Vreme će pokazati - Džefri Arčer

First topic message reminder :



„Govorili su mi da je moj otac poginuo u ratu.“ To je istina za koju zna Hari Klifton 1920. godine. Odrastajući pod okriljem svog ujaka, koji je kao Henrijev otac, lučki radnik u Bristolu, Henri očekuje dan kada će se i sam pridružiti radnicima na dokovima. Međutim, sasvim neočekivano, on dobija stipendiju za elitnu mušku školu i sluti da će mu se život zauvek promeniti. Kada stupi u svet odraslih, Hari saznaje kako mu je otac zaista poginuo, ali strašna istina ga samo dovodi do novog pitanja: ko mu je zapravo otac? A onda počinje Drugi svetski rat i Hari mora da odluči hoće li studirati na Oksfordu ili se pridružiti mornarici i uključiti u rat protiv Hitlerove Nemačke.

Od dokova engleske radničke klase do užurbanih njujorških ulica 1940, Vreme će pokazati uvodi čitaoce u sagu koja će oživeti sto godina porodične istorije kako bi razotkrila priču o sudbini Harija Kliftona kakvu ni on sam ne bi mogao zamisliti.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE


Stari Džek je čekao da Hjugo napusti Kuću Barington, ali prošlo je još trideset minuta dok se nije ugasilo svetlo u kancelariji gospođice Pots.
Izašao je iz železničkog vagona i polako pošao prema Kući Barington, znajuči da ima samo pola sata dok ne dođu čistačice. Ušao je u mračnu zgradu i popeo se na peti sprat. Pošto je ser Volter dvadeset pet godina žmurio na jedno oko, mogao je poput mačke u mraku da nađe put do vrata na kojima piše „Generalni direktor".
Seo je za Hjugov sto i upalio lampu; ako iko primeti, pretpostaviće da je gospođica Pots ostala duže. Listao je telefonski imenik dok nije došao do „Svetih“: Endru, Bartolomju, Beatris, Bid.
Prvi put u životu podigao je slušalicu, nesiguran šta bi trebalo da radi. Čuo je glas u slušalici. „Broj, molim vas?“
„TEM 8612“, rekao je s kažiprstom ispod broja.
„Hvala, gospodine.“ Stari Džek je postajao sve nervozniji dok je čekao. Šta da kaže ako se neko drugi javi? Naprosto će spustiti slušalicu. Izvadio je list papira iz džepa i raširio ga na stolu ispred sebe. Čuo je najpre zvonjavu, klik pa muški glas. „Dom Frobišer."
„Je li to Noel Frobišer?“, pitao je, setivši se običaja da se svaki dom u Svetom Bidu zove po trenutnom nastojniku. Pogledao je papir: svaku rečenicu je pažljivo osmislio i beskrajno ponavljao.
„Na vezi“, odgovorio je Frobišer, očigledno iznenađen što ga glas koji ne prepoznaje oslovljava krštenim imenom. Usledila je duga tišina. „Jeste li tu?“, pitao je Frobišer, zvučeći donekle ozlovoljeno.
„Da, ovde kapetan Džek Tarant.“
Usledila je još duža tišina dok Frobišer nije konačno rekao: „Dobro veče, gospodine.“
„Izvini što te zovem ovako kasno, druže stari, ali potreban mi je tvoj savet.“
„Nemojte se izvinjavati, gospodine. Velika mi je čast da razgovaram s vama posle svih ovih godina.“
„To je ljubazno od tebe. Trudiću se da ti ne oduzmem mnogo vremena, ali zanima me da li Sveti Bid još uvek šalje svoje soprane u hor Crkve Svete Marije Radklif.“
„Naravno, gospodine. Uprkos mnogim promenama u savremenom svetu, ta tradicija ostaje nepromenjena.“
„U moje vreme je“, nastavio je Stari Džek, „škola svake godine davala horsku stipendiju izuzetno darovitom sopranu.“
„I dalje to čini, gospodine. U stvari, sledećih nekoliko sedmica razmatraćemo kandidate za stipendiju.“
„Iz bilo koje škole u zemlji?“
„Da, iz bilo koje škole koja ima izuzetnog soprana. Ali on takođe mora dobro znati školsko gradivo.“
„Ako je tako, voleo bih da preporučim jednog kandidata.“
„Naravno, gospodine. Koju školu dečko trenutno pohađa?"
„Osnovnu školu Merivud.“
Usledila je još jedna duga tišina. „Moram priznati da bi ovo bio prvi put da razmatramo kandidata iz te škole. Znate li slučajno ime njegovog učitelja muzičkog?“
„Škola nema učitelja muzičkog, ali trebalo bi da stupite u vezu s dečakovim učiteljem, gospodinom Holkomom, koji će vas upoznati s horovođom.“
„Mogu li da pitam kako se dečak zove?“
„Hari Klifton. Ako želiš da ga čuješ kako peva, savetujem da odeš na zornicu u Crkvi Svetog rođenja ove nedelje."
„Hoćete li vi biti tamo, gospodine?"
„Ne“, odgovorio je Stari Džek.
„Kako da stupim u vezu s vama kada čujem kako dečak peva?“, pitao je Frobišer.
„Nikako“, odlučno je rekao Stari Džek i spustio slušalicu. Dok je savijao papir i stavljao ga u džep, mogao se zakleti da čuje korake na šljunku ispred zgrade. Brzo je ugasio lampu i izašao iz kancelarije u hodnik.
Čuo je kako se vrata otvaraju, pa glasove na stepenicama. Poslednje što mu treba jeste da ga zateknu na petom spratu, što je strogo zabranjeno za sve osim za direktore i gospođicu Pots. Nije želeo da dovodi ser Voltera u nepriliku.
Brzo je pošao stepenicama. Stigao je do trećeg sprata kada je video gospođu Netls kako mu ide u susret s četkom u jednoj ruci i kofom u drugoj. Pored nje je bila žena koju nije poznavao.
„Dobro veče, gospođo Netls“, rekao je Stari Džek. „Kakvo lepo veče za obilazak.“
„Dobro veče, Stari Džek“, odgovorila je dok je polako prolazila pored njega. Kada je zamakao za ugao, stao je i pažljivo osluškivao. „To je Stari Džek“, čuo je gospođu Netls. „Takozvani noćni čuvar. Potpuno je šenut, ali sasvim bezopasan.
Ne obraćaj pažnju na njega ako ga sretneš...“ Stari Džek se zakikotao kako joj je glas postajao sve tiši sa svakim korakom.
Dok je išao prema železničkom vagonu, zapitao se koliko li će proći dok ga Hari ne bude pitao treba li da se prijavi za horsku stipendiju škole Svetog Bida.

TRIDESETO POGLAVLJE


Hari je pokucao na vrata vagona, ušao i seo naspram Starog Džeka u prvoj klasi.
Tokom školske godine mogao je da navraća samo subotom ujutru. Džek je zauzvrat odlazio na zornicu u Crkvi Svete Marije Radklif. Uživao je dok je iz zadnjeg reda gledao kako Frobišer i Holkom sijaju od ponosa zbog svog štićenika.
Preko školskog raspusta Stari Džek nikada nije znao kada će Hari doći zato što je vagon smatrao svojom drugom kućom. Ali nedostajalo mu je njegovo društvo kad god bi se dečko vratio u Sveti Bid početkom novog polugodišta. Bio je dirnut kada ga je gospođa Klifton opisala kao oca koga Hari nikada nije imao. Zapravo, Hari je njemu bio kao sin koga je uvek želeo.
„Jesi li to ranije završio dostavljanje novina?“, pitao je, trljajući oči i trepćući kada je Hari ušao u vagon tog subotnjeg jutra.
„Ne, nego ste zadremali, starče", odgovorio je Hari i pružio mu primerak jučerašnjeg Tajmsa.
„A ti si iz dana u dan sve bezobrazniji, mladiću“, odgovorio je Stari Džek široko se osmehujući. „I, kako ide raznošenje novina?“
„Dobro. Mislim da ću uspeti da uštedim dovoljno novca da mami kupim časovnik.“
„Praktičan poklon s obzirom na njen novi posao. Ali hoćeš li moći da ga priuštiš?"
„Već sam uštedeo četiri šilinga", odgovorio je Hari. „Mislim da ću sakupiti šest do kraja raspusta.“
„Jesi li izabrao časovnik koji želiš?“
„Da. Nalazi se u vitrini gospodina Dikinsa, ali neće stajati tamo još dugo.“
Dikins. Prezime koje Stari Džek nikada neće zaboraviti. „Koliko košta?“
„Nemam predstavu“, odvrati Hari. „Neću pitati gospodina Dikinsa do poslednjeg dana pre početka škole.“
Stari Džek nije bio siguran kako da dečaku kaže da šest šilinga nije dovoljno za časovnik, te je promenio temu. „Nadam se da te dostavljanje novina ne sprečava da učiš. Svakako ne moram da te podsećam da se ispiti približavaju.“
„Gori ste od Froba“, primetio je Hari, „ali radovaćete vas da čujete da učim dva sata svakog jutra u biblioteci s Dikinsom i još dva gotovo svakog popodneva.“
„Gotovo svakog popodneva?"
„Pa, povremeno idem u bioskop s Džajlsom. A Glosteršir igra protiv Jorkšira sledeće nedelje pa ćemo imati priliku da vidimo kako Herbert Satklif baca.“
„Nedostajaće ti Džajls kada krene u Iton“, primetio je Stari Džek. „On još nagovara oca da mu dopusti da se pridruži meni i Dikinsu u Bristolskoj srednjoj.“
„Dikinsu i meni“, ispravio ga je Stari Džek. „Ali imaj na umu da će mu Džajls teško promeniti mišljenje ako je gospodin Barington nešto odlučio."
„Gospodin Barington me ne voli“, iznenadio ga je Hari. „Zašto to misliš?“
„Prema meni se ponaša drugačije nego prema ostalim dečacima u Svetom Bidu. Kao da nisam dovoljno dobar da bih se družio s njegovim sinom.“
„S time ćeš se susretati celog života, Hari“, rekao je Stari Džek. „Englezi su najveći snobovi na svetu, a najčešće bez razloga. A iskustvo mi govori da je snobizam veći što su sposobnosti manje. Jedino tako takozvana viša klasa može opstati. Imaj na umu, momče, da ne vole skorojeviće poput tebe, koji ulaze u njihov klub bez poziva.“
„Ali vi se ne ponašate tako prema meni“, istakao je Hari.
„Zato što nisam iz više klase“, nasmejao se Stari Džek.
„Možda niste. Ali moja mama kaže da ste prva klasa, a to je ono što i ja hoću da budem.“
Nije mu bilo drago što ne može da kaže dečaku zašto je gospodin Hjugo uvek tako neuljudan. Ponekad je žalio što je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i video šta se zaista desilo onog dana kada je Harijev otac umro.
„Jeste li ponovo zaspali, starče?“, pitao je Hari. „Ne mogu ceo dan da ćaskam s vama. Obećao sam mami da ćemo se naći ispred Klarksa u Brod stritu zato što hoće da mi kupi nove cipele. Mada ne vidim šta fali ovima na meni.“
„Tvoja mama je posebna žena“, rekao je stari Džek.
„Zato ću joj kupiti časovnik.“


— o O o —



Oglasilo se zvonce nad ulaznim vratima kada je ušao u prodavnicu. Stari Džek se nadao da je prošlo dovoljno vremena da ga redov Dikins ne prepozna.
„Dobro jutro, gospodine. Mogu li vam pomoći?“
Odmah je prepoznao gospodina Dikinsa. Osmehnuo se i prišao vitrini da pogleda dva časovnika na gornjoj polici. „Samo me zanima koliko košta ingersol.“
„Ženski ili muški model, gospodine?“, pitao je Dikins i obišao pult.
„Ženski.“
Dikins je jednom rukom otključao vitrinu, spretno izvadio časovnik s postolja, pogledao etiketu i rekao: „Šesnaest šilinga, gospodine.“
„Dobro“, odvratio je Stari Džek i spustio deset šilinga na pult. Gospodin Dikins se zbunio. „Gospodine Dikinse, kada vas Hari Klifton bude pitao koliko košta taj časovnik, molim vas, recite mu da je šest šilinga zato što će samo toliko sakupiti dok bude radio kod vas, a znam da želi da ga kupi svojoj majci.“
„Vi mora da ste Stari Džek“, primetio je Dikins. „Biće veoma dirnut što...“
„Ali vi mu nećete reći“, prekinuo ga je Stari Džek i pogledao ga pravo u oči. „Želim da misli kako časovnik košta šest šilinga.“
„Shvatam“, odgovorio je gospodin Dikins i vratio sat na postolje.
„A koliko je muški?“
„Jednu funtu.“
„Mogu li da ostavim još deset šilinga kao kaparu i da vam dajem pola krune nedeljno sledećeg meseca dok ne isplatim ceo iznos?“
„To je sasvim prihvatljivo, gospodine. Ali zar nećete prvo da ga pogledate?“
„Ne, hvala“, odgovorio je Stari Džek. „Nije za mene. Pokloniću ga Hariju kada dobije stipendiju za Bristolsku srednju školu.“
„I ja sam to mislio ako moj sin Aldži bude te sreće da osvoji stipendiju.“
„Onda bi bilo bolje da odmah naručite još jedan zato što mi je Hari rekao kako je sasvim izvesno da će je vaš sin osvojiti.“ Gospodin Dikins se nasmejao. Pomnije se zagledao u Starog Džeka. „Jesmo li se već upoznali, gospodine?“
„Ne verujem“, odgovorio je Stari Džek i izašao iz prodavnice.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE


Ako Muhamed neće bregu... Stari Džek se osmehnuo kada je pozdravio gospodina Holkoma i ponudio ga da sedne.
„Hoćete li da mi se pridružite u bifeu na šolji čaja? Gospođa Klifton je bila ljubazna i donela mi kutiju odličnog erlgreja.“
„Ne, hvala, gospodine. Malopre sam doručkovao.“
„Dakle, dečku je izmakla stipendija“, rekao je Stari Džek, pretpostavivši da je učitelj zbog toga navratio.
„Hari smatra da nije uspeo, iako je na sedamnaestom mestu od tri stotine i ponuđeno mu je mesto u odeljenju A u septembru“, odgovorio je Holkom.
„Ali hoće li moći da prihvati ponudu? To će dodatno novčano opteretiti njegovu majku.“
„Sve dok ne bude neočekivanih troškova, moći će da plaća školarinu narednih pet godina.“
„Ali čak i da bude tako, Hari neće moći sebi da priušti ništa od onih sitnica koje se za druge dečake podrazumevaju."
„Moguće, ali uspeo sam da pokrijem neke sitne troškove sa školskog spiska, te će moći da se prijavi za bar dve od tri vannastavne aktivnosti koje bi trebalo da izabere.“
„Pustite me da pogodim“, rekao je Stari Džek. „Hor, dramska sekcija i...?“
„Klub ljubitelja slikarstva“, odgovorio je Holkom. „Gospođica Mandej i gospođica Tili preuzeće odgovornost za sva potencijalna putovanja s horom, ja sam preuzeo dramsku sekciju i... “
„Znači da je meni ostalo slikarstvo", zaključio je Stari Džek. „Njegova nova strast. Još mogu da se nosim s Harijem kada je reč o Rembrantu i Vermeru, pa čak i o ovom novom druškanu, Matisu. Sad pokušava da me zainteresuje za nekog Španca po imenu Pikaso, ali mu ne uspeva.“
„Nikada nisam čuo za njega“, priznao je Holkom. „Sumnjam i da ćete čuti, ali nemojte Hariju otkriti da sam vam to rekao.“ Podigao je malu limenu kutiju, otvorio je, pa izvadio tri novčanice i gotovo sve kovanice koje je imao.
„Ne, ne, nisam zbog toga došao kod vas. U stvari, nameravam da posetim gospodina Kradika kasnije po podne i siguran sam da će on...“
„Mislim da ćete se složiti da imam prednost nad gospodinom Kradikom“, prekinuo ga je Stari Džek i pružio mu novac. „To je veoma velikodušno od vas.“
„Dobro potrošen novac iako je to mali doprinos nekog ko malo ima. Bar bi moj otac blagonaklono gledao na to“, dodao je posle jednog trenutka.
„Vaš otac?“, ponovio je Holkom.
„On je kanonik u velškoj katedrali.“
„Nisam znao. Bar možete povremeno da ga posetite.“
„Nažalost, ne. Ja sam savremeni bludni sin“, rekao je Stari Džek. Nije hteo više da priča o tome, te je promenio temu: „Recite mi onda, mladiću, zašto ste hteli da me vidite.“
„Ne sećam se kada me je poslednji put neko nazvao mladićem.“
„Budite zahvalni što neko to ipak čini.“
Holkom se nasmejao. „Imam dve karte za školsku predstavu Julije Cezar. Budući da Hari igra, mislio sam da biste voleli da pogledate premijeru sa mnom.“
„Znao sam da se prijavio. Koju je ulogu dobio?“
„Cinu.“ 10
„Onda ćemo ga prepoznati po držanju."
Holkom se poklonio. „Da li to znači da ćete mi se pridružiti?“
„Bojim se da neću“, odgovorio je Stari Džek i podigao ruku. „Veoma je lepo od vas što ste mislili na mene, Holkome, ali još nisam spreman za predstavu uživo, čak ni kao deo publike.“
Stari Džek je bio razočaran što nije video kako Hari glumi u školskoj predstavi i morao je da se zadovolji njegovim opisom onoga što se dešavalo. Sledeće godine umalo nije popustio kada je Holkom naglasio da bi Stari Džek trebalo da prisustvuje zato što Hari dobija sve veće uloge. Ali tek naredne godine je konačno ostvario svoj san kada je Hari dobio ulogu Đavolka. 11 Iako se još bojao velikih gužvi, Stari Džek je odlučio da zauzme mesto na kraju školske sale, gde ga niko neće videti ili, još gore, prepoznati.
Dok je skraćivao bradu u kupatilu na petom spratu Kuće Barington, ugledao je upadljiv naslov u lokalnim novinama koje je neko ostavio. Čajdžinica Kod Tili izgorela do temelja. Sumnja se na podmetanje požara. Pripala mu je muka kada je video fotografiju ispod naslova: gospođa Klifton stajala je na pločniku okružena konobaricama i zurila u izgorele ostatke ćajdžinice. Okrenite stranu 11 da pročitate ceo članak. Stari Džek je poslušao, ali nije bilo strane jedanaest.
Brzo je izašao iz kupatila, nadajući se da će pronaći stranu koja nedostaje na radnom stolu gospođice Pots. Nije se iznenadio što je njen sto besprekoran, a kanta za smeće ispražnjena. Oklevajući je otvorio vrata kancelarije generalnog direktora i na radnom stolu gospodina Hjuga ugledao stranu koja je nedostajala. Seo je na kožnu stolicu visokog naslona i počeo da čita.
Prvo što je pomislio dok je čitao članak bilo je da će Hari morati da napusti školu.
Na kraju članka je pisalo da će gospođa Klifton biti suočena s bankrotstvom ukoliko osiguravajuće društvo ne isplati premiju. Novinar je istakao da predstavnik Bristolskog i zapadnoengleskog osiguravajućeg društva neće platiti ni paru dok policija ne ispita sve osumnjičene. Šta bi još moglo da zadesi sirotu ženu, zapitao se Stari Džek.
Novinar je vodio računa da ne imenuje Mejsi, ali Stari Džek nije nimalo sumnjao zašto je njena fotografija upadljivo objavljena na naslovnoj strani. Nastavio je da čita. Osetio je nešto nade kada je otkrio da slučaj vodi viši inspektor Blejkmor. Tom čoveku neće dugo trebati da shvati kako gospođa Klifton gradi umesto da spaljuje.
Spustio je novine na sto i utom ugledao pismo. Mogao je da se na obazire na njega, ipak to nisu njegova posla, ali video je ime „gospođa Klifton“ u prvom odeljku.
Počeo je da čita pismo. Bilo mu je neverovatno da je Hjugo Barington uložio pet stotina funti kako bi gospođa Klifton kupila čajdžinicu Kod Tili. Pitao se zbog čega joj pomaže? Je li moguće da oseća grižu savesti zbog smrti njenog muža? Ili se stidi što je poslao nedužnog čoveka u zatvor zbog zločina koji nije počinio? Svakako je Tankoka vratio na stari posao čim je izašao iz zatvora. Stari Džek se pitao treba li da ukaže Hjugu poverenje. Setio se ser Volterovih reči: „Znaš, nije on toliko loš.“ Još jednom je pročitao pismo gospodina Prendergasta, upravnika Nacionalne pokrajinske banke. Obaveštavao ga je da vrši pritisak na osiguravajuće društvo da ispuni svoju ugovornu obavezu i isplati gospođi Klifton pun iznos polise od šest stotina funti. Prendergast je istakao da je gospođa Klifton nedužna i da je viši inspektor Blejkmor nedavno obavestio banku da ona više nije osumnjičena.
U poslednjem odeljku Prendergast je predložio sastanak s gospodinom Baringtonom u bliskoj budućnosti kako bi rešili taj problem i gospođa Klifton dobila pun iznos na koji ima pravo. Stari Džek je podigao pogled kada je mali sat na radnom stolu otkucao sedam puta.
Ugasio je svetlo, istrčao u hodnik, pa se sjurio niz stepenice. Nije hteo da zakasni na Harijevu predstavu.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE


Kada se stari Džek vratio kući te večeri, uzeo je primerak Tajmsa koji mu je Hari doneo tokom nedelje. Nikada nije čitao lične oglase na prvoj strani budući da mu nisu potrebni polucilindar, držači za čarape ili prvo izdanje Orkanskih visova.
Okrenuo je stranu i ugledao fotografiju na kojoj je kralj Edvard VIII uživao na krstarenju Sredozemljem. Pored njega je stajala Amerikanka po imenu gospođa Simpson. Članak je bio pim neodređenih reči, ali čak je i Gromovniku 12 bilo teško da podrži želju mladog kralja da se oženi razvedenom ženom. To je rastužilo Starog Džeka jer se uvek divio Edvardu, pogotovo kada je prošle godine posetio velške rudare i očigledno se potresao zbog njihovog teškog položaja. Ali, kao što je njegova stara guvernanta imala običaj da kaže, biće nevolja.
Stari Džek je više vremena posvetio članku o zakonskom predlogu za reformu carine, koji je drugi put pročitan u parlamentu, iako je huškač Vinston Čerčil objavio da „niti smrdi, nit miriše“ i da niko neće imati koristi od njega, uključujući i vladu. Jedva je čekao da čuje ser Volterovo neulepšano mišljenje o tome.
Okrenuo je stranu i pročitao da je obavljeno prvo televizijsko emitovanje iz Aleksandra palasa. To mu je bilo nepojmljivo. Kako mogu slike da se prebace u nečiji dom? On nije imao ni radio, a uopšte nije želeo da poseduje televizor.
Prešao je na sportske strane i ugledao fotografiju otmeno odevenog Freda Perija ispod naslova Trostruki pobednik na Vimbldonu verovatno će osvojiti Ameriken open. Sportski dopisnik je dalje nagovestio kako će neki strani takmičari možda nositi šortseve na Forest hilsu, što je bilo još nešto s čime Džek nije mogao da se pomiri.
Kao i uvek kada je čitao Tajms, umrlice je ostavljao za kraj. Zašao je u godine kada umiru mlađi od njega - i to ne samo u ratovima.
Kada je okrenuo stranu, prebledeo je i ophrvala ga je tuga. Polako je pročitao umrlicu velečasnog Tomasa Aleksandera Taranta, kanonika u velškoj katedrali. Pisalo je da je bio veoma pobožan čovek. Postideo se kada je pročitao očevu umrlicu.


— o O o —



„Sedam funti i četiri šilinga?", ponovio je Stari Džek. „Ali mislio sam da ste dobili ček na šest stotina fimti od Bristolskog i zapadnoengleskog osiguravajućeg društva.“
„Jesam“, odgovorila je Mejsi, „ali ostalo mi je samo sedam funti i četiri šilinga kada sam otplatila prvobitni dug, kamatu na glavnicu i bankovnu proviziju."
„Kako sam naivan“, promrsio je Stari Džek, „što sam čak i na trenutak mogao pomisliti da Barington pokušava da pomogne.“
„Niste ni upola naivni kao ja. Da sam čak i na trenutak znala da je taj čovek umešan, ne bih uzela ni peni njegovog novca. A pošto sam to uradila, sve sam izgubila. Čak i posao u hotelu."
„Zašto? Gospodin Frempton je uvek govorio da ste nezamenljivi."
„Izgleda da više nisam. Kada sam pitala zašto me je otpustio, odbio je da mi kaže razlog osim da je dobio pritužbu od ’besprekornog izvora’. Ne može biti slučajnost što sam otpuštena istog dana kada je ’besprekorni izvor’ svratio u hotel Rojal da proćaska s upravnikom.“
„Jeste li videli Baringtona kako ulazi u hotel?“, zapita Stari Džek.
„Nisam, ali sam ga videla kako izlazi. Ne zaboravite da sam se krila u njegovom automobilu.“
„Naravno. I šta se desilo kada ste mu spomenuli Harija?"
„Gotovo je priznao da je odgovoran za Arturovu smrt.“
„Konačno je priznao posle toliko godina?“, pitao je Stari Džek s nevericom.
„Ne baš. Pre bi se moglo reći da mu se omaklo. Ali kada sam ostavila kovertu s računom za školarinu za sledeće polugodište na prednjem sedištu, stavio ju je u džep i rekao da će videti šta može učiniti da pomogne.“
„I progutali ste to?“
„Udicu, plovak i najlon“, priznala je Mejsi. „Čak je izašao da mi otvori vrata kada je zaustavio automobil. Ali čim sam izašla, oborio me je na tlo, iscepao kovertu i odvezao se.“
„Jeste li tako dobili šljivu na oku?“
Mejsi je klimnula glavom. „Upozorio me je da će me zatvoriti u ludnicu ako pomislim da stupim u dodir s njegovom ženom.“
„To je samo blefiranje", rekao je Stari Džek. „Čak ni on ne bi mogao nekažnjeno da uradi tako nešto.“
„Možda ste u pravu, ali ne usuđujem se na taj rizik.“
„Ako biste gospođi Barington rekli da je njen suprug odgovoran za Arturovu smrt“, nastavio je Stari Džek, „bilo bi dovoljno da joj kaže da ste sestra Stena Tankoka i ona bi to otpisala"
„Moguće je“, složila se Mejsi. „Ali ne i ako bih joj rekla da je njen muž možda Harijev otac...”
Stari Džek je zapanjeno ćutao dok je razmišljao o posledicama Mejsinih reći. „Nisam samo naivan“, konačno je progovorio, „već i veoma glup. Hjuga Baringtona ne zanima hoće li njegova žena poverovati u to da je on umešan u smrt vašeg muža. On se najviše plaši da Hari ne sazna kako mu je on možda otac..
„Ali ja nikada neću reći Hariju“, prekinula ga je Mejsi. „Poslednje što želim jeste da se celog života pita ko mu je otac.“
„Barington računa upravo na to. A sad, pošto je vas slomio, potpuno će se posvetiti tome da uništi Harija.“
„Ali zbog čega? Hari mu nikada nije učinio ništa nažao.“
„Naravno da nije, ali ako Hari dokaže da je prvorođeni sin Hjuga Baringtona, naslediće ne samo titulu već i sve što ide uz nju, dok će Džajls ostati bez ičega.“
Sad je Mejsi ostala bez reči.
„Pošto smo otkrili pravi razlog što je Barington rešen da Harija izbace iz srednje škole, možda je došlo vreme da posetim ser Voltera i otkrijem mu neke neprijatne istine o njegovom sinu.“
„Ne, molim vas, nemojte to činiti“, zamolila je Mejsi.
„Zašto? To nam može biti jedina prilika da zadržimo Harija u Bristolskoj srednjoj školi.“
„To je moguće, ali onda bi moj brat Sten sigurno bio otpušten, a bog zna šta bi još Barington mogao učiniti.“
Stari Džek dugo nije odgovarao. Konačno je rekao: „Ako mi ne dozvoljavate da ser Volteru kažem istinu, moraću da zapuzim po kanalizaciji u kojoj Hjugo Barington trenutno obitava.“

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE


„Vi želite šta?“, pitala je gospođica Pots, misleći da ga nije dobro čula.
„Da razgovaram nasamo s gospodinom Hjugom", odgovorio je Stari Džek.
„A mogu li da pitam koja je svrha tog razgovora?" Nije se ni potrudila da prikrije zajedljivost u glasu.
„Budućnost njegovog sina.“
„Saćekajte trenutak da vidim hoće li vas gospodin Barington primiti."
Gospođica Pots je pokucala na vrata kancelarije generalnog direktora i ušla. Izgledala je iznenađeno kada je trenutak kasnije izašla.
„Gospodin Barington će vas primiti", rekla je i pridržala mu vrata.
Stari Džek nije odoleo da se ne osmehne dok je prolazio pored nje. Hjugo Barington je podigao pogled s radnog stola. Nije ponudio starca da sedne niti se rukovao s njim.
„Zbog čega tebe zanima Džajlsova budućnost?“, pitao je.
„Ni zbog čega“, priznao je Stari Džek. „Zanima me budućnost vašeg drugog sina.“
„O čemu, dovraga, pričaš?“, reče Barington donekle preglasno.
„Da ne znate o čemu pričam, ne biste pristali da me primite", prezrivo je odgovorio Stari Džek.
Barington je prebledeo. Stari Džek se čak zapitao da li će se onesvestiti. „Šta hoćeš od mene?“, konačno je pitao.
„Čitavog života ste trgovac. Imam nešto što biste žeieli da kupite.“
„Šta to?“
„Dan pošto je Artur Klifton nestao pod nerazjašnjenim okolnostima i Sten Tankok uhapšen zbog zločina koji nije počinio, viši inspektor Blejkmor me je zamolio da napišem izjavu o svemu što sam video te večeri. Budući da ste skinuli Blejkmora sa slučaja, ta izjava je ostala kod mene. Čini mi se da bi bila veoma zanimljivo štivo ako bi dospela u pogrešne ruke.“
„Mislim da ćeš se složiti da je to ucena“, promrsio je Barington, „zbog koje bi mogao da završiš na dugogodišnjoj robiji.“
„Neki bi smatrali da je građanska dužnost obelodaniti takav dokument.“
„A koga će zanimati trabunjanja nekog starca? Svakako ne štampu pošto im pojasnim zakon o kleveti. A budući da je policija zaključila slučaj pre nekoliko godina, ne mogu da zamislim kako će ga ponovo otvoriti zbog reči starca koga u najboljem slučaju smatraju ekscentričnim a u najgorem ludim. Zato moram da pitam kome si nameravao da saopštiš svoje besmislene tvrdnje?"
„Vašem ocu“, odgovorio je Stari Džek. Blefirao je, ali Barington nije mogao da zna šta je obećao Mejsi.
Barington je klonuo na stolici, svestan uticaja koji Stari Džek ima na njegovog oca iako nikada nije shvatio zašto. „Koliko očekuješ da platim taj dokument?“
„Tri stotine funti.“
„To je prava pljačka!"
„To je ni manje ni više nego iznos potreban da se pokriju školarina i sitni izdaci koji će omogućiti da Hari Klifton ostane u Bristolskoj srednjoj školi naredne dve godine."
„Zašto ne bih samo platio račune na početku svakog polugodišta kao što radim za svog sina?“
„Zato što biste prestali da plaćate račune za jednog sina čim biste se dokopali dokumenta.“
„Onda ćete morati da uzmete gotovinu", rekao je Barington i izvadio ključ iz džepa.
„Ne, hvala. Dobro se sećam šta se desilo Stenu Tankoku nakon što ste mu dali trideset srebrnjaka. A nemam želju da provedem tri godine u zatvoru zbog zločina koji nisam počinio."
„Moraću da pozovem banku ako napišem ček na toliki iznos.“
„Samo izvolite“, odgovorio je Stari Džek i pokazao na telefon na radnom stolu.
Barington je načas oklevao pre nego što je podigao slušalicu. Čekao je da se javi operater. „TEM 3731“, rekao je.
Sačekao je još malo da se drugi glas javi. „Molim?“
„Jeste li to vi, Prendergaste?“
„Ne, gospodine“, odgovorio je glas.
„Odlučno, moram da razgovaram s vama“, nastavio je Barington. „Tokom sledećeg sata doći će kod vas izvesni gospodin Tar s čekom na tri stotine funti za Bristolsko dobrotvorno društvo. Možete li odmah realizovati ček i pozvati me nakon toga?“
„Ako hoćete da vas pozovem, recite ’Da, tako je’ i okrenuću vas za nekoliko minuta“, rekao je glas.
„Da, tako je“, odvratio je Barington i spustio slušalicu. Otvorio je fioku radnog stola, izvadio čekovnu knjižicu i napisao Bristolsko dobrotvorno društvo u polju za primaoce i tri stotine funti u drugom polju. Zatim se potpisao i pružio ga Starom Džeku, koji ga je pažljivo pregledao i klimnuo glavom.
„Staviću ga u kovertu“, rekao je Barington. Pritisnuo je zvono ispod stola. Stari Džek je pogledao gospođicu Pots kada je ušla u kancelariju.
„Da, gospodine?"
„Gospodin Tar će sad poći u banku“, rekao je Barington i stavio ček u kovertu. Zalepio ju je i naslovio na gospodina Prendergasta i dodao reč PRIVATNO velikim slovima pre nego što ju je pružio Starom Džeku.
„Hvala“, kazao je Džek. „Lično ću vam doneti dokument čim se vratim.“
Barington je klimnuo glavom. Utom mu je zazvonio telefon. Sačekao je da Stari Džek izađe iz kancelarije pre nego što se javio.
Stari Džek je odlučio da ode tramvajem do centra, smatrajući da naročita prilika opravdava trošak. Dvadeset minuta kasnije ušao je u banku i rekao mladom čoveku za pultom da nosi pismo za gospodina Prendergasta. Čovek nije izgledao preterano zadivljeno sve dok Džek nije dodao kako je pismo od Hjuga Baringtona.
Mladi čovek je odmah ustao, poveo Starog Džeka kroz banku i niz dugačak hodnik do upravnikove kancelarije. Pokucao je na vrata, otvorio ih i najavio: „Ovaj gospodin nosi pismo od gospodina Baringtona."
Gospodin Prendergast je skočio sa stolice, obišao sto, rukovao se sa starcem i ponudio mu stolicu. Stari Džek mu je pružio kovertu i rekao: „Gospodin Barington me je zamolio da vam ovo lično uručim."
„Naravno“, odgovorio je Prendergast, koji je odmah prepoznao rukopis svog najuvaženijeg klijenta. Otvorio je kovertu i izvadio ček. Zagledao se u njega pre nego što je primetio: „Mora da je posredi kakva greška."
„Nije nikakva greška“, odvrati Stari Džek. „Gospodin Barington bi želeo da pun iznos bude što pre uplaćen Bristolskom dobrotvornom društvu, kao što vam je rekao kad ste razgovarali telefonom pre pola sata.“
„Ali ja nisam jutros razgovarao s gospodinom Baringtonom“, objasnio je Prendergast i vratio ček Starom Džeku.
S nevericom se zagledao u neispisan ček. Trebalo mu je samo nekoliko trenutaka da shvati kako je Barington zamenio čekove kada je gospođica Pots ušla u kancelariju. Zaista je genijalno što je kovertu naslovio na gospodina Prendergasta i dodao reč privatno, kako bi se osigurao da će biti otvorena tek kada dospe u upravnikove ruke. Ali Džek nije mogao da shvati jednu tajnu: ko je bio s druge strane?
Požurio je iz kancelarije ne rekavši ništa Prendergastu. Prošao je kroz banku i istrčao na ulicu. Tramvaj do luke je naišao posle samo nekoliko minuta. Nije moglo da prođe više od jednog sata otkako je otišao.
U susret mu je išao čovek koga nije prepoznao. Imao je vojničko držanje i Stari Džek se zapitao da li hrama zbog povrede zadobijene u Velikom ratu.
Požurio je pored njega na kej. Laknulo mu je kada je video da su vrata železničkog vagona zatvorena, a olakšanje se povećalo kada ih je otvorio i zatekao sve onako kako je ostavio. Kleknuo je i podigao kraj tepiha, ali policijska izjava više nije bila tamo. Viši inspektor Blejkmor opisao bi krađu kao delo profesionalca.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE


Stari Džek je seo u peti red, nadajući se da ga niko neće prepoznati. Katedrala je bila toliko krcata da su oni koji nisu uspeli da nađu mesto u bočnim brodovima stajali u prolazima i nagurali se u zadnjem delu.
Suze su mu pošle dok je batsko-velški biskup pričao o nepokolebljivoj veri njegovog oca i o tome kako se, od prerane smrti svoje žene, kanonik posvetio pomaganju parohiji. „Dokaz za to jeste i broj prisutnih“, rekao je biskup i pokazao na ogromnu pastvu, „iz mnogih staleža i raznih zanimanja koji su došli da ga isprate.“
„Iako nije bio nimalo sujetan, nije skrivao ponos zbog svog sina Džeka, čija je nesebična hrabrost i spremnost da žrtvuje svoj život u Južnoj Africi tokom Burskog rata spasla mnogo njegovih drugova i donela mu Viktorijin krst.“ Zastao je, zagledao se u peti red i dodao: „I veoma sam srećan što ga danas vidim među okupljenima."
Nekoliko ljudi je potražilo pogledom čoveka koga nikada ranije nisu videli. Džek je pognuo glavu od sramote.
Na kraju službe mnogi su prišli kapetanu Tarantu kako bi mu rekli koliko su se divili njegovom ocu. Reči „posvećenost", „velikodušnost" i „ljubav" bile su svima na usnama.
Džek se ponosio što je sin svog oca, iako se istovremeno stideo što ga je izbacio iz svog života, kao i svoje saborce.
Kada je pošao, učinilo mu se da je prepoznao starijeg gospodina koji je stajao kraj crkvenih dveri i očigledno ga čekao. Čovek mu je prišao i podigao šešir. „Kapetane Tarante?” pitao je autoritativnim glasom.
Džek je uzvratio podizanjem šešira. „Da, gospodine?“
„Ja sam Edvin Trent. Imao sam čast da budem advokat vašeg oca i, voleo bih tako da mislim, njegov najstariji i najbliži prijatelj.“
Džek se srdačno rukovao s njim. „Dobro vas se sećam, gospodine. Zbog vas sam zavoleo Trolopa i određena bacanja u kriketu.“
„Drago mi je što me se sećate“, nasmejao se Trent. „Mogu li da vam pravim društvo na putu do stanice?“
„Naravno, gospodine."
„Kao što znate“, rekao je Trent kada su pošli prema centru grada, „vaš otac je bio kanonik u ovoj katedrali poslednjih devet godina. Takođe znate da ga uopšte nisu zanimala materijalna dobra i da je ono malo što je imao delio s onima koji su imali manje sreće od njega. Ako bi postao svetac, svakako bi bio zaštitnik skitnica.“
Stari Džek se osmehnuo. Setio se kako je jednog jutra otišao u školu bez doručka zato što su tri beskućnika spavala u hodniku i majka mu je rekla da su pojeli sve što su imali u kući.
„Kada budu pročitali njegovu oporuku", nastavio je Trent, „otkriće da je, baš kao što je došao na ovaj svet bez ičega, otišao ne ostavivši ništa za sobom - osim hiljadu prijatelja, što bi on smatrao pravim bogatstvom. Pre smrti mi je poverio jedan mali zadatak za slučaj da prisustvujete sahrani - da vam predam poslednje pismo koje je napisao." Izvadio je kovertu iz unutrašnjeg džepa i pružio je Starom Džeku, još jednom podigao šešir i rekao: „Ispunio sam njegovu želju i ponosan sam što sam ponovo video njegovog sina.“
„Veoma sam zahvalan, gospodine. Jedino žalim što sam doprineo tome da bude neophodno da ga uopšte napiše." Džek podiže šešir i dva čoveka se rastaše.
Stari Džek je odlučio da ne pročita očevo pismo sve dok ne bude u vozu na putu za Bristol. Kada je lokomotiva izašla iz stanice, bljujući oblake sivog dima, Džek se smestio u kupeu treće klase. Setio se kako je jednom kao dete pitao oca zašto uvek putuju trećom klasom, na šta mu je on odgovorio: „Zato što ne postoji četvrta klasa.“ Ironija je što je Džek poslednjih trideset godina živeo u prvoj klasi.
Nije žurio dokje otvarao kovertu. Izvadio je pismo, ali ga je ostavio presavijeno dok je nastavio da razmišlja o ocu. Nijedan sin ne bi poželeo boljeg učitelja ili prijatelja. Osvrnuo se na sopstveni život i shvatio da je svim svojim postupcima, zaključcima i odlukama samo tek oponašao oca.
Konačno je razvio pismo i preplavila ga je nova navala uspomena čim je video poznata krupna, štampana slova napisana crnim mastilom. Počeo je da čita.


Klauster
Velška katedrala
>Vels, Samerset


26. avgust 1936.


Moj voljeni sine,
Ako si bio dovoljno ljubazan da mi dođeš na sahranu, mora da sad čitašovo pismo. Najpre da ti zahvalim što si bio među pastvom.


Džek je podigao glavu i pogledao predele što su promicali. Ponovo ga je grizla savest što se prema ocu ophodio tako neuviđavno i nepromišljeno, a sad je prekasno da traži oproštaj. Nastavio je da čita.


Kada si dobio Viktorijin krst, bio sam najponosniji otac u Engleskoj i tvoja službena pohvala i danas stoji nad mojim radnim stolom. Ali kako su godine prolazile, moja radost pretvorila se u tugu i pitao sam našeg gospoda šta li sam učinio da me kazni gubitkom ne samo tvoje drage majke već i tebe, mog jedinog deteta.
Pretpostavljam da si imao kakav plemenit razlog što si okrenuo glavu i srce ovom svetu, ali voleo bih da si ga podelio sa mnom. Ipak, ako budeš pročitao moje pismo, možda ćeš mi ispuniti poslednju želju.


Stari Džek je izvadio maramicu iz džepa i obrisao suze da nastavi da čita.


Bog ti je dao izuzetan dar — sposobnost da budeš vođa i da nadahnjuješ druge. Zato te molim da ne odeš u grob znajući da ćeš, kada dođe vreme da se sretneš sa svojim Tvorcem, morati da priznaš, kao u paraboli u Jevanđelju po Mateju, glava 25: 14-30, da si zakopao jedini dar koji ti je On dao.
Umesto toga, koristi taj dar za dobrobit svojih sunarodnika kako, kada čuju ime Džeka Taranta, Viktorijin krst ne bi bilo jedino čega će se ljudi sećati kada nastupi čas, kao što će svakako morati, da dođu na tvoju sahranu.
Tvoj otac, koji te voli


„Jesi li dobro, dušice?“, pitala je žena koja je prešla s drugog kraja kupea da bi sela pored Starog Džeka.
„Jesam, hvala“, odgovorio je dok su mu suze lile niz lice. „Samo sam danas pušten iz zatvora.“

DŽAJLS BARINGTON
1936-1938.




TRIDESET PETO POGLAVLJE


Mnogo sam se obradovao kada sam video Harija kako uiazi na školsku kapiju prvog dana polugodišta. Proveo sam letnji raspust u našoj vili u Toskani, te nisam bio u Bristolu kada je čajdžinica Kod Tili izgorela do temelja. Saznao sam tek kada sam se vratio u Englesku, nedelju dana pre početka polugodišta. Želeo sam da nam se Hari pridruži u Italiji, ali moj otac nije hteo ni da čuje.
Ne poznajem nikoga ko ne voli Harija, osim svog oca, koji čak nije dozvoljavao da spominjemo njegovo ime u kući. Jednom sam pitao mamu zašto on gaji toliku netrpeljivost, ali ona nije znala ništa više od mene.
Nisam pritiskao starog, jer se nisam baš proslavio pošto me umalo nisu izbacili iz Svetog Bida zbog krađe - samo bog zna kako li je to uspeo da reši - pa ga ponovo izneverio zato što nisam primljen u Iton. Nisam bio potpuno nedužan ni u drugom slučaju. Kada sam završio prijemni ispit, ocu sam rekao da sam dao sve od sebe, što je istina. Pa, bar delimično. Izvukao bih se da je moj saučesnik držao jezik za zubima. Bar sam iz toga izvukao jednostavnu pouku: ako sklopite nagodbu s budalom, nemojte se iznenaditi što se ponaša budalasto.
Moj saučesnik bio je Persi, sin grofa od Bridporta. On je bio suočen s većim izazovom od mene zato što se sedam pokolenja Bridportovih školovalo u Itonu, a izgledalo je da će mladi Persi pokvariti taj lep prosek.
Poznato je da na Itonu umeju da progledaju kroz prste kada je posredi plemstvo i da povremeno dozvoljavaju da im neki glup momak pređe prag, zbog čega sam i izabrao Persija za svoju malu prevaru. Kada sam čuo kako Frob govori drugom profesoru „Kada bi Bridport bio malo pametniji, bio bi budala", znao sam da ne moram dalje tragati za saučesnikom.
Persi je očajnički želeo da bude primljen u Iton isto kao što sam ja želeo da budem odbijen, te sam to shvatio kao priliku da obojica postignemo ono što želimo.
Nisam pričao o svom naumu s Harijem i Dikinsom. Hari bi nesumnjivo bio protiv toga jer je veoma čestit, a Dikins ne bi mogao da shvati zašto neko želi da omane na ispitu.
Dan uoči ispita otac me je odvezao u Iton u svom ganc novom bugatiju, koji je mogao da ide sto šezdeset kilometara na sat, što mi je dokazao kada smo izašli na auto-put A1. Prespavali smo u Svons armsu, istom hotelu u kojem je odseo pre više od dvadeset godina kada je polagao prijemni ispit. Za vreme večere jasno mi je stavio do znanja koliko mu je važno da idem u Iton i umalo se nisam predomislio, ali dao sam reč Persiju Bridportu i nisam mogao da ga izneverim.
Persi i ja smo se rukovali kada smo se u Svetom Bidu dogovorili da ćemo se predstaviti imenom onog drugog kada uđemo u ispitnu dvoranu. Prilično mi se dopadalo što su me svi oslovljavali s „vaše gospodstvo" iako je to trajalo samo nekoliko sati.
Pitanja nisu bila teška kao ona na koja sam odgovarao dve nedelje ranije, na ispitu za Bristolsku srednju školu, i verovao sam da sam učinio više nego dovoljno da se Persi vrati u Iton u septembru. A opet, bila su dovoljno teška da budem siguran kako me njegovo gospodstvo neće izneveriti.
Pošto smo predali pitanja i ponovo uzeli svoja imena, otišao sam sa ocem na čaj u Vindzor. Izgledao je zadovoljan kad sam mu rekao da sam dao sve od sebe i čak se opustio, zbog čega me je savest još više zapekla. Nisam uživao u putu natrag za Bristol i bilo mi je još gore kada mi je majka postavila isto pitanje.
Deset dana kasnije primili smo pismo iz Itona koje je počinjalo sa „Žao nam je što moramo da vas obavestimo". Osvojio sam samo trideset dva boda. Persi je imao pedeset šest i ponuđeno mu je mesto početkom jesenjeg semestra, što je oduševilo njegovog oca i zapanjilo Froba.
Sve bi bilo u najboljem redu da Persi nije jednom drugu ispričao kako je uspeo da se upiše u Iton. Taj drug se poverio još jednom drugu, koji je pak prepričao još jednom, a taj je preneo Persijevom ocu. Grof od Bridporta, dobitnik časnog krsta i čestit čovek, odmah je obavestio direktora Itona i Persi je izbačen pre nego što je i kročio u školu. Da se Frob nije lično založio, možda bih doživeo istu sudbinu u Bristolskoj srednjoj.
Otac je pokušao da ubedi direktora Itona kako je posredi puka administrativna greška i da, s obzirom na to da sam osvojio pedeset šest bodova na prijemnom ispitu, jednostavno treba da zauzmem Bridportovo mesto.Taj pokušaj je odbijen u pismu, budući da Itonu nije trebala nova svlačionica za kriket ekipu. I tako sam pošao u Bristolsku srednju školu prvog dana polugodišta.


— o O o —



Tokom prve godine donekle sam popravio svoj ugled time što sam triput osvojio sto poena za kriket klub i završio sezonu s počastima. Hari je igrao Ursulu u Mnoge vike ni oko čega, a Dikins je bio Dikins pa se niko nije iznenadio što je osvojio nagradu za najboljeg učenika.
Druge godine sam postao svesniji novčanih muka s kojima se Harijeva majka bori pošto sam video da Hari nosi cipele s odvezanim pertlama. Priznao mi je da ga žuljaju jer ih je prerastao.
Zato se nisam mnogo iznenadio kada sam saznao da Hari misli kako neće moći da ostane u školi nakon što je čajdžinica spaljena samo nekoliko nedelja pre šestog semestra. Hteo sam da zamolim oca da pomogne, ali mama mi je rekla da ću samo gubiti vreme.
Zbog toga sam se toliko oduševio kada sam ga video kako prolazi kroz školsku kapiju prvog dana polugodišta.
Rekao mi je da mu je majka dobila nov posao u noćnoj smeni u hotelu Rojal, i to znatno unosniji nego što je očekivala.
Tokom sledećeg raspusta ponovo sam želeo da pozovem Harija da se pridruži porodici u Toskani, ali znao sam da moj otac neće hteti ni da čuje. Ali kako je Klub Ijubitelja slikarstva, čiji je Hari bio sekretar, nameravao da otputuje u Rim, dogovorili smo se da se tamo nađemo, čak i ako to znači da ću morati da posetim vilu Borgeze.


— o O o —



Iako smo živeli pod staklenim zvonom u zapadnom delu zemlje, ipak je bilo nemoguće ne znati šta se dešava na kontinentu.
Uspon nacista u Nemačkoj i fašista u Italiji kao da nije uticao na prosečne Engleze, koji su još subotom uživali u jabukovom vinu i sendvičima sa sirom u lokalnoj krčmi pre nego što odu da gledaju kriket, ili u mom slučaju - igraju. Godinama jetakvo blaženo stanje bilo moguće jer nikome nije padao na pamet još jedan rat s Nemcima. Naši očevi borili su se u ratu kojim su završeni svi ratovi, ali sad kao da su svi pričali o onome što se ne sme spominjati.
Hari mi je odlučno rekao da neće ići na univerzitet ako dođe do rata, već da će se odmah prijaviti u vojsku kao njegov otac i ujak pre dvadesetak godina. Moj otac je to „propustio”, kako se izrazio, jer je nažalost daltonista i oni na vlasti su smatrali da će više doprineti ratu ako ostane na svom položaju - igrajući važnu ulogu u luci. Iako nikada nisam shvatio kakva je to važna uloga bila.


— o O o —



Poslednje godine u Bristolskoj srednjoj školi Hari i ja smo odlučili da se prijavimo za Oksford. Dikinsu je već ponuđena stipendija za koledž Bejliol. Želeo sam da upišem koledž Krasjtčerč, ali mi je profesor ljubazno objasnio da retko primaju momke iz srednjih škola, te sam se odlučio za Brejznouz, koji je Berti Vuster svojevremeno opisao kao koledž „beznačajnih umova".
Budući da je Brejznouz koledž s najviše pehara za kriket u Oksfordu, a ja sam kao kapiten Bristolske srednje škole tri puta postigao sto poena poslednje godine, od čega jedan na Lordsu na takmičenju državnih škola, verovao sam da ću imati šansu. Zapravo, moj bivši profesor gospodin Padžet rekao mi je da će mi na prijemnom ispitu verovatno baciti lopticu za kriket čim uđem u kabinet. Ukoliko je uhvatim, ponudiće mi mesto. A ako je uhvatim jednom rukom - stipendiju. Ispostavilo se da to nije tačno. Međutim, priznajem da me je direktor koledža uz piće više ispitivao o Hatonu nego o Horaciju.
Bilojevišedobrih i loših događaja tokom poslednje dvegodine srednje škole: najbolji je bio što je Džesi Ovens osvojio četiri zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Berlinu, Hitleru ispred nosa, a najlošiji abdikacija kralja Edvarda VIII zato što je želeo da se oženi razvedenom Amerikankom.
Zemlja je bila podeljena - baš kao i Hari i ja - u vezi s tim da li je kralj trebalo da abdicira. Meni je bilo neshvatljivo da čovek rođen kao kralj može biti spreman da se odrekne krune kako bi se oženio razvedenom ženom. Hari je imao mnogo više razumevanja za kraljev težak položaj, istakavši da ne možemo shvatiti kroz šta siroti čovek prolazi sve dok ne budemo i sami voleli. Odbacio sam to kao budalaštinu sve dok nam putovanje u Rim nije promenilo život.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE


Ako je Džajls mislio da je mnogo učio poslednjih dana u Svetom Bidu, poslednje dve godine u Bristolskoj srednjoj školi morao je da uči koliko i Dikins, baš kao i Hari.
Gospodin Padžet, njihov profesor u šestom semestru, jasno im je stavio da znanja da će, ako se nadaju da će ih primiti u Oksford ili Kembridž, morati da zaborave na druge aktivnosti i provode sve vreme spremajući se za prijemne ispite.
Džajls se nadao da će biti kapiten školske ekipe poslednje godine, dok je Hari želeo da igra glavnu ulogu u školskoj predstavi. Profesor Padžet se iznenadio kada je to čuo iako je drama Romeo i Julija bila među knjigama koje je trebalo spremiti za Oksford te godine. „Samo se nemojte prijaviti ni za šta drugo“, odlučno je rekao.
Hari je nerado odustao od hora i time dobio još dve slobodne večeri nedeljno za učenje. Međutim, jedna aktivnost bila je obavezna za sve učenike: svakog utorka i četvrtka svi su dečaci, pripadnici kadetskog puka, morali da budu na paradnom terenu.
„Ne smemo dozvoliti da Hitlerova omladina zamišlja kako nećemo biti spremni za njih ako je Nemačka toliko glupa da nam ponovo objavi rat“, grmeo je stariji vodnik.
Kad god bi stariji vodnik Roberts to rekao, svi dečaci bi osetili jezu jer je sa svakim danom bilo sve izvesnije da će se naći u prvim borbenim redovima kao mlađi oficiri u nekoj stranoj zemlji umesto da pođu na univerzitet.
Hari je doslovno shvatio njegove reči i brzo je postao kadetski oficir. Džajls ih je manje ozbiljno shvatio, znajući da će, kao i njegov otac, moći da se izvuče na daltonizam i izbegne suočavanje s neprijateljem.
Dikins je pokazivao malo zanimanja za ceo proces, izjavivši sa sigurnošću koja nije trpela prigovor: „Ne moraš da znaš da rasklopiš puškomitraljez ako si u obaveštajnoj službi.“
Kada su duge letnje noći počele da se primiču kraju, svi su bili spremni za raspust pre povratka za poslednju školsku godinu, na čijem će kraju polagati ispite. Samo nedelju dana posle kraja polugodišta svi su otišli na odmor: Džajls da se priključi porodici u vili u Toskani, Hari u Rim sa školskim klubom ljubitelja slikarstva, dok se Dikins živ zakopao u javnoj biblioteci, gde je izbegavao dodir s drugim ljudskim bićima iako mu je već ponuđeno mesto u Oksfordu.


— o O o —



Tokom godina Džajls je naučio da se, ako želi da vidi Harija preko raspusta, mora postarati da njegov otac ne otkrije šta smera inače su i najbolje osmišljeni planovi propadali. Kako bi to postigao, njegova sestra Ema često je morala da učestvuje u prevari i nikada nije propustila da naplati svoje usluge pre nego što bi pristala da mu bude saučesnik.
„Ako budeš vodila glavnu reč za večerom, ja ću te pratiti“, rekao je Džajls kada joj je izložio najnoviji naum.
„Zvuči kao prirodan poredak stvari“, prezrivo je odgovorila Ema.
Kada je posluženo prvo jelo, Ema je bezazleno pitala majku može li sutra da je odvede u vilu Borgeze budući da joj je profesorka umetnosti savetovala da je obiđe. Dobro je znala da je mama planirala nešto drugo.
„Žao mi je, dušo, ali tvoj otac i ja ćemo sutra ručati s Hendersonima u Arecu. Slobodno nam se pridruži."
„Ali Džajlsa ništa ne sprečava da te odvede u Rim“, kazao je njihov otac s drugog kraja stola.
„Moram li?“, pitao je Džajls iako se upravo spremao da to sam predloži.
„Da“, odlučno je rekao otac.
„Ali u čemu je svrha, oče? Dok stignemo tamo, moraćemo da krenemo natrag. Nije vredno toga.“
„Ne ako prespavate u hotelu Plaza. Ujutru ću pozvati i rezervisati dve sobe.“
„Jesi li siguran da su dovoljno odrasli za to?“, zapita gospođa Barington pomalo zabrinuto.
„Džajls za nekoliko nedelja puni osamnaest godina. Vreme je da odraste i prihvati malo odgovornosti.“ Džajls je pognuo glavu kao da se pokorava.
Sledećeg jutra Džajls i Ema odvezli su se taksijem do lokalne železničke stanice na vreme da uhvate rani jutarnji voz za Rim.
„Dobro čuvaj sestru", bilo je poslednje što mu je otac rekao pre nego što su napustli vilu.
„Hoću“, obećao je Džajls kada je automobil krenuo.
Nekoliko ljudi je ustalo da Emi ustupi mesto kada su ušli u kupe, dok je Džajls stajao celi put. Kada su došli u Rim, taksijem su se odvezli u Via del korso. Uzeli su sobe u hotelu i nastavili prema vili Borgeze. Džajls se zapanjio što toliki mladići ne mnogo stariji od njega nose uniforme i što se na svim stubovima i banderama nalaze Musolinijevi posteri.
Kada su izašli iz taksija, pošli su vrtovima, prolazeći pored još uniformisanih ljudi i Dučeovih postera dok konačno nisu stigli do palate.
Hari je Džajlsu napisao da će zvanični obilazak početi u deset. Pogledao je na sat - nekoliko minuta posle jedanaest, uz malo sreće obilazak će se uskoro završiti. Kupio je dve karte, pružio jednu Emi, brzo se popeo stepenicama i pošao u potragu za školskom grupom. Ema se zadržala da se divi Berninijevim kipovima u prve četiri odaje, ali ona nije žurila. Džajls je išao iz galerije u galeriju dok nije spazio grupu mladića u tamnocrvenim blejzerima i crnim pantalonama. Bili su okupljeni oko portreta starijeg čoveka u žućkastoj svilenoj odeždi i s belom biskupskom kapom na glavi.
„Eno ih“, rekao je, ali Ema je nestala. Zaboravivši na sestru, uputio se prema grupi koja je pažljivo slušala. Čim ju je ugledao, zaboravio je zbog čega je došao u Rim.
„Od Karavađa su poručili ovaj portret pape Pavla V 1605. godine", rekla je s blagim naglaskom. „Primetićete da nije završen, zato što je slikar morao da pobegne iz Rima.“
„Zbog čega, gospođice?“, pitao je momak iz prvog reda, koji je očigledno rešio da uskoro zauzme Dikinsovo mesto.
„Zato što se pijan umešao u tuču koja se završila tako što je ubio čoveka.“
„Jesu li ga uhapsili?“, zapita isti momak.
„Ne. Karavađo je uvek uspevao da pobegne iz jednog grada u drugi pre nego što ga vlasti stignu, ali je Sveti otac na kraju odlučio da ga pomiluje.“
„Zašto?“, isti će momak.
„Zato što je hteo da mu Karavađo naslika još nekoliko slika. Neke od njih su među šesnaest radova koji se i danas nalaze u Rimu.“
Utom je Hari video kako Džajls s divljenjem gleda u pravcu slike. Odvojio se od grupe i prišao mu. „Koliko tu stojiš?“, pitao ga je.
„Dovoljno dugo da se zaljubim“, odgovorio je Džajls, ne odvajajući pogled od vođe grupe.
Hari se nasmejao kada je shvatio da Džajls ne zuri u sliku, već u elegantnu, samouverenu devojku koja se obraćala momcima. „Mislim da je malo starija od tebe, a i da je čak izvan tvoje klase.“
„Spreman sam za taj rizik“, rekao je Džajls kada je povela svoju grupicu u sledeću prostoriju. Džajls ih je poslušno sledio i postavio se tako da ima nesmetan pogled na nju, dok je ostatak grupe gledao Kanovin kip Paoline Borgeze. „Verovatno najveći vajar svih vremena", rekla je. Džajls nije nameravao da joj protivreči.
„Pa, naš obilazak je završen“, izjavila je. „Ali biću tu još nekoliko minuta, te ne oklevajte ako imate još pitanja.“
Džajls nije oklevao.
Hari je razveseljeno gledao kako njegov prijatelj prilazi mladoj Italijanki i počinje da ćaska s njom kao da su stari prijatelji. Čak se ni momak iz prvog reda nije usudio da ga prekine. Džajls se široko osmehivao kada se pridružio Hariju posle nekoliko trenutaka.
„Pristala je da izađe na večeru sa mnom.“
„Ne verujem ti“, rekao je Hari.
„Ali pojavio se problem", dodao je, ne obazirući se na to što ga prijatelj gleda kao Neverni Toma.
„Rekao bih da ih ima više.“
„Međutim, može se rešiti uz tvoju pomoć.“
„Potreban ti je pratilac za slučaj da situacija izmakne kontroli“, našalio se Hari.
„Ne, budalo. Moraćeš da vodiš računa o mojoj sestri dok me Katarina bude upoznavala s rimskim noćnim životom.“
„Nema šanse“, odgovori Hari. „Nisam došao čak u Rim da bih čuvao dete.“
„Ali ti si mi najbolji drug“, zamolio ga je Džajls. „Ako ti nećeš da mi pomogneš, kome da se obratim?"
„Zašto ne pokušaš s Paolinom Borgeze? Sumnjam da ona ima planove za večeras.“
„Samo treba da je izvedeš na večeru i postaraš se da legne do deset.“
„Oprosti što te podsećam, Džajlse, ali mislio sam da si došao u Rim kako bi večerao sa mnom.“
„Daću ti hiljadu lira ako mi je skineš s vrata. A sutra možemo zajedno da doručkujemo u mom hotelu.“
„Ne možeš me tako lako potkupiti.“
„I“, Džajls je izvadio adut iz džepa, „daću ti svoju ploču Karuza na kojoj peva Boeme.“
Hari se okrenuo i video da jedna devojka stoji pored njega. „Inače, ovo je moja sestra Ema.“
„Zdravo“, pozdravio ju je Hari i okrenuo se prema Džajlsu. „Dogovorili smo se.“


— o O o —



Hari se sledećeg jutra pridružio Džajlsu na doručku u hotelu Plaza. Prijatelj ga je dočekao sa istim neskromnim osmehom kao kada bi postigao sto poena.
„I, kakva je Katarina?“, pitao je, ne želeći da čuje odgovor. „Nadmašila je moje najluđe snove.“
Hari je hteo da nastavi da ga ispituje kada se konobar obreo pored njega. „Cappuchino, perfavore”. Zatim je pitao: „I koliko te je daleko pustila da ideš?“
„Do kraja.“
Hari je zinuo, ali reči mu nisu izlazile na usta. „Jesi li...“
„Jesam li šta?“
„Jesi li...”, ponovo je pokušao.
„Da?“
„Jesi li je video nagu?“
„Naravno."
„Celo telo?“
„Naravno", odgovorio je Džajls kada je konobar spustio šolju ispred Harija.
„Donji deo kao i gornji?“
„Sve. I mislim - sve.“
„Jesi li joj dodirnuo grudi?“
„U stvari, lizao sam joj bradavice", odgovorio je Džajls i otpio gutljaj kafe.
„Šta?“
„Čuo si me.“
„Ali jesi li, mislim, jesi li...”
„Jesam.“
„Koliko puta?“
„Izgubio sam računicu', odgovorio je Džajls. „Bila je nezasita. Sedam puta, možda i osam. Jednostavno mi nije dala da spavam. Još bih bio tamo da nije morala u deset da bude u vatikanskom muzeju i vodi još jednu grupu dečurlije."
„Ali šta ako je zatrudnela?“
„Ne budi naivan, Hari. Imaj na umu da je Italijanka.“ Otpio je još jedan gutljaj pa pitao: „I, kako se moja sestra ponašala?"
„Hrana je bila izvrsna i duguješ mi Karuza.“
„Toliko loše? Pa, ne možemo svi biti srećnici.“
Nijedan nije primetio da je Ema ušla u trpezariju dok se nije obrela pored njih. Hari je ustao i ponudio joj svoju stolicu. „Žao mi je što vas ostavljam, ali moram da budem u vatikanskom muzeju u deset.“
„Pozdravi mi Katarinu!“, povikao je Džajls Hariju, koji je gotovo istrčao.
Sačekao je da Hari nestane iz vida pre nego što je pitao sestru: „I, kako je bilo sinoć?"
„Moglo je biti gore“, odgovorila je i uzela kroasan. „Malo je preozbiljan, zar ne?“
„Trebalo bi da upoznaš Dikinsa."
Ema se nasmejala. „Pa, bar je hrana bila dobra. I ne zaboravi da je tvoj gramofon sad moj.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE


Džajls je kasnije rekao da nikada neće zaboraviti tu noć - koliko je pošla po zlu.
Godišnja predstava je jedan od najvećih događaja u Bristolskoj srednjoj školi i to ne samo zato što se grad diči dobrom pozorišnom tradicijom, a 1937. se pokazala uspešnom godinom.
Škola, kao i toliko drugih u zemlji, svake godine izvodi jednu Šekspirovu dramu. Birali su između Romea i Julije i Sna letnje noći. Profesor Padžet odlučio se za tragediju umesto komedije, i to ne samo zato što je imao Romea ali ne i Vratila.
Prvi put otkad je škole pozvane su na audiciju za ženske uloge devojke iz škole Red mejds, iz drugog kraja grada, ali ne pre nego što je održano nekoliko sastanaka s gospođicom Veb, direktorkom, koja je ustrajala na pravilima koja bi zadivila i nastojnicu samostana.
Predstava je igrana tri večeri zaredom poslednje nedelje u polugodištu. Kao i uvek, subotnje veče je prvo rasprodato zato što su bivši učenici i roditelji glumaca želeli da dođu na završno veče.
Džajls je nervozno stajao u predvorju i svakih nekoliko minuta gledao na sat dok je nestrpljivo čekao da mu stignu roditelji i mlađa sestra. Nadao se da će se Hari ponovo dobro pokazati i da će ga njegov otac konačno prihvatiti.
Kritičar novina Bristol ivning vorld opisao je Harijevu glumu kao „zrelu za njegove godine“, ali najviše je hvalio Juliju i napisao da scena smrti nije dirljivije odigrana čak ni u Stratfordu.
Džajls se rukovao s gospodinom Frobišerom kada je ušao u predvorje. Njegov stari profesor upoznao ga je s gostom, gospodinom Holkomom, pre nego što su otišli u dvoranu da zauzmu mesta.
Žamor je prohujao kroz publiku kada je kapetan Tarant prošao središnjim prolazom i zauzeo mesto u prvom redu. Njegovo nedavno postavljenje za člana upravnog odbora škole dočekano je s opštim odobravanjem. Kada se nagnuo da popriča s direktorom upravnog odbora, ugledao je Mejsi Klifton kako sedi samo nekoliko redova iza njega. Srdačno joj se osmehnuo, ali nije prepoznao čoveka s kojim je sedela. Sledeće iznenađenje je usledilo kada je video imena glumaca.
Direktor i gospođa Barton među poslednjima su ušli u veliku dvoranu. Seli su u prvi red pored ser Voltera Baringtona i kapetana Taranta.
Džajls je iz minuta u minut postajao sve nervozniji. Počeo je da se pita hoće li njegovi roditelji uopšte doći pre podizanja zavese.
„Tako mi je žao, Džajlse“, rekla je njegova majka kada su konačno došli. „Izgubila sam pojam o vremenu“, dodala je dok je žurila u dvoranu s Grejs. Njegov otac išao je metar iza njih i podigao je obrve kada je ugledao sina. Džajls mu nije dao program jer je hteo da ga iznenadi, iako je vest saopštio majci, koja se, kao i on, nadala da će njen muž konačno početi da se ponaša prema Hariju kao prema porodičnom prijatelju umesto kao prema uljezu.
Zavesa se podigla samo nekoliko minuta nakon što su Baringtonovi zauzeli svoja mesta. Tišina puna iščekivanja zavladala je krcatom dvoranom.
Džajls je pogledao oca kada se Hari prvi put pojavio na pozornici. Pošto ovaj nije reagovao, počeo je da se opušta. Ali taj mir je potrajao samo do scene u balskoj dvorani kada je Romeo, a i Hjugo, prvi put video Juliju.
Neki gosti u sedištima blizu Baringtonovih ozlovoljili su se zbog nemimog čoveka koji im je glasnim šaputanjem i zahtevima da vidi program kvario uživanje u predstavi. Postali su još ogorčeniji nakon što je Romeo rekao „Kapuletova kći?“ jer je Hjugo Barington tad ustao i izašao iz reda, ne pazeći po čijim stopalima gazi. Zatim je odmarširao središnjim prolazom, progurao se kroz vrata i nestao u noći. Prošlo je neko vreme dok se Romeo nije potpuno pribrao.
Ser Volter se pravio da ne primećuje šta se događa iza njega. Iako se namrštio, kapetan Tarant nije odvajao pogled od pozornice. Da se okrenuo, video bi da gospođa Klifton nije obratila pažnju na Baringtonov neočekivan izlazak jer je gutala svaku reč mladih ljubavnika.
Džajls je za vreme pauze potražio oca, ali ga nije našao. Na parkingu nije bilo ni traga od bugatija. Kada se vratio u predvorje, video je svog dedu kako se naginje i šapuće njegovoj majci. „Je li Hjugo potpuno poludeo?“, pitao je ser Volter.
„Ne, sasvim je psihički zdrav“, odgovorila je Elizabet, ne trudeći se da sakrije gnev.
„Pa šta onda, za ime boga, radi?“
„Nemam predstavu.“
„Je li moguće da to ima kakve veze s mladim Kliftonom?“ Odgovorila bi da im nije prišao kapetan Tarant.
„Vaša kćerka je izuzetno talentovana, Elizabet“, rekao je i poljubio joj ruku, „ali i srećna što je nasledila vašu lepotu.“
„A vi ste stari laskavac, Džek“, odgovorila je pre nego što je dodala: „Mislim da niste upoznali mog sina Džajlsa.“
„Dobro veče, gospodine“, rekao je Džajls. „Velika mi je čast što sam vas upoznao. Čestitam vam na nedavnom postavljenju.“
„Hvala, mladiću“, odvratio je Tarant. „Šta mislite o glumi vašeg prijatelja?“
„Izvanredna, ali jeste li znali..
„Dobro veče, gospođo Barington.“
„Dobro veče, direktore.“
„Moram da se pridružim dugačkom redu onih koji žele da vam...“
Džajls je video da se kapetan Tarant pridružio Harijevoj majci. Zapitao se otkud se oni poznaju.
„Drago mi je što vas vidim, kapetane Tarante.“
„I meni, gospođo Klifton. Izgledate divno večeras. Da je Keri Grant znao da takva lepota postoji u Bristolu, nikada ne bi otišao u Holivud.“ Zatim je spustio glas. „Jeste li znali da će Ema Barington igrati Juliju?"
„Ne, Hari mi nije rekao ništa“, odgovorila je Mejsi. „Uostalom, zašto bi?“
„Nadajmo se da osećanja koja pokazuju jedno prema drugom na pozornici nisu ništa više od dobre glume jer nas čekaju velike nevolje ako zaista to osećaju." Osvrnuo se da proveri da ih niko ne čuje. „Pretpostavljam da još niste ništa rekli Hariju?“
„Ni reči“, rekla je Mejsi. „A rekla bih da se i Barington iznenadio ako je suditi po njegovom nevaspitanom ponašanju.“
„Dobro veče, kapetane Tarante“, rekla je gospođica Mandej i dotakla mu ruku. „Kako je lepo što ste došli čak iz Londona da gledate svog štićenika.“
„Draga moja gospođice Mandej“, odvratio je Tarant, „Hari je vaš štićenik koliko i moj. Veoma će se obradovati što ste doputovali iz Kornvola da gledate predstavu." Gospođica Mandej se široko osmehnula. Utom je zvono najavilo da bi svi trebalo da se vrate na svoja mesta.
Zavesa se podigla za drugi deo pošto su se svi smestili iako je jedno mesto u šestom redu ostalo upadljivo prazno. Scena smrti izmamila je suze na oči onima koji nikada nisu plakali u javnosti, a gospođica Mandej nije toliko plakala otkako je Hariju pukao glas.
Čim se zavesa spustila, publika je ustala kao jedan. Hari i Ema dočekani su gromoglasnim pljeskanjem kada su, držeći se za ruke, prišli publici. Zaklicaše i odrasli ljudi koji retko pokazuju osećanja.
Kada su se okrenuli da se poklone jedno drugom, gospođa Barington se osmehnula i pocrvenela. „Zaboga, oni nisu glumili“, rekla je dovoljno glasno da Džajls čuje. Ista misao prošla je kroz glave Mejsi Klifton i Džeka Taranta mnogo pre nego što su se glumci poslednji put poklonih.
Gospođa Barington, Džajls i Grejs otišli su iza kulisa i zatekli Romea i Juliju kako se još drže za ruke dok su im ljudi prilazili i obasipali ih pohvalama.
„Bili ste sjajni“, rekao je Džajls i potapšao prijatelja po leđima.
„Bio sam dobar“, kazao je Hari, „ali Ema je bila veličanstvena.”
„I kada se sve ovo desilo?“, prošaputao je.
„Počelo je u Rimu“, priznao je Hari s vragolastim osmehom. „A kad samo pomislim da sam žrtvovao Karuzovu ploču, da ne spominjem gramofon, kako bih vas spojio.“
„I platio našu prvu večeru.“
„Gde je tata?“, pitala je Ema osvrćući se.
Grejs je zaustila da ispriča sestri šta se dogodilo, kada se pojavio kapetan Tarant.
„Čestitam, dečko moj. Bio si odličan.“
„Hvala, gospodine“, odgovorio je Hari, „ali mislim da niste upoznali pravu zvezdu predstave.“
„Nisam, ali uveravam vas, mlada damo, da bih oduvao sve takmace da sam četrdeset godina mlađi.“
„Nemate nijednog takmaca za moju naklonost“, rekla je Ema. „Hari neprestano priča o tome koliko ste mnogo učinih za njega.“
„To je uzajamno“, odvratio je Džek.
Hari je utom spazio majku i zagrlio je.
„Veoma se ponosim tobom", rekla je Mejsi.
„Hvala, mama. Da te upoznam s Emom Barington", rekao je i uhvatio Emu oko struka.
„Sad znam na koga vam je sin tako lep“, rekla je Ema dok se rukovala s Harijevom majkom. „Da vas upoznam sa svojom majkom“, dodala je.
Mejsi je mnogo godina razmišljala o tom susretu, ali ovakav scenario joj nikada nije pao na pamet. Bila je zabrinuta dok se rukovala s Elizabet Barington, ali ova joj je uputila tako srdačan osmeh da je odmah bilo jasno da ne sumnja ništa.
„A ovo je gospodin Atkins“, kazala je Mejsi, predstavljajući čoveka koji je sedeo pored nje na predstavi.
Hari ga nikada ranije nije video. Pogledao je majčinu bundu i zapitao se je li gospodin Atkins zaslužan što on sad ima tri para cipela.
Taman je zaustio da se obrati gospodinu Atkinsu kada ga je profesor Padžet prekinuo da ga upozna s kolegom Henrijem Vajldom. Odmah je prepoznao njegovo ime.
„Čujem da se nadate da ćete studirati englesku književnost u Oksfordu", rekao je Vajld.
„Samo ako ćete mi vi predavati, gospodine.“
„Vidim da romeovski šarm nije ostao na pozornici.“
„Ovo je Ema Barington, gospodine."
Profesor engleskog jezika i književnosti na koledžu Merton se nakloni. „Bili ste zaista veličanstveni, mlada damo.“
„Hvala, gospodine", odgovorila je. „I ja se nadam da ćete mi predavati“, dodala je. „Prijavila sam se za Samervil sledeće godine.“
Džek Tarant je pogledao gospođu Klifton i nije mu promakao čist užas u njenim očima.
„Deko“, rekao je Džajls kada im je prišao direktor upravnog odbora, „mislim da ne poznaješ mog prijatelja Harija Kliftona.“ Ser Volter se srdačno rukovao s Harijem pre nego što je zagrlio unuku. „Vas dvoje ste učinili jednog starca ponosnim", kazao je.
Džeku i Mejsi je postalo mučno jasno da „ljubavnici kojima sreća nije naklonjena“ nemaju predstavu kakve su nevolje pokrenuii.


— o O o —



Ser Volter je naložio šoferu da odveze gospođu Barington i decu natrag u Manor haus. Uprkos Eminom uspehu, njena majka nije skrivala neraspoloženje dok je automobil napredovao prema Čju veliju. Kada su prošli kapiju i zaustavili se pred kućom, Džajls je video da su u salonu upaljena svetla.
Elizabet je glasom koji godinama nisu čuli rekla deci da idu na spavanje i uputila se prema salonu. Džajls i Ema nerado su se popeli širokim stepeništem, ali su seli na gomji stepenik čim im je majka nestala iz vida, dok je Grejs poslušno otišla u svoju sobu. Džajls se čak zapitao je li majka namerno ostavila otvorena vrata.
Njen muž se nije ni potrudio da ustane kada je ušla u salon. Ugledala je polupraznu bocu viskija i čašu na stolu pored njega.
„Nesumnjivo imaš kakvo objašnjenje za svoje neoprostivo ponašanje?“
„Ne moram ništa da ti objašnjavam.“
„Ema je večeras nekako uspela da se uzdigne iznad tvog zgražavajućeg ponašanja.“
Barington je natočio sebi još jednu čašu viskija i otpio gudjaj. „Udesio sam da Ema odmah bude ispisana iz Red mejdsa. U sledećem polugodištu će pohađati školu koja je dovoljno daleko kako nikada više ne bi videla tog momka.“
Ema je zaplakala na stepenicama. Džajls ju je zagrlio.
„Šta li je Hari Klifton učinio da se ponašaš tako sramotno?"
„Ne tiče te se.“
„Naravno da me se tiče“, odvratila je Elizabet, trudeči se da ostane mirna. „Razgovaramo o našoj kćerki i najboljem prijatelju našeg sina. Ako se Ema zaljubila u Harija, a čini mi se da jeste, ne bih mogla da poželim boljeg mladića za nju.“
„Hari Klifton je sin jedne kurve. Zbog toga ju je muž ostavio. I ponavljam da neću dozvoliti da Ema ikada više vidi to malo kopile.“
„Povući ću se u krevet pre nego što izgubim živce. Nemoj ni pomišljati da mi se pridružiš dok si u takvom stanju.“
„Nisam ni mislio da ti se pridružim u bilo kakvom stanju“, odvratio je Barington i natočio još jednu čašu viskija. „Ne mogu da se setim da si mi ikada pružila imalo zadovoljstva u spavaćoj sobi.“
Ema je skočila, otrčala u sobu i zaključala vrata za sobom. Džajls se nije pomerio.
„Očigledno si pijan“, rekla je Elizabet. „Razgovaraćemo o ovome ujutru kada se otrezniš."
„Nećemo imati o čemu da razgovaramo ujutru“, odgovorio je Barington, zaplićući jezikom dok mu je žena izlazila iz salona. Trenutak kasnije glava mu je pala na jastuk i zahrkao je.


— o O o —



Kada je Dženkins otvorio šalone u salonu nešto pre osam sledećeg jutra, nije se iznenadio što je zatekao glavu kuće kako u večernjem odelu čvrsto spava u naslonjači.
Jutarnja svetlost naterala je Baringtona da se pomeri. Zatreptao je i zagledao se u batlera pre nego što je pogledao na sat.
„Za približno jedan sat jedan će automobil doći po gospođicu Emu, te se postaraj da bude spakovana i spremna.“
„Gospođica Ema nije tu, gospodine."
„Molim? Pa gde je onda?“, pitao je Barington i pokušao da ustane. Ali samo se nesigurno zateturao pre nego što je klonuo natrag na naslonjaču.
„Ne znam, gospodine. Napustila je kuću s gospođom Barington odmah posle ponoći.“

TRIDESET OSMO POGLAVLJE


„Kuda misliš da su otišle?“, pitao je Hari kada mu je Džajls ispričao šta se dogodilo po povratku u Manor haus.
„Ne znam. Spavao sam kada su otišle od kuće. Od Dženkinsa sam saznao samo da su se taksijem odvezle na železničku stanicu odmah posle ponoći."
„Kažeš da ti je otac bio pijan kada ste se vratili kući?“
„Kao smuk. Nije se otreznio ni kada sam jutros sišao na doručak. Urlao je na sve koji su mu se našli na putu. Čak je pokušao mene da okrivi za sve. Zato sam odlučio da odem kod bake i deke.“
„Misliš li da tvoj deka zna kuda su otišle?“
„Ne verujem, mada se nije mnogo iznenadio kada sam mu ispričao šta se desilo. Baka je rekla da mogu ostati kod njih koliko god hoću.“
„Ne mogu biti u Bristolu ako ih je taksi odvezao na železničku stanicu", zaključio je Hari.
„Dosad su mogle otići bilo kuda“, reče Džajls.
Neko vreme nisu progovarali dok Hari nije predložio: „A vaša vila u Toskani?"
„Teško. Tamo bi ih otac prvo tražio, te ne bi dugo bile bezbedne.“
„Dakle, mora da je neko mesto za koje bi tvoj otac dvaput razmislio pre nego što bi pošao za njima." Obojica su ponovo zaćutala dok Hari nije rekao: „Mislim da znam nekoga ko bi mogao znati gde su.“
„Koga?“
„Starog Džeka.“ Hari još nije navikao na to da ga zove kapetan Tarant. „Znam da se sprijateljio s tvojom majkom i ona mu svakako veruje.“
„Znaš li gde bi on mogao biti sada?“
„To zna svako ko čita Tajms“, prezrivo odvrati Hari.
Džajls udari prijatelja po ruci. „Pa gde je, pametnjakoviću?"
„U svojoj kancelariji u Londonu. Trg Soho, ako se dobro sećam.“
„Uvek sam želeo izgovor da provedem dan u Londonu", rekao je Džajls. „Šteta što sam sav novac ostavio kod kuće.“
„U redu je“, odgovorio je Hari. „Imam novac. Onaj Atkins mi je dao pet funti, mada mi je rekao da ih potrošim na knjige.“
„Ne brini. Postoji još jedna mogućnost."
„Koja?“, upita Hari pun nade.
„Možemo da čekamo da ti Ema pošalje pismo.“
Bio je red na Harija da udari prijatelja. „Dobro, bolje bi bilo da krenemo pre nego što neko shvati šta smeramo."


— o O o —



„Nisam navikao da putujem trećom klasom“, primetio je Džajls kada je voz krenuo sa stanice Templ mids.
„Bolje bi ti bilo da se navikneš na to dok ja plaćam", odvrati Hari.
„Hari, šta radi tvoj prijatelj kapetan Tarant? Znam da ga je vlada postavila za upravnika Odeljenja za raseljena lica, što zvuči prilično zadivljujuće, ali nisam siguran šta zapravo radi.“
„Ono što samo ime kaže. On je odgovoran da pronađe smeštaj izbeglicama, pogotovo onim porodicama koje su pobegle od tiranije u nacističkoj Nemačkoj. Kaže da nastavlja očev posao.“
„Tvoj kapetan Tarant je zaista čudesan.“
„A ne znaš ni polovinu“, složio se Hari.
„Vaše karte, molim.“
Dva momka su provela veći deo puta pokušavajući da dokuče gde bi Ema i gospođa Barington mogle biti, ali nisu bila ništa bliži rešenju kada se voz zaustavio na stanici Padington.
Podzemnom železnicom su se odvezli do Trga Lester, izašli na sunčevu svetlost i pošli u potragu za Trgom Soho. Dok su išli Vest endom, Džajlsu su neonska svetla i izlozi puni robe koju nikada nije video toliko odvraćali pažnju da je Hari povremeno morao da ga podseća zašto su doputovali u London.
Kada su stigli na Trg Soho, nijednom nije promakla gomila muškaraca, žena i dece u ritama koji su, oborenih glava, ulazili i izlazili iz ogromne zgrade na drugom kraju trga.
Dva mladića u blejzerima, sivim pantalonama od flanelskog štofa i s kravatama bila su upadljiva kada su ušla u zgradu. Pratili su strelice do trećeg sprata. Nekoliko izbeglica ih je propustilo, pretpostavivši da su službeno došli.
Džajls i Hari su se pridružili dugom redu ispred upravnikove kancelarije i možda bi tu stajali ceo dan da sekretarica nije izašla i videla ih. Odmah je prišla Hariju i pitala ga je li došao kod kapetana Taranta.
„Da“, odgovorio je Hari. „Mi smo stari prijatelji."
„Znam“, odgovori žena. „Odmah sam vas prepoznala."
„Kako?“, zapita Hari.
„Drži vašu fotografiju na radnom stolu“, objasnila je. „Pođite sa mnom. Kapetan Tarant će se mnogo obradovati kada vas vidi.“
Stari Džek se ozario kada su dva dečaka - moraće da prestane da razmišlja o njima kao o dečacima jer su već mladići - ušla u njegovu kancelariju. „Drago mi je što vas vidim“, rekao je i obišao sto da ih pozdravi. „Od koga bežite ovog puta?", dodao je sa osmehom.
„Od mog oca“, odgovorio je Džajls.
Stari Džek je zatvorio vrata i rekao im da sednu na neudoban kauč. Privukao je stolicu i pažljivo slušao dok su mu pričali sve što se dogodilo otkako su se sinoć sreli na predstavi.
„Naravno, video sam kada je tvoj otac izašao iz pozorišta“, rekao je Stari Džek, „ali nikada ne bih pomislio da će se tako užasno ponašati prema tvojoj majci i sestri.“
„Imate li predstavu gde bi one mogle biti, gospodine?“, pitao je Džajls.
„Ne. Ali ako bih morao da pogađam, rekao bih da su kod tvog dede.“
„Nisu, gospodine. Jutros sam bio kod deke i čak ni on ne zna gde su.“
„Nisam rekao kog dede.“
„Lord Harvi?“, zapita Hari.
„Na to bih se opkladio“, odgovorio je Džek. „S njim bi se osećale bezbedno, znajući da bi Barington dobro razmislio pre nego što bi pošao za njima.“
„Ali deka ima bar tri kuće za koje znam“, rekao je Džajls. „Ne znam odakle da počnem.“
„Kako sam glup!“, uzviknu Hari. „Znam tačno gde su.“
„Znaš?“, zapita Džajls. „Gde?“
„Na njegovom imanju u Škotskoj.“
„Zvučiš veoma sigurno u to“, primetio je Džek.
„Stoga što je prošle nedelje poslao Emi telegram da objasni zašto neće doći na predstavu. Izgleda da uvek provodi decembar i januar u Škotskoj. Ali ne mogu da se setim adrese.“
„Zamak Maldželri kod Maldželrija u Hajlendsu“, rekao je Džajls.
„Zadivljujuće", primeti Džek.
„Nije, gospodine. Majka me je godinama terala da drugog dana Božića pišem zahvalnice svim našim rođacima. Ali, budući da nikada nisam bio u Škotskoj, nemam predstavu gde je to.“ Stari Džek je ustao i izvadio veliki atlas s police iza radnog stola. Potražio je Maldželri u indeksu, okrenuo nekoliko strana i spustio atlas na sto ispred sebe. Prelazeći prstom od Londona do Škotske, rekao je: „Moraćete da idete noćnim vozom do Edinburga i onda da presednete u lokalni do Maldželrija."
„Mislim da nam nije ostalo dovoljno novca“, primetio je Hari pošto je pogledao u novčanik.
„Onda ću morati da vam izdam železničke kupone“, reče Džek. Otvorio je fioku, izvadio veliki svetiožuti blok i iscepao dva kupona. Popunio ih je, potpisao i pečatirao. „Na kraju krajeva, očigledno je da ste izbeglice bez zemlje koje tragaju za kućom.“
„Hvala, gospodine“, zahvalio je Džajls.
„Još jedan savet“, rekao je Džek i ustao. „Hjugo Barington nije čovek koji voli da ga pređu i, iako sam prilično siguran da ne bi učinio ništa da ozlojedi lorda Harvija, to se ne odnosi na tebe, Hari. Zato budite na oprezu sve dok ne budete bezbedni unutar zamka Maldželri. Ako slučajno naiđete na čoveka koji hrama“, dodao je, „čuvajte ga se. On radi za Džajlsovog oca. Pametan je i snalažljiv, ali najvažnije je što je odan samo čoveku koji ga plaća.“

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE


Džajlsa i Harija su uputili u još jedan kupe treće klase, ali obojica su bila toliko umorna da su čvrsto spavala uprkos čestom otvaranju i zatvaranju vrata kupea, kloparanju točkova i redovnom oglašavanju pištaljke.
Džajls se probudio uz trzaj kada je voz ušao u Njukasl nekoliko minuta pre šest. Pogledao je kroz prozor i ugledao tmurno siv dan i red vojnika koji su čekali da se ukrcaju. Vodnik je salutirao potporučniku koji nije izgledao mnogo starije od Džajlsa i pitao: „Imamo li dozvolu za ukrcavanje, gospodine?“ Mladi čovek mu je uzvratio salutiranjem i odgovorio tišim glasom: „Napred, vodniče." Vojnici su počeli da ulaze.
Džajls je često razmišljao o uvek prisutnoj pretnji od rata i o tome hoće li on i Hari obući uniforme pre nego što im se ukaže prilika da odu na Oksford. Njegov stric Nikolas, koga nikada nije upoznao, oficir poput mladog čoveka na peronu, ubijen je dok je predvodio vod vojnika kod Ipra. Džajls se zapitao kako će se zvati frontovi koje će svake godine obeležavati makom ako izbije još jedan veliki rat kojim će se završiti svi ratovi.
Takve misli mu prekinu odraz jedne prilike na prozoru kupea. Brzo se okrenuo, ali prilika je već otišla. Da li burno reaguje zbog upozorenja kapetana Taranta ili je to samo slučajnost?
Pogledao je Harija, koji je još čvrsto spavao - on verovatno nije spavao protekle dve noći. Dok je voz prolazio kroz Berik na Tvidu, Džajls je video istog čoveka kako prolazi pored njihovog kupea. Samo jedan pogled i već je nestao; to više nije slučajnost. Da li gleda na kojoj će stanici izaći?
Hari se konačno probudio, zatreptao i protegao ruke. „Umirem od gladi“, rekao je.
Džajls se nagnuo prema njemu i prošaputao: „Mislim da nas neko u ovom vozu prati.“
„Zašto to misliš?“, pitao je Hari, odjednom potpuno budan.
„Video sam istog čoveka kako prečesto prolazi pored našeg kupea.“
„Vaše karte, molim.“
Džajls i Hari predadoše kupone kondukteru. „Koliko se voz zadržava na stanicama?“, pitao je kada ih je kondukter iscepao.
„To zavisi od toga da li kasnimo ili ne“, odgovorio je donekle umorno, „ali po pravilima nikada kraće od četiri minuta.“
„A koja je sledeća stanica?“, zapita Džajls.
„Danbar. Trebalo bi da stignemo za trideset minuta. Ali obojica imate kupone do Maldželrija", dodao je pre nego što je prešao u sledeći kupe.
„Šta je posredi?“, zapita Hari.
„Pokušavam da saznam da li nas neko prati. A u sledećem delu mog nauma učestvovaćeš i ti.“
„Koju ću ulogu igrati ovog puta?“, pitao je Hari i pomerio se na ivicu sedišta.
„Svakako ne Romea“, odvratio je Džajls. „Kada se voz zaustavi u Danbaru, ti izađi, a ja ću gledati prati li te neko. Kada budeš na peronu, počni brzo da hodaš prema rampi pa se okreni, uđi u čekaonicu i naruči šolju čaja. Ne zaboravi da imaš samo četiri minuta da se vratiš pre nego što voz krene. I šta god radio, nemoj se osvrtati ili će znati da smo ga otkrili."
„ Ali, ako nas neko prati, svakako ga ti više zanimaš od mene.“
„Ne verujem, pogotovo ako je kapetan Tarant u pravu jer osećam da tvoj prijatelj zna više nego što nam je rekao.“
„To mi ne uliva mnogo sigurnosti", odgovorio je Hari.
Pola sata kasnije voz se uz trzaj zaustavio u Danbaru. Hari je otvorio vrata, izašao na peron i uputio se prema izlazu.
Džajls je samo načas video čoveka koji je požurio za Harijem.
„Uhvatio sam te“, rekao je pa se povukao i zažmurio, uveren da će čovek, pošto shvati da je Hari otišao samo po šolju čaja, pogledati u njegovom pravcu kako bi se uverio da nije i on izašao iz voza.
Otvorio je oči kada se Hari vratio u kupe, noseći čokoladu.
„I jesi li video nekoga?“
„Nego šta! Upravo se vraća u voz.“
„Kako izgleda?“, pitao je Hari, trudeći se da ne zvuči zabrinuto.
„Samo sam ga načas video, ali rekao bih da ima četrdesetak godina, malo je viši od metar i osamdeset, otmeno odeven i veoma kratko ošišan. Hramanje ti ne može promaći", odgovori Džajls.
„Dobro, Šerloče, pošto znamo s kim imamo posla, šta sad?“
„Pre svega je, Votsone, važno imati na umu da nam nekoliko stvari ide naruku.“
„Meni nijedna ne pada na pamet.“
„Pa, za početak mi znamo da nas prati, a on nema pojma da to znamo. Takođe znamo kuda idemo, što on očigledno ne zna. Pored toga, mi smo u formi i dvostruko mlađi od njega. A budući da hrama, ne može brzo da se kreće.“
„Prilično si dobar u tome“, primetio je Hari.
„Imam jednu urođenu prednost - što sam sin svog oca.“


— o O o —



Džajls je desetak puta prešao plan s Harijem pre nego što je voz ušao u stanicu Vejverli u Edinburgu. Izašli su iz voza i polako pošli prema rampi.
„I ne pomišljaj da se okreneš“, upozorio ga je Džajls, pokazao svoj kupon i pošao prema nizu taksija.
„Hotel Rojal kazao je taksisti. „I možete li mi reći da li nas drugi taksi prati?“, dodao je pre nego što je seo pored Harija na zadnje sedište.
„Važi se“, odgovorio je taksista, izašao iz reda i uključio se u saobraćaj.
„Otkud znaš da u Edinburgu postoji hotel Rojal?“, pitao je Hari.
„Svaki grad ima hotel po imenu Rojal.“
Nekoliko minutakasnije taksista je rekao: „Nisam siguran je l’ nas prati, ali sledeći taksi iz reda nije daleko iza nas.“
„Dobro“, odgovorio je Džajls. „Koliko košta vožnja do Rojala?”
„Dva šilinga, gospodine."
„Daću vam četiri ako ga se otarasite.“
Taksista odmah nagazi na papučicu za gas i oba putnika poleteše na sedište. Džajls se brzo pribrao i pogledao kroz zadnji prozor. Taksi iza njih takođe je ubrzao. Odmakli su šezdeset-sedamdeset metara, ali znao je da ta prednost neće dugo trajati.
„Možete li da skrenete u sledeću ulicu levo i usporite na trenutak? Nakon što iskočimo, nastavite prema Rojalu i nemojte se zaustavljati dok ne dođete do hotela." Taksista je ispružio ruku. Hari mu je stavio dve kovanice od dva šilinga na dlan.
„Kada iskočim, samo me prati i radi isto kao ja.“ Hari khmnu glavom.
Taksi zamače za ugao i uspori kada Džajls otvori vrata. Iskočio je na pločnik, pao, brzo se podigao i pojurio u najbližu prodavnicu pa se bacio na pod. Hari je utrčao samo nekoliko sekundi posle njega, zatvorio vrata za sobom i bacio se pored prijateija. Utom se drugi taksi pojavi iza ugla.
„Mogu li vam pomoći, gospodine?“, pitao je prodavac, podbočen, gledajući dva mladića opružena na podu.
„Već ste nam pomogli", odgovorio je Džajls, ustao i srdačno mu se osmehnuo. Otresao je odeću i zahvalio pa izašao iz prodavnice.
Kada je Hari ustao, našao se pred manekenkom vitkog struka odevenoj samo u korset. Pocrveneo je, istrčao iz prodavnice i pridružio se Džajlsu na pločniku.
„Ne verujem da će ćopavi uzeti sobu u Rojalu, te bi valjalo da požurimo", istakao je Džajls.
„Slažem se“, rekao je Hari kada je Džajls zaustavio drugi taksi. „Stanica Vejverli", rekao je pre nego što je ušao.
„Gde si naučio sve to?“, zadivljeno je pitao kada su pošli prema stanici.
„Znaš, Hari, trebalo bi manje da čitaš Džozefa Konrada, a više Džona Bakana ako hoćeš da znaš kako da putuješ po Škotskoj bez pratnje paklenog neprijatelja.“
Putovanje do Maldželrija bilo je znatno sporije i mnogo neuzbudljivije nego ono do Edinburga. Svakako nije bilo ni traga od ćopavog čoveka. Kada je lokomotiva konačno uvukla četiri vagona i dva putnika u malu stanicu, sunce je već zašlo iza najviše planine. Stanični radnik stajao je na izlazu i čekao da pregleda karte putnicima iz poslednjeg voza.
„Postoji li mogućnost da uhvatimo taksi?“, pitao je Džajls kada su pružili kupone.
„Ne, gospodine. Džok odlazi kući na čaj oko šest sati i vratiće se tek za jedan sat.“
Džajls se uzdržao od toga da raspravlja o logici Džokovih postupaka. „A da li biste bili ljubazni da nam objasnite kako da stignemo do zamka Maldželri?“
„Moraćete peške", uslužno im je objasnio.
„A u kom pravcu?", upita Džajls, trudeći se da sakrije zlovolju. „Oko pet kilometara u onom pravcu“, odgovori čovek i pokaza uzbrdo. „Ne možete ga promašiti."
Ispostavilo se da je „onom pravcu“ jedino tačno što im je rekao zato što je, pošto su hodali više od jednog sata, bilo tamno kao u rogu, a zamka nije bilo ni od korova Džajls se već pitao hoće li prvu noć u Hajlendsu prespavati u polju sa stadom ovaca kad je Hari povikao: „Eno ga!“
Zagledao se u maglovitu tminu i, premda još nije razaznavao obrise zamka, obodrio se kada je video treperava svetla u nekoliko prozora. Vukli su se dok nisu dospeli do ogromne kapije od kovanog gvožđa, koja još nije bila zaključana. Dok su išli dugim prilazom, Džajls je čuo lavež, ali nije video pse. Posle kilometar i po, stigli su do mosta preko jarka. S druge strane su se nalazila teška hrastova vrata, koja su delovala kao da ne primaju neznance.
„Pusti mene da pričam“, rekao je Džajls kada su, teturajući se, prešh most i zaustavili se ispred vrata.
Džajls je triput udario u vrata. Posle nekoliko trenutaka, otvorio im je div u kiltu, zagasitom zeleno-plavom blejzeru, beloj košulji i s belom leptir-mašnom.
Glavni batler se poklonio umornim, prljavim mladićima pred sobom. „Dobro veče, gospodine Džajlse“, rekao je iako ga Džajls nikada ranije nije video. „Njegovo gospodstvo vas već neko vreme očekuje i pitao se hoćete li mu se pridružiti na večeri.“

ČETRDESETO POGLAVLJE


DŽAJLS I HARI KLIFTON NA PUTU ZA
MALĐŽELRI — (STOP) — TREBALO BI DA STIGNU
OKO ŠEST - (STOP) -


Lord Harvi pružio je Džajlsu telegram i nasmejao se. „Poslao ga je naš zajednički prijatelj, kapetan Tarant. Ispostavilo se da je samo pogrešio vreme.“
„Morali smo da pešačimo čak od stanice“, pobunio se Džajls između dva zalogaja.
„Da, razmišljao sam da pošaljem automobil kada stigne poslednji voz“, rekao je lord Harvi, „ali ništa ne budi apetit kao okrepljujuća šetnja Hajlendom.“
Hari se osmehnuo. Jedva da je progovorio otkako su sišli na večeru i, budući da je Ema sedela na drugom kraju stola, morao je da se zadovolji povremenim čežnjivim pogledom, pitajući se hoće li ikada ostati sami.
Prvo je poslužena gusta gorštačka čorba, koju je Hari prebrzo pojeo. Ali pošto se Džajls ponovo poslužio, i on je dozvolio da mu opet sipaju. Tražio bi da mu sipaju i treći put da nisu svi nastavili da vode uljudan razgovor dok su čekali da on i Džajls završe kako bi bilo posluženo glavno jelo.
„Ne treba da brinete hoće li se neko pitati gde ste“, rekao im je lord Harvi, „jer sam već poslao telegrame ser Volteru i gospođi Klifton da ih uverim da ste dobro i na sigurnom. Nisam se potrudio da stupim u vezu s tvojim ocem, Džajlse“, dodao je bez daljeg objašnjavanja. Džajls je pogledao preko stola i video kako mu je majka stisla usne.
Nekoliko trenutaka kasnije vrata trpezarije su se otvorila i nekoliko poslužitelja u livrejama pokupilo je tanjire za supu. Za njima su ušla još trojica, noseći srebrne poslužavnike s nečim nešto što je Harija podsetilo na šest malih kokošaka.
„Nadam se da volite jarebice, gospodine Kliftone", kazao je lord Harvi - prvi čovek koji je oslovio Harija s gospodine - kada se ptica našla ispred njega. „Lično sam ih ustrelio.“
Hari nije znao kako da prikladno odgovori. Gledao je kako Džajls podiže nož i viljušku pa odseca male komade, što ga je podsetilo na njihov prvi obrok u školi Svetog Bida. Uspeo je da pojede samo tri zalogaja i zapitao se kada će biti dovoljno zreo da kaže: „Ne, hvala, radije bih još jedan tanjir čorbe.“
Stanje se popravilo kada je donesen veliki tanjir s voćem. Pojedine vrste Hari nikada ranije nije video. Poželeo je da pita domaćina kako se zovu i iz kojih zemalja potiču, ali setio se kako je pogrešio kad je prvi put video bananu. Zadovoljio se time da pažljivo posmatra Džajlsa da bi video šta se ljušti, šta se seče, a šta se jednostavno može zagristi.
Pošto je završio, prišao mu je poslužitelj i pored njegovog tanjira spustio činiju s vodom. Taman je hteo da je podigne i popije kada je video kako lord Harvi umače prste u svoju.
Tada mu je prišao poslužitelj s platnenim ubrusom da obriše ruke. I Hari gurnu prste u vodu i, kao čarolijom, odmah se pojavio ubrus.
Posle večere su se dame povukie u salon. Hari je želeo da im se pridruži kako bi konačno razgovarao s Emom i ispričao joj sve što se dogodilo otkako se otrovala. Ali čim je izašla iz trpezarije, lord Harvi je ponovo seo, što je bio znak nižem baderu da ponudi njegovom gospodstvu cigaru. Drugi poslužitelj natočio mu je konjak.
Kada je otpio gudjaj, klimnuo je glavom i čaše su postavljene ispred Džajlsa i Harija. Bader je zatvorio kutiju s cigarama pre nego što im je natočio brendi.
„Pa“, počeo je lord Harvi nakon što je povukao dva-tri dima. „Koliko sam shvatio, obojica se nadate da ćete upisati Oksford?"
„Hari će svakako biti primljen", odgovorio je Džajls. „ Ali ja ću morati da osvojim sto poena nekoliko puta preko leta i bilo bi poželjno da jedan bude na Lordsu kako bi profesori zažmurili na moje nedostatke.“
„Džajls je skroman, gospodine“, umešao se Hari. „Ima podjednako dobre izglede da mu ponude mesto kao i meni. Na kraju krajeva, on nije samo kapiten kriket tima, već i školski kapiten."
„Pa, ako budete uspeli, jamčim vam da ćete doživeti tri najsrećnije godine u životu. Pod uslovom da her Hitler nije toliko glup da ustraje u nameri da ponovi poslednji rat i u uzaludnoj nadi da će promeniti ishod.“
Sva trojica su podigla čaše i Hari je prvi put probao brendi. Nije mu se dopao ukus i pitao se da li bi bilo neučtivo da ne popije sve. Utom mu je lord Harvi pritekao u pomoć.
„Možda je vreme da se pridružimo damama“, rekao je pošto je iskapio piće. Ugasio je cigaru, ustao i izašao iz trpezarije, ne čekajući da se iko složi s njim. Dva mladića su pošla za njim do salona.
Lord Harvi je seo pored Elizabet, a Džajls je namignuo Hariju i pridružio se baki. Hari je seo pored Eme na kauč.
„Kako je lepo što si došao čak ovamo, Hari“, rekla je i dotakla mu ruku.
„Žao mi je zbog onoga što se dogodilo posle predstave. Nadam se da nisam uzrok tome.“
„Kako bi ti mogao biti kriv, Hari? Nisi učinio ništa što bi moglo naterati mog oca da onako razgovara s mamom."
„Ali nije tajna da tvoj otac misli kako ne bi trebalo da budemo zajedno, čak ni na pozornici."
„Hajde da pričamo o tome sutra ujutru", prošaputala je Ema. „Otići ćemo u dugu šetnju brdima i samo će gorštačka stoka moći da nas čuje.“
„Radujem se tome.“ Želeo je da je drži za ruku, ali ostali su prečesto pogledali u njih.
„Vas dvojica mora da ste veoma umorni posle iscrpljujućeg puta“, primetila je ledi Harvi. „Zašto ne odete na spavanje? Videćemo se ujutru na doručku.“
Hari nije hteo da spava; želeo je da ostane s Emom i pokuša da sazna zašto se njen otac toliko protivi njihovoj vezi. Ali Džajls je odmah ustao, poljubio baku i majku u obraz i svima poželeo laku noć, te nije imao izbora osim da učini isto. Nagnuo se da poljubi Emu u obraz, zahvalio domaćinu na divnoj večeri i pošao za Džajlsom.
Kada su pošli predvorjem, Hari je zastao da se divi slici s činijom voća slikara po imenu Peplo. Utom je Ema istrčala iz salona, obavila mu ruke oko vrata i nežno mu poljubila usne.
Džajls je nastavio stepenicama kao da ništa nije video, a Hari nije skidao pogled s vrata salona. Ema se odvojila od njega čim je čula da su se otvorila iza nje.
„Laku noć, laku ti noć! Jer rastanak pada toliko slatko..
„...da bih svu noć sada ponavljala ti: laku noć ti budi“, 13 odgovori Hari.


— o O o —



„Kuda ste vas dvoje pošli?“, pitala je Elizabet Barington kada je izašla iz manje trpezarije.
„Popećemo se na Krag Koven“, odgovorila je Ema. „Nemojte nas čekati jer nas možda nikada nećete videti.“
Njena majka se nasmejala. „Onda se dobro utoplite zato što se čak i ovce prehlade u Hajlendsu.“ Sačekala je da Hari zatvori vrata za njima pre nego što je dodala: „Džajlse, deka želi da te vidi u radnoj sobi u deset.“ Njemu je to više ličilo na naredbu nego na poziv.
„Da, majko“, odgovorio je dok je kroz prozor gledao kako Hari i Ema idu stazom prema Kragu Kovenu. Prešli su samo nekoliko metara pre nego što je Ema uhvatila Harija za ruku. Džajls se osmehnuo kada su skrenuli i nestali iza borova.
Kada je sat u predvorju počeo da otkucava, Džajls je morao da požuri kako bi stigao do dekine radne sobe pre nego što izbije deseti udarac. Baka, deka i majka prestali su da razgovaraju čim je ušao. Očigledno su ga čekali.
„Sedi, drago momče“, rekao je lord Harvi.
„Hvala, gospodine", odgovorio je Džajls i seo na naslonjaču između majčine i bakine.
„Pretpostavljam da se ovo najbolje može opisati kao ratni savet“, nastavio je lord sa svoje kožne stolice visokog naslona kao da se obraća upravnom odboru. „Ispričaću vam najnovija zbivanja pre nego što odlučimo šta bi bilo najbolje dalje činiti.“
Džajls je bio polaskan što ga deka smatra ravnopravnim članom porodičnog odbora.
„Sinoć sam pozvao Voltera. Bio je podjednako zgrožen Hjugovim ponašanjem na predstavi kao i ja kada mi je Elizabet ispričala, mada sam morao da ga uputim i u ono što se dogodilo kada se vratila u Manor haus.“ Džajlsova majka je oborila glavu, ali ga nije prekinula. „Zatim sam ga obavestio da sam razgovarao s kćerkom i da smatramo kako postoje samo dva rešenja.“
Džajls se naslonio, ali se nije opustio.
„Dao sam mu da znanja da će, kako bi Elizabet uopšte pomislila na povratak u Manor haus, Hjugo morati da učini nekoliko ustupaka. Pre svega, moraće nedvosmisleno da se izvini zbog svog groznog ponašanja."
Džajlsova baka je klimnula glavom.
„Zatim, ne sme nikada i - ponovio sam - nikada ni da predloži da se Ema ispiše iz škole i moraće potpuno da je podrži u nameri da se upiše na Oksfordski univerzitet. Bog zna koliko je danas teško mladićima da polože taj ispit, ali je, dođavola, devojkama gotovo nemoguće.
Moj treći i najvažniji zahtev, na kojem nepopustljivo ustrajavam, jeste da nam svima objasni zašto se tako užasno ponaša prema Hariju Kliftonu. Pretpostavljam da bi to moglo imati veze s tim što je Harijev ujak pokrao Hjuga. Očevi grehovi su jedno, ali ujakovi... Odbijam da prihvatim da on, kako je često govorio mojoj kćerki, smatra Kliftona nedostojnim da se druži s njegovom decom samo zato što mu je otac bio lučki radnik a majka mu je konobarica. Možda je Hjugo zaboravio da je moj deda bio službenik u kompaniji trgovaca vinom, dok je njegov deda napustio školu s dvanaest godina i bio lučki radnikbaš kao otac mladog Kliftona. A u slučaju da je iko zaboravio, ja sam prvi lord Harvi u ovoj porodici i teško da ćete pronaći većeg skorojevića od mene.“
Džajlsu je došlo da zakliče.
„Nikome nije promaklo“, nastavio je lord Harvi, „šta Ema i Hari osećaju jedno prema drugome, što nije iznenađujuće jer su oboje izuzetni mladi ljudi. Ako se s vremenom njihova veza razvije, niko neće biti srećniji od Viktorije i mene. Volter se potpuno slaže sa mnom kada je o tome reč.“
Džajls se osmehnuo. Dopala mu se pomisao da Hari postane deo porodice, iako nije verovao da će njegov otac ikada pristati na to.
„Rekao sam Volteru da Elizabet neće imati izbora do da odmah pokrene brakorazvodnu parnicu ako Hjugo ne može ispuniti te uslove. Ja ću morati da istupim iz upravnog odbora Kuće Barington i da javno obelodanim svoje razloge za to.“
Džajls se sneveselio kada je to čuo jer je znao da ni s jedne strane porodice nikada nije bilo nijednog razvoda.
„Volter se ljubazno složio da se čujemo za nekoliko dana, nakon što porazgovara sa svojim sinom, ali mi je rekao da je Hjugo već prestao da pije i da izgleda kao da se iskreno kaje. Završiću time što ću vas podsetiti da je ovo porodični problem i da ni pod kakvim okolnostima ne bi trebalo s drugima razgovarati o tome. Moramo se nadati da će se ispostaviti kako je sve ovo samo nesrećan slučaj koji će se uskoro zaboraviti."


— o O o —



Sledećeg jutra Hjugo je zvao telefonom i zamolio da razgovara s Džajlsom. Duboko se izvinjavao, ponavljajući da se kaje što je krivio Džajlsa za nešto čemu je on jedini krivac. Preklinjao ga je da učini sve što je u njegovoj moći da ubedi majku i sestru da se vrate u Glosteršir kako bi svi zajedno proveli Božić u Manor hausu. Takođe se nadao, kao i njegov tast, da će svi uskoro zaboraviti na taj slučaj. Nijednom nije spomenuo Harija Kliftona.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE


Kada su izašli iz voza u Templ Midsu, Džajls i njegova majka čekali su u automobilu da se Ema pozdravi s Harijem.
„Upravo su proveli devet dana zajedno“, rekao je Džajls. „Jesu li zaboravili da će se sutra ponovo videti?"
„A verovatno i prekosutra“, dodala je njegova majka. „Ali ne zaboravi da, koliko god neverovatno zvučalo, jednog dana to može i tebi da se dogodi.“
Ema im se konačno pridružila, ali je, kada su pošli, gledala kroz zadnji prozor i mahala sve dok Hari nije nestao iz vida.
Džajls je bio nestrpljiv da stigne kući i konačno sazna šta je to Hari mogao učiniti da bi se njegov otac godinama tako okrutno ponašao prema njemu. Svakako ne može biti gore od krađe u prodavnici slatkiša ili namernog padanja ispita. Razmišljao je o brojnim mogućnostima, ali nijedna nije imala smisla. Nadao se da će napokon otkriti istinu. Pogledao je majku. Iako ona retko pokazuje osećanja, očigledno se sve više uzrujavala kako su se približavali Čju veliju.
Džajlsov otac ih je čekao na gornjem stepeniku kada se automobil zaustavio pred kućom. Nije bilo ni traga od Dženkinsa.
Odmah se izvinio Elizabet a zatim i deci pa dodao koliko su mu nedostajali.
„Čaj je postavljen u salonu“, rekao je. „Molim vas, pridružite mi se čim budete spremni.“
Džajls je prvi sišao i s nelagodom se smestio u naslonjaču naspram oca. Dok su čekali da im se pridruže Elizabet i Ema, otac se zadovoljio time da ga pita kako se proveo u Škotskoj i da objasni kako je guvernanta odvela Grejs u grad da kupe školsku uniformu. Nijednom nije spomenuo Harija. Nekoliko minuta kasnije stigoše Džajlsova majka i sestra, a njegov otac je odmah ustao da svima sipa čaj. Očigledno nije želeo da posluga čuje ono što će otkriti.
Kada su se svi smestili, Hjugo je seo na ivicu stolice i počeo tiho da priča.
„Prvo moram da vam kažem kako je moje ponašanje bilo neprihvatljivo one večeri koju svi opisuju kao Emin veliki uspeh. Dovoljno je loše što tvoj otac nije bio prisutan kada je pala zavesa, Ema“, rekao je, gledajući pravo u kćerku, „ali način na koji sam se poneo prema tvojoj majci kada ste se vratih kući potpuno je neoprostiv i shvatam da će trebati vremena da tako duboka rana zaceli.“
Hjugo Barington se uhvatio za glavu i Džajls je primetio da drhti. Konačno se pribrao.
„Svi ste, iz razhčitih razloga, pitali zašto sam se godinama tako ružno ponašao prema Hariju Kliftonu. Istina je da ne podnosim njegovo prisustvo, ali krivica za to je isključivo moja. Kada saznate razlog, nadam se da ćete razumeti a možda čak i saosećati sa mnom.“
Džajls je pogledao majku, koja je ukrućeno sedela. Nije mogao da dokuči kako se ona oseća.
„Pre mnogo godina“, nastavio je Barington, „kada sam tek postavljen za generalnog direktora kompanije, nagovorio sam upravi odbor da se okušamo u pravljenju brodova uprkos očevom protivljenju. Potpisao sam ugovor s jednom kanadskom kompanijom da izgradimo trgovački brod po imenu Javorov list. Ispostavilo se da je to bila finansijska katastrofa za kompaniju, ali i lična katastrofa za mene. Od toga se nikada nisam potpuno opravio i sumnjam da ću ikada uspeti u tome. Dozvolite da vam objasnim.
Jednog poslepodneva je jedan lučki radnik uleteo u moju kancelariju, tvrdeći da je njegov drug s posla zarobljen u koritu Javorovog lista i da će umreti ako ne naložim da ga otvore. Naravno, odmah sam otišao do brodogradilišta i predradnik me je uverio da nema nimalo istine u toj priči. Međutim, ustrajao sam da svi radnici spuste alat kako bismo oslušnuli čuje li se nešto iz korita. Čekao sam neko vreme, ali budući da se ništa nije čulo, rekao sam im da nastave posao zato što smo kasnili već nekoliko nedelja.
Pretpostavio sam da će se lučki radnik narednog dana javiti na posao u svojoj smeni. Ali ne samo da nije došao već ga niko više nije video. Mogućnost da sam odgovoran za njegovu smrt otada mi je na savesti.“ Zastao je, podigao glavu i rekao: „Taj čovek se zvao Artur Klifton i Hari je njegov sin jedinac.“
Ema je zaplakala.
„Voleo bih da zamislite, ako je to ikako moguće, kroz šta sam prolazio kad god sam video tog momka i kako bi se on osećao kada bi saznao da sam možda odgovoran za smrt njegovog oca. To što je Hari Klifton postao Džajlsov najbliži prijatelj i zaljubio se u moju kćerku nalik je grčkoj tragediji.“
Ponovo se uhvatio za glavu i neko vreme nije progovarao. Kada je konačno podigao pogled, dodao je: „Ako želite da me pitate nešto, daću sve od sebe da odgovorim.“
Džajls je čekao da njegova majka prva progovori. „Jesi li odgovoran što je nedužan čovek otišao u zatvor zbog zločina koji nije počinio?“, tiho je pitala Elizabet.
„Nisam, draga moja“, odvratio je Barington. „Nadam se da me dovoljno poznaješ da znaš kako nisam sposoban za takvo što. Sten Tankok je običan lopov, koji mi je provalio u kancelariju i opljačkao me. Vratio sam ga na njegov stari posao samo zato što je zet Artura Kliftona.“ Elizabet se prvi put osmehnula.
„Oče, mogu li i ja nešto da pitam?“, javio se Džajls.
„Naravno."
„Jesi li naredio da neko prati Harija i mene kada smo putovali u Škotsku?"
„Jesam, Džajlse. Očajnički sam želeo da saznam gde su tvoja majka i Ema kako bih im se izvinio zbog svog sramotnog ponašanja. Molim te, pokušaj da mi oprostiš.“
Svi su se okrenuli Emi, koja nije progovorila ni reči. Kada je to konačno učinila, svi su se iznenadili njenim rečima. „Moraćeš da kažeš Hariju ono što si nama ispričao", prošaputala je. „A, ako je spreman da ti oprosti, moraš ga primiti u našu porodicu.“
„Bio bih ushićen da ga primim u porodicu, mila moja, mada će biti razumljivo ako on ne bude želeo da razgovara sa mnom. Ali ne mogu mu ispričati istinu o onome što se desilo njegovom ocu.“
„Zašto?“, pitala je Ema.
„Zato što mi je Harijeva majka jasno dala do znanja da ne želi da on ikada sazna kako mu je otac završio jer su mu celog života govorili da je on bio hrabar čovek koji je poginuo u ratu. Do današnjeg dana održao sam obećanje da nikome neću otkriti šta se dogodilo onog strahovitog dana.“
Elizabet Barington je ustala, prišla mužu i nežno ga poljubila. Barington je i zaplakao. Trenutak kasnije Džajls je prišao roditeljima i prebacio ruku preko očevog ramena.
Ema se nije ni pomerila.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE


„Je li tvoja majka uvek bila tako lepa?“, pitao je Džajls. „Ili samo starim?“
„Nemam predstavu“, odgovorio je Hari. „Mogu samo reći da je tvoja majka uvek veoma elegantna.“
„Koliko god da je volim, izgleda kao da je iz praistorije u poređenju s tvojom“, odvratio je Džajls dok im je Elizabet Barington prilazila sa suncobranom u jednoj ruci i torbicom u drugoj.
Kao i svi drugi mladići, Džajls je strepeo kako li će se njegova majka obući. Kada je reč o izboru šešira, bilo je gore nego na Askotu budući da su sve majke i kćerke pokušavale da nadmaše jedna drugu.
Hari se pažljivo zagledao u svoju majku, koja je ćaskala s profesorom Padžetom. Morao je da prizna kako ona privlači više pažnje od drugih majki, zbog čega mu je bilo pomalo neprijatno. Ali bio je zadovoljan što više ne izgleda kao da je muče novčane neprilike i pretpostavio je da čovek s njene desne strane ima veze s tim.
Koliko god bio zahvalan gospodinu Atkinsu, nije mu se dopadala zamisao da mu on postane očuh. Gospodin Barington je ranije bio previše zaštitnički nastrojen u vezi sa svojom kćerkom, ali Hari nije mogao osporiti da se i on tako oseća kada je reč o njegovoj majci.
Nedavno mu je rekla da je gospodin Frempton toliko zadovoljan njenim radom da ju je unapredio u noćnu nadzornicu i ponovo joj povećao platu. A Hari više nije morao da čeka da mu pantalone postanu prekratke pre nego što dobije nove. Ali čak se i on iznenadio kada nije ništa prigovorila zbog troškova njegovog putovanja u Rim s društvom ljubitelja slikarstva.
„Veoma mi je drago što te vidim na dan tvog uspeha, Hari“, rekla je gospođa Barington. „Dve nagrade, ako se dobro sećam. Žao mi je samo što Ema nije s nama da uživa u tvojoj slavi, ali, kao što je gospođica Veb istakla, njene cure ne mogu dobiti slobodan dan zato što je neko drugi završio školu, čak i ako joj je brat školski kapiten.“
Gospodin Barington im je prišao i Džajls je pomno gledao kako se njegov otac rukuje s Harijem. I dalje je bio upadljivo hladan iako niko ne može osporiti kako se trudi da to sakrije.
„I, kada očekuješ da ti se jave s Oksforda, Hari?“, pitao je Barington.
„Sledeće nedelje, gospodine."
„Uveren sam da će te primiti, mada mislim da će biti povuci-potegni s Džajlsom."
„Ne zaboravite da je i on imao svoj trenutak slave“, istakao je Hari.
„Ne sećam se toga“, priznala je gospođa Barington.
„Hari verovatno misli na sto poena koje sam postigao na Lordsu, majko.“
„Koliko god to bilo zadivljujuće, ne vidim kako ti to može pomoći da odeš na Oksford", reče njegov otac.
„U drugim okolnostima složio bih se s tobom, oče. Ali profesor istorije je tad sedeo pored predsednika kriket kluba.“
Smeh koji je usledio ugušen je zvonjavom. Mladići su brzo pošli ka velikoj dvorani, dok su ih roditelji poslušno pratili.
Džajls i Hari su zauzeli mesta među učenicima-prefektima i dobitnicima nagrada u prva tri reda.
„Sećaš li se našeg prvog dana u Svetom Bidu?“, zapita Hari. „Sedeli smo u prvom redu i profesor Oukšot nas je preplašio.“
„Ja se nikada nisam bojao Šota“, odvrati Džajls.
„Naravno da nisi.“
„Ali sećam se da si olizao činiju s ovsenom kašom kada smo prvog jutra sišli na doručak.“
„A ja se sećam da si se zakleo da to nikada nećeš spomenuti“, prošaputao je Hari.
„I obećavam da nikada neću“, odgovorio je Džajls normalnim glasom. „Kako se zvao onaj siledžija koji te je tukao papučom prve noći?“
„Fišer. I to je bilo druge noći.“
„Pitam se šta li je s njim.“
„Verovatno je na čelu nekog nacističkog omladinskog kampa.“
„To je dovoljno dobar razlog da pobedimo u ratu“, zaključio je Džajls kada su svi u dvorani ustali da pozdrave predsednika i članove školskog odbora.
Nekoliko otmeno odevenih muškaraca polako se spustilo prolazom i popelo na binu. Gospodin Barton, direktor, najpre je smestio počasnog gosta u središnju stolicu u prvom redu, pa seo.
Kada su se svi smestili, direktor je ustao da pozdravi roditelje i goste pre nego što je podneo godišnji izveštaj. Rekao je kako je 1938. bila uspešna godina i narednih dvadeset minuta je potkrepljivao tu tvrdnju nizanjem školskih naučnih i sportskih dostignuća. Na kraju je pozvao ekselenciju Vinstona Čerčila, počasnog rektora Bristolskog univerziteta i predstavnika Epinga u parlamentu, da se obrati prisutnima i uruči nagrade.
Gospodin Čerčil polako je ustao i neko vreme posmatrao publiku pre nego što je počeo.
„Neki počasni gosti počinju svoje govore rečima da nikada nisu osvojili nijednu nagradu kada su išli u školu, u stvari, da su bili poslednji u razredu. Ja to ne mogu da tvrdim: iako zaista nisam osvojio nijednu nagradu, bar nikada nisam bio poslednji u razredu - već pretposlednji." Mladići su zaklicali, a profesori se samo osmehnuli. Samo je Dikins ostao ravnodušan.
Čim je smeh utihnuo, Čerčil je zagrmeo: „Danas se naša zemlja suočava s još jednim velikim istorijskim trenutkom kada će Englezi ponovo morati da odluče o sudbini slobodnog sveta. Mnogi od vas u ovoj velikoj dvorani...“ Spustio je glas i usredsredio se na redove mladića u prednjim redovima, nijednom ne pogledavši njihove roditelje.
„Mi, koji smo preživeli Veliki rat, nikada nećemo zaboraviti tragične gubitke koje je naš narod doživeo i uticaj koji je to ostavilo na čitavo jedno pokolenje. Od dvadeset dečaka iz mog razreda u Harou koji su se borili u prvom borbenim redovima, samo su trojica doživela da glasaju. Nadam se da, ko god bude govorio na ovoj bini za dvadeset godina, neće morati taj varvarski i nepotrebni gubitak života da nazove prvim svetskim ratom. S tom jedinom nadom, svima vam želim dug i uspešan život.“
Džajls je među prvima skočio da zakliče počasnom gostu koji se već vraćao na svoje mesto. Smatrao je da bi, ako Engleska ne bude imala izbora osim da zarati, ovaj čovek trebalo da smeni Nevila Čemberlena i postane premijer. Kada su svi ponovo posedali, direktor je zamolio gospodina Čerčila da uruči nagrade.
Džajls i Hari zaklicaše kada je gospodin Barton izjavio da Dikins nije samo đak generacije već je dodao: „Jutros sam od dekana koledža Bejhol u Oksfordu primio telegram u kome piše da je Dikins dobio stipendiju za klasične nauke. Moram dodati da je on prvi mladić koji je dobio takvo priznanje za četiri stotine godina koliko ova škola postoji.“
Džajls i Hari odmah su skočili na noge kada je koščat mladić visok metar i osamdeset pet s okruglim naočarima i odelom koje je na njemu visilo kao na vešalici polako pošao prema bini. Gospodin Dikins je hteo da ustane i napravi fotografiju dok gospodin Čerčil uručuje nagradu njegovom sinu, ali nije to učinio iz straha da ne pomisle kako je to neukusno.
Hari je dobio srdačan pljesak dok je primao nagrade za englesku književnost i za glumu. Direktor je dodao: „Niko od nas neće zaboraviti kako je glumio Romea. Nadajmo se da će Hari biti među onima koji će sledeće nedelje primiti telegram s obaveštenjem da su dobili mesto u Oksfordu."
Gospodin Čerčil mu je prilikom uručenja nagrade prošaputao: „Nikada nisam išao na univerzitet, a voleo bih da jesam. Nadajmo se da ćete primiti taj telegram, Kliftone. Srećno.“
„Hvala, gospodine."
Ali najveći aplauz dobio je Džajls Barington kada je otišao da primi nagradu za školskog kapitena i kapitena kriket tima. Na iznenađenje počasnog gosta, direktor školskog odbora skočio je sa svog mesta i rukovao se s Džajlsom pre nego što je prišao gospodinu Čerčilu.
„Moj unuk, gospodine“, ponosno je objasnio ser Volter.
Čerčil se osmehnuo, uhvatio Džajlsa za ruku i pogledao ga pre nego što je rekao: „Služite svojoj zemlji podjednako dobro kao što ste očigledno služili svojoj školi.“
U tom trenutku Džajls je znao šta će učiniti ako Engleska zarati.
Kada se ceremonija završila, mladići, roditelji i profesori ustadoše kao jedan da pevaju Carmen Bristoliense 14


Sit clarior, sit dignior, quotquot labuntur menses:
Sitprimus nobis hic dekor, Sumus Bristolienses.


Kada je poslednji stih otpevan, direktor je poveo počasnog gosta i članove školskog odbora s bine i iz velike dvorane na poslepodnevno sunce. Nekoliko trenutaka kasnije svi ostali su se okupili na travnjaku da zajedno popiju čaj. Trojicu mladića okružilo je mnoštvo onih koji su želeli da im čestitaju kao i jato sestara koje su mislile da je Džajls „veoma sladak“.
„Ovo je dan kojim se najviše ponosim u životu“, rekla je Harijeva majka dok ga je grlila.
„Znam kako se osećate, gospođo Klifton“, kazao je Stari Džek i rukovao se s Harijem. „Samo mi je žao što gospođica Mandej nije poživela da te danas vidi, ali ne sumnjam da bi joj ovo bio najsrećniji dan u životu.“
Gospodin Holkom je stajao sa strane i strpljivo čekao da čestita. Hari ga je upoznao s kapetanom Tarantom, ne znajući da su oni stari prijatelji.
Kada je orkestar prestao da svira i ugledne zvanice ih napustile, Džajls, Hari i Dikins posedali su u travu da se prisećaju prošlosti. Više nisu bili školarci.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE


Mlađi učenik doneo je Hariju telegram u četvrtak posle podne. Džajls i Dikins nestrpljivo su čekali da ga otvori, ali on je pružio tanku smeđu kovertu Džajlsu.
„Ponovo svaljuješ odgovornost na drugog“, rekao je Džajls dok ju je otvarao. Nije mogao da sakrije iznenađenje kada je pročitao telegram.
„Nisi uspeo“, zapanjeno je rekao. Hari je klonuo u stolici. „Da osvojiš stipendiju. Međutim", dodao je, čitajući naglas, „Rado vam nudimo mesto na koledžu Brejznouz u Oksfordu. Čestitamo. Pojedinosti će uslediti za nekoliko dana. V. T. S. Stalibras, rektor. Nije loše, ali očigledno nisi u Dikinsovoj klasi.“
„A u kojoj si ti klasi?“, zapitao je Hari i odmah zažalio.
„Jedan student, jedan egzibicionista...“
„Stipendista“, 15 ispravi ga Dikins.
„I jedan student koji plaća punu cenu“, nastavi Džajls, ne obazirući se na prijatelja. „Zanimljivo.“
Tog dana je dostavljeno još jedanaest telegrama učenicima Bristolske srednje škole koji su uspešno položili ispit, ali nijedan nije bio naslovljen na Džajlsa Baringtona.
„Trebalo bi da kažeš majci“, rekao je Džajls kada su ušli u trpezariju da večeraju. „Verovatno od brige nije spavala cele nedelje."
Hari je pogledao na sat. „Prekasno je, dosad je već otišla na posao. Neću moći da joj kažem do sutra ujutru.“
„Zašto je ne bismo iznenadili u hotelu?“, zapita Džajls.
„Ne mogu to da uradim. Ona smatra kako je neprofesionalno da je prekidam na poslu i mislim da ne mogu napraviti izuzetak, čak ni zbog ovoga“, odgovorio je i pobednički mahnuo telegramom.
„Ali zar ne misliš da ima pravo da zna? Na kraju krajeva, ona se toliko žrtvovala da ti to omogući. Iskreno govoreći, da su meni ponudili mesto na Oksfordu, prekinuo bih svoju majku čak i da se obraća Odboru majki. Slažeš li se, Dikinse?“
Dikins je skinuo naočare i počeo da ih briše maramicom, što je značilo da razmišlja. „Pitao bih Padžeta za mišljenje i ako se on ne protivi...“
„Dobra zamisao", prekinuo ga je Džajls. „Hajdemo kod Padžeta."
„Ideš li, Dikinse?“, pitao je Hari i utom video da je on vratio naočare na nos, što znači da je već u drugom svetu.
„Čestitam", rekao je profesor Padžet kada je pročitao telegram. „Zaslužili ste to, ako smem da primetim."
„Hvala, gospodine“, odgovorio je Hari. „Pitao sam se da li bih mogao da odem do hotela Rojal i saopštim majci vesti.“
„Ne vidim zašto ne bi mogao, Kliftone.“
„Mogu li da mu pravim društvo?“, nedužno je pitao Džajls. Padžet je oklevao. „Možete, Baringtone. Ali nemojte da vam padne na pamet da pijete alkohol ili pušite dok ste u hotelu."
„Čak ni jednu čašu šampanjca, gospodine?"
„Ne, Baringtone, čak ni čašu jabukovog vina“, odlučno je rekao Padžet.
Fenjerdžija je stajao na biciklu da bi upalio uličnu svetiljku kada su dva mladića prošla kroz školsku kapiju. Ćaskali su o letnjem raspustu jer će se Hari prvi put pridružiti Džajlsovoj porodici u Toskani. Dogovorili su se da se vrate na vreme kako bi gledali utakmicu između Australije i Glosteršira. Razgovarali su o mogućnosti ili, po Harijevom mišljenju, izvesnosti objavljivanja rata pošto su svima dodelili gas-maske. Ali nijedan nije spomenuo ono što je obojici bilo na umu: hoće li se Džajls u septembru pridružiti Hariju i Dikinsu u Oksfordu?
Dok su prilazili hotelu, Hari je počeo da se premišlja da li da prekine majku na poslu, ali Džajls je već prošao kroz obrtna vrata i čekao ga je u predvorju.
„Trajaće samo dva minuta“, reče Džajls kada mu je Hari prišao. „Samo joj reci dobru vest i vratićemo se u školu.“ Hari klimnu glavom.
Vratar ih je uputio prema uzdignutom delu na drugom kraju predvorja. Nakon što su se popeli uz pet stepenika, Džajls je prišao pultu i tiho pitao devojku na recepciji: „Možemo li na brzinu da porazgovaramo s gospođom Klifton?"
„Gospođa Klifton?“, ponovila je devojka. „Je l’ ima rezervaciju?“ Prelazila je prstom po imenima.
„Ne, ona radi ovde.“
„O, ja sam nova, ali pitaću konobarice. One će svakako znati.“
„Hvala.“
Hari je ostao na donjem stepeniku i pogledom pretraživao prostoriju ne bi li ugledao svoju majku.
„Hati“, devojka je pitala konobaricu koja je prolazila, „radi li ovde gospođa Klifton?“
„Više ne“, odmah je odgovorila. „Otišla je pre dve godine. Otada nisam čula ni glasa od nje.“
„Mora da je posredi kakva greška", rekao je Hari i ustrčao uz stepenice do prijatelja.
„Znate li gde bismo mogli da je nađemo?“, tiho je pitao Džajls. „Ne“, odgovorila je Hati. „Ali možete da popričate s Dagom, noćnim portirom. On oduvek radi ovde.“
„Hvala“, odgovorio je Džajls i, okrenuvši se prema Hariju, dodao: „Mora da postoji objašnjenje, ali ako više voliš da ne zalazimo u to...“
„Ne, hajde da vidimo šta Dag zna.“
Džajls je polako išao prema portirovom stolu kako bi Hariju pružio priliku da se predomisli, ali on nije rekao ni reč. „Jeste li vi Dag?“, pitao je čoveka u izbledelom plavom redengotu s dugmadima koja više nisu blistala.
„Jesam, gospodine", odgovorio je. „Izvolite?“
„Tražimo gospođu Khfton.“
„Mejsi više ne radi ovde, gospodine. Otišla je pre dve godine, ako ne i više.“
„Znate li gde sad radi?“
„Nemam predstavu, gospodine."
Džajls je iz novčanika izvadio pola krune i položio je na pult. Vratar ju je neko vreme merkao pre nego što je ponovo progovorio. „Moguće je da ćete je naći u Edijevom noćnom klubu."
„Edija Atkinsa?“, zapita Hari.
„Mislim da jeste, gospodine.“
„Pa, time je sve objašnjeno“, rekao je Hari. „A gde je Edijev noćni klub?“
„Velš bek, gospodine", odgovorio je portir i stavio pola krune u džep.
Hari je bez reči izašao i seo u taksi koji je čekao ispred hotela. Džajls je seo pored njega.
„Zar ne misliš da bi trebalo da se vratimo u školu?‘\ upita Džajls, pogledavši na sat. „Možeš majci da kažeš i ujutru."
Hari odmahnu glavom. „Sam si rekao da bi prekinuo svoju majku čak i da se obraća Odboru majki“, podseti ga Hari. „Edijev noćni klub, Velš bek, molim vas“, odlučno je rekao taksisti.
Hari nije progovarao tokom kratke vožnje. Kada je taksi skrenuo u mračnu sporednu ulicu i zaustavio se ispred kluba, brzo je izašao i prišao ulazu.
Odlučno je pokucao na vrata. Neko je podigao kapak i par očiju se zagledao u dva mladića. „Ulaznica je pet šilinga po osobi” rekao je glas. Džajls je gurnuo novčanicu od deset šilinga kroz prorez. Vrata se odmah otvoriše.
Sišli su slabo osvetljenim stepenicama u podrum. Džajls ju je prvi ugledao i brzo se okrenuo da izađe, ali prekasno. Hari je opčinjeno zurio u niz devojaka koje su sedele za barskim stolicama ispred šanka. Neke su ćaskale s muškarcima, druge su bile same. Prišla im je jedna devojka u potpuno providnoj beloj bluzi, kratkoj crnoj suknji i crnim čarapama i pitala: „Šta mogu učiniti za vas, gospodo?"
Hari se nije obazirao na nju. Pogled mu je bio prikovan za ženu na drugom kraju šanka. Pažljivo je slušala starijeg čoveka koji joj je držao ruku na butini. Devojka je videla u koga zuri. „Moram primetiti da imate ukusa“, rekla je. „Inače, Mejsi ume da bude izbirljiva i moram vas upozoriti da nije jeftina.“
Hari se okrenu i pojuri stepenicama, otvori vrata i izlete na ulicu. Džajls potrča za njim. Kada se našao na pločniku, Hari je pao na kolena i silovito povratio. Džajls je kleknuo i zagrlio prijatelja, pokušavajući da ga uteši.
Čovek koji je stajao u senkama s druge strane ulice othramao je dalje.

EMA BARINGTON
1932-1939.




ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE


Nikada neću zaboraviti prvi put kada sam ga videla.
Došao je na čaj u Manorhaus za bratovljev dvanaesti rođendan. Bio je tako tih i uzdržan da sam se zapitala kako može biti Džajlsov najbolji drug. Drugi dečak, Dikins, bio je veoma čudan. Nije prestajao da jede i gotovo da nije prozborio ni reč čitavo poslepodne.
A onda je Hari progovorio tihim blagim glasom koji vas tera da ga slušate. Zabava je lepo proticala sve dok moj otac nije ušao u sobu jer se od tog trenutka ućutao. Nikada nisam videla da se otac tako neučtivo ponaša prema bilo kome i nisam shvatala zašto je i takav prema potpunom neznancu. Ali još je nedokučivija bila očeva reakcija nakon što je pitao Harija kada mu je rođendan. Kako je I tako bezazleno pitanje moglo izazvati tako dramatičnu reakciju? Trenutak kasnije otac je izašao iz sobe, ne pozdravivši se s Džajlsom I i njegovim gostima. Videla sam da je mama bila postiđena njegovim ponašanjem, iako je sipala još jednu šolju čaja i pravila se da ništa ne primećuje.
Uskoro su moj brat i njegovi drugovi morali da se vrate u školu.
Okrenuo se i osmehnuo mi se pre nego što je otišao, ali pravila [ sam se da ne primećujem, baš kao i majka. Međutim, kada su se [ ulazna vrata zatvorila, stala sam na prozor salona i gledala kako se automobil udaljava prilazom i nestaje iz vida. Učinilo mi se da sam videla kako gleda kroz zadnje staklo, ali nisam bila sigurna.
Kada su otišli, mama se uputila pravo u očevu radnu sobu i čula sam povišene glasove, što je postajalo sve učestalije. Nakon što je otišla, osmehnula mi se kao da se ništa nije dogodilo.
„Kako se zove Harijev najbolji drug?", pitala sam.
„Hari Klifton", odgovorila je.


— o O o —



Harija Kliftona sam sledeći put videla na božićnoj službi u Crkvi Svete Marije Radklif. Pevao je O, mali grad Vitlejem i moja najbolja drugarica Džesika Brejtvejt optužila me je da sam se zaludela kao da je on novi Bing Krozbi. Nisam se trudila da to osporim. Videla sam ga kako ćaska s Džajlsom posle službe i htela sam da mu čestitam, ali ocu se žurilo kući. Dok smo odlazili, videla sam kako ga je guvernanta čvrsto zagrlila.
Bila sam u Crkvi Svete Marije Radklif i one večeri kada mu je glas pukao, ali tad nisam shvatila zašto se toliko glava okreće i neki članovi pastve šapuću među sobom. Znam samo da ga nikada više nisam čula kako peva.
Kada je Džajls pošao u srednju školu, molila sam majku da mi dopusti da ga ispratim s njima, ali samo zato što sam htela da vidim Harija. No moj otac nije hteo ni da čuje i, premda sam nesavladivo briznula u plač, ipak su me ostavili na gornjem stepeniku s mlađom sestrom Grejs. Znala sam da je otac ogorčen što Džajls nije primljen u Iton, što mi je još čudno jer su mnogi dečaci gluplji od mog brata položili ispit. Majka nije mnogo marila koju školu Džajls pohađa, dok sam ja bila ushićena što ide u Bristolsku srednju školu jer je to značilo da ću imati veću šansu da ponovo vidim Harija.
U stvari, mora da sam ga videla bar desetak puta za naredne tri godine, ali on se nije sećao tih susreta sve dok se nismo videli u Rimu.
Cela porodica je odsela u našoj vili u Toskani tog leta kada me je Džajls odveo u stranu i rekao da mu je potrebna moja pomoć.
To je radio samo kada je nešto žarko želeo. Ali ispostavilo se da je tog puta bila reč o nečemu što sam želela koliko i on.
„I šta ovog puta očekuješ od mene?", pitala sam.
„Potreban mi je izgovor da sutra odem u Rim", rekao je, „zato što bi trebalo da se nađem s Harijem."
„Kojim Harijem?", glumiia sam ravnodušnost.
„Harijem Kliftonom, glupačo. On je na školskom izletu u Rimu, a ja sam obećao da ću se izvući i provesti dan s njim." Nije morao da naglašava kako se otac ne bi složio s tim. „Treba samo da zamoliš majku da te sutra odvede u Rim."
„Ali želeće da zna zašto hoću da idem u Rim."
„Kaži joj da si uvek htela da posetiš vilu Borgeze."
„Zašto baš vilu Borgeze?"
„Zato što će Hari biti tamo sutra u deset ujutru."
„Ali šta ako majka pristane da me odvede? Onda će ti plan propasti."
„Neće. Oni će sutra ručati s Hendersonima u Arecu, pa ću se ponuditi da ti budem pratilac."
„A šta ću ja dobiti zauzvrat?", pitala sam jer nisam htela da Džajls zna kako žarko želim da vidim Harija.
„Moj gramofon."
„Zauvek ili ćeš mi ga samo pozajmiti?"
Džajls nije odgovarao neko vreme. „Zauvek", nerado je odgovorio.
„Daj mi ga odmah ili zaboravi na dogovor." Iznenadila sam se kadaje to uradio.
Još više sam se zapanjila kada je sutradan majka nasela na njegovu obmanu. Džajls čak nije morao ni da se ponudi da me prati. Otac je zahtevao da pođe sa mnom. Moj brat prevarant se pretvarao da se protivi, ali je na kraju pristao.
Rano sam ustala sledećeg jutra i dugo smišljala šta da obučem. Moralo je da bude nešto prilično konzervativno da majka ne posumnja, ali s druge strane, želela sam da me Hari primeti.
Dok smo bili u vozu za Rim, otišla sam u toalet i obukla par majčinih čarapa i stavila samo malo ruža za usne - nedovoljno da bi Džajls primetio.
Pošto smo uzeli sobe u hotelu, Džajls je hteo da odmah odemo u vilu Borgeze. Kao i ja.
Dok smo išli kroz vrtove prema vili, jedan vojnik se okrenuo da me pogleda. Pocrvenela sam jer je bio prvi put da se tako nešto desilo.
Čim smo ušli u galeriju, Džajls je pošao u potragu za Harijem. Ja sam ostala iza, praveći se da me veoma zanimaju kipovi i slike. Moram da privučem pažnju kada uđem.
Kada sam im se konačno pridružila, Hari je ćaskao s mojim bratom, koji se čak nije ni pretvarao da ga sluša jer je očigledno bio opčinjen vođom grupe. Da me je pitao, rekla bih mu da nema nikakve šanse. Ali starija braća retko slušaju sestre kada je o ženama reč. Savetovala bih ga da kaže nešto o njenim cipelama, na kojima sam joj pozavidela. Muškarci misle da su Italijani čuveni samo po dizajnu automobila. Jedini izuzetak od tog praviia jeste kapetan Tarant, koji zna kako se valja ponašati prema ženama. Moj brat bi mogao mnogo da nauči od njega. Džajls me doživljava samo kao nespretnu mlađu sestru, mada ne zna šta znači nespretan.
Izabrala sam trenutak pa im prišla i sačekala da nas Džajls upozna. Zamislite moje iznenađenje kada me je Hari pozvao na večeru. Mislila sam samo na to kako nisam spakovala prikladnu večernju haljinu. Tokom večere sam saznala da je moj brat nudio Hariju hiljadu lira da me skine s njegovog vrata, ali da je on odbijao sve dok Džajls nije pristao da se odrekne i Karuzove ploče. Rekla sam Hariju da on ima pioču, a ja imam gramofon. Nije shvatio.
Dok smo prelazili ulicu na povratku u hotel, prvi put me je uhvatio za ruku. Nisam je pustila. Videlo se da Hari prvi put drži devojku za ruku jer se toliko unervozio da se oznojio.
Pokušala sam da mu olakšam kako bi me poljubio u hotelu, ali on se samo rukovao sa mnom i poželeo mi laku noć kao da smo stari drugari. Natuknula sam kako bismo mogli ponovo da naletimo jedno na drugo kad se vratimo u Bristol. Tad se bolje snašao i čak predložio najromantičnije mesto za naš sledeći sastanak: glavnu gradsku biblioteku. Objasnio je da nas tamo Džajls nikada neće naći. Zadovoljno sam se složila s njim.
Tek je prošlo deset sati kada sam se vratila u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije čula sam kako Džajls otključava svoja vrata. Morala sam da se osmehnem. Njegovo veče s Katarinom nije vredelo Karuzove ploče i gramofona.
Kada smo se nekoliko nedelja kasnije vratili u Čju veli, na stočiću u predvorju čekala su me tri pisma, sva sa istim rukopisom na koverti. Ako je otac i primetio, nije ništa rekao.
Sledećeg meseca Hari i ja smo proveli mnogo lepih sati u gradskoj biblioteci i niko nije posumnjao, i to ne samo zbog toga što je otkrio odaju u kojoj nas niko, uključujući Dikinsa, nije mogao naći.
Kada je polugodište počelo, nismo mogli često da se viđamo i uskoro sam shvatila koliko mi on nedostaje. Pisali smo jedno drugom svaki drugi dan i pokušavali da se vidimo na nekoliko sati preko vikenda. Tako bismo možda i nastavili da se profesor Padžet, i ne znajući, nije umešao.
Dok smo jednog subotnjeg jutra pili kafu u Karvordinu, Hari se prilično osmelio - rekao mi je kako je njegov profesor engleske književnosti ubedio gospođicu Veb da dozvoli svojim devojkama da učestvuju u predstavi Bristolske srednje škole.Tri nedelje kasnije održana je audicija, a ja sam znala Julijinu ulogu napamet. Siroti nedužni profesor Padžet nije mogao da veruje da ima toliko sreće.
Probe nisu značile samo da ćemo tri poslepodneva nedeljno provoditi zajedno već i da ćemo igrati mlade Ijubavnike. Kada se zavesa podigla prve noći, više nismo glumili.
Prve dve predstave prošle su toliko dobro da sam jedva dočekala da moji roditelji dođu poslednje večeri, iako nisam rekla ocu kako igram Juliju pošto sam htela da ga iznenadim. Ubrzo po izlasku na pozornicu pažnju mi je odvratio nečiji bučan odlazak iz publike. Ali profesor Padžet nam je u više navrata rekao da nikada ne gledamo u publiku zato što to razbija čaroliju, te nisam znala ko je tako upadljivo otišao. Molila sam se da nije moj otac, ali shvatila sam da mi molitve nisu uslišene pošto nije došao iza kulisa posle predstave.
Bilo mi je još gore što sam znala da je taj mali ispad zbog Harija, iako nisam znala zbog čega.
Kada smo se vratili kući, Džajls i ja smo sedeli na stepenicama i slušali kako nam se roditelji svađaju. Ipak, ovog puta je bilo drugačije zato što nikada nisam čula da je otac tako neprijatan prema majci. Ubrzo nisam više mogla da izdržim, pa sam otišla u sobu i zaključala se.
Ležala sam na krevetu i razmišljala o Hariju kada sam čula tiho kucanje na vratima. Pred njima je bila majka. Nije skrivala da je plakala. Rekla mi je da spakujem mali kofer zato što ćemo ubrzo poći. Taksijem smo se odvezle do stanice i stigle taman da uhvatimo rani voz koji prevozi mleko u London. Tokom puta sam napisala Hariju šta se desilo i gde da me nađe. Ubacila sam pismo u sanduče na stanici Kings kros pre nego što smo presele u voz za Edinburg.
Zamislite moje iznenađenje kada su se sutra uveče Hari i moj brat pojavili u zamku Maldželri, tačno na vreme za večeru. Proveli smo devet neočekivanih, divnih dana u Škotskoj. Nisam želela da se ikada vratim u Čju veli iako je otac zvao i izvinio se zbog svog ponašanja one noći.
Ali znala sam da ćemo se na kraju vratiti kući. Obećala sam Hariju prilikom jedne naše duge jutarnje šetnje da ću pokušati da otkrijem razlog očeve uporne odbojnosti prema njemu.
Kada smo se vratili u Manorhaus, otac nije mogao biti miroljubiviji. Pokušao je da objasni zašto se godinama ružno ponašao prema Hariju i izgleda da su majka i Džajls prihvatili njegovo objašnjenje. Ali nisam sigurna da nam je ispričao sve.
Bilo mi je još gore što mi je zabranio da Hariju kažem istinu o smrti njegovog oca, budući da je njegova majka zahtevala da to ostane porodična tajna. Činilo mi se da gospođa Klifton zna pravi razlog što se moj otac protivi našoj vezi i želela sam da oboma kažem kako nas ništa neće razdvojiti. Međutim, sve je dostiglo vrhunac na način koji nikada ne bih mogla predvideti.
Bila sam nestrpljiva koliko i on da saznam je li primljen u Oksford. Dogovorili smo se da se nađemo ispred biblioteke ujutru, dan nakon što je primio telegram sa ishodom.
Tog petka sam zakasnila nekoliko minuta. Kada sam ga videla kako sedi na gornjem stepeniku držeći se za glavu, znala sam da nije primljen.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE


Hari je skočio i zagrlio Emu čim ju je ugledao. Nastavio je da je drži iako to nikada ranije nije radio u javnosti, što je potvrdilo njeno uverenje da može biti reč samo o lošim vestima.
Bez reči ju je uhvatio za ruku, uveo je u zgradu, pa poveo niz kružno drveno stepenište i uzanim hodnikom od cigala dok nisu stigli do vrata na kojima piše „Antikviteti“. Provirio je da se uveri da niko nije otkrio njihovo skrovište.
Seli su jedno naspram drugog za mali drveni sto za kojim su prošle godine učili tolike sate. Hari je drhtao, ali ne zbog hladnoće u sobi bez prozora duž čijih su zidova stajale police s knjigama u kožnom povezu pokrivene prašinom. Neke su izgledale kao da godinama nisu otvarane. S vremenom će zaista postati antikviteti.
Prošlo je neko vreme pre nego što je Hari progovorio.
„Misliš li da postoji nešto što bih mogao reći ili učiniti zbog čega bi prestala da me voliš?“
„Ne, ljubavi", odgovorila je Ema, „svakako ne postoji."
„Saznao sam zašto je tvoj otac bio toliko odlučan da nas rastavi."
„Ja to već znam“, rekla je i neznatno pognula glavu. „Kunem se da to ništa ne menja.“
„Kako si ti mogia da saznaš?"
„Moj otac nam je ispričao onog dana kada smo se vratili iz Škotske, ali naterao nas je da se zakunemo da ćemo ćutati."
„Rekao vam je da je moja majka prostitutka?“
Ema se prenerazila. Prošlo je neko vreme pre nego što se dovoljno pribrala da progovori. „Ne“, odlučno je rekla. „Kako možeš da kažeš nešto tako okrutno?“
„Zato što je istina. Moja majka već dve godine ne radi u hotelu Rojal, kao što sam mislio, već u klubu koji se zovi Edijev noćni klub.“
„To je ne čini prostitutkom“, istakla je Ema.
„Čovek koji je sedeo za šankom s čašom viskija u jednoj ruci i drugom rukom na njenoj butini nije očekivao da će samo ćaskati.“
Ema se nagla preko stola i nežno ga pomilovala po obrazu. „V eoma mi je žao, ljubavi. Ali to ne menja moja osećanja prema tebi niti će ih ikada promeniti.“
Hari je uspeo da se slabašno osmehne, ali ona je ćutala, znajući da će joj za nekoliko trenutaka postaviti neumitno pitanje.
„Ako to nije tajna koju vas je tvoj otac zamolio da čuvate, šta vam je onda ispričao?“, ponovo se uozbiljio.
Bio je red na Emu da zagnjuri glavu u ruke, znajući da nema kud osim da mu kaže istinu. Kao i njena majka, nije umela da se pretvara.
„Šta vam je rekao?“, otresitije je ponovio.
Ema se pridržala za ivicu stola, pokušavajući da se pribere. Konačno je skupila snagu da pogleda Harija. Iako ih je delilo manje od jednog metra, nije mogao biti udaljeniji. „Moram ti postaviti isto pitanje kao i ti meni“, rekla je. „Mogu li reći ili učiniti nešto zbog čega bi prestao da me voliš?“
Hari se nagnuo i uhvatio je za ruku. „Naravno da ne.“
„Tvoj otac nije poginuo u ratu“, tiho je rekla. „A moj otac je verovatno odgovoran za njegovu smrt.“ Čvrsto mu je stegla ruku pre nego što je prepričala ono što im je njen otac otkrio kada su se vratili iz Škotske.
Kada je završila, Hari je bio ošamućen i nije mogao da progovori. Pokušao je da ustane, ali noge su ga izdale, kao boksera koji je primio previše udaraca, i klonuo je natrag na stolicu.
„Znao sam već neko vreme da moj otac nije mogao poginuti u ratu“, tiho je izustio, „ali još ne shvatam zašto mi majka jednostavno nije rekla istinu.“
„A sad kad znaš istinu“, rekla je Ema, pokušavajući da potisne suze, „razumeću ako hoćeš da raskineš sa mnom posle svega što je moj otac učinio tvojoj porodici."
„Nisi ti kriva, ali nikada mu neću oprostiti“, zastao je pre nego što je dodao: „A neću moći ni da mu izađem na oči kada otkrije istinu o mojoj majci.“
„Ne mora nikada da sazna“, pobunila se Ema i ponovo ga uhvatila za ruku. „To može ostati naša tajna.“
„To više nije moguće“, istakao je Hari.
„Zbog čega?“
„Zato što je Džajls video čoveka koji nas je pratio do Edinburga kako stoji u dovratku preko puta Edijevog kluba.“
„Onda je moj otac taj koji se prostituiše jer nije nas samo ponovo slagao nego je već stigao da pogazi svoju reč.“
„Kako?“
„Obećao je Džajlsu da ga taj čovek više nikada neće pratiti" „Tog čoveka ne zanima Džajls“, objasnio je Hari. „Mislim da on prati moju majku.“
„Ali zašto?“
„Zato što se tvoj otac sigurno nada da ćeš me ostaviti kada saznaš šta moja majka radi.“
„Kako slabo poznaje rođenu kćerku", rekla je Ema. „Nisam samo odlučnija da nas ništa neće rastaviti već se divim tvojoj majci više nego ikada ranije.“
„Kako možeš to da kažeš?“
„Radila je kao konobarica da bi izdržavala porodicu, kupila čajdžinicu Kod Tili i, kada je izgorela do temelja, optužili su je za podmetanje požara. Ali ona je držala glavu visoko, znajući da je nedužna. Našla je novi posao u hotelu Rojal i nije odustala ni kada je dobila otkaz. Dobila je ček na šest stotina funti i načas pomislila da su sve nevolje otklonjene, a onda je saznala da je ostala bez prebijene pare u trenutku kada joj je novac potreban da bi ostao u školi. U očajanju se okreće...“
„Ali nikada nisam želeo da ona...“
„Ona to zna, Hari, ali je ipak mislila da takva žrtva vredi.“ Usledila je duga tišina. „O, bože“, rekao je Hari. „Kako li sam mogao da pomislim išta ružno o njoj?“ Pogledao je Emu. „Možeš li da učiniš nešto za mene?“
„Sve.“
„Možeš li da odeš kod moje majke? Nađi bilo kakvo opravdanje, ali pokušaj da saznaš je li me noćas videla na tom užasnom mestu.“
„Kako ću znati ako nije spremna da to prizna?“
„Znaćeš“, tiho je odgovorio Hari.
„Ali ako te jeste videla, svakako će me pitati šta si tamo tražio.“
„Tražio sam nju.“
„Ali zašto?“
„Da joj kažem da sam primljen na Oksford."


— o O o —



Ema je sedela na klupi u zadnjem redu Crkve Svetog rođenja i čekala da se služba završi. Videla je gospođu Klifton pored jedne starice u trećem redu. Hari je izgledao manje napeto kada su se drugi put našli tog jutra. Jasno joj je stavio do znanja šta bi trebalo da sazna i obećala je da neće ništa raditi na svoju ruku. Nekoliko puta su uvežbali svaki mogući scenario dok nije znala svaku reč.
Nakon što je stari sveštenik dao poslednji blagoslov, Ema je stala u prolaz kako bi gospođa Klifton sigurno naletela na nju. Mejsi nije skrila iznenađenje kada je videla Emu, ali brzo ga je smenio srdačan osmeh. Za tili čas joj je prišla i upoznala je sa staricom koja je bila s njom. „Mama, ovo je Ema Barington, Harijeva drugarica.“
Starica joj se osmehnula, otkrivši sve zube. „Velika je razlika između drugarice i devojke. Pa, šta ste vi zapravo?“
Gospođa Klifton se nasmejala, ali Emi je bilo jasno da i nju podjednako zanima odgovor.
„Ja sam njegova devojka", ponosno je odgovorila.
Starica se još jednom osmehnula, ali Mejsi nije.
„Pa, to je lepo, zar ne?“, rekla je Harijeva baka pre nego što je dodala. „Ne mogu da ćaskam ceo dan. Moram da spremim ručak.“ Pošla je, ali onda se okrenula i pitala: „Hoćete li da nam se pridružite na ručku, mlada damo?“
Hari je predvideo to pitanje i imala je spreman odgovor. „To je veoma lepo od vas, ali roditelji me očekuju."
„Dobro, onda“, kazala je starica. „Uvek se moraju poštovati želje roditelja. Vidimo se kasnije, Mejsi.“
„Mogu li načas da popričam s vama, gospođo Klifton?“, pitala je Ema kada su izašle iz crkve.
„Naravno, draga moja.“
„Hari me je zamolio da vas pronađem i prenesem da je primljen na Oksford.“
„O, to je divna vest“, uskliknula je Mejsi i zagrlila Emu. Odjednom ju je pustila i pitala: „Ali zašto nije sam došao da mi kaže?“
Još jedan spreman odgovor. „Kažnjen je“, odgovori Ema, nadajući se da ne zvuči kao da ponavlja pripremljen tekst. „Piše rad o Šeliju. Bojim se da je moj brat kriv. Vidite, kada su čuli dobre vesti, on je prokrijumčario bocu šampanjca u školu i uhvaćeni su sinoć dok su slavili u njegovoj radnoj sobi.“
„Zar je to tako strašno?", pitala je Mejsi, široko se osmehujući. „Gospodin Padžet tako misli. Hariju je strahovito žao.“ Mejsi se grohotom nasmejala i Emi je bilo jasno da nema predstavu da joj je sin sinoć bio u noćnom klubu. Želela je da postavi još jedno pitanje koje ju je zbunjivalo, ali Hari je bio nedvosmislen. „Ako moja majka ne želi da znam kako mi je otac umro, neka tako bude.“
„Žao mi je što ne možete ostati na ručku“, rekla je Mejsi, „zato što sam htela nešto da vam kažem. Možda drugi put.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE


Hari je sledeće nedelje čekao da padne još jedna bomba. Glasno je zaklicao kada se to desilo.
Džajls je primio telegram poslednjeg dana polugodišta. Primljen je na odsek za istoriju na koledžu Brejznouz u Oksfordu.
„Na jedvite jade“ je izraz koji je upotrebio gospodin Padžet kada je saopštio tu vest direktoru škole.
Dva meseca kasnije jedan student, jedan stipendista i jedan student koji plaća punu cenu stigli su različitim prevoznim sredstvima u stari univerzitetski grad kako bi počeli trogodišnje studije.
Hari se prijavio u dramski i oficirski klub, Džajls u debatni i kriket klub, dok se Dikins zakopao u dubinama Bodlijeve biblioteke i, poput krtice, retko izlazio iznad zemlje. Ali on je već odlučio da ceo život provede u Oksfordu.
Hari nije mogao biti toliko siguran gde će provesti ostatak života budući da je premijer i dalje često odlazio u Nemačku. Sa osmehom je izlazio na aerodromu Heston, mašući listom papira i govoreći ono što narod žeh da čuje. Hari uopšte nije sumnjao da je Engleska na ivici rata. Kada ga je Ema pitala zašto je tako siguran, odgovorio je: „Zar nisi primetila kako se her Hitler nijednom nije potrudio da nas poseti? Mi smo uvek nametljivi udvarač, koji će na kraju biti prezrivo odbijen." Ema se nije obazirala na njegovo mišljenje. Kao i gospodin Čemberlen, nije htela da veruje da bi mogao biti u pravu.
Pisala mu je dvaput nedeljno, ponekad i triput, iako je i ona neprestano učila za prijemni ispit.


— o O o —



Kada se Hari vratio u Bristol za božićni raspust, viđali su se kad god su mogli mada se trudio da se kloni gospodina Baringtona.
Ema je odbila da provede raspust s porodicom u Toskani, ne krijući od oca da bi radije bila s Harijem.
Kako se prijemni ispit bližio, provodila je toliko vremena u sobi s antikvitetima u biblioteci da bi se čak i Dikins zadivio, ali Hari je sve više verovao kako će ona osvojiti profesore kao i njegov povučeni prijatelj prethodne godine. Kad god je to rekao Emi, ona ga je podsećala da na svaku studentkinju u Oksfordu dolazi dvadeset studenata.
„Uvek možeš u Kembridž“, budalasto je predložio Džajls.
„Tamo su još zaostaliji", odgovorila je. „Još ženama ne daju diplome.“
Ema se nije najviše plašila da je neće primiti u Oksford, već da će dotle izbiti rat i da će se Hari prijaviti i otići na neko udaljeno bojište izvan Engleske. Celog života su je na Veliki rat podsećale žene što i dalje nose crninu u znak sećanja na muževe, ljubavnike, braću i sinove koji se nisu vratili s fronta u ratu koji više niko nije nazivao onim kojim su završeni svi ratovi.
Preklinjala je Harija da ne ode u dobrovoljce ako objave rat, već da bar sačeka dok ga ne pozovu. Ali nakon što je Hitler umarširao u Čehoslovačku i prisvojio Sudetsku oblast, Hari je bio nepokolebljiv u uverenju da je rat s Nemačkom neminovan i da će, čim bude objavljen, već sutrađan biti u uniformi.
Kada je Hari pozvao Emu da pođe s njim na komemorativni bal na kraju prve godine, ona je odlučila da ne priča o mogućem ratu. Ali odlučila je još nešto.


— o O o —



Ema je doputovala u Oksford na dan bala i uzela sobu u hotelu Randolf. Ostatak dana ju je Hari vodio po Samervilu, te Ešmolovoj i Bodlijevoj biblioteci, uveren da će ona za nekoliko meseci postati brucoš.
Vratila se u hotel da se spremi za bal. Dogovorila se s Harijem da dođe po nju u osam.
Ušao je u hotel nekoliko minuta pre dogovorenog vremena, odeven u pomodni tamnoplavi smoking koji mu je majka poklonila za devetnaesti rođendan. Pozvao je Emu s recepcije da joj kaže kako je čeka u predvorju.
„Odmah ću sići“, odgovorila je.
Kako su minuti prolazili, Hari je počeo da korača po predvorju, pitajući se šta li je Ema mislila pod „odmah“. Ali Džajls mu je više puta rekao da je ona od majke naučila da gleda na sat.
Utom ju je ugledao na vrhu stepeništa. Nije se pomerio dok je polako silazila u tirkiznoj svilenoj haljini bez bretela koja joj je isticala gracioznu figuru. Svi mladići u predvoiju izgledali su kao da bi rado zamenili mesta s Harijem.
„Opa“, rekao je kada je stigla do donjeg stepenika. „Kakva Vivijen Li? Inače, cipele su ti divne.“ Ema je pomislila da je prvi deo njenog nauma uspeo.
Izašli su iz hotela i ruku pod ruku prošetali do Trga Radklif. Kada su ušh kroz kapiju Harijevog koledža, sunce je počelo da zalazi iza Bodlijeve biblioteke. Niko ko je ušao u Brejznouz te večeri nije mogao pretpostaviti da Englesku samo nekoliko nedelja deli od rata zbog koga više od polovine mladića koji su plesali cele te noći neće diplomirati.
Ali veseli mladi parovi koji su plesali uz muziku Kola Portera i Džeroma Kerna nisu razmišljali o tome. Dok je nekoliko stotina studenata i njihovih gostiju ispijalo sanduke šampanjca i jelo brda dimljenog lososa, Hari nije ispuštao Emu iz vida, bojeći se da će neko ko nije kavaljer pokušati da je ukrade.
Džajls je popio previše šampanjca, pojeo previše školjki i ni s jednom devojkom nije dvaput plesao.
U dva ujutru je orkestar Bili Koton dens zasvirao poslednji valcer. Hari i Ema bili su čvrsto zagrljeni dok su se njihali u ritmu.
Kada je dirigent konačno podigao palicu i dao znak da se odsvira himna, Ema nije mogla da ne primeti kako su svi mladići oko nje, bez obzira koliko pijani, stajali uspravno dok su pevali God Save the King.
Polako su se vraćali do hotela Randolf, čavrljajući o nevažnim temama, ne želeći da se veče završi.
„Pa, bar ćeš se vratiti za dve nedelje zbog prijemnog ispita“, rekao je Hari dok su se peli stepenicama, „te ćemo se uskoro videti.“
„Istina“, odgovorila je, „ali neću imati vremena ni za šta drugo dok ne odgovorim na poslednje pitanje. Kada završim, možemo provesti ostatak vikenda zajedno.“
Hari je taman hteo da je poljubi za laku noć kada je prošaputala: „Hoćeš li da se popneš do moje sobe? Imam poklon za tebe. Ne bih htela da pomisliš da sam zaboravila na tvoj rođendan.“
Hari se iznenadi, kao i noćni portir, kada se mladi par držeći se za ruke popeo stepenicama. Kada su stigli do njene sobe, nervozno je petljala s ključem dok konačno nije otključala vrata.
„Dolazim za minut“, rekla je i otišla u kupatilo.
Hari je seo na jedinu stolicu i pokušao da smisli šta bi najviše želeo za rodendan. Kada su se vrata kupatila otvorila, Emu je obasjalo slabo svetlo. Elegantnu haljinu bez bretela zamenila je hotelskim peškirom.
Hari je čuo samo otkucaje svog srca dokmuje polako prilazila. „Mislim da na sebi imaš previše odeće, ljubavi", rekla je, smakla mu blejzer i spustila ga na pod. Zatim mu je odvezala leptir-mašnu i otkopčala košulju, koja se pridružila blejzeru. Sledile su cipele i čarape, a onda mu je polako povukla pantalone. Taman je htela da ukloni poslednju prepreku kada ju je podigao i odneo u spavaću sobu.
Peškir je pao na pod kada ju je nespretno spustio na krevet. Ema je često zamišljala taj trenutak otkako su se vratili iz Rima i pretpostavila je da će njeno prvo vođenje ljubavi biti neprijatno i nespretno. Ali Hari je bio nežan i obziran, mada je očigledno bio nervozan koliko i ona. Pošto su vodih ljubav, ležala je u njegovom naručju, ne želeći da zaspi.
„Je'l ti se dopao rođendanski poklon?“
,Jeste“, odgovorio je Hari, „ali nadam se da neće proći još godinu dana dok ne budem otpakovao sledeći. Što me podseti, imam i ja poklon za tebe.“
„Ali nije mi rođendan.“
„Nije rođendanski poklon.“
Iskočio je iz kreveta, podigao pantalone s poda i počeo da pretura po džepovima dok nije izvadio malu kožnu kutiju. Vratio se do kreveta, spustio na jedno koleno i rekao: „Ema, ljubavi moja, hoćeš h se udati za mene?“
„Izgledaš smešno tamo dole“, odgovorila je Ema, mršteći se. „Vrati se u krevet pre nego što se smrzneš.“
„Ne dok mi ne odgovoriš."
„Ne budi smešan, Hari. Odlučila sam da se udam za tebe onog dana kada si došao u Matior haus na Džajlsov dvanaesti rođendan.“
Hari je prasnuo u smeh dok joj je stavljao prsten na domali prst leve ruke.
„Žao mi je što je dijamant tako mali.“
„Veliki je kao Ric“, odgovorila je kada se vratio u krevet. „Pošto si sve tako dobro osmislio, koji si datum izabrao za naše venčanje?“
„Subotu, dvadeset devetog jula u tri sata.“
„Zašto baš tad?“
„To je poslednji dan polugodišta. A u svakom slučaju ne možemo zakazati u univerzitetskoj crkvi kada se vratim kući.“ Ema je sela, uzela pero i beležnicu s noćnog stočića i počela da piše.
„Šta radiš?“, zapita Hari.
„Sastavljam spisak zvanica. Ako imamo samo sedam nedelja...“
„To može da sačeka“, rekao je i zagrlio je. „Osećam kako se bliži još jedan rođendan.“


— o O o —



„Premlada je da razmišlja o venčanju“, rekao je Emin otac kao da ona nije u sobi.
„Ima isto godina koliko sam i ja imala kada si me zaprosio“, podsetila ga je Elizabet.
„Ali ti se nisi spremala za najvažniji ispit u životu samo dve nedelje pre venčanja.“
„Upravo zbćg toga sam preuzela sve pripreme na sebe“, odgovorila je. „Tako Emi ništa neće odvraćati pažnju dok ne završi ispite.“
„Svakako bi bilo bolje da se venčanje odloži nekoliko nedelja. Uostalom, čemu žurba?“
„Kakva sjajna ideja, tata“, progovorila je Ema prvi put. „Možda bismo mogli da zamolimo her Hitlera da bude ljubazan i odloži rat za nekoliko meseci zato što tvoja kćerka želi da se uda.“
„A šta gospođa Klifton misli o svemu tome?“, pitao je njen otac, ne obazirući se na tu upadicu.
„Zašto ne bi bila ushićena vestima?", zapita EUzabet. Nije joj odgovorio.


— o O o —



Predstojeći brak između Eme Grejs Barington i Harolda Artura Kliftona najavljen je u Tajmsu deset dana kasnije. Velečasni Stajler objavio je veridbu s propovedaonice Crkve Svete Marije sledeće nedelje, a više od tri stotine pozivnica poslato je tokom naredne sedmice. Niko se nije iznenadio što je Hari pitao Džajlsa da mu bude kum, dok je za svedoke izabrao kapetana Taranta i Dikinsa.
Ali Hari se zapanjio kada mu je Stari Džek poslao pismo u kojem je odbio njegovu ljubaznu ponudu zato što u trenutnim okolnostima ne može da napusti radno mesto. Hari mu je poslao još jedno pismo u kojem ga je preklinjao da razmisli još jednom i da bar prisustvuje venčanju ako ne može biti svedok. Njegov odgovor ga je još više zbunio: „Mislim da bi moje prisustvo moglo dovesti do sramote.“
„O čemu on priča?“, zapita Hari. „Svakako zna da bismo svi bili počastvovani njegovim dolaskom.“
„Nemoguć je gotovo kao moj otac“, rekla je Ema. „Odbija da me preda i kaže da čak nije siguran hoće li doći.“
„Ali rekla si kako je obećao da će te više podržavati.“
„Da, ali to se promenilo čim je čuo da smo vereni.“
„Ne mogu reći ni da je moja majka bila oduševljena kada sam joj rekao“, priznao je Hari.


— o O o —



Ema nije videla Harija sve dok se nije vratila u Oksford da polaže ispite, a čak ni tad sve dok nije završila i poslednji rad. Kada je izašla iz ispitne dvorane, verenik ju je čekao na gornjem stepeniku s bocom šampanjca u jednoj ruci i dve čaše u drugoj. „Kako misliš da si prošla?“, pitao je dok joj je točio.
„Ne znam“, uzdahnula je Ema dok je desetine devojaka izlazilo iz dvorane. „Nisam shvatala na šta sam se namerila sve dok ih nisam videla.“
„Pa bar ćeš imati nešto da ti odvraća pažnju dok čekaš rezultate."
„Još samo tri nedelje“, podsetila ga je Ema. „Imaš više nego dovoljno vremena da se predomisliš."
„Ako ne dobiješ stipendiju, možda ću ipak morati ponovo da razmislim. Na kraju krajeva, ne smeju me povezivati sa studentkinjom koja plaća pun iznos školarine.“
„A ako osvojim stipendiju, možda ću i ja morati ponovo da razmislim i potražim drugog studenta.“
„Dikins je još slobodan“, rekao je Hari dok joj je punio čašu do vrha.
„Dotad će biti kasno“, istakla je Ema.
„Zašto?“
„Zato što će objaviti rezultate na dan našeg venčanja.“
Ema i Hari su proveli gotovo ceo vikend u njenoj maloj hotelskoj sobi. Unedogled su pričali o venčanju kada nisu vodili ljubav. Do nedelje uveče Ema je nešto zaključila.
„Mama je bila sjajna“, kazala je, „što ne mogu reći za oca.“
„Misliš li da će doći?“
„O da, mama ga je nagovorila da dođe, ali još odbija da me preda. Ima li vesti od Starog Džeka?“
„Čak mi nije odgovorio na pismo“, reče Hari.

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE


„Jesi li se to malo ugojila, mila?“, pitala je Emina majka dokje pokušavala da joj prikači poslednju kopču na leđima venčanice.
„Ne verujem", odgovorila je Ema i ispitivački se pogledala u velikom ogledalu.
„Čarobno", glasila je Elizabetina presuda kada se odmakla da se divi venčanici.
Nekoliko puta su putovale u London kako bi venčanicu sašila madam Rene, vlasnica malog pomodnog butika u Mejferu. Verovalo se da je ona pod pokroviteljstvom kraljice Meri i kraljice Elizabete. Madam Rene lično je prisustvovala svakoj probi. Starinska viktorijanska vezena čipka oko vrata i poruba odlično se uklopila sa svilenim steznikom i zvonastim donjim delom haljine koji je te godine veoma tražen. Mali krem šešir u obliku suze nosiće sledeće godine sve pomodne žene, uverila ih je madam Rene. Emin otac je nešto rekao o venčanici tek kada je dobio račun.
Elizabet Barington je pogledala na sat. Devetnaest minuta do tri. „Nema žurbe“, uverila je kćer kada se čulo kucanje na vratima. Bila je stavila znak „Ne uznemiravati“ na kvaku i rekla šoferu da ih ne očekuje pre tri. Put od hotela do crkve trajao je sedam minuta na jučerašnjoj probi. Elizabet je htela da Ema prikladno zakasni. „Neka čekaju nekoliko minuta, ali ne toliko da bi se zabrinuli." Ponovo se čulo kucanje.
„Ja ću“, rekla je Elizabet i otvorila vrata. Mladi vratar u otmenoj crvenoj imiformi pružio joj je telegram, jedanaesti tog dana. Taman je htela da zatvori vrata kada je rekao: „Gospođo, naložih su mi da vam kažem da je taj važan.“
Elizabet se zapitala ko li je otkazao u poslednjem trenutku. Nadala se da zbog toga neće morati da promeni mesta zvanicama za glavnim stolom. Otvorila je kovertu i pročitala telegram.
„Od koga je?“, pitala je Ema, pomerivši šešir dva-tri centimetra i zapitavši se da nije previše smeo.
Elizabet joj je pružila telegram. Ema je zaplakala kada ga je pročitala.
„Čestitam, mila“, rekla joj je majka, izvadila maramicu iz tašne i obrisala joj suze. „Zagrlila bih te, ali neću da ti izgužvam venčanicu."
Kada je Elizabet zaključila da je Ema spremna, odvojila je minut da se i ona pogleda u ogledalu. Madam Rene je izjavila da ne sme nadmašiti kćerku na njen veliki dan, ali da istovremeno ne može dozvoliti da ostane nezapažena. Elizabet se naročito dopadao šešir Normana Hartnela iako nije bio ono što bi mladi nazvali „šik“.
„Vreme je za polazak", rekla je nakon što je još jednom pogledala na sat. Ema se osmehnula kada je pogledala haljinu u koju će se presvući posle slavlja kada će s Harijem otputovati na medeni mesec u Škotsku. Lord Harvi im je ponudio zamak Maldželri na dve nedelje i obećao da za to vreme nijedan član porodice neće moći da priđe imanju bliže od petnaest kilometara i, što je možda važnije, da će Hari svake večeri moći da traži da mu triput sipaju gorštačku čorbu i da mu posle toga ne iznose jarebice.
Ema je sledila majku iz apartmana i niz hodnik. Kada je stigla do vrha stepeništa, bila je uverena da će je noge izdati. Dok je silazila, drugi gosti su se sklanjali kako joj se ništa ne bi isprečilo na putu.
Vratar joj je otvorio vrata, a ser Volterov šofer stajao je pored otvorenih vrata rols-rojsa. Kada je Ema sela pored dede, pažljivo skupivši haljinu, on je stavio monokl na desno oko i objavio: „Izgledaš veoma lepo, mlada damo. Hari je pravi srećnik.“
„Hvala, deko“, rekla je i poljubila ga u obraz. Pogledala je kroz zadnji prozor i videla da joj je majka ušla u drugi rols-rojs. Trenutak kasnije dva automobila su se priključila poslepodnevnom saobraćaju i počela miran put prema univerzitetskoj crkvi Svete Marije.
„Da li je tata u crkvi?“, pitala je Ema, trudeći se da ne zvuči zabrinuto.
„Stigao je među prvima“, uverio ju je deda. „Verujem da se već kaje što mi je ustupio čast da te predam.“
„A Hari?“
„Nikada ga nisam video nervoznijeg. Ali izgleda da Džajls sve drži pod kontrolom, što mora da mu je prvi put. Znam da je čitav prošli mesec spremao govor
„Oboje smo srećni što imamo istog najboljeg prijatelja. Znaš, deko, jednom sam pročitala da se svaka nevesta premišlja na jutro venčanja."
„To je sasvim prirodno, draga moja.“
„Ali ja se nimalo nisam premišljala u vezi s Harijem“, rekla je Ema kada su se zaustavili ispred crkve. „Znam da ćemo biti zajedno do kraja života.“
Sačekala je da joj deda izađe iz kola pre nego što je skupila haljinu i pridružila mu se na pločniku.
Njena majka je požurila do nje da joj još jednom pogleda venčanicu pre nego što ju je pustila da uđe u crkvu. Pružila joj je mali buket s bledoružičastim ružama. Utom su im se pridružile deveruše, Emina mlađa sestra Grejs i školska drugarica Džesika.
„Ti si sledeća, Grejs“, rekla joj je majka dok joj je zaglađivala haljinu.
„Nadam se da nisam“, promrsila je dovoljno glasno da je majka čuje.
Ehzabet se odmakla i klimnula glavom. Dva čoveka su povukla teške vratnice, što je bio znak orguljašu da zasvira Vagnerov Svadbeni marš. Svi su ustali da pozdrave nevestu.
Kada je stupila u crkvu, Ema se iznenadila koliko je ljudi doputovalo u Oksford da podeh sreću s njom. Polako je išla prolazom, držeći dedu pod ruku. Gosti su se okretali da joj se osmehnu dok se bližila oltaru.
Ugledala je profesora Frobišera pored učitelja Holkoma s desne strane prolaza. Gospođica Tili, koja je nosila prilično smeo šešir, mora da je doputovala čak iz Kornvola, a profesor Padžet uputio joj je veoma srdačan osmeh. Ali ništa se nije mogio meriti s njenim osmehom kada je ugledala kapetana Taranta, pognute glave i u jutarnjem odelu koje nije bilo baš prikladno. Hari će biti veoma srećan što je ipak došao. U prvom redu je sedela gospođa Klifton, koja je očigledno dugo birala haljinu jer je izgledala veoma pomodno. Ema se osmehnula, ah se odmah zatim iznenadila i razočarala što se njena buduća svekrva nije okrenula da je pogleda kada je prošla.
Utom je videla Harija na oltarskim stepenicama. Čekao ju je zajedno s njenim bratom. Ema je nastavila da hoda prema oltaru, držeći jednog dedu pod ruku, dok je drugi stajao uspravno u prvom redu pored njenog oca, koji je izgledao pomalo setno. Možda se zaista kaje što je on ne predaje.
Ser Volter je stao u stranu kada je Ema počela da se penje uz četiri stepenika kako bi se pridružila budućem mužu. Nagnula se prema njemu i prošaputala: „Umalo se nisam predomislila.“ Hari je pokušao da se ne osmehne dok je čekao završni udarac: „Na kraju krajeva, studenti ovog univerziteta ne mogu se venčati s onima koji su ispod njih.“
„Veoma se ponosim tobom, ljubavi moja“, rekao je. „Čestitam.” Džajls se poklonio, iskreno zadivljen, i vest je počela šapatom da se širi redovima.
Muzika se završila. Univerzitetski kapelan je podigao ruke i počeo: „Dragi moji, okupili smo se ovde pred Bogom i njegovom pastvom kako bismo spojili ovog čoveka i ovu ženu u svetom braku...“
Ema se odjednom unervozila. Naučila je sve odgovore napamet, ali sad nije mogla da se seti nijednog.
„Isprva je određen zbog začeća dece..."
Pokušavala je da se usredsredi na kapelanove reči, ali nije mogla dočekati da pobegne i ostane sama s Harijem. Možda je trebalo sinoć da pobegnu u Škotsku, u Gretnu Grin; to je mnogo zgodnije od zamka Maldželri, rekla je Hariju.
„... ove dve osobe sad se mogu spojiti u tom svetom stanju. Ako iko zna ikakav razlog zašto ne mogu biti zakonski spojeni, neka progovori sad ili neka zauvek ćuti...“
Kapelan je zastao kako bi prošlo dovoljno vreme pre nego što izgovori reči „Proglašavam vas mužem i ženom“ kada je razgovetan glas izjavio: „Protivim se!“
Ema i Hari brzo su se okrenuli da vide ko je mogao da izgovori dve tako osuđujuće reči.
Kapelan s nevericom podiže pogled, zapitavši se načas da nije pogrešno čuo. Ali u celoj crkvi ljudi su okretali glavu da vide ko se tako neočekivano umešao. Kapelan nikada nije doživeo ništa slično i očajnički je pokušavao da se seti šta bi sad trebalo da učini.
Ema je zagnjurila glavu u Harijevo rame dok je on gledao goste koji su pričali i pokušavali da vide ko je izazvao toliku pometnju. Pretpostavio je da je Emin otac, ali ugledao je Hjuga Baringtona u prvom redu, bledog kao kreč, kako se osvrće ne bi li video ko je prerano zaustavio ceremoniju.
Velečasni Stajler morao je da povisi glas kako bi nadjačao sve veću larmu. „Može li istupiti gospodin koji se usprotivio ovom braku?“
Visoka uspravna prilika izašla je u prolaz. Svi pogledi se uperiše u kapetana Džeka Taranta dok je išao prema oltaru. Kada se zaustavio ispred kapelana, Ema se uhvatila za Harija kao da će ga neko odvući od nje.
„Jesam li dobro shvatio, gospodine, da smatrate kako ne bi trebalo dozvoliti ovaj brak?“, pitao je kapelan.
„To je tačno, gospodine", tiho je odgovorio Stari Džek.
„U tom slučaju moram zamoliti vas, nevestu, mladoženju i najbliže članove njihovih porodica da mi se pridruže u sakristiji Podigao je glas i dodao: „Pastva bi trebalo da ostane na mestima dok ne razmotrim prigovor i ne objavim svoju odluku."
Kapelan je zatim poveo pozvane u sakristiju. Hari i Ema su ušli poslednji. Niko nije progovarao iako su se gosti i dalje glasno došaptavali.
Kada su se dve porodice ugurale u malu sakristiju, velečasni Stajler je zatvorio vrata.
„Kapetane Tarante“, počeo je, „moram vam reći da sam samo ja ovlašćen da odlučim treba li nastaviti bračnu ceremoniju. Naravno, neću odlučiti šta bi trebalo dalje činiti dok ne čujem vaše prigovore.“
Stari Džek kao da je jedini u krcatoj prostoriji sačuvao prisebnost. „Hvala, kapelane“, počeo je. „Prvo se moram izviniti svima vama, a pogotovo Hariju i Emi. Proteklih nekoliko nedelja borio sam se sa svojom savešću dok nisam došao do ove nesrećne odluke. Mogao sam izabrati lakši put i samo naći neki izgovor da danas ne prisustvujem ceremoniji. Ćutao sam dosad jedino zato što sam se nadao da će s vremenom moj prigovor postati suvišan. Ali, nažalost, nije tako ispalo jer je Harijeva i Emina ljubav tokom godina porasla umesto da izbledi, zbog čega je postalo nemoguće da dalje ćutim.“
Svi su bili toliko zaokupljeni njegovim rečima da je samo Elizabet Barington primetila kako joj se muž iskrao na zadnja vrata.
„Hvala, kapetane Tarante“, kazao je velečasni Stajler. „Iako dobre volje prihvatam vaše uplitanje, moram znate kakve optužbe imate protiv ovo dvoje mladih.“
„Nemam nikakve optužbe protiv Harija i Eme, koje volim i divim im se, a verujem da ništa ne znaju kao ni ostali. Ne, moja optužba je protiv Hjuga Baringtona, koji godinama zna kako postoji mogućnost da je on otac ovo dvoje nesrećne dece.“ Začuo se vrisak dok su pokušavali da shvate značaj te izjave. Kapelan nije ništa rekao dok im nije ponovo zadobio pažnju. „Može li neko od prisutnih da potvrdi ili ospori tvrdnju kapetana Taranta?"
„To ne može biti istina“, rekla je Ema, još se držeći za Harija. „Mora da je posredi kakva greška. Moj otac svakako ne...“
U tom trenutku su svi postali svesni da nevestin otac više nije s njima. Kapelan se okrenuo prema gospođi Klifton, koja je tiho plakala.
„Ne mogu osporiti strahove kapetana Taranta“, oklevajući je priznala. Prošlo je neko vreme dok nije nastavila. „Priznajem da sam jednom prilikom imala odnos s gospodinom Baringtonom.“ Ponovo je zastala. „Samo jednom, ali, nažalost, to se dogodilo samo nekoliko nedelja pre nego što sam se udala za svog muža“, polako je podigla glavu, „te ne mogu znati ko je Harijev otac.“
„Trebalo bi svima da napomenem“, dodao je Stari Džek, „da je Hjugo Barington u više navrata pretio gospođi Klifton da ne sme nikada otkriti njegovu gnusnu tajnu.“
„Gospođo Klifton, mogu li vam postaviti jedno pitanje?“, blago je pitao ser Volter.
Mejsi je klimnula glavom iako je i dalje zurila u pod.
„Je li vaš pokojni suprug bio daltonista?"
„Koliko ja znam, nije“, jedva čujno je odgovorila.
Ser Volter se okrenuo prema Hariju. „Ali verujem da ti jesi, sine?“
„Da, gospodine“, odgovorio je Hari bez oklevanja. „Zašto je to važno?“
„Zato što sam ja daltonista“, rekao je ser Volter. „Kao i moj sin i unuk. To je nasledna osobina koja već nekoliko pokolenja muči našu porodicu."
Hari je zagrlio Emu. „Kunem ti se, ljubavi, da nisam znao ništa od toga.“
„Naravno da nisi“, progovorila je Elizabet Barington prvi put. „Samo je moj muž znao, a on nije imao hrabrosti da istupi i prizna. Da je to učinio, ništa od ovoga se ne bi dogodilo. Oče“, nastavila je, okrenuvši se prema lordu Harviju, „mogu li te zamoliti da objasniš našim gostima zašto se ceremonija neće nastaviti?“
Lord Harvi je klimnuo glavom. „Prepustiti to meni, curo“, odgovorio je i nežno joj dotakao ruku. „Ali šta ćeš ti da radiš?“
„Odvešću svoju kćerku što dalje odavde “
„Ne želim da idem što dalje ukoliko i Hari ne pođe s nama“, odvratila je Ema.
„Bojim se da nam tvoj otac nije ostavio izbora", objasnila je Elizabet i nežno je uhvatila za ruku. Ali Ema nije puštala Harija sve dok nije prošaputao: „Bojim se da je tvoja majka u pravu, ljubavi moja. Ali postoji jedno što tvoj otac nikada neće uspeti, a to je da me spreči da te volim. Dokazaću da mi on nije otac čak i ako budem morao to da činim celog života.“
„Pretpostavljam da biste radije izašli na zadnja vrata, gospodo Barington“, predložio je kapelan. Ema je nerado pustila Harija i dozvolila majci da je odvede.
Kapelan ih je izveo iz sakristije u uzan hodnik. Iznenadio se kada je video da su vrata otključana. »Bog bio s vama, deco moja“, rekao je pre nego što ih je pustio napolje.
Elizabet i njena kćerka obišle su crkvu do rols-rojsa koji ih je čekao. Nisu se obazirale na goste koji su izašh na vazduh ili da pripale cigaretu i sad nisu ni pokušavali da sakriju radoznalost kada su videli kako dve žene ulaze u limuzinu.
Elizabet je otvorila vrata prvog rols-rojsa i gurnula kćerku unutra pre nego što ih je šofer video. On je stajao pored velikih vratnica jer nije očekivao da se nevesta i mladoženja pojave bar još pola sata kada će zvona celom svetu objaviti brak između gospodina i gospođe Klifton. Čim je čuo da su se vrata zalupila, ugasio je cigaretu, pritrčao automobilu i seo za volan.
„Vrati nas u hotel“, naložila je Elizabet.
Niko nije progovorio dok nisu stigle u sobu. Ema se bacila na krevet i zaplakala, a Elizabet ju je milovala po kosi kao što je činila kada je bila dete.
„Šta da radim?“, zakukala je. „Ne mogu odjednom prestati da volim Harija.“
„Sigurna sam da nikada nećeš prestati da ga voliš“, odgovorila joj je majka, „ali sudbina je odlučila da ne možete biti zajedno sve dok se ne dokaže ko je Harijev otac.“ Nastavila je da miluje kćerku po kosi i pomislila je da je zaspala sve dok Ema nije tiho dodala: „Šta da kažem svom detetu kada me bude pitalo ko mu je otac?“

HARI KLIFTON
1939-1940.




ČETRDESET OSMO POGLAVLJE


U sećanje mi se najviše urezalo kako su svi bili pribrani kada je Ema napustila crkvu s majkom. Bez histerije, padanja u nesvest, čak ni povišenih glasova. Nekom posmatraču bi lako promaklo koliko je života nepopravljivo načeto, pa čak i uništeno. Veoma engleski, bez pokazivanja osećanja; niko nije hteo da prizna da mu je život uništen u roku od samo jednog sata. Pa, moram priznati da moj jeste.
Stajao sam, nem od zaprepašćenja, dok su razni glumci igrali svoje uloge. Stari Džek je učinio samo ono što je smatrao svojom dužnošću iako su njegovo bledilo i duboke bore na licu nagoveštavali da nije baš tako. Mogao je da izabere lakši put i prosto odbije naš poziv na venčanje, ali dobitnik Viktorijinog krsta se ne povlači.
Elizabet Barington je dokazala da je ravna svakom muškarcu: prava Porcija, koja se, nažalost, nije udala za Bruta.
Dok sam se osvrtao po sakristiji čekajući da se kapelan vrati, najžalije mi je bilo ser Voltera, koji je poveo unuku prema oltaru ali nije dobio unuka, već je izgubio sina, koji, kao što me je Stari Džek upozorio pre mnogo godina, „nije sličan svom ocu".
Moja mila majka se uplašila kada sam pokušao da je zagrlim i uverim u svoju ljubav. Očigledno je verovala da je samo ona kriva za sve što se tog dana dogodilo.
A Džajls je postao čovek kada mu se otac iskrao iz sakristije kako bi se sakrio u mišju rupu i na druge svalio odgovornost za svoje postupke. S vremenom će mnogi koji su bili prisutni shvatiti da je ono što se tog dana dogodilo bilo poražavajuće za njega koliko i za Emu.
I naposletku lord Harvi. On je svima pokazao kako se treba ponašati u nevolji. Kada se kapelan vratio i objasnio nam zakonske posledice srodstva, složili smo se da bi lord Harvi trebalo da se obrati okupljenima u ime obe porodice.
„Voleo bih da Hari stane s moje desne strane", rekao je, „kako bi svima koji su prisutni bilo jasno da nikakva krivica ne leži na njegovim plećima, kao što je moja kćerka Elizabet odlučno istakla."
„Gospođo Klifton", nastavio je, okrenuvši se prema mojoj majci, „nadam se da ćete biti ljubazni da mi stanete s leve strane. Vaša hrabrost u nesreći primer je svima nama, a pogotovo jednom od nas.
Nadam se da će kapetan Tarant zauzeti mesto pored Harija - samo budala krivi glasnika. Džajls bi trebalo da stane pored njega. Ser Voltere, možda biste mogli da stanete pored gospođe Klifton, dok bi ostatak porodice trebalo da dođe iza nas. Želim da svima bude jasno", nastavio je,„kako je moja jedina uloga u ovoj nesrećnoj prilici da se postaram da niko ko je danas u ovoj crkvi ne posumnja u našu odlučnost i da nikada ne kaže da nismo bili složni."
S tim rečima je poveo svoje malo stado iz sakristije.
Kada su gosti koji su se došaptavali videli kako dolazimo, lord Harvi nije morao da zamoli za tišinu. Svi smo zauzeli dodeljena mesta na oltarskim stepenicama kao da poziramo za porodičnu fotografiju koja će se kasnije naći u albumu s venčanja.
„Prijatelji, ako smem tako da vas nazovem", počeo je lord Harvi, „zamolili su me da vam u ime naših porodica kažem da se, nažalost, venčanje između moje unuke Eme Barington i gospodina Harija Kliftona neće održati danas niti bilo kog drugog dana." Poslednjih pet reči zvuče zastrašujuće nepopustljivo kad ste jedini koji se drži slabe nade da će se venčanje jednog dana odigrati. „Moram svima da se izvinim", nastavio je, „ako ste doživeli ikakvu neprijatnost jer nam to svakako nije bila namera. Ostaje mi da vam zahvalim što ste danas došli i da vam poželim bezbedan povratak kući."
Nisam bio siguran šta će se sledeće dogoditi, ali dvoje-troje je ustalo i polako pošlo iz crkve. Ubrzo se tanak mlaz pretvorio u bujicu dok nismo samo mi ostali na oltarskim stepenicama.
Lord Harvi je zahvalio kapelanu i srdačno se rukovao sa mnom pre nego što je sa ženom krenuo niz prolaz i izašao iz crkve. To je poslednji put da sam ga video.
Majka se okrenula prema meni i pokušala nešto da kaže, ali preplavila su je osećanja. Stari Džek nam je pritekao u pomoć, uhvatio je za ruku i polako je odveo, dok se ser Volter pobrinuo za Grejs i Džesiku. Ovo nije dan koji bi majke ili deveruše poželele da pamte do kraja života.
Džajls i ja smo ostali poslednji. Ušao je u crkvu kao moj kum, a sad se pitao da li mi je polubrat. Neki i u najmračnijim trenucima ostanu uz vas, dok drugi odu, ali samo vam se nekolicina izabranih približi i vi postanete još bliži prijatelji.
Kada smo se pozdravili s velečasnim Stajlerom, koji nije mogao da izrazi koliko mu je žao, Džajls i ja smo se odvukli preko kaldrme do našeg koledža. Nismo progovorili ni reč dok smo se peli drvenim stepeništem do mojih soba. Utonuli smo u stare kožne naslonjače i novu setnu tišinu.
Sedeli smo dok se dan polako pretvarao u noć. Isprekidan razgovor bez reda, značaja i logike. Kada su se pojavile prve duge senke, glasnici tame koji često razvežu jezik, Džajls me je podsetio na nešto o čemu godinama nisam razmišljao.
„Sećaš li se prvog puta kada ste ti i Dikins došli u Manorhaus?”
„Kako bih mogao da zaboravim? Bio ti je dvanaesti rođendan i tvoj otac nije hteo da se rukuje sa mnom."
„Jesi li se ikada zapitao zbog čega?"
„Mislim da smo danas otkrili razlog", odgovorio sam, trudeći se da ne zvučim suviše bezosećajno.
„Nismo", tiho je rekao Džajls. „Danas smo saznali da postoji mogućnostda ti je Ema polusestra. Sad shvatam zašto je otac tolike godine krio avanturu s tvojom majkom. Njega je najviše brinulo da ćeš ti saznati da si njegov sin."
„Ne shvatam razliku", odgovorio sam, zureći u njega.
„Onda je važno da se setiš jedinog pitanja koje ti je on postavio tom prilikom."
„Pitao me je kada mi je rođendan."
„Tako je. Pošto je saznao da si nekoliko nedelja stariji od mene, izašao je iz sobe bez reči. A, iako mi je bio rođendan, nije izašao iz radne sobe da se pozdravi s nama kada smo pošli. Tek danas uviđam značaj njegovih postupaka."
„Zašto takav tričav slučaj ima ikakav značaj posle svih ovih godina?" pitao sam.
„Zato što je moj otac tad shvatio da si možda njegov prvorođeni sin i da ćeš ti, a ne ja, posle njegove smrti naslediti porodičnu titulu, kompaniju i sva njegova materijalna dobra."
„Ali tvoj otac svakako može ostaviti svoju imovinu kome želi, što svakako nisam ja?"
„Voleo bih da je tako jednostavno", odgovorio je Džajls, „ali, kao što me deka redovno podseća, njegov otac ser Džošua Barington dobio je titulu viteza od kraljice Viktorije 1877. zbog zasluga u brodskom transportu. U svojoj oporuci je naglasio da sve njegove titule, dela i imovina uvek moraju biti predati prvorođenom sinu."
„Ali nemam želju da tražim ono što očigledno nije moje", pokušao sam da ga uverim.
„Siguran sam da nemaš, ali možda nećeš imati izbora zato što će s vremenom zakon možda zahtevati da zauzmeš svoje mesto na čelu porodice Barington."


— o O o —



Džajls me je ostavio nešto posle ponoći kako bi se vratio u Glosteršir. Obećao je da će saznati može li Ema da se vidi sa mnom jer smo se rastali bez pozdrava i da će se vratiti u Oksford čim bude imao ikakve vesti.
Nisam spavao te noći. Previše misli mi je prolazilo kroz glavu i na trenutak, samo na trenutak, pomišljao sam i na samoubistvo. Ali nije mi bio potreban Stari Džek da me podseti kako je to kukavički izlaz.
Nisam izlazio iz sobe naredna tri dana. Nisam odgovarao na tiho kucanje na vratima. Nisam se javljao na telefon. Nisam otvarao pisma gurnuta ispod vrata. Možda je neobzirno što nisam odgovarao onima koji mi samo žele dobro, ali ponekad obilje saosećanja može više poraziti od osamljenosti.
Džajls se vratio u Oksford četvrtog dana. Nije morao da progovori da bih znao kako me njegove vesti neće utešiti. Bilo je gore nego što sam očekivao. Ema i njena majka otišle su u zamak Maldželri, gde je trebalo da provedemo medeni mesec, i niko ne sme da priđe bliže od petnaest kilometara. Gospođa Barington je naložila svojim advokatima da započnu brakorazvodnu parnicu, ali nisu mogli da uruče papire njenom mužu jer ga niko nije video otkako se išunjao iz sakristije. Lord Harvi i Stari Džek povukli su se iz upravnog odbora Kuće Barington, ali iz poštovanja prema ser Volteru nisu naveli razloge za taj postupak - što neće sprečiti glasine. Moja majka je napustila Edijev noćni klub i zaposlila se kao konobarica u restoranu hotela Grand.
„Šta je s Emom? Jesi li je pitao..."
„Nisam imao priliku da razgovaram s njom", odgovorio je Džajls. „Otišle su u Škotsku pre nego što sam se vratio. Ali ostavila ti je pismo na stolu u predvorju." Srce mi je brže zakucalo kada mi je pružio kovertu s poznatim rukopisom.„Biću u svojoj sobi ako budeš hteo da večeramo kasnije."
„Hvala", nespretno sam rekao.
Sedeo sam na stolici pored prozora što gleda na Kobovo dvorište, ne želeći da otvorim pismo jer sam znao da mi ono neće pružiti ni trunku nade. Konačno sam iscepao kovertu i izvadio tri lista ispisana Eminim urednim rukopisom, ipak, prošlo je neko vreme dok sam uspeo da pročitam reči.


Manor haus
Čju veli
Glosteršir


29.jul 1939.


Moj voljeni Hari,
Gluvo je doba noći i sedim u svojoj sobi, pišuči jedinom čoveku koga ću ikada voleti.
Duboku mržnju prema mom ocu, kojem nikada neću moći da oprostim, smenila je iznenadna mirnoća pa moram napisati ove reči pre nego što me ponovo skole ogorčene optužbe da me podsete koliko toga nam je taj neverni čovek uskratio.
Žao mi je što se nismo pozdravili kao zaljubljeni, već kao neznanci u prepunoj prostoriji pošto je sudbina odlučila da nikada ne izgovorimo reči„dok nas smrt ne rastavi" iako sam uverena da ću do groba voleti samo jednog čoveka.
Nikada se neću zadovoljiti samo sećanjem na tvoju ljubav jer, sve dok postoji i najmanja mogućnost da je Artur Klifton bio tvoj otac, budi uveren, ljubavi moja, da ću ti ostati verna.
Mama je sigurna da će sećanje na tebe, poput sunca na zalasku, s vremenom izbledeti i onda konačno nestati pre nego što najavi novu zoru. Zar se ne seća da mi je na dan venčanja rekla kako je naša ljubav toliko čista, jednostavna i retka da će nesumnjivo odoleti ispitu vremena, priznavši da mi može samo zavideti na tome jer ona nikada nije iskusila takvu sreću.
Ali dok ne budem mogla da budem tvoja žena, ljubavi moja, rešena sam da ostanemo razdvojeni ukoliko se ne dokaže da se možemo zakonski venčati. Nijedan drugi čovek ne može se nadati da će zauzeti tvoje mesto i, ako bude neopbodno, ostaću sama radije nego da pristanem na kopiju.
Pitam se hoće li osvanuti dan kada neću ispružiti ruku očekujući da te nađem pored sebe, i hoću li ikada moći da zaspim bez tvog imena na usnama.
Rado bih žrtvovala ostatak života za još jednu godinu kao što je ona koju smo proveli zajedno i nijedan ljudski ili božji zakon to ne može promeniti. Još se molim da će doći dan kada ćemo moći da budemo spojeni pred tim istim Bogom i ljudima, ali dotle ću, ljubavi moja, po svemu osim po imenu ostati tvoja žena koja te voli.
Ema

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE


Kada je Hari konačno smogao snagu da otvori bezbrojna pisma raštrkana na podu, ugledao je jedno od Džekove sekretarice iz Londona.


Trg Soho London


Sreda, 2. avgust 1939.
Dragi gospodine Kliftone,
Moždda nećete dobiti ovo pismo dok se ne vratite s medenog meseca u Škotskoj, ali zanima me je li kapetan Tarant ostao u Oksfordu posle venčanja. Nije se vratio u kancelariju u ponedeljak ujutru i otada nijednom nije došao, te sam se pitala imate li kakvu predstavu gde bih mogla da ga nađem.
Radujem se vašem odgovoru.
Srdačan pozdrav,
Filis Votson


Stari Džek je očigledno zaboravio da obavesti gospođicu Votson kako će provesti nekoliko dana u Bristolu sa ser Volterom da bi bilo jasno kako je, iako je sprečio venčanje i povukao se iz upravnog odbora Kuće Barington, i dalje predsednikov blizak prijatelj. Budući da nije video drugo pismo od gospođice Votson među hrpom neotvorene pošte, Hari je zaključio da se Stari Džek vratio na Trg Soho i da je za svojim radnim stolom.
Hari je čitavo jutro odgovarao na sva pisma koja toliko dugo nije otvorio; mnogi saosećaju s njim i nisu oni krivi što ga podsećaju na njegovu nesreću. Odjednom je zaključio da mora otići što dalje od Oksforda. Podigao je slušalicu i rekao operaterki kako hoće da razgovara s Londonom. Pola sata kasnije pozvala ga je da mu kaže kako je broj neprestano zauzet. Zatim je pokušao da dobije ser Voltera u Barington holu, ali samo je zvonilo. Ozlovoljen što nije uspeo da stupi u vezu ni s jednim od njih, Hari je odlučio da posluša jednu izreku Starog Džeka: Digni dupe i uradi nešto pozitivno.
Uzeo je kofer koji je spakovao za medeni mesec u Škotskoj, otišao do vratareve sobe i saopštio mu da odlazi u London i da će se vratiti tek za početak školske godine. „Ako me Džajls Barington bude tražio, molim vas, recite mu da sam otišao da radim kod Starog Džeka“, dodao je.
„Starog Džeka“, ponovio je vratar dok je zapisivao ime.
U vozu je u Tajmsu čitao najnovija saopštenja koja su išla tamo-vamo od Forin ofisa u Londonu i ministarstva Rajha u Berlinu. Činilo mu se da je gospodin Čemberlen jedini koji još veruje da je mir moguć. Tajms je predviđao da će Engleska zaratiti za nekoliko dana i da premijer neće ostati na svom položaju ako Nemci odbace njegov ultimatum i umarširaju u Poljsku.
Gromovnik je nagovestio da bi u tom slučaju trebalo obrazovati koalicionu vladu, koju će voditi sekretar spoljnih poslova lord Halifaks (koji će svoj posao svakako obavljati bez grešaka) a nikako prvi lord admiraliteta Vinston Čerčil (koji je nepredvidljiv i goropadan). Iako su novine jasno bile protiv Čerčila, Hari nije mislio da je Engleskoj trenutno potreban „neko ko će svoj posao svakako obavljati bez grešaka", već neko ko se ne plaši da na silu odgovori silom.
Kada je izašao iz voza na stanici Padington, svuda je video gomile uniformi raznih boja. On je već odlučio kojoj će se službi priključiti čim objave rat. Jedna morbidna pomisao pala mu je na pamet dok je ulazio u autobus za Trg Pikadili: samo će jedan problem ostati nerešen ako pogine dok bude služio svojoj zemlji.
Hari je izašao iz autobusa na Trgu Pikadili i počeo da se probija između klovnova iz cirkusa Vest End, pored pozorišta, otmenih restorana i precenjenih noćnih klubova koji su izgledali kao da rat nije na pragu. Red raseljenih lica koji su ulazili i izlazili iz zgrade na Trgu Soho bio je duži i prljaviji nego prilikom njegove prve posete. Ponovo se nekoliko izbeglica pomerilo u stranu dok se peo na treći sprat, misleći da je on član osoblja. Nadao se da će za jedan sat to i postati.
Kada je stigao do trećeg sprata, uputio se pravo u kancelariju gospođice Votson. Zatekao ju je kako popunjava formulare, izdaje železničke kupone, uređuje smeštaj i daje po nekoliko novčanica očajnim ljudima. Ozarila se kada je ugledala Harija. „Molim vas, recite mi da je kapetan Tarant s vama“, odmah je rekla.
„Nije“, odgovorio je Hari. „Pretpostavio sam da se vratio u London i zato sam došao. Pitao sam se da li vam treba pomoć.“
„To je veoma lepo od vas, Hari, ali sad bi mi najviše koristilo kada biste našli kapetana. Sve se raspada bez njega.“
„Poslednje što sam čuo jeste da je odseo kod ser Voltera Baringtona u Glosterširu, ali to je bilo pre dve nedelje.“
„Nismo ga videli od onog dana kada je otputovao u Oksford na vaše venčanje", odgovorila je gospođica Votson dok je pokušavala da uteši još dvoje emigranata koji nisu znali ni reč engleskog.
„Je li ga iko zvao u stan da proveri da nije tamo?“, zapita Hari.
„On nema telefon, a gotovo da nisam išla ni svojoj kući protekle dve nedelje“, objasnila je, klimnuvši glavom prema redu koji se pružao unedogled.
„A da krenem odatle i da vam javim šta sam uradio?“
„Možete li to da uradite?", pitala je gospođica Votson. Utom su dve devojčice zaplakale. „Nemojte plakati, sve će biti u redu“, ohrabrivala je decu, kleknuvši i zagrlivši ih.
„Gde stanuje?“, pitao je Hari.
„Stanovi princa Edvarda broj dvadeset tri, Lambet vok. Idite autobusom broj jedanaest do Lambeta, pa tamo potražite dalja uputstva. Hvala, Hari.“
Hari se okrenuo i pošao prema stepenicama. Nešto nije u redu, pomislio je. Stari Džek nikada ne bi napustio posao a da gospođici Votson ne kaže razlog.
„Zaboravila sam da pitam kakav je bio medeni mesec?“, povikala je za njim.
Hari je smatrao da se dovoljno udaljio da se može pretvarati kako je nije čuo.
Vrativši se na Pikadili, ušao je u autobus na sprat pun vojnika. Prošao je pored Vajthola, punog oficira, i preko trga ispred parlamenta, gde je velika gomila čekala bilo kakve novosti iz Donjeg doma. Autobus je nastavio preko mosta Lambet i Hari je izašao na Albertovom šetahštu.
Prodavac novina, koji je vikao „Engleska čeka Hitlerov odgovor“, rekao mu je da skrene u drugu ulicu levo pa u treću desno i dodao: „Mislio sam da svi znaju gde je Lambet vok.“
Hari je potrčao kao da ga jure i nije stao sve dok nije stigao do bloka stanova koji su izgledali toliko trošno da je mogao samo da se zapita po kojem su princu Edvardu nazvani. Gurnuo je vrata koja su se jedva držala na šarkama i brzo se popeo stepenicama, okretno preskačući gomile smeća koje danima niko nije sklonio.
Kada je stigao do drugog sprata, zaustavio se ispred broja dvadeset tri i odlučno pokucao. Nije bilo odgovora. Glasnije je pokucao, ali i dalje niko nije odgovarao. Sjurio se stepenicama da potraži domara. Kada je sišao u podrum, zatekao je starca zavaljenog u još stariju stolicu kako puši smotanu cigaretu i lista Dejli miror.
„Jeste li skoro videli kapetana Taranta?“, otresito ga je pitao.
„Nisam ga video dve nedelje, gospodine“, odgovorio je čovek, koji je skočio sa stolice i umalo nije zauzeo stav mirno kada je čuo Harijev naglasak.
„Imate li ključ kojim možete otključati njegov stan?“
„Imam, gospodine, ali smem da ga koristim samo u hitnim slučajevima.“
„Uveravam vas da je ovo hitan slučaj“, rekao je Hari i potrčao natrag uz stepenice, ne čekajući njegov odgovor.
Čovek ga je pratio, mada ne toliko brzo. Otvorio je vrata. Hari je brzo prelazio iz sobe u sobu, ali nije bilo ni traga od Starog Džeka. Poslednja vrata bila su zatvorena. Tiho je pokucao, pribojavajući se najgoreg. Budući da niko nije odgovorio, oprezno je ušao. Zatekao je samo uredno namešten krevet. Mora da je sa ser Volterom, pomislio je.
Zahvalio je domaru, sišao i izašao na ulicu, pokušavajući da sredi misli. Zaustavio je taksi, ne želeći da izgubi još vremena na autobuse u gradu koji nije poznavao.
„Stanica Padington. I ako možete da požurite.“
„Izgleda da danas svi žure“, primeti taksista.
Dvadeset minuta kasnije Hari je stajao na peronu šest, ali voz za Templ mids polazio je tek za pedeset minuta. Iskoristio je to vreme da naruči sendvič i šolju čaja - „Imamo samo sa sirom, gospodine" - i da pozove gospođicu Votson i kaže joj da Stari Džek nije u stanu. Zvučala je još uzrujanije nego kada ju je ostavio, ako je to moguće. „Na putu sam za Bristol i pozvaću vas čim ga pronađem“, uverio ju je.
Kada je voz sporednim ulicama punim smoga pošao iz prestonice prema čistom seoskom vazduhu, Hari je zaključio kako nema izbora osim da se uputi pravo u kancelariju ser Voltera u luci, iako to možda znači da će naleteti na Hjuga Baringtona. Svakako je najvažnije od svega da pronađe Starog Džeka.
Hari je izašao iz voza na stanici Templ mids. Znao je koja su mu dva autobusa potrebna i nije morao da pita prodavca novina koji je na uglu iz sveg glasa vikao „Engleska čeka Hitlerov odgovor“. Isti naslov, ali ovog puta s bristolskim naglaskom. Trideset minuta kasnije Hari se našao na lučkoj kapiji.
„Šta mogu da učinim za vas?“, pitao je čuvar, koji ga nije prepoznao.
„Imam sastanak sa ser Volterom“, rekao je Hari, nadajući se da to neće proveriti.
„Naravno, gospodine. Znate li gde je njegova kancelarija?"
„Da, hvala.“ Hari se polako uputio prema zgradi u koju nikada nije ušao. Razmišljao je o tome šta da uradi ako se sretne s Hjugom Baringtonom pre nego što stigne do ser Volterove kancelarije.
Laknulo mu je kada je video direktorov rols-rojs na uobičajenom mestu, a još više što nema ni traga od Hjugovog bugatija. Taman je hteo da uđe u Kuću Barington kada je ugledao železnički vagon u daljini. Je li moguće? Promenio je pravac i pošao prema Pulmanovim spavaćim kolima, kako je Stari Džek nazivao vagon posle druge čaše viskija.
Nežno je pokucao na stakleno okno kao da je gospodska kuća. Batler nije došao, te je otvorio vrata i ušao. Prošao je hodnikom do prve klase i zatekao ga na njegovom uobičajenom mestu.
Hari ga je tad prvi put video s Viktorijinim krstom.
Seo je naspram svog starog prijatelja i setio se prvog puta kada je sedeo na tom mestu. Mora da je imao pet godina i nije mogao stopalima da dosegne pod. Zatim se setio kako je pobegao iz škole Svetog Bida i kako ga je oštroumni stari gospodin nagovorio da se vrati na vreme za doručak. Setio se da je Stari Džek došao u crkvu da ga sluša kako peva kada mu je glas pukao. On je to otpisao kao manju prepreku. Zatim dana kada je saznao da nije uspeo da osvoji stipendiju za Bristolsku srednju školu, što je bila velika prepreka. Uprkos njegovom neuspehu, Stari Džek mu je poklonio časovnik ingersol koji i danas nosi. Mora da je dao zadnje pare na njega. Poslednje godine srednje škole doputovao je iz Londona da ga gleda kako glumi Romea. Tad ga je Hari upoznao s Emom. A nikada neće zaboraviti poslednji dan škole kada je Džek sedeo na pozornici kao član školskog upravnog odbora i gledao kako Hari dobija nagradu iz engleske književnosti.
A sad neće moći da mu zahvali na brojnim prijateljskim gestovima tokom godina. Nikada neće moći da mu se oduži. Zurio je u čoveka koga je voleo. Mislio je da on nikada neće umreti. Dok su zajedno sedeli u kupeu prve klase, sunce je zašlo nad njegovim mladim životom.

PEDESETO POGLAVLJE


Hari je gledao kako stavljaju nosila u kola hitne pomoći. Pre nego što su se kola odvezla, doktor je rekao da je posredi bio srčani napad.
Nije morao da ode i saopšti ser Volteru da je Stari Džek mrtav jer je, kada se probudio sledećeg jutra, predsednik Kuće Barington sedeo pored njega.
„Rekao mi je da više nema razloga za život“, bile su prve reči ser Voltera. „Obojica smo ostali bez bliskog i dragog prijatelja.“ Harijev odgovor ga je iznenadio. „Šta ćete da radite s ovim vagonom sad kad više nema Starog Džeka?“
„Niko neće smeti da mu priđe sve dok sam predsednik. Ovde počiva mnogo mojih uspomena.“
„I mojih“, rekao je Hari. „Kao dečak, provodio sam više vremena ovde nego kod svoje kuće.“
„Ili u učionici“, dodao je ser Volter sa šaljivim osmehom. „Posmatrao sam te s prozora kancelarije i mislio kako mora da si izuzetno dete ako je Stari Džek voljan da provodi toliko vremena s tobom.“
Hari se osmehnuo kada se setio kako je Stari Džek našao razlog zbog kog bi on, Hari, trebalo da se vrati u školu i nauči da čita i piše.
„Šta ćeš sad da radiš, Hari? Da se vratiš u Oksford i nastaviš studije?“
„Ne, gospodine. Bojim se da će biti rata do...“
„Do kraja meseca, rekao bih“, prekinuo ga je ser Volter. „Onda ću odmah napustiti Oksford i priključiti se mornarici. Već sam rekao nastojniku koledža, gospodinu Bejnbridžu, da mi je to namera. On me je uverio da se mogu vratiti i nastaviti studije čim se rat završi.“
„Tipično za Oksford. Oni uvek dalekosežno razmišljaju. Dakle, otići ćeš u Dartmut na obuku za pomorskog oficira?“
„Ne, gospodine, celog života sam se vrzmao oko brodova. U svakom slučaju, Stari Džek je počeo kao običan vojnik i uspeo je da napreduje pa što ne bih i ja?“
„Zašto ne bi zaista“, složio se ser Volter. „U stvari, to je jedan od razloga što smo svi mislili da je iznad nas ostalih koji smo služili s njim.“
„Nisam znao da ste zajedno služili."
„O da, bio sam s kapetanom Tarantom u Južnoj Africi. Ja sam bio među onom dvadeset četvoricom čije je živote spasao, za šta je dobio Viktorijin krst.“
„To objašnjava mnogo toga što ranije nisam razumeo“, rekao je Hari. Zatim je ponovo iznenadio ser Voltera. „Poznajem li neke od ostalih, gospodine?"
„Froba. Mada je onda bio poručnik Frobišer. Bio je tu i desetar Holkom, otac učitelja Holkoma. I mladi redov Dikins.“
„Dikinsov otac?“
„Da, Novajlija, kako smo ga zvali. Dobar mlad vojnik. Nije mnogo pričao, ali se ispostavilo da je veoma hrabar. Ostao je bez ruke tog užasnog dana.“
Obojica su ćutala, utonula u misli o Starom Džeku, sve dok ser Volter nije pitao: „Dakle, ako nećeš u Dartmut, sine moj, mogu li da pitam kako nameravaš sam da pobediš u ratu?“
„Služiću na bilo kom brodu koji me primi, gospodine, sve dok su spremni da traže neprijatelje Engleske."
„U tom slučaju možda bih mogao da pomognem.“
„To je veoma ljubazno od vas, gospodine, ali hoću na bojni brod a ne putnički ili trgovački.“
Ser Volter se ponovo osmehnuo. „I hoćeš, dragi mladiću. Ne zaboravi da me obaveštavaju o svim brodovima koji uplove u ovu luku i isplove iz nje, a i da poznajem skoro sve kapetane. Kada bolje razmislim, većini sam poznavao i očeve kada su bili kapetani. Zašto ne bi došao do moje kancelarije pa ćemo pogledati koji će brodovi uploviti i isploviti u narednih nekohko dana i, što je najvažnije, saznati jesu li na nekom od njih voljni da te prime?“
„To je veoma lepo od vas, gospodine, ali mogu li prvo da obiđem majku? Možda neću imati priliku da je vidim neko vreme.“
„To je ispravno, sine moj. Kada se budeš video s majkom, svrati do moje kancelarije posle podne. Taman ću imati dovoljno vremena da pogledam poslednje spiskove."
„Hvala, gospodine. Vratiću se čim kažem majci šta nameravam da uradim.“
„Kada se vratiš, samo kaži čuvaru na kapiji da imaš sastanak s direktorom. Tako ćeš bez problema proći pored obezbeđenja.“
„Hvala, gospodine", ponovio je Hari, potisnuvši osmeh.
„I prenesi moje srdačne pozdrave svojoj dragoj majci. Ona je izuzetna žena.“
Hari je shvatio zašto je ser Volter bio najbliži prijatelj Starog Džeka.


— o O o —



Hari je ušao u hotel Grand, veličanstvenu viktorijansku zgradu u centru grada i zamolio vratara da ga uputi do restorana. Prošao je kroz predvorje i iznenadio se kada je pored stola glavnog konobara video mali red ljudi koji čekaju slobodan sto. Stao je na kraj reda, setivši se kako njegova majka nikada nije odobravala kada je svraćao da je vidi u čajdžinici Kod Tili ili u hotelu Rojal.
Dok je čekao, osvrnuo se po restoranu punom ljudi koji su ćaskali i nisu izgledali kao da očekuju nestašicu ili da razmišljaju o stupanju u oružane snage ako zemlja zarati. Unosili su i iznosili hranu na prepunim srebrnim poslužavnicima. Jedan konobar je gurao kolica od stola do stola i sekao goveđe odreske, dok ga je drugi pratio noseći sosijeru.
Hari nigde nije video svoju majku. Čak je počeo da se pita nije li mu Džajls rekao samo ono što je hteo da čuje. Utom je izašla iz kuhinje s tri tanjira u rukama. Toliko vešto ih je spustila ispred gostiju da je gotovo nisu ni primetili i vratila se u kuhinju. Vratila se začas, noseći tri tanjira s povrćem. Dok je stigao do početka reda, Hari je shvatio od koga je nasledio nepresušnu energiju, beskrajni entuzijazam i duh koji ne priznaje poraz. Kako će se ikada odužiti ovoj izuzetnoj ženi na svim žrtvama koje je podnela...
„Žao mi je što ste čekali, gospodine“, misli mu je prekinuo glavni konobar, „ali trenutno nemamo slobodan sto. Možete li da se vratite za dvadeset minuta?“
Hari mu nije rekao da zapravo ne želi sto i to ne samo zato što mu je majka jedna od konobarica već stoga što ne bi mogao da priušti sebi ništa s jelovnika osim možda sosa.
„Vratiću se kasnije“, odgovorio je, trudeći se da zvuči razočarano. Deset godina kasnije, pomislio je, kada će njegova majka verovatno biti glavna konobarica. Sa osmehom je izašao iz hotela i autobusom se vratio u luku.


— o O o —



Ser Volterova sekretarica odvela ga je pravo u njegovu kancelariju. Direktor se naslonio na sto dok je zurio u lučke rasporede i pomorske karte koje su pokrivale ceo sto.
„Sedi, mladiću dragi“, rekao je ser Volter, stavio monokl na desno oko i strogo pogledao Harija. „Razmišljao sam o našem jutrašnjem razgovoru i, pre nego što nastavimo, moram da budem uveren da si doneo ispravnu odluku.“
„Potpuno sam siguran", bez oklevanja je odgovorio Hari.
„Možda je tako, ali sam siguran i da bi ti Džek savetovao da se vratiš u Oksford i čekaš da te pozovu."
„Možda bi to uradio, gospodine, ali on prvi ne bi poslušao taj savet.“
„Kako si ga dobro poznavao“, primeti ser Volter. „Očekivao sam da ćeš to reći. Sad ću ti kazati šta sam dosad našao“, nastavio je i ponovo se zagledao u papire na radnom stolu. „Dobra vest je da će kraljevski bojni brod Odlučnost uploviti u luku za mesec dana kako bi se ponovo opskrbio gorivom dok čeka dalja naređenja.“
„Mesec dana?“, ponovio je Hari, ne skrivajući teskobu. „Strpi se, momče. Izabrao sam Odlučnost zato što mi je kapetan dobar prijatelj i zbog toga što sam siguran da će te primiti kao mornara ako ostatak mog plana prođe kako treba.“
„Ali zar će kapetan pristati da primi nekog bez iskustva?“
„Verovatno neće, ali ako sve ostalo bude kako treba, bićeš stari morski vuk kada se budeš ukrcao.“
Setivši se jedne od omiljenih izreka Starog Džeka - „Shvatio sam da ne naučim mnogo dok pričam“ - Hari je odlučio da prestane da prekida i počne da sluša.
„E sad“, nastavio je ser Volter, „pronašao sam tri broda koja će isploviti iz Bristola u naredna dvadeset četiri sata, a očekuje se da će se vratiti za tri do četiri nedelje, što će ti dati sasvim dovoljno vremena da se prijaviš kao mornar na Odlučnost Hari je hteo da ga prekine, ali se uzdržao.
„Krenimo redom. Devon plovi za Kubu s tovarom pamučnih haljina, krompira i bicikala Roli Lenton i trebalo bi da se vrati u Bristol natovaren duvanom, šećerom i bananama.
Drugi brod na mom spisku je Kanzaska zvezda, putnički brod koji će sutra s prvom plimom isploviti za Njujork. Rekvirirala ga je vlada Sjedinjenih Američkih Država da vrati američke građane pre nego što Engleska zarati s Nemačkom.
Treći je prazan tanker, Princeza Beatris, koji plovi za Amsterdam da se napuni gorivom i vrati u Bristol pre kraja meseca. Sva tri kapetana svesna su da se moraju što je moguće pre vratiti u luku, budući da će u slučaju objave rata trgovački brodovi biti meta Nemaca, a jedino će Kanzaska zvezda biti bezbedna od njihovih podmornica što se šunjaju po Atlantiku i samo čekaju naređenje da potope sve što ima crvenu ili plavu zastavu."
„Kakvo im osoblje treba?“, pitao je Hari. „Ne može se reći da sam kvalifikovan.“
Ser Volter je ponovo počeo da pretura po papirima dok nije izvukao jedan list. „Brodu Princeza Beatris je potreban mornar, Kanzaska zvezda traži nekoga za rad u kuhinji, što znači perač posuđa ili konobar, dok Devonu treba četvrti oficir.“
„Dakle, njega ćemo skloniti sa spiska.“
„Začudo", primetio je ser Volter, „smatram da si najkvalifikovaniji za taj položaj. Devon ima posadu od trideset sedam članova i retko isplovljava bez oficira na obuci, te niko neće očekivati da budeš išta više od novajlije.“
„Ali zašto bi kapetan mene uzeo u obzir?“
„Zato što sam mu rekao da si moj unuk.“

PEDESET PRVO POGLAVLJE


Hari je išao kejom prema Devonu. Zbog malog kofera koji je nosio osetio se kao školarac prvog dana polugodišta. Kakavli će biti direktor? Hoće li spavati u krevetu pored nekog Džajlsa ili Dikinsa? Da li će naići na nekog Starog Džeka? Hoće li neki Fišer biti na brodu?
Iako se ser Volter ponudio da ga isprati i upozna s kapetanom, Hari je mislio da to nije najbolji način da se dopadne novim brodskim drugovima.
Načas je stao i pomno se zagledao u staro plovilo na kojem će provesti sledećih mesec dana. Ser Volter mu je rekao da je Devon napravljen 1913, kada su okeanima još dominirali jedrenjaci, i motorizovan trgovački brod smatrao se novitetom. Ali sad, dvadeset šest godina kasnije, neće mnogo proći dok ne bude povučen iz upotrebe i odvučen u deo luke gde se stari brodovi rasturaju i delovi prodaju budzašto.
Ser Volter je takođe nagovestio da će, budući da je kapetanu Hejvensu ostala samo još jedna godina do penzije, vlasnici možda odlučiti da i njega bace u staro gvožđe zajedno s brodom.
Piše da Devon ima posadu koja broji trideset sedam ljudi ali, kao na tolikim teretnim brodovima, taj broj nije sasvim tačan: kuvar i perač posuđa pokupljen u Hong Kongu ne nalazi se na platnom spisku, baš kao ni povremena dva-tri mornara što beže od zakona i nemaju želju da se vrate u domovinu.
Hari se polako popeo mostićem na brod. Kada je stao na palubu, nije se pomerio dok nije dobio dozvolu da se ukrca. Pošto je toliko godina visio u luci, dobro je znao brodski protokol. Pogledao je prema mostu i pretpostavio da čovek koji izdaje naređenja mora biti kapetan Hejvens. Ser Volter mu je rekao da se prvi čovek na teretnom brodu zapravo zove oficir trgovačkog broda, ali da uvek mora da ga oslovljava s kapetane. Kapetan Hejvens bio je malo viši od metar osamdeset i više je izgledao kao pedesetogodišnjak nego kao šezdesetogodišnjak. Zdepaste građe, preplanulog lica šibanog vremenskim prilikama i tamne uredno podšišane brade zbog koje je, budući da je počeo da ćelavi, ličio na Džordža V.
Kada je ugledao Harija kako čeka na kraju mostića, kapetan je odsečno izdao naređenje oficiru koji je stajao pored njega na komandnom mostu i spustio se na palubu.
„Ja sam kapetan Hejvens“, otresito je rekao. „Vi mora da ste Hari Klifton.“ Srdačno se rukovao s njim. „Dobro došli na Devon. Dolazite s dobrim preporukama.“
„Trebalo bi da naglasim, gospodine“, počeo je Hari, „da mi je ovo prvi...“
„Svestan sam toga“, prekinuo ga je Hejvens, spustivši glas, „ali da sam na vašem mestu, zadržao bih to za sebe ako ne želite da vam se boravak na brodu pretvori u pakao. I šta god radili, nemojte spominjati da ste bili u Oksfordu jer će većina ovih ljudi“, pokazao je na mornare koji su radili na palubi, „pomisliti da je to ime nekog drugog broda. Pođite sa mnom. Pokazaću vam odaje četvrtog oficira.“
Hari je pošao za kapetanom, svestan toga da desetak pogleda sumnjičavo prati svaki njegov pokret.
„Još su dva oficira na mom brodu“, rekao je kapetan kada ga je Hari stigao. „Džim Paterson, glavni mašinista, provodi veći deo života u kotlarnici pa ćete ga viđati samo za vreme obroka, a možda ni tada. On je sa mnom poslednjih četrnaest godina i, da budem iskren, sumnjam da bi ova stara dama još mogla da pređe polovinu Lamanša a kamoli Atlantskog okeana da je on umiljavanjem ne tera dalje. Treći oficir, Tom Bredšo, nalazi se na mostu. Sa mnom je samo tri godine, te se nije još dokazao. Povučen je, ali ko god da ga je obučavao, znao je šta radi jer je đavolski dobar oficir.“
Hejvens je počeo da se spušta uzanim stepeništem na donju palubu. „Ovo je moja kabina“, rekao je dok je nastavljao hodnikom, „a ono je Patersonova." Zaustavio se ispred vrata koja su izgledala kao da vode u ostavu. „Ovo je vaša kabina." Gurnuo je vrata, ali otvorila su se samo nekoliko centimetara pre nego što su udarila u uzan drveni krevet. „Neću ulaziti jer nema mesta za obojicu. Naći ćete odeću na krevetu. Kada se presvučete, priključite mi se na mostu. Isplovićemo za jedan sat. Izlazak iz luke verovatno će biti najzanimljiviji deo putovanja dok ne bacimo sidro na Kubi.“
Hari je porebarke ušao na poluotvorena vrata i morao je da ih zatvori kako bi imao dovoljno mesta da se presvuče. Pogledao je uredno složenu odeću na krevetu: dva debela plava džempera, dve bele košulje, dva para plavih pantalona, tri para plavih vunenih čarapa i jedan par platnenih cipela s debelim gumenim đonovima. Zaista je izgledalo kao da se vratio u školu. Svaki odevni predmet imao je nešto zajedničko - svi su izgledali kao da ih je više ljudi nosilo pre njega. Brzo se presvukao u mornasku odeću i raspakovao kofer.
Budući da ima samo jednu fioku, Hari je stavio mali kofer pun civilne odeće ispod kreveta - jedinog mesta u kabini gde je bilo dovoljno prostora. Otvorio je vrata, porebarke izašao u hodnik i potražio stepenište. Kada ga je pronašao, izašao je na palubu. Pratilo ga je još nekoliko sumnjičavih pogleda.
„Gospodine Kliftone“, rekao je kapetan kada se Hari prvi put našao na mostu, „ovo je Tom Bredšo, treći oficir, koji će izvesti brod iz luke čim dobijemo odobrenje lučkih vlasti. Uzgred, gospodine Bredšo, jedan od naših zadataka na ovom putovanju biće da naučimo ovog momka svemu što znamo kako bi posada Odlučnosti pomislila da je stari morski vuk kada se za mesec dana vratimo u Bristol.“
Ako je gospodin Bredšo išta rekao, njegove reči progutala je sirena koja se dvaput oglasila. Taj zvuk je Hari mnogo puta čuo tokom godina, značio je da su dva tegljača na mestu i da čekaju da isprate Devon iz luke. Kapetan je gurnuo malo duvana u trošnu lulu od korena belog vresa, a gospodin Bredšo je odgovorio na signal s dva urlika brodske sirene kako bi potvrdio da je Devon spreman da isplovi.
„Pripremite se za isplovljavanje, gospodine Bredšo“, naložio je kapetan i zapalio šibicu.
Gospodin Bredšo je skinuo poklopac s mesingane govorne cevi koju Hari dotle nije primetio. „Polako napred, gospodine Patersone. Tegljači su na mestu i spremni da nas isprate iz luke“, rekao je s blagim američkim naglaskom.
„Polako napred, gospodine Bredšo“, odgovori glas iz kotlamice.
Hari je gledao kako posada obavlja dodeljene zadatke. Četiri mornara, dva na pramcu a dva na krmi, odvezivala su debele kanape s vitla na doku. Druga dvojica podizala su pokretni mostić. „Obratite pažnju na kormilara“, rekao je kapetan između dimova. „Njegova je dužnost da nas izvede iz luke i bezbedno isprati u Lamanš. Kada to bude uradio, gospodin Bredšo će preuzeti. Ako se pokažete dobro, gospodine Kliftone, možda ćete i zauzeti njegovo mesto za godinu dana, ali ne pre nego što se penzionišem i gospodin Bredšo preuzme komandu." Budući da se Bredšo nije osmehnuo, Hari je nastavio da posmatra sve što se događa oko njega. „Niko ne sme da izvodi moju curu noću“, nastavi kapetan Hejvens, „ukoliko nisam siguran da se neće neprilično poneti prema njoj.“ Bredšo se ni sad nije osmehnuo, ali on je možda već čuo tu primedbu.
Hari je bio opčinjen glatkoćom s kojom je sve obavljeno. Devon je izašao iz sidrišta i uz pomoć dva tegljača polako isplovio iz luke i pošao rekom Ejvon ispod pokretnog mosta.
„Znate li ko je podigao taj most, gospodine Kliftone?“, pitao je kapetan, izvadivši lulu iz usta.
„Izambard Kingdom Brunel, gospodine“, odgovori Hari.
„A zašto nije doživeo da vidi njegovo otvaranje?“
„Zato što je opština ostala bez novca i umro je pre nego što je most završen.“
Kapetan se narugao. „Još ćete mi reći da je nazvan po vama“, rekao je i vratio lulu u usta. Nije ponovo progovorio sve dok tegljači nisu stigli do ostrva Bari, zatrubili još dvaput, oslobodili užad i uputili se natrag prema luci.
Devon je možda stara dama, ali Hariju je uskoro postalo jasno da kapetan Hejvens i njegova posada tačno znaju kako da postupaju s njom.
„Preuzmite, gospodine Bredšo“, rekao je kapetan kada se još jedan par očiju pojavio na komandnom mostu. Njihov vlasnik nosio je dve šolje toplog čaja. „Na mostu će biti tri oficira na ovom putu, Lu, pa se pobrinite da i gospodin Klifton dobije šolju čaja.“ Kinez je klimnuo glavom i nestao u potpalublju.
Kada su lučka svetla nestala iza horizonta, talasi su postali veći i brod se ljuljao s jedne strane na drugu. Hejvens i Bredšo stajali su razmaknutih nogu i izgledali kao da su zalepljeni za most, dok je Hari morao da se pridržava za nešto kako ne bi pao. Kada se Kinez vratio s trećom šoljom čaja, Hari nije rekao kapetanu da je hladan i da njegova majka uglavnom dodaje kocku šećera.
Taman kada je postao malo sigurniji i gotovo počeo da uživa u novom doživljaju, kapetan je rekao: „Noćas nema ničega što biste mogli da radite, gospodine Kliftone. Zašto ne siđete i malo odspavate? Budite na mostu do sedam i dvadeset da preuzmete smenu za doručak." Hari je zaustio da se pobuni i video da se Bredšo prvi put osmehnuo.
„Laku noć, gospodine", rekao je Hari pre nego što je sišao s mosta na palubu. Blago se zateturao prema uzanom stepeništu, osećajući sa svakim korakom kako ga sve više pogleda prati. Jedan glas je rekao dovoljno glasno da ga čuje: „Mora da je putnik."
„Nije. On je oficir“, odgovorio mu je drugi glas.
„U čemu je razlika?“ Nekoliko ljudi se nasmejalo.
Kada se obreo u svojoj kabini, svukao se i legao na tanki drveni ležaj. Pokušao je da nađe udoban položaj a da ne ispadne ili se otkotrlja do zida dok se brod ljuljao levo-desno i podizao i spuštao. Čak nije imao ni umivaonik u koji bi mogao da se ispovraća niti prozor kroz koji bi to mogao učiniti.
Dok je ležao budan, misli mu se vratiše Emi. Pitao se je li još u Škotskoj, ili se vratila u Manor haus, ili se možda već preselila u Oksford. Hoće li se Džajls pitati gde je on ili mu je ser Volter rekao da je isplovio i da će se ukrcati na Odlučnost čim se vrati u Bristol? Hoće li se njegova majka pitati gde je? Možda je trebalo da prekrši njeno zlatno pravilo i prekine je na poslu. Na kraju je pomislio na Starog Džeka i odjednom osetio grižu savesti što se neće vratiti na vreme za njegovu sahranu.
Ali Hari nije znao da će njegova sahrana biti pre Džekove.

PEDESET DRUGO POGLAVLJE


Hari se probudio kada je čuo četiri zvona. Skočio je, udario glavom u tavanicu, nabacao odeću na sebe, progurao se u hodnik, ustrčao stepeništem, potrčao preko palube pa pojurio stepenicama do mosta.
„Izvinite što kasnim, gospodine, mora da sam se uspavao.“
„Ne morate me zvati gospodine kada smo sami“, rekao je Bredšo. „Zovem se Tom. A zapravo ste poranili više od jednog sata. Kapetan je očigledno zaboravio da vam kaže da sedam zvona najavljuje doručak, a četiri smenu u šest. Ali kada ste već tu, preuzmite kormilo dok se pomokrim.“ Hari se zapanjio kada je shvatio da se Bredšo ne šali. „Samo se postarajte da strelica na kompasu uvek pokazuje jug-jugozapad i nećete mnogo pogrešiti“, dodao je sa izraženijim američkim naglaskom.
Hari je obema rukama uhvatio kormilo i pomno se zagledao u crnu strelicu dok je pokušavao pravolinijski da usmerava brod kroz talase. Osvrnuo se na brazdu koju brod ostavlja i video da je prava linija koju je treći oficir tako lako postigao zamenjena krivuljama koje su podsećale na obline Me Vest. Iako je Bredšo bio odsutan samo nekoliko minuta, Hari se neizmerno obradovao što ga vidi.
Preuzeo je kormilo i, premda ga je držao samo jednom rukom, neprekinuta prava linija ponovo se pojavila.
„Ne zaboravite da imate posla s jednom damom“, rekao je Bredšo. „Ne treba da se čvrsto držite za nju, već da je nežno milujete. Ako to uspete, ići će pravo. Pokušajte ponovo dok u pomorsku kartu unesem naše koordinate za sedam zvona.“
Kada se dvadeset pet minuta kasnije začulo jedno zvono i kapetan došao na most da odmeni Bredšoa, Harijeva brazda nije bila potpuno prava, ali bar više nije izgledalo kao da brodom upravlja pijani mornar.


— o O o —



Za vreme doručka upoznao je čoveka koji je mogao biti samo glavni mašinista.
Džim Paterson je zbog samrtničkog tena izgledao kao da provodi veći deo života u potpalublju, a njegov trbuh je nagoveštavao da sve ostalo vreme provodi u jelu. Za razliku od Bredšoa, bio je velika pričalica i Hariju je uskoro bilo jasno da su on i kapetan stari prijatelji.
Pojavio se Kinez, noseći tri tanjira koja nisu bila oličenje čistoće. Hari je odbio masnu slaninu i pržen paradajz i zadovoljio se kriškom pregorelog tosta i jabukom.
„Zašto ne provedete ostatak jutra u obilasku broda, gospodine Kliftone?“, predložio je kapetan kada su tanjiri sklonjeni. „Mogli biste čak i da se pridružite gospodinu Patersonu u kotlarnici i vidite koliko ćete minuta izdržati.“ Paterson je prasnuo u smeh, uzeo dve preostale kriške prepečenog hleba i rekao: „Ako mislite da je ovo pregorelo, sačekajte dok provedete nekoliko minuta sa mnom.“


— o O o —



Kao mačka koju su ostavili samu u novoj kući, Hari je šetao po palubi nastojeći da se upozna sa svojim novim kraljevstvom.
Znao je da je brod dugačak sto četrdeset pet metara, širok sedamnaest metara i da može dostići najvišu brzinu od petnaest čvorova, ali nije znao da ima toliko kutaka koji nesumnjivo imaju kakvu svrhu koju će s vremenom naučiti. Primetio je da ne postoji nijedan deo palube koji kapetan ne vidi s mosta, te mornari ne mogu da besposliče.
Spustio se stepenicama do srednje palube. U zadnjem delu nalaze se oficirske odaje, po sredini je brodska kuhinja a zatim se pruža otvoren prostor s mrežama za spavanje. Bilo mu je nepojmljivo kako iko može da spava u tome. Utom je primetio pet mornara, koji mora da su završili noćnu smenu, kako spokojno spavaju dok se nežno ljuljaju u ritmu broda.
Uzano čelično stepenište vodilo je na donju palubu na kojoj su bili pričvršćeni drveni sanduci sa sto četrdeset četiri bicikla Roli, hiljadu pamučnih haljina i dve tone krompira, što se neće otvarati sve dok se brod ne usidri na Kubi.
Na kraju se spustio uzanim merdevinama što vode u kotlarnicu - carstvo gospodina Patersona. Otvorio je teška metalna vrata i, kao Sedrah, Misah i Avdenago, 16 odvažno ušao u užarenu peć. Stajao je i gledao petoricu zdepastih, mišićavih ljudi u potkošuljama pokrivenim crnom prašinom. Znoj im se slivao niz leđa dok su ubacivali ugalj u dva zjapeća otvora, kojima je potrebno više od četiri obroka dnevno.
Kao što je kapetan Hejvens predvideo, prošlo je samo nekoliko minuta pre nego što je Hari morao da se istetura natrag u hodnik, oznojen i boreći se da dođe do daha. Trebalo mu je vremena da se oporavi kako bi se popeo na paiubu, gde se srušio na kolena, udišući svež vazduh. Nije shvatao kako oni ljudi mogu da prežive u takvim uslovima i rade tri dvočasovne smene dnevno sedam dana nedeljno.
Kada se pribrao, vratio se na most naoružan stotinom pitanja: od toga koja zvezda u Velikom medvedu pokazuje na Severnjaču, do toga koliko nautičkih milja brod može preći dnevno, koliko je tona uglja potrebno... Kapetan je rado odgovorio na sva i nije izgledalo kao da mu smeta neutoljiva žeđ za znanjem mladog četvrtog oficira. U stvari, kapetan Hejvens je rekao gospodinu Bredšou za vreme Harijevog predaha kako ga je najviše zadivilo što momak nijedno pitanje nije dvaput postavio.


— o O o —



U sledećih nekoliko dana Hari je naučio da upoređuje kompas sa istačkanom linijom na pomorskoj karti, da procenjuje smer vetra posmatranjem galebova, te da navodi brod između dva talasa i da pritom održi konstantan kurs. Krajem prve nedelje davali su mu da preuzme kormilo kad god neki oficir ode na obrok. Kapetan mu je noću govorio imena zvezda koje su, tvrdio je, pouzdane kao kompas, ali je priznao da je njegovo znanje ograničeno na severnu hemisferu zato što Devon nijednom nije prešao ekvator za dvadeset šest godina na otvorenom moru.
Posle deset dana plovidbe kapetan se gotovo nadao oluji ne samo kako bi prekinula beskrajna pitanja već i da bi video može li išta da izbaci tog mladića iz ravnoteže. Džim Paterson mu je lično rekao da je gospodin Klifton tog jutra izdržao čitav sat u kotlarnici i da je rešen da ostane celu jednu smenu pre nego što se usidre na Kubi.
„Bar si tamo dole pošteđen njegovih pitanja“, primetio je kapetan.
„Ove nedelje“, odgovorio je glavni mašinista.
Kapetan se pitao hoće li doći vreme kada će on naučiti nešto od svog četvrtog oficira. To se dogodilo dvanaestog dana plovidbe odmah nakon što je Hari završio svoju prvu dvočasovnu smenu u kotlarnici.
„ Jeste li znali da gospodin Paterson sakuplja markice, kapetane?“, zapita Hari.
„Jesam“, sigurno je odgovorio kapetan.
„I da njegova zbirka sad broji preko četiri hiljade maraka, uključujući neperforiranu peni blek 17 i južnoafričku trouglastu Rta dobre nade?“
„Jesam“, ponovio je kapetan.
„I da zbirka sad vredi više od njegove kuće u Mejbltorpu?"
„To je samo kućica, dođavola“, nije se dao kapetan i, pre nego što je Hari mogao da postavi sledeće pitanje, dodao: „Više bih voleo kada biste o Tomu Bredšou doznali onoliko koliko ste izvukli iz Patersona. Da budem iskren, Hari, saznao sam više o vama za dvanaest dana nego o svom trećem oficiru za tri godine. A dosad nisam mislio da su Amerikanci uzdržani.“
Što je Hari više razmišljao o kapetanovoj primedbi, to je više shvatao koliko malo i on zna o Tomu iako je proveo mnogo sati s njim na mostu. Nije znao ima li braću i sestre, čime mu se otac bavi, gde mu roditelji žive, pa čak ni da li ima devojku. A samo je njegov naglasak odavao da je iz Amerike, budući da Hari nije znao iz kog je grada pa čak ni iz koje države.
Čulo se sedam zvona. „Možete li da preuzmete kormilo, gospodine Kliftone?“, pitao je kapetan. „Idem da večeram s gospodinom Patersonom i Bredšouom. Bez oklevanja me obavestite ako nešto vidite“, dodao je dok je odlazio s mosta, „pogotovo ako je veće od nas.“
„Razumem, kapetane“, odgovorio je Hari, ushićen što mu je prepuštena komanda, mada samo na četrdeset minuta. Ali ti minuti su se povećavali svakog dana.


— o O o —



Kada je Hari pitao za koliko će dana stići do Kube, kapetan Hejvens je shvatio da je prerano sazrelom momku već dosadno. Počinjao je da saoseća s kapetanom Odlučnosti, koji nema predstavu šta ga očekuje.
Hari je u poslednje vreme počeo da preuzima kormilo posle večere kako bi oficiri odigrali nekoliko partija remija pre povratka na most. A Kinez je sad Hariju davao vreo čaj s jednom kockom šećera.
Gospodin Paterson je jedne večeri rekao kapetanu da nije siguran na čijoj bi strani bio ako bi gospodin Klifton odlučio da preuzme brod pre povratka u Bristol.
„Je l’ razmišljaš o pobuni, Džime?“, pitao je Hejvens dok mu je točio još malo ruma.
„Ne, ali moram te upozoriti, kapetane, da je mladi opasnik već reorganizovao smene u kotlarnici. Zato znam na čijoj bi strani moji momci bili.“
„Onda je najmanje što možemo učiniti", rekao je Hejvens dok je sebi sipao još jednu čašu ruma, „da naredimo štabnom oficiru da pošalje poruku na Odlučnost i upozori ih šta im se sprema."
„Ali nemamo štabnog oficira", istakao je Paterson.
„Onda ćemo morati da strpamo momka u zatvor.“
„Dobra zamisao, kapetane. Šteta što nemamo zatvor.“
„To je velika šteta. Podseti me da ga napravim čim se vratimo u Bristol."
„Ali izgleda da si zaboravio da će nas Klifton ostaviti i preći na Odlučnost čim se usidrimo", podsetio ga je Paterson.
Kapetan je popio gutljaj ruma pre nego što je ponovio: „To je velika šteta.“

PEDESET TREĆE POGLAVLJE


Hari se javio na most nekoliko minuta pre sedmog zvona da odmeni gospodina Bredšoa kako bi ovaj sišao da večera s kapetanom.
Sa svakom smenom sve su mu duže prepuštali upravljanje brodom, a Hari se nikada nije žalio zato što je svakodnevno jedan sat uživao u obmani da je brod pod njegovom kontrolom.
Pogledao je strelicu na kompasu i kormilario kursom koji je kapetan odredio. Čak su mu poveravali da unese položaj u pomorsku kartu i brodski dnevnik pre nego što završi smenu.
Dok je stajao sam na mostu pod punim mesecom, okružen mirnim morem i s hiljadu kilometara okeana pred njim, mish mu se vratiše u Englesku. Zapitao se šta li Ema sad radi.
A Ema je sedela u svojoj sobi u koledžu Samervil u Oksfordu i na radiju slušala obraćanje Nevila Čemberlena.


Ovoje Bi-Bi-Si iz Londona. Sad ćete čuti premijerovu izjavu:
„Obraćam vam se iz kabineta u Ulici Dauning broj deset. Jutros je engleski ambasador u Berlinu uručio nemačkoj vladi poslednju diplomatsku notu u kojoj se navodi da se, ukoliko nam do jedanaest sati ne odgovore kako su spremni da povuku svoje trupe iz Poljske, može smatrati da smo zaratili. Moram vam sad saopštiti da nismo dobili nikakav odgovor i daje, prema tome, naša zemlja u ratu s Nemačkom. “


Ali radio na Devonu nije mogao da uhvati Bi-Bi-Si, te su svi na njemu obavljali svoje zadatke kao i svakog drugog dana.
Hari je još razmišljao o Emi kada je prvi prošišao pored pramca. Nije bio siguran šta da radi. Ustručavao se da prekine kapetana dok večera zbog bojazni da će ga izgrditi što mu traći vreme. Hari je bio na oprezu kada je spazio drugi i tad nije nimalo sumnjao u to šta vidi. Gledao je kako dugačak, tanak blistav predmet klizi ispod površine vode prema pramcu. Nagonski je skrenuo kormilo nadesno, ali brod je skrenuo ulevo. Nije to nameravao, ali greška mu je dala dovoljno vremena da podigne uzbunu zato što je predmet prošišao pored pramca, promašivši brod za samo nekoliko metara.
Ovog puta nije oklevao i pritisnuo je sirenu, koja je odmah glasno zaurlala. Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Bredšo se pojavio na palubi i potrčao prema mostu. Sledio ga je kapetan, koji je u trku oblačio sako.
Jedan po jedan, ostali članovi posade istrčali su iz dubina broda i uputili se prema svojim mestima, pretpostavivši da je počela nenajavljena požarna vežba.
„U čemu je problem, gospodine Kliftone?“, mirno je pitao kapetan Hejvens kada je stupio na most.
„Mislim da sam spazio torpedo, kapetane, ali nisam siguran jer ga nikad ranije nisam video.“
„Je li moguće da je delfin koji se gosti našim otpacima?“, predložio je kapetan.
„Ne, gospodine, nije bio delfin.“
„Ni ja nikada nisam video torpedo", priznao je Hejvens kada je preuzeo kormilo. „Iz kog pravca je došao?“
„Sever-severozapad.“
„Gospodine Bredšo“, rekao je kapetan, „svi članove posade na položaje za hitne slučajeve. Spremite se da spustite čamce za spasavanje na moju komandu.“
„Razumem, kapetane", odgovorio je Bredšo, skliznuo niz ogradu na palubu i odmah počeo da razmešta posadu. „Gospodine Kliftone, osmatrajte i recite mi čim nešto vidite Hari je uzeo dvogled i polako počeo da prelazi pogledom po okeanu. Kapetan je istovremeno zaurlao u govornu cev: „Unazad, gospodine Patersone, unazad i čekajte dalja naređenja."
„Razumem, kapetane", odgovorio je preneraženi glavni mašinista, koji nije čuo tu naredbu od 1918. godine.
„Još jedan", rekao je Hari. „Sever-severozapad, ide pravo prema nama.“
„Vidim ga“, odvratio je kapetan. Okrenuo je kormilo nalevo i torpedo ih je promašio za metar-dva. Znao je da će teško ponovo uspeti da izvede taj trik.
„Bili ste u pravu, gospodine Kliftone. To nije delfin“, trezveno je primetio kapetan pa promrsio sebi u bradu: „Mora da smo zaratili. Neprijatelj ima torpeda, a ja imam samo sto četrdeset četiri bicikla Roli, nekoliko džakova krompira i pamučne haljine.“ Hari je i dalje motrio.
Kapetan je bio toliko miran da Hari gotovo nije imao osećaj da im preti opasnost. „Četvrti ide pravo na nas, gospodine", rekao je. „Sever-severozapad ponovo.“
Hejvens je neustrašivo pokušao da izvede još jedan manevar sa starom damom, ali ona nije dovoljno brzo odgovorila na njegove nedobrodošle nasrtaje. Torpedo se zario u pramac. Nekoliko trenutaka kasnije gospodin Paterson je izvestio da je izbio požar ispod nivoa vode i da njegovi ljudi ne mogu da ga ugase zastarelim brodskim crevima. Kapetanu nije trebalo isticati da se suočio s beznadežnim zadatkom.
„Gospodine Bredšo, spremite se za napuštanje broda. Svi članovi posade pored čamaca za spasavanje i čekajte dalja naređenja.“
„Razumem, kapetane“, povika Bredšo s palube.
Hejvens je zaurlao u govornu cev: „Gospodine Patersone, izađite odatle sa svojim ljudima odmah, ponavljam odmah. Javite se kod čamaca za spasavanje.“
„Krećemo, kapetane."
„Još jedan, kapetane", upozorio je Hari. „Sever-severozapad, ide prema sredini desnog boka.“
Kapetan je ponovo okrenuo kormilo, ali znao je da ovog puta neće uspeti. Nekoliko sekundi kasnije torpedo se zario u brod, koji je počeo da se naginje u stranu.
„Napuštaj brod“, povika Hejvens u megafon. „Napuštaj brod!“, ponovio je nekoliko puta pre nego što se okrenuo prema Hariju, koji je još dvogledom osmatrao okean.
„Idite prema najbližem čamcu za spasavanje, gospodine Kliftone, i to brzo. Nema svrhe da iko ostane na mostu.“
„Razumem, kapetane“, odgovori Hari.
„Kapetane", začu se glas iz kotlarnice, „teretni prostor broj četiri je zaglavljen. Zarobljen sam ispod palube s petoricom ljudi.“
„Stižemo, gospodine Patersone. Izvući ćemo vas za tili čas. Promena plana, gospodine Kliftone. Pođite sa mnom.“ Kapetan je pojurio niz stepenice, jedva ih dodirujući stopalima. Hari je bio samo nekoliko koraka iza njega.
„Gospodine Bredšo“, povikao je kapetan dok je izbegavao uljem raspaljene plamenove što su se popeli na gornju palubu, „ukrcajte ljude u čamce za spasavanje i brzo napustite brod.“
„Razumem, kapetane", odgovorio je Bredšo, držeći se za brodsku ogradu.
„Potrebno mi je veslo. I postarajte se da jedan čamac čeka gospodina Patersona i njegove ljude iz kotlarnice.“
Bredšo je uzeo veslo iz jednog čamca za spasavanje i, uz pomoć nekoliko mornara, dodao ga kapetanu. Hari i kapetan su uhvatili po jedan kraj i oteturali se preko palube prema teretnom prostoru četiri. Nije mu bilo jasno kako će im veslo koristiti protiv torpeda, ali ovo nije bio trenutak da zapitkuje.
Kapetan je projurio pored Kineza, koji je klečao, oborene glave i molio se svom Bogu.
„Ulazi u čamac za spasavanje odmah, budalo jedna!“, povika Hejvens. Gospodin Lu se nesigurno podigao na noge, ali nije se pomerio. Kada je Hari protrčao pored njega, gurnuo je čoveka prema trećem oficiru. Lu se zateturao napred i umalo nije pao u zagrljaj gospodinu Bredšou.
Kada je kapetan stigao do vrata iznad teretnog prostora četiri, uglavio je tanji deo vesla u zakrivljenu kuku, skočio i svom težinom se bacio na lopatu vesla. Hari mu se brzo priključio i zajedno su uspeli da podignu tešku gvozdenu ploču; pojavio se otvor širok tridesetak centimetara.
„Izvucite ljude, gospodine Kliftone, a ja ću pokušati da držim vrata otvorena", naložio je Hejvens kada su se dve ruke pojavile u otvoru.
Hari je pustio veslo, kleknuo i dopuzao do otvora. Kada je uhvatio čoveka za ramena, talas ga je preplavio i voda je prodrla u teretni prostor. Izvukao je mornara i povikao mu da ode do čamca za spasavanje. Drugi čovek je bio okretniji i uspeo je da se izvuče bez Harijeve pomoći, dok je trećeg toliko savladala panika da je iskočio kroz otvor i udario glavom u poklopac pre nego što se oteturao za svojim drugovima. Preostala dvojica brzo su ga sledila i na sve četiri požurila prema jedinom preostalom čamcu. Hari je čekao da se pojavi glavni mašinista, ali od njega nije bilo ni traga. Brod se još više nagnuo u stranu i Hari je morao da se pridržava za palubu kako ne bi naglavačke upao u teretni deo.
Zagledao se u mrak i ugledao ispruženu ruku. Gurnuo je glavu kroz otvor i nagnuo se što je više mogao, ali nije uspevao da dohvati prste drugog oficira. Gospodin Paterson je nekoliko puta pokušao da skoči, ali su njegovi napori bili osujećeni kako je sve više vode naviralo preko njega. Kapetan Hejvens je uvideo u čemu je nevolja, ali nije mogao da pusti veslo inače bi vrata pala na Harija.
Paterson je, do kolena u vodi, doviknuo: „Za ime boga, vas dvojica, požurite u čamce za spasavanje dok ne bude prekasno!“
„Ne dolazi u obzir“, odvrati kapetan. „Gospodine Kliftone, uđite i izgurajte đubre napolje, pa onda požurite za njim.“
Hari nije oklevao. Spustio se unatraške, stopalima napred, držeći se vrhovima prstiju za ivicu. Konačno se pustio i pao u tamu. Masna, ledena voda zapljusnula ga je i ublažila mu pad. Kada je povratio ravnotežu, uhvatio se za bočne zidove, čučnuo i rekao: „Popnite mi se na ramena, gospodine, i moći ćete da dohvatite.“
Paterson je poslušao četvrtog oficira, ali kada se ispravio još mu je falilo nekoliko centimetara da dohvati palubu. Hari je poslednjom trunkom snage pogurao Patersona sve dok ovaj nije dohvatio ivicu vrhovima prstiju. Voda je sve više navirala kako se brod naginjao. Hari je stavio ruke ispod zadnjice gospodina Patersona i počeo da gura kao dizač tegova dok mu se glava nije ukazala iznad palube.
„Drago mi je što te vidim, Džime“, zadahtao je kapetan dok je svom snagom držao veslo.
„I meni, Arnolde“, odgovorio je drugi oficir dok se polako izvlačio.
Utom poslednji torpedo pogodi brod, koji je tonuo. Veslo puče napola i gvozdena vrata se obrušiše na drugog oficira. Poput sekire srednjovekovnog dželata, odrubila su Patersonu glavu i zalupila se. Patersonovo telo pade natrag u vodu pored Harija.
Hari je zahvalio bogu što ne vidi njegovo telo u tami koja ga je progutala. Bar je voda prestala da prodire unutra iako sad nema izlaza.
Kada je Devon počeo da se prevrće, Hari je zaključio da je kapetan poginuo inače bi svakako lupao po vratima, pokušavajući da nađe način da ga izbavi. Kada je klonuo u vodu, pomislio je kako je ironično što će umreti kao i njegov otac, zarobljen u šupljem dnu broda. Držao se za bok teretnog prostora u poslednjem pokušaju da nadmudri smrt. Dok je čekao da se voda polako popne preko njegovih ramena, vrata i glave, mnoštvo lica pojavilo mu se pred očima. Čudne misli obuzmu čoveka kada zna da mu je ostalo samo još nekoliko minuta života.
Bar će njegova smrt rešiti probleme mnogih koje voli. Ema će biti razrešena svoje zakletve da se odrekne svih drugih do kraja života. Ser Volter više neće morati da brine o posledicama očeve oporuke. S vremenom će Džajls naslediti porodičnu titulu i sva očeva materijalna dobra. Čak će i Hjugo Barington preživeti, budući da više neće biti potrebno da dokazuje kako nije Harijev otac. Samo njegova draga majka...
Odjednom odjeknu snažan prasak. Devon se raspoluti i nekoliko sekundi kasnije obe polovine se podigoše poput uplašenog konja pre nego što je polomljen brod neslavno potonuo na dno okeana.
Kapetan podmornice je kroz periskop gledao kako Devon nestaje ispod talasa, ostavivši za sobom hiljadu pamučnih haljina jarkih boja i bezbroj tela koja su poskakivala na valovima okružena krompirom.

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE


„Možeš li mi reći kako se zoveš?“ Hari je pogledao sestru, ali nije mogao da pomeri usne. „Čuješ li me?“, pitaia je. Još jedan američki naglasak.
Hari je uspeo slabašno da klimne glavom i ona se osmehnula. Čuo je kako se vrata otvaraju i, premda nije video ko je ušao u bolničko odeljenje, sestra ga je odmah napustila te mora biti da je neko na položaju. Iako ga nije video, čuo je šta govore. Zbog toga se osetio kao da prisluškuje.
„Dobro veče, sestro Krejven", rekao je stariji muški glas.
„Dobro veče, doktore Volase", odvratila je.
„Kako su naša dva pacijenta?"
„Jedan pokazuje jasne znake poboljšanja. Drugi je još u nesvesti.“
Bar smo dvojica preživeli, pomisli Hari. Hteo je da zakliče ali, iako su mu se usne pomerile, reči nisu izašle.
„I još ne znamo ko su?“
„Ne, ali kapetan Parker je dolazio da vidi kako su i kada sam mu pokazala ono što je ostalo od njihovih uniformi, zaključio je da su obojica oficiri."
Hariju je srce poskočilo pri pomisli da je kapetan Hejvens preživeo. Čuo je kako doktor prilazi drugom krevetu, ali nije mogao da okrene glavu i vidi ko leži na njemu. Posle nekoliko trenutaka doktor je rekao: „Siromah, ne verujem da će preživeti noć.“
U tom slučaju ne poznajete Hejvensa, Hari je poželeo da mu kaže jer kapetana nije lako ubiti.
Doktor je prišao Harijevom krevetu i počeo da ga pregleda. Hari je ugledao sredovečnog čoveka ozbiljnog zamišljenog lica. Kada je doktor Volas završio pregled, okrenuo se i prošaputao sestri: „Ovaj mi uliva više nade, mada su izgledi pola-pola posle onoga kroza šta je prošao. Nastavite da se borite, mladiću", dodao je, okrenuvši se prema Hariju iako nije bio siguran da li ga pacijent čuje. „Činimo sve što je u našoj moći da vas održimo u životu.” Hari je želeo da mu zahvali, ali uspeo je samo da ponovo slabašno klimne glavom pre nego što se doktor udaljio. „Znate li proceduru ako ijedan od njih umre tokom noći?“, čuo je kako je šapatom pitao sestru.
„Da, doktore. Trebalo bi odmah obavestiti kapetana i spustiti telo u mrtvačnicu.“ Hari je poželeo da pita koliko je njegovih drugova već tamo.
„Voleo bih da i mene obavestite, čak i ako legnem“, dodao je doktor Volas.
„Naravno, doktore. Šta će kapetan da radi s onim mučenicima koji su već bili mrtvi kada smo ih izvukli iz vode?“
„Naredio je da, budući da su bili mornari, budu sahranjeni u moru čim svane.“
„Zašto tako brzo?“
„Ne želi da putnici saznaju koliko je života noćas izgubljeno“, odgovorio je doktor, udaljavajući se. Hari je čuo otvaranje vrata. „Laku noć, sestro."
„Laku noć“, odvratila je i vrata se zatvoriše.
Sestra Krejven se vratila i sela pored Harijevog kreveta. „Baš me briga za izglede“, rekla je. „Ti ćeš preživeti.“
Hari je podigao pogled prema sestri sakrivenoj iza uštirkane bele uniforme i kape, ali mu nije promakla žarka rešenost u njenom pogledu.


— o O o —



Kada se Hari ponovo probudio, soba je bila u mraku ako se izuzme tračak svetlosti na suprotnom kraju, verovatno iz druge prostorije. Prvo je pomislio na kapetana Hejvensa, koji se bori za život na susednom krevetu. Molio se da preživi kako bi se zajedno vratili u Englesku, gde će se kapetan penzionisati a Hari stupiti na bilo koji brod njegovog veličanstva na koji ser Volter može da ga ukrca.
Ponovo se mislima vratio Emi i tome kako bi njegova smrt rešila toliko problema u porodici Barington umesto što se on sad vraća da ih progoni.
Vrata su se ponovo otvorila i ušao je neko s nepoznatim korakom. Iako nije video ko je, po koracima je zaključio dve stvari: da je muškarac i da zna kuda ide. Još jedna vrata su se otvorila na drugom kraju prostorije i svetlost je postala jača.
„Zdravo, Kristin“, rekao je muški glas.
„Zdravo, Ričarde“, odgovorila je sestra. „Kasniš“, zadirkujući je rekla.
„Izvini, dušo. Svi oficiri su morali da ostanu na komandnom mostu dok konačno nije obustavljena potraga za preživelima."
Vrata su se zatvorila i svetlost je ponovo postala prigušena. Hari nije znao koliko je vremena prošlo - pola sata, a možda i sat - dok se nisu ponovo otvorila.
„Kravata ti ukrivo stoji“, rekla je sestra.
„To ne ide“, odgovorio je čovek. „Neko bi mogao da shvati šta smo radili.“ Nasmejala se kada je pošao prema vratima. Odjednom je stao: „Ko su ova dvojica?“
„Gospodin A i gospodin B. Jedini preživeli iz sinoćnje spasilačke operacije.“
Ja sam gospodin C, 18 hteo je Hari da joj kaže kada su se uputili prema njegovom krevetu. Zažmurio je jer nije hteo da pomisle da je slušao njihov razgovor. Opipala mu je puls.
„Čini mi se da gospodin B jača iz sata u sat. Znaš, ne bih podnela da ne spasem bar jednog.“ Ostavila je Harija i prišla drugom krevetu.
Hari je otvorio oči i neznatno okrenuo glavu. Video je visokog mladog čoveka u otmenoj beloj uniformi sa zlatnim epoletama. Odjednom je sestra Krejven zaplakala. Čovekju je zagrlio i pokušao da je uteši. Ne, ne, hteo je da vikne, kapetan Hejvens ne može umreti. Zajedno ćemo se vratiti u Englesku.
„Kakva je procedura u ovakvim okolnostima?“, pitao je čovek, zvučeći prilično zvanično.
„Moram odmah da obavestim kapetana i onda da probudim doktora Volasa. Kada potpišu dokumenta i pošalju odobrenje, odneće telo u mrtvačnicu i pripremiti ga za sutrašnju sahranu." Ne, ne, ne, povikao je Hari, ali niko ga nije čuo.
„Molim se kojem god bogu da postoji“, nastavila je sestra, „da se Amerika neće uključiti u ovaj rat.“
„To se neće desiti, dušo“, rekao je mladi oficir. „Ruzvelt je suviše prepreden da bi se umešao u još jedan evropski rat.“
„To su političari rekli i prošlog puta“, podsetila ga je Kristin.
„Hej, šta ti je?“ Zvučao je zabrinuto.
„Gospodin A ti je bio vršnjak. Možda je imao verenicu kod kuće.“
Hari je shvatio da u susednom krevetu nije ležao kapetan Hejvens, već Tom Bredšo. Tad je odlučio.


— o O o —



Kada se ponovo probudio, čuo je glasove u drugoj sobi. Nekoliko trenutaka kasnije doktor Volas i sestra Krejven ušli su u bolničko odeljenje.
„Mora da je bilo srceparajuće", rekla je sestra.
„Nije bilo nimalo prijatno", priznao je doktor. „Nekako je još gore što su bezimeni otišli u grob, mada se moram složiti s kapetanom da bi svaki mornar voleo da tako bude sahranjen."
„Ima li vesti s drugog broda?“
„Da, oni su prošli nešto bolje od nas. Jedanaestorica mrtvih, ali trojica preživelih - Kinez i dva Engleza.“
Hari se zapitao je li moguće da je kapetan Hejvens jedan od Engleza.
Doktor se nagnuo i otkopčao gornji deo Harijeve pidžame. Pomerao je hladni stetoskop po njegovim grudima i pažljivo slušao. Zatim mu je sestra stavila termometar u usta.
„Temperatura mu se znatno spustila, doktore", rekla je sestra nakon što je pogledala.
„Odlično. Pokušajte da mu date malo supe.“
„Naravno. Treba li vam moja pomoć s drugim putnicima?“
„Ne, hvala, sestro. Vaš najvažniji zadatak je da se pobrinete da ovaj preživi. Vidimo se za dva sata.“
Kada su se vrata zatvorila, sestra se vratila do Harijevog kreveta. Sela je i osmehnula se. „Vidiš li me?“, pitala je. Hari je klimnuo glavom. „A je 1’ možeš da mi kažeš kako se zoveš?“
„Tom Bredšo“, odgovorio je.

PEDESET PETO POGLAVLJE


„Tome“, rekao je doktor Volas nakon što je pregledao Harija, „možete li mi reći ime oficira koji je noćas preminuo? Voleo bih da napišem pismo njegovoj majci ili supruzi ako ju je lmao.
„Zvao se Hari Klifton", jedva čujno je odgovorio Hari. „Nije oženjen, ali prilično sam dobro poznavao njegovu majku. Nameravao sam da joj pišem.“
„To je lepo od vas“, odvrati Volas, „ali ipak bih želeo da joj pošaljem pismo. Imate li njenu adresu?"
„Da, ali ipak bi bilo bolje da prvo čuje od mene a ne od potpunog neznanca.“
„Ako tako mislite“, složio se Volas iako nije zvučao uvereno. „Mislim“, rekao je Hari nešto odlučnije. „Možete poslati moje pismo kada se Kanzaska zvezda vrati u Bristol. Naravno, ako kapetan još namerava da plovi za Englesku, budući da smo sad u ratu s Nemačkom.“
„Mi nismo u ratu s Nemačkom“, istakao je Volas.
„Nismo, u pravu ste“, brzo se ispravio Hari. „Nadajmo se da do toga nikada neće doći.“
„Slažem se, ali to neće sprečiti Kanzasku zvezdu da se vrati. Još je stotine Amerikanaca ostalo u Engleskoj i nemaju drugog načina da se vrate kući.“
„Nije li to opasno? Pogotovo posle onoga što smo doživeli."
„Ne verujem“, rekao je Volas. „Poslednje što će Nemci učiniti jeste da potope američki putnički brod jer bi nas to izvesno uvuklo u sukob. Predlažem da odspavate, Tome, zato što se nadam da će sestra sutra moći da vas izvede na palubu. Samo jedan krug za početak“, naglasio je.
Hari je zažmurio, ali nije pokušavao da zaspi jer je razmišljao o odluci koju je doneo i na koliko će života ona uticati. Uzevši identitet Toma Bredšoa, dao je sebi prostora da razmotri svoju budućnost. Kada čuju da je Hari Klifton poginuo na moru, ser Volter i ostatak porodice Barington biće oslobođeni obaveza koje misle da imaju, a Ema će moći da započne nov život. Verovao je da bi Stari Džek odobrio njegovu odluku iako još nije shvatio sve njene posledice.
Međutim, uskrsnuće Toma Bredšoa nesumnjivo će doneti druge probleme i moraće neprestano da bude na oprezu. Nije mu išlo naruku što ne zna ništa o Bredšou te je, kad god bi ga sestra Krejven pitala nešto o njegovoj prošlosti, morao da izmišlja ili menja temu.
Bredšo se pokazao veoma vešt u izbegavanju pitanja na koja nije želeo da odgovori i očigledno je bio usamljenik. Nije kročio u svoju zemlju bar tri godine, možda i duže, te njegova porodica neće znati da se vratio. Čim Kanzaska zvezda stigne u Njujork, Hari namerava da se vrati u Englesku prvim brodom.
Njegova najveća nedoumica bila je kako da spreči da njegova majka doživi nepotrebne patnje misleći da je ostala bez sina jedinca. Doktor Volas je rekao da će rešiti taj problem i poslati joj pismo čim se vrati u Englesku. Ali Hari tek treba da ga napiše.
Satima je ponavljao reči u glavi, te je, kada se dovoljno oporavio da misli prenese na papir, znao gotovo ceo tekst napamet.


Njujork
8. septembar 1939.


Najdraža majko,
Postarao sam se najbolje što sam mogao da dobiješ ovo pismo pre nego što ti neko kaže da sam poginuo na moru.
Kao što datum na ovom pismu dokazuje, nisam poginuo kada je Devon potonuo 4. septembra. Iz mora me je izvukao jedan američki brod i živ sam. Međutim, pružila mi se prilika da preuzmem identitet drugog čoveka, što sam i učinio u nadi da ću tebe i porodicu Barington osloboditi brojnih nevolja koje sam godinama nenamemo izazivao.
Važno je da znaš kako moja ljubav prema Emi nije nestala, daleko od toga. Ali smatram da nemam pravo da očekujem da provede ostatak života uzaludno se nadajući kako ću ikada dokazati da je moj otac Artur Klifton a ne Hjugo Barington. Ovako će moći da razmišlja o budućnosti s drugim čovekom. Zavidim mu.
Nameravam da se vratim u Englesku u bliskoj budućnosti. Ako dobiješ neku poruku od Toma Bredšoa, znaj da ću to biti ja.
Stupiću u vezu s tobom čim kročim u Englesku, ali dotle te molim da čuvaš moju tajnu kao što si svoju krila tolike godine. Tvoj sin koji te voli,
Hari


Pročitao je pismo nekoliko puta pre nego što ga je stavio u kovertu i napisao „Lično i strogo poverljivo“. Naslovio ga je na gospođu Artura Kliftona, Stil haus lejn 27, Bristol.
Sledećeg jutra je dao pismo doktoru Volasu.
„Misliš li da si spreman da se prošetaš po palubi?“, pitala je Kristin.
„I te kako“, odgovorio je Hari, koristeći izraz kojim se njen momak često služio, iako mu je još bilo neprirodno da doda reč „dušo“.
Tokom dugih sati koje je proveo u krevetu, Hari je pažljivo slušao doktora Volasa i, kad god je bio sam, pokušavao da podražava njegov naglasak, za koji je Kristin Ričardu rekla da je sa istočne obale. Hari je bio zahvalan na satima koje je proveo s profesorom Padžetom učeći glasovne veštine za koje je verovao da će mu koristiti samo na pozornici. Sad je na pozornici. Međutim, još nije znao kako da se izbori s Kristininom bezazlenom radoznalošću i zainteresovanošću za njegovo poreklo i odrastanje.
Pomogli su mu romani Horejšija Aldžera i Torntona Vajldera, jedine dve knjige ostavljene u bolničkom odeljenju. Zahvaljujući njima, stvorio je izmišljenu porodicu iz Bridžporta u Konektikatu. Činili su je otac, upravnik banke Konektikat trast end sejvings u malom gradu, majka, dobra domaćica, i starija sestra Sali, srećno udata za Džejka, vlasnika lokalne alatnice. Osmehnuo se sam za sebe kada se setio primedbe profesora Padžeta da će s takvom maštom pre završiti kao pisac nego glumac.
Hari je oklevajući spustio stopala na pod i polako ustao uz Kristininu pomoć. Kada je obukao bademantil, uhvatio ju je za ruku i nesigurno otišao do vrata, popeo se uz stepenice i izašao na palubu.
„Koliko je prošlo otkako nisi bio kod kuće?“, pitala je Kristin kada su polako pošli palubom.
Hari se uvek trudio da se drži onoga što je znao o Bredšou i dodavao sitnice iz života svoje izmišljene porodice. „Malo više od tri godine“, odgovorio je. „Moja porodica se ne žali jer znaju da sam odmalena želeo da se otisnem na more.“
„Ali kako si završio na engleskom brodu?“
Prokleto dobro pitanje, pomislio je Hari. Želeo je da zna odgovor. Zateturao se kako bi sebi dao vremena da smisli uverljiv odgovor. Kristin se nagla da mu pomogne.
„Dobro sam“, rekao je kada ju je ponovo uhvatio za ruku. A onda je počeo da kija.
„Možda je vreme da se vratiš na odeljenje", predložila je Kristin. „Da se ne prehladiš. Možemo sutra ponovo pokušati.“
„Kako ti kažeš“, odgovorio je Hari s olakšanjem što nije nastavila da ga ispituje.
Nakon što ga je ušuškala kao majka malo dete, brzo je utonuo u dubok san.


— o O o —



Hari je uspeo da napravi jedanaest krugova po palubi dan pre nego što je Kanzaska zvezda uplovila u njujoršku luku. Iako to nije mogao nikome da prizna, bio je prilično uzbuđen što će videti Ameriku.
„Hoćeš li otići pravo u Bridžport kada se usidrimo?“, pitala je Kristin dok su pravili poslednji krug. „Ili nameravaš da ostaneš u Njujorku?"
„Nisam mnogo razmišljao o tome“, odgovorio je Hari, iako zapravo jeste. „Pretpostavljam da to zavisi od toga u koliko sati ćemo se usidriti“, dodao je, pokušavajući da predupredi njeno sledeće pitanje.
„Možeš da prespavaš u Ričardovom stanu na Ist sajdu.“
„O, ne bih hteo da mu budem na smetnji.“
Kristin se nasmejala. „Znaš, Tome, ponekada više zvučiš kao Englez nego kao Amerikanac.“
„Pretpostavljam da je posle toliko godina na engleskim brodovima prirodno da te na kraju engleski mornari pokvare.“
„Je l’ zbog toga nisi mogao da podeliš svoj problem s nama?“ Hari se naglo zaustavio: ovog puta ga neće spasti teturanje i kijanje. „Da si samo bio malo iskreniji na početku, rado bismo ti pomogli da rešiš problem. Ali s obzirom na okolnosti, nismo imali izbora osim da obavestimo kapetana Parkera i njemu prepustimo odluku.“
Hari je klonuo u najbliži ligeštul, ali pošto Kristin nije pokušala da mu pomogne, znao je da je potučen. „Mnogo je složenije nego što misliš“, počeo je. „Ali mogu da objasnim zašto nisam želeo da uključujem nikog drugog.“
„Nije potrebno. Kapetan nam je već pritekao u pomoć. Ali želeo je da te pita kako ćeš se izboriti s krupnijim problemom.“ Hari je oborio glavu. „Spreman sam da odgovorim na sva kapetanova pitanja“, rekao je i gotovo osetio olakšanje što je otkriven.
„Kao i sve nas, zanimalo ga je kako ćeš da siđeš s broda bez odeće i prebijene pare?“
Hari se osmehnuo. „Mislio sam da će Njujorčani smatrati da je ogrtač s Kanzaske zvezde prilično elegantan.“
„Iskreno, većina Njujorčana ne bi primetila ni kada bi u bademantilu prošetao Petom avenijom“, odvratila je Kristin. „A oni koji bi primetili, verovatno bi pomislili da je to najnovija moda. Ali za slučaj da nije tako, Ričard ti je ustupio dve bele košulje i sportski blejzer. Šteta što je toliko viši od tebe inače bi ti rado dao i par pantalona. Doktor Volas će ti pokloniti par smeđih cipela, par čarapa i kravatu. Problem su nam samo još pantalone, ali kapetan ima par bermuda koje mu više ne odgovaraju.“ Hari prasnu u smeh. „Nadam se da se nećeš uvrediti, Tome, ali smo sakupili nešto novca“, dodala je i pružila mu debelu kovertu. „Mislim da ima više nego dovoljno da stigneš do Konektikata."
„Kako da vam zahvalim?“
„Nije potrebno, Tome. Svi smo veoma srećni što si preživeo. Samo mi je žao što nismo uspeli da spasemo i tvog prijatelja Harija Kliftona. Ipak, biće ti drago da čuješ kako je kapetan Parker naložio doktoru Volasu da lično uruči pismo njegovoj majci.“

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE


Hari je tog jutra bio među prvima na palubi, približno dva sata pre nego što je Kanzaska zvezda trebalo da uplovi u njujoršku luku. Prošlo je još četrdeset minuta dok sunce nije izašlo, a dotle je osmislio kako će provesti prvi dan u Americi.
Već se pozdravio s doktorom Volasom, nakon što je nespretno pokušao da mu zahvali na svemu što je učinio. Volas ga je uverio da će poslati pismo gospođi Klifton čim stigne u Bristol i nerado prihvatio njegov savet da možda nije pametno da je poseti pošto mu je natuknuo da je sklona histeriji.
Hari je bio dirnut kada ga je kapetan Parker posetio u bolničkom odeljenju da mu donese par bermuda i poželi sreću. Kada se vratio na most, Kristin je odlučno rekla: „Vreme je da se vratiš u krevet, Tome. Trebaće ti snaga ako ćeš sutra da putuješ u Konektikat." Tom Bredšo je želeo da provede dan-dva s Ričardom i Kristin na Menhetnu, ali Hari Klifton nije mogao da gubi vreme pošto je Engleska objavila rat Nemačkoj.
„Kada se probudiš", nastavila je Kristin, „pokušaj da dođeš na putničku palubu pre zore kako bi video izlazak sunca dok uplovljavamo u Njujork. Znam da si to video mnogo puta, ali mene uvek oduševi.“
„I mene“, rekao je Hari.
„A kada se usidrimo, zašto ne bi sačekao da se Ričard i ja odjavimo s dužnosti kako bismo se zajedno iskrcali?“
Hari je na sebi imao Ričardov sportski blejzer i košulju, koji su mu bili veliki, kapetanove bermude, predugačke, i doktorove čarape i cipele, malo tesne, ali jedva je čekao da izađe na obalu.
Brodski blagajnik već je poslao telegram njujorškom emigracionom odeljenju da ih obavesti kako na brodu imaju putnika više, američkog građanina po imenu Tom Bredšo. Odgovorili su da bi gospodin Bredšo trebalo da se javi emigracionim vlastima, koje će preuzeti slučaj.
Kada ga Ričard bude odbacio na stanicu Grand central, Hari je nameravao da procunja malo pre nego što se vrati u luku i vidi koji brodovi plove za Englesku. Nije važno u koju luku idu, sve dok nije Bristol.
A pošto pronađe odgovarajuće plovilo, prijaviće se za bilo koji posao. Nije mario hoće li raditi na mostu ili u kotlarnici, prati palubu ili ljuštiti krompir sve dok može da se vrati u Englesku. Ako se ispostavi da nema poslova, platiće najjeftiniju kabinu. Već je zavirio u debelu belu kovertu koju mu je Kristin dala i ima više nego dovoljno novca da plati brodsku kabinu koja ne može biti manja od ostave za metle u kojoj je spavao na Devonu.
Rastužio se što neće moći da stupi u vezi sa svojim starim prijateljima kada se vrati u Englesku, a moraće da bude obazriv i kada bude kontaktirao s majkom. Ali, čim stupi na obalu, njegov jedini cilj biće da se ukrca na neki brod njegovog veličanstva kako bi se borio protiv neprijatelja, iako je znao da će morati da ostane na brodu kad god se vrati u luku, kao zločinac koji beži od zakona.
Misli mu je prekinula jedna žena. S divljenjem je pogledao Kip slobode, koji se uzdizao ispred njega u jutarnjoj izmaglici. Video je fotografije čuvenog spomenika, ali nije imao predstavu o njegovoj pravoj veličini sve dok se nije nadvio nad Kanzaskom zvezdom da poželi dobrodošlicu posetiocima, emigrantima i svojim sugrađanima.
Kako se brod približavao luci, Hari se nagnuo preko ograde i zagledao prema Menhetnu, razočaran što neboderi nisu izgledali viši od nekih zgrada kojih se sećao iz Bristola. Ali kako su minuti prolazili, postajali su sve viši dok nisu izgledali kao da streme prema nebesima i morao je da zakloni oči od sunca dok je gledao nagore u njih.
Tegljač je isplovio da ih dočeka i bezbedno usmeri Kanzasku zvezdu prema sidrištu broj sedam. Kada je Hari ugledao gomilu koja je klicala, prvi put je osetio zebnju iako je mladić koji je uplovio u Njujork tog jutra bio mnogo stariji od četvrtog oficira koji je pre samo tri nedelje isplovio iz Bristola.
„Nasmeši se, Tome.“
Hari se okrenuo i video Ričarda kako gleda u Kodakov foto-aparat. Zurio je u obrnutu fotografiju Harija iza koga su bili neboderi s Menhetna.
„Ti si putnik kojeg neću brzo zaboraviti“, rekla je Kristin, koja je stala kraj njega da bi ih Ričard zajedno uslikao. Umesto uniforme obukla je elegantnu haljinu na tufne, beli kaiš i bele cipele.
„Kao ni ja tebe“, odgovorio je Hari, nadajući se da oni neće primetiti koliko je nervozan.
„Vreme je da izađemo na obalu“, rekao je Ričard i zatvorio kapak foto-aparata.
Sišli su širokim stepeništem na donju palubu, s koje su putnici već odlazili s broda da se nađu s rođacima kojima je laknulo i željnim prijateljima. Dok su prelazili mostić, Hari se odobrovoljio zato što su brojni putnici i članovi posade hteli da se rukuju s njim i požele mu sreću.
Kada su stupili na dok, uputili su se prema emigracionom odeljenju i stali u jedan od četiri duga reda. Hari je gledao u svim pravcima i želeo je da postavi brojna pitanja, ali ona bi otkrila da je prvi put u Americi.
Prvo što ga je zapanjilo bila je šarolikost američkog naroda. Samo je jednom video crnca u Bristolu i zaustavio se da pilji u njega. Stari Džek mu je rekao da je to nepristojno i bezobzirno. „Kako bi se osećao da se svi zaustavljaju da zure u tebe samo zato što si belac?“ Ali na njega su najviše uticah buka, vreva i užurbanost svuda naokolo. Zbog toga mu je Bristol delovao kao da pripada nekom prošlom vremenu.
Već je zažalio što nije prihvatio Ričardovu ponudu da prespava, a možda i provede nekoliko dana u gradu koji mu se činio veoma uzbudljiv iako još nije izašao s doka.
„Kako bi bilo da prvi prođem?“, pitao je Ričard kada su dospeli na početak reda. „Onda ću preuzeti automobil i sačekati vas ispred terminala.“
„Dobra ideja“, složila se Kristin.
„Sledeći!“, povikao je emigracioni službenik.
Ričard mu je prišao i pružio pasoš, a čovek je brzo pogledao fotografiju pre nego što je udario pečat. „Dobro došli, poručniče Tibete.“
„Sledeći!“
Hari je istupio, mučno svestan toga da nema pasoš niti bilo kakve isprave i da se predstavlja tuđim imenom.
„Ja sam Tom Bredšo“, rekao je sa samopouzdanjem koje nije osećao. „Verujem da je blagajnik s Kanzaske zvezde poslao telegram da vas obavesti o mom iskrcavanju.“
Službenik se pomno zagledao u njega pa podigao list papira i počeo da proučava dugačak spisak imena. Konačno je štriklirao jedno pre nego što se okrenuo i klimnuo glavom. Hari je tek tad video dva čoveka kako stoje s druge strane rampe. Nosili su istovetna siva odela i sive šešire. Jedan mu se osmehnuo.
Službenik je pečatirao list papira i pružio ga Hariju. „Dobro došli natrag, gospodine Bredšo. Mnogo je vremena prošlo.“
„Svakako“, odvratio je Hari.
„Sledeći!“
„Sačekaću te“, rekao je kada je Kristin prišla šalteru.
„Trajaće samo minut“, uverila ga je.
Hari je prošao rampu i prvi put kročio u Sjedinjene Američke Države.
Prišla su mu dvojica u sivim odelima. Jedan mu se obratio: „Dobro jutro, gospodine. Jeste li vi Tomas Bredšo?“
„Jesam“, odgovorio je Hari.
Čim je to izgovorio, drugi čovek ga je zgrabio i povukao mu ruke iza leđa. Prvi mu je stavio lisice. Sve se desilo tako brzo da Hari nije imao vremena da se pobuni.
Ostao je pribran jer je već zaključio kako je moguće da će neko shvatiti da on nije Tom Bredšo, već Englez po imenu Hari Klifton. Ali pretpostavio je da je najgore što se može desiti deportacija u Englesku. A budući da upravo to nameravaju da urade, nije se protivio.
Hari je ugledao dva automobila koja su čekala pored ivičnjaka. Prvi je bio crno policijsko vozilo, čija je zadnja vrata otvorio još jedan namršten čovek u sivom odelu. Drugi je bio crveni sportski automobil. Ričard je sedeo na haubi i osmehivao se.
Čim je Ričard video da Toma odvode s lisicama na rukama, skočio je i potrčao prema njemu. Istovremeno je jedan policajac počeo Hariju da čita njegova prava, dok ga je drugi i dalje čvrsto držao za lakat.
„Šta to radite, kog vraga?“, pitao je Ričard čim ih je stigao.
Nijedan policajac se nije udostojio da mu odgovori dok su vodili Toma prema kolima.
Ričard je hodao uporedo s njima, zapanjen što Tom izgleda potpuno pribrano, gotovo kao da nije iznenađen što ga hapse. Uprkos tome, odlučio je da pomogne prijatelju iako se policajci nisu obazirali na njega. Stigli su do policijskog vozila, a Ričard je skočio ispred njih i preprečio im put.
„Za šta je gospodin Bredšo optužen?“, odlučno je pitao.
Viši inspektor se zaustavio, pogledao Ričarda u oči i odgovorio: „Ubistvo prvog stepena.“

1 The quick brown fox jumps over the lazy dog. (Prim. prev.)


2 Jevanđelje po Luci 2:29-32. (Prim. prev.)


3 Reč je o dobrovoljačkoj vojsci osnovanoj u Engleskoj za vreme Prvog svetskog rata. (Prim. prev.)


4 Misli se na teren za kriket u London, ali Lord znači Gospod. (Prim. prev.)


5 Lik iz romana Dejvid Koperfild koji se stalno zaduživao i upadao u nevolje. (Prim. prev.)


6 I. K. Brunel je zbog napete političke situacije više puta morao da traži investitore za izgradnju mosta Klifton. (Prim. prev.)


7 Pokrajina u Južnoafričkoj republici. (Prim. prev.)


8 Održava se druge nedelje u novembru u Velikoj Britaniji u znak sećanja na kraj Drugog svetskog rata. (Prim. prev.)


9 Lik iz drame Bogojavljenska noć Vilijama Šekspira. (Prim. prev.)
10 Cina je lik iz drame Julije Cezar Vilijama Šekspira. (Prim. prev.)
11 Đavo ili Robin Drug je lik iz drame Sati letnje noći Vilijama Šekspira. (Prim. prev.)
12 Nekada su engleske novine Tajms nazivali Thunderer. (Prim. prev.)
13 Viljem Šekspir Romeo i Đulijeta, Kultura, Beograd, 1963, preveli Borivoje Nedić i Velimir Živojinović. (Prim. prev.)
14 Pesma Bristolaca je školska himna Bristolske srednje škole. (Prim. prev.)
15 Exbibitioner znači stipendista na engleskom. (Prim. prev.)
16 Tri izraelska mladića iz Knjige proroka Danila koje je Nabukodonosor bacio u upaljenu peć iz koje ih je izbavio božji anđeo. (Prim. prev.)
17 Penny black je prva lepljiva marka na svetu koja je korišćena u državnoj poštanskoj službi. Puštena je u promet u Engleskoj 1840. (Prim. prev.)
18 Klifton se na engleskom piše Clifton. (Prim. prev.)