Rajski čekić-Ken Folet

First topic message reminder :



Kada s radija stigne vijest o prijetnji terorista da će na vještački način izazvati zemljotres, malo ko će to shvatiti ozbiljno. Mladi agent FBI-ja, Džudi Medoks, dobija zadatak da uđe u trag neuhvatljivoj i zlokobnoj terorističkoj grupi. Istraga je odvodi do poznatog seizmologa Majkla Kerkasa, koji joj otkriva da uopšte nije nemoguće izazvati vještački zemljotres. Džudi ubrzo saznaje da su potresi u jednoj udaljenoj kalifornijskoj pustinji izazvani nekakvom mašinom, što će je uvjeriti da je prijetnja terorista i te kako stvarna

U ponedeljak ujutru Džudi je bila dodeljena timska istraga u vezi s militantnom muslimanskom grupom na Univerzitetu Stenford. Njen prvi posao bio je da u kompjuteru pročešlja podatke o dozvolama za oružje i potraži imena Arapa koje je morala da proveri. Bilo joj je teško da se koncentriše na relativno bezopasnu grupu religioznih fanatika kada je znala da Rajski čekić planira još jedan zemljotres.
Majki ju je pozvao u devet i pet. Rekao je:
„Kako ste, agente Džudi?"
Bila je srećna kada je začula njegov glas.
„Dobro sam, super."
„Uživao sam u tvom društvu."
Razmišljala je o poljupcu, a uglovi usana izviše joj se u osmeh koji on nije mogao da vidi. Dobiću još jedan takav, kad-tad.
„I ja."
„Da li si slobodna sutra uveče?"
„Pretpostavljam da jesam." To je zvučalo suviše hladnokrvno. „Mislim, jesam ukoliko se ne dogodi nešto u vezi sa ovim slučajem."
„Da li si čula za mesto koje se zove Morton?"
„Naravno."
„Hajde da se nađemo u baru u šest. Onda možemo da odemo da zajedno odaberemo film."
„Biću tamo."
Ali, to je bila jedina svetla tačka tog jutra. Do pauze za ručak više nije mogla da se pribere. Nazvala je Boa ali on još ništa nije imao. Pozvala je proizvođača seizmičkih vibratora koji su joj rekli da su gotovo završili spisak i da će joj ga poslati faksom do kraja radnog dana. Prolazi još jedan prokleti dan! Sada nam ostaje samo četiri dana da uhvatimo ove ljude.
Bila je suviše zabrinuta da bi mogla da jede. Otišla je u kancelariju Sajmona Speroua. On je nosio gizdavu košulju u engleskom stilu, plavu sa roze prugama. Ignorisao je kodeks oblačenja u FBI-ju i izvlačio se verovatno zahvaljujući tome što je bio tako dobar stručnjak. U isto vreme razgovarao je telefonom i posmatrao anailator talasa na monitoru.
„Ovo će možda zvučati kao neobično pitanje, gospođo Gorki, ali, hoćete li mi, molim vas reći šta vidite kada pogledate kroz prozor?" Dok je slušao odgovor, posmatrao je spektar glasa gospođe Gorki upoređujući ga sa snimkom koji se nalazio u uglu monitora, posle nekoliko trenutaka, precrtao je jedno ime na spisku. „Hvala vam na saradnji, gospođo Gorki. Ne moram više da vas uznemiravam. Do viđenja."
Džudi je rekla:
„Ovo će ti možda zvučati kao neobično pitanje, gospodine Sperou, ali zašto moraš da znaš šta gospođa Gorki vidi kada pogleda kroz prozor?"
„Ne moram", Sajmon je odvratio. „Kad postavim to pitanje, uglavnom izmamim odgovor uz pomoć kog dobijam na vremenu da analiziram glas. Kad ona završi s opisom, znam da li je to osoba koju tražim."
„A tražiš?"
„Onu koja je zvala Džona Truta, naravno." Lupkao je prstima po stolu. „Biro, policija i radio-stanice koje prenose njegovu emisiju do sada su primili dve hiljada i dvesta devedeset devet poziva u vezi s otkrivanjem njenog identiteta."
Džudi je podigla fasciklu i počela da je prelistava. Postoji li mogućnost da se glavni trag nalazi ovde negde? Sajmon je svojoj sekretarici dao zadatak da sredi pozive sa informacijama. U većini slučajeva imali su ime, adresu i broj telefona davaoca obaveštenja, a iste podatke pokupili su i o osumnjičenima. U nekim slučajevima bilo je čak i izjava od ljudi koju su zvali:
Uvek sam sumnjao da ona ima veze s mafijom.
Ona je jedan od onih subverzilnih tipova. Nisam iznenađen što je umešana u ovako nešto.
Izgleda kao i svaka obična majka, ali, to je njen glas mogao bih se zakleti nad Biblijom.
Jedan naročito beskoristan poziv bio je od čoveka koji se nije predstavio:
Znam da sam čuo njen glas na radiju ili tako negde. Bio je tako seksi, sećam se, ali to je bilo pre mnogo vremena. Možda sam ga čuo sa neke ploče.
To jeste bio seksi glas, setila se Džudi. To je onda primetila. Ta žena je mogla da zaradi čitavo bogatstvo kao menadžer koji ubeđuje muškarce šefove da kupuju prostor za reklamu koji im nije potreban.
Sajmon je rekao:
„Do sada sam već stotinu eliminisao. Mislim da će mi biti potrebna mala pomoć."
Džudi je nastavila da prelistava sadržaj fascikle.
„Ja bih ti pomogla da mogu, ali sam upozorena da se držim podalje od ovog slučaja."
„Bože, hvala ti, sada se svakako osećam bolje."
„Jesi li obavešten kako napreduju?"
„Martinov tim zove svakog ko se nalazi na spisku adresa Kampanje Zelenih za Kaliforniju. On i Brajan upravo su otišli u Sakramento, ali ne mogu ni da zamislim šta nameravaju da kažu slavnom gospodinu Hanimunu."
„Nisu to prokleti Zeleni, svi to znamo."
„On ipak nema nikakvih drugih ideja."
Džudi se namrštila dok je posmatrala fasciklu. Naišla je na još jedan poziv koji je govorio o snimku. Kao kod prethodnog, nije se navodilo ime osumnjičenog, ali je čovek rekao:
Čuo sam taj glas na nekoj ploči, prokleto sam siguran. Nešto iz starih dana, kao da je iz šezdesetih.
Džudi je upitala Sajmona:
„Da li si primetio da su dva davaoca informacija spomenula ploču?"
„Jesu? To mi je promaklo!"
„Oni misle da su čuli njen glas na nekoj staroj ploči."
„Stvarno?" Sajmon je odjednom bio zaintrigiran. „To mora da je nekakva ploča na kojoj se govori, a ne peva priče za laku noć, ili Šekspir, ili tako nešto. Glas je prilikom govora dosta drugačiji od glasa prilikom pevanja."
Radža Kan je prošao pored vrata i uhvatio njen pogled:
„O, Džudi, tvoj otac je zvao, mislio sam da si na ručku."
Odjednom je osetila da je ostala bez daha. Bez reči je napustila Sajmona i požurila prema svom stolu. Nije ni sela, smesta je podigla slušalicu i okrenula Boov broj.
Odmah se javio.
„Poručnik Medoks ovde."
„Šta imaš?"
„Osumnjičenog."
„Isuse to je sjajno!"
„Slušaj ovo. Jedan seizmički vibrator nestao je pre dve nedelje negde između Šajloa u Teksasu i Klovisa u Nju Meksiku. U isto vreme i vozač je nestao, a njegova spaljena kola pronađena su na lokalnoj deponiji, s nečim što liči na prah u koji je verovatno pretvoreno njegovo telo."
„Ubijen je zbog prokletog kamiona? Ovi ljudi ne znaju za taoce, zar ne?"
„Prvi osumnjičeni je neki Ričard Grejndžer, četrdeset osam godina. Zovu ga Riki i mislili su da je Španac, ali s takvim imenom može biti i belac tamnog tena. I da vidiš ovo ima dosije u policiji."
„Ti si genije, Bo!"
„Trebalo bi da sada na tvom faksu izađe kopija. On je bio velika bitanga u Los Anđelesu kasnih šezdesetih, ranih sedamdesetih, tako nešto. Osuđivan za napade, pljačke, spektakularne krađe automobila. Ispitivan je zbog tri ubistva, a takođe i zbog dilovanja droge. Ali, 1972. je nestao. Policija Los Anđelesa misli da ga je verovatno ucmekala mafija dugovao im je novac ali nisu nikada pronašli telo, tako da mu nisu zatvorili dosije."
„Kapiram. Riki je pobegao od mafije i osnovao nekakvu religijski sektu."
„Nažalost, ne znamo gde."
„Osim ako nije u dolini reke Silver."
„Policija Los Anđelesa može da proveri njegovu poslednju poznatu adresu. To je verovatno gubljenje vremena, ali ću ih, ipak, zamoliti. Momak koji tamo radi na Odeljenju za ubistva duguje mi uslugu."
„Da li imamo Rikijevu fotografiju?"
„Postoji jedna u dosijeu, ali na toj slici je devetnaestogodišnjak. On sada ulazi u pedesete, verovatno izgleda potpuno drugačije. Srećom, šerif u Šajlou pripremio je foto-robot fotografiju koja pokazuje sličnost." Foto-robot je program na kompjuteru koji je zamenio staromodne policijske crtače. „Obećao je da će mi je poslati faksom, ali još nije stigla."
„Pošalji je i ti meni faksom čim je dobiješ, hoćeš li?"
„Naravno. Šta ćeš ti da radiš?"
„Idem u Sakramento."
* * *

Bilo je četiri i petnaest kada je Džudi otvorila vrata na kojima je ugravirano GUVERNER.
Ista ona sekretarica sedela je za velikim stolom. Prepoznala je Džudi i iznenađeno rekla:
„Vi ste iz Federalnog biroa? Sastanak s gospodinom Hanimunom počeo je pre deset minuta."
„U redu je", rekla je Džudi. „Donosim jednu važnu informaciju koja je iskrsla u poslednjem trenutku. Ali, pre nego što uđem na sastanak, recite mi da li je u toku poslednjih nekoliko minuta stigao neki faks za mene?" Pošto je napustila svoju kancelariju pre nego što je stigao foto-robot Rikija Grejndžera, pozvala je Boa iz kola i zamolila ga da joj ga pošalje u guvernerovu kancelariju.
„Proveriću." Rekla je nešto preko telefona. „Da. Vaš faks je ovde." Posle nekoliko trenutaka, na drugim vratima pojavila se mlada žena s listom papira u ruci.
Džudi je zurila u lice na faksu. Ovo je bio čovek koji bi bio u stanju da ubije hiljade ljudi. Njen neprijatelj.
Ugledala je zgodnog čoveka koji se pomalo namučio da sakrije prave crte svog lica, kao da je možda predvideo ovako nešto. Na glavi mu je bio kaubojski šešir. To je nagoveštavalo da očevici, koji su pomogli šerifu da kreira kompjutersku sliku, nikada nisu videli osumnjičenog bez šešira. Posledica je bilo to da nisu znali kakvu je kosu imao. Ako je ćelav, prosed ili tršav, ili s dugom kosom, izgledaće drugačije nego na ovoj slici. A donja polovina njegovog lica bila je isto tako dobro sakrivena čupavom bradom i brkovima. Mogao je imati bilo kakav oblik vilice. Pretpostavljala je da je do sada već bio glatko obrijan.
Taj čovek upalih očiju hipnotički je buljio sa slike. Ali, po opštem mišljenju, svi kriminalci imaju prodorne oči.
U isto vreme, slika joj je ipak govorila neke stvari. Riki Grejndžer nije nosio naočare, očigledno nije bio poreklom iz Afrike ili Azije, a pošto je njegova brada bila tamna i bujna, verovatno je imao i tamnu kosu. Iz priloženog opisa saznala je da je visok oko metar i osamdeset, vitke građe, u dobroj formi i bez uočljivog akcenta. To nije bilo mnogo, ali je bilo bolje nego ništa.
A ništa je bilo ono što su Brajan i Marvin imali.
Hanimunov pomoćnik se pojavio i uveo Džudi u Potkovicu, gde su guverner i njegovo osoblje imali kancelarije.
Džudi se ugrizla za usnu. Upravo je nameravala da pogazi prvo pravilo birokratije i napravi budalu od svog pretpostavljenog. To će verovatno biti kraj njene karijere.
Ko ga jebe.
Sve što je želela bilo je da natera svog šefa da ozbiljno shvati Rajski čekić, pre nego što ovi poubijaju ljude. Čim bi to učinio, mogao bi da je otpusti.
Prošli su kroz ulaz do guvernerovog ličnog kabineta, a onda je pomoćnik otvorio vrata Hanimunove kancelarije.
Džudi je zakoračila unutra.
Na trenutak je dozvolila sebi da uživa u šoku i nelagodnosti na licima Brajana Kinkejda i Marvina Hejza.
Onda je pogledala Hanimuna.
Sekretar kabineta, koji je imao na sebi svetlosivu košulju, sa njom uklopljenu kravatu sa crnim i belim tačkicama i tregere sa tamnosivim šarama, podignutih obrva pogleda u Džudi i reče:
„Agente Medoks! Gospodin Kinkejd je upravo završio priču o tome kako vas je skinuo sa slučaja zato što ste nesposobni."
Džudi je bila pokopana. Trebalo je da ona drži pod kontrolom ovu scenu; ona je ta koja treba da izazove zaprepašćenje. Hanimun ju je preduhitrio. On nije nameravao da ga bilo ko zaseni u njegovoj kancelariji.
Brzo se oporavila. U redu, gospodine Hanimune, ako želite da igrate tako grubo, prihvatam. Rekla mu je:
„Brajan je pun govana."
Kinkejd se namrštio, ali je Hanimun samo neznatno podigao obrve.
Džudi je dodala:
„Ja sam najbolji agent koga on ima i upravo sam to dokazala."
„Jeste li?", Hanimun je pitao.
„Dok je Marvin sedeo s rukama u dupetu, pretvarajući se da nema razloga za brigu, ja sam rešila ovaj slučaj."
Kinkejd je ustao, crven u licu. Besno je rekao:
„Medoksova, do đavola, pa šta misliš da radiš sada ovde?"
Ignorisala ga je.
„Znam ko šalje terorističke pretnje guverneru Robsonu", obratila se Hanimunu. „Marvin i Brajan to ne znaju. A vi sami odlučite ko je nesposobnjaković."
Hejz je dobio jarko crvenu boju u licu. Planuo je:
„O čemu, do đavola, govoriš?"
Hanimun je predložio:
„Hajde svi da sednemo. Pošto me je gospođica Medoks prekinula, ipak bismo mogli da čujemo šta ima da kaže." Klimnuo je glavom svom pomoćniku. „Zatvori vrata, Džone. A sada, agente Medoks, da li sam ja to dobro čuo da vi znate identitet ucenjivača?"
„Tačno." Stavila je sliku sa faksa na Hanimunov sto. „Ovo je Ričard Grejndžer, bitanga iz Los Anđelesa za koju se smatralo, ali pogrešno, da ga je 1972. ubila mafija."
„A šta vas je nagnalo da pomislite da je on taj zločinac?"
„Pogledajte dalje." Dodala mu je još jedan list papira. „Ovo je seizmograf tipičnog zemljotresa. Pogledajte vibracije koje prethode potresu. Postoje slučajne serije različitih jačina. Ovo su tipični predšokovi." Pokazala mu je još jedan list. „Ovo je zemljotres u dolini Ovens. Ovde nema ničeg slučajnog. Umesto prethodnog nereda, tu postoji jedna uredna serija pravilnih vibracija."
Hejz ju je prekinuo.
„Niko ne može da provali kakve su to vibracije."
Džudi se okrenula prema njemu.
„Ti nisi mogao da provališ, ali ja jesam." Stavila je još jedan list papira na Hanimunov sto. „Obratite pažnju na ovu skicu."
Hanimun je proučavao treću skicu, upoređujući je sa drugom.
„Pravilni, kao i na grafikonu iz doline Ovens. Šta stvara ovakve vibracije?"
„Mašina koja se zove seizmički vibrator."
Hejs se zakikotao, ali je Hanimunovo lice ostalo ledeno.
„Šta je to?"
„Jedna od ovih mašina." Dodala mu je sliku koju su joj poslali proizvođači. „Koristi se u naftnim istraživanjima."
Hanimun je bio skeptičan.
„Da li vi to govorite da zemljotres jeste prouzrokovan ljudskim faktorom?"
„Ja ne teoretišem, ja vam dajem činjenice. Seizmički vibrator korišćen je na toj lokaciji neposredno pre zemljotresa. Vi možete doneti sopstveni sud o uzroku i posledicama."
Pogledao ju je teškim, procenjivačkim pogledom. Pitao se da li je seratorka ili nije. Ona ga je netremice gledala pravo u oči. Konačno je rekao:
„U redu. Kako vas je to odvelo do čoveka sa bradom?"
„Seizmički vibrator ukraden je pre nedelju dana u Šajlou, u Teksasu."
Čula je Hejza kako kaže:
„O, sranje."
Hanimun je upitao:
„A momak na slici...?"
„Ričard Grejndžer je prvi na listi osumnjičenih za krađu i ubistvo vozača kamiona. Grejndžer je radio za naftno-istraživački tim koji je koristio takav vibrator. Foto-robot je zasnovan na prisećanjima ljudi koji su radili s njim."
Hanimun je klimnuo glavom.
„Da li je to sve?"
„Zar to nije dovoljno?" Tražila je objašnjenje.
Hanimun nije odgovorio. Okrenuo se Kinkejdu.
„Šta ti imaš da kažeš na sve ovo?"
Kinkejd je napravio grimasu kao da je upravo progutao govno.
„Mislim da ne bi trebalo da vas opterećujemo stvarima koje se tiču unutrašnje discipline kod nas..."
„O, ja želim da me opterećujete", rekao je Hanimun. U njegovom glasu osećala se opasna nota, a temperatura u sobi kao da je iznenada opala. „Pogledaj to iz mog ugla. Dođeš ovamo i kažeš mi da zemljotres definitivno nije prouzrokovao ljudski faktor." Povisio je ton. „A sada, sudeći prema dokazima, izgleda da verovatno jeste. Tako da, tamo negde napolju, imamo grupu koja može izazvati nesreću ogromnih razmera." Džudi je počela da likuje kada je postalo jasno da se Hanimun upecao na njenu priču. Bio je besan na Kinkejda. Ustao je i uperio prst u Brajana. „Ti kažeš da ne možete da pronađete počinioce, a onda ulazi agent Medoks s imenom, policijskim dosijeom i jebenom fotografijom."
„Mislim da bi trebalo da kažem..."
„Imam utisak da si me zajebavao, specijalni agente Kinkejde", rekao je Hanimun, nadglašavajući Kinkejda. Lice mu je potamnelo od besa. „A kada me ljudi zajebavaju, postajem pomalo mrzovoljan."
Džudi je nemo sedela, posmatrajući kako Hanimun upropaštava Kinkejda. Ako ovako izgledate kada ste mrzovoljni, Al, ne bih volela da vas vidim kada ste stvarno ljuti.
Kinkejd je ponovo pokušao.
„Žao mi je ako..."
„Takođe mrzim ljude koji se izvinjavaju", prekide ga Hanimun. „Izvinjenje je smišljeno da bi se onaj koje uputio uvredu osećao dobro i da bi mogao ponovo to da uradi. Neka ti ne bude žao."
Kinkejd je pokušavao da sakupi deliće svog dostojanstva.
„Šta želite da vam kažem?"
„Da ćeš postaviti agenta Medoksa na čelo istrage ovog slučaja."
Džudi je zurila u njega. Sve se odvija čak i bolje od onoga čemu se nadala. Kinkejd je izgledao kao da je upravo bio zamoljen da se skine go na Trgu Junion. Progutao je knedlu. Hanimun je rekao:
„Ako imaš nekih problema u vezi s tim, samo mi kaži, a ja ću reći guverneru Robsonu da pozove direktora Biroa u Vašingtonu. Guverner bi onda trebao da objasni direktoru razloge zbog kojih to zahtevamo."
„To neće biti potrebno", rekao je Kinkejd.
„Onda stavi Medoksovu na zadatak."
„U redu."
„Ne, nije 'u redu'. Želim da to njoj kažeš, upravo ovde, upravo sada."
Brajan je odbio da pogleda u Džudi, ali je rekao:
„Agente Medoks, vi ste sada glavni za istragu u vezi sa Rajskim čekićem."
„Hvala", rekla je Džudi.
Spašena sam.
„A sada, izlazite odavde", naredio je Hanimun.
Svi su ustali Hanimun se obratio Džudi:
„Medoksova."
Okrenula se.
„Da?"
„Javljaj mi se svakodnevno."
To je značilo da će nastaviti da je podržava. Mogla je da razgovara s Hanimunom kad god je to želela. A Kinkejd je to znao.
„U redu", odgovorila je.
Izašli su.
Dok su napuštali Potkovicu, Džudi se slatko nasmejala Kinkejdu i ponovila reči koje je on izgovorio kada su pre četiri dana prvi put izlazili iz ove zgrade.
„Bio si odličan, Brajane. Nemoj ni zbog čega da brineš."

13


Dasti je u ponedeljak bio bolestan celog dana.
Melani je otišla u Silver Siti da kupi još neophodnih lekova protiv alergije. Ostavila je Dastija sa Cvetkom, koja je prolazila kroz iznenadnu materinsku fazu.
Vratila se uspaničena.
Sveštenik je bio u ambaru s Doom. Do ga je zamolio da proba prošlogodišnje vino. To je trebalo da bude berba s tragom oraha u mirisu, koja sporo sazreva, ali je zato dugotrajna. Sveštenik je predložio da se koriste lakše sorte grožđa sa nižih, osenčenijih padina doline, da vino bude u trenutku uočljivo, ali se Do protivio.
„Onda je ovo vino za prave znalce", rekao je. „Ne moramo se ulagivati kupcima iz supermarketa. Naše mušterije vole da godinama čuvaju vino u podrumu pre nego što ga otvore."
Sveštenik je znao da to nije bio pravi razlog zbog kojeg ga je Do pozvao da razgovaraju, ali se, ipak, složio.
„Nemoj da odbacuješ prosečne kupce oni su nam u ranim danima spasli živote."
„Pa oni nam ne mogu spasti živote sada", primetio je. „Svešteniče, zašto, jebi ga, radimo ovo? Moramo da odemo sa ove zemlje pre početka sledeće nedelje."
Sveštenik je potisnuo uzdah ozlojeđenosti. Za ime boga, pruži mi šansu! Skoro da sam gotov s tim, guverner ne može unedogled ignorisati zemljotrese. Samo mi je potrebno još malo vremena. Zašto nemaš poverenja?
Znao je da ne može da ubedi Doa tako što će ga kinjiti i laskati mu ili mu govoriti nekakva sranja. Kod njega pali samo logika. Prisilio je sebe da govori smireno, da bude ovaploćenje zdravog razuma.
„Možda si u pravu", velikodušno je rekao. Onda nije mogao da odoli, a da mu se ne naruga. „Pesimisti su često u pravu."
„Pa?"
„Sve što govorim jeste da sačekaš još šest dana. Nemoj sada da odustaneš. Ostavi vremena da se desi čudo. Možda se neće desiti. Ali, možda i hoće."
„Ne znam", rekao je Do.
Tada je Melani uletela s novinama u ruci.
„Moram da razgovaram s tobom", rekla je bez daha.
Sveštenikovo lice se ukočilo. Šta se dogodilo? Mora da se radi o zemljotresima a Do nije bio upoznat sa tom tajnom. Sveštenik se nacerio u stilu zar nisu žene čudne i izveo Melani iz ambara.
„Do ništa ne zna!", prasnuo je čim su dovoljno odmakli da on više nije mogao da ih čuje. „Šta, do đavola?"
„Pogledaj ovo!", rekla je, mašući mu novinama ispred nosa.
Bio je šokiran kad je ugledao fotografiju seizmičkog vibratora.
Na brzinu je prešao pogledom preko dvorišta i okolnih zgrada, ali nikoga nije bilo u blizini. U svakom slučaju, nije hteo da ovakav razgovor s Melani obavlja na otvorenom. ;
„Nećemo ovde!", energično je rekao. „Stavi prokleti papir ispod miške i hajdemo u moju kućicu."
Pribrala se.
Kroz malo naselje došli su do njegove kuće. Čim su ušli, uzeo je novine i ponovo pogledao sliku. Nije bilo sumnje. Nije umeo da pročita tekst ispod slike, naravno ni priču koja je stajala uz nju ali na fotografiji je bio prikazan kamion identičan onome koji je ukrao.
„Sranje", rekao je i bacio novine na sto.
„Pročitaj šta piše!", rekla je Melani.
„Ovde je suviše mračno", odgovorio je. „Reci mi ti šta piše."
„Policija traži ukradeni seizmički vibrator."
„Možemo se opkladiti da traži."
„Ne kažu ništa o zemljotresima", Melani je nastavila. „To je, otprilike, samo nekakva smešna priča o tome ko bi želeo da ukrade jednu od tih prokletih naprava."
„Ja ne padam na takve stvari", rekao je Sveštenik. „To ne može da bude slučajnost. Ova priča je o nama, čak i da nas ne spominju. Znaju kako smo izazvali zemljotres, samo još to nisu rekli štampi. Boje se da će izazvati paniku."
„A zašto su onda objavili sliku?"
„Da nam otežaju. Ovom slikom nam je onemogućeno da vozimo kamion na otvorenom putu. Svaki policajac Patrolne službe na autostradama Kalifornije će motriti." Iznervirano je udario pesnicom o sto. „Jebi ga, ne mogu im dozvoliti da me tako lako zaustave!"
„Šta ako vozimo noću?"
Razmišljao je o tome. Zavrteo je glavom.
„I dalje je suviše rizično. I noću ima policajaca na putu."
„Moram da proverim kako je Dasti", rekla je Melani. Bila je na ivici suza. ,,Oh, Svešteniče, on je tako bolestan nećemo moći da napustimo dolinu, zar ne? Bojim se. Nikada nećemo pronaći neko drugo mesto gde ćemo biti srećni, znam to."
Sveštenik ju je zagrlio da je ohrabri.
„Nisam još slomljen, ne brini. Šta još piše u novinama?"
Podigla je list.
„Ispred zgrade Biroa u San Francisku održanje protest." Osmehnula se kroz suze. „Okupila se grupa ljudi koja kaže da je Rajski čekić u pravu, da FBI treba da nas ostavi na miru i da guverner Robson treba da prestane sa izgradnjom elektrana."
Sveštenik je bio zadovoljan.
„Pa, nikad se ne zna. Još nekoliko stanovnika Kalifornije koji misle ispravno!" Na lice mu se ponovo vratio srećan izraz. „Ali, to mi ne pomaže da smislim kako ću da vozim kamion, a da me ne zaustavi prvi policajac koji ga vidi."
„Idem da pogledam Dastija", rekla je.
Sveštenik je krenuo s njom. U njenoj kućici Dasti je ležao na krevetu, iz očiju su mu tekle suze, lice mu je bilo crveno i dahtao je da uhvati vazduh. Cvetak je sedela pored njega i čitala mu naglas knjigu koja je na prednjoj korici imala sliku džinovske breskve. Sveštenik je dodirnuo svoju kćerku po kosi. Pogledala ga je i osmehnula mu se ne prestajući da čita.
Melani je napunila čašu vodom i dala Dastiju tabletu. Svešteniku je bilo žao Dastija, ali nije mogao da izbaci iz glave da se, zahvaljujući toj dečakovoj bolesti, komuni osmehnula sreća. Melani je bila uhvaćena u zamku. Verovala je da mora da živi na mestu gde je vazduh čist, ali nije mogla da pronađe posao van grada. Komuna je bila jedino rešenje. Ako bude morala da ode, možda će naći drugu sličnu komunu da je primi, ali možda i neće, a kako god bude, bila je suviše iscrpljena i obeshrabrena da se ponovo seli.
Postojalo je i nešto više, pomislio je. Duboko u njemu buktao je strašan bes. Nije znao uzrok tome, ali je bio dovoljno jak da je natera da prodrma zemlju, popali gradove i natera ljude da, vrišteći, beže iz svojih domova. Uglavnom je taj bes bio skriven ispod fasade seksepilne, ali neorganizovane mlade žene. Ali, ponekad, kada bi njena volja oslabila i kada bi se osetila uznemireno i nemoćno, taj bes se video.
Napustio ih je i krenuo prema Zvezdinoj kućici, brinući zbog kamiona. Možda će Zvezda imati neku ideju. Možda je postojao neki način da maskiraju seizmički vibrator tako da izgleda kao nekakva druga vrsta vozila, neki kamion koji prevozi „koka-kolu", ili kran, ili tako nešto.
Ušao je u kućicu. Zvezda je stavljala flaster na Ringovo koleno, a to je bilo nešto što je činila bar jednom dnevno. Sveštenik se osmehnuo svom desetogodišnjem sinu i rekao:
„Šta si učinio ovoga puta, kauboju?"
Onda je primetio Kostura. Ležao je na krevetu, potpuno obučen, ali duboko u snu ili, što je verovatnije, onesvešćen. Na neravnom drvenom stolu stajala je prazna boca „šardonea" iz dolina reke Silver. Kosturova usta bila su otvorena i lagano je hrkao.
Ringo je Svešteniku počeo da priča dugačku priču o tome kako se zaljuljao preko drveta i pokušao da pređe potok, ali ga Sveštenik uopšte nije slušao. Pogled na Kostura inspirisao ga je, a mozak je počeo grozničavo da mu radi.
Kada je Ringovo oderano koleno bilo previjeno, i kad je istrčao napolje, Sveštenik je ispričao Zvezdi o problemu u vezi sa seizmičkim vibratorom. Onda joj je saopštio i rešenje tog problema.
* * *

Sveštenik, Zvezda, i Hrast pomogli su Kosturu da skine veliku ceradu sa vozila luna-parka. Otkriveno vozilo bilo je sjajnih, drečavih boja: zeleni zmaj bljuvao je crveno-žutu vatru preko tri devojke koje su vrištale na stolicama i mogao se videti šljašteći natpis koji je značio, kako je Kostur objasnio Svešteniku,
„Zmajeva usta".
Sveštenik se obratio Hrastu.
„Odvešćemo ovo vozilo stazom i parkirati ga pored seizmičkog vibratora, a onda ćemo skinuti ove ofarbane ploče i fiksirati ih na kamion, da tako prekrijemo mašinu. Policajci traže seizmički vibrator, a ne vozilo zabavnog parka."
Hrast, koji je nosio kutiju za alat, pogledao je ploče izbliza, proučavajući način na koji su bile postavljene.
„Nema problema", rekao je posle jednog minuta. „Mogao bih to da uradim za jedan dan, ako bi mi jedan ili dvojica ljudi pomogli."
„A možeš li posle toga da vratiš ploče natrag, tako da Kosturovo vozilo izgleda isto?"
„Biće kao novo", obećao je Hrast.
Sveštenik je pogledao u Kostura. Velika prepreka u ovakvom planu bila je ta što je i Kostur morao da učestvuje. Nekada davno, Sveštenik bi u potpunosti imao poverenja u Kostura. On, je, ipak, bio Pirinčar. Možda se čovek na njega nije mogao osloniti da će se pojaviti na sopstvenom venčanju ali je umeo da čuva tajnu. Ipak, otkad je Kostur postao narkoman, sve je to propalo. Heroin je menjao ljudske mozgove. Narkoman bi bio u stanju da ukrade venčani prsten svoje majke.
Ali, Sveštenik je morao da rizikuje. Bio je očajan. Obećao je da će izazvati zemljotres za četiri dana i sada je morao da ispuni svoju pretnju. U suprotnom, sve bi bilo izgubljeno.
Kostur se spremno složio s planom. Sveštenik je očekivao da će on, možda, tražiti nadoknadu. Ipak, četiri dana je besplatno živeo u komuni, tako da je bilo kasno da svoj odnos sa Sveštenikom sada zasniva na komercijalnoj osnovi. Pored toga, kao član komune, Kostur je znao da je najveći greh koji se može zamisliti bio vrednovati stvari kroz novac.
Kostur će biti prepredeniji. Za dan ili dva tražiće od Sveštenika gotovinu da nabavi neku drogu. Sveštenik će se postarati za to kada i ako dođe do toga.
„Hajdemo da to obavimo", rekao je.
Hrast i Zvezda su se popeli s Kosturom u kabinu vozila luna-parka. Melani i Sveštenik krenuli su „kudom" oko kilometar i po do mesta gde je bio sakriven seizmički vibrator.
Sveštenik se pitao šta su ljudi iz FBI-ja još znali. Otkrili su da je zemljotres izazvan upotrebom seizmičkog vibratora. Da li su i dalje napredovali u istrazi? Uključio je radio u autu, nadajući se nekakvom izveštaju. Na radiju je pevala Koni Frensis „Provalu u tek slomljeno srce", hit koji je i po njegovim standardima bio zastareo.
Iza Kosturovog kamiona, „kuda" je poskakivao blatnjavom šumskom stazom. Sveštenik je primetio da je Kostur, iako se tek probudio iz pijanog sna, izuzetno sigurno upravljao ovom velikom opremom. Bilo je trenutaka kada je Sveštenik bio siguran da će se vozilo luna-parka zaglaviti u blatu, ali je ono ipak prošlo bez zaustavljanja.
Upravo kad su se približavali mestu gde je bio sakriven seizmički vibrator, na radiju su se začule vesti. Sveštenik je pojačao ton.
Prebledeo je od šoka.
„Federalni agenti koji istražuju slučaj terorističke grupe Rajski čekić izdali su foto-robot osumnjičenog", rekao e spiker. „Ime mu je Ričard Riki Grejndžer, ima četrdeset osam godina, a poslednja adresa mu je u Los Anđelesu."
Sveštenik je zavapio:
„Isuse Hriste!", i zgazio na kočnicu.
„Grejndžera takođe traže zbog ubistva u Šajlou, u Teksasu, koje se dogodilo pre devet dana."
„Šta?" Niko nije znao da je on ubio Marija, čak ni Zvezda.
Pirinčari su očajnički želeli da izazovu zemljotres koji bi možda ubio stotine ljudi, ali bi ipak bili užasnuti kad bi saznali da je francuskim ključem nasmrt prebio čoveka. Ljudi su nedosledni.
„To nije istina", Sveštenik je rekao Melani. „Ja nisam nikoga ubio."
Melani je buljila u njega.
„Da li je to tvoje pravo ime?", upitala je. „Riki Grejndžer?"
Zaboravio je da ona ne zna.
„Da", rekao je. Lupao je glavu da se seti ko zna njegovo pravo ime. Nije ga koristio već dvadeset pet godina, osim u Šajlou. Onda se setio da je išao u šerifovu kancelariju u Silver Sitiju da izvuče ćerku iz zatvora, i srce mu je zastalo na trenutak; zatim se setio da je zamenik šerifa pretpostavio da je njegovo prezime isto kao Zvezdino i nazvao ga 'gospodin Higins'. Hvala bogu.
Melani ga upita:
„Kako su došli do tvoje fotografije?"
„Nije to fotografija", rekao je. „To je foto-robot. To mora da je jedna od onih slika za identifikovanje koje oni izmišljaju."
„Znam na šta misliš", rekla je. „Samo što sada za to koriste kompjuterske programe."
„Postoji kompjuterski program za svaku prokletu stvar", promrmljao je Sveštenik. Sada mu je bilo drago što je promenio izgled pre nego što se zaposlio u Šajlou. Vredelo je čekati da mu izraste brada, vezivati kosu svakog dana i nositi sve vreme šešir. Ako bude imao sreće, foto-robot neće ni izdaleka podsećati na njegov sadašnji lik. Ali, bilo mu je potrebno da se osigura.
„Moram da nađem televizor", rekao je.
Iskočio je iz kola. Vozilo luna-parka zaustavilo se u blizini mesta gde su sakrili seizmički vibrator, a Hrast i Zvezda iziđoše. U nekoliko reči objasnio im je situaciju.
„Vi počinjete ovde dok ja odem do Silver Sitija", rekao je. „Povešću i Melani potrebno mi je i njeno mišljenje."
Vratio se u kola, a potom prođoše kroz šumu i krenuše prema Silver Sitiju.
U predgrađu varoši bila je nekakva prodavnica bele tehnike. Sveštenik je parkirao kola i oni su izašli napolje. Nervozno se osvrtao oko sebe. Još je bio dan. Šta ako sretne nekog ko je video njegov lik na televiziji? Sve je zavisilo od toga da li ta slika liči na njega. Morao je to da dozna. Morao je da rizikuje. Prišao je prodavnici.
U izlogu je bilo nekoliko televizora i na svima je bila ista slika. Na programu je bio nekakav kviz. Domaćin srebrnkaste kose u plavom odelu zadirkivao je sredovečnu ženu koja je nosila suviše šminke oko očiju.
Sveštenik se osvrnuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Pogledao je na sat: uskoro će sedam. Vesti će početi za nekoliko sekundi.
Domaćin srebrnkaste kose zagrlio je onu ženu i govorio u kamere. Čuo se aplauz publike koja je bila histerično oduševljena. Onda su počele vesti. Bilo je dvoje spikera, i muškarac i žena. Pričali su nekoliko sekundi.
Potom se na nekoliko ekrana pojavila crno-bela slika čoveka s velikom bradom i kaubojskim šeširom.
Sveštenik je zurio u tu sliku.
Slika uopšte nije podsećala na njega.
„Šta misliš?", upitao je.
„Čak ni ja ne bih znala da si to ti", rekla je Melani.
Preplavio ga je talas olakšanja. Njegovo prerušavanje bilo je uspešno. Brada mu je promenila oblik lica, a šešir je prikrio najveći deo njegove karakteristične, duge, guste, talasaste kose. Možda čak ni on sam ne bi prepoznao tu sliku da nije znao da je to trebalo da bude on.
Opustio se.
„Hvala ti, bože hipika", rekao je.
Svi ekrani su zatreperili i pojavila se druga slika. Sveštenik je bio šokiran kada je na desetak ekrana video policijsku fotografiju sebe sa devetnaest godina. Bio je toliko mršav da mu je lice izgledalo kao kost i koža. Sada je bio u dobroj kondiciji, ali u mladosti se drogirao, pio i nikada nije redovno jeo, tako da je bio pravi skelet. Lice mu je bilo upalo, izraz sumoran. Kosa mu je bila duga, prava i slaba i imao je frizuru kao Bitlsi koja mora da je već tada izašla iz mode.
Sveštenik je upitao:
„Da li bi me prepoznala?"
„Da", rekla je. „Po nosu." Pogledao je ponovo. Bila je u pravu; na slici se mogao videti njegov karakteristično uzak nos, koji je ličio na iskrivljeni nož. Melani je dodala: „Ali, verujem da te niko drugi ne bi prepoznao, a sigurno ne nepoznati ljudi."
„To sam i ja pomislio."
Obavila ga je rukom oko struka i saosećajno stisla.
„Izgledao si tako nevaljalo kad si bio mlad."
„Pretpostavljam da jesam."
„Gde su, uopšte, pronašli tu sliku?"
„Iz mog policijskog dosijea, pretpostavljam."
Podigla je pogled prema njemu.
„Nisam znala da imaš dosije u policiji. Šta si uradio?"
„Hoćeš spisak?"
Bila je šokirana i nije to odobravala. Nemoj mi moralisati, dušo sećaš li se ko nam je rekao kako da izazovemo zemljotres.
„Odrekao sam se života kriminalca kad sam došao u dolinu", rekao je. „Nisam ništa loše uradio u sledećih dvadeset pet godina dok nisam tebe sreo."
Namrštila se. Shvatio je da o sebi nije razmišljala kao o kriminalcu. U sopstvenim očima ona je bila normalna građanka, vredna poštovanja, koja je iz očaja primorana i izvrši ovo delo. Još je verovala da spada u drugačiju vrst ljudi od one koja je pljačkala i ubijala.
Shvati to kako god hoćeš, srce samo se drži plana.
Ono dvoje spikera ponovo su se pojavili i na ekranu se video oblakoder. Jedan red teksta prikazanje u dnu ekrana. Sveštenik nije morao da zna da ga pročita: prepoznao je to mesto. Bila je to zgrada Biroa gde je FBI imao odeljenje za San Francisko. Protest se nastavljao, a Sveštenik se setio onoga o čemu mu je Melani čitala iz novina. Oni su protestovali u znak podrške Rajskom čekiću, rekla je. Grupa ljudi s plakatima i električnim megafonima nasrtala je na grupu koja je ulazila u zgradu.
Kamera je zumirala mladu ženu s azijskom primesom u crtama lica. Bila je egzotično lepa, što je Sveštenika jako privuklo. Bila je vitka i nosila je elegantan komplet s pantalonama, ali je imala opasan pogled koji je značio: ne zajebavaj se sa mnom. Laktovima se probijala kroz gomilu, dok joj se na licu očitavala smirena neumoljivost.
Melani je uzviknula:
„Oh, bože moj, to je ona!"
Sveštenik je bio zapanjen.
„Poznaješ tu ženu?"
„Srela sam je u subotu!"
„Gde?"
„U Majklovom stanu, kad sam išla po Dastija."
„Ko je ona?"
„Majki ju je predstavio samo kao Džudi Medoks. Nije rekao ništa o njoj."
„Šta ona radi u zgradi Biroa?"
„Upravo ovde na ekranu to i piše: 'Agent FBI-ja, Džudi Medoks, zadužena za slučaj Rajski čekić'. Ona je taj detektiv koji nam je za petama!"
Sveštenik je bio fasciniran. Da li je ovo njegov neprijatelj? Bila je divna. Sam pogled na nju na televiziji naterao ga je da poželi da vrhovima prstiju dodirne njenu zlatnu kožu.
Trebalo bi da budem uplašen, a ne napaljen. Ona je izuzetan detektiv. Otkrila je sve o seizmičkom vibratoru i došla do mog imena i slike. Pametna je i brzo radi.
„A ti si je srela kod Majkla?"
„Da."
Sveštenik je bio prestravljen. Suviše je blizu. Upoznala je Melani! Intuicija mu je govorila da od ovog agenta vreba velika opasnost. Činjenica da ga je toliko privukla kada ju je nakratko video na televiziji, samo je pogoršavala stvari. Izgledalo je kao da ona ima nekakvu moć nad njim.
Melani je nastavila:
„Majki nije rekao da ona radi za Federalni biro. Pomislila sam da mu je to nova devojka, tako da sam je nekako otpisala. S njom je bio i neki stariji čovek, rekla je da joj je to otac, iako on nije izgledao kao Azijat."
„Nije važno da li mu je devojka ili nije, ne dopada mi se to što nam se toliko približila!"
Okrenuo se i polako pošao prema kolima. U glavi mu je bubnjalo. Možda i nije bilo toliko iznenađujuće što se agent na takvom slučaju konsultovao s vodećim seizmologom. Agent Medoks razgovarala je sa Majklom iz istog razloga iz kog i Sveštenik: poznavao je zemljotrese. Sveštenik je pretpostavio da joj je Majki pomogao da ovo dovede u vezu sa seizmičkim vibratorom.
Šta joj je još rekao?
Seli su u kola, ali Sveštenik nije uključio motor.
„Ovo je loše po nas", rekao je. „Veoma loše."
„Šta je u tome loše?", rekla je Melani, braneći se. „U redu je ako Majki želi da se zajebava s agentom Istražnog biroa. Možda ga pali da mu ona gura pištolj u dupe. Baš me briga."
Nije joj bilo svojstveno da se izražava ovako vulgarno. Stvarno je potresena.
„Ono što je loše jeste mogućnost da ta žena od Majkla dobije iste informacije koje je dao i nama."
Melani se namrštila.
„Ne shvatam."
„Razmisli. Šta je Medoksovoj na umu? Ona se pita: koja je sledeća meta Rajskog čekića? Majki može da joj pomogne tako što će proučiti podatke kojima raspolaže, baš kao što si i ti učinila. I on će otkriti na kojim je mestima najverovatnije izazivanje potresa. Onda nastupa FBI, koji navedene lokacije stavlja pod prismotru čekajući da se pojavi seizmički vibrator."
„Nikada mi to nije palo na pamet", priznala je Melani, zureći u njega. „Moj prokleti, jebeni muž, kopilan, i njegova drolja iz Biroa sve ovo mogu da nam sjebu... Da li to hoćeš da mi kažeš?!"
Sveštenik je pogledao u nju. Izgledala je kao da je spremna da mu prereže grkljan.
„Smiri se, hoćeš li?"
„Do đavola."
„Sačekaj minut." Svešteniku je sinulo. Melani je bila veza. Možda je mogao da otkrije šta je Majki rekao prelepom agentu FBI-ja... „Mora da postoji način da se ovo sredi. Reci mi nešto. Šta sada osećaš prema Majklu?"
„Otprilike ništa. Gotovo je i ja se radujem zbog toga. Jedino se nadam da ćemo moći da se razvedemo bez mnogo neprijateljstva, to je sve."
Sveštenik ju je pažljivo proučavao. Nije joj verovao. Ono što je osećala prema Majklu bio je bes.
„Moramo da saznamo da li je Biro stavio pod prismotru moguće lokacije zemljotresa a ako jeste, koje su. Mislim da ti on to može reći."
„Zašto bi to učinio?"
„Verujem da je još na neki način zagrejan za tebe."
Ona je zurila u njega.
„Svešteniče, o čemu se ovde, do đavola, radi?"
Sveštenik je duboko uzdahnuo.
„Ispričao bi ti sve ako bi spavala s njim."
„Jebi se, Svešteniče, neću to da uradim. Jebi se!"
„Mrzim što sam to rekao." To je bilo tačno. Nije želeo da ona spava s Majklom. Verovao je da niko ne treba da vodi ljubav ni sa kim s kim to ne želi. Od Zvezde je saznao da je najodvratnija stvar u braku ta što da je pravo jednoj osobi da vodi ljubav s drugom. Tako je cela ova zamisao bila izdaja sopstvenih verovanja. „Ali, nemam izbora."
„Zaboravi", rekla je Melani.
„U redu", pomirio se. „Žao mi je što sam te to zamolio." Uključio je motor. „Jednostavno bih želeo da mogu da smislim neki drugi način."
Nekoliko minuta ćutke su se vozili kroz planine.
„Žao mi je, Svešteniče", napokon je progovorila. „Jednostavno, ne mogu to da uradim."
„Rekao sam ti već, ne brini zbog toga."
Sišli su s druma i krenuli niz dugačku, neravnu stazu prema komuni. Vozilo luna-parka više se nije videlo sa staze; Sveštenik je pretpostavio da su ga Zvezda i Hrast sakrili preko noći.
Parkirao je na kraju staze, na kružnoj čistini. Dok su u sumrak išli kroz šumu do sela, uhvatio je Melani za ruku. Posle kratkog oklevanja, prišla mu je bliže i nežno mu stisla šaku.
Posao u vinogradu bio je završen. Vreme je bilo toplo, pa je postavljen veliki sto u dvorištu ispred kuhinje. Nekoliko dece iznosilo je tanjire i pribor dok je Spori sekao dugačku veknu domaćeg hleba. Na stolu su stajale boce s vinom koje je pravila sama komuna, a iznad njih, u vazduhu, lelujao je miris začina.
Sveštenik i Melani otišli su do njene kućice da provere kako je Dasti. Odmah su videli da mu je bolje. Mirno je spavao. Otoci su spali, nos je prestao da mu curi i disanje mu je bilo normalno. Cvetak je zaspala na stolici pored kreveta, s rasklopljenom knjigom na krilu.
Sveštenik je posmatrao kako Melani ušuškava usnulog dečaka i ljubi ga u čelo. Pogledala je odozdo u Sveštenika i prošaputala:
„Ovo je jedino mesto gde mu je ikad bilo dobro."
„To je jedino mesto gde je meni ikad bilo dobro", Sveštenik je tiho rekao. „To je jedino mesto gde je svet ikad bio dobar. Zato i moramo da ga sačuvamo."
„Znam", razumela je. „Znam."

13


Odeljenje FBI-ja za suzbijanje domaćeg terorizma u San Francisku nalazilo se u uskoj sobi duž jedne strane zgrade Biroa. Sa svojim radnim stolovima i pregradama, prostorija je ličila na milion drugih kancelarija, izuzev što su mladi muškarci s kratkim rukavima i žene u modernim kompletima nosili pištolje u futrolama na bokovim ili ispod miške.
U sedam sati, u utorak ujutru, stajali su ili sedeli na uglovima stolova, ili su se naslanjali na zid, neki pijući kafu iz plastičnih čaša, drugi držeći olovke i blokove, spremni da hvataju beleške. Celo odeljenje, osim načelnika, sada je primalo naređenja od Džudi. Čuo se prigušeni žagor.
Džudi je znala o čemu oni razgovaraju. Usprotivila se aktuelnom SAZ-u i pobedila. To se nije često dešavalo.! Za jedan sat ceo sprat će živnuti od glasina i ogovaranja. Neće biti iznenađena kad do kraja dana čuje da ga je pobedila zato što je u ljubavnoj vezi s Alom Hanimunom.
Buka je utihnula kad je ustala i obratila im se:
„Molim vas za malo pažnje."
Jedan trenutak posmatrala je ovu grupu ljudi i osetila poznato oduševljenje. Svi su oni bili sposobni, predani, lepo obučeni, pošteni i pametni, najpametniji mladi ljudi u Americi. Bila je ponosna što radi s njima. Počela je da govori.
„Podelićemo se u dva tima. Piter, Džek, Sali i Li proveravaće potencijalne osumnjičene prema slici Rikija Grejndžera koju imamo."
Dodala je papir s instrukcijama na kojima je radila cele noći. Upitnik će omogućiti agentima eliminaciju i selekciju osumnjičenih, odnosno procenu koji od njih zavređuju da ih poseti agent ili neki policajac iz susedstva. Mnogi ljudi, identifikovani kao „Riki Grejndžer" mogli su odmah da budu isključeni: amerikanci afričkog porekla, ljudi sa stranim akcentom, dvadesetogodišnjaci, niske osobe. S druge strane, agenti će biti pripravni da posete sve osumnjičene koji odgovaraju opisu i koji nisu bili kod kuće dve nedelje, tokom kojih je Grejndžer radio u Šajlou u Teksasu.
„Dejv, Luiz, Stiv i Ešok biće u drugom timu. Vi ćete raditi sa Sajmonom Sperouom, i proveravati osumnjičene na osnovu snimljenog glasa žene koja je telefonirala Džonu Trutu. Uzgred, neki od ljudi koji su zvali spominju ploču sa pop muzikom. Zamolili smo Džona Truta da to objavi u svojoj sinoćnjoj emisiji." Džudi nije ovo lično uradila: osoba zadužena za odnose s medijima razgovarala je s Trutovim producentom. „Može se dogoditi da nas građani zovu u vezi s tim." Dala im je još jedan upitnik s različitim pitanjima.
„Radža."
Najmlađi član tima samouvereno se nacerio.
„Uplašio sam se da si zaboravila na mene."
„Ni u snu", rekla je i svi su se nasmejali. „Radža, želim da pripremiš kratak upitnik koji će stići do svih odeljenja policije, a naročito do Patrolne službe na autoputevima Kalifornije, s uputstvima kako da prepoznaju seizmički vibrator." Podigla je ruku. „I, molim vas, bez viceva na temu vibratora." Ponovo su se nasmejali. „Sada ću obezbediti dodatno ljudstvo i još radnog prostora. U međuvremenu, znam da ćete dati sve od sebe. Još nešto."
Zastala je, birajući reči. Morala je da ih impresionira važnošću zadatka ali je osećala da mora da prećuti informaciju da Rajski čekić zaista može prouzrokovati zemljotrese.
„Ovi ljudi pokušavaju da ucene guvernera Kalifornijc. Kažu da mogu da učine da dođe do zemljotresa." Slegnula je ramenima. „Ja vam ne kažem da mogu. Ali, nikako ne mojte isključiti takvu mogućnost. U svakom slučaju, potrebno je da razumete da je ovaj zadatak veoma, veoma ozbiljan." Ponovo je zastala, a onda im se obratila: „Bacimo se na posao."
Svi su se vratili na svoja mesta.
Džudi je napustila prostoriju i žurnim koracima krenula hodnikom do kancelarije SAZ-a. Zvanični početak radnog vremena bio je u osam i petnaest, ali se mogla opkladiti da je Brajan Kinkejd došao ranije. Sigurno je čuo da je ona pozvala tim na kratak sastanak u sedam sati, i svakako je želeo da zna šta se događa. Ona je nameravala da ga o tome obavesti.
Njegova sekretarica još nije bila stigla. Džudi je pokucala i ušla.
Kinkejd je sedeo u velikoj stolici na koju je okačio sako i izgledao je kao da nema šta da radi. Na stolu se nalazila jedino pogačica s mekinjama, jednom zagrižena, i omot od nje. Pušio je. U kancelarijama FBI-ja pušenje nije bilo dozvoljeno, ali Kinkejd je šef, tako da nije postojao niko ko bi mu to mogao zabraniti. Neprijateljski je pogledao Džudi i rekao:
„Ako bih te zamolio da mi skuvaš šoljicu kafe, pretpostavljam da bi me nazvala šovinističkom svinjom."
Nije bilo šanse da mu ona skuva kafu. On bi to shvatio kao podsticaj da nastavi da gazi po njoj. Ali, želela je da zvuči pomirljivo.
„Doneću ti kafu", rekla je. Podigla je slušalicu i pozvala sekretaricu Odeljenja za suzbijanje domaćeg terorizma. „Roza, da li bi mogla da dođeš do načelnikove kancelarije i pripremiš kafu za gospodina Kinkejda?... Hvala."
I dalje je izgledao ljutito. Ovim postupkom nije uspela da ga pridobije. Verovatno je smatrao da ga je, time što mu je naručila kafu umesto da je sama skuva, na neki način nadmudrila.
Krajnji rezultat, ne mogu pobediti.
Prešla je na posao.
„Što se tiče onog ženskog glasa sa trake, imam više od hiljadu osoba koje se mogu smatrati osumnjičenima. Pretpostavljam da ćemo dobiti još više poziva u vezi sa slikom Rikija Grejndžera. Sa samo devetoro ljudi, do petka ne mogu ni da počnem da vršim procenu. Potrebno mi je još dvadeset agenata."
Počeo je da se smeje.
„Neću angažovati dvadesetoro ljudi za to sranje od zadatka."
Ignorisala je to.
„Obavestila sam Informativni centar za strategijske operacije." ICSO je obračunski zavod koji deluje iz kancelarije neprobojne za bombe u Huver Bildingu u saveznoj državi Vašington. „Pretpostavljam da će, čim vesti stignu do štaba, oni poslati neke ljude ako ni zbog čega drugog, onda bar da prisvoje deo našeg uspeha."
„Nisam ti rekao da obavestiš Informativni centar."
„Želim da sazovem Udružene antiterorističke snage, tako da ćemo imati delegate iz odeljenja policije, carine i Savezne službe za zaštitu, i svi će morati negde da sednu. Počevši od četvrtka uveče, planiram da držim pod prismotrom najverovatnije lokacije za sledeći zemljotres.
„Neće biti zemljotresa!"
„Biće mi potrebno dodatno osoblje i za tako nešto."
„Zaboravi."
„Ni ovde u kancelariji nema dovoljno prostora. Moraćemo da premestimo naš Centar za hitne operacije na neko drugo mesto. Sinoć sam proveravala zgradu Prezidio." Prezidio je bila nekorišćena vojna baza blizu mosta Golden Gejt. Oficirski klub sasvim je pogodan za smeštaj, mada je neki odrpanac živeo tamo i to mesto je užasno smrdelo. „Koristiću plesnu salu u oficirskom klubu."
Kinkejd je ustao.
„Gora si od samog đavola!", uzviknuo je.
Džudi je uzdahnula. Nije bilo načina da se ovo završi, a da ona ne postane doživotni neprijatelj Brajana Kinkejda.
„Uskoro ću morati da pozovem gospodina Hanimuna", zapretila je. „Da li želiš da mu kažem da odbijaš da mi pružiš ljudstvo koje mi je potrebno?"
Kinkejd je bio rumen od besa. Gledao je u Džudi kao da je želeo da izvadi pištolj i da je raznese. Konačno je rekao:
„Tvoja karijera u Federalnom birou je gotova, znaš li to."'
Verovatno je bio u pravu, ali ju je zabolelo kad je to izgovorio.
„Nikada nisam imala nameru da se svađam s to bom, Brajane", rekla je, boreći se da joj glas zvuči tiho i razumno. „Ali, ti si me zajebavao. Zaslužila sam unapređenje kad sam uklonila braću Fung. Umesto toga, ti si unapredio svog ortaka, a meni dao neki usrani zadatak. Nije trebalo to da uradiš. To je bio neprofesionalan potez."
„Nemoj ti da mi govoriš kako da..."
Nadglasala ga je.
„A kada se taj usrani zadatak pokazao velikim slučajem, oduzeo si mi ga, a onda ga sjebao. Svaka loša stvar koja se dogodila, bila je tvoja prokleta greška. A sad se tu nešto duriš. Dobro, znam da ti je ponos povređen, i znam da su ti osećanja povređena, i samo želim da razumeš da me baš zabole za to."
Buljio je u nju poluotvorenih usta.
Otišla je do vrata.
„Razgovaraću s Hanimunom u devet i trideset", naglasila je. „Do tada bih volela da se mom timu priključi neki stručnjak za logistiku od autoriteta, da organizuje ljudstvo koje mi je potrebno i da postavi komandna mesta u oficirskom klubu. Ako to ne dobijem, reći ću Hanimunu da pozove Vašington. Ti si na potezu." Izašla je i zalupila vratima.
Osetila je da ju je razveselio ovaj nemilosrdan čin. Na svakom koraku morala je da se bori, tako da je odlučila da to čini beskompromisno. Nikada ponovo neće moći da radi s Kinkejdom. Najviše starešine Biroa u ovakvoj situaciji bi se stavile na stranu starijeg po činu. Gotovo je bilo sigurno da je propala. Ali, ovaj slučaj joj je važniji od karijere. Stotine života mogle bi biti stavljene na kocku. Ako bi sprečila katastrofu i uhvatila teroriste, uspela bi da se dostojanstveno povuče i otera sve do đavola.
Sekretarica sa Domaćeg terorizma nalazila se u prostoriji ispred Kinkejdove kancelarije i punila kafomat.
„Hvala, Roza", reče joj Džudi, prolazeći pored nje. Vratila se na Odeljenje domaćeg terorizma. Zazvonio joj je telefon . „Džudi Medoks."
„Džon Trut ovde."
„Halo!" Bilo je neobično čuti poznati glas sa radija na drugoj strani žice. „Poranili ste na posao!"
„Kod kuće sam, ali me je moj producent upravo pozvao. Sekretarica u radio-stanici bila je prebukirana pozivma, pošto su ljudi cele noći zvali u vezi sa onom ženom Rajskog čekića."
Nije trebalo da Džudi direktno razgovara s pripadniima medija. Svi ovakvi kontakti trebalo je da idu preko Biroovog stručnjaka za medije, Medž Keli, mladog agenta s diplomom žurnalistike. Ali, Trut nije tražio Džudinu izjavu on joj je davao informacije. A ona je bila u prevelikoj žurbi da bi sada upućivala Truta na Medž.
„Dobre vesti?", upitala je.
„Veoma dobre. Imam dvoje ljudi koji se sećaju naziva ploče."
„Bez šale?", Džudi će oduševljeno.
„Ona žena je recitovala poeziju dok je u pozadini svirala psihodelična muzika."
„Bljak."
„Da, da", nasmejao se. „Album se zove Kiša svežih belih rada. To je, izgleda, i ime benda, ili 'grupe', kako se tada govorilo."
Činilo joj se da je Trut prijatan i prijateljski raspoložen čovek. Nimalo nije ličio na onog pakosnika kakav je bio na radiju. Možda je to bila samo gluma. Ali, čovek nikad ne može da veruje ljudima iz medija. Džudi je priznala:
„Nikada nisam čula za njih."
„Ni ja. To je bilo pre mog vremena, pretpostavljam. Sasvim sigurno nemam taj disk u radio-stanici."
„Da li vam je neko od slušalaca dao kataloški broj ili možda naziv na omotu ploče?"
„Ne. Moj producent ih je oboje nazvao, ali oni, u stvari, nemaju ploču već se samo sećaju da je snimljena."
„Do đavola. Pretpostavljam da ćemo pozvati sve kompanije za proizvodnju ploča. Pitam se da li čuvaju podatke o tako starim stvarima..."
„Taj album je možda izdala neka marginalna produkcijska kuća koja više ne postoji... Da li biste želeli da čujete šta bih ja uradio?"
„Naravno."
„Hejt-Ešberi je prepun prodavnica polovnih ploča, a njihovi prodavci žive izmešteni u vremenu. Ja bih kod njih proverio."
„Dobra ideja hvala."
„Molim. A sada da vas pitam, kako napreduje istraga?"
„Nešto smo uspeli da rasvetlimo. Može li naš predstavnik za štampu da vas pozove kasnije i da vam saopšti detalje?"
„Ma dajte! Upravo sam vam učinio uslugu, zar ne?"
„Naravno da jeste i ja bih volela da mogu da vam dam intervju, ali agentima nije dozvoljeno da bez posrednika razgovaraju s medijima. Stvarno mi je žao."
Ton mu je postao agresivan.
„Da li je to vaše hvala našim slušaocima što vas zovu i daju vam informacije?"
Na pamet joj pade užasna misao.
„Da li snimate ovo?"
„Ne smeta vam, zar ne?"
Spustila je slušalicu. Sranje. Upala je u zamku. Razgovarati s medijima bez ovlašćenja bilo je nešto što je FBI nazivao „hodanje po žici", zbog čega ste mogli biti otpušteni. Ako Džon Trut bude emitovao traku s njihovim razgovorom, Džudi će biti u nevolji. Mogla bi da se opravda objašnjenjem da joj je informacija koju je Trut nudio bila hitno potrebna. Pristojan šef verovatno bije pustio da prođe samo s ukorom, ali Kinkejd će to iskoristiti u najvećoj mogućoj meri.
Do đavola, Džudi, već si u takvim nevoljama da ovo neće pogoršati stvar.
Radža Kan je prišao njenom stolu s listom papira u ruci.
„Da li bi volela da pogledaš memorandum kojim se policija upućuje kako da prepozna seizmički vibrator."
To je bilo baš brzo.
„Zašto ti je bilo potrebno toliko vremena?", upitala je, zadirkujući ga.
„Morao sam da proverim kako se piše 'seizmički'."
Nasmejala se i preletela pogledom preko uputstva koje je napisao. Bilo je dobro.
„Ovo je sjajno. Pošalji ga." Vratila mu je papir. „A sada, imam još jedan posao za tebe. Tražimo muzički album pod imenom Kiša svežih belih rada. Iz šezdesetih."
„Zezaš?"
Nacerila se.
„Da, može se namirisati nešto hipi u svemu tome. Glas na traci pripada ženi iz Rajskog čekića, a nadam se da ćemo pronaći i njeno ime. Ako ta ploča i dalje postoji, možda ćemo otkriti i njenu poslednju poznatu adresu. Želim da stupiš u kontakt sa svim vodećim produkcijama ploča, a onda i sa svim prodavnicama koje prodaju retke primerke."
Pogledao je na sat.
„Nema još devet, ali mogu da počnem od Istočne obale."
„Kreni."
Radža je otišao do svog stola. Džudi je podigla slušalicu i okrenula broj štaba policije.
„Poručnika Medoksa, molim vas." Trenutak kasnije, on se javio. Rekla je: „Bo, ja sam."
„Zdravo, Džudi."
„Vrati film u kasne šezdesete, kada si još znao koja je muzika u modi."
„Moraću da se vratim još dalje. Rane šezdesete, kasne pedesete, to je moje doba."
„Baš šteta. Mislim da je žena iz Rajskog čekića snimila ploču s bendom po imenu Kiša svežih belih rada."
„Moje omiljene grupe zvale su se Frenki Rok i Rokabili. Nikada mi se nisu dopadale one koje imaju imena cveća u svom nazivu. Žao mi je, Džudi, nikada nisam čuo za te tvoje."
„Dobro, vredelo je pokušati."
„Slušaj, drago mi je što si nazvala. Razmišljao sam o tom tvom tipu, Rikiju Grejndžeru on stoji iza te žene?" '
„Mi tako mislimo."
„Znaš, on je tako obazriv, dobro planira, mora da gori od želje da sazna šta nameravate."
„Zvuči logično."
„Mislim da je FBI verovatno već razgovarao s njim."
„Misliš?" Ako je Bo bio u pravu, to je ulivalo neku nadu. Bilo je takvih zločinaca koji su se uvlačili u istragu, prilazili policiji predstavljajući se kao očevici ili ljubazne komšije sa šoljicom kafe u ruci, a onda pokušavali da privole policajce da ćaskaju s njima o tome kako napreduje slučaj. „Ali Grejndžer je, izgleda, krajnje oprezan."
„U njemu se verovatno odvija unutrašnja borba između straha i radoznalosti. Ali, obrati pažnju na njegovo ponašanje smeo je kao sam đavo. Pretpostavljam da će radoznalost pobediti u toj borbi."
Džudi je klimnula glavom, iako je razgovarala telefonom. Boovu intuiciju vredelo je saslušati: ona je plod tridesetogodišnjeg iskustva u policiji.
„Nameravam da pregledam svaki izveštaj u vezi sa slučajem."
„Vidi ima li nečeg uvrnutog. Ovaj momak nikada ne čini normalne stvari. On je psihopata koji se nudi da prorekne gde će se sledeći zemljotres dogoditi ili nešto slično. Maštovit je."
„Važi. Još nešto?"
„Šta bi želela za večeru?"
„Verovatno neću biti kod kuće."
„Nemoj da preteruješ."
„Bo, imam na raspolaganju tri dana da uhvatim ove ljude. Ako ne uspem, na stotine ljudi može umreti! Ne mogu da mislim na večeru."
„Ako si umorna, može da ti promakne suštinski trag. Pravi pauze, ručaj, spavaj koliko ti je potrebno."
„Kao što si ti to uvek činio, a?"
Nasmejao se.
„Srećno."
„Zdravo."
Namrštena, spustila je slušalicu. Moraće da pregleda izveštaje o svim ispitivanjima koje je Marvinov tim sproveo u Kampanji Zelenih za Kaliforniju, kao i sve beleške o raciji u komuni Los Alamos i sve ostalo što je u kompjuteru. To bi trebalo da se nalazi u bazi podataka, dostupnoj svim kancelarijskim kompjuterima. Dodirnula je tastaturu i potražila program s imenikom. Dok je pogledom prelazila preko materijala, shvatila je da ih je previše da bi ona sama mogla sve da pregleda. Razgovarali su sa svim vlasnicima kuća u dolini reke Silver, a to je više od sto ljudi. Kad bude dobila pojačanje, odrediće mali tim da to uradi.
Šta još? Morala je da organizuje prismotru na mestima na kojima postoji mogućnost izazivanja zemljotresa. Majki joj je rekao da on može da joj napravi spisak takvih mesta. Bilo joj je drago što ima razloga da ga pozove. Okrenula je njegov broj. U glasu mu je osetila zadovoljstvo što ga je nazvala.
„Radujem se našem večerašnjem sastanku."
Sranje zaboravila sam na to.
„Vraćena sam na slučaj Rajskog čekića", rekla mu je.
„Da li to znači da večeras nemaš vremena?" Zvučao je potišteno.
Sigurno da nije mogla da razmišlja o večeri i o bioskopu.
„Volela bih da te vidim, ali neću imati mnogo vremena. Možemo, možda, da odemo na piće?"
„Naravno."
„Stvarno mi je žao, ali slučaj se brzo razvija. Pozvala sam te zbog onog spiska koji si mi obećao, onog o mogućim mestima zemljotresa. Da li si ga sastavio?"
„Ne. Uplašila si se da će vest procureti u javnost i izazvati paniku, pa sam zaključio da spisak može biti opasan."
„Sada mi je potreban."
„Važi, pogledaću u kompjuter."
„Možeš li da poneseš spisak sa sobom večeras?"
„Naravno. Kod 'Mortona', u šest?"
„Vidimo se tamo."
„Slušaj..."
„Još sam tu."
„Stvarno mi je drago što su te vratili na slučaj. Žao mi je što ne možemo da odemo na večeru, ali se osećam sigurnije kad znam da nas ti braniš od loših momaka. Zaista tako mislim."
„Hvala." Kad je spustila slušalicu ponadala se da zaslužuje njegovo poverenje.
Još tri dana.
* * *

Do popodneva, u Centru za hitne operacije svi su već bili na nogama i u velikom poslu.
Oficirski klub ličio je na kakvu špansku vilu. Unutrašnjost je bila mračna imitacija kantri kluba, s jeftinim panelima, lošim muralima i ružnim svetlima. Vonj onog smrdljivca još nije izvetrio.
Plesna dvorana, nalik na pećinu, bila je uređena kao komandni štab. U jednom uglu nalazio se odeljak Glavne komande, zapravo veliki sto za kojim su sedeli glavni ljudi iz najvažnijih službi uključenih u rešavanje aktuelne krize, uključujući policiju San Franciska, vatrogasce, medicinsku ekipu odeljenje hitne službe, i guvernerovog predstavnika. Stručnjaci iz štabova koji su se u tom trenutku nalazili u mlažnjaku FBI-ja, na putu iz Vašingtona ka San Francisku, ovde će sedeti.
Po čitavoj prostoriji grupisani su stolovi za različite timove koji će raditi na ovom slučaju: obaveštajni i istražni timovi, jezgro celog posla; pregovarački i timovi specijalnih jedinica koji će biti uključeni ukoliko dođe do otmice talaca; tim za administrativnu i tehničku podršku koji će se brojno uvećati ako dođe do eskalacije krize; tim pravnika za omogućavanje pravnih uslova za istragu, obezbeđivanje naloga za hapšenje i postavljanje uređaja za prisluškivanje; kao i ekipa za prikupljanje dokaza koja će biti upućena na bilo koje mesto zločina, ukoliko do njega dođe.
Laptop kompjuteri sa svih stolova povezani su u jednu mrežu. FBI je dugo koristio sistem kontrole zasnovan na informacijama sa papira, poznat pod nazivom Rapid Start, ali sada se on razvio u kompjuterizovanu verziju koja koristi softver „Majkrosofta". Ali, papiri se nisu sasvim izgubili. Table s informacijama prekrivale su zidove sobe: table koje pokazuju trenutno stanje potrage, table događaja, table osumnjičenih, table zahteva i table talaca. Ključni podaci i indicije biće ispisivani ovde, tako da svako može lako da ih vidi. Trenutno, na tabli osumnjičenih stajali su jedno ime Ričard Grejndžer i dve slike. Tabla trenutnog stanja traga prikazivala je sliku seizmičkog vibratora.
Prostorija je bila dovoljno velika da primi par stotina ljudi, ali sada ih je u njoj bilo svega četrdesetak. Uglavnom su bili grupisani oko stola obaveštajne i istražne službe. Razgovarali su telefonom, nešto ukucavali u kompjutere i iščitavali fajlove na ekranima. Džudi ih je podelila po timovima, a svaki je imao vođu koji je preko monitora nadzirao ostale, pa je ona na taj način, komunicirajući sa samo troje ljudi, mogla da prati koliko napreduju.
U vazduhu se osećalo da je sve podređeno što bržem izvršavanju zadatka. Svi su bili staloženi, ali su se maksimalno koncentrisali i radili svom snagom. Niko nije pravio pauzu za kafu, stajao pored fotokopir aparata da malo proćaska, niti izlazio napolje da popuši cigaretu. Kasnije, ako bi se situacija razvila u totalnu krizu, atmosfera bi se promenila, Džudi je to znala: vikalo bi se preko telefona, broj psovki bi se višestruko uvećao, živci bi im postali napeti, a njen bi posao u tom slučaju bio da im smiri strasti.
Setivši se Boovog saveta, dovukla je stolicu do Karla Tiobolda, sjajnog mladog agenta u modernoj tamnoplavoj košulji. On je bio na čelu tima koji je pregledao dosijee koje je prikupio Marvin Hejz.
„Je l' ima nešto?", upitala ga je.
Zavrteo je glavom.
„Ne znamo šta tačno tražimo, ali šta god da je, to još nismo našli."
Ona je klimnula glavom. Ovom timu dodelila je nejasan zadatak, ali ništa drugo nije ni mogla. Morali su da traže nešto vrlo neuobičajeno. Mnogo toga zavisilo je od intuicije svakog agenta ponaosob. Neki ljudi mogu da nanjuše prevaru čak i sedeći pored kompjutera.
„Možemo li biti sigurni da imamo baš sve u arhivi?", pitala je.
Karl je slegnuo ramenima.
„Trebalo bi da imamo."
„Proveri da li su nešto beležili na hartiji."
„Oni ne bi trebalo da..."
„Ali, ljudi to, ipak, rade."
„U redu."
Roza ju je pozvala da se vrati u deo prostorije gde je bila smeštena najuža komanda jer ju je neko tražio da se javi na telefon. Bio je to Majki. Nasmešila se kad je podigla slušalicu.
„Zdravo."
„Zdravo. Imam jedan problem. Ne mogu s tobom da izađem večeras."
Bila je šokirana njegovim tonom. Zvučao je osorno i ne baš prijateljski. Tokom poslednjih nekoliko dana bio je topao i osećajan. Ali, sada je bio onaj Majki kakvog je upoznala na početku, onaj koji ju je oterao sa svojih vrata i rekao da zakaže prijem.
„Šta se dogodilo?", upitala je.
„Nešto je iskrslo. Žao mi je što moram da ti otkažem."
„Majkle, šta, do đavola, nije u redu?"
„U nekoj sam frci. Nazvaću te."
„Okej", rekla je.
Prekinuo je vezu.
Povređena, vratila je slušalicu u kućište aparata.
„Dobro, pa šta je sad ovo?", promrmljala je sebi u bradu.
Baš kad je počelo da mi se sviđa ovaj momak. Šta je s njim? Zašto ne može da ostane onakav kakav je bio u nedelju uveče? Ili onakav kao kad me je jutros pozvao ?
Karl Tiobold ju je prekinuo u razmišljanju. Izgledao je kao da je u nevolji.
„Marvin Hejz mi zadaje muke", rekao je. „Zaista imaju neke dokumente i na papirima, ali kad sam mu rekao da hoću da ih pogledam, on mi je otprilike rekao da za to nema šanse."
„Ne brini, Karle", umiri ga Džudi. „Ove stvari nam je samo nebo poslalo da nas nauče strpljenju i toleranciji. Idem pravo do njega da mu otkinem jaja."
Agenti koji su bili u blizini čuli su je i nasmejali se.
„Da li je to ono što podrazumeva strpljenje i toleranciju?", upitao je Karl, nacerivši se. „Moram to da upamtim."
„Pođi sa mnom, pokazaću ti", rekla je.
Izašli su napolje i uskočili u njen auto. Trebalo im je petnaest minuta da stignu do zgrade Biroa na Aveniji Golden Gejt. Dok su se peli liftom, Džudi je razmišljala kako da se postavi prema Marvinu. Da li da mu stvarno otkine jaja ili da bude pomirljiva? Pristup zasnovan na saradnji funkcioniše samo ako je i druga strana voljna za tako nešto. S Marvinom je ona verovatno odavno završila kad je saradnja u pitanju.
Oklevala je ispred vrata Odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala.
Okej, ja ću da budem Zina, ratnička princeza.
Ušla je unutra, Karl za njom.
Marvin je razgovarao telefonom, široko se iskezivši. Pričao je neki vic.
„Onda barmen kaže tipu, u susednoj sobi: imamo jazavca koji vam može pružiti najbolje pušenje..."
Džudi se nagnula nad njegov sto i glasno rekla:
„Kakvo si to sranje dao Karlu?"
„Neko me prekida, Džo", rekao je. „Odmah ću te nazvati." Spustio je slušalicu. „Šta mogu da učinim za tebe, Džudi?"
Prišla je još bliže i unela mu se u lice.
„Prekini da se kurčiš."
„Šta je s tobom?", rekao je, gotovo tužno. „Šta hoćeš da postigneš time što prevrćeš po mojim dokumentima? Kao da sam sasvim sigurno napravio neku prokletu grešku?"
Nije moralo da znači da je on napravio grešku. Kad se zločinac predstavlja organima istrage pod maskom prolaznika ili svedoka, on, po pravilu, nastoji da se uveri da nije osumnjičen. Tada nije u pitanju greška istražnih organa, ali obavezno upravo oni ispadnu glupi.
„Mislim da postoji mogućnost da si razgovarao sa zločincem", rekla je. „Gde su ti papiri s dokumentima?"
Popravio je svoju žutu kravatu.
„Sve što ovde imamo jesu neke zabeleške s konferencije za novinare koje nisu unete u kompjuter."
„Pokaži mi ih."
Uperio je prstom na kutiju s dosijeima koja je stajala na stolu pored zida.
„Posluži se."
Otvorila je dosije. Na vrhu se nalazila faktura za iznajmljivanje malog sistema za razglas koji je korišćen prilikom konferencije za novinare.
„Nećeš naći nijednu prokletu stvar", rekao je Marvin.
Možda je u pravu, ali morala je da pokuša i bilo je glupo i od njega što je ometa. Neko pametan bi rekao, „Hej, ako sam nešto prevideo, stvarno se nadam da ćeš ti to pronaći. Svi grešimo." Ali, Marvin se sada osećao suviše napadnutim da bi bio ljubazan. Jednostavno je morao da dokaže da Džudi nije u pravu.
Biće ponižavajuće ako zaista nije u pravu.
Počela je da pretura po papirima. Bilo je nekih faksova j iz novinskih kuća koje su se raspitivale o detaljima konfej rencije, beleška o tome koliko će stolica biti potrebno i spisak gostiju formular na koji su novinari bili zamoljeni da upišu svoja imena, nazive novinskih izdanja ili medijskih stanica koje su predstavljali. Džudi je preletela pogledom preko spiska.
„Šta je, do đavola, ovo?", iznenada je rekla. „Florens Šuberi, Srednja škola 'Ajzenhauer'?"
„Ona je želela da za školski list prati konferenciju za novinare", rekao je Marvin. „Šta je trebalo da uradimo, da je odjebemo?"
„Jesi li je proverio?"
„Ona je klinka!"
„Je li bila sama?"
„Doveo ju je otac."
Za formular je bila prikačena poslovna kartica.
„Piter Šuberi, firma Votkins, Kolfaks i Braun. Jeste li njega proverili?"
Marvin je oklevao, shvativši da je načinio grešku.
„Ne", najzad je priznao. „Brajan je odlučio da im dozvolimo da prisustvuju, a posle se više nisam zamarao njima."
Džudi je pružila Karlu formular s poslovnom karticom.
„Odmah nazovi ovog tipa", rekla je.
Karl je seo za najbliži sto i podigao slušalicu.
Marvin se još jogunio:
„Bilo kako bilo, zbog čega si toliko sigurna da smo razgovarali sa osumnjičenim?"
„Moj otac misli da jeste." Čim je to izgovorila, pokajala se.
Marvin se podrugljivo osmehnuo.
„O, znači tvoj tatica tako misli. Jesmo li spali na taj nivo? Proveravaš me zato što te je tatica savetovao da to uradiš?"
„Začepi, Marvine. Moj otac je slao bitange u zatvor dok si ti još piškio u krevet."
„Šta hoćeš ovim da postigneš? Hoćeš da mi smestiš? Tražiš nekoga na koga će pasti krivica kad ti ne uspeš?"
„Kakva sjajna ideja", odbrusila mu je. „Kako mi to ranije nije palo na pamet?"
Karl je spustio slušalicu i rekao:
„Džudi..."
„Da?"
„Piter Šuberi nikad nije bio u ovoj zgradi i nema ćerku. Ali je u subotu ujutru napadnut i opljačkan nedaleko odavde i novčanik mu je ukraden. U njemu su bile poslovne kartice.
Na trenutak zavlada muk, a onda Marvin opsova:
„Jebi ga."
Džudi je ignorisala činjenicu da se našao u nezgodnom položaju. Suviše je bila uzbuđena najnovijom vešću. Ove bi mogao biti čitav jedan novi izvor informacija.
„Pretpostavljam da nije ličio na foto-robot koji smo dobili iz Teksasa."
„Nimalo", potvrdi Marvin. „Bez brade, bez šešira. Imao je velike naočare i dugu kosu vezanu u rep."
„Verovatno se ponovo prerušio. Šta je s njegovom građom i ostalim fizičkim osobinama?"
„Visok, mršav."
„Tamne kose, tamnih očiju oko pedeset godina?"
„Da, da i da."
Džudi je skoro bilo žao Marvina.
„To je bio Riki Grejndžer, zar ne?"
Marvin je pogledao u pod kao da je želeo da se otvor i proguta ga.
„Mislim da si u pravu."
„Želela bih da ti napraviš novi foto-robot, molim te."
Klimnuo je glavom, i dalje ne gledajući u nju.
„Svakako."
„Dobro, a šta je s Florens Šuberi?"
„Pa, ona nas je nekako razoružala. Koji to terorista vodi devojčicu sa sobom?"
„Onaj koji je potpuno beskrupulozan. Kako je klinka izgledala?"
„Bela devojčica, dvanaest ili trinaest godina. Tamna kosa, tamne oči, mršava. Lepa."
„Bolje da uradiš i njen foto-robot. Misliš li da mu je stvarno ćerka?"
„O, naravno. Tako su izgledali. I liče. Nije odavala nikakve znake da je pod prinudom, ako na to misliš."
„Da. U redu, pretpostavljaću, za sada, da jesu otac i ćerka." Okrenula se prema Karlu. „Idemo odavde."
Izašli su. U hodniku, Karl joj je rekao:
„Vau! Stvarno si mu otkinula jaja."
Džudi je bila ushićena.
„Ali, sad imamo još nešto - klinku."
„Da. Samo se nadam da nikad nećeš uočiti neku moju grešku."
Zastala je i pogledala ga.
„Ovo nije bila greška, Karle. Svako može da zezne stvar. Ali, on je imao nameru da ometa istragu i da prikrije istinu. E, tu jeste pogrešio. I zato je i ispao onakav som. Ako napraviš grešku, priznaj je"
„Da", rekao je Karl. „Ali, mislim da ću pri tome prekrstiti noge."
* * *

Kasno uveče, Džudi je dobila prvo izdanje San Fransisko kronikla s dve nove slike u njemu: foto-robotom Florens Šuberi i novim foto-robotom Rikija Grejndžera, prerušenog u Pitera Šuberija. Ranije bi samo letimično pogledala fotografije pre nego što zamoli Medž Keli da ih pošalje novinama i televizijskim stanicama. Sada ih je, međutim, pomno proučavala pod svetlom stone lampe, pogođena sličnošću između Grejndžera i Florens. Oni jesu otac i ćerka, mora da jesu. Pitam se šta će se dogoditi s devojčicom ako strpam njenog taticu u zatvor?
Zevnula je i obrisala oči. Setila se Boovog saveta. „Pravi pauze, ručaj, spavaj koliko ti je potrebno." Bilo je vreme da ide kući. Noćna smena je već stigla.
Vozeći se kući, u glavi je premotala film ispunjen onim što se desilo minulog dana, sumirajući šta je sve postigla. Stojeći na semaforu i posmatrajući dvostruke redove uličnih svetala kako se beskrajno smenjuju duž Gijeri bulevara, shvatila je da joj Majki nije poslao spisak eventualnih mesta na kojima se može očekivati zemljotres.
Otkucala je na svom auto-telefonu njegov broj, ali se niko nije javio. Iz nekog razloga, to joj je zasmetalo. Kad se zaustavila na sledećem semaforu, pokušala je ponovo, ali je ovog puta bilo zauzeto. Pozvala je centralu svoje firme i zamolila da provere kod „Pacifik telekomunikacija" da li je neko na toj liniji. Operater ju je nazvao i rekao da nema nikoga. Telefon je bio iščupan iz zida.
Znači, kod kuće je, ali se ne javlja na telefon.
Zvučao je čudno kad ju je nazvao da otkaže sastanak s njom. Bio je takav; umeo je da bude šarmantan i ljubazan, a onda bi se naglo promenio i postao težak i arogantan. Ali, zašto je isključio telefon? Džudi se osećala nelagodno.
Pogledala je u sat na instrument tabli. Bilo je nešto pre jedanaest.
Ostala su još dva dana.
Nemam vremena da se zajebavam.
Okrenula je kola i uputila se ka Berkliju.
U ulicu Juklid stigla je u jedanaest i petnaest. U Majklovom stanu bila su upaljena svetla. Ispred zgrade nalazio se stari narandžasti „subaru". I ranije je viđala ovaj auto, ali nije znala čiji je. Parkirala je iza njega i pozvala Majkla preko interfona.
Niko nije odgovarao.
Bila je zabrinuta. Majki je imao informacije od suštinske važnosti. Danas, kada mu je postavila ključno pitanje, on je brzo otkazao sastanak, a onda pokazao nezainteresovanost za dalji razgovor s njom.
To je bilo sumnjivo.
Pitala se šta da radi. Možda bi trebalo da pozove pojačanje i provali. On je možda vezan ili mrtav tamo unutra.
Vratila se do svog auta i podigla voki-toki, ali je oklevala. Kada čovek isključi telefon iz zida u jedanaest uveče, to ukazuje na bezbroj stvari. Možda je želeo da spava. Možda je povaljivao nešto... Majki je izgledao suviše zainteresovan za Džudi da bi švrljao on nije bio tip čoveka koji bi spavao svake noći sa drugom ženom, pomislila je.
Dok se ona kolebala, mlada žena sa aktovkom prišla je zgradi. Ličila je na asistenta sa fakulteta koji je na povratku kući posle večeri provedene u laboratoriji. Zastala je pred vratima i preturala po tašni, tražeći ključeve.
Džudi je energično iskočila iz auta i hitro prešla preko travnjaka do ulaza.
„Dobro veče", rekla je. Pokazala je značku. „Specijalni agent Federalnog istražnog biroa, Džudi Medoks. Potreban mi je pristup u ovu zgradu."
„Nešto nije u redu?", zabrinuto je upitala žena.
„Nadam se da je sve u redu. Ako odete do svog stana i zaključate vrata, bićete sasvim bezbedni."
Krenule su zajedno. Žena je ušla u jedan stan u prizemlju, a Džudi se popela uza stepenice. Pesnicom je zalupala na Majklova vrata.
Odgovor je ponovo izostao.
Šta se dešava? On je unutra. Mora da ju je čuo da zvoni i kuca. Znao je da niko bez posebnog razloga ne bi bio toliko uporan u ovo doba noći. Nešto nije u redu, bila je sigurna.
Pokucala je ponovo, tri puta, jako. Onda je stavila uho na vrata i poslušala. Čula je vrisak. To joj je bilo dovoljno. Napravila je korak unazad i udarila po vratima što je jače mogla. Nosila je mokasine i povredila unutrašnju stranu desnog stopala, ali se drvo oko brave rascepalo: bogu hvala da nije imao čelična vrata. Udarila je ponovo. Brava je bila skoro pred pucanjem. Zaletela se još jednom i ramenom razvalila vrata.
Izvukla je pištolj.
„Ef-Bi-Aj!", povikala je. „Bacite oružje i podignite ruke!" Začuo se još jedan vrisak. Zvučalo je kao da je u pitanju žena i Džudi je to shvatila negde u pozadini svog uma, ali nije bilo vremena da razmisli šta bi to moglo da znači. Zakoračila je u predsoblje.
Vrata na Majklovoj spavaćoj sobi bila su otvorena. Spustila se na koleno, raširenih ruku, i uperila pištolj u sobu.
Ono što je videla, skamenilo ju je.
Majki je bio na krevetu znojav i go. Ležao je na mršavoj riđokosoj ženi koja je ubrzano disala. Bila je to njegova supruga, shvatila je Džudi.
Vodili su ljubav.
Oboje su, u strahu i neverici, piljili u Džudi.
Onda ju je Majki prepoznao i rekao:
„Džudi? Šta do đavola...?"
Zatvorila je oči. U životu nije ispala ovakva budala.
„Oh, sranje", rekla je. „Izvinite. Oh, sranje."

15


U sredu rano, Sveštenik je stajao pored reke Silver i posmatrao kako se jutarnje sunce prelama na ustalasanoj površini vode. Divio se njenom plavom i belom sjaju pri svetlosti zore. Svi ostali su još spavali. Pas je, tiho dahćući, sedeo pored njega i čekao da se nešto dogodi.
Bio je to trenutak smirenja, ali Sveštenikova duša nije bila spokojna.
Rok je isticao za samo dva dana, a guverner Robson još ništa nije rekao.
To ga je izluđivalo. Nije želeo da izazove još jedan zemljotres. Ovaj je morao da bude spektakularniji, da uništi puteve i mostove, da sruši oblakodere. Ljudi će izginuti.
Sveštenik nije bio kao Melani, nije žudeo da se osveti celom svetu. Jednostavno je želeo da ga ostave na miru. Bio je voljan da učini bilo šta što bi spasio komunu, ali je znao da je pametnije da izbegne ubijanje ako može. Kada se sve ovo završi, i kada se otkaže projekat za građenje brane u dolini, on i njegova komuna jedino bi želeli da nastave da žive u miru. U tome je bila cela poenta. Njihove šanse da neometano ostanu ovde bile bi veće ako bi mogli da pobede, a da ne ubijaju nevine građane Kalifonije. Ono što se do tada događalo, dovoljno brzo bi se zaboravilo. Ne bi se više pojavljivalo u vestima i nikog ne bi bilo briga šta se desilo s luđacima koji su govorili da mogu da izazivaju zemljotrese.
Dok je stajao zadubljen u misli, naišla je Zvezda. Svukla je sa sebe ljubičasti ogrtač i zakoračila u hladnu reku da se okupa. Sveštenik je gladno posmatrao njeno pohotno telo, koje mu je bilo poznato, ali je još u njemu izazivalo želju. Prošle noći nije ni sa kim delio postelju. Zvezda je i dalje provodila noći s Kosturom, a Melani je bila sa svojim mužem u Berkliju. Takav jebač da spava sam.
Dok se brisala peškirom, Sveštenik je rekao:
„Hajdemo da uzmemo novine. Želim da saznam da li je guverner Robson sinoć nešto izjavio."
Obukli su se i odvezli do benzinske pumpe. Sveštenik je punio rezervoar „kude" dok je Zvezda kupovala San Fransisko kronikl.
Vratila se prebledela.
„Pogledaj", rekla je, pokazujući mu naslovnu stranu.
Na njoj je bila slika mlade devojke koja im je izgledala poznato. Posle jednog trenutka, s užasom je shvatio da je to bila Cvetak.
Skamenjen, uzeo je novine.
Pored slike Cvetka bila je i njegova.
Obe su kompjuterski napravljene. Jedna od Sveštenikovih slika bazirana je na njegovom izgledu na konferenciji za štampu FBI-ja, kada je bio prerušen kao Piter Šuberi, kose vezane pozadi i s ogromnim naočarima. Mislio je da niko ne može da ga prepozna na osnovu te slike.
Cvetak nije bila prerušena. Njen foto-robot bio je kao loše nacrtani portret koji je jedva ličio na nju. Sveštenik je osetio jezu. Nije bio naviknut na strah. Bio je previše odvažan čovek koji uživa da rizikuje. Ali, ovde se nije radilo o njemu. Ugrozio je sigurnost svoje ćerke.
Zvezda je besno pitala:
„Zašto si, do đavola, morao da ideš na tu konferenciju za novinare?"
„Morao sam da saznam kako oni razmišljaju."
„To je bilo jako glupo od tebe!"
„Oduvek sam bio brzoplet."
„Znam." Glas joj se smekšao i dodirnula mu je obraz. „Da si stidljiv, ne bih te ni volela."
Da se ovo dogodilo pre mesec dana, ne bi ni bilo važno: i niko van komune nije poznavao Cvetka, i niko u komuni i nije čitao novine. Ali, ona je tajno odlazila u Silver Siti da se sastaje s momcima; ukrala je poster iz prodavnice; bila je uhapšena; provela noć u pritvoru. Da li će je se setiti ljudi koje je upoznala? I ako je se sete, da li će je prepoznati? Službenik za nadzor onih koji su na uslovnoj slobodi možda bi je prepoznao, ali on je, srećom, još na odmoru na Bahamima, gde verovatno ne čita San Fransisko kronikl. Ali, šta je sa ženom koja ju je čuvala preko noći? Učiteljicom koja je ujedno i šerifova sestra, setio se Sveštenik.
Kroz glavu mu prođe njeno ime: gospođica Voterlou. Ona je verovatno viđala stotine devojčica, ali se, ipak, može setiti njihovih likova. Možda je imala loše pamćenje. Možda je i ona otišla na odmor. Možda nije čitala današnji Kronikl.
A možda je Sveštenik gotov.
Nije postojalo ništa što bi mogao da preduzme. Ako učiteljica bude videla sliku i prepozna malu, možda će pozvati FBI. Stotine agenata nagrnuće u komunu i sve će propasti.
Zurio je u novine dok je Zvezda čitala tekst.
„Da je ne poznaješ, da li bi je prepoznala?"
Zvezda je zavrtela glavom.
„Mislim da ne bih."
„Ni ja. Ali, kad bih samo mogao da budem siguran."
„Nisam znala da su federalci tako prokleto pametni", primetila je Zvezda.
„Neki jesu, a neki baš i nisu. Brine me ona Azijka, Džudi Medoks." Sveštenik se setio njenih slika sa televizije, onako vitke i graciozne dok se gura kroz neprijateljski raspoloženu masu, a na njenom prefinjenom licu ipak se vidi odlučnost, kao u buldoga. „Imam loš predosećaj u vezi s njom", rekao je. „Stvarno loš predosećaj. Neprestano pronalazi dokaze prvo seizmički vibrator, onda moj opis u Šajlou a sada i Cvetkov. Možda zbog toga guverner Robson nije ništa rekao. Ubedila ga je da treba da se nada da će nas uhvatiti. Da li se u novinama pojavila guvernerova izjava?"
„Ne. Prema ovom izveštaju, mnogi ljudi smatraju da bi Robson trebalo da popusti i da pregovara sa Rajskim čekićem, ali on odbija da komentariše."
„Ovo nije dobro", ponovio je. „Moram da pronađem neki način da razgovaram s njim."
* * *

Kad se Džudi probudila, nije mogla da se seti zašto se tako loše oseća. Onda joj se u jednom zastrašujućem naletu vratila čitava ona jeziva scena.
Prošle noći bila je paralizovana od zbunjenosti. Promrmljala je izvinjenje Majklu i istrčala iz zgrade, goreći od sramote. Ali, ovog jutra, njeno poniženje je zamenjeno drugačijim osećanjima. Sada je bila tužna. Mislila je da će Majki možda postati deo njenog života. Radovala se tome da ga upozna, sve joj je više bilo stalo do njega, do vođenja ljubavi s njim. Zamišljala je da je i njemu stalo do nje. Ali, ta se veza za tren oka slomila i izgorela.
Uspravila se u krevetu i razgledala kolekciju vijetnamskih marioneta za prikazivanje na vodi, koju je nasledila od majke. Poredala ih je na polici ispod ormarića. Nikad nije videla predstavu s marionetama pošto nikada nije bila u Vijetnamu ali joj je majka govorila kako glumci koji pokreću marionete iza kulisa stoje u jezercetu do pojasa i koriste površinu vode kao scenu. Stotinama godina ove ofarbane drvene igračke koriste se za pričanje mudrih i duhovitih priča. One su je podsećale na smirenost njene majke. Šta bi ona sada rekla? Džudi je mogla da čuje njen tihi i miran glas. „Greška je greška. Drukčija greška normalna je pojava. Jedino te ista greška čini budalom."
Prošla noć je bila samo jedna greška. Majki je bio greška. Morala je da zaboravi i njega i ono što se dogodilo. Imala je dva dana da spreči zemljotres. Jedino to je bilo zaista važno.
Na vestima na televiziji, ljudi su raspravljali da li Rajski čekić zaista može izazvati zemljotres. Oni koji su verovali u to oformili su grupu koja je vršila pritisak na guvernera Robsona da popusti. Ali, uprkos važnijim problemima, dok se oblačila, Džudine misli vraćale su se Majklu. Poželela je da može da razgovara sa svojom majkom o tome. Mogla je da zamisli Boa kako se uzbuđuje zbog toga, ali ovo nije spadalo u stvari o kojima može da razgovara s ocem. Umesto da spremi doručak, pozvala je svoju prijateljicu Virdžiniju.
„Osećam potrebu da razgovaram s nekim", rekla joj je. „Da li si već doručkovala?"
Sastale su se u kafiću nedaleko od Prezidija. Džini je bila sitna plavušica, zabavna i iskrena. Ona bi uvek otvoreno govorila Džudi ono što misli. Džudi je, da bi se osećala bolje, naručila dva kroasana s čokoladom, a onda je skrenula temu na ono što se dogodilo prošle noći. Kad je stigla do onog dela priče kada je, s pištoljem u ruci, zatekla Majkla i Melani kako se tucaju Džini je skoro pala na pod od smeha.
„Izvini", rekla je i zagrcnula se parčetom tosta.
„Pretpostavljam da i jeste na neki način smešno", rekla je Džudi s osmehom na licu. „Ali, sinoć nije izgledalo tako, uveravam te."
Džini se zakašljala.
„Ne bih da budem okrutna", rekla je kada se oporavila. „Shvatam da nije bilo baš previše komično u toj situaciji. Ono što je učinio stvarno je ljigavo, izlazi s tobom, a spava sa svojom ženom."
„Meni izgleda da je još nije preboleo", rekla je Džudi. „Zato nije spreman za novu vezu."
Džini je sumnjičavo zavrtela glavom.
„Ne bih se baš zaklela u to."
„Misliš da je to bilo nešto kao opraštanje, poslednji zagrljaj u ime nekadašnjih dana?"
„Možda je čak i jednostavnije. Znaš, muškarci gotovo nikada ne odbijaju jebanje ako im se ukaže prilika. Izgleda da je živeo životom monaha otkad ga je ona napustila. Hormoni mu verovatno zadaju paklene muke. Kažeš da je privlačna?"
„Izgleda jako seksi."
„Onda, ako je ušla u uskom džemperu i počela da mu se nabacuje, on verovatno nije mogao da spreči da mu se digne. A kada se to jednom desi, mozak muškarca se isključuje i automatski pilot u njegovom kurcu preuzima kontrolu."
„Misliš?"
„Slušaj, ja nikada nisam upoznala Majkla, ali, poznajem neke muškarce, i dobre i loše, i to je moje tumačenje."
„Šta bi ti uradila?"
„Razgovarala bih s njim. Upitala bih ga zašto je to uradio. Saznala bih šta ima da kaže. Videla bih da li mu verujem. Ako bi me zamarao nekim sranjima, zaboravila bih ga. Ali, ako bi izgledao iskreno, pokušala bih da nađem neki smisao u celom tom incidentu."
„Moram ga nazvati, u svakom slučaju", rekla je Džudi. „Još mi nije poslao onaj spisak."
„Onda ga nazovi. Nabavi taj spisak. A onda ga pitaj šta misli da radi. Tebe je sramota, ali i on ima zbog čega da se izvinjava."
„Pretpostavljam da si u pravu."
Iako nije bilo ni osam sati, obe su žurile da stignu na posao. Džudi je platila račun, a onda se uputiše do svojih automobila.
„Čoveče", rekla je Džudi, „počinjem da se osećam bolje. Hvala ti."
Džini je slegnula ramenima.
„Čemu služe prijatelji? Javi mi šta ti je rekao."
Džudi je ušla u auto i okrenula Majklov broj. Bojala se da možda još spava i da će morati da razgovara s njim dok je u krevetu sa svojom suprugom. Ipak, glas mu je zvučao kao da je već dugo bio budan.
„Žao mi je zbog tvojih vrata", rekla je.
„Zašto si to učinila?", upitao je više radoznalo nego ljutito.
„Nije mi bilo jasno zašto se ne javljaš. Onda sam začula vrisak. Pomislila sam da mora da si u nekakvoj nevolji."
„Šta te je navelo da dođeš tako kasno?"
„Nisi mi poslao spisak mogućih epicentara zemljoesa."
„O, tačno! Na stolu mi je. Jednostavno sam zaboravio, poslaću ti ga sada, faksom."
„Hvala." Dala mu je broj faksa u novom Centru za hitne operacije. „Majki, želim da ti nešto kažem." Duboko je uzdahnula. Postavljanje tog pitanja bilo je teže nego što je očekivala. Nije bila preterano stidljiva, ali nije ni onako drska kao Džini. Progutala je knedlu i rekla: „Naveo si me da steknem utisak da ti je stalo do mene. Zašto si spavao sa svojom ženom?" Eto. Izgovorila je.
Na drugom kraju linije nastade duga pauza. A onda je rekao:
„Ovo nije pravo vreme."
„U redu." Nastojala je da joj se u glasu ne primeti razočaranje.
„Poslaću ti odmah taj spisak."
„Hvala."
Spustila je slušalicu i uključila motor. Džinina ideja ipak nije bila tako sjajna. Za razgovor je potrebno dvoje, a Majki nije bio voljan da razgovara.
Kad je stigla u oficirski klub, Majklov faks ju je već čekao. Pokazala ga je Karlu Tioboldu.
„Zbog potrage za seizmičkim vibratorom potrebni su nam timovi za nadzor na svakoj od ovih lokacija", rekla je. „Nadala sam se da ćemo imati neke koristi od policije, ali mislim da se ne možemo pouzdati u njih. Oni bi se, možda, negde izlanuli. A ako ljudi iz okoline otkriju da tu može da se dogodi zemljotres, uspaničiće se. Zato moramo koristiti isključivo personal Biroa."
„U redu." Karl se namrštio dok je gledao spisak. „Znaš, ovi lokaliteti veoma su prostrani. Naš tim stvarno nije u mogućnosti da nadgleda oblast površine od oko jednog kvadratnog kilometra. Da li bi trebalo da postavimo višestruke timove? Ili, još bolje, može li tvoj seizmolog malo da ograniči tu oblast?"
„Pitaću ga." Džudi je uzela telefon i ponovo okrenula Majklov broj. „Hvala za faks", rekla je. Objasnila mu je u čemu je problem.
„Morao bih lično da posetim ta mesta", rekao je. „Znakovi ranijih zemljotresa, kao što su isušena korita potoka ili naprsle padine, omogućili bi mi da preciznije odredim položaj."
„Da li bi to mogao da uradiš danas?", bila je direktna. „Mogu da te prebacim do svih tih lokacija helikopterom Federalnog biroa."
„Mmm... Naravno, mislim da mogu", rekao je. „Naravno da hoću."
„Možda ćeš time spasiti mnogo života."
„Tačno."
„Možeš li sam da stigneš do oficirskog kluba u Prezidiju?"
„Naravno."
„Dok ti dođeš, helikopter će biti spreman."
„Važi."
„Cenim to, Majkle."
„Nema problema."
Ali bih i dalje volela da znam zašto si spavao sa svojom ženom.
Spustila je slušalicu.
* * *

Bio je to dugačak dan. Džudi, Majki i Karl Tiobold prešli su hiljadu i po kilometara helikopterom. Do večeri su postavili nadzor u obliku kazaljke na satu na pet lokacija s Majklovog spiska.
Vratili su se u Prezidio. Helikopter se spustio na napušteno zborno mesto. Baza je ličila na grad duhova, s kancelarijskim zgradama koje su se raspadale i redovima nenaseljenih kuća.
Džudi je morala da ode do Centra za hitne operacije i preda raport budži iz štaba u Vašingtonu koji se tog jutra pojavio u devet sati s izgledom „preuzimam komandu". Ali, prvo je otpratila Majkla do njegovog auta koji je bio parkiran najednom mračnom mestu.
„Šta ako im nešto u nadzoru promakne?", upitala je.
„Mislio sam da su tvoji ljudi dobri."
„Najbolji su. Ali, šta ako se to desi? Da li postoji neki način da budem stvarno brzo obaveštena ako se negde u Kaliforniji dogodi potres?"
„Naravno", rekao je. „Mogu ovde direktno da povežem seizmograf s tvojim komandnim štabom. Samo mi je potreban TSKSK kompjuter i telefonska linija."
„Nema problema. Hoćeš li to sutra da uradiš?"
„Hoću. Tako ćeš odmah znati ako pokrenu seizmički vibrator na nekom mestu koje nije na spisku."
„Da li je to moguće?"
„Mislim da nije. Ako je njihov seizmolog kompetentan, odabraće ista mesta koja sam i ja odabrao. A ako nije kompetentan, verovatno neće ni moći da izazovu zemljotres."
„Dobro", rekla je. „Dobro." Zapamtiće to. Moći će da kaže budži iz Vašingtona da krizu drži pod kontrolom.
Podigla je pogled na Majklovo lice u mraku.
„Zašto si spavao sa svojom ženom?"
„Celog dana o tome razmišljam."
„I ja."
„Pretpostavljam da ti dugujem nekakvo objašnjenje."
„Mislim da duguješ."
„Do juče sam bio siguran da je gotovo. A onda me je sinoć podsetila na stvari u našem braku koje su bile dobre. Bila je lepa, zabavna, osećajna i seksi. Što je još važnije, naterala me je da zaboravim sve one stvari koje su bile loše."
„A to su?"
Uzdahnuo je.
„Mislim da Melani privlače autoritativne osobe. Ja sam bio njen profesor. Ona želi sigurnost u tom smislu što joj je potrebno da joj neko govori šta da radi. Ja sam očekivao ravnopravnog partnera, nekog ko će sa mnom zajednički donositi odluke i preuzimati odgovornost. Nju je to vređalo."
„Stičem utisak da je baš tako."
„A ima još nešto. Duboko u sebi, ona je vraški ljuta na ceo svet. Uglavnom to krije, ali kada se oseti osujećenom u nečemu, ume i da bude nasilna. Umela je da me gađa predmetima, i to teškim, kao što je jednom bio tanjir s kaserolom. Nikada me nije povredila, jednostavno nije dovoljno snažna, ali da smo u kući držali pištolj, bojao bih se. Teško je živeti s tolikim stepenom međusobnog neprijateljstva."
„A prošle noći...?"
„Zaboravio sam na sve to. Izgledalo je kao da želi da ponovo pokušamo, a ja sam pomislio da bi možda i trebalo, zbog Dastija. A još i to..."
Poželela je da može da mu vidi izraz lica, ali, bilo je suviše mračno.
„Šta?"
„Želim da ti kažem istinu, Džudi, iako će te to uvrediti. Moram da priznam da nije sve bilo na tako racionalnoj i pristojnoj osnovi kao što se pretvaram da jeste. Ima pomalo veze i s tim što je ona lepa žena, a ja sam poželeo da je tucam. Eto, izgovorio sam to."
Nasmejala se iz mraka. Džini je, u svakom slučaju, bila samo upola u pravu.
„Znala sam", rekla je. „Ali mi je drago što si mi to priznao. Laku noć." Krenula je.
„Laku noć", rekao je, prilično zbunjen.
Posle nekoliko trenutaka viknuo je za njom:
„Da li se ljutiš?"
„Ne", rekla je preko ramena. „Ne više."
* * *

Sveštenik je očekivao da se Melani vrati u komunu kasno posle podne. Kada je došlo vreme večere, a ona još nije stigla, počeo je da brine.
Već je bio izbezumljen. Šta joj se dogodilo? Da li je odlučila da se vrati svom mužu? Da li mu je sve priznala? Možda upravo u ovim trenucima sve otkucava agentu Džudi Medoks u prostoriji za ispitivanje u zgradi FBI-ja u San Francisku.
Nije mogao mirno da sedi u kuhinji, niti da leži u krevetu. Uzeo je lampu i prošao preko vinograda i kroz šumu do parkirališta. Čekao je tamo, očekujući da začuje motor njenog „subarua" ili brujanje helikoptera FBI-ja koji bi nagovestio kraj svemu.
Duh je prvi začuo taj zvuk. Načuljio je uši, napet, a onda je, lajući, potrčao blatnjavim putem. Sveštenik je ustao, pokušavajući da izoštri sluh. Bio je to „subaru". Preplavilo ga je olakšanje. Posmatrao je kako se farovi približavaju kroz drveće. Počinjala je da ga boli glava. Godinama ga nije bolela.
Melani se na svoj čudan način parkirala, izašla i zalupila vratima.
„Mrzim te", rekla je Svešteniku. „Mrzim te što si me naterao da to učinim."
„Da li sam bio u pravu?", upitao je. „Da li Majki pravi spisak za federalce?"
„Jebi se!"
Sveštenik je shvatio da je uprskao. Trebalo je da bude pun razumevanja i saosećanja. A sada mora da odvoji izvesno vreme da je smiri.
„Zamolio sam te da to uradiš zato što te volim, zar ne možeš to da razumeš?"
„Ne, ne mogu. Ništa ne razumem." Prekrstila je ruke na grudima i okrenula mu leđa, zureći u tamu šume. „Sve što znam jeste da se osećam kao prostitutka."
Sveštenik je goreo od želje da sazna šta je otkrila, ali je naterao sebe da bude miran.
„Gde si bila?", rekao je.
„Vozila sam se uokolo. Svratila sam na piće."
On je za trenutak ućutao. Onda je rekao:
„Prostitutka to radi zbpg novca a onda troši taj novac na glupu odeću i drogu. Ti si to učinila da spaseš svoje dete. Znam da se loše osećaš, ali ti nisi loša. Ti si dobra."
Konačno se okrenula prema njemu. U očima su joj bile suze.
„Nije to bio samo seks", rekla je. „Gore od toga. Dopalo mi se. Zbog toga me je sramota. Svršila sam. Stvarno jesam. Vrištala sam."
Sveštenik je osetio vreo talas ljubomore i napinjao se da ga potisne. Nateraće jednog dana Majkla Kerkasa da zažali zbog toga. Ali, sada nije bilo pravo vreme da to kaže. Trebalo je da ovde stiša stvari.
„U redu je", promrmljao je. „Stvarno, u redu je. Razumem. Ponekad se dešavaju čudne stvari."
Obavio je ruke oko nje i zagrlio je. Ona se polako opuštala. Mogao je da oseti kako je, malo-pomalo, napetost napušta.
„Ne smeta ti?", upitala je. „Nisi se naljutio?"
„Ni najmanje", slagao je, gladeći je po dugoj kosi. Hajde, hajde!
„Bio si u pravu za spisak", rekla je.
Konačno.
„Ta žena iz Federalnog biroa zamolila je Majkla da pronađe najbolje lokacije za zemljotres, tačno onako kako si ti pretpostavio."
Naravno da jeste. Ja sam tako prokleto pametan.
Melani je nastavila:
„Kada sam stigla, sedeo je za svojim kompjuterom i upravo privodio spisak kraju."
„I, šta se dogodilo?"
„Spremila sam mu večeru, i tako..."
Sveštenik je mogao da zamisli tu scenu. Ako bi Melani odlučila da bude zavodljiva, bila bi neodoljiva. A bila je najprimamljivija kada bi nešto želela. Verovatno se okupala i obukla ogrtač, onda je šetala po stanu, mirišući na sapun i cveće. Sipala je vino ili spravljala kafu, dozvoljavajući da joj se ogrtač povremeno otvori i nakratko pokaže njene duge noge i nežne grudi, stavljajući tako čoveka na muke. Verovatno je postavljala Majklu pitanja i netremice slušala njegove odgovore, osmehujući mu se na način koji je govorio: toliko mi se dopadaš da možeš činiti sa mnom šta ti je volja.
„Kada je telefon zazvonio, rekla sam mu da se ne javlja i izvukla gajtan iz zida. Ali, ta prokleta žena ipak je došla. A kada joj Majki nije otvorio vrata, ona je provalila unutra. Čoveče, zaista je bila zabezeknuta." Sveštenik je shvatio da joj je potrebno da da sebi oduška, tako da je nije požurivao. „Skoro da je crkla od sramote."
„Da li joj je dao spisak?"
„Nije tada. Pretpostavljam da je bila suviše sluđena da ga traži. Ali, zvala je jutros i on joj ga je poslao faksom."
„Jesi li ga i ti nabavila?"
„Dok se tuširao, odštampala sam još jednu kopiju."
Pa gde je, do đavola?
Zavukla je ruku u zadnji džep farmerki, izvukla komad papira, presavijen četiri puta, i dala ga Svešteniku.
Hvala bogu.
Rasklopio ga je i posmatrao na svetlosti lampe. Odštampana slova i brojevi nisu mu ništa značili.
„Ovo su mesta na koja joj je rekao da motri?"
„Da, oni će postaviti stražu na svakoj od ovih lokacija i tražiće seizmički vibrator, baš onako kao što si ti predvideo."
Džudi Medoks je bila bistra. Nadgledanje bi moglo prilično da im oteža pokretanje seizmičkog vibratora, naročito ako bi morali da ga isprobaju na nekoliko različitih lokacija, kao što je to bio slučaj u dolini Ovens.
Ali, on je bio pametniji i od Džudi. Predvideo je ovaj njen korak. I već je razmišljao kako da to reši.
„Razumeš li zašto je Majki odabrao baš ova mesta?", upitao je.
„Naravno. Ovo su mesta na kojima je pritisak u rasedu najveći."
„Znači, i ti bi mogla da uradiš tu istu stvar."
„Već jesam. I odabrala sam ista mesta kao i on."
Savio je papir i vratio joj ga.
„A sada me slušaj veoma pažljivo. Ovo je jako važno. Da li bi mogla da prođeš kroz sve podatke ponovo i da odabereš pet drugih najboljih lokacija?"
„Da."
„Možemo li izazvati zemljotres na nekoj od njih?"
„Verovatno", rekla je. „Možda nije tako sigurno, ali postoje dobri izgledi."
„Onda ćemo tako i uraditi. Sutra ćemo pregledati ta nova mesta. Odmah posle mog razgovora s gospodinom Hanimunom."

16


U pet sati ujutro, čuvar na ulazu u Los Alamos intenzivno je zevao.
Postao je oprezan kad su se Melani i Sveštenik zaustavili ispred njega u „kudi". Sveštenik je izašao iz auta.
„Kako si, drugar?", pozdravio je dok je prolazio kroz kapiju.
Čuvar je skinuo pušku, namrštio se i rekao:
„Ko ste vi i šta hoćete?"
Sveštenik ga je veoma jako udario u lice i slomio mu nos. Krv je šiknula. Čovek je jauknuo, a ruke su mu poletele ka licu. I Sveštenik je jauknuo. Zabolela ga je pesnica. Prošlo je mnogo vremena otkad nikog nije udario. Njegovi instinkti su prevladali. Udario je čuvara u noge. Čovek je pao na leđa, a njegova puška je poletela kroz vazduh. Sveštenik ga je šutnuo u rebra tri ili četiri puta, brzo i jako, pokušavajući da mu slomi kosti. Onda ga je šutirao u lice i glavu. Čovek se, od straha, bespomoćno sklupčao, jecajući od bola.
Sveštenik je prestao, veoma zadihan.
Sve mu se povratilo u poplavi uzbudljivih sećanja. Nekada je ovako nešto radio svakog dana. Bilo je tako lako uplašiti ljude kada znaš kako.
Kleknuo je i uzeo pištolj zadenut za žrtvin opasač. Zbog toga je i došao.
Gledao je u oružje s gađenjem. To je bila reprodukcija dugocevnog pištolja „remington", kalibar 44, koji se proizvodio još tokom naseljavanja Divljeg zapada. To je bilo glupo, nepraktično vatreno oružje, onakvo kakvo su posedovali kolekcionari i držali ga izloženo u filcanoj kutiji u nekoj sobici. Nije bilo za ubijanje ljudi. Sveštenik ga je prelomio. Pištolj je bio napunjen. To je bilo jedino do čega mu je bilo zaista stalo. Vratio se do auta i ušao. Melani je sedela za volanom. Bila je bleda i zacakljenih očiju i disala ubrzano, kao da je upravo uzela kokain. Sveštenik je pretpostavljao da ona nikad nije bila svedok ozbiljnijeg nasilja.
„Hoće li s njim biti sve u redu?", upitala je uzbuđenim glasom.
Sveštenik je bacio pogled u pravcu čuvara. Ovaj je ležao na zemlji, s rukama na licu i malo se tresao.
„Naravno da hoće", odgovorio je Sveštenik.
„Uh."
„Hajdemo u Sakramento."
Melani je krenula.
Posle izvesnog vremena upitala ga je:
„Da li stvarno misliš da razgovorom s tim Hanimunom možeš nešto da postigneš?"
„On mora da shvati suštinu", tvrdio je Sveštenik, znatno ubedljivije nego što je osećao. „Pogledaj kakav izbor ima. Prvo, zemljotres koji će napraviti štetu od milion dolara, ili drugo, razuman predlog da smanji zagađenje. Pored toga, ako izabere prvo, suočava se s istim izborom ponovo za dva dana. Mora da krene linijom manjeg otpora."
„Valjda je tako", rekla je Melani.
Stigli su do Sakramenta nekoliko minuta pre sedam sati ujutru. Tako rano, prestonica države bila je vrlo tiha. Nekoliko automobila i kamiona kretali su se bez žurbe širokim, praznim bulevarima. Melani je parkirala nedaleko od Kapitol Bildinga. Sveštenik je stavio bejzbol kapu i zavukao svoju dugu kosu ispod nje. Onda je stavio naočare.
„Čekaj me tačno na ovom mestu", rekao je. „Možda ću se zadržati nekoliko sati."
Obilazio je oko Kapitol bloka. Nadao se da tu postoji neki nadzemni parking. Ali se razočarao. Sve zemljište u okolini bilo je ogroman vrt s veličanstvenim drvećem. Na obe strane zgrade postojale su rampe, što je bio znak da se tu nalazi podzemna garaža. Obe rampe bile su pod video nadzorom preko monitora koji su se nalazili u kabinama za stražare.
Sveštenik se približio jednim velikim, impozantnim vratima. Zgrada je bila otvorena i nije bilo obezbeđenja da ga proverava na ulazu. Ušao je u prostrani hodnik popločan emajliranim mozaikom.
Skinuo je naočare, da ne bi izgledao sumnjiv, i sišao stepenicama do suterena. Tamo se nalazio bife u kojem je nekoliko radnika konzumiralo jutarnju dozu kofeina. Sveštenik je prošao pored njih, trudeći se da izgleda kao da tu pripada, i uputio se niz hodnik za koji je ocenio da mora da vodi do parkinga garaže. Kad se približio kraju hodnika, vrata su se otvorila i pojavio se neki debeli čovek u plavom blejzeru. Odmah iza njega, Sveštenik je ugledao kola.
Pun pogodak!
Klisnuo je u garažu i osvrnuo se oko sebe. Bila je gotovo prazna. U njoj se nalazilo nekoliko automobila, jedan sportski i jedan šerifov auto, parkiran na posebno obeleženom mestu. Nije nikog video.
Hitro se sklonio iza sportskog automobila. Bio je to „dodž durango". Odatle je, gledajući kroz prozore automobila, mogao da vidi ulaz u garažu i vrata koja su vodila do zgrade. Ostali automobili bili su parkirani na drugoj strani. „Durango" bi ga zaštitio od pogleda, ukoliko bi neko naišao.
Spremio se da čeka. Ovo je njihova poslednja šansa. Ima još vremena da se izbegne katastrofa. Ali ako ovo ne uspe... bum.
Al Hanimun je bio pravi radiša, razmišljao je Sveštenik. Rano će doći. Ali, postoji mnogo toga što bi eventualno krenulo loše. Moglo se dogoditi da Hanimun provede dan u guvernerovoj rezidenciji. Mogao je da javi da je danas bolestan. Možda ima zakazane sastanke u Vašingtonu, možda je na putovanju po Evropi; možda mu se žena porađa.
Sveštenik je mislio da Hanimun verovatno nema telohranitelja. Nije poslanik, samo je zaposlen u vladi. Da li ima šofera? Sveštenik nije imao pojma. To bi sve pokvarilo.
Automobili su neprestano ulazili. Sveštenik je sa svog skrivenog mesta proučavao vozače. Nije morao mnogo da čeka. U sedam i trideset, elegantan tamnoplavi „linkoln kontinental" upravo je stigao. Za volanom je sedeo crnac u beloj košulji s kravatom. Bio je to Hanimun. Sveštenik ga je prepoznao sa fotografija iz novina.
Parkirao je u blizini „duranga". Sveštenik je stavio tamne naočare, žurno krenuo kroz garažu, otvorio najbliža vrata „linkolna" i skliznuo na suvozačevo sedište, pre nego što je Hanimun uspeo da skine pojas. Pokazao mu je pištolj.
„Izlazi iz garaže", naredio je.
Hanimun je zurio u njega.
„Ko si ti, do đavola?"
Arogantni kučkin sine, u odelu s belim prugama i iglom provučenom kroz kragnu košulje, ja sam taj koji će ovde da postavlja jebena pitanja.
Sveštenik je povukao zatvarač revolvera u zadnji položaj.
„Ja sam manijak koji će da ti smesti metak u utrobu ako ne uradiš kako ja kažem. Sad vozi."
„Jebi ga", Hanimun je rekao uzbuđeno. „Jebi ga." Onda je uključio motor i izašao iz garaže.
„Ljubazno se nasmeši obezbeđenju i prođi polako", rekao je Sveštenik. „Kaži samo reč i ubiću ga." Hanimun nije odgovorio. Usporio je kad se približio stražarskoj kućici. Za trenutak, Svešteniku se učinilo da će Hanimun nešto pokušati. Onda su videli stražara, sedokosog crnca srednjih godina. Sveštenik je rekao: „Ako želiš da ti ovaj brat umre, slobodno uradi ono što ti je na umu." Hanimun je opsovao sebi u bradu i nastavio da vozi.
„Izađi iz grada Kapitol molom", rekao mu je Sveštenik.
Hanimun je vozio oko Kapitol Bildinga i nastavio ka zapadu širokom avenijom koja je vodila do reke Sakramento.
„Šta hoćeš?", upitao je. Teško da je izgledalo da je uplašen više je bio nestrpljiv.
Sveštenik bi ga rado ubio. Ovo je magarac koji je omogućio izgradnju brane. Učinio je sve da uništi život Svešteniku. I nije mu zbog toga bilo nimalo žao. Uopšte ga nije bilo briga. Metak u njegovoj utrobi jedva da bi bila dovoljna kazna.
Potiskujući bes, Sveštenik je rekao:
„Hoću da spasem ljudske živote."
„Ti si onaj momak iz Rajskog čekića, zar ne?"
Sveštenik nije odgovorio. Hanimun je zurio u njega. Sveštenik je pretpostavio da ovaj pokušava da zapamti crte njegovog lica. Pametnjaković.
„Gledaj u prokleti put."
Hanimun je gledao ispred sebe.
Prešli su most. Sveštenik je komandovao:
„Idi putem 1-80 u pravcu San Franciska."
„Kuda idemo?"
„Ti ne ideš nikuda."
Hanimun se uključio na autoput.
„Vozi osamdeset na sat trakom za spora vozila. Zašto mi, kog đavola, ne daš ono što od tebe tražim?" Sveštenik je nameravao da ostane hladan, ali ga je Hanimunova arogantna smirenost razbesnela. „Baš želiš taj jebeni zemljotres?"
Hanimunovo lice je bilo skamenjeno.
„Guverner ne sme da popusti pred ucenom, to moraš da znaš."
„Možete da izbegnete taj problem", Sveštenik je započeo raspravu. „Objavite da ste ionako planirali da to zamrznete."
„Niko nam ne bi verovao. To bi za guvernera značilo političko samoubistvo."
„Đavola bi značilo. Javnost može da se predribla. Čemu služe politički obmanjivači?"
„Ja sam najbolji koji postoji, ali ne mogu da činim čuda. Ovo je previše podiglo prašinu. Nije trebalo da uvlačiš Džona Truta u to."
Sveštenik je ljutito rekao:
„Niko nas nije slušao sve dok Džon Trut nije preuzeo slučaj!"
„Pa, koji god da je razlog, ovo je sada javni duel i za guvernera više nema povlačenja. Kad bi to učinio, Kalifornija bi mogla da očekuje ucene od svakog idiota koji drži lovačku pušku u ruci i gnjavi ga iz nekog prokletog razloga. Ali, ti još možeš da odustaneš."
Ovo kopile hoće da me odgovori!
Sveštenik je naredio:
„Izađi na prvom izlazu i vozi nazad u grad."
Hanimun je dao desni žmigavac i nastavio s pričom:
„Niko ne zna ko ste vi, ni gde da vas nađe. Ako sad odustaneš od cele ove stvari, možeš da se izvučeš. Nikakva stvarna šteta nije napravljena. Ali, ako izazoveš još jedan zemljotres, svaka kriminalistička služba u Americi biće ti za petama i neće odustati dok te ne pronađu. Niko ne može da se krije zauvek."
Sveštenik se razbesneo:
„Nemoj da mi pretiš!", povikao je. „Ja sam taj koji ima jebeni pištolj!"
„Imam to na umu. Pokušavam da nas obojicu izvučem iz ovoga bez dalje štete."
Hanimun je pomalo počinjao da preuzima kontrolu nad razgovorom. Svešteniku je od svega pripala muka.
„Slušaj", rekao je. „Postoji samo jedan izlaz iz ovoga. Oglasi se još danas. Nema više gradnje elektrana u Kaliforniji."
„To ne mogu da uradim."
„Stani."
„Na autoputu smo."
„Stani, jebo te..."
Hanimun je usporio i stao uz ivicu puta. Iskušenje da puca bilo je veliko, ali mu se Sveštenik odupro.
„Izlazi iz kola."
Hanimun je parkirao vozilo i izašao.
Sveštenik se prebacio na vozačevo mesto.
„Imaš vremena do ponoći da shvatiš u čemu je poenta", rekao je i krenuo.
U retrovizoru je video Hanimuna kako, mašući, pokušava da zaustavi automobil koji je nailazio. Prošao je tik pored njega. Pokušao je ponovo. Niko nije hteo da stane.
Sveštenik se pomalo naslađivao dok je gledao tog krupnog čoveka u skupocenom odelu i izglancanim cipelama kako stoji na prašnjavom putu i pokušava da nađe prevoz. Pištolj jeste bio u Sveštenikovim rukama, ali ga je razjedala sumnja da je, i pored toga, Hanimun bio taj koji je izvukao više iz ovog susreta. Prizor koji je sada posmatrao u retrovizoru pomogao mu je da se oslobodi tog osećanja.
Hanimun je odustao od mahanja i krenuo pešice.
Sveštenik se nasmešio i nastavio prema gradu.
Melani ga je čekala tamo gde ju je ostavio. Parkirao je „linkoln" i ostavio ključeve u bravi, a zatim ušao u ,,kudu".
„Šta se desilo?", pitala ga je.
Sveštenik je s gađenjem zavrteo glavom.
„Ništa", rekao je ljutito. „Bilo je to gubljenje vremena. Idemo."
Uključila je motor i krenula.
* * *

Sveštenik je odbio da prihvati prvu lokaciju na koju ga je Melani odvezla.
To je bio jedan mali primorski grad, osamdeset kilometara severno od San Franciska. Parkirali su se na vrhu litice, gde je oštar vetar ljuljao starog „kudu". Sveštenik je otvorio prozor da pomiriše more. Poželeo je da skine čizme i bosonog prošeta plažom, da oseti vlažan pesak među prstima. Ali, nije bilo vremena.
Lokacija je bila suviše izložena pogledima. Kamion bi ovde bio previše upadljiv. Nalazili su se daleko od autoputa, tako da se odatle ne bi moglo lako pobeći. Najvažnije od svega, ovde nije bilo mnogo toga vrednog, samo nekoliko kućica, grupisanih oko pristaništa.
Melani je rekla:
„Zemljotres ponekad najveću štetu pričini mnogo kilometara dalje od svog epicentra."
„Ali ne možeš biti sigurna u to", primetio je Sveštenik.
„Tačno. Čovek ni u šta ne može biti siguran."
„Ipak, najbolji način da se sruši oblakoder jeste da se zemljotres izazove tačno ispod njega. Jesam li u pravu?
„Da, pod uslovom da se i svi ostali faktori slože."
Vozili su ka jugu kroz zelena brda oblasti Marin i prešli preko mosta Golden Gejt. Melanina druga lokacija nalazila se u srcu grada. Išli su putem broj 1 kroz Prezidio i Golden Gejt park, zaustavivši se nedaleko od studentskog grada Državnog univerziteta Kalifornije u San Francisku.
„Ovo je bolje", procenio je Sveštenik. Svuda oko njega bili su stanovi, kancelarije, prodavnice i restorani.
„Potres, čiji bi epicentar bio ovde, najveću štetu bi pričinio na marini", rekla je Melani.
„Otkud to? To je kilometrima daleko."
„Sve je to meliorisano tlo. Naslage ispod površine zemlje zasićene su vodom. To povećava jačinu potresa. Doduše, tlo je ovde čvrsto, a zgrade izgledaju stabilno. Većina njih može da odoli zemljotresu. Sruše se radničke zgrade zidane bez ojačanja ili one koje nisu od armiranog betona.
Ovo je sve cepidlačenje, zaključio je Sveštenik. Samo je nervozna. Jebi ga, zemljotres je zemljotres. Niko ne može da predvidi šta će se srušiti. Briga mene šta, važno je da se sruši.
„Hajde da pogledamo na nekom drugom mestu", predložio je.
Melani mu je rekla da vozi na jug, putem Interstejt 280.
„Tačno na mestu gde se rased San Andreas ukršta s putem 101 nalazi se mali grad, Felisitas", rekla je.
Vozili su se dvadeset minuta. Zamalo da prođu izlaznu rampu za Felisitas.
„Ovde, ovde!", povikala je Melani. „Zar nisi video znak?"
Sveštenik je naglo skrenuo desno.
„Nisam obraćao pažnju", rekao je.
Tim izlazom išlo se prema jednom mestu iznad grada. Sveštenik je zaustavio auto i izašao. Odatle je mogao da vidi Felisitas kao na dlanu. U vidnom polju ukazala mu se glavna ulica koja se pružala s leva nadesno. Sa obe njene strane nalazile su se niske montažne prodavnice i kancelarije, a nekoliko automobila bilo je ukoso parkirano ispred zgrada. Bila je tu i drvena crkvica sa zvonikom. S glavnom ulicom poprečno su se ukrštale ulice s drvoredima, čineći tako pravilnu mrežu. Sve kuće su bile prizemne. Na oba kraja grada ulica je prelazila u lokalni drum, koji se gubio u daljini među poljima, da bi se kasnije spojio s autoputem. Krajolik, severno od grada, kroz koji je krivudala reka, ličio je na napukao prozor. U daljini se pravcem istok-zapad videla pruga, prava kao da je nacrtana lenjirom. Iza Sveštenika nalazili su se visoki betonski svodovi, zapravo nosači autoputa koji je prelazio preko nadvožnjaka.
Snop od šest ogromnih svetloplavih cevi spuštao se niz brdo. One su ponirale ispod autoputa, prolazile zapadno od grada i nestajale na horizontu, poput kakvog beskonačnog ksilofona.
„Do đavola, šta je sad pa ovo?", pitao je Sveštenik.
Melani se na trenutak zamislila.
„Mora da je gasovod." Sveštenik je zadovoljno odahnuo.
„Ovo mesto je savršeno", izjavio je.
Tog dana su se zaustavili na još jednom mestu.
* * *

Posle zemljotresa, Sveštenik će morati da sakrije seizmički vibrator. Njegovo jedino oružje trebalo je da bude pretnja novim zemljotresom. Moraće da uveri Hanimuna i guvernera Robsona da može to da radi iznova, sve dok oni ne popuste. Zato je od vitalnog značaja bilo da kamion bude sakriven. Biće sve teže voziti ga po javnim putevima, tako da je neophodno da ga skloni negde odakle bi mogao, ako bude morao, da s nekog obližnjeg mesta izazove i treći zemljotres. Melani ga je uputila do Treće ulice, koja je išla paralelno s obalom ogromne prirodne luke, Zalivom San Francisko. Između Treće ulice i dokova protezalo se oronulo industrijsko naselje. Jedna napuštena pruga pružala se duž uleglih ulica, zarđalih, napuštenih fabrika, praznih skladišta s razbijenim prozorima i turobnih dvorišta punih dasaka, guma i slupanih automobila.
„Ovo je dobro", rekao je Sveštenik. „Na samo pola sata od Felisitasa, to je jedan od onih kvartova u kojima niko ne obraća pažnju na svoje susede."
Trgovci nekretninama optimistički su postavili svoje reklame na pojedinim zgradama. Melani je, predstavljajući se kao Sveštenikova sekretarica, okrenula jedan od brojeva telefona sa tih reklamnih panoa i pitala da li imaju jeftino skladište za iznajmljivanje, veličine od oko sto pedeset kvadratnih metara.
Uslužan, mladi prodavač došao je nakon jednog sata da se nađe s njima. Pokazao im je trošnu, čađavu građevinu s rupama na iskrivljenom krovu. Iznad vrata je stajala polomljena reklama sa koje je Melani glasno pročitala „Perpetjua Dajariz". Unutra je bilo dovoljno prostora za smeštaj seizmičkog vibratora. Ovo mesto je, takođe, imalo kupatilo i malu kancelariju s rešoom i velikim starim televizorom, marke „zenit", koji je ostavio prethodni stanar.
Sveštenik je objasnio prodavcu da mu je skladište potrebno da u njega na mesec dana ili više smesti burad s vinom. Čoveka uopšte nije mario šta će Sveštenik da uradi s tim prostorom. Bio je oduševljen što će uzeti nešto novca za tako bezvredno mesto. Obećao je da će priključiti struju i vodu sledećeg dana. Sveštenik mu je iz tajne pregrade u svojoj staroj gitari platio za četiri nedelje unapred. Prodavcu je to, izgleda, bio srećan dan. Dao je ključeve Melani, rukovao se i žurno krenuo, pre nego što se Sveštenik predomisli.
Sveštenik i Melani odvezli su se natrag do doline reke Silver.
* * *

U četvrtak uveče, Džudi je bila u kadi. Ležeći u vodi, sećala se onog strašnog zemljotresa koji se dogodio kad je imala šest godina. Slike su bile tako živopisne kao da se sve to juče dogodilo. Ništa ne može da bude toliko strašno kao kad osetite da tlo pod vašim nogama nije čvrsto i stabilno, već opasno i smrtonosno. Pokatkad, u trenucima spokoja, kroz glavu bi joj prolazile slike koje su ličile na noćne more višestruke saobraćajne nesreće, mostovi koji propadaju, zgrade koje se ruše, požari i poplave. Ali, ništa od toga nije joj bilo tako jezivo kao sećanje na užas koji je doživela sa šest godina.
Oprala je kosu i potisnula ovo sećanje. Onda je spakovala torbu sa stvarima koje su joj bile potrebne za predstojeću noć i u deset uveče vratila se u oficirski klub.
Komandno mesto bilo je tiho, ali je atmosfera postala napeta. Još niko nije bio siguran da li Rajski čekić može da izazove zemljotres. Ali, otkad je Riki Grejndžer, preteći pištoljem, oteo Ala Hanimuna u garaži Kapitol Bildinga i izbacio ga na putu 1-80, svi su bili sigurni da su ovi teroristi krajnje ozbiljni.
Sada se u staroj plesnoj dvorani okupilo više od stotinu ljudi. Glavnokomandujući je bio Stjuart Kliver, budža koji je u utorak uveče doleteo iz Vašingtona. Uprkos Hanimunovim naređenjima, Biro nije mogao da dozvoli jednom agentu nižeg ranga da preuzme punu odgovornost za nešto ovako krupno. Džudi nije ni htela da u potpunosti preuzme odgovornost, pa se nije bunila. Međutim, mogla je da se pobrine da ni Brajan Kinkejd ni Marvin Hejz ne budu direktno uključeni.
Postavili su je za koordinatora istražnih operacija. To joj je, ipak, omogućavalo da sve konce drži u svojim rukama. Rame uz rame s njom bio je Čarli Marš, koordinator hitnih operacija, na čelu tima specijalnih jedinica, koji se nalazio u susednoj prostoriji i bio u stanju pripravnosti. Čarli je bio kratko podšišan, sedokosi čovek od nekih četrdeset pet godina. On je bivši vojni oficir, fanatik za fitnes i kolekcionar oružja, nikako tip koji bi se dopao Džudi, ali bio je iskren i pouzdan i mogla je da sarađuje s njim.
Između dela gde je smeštena najuža komanda i stola za kojim su bili članovi istražnog tima, nalazio se Majki Kerkas s mladim seizmolozima koji su sedeli ispred svojih ekrana, iščekujući prve znake potresa. Majki je, kao i Džudi, otišao kući na dva-tri sata. Vratio se u čistim braon pantalonama i crnoj polo košulji, sa sportskom torbom od grubog platna, spreman da ovde provede duži vremenski period.
Tokom dana, dok je podešavao opremu i predstavljao joj svoje asistente, razgovarali su o praktičnim stvarima. U početku su bili neprijatni jedno prema drugom, ali je Džudi primetila da je on brzo prešao preko svojih osećanja vezanih za ispad koji se dogodio u utorak. Mislila je da se duri dan-dva u vezi s tim, ali je bila suviše zauzeta za takvu igru. Tako je ova epizoda bila potisnuta u drugi plan, a ona je shvatila da joj, uprkos svemu, Majklova blizina prija, i pokušavala je da smisli nekakav razlog da započne razgovor, kad je telefon na njenom stolu zazvonio.
Podigla je slušalicu.
„Džudi Medoks."
Operater je rekao:
„Poziv za vas od Rikija Grejndžera."
„Locirajte ga!", odsečno je rekla. Operateru će biti potrebno samo nekoliko sekundi da stupi u kontakt s „Pacifik belom", centrom za bezbednost koji je radio dvadeset četiri sata dnevno. Mahnula je Kliveru i Maršu, dajući im znak da i oni treba da čuju.
„Vaš je", rekao je operater. „Da li da vas spojim ili da ga ostavim da čeka?"
„Dajte ga. Snimajte razgovor." Čulo se jedno „klik". „Džudi Medoks ovde."
Muški glas je rekao.
„Pametna si, agente Medoks. Ali, da li si dovoljno pametna da urazumiš guvernera?"
Zvučao je srdito i uznemireno. Džudi je zamišljala čoveka od oko pedeset godina, mršavog, loše obučenog, ali naviknutog da zapoveda. Iz borbe sa životom sve je ređe izlazio kao pobednik i zbog toga je bio ozlojeđen, razmišljala je.
Rekla je:
„Da li je to Riki Grejndžer?"
„Znaš ti ko je. Zašto me primoravaju da izazovem još jedan zemljotres?"
„Primoravaju te? Da li ti sebe zavaravaš da je za sve ovo kriv neko drugi?"
Izgleda da ga je ovo još više razljutilo.
„Nisam ja taj koji svake godine troši sve više i više električne energije", rekao je. „Dosta mi je elektrana. Ja struju ne koristim."
„Ne?" Stvarno? „Pa dobro, na šta radi tvoj telefon? Na paru?" Sekta koja ne koristi struju. U tome je, znači, stvar. Dok mu se tako rugala, pokušala je da shvati šta ovo znači. Ali, gde su?
„Ne zajebavaj se sa mnom, Džudi. Ti si ta koja je u nevolji."
Uto je zazvonio Čarlijev telefon, koji je bio u blizini. Zgrabio ga je i krupnim slovima napisao na svojoj beležnici:
„Javna govornica Ouklend 1-980 & 1-580 Teksako."
„Svi smo mi u nevolji, Riki", rekla je nešto razumnijim tonom. Čarli je otišao do karte koja je bila okačena na zidu. Čula ga je kako izgovara „blokiranje puteva".
„Glas ti se promenio", rekao je Grejndžer sumnjičavo. „Šta se desilo?"
Džudi je bila zatečena. Nije poznavala veštinu pregovaranja jer za to nije ni bila posebno obučavana. Jedino je znala da mora da ga zadrži na vezi što duže.
„Odjednom mi je palo na pamet do kakve bi katastrofe došlo ako nas dvoje ne bismo uspeli da dođemo do nekakvog sporazuma", rekla je.
Čula je kako Čarli tihim glasom izdaje hitna naređenja:
„Pozovite ouklendsku policiju, šerifa okruga Alameda i Patrolnu službu kalifornijskih autoputeva."
„Kenjaš mi tu nešto", rekao je Grejndžer. „Već ste locirali ovaj poziv? Isuse, pa to je bilo baš brzo. Pokušavaš da me zadržiš na liniji dok me vaši specijalci ne uhvate. Od toga nema ništa! Imam bar sto pedeset načina da ne stanem odavde!"
„Ali samo jedan da izađeš iz škripca u kojem se nalaziš."
„Prošla je ponoć", rekao je. „Vreme vam je isteklo. Rešio sam da izazovem još jedan zemljotres i ne postoji ama baš nijedna jebena stvar koju možeš da uradiš da me u tome sprečiš." Prekinuo je vezu.
Džudi je tresnula slušalicu.
„Hajdemo, Čarli!"
Strgla je foto-robot Rikija Grejndžera sa table i istrčala napolje. Helikopter, spreman za poletanje, čekao je na zbornom mestu. Uskočila je unutra, a odmah za njom ušao je i Čarli. Dok su poletali, on je stavio slušalice i signalizirao joj da i ona učini isto.
„Računam da će biti potrebno oko dvadeset minuta da se postave barikade na putu", rekao je. „Pretpostavimo da vozi sto kilometara na sat, da bi izbegao da ga zaustave zbog prebrze vožnje. Mogao bi da odmakne oko trideset kilometara dok mu ne pripremimo zasedu. Stoga sam naredio da se zatvore glavni autoputevi u krugu od četrdeset kilometara."
„Šta je sa ostalim putevima?"
„Ostaje nam da se nadamo da putuje nekud dalje. Ako siđe s autoputa, gubimo ga. Ovo je jedna od najprometnijih putnih mreža u Kaliforniji. Ne bi mogla potpuno da je blokiraš ni da imaš celu prokletu američku vojsku na raspolaganju."
* * *

Uključujući se na 1-80, Sveštenik je začuo buku helikoptera i pogledao gore, dok je ovaj preletao iznad njihovih glava, krećući se iz pravca San Franciska, preko zaliva, ka Ouklendu.
„Sranje", rekao je. „Ne jure valjda nas, a?"
„Rekla sam ti", uzvratila je Melani. „Mogu da lociraju telefonski poziv za tren oka."
„Ali, šta mogu da urade? Ne znaju čak ni kojim smo putem krenuli kad smo napustili benzinsku pumpu!"
„Pretpostavljam da bi mogli da blokiraju autoput."
„A koji? 9-80, 8-80, 5-80 ili 80? U pravcu severa ili juga?"
„Možda i sve, u svim pravcima. Znaš kakvi su pajkani, rade šta im se prohte."
„Sranje." Sveštenik je nagazio gas.
„Nemoj da nas zaustave zbog jebenog prekoračenja brzine."
„Dobro, dobro!" Ponovo je usporio.
„Zar ne možemo da siđemo s autoputa?"
Zavrteo je glavom.
„Nema drugog puta do kuće. Ima okolnih puteva, ali nijedan ne vodi na drugu stranu zaliva. Sve što bismo mogli da uradimo jeste da se zavučemo u Berkli. Da parkiramo negde i spavamo u kolima. Ali, nemamo vremena, moramo da stignemo do kuće, da uzmemo seizmički vibrator." Zavrteo je glavom. „Ništa drugo, nego da požurimo po njega."
Saobraćaj se razredio kad su izašli iz Ouklenda i Berklija. Sveštenik je piljio u mrak, napet i na oprezu zbog mogućnosti da svakog trenutka ispred sebe ugleda blesak policijskih reflektora. Laknulo mu je kad su stigli do mosta Karkinez. Kad pređu preko zaliva, moći će da koriste drumove izvan autoputa. Možda će i pola noći putovati do kuće, ali se neće izlagati opasnosti.
Polako se približio naplatnoj rampi, osmatrajući da li ima policije. Samo je jedna rampa radila, ali to nije bilo iznenađujuće, pošto je već prošla ponoć. Nema plavih rotacionih svetala, nema drumskih patrola, nema pandura. Stao je i zavukao ruku u džep svojih farmerki da izvadi sitan novac.
Kad je podigao pogled, video je jednog policajca iz patrolne službe.
Svešteniku je srce naizgled prestalo da kuca.
Pandur je bio u kabini, iza službenika i, iznenađen, buljio u Sveštenika. Radnik na naplatnoj rampi uzeo je novac, ali nije uključio zeleno svetio.
Policajac je brzo izašao iz kabine.
Melani je uzviknula:
„Sranje! Šta sad?"
Svešteniku je palo na pamet da se daju u beg, ali je odmah odustao od te zamisli. Time bi samo započeo jurnjavu. Njegovim starim automobilom nisu imali šanse da umaknu brzim vozilima policije.
„Dobro veče, gospodine", rekao je policajac. Bio je to podebeo čovek od nekih pedesetak godina, s neprobojnim prslukom preko uniforme. „Molim vas da parkirate uz desnu ivicu puta."
Sveštenik je učinio kako mu je bilo naređeno. Automobil Službe za patroliranje autoputem bio je parkiran tako da se nije mogao uočiti s druge strane naplatne rampe.
Melani je prošaputala:
„Šta ćeš da uradiš?"
„Trudi se da ostaneš hladnokrvna", rekao je Sveštenik.
U parkiranim kolima sedeo je još jedan policajac. Izašao je kad je video da Sveštenik staje. I on je na sebi ima pancir. Prvi policajac došao je iz kabine za naplatu drumarine.
Sveštenik je otvorio kasetu za sitnice i iz nje izvadio pištolj, koji je tog jutra ukrao u Los Alamosu.
Onda je izašao iz automobila.
* * *

Džudi je bilo potrebno samo nekoliko minuta da stigne do „Teksakove" benzinske pumpe, odakle je bio obavljen telefonski poziv. Ouklendska policija bila je brza. Na parkiralištu su stajala četiri patrolna automobila, na svakom uglu po jedan. Helikopter se spustio na čistinu za sletanje, osvetljenu plavim rotacionim svetlima i farovima.
Džudi je iskočila. Jedan narednik ju je pozdravio.
„Odvedite me do telefona", rekla je. Uveo ju je unutra. Govornica se nalazila na uglu odmah do toaleta. Na blagajni za žetone bili su jedna crnkinja srednjih godina i mladi belac s minđušom. Izgledali su prestrašeno. Džudi je upitala narednika: „Jeste li ih uopšte ispitali?"
„Ne", odgovorio je kratko. „Samo smo im rekli da se radi o rutinskoj kontroli."
Morali bi biti glupi kao noć da bi u to poverovali, pomislila je Džudi, imajući u vidu četiri policijska automobila i helikopter FBI-ja. Predstavila se i rekla:
„Jeste li primetili da se iko poslužio ovim telefonom" pogledala je na sat „pre petnaest minuta?"
Žena je rekla:
„Mnogi se služe tim telefonom." Džudi je u istom trenutku stekla utisak da žena baš ne voli policiju.
Skrenula je pogled na mladića.
„Radi se o visokom belcu, pedesetogodišnjaku."
„Bio je jedan takav tip", odgovorio je. Obratio se ženi. „Zar ga nisi zapazila? Ličio je na nekog starog hipika."
„Nisam ga videla", tvrdoglavo je odgovorila.
Džudi je izvadila foto-robot.
„Da li bi ovo mogao biti on?"
Mladić je gledao podozrivo.
„Nije nosio naočare. A i kosa mu je bila mnogo duža. Zbog nje sam i pomislio da mora da je hipik." Pogledao je pažljivije. „Ipak, moguće je da je to on."
Žena je nerado pogledala sliku.
„Sada se sećam", rekla je. „Mislim da je to on. Mršav tip u plavoj teksas košulji."
„Bili ste nam stvarno od pomoći", rekla je Džudi zahvalno. „A sada, obratite pažnju, ovo pitanje je zaista važno. Koji auto je vozio?"
„Nisam zapazio", rekao je muškarac. „Znate li koliko automobila prođe ovuda svakog dana? A i mrak je."
Džudi je pogledala u ženu, koja je tužno zavrtela glavom.
„Dušo, postavljaš pitanje pogrešnoj osobi ja ne umem da razlikujem 'ford' od 'kadilaka'."
Džudi nije mogla da prikrije razočarenje.
„Do đavola", rekla je. Onda se pribrala. „U svakom slučaju, hvala vam, ljudi."
Izašla je napolje.
„Još svedoka?", pitala je narednika.
„Ne. Možda je bilo drugih mušterija, ali su odavno otišli. Samo ovi koji rade ovde."
Čarli Marš je dojurio, držeći mobilni telefon prislonjen uz uho.
„Grejndžer je primećen", rekao je Džudi. „Dvojica policajaca iz patrolne službe zaustavili su ga na naplatnoj rampi kod mosta Karkinez."
„Sjajno!", rekla je Džudi. Onda joj je nešto na Čarlijevom licu ukazalo na to da vest možda i nije tako dobra. „Je li pritvoren?"
„Ne", rekao je Čarli. „Ubio ih je. Nosili su pancire, ali ih je obojicu pogodio u glavu. Zatim je pobegao."
„Znamo li šta vozi?"
„Ne, službenik sa naplatne rampe nije video."
Džudi nije mogla da sakrije prizvuk očaja u svom glasu.
„A onda je pobegao bez traga?"
„Aha."
„A dvojica policajaca?"
„Obojica su mrtvi."
Policijski narednik je prebledeo.
„Bog da im dušu prosti", prošaputao je.
Džudi se okrenula, osećajući kako joj pripada muka.
„I neka bog nama pomogne da uhvatimo Rikija Grejndžera", rekla je. „Pre nego što još nekog ubije."

17


Hrast je sjajno obavio posao oko sređivanja seizmičkog vibratora tako da izgleda kao vozilo zabavnog parka.
Ploče s naslikanim zmajevim čeljustima u živim crvenim i žutim bojama potpuno su skrivale masivan čelični tanjir, veliki aparat za proizvodnju vibracija i sistem rezervoara i ventila, preko kog se upravljalo mašinom. Dok je Sveštenik u petak popodne vozio kroz državu, od podnožja Sijera Nevade, kroz dolinu Sakramento ka obalskom pojasu, ostali vozači su mu se osmehivali i prijateljski mu trubili, a deca su mahala sa zadnjih prozora „karavana".
Patrolna služba autoputa nije obraćala pažnju na njega.
Sveštenik je vozio kamion, a Melani je sedela pored njega. Zvezda i Hrast vozili su se za njima u starom „kudi". Stigli su u Felisitas predveče. Seizmički prozor će se otvoriti nekoliko minuta posle sedam sati. Bilo je to pravo vreme: po sumraku će biti najlakše pobeći. Pored toga, FBI i policajci su već osamnaest sati u pripravnosti trebalo bi da su već umorni, da su im refleksi usporeni. Možda su već počeli da veruju da zemljotresa neće biti.
Sišao je s autoputa i zaustavio kamion. Na kraju izlazne rampe nalazili su se benzinska pumpa i restoran „Velika rebra", u kojem je nekoliko porodica upravo obedovalo. Deca su kroz prozore buljila u vozilo luna-parka. Odmah pored restorana prostiralo se polje gde je paslo pet ili šest konja; tu je bila i zgrada uprave, sva u staklu. Duž čitavog puta odavde do grada nizale su se kuće. Sveštenik je ugledao i školu i malu drvenu zgradu koja je izgledala kao baptistička crkva.
Melani je rekla:
„Rased se prostire pravo preko glavne ulice."
„Otkud znaš?"
„Pogledaj drveće na trotoaru." Na drugoj strani ulice pružao se drvored starih borova. Drveće na zapadnom kraju je za oko metar i po bilo više povučeno unazad u odnosu na ono na istoku. Bio je skoro sasvim uveren kad je video da je drvored prekinut otprilike na sredini ulice.
Zapadno od tog prekida, drveće je raslo nasred trotoara, umesto uz njegovu ivicu.
Sveštenik je uključio radio u kamionu. Šou Džona Truta upravo je počinjao.
„Savršeno", rekao je.
Spiker je govorio:
„U Sakramentu je juče glavni pomoćnik guvernera Majka Robsona bio žrtva bizarne otmice. Kidnaper je sekretara guvernerovog kabineta, Ala Hanimuna, oteo s parkinga u Kapitol Bildingu, primorao ga da vozi izvan grada i onda ga ostavio na putu 1-80."
Sveštenik je rekao:
„Primetila si da ne pominju Rajski čekić? Znaju da sam to u Sakramentu bio ja. Ali, prikrivaju da to ima veze s nama. Misle da time sprečavaju paniku. Samo gube vreme. Za dvadeset minuta doći će do najveće panike koju je Kalifornija ikad videla."
„Tako je!", potvrdi Melani. Bila je napeta, ali uzbuđena. Lice joj se ozarilo, a u očima su joj se istovremeno mogli prepoznati i nada i strah.
Ali, u dubini duše, Sveštenik je bio pun sumnje. Da li će ovog puta uspeti?
Postoji samo jedan način da to saznamo.
Ubacio je kamion u brzinu i odvezao ga niz brdo.
Drum kojim se izlazilo s autoputa savijao se ukrug i spajao sa starim seoskim putem, ulazeći u grad iz pravca istoka. Sveštenik je skrenuo u glavnu ulicu. Tačno na rasedu, nalazio se jedan bife. Sveštenik je parkirao kamion ispred bifea, a Hrast „kudu" odmah pored njega.
„Idi da kupiš krofne", obrati se Melani. „Ponašaj se prirodno."
Iskočila je napolje i otišla prema bifeu.
Sveštenik je povukao ručnu kočnicu i aktivirao prekidač pomoću kojeg je spustio čekić seizmičkog vibratora na zemlju.
Jedan uniformisani policajac izađe iz bifea.
„Sranje", reče Sveštenik.
Policajac je nosio nekakvu papirnu kesu i odlučno se uputio preko parkinga. Sveštenik je pretpostavio da je stao da bi uzeo kafu za sebe i partnera. Ali, gde im je patrolno vozilo? Sveštenik se osvrnuo i spazio plavo-bela svetla na krovu automobila koji je većim delom bio zaklonjen jednim kombijem. Nije ga primetio kad je stigao. Proklinjao je sebe zbog te nepažnje.
Ali, bilo je kasno za kajanje. Policajac je primetio kamion, promenio pravac i prišao Sveštenikovom prozoru.
„Zdravo, kako ste mi danas?", upitao je policajac prijateljskim tonom. Bio je to visok, mršav momčić, kratke plave kose. Bila mu je tek dvadeset i neka.
„Odlično",reče Sveštenik. Policajci iz malih gradova ponašaju se kao da su svakome prve komšije. „Kako ste vi?"
„Znate da ne smete da radite s tim vozilom bez dozvole, zar ne?"
„Svuda isto", odvrati mu Sveštenik. „Ali, mi nameravamo da postavimo vozilo u Pizmo Biču. Stali smo samo zbog kafe, isto kao i vi."
„U redu. Prijatan vam dan."
„Vama takođe."
Policajac je otišao, a Sveštenik zavrteo glavom u čudu. Kad bi znao ko sam, prijatelju, zagrcnuo bi se tom krofnom s prelivom od čokolade. Pogledao je kroz zadnji prozor i proverio skale na vibracionom mehanizmu. Sve lampice bile su zelene.
Melani se vratila.
„Idi u kola s ostalima", rekao joj je. „Eto i mene za tobom."
Podesio je mašinu da počne s vibriranjem na signal s daljinskog upravljača, a onda iskočio napolje, ne isključujući motor.
Melani i Zvezda bile su na zadnjem sedištu „kude", odmičući se što dalje mogu jedna od druge: bile su pristojne, ali nisu mogle da sakriju uzajamnu netrpeljivost. Hrast je sedeo za volanom. Sveštenik je uskočio na mesto suvozača.
„Vozi nazad, na brdo gde smo malopre stajali", rekao je.
Hrast je krenuo. Sveštenik je uključio radio i podesio ga na stanicu koja je emitovala šou Džona Truta.
„Sedam i dvadeset pet, petak uveče, a teroristička grupa Rajski čekić nije realizovala svoju pretnju zemljotresom, hvala nebesima. Koja je najstrašnija stvar koja se vama dogodila? Nazovite Džona Truta odmah i ispričajte nam. Možda i nešto glupo, kao miš u frižideru ili možda o tome kako ste bili žrtva pljačke. Podelite svoje misli s ostalim svetom u večerašnjoj emisiji Džon Trut, uživo."
Sveštenik se obratio Melani:
„Pozovi ga mobilnim telefonom."
„Šta ako lociraju poziv?"
„To je radio-stanica, a ne prokleti Ef-Bi-Aj, ne mogu da lociraju pozive. Slobodno nazovi."
„U redu." Melani je otkucala broj koji je Džon Trut ponavljao tokom emisije. „Zauzeto je."
„Pokušavaj i dalje."
„Ovaj telefon automatski ponovo bira broj."
Hrast je zaustavio auto na vrhu brda da odatle posmatraju grad. Sveštenik je zabrinuto zurio u parking ispred bifea. Policajci su još bili tamo. Nije hteo da aktivira vibrator dok su toliko blizu. Jedan od njih bi mogao da bude dovoljno pribran da uskoči u kabinu i isključi motor.
„Ti prokleti panduri", mumlao je. „Zašto malo ne idu da hvataju kriminalce."
„Nemoj tako mogli bi da krenu na nas", našalio se Hrast.
„Mi nismo kriminalci", žestoko je uzvratila Zvezda. „Mi pokušavamo da spasemo našu zemlju."
„Prokleto si u pravu što se toga tiče", rekao je Sveštenik uz osmeh i pobedonosno podigao pesnicu.
„Zaista to mislim", rekla je. „Za sto godina, kada se ljudi budu osvrnuli u prošlost, reći će da smo mi bili ti koji su racionalno postupali, a da je vlada bila luda što je dopustila da Ameriku uništi zagađenje. Kao i dezerteri iz Prvog svetskog rata onda su ih svi mrzeli, a danas se govori kako ljudi koji su bežali jedini nisu bili ludi."
Hrast je rekao:
„To je istina."
Policijska patrola se udaljila od bifea.
„Dobila sam vezu", reče Melani. „Dobila sam vezu 'Halo, da, sačekaću'. Kaže da ugasite radio, momci." Sveštenik je isključio radio u kolima. „Želim da razgovaram o zemljotresu", Melani je nastavila da odgovara na pitanja. „Zovem se... Melinda. Oh! Isključio se da bi me prebacio u program. Jebo te, umalo mu nisam rekla pravo ime!"
„Šta i da si rekla, mora da se milion žena zove Melani", rekao je Sveštenik. „Daj mi telefon."
Dodala mu ga je i Sveštenik ga je prislonio uz uho. Čuo je reklamu za predstavništvo „Leksusa" u San Hozeu. Izgleda da stanica emituje program i za slušaoce koji su na vezi. Ugledao je policijsku patrolu koja je išla uzbrdo ka njemu. Prošli su pored kamiona, skrenuli na autoput i nestali.
Odjednom je čuo najavu.
„A Melinda hoće da priča o pretnji zemljotresom. Halo, Melinda, u programu si!"
Sveštenik je rekao:
„Zdravo, Džone, nije Melinda nego Rajski čekić."
Nastala je pauza. Kada je Trut ponovo progovorio, glas mu je dobio zvaničan ton koji je koristio za jako ozbiljna saopštenja.
„Draškane, bolje bi ti bilo da se ne šališ, jer ako se šališ, mogao bi da zaglaviš u zatvoru, znaš?"
„A ja mislim da bih mogao da zaglavim u zatvoru ako se ne šalim", reče Sveštenik.
Trut se nije smejao:
„Zašto zovete mene?"
„Želimo da budemo sigurni da ovog puta svi znaju da smo mi izazvali zemljotres."
„Kada će se desiti?"
„U sledećih nekoliko minuta."
„Gde?"
„To ne mogu da ti kažem, zato što bi federalci mogli da nas se domognu, ali ću ti reći nešto što niko neće moći da provali. Dogodiće se na putu 101."
* * *

Radža Kan se popeo na sto koji se nalazio usred komandnog mesta.
„Ljudi, ućutite i slušajte!", viknuo je. Svi su osetili notu straha u njegovom, odjednom piskavom, glasu i u prostoriji je nastupila grobna tišina. „Tip koji tvrdi da je iz Rajskog čekića govori u programu Džona Truta."
Nastao je opšti žagor, jer su svi počeli da postavljaju pitanja. Džudi je ustala.
„Prestanite, svi!", povikala je. „Radža, šta je rekao?"
Karl Tiobold, koji je sedeo uha prislonjenog uz zvučnik tranzistora, odgovorio je na njeno pitanje.
„Upravo je rekao da će do sledećeg zemljotresa doći na putu 101 za nekoliko minuta."
„Bravo, Karle! Pojačaj ton." Hitro se okrenula. „Majkle, da li se to uklapa u lokacije koje držimo pod nadzorom?"
„Ne", kratko je rekao. „Sranje, moje pretpostavke su bile pogrešne!"
„Onda probaj ponovo! Potrudi se da provališ gde bi ovi ljudi mogli da budu!"
„U redu", rekao je. „I prestani da se dernjaš." Seo je za svoj računar i stavio šaku na miša.
Glas sa Tioboldovog tranzistora je saopštio:
„Evo ga, sada dolazi."
Alarm na Majklovom kompjuteru se oglasio.
Džudi je rekla:
„Šta je to? Potres?"
Majki je kliknuo na miša.
„Čekaj, upravo mi se pojavljuje na ekranu... Ne, nije potres. To je seizmički vibrator."
Džudi je pogledala preko njegovog ramena. Na ekranu je videla poznatu šaru, potpuno nalik na onu koju joj je pokazao u nedelju.
„Gde se nalazi?", rekla je. „Daj mi lokaciju!"
„Radim na tome", odbrusio joj je. „Vikanjem na mene nećeš uticati na kompjuter da brže pretraži oblast koju je podelio na trouglove."
Kako može da bude toliko prokleto preosetljiv u ovakvom trenutku?
„Zašto nema zemljotresa? Možda njihova metoda nije upalila?"
„Ni u dolini Ovens nije prvi put upalila."
„To nisam znala."
„Dobro je, evo koordinata."
Džudi i Čarli Marš odoše do karte. Majki im je dovikivao koordinate.
„Ovde!", Džudi je rekla trijumfalno. „Tačno na putu 101, južno od San Franciska. Grad koji se zove Felisitas. Karle, pozovi lokalnu policiju. Radža, obavesti Patrolnu službu autoputa. Čarli, idem s tobom u helikopter."
„Ovo ne mora da bude tačan položaj", upozorio ju je Majki. „Vibrator bi mogao da se nalazi bilo gde u krugu od oko kilometar i po od koordinata."
„Kako možemo to da preciziramo?"
„Ako bih video reljef, mogao bih da uočim rased."
„Bolje onda da i ti pođeš u helikopter. Uzmi pancir. Idemo!"
* * *

„Ne funkcioniše!", konstatovao je Sveštenik, trudeći se da drži svoju uzrujanost pod kontrolom.
Melani je rekla:
„Nije funkcionisalo ni prvi put u dolini Ovens, zar se ne sećaš?" Zvučala je razdraženo. „Morali smo da pomerimo kamion i da probamo ponovo."
„Sranje, nadam se da imamo vremena za tako nešto", rekao je Sveštenik. „Vozi, Hraste! Natrag u kamion!"
Hrast je pokrenuo staro vozilo i uputio se niz brdo. Sveštenik se okrenuo i, da nadjača buku motora, povikao Melani:
„Kuda misliš da treba da ga pomerimo?"
„Postoji jedna sporedna ulica, otprilike preko puta bifea idite niz brdo oko trista pedeset metara. Tuda prolazi rased."
„Okej."
Hrast je zaustavio vozilo ispred bifea. Sveštenik je iskočio. Krupna žena srednjih godina stala je ispred njega.
„Jeste li čuli tu buku?", upitala je. „Izgleda da je proizvodi vaš kamion. Probila mi je uši!"
„Sklanjaj mi se s puta ili ću ti probiti tu jebenu glavu", rekao je
Sveštenik. Uskočio je u kamion. Podigao je tanjir, ubacio menjač u brzinu i krenuo. Izleteo je na ulicu pravo pred jedan stari „karavan". Ovaj se, uz škripu kočnica, zaustavio, a vozač je ogorčeno legao na sirenu. Sveštenik je nastavio dalje niz sporednu ulicu.
Prešao je onih trista pedeset metara i zaustavio se ispred jedne sređene prizemne kuće s ograđenim vrtom. Mali, beli pas žestoko je zalajao na njega. U grozničavoj brzini, ponovo je spustio tanjir vibratora i proverio dugmiće. Podesio ga je da reaguje na daljinske komande, iskočio iz kamiona i vratio se u „kudu".
Hrast je uz škripu guma okrenuo auto i nagazio na pedalu za gas. Dok su jurili glavnom ulicom, Sveštenik je zapazio da već počinju da privlače pažnju. Posmatrali su ih dvoje ljudi koji su upravo izlazili iz prodavnice, noseći kese u rukama, dva dečaka na biciklima i tri gojazna muškarca koji su izašli iz bara da vide šta se dešava.
Stigli su do kraja glavne ulice i uputili se uz brdo.
„Ovo je dovoljno daleko", rekao je Sveštenik.
Hrast je zaustavio automobil i Sveštenik je daljinskim upravljačem aktivirao seizmički vibrator. I na udaljenosti od šest blokova mogao je da čuje vibracije. Zvezda je, drhteći, upitala:
„Jesmo li ovde bezbedni?"
Zanemeli su, sleđeni od neizvesnosti, u očekivanju zemljotresa.
Kamion je vibrirao trideset sekundi, a onda prestao.
„Suviše bezbedni", rekao je Sveštenik Zvezdi.
Hrast je opsovao:
„Jebi ga, neće da radi, Svešteniče!"
„Ovo se dogodilo i prošli put", Sveštenik je bio očajan. „Proradiće!"
Melani je rekla:
„Znaš šta ja mislim? Zemlja je ovde previše mekana. Grad se nalazi blizu reke. Meka, vlažna zemlja apsorbuje vibracije." ,
Sveštenik se okrenuo prema njoj, optužujući je:
„Juče si mi rekla da zemljotres prouzrokuje veću štetu na vlažnom zemljištu."
„Rekla sam da su zgrade na vlažnom tlu podložnije oštećenjima jer se zemljište pod njima više pomera. Ali, za prenošenje šok talasa do raseda, bolje je kad je zemlja kamenita."
„Zajebi s tim prokletim predavanjem!" Sveštenik je pobesneo. „Gde sada da pokušamo?"
Pokazala je na brdo.
„Tamo gde smo se isključili sa autoputa. Nije baš tačno na rasedu, ali bi trebalo da je tamo tlo kamenito."
Hrast je podigao obrvu i pogledao u Sveštenika. Ovaj je rekao:
„Nazad u kamion, idemo!"
Pojurili su natrag glavnom ulicom. Sada ih je još više ljudi posmatralo. Hrast je, uz škripu guma, skrenuo u sporednu ulicu i tamo zaustavio vozilo, tik uz seizmički vibrator. Sveštenik je uskočio u kamion, podigao tanjir i krenuo, pritiskajući papučicu gasa u pod. Kamion se kretao bolno sporo kroz grad i uzmileo uz brdo.
Kad je bio na pola puta do vrha, policijski auto koji su ranije videli, s uključenim rotacionim svetlima i sirenama, izlazio je s naplatne rampe na autoputu, projurio pored njih i uputio se prema gradu.
Napokon je kamion stigao do mesta odakle je Sveštenik prvi put osmotrio grad i proglasio ga savršenim za ono što je nameravao da učini. Zaustavio se preko puta restorana „Velika rebra". Spustio je tanjir vibratora po treći put. Iza sebe je video „kudu". Policijski patrolni auto se vraćao iz grada uz brdo. Kada je pogledao gore, ugledao je visoko na nebu helikopter.
Nije imao vremena da zbriše iz kamiona i upotrebi daljinski upravljač. Moraće da aktivira vibrator odavde, iz vozačke kabine.
Stavio je ruku na daljinski upravljač, na trenutak oklevao, a onda povukao polugu.
* * *

Iz helikoptera, Felisitas je izgledao kao da je usnuo.
Bilo je vedro veče. Džudi je videla glavnu ulicu i čitavu mrežu ulica oko nje, drveće u baštama i automobile na putevima, ali je izgledalo kao da se ništa ne pomera. Čovek koji je zalivao baštu bio je tako nepomičan, ličio je na kip; žena s velikim slamnatim šeširom stajala je na trotoaru, nepokretna; tri tinejdžerke na uglu ulice bile su kao zaleđene; dva dečaka su zaustavila svoje bicikle nasred ulice.
Jedino se na autoputu, koji je, preko elegantnih svodova vijadukta, prolazio pored grada, nešto pomeralo. Pored uobičajenih automobila i kamiona, zapazila je i dve policijske patrole, udaljene oko kilometar i po, kako se velikom brzinom približavaju gradu dolazeći, pretpostavila je, na njen hitan poziv.
Ali, u gradu se niko nije mrdao.
Trenutak kasnije shvatila je šta se događa.
Nešto su osluškivali.
Usled buke helikoptera ona nije mogla da čuje šta, ali je mogla da pretpostavi. Mora da je to bio seizmički vibrator.
Ali, gde?
Helikopter je leteo dovoljno nisko da joj omogući identifikaciju tipova automobila na glavnoj ulici, ali nije uspevala da primeti vozilo koje bi bilo dovoljno veliko za seizmički vibrator. Nijedno drvo od svih stabala koja su delimično zaklanjala sporedne ulice nije izgledalo dovoljno bujno da u potpunosti sakrije kamion.
Razgovarala je s Majklom preko slušalica i mikrofona.
„Vidiš li rased?"
„Da." Posmatrao je kartu i upoređivao je s reljefom ispod njih. „Prelazi preko pruge, reke, autoputa i gasovoda. Dragi bože, svemogući, ovo neće proći bez štete."
„Ali, gde je vibrator?"
„Šta je ono na obronku brda?"
Džudi je pratila gde on pokazuje prstom. Iznad grada, uz autoput, videla je mali blok načičkanih zgrada: nekakav restoran brze hrane, poslovnu zgradu sa zidovima u staklu i malu građevinu od drveta. Verovatno je to bila neka crkva. Na putu, kraj restorana, nalazio se jedan braon „kupe" koji je izgledao kao neki stari sportski auto iz ranih sedamdesetih. Iza njega se zaustavio policijski patrolni automobil, a tu se nalazio i jedan veliki kamion išaran zmajevima jarkocrvene i limun žute boje.
Razabrala je reči „Zmajeva usta".
„To je vozilo zabavnog parka", rekla je.
„Ili je samo maska", nagovestio je Majki. „Otprilike je iste veličine kao i seizmički vibrator."
„Bože moj, mogla bih se opkladiti da si u pravu!", rekla je ona. „Čarli, slušaš li ovo?"
Čarli Marš je sedeo pored pilota. Šestorica njegovih specijalaca, naoružanih kratkim automatskim puškama MP-5, bili su smešteni iza Džudi i Majkla. Ostatak tima vitlao je autoputem u oklopnom vozilu koje im je služilo kao pokretni centar za pripremu taktike i izvođenje operacija.
„Slušam", rekao je Čarli. „Pilotu, možete li nas spustiti pored onog vozila zabavnog parka, tamo na brdu?"
„Nezgodno je", odgovorio je pilot. „Brdo je strmo, a bankina puta je na tom mestu uzana. Radije bih da se spustimo na parking ispred onog restorana."
„Učinite tako", rekao je Čarli.
„Neće biti zemljotresa, zar ne?", upitao je pilot.
Niko mu nije odgovorio.
Kad se helikopter spustio, jedna osoba je iskočila iz kamiona. Džudi se upiljila u nju. Videla je visokog, mršavog čoveka, dugačke, tamne kose i odmah osetila da ovo mora da je njen neprijatelj. On je zurio u helikopter i izgledalo je da gleda pravo u nju. Bila je predaleko da bi jasnije uočila crte njegovog lica, ali je imala nepogrešiv osećaj da je to Grejndžer.
Ne mrdaj, kučkin sine, dolazim po tebe.
Helikopter je lebdeo iznad parkinga i počeo da se spušta.
Džudi je shvatila da i ona i svi ostali s njom mogu umreti u sledećih par sekundi.
Kad je helikopter dodirnuo tlo, začula se buka nalik na grmljavinu strašnog suda.
* * *

Zvuk je ličio na grmljavinu, toliko snažan da je nadjačao buku seizmičkog vibratora i elise helikoptera. Izgledalo je da se zemlja podigla i udarila Sveštenika poput pesnice. Posmatrao je kako se helikopter spušta na parking ispred restorana „Velika rebra", misleći kako vibrator uzalud tuče po zemlji, da mu je plan propao i da će ga sada uhapsiti i strpati u zatvor.
Već sledećeg trenutka ležao je opružen, licem prema zemlji, kao da ga je upravo nokautirao Majk Tajson. Otkotrljao se, boreći se da dođe do daha i gledao kako se drveće svuda oko njega previja i uvija, kao da duva uragan.
Trenutak kasnije, pribrao se i shvatio, uspelo je! Izazvao je zemljotres.
To!
Upravo je i sam bio u prilici da oseti svu njegovu silinu.
Onda se uplašio za svoj život.
Vazduhom se prolamala zastrašujuća tutnjava, kao da neko trese džinovsku kantu punu kamenja. Na brzinu se podigao na kolena, ali se tlo i dalje nije smirivalo. Pokušao je da ustane i ponovo pao.
Oh, sranje, nagrabusio sam.
Otkotrljao se i najzad uspeo da zauzme sedeći položaj.
Začuo je zvuk koji je ličio na lomljavu stotinu prozora. Pogledavši desno, video je da se upravo to i dešava. Stakleni zidovi poslovne zgrade svi su se u isto vreme rasuli u paramparčad. Milion staklića, poput vodopada, sručilo se sa zgrade.
To!
Baptistička crkvica, koja se nalazila nešto niže, kao da se srušila na stranu. Tanki zidovi drvene građevine sručili su se u oblaku prašine i ostali položeni na zemlji. Masivni pult od izrezbarenog hrastovog drveta jedini je stajao po sredini ruševine.
Uspeo sam! Uspeo sam!
Prozori „Velikih rebara" porazbijali su se dok su se vrisci prestravljene dece prolamali vazduhom. Jedan kraj krova najpre je ulegao, a onda se srušio na petoro-šestoro tinejdžera, slamajući i njihov sto i njihove tanjire pune nepojedenih rebaraca. Ostali stalni gosti restorana ustali su i jurnuli ka prozorima, koji su zjapili bez stakla, dok je ostatak krova počinjao da se obrušava na njih.
Vazduh je bio ispunjen oporim mirisom benzina. Od potresa su popucali rezervoari na benzinskoj pumpi, pomislio je Sveštenik. Pogledao je u tom pravcu i ugledao more goriva kako se izliva po dvorištu ispred zgrade. Jedan motocikl je, bez kontrole, sleteo s puta, zanoseći se sjedne na drugu stranu, sve dok vozač nije ispao, a vozilo kliznulo po betonu, bacajući varnice. Kada je vatra zahvatila benzin čulo se jedno „vuuš", a već sekundu kasnije čitav trg je bio u plamenu.
Isuse Hriste!
Vatra je bila zastrašujuće blizu "kude". Video je prestrašeno lice Hrasta za volanom dok se automobil pomerao gore-dole.
Nikada pre nije video Hrasta uplašenog.
Konji sa polja u blizini restorana grunuli su kroz polomljenu ogradu i u punom galopu jurnuli putem ka Svešteniku koji je, užasnut, stajao razrogačenih očiju i otvorenih usta. Nije imao vremena da im se skloni s puta. Pokrio je glavu rukama. Protutnjali su sa obe njegove strane.
Dole, u gradu, crkveno zvono je mahnito zvonilo.
* * *

Helikopter se podigao samo sekundu pošto je sleteo. Džudi je videla da jedan deo tla pod njima svetluca kao kocka želatina, a onda se iznenada raspada dok je helikopter postizao visinu. Ostala je bez daha dok je gledala kako se stakleni zidovi male kancelarijske zgrade pretvaraju u nešto što liči na more koje se razbija o stenje i u velikom talasu prekriva zemlju. Videla je kako motociklista udara u benzinsku pumpu i bolno vrisnula kad je vatra zahvatila benzin, a plamen progutao vozača koji je ispao iz sedišta.
Helikopter se okrenuo i sada je mogla da vidi prostranu ravnicu. U daljini, jedan teretni voz je prelazio preko polja. Isprva je pomislila da je izbegao oštećenje, a onda je primetila da naglo usporava. Spao je s pruge i ona je užasnuto posmatrala kako lokomotiva pravi brazdu kroz polje, krećući se pored šina. Natovareni vagoni vijugali su, poput zmije, da bi na kraju u gomili udarili u zadnji deo lokomotive. Onda se helikopter ponovo okrenuo i podigao još više od tla.
Sada je Džudi mogla da vidi grad. Prizor je bio zapanjujući. Očajni ljudi u panici su vrištali i istrčavali na ulice. Njihove krike nije mogla da čuje. Pokušavali su da pobegnu, dok su im se kuće rušile, zidovi pucali, prozori se rasprskavali, a krovovi opasno naginjali i padali u uredne bašte i na automobile parkirane u prolazima, smrskavajući ih. Po svoj prilici, glavna ulica je u isto vreme bila i poplavljena i u požaru. Automobili su se sudarali na ulicama. Pojavio se blesak, nalik na munju, zatim još jedan, i Džudi je pretpostavila da su se pokidale žice dalekovoda.
Dok je helikopter postizao visinu, u vidokrug joj je dospeo autoput i Džudi je užasnuto poklopila usta rukama kad je videla da se jedan od džinovskih svodova koji su držali nadvožnjak iskrivio i pukao. Podloga puta je prsla i svod je, kao isplaženi jezik, ostao da visi u vazduhu. Na obe strane puta dogodili su se lančani sudari, a nekoliko automobila je gorelo. Ali ovom užasu još nije bilo kraja. Posmatrala je čak i kako se jedan veliki stari „ševrolet" prevrtao i mahnito približavao ponoru dok je vozač uzaludno pokušavao da zaustavi vozilo. Džudi je počela da vrišti kad je automobil sleteo s ivice. Mogla je da vidi užasnuto lice vozača, mladića koji je bio svestan da upravo gleda smrti u oči. Automobil se prevrtao u vazduhu jezivo polako i na kraju se smrskao o krov obližnje kuće. Auto je u momentu buknuo, a plamen je zahvatio i kuću.
Džudi je zarila lice u šake. Bilo joj je nepodnošljivo da to posmatra. Ali, onda se setila da je ona agent FBI-ja. Naterala je sebe da ponovo pogleda. Videla je da automobili na autoputu sada na vreme usporavaju, da se ne bi slupali. Ali, vozila policijske patrolne službe i vozilo s pripadnicima specijalnih jedinica neće moći da stignu do Felisitasa autoputem.
Iznenadni talas vetra oduvao je oblak crnog dima iznad benzinske pumpe i Džudi je ugledala čoveka za koga je mislila da je Riki Grejndžer.
Ti si ovo uradio. Ti si pobio sve ove ljude. Ti, govno jedno, strpaću te u zatvor, makar mi to bilo poslednje.
Grejndžer se s mukom podigao na noge i otrčao do braon „kupea", vičući i pokazujući nešto ljudima koji su se u njemu nalazili.
Policijski automobil nalazio se odmah iza „kupea", ali izgleda da su policajci sporo reagovali.
Džudi je shvatila da će teroristi zbrisati.
I Čarli je došao do istog zaključka.
„Idemo dole!", viknuo je u mikrofon pilotu.
„Jeste li sišli s uma?", uzvratio im je, takođe vičući.
„Oni ljudi su ovo uradili!", viknula je Džudi, pokazujući prstom preko pilotovog ramena. „Oni su izazvali čitav ovaj pokolj, a sada beže!"
„Sranje", viknuo je pilot i helikopter se obrušio ka zemlji.
* * *

Sveštenik je kroz otvoren prozor „kude" doviknuo Hrastu.
„Gubimo se odavde!"
„Okej, kuda?"
Sveštenik je uperio prstom na put koji vodi ka gradu.
„Idi ovuda, ali umesto da skreneš levo u glavnu ulicu, skreni desno na stari seoski drum njime se može nazad u San Francisko, proverio sam."
„Okej!"
Sveštenik je ugledao dvojicu lokalnih policajaca kako izlaze iz svog patrolnog vozila. Uskočio je u kamion, podigao tanjir i uz napor krenuo. Hrast je brzo okrenuo „kudu", ostavljajući trag guma na putu, i uputio se niz brdo. Sveštenik je sporije okrenuo kamion.
Jedan od policajaca stajao je nasred puta, s pištoljem uperenim u kamion. Bio je to isti onaj mršavi mladić koji je poželeo Svešteniku prijatan dan. Sada je vikao:
„Policija! Stoj!"
Sveštenik je krenuo pravo na njega.
Policajac je opalio hitac upozorenja, a onda odskočio u stranu, sklanjajući mu se s puta.
Put pred njima vodio je pored samog naselja ka istoku i vozeći njime mogli bi da izbegnu centar grada, gde je šteta bila najveća. Sveštenik je ispred one uništene poslovne zgrade od stakla morao da zaobiđe par slupanih automobila, ali je posle toga put bio čist. Kamion je ubrzavao.
Uspećemo!
A onda se helikopter FBI-ja spustio nasred puta, četiristo metara ispred njih.
Sranje.
Sveštenik je video kako se „kuda", uz škripu kočnica, zaustavlja.
U redu, seronje, sami ste to tražili.
Sveštenik je stisnuo papučicu za gas.
Agenti su, kompletno opremljeni i naoružani do zuba, iskakali iz helikoptera jedan po jedan i zauzimali zaklon pored puta.
Sveštenik je u kamionu maksimalnom brzinom jurnuo ka gradu i protutnjao pored zaustavljenog „kude".
„Sad me prati", promrmljao je, nadajući se da će Hrast naslutiti šta ovaj očekuje od njega.
Video je kako Džudi Medoks iskače iz helikoptera. Imala je automat, a pancir je skrivao njeno graciozno telo. Kleknula je iza telefonskog stuba. Jedan čovek se stropoštao iza nje i Sveštenik je prepoznao Melaninog muža, Majkla.
Sveštenik je pogledao u retrovizore. Hrast se „kudom" prilepio uz njega, čineći tako ne baš laku metu. Nije zaboravio stvari koje je naučio dok je bio u marincima. Nekih tridesetak metara iza ,,kude" jurio je policijski patrolni automobil, takvom brzinom da se od njega videla samo plava linija.
Sveštenikov kamion je bio na šest-sedam metara od agenata i išao je pravo na helikopter.
Jedan agent FBI-ja ustao je i naciljao automatom u kamion.
Isuse, nadam se da federalci nemaju ručne bacače.
Helikopter se podigao sa zemlje.
* * *

Džudi je opsovala. Pilot helikoptera, koji inače nije pokazivao izrazitu zainteresovanost za saradnju, spustio se suviše blizu vozila koja su im se približavala. Specijalci i agenti imali su premalo vremena za iskakanje i zauzimanje položaja, pre nego što kamion zabavnog parka stigne do njih.
Majki se zateturao.
„Lezi i ne mrdaj!", vrisnula je Džudi na njega.
Videla je da je vozač kamiona zagnjurio glavu u instrument tablu kad je jedan od specijalaca otvorio vatru iz automata. Šoferfajbna je izgledala kao da se zamrzla, rupe su se pojavile u braniku i haubi, ali se kamion nije zaustavljao. Džudi se oteo vrisak. Brzo je nanišanila svojom sačmaricom M870 i opalila u gume, ali joj ruka nije bila mirna i hitac je otišao suviše u stranu.
Uto je kamion već bio pored nje. Pucnjava je prestala: agenti su se bojali da jedni druge ne pogode.
Helikopter se podizao i uklanjao s puta ali je Džudi s užasom primetila da je pilot za delić sekunde zakasnio. Krov kamiona odvalio je stajni trap helikoptera. Letelica se odjednom iskosila.
Neoštećen, kamion je nastavio da juri. I braon „kuda" je, pribijen uz kamion, projurio pored njih.
Džudi je podivljalo pucala na vozila u bekstvu.
Dozvolili smo im da se provuku!
Helikopter se klatio u vazduhu dok se pilot trudio da ga ispravi. Onda je elisom dodirnuo tlo.
„O, ne!", vrisnula je Džudi. „Molim te, ne!"
Rep letelice vrteo se ukrug i podizao. Džudi je mogla da vidi uplašeno lice pilota koji se borio da uspostavi kontrolu. Onda je, odjednom, nos helikoptera počeo da ponire ka sredini puta. Prvo se začuo snažan tresak metala o asfalt, a odmah potom lomljenje stakla koje je skoro podsećalo na muziku. Helikopter se na trenutak zadržao na svom nosu. Zatim je polako počeo da pada na stranu.
Jedno policijsko vozilo bilo je za petama beguncima. Jurilo je brzinom od možda sto šezdeset kilometara na čas, očajnički pokušavalo da zakoči, a onda se zanelo i, uz zaglušujući zvuk, smrskalo o srušeni helikopter.
Oba vozila su buknula.
* * *

Kad je Sveštenik u retrovizoru video taj sudar, pobednički je uskliknuo. Sada je FBI izgleda bio sateran u ćošak: bez helikoptera, bez automobila. Sledećih nekoliko minuta očajnički će pokušavati da spasu policajce i pilota, u slučaju da su još živi. Dok se neko od njih seti da konfiskuje automobil iz obližnje kuće, Sveštenik će već biti kilometrima daleko.
Ne usporavajući, izbio je naprslu šoferšajbnu.
Bože moj, mislim da smo uspeli!
„Kuda", koji je išao iza njega, počeo je čudno da krivuda. Posle jednog minuta, shvatio je da mu je verovatno probušena guma. Mora da je u pitanju bila zadnja guma pošto nije bio primoran da stane. Hrast bi još dva-tri kilometra mogao tako da vozi.
Stigli su do raskrsnice. Tu su se nalazila tri slupana automobila: kombi „tojota" sa sedištem za bebu pozadi, razbijeni „dodž" kamionet i jedan stari, beli „kadilak kupe de vil". Sveštenik ih je nerado pogledao. Niko od putnika nije bio teško povređen, a motor kombija još je radio. Nigde nije video vozače. Mora da su otišli da potraže telefon.
Smotao je volan da zaobiđe ovu gužvu i skrenuo desno, u suprotnom pravcu od grada. Zaustavio je kamion na prvoj krivini. Sada su već bili više od kilometar i po daleko od tima FBI-ja i uveliko izvan njihovog vidokruga. Mislio je da će biti bezbedan minut-dva. Iskočio je iz kamiona. „Kuda" se zaustavio iza njega i Hrast je izašao. Široko se iskezio.
„Misija uspešno završena, generale!", rekao je. „Ni u prokletoj vojsci nisam ništa slično video!"
Sveštenik je njegov učinak ocenio jakom peticom.
„Ali, sada se treba povući sa bojišta, i to brzo", rekao je.
Zvezda i Melani su izašle iz kola. Melani se zarumenela od radosti, skoro kao da je seksualno uzbuđena.
„Bože moj, uspeli smo, uspeli!", rekla je.
Zvezda se savila i ispovraćala pored puta.
* * *

Čarli Marš je razgovarao mobilnim telefonom.
„Pilot je mrtav, kao i dvojica lokalnih policajaca. Na putu 101 dogodio se stravičan lančani sudar i put moramo da zatvorimo. Ovde, u Felisitasu, imamo sudare, požare, poplavu, cev gasovoda je pukla, a i jedan voz je uništen. Bez sumnje, odmah ćete morati da nazovete guvernerovo Odeljenje za intervencije u hitnim slučajevima."
Džudi mu je signalizirala da joj doda telefon.
Klimnuo je glavom i rekao u mikrofon:
„Dajte mi sada nekoga od Džudinih ljudi." Dodao joj je aparat.
„Džudi ovde, koje to?", brzo je rekla.
„Karl. Kako si, čoveče?"
„Dobro, ali sam malo besna na sebe što sam izgubila osumnjičene. Objavi da tražimo dva vozila. Jedno je kamion, oslikan crvenim i žutim zmajevima, izgleda kao da je iz zabavnog parka. Drugo je braon „plimut kuda", star dvadeset pet do trideset godina. Još nešto, pošalji još jedan helikopter da potraži ova vozila po putevima koji vode iz Felisitasa." Pogledala je u nebo. „Skoro da je već suviše mračno, ali uradi to, svakako. Svako vozilo koje odgovara jednom od ova dva opisa treba zaustaviti, a putnike ispitati."
„A ako neki od njih očigledno odgovara opisu Grejndžera...?"
„Privedi ga i prikuj ga za tlo, dok ja ne stignem."
„Šta ćeš da radiš?"
„Mislim da ćemo odavde uzeti nekoliko civilnih vozila i vratiti se u kancelariju. Nekako..." Zastala je da prebrodi talas iscrpljenosti i očaja koji ju je sustigao. „Nekako već moramo sprečiti da se ovo ponovi."
* * *

„Još nije gotovo", rekao je Sveštenik. „Za jedan sat, svaki pandur u Kaliforniji tražiće vozilo zabavnog parka 'Zmajeva usta'. Okrenuo se Hrastu. „Koliko nam treba da poskidamo ove ploče?"
„Nekoliko minuta, ako imamo par dobrih čekića."
„Kamion ima komplet alata."
Radeći brzo, njih dvojica su poskidali šarene ploče s kamiona i pobacali ih preko žičane ograde u polje. Uz malo sreće, u zbrci koja će uslediti posle zemljotresa, proći će dan ili dva pre nego što ih neko uoči iz blizine.
„Šta ćeš, kog đavola, da kažeš Kosturu?", Hrast ga je upitao dok su radili.
„Smisliću nešto."
Melani je pomagala, ali je Zvezda stajala okrenuta leđima i oslonjena na prtljažnik „kude". Plakala je. Napraviće neku glupost, Sveštenik je znao, ali sada nije bilo vremena da je umiruje nežnim recima.
Kad su završili s kamionom, izmakli su se da se izduvaju. Hrast je zabrinuto rekao:
„Sada ova prokleta stvar ponovo izgleda kao seizmički vibrator."
„Znam", potvrdio je Sveštenik. „Ništa ja tu ne mogu. Smrkava se, nemam daleko da idem, a svaki pandur u krugu od osamdeset kilometara biće angažovan na spasavanju povređenih. Ostaje mi samo da se nadam da ću imati sreće. A sad se gubi odavde. Povedi i Zvezdu."
„Najpre treba da promenim točak probušena mu je guma."
„Nemoj da se mučiš", rekao je Sveštenik. „Ionako moramo da se rešimo „kude". Federalci su ga videli, tražiće ga." Pokazao je prstom na raskrsnicu. „Video sam tri vozila kad sam prošao onuda. Dočepaj se novih kola."
Hrast je žurno otišao.
Zvezda je prekorno posmatrala Sveštenika.
„Ne mogu da verujem da smo ovo uradili", rekla je. „Koliko smo ljudi ubili?"
„Nismo imali izbora", ljutito je odgovorio. „Rekla si mi da ćeš uraditi sve, samo da spaseš komunu zar se ne sećaš?"
„Ali, ti si tako smiren. Svi oni poginuli ljudi, još više povređenih, porodice bez domova zar nisi utučen?"
„Naravno."
„A ona?" Pokazala je glavom na Melani. „Pogledaj joj lice. Tako je uzbuđena. Bože, mislim da joj se sve ovo sviđa."
„Zvezdo, pričaćemo kasnije, važi?"
Zavrtela je glavom, kao da se iščuđava.
„Dvadeset pet godina sam provela s tobom i nikad te nisam stvarno upoznala."
Hrast se vratio „tojotom".
„Ovom ništa ne fali, osim što je ulubljen", zaključio je.
Sveštenik je rekao Zvezdi:
„Idi s njim."
Na trenutak je oklevala, a onda ipak ušla u kola.
Hrast je krenuo i brzo im se izgubio iz vida.
„Ulazi u kamion", rekao je Sveštenik Melani. On je ušao, seo za volan i vratio seizmički vibrator na raskrsnicu. Oboje su tamo iskočili i pogledali preostala dva automobila. Svešteniku se svideo „kadilak". Prtljažnik mu je bio smrskan i sabijen, ali je prednji deo bio neoštećen, a i ključevi su bili u bravi. „Hajdemo u 'kadi'", pozvao je Melani.
Ona je ušla u auto i okrenula ključ. Odmah je upalio. Rekla je:
„Kuda ćemo?"
„Skladište 'Perpetjua Dajariz'."
„Okej."
„Daj mi telefon."
„Koga ćeš da zoveš? Nemoj federalce."
„Ne, samo onu radio-stanicu."
Dodala mu je svoj telefon. Baš kad su hteli da krenu, u daljini se dogodila ogromna eksplozija. Sveštenik se okrenuo i pogledao u pravcu Felisitasa i video kako se plamen podiže visoko u nebo. Melani je rekla:
„Uuu, šta to bi?"
Plamen se zatim spustio do zemlje i nastavio da blešti iz mraka.
„Rekao bih da je vatra upravo zahvatila cev gasovoda", odgovorio je Sveštenik. „E, ovo ja nazivam pravim vatrometom."
* * *

Majki Kerkas je sedeo na travi pored puta. Izgledao je bespomoćno i šokirano. Džudi mu je prišla.
„Ustani", rekla je. „Priberi se. Ljudi umiru svakog dana."'
„Znam", rekao je. „Ne radi se o tome mada je i to dovoljno. Nešto drugo je u pitanju."
„Šta?"
„Jesi li videla ko je bio u automobilu?"
„U 'kudi'? Neki crnac je vozio."
„A pozadi?"
„Nisam nikog primetila."
„Ja jesam. Jednu ženu."
„Jesi li je prepoznao?"
„Naravno da jesam", rekao je. „To je moja žena."
* * *
Sveštenik je na Melaninom mobilnom telefonu dvadeset minuta birao broj pre nego što je uspeo da dobije šou Džona Truta. U trenutku kad je začuo signal da je dobio vezu, bio je na periferiji San Franciska.
Emisija je još trajala. Sveštenik je rekao da je iz Rajskog čekića i odmah su ga spojili.
„Uradili ste užasnu stvar", rekao je Džon Trut. Bio je zvaničniji nego ikada, ali je Sveštenik osećao da se ispod tog ozbiljnog tona krije likovanje. Zemljotres se, praktično, dogodio u njegovoj emisiji. Ovo će ga učiniti najpoznatijim radio-voditeljem Amerike. Briši, Hauarde Sternu.
„Nisi u pravu", rekao mu je Sveštenik. „Ljudi koji Kaliforniju pretvaraju u pustoš su ti koji su uradili užasnu stvar. Ja samo pokušavam da ih zaustavim."
„Time što ubijate nedužne ljude?"
„Zagađenje ubija nedužne ljude. Automobili ubijaju nedužne ljude. Pozovi tog prodavca 'leksus' automobila koji se reklamira u tvojoj emisiji i reci mu da je uradio užasnu stvar što je danas prodao pet automobila."
Za trenutak je nastupila tišina. Sveštenik se iscerio. Trut nije baš znao šta da mu odgovori. Nije mogao da se upušta u raspravu o moralu svojih sponzora. Brzo je promenio temu.
„Apelujem na vas da se predate, odmah."
„Imam nešto da saopštim tebi i narodu Kalifornije", rekao je Sveštenik. „Guverner Robson mora da objavi na državnom nivou zamrzavanje odluke o izgradnji elektrana u suprotnom, doći će do još jednog zemljotresa."
„Uradili biste to ponovo?" Trut je zazvučao zaista zapanjeno.
„Budi siguran da bih. A..."
Trut je pokušao da ga prekine.
„Kako možete da tvrdite..."
Sveštenik ga je nadglasao.
„ ... sledeći zemljotres će biti još gori od ovog."
„Gde će se dogoditi?"
„To ne mogu da ti kažem."
„Možete li reći kada?"
„O, naravno. Ako guverner promeni mišljenje, sledeći zemljotres će se desiti za dva dana." Napravio je dramsku pauzu. „Tačno", dodao je.
Prekinuo je vezu.
„A sada, gospodine guverneru", izgovorio je naglas, „recite narodu da ne paniči."

TREĆI DEO
Četrdeset osam sati


18


Džudi i Majki vratili su se u Centar za hitne operacije nekoliko minuta pre ponoći.
Nije spavala četrdeset sati, ali ipak nije bila pospana. Još se osećala užasno zbog zemljotresa. Svakih par trenutaka, pred očima bi joj se ukazale neke od onih košmarnih scena: rastureni voz, ljudi koji vrište, helikopter koji se pretvara u plamen ili stari „ševi" koji se prevrće u vazduhn. Kada je nervozno ušla u stari oficirski klub, ličila je na avet.
Ali, Majklovo otkriće ulivalo joj je novu nadu. Činjenica da je njegova žena bila jedan od terorista predstavljala je pravi šok. Međutim, to je bio trag koji je najviše obećavao. Ako bi Džudi uspela da nađe Melani, mogla bi da otkrije i Rajski čekić.
A ako bi to uradila u roku od dva dana, mogla bi da spreči još jedan zemljotres.
Ušla je u staru plesnu dvoranu koja je sada predstavljala komandno mesto. Stjuart Kliver, budža iz Vašingtona koji preuzeo komandu, stajao je u delu prostorije gde je bio najuži rukovodeći tim. Bio je to pedantan momak, besprekorno obučen, u sivom odelu s belom košuljom i prugastom kravatom. Pored njega je stajao Brajan Kinkejd. Ovo đubre ponovo se ušunjalo na istragu. Hoće da fascinira tipa iz Vašingtona.
Brajan ju je spremno dočekao.
„Šta je, kog đavola, krenulo naopako?", pitao je čim ju je ugledao.
„Zakasnili smo za nekoliko sekundi", odgovorila je umorno.
„Rekla si nam da su svi položaji pod nadzorom", britko joj je prigovorio.
„Oni najizvesniji su bili. Ali, oni su to znali. Zato su izabrali položaj koji nije na udaru. Rizikovali su. Veće su šanse bile za neuspeh ali im se kockanje isplatilo."
Kinkejd se okrenuo prema Kliveru i slegnuo ramenima, kao da hoće da kaže,
„Ako u to poveruješ, ubuduće slobodno možeš u sve verovati."
Kliver je rekao Džudi:
„Čim kompletiraš izveštaj, želim da odeš kući i malo se odmoriš.
Brajan će preuzeti komandu nad tvojim timom."
Znala sam. Kinkejd je lažima zatrovao Klivera i okrenuo ga protiv mene.
Sad je vreme da stavi na kocku sve ono u šta je uložila toliko napor.
Džudi je uzvratila:
„Volela bih da se odmorim, samo ne još. Uhapsiću teroriste u roku od dvanaest sati."
Brajanu se oteo usklik iznenađenja. Kliver je upitao:
„Kako?"
„Upravo sam došla do novog traga. Znam ko je njihov seizmolog."
„Ko?"
„Njeno ime je Melani Kerkas. Ona je bivša žena onog Majkla koji nam je pomagao. Melani je iz kompjutera svog muža ukrala informacije vezane za pritisak u rasedu. A mislim da je ukrala i spisak položaja koje smo držali pod nadzorom."
Kinkejd je predložio:
„I Kerkasa bi trebalo staviti na listu osumnjičenih. Moguće je da su njih dvoje u vezi!"
Džudi je ovo predvidela.
„Sigurna sam da nije", rekla je. „Ali, on upravo sada ide na detektor laži, da bismo se uverili."
„Vrlo dobro", rekao je Kliver. „Možeš, dakle, da nađeš njegovu ženu?"
„Rekla je Majklu da živi u nekoj komuni u okrugu Del Norte. Moj odred već pretražuje baze podataka u vezi s tamošnjim komunama. Imamo dvočlanu ispostavu u blizini, u gradu koji se zove Jurika, i zamolila sam ih da kontaktiraju s lokalnom policijom."
Kliver je klimnuo glavom. Odmerio je Džudi.
„Šta planiraš da uradiš?"
„Htela bih da se odmah odvezem tamo. Usput ću odspavati. Dok stignem, naši momci će već imati adrese svih komuna u oblasti. Volela bih da ih iznenadim racijom u ranu zoru."
Brajan je rekao:
„Nemaš dovoljno dokaza za nalog za pretres."
Bio je u pravu. To što je Melani rekla da živi u komuni u oblasti Del Norte nije bio dovoljan razlog. Ali, Džudi je poznavala zakon bolje od Brajana.
„Posle dva zemljotresa, mislim da trenutno stanje možemo definisati kao vanredno, što odobrava upotrebu metoda koje se primenjuju u hitnim slučajevima. Slažeš li se?" To je trebalo da znači da su ljudski životi ugroženi.
Brajan je delovao zbunjeno, ali je Kliver razumeo.
„Pravnici mogu da reše taj problem, zato su tu." Zastao je. „Sviđa mi se ovaj plan. Mislim da bi trebalo to da uradimo. Brajane, imaš li možda neki komentar?"
Kinkejd se nadurio.
„Bolje bi joj bilo da je u pravu to je sve."
* * *

Kao ispomoć u rešavanju ove krize, iz odeljenja FBI-ja iz Sakramenta i Los Anđelesa dovedeno je nekoliko desetina agenata. Džudi se sada nalazila u kolima s jednom od žena iz te grupe. Išle su ka severu.
Majki je sedeo pozadi. Zamolio ih je da i on pođe. Razboleo se od brige za Dastija. Ako je i Melani uključena u terorističku grupu koja izaziva zemljotrese, u kakvoj bi opasnosti mogao da bude njihov sin? Džudi je uspela da ubedi Klivera da neko treba da vodi brigu o dečaku kad uhapse Melani.
Ubrzo pošto su prešli most Golden Gejt, Džudi je primila poziv od Karla Tiobalda. Majki im je rekao koju kompaniju za mobilnu telefoniju, od petsto, koliko ih u Americi ima, koristi Melani. Karl se domogao snimaka njenih razgovora. Telefonska kompanija je imala roming sistem i zahvaljujući njemu bila u mogućnosti da identifikuje oblast iz koje je obavljen svaki poziv.
Džudi se nadala da je većina poziva bila iz okruga Del Norte, ali je bila razočarana.
„Ne možemo pouzdano da kažemo, Karl je rekao umorno. „Zvala je iz doline Ovens, iz San Franciska, iz Felisitasa i iz raznih usputnih mesta; ali sve to nam govori jedino da je putovala kroz celu državu što već znamo. Nema poziva iz onih mesta na koja si ti tipovala."
„To znači da je iz njih zvala s fiksnog telefona."
„Ili da je oprezna."
„Hvala, Karle, vredelo je pokušati. Sad malo odspavaj."
„Hoćeš da kažeš da sve ovo nije san? Sranje."
Džudi se nasmejala i spustila slušalicu.
Njena saputnica je na radiju našla stanicu s laganom muzikom. Dok su jurili kroz noć, Net Kolje pevao „Hajde da se volimo". Džudi i Majki su sada mogli da pričaju a da ih ona ne čuje.
„Strašno je to što nisam iznenađen", rekao je Majki pošto je izvesno vreme bio tih i zamišljen. „Mislim da sam na neki način oduvek bio svestan da je Melani luda. Nije trebalo da joj ikad dopustim da ga odvede ali, znaš već kako to ide, ona mu je majka."
Džudi je u mraku potražila njegovu ruku.
„Dao si sve od sebe, pretpostavljam", rekla je.
Sa zahvalnošću joj je stisnuo šaku.
„Samo se nadam da je on sada dobro."
„Da."
Dok je tonula u san, Džudi ga je i dalje držala za ruku.
Svi su se sastali u pet ujutru u odeljenju FBI-ja u Jurici. Pored tamošnjih agenata, tu su bili i predstavnici gradske policije i šerifovog odeljenja. Biro je uvek nastojao da u raciju uključi i personal lokalne kriminalističke službe na taj način održavao je dobre odnose s ljudima čija im je pomoć često bila potrebna.
U okrugu Del Norte postojale su četiri grupe zavedene u knjizi Adresar komuna: vodič za zajednički život. Banka podataka FBI-ja obelodanila je petu, a meštani su na taj spisak dodali još dve.
Jedan od lokalnih agenata FBI-ja otkrio je da je komuna, poznata kao Finiks Vilidž bila udaljena samo nešto više od deset kilometara od lokacije predviđene za izgradnju nuklearne elektrane. Kad je Džudi to čula, srce joj je jače zakucalo i odvojila je grupu koju će povesti da izvrši raciju na Finiks Vilidž.
Na čelu kolone od četiri automobila nalazio se patrolni auto šerifa okruga Del Norte. Džudi se vozila u njemu i dok su se približavali odredištu, njen umor je iščezavao. Opet se osećala jakom i sposobnom. Nije uspela da spreči zemljotres u Felisitasu, ali je mogla da se pobrine da ne dođe do još jednog.
U Finiks Vilidž se ulazilo skretanjem s glavnog puta koje je bilo obeleženo znakom na kojem je stajala verna slika ptice koja se diže iz plamena. Nije bilo ni kapije ni čuvara. Policijski automobili protutnjali su dobrim putem, ušli u naselje i rasporedili se oko kružnog toka. Agenti su poiskakali iz automobila i razišli na različite strane. Svaki je kod sebe imao kopiju portreta Melani i Dastija. Ta slika je bila uzeta s Majklovog radnog stola.
Ona je ovde, tu negde, verovatno u krevetu s Rikijem Grejndžerom, spava posle jučerašnjeg napornog dana. Dabogda imali košmare.
Selo je rano ujutru izgledalo mirno. Sastojalo se od nekoliko zgrada nalik na ambare i nekakve kupole za geodezijske potrebe. Agenti su, i pre nego što pokucaju na vrata, zauzimali položaje ispred prednjih i zadnjih ulaza. Nedaleko od kružnog toka, Džudi je pronašla tablu na kojoj je bila iscrtana mapa sela. Pored kuća i ostalih građevina, tu su bili prodavnica, centar za masažu, pošta i automehaničarska radnja. Na mapi su se još mogli vide pašnjaci, voćnjaci, igrališta i sportski tereni.
Na severu su jutra hladna i Džudi je drhtala, zažali što nije obukla nešto toplije od lanenog kompleta.
Čekala je da začuje pobednički usklik nekog od agenata, nakon što identifikuje Melani. Majki je šetao po kružnom toku a telo mu je bilo ukočeno od napetosti. Kakav li je to šok kad saznaš da ti je žena terorista. Svi bi bili presretni ako policajac upuca takvu osobu. Nije ni čudo što je napet. Čudo je što ne udara glavom o zid.
Pored mape se nalazila oglasna tabla. Džudi je čitala o radionici folk-dens muzike koja je organizovana da bi prikupljala priloge za fond Širenje zgarišta. Ovi ljudi su odavali utisak dobronamernosti.
Agenti su ušli u svaku zgradu i zavirili u svaku sobu, krećući se brzo iz kuće u kuću. Posle nekoliko minuta, iz jedne od većih kuća izašao je muškarac i prešao do kružnog toka. Imao je oko pedeset godina. Brada i kosa bile su mu razbarušene. Nosio je ručno napravljene kožne sandale i bio je ogrnut ćebetom. Obratio se Majklu:
„Vi ste ovde glavni?"
Džudi je rekla:
„Ja sam glavna."
Okrenuo se ka njoj:
„Recite mi, molim vas, šta se, do đavola, ovde događa?"
„Rado", rekla je odsečno. „Tražimo ovu ženu." Izvadila je fotografiju.
Čovek je nije uzeo.
„To sam već video", rekao je. „Ona nije naša."
Džudi je s tugom osetila da je ovaj čovek govorio istinu.
„Ovo je religiozna komuna", rekao je s rastućim ogorčenjem. „Mi poštujemo zakon. Ne koristimo droge. Plaćamo porez i poštujemo lokalne uredbe. Ne zaslužujemo da nas tretirate kao kriminalce."
„Mi samo moramo da budemo sigurni da se ova žena ne krije ovde."
„Ko je ona i zašto uopšte mislite da je kod nas? Ili, jednostavno, pretpostavljate da je sumnjiv svako ko živi u komuni?"
„Ne, ništa mi ne pretpostavljamo", uzvratila je Džudi. Bila je izazvana da se okomi na njega, ali se setila da je ona probudila njega u šest sati ujutru. „Ova žena je član terorističke grupe. Rekla je svom bivšem mužu da živi u komuni u okrugu Del Norte. Žao nam je što smo morali da uzbunimo sve komune u okrugu ali razumećete da je ovo veoma važno. Da nije, ne bismo vas uznemiravali i, iskreno govoreći, i sebe bismo poštedeli ovolikog truda."
Pogledao ju je prodorno, klimnuo glavom i očigledno promenio stav prema njima.
„Okej", rekao je. „Verujem vam. Mogu li nešto da učinim da vam olakšam posao?"
Zamislila se.
„Je li svaka zgrada u vašoj komuni označena na ovoj mapi?"
„Nije", odgovorio je. „Postoje tri nove kuće na zapadnom kraju, odmah posle voćnjaka. Ali, zamolio bih vas da budete tihi u jednoj od njih je tek rođena beba."
„Nema problema."
Sali Dobro, agent srednjih godina, upravo se vratila.
„Mislim da smo ovde proverili svaku zgradu", rekla je. „Nema ni traga od naših osumnjičenih."
Džudi je rekla:
„Postoje tri kuće zapadno od voćnjaka. Da li ste i njih našli?"
„Ne", odgovorila je Sali. „Izvinjavam se. Krećem iz ovih stopa."
„Budi tiha", rekla je Džudi. „U jednoj od njih je beba."
„Važi."
Sali je otišla, a onaj čovek je, u znak zahvalnosti, klimnuo glavom.
Zazvonio je Džudin mobilni telefon. Javila se i začula glas agenta Frederika Tana.
„Upravo smo pretresli svaku zgradu u komuni Čarobni breg. Ništa."
„Hvala, Fredi."
U toku narednih deset minuta, javljale su joj se i ostale vođe racije.
Svi su rekli isto.
Ništa nije ukazivalo na to da će Melani Kerkas bi pronađena.
Džudi je obuzeo očaj.
„Do đavola. Zajebala sam stvar."
Majki je bio jednako utučen. Zabrinuto je upitao:
„Misliš li da smo promašili komunu?"
„Ili to, ili je slagala gde joj je prebivalište."
Izgledao je zamišljeno.
„Upravo pokušavam da se prisetim razgovora", rekao je. „Pitao sam nju gde živi, ali je na pitanje odgovorio on."
Džudi je klimnula glavom.
„Mislim da je slagao. Za toliko je pametan."
„Upravo sam se setio i njegovog imena. Tako ga je predstavila. Sveštenik."

19


U subotu ujutru, za vreme doručka, Do i Rima ustadoše i zamoliše za tišinu.
„Želimo nešto da objavimo", rekla je Rima.
Sveštenik je pomislio da je sigurno ponovo trudna. Pripremio se da se razveseli, zapljeska i održi mali govor kojim će da joj čestita. To se od njega i očekivalo. Osećao se ispunjeno. Iako još nije spasao komunu, bio je na pragu da to učini. Možda njegov protivnik nije bio nokautiran, ali je ležao na strunjači, upinjući se da ostane u borbi.
Rima je oklevala, a zatim pogledala u Doa. Imao je svečano lice.
„Danas napuštamo komunu", rekao je.
Svi su u šoku zaćutali. Sveštenik je zanemeo. Ljudi nisu odlazili. Ne, ukoliko on to nije želeo. Vladao je ovim ljudima. A Do je bio enolog, ključni čovek u spravljanju vina. Nisu mogli da dozvole da ga izgube.
I to baš danas, od svih mogućih dana! Da je Do, kao Sveštenik, slušao vesti pre jednog sata, znao bi da je Kaliforniju zahvatila panika. Aerodromi su bili prebukirani, autoputevi zakrčeni ljudima koji su bežali iz gradova i čitavog područja raseda San Andreas. Guverner Robson angažovao je Nacionalnu gardu. Potpredsednik se nalazio u avionu na putu da ispita kolika je šteta pričinjena u Felisitasu. Širio se krug ljudi državni senatori, poslanici, gradonačelnici, vođe komuna i novinari koji su vršili pritisak na guvernera da popusti pred zahtevom Rajskog čekića. Ali Do nije znao ništa o tome. Ovom objavom nije bio zaprepašćen samo Sveštenik. Jabuka je briznula u plač, a potom je i Rima počela da plače. Melani je prva progovorila. Upitala je:
„Ali, Do, zašto?"
„Znaš ti zašto", odgovorio je. „Ova dolina će uskoro biti poplavljena."
„Ali, kuda ćete da idete?"
„Raderford. To je u dolini Napa."
„Našli ste stalan posao?"
Klimnuo je glavom.
„U vinari."
Nije ni čudo što je Do našao posao, pomislio je Sveštenik. Njegova stručnost bila je od neprocenjive vrednosti. Verovatno će zaraditi veliki novac. Neobično je bilo to što želi da se vrati u svet izvan komune.
Sada je već nekoliko žena plakalo. Pesma upita:
„Zar ne možete, kao i svi mi, da čekate i da se nadate?"
Rima joj je kroz suze odgovorila:
„Imamo troje dece. Nemamo pravo da rizikujemo njihove živote. Ne možemo da ostanemo ovde i da se nadamo nekakvom čudu, dok se voda sve više i više penje prema našim domovima."
Sveštenik se prvi put oglasio.
„Ova dolina neće biti poplavljena."
„To ne znaš", usprotivi se Do.
U prostoriji je zavladala tišina. Nije baš bila česta pojava da se neko direktno usprotivi Svešteniku.
„Ova dolina neće biti poplavljena", ponovio je.
Do je na to odgovorio:
„Svi znamo da se nešto dešava, Svešteniče. U poslednjih šest nedelja bili ste više odsutni nego što ste bili kod kuće. Juče je vas četvoro odsustvovalo do ponoći, a jutros vidim neki ulubljeni 'kadilak' na parkingu. Ali, šta god da ste naumili, trebalo je da to podelite s nama. Ja ne mogu da rizikujem budućnost svoje dece samo na osnovu vaše reči. I Širli isto misli."
Sveštenik se setio da je Rimino pravo ime bilo Širli. Korišćenje ovog imena značilo je da se Do već odvojio od komune.
„Reći ću vam šta će spasiti ovu dolinu", Sveštenik je progovorio. Zašto im ne reći za zemljotres. Trebalo bi da budu zadovoljni ponosni! „Moć molitve. Molitva će nas spasiti."
„Moliću se za vas", rekao je Do. „A i Širli. Molićemo se za sve vas. Ali, ne ostajemo."
Rima je rukavom obrisala suze.
„Pretpostavljam da je to sve. Žao nam je. Spakovali smo se sinoć. Nemamo mnogo stvari. Nadam se da će nas Spori odvesti do autobuske stanice u Silver Sitiju."
Sveštenik je ustao i prišao im. Jednom rukom je zagrlio Doa, a drugom Rimu. Prigrlivši ih uz sebe, rekao je tihim, ubedljivim glasom:
„Razumem vaš bol. Pođimo svi u hram i meditirajmo zajedno. Koju god odluku posle toga donesete, biće ispravna."
Do se izmakao iz Sveštenikovog zagrljaja.
„Ne", rekao je, „ti dani su prošli."
Sveštenik je bio zapanjen. Svim silama se trudio da ih ubedi da ostanu, ali nije vredelo. Bes je u njemu rastao, opasno preteći da izmakne kontroli. Došlo mu je da se izviče na Doa zbog nelojalnosti i nezahvalnosti. Ubio bi ih oboje da može. Ali je znao da bi iskaljivanje besa predstavljalo grešku.
Morao je, bar na površini, da ostane smiren.
Bilo kako bilo, nije mogao da skupi snagu da se od njih oprosti uz blagoslov. Rastrzan između besa i potrebe da se obuzda, iz kuhinje je izašao tiho i sa onoliko dostojanstva koliko mu je preostalo. Vratio se u svoju kućicu.
Još dva dana i sve bi bilo u redu. Jedan dan!
Seo je na krevet i zapalio cigaretu. Duh je ležao na podu i žalosno ga posmatrao. Obojica su bili nemi, nepomični i zamišljeni. Za minut-dva, za njim će doći i Melani.
Ali, ušla je Zvezda.
Nije progovorila s njim još od prošle noći, kad su se ona i Hrast u „tojotom" odvezli iz Felisitasa. Znao je da je bila besna i uplašena zbog zemljotresa. Još nije našao vremena da joj održi predavanje. Rekla je:
„Idem u policiju."
Sveštenik se zabezeknuo. Zvezda pandure nije mogla očima da vidi. Za nju bi odlazak u policijsku stanicu značilo isto što i za Bilija Grejema poseta pederskom klubu
„Poludela si", rekao je.
„Juče smo pobili mnogo sveta", rekla je. „Slušala sam radio u povratku. Najmanje dvanaestoro ljudi je umrlo, a više od stotinu je u bolnici. Povređene su i bebe i deca. Ljudi su ostali bez kuća i bez svega što su imali i siromašn ljudi, ne samo bogati. A mi smo za to odgovorni."
Sve se raspada taman kad treba da pobedim!
Uhvatio ju je za ruku.
„Misliš li da sam želeo da pobijem te ljude?"
Pomerila se unazad, odbijajući da prihvati njegovu šaku.
„Mogu da se zakunem da nisi posebno tugovao dok se to događalo."
Treba da izdržim još malo. Moram.
Pretvarao se da izgleda pokajnički.
„Bio sam srećan što vibrator radi, da. Bilo mi je drago što smo u stanju da realizujemo pretnju. Ali, nisam nameravao da bilo koga povredim. Znao sam da postoji rizik i odlučio sam da ga prihvatim zato što mi je sve ovo jako važno. Mislio sam da si i ti donela istu odluku."
„Jesam, ali je odluka bila loša i nanela je mnogo zla." Suze su joj navrle na oči. „Za ime božje, zar ne vidiš šta se s nama dogodilo? Bili smo deca koja su verovala u ljubav i mir, a sad smo ubice! Isti si kao Lindon Džonson. Poslao je bombe na Vijetnamce, a zatim oprao ruke od svega. Govorili smo da je seronja i stvarno je to i bio. Ceo život sam posvetila tome da se ne pretvorim u nekog takvog!"
„Znači, sad osećaš da je sve ovo bila greška", rekao je. „Razumem te. Samo ne mogu da prokljuvim kako misliš da se iskupiš time što ćeš kazniti i mene i celu komunu. Hoćeš da nas izdaš pandurima."
Zaprepastila se.
„Nisam na to tako gledala", rekla je. „Ja ne želim nikog da kaznim."
Sad ju je imao u šaci.
„A šta ti u stvari želiš?" Nije joj dao vremena da sama odgovori. „Mislim da hoćeš da se uveriš da je sve gotovo."
„Da, pretpostavljam da je to u pitanju."
Ispružio je ruku ka njoj i ona se ovog puta nije protivila.
„Gotovo je", nežno je rekao.
„Ne znam."
„Neće više biti zemljotresa. Guverner će popustiti. Videćeš."
* * *

Žureći nazad u San Francisko, Džudi je skrenula prema Sakramentu radi sastanka u guvernerovoj kancelariji. Ugrabila je još tri ili četiri sata da odspava u kolima i kad je stigla u Kapitol Bilding osećala se spremnom da osvoji svet.
Stjuart Kliver i Čarli Marš doleteli su iz San Franciska. Pridružio im se šef isturenog odeljenja FBI-ja u Sakramentu. Sastali su se u podne u konferencijskoj sali Potkovice, delu zgrade u kojem je bio smešten guvernerov kabinet. Za stolom je sedeo Al Hanimun.
„Dvadeset kilometara puta 1-80 zakrčeno je kolonom ljudi koji pokušavaju da pobegnu iz područja raseda San Andreas", obavestio ih je Hanimun. „I na ostalim glavnim putevima stanje je slično."
Kliver je rekao:
„Predsednik je zvao direktora Biroa i raspitivao se o javnom redu." Pogledao je u Džudi kao da je sve ovo njena krivica.
„Zvao je i guvernera Robsona", rekao je Hanimun. „U ovom trenutku javni red nije ozbiljno narušen", reče Kliver. „Prijavljene su tri pljačke u San Francisku i jedna u Ouklendu ali to su pojedinačni slučajevi. Guverner je pozvao Nacionalnu gardu i stavio je u punu pripravnost, mada nam nije potrebna. Međutim, ako dođe do novog zemljotresa..."
Na samu takvu pomisao, Džudi je pozlilo.
„Ne sme doći do novog zemljotresa", rekla je.
Svi su pogledali u nju. Hanimun ju je sarkastično upitao:
„Imaš li možda neki predlog?"
Imala ga je. Nije posebno impresivan, ali oni su u očajnoj situaciji.
„Postoji samo jedna stvar koja mi pada na pamet", rekla je. „Postavite mu zamku."
„Kako?"
„Kažite mu da guverner Robson želi da pregovara s njim lično."
Kliver je rekao:
„Ne verujem da će nasesti."
„Ne znam." Džudi se namrštila. „On je pametan, a svaka pametna osoba očekuje zamku. Ali, on je i psihopata, a takvi vole da drže druge pod kontrolom, da skreću pažnju na sebe i svoje ponašanje i manipulišu ljudima i situacijama. Ideja o ličnom pregovaranju s guvernerom Kalifornije predstavljaće za njega snažan izazov."
Hanimun je dobacio:
„Izgleda da sam ja ovde jedina osoba koja ga je srela."
„U pravu ste", rekla je Džudi. „Ja sam ga videla i razgovarala s njim telefonom, ali vi ste proveli nekoliko minuta u kolima s njim. Kakav je vaš utisak?"
„Dobro si ga procenila pametan psihopata. Verujem da je bio ljut na mene jer nisam bio impresioniran njime. Kao da je trebalo da, ne znam kako da se izrazim, budem u podređenijoj ulozi."
Džudi se savladala da se ne nasmeje. Nema baš mnogo ljudi kojima je Hanimun podređen.
Hanimun je nastavio:
„Ali, bio je svestan političkih poteškoća u vezi s onim što je tražio. Rekao sam mu da guverner ne može da popusti pred ucenom. O tome je već razmišljao i imao je spreman odgovor."
„Šta je odgovorio?"
„Rekao je da možemo da poričemo ono što se dogodilo. Da objavimo zamrzavanje izgradnje elektrana i saopštimo javnosti da to nema nikakve veze s pretnjom zemljotresom."
„Da li postoji takva mogućnost?", pitala je Džudi.
„Da. Ja to ne bih preporučio, ali ako mi guverner tako nešto naloži, moram da priznam da je izvodljivo. Međutim, ovo pitanje je samo formalne prirode. Znam Majka Robsona, on to neće učiniti."
„Ali, mogao bi da se pretvara da hoće", predložila je Džudi.
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Mogli bismo da poručimo Grejndžeru da je guverner voljan da objavi zamrzavanje, ali samo pod odgovarajućim uslovima, pošto mora da zaštiti svoj politički položaj. O ovim uslovima želi lično da se dogovori s Grejndžerom."
Stjuart Kliver se umešao:
„Vrhovni sud dozvoljava da se kriminalistička služba u izvršavanju svojih zadataka koristi lukavstvima, prevarama i obmanama. Jedina stvar koja nam nije dozvoljena jeste da pretimo da ćemo osumnjičenima oduzeti decu. I ukoliko nekom obećamo imunitet kojim se garantuje da ta osoba neće biti sudski gonjena, toga moramo da se pridržavamo ne možemo ga krivično goniti. Ali, ovo što je Džudi predložila svakako možemo uraditi, a da ne prekršimo zakon."
„U redu", rekao je Hanimun. „Ne znam da li će ovo uspeti, ali pretpostavljam da još jedino to možemo da pokušamo. Uradimo tako."
* * *

Sveštenik i Melani uđoše u Sakramento u ulubljenom „kadilaku". Bilo je sunčano subotnje popodne, a grad prepun ljudi.
Slušajući radio u kolima nešto posle podneva, Sveštenik je čuo glas Džona Truta, iako nije bilo vreme za njegovu emisiju.
„Evo posebne poruke za Pitera Šuberija iz Srednje škole 'Ajzenhauer'", rekao je Trut. Šuberi je bio čovek čiji je identitet Sveštenik pozajmio da bi se predstavio na konferenciji za novinare FBI-ja, a „Ajzenhauer" je bila izmišljena škola koju Cvetak navodno pohađa.
Sveštenik je shvatio da je poruka upućena njemu.
„Da li bi Piter Šuberi bio ljubazan da se javi na sledeći broj telefona", govorio je Trut.
„Žele da se nagodimo", reče Sveštenik Melani. „To je to, pobedili smo!"
Dok je Melani vozila centrom grada, okružena stotinama automobila i hiljadama ljudi, Sveštenik je upotrebio njen mobilni telefon. Čak i da FBI prati poziv, računao je, u ovolikoj gužvi neće moći da provale da je u pitanju baš njihov auto.
Srce mu je sišlo u pete kad je začuo da je dobio vezu.
Dobio sam na lutriji i došao sam da pokupim pare!
Javila se neka žena.
„Halo?" Zvučala je oprezno.
Možda je dosad primila mnogo ćaknutih poziva nakon apela Džona Truta.
„Ovde Piter Šuberi iz Srednje škole 'Ajzenhauer'."
Odmah je odgovorila.
„Povezaću vas s Alom Hanimunom, sekretarom guvernerovog kabineta."
To!
„Prvo moram da utvrdim vaš identitet."
Zamka.
„A kako predlažete da to uradimo?"
„Da li biste bili ljubazni da mi date ime učenika reportera koji je pre nedelju dana bio s vama?"
Sveštenik se setio da mu je Cvetak rekla:
„Nikad ti neću oprostiti što si me nazvao Florens."
Umorno je odgovorio:
„Florens."
„Povezaću vas."
Nije zamka samo predostrožnost.
Sveštenik je uznemireno prelazio pogledom preko ulica, na oprezu da mu se odnekud ne približi neki policijski auto ili agent FBI-ja. Nije, međutim, primetio nikog izuzev kupaca i turista. Trenutak kasnije, začuo se Hanimunov dubok glas:
„Gospodin Grejndžer?"
Sveštenik je odmah prešao na stvar.
„Da li ste spremni da postupite razumno?"
„Spremni smo da razgovaramo."
„A to znači?"
„Guverner želi da se danas sastane s tobom radi pregovora oko razrešenja krize."
Sveštenik je bio direktan:
„Da li je guverner voljan da objavi zamrzavanje izgradnje elektrana?"
Hanimun je oklevao.
„Da", nerado je potvrdio. „Ali, pod određenim uslovima."
„Kakvim?"
„Kad smo ti i ja nedavno razgovarali u kolima i kad sam rekao da guverner ne može da pristane na ucenu pomenuo si ljude koji za njega obavljaju prljave poslove."
„Da."
„Ti si istančana osoba, razumećeš da bi na taj način guvernerova politička budućnost bila ugrožena. Objava zamrzavanja veoma je delikatna stvar."
Sada je to sasvim druga pesma, pomislio je Sveštenik zadovoljno. Hanimun više nije arogantan. Počeo je da iskazuje poštovanje prema protivniku. To je bilo za pohvalu.
„Drugim rečima, guverner mora da spasi svoje dupe i želi da se pobrine da ga ja tu nešto ne zajebem."
„Možeš to i tako da posmatraš."
„Gde ćemo se naći?"
„U guvernerovoj kancelariji, ovde u Kapitol Bildingu."
Sišao si s jebenog uma.
Hanimun je nastavio:
„Bez policije, bez federalaca. Biće ti zagarantovan slobodan izlazak sa sastanka. Nećeš biti sprečen da izađeš, bez obzira na njegov ishod."
Aha, kako da ne.
Sveštenik je upitao:
„Veruješ li u vilenjake?"
„Šta?"
„Znaš ono, mali, leteći ljudi koji čine čarolije? Veruješ li da postoje?"
„Ne, mislim da ne."
„Ni ja. Zato neću da upadnem u tvoju zamku."
„Dajem ti reč..."
„Zaboravi. Jednostavno zaboravi, je l' u redu?"
Na drugoj strani je zavladala tišina.
Melani je skrenula na uglu i oni su se provezli pored veličanstvene fasade Kapitol Bildinga, urađene u klasičnom stilu. Hanimun odatle razgovara telefonom, okružen ljudima iz FBI-ja. Gledajući u bele stubove i kupolu Sveštenik reče:
„Sad ću ti reći gde ćemo se naći, a ti zapisuj. Jesi li spreman?"
„Ne brini, zapisujem."
„Postavite jedan mali, okrugli sto i par baštenskih stolica ispred Kapitol Bildinga, tamo na travnjaku tačno na sredini. Da bude kao za slikanje. Neka guverner tamo sedi tačno u tri sata."
„Napolju na otvorenom?"
„Hej, ako bih hteo da ga upucam, mogao bih to da učinim i na lakši način."
„Pretpostavljam da je tako..."
„Guverner mora u džepu da ima potpisano pismo, kojim mi garantuje da neću biti izveden pred sud."
„Ne mogu da prihvatim sve to..."
„Razgovaraj sa šefom. On će se saglasiti."
„Razgovaraću s njim."
„Obezbedite fotografa s polaroid aparatom tamo. Hoću sliku na kojoj se vidi kako mi on uručuje pismo o imunitetu. Je l' jasno?"
„Jasno."
„Bolje da igrate ovu igru fer. Bez trikova. Moj seizmički vibrator već je postavljen, spreman da izazove novi zemljotres. Ovaj će pogoditi jedan veliki grad. Ne kažem koji, ali reč je o hiljadama mrtvih."
„Shvatam."
„Ako se guverner ne pojavi danas u tri... bum."
Prekinuo je vezu.
„Vau", rekla je Melani. „Sastanak s guvernerom. Misliš da je zamka?"
Sveštenik se namrštio.
„Mogla bi da bude", rekao je. „Ne znam. Prosto ne znam."
* * *

Džudi nije imala šta da prigovori organizaciji akcije. Čarli Marš je, zajedno s odeljenjem FBI-ja iz Sakramenta, zadužen za nju. Najmanje trideset agenata motrilo je mali baštenski stočić sa suncobranom, koji je na simpatičan način stajao na travnjaku. Ali, ona nije mogla da opazi nijednog od njih. Neki su stajali iza prozora vladinih kancelarija, koje su okruživale travnjak, drugi su čučali u automobilima i kombijima na parkiralištu, a najveći deo skrivao se unutar kupole Kapitol Bildinga. Svi su bili naoružani do zuba.
Sama Džudi igrala je ulogu fotografa, s kamerama i objektivima okačenim oko vrata. Pištolj joj je bio u torbi za fotoaparat, koju je prebacila preko ramena. Dok je čekala da se guverner pojavi, gledala je kroz objektiv u sto i stolice, pretvarajući se da podešava aparat.
U nadi da je Grejndžer neće prepoznati, stavila je plavu periku. Bila je to ona koju je uvek držala u kolima. Prilično je pomagala prilikom praćenja, naročito ako bi po nekoliko dana sledila iste mete. Koristeći je, umanjivala je rizik da bude primećena i identifikovana. Morala je da računa i s jednom dozom zadirkivanja kad ju je nosila. Hej, Medoksova, pošalji mi tu slatku plavušicu u kola, a ti možeš da ostaneš tu gde si.
Znala je da ju je Grejndžer posmatrao. Niko ga nije primetio, ali on je telefonirao pre jednog sata, da protestuje što blokiraju ulice u kvartu. Želeo je da ulica vrvi od saobraćaja, da posetioci ulaze u zgradu, kao da se ništa ne dešava.
Prepreke su uklonjene s puta.
Nije više bilo nikakvih ograda oko travnjaka, pa su turisti slobodno šetali po njemu, a oni koji su došli u organizovanim grupama išli su predviđenim maršrutama oko Kapitola, njegovih vrtova i elegantnih zgrada vlade u susednim ulicama. Džudi je kroz objektiv potajno osmatrala svakoga. Nije se zadržavala na površinskim odlikama, već se skoncentrisala na one karakteristike koje se ne mogu lako prikriti. Posebno je promatrala svakog visokog, mršavog muškarca srednjih godina, bez obzira na kosu, lice ili odeću.
U minut do tri još nije uočila Rikija Grejndžera.
Majki Kerkas, koji se s Grejndžerom sreo licem u lice, takođe je osmatrao. On se nalazio u vozilu za prismotru, kombiju sa zatamnjenim staklima, iza ugla. Morao je da ostane izvan vidokruga, iz straha da ga Grejndžer ne prepozna i zbog toga se ne uznemiri.
Džudi je govorila u mali mikrofon, koji joj je bio smešten ispod košulje i prikačen za grudnjak.
„Moje mišljenje je da se Grejndžer neće pojaviti pre guvernera."
Sićušan zvučnik iza uha je zakrčao i ona začu odgovor Čarlija Marša.
„I mi ovde smo upravo to rekli. Više bih voleo da smo mogli ovo da završimo bez izlaganja guvernera."
Bilo je predloga da se upotrebi dvojnik, ali je sam guverner Robson zabranio taj plan, rekavši da neće dozvoliti da neko drugi rizikuje život umesto njega.
Sada je Džudi rekla:
„Ali, ako već ne možemo..."
„Onda neka tako bude", saglasio se Čarli.
Trenutak kasnije, guverner se pojavio iz otmenog glavnog ulaza zgrade.
Džudi je iznenadilo kad je shvatila da je on onižeg rasta. Na osnovu televizijskih snimaka, zamišljala ga je kao visokog čoveka. Zbog neprobojnog prsluka ispod sakoa, izgledao je krupniji nego što je uistinu bio. Opuštenim, sigurnim koracima prešao je preko travnjaka i seo za stočić pod suncobranom.
Džudi ga je nekoliko puta fotografisala. Držala je futrolu fotoaparata o ramenu, tako da je mogla brzo da izvuče oružje iz nje.
Onda je, krajičkom oka, nešto primetila.
Jedan stari „ševrolet impala" polako je dolazio iz Desete ulice. Izbledela limarija bila je dvobojna, neboplava i drap, zarđala oko blatobrana. Lice vozača ostalo je u senci.
Pogledala je oko sebe. Nijednog agenta na vidiku, ali su svakako, pogledi svih njih bili upereni u automobil.
Ovaj se zaustavio na krivini, tačno preko puta guvernera Robsona.
Džudino srce zakuca brže.
„Mislim da je on", rekao je guverner, neverovatno mirnim glasom.
Vrata automobila su se otvorila.
Prilika koja je iz njega izašla nosila je plave farmerke, raskopčanu kariranu radnu košulju ispod nje belu majicu a na nogama sandale. Kad se uspravio, Džudi je videla da je visok oko metar i osamdeset, možda malo viši, mršav, s dugom, tamnom kosom.
Nosio je naočare za sunce s velikim okvirima i šarenu pamučnu maramu kao povez za glavu.
Džudi je buljila u njega, pokušavajući da mu vidi oči.
Zvučnik u njenom uhu je zakrčao.
„Džudi? Je li to on?"
„Ne mogu da procenim!", odgovorila je. „Mogao bi da bude."
Čovek je pogledao oko sebe. Travnjak je bio veliki, a sto postavljen na nekih dvadeset ili dvadeset pet metara od krivine. Uputio se ka guverneru.
Džudi je na sebi osećala poglede svih koji su bili uključeni u akciju. Očekivali su njen znak.
Pomerila se i stala između neznanca i guvernera. Čovek je primetio njen pokret, malo oklevao, a potom produžio da korača.
Čarli se ponovo oglasio.
„Pa?"
„Ne znam!", prošaputala je, trudeći se da ne miče usnama. „Daj mi još nekoliko sekundi!"
„Nemoj da bude predugo."
„Mislim da nije on", rekla je Džudi. Na svim slikama nos mu je bio drukčiji. Ovaj čovek je imao širok, pravilan nos.
„Sigurna si?"
„Nije on."
Muškarac je stigao do Džudi. Zaobišao ju je i približio se guverneru. Ne zastajući, zavukao je ruku u košulju.
Čarli ju je, preko zvučnika, upozorio:
„Nešto vadi!"
Džudi se spustila na koleno i nespretno posegla za pištoljem koji joj je bio u torbi za fotoaparat. Čovek je počeo da izvlači nešto iz košulje. Džudi je ugledala neki taman cilindar, nalik na cev pištolja. Viknula je:
„Ne mrdaj! Ef-Bi-Aj!"
Agenti su pohrlili iz automobila, kombija i Kapitol Bildinga.
Čovek se zaledio. Džudi mu je uperila pištolj u glavu i rekla:
„Izvuci to veoma polako i dodaj mi."
„U redu, u redu, nemojte me ubiti!"
Izvukao je nešto iz košulje. Bio je to neki časopis, smotan u rolnu i uvezan gumicom. Džudi ga je uzela. Držeći pištolj uperen u njega, pogledala je časopis. Bio je to najnoviji Tajm. Ništa nije bilo umotano u njega. Čovek je rekao uplašenim glasom:
„Neki tip mi je dao sto dolara da ovo predam guverneru!"
Agenti su okružili Majka Robsona i, tako zaštićenog, vratili ga u Kapitol Bilding.
Džudi je preletela pogledom preko ulica i travnjaka. Grejndžer ovo posmatra, sigurno posmatra. Gde je, do đavola? Ljudi su zastali i upiljili se u agente. Jedna grupa turista, na čelu s vodičem, silazila je niza stepenice glavnog ulaza. Dok ih je Džudi posmatrala, jedan čovek u havajskoj košulji odvojio se od grupe i otišao na drugu stranu i nešto na njemu privuklo joj je pažnju.
Namrštila se. Bio je visok. Košulja mu je bila komotna i visila mu je preko bokova, pa nije mogla da zaključi da li je mršav ili debeo. Kosu mu je prekrivala bejzbol kapa. Brzim koracima uputila se za njim.
Izgledalo je kao da mnogo ne žuri. Džudi nije alarmirala ostale. Ako bi u jurnjavu za nekim nedužnim turistom uključila svakog prisutnog agenta, to bi moglo omogućiti pravom Grejndžeru da se izvuče. Ali, instinkt joj je govorio da ubrza korak. Morala je da vidi lice ovog čoveka.
Skrenuo je na uglu zgrade. Džudi se dala u trk. Čula je Čarlijev glas iz zvučnika koji joj je bio sakriven u uhu.
„Džudi? Šta se dešava?"
„Samo proveravam nekoga", odgovorila je, pomalo zadihana. „Verovatno je turista, ali mi, ipak, pošalji par momaka da me prate, u slučaju da mi zatreba pojačanje."
„Važi."
Stigla je do ugla i videla kako muškarac u havajskoj košulji zamiče iza visokih, drvenih vrata i nestaje u Kapitol Bildingu. Učinilo joj se da je ubrzao hod. Okrenula se i pogledala preko ramena. Čarli je nešto govorio dvojici mladića i pokazivao prstom u njenom pravcu.
U poprečnoj ulici preko puta vrta, Majki je iskočio iz parkiranog kombija i potrčao ka njoj. Pokazala mu je u pravcu zgrade.
„Jesi li video onog tipa?", povikala je.
„Da, to je on!", uzvratio je.
„Ti ostani ovde", viknula je. On je, ipak, civil, nije želela da ga izlaže opasnosti. „Ne mešaj se u ovo, do đavola!" Utrčala je u Kapitol Bilding.
Našla se u otmenom holu sa podom u mozaiku i detaljno ukrašenim. Bilo je hladno i tiho. Ispred nje se nalazilo široko stepenište, prekriveno tepihom i gravurom ukrašenom balustradom. Da li je otišao levo ili desno, gore ili dole? Odabrala je levo. Hodnik s jednom krivinom udesno. Protrčala je pored niza liftova i našla se u rotondi, okrugloj sobi s nekakvom skulpturom u sredini. Izdizala se dva sprata u visinu sve do bogato dekorisane kupole. Ovde je ponovo morala da pogađa: da li je otišao pravo, skrenuo desno prema Potkovici ili se popeo uza stepenice s njene leve strane? Pogledala je oko sebe. Grupa turista prestrašeno je zurila u njen pištolj Dok je posmatrala kružni balkon na drugom spratu, pogledom je okrznula košulju živih boja. Jurnula je uz lepe stepenice koje su se pružale na dve strane. Na vrhu stepeništa, proverila je da nije na balkonu. Na suprotnoj strani, nalazila su se otvorena vrata koja su vodila u sasvim drugačiji prostor, moderan hodnik s osvetljenjem u vidu pruga i podom obloženim plastičnim pločicama. Havajska košulja lelujala je u hodniku.
Čovek je potrčao. Džudi je jurnula za njim. Dok je trčala, zadihano je govorila u mikrofon koji joj je bio prikačen za grudnjak.
„On je, Čarli! Šta je, do đavola, s mojim pojačanjem?"
„Izgubili su te, gde se nalaziš?"
„Na drugom spratu u kancelarijskom delu."
„Okej."
Vrata svih kancelarija bila su zatvorena i u hodnicima nije bilo nikoga: bila je subota. Pratila je košulju koja bi joj se na svakom uglu na trenutak izgubila iz vida. Držala ga je na oku ali ga nije sustizala.
Kopile je u dobroj kondiciji.
Pošto je obišla ceo krug, vratila se na galeriju. U jednom trenutku izgubila ga je iz vida i pretpostavila da se ponovo popeo gore.
Već prilično zadihana, pošla je još jednim kitnjastim stepeništem na treći sprat.
Tumačeći putokaze, shvatila je da joj se s desne strane nalazi galerija senata, a sa leve skupštine. Okrenula se ka levoj, došla do vrata koja su vodila na galeriju i ustanovila da su zaključana. Bez sumnje su i druga. Vratila se do vrha stepeništa. Kuda li je otišao?
U uglu je spazila upozorenje „Severno stepenište ne može se izaći na krov". Tu se našla u uzanom funkcionalnom vertikalnom otvoru, s jednostavnim podnim pločicama i gvozdenom balustradom. Udno stepenica čula je korake onog koga je gonila, ali nije mogla da ga vidi.
Sjurila se dole.
Pojavila se u prizemlju, u rotondi.
Grejndžera nije mogla da vidi, ali jeste Majkla. Rastrojeno je zverao oko sebe. I on je nju ugledao.
„Jesi li ga video?", povikala je.
„Ne."
„Skloni se!
Iz rotonde je mermerni hodnik vodio ka guvernerovim prostorijama. Vidik joj je ometala grupa turista, kojoj su pokazivali vrata Potkovice. Da li je havajska košulja među njima? Nije bila sigurna. Potrčala je mermernim hodnikom, prolazeći pored uramljenih prikaza svake oblasti u državi. S njene leve strane, još jedan hodnik vodio je do izlaza s automatskim vratima od staklenih ploča. Videla je čoveka u košulji kako izlazi.
Krenula je za njim. Grejndžer se stuštio preko ulice, provlačeći se pored vozila za čijim volanima su sedeli nestrpljivi vozači. Oni su skretali, trudeći se da ga izbegnu i ogorčeno trubili. Skočio je na haubu jednog žutog „kupea" i ulubio je. Vozač je otvorio vrata i, razjaren, izašao, a onda je ugledao Džudi s pištoljem u ruci i hitro se vratio u kola.
Ona je preletela preko ulice, izlažući se istom takvom ludom riziku. Naletela je na autobus, koji je, uz škripu kočnica, zakočio, onda pretrčala preko haube istog onog žutog auta i primorala vozača jedne dugačke limuzine da skrene preko tri trake. Gotovo je već bila na trotoaru kad joj jedan motocikl jurnu u susret, unutrašnjom trakom, velikom brzinom. Ustuknula je jedan korak i ovaj ju je promašio za centimetar.
Grejndžer je protrčao Jedanaestom ulicom, a onda se sklonio u ulaz. Džudi je uletela za njim. Ušao je u parking garažu. Ušla je i ona, što je brže mogla, a tada je osetila snažan udarac u lice.
Bol joj je sevnuo u nosu i čelu. Bila je zaslepljena. Pala je na leđa, tresnuvši o beton. Ležala je nepomično, paralisana od bola i šoka, u nemogućnosti čak i da razmišlja. Nekoliko sekundi kasnije, osetila je iza glave nečiju snažnu ruku i, kao iz daljine, čula Majklov glas:
„Džudi, zaboga, jesi li živa?"
Počelo je da joj se bistri u glavi i vid joj se povratio. Majklov lik joj se okretao pred očima.
„Govori, reci nešto!", Majki je zavapio.
Otvorila je usta.
„Boli", promrmljala je.
„Bogu hvala!" Izvukao je maramicu iz džepa svojih braon pantalona i obrisao joj usta. Bio je iznenađujuće nežan. „Krvari ti nos."
Uspravila se i sela.
„Šta se dogodilo?"
„Video sam te kako ulaziš ovamo kao furija, a onda si, već u sledećem trenutku, bila opružena na zemlji. Mislim da te je sačekao i udario kad si se pojavila.
„Ako mi samo padne šaka..."
Džudi je shvatila da je ispustila oružje.
„Moj pištolj..." Osvrnuo se, podigao ga i dodao joj ga. „Pomozi mi da ustanem."
Pomogao joj je.
U predelu lica osećala je neverovatan bol, ali je mogla bistro da gleda i noge su joj bile stabilne. Pokušala je da se pribere i razmisli.
Možda ga još nisam izgubila.
Postojao je tu jedan lift, ali Grejndžer nije imao vremena da ide njim. Mora da se peške popeo do platforme. Poznavala je ovu garažu i sama je ovde parkirala svoj auto kad je dolazila na sastanak s Hanimunom i prisetila se da se prostire ćelom širinom bloka, s izlazima na Desetu i Jedanaestu ulicu. Možda je i Grejndžer to znao i sada već stupao na Desetu ulicu.
Jedino je mogla da krene za njim.
„Idem za njim", rekla je.
Na platformu se popela trčećim korakom. Majki ju je pratio. Pustila ga je. Dva puta mu je naredila da se skloni i nije više mogla da troši dah na ubeđivanje.
Stigli su do prvog nivoa parkirališta. U glavi je počelo da joj bubnja i noge su joj iznenada onemoćale. Znala je da neće moći još dugo da trči. Uputili su se preko, na drugu stranu parkinga. Odjednom je jedan crni automobil izleteo pravo pred njih. Džudi je odskočila u stranu, pala na pod i zapanjujućom brzinom se otkotrljala ispod jednog parkiranog automobila.
Videla je točkove crnog vozila koje je uz škripu guma skretalo i kao metak jurilo niz platformu.
Džudi je ustala i izbezumljeno potražila Majkla. Čula ga je kako viče, iznenađen i uplašen. Da li su ga udarila kola? Ugledala ga je na nekoliko metara od sebe, na rukama i kolenima, pobelelog od šoka.
„Jesi li dobro?", upitala je.
Ustao je.
„Dobro sam, samo sam malo ugruvan."
Džudi je pogledala za crnim automobilom. Htela je da mu zapamti marku, ali je već bio nestao.
„Sranje", opsovala je. „Izgubila sam ga."

20


Dok je Džudi u sedam sati uveče ulazila u oficirski klub, Radža Kan je iz njega užurbano izlazio. Zaustavio se kad ju je video.
„Šta ti se desilo?"
Šta mi se desilo? Nisam uspela da sprečim zemljotres, pogrešno sam procenila gde se skriva Melani Kerkas i dozvolila sam Rikiju Grejndžeru da mi se izmigolji iz ruku. Zeznula sam stvar, a sutra će se dogoditi još jedan zemljotres i poginućejoš ljudi i sve će to biti moja krivica.
„Riki Grejndžer me je udario u nos", odgovorila je. Imala je zavoj preko lica. Pilule koje su joj dali u bolnici u Sakramentu umanjile su bol, ali se psihički nije baš najbolje osećala. „Kud ti žuriš?"
„Tražimo ploču Kiša svežih belih rada, sećaš li se?"
„Naravno. Nadali smo se da bi nas ona mogla odvesti do žene koja je zvala Džona Truta."
„Pronašao sam jednu upravo ovde, u gradu. Prodavnica se zove 'Vinil Vik'."
„Tom agentu treba dodeliti zlatnu medalju!" Džudi je osetila kako joj se vraća energija. Ovo bi mogao da bude trag koji joj je bio potreban. To nije bilo ništa posebno, ali joj je vratilo nadu. Možda je još postojala šansa da spreči sledeći zemljotres. „Idem s tobom."
Uskočili su u Radžin prljavi „dodž kolt". Po podu su bili razbacani omoti od čokoladica. Radža se izvukao s parkinga i uputio ka Hejt-Ešberiju.
„Tip koji drži radnju zove se Vik Plamsted", pričao joj je dok je vozio. „Kad sam neki dan nazvao, nije bio tamo. Razgovarao sam s klincem koji mu honorarno radi i on mi je rekao da misli da nemaju tu ploču ali je obećao da će pitati šefa. Ostavio sam mu broj telefona i Vik mi se javio posle pet minuta."
„Napokon malo sreće!"
„Ploču je 1969. izdala jedna produkcija iz San Franciska, 'Transcendental treks'. Skrenula je izvesnu pažnju javnosti i u Zalivskoj oblasti je prodato nekoliko komada, ali firma nije nikad ponovila sličan uspeh i posle nekoliko meseci prestala je s radom."
Džudino ushićenje je splasnulo.
„To znači da ne postoje arhive kojima se možemo poslužiti da otkrijemo gde bi ta žena mogla da bude sada."
„Možda će nas sam album uputiti na nešto."
„Vinil Vik" je bila mala prodavnica pretrpana starim pločama. Nekoliko klasičnih prodajnih rafova na sredini bilo je okruženo kartonskim kutijama i gajbama za voće, naslaganim do plafona. Mesto je mirisalo na stare prašnjave biblioteke. Jedna mušterija bila je unutra. Bio je to istetoviran muškarac u kožnom šortsu koji je razgledao neki rani album Dejvida Bouvija. U pozadini, jedan oniži, mršavi čovek, u uskim farmerkama i šarenoj majici, stajao je za kasom, srčući kafu iz krigle na kojoj je pisalo „Legalizujte ga!".
Radža se predstavio.
„Mora da si ti Vik. Pre nekoliko minuta razgovarali smo telefonom."
Vik je zurio u njih. Izgledao je iznenađeno. Rekao je:
„Na kraju, ipak, Ef-Bi-Aj uleti i kod mene i pošalje mi dva Azijata? Šta se dogodilo?"
Radža je rekao:
„Ja sam predstavnik muškaraca koji nisu belci, a ona je predstavnik žena. Svako odeljenje Biroa mora da ima i jedno i drugo, to je pravilo. Svi ostali agenti su beli muškarci s kratkom frizurom."
„Aha, tako." Vik je izgledao zbunjeno. Nije bio siguran da li se Radža šali ili ne.
Džudi je nestrpljivo rekla:
„Šta je s tom pločom?"
„Evo je." Vik se okrenuo, a Džudi je iza kase uočila gramofon. Prešao je rukom preko ploče i spustio iglu. Depresivni zvuci gitare bili su uvod u iznenađujuće opuštene džez-fank tonove prožete zvucima klavira preko složenog ritma bubnja. Onda se začuo glas:
Ja se topim
Oseti me dok se
Pretvaram u tečnost
Sve mekša i mekša
„U stvari, mislim da čak i ima neko značenje", rekao je Vik.
Džudi je smatrala da je to sranje, ali je nije bilo briga. Prepoznala je glas sa snimka Džona Truta. Mlađi, čistiji, nežniji, ali u istom onom nepogrešivo dubokom, seksi tonu.
„Imaš li omot?", žurno je upitala.
„Svakako." Dodao joj ga je.
Bio je savijen na uglovima, a sa sjajnog papira oljuštio se providan plastični omotač. Na prednjoj strani dizajniran je nekakav vrtlog u raznim bojama od kojeg bi se čoveku razrogačile oči dok ga posmatra. Reči „Kiša svežih belih rada" jedva da su se mogle nazreti. Džudi je pogledala drugu stranu omota. Pozadina je bila uprljana, a u gornjem desnom uglu nalazila se okrugla fleka od kafe.
Natpis na omotu počinjao je ovako:
„Muzika otvara vrata koja vode do paralelnih univerzuma..."
Džudi je preskočila te reči. U dnu se nalazio niz od pet monohromnih fotografija, samo glave i ramena, četvorica muškaraca i jedna žena. Pročitala je natpise:
Dejv Rolands, klavijature
Jan Keri, gitara
Ros Maler, bas
Džeri Džouns, bubnjevi
Stela Higins, stihovi.
Džudi se namrštila.
„Stela Higins", rekla je uzbuđeno. „Mislim da sam to ime već negde čula!" Bila je sigurna u to, ali se nije mogla setiti gde. Možda je vredelo razmisliti. Buljila je u malu crno-belu fotografiju. Videla je devojku od nekih dvadeset godina, nasmejanu, senzualnog lica uokvirenog talasastom tamnom kosom i sa širokim, raskošnim usnama koja je Sajmon Sperou opisao. „Bila je lepa", promrmljala je Džudi, više za sebe. Pomno je osmotrila crte tog lica, tražeći u njima ludilo koje ju je nateralo da preti zemljotresom, ali nije videla ni tračak. Na fotografiji je bila mlada žena puna vitalnosti i nade u budućnost. Šta je to krenulo naopako u tvom životu?
„Možemo li da pozajmimo ovo?", Džudi je rekla.
Vik se nadurio.
„Ja ovde prodajem ploče, ne pozajmljujem ih", rekao je.
Nije htela da raspravlja.
„Koliko?"
„Pedeset dolara."
„Okej."
Zaustavio je gramofon, podigao ploču i gurnuo je u papirni omot. Džudi mu je platila.
„Hvala ti, Vik. Cenimo tvoju pomoć."
Dok su se Radžinim autom vozili natrag, ona je glasno razmišljala:
„Stela Higins. Gde sam videla to ime?"
Radža je zavrteo glavom.
„Meni ništa ne znači."
Kad su izašli iz kola, ona mu je dala album.
„Umnoži njenu fotografiju i pošalji je svim odeljenjima policije", rekla je. „Ploču daj Sajmonu Sperou. Nikad se ne zna šta može da izvuče iz nje."
Ušli su u komandu. Velika plesna dvorana sada je bila prepuna ljudi. Onom delu gde je smeštena Vrhovna komanda bio je pridodat još jedan sto. Među ljudima koji su pravili gužvu, bilo je nekoliko novih iz štaba FBI-ja u Vašingtonu, predstavnika uprave grada, države i raznih saveznih službi za intervencije u hitnim slučajevima.
Otišla je do stola za kojim su sedeli članovi istražnog tima. Većina njenih kolega je telefonirala, prateći tragove. Džudi se obratila Karlu Tioboldu.
„Na čemu ti radiš?"
„Na tamnim 'plimut kudama'."
„Imam nešto bolje za tebe. Ovde negde na CD ROM-u postoji telefonski imenik Kalifornije. Potraži ime Stela Higins."
„I šta da učinim kad je nađem?"
„Pozovi je i vidi da li zvuči kao žena sa snimka Džona Truta."
Sela je za kompjuter i započela da pretražuje dosijee. U njima je postojala jedna Stela Higins. Ta žena je uslovno bila kažnjavana zbog posedovanja marihuane i napada na policajca na nekim demonstracijama. Njen datum rođenja otprilike je odgovarao, a tadašnja adresa bila je ulica Hejt. U datoteci nije bilo njene slike, ali je izgledalo kao da je reč o istoj ženi.
Obe zabeleške u dosijeu datirale su iz 1968. i od tada više ničega nije bilo.
Stelin dosije bio je nalik na dosije Rikija Grejndžera koji je maznuo radar ranih sedamdesetih. Džudi je odštampala dosije i prikačila ga na tablu osumnjičenih. Poslala je jednog agenta da proveri šta se nalazi na toj adresi u ulici Hejt, ali je bila sigurna da Higinsova ne živi tamo poslednjih trideset godina.
Na ramenu je osetila nečiju ruku. Bio je to Bo. U očima mu se primećivala velika zabrinutost.
„Dušo moja, šta ti se desilo s licem?" Nežno je prstima dotakao zavoj na njenom nosu.
„Mislim da sam bila nepažljiva", odgovorila je.
Poljubio ju je u vrh čela.
„Noćas sam na dužnosti, ali sam morao da svratim i proverim kako si."
„Ko ti je rekao da sam povređena?"
„Onaj oženjeni tip, Majki."
Onaj oženjeni tip. Nacerila se. To će me podsetiti da Majki ipak pripada nekom drugom.
„Nije ništa strašno, ali pretpostavljam da ću imati dva prelepa crna oka."
„Moraš malo da se odmoriš. Kad ideš kući?"
„Ne znam. Upravo sam izvršila jedan proboj. Sedi." Ispričala mu je o „Kiši svežih belih rada". „Onako kako ja to vidim, ona je prelepa devojka koja šezdesetih godina živi u San Francisku, ide na demonstracije, puši travu i muva se s rok bendovima. Kad su došle sedamdesete, ona se razočarava ili joj, možda, sve postaje dosadno, pa se kači za harizmatičnog momka koji se skriva od mafije. Njih dvoje osnivaju sektu. Ta grupa nekako opstaje tri decenije, proizvodeći nakit ili šta bilo. Onda nešto krene nizbrdo. Njihova egzistencija je na neki način ugrožena planom izgradnje elektrane. Kada se suoče s tim da se može srušiti sve zbog čega su radili i što su stvarali godinama, bacaju se na pronalaženje načina da se obustavi izgradnja ove elektrane. Onda se toj grupi pridružuje seizmolog i dolazi na suludu ideju."
Bo je klimnuo glavom.
„Ima smisla, ili, bolje reći, ima nekakvog smisla koji je svojstven luđacima."
„Grejndžer je iskusan kriminalac tako da može da ukrade seizmički vibrator, a magnetski je privlačan, pa mu nije teško da ubedi ostale članove sekte da ga podrže."
Bo je izgledao zamišljeno.
„Oni verovatno nisu vlasnici kuća", rekao je.
„Zašto to misliš?"
„Pa, zamisli da žive na nekom mestu u blizini nuklearne elektrane, pa da moraju da se odsele. Kad bi bili vlasnici kuće ili farme, ili bilo čega, dobili bi kompenzaciju i mogli bi da počnu iz početka na nekom drugom mestu. Zato pretpostavljam da iznajmljuju to mesto na kratke vremenske periode ili su možda bespravno useljeni."
„Verovatno si u pravu, ali to nam ne pomaže. Na državnom nivou ne postoji banka podataka o zakupu zemlje."
Karl Tiobold se približavao s beležnicom u ruci.
„Tri neuspešna pokušaja iz imenika. Stela Higins iz Los Anđelesa jeste žena od oko sedamdeset godina, drhtavog glasa. Gospođa Higins iz Stoktona ima jak akcenat neke afričke zemlje, možda Nigerije. A S. Dž. Higins iz Dajmond Hejtsa je zapravo muškarac po imenu Sidni."
„Do đavola", rekla je Džudi. Objasnila je Bou: „Glas na traci koju je emitovao Džon Trut pripada izvesnoj Steli Higins a sigurna sam da sam negde ranije videla to ime."
Boje predložio:
„Probaj da je pronađeš u svojim fajlovima."
„Šta?
„Ako ti ime zvuči poznato, to može biti zbog toga što se već pojavilo tokom istrage. Pregledaj arhivu vezanu za ovaj slučaj."
„Dobra ideja."
„Moram da krenem", rekao je. „Pošto svi ovi ljudi odlaze iz grada i ostavljaju svoje domove prazne, policija San Franciska imaće napornu noć. Srećno i odmori se malo."
„Hvala, Bo." Džudi je ostala da, u potrazi za Stelom Higins, pretraži ceo imenik u vezi s Rajskim čekićem.
Karl je gledao preko njenog ramena. Imenik je bio velik i pretraživanje je potrajalo.
Napokon je ekran zatreperio i na njemu je pisalo:
1 file(s) found
Džudi je bila ushićena. Karl je uzviknuo:
„Isuse! Ime se već nalazilo u kompjuteru!"
Oh, bože, mislim da sam je pronašla.
Dok je otvarala ovaj fajl, još dvojica agenata stajala su joj iza leđa.
Bio je to obiman dokument koji je sadržavao beleške agenata prilikom bezuspešne racije na Los Alamos pre šest dana.
„Šta, do đavola?" Džudi je bila opčinjena. „Bila je u Los Alamosu a mi smo je promašili?"
Stjuart Kliver im se pridružio.
„Čemu tolika galama?"
„Pronašli smo ženu koja je zvala Džona Truta!", rekla je Džudi.
„Gde?"
„U dolini reke Silver ."
„Kako to da vam se ranije provukla kroz prste?"
To je bio Marvin Hejz, on je organizovao tu raciju.
„Ne znam, radim na tome, daj mi samo minut!" Pokušavala je da nađe ovo ime u kompjuteru.
Stela Higins nije bila u Los Alamosu. Zato su je i promašili.
Dvojica agenata posetili su jednu vinaru koja se nalazi nekoliko kilometara dalje, u gornjem delu doline. To mesto je zakupljeno od savezne vlade, a zakupac se zove Stela Higins.
„Prokletstvo, bili smo tako blizu!", Džudi je razjareno povikala. „Skoro da smo je imali pre nedelju dana!"
„Odštampajte ovo da svi mogu da vide", rekao je Kliver.
Džudi je pritisnula dugme za štampanje.
Agenti su savesno zabeležili imena i godišta svih odraslih osoba u vinari. Džudi je primetila da je tu bilo i parova s decom, a većina je izjavila da je to njihova adresa. Znači da žive tamo.
Možda je u pitanju sekta, a agenti to jednostavno nisu uočili.
Ili su ovi ljudi vodili računa o tome da prikriju pravu prirodu svoje komune.
„Imamo ih!", Džudi je rekla. „Skrenuli smo sa pogrešnog puta, prvi put išavši na Los Alamose koji su izgledali kao savršeni osumnjičeni. Onda, kad se ispostavilo da su oni čisti, shvatili smo da smo napali pogrešne ljude. Zbog toga smo i bili nepažljivi prilikom proveravanja ostalih komuna u toj dolini. Tako smo prevideli prave zločince. Ali, sada smo ih našli."
Stjuart Kliver je rekao:
„Mislim da si u pravu." Okrenuo se stolu za kojim su sedeli predstavnici specijalnih jedinica. „Čarli, pozovi odeljenje u Sakramentu i organizuj zajedničku raciju. Džudi ima lokaciju. Udarićemo na njih čim svane."
Džudi je rekla:
„Trebalo bi da odmah izvršimo raciju. Ako čekamo do jutra, mogu da pobegnu."
„Zašto bi sada otišli?" Kliver je zavrteo glavom. „Noć je za to previše rizična. Osumnjičeni se po mraku mogu izvući, naročito kada žive van grada."
To je imalo smisla, ali je Džudin instinkt govorio da ne treba da čekaju.
„Radije bih rizikovala", rekla je. „Sada, kad znamo gde se nalaze, hajde da ih ščepamo."
„Ne", odlučno je rekao. „Bez raspravljanja, Džudi, molim te. U zoru ćemo izvršiti raciju."
Ona je oklevala. Bila je sigurna da je to pogrešna odluka. Ali, suviše je bila umorna za dalju raspravu.
„Neka bude tako", rekla je. „Kad krećemo, Čarli?"
Marš je pogledao na sat.
„Polazimo odavde u dva sata ujutro."
„Mogla bih da ugrabim par sati odmora."
Prisećala se kako je parkirala svoja kola ispred zbornog mesta.
Izgledalo joj je kao da se to desilo pre nekoliko meseci, a ne u četvrtak uveče, pre samo četrdeset osam sati.
Kad je izlazila, srela je Majkla.
„Izgledaš iscrpljeno", rekao je. „Dozvoli da te odvezem kući."
„Kako posle da se vratim ovamo?"
„Dremnuću kod tebe na kauču i vratiću te ja."
Zaustavila se i pogledala ga.
„Moram da ti kažem da me lice toliko boli da mislim da ne mogu ni da se ljubim, kamoli nešto drugo da radim."
„Zadovoljiću se time da te držim za ruku", rekao je uz osmeh.
Počinjem da mislim da je ovom tipu stalo do mene.
Upitno je podigao obrvu.
„Pa, šta kažeš?"
„Stavićeš me u krevet i dobro ušuškati, a donećeš mi i toplo mleko i aspirine?"
„Da. A ti ćeš mi dozvoliti da te gledam dok spavaš?".
O, čoveče, to bih volela najviše na svetu.
Pročitao je njen izraz lica.
„Mislim da čujem jedno 'da'", rekao je.
Nasmešila se.
„Da."
* * *

Sveštenik se vratio iz Sakramenta besan kao ris. Bio je siguran da će guverner hteti da se nagode. Osećao je da se nalazi na samoj ivici pobede. Već je čestitao sebi na njoj. Ali, prevario se. Guverneru Robsonu nagodba nije bila ni na kraj pameti. Cela stvar je bila nameštaljka. FBI je mislio da mogu da ga uhvate u jednu tako glupu zamku, kao da je on neka jeftina varalica. Bilo je to nepoštovanje koje ga je stvarno pogodilo. Mislili su da je on nekakav narkos.
Sada će saznati pravu istinu. A ta lekcija je skupa.
Koštaće ih još jednog zemljotresa.
Svi u komuni još su bili zapanjeni zbog odlaska Doa i Rime. To ih je podsetilo na nešto što su se pretvarali da su zaboravili: da sutra treba svi da napuste dolinu.
Sveštenik je ispričao Pirinčarima kakav su pritisak izvršili na guvernera. Autoputevi su još bili zakrčeni karavanima punim dece i kofera, jer su se ljudi dali u bekstvo zbog predstojećeg zemljotresa. Iz polunapuštenih kuća na periferiji, pljačkaši su iznosili mikrotalasne pećnice, CD plejere i kompjutere.
Ali su takođe znali da guverner nije pokazivao nikakve znake popuštanja.
Iako je bila subota veče, niko nije želeo da ostane još da sedi. Posle večere i večernje molitve, većina se povukla u svoje kućice. Melani je otišla do kuće u kojoj su bila smeštena deca, da im čita. Sveštenik je seo ispred svoje kućice jer ga je smirivalo da posmatra kako se mesec spušta nad dolinom. Otvorio je bocu vina koje je sam pravio i koje je bilo staro pet godina. Grožđe je te godine pomalo mirisalo na dim, a on je obožavao taj miris.
Bilo je to odmeravanje snaga, rekao je sebi kad je ponovo bio u stanju da mirno razmisli. Ko će biti žilaviji, on ili guverner? Koji će od njih dvojice bolje držati svoje ljude pod kontrolom? Hoće li zemljotresi oboriti državnu vladu na kolena pre nego što FBI bude uspeo da uđe u trag Sveštenikovoj planinskoj jazbini?
Pojavila se Zvezda, osvetljena mesečinom, bosonoga i sa džointom u ruci. Duboko je povukla iz njega, nadvila se nad Sveštenika i poljubila ga. On je udahnuo opojni dim iz njenih pluća. Izdahnuo ga je, osmehnuo se i rekao:
„Sećam se kad si prvi put to uradila. Nikada nisam doživeo nešto tako seksi."
„Stvarno?", upitala je. „Bolje je od pušenja?"
„Mnogo. Sećam se kad sam imao sedam godina i kad sam video svoju majku kako puši jednoj mušteriji u javnoj kući. Doduše, nikad ih nije ljubila. Ja sam bio jedina osoba koju je ljubila. Rekla mi je to."
„Svešteniče, kakav si ti to pakao od života imao?"
Namrštio se.
„Hoćeš da kažeš da više nije takav?"
„Ipak je jedan deo svega toga sada završen, zar ne?"
„Ne!"
„Skoro će ponoć. Rok ti ističe. Guverner neće popustiti."
„Moraće", rekao je Sveštenik. „To je samo pitanje vremena." Ustao je. „Moram da čujem vesti na radiju."
Pratila ga je, dok se po mesečini kretao kroz vinograd i peo stazom do kola.
„Hajde da odemo odavde", iznenada je predložila. „Samo ti, ja i Cvetak. Strpajmo se u kola odmah sada i otiđimo. Nećemo ni da se pozdravimo, ni da spakujemo torbe, čak ni da uzmemo rezervnu odeću, niti bilo šta. Jednostavno da odemo, onako kako sam ja otišla iz San Franciska 1969. Otići ćemo gde nam se prohte Oregon, ili Las Vegas, ili čak Njujork. Šta misliš o Čarlstonu? Oduvek sam želela da vidim Jug."
Ne odgovorivši joj, ušao je u „kadilak" i uključio radio. Zvezda je sela pored njega. Brenda Lije pevala „Hajde da odletimo na metli".
„Hajde, Svešteniče, šta kažeš na to?"
Počele su vesti i on je pojačao ton.
„Osumnjičeni teroristički vođa Rajskog čekića, Ričard Grejndžer, danas je u Sakramentu izmakao Birou. U međuvremenu, stanovnici koji beže iz okoline raseda San Andreas izazvali su zakrčenje saobraćaja na mnogim autoputevima u zalivskoj oblasti San Franciska. Kilometarske kolone automobila blokirale su duge deonice Interstejta 280, 580, 680 i 880. A prodavač raritetnih ploča iz Hejt-Ešberija izjavio je da su agenti Federalnog biroa kupili od njega album na kojem je fotografija još jednog osumnjičenog teroriste."
„Album?", zaprepastila se Zvezda. „Šta, jebo te...?"
„Vlasnik prodavnice, Vik Plamsted, rekao je izveštačima da su ljudi iz Biroa upali kod njega i tražili da im on pomogne da pronađu ploču iz šezdesetih godina na kojoj se pojavljuje glas za koji se veruje da pripada jednoj od osumnjičenih pripadnica Rajskog čekića. Posle nekoliko dana napornog traganja, kako kaže, uspeo je da pronađe taj album. Reč je o jednom mračnom rok bendu, Kiša svežih belih rada."
„Isuse Hriste! Gotovo da sam i sama zaboravila na njih!"
„Istražni biro ne potvrđuje, niti poriče da traže vokalnog solistu, Stelu Higins."
„Sranje!", planula je Zvezda. „Znaju moje ime!"
Sveštenikov mozak radio je sto na sat. Koliko je ovo bilo opasno? Ime im ne može biti od velike koristi. Zvezda ga ne koristi već skoro trideset godina. Niko ne zna gde Stela Higins živi.
Da, znaju oni.
Zamalo da zajeca od očaja. Ova zemlja je bila zakupljena na ime Stele Higins. A i on ga je rekao dvojici agenata FBI-ja koji su ih posetili onog dana kad su vršili raciju u komuni Los Alamos.
Ovo sada sve menja. Pre ili kasnije, neko će to povezati.
A ako bi se slučajno i dogodilo da FBI to ne uoči, tu je zamenik šerifa iz Silver Sitija, trenutno na odmoru na Bahamima, koji je napisao ime Stela Higins na dosijeu koji za par nedelja treba da se pojavi na sudu.
Dolina reke Silver više nije bila tajna.
Ta misao ga je učinila nepodnošljivo tužnim.
Šta može da uradi?
Možda bi trebalo da sada pobegne sa Zvezdom. Ključevi su bili u kolima. Za par sati mogli bi da stignu u Nevadu. Do sutra u podne biće već osamsto kilometara daleko.
Do đavola, ne. Još nisam poražen.
Još može da drži konce u svojim rukama.
Po njegovom prvobitnom planu nije trebalo da vlasti ikad saznaju ko je Rajski čekić, niti zašto zahtevaju da se zabrani izgradnja novih elektrana. Sada je FBI bio na pragu da ih raskrinka ali, možda mogu da ih primoraju da sve drže u tajnosti. To bi mogao da bude deo Sveštenikovih zahteva. Ako su spremni da prihvate zamrzavanje odluke, mogli bi da progutaju i ovo.
Jeste, bilo je sramno ali je i ceo svet sraman. On to može da uradi.
Ali, moraće da pazi da ne dopadne šaka federalcima.
Otvorio je vrata automobila i izašao.
„Idemo", rekao je Zvezdi. „Imam mnogo toga da uradim."
Ona je polako izašla.
„Nećeš da bežiš sa mnom?", tužno je upitala.
„Do đavola, ne." Zalupio je vratima i otišao.
Krenula je za njim preko vinograda i natrag do naselja. Otišla je u svoju kućicu ne poželevši mu laku noć.
Sveštenik je otišao do Melanine kućice. Ona je bila zaspala. Grubo ju je prodrmao da je probudi.
„Ustaj", rekao je. „Moramo da idemo. Brzo."
* * *

Džudi je posmatrala Stelu Higins, čekajući da se isplače.
Stela je bila krupna žena i, mada bi u drukčijim okolnostima mogla da bude i privlačna, sada je izgledala upropašćeno. Lice joj je bilo izobličeno od bola, njena staromodna šminka slivala joj se niz obraze, a otežala ramena drhtala su od jecaja.
Sedele su u skučenoj kućici koja je bila njen dom. Svud unaokolo bile su medicinske potrepštine: kutije sa zavojima, aspirinima, „rolejdima", „tilenolom" i „trojanima"; boce sa vodicom protiv grčeva, sirupom za kašalj i jodom. Zidovi su bili ukrašeni dečjim crtežima na kojima je prikazana Zvezda kako leči bolesnu decu. Bila je to primitivna zgrada, bez struje i bez tekuće vode, ali je odisala nekom srećom.
Džudi je otišla do vrata i pogledala napolje, ostavljajući Zvezdi jedan minut da se pribere. Na bledoj svetlosti ranog jutra mesto je izgledalo lepo. Poslednji tragovi izmaglice nestajali su s drveća na strmim obroncima brda, a u dolini je reka bleštala i presijavala se. Na nižim proplancima pružao se uredan vinograd, s pravilnim redovima vinove loze čiji su izdanci bili privezani za rešetke načinjene od letvi. Džudi je na trenutak bila obuzeta duhovnošću ovog mesta, osećajem da su ovde, na ovom mestu, stvari onakve kakve i treba da budu, a da je ostatak sveta taj koji je deformisan. Nastojala je da se otrese tog jezovitog osećanja.
Pojavio se Majki. Poželeo je da bude ovde, da se pobrine za Dastija. Džudi je rekla Stjuartu Kliveru da bi trebalo da izađu Majklu u susret, pošto je njegova ekspertiza bila od tako velikog značaja za istragu. Vodio je Dastija za ruku.
„Kako mu je?", upitala je Džudi.
„Sasvim dobro", rekao je Majki.
„Jeste li pronašli Melani?"
„Nije ovde. Dasti kaže da se o njemu starala jedna velika devojčica, zvana Cvetak."
„Imate li neku ideju kuda je Melani mogla da ode?"
„Ne." Pokazao je glavom u pravcu Zvezde. „Šta ona kaže?"
„Još ništa." Džudi se vratila i sela na ivicu kreveta. „Pričaj mi o Rikiju Grejndžeru", rekla je.
„Ima u njemu i dobra, koliko i zla", rekla je Zvezda kad se umirila od ridanja. „Ranije je bio bitanga, to znam, čak je i ubijao ljude, ali sve ovo vreme koliko smo bili zajedno, a to je više od dvadeset pet godina, nijednom nikoga nije povredio, sve do sada, dok nekome nije pala na pamet ova glupa ideja o toj jebenoj brani."
„Sve što ja želim da učinim", nežno je rekla Džudi, „je ste da ga pronađem, pre nego što povredi još koga." Zvezda je klimnula glavom.
„Znam."
Džudi je postavila Zvezdu tako da gleda pravo u nju
„Kuda je otišao?"
„Rekla bih vam kad bih znala", odgovorila je Zvezda „Ali, ne znam."

21


Sveštenik i Melani vozili su se do San Franciska kamionetom koji je pripadao komuni. Sveštenik je procenio da bi ulubljeni „kadilak" bio suviše sumnjiv, a policija je možda tražila Melanin narandžasti „subaru".
Saobraćaj se odvijao uglavnom u suprotnom pravcu, tako da se nisu mnogo zadržavali. Stigli su do grada nešto posle pet u subotu ujutru. Na ulicama je bilo malo ljudi: dvoje tinejdžera koji su se grlili na autobuskoj stanici, dvojica nervoznih narkomana koji su kupovali poslednji gram od nekog dilera u dugačkom kaputu i bespomoćni pijanica koji je krivudao sjedne na drugu stranu puta. Ipak, izgrađena oblast oko obale bila je napuštena. Zanemareni industrijski predeo delovao je pusto i sablasno na ranoj jutarnjoj svetlosti. Pronašli su skladište „Perpetjua Dajariz" i Sveštenik je otključao vrata. Prodavač nekretnina održao je obećanje: u toaletu je bilo struje i vode.
Melani je uvezla kamionet unutra, a Sveštenik je proverio seizmički vibrator. Uključio je motor, a onda je podizao i spuštao ravnu ploču. Sve je bilo ispravno.
Legli su na kauč u maloj kancelariji da odspavaju, čvrsto zagrljeni. Sveštenik je ostao budan i iznova analizirao situaciju u kojoj se nalazi. Bez obzira kako gledao na to, guverneru Robsonu bilo bi pametno jedino da popusti. Sveštenik je zatekao sebe kako smišlja govor za emisiju Džona Truta, naglašavajući koliko je guverner bio glup. Mogao je jednom rečju da izbegne zemljotres! Posle jednog sata, shvatio je da ovo nema svrhe. Ležeći na leđima, prošao je kroz svoj ritual opuštanja koji mu je služio kao uvod u meditaciju. Telo mu je postalo mirno, otkucaji srca ujednačeni, um mu se ispraznio i na kraju je zaspao.
Kad se probudio, bilo je deset sati pre podne.
Stavio je lonče s vodom na rešo. Iz komune je poneo nekoliko šoljica i limenku s kafom, proizvedenom na zemljištu bez pesticida.
Melani je uključila televizor.
„U komuni mi nedostaju vesti", rekla je. „Imam naviku da ih non-stop gledam."
„Ja mrzim vesti, normalno", rekao je Sveštenik. „Kada ih gledaš, brineš zbog milion stvari na koje ne možeš da utičeš." Ipak se pridružio Melani, da vidi ima li nešto o njemu.
Sve što su govorili bilo je o njemu.
„Pošto uskoro ističe rok koji su teroristi postavili, vlasti u Kaliforniji počinju ozbiljno da shvataju pretnju zemljotresom", rekao je spiker, a onda su pustili snimak na kom su bili radnici koji podižu šator s prvom pomoći u parku Golden Gejt.
Taj prizor je razljutio Sveštenika.
„Zašto nam ne date ono što želimo?", obratio se televizoru.
Sledeći snimak prikazivao je kako agenti FBI-ja upadaju u drvene kućice u planini. Posle kraćeg razmišljanja, Melani je rekla:
„O moj Bože, pa to je naša komuna!"
Ugledali su Zvezdu umotanu u stari ružičasti ogrtač, s licem koje je odavalo ženu u žalosti. Iz kućice su je izvodila dva čoveka u pancirima.
Sveštenik je opsovao. Nije bio iznenađen upravo ga je mogućnost da će napasti i naterala da tako žurno ode ali su ga zbog ovog prizora istovremeno obuzimali i bes i očajanje. Njegov dom su napala ova kopilad koja sebe smatraju izvršiocima pravde.
Trebalo je da nas ostavite na miru. Sada je kasno.
Ugledao je Džudi Medoks, namrgođenu. Nadala si se da ćeš me uhvatiti u svoju mrežu, zar ne? Danas nije bila tako lepa. Bilo joj je modro oko očiju i imala je ogroman flaster preko nosa. Lagala si me i pokušala da me uhvatiš u zamku, a zauzvrat si dobila razbijen nos.
Ali, u dubini duše bio je obeshrabren. Sve vreme je potcenjivao FBI. Kada je počeo sa svim ovim, nije ni sanjao da će videti kako agenti zauzimaju svetilište u dolini koje je toliko godina bilo čuvano u tajnosti. Džudi Medoks je bila pametnija nego što je mogao da pretpostavi.
Melani je uzbuđeno disala. U kadru se pojavio njen muž, Majki, s Dastijem u naručju.
„Oh, ne!", zavapila je.
„Dastija neće uhapsiti", rekao je Sveštenik nestrpljivo.
„Ali, kuda će ga Majki odvesti?"
„Da li je važno?"
„Jeste, ako će biti zemljotresa!"
„Majki bolje od bilo koga zna gde leže rasedi! Neće biti na mestu gde vreba opasnost."
„Oh, bože, nadam se da neće, naročito ako je Dasti s njim."
Svešteniku je bilo dosta televizije.
„Hajdemo napolje", rekao je. „Ponesi svoj telefon."
Melani je izvezla kamionet, a Sveštenik je zaključao skladište.
„Kreni prema aerodromu", rekao joj je kad je ušao u vozilo.
Izbegavajući autoputeve, stigli su skoro do aerodroma, a da se nisu zaglavili u saobraćaju. Sveštenik je ukapirao da će hiljade ljudi koristiti obližnje telefone pokušavajući da zakažu letove i pozivajući svoje porodice da provere kolika je gužva u saobraćaju. Pozvao je emisiju Džona Truta.
Javio mu se lično Džon Trut. Sveštenik je shvatio da se ovaj nadao pozivu.
„Imam novi zahtev, zato me pažljivo slušaj", rekao je Sveštenik.
„Ne brini, snimam ovo", umirivao ga je Trut.
„Pretpostavljam da ću biti u tvojoj emisiji večeras, a, Džone?", s osmehom je rekao Sveštenik.
„Nadam se da ćeš biti u prokletom zatvoru", Trut je odgovorio s gnušanjem.
„Dobro, jebi se i ti." Nije bilo potrebe da momak popizdi. „Moj novi zahtev je da predsednik pomiluje sve iz Rajskog čekića."
„Obavestiću predsednika."
Sada je zvučao sarkastično. Zar nije mogao da razume koliko je ovo bilo važno?
„Zahtevam i zamrzavanje izgradnje nove elektrane."
„Sačekaj trenutak", rekao je Trut. „Sada, kad svi znaju gde se nalazi tvoja komuna, nije potrebno da zamrzavaš celu zemlju. Ti jedino želiš da sprečiš da tvoja dolina bude potopljena, zar ne?"
Sveštenik je razmislio. Nije mu to palo na pamet, ali je Trut bio u pravu. Ipak, odlučio je da to ne prizna.
„Do đavola, ne", rekao je. „Imam svoje principe. Kaliforniji je potrebno manje struje, a ne više, ako nameravate da je učinite pristojnim mestom na kojem će moji unučici moći da žive. Naš prvobitni zahtev ostaje. Dogodiće se još jedan zemljotres ako guverner ne popusti."
„Kako možeš to da radiš?"
Pitanje je iznenadilo Sveštenika.
„Šta?"
„Kako možeš to da radiš? Kako možeš da nanosiš takvu patnju i jad tolikim ljudima ubijanje, ranjavanje, uništavanje imovine, teranje ljudi da u strahu beže iz svojih domova kako ćeš ikada moći da zaspiš?"
Ovo je razljutilo Sveštenika.
„Nemoj da izigravaš moralistu", rekao je. „Pokušavam da spasem Kaliforniju."
„Ubijajući ljude."
Sveštenik je izgubio strpljenje.
„Jebo te, začepi i slušaj", naredio je. „Hoću da ti ispričam o predstojećem zemljotresu." Prema Melaninim procenama, seizmički prozor biće otvoren u šest i četrdeset po podne. „Sedam sati", Sveštenik je rekao. „Dogodiće se u sedam večeras."
„Možeš li mi reći..."
Sveštenik je prekinuo vezu.
Izvesno vreme nije mogao ni reč da progovori. Posle ovog razgovora osećao se nelagodno. Trut je verovatno bio nasmrt uplašen, ali se šegačio sa Sveštenikom. Odnosio se prema njemu kao prema nekakvom gubitniku.
Stigli su do raskrsnice.
„Mogli bismo ovde da okrenemo i da se vratimo", predložila je Melani. „U suprotnom smeru saobraćaj nije tako gust."
„Važi."
Okrenula je auto. Bila je zamišljena.
„Da li ćemo se ikada vratiti u dolinu?", upitala je. „Sada, kad federalci i svi ostali znaju za nju?"
„Da!", uzviknuo je.
„Ne viči!"
„Da, hoćemo", rekao je smirenijim tonom. „Znam da izgleda loše, možda ćemo čak morati da se sklonimo na izvesno vreme. Siguran sam da ćemo izgubiti ovogodišnju berbu. Predstavnici medija nedeljama će gmizati po komuni. Ali će, na kraju, zaboraviti na nas. Izbiće neki rat, ili će biti izbori, ili će obelodaniti neki seksualni skandal, tako da će vesti o nama zastareti. Onda možemo, bez mnogo buke, da se vratimo u naše domove. Tada ćemo moći da povratimo lozu i očekujemo novu berbu.
Melani se nasmejala.
„Da", rekla je.
Ona veruje u to. Nisam siguran da i ja verujem. Ali, ne nameravam dalje da razmišljam o tome. Sekiracija će mi oslabiti volju. Nema mesta sumnjama. Samo akciji.
Melani je upitala:
„Da li želiš da se vratimo u skladište?"
„Ne. Poludeću ako budem ceo dan zatvoren u toj rupi. Kreni prema gradu da vidimo da li postoji neki restoran u kojem se služi branč. Umirem od gladi."
* * *

Džudi i Majki odveli su Dastija u Stokton, gde su živeli Majklovi roditelji. Kad su ušli u helikopter, Dasti je bio oduševljen. Sleteli su na fudbalskom terenu jedne prigradske srednje škole.
Majklov otac je bio računovođa u penziji i imali su urednu kuću u predgrađu iza koje se prostirao teren za golf. Džudi je pila kafu u kuhinji dok je Majki brinuo o Dastiju. Gospođa Kerkas je zabrinuto rekla:
„Možda će posle ove zastrašujuće afere bar posao procvetati. Ali, ovakve stvari uglavnom ne donose ništa dobro."
Džudi se setila da su oni pozajmili Majklu novac i da se sekirao kako će im ga vratiti. Ali, gospođa Kerkas je bila u pravu to što radi za FBI kao stručnjak za zemljotrese moglo bi mu biti od pomoći.
Džudi je razmišljala o seizmičkom vibratoru. On nije bio u dolini reke Silver. Nije viđen od petka uveče, iako su ploče uz pomoć kojih je bio prerušen u vozilo luna-parka pronađene pored puta. Pronašao ih je jedan od stotinu spasilaca koji su i dalje raščišćavali nered u Felisitasu.
Znala je šta Grejndžer vozi. Otkrila je to, raspitujući se kod članova komune koje automobile imaju, a onda proverila koji nedostaje. Vozio je kamionet, o čemu je obavestila sve policajce. Teoretski, svaki policajac u Kaliforniji trebalo bi da ga traži, iako će većina biti zaokupljena hitnim zadacima.
Jedna misao nije joj dala mira. Mogla je da uhvati Grejndžera u komuni, samo da je bila upornija i ubedila Klivera da napadnu sinoć, umesto što su to učinili ujutru. Ali, jednostavno je bila suviše umorna. Danas se bolje osećala posle napada skočio joj je adrenalin i vratila joj se energija. Ali, i fizički i psihički bila je osakaćena i pretila joj je opasnost da postane potpuno prazna.
Mali televizor na kuhinjskom stolu bio je uključen, ali mu je ton bio sasvim utišan. Počele su vesti i Džudi je zamolila gospođu Kerkas da pojača ton. Prikazan je intervju Džona Truta koji je telefonom razgovarao s Grejndžerom. Pustio je isečak razgovora sa svoje trake.
„Sedam sati", Grejndžer je govorio sa trake. „Dogodiće se večeras u sedam."
Džudi se stresla. Bio je ozbiljan. U njegovom glasu nije bilo žaljenja, niti pokajanja. Nije bilo ni jednog jedinog znaka da okleva da izloži riziku tolike živote. Zvučao je racionalno, ali, očigledno nije nosio u sebi nimalo humanosti. Nije brinuo zbog patnje ostalih. To je karakteristika psihopata.
Pitala se šta će Sajmon Sperou izvući iz glasa one žene. Ali, sada je bilo suviše kasno za psiholingvistiku. Otišla je do kuhinjskih vrata i povikala:
„Majkle! Moramo da krenemo!"
Želela je da može ovde, na sigurnom, da ostavi Majkla s Dastijem. Ali, bio joj je potreban u komandi. Njegovo znanje može biti od suštinske važnosti. Ušao je s Dastijem.
„Skoro sam spreman", rekao je. Telefon je zazvonio i javila se gospođa Kerkas. Posle jednog trenutka pružila je slušalicu Dastiju. „Za tebe", rekla je.
Dasti je uzeo telefon i bojažljivo se javio:
„Halo?" Onda mu se lice ozarilo. „Zdravo, mama!"
Džudi se sledila.
Bila je to Melani.
Dasti je rekao:
„Kada sam se jutros probudio, ti si već otišla! Onda je tata došao po mene!"
Melani je gotovo sigurno bila sa Sveštenikom, i to u blizini seizmičkog vibratora. Džudi je zgrabila mobilni telefon i pozvala komandu. Dobila je Radžu i tiho rekla:
„Lociraj poziv. Melani Kerkas je nazvala broj u Stoktonu." Pročitala je broj s telefona u Dastijevoj ruci. „Razgovor je počeo pre jednog minuta i još je u toku."
„Imam ga", rekao je Radža.
Džudi je spustila slušalicu.
Dasti je slušao, povremeno klimao i vrteo glavom, zaboravljajući da majka ne može da vidi njegove pokrete. Onda je naglo pružio telefon svom ocu.
„Želi da priča s tobom." Džudi je šapnula Majklu:
„Za ime boga, otkrij gde je!"
Uzeo je telefon od Dastija i prislonio slušalicu na grudi.
„Uzmi slušalicu koja je u spavaćoj sobi."
„Gde?"
Gospođa Kerkas joj je objasnila:
„Odmah preko puta hodnika, draga."
Džudi je uletela u spavaću sobu, bacila se na cvetno ukrašeni krevet i zgrabila telefon sa stočića, prekrivajući slušalicu rukom. Čula je kako Majki govori:
„Melani, do đavola, gde si?"
„Nije važno", odgovorila je. „Videla sam tebe i Dastija na televiziji. Da li je on dobro?"
Znači, gledala je televiziju negde.
„Dobro je", rekao je Majki. „Samo što smo stigli."
„Nadala sam se da ćete biti tamo."
Tiho je govorila i Majki ju je upitao:
„Možeš li da govoriš glasnije?"
„Ne, ne mogu, jednostavno se napregni da me čuješ, u redu?"
Ne želi da je Grejndžer čuje. To je dobro to može biti znak da počinju da se razmimoilaze u mišljenjima.
„U redu, u redu", rekao je Majki.
„Ostaćeš tamo s Dastijem, zar ne?"
„Ne", Majki je rekao. „Idem u grad."
„Šta? Za ime boga, Majkle, suviše je opasno!"
„Da li će zemljotres biti u San Francisku?"
„Ne mogu da ti kažem."
„Da li će biti na poluostrvu?"
„Da, na poluostrvu zato skloni Dastija!"
Džudin mobilni telefon je zazvonio. Držeći slušalicu čvrsto prekrivenu rukom, stavila je mobilni uz svoje drugo uho i javila se:
„Da."
Bio je to Radža.
„Zove sa mobilnog. Nalazi se u centru San Franciska. Mobilni se ne mogu preciznije locirati."
„Pošalji na ulice nekoliko ljudi da traže kamionet!"
„U redu."
Džudi je prekinula vezu. Majki je govorio:
„Ako toliko brineš, zašto mi jednostavno ne kažeš gde je seizmički vibrator?"
„Ne mogu!", Melani je zašištala. „Skrenuo si s uma?"
„Ma hajde. Ja sam skrenuo s uma? Ti si ta koja prouzrokuje zemljotrese!"
„Ne mogu više da razgovaram." Čulo se da je prekinula vezu.
Džudi je vratila slušalicu na telefon i okrenula se na leđa. U glavi joj je bubnjalo. Melani je odala dosta informacija. Bila je negde u centru San Franciska, pa iako im to nije gotovo ništa olakšalo, bar je suzilo oblast u kojoj treba da ih traže. Rekla je da će zemljotres biti izazvan negde na poluostrvu San Francisko, širokom pojasu kopna između Pacifika i Zaliva San Franciska. Seizmički vibrator mora da je negde u toj oblasti. Najzanimljivije za Džudi bilo je to što im je nagovestila razmimoilaženje između nje i Grejndžera. Očigledno je pozvala Majkla bez njegovog odobrenja, pošto se uplašila da bi je on mogao čuti. To je ulivalo nadu. Možda je postojao način na koji bi Džudi mogla da iskoristi taj obrt događaja.
Zatvorila je oči i skoncentrisala se. Melani je bila zabrinuta za Dastija. On joj je slaba tačka. Kako se to može iskoristiti protiv nje?
Začula je korake i otvorila oči. Majki je ušao u sobu. Pogledao ju je čudno.
„Šta je?", upitala je.
„Ovo će možda zvučati nepristojno, ali, izgledaš sjajno dok ležiš na tom krevetu."
Prisetila se da je u kući njegovih roditelja. Ustala je. Zagrlio ju je. Bio je to lep osećaj.
„Kako je tvoje lice?", upitao je.
Pogledala ga je.
„Ako budeš jako nežan..." Nežno joj je poljubio usne.
Ako želi da me poljubi kada ovako loše izgledam, mora da mu se zaista dopadam.
„Mmm", promrmljala je. „Kada se sve ovo završi..."
„Da."
Na trenutak je zatvorila oči. Onda je ponovo počela da misli na Melani.
„Majkle..."
„Još sam tu."
Odvojila se od njega.
„Melani je zabrinuta zbog mogućnosti da Dasti bude u zoni zemljotresa."
„On će biti ovde."
„Ali, ti to nisi potvrdio. Pitala te je, ali si rekao da bi, ako je zabrinuta, trebalo da ti kaže gde je seizmički vibrator i uopšte nisi jasno odgovorio na pitanje."
„Ipak, mogla je da zaključi uostalom, zašto bih njega izlagao opasnosti?"
„Samo hoću da kažem da ona možda sumnja. A, gde god da se nalazi, tamo imaju televizor."
„Ona ponekad po ceo dan ostavi uključene vesti to je opušta."
Džudi je osetila ljubomoru. Tako dobro je poznaje.
„Šta bi bilo kad bi u Centru za hitne operacije u San Francisku dao intervju o tome šta činiš da pomogneš Birou... A Dasti da bude, recimo, negde u pozadini?"
„Onda bi ona znala da je on u San Francisku."
„I šta bi uradila?"
„Pozvala bi me i izvrištala se na mene, pretpostavljam."
„A ako ne bi mogla da te dobije..."
„Bila bi zaista uplašena."
„Ali, da li bi sprečila Grejndžera da pokrene seizmički vibrator?"
„Možda. Ako bi mogla."
„Vredi li pokušati?"
„Imamo li drugog izbora?"
* * *

Sveštenik je osećao da treba to da učini ili da umre. Možda mu guverner i predsednik neće popustiti čak ni posle Felisitasa. Ali, večeras će da izazove i treći zemljotres. Onda će pozvati Džona Truta i reći mu: „Uradiću to ponovo! Sledeći put bi to mogao biti Los Anđeles, San Bernardino ili San Hoze. Mogu to da uradim kad god mi se prohte. I imam nameru da nastavim sve dok ne popustite. Izbor je vaš!"
Centar San Franciska pretvorio se u grad duhova. Malo ljudi je išlo u kupovinu i razgledanje, jedino su u većem broju odlazili u crkvu. Restoran je bio poluprazan. Sveštenik je naručio pržena jaja i popio tri „bladi merija". Melani je bila potištena jer je brinula za Dastija. Sveštenik je mislio da će klincu biti dobro pošto je s ocem.
„Da li sam ti ikada pričao zašto se prezivam Grejndžer?", upitao je Melani.
„Zar to nije tvoje porodično prezime?"
„Moja majka je sebe nazivala Veronikom Najtingejl. Rekla mi je da se moj otac zove Stjuart Grejndžer. Otišao je na neki dugačak put, govorila bi, ali će se jednog dana vratiti, u velikoj limuzini, krcatoj poklonima parfem i čokolade za nju, a bicikl za mene. Kad bi padala kiša i kad nisam mogao da se igram na ulici, satima bih sedeo na prozoru i čekao ga."
Na trenutak je izgledalo da je Melani zaboravila sopstvene probleme.
„Jadno dete", rekla je.
„Imao sam oko dvanaest godina kad sam saznao da je Stjuart Grejndžer velika filmska zvezda. Igrao je Alana Kvotermejna u Rudnicima kralja Solomona, baš u vreme kad sam ja rođen. Pretpostavljam da je on bio u snovima moje majke. To mi je slomilo srce, mogu ti reći. Svi ti sati gledanja kroz taj prokleti prozor." Sveštenik se osmehnuo, ali je sećanje na to, ipak, bolelo.
„Ko zna?", rekla je Melani. „Možda on i jeste tvoj otac. Filmske zvezde imaju običaj da odlaze kod kurvi."
„Pretpostavljam da bi trebalo da ga pitam."
„Umro je."
„Stvarno? Nisam to znao."
„Da, čitala sam u listu Pipi pre nekoliko godina."
Sveštenik je osetio kao da je upravo nekog izgubio. Stjuart Grejndžer je bio jedini, makar i imaginarni, otac kog je ikada imao.
„Pa, sada nikada neću saznati." Slegnuo je ramenima i pozvao konobara da plati.
Kad su izašli iz restorana, Sveštenik nije želeo da se vrati u skladište. Dok je bio u komuni, nije mu teško padalo da sedi besposlen, ali u onoj sumornoj prostoriji na pustoj industrijskoj zemlji mogao bi da dobije klaustrofobiju. Dvadeset pet godina života u dolini reke Silver učinilo je da omrzne grad. Tako su on i Melani rešili da prošetaju pristaništem. Da izgledaju kao turisti i uživaju u slankastom povetarcu koji je duvao iz pravca luke.
Iz predostrožnosti su se prerušili. Ona je podigla svoju prepoznatljivu dugu, riđu kosu i sakrila je ispod šešira, a na oči je stavila naočare za sunce. Sveštenik je zamastio svoju tamnu kosu i zalepio je uz glavu i ona mu je, u kombinaciji sa oštrom bradom od tri dana, davala izgled kakvog latinskog ljubavnika. To je bilo sasvim u suprotnosti s njegovim zastarelim hipi izgledom. Niko nije obraćao pažnju na ovo dvoje.
Sveštenik je slušao razgovore ono malo ljudi koji su prolazili pored njih. Svi su imali neki izgovor da ne napuste grad.
„Ne brinem, naša zgrada je otporna na zemljotrese..."
„I moja, ali u sedam sati nameravam da budem nasred parka..."
„Ja sam fatalista; ili će me strefiti, ili neće..."
„Tačno. Mogao bi da voziš do Vegasa i pogineš u saobraćajnoj nesreći..."
„Preuredio sam kuću..."
„Niko ne može da izazove zemljotres, to je bila slučajnost..."
Vratili su se u kola u četiri i nešto. Sveštenik nije primetio policajca dok umalo nije postalo kasno. Od „bladi merija" postao je neobično smiren i osećao se gotovo nepovredivim, tako da nije motrio na policiju. Nalazio se samo četiri-pet metara od kamioneta kad je primetio jednog uniformisanog policajca San Franciska kako gleda u tablice auta i nešto govori u voki-toki.
Sveštenik se skamenio i zgrabio Melani za ruku.
Trenutak kasnije, shvatio je da je pametno bilo samo, jednostavno, proći; ali, dok se toga setio, bilo je već kasno.
Policajčev pogled sreo se sa Sveštenikovim.
Sveštenik je pogledao u Melani. Ona nije videla policajca. Umalo da kaže, Ne gledaj u kola, ali je u istom trenutku znao da bi je baš to sigurno nateralo da pogleda. Umesto toga, rekao je prvu sledeću stvar koja mu je pala na pamet.
„Pogledaj moju ruku." Okrenuo je dlan.
Zurila je u njega, a onda ga ponovo pogledala.
„Šta bi trebalo da vidim?"
„Nastavi da gledaš u moj dlan dok ti objašnjavam."
Učinila je kako joj je rekao.
„Proći ćemo pored kola. Tamo je policajac koji zapisuje broj tablice, primetio nas je; vidim ga krajičkom oka."
Ona je podigla pogled s njegovog dlana i pogledala ga u lice. Onda ga je, na njegovo zaprepašćenje, ošamarila. Zabolelo ga je. Uzdahnuo je. Melani je uzviknula:
„A sada možeš da se vratiš svojoj glupoj plavuši!"
„Šta?", besno je rekao.
Ona je krenula. Zapanjeno ju je posmatrao. Krupnim koracima prošla je pored kamioneta. Policajac je, neznatno se osmehujući, posmatrao Sveštenika. Sveštenik je krenuo za Melani, govoreći:
„Sačekaj samo trenutak!"
Policajac je skrenuo pažnju s registarske tablice.
Sveštenik je stigao Melani i oni zamakoše iza ugla.
„Vrlo slatko", rekao je. „Ali, nije trebalo da me tako jako udariš."
* * *

Moćni portabl reflektor bio je uperen u Majkla, a minijaturni mikrofon zakačen za prednji deo njegove tamnozelene polo košulje. Mala televizijska kamera stajala je ispred njega na postolju. Pozadi su mladi seizmolozi, koje je doveo, radili za svojim ekranima. Ispred njega, sedeo je Aleks Dej, televizijski reporter od dvadeset i nekoliko godina s modernom kratkom frizurom. Nosio je maskirnu jaknu za koju je Džudi mislila da je preterano dramatična.
Dasti je stajao pored Džudi, držeći je s poverenjem za ruku i posmatrajući kako intervjuišu njegovog oca.
Majki je govorio:
„Da, u stanju smo da identifikujemo lokacije na kojima se zemljotres može lako izazvati ali, nažalost, ne možemo reći tačno koju su teroristi izabrali sve dok ne uključe svoj seizmički vibrator."
„I šta vi savetujete građanima?", upitao je Aleks Dej. „Kako se mogu zaštititi ukoliko dođe do zemljotresa?"
„Moj moto je 'čučni, prekrij se i čekaj', i to je najbolji savet", odgovorio je. „Čučnite ispod kuhinjskog ili radnog stola, prekrijte lice da biste se zaštitili od stakla koje će leteti i sačekajte u tom položaju dok potres ne prođe."
Džudi je prošaptala Dastiju:
„U redu, idi kod tate."
Dasti je ušao u kadar. Majki je podigao dečaka na koleno. Iskoristivši to kao šlagvort, Aleks Dej je upitao:
„Možete li nam reći nešto o tome kako da zaštitimo decu?"
„Pa, možete vežbati 'čučni, prekrij se i čekaj' s njima odmah, tako da će znati šta da rade ako osete potres. Pobrinite se da nose glomazne cipele, a ne japanke ili sandale, zbog toga što će svuda unaokolo biti dosta slomljenog stakla. Držite ih uz sebe, tako da posle ne morate da idete da ih tražite."
„Nešto što bi ljudi trebalo da izbegavaju?"
„Nemojte istrčavati iz kuća. Većina povreda u zemljotresima prouzrokovana je ciglama i delovima koji padaju sa oštećenih zgrada."
„Profesore Kerkas, hvala vam što ste večeras bili s nama."
Aleks Dej se tokom jednog dugog i zamrznutog trenutka osmehivao Majklu i Dastiju, a onda je kamerman rekao:
„Sjajno."
Svi su se opustili. Ekipa je brzo počela da pakuje svoju opremu.
Dasti je upitao:
„Kada mogu helikopterom da se vratim kod bake?"
„Odmah", rekao mu je Majki. Džudi je upitala:
„Da li ćete to uskoro pustiti u program, Alekse?"
„Jedva da će biti potrebno malo doterivanje, tako da ide skoro odmah. Rekao bih, za pola sata."
Džudi je pogledala na sat. Bilo je pet i petnaest.
* * *

Sveštenik i Melani hodali su već pola sata, a da nisu ugledali nijedan taksi. Onda je Melani preko mobilnog telefona pozvala taksi službu. Čekali su, ali se nijedan auto nije pojavljivao.
Sveštenik je osećao kao da će poludeti. Posle svega što je uradio, njegov veliki plan bio je ugrožen jer nije mogao da pronađe prokleti taksi!
Ali, konačno se jedan prašnjavi „ševrolet" zaustavio kod broja trideset devet u ulici Pjer. Vozač je imao nekakvo centralnoevropsko ime koje se nije dalo pročitati i izgledalo je da ne zna za sebe od alkohola. Nije razumeo ništa na engleskom, osim „levo" i „desno" i verovatno je bio jedina osoba u San Francisku koja nije čula za zemljotres.
U skladište su se vratili u pola sedam.
* * *

U Centru za hitne operacije, Džudi se srozala u stolicu i upiljila u telefon.
Bilo je pet i dvadeset pet. Za trideset pet minuta Grejndžer će uključiti seizmički vibrator. Ako bude radio tako dobro kao i prethodna dva puta, do zemljotresa će doći. Ali, ovaj će biti najgori. Ako se pretpostavi da je Melani govorila istinu da je vibrator bio negde na poluostrvu San Francisko, potres će, gotovo sigurno, uzdrmati grad.
Oko dva miliona ljudi izbeglo je iz oblasti velegrada od petka uveče, kada je Grejndžer u emisiji Džona Truta objavio da će sledeći zemljotres pogoditi San Francisko. Ali, to je značilo da je u gradu ostalo više od milion muškaraca, žena i dece koji nisu mogli ili nisu hteli da napuste svoje domove: siromašni, stari i bolesni, kao i svi policajci, vatrogasci, medicinske sestre i radnici gradskih službi, koji su čekali da spasavanje počne. Tu je bio i Bo.
Na TV-ekranu video se Aleks Dej koji je govorio iz improvizovanog studija, postavljenog u štabu komande gradonačelnika, u ulici Terk, nekoliko blokova dalje. Gradonačelnik je nosio šešir od čvrstog materijala i ružičasti prsluk i govorio građanima da čučnu prekriju se i čekaju.
Intervju s Majklom emitovan je na svakih pet minuta na svim kanalima: televizijskim urednicima rečena je prava svrha svega toga.
Ali, izgleda da Melani nije gledala.
Sveštenikov kamionet pronađen je u četiri sata, parkiran na pristaništu. Bio je pod prismotrom, ali se on tamo nije vraćao. Upravo u ovim trenucima, pretražuju se svaka garaža i parkiralište u okolini, ne bi li se pronašao seizmički vibrator.
Plesna dvorana u oficirskom klubu bila je prepuna ljudi. Oko vrhovne komande tiskalo se najmanje četrdesetoro. Majki i njegovi pomoćnici, načičkani oko svojih kompjutera, strepeli su u očekivanju neodgovarajuće veselog zvuka alarma, koji će biti prvi znak seizmičkih podrhtavanja od kojih su svi strahovali. Džudin tim i dalje je radio telefonski, prateći mesta na kojima su primećeni ljudi nalik na Grejndžera i Melani, ali im se u glasu osećao sve jači prizvuk očaja. Dovođenje Dastija u TV-studio bio je njihov poslednji pokušaj koji je, izgleda, takođe propao.
Većina agenata koji su radili u CHO-u imali su kuće u oblasti zaliva. Pripadnici tima za administrativnim stolom organizovali su evakuaciju njihovih porodica. Zgrada u kojoj su živeli smatrana je bezbednom kao i bilo koja druga: vojska ju je ojačala da je učini otpornom za zemljotrese. Ali, oni nisu mogli da pobegnu. Kao i vojnici, kao i vatrogasci, kao i policajci, i oni su morali da idu na opasne lokacije. To je bio njihov posao. Napolju, na zbornom mestu, eskadrila helikoptera spremno je čekala. Njihove elise mlatile su po vazduhu, čekajući da Džudi i njene kolege krenu u zonu zemljotresa.
* * *

Sveštenik je otišao u kupatilo. Dok je prao ruke, začuo je Melanin vrisak. Mokrih ruku, utrčao je u kancelariju. Zatekao ju je kako bulji u televizor.
„Šta je?", upitao je.
Lice joj je bilo bledo, a rukom je prekrila usta.
„Dasti!", rekla je, pokazujući prstom u ekran.
Sveštenik je video intervju Melaninog muža. Njihov sin sedeo mu je na kolenu. Trenutak kasnije, slika se promenila, a glavna spikerka je rekla:
„Ovo je bio Aleks Dej, koji je intervjuisao jednog od vodećih seizmologa u svetu, profesora Majkla Kerkasa, u Centru za hitne operacije Federalnog istražnog biroa u Prezidiju."
„Dasti je u San Francisku!", Melani je histerisala.
„Ne, nije", rekao je Sveštenik. „Možda je bio, kad je intervju sniman. Do sada je već kilometrima daleko."
„Ti to ne možeš da znaš!"
„Naravno da mogu. I ti to znaš. Majki će se pobrinuti za svoje dete."
„Volela bih da mogu da budem sigurna u to", Melani je rekla drhtavim glasom.
„Skuvaj nam po šolju kafe", zatražio je Sveštenik, da bi joj odvratio misli.
„Važi."
Uzela je posudu sa rešoa i otišla do toaleta da je napuni vodom.
* * *

Džudi je pogledala na sat. Bilo je šest i trideset.
Telefon je zazvonio.
U prostoriji je sve utihnulo.
Zgrabila je slušalicu, ispustila je, opsovala, podigla je ponovo i prislonila na uho.
„Da?"
Operater sa centrale je rekao:
„Melani Kerkas traži svog muža."
Hvala bogu! Džudi je pokazala prstom u pravcu Radže.
„Prati poziv."
On je već telefonirao. Džudi je rekla operateru:
„Daj joj vezu."
Svi ljudi u odelima, iz vrhovne komande, okupili su se oko Džudi. Stajali su u tišini, naprežući se da čuju.
Ovo bi mogao da bude najvažniji telefonski razgovor u mom životu.
Začulo se jedno „klik" na liniji. Džudi se trudila da joj glas zvuči smireno i rekla:
„Agent Medoks ovde."
„Gde je Majki?"
Melani je zvučala tako uplašeno i izgubljeno da je Džudi osetila izliv sažaljenja prema njoj. Zvučala je poput nekakve budalaste majke, zabrinute zbog svog deteta.
Opasulji se, Džudi. Ova žena je ubica.
Džudi je stegla srce.
„Gde ste, Melani?"
„Molim vas", prošaptala je Melani, „samo mi recite kuda je odveo Dastija."
„Hajde da se nagodimo", predložila je Džudi. „Ja ću se pobrinuti da Dastiju bude dobro ako mi ti kažeš gde se nalazi seizmički vibrator."
„Mogu li da razgovaram sa svojim mužem?"
„Da li si sa Rikijem Grejndžerom? Mislim, Sveštenikom?"
„Da."
„I seizmički vibrator je kod vas, gde god da se nalazite?"
„Da."
Znači, skoro da ste naši.
„Melani da li zaista želiš da ubiješ tolike ljude?"
„Ne, ali moramo..."
„Nećeš moći da se brineš o Dastiju dok si u zatvoru. Nećeš biti tu da ga gledaš kako raste." Džudi je sa druge strane linije čula jecaj. „Viđaćeš ga samo kroz staklenu pregradu. Pre nego što te puste da izađeš, on će već biti odrastao čovek koji te neće poznavati."
Melani je plakala.
„Reci mi gde se nalazite, Melani."
U velikoj plesnoj dvorani bila je potpuna tišina. Niko se nije pomerao.
Melani je nešto šaputala, ali Džudi nije mogla da je čuje.
„Govori glasnije!"
Na drugoj strani linije, neki čovek je viknuo iz pozadine:
„Koga, jebo te, zoveš?"
Džudi je rekla:
„Brzo, brzo! Reci mi gde ste!"
Čovek je zaurlao:
„Daj mi taj prokleti telefon!"
Melani je rekla:
„Perpetjua..." Onda je vrisnula.
Trenutak kasnije veza se prekinula. Radža je rekao:
„Nalazi se negde na obali zaliva, južno od grada."
„To nije dovoljno!", Džudi je povikala.
„Ne mogu preciznije da odrede!"
„Sranje!"
Stjuart Kliver je rekao:
„Zamolio bih vas za tišinu. Ponovo ćemo pustiti snimak razgovora. Kao prvo, Džudi, reci mi da li ti je dala neke indicije?"
„Rekla je nešto na kraju. Zvučalo je kao 'Perpetjual'. Karle, proveri da li postoji ulica pod tim nazivom."
Radža je savetovao:
„Trebalo bi proveriti da li postoji takva kompanija. Mogli bi da se nalaze u garaži neke firme."
„Učinite to."
Kliver je udario pesnicom o sto, očito razočaran.
„Zbog čega je prekinula vezu?"
„Mislim da ju je Grejndžer video kako telefonira i oteo joj slušalicu."
„Šta ćeš sada da uradiš?"
„Želela bih da uzletimo", rekla je Džudi. „Možemo nisko da nadlećemo obalski pojas. Majki može da pođe sa mnom i pokaže mi kuda se prostire rased. Možda ćemo primetiti seizmički vibrator."
„Uradite tako", rekao je Kliver.
* * *

Sveštenik je gnevno zurio u Melani koja se šćućurila uz prljavi umivaonik. Pokušala je da ga izda. Da je imao pištolj ubio bi je odmah. Ali, revolver koji je uzeo od čuvara ispred utvrđenja Los Alamos nalazio se u seizmičkom vibratoru, ispod vozačevog sedišta.
Isključio je Melanin telefon, ubacio ga u džep svoje košulje i pokušao da se umiri. Tome ga je naučila Zvezda. Kad je bio mlad, dozvoljavao je da njime ovlada bes. Znao je da deluje zastrašujuće na druge ljude, a lakše je izlazio s njima na kraj kad su uplašeni. Ali, Zvezda ga je naučila da pravilno diše, da se opusti i razmisli. Kada bi se sagledale posledice, to je bio bolji način.
Sada je razmatrao štetu koju je Melani pričinila. Da li je FBI bio u stanju da locira poziv? Mogu li da otkriju odakle se zove s mobilnog? Morao je da pretpostavi da mogu. Ako je tako, ubrzo će, u potrazi za seizmičkim vibratorom, početi da krstare susedstvom.
Nije više imao vremena. Seizmički prozor otvarao se u dvadeset do sedam. Pogledao je na sat: bilo je dvadeset pet do sedam. Do đavola sa satnicom morao je da izazove zemljotres odmah.
Istrčao je iz toaleta. Seizmički vibrator stajao je na sredini praznog skladišta, okrenut ka ulaznim vratima. Uskočio je u kabinu i uključio motor. Trebalo je da prođe par minuta da se u mehanizmu za proizvodnju vibracija stvori dovoljan pritisak. Nestrpljivo je gledao u merače na instrument tabli. Hajde, hajde! Napokon su se zelene lampice upalile.
Vrata suvozača su se otvorila i Melani se popela unutra.
„Nemoj to da radiš!", povikala je. „Ne znam gde je Dasti!" Sveštenik se ispružio da dohvati polugu za spuštanje vibratora na tlo. Melani ga je udarila po ruci. „Molim te, nemoj!"
Sveštenik ju je spoljnim delom šake udario po licu. Ona je vrisnula i usna joj je prokrvarila.
„Sklanjaj mi se s jebenog puta!", viknuo je. Povukao je polugu i spustio tanjir.
Melani se opružila i vratila polugu u početni položaj. Sveštenik je pobesneo. Ponovo ju je udario. Ona je zakukala i pokrila lice rukama, ali nije ustuknula. Sveštenik je vratio polugu u donji položaj.
„Molim te", rekla je. „Nemoj."
Šta da radim s ovom glupom kučkom? Setio se pištolja. Bio mu je ispod sedišta. Posegao je za njim i zgrabio ga. Za tako mali prostor, to je bilo suviše glomazno, kabasto oružje. Uperio ga je u Melani.
„Izlazi iz kamiona", rekao je.
Na njegovo iznenađenje, ona se ponovo opružila preko njega, pritiskajući telom cev pištolja i vratila polugu.
Povukao je obarač.
Pucanj u nevelikoj kabini kamiona bio je zaglušujući.
U trenutku, delić njegovog uma pretrpeo je šok zbog žaljenja što je uništio njeno divno telo; ali se ubrzo otarasio tih misli.
Odletela je na drugu stranu kabine. Vrata su još bila otvorena i ona se stropoštala napolje. Udarila je o pod skladišta. Začuo se odvratan tup udarac. Sveštenik nije prekidao ono što je započeo da bi se uverio da li je Melani mrtva.
Po treći put je povukao polugu.
Tanjir se polako spustio do tla.
Kad ga je dodirnuo, Sveštenik je uključio mašinu.
* * *

U helikopteru je bilo mesta za četvoro. Džudi je sedela pored pilota, a Majki iza nje. Dok su nad obalom Zaliva San Francisko leteli ka jugu Džudi je preko slušalica začula glas jedne studentkinje koja je bila iz grupe Majklovih asistenata. Zvala je iz komande.
„Majkle! Ovde Pola! Počelo je, seizmički vibrator!"
Džudi se sledila od straha. Mislila sam da imamo još vremena! Proverila je na svom satu: bilo je petnaest do sedam. Do isteka Grejndžerovog roka ostalo je još petnaest minuta. Mora da je Melanin telefonski poziv uticao na to da počne ranije.
Majki se raspitivao:
„Vide li se potresi na seizmografu?"
„Ne... za sada, samo vibracije seizmičkog vibratora."
Još nema zemljotresa. Hvala bogu.
Džudi je povikala u mikrofon:
„Daj nam lokaciju, brzo!"
„Samo malo, koordinate se upravo pojavljuju."
Džudi je zgrabila kartu.
Požuri, požuri!
Nedugo potom, Pola je pročitala brojeve sa ekrana. Džudi je na svojoj karti pronašla lokaciju. Rekla je pilotu:
„Tri kilometra ka jugu a onda oko četiristo pedeset metara ka unutrašnjosti."
Želudac joj se okretao dok je helikopter ponirao i ubrzavao.
Leteli su iznad okoline starog pristaništa, s napuštenim, zastarelim fabrikama i otpadom automobila. Da je neko normalno nedeljno veče, opet bi bilo tiho; a danas je bilo sasvim prazno. Džudi je pogledom tražila kamion koji bi mogao da bude seizmički vibrator.
U pravcu juga videla je dva policijska patrolna automobila kako jure prema istom mestu. U pravcu zapada uočila je da se približava kombi s pripadnicima specijalnih jedinica FBI-ja. Ostali helikopteri u Prezidiju, puni naoružanih agenata, verovatno su već uzletali. Uskoro će polovina vozila kriminalističke službe iz Severne Kalilfornije krenuti prema koordinatama koje je saopštila Pola.
Majki je viknuo u mikrofon:
„Pola! Šta se dešava na vašim ekranima?"
„Ništa vibrator radi, ali bez ikakvog efekta."
„Hvala bogu!", Džudi je odahnula.
Majki je rekao.
„Ako sledi raniju praksu, pomeriće kamion nekih četiristo metara i probaće ponovo."
Pilot ih je obavestio:
„To je to. Stigli smo na mesto određeno koordinatama." Počeli su da kruže.
Džudi i Majki su zurili, izbezumnjeno tražeći seizmički vibrator.
Dole, na zemlji, ništa se nije pomeralo.
* * *

Sveštenik je opsovao.
Mašina je vibrilala, ali zemljotresa nije bilo.
Ovo se događalo i ranije. Oba puta. Melani tada nije umela da objasni zašto je na nekim lokacijama funkcionisalo, a na drugim nije. Verovatno je imalo neke veze s donjim slojevima tla koji nisu svuda isti. Zemljotres je oba puta bio izazvan tek iz trećeg pokušaja. Ali, danas je Svešteniku bilo preko potrebno da mu se sreća osmehne iz prve.
Nije mu se osmehnula.
Ključajući od razočaranja, isključio je mehanizam i podigao tanjir.
Morao je da pomeri kamion.
Iskočio je. Preskočivši Melani koja je ležala savijena uza zid i krvarila na beton, otrčao je do ulaza. Tamo su bila dvokrilna, visoka, staromodna vrata koja su se, da bi omogućila ulaz velikim vozilima, otvarala ka unutra. Postojala su i jedna manja vrata za radnike. Sveštenik ih je naglo otvorio.
* * *

Iznad ulaza u malo skladište Džudi je ugledala znak na kojem je pisalo „Perpetjua Dajariz".
Mislila je da je Melani rekla „Perpetjual".
„Eno tog mesta!", uzviknula je . „Spuštaj se!"
Helikopter je počeo da se obrušava, izbegavajući električne kablove između bandera duž puta. Spustio se na sredinu puste ulice.
Čim je osetila da je helikopter dodirnuo tlo, Džudi je otvorila vrata.
* * *

Sveštenik je pogledao napolje.
Helikopter se spustio na put. U tom trenutku, neko je iskočio iz helikoptera. Bila je to žena sa zavojem preko lica. Prepoznao je Džudi Medoks.
Naglas je opsovao, ali se od buke helikoptera nije mogao čuti.
Nije bilo vremena da raskrili velika vrata.
Pojurio je nazad do kamiona, ušao unutra i energično udario po menjaču da ubaci u rikverc. Krenuo je unazad kroz skladište koliko god je brzo mogao i zaustavio se kad je čuo da je zadnji branik udario o zid. Onda je ubacio u prvu brzinu. Pritisnuo je gas i naglo otpustio kvačilo. Kamion se cimnuo unapred.
Pritisnuo je papučicu o pod. Motor je zaurlao, veliko vozilo je ubrzavalo kroz skladište, a onda razlupalo stara drvena vrata.
Džudi Medoks je stajala tačno ispred njega, s pištoljem u ruci. Kad je kamion provalio kroz vrata, na licu su joj se mogli uočiti šok i strah. Dok se približavao, Sveštenik joj se agresivno nacerio. Bacila se u stranu i kamion je za dlaku prošao pored nje.
Helikopter je stajao nasred puta. Jedan čovek je iz njega upravo izlazio. Sveštenik je prepoznao Majkla Kerkasa.
Skrenuo je ka helikopteru, promenio brzinu i dao gas.
* * *

Džudi se otkotrljala, naciljala u vrata vozača i ispalila dva hica jedan za drugim. Pomislila je da je možda pogodila, ali kamion nije uspela da zaustavi.
Helikopter se brzo podigao.
Majki je otrčao do ivice puta.
Džudi je pretpostavila da je Grejndžer pokušao da odvali stajni trap helikoptera, kao što je učinio i u Felisitasu, ali je ovog puta pilot bio brži od njega. Pre nego što je kamion stigao do mesta gde se letelica nalazila, pilot ju je visoko podigao.
Ali, u žurbi je zaboravio na električne kablove iznad puta.
Pet ili šest kablova bilo je rastegnuto između visokih stubova. Elisa ih je zahvatila i neke presekla. Motor helikoptera je zastenjao. Jedan od stubova se, usled zatezanja žice, iskosio i pao. Elisa je ponovo počela da se nesmetano okreće, ali je helikopter izgubio visinu i uz snažan tresak pao na zemlju.
* * *

Svešteniku je ostala još samo jedna opcija.
Ako bi uspeo da preveze kamion nekih četiristo metara, da spusti tanjir i pokrene vibrator, još je mogao da izazove zemljotres pre nego što FBI stigne do njega. A u haosu zemljotresa mogao bi da pobegne.
Smotao je volan i uputio se niz put.
* * *

Dok je kamion, zanoseći se, odmicao od srušenog helikoptera, Džudi je ponovo opalila. Nadala se da će pogoditi ili Grejndžera ili neki vitalni deo motora, ali nije imala sreće. Kamion se polako kretao izrovanim putem.
Pogledala je ka razbijenom helikopteru. Pilot se nije pomerao. Ponovo se usresredila na seizmički vibrator koji je sve više ubrzavao.
Samo kad bih imala pušku.
Majki je potrčao ka njoj.
„Jesi li dobro?"
„Da", odgovorila je. Donela je odluku. „Vidi da li možeš da pomogneš pilotu ja idem za Grejndžerom."
On je oklevao, a onda rekao:
„U redu."
Džudi je vratila pištolj u futrolu i potrčala za kamionom.
To nije bilo baš neko startno vozilo i prilično vremena mu je trebalo da primi gas. U početku je brzo smanjivala razdaljinu. Onda je Grejndžer prebacio u veću brzinu i kamion je ubrzao. Džudi je trčala što je brže mogla, a srce joj je jako lupalo i grudi su je bolele. Na zadnjem delu kamiona nalazio se ogroman rezervni točak. Još uvek je sustizala kamion, ali ne dovoljno brzo. I upravo kad je pomislila da ga neće stići, Grejndžer je ponovo prebacio u viši stepen brzine. U tom trenutku kamion je malo usporio, a Džudi je ubrzala i skočila na zadnju stranicu kamiona.
Jednom nogom stala je na branik i dočepala se rezervnog točka. Pomislila je, uplašeno, da će se okliznuti i pasti; pogledala je dole da vidi put. Ali, uspela je da se zadrži. Uspentrala se na platformu između rezervoara i ventila ogromnog mehanizma. Zanjihala se da održi ravnotežu, gotovo pala i onda se nekako ispravila.
Nije znala da li ju je Grejndžer primetio.
On nije mogao da uključi vibrator dok je kamion u pokretu, pa je Džudi ostala tu gde jeste. Srce joj je jako udaralo dok je čekala da se kamion zaustavi.
Ali, spazio ju je.
Čula je razbijanje stakla i videla kako cev pištolja probija zadnji prozor na kabini vozača. Instinktivno je sagnula glavu. U sledećem trenutku začula je kako se metak odbija od rezervoara. Nagnula se ulevo da se ne bi nalazila neposredno iza Grejndžera i počela da puzi, dok joj je duša bila u nosu. Onda je čula još jedan pucanj i šćućurila se. Promašio je. Učinilo joj se da je odustao.
Ali, nije.
Kamion je naglo ukočio. Džudi je poletela napred i udarila glavom o neku cev. Onda je Grejndžer odjednom skrenuo udesno. Zanela se u stranu i u jednom strašnom trenutku pomislila da će udariti o čvrstu površinu puta i poginuti, ali je uspela da se održi na kamionu. Videla je da se Grejndžer samoubilački uputio pravo prema nekakvom zidu od cigala. Zakačila se za rezervoar.
U poslednjem času naglo je zakočio i skrenuo, ali je za delić sekunde ipak zakasnio. Izbegao je čeoni sudar, ali se branik, uz tresak metala i lomljavu stakla, zabio u zid. Džudi je udarila o rezervoar za koji se držala. Osetila je bol u rebrima. Onda je poletela u vazduh.
U jednom vrtoglavom trenutku bila je potpuno dezorijentisana. Zatim je levom stranom tela udarila o zemlju. Ostala je bez daha, ne mogavši ni da jaukne od bola. Glavom je tresnula o put, a levu ruku nije ni osećala. Obuzela ju je panika.
U glavi joj se razbistrilo posle par sekundi. Bolela ju je ruka ali je mogla da se kreće. Pancir ju je zaštitio. Njegov crni pamučni sloj bio je poderan. Jedno koleno joj je krvarilo, ali ne dramatično. Krv joj je tekla i iz nosa: rana koju joj je juče naneo Grejndžer ponovo joj se otvorila.
Pala je pored zadnjeg ugla kamiona, tik uz ogromne točkove. Ako bi Grejndžer sada krenuo samo centimetar u rikverc, ubio bi je. Otkotrljala se u stranu, ostajući iza kamiona, ali podalje od njegovih džinovskih guma. Od napora je osetila oštar bol u predelu rebara. Opsovala je.
Kamion nije krenuo u rikverc. Grejndžer nije pokušavao da je pregazi. Možda nije video gde je pala.
Prešla je pogledom uzduž i popreko ulice. Na oko trista pedeset metara od sebe ugledala je Majkla kako se bori da izvuče pilota iz slupanog helikoptera. U suprotnom pravcu nije bilo ni traga ni glasa od kombija specijalnih jedinica, niti policijskih automobila koje je spazila dok je bila u vazduhu. Nije bilo ni ostalih helikoptera FBI-ja. Verovatno nisu daleko, ali ona nije imala vremena za gubljenje.
Kleknula je i izvadila pištolj. Očekivala je da Grejndžer iskoči iz kabine i puca u nju, ali se prevarila. Uprkos teškim bolovima, pridigla se na noge.
Ako priđe vozačevoj strani kamiona, on će je sigurno opaziti u retrovizoru. Otišla je do druge strane i provirila iza zadnjeg dela kamiona. Bio je to veliki rizik. I na toj strani nalazio se ogroman retrovizor.
Pala je na kolena, zatim legla na stomak i počela da puzi ispod kamiona. Probijala se do prednjeg dela i stala nadomak vozačeve kabine.
Iznad glave je začula čudnu buku, pitajući se šta bi to moglo da bude. Kada je podigla pogled ugledala je ogroman čelični tanjir.
Tanjir se spuštao pravo prema njoj.
Izbezumljeno se otkotrljala u stranu. Stopalo joj se zakačilo za jedan od zadnjih točkova. Nekoliko sekundi se, užasnuta, borila da se oslobodi. Masivni tanjir se neumoljivo spuštao. Smrskaće joj nogu kao nekakvu plastičnu igračkicu. U poslednjem trenutku, izula je cipelu i otkotrljala se na čistinu.
Više nije bila ispod kamiona. Svake sekunde može očekivati da je Grejndžer primeti. Ako bi isturio glavu kroz vrata i ako bi imao pištolj u ruci, vrlo lako bi mogao da je upuca.
Začula je razarujući tresak, a tlo ispod nje počelo je da se trese. Pokrenuo je vibrator.
Morala je da ga zaustavi. Na trenutak je pomislila na Boovu kuću. U mislima je videla kako se ona raspada i sravnjuje sa zemljom. Potom se ruši cela ulica.
Levom rukom je pritisla bok, da ublaži bol, i prisilila sebe da ustane.
Do obližnjih vrata trebalo joj je dva koraka. Morala je da ih otvori desnom rukom, tako da je prebacila pištolj u levu i uperila ga nagore.
Sada.
Skočila je na prag, zgrabila kvaku i otvorila vrata. Našla se licem u lice s Ričardom Grejndžerom. Nije mogla da prikrije strah.
Levom rukom uperila je pištolj u njega.
„Isključi!", vikala je. „Isključi!"
„Okej", rekao je, nacerio se i pružio ruku ispod sedišta.
To cerenje upozorilo ju je da bude oprezna. Znala je da on ne namerava da isključi vibrator. Pripremala se da ga ubije.
Nikada u životu nije nikoga ubila.
Kada je usmerila revolver prema njemu to je ličilo na scene sa Divljeg zapada. Nanišanila je u njegovu glavu i povukla obarač.
Metak ga je pogodio u lice, pored nosa.
On je uzvratio u deliću sekunde. Blesak i buka dvostrukog pucnja bili su strašni. Osećala je gorući bol u desnoj slepoočnici.
Dugogodišnje obučavanje došlo je do izražaja. Učila je da uvek treba da puca dvaput, i sami mišići su joj za tako nešto bili uvežbani. Automatski je još jednom povukla obarač. Pogodila ga je u rame. Krv je šiknula. Okrenuo se u stranu i, klizeći niz vrata, ispustio pištolj iz omlitavele ruke.
Oh, Isuse, da li tako izgleda kada nekog ubiješ?
Džudi je osećala kako i njoj krv lije niz desni obraz. Borila se da odagna slabost i mučninu. Pištolj joj je i dalje bio uperen u Grejndžera.
Mašina je jednako vibrirala.
Zurila je u bezbroj prekidača i dugmića. Upravo je ubila jedinu osobu koja je znala kako da ga isključi. Obuzela ju je panika, ali ju je brzo potisnula. Mora da postoji neki ključ.
Postojao je.
Pružila je ruku preko otežalog tela Rikija Grejndžera i okrenula ključ.
Odjednom je zavladala tišina.
Bacila je pogled na ulicu. Ispred skladišta „Perpetjua Dajariz" goreo je helikopter.
Majki!
Otvorila je vrata kamiona, upinjući se da ne padne u nesvest. Znala je da treba nešto važno da učini pre nego što ode da pomogne Majklu ali nije mogla da se seti šta. Odustala je i izašla iz kamiona.
Začula je sve bliži zvuk sirene i ugledala kako joj prilazi patrolni auto. Zaustavila ga je mahanjem.
„Ef-Bi-Aj", rekla je malaksalo. „Odvedite me do onog helikoptera." Otvorila je vrata i pala na sedište automobila.
Policajac ju je vozio nekih trista pedeset metara dalje od skladišta i zaustavio se na bezbednoj udaljenosti od letilice u plamenu. Džudi je izašla iz auta. Nije videla nikog u helikopteru.
„Majkle!",povikala je. „Gde si?"
„Evo me!", oglasio se iza razvaljenih vrata skladišta, nadvijen nad pilotom. Džudi je potrčala do njega. „Ovom momku je potrebna pomoć", rekao je Majki. Ugledao je njeno lice. „Isuse, i tebi je potrebna!"
„Ja sam dobro", rekla je. „Stiže pomoć." Izvadila je mobilni telefon i pozvala komandu. Javio joj se Radža.
„Džudi, šta se to događa?"
„Za ime boga, ti to meni reci!"
„Vibrator je prestao da radi."
„Znam, ja sam ga isključila. Ima li potresa?"
„Ne. Nema ih uopšte."
Džudi se srozala na sedište. Zaustavila je mašinu na vreme. Neće biti zemljotresa.
Nije se osećala pobednički. Možda će trijumfovati kasnije, s Radžom, Karlom i ostalima, u baru „Everton". Sada je bila isceđena kao limun.
Stigla su još jedna patrolna kola i jedan policajac iziđe iz njih.
„Poručnik Forbs", rekao je. „Šta se, do đavola, ovde dogodilo? Gde je zločinac?"
Džudi je pokazala prstom na seizmički vibrator, malo dalje odatle.
„Ispred kamiona", rekla je. „Mrtav."
„Pogledaćemo." Poručnik se vratio u kola i uputio prema kamionu.
Majki je nestao. Tražeći ga, Džudi je ušla u skladište.
Ugledala ga je kako sedi na betonu, u lokvi krvi. Ali, nije on bio povređen. Držao je Melani u naručju. Lice joj je bilo još bleđe nego obično, a njena mala i uska majica natopljena krvlju koja je liptala iz jezive rane na grudima.
Majklovo lice bilo je izobličeno od bola.
Džudi mu je prišla i čučnula pored njega. Opipala je puls na Melaninom vratu. Nije mogla da ga oseti.
„Žao mi je, Majkle", rekla je. „Tako mi je žao."
On je progutao knedlu.
„Siroti Dasti", jadikovao je.
Džudi mu je dodirnula lice.
„Sve će biti u redu", rekla je.
* * *

Poručnik Forbs se vratio posle nekoliko trenutaka.
„Izvinite, gospođo", učtivo je rekao. „Da li ste mi vi rekli da se u kamionu nalazi mrtav čovek?"
„Da", odgovorila je. „Ja sam ga upucala."
„E, pa", odvrati joj policajac, „sad ga nema."

22


Zvezda je osuđena na deset godina zatvora.
U početku je boravak u zatvoru za nju predstavljao pravo mučenje. Disciplinovan život pravi je pakao za nekoga čija se životna filozofija sastoji u tome da bude apsolutno slobodan. Onda se jedna lepa zatvorska čuvarka zaljubila u nju donosila joj šminku, knjige i marihuanu, i stvari su počele da se kreću nabolje.
Cvetak je data na usvajanje jednom metodističkom svešteniku i njegovoj ženi. Bili su to ljudi dobra srca koji nikako nisu mogli da shvate iz kakve je to porodice devojčica poticala. Roditelji su joj nedostajali, bila je loša u školi i upadala je u još veće nevolje s policijom. Onda je, posle par godina, potražila svoju baku. Veronika Najtingejl je sa svega trinaest godina rodila Sveštenika, tako da je, kada ju je Cvetak pronašla, imala oko pedeset pet. U Los Anđelesu je držala prodavnicu s rekvizitima za seks, ženskim donjim rubljem i porno kasetama. Živela je u stanu na Beverli Hilsu, vozila crveni sportski auto i pričala Cvetku dogodovštine njenog oca iz vremena kad je bio dečak. Cvetak je pobegla od Sveštenika i njegove žene i preselila se kod bake.
Hrast je nestao. Džudi je znala da se u „kudi", onda u Felisitasu, nalazila i četvrta osoba i mogla je da rekonstruiše njegovu ulogu u celoj ovoj stvari. Čak su u stolarskoj radionici u komuni nađeni otisci svih njegovih deset prstiju i ona je dobila izveštaj o tome. Ali, niko nije znao kuda je otišao. Ipak, njegovi otisci pojavili su se nakon par godina na nekom ukradenom automobilu koji je korišćen prilikom jedne oružane pljačke u Sijetlu. Policija nije posumnjala u njega jer je imao čvrst alibi, ali su ipak odmah obavestili Džudi. Kada je ponovo, zajedno s državnim tužiocem njenim starim prijateljem Donom Rajlijem, koji se u međuvremenu oženio nekom službenicom osiguravajućeg zavoda pregledala dosije, shvatili su da bi za Hrastov udeo u slučaju Rajskog čekića mogla biti podignuta vrlo klimava optužnica i odlučili su da ga ne diraju.
Milton Lestrejndž je umro od raka.
Brajan Kinkejd je otišao u penziju.
Marvin Hejz je dao ostavku i zaposlio se kao šef službe obezbeđenja u nekom lancu samoposluga.
Majki Kerkas se unekoliko proslavio. Budući da je lepo izgledao i dobro objašnjavao stvari vezane za seizmologiju, televizijske stanice su ga pozivale kad god im je bila potrebna izjava o zemljotresima. Posao mu je cvetao.
Džudi je unapređena u načelnika. Preselila se kod Majkla i Dastija. Kad je Majki počeo zaista dobro da zarađuje, kupili su kuću i odlučili da imaju bebu. Mesec dana kasnije Džudi je zatrudnela, pa su se venčali. Bo je plakao na venčanju.
Džudi je dokučila kako se Grejndžer izvukao.
Rana koju je zadobio na licu bila je gadna, ali ne toliko ozbiljna. Metak koji ga je pogodio u rame zasekao je venu, i od naglog gubitka krvi izgubio je svest. Trebalo je da mu Džudi proveri puls pre nego što je otišla da pomogne Majklu, ali usled svojih silnih povreda i gubitka krvi, ona je, malaksala i ošamućena, propustila da proceduru ispoštuje do kraja.
Zbog položaja u kom se Grejndžerovo telo našlo, krvni pritisak mu se podigao i on je, nekoliko sekundi nakon što je ona otišla, došao k sebi. Nekako je otpuzao do ugla Treće ulice, gde je imao dovoljno sreće da pronađe automobil koji je čekao na semaforu. Ušao je u njega, uperio pištolj u vozača i naredio mu da ga odveze u grad. Usput je Melaninim mobilnim telefonom pozvao Pola Bila, čoveka koji je flaširao vino za komunu i koji je bio stari Grejndžerov ortak kriminalac. Bil mu je dao adresu nekog korumpiranog lekara.
Grejndžer je naterao vozača da stane u jednom ozloglašenom kvartu. Istraumatizovani čovek odvezao se kući, pozvao lokalnu policijsku stanicu, dobio signal da je zauzeto i nije prijavio ovaj slučaj sve do sutradan. Lekar, inače hirurg kome je oduzeta dozvola za rad i zavisnik od morfijuma, zakrpio je Grejndžera. Ovaj je prespavao noć u njegovom stanu a onda nestao.
Džudi nikad nije otkrila kuda je otišao.
* * *

Voda se brzo podiže. Preplavila je sve drvene kućice. Iza zatvorenih vrata plutaju kreveti i stolice ručne izrade. Kuhinja i hram takođe su u vodi.
Nedeljama je čekao da voda stigne do vinograda. Sada se i to dogodilo i dragocene biljke dave se u njoj.
Nadao se da će makar Duha zateći ovde, ali je pas davno otišao.
Ispio je bocu omiljenog vina. Teško mu je i da jede i da pije zbog rane na licu koju je nafiksani lekar loše ušio. Ali, uspeva da saspe dovoljno da se napije.
Baca bocu i vadi iz džepa veliki džoint u koji je savio marihuanu s dodatkom dovoljne količine heroina da se obeznani. Pripaljuje ga, povlači dim i spušta se niz brdo.
Kad mu je voda dosegla do butina, on seda.
Poslednji put baca pogled na svoju dolinu. Skoro da ne može da je prepozna. Nema više moćnog toka reke. Vidljivi. su samo krovovi kućica. Liče na prevrnute brodove koji posle brodoloma plutaju po laguni. Loza koju je zasadio pre dvadeset pet godina sada je potopljena.
Dolina nije više ista. Postala je jezero i sve što je ovde postojalo sada je mrtvo.
Duboko uvlači dim iz džointa među prstima. Duboko u pluća unosi smrtonosni dim. Dok droga ulazi u njegov krvotok, oseća nalet zadovoljstva, a opojne materije preplavljuju mu mozak.
Mali Riki, napokon srećan, razmišlja on.
Kotrlja se i pada u vodu. Leži s licem u vodi, bespomoćan, potpuno drogiran. Polako gubi svest, kao svetiljka čiji se sjaj gubi u daljini. Konačno, svetlost nestaje.