž Preston je bio agitator sindikata sve dok mu Remzi Makdonald nije ponudio poslaničko mesto u Gornjem domu. Uvek je bio govornik koji uliva poštovanje, a otkako nam se pridružio na crvenim klupama, 14 postao je čovek koji se ne sme potceniti."
„Imate li ikakve predstavu kako će poslanici glasati?", upita Džajls.
„Skupštinski sekretari zaduženi za glasanje kažu mi da će biti prilično izjednačeno. Laburistički poslanici staće iza Redža zato što ne smeju sebi priuštiti da podrže načelo nasleđivanja."
„A torijevci?", zapita Hari.
„Većina će me podržati, između ostalog i zato što nipošto ne žele da vide kako načelo nasleđivanja prima smrtni udarac na njihovom terenu, mada ima nekoliko kolebljivaca s kojima ću morati da razgovaram."
„Šta je s liberalima?", javi se Džajls.
„Samo bog zna iako su najavili da će glasanje biti slobodno."
„Slobodno?", ponovi Hari.
„Neće biti partijskog glasanja", objasni Džajls. „Svaki poslanik će odlučiti kako da glasa na osnovu svojih načela."
„I konačno tu su nezavisni poslanici Donjeg doma", nastavi lord Harvi. „Oni će saslušati obe strane i onda glasati kako im savest nalaže. Saznaćemo kako će glasati tek kad bude gotovo."
„Kako možemo da pomognemo?", Hari je prešao na stvar.
„Ti, Hari, kao pisac, i Džajls, kao političar, možete mi za početak pomoći u sastavljanju govora. Svaki doprinos je dobrodošao. Hajde da za ručkom razradimo teze."
Dok su išli prema trpezariji, ni Džajlsu ni Hariju nije palo na pamet da domaćinu spominju beznačajne stvari kao što su predstojeći opšti izbori ili objavljivanje knjige.


— o O o —



„Kad će ti knjiga biti objavljena?", pitao je Džajls dok su se kasnije vozili iz Eškom hola.
„Dvadesetog jula", odgovorio je Hari. „Naći će se u prodaji tek posle izbora. Moj izdavač želi da napravim turneju po zemlji i da zakažemo nekoliko potpisivanja knjiga i intervjua za novine."
„Imaj u vidu da te novinari neće pitati ništa o knjizi", upozorio ga je Džajls, „već samo o tvojim stavovima o tome ko bi trebalo da nasledi titulu."
„Koliko puta moram da im kažem kako mi je Ema jedini cilj i da bih sve žrtvovao kako bih proveo ostatak života s njom?", upita Hari, trudeći se da ne zvuči ogorčeno. „Ti uzmi titulu, uzmi imanje, uzmi sva materijalna dobra ako mogu da dobijem Emu."


— o O o —



Kritika je dobro dočekala roman Vilijam Vorik i slučaj slepog svedoka, ali se ispostavilo da je Džajls bio u pravu. Novinare nije mnogo zanimao ambiciozni mladi inspektor iz Bristola, već samo piščev alter ego, Džajls Barington i njegovi izgledi da nasledi porodičnu titulu. Kad god bi Hari rekao novinarima da ga titula ne zanima, oni su postajali uvereniji da ga zanima.
U borbi za nasledstvo Baringtona, kako su novinari nazvali slučaj, sve novine izuzev Dejli telegrafa podržavale su lepog, hrabrog, pametnog čoveka koji je završio srednju školu i sam postigao uspeh iako je, kako su neprestano podsećale čitaoce, odrastao u bristolskim zabitim ulicama.
Hari je koristio svaku priliku da podseti te iste novinare da je Džajls njegov školski drug iz Bristolske srednje škole, da je laburistički poslanik za izbornu jedinicu Bristolska luka, da je osvojio i Vojni krst u Tobruku, medalju kao kapiten kriket tima na prvoj godini u Oksfordu i da svakako nije odgovoran za to u kom se krevetu rodio. Harijeva odana podrška prijatelju samo ga je učinila još omiljenijim, kako kod novinara tako i kod čitalaca.
Iako je Džajls izabran u Donji dom s više od tri hiljade glasova i već zauzeo svoje mesto na zelenim klupama, znao je da će rasprava koja će se za mesec dana voditi na crvenim klupama s druge strane prolaza odrediti i njegovu i Harijevu sudbinu.

46.


Hari je navikao da ga budi ptičji poj s drveća što okružuje Barington hol i da kasnije Sebastijan nepozvan utrči u biblioteku ili da čuje Emine korake dok dolazi na doručak posle jutarnjeg jahanja.
Ali danas je bilo drugačije.
Probudile su ga ulične svetiljke, saobraćajna huka i nepopustljiva zvonjava Big Bena na svakih petnaest minuta, što ga je podsećalo na to koliko je sati ostalo dok lord Harvi ne otvori raspravu nakon koje će ljudi koje nikad nije video glasati i odlučiti o njegovoj i Džajlsovoj sudbini za narednih hiljadu godina.
Dugo je ostao u kadi jer je bilo prerano da siđe na doručak. Pošto se obukao, pozvao je Barington hol, ali mu je bader rekao da je gospođica Barington već otišla na stanicu. Hari se zbunio. Zašto li je Ema otišla na jutarnji voz kad su nameravali da se sastanu tek za ručak? Kad je ušao u manju trpezariju odmah posle sedam, nije se iznenadio što je zatekao Džajlsa kako čita jutarnje novine za stolom.
„Je l’ ti deka ustao?", upita Hari.
„Verovatno mnogo pre nas. Kad sam sišao, odmah posle šest, gorelo je svetio u njegovoj radnoj sobi. Kad ostavimo ovaj užasan slučaj za sobom, kako god da se završi, moramo ga nagovoriti da uzme zaslužen odmor i provede nekoliko dana u zamku Maldželri."
„Dobra zamisao“, složio se Hari i srušio u najbližu naslonjaču, ali je trenutak kasnije ponovo ustao jer je lord Harvi ušao.
„Vreme je za doručak, momci. Nije pametno otići na vešala praznog stomaka."
Uprkos njegovom savetu, niko nije mnogo jeo dok su govorili o predstojećem danu. Lord Harvi je ponovio nekoliko ključnih rečenica, dok su Hari i Džajls u poslednji čas predlagali šta bi valjalo dodati u njegov govor ili izbaciti iz njega.
„Voleo bih da mogu reći njihovim gospodstvima koliko ste doprineli", rekao je starac pošto je dodao dve rečenice kraju svog bombastičnog govora. „Dobro, momci, vreme je da pričvrstimo bajonete i izađemo iz rova."


— o O o —



Oboje su bili nervozni.
„Nadam se da mi možete pomoći", rekla je Ema iako nije mogla da ga pogleda u oči.
„Hoću ako mogu, gospođice", odgovorio je.
Ema je podigla pogled prema čoveku koji je, iako sveže obrijan i u cipelama koje mora da je jutros uglancao, nosio košulju iskrzanog okovratnika dok su mu pantalone iznošenog odela postale vrećaste.
„Kad je moj otac umro", Ema nije mogla da se natera da kaže „ubijen", „policija je pronašla žensko dete u njegovoj kancelariji. Imate li predstavu šta se desilo s tom bebom?"
„Ne znam", odgovori čovek, „ali pošto policija nije mogla da pronađe najbližeg srodnika, svakako je smeštena u crkvenu misiju i data na usvajanje."
„Znate li u kom je sirotištu završila?"
„Ne, ali mogao bih da se raspitam ako..."
„Koliko vam je moj otac dugovao?"
„Trideset sedam funti i jedanaest šilinga", odgovorio je privatni detektiv i izvadio hrpu računa iz unutrašnjeg džepa.
Ema odmahnu rukom, otvori tašnu i izvadi dve nove novčanice od pet funti. „Platiću ostatak kad se budemo ponovo sastali."
„Hvala, gospođice Barington", rekao je Mičel i ustao, misleći da je sastanak gotov. „Stupiću u vezu s vama čim budem imao vesti."
„Samo još jedno pitanje." Ema je podigla glavu prema njemu. „Znate li kako se devojčica zove?"
„Džesika Smit."
„Zašto Smit?"
„Uvek daju to prezime deci koju niko ne želi."


— o O o —



Lord Harvi se zaključao u svoju kancelariju na trećem spratu Kraljičinog tornja i ostao u njoj celo jutro. Nije izašao ni da se pridruži Hariju, Džajlsu i Emi na ručku, već je dao prednost sendviču i jakom viskiju, dok je iznova ponavljao govor.


— o O o —



Džajls i Hari su sedeli na zelenim klupama u središnjem delu Donjeg doma i srdačno ćaskali dok su čekali Emu. Hari se nadao da će svako ko ih vidi - poslanici oba Doma i novinari - zaključiti da su nesumnjivo najbolji prijatelji.
Hari je neprestano pogledao na sat, znajući da moraju se smeste na galeriji za posetioce Gornjeg doma pre nego što lord kancelar zauzme svoje mesto u dva sata.
Osmehnuo se kad je video kako Ema hita središnjim prolazom tik pre jedan. Džajls je mahnuo sestri i obojica su ustala da je pozdrave.
„Šta si to petljala?", pitao ju je Hari pre nego što se nagnuo da je poljubi.
„Ispričaću ti uz ručak", obećala je Ema i uhvatila obojicu podruku. „Ali prvo hoću da čujem vaše vesti."
„Opšte je mišljenje kako će glasanje biti izjednačeno", odgovorio je Džajls dok je vodio goste prema trpezariji za posetioce. „Ali neće još mnogo proći dok svi ne saznamo svoju sudbinu", dodao je tmurno.


— o O o —



Gornji dom je bio dupke pun mnogo pre nego što je Big Ben otkucao dva sata. A kad je lord kancelar Velike Britanije ušao u dvoranu, nije bilo nijednog praznog mesta na klupama. U stvari, nekoliko poslanika je ostalo da stoji kod dela namenjenog onima koji nisu poslanici ali žele da se obrate Domu. Lord Harvi je video kako mu se s drugog kraja dvorane Redž Preston osmehuje kao lav koji je upravo spazio svoj ručak.
Njihova gospodstva su ustala kao jedan kad je lord kancelar zauzeo svoje mesto. On se naklonio okupljenima, a oni su mu uzvratili pre nego što su ponovo seli.
Otvorio je crvenu kožnu fasciklu sa zlatnim resama.
„Gospodo, okupili smo se da presudimo da li gospodin Džajls Barington ili gospodin Hari Klifton ima pravo da nasledi titulu, imanje i imovinu pokojnog ser Hjuga Baringtona, baroneta, branioca mira."
Lord Harvi je podigao pogled prema Hariju, Emi i Džajlsu, smeštene u prvom redu galerije za posetioce. Unuka ga je pozdravila srdačnim osmehom i pročitao joj je s usana „Srećno, deko!"
„Pozivam lorda Harvija da otvori raspravu", rekao je lord kancelar pre nego što je seo.
Lord Harvi je ustao sa svog mesta u prvom redu i uhvatio se za strane stalka pred sobom kako bi smirio živce dok su kolege s klupa iza njega dočekale uvaženog i plemenitog kolegu povicima: „Bravo, bravo!" Osvrnuo se po Domu, znajući da će upravo početi najvažniji govor u svom životu.
„Vaša gospodstva", počeo je, „stojim danas pred vama kao zastupnik svog rođaka gospodina Džajlsa Baringtona, člana Donjeg doma, u njegovom zakonitom potraživanju titule Barington i svih poseda te porodice. Vaša gospodstva, dozvolite mi da vas upoznam s okolnostima koje su dovele ovaj slučaj pred vas. Godine 1877. kraljica Viktorija je proglasila Džošuu Baringtona baronetom zbog zasluga u brodskoj industriji, budući da je osnovao brodsku liniju Barington, flotu prekookeanskih brodova koji su dan-danas bazirani u bristolskoj luci.
Džošua je bio peto od devetoro dece i napustio je školu sa sedam godina, ne znajući ni da čita ni da piše, pa postao šegrt u brodskoj kompaniji Koldvoter, gde je svima uskoro postalo jasno da on nije obično dete.
Do tridesete godine je stekao fakultetsku diplomu, a kao četrdesetdvogodišnjak je pozvan u upravni odbor Koldvoter a, koji je proživljavao teške trenutke. Za sledećih deset godina doslovno je sam-samcijat spasao kompaniju i ostao na njenom čelu naredne dvadeset dve godine.
Međutim, vaša gospodstva, morate znati još nešto o Džošui kao čoveku kako biste shvatili zašto smo se danas okupili - a njemu ovo svakako ne bi bilo po volji. Ser Džošua je nadasve bio veoma pobožan čovek koji je smatrao svoju reč svetinjom. Verovao je da je rukovanje dovoljno da zapečati ugovor. Gde su danas takvi ljudi, vaša gospodstva? “
„Tako je, tako je“, odjeknu dvoranom.
„Ipak, kao i tolikim uspešnim ljudima, vaša gospodstva, i ser Džošui je trebalo malo više da prihvati sopstvenu smrtnost.” Glasan smeh dočeka njegovu izjavu. „Dakle, kad je došlo vreme da napiše prvu i jedinu oporuku, već je iskoristio sedamdeset godina od onih koje mu je tvorac dodelio. To ga nije sprečilo da zadatku pristupi s uobičajenom odlučnošću i dalekovidošću.
Zbog toga je za zastupnika uzeo ser Ajzaju Voldgrejva, vodećeg člana Kraljičinog saveta, advokata koji je poput vas, vaše gospodstvo”, okrenuo se prema sedištu lorda kancelara, „završio svoje pravne dane kao lord kancelar. Govorim to, vaša gospodstva, kako bih naglasio da oporuka ser Džošue ima pravnu težinu i autoritet koji ne dozvoljavaju da je naslednici dovode u sumnju.
Tom oporukom je ostavio sve prvorođenom sinu i najbližem srodniku Volteru Baringtonu, moj najstarijem i najdražem prijatelju. To je uključivalo titulu, brodsku liniju, imanja i, da navedem tačne reči iz oporuke, ’sva materijalna dobra’. Ovo nije rasprava o pravovaljanosti poslednje volje i oporuke ser Džošue već samo o tome ko ima pravo da ga nasledi. U ovom trenutku bih voleo da razmotrite nešto što nikad ne bi palo na um pobožnom ser Džošui - mogućnost da bilo koji njegov naslednik ima nezakonitog sina.
Hjugo Barington je postao sledeći u redu nasleđivanja kad je njegov stariji brat Nikolas poginuo boreći se za svoju zemlju kod Ipra 1918. Hjugo je nasledio titulu 1942. posle smrti oca ser Voltera. Kad Dom bude glasao, vaša gospodstva, moraćete da birate između mog unuka gospodina Džajlsa Baringtona, zakonitog sina iz braka pokojnog ser Hjuga Baringtona i moje jedine kćerke Elizabet Harvi, i gospodina Harija Kliftona, koji je, voleo bih da podsetim, zakonit sin gospođe Mejsi Klifton i pokojnog Artura Kliftona.
Mogu li vas sad, vaša gospodstva, zamoliti da mi učinite i čujete ponešto o mom unuku Džajlsu Baringtonu? Završio je Bristolsku srednju školu a potom je osvojio mesto na koledžu Brejznouz u Oksfordu. Međutim, nije diplomirao već je odlučio da napusti život postdiplomca kako bi stupio u Vesekski puk ubrzo po izbijanju rata. Dok je služio u Tobruku kao mlad poručnik, osvojio je Vojni krst braneći grad od Romelovog Afričkog korpusa. Kasnije je zarobljen i odveden u logor za ratne zarobljenike u Vajnsbergu u Nemačkoj, odakle je pobegao kako bi se vratio u Englesku i svom puku, gde je ostao do kraja neprijateljstava. Na opštim izborima se kandidovao i osvojio časno poslaničko mesto za izbornu jedinicu Bristolska luka.“
Iz klupa naspram njega začuše se glasni povici „Tako je, tako je!“
„Nakon očeve smrti nasledio je titulu, bez spora jer je javljeno da je Hari Klifton sahranjen u moru nedugo posle objave rata. Životna je ironija, gospodo moja, što je moja unuka Ema, svojim trudom i odlučnošću, otkrila da je Hari još živ i time nenamerno pokrenula niz događaja zbog kojih su vaša gospodstva danas ovde.“ Lord Harvi je pogledao galeriju i srdačno se osmehnuo unuci.
„Nema pogovora, gospodo, da je Hari Klifton rođen pre Džajlsa Baringtona. Međutim, moram istaći kako nema čvrstog ni nepobitnog dokaza da je Hari Klifton ishod veze između ser Hjuga Baringtona i gospođice Mejsi Tankok, koja je kasnije postala gospođa Artura Kliftona.
Gospođa Klifton ne osporava da je 1919. imala seksualni odnos s Hjugom Baringtonom, samo jednom prilikom. Međutim, nekoliko nedelja kasnije udala se za gospodina Artura Kliftona a potom rodila dete koje je zavedeno u matičnu knjigu kao Hari Artur Klifton.
Prema tome, vaša gospodstva, s jedne strane imamo Džajlsa Baringtona, zakonitog potomka ser Hjuga Baringtona. S druge strane imamo Harija Kliftona, koji može biti potomak ser Hjuga, dok nema nimalo sumnje da Džajls Barington to jeste. A jeste li spremni da se izložite toj opasnosti, vaša gospodstva? Ako jeste, dozvolite da dodam samo još jednu činjenicu koja vam može pomoći da odlučite kojoj strani da se priključite na kraju ove rasprave. Hari Klifton, koji sedi na galeriji za posetioce, više puta je jasno rekao svoj stav. On ne želi da bude opterećen titulom - kako se izrazio - i mnogo bi više voleo da je nasledi njegov bliski prijatelj Džajls Barington.“
Nekoliko poslanika je pogledalo na galeriju, gde je Hari klimao glavom dok je sedeo između Džajlsa i Eme Barington. Lord Harvi nije nastavio dok nije ponovo dobio pažnju ćele dvorane.
„Dakle, vaša gospodstva, kad budete glasali, molim vas da razmislite o željama Harija Kliftona i namerama ser Džošue Baringtona, te da poverenje ukažete mom unuku Džajlsu Baringtonu. Zahvaljujem vam na strpljenju."
Lord Harvi je seo na klupu, pozdravljen glasnim klicanjem i mahanjem zapisnicima. Hari je bio siguran da je odneo pobedu.
Kad se Dom stišao, lord kancelar je ustao i objavio: „Pozivam lorda Prestona da odgovori."
Hari je s galerije gledao kako čovek koga nikad nije video polako ustaje s protivničkih klupa. Lord Preston nije mnogo viši od metar i po, a njegovo zdepasto, mišićavo telo i izbrazdano lice ne ostavljaju mesta sumnji da je gotovo celog života bio fizički radnik, dok je njegov ratoboran izraz nagoveštavao da se ne boji nikoga.
Redž Preston je trenutak posmatrao naspramne klupe kao redov koji viri iznad grudobrana kako bi bolje video neprijatelja.
„Vaša gospodstva, počeo bih time što bih čestitao lordu Harviju na sjajnom i dirljivom govoru. Međutim, rekao bih da je upravo ta odličnost slabost koja nosi klice njegove propasti. Doprinos uvaženog poslanika svakako je dirljiv, ali kako je napredovao, sve je više zvučao kao advokat koji je i te kako svestan toga da se zalaže za izgubljen slučaj." Preston je uspeo da ućutka dvoranu na način koji lordu Harviju nije pošao za rukom.
„Zadržimo se na nekim činjenicama koje je izneo uvaženi i plemeniti lord Harvi. Niko ne osporava da je mladi Hjugo Barington imao seksualni odnos s Mejsi Tankok približno šest nedelja pre nego što se udala za Artura Kliftona. Niti da je devet meseci kasnije, gotovo u dan, rodila sina koji je zgodno zaveden u matičnu knjigu kao Hari Artur Klifton. Pa, time je ta mala nevolja rešena, zar ne, vaša gospodstva? Izuzev nezgodne činjenice da se gospođa Klifton, ako je začela na dan venčanja, porodila sedam meseci i dvanaest dana kasnije.
Vaša gospodstva, prvi priznajem da je to moguće, ali kao čovek koji voli opklade znam na šta bih stavio novac da moram da biram između devet meseci i sedam meseci i dvanaest dana, a ne verujem da bi mi kladioničari ponudili veliku kvotu."
Začu se tih smeh s laburističkih klupa.
„Valjalo bi dodati, vaša gospodstva, da je dete težilo četiri kilograma i trista grama. Meni to ne zvuči kao da je prevremeno rođeno."
Smeh postade glasniji.
„Razmotrimo još nešto što lordu Harviju nije palo na bridak um. Hjugo Barington je, baš poput njegovog oca i dede, imao nasledni poremećaj poznat kao daltonizam, a ima ga i njegov sin Džajls. Kao i Hari Klifton. Kvote se još više smanjuju, gospodo."
Usledi još smeha i povede se tiha rasprava na obe strane dvorane. Lord Harvi je mrko gledao dok je čekao sledeći udarac.
„Hajdemo da snizimo kvotu još malo, vaša gospodstva. Čuveni doktor Miln iz bolnice Svetog Tomasa otkrio je da će dete imati rezus negativnu krvnu grupu ako mu oba roditelja imaju tu grupu. Ser Hjugo je bio rezus negativan. Gospođa Klifton je rezus negativna. I, velikog li iznenađenja, Hari Klifton je rezus negativan, što je krvna grupa koju ima samo dvanaest odsto Engleza. Mislim da kladionice isplaćuju, vaša gospodstva, zato što jedini drugi konj u trci nije stigao na cilj."
Začulo se još smeha. Lord Harvi je klonuo još niže na klupi, ljut što nije istakao da je i Artur Klifton bio rezus negativan.
„A sad mi dozvolite da se osvrnem na nešto u čemu se svim srcem slažem s lordom Harvijem. Niko nema prava da dovodi u pitanje oporuku ser Džošue Baringtona budući da ima takav vrsni pravnički pedigre. Prema tome, moramo samo da odlučimo šta reči ’prvorođeni’ i 'najbliži srodnik' zaista znače.
Većina je dobro upoznata s mojim čvrstim stavom u vezi s načelom nasleđivanja." Preston se osmehnuo pre nego što je dodao: „Smatram da je bez načela."
Ovog puta se smeh čuo samo s jedne strane dvorane dok su oni na naspramnim klupama sedeli u mrtvoj tišini.
„Vaša gospodstva, ako odlučite da zanemarite pravni presedan i petljate s istorijskom tradicijom samo zato što vam to odgovara, dovešćete načelo nasleđivanja u pitanje i s vremenom će vam se čitava tvorevina srušiti na glavu", rekao je, uperivši prstom u naspramne klupe.
„Dakle, pogledajmo dvojicu mladih ljudi uvučenih u ovu nesrećnu raspravu, raspravu koju nisu sami tražili, moram naglasiti, vaša gospodstva. Rečeno nam je kako bi Hari Klifton voleo da njegov prijatelj Džajls Barington nasledi titulu. Nije li to časno od njega. Ali nema sumnje u to da je Hari Klifton častan čovek. Međutim, vaša gospodstva, kad bismo pošli tim putem, svaki nosilac plemićke titule u zemlji mogao bi da bira koje će ga dete naslediti, a to je, vaša gospodstva, ćorsokak."
Dvorana se ućutala i lord Preston je mogao da spusti glas gotovo do šapata.
„Je li taj časni mladi čovek, Hari Klifton, imao ikakav skriveni motiv kad je svima rekao kako želi da njegov prijatelj Džajls Barington bude priznat kao prvorođeni?"
Svi pogledi uperiše se u lorda Prestona.
„Vidite, vaša gospodstva, anglikanska crkva nije dozvolila Hariju Kliftonu da se venča sa ženom koju voli, Emom Barington, sestrom Džajlsa Baringtona, zato što nije mnogo sumnjala u to da im je otac jedan te isti čovek."
Hari nikad nije toliko prezirao nekoga.
„Vidim da su danas biskupske klupe dupke pune, vaša gospodstva", nastavi Preston, okrenuvši se prema sveštenicima. „Veoma me zanima crkveno mišljenje o ovom slučaju jer ne može da bude dvojako." Nekoliko biskupa je izgledalo kao da im je neprijatno. „A kad već govorim o poreklu Harija Kliftona, mogu li istaći kako je, kao kandidat na spisku, u svemu ravan Džajlsu Baringtonu. Odrastao je u zabitim bristolskim ulicama i, protivno svim izgledima, osvojio mesto u Bristolskoj srednjoj školi i stipendiju za koledž Brejznouz u Oksfordu pet godina kasnije. A mladi Hari čak nije čekao objavu rata kako bi napustio univerzitet i stupio u vojsku, u čemu ga je sprečilo samo to što je nemačka podmornica potopila njegov brod, što je navelo lorda Harvija i ostatak porodice Barington da veruju kako je sahranjen u moru.
Svako ko je pročitao dirljive reci gospodina Kliftona u Zatvorenikovom dnevniku zna kako je na kraju završio u američkoj vojsci, gde je odlikovan Srebrnom zvezdom pre nego što ga je teško ranila nemačka nagazna mina samo nekoliko nedelja pre zaključenja mira. Ali Nemci nisu mogli tako lako da ubiju Harija Kliftona, vaša gospodstva, a to ne bi ni mi trebalo da uradimo."
Laburističke klupe prasnuše jednoglasno. Lord Preston je čekao dok nije ponovo zavladala tišina.
„Naposletku, vaša gospodstva, trebalo bi da se zapitamo zašto smo danas ovde. Reći ću vam zašto. Zato što je Džajls Barington uložio žalbu na presudu koju je donelo sedam vodećih pravnika u zemlji, još nešto što lord Harvi nije spomenuo u svom dirljivom govoru. Ali podsetiću vas da su, svojom mudrošću, pravni lordovi presudili da Hari Klifton nasledi baronetsku titulu. Ako mislite da poništite tu odluku, vaša gospodstva, pre nego što to uradite, morate biti uvereni da su strahovito pogrešili."
„Dakle", Preston započe završnicu svog eksplozivnog govora, „kad budete glasali o tome ko bi trebalo da nasledi titulu Barington, nemojte zasnivati svoj sud na prikladnosti već na velikoj mogućnosti. Zato što ćete tako, da citiram lorda Harvija, ukazati poverenje ne Džajlsu Baringtonu već Hariju Kliftonu pošto su izgledi, ako već ne poreklo, na njegovoj strani. Mogu li zaključiti, vaša gospodstva", zagledao se prkosno u naspramne klupe, „kako bi trebalo da, pre nego što skrenete levo ili desno, 15 ponesete savest sa sobom a politiku ostavite ovde.“
Lord Preston je seo uz bučno klicanje sa svojih klupa. Nekoliko poslanika na naspramnoj strani klimalo je glavom.
Lord Harvi je napisao cedulju protivniku da mu čestita na upečatljivom govoru, utoliko ubedljivijem zbog njegovog očiglednog uverenja. U skladu s tradicijom Doma, govornici koji su otvorili raspravu ostali su na svojim mestima da čuju mišljenje ostalih poslanika.
Ispostavilo se da je bilo nekoliko nepredvidljivih doprinosa oba Doma, što je lorda Harvija samo još više pokolebalo u vezi s ishodom glasanja. Svi su napeto slušali govor bristolskog biskupa, koji su očigledno prihvatile njegove uvažene kolege što su sedele na klupama pored njega.
„Gospodo", rekao je biskup, „ako, u svojoj mudrosti, večeras glasate u prilog tome da gospodin Džajls Barington nasledi titulu, moji uvaženi prijatelji i ja nećemo imati izbora do da povučemo protivljenje crkve zakonitom sklapanju braka između gospodina Harija Kliftona i gospođice Eme Barington. Jer ako zaključite da Hari nije sin Hjuga Baringtona, ne može postojati prigovor toj vezi."
„Ali kako će oni glasati?", prošaputa lord Harvi kolegi pored sebe.
„Moje kolege i ja nećemo glasati ni za jednu stranu jer smatramo da nismo ovlašćeni za političko ili pravno presuđivanje u ovom slučaju."
„A šta je s moralnom presudom?", upita lord Preston dovoljno glasno da ga čuju u biskupskim klupama. Lord Harvi je napokon otkrio nešto u čemu se njih dvojica slažu.
Dom je iznenadio i govor lorda Hjuza, nezavisnog poslanika i bivšeg predsednika Engleskog lekarskog društva.
„Gospodo, moram vas obavestiti da su nedavna lekarska istraživanja vršena u bolnici Murfilds otkrila da se daltonizam prenosi samo preko ženske linije."
Lord kancelar je otvorio svoju crvenu fasciklu i pribeležio nešto.
„Prema tome, tvrdnja lorda Prestona da Hari Klifton verovatno jeste sin ser Hjuga Baringtona zato što su obojica daltonista jeste besmislica i mora se odbaciti kao slučajnost."
Kad je Big Ben otkucao deset puta, još nekoliko poslanika pokušalo je da uhvati kancelarov pogled. On je mudro odlučio da dozvoli da rasprava teče prirodnim tokom. Poslednji govornik je seo nekoliko minuta pre tri sledećeg jutra.
Kad se napokon oglasilo zvono za početak glasanja, raščupani i iscrpljeni poslanici izašli su iz dvorane da glasaju. Hari, koji je još sedeo na galeriji za posetioce, primetio je da lord Harvi čvrsto spava. Niko nije rekao ništa. Na kraju krajeva, nije ustao sa svog mesta već trinaest sati.
„Nadajmo se da će se probuditi na vreme da glasa", rekao je Džajls uz osmeh, ali se uozbiljio kad mu je deda još više klonuo na klupi.
Jedan redar je brzo napustio dvoranu da pozove hitnu pomoć. Utrčala su dva skupštinska poslužitelja i nežno spustila uvaženog lorda na nosila.
Hari, Džajls i Ema potrčali su stepenicama i stigli do predvorja baš kad su poslužitelji izneli nosila iz dvorane. Pošli su za lordom Harvijem iz zgrade i ušli u kola hitne pomoći što su čekala.
Poslanici su se nakon glasanja polako vratili u dvoranu. Niko nije hteo da ode dok ne čuje ishod glasanja. Poslanici oba Doma su se zbunili što lord Harvi nije na svom mestu u prvoj klupi.
Glasine su počele da kruže dvoranom. Lord Preston je prebledeo kao krpa kad je čuo vest.
Prošlo je još nekoliko minuta dok četiri službenika zadužena za glasanje nisu ušla u dvoranu da objave ishod. Usklađeno su marširali središnjim prolazom, poput stražara, i zaustavili se ispred lorda kancelara.
Tišina se spusti na dvoranu.
Glavni službenik je podigao listić i glasno objavio: „Glasovi u prilog, zdesna: dve stotine i sedamdeset tri. Glasovi protiv, sleva: dve stotine i sedamdeset tri.“
Izbi pometnja u dvorani i na gornjoj galeriji. Poslanici i posetioci su zapitkivali šta će sad biti. Veterani su shvatili da će lord kancelar dati odlučujući glas. On je sedeo na svom mestu, nedokučiv i nepometen bukom i metežom oko sebe dok je čekao da se uspostavi red.
Pošto je i poslednji šapat utihnuo, lord kancelar je polako ustao sa svog mesta, popravio dugu periku i povukao revere crne odore opšivene zlatnim pre nego što se obratio Domu. Svi pogledi su bili upereni u njega. Oni koji su imali sreće da nabave karte za galeriju što gleda na dvoranu, a ona beše krcata, naginjali su se preko ograde u iščekivanju. Na galeriji za uvažene goste bila su tri prazna sedišta - a pripadaju onima čija se budućnost nalazi u šaci lorda kancelara.
„Vaša gospodstva", počeo je, „sa zanimanjem sam slušao sve govore koje ste izneli za vreme ove dugačke i opčinjavajuće rasprave. Razmišljao sam o argumentima tako rečito i vatreno izgovorenim u oba Doma i našao sam se pred nedoumicom. Voleo bih da s vama podelim svoje brige.
Da sam u normalnim okolnostima suočen s nerešenim ishodom glasanja, ne bih oklevao da podržim raniju presudu pravnih lordova s četiri prema tri u prilog tome da Hari Klifton nasledi titulu Baringtonovih. Zaista, bilo bi neodgovorno kad to ne bih učinio. Međutim, vaša gospodstva možda ne znaju da se, neposredno pred glasanje, lord Harvi, predlagač, razboleo te nije mogao da glasa. Niko ne može sumnjati u koji bi hodnik on ušao kako bi se postarao da pobedi čak i s najmanjom razlikom i time bi se titula prenela na njegovog unuka Džajlsa Baringtona.
Gospodo, siguran sam da će se oba Doma složiti kako, s obzirom na okolnosti, moja konačna odluka iziskuje Solomonovu mudrost."
Prigušeni uzvici „tako je“ začuše se s obe strane dvorane.
„Ipak, moram vam reći", nastavi lord kancelar, „da još nisam odlučio kog bi sina valjalo preseći napola a kome dati pravo što mu po rođenju pripada."
Navala smeha propratila je tu primedbu, što je umanjilo napetost u dvorani.
„Prema tome, vaša gospodstva", rekao je kad je ponovo dobio pažnju oba Doma, „objaviću svoju odluku o slučaju Barington protiv Kliftona danas u deset ujutru." Ponovo je seo, ne rekavši više ništa. Glavni poslužitelj je triput udario štapom o pod, ali jedva se čuo od žagora.
„Oba Doma će se ponovo sastati u deset sati", zaurlao je, „kad će lord kancelar objaviti svoju presudu u slučaju Barington protiv Kliftona. Svi ustanite!"
Lord kancelar je ustao, naklonio se okupljenim poslanicima i njihova gospodstva su mu uzvratila.
Glavni poslužitelj je ponovio triput:
„Oba Doma se raspuštaju!"

1 Engl.: Still House Lane - na engleskom jeziku u nazivima ulica sva početna slova su velika. (Prim. prev.)


2 Škoti koriste reč laddie. (Prim. prev.)


3 Engl. bed and breakfast, odnosno noćenje s doručkom. (Prim. prev.)


4 Engl. marriage value, povećanje ukupne vrednosti zemljišta usled produžetka zakupa ili kolektivnog odricanja. (Prim. prev.)


5 Komad Privatni životi - Private Lives. (Prim. prev.)


6 Čarls Edvard Stjuart poznat je kao Lepi princ Čarli ili Mlad pretendent jer je 1745. bezuspešno pokušao da vrati porodicu Stjuart na engleski presto. (Prim. prev.)


7 Teritorijalne vode iznose dvanaest nautičkih milja. (Prim. prev.)


8 Kasterovo poslednje uporište je nezvanični naziv za bitku kod Lid Bighorna (1876), u kojoj su udružena indijanska plemena potukla Sedmi konjički puk i bataljon predvođen Džordžom Armstrongom Kasterom. (Prim. prev.)


9 Misli na juriš lake konjice u Krimskom ratu 1854. pod vodstvom lorda Kardigana, o čemu je Alfred Tenison napisao istoimenu pesmu. (Prim. prev.)


10 Za vreme Drugog svetskog rata žene su dobrovoljno radile na zemljoradničkim dobrima kako bi pomogle privredu zemlje. (Prim. prev.)


11 Law lords je zakonodavno telo Gornjeg doma ustanovljeno 1876. i ukinuto uspostavljanjem Vrhovnog suda Velike Britanije u oktobru 2009. (Prim. prev.)


12 Berk i Her su irski emigranti, koji su 1828. u Edinburgu počinili šesnaest ubistava i prodali leševe jednom doktoru koji ih je secirao na časovima anatomije. (Prim. prev.)


13 Ser Volter Roli je bio plemić, pisac, pesnik, vojnik, uhoda i istraživač koji je poznat po tome što je popularizovao upotrebu duvana u Engleskoj. (Prim. prev.)


14 Poslanici Gornjeg doma sede na crvenim klupama, a Donjeg na zelenim. (Prim. prev.)


15 U engleskom parlamentu se prilikom glasanja iz hodnika skretalo levo ili desno. (Prim. prev.)