Knut Hamsun - Victoria

Roman ovog norveškog klasika dojmljiva je priča o dubokoj neostvarenoj ljubavi između Johannesa, mlinareva sina i Victorije koja je živjela u obližnjem dvorcu. Unatoč snažnim emocijama još od djetinjstva, njeno visoko aristokratsko podrijetlo, a kasnije i splet nesretnih okolnosti, ovu će ljubav učiniti zauvijek neostvarenom.

I


Mlinarev sin je hodao i razmišljao. Bio je snažan četrnaestogodišnji dečak, preplanuo od sunca i vetra, obuzet najrazličitijim idejama.
Kad odraste radiće u fabrici šibica. To je tako zanimljivo i opasno, niko se neće usuditi da mu pruži ruku, jer mu se možda zadržao sumpor na prstima. Zbog tog strašnog zanata uživao bi veliki ugled među svojim drugovima.
Pogledom je tražio svoje ptice u šumi. Sve ih je poznavao, naravno, znao je gde su im gnezda, razumeo je njihove povike i odgovarao im podražavajući ih. Ne jednom im je donosio kuglice testa od brašna iz očevog mlina.
Sva stabla kraj puta bila su mu dobri prijatelji. S proleća ih je krečio, a zimi im je bio kao neki otac, oslobađao ih je snega koji im je povijao granje. Čak i gore, u napuštenom kamenolomu granita, poznavao je svaki kamen: u mnoge je uklesao slova i znake, uspravljao ih i postavljao kao vernike oko paroha.
U tom starom kamenolomu zbivale su se najčudesnije stvari.
Skrenuo je i spustio se do potoka. Mlin je tutnjao, dizao je strahovitu buku. On je često tumarao tuda i glasno razgovarao sam sa sobom. Svaka kapljica u vazduhu imala je svoj poseban mali život za priču, a dole kod brane voda je strmo padala kao jarko obojeno tkanje, prostrto da se suši. U jazu pod vodopadom bilo je riba; često je tu stajao sa svojom udicom.
Kad odraste, postaće ronilac. To je ono pravo: da probija sebi put sa palube broda, dole u nepoznate zemlje i carstva gde se njišu ogromne čarobne šume, a na najdubljem dnu okeana leži zamak od korala. I s jednog prozora maše mu princeza i govori: Uđi!
Onda je začuo svoje ime. Otac je stajao iza njega i vikao: „Johanes!”
„Iz zamka su poslali po tebe. Treba da prebaciš mlade na ostrvo.”
Pohitao je. Podarena mu je nova i velika milost.
Gospodska vila je izgledala kao mali zamak, čudesna usamljena palata u zelenom predelu. Belo obojeno drveno zdanje sa mnogo prozora u nišama i pod krovom, a kad god je bilo gostiju, sa okrugle kule lepršala je zastava. Svi su je zvali zamak. S jedne strane pružao se zaliv, a sa druge se širila velika šuma; u daljini se videlo nekoliko seoskih kućica.
Johanes je dočekao mlade ljude na keju i pomogao im da uđu u čamac. Poznavao ih je od ranije: deca iz zamka i njihovi drugari iz grada. Skoro svi su nosili duboke čizme za gacanje po vodi, ali su Viktoriju, koja je imala samo lagane baletanke i koja ionako nije imala više od deset godina, morali da prenesu na obalu kad su stigli do ostrva.
„Da te prenesem?” upitao je Johanes.
„Pusti mene!” rekao je gradski gospodin Oto, momak od oko petnaest leta, i uzeo je na ruke.
Johanes je stajao i gledao kako je nosi na obalu i čuo kako mu ona zahvaljuje. Onda je Oto rekao preko ramena: „A ti pazi na čamac. Kako god da se zoveš.”
„To je Johanes”, rekla je Viktorija. „Da, on će paziti na čamac.”
Ostao je. A ostali su s korpama pošli u dubinu ostrva da sakupljaju jaja. Stajao je neko vreme i razmišljao; baš bi rado pošao sa njima, mogli su jednostavno da izvuku čamac na obalu. Da nije previše težak? Nije bio previše težak. Uhvatio je čamac i izvukao ga malo.
Čuo je smeh i razgovor mladog društva koje se udaljavalo. Dobro, zbogom onda. A baš su mogli i njega da povedu. Znao je gde se nalaze gnezda, mogao je da ih odvede tamo, do duboko skrivenih rupa u stenama gde su se gnezdile morske ptice sa ćubicama na kljunu. Jednom je video i lasicu.
Ponovo je gurnuo čamac u vodu i zaveslao ka drugoj strani ostrva. Kada se prilično udaljio, zaustavio ga je uzvik: „Veslaj natrag! Plašiš ptice.”
„Samo sam hteo da vam pokažem gde živi lasica”, zbunjeno je rekao. Pričekao je malo. „A onda možemo da nadimimo zmijsku rupu… Imam šibice.”
Nije bilo odgovora. Okrenuo je čamac, veslao natrag do mesta gde su pristali i izvukao ga na obalu.
Kad odraste, kupiće od sultana ostrvo i zabraniće svaki pristup na njega. Njegove obale čuvaće topovnjača. Vaše Veličanstvo, javljaju mu robovi, nasukao se neki čamac, razbija se o greben, izginuće mladi ljudi na njemu. Neka izginu! odgovara on. Vaše Veličanstvo, oni viču upomoć, još uvek ih možemo spasti, a među njima je i dama u belom. Spasite ih! gromkim glasom naređuje on. Tada, posle mnogo godina, ponovo vidi decu iz zamka, a Viktorija mu se baca pred noge i zahvaljuje mu što joj je spasao život. Nemaš zašto da mi zahvaljuješ, uradio sam samo ono što se mora, kaže on; slobodno šetajte kud god vam je volja po mojoj zemlji. A onda naređuje da se otvore kapije dvorca, i tamo se služi hrana iz zlatnih činija, a trista tamnoputih robinja pevaju i igraju čitavu noć. Ali kada deca iz zamka pođu natrag, Viktorija nije u stanju i pada ničice, jecajući pred njim u prašini, jer ga voli. Dopustite da ostanem, vaše Veličanstvo, ne odbacujte me, uzmite me za svoju robinju…
On hitro polazi ka dubini ostrva, sav podrhtava od uzbuđenja. Da, da, on bi spasao decu iz zamka. Ko zna, možda su se do sada već izgubili na ostrvu? Možda je Viktorija upala između dve stene i ne može da makne? On treba samo da ispruži ruku i spase je.
Ali kad je stigao, deca su ga začuđeno gledala. Zar je ostavio čamac?
„Ti odgovaraš za čamac”, rekao je Oto.
„Mogao bih da vam pokažem gde ima malina…”, promucao je Johanes.
Svi su ćutali. Onda je, u pravi čas, Viktorija rekla:
„Nije valjda? A gde?”
Ali se gradski gospodin brzo snašao i rekao:
„Sad ne možemo time da se bavimo.”
Johanes je rekao:
„A znam i gde ima školjki.”
Opet ćutanje.
„Ima li bisera u njima?” upitao je Oto.
„Zamislite kad bi ih bilo!” rekla je Viktorija.
Johanes je odgovorio da ne zna; ali školjke leže daleko u moru, na belom pesku; treba ti čamac i moraš da roniš do njih.
I tako su ismejali ovaj predlog, a Oto je izgovorio: „Da, ti mi baš ličiš na ronioca.”
Johanes je počeo teško da diše. „Ako hoćete, mogu da se popnem na ono brdo i skotrljam veliku stenu u more”, rekao je.
„A zašto?”
„Tek onako, samo da vidite.”
Ali ni taj predlog nije prihvaćen, i Johanes, postiđen, utonu u ćutanje. Onda je počeo da traži jaja, daleko od ostalih, na drugoj strani ostrva.
Kada se celo društvo ponovo okupilo dole kod čamca, Johanes je imao mnogo više jaja od drugih. Pažljivo ih je nosio u kapi.
„Kako si uspeo da nađeš toliko jaja?” upitao je gradski gospodin.
„Znam gde su gnezda”, radosno je odgovorio Johanes. „Staviću ih sa tvojima, Viktorija.”
„Stani!” uzviknu Oto. „Čemu to?”
Svi su ga pogledali. Oto je pokazao na kapu i rekao: „Ko mi garantuje da je kapa čista?”
Johanes ništa nije rekao. Njegova je sreća isparila. Polako je s jajima pošao natrag preko ostrva.
„Šta mu je? Kuda će?” razdraženo je rekao Oto.
„Kuda ćeš, Johanes?” dovikuje Viktorija i trči za njim.
On zastaje i tiho odgovara:
„Da vratim jaja u gnezda.”
Oni na trenutak stoje i gledaju jedno u drugo.
„A popodne idem u kamenolom”, dodao je.
Ćutala je.
„Mogao bih da ti pokažem pećinu.”
„Ali ja se tako bojim”, kaže ona. „Rekao si da je sasvim mračna.”
Na to se Johanes, uprkos svom velikom jadu, nasmešio i odvažno rekao:
„Da, ali ja ću biti s tobom.”
Oduvek se igrao u starom kamenolomu. Ljudi su ga čuli kako gore priča sam sa sobom dok radi; ponekad je bio sveštenik i držao službu božju.
Mesto je već odavno bilo napušteno, kamenje je obraslo mahovinom, a skoro svi tragovi rupa od bušenja i eksplozija su iščezli. Ali mlinarev sin je imao tajnu pećinu koju je raščistio i ukrasio sa mnogo veštine, i tu je bilo njegovo carstvo: bio je vođa najdrskije razbojničke bande na svetu.
On zvoni srebrnim zvonom. Neki kepec, patuljak sa dijamantskom kopčom na kapi, doskakuće unutra – njegov sluga. Kepec mu se klanja do zemlje. Kada dođe princeza Viktorija, uvedi je ovamo! glasno naređuje Johanes. Kepec se ponovo klanja do zemlje i nestaje. Johanes se udobno proteže na mekom divanu i razmišlja. Tamo će je smestiti, ponudiće joj retka jela na srebrnim i zlatnim poslužavnicima; razbuktala vatra osvetljavaće pećinu; tamo u dubini, iza teške, zlatom protkane zavese od brokata, biće njena postelja, i dvanaest vitezova čuvaće joj stražu…
Johanes je ustao, ispuzao iz pećine i osluškuje.
Dole na stazi šuškaju grančice i lišće.
„Viktorija!” dovikuje on.
„Da”, čuje se odgovor.
On joj polazi u susret.
„Mislim da neću smeti”, kaže ona.
On sleže ramenima i odgovara:
„Sad sam bio tamo. Odande dolazim.”
Ulaze u pećinu. On joj pokazuje da sedne na jednu stenu i kaže:
„Na toj steni je sedeo džin.”
„O… ne govori dalje, ne pričaj mi ništa… Zar se nisi uplašio?”
„Ne.”
„Da, ali rekao si mi da on ima samo jedno oko; on je znači samo trol, a ne džin.”
Johanes se zamislio.
„On je imao dva oka, ali je slep na jedno. Sam je to rekao.”
„Šta je još rekao? Ne, ne govori mi!”
„Pitao me da li bih hteo da služim kod njega.”
„Ali ti nisi pristao? O dragi bože!”
„Nisam ni odbio. Nisam baš rekao da neću.”
„Ti si lud! Hoćeš da te zatvori u planinu?”
„Pa… ne znam. I na zemlji je prilično loše.”
Ćute. Onda Johanes kaže:
„Otkako su došli dečaci iz grada, samo si sa njima.”
Ponovo ćute.
Johanes nastavi:
„Svejedno, ja sam jači i mogu bolje da te podignem i iznesem iz čamca nego iko od njih. Siguran sam da bih mogao da te nosim sat vremena. Vidi.”
On je podiže. Ona mu obavija ruke oko vrata.
„Dobro, ali sad me spusti da se ne umoriš.”
Spustio ju je.
Ona kaže: „Ali i Oto je jak. On se tukao i sa odraslim ljudima.”
Johanes sumnjičavo pita:
„S odraslima?”
„Da, rekao mi je. U gradu.”
Ćute. Johanes razmišlja.
„Ma dobro”, kaže. „Onda je sve gotovo. Znam šta ću.”
„Šta ćeš?”
„Stupiću u službu kod džina.”
„Ti mora da si lud, potpuno si lud!” govori Viktorija.
„Ma baš me briga, uradiću to.”
Viktorija pokušava da smisli neki izlaz.
„Da, ali on se možda uopšte neće vratiti?”
„Vratiće se”, kaže Johanes.
„Ovamo?” odmah pita ona.
„Da.”
Viktorija ustaje i polazi ka izlazu iz pećine.
„Hajde da izađemo odavde.”
„Ne moramo da žurimo”, kaže Johanes, i sam prebledevši. „Neće se vratiti do uveče. On dolazi oko ponoći.”
Viktorija se umirila i htela ponovo da sedne, ali je Johanes bio skoro preplavljen atmosferom užasa koju je sam stvorio. Pećina mu je odjednom postala suviše opasna, pa govori:
„Ako zaista hoćeš napolje, ima tamo jedan kamen koji hoću da ti pokažem, sa tvojim imenom na njemu.”
Ispuzali su iz pećine i pronašli kamen. Viktorija je ponosna i ushićena, a Johanes tako dirnut time da bi mogao da zaplače.
„Kada budeš ponekad gledala u taj kamen, sigurno ćeš se setiti i mene kad ne budem tu – pomislićeš nešto lepo”, kaže on.
„Da”, kaže Viktorija. „Ali ti ćeš se vratiti, zar ne?”
„Ko zna. Ne, ne verujem.”
Pošli su kući. Johanes samo što ne plače.
„Zbogom onda”, kaže Viktorija.
„Otpratiću te još malo.”
Njegova su osećanja užasno povređena njenim nemilosrdnim „zbogom” u najranijem mogućem trenutku, i srce mu je ispunio gnev.
On naglo zastaje i s opravdanom ozlojeđenošću govori: „Moram nešto da ti kažem, Viktorija: nikada nećeš naći nekoga ko će biti tako dobar prema tebi kao što bih ja bio. Samo to hoću da ti kažem.”
„Ali i Oto je dobar”, kaže ona.
„Da, da, uzmi ga onda.”
Ćutke hodaju dalje.
„Ja ću se u svakom slučaju lepo provesti, ne brini. Ti i ne znaš kakvu ću nagradu dobiti.”
„Ne, šta ćeš dobiti?”
„Polovinu carstva. Samo za početak.”
„Stvarno ćeš to dobiti?”
„A onda dobijam princezu.”
Viktorija zastaje.
„To nije valjda istina?”
„Tako je on rekao.”
Ćute. Onda Viktorija kaže:
„Pitam se kako li ona izgleda.”
„Blagi bože, ona je lepša od svakog na svetu. Svako to zna.”
Viktorija je potpuno pobeđena.
„Znači s njom ćeš biti?” pita ona.
„Sigurno”, kaže on. „Tako to ide.”
Kad je video da to Viktoriju zaista pogađa, dodaje: „Možda ću se jednom vratiti – da odem na izlet natrag na zemlju.”
„Ali nemoj nju da vodiš”, moli ona. „Šta će ti ona ovde?”
„O da, mogu i sam da dođem ako hoću.”
„Obećavaš?”
„Dobro, obećavam. Ali šta to tebi uopšte znači? Zaista ne vidim šta to tebi znači.”
„Nemoj tako da govoriš”, kaže Viktorija. „Sigurna sam da joj nisi toliko drag kao meni.”
Njegovo mlado srce treperi od ushićenja. Zbog njenih reči bi u zemlju da propadne od radosti i stida. Gleda na sve strane osim u nju – na to ne može da se usudi. Podiže prut sa zemlje, zubima guli koru i šiba se njim po ruci. Na kraju zviždukanjem pokušava da prikrije svoju zbunjenost.
„Dobro, mislim da bih morao kući”, kaže.
„Zbogom onda”, kaže ona i pruža mu ruku.

II


Mlinarev sin je napustio dom. Dugo je bio odsutan, išao je u školu i toliko je toga učio, porastao je visok i jak, a iznad gornje usne dobio je malje. Grad je bio tako daleko, a put tamo i ovamo bio je toliko skup da je štedljivi mlinar mnoge godine ostavljao svog sina tamo, i leti i zimi. A on je stalno učio.
Ali sada je bio odrastao čovek od osamnaest ili dvadeset godina, tu negde.
I tako je jednog prolećnog popodneva sišao s parobroda na obalu. Na zamku je bila istaknuta zastava zbog dolaska sina koji je istim brodom stizao kući na raspust; na keju ga je čekala kočija. Johanes je skinuo kapu i naklonio se gospodi i Viktoriji. Kako je Viktorija visoka porasla! Nije ni primetila njegov pozdrav.
Ponovo je skinuo kapu i čuo kako ona pita svog brata: „Reci mi, Ditlef, ko je to što pozdravlja?”
Brat je odgovorio:
„To je Johanes, mlinarev Johanes.”
Još jednom ga je pogledala, ali sada je on bio suviše zbunjen da bilo šta kaže.
Johanes je pošao kući.
Kakva smešna kućica! Morao je da se sagne da bi prošao kroz vrata. Roditelji su izneli piće u njegovu čast. Preplavila su ga osećanja: sve je bilo tako dirljivo i milo, otac i majka sede kose i dobrog srca, dočekali su ga tako jednostavno, pružali su mu ruke i poželeli dobrodošlicu kući.
Još iste večeri prošetao je naokolo i proverio sve, obišao mlin, kamenolom, jaz sa ribama, nostalgično osluškivao poznate ptice koje su već svijale svoja gnezda u drveću, i skrenuo do ogromnog mravinjaka u šumi. Mravi su otišli, mravinjak je izumro. Kopao je po njemu, ali nije bilo nikakvih znakova života. Dok je tako lunjao, primetio je koliko je drveća posečeno u šumi koja je pripadala zamku.
„Prepoznaješ li išta?” u šali je pitao otac. „Jesi li pronašao svoje stare ptičice?”
„Ne prepoznajem baš sve. Šuma se proredila.”
„To je gospodska šuma”, rekao je otac. „Nije na nama da brojimo njihova stabla. Svakome može da ustreba novac, a gospodi treba najviše.”
Dani su dolazili i prolazili, blagi, mili dani, ispunjeni srećom usamljenosti i nežnim uspomenama iz detinjstva – povratak nebu i zemlji, vazduhu i brdima.
Hodao je putem koji je vodio ka zamku. Tog jutra ga je ujela osa i gornja usna mu je bila otečena; ako ikog sretne, nakloniće se i produžiće dalje. Nikog nije sreo. U blizini zamka video je jednu gospođu i duboko joj se naklonio u prolazu. To je bila Viktorijina majka. Osećao je kako mu srce lupa, kao i uvek kada je prolazio pored zamka. U njegovoj krvi je ostalo poštovanje prema velikoj kući s mnogobrojnim prozorima i strogoj, otmenoj ličnosti njenog gospodara.
Krenuo je putem ka pristaništu.
Iznenada je naišao na Ditlefa i Viktoriju. Bilo mu je neprijatno, mogli su da pomisle da je išao za njima. Osim toga, imao je otečenu gornju usnu. Usporio je korak, neodlučan da li da produži. Hodao je dalje. Već izdaleka se naklonio i skinuo kapu, koju je zadržao u ruci kad je prolazio pored njih. Oboje su nemo odgovorili na pozdrav i polako prošli. Viktorija ga je sasvim otvoreno pogledala; izraz lica joj se malo promenio.
Johanes je produžio do pristaništa; neki nemir ga je obuzeo, osećao je neku napetost u hodu. O, koliko je Viktorija porasla, postala je mlada žena, lepša nego ikad. Obrve su joj se gotovo sastavljale, kao dve nežne baršunaste trake. Njene tamnoplave oči postale su tamnije nego pre.
Vraćajući se kući, uputio se stazom koja je vodila kroz šumu, podalje od poseda koji je pripadao zamku. Niko neće moći da kaže kako on ide za decom iz zamka. Popeo se na breg, izabrao jedan kamen i seo. Ptice su divlje i strasno pevale, mamile su i tražile jedna drugu, letele naokolo sa grančicama u kljunu. U vazduhu se osećao sladunjav miris zemlje, pupoljaka koji su se otvarali, i trulih stabala.
Ali našao se baš na Viktorijinom putu; evo dolazila je u susret iz suprotnog pravca.
Obuzeo ga je bespomoćan gnev, poželeo je da je daleko odatle; ovog puta je morala pomisliti da ju je pratio. Da li da je opet pozdravi? Možda je mogao da gleda na dragu stranu, a imao je i taj ujed ose.
Ali kad se dovoljno približila, ustao je i skinuo kapu. Ona se nasmešila i klimnula glavom.
„Dobro veče. Dobrodošli kući”, rekla je.
Ponovo se činilo da joj usne malo podrhtavaju, ali se brzo pribrala.
„Možda izgleda malo čudno, ali nisam znao da ću te ovde sresti.”
„Ne”, odgovorila je, „naravno da niste. To je bio neki moj hir, tek tako mi je došlo da ovamo dođem.”
Ah! Pa on je nju oslovio sa „ti”.
„Koliko ostajete kod kuće?” upitala je.
„Do kraja raspusta.”
S mukom joj je odgovarao, ona je odjednom postala tako strana. Zašto onda razgovara s njim?
„Ditlef kaže da vam baš dobro ide, Johanese, da ste tako uspešni na ispitima. I kaže mi da pišete pesme. Da li je to istina?”
Premestio se s noge na nogu i kratko odgovorio:
„Ma da. To svi rade.”
Sada će ona ubrzo da ode, jer ništa nije rekla.
„Da ne veruješ, danas me ujela osa”, rekao je, pokazavši joj svoja usta. „Zato ovako izgledam.”
„Toliko ste dugo odsutni da vas ni ose ne prepoznaju.”
Bilo joj je sasvim svejedno da li mu je neka osa izobličila lice ili ne. Dobro. Ona je stajala i na ramenu vrtela crveni suncobran sa pozlaćenom drškom, kao da joj je samo to nešto značilo. A ipak je on više nego jednom nosio milostivu gospođicu na svojim rukama.
„Ja ne prepoznajem ose”, odgovorio je. „Nekad su mi bile prijatelji.”
Ali dublji smisao ovih reči nije dopro do nje; ništa nije odgovorila. Pa ipak je u tome bilo dubokog smisla.
„Ništa ne prepoznajem ovde. Čak je i šuma posečena.”
Kao da se malo trgla.
„Onda možda ne možete da pišete poeziju ovde”, rekla je. „Zamislite kada biste mogli meni da napišete neku pesmu. Ma o čemu ja govorim? Vidite i sami koliko malo znam o tome.”
Nemo je pogledao u tlo, ozlojeđen. Pravila je budalu od njega, govoreći tako sa visine i čekajući da vidi kako će to delovati. Da izvini, nije on provodio sve svoje vreme u pisanju, čitao je više od mnogih…
„Dobro, valjda ćemo se opet sresti. Zbogom dotle.”
On je skinuo kapu i udaljio se, ne odgovorivši.
Kad bi znala da su sve njegove pesme bile upućene njoj i nijednoj drugoj, svaka od njih, čak i ona posvećena noći, čak i pesma posvećena duhu močvara! Ali to ona nikada ne treba da sazna.
U nedelju je Ditlef pozvao Johanesa da pođe s njim na ostrvo. Znači opet ću da budem veslač, pomisli on. Pošao je. Na pristaništu je bilo nekoliko ljudi u nedeljnoj šetnji; inače je sve bilo tako mirno pod toplim suncem. Iznenada su iz daljine doprli zvuci muzike, preko vode i ostrva; poštanski brod je pravio veliki zaokret ka pristaništu, a na njegovoj palubi svirao je orkestar.
Johanes je odrešio čamac i seo za vesla. Bio je u odsutnom, uljuljkanom stanju, taj veličanstveni dan i muzika sa broda tkali su pred njegovim očima veo od cveća i zlatnog klasja.
Zašto Ditlef ne dolazi? Eno stoji na obali i posmatra ljude i brod, kao da nikuda i ne ide. Johanes pomisli: neću više da sedim za veslima, izlazim. Počeo je da okreće čamac.
Odjednom je nešto belo promaklo u njegovom vidnom polju i začuo je pljusak; očajnički krici oglasili su se sa broda i obale, a mnoštvo ruku i očiju pokazivalo je mesto gde je ta bela stvar iščezla. Istovremeno je i muzika prestala.
Johanes se u trenutku stvorio tamo. Radio je potpuno instinktivno, bez misli ili jasne odluke. On nije čuo majčine krike gore sa palube: „Moje dete! Moje dete!” Nije više video ničije lice. Bez odlaganja je skočio sa čamca i zaronio.
Nakratko je nestao – na minut; tamo gde je skočio voda kao da je ključala i ljudi su shvatili da on roni. Sa broda su i dalje dopirali prestravljeni krici.
Onda je izronio dalje od mesta nesreće. Prodorni uzvici i besni upereni prsti govorili su mu: „Ne, ne tamo, ovde je to bilo, ovde!”
I ponovo je zaronio.
Usledio je novi interval mučne neizvesnosti i neprekidnih jauka i kršenja ruku žene i čoveka na palubi. Još neko je skočio sa broda, krmanoš, bez kaputa i cipela. Pretraživao je mesto na kome je dete potonulo i sada su svi polagali nade u njega.
Onda se Johanesova glava ponovo pojavila nad vodom, još dalje, mnogo dalje. Bio je izgubio kapu, glava mu je blistala na suncu kao glava foke. Očigledno se borio s nečim, teško je plivao, jedna ruka mu je bila zauzeta. Trenutak docnije držao je nešto ustima, veliki svežanj u zubima; to je bilo dete. Zapanjeni uzvici dopirali su sa broda i kopna; čak i krmanoš mora da je to čuo, jer je pomolio glavu iz vode i pogledao naokolo.
Čamac je odvukla struja, ali je Johanes najzad stigao do njega, ubacio dete, a onda se i sam popeo unutra; sve bez ijednog trenutka oklevanja. Videlo se kako se naginje nad devojčicom i bukvalno joj kida haljinicu na leđima; onda je dohvatio vesla i ludačkom brzinom zaveslao ka brodu. Kad su dete prihvatili i izvukli na palubu, sa svih strana su se oglasili trijumfalni usklici.
„Zašto ste je tražili tako daleko?” pitaju ga.
„Poznajem morsko dno ovde. A tamo ide struja. Znao sam to.”
Jedan čovek se probija na tu stranu broda, bled kao smrt, iskrivljenog osmeha, trepavice su mu natopljene suzama.
„Dođite na palubu!” poziva. „Hteo bih da vam zahvalim. Dugujemo vam neizmernu zahvalnost. Samo na trenutak.”
I čovek se uklanja sa ograde, potpuno beo u licu.
Vrata na boku broda se otvaraju i Johanes izlazi na palubu.
Nije se dugo zadržao gore; dao je svoje ime i adresu, jedna žena ga je zagrlila; bledi, unezvereni gospodin gurnuo mu je svoj sat u ruku. Onda je ušao u kabinu gde su dva čoveka bila nagnuta nad davljenicom; rekli su: „Evo dolazi sebi, oseća se puls!” Johanes je pogledao u plavokosu devojčicu u kratkoj haljinici, pocepanoj na leđima. Tada mu je neko stavio šešir na glavu i izveli su ga napolje.
Potpuno je odsutno odveslao do obale i izvukao čamac. Čuo je novo „ura” i onda se muzika svečano oglasila kad je brod zaplovio. Talas ushićenja, neko sveže i slatko osećanje preplavilo ga je od glave do pete; smešio se, usne su mu se pomerale.
„Znači ništa od izleta danas”, rekao je Ditlef. Izgledao je nezadovoljan.
Viktorija je bila tu; prišla je i rekla:
„Jesi li ti lud! On mora pravo kući da se presvuče.”
O, kakav neverovatan događaj u njegovoj devetnaestoj godini!
Johanes je pošao kući. U ušima mu je još uvek odzvanjala muzika i to glasno ura; silno uzbuđenje gonilo ga je sve dalje. Prošao je pored kuće, stazom kroz šumu sve do kamenoloma. Tu je izabrao lepo osunčano mesto gde je seo. Odeća se isparavala na njemu. Neobuzdan i radostan nemir naterao ga je da ustane i hoda naokolo. Srce mu je kiptelo od sreće. Pao je na kolena i vrelim suzama zahvaljivao bogu za taj dan. Ona je stajala tamo, čula je usklike. Idite kući i obucite suvu odeću, rekla je.
Seo je i samo se smejao i smejao, van sebe od radosti. Da, ona je videla kako je to izveo, taj podvig, ponosno je gledala kada je spasavao devojčicu. Viktorija, Viktorija! Kad bi znala da je on potpuno njen, u svakom trenutka njegovog života! Hteo je da joj bude sluga i rob, da ramenima krči put pred njom. I da ljubi njene cipelice i vuče njena kola, i za vreme hladnih dana loži njenu peć, da pozlaćenim drvima loži njenu peć, o Viktorija!
Osvrnuo se oko sebe. Niko ga nije čuo, bio je sam. Držao je dragoceni sat, on je kucao, radio je.
Hvala ti, hvala za ovaj blagosloveni dan! Milovao je mahovinu na kamenju i opalo granje. Ipak, Viktorija mu se nije nasmešila; ali to nije bio njen stil. Samo je stajala na keju, dašak rumenila preleteo joj je preko obraza. Možda bi primila taj sat da joj ga je dao?
Sunce se spuštalo i bivalo je hladnije. Postao je svestan da je mokar. Skočio je, lak kao pero i otrčao kući.
U zamku su bili letnji gosti, društvo iz grada, bilo je plesa i muzike. Zastava je već nedelju dana lepršala na okrugloj kuli.
Seno je ostalo napolju umesto da bude uneto; veselim gostima trebali su konji, pa je seno ostalo. Ostale su nepokošene i velike livade, jer su ljudi bili zauzeti kao kočijaši i veslači, a trava je ostavljena da propadne.
A u žutoj dvorani muzika nije prestajala…
Tih dana je stari mlinar zaustavio mlin i zaključao ga. Opametio se: ranijih godina događalo se da dođu horde tih gradskih veseljaka i luduju s njegovim vrećama žita. Jer noći su bile tako tople i svetle, a njihovim ludorijama nikad kraja. Jednom je, u svojoj mladosti, neki bogati dvorski komornik doneo u koritu čitav mravinjak i ostavio ga u mlinu. Sada je komornik u ozbiljnim godinama, ali njegov sin Oto i dalje dolazi u zamak i uveseljava se na vrlo čudan način. O njemu se štošta moglo čuti…
Topot kopita i glasovi u šumi. Mladi ljudi su jahali naokolo; konji iz zamka bili su blistavi i razigrani. Jahači su došli do mlinarevih vrata, lupali su bičevima u njih i hteli da ujašu unutra. Vrata su bila tako niska, ali oni su hteli da ujašu unutra.
„Dobro veče, dobro veče”, vikali su. „Došli smo da vas pozdravimo.”
Mlinar se ponizno smejao toj obesti.
Onda su sjahali, privezali konje i pokrenuli mlin.
„Prazan je”, povikao je mlinar. „Uništićete ga.”
Ali u zaglušujućoj buci niko ga nije čuo.
„Johanes!” povikao je mlinar iz sveg glasa u pravcu kamenoloma.
Johanes je došao.
„Uništiće mi kamenje u mlinu”, vikao je otac i pokazivao tamo.
Johanes je polako prilazio grupi. Bio je strahovito bled, a žile su mu nabrekle na slepoočnicama. Prepoznao je Ota, komornikovog sina, u kadetskoj uniformi; uz njega su bila još dvojica. Jedan od njih se nasmešio i pozdravio ga da bi ga umirio.
Johanes ništa nije rekao, nije mahao rukama, samo je išao dalje, pravo ka Otu. U tom trenutku je ugledao dve jahačice kako dolaze iz šume; jedna je bila Viktorija. Bila je u zelenom jahaćem kostimu, na beloj kobili iz zamka. Ostala je u sedlu, i upitnim pogledom posmatrala čitavu scenu.
Johanes je promenio pravac, popeo se na nasip i otvorio branu; buka se polako stišala, mlin je stao.
Oto je povikao:
„Ne, pusti ga da radi! Pusti mlin da radi, čuješ li me?”
„Jesi li ga ti uključio?” upitala je Viktorija.
„Nego šta”, odgovorio je smejući se. „Zašto sad stoji? Zašto da ne radi?”
„Zato što je prazan”, rekao je Johanes teško dišući i gledajući pravo u njega. „Razumete li to? Mlin je prazan.”
„Bio je prazan, čuješ li”, ponovila je Viktorija.
„Otkud bih ja to znao?” rekao je Oto, smejući se. „Zašto je prazan, baš bih voleo da znam. Zar nema žita u njemu?”
„Hajde uzjaši!” prekinuo ga je jedan od drugova da bi okončao stvar.
Uzjahali su. Jedan od njih se izvinio Johanesu pre nego što je odjahao.
Viktorija je poslednja otišla. Kad je malo odmakla, okrenula je konja i vratila se.
„Molim vas zamolite svog oca da oprosti zbog ovoga”, rekla je.
„Bilo bi ispravnije da je gospodin kadet sam to učinio”, odgovorio je Johanes.
„Naravno. To se podrazumeva. Ali… on se uvek ludira… Odavno vas nisam videla, Johanes?”
U neverici je pogledao naviše u nju. Zar je zaboravila prošlu nedelju, njegov veliki dan?
„Video sam vas u nedelju na pristaništu”, rekao je.
„Da, naravno”, odmah je rekla. „Kakva sreća što ste mogli da pomognete krmanošu pri spasavanju. Pa vi ste valjda našli devojčicu, zar ne?”
Duboko uvređen, kratko je odgovorio:
„Da. Mi smo našli devojčicu.”
„Ili ste to”, produžila je ona, kao da se nečeg prisetila, „ili ste to vi sami?… Mada je svejedno. Dobro, nadam se da ćete poručiti ono svome ocu. Laku noć.”
Klimnula je glavom, nasmešila se, zategla uzde i odjahala.
Kad je Viktorija nestala iz vida, Johanes je pošao za njom u šumu, uzrujan i gnevan. Zatekao ju je kako stoji sama kod jednog drveta. Naslonila se na stablo i jecala. Da li je pala? Da li se povredila?
Prišao je i upitao: „Da li vam se nešto desilo?”
Pošla je jedan korak ka njemu, raširivši ruke, i gledala ga, srećna. Onda je stala, spustila ruke i rekla:
„Ne, ništa mi se nije desilo; sjahala sam i pustila kobilu da ide napred… Johanese, nemojte me tako gledati. Stajali ste kod mlina i gledali me. Šta hoćete?”
Promucao je:
„Šta hoću? Ne razumem…”
„Kako ste široki ovde”, rekla je, iznenada spustivši svoju šaku na njegovu. „Tako ste široki tu, u ručnom zglobu. I tako ste preplanuli od sunca, kao orah…”
Pokrenuo se da uhvati njenu šaku. Ali ona je skupila haljinu i rekla:
„Ne, ništa mi se nije desilo. Htela sam samo da prošetam do kuće. Laku noć.”

III


Johanes se vratio u grad. A godine i dani su prolazili, dugo nemirno vreme ispunjeno radom i snovima, učenjem i stihovima. Dobro mu je išlo: napisao je pesmu o Ester, „jevrejskoj devojci koja je postala carica Persije”, koja je bila odštampana i čak plaćena. Još jedna pesma, „Lavirint ljubavi”, stavljena u usta monaha Venta, učinila je njegovo ime poznatim.
Da, šta je ljubav? Vetar koji šapuće u ružama – ne, žuta varljiva svetlost u krvi. Dance macabre, kome su primorana da se pridruže čak i najstarija i najkrhkija srca. Ona se širom otvara dolasku noći kao bela rada, a zatvara se od daha i umire od dodira kao anemona.
Takva je ljubav.
Ona može da uništi čoveka, i nanovo ga podigne i preporodi. Danas može da voli mene, sutra tebe, a već sutra uveče nekog stranca, toliko je nestalna. Ali može i da bude čvrsta kao nesalomiv pečat, može neugasivo da plamti do samrtnog časa. Kakva je onda ljubav?
O, ljubav je letnja noć sa zvezdanim nebom i mirisom na zemlji. Ali zašto navodi mladog čoveka da ide tajnim stazama, zašto navodi starca da stoji na vrhovima prstiju u samotnoj sobi? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u bogat i bestidan vrt gde rastu tajanstvene, razbludne pečurke.
Zar nije ona ta koja navodi monaha da se noću ušunja u bašte okružene visokim zidom i gleda u prozore iza kojih neko spava? Zar nije ona ta koja sluđuje monahinju i princezi pomračuje razum? Ona nisko obara kraljevu glavu, tako da njegova kosa čisti prašinu po drumu dok on sebi šapuće bestidne reči i smeje se i plazi jezik.
Takva je ljubav.
Ne, ne, ona je ipak sasvim drugačija od svega na svetu. Ona dolazi na zemlju jedne prolećne noći kada mladić ugleda dva oka, dva oka. On gleda, on vidi. On ljubi usta, i to je kao da su se dva svetla susrela u njegovom srcu, sunce koje sija ka jednoj zvezdi. Pada joj u zagrljaj i ništa više ne vidi i ne čuje na čitavom svetu.
Ljubav je prva božja reč, prva misao koja je prošla njegovim umom. Rekao je: Neka bude svetlost – i bila je ljubav. I sve što je stvorio bilo je dobro, i hteo je da sve ostane takvo kakvo je. A ljubav je bila izvor svega, vladarka svega; ali svi putevi ljubavi prekriveni su cvećem i krvlju, cvećem i krvlju.
Septembarski dan.
Ta zabačena ulica bila je njegovo šetalište kojim se slobodno smucao kao po svojoj sobi, jer nikad nikog nije sreo, i s obe strane su bili vrtovi i drveće sa crvenim i žutim lišćem.
Zašto li je Viktorija prolazila tuda? Šta ju je dovelo ovamo? Nije se varao, to je bila ona; možda je ona prošla sinoć kad je pogledao kroz prozor.
Srce mu je silovito tuklo. Čuo je da je Viktorija u gradu; ali ona se kretala u krugovima zatvorenim za mlinarevog sina. On nije viđao Ditlefa.
Pribrao se i krenuo prema dami. Zar ga nije prepoznala? Hodala je, ozbiljna i zamišljena, glava joj se ponosno uzdizala na vitkom vratu.
Pozdravio ju je.
„Dobro veče”, tiho je odgovorila.
Ništa nije ukazivalo da će zastati, i on je nemo prošao pored nje, noge su mu podrhtavale. Na kraju male ulice okrenuo se i pošao natrag, kao i obično. Gledaću u pločnik, pomislio je, samo u pločnik. Tek posle desetak koraka pogledao je ispred sebe.
Zastala je pred jednim izlogom.
Da li da šmugne u prvu ulicu? Zašto ona stoji tamo? Izlog je bio bedan, mali izlog u kome je izloženo nekoliko crvenih sapuna, prekrupa u tegli, i nešto starih poštanskih maraka na prodaju.
Možda bi mogao da produži još desetak koraka i onda se vrati.
Tada je pogledala u njega i naglo mu pošla u susret. Hodala je hitro kao da je sakupila hrabrost, a glas joj je bio isprekidan kad je progovorila. Nervozno se nasmešila.
„Dobro veče. Baš lepo što vas vidim.”
Bože, kako mu se srce otimalo; nije kucalo, treperilo je. Hteo je da kaže nešto, usne su mu se mrdale, ali nikakav zvuk nije izašao. S njene odeće se širio miris, s njene žute haljine, možda s njenih usta. U tom trenutku nije stekao nikakav određen utisak o njenom licu, ali prepoznao je njena skladna ramena i video njenu dugu, uzanu šaku na ručici suncobrana. To je bila njena desna šaka. Na njoj je bio prsten.
U prvim trenucima nije razmišljao o tome, ništa loše nije slutio. Kako je skladna bila njena šaka!
„Već sam punih nedelju dana u gradu”, nastavila je, „ali nigde vas nisam videla. U stvari, videla sam vas jednom, na ulici; neko je rekao da ste to vi. Tako ste visoki!”
On je promrmljao:
„Znao sam da ste u gradu. Ostajete li duže?”
„Samo nekoliko dana. Ne, neću dugo. Moram opet kući.”
„Hvala vam što se popričali sa mnom”, rekao je.
Ćutali su.
„Znate, izgleda da sam se izgubila”, konačno je progovorila. „Kod komornika sam u kući. U kom je to pravcu?”
„Otpratiću vas ako dopustite.”
Pošli su zajedno.
„Da li je Oto kod kuće?” upitao je, tek da nešto kaže.
„Da, kod kuće je”, kratko je odgovorila.
Iz jedne kapije je izašlo nekoliko ljudi, nosili su klavir i zakrčili prolaz. Viktorija je zakoračila u stranu i naslonila se levom rukom i nogom na svog pratioca. Johanes ju je pogledao.
„Oprostite”, rekla je.
Taj dodir je u njemu izazvao prijatno uzbuđenje, na trenutak je osetio njen dah na svom obrazu.
„Vidim da nosite prsten”, rekao je. Nasmešio se, praveći se ravnodušan. „Možda bih mogao da vam čestitam?”
Šta li će odgovoriti? Prestao je da diše, nije gledao u nju.
„A vi?” odgovorila je. „Zar vi nemate prsten? Ne? Sigurna sam da mi je neko rekao… Sada toliko toga čujemo o vama – u novinama, mislim.”
„Napisao sam nekoliko pesama”, rekao je. „Ali ne verujem da ste ih videli.”
„Zar to nije bila cela knjiga? Čini mi se da…”
„Da, bila je i jedna knjižica.”
Stigli su na jedan trg. Ona nije žurila, iako je pošla kod komornika. Sela je na klupu, a on je stajao pred njom.
Odjednom mu je pružila ruku i rekla:
„Sedite i vi.”
I tek kada je seo pustila mu je ruku.
Sad ili nikad! pomislio je. Ponovo je poprimio šaljiv i ravnodušan ton; smeškao se, gledao u prostor. Dobro.
„Da, da, znači vereni ste i to nećete čak ni da mi kažete. Meni, svom najbližem susedu kod kuće.”
Razmišljala je.
„To nije baš ono o čemu sam danas htela da razgovaram sa vama”, rekla je.
Istog trenutka je postao ozbiljan i tiho rekao: „Da, da, sve mi je to sasvim jasno.”
Ćutali su.
Onda je ponovo počeo:
„Naravno, oduvek sam znao da ne vredi da se… mislim, da nisam ja taj koji… Ja sam bio samo mlinarev sin, a vi… Sve je to tako kako je… I nije mi jasno odakle mi hrabrost da sedim ovde s vama i govorim o tome. Morao bih da stojim pred vama, ili da klečim. To bi bilo ispravno. Ali eto… I sve te godine koje sam bio odsutan. Kao da sam sad odvažniji, znam da više nisam dete, i znam da ne možete da me pošaljete u zatvor, čak i da hoćete. Zato se usuđujem da vam to govorim. Ali nemojte se ljutiti na mene, jer je onda bolje da ućutim.”
„Ne, molim vas govorite. Recite šta hoćete da kažete.”
„Smem li? Šta hoću da kažem? Ali zar nema toga što bi vaš prsten mogao da mi zabrani?”
„Ne”, tiho je rekla, „on vam ništa ne zabranjuje. Ništa.”
„Molim? Šta je sad ovo? Bog vas blagoslovio, Viktorija, ja mora da se varam?”
Skočio je i nagnuo se da joj pogleda u lice. „Ili taj prsten ništa ne znači?”
„Sedite.”
Seo je.
„Ah, kad biste samo znali koliko sam mislio na vas; dragi bože, da li je u mom srcu ikad bila neka druga misao! Od svih ljudi koje sam ikad video ili sam čuo za njih, samo ste vi postojali. Ni na šta drugo nisam mogao da mislim osim: Viktorija je najlepša i najbolja – i ja je poznajem! Gospođica Viktorija – tako sam uvek mislio o vama. A sasvim sam dobro znao da vam niko ne može biti dalji od mene; ali znao sam da postojite – što za mene nije bila mala stvar – znao sam da ste tamo, da dišete, i možda me se ponekad setite. Naravno da me se niste sećali; ali sam mnoge večeri sedeo ovde i mislio da me se možda ponekad setite. Tada su se preda mnom otvarale kapije neba, i ja sam pisao pesme za vas i kupovao cveće za vas i nosio ga kući i stavljao u vaze. Sve moje pesme bile su vama upućene, tek poneka nije, a te nisu objavljene. Ali verovatno niste ni te objavljene čitali. Sada sam počeo jedan veći rad. Bože, kako sam vam zahvalan – potpuno me ispunjavate, vi ste sva moja radost. Uvek, u svakom trenutku dana ili noći, nešto što vidim ili čujem podseti me na vas. Napisao sam vaše ime na tavanici, vidim ga kad ležim; ali devojka koja mi sređuje sobu to ne vidi, napisao sam ga sitnim slovima, samo za sebe. I uvek mi donosi radost.”
Ona se okrenula, otkopčala haljinu na grudima i izvukla neki papir.
„Gledajte!” rekla je, duboko udahnuvši. „Isekla sam je i sačuvala. I ne krijem pred vama da je čitam noću. Tata mi je prvi pokazao, pa sam prišla prozoru da je pročitam. ’Gde je? Ne mogu da je nađem’, rekla sam listajući novine. Ali već sam je bila pronašla i pročitala. I bila sam tako srećna.”
S papira je dopirao miris njenog tela; sama ga je otvorila i pokazala mu, jednu od njegovih ranih pesama, četiri kratke strofe upućene njoj, devojci na belom konju. To je bio iskren, vatren izliv samog srca, krik koji se nije mogao prigušiti, svetleo je sa hartije kao zvezde u sutonu.
„Da”, rekao je, „to sam ja napisao. Davno je to bilo, jedne noći kada su topole šuštale pred mojim prozorom. Zar ćete je zaista sačuvati? Hvala! Još je čuvate. O!” ushićeno je uzviknuo, i onda prošaptao: „Kad pomislim da sedite tako blizu mene. Osećam vašu ruku pored svoje, osećam vašu toplinu. Često sam bivao sam i mislio na vas, i drhtao od uzbuđenja; ali sada ne drhtim. Kada sam poslednji put bio kod kuće i tada ste bili lepi, ali sada ste još lepši. To su vaše oči i vaše obrve, vaš osmeh – ne, ne znam, to je sve, sve u vezi sa vama.”
Ona se smešila i gledala ga poluzatvorenih očiju, blistavim tamnim plavetnilom ispod dugih trepavica. I taj topli sjaj njene kože. Kao preplavljena radošću, nesvesno je pružila ruku ka njemu.
„Hvala!” rekla je.
„Ne, Viktorija, ne zahvaljujte mi”, rekao je. Cela njegova duša izlila se ka njoj, hteo je da kaže više, još više; smeteni uzvici doprli su sa njegovih usana, kao da je pijan. „Da, ali Viktorija, ako sam vam imalo drag… Ne znam, ali recite da je tako, čak i ako nije. Molim vas! Ah, obećavam vam, postaću neko, nešto veliko, možda nešto jedinstveno. Vi ne znate za šta sam sve sposoban; ponekad mislim o tome i svestan sam da u sebi nosim ogroman svet koji samo čeka da ga ostvarim. To često struji iz mene, noću šetam gore-dole po sobi, preplavljen vizijama. U susednoj sobi je čovek koji ne može da spava, on kuca u zid. Pred zoru on besan ulazi u moju sobu. Ali to uopšte nije važno, on me ne brine; jer kada tako dugo mislim na vas, to je kao da ste tamo sa mnom. Odlazim na prozor i pevam, nebo se belasa, napolju šume topole. Laku noć! kažem dok se novi dan rađa. To vama govorim. Sada ona spava, mislim; laku noć, i bog je blagoslovio! Tada ležem u krevet. I tako to ide, iz noći u noć. Ali nikada nisam pomislio da ste tako divni kao što jeste. Od danas ću vas ovako pamtiti kad odete – takvu kakva ste sada. Pamtiću vas tako jasno…”
„Zar ne dolazite kući?”
„Ne. Nisam još spreman. Da, dolazim. Sad ću doći. Nisam još spreman, ali šta s tim. Da li kod kuće još uvek ponekad šetate po vrtu? Izlazite li ikad uveče? Mogao bih da vas vidim, da vam možda kažem dobro veče, ništa više od toga. Ali ako sam vam imalo drag, ako možete da me podnesete, da me istrpite, onda recite… Učinite mi tu radost… Znate, ima jedna palma koja cveta samo jednom u životu, i ta palma živi sedamdeset godina – talipot palma. Ona cveta samo jednom. Sada ja cvetam. Da, zaradiću nešto novca i doći ću kući. Prodaću to što sam napisao; pišem nešto veliko i sad ću ga prodati, odmah sutra, to što sam završio. Dosta ću dobiti za to. Da li biste voleli da dođem kući?”
„Da.”
„Hvala vam, hvala! Oprostite mi ako se suviše nadam, suviše verujem, to je tako čudesno da bi čovek poverovao. Ovo je najsrećniji dan u mom životu…”
Skinuo je šešir i spustio ga pored sebe.
Viktorija se osvrnula. Jedna gospođa je dolazila ulicom, a nešto dalje jedna žena s korpom. Uznemirila se, izvadila sat.
„Morate li da pođete?” upitao je. „Recite nešto pre no što odete, dajte da čujem vaš… Volim vas, sad znate. Samo od vašeg odgovora zavisi da li ću… Potpuno sam u vašim rukama. Šta kažete?”
Ćutala je.
On je oborio glavu.
„Ne, nemojte reći!” molio je.
„Ne ovde”, rekla je. „Reći ću vam kad stignemo tamo.”
Pošli su.
„Čula sam da ćete se oženiti devojčicom, devojčicom koju ste spasli – kako se zove?”
„Mislite na Kemilu?”
„Kemila Zajer. Čula sam da ćete se oženiti njom.”
„Stvarno ste to čuli? Ona je još dete. Bio sam kod nje kući, veliko i lepo mesto – zamak kao vaš; često sam išao tamo. Ali ona je još dete.”
„Ona ima petnaest godina. Upoznala sam je, šetale smo zajedno. Izuzetno mi se dopala. Baš je ljupka.”
„Ja se neću oženiti njom”, rekao je.
„Tako znači.”
Pogledao ju je. Preko lica mu je prešla senka.
„Ali zašto to sad govorite? Da li hoćete da mi skrenete pažnju?”
Hodala je brzim koracima i ništa nije rekla. Stvorili su se pred komornikovom kućom. Uhvatila ga je za ruku i povela ga kroz kapiju i uz stepenice.
„Neću unutra”, rekao je, začuđen i pomalo zadivljen.
Zazvonila je, onda se okrenula ka njemu, grudi su joj podrhtavale.
„Volim vas”, rekla je. „Shvatate li? Vi ste taj koga volim.”
Odjednom ga je hitro povukla tri-četiri stepenika niže, zagrlila ga i poljubila. Stajala je drhteći, priljubljena uz njega.
„Vi ste taj koga volim”, rekla je.
Gore su se otvorila vrata. Odvojila se i ustrčala uz stepenice.

IV


Bliži se jutro; dan se pomalja, plavičast, kolebljiv septembarski dan.
Iz bašte dopire blago šuštanje topola. Prozor se otvara, čovek se naginje i peva. Samo je u košulji, gleda u svet kao poluodeveni ludak koji je pobudalio jer se čitave noći opijao srećom.
Odjednom se okreće od prozora i gleda ka vratima; neko je kucao. „Slobodno!” viče on. Jedan čovek ulazi.
„Dobro jutro!” kaže on posetiocu.
To je stariji čovek; bled je od gneva i nosi lampu, jer je još uvek mrak.
„Hteo bih još jednom da vas priupitam, gospodine Miler, gospodine Johanes Miler, smatrate li ovo razumnim?” ogorčeno muca čovek.
„Ne”, odgovara Johanes, „u pravu ste. Pisao sam, tako je glatko išlo, sve sam ovo napisao, imao sam sreće noćas. Ali sada sam završio. Zato sam otvorio prozor i malo sam pevao.”
„Vi ste urlali”, kaže čovek. „Nikada još nisam čuo da neko tako glasno peva, razumete li? I to usred noći.”
Johanes uzima hartije sa stola, punu šaku velikih i malih listova hartije.
„Pogledajte!” uzvikuje. „Kažem vam, nikada mi još nije išlo tako lako. Bilo je kao duga neprekidna munja. Video sam jednom munju kako seva duž telegrafske žice; bože, izgledala je kao ognjena traka. E, tako su mi ideje navirale noćas. Šta da radim? Ne verujem da ćete se i dalje ljutiti kad čujete celu priču. Sedeo sam tu i pisao, vidite, nisam se mrdao – mislio sam na vas i samo sam mirno sedeo. A onda je došao trenutak kada sam se zaboravio, morao sam da dam sebi oduška, pa sam jednom ili dvaput prešao preko sobe. Bio sam tako srećan.”
„Ove noći vas nisam toliko čuo”, kaže čovek. „Ali potpuno je neoprostivo da u ovo doba otvarate prozor i tako galamite.”
„Da, da, u pravu ste, to je neoprostivo. Ali sad sam vam objasnio. Nikada još nisam doživeo takvu noć, shvatate li. Nešto mi se juče desilo. Izašao sam na ulicu i sreo svoju radost, svoju sreću, o, čujete li, sreo sam svoju zvezdu, svoju sreću. A onda, znate, ona me je poljubila. Usne su joj bile tako crvene i ja je volim, poljubila me i opila. Da li su vam usne ikad toliko drhtale da niste mogli da progovorite? Ja nisam mogao da progovorim; srce je učinilo da mi čitavo telo podrhtava. Otrčao sam kući i zaspao; seo sam na ovu stolicu i zaspao. A onda sam se uveče probudio. Duša je uzbuđeno igrala u meni i počeo sam da pišem. I šta sam pisao? Evo šta! Bio sam preplavljen čudesnim i blistavim mislima, nebesa su se otvorila, duša mi je plivala u toplom letnjem danu, dobio sam vino od jednog anđela, ispio sam ga – jako, opojno vino, pio sam ga iz biljurnog pehara. Da li sam čuo otkucaje sata? Ili video da je lampa dogorela? Bože, kad biste samo hvalili! Sve sam to još jednom proživeo, ponovo sam hodao sa svojom ljubljenom istom ulicom i svi su se okretali za njom. Otišli smo u park, sreli smo kralja, od radosti sam do zemlje skinuo šešir pred njim i kralj se okrenuo za njom, za mojom ljubljenom, jer je tako visoka i lepa. I opet smo se vratili u grad, i sva su se školska deca okretala za njom, jer je ona tako mlada i nosi svetlu haljinu. Onda smo došli do kuće od crvene cigle i ušli unutra. Pošao sam za njom uz stepenice i hteo da kleknem pred njena stopala. Tada me je zagrlila i poljubila me. Sve se to dogodilo sinoć, tako skoro. Da me upitate šta sam napisao, napisao sam dugu neprekidnu odu radosti, sreći. Bilo je kao da sreća naga i nasmejana leži preda mnom i doziva me.”
„Slušajte, ja zaista ne želim da nastavim ovaj razgovor s vama”, razdraženo i klonulo kaže čovek. „Poslednji put sam progovorio s vama.”
Johanes ga zadržava na vratima.
„Pričekajte malo. O, trebalo je da vidite kako vam se lice ozarilo. Video sam to kad ste se okrenuli; to je bila lampa, bacila je odsjaj sunca na vaše čelo. Niste bili više toliko ljuti, video sam. Otvorio sam prozor, znam, i preglasno sam pevao. Bio sam srećni brat svih ljudi. Tako to ponekad biva. Ponese te. Trebalo je da se prisetim da još spavate…”
„Ceo grad još spava.”
„Da, rano je. Hteo bih da vam poklonim nešto. Hoćete li prihvatiti? Od srebra je, dobio sam je. To mi je poklonila devojčica koju sam jednom spasao. Evo je! U nju staje dvadeset cigareta. Nećete je? Shvatam, vi ne pušite, ali mogli biste da počnete. Smem li da dođem sutra i izvinim se? Hteo bih da učinim nešto, da vas bar zamolim za izvinjenje…”
„Laku noć.”
„Laku noć. Idem sad u krevet, obećavam vam. Nećete više čuti ni glasa od mene. A ubuduće ću pripaziti.”
Čovek odlazi.
Johanes iznenada otvara vrata i dodaje:
„Sad sam se setio, ja idem. Neću vam više smetati, sutra putujem. Zaboravio sam da vam kažem.”
Ali nije otišao. Razne stvari su ga zadržale: morao je da završi neke poslove, nešto da kupi, nešto da plati, jutro je prošlo, bližilo se veče. Ushodao se naokolo kao maloumnik.
Na kraju je zazvonio kod komornika. Da li je Viktorija tu?
Viktorija je otišla u kupovinu.
Objasnio je da su iz istog kraja, gospođica Viktorija i on, hteo je samo da je pozdravi, da sebi da slobodu da je pozdravi. Hteo je da joj preda poruku za kuću. Nije važno.
Zatim je otišao u grad. Možda bi mogao da je sretne, bar da je negde vidi, možda će sedeti u nekoj kočiji. Lutao je do uveče. Ugledao ju je ispred pozorišta, naklonio joj se, nasmešio se i naklonio, i ona mu je uzvratila pozdrav. Već je hteo da joj priđe, bio je samo nekoliko koraka od nje – kad je video da nije sama, s njom je bio Oto, komornikov sin. Bio je u uniformi poručnika.
Johanes je pomislio: Možda će mi sada dati neki znak, neki neprimetan znak očima? Pohitala je u pozorište, sva rumena, oborene glave kao da hoće da se sakrije.
Možda bi mogao da je vidi unutra? Kupio je kartu i ušao.
Znao je da komornik ima ložu; naravno, ti bogati ljudi imaju ložu. Tamo je sedela u punom sjaju i gledala naokolo. Da li ga je pogledala? Nijednom!
Na kraju prvog čina čekao ju je napolju u foajeu. Ponovo se naklonio; pogledala ga je malo začuđeno i klimnula glavom.
„Tamo možeš da dobiješ vode”, rekao je Oto i pokazao joj.
Prošli su pored njega.
Johanes ih je pratio očima, na koje mu se spustila neka čudna magla. Nervirao je sve te ljude oko sebe koji su ga gurali u prolazu; mehanički se izvinjavao, ali se nije pomerao. Ona je nestala iz vida.
Kad se vratila, duboko se poklonio i rekao:
„Oprostite, gospođice…”
Predstavila ga je, rekavši: „To je Johanes. Prepoznaješ li ga?”
Oto je zaškiljio u njega i promumlao nešto.
„Verovatno biste voleli da znate kako su vaši”, produžila je, a lice joj je bilo lepo i mirno. „Zaista ne znam, ali sigurno su dobro, sasvim dobro. Pozdraviću ih.”
„Hvala. Putujete li uskoro, gospođice Viktorija?”
„Za nekoliko dana. Da, pozdraviću ih.”
Klimnula je glavom i udaljila se.
Johanes je ponovo gledao za njom dok nije nestala iz vida; zatim je izašao iz pozorišta. Da ubije vreme, otisnuo se u beskrajno lutanje, neveselo je tumarao ulicama. U deset sati stajao je pred komornikovom kućom i čekao. Predstava će se uskoro završiti i ona će doći. Možda bi mogao da otvori vrata njene kočije i skine šešir, da otvori vrata njene kočije i pokloni se do zemlje.
Najzad, pola sata kasnije, došla je. Da li je mogao da ostane pored kapije i ponovo je podseti na sebe? Pohitao je niz ulicu ne osvrćući se. Čuo je kako se kapija otvara, kako kočija ulazi i kapija se ponovo zatvara. Onda se vratio.
Sat vremena je šetao gore-dole ispred kuće; nikog nije čekao, nije imao nikakvog posla tu. Iznenada, kapija se otvorila i Viktorija je izašla na ulicu. Bila je bez šešira, samo je prebacila šal preko ramena. Polubojažljivo, poluzbunjeno mu se nasmešila i upitala ga:
„Znači šetate ovuda, zamišljeni?”
„Ne”, odgovorio je. „Zamišljen? Ne, samo šetam ovuda.”
„Videla sam vas napolju kako šetate gore-dole, pa sam htela… Videla sam vas sa prozora. Moram odmah da se vratim.”
„Hvala što ste došli, Viktorija. Malopre sam bio tako očajan, a sad je prošlo. Izvinite što sam vas pozdravio u pozorištu; nažalost sam i ovde kod komornika pitao za vas, hteo sam da vas vidim i saznam šta ste mislili – šta ste imali na umu?”
„Pa vi to svakako znate”, rekla je. „Onog dana sam vam dovoljno rekla. Nemoguće je pogrešno razumeti.”
„Još uvek sam zbunjen u pogledu svega.”
„Nemojmo više govoriti o tome. Dovoljno sam rekla, isuviše sam rekla, i sada vam nanosim bol. Volim vas – nisam vas lagala tada i ne lažem vas ni sada; ali toliko nas toga razdvaja. Veoma ste mi dragi, volim da pričam sa vama, više nego sa bilo kim, ali… Ne bih smela više da ostanem ovde, mogu da nas vide sa prozora… Johanes, ima toliko razloga o kojima ni šta ne znate i nemojte me pitati na šta mislim. Danonoćno sam razmišljala o tome, o onom što sam vam rekla. Ali to nije moguće.”
„Šta nije moguće?”
„Sve. Sve zajedno. Molim vas, Johanes, pokažite da imate ponosa – ne prepuštajte sve meni.”
„Zaista ne bih smeo! Ali počinjem da mislim kako ste prekjuče napravili budalu od mene. Desilo se da ste me sreli na ulici, i bili ste lepo raspoloženi, i onda…”
Okrenula se kao da će da ode.
„Jesam li nešto pogrešno uradio?” rekao je. Lice mu je bilo bledo i neprepoznatljivo. „Mislim, čime sam proigrao vaše…? Jesam li nešto skrivio za ova dva dana i noći?”
„Ne. Nije to. Samo sam razmislila o tome – zar niste i vi? Oduvek je bilo nemoguće, vi to znate. Mnogo mi je stalo do vas, poštujem vas…”
„I pazite šta radite.”
Ona ga gleda; njegov osmeh je vređa, i ona prisnije nastavlja:
„Bože moj, zar ne shvatate da bi moj otac to zabranio? Zašto me primoravate da vam to kažem? Pa to i sami znate. Čemu bi to odvelo? Zar nisam u pravu?”
Ćutanje.
„Da”, rekao je.
„Osim toga”, nastavila je, „ima toliko razloga… Ne, ne smete me više pratiti u pozorištu, baš ste me uplašili. Nemojte to nikad više da činite.”
„Ne”, rekao je.
Uhvatila ga je za ruku.
„Zar ne možete na izvesno vreme da dođete kući? Tome bih se veoma radovala. Kako vam je topla ruka. Meni je hladno. Ne, sad moram da idem. Laku noć.”
„Laku noć”, rekao je on.
Hladno i sivo pružala se ulica gore prema gradu, kao pojas od peska, beskrajna udaljenost do krsta. Mimoišao se sa dečakom koji je prodavao klonule, uvele ruže; dozvao ga je, uzeo ružu, častio dečaka malim zlatnim novčićem od pet kruna i produžio. Nešto kasnije, video je grupicu dece koja su se igrala kod jedne kapije. Jedan dečak od deset godina mirno sedi i posmatra; ima staračke plave oči koje prate igru, upale obraze, četvrtastu bradu, a na glavi nosi platnenu kapu. Ili je to postava neke kape? Dete je nosilo periku; neka bolest kose zauvek je unakazila njegovu glavu. Možda mu je i duša jednako usahla.
Johanes je posmatrao sve to, mada nije imao jasnu predstavu u kom se delu grada nalazi, i kuda ide. Onda je počela kiša; on to nije osećao i nije otvorio kišobran, iako ga je celog dana nosio.
Na kraju je došao na jedan trg sa klupama, gde je seo. Kiša je sve jače padala; nesvesno je otvorio kišobran i ostao da sedi. Spopao ga je nesavladiv dremež, mozak mu je bio u izmaglici, sklopio je oči, počeo da klima glavom i zaspao.
Nešto kasnije, probudio ga je glasan govor nekog prolaznika. Ustao je i produžio dalje. Mozak mu se razbistrio, prisetio se svega što se dešavalo, svakog događaja, čak i dečaka kome je dao pet kruna za ružu. Zamislio je ushićenje malog čoveka kada je među svojim bakarnim šilinzima našao taj čudesni novčić i shvatio da to nije dvadesetpetparac, već komad od pet kruna u zlatu. O, svemogući bože!
A ostalu decu je možda kiša oterala na neko drugo mesto, pa sada igraju klikere, ili preskaču preko konopca u kapiji. A unakaženi desetogodišnji starac sedi i posmatra ih. Ili ko zna, možda on sedi i nečim zabavlja sebe, možda ima neku lutku u svojoj sobici iza kuhinje, nekog pajaca što iskače iz kutije, ili čigru. Možda nije sve u životu izgubio, možda još ima nade u njegovoj usahloj duši.
Neka elegantna, vitka dama se niotkuda pojavila pred njim. Naglo je zastao. Ne, nije je poznavao. Naišla je iz bočne ulice i žurila je negde, bila je bez kišobrana iako je lila kiša. Sustigao ju je i pogledao u prolazu. Kako je bila mlada i otmena! Pokisla je, prehladiće se – ali nije se usudio da joj se približi. Umesto toga, sklopio je svoj kišobran, da ne bi samo ona pokisla. Ponoć je već prošla kad je stigao kući.
Na njegovom stolu bilo je neko pismo, karta, pozivnica. Zajerovi su se nadali da će im ukazati čast time što će sutra uveče doći kod njih. Videće ljude koje zna, pa i – pogađa li? – Viktoriju, mladu damu iz zamka. Srdačni pozdravi.
Zaspao je na stolici. Probudio se nekoliko sati kasnije, bilo mu je hladno. Polubudan, poluzaspao, drhteći od hladnoće i umoran od neveselog dana, seo je za sto da odgovori na taj poziv koji nije imao nameru da prihvati.
Napisao je svoj odgovor i pošao dole da ga ubaci u poštansko sanduče. Odjednom mu je sinulo da je i Viktorija pozvana. Tako znači, ništa mu nije rekla o tome, pribojavala se da će on doći, nije htela da ga vidi tamo, među nepoznatim ljudima.
Iskidao je napisano pismo i napisao novo: zahvaljuje, doći će. Ruka mu je podrhtavala od potisnute ozlojeđenosti, obuzeo ga je neki čudan likujući gnev. Zašto da ne ide? Zašto da se krije? Basta.[2] Njegovo mahnito uzbuđenje postaje sasvim nekontrolisano. Jednim pokretom otkida svežanj listova sa zidnog kalendara i prenosi se nedelju dana unapred. Zamišlja da ga je nešto obradovalo, da je neizmerno ushićen, mora da uživa u tome, da zapali lulu, da sedne i raduje se. Lula neće da povuče, i on uzalud traži nož, nešto čime bi je očistio – a onda naglo skida jednu kazaljku sa zidnog sata da njom očisti lulu. Prija mu taj vandalizam, to ga navodi da se u sebi smeje i da gleda naokolo šta bi još mogao da uništi.
Vreme prolazi. Na kraju se bacio na krevet onako obučen, u mokroj odeći, i zaspao.
Kad se probudio, bio je već uveliko dan. Kiša je i dalje padala, ulica je bila mokra. U glavi mu je bilo haotično, odlomci snova pomešani sa događajima prethodnog dana; nije imao groznicu – naprotiv, njegova se vatra stišala, sve je pred njim bilo sveže i novo, kao da je izbio na jezero posle cele noći lutanja po zagušljivoj mračnoj šumi.
Neko kuca, poštar mu donosi pismo. On ga otvara, gleda ga, čita i jedva ga razume. Pismo je od Viktorije, cedulja, na pola lista: zaboravila je da mu kaže da večeras ide Zajerovima; nada se da će ga tamo videti, hoće bolje da mu objasni, da ga zamoli da je zaboravi, da to podnese kao muškarac. Oprostite zbog loše hartije. Iskreni pozdravi.
Otišao je u grad, ručao, vratio se kući, i na kraju napisao izvinjenje Zajerovima. Ne može večeras da dođe, gledaće nekom drugom prilikom, možda sutra uveče.
Poslao je pismo po kuriru.

V


Došla je jesen. Viktorija se vratila kući, a mala zabačena ulica bila je ista kao i pre – iste kuće, isti mir. U Johanesovoj sobi gorela je lampa iz noći u noć. U suton se palila sa zvezdama i gasila se u svitanje. Radio je i borio se, pisao je svoje veliko delo.
Prolazili su nedelje i meseci; živeo je u samoći, nije uzvraćao na pozive, nije više odlazio Zajerovima. Mušta je često zbijala sumanute šale s njim i nametljivo mu ubacivala nepovezane zamisli u knjigu, što je kasnije morao da briše i izbacuje. To ga je ozbiljno usporavalo. Iznenadna buka u tišini noći, tutnjava kočije na ulici, mogla je da mu poremeti sled misli i izbaci ga iz koloseka.
„Čuvaj! Sklanjajte se od kola!”
Ali zašto? Zašto bi se neko čuvao tih kola? Prošla su; do sada su možda na uglu. Možda tamo stoji neki čovek bez kaputa, bez kape; stoji tamo nagnut napred i podmeće glavu prema kolima; biće pregažen, smrtno povređen, ubijen. Čovek hoće da umre, to je njegova stvar. On više ne zakopčava košulju, prestao je da ujutro vezuje cipele, hoda naokolo razdrljen, grudi su mu gole i upale; on će umreti… Čovek je na samrti, piše prijatelju poruku, malu molbu. Čovek umire i ostavlja tu poruku. Ona je datirana i potpisana, napisana je velikim i malim slovima, iako će njen pisac umreti za sat vremena. To je tako čudno. Čak je potpis završio uobičajenim zavijutkom. I sat kasnije je mrtav… A bio je i jedan drugi čovek. On leži sam u maloj, plavo obojenoj sobi. Šta dalje? Ništa. U čitavom prostranom svetu on je taj koji treba da umre. Ne misli ni o čemu drugom; mozga o tome dok ne malaksa. Vidi da je veče, da sat pokazuje osam sati, i ne shvata zašto ne izbija. Sat ne izbija. Prolazi još nekoliko minuta posle osam, sat i dalje kuca, ali ne izbija. Siroti čovek, mozak mu već spava: sat je izbio osam puta, a on to nije ni primetio. Onda buši sliku svoje majke na zidu – šta će mu sad ta slika i zašto da ostane cela kad on ode? Njegov umorni pogled pada na saksiju sa cvećem na stolu, i on polako i namerno pruža ruku i povlači veliku saksiju na pod, gde se ona razbija u paramparčad. Zašto da ostane tamo, čitava? Zatim baca svoju ćilibarsku muštiklu kroz prozor. Šta će mu? Očigledno nema nikakve svrhe da je ostavi za sobom. I posle nedelju dana čovek je mrtav…
Johanes ustaje i hoda po sobi. Čovek u susednoj sobi se budi, prestaje da hrče, čuje se uzdah, mučno stenjanje. Johanes na prstima prilazi stolu i ponovo seda. Vetar huji u topolama pred njegovim prozorom i on se ježi. Lišće je opalo sa starih topola i one liče na žalosne nakaze prirode; čvornovate grane taru se o zid i stružu kao neka drvena mašina, kao napukli mlin koja nikad ne prestaje da melje.
On gleda u svoje hartije i iščitava ih. Da, mašta ga je ponovo zavela. On nema šta da piše o smrti i o kolima u prolazu. Pisao je o jednom vrtu, o zelenom raskošnom vrtu blizu njegove kuće, o vrtu zamka. O tome je pisao. Sada je vrt beživotan i duboko pod snegom, ali on ipak piše o njemu; daleko od zime i snega, tamo je proleće i vazduh je mirisan i povetarac tako blag. I veče je. Voda je dole mirna i duboka, kao olovno more; mirišu jorgovani, živica za živicom je propupila, ili je zeleno olistala; vazduh je tako tih da se čuje kliktanje crnog tetreba s druge strane zaliva. Na jednoj od staza u vrtu stoji Viktorija; sama je, u beloj haljini, ima dvadeset leta. Stoji tamo, viša od najvišeg ružinog žbuna, gleda preko vode, ka šumi, ka snenim planinama u daljini – bela duša usred zelenog vrta. Dole sa puta čuju se koraci, ona polazi malo napred, dole ka skrivenoj senici, naslanja se laktom o zid i gleda naniže. Čovek na putu skida šešir, spušta ga gotovo do zemlje i pozdravlja. Ona mu klimne glavom. Čovek se osvrće, nema nikakvih uhoda na putu, i polazi ka zidu. Ona uzmiče i govori: Ne, ne! ispruživši ruku prema njemu. Viktorija, kaže on, ono što ste jednom rekli bilo je zauvek istina: nije trebalo da zavaravam sebe, jer je sve to nemoguće. Da, odgovara ona, ali šta onda hoćete? Prišao joj je sasvim blizu, samo ga zid odvaja od nje, i on govori: Šta hoću? Eto, hoću jedan minut da stojim ovde; to je poslednji put. Hoću da vam priđem što je moguće bliže; sada nisam tako daleko. Ona ćuti. Prolazi taj minut. Laku noć, kaže on, i ponovo skida šešir gotovo do zemlje. Laku noć, odgovara ona. I on odlazi, ne osvrnuvši se…
Šta on ima da piše o smrti? Gužva ispisanu hartiju i baca je ka peći, gde druge ispisane hartije čekaju da budu spaljene, puki prolazni hirovi preterano bujne mašte. I njegovo se pero vraća onom čoveku dole na putu, lutalici koji pozdravlja i onda kaže zbogom kad istekne njegov minut. A u vrtu iza njega stoji devojka od dvadeset leta u beloj haljini. Ona ga neće i to je to. Ali on je ipak stajao kraj zida iza koga je ona živela. Tako blizu nje je bio jednom.
* * *

Opet prolaze nedelje i meseci, i vratilo se proleće. Nestao je sneg: udaljena huka oslobođenih voda stvarala je iluziju da dopire sa sunca i meseca. Vratile su se i laste, a u šumama van grada svakojake vrste skakutavih životinja i ptica čudnih glasova prepuštaju se mahnitom životu. Svež, sladak miris dopirao je iz zemlje.
Njegov rad je trajao cele zime. Suvo granje topola, koje je danonoćno grebalo po zidu, bilo je kao refren; sada je došlo proleće, nepogode su prošle, i taj mlin što melje je konačno stao.
On otvara prozor i gleda napolje: ulica je već utihla iako još nije ponoć, zvezde blistavo trepere na nebu bez oblaka, sve obećava topao i vedar sutrašnji dan. On čuje tutnjavu grada, pomešanu s tim večitim hukom iz daljine. Odjednom se zaori pisak lokomotive, signal noćnog voza; čuje se kao usamljeno kukurikanje u tihoj noći. Sada je vreme za rad; pisak tog voza mu je cele zime služio kao naredba.
I on zatvara prozor i ponovo seda za sto. Gura u stranu knjige koje je čitao i sređuje papire. Uzima pero.
Njegov veliki rad je skoro gotov, nedostaje mu samo završno poglavlje, poslednje zbogom sa broda koji se udaljava, i on ga je već smislio:
U gostionici kraj puta sedi čovek, u prolazu je na svom dugom, dugom putovanju. Kosa i brada su mu osedele, već je zašao u godine, ali je i dalje krepak i snažan, i nije toliko star kao što izgleda. Njegova iznajmljena kočija je napolju, konji se odmaraju, kočijaš je veseo i zadovoljan, jer je od stranca dobio vina i hrane. Kada je upisao svoje ime u knjigu gostiju, gostioničar ga prepoznaje, duboko mu se klanja i ukazuje mu veliko poštovanje. Ko sad živi u zamku? pita čovek.
Kapetan, kaže mu gostioničar, on je veoma bogat, a dama je prema svima dobra. Prema svima? kaže čovek sebi i zagonetno se smeška, čak i prema meni? I onda seda i piše, a kad završi, čita šta je napisao; to je pesma, mračna i mirna, ali puna gorkih reči. Čovek onda cepa hartiju i ostaje da sedi, kidajući papir na sve manje i manje parčiće. Neko kuca na vrata i ulazi žena odevena u žuto. Ona podiže veo, to je dama iz zamka – gospođa Viktorija, u punom sjaju. Čovek naglo ustaje, njegovu tmurnu dušu kao da je obasjao svetionik. Vi ste tako dobri prema svima, kaže on gorko, došli ste čak i meni. Ona ne odgovara, samo stoji i gleda ga, i lice joj crveni sve više. Šta hoćete? pita on s istom gorčinom u glasu. Da li ste došli da me podsetite na prošlost? Ako je tako, sada je to poslednji put, uvažena gospođo, jer odlazim zauvek. Mlada dama iz zamka i dalje ništa ne govori, ali joj usne drhte. On kaže: Zar vam nije dovoljno što sam već jednom spoznao svoju ludost? Slušajte onda, uradiću to još jednom: moje srce je želelo samo vas, ali nisam vas bio dostojan – jeste li sad zadovoljni? On nastavlja sa sve većom žestinom: vi ste me odbili, uzeli ste drugog. Ja sam bio seljak, prostak, varvarin koji je u svojoj mladosti lutao kraljevskim lovištem! Ali čovek se onda sruči na stolicu, jeca i moli je: Ah, idite! Oprostite mi i idite! Sva rumen nestaje s lica dame iz zamka. Ona govori, izgovarajući reči polako i jasno: Volim vas; nemojte me nikad više pogrešno razumeti; vi ste taj koga volim; zbogom! Tako govori mlada dama iz zamka; zatim skriva lice dlanovima i hitro izlazi iz sobe…
Spustio je pero i zavalio se na stolici. Tako, tačka, kraj. Eto knjige, stranice i stranice, devet meseci rada. Toplo zadovoljstvo zatalasalo se u njemu, jer je završio svoje delo. I dok je sedeo i gledao kroz prozor u prvu sivkastu svetlost, u glavi mu je i dalje brujalo, um mu je i dalje radio. Bio je žestoko uzbuđen, mozak mu je bio kao divlji, zapušteni vrt sa koga se diže izmaglica.
Na neki tajanstven način dospeo je u duboku pustu dolinu bez ijednog živog bića. U daljini, same i napuštene, čuju se orgulje. On prilazi, gleda ih: orgulje krvare, s jedne strane curi krv dok sviraju. Nešto dalje, on dolazi na neki trg. Sve je pusto, nigde drveta ni glasa, samo opusteli trg. Ali u pesku su tragovi stopala, a u vazduhu kao da još lebde poslednje reči koje su tu izgovorene, tek je nedavno napušten. Preplavljuje ga čudnovato osećanje, te reči koje još lebde u vazduhu nad trgom zastrašuju ga, približavaju mu se, guraju ga. On ih rasteruje, ali one se opet vraćaju, to nisu reči, to su starci, grupa staraca koji igraju; sada ih vidi. Zašto igraju i zašto se nimalo ne raduju dok igraju? Neki hladan dah dopire od tog društva staraca, oni ga ne vide, slepi su, i kad ih on dovikuje ne čuju ga, mrtvi su. On luta ka istoku, ka suncu, dolazi do planine. Čuje se glas: Jesi li kod planine? Da, kaže on, stojim kod planine. Glas mu onda kaže: Ta planina kod koje stojiš je moja noga; ležim okovan u najudaljenijem kraju zemlje – dođi i oslobodi me! I tako on polazi u najudaljeniji kraj zemlje. Na jednom mostu čeka ga čovek koji sakuplja senke, sav od mošusa. Obuzima ga ledeni strah kad ugleda tog čoveka koji hoće da uzme njegovu senku. On pljuje ka njemu i preti mu stisnutom pesnicom, ali čovek stoji nepomično i čeka ga. Vrati se! dovikuje glas za njim. On se osvrće i vidi glavu koja se kotrlja po putu i pokazuje mu pravac. Ta glava je ljudska glava, i povremeno se bezglasno i neveselo smeje. On ide za njom. Danima i noćima glava se kotrlja, a on ide za njom. Na obali okeana glava propada u zemlju i nestaje. On zagazi u okean i roni. Onda stoji ispred velike kapije gde zatiče ogromnu ribu koja laje. Ona ima grivu i laje na njega kao pas. Iza ribe stoji Viktorija. On pruža ruke prema njoj, ona je neodevena, smeje mu se, a olujni vetar duva kroz njenu kosu. On je doziva, čuje svoj krik – i budi se.
Johanes ustaje i prilazi prozoru. Skoro je dan, i u malom ogledalu na prozorskoj dasci vidi da su mu slepoočnice crvene. Gasi svetiljku i pri bledoj dnevnoj svetlosti još jednom čita poslednju stranicu svoje knjige. Onda leže u krevet.
Predveče istog dana Johanes je isplatio kiriju, poslao rukopis i napustio grad. Otputovao je u inostranstvo, niko nije znao kuda.

VI


Velika knjiga se pojavila, carstvo, uzavreli mali svet osećanja, glasova, vizija. Kupovala se, čitala i ostavljala na police. Meseci su prošli; ujesen je Johanes objavio još jednu knjigu. Šta sad? Njegovo ime je sada bilo na svačijim usnama; uspeh ga je pratio čak do udaljenog mesta, daleko od kuće, gde je napisao tu novu knjigu, knjigu tihu i jaku kao vino.
„Dragi čitaoče, ovo je priča o Didriku i Izelini. Pisana je u dobro vreme, u danima malih briga, kada se sve lako podnosi, napisana s najboljom voljom na svetu za Didrika koga je bog išibao ljubavlju.”
Johanes je bio u inostranstvu, niko nije znao gde. I prošlo je više od godinu dana pre nego što je iko dobio neke vesti o njemu.
„Mislim da je neko pred vratima”, rekao je jedne večeri stari mlinar.
Žena i on sede mirno i osluškuju.
„Ne, nema nikog”, kaže ona. „Deset je sati, već je vreme za počinak.”
Prolazi nekoliko minuta.
A onda se čuje snažno, odlučno kucanje, kao da je neko morao prvo da prikupi hrabrost. Mlinar otvara. Napolju stoji gospođica iz zamka.
„Ne bojte se, to sam samo ja”, kaže i bojažljivo se smeši. Ušla je; daju joj stolicu, ali ona ostaje da stoji. Na glavi ima samo šal, a na nogama lagane cipelice, iako još nije proleće i staze još nisu suve.
„Samo sam htela da vas obavestim da na proleće dolazi poručnik”, kaže ona. „Moj verenik. On će možda ovde loviti šljuke. Samo sam to htela da vam kažem, da se ne uznemirite.”
Mlinar i žena začuđeno gledaju mladu damu iz zamka. Ovo je prvi put da su ikad upozoreni kako će gosti zamka pucati u šumi i polju. Ponizno joj se zahvaljuju: kako je to pažljivo od nje.
Viktorija je došla do vrata i tu je stala.
„Samo sam zato došla”, rekla je. „Mislila sam: stari su ljudi, ne bi škodilo da im kažem.”
Stari mlinar je rekao:
„Baš lepo što je mlada dama mislila na to. A sad je mlada dama pokvasila noge.”
„Ne, put je suv”, kratko je rekla. „Ionako sam šetala ovuda. Laku noć.”
„Laku noć.”
Ona podiže rezu i izlazi. Onda se okreće u dovratku i pita: „Uzgred – šta je s Johanesom, da li vam se javlja?”
„Ne, nema ni reči od njega, hvala na pitanju. Ne javlja se.”
„Sigurno će uskoro doći. Mislila sam da možda imate neke vesti.”
„Ne, još od prošlog proleća. Johanes je negde u stranim zemljama, kažu.”
„Da, u stranim zemljama. Dobro mu ide. U jednoj od svojih knjiga piše kako živi u danima malih briga. Znači da mu dobro ide.”
„Ah, bog to zna. Mi ga očekujemo, ali nam ne piše. Ne piše nikome. Mi ga stalno očekujemo.”
„Možda mu je bolje tamo gde je, ako nema velikih briga. Ma da, njegova stvar. Samo sam htela da znam dolazi li na proleće. Još jednom laku noć.”
„Laku noć.”
Mlinar i njegova žena izlaze pred vrata da je isprate i gledaju kako se uzdignute glave vraća u zamak, koračajući preko barica po raskvašenom putu.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo od Johanesa. Dolazi kući za nekih mesec dana, kad završi svoju novu knjigu. Dobro mu je išlo ove godine, još jedna knjiga je skoro gotova, mozak mu vri od života…
Mlinar se uputio u zamak. Na putu nalazi maramicu sa Viktorijinim inicijalima; mora da ju je ispustila one večeri.
Mlada dama iz zamka je gore, ali se sluškinja ponudila da prenese poruku – o čemu je reč?
Mlinar ne govori. Radije će da sačeka.
Na kraju silazi mlada dama.
„Hteli ste da mi kažete nešto?” pita i otvara vrata jedne od soba.
Mlinar ulazi, predaje maramicu i kaže: „I dobili smo pismo od Johanesa.”
Na trenutak se izraz radosti ukazuje na njenom licu.
„Mnogo vam hvala. Da, to je moja maramica.”
„I on dolazi kući”, gotovo šapatom nastavlja mlinar.
Njen izraz je hladan.
„Govorite glasnije – ko dolazi?” govori ona.
„Johanes.”
„Johanes. Da, pa šta s tim?”
„O, ništa, samo… Mislili smo da bi trebalo da vam kažem. Govorili smo o tome, moja žena i ja, i ona je tako mislila. Pitali ste prekjuče da li on dolazi na proleće. Pa eto, dolazi.”
„Sigurno vam je drago”, kaže mlada dama iz zamka. „Kada dolazi?”
„Za mesec dana.”
„Tako znači. Dobro, ima li još nešto?”
„Ne. Mislili smo samo, zato što ste pitali… Ne, nema ništa više. Samo to.”
Mlinar je ponovo tiho govorio.
Ispratila ga je. U hodniku susreću njenog oca, i ona mu u prolazu govori, glasno i ravnodušno: „Mlinar mi kaže da Johanes dolazi kući. Sećaš se Johanesa?”
I mlinar izlazi kroz kapiju zamka i zaklinje se da nikada, nikada više neće biti takva budala i slušati svoju ženu kada hoće da se petlja u nešto. To će joj i reći.

VII


Vitka mladica jasena pored jaza jednom mu je zapala za oko kao zgodan štap za pecanje; sada, posle mnogo godina, stablo je deblje od njegove ruke. U čudu ga je pogledao i produžio. Duž rečne obale i dalje je džikljao neprohodan korov od paprati, čitava džungla po kojoj je stoka ugazila staze preko kojih se spajalo lišće paprati. Probijao se kroz korov kao u detinjstvu, razmahujući rukama i nogama napipavajući tlo. Insekti i gamižuća stvorenja bežali su pred moćnim čovekom.
Gore na kamenolomu pronašao je gloginje, bele anemone i ljubičice. Ubrao je nekoliko cvetova, njihov blagi poljski miris vratio ga je u prošle dane. U daljini su se plavili bregovi susedne parohije, a s druge strane zaliva začula se kukavica.
Seo je; počeo je da pevuši. Onda je začuo korake dole na stazi.
Bilo je veče, sunce je već zašlo, ali je njegova toplota još titrala u vazduhu. Nad šumama, brdima i zalivom prostirao se beskrajan mir. Neka žena pela se prema kamenolomu. To je bila Viktorija. Nosila je korpu.
Johanes je ustao, rekao joj ’dobro veče’ i pokrenuo se kao da će da ode.
„Nisam htela da vam smetam”, rekla je. „Htela sam samo da uberem koji cvet.”
Ništa nije rekao. Niti je pomislio da ona u svom vrtu ima sve moguće vrste cveća.
„Ponela sam korpu da stavim cveće u nju”, rekla je. „Ali možda ga neću ni naći. Potrebno nam je za goste, za sto. Imaćemo društvo.”
„Ovde ima anemona i ljubičica”, rekao je. „Tamo gore obično ima hmelja. Ali možda je još rano za njega.”
„Bleđi ste nego kad sam vas poslednji put videla”, primetila je. „To je bilo pre više od dve godine. Otputovali ste, čula sam. Čitala sam vaše knjige.”
Ponovo ništa nije rekao. Palo mu je na pamet da bi mogao da kaže: Dobro, pozdravljam vas, gospođice Viktorija, i da ode. Od mesta gde je stajao bio je jedan korak niže do najbližeg kamena, odatle do nje još jedan, i onda bi mogao sasvim prirodno da se udalji. Stajala mu je nasred puta. Imala je žutu haljinu i crveni šešir, bila je tajanstvena i prelepa; vrat joj je bio otkriven.
„Stojim vam na putu”, promrmljao je i pošao korak niže. Uspevao je da ne oda nikakvo osećanje.
Sada ih je razdvajao samo jedan korak. Ona se nije pokrenula, samo je ostala da stoji. Gledali su jedno drugom u lice. Iznenada je naglo pocrvenela, oborila pogled i sklonila se u stranu; na licu joj se ogledala zbunjenost, ali smešila se.
Prošao je pored nje, a onda je stao; dirnuo ga je njen tužni osmeh, njegovo srce je poletelo ka njoj i nasumce je rekao:
„Pretpostavljam da ste od onda često bili u gradu? Od onda?… Sada se sećam gde je uvek bilo cveća u stare dane: na brežuljku kod vašeg stuba za zastavu.”
Okrenula se da ga pogleda i on je iznenađeno primetio da joj je lice bledo i uzbuđeno.
„Hoćete li te večeri doći kod nas?” rekla je. „Hoćete li doći na našu zabavu? Pravimo zabavu”, nastavila je, i boja je počela da joj se vraća u lice. „Dolaze ljudi iz grada. To je ovih dana – obavestiću vas. Šta kažete?”
On nije odgovarao. To nije bilo društvo za njega, on nije pripadao zamku.
„Ne smete reći ne. Neće vam biti dosadno, mislila sam na to, imam iznenađenje za vas.”
Ćutao je.
„Više me ne možete iznenaditi”, najzad je rekao.
Ona se ujela za usnu; ponovo je beznadežan osmeh prešao preko njenog lica.
„Šta očekujete da učinim?” bezbojno je rekla.
„Ne očekujem ništa od vas, gospođice Viktorija. Sedeo sam ovde na kamenu – otići ću ako hoćete.”
„Čujte, bila sam ceo dan u kući, i onda sam došla ovamo. Mogla sam sasvim lepo da pođem uz reku, ili odem u nekom drugom pravcu, nisam morala da dođem ovamo…”
„Draga mlada damo, ovo mesto je vaše a ne moje.”
„Jednom sam vam nanela bol, Johanes, htela bih da vam to nekako nadoknadim. Zaista imam iznenađenje za vas i verujem… to jest nadam se da će vam biti drago. Ne mogu da kažem više od toga. Ali zaista želim da ovog puta dođete.”
„Ako vam to čini zadovoljstvo, onda ću doći.”
„Hoćete li?”
„Da, i hvala vam na ljubaznosti.”
Kad je stigao do šume, okrenuo se i pogledao natrag. Ona je sedela; korpa je bila pored nje. Nije pošao kući, već je šetao gore-dole putem, ispunjen stotinama protivrečnih misli. Iznenađenje? Ona je to maločas rekla, pre nekoliko minuta, glas joj je podrhtavao. Vrela, nervozna radost rasla je u njemu, srce mu je silovito tuklo i bilo mu je kao da hoda po vazduhu. I da li je to puka slučajnost što je danas bila u žutoj haljini? Zapazio je njenu šaku na kojoj je nekad nosila prsten – tamo sad nije bilo prstena.
Prolazi sat vremena. Mirisi šume i polja lebdeli su oko njega, prodirali u njegova pluća, u njegovo srce. Seo je, a onda legao na leđa, s rukama pod glavom, i dugo osluškivao glasove kukavice, nalik na zvuke flaute, s druge strane zaliva. Strasna pesma ptica titrala je u vazduhu.
Znači ponovo mu se dogodilo! Kada se u toj žutoj haljini i kao krv crvenom šeširu popela do njega u kamenolom, bila je kao zalutali leptir koji leprša s kamena na kamen i izbija na svetlost pred njim. „Nisam htela da vam smetam”, rekla je, smešeći se; osmeh joj je bio crven, celo lice joj je bilo obasjano, rasipala je zvezde oko sebe. Na vratu su joj se videle nežne plavičaste vene, a nekoliko pegica pod očima davale su neku toplu boju njenom licu. Imala je dvadeset leta.
Iznenađenje? Na šta je mislila? Možda je htela da mu pokaže njegove knjige, da mu pokaže ta dva-tri izdanja i time ga obraduje, jer ih je kupila i rasekla listove? Molim vas, prihvatite ovo malo pažnje, ovu nagradnu utehu! Nemojte prezreti moju skromnu ponudu!
Naglo je ustao. Viktorija se vraćala; korpa joj je bila prazna.
„Niste našli cveće?” odsutno je upitao.
„Ne, odustala sam. Nisam ga u stvari ni tražila, samo sam sedela tamo.”
On je rekao: „Baš sad razmišljam kako nema nikakve potrebe da i dalje mislite kako ste mi naneli bol. Vi nemate šta da nadoknađujete bilo kakvom utehom.”
„Ne?” rekla je, iznenađena. Razmišljala je o tome, gledajući ga. „Ne? Mislila sam da sam tada… Ne želim da budete kivni na mene zbog onoga što se desilo.”
„Sve je u redu, nisam ni najmanje kivan na vas.”
Razmišljala je još malo. Odjednom se pribrala.
„U redu onda”, rekla je. „Trebalo je da znam. To i nije moglo da ostavi toliki utisak. Dobro, onda nećemo više o tome.”
„Ne, to nam zaista ne treba. Moji utisci vam ionako ništa ne znače, ni sad kao ni pre.”
„Zbogom”, rekla je. „Videćemo se.”
„Zbogom”, odgovorio je.
Pošli su svako svojim putem. On je stao i okrenuo se. Otišla je! Ispružio je ruke, šaputao nežne reči: Nisam kivan na tebe, o ne; i dalje te volim, volim te…
„Viktorija!” uzviknuo je.
Čula je, trgla se i okrenula, ali je nastavila svojim putem.
Prošlo je nekoliko dana. Johanes je bio ispunjen nemirom: nije mogao da radi, nije mogao da spava, skoro sve svoje vreme provodio je u šumi. Popeo se na brežuljak sa borovima, na kome je bila istaknuta zastava zamka; zastava se vijorila. Isto kao i zastava na okrugloj kuli zamka.
Ta čudna napetost nije popuštala. Trebalo je da u zamak dođu gosti, spremala se svečanost.
Popodne je bilo mirno i toplo; reka je ravnomerno tekla kroz sprženi predeo. Parobrod je klizio ka kopnu, ostavivši za sobom lepezu belih pruga u zalivu. Iz zamka su izašle četiri kočije i uputile se ka pristaništu.
Brod je privezan za kopno, gospoda i gospođe su izašli na obalu i posedali u kočije. Iz zamka su zapraštale puške; dva čoveka su stajala u okrugloj kuli, punili su puške i pucali, punili i pucali. Kada su opalili dvadeset i jedan put, kočije su prošle kroz kapiju zamka i pucnjava je prestala.
Da, u zamku se spremala svečanost, sa zastavama i pucnjavom u znak dobrodošlice. U kočijama je sedelo nekoliko oficira u uniformi; možda je tu bio i Oto, poručnik.
Johanes je sišao sa brežuljka i pošao kući. Sustigao ga je jedan čovek iz zamka i zaustavio ga. Čovek je u kapi nosio pismo; poslala ga je gospođica Viktorija i treba da prenese odgovor.
Johanesu je srce uzbuđeno kucalo dok je čitao pismo. Viktorija ga je ipak pozvala, pisala mu je srdačnim rečima i molila ga da dođe. „Odgovorite po glasniku.”
Silna i nenadana radost ga je obuzela; krv mu je navrla u glavu i rekao je čoveku da će doći; da, hvala, odmah će doći.
„Ovo je za vas.”
Dao je glasniku apsurdno veliku napojnicu i požurio kući da se presvuče.

VIII


Prvi put u životu prošao je kroz kapiju zamka i popeo se stepenicama na sprat. Iznutra je do njega dopirao žamor glasova, srce mu je tuklo, pokucao je i ušao.
U susret mu je izašla još mlada domaćica zamka, toplo ga pozdravila i stegla mu ruku. Baš se raduje što ga vidi, seća ga se još iz vremena kad je bio ovako malen; a sada je veliki čovek… Činilo se da hoće još nešto da mu kaže; dugo mu je držala ruku i ispitivački ga gledala.
Prišao je i gospodar zamka i pružio mu ruku. Kao što je njegova žena rekla, veliki čovek, više nego u jednom pogledu. Slavan čovek. Zaista mu je drago…
Predstavili su ga gospodi i damama, komorniku koji je nosio svoje ordenje, komornikovoj supruzi, lokalnom veleposedniku, i Otu, poručniku. Viktorija se nije pojavila.
Prošlo je neko vreme. Onda je ušla Viktorija, bleda, čak nesigurna; vodila je jednu mladu damu za ruku. Obišle su odaju, rukovale se sa svim gostima, sa svakim razmenile koju reč. Stale su pred Johanesom.
Viktorija se nasmešila i rekla:
„Vidite, tu je Kemila – zar to nije iznenađenje? Vi se poznajete.”
U prvim trenucima Johanes je stajao preneražen, ukopan u mestu. Zar to nije iznenađenje: Viktorija je bila dovoljno ljubazna da pronađe sebi zamenu. Čujte, vas dvoje, idite i uživajte jedno s drugim! Proleće je u punom cvatu, sunce sija; otvorite prozore ako hoćete, jer iz vrta miriše, čak i čvorci vode ljubav na vrhovima breza. Zašto ne razgovarate jedno s drugim? Hajde, smejte se!
„Da, mi se znamo. Ovde ste me upecali iz mora”, vragolasto je rekla Kemila.
Bila je mlada, lepa, vesela, u ružičastoj haljini, još nije napunila sedamnaestu. Johanes je stegao zube i smejao se i šalio. Malo-pomalo, njene razdragane reči su ga zaista raskravile; dugo su razgovarali; lupanje srca je popustilo. Ona je još iz detinjstva sačuvala dražesnu naviku da nagne glavu u stranu i iščekujući sluša kada on govori. Dobro ju je pamtio; ničim ga nije iznenadila.
Viktorija ponovo ulazi, hvata poručnika za lakat, vodi ga do Johanesa i kaže:
„Poznajete li Ota – mog verenika? Nadam se da ga se još sećate.”
Gospoda se sećaju. Izgovaraju prikladne reči, klanjaju se koliko je prikladno i razilaze se. Johanes ostaje sam sa Viktorijom. On kaže:
„Da li je to bilo iznenađenje?”
„Da”, odgovara ona, nekim uvređenim, nervoznim tonom. „Učinila sam najbolje što sam mogla, nisam znala šta bih drugo. Nemojte sad biti nerazumni, bolje mi zahvalite; videla sam da vam je bilo drago.”
„Hvala vam onda. Da, bilo mi je drago.”
Beskrajan očaj ga je obuzeo; lice mu je sasvim pobledelo. Ako mu je ikad nanela bol, sada je bogato nadoknađen i utešen. Bio joj je iskreno zahvalan.
„I vidim da danas nosite prsten”, rekao je potmulim glasom. „Nemojte ga opet skidati.”
Ćutala je.
„Ne, sad ga sigurno neću više skidati”, odgovorila je.
Oči su im se srele. Usne su mu drhtale, pokazao je glavom ka poručniku i rekao promuklo i grubo: „Imate ukusa, gospođice Viktorija. On je lep čovek. Epolete mu baš krase ramena.”
Sasvim mirno mu je odgovorila:
„Ne, on nije lep. Ali je lepo vaspitan. I to nešto vredi.”
„To je upućeno meni. Hvala vam!” Glasno se nasmejao i ne stideći se dodao: „A ima i para u džepu, što vredi još više.”
Smesta se udaljila.
Hodao je od zida do zida kao odmetnik. Kemila mu se obratila, postavljala mu je pitanja koja nije čuo i na koja nije odgovarao. Opet je nešto rekla; čak mu je dodirnula ruku i ponovo ga upitala isto, ali nije dobila odgovor.
„Gledajte, on misli!” uskliknula je smejući se. „On misli, on misli!”
Viktorija ju je čula i rekla:
„Hoće da bude sam. I mene je najurio.” A onda mu je iznenada prišla i glasno mu rekla: „Sigurna sam da smišljate neko izvinjenje. Ne treba da brinete o tome. Naprotiv, ja treba vama da se izvinim, jer sam vam tako kasno poslala poziv. To je bilo vrlo nepažljivo s moje strane. Zaboravila sam vas do poslednjeg trenutka, umalo da vas sasvim zaboravim. Ali nadam se da ćete mi oprostiti, jer je bilo toliko stvari na koje sam morala da mislim.”
On ju je nemo gledao; čak je i Kemila začuđeno gledala čas jedno, čas drugo. Viktorija je stajala pred njima sa zadovoljnim izrazom na svom hladnom, bledom licu. Osvetila se.
„Takvi su naši mladi kavaljeri”, rekla je Kemili. „Ne smemo očekivati previše od njih. Eno mog verenika, sedi tamo i govori o lovu na losove, a ovde imamo pesnika koji neprestano misli… Recite nešto, pesniče!”
Uzdrhtao je; žile su mu nabrekle na slepoočnicama.
„Dobro. Želite da kažem nešto? Pa dobro.”
„O ne, nemojte se naprezati.”
Htela je da se udalji.
„Da odmah pređem na stvar”, rekao je polako i smeškajući se, mada mu je glas podrhtavao, „i da ne petljam mnogo: da li ste u skorije vreme bili zaljubljeni, gospođice Viktorija?”
Nekoliko trenutaka je vladao potpuni muk; sve troje je čulo otkucaje svojih srca. Kemila je uznemireno rekla:
„Viktorija je, naravno, zaljubljena u svog verenika. Ona se tek verila, zar to niste znali?”
Vrata ka trpezariji su se rastvorila.
Johanes je našao svoje mesto i stao kraj stolice. Pred očima mu se ljuljao ceo sto; video je mnoštvo ljudi i nerazgovetno čuo mnoštvo glasova.
„Da, to je vaše mesto, molim vas sedite”, ljubazno je rekla domaćica. „Kad bi svi već jednom hteli da sednu.”
„Oprostite!” iznenada je rekla Viktorija tik iza njega.
Sklonio se u stranu.
Uzela je njegovu kartu i pomerila je nekoliko mesta dalje, sedam mesta dalje, kraj jednog starog čoveka koji je nekada bio domaći učitelj u zamku i za koga se govorilo da pije. Natrag je donela drugu kartu i sela.
On je stajao i posmatrao celu predstavu. Domaćica se, u velikoj neprilici, pozabavila nečim na drugoj strani stola i izbegavala je da ga pogleda.
Uzdrman i potpuno pometen, otišao je na svoje novo mesto; njegovo ranije mesto zauzeo je jedan Ditlefov prijatelj iz grada, mlad čovek sa dijamantskim dugmadima na košulji. Levo od njega sela je Viktorija, desno Kemila. I večera je počela.
Stari domaći učitelj sećao se Johanesa kao dečaka, i među njima se razvio razgovor. Učitelj je rekao da se i on u svojim mladim danima bavio poezijom; još uvek čuva rukopise – možda bi Johanes mogao da ih pročita kad nađe vremena. Pozvan je na ovu svetkovinu da bi podelio porodičnu radost povodom Viktorijine veridbe. Gospodar i gospodarica zamka su mu priredili to iznenađenje kao starom prijatelju.
„Nisam ništa vaše čitao”, rekao je. „Kad nešto hoću da čitam, čitam samog sebe; imam punu fioku pesama i priča. One treba da se objave posle moje smrti. Na kraju krajeva, hteo bih da svet sazna ko sam bio. Eh, mi stariji pripadnici ovog zanata nismo u takvoj žurbi da vidimo sve odštampano kao što je to slučaj sa današnjim ljudima. Nazdravlje!”
Obed je tekao dalje. Domaćin je kucnuo u svoju čašu i ustao. Uzbuđenje se ogledalo na njegovom uskom, aristokratskom licu, i izgledao je istinski zadovoljan. Johanes je sasvim nisko oborio glavu. Čaša mu je prazna i nema nikog da mu je napuni; sam ju je napunio do vrha i ponovo oborio glavu. Sad još i ovo!
Govor, koji je bio dug i prepun čestitanja, prihvaćen je s razdraganim usklicima; veridba je objavljena. Mnoštvo lepih želja slivalo se sa svih strana stola prema ćerki gospodara zamka i komornikovom sinu.
Johanes je ispraznio svoju čašu.
Posle nekog vremena njegova rastrojenost je iščezla, povratio mu se mir; šampanjac je goreo tihim plamenom u njegovim venama. Čuo je da komornik takođe drži zdravicu, zatim nove usklike bravo i ura, i kucanje čašama. Jednom je pogledao u pravcu Viktorije; bila je bleda i delovala je izmučeno, gledala je u sto. Kemila mu je klimnula glavom i nasmešila se, a on je uzvratio.
Domaći učitelj je i dalje govorio. „Lepo je to, baš lepo kad se dvoje ljudi uzmu. Ja nisam bio te sreće. Bio sam mlad student s dobrim izgledima, s mnogo dara; otac mi je imao uvaženo ime, veliku kuću, bogatstvo, čitavu flotu brodova. Mogao bih čak da kažem da sam imao vrlo velike izglede. I ona je bila mlada, iz otmene kuće. I eto, došao sam kod nje i otvorio joj svoje srce. Ne, odgovorila je. Možete li to da shvatite? Ne, ne želi me, rekla je. Eto, učinio sam šta je bilo do mene, nastavio sam sa svojim radom i muški to podneo. Onda su nastupile loše godine za moga oca, propast brodova, hipoteke – sve u svemu, bankrotirao je. I šta sam ja uradio? I to sam muški podneo. Ali sada nije mogla da se drži dalje od mene, devojka o kojoj sam govorio. Vratila se, tražila me po gradu. Pitaćete šta je htela? Do tada sam postao siromah, dobio sam bednu učiteljsku službu, svi moji izgledi su propali, moje pesme sklonjene su u fioku – i sad ona dolazi i kaže da. Kaže da!”
Domaći učitelj je pogledao Johanesa i upitao:
„Možete li da je shvatite?”
„Ali tada je vi niste hteli?”
„A kako bih uopšte mogao? Ogoleli golja, učiteljska služba, samo nedeljom duvan u luli – šta mislite? Nisam to mogao da joj priredim. Ali samo vas pitam: možete li da je shvatite?”
„I šta je posle bilo s njom?”
„O bože, vi mi ne odgovarate na pitanje! Udala se za jednog kapetana. To je bilo posle godinu dana. Za artiljerijskog kapetana. Nazdravlje!”
Johanes je rekao:
„Kažu da ima žena koje uvek traže predmet za svoje sažaljenje. Kad čoveku dobro ide, tada ga mrze i osećaju se suvišnim; kada stvari krenu nizbrdo i kad čovek obori glavu, one likuju i kažu: ’Evo me’.”
„Ali zašto me nije prihvatila kad mi je bilo dobro? Imao sam budućnost mladog boga.”
„Možda zato što je čekala da vas vidi u prašini. Ko zna.”
„Ali ja nikada nisam bio u prašini. Nikada. Sačuvao sam svoj ponos i odbio je. Šta kažete na to?”
Johanes je ćutao.
„Vi ste možda ipak u pravu”, rekao je stari učitelj. „Tako mi boga i svih anđela”, planuo je iznenadnom žestinom, „u pravu ste. Na kraju je uzela jednog starog kapetana; neguje ga, seče mu meso na tanjiru i gazduje u kući. Jednog artiljerijskog kapetana.”
Johanes je pogledao u stranu. Viktorija je sedela sa čašom u ruci i gledala u njegovom pravcu. Visoko je podigla čašu. Uzdrhtao je i podigao svoju čašu. Ruka mu se tresla.
Ona je tada glasno pozvala čoveka pored njega i smejala se; dozivala je starog učitelja.
Johanes je spustio čašu i uspeo da izmami iz sebe slabašan osmeh. Svi su videli njegovo poniženje.
Stari učitelj je do suza bio dirnut tom ljubaznom pažnjom svoje učenice. Brzo je ispraznio čašu.
„I evo me sada, star čovek”, nastavio je, „evo me, hodam po svem, sam i nepoznat. Tako mi je bilo suđeno. Niko ne zna šta je u meni; ali nikada me niko nije čuo da se žalim. Kakva ono beše priča za grlicu? Nije li to grlica, ta čuvena tužna ptica koja prvo zamuti bistru izvorsku vodu pre nego što pije?”
„To već ne znam.”
„Ne? Ubeđen sam ipak da je ona. A to je ono što ja radim. Nisam dobio onu koju je trebalo da dobijem u životu, ali, uprkos tome, nisam nesklon radostima. Osim što ih zamutim. Uvek ih prvo zamutim. Tada razočaranje koje usledi ne može da me uzdrma… Pogledajte Viktoriju. Ona mi je sada nazdravila. Ja sam joj bio učitelj; ona je sad pred udajom, što me veoma raduje, osećam jednu sasvim ličnu sreću, kao da mi je rođena kći. Sada ću možda učiti njenu decu. Da, uprkos svemu, u životu uvek ima nekih radosti. Ali to što ste rekli o sažaljenju i ženama i oborenim glavama – što više o tome mislim, sve ste više mi se čini da ste u pravu. Sam bog zna, vi ste… Izvinite me časkom.”
Ustao je, uzeo čašu i otišao do Viktorije. Već se malo klatio i hodao je vrlo pogureno.
Usledile su nove zdravice, sad je govorio poručnik, a veleposednik je nazdravio damama i posebno domaćici zamka. Odjednom je ustao čovek sa dijamantskom dugmadi i pomenuo Johanesovo ime. Dobio je odobrenje da mladom pesniku uputi pozdrav mladih. Govorio je najljubaznijim rečima – to su bili dobronamerni izrazi zahvalnosti, priznanja i divljenja vršnjaka.
Johanes gotovo da nije verovao svojim ušima. Šapatom je upitao domaćeg učitelja:
„Da li se on to meni obraća?”
„Da”, odgovorio je domaći učitelj. „On me je preduhitrio. I ja sam to hteo da učinim; Viktorija me je već danas popodne zamolila za to.”
„Ko vas je zamolio za to?”
Domaći učitelj se zagledao u njega.
„Niko”, rekao je.
Za vreme zdravice svi su uprli oči u Johanesa, čak mu je i gospodar zamka klimnuo glavom, a komornikova gospođa je stavila lornjon da ga bolje pogleda. Kad je govor okončan, svi su popili u njegovu čast.
„Sada biste morali da mu uzvratite”, rekao je domaći učitelj. „On vam je održao zdravicu. To je trebalo da učini neki stariji pripadnik iz te branše. Osim toga, ja se uopšte ne slažem sa njim. Ni u čemu.”
Johanes je pogledao preko stola ka Viktoriji. Ona je navela čoveka sa dijamantskom dugmadi da govori. Zašto? Prvo se obratila drugome u vezi s tim, ona je na to mislila već ranije danas. Zašto? Sada je sedela i gledala u sto, potpuno nedokučiva.
Neko duboko i snažno osećanje odjednom je ovlažilo njegove oči, trebalo bi da se baci pred njene noge i da joj zahvali, zahvali joj. Učiniće to kasnije, posle večere.
Kemila je sedela i razgovarala prvo sa gostom levo od sebe, zatim sa onim desno, s vedrim osmehom na licu. Bila je zadovoljna; njenih sedamnaest godina donosile su joj samo radost. Više puta je klimala glavom Johanesu i davala mu znake da ustane.
Ustao je.
Govorio je kratko, glas mu je bio dubok i emotivan: Na ovu svečanost kojom ovaj dom proslavlja jedan radostan događaj, pozvan je i on – čovek potpuno van njihovog kruga, izveden iz svoje neprimetnosti. Hteo bi da zahvali inicijatoru te uviđavne zamisli i govorniku koji je izgovorio toliko prijatnih reči o njemu. A ne može i da ne oda priznanje blagonaklonosti sa kojom je čitav ovaj skup saslušao pohvale, upućene njemu, čoveku potpuno van njihovog kruga. Jedino njegovo pravo da uopšte bude prisutan u ovoj prilici proizilazi iz toga što je on sin suseda iz šume…
„Tako je, tako je!” uzviknu odjednom Viktorija sa žarom u očima.
Sve su se glave okrenule ka njoj; obrazi su joj bili rumeni, a grudi su joj se burno uzdizale. Johanes je zaćutao. Nastao je mučan tajac.
„Viktorija!” zapanjeno je rekao njen otac.
„Nastavite!” doviknula je. „Da, to je vaše jedino pravo; ali nastavite!” Žar u njenim očima se naglo ugasio, i ona se bespomoćno nasmešila i zavrtela glavom. Onda se obratila ocu i rekla: „Htela sam samo da malo preteram. Na kraju krajeva, i on sam zaista preteruje. Žao mi je, nisam htela da prekinem…”
Johanes je slušao to objašnjenje i pronašao izlaz; srce mu je glasno tuklo. Primetio je suze u očima Viktorijine majke dok je s beskrajnom blagošću gledala u nju.
Da, rekao je, zaista je preterao; gospođica Viktorija je u pravu. Ona je bila tako dobra da ga podseti kako on nije samo susedov sin, već i drugar u igri dece iz zamka, i da toj poslednjoj okolnosti treba da zahvali za svoje prisustvo ovde. On joj zahvaljuje – istina je sve što je rekla. On ipak pripada ovom mestu; nekada su šume zamka bile čitav njegov svet, iza njih se u daljini nejasno plavila avantura i sve ono nepoznato. Ditlef i Viktorija su ga često u tim danima pozivali da im se pridruži na nekom izletu, ili u nekoj igri – to su bili veliki trenuci njegovog detinjstva. Kasnije, kada je razmišljao o tome, uvideo je da ti časovi imaju za njegov život ogroman značaj koji niko ne može da shvati, i ako je istina – kao što je baš rečeno – da ono što on piše ponekad iskri, onda su uspomene na to vreme raspalile te iskre; to je odraz sreće koju su ta dva druga podarila njegovom detinjstvu. Iz tog razloga oni imaju najvećeg udela u onom što je ostvario. Zato bi opštim lepim željama povodom veridbe dodao i svoju ličnu zahvalnost deci iz zamka za te srećne godine detinjstva, kada se ni vreme ni okolnosti još nisu postavili između njih, za taj radosni, previše kratak letnji dan…
Govor – običan pokušaj govora. Nije bio preterano lucidan, ali ni toliko loš; društvo je pilo, jelo i nastavilo da ćaska. Ditlef je suvo primetio svojoj majci: „Nisam ni znao da sam u stvari ja pisao njegove knjige! Kako to?”
Ali se njegova majka nije nasmejala. Nazdravila je svojoj deci i rekla:
„Zahvalite mu, zahvalite. To je vrlo razumljivo; bio je toliko sam kao dete… Šta to radiš, Viktorija?”
„Poslaću mu po devojci ovu grančicu jorgovana u znak zahvalnosti. Smem li to?”
„Ne”, rekao je poručnik.
Posle večere, društvo se raštrkalo po mnogobrojnim sobama, velikom balkonu, čak i po vrtu.
Johanes je odlutao u prizemlje i ušao u oranžeriju. Tu je već bilo ljudi: veleposednik i još jedan čovek pušili su i poluglasno govorili o finansijama svog domaćina. Imanje mu je bilo zapušteno, zaraslo u korov, ograde su propale, šuma posečena; pričalo se da čak jedva plaća izuzetno visoko osiguranje za zgrade i sve što je u njima.
„Na koliko je sve to osigurano?”
Veleposednik je naveo impresivnu cifru.
Uostalom, u zamku se nikada nije štedelo, troškovi su ogromni. Koliko recimo košta današnja gozba! Ali sada se kasa skoro sasvim ispraznila, čak i čuvena kutija za nakit velike dame zamka, i zato im je potreban zet i njegov novac, da im povrati stari sjaj.
„Koliko mislite da on ima?”
„Eh, to se ne da izbrojati.”
Johanes je ustao i izašao u vrt. Jorgovan je cvetao, mirisi jagorčevine, narcisa, jasmina i đurđevka zapahnuli su ga u talasima. Pronašao je kutak kod zida i seo na kamen, potpuno skriven grmljem. Uzbuđenja su ga iscrpla, bio je umoran, u glavi mu je bilo mutno; pomišljao je da ustane i ode kući, ali je ostao da sedi, otupeo i apatičan. A onda je začuo glasove sa pošljunčane staze; neko je dolazio; prepoznao je Viktorijin glas. Suzdržao je dah na nekoliko trenutaka; tada je kroz lišće zablistala poručnikova uniforma. Verenici su šetali.
„To meni nema nikakvog smisla”, govorio je on. „Ti sediš tamo i slušaš ga, unosiš se toliko u njegov dragoceni govor, a onda i dovikuješ. Šta uopšte znači sve to?”
Ona je stala i uspravila se pred njim.
„Hoćeš li da znaš?” rekla je.
„Da.”
Ćutala je.
„Svejedno mi je ako to ništa nije značilo”, nastavio je on, „onda ne treba ništa da mi kažeš.”
Ona je ponovo klonula.
„Ne, to ništa nije značilo”, rekla je.
Oni odlaze. Poručnik nervozno sleže epoletama i glasno kaže:
„Bolje bi mu bilo da pripazi, jer bi mogao da oseti šta je oficirska ruka.”
Pošli su stazom koja je vodila ka senici.
Johanes je ostao da sedi na kamenu, u istom stanju otupelog bola. Postajao je ravnodušan prema svemu. Poručnik je postao podozriv, a njegova verenica je odmah počela da se pravda. Ona je rekla ono što je trebalo reći, umirila je oficirovo srce i nastavila šetnju s njim. A čvorci su čavrljali na granama iznad njihovih glava. Neka im bog podari dug život… On je za stolom držao govor za nju i kidao sebi srce; uložio je ogroman napor da izgladi njenu drsku upadicu, a ona mu se nije čak ni zahvalila. Podigla je svoju čašu i pila. Nazdravlje, i gledajte me kako graciozno pijem… Uostalom, pogledajte iz profila ženu kada pije, iz pehara, čaše, bilo čega, samo je pogledajte iz profila. To je stravičan prizor, koliko ona glumata. Pući usta, samo ivicom usana dodiruje piće, i očajna je ako joj tokom te predstave neko posmatra šaku. Nikada ne gledajte ženi u šaku. Ona to ne podnosi, predaje se. Odmah je uklanja i namešta je u što elegantniji položaj – da sakrije neku boru, iskrivljeni prst, ili nedovoljno savršeno oblikovan nokat. Na kraju ne može više da izdrži i sva van sebe pita: Šta gledate?… Jednom ga je poljubila, davno, jednog leta. Da, davno je to bilo. Bog zna da li se to uopšte desilo. Kako se to dogodilo, zar nisu sedeli na klupi? Dugo su razgovarali, i, kad su pošli, on joj je prišao tako blizu da joj je dodirnuo ruku. Poljubila ga je pred vratima. Volim vas! rekla je… Sad su prošli pored njega, možda sede u senici. Poručnik bi da ga udari, rekao je. Jasno ga je čuo, nije spavao, ali nije ni ustao i iskoračio pred njega. Oficirska ruka, rekao je. Da, da, sve mu je to postalo svejedno…
Ustao je sa kamena i pošao za njima ka senici. Bila je prazna. Kemila je stajala kraj verande zamka i pozvala ga: Dođite, ima kafe u oranžeriji. Pošao je za njom. Verenici su sedeli u oranžeriji, i još mnogi drugi ljudi. Uzeo je kafu i našao sebi mesto.
Kemila je počela da razgovara s njim. Lice joj je bilo tako vedro i gledala ga je tako nevinim očima da joj nije mogao odoleti; upustio se u razgovor, odgovarao na njena pitanja, smejao se. Gde je bio? U vrtu? To nije istina, ona ga je tražila u vrtu i nije ga našla. Ne, on uopšte nije bio u vrtu.
„Da li je bio u vrtu, Viktorija?” pitala je.
„Ne”, rekla je Viktorija, „nisam ga videla.”
Poručnik je gnevno pogledao svoju verenicu i, da bi je opomenuo, nepotrebno je glasno rekao veleposedniku: „Ako se ne varam, pozvali ste me u lov na vaše šljuke?”
„Naravno”, rekao je veleposednik. „Vi ste uvek dobrodošli.”
Poručnik je pogledao Viktoriju. Ona ništa ne govori i mirno sedi, uopšte ne pokušava da ga odgovori od tog lova na šljuke. Lice mu je sve mračnije, i on nervozno gladi brkove.
Kemila ponovo nešto pita Viktoriju.
Poručnik tada naglo ustaje i kaže veleposedniku:
„Dobro, onda još večeras polazim sa vama.”
Zatim napušta sobu.
Veleposednik i još neki polaze za njim.
Nastalo je kratko ćutanje.
Odjednom se otvaraju vrata i poručnik ponovo ulazi, veoma je uzbuđen.
„Jesi li nešto zaboravio?” pita Viktorija i ustaje.
On se kod vrata premešta s noge na nogu kao da ne može mirno da stoji; onda polazi ka Johanesu i u prolazu ga zakači rukom. Posle toga se brzo vraća ka vratima, gde opet pocupkuje.
„Pripazite malo, čoveče, uboli ste me u oko”, rekao je Johanes i šuplje se nasmejao.
„Varate se”, odgovorio je poručnik. „Ja sam vas ošamario. Je l’ vam jasno? Je l’ vam jasno?”
Johanes je izvadio maramicu, obrisao oko i rekao: „Vi tako ne mislite. Jasno vam je da mogu da vas sklopim i strpam u džep.”
Istovremeno je ustao.
Poručnik je hitro otvorio vrata i izašao.
„Baš sam tako mislio!” doviknuo je preko ramena. „Baš sam tako mislio, klipane!”
Onda je tresnuo vratima.
Johanes je ponovo seo.
Viktorija je i dalje stajala nasred sobe. Gledala je u njega i bila je bleda kao smrt.
„Zar vas je udario?” zgranuto ga je upitala Kemila.
„Slučajno. Zakačio mi je oko. Pogledajte.”
„Gospode, skroz je crveno i krvavo. Ne, nemojte da ga trljate, dajte da ga isperem vodom. Vaša maramica je suviše gruba, ostavite je; uzeću svoju. Da ne poveruješ, baš u oko!”
I Viktorija je izvukla svoju maramicu. Ništa nije rekla. Zatim je sasvim polako otišla do staklenih vrata gde je zastala, leđima okrenuta sobi, i gledala napolje. Iskidala je maramicu na komadiće. Zatim je otvorila vrata i napustila oranžeriju, tiho i bez reči.

IX


Kemila je prošetala do mlina. Bila je sama. Ušla je pravo u kućicu i nasmejavši se rekla:
„Oprostite što nisam kucala. Reka je ovde toliko bučna da nisam videla nikakvu svrhu u tome.” Pogledala je oko sebe i uzviknula: „Kakvo divno mestašce! Predivno! Gde je Johanes? Ja sam njegova prijateljica. Kako je njegovo oko?”
Našla je stolicu i sela.
Pozvali su Johanesa iz mlina. Oko mu je bilo zapaljeno i krvavo.
„Došla sam na svoju ruku”, rekla mu je Kemila. „Želela sam da dođem. Morate i dalje ispirati oko hladnom vodom.”
„Nema potrebe za tim”, odgovorio je. „Ali, bog s vama, zašto ste došli ovamo? Da vidite mlin? Baš lepo što ste došli.” Obgrlio je majku oko struka i poveo je napred. „Ovo je moja majka.”
Otišli su do mlina. Stari mlinar je skinuo kapu, duboko se naklonio i rekao nešto; Kemila ga nije čula, ali se osmehnula i nasumce rekla:
„Hvala vam. Da, baš bih volela da ga vidim.”
Buka ju je uplašila; držala je Johanesa za ruku i širom otvorenih očiju pažljivo gledala oba čoveka da li će nešto reći. Izgledala je baš kao gluva osoba. Zadivilo ju je mnoštvo točkova i sprava: smejala se, uzbuđeno stiskala Johanesovu šaku i pokazivala ovde, tamo i na sve strane. Zaustavili su mlin i ponovo ga pustili da ona to vidi.
Još dugo po izlasku iz mlina Kemila je više vikala nego govorila, kao da joj buka još uvek tutnji u ušima.
Johanes ju je otpratio natrag u zamak.
„Neshvatljivo je kako se usudio da vas udari u oko!” rekla je. „Ali onda je, naravno, odmah nestao i otišao da puca s veleposednikom. To je zaista bilo užasno neprijatno. Viktorija cele noći nije. spavala, rekla mi je.”
„Onda će dobro spavati noćas”, rekao je on. „Kada planirate povratak kući?”
„Sutra. A kada vi dolazite u grad?”
„Na jesen. Mogu li da vas vidim danas popodne?”
„Da, naravno!” uskliknula je. „Pričali ste mi o vašoj pećini, morate mi je pokazati.”
„Doći ću po vas”, rekao je.
Pri povratku kući, dugo je sedeo na jednom kamenu i razmišljao. Neka topla i srećna misao začela se u njemu.
Posle podne je otišao do zamka, ostao napolju i poslao poruku za Kemilu. Dok je čekao, u jednom trenutku je primetio Viktoriju gore na prozoru; gledala je dole u njega, okrenula se i iščezla u sobi.
Kemila je izašla; poveo ju je do kamenoloma i pećine. Bio je u neobično mirnom i srećnom raspoloženju. Mlada devojka ga je zabavljala: njene vesele, naivne opaske lepršale su oko njega kao sićušne blagodeti. Danas su dobri duhovi bili nadohvat ruke…
„Sećam se, Kemila, da ste mi jednom dali bodež. Imao je srebrne korice. Ostavio sam ga s nekim drugim stvarima u kutiju; nisam imao za šta da ga upotrebim.”
„Da, niste imali za šta da ga upotrebite; ali šta s tim?”
„Pa eto, vidite, izgubio sam ga.”
„To je baš peh. Ali možda mogu da vam nađem neki sličan. Pokušaću.”
Vraćali su se kući.
„A sećate li se velikog medaljona koji ste mi jednom dali? Bio je zlatan, veoma debeo i težak, i stajao je na postolju. Upisali ste neke lepe reči u njega.”
„Da, sećam se.”
„Kad sam prošle godine bio u inostranstvu, poklonio sam ga, Kemila.”
„Niste valjda? Poklonili ga! A zašto?”
„Dao sam ga jednom svom mladom prijatelju kao amajliju. On je bio Rus. Pao je na kolena i zahvalio mi se.”
„Zar se toliko radovao? Bože, mora da se pomamno obradovao kad je pao na kolena! Dobićete novi medaljon da ga čuvate za sebe.”
Došli su do puta koji je vodio od mlina do zamka. Johanes je zastao i rekao:
„Ovde kod ovog grmlja nešto mi se jednom desilo. Šetao sam jedne večeri, što sam često radio, i bilo je lepo letnje vreme. Legao sam iza grmlja i razmišljao nešto. Onda je dvoje ljudi tiho naišlo putem. Dama je stala. Njen pratilac je upitao: ’Zašto ste stali?’ Ali ništa mu nije rekla, pa je ponovo upitao: ’Ima li nekog razloga?’
’Ne’, rekla je ona, ’ali ne smete me tako gledati.’
’Samo sam gledao u vas’, rekao je on.
’Da’, rekla je ona, ’ja znam da me volite, ali tata to neće dopustiti, shvatate li; to je nemoguće.’
On je promrmljao: ’Da, izgleda da je nemoguće.’
Onda je ona rekla: ’Tako ste široki tu, kod šake; imate tako široke zglobove!’ I, dok je govorila, uhvatila ga je za zglob.”
Ćutali su.
„Da, i šta je dalje bilo?” upitala je Kemila.
„To ne znam”, rekao je Johanes. „Zašto je to rekla o njegovim zglobovima?”
„Možda su bili lepi. A imao je i belu košulju preko njih – o da, to već razumem. Možda je i on njoj bio drag.”
„Kemila!” rekao je. „Kad biste mi bili veoma dragi i kad bih sačekao nekoliko godina, pitam samo… Ukratko, ja nisam vredan vas – ali mislite li da biste jednog dana mogli biti moja, kad bih vas to sledeće godine, ili kroz dve godine upitao?”
Ćutanje.
Kemila je najednom sva pocrvenela od zbunjenosti, njena vitka figura se povijala u mestu, stezala je šake. On ju je obgrlio rukom i ponovo upitao:
„Mislite li da biste mogli jednog dana? Da budete moja?”
„Da”, rekla je i bacila mu se u zagrljaj.
Sledećeg dana je pošao s njom na pristanište. Ljubio je njene male šake u kojima je bilo nečeg detinjeg, nevinog, i bio je pun zahvalnosti i radosti.
Viktorija nije bila s njom.
„Zašto te niko ne prati?”
S užasom u očima, Kemila mu je rekla da u zamku vlada najdublja žalost. Tog jutra je stigao telegram, gospodar zamka je bio samrtno bled, stari komornik i njegova žena vrisnuli su od bola: Oto je sinoć ubijen u lovu.
Johanes je stegao Kemilu za ruku.
„Mrtav? Poručnik?”
„Da. Oni dolaze ovamo s njegovim telom. Strašno.”
Išli su dalje, izgubljeni svako u svojim mislima; tek su ih na pristaništu prenuli ljudi, brod, uzvici komande broda.
Kemila mu je stidljivo pružila ruku; on ju je poljubio i rekao:
„Da, ja te nisam dostojan, Kemila, ni najmanje. Ali ako budeš moja daću sve od sebe da te usrećim.”
„Biću tvoja. To sam oduvek htela, oduvek.”
„Kroz nekoliko dana doći ću za tobom”, rekao je. „Videćemo se za nedelju dana.”
Ušla je u brod i stajala na palubi. On joj je mahao, mahao joj je sve dok nije nestala iz vida. Kad se okrenuo da pođe kući, iza njega je stajala Viktorija; i ona je u ruci držala maramicu i mahala Kemili.
„Malo sam zakasnila”, rekla je.
Nije odgovorio. Šta bi uopšte trebalo da kaže? Da je teši zbog njenog gubitka, da joj izjavi saučešće, da joj stegne ruku? Njen glas je bio potpuno bezbojan; na licu joj se ogledala krajnja utučenost.
Ljudi su napuštali pristanište.
„Oko vam je još uvek crveno”, rekla je i pošla. Osvrnula se za njim.
On je i dalje stajao.
Tada se odjednom okrenula i prišla mu.
„Oto je mrtav”, grubo je rekla, a oči su joj plamtele. „Ne kažete ni reč, tako ste nadmoćni. On je bio sto hiljada puta bolji od vas, čujete li? Znate li kako je umro? Pogođen je iz puške u glavu, cela mu se glava rasprsla, cela njegova glupa mala glava. On je bio sto hiljada puta…”
Zajecala je, i dugim, ojađenim koracima pošla kući.
Kasno te večeri neko kuca kod mlinara; Johanes otvara vrata i gleda napolje. Tamo stoji Viktorija i poziva ga rukom. On polazi za njom. Ona ga žustro uzima za ruku i vodi ga gore do puta; prsti su joj hladni kao led.
„Bolje sedite”, kaže joj on. „Sedite i odmorite se malo; potpuno ste van sebe.”
Sedaju.
Ona mrmlja: „Ko zna šta mislite o meni – ni jednog trenutka vas ne ostavljam na miru!”
„Vi ste vrlo nesrećni”, kaže on. „Sada morate da me poslušate i smirite se, Viktorija. Mogu li ikako da vam pomognem?”
„Tako vam boga, oprostite mi za ono što sam danas rekla!” moli ga ona. „Da, ja sam vrlo nesrećna, već sam godinama nesrećna. Rekla sam da je on bio sto hiljada puta bolji od vas – oprostite mi! On je mrtav i bio je moj verenik, to je sve. Mislite li da je do toga došlo mojom voljom? Johanes, vidite li ovo? To je moj verenički prsten, dobila sam ga odavno, pre dugo, dugo vremena; a sada ga bacam – bacam ga!”
I ona baca prsten u šumu; oboje su čuli kako pada.
„Tata je to hteo. Tata je siromašan, on ništa nema, a trebalo je da Oto jednog dana bude bogat. ’Moraš’, rekao mi je tata. ’Neću’, rekla sam. ’Misli na svoje roditelje’, rekao je. ’Misli na zamak, na porodično ime, na moju čast.’
’Dobro, uradiću to’, rekla sam. ’Daj mi još tri godine i uradiću to.’ Tata mi je zahvalio i čekao je, Oto je čekao, svi su čekali; ali prsten sam dobila odmah. Posle nekog vremena videla sam da mi ništa ne može pomoći. ’Zašto bismo dalje čekali? Idi i dovedi mi muža’, rekla sam tati. ’Bog te blagoslovio’, rekao je i ponovo mi zahvalio za ono što ću učiniti. I tako je došao Oto. Ja ga nisam sačekala na pristaništu, stajala sam na prozoru i videla kako dolazi. Onda sam otrčala mami i klekla pred njom. ’Šta ti je, dete?’ pitala je. ’Ne mogu to’, rekla sam. ’Ne mogu da se udam za njega; došao je, on dole čeka; bolje osigurajte moj život, a ja ću nestati u zalivu ili u vodopadu, to je bolje za mene.’ Mama je pobledela kao mrtvac i zaplakala nada mnom. Došao je tata. ’Smiri se, draga moja Viktorija’, rekao je. ’Sad moraš da siđeš i pozdraviš ga.’
’Ne mogu, ne mogu’, rekla sam i ponovila ono što sam već rekla, da se smiluje na mene i osigura moj život. Tata ni reč nije rekao, samo je seo na stolicu i počeo da drhti, kidajući se u sebi. Kad sam to videla, rekla sam: ’Idi i dovedi mi muža; uzeću ga.’”
Viktorija je ućutala. Drhtala je. Johanes je uzeo njenu drugu ruku i grejao je.
„Hvala”, rekla je. „Johanes, molim vas čvrsto me stegnite za ruku! Molim vas! Bože, kako ste topli! Toliko sam vam zahvalna. Ali morate mi oprostiti ono što sam rekla na pristaništu.”
„O, to je već odavno zaboravljeno. Da vam donesem šal?”
„Ne, ne, hvala. Ali ne shvatam zašto drhtim, jer mi je glava tako vrela. Johanes, za toliko toga moram da vas molim za oproštaj…”
„Ne, ne, ne govorite tako. Eto, sad ste se malo smirili. Sedite još malo.”
„Govorili ste u moju čast, održali ste mi zdravicu. Nisam znala za sebe od trenutka kad ste ustali pa sve dok niste ponovo seli, čula sam samo vaš glas. Bio je kao orgulje, i ta moć koju je imao nada mnom potpuno me je izbezumila. Tata me je pitao zašto sam vam doviknula i prekinula vas; baš se uzrujao zbog toga. Ali mama me nije pitala, ona je znala. Mami sam sve rekla, rekla sam joj to pre mnogo godina, i pre dve godine sam joj ponovo rekla, kad sam se vratila iz grada. To je bilo tada kada sam vas srela.”
„Nemojmo više govoriti o tome.”
„Ne, ali oprostite mi, čujete li, budite milosrdni! Šta ja sad uopšte mogu da učinim? Tata je kod kuće, samo šeta gore-dole po svom kabinetu, baš mu je teško. Sutra je nedelja; dao je posluzi slobodan dan; to je sve što je danas učinio. Lice mu je sivo i ni reč ne progovara, toliko ga je potresla smrt budućeg zeta. Rekla sam majci da idem kod vas. ’Ti i ja moramo da otputujemo sutra u grad sa komornikom i njegovom suprugom’, rekla mi je. ’Idem Johanesu’, ponovila sam.
’Otac nema novca za sve troje, on će ostati’, rekla je i stalno govorila o drugim stvarima. Onda sam pošla ka vratima. Mama me je posmatrala. ’Idem sad kod njega’, poslednji put sam rekla. Mama je pošla do vrata za mnom, poljubila me i kazala: ’Dobro onda, bog vas oboje blagoslovio.’”
Johanes je pustio njenu ruku i rekao:
„Eto, sad ste se zgrejali.”
„Toliko vam hvala, da, sad mi je toplo… ’Bog vas oboje blagoslovio’, rekla je. Ja sam mami sve rekla, ona je oduvek znala. ’Ali koga ti voliš, dete moje?’ pitala je. ’Zar još uvek moraš da pitaš?’ rekla sam. ’Johanes je taj koga volim, celog života sam samo njega volela, volela sam ga, volela…’”
On se pokrenuo. „Kasno je. Zar ne mislite da kod kuće možda brinu za vas?”
„Ne”, rekla je. „Vi znate da ste vi taj koga volim, Johanes, valjda ste to videli? Čeznula sam za vama sve ove godine, više nego što bi to iko mogao da shvati. Hodala sam ovim putem i mislila: Ne, proći ću kroz šumu, jer je to bio njegov najomiljeniji put. Zato i ja idem tuda. Onog dana kad sam čula da ste došli, obukla sam svetlu haljinu, svetložutu; bila sam bolesna od iščekivanja i čežnje, i samo sam ulazila i izlazila, ulazila i izlazila kroz sva vrata. ’Kako blistaš danas!’ rekla je mama. I sve vreme sam govorila sebi: On se vratio kući! On je divan i vratio se – divan je i ovde je! Sledećeg dana nisam više mogla da izdržim, ponovo sam obukla svetlu haljinu i otišla u kamenolom da vas nađem. Sećate li se? I našla sam vas, ali nisam brala cveće kao što sam vam rekla – nisam zato došla. Niste se više radovali što me ponovo vidite; ali svejedno vam hvala što sam vas srela. To je bilo pre više od dve godine. Držali ste grančicu u ruci, i, kad sam došla, vi ste sedeli i lupkali ste njom; kad ste otišli, podigla sam grančicu, sakrila je i ponela kući…”
„Da, ali Viktorija”, rekao je uzdrhtalim glasom, „ne smete mi više govoriti takve stvari.”
„Ne”, teskobno je rekla i uhvatila ga za ruku. „Ne, ne smem. Ne, vidim da vam to ne prija.” Počela je nervozno da mu gladi šaku. „Ne, ne mogu još i to da očekujem od vas. Osim toga, toliko sam vam bola nanela. Mislite li da biste vremenom mogli da mi oprostite?”
„Da, naravno, bilo šta. Nije to.”
„A šta je onda?”
Ćutanje.
„Ja sam veren”, rekao je.

X


Sledećeg dana, u nedelju, gospodar zamka je lično došao mlinaru i zamolio ga da odmah nakon podneva dođe i odveze telo poručnika Ota do parobroda. Mlinar ga u prvi mah nije razumeo i samo je gledao u njega; gospodar mu je kratko objasnio da su svi njegovi ljudi dobili slobodan dan i otišli u crkvu; kod kuće nema nikog od njegove posluge.
Gospodar očigledno nije spavao, izgledao je kao mrtvac, a nije se ni obrijao. Pa ipak je mahao štapom kao i uvek i držao se uspravno.
Mlinar je obukao svoj najbolji kratki kaput i pošao. Kad je upregao konje, gospodar mu je lično pomogao da iznesu telo na kola. Sve se radilo u tišini, gotovo u tajnosti, bez ičijeg prisustva, nikog nije bilo da posmatra.
Mlinar je vozio do pristaništa. Iza kola su išli komornik i njegova žena, gospodarica zamka i Viktorija. Svi su išli pešice. Gospodar zamka je ostao sam na stepenicama i mahao zbogom; vetar je mrsio njegovu sedu kosu.
Telo je izneto na palubu, a za njim su i ožalošćeni ušli na brod. Gospodarica zamka je s ograde broda dozvala mlinara i rekla mu da pozdravi gospodara; onda ga je i Viktorija zamolila isto.
Brod je isplovio. Mlinar je dugo stajao i gledao za njim. Duvao je jak vetar, i more je u zalivu bilo uzburkano; brod je tek posle četvrt sata iščezao iza ostrva. Mlinar je vozio natrag u zamak.
Uveo je konje i nahranio ih, a onda pošao da prenese pozdrave gospodaru zamka. Međutim, vrata kuhinje bila su zatvorena. Obišao je oko kuće da bi ušao na glavni ulaz; kapija je takođe bila zaključana. Ručak je prošao, i gospodar je legao da se odmori, pomislio je. Ali kako je bio savestan čovek koji voli da ispuni ono što je obećao, otišao je do kuće za poslugu, u nadi da će tamo naći nekog kome bi preneo poruku. U kući za poslugu nije bilo ni žive duše. Izašao je napolje, lutao naokolo i pokušao je čak da uđe u devojačku sobu. Ni tu nije bilo nikoga. Sve je bilo pusto.
Već je hteo da ode kad je primetio tračak svetlosti u podrumima zamka. Ostao je nepomičan. Kroz male prozore sa rešetkama jasno je mogao da vidi čoveka kako ulazi u podrum, sa svećom u jednoj ruci, i stolicom presvučenom crvenom svilom u drugoj. To je bio gospodar zamka. Bio je obrijan i odeven kao da se spremio za veliku svečanost. Možda bih mogao da kucnem u prozor i isporučim mu pozdrav od njegove žene, pomislio je mlinar; ali ostao je nepomičan.
Gospodar zamka se osvrnuo naokolo, podigao sveću i još jednom se osvrnuo. Onda je izvukao jednu vreću u kojoj je izgleda bilo sena ili slame, i odvukao je do vrata. Zatim je iz jedne kante sipao neku tečnost preko vreće. Onda je do vrata doneo sanduke, slamu i jednu staru policu za cveće, pa je i sve to polio tečnošću iz kante; mlinar je primetio kako je pritom brižljivo pazio da ne umrlja prste i odeću. Uzeo je malo parče sveće, stavio ga na vreću i pažljivo ga umotao slamom. Onda je seo na stolicu.
Mlinar je netremice, zapanjeno gledao sve te pripreme; pogled mu je bio prikovan za podrumski prozor, a u dušu mu se uvlačila neka mračna slutnja. Gospodar zamka je nepokretno sedeo na stolici i posmatrao kako sveća dogoreva sve niže i niže; šake su mu bile sklopljene. Mlinar je video kako sa rukava svog fraka otresa trunku prašine i ponovo sklapa šake.
Tada je stari mlinar kriknuo, prestravljen.
Gospodar zamka je okrenuo glavu. Naglo je skočio i prišao prozoru, gde je stao i zurio napolje. Na njegovom licu se ogledala sva ljudska patnja ovoga sveta. Usta su mu bila groteskno iskrivljena; u nemoj pretnji pružio je obe stisnute pesnice ka prozoru; na kraju, zapretivši samo jednom rukom, pošao je natrag. Spotakao se na stolicu i sveća se prevrnula. Istog trenutka buknuo je plamen.
Mlinar je kriknuo i odskočio. Nekoliko trenutaka je trčao po dvorištu, van sebe od bespomoćnog užasa. Jurnuo je zatim ka podrumskom prozom, razbio okno i vikao; onda se nagnuo, uhvatio gvozdene šipke i tresao ih, savijao, čupao.
Tada iz podruma začuo glas, glas bez reči, kao ječanje pokopanog mrtvaca; užasnuti mlinar ga je dvaput čuo i onda je pobegao od prozora, preko dvorišta, dole niz put i kući. Nijednom se nije usudio da se okrene.
Kad se nekoliko minuta kasnije vratio sa Johanesom, ceo zamak, ogromna stara drvena vila, goreo je sablasnim plamenom. Došlo je i nekoliko ljudi sa pristaništa; ali niko tu ništa nije mogao da učini. Sve je bilo izgubljeno.
Ali mlinareva usta bila su nema kao grob.

XI


Kada ih pitaju šta je ljubav, neki kažu: ona je samo vetar koji šumi u ružama i zamire. Ali ona je često nesalomiv pečat koji traje za ceo život, koji traje do smrti. Bog je stvorio svakojake vrste ljubavi i video ih kako traju ili prolaze.
Dve majke hodaju putem i razgovaraju. Jedna je odevena u radosno plavo, jer se njen ljubljeni vratio s puta. Druga je u crnini. Imala je tri kćeri, dve crnomanjaste i jednu plavokosu, i plavokosa je umrla. Otada je prošlo deset godina, punih deset godina, a majka i dalje žali za njom.
„Tako je divno danas!” kliče majka u plavom i razdragano pljeska rukama. „Toplota me opija, ljubav me opija, toliko sam srećna. Mogla bih da strgnem svu odeću sa sebe, ovde na putu, da pružim ruke ka suncu i šaljem mu poljupce.”
Ali žena u crnini je mirna, ne smeši se i ne odgovara.
„Još uvek žališ za svojom devojčicom?” pita ona u plavom, iz nevinosti svoga srca. „Zar nema deset godina otkako je umrla?”
Ona u crnini odgovara:
„Da. Sada bi joj bilo petnaest godina.”
A onda, da je uteši, ona u plavom kaže:
„Ali imaš druge žive ćerke, imaš još dve.”
Ona u crnini jeca:
„Da. Ali nijedna od njih nije plavokosa. Ona koja je umrla imala je tako svetlu kosu.”
I dve majke se rastaju, svaka odlazi svojim putem, svaka sa svojom ljubavlju…
Ali te dve crnomanjaste ćerke takođe su imale svaka svoju ljubav, i volele su istog čoveka.
On je došao starijoj i rekao:
„Treba mi savet od vas, jer volim vašu sestru. Juče sam joj bio neveran, zatekla me je kako ljubim vašu sluškinju u hodniku; tiho je kriknula, to se čulo kao neki jecaj, i onda je prošla. Šta da radim? Ja volim vašu sestru; tako vam boga govorite s njom, pomozite mi!”
I starija sestra je prebledela i stavila dlan na srce; ali se nasmešila kao da ga blagoslovi i rekla:
„Pomoći ću vam.”
Sledećeg dana je otišao mlađoj sestri, pao na kolena pred njom i priznao joj svoju ljubav.
Odmerila ga je od glave do pete i odgovorila:
„Na žalost, ne mogu vam dati više od deset kruna, ako na to mislite. Ali idite mojoj sestri, ona ima više.”
A onda je ponosno zabacila glavu i ostavila ga.
Ali kad je došla u svoju sobu, bacila se na pod i kršila ruke od ljubavi.
* * *

Zima je, i na ulicama je hladno, magla je, prašina i vetar. Johanes je ponovo u gradu, u svojoj staroj sobi, gde topole stružu o drveni zid i sa čijeg prozora je više nego jednom pozdravio zoru. Sada je sunca nestalo.
Rad ga je potpuno obuzeo: ispisao je mnoge listove kojih je bilo sve više kako se zima bližila kraju. To je bio niz bajki iz zemlje njegove mašte – jedna beskrajna, kao sunce rumena noć.
Ali dani su bili različiti, dobri su se smenjivali sa lošim, i ponekad, kad mu je baš išlo od ruke, jedna misao, dva oka, reč izgovorena u prošlosti, uzdrmali bi ga, i njegovo bi nadahnuće zamrlo. Tada je ustajao i počinjao da šeta po sobi, od zida do zida; to je tako često činio da je na podu ugazio beličastu stazu, i ta staza se svakim danom belela sve više…
„Danas nisam u stanju da radim, nisam u stanju da mislim, nisam u stanju da nađem mir od svojih sećanja, i zato ću pokušati da napišem ono što mi se jedne noći desilo. Ljubazni čitaoče, danas mi je jedan potpuno tmuran dan. Napolju pada sneg, gotovo niko ne prolazi ulicom, sve je žalosno, a moja duša je neizrecivo pusta. Hodao sam satima, po ulici i po svojoj sobi, satima sam hodao tamo-amo i pokušavao da se malo priberem; sada je popodne i ništa se nije popravilo. Ja, koji sam inače topao, hladan sam i bled kao umrli dan. Ljubazni čitaoče, pokušaću da u ovom stanju opišem jednu blistavu, uzbudljivu noć. Rad me uvek smiruje, i za nekoliko sati možda ću opet biti veseo…”
Neko kuca na vrata, i ulazi Kemila Zajer, njegova mlada, tajna verenica. On spušta pero i ustaje. Smeše se i ljube.
„Nisi me pitao za bal”, kaže ona odmah i seda na stolicu. „Igrala sam svaku igru. Trajalo je do tri noću. Igrala sam sa Ričmondom.”
„Toliko ti hvala što si došla. Žalosno sam klonuo duhom, a ti si tako vesela – to će mi pomoći. A kakvu si haljinu imala na balu?”
„Crvenu, naravno. Bože, ne sećam se više svega, ali mora da sam beskrajno govorila i smejala se. Jednostavno je bilo čarobno. Da, imala sam crvenu haljinu bez rukava, ni traga od rukava. Ričmond je u ambasadi u Londonu.”
„Je l’?”
„Roditelji su mu Englezi, ali on je ovde rođen. Šta si uradio očima? Sasvim su ti crvene! Jesi li plakao?”
„Ne”, odgovara on i smeje se, „ali sam buljio u svoje bajke, a u njima je tako mnogo sunca. Kemila, ako hoćeš da budeš zaista dobra devojka, nemoj da pocepaš tu hartiju još više od toga.”
„O bože, o čemu ja mislim? Oprosti, Johanes.”
„Nije važno; to su samo neke beleške. Ali pričaj dalje: možda si imala i ružu u kosi?”
„Da, naravno – tamnocrvenu ružu, skoro crnu. Znaš, Johanes, mogli bismo da odemo na naše svadbeno putovanje u London. Tamo uopšte nije tako strašno kao što pričaju, i čista je izmišljotina da je tako maglovito.”
„Ko ti je to rekao?”
„Ričmond. To je sinoć rekao, a on to zna. Ti poznaješ Ričmonda, zar ne?”
„Ne, ne poznajem ga. On je jednom održao govor u moju čast; nosio je dijamantsku dugmad na košulji. To je sve čega se sećam o njemu.”
„Veoma je šarmantan. Prišao mi je, poklonio se i rekao: ’Možda me se gospođica Zajer ne seća…’ Znaš, dala sam mu ružu.”
„Dala si mu ružu? Kakvu ružu?”
„Onu iz kose. Dala sam mu je.”
„Izgleda da te je Ričmond baš očarao.”
Ona crveni i žustro se brani: „Ma ne, ni najmanje. Neko uvek može da nam se dopadne, da mislimo lepo o njemu, a da ga ipak ne… Zaista, Johanes, ti mora da si lud! Ja nikad više neću pomenuti njegovo ime.”
„Dobro, Kemila, nisam mislio… zaista nemoj da misliš… Naprotiv, voleo bih da mu zahvalim što te je zabavljao.”
„Da, naravno, moraš to učiniti – samo se usudi! Što se mene tiče, u životu više neću s njim ni reč da progovorim.”
Ćutanje.
„Ma da, ostavimo sad to”, kaže on. „Zar već ideš?”
„Da, ne mogu duže da ostanem. Dokle si došao sa svojim radom? Mama je to pitala. Zamisli, nedeljama nisam videla Viktoriju, a baš sam je sad opet srela.”
„Sad?”
„Kad sam išla ovamo. Smešila se. Ali gospode, koliko je propala! Čuj, hoćeš li uskoro doći do nas?”
„Da, uskoro”, odgovara on i skače. Lice mu se zarumenelo. „U sledećih nekoliko dana možda. Moram prvo nešto da napišem, nešto mi je palo na pamet, zaključak za moje bajke. O, napisaću nešto, kažem ti! Zamisli zemlju posmatranu odozgo, kao veličanstven, čudesan papski plašt. Po njegovim naborima hodaju ljudi; idu u parovima, veče je i tiho je, čas ljubavi. To zovem Božja porodica. Mislim da će to biti snažno; toliko mi se često ukazivala ta vizija, i svaki put je bilo kao da će mi se grudi rasprsnuti, kao da bih mogao da zagrlim celu zemlju. Tu su ljudi i životinje i ptice, i svi oni imaju svoj čas ljubavi, Kemila. Nadolazi talas zanosa, strast raste u očima, grudi se nadimaju. Tada se neka nežna rumen izdiže iz tla, rumenilo stida svih tih ogoljenih srca, a noć postaje crvena kao ruža. Ali daleko iza svega leže ogromne, usnule planine; one ništa nisu videle ni čule. A ujutru bog baca svoje vrele sunčeve zrake na sve. Božja porodica, tako ja to zovem.”
„Shvatam.”
„Da. I kad to završim, doći ću. Mnogo ti hvala na ovoj poseti, Kemila. I nemoj da misliš na ono što sam rekao. Nisam mislio ništa loše.”
„Uopšte ne mislim na to. Ali nikada više neću pomenuti njegovo ime. To nikad više neću učiniti.”
Sledećeg jutra Kemila opet dolazi. Bleda je i neobično uzrujana.
„Šta se desilo?” pita on.
„Desilo? Ništa”, žustro kaže ona. „Ti si taj koga volim. Ti zaista ne treba da misliš da se nešto desilo i da te ne volim. Ne, reći ću ti šta sam smislila: nećemo u London. Šta ćemo tamo? Ne verujem da je taj čovek znao o čemu govori, tamo je više magle nego što on misli. Ti me gledaš, zašto to radiš? Uopšte nisam pomenula njegovo ime. Kakav lažov! Napričao mi je gomilu laži; nećemo u London.”
On je pažljivo posmatra.
„Ne, nećemo u London”, kaže on zamišljeno.
„Slažeš se? Dobro, nećemo onda. Jesi li napisao to o porodici? Gospode, kako me to zanima! Zaista bi morao brzo da to završiš i dođeš nam, Johanes. Čas ljubavi, zar ne? I čudesni papski plašt sa naborima, noć crvena kao ruža – o bože, kako se dobro sećam šta si mi o tome pričao! Nisam baš često dolazila ovamo u poslednje vreme; ali sada ću dolaziti svakog dana da vidim da li si završio.”
„Uskoro ću biti gotov”, kaže on, i dalje je gledajući.
„Danas sam uzela tvoje knjige i odnela ih u svoju sobu. Hoću još jednom da ih pročitam. To me neće ni najmanje zamoriti, jedva čekam. Čuj, Johanes, volela bih kad bi bio tako dobar da me otpratiš kući; nisam sigurna da li je put do kuće sasvim bezbedan za mene. Nisam sigurna. Možda me neko čeka napolju, hoda gore-dole i čeka. Skoro sam ubeđena u to…” Odjednom brizne u plač i muca: „Nazvala sam ga lažovom; nisam to htela. Boli me kad pomislim da sam to rekla. Nije me lagao, naprotiv, bio je… U utorak ćemo imati goste, ali on neće doći, nego ćeš ti doći, kažem ti. Obećavaš? Ali ipak nisam htela loše da govorim o njemu. Ne znam šta ti uopšte misliš o meni…”
On joj kaže:
„Počinjem da te razumem.”
Ona ga grli i priljubljuje lice na njegove grudi, i drhti, duboko uzrujana.
„Da, ali ja i tebe volim”, izgovara u jednom dahu. „Ne smeš misliti da nije tako. Ja ne volim samo njega, nije toliko strašno. Kad si me prošle godine pitao, toliko sam bila srećna; ali sada se pojavio on. Ništa mi nije jasno. Je l’ to tako grozno od mene, Johanes? Možda ga volim samo malčice više od tebe; ništa tu ne mogu, to mi se samo od sebe desilo. O bože, noćima nisam spavala otkako sam ga videla, a volim ga sve više i više. Šta da radim? Moraš da mi kažeš, toliko si stariji. Došao je sad ovamo sa mnom, stoji dole i čeka da me otprati kući, i do sad se možda smrznuo. Prezireš li me, Johanes? Nisam ga poljubila, ne, to nisam, veruj mi, samo sam mu dala svoju ružu. Zašto ne odgovaraš, Johanes? Moraš mi reći šta da radim, jer ne mogu više da izdržim.”
Johanes je mirno sedeo i slušao. Onda je rekao: „Nemam šta da ti kažem.”
„Hvala ti, hvala, dragi Johanes, tako si divan, uopšte nisi ljut na mene”, kaže ona i briše suze. „Ali ne pomišljaj da ne volim i tebe. O bože, sada ću mnogo češće dolaziti da te vidim i daću sve od sebe da te obradujem. Samo što njega malo više volim. Nisam htela da se to dogodi. Ne krivi me za to.”
On ustaje bez reči, stavlja šešir na glavu i kaže:
„Hoćemo li?”
Sišli su niza stepenice.
Napolju je Ričmond. Tamnokos mladi čovek, čije smeđe oči iskre mladošću i životom. Obrazi su mu crveni od mraza.
„Je l’ vam zima?” kaže Kemila, pritrčavši mu. Glas joj podrhtava od uzbuđenja.
Odjednom se naglo vraća Johanesu, provlači ruku ispod njegove i kaže:
„Oprosti što i tebe nisam pitala da li ti je zima. Nisi obukao kaput; da se popnem gore po njega? Ne? Dobro, bar zakopčaj sako.”
Zakopčao je sako.
Johanes pruža ruku Ričmondu. U nekom je čudno odsutnom stanju, kao da ga se ne tiče baš mnogo to šta se dešava. Nesigurno se smeši i mrmlja:
„Drago mi je što vas opet vidim.”
Ričmond ne pokazuje nikakve znake krivice ili pretvaranja. Dok se rukuje s Johanesom i skida šešir, na licu mu se ogleda radosno prepoznavanje.
„Nedavno sam u Londonu video jednu vašu knjigu u izlogu knjižare”, govori. „Prevod. Baš je bilo lepo videti je tamo, kao neki pozdrav od kuće.”
Kemila hoda između njih i gleda čas u jednog, čas u drugog. Na kraju kaže:
„Znači dolaziš u utorak, Johanes – oprosti mi što mislim na svoja posla”, dodaje i smeje se. Ali odmah zatim se pokajnički okreće Ričmondu, pa i njega poziva. Doći će sve ljudi koje zna, Viktorija i njena majka takođe su pozvane, i još desetak gostiju, ne više.
Iznenada, Johanes staje i kaže:
„Sada bih morao da se vratim, zaista.”
„Videćemo se u utorak”, govori Kemila.
Ričmond hvata njegovu šaku i steže je s nekom prijateljskom iskrenošću.
I dvoje mladih odlaze svojim putem, sami i srećni.

XII


Majka u plavom je u najstrašnijoj neizvesnosti: svakog trenutka očekuje znak iz vrta, a put nije slobodan; niko ne može da prođe dokle god njen muž odbija da izađe iz kuće. Uf, taj muž, taj četrdesetogodišnji oćelaveli muž! Kakva li ga je ružna misao navela večeras da tako pobledi, i zadržala ga na stolici nepokretnog, nedokučivog, da pilji u svoje novine?
Ona nema ni trenutka mira; sat izbija jedanaest. Deca su već odavno legla u krevet, ali njen muž nikako da ode. Šta ako se začuje signal, vrata se otvore dragim malim ključem – i dva čoveka se sretnu, licem u lice, oči u oči? Ne usuđuje se da dovrši tu misao.
Odlazi u najmračniji kutak sobe, krši ruke i najzad odvažno govori:
„Sada je jedanaest sati. Ako ćeš uopšte u klub, sad bi morao da kreneš.”
On naglo ustaje, bleđi nego ikad, i izlazi iz sobe, iz kuće.
Kad je izašao iz vrta, zastaje i osluškuje: čuje zvižduk, neki kratak signal. Po šljunku se čuju koraci, ključ je stavljen u bravu i okrenut… i ubrzo se iza zavese u dnevnoj sobi ukazuju dve senke.
A on je od ranije znao za taj zvižduk, za korake i dve senke iza zavese; sve mu je to bilo poznato.
Odlazi u klub. Otvoren je, svetlost je u prozorima; ali on ne ulazi. Punih pola sata luta ulicama i pred svojim vrtom, beskrajnih pola sata. Čekaću još četvrt sata, misli. I čeka. Na kraju ulazi u vrt, penje se uz stepenice i zvoni na sopstvena vrata.
Dolazi devojka i otključava, izviruje i kaže:
„Gospođa je već odavno…”
Ona tek tada vidi ko je i zanemi.
„Da, legla je u krevet”, kaže on. „Reci gospođi da joj je došao muž.”
I devojka odlazi. Kuca kod gospođe i kroz zatvorena vrata saopštava:
„Treba da izvestim da je došao gospodin.”
Gospođa iznutra pita:
„Šta kažeš – gospodin je došao? Ko ti je to rekao?”
„Gospodin lično. On stoji napolju.”
Iz gospođine sobe dopiru zbrkane jadikovke, uzrujano šaputanje, neka vrata se otvaraju i ponovo zatvaraju. Onda zavlada mir.
I gospodin ulazi. Žena mu ide u susret, srce joj zamire.
„Klub je bio zatvoren”, kaže on, odjednom pokrenut sažaljenjem. „Poslao sam ti poruku da te ne uznemirim.”
Ona pada na stolicu, umirena, oslobođena, spasena. U toj navali radosti njeno dobro srce preplavljuje briga za zdravlje svoga muža.
„Tako si bled. Jesi li dobro, dragi moj?”
„Nisam prehlađen”, kaže on.
„Da li ti se nešto dogodilo? Lice ti je tako čudno iskrivljeno.”
„Ne, samo se smeškam”, kaže čovek. „To će biti moj poseban osmeh. Hoću da ta grimasa bude moje obeležje.”
Ona sluša te odsečne, promukle reči, i ne shvata ih, ne shvata ništa od toga. O čemu on to govori?
Ali on je iznenada, zastrašujućom snagom, obuhvata rukama kao gvožđem, i šapuće u njeno uvo:
„Šta misliš kad bismo mu nabili rogove… onom što je otišao… da mu nabijemo rogove?”
Ona krikne i doziva devojku. On je pušta uz suv, bezglasan smeh, usta su mu razjapljena kao ponor i on se pljeska po butinama.
Ujutro je ženino dobro srce opet nadvladalo i ona govori mužu:
„Sinoć si imao neki veoma čudan napad; sada je to prošlo, ali si i danas bled.”
„Da”, kaže on, „naporno je biti duhovit u mojim godinama. Odustajem od toga.”
Sve u svemu, kada je opisao mnoge vrste ljubavi, monah Bent priča o još jednoj i kaže: Ima jedna vrsta ljubavi koja je izvor beskrajne ekstaze!
Mlada dama i njen suprug su tek stigli kući; njihov dugi medeni mesec je okončan i oni počinju da žive svoj bračni život.
Zvezda padalica je proletela nad njihovim krovom.
U leto je mladi par išao zajedno u šetnju, nikada se nisu razdvajali. Brali su žuto, crveno i plavo cveće, poklanjali ga jedno drugom, gledali su kako se trava njiše na vetra i slušali kako ptice pevaju u šumi; i svaka reč koju bi izgovorili bila je milovanje. Zimi su ih vozili konji sa praporcima, nebo je bilo plavo, a visoko nad njima zvezde su kružile u svom večnom lutanju.
Tako su prošle mnoge, mnoge godine. Mladi par je dobio troje dece, a njihova srca su se volela kao prvog dana, kao u času prvog poljupca.
Ali tada se ponosni gospodin razboleo, bolest ga je dugo vezala za postelju i stavila strpljenje njegove žene na tako tešku proveru. Kad je dovoljno prezdravio da ustane iz kreveta, nije prepoznao sebe; bolest ga je unakazila i odnela mu kosu.
Patio je i razmišljao o tome. A onda je jednog jutra rekao:
„Verovatno sad ne možeš više da me voliš?”
Ali je njegova žena pocrvenela, zagrlila ga je i poljubila tako strasno kao u proleće njihove mladosti, a onda je rekla:
„Ah, ja te toliko volim – uvek ću te voleti. Nikada neću zaboraviti da sam ja bila ta i nijedna druga koju si odabrao i učinio tako srećnom.”
Zatim je otišla u sobu i odsekla svoju zlatnu kosu zbog svog muža koga je toliko volela.
I opet su protekle mnoge, mnoge godine; mladi par je ostario i deca su im odrasla. Delili su svaku sreću kao i ranije; leti su i dalje šetali poljima i gledali kako se trava njiše na vetru, a zimi su se uvijali u krzna i vozili se pod zvezdanim nebom. A njihova srca su ostala topla i radosna kao od nekog čudesnog vina.
Tada su ženi otkazale noge. Nije više mogla da hoda, provodila je sve vreme u kolicima koja je muž gurao naokolo. Ali ona je zbog te nesreće neizrecivo patila, i na licu su joj se pojavile duboke brazde žalosti.
Jednog dana je rekla:
„Sad bih rado umrla. Takav sam bogalj i rugoba, a tvoje lice je tako lepo, ne možeš više da me ljubiš niti da me voliš kao nekad.”
Ali muž ju je zagrlio, rumen od navale osećanja, i rekao:
„Ah, ali ja te sada volim još više, više nego svoj život, najdraža moja – volim te kao prvog dana, kao prvog časa kad si mi dala ružu. Sećaš li se? Pružila si mi ružu i pogledala me svojim lepim očima; ruža je mirisala isto kao ti, a ti si porumenela kao ruža, i sva moja čula bila su opijena. Ali sada te volim čak i više, lepša si nego u mladosti, i moje srce ti zahvaljuje i blagosilja te za svaki dan koji si provela sa mnom.”
Muž je otišao u svoju sobu i prosuo kiselinu po licu da bi ga poružneo. Onda je rekao ženi:
„Desila mi se nesreća, prosula mi se kiselina po licu; obrazi su mi izgoreli. Sada, pretpostavljam, ne možeš više da me voliš?”
„O, najdraži moj”, mucala je stara žena i ljubila mu ruke. „Lepši si od svakog čoveka na zemlji; od tvog glasa i danas plamti moje srce i voleću te sve dok ne umrem.”

XIII


Johanes je sreo Kemilu na ulici; bila je u društvu svoje majke, oca i mladog Ričmonda; oni zaustavljaju kola i prijateljski razgovaraju sa njim.
Kemila ga hvata za ruku i kaže:
„Nisi došao na našu proslavu. Bilo je zaista veselo; čekali smo te do samog kraja, ali ti nisi došao.”
„Bio sam sprečen”, odgovorio je.
„Oprosti što od onda nisam svratila kod tebe”, nastavila je. „Doći ću jednog od ovih dana, sasvim izvesno, kad Ričmond otputuje. Ah, kako smo se veselili! Viktorija se razbolela, odvezli su je kući – jesi li to čuo? Otići ću uskoro da je vidim. Nadam se da je sad mnogo bolje – možda se potpuno oporavila. Poklonila sam Ričmondu medaljon, skoro isti kao tvoj. Čuj, Johanes, moraš mi obećati da ćeš bolje ložiti svoju peć; kad pišeš, ti zaboravljaš na sve, i soba ti postaje prava ledara. Ako se to desi, moraš zvoniti devojci.”
„Dobro, zvoniću devojci”, odgovorio je.
I gospođa Zajer je razgovarala s njim, pitala ga je o njegovom radu, o Božjoj porodici; kako mu to ide? Ona jedva čeka sledeću njegovu knjigu.
Johanes je davao prikladne odgovore, duboko se naklonio i gledao kako kola odlaze. Koliko ga se malo ticalo sve to, ta kola, ti ljudi, to ćaskanje! Obuzelo ga je neko hladno, šuplje osećanje i držalo ga je sve do kuće. Na ulici pred njegovom kapijom neki čovek šeta gore-dole: stari poznanik, bivši domaći učitelj iz zamka.
Johanes ga pozdravlja.
Stari učitelj nosi dug, topao i brižljivo očetkan kaput; zrači energijom i odlučnošću.
„Pred sobom vidite svog prijatelja i kolegu”, govori. „Pružite mi ruku, mladiću. Od našeg poslednjeg susreta bog je čudesno vodio moje puteve: u braku sam, imam dom, mali vrt, ženu. Čuda se ipak zbivaju. Imate li šta da kažete na moju poslednju opasku?”
Johanes ga začuđeno gleda.
„Slažete se, znači. Da, vidite, ja sam podučavao njenog sina. Ona ima sina, mladu nadu, iz svog prvog braka; ona je, naravno, već bila udata, ostala je udovica. Oženio sam se udovicom. Može se reći da mi je srebrna kašika s kojom sam rođen ispala iz usta; pa ipak evo je; oženio sam se udovicom. Mladu nadu je već imala. Odlazim tamo, vidite, i gledam vrt i udovicu i razbijam glavu nad tim. Odjednom nalazim rešenje i kažem sebi: A šta ako nisam rođen sa srebrnom kašikom? Svejedno ću to uraditi, preuzeću taj rizik, jer je verovatno tako zapisano u knjizi sudbine. I vidite, tako se to desilo.”
„Čestitam!” kaže Johanes.
„Dovoljno! Ne govorite više! Znam šta ćete reći. A šta ćemo s njom, kazaćete, šta ćemo s onom prvom, kazaćete, zaboravili ste večnu ljubav svoje mladosti. To je ono što ćete reći. Smem li onda sa svoje strane da vas pitam, moj najuvaženiji prijatelju: šta je postalo od moje prve, jedine i večne ljubavi? Udala se za artiljerijskog kapetana, zar ne? Povrh toga, postaviću vam još jedno pitanjce: da li ste ikad u svom životu čuli da je neki čovek dobio onu koju je trebalo da dobije? Ja nisam. Postoji legenda o čoveku čije je molitve bog uslišio, pa je dobio svoju prvu i jedinu ljubav. Ali to je bila jedina radost koju je dobio. Zašto, pitaćete opet, i ako baš želite, reći ću vam: zato što je ona odmah zatim umrla – odmah zatim, čujete li, ha-ha-ha, odmah. Uvek ista priča. Naravno, čovek ne dobija ženu koju je trebalo da dobije; ali ako se to nekim čudom ikad i desi, onda ona odmah umire. Sve je to prevara. Tada je čovek primoran da sebi nađe drugu ljubav, bilo šta prihvatljivo, i zbog te promene ne mora da umre. Kažem vam, priroda je to tako mudro uredila da se čovek odlično snalazi u tome. Pogledajte samo mene.”
Johanes kaže:
„Vidim da vam je dobro.”
„Odlično. Opipajte ovaj kaput! Upotrebite oči i uši! Da li me je more gorkih briga potopilo? Imam odeću, obuću, kuću i dom, ženu u krevetu, decu – mladu nadu, u svakom slučaju. Šta sam hteo da kažem? O, da, što se tiče mojih pesama – odmah ću odgovoriti na to pitanje. Dragi moj mladi kolega, stariji sam od vas, i priroda me je možda nešto bolje opremila. Imam punu fioku poezije. To će biti objavljeno posle moje smrti. U tom slučaju neću imati nikakvo zadovoljstvo od toga, reći ćete. E tu se varate: u međuvremenu njima radujem svoje domaćinstvo. Uveče, kad se svetiljka upali, otključavam fioku, vadim pesme i naglas ih čitam svojoj ženi i mladoj nadi. Ona ima četrdeset godina, on dvanaest – i oboje su fascinirani. Ako nas jednom potražite, dobićete zakusku i todi.[3] To je poziv. Neka vas bog sačuva od smrti.”
On pruža Johanesu ruku. Iznenada pita:
„Jeste li čuli za Viktoriju?”
„Viktoriju? Ne. U stvari čuo sam, pre nekoliko minuta…”
„Jeste li videli kako je venula, kako joj je pod očima bivalo sve tamnije?”
„Nisam je video otkako sam proletos bio kod kuće. Da li je još uvek bolesna?”
Domaći učitelj odgovara, s komičnom surovošću lupivši nogom o zemlju: „Da!”
„Tek sad sam čuo… Ne, zaista nisam video kako je venula. Uopšte je nisam video. Zar je veoma bolesna?”
„Veoma. Verovatno je već mrtva, shvatite.”
Johanes je ošamućeno gledao u čoveka, zatim u kapiju, pitajući se da li da ode ili da ostane, onda ponovo u čoveka, u njegov dugački kaput i njegov šešir; nasmešio se maloumnim, bolnim osmehom čoveka kome je sve oduzeto.
Domaći učitelj je preteći nastavio:
„Eto još jednog primera – može li to iko da izbegne? Ni ona nije dobila onoga koga je trebalo da dobije, svoju ljubav iz detinjstva – sjajnog mladog poručnika. Jedne večeri otišao je u lov, metak ga je pogodio među oči i razneo mu glavu. Ostao je tamo, žrtva prevare koju je bog čuvao za njega. Viktorija, njegova verenica, je obolela; neki crv je jeo njeno srce dok nije postalo bušno kao sito; mi, njeni prijatelji, videli smo kako se to odvija. Onda je pre nekoliko dana otišla u društvo nekim prijateljima; Zajerovi, tako se zovu; slučajno mi je rekla kako je trebalo da i vi budete tamo, ali da se niste pojavili. Ukratko, ona je na toj zabavi precenila svoje snage – uspomene na njenog ljubljenog obrušile su se na nju, ona se iz pukog prkosa vratila u život; igrala je i igrala cele večeri, igrala je kao luda. A onda se srušila, na podu su ostale crvene mrlje tamo gde je pala; podigli su je, izneli je napolje i odvezli je kući. Nije dugo potrajala.”
Stari učitelj je prišao Johanesu i grubo mu rekao:
„Viktorija je mrtva.”
Johanes je počeo da pipa rukama ispred sebe kao da je slep.
„Mrtva? Kad je umrla? Jeste li rekli da je Viktorija mrtva?”
„Mrtva je”, rekao je stari učitelj. „Umrla je jutros, baš ovog jutra.”
Gurnuo je ruku u džep i izvadio jedno debelo pismo.
„I poverila mi je ovo pismo za vas. Evo ga. ’Posle moje smrti’, rekla je. Ona je mrtva. Dao sam vam pismo. Ispunio sam svoj zadatak.”
I bez ijedne reči ili naklona stari učitelj se okrenuo, udaljio se niz ulicu i nestao.
Johanes je ostao da stoji, sa pismom u ruci. Viktorija je bila mrtva. Ponovo je i ponovo izgovarao njeno ime – glasom koji je bio potpuno lišen osećanja, gotovo ravnodušan. Pogledao je u pismo i prepoznao rukopis; tu su bila velika slova i mala slova, redovi su bili pravi, a ona koja je to pisala bila je mrtva!
On prolazi kroz kapiju, penje se uz stepenice, nalazi pravi ključ i otvara. Soba je hladna i mračna. Prinosi stolicu prozom i pri poslednjoj svetlosti dana čita Viktorijino pismo.
Dragi Johanes!
Kad budete čitali ovo pismo ja ću biti mrtva. Sada je sve tako čudno. Ne stidim se više da vam pišem, i pišem kao da se nikada nije desilo ništa što bi to sprečilo. Ranije, dok sam još bila sasvim živa, radije bih patila dan i noć nego što bih vam opet pisala; ali sada sam počela da umirem i ne mislim više tako. Nepoznati ljudi su videli kako krvarim, doktor me je pregledao i rekao da mi je ostao samo još komadić jednog dela pluća. Zašto da se onda i dalje stidim?
Ležala sam ovde u krevetu i razmišljala o poslednjim rečima koje sam vam uputila. To je bilo one večeri u šumi. Nikada nisam pomislila da će to biti moje poslednje reči, jer bih vam onda rekla zbogom i zahvalila vam. Sada vas nikad više neću videti, i žao mi je što se nisam bacila pred vaše noge i poljubila zemlju po kojoj ste hodali, što vam nisam pokazala koliko sam vas neizrecivo volela. Ležala sam ovde juče i danas i poželela sam da mi bude bar toliko bolje da odem odavde i vratim se kući, da prošetam po šumi i pronađem mesto na kome smo sedeli kada ste mi držali obe ruke. Tada bih mogla tamo da legnem i potražim neki vaš trag i izljubim sav vres naokolo. Ali sada ne mogu da odem kući osim ako mi možda bude malo bolje, kao što mama misli.
Dragi Johanes, čudno je kad pomislim da je sve što sam ikad postigla bilo da dođem na svet i volim vas i sad se oprostim od života. Zamislite kako je to čudno ležati ovde i čekati dan i čas. Korak po korak udaljujem se od života i ljudi na ulici i kloparanja kola; ne verujem da ću ikad više opet videti proleće, a te kuće i ulice i drveće u parku biće i dalje tu kad mene ne bude. Danas sam uspela da sedim u krevetu i da malo gledam kroz prozor. Videla sam kako se dole na uglu srelo dvoje ljudi. Podigli su šešire i rukovali se i smejali se onom što su rekli; ali bilo je tako čudno pomisliti da ja, koja ih posmatram sa kreveta, treba da umrem. Mislila sam: ono dvoje dole ne znaju da ja ovde ležim i da čekam svoj čas; ali čak i kad bi znali, isto bi se tako rukovali i razgovarali. Prošle noći, kad je bilo tako mračno, pomislila sam da je to moj poslednji čas, srce mi je prestalo da kuca i kao da sam iz daljine već čula šum večnosti kako nadire ka meni. Ali sledećeg trenutka sam se vratila sa svog dugog putovanja i ponovo počela da dišem. Ne umem da opišem to osećanje. Ali mama misli da se to čula samo reka i vodopad kod kuće.
Bože dragi, kad biste samo znali koliko sam vas volela, Johanes. Nikada nisam uspela da vam to pokažem, bilo je toliko prepreka, pre svega moj karakter. I tata je bio samom sebi najgori neprijatelj, a ja sam njegova kći. Ali sada, kad treba da umrem i prekasno je za sve, još jednom vam pišem da vam to kažem. Pitam se zašto to činim kada vam to ionako vrlo malo znači, pogotovo sada kad ću umreti. Ali toliko bih htela da do poslednjeg trenutka budem blizu vas, samo da se ne osećam toliko samom kao ranije. Kao da ću videti vaša ramena i ruke i svaki vaš pokret dok držite ovo pismo pred sobom i čitate ga. Tada možda nećemo biti toliko razdvojeni. Ne mogu da pošaljem nekog po vas, nemam prava na to. Mama je htela još pre dva dana da pošalje po vas, ali ja vam radije pišem. I najviše bih volela da me pamtite kakva sam nekad bila, pre nego što sam se razbolela. Ja vas pamtim… (tu je izostavila nekoliko reči)… moje oči i moje obrve, ali ni one nisu više iste. To je još jedan razlog što nisam želela da dođete. I još bih vas molila da ne dođete i ne pogledate me u kovčegu. Verovatno ću izgledati uglavnom isto kao kad sam bila živa, možda malo bleđa, i biću u svojoj žutoj haljini. Ali vi biste se svejedno pokajali kad biste došli i videli me.
Danas sam čitavog dana malo-pomalo pisala ovo pismo, pa ipak nisam uspela da vam kažem ni hiljaditi deo onog što sam vam htela reći. Tako mi je strašno što moram da umrem, ja to neću, i dalje u srcu molim boga da se možda malo oporavim, bar do proleća. Dani su tada svetli, i na drveću je lišće. Ako mi opet bude dobro, nikad više ne bih bila grozna prema vama, Johanes. Toliko sam plakala i razmišljala o tome! O bože, izašla bih i dodirnula svo kamenje i zahvalila bih svakom stepeniku koji bih prešla, i bila bih prema svakom dobra. Bilo bi mi svejedno koliko patim, samo kad bi mi bilo dato da živim. Nikada se ni na šta više ne bih žalila, ne, smešila bih se bilo kome ko bi me napao ili tukao, i hvalila bih i veličala boga, samo kad bih mogla da živim. Moj život je tako neživljen, nikada nisam ništa učinila da nekom pomognem, i sada će se taj promašeni život okončati. Kad biste znali koliko mi je teško što ću umreti, možda biste učinili nešto, sve što je u vašoj moći. Znam, naravno, da ne možete učiniti mnogo, ali sam, eto, pomislila, kad biste vi i svi drugi molili za mene i kad me ne biste pustili da odem, da bi mi bog poklonio život. O, koliko bih tada bila zahvalna, i nikada više ne bih ni prema kome bila loša, već bih se smešila svemu što mi je dosuđeno, šta god to bilo, samo kad bi mi bilo dopušteno da živim.
Mama sedi i plače. Sedela je ovde celu noć i plakala za mnom. To mi malo pomaže, ublažuje gorčinu mog odlaska. A danas sam pomislila: šta biste vi uradili kad bih vas jednog dana presrela na ulici u najlepšoj haljini i ne bih rekla ništa što bi vas povredilo, već bih vam dala ružu koju bih pre toga kupila? Ali sam se odmah setila da nikada više neću moći da uradim ono što hoću, jer znam da se nikada neću oporaviti pre nego što umrem. Toliko plačem, mirno ležim i neprestano i neutešno plačem. Ne boli me u grudima od toga osim kad glasno jecam. Johanes, moj dragi, dragi prijatelju, jedini koga sam volela na zemlji, dođi sad meni i budi malo ovde kad počne da se smrkava. Tada neću plakati, već ću se smešiti koliko mogu, samo od radosti što si došao.
Ne, gde je moj ponos i moja hrabrost! Nisam sad kći svog oca; ali to je zato što me je napustila snaga. Dugo sam patila, Johanes, dugo pre tih poslednjih dana. Patila sam kad ste bili u inostranstvu, i kasnije, još otkad sam onog proleća došla u grad, svakog dana sam samo patila. Nikad ranije nisam znala koliko noć može biti beskrajno duga. Dvaput sam vas videla na ulici, jednom ste pevušili kad ste prolazili pored mene, ali me niste videli. Nadala sam se da ću vas videti kod Zajerovih, ali vi niste došli. Ne bih s vama razgovarala, niti bih vam prišla, bila bih samo zahvalna što mogu da vas vidim. Ali vi niste došli. I onda sam pomislila da sam možda ja razlog što niste došli. U jedanaest sati sam počela da igram, jer nisam više bila u stanju da čekam. Da, Johanes, volela sam te, celog svog života samo sam tebe volela. Ovo piše Viktorija, a bog to čita preko mog ramena.
A sada ti moram reći zbogom, sada je skoro mrak i ne vidim više. Zbogom, Johanes, hvala ti za svaki dan! Kada odletim sa zemlje zahvaljivaću ti do poslednjeg trenutka i sve vreme ću izgovarati tvoje ime. Budi mi srećan celog svog života i oprosti mi sve zlo koje sam ti nanela i oprosti što nikad nisam pala pred tebe i molila te da mi oprostiš. To činim sada svim svojim srcem. Budi mi srećan, Johanes, i zbogom zauvek. I hvala ti još jednom za svaki dan i svaki čas. Ne mogu više.
Tvoja

Viktorija

Sada su mi upalili lampu i mnogo je svetlije. Ležala sam u obamrlosti i ponovo sam bila daleko od zemlje. Hvala bogu, nije mi bilo tako strašno ovog puta, čula sam čak neku muziku, a povrh svega nije bio mrak. Tako sam zahvalna. Ali sada nemam više snage za pisanje. Zbogom, ljubljeni moj…

Napomene

[←1] Prevodilac je, radi poređenja, imao u vidu i noviji prevod Viktorije sa norveškog na engleski, koji je uradio Sverre Lyngstad.
[←2] Dosta (ital.). Prev.
[←3] Viski sa vrelom vodom. Prev.