Lorenco Karkatera - Spavači

First topic message reminder :



Roman "Spavači" svetski je bestseler, preveden na 32 jezika i prodat u više od 1,5 miliona primeraka širom sveta. Ovo je istinita priča o prijateljstvu koje je jače od krvne veze. Knjiga opisuje odrastanje četvorice dečaka u Njujorku, u kriminalnom okruženju Paklene kuhinje, dela grada u kom žive. Nesrećne okolnosti menjaju njihov život, koji postaje pakao iz koga njihove nevine duše više ne mogu da se izvuku. Lorenco Karkatera u ovom romanu daje nam sliku jednog brutalnog sveta u kom vlada zakon ulice, nasilje i neljudskost, ali i nešto snažnije od toga - priču o dubokom prijateljstvu, ljubavi i osveti.

24.

U rano jutro 16. marta 1984. godine, naduto telo Džona Rejlija, sa licem okrenutim prema gore, pronađeno je u ulazu zgrade u zapadnoj 46. ulici. Njegova desna ruka je držala vrat flaše opasnog džina kućne proizvodnje - koji ga je ubio. U prednjem džepu njegovog crnog kožnog mantila nalazilo se šest dolara, a u košulji račun na deset dolara. Pozadi za pojasom bio mu je zadenut pištolj kalibra 44, a mali skakavac mu je bio skriven u farmerkama.
U vreme smrti, bio je osumnjičen za pet nerešenih ubistava. Samo dve nedelje su prošle od njegovog trideset drugog rođendana.
Tomas - Puter Marčano umro je 26. jula 1985. Njegovo telo pronađeno je u praznoj kućici na periferiji Njujorka, sa pet metaka u glavi, koji su bili ispaljeni iz blizine. Telo je ležalo neotkriveno više od nedelju dana, a vrelina leta i životinje pospešile su njegovo raspadanje. Ničega nije bilo u toj maloj kućici osim desetak praznih konzervi piva, dve flaše viskija i tri potpuno napunjene poluautomatske puške. U džepu prepoznatljive košulje kakvu su nosili pripadnici njegove bande bilo je raspeće i slika svetog Jude.
Tomas Marčano je imao trideset tri godine.
Majki Salivan živi u malom gradu u unutrašnjosti Engleske i radi honorarno kao stolar. Prilikom svojih retkih poseta Njujorku nikada više nije otišao u Paklenu kuhinju. Više ne radi kao pravnik i nikada se nije oženio. Živi povučeno i usamljeno.
Ima četrdeset četiri godine.
Kerol Martinez još radi u službi za socijalni rad i još živi u Paklenoj kuhinji. Ni ona se nikada nije udavala, ali je postala samohrana majka i izdržava svog dvanaestogodišnjeg sina. Dečak, Džon Tomas Majki Martinez, voli da čita i majka ga zove Šeks.
Komšije kažu da ima majčin osmeh i njene tamne, maslinaste oči.
Njegove ostale crte potiču od njegovog oca Džona Rejlija. Kerol Martinez ima četrdeset tri godine.
Otac Robert Kariljo je upravnik jedne parohije na periferiji Njujorka, gde i dalje svakoga dana igra košarku. Održava kontakt sa svim svojim dečacima i uvek je tu kada im zatreba.
Svakoga dana se moli za dečake koje je izgubio. Otac Bobi ima šezdeset godina.
Kralj Beni živi u staračkom domu u okrugu Vestčester, daleko od svog kraljevstva - Paklene kuhinje. I dalje pije jaku kafu i krije svoj štek od sestara zaduženih za brigu o njemu. I dalje mrzi da priča i pati od italijanskog Alchajmera.

„Sve zaboravljam u poslednje vreme”, kaže on. „Sve osim svojih neprijatelja.” Kralj Beni ima sedamdeset osam godina.
Debeli Mančo doživeo je manji šlog sredinom avgusta 1992. Desna ruka mu je ostala oduzeta i oslepeo je na desno oko. Preneo je dučan na nećaka, ali još uzima polovinu zarade. Vreme provodi između svoja tri stana u Paklenoj kuhinji i nove kuće u Kvinsu.
I dalje se kladi na uličnim utakmicama. Debeli Mančo ima sedamdeset dve godine.
Šin Noks ubijen je u zadnjem separeu u pabu „Detelina”, šestog novembra 1979. Njegove ubice još nisu otkrivene. Šin Noks je u vreme smrti imao trideset sedam godina.
Adam Stajler otpušten je iz njujorške policije 22. februara 1982. godine, na osnovu optužbi za korupciju i ubistva. Proglašen je krivim i osuđen na kaznu zatvora od dvanaest godina kao deo parničke nagodbe. Odslužio je osam godina u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem. Prebačen je u ustanovu sa malim obezbeđenjem nakon četvrtog nasrtaja na njegov život, koji ga je ostavio paralizovanog od struka nadole. Pomilovan je u proleće 1991. godine i sada živi u predgrađu Nju Džerzija, u domu za invalide.
Adam Stajler ima pedeset godina.
Henri Adison je dao otkaz na mestu direktora isturenog odeljenja gradonačelnika Njujorka u leto 1980. godine. Zaposlio se u centru grada u firmi za investicije u bankarstvu. Nakon šest meseci impresivnih zarada bio je na redu za unapređenje. Na dan Nove godine, 1982. godine, njegovo telo pronađeno je u močvari pored piste aerodroma ,,La Gvardija”. U izveštaju sa autopsije tvrdi se da je bio tučen i mučen do smrti.
Njegov ubica ili ubice nikada nisu pronađeni. Henri Adison je imao trideset šest godina.
Supruga Ralfa Fergusona podnela je zahtev za razvod braka ubrzo nakon njegovog svedočenja na suđenju Džonu i Tomiju, i dobila je starateljstvo nad njihovim jedinim detetom. On je napustio posao i pobegao iz države u strahu od hapšenja, pod brojnim optužbama za ugrožavanje i silovanje dece. Na kraju se skrasio u Kaliforniji i pod drugim imenom otvorio radnju za kompjuterske komponente. Njegov drugi brak se raspao kada je njegova žena saznala stvarni identitet svog supruga i njegovu skrivenu prošlost. Radnja mu je zatvorena nakon požara koji je u njoj izbio 1989. Sada radi kao prodavac cipela u blizini San Franciska. Živi sam, teško zadužen, i pati od nesanice.
On je bio čovek kojeg mi je doveo Kralj Beni 1993. godine da moli za moj oproštaj. Ja sam gotovo godinu dana živeo u strahu od svakog njegovog pokreta. On će poživeti do kraja život podjednako uplašen od mene.
Ralf Ferguson ima četrdeset devet godina.
U jesen 1982. godine, komisija za istragu koju je oformilo njujorško Odeljenje za maloletničku delinkvenciju pregledala je optužbe za zlostavljanje u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Suočili su se sa listom od četrdeset sedam svedoka, uključujući i roditelje trojice dečaka koji su

umrli pod starateljstvom ove ustanove i sa dvanaestak stražara koji su prisustvovali različitim napadima. U izveštaju u kojem se osuđuju svi bivši upravnici Vilkinsonovog popravnog doma, kao i sadašnji, komisija je zatražila potpunu i sveukupnu promenu sistema, kao i promenu metoda postupanja u toj maloletničkoj ustanovi. Imenovan je novi upravnik i u svakom bloku instalirane su video-kamere. Prava štićenika su proširena, a rupa je ukinuta. Čak su i ćelije bile okrečene.
Edvard Goldenberg Robinson, Mali Cezar, izdržava doživotnu kaznu u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem u unutrašnjosti države Njujork, osuđen pod optužbama za trgovinu drogom i ubistvo 1990. godine. Biće mu dozvoljeno da traži pomilovanje kada bude odslužio dvadeset jednu godinu. Nikada nije doveden u vezu sa ubistvom Henrija Adisona.
Edvard Goldenberg - Mali Cezar Robinson ima pedeset jednu godinu.
Gregori - Marlboro Vilson penzionisan je nakon punog radnog staža i živi na farmi u Pensilvaniji. Provodi vreme u čitanju knjiga, pisanju pisama svojoj deci i u kartanju s prijateljima.
Za svaki Božić on dobije dva boksa cigareta „marlboro” od spavača koji ga se i dalje seća. Gregori - Marlboro Vilson ima šezdeset tri godine.
Ja sada imam četrdeset godina, imam ženu i dvoje dece. Volim svoju ženu i obožavam svog sina i svoju ćerku. Moja porodica mi je pomogla da pobegnem od mnogih bolnih mesta iz prošlosti. Ali strašne uspomene iz mog detinjstva uvek su blizu. Moje telo je starije nego što bi trebalo da bude, a duša mi je ispunjena više strahovima nego uživanjima u živom. Snovi koje sanjam još su živi, noćne more prepune bola, a strah je postojan. Noćni sati uvek sa sobom donose užas.
Ponekad osećam da su srećni spavači oni koji su umrli. Oni više ne moraju da žive sa uspomenama.
Oni su slobodni od snova.
Mnogi su putevi kojima sam hodio, mnogi su sati između sumraka i svitanja, mnogo je vremena i
mnogo je milja, sada sve to vidim kroz oči deteta.
Van Morison - Take it Where You Find It

Epilog

Leto 1966.

Ruben - portorikanski klinac sa tamnom, kovrdžavom kosom u uskim sivim pantalonama, čija je falta bila prepeglana toliko oštro da je mogla da poseče kožu - bio je favorit za pobedu u takmičenju i favorit za osvajanje prve nagrade od pedeset dolara. Stajao je u uglu fiskulturne sale, leđima okrenut tročlanoj grupi, žvaćući žvaku; nosio je nabudžene „vajsroj” cipele i čekao je da didžej sa bine da znak za početak školskog Cabi Ceker King takmičenja u tvistu.
„Izgleda dobro”, rekao sam, posmatrajući Rubena. „Izgleda da je spreman da pobedi.”
„Izgleda kao da je gledao 'Priču sa zapadne strane' koji put previše”, rekao je Džon.
„Neće ukapirati da si dobar, Šekse”, reče Majki. „Budući da te ne zna.”
„Ni ja ne kapiram da si dobar”, dodade Tomi, stavivši mi ruku na rame. ,,A ja te znam.”
„Pobediće te na cipele”, rekao je Džon. „On nosi te potpetice što lupkaju. To su dobre cipele za tvist. Izgledaju lagano, ali imaju dobre donove.”
„Ko si ti? Tom Meken?”, upitah. „Ove moje cipele su dobre.”
„Ko se još takmiči”, pitao je Majki, „osim njega?” „Tri Irca iz Četrdeset šeste ulice”, rekao je Tomi. „Valjaju li išta?”, pitao sam. „Čuo sam da su prilično glupavi”, reče Tomi. „Zar sada treba da ideš na koledž da bi igrao tvist?”, pitao je Majki.
„Prijavili su se iz zezanja”, rekao je Tomi. „Da bi ismejali jedan drugog. Ti dečki ne bi uspeli da bilo šta povale ni u ženskom zatvoru.”
„Ima i onaj nesrećni dečko iz picerije”, dodadoh. „Čujem da se i on prijavio.”
„Znam ga”, rekao je Džon. „On ima sve te čibulje i ta crna govna po zubima. Vodim računa o tome da on nikada ne dodirne bilo koje moje parče pice.”
„Još neko?”, pitao je Majki.
„Onaj mali crnac što pljuje dok priča”, reče Tomi. „Onaj čijeg su oca nedavno upucali.”
„Mogli bi da mu daju da pobedi samo zbog toga”, rekao sam. „Da se sažale nad njim.”
„Ne brini, Šekse”, rekao je Majki. „Ako primetimo da glasanje kreće u tom pravcu, naći ćemo nekog da te ubode.”
„Samo ne duboko”, rekao sam. „Treba mi ova košulja za školu.”

„Tek toliko da pobediš”, reče Majki.
Svetla na plafonu fiskulturne sale su se pogasila, a reflektori su obasjali sredinu poda. Osamdeset ili više dece napravilo je osvedjcn krug. Mnogi dečaci i mnoge devojčice držali su se za ruke, neki su čak i krali poljupce u tami.
„Molim da takmičari koji se nadmeću u tvistu uđu u krug”, naredio je didžej sa bine.
On je nosio sako koji mu je bio tesan u ramenima, pantalone sa manžetnom i bele sokne zarozane oko skočnih zglobova.
„Razbi ih, Šekse”, rekao je Tomi, tapšući me po leđima.
„Ako nam se neko približi, gurnućemo ga”, reče Džon. „Da izgubi ravnotežu.”
„Mi ćemo te ovde čekati, Šekse”, izjavio je Majki. „Bilo da izgubiš, bilo da pobediš.”
„Ne možemo te pustiti da izađeš bez poljupca za sreću”, rekla je Kerol Martinez, probijajući se kroz masu da bi se priključila našoj grupi.
Nosila je belu haljinu i crne cipele i imala je bele čipkane čarape. Njena duga, tamna kosa bila je očešljana u konjski rep.
„Ti mu ga daj”, reče joj Majki. „Mi smo ga već jednom danas poljubili.” Kerol je obavila ruke oko mog vrata i odlučno me poljubila u usta.
„Sa poljupcem ili bez njega”, rekao je Tomi, „nećemo je uključiti u podelu para od nagrade.”
„Prava si dušica”, reče Džon.
Svaki takmičar je zauzeo mesto ispod jednog od šest reflektora koji su obasjavali krug dovoljno velik da je svako od nas imao dovoljno prostora za plesanje. Ja sam se nalazio između dečka iz picerije i jednog od Iraca iz 46. ulice koji su još na sebi imali uniformu škole „Sveta Agnesa”. Ruben je bio preko puta mene, sa ležernim izrazom na licu i čačkalicom koja mu je virila iz usta. Onaj visoki crnac koji je bio najbolje obučen od svih bio je jedini koji je izgledao nervozno.
„Ajmo, svi!”, povikao je didžej glasom koji je bio bedna imitacija Čabija Čekera. „Zaplješćite ručicama, sada ćemo da tvistujemo, ovako!”
Radostan glas Čabija Čekera grunuo je iz loših zvučnika i mi smo počeli da tvistujemo bodreni vriscima i kricima naših prijatelja. Svi smo na početku plesali jednostavno osim trojice Iraca koji su se bacili na okrete i kovidanje kako bi zadivili publiku.
To takmičenje je bilo lako izgubiti. Ako bi pao, izgubio ritam ili prestao da tvistuješ, automatski bi ispao. U tom cilju se didžej, koji je istovremeno bio i sudija, šetkao između plesača i lupkanjem izbacivao one za koje je osetio da nisu dorasli zahtevima plesa.
Za manje od dvadeset minuta bio bi proglašen pobednik.
Irski dečko u uniformi škole „Sveta Agnesa” prvi je ispao jer je izgubio ravnotežu uvijajući se na jednoj nozi. Ubrzo mu se priključio i jedan od njegovih drugova koji je loše završio pokušaj da napravi pokret rukom i stopalom u isto vreme.
„Oni su Irci”, rekao je Tomi kroz smeh, gurkajući Majkla. „Baš kao i ti.”


„Oni su glupanderi, takođe”, odvrati Majki. „Baš kao i ti.”
Do treće ture ja sam se zadihao, znoj mi je lio niz lice i leđa, a toplota reflektora i stalno kretanje prouzrokovali su da mi sva okolna lica izgledaju zamrljano. Ruben je igrao postojano, očiju uprtih u mene, s vremena na vreme dobacujući mi osmehe da bi mi pokazao da je u igri i da diše sa lakoćom.
Pre kraja pesme „Igraj tvist, Ameriko” dečko iz picerije se uhvatio za bokove, prestao da tvistuje i izašao iz kruga. Neka niska devojčica je krenula za njim, zagrlila ga oko struka i poljubila ga u obraz.
„Jesi li video ovo?”, pitao je Džon sa gadljivim izrazom na licu. „Poljubila ga je u čibulje.”
„Bubuljičavko ima devojku, a ja idem sam u bioskop”, reče Tomi, odmahnuvši glavom. „Je l' to pošteno?”
„Jeste”, rekao je Majki.
Ruben se sada brže kretao, spuštao se niže, uvijao je telo sve dok nije izgledalo da kolenima glača pod. Čačkalica mu je još uvek bila u ustima, a podrugljiv kez zamenio je osmeh. Njegovo samopouzdanje je raslo sa svakim novim taktom.
Crnac je bio sav u znoju i imao je malo stila; noge su počinjale da mu se grče, a sa svakim sledećim pokretom svetla su počinjala da mu sve više smetaju. Preforsirao je desno koleno i trzao se svaki put kada bi se na njega spuštao.
Didžej, ruku prekrštenih na leđima, prišao mu je i promrmljao nešto u uvo. Dečko je pogledao u njega i klimnuo glavom. Prestao je da pleše i othramao sa podijuma.
„Sirotan”, rekla je Kerol. „Mora da ga koleno jako boli.”
„To što mu je tata popio metak nije ništa značilo”, reče Tomi.
„Treba da ti neko crkne da bi ti dozvolili pauzu na ovom takmičenju”, rekao je Džon. Sada se svelo na tri igrača.
Smatrao sam da imam dovoljno snage da izdržim još punih pet minuta. Preko toga - mogli bi samo da iskoriste tih pedeset dolara za moju sahranu. Ruben je izgledao kao da može da igra celu noć sa muzikom ili bez nje.
„Hajde da ga čujemo za ove momke koji su ostali”, povikao je didžej. „Kraljeve tvista grada Njujorka.”
Irski dečko je prestao da igra da bi aplaudirao zajedno sa masom i bio je prinuđen da napusti takmičenje.
„Taj je gluplji od biljke”, rekao je Džon.
„Didžej?”, upita Tomi. „Ili Irac?”
„Obojica”, reče Majki.
,,U redu, momci, da vidimo šta možete”, rekao je didžej Rubenu i meni. „Vi ste jedini ostali.”

Plivao sam u znoju, košulja mi se zalepila za vrat i leđa, kosa mi je zamršena padala na čelo. Farmerke su mi i onako bile velike, a znoj oko struka ih je još više olabavio. Čak su i cipele počele da mu se kližu po podu sale.
Imao sam snage da izdržim još nekoliko trenutaka i počeo sam da je crpim uvijajući se na jednoj nozi, a drugu podižući. Kroz tamu je moj deo rulje počeo da tapše i zviždi.
Spustio sam se ka zemlji što sam niže mogao, stavio ruke između nogu, raširio ih i vratio ih u poziciju za tvist.
„To je to”, rekao je Tomi. „To si trebao da im pokažeš. Nek se sad pojedu ta Fred Asterova govna.”
„Portorikanac sad mora da napravi potez”, reče Majki. „Ili da izgubi.”
„Šta će se desiti ako proguta tu čačkalicu?”, pitao je Džon.
„Mi pobeđujemo”, rekao je Majki. Ruben je povukao potez, ali pogrešan.
Sa delom rulje iza njega, koja je tapšala i bodrila ga, Ruben se spustio skroz nisko, položio ruke ravno na do i pokušao da izvede premet preko glave. Napravio je premet, zadivljujući akrobatski pokret glavom i ramenima, ali su mu đonovi proklizali kada se dočekao na noge. Okliznuo se i pao na zadnjicu, i dalje sa čačkalicom u ustima.
Prestao sam da igram, otišao do Rubena, pružio mu ruku i pomogao mu da ustane.
„Sjajan pokret”, tekao sam. „Pobediću te idućeg leta”, reče on.
„Skoro da si me pobedio ovog leta”, rekao sam, dok smo se rukovali.
Okruživši nas, masa je aplaudirala, zviždala i vikala. Njihovi vrisci i povici postali su još jači kada mi je didžej ćušnuo pedeset dolara u šaku i kada je, podigavši mi ruku, proglasio pobednika.
„Obogatili smo se!”, vikao je Tomi, hrleći ka meni sa Džonom, Majklom i Kerol za petama.
„Bogati smo!”
„Možemo da živimo ceo mesec”, rekao je Džon. „Piće! Stripovi! Italijanski sladoled! Grad je naš!”
„Imao si sreće”, rekao mi je Majki sa osmehom. „Uvek je bolje imati sreće.”
„Ne očekuj još jedan poljubac”, reče Kerol.
„Previše sam umoran da bih se ljubio”, rekao sam. „Toliko sam umoran da ne mogu da hodam.”
„Ne moraš da hodaš”, reče Tomi. „Ti si šampion. Mi ćemo te nositi.”
Zgrabio me je za jednu nogu, a Džon i Majki su me zgrabili za drugu, podigli su me na ramena, dok je rulja iza mene još uvek skandirala.
Proneli su me kroz fiskulturnu salu i, pažljivo se spustivši ispod dovratka crnih izlaznih vrata, izneli me na ulicu.

„Kuda idemo?”, pitao sam, naginjući glavu unazad, dopuštajući da mi topli večernji povetarac hladi hce.
„Bilo kuda”, rekao je Majki. „Radićemo šta god nam je volja.”
„Imamo vremena”, dodao je Džon. ,,A napokon imamo i para.”
„Možemo da odemo bilo kuda”, reče Tomi. „Ništa nas ne može zaustaviti.”
Bili smo ispod ulične svetiljke na uglu zapadne Pedesete ulice i Desete avenije. Džon, Tomi i Majki su me nosili na ramenima.
Kerol je bila kraj njih, sa osmehom na licu, i polako je plesala oko kontejnera za smeće. Noć i ulice bili su naši, a budućnost je svetlucala pred nama.
Mislili smo da nikada nećemo prestati da se družimo.

Zahvalnice

Ova knjiga ne bi bila moguća bez podrške tihih stanovnika Paklene kuhinje. Poštovaću njihov zahtev da ostanu anonimni i nikada neću zaboraviti njihov doprinos.
Imao sam sreće da sam, tokom proteklih godina, radio sa mnogo urednika, koji su mi pomagali u raznim fazama moje karijere. Niko od njih nije imao toliko poverenja u moje sposobnosti kao Piter Geders. Kada je prihvatio ovu moju knjigu, on je prihvatio i rizik koji ona sa sobom nosi, rizik na koji bi se samo nekoliko urednika usudilo, a time mi je ukazao ogromno poverenje i čast. Takođe, on je vodio proces pisanja, oblikovao ga i priredio za štampu kako bi malo ko znao. Zasipao me je beskrajnim nizom šala, koje su mi omogućile da bezbolnije prođem kroz ovaj težak posao. Nijedan pisac nije imao boljeg partnera.
Svaki pisac bi želeo da ima odličnog agenta. Ja sam imao tri. Loreta Fidel je uvek bila tu, uvek me je slušala i uvek me je štitila. Emi Čifman i Adam Berkovič su verovali u mene i u moj rad. Zajedno su držali „vukove” podalje od mojih vrata, a knjigu u centru pažnje.
Klara Feraro je našla mesta u svom srcu i na svojoj „balantajn” polici za moju prvu knjigu. A onda se, tokom jednog sjajnog ručka, zaljubila u moju drugu knjigu. Zatim je čekala, i čekala, i čekala. Tokom svega ovoga pružala mi je ohrabrenje, prijateljstvo i strpljenje. Takođe, zahvalio bih se i Stivu Golinu i ljudima iz „Propaganda filma” za njihovu duboku veru u „Spavače”, kao i Beriju Levinsonu, Piteru Đulijanu, glumačkoj i snimateljskoj ekipi filma zato što su oživeli to verovanje. Zahvalio bih se i doktoru Polu Črzanovskom, doktorici Nensi Nilan, kao i mom glavnom prijatelju sa
„Rusk instituta” Dejvidu Malamutu na njihovoj pomoći.
Zahvaljujem se i policajcima - Stivu Koluri za njegove ljubazne reči, Džou Lisiju za njegov smeh i brigu i, pre svih, Soniju Grosou za sve što mi je značio tokom našeg prijateljstva, koje traje već decenijama.
Zahvaljujem se i mojim prijateljima s kojima sam bio u kontaktu samo preko telefona - Henku Galu, Karlu Kutolu, gospodinu G, Marku Lihteru, Liu Rozenu i Kejt Džonson - što su bili sa druge strane i slušali me. Zahvaljujem se i Lizi Vagner za njen smeh i Biliju Dajhlu za njegove mudre savete i brigu.
Mojoj ženi Sjuzan Tefer dugujem sve. Oduvek je imala moje poštovanje i zauvek će imati moju ljubav i prijateljstvo.
Mome sinu Niku hvala za njegove osmehe i šansu da zaboravim na rad bar na neko vreme.
Mojoj ćerki Kejt hvala što mi je pokazala kakvo toplo srce kuca iza tako lepog lica.
Zahvalnost dugujem i mojoj družini sumnjivih - Debelom, Bobiju C, Bam-Bamu, Karmini, Doku, Velikom D., Miku Sedmici i Samiju Vejtsu. Vi ste uvek bili upravo tamo gde je i trebalo da budete.

Nikada nisam ni očekivao ništa manje od toga.





Napomene

[←1] Labor day (engl.) - zvanični praznik rada u SAD, koji se slavi prvog ponedeljka u septembru. (Prim, prev.)


[←2] Misli se na popularnu dečju pesmicu koja u Džonovoj verziji zvuči: „My body lies over the ocean. My body lies over the sea. My father lied over my mother. And that's how I came to be.” (Prim, prev.)


[←3] U originalu Blackjack - vrsta kartaroške igre koja se igra sa 21 kartom. (Prim, prev.)


[←4] PINS status se dodeljuje osobama mladim od 16 godina koje se stavljaju pod jurisdikciju suda za maloletnike zbog uočene neposlušnosti, tvrdoglavosti ili antisocijalnog ali ne i kriminalnog ponašanja. (Prim, prev.)


[←5] Tač fudbal (touch football) jedna je verzija američkog fudbala u kojem samo dodirivanje, obično obema rukama, protivničkog igrača koji je u posedu lopte automatski znači i njegovo obaranje. (Prim, prev.)