Lorenco Karkatera - Spavači

Roman "Spavači" svetski je bestseler, preveden na 32 jezika i prodat u više od 1,5 miliona primeraka širom sveta. Ovo je istinita priča o prijateljstvu koje je jače od krvne veze. Knjiga opisuje odrastanje četvorice dečaka u Njujorku, u kriminalnom okruženju Paklene kuhinje, dela grada u kom žive. Nesrećne okolnosti menjaju njihov život, koji postaje pakao iz koga njihove nevine duše više ne mogu da se izvuku. Lorenco Karkatera u ovom romanu daje nam sliku jednog brutalnog sveta u kom vlada zakon ulice, nasilje i neljudskost, ali i nešto snažnije od toga - priču o dubokom prijateljstvu, ljubavi i osveti.

Karijera Lorenca Karkatere duga je preko 20 godina. Rođen i odrastao u delu Njujorka poznatom kao "Kuhinja pakla", Karkatera se kao mlad zaposlio u dnevnim novinama, radeći svakakve sitne poslove, da bi 1982. prešao u Tajm magazin, gde je sledećih devet meseci radio kao novinar, gradeći karijeru uspešnog kolumniste koju je kasnije potvrđivao u mnogobrojnim američkim nedeljnim i mesečnim publikacijama. 1988. se zapošljava kao kreativni konsultant televizijske serije "Top Cops", na kojoj kasnije uzima učešće i kao producent i autor scenarija. Rad na seriji trajao je šest godina, i za to vreme Karkatera je objavio svoja prva dva romana: "Safe Place" i "Sleepers". Dok je za prvi roman dobio priznanja kritike, ali ne i očekivani tiraž, drugi ga je proslavio i ustoličio na prvom mestu liste bestselera Njujork Tajmsa. Po ovoj knjizi, prodatoj u blizu 1.5 miliona primeraka, 1996. je snimljen film sa Robertom De Nirom, Dastinom Hofmanom i Bred Pitom u glavnim ulogama. Naredni Karkaterini romani nastavili su sa uspesima, kako kod kritike, tako i kod publike. Broj prodatih primeraka meren je u stotinama hiljada. Objavljivani su redom: "Apači", "Gangster" i "Momci sa ulice". Pored literature, Karkatera se bavi i pisanjem filmskih i tv scenarija. Od nedavno se priključio autorskoj ekipi popularne serije "Red i zakon". Oženjen je i otac je dvoje dece.

Spavač (žargon):

- plaćeni ubica iz drugog mesta koji prespava noć nakon što izvrši ugovor u tom mestu;
- maloletnik osuđen na izdržavanje kazne duže od devet meseci u popravnom domu.





Hajde, recimo molitvu za dečaka koji nije mogao da trči toliko brzo kao ja.

- Pat O'Brajan deci iz slepe ulice u filmu

„Anđeo s prljavim likom”





Prolog

Zima 1993.

Sedeo sam za stolom preko puta čoveka koji me je tukao, mučio i brutalno maltretirao pre skoro trideset godina. Mislio sam da sada ima oko šezdeset godina - toliko mi je onda izgledao staro - ali, u stvari, bio je u kasnim četrdesetim, manje od decenije stariji od mene. Njegova proređena kosa bila je začešljana unazad, a pepeljastobela desna ruka mu je podrhtavala dok je držao cigaretu. Levom rukom držao je čašu ledene vode. Njegove tamne, vlažne oči gledale su me iza crnog okvira koji je bio nataknut na njegov slinav nos, ispod kojeg je koža bila crvena i oljuštena.
„Ne znam šta očekuješ da kažem”, rekao je glasom lišenim moći koju je nekada imao. „Ne znam odakle da počnem.”
U mom sećanju on je bio visok i mišićav, arogantan i przničav, željan da izbičuje one pod svojom komandom u popravnom domu za maloletnike u kojem sam proveo devet meseci kada sam imao trinaest godina. U stvarnosti, dok sedi ovako preda mnom, bio je slab i plašljiv, sa malim graškama hladnog znoja koje su mu izbijale na vrhu čela.
„Moram da zadržim posao”, rekao je glasom koji je izražavao molbu. „Ne smem da izgubim ovaj posao. Ako bilo koji od mojih šefova sazna za ovo, ako bilo ko sazna, gotov sam.”
Želeo sam da ustanem i da ga zgrabim preko kafe i dima i da ga tučem do krvi. Umesto toga, sedeo sam tamo i sećao se svega onoga što sam žestoko želeo da zaboravim tokom svih ovih godina. Bolnih krika koji odzvanjaju u tihim noćima. Kožnog kaiša na mekoj koži. Teškog dahtanja za vratom. Glasnog smeha pomešanog sa prigušenim jecanjem.
Toliko sam dugo čekao na ovaj sastanak, potrošio toliko vremena i novca tražeći čoveka koji je imao odgovore na tolika moja pitanja. Ali sada, kada je on ovde, nisam imao ništa da mu kažem, ništa da ga pitam. Napola sam ga slušao dok je pričao o svoja dva propala braka i bankrotu u poslu, o tome kako ga zlo koje je počinio proganja još i sada. Njegove reči su zvučale kukavički i prazno i nisam osećao potrebu da mu se obratim.
On i grupa čiji je on deo bio ukaljali su budućnost četvorici dečaka, oštetivši ih bespovratno. Nekada je i samo zvuk koraka ovog čoveka činio da svi naši pokreti stanu. Njegov smeh, tih i jeziv, nagoveštavao je snažan napad mučenja. Sada, dok sedim preko puta njega i posmatram pokrete njegovih usta i mahanje njegovih ruku, želim da ga se tada nisam toliko plašio, da sam nekako skupio drskosti i hrabrosti da mu uzvratim udarac. Jako mnogo života bi se moglo odživeti drugačije da jesam.

„Nisam nameravao da uradim sve te stvari”, prošaptao je, nagnuvši se prema meni. „Niko od nas to nije želeo.”
„Ne treba mi tvoje izvinjenje”, rekao sam. „Time mi ne činiš uslugu.”
„Preklinjem te”, rekao je drhtavim glasom. „Pokušaj da mi oprostiš. Molim te. Pokušaj.”
„Nauči da živiš s tim”, rekao sam mu, ustajući od stola.
„Ne mogu”, rekao je. „Više ne mogu.”
„Onda umri s tim”, rekao sam mu, ozbiljnog pogleda. „Baš kao i mi ostali.”
Izmučen izgled predaje u njegovim očima stegao mi je grlo, oslobađajući tamu proteklih decenija.
Da su samo moji prijatelji bili ovde da to vide.

***

Ovo je istinita priča o prijateljstvima koja su čvršća od krvne veze. Izmenio sam mnoga imena i prekrojio većinu podataka, mesta i karakteristične osobine ljudi i institucija da bih zaštitio identitet učesnika ove priče. Na primer, promenio sam lokaciju na kojoj se odigralo suđenje za ubistvo koje se nije desilo na Menhetnu. Promenio sam i mesto gde ljudi žive i rade - i mnogima sam dao bolji izgled nego što ga u stvarnosti imaju. Ova priča je pisana dve godine - nastala je posle gotovo dve decenije povremenih istraživanja; ona u nama budi sećanje na sve glavne događaje, koje bismo više voleli da zaboravimo. U ponovnom oživljavanju svih tih događaja pomogli su mi mnogi prijatelji, ali i nekoliko neprijatelja, a jedino što su svi oni tražili za uzvrat bilo je to da ostanu anonimni. Njihovi postupci su tačno opisani, ali će njihova imena - i heroja i zlikovaca - ostati nepoznata.
Ma koliko da su skriveni njihovi identiteti, ovo je još moja priča, i to o jedina tri prijatelja u mom životu koja mi zaista nešto znače.
Dvojica od njih su bili ubice i nisu uspeli da dozive trideset petu godinu života. Treći je advokat koji se ne bavi svojim poslom, koji živi u bolu svoje prošlosti, suviše uplašen da bi ga pustio, koji u njemu nalazi sigurnost umesto da se suprotstavi njegovom užasu.
Ja sam jedini koji može da govori u njihovo ime i u ime dece kakva smo bili.

KNJIGA PRVA
Ovoliko znam - ne postoji tako nešto što bi se nazvalo lošim dečakom.

- Spenser Trejsi u ulozi oca Edija Flanagana u filmu

„Grad dečaka”




Leto 1963.


1.

Vikend pred Praznik rada1 oduvek je značio godišnju trku kolicima kroz ulice Paklene kuhinje, deo središnjeg Menhetna, gde sam rođen 1954. i gde sam živeo sve do 1969. godine.
Pripreme za tu trku počele bi tokom poslednje dve nedelje avgusta, kada bismo se moja tri najbolja prijatelja i ja povlačili u tihi kutak našeg podrumskog kluba, koji se nalazio u najudaljenijem ćošku oronule stambene zgrade za izdavanje u 49. ulici, gde smo sastavljali, bojili i davali ime našem takmičaru u trci, kojeg smo pravili od ukradene drvene građe i maznutih delova. Tuce kolica i njihovih timova zakazali bi okupljanje rano ujutro na praznik rada na uglu 50. ulice i 10. avenije, u želji da dobiju prvu nagradu u iznosu od petnaest dolara, koju će pobedniku uručiti lokalni zelenaš.
U duhu tradicije Paklene kuhinje, trka je održavana bez pravila.
Nikada nije trajala duže od dvadeset minuta i vozila se kroz četiri sporedne ulice i dve avenije, završavajući se na mestu gde se Dvanaesta avenija spajala sa zapadnim autoputem. Svaka kolica su imala odgovarajući tim od četiri čoveka, jednog u njima i tri van njih. Ova trojica su ih gurala dugo i jako koliko god su mogla, boreći se protiv šamara i zamaha noževa protivnika koji bi im se približili. Guranje bi prestajalo na vrhu brda Pedesete ulice i ostatak trke bio bi prepušten vozaču. Pobednici i gubitnici prolazili bi kroz cilj obeležen konopcem za sušenje veša izgrebani i krvavi, a njihova kolica često bi bila u delićima; vozačima bi ruke bile oguljene od konopaca. Samo je nekolicina nosila rukavice ili kacige; nikada nije bilo novca za štitnike za kolena i laktove. Držali smo plastične flaše pune vode zavezane za bočne strane kolica, što je bio najbrži način da ohladimo vrele tabane i usijane točkove.
Ja, prcoljak u našem timu, bio sam uvek vozač.
Džon Rejli i Tomi Marčano su, često korišćenom četkom, nanosili crnu boju na debele ploče prljavog drveta.
Džon je imao jedanaest godina i bio je crnokos i crnook šarmer sa irskim talentom za verbalni
„udari i beži” napad. Njegovo čisto dečje lice bilo je naruženo ožiljkom dugim šesnaest centimetara, koji mu se nalazio iznad desnog oka, i manjim ožiljkom u obliku polumeseca, koji mu se nalazio ispod linije brade, oba nastala kao posledica padova na igralištu i njihovog šivenja kod kuće. Džon je uvek izgledao kao da je na ivici da se osmehne i bio je prvi među mojim prijateljima kada je trebalo ispričati najnovije viceve iz ulice. Bio je loš učenik ali strastan čitalac, osrednji sportista s neverovatnim pamćenjem udaraca i terenskih statistika, čak i najmanje poznatih igrača bejzbola. Voleo je „Braću Marks”, filmove Abota i Kostela i odgledao je svaki vestern koji se davao u

obližnjem bioskopu. Ako bi bio u pravom raspoloženju, Džon bi krstario ulicama Paklene kuhinje pričajući i hodajući poput Ralfa Kramdena iz filma „Hanimuner”, govoreći: „Ćaoske, druškane!” svim prodavcima iz komšiluka. Ponekad bi, zbog njegovog izvođenja, svako od nas dobio neku voćku. Bio je rođen s malom rupom na srcu, zbog koje je stalno trebalo da pije lekove, ali njegova majka nije imala dovoljno novca da ih kupuje. Ta bolest i njegova slabašna telesna konstitucija davali su mu primetnu crtu ranjivosti.
Toni Marčano imao je takođe jedanaest godina i bio je sušta suprotnost Džonovom fizičkom izgledu. Imao je kosu šargarepacrvene boje, na majku Irkinju, i očevu rumenu, južnoitalijansku boju kože. Nizak i širok u struku i butinama, Tomi je voleo sport, akcione filmove, Marvelove stripove i avanturističke romane. Iznad svega, Tomi je voleo da jede ćufte od mesa, rolnice s puterom, tvrde bombone od višnje. Skupljao je i razmenjivao bejzbol sličice; čuvao je kolekciju od svake godine prema timskom rasporedu u šest kutija od cipela zatvorenih gumenim trakama. Imao je prirodan talenat za matematiku i pravio je modele brodova i aviona od običnog drveta, umešno i strpljivo. Bio je osetljive prirode i, saosećajući s gubitnicima, uvek je bodrio one timove i sportiste kojima je bilo suđeno da izgube. Lako se smejao i trebao mu je podsticaj da bi ga zahvatila strast. Loše izvedena hirurška operacija dok je bio beba primoravala ga je da ponekad nosi uložak i protezu na desnoj nozi. Tada bi Tomi nosio crni povez preko oka i vezivao crvenu maramu oko glave.
Majkl Salivan, sa dvanaest godina, najstariji od mojih prijatelja, mirno je ukucavao eksere u pretesterisan sanduk od soka ,,dr Braun”.
Najbolji đak od svih nas, Majki bio je uglađena mešavina knjiške obrazovanosti i uličnog zdravog razuma. Njegove crne irske oči bile su prodorne poput metka, ali je njegov izgled ublažavao širok, zarazan osmeh. Gusta, crna kosa uvek mu je bila kratko podšišana sa strane, a na vrhu glave je bila dugačka. Uvek je imao žvaku u ustima, čitao je sve dnevne novine i bio je jedini među nama koji je osim sportskih čitao i naslovne strane. Nikada se nije rastajao od knjige, obično neke kupusare gurnute u zadnji džep farmerica. Dok smo mi još uvek obožavali priče Aleksandra Dime, Džeka Londona i Roberta Luisa Stivensona, Majki je diplomirao na mračnom području Edgara Alana Poa i viteštvu i romantici ser Valtera Skota. On je bio pokretač većine naših obesti i imao je izoštren osećaj za šalu, natopljen mudračkim instinktom za fer-plej. On je bio naš nezvanični vođa, položaj koji je on cenio, ali kojim se nikada nije razmetao i koji je od njega zahtevao da se stara o našoj kolekciji
„Klasik ilustrejtid” stripova i da je čuva.
Ja sam bio okupiran nanošenjem masti za podmazivanje bicikala na dva točka skinuta s kolica za bebe koja sam pronašao bačena na Dvanaestoj aveniji.
„Treba nam bolje ime ove godine”, rekao sam. „Nešto što se lako pamti.”
„Kako smo se zvali prošle godine?”, pitao je Tomi. „Zaboravio sam.”
„Morski vuk”', podsetio sam ga. „Po filmu.”
»Crnomorac bi više odgovaralo”, rekao je Majki.
Bio je to njegov suptilan način da nas podseti na to da nismo baš sjajno prošli u prethodnoj trci; završili smo je kao pretposlednji.
„Ajde da ih nazovemo prema grofu Monte Kristu”, reče Džon.

„Jok”, rekao sam, odmahujući glavom. „Nazovimo ih prema jednom od musketara.” „Kojem?”, upita Tomi. „D'Artanjan”, odmah sam rekao.
„Za početak, on nije pravi musketar”, rekao je Majki. „On se samo druži s njima.”
„I on je kul samo zato što su tri druga momka stalno sa njim”, rekao mi je Tomi. „Baš kao i ti. Kad je sam, radi se o mrtvom čoveku. Isto kao ti. Osim toga, bili bismo jedini sa imenom nekog Francuza na svojim kolicima.”
„A to je sasvim dovoljan razlog da nas neko prebije jednog dana”, primetio je Majki.
„Bolje grof, rekao je Džon. „On je moj heroj.”
„Volf Larsen je moj heroj”, rekao je Tomi. „Niste me videli da se baš guram da stavim njegovo
ime na kolica.”
„Volf Larsen iz Morskog vuka?”, pitao sam. „On je tvoj heroj?”
„Aha”, rekao je Tomi. „Mislim da je on stvarno čvrst momak.”
„Čova je totalni ološ”, Majki nije mogao da veruje. „Ponaša se prema ljudima kao prema govnima.”
„Ma ajde, nije imao izbora”, navaljivao je Tomi. „Pogledaj samo sa kakvima ima posla.”
„Bio on ološ ili ne”, izjavio je Majki, „Volfovo ime bi stvarno izgledalo bolje na kolicima.”
„Mislili bi da smo jebena kolica nazvali po našem psu”, promrmljao je Džon.
„Mi nemamo psa”, reče Tomi.
„Dobro, to je dogovoreno”, rekao sam svima. „Nazvaćemo kolica Volf. Mislim da će nam to doneti sreću.”
„Trebaće nam nešto više od sreće da pobedimo Raselovu ekipu”, rekao je Džon.
„Možda ćemo izgubiti ovu trku”, objavio je Majki, „ali je nećemo izgubiti od Rasela.”
„On je na kraju uvek ispred nas, Miki”, rekao sam.
„Mi se uvek trudimo da ga blokiramo tek na kraju”, reče Majki. ,,U tome grešimo.”
,,A on je tada već predaleko”, rekao je Tomi. „Nije on glupav. Zna on šta radi.”
„Možda”, rekao je Majki. „Ali ovoga puta ćemo mi krenuti ranije i isteraćemo ga iz trke. A kada on ispadne, niko nas više ni blizu neće moći stići.”
„Koliko ranije?”, pitao sam.
„Odmah pošto Toni Lungs spusti zastavicu”, rekao je Majki. „Blizu brda.” „Kako?”
„Ništa ne brini”, rekao je Majki. „Imam plan.” „ Uvek se brinem kada to kažeš”, rekao sam.
„Opusti se”, reče Tomi, završnim pokretima nanoseći boju na drvo. „Šta bi uopšte moglo da se desi?”
Dvanaest kolica je bilo spremno za start, po četiri u redu. Ja sam se nalazio iza Volfovog

nestabilnog volana, u prvoj liniji, odmah pored kolica Rasela Topaza - Đavolji bol. Gomila gledalaca, izmamljena napolje teškom septembarskom vrućinom, bila je veća nego obično i stajala je preblizu redova nepropisno parkiranih automobila. Mišićavi ljudi u belim majicama kratkih rukava držali su decu za ramena, žene i devojke na odstojanju, a Crvene hladnjake pune piva i sokova kraj svojih stopala. Prozori okolnih kuća bili su širom otvoreni i na njima su bile starije žene, zdepastih ruku naslonjenih na peškire, dok su mali električni ventilatori iza njih duvali vruć vetar.
Pogledao sam Rasela, klimnuo mu glavom i osmehnuo mu se što sam više mogao prijateljski.
„Ćao, Rasele”, rekao sam. „Jedi govna, ulizice”, uzvratio mi je.
Malo šta se znalo o Raselu i o još trojici dečaka koji su uvek bili sa njim, uvek zlovoljni kao i njihov vođa. Znali smo da ide u školu „Sveta Agnesa” u zapadnoj 46. ulici, što je značilo da mora da nosi ženske pantalone. Samo to je bilo dovoljno da se zauvek pokvari njegovo raspoloženje. Živeo je u hraniteljskoj porodici u zapadnoj 52. ulici, u zgradi koju je čuvao nemački ovčar. Još dvoje dece gajeno je u toj porodici - mlađi dečak i starija devojčica - a on je prema njima bio isto toliko zao kao i prema svima drugima.
Voleo je da čita. Mnogo puta sam ga video u zadnjoj sobi lokalne biblioteke u zapadnoj 50. ulici, glave zagnjurene u debelu knjigu o gusarima izgubljenim na dalekim morima. Igrao je košarku na igralištu za džeparac i uvek je imao zapaljenu cigaretu. Nije imao devojku, nosio je smeđu kožnu jaknu i mrzeo je bejzbol.
Nisam mogao da odolim da ne buljim u Raselova kolica. Bila su napravljena od sirovog drveta i, osim imena ispisanog s obe stane, bila su neobojena. Točkovi su bili novi i debeli, a kočnice su bile napravljene od prave gume, a ne od sunđera za tablu, koji smo mi koristili. Vozačko sedište bilo je tapacirano, a njegove ivice glatke. Nosio je crne rukavice i šlem Čikago bersa. Njegova tri saigrača bila su obučena u trenerke i patike, imala su marame zavezane oko glave i takode su nosila rukavice.
„Ti si navijač Bersa?”, pitao sam ga, dok smo čekali da bude dat znak zastavicom za početak

trke.


„Ne, dupeliscu”, rekao je Rasel. „Nisam.”
Rasel je bio bucmast, imao je okruglo lice, meke debeljuškaste ruke i podrugljivo se smeškao.

Mali ožiljak je krasio njegovu desnu obrvu. On se nikada nije smejao, čak ni kada je pobeđivao.
„Imaju sjajnog trenera”, rekao sam. „Moj tata kaže da je on najbolji fudbalski trener koji je ikada postojao.”
„Koga boli kurac?”, bio je Raselov uobičajeno kulturan odgovor.
„Šta se dešava?”, pitao je Majki, prilazeći mi.
„Ma, samo smo jedan drugom poželeli sreću”, objasnio sam mu.
„Pusti sad to”, rekao mi je Majki, spuštajući glas. „Jasno ti je šta treba da uradiš?” „Nije”, rekao sam.
„Samo zapamti da, kada doctemo na brdo, ne treba da se udaljiš”, rekao je Majki. „Idi pravo na njega. To će ga izbaciti iz ravnoteže.”

„Šta ako ga ne izbaci?”
„Onda vidi šta ćeš”, rekao je Majki.
Toni Lungs, naš lokalni zelenaš i pokrovitelj ovogodišnje trke, istupio je ispred kolica brišući čelo zastavicom. Bio je u kratkim pantalonama sa dezenom šahovske table i u mokasinama bez čarapa. Nije nosio majicu. Izbočina njegovog stomaka visila je preko učkura njegovih ukrašenih pantalona. Mahnuo je rukom iznad svoje ćelave glave i upitao masu:
„Šta kažete? Da ova stvar počne?”
Toni je visoko podigao zastavicu koju je držao u desnoj ruci da bi je svi videli. Rulja je počela da viče i tapše, željna akcije.
Pomerio sam svoja kolica nekoliko centimetara napreci, ostavivši pri tom samo lakat mesta između Rasela i sebe.
„Seti se”, prošaputao je Majki, „preseci ga na brdu. Ostalo je čista trka.”
Toni je pogledao levo, pa desno, proveravajući da li se kolica nalaze u dozvoljenoj poziciji.
„Pripremi se!”, povikao je. „Pozor! Upamtite: ako neki kreten pređe preko mojih prstiju, dobro ću ga isprašiti! A sada, kreni!”
Poleteo sam posle pada zastavice, dok su Tomi, Majki i Džon gurali kolica uz ulicu.
„Kako ti rade pedale?”, pitao je Tomi, lica crvenog od napora. „Dobro”, rekao sam.
„Pazi se”, rekao je Džon, gledajući u druga kolica. „Već vidim tri pištolja spremna, a znaš da Rasel takođe nešto ima u svojim kolicima.”
„Ništa ne brini”, rekao je Majki. „Samo da dođemo do brda.”
Urlanje rulje postalo je još bučnije kada su kolica prolazila pokraj poslastičarnice Debelog Manča, gde se odigravalo klađenje. Ljudi iz Paklene kuhinje su se kladili na bilo šta, pa tako ni trke kolica nisu bile izuzetak. Za siromašne radnike iz kraja kockanje je bilo stara tradicija, baš kao i odlazak u crkvu nedeljom ujutro, gledanje boks meča petkom uveče i venčanja devica tokom cele godine.
Na velikoj tabli ispred poslastičarnice Debelog Manča Đavolji bol je bio rangiran sa šansom 3:1. Naša kolica, Volf, bila su druga sa šansom 5:1. Kolica Fredija Redmana, Orlovo srce, bila su daleko najgora na listi sa šansom 35:1. To je bilo zato što je već tri godine Redman obavezno učestvovao u trci, ali je uvek odustajao na pola puta, ostavljao kolica i odlazio.
„Samo gubiš vreme kladeći se na Redmana”, rekao je Debeli Mančo. „Možeš isto tako i da zapališ svoj novac.”

***

Stizali smo do samog vrha brda. Tomi, Majki i Džon bili su znojavi i zadihani od napornog guranja. Nalazili smo se u sredini gomile, Rasel je još uvek bio sa naše leve strane, a neka ekipa

Portorikanaca iz Čelse u crvenim kolicima bila je sa naše desne strane.
„Brže”, rekoh momcima. „Nećemo stići dovoljno brzo.”
„Opusti se”, rekao je Majki. „Tačno smo tamo gde treba.”
„Ako budem išao brže, dobiću srčani udar”, promumlao je Džon brekćući.
Kočnice kraj mojih stopala zaklepetaše o stranice kolica i jedan prednji točak poče da se klima.
„Ne znam da li će ove kočnice izdržati”, rekao sam.
„Ne misli na kočenje”, prodahtao je Majki. „Misli na brzinu.”
„Kako ću se zaustaviti?”, pitao sam već pomalo panično.
„Udarićeš u nešto”, reče Majki. „Ništa ne brini.”
„Eto zašto te ja volim, Miki”, rekao sam mu. „Ti naprosto misliš na sve.”
Na vrhu brda bio sam prepušten samom sebi i nalazio sam se na oko pola metra od Raselovih kolica. Nakratko smo se pogledali, podrugljiv osmeh mu je još uvek bio na licu. Pribio sam tako svoja kolica uz njegova da je okretanje mojih točkova deralo drvo njegovih kolica; pokušavao sam da ga gurnem preko visokog ivičnjaka.
„Nemoj, čoveče!”, povikao je Rasel. „Izgubićeš točak!”
Kolica koja je vozio neki crvenokosi rošavog lica sa naočarima bila su tačno iza mene i gurala su me još bliže prema Raselu. Šake su mi bile izranjavane, a noge ukrućene. Jurili smo brzo niz brdo; sva kolica su bila u gomili, a moje nade da ću izbaciti Rasela iz trke smanjivale su se sa svakim novim klaćenjem mog prednjeg točka.
Na južnom kraju Jedanaeste avenije, samo trideset centimetara od benzinske pumpe pretrpane gledaocima, prednji točak je konačno popustio i otpao. Kolica su se nagnula nadole i gubio sam tempo sa Raselom, dok su iskrice prštale sa pločnika.
„Izgledaju kao invalidska kolica!”, doviknuo mi je Rasel, proletevši pored mene sa još uvek podrugljivim osmehom na licu i bez i najmanjeg prizvuka sažaljenja u glasu.
Išao sam pravo na uličnu ogradu, dok sam nogama pritiskao beskorisne kočnice. Ostatak kolica projurio je niz ulicu prema Dvanaestoj aveniji. Koža na mojim dlanovima je ispucala i potočići krvi su mi curili niz prste. Držao sam konopce što sam čvršće mogao i koristio sam svoju težinu u nameri da pobegnem od ograde.
Kolica su počela da gube brzinu, ali su se još kretala dovoljno brzo da naprave štetu. Ruke su mi bile umorne i više nisam mogao da držim konopce: najlonske niti su se suviše duboko usekle. Pustio sam ih i uhvatio se za ivice kutije od soka ,,dr Braun”. Kolica su divlje skrenula levo, pa desno, odskakutala preko Jedanaeste avenije, prošišala pored parkiranog karavana sa prikolicom, preskočila ivičnjak i tresnula o poštansko sanduče na ćošku.
Izašao sam iz kolica, besno ih šutnuo u stranu i seo na blatobran „ševroleta” koji je bio parkiran pored. Okrenuo sam lice prema suncu, a laktove sam oslonio na prtljažnik i čekao da se Majki, Tomi i Džon spuste niz brdo do mene.

„Jesi li dobro?”, raspitivao se Džon, pokazujući na moje ruke, koje su jako krvarile.
„Šta se dogodilo?”, pitao je Majki. „Videli smo te pribijenog uz Rasela, a onda smo te izgubili u gomili.”
„Trebalo bi da vozim buldožer pa da izbacim Raselova kolica”, rekao sam.
„Dogodine ćemo ukrasti bolje drvo”, reče Tomi. „A možda ćemo nabaviti i bolje točkove.”
„Žao mi je”, rekoh. „Mislio sam da ćemo bolje proći.”
,,U redu je”, rekao je Majki. „Nisi ti kriv. Ti si samo loš vozač.”
„Miki je u pravu”, reče Džon. „Nisi baš Andreti za volanom.”
„Pre svega - ja nemam volan”, rekao sam. ,,A i Andreti ima kočnice.”
„Sitnice”, rekao je Majki tužno. „Dozvoljavaš da te sitnice ometaju.”
„Mrzim vas”, rekoh.
„Dogodine ćemo ti nabaviti padobran.” Džon me je potapšao po leđima.
„Tako će tvoje iskakanje biti mnogo lakše.”
„I rukavice”, dodao je Tomi. ,,I to crne. Poput onih koje nose pravi vozači trka.”
„Stvarno vas mrzim.”
Zajedno smo se vratili do Desete avenije i poslastičarnice Debelog Manča kako bismo nabavili led i čiste ubruse za moje krvave šake.

2.

Moja tri drugara i ja bili smo nerazdvojni, srećni i zadovoljni životom u zatvorenoj sredini Paklene kuhinje. Ulice sa zapadne strane Menhetna bile su naše privatno igralište, naše betonsko kraljevstvo, u kojem smo se osećali baš kao apsolutni vladari. Nije postojao policijski čas sa kojim bismo se takmičili, niti smo imali bilo kakva ograničenja kretanja ili bilo kakve zabrane u pogledu onog što smo želeli da uradimo. I to sve dok smo ostajali u okvirima našeg kraja.
Paklena kuhinja je bila mesto gde je svako znao sve o drugima i gde se na sve moglo računati. Tajne su nastajale i nestajale na ulicama koje su počinjale sa zapadnom 35. ulicom i završavale se sa zapadnom 56. ulicom, sa jedne strane oivičene rekom Hadson, a s druge četvrti Brodveja. Bila je to oblast naseljena nezgodnom mešavinom Iraca, Italijana, Portorikanaca i istočnoevropskih radnika, teškim ljudima koji su živeli teškim životima, za šta su često sami bili krivi.
Mi smo živeli u železničkim stanovima u zgradi za izdavanje od crvene opeke. Prosečna kirija za običan šestosoban stan bila je trideset i osam dolara mesečno, bez gasa i komunalija, i plaćala se u gotovom novcu. Samo nekoliko majki je radilo, ali su sve imale problema sa muškarcima za koje su bile udate. Nasilje u porodici bilo je kućna radinost u Paklenoj kuhinji. Uprkos tome, razvod nije postojao, a i razdvajanja je bilo vrlo malo jer je Paklena kuhinja bila mesto gde je volja crkve bila podjednako jaka kao i zahtevi muževa. Da bi se brak prekinuo, neko bi obično morao da umre.
Nismo mogli da sprečimo dnevno nasilje koje se odigravalo iza zatvorenih vrata naših stanova.
Gledali smo kako naše majke bivaju pretučene i nismo mogli ništa da učinimo, osim da viđamo njihove rane. Vidcli smo naše očeve kako se švalerišu s drugim ženama, a ponekad su vodili i nas sa sobom kao alibi. Kada bi se njihov bes usmerio na nas, naši očevi su bili jednako brutalni. Mnogo puta smo ujutro moji drugovi i ja upoređivali modrice, masnice i kopče, razmećući se batinama koje smo dobili prethodne noći.
Mnogo muškaraca je pilo, a njihovi želuci puni alkohola samo su podsticali njihove nasilničke porive. Mnogi su bili strasni kockari, tako da je veliki deo njihovih zarada završavao u džepovima kladioničara. Nedostatak novca za hranu takođe je doprinosio naelektrisanoj atmosferi naših porodičnih života.
Pa ipak, uprkos svoj surovosti života, Paklena kuhinja nudila je deci odrastanje na njenim ulicama u sigurnom okruženju, retkom među drugim krajevima grada. Naši svakodnevni nestašluci, koji su se sastojali od beskrajnog niza igara i avantura, bili su ograničeni samo maštom i fizičkom izdržijivošću. Nije bilo granica koje mi nismo iskušali, niti ograda koje nismo prešli u potrazi za zabavom i smehom. Iako smo bili svedoci mnogih užasa, naši životi ipak su bili ispunjeni radošću. Taman toliko radosti da smo uspevali da se odbranimo od ludila oko nas.
Za vreme letnjih meseci moji drugovi i ja igrali smo čitav spektar igara iz crnačkog geta koje su

bile popularne ranih šezdesetih godina 20. veka: jednu vrstu bejzbola na terenu od jednog slivnika do drugog, sa maznutim metlama umesto palica i sa parkiranim automobilima kao linijama faula; turnire od „osamnaest polja zatvarača od flaša” koja se igrala tako što bi zatvarače od flaša napunili istopljenim voskom od sveća, a zatim ih rukom bacali u kvadratna polja iscrtana kredom; trule kobile; dobacivanja i između dve vatre; bacanja novčića i hokej na suvom. Uveče bi, u poderanim majicama kratkih rukava i šorcevima, spirali dnevnu vrućinu ispod hladnog vodoskoka na otvorenom vatrogasnom hidrantu.
U jesen bi hokej na rolšuama i fudbal sa konzervama napunjenim pepelom zavladali našim ulicama, dok su zimi bile popularne sanke napravljene od kartonskih kutija i dasaka, na kojima se jezdilo zaleđenim padinama Jedanaeste i Dvanaeste avenije.
Tokom cele godine skupljali smo i gomilali bejzbol sličice i stripove, a ponedeljkom i petkom uveče pešačili bismo dva dugačka bloka do starog Medison skver gardena na Osmoj aveniji da bismo gledali sve rvačke i boks mečeve na koje bismo uspeli da se prošvercujemo, naivno verujući da se oba sporta nalaze na istom profesionalnom nivou; za nas je Bruno Samartino bio ravan Soniju Listonu.
Jurili smo golubove preko krovova i sa pristaništa u Dvanaestoj aveniji u reku Hadson, zarđala gvozdena sidrišta koristili smo kao odskočne daske. Slušali smo Sema Kouka, Bobija Derina i Frenka Valija, kao i „Četiri godišnja doba”, na tranzistoru i imitirali te zvuke po ćoškovima ulica do kasno u noć. Počeli smo da mislimo i da pričamo o devojčicama, hormona uzburkanih jeftinim golišavim časopisima, koje su nam doturali stariji dečaci. Odlazili smo u bioskop jednom nedeljno i gledali drugu predstavu koja se davala svakog četvrtka pre podne na Brodveju, a koja bi nam se učinila zanimljivom, i to zahvaljujući cepačima karata koji su radili u pozorištu a koji su bili naše komšije. U tim ukrašenim zamračenim dvoranama, stojeći pozadi ili sedeći na najvišim stepenicama balkona, smejali smo se ranim komedijama Nela Sajmona, bivali ganuti istinitošću „Pogleda sa mosta”, ili smo se divili čistoj privlačnosti „Moje drage dame”. Jedina, predstava koju smo izbegavali bila je „Priča sa zapadne strane”, koja je bila uvredljiva sa svojim netačnim opisom onoga za šta smo mislili da je naš način života.
Postojalo je takođe i živo takmičenje među nama četvoricom ko će izmisliti najbolju i najbestidniju šalu.
Tomi je doživeo vrhunac kada je oslobodio živog miša iz male papirne kese tokom subotnje mise služene u čast penzionisanja opatice. Pogled na miša naterao je preko dvadeset opatica prisutnih na misi u beg prema vratima crkve Sveto srce.
Majki je zaradio šljivu na oku kada je sa nekoliko starijih dečaka sav nameštaj iz dnevne sobe jednog stana zamenio nameštajem iz drugog stana. Vlasnici stanova bili su u neprijateljstvu dugom dve decenije.
Jednog vrelog letnjeg popodneva Džon se požarnim stepenicama popeo tri sprata da bi dohvatio prepun konopac za sušenje veša najopakije žene u kraju - gospođe Evelin Mekvilijams. Viseći naglavačke, i to bez majice na sebi, nogama obuhvativši tanku gvozdenu šipku, on je uzeo sav veš sa konopca za sušenje, složio ga što je urednije umeo, stavio ga u praznu kutiju i dao ga sestrinstvu samostana Sveto srce da bude poklonjen onima kojima je potreban.

Jako dugo vremena moje šale nisu mogle ni približno da se mere sa šalama koje su moji prijatelji izvodili sa tako očiglednom lakoćom. Onda sam, dve nedelje po početku školske 1963. godine, pronašao opatičin klaker u školskom hodniku - i bio sam spreman za visoko društvo.
Devojčice su sedele na levoj strani crkve, a dečaci na desnoj; slušali su još jedan niz praznih lekcija o svetoj tajni krizme. Tri opatice u beloj odeći svog reda sedele su iza četiri reda devojčica. Jedan sveštenik, otac Robert Kariljo, sedeo je iza dečaka. Bilo je rano poslepodne i svetla u velikoj crkvi još nisu bila upaljena, dok su zavetne sveće bacale senke preko zidnog bareljefa koji je prikazivao poslednji Hristov put.

***

Bio sam u poslednjem redu dečaka, levom rukom oslonjen na crkvenu klupu, sa desnom rukom u džepu svoje jakne, prstima obavijajući pronađeni klaker. Za opatice je klaker bio isto što i startni pištolj ili policijska zviždaljka. On je korišćen u crkvi da bi se đevojčicama dalo do znanja kada treba da ustanu, da sednu ili da kleknu na jedno ili oba kolena, a sve na osnovu toga koliko puta je klaker pritisnut. U rukama opatica klaker je bio oruđe discipline. U mom džepu on je bio uzročnik haosa.
Čekao sam sve dok sedokosi pogureni sveštenik za oltarom nije skupio ruke i pognuo glavu u tihoj molitvi. Pritisnuo sam klaker dvaput - znak da devojčice ustanu. Sestra Timoti Moriš, jedna debela opatica sa prstima umrljanim bojom i sa iskrivljenim osmehom, skoči iz svog sedišta kao pogođena gromom. Ona brzo kliknu jedanput, vrativši time zbunjene devojčice nazad na klupe. Ja kliknuh četiri puta - za poklek na jedno koleno. Sestra Timoti ponovo kliknu za sedenje, upućujući poglede pune mržnje prema klupama sa dečacima.
Kliknuh klakerom tri puta kratko i ovoga puta devojčice stadoše u stav mirno. Sveštenik za oltarom skrati svoju molitvu i poče nonšalantno da posmatra gungulu pred sobom, slušajući kako se uduplano lupkanje klakerom odbija o zidove crkve. Dečaci su sedeli očiju prikovanih za oltar, prigušujući osmehe i utišavajući kikot. Sestra Timoti je ponovo kliknula za sedenje, vidljivo crvenih obraza i stisnutih usana.
Otac Kariljo se progura u moj red i spusti ruku na moje levo rame.
„Daj mi klaker”, reče, ne pogledavši me. „Kakav klaker?”, upitah, ne pogledavši ga. „Odmah”
reče otac Kariljo.
Izvukao sam ruku iz džepa jakne i, držeći klaker u šaci, polako ga preko kolena predadoh ocu Karilju. Uzeo ga je bez mnogo pokreta, dok smo obojica bacala poglede u pravcu sestre Timoti u nadi da ona nije primetila ovu našu transakciju.
Sveštenik raširi ruke i zamoli sve prisutne da ustanu. Sestra Timoti lupnu klakerom tri puta i sačeka da devojčice u isti mah ustanu, zatim klimnu u znak odobravanja drugim dvema opaticama sa svoje leve strane.
„Pomolimo se”, reče sveštenik.
Ispravljen, pogleda uperenog u oltar, bezizražajnog lica, otac Kariljo meko kliknu klakerom

jedanput.
Sve devojčice sedoše. Sestra Timoti pade na svoje mesto u klupi. Sveštenik za oltarom spusti pogled i odmahnu glavom. Pogledao sam u oca Bobija otvorenih usta, nemoćan da sakrijem svoje iznenađenje.
„Opatice su tako laka meta”, prošaputao je otac Hobi, namignuvši mi sa osmehom.

***

Paklena kuhinja je bila kraj sa izgrađenim pravilima ponašanja i nepisanim setom pravila koji je bio bukvalno iznuđen. Postojala je hijerarhija koja se pružala od članova lokalnih irskih i italijanskih bandi preko brojnih labavo povezanih udruženja portorikanskih lopova i zelenaša do malog broja pravih organizovanih bandi regrutovanih za potrebe raznih poslova, od čuvanja do nabavljanja ukradene robe. Moji drugovi i ja smo bili poslednja prečaga na tim merdevinama; slobodno smo tumarali krajem i igrali svoje igre, a od nas se tražilo samo da poštujemo pravila. Povremeno bismo odradili neki krajnje jednostavan posao, najčešće prenos novca.
Zločini nad ljudima iz kraja nisu bili dozvoljeni, a ako bi se, premda veoma retko, ipak dogodili, dodeljena kazna je bila okrutna, u nekim slučajevima i konačna. Stare ljude je trebalo pomagati, a ne povrediti ih. Komšije je trebalo podržavati, a ne hapsiti ih. Bandama nije bilo dozvoljeno da regrutuju nikoga ko nije želeo da im se pridruži. Upotreba droge je bila nepoželjna i ovisnici su bili prognani, žigosani kao „gotovi”, kao luzeri koje treba izbegavati.
Uprkos čestom nasilnom ponašanju svojih stanovnika, Paklena kuhinja je bila jedan od najsigurnijih krajeva u Njujorku. Stranci su išli njenim ulicama bez straha, mladi parovi su bez zazora šetali pristaništima sa zapadne strane, starci su vodili svoje unuke u šetnju De Vit Klintonovim parkom bez potrebe da se osvrnu.
Bilo je to nevino mesto kojim je vladala korupcija. Nisu postojale bezrazložne pucnjave iz kola u pokretu ili bezrazložna ubistva. Svi ljudi koji su nosili oružje u Paklenoj kuhinji bili su svesni svoje moći. Trenutak kokaina još nije bio nastupio, a i nije bilo dovoljno novca da bi se razvila kokainska zavisnost. Kada sam ja bio dete, droga koja se nudila bila je heroin i postojala je samo šačica okorelih ovisnika. Većina njih je bila mlada i mirna; oni su svoju potrebu za novcem za heroin zadovoljavali žickanjem i sitnim krađama. Budući da dileri nisu bili dobrodošli u
Paklenu kuhinju, oni su kupovali drogu izvan kraja. Oni koji bi ignorisali usmena upozorenja - koji bi ih otpisali kao lupetanje nekog debelog starca - platili bi to svojim životima.
Jedna od najživljih slika koje se sećam iz svog detinjstva jeste ta kako jedne kišne večeri stojim ispod uličnog sveda, držim svog oca za ruku i gledam gore - u naduto lice mrtvaca koji visi na konopcu, vezanih ruku. Bio je to diler droge iz gornjeg kraja koji je prodavao heroin u Paklenoj kuhinji. Paketić te droge je ubio dvanaestogodišnjeg sina portorikanskog krijumčara.
To je bio poslednji paketić koji je taj diler prodao.
Prijateljstva su bila isto toliko važna koliko i komšijska lojalnost. Prijatelji su ti davali identitet i osećaj pripadnosti. Oni su ti pružali grupu u koju si se mogao pouzdati, a koja se pružala izvan

porodičnih veza. Porodični život većine dece iz Paklene kuhinje bio je nemiran i ispunjen borbom. Bilo je malo vremena za vezivanje, malo pažnje je posvećivano odgajanju, bilo je vrlo malo trenutaka izdvojenih za dečje zadovoljstvo. To je trebalo pronaći na drugom mestu, obično napolju, na ulici medu prijateljima. Sa njima si se mogao smejati, pričati glupe viceve, razmenjivati uvrede i knjige i razgovarati o sportu i filmovima. Mogao si deliti čak i tajne i grehe, smeo si i da kažeš šta misliš o važnim dečjim problemima, kao što je držanje devojčice za ruku.
Život u Paklenoj kuhinji je bio težak. Život bez prijatelja je bio još teži. Većina dece je bila te sreće da nađu jednog prijatelja. Ja sam našao tri. Svi oni su bili stariji od mene, verovatno mudriji i bez sumnje pametniji. Ne postoji nijedno sećanje iz mog detinjstva bez njih. Oni su bili deo svakog srećnog trenutka u mom životu.
Nisam bio dovoljno čvrst da bih bio član bilo koje bande, niti sam mario za jaku želju članova bandi za stalnim sukobima. Bio sam suviše brbljiv i živahan da bih bio usamljenik. Živeo sam i preživljavao u društvu odraslih, ali su moje brige bile brige odrastanja jednog dečaka - znao sam više o „Tri Studžisa” i „Šempu” nego o uličnim bandama. Više me je zanimala razmena igrača koju je trebalo da naprave Jenkiji od pucnjave koja se desila tri zgrade dalje. Pitao sam se zašto je Džejms Kegni prestao da snima filmove i da li postoji bolji pajkan u zemlji od Džeka Veba iz filma
„Potraga”. U kraju u kojem nije postojala Mala liga ja sam trenirao bacanje lopte u stilu Vitija Forda. Okružen stanovima u kojima nije bilo ni jedne jedine knjige, ja sam pažljivo iščitavao dela svakog pisca avanturističkih romana koja je imala lokalna biblioteka. Poput većine dečaka mog uzrasta, i ja sam stvorio sopstveni svet, napunio ga ljudima do kojih sam došao preko knjiga, sporta, filmova i televizije i učinio ga mestom na kojem su izmišljeni likovi bili podjednako stvarni kao i oni koje sam sretao svaki dan. Bio je to svet u kojem je bilo mesta za one koji su se osećali kao i ja, koji su mrzeli Diznija a voleli Crvenog Kostura, koji bi pre izabrali parče dobrog smeha nego fišek uglađenosti, koji su odlazili u „Cirkus Ringling braće” u nadi da će onaj dosadni klinac koji gađa iz puške promašiti metu i koji su se pitali zašto pajkani iz našeg kraja ne liče malo više na Li Marvina u filmu
„Odeljenje M”. Bio je to svet stvoren za moja tri prijatelja.
Postali smo prijatelji preko ručka.
Jednog popodneva se proneo glas da tri profesionalna rvača - Klondiki Bil, Bo-Bo Brazil i Hejstak Kalhun - jedu u „Holidej inu” u 51. ulici. Pojurio sam tamo i zatekao Majkla, Džona i Tomasa kako stoje ispred restorana i gledaju kroz stakleni izlog ogromne ljude kako proždiru debele sendviče i komadine pite. Znao sam te momke iz školskog dvorišta i kraja, ali sam bio previše plašljiv da bih ima prišao. Prizor rvača otklonio je te prepreke.
„Ne zaustavljaju se ni da žvaću?!”, rekao je Džon u čudu.
„Momci koji su toliko veliki ne moraju da žvaću”, rekao mu je Tomi.
„Hejstak jede četiri odreska za večeru”, rekao sam, gurajući se pored Majkla da bih bolje video. „Svako veče.”
„Reci nam nešto što ne znamo”, promumlao je Majki, zureći u rvače.
„Otići ću i šesti sa njima'' rekao sam nehajno. „Možete i vi ako hoćete.”
„Znaš li ih ti?”, pitao je Džon. „Još ne”, odgovorio sam.

Nas četvorica smo ušla u restoran i prišla stolu sa rvačima. Oni su bili zadubljeni u razgovor, dok su prazni tanjiri i čaše bili jedini ostaci njihovog obroka. Okrenuli su glave kada su nas ugledali.
„Jeste li se izgubili?”, pitao nas je Hejstak Kalhun.
Njegova kosa, kao i brada, bila je gusta i dugačka, a preko svega je imao toliko veliku portiklu da je mogla da prekrije omanji sto. Prema podacima iz rvačkog časopisa koji sam čitao, Kalhun je imao 310 kilograma i ja sam bio zaprepašten da neko ko je toliko velik može da stane u separe.
„Nismo”, rekao sam.
„Pa šta onda 'oćete?”, pitao je Klondiki Bil.
Imao je tamniju i gušću kosu i bradu od Kalhuna i, budući da je bio upola lakši od njega, bio je drugi najveći čovek kojeg sam ikada video.
„Mnogo puta sam vas gledao kako se rvete”, rekao sam. Pokazao sam i na onu trojicu iza mene.
„Svi smo vas gledali.”
„Jeste li navijali da pobedimo?”, pitao je Bo-Bo Brazil.
On je bio mišićaviji od svojih ortaka i izgledao je, spram prozora, kao isklesan od kamena; imao je obrijanu crnu glavu, koja se sijala, i bistar pogled. Jedan pokret po kojem je Bo-Bo bio poznat - udarac u glavu zvan „kokosov orah” - važio je za toliko moćan napad da bi protivnik posle njega bio paralizovan.
„Nismo”, rekao sam.
„Zašto niste?”, zahtevao je odgovor Kalhun.
„Obično se borite protiv dobrih momaka”, rekao sam, a dlanovi su počeli da mi se znoje.
Hejstak Kalhun podiže svoju ručerdu sa stola i obuhvati njome moje rame i vrat. Od same njene težine zadrhtaše mi noge. Teško je disao na usta.
„Je l' tvoji prijatelji isto misle?”
„Da”, rekao sam, ne dajući im priliku da sami odgovore. „Svi navijamo protiv vas.”
Hejstak Kalhun prasnu u glasan smeh, od čega se njegovo salo grčevito treslo, a slobodnom rukom udari o sto. Klondiki Bil i Bo-Bo Brazil mu se spremno pridružiše.
„Nabavite stolice, deco”, rekao je Kalhun, grabeći čašu vode da ispere svoj smeh. „Sedite sa nama.”
Proveli smo više od sat vremena u njihovom društvu, zgurani u separeu, gosteći se sa četiri parčeta pite od višanja, četiri čokoladna šejka i pričama iz rvačkog sveta. Nismo stekli utisak da zarađuju mnogo para, a sudeći po njihovim ožiljcima na licima i karfiolastim ušima, zaključili smo da to nije lak život. Ali priče koje su nam ispričali o putovanjima i radu po arenama širom zemlje, u kojim su ljudi plaćali da bi ih grdili i klicali im svake noći, bile su prepune veselja i uzbuđenja. Za naše neiskusne uši, biti rvač zvučalo je daleko bolje nego pobeći od kuće i pridružiti se cirkusu.

„Je l' vi imate karte za večerašnji meč?”, pitao je Hejstak, pozivajući konobaricu.
„Nemamo”, rekao je Džon, stružući poslednje mrvice pite.
„Dovucite se do biletarnice u sedam”, rekao je Kalhun, polako se izvlačeći iz separea. „Sedite odmah pored ringa pre pola osam.”
Dok smo se rukovali sa njima, naše male šake nestajale su u njihovim šaketinama; gledajući nagore u njih sa strahopoštovanjem, zahvaljivali smo im se, a oni su sa smeškom protrljali vrhove naših glava.
„Nemojte nas razočarati”, upozorio nas je Klondiki Bil, odlazeći. „Hoćemo da večeras čujemo vaše buuu... jasno i glasno.”
„Nećemo vas razočarati”, reče Tomi.
„Gađaćemo vas ako želite”, dodade Džon.
Stajali smo kraj separea i posmatrali ih dok su izlazili iz restorana na Desetu aveniju; gledali smo kako tri velika čoveka hodaju malim koracima prema Medison skver gardenu i belim svetlima arene.
Bio sam tri godine mlađi od svojih drugova, a ipak su se odnosili prema meni kao prema sebi ravnom. Imali smo toliko toga zajedničkog da, kada su me jednom prihvatili, moj uzrast više nikada nisu spomenuli.
Pouzdan znak njihovog prihvatanja bio je kada su mi, manje od nedelju dana nakon našeg upoznavanja, dodelili nadimak. Prozvali su me Šekspir jer sam uvek nosio knjigu.
Svi smo bili jedinci iz nesrećnih brakova.
Moj otac, Mario, bio je mesar; zanat je izučio u zatvoru dok je izdržavao šestogodišnju kaznu za drugostepeno ubistvo, za koje je predviđena kazna zatvora od pet do petnaest godina. Žrtva je bila njegova prva žena. Bitke koje je moj otac vodio sa mojom majkom Rafaelom tihom, ljutom ženom, koja se krila u molitvama, bile su legendarne u našem kraju. Moj otac je bio prevarant koji se kockao u ono malo svoje zarade i koji je uspevao da izgubi čak i ono što nikada nije imao. Pa ipak, uvek je nalazio vremena i novca da mojim drugovima i meni kupi sladoled u kornetu ili sok kada god bi nas spazio na ulici. On je bio čovek koji se uvek prijatnije osećao u društvu dece nego u svetu odraslih osoba. Odrastajući, iz razloga koje nikada nisam uspeo da izgovorim, ja sam se uvek plašio da će moj otac nestati, da će jednog dana otići i da se neće vratiti. Bio je to strah zasnovan na njegovim napuštanjima moje mame; tada ništa o njemu ne bismo čuli nedeljama.
Majki, star dvanaest godina, bio je najstariji među nama. Njegov otac Dejvid Salivan, zidar, borio se u Koreji i, nažalost, tamo zaradio čeličnu pločicu u glavi. Uvek besan, gospodin Salivan je imao pogan jezik i ogromnu žeđ. Visok i snažan, mišićav od rada, držao je svoju ženu na distanci živeći nedeljama sa raznim ljubavnicama, koje su isisavale njegov novac i potom ga slale kući. Majklova majka, Ana, uvek bi ga primala nazad i opraštala mu sve grehe. Majki nikada nije pričao o svom ocu, bar ne na način na koji sam ja uvek pričao o svom, i izgledao je kao da mu je neprijatno u onim retkim situacijama kada sam ih viđao zajedno.
Brak njegovih roditelja posejao je u Majklu nepoverenje prema snažnoj tradiciji venčavanja,

braka i religioznosti koja je vladala u našem kraju. On je bio realista među nama, sumnjičav prema namerama drugih i nikada nije verovao rečima ljudi koje nije poznavao. Majki je bio taj koji nas je držao na zemlji.
Njegov ozbiljan izgled bio je u ravnoteži sa njegovim oštrim osećajem časti. On nikada ne bi učino ništa što bi nas moglo obrukati i za uzvrat je tražio to isto. Nikada nije izvodio šale na račun onih koje je smatrao slabijim i uvek je ustajao u odbranu onih za koje je smatrao da im je potrebna odbrana. Ovaj krut stav ogledao se i u knjigama koje je čitao, kat) i u predstavama koje je gledao. Jedini put kada sam ga video na ivici suza bio je na kraju brodvejske predstave „Kamelot”; bio je potresen Lanselotovim izdajstvom. Njegov miljenik među trojicom musketara bio je problematični Aramis, a kada bismo se igrali igara osmišljenih prema televizijskim emisijama ili filmovima, Majki je uvek zahtevao ulogu vođe, bilo da je u pitanju bio lik Vika Morova iz „Bitke”, ili lik Eliota Nesa iz
„Nedodirljivih”.
Majkla je bilo je teže zasmejati od ostalih. Bio je veliki brat i kao takav morao je da sačuva izvestan stepen zrelosti. On je bio prvi od nas koji je imao stalnu devojku - Kerol Martinez, polu- Irkinju i polu-Portorikanku, iz 49. ulice, i poslednji od nas koji je naučio da vozi bicikl. Zvali su ga Pegica kada je bio mlađi, jer su mu brojne mrljice istačkale ruke i lice, ali ne često zato što je mrzeo taj nadimak a i pege su počele da mu blede kako se približavao pubertetu.
Majki je bio taj koji je držao druge starije i przničave dečake iz kraja na odstojanju, često samo pogledom ili pokretom. Ta sposobnost ga je učvrstila na poziciji našeg vođe; bilo je to priznanje koje je on prihvatio, ali koje nikada nije demonstrirao. To je jednostavno bila njegova uloga, njegovo mesto.
Tokom godina koje smo zajedno proveli u detinjstvu otac Tomija Marčana je bio u „Atici”, u unutrašnjosti države Njujork, na odsluženju sedmogodišnje kazne, na koju je osuđen zbog oružane pljačke. Bili Marčano je imao karijeru kriminalca, a svoju ženu, Mariju, držao je podalje od svojih poslova. Poput većine majki iz kraja, i Marija je bila duboko religiozna; provodila je sve svoje slobodno vreme pomažući parohijskim sveštenicima i opaticama. Tokom svih godina kada joj je muž bio u zatvoru ostala je svom suprugu odana; imala je stalan posao telefonistkinje u jednoj ilegalnoj kladionici.
Tomiju je nedostajao otac, pisao mu je pisma svake večeri pre odlaska u krevet. Nosio je izgužvanu fotografiju njih dvojice u svom zadnjem džepu i gledao u nju nekoliko puta dnevno. Ako je Majki bio mozak naše grupe, Tomi je bio njena duša. On je bio nežni dobrica koji je delio sve što je imao i nikada nije bio ljubomoran na tuđi dar ili dobru sreću. Njegov ulični nadimak je bio Puter; dobio ga je zato što je mazao puter preko svega što je jeo i zato što je izgledao najsrećniji sa svežom kiflom u jednoj ruci i šoljom toplog kakaoa u drugoj. Bio je stidljiv i izbegavao je svaki oblik privlačenja pažnje, pa ipak je igrao dozen, uličnu igru čiji je cilj da uvredama nadmašiš protivnika.
Kada god pomislim na Tomija, vidim ga nasmejanog, uvek spremnog na smeh, čak i na njegov račun. Jedini trenuci kada sam na njemu video nešto nalik na tugu bili su kada bi me video sa mojim ocem, pa sam se trudio da i njega uključim u naše planove. Moj otac, koji je voleo da jede isto toliko kao i Tomi, obično bi se složio. Tada bi osmeh brzo ponovo zasjao na Tomijevom licu.
Dok je Majki izgledao starije nego što je to stvarno bio, Tomi je izgledao kao da ima daleko

manje od jedanaest godina, koliko je u stvari i imao. Imao je dečačku ljubaznost i spremnost da udovolji. Bio je brz na jeziku, vešt da odgovori i nikada nije zaboravljao viceve. Njegove šale bile su obojene nevinošću. Tomi nikada ne bi poželeo da bude vođa naše grupe, nikada se ne bi osećao prijatno s tim teretom. Mnogo više u skladu sa njegovim karakterom bilo je to da prati, gleda, sluša i uvek, uvek da se smeje.
On je takođe imao i prirodnu sklonost da gradi stvari; tako je sastavljao odbačene delove drveta i stare cevi da su se oni pretvarali u drvene voziće ili improvizovane flaute. Nikada nije zadržavao svoje kreacije i nikada nije tražio novac za njih. Mnoge stvari koje bi napravio slao je svom ocu u zatvor. Nikada mu niko nije rekao da li ih je on dobijao i on to nikada nije ni pitao.
Džona Rejlija je odgajala njegova majka, privlačna žena, koja je imala malo vremena za bilo šta drugo osim za crkvu, za svoj posao razvodnice u jednom od brodvejskih pozorišta i za svoje momke. Džonov otac bio je sitan razbojnik, upucan u osujećenoj kradi oklopnog kamiona u Nju Džersiju, manje od nedelju dana po rođenju svog sina. Džon nije znao ništa o tom čoveku.
„Ne postoje fotografije”, rekao mi je jednom. „Nema slika sa venčanja, niti njegovih slika iz vojske. Niko ne priča o njemu, niti spominje njegovo ime. To je baš kao da nikada nije ni postojao.”
Džon se naučio disciplini zahvaljujući šakama raznih majčinih udvarača, beskrajne reke muškaraca koji su znali samo za jedan način ophođenja prema deci. Retko je govorio o tim batinama, ali smo mi svi znali kada bi ih on dobio.
Iako je bio samo četiri meseca mlađi od Majkla, Džon je bio najmanji među nama, a njegov nadimak je bio Grof. Dobio ga je zahvaljujući tome što je bio opčinjen knjigom „Grof Monte Kristo”, koja je bila i moja omiljena knjiga. Džon je bio drzak i imao je najizoštreniji osećaj za šalu od svih nas. Obožavao je komedije i mogao je satima da raspravlja o tome da li su trojica Studžisa nadareni komedijaši ili samo budale koje se međusobno tuku.
On je bio naše srce, naša nevinost okružena nasiljem koje nije mogao da spreči. Bio je najzgodniji od nas i često se služio osmehom i namigivanjem da bi se izvukao iz gužve. Voleo je da crta; skicirao je jedrenjake i krstarice crnom olovkom na tankim komadima fine hartije. Provodio bi čitava popodneva kraj pristaništa hraneći golubove, posmatrajući talase kako zapljuskuju dok i crtajući živopisne slike prekookeanskih brodova u luci, čije je palube punio poznatim licima iz našeg kraja.
Bio je rođeni imitator; naručivao je parče pice kao Džon Vejn, tražio knjigu u biblioteci kao Džejms Kegni i razgovarao sa devojčicama u školskom dvorištu glasom Hemfrija Bogarta. Svaka od tih situacija izmamljivala je osmeh, što je i bila namera, tako da je Džon odlazio zadovoljan zbog postignutog cilja. Štitom šala je sakrivao ružnoću svog života kod kuće. Nikada nije krenuo na nekog da bi ga povredio, suviše je toga on sam doživljavao svakoga dana. Džonu je, više nego bilo kome drugom od nas, bio potreban nečiji osmeh.
Nas četvorica pronašli smo jedan u drugom utehu i sigurnost koju nismo mogli da nađemo nigde drugde. Verovali smo jedan u drugog i znali smo da nikada neće doći do izdaje medu nama. Nismo imali ništa drugo - ni novac, ni bicikle, ni letnje kampove, ni putovanja. Ništa osim jedan drugog.
To je za nas i bilo jedino važno.

3.

Katolička crkva igrala je značajnu ulogu u našim životima. Crkva Sveto srce bila je centar kraja i služila je kao neutralno zemljište, mirno svetilište, gde se o problemima moglo razgovarati i gde su se strasti smirivale. Sveštenici i sestre su u našem kraju bili vidljivo prisutni i imali su našu pažnju, ako ne uvek i naše poštovanje.
Moji drugovi i ja pohađali smo Osnovnu školu „Sveto srce” u zapadnoj 50. ulici, veliku zgradu od crvene opeke, koja se nalazila tačno preko puta pošte 111. Naši roditelji plaćali su dva dolara mesečno za školarinu i slali nas tamo svakog jutra obučene u obaveznu uniformu, koja se sastojala od pantalona kestenjaste boje za dečake ili suknji za devojčice, bele košulje i kratke crvene kravate.
Škola je imala brojne probleme, nedostatak materijalnih sredstava bio je čak i najmanji medu njima. Većina nas bili smo deca iz porodica u kojima se odigravalo nasilje, i zbog toga i sami skloni nasilju, tako da su tuče na igralištu bile svakodnevna pojava. Tuče su često nastajale kao odgovor na primećeno nipodaštavanje ili kršenje nekog nepisanog pravila ili ponašanja. Svi učenici bili su podeljeni na klike, većinom zasnovane na etničkom poreklu, što je samo dođavalo napetost u već zategnutu situaciju.
U nameri da razbiju etničko grupisanje nastavnici su se suočavali sa jezičkim barijerama i pretrpanim razredima. Posle trećeg razreda učenici su bili podeljeni na osnovu pola, tako da su opatice podučavale devojčice, a sveštenici dečake. Svakom nastavniku bi pripao razred koji je prosečno imao trideset i dva učenika, od kojih više od pola uopšte nije govorilo engleski kod kuće. Da bi pomogli opstanak svojih porodica, mnogo dece je radilo posle škole, smanjujući tako vreme kada svi mogli da rade domaće zadatke.
Samo je nekolicini nastavnika bilo dovoljno stalo do dece i oni su ostajali i posle zvona u tri po podne. Ipak, kao i u svakoj školi, postojala je šačica nastavnika kojoj je zaista bilo stalo i koja je izdvajala vreme za dodatne časove, na kojima je podsticala učenička interesovanja tako da postave cilj izvan granica kraja u kojem su živeli.
Brat Nik Kapas provodio je sate nakon škole strpljivo mi pomažući da naučim osnove engleskog jezika, kojim nisam govorio kod kuće jer su oba moja roditelja pričala italijanski. Otac Džeri Martin, crni sveštenik s juga, otvorio mi je oči u vezi sa mržnjom i predrasudama koje svi postojale u svetu izvan Paklene kuhinje. Još jedan nastavnik - otac Endrju Nilon, stariji sveštenik s jakim bostonskim naglaskom, raspirio je u meni interesovanje za američku istoriju. Zatim, tu je bio i otac Robert Kariljo, moj saučesnik iz nestašluka sa klakerom, kao jedini pripadnik klera koji je bio rođen i koji je odrastao u Paklenoj kuhinji.
Otac Bobi, kako su ga deca iz kraja zvala, imao je oko trideset pet godina, bio je visok i mišićav i imao je dugačku i gustu kovrdžavu kosu, glatko lice i telo atlete. Svirao je orgulje za vreme nedeljne

mise, bio je zadužen za oltarske momke, predavao je petom razredu i igrao je košarku na školskom igralištu dva sata svakoga dana. Većina sveštenika volela je da propoveda sa propovedaonice; otac Bobi je to činio tokom sudaranja i guranja vi igri jedan-na-jedan. On je bio jedini sveštenik u kraju koji nas je izazivao da radimo bolje i koji je uvek bio spreman da pomogne kada iskrsne neki problem.
Otac Bobi je meni i mojim drugovima otkrio takve pisce kakvi su ser Artur Konan Dojl, Viktor Igo i Stiven Krejn, usadivši tako u nama strast za pisanom reči. Birao je priče i romane onih pisaca za koje je osečao da bismo se mogli sa njima identifikovati i za koje je mislio da bi mogli da nam pomognu da barem na kratko pobegnemo od ratova koji su svake noći vođeni u našim kućama.
Zahvaljujući njemu, mi smo pročitali knjige kao što su „Jadnici”, „Trojica odraslih u Bruklinu” i
„Zvono za Ejden” i naučili kako nam one mogu biti svetionik koji nas štiti od maltretiranja u porodici. Budući da je i sam odgajan na isti način i pod istim okolnostima, za njega je to bilo lako. On je znao šta znači kada uspeš da zaspiš pod plaštom straha.
Ostali sveštenici nisu bili toliko brižni. Mnogi su preuzeli model ponašanja od naših roditelja i koristili su nasilje da bi sproveli svoja pravila u razredu. U katoličkom školskom sistemu šezdesetih godina 20. veka bile su prihvaćene telesne kazne. Kleru su, uglavnom, roditelji odobravali da se prema nama ponašaju kako god nađu za shodno. Većina sveštenika i braće je u gornjim fiokama svojih katedri držala debele kožne kaiševe. Opatice su više volele lenjire i batinanje. Pesnice ili teški šamari uopšte nisu bili neprihvatljivi.
Niko nije koristio takvu demonstraciju moći više od brata Gregorija Rejnoldsa, ćelavog, sredovečnog čoveka sa podvaljkom i okruglim pivskim stomakom. On je uvek u ruci držao kožni kaiš dok se šetkao gore-dole između redova klupa i zamahivao je njime i na najmanju provokaciju. Propust da se uradi domaći značio je kaznu od četiri oštra udarca po svakoj šaci. Za zakašnjenje se dobijala kazna od dva udarca. Osmeh, podsmeh, pogled u pogrešnom smeru lako su izazivali njegov gnev, i tada bi kožni kaiš šibnuo preko ruku ili lica.
Brat Rejnolds je bio prgav čovek, čije frustracije je potpirivalo piće, ali je to bila i reakcija na njegov poziv, za koji nije bio sposoban. Svi smo mi nekada osetili bol izazvan njegovim kaišem. Moji drugovi i ja smo se nosili sa njim na manje-više isti način kao i sa svim ostalim: kroz humor, šalu i viceve na njegov račun. Ako ne možemo da ih pobedimo, odlučili smo, bar smo mogli da im se smejemo. Sa sigurnošću mogu da izjavim da je brat Rejnolds „popio” više balona napunjenih vodom po glavi, više pića isporučenih na vrata stana, više šalova, rukavica i šešira ukradenih iz kabineta od bilo kojeg drugog sveštenika u istoriji Paklene kuhinje. On je uvek sumnjao na mene i moje prijatelje, ali nikada nije imao dokaza.
Jednoga dana ja sam mu pružio sve dokaze koje je ikada tražio.
Napola prisutan, dosađivao sam se na času matematike koji je delovao kao da se nikada neće završiti. Da bi mi prošlo vreme, nagnuo sam se unazad i, grebući sneg sa prozorske daske, napravih grudvu snega. Sedeo sam u poslednjem redu, odmah pored ormarića za kapute. Kladio sam se sa bubuljičavim Portorikancem po imenu Hektor Mandano u kiseli krastavac da mogu da izbacim grudvu u takvom luku da će ona, kad je budem bacio sa svog mesta od pozadi, izleteti kroz otvoren prozor s leve strane, skroz napred. Prozori u učionici uvek su bili otvoreni, bez obzira na vremenske prilike,

pošto su nastavnici smatrali da svež vazduh održava našu pažnju. Mi se nikada nismo bunili, naročito ne za vreme hladnijih meseci jer je grejanje u zgradi bilo takvo da bi se i najotporniji učenici davili u znoju.
Brat Rejnolds nam je bio okrenut leđima i ispisivao je niz matematičkih zadataka po tabli. Bio je nepun metar udesno udaljen od tog otvorenog prozora. Budući da sam imao najveće poverenje u svoju sposobnost bacanja u luku i budući da bih učinio sve za kiseli krastavac, bacih tu grudvu snega preko učionice, potpuno ubeđen da ću pogoditi cilj.
Viti Ford ne bi bio zadovoljan mojim bacanjem. Grudva ne samo što nije odletela u luku nego se još i ubrzala, krećući se kao projektil prema potiljku brata Rejnoldsa. Ceo razred je kolektivno zadržao dah. Moja jedina nada bila je da će ga grudva udariti toliko jako da će mu izazvati izliv krvi u mozak.
Nije.
Brat Rejnolds je poleteo kroz prolaz između klupa kao razjareni bik, držeći kožni kaiš visoko podignut, šibajući njime na sve strane, udarajući potpuno nevine, jureći pravo prema meni - krivcu. Napao me je sa nagomilanim gnevom i zbunjenošću, sipajući udarce po mojim rukama, glavi i telu, mlateći me sve dok nije pao na kolena iscrpljen. Ali ništa što je radio nije moglo da zaustavi talase smeha oko njega, koji su postajali toliko glasni da su bili mnogo važniji od bilo kakvog bola koji sam osećao.
Uspomena na brata Gregorija Rejnoldsa, koji otresa sneg sa svog potiljka, dok mu lice gori kao vatra, a oči mu se besno kolače, previše besan da bi formirao reči - jedna je od onih uspomena koje nikada neće izbledeti, kao ni smeh koji se prolamao učionicom tog dosadnog dana.
Brat Rejnolds je umro nepune dve godine nakon tog događaja zbog bolesnog srca i zbog alkohola. Na bdenju u njegovu čast, kraj njegovog otvorenog kovčega, koji je bio ukrašen cvećem i okružen ožalošćenima, neko iz pozadine je ispričao priču o grudvi snega koja nije letela u luku.
Ponovo se prolomio smeh.

4.

Crkva Sveto srce je bila tiha, a njeni visoki lusteri obasjavali su dugačke redove drvenih klupa. Sedam žena i trojica muškaraca sedeli su u jednom redu, ruku sklopljenih u molitvi, čekajući razgovor sa sveštenikom.
Moji prijatelji i ja smo proveli mnogo vremena u toj maloj, kompaktnoj crkvi sa velikim mermernim oltarom u sredini. Svi smo služili kao oltarski momci, radeći po ustaljenom rasporedu nedeljom i povremeno na misama tokom nedelje. Od nas se, takođe, očekivalo i da služimo na sahranama, gde je trebalo da širimo teški miris tamjana iznad kovčega naših mrtvih komšija. Svi su se grabili da rade mise za sahrane jer je to uključivalo i honorar od tri dolara, kao i šansu da se zaradi još više ako se izgleda dovoljno ožalošćeno.
Uza sve to, prisustvovali smo misi najmanje jednom nedeljno, naročito ako bi ocu Bobiju bio potreban neko da otprati starije parohijane posle noćne službe. Ponekad bih jednostavno ušao u crkvu i sedeo tamo satima, sam ili sa svojim prijateljima. Sviđao mi se osećaj i miris prazne crkve, statue svetaca, koje su me okruživale, i obojeno staklo prozora. Nisam odlazio tamo da bih se molio, nego više da bih se opustio i povukao od spoljnih događaja. Džon i ja smo odlazili češće od ostalih. Mi smo bili jedini iz naše ekipe koji su razmišljali o zaređivanju, a ta ideja nam je izgledala privlačno jer je garantovala kartu za beg iz kraja. Katolička verzija lutrije. Bili smo isuviše mladi da bismo analizirali problem celibata i najviše smo brinuli o tome kako će nam stajati sveštenička odora.
Džonovo i moje interesovanje pobuđivala je moć koja je sveštenicima bila data. Mogućnost da služe misu, vrše poslednji obred, krste bebe, izvode venčanja i, najbolje od svega, sede u mraku ispovedaonice i slušaju druge kako priznaju svoje grehe. Za nas je tajna ispovesti bila kao dozvola za ulazak u tajni svet izdajstava i prevara, u kojem ljudi otvoreno priznaju mračna nedela i zlobne optužbe. A sve to pod kišobranom pobožnosti i privatnosti. Ispovest bi bila bolja od bilo koje knjige koje bismo se mogli dokopati ili bilo kojeg filma koji bismo mogli odgledati jer su ti gresi stvarni, počinjeni od strane ljudi koje smo mi zaista poznavali. Iskušenje da se postane deo toga bilo je preveliko da bi mu se odolelo.
Postojale su dve kabine za ispovesti sa svake strane Crkve Sveto srce; bile su smeštene uza zid najbliži poslednjim klupama i svaka je bila pokrivena teškim purpurnim zavesama. Debela drvena vrata na ulazu u ispovedaonicu zaključavala su se iznutra. Dva mala rešetkasta otvora, pokrivena kliznim drvenim poklopcem, omogućavala su svešteniku, ako bi uspeo da ostane budan, da lepo sedi i sluša grehe svoje pastve. Svakog subotnjeg popodneva, od tri do pet, pregršt parohijana uputilo bi se u te kabine. Tamo bi im svaka preljuba, svaka kletva i svaki greh bili oprošteni. Na taj dan nije bilo boljeg mesta u celoj Paklenoj kuhinji.
Džon i ja smo sedeli u crkvi svakog subotnjeg popodneva. Znali smo da otac Tom Mekendru - star, iznuren i nagluv - uvek radi prvi sat u kabini najbližoj oltara. Otac Mekendru je imao sklonost da

deli stroge kazne, čak i za najmanje stranputice, bilo da ih je čuo na ispovesti, bilo da je pomislio da ih je čuo. Bio je naročito oštar prema deci i udatim ženama. Samoblud je koštao dvanaest „Ave Marija” i šest „Oče naš”.
Nekoliko puta, i to na moj nagovor, Džon i ja smo se ušunjali u kabinu do Mekendrusove, zatvorili vrata i slušali ispovedanje grehova o kojima smo ranije samo čitali. Nismo mogli ni da zamislimo kakva bi nas kazna snašla kada bi nas uhvatili, ali kakva god da je bila, ni na koji način ne bi mogla da prevaziđe uzbuđenje slušanja ispovesti posrnulih komšija.
Bio sam u drugoj kabini, stisnut na malenoj drvenoj klupi, leđima oslonjen na hladan zid. Grof, Džon Rejli, sedeo je do mene.
„Čoveče, ako nas uhvate, spaliće nas”, prošaputao je.
„Šta ako su to naše mame?”, pitao sam. „Šta ako završimo slušajući njihove ispovesti?”
„Šta ako čujemo nešto još gore?”, rekao je Džon.
„Kao šta?”, nisam mogao da zamislim ništa gore.
„Kao ubistvo”, reče Džon. „Šta ako neko otkuca ubistvo?”
„Opusti se”, rekao sam ubedljivo koliko god sam mogao. „Sve što treba da radimo jeste to da se zavalimo, slušamo i da ne zaboravimo da ne smemo da se smejemo.”
Deset minuta posle tri sata dve žene iz poslednje klupe ustadoše i zaputiše se prema prvoj ispovedaonici u nameri da ispričaju svoje grehe čoveku koji ne može da ih čuje. Svaka je ušla u svoju kabinu, navukla zavesu i čekala da se mala drvena vrata otvore.
Nekoliko sekundi kasnije i stranice naše kabine oživeše. „Krećemo”, rekoh. „Pripremi se.”
„Pomozi mi, Bože”, rekao je Džon, praveći znak krsta. ,,Pomozi, Bože.”
Čuli smo dubok kašalj muškarca sa naše desne strane, dok je vukao noge nameštajući se u klečeći položaj i dok se naslanjao ramenom na malo ispupčenje naspram njega. Žvakao je žvaku i šumno uvlačio vazduh dok je čekao da se vratašca otvore.
„Znamo li ga?”, pitao je Džon.
„Tišina!”
Čulo se kako žena s druge strane kabine kija i vadi maramicu iz otvorenog pakovanja. Izduvala je nos, popravila haljinu i čekala.
„Koga ćemo?”, pitao je Džon.
„Muškarca”, rekao sam i otvorio mala vrata sa desne strane.
Ugledasmo muškarčeve debele usne, nos i bradu kroz mrežasto okno, a njegov vreli dah prodirao je u naš deo kabine.
„Blagoslovi me, oče, jer sam grešio”, rekao je ruku sklopljenih u molitvi. „Prošlo je dve godine od moje poslednje ispovesti.”
Džon me je zgrabio za rame, a ja sam pokušavao da zadržim svoje noge da ne klecaju. Niko nije

progovorio.
„Radio sam loše stvari, oče”, rekao je čovek. ,,I žao mi je zbog toga. Kockao sam se i izgubio sam sav novac za stanarinu na konjskim trkama. Lagao sam ženu, tukao sam je ponekad, kao i decu. To je loše, oče. Moram da se izvučem iz ove rupe. Šta da radim?”
„Moli se”, rekao sam svojim najdubljim glasom.
„Molio sam se”, rekao je čovek. „Ali to nije pomoglo. Dugujem novac zelenašima. Mnogo novca. Oče, morate mi pomoći. Ovo je mesto na koje se dolazi po pomoć, zar ne? Nemam više kuda da odem. Ovo je to.”
Džon i ja smo zadržali dah i ostali nemi.
„Oče, da li ste tu?”, upitao je čovek.
„Da”, rekao sam.
„Pa”, rekao je on, „šta da radim?”
„Tri Ave Marija”, rekao sam. „Jednom Oče naš. I neka te Gospod blagoslovi.”
„Tri Ave Marija?!”, rekao je. „Kako će mi to, do đavola, pomoći?!”
„To je za tvoju dušu”, rekao sam.
„Jebeš moju dušu!”, rekao je čovek glasno. ,,A jebeš i vas, parazitsku đubrad!”
Čovek ustade, odgurnu purpurnu zavesu sa svoje desne strane i, izletevši iz kabine, izazva svojim izlivom besa pažnju onih koji su čekali na red.
„Ovo je prošlo dobro”, rekao sam Džonu, koji je konačno pustio moje rame.
„Ajde da ne slušamo ženu”, rekao je Džon. „Preklinjem te. Ajde da samo odemo odavde.”
„Kako?”, pitao sam.
„Nemoj ih više primati”, rekao je. „Neka svi pređu u drugu ispovedaonicu. Neka misle da ovde nema nikoga.” „Ajde da čujemo još jednog”, rekoh. „Ne”, rekao je Džon. „Preplašen sam.” „Samo još jednog”, molio sam ga. „Ne.”
„Samo jednog.”
„Jednog”, rekao je Džon, ,,a onda se gubimo odavde.” „Dogovoreno”, složio sam se. „Kuneš

se?”


„Ne možeš se kleti u crkvi”, rekao sam.
Ženin glas je bio mek i tih, jedva jači od šapata. Deo vela je prekrivao njeno lice, šake je

zgrčila u tami kabine, a noktima je grebala drvo ispod njih.
„Blagoslovi me, oče”, počela je. „Prošlo je šest nedelja od moje poslednje ispovesti.”
Obojica smo znala ko je ona jer smo je više puta videli na ulicama Paklene kuhinje kako šeta ruku pod ruku sa najnovijim momkom. Ona je bila žena zbog koje su se naši očevi smeškali, a majke nam govorile da je ignorišemo.

„Nisam zadovoljna svojim životom, oče”, rekla je. „Osećam se kao da ne želim više da se probudim ujutro.”
„Zašto?”, pitao sam prigušenim glasom, držeći rub Džonove majice preko usta.
„Pogrešno je”, reče ona. „Sve što radim je pogrešno, a ja ne znam kako da to prekinem.”
„Moraš se moliti”, rekao sam.
„Molim se, oče”, rekla je. „Verujte mi, molim se. Svakog dana. Ali ne pomaže.” „Pomoći će”, rekoh.
„Spavam sa oženjenim muškarcima”, rekla je žena. „Muškarcima koji imaju porodice. Ujutro kažem sebi da je to poslednji put. Ali nikada nije.”
„Jednog dana će biti”, rekao sam, posmatrajući kako se njeni prsti stežu oko perli brojanice.
„Moraće da bude uskoro”, rekla je žena, zadržavajući navalu suza. „Trudna sam.” Džon me pogleda, obema šakama prekrivši usta. „Otac?”, pitao sam.
„Mogu samo da nagađam”, rekla je žena.
Sarkazam nije mogao da sakrije tugu u njenom glasu.
„Šta ćeš učiniti?”
„Znam šta vi želite da uradim”, reče žena. ,,A znam i šta bi trebalo da uradim. Ne znam samo šta ću uraditi.”
„Ima vremena”, rekao sam, dok mi je znoj curio niz vrat.
„Imam mnogo čega”, rekla je žena. „Vreme jednostavno nije jedna od tih stvari.”
Žena se prekrstila, složila brojanicu i stavila je u prednji džep haljine. Sklonila je kosu sa očiju i podigla svoju tašnicu, koja se nalazila kraj njenih kolena.
„Moram da krenem”, rekla je žena i potpuno nas zaprepastila dodavši: „Hvala što ste me saslušali, dečaci. Cenim to i znam da ćete sve zadržati za sebe.”
Kucnula je po mrežici sa dva prsta, mahnula i napustila kabinu.
„Znala je”, reče Džon. „Aha”, rekao sam. „Znala je.” „Zašto nam je onda sve to ispričala?”
„Valjda je morala da kaže nekome.”
Džon ustade, očešavši se pri tom o zid kabine, i slučajno otvori mali prozor prema ispovedaonici. Neki čovek je klečao sa druge strane pregrade: zbog mrežice ga nismo dobro videli.
„Blagoslovi me, oče, jer sam grešio”, rekao je dubokim baritonom.
„Pa?”, reče Džon. „Šta misliš kakvim te to čini? Posebnim?” Džon otvori glavna vrata i mi izađosmo iz kabine, pognutih glava i ruku sklopljenih u molitvi.

5.

Provodili smo što smo mogli više vremena izvan kuće. Džon i Tomi - Grof i Puter - nisu imali televizore kod kuće, Majklu - Pegici - nije bilo dozvoljeno da bilo šta gleda kada je sam (a to je bilo većinu vremena) a moji roditelji su često samo sedeli i gledali filmski ciklus pod nazivom „Filmovi od milion dolara” na „Kanalu 9”. Radio-aparati u našim domovima uglavnom su bili tako podešeni da su hvatali stanice koje su prenosile vesti iz naših starih rodnih gradova, kao što su Napulj ili Belfast. Tako je najveći deo naše svakodnevne zabave poticao od onog što bismo pročitali.
Pažljivo smo čitali „Dejli njuz” svakoga dana, počinjući otpozadi, od sportskih strana, dozvoljavajući Diku Jangu i Džinu Vardu da nas ponesu u bejzbolske ratove, a zatim bismo, preskočivši sve između, prešli na vesti o kriminalu, koje su se nalazile na prednjim stranama. Nikada nismo kupovali „Post” jer su nas naši očevi upozorili da je to komunističko štivo, a primerak
„Njujork tajmsa” niste čak mogli ni da nađete u Paklenoj kuhinji. Čitali smo i vodili rasprave o novinskim člancima optužujući pisce koji bi se usudili da iskažu kritički stav o našem omiljenom igraču ili koji bi se usudili da se naslađuju zlom sudbinom kriminalca za kojeg smo mislili da je imao trnovit put.
Štedeli smo pare za stripove iz kolekcije „Klasik ilustrejtid”, poručivali ih i strpljivo čekali da nam poštom stigne paket. One stripove koje nismo mogli da kupimo krali smo po trafikama koje su se nalazile izvan našeg kraja. Nas četvorica smo zajedničku kolekciju čuvali u našem improvizovanom klubu u podrumu, gde su svi oni bili pohranjeni - „Fleš”, „Akvamen”, „Betmen”, „Supermen”,
„Vodnik Rok”, „Zeleni fenjer” - u velikim kutijama, zaštićeni komadima plastike, a svaka kutija je bila pažljivo označena.
Sakupljali smo bejzbol sličice celo leto i menjali ih tokom godine. Karte su takođe bile složene i označene, držane prema timskom rasporedu u redovima u kutiji od cipela. Tvrda parčad žvakaćih guma koje su se dobijale uz svaku kesicu karti - odlagana su dok ne postanu potrebni za letnje takmičenje u bacanju zatvarača od flaša. Tada bismo žvakaće gume pomešali sa voskom i sipali ih u zatvarače boca od „seven apa” i koristili ih u ovoj popularnoj uličnoj igri.
Niko od nas nije posedovao nijednu knjigu, kao ni naši roditelji. Bilo je svega nekoliko bogataša u Paklenoj kuhinji koji su ih mogli ili hteli sebi priuštiti. Najveći deo muškaraca bio je taman toliko pismen da može da pročita rezultate konjskih trka u novinama, dok su žene uglavnom čitale molitvenike i žute strane u novinama. Vladalo je uverenje da je čitanje knjiga čist gubitak vremena. Ako bi te spazili kako čitaš, smatrali bi da nemaš ništa pametnije da radiš i otpisali bi te kao lenčugu. Za mene i moje najbolje drugove prokleto dobra stvar bila je ta što smo mogli da idemo u biblioteku.
Javna biblioteka u Paklenoj kuhinji bila je velika betonska zgrada uglavljena između jedne zgrade sa stanovima za izdavanje i poslastičarnice. Bila je podeljena na dva odeljenja. Dečja

čitaonica gledala; je na Desetu aveniju i uvek je bila prepuna. Odeljenje za odrasle bilo je pozadi i bilo je prazno i toliko mirno da bi se tamo mogao sakriti leš. Bila je dobro održavana i dobro snabdevena, a šest bibliotekara bilo je naviknuto na haotična ponašanja svojih posetilaca. Biblioteka je radila svakoga dana osim nedelje, a njena velika crna vrata širom su se otvarala tačno u devet sati.
Moji drugovi i ja smo pročitali poprilično knjiga u toj biblioteci posle škole, a naročito za vreme zimskih popodneva. Takođe, doprinosili smo i haosu koji je tamo nastajao. Cerekali smo se kada je trebalo da ćutimo. Jeli smo kada je to bilo zabranjeno. Ponekad smo i spavali u stolicama, naročito ako smo prethodno imali tešku noć. Osim crkve i kuće, biblioteka je bila jedino mesto gde je krađa bila zabranjena. Ne sećam se da je u moje vreme ijedna knjiga bila ukradena.
Odlazili smo tamo i radi tišine. Bilo je previše dreke i vrištanja u našim životima, a da nismo imali nekakvo utočište, verovatno bismo poludeli. Mnogo ljudi iz našeg komšiluka i jeste poludelo. Ali mi nismo. Mi smo imali biblioteku. Ona je bila mesto kakvo je trebalo da bude naš dom, ali kakvo on nikada nije bio. A budući da nam je bila kao dom, u njoj nismo samo čitali. Malo smo pravili i nered.
Sedeo sam za stolom od svetlog drveta u zadnjoj sobi biblioteke i čitao knjigu „Grof Monte Kristo”, u tvrdom povezu, zadubljen u mentalnu borbu koju je vodio Edmond Dante u svojoj usamljenoj zatvorskoj ćeliji.
„Ajde, Šekse”, rekao je Džon, gurkajući me ramenom, „uradi to.”
„Danas neću”, rekao sam, nežno spuštajući knjigu, zabrinut da neću znati gde sam stao. „Možda sutra.”
„Zašto ne danas?”, zahtevao je da zna Tomi, koji je sedeo preko puta.
„Nisam raspoložen”, rekao sam. „Hoću da čitam.”
„Uvek možeš da čitaš”, rekao je Džon. '
„Uvek mogu i da prevrnem red knjiga.”
„Kladim se u dva stripa Fleša da ne možeš to da uradiš danas”, rekao je Džon.
„Ja ulažem dva Zelena fenjera”, dodao je Majki, podižući glavu Nacionalne geografije,
raširene preko njegovog kolena.
„Najnovije brojeve?”, pitao sam.
„Baš su mi stigli pre neki dan.”
Nagnuo sam glavu ka Tomiju i upitao ga:
»A ti?”
„Šta - a ja?”, upita on. „Šta ti nudiš?”
„Ništa”, reče on. „Ja samo hoću da ti to uradiš.” „Pa”, rekao je Majki, „šta si odlučio?” „Izaberi knjigu”, uzdahnuo sam.
Nekoliko trenutaka kasnije, dohvatio sam gornji red police sa romanima s primerkom „Mobi Dika” u ruci. Džon i Tomi su stražarili na suprotnim krajevima prolaza između polica pazeći da

bibliotekar ne prođe. Majki je držao drvene merdevine na kojima sam stajao obema nogama.
„Imaš vremena”, rekao je. „Mora da su na kratkoj pauzi.”
Bilo je dvadeset pet knjiga na polici, složenih po imenima autora. Tako sam gurnuo dvanaest knjiga da su se one okrenule prema sredini. Onda sam isto to uradio sa drugih dvanaest knjiga, ali na suprotnu stranu, namestivši ih tako da je svaku držala težina one knjige ispred nje. Stavio sam „Mobi Dika” na sredinu police i podesio ga tako da drži oba niza knjiga. Zadovoljno sam pregledao policu i sišao niz merdevine.
„Misliš da će upaliti?”, pitao je Majki.
„Zicer”, uveravao sam ga.
„Koga da dovedemo?”, pitao je Tomi, prilazeći mi sa leđa. „Znaš, da isprobamo?”
„Kalinsku”, predložio je Džon, stopalom oslonjen na prečagu merdevina. „Nju svi mrze.”
„Ne mrze je svi”, reče Majki. „Ajde da nju ne uvlačimo u ovo.”
„Izvini, Miki”, rekao je Džon. „Zaboravio sam na nju i na tvog tatu.”
„Samo izaberite nekog drugog”, rekao je Majki. „Šta kažete na gospođicu Pipin?”, pitao sam. Je l' nečiji tata izlazi sa njom?”
Tomi je stajao kod brojača u središtu velike sobe strpljivo čekajući gospođicu Pipin, visoku plavušu zabrinutog izgleda, koja je odlagala desetak knjiga za decu na vrh plakara sa dokumentacijom.
„Zdravo”, rekla je, okrećući glavu prema Tomiju. „Treba li ti pomoć?”
„Ne mogu da nađem knjigu”, rekao je Tomi.
„Znaš li kako se zove ta knjiga?”, pitala je, stavljajući na nos naočare koje su joj visile oko vrata. „Ili ko ju je napisao?”
„Zove se Mobi Dik”, rekao je Tomi stidljivo. „Mislim da se čika koji ju je napisao zove Herman.”
„Delimično si u pravu”, rekla je gospođica Pipin. „Napisao ju je Herman Melvil. Ne bi trebalo da je teško pronaći je.”
„Odlično.”
Tomi je klimnuo glavom i lupnuo dlanovima o brojač.
„Jeste li znali da je po njoj snimljen film?”
„Nisam”, reče gospođica Pipin. „Nisam čula. Ali je knjiga mnogo bolja.”
„Otkud znate”, rekao je Tomi, „ako niste gledali film?”
„Znam”, izjavila je gospođica Pipin, odmičući se od brojača. „Pođi za mnom i naći ćemo tvoju knjigu.”
„Biću tik iza vas”, reče Tomi.

Gospođica Pipin je, položivši ruke na merdevine, pogledom pretraživala police s leva na desno. Sedeli smo za stolom iza njenih leđa i samo je Majki bio licem okrenut prema njoj. Džon i ja smo sedeli jedan preko puta drugog, bacajući kratke poglede na profil gospođice Pipin. Smestili smo se iza korica velikih slikovnica i samo su nam se oči videle kako vire preko njih.
„Pa nisi je baš dugo tražio”, rekla je gospođica Pipin Tomiju. „Evo je. Tačno ispred nas.”
„Gde je?”, pitao je on. „Ne vidim je.”
„Eno tamo”, rekla je gospođica Pipin, upirući prstom sa dugačkim noktom. „Na gornjoj polici.”
„Žao mi je, gospođice Pipin”, rekao je Tomi, „uopšte je ne vidim. Zaboravio sam naočare u školi.”
„Otkad ti nosiš naočare?”, pitala ga je ona. „Ja te nikad nisam videla sa njima.”
„Baš sam ih dobio”, rekao je Tomi.
„Dobro, dobro, ja ću ti dohvatiti knjigu”, rekla je gospođica Pipin. „Ali sledeći put nemoj tako brzo odustati od potrage. Izdvoj vreme da potražiš ono što želiš da čitaš.”
„Hoću”, rekao je Tomi. „Obećavam.”
Gospođica Pipin poče da se penje uz merdevine jednom rukom držeći svoju dugačku plisiranu suknju. Tomi je zurio nagore u nadi da će videti delić njene butine. Majki se okrenuo ka meni i namignuo mi. Džon je preko lica sasvim držao knjigu pretvarajući se da je čita i herojski je pokušavao da suspregne kikot.
„Spusti je”, prošaputao sam.
„Skoro je stigla”, rekao je Majki još tišim glasom. „Samo još nekoliko stepenika.”
„Ne gledaj gore”, rekoh, „sve dok se ne desi.”
Tomi je okrenuo glavu čim je video kako se prsti gospođice Pipin obavijaju oko rikne „Mobi Dika”. Ona je malo povukla knjigu i pomerila je iz uskog otvora u kojem je bila uklještena. I ako je skliznula u njenu ruku i oslobodila pritisak drugih knjiga sa police, koje su zato popadale na gospođicu Pipin.
Prve dve knjige su pale pored glave gospođice Pipin zakačivši i otrgnuvši pri tom crvenu traku iz njene kose i naočare, koje sa treskom padoše na pod. Druge knjige su u naletu padale svuda oko nje, tako da je ona izgubila ravnotežu na merdevinama. Jedan širom otvoren roman svojom ivicom je tresnu po bradi i ona se zatetura i polete sa merdevina na zemlju.
„O sranje!”, viknuo je Tomi. „Pašče!”
Gospođica Pipin pade na leđa zatvorenih očiju; noge su joj bile raširene. Ležala je mirno i samo bi se povremeno iz njenih usta začulo stenjanje. Desnom rukom je još uvek grčevito stezala primerak
„Mobi Dika”.
„Mislite li da je možda mrtva?”, pitao je Džon, stojeći iza stola i otvorenih usta zureći u gospođicu Pipin. „Nemoguće da je mrtva.”
,Ajde da brišemo odavde”, reče Tomi, izmičući se od gomile koja se napravila oko nepokretne

bibliotekarke. „Bežimo odmah.” „Ne, dok ne vidimo da li je dobro”, rekao je Majki.
Neka starija žena, koja je obavila ruku oko glave gospođice Pipin, vikala je da se donese mirišljava so. Druge dve žene dotrčale su sa šoljicama napunjenim hladnom vodom. Domar je stajao u ćošku naslonjen na portfiš i mrmljao nešto o zvanju hitne pomoći.
Mi smo stajali u grupi na pristojnoj udaljenosti od gomile, potpuno svesni sumnjičavih pogleda koji su nam upućivani. Džon je bio najnervozniji, a bore brige bile su mu urezane na licu. Tomi se znojio kroz majicu i šumno je disao. Majki je stajao ruku prekrštenih preko grudi, odgovarajući čvrstim pogledom onima koji su gledali u njegovom pravcu, maskirajući svoj strah prkosnim stavom.
Stajao sam pored njega, svestan da kakva god da je povreda naneta gospođici Pipin - to je moja krivica. Izveo sam sličan trik sa knjigama bar pet-šest puta do sada, i on je uvek bio praćen olujom smeha. Ovo je bilo prvi put da se nešto loše desilo i nije mi se dopadalo kako se osećam.
Pratio sam, sa vidljivim olakšanjem, kako gospođica Pipin ustaje uz pomoć svojih kolega.
Stajala je nesigurno, leđima oslonjena na kobnu policu, sa gomilom knjiga razbacanih oko nje.
„Izgleda da će joj biti dobro”, rekao mi je Majki.
„Hajdemo onda”, rekoh.
„Samo malo”, rekao je Tomi. „Moram prvo nešto da uradim.”
„Pusti sad to”, reče Džon. „Onda će sigurno shvatiti.”
Tomi je ignorisao molbu, progurao se kroz grupicu oko gospođice Pipin i počeo da kopa po palim knjigama dok nije pronašao „Mobi Dika”. Zgrabio je knjigu obema rukama i okrenuo se ka još uvek ošamućenoj gospođici Pipin.
„Hvala vam što ste mi pronašli knjigu”, rekao joj je. „Nisam želeo da vam izazovem toliko nevolja.”
„Nema na čemu”, reče ona.
Tomi joj je okrenuo leđa i išetao iz biblioteke plješćući „Mobi Dikom” po butini.
Stajao sam u ulazu zgrade koja se nalazila pored Mimijeve picerije ližući italijanski sladoled, trudeći se da mi otopljena tečnost ne kane na novu belu majicu kratkih rukava.
„Znaš li ti šta takvo đubre radi tvom telu?”, pitao me je otac Hobi, nailazeći s moje leve strane, dok mu se cigara ljuljala iz usta. „Imaš li pojma?”
„Bolje je od pušenja”, rekao sam. „A i jeftinije.”
„Možda”, rekao je, bacajući cigaretu na zemlju i gaseći je petom svoje patike. „Pa šta se priča?
Bilo šta?”
„Baš ništa”, rekoh. „Tiho je. Nema šta da se radi, osim da se čeka početak škole.”
Otac Bobi je nosio majicu Jenkija ispod vetrovke s plavim đugmadima, sivu trenerku, bele čarape i plitke patike, osvežen posle dvosatne košarkaške utakmice. Lice mu je bilo rumeno, a kosa, očešljana unazad, još je bila mokra od znoja. Budući da je odrastao u kraju, odlično je znao sva pravila, kao i najbolji način da se ona prekrše. Bilo šta što bismo mi pomislili da uradimo, on je već

uradio, i to godinama ranije. Nikada nam nije pridikovao jer je bio potpuno svestan da dugačke pridike nisu dobar način za uspostavljanje odnosa sa našom ekipom. Ali on je znao da nam se dopada, da ga poštujemo i da nam je stalo do njegovog mišljenja. Postojalo je mnoštvo načina da se propadne na ulicama Paklene kuhinje. Otac Bobi se trudio da to spreči.
„Šta je to bilo u biblioteci pre neki dan?”, pitao je, ušavši u ulaz. „Zvuči kao nešto zanimljivo.”
„Mislite na gospođicu Pipin?”, pitao sam, završavajući sladoled. Otac Bobi klimnu glavom.
„To je bilo surovo”, rekao sam. „Sve te knjige su padale po njoj. Bilo je strašno.”
„Čujem da si ti bio tamo”, reče on. ,,I ostali, takođe. Tražili ste neki dobar roman za čitanje, pretpostavljam.”
„Pa da, tako nešto”, rekao sam.
„Stvarno čudno”, rekao je, nagnuvši se prema meni. „Znaš, da cela polica knjiga naprosto padne na nečiju glavu. Šta misliš kako se takve stvari događaju?”
„Nesrećni slučaj, pretpostavljam”, rekoh.
„Mora biti”, rekao je. „Šta bi drugo moglo biti?”
Obrisao sam ruke i usta čistim ćoškom presavijene maramice i ništa nisam rekao.
Otac Bobi je izvukao ruke iz džepova. Između palca i kažiprsta držao je jedan paket voćnih žvaka. Smeškao se.
„To ima ime”, rekao je, nudeći me žvakom.
„Šta?”, pitao sam, odbijajući ponudu odmahivanjem glave.
„Trik s policom koji ste ti i tvoji drugari izveli. To se zove 'držači'. Igrao sam ga kada sam bio vaših godina. Nikada nisam uspeo da srušim celu policu. Mora da ste vrlo dobri.”
„Oče”, rekao sam, „uopšte ne znam o čemu pričate.”
„Možda grešim”, rekao je, osmehujući se i dalje. „Možda mi je ptičica pogrešno ispričala.”
„Izgleda da jeste”, rekao sam, vrpoljeći se. „Pa, trebalo bi da krenem.”
„Vidimo se kasnije”, rekao je otac Bobi, krenuvši prema uglu ulice.
„Kako kasnije?”, pitao sam.
„Treba da razneseš neke knjige i časopise po komšiluku”, rekao je. „Znaš, starima i nemoćnima. Ljudima koji ne mogu sami da odu po njih. Razgovarao sam sa tvojom majkom. Rekla je da bi baš želeo da pomogneš.”
„Kladim se da jeste.”
„Ona želi da postaneš sveštenik, znaš”, rekao je, gurajući parče voćne žvake u usta. ,,A vi?”, pitao sam.

„Ja samo želim da se kloniš nevolja, Šekse”, rekao je otac Bobi. „To mi je jedina želja. Za tebe i tvoje prijatelje.” „Ništa drugo?”
„Ništa drugo”, rekao je otac Bobi. „Kunem se.” „Sveštenici ne bi trebalo da se kunu”, rekoh. „A deca ne bi trebalo da ruše policu knjiga na bibliotekara”, rekao je, mašući mi i zamičući za ugao, uputivši se ka crkvi.

Leto 1964.


6.

Četiri peškira za plažu bila su raširena preko vrelog crnog katrana kojim je bio pokriven ravan krov. Izletnički frižider napunjen ledom i sa šest boca „seven apa” bio je naslonjen na škriljčanosiv odžak. Sa tranzistora se čuo glas Dajane Ros, dubok i mek. Samo su konopci za sušenje veša, izukrštani preko krova i savijeni pod teretom veša, pružali zaklon od sunca.
„Ne može biti toplije”, rekao je Džon, očiju zatvorenih zbog sunca i grudi crvenih kao jastog.
„Hajmo na plivanje”, rekoh, sedeći do njega, dok mi je sunce pržilo leđa.
„Tek smo stigli”, reče Majki, spuštajući se na peškir najbliži ivici, dok mu se kocka leda topila na grudima. „Pa?”, upitah. „Ja sam uz Šeksa.”
Tomi je ustao sa svog peškira, koji je bio u hladu konopca za sušenje veša.
„Osećam se kao neko jaje ovde gore. Mogli bismo da kupimo nekoliko kifli sa puterom, još koji sok i mogli bismo da odemo do doka.”
„Ja se još sunčam”, izjavio je Majki.
,,A gospoda Hadson još nije stigla kući s posla”, dodade Džon. „Niko ne sme da ode, a da je ne vidi.”
Gospoda Hadson je radila skraćeno kao sekretarica jednog osrednjeg trgovačkog putnika. Leti je nosila kratke haljine i visoke potpetice. Grudnjak nikada nije nosila. Bila je udata za vozača kamiona
„Pepsi-kole”, koji je imao dva ogromna jastreba istetovirana preko ramena. Imala je smeđu mačku po imenu Džindžer i glasnog dugorepog papagaja, koji je sedeo kraj prozora dnevne sobe i kreštao na ulični saobraćaj koji se odvijao tri sprata niže.
Odlazila je s posla u tri i petnaest svakoga dana i dolazila pravo kući. U vreme najvećih vrućina skidala je svu odeću i sedela pored prozora pokušavajući da se rashladi. Kada je bila dobro raspoložena, pogledala bi na krov preko puta, osmehnula se i mahnula.
Gospođa Hadson je bila prva gola žena koju smo mi videli.
Skoro svakog dana ona bi se prošetala od spavaće sobe do kupatila da bi oprala kosu u lavabou.
Zatim bi se vratila do prozora i češljala svoju tamnosmeđu kosu na suncu.
Dok se ona češljala, mi bismo se usredsredili na njene grudi. One su, verovatno, bile prosečne veličine, ali su u našim neiskusnim očima one bile ogromne. Kakvi god da su bili njeni motivi,

gospođa Hadson je, izgleda, uživala u ovom letnjem ritualu isto koliko i mi.
„Evo stiže!”, povikao je Tomi. „Tačna kao sat.”
Nas četvorica smo se u momentu načičkali na ivici krova. Gospođa Hadson je išla 51. ulicom obučena u crnu majicu na bretele i crnu suknju do pola butina. Sandale su joj bile bele i imale su štikle, koje su je činile desetak centimetara višom.
„Ne mogu da verujem da je muž pušta iz kuće tako obučenu”, rekoh.
„Misliš da ga vara?”, pitao je Tomi.
„Nadam se”, rekao je Majki. ,,I nadam se da će ga jednog dana varati sa mnom.”
„Kao da bi znao šta treba da radiš”, rekao sam.
„Šta tu ima da se zna?”, pitao je Majki.
„To je kao u staroj pesmici”, rekao je Džon.
Smešak mu je ozario lice, a pogled mu je bio uperen na gospođu Hadson dok je visokim glasom pevušio pesmicu.
„Ležim na okeanu. Ležim na moru. Moj tata leži na mami. Tako nastadoh ja.2”
„Šeks je samo nervozan jer još nikog nije povalio”, rekao je Tomi. Bio sam zblanut.
„Šta?! A ti kao jesi?”
„Je l' znaš Keti Riđio?”, upita Tomi.
„Onu sa gvozdenim zubima?”
„Sa zubnom protezom, kretenu”, reče Tomi. “U svakom slučaju, povalio sam je prošlog meseca.” „Gde?”, pitao sam.
„Baš me briga gde”, rekao je Majki, okrećući se od gospode Hadson. „Kako?”
„Otišli smo u bioskop”, počeo je Tomi, crveneći se i žaleći što je uopšte pominjao tu noć i devojčicu.
„Na koji film?”
„Zaboravio sam”, reče Tomi. „Neki sa Džejmsom Koburnom.”
„On je kul”, rekao sam. „Jeste li gledali Sedam veličanstvenih?”
„Zaboravi Džejmsa Koburna”, reče Majki. „Pričaj dalje.” „Posle bioskopa smo krenuli u šetnju.” Tomi je sada gledao u nebo.
„Onda sam joj kupio sladoled u kornetu.”
„Kupio si joj sladoled u kornetu?!”, rekao je Džon razrogačenih očiju. „Sigurno si se zaljubio.”
„Bilo mi je lepo, znate”, izjavio je Tomi. „Sama šetnja i držanje za ruke.”

„Kad je spustila gaće?”, preseče ga Majki.
,,U ulazu tetkine zgrade.”
„Stojećki?”, pitao sam.
„Uza zid”, reče Tomi.
„Šta si ti radio?”, pitao sam ga, posmatrajući gospođu Hadson, koja se pojavila na prozoru njišući grudima. „Gurnuo sam joj prst”, rekao je Tomi. „Kakav je osećaj?”, pitao je Džon. „Kao kad gurneš ruku u glaziranu krofnu.” „Srećno kopile”, reče Majki.
„Kakav bi bio osećaj da gurnem prste u gospođu Hadson?”, upitah.
„Kao da si u fabrici glaziranih krofni”, reče Džon. Naše glasno cerekanje privuklo je pažnju gospođe Hadson. Ustala je, proteglila se i osmehnula se.
„Možda ćemo jednoga dana to saznati”, rekoh. „Možda ćemo jednoga dana svi to saznati”, dodade Majki. „Za to vredi živeti”, rekao je Tomi. „Jeste”, dodao je Džon. „Baš jeste.”
Malo se tajni moglo sačuvati u stanovima sa tankim zidovima.
Mnoge noći smo proveli zureći u belu tavanicu, slušajući strasne krike koji su dopirali iz susedne sobe ili stana preko puta. Naši roditelji vodili su svoj seksualni život isto tako otvoreno kao i svoje žestoke svađe. Živeli smo usred seljačke tvrđave, vaspitavani na tuđinskoj zemlji i bez fizičkih kočnica. Naši roditelji, po pravilu, nisu bili širokih pogleda i razgovor o seksu im je bio neprijatan. Ali bi na direktno pitanje uvek dali direktan odgovor.
Stanovi su bili toliko skučeni da su intimni trenuci bili retki. Tokom leta su svi postojeći prozori bili širom otvoreni, te su se razni glasovi iz uličica ispod čuli u stanovima. Po tim bednim zgradama muškarci su šetali u čarapama i donjem vešu, a žene su paradirale u grudnjacima, gaćicama i u kućnim papučama. Potreba za udobnošću potiskivala je stid. Zimi bi bilo upravo obrnuto.
Sobe su bile toliko strašno hladne - grejanje je bilo očajno - da nismo imali mnogo izbora, osim da se zajedno potrpamo pod svu ćebad koju smo mogli da pronađemo da se ne bismo ukočili. Spavali smo sedećki, u stolicama ispred gasnih peći, koje smo držali uključene cele noći, dok smo stopala u čarapama naslanjali na njihova odškrinuta vrata. Nikada nismo bili sami.
Na ulici je seks bio glavna tema. Stariji dečaci su slikovitim izrazima pričali o devojkama koje su zaveli, namigujući tokom priče. Slike golih žena, istrgnute iz golišavih časopisa, bile su stalno u opticaju po školskim hodnicima.
Majki je u pogledu seksa bio najiskusniji iz naše ekipe, što je značilo da je poljubio devojčicu više nego jednom. Budući da je bio najstariji, pozivali su ga na žurke na kojima su devojčice bile brojnije od dečaka. Takve žurke su neizbežno vodile postepenom napretku do onog što je obično nazivano mračna plaža. Tamo su, preko puta krovova Paklene kuhinje, mnogi momci iz kraja izgubili nevinost u rukama starijih i ponešto mudrijih devojaka.
Iako smo posećivali mnogo takvih žurki, mi smo još bili nekoliko godina daleko od bilo kakve ozbiljne seksualne aktivnosti. Ako bi se neka starija ženska - što je značilo starija od nas - nasmešila u našem pravcu, smatrali smo da je veče uspelo. Ako, povrh toga, njen ljubomorni dečko nije bacio

punč na nas kada bi je uhvatio u osmehivanju, otišli bismo kući misleći da smo isto toliko dobri frajeri kao Stiv Mekvin.
Tražili smo romantične ludorije na drugom mestu, često u društvu Kerol Martinez, koja je imala dvanaest godina i koja nam je bila prijateljica i Majklova stalna devojka. Karol je bila prava mešavina iz Paklene kuhinje. Nasledila je temperament i dobar južnjački izgled od svog oca Portorikanca, dok je za sarkastičan smisao za humor i oštar jezik mogla da zahvali svojoj odlučnoj majci, Irkinji, koja je umrla tokom porođaja. Karol je čitala knjige, radila u pekari posle škole i, više od svega, držala do sebe.
Ignorisala je molbe ženskih bandi da postane njihov član, nikada nije nosila oružje, volela je vesterne isto koliko i budalaste ljubavne priče i posećivala je crkvu samo kada bi je opatice na to naterale. Osim sa svojim ocem, Kerol nije bila bliska ni sa jednim članom porodice i uvek je bila najtužnija u vreme praznika. Majke iz susedstva su je volele, očevi su se brinuli o njoj, a dečaci su bili na odstojanju.
Svi osim nas. Uvek se osećala prijatno u našem društvu. Trpela je Majklov tihi autoritet, bila je svesna moje mladosti i Tomove senzibilnosti i, kao neka bolničarka, sekirala se oko Džonovih različitih bolesti. Džon je imao astmu i počeo bi da paniči u slepim ulicama ili kada bi se našao u bilo kakvoj situaciji u kojoj bi se osećao bespomoćno, kao što je plivanje daleko od obale. Imao je i neki probavili problem zbog kojeg nije smeo da koristi mlečne proizvode. Nekad bi ga tako jako zabolela glava da bi bio omamljen. Iako se Džon nikada nije žalio na svoje zdravstvene probleme, uključujući i njegovu manju srčanu manu, mi smo ih i te kako bili svesni i procenjivali bismo ih svaki put kada bismo planirali neku šalu ili izlet.
I tako, dok su starija deca iz Paklene kuhinje otkrivala seks po krovovima zgrada, po kolima parkiranim na pristaništima ili po bioskopskim balkonima, mi smo duh romantike tražili na tradicionalnijim mestima. Nas petoro bi se ušunjalo u kočije koje su vukli konji po Central parku i svaki od nas četvorice bi se odvozao jedan krug držeći Kerol za ruku, dok bi vozač pravio turu oko poslovnih i stambenih zgrada. Pili smo toplu čokoladu i posmatrali kako se stariji parovi kližu ispod božićne jelke kod „Rokfelerovog centra”. Jedući sladoled i pričajući Kerol glupe viceve u nadi da ćemo je zasmejati, šetali bismo kroz De Vit Klintonov park kasno uveče, dok bi nam mesečeva svetlost pravila senke. Ako bismo u tome uspeli, morala je da otplati smeh poljupcem. Bilo ju je teško „obraditi”, osim kada bi Džon ispričao neku svoju šalu. Tada bi se Kerol obavezno smejala.
Išli smo u cirkus, gde smo sa najjeftinijih mesta, koja su se nalazila gore, buljili u duge noge i čvrste grudi žena koje su jahale slonove, pitajući se da li bi bile isto toliko meke i seksipilne sa nama kao što su izgledale iz daljine. Ignorisali smo Kerol kada bi govorila da one izbliza izgledaju starije od naših mama i da su otprilike isto toliko i privlačne.
Zatim, bile su tu i „Ledene kraljice”.
Predstava „Ledene kraljice” odigravala se jednom godišnje u Medison skver gardenu, a klizačice su imale svlačionicu čiji su prozori bili okrenuti prema 51. ulici. Prozori su bili debeli i bilo je teško kroz njih bilo šta videti, a još je preko njih bila i žičana rešetka, koja je sprečavala provale. Ali mi nismo bili zainteresovani za ulazak unutra, mi smo bili zainteresovani za gledanje unutra.

Dve noći pre nego što bi predstava bila zakazana, dolazili bismo do prozora koji su bili u nivou ulice i onda bismo, pomoću zupčastog zavrtnja koji bi Majki uzeo iz očeve torbe s alatom, probušili male rupe na jednom od prozora. Dok bismo mi radili, Kerol bi nerado stražarila. Posle nekoliko minuta imali bismo četiri rupice u prozom, tako da je svaki od nas mogao jednim okom da gleda kroz njih.
Na otvaranju, dok je mnogo porodica čekalo u redu ispred Gardena da bi gledali klizačku predstavu, moji drugovi i ja bismo stajali napolju, priljubljeni uz prozor, sa okom na rupici koju smo napravili, širom otvorenih usta. Rasplamsale mašte, mi bismo gledali dvadeset četiri prelepe žene, skoro gole, kako oblače svoje klizačke kostime.
„Ovako”, rekao je Tomi ubeđeno, „mora da izgleda raj.”
„Samo što te u raj puste da uđeš”, rekao je Majki.
„Ili ti barem obezbede mesto”, rekao je Džon.
Tri nedelje, koliko se predstava davala, moji drugovi i ja nijednom nismo propustili šansu da vidimo „Ledene kraljice”.

7.

Bili smo dobro potkovani u pogledu osvete.
Paklena kuhinja je pružala vrhunske seminare o popravljanju zabludelih. Svaki oblik izdaje morao je doživeti suočavanje i rešavanje. Naš opstanak u kraju zavisio je od toga koliko brzo i na koji način su se odmazde dešavale. Ako ne bi bilo odgovora, oštećena strana bi dobijala etiketu kukavice, koja je imala težinu veliku kao što je bila etiketa brakolomstva. Muškarci, dečaci, žene i devojčice bivali su ranjavani, izbodeni noževima, čak i ubijani, iz različitih pobuda, koje su sve bile u vezi s jednostavnim načelom poravnavanja računa.
Naš kraj je imao dugačku i ponosnu istoriju kriminala.
On je bio mesto rođenja nekih od najzloglasnijih bandi u Americi; „Golferi”, „Gorile” i „Parlor mob bojsi” samo su jedni od njih. Bio je takođe i dom „Ratnica” En Volš, strasnog pušača, žene sa užasnim temperamentom, žene koja je bila šef ženske bande koja je lomila noge. Volšovu i njene dame unajmljivali su bogati vlasnici stanova da uteraju zaostale kirije. Kada to nisu radile, tumarale su ulicama i prebijale svakog ko bi izazvao njihovu izopačenu narav. Tabloidi su Eninu rulju nazivali
„društveno-atletski damski klub: red ratnica”. Ljudi iz kraja nisu bili tako blagi.
Paklena kuhinja je stvorila i trojicu najzloglasnijih ljudi ranog dvadesetog veka: Ovnija Mejdena ili Ubicu, vlasnika „Koton kluba”, Vinsenta Kola ili Besnog Psa, decoubicu, i Monka Istmana, revolveraša koji je otišao iz kraja kao čovek s poternice, a koji se vratio kao heroj s odlikovanjem iz Prvog svetskog rata.
Nekada davno, na početku svoje istorije, Paklena kuhinja je bila jedna od najmirnijih oblasti Menhetna, poznata po lepoti predela, širokim prostranstvima travnatih livada, veličanstvenim kućama i kaldrmisanim ulicama. Najveći deo oblasti činile su farme. Upravo je ona bila mesto na kojem je gomila bogataša iz Grinič Vilidža provodila lenje letne dane uživajući u vodi, praveći izlete pod zvezdama, posmatrajući brodove koji plove po reci Hadson. Tada ovaj kraj nipošto nisu nazivali đavoljim.
Kuće za izdavanje i klanice pojavile su se posle građanskog rata. Na kraju veka došle su i bande, koje su sa sobom donele blizance demone - ucenu i korupciju. I, kako su godine prolazile a bande brojčano jačale, širilo se nasilje. Meteži su postali rutinski. Vrata stanova su bila zatvorena i zabarikadirana zbog straha, a kloparanje novopostavljene železničke pruge zaglušivao je zvuk čak i najglasnijeg puškaranja. Kraj za koji je Džon Džejkob Astor davne 1803. godine platio čak dvadeset pet hiljada dolara do šezdesetih godina 19. veka pretvorio se u memljivo i ozloglašeno mesto, koje su izbegavali svi osim očajnika.
Na ruinama svake protekle decenije uzdizao se lider čija je prošlost bila podjednako živopisna kao i njegovo ime.

Bio je tu Dač Hajnrih, šef bande „Paklena kuhinja” i prethodnik slavnog pljačkaša banaka Vilija Satona. Dač nikada nije koristio oružje, zračio je šarmom i iskrenošću i krao je samo sa onih mesta za koja je znao da na njima ima mnogo novca i da su dobro obezbeđena. On je 1872. godine uzeo kompaniji „Junion trast” 99.000 dolara, koristeći se samo blefom i laskanjem.
Plućno Krilo, pravo ime Karan, smatra se za najbolju svađalicu koja je ikada hodila ulicama Paklene kuhinje, uprkos činjenici da je bio tuberan i da nije mogao da hoda duže od petnaest minuta, a da ne ispljune veliku količinu krvi. Doktor Tomas Evans, čiji je nadimak bio Pazi se, bio je bivši robijaš koji je postao akušer i koji se pobrinuo za svaku kurvu iz javne kuće koja je bila trudna. Počinio je samoubistvo, navodno nakon jednog pokušaja abortusa koji se završio smrću pacijentkinje.
Martin Morison ili Smeli bio je prvi samoproglašeni kralj Paldene kuhinje. On i njegova dva sina, Sportista i Bik, pljačkali su katolike iz kraja; uzimali su im sve: od džeparca do crkvenih putira, iz kojih su zatim pohlepno ispijali hektolitre piva.
Pre nego što je Ovnij Mejden došao da položi pravo na sopstveni kriminalni presto, neka vrsta čvrstog poretka uspostavljena je na ulicama. U vreme Mejdenove vladavine, što je bilo tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, u ovoj oblasti je živelo više od 300.000 ljudi, uglavnom novopridošlih nemačkih i irskih doseljenika. Većina njih je na iznenada naprednim obalskim dokovima našla posao utovarivača i istovarivača tovara iz trbuha brodova, koji su u beskrajnim rekama pristizali u luku. Drugi su nalazili posao po klanicama, koje još uvek postoje razbacane po kraju; klali su krave, koze i svinje za male nadnice i za kilogram mesa nedeljno, koliko su smeli da odnesu kući. Neki su otvorili kafane i restorane, koji su bili zamišljeni kao oaze i svratišta za radnike i njihove porodice.
Prihodi od svakog posla završavali su u Mejdenovim džepovima, a on je za uzvrat sprovodio pravila koja su održavala red u kraju. On je pomogao da se naš kraj ponovo pretvori u mesto u kojem su mogle da žive porodice, u mesto gde su svi osim stranaca bili sigurni.
Džoni Dun ili Razroki preuzeo je palicu nakon Mejdena. Pod njegovim vođstvom u Paklenoj kuhinji je procvetala „trgovina ispod žita”, zahvaljujući ukradenoj robi iz svih ostalih oblasti grada. Najbolji odresci mesa i najbolja sveža riba bili su dostupni skoro za džabe. Konfekcijske jakne i pantalone, sa kojih su još visile etikete sa cenama, bahato su visile iz otvorenih kamiona, parkiranih ispred skladišta. Dunovi sledbenici, poput velikog Džona Savona, uzimali su narudžbine za cipele i kožne kaiševe i isporučivali ih na ruke svakog poslednjeg utorka u mesecu.

***

Uvek je bilo posla koji je trebalo odraditi u Paklenoj kuhinji, a uzrast najamnika nikada nije predstavljao ozbiljan problem. Bolje plaćeni poslovi bili su nelegalni. U kraju u kojem je uvek bilo očeva koji su kasnili sa plaćanjem kirije ili zelenaških dugova deca su posezala za lakom zaradom - kao što je odnošenje papirnih kesa do policijske stanice ili prenošenje novca od igara na sreću na kraju dana.
Sitne krađe među mladima iz Paklene kuhinje takođe imaju istorijske korene. Na prelazu između dva veka roditelji su slali decu da kradu ugalj i drva sa obližnje pruge i sa dokova. Krađa novčanika

od mornara na obali bila je običaj koji se prenosio s jedne generacije na drugu. Pešačenje preko pola grada da bi se ukrale namirnice iz bolje snabdevenih pijaca bila je navika koja je opstala dobrano i u pedesetim godinama 20. veka.
Korupcija je bila način života u Paklenoj kuhinji i nje nijedna profesija nije bila pošteđena. Postojala su tri lekara specijaliste koji su radili u kraju i svaki je uredno primao pozive za kućne posete.
Takse od pet ili deset dolara, u zavisnosti od lekara, naplaćivane su u kešu. Osiguranje tvrdi da su obrasci tada popunjavani i potpisivani od strane i lekara i pacijenta na iznos od trideset dolara. Kada bi pare od osiguravajućeg društva stigle, lekar bi dobijao procenat. Opet u kešu. Ista stvar, samo u drugačijoj formi, važila je i za apotekare i zubare koji su radili u kraju.
„Lekar me je posećivao najmanje jednom nedeljno”, rekao mi je Tomi. “I kada sam bolestan i kada nisam. On dođe, sedne za kuhinjski sto, uzme šoljicu kafe ili parče keksa i počne da smišlja šta mi fali. Pola puta me i ne pregleda. To je bio odličan sistem. Mama je kupovala namirnice od svog dela novca od osiguranja, a doktor je na kraju kupio kuću. Ponekad se pitam zašto su uopšte odustali od kućnih poseta.”
Od malih nogu deca iz Paklene kuhinje vaspitavana su da je loše krasti od bilo koga ko živi u kraju. Crkva je, takode, bila sveto do. Ulično razbojništvo je bilo retko, a kazna za napad na stariju osobu bila je surova.
Kružile su glasine o nekom pametnjakoviću koji je opljačkao jednu staricu. Nije je udario, samo je oteo njenu tašnu, u kojoj je bilo osam dolara. Glasine kažu da je razbojnik bio pronađen. Obe ruke i noge bile su mu slomljene, a po dva prsta sa svake ruke bila su mu odsečena. Nakon toga, kada bi deca videla starice na ulici, davala bi im novac. Na tim ulicama su postojala pravila. Ozbiljna pravila.
Kada smo moji prijatelji i ja bili mali, Paklenom kuhinjom je vladao čovek koji se zvao Kralj Beni.
Kralj Beni je u mladosti radio kao plaćeni ubica za Čarlsa - Lakija Lučijana i priča se da je bio jedan od strelaca koji su izrešetali kola Besnog Psa u zapadnoj 23. ulici u noći 8. februara 1932. Kralj Beni se sa Šulcom, Holanđaninom, bavio krijumčarenjem, posedovao nekoliko klubova sa Anastazijom, Žestokom Toni, a imao je i jedan red zgrada za izdavanje u zapadnoj 49. ulici; sve to je bilo na majčino ime. Bio je visok, prilično iznad 180 centimetara, i imao je gustu tamnu kosu i oči koje kao da se nikada nisu pokretale. Bio je u braku sa ženom koja je živela izvan našeg kraja i nije imao dece.
„Imao je četrnaest godina kada sam ga upoznao”, rekao mi je otac jedne večeri. „Tada nije bio ništa posebno. Uvek su ga prebijali u uličnim tučama. Onda ga je jednog dana, iz bog te pita kakvih razloga, jedan Irac, oko dvadeset pet godina star, zgrabio i bacio niz stepenice. Kralj Beni je u padu izbio sve prednje zube. Čekao je osam godina da se dočepa tog Irca. Naleteo je na njega u javnom kupatilu, momak je bio potopljen u kadi. Kralj Beni je pogledao u ogledalo, izvadio svoju protezu i položio je na umivaonik. Pogledao je momka u kadi i rekao: Kada pogledam u ogledalo, vidim tvoj lik. Kralj Beni je izvukao pištolj i pucao tipu dvaput u svaku nogu. Onda mu je rekao: Sada ćeš ti, kada se budeš kupao, videti mene. Niko se posle toga nije zajebavao sa Kraljem Benijem.”

***

Velika prostorija je bila polumračna. Trojica muškarca u crnim jaknama i crnim sportskim majicama sedela su za stolom pored otvorenog prozora, igrali sette bello i pušili cigarete bez filtera. Iznad njih, na učvoranom konopcu, njihala se mutna sijalica. Iza njih je džuboks svirao italijanske ljubavne pesme. Niko od muškaraca nije govorio.
Na drugom kraju prostorije, iza polukružnog bara, stajao je visok, mršav čovek i čitao u novinama dnevne izveštaje trka. Sa njegove leve strane stajala je velika bela šolja puna espresa, a sat “kenmor” s alarmom kucao je sa njegove desne strane. Bio je obučen u crnu košulju, džemper, cipele i pantalone, a veliki ovalni prsten nosio je na četvrtom prstu leve ruke. Kosa mu je bila zalizana unazad, a lice mu je bilo sveže izbrijano. Žvakao je neku malu žvaku i imao je debelu drvenu čačkalicu zataknutu u uglu usana.
Okrenuo sam kvaku na starim drvenim vratima, koja su vodila u tu prostoriju, i otvorio ih, propustivši pri tom snop popodnevne svetlosti. Niko me nije pogledao dok sam išao prema Kralju Beniju lupkajući potpeticama po podu.
„Mogu li da popričam s vama na kratko?”, pitao sam, stojeći naspram njega, sa druge strane bara, leđima okrenut onoj trojici koji su se kartali.
Kralj Beni je podigao pogled sa novina i klimnuo glavom. Posegnuo je ka svojoj kafi, podigao šolju i polako otpio gutljaj, sve vreme me gledajući.
„Želeo bih da radim za vas”, rekoh. „Da vam pomažem šta god da treba.”
Kralj Beni je vratio šolju na bar i obrisao donju usnu sa dva prsta. Oči mu se nisu pomerile.
„Mogu vam mnogo pomoći”, rekao sam. „Siguran sam.”
Jedan od muškaraca koji su se kartali odmače stolicu, ustade i krenu ka meni.
„Ti si kasapinov sin, je l’ tako?”, upita on.
Njegova trodnevna brada je bila proseda, a zubi smeđi i iskrzani.
„Aha”, rekoh.
„Pa kakvu vrstu posla tražiš?”, pitao je, naginjući glavu ka Kralju Beniju.
„Bilo šta”, rekao sam. „Nije važno.”
„Mislim da nemamo ništa, dečko”, rekao je. „Mora da ti je neko nešto pogrešno reko.”
„Niko mi nije ništa pogrešno rekao”, rekao sam. „Svi kažu da je ovo mesto na koje se dolazi po posao.”
„Ko to svi?”, pitao je čovek.
„Ljudi iz kraja”, rekao sam ja.
„O!”, reče on. „Oni! Pa pitam ja tebe: šta, jebote, oni znaju?”
„Oni znaju da kod vas ima posla”, rekao sam, prenoseći pogled sa starijeg čoveka na Kralja

Bila.


„Pametnjaković”, rekao je stariji čovek, okrenuvši se i uputivši se nazad ka svojoj stolici i igri. Kralj Beni i ja smo se pogledali, dok se njegova kafa hladila na baru.
„Izvinite što sam vam smetao”, rekao sam mu, okrenuo se i krenuo ka vratima.
Uhvatio sam kvaku i povukao je pustivši pri tom nalet vazduha unutra, a čuperke dima napolje.
„Samo malo”, konačno je rekao Kralj Beni.
„Da?”, rekao sam, okrećući glavu.
„Dođi sutra”, reče Kralj Beni, „ako hoćeš da radiš.”
,,U koje vreme sutra?”
„Bilo koje”, rekao je Kralj Beni, pogleda uprtog u novine, dok je rukom posezao ka šoljici već

hladne kafe.
Moj prvi posao za Kralja Benija donosio mi je dvadeset pet dolara nedeljno, a oduzimao mi samo četrdeset minuta. Dva puta nedeljno, ponedeljkom ujutro pre škole i petkom po podne posle škole, odlazio sam u veliku prostoriju u 12. aveniji, odakle je Kralj Beni vodio svoje poslove. Tamo bi mi jedan od one trojice tipova predao presavijenu papirnu vreću i poslao me u jednu od dve obližnje policijske stanice da je isporučim.
Bio je to savršen način za isplatu. Čak i ako bi nas uhvatili sa tim novcem, nije bilo ničega što bi se zakonski moglo učiniti. Niko nije mogao otići u zatvor zato što nekom prenosi papirnu kesu. Pogotovo ne dete.
Nedugo pošto sam počeo da radim za Kralja Bilija, išao sam Desetom avenijom s papirnom vrećom punom novca ugneždenom ispod moje desne ruke. Prolećno popodne je bilo toplo i vedro, a i najmanja opasnost od kiše nestala je tokom podnevne gužve. Zaustavio sam se na uglu 10. avenije i
48. ulice kako bih sačekao da prođu dva kamiona, koja su posle svog bučnog prolaska ostavila prašinu i dim.
Nisam primetio dva čoveka koja su stajala iza mene.
Niži od njih dvojice, obučen u tamne pantalone i smeđu vetrovku, nagnuo se napred, uhvatio me za rame i počeo da me povlači ka sebi. Drugi čovek, viši i snažniji, čvrsto me je uhvatio za ruku.
„Nastavi da hodaš”, rekao je. „Samo zucni i umrećcš.” „Kuda idemo?”, pitao sam, trudeći se da sakrijem paniku. „Umukni!”, rekao je onaj niži.
Promenili smo pravac i, idući 47. ulicom, sada smo se kretali ka reci; prošli smo pored perionice automobila i benzinske pumpe koja je radila non-stop. Niži čovek je jače stisnuo moju i tiku dok smo išli, a njegov vreo dah osećao sam na vratu.
„Evo nas”, rekao je. „Ulazi. Hajde. Bez odugovlačenja.”
„Vi mora da ste šenuli”, rekao sam. „Je l' znate vi koga kradete?”
„Aha, znamo”, rekao je visoki, ,,i usrali smo se od straha.”

Visoki čovek je otrgnuo papirnu kesu iz moje ruke i tako me gurnuo da sam upao kroz prednja vrata neke zgrade. Hodnik te zgrade bio je mračan i uzan, a njegovi krvavocrveni zidovi bili su hladni na dodir. Sijalica od četrdeset vati žmirkala je iznad stepenica, a betonski pod bio je u senci. Tri kante za otpatke spuštenih poklopaca bile su poredane duž nadstojničkog stana na prvom spratu. Na suprotnom kraju hodnika širom otvorena drvena vrata, koja su vodila u pretrpano zadnje dvorište, škripala su.
Bio sam na kolenima i posmatrao onu dvojicu kako broje novac iz papirne vreće. Stali su kada su videli da buljim u njih.
„Ovo je mnogo para za dete”, rekao je visoki, smešeći se. „Ne znam da li bih poverio toliko para detetu kao što si ti. Šta ako ga izgubiš?”
„To su samo pare”, rekao sam, gledajući prema vratima koja su bila iza mene i koja su vodila na zadnji ulaz.
,,Š'a ti imaš od ovoga?”, pitao me je niski. „Kol'ki je tvoj deo?”
„Ne dobijam deo”, rekoh.
„Ondak nisi ni blizu pametan kol'ko misliš”, reče on.
„Svi to kažu”, rekao sam, listajući i trljajući ruke o nogavice svojih pantalona.
Visoki čovek je ponovo složio novac, gumicama povezao po dva svežnja i vratio ga u papirnu vreću. Ponovo je presavio kesu i strpao je u unutrašnji džep svoje jakne. Okrenuvši mi leđa, niski čovek je kroz otvorena ulazna vrata proveravao gužvu na ulici.
Tada su se otvorila vrata nastojničkog stana.
Domar, starac u majici bez rukava i mrkim somot pantalonama, stajao je na vratima i zurio u tri stranca koji su se nalazili u njegovoj zgradi.
„Šta to radite?”, pitao je promuklim glasom sa jakim italijanskim akcentom. „Odgovorite! Šta radite ovde?”
„Opusti se”, rekao je visoki, čvrstim kontrolisanim glasom. „Upravo odlazimo. U redu?”
„Šta ste radili dečaku?”, pitao je starac, izlazeći iz stana spuštenih ruku i krenuvši ka meni.
„Uzeli su mi pare”, rekao sam starcu. „Pratili su me i uzeli su mi novac.”
„Uzeli ste mu novac?”, pitao je starac glasom punim besa. „Dečko lupa gluposti”, rekao je visoki. „Ne slušaj ga.” ,,U vreći je”, rekao sam. „Novac koji su uzeli je u vreći.” Domarov pogled se spusti na papirnu vreću uglavljenu u džep jakne onog visokog čoveka.
„Daj da vidim vreću”, reče starac. „Jebi se”, reče visoki.
Starac je stavio ruku na krsta, hladnokrvnog, mirnog pogleda. Izvukao je ruku; u njoj je bio zapet pištolj kalibra 38, čija je sjajna cev bila uperena u grudi visokog čoveka.
„Daj da vidim vreću”, ponovio je starac.
Visoki je izvadio vreću iz džepa svoje jakne i predao je starcu vodeći računa o tome da ne

napravi nagli pokret. Starac mi dobaci vreću.
„Odlazi”, rekao je. „Izađi kroz zadnji ulaz.”
„Šta će biti sa njima?”, pitao sam.
„Je l' te briga?”
„Nije.”
„Idi onda.”
Okrenuo sam se, stavio vreću pod ruku i istrčao iz zgrade. Preskočio sam nisku ogradu, presekao kroz mali prolaz i izašao na 11. aveniju.
Nijednom se nisam osvrnuo, nisam čak ni čuo četiri metka koja su tada ispaljena.
„Treba mi neko da ide sa mnom”, rekao sam Kralju Beniju. „Šta da se onaj starac nije pojavio?”
„Ali jeste”, rekao je tip levo od Kralja Benija. “I pobrinuo se za njih.”
„Možda sledeći put neće ući u pogrešnu zgradu”, rekao sam, dok mi se znoj slivao niz lice.
„Nema sledećeg puta”, rekao je tip, paleći cigaretu.
„Možda naprosto nisi dorastao poslu”, dodade drugi čovek. „Nije on tako lak kao što si ti mislio.”
„Mogu ja to”, insistirao sam.
„Onda nema problema”, rekao je tip iza mene.
Kralj Beni je rasterao dim od cigareta ispred lica. Pogled mu je bio hladan i miran. Njegov crni sako i pantalone bili su izrađeni po meri i ispeglani, a sat sa nacrtanom velikom glavom Mikija Mausa bio mu je na levom ručnom zglobu.
„Šta ti treba?”, pitao je, jedva pomerajući usne.
„Moji drugovi”, rekao sam.
„Tvoji drugovi?”, rekao je onaj iza mene, smejući se. „Šta ti misliš da je ovo? Kampovanje?”
„Neće vas više koštati”, rekoh. „Možete uzeti deo mojih para.”
„Ko su ti drugovi?”, pitao je Kralj Beni.
„Oni su iz kraja.” Pogledao sam ga u oči.
„Znate njihove porodice baš kao i moju.” Tip iza mene je podigao ruke uvis.
„Ne može se verovati deci.”
„Ovoj deci možete verovati”, rekao sam.
Kralj Beni rastera još jedan pramen dima od cigarete, odgurnu se u stolici i ustade.

„Povedi prijatelje”, rekao je, okrenuo se i uputio ka zadnjem delu sobe. ,,I Toni”, nastavio je, ne okrenuvši se, polako hodajući ispravljen, dok je njegova ukočena desna noga klizila po podu.
„Da, Kralju?”, pitao je tip sa cigaretom u ustima.
„Nemoj nikada više da pušiš ovde”, reče Kralj Beni.

8.

Debeli Mančo je bio najpakosniji čovek u Paklenoj kuhinji i mi smo ga zbog toga voleli. Imao je poslastičarnicu uglavljenu između dve stambene zgrade, u središnjem delu 50. ulice. Njegova supruga, stroga žena sa tankim ožiljkom preko obraza, živela je na drugom spratu jedne od tih zgrada. Njegova ljubavnica, koja je izgledala starije od njegove supruge, živela je na trećem spratu one druge zgrade. Obe žene su mesečno dobijale ček socijalne pomoći na osnovu lažnih potvrda o nesposobnosti. Oba čeka je primao Debeli Mančo.
U zadnjoj sobi poslastičarnice Debeli Mančo vodio je kladionicu; zadržavao je četvrtinu od svakog uloženog dolara. Prodavnicu je posedovala, ali samo u papirima, njegova majka, koja je, navodno, živela u Portoriku i koju nikada niko iz Paklene kuhinje nije video. Debeli Mančo, koji je dobijao socijalnu pomoć, posedovao je i deo parking prostora na zapadnoj 54. ulici, u blizini pozorišnog kvarta. Debeli Mančo je bio tek u svojim tridesetim, ali zbog svoje debljine i neobrijane brade izgledao je najmanje deset godina stariji. Proklinjao je svakog koga je video, imao je poverenja samo u šačicu ljudi i smatrao je da treba da zna sve što se oko njega događa. Debeli Mančo živeo je američki san, i da nije čak ni morao da radi.
U Paldenoj kuhinji je brzi put bio omiljeni put.
Stajali smo ispred poslastičarnice Debelog Manča i čekali da odvrnemo pumpu za vodu. Imao sam veliki ključ skriven pozadi u pantalonama, a moja majica kratkih rukava visila je preko njih i skrivala ono što farmerke nisu mogle. Džon je bio kraj mene i držao praznu konzervu kafe kojoj su krajevi bili odsečeni. Iza nas su dva pijanca, Portorikanci, prigovarala Debelom Manču zbog cene kutije piva od slada.
I dok se mirno može reći da je Debeli Mančo mrzeo većinu ljudi koju je sretao, nas je iz nekog razloga trpeo. Mi smo za njega bili bezazleni ulični pacovi, koji se tuda muvaju samo iz zabave. Voleo je da se sa nama šali, mešao se u sve što smo radili i vredao nas je kada god bi mu se prohtelo. Znali smo ga celog života i osećali smo da nam veruje. Nikada nismo pokušali da nešto od njega ukrademo, niti da ga na bilo koji način prevarimo. Nikad mu nismo tražili novac, niti smo ikad izazvali gužvu ispred njegove prodavnice. On je voleo naše društvo i sviđalo mu se kada smo mu uzvraćali dobrim koje nam je pružao; njegove oči su sijale u onim retkim trenucima kada bismo mi nadmašili njegove poruge. Oduvek smo mislili da Debeli Mančo ima dobro srce i da voli decu. Samo nije želeo da iko to sazna.
„Šta je uopšte to sranje?”, pitao je Džon, upirući u kutiju.
„Pivo pomešano sa pišaćkom”, odvratio mu je Tomi, jednom nogom oslonjen na protivpožarni hidrant ispred radnje.
„Onda su pijanci u pravu”, reče Džoni. „Mančo im stvarno mnogo naplaćuje.”

„Kad ćeš otvoriti pumpu?”, pitao je Tomi.
„Panduri treba da prođu još jednom”, rekao je Majki, stojeći iza njega. „Posle toga.”
„Hej, Mančo!”, viknuo je Džon ka dnu radnje.
„Šta je?”, rekao je Debeli Mančo.
„Je l' mogu u tvoje kupatilo?”, pitao je Džon.
„Jebi se, propalice”, reče Debeli Mančo, smejući se. To je bila njegova ideja vrhunske zabave.
„Pišaj u gaće.”
„Je l' to znači ne?”, pitao me je Džon. „Mislim”, slegnuo sam ramenima.
„Hej, Mančo”, reče Tomi, „pusti čoveka. Stvarno mu se ide.”
„Popuši mi”, odvrati Debeli Mančo, silno se zabavljajući. „To je to”, rekao je Tomi. „Nikada više nećemo kupovati kod tebe.”
„Ma ubij se”, reče Debeli Mančo.
„Ajde”, rekao sam Džonu, „možemo da odemo kod mene. I onako moram nešto da pokupim.”
„Jesi li siguran?”
„Ili to, ili na kola Debelog Manča”, rekoh. „Gde su parkirana?”, pitao je Džon. „Ajdemo”, rekao
sam.
Vrata stanova u Paklenoj kuhinji nikada se nisu zaključavala tokom dana, pa ni naša nisu bila
izuzetak. Džon i ja smo pretrčali dva sprata pod punim gasom, jureći za crnom domaćom mačkom gospode Aleti po stepenicama ispred nas. Projurili smo pored velike biljke, koja je bila zasađena u ćupu ispred vrata gospođe Blejk, i nagrnuli na moja vrata. Okrenuo sam kvaku i ušao u kuhinju s Džonom za petama. Kupatilo je bilo levo, odmah pored kuhinjskog stola, s kalendarom svetog oca zakucanim na drvena vrata, koja su se, iz razloga poznatih samo prethodnom zakupcu stana, zaključavala spolja. Čuo sam mamu kako iz neke od spavaćih soba zvižduće neku italijansku pop pesmu. Džezva puna sveže skuvane kafe bila je na štednjaku, a dve šoljice i posuđa sa šećerom bile su na stolu.
„Mislio sam da neću izdržati”, rekao je Džon, posežući za vratima kupatila.
„Požuri”, rekoh. „Pre nego što se popišaš na pod.” Sirom smo otvorili vrata i stali sleđeni kao statue.
Tamo, na klozetskoj šolji, u beloj odori, sedela je sestra Kerolajn Sanders, moja učiteljica iz drugog razreda i najbolja prijateljica moje mame. Zurila je u nas, nepokretna kao i mi.
Držala je svežanj toalet papira u ruci.
„Kakvo sranje!”, reče Džon.
„O, Bože!”, rekla je sestra Kerolajn.

Bili smo u momentu ponovo na ulici; Džon se skoro sapleo preko poslednjih stepenika u žurbi da izađe iz zgrade. Majki i Tomi bacali su novčiće kraj zida:
„To je bilo brzo”, rekao je Majki. „Šta si radio? Počeo si u hodniku?”
„Mrtav sam”, izjavih. „Mrtav i sahranjen.” Tomi je bio zbunjen.
„Zato što je Džon pišao kod tebe?”
„Videli smo opaticu”, reče Džon, presavijen u struku, s rukama na kolenima, pokušavajući da dođe do daha.
„Gde?”, pitao je Majki. “U hodniku?”
„Na šolji!”, rekao je Džon. „Sedela je na Šeksovoj šolji! Piškila je!”
„Ne seri”, reče Tomi. „Ko bi pomislio da opatice rade takve stvari!”
„Koja opatica?”, pitao je Majki.
„Sestra Kerolajn”, rekao sam, drhteći još od sećanja na tu sliku.
„Odličan izbor”, reče Tomi. „Ona je baš slatka.” „Jeste li joj videli picu?”, pitao je Majki.
„Opatičinu picu!”, rekao je Džon. „Gorećemo kao grančice zbog ovoga, Šekse!”
„Smiri se”, rekao je Majki. „Ništa neće biti.” „Što si tako siguran?”, pitao sam.
„Ona je opatica, je l’ tako? Znači, ona neće reći. Ako to neko sazna, veća je frka njoj nego tebi.”
„Možda”, cvileo je Džon, „ali mi ipak nismo smeli da vidimo to što smo videli.”
„Zezaš”, reče Tomi. „Šta može biti bolje od opatičine pice?”
„Ja sam samo video kožu”, izjavio je Džon. „Kunem se. Belu odeću i belu kožu. Ništa drugo.”
„Je l' nešto rekla?”, pitao je Tomi.
„Pitaj je sam”, reče Majki, gledajući preko Džonovog ramena. „Dolazi ovamo.”
„Srce mi je upravo stalo”, rekao je Džon drhtavim glasom, bledog lica.
„Dolazi po nas”, rekoh, okrećući glavu u pravcu sestre Kerolajn, gledajući je kako silazi niz stepenice moje zgrade, proverava saobraćaj i kreće ka nama.
„Šta, do đavola, ta opatica hoće?”, rekao je Debeli Mančo, mljackajući nešto i češkajući svoju trodnevnu bradu.
„Tišina, Debeli”, reče Majki.
„Jedi govna”, odvrati Debeli Mančo, vraćajući se za kasu u radnji.
„Zdravo, deco”, rekla je meko sestra Kerolajn, mirno prolazeći.
Bila je mlada i imala je čisto, glatko lice. Bila je rođena u velegradu Bostonu i provela je tri godine u Latinskoj Americi radeći sa sirotinjom pre nego što je premeštena u „Sveto srce”. Sestra Kerolajn bila je omiljena među učenicima i poštovana od sirane njihovih roditelja i, za razliku od

drugih sestara iz parohije, činilo se da je opuštena među ljudima iz Paklene kuhinje. Iako ona uopšte nije govorila italijanski, a moja mama jedva koju reč engleskog, one su stvorile čvrsto prijateljstvo i sestra Kerolajn ju je posećivala u proseku tri puta nedeljno. Znala je u kakvom braku moja majka živi i uvek ju je pregledala nakon što bi joj moj otac dodelio novu porciju batina.
„Hej, sestro”, reče Majki nemarno. „Šta ima novo?”
Sestra Kerolajn se osmehnula i stavila ruku na Džonovo rame. Samo čist strah je držao Džona u mestu.
„Kupatilo je sada slobodno, ako ti još treba”, rekla mu je tiho.
„Hvala vam”, promumlao je Džon.
„Jako nam je žao”, rekoh.
„Znam”, rekla je ona. „Zaboravite da se to uopšte dogodilo. Ja već jesam.”
„Hvala, vam, sestro”, rekao sam.
„Vidimo se u crkvi”, rekla je i okrenula se da pođe.
„Sigurno”, reče Tomi.
„Kakva divna osoba”, rekao je Džon, posmatrajući je kako ide uz ulicu prema crkvi koja se nalazila u 51. ulici, dok se njena dugačka bela odora njihala.
,,A nema ni loše dupe”, dodade Majki i namignu mi.
„Jebeš mi sve ako iko od vas zna išta o dupetu”, dobacio je Debeli Mančo iza kase.
„Idem da piškim”, rekao je Džon, pretrčavajući ulicu. „Ne mogu više da izdržim.”
„Gle sad”, reče mi Tomi, „sada će naleteti na tvoju mamu kako uzima čučanj.”
„Ako se to desi”, rekao je Majki, „može samo da se baci kroz prozor.”
,,I onako bi trebalo da se baci kroz prozor”, rekao je Debeli Mančo. „Beskorisni jebivetar.”
„Isperi usta od govana, Debeli”, reče Tomi.
„Baci se u vatru”, odvrati Debeli Mančo. „Svi vi. Gorite dok ne crknete.”
Svi smo se okrenuli ka Debelom Manču i počeli da se smejemo, odlazeći od njegove radnje prema protivpožarnom hidrantu i svom mokrom osveženju od vreline dana.

9.

Otac Robert Kariljo, sin lučkog radnika, osećao se podjednako udobno kada je sedeo na barskoj stolici neke kafane u sporednoj uličici i kad je stajao ispred oltara za vreme svečane mise. Budući da je odrastao u Paklenoj kuhinji, on se oprobao u svetu sitnog kriminala pre nego što je osetio religiozni poriv. Kariljo je otišao u bogosloviju na srednjem zapadu tri nedelje pre svog šesnaestog rođendana. Kada se posle deset godina vratio, zatražio je da bude dodeljen parohiji Sveto srce.
Ako bi nas pitali, on uopšte nije ličio na sveštenika. Skoknuo bi na picu posle popodnevnog basketa ili bi zavrnuo ruke nekima iz kraja i tako skupio novac za novu sportsku opremu za salu. On je bio prijatelj, prijatelj koji je sasvim slučajno bio pop.
Kao i mi, i otac Bobi je imao obimnu kolekciju stripova i bejzbol karata, bio je strastan ljubitelj rvanja i od svih glumaca najviše je cenio Džejmsa Kegnija. Imao je malu kancelariju iza crkve prepunu knjiga i starih bluz albuma. Na sredini zida visio je ogroman poster Džeka Londona kako stoji na snežnom nasipu. Ako sam ikada bio u iskušenju da nešto ukradem od oca Bobija, onda je to bila ta slika.
Uprkos kriminalnim sklonostima celog kraja, crkva je imala značajan uticaj i njeni predstavnici su bili važni članovi zajednice.
Sveštenici su otvoreno vrbovali dečake za sveštenstvo, predstavljajući život klera kao beg iz Paklene kuhinje. Opatice su često nasamo iskreno razgovarale s devojčicama o seksu i nasilju.
Sveštenici, opatice i braća iz našeg kraja znali su da služe nasilnu klijentelu i bili su tu da se pobrinu za naše fizičke i psihološke rane. Slušali su pretučene žene koje su im dolazile po utehu i tešili su uplašenu decu. Pomagali su kada su i gde su mogli, oprezni da ne izađu iz važećih okvira ponašanja, i uvek su bili svesni da postoje brojne situacije nad kojima oni nemaju nikakvu kontrolu.
Kler je znao pravila Paklene kuhinje. Znali su da neki ljudi moraju da prekrše zakon kako bi nahranili svoje porodice. Znali su da je odeća koju je većina nas nosila švercovana roba, kao i da meso koje mi jedemo uglavnom potiče iz ukradenih kamiona. A znali su i da ne treba da se inate sa nekim kao što je Kralj Beni. Ali, tamo gde su mogli, pomagali su nam. Ako ništa drugo, nudili su tihu sobu, toplu kafu i mesto gde možete da razgovarate ako vam je to potrebno. Ljudi iz kraja nisu ni mogli da zamisle ništa bolje.
Otac Bobi se brinuo o nama na zaista poseban način i mi smo ga zbog toga voleli onoliko koliko smo mogli da volimo jednog autsajdera.
On je znao za probleme koje su imali moji roditelji - za batine sa kojima je ona morala da se nosi i za dugove koje je on napravio. Pokušavao je da napravi protivtežu tome kroz razgovore sa mnom o knjigama i bejzbolu, odvraćajući me savetima od brzog novca i lakog života koji su nudili

Kralj Beni i njegova ekipa.
Razumeo je Majklov instinktivan otpor prema svakom autsajderu, čak i ako je on iz kraja. On je u Majklu video dečaka koji je imao veoma malo razloga da nekome veruje. Osećao je usamljenost iza njegovih drčnih reči i njegov strah prikriven šepurenjem. Otac Bobi je znao da je Majki dečak koji žudi za ocem koji zna za bolje od običnog šibanja svog jedinog sina. On je davao Majklu prostora tako što mu je ostavljao knjigu koju je želeo na stolu, umesto da mu je preda posle škole. Podsticao je njegovu težnju za nezavisnošću, umesto da je guši.
Šalio se sa Džonom tako što je usklađivao svoj smisao za humor sa njegovim, koji je on sagradio oko uvreda i brzih uzvraćanja. Kada su razmenjivali stripove, davao mu je vredna izdanja
„Flaša” za osrednje traženu „Fantastičnu četvorku”, ignorišući pri tom potmuli kikot nakon što je pogodba završena. Za Džonov deseti rođendan poklonio mu je „Grofa Monte Krista” u izdanju
„Klasik ilustrejtida”, poklon koji je Džona ganuo do suza.
Ohrabrivao je Džonove potajne ambicije da bude umetnik doturajući mu beskrajne zalihe olovaka i papira. Džon bi za uzvrat ocu Bobiju poklanjao originalne ilustracije stripovskog serijala na kojem je radio. Džon je bio i omiljeni oltarski momak oca Bobija i ovaj je to istakao omogućivši mu da radi sa njim onoliko misa koliko je to moguće, čak i ako je to značilo da ne dođe na prvi školski čas.
„Džon bi bio dobar sveštenik”, rekao mi je otac Bobi prošle godine. „Bio je pun dobrote. Mario je za ljude. Ali je imao talenat, kao i svi vi ostali, da se nađe na pogrešnom mestu u najgore moguće vreme. Mnogi ljudi, izgleda, imaju taj talenat, pa ipak prežive. Džon to nije mogao.”
Ali od svih nas, otac Bobi bio je najbliži sa Tomijem.
Puter nikada nije prihvatio da mu je otac u zatvoru, pa iako nikada nije pričao o tome, mi smo znali da to izjeda njegovu optimističnu prirodu. Otac Bobi se trudio da popuni taj nedostatak oca igrajući sa njim basket jedan-na-jedan za vreme prolećnih večeri, razgovarajući o filmovima Džejmsa Bonda u zimskim noćima, pomažući mu da održava svoj kavez s golubovima koji je držao na krovu svoje zgrade. Starao se da Tomi nikada ne bude sam za Dan očeva.
Otac Bobi imao je dušu sveštenika i instinkte prvorazrednog detektiva. On je bio oprezno komšijsko prisustvo, upravo onaj koji je vodio naš razred na izlete i prvi koji je ispitivao naše vanškolske poslove. Znao je da moji prijatelji i ja radimo za Kralja Benija i nije bio zadovoljan tom činjenicom. Ali je razumeo potrebu za novcem za domaćinstvo. Svojevremeno je otac Bobi pomagao uvećanju prihoda sopstvene porodice trčkaranjem za Džeka, Lakija, i za Anastazijinu porodicu.
Nije njega brinuo novac za džeparac. Brinuo ga je sledeći korak. Onaj kada od tebe traže da uzmeš pištolj. Nije želeo da se to nama desi. Želeo je da spreči štetu pre nego što počne, pre nego što vidimo previše stvari koje ne bismo smeli da vidimo. Nažalost, postojale su stvari koje čak ni otac Bobi nije mogao da spreči.
Školska sala bila je prepuna balona i stolova za poker, zatrpanih bokalima piva i posudama s perecama. Papirni transparenti ispisani najlepšim željama upućenim mladi i mladoženji visili su sa zidova. Ćelavi didžej u izgužvanom smokingu stajao je na maloj bini, usredsređen na veliki gramofon, četiri zvučnika i tri hrpe ploča.

Bila je to proslava venčanja u našem kraju, otvorena za sve.
Mlada - visoka, crnokosa devojka iz 52. ulice - bila je u petom mesecu trudnoće i provela je skoro celo veče zaključana u kupatilu iza glavnih stepenica. Mladoženja, mehaničar u „Mobilu”, koji je imao pokvarene zube i crnu bradu, bio je veoma svestan priče da dete koje njegova žena nosi nije njegovo.
Napolju je bila kišna noć. Unutra velika gomila iz ćoška nije učinila ništa da smire strasti.
„Znaš li ijedno od to dvoje?”, pitao je Tomi, češući se ispod uštirkanog okovratnika i kravate vezane oko vrata.
„Znam tipa”, rekao sam, otpijajući „pepsi” iz flaše. „Znaš ga i ti. Sa benzinske pumpe. Daje nam da pijemo vodu iz njegovog šmrka.”
„Samo nisi navikao da ga vidiš bez prljavštine na licu”, rekao je Majki, puneći džepove svog plavog sakoa slanim perecama.
„Misliš da je to njegovo dete?”, pitao je Tomi.
„Može biti bilo čije dete”, izjavio je Majki. „Ona nije baš smerna.”
„Zašto se onda ženi njome?”, pitao sam. „Mislim, ako ti znaš sve to o njoj, kako to da on ne zna?”
„Možda to jeste njegovo dete”, reče Tomi. „Možda mu je ona rekla da jeste. Nikad se ne zna.”
„Tako je, Toni”, rekla je Kerol Martinez. „Nikad se ne zna.”
Nosila je plavu čipkanu haljinu i mali beli cvet prikačen na pojasu. Imala je soknice, a njene cipele su bile nove i sjajne. Kosa joj je bila vezana u konjski rep.
„Svi su tu”, rekao je Džon, kada ju je ugledao.
„Ja sam Konina prijateljica”, izjavila je Kerol.
„Ko je Koni?”, pitao je Džon.
„Mlada, šupčino”, rekao je Majki i, uhvativši Kerol ispod ruke, poveo je na ples.
Trojica muškarca ušla su baš kada su mlada i mladoženja počeli da seku svečanu tortu na tri sprata. Stali su sa strane, leđima okrenuti ulaznim vratima, držeći u rukama dugačke vratove flaša
„badvajzer” piva. Jednom od njih je iz ugla usana visila upaljena cigareta.
Mi smo stajali u senci pored didžeja. Majki i Kerol su se držali za ruke, Tomi i Džon su krišom pijuckali pivo. Ja sam držao ploču Sema Kuka sa pesmom „Oterati noć”, koja je bila sledeća i puštanje.
„Znaš li ko su oni?”, pitao je Majki, zagrlivši Kerol oko ramena.
„Onog sa cigaretom sam”, rekoh, „video nekoliko puta kod Kralja Benija.”
„Šta on radi za njega?”
On se uvek predstavlja kao strelac”, rekao sam. „Ne znam. Možda je to samo žvaka.”

„Zašto je on ovde?”, upita Tomi. „Možda voli svadbe”, reče Džon.
Ona tri tipa krenula su ka sredini prostorije, pogleda uperenog u mladoženju, koji je jeo tortu i srkao šampanjac iz mladine cipele sa visokom štiklom. Stali su tačno preko puta stola za mladence i spustili svoje pivo na gomilu papirnih tanjira.
„Šta hoćete?”', pitao je mladoženja, otirući usta dlanom.
„Došli smo da čestitamo”, rekao je tip koji je stajao u sredini, „tebi i devojci.”
„Upravo ste čestitali”, reče mladoženja. „Sada biste možda mogli i da odete.”
„Bez torte?!”, pitao je čovek koji je stajao u sredini. Rulja oko stola se naglo utišala.
„Hajde, momci”, rekao je neki sredovečan čovek u beloj košulji mokroj od piva zaplićući jezikom. „Svadba nije mesto za probleme.”
Čovek ga je pogledom ućutkao.
„Možda je tvoj prijatelj u pravu”, reče on. „Možda svadba nije mesto za ono što mi treba da uradimo. Hajdemo napolje.” „Neću da idem napolje”, rekao je mladoženja. „Je l' imaš pare?”
„Nemam”, reče mladoženja. „Nemam toliko novca. Rekao sam vam već. Treba mi još vremena.”
„Ako nemaš para”, rekao je tip, klimnuvši prema mladi, „znaš šta treba da radiš.”
Mlada se nije pomerila otkako su se ti ljudi približili, stajala je držeći u jednoj ruci tanjir s tortom, a u drugoj praznu čašu šampanjca, a njeno jako našminkano lice je pocrvenelo.
„Neću da je se odreknem”, izjavio je mladoženja čvrstim glasom. „Neću se nikada odreći nje.”
Čovek koji je stajao u sredini na trenutak je zaćutao. Onda je klimnuo glavom i rekao: „Uživaj u ostatku noći.”
Trojica muškarca su se okrenula od mlade i mladoženje i, probijajući se ka zadnjem ulazu i mraku ulice, nestala u masi.
Sedeli smo nakačeni na tanke šipke požarnih merdevina na prvom spratu i buljili u uličicu ispod nas. Četiri kontejnera za smeće i prazna kutija od frižidera stajali su uz jedan zid; odsjaj koji je bacala sijalica od četrdeset vati prodirao je kroz zadnja vrata sale. Kiša je sipila, sa reke Hadson pirkao je vetrić, koji je duvao u veš, tek raširen iznad prljavštine i praznih kontejnera.
Majki nas je doveo ovamo. Bio je siguran da će se nešto dogoditi i odabrao je strateški najbolje mesto za posmatranje tog događaja.
Posmatrali smo mladu i mladoženju, koji su stajali zagrljeni na uskim vratima, pijani, ljubeći se i grleći. Jako svetlo iz sale nateralo nas je da se povučemo dublje u udubljenje prozora.
Mladoženja je uzeo svoju ženu za ruku i zakoračio u uličicu. Dok su išli prema 51. ulici, u drugoj ruci držao je polupraznu flašu „pilsa”. Zastali su i mahnuli šačici prijatelja koja se gurala na vratima; muškarci su bili pijani, a žene su drhtale na kiši.
„Nemojte da ostane ijedno pivo”, viknuo je mladoženja. „Sve je plaćeno.”

„Računaj na to”, uzvratili su mu oni pijani.
„Do viđenja”, rekla je mlada, mašući. „Hvala na svemu.”
„Idemo”, reče mladoženja svojoj mladoj ženi. „Ovo je naša prva bračna noć.” Kada je to rekao, osmeh mu se razlio po licu.
Prvi metak je došao iz mraka i, pogodivši mladoženju iznad kopče na pojasu, oborio ga na kolena sa zaprepašćenim izrazom lica. Sklopivši ruke preko grudi, mlada je zavrištala razrogačenih očiju, dok je njen muž krvario samo nekoliko centimetara dalje.
Grupa kraj vrata je stajala nepokretna, zamrznuta.
Drugi pucanj došao je sa zadnje strane uličice i pogodio je mladoženju u grlo, te on pade licem na pločnik.
,,U pomoć!”, vrištala je mlada. „Isuse, Bože, pomagaj! Umreće! Molim te pomozi! Molim te!”
Niko se nije pomerio. Niko ništa nije rekao. Zabrinute da ne dođu u strelčev domet, glave na vratima su se povukle dublje u senku, umesto da pojure ka palom prijatelju.
U daljini su odjeknule sirene.
Mlada je pala na kolena i počela da plače nad beživotnim telom svog muža; prednji deo njene venčanice bio je umrljan krvlju. Sveštenik je dotrčao u uličicu. Iz grupe posmatrača izašla je starija žena noseći veliki beli peškir pun leda, iz kojeg joj se voda slivala niz haljinu. Dvojica mladića, otrežnjena pucnjavom, izašli su iz ulaza i zurila su u lokvu krvi.
„Ajdemo odavde”, reče Džon tiho.
„Toliko o ženidbi”, rekao sam isto tako tiho.
Majki, Tomi i Kerol nisu rekli ništa. Ali ja sam znao o čemu razmišljaju. To je ono što smo svi pomislili.
Ulica je pobedila. Ulica uvek pobeđuje.

Jesen 1965.


10.

Moji prijatelji i ja bili smo ujedinjeni u poverenju.
Nikada se nije postavilo pitanje o našoj međusobnoj lojalnosti. Zavisili smo jedan od drugog, razgovorom smo stvarali probleme i izvlačili se iz njih i jedan drugom služili kao amortizeri protiv nasilja koje smo dnevno trpeli. Naše prijateljstvo je bilo taktika za opstanak.
Svaki od nas je želeo bolji život, ali nismo znali kako da do njega dođemo. Ipak, znali smo dovoljno da usmerimo svoje nađe na jednostavne ciljeve. Čak ni u najzaludnijim trenucima nismo zamišljali da ćemo voditi velike kompanije, ili da ćemo pronaći lekove za bolesti, niti da ćemo imati odborničke kancelarije. Takvi snovi su pripadali nekim drugim prostorima, nekim drugim dečacima.
Našu maštu su oblikovale knjige koje smo čitali i filmovi koje smo gledali ponovo i ponovo sve dok ne bismo zapamtili i najgluplje dijaloge. Romantične i avanturističke priče, priče o slavnim bekstvima i o još slavnijem ukusu slobode. Priče koje su donosile pobedu i radost siromašnima, pružajući im uživanje u odsjaju osvete.
Nikada nismo imali potrebu da napustimo čauru Paklene kuhinje da bismo osetili te snove. Živeli smo u svakoj knjizi koju smo pročitali, u svakom filmu koji smo odgledali. Bili smo i
Kegni iz filma „Anđeo sa prljavim licem” i Gejbl iz „Prohujalo sa vihorom”. Bili smo ,,Ajvanho” na
ulicama našeg grada i „Vitezovi okruglog stola” u našem klubu u podrumu.
Samo tokom tih nesputanih igara pretvaranja bio nam je dozvoljen luksuz detinjstva. Prema spoljnom svetu morali smo da budemo jaki, da se ponašamo odraslije nego što smo bili. U svojim kućama morali smo da budemo oprezni jer nikada nismo znali kada će doći sledeći momenat nasilja. Ali kada smo bili sami, mogli smo da budemo ono što stvarno jesmo - deca.
Nikada nismo zamišljali da smo odrasli ljudi koji žive daleko od Paklene kuhinje. Naši životi bili su zacrtani na rođenju. Mogli smo samo: da pokušamo da završimo srednju školu, da se zaljubimo u devojku iz komšiluka, da nađemo posao kao obični radnici i da se uselimo u železnički stan po razumnoj zakupnini. Nismo to posmatrali kao ograničenje, već kao dramatičan korak u ispravnom pravcu. Naši očevi bili su ljudi sa grešnom prošlošću i kriminalnim dosijeima. Mi to nećemo biti.
Voleo sam svoje roditelje. Poštovao sam Kralja Benija. Ali moji drugovi su mi značili više od bilo kojeg odraslog čoveka. Oni su bili krv mog života i moja snaga. Naše jednostavne snove hranila je prosta zemlja.

Mislili smo da ćemo se družiti zauvek.
„Jednostavno je”, reče Majki.
„Ti uvek kažeš da je jednostavno”, reče Tomi. „Onda odemo tamo i ispadne da nije jednostavno.”
„To je nova radnja”, objasni Majki. „Niko nas ne zna. Mi uđemo, uzmemo šta nam treba i izađemo.
,,A šta oni imaju?”, upita Tomi.
„Najmanje pedeset različitih naslova”, reče Majki. „Fleša, Zeleni fenjer, Akvamena, samo reci. Samo čekaju nas.” „Koliko ih radi u radnji?”, upitah. „Obično dvoje”, reče Majki. „Nikada više od troje.” „Kada?”
„Najbolje je posle podne.” „Jesi li siguran?”
„Idemo po planu”, rekao je Majki, gledajući nas. „Biće jednostavno ako idemo po planu.”
Moji drugovi i ja bili smo lopovi koji su krali više iz zabave nego radi zarade. Uzimali smo ono što smo mislili da nam treba jer nismo mogli sebi to da priuštimo. Nikada nismo tražili novac od roditelja, nikada ga nismo pozajmljivali i nikada nismo krali naoružani.
Krali smo po trafikama stripove, po prodavnicama igračaka igrice, po supermarketima žvake. I bili smo dobri u tome. Nekoliko puta kada su nas uhvatili, izvukli smo se pričom, tučom ili plačem iz te nevolje. Bili smo svesni da niko neće poslati u zatvor dete zbog mažnjavanja sveske iz edicije
„Klasik ilustrejtid”.
Krili smo od roditelja svoje poduhvate. Iako je svako od njih bio umešan u neke svoje prevare, niko od njih ne bi bio srećan da zna da im se dete uputilo njihovim stopama. Pa ipak, pravilo „ne kradi” imalo je malu težinu u Paklenoj kuhinji. Naš kraj je bio poligon za mlade kriminalce i bio je to kroz skoro celu svoju istoriju.
Deca lopovi su na početku veka bila poznata kao ulični vrapci. Mnogi od njih su bili siročići, ali su svi bili očajnici. Bande džeparoša tumarale su ulicama u potrazi za „plenom” koji je nosio svoju nedeljnu plam u novčaniku. Nekolicina dece bila je toliko premazana da su unajmljivani kao atentatori - spremni da ubiju po veoma niskoj ceni, na primer, za tri dolara. Ako bi ih uhvatili, bez obzira na veličinu zločina, bili su surovo kažnjavani. Zatvorski sistem države Njujork imao je malo strpljenja s uličnim bitangama, bez obzira na njihov uzrast, i često ih je osuđivao na dugačke vremenske kazne u svom službenom paklu. Deca s ulice su prihvatala takve kazne, bespomoćna da bilo šta promene. Ako bi i preživela vreme iza rešetaka, izlazila bi ubojitija nego što su otišla - pošto su ih školovali stariji prestupnici. Ako bi se desilo da neko od njih umre u zatvoru, on bi postao samo još jedno ime u pretrpanom zapisniku.
Fondacija Rasela Sejdža osnovana je na samom početku dvadesetog veka da bi proučavala uslove života dece iz Paklene kuhinje i đa bi prosudila da li ti uslovi vode u kriminal. Nakon meseci provedenih u nemaštini i strašnom očajanju, socijalni radnici su otišli sa jasnijim pogledom na stvar. U jednom njenom izveštaju, koji je citirao Robert O'Konor u svojoj sjajnoj istoriji kraja objavljenoj 1958. godine, prilike u kojima su živela deca iz Paklene kuhinje opisane su ovako: „Oblast je

paukova mreža. Od onih koji odu tamo - malo ko ide dalje. Tu i tamo dečake odvedu na selo ili se porodica preseli u Bronks. Obično oni koji ovde žive shvate da ne mogu da izađu... Filozofija mladeži sa zapadne strane je praktična, a ne spekulativna. Da je drugačije, oni bi sigurno primetili da se svet generalno gledano - od njihovih majki, koje ih kao zamotuljak donesu u pretrpan iznajmljeni stan, do odrastanja na uličnim igralištima, na kojima provode najveći deo vremena - izgleda, ponaša prema njima manje-više na isti način... Izgleda da je sve što oni rade protivzakonito. Ako se dete igra loptom, ono ugrožava privatan posed. Ako se klikera ili baca novčiće, ometa prolaznike. Ulične tuče su pokušaji nanošenja telesnih povreda. Ako neki dečak nije kriv ni po jednom od ovih osnova, onda je danguba. Drugim rečima, za njega je vlasništvo ili njegovi predstavnici velika prepreka između njega i njegovog zadovoljstva na ulici.”
Paklena kuhinja se fizički izmenila od vremena o kojem izveštava komisija fondacije Rasela Sejdža. Postavljene su pruge iznad ulica, teretni vagoni puni stoke na putu za srednji zapad tutnjali su ispred prozora. Krave su i dalje vozovima prevožene do klanica, samo što su sada putovale prugom po zemlji. Ulice nisu više bile zasute smećem, nego su, uzimajući u obzir siromaštvo cele oblasti, bile čiste i dobro održavane. Nije bilo zidnih grafita, a izlozi radnji i ulazi stambenih zgrada bili su redovno čišćeni zahvaljujući nadzornicima u zgradama.
Stanovi su po zakonu krečeni svake treće godine, sve sobe u istu belu boju. Ne samo što je to bila najjeftinija boja nego su mnogi mislili da ta gusta, uljana mešavina ubija jajašca bubašvaba i da odbija glodare. Novi zakupci nisu plaćali kiriju prva tri meseca, što je bio podsticaj koji su stanovlasnici nudili da bi privukli zakupce u neprivlačne stanove. Zato nije bilo neuobičajeno da se porodice sele i po četiri puta u toku godine, nekada i u istoj ulici, sa ciljem da žive ne plaćajući zakup.
Samo je nekolicina mogla da priušti sebi telefon u stanu, a ostali su čekali u redu ispred trafika i barova. Ako je neko i imao telefon, ti čudaci su bili ili vlasnici kladionica ili zelenaši. Niko drugi nije imao toliko novca ili potrebu da tako često koristi telefon.
Postojao je poredak u životu Paklene kuhinje, onaj koji je ostao neometen kriminalom, ubistvima i ludilom. Vladao je osećaj sigurnosti na tim ulicama i u našim kućama uprkos postojanju uličnih borbi, ugovorenim ubistvima i razoru u porodicama. Postojao je utešan odnos prema nasilju, prihvatanje nasilja kao dela svakodnevice, kao smrtonosne zaostavštine, koja je prenošena s jedne generacije na sledeću.
Novca je bilo malo, ali su postojale izvesne granice koje nismo prelazili.
„Mi igramo po pravilima kraja", rekao je Tomi jedne kasne večeri. „Držimo se podalje od droga, ne pipamo piće i ne nosimo oružje. Ionako nas te stvari ne zanimaju. Ne treba nam pištolj da bismo nabavili strip ili maznuli obrok iz restorana. Mi smo pametniji od običnih razbojnika. Možda mi nemamo toliki džeparac kao oni, ali i ne moramo da bežimo u hodnik kada god prolazi policijska patrola.”
Bez obzira na to, bili smo lopovi, a rad za Kralja Benija samo je podsticao naše krade.
Vreme koje smo provodili u društvu kriminalaca zauvek opredeijenih za takav način života - vodilo je tome da poželimo dai sami razvijemo zločinačke mišiće. Dok smo nekada bili zadovoljni kada iz radnje ukrademo nekoliko primeraka „Zelenih stršljena”, sada smo imali potrebu da

ispraznimo ceo raf - od „Kapetana Roka” do „Fantastične četvorke”.
U našem kraju se pogled usmeren na nas pojačavao sa svakim malim poslom koji bismo odradili za Kralja Benija. Stariji razbojnici gledali su u nas i značajno klimali glavama novoj generaciji, aktivni u svojim regrutnim metodama kao bilo koji lovci na talente elitnih univerziteta. Mi smo bili perspektivni, sirovi početnici koji bi jednog dana zajedno mogli držati ceo kraj, ugovarati poslove i održavati nelegalne poslove.
Postoje mnogi putevi kojima mladići mogu putovati po ulicama Paklene kuhinje. Nijedan od njih ne obećava bogatu nagradu. Za većinu njih se ispostavi da su ćorsokaci.
Karijera kriminalca jednostavno je bila jedna takva opcija. Majki je bio prvi u prodavnici.
Ja sam ga sledio. Tomi i Džon - Puter i Grof - čekali su ispred, u blizini vrata. Ulaz je bio uzan i zavojit, s drvenim pultom za bombone, koji se pružao do kase. U radnji su radila dva čoveka, obojica sredovečni, obojica pušači. Mali električni ventilator, koji je imao zavezane zastavice po obodu, zujao je u suprotnom uglu.
Majk je prišao polici sa stripovima, uzeo „Betmena” i dodao ga meni.
„Jesi li već pročitao ovaj?”, upitao me je. „Nisam”, rekao sam, gledajući preko ramena u dvojicu radnika koja su otvarala kutiju sa bombonama. „On je nov.” „Želiš li ga?” „Ne danas”, rekoh.
,,U čemu je problem, Šekse?”, pitao me je Majki, vraćajući „Betmena” na policu.
„Ajde da ne radimo to”, rekao sam, spuštajući glas do šapata. „Zašto da ne?” „Prosto nije u redu.” „Ali sada smo ovde”, reče Majki. ,,I sada možemo i da odemo.”
„Ne zezaj me sada, Šekse. Mi to možemo. Ti i ja.”
„Sada je drugačije”, rekoh.
„Svaki put je drugačije”, rekao je Majki.
„Jesi li siguran?”, upitah.
„Siguran sam”, reče Majki.
Oklevao sam, a zatim sam klimnuo glavom u znak pristanka. „Kreni u akciju”, rekoh.
Majki je izvukao tri stripa s najviše police, potpuno svestan da dvojica radnika gledaju u njegovom pravcu. Ja sam uzeo četiri „Kapetana Roka” sa niže police, stavio ih pod desnu ruku i krenuo za Majklom niz prolaz. Iza mene je jedan od radnika podigao pregradu pored kase i krenuo prema nama. Bio je visok i mršav, s gustom tamnom kosom, koja mu je ugrudvano visila pored lica, i s okruglim ožiljkom ispod levog oka. Nosio je malu gvozdenu cev u ruci.
Tomi i Džon uđoše u radnju gurajući se i udarajući, kako je i planirano. Radnik koji je stajao za kasom posmatrao ih je između oblačića dima od cigarete.
„Bez nereda. Bez nereda ovde”, rekao je jakim stranim naglaskom, stežući požutelim zubima filter cigarete.

„Ja ne tražim nevolje”, reče mu Džon, gurnuvši Tomija uz policu s novinama. „Ja hoću slatkiše.”
„Ovo je poslednji put da si me gurnuo”, reče Tomi, podižući novine i bacajući ih na Džona.
„Prestanite!”, povika čovek za kasom. „Napolje! Hoćete da se tučete? Idite napolje!”
Onaj mršavi radnik koji je krenuo prema nama okrenu se i krenuo prema Tomiju i Džonu, koji su stajali na ulazu u pradavnicu. Išao je polako, lupkajući vrhom cevi po svom dlanu.
„Izlazite, bitange!”, rekao je on, pljesnuvši Džona po ramenu. „Napolje!”
Džon se okrenuo i pogledao u vlasnika prodavnice. On obema rukama besno zgrabi čoveka za košulju i odgurnu ga.
„Ne diraj me”, rekao je, gledajući čoveka koji se zateturao unazad i ispustio cev, koja je pala na hrpu odbačenih primeraka ,,Njujork posta”.
Situacija se momentalno otrže kontroli. Čovek skoči na noge, lica crvenog zbog poniženja, i pojuri na Džona, zgrabi ga oko grudi i obori ga na pod. Opkoračio je Džonove grudi i jednom rukom mu zgrabio lice, a drugu stisnuo u pesnicu.
Tomi skoči na njega otpozadi. Rukom ga je zgrabio oko vrata, a koleno mu je zabio u koren kičme.
Majki i ja pojurismo ka izlazu; džepovi naših jakni obesili su se od težine stripova. Držali smo na oku čoveka za kasom očekujući da nešto preduzme. Nijednom nije pogledao prema nama, sleđen prizorom svog ortaka koji se tukao s dvojicom dečaka.
Džon je uspeo da oslobodi jednu ruku i da njome zada dva kratka udarca čoveku u stomak. Tomi je uspeo da mu postojanim stezanjem glave izazove crvenilo uha i slepoočnice. Čovek se prevrnu na jednu stranu, oslobodivši pri tom Džona, i sada se celom težinom oslanjao na pult. Slobodnom rukom je pipao okolo, bio je na samo nekoliko centimetara od gvozdene cevi koju je pre nekoliko trenutaka ispustio.
„Nikada više nećemo doći ovamo”, povikao je Džon čoveku koji je stajao za kasom i koji se dizao na noge.
Sagnuo se, zgrabio primerak „Dejli njuza” i bacio ga na glavu svog palog neprijatelja.
Majki i ja prođosmo pored Tomija, Džona i oba čoveka i izađosmo iz prodavnice s ukradenom robom, udobno smeštenom u džepovima.
Džon se okrete i krenu za nama. Tako je Tomi ostao sam sa ona dva čoveka.
Pre nego što je iko od nas postao svestan šta se događa, čovek koji je bio na podu ustade lelujajući se i zgrabi gvozdenu cev, lica iskrivljenog od besa.
„Ubiću te, bitango!”, povikao je. „Ubiću te!” Udarci su počeli da pljušte brzo i snažno.
Prvi udarac je očešao Tomijevo rame. Drugi se spustio iznad njegovog levog oka i potekla je krv. Treći ga pogodi u izbočinu na ievom ručnom zglobu i kost odmah puče.

Tomi kleknu od bola i poče polako da se pomera ka izlazu. Četvrti udarac ga zahvati po vratu i posla ga pravo kroz vrata na ulicu. Tomi pade na pločnik, beživotnog pogleda i opuštenog tela.
Džon je prvi stigao do njega.
„Mislim da ga je ubio”, rekao je, podižući pogled prema Majklu i meni.
„Onda će morati i nas da ubije”, reče Majki.
„Nema tuče s vama”, rekao je čovek sa cevi, dok mu se bes stišavao, a ruke opuštale uz telo.
„Nemam problema s vama. Nema problema!”
„O! da, imaš”, reče Majk, proguravši se prema njemu. „Tvoj jedini problem sam ja.”
Majki je otkopčao svoju teksas jaknu i zavukao ruku u rukav. Izvukao je četiri presavijena ukradena stripa i bacio ih na zemlju. Onda je izvukao još četiri stripa iz drugog rukava. Posegnuo je iza leđa, iz farmerka izvukao još tri i bacio ih sve pred noge. Prekoračivši Tomijevo telo, čovek je krenuo na njega.
„Sve ću vas pobiti”, zapretio je, škripeći zubima.
„Moraćeš”, reče Majki, stegnuvši šake u pesnice, na korak od cevi.
„Ovo je loše”, sećam se da sam rekao. „Ovo je jako loše.”
Čovek odskoči, zamahnu sa cevi, ali promaši Majklovu glavu za nekoliko centimetara.
Krajičkom oka ugledah Džona kako je obgrlio Tomija, dok mu se znoj slivao niz lice, na kojem je bila urezana briga. Skupljala se rulja, gledao sam lica koja su me okruživala, muškarce usredsređene na akciju; većina je pušila, nekolicina je nudila Majklu besplatne savete.
Niko nikada nije prekinuo tuču na ulicama Paklene kuhinje, bez obzira na to ko se tukao i kojim oružjem. Ulična tuča je bila cenjeni ritual i niko se nije usuđivao da se umeša.
Tuče su se odigravale iz raznoraznih razloga, od neplaćenih dugova do ozlojeđenosti jedne od tri strane u ljubavnim aferama, ali većina njih se dešavala zato što je tuča najbrži i najlakši način za rešavanje svađa.
O velikim uličnim tučama se pričalo na isti nostalgični način kao i o uspomenama na stare boksere. Što je više uličnih borbi neko imao, to je veće poštovanje zasluživao.
Jedno malo ubistvo - koji je bolji način da se dokaže muškost?
Majki snažno zamahnu udesno i promaši; glasno je zagroktao dok mu je pesnica preletala iznad čovekove glave. Uputio je još jedan brz udarac levicom i opet promašio. Velike mrlje znoja pojavile su se na leđima Majklove teksas jakne i ispod pazuha. Kako se rulja približavala, čovek je počeo da sužava prostor između njih dvojice. Krenuo je tri koraka napred, mašući cevkom, držeći je nisko, škiljeći na sunce i zureći u Majkla.
Zamahnuo je kratko i brzo i jako udari Majkla preko kuka. Drugi udarac ga je pogodio preko lica. Još jedan brz udarac, ovoga puta u bradu, bacio je Majkla unazad. On se rukama dočekao na zemlju, a njegova glava je za nekoliko centimetara promašila protivpožarni hidrant.
Čovek je prišao Majklu, koji je ležao, i podigao cev iznad glave.


„Nećeš više krasti od mene”, rekao je tako da ga svi čuju. „Niko više neće krasti od mene.”
Majki je rukama obgrlio hidrant, mutnog pogleda, a tanak mlaz krvi curio mu je iz usta. Džon je stajao pored Tomija, lica potpuno praznog za sve osim za strah. Puter je još bio leđima oslonjen na zid prodavnice. Suze su mu liptale niz lice.
Nisam mogao da se pomerim. Stajao sam tamo i drhtao na poslepodnevnom suncu, teških, ukočenih nogu, sa mukom u stomaku, gledajući u pretučeno telo mog najboljeg prijatelja.
Rulja je osetila da sledi završnica i još više je skupila obruč, onemogućivši tako svaku šansu za brzo bekstvo.
Ulica je želela da neko umre.
„Baci cev!”
Glas je došao iz senke.
Bio je siguran i nabijen pretnjom. Čovek sa gvozdenom cevi je odstupio dva koraka unazad, dok je panika probijala njegov naizgled mačo stav. Okrenuo sam glavu i video Kralja Benija kako stoji držeći šolju espresa u jednoj a novine u drugoj ruci. Pored njega su stajala dva čoveka obučena u crno, opuštenih ruku.
„Nisi me čuo?”, pitao je Kralj Beni.
„Da”, reče čovek drhtavim glasom, „čuo sam.”
„Onda uradi to”, rekao je Kralj Beni. Cev pade na zemlju i glasno odjeknu.
„Hoćeš da završiš ovo?”, pitao je Kralj Beni, gledajući u Majkla.
„Aha”, reče Majki, pridižući se uz hidrant. „Hoću.”
„Pa požuri onda”, rekao je Kralj Beni. „Već se smrkava.”
Majki se uspravio na drhtavim nogama. Okrenuo se i suočio sa svojim protivnikom.
„Bori se”, rekao mu je Majki.
„Neću”, odvrati čovek, gledajući u Kralja Benija.
Majki je jurnuo na čoveka i obojica su pala na zemlju, prepletenih ruku i nogu. Majki mu je zadao dva jaka udarca u glavu i zatim ga laktom snažno opalio po korcnu nosa. Čovek je zamahnuo jednom i promašio, udarajući više iz frustracije nego iz besa. Majki je uzvratio sa dva brza udarca u lice, od kojih je drugi raskrvavio protivnika. Ljudi iz gomile zviždali su i aplaudirali sa svakim zadatim udarcem.
„Klinac ga sad ima”, reče debeljko u radnoj bluzi umrljanoj uljem. „Još malo i kučkin sin je gotov.”
„Šteta što nema nož”, rekao je neki niski čovek, paleći lulu. „Sad bi ga sigurno mogao iseći.” Majki ga je udario još tri puta, sve u lice. Ustao je na kolena i udarao zglobom čoveka u grlo.

Još nekoliko udaraca u vrat i brz udarac u grudi, i to je bio kraj.
Majki je ustao iznad čoveka ignorišući zahteve rulje da dovrši svog neprijatelja, i otišao do stripova bačenih na zemlji. Sagnuo se i pokupio ih, a zatim se vratio do čoveka. Stao je iznad njega i posmatrao ga nekoliko trenutaka, zatim je bacio stripove po njegovoj glavi i grudima.
„Evo ti tvoji stripovi”, reče. „Meni više ne trebaju.”

11.

Kako smo odrastali, nasilje kojim smo bili okruženi se intenziviralo. Kada dečak napuni dvocifrcni broj godina, on prestaje da bude dosada za starije dečake iz kraja, on tada postaje potencijalna pretnja. Tada i najmanji prekršaji mogu da prerastu u ozbiljnu uličnu tuču.
Mi smo već tada dosegli granicu kada smo bili zanimljivi i za one izvan našeg kraja koji su tragali za lakim plenom.
Portorikanci koji su dolazili sa brda San Huan ili iz gornjeg Menhetna zaskočili bi dete, oteli mu novac, a zatim bi se vratili u svoj kraj. Crnci iz Invuda, u blizini Hilsa, prelazili su postavljenu rasnu granicu, odnosno Devetu aveniju. Dolazili su u grupi od šestoro ili više i navaljivali su, napadali i odlazili pre nego što bi bilo kakva odmazda mogla da bude organizovana.
Nekoliko lokalnih uličnih bandi pokušalo je da nas zavrbuje, ali bez uspeha. Ideja da se postane član bande nije bila baš privlačna, kao ni ideja da treba da delimo deo zarade s liderom grupe kojoj bi se priključili.
Takođe, nismo baš bili oduševljeni ni ritualom inicijacije koji je većina bandi zahtevala: trljanje vrelog parčeta gvožđa po ruci sve dok sva koža ne otpadne sa nje; nakazne, čudne, trajne tetovaže; prisiljavanje na tuču s najopasnijim pripadnikom rivalske bande - pa ako ga pobediš, onda postaješ član. Ako izgubiš, zaborave te. To nije bilo za nas. Mi smo ostajali sa onima u koje smo imali poverenja i čuvali smo jedan drugom leđa. Baš kao u kaubojskim filmovima kojima smo se divili.
Najgore batine koje sam ikada dobio u Paklenoj kuhinji nisam dobio ni od oca ni od bilo kojeg muškarca ili dečaka. Dobio sam ih od Dženet Rivere, vođe ulične bande „Tornando”.
Ženske bande su, tokom cele istorije Paklene kuhinje, bile na razne načine najopakije. Za razliku od svojih muških parnjaka, devojke su često napadale bez upozorenja ili razloga. One su takođe bile i najagresivniji kriminalci; bezočno su kebale ulične prolaznike, koje su zatim napadale i pljačkale, opkoljavale su zgrade i provaljivale u stanove. Nisu pripadale nijednoj organizovanoj kriminalnoj frakciji, nego su radile kao nezavisni operativci, unajmljivani po najvišim cenama.
Šezdesetih godina dvadesetog veka ženske bande već su imale svoje korene u „Damskim golferima”, koji su terorisali obale Menhetna početkom veka. „Damski golferi” imali su posebnu posetnicu: ostavljali su amputirane ruke ili prste za sobom. Nekoliko godina kasnije Sedi ili Mačka i njena ekipa prebijale su i pljačkale kako su htele. Meg - ili kako su je zvali Naramenice - napadala je svakog muškarca kojeg je htela i sve do smrti razmetala se da nikada nije izgubila tuču pesnicama. Za Megi, Paklenu Mačku, priča se da je jednom, na uličnom ćošku Desete avenije, tukla četiri najjača člana bande „Ružni bokseri” sve dok joj se nisu pokorili i da je onda uzela petog i odvela ga u svoj krevet u pansionu.

Jedan broj lidera ženskih bandi, koji su živeli dovoljno dugo i koji su opstali u uličnim borbama, kasnije je otvorio kalane. Ne iznenađuje ni činjenica da su mnoge radile kao izbacivači u sopstvenim točionicama.
„One, te ženske, zahtevaju poštovanje”, rekao mi je jednom jedan od ljudi Kralja Benija. „One ništa ne seru, one su uvek spremne za tuču. Takođe, znaju kako se vodi posao - ostvaruju profit u skoro svemu čega se dohvate. One su opasne i zle, i sve što rade dobro se postaraju da odrade bolje od muškaraca. Tuku se prljavo, piju dok se ne napiju i spavaju sa svakim sa kim im se hoće. Neko vreme su one vodile Paklenu kuhinju, i vodile su je dobro.”
Preovlađujuća slika uličnih bandi iz Paklene kuhinje sredinom dvadesetog veka dolazi od mjuzikla „Priča sa zapadne strane”. Iako ovo vrhunsko delo Leonida Bernstajna sadrži tračke istine - rasne tenzije, osećaj samog mesta, strah od zaljubljivanja u zabranjenu osobu, nemogućnost da se izađe iz socijalnih okvira - ti elementi nisu bili dovoljni za cinike iz kraja.
„Priča sa zapadne strane” bila je najomraženiji film u Paklenoj kuhinji.
„Taj film je govno”, žalio se Debeli Mančo. „Tipovi igraju unaokolo kao budale, devojke se lepe za momke s kojima ostaju do kraja života, panduri su glupavi kao muve. Sve je to sranje. Bande izgledaju bezopasno. Svi izgledaju mekano. U stvarnom životu mekani ne traju dugo. Mi u Paklenoj kuhinji sahranjujemo mekane.”
Dženet Rivera je stajala ispred spomenika na ulazu u De Vit Klintonov park i otvarala je konzervu „rejngolda”. Bila je sa još tri prijateljice, članice njene ulične bande. Jedna od njih, Viki Gonzales, imala je ravan brijač u zadnjem džepu „levisica”. Dženet je pijuckala pivo i posmatrala me dok sam ulazio u park sa Džonom. Obojica smo udarala loptama o zemlju.
„Hej!”, proderala se. „Dovucite se ovamo da vas vidim!”
„Šta ćemo sada?”, promrmljao je Džon.
„Samo se zabavljaju”, rekao sam. „Nemamo mi ništa s njima.”
„Nemamo mi vremena za ovo”, reče Džon.
„Ajde da vidimo šta žele”, rekoh.
„Ajde!”, rekla je Rivera. „Šta se vučete!”
„Ona je jedna ružna devojka”, primetio je Džon dok smo išli prema spomeniku. „Njena porodica mora da je uzimala ružne antibebi pilule.”
„Vi, kurčići, idete kroz park kao da je vaš”, reče Rivera, upirući u nas rukom u kojoj je držala pivo. „Šta, kog đavola, mislite da radite?”
„Hoćemo da se igramo loptom”, rekoh. „Mislim da tu nema problema.”
,,E tu grešiš”, reče Rivera. „To je jebeni glavni problem.” „Prosvetli nas, divoto”, reče Džon.
U stvari, znali smo u čemu je problem. Pre dve nedelje Majki je, jureći da odbrani Tomija, upao u uličnu tuču s Portorikancem po imenu Rapo, dečakom iz zapadne 60. ulice. Pobedio je u tuči i naterao Rapoa da ode iz Paklene kuhinje potpuno go. Nažalost, Rapo je bio rođak Dženet Rivere - i

ona nas je tražila zbog osvete.
Viki Gonzales je gurnula ruku u džep u kojem je nosila brijač. Druge dve su nameštale mesingane boksere na prste. Dženet Rivera bacila je svoju konzervu piva na busen trave iza sebe. Nijedna od njih nije izgledala raspoloženo. Ono što bi ih oraspoložilo bilo bi da Džona i mene ostave u takvom stanju u kakvom je Majki ostavio Riverinog rođaka - prebijenog, modrog i golog. Nijedan od nas nije bio željan da to doživi, što nam je ostavljalo samo jedan izbor, onaj koji bi bilo koji žilavi nesrećnik sa uličnim zdravim razumom iz Paklene kuhinje izabrao. Odlučili smo da bežimo.
„Kroz ogradu!”, doviknuo sam Džonu čim smo krenuli. „Prema poslastičarnici!”
„Ako nas uhvate, mrtvi smo”, reče Džon. „Ona rugoba 'oće da me ubije. Već vidim.”
„Sve su one ružne”, rekoh, gledajući preko ramena. “I što je još gore, sve su brze.”
Protrčali smo kroz okrugli otvor na ogradi prema 11. aveniji, pa preko gradilišnog nasipa od crvene gline napolje, pored garaže i bazena za vodu. Taman kad smo obilazili oko crnih šipki bazena, okliznuo sam se o gomilu peska i postrance pao na betonsku ivicu.
Džon je stao kada je video da sam pao.
„Diži se, Šekse”, požurivao me je. „Za petama su nam.”
„Ne mogu”, rekao sam. „Bolje da možeš”, reče Džon. Bol u mom boku je bio jak, udarac je bio oštar i nagao.
„Samo ti beži”, rekoh. „Idi po Putera i Mikija. Dovedi ih.”
„Ne mogu da te ostavim”, reče Džon.
„Vratićeš se za pet minuta”, rekao sam mnogo hrabrije nego što sam se osećao. „Šta mi mogu uraditi za pet minuta?”
Ostao sam na zemlji držeći se za bok, gledajući za Džonom, koji je trčao niz brda De Vit Klintonovog parka.
Nije me uhvatio strah od dobijanja batina. Uhvatio me je strah od dobijanja batina od ženske bande. Dok sam ležao tamo i posmatrao Riveru i njene drugarice kako mi se približavaju, zamišljao sam podsmevanja i poruge koje će mi upućivati i prijatelji i stranci, podjednako. Mnogo dečaka iz Paklene kuhinje odlazilo je kućama sa posekotinama i modricama koje su im napravile Rivera i članice njene grupe „Tornando”. Niko od njih to nikada nije priznao, pa ni ja nisam nameravao da budem prvi.
Dženet Rivera je stala iznad mene i osmehnula se otkrivši pri tom razređen niz polomljenih zuba.
„Znala sam da mali drkadžija kao što si ti neće moći da nam pobegne.”
„Niste me stigle”, rekao sam. „Zastao sam i sačekao da pristignete.” Rivera je otišla do Gonzalesove i uhvatila je za rame.

„Mrzim klovnove”, rekla je. „Oni nisu smešni, je l' znaš? Oni samo misle da su smešni.”
„Ono što su uradili Rapou takođe nije smešno”, rekla je Gonzalesova, otirući petu svoje patike o moju nogu. „Ali se kladim da su se smejali.”
„Daj 'vamo tvoj kaiš”, naredi Rivera. „Naučićemo ovog klovna da bude ozbiljan.”
U parku nije bilo nikoga osim jedne stare skitnice, koja je spavala na klupi ispod hrpe novina. Lice i ruke bili su mi prekriveni znojem, a moja desna noga grčevito se trzala od nervoze. Jedna pertla mi je bila razvezana i nisam mogao da dišem od bolova.
„Ovo je za Rapoa”, reče Rivera, kad je podigla kaiš iznad ramena.
„Razbi ga”, reče joj Gonzalesova. „Neka ga sve boli.”
Rivera me ošinu preko lica i vrata, bol me je naterao da zasuzim. Zatim me je, smanjivši luk zamaha, snažno udarala po grudima i stomaku. Grudi su mi ubrzo pocrvenele; pekle su me jače od bilo čega što sam do tada osetio; stalna bujica udaraca po mesu.
Rivera je zadala još jedan udarac i stala. ,,'Oćeš i ti malo?”, pitala je Gonzalesovu. „Nije on dovoljno muško da bih ga bičevala”, rekla je Gonzalesova, gledajući me sa osmehom. „Hvala ti”, promumlao sam.
Prvi kamen je pao pored Riverinog stopala. Drugi ju je pogodio u butinu. Gonzalesova je okrenula glavu i „popila” jedan u ruku. Dve devojke koje su me držale na zemlji pustile su me.
„Idemo”, reče jedna od njih. „Dosta je bilo.”
Pogledao sam pored Gonzalesove u ogradu iza prskalica i ugledao Majkla i Džona kako se penju preko ograde. Tomi je stajao iza ograde i bacao kamenje.
Gonzalesova je pogledala dole, u mene, očiju punih mržnje. Duboko je udahnula, nagnula se nad mene i ispljunula žvaku iznad mog desnog oka. Zakoračila je dva koraka unazad i dva puta me tako šutnula u prepone da je debela guma njenih patika oba puta ostavila otisak.
„Zasad, kretenu”, rekla je. „Srešćemo se opet.”
Majki i Džon su stigli do mene i podigli me držeći me ispod pazuha.
Polako sam hodao kroz park prema ogradi 52. ulice. Osećao sam da je unutrašnjost mojih grudi isto toliko povređena kao i spoljašnjost. Ali više od svega - bio sam ponižen.
„Neću da bilo ko sazna”, rekoh.
„Možda će biti u novinama sutra”, zlobno se osmehnuo Džon. „Ne dešava se baš svaki dan da nekog od ljudi Kralja Benija ispraše neke devojčice.”
„Bolje da su me ubile”, rekao sam.
,,U pravu si”, reče Tomi. „To je mnogo lakše objasniti.” „Ovo samo potvrđuje ono što smo oduvek znali”, izjavio je Majki. „Šta?”
„Ne možeš se tuči bezveze.”
„Čuo sam da uzimaju momke da imaju seks sa njima”, reče Džon. „Znaš, nateraju ih.”

„Sada mi je žao što smo došli”, rekao je Majki. „Možda bi konačno nešto povalio.”
„Mislim da ću se onesvestiti”, rekoh.
„Gadan seks je bolji nego nikakav”, reče Džon.
„Ako bilo ko pita, recite da je došla banda iz Invuda i nalupala me”, rekao sam.
„Koja banda?”, upita Tomi.
„Kuguari”, rekoh. „Oni su prilično opasni.”
,,A šta kažeš na bandu iz škole za slepe?”, pitao je Džon. „Mogao bi da kažeš da su naleteli na tebe na ulici. Nisi imao izbora. Morao si da se potučeš sa njima.”
„Bilo ih je osmorica, a ti sam”, reče Tomi. „Paluba je bila zakrčena.”
,,A imali su i pse”, dodade Džon. „Nisi imao šanse.”
„Ja samo znam da grofa Monte Krista nikada nije razbila devojčica”, izjavio je Majki.
„On je bio srećnik”, uzdahnuh. „On nije poznavao Dženet Riveru.”

Leto 1966.


12.

Moji drugovi i ja bili smo opsednuti sportom, kao i knjigama i filmovima. Pratili smo sve profesionalne sportove sa religioznim žarom i pubertetskom strašću osim golfa, koji je bio previše budalast da bi ga razmatrali, i osim tenisa, za koji smo mislili da se igra samo u Engleskoj.
Bili smo fanatični navijači Rendžersa iz Njujorka. Naš omiljeni igrač bio je Eri Ingerfild, hokejaš koji je često imao običaj da priča sa nama ispred svlačionice. Davao nam je svake godine nove štapove za hokej, koje smo mi koristili u uličnom hokeju, koji smo igrali na betonskoj podlozi srednje škole za štampare, Zgužvana konzerva ili rolna crne trake bile bi nam pak, nosili smo patike umesto klizaljki, a zid nam je služio kao mreža.
Voleli smo boks, nalazili smo gracioznost i izvesnu utešnost u divljaštvu ovog sporta. Džoj Arčer, takmičar u srednjoj kategoriji, bio je lokalni heroj pošto je pobeđivao u većini nastupa u Medison skver gardenu. Ali mi smo smatrali da je njegov stil spor i geguckav u poređenju s unutrašnjom snagom i brzinom Dika Tajgera, hrabrog ratnika iz Nigerije, koji je na kraju osvojio dve krune: u srednjoj i pero teškoj kategoriji. Kasnije je Tajger - umro je mnogo pre vremena - postao osiromašen čovek, koji je video kako se njegova zemlja pretvara u ratom opustošenu Bijafru i kako na njeno čelo dolaze novi lideri, koji su ukrali njegovo bogatstvo.
U jesen smo odlazili na šestodnevne biciklističke trke i slušali prenose italijanskih i irskih fudbalskih utakmica na tranzistoru. Malo smo marili za košarku Niksa i jedva smo podnosili fudbal Džajantsa, iako smo oba sporta pomamno igrali. Pratili smo trke konja, više po navici nego iz interesovanja. U Paklenoj kuhinji staza je bila sveto tlo i većina opklada bila je vezana za devet dnevnih trka bez obzira na to na koliko lokalnih staza su se one odigravale.
Ali sport koji smo najviše voleli bio je bejzbol.
Za vreme letnjih popodneva bacali smo bejzbol sličice u igri protiv druge dece sa ciljem da steknemo što više novih, dragocenih karata. Učili smo napamet statistike aktivnih i bivših igrača i bili smo sposobni da citiramo i one najbanalnije. Svaki dan smo pratili podvige naših omiljenih Jenkija iz Njujorka kao da su oni članovi naših porodica. Štrecali bismo se ako je Tom Tres imao loš dan na terenu, ako bi Klet Bojer počinio tešku grešku na trećoj bazi ili ako bi Al Dauning odustao od dugačke trke do cilja. Tri tima Jenkija iz tih godina stvarno nisu bili dobri, ali su ipak bili Jenkiji. Naši Jenkiji. Bili su luzeri, ali su se ponašali kao pobednici. Baš kao i mi. To je i bio razlog zašto smo ih svi toliko voleli.
Sedeli smo na prednjem stepeništu moje zgrade s kutijama od cipela prepunim bejzbol karata

kraj nogu. Bila je to poslednja nedelja avgusta 1966. i Jenkiji iz Njujorka bili su, prvi put u našim životima, poslednji tim na tabeli.
„Težak poraz”, rekao je Tomi, čitajući tabelu s rezultatima u Dejli njuzu. „Sada su nas čak i Indijansi potukli.”
„Uvek su tu Metsi”, reče Džon.
„Samo se debili porede s Metsima”, rekao je Tomi.
„Šta je Mentl uradio juče?”, upita Majki.
„Nije igrao”, odgovorio mu je Tomi.
„Povređen je”, rekoh. „Ponovo.”
„Sa kim igraju večeras?”, pitao je Majki.
„Sa Orijelsima”, reče Tomi. „Stotlmejerovo bacanje.”
„Oćemo ići?”, upitao je Majki.
„Kakva je svrha”, durio sam se.
„Dobićemo dobra mesta”, reče Majki.
„Možda će ih pocepati”, dodade Tomi. „Pobediti s dvadeset pet razlike. Vratiti se u trku.”
,A možda ćeš se ti sutra probuditi kao zgodan momak”, reče Džon.
„Niko čak neće ni da se menja za njih ove godine”, rekao sam, držeći punu šaku bejzbol karata Jenkija.
„Ja imam tri Frenka Robinsona i dva Baga Pauela”, izjavio je Džon, pregledajući kutiju od cipela. „Koga ti imaš?”
„Koga hoćeš?”, pitao je Tomi.
„Tomija Dejvisa”, rekao je Džon. „Pauel za Dejvisa - čisto.” „Imam ja Dejvisa”, rekoh ja.
„Menjaža?”, upita Džon.
„Ne znam baš da li za čisto”, rekoh. „Dejvis je dobar.” „Šta?”, rekao je Džon. „A Pauel je bogalj?” „Menjaj se”, reče Majki. „Za čisto?”, pitao sam.
„Izgleda kao dobra pogodba”, izjavio je Majki.
„Kako bi bilo da ubaciš i nekog bacača?”, pitao sam Džona. „Bilo kojeg. Nije važno.”
„Zašto?”, upita Džon.
„Daje ozbiljnost pogodbi”, rekoh.
„Zaboravi”, reče Džon. „Pauel za Dcjvisa. To je to.”
„Imam ja Baga Pauela”, upao je u reč Tomi. „Samo što je od prošle godine.”
„Nema veze”, rekoh.

„Sad ćeš sa njim da se menjaš?”, upita Džon.
„Samo ako mi da ono što tražim”, rekao sam. „Paula i bacača za Dejvisa.”
„Dijego Seđui”, reče Džon. „Daću ti Dijega Seđuija i Baga Pauela za Tomija Dejvisa.”
„To je tvoja najbolja ponuda?”, pitao sam.
„To je moja jedina ponuda”, rekao je Džon.
„Dogovoreno”, rekao sam i razmenio sličice s Džonom.
„Opet su te zajebali”, rekao je Majki Tomiju.
„Nisu”, zakikotao se Tomi. „Ja uopšte nemam Baga Pauela.”
„Lagao si?”, upita Džon.
„Blefirao sam”, reče Tomi.
„Zašto?”, pitao sam.
„Da bismo postigli dogovor, eto zašto”, objasnio je Tomi. „Inače bi se vas dvojica natezala čitavog dana.”
„Znaš, Putere, nisi ti baš tako glupav kao što izgledaš”, reče Majki.
„Nije”, dodade Džon, „ali je ružan kao što izgleda. Kao da se družimo sa onim tipom sa zvonima.”
„Kojim tipom sa zvonima?”, pitao je Tomi.
„Zvonarom Bogorodičine crkve”, rastumačio sam.
„Baš njim”, klimnu Džon.
„Ma, ajde”, reče Majki, „ostavite sličice i idemo da se kupamo.”
„Gde?”, upitah. „Na prskalici?” „Ne”, rekao je Majki. “U reci. Možemo uhvatiti gomilu jegulja ako budemo imali sreće.”
„Zašto je to sreća?”, pitao je Tomi.
„Zato što će nam gospodin Mengnon dati tri dolara za svaku jegulju koju mu donesemo u radnju”, rekao sam mu. „Živu ili mrtvu.”
„Šta će mu one?”, upita Džon.
„Jede ih”, rekoh.
,,E sisaj kurac!”
„Ne bih ga ni pipnuo”, rekao sam. „Ozbiljno?”, upita Džon.
„Prvo ih obari. Povadi sva govna iz njih. Onda ih skuva u sirćetu i ulju. Stavi puno začina.
Prilično je dobro.”
„Ti si jeo jegulju?”, pitao je Džon, gadljivo kriveći lice. „Svojom voljom? Mislim, a da neko

nije uperio pištolj u tebe?”
„Nije to ništa”, reče Majki. „Ispričaj im šta si jeo dan pre Uskrsa.”
„Jagnjeću glavu”, rekoh.
„Ne verujem ti”, izjavio je Tomi.
„Celu glavu?”, upita Džon.
„Sve sem očiju”, rekoh. „Njih dajemo baki.”
„O, Bože”, reče Džon. „Zašto to?”
„Pomeša ih sa uljem i vodom”, rekoh. „Moja mama kaže da to leči glavobolju.”
„Kao aspirin?”, pitao je Tomi. „Pa, recimo”, rekoh.
„Ti si kao jebeni pećinski čovek, Šekse”, reče Džon. ,,A šta je onaj cvet što voliš da jedeš?”, upita Tomi. „Koji cvet?”
„Onaj što ti ga je mama jednom pravila”, reče Tomi. „Sve sa lišćem.”
„Artičoke?”
„Aha, baš taj”, potvrdi Tomi.
„Nije to cvet, moronu”, rekoh.
„Meni je tako izgledao”, reče Tomi.
„Jagnjeća glava i cveće”, rekao je Džon. „Prava gozba.”
„Irci nemaju pojma o kuvanju”, rekao sam.
„Sa time se slažem”, reče Tomi.
„Daću ja tebi”, dreknuo je Džon i ščepao ga za jaja.
„Znate li kako Irci zovu obrok u sedam?”, pitao sam ih.
„Kako?”
„Šest konzervi i kuvani krompir”, rekoh, započinjući dozen, igru koja se igrala u Paklenoj kuhinji i u kojoj su uvrede na etničkoj osnovi raskalašno tekle.
„Znate li kako da uočite mladu na italijanskoj svadbi?”, pitao je Džon.
„Kako?”
„To je ona sa pletenicama ispod pazuha”, reče Džon. „Šta je za Irca predigra?”, nastavi Tomi, ustavši i krenuvši sa stepeništa. „Šta?”
„Pripremi se, Bridžit”, reče Tomi.
„Kol'ko treba Iraca da se zameni sijalica?”, pitao sam.
„Koliko?”

„Četiri”, rekoh. „Jedan da drži sijalicu i trojica da okreću merdevine.”
„Odoh ja na kupanje”, izjavi Majki.
„Idemo svi zajedno”, rekao sam i krenuo za njim u pravcu 12. avenije.
„Kako se zove kapetan italijanske podmornice?”, upita Džon na korak iza mene.
„Pile od mora”, odgovorih. „Koliko ih ima?”, pitao me je Majki. „Stotinjak”, rekoh.
„Kladim se da ih sve znaš”, reče mi Majki. „Skoro sve.”
,,I pričaćeš mi o njima celoga dana?” „Takav je plan”, rekao sam.
„Uopšte ne znam zašto se družim s vama”, reče Majki. „Jer si usamljen”, rekoh. „Jer si ružan”, reče Džon. „Jer nemaš druge drugove”, dodade Tomi. „Mora da je to”, rekao je Majki. „Je l’ mislite da je voda i suviše hladna za plivanje?”, pitao je Tomi.
„Voda je uvek hladna”, reče Džon. „To je kao da plivaš u santama leda.”
„Ne brine mene hladnoća”, rekao sam, „nego one druge stvari.”
„Sva ta govna što plutaju oko obala”, rekao je Džon. „Je l’ nekad pomislite čiji se to toalet sada ispira? „Ne”, reče Majki. „Ne pomislim.”
„I pacovi”, dodao je Tomi. „Jednom sam zaronio i video jednog ogromnog, gadnog gmaza kako ribari baš pored mene.” „Povraća mi se”, rekoh. „Baš dobro mesto za to”, reče Džon.
„Kakvi ste vi slabići”, izjavio je Majki, otpisujući nas trojicu zamahom ruke.
„O izvinjavam se, zaboravio sam”, reče Džon. „Ovaj ovde Tarzan to obožava. Oseća se kao muškarčina.”
„Ne obožavam”, rekao je Majki, „ali to je jedina voda koju imamo, a one kurve neće da pošalju pacove u Džerzi.”
„Miki je u pravu”, rekao sam. „Gde još možete da odete i nahvatate jegulja koliko hoćete?”
„I naći nekog štipka koji hoće da ih kupi”, dodade Džon.
„Zive ili mrtve”, reče Tomi.
„Šta ćemo uraditi s tolikim parama kad ih napravimo?”, upita Džon.
„Šta kažete na sladoled i bioskop?”, predloži Majki.
,,U Bejkonu?”, pitao je Tomi.
„Ne daje se ništa dobro”, rekao sam.
„Šta igra?”, upita Majki.
„Ne sećam se”, rekoh. „Neki francuski film.”
„Šta se daje u Levu?”, pitao je Tomi.
„Fon Rajanov ekspres”, rekoh. „Najbolji ratni film ikada snimljen.”

„Gledali smo ga četiri puta”, prostenjao je Džon. „Reč je o mnogo jegulja”, rekoh. „Možemo i na film i na kinesku klopu.”
„Šta ti je, Šekse?”, upita Majki. „Ne treba nam novac za bioskop.”
„Mene preskočite”, izjavio je Džon. „Zašto?”, pitao sam ga. „Moram da idem kući”, reče on.
„Problemi?”, pitao ga je Majki.
„Još ne”, rekao je, slegnuvši ramenima. „Ali će ih biti. Moja mama ima novog dečka, a on je željan da me dotera u red.” „Da li ti trebamo?”, pitao je Tomi.
„Ako mi vi budete trebali, biću u stvarnoj nevolji”, reče Džon.
„Nije to šala”, rekao je Majki, iznenada mračan i tih. „Ne možeš nikom verovati osim nama.”
„Znam”, odvratio je Džon, „ali mogu i sam da se nosim s ovim tipom.”
„Ajde onda da plivamo”, rekoh. „Posle toga možemo da otpratimo Džona kući.”
„Je l’ ti to odgovara?”, pitao je Majki Džona. „Odgovara mi”, uzvrati on.
Tomi i Džon krenuli su ispred; čitali su statistike na poleđini bejzbol karata dok su hodali. Majki i ja smo išli naporedo, sporijim hodom.
„Ti si stvarno ozbiljan u vezi sa svim tim?”, pitao sam ga. „To da možemo da verujemo samo jedan drugome.”
„Šta ti misliš?”, odvratio je on.
„Mislim da jesi”, rekao sam.
„Zašto onda pitaš?”
„Hteo sam da budem siguran.”
„Pa sada si siguran.”
„Šta je sa Džonijem i Puterom?”
„Šta sa njima?”
„Misliš da oni misle isto?”
„Mislim da svi to mislimo”, rekao je Majki.
„Misliš li da će uvek biti tako?”
„Tako je sada”, odgovorio mi je.
„Želeo bih da traje duže, a ne samo sada”, rekoh.
„Možda i hoće”, reče Majki. „Osim ako ti ne počneš da misliš kao Kralj Beni.”
„Niko ne misli kao Kralj Beni”, rekoh.
„Prijatelji su kao pozajmica”, imitirao je Majki jednoličan glas Kralja Benija. „Loše ideje.”
„On to kaže samo zato što su svi njegovi prijatelji pokušali da ga ubiju”, rekao sam.

„Pašće on jednog dana”, izjavio je Majki. “I taj koji će ga oboriti neće mu biti prijatelj.”
„Tu ti grešiš”, rekoh. „'Tipovi kao što je Kralj Beni nikada ne padaju.”
„Kako to?”
„Oni puštaju da drugi padnu umesto njih”, rekoh. „Onda oni ispadnu čisti.”
„Aha, ali mi nismo kao Kralj Beni”, reče Majki. „Mi ne ispadnemo uvek čisti. Jedan od nas bi mogao da padne. Zato treba da se držimo zajedno.”
„Hej, je l' jegulje grizu?”, pitao je Džon, približavajući se doku broj 82, piljeći u mračnu vodu, čiji su masni talasi udarali o dok.
„One sisaju”, odgovorih mu.
„Kao i tvoja mama”, reče Tomi.
„Samo što jegulje to rade besplatno”, dodade Džon. Majki je skinuo košulju i izuo patike.
„Ajde da se pokvasimo”, rekao je.
„Ko zadnji uđe, nosi jegulje”, viknuo sam, dok sam iz trka skakao u vodu.
„Ko prvi - ubija ih”, viknuo je Džon posle mene, skidajući veš. Puter je stajao na zarđalom sidrištu, go, telom okrenut ka suncu.
„Da li da pišam odavde ili da sačekam da uđem?”, pitao je Majkla.
„Podeli to sa ribama”, reče Majki. Protrčao je kraj Putera ramenom ga gurnuvši u vodu. „Ajde, Miki”, rekoh. „Imamo samo oko sat vremena do plime.”
Majk je zaronio unatraške i ostao ispod vode koliko god je mogao da zadrži dah, a zatim je iskrsnuo oko tri metra sa naše leve strane.
„Ima ih na tone, tamo dole”, reče. „Mogli bismo da zaradimo dosta para danas.”
„Ili nas mogu žive pojesti rečni pacovi”, dodade Tomi.
„To je još uvek bolje od odlaska na utakmicu Jenkija”, reče Džon.
Sećam se ovoga kao savršenog poslepodneva. Ostatak dana proveli smo u vodi jureći za malim jatima jegulja, izbegavajući napade pacova; zvuk naše cike i smeha odzvanjao je o čelične senke napuštenog doka.
Živote u porodici strogo smo odvajali od života na ulici.
Svaki od nas znao je za probleme koji postoje iza naših vrata, ali smo i shvatali da te situacije ne mogu biti poboljšane razgovorom. Nikada nismo imali potrebe da ugovaramo termine za igranje ili da prespavamo jedan kod drugog. Naši roditelji se nikada nisu družili ili bar pokušavali da uspostave prijateljstvo.
„Naši stanovi su bili ratne zone”, objasnio je jednom Majki. „Ali to je bio rat koji smo bolje

vodili samostalno. Znali smo šta se dešava, videli smo posekotine, modrice. Guli smo šta se pričalo. Mi smo jednostavno odlučili da to zadržimo za sebe. Kuća je bila jedino mesto gde jedan drugom nismo mogli da pomognemo. Ništa što bismo mi i mogli da uradimo - ne bi ništa promenilo. Tako smo odlučili da to ignorišemo, nismo ga ni pominjali, osim povremeno vi šali ili kao komentar. Na izvestan način, naši problemi su nas učinili bližim.”
Nisu postojali nikakvi „Mladi skauti” u Paklenoj kuhinji, ali je postojao centar „Policijske atletske lige” na Desetoj aveniji, koji smo mogli da koristimo besplatno. Tamo smo moji drugovi i ja boksovali i šutirali raznorazne vreće i posmatrali starije dečake kako sparinguju i preskaču konopac, pripremajući se za meč od tri runde na turniru „Zlatne rukavice”, koji je sponzorisao „Dejli njuz”.
Kuglali smo se u kuglanama na 8. aveniji i u 54. ulici jednom nedeljno, a te partije je plaćala parohija Sveto srce. Učestvovali smo i na turnirima hokeja na travi koje je organizovalo Udruženje De Vit Klintonovog parka. Bacali smo kocke ispred prodavnice Debelog Manča za deset centi i novčiće protiv svih pridošlica. Sve te aktivnosti odigravale su se sa znanjem i saglasnošću naših roditelja. U suštini, nama je još pre rođenja bilo dato zeleno svetlo da se bavimo većinom stvari koje smo želeli. Sve što se od nas zahtevalo bilo je da se klonimo nevolja i da učešće naših roditelja u svemu tome svedemo na minimum.
Nije postojao policijski ćas na koji bi trebalo paziti, ali nije bilo ni opasnosti da će nas neki stranac kidnapovati s ulica Paklene kuhinje ili da će nas slučajno upucati neki ubica u prolazu. Naši roditelji su znali da ćemo, dokle god ostanemo u granicama Paklene kuhinje, biti sigurni od bilo kakvih rana osim uličnih tuča i sportskih povreda.
Svuda su bile oči. Paklena kuhinja je bila Mejberi sa plahovitom naravi. Kraj je bio takav kao da smo imali jednu gigantsku dadilju. Jednu ogromnu i veoma zlobnu dadilju.
Ono malo druženja koje je postojalo između odraslih i dece odvijalo se po kafanama i restoranima, kojih je bilo mnogo u kraju. Ljudi iz istočne Evrope i njihove porodice okupljali su se po restoranima, dok su Irci mnogo češće posećivali kafane. Italijani i Portorikanci lutali su od jednih do drugih.
U ranoj istoriji Paklene kuhinje, restorani i mlečni restorani bili su poredani duž 11. i 12. avenije, a njihovi separei bili su puni lučkih radnika, svežih posle četvorodnevnih smena, mornara IM obali, parova na prvom sastanku, majki s glasnom klinčadijom. Jedan takav restoran - koji se zvao
„Kuhinja'' i koji je držala nemačka porodica koja se preživala Hejl - dobio je čast da da ime celom kraju.
Kafane su u početku pripadale bandama i u većini porodica su smatrali da ih ne treba posećivati. Kako su bande nestajale, kalane su se pretvarale u ono šta su većini i bile u njihovim starim domovinama - u mesta za sastajanje, razmenjivanje priča, zaboravljanje nagomilanih dugova, deljenje smeha i, iznad svega, za pijenje. Nije bio neuobičajen prizor da po ulasku u neku kafanu u Paklenoj kuhinji vidite da je ona pretrpana porodicama koje piju, koje se smeju, koje pevaju stare pesme i koje se sećaju prijatelja i rođaka sa dalekih obala.
Kultura pića bila je podeljena prema etničkim grupama: žestoki viski za Irce, domaće vino za Italijane, hladno pivo za Portorikance.

Droge još nisu bile deo našeg sveta.
Koliko god su naši roditelji imali razumevanja za piće, toliko nisu imali strpljenja za droge i potpuno su se oslanjali na Kralja Benija, najveće oči i uši Paklene kuhinje, da će ili držati izvan kraja.
Kralj Beni je koristio diplomatiju kada je mogao, silu kada je to bilo neophodno. On je zarađivao na staromodnim banditskim poslovima - klađenju, zelenaštvu, kradi kamiona, crnoj berzi i prostituciji. Ove zločine policija je mirno opraštala, odobrovoljena nedeljnim isplatama i podržana od strane komšiluka zavisnog od nelegalnih radnji. Kralj Beni je vladao čvrstom rukom i ubilačkim namerama protiv bilo kakve pretnje njegovoj vladavini. Mnogo ljudi je pokušalo da preuzme njegove poslove u vreme njegove vladavine i mnogi od njih su umrli.
Činio je usluge onima koji su mu se dopadali, a ignorisao je molbe finansijske prirode onih koje je smatrao nepodobnima. Saslušao bi ljude koji su imali probleme i ponudio bi mišljenje kako bi ti problemi mogli biti rešeni. On je bio otac ispovednik bez savesti. Njegove odluke nikada nisu bile brze i uvek su bile konačne. Njegove reči su u Paklenoj kuhinji bile poštovane kao zakon.
Bio je to jedini zakon koji nikada nije bio prekršen.
Kralj Beni je mešao karte. Velika šolja espresa stajala je sa njegove leve strane, žaluzine na prozoru bile su zatvorene i lice mu je bilo zaštićeno od sunca. Sedeo sam preko puta njega, grudima oslonjen na mali okrugli stočić, prekrštenih ruku, s flašom „seven apa” kraj mene, i čekao da počne partija. Imao sam jedanaest godina.
„Siguran si da hoćeš da igraš sa mnom?”, pitao me je Kralj Beni.
„Zašto da ne?” „Ja varam.”
„Ja takođe”, rekao sam.
„Dobro”, rekao je i podelio karte.
Igrali smo sette bello, italijanski blekdžek3, a ulozi su bili mali peni za pobedu, pet centi za polaganje dve karte. Bili smo nasred kluba Kralja Benija, tri prazna stola su se nalazila oko nas, a vrata iza nas bila su zaključana. Bele grudvice prašine, dovoljno velike da bi se primetile, kovitlale su se prema sijalici koja je visila iznad nas. Sa džuboksa je dopirala Sinatrina pesma „Velika očekivanja”.
„Gladan?”, pitao me je Kralj Beni, bacivši mi dve karte.
„Nisam”, rekao sam. „Hvala.”
„Jesi li siguran?”
„Siguran sam”, odgovorio sam.
„Pa, šta igraš?”, upita on, klimnuvši glavom u pravcu mojih karata.
„Još jednu.”
Kralj Beni mi dobaci kartu sa vrha špila, sve vreme me gledajući.

„Gotov si”, rekao je. „Dugovaćeš mi peni.” „Duplo ili ništa”, rekoh mu.
„Prevarantske fore”, rekao je, deleći nove karte i otpivši gutljaj kafe.
Izgubio sam prvih deset deljenja. Kralj Beni je uzimao penije i slagao ih u stubić pored svoje šolje. Držao je špil u desnoj ruci, a karte je delio jednim prstom, neprekidno gledajući u mene, a ne u sto. Mešao je karte pre svakog drugog deljenja i ignorisao je zvonjavu telefona.
„Uvek završite sa šest karata”, rekao sam. „Kako to?”
„Sreća”, reče on.
„Ima li pereca?”, upitah.
„Iza bara”, odgovorio je. „Posluži se.”
„Želite li vi nešto?”
„Koliko je sati?”, pitao me je.
„Petnaest do pet”, rekao sam pogledavši u „Timeksov” ručni sat, koji sam dobio od njega na poklon. „Prerano”, reče.
Kralj Beni nikada nije jeo pre sedam i spavao je samo dva Kata. Uvek je u džepovima pantalona imao hiljadu dolara, u apoenima od dvadeset i deset dolara, nikada nije nosio pištolj, a pričalo se da ima brata koji je u zatvoru na odsluženju doživotne kazne po optužbi za dva ubistva.
Vratio sam se za sto noseći kesu slanih pereca. Otpio je malo kafe, promešao karte i zavalio se u stolici.
„Čujem da imaš problema kod kuće”, rekao je, vraćajući šolju na sto.
„Nije to ništa.”
„Da je ništa”, rekao je, „ja za to ne bih ni čuo.” „Moj tata duguje novac”, priznadoh mu. „Kome ovaj put?”
„Grcima”, rekoh. „Šest meseci kasni s otplatom.” „Koliko?”
„Tri hiljade”, rekao sam. „Toliko je bilo juče. Raste svakog dana.”
„Aha”, reče Kralj Beni. „Raste.”
„Grci su poslali dva tipa prošle noći”, rekoh. „Malo su ga plašili.”
„Pa je l' upalilo?”
„Bio uplašen ili ne”, rekao sam, „on nema novac i ne može ni od koga da ga pozajmi.”
„Ne”, reče Kralj Beni. „Ne može.”
„Sada se krije”, nastavih. „Dok se sve ne slegne ili dok ne dobije veliki zgoditak.”
„Tipovi kao što je tvoj otac nikada ne dobiju veliki zgoditak”, reče Kralj Beni. „Oni samo održavaju poslove tipova kao što sam ja.”
„Da li će ga oni ubiti?”

„Neće”, rekao je. „Samo što će on poželeti da jesu.” „Imam šezdeset dolara ušteđevine”, rekao sam. „Mama može da nabavi još četrdeset. To bi trebalo da nešto znači.” „Zaboravi”, reče Kralj Beni.
„Ne mogu da zaboravim”, rekoh. „On mi je otac.” Kralj Beni je odmahnuo glavom. „Dug je izmiren.” „Ko ga je izmirio?!”
„Ti. Jutros. Grk je uzeo koverat s tri hiljade dolara i pismom od tebe. On i tvoj otac su kvit.” Nisam pokazao nikakvo osećanje. To nije bilo dozvoljeno. Sve što sam rekao bilo je:
„Ne mogu odmah da vam otplatim dug.”
„Ne moraš uopšte da mi otplatiš dug”, rekao mi je.
„Zašto ste to uradili?”, želeo sam da znam. „Nikada vam se nije dopadao moj otac.”
,,I dalje mi se ne dopada”, rekao je Kralj Beni. „Da li će on biti živ ili mrtav - potpuno mi je svejedno.”
Otpio sam iz flaše „seven apa”.
„Hvala”, rekao sam. „Mnogo vam hvala.”
„Uvek se čuvaj ljudi kao što je tvoj otac”, reče Kralj Beni. „Oni uvek krenu lošim putem. I nikada ne propadnu sami.”
„On se trudi”, rekao sam. „Njega samo to uhvati.”
„Postoje drugi načini”, rekao je. „Bolji načini. Treba da to znaš kada kreneš odavde.”
„On hoće da zaradi pare”, rekoh. „Isto kao i svi ovde.”
„Hoće do para na lak način”, reče Kralj Beni. „Svako od njih. A znaš šta?”
„Šta?”
„To ne postoji”, rekao je on.
„Zna li moj tata?”, pitao sam. „Za otplatu?”
„Još ne zna.”
„Smem li da mu kažem?”
„Čim ga budeš video”, rekao je.
Prostorija je postajala mračna, senke su se produžavale u ranoj večeri. Šolja kafe je bila prazna, a moj sok topao. Iz džuboksa više nije dopirao Sinatra, nego pesma Benija Gudmana „Ne taj put”. U ćošku je, uprkos vrelini koja je vladala napolju, cvrčao stari radijator na paru.
„On je u podrumskom stanu u 47. ulici”, rekao je Kralj Beni. „U blizini 9. avenije.”
„Znam.”
„Nije sam”, dodade on. „Znam i to”, rekoh.
„Hoćeš li da nešto večeraš pre nego što kreneš?”, pitao me je. „Šta će biti?”

„Pasta i puževi”, reče Kralj Beni. „Ipak neću”, rekao sam. „To je dobro za tebe”, reče Kralj Beni. „Treba da krenem.”
„Još nešto”, rekao je Kralj Beni, ,,pre nego što kreneš.” „Šta?”
„Ovaj posao sa Grkom”, reče Kralj Beni, „ostaje između tebe i mene.”
„Pitaće me odakle mi novac.” „Laži”, reče Kralj Beni. „Ne mogu”, rekoh mu. „On laže tebe.”
Kralj Beni je odgurnuo stolicu i ustao obema rukama držeći šoljicu.
„Sve vreme.” „To je drugo.” „Zašto?”
Krenuo je prema baru, potpuno bezizražajnog lica. „On je moj otac”, rekao sam. „Misliš da mu je to bitno?” „Nije važno”, rekao sam. „Meni je bitno.” Kralj Beni je klimnuo glavom, okrenuo se i, vukući desnu nogu po podu, ušao iza bara.
„Vidimo se sutra”, rekao je ravnim glasom. „Samo ako ja delim”, rekoh.
„Seći ćemo za deljenje”, rekao je, perući šolju u lavabou ispod pulta.
„Pobedićete u sečenju”, rekao sam. „Uvek pobedite.” „Ne možeš verovati lopovu”, rekao je, brišući ruke. „Ni lažovu.”
,,A šta ste vi od to dvoje?”
„Oboje”, izjavio je Kralj Beni.
Presavio je peškir za ruke napola i spustio ga na bar. Onda je otišao do malih drvenih vrata na kraju hodnika, okrenuo kvaku i ušao u kuhinju zatvorivši tiho vrata za sobom.




Zima 1966.

13.

U piceriji nije bilo nikoga osim nas četvorice za poslednjim stolom i Glupog Džeja, koji je za pultom sipao crni biber na svoje parče pice. Mimi je nadzirao i peć i kasu, a njegova bela majica i njegove radne pantalone bili su crveni od sosa.
„Ja ću još jedno parče”, izjavio sam, brišući usta salvetom.
„I ja”, rekao je Džon.
„Donesi mi sok”, reče Tomi. „Od pomorandžc. S puno leda.”
„Izgubio si noge u ratu?”, pitao sam ga.
„A nemam više ni para”, reče on.
„Želiš li ti nešto?”, upitah Majkla.
„Pola Tomijevog soka”, odgovorio je.
Džon i ja smo otišli do pulta i stali pored Glupog Džeja. On je imao četrnaest godina, pošteno lice i spreman osmeh. Uvek je bio lepo obučen i prijateljski raspoložen prema svima iz kraja.
Govorio je sporo i kroz teške fraze probijao se mucajući, uglađeno se ponašao i imao je oči crne poput maslina.
Džej je bio usvojen, uzet iz sirotišta sa zapadne strane, od strane jednog Irskog para bez dece. Išao je u specijalnu školu na Devetoj aveniji i zarađivao džeparac perući kola za Kralja Benija. Bio je stidljiv u društvu devojčica, voleo je picu sa puno sira, jeftine horor filmove i ulični bejzbol. Svaki put za Noć veštica išao je ulicama obučen kao Studži Vilja iz filma „Dik Trejsi”.
,,Š'a ima, Džo?”, pitao ga je Džon.
„Dobro...'', promuca Džej. „Dobro... sam.”
„Da li želiš nešto?”, pitao sam ga. „Džon plaća.”
„Odakle ti to?”, zgranu se Džon.
„Ne”, reče Džej. „Hvala.”
Dok je Džon naručivao, ja sam pitao Džeja kako mu je u školi.
„Sviđa mi se”, rekao je Džej.

„Je l' ja stvarno plaćam ovo?”, pitao me je Džon, gledajući kako Mirni vadi picu iz peći. „Imaš li para?”
„Pozivam se na 5. amandman”, reče Džon.
„Ja ću platiti sutra”, rekao sam, uzimajući slanik i sos.
„Zakuni se”, rekao je Džon i, gurnuvši ruku u džep farmerka, izvadio dve zgužvane novčanice.
„Kunem se”, rekao sam, uzeo svoju picu i sok i krenuo ka stolu.
„Dohvati mi kusur”, reče Džon Džeju i tapnu ga po ramenu uzimajući drugo parče.
„Smem li da ga zadržim?”, upita Džej.
„Kazni se”, reče Džej.
Džej je jeo drugo parče pice kada je jedan krupan čovek ušao.
Stao je za pult, sa rukama u džepovima, i naručio veliku „kolu”. Gledao je Džeja kako posipa svoju picu biberom.
„To ti i nije baš pametno”, reče čovek, otpivši gutljaj soka. „Imaće odvratan ukus.”
„Ja volim biber”, rekao je Džej i istresao još bibera na testo. „Mnogo volim biber.”
„Stavio si ga dovoljno”, rekao je čovek i posegnuo ka bibernjači.
„Ne!”, reče Džej, povlačeći se i još uvek držeći u ruci bibernjaču. „Moja pica.”
„Daj ovamo biber, ti glupi retardu”, rekao je čovek i stezao Džeja za ruku sve dok ovaj nije pustio bibernjaču.
„Moja pica!”, povikao je Džej glasom koji je drhtao od napora, dok su mu očni kapci treperili kao šalukatre. „Moja pica!”
„Eno ti jebene pice”, reče čovek, pokazujući na pult. „Niko ti je nije ni pipnuo.”
„Hoću bibera!”, reče Džej zadihano, dok su mu ruke opušteno visile. „Hoću bibera!” Krupni čovek se osmehnuo.
Pogledao je u Mirnija, koji je sleđen stajao za pultom, i namignuo mu. Odvrnuo je poklopac bibernjače. „Želiš li bibera, glupane?”, upita.
Džej je zurio u krupnog čoveka drhteći celim telom, očiju punih suza.
„Evo”, reče čovek istresajući sav biber iz bibernjače na Džejevu picu. „Evo ti jebenog bibera.” Džej je počeo da plače i da se udara šakama po bokovima, a duboki jecaji cepali su mu grudi.
„Šta sada nije u redu, debilu?”, pitao je čovek. Džej mu nije odgovorio. Suze su lile niz njegove obraze i preko usta, a bale su mu curile iz nosa.
„Odlazi”, reče krupni čovek. „Od vas, jebenih debila, stomak mi se prevrće.” Džej se nije ni mrdnuo.

„Marš”, nastavi čovek, “pre nego što ubijem boga u tebi, pa ćeš stvarno imati zašto da plačeš.”
Majki je prošao pored Džeja, prišao pultu i stao odmah do krupnog čoveka. Uzeo je slanik, odvrnuo poklopac i istresao ceo njegov sadržaj u čovekov sok.
„Sada možete da odete”, rekao mu je Majki, mešajući sok prstom. „Vi i Džo ste kvit.”
„Drčna mala bitanga”, reče čovek. „Je l' u to gledam?”
„Kurac sa ustima”, odvrati Majki. ,Je l' u to gledam?”
Tomi je obgrlio Džeja i sklonio ga od pulta. Džon je stajao iza siledžije s rukama u džepovima.
Ja sam bio preko puta i prekrštenih ruku čekao njegov sledeći potez.
„Četiri drčne male bitange”, reče krupni čovek. ,,I plačljivi debil.”
„To smo mi”, reče Majki.
Krupni čovek je zamahnuo rukom i ošamario Majkla preko lica. Samar je ostavio crvene tragove prstiju na njegovim obrazima i glasan odjek, od kojeg smo se ohladili.
Majki je zurio u čoveka i smeškao se.
„Prvi udarac bi uvek trebalo da ti bude najbolji”, rekao je Majki. ,,A najbolji ti je nikakav.”
„Pokazaću ti ja najbolji, bitango”, izjavio je krupni čovek, ustajući i uzimajući zalet za nov udarac. „Tvoji jebeni zubi će biti svuda po podu.”
Majki se pognuo i udario ga telom u stomak. Tomi i Džon su skočili na njega sa leđa i počeli da ga vuku za kosu i vrat. Ja sam zgrabio parče pice, sa svim onim biberom na njemu, i utrljao ga u čovekove oči.
„Nosite ga napolje!”, vikao je Mirni.
Džon ga je ujeo za uvo; zagrizao ga je toliko jako da je prokrvarilo. Tomi ga je bubao u bubrege.
Ja sam uzeo bibernjaču sa crvenim biberom i nabio mu je u lice.
„Oči!”, reče krupni čovek, pokušavajući da nas strese sa sebe. „Moje jebene oči!”
Majki je zgrabio visoku stolicu, koja je stajala za pultom, i počeo njome da ga udara po cevanicama. Džon je udarao njegovom glavom po ivici ulaznih vrata držeći ga za kosu. Ja sam ga udarao bibernjačom sa crvenim biberom po licu sve dok se ona nije slomila o njegovu nosnu kost. Krv pomešana sa krhotinama stakla oblila je njegovo lice.
Čovek je, dok je od bola padao na kolena, pokušao jednom rukom da se uhvati za pult.
„Nikada više nemoj da dođeš ovamo”, rekao je Majki, šutirajući ga. „Jesi li čuo? Nikada!”
Mirni je dojurio iza pulta i, zgrabivši Majkla oko struka, počeo da ga odvlači.
„Ne želiš da ga ubiješ”, rekao mu je.
„Ne budi tako siguran”, reče Majki.
Naši životi su se vrteli oko naše sopstvene zaštite i zaštite naše teritorije. Izolovani krug koji je činio život u Paklenoj kuhinji sužavao se kako smo odrastali. Stranci, koji nikada nisu bili

dobrodošli, sada su posmatrani kao uljezi koji su izvor problema. Moji drugovi i ja više nismo mogli da dozvolimo sebi da se neko drugi tuče za nas.
Na nas je došao red da stanemo na crtu, a poveo nas je, kao i uvek, Majki.
Događaji u svetu izvan kraja malo su nam značili. U društvu koje se menjalo iz sata u sat, mi smo se usredsredili na ono stalno u našem malom, kontrolisanom svemiru.
Bile su to šezdesete godine i mi smo svake noći sa skepticizmom posmatrali različite slike na našim televizorima; nikada nismo verovali učesnicima i uvek smo sumnjali na prevaru. To je bio način na koji smo mi vaspitavani da posmatramo svet. Život je, kako nam je rečeno, uvek značio paziti se broja jedan, a broj jedan nije gubio vreme izvan našeg kraja.
Na televiziji smo videli mlađe demonstrante koji su govorili o tome kako će promeniti naše živote i kako će popraviti svet. Ali mi smo znali da njima nije stalo do ljudi kao što smo mi. Dok su oni uzvikivali svoje parole, moji drugovi i ja odlazili smo na pogrebne mise mladića iz Paklene kuhinje čija su tela stizala u vrećama iz Vijetnama. Taj rat nikada nije okrznuo one ljute mlade ljude koje smo gledali na televiziji - zaštićene novcem i položajem više srednje klase. Oni su bili izvan svega, a derali su se na rat u kojem se nikada neće boriti. Za mene i moje prijatelje, oni su izvodili najstariju prevaru na svetu i izvodili su je skoro savršeno.
Pitanje građanskih prava postalo je glavno pitanje, ali je ono na našim ulicama bilo besmislena tema. Tamo su bande različitog etničkog porekla i boje kože još uvek svake nedelje zapodevale čarke. Dok je vojska feministkinja, koja je sve više rasla, marširala državom zahtevajući jednakost, naše majke su još kuvale i brinule se o muškarcima koji su ih zlostavljali, i psihički i fizički.
Poginuli su studenti u studentskom gradu Državnog univerziteta „Kent” u Ohaju. Martin Luter King i senator Robert F. Kenedi su ubijeni. Guverner Džordž Valas upucan je u kičmu.
Celi delovi američkih gradova samo što nisu spaljeni do temelja. Leto ljubavi je bilo spremno da procveta.
Droge su se proširile izvan kruga džankija.
Cela zemlja je bila tempirana bomba koja je brzo otkucavala, spremna da eksplodira.
Za mene i moje drugove ovi događaji nisu imali nikakav značaj. Mogli su se isto tako odigravati i u nekoj drugoj državi, u drugom veku. Ljubavni zov nove generacije, one generacije čiji je zadatak bio da izgradi mir, ljubav i harmoniju, jednostavno je prošao pored nas.
Naša pažnja je bila usmerena na nešto drugo.
One nedelje kada su ubijeni studenti sa „Kenta” Tomijev otac je uboden u grudi u zatvoru
„Atika” i bio je na respiratoru naredna tri meseca.
Majklova majka je u toku leta umrla od raka, a ujak Kerol Martinez ubijen je ispred bara na Jedanaestoj aveniji.
Dok su se hiljade besnih antiratnih demonstranata probijale do Vašingtona, mi smo sa ocem Bobijem sedeli na trećem spratu bolničkog odeljenja i molili se da se Džon oporavi od probušenog pluća, poklona dobijenog od jednog majčinog previše revnosnog momka. Tip je previše popio, a

Džon je rekao o tome više nego što bi trebalo, pa je kao posledicu dobio surove batine. Pri tome je imao i napad astme, tako da se može smatrati srećnikom što je uspeo da preživi noć.
Jedna od prvih lekcija koja se nauči u Paklenoj kuhinji jeste ta da je u životu smrt jedina stvar koja dolazi lako.

***

Gubili smo sa sedam prema pet u poslednjoj utakmici uličnog bejzbola od Hektora Garsije i tri njegova druga, jednog poslepodneva na izmaku zime.
Tomi je bio na terenu, sa drškom od metle u rukama, suočen sa mršavim Portorikancem, koji je imao ožiljak na licu i opak izbačaj lopte. Bili smo nasred 50. ulice, okrenuti prema dokovima; linije faula bile su iscrtane žutom kredom s leve strane, dok su sa naše desne strane pijanice prevrtale po ukradenom kamionu.
Stajao sam na oko metar iza Tomija, opkoračivši odvodni kanal i jedući ring-ding, u ulozi hvatača Portorikančevog bacanja. Majki i Džon sedeli su na haubi crnog „ševroleta”, koji je pripadao Debelom Manču, i čekali su svoj red za udaranje lopte.
„Treba nam udarac”, rekao sam Tomiju.
„Hvala ti, Kejsi Stegnelu”, reče Tomi i pijunu preko odvoda.
„Pogledaj samo kakav luk pravi ta lopta”, reče Džon, gledajući kako bačena lopta proleće pored Tomija, koji još nije ni zamahnuo. „Odličan je.”
„A možda smo mi loši”, primetio je Majki.
„Nije on tako dobar”, rekao sam to namerno glasno da me i bacač čuje. „On samo zbog nas izgleda kao Sendi Kufaks.”
„Zbog vas, šupaka, svako izgleda kao Sendi Kufaks”, odvrati mi Portorikanac, široko se osmehujući, držeći loptu i brišući lice nadlakticom.
„Još jedan obožavalac”, reče Džon, namigujući bacaču. „Stičemo ih na sve strane.”
Tomi zamahnu na treće bacanje i posla loptu visoko, tačno na sredinu ulice. Hektor, koji je igrao toliko duboko da je morao da izbegava ulični saobraćaj, koraknu dva koraka unazad i uhvati loptu. Tomi mi dobaci metlu i ode do kola Debelog Manča, pognute glave, ruku prekrštenih na grudima.
„Samo nekoliko centimetara dalje i to bi bio pogodak”, reče Tomi.
„Još nekoliko centimetara i Hektora bi pregazio kamion”, tekao je Majki.
„Ako vi govnari sada hoćete da odustanete, možete”, reče nam bacač, još uvek se klibereći.
„Kako se kaže popuši mi na španskom?”, upita ga Džon.
„Ajde, Šekse”, reče Majki, dok sam ja zauzimao mesto za udaranje, „spucaj mu je u usta.”
„Zamahni palicom, luzeru”, rekao mi je bacač. „Prijala bi mi promaja.”

„Nagutaj mi se kare, mršava propalice!”, viknuo je Debeli Mančo, leđima oslonjen na izlog radnje, držeći kutiju „rejngold” piva uvijenu u papir. „Neće neka ženica pobediti moje dečke.”
„Jesi li ti navijačica?”, odvratio mu je bacač. ,,'Di su ti pufnice?”
„Izvlačićeš ti njih iz svog dupeta”, reče Debeli Mančo, „ako ne baciš tu jebenu loptu.” Zamahnuo sam i promašio prvo bacanje. Lopta je otišla udesno, dole, pa dalje.
„Sačekaj ga, Šekse”, rekao je Majki. „Možeš da pogodiš. Samo sačekaj da je izbaci.” Posmatrao sam ga naredna dva bacanja, nijednom ne zamahnuvši.
„Gluperdo, 'oćeš ti uopšte zamahnuti?”, upita bacač. „Ili jednostavno voliš da gledaš kako bacam loptu?”
„Samo polako, Šekse”, reče Majki. „Kreni kada ti hoćeš.”
Propustio sam još jedno bacanje; ostavio sam dršku od metle kraj nogu dok sam brisao šake o farmerice. Grupica starijih ljudi stajala je ispred radnje Debelog Manča, konzerve piva bile su im kraj nogu, upaljene cigare u ustima, a jakne zakopčane zbog vetra.
„Sledeća je ona prava, Šekse”, rekao je Majki.
„Otkud znaš?”, upitah.
„Neće više da baca u prazno”, reče Majki. „Vidi kako je popizdeo. Baciće jednu sporu i nisku da bi je ti pogodio. Misli da će je neko uhvatiti.”
„Možda je u pravu”, rekoh.
Ali nije bio. Udario sam je rako jako da je odletela preko glave bacača, a posle dva odskoka zgrabio ju je neki momak s obrijanom glavom.
„Laki poeni, kreteni!”, vikao je Džon, tapšući i udarajući stopalima po kolima Debelog Manča.
„Ako šutneš ta kola još jednom, drkadžijo”, rekao mu je Debeli Mančo, „iščupaću ti noge zubima.”
„Iščupaj ovo zubima”, odvrati mu Džon, držeći se za prepone.
„Nije dovoljno velik ni da muvi napravi hladovinu”, reče Debeli Mančo, otpivši veliki gutljaj piva iz svoje konzerve.
Džon je zgrabio dršku od metle i zauzeo mesto, spreman da udari. Ukopao je stopala i namestio se držeći dršku od metle iznad desnog uva. Prva lopta je došla nisko, jako i brzo u drugi kraj ugla. Džon je zamahnuo i tako je zakačio da je prošišala pored bacača za dlaku.
„Pobediće te, netalentovana bitango!”, urlao je Debeli Mančo na bacača.
„Samo se poigravam s njima, Debeli”, rekao je bacač. „Samo to.”
„Popuši mi”, odvrati Debeli Mančo, otvarajući novu konzervu piva.
„Tvoj je”, rekao sam Majklu, predavši mu zamotani deo drške od mede. „Vreme je da osvetlamo obraz Debelom Manču.”

Najbolji način da pobediš u uličnom bejzbolu jeste taj da udariš loptu jako i da je uputiš daleko. Nije postojalo trčanje, a uđaraču su bila dozvoljena tri zamaha za udarac. Nismo optrčavali baze jer je ulica ionako bila pretrpana. Dužinu kojom će lopta leteti određivala je vrsta udarca. Sve što je prešlo preko jednog odvoda računalo se kao jedan poen, preko dva odvoda kao dva poena, preko U linije kao tri poena, a kao houm ran ako bi lopta odletela na Dvanaestu aveniju. Majki je bio jedini u našem timu koji je ikada postigao houm ran.
Majki je udario drškom od mede o ivicu odvoda i tri puta zamahnuo za zagrevanje. Savio je kolena i postavio dršku u nivou očiju; piljio je u bacača, koji se više nije cerio.
„Tebe sam čekao”, rekao je bacač Majklu, trljajući loptom o bok.
„Baš dobro jer sam stigao”, uzvratio mu je Majki.
„Napred, Dejvi!”, doviknula je devojka u invalidskim kolicima bacaču. „Izbaci ovog glupandera. Nije on ništa.”
Majki se okrenuo ulevo i pogledao u devojku. Njena crna kosa bila je začešljana u punđu, lice joj je bilo smeđe i glatko, a ruke je držala opuštene uz telo. Niska, debela, starija žena stajala je iza nje, laktovima oslonjena na ručke kolica, sa cigaretom bez filtera u ustima. Devojka je žvakala žvaku. Obe noge su joj bile odsečene do kolena, patrljke su delimično prikrivale kratke pantalone.
„Ko je to?”, upita Majki.
„Njegova sestra”, rekao sam, klimnuvši prema Portorikancu. „Ona baba mu je mama.”
„Hajmo, Miki!”, viknuo je Džon. „Zabij mu je tačno u dupe!” „Šta joj se desilo?”, pitao je Majki.
„Nisam siguran”, rekoh. „Neka vrsta raka. Napao joj je noge.”
„Izbaci taj ološ!”, viknula je devojka. „Ne mogu ti ništa, Dejvi! Ne mogu ti ništa!”
„Progutaj jezik, bogalju!”, doviknuo joj je Debeli Mančo preko ulice.
Majki je zauzeo mesto, postavivši stopala u ravan, krajičkom oka gledajući devojku u kolicima, očekujući prvo bacanje. Loše je zamahnuo na dobru loptu.
„Lakše, Majk”, upozorio sam ga, stojeći iza njega. Nikada pre nisam video takav izraz na njegovom licu.
„Uspori. Bez žurbe.”
„Stvarno dobro izgleda”, reče Majki, odmičući se od odvoda.
„Šta ti, kog vraga, buljiš, kretenčiću?”, doviknula je devojka u kolicima Majklu.
„I sva je ljupka”, dodadoh.
Majki je zamahnuo na drugu loptu prerano, te se drška od metle već vratila do njegovog ramena u trenutku kada je lopta bila u mojim rukama.
„Probudi se, Miki!”, viknuo je Džon. „Udari tu loptu!”

„Možeš ga pobediti!”, vrištao je Tomi. „Možeš ga pobediti, Miki!”
„Kljakavo irsko kopile”, reče Debeli Mančo. ,,S'a to, kog vraga, radi?”
„Zaboravi devojku, Miki”, molio sam ga. „Misli na njenog brata.” Ali on nije mogao da je zaboravi.
Majki je zamahnuo i promašio i treću loptu.
Spustio je dršku od metle na odvod i vratio se do kola Debelog Manča, šaka zabijenih u džepove, gledajući u devojku u kolicima, potpuno gluv za povike ljudi kraj sebe.
Bacač je podizao ruke uvis, mahao svojim saigračima i slao poljupce sestri preko ulice.
„Rekla sam ti da on nije ništa, mali”, rekla je devojka u kolicima.
„Mogao si i da joj samo pomogneš da pređe ulicu”, rekao sam Majklu, gledajući kako Tomi probno zamahuje. „Možda da joj daš sladoled. Nisi morao da upropastiš utakmicu.”
„Nije još gotova”, reče Majki. „Tomi može da je spase.”
„Tomi zatvara oči kada zamahuje”, rekao sam. „Ti si taj koji je mogao da je spase, a nisi.”
„Reci da ti ne bi uradio isto?”, upita Majki.
„Misliš da nju boli briga?”, pitao sam ga.
„Ne”, reče Majki. „Znam da ju je baš briga.”
„Pa?”
„Pa ništa”, reče Majki.
„Sad smo jebena Armija spasa”, rekao sam, okrenuvši se. Debeli Mančo je stajao iza nas i piljio u obojicu. „Jeste li se ikada zapitali zašto nema mornarice spasa?”, pitao je Džon.
Nisam znao zašto je uradio to što je uradio. Ne, to nije sasvim tačno. Znao sam zašto je to uradio, samo nisam razumeo zašto.
„Taj krele je toliko glup da ga treba zapisati”, rekao je Debeli Mančo, gledajući Tomija na terenu.
Tomi je zamahnuo čim je video prvu loptu, udario je i poslao pravo na bacača koji ju je uhvatio šakom. On se okrenuo i bacio loptu preko krova magacina.
„Partija je gotova, luzeri”, rekao je bacač. „Isprsite se za pare. Dolar svaki.”
„Pobedio si ih, mali”, reče devojka u kolicima, dokotrljavši se bliže svom bratu. Majki je skupio novac, presavio ga i predao Portorikancu.
„Dobra partija”, rekao je Majki, buljeći u bacačevu sestru u kolicima.
„Jebi se”, odvrati bacač.
Pet minuta kasnije sedeli smo ispred radnje Debelog Manča, pili „pepsi-kolu” iz flašice i gledali kako bacač gura sestru niz Jedanaestu aveniju.

„Nije on bolji od vas”, izjavio je Debeli Mančo.
„Bio je danas”, rekoh.
„Vi, drkadžije, dopustili ste da bude”, reče Debeli Mančo. “A sve zato što se ovaj ovde Irac pali na bogalje.”
„Ne mešaj se”, reče Majki. „Šta je tebe briga.”
„Mekani ste, momci”, nastavi Debeli Mančo. „Kao hleb. Zato ćete stradati. A kad se to desi, boleće vas. Jako.”
„Prestani s pričom, Debeli”, rekao je Džon. „To je naša stvar.”
„Morate ostati čvrsti da biste bili čvrsti”, reče Debeli Mančo. „Tipovi namirišu kada je neko slab. Pojedu ga kao salatu.”
„Hleb i salata”, reče Tomi. „Za tebe je sve hrana.”
„Ne zezam se”, reče Debeli Mančo. „Ovo je ozbiljna stvar. Ako hoćete da budete ozbiljni, ne možete se time igrati.”
„Smiri se”, rekao sam. „To je samo jedna bejzbol utakmica.”
„Omekšavanje je navika”, nastavi Debeli Mančo. „Teško se prekida. Morate stalno biti opasni.
Morate izgraditi život oko toga. To je jedini put za bitangice poput vas.”
„Ovo je kao da se družim s jebenim Konfučijem”, reče Džon.
„Baš smešno, kuronjo”, odvrati Debeli Mančo. „Mom dupetu ne fali ni parče. Ovo je samo besplatan savet, od mene - vama. Uzmi ili ostavi.”
„Mnogo ti hvala, Debeli”, reče Majki. „Razmislićemo o tome.”
„Bolje bi ti bilo, Irce”, rekao je Debeli Mančo. „Jebeno bi ti koristilo.”
U stvari, svi smo bili pomalo iznenađeni Majklovim postupcima. Nije ličilo na njega da na takav način pokaže svoju ranjivost, naročito nekome koga ne poznaje. Takođe, nije bio ni njegov stil da izgubi bilo šta zbog bilo koga. To je bilo nešto što bi Džon ili Tomi učinili bez oklevanja i nešto što bih možda ja uradio ako bih prethodno razmislio. Ali to što je to Majki uradio - sve nas je nateralo da zastanemo. Uvek smo u njemu videli najjačeg od svih nas, onog koji je najmanje spreman da se menja.
Niko od nas nije voleo da gubi, pa ipak smo upravo izgubili, a da niko nije znao zašto. Majki je osetio naš nemir, ali ništa nije rekao. Po njegovom mišljenju, izgubiti partiju i dati osećaj pobede devojci u invalidskim kolicima - bilo je više nego ispravna odluka. Bilo je više nego hrabra odluka. To je bila jedino moguća odluka.




Leto 1967.

14.

Temperatura je dostigla 37 stepeni onoga dana kada su se naši životi zauvek promenili. Bila je sredina onog leta kada je stanje u državi potonulo u tamu. Rasne pobune su već potresale 127 gradova širom Sjedinjenih Država, rezultirajući sa 77 ubijenih i više od 4.000 ljudi u bolnicama, a nijedna strana nije još bila spremna da popusti.
Sa nemirima je došla promena.
Posle povlačenja sudije Tomasa C. Klarka, predsednik Lindon Džonson je kandidovao Turguda Maršala za Vrhovni sud. Za uzvrat je Remzi Klark, sin penzionisanog sudije, bio imenovan za glavnog vojnog advokata.
Na Bliskom istoku se vodio šestodnevni rat.
Ugašen je „Njujorški svetski žurnal i oglasnik”, a Roling Stonsi su objavili prvi album. „Boni i Klajd” su punili bioskope, a „Rozmarina beba” je držala čitaoce budnim cele noći. Bitlsi su pevali
„Samo nam je ljubav potrebna”, dok je „Oda Biliju Džoelu” predlagala nešto drugo svirajući i svirajući iz radija. Šepajući ka završetku svoje karijere bejzbol igrača, Miki Mantl je postigao svoj petstoti houm ran, a Muhamedu Aliju, na vrhuncu njegovih bokserskih dostignuća, oduzeta je kruna u teškoj kategoriji zato što je odbio da se bori u Vijetnamu.
Proveli smo jutro u hladovini polumračne bilijar sale na drugom spratu zapadne 53. ulice, posmatrajući kako ružni glupak u majici i iscepanim farmerkama razbija u dvanaest partija četiri različita protivnika. Dok je igrao, popušio je dve pakle „kamela” i dokrajčio bocu viskija.
„Kladim se da bi ovaj čak potukao i Ralfa Kramdena”, izjavio je Tomi, posmatrajući kako tip čisti šest kugli.
„Ralf Kramden ne igra bilijar”, rekao sam. „On vozi autobus.”
,,A ne u Medenom mesecu, reče Tomi. ,,U onom filmu.”
,,U Hasleru”, reče Majki. „Je l' na njega misliš?”
,,U onom u kojem lome palčeve Brzom Ediju”, objasni Džon. „Trebaju mi uputstva da provalim način na koji ti razmišljaš”, rekao sam Tomiju.
„To nije bio Kramden?”, upita Tomi.
„Hajmo odavde”, predloži Majki, preletevši pogledom po zadimljenoj prostoriji. „Počećemo da

smrdimo kao ovo mesto.”
Izašli smo iz bilijar sale; kasno jutarnje sunce sijalo nam je po ramenima, a pažnja nam je bila usmerena na ručak. Pretrčali smo preko 12. avenije na crveno svetlo izbegavši pri tom školski autobus i dva taksija, a onda smo se vratili na brz hod ispred berbernice starog Pipija. Na uglu 51. ulice i 10. avenije skrenuli smo levo i hodali naporedo tihim ulicama.
Imali smo manje od dva dolara po džepovima, i to svi zajedno.
„Ajde da nabavimo picu”, reče Džon. „Mogli bismo reći Mimiju da ćemo mu kasnije platiti.”
„Mimi naplaćuje vodu”, odvrati Tomi. „Neće nasesti ni na kakva: dugujemo ti.”
„Možemo zdipiti nešto od kuće”, predložili. „Ostatke.”
„Jedini ostaci kod moje kuće jesu prljavi sudovi”, reče Džon
„I nedelju dana star hleb”, dodade Tomi.
„Jeste li za hot-dog?”, upita Majki. „Nismo orobili kolica za hot-dog već nekoliko nedelja.”
„Ne znam, Miki”, reče Tomi. „Taj tip čija su kolica nije kao drugi. Prilično poludi ako ga oštetiš.”
„Tomi je u pravu”, rekoh. „Prošle nedelje je jurio Ramosa i još dvojicu sve do dokova. Umalo da iseče jednog od njih.”
„Jedan hot-dog nije vredan puštanja krvi”, izjavi Džon.
„Možemo da jedemo hot-dog ili vazduh”, reče Majki. „Vi birate.”
„Vazduh je verovatno sigurniji”, reče Tomi.
„Možda je čak i ukusniji”, dodao je Džon.
„Na koga je red?”, upitah.
„Na tebe”, odvrati Majki.
„Misliš da će me prepoznati?”, upitah.
„Nadam se”, reče Tomi. „Stvarno sam gladan.”
To je bila jednostavna prevara. Uradili smo je sto puta do tada, sa skoro isto toliko prodavača.
„Skinuli” smo je od ekipe Iraca iz 48. ulice, koji su je koristili svakog leta da bi došli do besplatnog portorikanskog sladoleda.
Trebalo je da ja odem do kolica sa hot-dogom i naručim šta želim. Prodavač će mi onda dati hot-dog i gledati kako bežim, a da nisam platio. To je prodavcu ostavljalo dva izbora, od kojih nijedan nije bio preterano privlačan. Mogao je da ostane tu gde je i da proguta gubitak, ili je mogao da me pojuri. Ako bi se odlučio na poslednje, bio bi prinuđen da napusti svoja kolica, iz kojih bi se onda moji prijatelji najeli.
Prodavač hot-doga koji je stajao na ovom uglu bio je visok i vitak, imao je oko dvadeset pet godina, gustu tamnu kosu i loptasti nos. Skoro je došao u Paklenu kuhinju, a njegov engleski bio je

jadan kao i njegova odeća: odrpana plava majica i farmerice sa iskrzanim džepovima. Imao je jaknu Jenkija i umazanu kapu, koje je nosio kad je bilo hladno.
Prodavač je radio na uglu gde su se sekle 51. ulica i 10. avenija; stajao je u tankoj senci koju je stvarao crveno-žuti „Sabretov” suncobran i prodavao hladne sokove, hot-dog i prelive vojsci kupaca koja je tuda prolazila - lokalnim trgovcima, obalskim radnicima, kamiondžijama i đacima. Sedam dana nedeljno, od jutra do rane večeri, on je bio tu i obavljao je trgovinu koja je za nas bila laka meta za podsmeh.
Nikada nismo prodavca posmatrali kao čoveka, bar ne na način na koji smo doživljavali druge ljude iz kraja, i nismo dovoljno marili za njega da bismo mu ukazali bar neko poštovanje. Nismo ni primećivali kako teško on radi da bi zaradio nekoliko dolara. Nismo znali da ima mladu ženu i dvoje dece, koji su ostali u Grčkoj, ni koliko se nadao da će im stvoriti nove temelje u novoj zemlji. Nismo obraćali pažnju na dosadno dvanaestočasovno radno vreme koje je on podnosio sekući zemičke i grabeći rukama sokove kroz debele komade leda, kroz hladne reči i talase vrućine. Sve vreme je trupkao stopalima o crnu zemlju kako bi održao cirkulaciju.
Nikada nismo videli malenu, zagušljivu sobu na četvrtom spratu u kojoj je on živeo i koja je bila četrdeset minuta udaljena od njegovog radnog mesta; jedinu utehu u toj sobi pružala mu je dronjava kolekcija slika donesenih od kuće, grubo nalepljenih na zid pored pohabanog dušeka, na kojem je spavao. Nismo videli ni vruću peć na kojoj su se nalazile prazne konzerve „Kembelove” svinjetine i pasulja, ni zgužvane prazne kutije grčkih cigareta koje mu je poklonila žena, a koje su bile bačene u kantu za otpatke u uglu, njegovo jedino zadovoljstvo u Americi.
Mi nismo videli ništa od svega toga. Mi smo videli samo besplatan ručak.
„Senf i luk”, rekao sam, izbegavajući prodavčev sumnjičav pogled. „Ne želim sok.” Klimnuo je oprezno glavom, gledajući preko mog ramena, tražeći skrivene senke.
„Znam ja tebe”, reče on, više kao optužbu nego kao pitanje. Slegnuo sam ramenima i osmehnuo se.
„Mogu li dobiti dve salvete?”, pitao sam, posegnuvši za hot-dogom. „Ubrljam se od luka.”
Prodavač je izvukao drugu salvetu iz kutije i obmotao je oko zemičke. Oklevao je jedan momenat, ruke ispružene ka meni, gledajući me u oči. Obojica smo osetila pogrešnost onoga što će se desiti, iako smo bili nesvesni njegove konačne težine. Prebacio je težinu na drugo stopalo i dao mi hot-dog. Ja sam ga uzeo i potrčao.
Projurio sam pored radnje za hemijsko čišćenje Tomija Muga i Armondove obućarske radnje. Prodavač se dao u poteru za mnom, razbešnjen preko svake razumne mere usled provale višemesečne frustracije, još držeći u jednoj ruci drvenu zašiljenu viljušku.
Dok sam trčao, cepke crvenog luka letele su sa vrha hot-doga i tačkale moje obraze i prednji deo moje bele majice kratkih rukava. Presekao sam pored ulaza u „Policijsku atletsku ligu” i zavio za ugao kod 51. ulice.

Bio mi je blizu, ruke i noge su mu se kretale u nekom svom furioznom ritmu, u ruci je još držao viljušku, a disanje mu je bilo odmereno puhtanje.
„Plati mi, lopove!”, vikao je za mnom. „Daj moje pare, odmah!”
Majki, Džon i Tomi jeli su drugi hot-dog, nemarno naslonjeni na kolica, licima okrenuti ka suncu.
„Šta misliš koliko će mu još trebati?”, pitao je Džon, otirući smeđkasti senf sa svoje donje usne.
„Šeksu ili hot-dog tipu?”, pitao je Majki.
„Dođe li jedan, doći će i drugi”, reče Tomi. „Taj tip je izgleda dovoljno pobesneo da ubije.”
„Mora ga uhvatiti da bi ga ubio”, odvrati mu Džon. „Ne brini.”
„Ove stvari su teže nego što izgledaju”, reče Majki. Majki je sada stajao, a rukama je obuhvatio drvene ručke kolica.
„To teško sranje je ispod”, reče Tomi, “gde ga niko ne vidi.” „Kakvo teško sranje?”, upita Džon.
„Butan boca”, odgovori Tomi. „Ta stvar koja održava toplotu hrane. Ili si ti mislio da voda ključa od sunca.”
„Šta mislite: je l' mi možemo da ih gurnemo?”, pitao je Majki. „Nas trojica?”
„Da ih gurnemo?! Gde?”, upita Džon.
„Nekoliko ulica dalje”, reče Majki. „Bilo bi dobro iznenađenja za tipa da ne nađe svoja kolica kada se vrati iz potere za Šeksom.”
„Šta ako ih neko uzme?”, upita Tomi.
„Morao bi da budeš prilično glupav pa da ukradeš kolica za hot-dog”, odvrati Majki.
„Je i' mi nećemo uraditi baš to?”, pitao je Džon.
„Mi ćemo ih samo pomeriti”, reče Majki. „Postaraćemo se da ih niko drugi ne ukrade.”
„Znači, mi pomažemo tom tipu”, zaključi Tomi.
„Sada shvataš o čemu pričam”, reče Majki. Prodavač se zamorio na uglu 52. ulice i 12. avenije.
Crvenog lica, savio se, rukama se oslonio na kolena - viljuška mu je odavno ispala - i otvorenih usta grabio vazduh. Ja sam bio na suprotnoj strani ulice, leđima oslonjen na vrata zgrade, kose i tela okupanih u znoju. Ruke su mi još uvek bile masne od hot-doga koji sam nosio najveći deo bega.
Pogledao sam u prodavca i shvatio da on bulji u mene sa još vidljivim besom i da rukama potpuno zbrkano mlati sa strane. Bio je poražen, ali ne i pobeđen. Mogao je da trči još deset minuta samo zahvaljujući besu. Odlučio sam da se, umesto da bežim ka dokovima, vratim istim putem pravo u sigurnost našeg kraja. Do sada su, mislio sam, moji drugari „smirili” dovoljno hot-dogova i sokova da zadovolje i najproždrljiviji apetit.
Duboko sam udahnuo tri puta i potrčao ka 51. ulici, dok j ulični saobraćaj ostao iza mene.

Okrenuo sam glavu i pogleda u prodavca, koji se nalazio u istom položaju u kojem je bio i ulicu pre. Usporio sam kada sam stigao do ugla i dozvolio sebi da se osmehnem - zadovoljan što se trka, iako se nije završila, preokrenula u moju korist.
Ako bih stigao do kolica dovoljno brzo, još bih imao vremena i za jedan hot-dog.
Majki, Džon i Tomi stajali su na uglu 50. ulice i 9. avenij umorni od guranja kolica duž cele ulice. Zaustavili su se ispred prodavačice cveća, niske ženice, sa kosom očešljanom u punđu, koja je odsecala drške hrpi ruža i radoznalo ih posmatrala.
„Ajde da popijemo sok”, predložio je Džon, otvorivši aluminijumska vrata i gurnuvši ruku u tamnu ledenu vodu. „Jedan sok 'dr Braun' jeste baš ono što mi treba.”
„Ja ću sa ukusom pavlake”, rekao je Tomi. Džon je dodao Tomiju oznojenu konzervu soka.
„Šta ćeš ti, Miki?”
„Ja neću ništa”, rekao je Majki, gledajući niz ulicu, ruku prekrštenih na grudima.
„Šta te muči?”, pitao je Tomi, uzimajući gutljaj soka.
„Šeksa predugo nema”, rekao je Majki. „Već je trebalo da se vrati.”
Zaustavio sam se na crvenom svetlu semafora na uglu 51. ulice i 10. avenije i pogledom potražio svoje prijatelje i kolica za hot-dog.
Prodavač je bio jednu aveniju dalje i ponovo je trčao punom brzinom, a koraci su mu izgledali snažniji nego ikad. Sagnuo sam se da zavežem pertle i krajičkom oka ga spazio.
„Odustani”, prošaputao sam. „Pusti.”
Ustao sam i nastavio da trčim, sada prema Devetoj aveniji. Slabine su me bolele, a u nogama sam počeo da osećam grčeve. Protrčao sam pored grafičke srednje škole, u čijem dvorištu nije bilo nikoga osim dva pijanca, koja su pila kafu i pušila razmišljajući kako da dođu do svog prvog pića za taj dan. Izbegao sam zdepastu ženu koja je vukla iz samoposluge kolica prepuna namirnica i preskočio dva kontejnera za smeće koja je u prolazu pomerila sanitarna ekipa.
Tada sam, na pola ulice, sa prodavcem za vratom, ugledao svoje prijatelje, koji su gurali kolica za hot-dog prema Osmoj aveniji. Bili su nisko povijeni i kretali su se s lakoćom; hodali su senkama svodova starog Medison skver gardena - mirno i postojano kao da šetaju psa.
Prodavac ih je takođe ugledao.
„Zaustavite ih!”, viknuo je, ne prekidajući trk. „Zaustavite ih! Zaustavite lopove!”
U kraju u kojem je tišina u susretu sa zločinom vrlina a slepoća nužnost - niko se nije ni pomerio.
Potrčao sam onoliko brzo koliko su mi to goruća pluća i umorne noge dozvoljavali i dostigao sam svoja tri druga, koja su prolazila pored postera koji je objavljivao dugo očekivani ponovni meč između šampiona Svetske rvačke federacije Bruna Samartina i izazivača Gorile Mansona.

„Trebalo je da uzmete samo hot-dogove”, rekao sam im kada sam stigao do njih i rukama se uhvatio za stranicu kolica. „Ne i kolica.”
„Sad nam to kažeš”, reče Džon.
„Samo ih ostavite ovde”, prodahtao sam. „Ako tražite nešto što biste gurali, gurajte mene. Ne mogu više ni korak da napravim.”
„Ne, ne ovde”, rekao je Majki, pokazujući rukom desno. „Tamo gore. Iznad stanice podzemne železnice.”
„Tip se brzo približava, Miki”, reče Džon. „Mislim da nemamo vremena da stignemo do podzemne.”
„Imam plan”, izjavio je Majki.
Okrenuo sam se i ugledao prodavca, koji nas je stizao.
„Siguran sam da i on ima plan”, rekao sam, pomažući im da podignu kolica na trotoar prema gornjem stepeniku silaza u podzemnu železnicu.
„Ja čak i ne volim hot-dog”, rekao je Džon.
Plan je, kako se ispostavilo, bio podjednako jednostavan i glup kao i bilo šta drugo što smo ranije radili. Trebalo je da držimo kolica na gornjoj ivici stepeništa, okrenuta nadole, i da tako sačekamo prodavca. Trebalo je da ih pustimo u trenutku kada on uhvati ručke i da napustimo scenu dok se on bori da povuče kolica nazad na trotoar.
Do dana današnjeg ne znam zašto smo to uradili. Ali smo svi platili za to. Svaki od nas. Bio je potreban samo minut, a taj minut je promenio sve.
Ljudi koji su bili ranjeni uvek se sećaju tog događaja kao da im se desio usporeno, a tako se i ja uvek sećam tih poslednjih sekundi s kolicima za hot-dog. Događaji su se oko mene odigravali četvrtinom normalne brzine, a u pozadini su zbog brzine bile samo ruke u izmaglici, noge u begu, rasturena tela mračnih obrisa, zlokobna zamrljanost.
Taj trenutak je za mene i moje prijatelje došao onoga dana i u ono vreme kada je Miki Mentl pretrčavao igralište u houm ranu na koji bismo svi bili ponosni da smo ga gledali.
Majki je najduže držao kolica; njegove ruke bile su predane naporu potrebnom da se zadrže kolica da ne padnu preko ivice. Džon je pao na bok, leđima okrenut ka drvenoj ogradi staničnog stepeništa, a obe ruke su mu bile isečene od drvenih ručki. Tomi je pao na kolena, očajnički grabeči jedan točak, a kolena su mu se vukla po betonu. Ja sam obema rukama držao osnovu suncobrana, u čvrstom zahvatu, dok su mi talasi vrele vode zapljuskivali ruke i lice.
Prodavač je bio na kolenima na manje od pola metra iza nas i rukama je tako pokrio lice da su mu se videle samo oči.
„Ne možemo ih zadržati!”, reče Tomi i točak mu iskliznu iz ruku.
„Pusti ih”, reče Majki.
„Ne zaustavljajte se sada!”, rekoh. „Ne možemo sada stati!”


ih.”

„Pusti ih, Šekse”, požurivao me je Majki, a u glasu mu se čula predaja pred neizbežnim. „Pusti

Gledati kako se kolica stropoštavaju niz stepenice bilo je podjednako bolno kao i pokušaj da se

taj pad spreči. Buka je bili glasna, sleđujuća, jeziva kao kada se dva automobila sudare u praznoj ulici. Hot-dogovi, luk, sokovi, led, salvete i kiseli kupus, skladno iskočivši napolje, odskakutali su do reklame za letovanje na Floridi i udarili u nju. Jedan od zadnjih točkova odleteo je do polovine stepenica i tu ostao. Držač za suncobran se raspukao kad je udario o ivicu stepeništa.
Zatim je došao najglasniji tresak, onaj koji je potresao celu stanicu podzemne železnice. Bio je to zvuk koji niko nije očekivao da će se čuti.
Krckav zvuk drveta o kosti.
To je bio zvuk koji sam od tada čuo svakog dana u svojoj glavi.
Džejms Kaldvel je bio penzionisani, šezdesetsedmogodišnji štampar. Bio je oženjen istom ženom trideset šest godina, imao je troje odrasle dece, sve ćerke, i četiri unučeta, od kojih su trojica bila dečaci. Proveo je jutro na donjem Menhetnu u poseti jednoj od svojih ćerki - Elis, sveže udatoj za nižeg rukovodioca u jednom knjigovodstvenom preduzeću. Zaustavio se u jednoj pekari u kvarni Mala Italija da bi svojoj ženi kupio kutiju njenih omiljenih kolača, koju je zatim nosio u levoj ruci. Na zahtev lekara, Kaldvel je okrenuo leđa svojoj navici da puši dve pakle cigareta dnevno pre manje od nedelju dana. Međutim, odbio je da se odrekne svog viskija; uvek ga je pio nerazblaženog, s ledenom vodom u posebnoj čaši i uz spremnu činiju pereca.
Žvakao je dve voćne žvake i, čeprkajući po prednjem džepu svojih pantalona, tražio sitniš kako bi kupio kasno izdanje „Dejli njuza” kada su kolica sletela na njega grunuvši u njega u visini grudi. Ispružio je ruke da zgrabi stranice kolica u jalovom pokušaju da odbije njihovu nezadrživu snagu.
Kolica su bila razorni projektil, koji je brisao sve na svom putu. Na tom putu se sada našlo i telo Džejmsa Kaldvela, koji za ostatak dana nije imao nikakve veće planove osim čitanja sport skih strana.
I kolica i čovek zajedno su se zaustavili tresnuvši o bele pločice staničnog zida. Kolica su se zgužvala, točkovi su odleteli na suprotne strane, ručke su se rascepile, ključala voda i komadi leda padali su na Kaldvelovu krvavu glavu, koja je izgledala poput ćelave kožne lopte, postavljene uz najoštriju ivicu kolica.
Tišina koja je usledila nakon sudara bila je podjednako sleđujuća kao i buka tokom njega.
Mi smo bili u istom položaju, stopala zacementiranih u mestu. Niko nije progovarao, a nas trojica smo gutala suze. Začuli smo zavijanje sirena i molili se da su se zaputile u našem pravcu. Pogledao sam dole, u olupine, i ugledao Kaldvelovu potkolenicu kako se grčevito trza pod teretom. Tanki potoci krvi pomešani s prljavom vodom od viršli napravili su lokvu u jednom uglu.
U vazduhu se osećao smrad izmeta.
Majki se okrenuo prema meni i prvi put od kako sam ga znao video sam strah na njegovom licu.
Džon i Tomi se nisu ni pomerili, tela su im se tresla, a lica su im bila pepeljasta; toliko su bili rastrojeni da su izgledali kao da če se onesvestiti. Sva četvorica smo se osečala neuporedivo starijim

nego pre samo sat vremena, otkucaji naših ličnih časovnika ubrzavali su se brzinom kojom se odvijao incident.
Sa naše leve strane je neka sitna, sredovečna žena u kockastoj kućnoj haljini i beloj kecelji, dok su joj pramenovi dugačke tamne kose skrivali bes koji je sevao iz njenog pogleda - pretrčala ulicu i stala na gornji stepenik stanice podzemne železnice. Ruku oslonjenih na kukove, ramena povijenih u opasnom maniru, zurila je dole, u scenu.
„Blagi bože!”, povikala je oštrim, glasnim i visokim glasom, skrenuvši pogled ka nama. „Šta ste to, deco, uradili? Šta ste to, za ime boga, uradili? Smesta mi recite šta ste to uradili?”
„Mislim da smo upravo ubili čoveka”, rekao je Majki.

15.

Istog poslepodneva, policija je izdala nalog za trenutni nadzor maloletnika, odnosno nalog za njihovo hapšenje - krivičnu prijavu protiv nas četvorice. Bili smo okrivljeni za niz zločina: izazivanje opasnosti nemarom, pretnju nasiljem, posedovanje opasnih sredstava, namerno izazivanje telesne povrede, prekršajni napad, sitnu pljačku. Svakom od nas je dodeljen PINS status4, koji nas je odredio kao osobe kojima je neophodan nadzor. Označeni smo kao maloletni prestupnici, M. P., na ulicama. Ta etiketa nam je donela i taj luksuz da naši dosijei budu zapečaćeni i saznanje da M. P. retko bivaju osuđeni na kazne za odrasle, čak i prema presudi najoštrijeg sudije za porodične odnose.
Dok je Džejms Kaldvel ležao u kritičnom stanju na odeljenju intenzivne nege bolnice „Sveta Klara”, gde je održavan u životu pomoću respiratora, mi smo vraćeni pod nadzor svojih roditelja. Sok doživljen tog dana još nije minuo, a već smo se velikom brzinom i sa malo pažnje kretali kroz sistem hapšenja i evidentiranja, gluvi i slepi za jecaje i vriske oko nas. Bili smo u drugom svetu. Iznad događaja. Naši roditelji su plakali i psovali, panduri su imali kamena lica, Kaldvelova porodica je želela da budemo mrtvi, a ceo naš komšiluk nas je, kako se činilo, čekao ispred policijske stanice. Mi smo uvek bili s druge strane kada su hapsili neke tipove. Sada smo to bili mi. Mi smo bih ti u koje su upirali prstom. Oni o kojima se pričalo. Sada smo mi bili oni koji su krivi.
Otac me je upravo ošamario, žestoko preko lica. Zurio sam u njega. Spustio se na stolicu pored kuhinjskog stola, nosio je samo gače i majicu. Lice mu je bilo crveno, šake su mu se grčile, oči su mu bile zamućene suzama. Majka je bila u spavaćoj sobi; zagnjurila je glavu u krevet i plakala.
Imajući poverenja u moju sposobnost da se držim podalje od uličnih gužvi, verujući da ja nisam osoba koja bi donela nevolje na naš prag - roditelji su mi uvek dopuštali punu slobodu, Takođe, ta sloboda je služila i da me drži podalje od njihovih svakodnevnih fizičkih i verbalnih bitaka.
Izgubio sam tu slobodu onog trenutka kada su kolica za hot-dog smrskala telo Džejmsa Kaldvela.
„Žao mi je, tata”, bilo je sve što sam uspeo da izgovorim.
„To ti sada neće mnogo pomoći, dete”, rekao je moj otac nežno. „Moraćeš da se suočiš s onim što ste uradili. Vas četvorica.”
„Šta će se desiti sa nama?”, pitao sam drhtavo, dok su mi se suze slivale niz lice.
„Ako matori preživi, možda ćete se izvući”, rekao je moj otac. „Možda ćete odraditi nekoliko meseci u popravnom domu.”
Jedva da sam uspeo da izgovorim pitanje:
,,A ako ne preživi?”
Moj otac nije mogao da mi odgovori. Ispružio je ruke i zagrlio me; obojica smo plakali, obojica

uplašeni.

***

Tokom narednih nekoliko dana Paklena kuhinja, koja u prošlosti nikada nije propustila da prigrli svoje kriminalce, izgledala je kao kraj u šoku. Nije zločin bio taj koji je njene stanovnike naterao da podignu ruke do neba, nego činjenica da smo ga počinili Majkl, Džon, Tomi i ja.
„Vi, momci, bili ste drugačiji”, rekao mi je Debeli Mančo posle mnogo godina. „Da, naravno da ste se zezali okolo, lomili jaja, upadali u tuče i činili sranja te vrste. Ali nikada nije bio vaš stil da povredite nekoga. Nikada niste bili siledžije. Sve dok niste napravili to s tim kolicima. Bio je to seljački način, i to niko nije mogao da shvati.”
Dve nedelje kasnije, onoga dana kada smo stajali pred sudijom za porodične odnose, znali smo da će Džejms Kaldvel živ izaći iz bolnice. Tu vest nam je preneo otac Bobi, koji je savetovao sve umešane porodice.
U periodu između našeg hapšenja i zakazanog suđenja nije mi bilo dozvoljeno da se družim sa svojim drugovima, da budem viđen u njihovom društvu, niti da razgovaram sa njima preko telefona. Bili smo pod budnim nadzorom porodice i provodili smo najveći deo dana u svojim stanovima. Otac Bobi nas je svakodnevno posećivao i donosio nam pregršt stripova i reči ohrabrenja. Uvek je odlazio malo tužniji nego što je bio kada je dolazio.
Naš zločin nije bio toliko strašan da bi dospeo u novine, tako da se naša ozloglašenost nije pročula izvan našeg kraja. Pa ipak, mi smo se osećali kao državni neprijatelji. Moja majka bi čula došaptavanja iza leđa kada god bi izašla da nabavi namirnice ili kada bi se zaputila u crkvu. Džonova majka je toliko dana odsustvovala sa posla da je bila blizu toga da ga izgubi. Kada su poslali Majkla da nešto na brzinu obavi, na njega je bila bačena pivska flaša. Tomija su odbili da puste u lokalni bioskop.
„Tvoja vrsta nije dobrodošla”, rečeno mu je. „Ovde ne. Niti na ijednom mestu koje je moje.”
„Ništa vam nisam uradio”, rekao je Tomi.
„Imaš li problema s onim što sam ti rekao?”, pitao ga je direktor bioskopa. „Zovi panduraciju.” Tokom te dve duge, zastrašujuće i dosadne nedelje napustio sam stan samo tri puta.
Prva dva puta kada sam išao u crkvu sa mojom majkom. Treći put kada sam otišao da vidim Kralja Benija.

***

Sipao sam sebi espreso iz male džezve, a Kralj Beni me je posmatrao preko stola. Bilo je kasno nedeljno poslepodne i iz tranzistora kraj prozora tiho se čula utakmica Jenkija. Dva čoveka u crnim pantalonama na tregere i majicama sedeli su ispred kluba, na drvenim stolicama.
Ispijao sam kafu i slušao kako Fil Ricuto određuje napad, uvodeći tim u drugu polovinu osmog

dela utakmice. Jenkiji su gubili tri trčanja. Ruke Kralja Benija bile su položene ravno na stolu, lice mu je bilo poput izbrijane maske.
„Ništa ne valjaju ove godine”, rekao je, upirući prstom u radio.
„Nisu valjali ni prošle godine”, rekao sam.
„To im postaje navika”, reče on. „Loša navika. Poput odlaska u zatvor.”
„Mislio sam da kažem da nismo išli unaokolo i tražili da nekog povredimo”, rekao sam.
„Malo ko to radi”, reče Kralj Beni. „Šta mislite koliko ćemo dobiti?”
„Godinu”, rekao mi je Kralj Beni i ja sam osetio slabost u kolenima. „Možda više. Zavisi od toga kako će sudija biti raspoložen.”
„Čuo sam da je naš strog”, rekao sam. „Voli da daje primere.” „Svi su oni strogi”, reče Kralj Beni.
Otpio sam malo kafe i osmotrio prostoriju; uramio sam je u svojoj glavi ne želeći da zaboravim njen izgled, njen smrad, koji mi je pružao osećaj sigurnosti. Smrdljivi klub Kralja Benija mi je bio drugi dom i, poput biblioteke, postao je mesto na koje sam bežao pred surovošću života koji sam živeo.
Bio je to beg u mirno društvo najopasnijeg čoveka u Paklenoj kuhinji.
„Otac ti je rekao šta možeš da očekuješ?”, pitao me je Kralj beni. „Da li ti je rekao kako da se brineš o sebi?”
„On ne priča mnogo”, rekoh. „Prilično je uznemiren. Veći deo vremena on i mama samo sede i plaču. Ili se svađaju. Jedno ili drugo.”
„Ja tamo ne mogu da ti pomognem”, rekao je Kralj Beni, naginjući se ka meni, pogleda prikovanog za moje lice. „Ni tvojim drugovima. Bićete sami na tom mestu. Neće biti lako, Šekse. Biće teško. Najteža stvar koju ćete ti i tvoji prijatelji ikada morati da uradite.”
„Moj otac isto to misli”, rekao sam. „Zato i plače.”
„Tvoj otac to zna”, reče Kralj Beni. „Samo što on misli da ti nisi spreman za to. Misli da nećeš izdržati.”
„Da li i vi to mislite?”
„Ne”, odgovorio je Kralj Beni. „Ne mislim. Ima u tebi jedan deo koji dosta liči na mene. Mali deo. To bi trebalo da bude dovoljno da se odande vratiš živ.”
„Moram da krenem”, rekao sam, stavljajući šolju sa strane. „Nije mi dozvoljeno da dugo ostajem sam napolju.”
„Kada odlaziš?”
„Idemo na sud u utorak”, rekao sam, gledajući u čoveka kojeg sam počeo da volim isto koliko i svog oca. „Tada ćemo saznati kuda idemo i na koliko dugo.”
„Hoće li tvoji roditelji biti sa tobom?”

„Moj otac”, rekoh. „Mislim da mama to ne bi izdržala. Znate kakva je ona.”
„Bolje je tako”, rekao je Kralj Beni. „Ona i ne treba da te gleda u sudnici.”
„Hoćete li vi biti ovde kada se vratim?”, pitao sam prigušenim glasom, gledajući u onu dvojicu ispred vrata, pokušavajući da suzbijem suze kako me Kralj Beni ne bi video da plačem.
„Ja ću uvek biti ovde”, rekao je on. „Radiću ono što uvek radim.”
„Šta vi u stvari radite ovde?”, upitao sam, smeseci se kroz suze. Kralj Beni je pokazao na prazan lončić od espresa. „Pravim kafu”, rekao je.

16.

Moji prijatelji i ja smo stajali na sredini zagušljive sobe sa visokom tavanicom, iza izgrebanog stola od orahovine, u stavu mirno, i piljili pravo ispred sebe. Bili smo obučeni u jedinu pristojnu odeću koju smo imali: tamne sakoe i pantalone, bele košulje i sive kravate, u odeču koja je odudarala od krem boje zidova sudnice Odeljenja za porodične odnose države Njujork.
Džon i ja smo se nalazili sa desne strane stola, pored našeg advokata, niskog čoveka srnećih očiju, koji je s poteškoćom disao kroz nos. Njegova kosa je bila zalizana gelom, a zadnji rub njegove bele košulje virio mu je iz smeđih pantalona.
Majki i Tomi su stajali sa leve strane.
Nijedan od nas nije gledao u njega i nismo se potrudili da čujemo ni reč od onog što je on govorio.
Naše porodice su se nalazile iza nas; delila nas je drvena pregrada i dva sudska službenika. Moj otac je sedeo u prvom redu klupa, odmah iza mene, i njegovo tužno i besno prisustvo osećao sam kao vreo vazduh na vratu. Veoma smo malo pričali tokom vožnje podzemnom železnicom do centra grada. Uveravao me je da će sve biti u redu, da niko iz kraja neće znati gde sam bio, da je možda, samo možda, sve ova za neko dobro, da je to lekcija koju treba naučiti.
„Biće to kao odlazak u kamp”, rekao je moj otac, dok je voz skretao ka ulici u kojoj se nalazio sud. „Mnogo svežeg vazduha, mnogo trćanja unaokolo, pristojna hrana. A i držače vas pod kontrolom. Možda će tebe i tvoje drugove naučiti disciplini. Uradiće ono što ja nisam umeo.”
„Nedostajaćeš mi, tata”, rekao sam.
„Ne lupetaj”, rekao je moj otac. „Ne smeš tako da razmišljaš. Moraš biti kao stena. Ne smeš misliti ni na koga. Osim na sebe. To je jedini način, dete. Veruj mi, ja znam o čemu pričam.”
Ostatak puta smo se vozili u tišini, obavijeni bučnim kloparanjem vagona.
Nedostajalo mi je dva meseca do trinaestog rođendana i trebalo je da napustim dom prvi put u životu.
„Da li su optuženici upoznati s optužbama protiv njih?”, pitao je sudija.
„Jesu, časni sude”, odgovorio je naš advokat, zvučeći podjednako jeftino kao što je i izgledao.
„Da li su razumeli optužbe?” „Jesu, časni sude.”
U stvari, nismo ih razumeli. Noć uoči našeg pojavljivanja na sudu rečeno nam je da će optužbe protiv nas biti objedinjene u pokušaj nanošenja telesne povrede, koji je sadržavao i izazivanje opasnosti nemarom. Sitna krađa će biti povučena u svim ostalim slučajevima osim u mom slučaju pošto je moj postupak doveo do svega ostalog.

„To je najviše što mogu da učinim”, rekao nam je advokat, sedeći za pretrpanim stolom svoje male kancelarije. „Morate priznati da je to bolje od optužbe za pokušaj ubistva. A to je upravo ono što je druga strana tražila.”
„Pravi si Peri Mejson”, rekao mu je Džon, zbog čega je po sle nekoliko sekundi dobio šamar od svoje majke.
„Šta to za dečake znači?”, pitao je otac Bobi, ignorišući šamar i komentar.
„Odležaće godinu”, rekao je advokat. „Minimalno. Lorenco će možda dobiti koji mesec više pošto je on pokrenuo događaje.
Ali, takođe, on može dobiti i manje jer je poslednji došao na mesto zločina. To je jedino otvoreno pitanje.”
„Nije to bila njegova ideja”, rekao je Majki. „Bila je moja.”
„Nije toliko važna ideja koliko postupak”, odvratio je advokat. “U svakom slučaju, trebalo bi da mogu da ubedim sudiju da mu ne dodeli dodatnu kaznu, s obzirom na to koliko je Lorenco mlad.”
„Svi su oni mladi”, rekao je otac Bobi. ,,I svi su krivi”, rekao je advokat, zatvarajući žutu fasciklu i posežući za kutijom cigareta. „Gde?”, pitao je otac Bobi.
„Šta gde?”, rekao je advokat sa mentol cigaretom u ustima, držeći u ruci kutiju šibica.
„Gde će biti poslati?”, pitao je otac Bobi crvenog lica, rukama grabeći svoja kolena. ,,U koji dom? U koji zatvor? U koju ćete ih rupu ubaciti? Je l' sad dovoljno jasno?”
„Vilkinson”, rekao je advokat. „To je popravni dom za dečake u unutrašnjosti države Njujork.”
„Znam gde je”, rekao je otac Bobi.
„Onda znate i kakav je”, rekao je advokat.
„Da”, rekao je otac Bobi, dok mu se s lica gubila boja. „Znam kakav je.”
Bacio sam pogled preko levog ramena i ugledao Kaldvelovu porodicu, koja je sedela u grupi u prva dva reda iza tužiočevog stola. Stari Kaldvel je bio kod kuće jer se oporavljao od mnogobrojnih povreda. Prema izjavi lekara a za potrebe suda, on više nikada neće povratiti punu pokretljivost leve noge i patiće od vrtoglavice i ukočenosti drugih ekstremiteta do kraja života. Njegov sluh i vid su takođe bili oštećeni.
Svaki od nas mu je napisao pisamce, a isporučio ih je otac Bobi; u njima smo gospodinu Kaldvelu saopštavali koliko nam je žao.
Ni na jedno pismo nije odgovoreno.
„Da li bilo ko od vas želi nešto da kaže pre izricanja kazne?”, pitao je sudija, pomerajući oznojenu čašu ledene vode.
„Ne, gospodine”, odgovorio je svaki od nas.
Pregledajući svoje beleške poslednji put, sudija je klimnuo glavom. Imao je blizu šezdeset godina, bio je nizak, gojazan čovek s glavom punom guste bele kose i tamnim očima, koje su malo šta

odavale. Živeo je u delu Menhetna sa kućama u nizu, sa drugom ženom i dva psa. Nije imao dece, bio je strastan pokeraš i provodio je letnje odmore pecajući na doku svoje kuće u Kejp Kodu.
Pročistio je grlo, srknuo malo vode i zatvorio fasciklu pred sobom.
„Siguran sam, dečaci, da ste do sada postali svesni surovosti zločina koji ste počinili”, počeo je sudija. „To je zločin koji uključuje namerno nepoštovanje nečijeg mesta za rad, u ovom slučaju tezge za hot-dog, sa zločinačkim stavom prema bezbednosti i zdravlju drugog čoveka. Posledica toga je da je jedan čovek upropašten, a drugi gotovo mrtav. Sve to po ceni jednog hot-doga.”
U prostoriji je bilo toplo i ja sam se znojio kroz košulju i sako. Držao sam ruke stisnute ispred sebe i gledao pravo. Čuo sam mrmljanje onih iza sebe, ljudi sa moje desne strane, uplašenih zbog sudijinih reči, i ljudi sa leve strane u iščekivanju kazne koja će uslediti. Džonova majka, koja je sedela do mog oca, šaputala je molitve držeći brojanicu i polako pomerajući prste niz perle.
„Gospodin Kratros je bio primoran da napusti posao i san o stvaranju doma ovde. On se vraća u rodnu Grčku, a njegovu veru u naš način života razbio je razuzdani i okrutni akt vas četvorice, koji ste nameravali da ga opljačkate. Gospodin Kaldvel je još tragičniji slučaj. Ostavljen da umre, polomljen iz šale, njegov život više nikada neće biti kao pre tog sudbonosnog dana. On će patiti svakog svakcijatog dana do kraja svog života na zemlji, biće omamljen lekovima za ublažavanje bolova, hodaće pomoću štapa, izlaziće iz svoje kuće u strahu. I sve to zbog čega? Da biste vi mogli da se zavalite, da se smejete i da uživate u šali koja je prouzrokovala bol drugim ljudima. Pa šala se rđavo završila, zar ne?”
Bilo je pola deset ujutro kada je sudija zasukao rukave svoje odore, popio još jedan gudjaj vode i poslao nas u ono što je nazvao popravnim domom, a što su svi drugi zvali zatvorom.
Osudio nas je jednog po jednog, počevši sa Grofom.
„Džone Rejli”, rekao je sudija, „osuđujem te na kaznu ne veću od osamnaest i ne manju od dvanaest meseci u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Prema prethodnom dogovoru s advokatima obe strane, ova kazna postaje izvršna od prvog septembra ove godine.”
Iza mene je Džonova majka ispustila tihi krik.
„Tomase Marčano”, nastavio je sudija, usmerivši pažnju na Putera, „osuđujem te na kaznu ne veću od osamnaest i ne manju od dvanaest meseci u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Prema uslovima dogovorenim od strane advokata, tvoja kazna počinje prvog septembra ove godine.”
„Majkle Salivane”, rekao je sudija oštrijim tonom, uveren da se obraća vođi grupe, „ovim te osuđujem na kaznu ne veću od osamnaest i ne manju od dvanaest meseci u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Prema uslovima dogovorenim od strane advokata, tvoja kazna počinje prvog septembra ove godine. Mogao bih da dodam da bih te, da nije bilo oca Roberta Ranija iz vaše parohije, koji se vatreno založio za tebe, osudio na mnogo težu kaznu. Još uvek sumnjam u tvoju urođenu dobrotu. Samo će vreme pokazati da li grešim.”
Obrisao sam znoj s naušnice i čela očekujući da me prozove. Okrenuo sam se i video svog oca kako sedi sklopljenih očiju, prekrštenih ruku; vrh njegove ćelave glave bio je mokar od znoja.
„Lorenco Karkatera”, nastavio je zatim sudija glasom isto toliko prezrivim kao i kada se

obraćao mojim drugovima, “u tvom slučaju, sud će uzeti u obzir činjenicu da si najmlađi od vas četvorice i da si došao na mesto zločina nakon krađe kolica. Uzevši to u obzir, osuđujem te na kaznu ne veću od dvanaest i ne manju od šest meseci u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Prema uslovima dogovorenim od strane advokata, odsluženje kazne počinje od prvog septembra ove godine.”
Sudija je naslonio glavu na visoki naslon svoje stolice i zurio u nas ćuteći. Prstima desne ruke lupkao je po ivici fascikle sa našim slučajem, lica popni prazne klisure, jedan mali, neupadljiv čovek koji je izgledao veće zbog težine sudske moći koju je predstavljao.
„Nadam se”, rekao je kao zaključak, „da ćete dobro iskoristiti vreme u Vilkinsonu, da ćete, možda, izučiti zanat ili unaprediti svoje obrazovanje. Ako ne budete to uradili, ako krenete drugim putem i ignorišete mogućnosti koje su vam na raspolaganju, onda tvrdim da ćete se opet naći preda mnom kao krivci za neko drugo nasilno delo. I uveravam vas: tada neću biti tako blag kao što sam bio danas.”
„Hvala vam, gospodine sudijo”, rekao je naš advokat, dok su mu se potočići znoja slivali niz
lice.
„Pogledajte đubre”, rekao je moj otac ocu Bobiju, sedeći jedan red iza njega, glasom dovoljno
jakim da ga čuje, posmatrajući kako se sudija vraća u svoju odaju. „Gledajte kako se smeška. Osudi četiri deteta na godinu dana i smeje se. Treba da mu polomim jebenu vilicu.”
Otac Bobi se naže unazad i spusti ruku na očevo rame.
„Polako, Mario”, reče mu. „Ovo nije mesto i vreme za to.”
„Nikad nije mesto”, odvratio je moj otac. ,,I, sto posto sigurno, nikada nije vreme.”
Naš advokat je prošao ogradu i pružio ruku ocu Bobiju. Njegov tihi glas je bio jedva čujan zbog graje koja je dopirala iz dela sudnice u kojem se nalazila porodica Kaldvel.
„Prošlo je toliko dobro koliko smo i očekivali”, rekao je.
„Možda za vas”, rekao je otac Bobi.
„Mogli su dobiti mnogo dužu kaznu”, rekao je advokat. „Za ono što su uradili, mnogo dužu.” Otac Bobi je ustao i naslonio se na ogradu, držeći svoj beli sveštenički okovratnik u desnoj ruci.
„Ovo nije igra”, rekao je otac Bobi. „Ovde nije stvar u pogodbama ili u više ili manje vremena. Ovde je reč o četiri dečaka. Četiri dečaka čija imena se niste potrudili ni da zapamtite. Zato ne žurite sa tapšanjem po sopstvenim leđima.”
„Odradio sam svoj posao”, rekao je advokat.
„Čuvena zakletva osrednjih”, odvratio je otac Bobi.
„Trebali ste i sami više da radite sa njima, oče”, rekao je advokat. „Onda vam ne bi trebale usluge govnara kao što sam ja.”
Otac Bobi sede nazad u klupu. Pogledi nam se ukrstiše. Lice mu je bilo pepeljasto i bolno.
„Neće biti tako strašno”, rekao mu je advokat. „Na kraju krajeva, ne završe baš svi koji su bili u

Vilkinsonu kao kriminalci.”
Advokat se okrete i očisti sto odbrane, otkrivši pri tome pregršt papirnih fascikli u svojoj dronjavoj smeđoj torbi koja škljocnu dok ju je zatvarao.
„Neki od njih čak pronađu Boga i postanu sveštenici”, dodao je advokat, okrećući lice ka ocu Bobiju. „Zar ne?”
„Idi do đavola”, rekao mu je otac Bobi. Napolju je počela da pada laka letnja kiša.

KNJIGA DRUGA
Živite onda, voljena deco moga srca, i nikada ne zaboravite da će, sve do dana kada će Bog otkriti budućnost čoveku,

zbir sve ljudske mudrosti izražavati ove dve reči: čekati i nadati se.

Grof Monte Kristo





1.

Boravio sam u svojoj ćeliji manje od sat vremena kada me je obuzela panika. Da bi se izborio sa njom, zatvorio sam oči i mislio o kući, o našem kraju, o ulicama na kojima smo se igrali i o ljudima koje sam znao. Zamišljao sam kako iz hidranta prskaju hladne kapljice po mom licu, osećao šavove bejzbol loptice u svojoj ruci, slušao meke zvuke kiše kako dopiru sa krova. Još nisam imao ni trinaest godina a želeo sam da budem na tim mestima, tamo gde i pripadam. Želeo sam da sve bude kako je i bilo pre kolica za hot-dog. Želeo sam da budem u Paklenoj kuhinji, a ne na mestu sa hladnim zidovima i malim poljskim krevetima. Tamo gde sam suviše uplašen da bih se čak i pomerio.
Bilo je mračno i bio sam gladan; memljiv je vazduh bio težak od mirisa sredstava za čišćenje. Nikada mi se nisu dopadale male prostorije i mračne sobice, a moja ćelija je bila i mala i mračna. Njeni zidovi su bili ispucani i oljušteni, a iscepan poster Džejmsa Dina bio je zalepljen na jednom zidu. Mrzeo sam da budem sam, bez knjiga, koje bih čitao, ili bejzbol karata, koje bih razvrstavao, prinuđen da zurim u debela gvozdena vrata, koja su spolja bila zaključana. Postojani zvuk tutnjave koji je dopirao iz susednih ćelija bilo je teško ignorisati, i ja sam čeznuo za onim mirnim satima kada sam sedeo u crkvi Sveto srce i pronalazio utehu u njenoj tišini.
Nije potrebno mnogo pa da čovek shvati koliko je neko čvrsta ličnost ili koliko jaki možemo biti. Ja sam znao, od mog prvog dana u Vilkinsonu, da nisam ni čvrst ni jak. Dovoljan je samo trenutak da strah pronađe put, da se probije kroz pažljivo izgrađen oklop. Jednom kada se to dogodi - on zauvek ostaje tu. To podjednako važi i za okorele kriminalce i za male dečake.
Prvi čuvar kojeg sam upoznao u Vilkinsonu bio je Šin Noks, koji je imao dvadeset pet godina. Stajao je u mojoj ćeliji, čvrsto sastavljenih nogu, obema rukama obavivši crnu palicu. Imao je grubo, rumeno lice i jako kratko podšišanu plavu kosu. Nosio je pantalone sa faltom, crne cipele sa debelim đonom, belu košulju sa dugmićima i crnu pločicu s imenom zakačenu za prednji džep košulje. Oči su mu bile hladne, a glas dubok.
„Baci svoju staru odeću na pod”, bile su prve reči koje mi je uputio.
„Ovde?”
„Ako očekuješ svlačionicu, zaboravi. Ovde je nema. Skidaj se!”
„Pred tobom?”, pitao sam.
Osmeh je zaigrao na Noksovom licu.
„Za sve vreme koliko budeš ovde, danju ili noću, sve ćeš raditi pred nekim. Pišati, srati, tuširati se, prati zube, drkati, pisati pisma kući. Bilo šta. Neko će gledati. Najveći deo vremena taj neko ću biti ja.”
Bacio sam svoju košulju na pod, otkopčao pantalone i pustio ih da mi padnu oko kolena.

Iskoračio sam iz pantalona, šutnuo ih u stranu i - obučen samo u bele pamučne gaće, bele sokne sa rupama na obe pete i patike bez pertli - pogledao u Noksa.
„Sve”, rekao je Noks, stojeći još uvek u vojničkom stavu. „Ovde ćeš nositi samo odeću koju ti obezbeđuje država.”
„Hoćeš da stojim ovde go?”, pitao sam ga.
„Sada si ukapirao. Znao sam da vi dečki iz Paklene kuhinje niste baš toliko glupi kako ljudi pričaju.
Skinuo sam donji veš, odbacio patike i, napravivši lopticu od belih soknica, spustio je na gomilu ispred sebe. Stajao sam tamo go i zbunjen. „Šta sada?”
„Obuci se”, rekao je Noks, klimnuvši glavom prema odeći koja je stajala na mom krevetu. „Zbor je za petnaest minuta. Tada ćeš upoznati druge dečake.”
„Da li su moji drugovi na ovom spratu?”, pitao sam, prešavši dva korka do kreveta i posegnuvši za savijenom zelenom majicom kratkih rukava.
„Drugovi?”, rekao je Noks, okrenuvši se. „Imaš ti mnogo da učiš, dečko. Niko nema drugove na ovom mestu. Bolje bi ti bilo da to ne zaboraviš.”
Vožnja autobusom do Vilkinsonovog popravnog doma trajala je više od tri sata, sa dve pauze za sipanje benzina i jednom za toalet. Ručak smo pojeli u putu: raskvašene sendviče od belog hleba i putera, mlak sok od jabuke u tetrapaku i čokoladicu. Spoljna temperatura je dostigla 32 stepena. Unutra je bilo čak i toplije. Stari erkondišn duvao je vreo vazduh, a pola prozora bilo je zaptiveno, pa su naslage prašine zamazale njihova izgrebana stakla.
Autobus je bio star, uzan i prljav, ofarban kamenosivom bojom spolja i iznutra. Polovinu od mogućih trideset šest mesta zauzimali su dečaci mlađi od mene. Niko od nas nije imao više od šesnaest godina. Sa nama su išla trojica čuvara: jedan je bio napred, pored vozača, a dvojica pozadi, gde su delili kutiju cigara i porno časopis. Svaki čuvar imao je dugačak crni pendrek i kutiju suzavca; sve to im je visilo s kaiša. Čuvar koji je bio napred imao je mali pištolj provučen kroz petlju na prednjem delu pantalona.
Četvorica dečaka su bila crnci, dvojica su bila španskog porekla, a ostali su bili belci. Sedeli smo sami, raspoređeni na svako drugo sedište, a stopala su nam bila vezana za tanak čelični lanac, koji se pružao celom dužinom autobusa. Ruke su nam bile slobodne i bilo nam je dozvoljeno da razgovaramo, ali je većini bilo dovoljno da samo zuri u predele kroz koje smo prolazili. Mnogi su prvi put bili izvan granica grada Njujorka.
Majki je sedeo dva reda ispred mene, a Džon i Tomi su bili iza mene.
„Ovo je kao autobus koji je Dog Meklur vozio u filmu Najdužih sto milja”, rekao je Džon tinejdžeru sa ožiljcima od boginja, koji je sedeo preko puta prolaza. „Zar ti se ne čini?”
„Ko ti je taj Dog Meklur?”, pitao je dečak.
„Nije važno”, rekao je Džon i ponovo počeo da posmatra ustalasane brežuljke provincijalnog dela Njujorka.

Ranije tog jutra oprostili smo se od rodbine i prijatelja ispred sudnice koja je bila preko puta Foli skvera. Otac me je zagrlio i držao tako sve dok mu jedan od čuvara nije rekao da je vreme da krenemo.
„Lepo postupaj sa njim”, reko je moj otac čuvaru.
„Ne brinite”, odgovorio je on. „Biće on dobro. A sada, molim vas, odstupite.”
Otišao sam od oca i stao u red koji se formirao u blizini autobusa. Gomila oko nas je prišla bliže, ruke starijih su posezale da nas još jednom dodirnu, majke su tiho plakale, očevi su pognuli glave u tišini punoj besa. Video sam kako Džonova majka spušta lanac brojanicu preko njegove glave, dok su joj kolena klecala od emocija. Majki i Tomi su stajali iza mene u redu i gledali u prazno. Niko nije došao da ih isprati.
Pogledao sam ulevo i video oca Bobija kako stoji pored parkinga naslonjen na stub od semafora. Klimnuo sam glavom prema njemu i pokušao da mu se osmehnem, ali nisam uspeo. Posmatrao sam ga kako baca cigaretu na trotoar i kako kreće prema autobusu.
Poželeo sam da nije tamo. Poželeo sam da niko nije tamo. Nisam želeo da iko vidi, pa čak ni ljudi do kojih mi je stalo, kako ulazim u autobus koji će me odvesti na mesto za koje sam jedino mogao da mislim da je zatvor. Posebno otac Bobi. Osećao sam da sam ga izneverio, da sam izdao sve poverenje koje je imao u mene. Trudio se da nam pomogne koliko god je mogao slao je bujice pisama sudiji u nadi da će povući ili smanjiti optužbe, svađao se da nas upute u neku drugu instituciju, preklinjao da nas dodele njemu na staranje. Ništa nije vredelo i sada mu je ostala samo molitva.
Zaustavio se ispred mene - očiju prepunih tuge; njegovo snažno telo bilo je povijeno.
„Hoćeš li mi pisati?”, pitao je.
Toliko sam želeo da plačem, da ga zagrlim i da se priljubim uz njega kao uz svog oca. Borio sam se sa suzama i trudio se da ih progutam ustima suvim poput prašine.
„Ne brini”, uspeo sam da izgovorim. „Javljaću se.”
„To mi mnogo znači”, rekao je otac Bobi prigušenim i isprekidanim glasom kao što je bio i moj.
Gledao me je vlažnih očiju. Posle mnogo godina shvatio sam da je taj pogled izražavao upozorenja koja nije mogao da izgovori iako je to želeo. Ali nije mogao da mi ih kaže. Nije se usudio da rizikuje da me još više uplaši. Trebala mu je sva njegova snaga da me ne zgrabi, da nas sve ne zgrabi, i da pobegne sa stepenica tog autobusa. Da otrčimo toliko daleko i brzo koliko god možemo. Da trčimo sve dok ne budemo slobodni.
„Mogu li vas zamoliti za uslugu?”, pitao sam ga.
„Samo reci.”
„Obiđite ponekad moju mamu i mog tatu”, rekao sam. ,,U ovih poslednjih nekoliko nedelja izgledaju kao da će se poubijati.” „Hoću”, rekao je otac Bobi.
„I bez obzira na to šta budete čuli, recite im da sam ja dobro”, rekao sam.
„Tražiš od mene da lažem?”, pitao me je otac Bobi, držeći tuku na mom ramenu, dok mu se na

licu osmeh probijao kroz tugu.
„To je dobra laž, oče”, rekao sam. „To smete da uradite.”
Otac Bobi se pomerio od autobusa i gledao kako se ukrcavam; pogledom je prelazio preko lica drugih dečaka, koji su već sedeli na svojim mestima. Izvukao je još jednu cigaretu iz džepa košulje i, zapalivši je, duboko je uvukao dim. Onda je otišao do mog oca i stajao je pored njega sve dok se nisu zatvorila vrata na autobusu i dok nije krenuo. Tada su ta dvojica muškaraca - sveštenik i bivši robijaš hodali pognutih glava i ruku zabijenih u džepove do obližnje stanice podzemne železnice, na kojoj će sačekati voz koji će ih odvesti do jedinog mesta u koje su i jedan i drugi ikada verovali.

2.

U Vilkinsonovom popravnom domu za dečake boravilo je 375 maloletnih prestupnika; oni su bili smešteni u pet odvojenih zgrada, koje su bile raštrkane na sedam dobro održavanih jutara zemlje. Dom je imao dve velike fiskulturne sale, fudbalsko igralište, četristo metara ovalne atletske staze i jednu kapelu, koju su upotrebljavale sve konfesije.
Spolja gledano, ustanova je nalikovala onome čemu je uprava najviše i želela da nalikuje: izolovanoj privatnoj školi. Za potrebe nadzora štićenika na raspolaganju je bilo sto čuvara. Većina njih bila je iz okoline i bili su svega nekoliko godina stariji od najstarijih štićenika. Za njih je dom bio usputna stanica na putu za drugi posao u snagama reda ili uprave. Dvogodišnji staž u Vilkinsonu, koliko je većina čuvara odrađivala, uvek je dobro izgledao u biografiji.
Nastavnici, vrtlari, pomoćni radnici, kuvari i radnici za održvanje takođe su bili lokalni žitelji. To je ispunjavalo dvostruki zahtev: malu cenu rada i visok nivo tajnosti. Niko nije želeo da naškodi jednom od najvećih poslodavaca iz oblasti, bez obzira na to šta su čuli ili videli.
Ustanovu je vodio upravnik i njegova dva pomoćnika.
Upravnik, nezainteresovan i debeo čovek u kasnim četrdesetim, više se starao o izgledu Vilkinsona nego o stvarnom životu koji se odvijao unutar njega. Žaveo je sa ženom i dva deteta u velikoj kući na manje od pel minuta vožnje od glavne kapije doma. Odlazio je iz svoje kancelarije u četiri sata posle podne, a nikada se u njoj nije pojavljivao pre deset sati pre podne. Njegovi pomoćnici bili su mladi; obojica su se nadala da će jednoga dana upravljati nekom ustanovom i obojica su se držala sličnog rasporeda.
Čuvari su bili zaduženi za svakodnevne aktivnosti. Vodili su obuku, koja je započinjala buđenjem u šest ujutro i dvadesetominutnim doručkom, a završavala se gašenjem svetala u pola deset uveče. Svaki dan je bio niz zvižduka, koji su nas usmeravali ka sledećoj stanici - učionici, sali, tuševima, obrocima, savetovalištu, biblioteci i radu napolju.
Majki, Tomi, Džon i ja bili smo dodeljeni drugom spratu, grupi C, trećoj i ujedno najmanjoj zgradi od zgrada koje su bile razbacane po imanju. Bili smo smešteni u odvojenim ćelijama, dugačkim tri i po metra. Svaka ćelija je imala poljski krevet, tanak madrac, toalet šolju bez poklopca i lavabo sa hladnom vodom. Gvozdena vrata na ulazu u prostoriju imala su tri šipke preko sredine i pokretni poklopac pri dnu. Iznad lavaboa nalazio se mali prozor, u čije je staklo bila upletena žica, a koji je gledao na ono što mi je izgledalo kao stalno bezbojno nebo.
Tuširanje nam je bilo dozvoljeno svakog trećeg dana, a čistu odeću smo dobijali svakog petka ujutro. Prljavu odeću smo ubacivali u korpu za rublje koju je gurao sedokosi čovek koji je hramao. Da bi se izbegla zbrka, naše zelene majice, bele pantalone i sokne, kao i tamnoplave patike bile su obeležene s prva dva slova naših prezimena. Oni koji su bili dovoljno stari da se briju činili su to

pod nadzorom čuvara. Brade i brkovi nisu bili dozvoljeni, kao ni tranzistori ili bilo koja vrsta uređaja za snimanje. Postojao je samo po jedan televizor u svakoj zgradi i obično su ga koristili čuvari.
Jedanput mesečno se prikazivao film u glavnoj sali i tada je svih 375 štićenika moralo da ga gleda.
Četiri čuvara su dodeljena da čuvaju jedan sprat, pri čemu je jedan od njih, u našem slučaju Noks, određen da bude vođa grupe. Tri osobe koje su radile sa Noksom bile su Ferguson, Stajler i Adison. Nikada nam nisu rekli svoja imena, niti smo mi imali hrabrosti da ih to pitamo. Svi su imali oko dvadeset pet godina i delovalo je kao da su bliski prijatelji.
Ferguson je bio visok i koščat, sa ženskastim rukama i uskim licem, koje je lako odavalo njegove namere. Bio je sin jedinac ubijenog njujorškog policajca i bio je na listi čekanja za dva policijska odeljenja: grada Njujorka i okruga Safolk. Upravo je bio završio svoju prvu godinu u Vilkinsonu i štićenici ga nisu voleli, niti su imali poverenja u njega. Imao je preku narav i okrutnu snagu uprkos svom fizičkom izgledu.
„To se moglo primetiti već prvog dana, od trenutka kada smo ga ugledali”, rekao je Džon. „Imao je takvu vrstu naravi da će ili on ubiti nekoga ili će biti ubijen. Ili i jedno i drugo.”
Stajleru je posao u Vilkinsonu služio da finansira studije prava. Bio je nizak ali mišićav i koristio je salu kao svaki štićenik. Za vreme svoje večernje pauze radio je zgibove na stepenišnim pritkama; telo mu se tada ljuljalo iznad drugog nivoa galerija, a time je Stajler otvoreno izazivao bilo kog štićenika da načini potez. Uvek je bio loše raspoložen, što su prouzrokovale njegove duple obaveze: posao i učenje, kao i nezadovoljstvo zbog trošenja vremena na posao, na koji je gledao s prezirom. On je bio siromašno dete koje je gledalo drugu siromašnu decu. Ona su ga samo podsećala na to odakle je došao i koliko još dugo ima da prođe dok ne pobegne.
Adison je završio oblasnu srednju školu i sve što je želeo bio je stalan posao koji će biti dobro plaćen, kao i dobre povlastice i penziju nakon dvadeset godina. Polagao je svaki test za državnu službu za koji je čuo i bio je na listi čekanja za osam policijskih i vatrogasnih stanica u oblasti. On je bio najmlađi od naših čuvara i istovremeno najglasniji, uvek spreman da vežba svoje govorne mišiće izvikujući naredbe. Videli smo mnogo ljudi kao što je bio on u Paklenoj kuhinji. Malo šta je imao od života osim svog ovozemaljskog posla. Van posla je lizao govna, a na poslu je srao po svima.
Na prvi pogled, nije bilo iznenađenja u vezi s Adisonom. Nije bilo iznenađenja u vezi s bilo kim od njih. Ali to je bilo na prvi pogled. Prvi put mi nismo znali šta da očekujemo.
Leđima naslonjeni na zid fiskulturne sale, sa nogama ispruženim ispred sebe, majica natopljenih znojem, sedeli smo Džon i ja jedan do drugog i posmatrali šest crnaca štićenika kako igraju žestoku partiju baskefa tri-na-tri. Bili smo tek treći dan u Vilkinsonu. Izgledalo je kao da smo tu već tri meseca.
Posmatrao sam kako mišićavi tinejdžer, potpuno mokar od znoja, udara u krilnog skakača, ali oči su mi, u stvari, bile uperene iznad njega, u betonski zid koji nas je držao zatvorenim. Ništa što se desilo tokom prva dva dana boravka u domu nije doprinelo da se smanje moja strahovanja. Hrana je bila bezukusna, uslovi za spavanje užasni, atmosfera na igralištima i u učionicama napeta. Stalno je

postojao osećaj bliske opasnosti i ja naprosto nisam mogao da prihvatim da ću punu godinu svog života provesti na ovaj način.
Koliko god da je meni bilo loše, još je gore bilo Džonu. Male prostorije su podsticale njegovu klaustrofobiju i pogoršavale njegove napade astme. Nije jeo i nije mogao da pije mleko koje smo dobijali uz svaki obrok; unos tečnosti mu je bio ograničen na mlaku vodu koju je pio iz fontana na igralištima. Koža mu je bila bleda, nos mu je stalno izgledao balavo i izgledao je onoliko uplašeno koliko sam se ja osećao.
„Je l' vi momci u Paklenoj kuhinji ovako provodite dane?”
Bio je to Noks. Stajao je iznad nas i gledao partiju sa crnom palicom u ruci.
„Gledajući crnčuge kako igraju basket?”
„Mi smo na pauzi”, rekao je Džon. „Ništa drugo.”
Ja odlučujem kada možete na pauzu”, rekao je Noks, zlokobno se smeškajući.
Nije trebalo mnogo pa da se među nama oseti Noksovo prisustvo. On je bio jedan od onih ljudi koji su uživah u moći koju su imali i koji su stalno izazivali nevolje. Bio je na sredini svoj druge godine u Vilkinsonu i bio je oženjen manje od šest meseci. Živeo je u dvosobnom stanu na trećem spratu, udaljenom manje od osam kilometara od doma. Slao je mali deo plate svojoj majci, udovici, u obližnji Ročester i bio je kapiten u kuglaškom timu čuvara. Strasno je pušio i dah mu je često zaudarao na burbon.
Noks je oštro govorio i postupao, naročito prema štićenicima, ali sam uvek imao osećaj da on sam po sebi, bez podrške drugih čuvara i moći koju je imao zahvaljujući svojoj poziciji, nije mnogo vredeo. U poštenoj tuči, na nekom uličnom ćošku u Paklenoj kuhinji, svaki od nas bi ga verovatno tukao. Znam da bi ga Majki patosirao, možda čak i Dženet Rivera. Ali, sada smo mi bili zaključani u njegovoj kući, prisiljeni da igramo po njegovim pravilima.
„Vucite se tamo”, rekao je Noks, upirući palicom u pravcu pretrpanog igrališta. „Smesta.” Slegnuo sam ramenima, okrenuo se ka Džonu i rekao:„Još jedna partija nas neće ubiti.” Onda sam ustao i tom prilikom očešao jednim ramenom Noksovu uniformu.
Noks je, stojeći nekoliko centimetara iza mene, podigao palicu i, žestoko zamahnuvši, udario me njome po krstima. Bol je bio oštar, jak i utrnjujući. Od siline njegovog udarca pao sam na jedno koleno.
Noksov sledeći udarac spustio se nasred mojih leđa, a ubrzo je usledio i treći, koji je bio dovoljno jak da slomi kost. Već sam bio na oba kolena i grabio sam vazduh zureći pri tome u oči mladog crnca koji je imao afro frizuru. Uzvratio mi je pogled, miran i ćutljiv, tapkajući loptom.
Čuo sam kako Džon viče iza mene.
„Šta to radiš? Ništa ti nije uradio!”
„Dodirnuo je moju uniformu”, rekao je Noks mirno. „To je protivno pravilima ustanove.”
„Nije te dodirnuo”, rekao je Džon, drhteći celim telom. ,,A sve i da jeste, nije to nameravao.”

„Ne mešaj se”, rekao mu je Noks.
„Nisi morao da ga udariš”, rekao je Džon, pomalo zvučeći kao u Paklenoj kuhinji. „Nemoj ga više udarati.”
„Dobro.”
Noks je ublažio ton, ali su njegove oči ostale hladne. „Pomozi mu da ustane. Ovedi ga u ćeliju.” Budući da je Džon oklevao, Noks reče: „Ajde, podigni ga. Ne boj se.” „Ne bojim se”, rekao mu je Džon. Noks se samo nasmešio.
U ćeliji mi je Džon pomogao da legnem na krevet i pokrio mi je noge presavijenim ćebetom.
„Ne mogu da verujem da te je tako udario”, rekao je Džon. ,,I pre je tukao”, rekao sam mu.
„Otkud znaš?”
„Dok sam bio na kolenima, pogledao sam u ostale. Niko od njih nije delovao iznenađeno.”
Sada ni ja to nisam bio. Razumeo sam šta je otac Bobi želeo da mi kaže, a nije mogao. Shvatio sam težinu očevih reči. Dokučio sam šta se krije iza prikrivenih upozorenja Kralja Benija. Oni su pokušali da me pripreme, da nas sve pripreme. Ali niko od njih, čak ni Kralj Beni, nije mogao da pretpostavi pun obim užasa s kojim smo se mi suočili.
Osetili bismo njihovo prisustvo i pre nego što bismo ih čuli. Brinući se o meni, Džon se zadržao; odlagao je svoj povratak u okrutni svet izvan ćelije. Nekako smo, kada smo bili sami, mogli da poverujemo da je sve u redu. Ali ništa nije bilo u redu, niti će to ikada više biti.
Noks je stajao na ulazu u ćeliju, ruku prekrštenih preko grudi, sa zlobnim smeškom na licu. Iza njega su stajali Ferguson, Stajler i Adison, sa crnim palicama kraj sebe. Noks ih je uveo u moju ćeliju. Ništa nisu rekli, osim kada ih je Džon, što je hrabrije mogao, pitao šta žele.
„Je l' vidite?”, rekao je Noks kroz osmeh. „Je l' vidite kako su opasne ove irske siledžije?”
Ferguson i Stajler su se provukli pored Noksa i zgrabili Džona za ruke. Adison je tog trenutka bio iza njega; stavio mu je debelu krpu preko usta i zavezao je na njegovom potiljku. Noks je stajao iznad mene i jednim kolenom mi pritiskao grudi. Odvratio sam pogled od njega i gledao sam u Džona, dok nam se na licima ogledala prestravljenost.
„Skini mu pantalone”, rekao je Noks.
Džonove pantalone skliznule su do njegovih kolena, bele noge su sijale pod zracima spoljnog svetla.
„Čvrsto ga držite”, rekao je Adison Fergusonu i Stajleru. „Neću da se oklizne i udari glavom.”
„Držimo ga”, rekao je Ferguson. „Ne brini.”
„Dobro, Irče”, rekao je Noks, „hajde da vidimo koliko si zaista opasan.”
Adison udari palicom po Džonovim leđima, zadnjici i nogama; udarci su odmah pravili otoke na koži mog prijatelja i terali suze na njegove oči. Njegova leđa postadoše crvena kao cvekla, a nejaki mišići njegovih nogu popustiše pod udarcima. Svaki udarac izmamljivao je dubok vapaj iz Džonovih usta sve dok se, usled petog udarca, nije onesvestio. Pa ipak, to nije zaustavilo Ađisona. Podigao je

palicu još više i spustio je sa još većom snagom; lice mu se sijalo od znoja, a oči su mu bile ispunjene zadovoljstvom zbog bola koji je nanosio. Nakon što je dvanaest udaraca napravilo trag, napokon se zaustavio; napravio je pauzu da bi rukavom svoje košulje obrisao potoke znoja sa čela. Ferguson i Stajler su još uvek držali Džonove ruke da ne bi pao na pod.
„Misliš li da mu je dosta?”, pitao me je Noks.
„Da”, rekao sam, zureći u njega.
„Da - šta, italijansko govno?”
„Da, gospodine”, rekao sam. „Mislim da mu je dosta.”
Noks i ja smo u tišini gledali kako onaj trio navlači Džonu pantalone i skida povez sa njegovih usta. Tada su ga odvukli iz moje ćelije u njegovu.
Noks se šetkao po mojoj ćeliji, s rukama na leđima, pognute glave.
„Gledaj stvari na moj način”, rekao mi je. „Radi kako ti kažem. Nemoj se suprotstavljati. I nikada više neće biti problema kao što je bio ovaj danas. Ako ne, vi momci iz Paklene kuhinje možda nikada nećete otići odavde živi. To je nešto o čemu vredi razmisliti, zar ne?”
Tako se završio treći dan našeg boravka u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake.

3.

U Vilkinsonu nije boravila grupa nevinih malih dečaka. Većina njih, ako ne i svi, pripadala je ovom mestu.
Stanovnike doma činila su najopasnija deca iz najsiromašnijih i najopasnijih delova grada, a jedan broj njih giljao je već svoju drugu ili treću kaznu. Sve su to bile kazne za nasilničke napade. Samo nekolicini je, izgleda, bilo žao zbog toga što su uradili ili su bih na ivici bilo kakve rehabilitacije.
Nekolicina štićenika je uživala u svom boravku tamo, doživljavajući ga kao odmor od napornog uličnog života, koji su inače vodili. Drugi su, uključujući i nas, beležili dane na zidovima iznad svojih uskih kreveta grebući linije u cementu - onako kako se viđalo da to rade zatvorenici u mnogim filmovima o zatvorima.
Većina je bila osuđena pod optužbom za napad, a više od polovine tih napada bili su vezani za drogu. Kokain je tek počeo da zariva svoje zlokobne očnjake u siromašne krajeve i brzo je zamenjivao mnogo tiši heroin, koji je bio popularan među onima koji su bili svojeglavi.
Cnci i hispanosi su bili prvi među siromašnima koji su okusili moć ove droge, njenu neophodnost, a posledica toga bila je su su njihovi zločini, ranije okarakterisani kao sitni, dobili mnogo pasniji tok. Za razliku od njihovih zemljaka iz predgrađa, oni nisu imali roditelje s punim novčanicima na koje su mogli da računaju kada bi potreba za prahom postala jaka. Tako su se oni okrenuli nezaštićenima da bi održali svoju potrebu i želju.
Italijanska i irska sirotinja, 1967. godine, još uvek je upadala u nevolje zbog pića i razmetanja svojom hrabrošću. Ulične tuče su se brzo pretvarale u krvne osvete, čim bi se čep našao van flaše. Značajan deo belaca štićenika služio je kaznu po optužbi za napad, od kojih je većina bila zbog pića i osvete. Ostali su bili uhapšeni zbog pokušaja pljačke u pijanom stanju ili u društvu starijih muškaraca.
Moji drugovi i ja smo se osećali neprijatno u toj sredini. Mi smo optuženi i osuđeni za napad, ali on nije bio prouzrokovan ni pićem niti besom.
Mi smo bili tamo zbog puke gluposti.
Postojalo je malo čvrstih prijateljstava u Vilkinsonu. Šačica saveza je zaista postojala, ali su svi ti savezi bili nestabilni. Crnci i belci, kao i u svakoj drugoj kaznenoj ustanovi, odvajali su se prema boji kože. Etničke grupe su se držale zajedno, frakcije iz istog kraja su se povezivale, prijatelji sa ulica su se trudili da pokrivaju jedni druge.
Čuvari su imali zadatak da razbiju te zakletve, da izazivaju neslaganje, da uklone svaku prepreku sopstvenoj moći. Nad usamljenim pojedincem čuvari su lako uspostavljali kontrolu. Nad ujedinjenom

grupom - to nije bio tako lak posao.
Moji drugovi i ja činili smo jednu od mnogobrojnih grupa čiji su članovi pokušavali da se drže jedni drugih. To je bio jedan razlog zbog kojeg su nas čuvari iz našeg bloka, naročito Noks i Stajler, razdvajali. Oni su takođe znali i to da smo mi manji problem od drugih grupa, od kojih su mnoge imale mnogo više od četiri člana. Mnogo je bilo teže, čak i opasno po Noksa i njegovu ekipu, upustiti se u borbu sa žešćim i iskusnijim štićenicima. Održavanje reda u takvim grupama bio je najveći deo njihovog posla. Moji drugovi i ja bili smo im kao rekreacija.
Nas su od samog početka smatrali grupom s kojom su mogli da se poigravaju - delom zbog naše mladosti, delom zbog proste prirode našeg zločina a delom zbog činjenice da nismo pripadali nijednoj već postojećoj bandi. Prema drugim štićenicima, drugim grupama, čuvari su povukli crtu i čekali da je neko od njih prede, pa da napadnu.
Prema nama nije bilo crte. Nas su Noks i njegova ekipa mogli da napadnu u svakom trenutku, iz bilo kojeg razloga.
Za nas nikada nisu postojala pravila.

Jesen 1967.


4.

Bilo je jutro, moj trinaesti rođendan.
Naš prvi mesec u Vilkinsonu prošao je bez drugih incidenata ako se ne računa to što smo svi, osim Putera - Tomija - izgubili nekoliko kilograma zahvaljujući kvalitetnoj hrani i našoj nesposobnosti da spavamo noću. Otac me je upozorio da je buka U zatvoru ono na šta se čovek u početku najteže navikava, i bio je u pravu. Stenjanje i jecanje, stalno kašljucanje, povremeni vrisci, zvuk vode u toaletu, muzika iz skrivenih tranzistora - trajali su do svitanja.
Išao sam u sredini reda sastavljenog od osam osoba, izlazeći sa jutarnjeg časa koji je držao pospani, bivši narkoman, koji se zvao Greg Simson. U Vilkinsonu su predavanja bila, u najboljem slučaju, osrednja. Na većini je bila velika gužva, često i više od četrdeset učenika, od kojih se većina otvoreno dosađivala, baš kao i nastavnici. Engleski jezik i istorija su i dalje bili moji omiljeni predmeti, i iako nijedan od tih nastavnika nije bio ni blizu ocu Bobiju, bar su pokušavali da nam nešto prenesu. Moji drugovi i ja smo pozdravljali svaki domaći zadatak koji bismo dobili pošto smo tako imali šta da radimo u svojim ćelijama, umesto da buljimo u zidove ili slušamo neprestane vapaje.
Bili smo na prvoj galeriji, Majki ispred mene a Džon pozadi, na putu ka „Ptomanijskoj taverni” kako su štićenici prozvali salu za ručavanje.
„Red, stani!”, povikao je Noks sa moje leve strane. „Karkatera, Salivan, Rejli, istupi! Ostali, začepite usta i gledajte ispred sebe.”
Mi smo, zbog batina koje smo Džon i ja dobili, držali distancu prema Noksu i njegovim ortacima. Opirali smo se upornoj paljbi i verbalnom zlostavljanju, ignorisali smo njihova gurkanja, šamare i poruge. To je, zasigurno, bila najbezbednija igra i, kako smo mislili, jedina igra.
Stajali smo napeti, dok su nam ruke dodirivale ivice gvozdene ograde, a pogledi bili upereni pravo ispred nas. Noks ležerno stade pred mene i sa širokim osmehom na licu naredi nama trojici da se vratimo u svoje ćelije. Znao je da mi je rođendan i počeo je da me zadirkuje zbog toga. Rekao mi je da je njegov kasnije te nedelje a da je Stajlerov kratko posle njegovog. Trudio sam se da izbegnem njegov pogled, dah mu je bio težak i jak i zapljuskivao me je. Izgledao je pripit, nesiguran na nogama, lice mu je bilo crveno i imao je blago staklasti pogled. Šta god da se desi, znao sam da neće biti dobro.
Noks se odmakao od mene i pomerio ka Majklu. Buljio je u njega nekoliko trenutaka, potom ga

lagano potapša po ramenu krajem svoje palice, još uvek se osmehujući. Rekao nam je da je smislio rođendansku žurku, specijalnu proslavu u kojoj ćemo svi uživati. Dok je pričao, govor mu je postajao nerazgovetan zbog pića, a nekoliko drugih štićenika iz reda počelo je da se kikoće.
Džon i ja smo bili toliko uplašeni da nismo mogli da se pomerimo, tako da je Noks morao da nas gura. Džon se okrenuo i pogledao u mene, lica bledog od straha. Majki je hodao pognute glave, opuštenih ruku, nemoćan da pomogne svojim prijateljima, koje je oduvek štitio.
Nismo znali šta je to Noks pripremio za nas, ali smo znali toliko da ne treba da očekujemo tortu, balone i šeširiće za žurku. Nas četvorica smo bili zaključani unutar zidova Vilkinsona dovoljno dugo da očekujemo samo nešto nezamislivo.
Ušao sam u svoju ćeliju, Majki je još uvek bio ispred mene, i ugledao Stajlera, Fergusona i Adisona kako sede na mom ležaju. Dvojica od njih su pušila. U ćošku je, zbijen između šolje i lavaboa, u stavu mirno stajao Tomi.
Ferguson nije imao majicu i bio je leđima okrenut prema ziđu. Potapšao je Adisona po ramenu i namignuo, željan da zabava otpočne. Ferguson je retko pokretao akcije protiv nas, ali kada bi ona jednom započela, on bi joj se pridruživao sa zlobom koja je protivrečila njegovoj veličini i ponašanju. Zamišljao je da je komičar i bio je poznat po tome što je šamarao ili udarao štićenike sve dok se oni ne bi glasno smejali nekoj njegovoj šali.
Osvrnuo sam se po sobi, zatim sam čuo kako se vrata iza mene sa treskom zatvaraju i video kako Adison, Stajler i Noks skidaju majice. Bio sam ceo mokar od znoja i osećao sam toliku slabost kao da ću se onesvestiti. Video sam kako Majki otvara i steže pesnice i kako Tomi zatvara oči. Čuo sam kako Džon počinje da šišti, dok mu je dah izlazio u kratkim izdisajima.
Noks je izvaciio cigaretu iz džepa svoje košulje i pitao me da li mi se dopada iznenađenje. Kada sam ja rekao da mi se ne dopada, svi su počeli da se smeju dugim glasnim smehom. Ferguson je sišao s ležaja i, protrljavši dlanom moje lice, pitao me koliko sada imam godina.
„Trinaest”, rekao sam.
Adison je uperio prst u Tomija i rekao mu da se okrene tako da gleda u zid. Tomi je vrlo polako uradio to što mu je rečeno.
Ferguson se odmakao od mene i rekao Džonu i Majklu da urade isto to. Oni su otišli do zida koji je bio najudaljeniji od kreveta i okrenuli se licem prema njemu.
Noks je, dok mu je cigareta visila iz usta, ležerno prebacio jednu ruku preko mojih ramena. Adison je izvadio cigaretu i, pogledavši na sat, izmakao se unazad, bliže krevetu, ostavivši Noksu toliko slobodnog prostora koliko mu je trebalo.
Kapci su mi treperili kao žaluzine dok su pokušavali da spreče kapljice znoja koje su padale po njima. Glas mi je bio drhtav od straha i nervoze.
„Šta hoćeš?”, uspeo sam da pitam.
„Pušenje”, rekao je Noks.
Ne sećam se mnogo toga u vezi s tim danom. Sećam se da su me naterali da kleknem i da sam

zatvorio oči i svest za sve drugo osim za smeh i ruganje. Sećam se da su Noksove oznojene ruke držale moj potiljak. Sećam se osećaja utrnulosti i želje da me ubiju pre nego što prođe noć.
Nikada o tome nisam razgovarao sa svojim drugovima, niti su oni to ikada meni spomenuli. Trudili smo se najviše što smo umeli da u sebi, što smo dublje mogli, uništimo te trenutke - koji su dolazili sa tupom učestalošću nakon tog rođendanskog jutra. Do dana današnjeg nijedna jasna slika našeg pretrpljenog seksualnog zlostavljanja nije isplivala u mom umu. Pokopao sam ih toliko duboko koliko je to uopšte moguće uraditi. Ali, one su tamo i uvek će biti tamo, bez obzira na to koliko se ja trudim da ih izbacim. Povremeno isplivaju, i to ne tokom mojih brojnih strašno nasilnih noćnih mora, nego u mnogo blažim trenucima. Otkrivaju se u mnogo nevinijim prizorima - u pogledu na uniformu, u zvuku muškog smeha, u zamračenoj sobi, u zveketu ograde. To traje samo delić sekunde. Dovoljno dugo da se još jednom naježim.
Detalji tih prisilnih seksualnih susreta bili su potisnuti u seriji zamrljanih kadrova.
Vidim ruke koje udaraju o golu kožu. Vidim pocepane pantalone i majice iskidane na komade. Osećam vreo dah na vratu i snažne noge obmotane oko mojih. Čujem stenjanje i pomaman smeh, leđa i vrat su mi mokri od muškog znoja i pljuvačke. Osećam smrad duvanskog dima i čujem prigušeni razgovor kada se sve završi, šale, komentare, obećanja da će se vratiti.
U tim zamrljanim vizijama uvek sam sam i uplakan zbog bola, sramote i osećaja praznine koji zlostavljano telo ostavlja u hodnicima uma. Bio sam zarobljen od strane ljudi koje mrzim, nemoćan da uzvratim, držan strahom i crnim krajem čuvareve palice.
Ono čega se najjasnije sećam u vezi s tim jezivim oktobarskim danom jeste da je to bio moj trinaesti rođendan i kraj mog detinjstva.

5.

Išao sam s Majklom Vilkinsonovim dvorištem prema drvenim tribinama. Bližio se Dan zahvalnosti i vreme je postajalo hladno. Nosili smo grašakzelene jakne preko zatvorske odeće, a ruke smo zabili u džepove pantalona.
Bili smo u Vilkinsonu dva meseca. Ostalo je još deset meseci do odsluženja kazne. U tom kratkom vremenskom periodu čuvari iz Vilkinsona prebijali su naša tela i slabili naš razum. Sve što nam je ostalo bila je snaga našeg duha, ali ja sam znao da neće proći mnogo pre nego što i taj poslednji deo ode.
Počeo sam da mislim da možda neću uspeti da odem iz Vilkinsona, da će se moj život završiti unutar njegovih zidova. Kolalo je mnogo glasina o štićenicima koji su pronađeni mrtvi u svojim krevetima ili u tuš kabinama. Nisam znao koliko su te glasine tačne i nisam se ni trudio da saznam. Sve što mi je bilo važno bilo je to da me je slomio sistem koji je i napravljen da slomi ljude kao što sam ja. Spavao sam manje od dva sata noću i jeo taman toliko hrane da preživim. Izgubio sam interesovanje za sve i prolazio sam kroz dnevnu rutinu sklopljenih očiju, zatvoren prema onome oko mene koliko god sam mogao.
Mojim prijateljima bilo je još gore. Pogledao sam u Majkla, u njegovo umorno i iscrpljeno lice. Njegovi su pokreti bili spori i nesigurni, poniženi batinanjem i okruženjem. Njegova strast se rastopila, njegova snaga bila je posečena. Sve što je ostalo iza tih propalih očiju i prebijenog tela bio je njegov ponos i briga za bezbednost nas ostalih. Nadao sam se da će mu to biti dovoljno da pregura kaznu.
Džonovo stanje je bilo još gore. On je i inače bio bolešljiv, a stalne batine i silovanja su zajedno sa nedostatkom hrane koju on može da jede oslabile njegovo telo do uvenuća. Provodio je više vremena u ambulanti nego na časovima ili na igralištu. Govorio je tihim, hrapavim glasom i gubio je onaj oštar smisao za humor koji ga je oduvek održavao.
Puter je spolja izgledao isto; nije gubio na težini a ponašanje mu je izgledalo prirodno. Ali su mu oči bile beživotne, bez traga vedrine i sjaja. Sada je bio hladan i dalek, zatvoren, njegovi odgovori su bili jednosložni. Bio je to njegov metod za preživljavanje, jedini način koji je on mogao da smisli da bi pregurao još jedan dan.
Svaki od čuvara je izabrao po jednog od nas da bude njegova stalna meta, označivši ga kao svog ličnog kućnog ljubimca. U mom slučaju - to je bio Adison. Zvao bi me da obavljam njegove sitne poslove i čak sam morao da mu perem auto jednom nedeljno. Njegova mržnja prema meni nije poznavala prepreke, njegovo zlostavljanje nije imalo granica. Sate je provodio pričajući mi koliko je moj život lakši od njegovog, koliko sam srećan što imam oca kojem je stalo do mene i majku koja se ne kurva. Govorio mi je da treba da budem zahvalan što sam odrastao u Njujorku i što sam mogao da

vidim sve one stvari koje on nikada nije mogao sebi da priušti da vidi. Rekao mi je da sam srećnik što imam prijatelja kao što je on na mestu kao što je Vilkinson.
Ferguson je izabrao Džona, čije je samo prisustvo potpaljivalo čuvarev eksplozivni temperament. Imao je običaj da šutne Džona u prolazu ili da ga palicom udari po potiljku. Često je zlostavljanje bilo i gore, a njegove ružne posledice bile su vidljive sledećeg jutra, kada bi Džon hodao dvorištem s podbulim očima ili otečenim usnama. Ferguson je imao zločinačko srce i uživao je u šibanju najslabijeg člana naše družine. Uvek sam osećao da je to zato što je i sam slab, stalno izložen izrugivanju Noksa i
Stajlera. Njih nije mogao da bičuje, pa je potražio lakšu metu. Tu metu je pronašao u Džonu Rejliju.
Stajlers se prema Tomiju ponašao kao prema ličnom vlasništvu. Prisiljavao ga je da nosi njegove tegove po dvorištu i ostavljao je svoje cipele ispred njegove ćelije svako veče da ih on uglanca do jutra. Šamarao ga je i verbalno zlostavljao kako mu se prohtelo. Bio je mišićav čovek koji demonstrira svoju nadmoć nad debeljuškastim dečakom. Tomijevo prisustvo budilo je u Stajleru previše sećanja na njegovo osiromašeno detinjstvo. Smatrao je da je bolji od Tomija i stalno ga je grdio, čak i za najmanji prekršaj. Nije propuštao nijedan dan da ga na neki način ne napadne.
Iako nas je Noks sve zlostavljao, najveće zadovoljstvo je nalazio u prebijanju Majkla. On je to posmatrao kao meč između dvojice vođa grupa i uvek se starao da svi mi ostali budemo svesni njegovih brojnih napada. Uživao je u okrutnostima kojima je zasipao Majkla. Terao ga je da briše bare mokraće i da pere ukaljanu odeću drugih štićenika. Naredio bi mu da trči oko igrališta do kasno u noć, a onda bi ga probudio pre jutarnjeg zvona. Nasumično ga je šamarao i šutirao i saplitao ga je s leđa kada je bio u redu za ručak. Sve to je činio sa ciljem da natera Majkla da ga preklinje da stane, da ga moli da ga ostavi na miru. Ali bez obzira na sve to, Majki Salivan nikada nije izustio ni reč.
Sva četvorica čuvara koristila su seks kao još jedno zlokobno oružje u svom arsenalu. Redovno ponavljana silovanja ne samo da su bila vrhunski oblik poniženja već su bila i najsnažniji metod kontrole koji su čuvari mogli da imaju. Sama pretnja silovanjem držala nas je u stalnom strahu; nikada nismo znali kada će se vrata širom otvoriti, uvek smo očekivali da će nas izvući iz reda.
Nismo mi bili prva grupa koju su Noks i njegova ekipa tretirali s tolikom dozom nehumanosti, niti su oni bili jedini čuvari koji su zlostavljali štićenike. U celom Vilkinsonu dečaci su bili pod kontrolom potpuno nekontrolisanih čuvara. Zato je okrutnost uvek bila javna, bez straha od kazni. Niko nije govorio o zlostavljanju i niko ga nije prijavljivao. Oni čuvari koji nisu radili ništa drugo osim što su održavali red u Vilkinsonu činili su slabašne napore da se toj situaciji posveti pažnja: ako bi to uradili, rizikovali bi da izgube posao. Pomoćno osoblje je bilo u sličnoj situaciji. Upravnik i njegovi pomoćnici bili su slepi za ono kroz šta smo mi prolazili i spokojno su se pretvarali da su ispunili traženu ulogu samim držanjem dece kao što smo mi podalje od ulica. U suštini, verovatno su bili u pravu. Na kraju krajeva, koliko građana bi uopšte gubilo vreme brinući se o blagostanju maloletnih prestupnika.
Gradić koji je okruživao Vilkinson bio je mali i izložen vremenskim neprilikama. Većina kuća bila je sagrađena početkom veka. Nije bilo ni traga nekoj industriji; postojale su samo dve parcele obradive zemlje, dve mlekare i velike fabrike plastike, kola je zapošljavala gotovo polovinu od

4.000 stanovnika. Građani su bili prijatni, policija malobrojna i poštena, a srednjoškolski fudbalski tim važio je za jedan od najboljih u zemlji. Nisu imali mnogo novca, ali nisu imali ni gde da ga potroše. Crkvena zvona zvonila su jasno i glasno svakog nedeljnog jutra, a roštiljanje je bilo glavna zabava za vreme letnjih vikenda. Građani su glasali za republikance svakog novembra i držali do sebe cele godine. Pokazivali su da imaju malo strpljenja i vremena za brigu o dečacima poslatim u njihov gradić da žive iza zaključanih vrata.
Prestao sam da hodam i počeo da gledam po poljima, u grupu štićenika sa leve strane koja je igrala fudbal, u manju grupu s desne strane šćućurenu u krug, koja je međusobno pričala šapatom i pamtomimom. Duvao je hladan vetar, nebo iznad nas bilo je tamno sa debelim oblacima, koji su prekrili jesenje sunce senkama.
Imali smo još petnaest minuta pauze. Ostavio sam Majkla da navrši svoju šetnju i uputio se u biblioteku. Svima nam je bilo potrebno neko usamljeno mesto i ja sam svoje našao na stranicama Džonove omiljene knjige „Grof Monte Kristo”. Iščitavao sam taj roman ispitujući mračne trenutke nepravednog zatočeništva Edmunda Dantea, smeškajući se kada je on napokon uspeo da pobegne iz zatvora, na koji je bio osuđen do kraja života. Zatim bih spustio knjigu i izgovorio molitvu, željno iščekujući dan kada ću ja otići iz Vilkinsona.

6.

Posete su u Vilkinsonu bile dozvoljene vikendom ujutro, prema rotacionom principu, i maksimalno su trajale sat vremena. Bio je dozvoljen samo jedan posetilac po štićeniku.
Tokom prvih dana boravka pisao sam ocu i zamolio ga da ne dolazi, pravdajući se da bi mi bilo teže da podnesem kaznu ako bih video njega ili mamu. Nisam smeo da pogledam svog oca jer bi on sa mog lica pročitao sve što mi se događalo. Bilo bi to preteško za obojicu. Majki je isto to uradio sa zainteresovanim članovima svoje porodice. Tomijeva mama nikada nije uspela da skupi hrabrost da ga poseti i zadovoljavala se njegovim povremenim pismima, u kojima ju je on obaveštavao da je dobro. Džonova majka je dolazila jednom mesečno, očiju punih suza, previše potresena da bi primetila skeletni izgled svog sina.
Niko nije mogao da spreči oca Bobija da nas posećuje.
Vest o njegovom nedeljnom dolasku uvek nam je uručivao Noks sa strogim upozorenjem da održavamo razgovor u veselom tonu. Upozorio nas je da ne smemo ništa da kažemo ocu Bobiju i da će odmazda biti surova ako to učinim. Uverio nas je da mi sada pripadamo njemu i da niko, a pogotovo neki sveštenik iz siromašne parohije, ne može da nam pomogne.

***

Otac Bobi je sedeo na stolici na sredini velike prostorije za posete. Stavio je svoj crni sako preko naslona stolice i držao je ruke u krilu. Nosio je crnu košulju kratkih rukava i beli sveštenički okovratnik, crne pantalone i uglancan par crnih mokasina. Lice mu je bilo napeto i gledao me je pravo u oči dok sam išao prema njemu - nemoćan da sprečim šok koji je doživeo kada me je video.
„Izgubio si nekoliko kilograma”, rekao je, a u glasu mu se osećao gnev.
„Nije baš domaća kuhinja”, rekao sam, sedajući preko puta njega, za dugački sto. Otac Bobi je klimnuo glavom i ispružio ruke da bi dotakao moje.
Rekao mi je da izgledam umorno i raspitivao se o tome da li dovoljno spavam. Pitao me je za moje drugove i rekao mi da treba sa njima svima da se vidi kasnije.
Nisam mnogo pričao. Želeo sam toliko toga da mu kažem, ali sam znao da ne smem. Bojao sam se šta će se desiti ako Noks i njegova ekipa saznaju za to. Takođe, bilo me je sramota. Nisam želeo da on sazna šta su mi uradili. Nisam želeo da bilo ko to sazna. Voleo sam oca Bobija, ali u tom trenutku nisam mogao da ga pogledam. Plašio sam se da bi mogao da me prozre, da bi mogao da vidi moj strah i sram, pravu istinu.
„Šekse, postoji li bilo šta što želiš da mi kažeš?”, pitao me je otac Bobi, primičući stolicu stolu.

„Bilo šta?”
„Više ne bi trebalo da dolazite ovamo. Ja to cenim, ali ne bi bilo dobro da dolazite.”
Pogledao sam u njega i setio se svega što mi je nedostajalo, svega što više nikada neću imati. Morao sam da izbacim takve misli iz glave ako sam nameravao da preživim. Nisam se mogao boriti sa tim osećanjima prilikom svake posete. Ako sam nameravao da izađem iz Vilkinsona, morao sam to da učinim sam.
Otac Bobi se zavalio u stolicu, izvadio „marlboro” i pripalio ga upaljačem. Dunuo je pramen dima prema ispucaloj tavanici i pogledao preko mog ramena u pravcu čuvara.
„Svratio sam u 'Atiku' na svom putu ovamo”, rekao mi je. „Da posetim starog prijatelja.”
„Imate li vi prijatelja koji nisu u zatvoru?”, pitao sam ga.
„Ne toliko koliko bih želeo”, odgovorio je sa smeškom, ne vadeći cigaretu iz usta.
„Zašto je on tamo?”, pitao sam.
„Trostruko ubistvo”, rekao je otac Bobi. „On je hladnokrvno ubio tri čoveka pre petnaest godina” „Da li vam je on dobar prijatelj?”
„On je moj najbolji prijatelj”, rekao je otac Bobi. „Mi smo odrasli zajedno. Bili smo bliski.
Kao ti i tvoji drugovi.”
Otac Bobi je snažno povukao dim iz cigarete i polako ga udahnuo. Znao sam da je on bio problematičan tinejdžer, ulična svađalica sa prekom naravi, koju je policija stalno privodila. Osećao sam da je to jedan od razloga zašto se borio za nas. Ah sve do tog trenutka nisam znao da je i on odslužio svoje u Vilkinsonu.
„Obojicu su nas poslali ovamo”, rekao je otac Bobi tišim glasom, pogleda uperenog u mene.
„Nije bilo lako, baš kao što tebi i momcima sada nije lako. Ovo mesto je ubilo mog prijatelja. Ubilo ga je iznutra. Učinilo ga surovim. Učinilo je da mu nije stalo.”
Boreći se sa potrebom da zaplačem, zurio sam mimo njega, zahvalan na tome što je jedina osoba kojoj je bilo stalo do mene, do nas, znala kroz šta mi prolazimo i koja razume i poštuje našu potrebu za ćutanjem. Nije me iznenadilo kada se ispostavilo da je ta osoba otac Bobi.
Utešno je bilo i to što ga sve to nije ubilo niti oslabilo, već je nekako otac Bobi skupio hrabrosti da prihvati ono što mu se dogodilo i da to ostavi za sobom. Tada sam shvatio da, ako uspem da izađem iz Vilkinsona u jednom komadu, postoji nada da ću moći da živim sa onim što se dogodilo. Možda nikada neću uspeti da to zaboravim - siguran sam da otac Bobi ima prikaze ličnog pakla svakoga dana - ali ću možda moći da živim svoj život naporedo s tim bolnim sećanjima. Možda će to moći i moji drugovi. Sve što treba da uradimo jeste to da pronađemo onu istu snagu koju je otac Bobi pronašao.
„Nemoj dozvoliti da te ovo mesto ubije, Šekse”, rekao mi je, stežući šakama vrhove mojih prstiju. „Nemoj mu dozvoliti da te natera da pomisliš kako si jači nego što stvarno jesi.”
„Zašto?”, pitao sam. „Da bih izašao odavde i postao sveštenik?”

„Bože sačuvaj”, rekao je otac Bobi kroz smeh. „Crkvi ne treba još jedan sveštenik koji dolazi iz kutije siromaštva.
„Zašto onda?”, pitao sam. Glas mu je omekšao.
„Put vodi samo nazad, na ovakvo mesto. A to je put koji će te ubiti. Iznutra prema napolju. Baš kao mog prijatelja.”
Otac Bobi je ustao sa stolice, ispružio ruke i polako me zagrlio; držao me je dugo. Nisam želeo da ga pustim. Nikada ni prema kome nisam osetio toliku bliskost kao tada prema njemu. Bio sam mu toliko zahvalan za ono što mi je rekao, toliko mi je laknulo što će moje breme i breme mojih drugova, ako nam to bude potrebno, biti stavljeno na njegova snažna ramena.
Najzad sam ga pustio i izmakao se tri koraka unazad gledajući ga kako oblači i zakopčava sako, kako drži savijenu kapu Jenkija u desnoj ruci.
„Vidimo se u Kuhinji”, rekao sam.
„Računam na to, Šekse”, rekao je otac Bobi pre nego što se okrenuo i klimnuo čuvarima da mu otvore gvozdena vrata koja su vodila napolje.

7.

Jedanput godišnje, između Dana zahvalnosti i Božića, Vilkinsonov popravni dom je bio sponzor utakmice tač fudbala5. Stanovnici iz okoline su bili pozvani da dođu na nepokrivene tribine koje su okruživale fudbalski teren po ceni od dva dolara za kartu. Novac od karata se vraćao gradiću. Za decu ispod deset godina ulaz je bio besplatan.
Ali nikada nije bila stvar u fudbalu. Bila je stvar u slamanju štićenika. Počinjalo je sa telom koje bi rastrgli na dva dela kao da je lutka za vežbanje, igrali bi se njime kao sa pozorišnim rekvizitom. Zatim su zlostavljali razum mladih ljudi, šikanirajući ih do te mere da je sve što su videli bilo samo lice čuvara, sve što su čuli zatvorska zviždaljka, sve čega su se plašili to da ne prekrše neko nepoznato pravilo. Tada bi, da bi zaokružili proces, čuvari paradirali svojim kreacijama po fudbalskom terenu pred dobroćudnim ljudima iz malog grada tako što bi igrali utakmicu protiv njih. Utakmicu u kojoj su oni bili previše bolesni, prebijeni, mentalno uništeni da bi se uopšte mogli takmičiti. Sve ovo je trebalo da prikaže savršenu sliku savršene institucije.
To lomljenje nije bilo efikasno na svim štićenicima. Ali je bilo uspešno na dovoljno drugih da slika ostane netaknuta.
Čuvari su svoj tim sastavljali mnogo ranije, vežbali su i do četiri puta nedeljno i stalno su imali na raspolaganju teren. Tim štićenika je sastavljan u ponedeljak uoči utakmice. Jedanaest nevoljnih igrača nasumično su birani iz različitih etničkih grupa, stavljeni su zajedno i rečeno im je da igraju kao tim. Bio im je dozvoljen jedan dvosatni trening, koji se održavao pod budnim nadzorom. Nije ni zamišljeno tla taj meč bude pošten ili ravnopravan. Bila je to samo još jedna prilika da čuvari pretuku štićenike, ovoga puta pred gomilom koja je to platila. A zbog načina na koji su te utakmice igrane nije bio potreban sudija, bio je potreban doktor.
Za vreme moje kazne u Vilkinsonu Noks je bio kapiten čuvarskog tima. Adison, Ferguson i Stajler su bili igrači. Moji drugovi i ja smo znali, bez čekanja spiska igrača, da ćemo biti izabrani za tim štićenika. Čak je bio izabran i Tomi, čiji je levi skočili zglob bio gadno otečen, što je bila posledica nedavnih batina koje je dobio od Stajlera. Naši čuvari su nam danima pričali o fudbalu raspitujući se pri tom da li smo ga igrali u Paklenoj kuhinji i pitajući nas ko su nam bili omiljeni igrači. Bio je to samo njihov način da nam saopšte da se spremimo za još jedne batine.
Na sva četiri ćoška terena nalazili su se čuvari. Trening je trajao već nekih dvadeset minuta kada me je s leđa oborio na zemlju crnac sa zubnom protezom i rukama debelim kao vinsko bure. Lice mi je tako gurnuo u zemlju da mi je trava prekrila bradu i nos.
„Ovo je tač fudbal”, promumlao sam.
„Ja dodirujem snažno”, rekao je on.

„Sačuvaj to za čuvare”, rekoh mu. „Ja sam na tvojoj strani.”
„Ne treba meni da neko bude na mojoj strani”, promrmljao je on, vraćajući se ka gužvi.
„Nije dovoljno strašno to što će nas čuvari odrati žive”, rekao sam, idući sa Majklom, „nego imamo i ove luzere što misle da su Grin bej pekersi.”
„Kakva je uopšte svrha održavanja treninga?”, upita Džon, prilazeći nam s leđa.
„Za njih.”
Klimnuo sam ka grupi čuvara koja je na sredini terena stajala, smejala se i gurkala se prekrštenih ruku.
„Mi im dođemo kao putujuća atrakcija”, reče Tomi, hodajući sporo, trudeći se da ne prebacuje težinu na povređeni zglob.
„Možda”, rekao je Majki, gledajući u štićenike sa druge strane terena. „Šekse, ko je najjači momak preko puta?”
,,U kom smislu najjači?”, upitah.
„Onaj koji govori, a svi drugi ga slušaju”, reče Majki.
„Crni Italijan?”, pitao je Džon.
„Ne znam šta je on. Samo znam da se zove Rico. On je glavni tip dole u B bloku.”
„Zašto je on ovde?”, upita Tomi.
„Ubistvo bez predumišljaja”, odvratih mu. „Slučajno.”
„Šta to znači?”, pitao je Tomi.
„Bila je tuča”, objasnio sam. „On je otišao, a drugog tipa su odneli.”
„Odneće još jednog ako se ne vratimo i ne zaigramo”, reče Tomi. „Ajde da ne razbesnimo Rica
pre utakmice.”
„Kažu da on napolju ima sopstvenu bandu”, rekoh. „On je iz Harlema ili iz Bed Staja. Zaboravio sam. A tip kojeg je ubio?”
„Šta sa njim?”, upita Majki.
„Momak njegove mame. Malo se suviše sprijateljio s Ricovom mlađom sestrom.”
„Onda je to naš čovek”, izjavi Majki.
„Naš čovek za šta?”, upitah.
„Reći ću ti posle treninga”, reče Majki.
Rico je sedeo u biblioteci, sam za drvenim stolom na sredini prostorije, i okretao stranice fudbalskog časopisa, a na vrhu njegove obrijane glave bio je svetao oreol, koji je napravio sjaj fluorescentnih svetiljki iznad njega. Stao sam s njegove leve strane i bez plana prelistavao kolekciju avanturističkih knjiga biblioteke; većinom su imale mek povez, a neke od njih su imale i pornografske

crteže.
Majkl je, s primerkom „Toma Sojera” pod miškom, prišao stolu, izvukao stolicu i seo puko puta Rica.
„Ne smeta ti ako sednem ovde?”, pitao je.
„Ne smeta mi ni ako se zapališ”, rekao je Rico, čiji su glas i telo bili više muški nego dečački.
„Ne smeta mi ni ako umreš. Boli me dupe.”
„Hvala”, rekao je Majki i uvalio se.
Nekoliko minuta su čitali u tišini. Majki je jednom okrenuo glavu, i pogledao u mom pravcu; na licu mu se videla mešavina zabrinutosti i samopouzdanja.
„Rico”, reče Majki šapatom, „moram da pričam s tobom. Neću dugo.”
„Kako ti, kog vraga, znaš moje ime?”, zarežao je Rico.
„Bio bih glup da ga ne znam”, rekao je Majki. „Ti si tip u kojeg svi upiru prstom i kojeg se svi klone.”
„To je bilo tačno”, reče Rico, „do danas.”
„Trošimo vreme”, rekao je Majki „Jesi li zainteresovan ili nisi?”
Rico je duboko udahnuo i pogledao u Majkla, stisnutih zuba, ruku ravno položenih na stolu, očiju boje upaljene cigare.
„Reci svom prijatelju da privuče stolicu do tebe”, rekao je Rico. „Nije dovoljno mudar da izgleda opasno.”
Majki se osmehnuo Ricu i, ne okrenuvši glavu, pozvao me je da im se pridružim.
Uputio sam se ka stolu. Krenuo sam kroz prolaz. Dok sam hodao, gledao sam po biblioteci, u kojoj nije bilo nikoga izuzev čuvara koji je stajao na ulazu. Klimnuo sam Ricu dok sam sedao sa primerkom „Skaramuša” u ruci.
„Ovde si već više od godinu dana?”, pitao ga je Majki.
„Skoro tri”, rekao je Rico. „Treba da izađem početkom proleća.”
„Koliko si fudbalskih utakmica odigrao?”, upita Majki. „Ova će mi biti druga”, odvrati Rico.
„Zašto?” „Čuvari su pobedili u prvoj ?” „Čuvari nikada nisu izgubili”, reče Rico.
„Šta ako izgube?”
„Čuj, mali belče”, rekao je Rico, ispravivši se u stolici, a jedna nijansa besa procurila je kroz tu ledenu masku. „Ne znam kakvu ste igru igrali na ulici. Nije me briga. Ali ovde čuvari diktiraju igru, a igra kaže da oni pobeđuju u utakmici.”
„Zašto?”
„Misliš da te sada zajebavaju”, rekao je Rico. „Pobedi u subotu, pa ćeš videti. Nećeš biti samo ti. Biće svi, u svakom zatvorskom objektu. I sada, reci ti meni, beli dečko, je l' treba da nam svima

oderu dupe samo da bi ti izgledao dobro na fudbalskoj utakmici?”
„Oni se ne zajebavaju s tobom”, rekao sam, primakavši se bliže.
„Ne”, reče Rico. „Ne sa mnom. Ali će naći sebi drugog crnčugu i nateraće ga da pojede duplo.”
„Ne kažem ja da treba da pobedimo”, nastavio je Majki. „Ja samo neću da me prebiju.”
„Prebijaju te svakog dana”, odvrati Rico. „Što ne bi i u subotu?”
,,U subotu mi možemo da uzvratimo”, rekao je Majki.
„Ne trebam ti ja da bi uzvratio”, reče Rico.
„Neće upaliti ako svi ne učestvujemo”, rekao je Majki. ,,A jedini ko to može da postigne jesi ti.”
„Čuvari zaziru od mene”, priznade mu Rico. „Ne napadaju me i puštaju me da odradim svoje.
Ako odigram utakmicu i povredim nekog od njih, moglo bi mi se izmaći jastuče.”
„Za njih si ti i dalje crnčuga”, dodade Majki.
„Polako, beli dečače”, rekao mu je Rico. „To što pričamo ne znači da smo na istoj strani.”
„Oni te neće ni udariti, ni zajebavati kao nas”, nastavi Majki, sada već uzbuđen. „Zajebavaju te na drugi način. Tretiraju te kao životinju. Uličnu životinju. Onu o kojoj pričaju kada im okrene leđa.”
„Boli me kurac šta kažu za mene”, rekao je Rico.
„Aha, boli te”, reče Majkl „Boli te kurac. Da je drugačije, ne bi bio čovek kakav si bio kod kuće.”
„A razbijanje čuvara to će kao promeniti?”, zarežao je Rico. „Je l' to misliš?”
„Neće ništa promeniti”, izjavio je Majki.
To je ohladilo Rica. Sada je bio zainteresovan. Odgurnuo se i ustao, gurnuvši unazad stolicu na kojoj je sedeo.
„Zašto onda, beli dečko?”, pitao je, „ako to ništa neće promeniti?”
Majki je ustao i brzo pogledao preko Ricovog ramena u čuvara koji je stajao s desne strane.
Zatim se nagnuo preko stola, pogleda uperenog nagore, u Rica.
„Da bi osetili ono što mi osećamo”, rekao je Majki. „Bar nekoliko sati.”
Rico je dosta dugo ćutao. Onda mu se usne izviše nagore u nešto za šta sam pretpostavio da je osmeh.
„Nadam se da igraš isto toliko dobro koliko i pričaš”, reče Rico i krenu.
,,I ja se nadam”, reče Majki.
Bilo je to prve subote u decembru.
Popodnevno sunce nije moglo da zaustavi ledeni vetar, koji je brisao sve na terenu. Tribine su bile ispunjene telima pokopanim pod težinom vunenih kaputa, kapa sa ušima, krznenih kapuljača, kožnih rukavica, telima umotanim u šalove i debele perjane jakne. Ruljin kolektivan dah probijao je

zaštitne prepreke njihove odeće, odašiljući talase vrućeg vazduha, koji je vijugao prema kamenosivom nebu.
Prodavci su prodavali kikiriki, toplu čokoladu i kafu na tezgama u podnožju tribina. Naoružani čuvari su, kružeći po obodu terena, posmatrali masu. Druga grupa čuvara stajala je u linijskom poretku iza naše klupe i posmatrala nas sa zlobnim smeškom na licu dok smo mi, drhteći u tankim pantalonama i duksevima, čvrsto zapertlavali patike.
Okrenuo sam se da pogledam u masu, pitajući se za koga će navijati i iz koje daljine su oni došli samo da bi gledali fudbalsku utakmicu između grupe čuvara i grupe štićenika. Posmatrao sam ih sa priličnom dozom zavisti, svestan da će oni, kada se završi utakmica, slobodno otići odavde u svoje tople domove, da će večerati i da će se naša utakmica svesti samo na temu za njihovim stolom.
Čuvari su izašli noseći štitnike za ramena i kolena; šiljci na njihovim kopačkama bili su novi i sjajni. Nekolicina je bila obučena u farmerke, ostali su nosili trenerke. Svi su imali debele pamučne dukseve, nekoliko njih je nosilo i kapuljače. Mi smo morali da igramo u našoj zatvorskoj odeći, od dukseva do patika.
Dvojica kapitena - Noks, kapiten čuvara, i Rico, kapiten štićenika - sastala su se na sredini terena da bi bacala novčić, dok je jedan čuvar, stojeći između njih, izigravao sudiju. Rico je insistirao na tome da on bude kapiten misleći da će tako čuvarima poslati jasan znak da ovo neće biti samo još jedna fudbalska utakmica. Nijedan od njih dvojice nije pokušao da se rukuje, ali je Noks ponudio da se preskoči bacanje novčića i da mi prvi dobijemo loptu.
Puco je odbio predlog i odabrao glavu. Noks nije hteo da se kači sa Ricom, potpuno svestan njegove reputacije. Ali nije mogao ni da se povuče jer su ga posmatrali ostali čuvari i upravnik, koji je sedeo u prvom redu na tribinama. Ponudio je Ricu dogovor. On će poštedeti Rica i još dvojicu iz njegove ekipe koji su igrali u timu ako on padne i tako ispadne iz igre. Ako neće, upozorio ga je Noks, biće prema njemu isto toliko grubi koliko planiraju da budu prema ostalim štićenicima. Rico je saslušao ponudu bez pokazivanja bilo kakvih emocija, sve vreme gledajući pravo u Noksovo lice. Nekoliko puta je duboko udahnuo, a zatim je ponovo zatražio da novčić bude bačen.
Pala je glava.
Majki je bio u sredini gomile; klečao je na jednom kolenu i gledao u lica oko sebe. On je trebalo da utvrdi koliko će čuvari biti grubi. Pozvao je igru trčanjem, a ja sam nosio loptu. Ako me samo dodirnu, kako pravila i nalažu, onda će igrati pošteno. Ali ako me obore na zemlju, kao što smo pretpostavljali da će uraditi, onda nas čeka dugačko i verovatno krvavo poslepodne. Dok je Majki izlazio iz gomile, Rico me je upozorio da ne ispustim loptu bez obzira na to koliko me jako udare.
Stajao sam iza Majkla, pored Huanita, petnaestogodišnjaka u majici kratkih rukava i u pocepanim pantalonama. Tomi i Džon bili su u prvom redu, pored Rica i jednog debelog crnog dečaka. Četvorica štićenika stajala su razmaknuto, po dvojica sa svake strane. Čuvari su igrali sa četiri čoveka napred, trojicom u sredini i još četvoricom u pozadini.
Noks i Adison su bili u centru prvog reda i obojica su gledala pravo u mene, dok im je dah izlazio u oblacima, ruke im se njihale sa strane, a tela im bila napeta. Ferguson i Stajler su igrali u pozadini; bili su u čučnju, dok je prednji kraj njihovih kopački rio tvrdu zemlju.

„Čuvajte se bacanja!”, viknuo je Noks čuvarima oko sebe. „Te crnčuge sa obe strane stvarno znaju da trče! Ne dajte im da vas sustignu!”
Majki je uhvatio dodatu loptu, povukao se tri koraka unazad i bacio loptu ka meni. Sčepao sam je sa strane i, držeći je obema rukama, krenuo sa Huanitom prema prvom redu. Čuvari su pojurili na loptu s ratničkim besom. Noks je predvodio napad. Skrenuo sam oštro ulevo, izmičući se od gužve u sredini, tražeći otvoren prolaz.
Adison me je stigao dolazeći sa strane, posle tri jarda, i, zgrabivši me rukama oko struka, svom težinom me povukao nadole. Krajičkom oka sam spazio Noksa, koji se brzo približavao, spreman da me zakuca za zemlju.
Iskrslo je neko koleno, pravo i snažno, crno zatamnjenje koje se više osećalo nego što se videlo. Pogodilo je rumenilo na Noksovom obrazu i poslalo ga potrbuške na zemlju. Rico je stajao iznad njega sa osmehom na licu.
„Crnčuga iz prvog reda stvarno zna da udari”, reče Rico Noksu. „Nemoj mu dozvoliti da te sustigne.”
,,U redu!”, rekao je Huanito, pomažući mi da ustanem. „Mi sad vodimo igru, kurvini sinovi. Mi vodimo igru.”
„Tako je”, dobacio je Majki, namigujući Ricu. „Mi vodimo igru.”
Devedeset minuta, kroz četiri četvrtine i pauzu na poluvremenu, mi smo protiv čuvara igrali najžešću i najkrvaviju utakmicu tač fudbala koja je ikada viđena na igralištima Vilkinsonovog popravnog doma za dečake. Za tih devedeset minuta mi smo izveli igru iz tog zatvora, pomerili je kilometrima dalje od zaključanih kapija i ustalasanih polja koja su nas okruživala i doveli je na ulice krajeva iz kojih smo mi potekli.
Tih devedeset minuta smo ponovo bili slobodni.
Oborili su nas na pola puta do pogotka, u toku poslednje četvrtine, iscrpljene od hladnoće i brutalne taktike, koju su čuvari koristili u krajnjem naporu da postignu pobedu.
Majki je stajao u sredini gomile, dok mu se sa rukava na levoj ruci cedila krv - pozdrav od Adisona i Stajlera, koji su ga u trku izgazili kopačkama malo pre kraja prvog poluvremena. Dva tanka potočića krvi curila su mu niz desnu stranu lica. Tomi je teško disao, a skočni zglob mu je bio otečen i purpuran. Džon jedva da je bio u stanju da stoji pošto je bio mnogo puta prignječen između Noksa i Fergusona na sredini otvorenog terena.
Sedeći na kolenima, pljuvao sam krv iz pocepane usne i dahtao, dok je bol koji sam osećao po rebrima bio suviše jak da bih ga mogao ignorisati. Pogledao sam u ostale: svi su bili krvavi i izranjavani. Ricova desna ruka bila je slomljena, uvrnuta ispod gomile pre četiri napada.
Iza nas je rulja, koja je otvoreno navijala za čuvare od početka utakmice, sedela zgranuto u sablasnoj tišini, skamenjena pred prizorom terena prepunog crveno obojene trave. Gledaoci nisu mogli da učine ništa drugo nego da posmatraju kako se drama odigrava sama od sebe.
Uspeli smo da doguramo do sada; nivo naše energije bio je visok koliko i intenzitet bola koji smo osećali u telima. Svi smo bili umorni od dugačke utakmice i slabi od udaraca koje smo primili.

Visokom dečaku koji je stajao do mene u gomili curila je krv niz obe noge.
Trebao nam je još jedan napad. Veliki napad, onaj za koji su čuvari mislili da ne bismo mogli da ga odigramo. To je morao da bude ulični napad. Onaj koji se završava poenima i dodatnim udarcem. Svi štićenu su igrali igre koje su se završavale u krvi. Ali, čuvarima je to bilo novo iskustvo i nije im se to dopadalo.
Trebalo je da Rico predvodi laj napad. Majki treba da isfolira bacanje lopte ka trkaču čiji su inicijali R. Dž., a onda da se okrene i da je baci daleko, oko četrdeset jardi preko terena, tačno na liniju gola. Rico treba tla bude tamo, sigurno praćen Stajlerom, i da se bori sa njim za loptu. Ricova slomljena desna ruka je meko visila niz bok. Stajler mu je zdrobio zglob i kosti i morao je da plati za to, što je značilo da igra zahteva i više od samog pogotka da bi uspela. Sa tim dogovorom smo izašli iz gomile, sa ciljem da postignemo šest poena za svoj tim i da Stajleru slomimo vilicu. Nije bilo važno šta ćemo pre uspeti da uradimo.
Majki je naredio kratko hvatanje i bacio loptu najdalje što je mogao, dok mu je druga ruka beskorisno visila. Ja sam ostao pored Huanita, trudeći se da odbijem svakog ko nam se nađe na putu. Dva prednja reda žestoko su se sudarila, kroz vazduh su leteli krv, pljuvačka i mali komadi mesa. Krvav i modar, Noks je dolazio sa leve strane terena, preskačući jednog štićenika i obema rukama posežući ka Majklu. Skočio sam i tako ga udario pod uglom da smo obojica pala nekoliko centimetara od Majklovih nogu u trenutku kada je lopta napuštala njegovu zdravu ruku i kada se, rotirajući se, uputila niz teren.
„Ti, govno!”, vrištao je Noks, šamarajući i bubeckajući me obema rukama. „Tako ću te jebeno ubiti!”
„Pusti ga!”, vikao je Huanito, vukući Noksa za kosu, grabeći ga za ruku. „Smesta ga puštaj, seratoru!”
Majki i neki čuvar su se gurali. Dvojica štićenika su se obračunavala sa dvojicom čuvara. Udarci i šutiranje su zadavani i primani po celom terenu. Na svim stranama je bilo presamićenih tela. Piskavi upozoravajući zvuci dolazili su iz svih pravaca. Čuvari, naoružani suzavcem i pendrecima, utrčali su u teren. Upravnik i njegovi pomoćnici već su ranije sišli do ivice terena i sada su, nama iza leđa, pristizali u kolima sa sirenom koja je zavijala.
Tada je rulja, koja je dugo ćutala, eksplodirala.
Ljudi su stopalima udarali o pod drvenih tribina, pomamno rapšali rukama u rukavicama i vrištali u jedinstvenom horu navijanja.
Majki je pao na kolena i podigao pesnicu u vazduh. Dole se, ruku podignutih do neba, Rico kupao u aplauzu, čekajući čuvare da dođu i odvedu ga. Držao je loptu zdravom rukom, osmeha otvorenog i slobodnog kao što su bila i njegova osećanja koja su mu obasjavala lice.
Stajlerovo telo je ležalo na nekoliko centimetara od Rica. Gledao je prema gore, raširenih nogu, nepokretan, a glava mu je ležala pod uglom.
Iz unutrašnjosti zatvora čuli su se povici i urlanje.
Štićenici koji su morali da gledaju utakmicu iz svojih ćelija ili sa otvorenih prozora fiskulturne

sale - proslavljali su taj trenutak. Mnogi od njih su urlali Ricovo ime. Jedan broj igrača je jurio prema Ricu u nadi da će doći do njega pre čuvara; želeli su da dotaknu heroja terena.
Noks se podigao na jedno koleno i zurio u mene i Majkla, dok mu je krv iz nosa curila u usta.
„Mrtvi ste”, rekao je. „Platićete mi ovo na način o kojem niste ni sanjali. Svi vi. Svi ćete platiti.”
„Ne vrediš ni golog govneta, Nokse”, odvratio mu je Huanito. „Mi smo to oduvek znali. A od danas to znaju svi.”
„Sklanjaj mi se s puta, jebeni španjo”, reče mu Noks, uspravi se na obe noge i othrama prema ostalim čuvarima.
Majki je ustao i sačekao dok mu se ovaj nije približio na nekoliko centimetara.
„Hej, Nokse?”
„Šta je?”, rekao je Noks, okrećući se, sa mržnjom u očima, koja je bila dovoljna da zaledi krv koja je kolala u našim telima. „Dobra partija”, rekao je Majki.

8.

Bio je to drugi dan mog boravka u izolacionom odeljenju. Leđima sam bio oslonjen na vlažan zid, čvrsto priljubljenih nogu uz grudi; sedeo sam sam u mraku. Doveden sam neposredno posle utakmice ovamo dole - na mesto koje su štićenici zvali rupa. Dovukli su me Ferguson i jedan zdepasti čuvar sa riđom bradom. Bacili su me naglavačke na hladan betonski pod i posmatrali kako pužem po njemu pokušavajući da se uspravim.
Smejali su se i rugali mojim pokretima dok sam se teturao kroz prostoriju. Zatim su zalupili vrata za sobom, zatvorili ih rezom sa spoljne strane, a njihovi teški koraci ubrzo su postali udaljeni, postali su prazan eho. Nije bilo kreveta u rupi. Nije postojao toalet. Nije bilo zvukova. Nije bilo hrane. Nije bilo ni vode, ni svežeg vazduha. Postojala je samo tama i veliki, gladni pacovi.
U rupi je bilo samo ludila.
Polako sam otpuzao do ugla sobe, trudeći se da ignorišem prašinu, krv koja je još curila iz mojih rana zadobijenih na fudbalskoj utakmici i najviše od svega - meko cijukanje pacova koji su se kretali negde u tami ćelije.
Prvi dan u rupi proveo sam bez sna, stalno pomerajući noge u nadi da ću tako pacove držati podalje od svojih rana, svestan da ću pre ili kasnije morati da popustim i da ću zatvoriti oči i da će oni tada napasti.
Sati su mi bili ispunjeni užasom. Svaki zvuk, čak i tiho škripanje poda, izazivao je strah u meni. Odeća mi je bila natopljena znojem, lice mokro na dodir, kosa zamršena na čelu. Disao sam duboko i drhtavo; oči su mi bile širom otvorene i uperene u tišinu koja me je okruživala; šake i stopala utrnuli su mi od hladnoće.
Nisam mogao da razlikujem kada je jutro a kada noć, svitanje ih sumrak, sve je bila tama koja nije obećavala spas. Čuvari mi nisu donosili ni hranu ni vodu, a smrad sasušene mokraće i fekalija bio je poražavajući.
Nisam bio sam u rupi.
Znao sam da su i moji drugovi negde u ovim dubinama, svaki u zasebnoj ćeliji, svaki u sopstvenom bolu, svi suočeni s ličnim demonima. Rico je takođe bio ovde; doveli su ga čuvari; slomili su mu i drugu ruku dok su ga vukli. Nije bilo svrhe da vičem - zidovi i vrata ćelije bili su isuviše debeli da bi propustili ikakav zvuk.
Znao sam o rupi samo toliko da je to mesto na koje čuvari stavljaju štićenike koji se teško prilagođavaju njihovom sistemu, da je to mesto gde oni stiču kontrolu nad njima. Obično se u izolaciji provodilo nedelju dana, nikada više od dve. Niko iz nje nije izašao isti.
Bio sam tamo samo nekoliko sati kada sam počeo da mislim o smrti. Ona je bila nešto što sam

najviše želeo, jedino što je bilo vredno molitve bilo kojem bogu koji je bio raspoložen da me čuje.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam čuo skljocaj brave, skidanje zasuna, škripaj kvake koja se pomerila nadole. Oštro svetlo koje se probilo nateralo je pacove da jurnu u čoškove, a mene da zatvorim oči. Čuo sam korake kako se približavaju i video sam veliku senku koja je lebdela u blizini.
„Mislio sam da si možda gladan, fudbalska zvezdo”, začuo sam glas. To je bio Noks, koji je stajao iznad mene sa velikom činijom u ruci.
„Doneo sam ti malo kaše.”
Spustio je činiju kraj svojih stopala, na sredinu sobe, i gurnuo je ka meni vrhom svoje cipele.
„Izgleda da se malo sasušila”, rekao je. „Niko ne voli sasušenu kašu. Ima ukus kao govno.” Čuo sam otkopčavanje cipzara, gledao ga kako širi noge i slušao kako piša u posudu sa hranom.
„Evo”, rekao je kada je završio, „sada je bolja. Trebalo bi da je sada lakše progutaš.” Izašao je iz sobe, dok mu je privezak sa ključevima zveckao u ruci.
„Uživaj u hrani, fudbalska zvezdo”, rekao je Noks, zatvarajući me ponovo u moj mračni svet.
Istog trenutka kada sam začuo okretanje brave i spuštanje zasuna, pojurio sam prema činiji i pojeo svoj prvi obrok u rupi.
Zurio sam u pacova koji je bio na nekoliko centimetara od mog lica i video kako gricka kožu na mojim ispruženim prstima. Počivao sam ispružen na tvrdoj površini ćelijskog poda, iskaljane odeće, potpuno ispražnjen od osećanja. Izgubio sam svaki osećaj za vreme, svako poimanje prostora. Razum mi je lutao tamo-amo po oblačnom putu između obmane i noćne more. Pacovi su puzali po mojim leđima i nogama, gostili se mojim ranama i krastama i gnezdili se u rupama na mojoj odeći.
Jedno moje oko nije htelo da se otvori; bilo je lepljivo i otečeno na dodir. Jedna šaka mi je bila stisnuta u pesnicu, a prsti nepokretni. Usne su mi bile suve i otečene, a uporan bol širio mi se od vrata prema završetku kičme. Nisam mogao da sastavim nijednu misao, a kada sam pokušao da prizovem sećanja, mogao sam da se setim samo delova lica. Čuo sam glasove svojih prijatelja i neprijatelja, duboke glasove svog oca i Kralja Benija, prazne zvuke Noksa i njegove ekipe, italijanski naglasak Debelog Manča i oca Bobija; svi ti glasovi su dolazili i odlazili, reči i lica su se mešala u jedno.
Osećao sam vodu iz otvorenog hidranta u Paklenoj kuhinji na svom telu, hladan mlaz vode kako spira vrelinu leta. Osećao sam ukus sladoleda i sendviča s ljutom papričicom i slušao sam visoke tonove Frenkija Valija i žudnju Dina Vašingtona izražene kroz bluz. Bacao sam novčiće o zid skladišta, bacao sam balone napunjene vodom na glave nepoznatih prolaznika, trčao sam na vetru po De Vit Klintonovom parku i pecao sa dokova 12. avenije. Prepušten smrti u toj rupi očaja, tražio sam utočište u najtoplijem mestu koje sam znao - na ulicama Paklene kuhinje.
Samo sam tada, tokom tih retkih jasnih momenata, uspevao tla pobegnem iz svog mračnog okruženja, da zanemarim prljavštinu i bol, pacove i bare mokraće.
Samo sam tada mogao da izmaknem zavijanju povorke mrtvih i da osetim, iako tek na trenutak,

da sam još živ.
Pustili su me iz rupe nakon dve nedelje i poslali su me u zatvorsku ambulantu, gde su mi očistili rane, skinuli odeću i dali mi da jedem iz plastičnih posuda. Bio sam smešten na odeljenju sa dvadeset i dva kreveta; bio sam sedam i po kilograma lakši nego što sam bio pre fudbalske utakmice. Telo mi je bilo propalo zbog jake groznice i čitavog niza infekcija.
Medicinsko osoblje u Vilkinsonu je bilo malo, a vodio ga je stariji lekar, koji je bolovao od hroničnog kašlja, i tri bolničarke u poodmaklom životnom dobu. Za svakog od njih je taj posao bio poslednja stanica u ionako osrednjoj karijeri. Svi oni morali su biti svesni onoga kroz šta smo mi prošli, pa ipak nisu pokazali nikakvu želju da pitaju ili da bar malo osude taj postupak, da iznesu zlostavljanje pred neki viši autoritet. Mogli su više da izgube nego da dobiju takvom konfrontacijom, a ako bi se ipak usudili, bih bi izmanipulisani, nadmudreni i otpušteni.
„Ti si srećnik”, rekao mi je zatvorski lekar. „Još jedan dan tamo i ne bi ti bilo pomoći.”
„Nisam bio sam”, rekao sam glasom jedva jačim od šapata, dok mi je razum još kružio praznim prostorima.
„Sve su vas izveli”, rekao je lekar.
„Jesu li svi imali sreće?”, pitao sam.
„Ne”, rekao je lekar. „Nisu svi.”
Sunčevi zraci dopirali su kroz prozor i grejali su moje lice i moje levo oko, koje je još uvek bilo zatvoreno. Krevet i posteljina su bili meki na mojoj goloj koži, beli zavoji su prekrivali velike delove mojih grudi, ruku, nogu i stopala. Iz jedne kese je curila tečnost u moju ruku, a dve plastične cevčice su mi bile u nosu i upumpavale u mene kiseonik koji se nalazio u boci pored kreveta. Negde u daljini je iz radija dopirala pesma koju nikada pre nisam čuo.
Okrenuo sam glavu na desnu stranu i video Majkla na krevetu pored mog. Njegova leva ruka i desna noga bile su u mekim udlagama, lice mu je bilo otečeno i modro, ostatak tela u zavojima poput mojih.
„Mislio sam da se nikada nečeš probuditi'', rekao je Majki, gledajući me.
„Nisam mislio da ću ikad to poželeti”, graknuo sam. „Džon i Puter su s druge strane hodnika”, rekao je Majki. „Kako su oni?” „Živi.” „Ko nije?”
„Rico”, rekao je Majki. „Oni su ga ubili.” Majki je klimnuo glavom. „Smenjivali su se u batinanju sve dok nije imalo više šta da se tuče.”
Rico je bio mrtav zbog nas. Naveli smo ga da pomisli da otpor čuvarima u beznačajnoj fudbalskoj utakmici ima neku vrednost, da će nas nekako načiniti boljima od njih, da će nam dati razlog da preguramo ovo. I ponovo nismo bili u pravu. Napravili smo još jednu grešku. I dok su pogrešne procene normalna pojava na putu odrastanja, naše su greške, izgleda, uvek imale smrtonosnu cenu. Pogrešili smo što smo uzeli kolica za hot-dog, i ta greška je gotovo uništila jednog čoveka, a nas smestila u popravni dom. Pogrešili smo zato što smo otišli do Rica i nagovorili ga da učestvuje u našem glupavom planu. Taj razgovor ga je koštao života.

Greške koje smo mi pravili nikada se nisu mogle popraviti. Ja nikada neću moći da vratim Džejmsu Kaldvelu osećaj u ruci, niti ću moći da odagnam njegov bol. Nikada neću moći da vratim prodavcu hot-doga njegova kolica, ni njegov san. Džoniju i Tomiju nikada neću moći da vratim osmeh na lice, ni njihovu nežnost, koja je činila suštinu njihovih ličnosti. Nikada neću moći da isteram tvrdoću iz Majkla, ni povređenost iz sebe. I nikada neću moći da Ricu vratim život. Jedan mlad čovek je mrtav zato što je išao predaleko protiv čuvara i posegnuo za loptom koju nije smeo da uhvati. Otišao je predaleko zato što smo mi to zatražili.
Pogledao sam u Majkla, on mi je uzvratio pogled i ja sam znao da nam iste misli prolaze kroz glavu. Okrenuo sam glavu i spustio je na jastuk; buljio sam u belu tavanicu zdravim okom i slušao kako glas s radija priča o prazničnim rasprodajama i mogućem snegu. Pogledao sam u svoje šake, čiji su vrhovi bili obmotani gazom; ogrebotine poput vena išarale su moje meso. Oko mi je bilo teško i umorno. Antibiotici i lekovi protiv bolova učinili su me mamurnim, kao da sam ulični narkoman.
Zatvorio sam oko i predao se snu.
Dva dana kasnije sam začuo korake - poznate po težini.
„Zdravo, dečki”, rekao je Noks sa osmehom na licu, stojeći između naših kreveta. „Kako se osećamo danas?”
Majki i ja smo samo, zureći u njega, posmatrali kako se šepuri, kako proverava naše kartone i odmerava naše zavoje i rane.
„Začas ćete izaći odavde”, zarežao je Noks. „Biće baš dobro kada se vratite. I vi i vaši drugovi nam nedostajete. Posebno noću.”
Majki je okrenuo glavu i, pogledao niz prolaz, proveravao lica drugih bolesnih štićenika.
Huanito je bio dva kreveta dalje, lice mu je bilo maska puna rana, masnica i ogrebotina.
„Lepo je bilo posetiti vas”, rekao je Noks. Stajao je dovoljno blizu da smo ga mogli dotaći.
„Ali moram da idem. Na smeni sam. Ipak, vidimo se uskoro. Možete računali na to” Majki je pokazao Noksu da stane.
„Ubij me odmah”, prošaputao je Majki.
„Šta?” Noks je prišao Majklovom krevetu. „Šta si rekao?”
„Ubij me odmah.”
Sada to više nije bio šapat. Bio je to glas normalne jačine, jasan i miran.
„Sve nas ubij odmah.”
„Ti si jebeno lud”, reče Noks.
„Moraš nas ubiti”, nastavio je Majki. „Ne možeš nam dozvoliti da živimo.”
Noks je još uvek bio iznenađen, ali se pribrao i svoju nelagodnost zamenio svojom uobičajenom zlobom. „Je l' da?”, rekao je. „A što to, momčino?” „Ne možeš podneti rizik”, reče mu Majki. „O

kakvom ti to riziku pričaš?”
„Riziku ponovnog susreta”, odvratio je Majki. „Na mestu koje nije ovo.”
„Je T bi to trebalo da me uplaši? To tvoje ulično baljezganje bi trebalo da me uplaši?” Noks se nasmejao.
„Tvoj drugar Rico je isto bio žestok. Sada je žestok pokojnik.”
„Ubij nas sve”, reče Majki. „Ili osudi sebe na život ovde. To je tvoj izbor.”
„Bio sam u pravu sve vreme”, rekao je Noks. „Ti jesi lud. Vi kučkini sinovi iz Paklene kuhinje svi ste ludi.”
„Razmisli o ovome”, rekao je Majki našem mučitelju. „Razmisli dobro. To ti je jedini izlaz. Ne propusti priliku. Možeš to sebi da priuštiš. Ubij nas, i to učini odmah.”

Zima 1968.


9.

Istisnuo sam brisač kroz drveni ram, a prljava smeđa voda je jurnula nazad u kofu. Nalazio sam se na trećem spratu bloka C i prao pod ispred ćelija. Bila je to moja prva nedelja po izlasku iz ambulante i još su me bolele rane, koje su komadima gaze bile čvrsto povezane i obmotane oko mojih rebara i butina. Nakon nekoliko zamaha brisačem, naslonio sam se na gvozdenu ogradu; noge su mi još bile slabe nakon toliko dana provedenih u rupi. Bilo je rano jutro i blok sa ćelijama je bio tih. Štićenici su ili bili na časovima, ili su vežbali u sali.
Pogledao sam po spratu, sivom, blistavom i mirnom. Zimsko svetlo se mešalo sa sjajem iz fluorescentnih plafonjera, koje su bile upaljene dvadeset četiri sata. Vilkinson je u toj tišini izgledao spokojno; vrata na ćelijama su bila otvorena, podovi su blistali, vrelina iz velikih radijatora za centralno grejanje terala je hladne zimske vetrove.
Nije bilo suđeno da mir potraje. Vilkinson je bio zatvor na ivici pobune. Rico je bio u pravu. Čuvarima se nije dopalo to što smo protiv njih igrali kao da smo jednaki. Dan nakon utakmice sve su štićeničke privilegije ukinute. Kasno noćno prebijanje i zlostavljanje naraslo je do te granice da se više nijedan štićenik nije osećao bezbedan. I najmanje kršenje pravila, koje je ranije bilo ignorisano, sada je bivalo najokrutnije kažnjavano.
S druge strane, štićenici su bili uzbuđeni zbog Ricove smrti i stanja u kojem se nalazio ostatak tima kad je pušten iz izolacionog odeljenja. Ručno pravljenog oružja - pištolja, naoštrenih kašika uglavljenih u drvenu osnovu, federa iz madraca uvijenih u boksere - sada je bilo u svakom bloku ćelija. Štićenici su se još pokoravali naredbama, ali su njihova lica sada bila maske ponosa.
Bio sam na pola prolaza kada sam na kružnim stepenicama ugledao Vilsona, koji se penjao na treći sprat. Vilson je bio jedini čuvar crnac u našem bloku i jedini koji je izbegavao fizičke napade u kakvim su ostali čuvari uživali. On je bio ogroman čovek, bivši poluprofesionalni fudbaler sa ožiljcima na kolenu i s trbuhom koji je prevazilazio obim njegove uniforme. Neprestano je pušio i uvek je imao otvoreno pakovanje bombonica protiv kašlja s ukusom višnje u zadnjem džepu pantalona. Imao je širok osmeh, koji je otkrivao zube požutele od cigara, i velike šake, koje su se završavale debelim gotovo plavim prstima. Štićenici su ga zvali Marlboro.
Marlboro je bio stariji od drugih stražara dobrih deset godina i imao je dva mlađa brata, koji su imali slične poslove u drugim popravnim domovima. Bilo je poznato da on za vreme letnjih meseci povremeno prokrijumčari pola boksa nekom od starijih štićenika.
On je, takođe, bio Ricova veza sa spoljašnjim svetom.

„Izgleda da dobro radiš poso”, reče on kada je stigao do mog kraja hodnika. Disao je kratko, dugački pramen dima izlazio mu je iz nosa.
„Stvarno se dobro snalaziš sa brisačem.”
„Neki znaju”, odgovorio sam. „Neki se uče.”
„Baš si u pravu”, rekao je, smejući se, dok je tutnjava kašlja započinjala u njegovim grudima.
„Koliko ih dnevno popušiš?”, upitao sam, upirući prstom u zapaljenu cigaretu u njegovoj ruci.
„Tri”, rekao je. „Možda četiri.”
„Pakle?!”
„Svi imamo navike, sinko”, reče Marlboro. „Neke su dobre, neke su loše.”
Vratio sam se čišćenju poda; prelazio sam pažljivo mokrim resama sa jedne strane na drugu da kapljice vode ne bi curile preko ivice galerije.
„Koliko još imaš”, upita Marlboro iza mene, „do kraja kazne?”
„Sedam meseci ako me zadrže do kraja”, rekoh. „Manje ako me ne zadrže.”
„Pustiće te pre proleća”, izjavio je Marlboro. „Samo najmilije jabuke ostaju do kraja.” „Ili ih ubiju”, rekao sam.
Marlboro pripali novu cigaretu tinjajućim opuškom prethodne, odbaci pikavac i proguta veliki

dim.


„Rico je bio moj prijatelj”, reče Marlboro. „Nisam imao udela u onome što se desilo.”
„Nisi se baš ni polomio da ih zaustaviš”, rekoh.
„Pogledaj oko sebe, sinko”, rekao je on, s cigaretom stisnutom u zubima, debelih vena na

masivnim rukama. „Vidiš li mnogo drugih crnih čuvara unaokolo?”
„Sve što vidim unaokolo jesu čuvari”, rekoh.
„Našao sam dobar posao”, nastavio on. „Siguran posao. Penzija, ako je doživim, je dobra.
Odmori i praznici su plaćeni, a svaki drugi vikend pripada samo meni i mojoj gospodi.”
,,A možeš sebi i cigare da priuštiš”, dodadoh.
,,Mrzim to što oni rade tebi i drugim dečacima”, rekao je Marlboro, bez cigare u ustima, dok je tuga bila utisnuta na pravim crtama njegovog lica. ,,Mrzim to što su uradili Ricu. Taj dečko mi je bio kao moja krv. Ali ništa nisam mogao da uradim. Ništa što ja mogu da kažem neće promeniti ovo mesto.”
Ponovo sam stavio brisač u kofu i gurnuo ga kroz drveni ram, ruku položenih na vrh drške a pogleda uperenog u Maribora. „Jesi li ikada napao dete?”, upitah ga.
„Nikada”, odgovori Marlboro. „I neću nikada. Nemoj pogrešno da me shvatiš. Ima ovde nekoliko zlih kučkinih sinova kojima bi dobro došle batine. Ali ja to ne radim. Nije u opisu posla. Bar ne mog posla.”

„Kako to primaju drugi čuvari?”
„Ja sam za njih crnčuga”, rekao je Marlboro. „Oni, verovatno, misle da nisam bolji od bilo koga od vas. Možda i gori.” „Jesu li oni oduvek ovakvi?”
„Od kada sam ja ovde, jesu”, reče Marlboro. „A u junu će biti tri godine.”
„Kako se slažeš s Noksom?”, pitao sam.
„Ja radim svoj posao i ne mešam se”, rekao je. „On radi isto to.”
„Šta njega muči?”, upitah.
„Isto što i sve ostale”, odgovorio je. „Ne vole to što jesu. Ne vole mesto na kojem jesu.”
„Ima mnogo ljudi koji tako misle”, rekoh. „Tamo gde ja živim svaki čovek kojeg znam tako se oseća. Ali ne idu unaokolo praveći sranja kakva prave Noks i njegova ekipa.”
„Možda su druga vrsta ljudi”, reče Marlboro. „Noks i njegova ekipa nisu videli mnogo od života, a i ono što su videli - nije im se dopalo. Ako tako odrasteš, najčešće odrasteš sa osećajem praznine. To je baš ono što su oni. Prazni. Ništa nema unutra. Ništa nema ni spolja.”
„Šta je sa upravnikom?”, pitao sam, naslanjajući brisač na ogradu. „Sa njegovim osobljem? Oni
moraju da znaju šta se događa.”
„Ali se ponašaju kao da ne znaju”, rekao je Marlboro, povlačeći još jedan dim. „Isto kao i narod iz gradića. Niko ne želi da zna. To što se vama dešava - njih ne pogađa.”
„Znači, prave se blesavi”, rekoh.
„Kapiraš”, rekao je Marlboro. ,,I ne zaboravi, sa njihove tačke gledišta, vi ste loši momci. Noks i njegova ekipa neće provaliti u njihovu kuću. Neće nikoga od njih držati na nišanu. Vi ste ti koji rade ta sranja. Zato ste i došli ovamo. Zato, ne očekuj suze. Za njih je to spas, vi pripadate ovde.”
„Ti imaš odgovor na sve”, rekao sam Mariboru, gurajući kolu s vodom dalje, ka sredini hodnika.
„Da imam, ne bi mi trebala plata od države svake dve nedelje”, reče on. „Ja samo znam to što znam.”
„Moram da završim”, rekao sam, pokazujući na ostatak hodnika.
„A ja moram da nabavim još cigara”, dodade Marlboro. „Što znači da obojica imamo nešto da radimo.”
Mahnuo je i otišao; njegovi koraci su odzvanjali, a palica mu je udarala o šipke ograde. Mali trag zgaženog opuška ostao je na mesni na kojem je on stajao.
„Znaš li da nema pušenja na stepenicama?”, viknuo sam za njim.
„Šta će da mi urade?”, reče Marlboro, okrenuvši glavu ka meni, dok mu se zloban osmeh širio na licu. „Da me uhapse?”