Sanjalo-Knut Hamsun

Norveški nobelovac pisao je ovaj kratak roman za tzv. odrasle, a knjiga je idealna za decu koja su nestrpljiva da odrastu. “Ko je zapalio šumu?” jeste pitanje uzbudljive fabule ove priče, pune akcije i u rečima i na delu... Čitalac njen ne može biti ravnodušan...

1.

Na kuhinjskom prozoru parohijskog doma stoji sobarica Marija Los. Pogled je uprla u mesto podaleko od doma. Ona poznaje ono dvoje kod živice; ono nije niko drugi do telegrafista Rolandzen, njen verenik, sa Olgom, crkvenjakovom kćerkom. Ovo je drugi put ovoga proleća da ih vidi zajedno; šta to može značiti? Da nije sobarica Los bila ovoga trenutka u velikom poslu, ona bi odmah otišla do njih i tražila objašnjenje.
Ali ima li za to vremena? Novi se sveštenik očekuje svakog časa sa svojom porodicom, i svuda u prostranoj kući marljivo se radilo. Na badži[1] je bio mali Ferdinand. Naređeno mu je da pazi na zaliv i odmah javi dolazak, kako bi putnici zatekli toplu kafu. Možda će im trebati kakvog okrepljenja; Rozengard, pristanište parobroda, udaljeno je jednu milju. Odatle će čamcem doći ovamo.
Još ima nešto snega i leda po poljima, ali je maj i lepo vreme, a sem toga je dan nad Norveškom dug i svetao. Svrake i vrane sagradile su marljivo svoja gnezda, a na golim brežuljčićima već se zelenila trava. Ljiljan je u vrtu isterao kroz sneg.
Sad je glavno bilo znati kakav je čovek novi sveštenik. Cela je parohija bila radoznala. Istina, on će biti samo privremeno kapelan dok se ne imenuje stalan sveštenik; ali ta privremenost može dosta dugo trajati. Ribarsko je stanovništvo bilo siromašno i odlazak svake četvrte nedelje u podružnu crkvu bio je dosta tegoban. Ovo svešteničko mesto nije bilo takvo da bi se za njega otimalo.
Govorilo se da je kapelan bogat čovek, koji ne tvrdiči novcem. Sobarica i dve sluškinje već su bile nabavljene; nije se štedelo ni sa drugim pomoćnim silama za kuću, već su pogođena dva momka. Sem toga je tu bio i mali Ferdinand, koji je kao okretan i živ dečko trebao da bude svakome na usluzi. Na opštinu je ugodno delovalo što se mislilo da je sveštenik bogat. On neće cepidlačariti s privilegijama, nego će, naprotiv, siromahe ponešto pomagati. Radoznalost je bila vrlo velika. Dole kod pristaništa za čamce bila su već oba sveštenikova pomoćnika i još nekoliko ribara u svojim teškim čizmama koji su razgovarali žvaćući duvan i pljuckajući.
Najzad stiže i veliki Rolandzen idući polagano. Pustio je Olgu da ide. I sobarica Los ostavi prozor. Ona će već razgovarati s njime; nije to bio prvi put da je ona Rolandzena pozivala na odgovornost. Poreklom je bila iz Holandije, govorila je kao što se govori u Bergenu, i bila je vrlo okretna na jeziku. Zbog toga ju je Rolandzen nazivao jezičkom. Uopšte je Rolandzen bio dosetljiv i drzak čovek.
Kuda je pošao sada? Je li doista nameravao da dočeka svešteničku porodicu? Nije danas bio nimalo ozbiljniji no obično. U njegovoj petlji od kaputa bila je zadenuta ljiljanova grančica sa pupoljcima, a šešir je nosio malo nakoso: takav će se pokazati! Sveštenikovi pomoćnici najviše bi voleli, svakako, da nije nikako ni dolazio u ovo doba, u ovako važan čas.
Zar je lepo izgledati onako kako je on izgledao? Njegov veliki nos bio je i odveć bezobrazan za neznatnu službu, koju je vršio; sem toga se nije cele zime šišao i glava mu je izgledala kao glava umetnika. Njegova je verenica govorila, iz osvete, da izgleda kao slikar, koji radi kao fotograf. Bio je mladić i neženja od trideset i četiri godine; svirao je na gitari i pevao dubokim glasom razne pesme; na dirljivim mestima smejao se toliko da je plakao od smeha. Takav je veličanstven bio u tim stvarima! Bio je upravitelj telegrafske stanice i već deset godina na istom mestu. Rolandzen je bio velik i jake građe; nije imao običaj da izbegava tučnjavu, samo ako je prilika povoljna.
Mali se Ferdinand trgnu. Sa badže ugleda on beli čamac trgovca Maka, kako skreće u zaliv; za tren oka sleti niz basamake u tri smela skoka i uleti u kuhinju: „Eto ih!”
„Eto ih!”, zavikaše sluškinje prestrašeno. Ali se sobarica ne zbuni; ona je služila već kod prošlog sveštenika i razume svoj posao, temeljito i praktično. „Dajte kafu”, bilo je sve što je rekla.
Mali Ferdinand odleti sa svojom novošću k slugama. Oni baciše iz ruku ono što su toga trenutka držali, pođoše i pohitaše pristaništu da pomognu. U svemu je bilo deset ljudi kod dočeka stranca.
„Dobar dan”, reče sveštenik sa čamca, osmehnu se i skide svoj meki šešir. A svi ljudi na kopnu skinuše kape i sluge se duboko nakloniše, da im duga kosa pade do očiju. Veliki Rolandzen nije preterivao kao ostali, stajao je uspravno, ali je i on šešir duboko spustio.
Sveštenik je bio mlađi čovek sa riđim zaliscima i pegama. Njegove su nozdrve bile skoro zatvorene svetlom dlakom od brade. Gospođa je ležala bolesna od morske bolesti u sobici na čamcu.
„Stigli smo”, reče sveštenik kroz vrata sobice i pomože svojoj ženi da se digne. Oboje je bilo obučeno u čudnovato staro odelo, koje nije izgledalo naročito lepo. To su bile samo gornje odeće, koje su uzajmili za put, svoju lepšu garderobu složili su u sanduke. Šešir je gospođi spao do potiljka, njeno bledo lice sa velikim očima privlačilo je poglede. Pomoćnik Levion zagazi do čamca i iznese je na kopno, a sveštenik sam iziđe.
„Ja sam Rolandzen, telegrafista”, reče veliki Rolandzen i istupi napred. Bio je podobro pijan i oči su mu se staklile. Ali kako je bio okretan u ponašanju, njegovo je držanje bilo sigurno. Đavolji Rolandzen nije činio nikakvih ispada, kad je trebalo da se kreće među velikim, umeo je da se ponaša sa svima lepo i da se služi finim izrazima, koji su zgodni za taj čas. „Ako je dopušteno”, nastavi on dalje okrenut svešteniku, „ja ću Vam predstaviti sve prisutne. Ova su dvojica, mislim, pomoćnici sveštenikovi. Ona su dvojica sluge, a ovo je Ferdinand”.
Sveštenik i popadija mahnuše glavom ljudima. „Dobar dan, dobar dan”, oni će se već brzo upoznati. Da, da, sad je najpre trebalo prtljag izneti na kopno.
Pomoćnik je Levion pogledao u kućicu na barci i kao da se spremao da još jednom gazi do nje. „Zar nema dece?”, upita on.
Niko ne odgovara i svi gledaju u supruge.
„Ima li dece u kućici?”, pita uporno pomoćnik.
„Nema”, odgovara vozar sa čamca.
Gospođino se lice zacrveni. Sveštenik reče:
„Samo nas dvoje… Vi ćete, ljudi, već doći gore da naplatite!”
Naravno, bio je bogat. On nije bio čovek koji zadržava sirotinji njenu nagradu: prijašnji sveštenik nije nikada plaćao zaradu, samo je govorio: hvala lepo, posle!
Peli su se i Rolandzen je predvodio. Išao je kroz sneg kraj puta da bi drugi imali mesta; nosio je lepe lakovane cipele, ali ga to nije nimalo bunilo, i kaput mu je bio otvoren iako je duvao hladan majski vetar.
„To je crkva!”, reče sveštenik.
„Izgleda da je stara. Ima li unutra peć?”, upita gospođa.
„Premnogo me pitate”, odgovori Rolandzen; „mislim da nema”.
Sveštenik se zbuni. Pred njim nije, dakle, bio crkvenjak, nego naprotiv neko ko nije mnogo razlikovao svečani od radnog dana. I sveštenik se poče hladnije ponašati prema strancu.
Sobarica je stajala na stepenicama, i Rolandzen opet poče predstavljati. Kad je to završio, pozdravi i htede otići. „Pričekaj malo, Ove!”, reče sobarica Los. Ali Rolandzen nije hteo čekati, pozdravi se i siđe natraške niza stepenice. Mora da je ovo čudan svetac, pomisli u sebi sveštenik.
Gospođa je već bila u sobi. Počela se oporavljati od morske bolesti i razgledaše prostorije. Ona odabra najvidniju i najlepšu sobu svešteniku za rad, a za se uze sobu u kojoj je do sada stanovala sobarica Los.

2.

Rolandzen nije hteo da čeka: on je poznavao sobaricu Los i znao je šta ga čeka. A on je nerado radio što drugo, sem ono što je sam hteo.
Gore na putu srete jednog ribara iz opštine, koji je zakasnio na doček sveštenika. Bio je to Enoh, okretan i dobroćudan čovek, koji je uvek išao oborenih očiju i nosio oko glave šal zbog uhobolje.
„Zakasnio si”, reče mu Rolandzen.
„Je li došao?”
„Jeste. Rukovao sam se s njime”. I prolazeći mimo ribara, dobaci mu: „Zapamti što ću ti reći: Ja mu zavidim zbog njegove žene.”
Njegove drske i lakomislene reči rečene su upravo kome treba. Enoh će se već pobrinuti da to saznaju i drugi.
Rolandzen je išao sve dalje i dalje duž šume i dođe do reke. Tu je bila fabrika ribljeg lepka trgovca Maka, u kojoj je radilo nekoliko devojaka, sa kojima je voleo Rolandzen da se šali kad bi prolazio pokraj fabrike. On je doista bio drzak u tom pogledu; to je tvrdio svako. Sem toga je danas bio dobre volje i vrlo raspoložen i zadržao se duže no obično. Naravno, devojke su videle da je dobro povukao.
„Ronja, šta misliš zašto ja dolazim tako često ovamo?”, reče Rolandzen.
„Odakle ja znam?”, odgovori Ronja.
„Ti sigurno misliš da me tera stari Laban.”
Devojke su se smejale:
„On je govorio Laban, a mislio Adam.”
„Hoću da te spasem”, reče Rolandzen. „Treba da se dobro čuvaš ovdašnjih ribarskih momaka, to su nevaljali napasnici.”
„Vi ste sami najveći napasnik”, reče jedna druga devojka. „Vi imate i dvoje dece. Stidite se!”
„Ih, Nikolina, zar ti to govoriš? Ti si, Nikolina, uvek bila čivija za moj sanduk, ti to dobro znaš. Ali ću tebe, Ronja, da spasem, pa ti to htela ili ne.”
„Možete ići sobarici Los”, reče Ronja.
„Ali si ti strašno glupa”, nastavljaše Rolandzen. „Koliko sati treba, na primer, da pariš riblje glave, dok ne zavrneš ventil?”
„Dva sata”, odgovori Ronja.
I Rolandzen klimnu glavom. To je i on sam izračunao. Đavo Rolandzen znao je dobro, zašto je iz dana u dan išao do fabrike, okolo lunjao i devojke ispitivao.
„Ne skidaj poklopca, Pernila”, reče on. „Jesi li poludela!”
Pernila pocrvene. „Fridrih je rekao da mešam u tiganju”, odgovori ona.
„Kad god digneš poklopac, izlazi toplota”, reče Rolandzen.
Ali čim odmah posle toga dođe Fridrih Mak, sin trgovca Maka, poče Rolandzen opet svoj obični ton skitnice:
„Jesi li ti ona Pernila što je služila kod upravnika godinu dana? Tada si bila tako pakosna i zločesta da su samo pokrivači ostali čitavi, jer ih nisi mogla razbiti.”
Svi se prisutni nasmejaše. Pernila je bila najmirnija duša na svetu. Imala je i manu i bila sem toga kći orguljaša u crkvi zbog čega joj je pripadalo malo svetosti.
Kad je Rolandzen opet izišao na put, vide ponovo Olgu crkvenjakovu. Bila je u dućanu. Sad je žurila, što je više mogla, da izmakne, jer bi bila sramota kad bi Rolandzen pomislio da ga je ona čekala.
Ali Rolandzen nije tako mislio, on je znao: ako slučajno ne prolaze upravo jedno kraj drugog, onda mlada devojka obično beži pred njim i nestaje. I Rolandzen je odobravao to potpuno, kad nije mogao kod nje ništa postići. Ona ga nije ni zanimala.
Rolandzen stiže kući na stanicu. Uozbilji se, da bi se otresao pomoćnika, koji je voleo da s njim razgovara; Rolandzen nije bio u ovo vreme prijatan drug. Zatvarao se u svoju zabitu sobicu, u koju niko nije ulazio sem njega i jedne stare gospođe. Tu je on živeo i spavao.
Ta je soba bila Rolandzenov svet. Rolandzen se razumevao i u nešto drugo, sem u lakomislenosti i rakiju, on je bio veliki istraživač i izumitelj. Njegova je soba zaudarala od kiselina, sokova i lekarija. Miris je prodirao na ulicu i svaki ga je stranac morao osetiti. Rolandzen nije ni krio da sve ove medikamente drži u sobi jedino za to da ubije miris silne rakije, u kojoj prosto pliva. Ali je to lagao Ove Rolandzen iz sasvim nerazumljivih razloga.
Naprotiv, on je trebao sve one sokove u bocama i vrčevima za svoje eksperimente. Pomoću hemije on je izumeo novi način za pravljenje ribljeg lepka. Taj je način mogao da sasvim utuče metodu trgovca Maka. Mak je podigao svoju fabriku sa velikim troškovima, prevoz je bio nezgodan, a nabavka sirovine bila je ograničena na vreme hvatanja ribe, sem toga je upravljao fabrikom njegov sin Fridrih, koji nije bio stručnjak. Rolandzen je znao da napravi riblji lepak i iz drugih tvari sem iz ribljih glava, a sem toga je znao da napravi lepak i od mnogih otpadaka, koje je Mak bacao. A iz poslednjeg otpatka znao je da napravi vrlo važnu materiju za boje.
Izum bi već bio činjenica da se telegrafista Rolandzen nije morao boriti sa svojom velikom sirotinjom. Ali u ovom mestu moglo se do novca doći samo pomoću trgovca Maka, i Rolandzen je imao svojih jakih razloga što nije hteo da ide k njemu. Jednog se dana usudio, da nagovesti, da je lepak iz fabrike na vodopadu preskup; ali je Mak samo odmahnuo rukom, kao čovek od uticaja i gospodin, kakav je i bio, i rekao da je fabrika zlatni majdan. Rolandzen je goreo od želje da otkrije rezultat svoga istraživanja. Svoju je robu poslao na ogled hemičarima u zemlji, i u inostranstvu i dobio je uverenje da je početak dobar. Ali dalje nije išao. Trebalo je još da napravi čistu i bistru tečnost i da dobije patente za sve zemlje.
Zar je Rolandzen bez uzroka i ni za šta došao kod pristaništa, da dočeka sveštenika? Vrag Rolandzen imao je svoje planove! Ako je doista sveštenik bogat, onda može lako izdati nešto novca za važan izum. „Ako neće niko, ja ću učiniti!”, sigurno će sveštenik reći. Rolandzen se nadao.
Ah, Rolandzen je lakomislen, i najmanji povod raspirivao je u njemu nadu. Ali i razočaranja je podnosio on hrabro, muški i ponosno, i nije malaksavao. Ni za Makovu kćer Elizu, na primer, nije očajavao. Bila je visoka i lepa, crnomanjaste kože i crvenih usnica, i bile su joj dvadeset i tri godine. Govorilo se da je kapetan Henriksen sa obalnog broda njen potajni verenik, ali godine su dolazile i prolazile, a od svega toga nije bilo ništa. Zašto? Već pre tri godine, dakle, kad je Elizi bilo dvadeset godina, otkrio joj je Rolandzen svoje srce u svom ludom mladićkom zanosu. Ona je bila tako ljubazna da ga nije razumela. Rolandzen je zbog toga trebalo da prekine stvar i da se povuče, ali je on išao još i dalje, i prošle godine počeo joj je svašta govoriti. Ona nije mogla ništa drugo da uradi sem da se ovom ludom i uobraženom telegrafisti nasmeje u lice, još pre no što mu je otvoreno pokazala kolika je razlika između njih. Da, između njega i nje, koja je puštala i samog kapetana Henriksena da godinama čeka na njeno: da! To je bilo onda kad je Rolandzen odmah otišao sobarici Los i s njome se verio. Time je hteo da kaže da odbijanje na najvišem mestu ne znači njegovu smrt.
Ali je sada opet nastalo proleće, i nije mogao da izdrži od navale ljubavi. Fantazija je radila u punom naponu i zanosio se najneverovatnijim snovima.

3.

Sa širokog je mora dolazila proljetnja haringa. Ribari su neprestano u svojim čamcima i ispituju ceo dan durbinom more. Gde ptice kruže u jatima i sleću ovde i onde u talase, tu se zadržava haringa; u dubokoj vodi može se već mrežom loviti, ali je sada veliko pitanje da li će haringa potražiti plića mesta i skrovišta i fjordove, gde se mogu zatvoriti mrežama cela jata. Tek tada se skupljaju mreže, tek tada nastaje život, i glasni uzvici odjekuju, i dolaze barke i silan narod. A zarade ima kao peska na morskoj obali.
Ribolov je kockanje. Ribar razapne mrežu i čeka na uspeh, on baca mrežu i prepušta sudbini rezultat. Često dolazi gubitak za gubitkom, oruđe mu odnese voda ili propadne i potone; ali se on oprema ponovo i izlazi na pučinu. Često puta plovi do mesta gde su drugi imali sreću, muči se i vesla nedeljama po najgorim mestima i najposle stiže kasno na mesto: igra je izgubljena. Ali katkada je velika sreća na sred puta, čeka ga, zadržava i puni njegov čamac talirima. Niko ne zna kome će se sreća nasmešiti, i svi se sa istim pravom nadaju…
Već je bio trgovac Mak na straži, već je imao u čamcu svoju mrežu i svoju liku, i nije skidao durbina sa očiju. Mak je imao u zalivu brod sa tri katarke (galeazu) i dve jahte. Upravo su se povratili sa lova na bakalare kod Lofota i teret je bio iskrcan; sad je hteo da natovari haringe, ako dođu haringe, podrum mu je bio pun praznih bačava. On je hteo da nakupuje i haringa koliko god može dobiti; zbog toga je nosio uza se gotov novac, da bi mogao isplatiti još pre no što bi cene skočile.
Oko sredine maja pođe trgovcu za rukom da prvi zatvori mrežom haringe. Nije ih bilo osobito mnogo, samo pedeset buradi, ali se ipak o tome pričalo okolo i posle nekoliko dana stigoše na to mesto strani ribolovci. Tu je izgled bio dobar.
U to se vreme dogodi jedne noće provala u Makovoj pisarnici. To je bio odveć smeo zločin, jer su noći bile vidne od večeri do jutra, i sve se, što se događalo, moglo opaziti još na velikoj udaljenosti. Lopov je obio dvoja vrata i ukrao dve stotine talira.
To je bio nečuveni događaj za parohiju, koji nije niko mogao razumeti.
I najstariji ljudi čuli su tek sada prvi put u životu o krađi kod Maka. U malom, mogli su parohijani grešiti prema svojim slabim silama, ali nije bilo krađe sa provalom. Zbog toga se odmah posumnjalo na strane ribolovce i počeše ih ispitivati.
Ali su strani ribari imali dokaza da su te noći bili svi na lađi na moru milju daleko od fabrike gde su vrebali haringe.
To je trgovcu bilo vrlo žao. Morao je, dakle, zločin izvršiti neko iz parohije.
Novca mu nije toliko bilo žao, ne, on je otvoreno govorio da je lopov bio glup kad nije više uzeo. Ali je njega, moćnog gospodina i zaštitnika sviju, bolelo što ga je potkrao neko iz parohije. Zar nije on izdacima za različite poslove plaćao polovinu budžeta opštinskog? I zar je ikakav nevoljnik, kojega je trebalo pomoći, izišao iz njegovog kontoara bez pomoći?
Mak obeća nagradu, da bi se našao lopov. Skoro su svaki dan dolazili na pijacu strani ribari, i na te je tuđe ljude moralo čudno uticati kad čuju da je pokraden. Kao bogati kralj trgovine učini i što ne treba, i odredi nagradu od četiri stotine talira. Trebalo je da ceo svet uvidi da njemu nije stalo do novca.
Novi sveštenik upotrebi ovu krađu i na duhovsku nedelju, kad je trebalo držati propoved o Nikodemu, koji je noću dolazio Isusu, posluži se prilikom da napadne lopova. „Oni dolaze k nama noću”, reče on, „provaljuju u našu kuću i plene našu imovinu. Nikodem nije radio ništa zlo, bio je bogobojažljiv čovek i odabrao je noć za svoj put Isusu; ali on je išao zbog svoje duše. A šta rade oni danas? Ah, besramna želja ovladala je svetom, noć se koristi za pljačkanje i greh. Neka kazna stigne krivca, prokažite ga”!
Novi se sveštenik pokazao kao borac. To je bilo treći put, od kako propoveda, i već je prisilio mnoge u parohiji da se pokaju. Kad je stajao na predikaonici, bio je bled i čudnovato je izgledao. Sličio je ludaku. Bilo je parohijana, koji su samo prve nedelje došli u crkvu, i nisu se više usuđivali da dođu. Da, i sama se sobarica Los povuče, ona, čista devica i sa svom svojom strogošću i čistotom. Obe su devojke, mlađe od nje, primetile tu promenu sa velikom radošću.
U zalivu je bilo mnogo sveta. Zbog prilika, neki su se od ovih ljudi radovali što se to dogodilo trgovcu. Oni su smatrali Maka odveć moćnim sa svojom razgranatom trgovinom na dvema pijacama, sa svojim lovom, sa svojom fabrikom i mnogim barkama; strani su ribari hvalili svoje sopstvene trgovce, koji su bili druževni i prijazni i nisu nosili ni belih jaka ni rukavica od jelenje kože, kao što je Mak nosio. Kad je toliko pohlepan za moći, pravo je što je pokraden. Dobri Mak ne bi trebao da izdaje toliko stotina talira za te stvari, jer bi mogao trebati gotovine za kupovanje haringe, ako lov bude dobar. Neće biti da je Mak tako bogat, da ima novaca kao nebo zvezda.
Bog zna ko je lopov, možda i on sam ili njegov sin, samo da izgleda da on ima novaca kao pleve, iako je uistinu u novčanoj neprilici. Ogovaranju nije bilo kraja ni na kopnu ni na moru.
Mak je uvideo da treba pokazati kako stvari stoje. Ribara je bilo iz pet parohija i oni će odneti svoje utiske kad se vrate kućama i pričaće ih porodicama i trgovcima. Saznaće se nadaleko kakav je čovek Mak iz Rozengarda.
Kad je prvi put iza toga trebalo da ide u fabriku, najmi Mak parobrod za svoj put. Fabrika je bila udaljena od stanice oko jedne milje, i stalo ga je dosta novaca, ali za Maka nije značio novac ništa. Kad je parobrod uplovio u zaliv sa Makom i njegovom kćerkom, izazvao je veliku senzaciju. On je bio, tako reći, gospodar broda kad je stajao na krovu sa svojom bundom i sa svojom divnom crvenom tkanicom oko pasa, iako je bilo leto. Kad su otac i kći izašli na kopno, okrenu se brod odmah i otplovi natrag: svak je mogao videti zbog čega je došao u zaliv. I tada se pokloniše mnogi od stranih ribara pred moći Makovom.
Ali Mak uradi još i više. On nije mogao da zaboravi sramotu koja mu je nanesena. I pribi novu objavu i obeća i samom lopovu četiri stotine talira nagrade, ako se javi. Ni najčistije viteštvo nije nikada tako što uradilo. Zar neće sada svak uvideti da Maku nije bilo stalo do tričavih ukradenih feninga? Ali skoro svi govorahu: Ako je lopov onaj, koga ja mislim, neće se ni sada javiti!
Silni Mak bio je u sasvim nesnosnom položaju. Kao da se njegov ugled počeo potkopavati. Dugih dvadeset godina bio je on silni Mak, i svi su mu se uklanjali sa strahopoštovanjem; sada je izgledalo kao da ga ljudi ne pozdravljaju sa onakim poštovanjem kao pre. Ali on je povrh toga bio vitez kraljevskog ordena. Kakav je samo on bio gospodar! Bio je vođa parohijana, ribari su ga obožavali, mali trgovčići iz susednih mesta su ga oponašali. Maka je boleo stomak, to je bila, po svoj prilici, posledica gospodskog, kneževskog načina života, i čim bi malo zastudilo, nosio je oko stomaka široku crvenu tkanicu. Crvenu tkanicu oko stomaka počeli su sada da nose i trgovci iz susednih mesta, ti sitni skorojevići, kojima je Mak milostivo dozvolio da žive. I oni su hteli da ih ubrajaju u otmene osobe, koje su jele tako gospodski i raskošno da im je stomak oboleo. Dolazili su u crkvu u čizmama koje škripe i prolazili kroz crkvu sa ponosnom bukom; pa i nošenju obuće koja škripi, on ih je naučio. Mnogi je potapao svoju obuću u vodu i sušio ih do nedelje, da dobro škripe. Mak je bio veliki uzor u svim stvarima.

4.

Rolandzen sedi u svojoj sobi i pravi opite. Sa svog prozora vidi da se jedna grana na drvetu u šumi miče gore dole. Mora da se neko trese na drvetu, ali je lišće gusto i ne vidi se ništa više. I Rolandzen eksperimentiše i dalje.
Ali mu danas ne polazi posao za rukom. On pokušava da na gitari udesi šaljive tužaljke, ali ni to ne može da izvede. Proleće je došlo, Rolandzenova je krv nemirna.
Eliza Mak je došla, sinoć ju je sreo. Bio je ponosan i ohol i znao se ponašati; izgledalo je kao da ga je htela malo obradovati sa nešto prijatnosti, ali on je to odbio.
„Donosim vam pozdrave od telegrafista u Rozengardu”, rekla mu je.
Rolandzen nije živio u prijateljstvu sa telegrafistima; on nije bio druževan. Ona je htela ponovo da podvuče odstojanje između njih, oho, on će joj već vratiti, on će joj se osvetiti.
„Morate me jednom naučiti da sviram na gitari”, reče ona. To bi nekome polaskalo i nije bila stvar za odbijanje, ali Rolandzen odmah odbi. Naprotiv, ovom zgodnom prilikom hteo joj se osvetiti. On reče:
„Vrlo rado. U svako doba. Dobićete moju gitaru”
Kako je samo postupao s njome! Kao da nije bila Eliza Mak, dama, koja je mogla nabaviti deset hiljada gitara.
„Neću, hvala”, odgovori ona. „Ali bi se mogli na njoj malo vežbati.”
„Dobićete je.”
Tad ona zabaci glavu i reče:
„Ja je ne tražim, izvinite.”
Dobro mu je odgovorila na njegov bezobrazluk. On popusti i promrmlja:
„Hteo sam vam dati ono jedino što imam.”
Duboko se nakloni i ode.
Išao je crkvenjakovoj kući. Hteo je da se sastane sa njegovom kćerkom Olgom. Sad je nastalo proleće, i Rolandzen je morao da ima svoju dragu; nije bilo lako upravljati sa tako velikim srcem. Sem toga je on imao svoju osobitu nameru kad se udvarao Olgi. Govorilo se da je Fridrih Mak bacio oko na crkvenjakovu kćer, i Rolandzen ga je hteo istisnuti, da, to je on hteo. Fridrih je bio brat Elizin, tako će odbijanje pogoditi celu porodicu. Uostalom, Olga je bila i sama za se vredna, da se za njom trči. Rolandzen ju je poznavao još kad je bila sasvim mlada devojčica; kod kuće su joj bili prihodi dosta skromni, svoju je haljinu morala uvek dugo da nosi pre no što novu dobije, ali je bila sveža i lepa, a stidljivost joj je lepo stajala.
Rolandzen se s njome sastao dva dana uzastopce. To je bilo samo tako moguće što je došao direktno njoj u kuću da njenom ocu svaki dan pozajmi po jednu knjigu. Te je knjige morao prosto naturiti crkvenjaku, jer ih starac nije ni tražio ni razumevao. Rolandzen je morao sa velikom vatrenošću da preporučuje knjige. „To su najkorisnije knjige na svetu”, govorio je on, „i ja hoću da ih rasprostranim što više”.
On upita crkvenjaka da li se razume u šišanje. Ali se crkvenjak nije nikada u svom životu bavio šišanjem, Olga je to obavljala za celu kuću. I sad Rolandzen navali na Olgu silnim molbama da ga ošiša. Ona pocrvene i sakri se govoreći „ja ne znam”. Ali je Rolandzen opet nađe i obasu se tolikom bujicom slatkih i laskavih reči, da je najposle morala popustiti.
„Kako hoćete da Vas ošišam?”, upita ona.
„Kako vi hoćete”, odgovori on.
I obrati se k crkvenjaku i prestraši ga finim i teškim pitanjima, koja starca zbuniše i oteraše u kuhinju.
Rolandzen se poče praviti važnim i govoriti učene reči.
„Kad zimske noći uđete u osvetljenu sobu iz pomrčine spolja, onda struji svetlost u vaše oči sa sviju strana.”
Olga ga nije razumela, ali ipak reče da.
„Eto”, reče Rolandzen, „tako je i meni kad dođem kod vas”.
„Treba li još da ovde pokraćujem?”, upita Olga.
„Treba, treba, samo šišajte vi dalje. Kako je vama po volji, onako ošišajte. Vidite, vi mislite samo na to kako biste što otišli i onda se sakrili; ali zar bi meni bilo što gore? Zar se može sjaj iskre izbrisati?”
Sigurno je bio sišao s uma.
„Kad biste držali glavu mirno, onda bih brže radila”, reče ona.
„Zar vas ne smem gledati? Olga, vi ste vereni?”
Za takav razgovor nije bila Olga spremna. Još je bila mlada i neiskusna, i mnogo štošta moglo ju je zbuniti.
„Ja? Nisam”, bio je ceo njen odgovor „Mislim, da je ovako dobro. Još samo moram malo poravnati.” Htela je da ga odobrovolji jer je sumnjala da je pijan.
Ali Rolandzen nije bio pijan, nego trezan: u poslednje je vreme radio premnogo; svi su strani ribari radili telegrafski vrlo mnogo.
„Nemojte samo prestajati”, molio je on; „ošišajte me još jedan put okolo ili još dva puta, onda ćete biti dobri”.
Olga se smejala: „Ne, to nema smisla.”
„Ah, vaše su oči kao zvezde blizanci”, reče on. „A vaš me smeh krasno obasjava.”
Ona skide zastirač, očisti kosu što je popadala po podu. On kleknu takođe, da joj pomogne, njihove se ruke sretoše. Ona je bila mlada žena, njen je dah strujio k njemu, i zagreja ga. Uze je za ruku. On primeti da joj je haljina oko vrata samo običnom čiodom zakopčana. To je odavalo njenu sirotinju.
„Ostavite — zašto to radite?”, promuca ona.
„Nemam nikakva razloga. Doista, to jest, hteo sam da vam se zahvalim za vaš trud. Da nisam čvrsto i nerazrešivo veren, zaljubio bih se u vas.”
Ona se diže sa kosom u ruci, on je još klečao na zemlji.
„Uprljaćete svoje odelo”, reče ona i iziđe na vrata.
Kad je crkvenjak ušao, morao se Rolandzen opet praviti raspoloženim. Pokaza mu svoju ošišanu kosu i navuče šešir do iznad ušiju, da se vidi da mu je sada prevelik. Od jednom pogleda u sat, reče da mora ići u kancelariju, i iziđe. Rolandzen ode u dućan. Zatraži da mu se iznesu broševi i igle za zakopčavanje, i to najskuplje. Odabra imitirani dragi kamen i zamoli da mu se upiše u račun. Ali mu to ne htede trgovac da učini jer je i bez toga već vrlo mnogo dugovao, vrlo mnogo. Onda uze jeftiniju iglu od stakla, sličnu ahatu i plati je sa svojih nekoliko šilinga. I Rolandzen ode sa svojim blagom iz dućana.
To je bilo juče uveče.
Sad sedi Rolandzen u svojoj sobi i ne može da radi. Uze šešir i iziđe pred kuću, da vidi ko se trese u šumi na drvetu. Išao je upravo lavu u čeljusti: to je bila sobarica Los, koja mu je davala znak i sada ga očekuje. Da je samo znao da ušutka svoju radoznalost.
„Dobar dan”, reče ona. „Kako si se doterao!”
„Ja imam običaj da ošišam kosu u proleće”, odgovori on.
„To sam ja radila prošle godine. Ove godine nisam dobra za toga.”
„Neću s tobom da svađam”, reče on.
„Nećeš?”
„Neću. I nije trebalo da ovde stojiš i da treseš celom šumom, da te ceo svet vidi”.
„A ti ne treba uopšte da si danas ovde i da se šališ”, reče ona.
„Ti treba, naprotiv, da stojiš dole na putu i da mi daješ znak maslinovom grančicom mira”, nastavljaše Rolandzen.
„Je si li se sâm šišao?”
„Olga me šišala.”
„Da, ona”, koja će možda biti žena Fridriha Maka, ona ga je ošišala. On nije hteo da to krije, naprotiv, hteo je da to razglasi.
„Olga, ti kažeš?”
„Da! Šta je? Njen otac nije umeo.”
„Ti ideš i odveć daleko, i jednog ćemo se dana razići”, reče sobarica Los.
Jedan čas stajao je i razmišljao. „Možda je to i ponajbolje”, odgovori on.
Tad viknu ona: „Šta kažeš?”
„Šta kažem? Ti izgubiš u proleće sasvim glavu, velim ja. Pogledaj mene, vidi li se na meni i najmanji nemir u proleće?”
„Ti si za to čovek”, odgovori ona kratko. „Ali ja neću da se tučem s Olgom.”
„Je li istina da je sveštenik bogat?”, upita on. Sobarica Los obrisa oči i postade opet praktična i drska kao što je bila i uvek.
„Bogat? Ja mislim da je siromašan kao crkveni miš.”
Rolandzen izgubi jednu nadu.
„Treba da mu vidiš garderobu”, nastavi ona dalje. „I onda treba da vidiš gospođinu garderobu. Ima nekoliko donjih haljina, koje…”
„Ali on je nesravnjiv sveštenik. Je si li ga slušao kad propoveda?”
„Nisam.”
„On propoveda kao najbolji propovednik koga sam ja slušala”, reče sobarica Los bergenskim narečjem.
„Jesi li sigurna da nije bogat?”
„Na svaki je način bio gore u dućanu i otvorio sebi kredit.”
Tad potamni pred Rolandzenovim pogledom ceo svet za jedan trenutak, i htede da ode.
„Hoćeš da ideš?”, upita ona.
„Da, šta tražiš zapravo od mene?”
Dakle je tako stajalo među njima. Novi ju je sveštenik donekle otreznio, i ona se bila naoružala blagošću, ali njena stara narav izbi popovo.
„Jedno ću ti reći”, reče ona, „pregoniš odveć”.
Dakle je tako stajalo među njima. Novi ju je sveštenik donekle otreznio, i ona se bila naoružala blagošću, ali njena stara narav izbi popovo.
„Dobro”, reče Rolandzen.
„Strašnu mi nepravdu činiš.”
„Dobro”, reče opet Rolandzen.
„Ja to ne mogu izdržati. Ja ću raskrstiti s tobom.”
Opet je razmišljao Rolandzen. On reče:
„Nekad sam mislio da će večno biti. Inače ja nisam Bog, ja ne mogu pomoći. Radi šta hoćeš.”
„I to je govor!”, reče ona naprasito.
„Prve večeri ovde u šumi nisi bila tako ravnodušna. Ja sam te poljubio i nisam čuo od tebe ništa drugo do mali sladak vrisak.”
„Nisam u opšte vrištala”, protestovala je ona. „I ja sam te voleo više no život, i mislio sam, da ćeš biti moja naročita, otmena stvar. Hm, la, la, la!”
„Nemoj se za me brinuti”, reče ona ljutito; „nego se brini šta će s tobom biti?”
„Sa mnom? Znam li ja to? To me ne zanima.”
„Ti ne smeš sebi uobražavati da će Olga biti tvoja. Ona će se udati za Fridriha Maka.”
Tako dakle, mislio je Rolandzen, ceo je svet to znao. Zabrinut pođe, i sobarica Los je išla za njim. Sišli su na put i išli dalje.
„Kratka ti kosa dobro stoji”, reče ona. „Ali je vrlo slabo ošišana, nije ni poravnata.”
„Možeš li mi pozajmiti tri stotine talira?”, upita on.
„Tri stotine talira?”
„Na šest meseci.”
„Ja ti ih ne bih ni pozajmila. Među nama je svršeno.”
On klimnu glavom i reče: „I to je govor.”
Ali kad su došli do žive ograde sveštenikova stana, odakle se Rolandzen morao vratiti, reče ona: „Na žalost, nemam tri stotine talira da ti dam; zbogom, do skorog viđenja.”
Pošto je odmakla nekoliko koraka, okrenu se još jednom i upita:
„Imaš li još rublja, da ti ga zabeležim?”
„Nemam”, odgovori on. „Od onda nisam dobio nikakvog više rublja.”
Ona ode. Rolandzen je osećao kao olakšanje i mislio je:
„Da hoće samo ovo biti poslednji put!”
Na stubu od ograde beše prilepljena objava, i Rolandzen je pročita; to je bila objava Makova: četiri stotine čistih talira za otkriće krađe. I sam će lopov dobiti nagradu, ako se prijavi.
„Četiri stotine čistih talira”, razmišljao je Rolandzen.

5.

Novi sveštenik nije bio bogat, bio je pre sve nego bogat.
Samo je mlada gospođa donela od kuće besmislene bogataške navike i htela je da ima veliku poslugu. Ona ni sama nije imala šta da radi, u kući nije bilo dece, a domaćica nije nikad ni bila i zbog toga je mala dečija glava dolazila na svakakve smešne budalaštine. Ona je bila draga, lepa kućna nevolja.
Veliki Bože, kako je neumorno dobri sveštenik vodio komičnu borbu sa svojom ženom, samo da je malo nauči redu, da malo više vodi računa o kući. Četiri je duge godine uzalud radio na tome. Skupljao je konce i papire po podu, ostavljao svaku stvar na njeno mesto, zatvarao za njom vrata, pregledao peći i zavrtao ventile. Kad bi gospođa otišla od kuće, obilazio je sve prostorije, da vidi kakve ih je ostavila: ovde onde ležale su ukosnice, češljevi su bili puni kose, marame su se povlačile po svim uglovima, a po stolicama su ležali razni komadi odela. Sveštenik je tugovao i uređivao. U svojim mladićkim danima, kad je stanovao po kukavnim sobicama, osećao se manje bez kuće nego sada. S početka je delovala njegova molba i ukor. Žena uvide da ima pravo i obeća da će se popraviti. Ustajala je rano ujutro i počela da uređuje odozgo do dole; životna zbilja dotakla se ovoga deteta i potresla ga; sad je trebalo da bude odraslo; a bila je dete do preteranosti. Ali ubrzo posle toga popusti, i nekoliko dana kasnije bila je kuća u istom stanju kao i pre. Nije se ni najmanje čudila što je opet bio svuda nered, naprotiv, čudila se što je njen muž počeo opet da joj prigovara.
„Ja sam šolju prevrnula i razbila, ne vredi mnogo”, govorila je ona.
„Ali komadi leže od jutros tu”, odgovori on.
Jednoga dana dođe gospođa i reče da treba otpustiti sluškinju Olinu: sluškinja se ljutila što gospođa popadija iznosi sve moguće stvari iz kuhinje i ostavlja ih gde bilo.
Tada ogugla sveštenik malo po malo i prestade da je svaki dan kori. Šutke i što je mogao s manje reči raspremao je on i uređivao hiljadu stvari. A gospođa se nije bunila ništa zbog toga, bila se navikla da neko ide za njom i da uređuje. Mnogo je puta pomislio njen muž da je treba sažaljevati. Bila je krotka, mršava i loše obučena i nije nikad uzdisala zbog siromaštine, iako se bila naučila svakom dobru. Mogla je sedeti i prevrtati svoje već nekoliko puta prevrnute haljine, mogla je biti raspoložena i pevuckati kao mlada devojka. Tad bi odjednom oživelo u njoj opet dete, i dobra bi gospođa ostavljala svoj posao, ostavljala sve da leži kako je ležalo i odlazila od kuće. Stolovi i stolice mogle su ležati jedan ili dva dana sa bačenim haljinama preko njih. Gde je išla? Od kuće je donela osobitu naklonost za to da ide od dućana do dućana, radovala se kad može šta bilo kupiti. Uvek su joj trebali peškiri, podvezice, svakovrsni češljevi, mirisne vode, praškovi za zube, metalne stvari, kao kutije za mašine i cevi za duvanje. Bolje bi bilo da kupiš jedan jedini veliki predmet, mislio je sveštenik, neka je i skuplji i neka se i zadužim. Pokušaću da napišem kratku istoriju crkve za narod, i time platiti dugove.
I tako su prolazile godine. Često je bilo trvenja, ali su se supružnici voleli, i kad se sveštenik nije odveć mešao u kućne stvari, sve je bilo u najboljem redu. Ali je on imao dosadnu osobinu da pazi na ovo ili ono, i iz daleka, makar i sa prozora u svojoj sobi za rad; juče je primetio da su kisnuli krevetni pokrivači u dvorištu. On ugleda svoju ženu gde dolazi, bila je napolju i bežala je od kiše kući. Neće pokrivače dignuti! - pomisli sveštenik. I gospođa ode u svoju sobu. Sveštenik viknu u kuhinju; ali u kuhinji nije bilo nikoga, a sobarica se čula kako viče u mlekaru. Sveštenik iziđe sam i unese pokrivače.
I trebalo je da se na tome završi. Ali sveštenik nije mogao da oćuti, gunđalo. Uveče zatraži gospođa pokrivače. I donesoše joj ih.
„Mokri su”, reče gospođa.
„Bili bi još mokriji da ih ja nisam uneo”, reče sveštenik.
Tad gospođa udari u drugi ton:
„Ti si ih uneo? Nisi to trebao raditi, ja bih već sluškinji naredila.”
Sveštenik se gorko nasmeja:
„Onda bi pokrivači još i sada visili napolju.”
To uvredi gospođu.
„Za nekoliko kapi kiše ne treba da gunđaš. Ne može se od tebe biti po ceo dan mirno, svuda zavlačiš svoj nos!”
„Ja to ne bih ni radio, kad bi mi moglo biti”, odgovori on. „Zar ne vidiš da ti sud za pranje leži na krevetu?”
Gospođa odgovori:
„Ja sam ga tu ostavila, jer nema nigde mesta.”
„Kad bi dobila i sto za umivanje, i on bi bio nakrcan stvarima”, reče on.
Gospođa izgubi strpljenje i reče:
„Bože, kako si dosadan, ti si uopšte bolestan. Ja to neću moći izdržati!”
I sede i gunđaše.
Ali i izdrža. Čas kasnije sve je zaboravila, njeno dobro srce opraštalo je svaku nepravdu. Bila je vrlo sretne prirode.
A sveštenik je ostajao sve više u svojoj sobi za rad, gde se nije primećivao kućni nered. Bio je žilav i snažan, pravi radnik. Pomoćnika je ispitivao o moralnom životu u parohiji, i što je saznao, nije bilo utešno. Zato je pisao sveštenik pisma, u kojima je korio i opominjao sad ovog, sad onog parohijana: ako to nije pomoglo, išao je sam da poseti grešnika. Postade opasan čovek, koga su se bojali. A nije nikoga štedeo. Sam je ispipao da je jedan od njegovih pomoćnika, imenom Levion, imao sestru, koja je bila raspuštena; i njoj posla pismo. On dozva njenog brata k sebi, posla ga sa pismom i sa napomenom: „Podaj joj ovo pismo. I reci joj da ću budnim okom pratiti njen život…”
Trgovac Mak dođe u posetu, i sveštenika pozvaše u sobu.
Poseta je bila kratka, ali vrlo važna: Mak je nudio svešteniku svoju pomoć, ako bi što trebao za kakvu sirotu u parohiji. Sveštenik se radosno zahvali. Da nije od pre znao, sad bi zacelo uvideo da je Mak bio zaštitnik svih u Rozengardu. Kako je samo bio otmen i moćan, stari gospodin; i gospođi, koja je rođena u gradu, imponovao je: bio je fini gospodin, sigurno je bilo pravo kamenje u igli, koju je nosio u košulji.
„Lov na haringe napreduje”, reče Mak; „opet sam uspeo da ulovim jednu masu. Istina, nije osobito mnogo, samo dvadeset buradi; ali je ipak neki mali dodatak prošlom lovu. I pomislih, da ne treba zaboraviti svoju dužnost naprama drugih”.
„Tako i treba”, reče sveštenik. „To je pravo! — Zar je dvadeset buradi slab lov? Ja se slabo razumem u tim stvarima.”
„Da, hiljadu je buradi više”.
„Pomisli: hiljadu!”, reče gospođa.
„Ali što sam ne ulovim, kupujem od drugih”, nastavi Mak. „Nekim je stranim ribarima juče pošlo za rukom da ulove dobar lov; odmah sam ga kupio. Hoću da sve moje barke napunim haringama.”
„Vi rukovodite razgranatim poslom”, reče sveštenik. Mak dodade da se posao tek počinje granati. Istina, posao je stari, nasleđen, ali ga je on razgranao i nove dodao. Sve to radi samo zbog svoje dece.
„Dragi Bože, koliko vi upravo imate radionica i fabrika i dućana?”, upita popadija zaneta.
Mak se nasmeja i odgovori:
„Ne znam ni ja sam, milostiva gospođo. Morao bih ih prebrojati.”
I Mak zaboravi u razgovoru za jedan čas svoje brige i nevolje; uopšte mu je bilo ugodno da razgovara o svojim poslovima.
„Kad bismo samo bili blizu vaše velike pekarnice u Rozengardu”, reče gospođa i time pokaza svoje zanimanje za domaćinstvo. „Ovde se kod nas peče loš hlebac.”
„Kod upravnika stanuje pekar.”
„Da, ali ne peče hleb.”
Sveštenik reče: „Nažalost, pije preterano. Pisao sam mu pismo”.
Mak je ćutao nekoliko minuta.
„Onda ću sagraditi pekarnicu i ovde kod filijale”, reče on.
Bio je svemoguć, radio je šta je hteo. Samo jedna njegova reč, i pekarnica je tu.
„Zamisli!”, ote se gospođi, koja je gledala Maka zabezeknuto.
„Vi ćete dobiti hleb, milostiva gospođo. Ja ću odmah telegrafisati po radnike. Trajaće samo kratko vreme, nekoliko nedelja.”
Ali je sveštenik ćutao. Koliko će se trošiti hleba, kad stanu za se peći sve sobarice i sva posluga? Sigurno će hleb poskupeti.
„Moram da vam se zahvalim što ste mi predusretljivo otvorili kredit u vašoj bakalnici”, reče sveštenik.
„Da”, reče takođe njegova gospođa i opet pokaza svoje interesovanje.
„To je sasvim razumljivo”, odgovori Mak. „Sve što želite, stoji vam na raspoloženju.”
„To je vanredno, kako raspolažete sa svačim”, reče gospođa.
Mak odgovori:
„Ja ne mogu sve. Nisam, na primer, u stanju ni da pronađem lopove.”
„To je doista neverovatna stvar”, reče sveštenik. „Vi ste obećali i samom lopovu najveću nagradu, čitavo imanje, pa opet se ne javlja.”
Mak je vrteo glavom.
„Vas pokrasti, to znači učiniti najcrnju neblagodarnost”, reče gospođa.
Mak prihvati: „Ni ja se nisam, milostiva gospođo, tome nadao, Ne, doista nisam. Ja nisam znao, da su takvi moji ljudi.”
Sveštenik primeti:
„To je zato što se krade kod onoga kod koga se ima što ukrasti. Lopov je znao gde treba da ide.”
Tako je sveštenik sasvim naivno rekao pravu i zgodnu reč. Trgovac se opet odobrovolji. Ako se stvar shvati onako kako je shvatao sveštenik, onda je sramota mnogo manja.
„Ali ljudi idu okolo i rezonuju”, reče on. „To mi škodi i žalosti me. Sad ovde ima mnogo stranaca, oni me ne štede. I moja se kći Eliza jedi zbog toga.” „Ali neka”, reče on i ustade, „ionako je to samo prolazno. Da, kao što sam rekao, ako naiđe gospodin sveštenik gde bilo u parohiji na nevolju i nuždu, budite tako dobri i setite se mene”.
Mak ode. Sveštenik i popadija učinili su na njega vrlo dobar utisak, i on će ih preporučivati, gde god dođe. To im valjda neće škoditi? I zašto? Dokle se je došlo sa ogovaranjem ljudi? Juče mu je sin Fridrih pričao da mu je sa čamca doviknuo neki pijani ribar: Je si li se već sam javio i nagradu dobio?

6.

Nastupiše topli dani, uhvaćena haringa morala se držati u mrežama, da se ne bi pokvarila, i samo kad je kiša ili kad su noći hladne, sklanjao se lov. Zatim prestade lov sasvim, godina je bila već dobro poizmakla, i ribari odoše jedan po jedan. Kod kuća je trebalo raditi u polju, i nije se moglo biti bez i jednog čoveka.
I noći postaše svetle i tople. Vreme je bilo podesno za skitanje i fantaziranje. Po cele je noći bila mladež po putevima, pevala i čupala se. I sa svih luka i ostrva čuli su se ptičji glasovi: češljuga, galebova i severnih gusaka. I morski pas iziđe na površinu sa svojom mokrom glavom, pogleda unaokolo i opet zaroni u svoj svet.
I ove je Rolandzen fantazirao na svoj način. Noću se često čulo pevanje i sviranje na gitari u njegovoj sobi, a više se nije moglo tražiti od čoveka u njegovim godinama. On nije pevao i svirao od čistog oduševljenja, već naprotiv, da se razonodi i da olakša sebi u svom velikom mudrovanju. Rolandzen je razmišljao i premišljao iz sve snage, on je bio u strašnom škripcu, a morao je da nađe izlaz. Naravno, sobarica Los opet je dolazila, ona nije imala običaja da kvari ljubav; svom snagom držala se svoje veridbe. S druge strane nije Rolandzen bio Bog, nije znao da obuzda svoje veliko srce, u proleće bi mu odletelo. Nije mu bilo lako kad je imao verenicu koja nije razumevala šta znači jasan i otvoren prekid.
Rolandzen je opet išao do crkvenjakove kuće, i Olga je sedela pred vratima. Ali je haringi sada bila cena 24 šilinga na tonu, vremena su bila dobra, i u opštinu je došao silan novac. Zbog toga je Olga sebi mnogo uobražavala. I šta joj je sunulo u glavu? Zar je Rolandzen bio takav da se može lako preći preko njega? Ona ga pogleda samo letimično i nastavi plesti.
Rolandzen reče:
„Kako samo pogledujete! Vaši su pogledi hici, koji me ranjavaju.”
„Ja vas ne razumem”, reče Olga.
„Tako! Ali mislite li da ja sam sebe bolje razumem? Ja sam izgubio pamet. Sad stojim ovde pred vama i olakšavam bol, da mi još više zavrtite glavu.”
„Onda bi bolje bilo da i ne stojite ovde”, reče Olga.
„Sinoć sam osluškivao reči u svojoj unutrašnjosti. To su bile neverovatne reči. Ukratko, ja sam se rešio da donesem veliku odluku, ako želite, možete mi dati savet.”
„Ja? Šta ja imam s time?”
„Tako, tako!”, reče Rolandzen. „Vi ste danas jetki, vi sedite samo i čuvate svoju kožu. Uostalom, još malo pa nećete više imati kose na glavi, tako vam krasno raste!”
Olga je ćutala.
„Jeste li čuli da orguljaš Bere ima kći, koju mogu dobiti?”
Olga se nasmeja i pogleda ga.
„Ne, nemojte se smejati. To me još više zaluđuje”
„Vi ste lud čovek!”, reče Olga tiho, i zacrveni se.
„Katkada mislim: možda mi se ona smeje u lice samo da me još više zaludi. Zar se ne ubijaju guske i patke tako da se najpre malo ubodu u glavu, zbog toga oteku i postaju dva puta ukusnije!”
Olga odgovori uvređeno: „Ja nisam takva. To ne trebate verovati.” I ona ustade, spremala se da uđe u kuću.
„Ako uđete u kuću, ja ću ući za vama i pitaću vašeg oca da li je pročitao knjige”, reče Rolandzen.
„Otac nije kod kuće.”
„Tako. Ja i neću da ga vidim. Ali vi, Olga; kako ste samo danas opori i svirepi! Ne mogu da iz vas iščupam prijatnu reč. Ja sam za vas nula, vi me odbijate.”
Olga se opet nasmeja.
„Bere ima kći”, reče Rolandzen. „Devojka se zove Pernila. Ja sam se raspitivao. Njezin otac duva u crkvi u orgulje.”
„Zar morate imati na svakom prstu po jednu dragu?”, upita Olga otvoreno.
„Moja se verenica zvala Marija Los”, odgovori on; „ali smo se mi sporazumeli da se rastavimo. Možete je pitati. Ona će sigurno skoro otputovati”.
„Da, mati, doći ću odmah”, viknu Olga kroz prozor.
„Majka vas nije zvala, ona vas je samo pogledala.”
„Da, ali ja znam šta hoće.”
„Tako dakle! Dobro, ja ću odmah otići. Čujte, Olga, vi dobro znate šta ja hoću, ali vi ne govorite ništa. Sad možete ići.”
Ona otvori vrata. Sada je imala sigurno utisak da on nije jači od nje, i on je to morao opet popraviti. Zar se smelo dozvoliti da se pretrpe grube štete? Zbog toga poče govoriti o smrti i ponašati se smešno: za njega sada nema drugog izlaza, do umreti, a neće mu baš teško biti umreti. Ali želi da mu sprovod bude po njegovoj zamisli. On će sam napraviti zvono za zvonjenje, a klatno će biti butna kost volovska — tako je lud bio Rolandzen. Sveštenik će držati najkraći govor na svetu i samo će nogom stati na grob i reći: proglašavam te umrlim i propalim za sve vekove!
Olgi je bilo doista dosadno i nije više bila stidljiva. Iznad ogrlice oko vrata imala je danas svilenu traku. Izgledala je kao dama i više nije imala čiodu.
Rolandzen je mislio da treba još bolje da se rehabilituje. On reče:
„Mislio sam da će nešto biti između nas. Moja stara verenica u parohijskom domu navezla je vrlo mnogo početnih slova na mojim stvarima, i sada je sve što imam obeleženo sa Olga Rolandzen. To mi je izgledalo kao nebesko znamenje. Ali sad ću otići i zahvaliti se za današnji dan!”
I Rolandzen skide šešir, pozdravi i ode. Tako se rastao s njome u uverenju da se pokazao jačim. Moralo bi se čudo dogoditi kad ona ne bi sada barem malo razmišljala o onome što je on govorio.
Šta se, u stvari, dogodilo? I crkvenjakova ga je kći odbila. Pa dobro! Zar nije mnogo što šta upućivalo na to, da je sve bila obmana? Zašto je sedela pred vratima ako nije njega čekala? I zašto je stavila pantljiku od crvene svile kao fina dama?
Ali se prevario. Nekoliko večeri posle toga ugleda Rolandzen sa svoga prozora Olgu kako ide u Makov dućan. U dućanu je ostala do kasno u noć, i kad se kući vraćala, pratili su je Fridrih i Eliza. Sad je trebao ponosni Rolandzen da bude miran, da pevucka samo sitnim glasom ili da ravnodušno izvodi marš prstima i da neprestano misli na svoje stanje. Umesto toga uze šešir i otrča u šumu, zaobiđe na daleko i iziđe pred njih na put. Tu stade i odahnu. Onda pođe prema njima.
Ali je njima trebalo neobično mnogo vremena; Rolandzen ih nije mogao ni videti ni čuti. Zviždao je i pevuckao, kao da oni sede gde bilo u šumi i posmatraju ga… Najposle ih spazi gde dolaze, išli su sasvim i odveć polako za ovo kasno doba noći, i niko se od njih nije žurio da stigne što pre kući. Sa dugom slamkom u ustima i vrbovim cvetom u petlji išao je on njima u susret; oba se gospodina pozdraviše, a dame klimnuše glavom.
„Kako ste se zagrejali”, reče Fridrih; „gde ste bili?”
Rolandzen mu odgovori preko ramena:
„To je proleće; ja pozdravljam proleće u lutanju.”
To nije bilo nikakvo brbljanje, nego prava, čista istina! Oho, kako je lagano i ravnodušno i hladno prošao pored njih; imao je, šta više, snage, da posmatra Elizu Mak sa visine. Ali čim je poodmakao od njih, uvuče se u šumu i nije se više razmetao, nego se osećao ganutim i potištenim. Olga nije više ništa značila za njega, i čim je to osetio, izvuče iz džepa iglu, slomi je i baci. Ali sada je počeo misliti na Olgu Makovu, koja je bila velika i opaljena suncem, a kad se smejala, videli su se njeni beli zubi. Nju mu je Bog poslao na put. Nije rekla ni reči, a možda sutra putuje kući. I nestade svake nade.
To je bilo dobro.
Ali kod kuće na stanici stajala je sobarica Los i čekala ga. Već joj je jednom ponovio da je sve bilo pa prošlo i neka otputuje. I sobarica je odgovorila da je neće trebati za to dva puta moliti; i zato: zbogom. Ali je sada opet došla i čekala njega.
„Evo ti duvankesa, koju sam ti obećala”, reče ona. „Nećeš valjda prezreti ovaj dar.”
On je ne uze, nego odgovori: „Duvankesa? Ne trebam je.”
„Tako dakle”, reče ona i povuče svoju ruku natrag.
I on se silio da je ublaži:
„Možda je neko drugi, kome ste duvankesu obećali. Setite se, možda je sveštenik. Možda kakav oženjen čovek!”
Ona nije pojmila koliko ga je muke koštala ova mala šala, i zbog toga se nije mogla da uzdrži a da ne rekne: „Videla sam na putu dame, ti si sigurno išao za njima?”
„Što se to vas tiče?”
„Ove!”
„Zašto ne putujete? Vi, valjda, uviđate, da ovako više ne ide.”
„Bilo bi dobro da ti nisi dragi kamen među ljudima i da ne trčiš za svakom suknjom.”
„Hoćete, valjda, da me rasrdite?”, viknu on. „Laku noć.” Sobarica Los reče za njim:
„Da, da, i ti si mi krasan! Ja čujem za tebe najgore stvari!”
Zar je ova tesnogrudnost imala smisla? I zar je trebalo povrh toga zavideti siromašnoj duši, koja se mučila pravom ljubavnom nevoljom? Rolandzen ode u biro, sede za aparat i zamoli kolegu na stanici Rozengard da mu prvom prilikom pošalje pola vedra konjaka. Večito lutanje tamo i amo, bilo je bez smisla!

7.

Ovoga je puta ostala Eliza Mak duže vremena u poseti fabrici. Ostavila je veliki Rozengard i došla ovamo samo da učini svome ocu bavljenje ovde prijatnijim; on nije hteo da ide na selo dokle je god mogao izbeći.
Eliza se Mak razvijala sve lepše i lepše iz godine u godinu, haljine su joj bile crvene, bele i žute, i već su je počeli zvati gospođicom, iako joj otac nije bio ni sveštenik ni doktor. Ona je bila sunce i sazvežđe, visoko iznad svih.
Sa nekoliko telegrama dođe na stanicu i Rolandzen je posluži. Progovorio je s njome samo nekoliko reči, koje su najnužnije bile, i nije pogrešio da joj klimne glavom i da je upita kako je. Ni u čemu nije pogrešio.
„Ovde stoji dva puta jedna za drugom reč nojevo pero. Ne znam da li je to namerno tako napisano?”
„Dvaputa?”, upita ona. „Molim vas da vidim. Dragi Bože, vi imate pravo. Molim vas, pozajmite mi pero.”
Dok je skidala rukavicu i pisala, govorila je: „Telegram je za jednog trgovca u gradu, koji bi mi se sigurno smejao. Je li sad dobro?”
„Sad je dobro.”
„I vi ste još uvek ovde”, reče ona i osta sedeći na stolici. „Iz godine u godinu viđam vas ovde.”
Rolandzen je dobro znao šta radi kad nije hteo da se udalji od ove stanice i da traži drugu. Moralo je nešto biti što ga je ovde zadržavalo godinama.
„Mora da ima nekakav uzrok”, odgovori on.
„Vi biste mogli dobiti Rozengard. To je valjda bolja stanica?”
Preko njenog lica prosu se slaba crven; možda je volela da to nije uopšte ni rekla.
„Ja ne mogu dobiti tako veliku stanicu.”
„Ne, vi ste još premladi.”
On se bedno osmehnu. „To je od vas ljubazno, što mislite da je to uzrok.”
Kad biste došli k nama, mi smo malo bolji ljudi tamo. Lekari, koji uz nas stoje, i knjigovođa i svi pomoćnici iz dućana. I sem toga dolaze uvek k nama svakakvi čudni mornari i drugi ljudi.
Kapetan Henriksen sa parobroda? - pomisli Rolandzen.
Šta je htela sa ovim izlivom milosti? Zar se Rolandzen od juče odjednom promenio? On je znao da je njegovo ludovanje bez nade, tome se valjda nema šta više primetiti. Kad je pošla, pruži mu ruku, i nije najpre navukla rukavicu. Kad je silazila niz stepenice, šuštala je svila.
Rolandzen sede za sto, napaćen i potišten kao što je uvek bio, i posla telegrame. Hiljade divnih osećaja strujalo je kroz njegove grudi, toplota njene ruke meke kao kadifa prešla je u njega. Kad se zrelo promisli, ne stoji on tako bedno, izum bi mu mogao mnogo novca doneti, samo kad bi imao tri stotine talira. On je bio propali milioner. Ali bi se moglo dogoditi da jednog dana nađe izlaz.
Popadija dođe, htela je da telegrafiše svome ocu. Poseta Elizina utešila ga je, nije se više osećao ništavilom, nego velikim gospodinom, govorio je sa gospođom popadijom i izmenjao s njom nekoliko običnih fraza. I gospođa je ostala duže nego je upravo trebalo, molila ga je da dođe njenoj kući.
Uveče srete opet popadiju na putu niže stanice, i ona zastade i razgovor se rasprede.
„Vi svirate na gitari”, reče ona.
„Da. Pričekajte malo, videćete šta znam.”
I Rolandzen ode da uzme gitaru. Ona je pristajala na to, jer ga je čekala.
Rolandzen joj je pevao o svojoj dragoj i o prijatelju vernom kao zlato. Pesme nisu bile ništa naročito, ali mu je glas bio snažan i lep. Rolandzen je namerno zadržavao gospođu; mogao bi neko ipak naići i videti ga s njom. Da se gospođi žurilo, ljutila bi se zbog toga, ali oni počeše opet da razgovaraju, i prođe dosta vremena. On je govorio drukčije no njen muž sveštenik; izgledalo je kao da glas dolazi iz sasvim drugog kraja, i kad je on svoje kitnjaste fraze nizao, zaobljavale su se njene oči kao oči devojke koja prisluškuje.
„Neka vam je Bog na pomoći!”, reče ona kad je pošla.
„On mi i pomaže”, odgovori on.
„On ima za to razloga. Istina, on je Bog nad svim stvorenjima; ali to ne znači mnogo, biti Bog nad životinjama i brdima. Tek ga mi ljudi pravimo onim, što je. Zašto nas, dakle, ne bi pomagao?”
I pošto je ovaj krasni govor izgovorio, osećao se Rolandzen sasvim zadovoljnim. Popadija je razmišljala o njemu vraćajući se kući.
Međutim, stiže konjak. Rolandzen je sam izneo vedro sa pristaništa; nije krio svoj teret, nego ga je nosio pod mišicom u po dana. Toliko se osokolio. I sad je došlo vreme da se Rolandzen naplati za svu svoju nedaću. Bilo je noći kad se vladao kao jedini silni gospodar; tada je smetao stranim ribarima da prolaze, ribarima, koji su se na pristojan način udvarali devojkama.
Jedne nedelje dođoše u crkvu neki strani ribari svi pijani. Posle službe božije vukli su se tamo amo po putu i nisu hteli da se vrate na lađu. Imali su uza se rakije, pili su sve više i dosađivali su prolaznicima. Sveštenik je govorio s njima, ali nije mogao ništa da isposluje: kasnije dođe upravnik sa zlatnim širitom oko kape. Tada odoše neki ribari na lađu, ali tri čoveka, među njima veliki Ulrih, nisu hteli da odu. „Treba da se zna kad su mornari na kopnu”, vikali su, „devojke su naše”. Među njima je bio Ulrih, a Ulrih je bio poznat od Lofota i Finmarka sve do ovamo. Ko sme nek pristupi!
Skupilo se bilo mnogo stanovnika, stajali su na pristojnom odstojanju na putu ili su bili posedali između drveća u šumi, prema srčanosti pojedinca, i gledali radoznalo velikog Ulriha, kako se razmeće.
„Ja vas molim da idete na lađu”, reče upravnik. „Inače ću morati drukčije s vama govoriti.”
„Gledajte da se udaljite zajedno sa vašom kapom”, reče Ulrih.
Upravnik je premišljao da li da uzme nekoliko ljudi i da pijanicu sveže.
„Čuvaj se protivljenja kad imam kapu na glavi”, reče upravnik.
Ulrih i njegovi drugovi smejali su se grohotom i držali se za trbuh od silnog smeha.
Neki ribarski dečko prođe. Izlemaše ga dobro, i Ulrih reče:
„Ko je sada na redu?”
„Dajte kaiš!”, viknu upravnik, kad je video krv. „Skoknite koji i donesite kaiš. Moramo ga svezati.”
„Koliko vas je?”, upita nepobedivi Ulrih. I opet se strani ribari grohotom nasmejaše.
Odozgo s puta pomoli se veliki Rolandzen. Išao je lagano, i oči su mu se staklile. Pozdravi upravnika.
„To je Rolandzen!”, reče Ulrih. „Hoćete li, drugovi, da vidite Rolandzena?”
Upravnik reče: „On je poludeo. Sad je upravo istukao jednoga dečka. Ali ćemo ga sada svezati.”
„Svezati?”
Upravnik klimnu glavom: „Neću više ovo da gledam.”
„To je glupo”, reče Rolandzen, „šta vam koristi kaiš? Pustite me da ja s njim porazgovaram”.
Ulrih se primaknu, podmuklo ga pozdravi i udari rukom. Oseti da se dotakao nešto tvrdo i masivno, zato se povuče natrag i prodera se: „Dobar dan, telegrafčijo Rolandzenu! Titulišem te punim imenom, da znaš ko si!”
Rolandzen je hteo da ne dopusti ovu priliku za tučnjavu, zbog toga se jedio što je oklevao i što nije odmah vratio prvi udarac. Zato je morao da strancu odgovara, da bi stvar držao u toku. Preklapali su i govorili kao što govore pijani ljudi i oba su se hvalili. Kad bi jedan rekao: „Samo dođi, namestiću ti leđa, da…”, drugi bi odgovorio: „Ako dođeš, doći ćeš u pravo vreme; poslaću te natrag mekanog kao pamuk.” Svet, koji je bio okolo, odobravao je ovakav razgovor. Kad je upravnik video da se telegrafista sve više srdi i dolazi u vatru, i on se poče smejati.
Ulrih zvrcnu Rolandzenu pod nosom. To ga zanese, ispruži ruku i uhvati stranca za jaku. Ali je to bila omaška, jer se jaka nije držala, a držati samo golu jaku u ruci, ne znači ništa. Zato poskoči nekoliko koraka za Ulrihom i iskezi zube od zadovoljstva. To izazva protivnikov napad.
Kad je Ulrih pokušao udarac glavom, već je Rolandzen znao za specijalitet svoga protivnika. Ali je Rolandzen bio majstor u nečem drugom: u dugom i snažnom udarcu (preko ruke) u vilicu. Udarac je morao da zahvati bradu. Posledica je ovoga udarca strašan potres glave i vrtoglavica. Ne lomi se ni jedna kost i nema krvi, samo malo na ustima i nosu, a mora se srušiti na zemlju.
Odjednom udari zgodno Ulriha, i on se otkotrlja preko puta. Noge mu se spletoše, obamreše i dobi vrtoglavicu. Rolandzen je dobro razumevao govor kavgadžija i on reče: „Ko je sad na redu?” Bio je zadovoljan, i nije znao da mu je košulja na vratu pocepana.
Drugovi su Ulrihovi bili mirni i zapanjeni. Više se nisu držali za trbuh od smeha.
„Vi ste deca”, govorio im je Rolandzen. „Samo bih vas smrvio.”
Upravnik nagovori dvojicu stranaca da uzmu svoga druga i da ga odvedu na lađu, na neutralno tlo. Rolandzen reče: „Ja vam se moram zahvaliti.”
Ali kad je Rolandzen video trojicu stranaca kako odlaze, nije mu bilo milo i zato im je do poslednjeg časa dovikivao:
„Dođite sutra uveče opet. Istaknite znak na lađi, ja ću ga razumeti.”
Kao i obično ponosio se silno svojim delom, nije prestajao da se hvali i da preuveličava. Ali se gledaoci raziđoše. Tad odjednom pristupi Rolandzenu jedna dama, gledala ga je zažarenim očima i pružila mu ruku. To je bila popadija. I ona je prisustvovala tučnjavi.
„Bilo je doista divno”, reče ona. „On će to dobro pamtiti.”
Ona vide da mu je košulja razdrljena. Sunce mu je oko vrata napravilo crni krug, a ispod njega je bila koža bela.
On zakopča košulju i pozdravi. Nije mu bilo mrsko što se popadija s njime zabavljala pred očima svih. Pobednik se u tučnjavi kočoperio. Sirota popadija; cipele u kojima je išla nisu bile osobite i kanda se nisu dopadale nikome.
„Nemojte zloupotrebljavati vaše oči i gledati me”, reče on.
Ona pocrvene.
On upita: „Čeznete li za gradom?”
„Ne”, odgovori ona, „i ovde je dobro”. „Možete li sada ići sa mnom i danas biti kod nas?”
Zahvali se da ne može. Biro je otvoren i nedeljom kao i ponedeljkom.
„Ali vam zahvaljujem”, reče on. „Ima jedna stvar na kojoj svešteniku zavidim, a to ste vi.”
„Šta…?”
„Učtivo, ali iskreno rečeno, ja mu moram zavideti.”
„Vi ste šaljivčina”, reče ona kad se malo pribrala.
Na povratku kući došao je Rolandzen razmišljajući do zaključka da je danas imao u svemu srećan dan. U svome zanosu i pobedničkom raspoloženju, poče maštati o tome kako se mlada popadija često s njime zabavlja; postade lukav i podmukao; ona je mogla otpustiti sobaricu Los i osloboditi ga nemilih okova. Ne treba da direktno to traži; ne, ne, ali ima i drugih načina. Ko zna, možda će mu ona ovu uslugu učiniti, kad su se već sprijateljili.

8.

Noćno pevanje probudi sveštenika i njegovu gospođu. To nisu do sada nikada doživili, pesma je dolazila odozdo iz dvorišta, sunce je počinjalo obasjavati svet, galeb je bio budan, bila su tri časa posle ponoći.
„Čini mi se da neko peva”, reče sveštenik svojoj ženi.
„Ovde pod mojim prozorom”, odgovori ona.
Ona je prisluškivala. Raspozna glas besnog Rolandzena i ču njegovu gitaru; bio je vrlo drzak, pevao je o svojoj ponosnoj dragoj. Gospođa je gorela od uzbuđenja.
Sveštenik se primače prozoru i pogleda napolje. „To je telegrafist Rolandzen”, reče on, namrgodivši se. „Nedavno je dobio pola vedra konjaka. Taj se čovek sramoti.”
Ali gospođa nije smatrala ovaj mali događaj odveć tragičnim, ovaj se krasni telegrafista ume tući kao nosač i pevati kao bogom nadareni mladić, on je unosio mnogo promene u skroman i miran život.
„To je serenada”, reče ona i nasmeja se.
„Koju ti ne odobravaš”, odgovori sveštenik. „Ili šta ti o tome misliš?”
On se morao uvek zbog nečega ljutiti!
Ona odgovori:
„Stvar nije toliko opasna. To je njegova prijatna šala, inače ništa više.”
Ali je u sebi mislila dobra gospođa da se neće nikada više diviti Rolandzenu i da ga neće više navoditi na to da pravi budalaštine.
„On peva novu pesmu”, reče sveštenik. I primače se sasvim prozoru, onakav kakav je bio obučen, i poče kucati na staklo.
Rolandzen pogleda gore. Ugleda sveštenika, glavom njega. Pesma umuknu, Rolandzen se zbuni, postaja jedan časak zbunjen i onda iziđe iz dvorišta.
Sveštenik reče: „Sad smo mirni!” Bio je zadovoljan, što je samom svojom pojavom uspeo. „A sutra će dobiti od mene pismo”, reče on; „odavno ga držim na oku zbog njegovog nepriličnog ponašanja”.
„Da li bi bolje bilo da mu reknemo da mi ne želimo njegovo noćno pevanje?”
Sveštenik nastavi, i ne obzirući se na predlog svoje žene:
„A posle toga, otići ću k njemu i s njime govoriti!” To je sveštenik naglasio. Kao da će se Bog zna šta dogoditi ako ode do Rolandzena.
Vratio se u svoju sobu i razmišljao ležeći. On neće ni najmanje štediti ovog ludog i lakomislenog mladića, koji se razmeće i kvari celu parohiju svojim slobodnim manirima. Sveštenik nije pravio nikakve razlike, nego je slao svoja pisma svakom i održavao svoj autoritet. Ovu pokvarenu opštinu treba pročistiti. Još nije zaboravio sestre pomoćnika Leviona. Leviona je pratila nesreća, žena mu je umrla; ali gaje sveštenik ulovio još za vreme pogreba. Pred sahranu svoje žene, obećao je pomoćnik Fridrihu Maku teleći trup. Kako je put do groblja podugačak, a dani prilično topli, da se ne bi meso pokvarilo, poneo ga je sa sobom. Enoh javi stvar svešteniku, koji odmah dozva Leviona k sebi.
„Više ne možeš biti moj pomoćnik”, reče sveštenik. „Tvoja sestra sedi i greši u tvojoj kući, ti je ne držiš u zaptu, ležiš i spavaš noću, kad kogod dolazi u tvoju kuću.”
„Na žalost”, odgovori pomoćnik, „to se događa katkada”.
„Još jedna stvar: ti sahranjuješ svoju ženu i donosiš zaklano tele na sprovod. Ima li za to ikakva opravdanja?”
Pomoćnik-seljak posmatrao je sveštenika ne razumevajući ga, i smatrajući da mu se čini nepravda. Njegova je pokojna žena bila vredna duša, ona bi prva bila koja bi ga opomenula da tele uzme sa sobom, da je mogla. Put je dugačak, rekla bi dobra pokojnica.
„Ako gospodin sveštenik bude uzimao stvari tako strogo, onda neće naći nikakvog pomoćnika”, reče Levion.
„To je moja stvar”, odgovori sveštenik. „Ti si otpušten.”
Levion je osećao svoje propadanje. Bez sumnje je to sramota što mu se dogodilo, njegovi će se susedi naslađivati njegovom propašću.
Sveštenik je bio uzbuđen.
„Zaboga, zar ne možeš tvoju sestru skloniti, da se uda za tog čoveka?”, reče on.
„Verujte, gospodine svešteniče, da sam pokušavao!”, odgovori Levion. „Ali ona nije sigurna kakav je on.”
Sveštenik se začudi:
„Šta nije sigurna…?”
I kad je na kraju razumeo, pljusnu se rukama od čuda. Zatim reče hladno:
„Kao što sam rekao, ja ću uzeti drugog pomoćnika.”
„Koga?”
„Ne moram da ti kažem. Ali će biti Enoh.”
Seljak je dugo premišljao. On ga je poznavao, imao je s njime nekoliko puta posla.
„Enoh će biti!”, ne reče ništa više i ode.
I Enoh dođe umesto njega.
Bio je niskog stasa, nije nikad išao uspravljeno, nego uvek pognute glave i sve je stvari ozbiljno uzimao. Pričalo se da kao drug na moru nije bio pošten; pre nekoliko godina uhvatili su ga tobož na delu, kako izvlači tuđu mrežu. Ali to je bila samo zavist i kletva. Po spoljašnosti nije bio ni grof ni baron, šal koji je nosio oko ušiju unakazivao ga je. Sem toga je imao običaj da kad bi koga sreo na putu, uvlači prste sad u jednu sad u drugu nozdrvu i da se useknjuje. Ali Bog nije gledao na spoljni izgled, i njegov sluga Enoh imao je pohvalnu nameru da se malo dotera pre susreta sa ljudima. Kad bi dolazio, govorio je: „Mir vam!”, a kad bi odlazio: „Mir bio s vama!” Sve što je radio, temeljito je promišljao. I sam nož, koji nosi obešen oko pasa, nosio je sa takvim držanjem, kao da je hteo reći: ima ih, nažalost, dosta koji nemaju ni noža za rezanje. Poslednjeg zavetnog dana pobudio je njegov veliki prilog pozornost, spustio je banknotu na oltar. Zar je u poslednje doba zaradio dosta novca? Moglo je i to biti da je neka viša sila pridodala svoj novac njegovim šilinzima. U Makovom dućanu nije bio ništa dužan, ribarski mu je alat bio nov, a porodica lepo obučena. A kod kuće je bio kod Enoha najstroži red. Imao je sina, pravi uzor dobrog i mirnog ponašanja. Mladić je bio kod Lofota na ribolovu. Time je bio stekao pravo da se može kući vratiti sa plavim sidrom na ruci, ali on to nije učinio. Otac ga je od rana naučio strahopoštovanju i skromnosti. Enoh je mislio da blagoslov prati onoga ko krotko i pognuto ide.
Dok je sveštenik ležao i razmišljao, svanulo je. Ovaj nesrećni Rolandzen pokvario mu je noćni odmor, oko šest sati ustade. Tad saznade da se njegova žena sasvim nečuveno obukla i već izašla.
Kasnije pre podne ode gospođa do Rolandzena i reče mu:
„Ne smete više pevati nam noću pod prozorima.”
„I ja sam uviđam da se nisam dobro ponašao”, reče on. „Mislio sam da ću videti sobaricu Los. Ali je ona negde skitala.”
„Vi ste, dakle, pevali sobarici?”
„Da. To je bilo neuspelo jutarnje pevanje.”
„Ja sam spavala u toj sobi”, reče gospođa.
„Pre je u njoj spavala sobarica, za vreme prošlog sveštenika.”
Gospođa nije više skoro ništa govorila; oči su joj bile bez sjaja i glupe.
„Da, da, ja vam zahvaljujem”, reče ona kad je pošla, „bilo je prilično, ali više ne smete to raditi”.
„Ja vam obećajem. Da sam samo mogao i slutiti… ne bih se, naravno, usudio…” Rolandzen kao da je hteo da u zemlju propadne.
Kad je gospođa došla kući, reče:
„Ja sam danas vrlo dremovna.”
„Zašto se tome čudiš?”, odgovori sveštenik. „Sigurno nisi ni oka sklopila zbog noćašnjeg deranja.”
„Najbolje će biti da otpustimo sobaricu”, reče gospođa.
„Sobaricu?”
„On je s njome veren, znaš li. Nećemo noću imati nikakva mira.”
„Danas ću mu poslati pismo.”
„Najjednostavnije bi bilo da sobarica ide.” Sveštenik je razmišljao o tome i našao da to nije najbolje, jer bi promena povećala njegove izdatke. Sem toga je sobarica bila vrlo vredna; bez nje neće biti nikakva reda u kući. On se seti kako je bilo u početku, kad je njegova žena na svoju ruku vodila domaćinstvo; to nije nikad zaboravljao.
„Koga ćeš uzeti umesto nje?”, upita on.
Gospođa odgovori:
„Ja ću sama preuzeti njen posao.”
Sveštenik se nasmeja gorko i reče:
„Da, onda će sve biti u redu!”
Gospođa uvređena reče:
„Ja i inače ne radim ništa drugo već pomažem u kući. Ono što sobarica uradi, nije Bog zna šta.”
Sveštenik je ćutao. Nije imalo nikakva smisla više govoriti o tome.
„Sobaricu ne mogu otpustiti”, reče on.
Gospođa je sedela sa svojim poderanim cipelama, koje je žalost bila pogledati. I pre no što je izišao, reče on:
„Moramo da nabavimo cipele što pre.”
„Ah, leto je”, odgovori ona.

9.

I poslednje barke razapele su jedra, spremne da svaki čas otputuju. Lov je bio pri kraju. Trgovac Mak kupio je svu haringu koju je mogao dobiti, i niko nije čuo da nekome nije odmah isplatio; samo je poslednjeg zapovednika barke molio da pričeka, dok depešira po novac. I ljudi su, čim su to saznali, odmah počeli govoriti: „Aha, on je naseo.”
Ali je trgovac Mak bio moćan i sada kao i pre. Usred drugih svojih poslova obećao je popadiji da će napraviti pekarnicu — i gradnja pekarnice je napredovala, radnici su bili došli i temelji udareni. Gospođa se silno radovala i naročito je volela da ide da gleda kako napreduje gradnja. Sad je trebalo samu zgradu napraviti, i za to su trebali vešti radnici; pozvani su depešom, govorio je Mak.
Ali sad ode pekar upravniku. Što nije moglo da isposluje sveštenikovo pismo, uradili su Makovi temelji.
„Biće hleba, ako ljudi hoće”, reče pekar.
Ali su ljudi dobro znali da se siroti pekar uzalud koprca, jer će ga Mak prstom utući.
Rolandzen sedi u svojoj sobi i gleda u čudnovatu objavu sa vlastoručnim potpisom. Pročitao je više puta, i na kraju našao da je sve u redu. Onda je savi i metnu u džep, uze šešir i iziđe. Pođe prema Makovoj fabrici.
Rolandzen je čekao i čekao, da otputuje sobarica Los; ali ona ne putuje nikako, popadija joj nije otkazala. Rolandzen je pogrešno računao kad je mislio da će mu gospođa učiniti uslugu, on poče opet zrelo misliti: držaćemo se realnosti, nismo, dakle, nikome mozak zavrteli.
Naprotiv, Rolandzen je dobio od popa pismo ozbiljno i puno prekora. Rolandzen nije krio šta mu se dogodilo, nego je svakome pričao. Pismo sam zaslužio, govorio je on, i ono mu je pomoglo; nijedan sveštenik, od kad se krstio, nije se zauzimao za njega. Rolandzen je dotle išao da je mislio da je sveštenik poslao mnogo takvih pisama za utehu i pouku svakoga.
Ali se na Rolandzenu nije moglo opaziti da se u poslednje doba utešio i poučio, naprotiv, on je maštao više no pre i izgledalo je da se nosi nekom osobitom mišlju. Čulo se kako šapuće: „Da li da uradim, ili da ne uradim?” Kad ga je njegova prijašnja verenica sobarica Los jutros rano uvrebala i život mu zagorčala zbog glupe serenade pred sveštenikovom kućom, on se rastao s njom sa čvrstom odlukom: „učiniću”.
Rolandzen uđe u Makovu pisarnicu i pozdravi. Bio je potpuno trezan. Otac i sin stajali su svaki za svojim pultom i pisali. Stari mu Mak ponudi stolicu, da sedne, ali Rolandzen odbi i reče:
„Došao sam samo zato da kažem: ja sam vas pokrao i orobio.”
Otac i sin pogledaše ga ukočenim očima.
„Ja sam došao da se prijavim”, reče Rolandzen. „Nije pravo da i dalje ćutim; ionako sam vrlo rđavo uradio.”
„Ostavi nas same”, reče stari Mak.
Fridrih iziđe iz sobe.
Mak upita: „Jeste li danas pri svojoj pameti?”
„Ja sam to uradio”, zavika Rolandzen snažnim glasom.
Prođe neko vreme. Mak zažmiri i razmišljaše.
„Vi kažete da ste me orobili?”
„Da.”
Mak razmišljaše i dalje. Njegov je snažni mozak rešio dosta zadataka u toku života, bio se navikao da stvar brzo pregleda i prosudi.
„Hoćete li i sutra ostati pri današnjoj reči?”
„Hoću. Od sada ne mislim više da krijem svoje delo. Dobio sam pismo od sveštenika, zato sam postao drugi čovek.”
Je li Mak poverovao Rolandzenu? Ili je samo radi formalnosti i dalje s njime razgovarao?
„Kad ste pokrali?”, upita on.
Rolandzen reče koje noći.
„Kako ste izveli delo?”
Rolandzen opisa do sitnica, kako je izveo krađu.
„U ormanu je bilo nekoliko menica i papira zajedno sa banknotama, jeste li ih videli?”
„Jesam. Bilo je nekoliko papira i menica.”
„Jedan ste papir uzeli; gde vam je?”
„Papir? Nemam ga?”
„To je bilo moje životno osiguranje.”
„Polisa osiguranja, pravo, sad se sećam. Moram priznati da sam je spalio.”
„Tako. To niste dobro uradili, koštalo me je mnogo truda dok sam drugu dobio.”
Rolandzen reče: „Bio sam izgubio glavu, nisam mogao hladno misliti. Molim Vas da mi sve oprostite.”
„Bio je još jedan mali orman i u njemu više hiljada talira, zašto niste to uzeli.”
„Nisam znao za to.”
Mak je završio svoje ispitivanje. Učinio Rolandzen krađu ili ne, za Maka je on bio najzgodniji lopov koga je uopšte mogao zamisliti. Stvar neće svakako prećutati, nego, naprotiv, svakom kazati koga sretne; ribari, koji su još bili u zalivu, poneće sa sobom novost i ispričati trgovcima duž obale. Mak je spasen.
„Ja do sada nisam nikada čuo da se družite sa ljudima… da ste tako što radili”, reče on.
Rolandzen odgovori da se ne druži sa ribarima. On ne krade po ćumezima nego po samim bankama. To je Mak i očekivao! On reče važnim glasom: „Ali zašto ste mene pokrali?”
Rolandzen odgovori:
„Rešio sam se na to. Nažalost, učinio sam stvar u pijanom stanju.”
Više se nije moglo sumnjati u istinitost priznanja. Ovaj ludi telegrafista provodio je bučan život i nije imao nikakvih vanrednih prihoda; konjak dobavljen iz Rozengarda koštao je novaca.
„I, nažalost, imam još da vam priznam”, reče Rolandzen, „da od novca nemam ništa više da vam vratim”.
Mak napravi ravnodušno lice.
„To ne znači ništa”, reče on. „Mene samo žalosti sve ono nisko ogovaranje, koje je zbog vas nastalo i sve one uvrede moje ličnosti i moje familije.”
„Ja sam spreman da nešto učinim za tu stvar.”
„Šta?”
„Ja ću vaš plakat skinuti sa ograde sveštenikove kuće i prilepiti drugi koji ću ja potpisati.”
To je odgovaralo drskom Rolandzenu.
„Ne, to ne tražim”, reče on. „Ionako ćete dosta patiti zbog toga, vi, nesretniče. Ali umesto toga napišite mi ovde izjavu!”
I Mak ode do Fridrihovog mesta.
Dok je Rolandzen pisao, sedeo je Mak i razmišljao. Ova vrlo ozbiljna stvar okrenula se na dobro. Istina, koštaće novaca, ali će se taj novac dobro upotrebiti, njegovo će se ime poštovati u celoj zemlji.
Mak pročita izjavu i reče: „Dobro je. Naravno, ja je ne mislim upotrebiti.”
„To vam stoji na volju”, odgovori Rolandzen.
„Ja nemam običaj da išta odajem o novčanim prilikama. To ostaje među nama.”
„Onda moram ja sam govoriti”, reče Rolandzen. „U sveštenikovu pismu stoji izričito da se mora javno priznati.”
Mak otvori svoju kasu i izvadi gomilu banknota. Sad je bila prilika da pokaže ko je on. I niko nije znao da je dole u zalivu čekao zapovednik strane barke, da mu se upravo ovaj novac isplati, jer bez njega nije mogao da otputuje.
Mak odbroji četiri stotine talira i reče: „Ja vas neću da vređam, ali sam ja navikao da održim svoju reč. Obećao sam četiri stotine talira, i evo vam ih.”
Rolandzen pođe vratima. „Ja zaslužujem vaše preziranje”, reče on.
„Moje preziranje!”, viknu Mak. „Ja ću vam nešto reći…”
„Vaša me plemenitost dira. Ne tražite moju kaznu, nego me još i nagrađujete.”
Time, što mu je lopov ukrao dve stotine talira, time nije mogao Mak paradirati. Ali kad nagrađuje lopova dvostrukom sumom, onda cela stvar dobija osobito značenje. On reče:
„Rolandzene, vi ćete sada propasti. Izgubićete svoje mesto. Ja tim novcem ne gubim ništa, ali vama može naročito vredeti u prvo vreme. O tome dobro razmislite.”
„Šta ću!”, reče Rolandzen.
Mak uze banknote i metnu ih Rolandzenu u džep od kaputa.
„Neka ovo bude zajam od vas”, molio je Rolandzen.
I viteški kralj trgovine pristade na to i reče:
„Dobro, neka bude zajam!” Ali je dobro znao da novac neće nikada više videti.
Rolandzen je stajao shrvan, kao da nosi danas najteže breme svoga života. Momenat je bio tužan.
„Nastojte da se popravite!”, reče Mak hrabreći ga. „Ova se pogreška može opet popraviti.”
Rolandzen se zahvali najponiznije za svu velikodušnost i ode.
„Ja sam lopov!”, reče on odmah devojkama pred fabrikom, kad je pored njih prolazio. I priznade sve.
Ode do ograde sveštenikove kuće, skide objavu i prilepi svoju sopstvenu. Na njoj je stajalo da je on lopov, a ne neko drugi. Sutra je bila nedelja; videće je mnogi prolaznici kad budu išli u crkvu.

10.

Rolandzen se ponašao kao pokajnik. Pošto je cela opština pročitala njegovu objavu, izbegavao je da se s bilo kim sretne. To je delovalo pomirljivo; grešni Rolandzen nije, dakle, bio okoreli grešnik, već se počeo osvešćivati. U stvari je uzrok takvom njegovom ponašanju bio taj što sada nije imao vremena da se vucara po putevima, noću je neumorno radio u svojoj sobi. Mnogo velikih i malih boca od lekova sa probama spremio je u sanduke i poslao poštom na istok i na zapad. Depešama se služio od jutra do mraka. Žurio je da bude gotov pre no što ga izbace sa stanice.
Za Rolandzenovu aferu saznali su i u sveštenikovoj kući. Sobaricu Los, koja je imala takvog verenika, svi su sažaljevali. Sveštenik je pozva u svoju sobu za rad i dugo je s njome nežno razgovarao.
Trebalo je da sada izbije iz glave svaku pomisao na Rolandzena, trebalo je da ode k njemu i da s njim prekine.
Ona zateče Rolandzena u potištenom raspoloženju, ali to nije na nju delovalo.
„Lepo se govori o tebi”, reče ona.
„Nadao sam se da ćete doći; hteo sam vas moliti da budete milostivi prema meni”, odgovori on.
„Milostiva? Nikada! Zbog tebe mi se sasvim zbrkala glava. I ja neću trpeti više da se uopšte poznaješ sa mnom. Ja nemam nikakva posla sa propalicama i lopovima, ja idem svojim pravim, poštenim putem. I zar te nisam opominjala u najboljoj nameri, i ti nisi hteo ništa da čuješ? Zar se tako ponaša veren čovek, da trči za tuđim devojkama, i da se nudi kao dragi kamen? I povrh toga, Ove, ti kradeš ljudima njihov novac i moraš da objavljuješ pokajanje na javnom mestu. Ja sa stidim, ja ne znam šta ću da radim. Samo ćuti, ja te dobro poznajem, ti ne znaš ništa da kažeš, nego samo znaš da se uzjoguniš i da se dereš: hura. S moje strane bila je ljubav iskrena, ali si ti, Ove, upravo bio moja guba i ukaljao si mi život krađom. Ne koristi ništa što ćeš se sada pravdati. Hvala Bogu, svi ljudi kažu da si me prevario i zloupotrebljavao. Sveštenik kaže da trebam odmah s tobom da prekinem, iako mu je to neugodno. Nemoj sada da se kriješ, jer si grešnik i pred Bogom i pred ljudima i doista si pravi izmet i mračnjak. I ako te još zovem imenom, to nemoj sebi uobražavati da će se opet sve popraviti između nas. Ja mislim da se mi odsada više ne poznajemo, i isto tako neću ti više govoriti: ti. Jer niko nije za te više uradio od mene, to znam sigurno; ali ti tvoja lakomislenost nije dala mira i ti si me zloupotrebljavao još od početka. Na žalost, nisam ni ja čista od pogrešaka jer sam ti celo vreme gledala kroz prste i nisam umela da otvorim oči.”
Bedni se Rolandzen nije mogao opravdati. Od nje nije do danas čuo tako zbunjen govor, toliko ju je potresao njegov nečuveni zločin. Kad je završila, bila je sasvim izmorena.
„Ja ću se popraviti”, reče on.
„Ti ćeš se popraviti?”, odgovori ona i nasmeje se gorko. „Ali ni tada ti ne bi bilo pomoći. Jer ti ne možeš učiniti delo kao da nije učinjeno. Iako sam od siromašne familije, ipak neću dozvoliti da me kaljaš. Ja govorim onako kako je. Prekosutra putujem kući; ali neću dozvoliti da budeš na pristaništu i da se sa mnom oprostiš, to kaže i sveštenik. Ja ti ovde kažem zauvek zbogom. I zahvaljujem ti na lepim časovima koje smo zajedno proživeli; na zle neću ni da mislim.”
Okrenu se nabusito i pođe. U polasku reče: „Ali možeš biti gore u šumi prema pristaništu i mahati, ako hoćeš. Ali to se mene ništa ne tiče.”
„Daj mi ruku”, reče on.
„Ne, to ne dam. Ti najbolje znaš šta su uradio tvojom desnom rukom.”
Rolandzen se pokloni do zemlje.
„Hoćemo li se dopisivati?”, upita on. „Barem nekoliko reči.”
„Ja neću pisati. Nikad dok sam živa. Koliko si puta u šali govorio da bi se trebali rastati, a sad sam ti dobra. Ali sad neću ja! Budi zdravo, to je moja želja. Moja je adresa Bergen, kod mog oca, ako slučajno htedneš pisati; ali te ja ne molim za to.”
Kad se Rolandzen peo uz stepenice u svoju sobu, osećao je jasno da više nije veren.
Taj je dan bio za njega težak dan. Trebalo je da spremi poslednje probe koje će ići preksutra poštanskim brodom, a sem toga je trebalo da skupi svoju siromaštinu i spremi se za preseljenje. Svemoćni inspektor telegrafa tek što nije došao.
Naravno, Rolandzen će biti brzo i glatko otpušten. U službi je bio ispravan i svemoćni Mak sigurno bi mu pomogao da ostane: ali pravda se morala zadovoljiti.
Po livadama je bila već velika trava i šuma je ozelenela, nastale su blage noći. Zaliv je bio prazan, otišli su svi ribari, i Makove barke otplovile su na jug sa haringama. Nastalo je proleće.
Divno vreme izmamilo je gomilu nedeljnjih posetilaca crkve, i vodom i kopnom vrveo je svet k crkvi, a među njima ribari iz Bergena i Haugezunda, koji su se usidrili sa svojim jahtama duž grebena i sušili svoju ribu. Godinama su dolazili ovamo i već su se bili ovde odomaćili. U crkvu su dolazili u punom sjaju, sa šarenim košuljama od finog pamučnog platna i velikim satnim lancima preko grudi; neki su nosili i zlatne minđuše u ušima. Toplo je vreme bilo uzrok što se čulo da su šume na nekim mestima počele da gore; letnja žega nije uvek dobra.
Enoh je stupio kod sveštenika u službu kao pomoćnik sa svojim šalom oko ušiju. Mlađi je svet uživao gledajući ga, ali stariji su se ljutili što se obesvešćuje crkva takvim majmunom od čoveka i išli su svešteniku sa molbom da stvar uredi kako treba. Zar ne bi mogao Enoh da začepi svoje uši pamukom? Ali Enoh odgovori svešteniku da ne može živeti bez šala zbog kostobolje u lobanji. Otpušteni pomoćnik Levion smejao se pakosno svome zameniku Enohu, govoreći, mora da mu je i odveć toplo kad nosi sad na ovakoj vrućini šal.
Spadalo Levion nije prestajao od kad je otpušten da svoga naslednika ne progoni zbog svoje pakosti i zavisti. Kad god je lovio lignje, išao je na Enohovu obalu i tu lovio.
Već se saznalo da je sobarica Los prekinula sa svojim verenikom i da je zbog velike sramote odmah otišla od sveštenika. Trgovac je Mak sažaljevao izgubljenog telegrafistu i odlučio da pokuša izmiriti Rolandzena i Losu. On je sam skinuo sa ograde Rolandzenovu objavu i izjavio da je protiv njegove volje prilepljena. Posle toga otišao je do sveštenikove kuće. Mak je hteo da bude dobrostiv, već je čuo za osobiti utisak što je proizvelo njegovo ponašanje sa lopovom, sad su ga svi pozdravljali kao i prethodnih godina, čak su ga još više poštovali nego pre. Samo je jedan Mak na celoj obali!
Ali njegov put do sveštenikove kuće bio je bez uspeha. Sobarica je plakala od uzbuđenja što je sam Mak glavom došao, ali niko ne može više udesiti da ona opet sve zaboravi i oprosti Rolandzenu. Mak je stekao utisak da sveštenik stoji iza ove odlučne Losine izjave.
Kad je sobarica odlazila, pratili su je sveštenik i njegova žena do pristaništa. Oboje su joj zaželeli srećan put.
„Bože, sad sam sigurna da je on gore u šumi i da se kaje zbog svega”, reče sobarica i izvadi svoju džepnu maramu.
Brod otplovi.
„Vidim ga”, viknu sobarica i ustade. Izgledalo je kao da hoće da ispliva na kopno. Tad poče iz sve snage davati znak ka šumi. A brod zamicaše iza rta.
Rolandzen je išao kući kroz šumu, kao što je običavao u zadnje vreme; ali više ograde sveštenikove kuće siđe na put i pođe putem. Sve probe za lepak su poslate, nije imao više šta da radi do da čeka rezultat. Ali neće ni to dugo trajati. U dobrom raspoloženju pucketao je prstima.
Nekoliko koraka pred njim sedela je Olga crkvenjakova na jednom kamenu. Šta je tu tražila? Rolandzen je premišljao: dolazi iz dućana i sada čeka nekoga. Ubrzo dođe Eliza Mak. Zar su obe već postale nerazdružive? I ona sede. Izgledalo je kao da i ona nekog čeka. Rolandzen nije hteo da ih uznemirava. Zato pohita u šumu natrag. Ali pod nogama mu je šuštilo suvo lišće, njegovi su se koraci mogli čuti. To je bio promašen beg, i on ga napusti. Možda je najbolje da opet iziđem na put, mislio je on, neću valjda odveć preplašiti dame. I on iziđe na put.
Ali je ipak bio smeo korak sastati se s Elizom Mak oči u oči. Srce mu je kucalo snažnim kucajima, topli ga znoj probi, i on stade. Ni pre nije mogao ništa uspeti, a kamoli će sada posle velikog zločina. Idući natraške, uputi se opet u šumu. Da samo prođe srećno ovo šuštanje, onda će mesto suvog lišća po krčevini gaziti po vresku. Preleti u nekolika skokova preko suvog lišća, i spase se. Zašto upravo skakuće ovuda? Zar on nije Ove Rolandzen? Prkosno se vrati natrag i poče gacati po suvom lišću što je više mogao. Kad je sišao na put, vide da dame sede još na istom mestu. Razgovarale su i Eliza je bušila zemlju kišobranom. Opet stade Rolandzen. Nema opreznijih ljudi od smelih. Ja sam lopov, mislio je; kako se onda smem pokazivati? Zar da pozdravim i da tražim od dama naklon glavom? I još se jednom vrati u šumu. On je bio veliki ludak što je još imao osećaja; zar nije imao na šta drugo da misli? Za nekoliko meseci ili nešto pre biće bogat čovek. Do đavola sa ljubakanjem i ašikovanjem! I on pođe kući.
Valjda nisu više na onom mestu? On se vrati i proviri. Fridrih je bio došao i sve troje je sada išlo prema njemu. Samo da ga nisu videli! Oni stadoše, Fridrihov se glas čuo:
„Pst! Čini mi se kao da ima neko u šumi.”
„Neće biti”, odgovori Eliza.
A možda je tako govorila što ga je opazila! pomisli Rolandzen. Naravno, još nije bio ništa; ali ćemo razgovarati posle dva meseca! Pa šta je ona, najposle? Devojka Marija iz Ajzenbleha, kći poznatog luterana iz Rozengarda. Ni brige te!
Na krovu stanice stajao je vetrenjak[2] na gvozdenoj šipki. Kad je Rolandzen došao kući, pope se na krov i prodrma šipku; petao se iskrivi i izgledao je kao da kukuriče. Tako neka stoji! Tako treba!

11.

Sad je doba kad ljudi nemaju posla; samo love noću po nešto ribe za kućne potrebe. Kupine i krompiri rastu, a trava po livadama je sazrela, svaka kuća ima i odveć haringe, krave i koze daju na akov mleka i prolivaju.
Mak i njegova kći Eliza otišli su kući, Fridrih opet upravlja sam fabrikom i dućanom. A Fridrih ne upravlja baš najbolje, on čezne za morem i provodi dane na silu na kopnu. Kapetan mu je Henriksen već upola obećao da će mu naći mesto krmanoša na brodu; ali izgleda da od toga neće biti ništa. Sad je pitanje da li će stari Mak hteti da kupi svome sinu parobrod. On se pravi kao da hoće i govori često u tom smislu, ali je Fridrih naslućivao da od toga neće biti ništa. Fridrih zna da se ravna prema prilikama. Od prirode je slabo bio određen za mornara, on je tip mladića oprezna i pouzdana, koji u svakidašnjem životu radi upravo onoliko koliko je potrebno. Svoje naklonosti zahvaljuje majci i nije ni izdaleka kao otac. Želeo je da paradira u svetu, ali da nikada ne radi suviše, nego naprotiv, da i premalo radi, a da se računa dosta. Kako je prošao Rolandzen, drsko razmetalo, sa svojim preterivanjem? Postao je lopov, i najposle izgubio svoje mesto. Sad mu je savest nemirna, odelo sve tanje i pocepanije, i ni kod koga drugog nije mogao naći sobicu za stanovanje do kod orguljaša Bera. Kod njega se preselio Rolandzen. Bere je možda bio čestit, ali je bio najsiromašniji od svih jer je imao najmanje haringa. Pošto je sem toga njegova kći Pernila bila izvikano stvorenje, to je uživao Bere malo poštovanja. Nijedan pristojan čovek ne bi hteo da kod njega stanuje.
Govorilo se da je Rolandzen mogao ostati u službi daje skrušenije govorio sa inspektorom. Ali je Rolandzen bio tvrdo ubeđen da će biti otpušten i inspektor nije imao prilike da ga pomiluje. A stari Mak, posrednik, bio je otputovao.
Ni sveštenik nije bio sasvim nezadovoljan Rolandzenom.
„Čuo sam da sada manje pije”, govorio je on, „i ja mislim da će se on popraviti. Sam je priznao da ga je moje pismo postaklo da prizna krađu. Na taj se način oseća zadovoljstvo za svoj rad”.
Jovan-dan se primicao. Na ovim uzvišenijim mestima zapaljene su uoči praznika lomače, mladež se skupljala oko vatre, a zvuci harmonike i violine odjekivali su po celoj opštini. Nije se smela videti vatra, ali je trebalo da lomača silno dimi, to se smatralo najsolidnijim. Zbog toga se bacala u vatru mokra mahovina i smreka. Tako se dobijao gust dim.
Rolandzen se nije ni sada stideo, kao ni pre, da prisustvuje ovoj narodnoj zabavi; sedeo je na jednom visokom brežuljku i udarao u svoju gitaru i pevao, da je u dolini sve odjekivalo. Kad je sišao do lomače, videlo se da je pijan kao top i da se razmeće frazama, punim efekta. Bio je ostao stari Rolandzen.
Crkvenjakova je Olga dolazila putem. Nije nikako nameravala da gleda i stoji, samo je išla putem tuda. Ah, mogla je lako udariti drugim putem, ali je Olga bila mlada, i zvuci su je harmonike privlačili. Nozdrve su joj se širile, cela reka sreće strujala je kroz nju, bila je zaljubljena. Jutros je bila u dućanu i Fridrih Mak joj je toliko rekao da ga je morala razumeti, iako je govorio dosta oprezno. Zar se ne bi moglo dogoditi da se i on malo ovuda prošeta večeras?! Ona srete popadiju. Obe se zaustaviše i počeše govoriti o Maku i to o Fridrihu Maku. On je bio gospodar opštine, i srce popadijino bilo mu je naklonjeno; bio je dobar i oprezan čovek i uvek realan. Gospođa popadija primeti da Olga sa najvećim stidom o njemu govori, i upita je:
„Dete, ti si inače vrlo mirna, da nisi ipak zaljubljena u mladog Maka?”
„Jesam”, prošaputa Olga i poče plakati.
Gospođa se zapanji.
„Olga, Olga, da li on to prima k srcu?”
„Mislim da prima.”
Oči gospođine postadoše glupe, nepomične i gledahu bez izraza u vazduh.
„Da, da”, reče ona smejući se. „Nek ti je Bog u pomoći. Videćeš, sve će biti dobro!” I ona udvostruči svoje prijateljstvo naspram Olge.
Kad su dame stigle do sveštenikove kuće, bio se sveštenik ustumarao tamo i amo.
„Gori šuma”, reče on, „video sam odozgo sa prozora”!
I poče skupljati sekire, motike i ljude. I nakrca svoj čamac ljudima.
Gorela je Enohova šuma.
Ali još pre sveštenika i njegovih ljudi došao je otpušteni pomoćnik Levion. Levion je lovio ribu i kao uvek stao je pred Enohovom šumom i kuvao ribu. Kad je polazio kući, spazi svetao plamen u šumi, koji se širio sve više. Samo je klimnuo glavom, kao da je znao šta znači tako malen plamen. Ali kad je video kako su se ljudi ustumarali dole kod sveštenikova pristaništa, razumeo je da se spremaju u pomoć. On odjednom okrenu čamac i zaplovi natrag, da bi prvi bio na mestu. To je bio lep čin Levionov, što je zaboravio svu mržnju i pohitao svome neprijatelju u pomoć.
Iziđe iz čamca i pođe u šumu. Čuo je kako vatra pucketa. Levion se nije žurio i okretao se na sve strane svakog časa. Ubrzo vide Enoha kako trči vatri. Velika radoznalost spopade Leviona, on se sakri za jednu stenu i posmatraše. Enoh se primicao sve bliže, uporno je išao jednom cilju, ne gledajući ni desno, ni levo. Da li je ugledao svoga protivnika i hteo ga sada potražiti? Kad se sasvim primakao, zovnu ga imenom Levion. Enoh se izmače i stade. I u svojoj zabuni nasmeja se i reče:
„Ovde gori. Nesreća je tu.”
Levion se okuraži i odgovori:
„To je prst božiji.”
Enoh se poče mrgoditi.
„Što stojiš tu?”, upita on.
Sva mržnja Levionova izbi iz njega i reče:
„Oho, ovde će biti prevruće sa šalom oko ušiju”
„Idi odatle”, reče Enoh. „Ti si zapalio šumu.” Ali je Levion ćutao. Izgledalo je kao da Enoh hoće da dođe do mesta iza stena, gde je Levion stajao.
„Pazi se!”, viknu Levion. „Ja sam ti otkinuo jedno uvo, otkinuću ti i drugo.”
„Idi odatle”, odgovori Enoh i pođe put njega. Levion je kipeo od ljutine.
„Sećaš li se onoga dana u zalivu. Izvlačio si moju mrežu. Tada sam ti otkinuo uvo.”
Sad se saznalo zašto je Enoh nosio šal oko ušiju, imao je samo jedno uvo. Oba su se suseda tukla i imala su oba razloga da stvar ne pričaju nikome. „Ti si kao i ubica”, reče Enoh.
S jedne se strane čuo sveštenikov čamac kako se šumeći primiče obali, a sa druge strane požar kako se bučno sve više približava. Enoh je hteo da otera Leviona i zato izvuče nož koji je nosio za sečenje.
„Kako se usuđuješ da mi pokazuješ nož”, reče Levion, „kad su ljudi već stigli? Eto ih”!
Enoh uvuče opet nož.
„Zašto upravo stojiš tu? Idi odatle!”, reče on.
„Kakva posla imaš upravo ovde?”
„To se tebe ne tiče. Ja imam posla upravo tu, nešto sam sakrio. A vatra se primiče.”
Ali Levion nije hteo iz prkosa da se ukloni ni za jedan pedalj. Dođe i sveštenik, koji je još iz daleka čuo svađu; ali šta se ticao još sveštenik Leviona.
Iskrcaše se ljudi na kopno, poleteše sa sekirama i lopatama, sveštenik pozdravi u trku i reče: „Enohe, ove vatre uoči Jovan-dana opasni su običaji; iskre lete na sve strane. Gde ćemo početi?”
Enoh izgubi glavu. Sveštenik ga prodrma i povuče sa sobom i nije se mogao više da svađa sa Levionom.
„S koje strane duva vetar?”, upita sveštenik.
„Hajde s nama i pokaži nam gde ćemo napraviti jarak.”
Ali je Enoh stajao kao na iglama, morao je Leviona držati na oku i zato je zbunjeno odgovarao svešteniku.
„Nemoj biti tako potišten zbog nesreće”, reče sveštenik. „Budi čovek. Vatra se mora ugasiti!”, i uze Enoha ispod ruke.
Neki ljudi odoše sami prema vatri i počeše na svoju ruku kopati jarak. Levion je još uvek stajao na istom mestu i odisao; nogom je doticao ploču, koja je ležala pred stenom. Nije ovde ništa sakrio, mislio je on, to su samo njegove bajke i zaviri pod ploču. I kad je malo začeprkao zemlju, što je bila pod pločom, pojavi se platno. Platno je bilo Enohovo. Njime je negda omotavao uši, Levion ga diže. U platnu je bio jedan paket. U paketu je bilo novaca, mnogo novaca — banknote. Između banknota bio je veliki beli dokumenat.
Levion se vrlo zainteresova i pomisli: ovo je sigurno ukraden novac. Razvi papir i sricaše slova.
Enoh ga spazi i kriknu; otrgnu se od sveštenika i poleti k Levionu sa nožem u ruci.
„Enoh, Enoh!”, derao se sveštenik i pokušavao da ga zadrži.
„Ovo je lopov!”, povika Levion.
Sveštenik je mislio: Enoha je požar tako zbunio, da je izvan sebe.
„Ostavi nož!”, reče mu.
Levion nastavi:
„On je Maka pokrao.”
„Šta kažeš?”, upita sveštenik, ne razumevajući ga. Enoh polete na Leviona i nastojaše na svaki način da se dokopa paketa.
„Ja ću ga predati svešteniku!”, reče Levion. „Vidite, gospodine svešteniče, kakav vam je pomoćnik.”
Enoh klonu na drvo. Bio je sav zelen u licu.
Sveštenik nije mogao da se snađe među papirima i banknotama.
„Onde sam sve to našao”, reče Levion drhteći celim telom. „U ovom papiru stoji Makovo ime.”
Sveštenik je čitao. Nije znao gde mu je glava, pogleda u Enoha i reče:
„To je životno osiguranje, koje je Mak izgubio.”
„Tu je i novac, što ga je izgubio”, reče Levion.
Enoh se pribra.
„Onda si ti to sve podmetnuo”, reče on.
Zujanje zapaljene šume primicalo se, bilo je sve toplije oko njih, ali su ta tri čoveka mirno stajala.
„Ja ne znam ništa o tome”, reče Enoh. „Sigurno je to Levion onde zakopao.”
Levion reče: „Ovde ima dve stotine talira. Zar sam ja ikada imao dve stotine talira? I zar platno nije tvoje? Zar ga nisi nosio oko ušiju?”
„Tako je!”, reče i sveštenik.
Enoh je ćutao.
Sveštenik je brojao banknote.
„Nema ni dve stotine talira”, reče on.
„Valjda ja nešto potrošio”, reče Levion.
Enoh je stajao i teško disao. Još je uvek govorio: „Ja ništa ne znam. Ali Levione, upamti, da ti to neću zaboraviti.”
Svešteniku se vrtelo ispred očiju. Ako je Enoh lopov, onda je Rolandzen samo terao komediju sa pismom koje je od njega dobio. Inače zašto je govorio da je on ukrao?
Vrućina je bila vrlo velika, oni se povukoše k moru, a vatra je išla za njima. Zbog toga su morali da uđu u čamac, šta više, morali su se odmaknuti od kopna.
„Ovo je na svaki način Makova polisa osiguranja”, reče sveštenik.
„Stvar treba prijaviti. Veslaj kući, Levione.”
Enoh je bio izvan sebe, samo je sedeo i pognuto gledao preda se.
„Da, treba da prijavimo”, reče on, „to je i moje mišljenje”, reče sveštenik začuđeno.
„Tako?” I on nesvesno zatvori oči od užasa, što se ovake stvari događaju.
Pohlepni Enoh bio je odveć prost. Vrlo pažljivo uvio Je policu osiguranja, koju nije razumeo. Na njoj je bilo mnogo pečata, i glasila je na veliku sumu. Možda će posle nekog vremena moći otputovati i unovčiti je; da je baci, nije hteo.
Sveštenik sa okrenu i pogleda u požar. U šumi su ljudi radili, drveće je obarano, video se širok, taman jarak.
„Vatra će se ugasiti sama od sebe”, reče Levion.
„Misliš?”
„Kad dođe do brezove šume, ugasiće se.”
I čamac sa tri čoveka veslao je prema zalivu kod kuće upravnikove.

12.

Kad je sveštenik kući došao, plakao je. Velika sa gomila žalosnog greha gomilala oko njega. Bio je utučen i bolno ganut, sad neće njegova žena dobiti nikako cipela, koje su joj bile vrlo potrebne.
Enohov veliki prilog morao se vratiti jer je to bio ukradeni novac.
Odmah ode svojoj ženi u sobu. Još na vratima strese se od očajanja i zlovolje. Popadija je šila. Oko nje po podu ležali su komadi odela, viljuška i otirač iz kuhinje ležali su na krevetu zajedno sa novinama i satarom za meso. Jedna joj je papuča bila na stolu. Na kanabetu bila je brezova grana sa lišćem i veliki kamen međaš.
Sveštenik po staroj navici poče uređivati i uklanjati stvari.
„To nije tvoj posao”, reče ona. „Ja sam sama htela da uklonim papuču, čim budem gotova sa šivenjem.”
„Kako možeš u ovome neredu sedeti i šiti?”
Gospođu to uvredi i ne htede ništa da odgovori.
„Šta će kamen ovde?”, upita on.
„Slučajno je tu. Našla sam ga dole na obali, dopao mi se.”
On uze rukovet uvenule trave, što je bila više ogledala, i uvije je u novinu.
„Možda i ovo ima nekog razloga što ovde stoji?”, upita on i očekivaše odgovor.
„Nema, prestara je. To je kiselica, htela sam od nje da napravim salatu.”
„Ima nedelja dana kako je ovde više ogledala”, reče on, „uprljala je policu”.
„Eto vidiš! Politirani nameštaj ne treba niko da kupi, ne vredi ništa.”
Sveštenik se zlobno nasmeja. Gospođa odbaci šav i ustade.
On joj ne da nikako mira, već joj zagorčava život svojom nerazumnošću. I opet nastade jedna od onih ludih i nepotrebnih svađa, koje su se ima više godina ponavljale u izvesnim vremenskim razmacima. Sveštenik je došao da ponizno zamoli ženu da odgodi kupovanje cipela, ali sada nije mogao da izvrši svoju nameru, bio je prepun ljutnje. Zar nije pošlo u kući sve naopako od kada je sobarica Los otišla i gospođa preduzela domaćinstvo?
„Sem toga: bi li najposle sa malo više ekonomije vodili kuću?”, upita je on.
„Ekonomije? Ja mislim da vodim kuću ekonomski. Zar je sada gore nego pre?”
„Juče sam video đubrovnik pun jela.”
„Ti ne moraš svoj nos svuda zabadati, tada će biti bolje.”
„Nedavno sam video kašu kako se povlači kojekuda.”
„Devojke su je upropastile, i više se nije mogla upotrebiti.”
„Video sam i mnogo pilava, što je ostalo od ručka.”
„Mleko se pokvarilo. Tome ja nisam kriva.”
„Dan pre video sam u đubrovniku skuvano i oguljeno jaje.”
Gospođa je ćutala. A znala se i u tome opravdati.
„Naše prilike nisu tako sjajne, reče sveštenik, a ti znaš da kupujemo jaja. Nedavno je mačka dobila kolača od jaja.”
„To je bio ostatak od ručka. Ali ti nisi zdrav, kažem ti, trebao bi da ideš doktoru, da te leči.”
„Video sam te sa mačkom na ramenu, kako joj daješ mleko. I to su gledale sluškinje. One te u sebi ismejavaju.”
„One se ne smeju nipošto. Ali ti, ti si lud.”
Najposle siđe sveštenik u svoju sobu i gospođu ostavi na miru.
Kod doručka sutradan nije mogao na gospođi niko primetiti da je bila tužna i da je patila. Kao da je nestalo svake tuge, izgledalo je kao da je zaboravila celu svađu. Njena nestalnost pomagala joj je da preko svega prelazi i da život mirno podnosi. To je sveštenika diralo. Zar nije mogao ćutati i ne prebacivati joj neurednost? Nova sobarica, koju su poručili, već je bila na putu.
„Na žalost, ti nećeš ni sada dobiti cipela”, reče on.
„Dobro, dobro”, odgovori ona.
„Prilog, koji sam dobio od Enoha, moram vratiti, on je novac ukrao.”
„Šta govoriš?!”
„Da, zamisli, on je pokrao Maka. Juče je priznao upravniku”. I sveštenik joj sve ispriča.
„Onda ga Rolandzen nije pokrao”, reče gospođa.
„On je skitalica, lola!… Ali sa cipelama moraš i dalje čekati.”
„Ne smeta ništa.”
Takva je bila uvek: dobra i požrtvovana, dete! I sveštenik je nikad nije čuo da se tuži na siromaštvo.
„Doista, kad bi samo mogla da obučeš moje cipele”, reče on i razneži se.
Gospođa se nasmeja od srca:
„Da ja obučem tvoje, a ti moje, ha, ha!”
I udari u tanjir, koji pade na zemlju i razbi se; na njemu je bio hladni kotlet.
„Pričekaj, doneću ti drugi tanjir”, reče gospođa i otrča u kuhinju.
Ni da se imalo potuži na štetu! - mislio je sveštenik, ni traga o tome! A tanjir staje novaca!
„Nećeš valjda taj kotlet jesti?”, reče gospođa vređajući se.
„Nego šta ćeš s njime uraditi?”
„To ćemo dati mački.”
„Ja nisam u tako dobrim prilikama kao ti”, reče on, namrgodivši se opet. I opet bi nastala svađa da nije gospođa ućutala. Ali je kod oboje bilo svakako pokvareno raspoloženje…
Sutradan se proču novi veliki događaj: nestalo je Rolandzena. Kad je čuo za nalazak u šumi i za Enohovo priznanje, rekao je sav besan: „To je ludost! Barem mesec dana kasnije!” To je čuo orguljaš Bere. Uveče toga dana nije bilo Rolandzena nigde. Ali je čamca orguljaševa nestalo zajedno sa veslima, oruđem za ribolov i sa svim što je u njemu bilo.
Mak je u Rozengardu saznao ko je pravi lopov, ali, začudo, nije pohitao da dođe i da se uplete u stvar. Znao je, valjda, stari Mak šta treba da radi. Rolandzen mu je izmamio nagradu, koju je sada trebalo da ponovo isplati drugome; a to mu je doista bilo neugodno. On je takav bio da se nije mogao pokazati prljavim u ovoj stvari časti; ali je ovoga momenta bio u novčanoj neprilici. Poslovi, kojima se Mak bavio, trebali su velike sume novaca, a gotovine nije bilo više kao kiše. Njegova velika zaliha haringe ležala je u Bergenu kod agenata; cene su bile preniske a on nije hteo da je proda. Željno je Mak očekivao dane velike vrućine; tada će se završiti sasvim ribolov i cene će tada početi da se penju. Sem toga Rusi su ratovali, poljoprivreda će se u zemlji zanemariti i narod će trebati haringe.
Više nedelja izbegavao je Mak da ode u fabriku. Zar nije takođe obećao popadiji pekaru? Šta će joj sada reći? Temelji su udareni, plan je zgrade gotov, ali se zgrada ne pravi. Već se počelo govorkati da Mak ne može da pravi pekaru zbog novčanih neprilika. To se toliko raširilo da je pekar, koji je kasnije stanovao u upravnikovoj kući, počeo opet da pije. Osećao se sigurnim, pekara se ne može za jednu nedelju napraviti, ima dakle vremena da besposliči. Svešteniku je to javljeno, i on lično ode do pekara, ali izgleda da nije mogao uspeti, toliko se sigurnim osećao pekar.
Doista je sveštenik, ovaj sluga božiji, imao mnogo da radi; iako se nije ni malo štedeo, ipak se posao gomilao sve više. Sad je nestalo i jednog pomoćnika, najvrednijeg od svih njih, Enoha. Nekoliko dana, posle požara, došao je Levion svešteniku vrlo voljan da opet zauzme stari položaj.
„Sad valjda uviđa gospodin sveštenik da nije niko bolji pomoćnik od mene.”
„Sumnja se da si ti zapalio šumu.”
„To izmišljaju lole i propalice”, reče Levion.
„Dobro. Ali ti nećeš biti pomoćnik.”
„Nego ko će biti?”
„Niko. Ja ću izlaziti na kraj i bez pomoćnika.” Takav je bio sveštenik: odlučan, postojan i pravedan u svemu. I upravo sada imao je razloga, da kazni samog sebe. Večite kućne neprilike i mnoge protivnosti u službi mogle su ga demoralisati i navesti na krivi put; od vremena do vremena pomišljao je on vrlo kažnjive stvari. Šta će, na primer, raditi, da li će se pomiriti sa Levionom? Nadalje: Mak mu je ponudio svoju pomoć za siromahe, kojima je doista trebalo pomoći; dobro, on je najveća sirotinja u celoj opštini; da li bi se, dakle, sada obratio Maku da daje pomoć porodici koja trpi oskudicu, i uzeti onda sebi njegov prilog? Tada bi gospođa dobila cipele. I on sam treba ponešto: nekoliko knjiga, nešto filozofije, usahnuo je skoro u svojim jednim te istim brigama i poslovima, i ne razvija se. Pa onda, Rolandzen, taj junak na reči, uvrteo je popadiji u glavu da su ljudi napravili Boga onim što je. Zgodnom prilikom treba da se u to umeša i da mu zapuši usta.
Najzad dođe Mak. Došao je kao i obično: otmeno i dostojanstveno; s njime je došla i kći mu Eliza. Iz učtivosti posetio je odmah sveštenika. Naravno da mu nije ni na kraj pameti bilo da se izvuče od svoga obećanja. Gospođa ga upita za pekaru. Mak je sažaljevao što nije mogao posao da ide brže, bilo je za to jakih razloga; pekara ne može ove godine biti gotova, prosto zbog vode, koja je probila u temelje. Gospođa uzdahnu, a sveštenik se potajno radovao.
„To su mi rekli stručnjaci”, reče Mak, „i ja ih moram slušati”. „Idućeg proleća pomaknuće se zidovi za nekoliko cola.”
Uostalom, Mak nije bio neraspoložen. Vrući su dani prošli, lov na haringe sasvim je prestao, i njegov agenat izvestio ga je depešom da cene rapidno skaču. Mak se nije mogao uzdržati a da to ne ispriča svešteniku i gospođi.
Sveštenik sa svoje opet strane ispriča mu gde se nalazi Rolandzen; na jednom ostrvu, što leži daleko u moru, tu se smestio i živi kao divlji čovek. Jedan čovek i žena došli su i to pričali svešteniku. Mak odmah posla čamac da dovede Rolandzena.

13.

Stvar se ovako dogodila. Enohovo priznanje zateklo je Rolandzena nespremnim: sad je bio slobodan, ali nije imao Makovih četiri stotine talira. Zbog toga je uzeo čamac orguljašev zajedno sa mrežama i ostalim oruđem i isplovio na more. Vozio se milju i po, jedan deo i po otvorenom moru, veslao celu noć i tražio sutradan zgodno ostrvo. Kad ga je našao, izašao je na kopno.
Rolandzen je bio gladan, i prva mu je bila briga da sakupi za ručak podosta galebovih jaja. Ali se ispostavi da su se iz jaja mladi izlegli. Onda uđe u čamac i poče loviti ribu. Tu je imao više sreće. Od sada je živeo iz dana u dan od ribolova, pevao, dosađivao se i vladao ostrvom. Kad je bilo kišno vreme, sakrio bi se pod jednu vrlo zgodnu stenu. Noću je spavao na travi.
Prođoše dve, tri nedelje. Slaba hrana i bedan način života oslabiše ga sasvim, ali mu je pogled bio sve odlučniji, i nije hteo da kapitulira. Samo se bojao da neko ne dođe i da ga ne poremeti. Pre nekoliko dana doplovio je jedan čamac do ostrva, i u njemu muž i žena, koji su skupljali paperje. Hteli su da iziđu na ostrvo, ali Rolandzen nije hteo da to dozvoli ni po koju cenu. Opazio ih je dok su još bili podaleko i imao je dosta vremena da se razljuti. Onda je uzeo sidro i s njime izvodio gimnastiku tako vešto da su se muž i žena prepali i odmah otplovili. Rolandzen se u sebi slatko smejao. Izgledao je strašan kao đavo sa svojim mršavim licem.
Jednog su jutra žagorile ptice jače no obično, i to probudi Rolandzena. Bilo je vrlo rano, skoro još noć. On ugleda čamac koji je već bio sasvim blizu. Tragika Rolandzenova je bila u tome što je bio spor u mislima. Čamac se primicao i bio je već sasvim do obale; ali dok se on snašao, već je čamac bio pristao, inače bi Rolandzen navalio na ljude kamenjem.
Dva čoveka, otac i sin, koje je poslao Mak, iziđoše na kopno i starac nazva Boga Rolandzenu.
„Ja nisam nikako zadovoljan s tobom, i ja ću ti nešto učiniti”, odgovori Rolandzen.
„Šta to on govori?”, reče čovek i pogleda ispitujućim pogledom u sina.
„Sasvim obično, ja ću te udaviti. Kako ti se to dopada?”
„Mi smo došli po zapovedi Makovoj.”
„Naravno; ja znam šta on hoće.”
Sad se umeša i sin u razgovor i napomenu da orguljaš traži svoj čamac i mreže.
Rolandzen viknu ogorčeno:
„On? Je li on lud? I šta traži od mene? Ja stanujem na pustom ostrvu, ja moram imati čamac, ako hoću da se mešam s ljudima, a mreže moram imati da lovim ribu. Pozdravite mi ga.”
„A onda nam je rekao novi telegrafista da vam kažemo da su za vas stigli važni telegrami.”
Rolandzen poskoči. Šta? Zar već? Raspitivao se još ponešto i kad je dobio povoljan odgovor, nije se više protivio da ide s njima. Mladić je veslao u orguljaševu čamcu, a Rolandzen je sedeo u starčevu.
Na prednjem delu čamca bila je korpa za jelo; u Rolandzenu se probudi nada da u njoj ima jela. Hteo je da upita starca: „Ima li jela u njoj?” Ali se savlada i nastavi razgovor.
„Kako je Mak saznao da sam ovde?”
„Pročulo se. Videli su vas muž i žena jedne noći, silno su se prepali.”
„Da, šta su tražili na ostrvu!… Zamisli, pronašao sam novo mesto za lov u blizini ostrva. I sada ga ostavljam!”
„Dokle ste mislili ostati na ostrvu?”
„Šta te se to tiče?”, odgovori Rolandzen. Posmatrao je korpu za jelo, ali se opet uzdrža i reče: „Ova je korpa neobično gadna. U nju se ne bi smelo ništa lepo ostaviti. Šta je u njoj?”
„Kad bih samo imao toliko mesa, slanine i maslaca i sira, koliko je u njoj bilo, imao bih jela za dosta godina”, odgovori starac. Rolandzen hraknu i pljunu u more.
„Kad su depeše došle?”, upita.
„Ah, već odavno.”
Kad su bili na pola puta, sastaviše čamce, otac i sin hteli su da ručaju. Rolandzen se vrteo na sve strane. Stari reče:
„Ako izvolite, mi imamo nešto jela!”
I stavi pred Rolandzena celu korpu.
On odbi rukom i reče:
„Jeo sam pre pola časa i najeo sam se dovoljno. Uostalom, ti i ne znaš, kako izgleda ovaj beli hleb dobro pečen. Neću, hvala lepo, samo ću ga pogledati, samo primirisati!”
Rolandzen je i dalje govorio i bacao pogled na sve strane.
„Da, da, mi živimo dobro ovde na severu. Ja sam uveren da je svaki obesio kod kuće sečku za meso. Pa onda ona silna slanina. Ali takav život ima u sebi dosta životinjskog.” I ućuta neko vreme. Zatim se okrenu i reče:
„Pitaš me, dokle sam hteo ostati? Naravno, ostao bih do žetve i promatrao bih leteće zvezde. Ja sam veliki prijatelj prirodnih događaja, ja se naslađujem kad gledam kako se neko nebesko telo raspada u komade.”
„To je ono što ja ne razumem”, reče starac.
„Nebesko telo. Kad jedna zvezda sasvim izbaci drugu sa njenog puta i sa neba.”
Ali su otac i sin dugo jeli, i Rolandzen reče:
„Vi ste prave svinje u jelu. Kako samo možete sve to pojesti!”
„Već smo gotovi”, reče starac blago.
Čamci se rastaviše jedan od drugoga, i oni opet počeše veslati. Rolandzen leže u čamac da spava.
Poslepodne stigoše i Rolandzen ode odmah na stanicu za depeše. To su bile vesele vesti o izumu, velika ponuda za patenat iz Hamburga i još veća od neke druge kuće preko biroa. I Rolandzen je bio toliko budala da je otrčao u šumu i dugo ostao sam, dok nije pomislio i na to da treba potražiti da štogod pojede. Uzbuđenje je napravilo od njega mladića, dete sa sklopljenim rukama.

14.

Išao je u Makovu pisarnicu i to kao rehabilitovan čovek, bolje reći, kao lav. Možda će biti drago Makovoj porodici kad ga ugleda, a Eliza će mu možda i čestitati.
Varao se. Zatekao je Elizu pred fabrikom u razgovoru s bratom. Na njega se nije htela skoro ni okrenuti, jedva mu je odgovorila na pozdrav. I oboje su i dalje mirno razgovarali. Rolandzen nije hteo da im smeta i da pita za starog Maka, već se pope gore do pisarnice i zakuca na vrata. Bila su zatvorena. On siđe dole i reče:
„Vaš je otac poslao po mene, gde ga mogu naći?” Ni jedno ni drugo nije hitalo sa odgovorom. Kad su završili svoj razgovor, reče Fridrih:
„Otac je gore kod ustave.”
To su mi mogli odmah reći, kad sam došao, pomisli u sebi Rolandzen. Oboje je bilo i previše ravnodušno prema njemu, pustili su ga da ide do pisarnice, ne želeći da mu kažu gde je stari Mak.
„Možete li nekoga poslati po njega?”, upita Rolandzen.
Fridrih odgovori razvlačeći:
„Kad je otac kod ustave, onda je on tamo, jer ima posla.”
Rolandzen se začudi i pogleda i u jedno i u drugo.
„Moraćete opet doći”, reče Fridrih.
Rolandzen slegnu ramenima i reče:
„Dobro”, i ode.
Rolandzen je stisnuo usne i razmišljao. Odjednom se vrati i reče:
„Ako sam dolazio ovamo, to je bilo samo zato da nađem vašeg oca, razumete li?”
„Dođite kasnije”, reče Fridrih.
„I što sam sada došao po drugi put, to je zato da kažem da neću doći treći put.”
Fridrih slegnu ramenima.
U to stiže stari Mak. Bio je namrgođen i neraspoložen i pođe pred Rolandzenom u kontoar. Primio ga je vrlo hladno. On reče:
„Prošli sam vam put ponudio stolicu, ovoga puta neću.”
„Ne treba, naravno, ne treba”, reče Rolandzen. Ali još nije razumevao sadašnju njegovu ljutnju.
Starom Maku nije bila strogost draga. Ovaj čovek, koji ga je uvredio, bio je u njegovoj ruci. Trebao bi da bude suviše nemilosrdan i da to iskoristi. On reče:
„Vi, naravno, i ne znate šta se dogodilo?”
Rolandzen odgovori:
„Ja nisam bio ovde, moglo se mnogo štošta dogoditi, što vi znate, a ja ne znam.”
„Ja ću vam kazati”, reče Mak. Bio je kao mali Bog ovoga časa i držao je sudbinu jednog čoveka u svojoj ruci.
„Jeste li mi rekli da ste spalili moju polisu životnog osiguranja?”
„To je istina”, poče Rolandzen, „da sam, kad ste me hteli ispitivati…”
„Evo je”, reče Mak i pokaza dokumenat. „I novac se našao. Sve je bilo u platnu, koje nije vaša svojina.”
Rolandzen se nije branio.
Mak nastavi: „Platno je Enohovo.”
Rolandzen je morao da se nasmeje ovoj neobičnoj svečanosti i reče u šali:
„Vi vidite, dakle, da je Enoh lopov.”
Ali se Maku nije dopadala njegova šala, jer takve šale nisu bile naročito zgodne.
„Vi ste se igrali sa mnom”, reče on, i prevarili me za četiri stotine talira.
Rolandzen, koji je imao vrlo dragocene depeše u džepu, nije hteo da se okani svojih šala.
„Hoćemo li malo promisliti”, reče on.
Mak reče oštrim tonom:
„Prošli sam vam put oprostio, ovoga puta neću.”
„Ja vam mogu novac povratiti.”
Mak planu:
„Od sada ne igra u ovoj stvari za me novac nikakvu ulogu. Vi ste varalica!”
„Dozvolite da vam objasnim stvar! Ne dozvoljavate? To nije ni malo pametno. Šta tražite vi od mene?”
„Hoću da vas zatvorim”, reče Mak.
Fridrih uđe i ode za svoj pult. Čuo je poslednje reči. Oca nije video odavno uzbuđenog.
Rolandzen uvuče ruku u džep, gde su bile depeše i reče:
„Zar nećete uzeti novac?”
„Neću”, odgovori stari Mak. „Možete ga predati sudu.”
Rolandzen se uštapi. Sad nije bio više lav; kad se stvar hladno razmisli, pogrešio je i mogu ga zatvoriti. Pa dobro!
Kad ga je Mak začuđen posmatrao, kao da se čudi, što Rolandzen još tu stoji, odgovori on:
„Čekam da me zatvore.”
Mak reče začuđen:
„Ovde? Ne, vi možete ići kući i spremiti se.”
„Hvala lepo. Trebam još nekolika telegrama da otpremim.”
Ove reči ublažiše Maka; on nije valjda bio ljudožder.
„Imate, naravno, i danas i sutra na raspolaganju da se spremite”, reče on.
Rolandzen se nakloni i ode.
Napolju je stajala još uvek Eliza, i on prođe pokraj nje i bez pozdrava. Izgubljen je te izgubljen, tu se ne može pomoći. Ona ga tiho zovnu. Iznenađen i začuđen stade i pogleda je.
„Htela sam vam samo reći, da… nije to baš tako opasno.”
Nije razumeo ni jedne reči, a još manje je shvatao zašto se ona zanima za njega.
„Ja mogu da odem kući. Treba da pošaljem još nekoliko depeša”, reče on.
Ona mu se primaknu, prsa su joj se odizala i spuštala, osvrtala se i izgledala je kao da se ne oseća sigurnom. Ona reče:
„Otac je valjda bio strog. Ali će ga to već proći.”
Rolandzen se poče ljutiti.
„Vaš otac može raditi šta hoće”, odgovori on. Zar je tako? Ali je ona disala još uvek teško, i reče:
„Što me tako gledate? Zar me više ne poznajete?”
To je bila molba za milost i ništa više. On odgovori:
„Poznaje se i ne poznaje, već prema tome, kako se hoće.”
Tišina. Eliza reče na kraju:
„Ipak morate priznati da je ono, što ste uči… Ta Vi ste sami od toga najviše patili.”
„Dobro, neka sam ja najviše od toga patio. Ja ne trpim sve te napada svih mogućih osoba. Neka me vaš otac samo zatvori.”
Ona ga ostavi bez i jedne reči…
Rolandzen je čekao dva, čekao tri dana, ali niko ne dođe da ga zatvori. Živeo je u najvećoj napetosti. Napisao je depeše i hteo ih je poslati onoga momenta kad bude zatvoren; nameravao je da primi najveću ponudu za izum i da proda patent. Za to vreme nije bio besposlen, pregovarao je sa inostranim kućama o ovom i onom, o kupovini vodopada naspram Makove fabrike, o osiguranju prevoza. O svim je tim stvarima mislio i radio.
Ali Mak nije bio takav da bližnjeg progoni. Naprotiv, posao mu je opet napredovao, a u takim prilikama voleo je više da bude rasipan u milosrđu i dobrohotnosti. Depeša od agenta iz Bergena javljala mu je da je haringa prodata u Rusiju. Novca je, dakle, imao opet u izobilju.
Kad je prošla nedelja dana, i ništa se ne promeni u položaju, ode Rolandzen opet Maku u kontoar. Hteo je da bude načisto, jer ga je napetost i neizvesnost ubijala.
„Čekao sam celu nedelju dana spreman, da me zatvorite”, reče on.
„Mladiću, ja sam se predomislio u toj stvari”, odgovori Mak blago.
„Starče, treba da je odmah rešite!”, reče Rolandzen ljutito. „Vi mislite da možete večno oklevati i mene pustiti da čekam; ali ja ću već sam znati šta trebam da uradim. Ja ću se sam prijaviti.”
„Danas sam se nadao da ćete drukčije govoriti.”
„Ja ću vam pokazati kakav ste trebali govor da očekujete”, reče Rolandzen i suviše oholo podnese svoje telegrame Maku pod oči. Sad je izgledao nosatiji nego pre, jer mu je lice bilo smršalo.
Mak pogleda u telegrame.
„Vi ste postali izumitelj!”, reče on. Ali što je dalje čitao, sve se više i više previjao i tačnije čitao. „Riblji lepak?”, reče on na kraju. I onda poče depeše iz početka da čita. „To izgleda nešto osobito?”, reče on i pogleda Rolandzena.
„Je li istina da vam se nudi tolika suma za izum ribljeg lepka?”
„Jeste.”
„Onda vam čestitam. Ali onda morate velikodušan biti i ne biti neučtiv naspram jednog starca.”
„To imate pravo. Ali me napetost prilično ubila. Rekli ste da ćete me zatvoriti, i sada nema ništa od toga.”
„Ja ću vam reći kako stoji stvar: umešali su se u stvar. Ja sam vas doista hteo zatvoriti.”
„Ko se umešao?”
„Vi znate žene. Ja imam kćer. Eliza je rekla ne.”
„To je vrlo čudnovato”, reče Rolandzen.
Mak opet pogleda u depeše. „To je osobito. Hoćete li mi malo objasniti vaš izum?”
I Rolandzen mu u nekoliko objasni.
„Onda smo mi u neku ruku konkurenti”, reče stari Mak.
„Ne samo u neku ruku. Od časa kad pošaljem odgovor, mi smo, u stvari, konkurenti.”
„Tako?”, reče Mak, čudeći se. „Šta hoćete time da kažete?”
„Da nećete otvoriti fabriku!”
„Hoću. Naspram vaše fabrike ima drugi vodopad, mnogo veći. Ustava nije potrebna.”
„To je Levionov vodopad.”
„Ja sam ga kupio.”
Mak se namrgodio i razmišljao.
„Pa budimo, dakle, konkurenti!”, reče on. Rolandzen odgovori:
„Pri tome vi gubite.”
Ovakav govor uzbudi silno Maka, on nije bio naviknut na to i nije trpeo takav govor.
„Čudnovato, vi zaboravljate, da ste u mojoj ruci”, reče on.
„Samo me prijavite. Kasnije će doći red na mene.”
„Ah, šta ćete uraditi?”
Rolandzen odgovori: „Upropastiti Vas.”
Fridrih uđe. Odmah je zapazio da je pregonjenje rečima po sredi, i ljutio se što ne završi otac kako treba sa dugonosim otpuštenim telegrafistom.
Rolandzen reče glasno:
„Ja vam nudim: da iskoristimo zajedno izum. Preuredićemo fabriku, i ja ću njome upravljati. Posle dvadeset i četiri časa ne vredi više moja ponuda!” I Rolandzen ode iz sobe ostavivši telegrame.

15.

Nastala je jesen. Vetar je duvao, more požutelo i zahladnelo. Ali Rolandzen nije imao više vremena da posmatra leteće zvezde iako je još uvek voleo prirodne pojave. Na Makovoj su fabrici u poslednje doba radili mnogi zidari; ovde su rušili, a tamo zidali, onako kako im je zapovedao Rolandzen, koji je upravljao celom stvari. Prebrodio je sve poteškoće i dospeo do visokih časti.
„Ja sam ga, zapravo, uvek cenio”, reče stari Mak.
„Ja nisam”, odgovori Eliza ponosno. „Kakav je samo bio ugursuz. Izgleda, kao da nas je spasio.”
„Neće valjda tako biti.”
„On pozdravlja, ali ne čeka odgovora. Prolazi.”
„Ima posla.”
„On se uvukao u našu porodicu”, reče Eliza sva bleda. „Gde god smo mi, i on je tu. Ali ako uobražava sebi za me, ljuto se vara.”
Eliza otputova u grad.
I ipak je sve išlo svojim tokom, izgledalo je da se može biti i bez nje. Rolandzen se, od časa kad je počeo rad zajedno s Makom, zakleo da će biti vredan i da neće sanjati o drugim stvarima. Mašta se lepi, a kasnije se prestaje. Ali mnogi sanjaju celog veka i ne mogu se popraviti… Sobarica Los bila je u Bergenu. Rolandzen je dobio od nje pismo, da ga ona ne ceni ni malo manje no samu sebe, jer se nije uprljao krađom, nego samo terao komediju. Sem toga pisala mu je da povlači svoj prekid s njime.
U oktobru dođe Eliza Mak kući. Govorilo se da je verena, i da je njen verenik, kapetan Henrik Herniksen, u poseti kod Maka. U velikoj sali opremao se bal; najmljena je za sviranje u rog i flautu jedna nemačka muzička trupa, koja je bila u Finskoj i sada se vraćala kući. Na bal je pozvana cela opština, Rolandzen i ostali, a biće i crkvenjakova Olga i s njome će se postupati kao sa budućom Fridrihovom ženom. Ali se kod sveštenika u to vreme nešto dogodi. — Imenovan je novi sveštenik i očekivao se svaki dan; dobri je kapelan dobio drugo mesto na severu, gde je neka druga opština bila bez pastira. On se nije protivio da ide u novi kraj i da tamo ore i žanje, ovde mu posao nije uvek bio srećan. On je ipak mogao da se osvrne na uspešno delo: uspeo je da se sestra Levinova prikloni jednom jedinom mužu, koji se s njom i venčao. To je bio zidar opštinski, ujedno vlasnik kuće sa prilično dosta šilinga u kasi. Kad su stajali pred oltarom i kad ih je sveštenik venčao, osećao je neko zadovoljstvo. Neumornim radom popravljali su se običaji ovde i onde.
Ah! Već će ići po malo, hvala Bogu! - mislio je sveštenik. U njegovom domaćinstvu bio je sada neki red, nova je sobarica došla. Bila je starija, ali solidna; hteo je da je povede sa sobom i da je zadrži i u novom mestu. Sve se uredilo. Sveštenik je bio strog čovek, ali se zbog toga nisu na njega ljutili. Kad se ukrcao dole na pristaništu, ispratilo ga je mnogo sveta. Što se tiče Rolandzena, nije hteo da propusti ovu priliku učtivosti. Makov čamac sa tri lađara već ga je čekao. Ali on nije htio da otputuje dok ne isprati sveštenika. Za ovu učtivost morao mu se sveštenik, pored svega što se dogodilo, da zahvali. I kao što je pre bilo prepušteno pomoćniku Levionu da gospođu popadiju iznese na kopno, to mu se i sada prepustilo, da je opet odnese na brod. Levionu se budućnost osmehivala jer je sveštenik obećao da će sa svoje strane preporučiti novom svešteniku da mu dade mesto pomoćnika.
Sve se srećno završilo.
„Kad ne biste vi morali sada na sever a ja na jug, mogli bismo zajedno putovati”, reče Rolandzen.
„Da”, odgovori sveštenik. „Ali pomislimo, dragi Rolandzene, na to da, istina, sada jedan ide na sever, a drugi na jug, ali da ćemo se jednom sastati na jednom istom mestu.”
Gospođa je sedela na prednjem delu lađe sa svojim bednim cipelama; bile su okrpljene i vrlo ružne. Ali gospođa popadija nije bila zbog toga žalosna, šta više, oči su joj se sjale i radovala se što će ići u novi kraj, da vide šta ima tamo. Nešto setno mislila je na veliki kamen međaš, koga nije dao sveštenik da ponese iako je bio lep.
Kad su pošli, mahalo im se šeširom i maramama. I sa kopna i sa broda odjekivali su oproštajni poklici.
Rolandzen tek sad ode na svoj brod. Današnje veče morao je provesti u Rozengardu, gde se trebalo svetkovati dvostruko verenje. Ni ovu priliku nije hteo da propusti iz učtivosti.
Uveče stiže u Rozengard. Odmah se videlo da velika trgovačka kuća praznuje svečanost: prozori su na oba sprata bili osvetljeni, a na pristaništu su se videle samo zastave. Rolandzen reče mornarima:
„Idite sad na kopno i pošaljite drugu trojicu ovamo; oko ponoći opet ću se vratiti u fabriku.”
Fridrih primi Rolandzena. On je bio dobre volje. Sad je imao najviše izgleda da postane krmanoš. Onda će se venčati i sam nešto uraditi. I stari je Mak bio zadovoljan; nosio je orden koji mu je dao kralj kad je putovao po Finskoj. Eliza i kapetan Henriksen nisu se viđali. Sigurno su se zabavljali za se negde na nekom skrovitom mestu.
Rolandzen popi nekoliko čaša. Sa starim je Makom razgovarao o poslu: izumeo je materiju za boju. Materija je izgledala sitnica pa ipak je to trebalo da bude glavni proizvod. Rolandzen je trebao mašine i aparate za destilaciju. Eliza dođe. Ona pogleda otvoreno u Rolandzena, nazva mu glasno Boga i klimnu glavom.
On se podiže i pozdravi, ali ona prođe.
„Danas je u velikom poslu”, reče Mak.
„Do lova kod Lofeta biće sve gotovo”, reče Rolandzen i opet sede.
„Ja mislim da bi trebali da najmimo mali parobrod kojim bi upravljao Fridrih.”
„Možda će Fridrih sada dobiti drugo mesto.
Ali ćemo o tom kasnije govoriti; ima vremena do sutra.”
„Oko ponoći idem natrag.”
„Šta govorite?”, viknu Mak.
Rolandzen ustade i reče kratko: „Oko ponoći!” Tako je bio odlučan i nesalomljiv.
„Ja sam doista mislio da ćete ovde prenoćiti, naročito ako ima za to razloga, a ja mislim da ga ima.”
Pošli su unaokolo, pomešali se među druge i razgovarali sad ovde, sad onde. Kad se Rolandzen sastao sa kapetanom Henriksenom, pili su zajedno kao dobri poznanici iako se nikada pre nisu videli. Kapetan je bio dobar čovek, nešto podebeo.
Poče i muzika da svira. U tri sobe sedoše za sto, i Rolandzen je vešto udesio da sedne na mesto gde nije bilo nikoga od otmenijih. Kad je obilazio okolo, stari Mak nađe ga i reče mu:
„Šta, zar vi ovde sedite? Kako hoćete! Ja bih inače…”
Rolandzen odgovori:
„Velika hvala, mi možemo i odavde čuti vaš govor.”
Mak je vrteo glavom.
„Ne, ja neću držati nikakva govora!” Silno zamišljen ode. Izgledalo je kao da nije nešto u redu.
Jelo prođe, poče se piti vino, i buka je bila sve veća. Za vreme kafe napisa Rolandzen jednu depešu. To je bilo za sobaricu Los u Bergenu: Vaše vreme nije još proteklo. Dođi čim možeš. Tvoj Ove.
I to je bilo lepo, sve je bilo dobro i časno! On sam odnese depešu na stanicu. Čekao je dok nije poslata. Onda se vrati natrag. Za stolovima je sada bilo živahnije, počela su se menjati i mesta. Eliza dođe k njemu i pruži mu ruku. Izvinjavala se što je pre prošla mimo njega.
„Kad biste samo znali kako ste noćas lepi”, reče on vrlo učtivo.
„Mislite?”
„To sam, uostalom, uvek mislio. Ja sam bio oduvek vaš poštovalac. Možda to znate. Sećate li se prošle godine, kad sam vam ponudu stavio?”
Ona ode; možda joj se ton nije dopao. Ali ubrzo posle toga dođe opet. Fridrih je otvorio bal sa svojom verenicom. Igralo se uveliko i niko se nije obazirao na njih dvoje.
Eliza reče: „Zbilja, imate pozdrav od dobre vaše poznanice, od sobarice Los.”
„Tako?”
„Čula je da se ja udajem i želi da bude kod mene sobarica. Ona mora da je vrlo vredna. Vi je već poznajete bolje nego ja.”
„Ona može biti vrlo vredna, to da. Ali ne može biti vaša sobarica.”
„Zašto?”
„Jer sam joj ja upravo sad depeširao i ponudio drugo mesto. Ona je moja verenica.”
Eliza ga je začuđeno gledala.
„Ja sam mislila da je svršeno između vas”, reče ona.
„Vi ćete znati, stara ljubav… Istina, jednom smo bili raskrstili, ali…”
„Tako!”, reče ona.
„Ja vam moram reći da niste nikad bili tako lepi kao večeras!”, reče on sa neobičnom učtivošću. „I onda ta haljina, ta zatvoreno crvena svila!”
I sa ovim rečima bio je on zadovoljan, ko bi mogao naslućivati da se iza njih krije kakav nemir.
„Ona vas nije mrzela”, reče ona.
On primeti da su joj oči vlažne, njen ga uvijen govor zbuni, i njegovo lice dobi drugi izgled.
„Gde je vaš čuveni mir?”, reče ona i osmehnu se.
On promuca: „Vi ste mi ga uzeli.”
Ona ga pogladi po ruci i ode. Protrča kroz sobu, nije htela nikoga da vidi ni da čuje, samo je trčala i trčala.
U tremu je stajao njen brat, koji joj se javi. Ona mu okrenu svoje nasmejano lice, a sa njenih trepavica kapale su suze. Onda otrča, uz stepenice. Otišla je u svoju sobu.
Četvrt sata kasnije uđe u njenu sobu otac. Ona mu se obesi oko vrata i reče:
„Ne, ja neću.”
„Tako. Onda neće ni biti. Ali moraš opet dole sići i igrati; pitaju za tebe. A šta si rekla Rolandzenu? On se promenio. Jesi li opet bila neučtiva prema njemu?”
„Nisam, nisam. Bila sam učtiva.”
„Jer bi inače trebala da odmah popraviš. Oko ponoći putuje on natrag.”
„Oko ponoći.” Eliza se odmah spremi i reče:
„Ja ću odmah doći”.
Ona siđe dole i reče kapetanu Henriksenu:
„Ja neću.”
On ne odgovori ništa.
„Možda grešim, ali mi je nemoguće.”
„Možda, dobro.”
„Dobro, dobro”, bilo je sve što je rekao.
Ona nije htela da se više objašnjava. I kako je kapetan ćutao, stvar je bila svršena.
Eliza ode na stanicu i depešira sobarici Los u Bergen da ne treba da prihvati Rolandzenov poziv jer ne misli ozbiljno. Pismo sledi. Eliza Mak.
Kad se vratila, igrala je.
„Je li istina da se oko ponoći vraćate?”, upita ona Rolandzena.
„Istina je.”
„Ja ću putovati s vama do fabrike. Imam posla.”
I opet ga pomilova po ruci.

Knut Hamsun

(1859-1952)

Norveški pisac. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine.
Tridesetih godina 20. veka aktivno se bavio politikom.
Dela: „Pan”, „Misterije”, „Blagoslov zemlje”, „Avgust”, „Skitnice”, „Ruža”, „Po zaraslim stazama”, „Plodovi zemlje”, „Nitkov iz skitničkog života”, „Krug se zatvara”, „Glas života”, „Žene na studencu”, „Viktorija”, „Urednik Lunge”, „Zavodnik i druge priče”.


Napomene

[←1] Otvor na krovu ili zidu kuće za dim, za svetlost, za prolaz.
[←2] Petao na krovu.