Lorenco Karkatera - Spavači

First topic message reminder :



Roman "Spavači" svetski je bestseler, preveden na 32 jezika i prodat u više od 1,5 miliona primeraka širom sveta. Ovo je istinita priča o prijateljstvu koje je jače od krvne veze. Knjiga opisuje odrastanje četvorice dečaka u Njujorku, u kriminalnom okruženju Paklene kuhinje, dela grada u kom žive. Nesrećne okolnosti menjaju njihov život, koji postaje pakao iz koga njihove nevine duše više ne mogu da se izvuku. Lorenco Karkatera u ovom romanu daje nam sliku jednog brutalnog sveta u kom vlada zakon ulice, nasilje i neljudskost, ali i nešto snažnije od toga - priču o dubokom prijateljstvu, ljubavi i osveti.

10.

Ruke su mi bile prekrštene ispod potiljka, naslonjene na jastuk, a tanki prekrivač mi je bio navučen do brade. Bila je kasna subotnja noć, nedelju dana posle Dana zaljubljenih. Napolju je vejao gust sneg, bele pahulje su lupkale o debelo staklo. Borio sam se protiv hladnoće, nos mi je bio zapušen, oči su mi suzile, u desnoj ruci sam držao rolnu toalet papira. Grlo mi je bilo oderano i bolelo me je kada sam gutao.
Misleći o mami, poželeo sam da imam šolju njene rikote, koja bi oterala bolove i hladnoću. Ona bi napunila veliki lonac vodom i stavila je da proključa, gurnula bi u nju tri parčeta jabuke i limun, dve kesice čaja, dve kašičice meda i pola čaše italijanskog viskija. Zatim bi sve to kuvala sve dok ne bi ostalo toliko da se napuni jedna velika šolja za kafu.
„Obuci ovo”, rekla bi, dodajući mi najdeblji džemper koji smo imali. ,,I popij ovo do kraja.
Odmah. Dok je vrelo.”
„Sve će iznojiti iz tebe”, govorio bi moj tata, stojeći iza nje. „Bolje je od penicilina. A i jeftinije.”
Zatvorivši oči pred zvucima koji su dopirali izvan ćelije, pokušavao sam da zaspim. Trudio sam se da se u mislima vratim u naš stan u Paklenoj kuhinji, da pijuckam majčin veštičji lek, da posmatram njen osmeh kada bih joj vratio praznu šoljicu. Ali sam bio suviše napet i suviše bolestan da bih se smirio.
Bez obzira na to koliko su opasno izgledali danju, neki su štićenici često plakali u snu, a njihovi su se jecaji provlačili kroz zidove ćelija poput avetinjskih molitvi.
Postojali su i drugi krici.
Oni koji su se razhkovali od onih ispunjenih strahom i usamljenošću. Oni su bili niži i prigušeniji, zvuci bolnog mučenja, sirovi krici koji su preklinjali za beg, za slobodu koja nikada neće doći.
Takvi krici mogu prodreti i kroz najdeblje zidove. Mogu proseći beton i kožu i prodreti duboko u najmračnije delove izgubljene dečačke duše. To su krici koji menjaju tok naših života, koji gaze nevinost i gase dobrotu.
To su zvuci koje, kada ih jednom čujete, nikada više ne možete izbrisati iz sećanja. Te zimske noći ti su krici dopirali od mog druga Džona.
Tama ćelije me je pokrila poput maske; pogledom sam pokušavao da prodrem kroz noć; čekajući da krici prestanu, molio sam se za jutarnje sunce. Seo sam na ležaj, sklupčao se u ćošku, obrisao znoj s gornje usne i istresao nos u toalet papir. Zatvorio sam oči i obema rukama prekrio uši; ljuljajući se

napred-nazad, leđima sam udarao u hladan zid iza sebe.
Vrata moje ćelije se sa treskom otvoriše i propustiše unutra debeli snop svetla i talas buke. Na vratima je stajao Ferguson, sa flašom piva u jednoj, a palicom u drugoj ruci. Lice mu je bilo prekriveno dvodnevnom bradom, a njegova gusta kosa bila je masna i neoprana. Njegovi teški kapci uvek su mu davali pospan izgled, a koža mu je oko tankih usana bila ispucana, s malim bubuljicama po ivicama.
„Baš sam pojebao tvog malog drugara”, rekao je nerazgovetno, ljuljajući se. Napravio je tri koraka kroz ćeliju.
Skotrljao sam se s kreveta i stao naspram njega; gledao sam ga u oči, a u ruci sam još uvek držao toalet papir.
„Skini odeću”, rekao je Ferguson, prinoseći flašu ustima. „Onda se vrati u krevet. Hoću malo da se igram s tobom.”
„Ne”, rekao sam.
„Šta to bi?”, pitao je Ferguson, sklonivši flašu od lica, smešeći se polunagnute glave. „Šta si mi to rekao?”
„Ne”, ponovio sam. „Neću da skinem odeću i neću da legnem u krevet.” Ferguson mi je prišao bliže; dok je hodao vukao je noge po podu.
„Znaš li ti šta tebi treba?”, rekao je, još uvek se smeškajući. „Tebi treba piće. Da se malo opustiš. Zato, popij malo. Onda ćemo se igrati.”
Podigao je pivsku flašu iznad moje glave i ispraznio je. Potoci hladnog piva potekli su niz moje lice i majicu; tekli su preko mojih zatvorenih očiju i usta praveći barice oko mojih stopala. Ferguson šakom obrisa pivo s mog lica.
Zatim je stavio prste u svoja usta i polizao ih.
„Postoje mnogi načini da se pije pivo”, rekao je i bacio flašu na moj ležaj. ,,I postoje razni načini da se jebe.”
Ferguson je bacio svoju palicu na ležaj i gledao je kako pada pored flaše. Okrenuo mi je leđa, otkopčao šnalu na svom kaišu i jednom rukom spustio cipzar na pantalonama.
Drugom rukom je prelazio preko mog lica i grudi.
,,U pravu si”, rekao je šapatom. „Ne moraš da skidaš odeću ako nećeš. A ne moraš ni da se vratiš u krevet.”
„Molim te, Fergusone”, rekao sam jedva čujnim glasom. „Ne radi ovo.”
„Šta da ne radim, slatkišu?”, pitao me je Ferguson staklastog pogleda, snažnije trljajući moje grudi, spuštajući ruku naniže.
„Nemoj raditi to što radiš”, rekao sam.
„Ali, mislio sam da ti se to dopada”, rekao je Ferguson. „Mislio sam da se svima vama to

dopada.”
„Ne dopada nam se”, rekao sam. „Uopšte.”
„Baš šteta”, rekao je Ferguson, unevši mi se u lice; dah mu je bio odvratna mešavina piva i dima. Jerbo se meni dopada. Mnogo.”
Prešao mi je rukom po grudima, uz vrat i preko lica i položio je na moj potiljak. Prišao mi je još bliže i položio mi glavu na rame.
„Izvadi mi kurac”, rekao je.
Nisam se pomerio; oči su mi bile sklopljene, a stopala teška. Snažno sam osećao Fergusonovu težinu na svom telu, njegov vreo dah na mom licu.
„Ajde, slatki”, prošaputao je. „Izvadi ga. Ja ću uraditi ostalo.” Otvorio sam oči i video Džona kako stoji na vratima.
Imao je ručno napravljen nož u ruci.
Džon se pomerio sa svetla u tamu ćelije. Bio je go; imao je samo gaćice, po kojima su bile crvene mrlje od krvi, i čarape zarozane oko članka. Disao je na usta i držao nož za gumenu dršku, ravno, pored noge.
„Ne boj se, slatkišu”, prošaputao mi je Ferguson u uvo. „Izvadi ga. Spreman je za tebe.”
„Ne bojim se”, rekao sam.
„Onda uradi to”, rekao je Ferguson.
„Skloni svetlo”, rekao sam. „Smeta mi.”
Ferguson podiže glavu i zgrabi me za obraze obema rukama, sa divljim, zlim osmehom na licu.
„Ti treba da držiš oči zatvorene”, rekao je, povlačeći se unazad, bliže Džonu, vukući me sa sobom. „Nisi to znao?”
Bili smo odmah pored kreveta, dovoljno blizu da sam mogao rukom da dohvatim praznu pivsku flašu i palicu. Džon se nalazio pored kreveta; još je držao nož kraj noge. Ferguson me je pustio, otkopčao pantalone i zakoračio još dva koraka unazad.
,,U redu”, rekao je. „Ajde da se više ne zajebavamo, slatkišu. Vreme je za zezanje.” Spustio sam se na kolena podignute glave, gledajući ga u oči, rukom posežući za palicom.
„Tako, tako slatki”, rekao je Ferguson. ,,I zapamti: ja volim polako. Fino i polako.” Ferguson je osetio ivicu noža i začuo Džonov glas.
„Baš tako ćeš i umirati, govno”, rekao je Džon. „Fino i polako.”
„Mala bitango”, reče Ferguson više iznenađeno, nego uplašeno. „Šta to, kog vraga, pokušavaš?”
„Vreme je da se ja malo zabavim”, rekao je Džon.
„Mogu da te ubijem zbog ovoga”, rekao je Ferguson. „Onda nemam šta da izgubim.”

Zgrabio sam palicu obema rukama i skočio na noge. Gledao sam u Džona i u njegovim očima video nešto što nikada ranije nisam video.
„Ne možeš da ga isečeš, Džoni”, rekao sam.
„Samo me gledaj, Šekse”, odgovorio je Džon. „Sedi na svoj ležaj i samo gledaj.”
„Vrati se u svoju ćeliju”, rekao sam. „Prepusti ga meni.”
„Neće se izvući”, reče Džon. „Neće otići nakon što mi je to uradio, nakon toga što nam je svima uradio.”
„Mora da se izvuče”, rekao sam.
„Ko kaže?”, pitao je Džon. „Ko to, do đavola, kaže?”
„Izaći ćemo odavde za nekoliko meseci”, polako sam prošaputao. „Ako ga izbodeš, nećemo nikuda otići.”
„Slušaj svog drugara, Irče”, rekao je Ferguson. „On priča razumno.”
Oslonio sam se čvršće na noge i zabio deblji kraj palice u sredinu Fergusonovog stomaka.
Posmatrao sam kako se trgao od udarca i kako se bori da udahne.
„Ne mešaj se, đubre”, rekoh, „ili ću te lično ubiti.”
Džon je sklonio nož s Fergusonovog vrata i koraknuo unazad držeći šakom sečivo noža. Džonovo lice je bilo slika čiste mržnje, bez imalo nekadašnjeg dopadljivog šarma, ogledalo mučenja i zlostavljanja koje je preživeo.
Na mnogo načina to više uopšte nije bio Džon kojeg sam poznavao, Džon s kojim sam odrastao. Vilkinson mu je učinio više od batina i zlostavljanja. Bilo je to više od običnog poniženja. Slomio ga je i rastrgao na delove. Rasporio je najnežnije srce koje sam znao i ispraznio ga od svih osećanja. Onaj Džon Rejli koji je naš podrumski klub pretvorio u bezbedan raj za izgubljene mačiće - nestao je. Onaj Džon Rejli koji je krao voće i povrće iz dostavnih vozila ispred prodavnica da bi ih zatim ostavio ispred vrata gospode Anđele Desalvo, starice koja je bila invalid bez novca i porodice - bio je mrtav i pokopan. Zamenio ga je
Džon Rejli koji je sada stajao ispred mene, spreman da bez razmišljanja ubije čoveka.
„Pusti ga, Džone”, rekao sam. „On je obično govno i nije vredan toga.”
„Drago mi je što vidim da si pametan”, reče Ferguson, koji je povratio dah i koji je sad gledao u mene. „Dobro ćeš proći u mom izveštaju.”
„Neće biti izveštaja”, rekao sam.
„Kako, jebote, neće biti izveštaja?”, reče Ferguson.
Pijanu nerazgovetnost njegovog glasa zamenila je čvrstina besa.
„Vas dvojica ste napali čuvara. Mora biti izveštaj.”
„Odlazi, Fergusone”, rekao sam mu, dodavši mu njegovu palicu. „Navuci pantalone i nosi se odavde.”

„Ne idem dok mi ovaj ovde Irac ne preda nož”, reče Ferguson.
„Ne postoji nikakav nož”, rekoh.
Prišao sam Džonu, čije je lice izgledalo poput čelika dok je pogledom streljao Fergusona.
Položio sam svoju ruku na njegovu ruku u kojoj je držao nož i čvrsto sam obuhvatio sečivo.
,,U redu je, Džoni”, rekao sam. „Možeš sada da ga pustiš. Sve je u redu.”
„Neće me on ponovo dodirnuti”, rekao je Džon.
Glas mu više nije ličio na glas dečaka koji je plakao na kraju lužnih filmova.
„Čuješ li me, Šekse? Neće me više dotaći.”
„Čujem te”, rekao sam, uzevši nož iz ruke svog druga.
Progurao sam se pored Fergusona i otišao do ležaja. Podigao sam tanki madrac i stavio nož na federe.
„Kao što sam rekao, Fergusone”, rekoh, okrenuvši se ka njemu, „nema nikakvog noža.”
„Neću zaboraviti šta ste uradili”, reče Ferguson, upirući drhlavim prstom u mene i Džona. „Jeste li me čuli, vas dvojica? Neću vam ovo zaboraviti.”
„Onda je to đavolji ugovor”, rekoh.
„Šta, jebote, to sada znači?”, pitao je Ferguson.

11.

Fred Karlson, nastavnik engleskog jezika, stajao je ispred razreda, s kravatom olabavljenom oko okovratnika, naočarima gurnutim na vrh glave i debelim parčetom žvake smeštenim u uglu usta. Leđima je bio naslonjen na tablu, a ruke su mu počivale na njenoj ivici. Bio je mlad, tek je prešao tridesetu, i držao je svoj prvi semestar u Vilkinsonu sa nastavnim planom obrade suptilnijih mesta u čitanju i pisanju, razredu nezainteresovanih štićenika.
„Očekivao sam da ću ovog vikenda imati trideset izveštaja o pročitanim knjigama”, rekao je Karlson glasom u kojem je odzvanjalo njegovo seosko poreklo. „Dobio sam samo šest. Što znači da mi fali - još koliko?”
„Ovo je čas engleskog”, doviknuo je neki klinac iz pozadine. „Matiš je niz hodnik.”
Nekoliko štićenika se naglas nasmejalo, ostali su se samo zlobno osmehnuli i nastavili da bulje kroz prozore učionice u snegom prekrivena polja.
„Dajem sve od sebe”, rekao je Karlson staloženo ali, očigledno, razočarano. „Želim da vam pomognem. Možda vi u to ne verujete, možda vam nije stalo, ali to je istina. Ja ne mogu da vas prisilim da čitate i ne mogu da vas nateram da pišete izveštaje. To je nešto što jedino sami možete da uradite.”
Džon mu je objasnio:
„Prvi koji zaboravi - Umreće.”
„Mora da je tamo gde vi živite lako čitati i pisati”, rekao je štićenik sa nepodšišanom afro frizurom, „ali ovde to nije tako lako.”
„Siguran sam da nije”, rekao je Karlson. „Ali treba da pronađete način. Ako očekujete da uopšte nešto postignete kada izađete odavde, morate pronaći način da to uradite.”
„Moram da preživim”, rekao je taj štićenik. „Imate li knjigu koja će me to naučiti?”
„Ne”, odgovorio je Karlson, odmičući se od table. „Nemam. Niko nema.”
„Eto”, rekao je štićenik.
„Onda samo trošim vaše vreme”, reče Karlson. „Da li je to ono što si hteo da kažeš?”
„Trošite svačije vreme”, odvrati štićenik, ćuškajući mišićavog tinejdžera do sebe. „Odustanite i idite kući. Nema ovde mesta za vaše znanje.”
Fred Karlson je izvukao metalnu stolicu ispod stola i seo, ruku položenih na noge, strogog držanja, pogleda uperenog u štićenike.
Ostao je tako sve dok zviždaljka nije označila kraj časa.

„Vidimo se u petak, učo”, dobacio je onaj štićenik, izlazeći iz učionice. Ako još budete ovde.”
„Vidimo se”, odgovorio je Karlson, „ako još budeš živ.”
Išao sam prolazom između klupa iza četvorice drugih štićenika držeći crno obrubljenu svesku u ruci, a tupa olovka mi je bila zadenuta iza uva.
„Imaš li trenutak vremena?”, pitao me je Karlson dok sam prolazio pored njegovog stola.
„Da li sam nešto zgrešio?”, uzvratio sam.
„Ne”, rekao je on, odmahujući glavom i smeškajući se. „Samo hoću da popričam s tobom.” Zaustavio sam se, ruku gurnutih u džepove pantalona, i sačekao da se učionica isprazni.
„Odlično si uradio svoj izveštaj o pročitanim knjigama”, reče Karlson. Promrmljao sam:
„Hvala vam.”
„Kako to da si uspeo da nađeš vremena da uradiš taj zadatak?”, upitao me je Karlson s malim prizvukom cinizma u glasu. „Zar nisi i ti zaokupljen preživljavanjem?”
„Time sam zaokupljen sve vreme”, odgovorio sam. „Zato čitam i pišem. Malo ne mislim o tome.”
„Izgleda da ti se zaista dopala knjiga”, reče Karlson. Moj rad je bio o grofu Monte Kristu.
„Ona mi je omiljena”, objasnio sam. „Čak mi se i više sviđa od kada sam ovde.”
„Zašto?”
„Rekao sam vam to u svom izveštaju”, rekao sam. „Ispričaj mi ponovo.”
„On ne dozvoljava da ga iko pobedi”, rekoh. „Grof če podneti sve što mu se nameće: batine, uvrede, bilo šta i učiće iz toga. Kad dođe vreme da može nešto da uradi, on povlači potez.”
„Tome se diviš?”, pitao je Karlson, posegnuvši preko stola za smeđom kožnom torbom natrpanom knjigama i raskupusanim papirima.
„To poštujem”, izjavio sam.
„Imaš li kod kuće primerak te knjige?”
„Nemam”, rekao sam. „Imam samo stripove iz kolekcije Klasik ilustrejtid. Tako sam i saznao za knjigu.”
„Nije to isto”, reče Karlson.
„Ima jedna bibliotekarka u mom kraju koja zna koliko volim tu priču”, objasnio sam. „Ona vodi računa o tome da je knjiga uvek tu kada mi zatreba. To i nije teško. Nema mnogo zainteresovanih za nju.”
Pognute glave, Karlson je obema rukama kopao po svojoj torbi.

„Moram da krenem, gospodine Karlson”, rekoh. „Ne smem da propustim jutarnju prozivku.”
„Samo malo”, reče Karlson. „Imam nešto za tebe.” „Šta?”, pitao sam.
„Ovo”, rekao je Karlson, držeći u ruci primerak „Grofa Monte Krista” u tvrdom povezu.
„Pomislio sam da bi možda želeo da je imaš.”
„Da bude moja?!” „Da”, reče Karlson. „Ne šalite se?”, upitah ga.
„Jako sam ozbiljan”, reče Karlson. „Ako toliko voliš tu knjigu, treba da imaš sopstveni primerak.”
„Nemam da vam platim”, rekao sam mu.
„To je poklon”, reče Karlson. ,,I ranije si dobijao poklone, je li tako?”
„Nisam odavno”, rekao sam, otvarajući knjigu, prelistavajući njene poznate stranice.
„Ovo je poklon od mene - tebi”, dodade Karlson. „Moj način da ti se zahvalim.”
„Da mi se zahvalite? Za šta?”, upitah ga.
„Zato što činiš da se ne osećam kao da vrtim u prazno”, reče on. „Što me neko, pa makar to bio i samo jedan učenik, sluša.”
„Vi ste dobar nastavnik, gospodine Karlson”, rekao sam. „Samo što ste zaglavili s lošom družinom.”
„Ne mogu ni da zamislim kako izgleda biti zaključan ovde”, rekao je Karlson. „Ni na jednu noć, a kamoli mesecima.”
„Ni ja ne mogu da zamislim”, rekoh.
„Nije onako kako sam mislio da će biti”, nastavi Karlson, polako odmahnuvši glavom.
„Mislim da nije onako kako je bilo ko mislio da će biti”, odvratili mu.
„Ne, pretpostavljam da nije”, rekao je Karlson.
„Čujte, moram da bežim”, rekoh. „Hvala vam još jednom na knjizi. Ona mi mnogo znači.”
„Da li će ti čuvari dopustiti da je zadržiš?”, pitao me je Karlson.
„Neće znati da je imam”, rekao sam mu.
„Možemo da pričamo o knjizi u petak, na času”, reče Karlson. „Ako misliš da će grof i drugima privući pažnju.”
„Ima on svojih čari”, nasmejao sam se.
„Želiš li da pročitam neko određeno poglavlje?”, pitao me je Karlson, zakopčavajući šnalu na kožnoj torbi.
„To je bar lako”, odgovorio sam i krenuo ka vratima s knjigom u ruci. „Onaj deo kada beži iz zatvora.

12.

Bio je to prvi put da sam se našao u prostorijama za čuvare. U četiri velike sobe u zadnjem delu bloka C bili su nanizani ormari, kauči, kreveti, tuš kabine, automati za sokove i kafemati. Sobe su mirisale na staru odeću i vlažan crep, a podovi su bili prašnjavi i umrljani, sa opušcima po uglovima. Podne lampe s pokidanim i umazanim abažurima bacale su male krugove sveda čineći prostorije polumračnim. Prljava odeća bila je razbacana po podu i nameštaju. Velika uramljena fotografija Vilkinsonovog popravnog doma, slikana tokom neke snežne zime pre mnogo godina, visila je u glavnoj sobi.
Noks je sedeo za stolom čija je površina bila neuredna zbrka beležnica, otvorenih fascikli, kasetofona, dva telefona, pregršt časopisa i otvorenih kutija cigareta. Na sredini se nalazila debela kartonska kutija, veličine tostera, koja je bila otvorena.
„Tražio si da me vidiš?”, pitao sam, stojeći ispred njega.
„Sačekaj malo, vojniče”, rekao je Noks. „Hoću da se ostali momci okupe zbog ovoga.” Noks je podigao telefonsku slušalicu i pritisnuo žuto dugme za unutrašnju vezu.
„Dovlačite se ovamo”, dreknuo je u slušalicu. „Stigao je.”
Adison, Stajler i Ferguson ušli su u sobu, svaki u različitom stadijumu razgolićenosti. Ferguson je na licu i vratu imao penu za brijanje, a u ruci britvu. Stajler, koji je bio samo u belim gaćama, pušio je cigaru kroz plastičnu muštiklu. Adison je u jednoj ruci držao presavijen papu , a u drugoj parče pice sa feferonama.
Stali su iza Noksa; pažljivo su gledali u kutiju, a ne u mene.
„Znaš li pravila o pošti?”, pitao je Noks, gledajući me, dok mu je nezapaljena cigareta visila iz usta. „O tome šta možeš, a šta ne možeš da primiš?”
„Aha”, rekao sam. „Znam ih.”
„Ne znaš ih baš mnogo jebeno dobro”, reče Noks, upirući prstom u otvorenu kutiju. Kako je tvoja mama poslala sve ovo sranje?”
„Ta kutija je od moje majke?”, pitao sam.
„Mislim, pogledajte samo ova govna”, reče Noks trojici čuvara koja su bila oko njega, ignorišući moje pitanje. „Gde, jebote, ona misli da je njen sin - u vojsci?”
„Šta je, kog vraga, ovo?”, pitao je Stajler, izvlačeći malu teglu napunjenu pečenim paprikama u maslinovom ulju.
„Upravnik treba da pregleda poštu”, rekao sam. „Ne čuvari.”

„Pa, upravnik nije ovde”, odvratio je Noks. ,,A kada on nije ovde, mi je pregledamo.”
„Upravnik ne bi odobrio ništa od ovog sranja ovde”, dodade Stajler. „Ništa od ovoga nije na odobrenom spisku.”
„Siguran sam da tvoja mama ima primerak tog spiska”, reče Adison. „On se šalje svim roditeljima.”
„Moja mama ne zna da čita engleski”, rekao sam.
„Ne krivi nas što je ona glupava”, rekao je Noks, dobacivši teglu sa srcima artičoka Stajleru.
„To je nešto što ona pravi”, rekao sam. „Stvari za koje zna da ih volim. Nije mislila ništa loše.”
„Osim da ima dupeglavca za sina”, rekao je Stajler, otvorivši teglu i prinevši je nosu.
„Mogu li da dobijem kutiju?”, pitao sam. „Molim vas.”
„Naravno”, reče Noks. „Kutija je tvoja. Ovo iz nje je naše. Je l' pošteno?”
„Ima li u njoj bilo čega osim hrane?”, pitao sam, stežući šake u pesnice.
„Samo ovo”, rekao je Noks, izvadivši braon brojanicu. „Je l' ti to nešto znači?”
„Znači mi više nego što bi značila vama”, rekoh mu.
„Onda pretpostavljam da 'oćeš da je dobiješ?”, upita Stajler ustima punim srca artičoka.
„Ona pripada meni”, rekao sam mu.
„Šta se uopšte radi sa ovom stvari?”, pitao je Noks, prstima premećući kuglice brojanice. „Moli se”, rekao sam.
„Jebeni gubitnici kao što si ti se ne mole”, rekao je Stajler. „Uzmi hranu, Nokse”, rekao sam.
„Svu hranu. Samo mi daj brojanicu.”
Stajler je obišao oko stola, stao pored mene i zagrlio me rukom oko ramena.
„Pustićeš nas da čujemo kako se moliš?”, pitao me je.
„Volim da to radim sam”, odgovorio sam, još uvek gledajući u Noksa. „Tako više pomaže.”
„Dupe lastino”, reče Adison.
„Samo sada”, rekao je Stajler, smeškajući se i namigujući ostaloj trojici. „Pusti da te čujemo.”
„Možda mu treba neki razlog za molitvu”, rekao je Noks i rukom posegao ispod stola, odakle je izvukao crnu palicu.
Dodao je palicu Stajleru, koji ju je uzeo slobodnom rukom i koji me je zatim privukao bliže k

sebi.


„Stavi ruke na sto!”, rekao mi je Stajler. „Položi ih ravno!”
,,I počni da smišljaš molitve”, dodao je Adison.
Sake su mi bile na nekoliko centimetara od kutije koju mi je poslala majka. Stajler mi je raširio

noge i strgnuo pantalone pokidavši mi pri tom gornje dugme. Noks je položio brojanicu preko mojih

ručnih zglobova. Osećao sam kako Stajlerove ruke trljaju moja krsta, osećao sam njegovu hrapavu kožu, njegove grube pokrete.
„Seti se, drkadžijo”, rekao je Noks rukama vadeći papričice moje mame. „Hoćemo da čujemo kako se moliš. Naglas.”
Stajler mi je rukom obuhvatio stomak i ugurao prednji kraj palice u mene. Ophrvao me je nalet bola, noge su mi klecnule, disanje otežalo, stomak mi se vezao u čvor koji me je presekao kao nož.
„Ne čujem nikakve molitve”, rekao je Noks.
„Bolje bi ti bilo da počneš”, reče Ferguson. Njegovo lice je bilo iskrivljeno užasnim osmehom.
„Pre nego što Stajler gurne tu palicu dublje u tvoje dupe.”
„Oče naš”, izgovorio sam jedva pokrećući usne, plitko dišući plućima, koja su gorela, „koji si na nebu...”
„Lepo i glasno”, rekao je Stajler otpozadi. „Moli se lepo i glasno.”
„Neka je sveto ime tvoje”, rekao sam, a potoci suza slivali su mi se niz lice. „Neka bude carstvo tvoje, neka bude volja tvoja...”
„Ne govori to pred Stajlerom”, rekao je Noks, glasno se smejući. „Ne bi želeo da se uzbudi.”
„Na zemlji kao i na nebu”, rekao sam, noge su počele da mi popuštaju, oblivao me je hladan znoj. ,,I oprosti nam grehe naše...”
„Taj deo mora da se odnosi na nas”, rekao je Adison, raširenih očiju, oblizujući jezikom usne.
„Kao što mi opraštamo”, rekao sam, ruke su počele da mi klize sa stola, dok mi se na zglobovima još držala brojanica, „onima koji su zgrešili prema nama.”
„Glasnije, bitango!”, rekao je Noks, sada stojeći i držeći moje lice rukama. „Kao u jebenoj crkvi.”
,,I ne dovedi nas u iskušenje”, izgovorio sam, soba mi se mutila, ruke i noge nisam osećao, „već nas spasi od zla.”
„Malo je jebeno prekasno za to, gubitniče”, rekao je Stajler, puštajući me da padnem na pod.
„Malo jebeno prekasno.”
Osvestio sam se u svojoj ćeliji, na ležaju, a pantalone su mi još uvek bile zarozane oko kolena. Tresao sam se na ćebetu, potpuno utrnuo. Brojanica je bila u mojoj ruci, krst mi se urezao u dlan. Polako sam prineo brojanicu ustima i poljubio je.
Otvorio sam oči, pogledao u tamu i plakao sve do izlaska sunca.

Proleće 1968.


13.

Majki je bacio loptu prema betonskom zidu i posmatrao kako se odbija ka Džonu, koji ju je čekao na sredini bele linije. Ja sam igrao u zadnjem redu, pored Tomija, razmišljajući više o vremenskim prilikama nego o igri.
Bilo je rano poslepodne, toplo za sredinu aprila. Sunce je još uvek jako sijalo; njegovi rasuti zraci su, odbijajući se od tvrdog poda od katrana, obasjavali naše ruke, noge i lica. Vazduh je bio suv, vlažnost niska, nežan povetarac nam je duvao u leđa.
Teren za igru s loptom retko je bio slobodan: štićenici crnci su ga proglasili za deo svog poseda. Ali, sada oni nisu bili tu, bili su združeni u organizovanom protestu koji je odražavao njihovu uvređenost ubistvom Martina Lutera Kinga, koje se dogodilo ranije tog meseca. Ostali su u svojim ćelijama, odbijali su da se uključe u bilo kakvu zatvorsku aktivnost i insistirali su na tome da im se čak i obroci donose u ćelije. Na početku su čuvari, kao što se i moglo očekivati, reagovali silom i zastrašivanjem, ali su štićenici ostali čvrsti, i njihov bes i ponos su zauzdali zatvorska pravila. Upravnik je, bojeći se privlačenja pažnje, naredio čuvarima da se povuku, čime je omogućio da protest sam od sebe sagori.
Lopta se uputila ka Tomiju poput crne mrlje i on se povukao dva koraka unazad, popravio ravnotežu, isturio ruku i - promašio. Zatim se okrenuo, podigao loptu i bacio je Majklu.
Zbog toga mi je strašno drago što si u mom timu”, rekoh mu.
,,U čemu je stvar?”, pitao me je Tomi.
„Stvar je u tome što nemamo nijedan poen”, rekoh. „Majki i Džon imaju poene. Idi, pitaj njih.”
„Šest prema nula”, reče Majki i krenu ka meni udarajući loptom o tlo. Njegova desna ruka je bila obmotana debelim slojem crne lepljive trake.
„Hoćete li da promenimo strane?”
„Šta kažete na to da se malo odmorimo?”, pitao sam. „Nisam navikao na ovoliko sunca.”
„Ovde baš i nema mnogo hlada”, reče Majki.
„Hajmo do onog drveta”, rekao sam. „Čuvari će i dalje moći da nas vide, a biće nam mnogo hladnije.”
Obrisavši znoj s lica i ruku, krenuli smo duž zida ka malom kestenovom drvetu obešenih grana;

dežurni čuvar nas je pratio pogledom.
Posedali smo oko drveta, ruku raširenih ispred nas, nogu ispruženih po travi, i posmatrali smo kockastu fasadu od cigala bloka C, koji je bio naš dom proteklih sedam meseci.
„Lep pogled”, reče Džon.
„Odavde izgleda kao bilo koje drugo mesto”, odvrati Tomi. „Ne izgleda kao ono što u stvari jeste.”
„Nikada neću zaboraviti kako izgleda”, rekao sam. „Niti ono što jeste.”
„Mogao bi”, reče Majki. „Ako budeš imao sreće.” „Jesu li ti rekli kada će te pustiti?”, pitao me
je
Tomi.
„Noks je dobio pismo od upravnika”, rekoh. „Mahao mi je njime pred nosem. Onda ga je
pocepao.” „Šta ti misliš?”, upita Majki.
„Krajem juna”, rekao sam. „Možda početkom jula. Tako nešto.”
„Voleo bih da idemo s tobom”, reče Džon, glasa nabijenog tugom. „Bilo bi lepo da svi izađemo zajedno.”
,,I ja bih to voleo”, rekao sam, smešeći mu se.
„Nema koristi od takvog razmišljanja”, reče Majki. „Mi ćemo odraditi punu godinu. Ni sat manje.”
„Mogao bih da razgovaram s ocem Bobijem kada izađem”, rekao sam. „Možda bi on mogao da okrene neke telefone, da skine mesec ili dva.”
„Nema o čemu da se razgovara”, reče Džon.
„Ima o mnogo čemu da se razgovara, Džone”, rekao sam. „Možda će ljudi, ako budu znali šta se sve ovde dešava, nešto preduzeti.”
„Ne želim da bilo ko zna, Šekse”, rekao je Džon, a oči mu se napuniše suzama. „Ni otac Bobi, ni Kralj Beni, ni Debeli Mančo, ni moja majka. Niko.”
„Ne želim ni ja”, dodade Tomi. „Ne bih znao šta da kažem nekome ko zna.”
„Šta ti misliš?”, pitao sam Majkla, okrenuvši glavu ka njemu. „I ti ćeš ćutati?”
„Ne mogu da se setim nikoga kome bi trebalo da ispričam”, reče Majki. „Tipovi koji su robijali ovde ili na nekom sličnom mestu znaju šta se događa. Oni koji nisu - ili neće verovati, ili neće mariti za to. Bilo kako bilo, to bi bilo traćenje vremena.”
„Mislim da čak ni mi ne bi trebalo da pričamo o tome”, rekao je Džon. „Jednom kada prođe.”
,,I ja želim da sve to pokopam, Šekse”, dodade Tomi. ,,Hoću da ga pokopam što je dublje moguće.”
„Mi moramo da živimo s tim”, reče Majki. ,,A pričanje otežava život sa tim.”

„Ljudi bi mogli da pitaju”, rekao sam.
„Neka ih”, rekao je Majki, listajući i otresajući sitnu travu sa pozadine trenerke. ,,Nek pitaju, nek razmišljaju, ali istinu znamo samo mi.”
„Raduj se što ideš kući, Šekse”, rekao je Džon. „Zaboravi na sve drugo.”
,,I probaj da ne upadneš u nevolju pre nego što se mi vratimo”, dodao je Majki.
„To ne bi trebalo da bude teško”, rekao sam. „Bez vas trojice u okolini.”
„Šta ćeš prvo uraditi kada se vratiš?”, pitao me je Džon.
„Otići ću u biblioteku”, rekoh. „Sedeću tamo koliko god budem hteo. Prelistavaću koju god knjigu budem hteo. Neću morati da skačem kada neko dune u zviždaljku. Samo ću sedeti i slušati tišinu.”
„Znate šta mi najviše nedostaje?”, pitao je Tomi tužnim glasom, lica okrenutog ka suncu, zatvorenih očiju. „Šta?”, upita Džon.
„Protrčavanje ispod mlaza uličnog hidranta kasno noću”, reče Tomi. „Voda je hladna kao led. Stepenice su ispunjene ljudima koji jedu perece i piju pivo umotano u papirnu kesu. Muzika dopire kroz otvorene prozore i iz parkiranih automobila. Devojčice nam se smeškaju iza vrata svojih kuća. Do đavola, to je kao raj.”
„Dva parčeta pice i italijanski sladoled kod Mimija jeste raj”, rekao sam.
„Šetnja sa Kerol kraj dokova”, reče Majki. „Držanje njene ruke. Ljubljenje na ćošku. To je najbolje.” „Šta ti misliš, Džone?”, pitao sam.
„Ja neću više da se plašim mraka”, rekao je Džon glasom punim očaja. „Niti da čujem otvaranje vrata usred noći. I neću da me bilo ko dodiruje, neću ničije ruke na sebi. Želim da mogu da spavam bez brige o tome šta će se dogoditi ili ko će ući unutra. Ako mogu to da dobijem, biću srećan. Biću u raju. Ih blizu raja.”
„Jednoga dana, Džone”, rekao je Majki. „Obećavam.”
„Svi ti to obećavamo”, rekao sam.
Na malom rastojanju iza nas začuo se čuvarev zvižduk. Iznad nas su se skupljali kišni oblaci, koji su počeli da zamračuju nebo i da skrivaju sunce u svojoj izmaglici.

14.

Zatvorska trpezarija bila je pretrpana. Dugački redovi drvenih stolova bili su ispunjeni limenim poslužavnicima i štićenicima, koji su se trudili oko svojih večera - testa sa sirom. Svaki štićenik je imao na raspolaganju dvadeset minuta da završi svoje jelo, što je uključivalo i vreme provedeno u redu za jelo, pronalaženje mesta i odlaganje praznog poslužavnika na kolica koja su stajala na kraju velike prostorije. Za vreme obroka nije nam bilo dozvoljeno pričanje i nije nam bilo dozvoljeno da se bunimo ni u pogledu vrste jela ni u pogledu količine.
Hrana je obično po kvalitetu bila na dnu lestvice; bila su to smrznuta jela bogata kuvanim mesom, jajima, sirom i krompirima, a siromašna povrćem i voćem. Za svaki sto je moglo da stane po šesnaest štićenika, osmorica na svaku klupu. Jedan čuvar je nadzirao po tri stola.
Kao i bilo koja druga društvena prostorija u Vilkinsonu, i sala za ručavanje je pružala ograničenu priliku za stvaranje prijatelja. Čuvari su uvek bili na oprezu u pogledu stvaranja ili širenja klika i brzo su reagovali razbijajući takve pokušaje. To štićenicima nije ostavljalo izbora, tako da su se držali već postojećih saveza. Za život u okruženju u kojem je bilo najvažnije opstati, slučajna prijateljstva bila su veliki rizik zato što su zahtevala takvo poverenje koje niko nije bio spreman da pruži. Bilo je sigurnije ostati unutar sopstvene grupe.
Bio sam četvrti u redu za jelo; stajao sam na metar iza Majkla, sa praznim poslužavnikom u rukama. Praznog pogleda, poslužitelj je spustio po jedan prazan tanjir na naše poslužavnike tresući glavom gore-dole u samo njemu poznatom ritmu. Ranije sam dobio dve kašike i praznu limenu šolju.
„Možeš li da vidiš šta imamo?”, pitao sam Majkla.
„Šta god da je, preliveno je smeđim sosom.”
„Sva jela su prelivena smeđim sosom.”
„Verovatno misle da nam se on sviđa”, rekao je Majki.
Onda je istupio iz reda i krenuo na levu stranu; na njegovom poslužavniku je bilo tamno meso, sivi krompir, mala tvrda zemička i čaša vode. Tražio nam je mesto. Zaputio se ka kraju prostorije, gde su bila dva mesta. Ja sam ga u stopu pratio.
Prolazi između stolova bili su uzani, široki taman toliko da se jedan čovek provuče. Čuvari su stajali sa strane, pogleda uperenih u stolove koje su nadzirali. Oni su kontrolisali ko napušta mesto i ko na to mesto seda; sve su to postizali samo pokretima ruku, klimanjem glave i tapkanjem po ramenu. To je bio sistem koji je funkcionisao kroz preciznost i poslušnost - čuvari i štićenici stopljeni u proizvodnu traku ljudskih pokreta. Nije bilo prostora za greške, za slučajnosti ili mentalne omaške.
Nije bilo vremena da se proizvodna traka zaustavi.

Majki se nalazio na pola puta niz red stolova, merkajući dva mesta na drugom kraju prostorije. Ja sam bio tačno iza njega, a iza mene je bio jedan nizak momčić koji je hramao. Niko od nas nije video štićenika s leve strane, koji je bio pored Majkla i koji je ustao i počeo da izlazi iz reda.
Majki je napravio tri koraka kada se ivica njegovog poslužavnika očešala o ruku štićenika koji mu je dolazio s leve strane. On udari rukom o poslužavnik i izbi ga tako iz Majklove ruke da je tresnuo o pod pred čuvarom.
Majki se okrete ka štićeniku koji je sebe zvao K. Si. i koji je stajao sa smeškom na licu i šakama skupljenim u pesnice.
„Zašto si, kog vraga, to uradio?”
„Očešao si se o mene”, rekao je K. Si. „Pa?”
„Meni niko ne dira”, rekao je K. Si. „Ja nisam kao ti i tvoji drugovi pederi.”
Jako zamahnuvši rukom ka K. Si.-ju, Majki snažno pogodi u vilicu mnogo višeg momka. Taj udarac, koji je bio jedan od najjačih udaraca koje je Majki ikad uputio, jedva da je izazvao trzaj njegovog protivnika.
Majki je pogledao u mene sa nevericom i, za trenutak, bilo je skoro smešno, kao nešto što se dešava u filmovima o Džejms Bondu. Ali sa K. Si.-om nije bilo šale, a kao što smo svi i suviše dobro znali - ovo nije bio film.
K. Si. je izgledao kao da je tri godine stariji od Majkla, kao da možda ima oko osamnaest godina. Imao je široka ramena, debele ruke i toliko kratko podšišanu kosu da mu se videlo teme. Za nekoliko meseci, koliko je proveo u Vilkinsonu, već je uspeo da žiletom iseče jednog štićenika, da odradi vreme u rupi zbog učešća u grupnom silovanju i da provede nedelju dana u ludačkoj košulji zato što je odgrizao parče vrata jednom čuvaru.
On je jurnuo na Majkla i obojica su pala na pod, a ruke i košulje su im klizile po prosutoj hrani.
K. Si. je dva puta kratkim udarcima desnom rukom udario Majkla u lice, a zatim još jednom u oko. Štićenici su oko njih napravili krug i u tišini posmatrali tuču; nekoliko štićenika je još držalo poslužavnike i dovršavalo jelo. Čuvar koji je radio manje od mesec dana stajao je sa strane potpuno šokiran.
Ostao sam na mestu i pogledom sam po krugu tražio još neke članove K. Si.-jeve bande, prateći pri tom da li se dotura neko oružje i iščekujući da se neki od njih pridruži svom drugu i krene na Majkla.
K. Si. je trljao šaku mesa o Majklovo lice; utrljavao mu ga je u oči. Majki ga je jako šutnuo kolenom u prepone, a zatim ga je kratkim udarcem levicom pogodio u bubreg.
„Tvoj jebeni život je završen”, reče K. Si., zgrabi rukama Majklov vrat i poče da ga steže.
„Umrećeš danas, propalice. Baš ovde, na podu.”
Bacio sam poslužavnik i, skočivši K. Si.-ju na leđa, udarao sam ga pesnicom po glavi i vratu, pokušavajući da olabavim njegov stisak. K. Si. je otpustio jednu ruku, okrenuo se ka meni i, zamahnuvši nagore, zakačio me po ramenu. Smanjeni pritisak je omogućio Majklu da udahne malo vazduha. K. Si. je zaljuljao svoje telo pod uglom i šakom gurao moju bradu pokušavajući da me

odgurne sa leđa. Okretao se, dok sam mu ja još visio na leđima, okrećući i Majkla sa nama, zahvaljujući svojoj snazi. Odleteo sam na prosuti poslužavnik; košulja mi je bila mokra i lepljiva od sosa, mesa i krompira rasutih po podu. K. Si. je sad sav bio predan mlaćenju; šutirao nas je i udarao i rukama i nogama sa divljom, životinjskom snagom. Zaštitio sam lice rukama, a laktove sam priljubio uz telo, blokirajući tako K. Si.-jeve udarce koliko god sam mogao.
Majki se trudio da učini isto to.
Rulja se polako približavala, osećala je da će se uskoro dogoditi ono što je želela da vidi - krvavi svršetak bitke.
Oštar udarac u grlo izbi mi vazduh, a divljački udarac u vilicu natera mi krv na nos. Glasovi rulje, podstaknuti željom za ubijanjem, klicali su K. Si.-ju.
„Dovrši ga!”, vikao je neko pozadi.
„Tuci ga dok ne crkne!”, reče drugi.
„Imaš i jednog i drugog!”, drao se još jedan. „Povuci se i gledaj ih kako crkavaju!” Konačno ih je ućutkao oštar zvuk policijske pištaljke.
Rulja se razdelila kako bi propustila Noksa; posmatrala ga je u tišini. Noks je u jednoj ruci držao pakovanje suzavca, a u drugoj deblji kraj svoje palice. Žvakao je žvaku, a za uhom je imao zadenutu cigaretu. Leđa njegove košulje bila su išarana znojem. Pogled mu se kretao između mene, Majkla i K. Si.-ja. Nas trojica smo stajala licem okrenuti ka njemu, od glave do pete prekriveni hranom i krvlju.
Noks je stao ispred mene, izvukao cigaretu iza uha, stavio je u usta i pripalio je šibicom.
Duboko je uvukao dim i polako ga izbacio kroz nos, i dalje muljajući žvaku u zatvorenim ustima.
„Sve ovo vreme ste proveli ovde, a ništa niste naučili”, rekao je Noks. ,,I dalje ste isti oni jebeni klovnovi kakvi ste bili kada ste došli.”
Noks se okrenuo ka štićenicima koji su stajali iza njega. Proučavao je njihova lica, prelazio rukom kroz njihove kose, dok mu je cigareta i dalje visila sa donje usne.
„Vratite se na svoja mesta i završite jelo”, rekao im je Noks. „Predstava je završena.”
„Je l' to važi i za mene?”, pitao je K. Si., trljajući šake o pantalone.
„Ne”, reče Noks, okrećući se ka njemu. „Ne, ne važi. Hoću da se vratiš u svoju ćeliju. Ti si završio ručak.”
„Ja i ti ćemo ovo završiti drugi put”, rekao je K. Si., gledajući u Majkla. „Uskoro.”
„Možda za večerom”, odgovorio je Majki, gledajući kako K. Si. odlazi iz sale za ručavanje.
„Jeste li vi uopšte ručali?”, pitao je Noks, zgazivši cigaretu prednjim krajem svoje čizme.
„Ja sam morao da ga omirišem”, rekao je Majki. „To je bolje nego da ga pojedem.”
„Kako bi bilo da ga sada dovršiš?”, upita Noks.
„Nisam gladan”, reče Majki.

„Boli me kurac jesi li gladan ili ne”, odvrati Noks. Ješćeš jer ti ja kažem da jedeš.”
Krenuo sam prema poslužitelju da bih dobio novi poslužavnik. Dok sam prolazio pored Noksa, stavio mi je ruku na grudi.
„Gde si se ti zaputio?”, pitao je glasnije da bi ga svi štićenici koji su nas gledali čuli.
„Rekao si da uzmemo ručak”, rekao sam zbunjeno.
„Ne morate da se vraćate u red radi hrane. Ima je dovoljno tu gde stojite.”
Buljio sam u Noksa i pokušavao da zamislim šta mu je to urađeno pa je postao toliko surov, šta ga je dovelo do tačke k.t da je njegovo jedino zadovoljstvo bilo ponižavanje drugih osoba. Malo je reći da sam ga samo mrzeo. To stanje me je prošlio pre mnogo meseci. Gadio mi se - samo njegovo prisustvo bilo je simbol ružnoće i užasa koje sam osećao svakoga dana svog boravka u Vilkinsonu. Mislio sam da nema više mnogo čega što bi nam on mogao uraditi, ali sam pogrešio. Nije bilo granica Noksovom zlu, ni kraja njegovom mučenju. A sada je trebalo da još jednom zaronimo u pakleni svet u koji nas je silom oterao. Majki i ja se nismo pomerili.
Štićenici su upirali prstom u nas i došaptavali se. Neki su se zakikotali. Čuvar je u sredini prolaza stajao mirno.
„Ajde, dečki”, reče Noks, smeškajući se. Njegov bes je našao sebi oduška.
„Nije ostalo još mnogo vremena do kraja ručka.”
„Ja još uvek nisam gladan”, odvrati Majki.
Noks je istog trenutka spustio zadnji kraj palice na Majklovu glavu. Brzo je usledio još jedan žestok udarac po njegovom licu. Snaga udarca je izazvala prskanje krvi iz Majklovog nosa i usta po Noksovoj uniformi.
Ja određujem kada si gladan!”, povikao je Noks, ponovo zamahnuvši palicom, ovoga puta udarivši Majkla po vratu. „I ja određujem kada nisi! A sada, smesta da si klekao i počeo da jedeš!”
Staklenog pogleda, Majki se spustio na jedno koleno, posegnuo drhtavom rukom ka viljušci, dok mu je sa lica kapljala krv. Podigao je viljušku i, zabivši je u komad mesa kraj svoje noge, polako ga podigao do usta.
„Šta, kog vraga, ti još čekaš?”, pitao me je Noks. „Klekni na kolena i dovrši svoj prokleti ručak.”
Pogledao sam iza Noksa u lica štićenika koji su me posmatrali i u njihovim očima sam video čudnu mešavinu olakšanja i zadovoljstva. Svi su oni bili nadohvat Noksove palice, svi su osećali njegov gnev, ali niko od njih mu se nikada ne bi suprotstavio zbog dvojice zatvorenika koje su jedva poznavali. Noks nas je mogao ubiti tu, na podu trpezarije, i niko ne bi rekao ni jednu jedinu reč.
Kleknuo sam na kolena, podigao kašiku, zagrabio parče krompira i stavio ga u usta.
„Jedi brže!”, naredi Noks, udarivši me palicom po leđima. „Nemoj misliti da imaš pred sobom ceo jebeni dan.”

Dok smo jeli, Noks se šetkao oko nas smeškajući se i namigujući drugim štićenicima, stajući na komade hrane koje je trebalo da stavimo u usta.
„Hajmo!”, rekao je, povlačeći Majkla za kosu i šamarajući ga po licu. „Niko neće otići odavde dok vi klovnovi ne dovršite obrok.”
Noks je otišao do jednog stola, seo na njegovu ivicu i obrisao svoju čizmu o zgužvano parče hleba na podu. Izvadio je cigaretu iz otvorene kutije koja se nalazila u prednjem džepu njegove košulje i stavio je u usta. Zapalio ju je i seo na sto.
„Ovde ima malo hleba”, rekao je, dunuvši dva koluta dima ka tavanici. „Nema dobrog ručka bez parčeta hleba.”
Raširio je noge, pogledao u hleb na podu, duboko udahnuo i pljunuo na njega. Uzeo je još jedan dim i obrisao rukavom svoje košulje krv i znoj sa svog lica.
,,E kako bi bilo da dopuzite dovde i da se poslužite?”, rekao je Noks.
Bili smo na kolenima i žvakali hranu tresući se više od srama nego od straha. Svako poniženje koje bi Noks i njegova grupa smislili trebalo je da bude tačka na kojoj ćemo se slomiti, tačka na kojoj ćemo pući i konačno se predati Vilkinsonu. Bili smo isuviše mladi da bismo bili svesni da smo tu liniju prešli onog trenutka kada smo stupili unutar zatvorskih zidina i previše tvrdoglavi da prihvatimo da nam ništa što uradimo ili ne uradimo neće pomoći da pobedimo Noksa sve dok smo unutar tih zidina.
„Ne vidim da bilo koji od vas dvojice đubreta puzi ovamo”, reče Noks, završivši cigaretu i pustivši je da padne na hleb. „Nemojte da vam ja dođem i dovučem vas ovamo.”
Krenuli smo na kolenima po hrani, koja je bila svuda po podu, lica udaljenih samo nekoliko centimetara od nje i prljavštine. Majklov nos je još uvek krvario, a otoci po licu su mu zatvorili jedno oko.
„Tako je, sada slušate”, rekao je Noks. „Pokažite ovim momcima šta znači dobro puzanje.
Pokažite im da znate kako se poštuju moja pravila.”
„Sada je jedan sat, Nokse”, rekao je Marlboro, stojeći iza nas, glasa ispunjenog dimom. „Tvoja smena za ručak je gotova.”
„Još nisam završio ovde”, reče Noks. „Ima još nekoliko stvari kojima treba čišćenje pre nego što odem.”
„Sada je red na mene”, rekao je mirno Marlboro, prošavši pored nas i približavajući se Noksu.
Ja ću očistiti šta treba da se očisti.”
„Ne mešaj se u ovo”, reče Noks. „Ovo nema veze s tobom.”
„Nisam se mešao previše puta”, odvratio je Marlboro, stavljajući cigaretu u usta i paleći je.
„Ovoga puta hoću.”
Noks je skočio sa stola, lica crvenog od besa kao što je njegova košulja bila crvena od krvi.
Krenuo je ka Mariboru i stao na samo nekoliko centimetara od lica ovog višeg čoveka.

„Ne zajebavaj se sa mnom, dečko”, reče Noks. „Upozoravam te.”
„Zajebavaj se sa mnom, Noks”, rekao je Marlboro hladno. „Molim te.”
Noks je nastavio da bulji, pogleda prikovanog u Maribora. Niko od štićenika se nije pomerao - njihova pažnja je bila usmerena na prvu vidljivu pukotinu u zidu jedinstva čuvara. Majki je prestao da žvaće hranu, bacio je viljušku na pod, previše ponižen da bi mario ko će pobediti u bici koja se odvijala pred njim. Držeći kašiku u ruci, kotrljao sam njenom glavom po butini, očiju prikovanih za pod, obmotan tišinom koja je vladala oko mene.
Noks je duboko udahnuo, pa izdahnuo i prebacio težinu sa noge na nogu. Udario je palicom po svom otvorenom dlanu odmeravajući Maribora, a nagoveštaj osmeha ukazao se na njegovom licu. Marlboro je stajao mirno, bez promena u držanju, dozvoljavajući da se napetost situacije odvija u svom ritmu.
Noks je bio taj koji je popustio. Njegov osmeh je izbledeo dok je spuštao glavu kako mu se pogled ne bi susreo sa Marlborovim.
„Upao si u moju smenu”, reče Marlboro.
„Skloniću ti se puta”, rekao je Noks. „Zasada.”
„Uzeću sve što mogu da dobijem”, rekao je crnac, krenuvši od Noksa ka nama. „baš kao i ti.”
Marlboro je pomagao Majklu da ustane, a zatim je pogledao u mene. Đonovi njegovih cipela proklizavali su po ostacima zbrljane hrane, ispljuvaka i stvrdnutog sosa. Klimnuo je glavom u pravcu čuvara koji je stajao na prolazu.
„Ako si završio stajanje”, rekao mu je Marlboro, „dobro bi mi došla pomoć.”
„Šta ti treba?”, pitao je čuvar, nemirno bacajući pogled po prostoriji, proveravajući da li je Noks izašao.
„Odvedi ovu decu”, odvratio je Marlboro, pokazujući na štićenike za stolovima. „Videli su dovoljno da im potraje do večeri. Ja ću se pobrinuti za ovu dvojicu i za čišćenje.”
Čuvar je klimnuo glavom i počeo da prazni trpezariju, red po red. Štićenici su se kretali sa poslušnom preciznošću, željni da izađu sada kada je pretnja nasiljem očigledno prestala.
Stajao sam pored Majkla i Maribora i gledao kako štićenici napuštaju salu. Sva trojica smo bili svesni da postoji cena koju ćemo morati da platimo za ono što se toga dana dogodilo. Šin Noks nije bio čovek koji bi dozvolio da mu promakne omalovažavanje ili da mučenje ostane nedovršeno. Goniče Maribora koliko sistem dozvoli, koristiće sve rupe koje bude mogao da nade da bi otežao život tom dobrom čoveku sa lošom pušačkom navikom. Ali, pravi gnev će sačuvati za Majkla i mene. Obojica smo to znali. Šta će to biti, šta to uopšte može biti nakon svih onih užasa koje nam je on već uradio - bilo je nešto što nijedan od nas dvojice nije mogao da predvidi. Sve što smo znali bilo je to da će uslediti ubrzo i da će biti, kao i sve ostalo što je Noks smišljao, nešto što nikada nećemo moći da izbrišemo iz sećanja.

Leto 1968.


15.

Moj poslednji dan u Vilkinsonu bio je 24. jul 1968.
Dve nedelje pre tog datuma, petočlani odbor za pomilovanja maloletnika države Njujork odlučio je da je period od deset meseci i dvadeset četiri dana dovoljna pokora za moj zločin. Upravniku je prosleđen pismeni zahtev sa priloženim svim neophodnim papirima. U predmetu se nalazilo i ime službenika koji mi je bio određen i kojem sam trebao da se javljam svaka četiri dana tokom avgusta i moj psihološki profil, koji je napisao neko koga nikada nisam video.
Debela kartonska fascikla, zalepljena komadima selotejpa, stajala je na upravnikovom stolu tri dana pre nego što ju je otvorio i potpisao.
„Je l' ti kuvar pravi nešto posebno za tvoj poslednji dan?”, pitao me je Tomi dok smo se šetali dvorištem u toku jutarnje pauze.
„Da mu je stvarno stalo, uzeo bi slobodan dan”, rekoh. „Ova hrana mi je ubijala stomak.”
„Dve šoljice kafe kod kralja Benija popraviće stvar”, reče Tomi. „Ubrzo.”
„Ne mogu da dočekani”, rekoh.
„Nemoj da nas zaboraviš”, rekao je Tomi, glasom punim nežnog preklinjanja.
Stao sam i pogledao u njega. Još uvek je imao bebeću zaokrugljenost i bebeće lice, ali se promenio na mnoge druge načine. Pogled mu je bio zamračen velom besa, a umesto nekadašnjeg šepurenja, njegov hod je postao nervozno trzanje. Njegov vrat i ruke bile su iscrtane poput auto-karte modricama i ranama, čašica njegovog levog kolena bila je dvaput slomljena - i ispod i iznad glavnog zgloba.
To je bilo telo dečaka koji je odradio zatvorsku kaznu odraslog čoveka.
„Nikada vas neću zaboraviti”, rekao sam, posmatrajući kako se bes brzo topi u njegovim očima.
,,Ni ovde, ni napolju.”
„Hvala ti, Šekse”, rekao je i nastavio da hoda. „Pomaže to kad znaš da je bar jednom čoveku napolju stalo.”
„Više nego jednom, Puteru”, rekao sam. „Iznenadio bi se.”
„Biće jebeno”, reče Tomi, „ovih poslednjih nekoliko meseci.”

„Brzo će biti gotovo”, rekao sam, prošavši pored groktave trojke dizača tegova. „Do trenutka kad Jenkiji ispadnu iz trke za prvo mesto - bićeš kod kuće.”
„Da li je Noks nešto rekao povodom tvog odlaska?”, pitao je Tomi.
„Ne može on više mnogo šta da uradi”, rekao sam. „Vreme radi za mene.”
„Sve dok ne prođeš kroz ovu kapiju”, reče Tomi, „ništa ne radi za tebe.”

16.

Sedeći u tišini i samoći u svojoj ćeliji, provodio sam poslednjih nekoliko sati kao štićenik Vilkinsonovog popravnog doma. Gledao sam po maloj sobi golih zidova. Lavabo i toalet bili su tako očišćeni da su se sijali, prozor je samo nagoveštavao noćno nebo. Presavio sam čaršav za pokrivanje, progurao ga pored madraca, naslonio se na njega i ispružio tako noge da su mi se stopala njihala preko ivice ležaja. Bila je zagušujuća vrućina i ja sam nosio samo bele gaće i zelenu majicu kratkih rukava.
Čuvari su mi tog poslepodneva oduzeli svu moju zatvorsku odeću. Ostala mi je samo četkica za zube. Ujutro će ona biti zamenjena odećom koju sam nosio onoga dana kada sam došao u Vilkinson. Overena bela fascikla, u kojoj su se nalazila četiri primerka mog otpusnog obrasca, nalazila mi se pored noge. Jedan primerak je trebalo da bude predat čuvaru na kraju bloka sa ćelijama. Drugi je trebalo da bude predat čuvaru na glavnoj kapiji. Treći je bio za vozača autobusa koji će me vratiti na donji Menhetn.
Poslednji primerak je bio za mene, konačno podsećanje na vreme provedeno iza rešetaka Vilkinsona.
Ispružio sam ruku, uzeo fasciklu, otvorio je i prelistao ta četiri primerka obrasca. Zurio sam u njih. Um mi je bio ispunjen prizorima bola i kažnjavanja, ponižavanja i omalovažavanja koje sam prošao da bih dobio ta četiri obrasca.
Da bih povratio svoju slobodu i da bih nastavio svoj životni put.
Došao sam u Vilkinson kao dečak. Sada više uopšte nisam bio siguran ko sam i šta sam. Meseci provedeni u Vilkinsonu promenili su me, to je bilo sigurno. Samo nisam znao kako i na koji način će se te promene ispoljiti. Na površini ja nisam bio toliko psihički uništen kao Džon, niti pretučen kao Tomi. Nisam bio dramatično promenjen kao što je to postao Majki.
Moj bes je bio kontrolisan, pomešan sa dubokim strahom. Tokom meseci provedenih u Vilkinsonu nikada nisam skupio hrabrost koja je bila potrebna da bi se čuvari zauzdali, ali sam u isto vreme uspeo da steknem jedan stepen dostojanstva koji mi je omogućio da izađem iz njega.
Ne znam u kakvog bih čoveka izrastao da nisam proveo vreme u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake. Ne znam kako su ti meseci i događaji koji su se tamo dogodili oblikovali osobu kakva sam postao. Ne znam koliko su oni uticali na moje motive i moja dela. Ne znam da li su me učinili hrabrijim ili slabijim. Ne znam da li je bolest od koje sam bolovao kao odrastao čovek posledica uništavanja tokom tih meseci. Nikada neću saznati da li je moje nepoverenje u većinu ljudi i nelagodnost kada se nađem u grupi ljudi posledica tih dana ili je jednostavno posledica prirodne stidljivosti.

Ali znam da su snovi i košmari koje imam svih ovih godina nastali tokom noći provedenih u onoj ćeliji u Vilkinsonu. Ožiljci koje nosim, i mentalni i fizički, poklon su sistema koji decu tretira kao plen. Slike koje mi promiču kroz glavu za vreme samotnih sati moj su krst i zna ih samo ćutljiva zajednica onih paćenika koji su nekada proživeli isto što i ja - u svetu koji je bio gluv za naše krike.
Nisam mogao da zaspim; nestrpljivo sam iščekivao jutro. Još uvek je bilo mračno, a ti rani sati pružali su samo tanke linije svetlosti koje su se u moju ćeliju probijale iz hola sa spoljne strane vrata.
Pitao sam se kako će izgledati ponovo spavati u krevetu koji nije okružen šipkama i ponovo hodati prostorijom koju na smenu ne nadgledaju nečije oči. Bio sam željan da jedem hranu koju ja izaberem, bez straha da se neko drugi njome igrao ili da ju je uprljao.
Mislio sam na prve stvari koje ću uraditi kada se budem vratio na poznate ulice Paklene kuhinje. Kupiću novine i proveriću rezultate i tabele, videću kako su napredovali moji omiljeni igrači dok sam ja bio odsutan. Odšetaću do „Bejkona” na zapadnoj 74. ulici i odgledaću bilo koji film koji puštaju samo da ponovo sednem u ta plišana sedišta i da udišem vazduh zasićen mirisom vrelih kokica. Otići ću potom do Mimija i naručiti dva ljuta parčeta pice sa duplom količinom sira, stati za šank i posmatrati prolazak saobraćaja. Otići ću u biblioteku koja se nalazi pored moje zgrade, pronaći prazan sto i okružiti se svim knjigama koje sam voleo. Prelaziću šakama po njihovim stranicama, držaču njihove pocepane korice, čitaču lepa stara slova.
Bio je to moj način života i ja sam želeo da mu se vratim.
Nisam čuo ključ kad se okrenuo u bravi. Nisam čuo skidanje reze. Samo sam video kako se vrata širom otvaraju i kako gomila senki iskrsava na podu moje ćelije.
„Trebalo bi da spavaš”, rekao je Noks nerazgovetno.
Ušao je prvi; košulja njegove uniforme je bila ispasana, a u desnoj ruci je držao praznu flašu burbona.
„Treba da se odmoriš za svoj veliki put nazad.”
„Reko sam ti da će biti budan”, reče Adison, ulazeći iza Noksa.
Bio je isto toliko pijan kao i Noks, a lice, vrat i ruke bili su mu mokri od znoja.
„Ti kreteni su ko pacovi. Nikada ne spavaju.”
„Šta hoćete?”, pitao sam ih onoliko mirno koliko sam mogao.
„Samo hoću da se oprostim”, reče Noks. „Svi to želimo. Želimo da ti stavimo do znanja koliko će nam nedostajati to što nećeš više biti tu.”
„Mi smo prijatelji, je l' tako?”, dodade Stajler, ulazeći u ćeliju, trezan i u kompletnoj uniformi, vodeći Džona i Tomija. „Svi mi.”
Džon me je pogledao ugašenim očima, kao da je znao šta će se dogoditi i kao da je pokušavao da se isključi. Tomi je plakao; potoci suza su mu se slivali niz lice. Bio je uplašen više za mene nego za sebe.
„Mora da ti je teško što napuštaš prijatelje”, izjavio je Ferguson, ušavši sa Majklom i zatvorivši

iza sebe vrata ćelije. „Bili smo dugo zajedno.”
„Ne možeš napustiti prijatelje bez oproštajne zabave”, reče Noks. „To jednostavno ne bi bilo u redu.”
Majki je, kao i uvek, stajao ćudjiv, a celo njegovo lice, oči i telo bili su stopljeni u jednu ogromnu masku mržnje. Džon i Tomi su možda izgubili srce, ali je Majki bio u opasnosti da izgubi svoju ljudskost. Sve što mu je urađeno, sve što je rečeno služilo je samo da potpiri njegovu mržnju. Do tog trenutka je bilo dovoljno goriva da ta mržnja potraje do kraja života.
„Gotovo je, Nokse”, rekao sam i ustao u sad već pretrpanoj sobi. Bila je vrućina i vazduh je bio užegao.
„Molim te, pusti to.”
„Nije gotovo do jutra”, reče Noks. „Nije gotovo dok se zabava ne završi.”
„Ne želim zabavu”, rekao sam.
„Baš šteta”, odvrati Stajler. „Ja sam čak izašao i nabavio ti poklon.”
„Poseban poklon”, rekao je Noks. „Poklon koji nikada nećeš zaboraviti.”
Ferguson i Adison su stali kraj mene i držali mi ruke dok je Stajler iz svog džepa vadio parče konopca od najlona. Vezao mi je konopac oko ruku, napravivši čvor pozadi. Stajler mi je u usta nagurao svežanj maramica i držao mi glavu dok je Adison lepio debelu žutu selotejp traku preko mojih usana. Njišući širokim crnim kaišem, koji je nosio u ruci, prilazio mi je Noks.
„Veži mu i noge”, rekao je Noks, dodajući kaiš Stajleru. „Neću da se pomera.”
Moja tri druga stajala su ispred mene, nepomični kao i vazduh, i samo su njihove oči odavale užasan strah. Džonove usne su podrhtavale, a Tomi je podigao glavu prema tavanici, dok su mu se usne pomerale u tajnoj molitvi. Majki je postao ćutljiva statua bez besa.
„Večeras imamo punu kuću”, šapnu mi Noks, nagnuvši se ka meni, i ja osetih njegov alkoholni zadah. „Prvo ćemo se pobrinuti za tvoje prijatelje. Zatim ćemo se pobrinuti za tebe.”
Gledao sam kako Stajler prilazi Džonu i kako stavlja jedan kraj lisice oko njegovog zgloba. Drugi kraj lisice je stavio oko Tomijevog zgloba. Adison je uradio to isto između Majkla i Tomija, i tako su ih svu trojicu povezali.
„Pomerite ih bliže”, naredio je Noks, sedeći na ležaju, jednom rukom oslonjen na moje rame.
„Hoćemo da imamo dobar pogled.”
Stajler je njih trojicu gurnuo napred jednom rukom, dok je drugom pripaljivao cigaretu. Ferguson je rukavom obrisao znoj sa svog lica i čela. Adison je stajao leđima oslonjen na vrata i kikotao se.
„Najbolja mesta u kući”, rekao mi je Noks. „Odavde ništa nećeš propustiti.”
Nismo imali kuda da pobegnemo, nigde da se sklonimo. Naši krici će proći neopaženo. Vapaje za pomoć upravnik će ignorisati. Niko neće slušati. Niko neće mariti. Strah je vladao noću i strah je kontrolisao ovo mesto.


Moji drugovi su ležali na stomaku na podu, njihove pantalone su bile skinute i bačene sa strane. Trojica čuvara su bila na kolenima iza njih. Smejali su se, znojili, trljali rukama i staklastim, vodenim očima gledali su u Noksa čekajući da im on klimne glavom.
„Svi su spremni”, reče mi Noks, stegnuvši me da bih mu se približio. „Vreme je da bacimo loptu.”
Noks je gurnuo moju glavu na njegovo rame i obrisao usta nikom. Znoj je curio sa nas kao laka, uporna kiša.
Stajler je ćuškao Džonovu zadnjicu; bili su to nestašni udarci, koji su odjekivali o zidove male sobe.
Lebdeći nad Tomijem, Adison se milovao i gledao svoje telo.
„Jebaću tvog druga”, rekao je drhtavim glasom. „Svake noći. Svake noći kada ti ne budeš ovde ja ću jebati tvog druga.”
Ferguson se spustio na Majkla, očiju raširenih od iščekivanja.
„Ajde, Nokse”, rekao je. „Ne gubimo vreme. Ajde da im damo ono što 'oče.”
Noks nas je odgurnuo ka zidu, a jednom rukom je držao moju glavu okrenutu ka sceni ispred nas.
„Navalite”, rekao je Noks, a njegove oči, dah i celo telo bili su okrenuti prema meni. „Neka žurka počne.”
Oni pokidaše moje prijatelja, napadoše ih kao životinje koje su utekle iz kaveza. Njihovi krici, vrištanja i vapaji bili su dragocen deo njihove bestijalne igre. Ja sam sedeo tamo, dok se znoj cedio sa mene i natapao čaršav poda mnom, i gledao kako trojicu dečaka kidaju na komade. Žive igračke izgubljene u vrtu prepunom zlih namera.
„Mislićeš na ovo kada odeš?”, rekao je Noks, trljajući ruke po mom telu. „Je l' da, mala bitango? Je l' da?”
Noks se nagnuo i gurnuo me licem prema krevetu. Njegove ruke iskidaše ono malo odeće koju sam imao na sebi, tako da sam bio go; ruke su mi bile još uvek vezane najlonskim kampom. Odvezao je kaiš kojim su mi bile vezane noge i počeo je njime da me šiba po leđima i zadnjici.
„Zapamtićeš ovu malu zabavu, garantujem ti”, govorio je Noks dok me je udarao debelim ivicama kaiša. „Zapamtićeš je dobro. Postaraću se za to. Ne brini, propalice. Ja ću se postarati za to.”
Noks je bacio kaiš na pod i spustio pantalone. Njegov dah me je zapljuskivao u teškim talasima, znoj mu se u potočićima slivao niz telo. Usta su mu bila uz moje uvo i on ga je žvakao.
„Ovo ti je da me ne bi zaboravio”, rekao je ponovo, sada celom težinom ležeći na meni. „Ne mogu to da dozvolim, slatki šu. Moraš me zapamtiti i moraš zapamtiti ovu noć. Zauvek.”
Čuo sam Džonov plač, očajne jecaje koji su dopirali duboko iz njegove duše. Video sam Tomijevu glavu kako udara u betonski zid kao da je gumena lopta dok mu krv curi sa obe strane lica kao dve reke; zatvorio je oči, a u uglovima usta videla mu se pena. Video sam kako se Majklova leva

ruka krivi preko njegovih leđa sve dok zglob na njoj nije pukao, što mu je prouzrokovalo toliko jak bol da se onesvestio.
Osetio sam kako se Noks nabija u mene, kako me udara pesnicama, kako njegova usta grizu moj vrat i ramena do krvi. Njegovo teme me je bolo u leđa sa svakim bolnim ubodom, a moj nos i obrazi tukli su o oštre ivice ležaja. Njegovo koleno oko kojeg je sada bio obmotan oštar kraj kaiša zabijalo se u meki deo moje butine i probijao je tako da je krv curila u mlazevima.
Jedan deo svih nas ostao je u toj sobi, te noći. U noći koja je sada veoma daleka zbog prolaska vremena. U noći koja nikada neće biti uklonjena iz moje glave.
Noć 24. jula 1968. godine. Leta ljubavi.
Moja poslednja noć u Vilkinsonovom popravnom domu za dečake.

KNJIGA TREĆA
„Odmahnuvši rukom, Lazro je izbrisao sve što bi Bili Pilgim možda rekao. Jednostavno zaboravi na to, dete, rekao je. Uživaj u
životu dok možeš. Ništa se neće desiti u narednih pet, deset, petnaest, dvadeset godina. Ali hajde da ti dam jedan savet: kad god zvono na vratima zazvoni - neka neko drugi otvori vrata.”
Kurt Vonengart, „Klanica broj pet”




Jesen 1979.


1.

Paklena kuhinja se promenila. Ulice se više nisu svakodnevno čistile, a mnoge zgrade ružili su grafiti. Novoizgrađene višespratnice namenjene siromašnima zamenile su niz oronulih zgrada za izdavanje, a na izlozima radnji sada su postojala sigurnosna vrata, koja je trebalo da ih zaštite noću. Mnogi stanari, Irci i Italijani, napustili su kraj i uputili se u mnogo sigurnija prostranstva Kvinsa i Long Ajlenda, a Istočnoevropljani su, preselivši se u Bruklin i Nju Džerzi, u potpunosti napustili kraj. Umesto njih tu je bio veliki broj ljudi španskog porekla, kao i jedna mešavina crnaca sa periferije i skorašnjih ostrvskih useljenika. Povrh ovih grupa, pristizali su i mladi bračni parovi iz srednje klase puni para, koji su kupovali i renovirali jedan niz zgrada za izdavanje. Mladi i bogati, oni su se latili da promene ime kraja. Sada su ga zvali Klinton.
Stari poredak je bio poremećen - oružje i droga su zamenili kockanje i ukradenu robu kao najbolji kriminalni način za dolazak do lake zarade. Korišćenje kokaina je bujalo, a dileri su preplavili oblast i javno ga prodavali po ćoškovima i iz parkiranih automobila. Stanovnici su gotovo svake noći spavali uz zvuke policijskih sirena. Postojale su mnoge bande, ali su najopasnije bile irske i one koje su brojale oko četrdeset zakletih članova.
Zvali su se „Momci sa zapadne strane” i kontrolisali su preprodaju droge u Paklenoj kuhinji. Bila je to najopasnija banda koja je zaposela kraj još od „Pug Aglija” i koja bi zarad para uradila sve - u kraju i van njega. Italijanska mafija ih je angažovala kao ubice; otimali su kamione i primali ukradenu robu; menjali su kokain i heroin za keš sa dilerima s periferije, a onda bi se vratili i ubili dilera, i tako bi povratili novac. Kao teški ovisnici o drogi i piću smatrali su da ne postoji nijedan zločin izvan njihovog polja delovanja.
Imali su čak i sopstveni stil odevanja - crne kožne jakne, crne košulje i farmerke. Zimi su nosili crne vunene rukavice sa otvorenim prstima. Ostavljali bi svoj potpis na svakom lešu kog bi odbacili: metak kroz glavu, srce, ruke i noge. Ako nisu želeli da leš bude pronađen, isekli bi ga i rasuli po pet oblasti grada Njujorka.
Paklena kuhinja nije bila usamljen primer promena koje su se događale na ulicama. Slične promene su se dešavale u gradovima i oblastima cele zemlje i celog sveta. U Atlanti je bio na slobodi serijski ubica čiji su plen bili mali crnci. Jedanaest ljudi se ugušilo u gužvi na koncertu grupe
,,Hu” u Sinsinatiju. „Soni” je predstavio vokmen. U jednoj londonskoj bolnici je rođena prva beba iz epruvete, Luiz Braun. Bio je potpisan mirovni sporazum u Kemp Dejvidu, a teroristi IRA-e ubili su lorda Mauntbatena. „Krajsler” je spašen od bankrota intervencijom Kongresa, a Džon Vejn je umro

od raka.
Tokom svih tih promena ostalo je malo poznatih likova. Kralj Beni je još uvek vodio jedan deo Paklene kuhinje; radio je u istoj mračnoj prostoriji u kojoj sam ga prvi put posetio. Otvoreno je ignorisao trgovinu drogom i oružjem, zadovoljan svojom zaradom od manje nasilnih poslova iako podjednako nelegalnih. Bio je stariji, malo pametniji i jednako opasan kao i pre. Čak su ga i „Momci sa zapadne strane” priznavali.
Vreme nije ni Debelog Manča učinilo zrelijim. Još uvek je stajao ispred svoje radnje i režao i vikao na sve koji su tuda prolazili. Ali, vreme mu je donelo još jednu ženu, novi broj socijalnog osiguranja, još jedan stan i još jedan mesečni ček za invalide.
U kraju je i dalje bilo mnogo barova i restorana, ali su mnogi od njih bili novi i tako sređeni da privlače elegantniju klijentelu. Ali, najbolja mesta su bila ona stara i otrcana, među njima i pab
„Detelina” na zapadnoj 48. ulici. Tamo se služio najslađi irski hleb sa puterom i to je bilo najbolje mesto za ručavanje u celoj Paklenoj kuhinji. Bila je to kalana odana prošlosti, u kojoj su lokalni žitelji mogli da piju na veresiju, koja je bila mesto za opklade i gde se čak moglo i prespavati na ležaju u ostavi. Takođe, bilo je to mesto na kom su se tajne još uvek čuvale.
Pab „Detelina” je bio neuobičajeno pun za četvrtak veče. Dvojica muškaraca u demodiranim odelima, razvezanih kravata, sedela su na sredini drvenog šanka, koji se pružao ćelom dužinom restorana. U rukama su držali po čašu „rob roja” sa ledom i raspravljali o ekonomskoj politici predsednika Džimija Kartera. Na drugom kraju šanka sedeo je neki matori Irac prostog lica u debelom vunenom kaputu i ispijao treće pivo naglašeno ignorišući njihov razgovor.
Pet kožnih separea bilo je okrenuto ka šanku. Svaki od njih se nalazio pored prozora; bili su osvetljeni lusterima koji su visili iznad njih. Duž zadnjeg zida bila su poredana četiri okrugla stola prekrivena belim stolnjacima. Iznad njih su visile uramljene fotografije rasnih konja, slike mirnih irskih sela i portret u boji prvog vlasnika restorana, Dablinca mrzovoljnog lika, koji se zvao Dasti Mektvid.
Pab „Detelina” bio je institucija našeg kraja i za njega su znali svi koji su živeli ili radili sa zapadne strane. On je ugošćavao razne ljude: čudan asortiman lokalnih žitelja, ljude iz sveta izdavaštva koji su imali ukusa u pogledu piva, žedne policajce u patroli, turiste i, odskora, eksplozivne pripadnike „Momaka sa zapadne strane”.
Za jednim stolom sedeo je mladi par; držali su se za ruke, bili su leđima okrenuti šanku i između njih je bila poluprazna flaša vina. Još jedan par, nešto stariji, više prijateljski nego ljubavnički, sedeo je u prvom separeu. Oni su bili koncentrisani na dobro pripremljenu jagnjetinu i korpicu sa irskim hlebom sa puterom, drugu po redu.
Dve konobarice, u ranim dvadesetim, obučene u kratke crne suknje i bele bluze, stajale su naslonjene uza zid. Pričale su šapatom i pušile. One su bile glumice i cimerke; od bakšiša su zarađivale dovoljno da plaćaju zakup za stan u zgradi bez lifta u Čelziju. Jedna od njih je bila razvedena, a druga je bila u vezi sa kamiondžijom koji je vozio dugačke ture i koji je imao problem s alkoholom.
U restoranu je bila još jedna mušterija.

U poslednjem separeu sedeo je zdepast muškarac u kasnim tridesetim. Pušio je cigaretu i ispijao pivo čekajući da se jelo ispred njega ohladi. Naručio je specijalitet dana - rolat od mesa u smeđem sosu, krompir-pire i spanać kuvan na pari. Dodatno je naručio još i testeninu koja je služena sa sosom od paradajza iz konzerve. Na sos su stavljali dva komadića putera, a zatim su mešali raskuvane rezance sve dok se puter ne bi istopio.
Čovek je imao dugačku, gustu, plavu kosu, koja mu je prekrivala uši i padala na okovratnik njegove otrcane plave radničke košulje. Njegovo lice je bilo uglasto i bez bora, oči plave i zamišljene. Košulja njegove uniforme jednim delom bila je skrivena poluzakopčanom plavom jaknom, koja je imala našivene oznake „Rendal obezbeđenje” na oba rukava. U futroli koja mu je visila sa kaiša bio je zataknut pištolj „magnum 357”. Mali prst njegove desne ruke ukrašavao je prsten.
On je odložio cigaretu u pepeljaru smeštenu između staklenog slanika i male posude za šećer, uzeo viljušku i zabio je u rolat od mesa gledajući u ekran televizora koji se nalazio iznad šanka. Na ekranu potpuno utišanog televizora borili su se Niksi iz Njujorka i Hoksi iz Atlante u dosadnoj drugoj četvrtini.
Napolju je svež jesenji vetar čegrtao po prozorima. Nebo je mirisalo na kišu. Bilo je veče, osam sati i petnaest minuta.
Dvojica mladih muškaraca ušla su kroz vrata od drveta i stakla u osam i dvadeset pet. Obojica su bila obučena u crne kožne jakne, crne košulje, koje su označavale njihovu pripadnost, i crne farmerke. Jedan je bio sitne građe i imao je tamnu kovrdžavu kosu, koja je uokvirivala njegovo široko, privlačno lice. Nosio je crne rukavice, čiji su prsti bili odsečeni do visine zgloba, i filcanu kapu s podvrnutim obodom. U jednom zadnjem džepu njegovih farmerka bila je nabijena flaša burbona od pola litre, a u drugom kutija cigareta, u kojoj je bilo tri grama kokaina. Pušio je cigarete marke „ventidž” i prvi je prošao kroz vrata.
Drugi mladi muškarac bio je krupniji; crne farmerice bile su mu zategnute oko struka, a otkopčana crna kožna jakna otkrivala je njegova snažna ramena i vrat. Žvakao je duvan. Njegovu svetlosmeđu kosu pokrivala je kapa kakvu nose lučki radnici. Crne čizme, koje su mu dosezale do listova, bile su sveže izglancane; ušao je hramajući na desnu nogu, oštećenu u detinjstvu.
Šanker im je klimnuo glavom. Znao je njihova lica baš kao što su svi u kraju znali njihova imena. Oni su bili osnivači „Momaka sa zapadne strane”. Takođe, oni su bili njihovi najopasniji članovi. Mršaviji čovek je naizmenično bio u zatvoru i na slobodi još od svojih tinejdžerskih godina. Pljačkao je i ubijao kako mu se htelo ili po narudžbini, a trenutno je bio osumnjičen u četiri nerešena ubistva. Bio je alkoholičar, zavisnik od kokaina i nasilnik koji je umeo brzo da plane i još brže da potegne oružje. Jednom je ubio jednog mehaničara zato što se ovaj progurao ispred njega u redu za bioskop.
Drugi čovek je bio podjednako opasan, a svoje prvo ubistvo počinio je kada je imao sedamnaest godina. Za to je dobio pedeset dolara. Pio je, drogirao se i imao je ženu, koju nikada nije viđao a koja je živela negde u Kvinsu.
Prošli su pored matoraca i para u prvom separeu i klimnuli konobarici koja im se spremno

osmehnula. Seli su tri stolice dalje od biznismena i kucnuli prstima po drvenom šanku. Šanker Džeri, prijatan sredovečan čovek, koji je imao ženu, dva deteta i prvi stalan posao u šest godina - nasuo im je po čašu duplog „vajld turki” viskija, dao im pivo kojim će ga gasiti i ostavio im flašu.
Mršaviji čovek je iskapio viski i pripalio novu cigaretu. Klimnuo je glavom šankeru i pitao ga oko čega se ona dvojica u odelima raspravljaju. Nije promenio izraz lica kada mu je rečeno da se rasprava vodi o Karteru. Posmatrajući par koji je sedeo u pozadini restorana, nagnuo se prema šanku i nasuo sebi i svom prijatelju još jedan dupli viski. Rekao je šankeru da odnese onoj dvojici u odelima po piće i da to upiše na njegov račun. Poručio je po Džeriju da im kaže da republikanci nisu dobrodošli u Paklenoj kuhinji i da im naređuje da prekinu razgovor o politici ili da promene.
Deblji čovek je pogledao na sat i bocnuo svog prijatelja u rebra. Kasnili su na zakazan sastanak. Diler po imenu Raul Rejnozo, koji se nalazio u „Holidej inu” tri bloka dalje, očekivao je da sa njima završi posao sa drogom najkasnije do devet uveče. Rejnozo je bio zainteresovan za kupovinu dva kilograma kokaina i bio je spreman da za njega plati 25.000 dolara. Dva čoveka su imala druge planove. Nameravali su da uzmu Rajnozov novac, da smeste četiri metka u njegovo srce, da mu odseku glavu i ostave je u posudi sa ledom pored televizora u njegovoj sobi.
Mršaviji čovek je ispružio ruku preko šanka, uzeo jelovnik, pogledao u svog prijatelja i slegnuo ramenima. Mrzeo je da ubija bilo koga na prazan stomak. Dodao je jelovnik svom prijatelju i zamolio ga da naruči za obojicu. Morao je da ode u toalet. Deblji čovek je uzeo jelovnik i osmehnuo se. On je poznavao mršavijeg čoveka celog svog života; odrasli su zajedno, išli zajedno u školu, robijali u istim zatvorima, spavali sa istim ženama i puca li u iste ljude. Svih tih godina je mršaviji čovek, bez izuzetka, morao uvek da koristi toalet pre jela.
Mršaviji čovek je ustao sa stolice i dovršio pivo. Zatim se okrenuo i krenuo uskim prolazom koji je odvajao separee od barskih stolica, opušteno držeći ruke, lica okrenutog napolje, ka ulici. Na kraju šanka, preko puta poslednjeg separea, premestio je pogled sa saobraćaja na oči čoveka koji je jeo rolat s mesom. Gledah su se u oči nekoliko trenutaka - jedan zaokupljen prepoznavanjem, a drugi ispunjen dosadom.
„Mogu li da ti pomognem, šefe?”, pitao je čovek u separeu, usta punih krompir-pirea.
„Ne odmah”, odvratio je mršavi čovek i zaputio se dalje. Osmehnuo se čoveku iz separea i rekao mu da uživa u svom jelu.
U muškom toaletu se spotakao i, otvorivši hladnu vodu na lavabou, gledao se u ogledalu. Izgledao je kao da ima više od dvadeset sedam godina, koliko je imao; droga i piće ostavili su traga na njegovom irskom licu, koje je ipak još uvek bilo dovoljno privlačno da i protiv njegove volje izmami ženama osmeh. Skinuo je rukavice i pogledao svoje ruke, mirne i čvrste, svoju izbrazdanu kožu sa ožiljcima preko svih zglobova, koji su bili beli i jasni. Ponovo je navukao rukavice i prišao pisoaru.
„Rejnozo, ti si jedan srećni drkadžija”, mislio je u sebi. „Ovo pišanje ti je spasio život.”
Izašao je iz toaleta i prošao pored čoveka u poslednjem separeu. Seo je pored svog prijatelja, stavio cigaretu u usta i dosuo sebi viski.

„Naručio sam rolovana rebra”, rekao mu je prijatelj. ,,I pomfrit. I dve korpice hleba s puterom.
Znam da to voliš. Je l' to u redu?”
Mršavi čovek je gledao u malo ogledalo postavljeno iznad šanka, u kojem se video čovek u uniformi kako dovršava svoj rolat od mesa.
„Hajde”, reče njegov prijatelj, tapkajući ga po ramenu. „Hajde da sednemo u ovaj separe iza nas. Moći ćemo sve lepo da raširimo.”
Mršavi čovek se licem okrenuo prema svom prijatelju. Zamolio ga je da dobro pogleda poslednji separe u pabu, da dobro pogleda i prouči lice čoveka koji sedi u njemu.
Njegov prijatelj se okrenuo na svojoj stolici i pogledao u čoveka u zakopčanoj jakni. U prvom momentu je „gledao belo” dok nije povezao čovekovo lice sa svojim sećanjem, zatim mu se pogled uskovitlao od emocija.
„Jesi li siguran tla je to on?”, upitao je hrapavim glasom, a gornja usna mu se trzala. „Jesi li siguran da je to stvarno on?”
„Znaš mene”, rekao je mršavi. „Ja nikada ne zaboravim prijatelja.”
Ostali su za šankom taman toliko dugo da otpuste sigurnosne držače na pištoljima koji su im bili sakriveni ispod jakni. Zatim su zajedno ustali i krenuli ka zadnjem separeu u pabu. Mršavi čovek je išao prvi.
„Zdravo”, reče on, izvlačeći stolicu. „Dugo se nismo videli.”
„Ko ste, do đavola, sad pa vi?”, zahtevao je odgovor čovek u separeu.
Nije izgledao nešto posebno uplašeno, pre je bio iznerviran njihovim nametanjem.
,,I ko ti je, do đavola, dozvolio da sedneš?”
„Mislio sam da ćeš biti srećan što nas vidiš”, reče deblji čovek. „Izgleda da sam pogrešio.”
„Oduvek sam mislio da ćeš bolje proći”, rekao je mršavi čovek, posmatrajući oznake na rukavima njegove jakne. „Sve to vežbanje, sve vreme koje si uložio - samo da bi čuvao tuđ novac. Izgleda kao gubljenje vremena.”
„Pitam vas poslednji put”, reče čovek iz separea, čiji je bes bio vreo poput njegove kafe, „šta, kog đavola, hoćete?”
Mršavi čovek je skinuo rukavice i stavio ih u prednji džep svoje kožne jakne. Položio je šake ravno na sto; vrhovi njegovih prstiju udarali su u praznu čašu piva čoveka iz obezbeđenja.
„Vidiš li ožiljke?”, pitao ga je. „Pogledaj ih. Dobro ih pogledaj. Setićeš se.”
Čuvar je buljio u šake mršavog čoveka, dok mu se iznad gornje usne skupljao znoj, a telo zatezalo osećajući opasnost; osetio se sateran u ćošak.
Tada je shvatio.
Saznanje mu je preletelo licem kao ledeni vetar. Zavalio se i naslonio glavu na ivicu kožnog naslona separea. Pokušao je da nešto kaže, ali nije uspeo. Usta su mu se osušila, a rukama je zgrabio

ivicu stola.
„Jasno mi je kako si mogao da nas zaboraviš”, rekao je mršavi čovek meko. „Mi smo bili samo igračke kojima ste se ti i tvoji prijatelji igrali.”
„Nama je bilo malo teže da to zaboravimo”, dodade deblji čovek. „Vi ste nama pružili toliko toga za pamčenje.”
„To je bilo pre mnogo godina”, izgovorio je radnik obezbeđenja sa mukom. „Bili smo samo klinci.”
„Sada nismo klinci”, reče mršavi čovek.
„Š'a 'oćete da vam kažem?”, pitao ih je čuvar, a bes mu se ponovo začuo u glasu. „Da mi je žao?
Je T to hoćete? Izvinjenje?”
„Ne”, odvrati mršavi čovek, premestivši ruke sa stola u krilo. „Ja znam da ti nije žao, a i da kažeš da ti je žao, to neće promeniti nijednu jebenu stvar.”
„Što onda?”, pitao je radnik iz obezbeđenja, nagnuvši se nad svojim praznim tanjirom. „Šta hoćete?”
„Ono što smo oduvek želeli, Nokse”, rekao je mršavi čovek. „Da te gledamo dok umireš.”
Mršavi čovek, Džon Rejli, i njegov debeli prijatelj, Tomi Purer Marčano, ustadoše držeći pištolje u rukama. U pabu prestade svaki pokret. Mlada žena za stolom pozadi povuče svoju ruku iz momkove i stavi je preko usta.
Šanker isključi televizor.
Obe konobarice klisnuše u kuhinju.
Šin Noks, star trideset sedam godina, bio je radnik obezbeđenja i imao je problem s kockanjem. Kasnio je s kirijom dva meseca i njegova žena je pretila da će ga ostaviti i odvesti njihovu devojčicu svojoj mami. Nije napredovao još od vremena Vilkinsona i, menjajući poslove, seho se iz jednog gradića u drugi. Nadao se da mu je konačno krenulo; imao je posao na Menhetnu, koji je bio pristojno plaćen. Došao je u Paklenu kuhinju da otplati dug i svratio je u pab na večeru pre nego što se zaputi kući, svojoj ženi, u nadi da će mu mu ona pružiti još jednu šansu za pomirenje. Nije ni sanjao sastanak društva iz Vilkinsona.
„Šteta što si naručio rolat od mesa”, reče Tomi. „Ovde su rebarca stvarno dobra. Samo što to nikad nećeš probati.”
„Vi ste bili uplašeni prdavci”, rekao je Noks. „Obojica. Svi vi. Usrani od straha. Pokušao sam da vas očvrsnem, da budete žestoki. Ali, to je bilo gubljenje vremena.”
„Onda sam te potpuno pogrešno shvatio”, rekao je Tomi. „Sve ovo vreme sam mislio da si ti naprosto voleo da jebeš i prebijaš dečake.”
„Gorećete u paklu!”, reče Šin Noks. „Čujete me, jebene drkadžije! Gorećete u paklu!”
„Posle tebe”, rekao je Džon.
Prvi metak mu je prošao kroz glavu, drugi kroz desno oko, a treći mu je okrznuo slepoočnicu.

Noks je umro zavaljene glave i raširenih ruku, sa gotovo komično iskrivljenim ustima. Tomi je izašao iz separea i prošao okolo do Noksa. Pucao je po jednom u svaku njegovu nogu i ruku. Džon je ostao na svom mestu i ispucao tri metka u Noksove grudi sačekavši između pucnjeva da prestane da mu se trza telo.
Šanker je držao zatvorene oči dok se pucnjava nije završila. Mladi par je legao na pod i zatim odbauljao u zaklon pod stolom.
Par u prvom separeu sedeo je sleđen od straha, buljeći jedno u drugo i još uvek držeći svoje noževe i viljuške.
Dvojica biznismena nisu okrenula glave. Jedan od njih je smrvio perecu koju je držao u ruci i upišao se u pantalone.
Dve konobarice su ostale u kuhinji i drhtale pored roštilja zajedno sa kuvarom. Matorac u uglu je spustio glavu na šank i prespavao pucnjavu.
Džoni i Tomi su vratili pištolje u futrole, poslednji put pogledali Šina Noksa i okrenuli se da napuste pab.
„Ej, Džeri!”, pozvao je Tomi usput. „Budi drug, 'oćeš?”
„Samo reci”, rekao je šanker, otvorivši oči, trudeći se da ne gleda u leš u zadnjem separeu.
„Napravi od tih rebaraca sendviče, poneću ih”, rekao je Tomi.

2.

Prošlo je jedanaest godina otkako smo moji drugovi i ja izašli iz Vilkinsonovog popravnog doma za dečake.
Za sve te godina ni jedan jedini put nismo razgovarali o vremenu provedenom tamo. Ostali smo bliski prijatelji, ali se naše prijateljstvo promenilo jer smo pošli drugačijim putevima. Pa ipak smo bili prijatelji. U vreme Noksovog ubistva naše prijateljstvo je postalo manje blisko, ali ne i manje snažno.
Majki Salivan, star dvadeset osam godina, odselio se iz Paklene kuhinje kratko po izlasku iz Vilkinsona. Nikada više nije imao sukob sa zakonom. Otac Bobi je poslao pregršt pisama preporuka kojima je hteo da obezbedi da Majki bude primljen u jednu pristojnu katoličku srednju školu u Kvinsu, gde su ga poslali da živi s tetkom i njenim mužem računovođom. Nastavio je da se viđa sa Kerol Martinez, sada starom dvadeset sedam godina, sve do druge godine, kada su se udaljenost i različit razvoj ličnosti konačno udružili i ohladili njihovu čežnju. Ali on je nastavio da viđa svoje ortake iz Paklene kuhinje što je češče mogao ne želeći da prekine prijateljstvo, osećajući potrebu da bude sa nama isto kao što smo i mi osećali potrebu da budemo s njim.
Majki je završio srednju školu s najboljim ocenama i krenuo na fakultet. Zatim je, nakon jednog vrelog i neplodnog letnjeg kelnerisanja u odmaralištu „Ketskils”, odlučio da se upiše na pravni fakultet na Menhetnu.
U vreme Noksovog ubistva Majki je završavao svoju prvu šestomesečnu praksu u svojstvu asistenta okružnog javnog tužioca grada Njujorka.
Trudili smo se da se vidimo na ručku jednom nedeljno; veza između nas bila je previše jaka da bi se prekinula. Kada smo bili svi zajedno, a često bi nam se pridružila i Kerol, Majki je i dalje bio glavni. On je oduvek bio naš vođa i još uvek je bio najjači od nas. Samo što je sada njegova snaga bila drugačije vrste, ne fizička i nasilnička kao što je bila Džonova i Tomijeva, nego ona koju je tiho nosio u sebi. Meseci provedeni u Vilkinsonu promenili su Majkla na mnogo načina, ali nisu uspeli da ga skrenu s njegovog puta. Ako ništa drugo, onda su užasi koje je preživeo dali smisao njegovom životu, metu u koju može da cilja.
Svakoga jutra on je dva sata vežbao u teretani napornu kombinaciju aerobika i dizanja tegova. Nije pušio, a pio je samo za večerom. Njegovi poznanici sa studija smatrali su ga usamljenikom, povučenim čovekom sa izgrađenim osečajem za humor i otmenih manira. Postao je visok i zgodan, a dečačke pegice su ustuknule pred čistim licem samopouzdanog čoveka. Imao je dubok, topao glas i ožiljak preko ramena dugačak trideset centimetara.
Majklov svet bio je tajanstven.

Imao je stan u Kvinsu, ali je samo nekolicini ljudi dozvolio da ga vidi. Cesto je izlazio sa devojkama, ali nikada ozbiljno. Njegove ljubavi bile su ograničene na najmanju moguću meru - Jenkije, strane filmove, vesterne Luisa L'amura, tihe hodnike muzeja. U bučnom gradu Majki Salivan bio je tihi stranac, čovek sa tajnama koje ne želi da deli.
Samo je povremeno prolazio ulicama Paklene kuhinje, i to samo da bi posetio oca Bobija, koji je sada postao upravnik naše bivše osnovne škole. Voleo je svoj posao i udubio se u prou čavanje suptilnih načina na koje zakon može biti izmanipulisan.
„Postoji hiljadu različitih zločina koje neko može da počini”, rekao mi je kratko pre pucnjave.
,,I postoji više od hiljadu načina da ga izvučeš iz bilo kojeg od njih.”
Džon i Tomi su ostali u Paklenoj kuhinji, završili osnovnu školu, a zatim su pohađali jednu srednju tehničku školu u blizini, i to manje od predviđene dve godine. U to vreme su nastavili da obavljaju sitne poslove za Kralja Benija, preduzeli neku akciju sa tiketima za nekog kladioničara iz Invuda i povremeno uterivali dugove za zelenaše. Takođe, počeli su da nose pištolje.
Nikada se nisu oporavili od zlostavljanja iz Vilkinsona. Tokom boravka tamo Majki i ja smo shvatili da nismo ni blizu onoliko jaki koliko smo mislili. Džon i Tomi su, sa druge strane, izašli sa potpuno drugačijom slikom u glavi. Oni nikada više nisu dozvolili da ih neko dodirne, nikome nisu dozvolili da im se toliko približi đa bi im mogao nauditi. Postizali su ono što su hteli najefikasnijim putem koji su poznavali - kroz strah. To je bila lekcija koju su naučili u Vilkinsonovom popravnom domu.
Sredinom sedamdesetih, Džon i Tomi su pomogli da se osnuju „Momci sa zapadne strane” tako što su bili deo petočlane grupe kojoj su se potčinjavale plaćene ubice. Kako je banda rasla, oni su napredovali ka sve opasnijim i unosnijim poslovima, uključujući falsifikovanje novca i kupovinu i prodaju velikih količina kokaina. Bili su i sami plaćene ubice. Njihova specijalnost - komadanje tela žrtve i ostavljanje komada po celoj oblasti - izazivala je strah čak i kod njihovih najbližih saradnika.
Kada bi nekog ubili, otarasili bi se svega osim šaka.
Njih su zamrzavali i držali u određenom broju hladnjaka po Paklenoj kuhinji, čuvajući ih da bi obezbedili otiske za pištolje koje je koristila njihova banda. To je bila taktika koja je onemogućila da policija otkrije povezanost bande sa bilo kojim ubistvom. Kada bi proverili otiske, trag bi ih uputio na ljude koji su već bili mrtvi.
Usput su se i Džon i Tomi navukli na kokain, a počeli su i mnogo da piju. Ostali su najbolji prijatelji. I dalje su živeli u istoj zgradi na zapadnoj 47. ulici, na dva različita sprata. Poštovali su
Kralja Benija, koji je, prepoznavši da se stvari menjaju, ostavio prostora za njihove operacije kako bi one napredovale i opstale.
Još uvek su se šalili sa Debelim Mančom, igrali ulični bejzbol ispred njegove prodavnice, pomagali mu da od posla sa klađenjem zgrće i po hiljadu dolara nedeljno, jer je njihova moćna zaštita obezbeđivala da se niko ne usudi da odustane od telefonom javljene opklade.
Viđao sam ih što sam češće mogao, a kada bi se našli, bilo mi je lako da zaboravim ono što su postali i lako da se setim samo onoga kakvi su bili. Odlazili bismo na utakmice, na dugačke šetnje

kraj dokova nedeljom ujutro i pomagali bismo ocu Bobiju oko korpica na misi. Retko sam ih pitao o njihovom poslu, a oni su mene stalno zadirkivali zbog mog.
Kao i Majki, i ja sam se odselio iz Paklene kuhinje ubrzo nakon izlaska iz Vilkinsona. Otac Bobi je i zbog mene potegao neke veze: bio sam primljen u prvoklasnu katoličku srednju školu u Bronksu. Na kraju puberteta sam pohađao večernje časove na fakultetu „Sveti Džon” u Kvinsu; danju sam bio privremeno zaposlen u jednoj banci na Vol Stritu. Borio sam se sa novom zbirkom demona - otkrićem da je moj otac bio osuđen za ubistvo svoje prve žene i da je odrobijao skoro sedam godina. Spavao sam kod roditelja u stanu u Bronksu, a živeo na Long Ajlendu, u podrumskom dvosobnom stanu koji sam iznajmljivao.
Jednog letnjeg popodneva 1973. godine, za vreme pauze za ručak, sedeo sam na klupi ispred bučne i pretrpane fontane, jeo sendvič sa šunkom i čitao jutarnje izdanje „Njujork posta”. Sedeo sam pod vrelinom njujorškog sunca i čitao kolumnu Pita Hemila o bivšem potpredsedniku Spirou T. Egnjuu. Pre nego što sam stigao do poslednjeg pasusa, shvatio sam da želim da radim za novine.
Trebalo mi je tri godine da dobijem posao kao potrčko u „Njujork dejli njuzu”. Radio sam smenu od ponoći do osam sati ujutro; oštrio sam olovke, kuvao kafe i razvozio pijane urednike kućama posle provoda. U vreme Noksove smrti napredovao sam do činovničkog odeljenja, i tada sam kucao raspored bioskopskih predstava za sutrašnji broj.
Bio je to lak posao koji mi je ostavljao mnogo slobodnog vremena, koje sam uglavnom provodio u Paklenoj kuhinji. I dalje mi se dopadao šmek tog kraja bez obzira na to koliko se promenio. Još uvek sam se tamo osećao sigurno.
Dva puta nedeljno sam pio kam sa Kraljem Benijem; ponovo sam tražio utočište u tišini njegovog kluba, koji je za mene bio dom više od bilo kojeg drugog mesta. Benijev espreso je kao i uvek bio gorak, raspoloženje mračno i još uvek je varao u svakom deljenju karata koje smo igrali. Godine su ga učinile starijim; u njegovoj crnoj kosi bile su sede vlasi, ali se niko iz kraja nije usuđivao da izazove njegovu snagu.
Kupio bih sok kod Debelog Manča svaki put kada bih prošao kraj njegove radnje. Vodio je toliko poslova ispred radnje da je pravio gužvu na šetalištu i bilo ga je lako uočiti po vrištećim košuljama sa razbacanim pticama jarkih boja i palmama, koje mu je iz Portorika slala starija sestra. Svaki put kada bi me video, on bi me psovao. Znali smo se više od dvadeset godina i ja sam ostao jedan od nekoliko ljudi u koje je imao poverenje.
Vikendom bih se odvezao na dvosatnu partiju jedan-na-jedan basketa s ocem Bobijem, koji je, iako dvadeset godina stariji od mene, još uvek bio dva koraka brži. Svi mi smo starili, ali je otac Bobi i dalje izgledao mlad, i dalje je bio u dobroj kondiciji i imao smiren izraz lica. Kakve god probleme da je imao, rešavao ih je pod tihim velom molitve.
Ponekad bih večerao s Kerol, koja je još uvek živela u našem kraju i radila kao socijalni radnik u južnom Bronksu. Ona se sa lakoćom iz nespretne tinejdžerke pretvorila u mladu ženu zapanjujuće lepote i gracioznosti. Kosa joj je bila dugačka i tamna, lice glatko, pokriveno samo najnužnijom šminkom. Noge su joj bile duge, a pogled zavodljiv. Kad bi se smejala, u očima bi joj se javile iskrice. Njena briga za nas nije se smanjila prolaskom vremena.

Kerol je strasno govorila o svom poslu i ćutala o svom životu. Živela je sama, na trećem spratu zgrade bez lifta, u blizini naše stare škole. Izlazila je retko, i to uvek sa nekim iz kraja. Iako je nikada to nisam pitao, znao sam da i dalje gaji jaka osećanja prema Majkin. Znao sam i to da je neko vreme po okončanju njihove veze ona bila sa Džonom, u vreme njegovih treznijih dana. Uvek je prema Džonu imala posebnu naklonost, uvek je u njemu mogla da vidi dečaka kakav je nekada bio. Uvek kada smo izlazili u grupi, Karol je išla između Majkla i Džona držeći ih za ruke; lagodno se šetala između advokata i ubice. To su bili moji prijatelji.
Mi smo prihvatali jedni druge takve kakvi jesmo, bez pitanja i zahteva. Prošli smo kroz previše toga da bismo pokušali jedni druge na silu da promenimo. Prošli smo kroz previše toga da shvatimo da put koji smo izabrali nije uvek idealan. On je jedini koji je tog trenutka izgledao ispravno.
Vilkinson nas je sve promenio.
Pretvorio je Tomija i Džona u okorele kriminalce, čvrsto rešene da nikome ne dozvole da ima moć nad njima. Naterao je mene i Majkla da shvatimo da pošten život, premda ne nudi mnogo uzbuđenja, donosi ogromnu prednost slobode.
Koštao je oca Bobija bezbrojnih sati molitvi posvećenih traženju odgovora na pitanja koja se plašio da postavi.
Učinio je Debelog Manča tvrdom osobom dok je posmatrao kako mali dečaci postaju kamene ubice, bez osećanja, lišeni svake vrste nežnosti.
Vilkinson je promenio čak i Kralja Benija, pogodivši ga u zaštitnički živac, koji je otkrio kada je on došao po četiri nasmejana dečaka koji su njegov lični klub pretvorili u sopstveni. Probudio je demone njegovog užasnog detinjstva provedenog na mestima gorim od Vilkinsona, gde je živeo sa još strašnijim ljudima od onih koji su nas mučili. Učinio je breme mržnje koje je on nosio još težim.
Niko od nas nije mogao da napusti one druge. Svi smo plutali zajedno, uvek se pitajući kada će doći trenutak koji će nas prisiliti da raščistimo sa prošlošću. Možda će ona moći da ostane pokopana. Ali onda su Džon, Tomi i sreća naleteli na Šina Noksa usred njegove večere. I prvi put za mnogo godina mi smo se svi osećali živim. Trenutak je sada bio tu i čekao nas da ga zgrabimo. Majki je to prvi shvatio. Razumeo. Ali mi ostali smo bili zatečeni. To je bilo ono za šta smo živeli, ono što smo godinama čekali. Osveta. Slatka, trajna osveta. A sada je došlo vreme da je svi iskusimo.

3.

Majki je sedeo preko puta mene i mirno mešao kiseli sos sa kuvanim krompirom. Nalazili smo se u „Staroj farmi”, restoranu preko puta tržnice mesa u centralnom delu Menhetna. Sedeli smo za stolom u uglu. Bilo je kasno uveče, četvrtak, dve nedelje posle Noksovog ubistva u pabu „Detelina”.
Istog trenutka kada sam pročitao o pucnjavi - znao sam ko je povukao obarač. Plašio sam se za Tomija i Džona i bio sam ponosan na njih. Oni su uradili ono za šta ja nikada ne bih smogao hrabrosti da uradim. Oni su se suočili sa zlom iz naše prošlosti i uklonili ga. Premda Noksova smrt nije učinila ništa da oslabi bol koji smo osećali, bilo mi je drago što je mrtav. Štaviše, bio sam još srećniji kada sam saznao da je Noks znao ne samo zašto će ga ubiti nego i ko će ga ubiti.
Džon i Tomi nisu dugo bili u bekstvu.
Uhapšeni su u roku od sedamdeset dva sata nakon pucnjave, uzeti su im otisci, otvoren im je dosije i optuženi su za ubistvo drugog stepena. Policija je imala četiri svedoka spremna na saradnju - stariji par iz prvog separea i dvojicu biznismena koja su sedela za šankom. Sve četvoro su bili stranci, nepoznati u Paklenoj kuhinji. Ostali gosti restorana, kao i zaposleni, ostali su verni nepisanom zakonu našeg kraja: ništa nisu videli i ništa nisu čuli.
Džon i Tomi nisu imali pravo na kauciju.
Njih dvojica su uzela advokata sa zapadne strane po imenu Deni O'Konor, koji je bio poznatiji po bučnom govoru nego po sposobnosti da pobedi. Izjasnili su se da nisu krivi i ništa nisu priznali, čak ni svom advokatu. Izgledalo je da ne postoji nikakva veza između pokojnika i optuženika, tako da su i policija i štampa proglasili to ubistvo još jednim zločinom u vezi sa drogom.
„Da li si već išao da ih posetiš?”, pitao je Majki, sekući svoj odrezak. Tada je neko od nas prvi put od početka večere spomenuo pucnjavu.
„Dan nakon što su uhapšeni”, odgovorio sam, probadajući viljuškom komad pečenog lososa.
„Na nekoliko minuta.” „Šta su ti rekli?”, pitao je Majki.
„Redovne, obične stvari”, rekoh. „Ništa od bilo kakvog značaja. Znaju toliko da ne treba ništa da kažu u sobi za posete.” „Šta je sa Noksom?”, upita Majki. „Da li su ga spominjali?” „Jeste Džon”, odvratih. „Ali ne po imenu.” „Šta je rekao?”
„Sve što je rekao bilo je: 'Jedan manje, Šekse'. Onda je prstom kucnuo po čaši i podario mi onaj njegov slađani kez.” „Kako izgledaju?”, pitao me je Majki.
„Prilično opušteno”, rekao sam mu. „Naročito za nekog ko se suočava sa kaznom od dvadeset pet godina do doživotne.”
„Čujem da su uzeli Denija O'Konora da ih zastupa”, reče Majki. „Je l' to tačno?”

„To je samo privremeno”, rekao sam. „Kralj Beni će im dati jednog od svojih advokata kada suđenje počne.”
„Ne”, reče Majki. „Hoćemo O'Konora. On je savršen.”
„Savršen?!”, rekoh. „Tip je teška pijandura. Verovatno nije dobio slučaj još od kada je La Gvardija bio gradonačelnik. Možda ni tada.”
„Znam”, odvrati Majki. „Baš zato je savršen.”
„O čemu ti to pričaš?”
„Hoćeš li li pokrivati priču za novine?”, pitao je Majki, podižući svoju kriglu piva i ignorišući moje pitanje.
„Ja sam običan činovnik, Miki”, rekao sam. „Srećan sam što su me pustili u zgradu.”
„Da li bilo ko na poslu zna da si prijatelj sa Džonom i Puterom?”
„Ne”, rekao sam. „Zašto bi znali?”
„Nisi pojeo svoju ribu”, reče Majki. „Obično pojedeš sve osim tanjira.”
„Još sam na starom rasporedu”, rekao sam. „Večeram u pet sati ujutro, a doručkujem u jedanaest uveče.” „Trebalo je da uzmeš jaja.” „Uzeću šolju kafe.”
„Naruči katu i ponesi je”, reče Majki, dajući znak konobaru da napravi račun. „Treba da se prošetamo.” „Napolju lije”, rekao sam.
„Naći ćemo mesto gde ne lije. Dole, kod dokova.” „Kraj dokova ima pacova”, primetio sam.
„Svuda ima pacova.”
Kiša je padala u mekim kapima, grmljavina je glasno odjekivala u daljini. Stajali smo na praznom parkingu pored ulaza u dok 62, saobraćaj sa zapadnog autoputa jurio je iza nas. Majki je preko odela imao prebačen kišni mantil. Ruke je zabio u džepove, a aktentašnu je držao između skočnih zglobova.
„Videću se sa šefom ujutro”, rekao je Majki brzo. „Zamoliću ga da mi da Džonov i Tomijev slučaj.”
„Šta?!”
Gledajući u njegove oči, tražio sam neki znak da se radi samo o početku okrutne šale. „Šta ćeš uraditi?”
„Goniču Džona i Tomija u sudnici.” Glas mu je bio pun samopouzdanja; posmatrao me je iskosa.
„Jesi li ti, do đavola, skrenuo!”, povikao sam, grabeći ga za ruke. „To su tvoji prijatelji! Tvoji
drugovi, bezosećajna džukelo!” Osmeh se pojavio u uglu Majklovih usana.
„Pre nego što zamahneš, Šekse, barem me saslušaj.”
„Trebalo bi da te ubijem samo što izgovaraš takva sranja”, rekao sam, popuštajući stisak, duboko udišući vazduh. ,,I ako te bilo ko drugi bude čuo, moraću da otvorim vrata zamrzivača samo da bih se rukovao sa tobom.”

„Ti ćeš odlučiti ko će još za to znati”, rekao je Majki. „Samo ti. Ti ćeš znati kome treba reći.”
„Ako ti preuzmeš slučaj, svi će to znati!”, ponovo sam vikao. ,,I svi će popizdeti!”
„Ti ćeš se pobrinuti za sve to”, reče Majki. „To je tvoj deo.”
„Uradi nešto pametno”, rekao sam. „Razboli se sutra. Možda ti to spase život.”
„Ne uzimam slučaj da bih ga dobio”, rekao je Majki. „Uzimam ga da bih ga izgubio.” Nisam ništa rekao. Nisam mogao da kažem bilo šta.
„Imam plan”, reče Majki. „Ali ne mogu da ga sprovedem bez tebe. Ja mogu da odradim samo pravnu stranu. Ti mi trebaš da uradiš ostalo.”
Prišao sam mu dva koraka bliže i obuhvatio njegovo lice svojim šakama.
„Ne šališ se?”, pitao sam. „Ludo kopile, ti se stvarno ne šališ!”
„Vreme je da naplatimo dugove, Šekse”, rekao je Majki, dok mu se voda slivala niz lice i mešala sa suzama. „Ne možemo im ponovo popustiti. Džon i Tomi su započeli. Ti i ja možemo da dovršimo.”
Pustio sam njegovo lice i strpao ruke u džepove. „Ajde da se malo prošetamo”, rekoh. „Ako još malo budemo stajali ovde, uhapsiće nas zbog prostitucije.” „Kuda ćemo?”
,,U naš kraj”, rekao sam. „Tamo gde je bezbedno.”
Šćućurili smo se u ulazu moje stare zgrade. Kiša je sada već šibala preko Desete avenije. Dve skitnice su se prepirale oko unučeta rakije od malina malo dalje niz ulicu.
Majklov plan je bio jednostavan i smeo. On će narednog jutra, u devet sati, ušetati u kancelariju okružnog javnog tužioca na
Menhetnu i zatražiti slučaj Džona Rejlija i Tomasa Marčana, optuženih za ubistvo. Objasniće da je on iz istog kraja kao i ubice i da razume mentalitet te oblasti bolje od bilo koga drugog u kancelariji. Reći će javnom tužiocu da zna način da mu se svedoci ne razbeže od straha, da zna kako da uobliči slučaj i da ga dobije. Osim toga, Majki će ustvrditi da nema nikakve veze ni sa Džonom ni sa Tomijem i računa na mene da ću ućutkati bilo kakva govorkanja po kraju u vezi sa našim drugarstvom.
Ne treba se brinuti ni u pogledu povezanosti sa Vilkinsonom. Poput svih drugih maloletničkih dosijea u državi, i naši su dosijei uništeni nakon sedam godina. Staviše, obezbediće nekog da izmeni dosijee u školi „Sveto srce”, tako da nestane svaki trag o njihovom jednogodišnjem odsustvu. Osim toga, za javnog tužioca je ovo predlog koji on ne može odbiti. Postojala su četiri svedoka sa lica mesta i dvojica optuženih sa reputacijom ubica. To je savršen slučaj za ambicioznog mladog advokata kao što je Majki Salivan.
Majki je duboko udahnuo i obrisao vodu sa svog lica. Ima još toga, mnogo više. Znao sam Majkla dovoljno dobro da shvatim da to nije samo zbog Noksa i da se neće zadovoljiti oslobađanjem Džona i Tomija. On je hteo sve naše čuvare. Želeo je da goni Vilkinson. Bio sam nervozan dok sam ga posmatrao i čekao da nastavi, uplašen da bi nas mogli uhvatiti i da bi nas još jednom mogli poslati

na takvo mesto.
Čučnuo je i stavio svoju aktentašnu na koleno. U njoj su se nalazile četiri debele žute fascikle, svaka je bila obmotana sa po dve gumice. Predao mi je sve četiri fascikle. Pogledao sam ih i na njihovim koricama pročitao imena čuvara koji su nas mučili svih tih meseci u Vilkinsonovom popravnom domu. Prva fascikla se odnosila na Tomijevog glavnog zlotvora - Adama Stajlera, sada starog trideset četiri godine, koji je zapečatio svoje snove da postane advokat i koji je, umesto toga, sada radio kao policajac u civilu.
Stajler je radio u Odeljenju za narkotike zaduženom za Kvins. Nisam se iznenadio kada sam saznao da je u isto vreme bio prljavi iznuđivač droge i novca od dilera. Bio je ovisnik o kokainu, a tu naviku mu je omogućavao mesečni prihod od 3.000 dolara koji je poticao od mita. Ostali papiri u fascikli sadržavali su lične podatke i dnevne navike: žene sa kojima je izlazio, hranu koju je voleo, kafane koje je redovno posećivao. Postojala je i lista njegovih najboljih prijatelja i omraženih neprijatelja. Život jednog čoveka između korica žute fascikle.
Drugi svežanj se odnosio na mog mučitelja - Henrija Adisona. Osećao sam mučninu dok sam čitao da Adison sada radi za gradonačelnika grada Njujorka, kao direktor jednog isturenog odeljenja u Bruklinu. Bio je dobar na svom poslu, pošten i marljiv. Ali, njegove seksualne sklonosti nisu se promenile od vremena Vilkinsona. Adison je još uvek voleo seks sa malim dečacima. Što su oni bili mladi, to je on bio spremniji da plati. Adison je pripadao grupi dobro pokrivenih pedofila koji su se zajedno zabavljali tri puta mesečno plaćajući velike svote novca za kupovinu dečaka na noć. Te zabave su obično i snimali, a decu i opremu im je nabavljao makro sa istočne strane, na ulicama poznat kao Radio.
Treća fascikla se odnosila na Ralfa Fergusona, starog trideset tri godine, čoveka koji je pomogao da Džon Rejli stekne srce ubice. On nije bio pajkan, uprkos mom očekivanju. Bio je činovnik koji je radio u jednom društvu za socijalnu zaštitu na Long Ajlendu. Ferguson je bio oženjen i imao je jedno dete. Žena mu je radila u obdaništu tokom nedclje, a vikendom su oboje radili u katoličkoj nedeljnoj školi. Izgledalo je da je čist i dosadan. Baš kao što je Majki i želeo da bude. Ralfa Fergusona će pozvati kao karakternog svedoka da priča o svom najboljem prijatelju Šinu Noksu. Kada on bude ustao, Majki će konačno moći da otvori vrata Vilkinsonovog popravnog doma.
Premestio sam se dublje u hodnik trudeći se da ne pokvasim fascikle, trudeći se da svarim sve ono što mi je Majki govorio. On je dvanaest godina čekao ovaj trenutak, planirao ga; nekako je znao da će on doći i sad kada je došao, on je bio spreman.
Insistirao je na tome da Džonu i Tomiju ne kažemo ništa u vezi sa tim planom; tvrdio je da će oni bolje odigrati u sudnici ako ništa ne budu znali. Ne sme biti čačkanja porote. Presuda da nisu krivi mora biti takva da se niko ne usudi da je ospori. Deni O'Konor mora ostati advokat optuženih. Mi se moramo postarati da on stalno bude trezan i na oprezu i, budući da će i on biti duboko umešan kao i mi, mota biti toliko isprepadan da se ne usudi nikome da kaže šta nameravamo.
Majki će mi preko sistema glasnika i kutijica doturati podatke koji su mi potrebni. Ja ću mu slati povratne informacije na isti način. Iz džepa svog kaputa Majki je izvukao tri ključa i dao mi ih. Pripadali su ormarićima u zgradi luke na 23. ulici i sportskom centru „Džek Lalejn” na zapadnoj 45. ulici. Kada budem imao pakete u svojim rukama, proslediću ih O'Konoru. Ja ću se starati o tome da

ne budemo viđeni.
Da bi plan uspeo, bila nam je potrebna potpuna tajnost i umešanost samo onih ljudi u koje smo mogli da imamo potpuno poverenje. Moj prvi korak je bio da odem do Kralja Benija. On će biti naša težina, naši mišići; mogao nas je provesti kroz vrata za koja nismo ni znali da postoje. On će uterati strah u kosti Dcniju O'Konoru i nežno će „zapečatiti” njegove usne. Kralj Beni će pozvati i „Momke sa zapadne strane”, koji će sigurno hteti da ubiju Majkla čim saznaju da je preuzeo slučaj protiv Džona i Tomija.
Trebao mi je i Debeli Mančo da prevrne neke stene i Kerol Martinez da otvori još poneke dosijee.
Posle ove noći Majki više neće biti dostupan nikome od nas. Viđaćemo ga samo u sudnici.
Bio je to siguran plan, plan za poštovanje. Ako upali, mi ćemo se osvetiti prošlosti i usput povući dole Vilkinsonov popravni dom.
Ako ne uspe, ako nas uhvate, ljudi će želeti da saznaju zašto smo uradili to što smo uradili. U svako slučaju, informacije će otići u svet.
Majklov način je, štaviše, obezbeđivao i to da Džon i Tomi budu oslobođeni i da mi sa njima podelimo pobedu.
„Je l' to to?”, pitao sam, pogledavši u fascikle u mojim rukama. „Da li je to sve što ti treba?”
„Samo još jedna stvar”, reče Majki.
„Šta?”
Uzdahnuo je, ostavio je najbolje za kraj.
„Imamo četiri svedoka koji tvrde da su videli pucnjavu i koji hoče da svedoče. Moramo da smanjimo taj broj.”
„Pobrinuću se za to”, rekao sam. „Ali ako izgubiš više od dvoje, neki će postati nervozni.”
„Dvoje je dovoljno”, reče Majki. „Ako možeš da nabaviš jednog za nas.”
„Koga?”, pitao sam.
„Jednog svedoka. Jednog svedoka koji će reći da su Džon i Tomi bili negde drugde te večeri kada se desilo ubistvo. Bilo gde drugde. Svedoka koji ne može biti doveden u pitanje. Dovoljno jakog da pobije sve što bilo ko kaže.”
„Zar nemaju ime za to?”, pitao sam.
„Sudija bi to nazvao krivokletstvom”, reče Majki.
,,A kako mi to zovemo?”
„Usluga”, odgovorio je Majki.

4.

Kralj Beni je, stojeći za šankom u svom klubu, ispijao vruću kafu iz velike bele krigle i čitao pismo koje sam mu napisao na tri strane i ostavio u zapečaćenoj koverti pored kase. Kada je završio, spustio je pismo i otišao do ivice šanka. Pogledao je napolje, na ulice Paklene kuhinje, držeći kriglu sa obe šake.
„Toni”, rekao je Kralj Beni jednom od četiri čoveka koji su sedeli za stolom za kartanje i razvrstavali rane jutarnje kladioničarske tikete.
Toni je ispustio tikete iz ruku, odmakao stolicu i prišao mu.
„Dovedi mi Denija O'Konora”, rekao je Kralj Beni, i dalje gledajući kroz prozor.
„Denija O'Konora - advokata?”, pitao je Toni.
„Znaš li nekog drugog Denija O'Konora?”, upita ga Kralj Beni.
„Ne, Kralju”, reče Toni.
„Onda mi dovedi onog kojeg znaš”, naredi mu Kralj Beni.
Kralj Beni se okrenuo od prozora i krenuo niz šank. Zaustavio se kraj prazne sudopere, pored slavina za pivo. Spustio je kriglu sa kafom i sa šanka dohvatio spisak utakmica. Poslednji put je pogledao moje pismo, a zatim ga je spustio u sudoperu. Zapalio je šibicu, stavio je na pismo i u tišini stajao i posmatrao pismo kako gori.
Tada se, prvi put za mnogo godina, Kralj Beni glasno smej ao.

5.

„Imaš li vremena za mene, Debeli?”, rekao sam, stojeći nasred dućana Debelog Manča i posmatrajući ga kako se nagnuo nad otvorenu kutiju „vajz” čipsa.
Ja sam zaposlen čovek, drkadžijo”, rekao je Debeli Mančo, uspravljajući se i navlačeći svoje kabaste pantalone sa osmehom na licu. Ja imam poslove. A ne kao vi novinarčići, koji imate vremena na pretek.”
„Neću dugo”, rekao sam, uzevši pakovanje „vrigli” voćnih žvaka sa jedne od polica. „Čekaću te napolju.”
„Bitango, 'oćeš li mi platiti te žvake?”, pitao je Debeli Mančo.
„Nisam ih nikad plaćao”, rekao sam, stavio dve žvake u usta i krenuo napolje, na prohladan dan.
„Zašto da sada kvarim dobru naviku?”
Debeli Mančo je izašao noseći u rukama dve drvene gajbe da na njih sednemo i ledeni sok da ga pije. Seo sam do njega, leđima se oslonio na izlog radnje i ispružio noge. Pokazao sam protivpožarni hidrant ispred nas.
Je l' ga klinci još uvek koriste leti?”, pitao sam.
„Još ima vrućina, zar ne?”, reče Debeli Mančo. „Ta pumpa je jedina plaža za koju znaju. Baš kao i vi drkadžije. Svi ste isti.”
„Treba mi tvoja pomoć, Debeli”, rekao sam, okrećući se ka njemu. „Velika usluga. Biće ti lakše ako odbiješ. I mnogo pametnije. I nema problema ako to i učiniš.”
Debeli Mančo je ispio svoj sok u dva dugačka gutljaja i obrisao usta podvijenim rukavom svoje zelene košulje sa narandžastim flamingosima.
„Kladim se da bi želeo da odbijem”, reče Debeli Mančo, spuštajući flašu kraj nogu. „Onda bi rekao svojim drugarima da Debeli nije izašao na crtu. Da nije podržao prijatelje.”
„Jesi li me ti to nazvao prijateljem?”, rekao sam sa osmehom. „Dirnut sam, Debeli.”
„Nisam te ja nazvao nikako”, odvrati Debeli Mančo. „Samo ti govorim da sam tu. Vi drkadžije ništa ne možete sami. Nemate ni muda, ni mozga. Eno, baš sada su dvojica od vas u bajboku. Ne radujem se da tamo vidim četvoricu.”
„Pretpostavljam da je Kralj Beni navraćao”, rekoh.
„Kakav jebeni tim mi sastavljamo”, reče Debeli Mančo. „Pijani advokat sa jedne strane, klinac advokat s druge. Novinarski potrčko se pravi da je Dik Trejsi. Četiri oka se kunu da su videla celu stvar. A dvojica optuženih pobila su više ljudi nego rak. Onaj drkadžija Kaster je bolje pucao u

hodu.”
„Niko to ne očekuje”, rekoh. „To je najbolja karta kojom igramo.”
„Nije ti ovo neka jebena knjiga, dete”, reče Debeli Mančo. „Bolje bi ti bilo da to upamtiš. Ako ovo krene loše, neće to biti jedna jebena godina u zatvoru za klince. Ovo je stvarno. Ako te uhvate, gledaćeš pravo u ozbiljan problem.”
„Nema izbora”, rekao sam. „Bar za nas.”
„Bili su dobra deca”, rekao je Debeli Mančo. „Onaj mali drkadžija Džon dao bi ti svoju košulju ako bi mislio da ti treba. Ona druga bitanga, Puter, uvek je žvakao nešto punim ustima i uvek je bio umazan čokoladom.”
Okrenuo se i pogledao me.
„Ali oni nisu više dobri dečaci. Sada su ubice, hladni kao stene.”
„Znam”, odvratio sam „Znam šta su bili i znam šta su sada. Ne radi se o tome.”
„Ne vredi odbaciti čitav život samo da bi se poravnali računi”, reče Debeli Mančo. „Ti i advokat imate priliku. Vi možete uspeti na ispravnom putu. Jesi li spreman da to odbaciš? Samo da bi poravnali račune sa trojicom jebenih čuvara?”
„Mislim na ono što su nam radili svaki dan”, rekao sam, skrenuvši pogled sa Debelog Manča na ulicu ispred nas. „To je deo mene, kao koža. Kada se pogledam u ogledalo, vidim to u svojim očima. Ponekad to vidim i na licima drugih ljudi. To je gadan osećaj. To je osećaj zbog kojeg pomisliš da je deo tebe već mrtav i da nema načina da ga oživiš.”
„Ako isterate ovo, svi ćete se osećati bolje?”, pitao je Debeli Mančo. „Zaboravićete svaku jebenu stvar koja se dogodila?”
„Ne”, rekao sam, okrenuvši se ka njemu. „Samo će mi pružiti nešto slađe za pamćenje. Nešto lepše, nešto o čemu ću moći da razmišljam.”
„Čitam te usrane novine za koje sada radiš”, reče Debeli Mančo, ustajući i uzimajući gajbu soka. „Čitam svaki dan. Još nigde nema tvog jebenog imena.”
„Budi strpljiv”, rekao sam. „Jednoga dana će ga biti. Samo ih i dalje kupuj.”
„Ne kupujem ja ništa”, reče Debeli Mančo, vraćajući se u dućan. „Nikad ne stavljam svoje pare u džepove stranca.”
„Još imaš dve žene?”, pitao sam ga, ustajući i čisteći pantalone.
„Imam dve žene i prijateljicu”, reče Debeli Mančo. „Ne mogu da se nasite onoga što imam.”
„Mora da je dobro”, rekoh.
„Sviđa im se”, rekao je Debeli Mančo. „To se računa.”
„Hvala, Debeli”, rekao sam mu, naslonjen na dovratak. „Dugujem ti. Mnogo ti dugujem.”
„Sigurno da mi duguješ, drkadžijo”, rekao je Debeli Mančo. ,,I nećeš mrdnuti sa tog mesta dok mi ne platiš za to jebeno paklo žvaka.”

6.

Sedeo sam na stepenicama u hodniku, leđima naslonjen na zid kraj vrata od stana, sa vrećom u kojoj se nalazilo pakovanje od šest piva kraj mene, kada je Kerol Martinez podigla glavu i ugledala me.
„Opljačkaj me ili me uzmi za ženu, Šekse”, rekla je Kerol, dok je u otvorenoj torbici tražila ključeve. „Suviše sam umorna za bilo šta drugo.”
„Jesi li raspoložena za nekoliko piva?”, pitao sam, tapkajući po papirnoj vreći.
„Ako je to tvoja najbolja ponuda”, rekla je.
„Dodajem još i zagrljaj i poljubac”, rekoh.
„Kupljeno”, rekla je.
Ustao sam i zagrlio je oko struka; držeći je blizu sebe, osećao sam njene meke obline, čak i ispod slojeva debele jakne i džempera. Izgledala mi je lepo, kao i uvek.
„Nešto ti treba, zar ne, Šekse?”, pitala je Kerol, dok su njene tople šake trljale moj potiljak i

vrat.


„Dobro bi mi došla čaša”, rekao sam. „Mrzim da pijem iz konzerve.”
Njen stan je bio čist i sređen, pun knjiga i uramljenih postera starih filmova. U kuhinji je na

sredini bio mali sto, a na frižideru je bio zalepljen veliki poster Hamfrija Bogarta u kišnom mantilu i sa cigaretom.
„Naspi nam pivo”, rekla je Kerol, skidajući jaknu. „Ja ću pustiti neku muziku.”
„Imaš li Frenkija Valija?”, pitao sam.
„Tako si staromodan, Šekse”, rekla je Kerol, smejući se. „Vali je postao prošlost još pre hormonskih tableta.”
„Bar je još živ”, rekao sam. ,,A to je više od onog što se može reći za tvog drugara Bogija.”
„Bogi će uvek biti u trendu”, rekla je. „Ne bih to mogla da tvrdim za Četiri godišnja doba.”
„Pa nemoj baš odmah da baciš te albume”, rekao sam, dodajući joj čašu sa pivom i gledajući je kako stavlja ploču Boba Sedžera na gramofon.
„Nemam što da bacim”, reče ona i sede pored mene na mali krevet na izvlačenje, koji se nalazio na sredini dnevne sobe.
Sedeli smo ćuteći, slušali smo Sedžerov promukli glas kako peva pesmu „Pokušavam da živim bez tebe” i pijuckali pivo. Glava mi je bila naslonjena na debeli, ručno šiveni jastuk.

„Izgledaš umorno”, reče Kerol, stavivši mi ruku na koleno. „Ne daju ti vremena za spavanje na tom tvom novom poslu?”
„Koliko znaš?”, pitao sam je, pogledavši je u oči.
„Samo ono što se priča po kraju”, rekla je Kerol.
„A šta se priča po kraju?”
„Da će strpati Džona i Tomija u zatvor”, rekla je sa tugom u glasu i očima. „I da će to uraditi njihov najbolji prijatelj.”
„Da li ti veruješ u to?”
„Teško mi je da ne poverujem, Šekse”, odvrati Kerol. „Mislim, osim ako svi mi ne grešimo, on jeste uzeo taj jebeni slučaj.” „Aha, uzeo je slučaj”, rekao sam.
„Šta tu onda još ima da se kaže?”, reče ona, ispijajući pivo i jedva se obuzdavajući da ne zaplače.
Ispravio sam se i približio joj se. Ruke su nam se dodirivale, gledali smo jedno drugo u oči.
„Ti jako dobro poznaješ Majkla”, rekao sam. „Možda čak i bolje od mene.”
„Mislila sam da je tako”, reče Kerol. „Stvarno sam to mislila. Sada više ne znam.”
„Znaš, Kerol”, rekao sam. „Znaš da te on voli. Znaš da nikuda ne bi uradio ništa što bi povredilo tebe, mene, Džonija ili Putera. Nikada.”
„Zašto je uzeo slučaj?”, upita ona. „Za ime boga, čak je otišao i tražio ga. Kakva je to vrsta đavoljeg prijatelja?”
„Najbolja vrsta”, rekao sam. „Ona vrsta koja će odbaciti sve što ima samo da bi pomogla svojim prijateljima. Ona vrsta koja nikada ne zaboravlja ko je i šta je. Ona vrsta koja je toliko sumanuta da pomisli da se može izvući i pored onoga što namerava da uradi.”
„O čemu ti to govoriš, Šekse?”, pitala je Kerol.
„Već dugo živiš u ovom kraju, Kerol. Dovoljno dugo da znaš da je sve prevara i iznuda. Zašto bi ovo bilo drugačije?”
„Idem da nam donesem još piva”, rekla je i krenula ka kuhinji. Sada je Bob Sedžer pevao „Protiv vetra”.
„Hoćeš li i sendvič uz njega?”
„Imaš li sveže mocarele i bosiljka?”, pitao sam je.
„Šta veliš na nekoliko komada stare šunke na buđavom hlebu?”
„Sa senfom?”
„Marke 'mejo'“, odgovorila je. „Imaš me”, rekao sam.
Jeli smo sendviče, pili pivo i slušali muziku, opušteni u društvu onog drugog i izgubljeni u

dolinama svojih misli. Nakon nekog vremena pitao sam je zašto je prestala da se zabavlja sa Majklom.
„Naprosto se tako desilo”, rekla je Kerol. „On je u Kvinsu živeo, radio i išao u školu. Ja sam bila ovde i radila to isto. Prolazile su nedelje da se nismo videli. Posle nekog vremena bilo je lakše da pustimo sve to.”
„Da li ga još uvek voliš?”
„Ne mislim o tome, Šekse”, reče ona. „Da mislim, rekla bih da. Ali Majklu je bilo potrebno da pobegne iz Paklene kuhinje. Od ljudi iz nje. Ja sam bila jedna od tih ljudi.”
„Sada si sa Džonom”, rekoh.
„Onoliko koliko neko uopšte može da bude sa Džonom”, reče Kerol. „Čovek kojeg ja znam nije dečak kojeg ti pamtiš. Ali ima nečeg posebnog u Džonu. Samo treba da se potrudiš da to vidiš.”
„Da li ga posećuješ?”
„Jednom nedeljno”, rekla je. „Na oko četiri sata.”
„Dobro”, rekoh. „Samo nastavi. Nemoj mu samo reći da si me videla. U stvari, nemoj ništa da mu kažeš. Što mu cela situacija bude izgledala bezizlaznija, to će bolje uspeti.”
„Zašto da mu ne kažem?”, pitala je. „Moglo bi da olakša stvari.”
„Odigraće bolju predstavu u sudnici ako bude mislio da je sateran u ćošak”, rekao sam. „Hoću da to njegovo malo bebeće lice gleda pravo u porotu i neću da pri tom izgleda srećno.”
„Zašto me ti nikada nisi pitao da izađem sa tobom?”, upita Kerol, provlačeći malom rukom kroz svoju kosu.
„Ti si bila Mikijeva devojka”, rekao sam. „Prvi je stigao do tebe.”
„A posle Mikija?”, upita. Lice joj je bilo sjajno i čisto.
„Nikada nisam pomislio da bi pristala”, rekao sam. „Pa grešiš, Šekse”, reče ona.
„Da li bi sada pristala?”, pitao sam je, držeći je za ruku. „Bez obzira na to šta tražim?” Kerol se nagnula ka meni, zagrlila me i prislonila glavu uz moj vrat.
„Da”, prošaputala je. „Šta želiš da uradim?” „Prekrši zakon”, rekao sam.

7.

Majklov plan je umnogome zavisio od umešnosti Paklene kuhinje da prosledi informacije, a da se o njima ne priča javno. To su bile veštine koje je naš kraj obilno posedovao.
Plan je, takođe, zavisio i od toga da Majki ostane živ, što je značilo da je Džonijevoj i Tomijevoj ekipi ubica morala biti doturena poruka da on nije otvorena meta. Nekoliko dana nakon što je Majki preuzeo slučaj, „Momke sa zapadne strane” posetio je Kralj Beni. Kralj je zahtevao da se verbalne uvrede na Majklov račun nastave, ali da se na njega ne krene sa ubilačkim namerama. Napad na Majki Salivana, ako i treba da se desi, može da izvrši samo Kralj Beni.
I dok je naš kraj, predvođen Kraljem Benijem, Debelim Mančom i Kerol, odrađivao svoj deo, ja sam primao i prenosio nazad informacije koje sam dobijao od Majkla. Za uzvrat sam „hranio” Majkla svim onim što je trebalo da zna.
Uspostavili smo jednostavan metod komunikacije.
Ako je Majki trebalo nešto da pošalje, ostavio bi mi poruku na poslu da se javim svojoj nepostojećoj devojci Gloriji. Kada bih dobio signal, poslao bih nekog iz ekipe Kralja Benija da narednog dana pre podne pokupi koverat na nekom od tri određena tajna mesta.
Ako je meni trebalo nešto od Majkla, zadužio bih nekog iz kraja da kupi prvo jutarnje izdanje
„Njujork tajmsa”, da ispiše reč Edmund u gornjem desnom uglu rasporeda podzemne železnice i ostavi ih ispred vrata Majklovog stana. Kasnije tog dana Majki bi pokupio svoj koverat u poštanskom pretincu na istočnoj strani.
Prve nedelje smo proveli nad Majklovim podacima, tragajući za informacijama koje bi mogle biti upotrebljene protiv tri ostala čuvara - bilo u sudnici, bilo na ulici. Radili smo i na svedocima; prikupljali smo njihove istorije, pronalazili njihove slabe tačke. Pribavili smo i punu fasciklu podataka o Vilkinsonovom popravnom domu za dečake; pronašli smo bivše čuvare, zaposlene i štićenike koji su bih voljni da progovore, „lovili” smo upravnike i njihove pomoćnike, utvrđivali smo imena maloletnika koji su umrli tokom svog boravka u Vilkinsonu i proveravali smo navedene uzroke njihove smrti.
Majki nas je snabdeo i listom pitanja koja je O'Konors trebalo da postavi u sudnici. Dao nam je i pitanja koja je on nameravao da postavi i odgovore koje je očekivao da dobije. Prenosio nam je i svaku dodatnu informaciju o čuvarima iz Vilkinsona na koju bi naleteo.
Sve pisane poruke, nakon što bi bile isporučene, bile bi uništene. Telefonski razgovori su bili dozvoljeni samo putem upotrebe kodiranih brojeva ili preko „čistih” linija trećih lica. Između glavnih učesnika nikada nije dolazilo do bilo kakvog ličnog kontakta.
Naša margina za grešku je bila nula.

Paklena kuhinja, kraj koji je priskakao u pomoć svojim saveznicima podjednako brzo kao što je jurio da pokopa svoje neprijatelje, procvetala je pod Majklovim planom. Verbalni napadi na Majkla su se nastavili; povici o izdajniku i usranom pacovu čuli su se uzduž i popreko, ali su uzvikivani samo radi stranaca. Podzemna vest, jedina koja se računala, proširila se ulicama brzinom ponoćnog metka - spavači Kralja Benija igraju svoju igru. Spavač je bilo ulično ime za svakoga ko izdrži kaznu u ustanovi za maloletnike. To je istovremeno bila i gangsterska fraza koja se odnosila na ubicu koji bi ostao da prespava nakon obavljenog posla. Bilo je mnogo spavača u Paklenoj kuhinji, ali moji prijatelji i ja bili smo jedini koje je Kralj Beni smatrao svojom ekipom.
„Ako 'oćeš 'rols-rojs' idi u Englesku ili gde god ga, kog vraga, prave”, govorio je Debeli Mančo. „Ako 'očeš šampanjac, idi u Francusku. Želiš li pare, nađi Jevreja. Ali ako hoćeš prljavštinu, šljam sahranjen pod kamenom, tajnu za koju niko ne želi da iko sazna, ako hoćeš to i hoćeš to odmah, postoji samo jedno mesto na koje treba da odeš - Paklena kuhinja. Ona je gubljenje i pronalaženje govana. Oni ih gube, a mi ih nalazimo.”

8.

Kralj Beni je sedeo na klupi u De Vit Klintonovom parku i hranio bundevinim semenkama jato golubova, a zraci sunca na zalasku obasjavali su njegova leđa. Prošla je jedna nedelja od Dana zahvalnosti i tri nedelje od početka našeg posla. Vreme se menjalo u tipičnu njujoršku hladnoću.
Nosio je istu crnu odeću koju je obično nosio i u svom klubu, ignorišući ledeni vazduh kao što je ignorisao i sve ostalo. Pored desne noge mu se nalazila šolja kafe i mala flaša „sambjuke romanje”.
„Nisam znao da volite golubove”, rekao sam, sevši do njega.
„Volim sve što ne govori”, rekao je Kralj Beni.
„Saznao sam juče od Mikija”, rekoh, „da će suđenje početi prvog poneđeljka naredne godine.
Biće sutra u novinama kratak članak o tome.”
„Imate samo dva očevica koja će svedočiti”, reče Kralj Beni. „Druga dva su se predomislila. To neće sutra objaviti u novinama.”
„Koja dva?”
„Oni u odelima, kraj šanka”, reče Kralj Beni. „Rekli su da su previše popili da bi bili sigurni u to koga su videli da ulazi.” „Što znači da ostaje samo onaj par iz separea”, rekao sam. „Zasada”, rekao je Kralj Beni.
„Da li će sve drugo doći na svoje mesto?”, pitao sam, duvajući u svoje šake.
„Osim vašeg svedoka”, reče Kralj Beni. „Taj džep je još prazan.”
„Imam nekog na umu”, rekoh. „Razgovaraću sa njim kad dode pravo vreme.” „Je l' dobar?”
„Biće”, rekao sam. „Ako pristane.”
„Postaraj se onda”, rekao je Kralj Beni, bacajući još semenki golubovima, „da pristane.”
„Ništa od ovoga ne bi uspelo da nije vas”, rekoh.
„Našli biste vi način”, rekao je Kralj Beni. „Sa mnom ili bez mene.”
„Možda”, rekao sam. „Ali mi je drago što ste sa nama u svemu ovome.”
„Ne znam da li sam vam ikako mogao pomoći kada ste bili na tom mestu”, rekao je Kralj Beni,
„ali je trebalo da pokušam.”
To je bio jedini put kada je on aludirao na činjenicu da je znao šta nam se događalo u Vilkinsonu.
„Stvari se događaju onda kada treba da se dogode”, rekao sam. „To ste mi vi uvek govorili.”

„Dobre i loše stvari “, reče Kralj Beni. „Dešavaju se, ali nikad se ne zna na koju ćeš naleteti.
Uvek treba biti spreman i za jednu i za drugu.”
„A najveći deo vremena”, rekao sam, „očekuj lošu.”
„A sada bolje kreni”, rekao je Kralj Beni. „Ne želiš da zakasniš na sastanak.”
„Koji sastanak?”
„Sa Denijem O'Konorom”, rekao je Kralj Beni. „On te čeka u baru 'Red eplgejt'. Trebalo bi da je već kod drugog viskija. Idi tamo pre nego što naruči i treći.”
„Da li je spreman da nastavi?”, pitao sam.
„Nastaviće”, reče Kralj Beni. „Suviše je mlad da bi dozvolio da njegovi prijatelji voze kola sa upaljenim svetlima.”

Zima 1980.


9.

Sudski policajci su uveli Džona Rejlija i Tomasa Marčana u sudnicu. Obojica optuženih išla su pognutih glava i opuštenih ruku. Nosili su plave sakoe, plave ,,polo” košulje, sive pantalone i smeđe mokasine. Klimnuli su glavom svom advokatu, Deniju O'Konoru, i seli na drvene stolice koje su se nalazile kraj njega.
Sudski stenograf, kuštrava plavuša u kratkoj crnoj suknji i praznog lica, sedela je preko puta njih, tačno ispred sudijske stolice.
Na stolicama u delu za porotnike sedelo je dvanaest ljudi odabranih za suđenje.
Majki Salivan je sedeo na mestu za tužioca; ispred njega su se nalazile dve fascikle, otvorena aktentašna i tri naoštrene olovke. Pogled mu je bio uperen u noge stenografkinje. Nosio je tamno vuneno odelo, a njegova tamna kravata bila je čvrsto zavezana preko bele košulje.
Ja sam sedeo na sredini trećeg reda. Dvojica mladića, za koje sam znao da su članovi „Momaka sa zapadne strane”, sedeli su sa moje leve strane. Kerol Martinez je, gledajući pravo ispred sebe, sedela na desnoj strani. Držala me je za ruku.
Sudija Eliot Vajsman je zauzeo svoje mesto. On je bio visok, sredovečan čovek uglastog lica i sveže obrijane glave. Bio je vitak i izgledalo je da je u dobroj kondiciji: ispod njegove tamne odore nazirali su se mišići. Bio je poznat po tome što je suđenja vodio ozbiljno i što je ostavljao malo vremena za predstave i taktike odugovlačenja. Advokati za krivično pravo tvrdili su da njegov način suđenja uvek više naginje na tužiočevu stranu. S druge strane, pomoćnici okružnog tužioca smatrali su da je pošten, ali da ni u kom slučaju nije „lak zalogaj”.
Majki je znao da će prvi susret sudije Vajsmana sa Džonom i Tomijem izazvati u njemu prezir, osećanje koje će kasnije biti pothranjeno činjenicama u vezi sa slučajem. Majki je takođe znao i to da će dokazi protiv dvojice optuženika u kombinaciji sa njihovom nasilnom prošlošću biti toliko teški da će podstaći Vajsmana da pokuša da izbegne pretres. Očekivao je da će Vajsman vršiti pritisak na obe strane da dogovore parničku nagodbu.
Tri puta je sudija privatno tražio od oba zastupnika da naprave takav dogovor i tri puta je bio odbijen. Džon i Tomi su se držali svojih izjava da nisu krivi, a sudija se držao odluke da ne mogu da izađu uz kauciju. Majki je insistirao na tome da narod - njegova kancelarija ga je zastupala - želi da se ovim ljudima sudi uz potpunu primenu zakona. Kako se slučaj približavao fazi odabira porotnika, sudija Vajsman je izgledao sve nezadovoljniji.

Nijednog trenutka tokom tih prvih nedelja u toj neudobnoj sudnici Majki nije dao bilo kakav znak o tome šta namerava da uradi. Pažljivo je intervjuisao i birao porotnike, kao što bi to radio i bilo koji mladi pomoćnik okružnog javnog tužioca. Postavljao im je sva značajna pitanja u pokušaju da eliminiše, na što pošteniji način, svakog porotnika za kojeg je mislio da neće moći ili neće hteti da donese poštenu presudu. Oba zastupnika su odabrali osmoricu muškaraca i četiri žene. Jedna žena i dvojica muškaraca bili su španskog porekla. Dvojica muškaraca su bili crnci. Tri porotnika, dvojica muškaraca i jedna žena, bila su Irci.
Kada je spominjao optužene, Majki ih je zvao po imenu da bi naglasio njihove identitete i tako ih izveo iz okrilja anonimnih lica. Insistirao je na tome da na pretresu potencijalni porotnici gledaju optužene dok on govori o njihovoj reputaciji i zamolio ih je da se ne prisiljavaju na vršenje ove dužnost ako se plaše njihove reputacije.
Džon i Tomi su uvek pokušavali da iskažu svoj stav gledanjem u Majkla, ali je on pažljivo odvraćao njihov pogled u želji da ne dozvoli ni najmanju mogućnost da neko od posmatrača primeti i mali nagoveštaj njihovih odnosa.
Majklova slika o tome u kom pravcu on želi da usmeri ceo slučaj - bila je veoma jasna. On je ciljao na osudu krivaca.
Optuživao je kao krivca Vilkinsonov popravni dom za dečake, teretio je kao krivce Šina Noksa, Adama Stajlera, Henrija Adisona i Ralfa Fergusona.
Majki je neosetljivo presedeo hladnokrvnu uvodnu reč Denija O'Konora, slušajući kako advokat bezbojnim glasom opisuje Džona i Tomija kao dva nevina piona, koji su brzo uhapšeni i isto tako brzo optuženi na osnovu tankog dokaznog materijala. O'Konor će dokazati, insistirao je on, bez ikakve sumnje, da Džon Rejli i Tomas Marčano nisu ubili Šina Noksa dotične noći. Da oni, u stvari, nisu bili ni u blizini paba „Detelina” u vreme pucnjave.
Niko nije bio impresioniran O'Konorovim izlaganjem, a najmanje sudija Vajsman, koji se tokom tih petnaest minuta, koliko je trajao govor, sve vreme vrpoljio. Nekoliko reportera koji su pratili slučaj i koji su bili rasuti u nekoliko prvih redova - prestalo je čak i da hvata beleške nakon prvih nekoliko O'Konorovih primedaba. Iskusniji posmatrači, naviknuti na agresivnije advokate optuženih, klimali su glavama od dosade.
„On baš i nije Peri Mejson”, šapnula je Kerol.
„Dobro da im je upamtio imena”, rekao sam. „Za njega je to odličan početak. Osim toga, ako dobije ovaj slučaj, biće veći od Perija Mejsona.”
Majki je ustao, otkopčao sako, obišao svoj sto i prišao delu za porotu. Držao je ruke u džepovima, a prijateljski mu je osmeh bio na licu.
„Dobro jutro”, rekao je porotnicima. „Ja sam Majki Salivan i pomoćnik sam okružnog javnog tužioca za Menhetn. Moj posao, kao i većina drugih poslova pretpostavljam, na prvi pogled izgleda lak. Treba da dokažem vama i samo vama da su dvojica optuženih hladnokrvno i bez bilo kakvog motiva ubila čoveka po imenu Šin Noks. Ja ću vam izneti dokazni materijal i ponuditi dodatna svedočanstva da bih to dokazao. Videćete ih na mestu zločina. Dovešću u sudnicu očevice koji će

potvrditi da su oni bili tamo te kobne noći. Izložiću vam toliko činjenica da ćete moći otići u sobu za porotu i izaći iz nje sa jasnom odlukom, bez ikakve dalje sumnje. Naravno, ja znam da svi vi znate šta to znači, pošto verovatno gledate televiziju isto kao i ja.”
Tri žene iz porote su se osmehnule, a jedan od muškaraca, poštanski činovnik sa gornje istočne strane, naglas se nasmejao.
„Čuo sam to”, rekao je, upirući prstom u Majkla.
„Dopustite da vas sve podsetim na to da je ovo sudnica”, rekao je sudija Vajsman mračno.
„Nije dnevna soba. Imajući to na umu, neka se porotnici uzdrže od bilo kakvih daljih komentara.”
„Moja greška, časni sude”, rekao je Majki, okrenuvši se ka sudiji. „Ostavio sam utisak kao da tražim odgovor. To se neće ponoviti.”
„Siguran sam da neće, zastupniče”, rekao je sudija, ublaživši ton. „Nastavite.”
„Pogledaj im face”, rekao sam Kerol, skrenuvši njenu pažnju na deo sa porotom. „Njihove oči.
Zaljubljuju se u njega.”
„To uopšte nije teško”, reče Kerol.
„Prošlost ova dva mlada čoveka nije važna i nije tema ovog slučaja”, rekao je Majki poroti, okrenuvši se ka njoj, položivši ruke na drvenu ogradu i pogledom prelazeći sa lica na lice.
„Nasilnička ili mirna, zločinačka ili poštena, svetačka ili grešna. Ništa nije važno. Ono što jeste važno jeste ono što se dogodilo u noći ubistva. Ako budem uspeo da dokažem da su ova dva čoveka upravo oni koji su ušli u pab, popili dva pića i ubili Šona Noksa, onda ne očekujem ništa manje do presude da su krivi. Ako u tome ne uspem, ako ne budem mogao da ih smestim tamo, da im stavim pištolje u ruke a telo ispred njih i nateram vas da čvrsto poverujete da su oni povukli okidače, tada je teret krivice skinut sa vaših ramena i stavljen na moja. Ako se to desi, nisam uspeo da obavim svoj posao. Ali, daću sve od sebe da vas ne izneverim i da ne propustim šansu da dođete do istine. Daću sve od sebe da pronađem pravdu. A znam da ćete i vi to učiniti.”

10.

Kasnio sam dvadeset minuta. Rekao sam Kerol da me sačeka ispred vrata crkve u šest sati, ali sam izgubio pojam o vremenu moleći se u jednoj od poslednjih klupa u Crkvi Sveto srce. Izašao sam iz crkve i video je kako sedi na stepenicama, dok je okovratnik njene kožne jakne bio podignut zbog jakog vetra, koji je duvao sa reke.
„Izvini što kasnim”, rekao sam. „Palio sam svece.”
„Sada si u sve umešao i svetog Judu”, rekla je Kerol. „Na meravaš li još koga da umešaš?”
„Samo još jednog čoveka”, rekoh.
„Trebalo bi da se ovde nađemo sa njim?”, pitala je Kerol. „Ne. On nas čeka kod njega.” „Što je
- gde?”
„Što je tamo”, rekao sam, uperivši prst na zgradu od crvene cigle pored crkve. „Parohija.”
„O, Bože!”, reče Kerol, razrogačivši oči. „O, Bože!”
„Ne baš”, rekao sam. „Ali je to najpribližnije do čega sam uspeo da dođem za ovo kratko vreme.”
Otac Bobi je sedeo u fotelji na ljuljanje u svojoj maloj, knjigama natrpanoj sobi na prvom spratu, leđima okrenut odškrinutom prozoru. Zapalio je cigaretu i, duboko povukavši dim, pustio ga kroz nos. U desnoj ruci je držao flašu „pepsi-kole”. Kerol je sela preko puta njega; sedela je prekrštenih nogu, laktom naslonjena na koleno, brade oslonjene o dlan.
Ja sam seo na prozorsku dasku u uglu sobe; prozor je gledao na školsko dvorište. Ruke su mi bile u džepovima, a leđima sam doticao bele čipkane zavese.
„Kako je bilo danas u sudu?”, pitao je otac Bobi umornim glasom.
„Poput prve runde tuče”, rekao sam. „Svi samo odmeravaju jedni druge.”
„Kako momci izgledaju?”
„Kao da žele da su negde drugde”, rekla je Kerol. „Mislim da se svi tako osećamo.”
„Ja sam u ovoj parohiji skoro dvadeset godina”, rekao je otac Bobi, otresajući pepeo u praznu flašu od soka. „Video sam dosta dečaka kako izrastaju u ljude. I previše njih sam video da umiru ili da provode u zatvoru veći deo svog života. Svakog od njih sam ožalio. Ali ovi, ovi su najteži. Ovi me koštaju svake molitve koju znam.”
Otac Bobi je znao da nije ulica ta koja je otvrdla Džona Rejlija i Tomasa Marčana. I da njih nije privlačnost droga ili bandi navela na stranputicu. Ne može se kriviti surova istina Paklene kuhinje za njihov pad. Za to je trebalo kriviti samo jedno mesto.

„Uradili ste šta ste mogli, oče Bobi”, rekao sam. „Pomogli ste meni. I Majklu. Svi bismo danas bili na sudu da nije bilo vas.”
„Zalutalu ovcu najviše želiš natrag”, rekao je otac Bobi.
„Još uvek nije prekasno, oče”, rekao sam, pomerajući se od prozora bliže njemu. „Još ima nade da vratimo nekoliko zalutalih ovaca. Imamo poslednju šansu.”
„Da li je ta šansa legalna?”, pitao je otac Bobi.
„Poslednje šanse to nikada nisu”, rekao sam.
„Da li Kralj Beni stoji iza toga?” „On je u tome”, rekao sam. „Ali on ne zove igru.”
„Ko onda?”
„Majki”, rekoh.
Otac Bobi je duboko uzdahnuo i zavalio se u fotelju.
„Ima jedna flaša viskija u srednjoj fioci mog stola”, rekao je otac Bobi. „Mislim da će nam trebati.”
Sve sam ispričao ocu Bobiju. Ako ćemo ga već umešati, zahtevao je da zna u šta se upušta. Ako nam ne bude pomogao, još uvek sam mu toliko verovao da sam bio siguran da istina neće izaći iz ove sobe.
„Trebalo je da namirišem”, rekao je otac Bobi. „Tog trena kada je Majki preuzeo slučaj trebalo je da shvatim da nešto smera.”
„To je dobar plan”, rekao sam. „Miki je sve pokrio. Svaku bazu u koju pogledate, sve je pokrio.”
„Ne svaku bazu, Šekse”, reče otac Bobi. „Još uvek vam nešto nedostaje - inače ne biste bili ovde.”
„Ne možeš prevariti varalicu”, rekao sam, smeškajući se.
„Tako je. Zato, pucaj. Gde ste kratki?”
„Za svedoka”, rekao sam. „Neko treba da izađe i kaže da je bio sa Džonom i Tomijem u noći ubistva.”
,,I smislili ste da bi sveštenik bio idealan?”, rekao je otac Bobi.
„Ne bilo koji sveštenik”, rekoh.
„Tražite od mene da lažem”, reče otac Bobi. „Tražite da se zakunem u Boga i da slažem.”
„Molim vas da pomognete dvojici vaših dečaka”, rekao sam. „Da im pomognete da ne ostanu u zatvoru do kraja života.”
„Da li su ubili Noksa?”, pitao je otac Bobi. „Da li su zaista ušli u pab i ubili ga kao što se tvrdi?”
„Da”, rekoh. „Ubili su ga. Tačno onako kako se tvrdi.”

Otac Bobi je ustao i počeo da hoda po maloj sobi trljajući dlanove o pantalone. Još uvek je bio obučen u crnu svakodnevnu svešteničku odeću - košulju kratkih rukava i sako. Ključevi su mu zveckali u džepu.
„Tražite od mene veliku uslugu”, rekao je otac Bobi, zausta vivši se na sredini sobe i gledajući u Kerol i mene.
„Znamo, oče”, rekla je Kerol.
„Ne”, reče otac Bobi. „Mislim da ne znate.”
„Oduvek ste govorili da dođem kod vas i da vas pitam ako mi bilo šta zatreba”, rekoh.
„Mislio sam nešto kao protekcija u redu za ulaznice za utakmicu Jenkija”, rekao je otac Bobi.
„Ne trebaju mi ulaznice za Jenkije, oče”, rekao sam. „Treba mi svedok.”
Otac Bobi je otkopčao gornje dugme svoje košulje i izvukao rimski okovratnik iz kragne. Držao je okovratnik obema rukama.
„Ovo je moj život”, rekao je, držeći okovratnik. „To je sve što imam. Sve sam mu dao. Sve. A sada vas dvoje ušetate ovamo sa nekim planom i tražite od mene da ga bacim. Da ga bacim zato da bi dvojica ubica bili slobodni. Da bi mogli ponovo da ubijaju. I to mi tražite kao uslugu.”
„Dva života treba da su vrednija od rimskog okovratnika”, rekao sam.
,,A šta je sa životom koji su oni uzeli, Šekse?”, pitao je otac Bobi, unoseći mi se u lice. „Koja je njegova vrednost?”
„Za mene - nikakva”, rekao sam.
„Zašto, Šekse?”, pitao je otac Bobi. „Reci mi.”
Seo sam na stolicu pored stola. Otac Bobi i Kerol su bili na drugoj strani sobe. Zurio sam u police pretrpane knjigama koje sam čitao kao dete i mnogim drugim koje sam želeo da pročitam. U ruci sam držao praznu čašu. Borio sam se da se setim lica i slika koje su toliko dugo bile bezbedno pokopane.
Nikada nisam želeo da verujem u to da su ta lica i te slike stvarni.
Sedeo sam na toj stolici i pričao ocu Bobiju o svemu što mi je bilo na duši. Bio je to prvi i jedini put kada sam to nekome rekao - do tada - tačno koliko je vredeo život Šina Noksa.
Pričao sam više od sat vremena, rečima teškim zbog besa i žurbe; dozvolio sam da otac Bobi i Kerol saznaju stvari za koje sam mislio da nikada nikome neću reći. Za oca Bobija je to bio šok, oštar bol tačno kroz srce. Kerol je bila dovoljno bliska sa Majklom i Džonom da je sumnjala, ali su je detalji zapanjili, naterali je da sedi ukočeno i bez daha.
Ispričao sam im o Vilkinsonovom popravnom domu.
Rekao sam im o mučenjima, prebijanjima, poniženjima. Rekao sam im o silovanjima.
Pričao sam im o četvorici preplašenih dečaka koji su se uspavljivali plačem i koji su molili Koga oca Bobija za pomoć, ali ona nikada nije došla. Pričao sam im o beskrajnim noćima

provedenim u gledanju u tamu, pacovima u uglovima, ključevima koji zveče u bravama zatvorskih ćelija, palicama podignutim visoko u vazduh, čuvarskim zahvatima, kricima dečaka.
Ispričao sam im sve.
A kada sam završio, Kerol je tiho rekla, gotovo prošaputala: „Sada mi recite, oče, šta bi dobar sveštenik uradio?”
Otac Bobi je zurio preda se, kao i proteklih sat vremena, i samo se u njegovim očima videla promena. Duboko je izdahnuo i pogledao u tavanicu, ruku oslonjenih na meke ivice njegove fotelje.
„Kasno je”, konačno je izustio. „Trebalo bi da krenete. Oboje izgledate umorno.” Ustao je i položio ruku na moje rame.
„Moram da donesem odluku”, rekao je. „Sve što mogu da uradim jeste to da se molim da će ona biti ispravna.”
„Biće, oče”, rekao sam. „Koji god put izaberete.”
„Dečaci su bili ljubomorni na tebe”, rekao je otac Bobi, posegnuvši ka Kerol i uzevši je u zagrljaj.
„Zbog čega?”, pitala je ona, podigavši glavu.
„Uvek su tvrdili da imaš muda”, rekao je otac Bobi. ,,I bili su u pravu.”
„Shvatiću to kao kompliment”, reče Kerol. „Naročito zato što dolazi od sveštenika.”

11.

Majki se smeškao svedoku - crnokosoj, zgodnoj ženi iz Nju Džersija. Držala je noge prekrštene ispod stolice, nosila je pliširanu suknju i belu bluzu zakopčanu do grla. Ruke su joj bile prekrštene u krilu.
„Gospođo Salinas, koliko često ste večerali u pabu 'Detelina'?”, pitao ju je.
„Samo to veče”, odgovorila je sigurnim glasom, govoreći kao neko ko nema šta da krije.
,,A koje je to veče?”, pitao je Majki.
„Veče kada se dogodilo ubistvo”, rekla je.
,,U koje vreme ste stigli tamo?”
„Oko pola osam”, rekla je gospođa Salinas. „Našla sam se sa prijateljem na zajedničkoj večeri.” „Kako se zove vaš prijatelj?” „Dejvid”, rekla je. „Dejvid Karson.” „Ko je prvi stigao?”
„Ja”, odgovorila je. „Ali samo nekoliko minuta pre njega.” „Da li ste čekali gospodina Karsona napolju?” „Nisam”, rekla je. „Čekala sam ga pored garderobe. Kao što sam rekla, nisam ga dugo čekala.”
„Dobro”, reče Majki. „Vi i gospodin Karson ulazite, sedate, naručujete piće i počinjete da prepričavate svoj dan. Da li je tako bilo?”
„Približno tako”, rekla je gospoda Salinas. „Nismo se videli nekoliko nedelja. Dejvid je bio na poslovnom putu.” „Ko je odabrao pab 'Detelina' za večeru?”
„Ja.” „Zašto?”
„Čitala sam o njemu u časopisu”, rekla je. „Rekli su da je živopisan.”
„Pa, da li je?”
„Bio je do pucnjave”, rekla je gospođa Salinas.
Pogledao sam prema stolu za kojim su sedeli optuženi i uhvatio Džonov zlobni smešak i Tomijev osmeh. Njihov advokat, pognute glave, besno je škrabao po svom notesu.
„Zašto hvata beleške?”, prošaputala je Kerol. „Zna pitanja koja treba da postavi.”
„Možda ih je zaboravio”, rekao sam. „Možda ih je ostavio na barskoj stolici.”
„Dobra je”, rekla je Kerol misleći na gospođu Salinas.
„I hteli smo da bude takva”, rekao sam.
„Da li je gospodin Karson nekada ranije bio tamo?”, pitao je Majki. „Sa vama ili bez vas?”

„Nije”, reče ona. „Oboje smo prvi put bili tamo.”
„Gde ste sedeli, gospođo Salinas?”
,,U separeu”, rekla je ona. „Onom koji je najbliži vratima.” „Tako ste izabrali?”
„Da”, rekla je. „Svi separei osim jednog bili su slobodni, te smo mogli da sednemo gde smo hteli. Ali, Dejvid voli svež vazduh a ni meni nije smetalo da sednemo u najbliži vratima.”
„Da li se sećate šta ste naručili?”
„Ta sam naručila jagnjeće kotlete”, rekla je. „To je jedan od specijaliteta koji su naveli u časopisu. Dejvid je naručio kao i obično.”
„Za nas koji nismo upoznati sa navikama u ishrani gospodina Karsona, možete li nam reći od čega se to obično sastojalo?”, rekao je Majki, uputivši gospodi Salinas širok osmeh.
„Biftek”, rekla je ona. „Dejvid uvek naručuje biftek, pečeni krompir i mešanu salatu.”
„Da li ste nešto pili?”
„Naručili smo flašu vina”, rekla je gospođa Salinas. „Kjanti, mislim.”
,,I to je sve?”
„Da”, rekla je. „To je sve.”
„Da li ste primetili druge ljude u pabu?”
„Bilo je samo nekoliko ljudi, koji su bili rasuti po pabu”, rekla je. „Bilo je tiho. Dobro mesto da se nađete sa nekim da se ispričate.”
„Da li ste videli žrtvu, Šina Noksa?” „Ne”, rekla je ona. „Nisam.”
„Niste ga videli čak ni kada ste ulazili?”, pitao je Majki.
„Ne”, rekla je. „Naš sto je bio baš pored garderobe, a ja se nisam potrudila da gledam unaokolo.”
„Vaša pažnja je bila usmerena na gospodina Karsona”, rekao je Majki.
„Da, jeste”, rekla je gospoda Salinas. „Kao što sam već rekla, nisam ga videla duže vreme.”
„Na koju stranu ste bili okrenuti?”, pitao je Majki. „Sa koje strane separea ste sedeli?”
„Na strani koja gleda ka unutrašnjosti paba”, rekla je ona.
„Onoj strani koja gleda ka drugim separeima!?”
„Da.”
„Na strani koja gleda na separe gospodina Noksa?”, pitao je Majki.
„Verujem da je tako”, rekla je gospođa Salinas. „Da.”
„Ali sa mesta na kojem ste sedeli niste mogli da ga vidite?”
„Nisam gledala prema njemu”, rekla je ona. „Znala sam da neko sedi u poslednjem separeu.

Samo ga nisam videla.”
„Da li ste videli dva čoveka koji su ušli nedugo posle vas i seli da večeraju?”
„Čula sam ih kako ulaze”, rekla je. „Nisam mogla da ih ne čujem.”
„Zašto?”
„Bili su glasni”, rekla je ona. „Stvarali su urnebes. Sigurna sam da su ih svi primetili.”
„Da li ste videli njihova lica kada su ulazili?” „Ne”, odgovorila je ona. „Kada su ulazili, nisam.” „Zašto niste?”
„Pričala sam sa Dejvidom”, rekla je. „Kada sam konačno podigla pogled, oni su prošli pored

nas.”


„Da li ste videli njihova lica kada su otišli do šanka?”
„Sa strane”, rekla je ona. „Mogla sam da ih vidim iz profila.”
„Obojicu?”
„Da”, rekla je gospođa Salinas.
Sigurnost njenog glasa se ni za trenutak nije pokolebala. „Obojicu.”
„Da li ste ih videli kako prilaze separeu u kojem je bio gospodin Noks?”, pitao je Majki.
„Primetila sam ih”, rekla je. „Da.” „Da li ste čuli o čemu su razgovarali?” „Ne”, rekla je ona.

„Nisam.” „Da li ste videli kako vade pištolje?” „Ne”, rekla je. „Da li ste čuli pucnje?”
„Da”, rekla je gospođa Salinas. „Čula sam pucnje.” „Šta su uradili posle pucnjave?”, pitao je Majki. „Izašli su iz paba”, reče ona. „Kao da se ništa nije dogodilo.” „Da li ste tada videli njihova lica?”
„Da”, rekla je. „Podigla sam pogled kada su prolazili pored nas.”
„Da li ste sigurni u to, gospođo Salinas?” „Da”, rekla je ona. „Potpuno sam sigurna.” „Da li su dva čoveka koji su bili u pabu 'Detelina' danas u ovoj prostoriji?”
„Da”, rekla je gospođa Salinas. „Jesu.” „Možete li mi ih pokazati, molim vas?”
„Oni sede tamo”, rekla je gospoda Salinas, upirući prst u Džona i Tomija.
„Časni sude, neka uđe u zapisnik da je gospoda Salinas prepoznala optužene: Džona Rejlija i Tomasa Marčana, kao dva čoveka koji su osumnjičeni.”
„Zapisano”, rekao je sudija Vajsman.
„Nemam više pitanja”, rekao je Majki.
„Zastupnice”, rekao je sudija Vajsman, podigavši obrvu u pravcu Denija O'Konora, „da li je odbrana spremna?”
„Bolje bi mu bilo da jeste”, prošaputala je Kerol.
Deni O'Konor je nosio tamnosmeđe odelo, kojem bi dobro došlo čišćenje, i belu košulju, koja

mu je bila tesna oko vrata. Cipele su mu bile iznošene, a plava kravata je bila na dužini kakvu je nosio Oliver Hardi.
„Ima taj Kolumbov pogled s visine”, promrmljao sam. „Fali mu samo još cigara.”
„Ona mu je verovatno u džepu”, rekla je Kerol. „Još upaljena.”
„Dobro jutro”, rekao je Deni O'Konor gospođi Salinas. „Dobro jutro”, odgovorila je ona.
„Imam samo nekoliko pitanja”, rekao je on. „Neću vam oduzeti mnogo vremena.”
„Hvala vam”, rekla je ona.
„Rekli ste da ste za večeru pili samo vino”, rekao je Deni O'Konor, premestivši pogled sa gospođe Salinas na porotu i uspostavljajući kontakt sa njom. „Da li je to tačno?”
„Da”, rekla je ona. „To je tačno.”
„Da li ste sigurni u to?”, pitao je O'Konor. „Da li ste sigurni da ste naručili samo jednu flašu vina?”
„Da”, rekla je ona. „Flašu crnog vina.”
„Da li ste nešto popili pre toga?”
„Kako to mislite pre?”, pitala je gospođa Salinas.
„Za vreme ručka, recimo”, rekao je O'Konor. „Da li ste nešto pili uz ručak?”
„Da, jesam”, rekla je ona. „Ali to je bilo nekoliko sati ranije.”
„Šta ste popili, gospođo Salinas?”
„Išla sam u kupovinu i svratila na ručak u restoran na Medison aveniji”, rekla je ona.
„Nisam vas pitao gde ste bili”, rekao je O'Konor. „Pitao sam vas šta ste pili uz ručak.”
„Jedan martini”, rekla je ona.
,,I šta još?”
,,I malo vina”, rekla je. „Koliko vina?”
„Jednu čašu”, odgovorila je. „Možda dve.” „Bliže dve?”, pitao je O'Konor. „Da”, rekla je gospoda Salinas. Njeni obrazi su poprimili svetlocrvenu boju. „Verovatno dve.”
,,U koje vreme ste bili na ručku, gospođo Salinas?”
„Prigovor, časni sude”, rekao je Majki, ne ustavši. „Šta je gospoda Salinas radila na dan ubistva nema veze sa onim šta je videla u noći ubistva.”
„To koliko je popila ima, časni sude”, rekao je O'Konor.
„Prigovor odbijen”, rekao je sudija Vajsman.
,,U koje vreme ste, gospođo Salinas”, rekao je O'Konor, „bili na ručku?”
„Oko pola dva”, rekla je ona.

„A šta ste ručali?”
„Salatu”, rekla je.
„Jedan martini, dve čaše vina i salata”, rekao je O'Konor. „Da li je to tačno?”
„Da”, rekla je gospođa Salinas, pogledom tražeći pomoć od Majkla. „Da, to je tačno.” Nije joj pružio pomoć.
,,I onda ste pili vino za večerom”, rekao je O'Konor. „Nekih šest sati kasnije. Da li sam u pravu?”
„Da, u pravu ste”, rekla je ona.
„Koliko vina ste popili do trenutka kada su moja dva klijeti ta navodno ušla u pab 'Detelina'?”
„Dve čaše”, rekla je ona.
Njen samouvereni glas sada je podrivao bes.
„Da li toliko pijete svakoga dana, gospođo Salinas?”
„Ne”, rekla je. „Ne pijem.”
„Da li biste onda rekli da je četiri čaše vina i martini u periodu od šest sati mnogo pića za vas?”, pitao je O'Konor. „Da, jeste”, rekla je gospođa Salinas. „Da li ste udati, gospodo Salinas?”, pitao je O'Konor. „Da, jesam”, rekla je ona. „Srećno?”
„Onoliko srećno koliko neko ko je u braku petnaest godina može očekivati da će biti.”
„Ta sam se dva puta razvodio, gospođo Salinas”, rekao je O'Konor, smešeći se poroti. „Petnaest godina mi zvuči kao čitav život. Koliko srećni možete biti?”
„Još uvek sam zaljubljena u svog muža”, rekla je gospođa Salinas.
„Prigovor”, rekao je Majki. „Ovakvo ispitivanje ne vođi ničemu.”
„Dozvoliću ga”, rekao je sudija Vajsman, gledajući u O'Konora. „Ali pređite na stvar.”
„Da, časni sude”, rekao je O'Konor. „Hvala.”
Advokat odbrane se sada šetkao ispred porote sa jednom rukom u džepu svojih izgužvanih pantalona. Njegova tanka smeđa kosa bila je začešljana unazad.
„Kakav je vaš odnos sa gospodinom Karsonom?”
„Već sam rekla.”
„Recite ponovo”, rekao je O'Konor. „Molim vas.” „Mi smo prijatelji”, rekla je ona. „Veoma stari i dragi prijatelji.”
„Da li je gospodin Karson prijatelj i vašem mužu?”, pitao je O'Konor. Gospođa Salinas je zastala i napućila usta pre nego što je odgovorila.
„Ne”, rekla je. „Nije.”

„Gospođo Salinas, o čemu ste razgovarali tokom večere?”
,,O običnim stvarima”, rekla je ona. „Pričali smo o raznim stvarima.”
„O kojim stvarima?”
„O njegovoj porodici”, rekla je. „O mojoj. O tim stvarima.”
„A da li ste vi gospodin Karson imali još neke planove osim večere?”, pitao je O'Konor.
„Kako to mislite?”, pitala je gospođa Salinas.
„Mislim, da li je vaše veče trebalo da se završi samo večerom?”, pitao ju je O'Konor.
„Ne”, rekla je ona, spustivši pogled. „Nije.”
„Zvuči romantično”, rekao je O'Konor.
„Prigovor”, rekao je Majki. „Dva puta razvedeni savetnik izgleda ima previše bujnu maštu.”
„Usvaja se”, rekao je sudija Vajsman. „Pređite na stvar, gospodine O'Konor.”
„Da li ste ikada čuli pucanj iz pištolja, gospođo Salinas?”, pitao je O'Konor, promenivši pitanje i približivši se klupi za svedoke. „Pre noći o kojoj govorimo, mislim.”
„Ne, nisam”, rekla je ona.
„Kako biste vi opisali taj zvuk?”
„Kao glasan”, rekla je ona. „Poput petarde.”
„Da li vas je taj zvuk prepao?”
„Da, veoma”, rekla je.
„Da li ste zatvorili oči?”
„U prvom momentu”, rekla je. „Dok pucnjava nije prestala.”
„Da li ste pomislili da će ljudi koji su pucali pobiti sve u pabu?”
„Nisam znala šta da mislim”, rekla je. „Sve što sam znala bilo je to da je jedan čovek pogođen.”
„Da li ste mislili da biste vi mogli biti ustreljeni?”, pitao je O'Konor. „Ubijeni od strane dvojice hladnokrvnih ubica?”
„Da”, rekla je gospođa Salinas, klimajući odlučno glavom. „Da, mislila sam.”
„Pa ipak, bez obzira na strah”, rekao je O'Konor, „bez obzira na opasnost po vaš život, vi ste gledali u njihova lica dok su napuštali pab. Da li je to tačno?
„Da”, rekla je ona. „To je tačno.”
,,Da li je?”, rekao je O'Konor, podigavši glas. „Da li ste vi zaista gledali u njihova lica?”
„Da.”
„Da li ste, gospođo Salinas, stvarno gledali u njihova lica?”, pitao je O'Konor, stojeći sada na samo nekoliko centimetara od nje.

„Pogledala sam u njih dok su prolazili pored mene”, rekla je. „Mi, jesam ih videla.”
„Vi ste ih pogledali”, rekao je O'Konor, još više povisivši glas. „Niste ih gledali?”
„Videla sam ih”, rekla je gospođa Salinas.
„Vi ste ih pogledali, gospođo Salinas”, rekao je O'Konor. „Pogledali ste ih očima preplašene žene koja je možda popila previše pića.”
„Prigovor, časni sude”, rekao je Majki, ruku raširenih ispred sebe, još uvek sedeći.
„Nema potrebe, časni sude”, rekao je O'Konor, očigledno zadovoljan svojim prvim plesom na pozornici. „Nemam više pitanja.”
„Hvala vam, gospođo Salinas”, rekao je sudija Vajsman sada potresenoj ženi. „Možete odstupiti.”
„Izgleda da je Kolumbo uradio domaći zadatak”, rekla je Kerol.
„Za danas”, rekao sam, gledajući u Džona i Tomija, koji su sa odobravanjem namigivali O'Konoru.
„Imaš li vremena za ručak?”, pitala je Kerol. „Stvoriću ga”, rekao sam. „Kuda bi voleo da odemo?”
„Šta kažeš na pab 'Detelina'“, rekao sam. „Čuo sam da je živopisan.”

12.

Detektiv koji je sedeo na prednjem sedištu nije ugasio auto. Ruke su mu bile na volanu, čaša sa kafom ispred njega, još uvek poklopljena. Ja sam sedeo pozadi, naspram sedišta za vozača, sa teškom kartonskom fasciklom u krilu. Drugi detektiv je sedeo sa moje leve strane i kroz prozor posmatrao kako vetar nosi komade smeća niz 12. ulicu. Grejanje je bilo uključeno i sva četiri prozora poslednjeg modela „sedana” bila su odškrinuta i kroz njih je prodirao hladan januarski vetar.
Bilo je šest sati i petnaest minuta ujutro, nedelja, pa su ulice bile prazne.
„Pa, hoćeš li nam pokazati?”, pitao me je detektiv s leve strane, pokazujući na fasciklu. „Ili ćeš nas i dalje držati u neizvesnosti?”
On se zvao Nik Devenport. Imao je trideset osam godina i bio je kapetan Odeljenja unutrašnje kontrole njujorške policije. To je bila jedinica koja se bavila korumpiranim policajcima.
„Morate prvo pristati na nekoliko stvari”, rekao sam. „Onda ćemo se pogoditi.”
„Frenki, kakvo je ovo sranje?”
„Saslušaj dečka, Nik”, rekao je detektiv sa prednjeg sedišta. „Nije gubljenje vremena. Veruj
mi.”
Detektiv sa prednjeg sedišta, Frenk Megiko, radio je u Odeljenju za ubistva, smeštenom u
bruklinskoj policijskoj stanici. Odrastao je u Paklenoj kuhinji i ostao u dobrim odnosima sa mnogim ljudima koji su tamo živeli. Bio je prvoklasan detektiv, čistog imena i solidne reputacije. Imao je trideset tri godine, živeo je u dvojnoj kući u Kvinsu sa dvoje dece predškolskog uzrasta i suprugom, koja je radila skraćeno radno vreme kao sekretarica u sudu.
Bio je takođe i nećak Kralja Benija.
„Dobro”, rekao je Nik Devenport. „Koliko će to koštati?”
Imao je plave oči, dečje lice ispod trodnevne brade i glas starijeg čoveka. Bio je u snagama reda sedam godina; dve godine je proveo u patroli u Harlemu i dve u civilu u Bruklinu pre nego što je prešao u Unutrašnju kontrolu. Bio je ravnodušan prema činjenici da su policajci mrzeli svakog ko je u vezi sa Unutrašnjom kontrolom i dovoljno ambiciozan da postane kapetan pre svoje četrdesete. Znao je da je najbrži način za napredovanje hvatanje najvećeg broja prljavih pandura za najkraće vreme.
„Neću da mu ponudite pogodbu”, rekao sam.
„Kako to?”, pitao je Devenport, okrenuvši se.
„Neću da mu bilo šta ponudite”, rekao sam. „Neću da ga koristite za potkazivanje drugih pandura. Privešćete ga i razotkriti.”

„To nije do mene”, rekao je Nik. „Jednom kada slučaj krene, mnogo ljudi bude umešano. Ne mogu ih sve isključiti.”
„Ja sam čuo da možete”, rekao sam u pravcu Frenka, koji je sedeo na prednjem sedištu. „Ali sam možda pogrešno čuo. Možda je trebalo ovo odneti nekom drugom.”
„Gde si našao ovog drkadžiju?”, pitao je Nik Frenka, prigušeno se smejući dok je vadio cigaretu iz džepa svoje košulje.
„Da sam na tvom mestu, uradio bih kako dečko kaže”, rekao je Frenk, gledajući kroz vetrobran i pijuckajući kafu. „Ako uhvatiš ovog, jednom mesečno ćeš doručkovati sa načelnikom.”
„Dobro, Eliote Nese”, rekao mi je Nik. „Pogodio si se. Neće mu biti ponuđen nikakav dogovor.
Bez obzira na to koliko nam ispričao, bez obzira na to koga potkaže. Nikakav dogovor. Još nešto?”
„Još dve stvari”, rekao sam. „Ajde da čujem”, rekao je Nik.
„Da bude osuđen, da bude u državnom zatvoru”, rekao sam. „Ne želim da ga pošaljete u jedan od onih seoskih klubova za pandure. Mora da odrobija u pravom zatvoru.”
„Stvarno si se nameračio na tog tipa”, rekao je Nik. „Šta ti je toliko uradio?”
„Ima još jedna stvar”, rekao sam. „Hoćete li da je čujete ili ne?”
„Pretvorio sam se u uvo”, rekao je Nik.
„Jednostavno je”, rekao sam. „Niko ne sme da zna od koga dobijate podatke. Kako ih dobijate.
Kako dolazite do njih. I pri tome mislim niko.”
„Kako si ih ti nabavio?”
„Pali su mi u krilo”, rekao sam. „Baš kao što će pasti i u vaše.” „Je l' to sve?”, pitao je Devenport, izbacivši cigaretu kroz odškrinut prozor. „To je sve što tražiš?” „To je sve što tražim”, rekao sam.
Devenport je nekoliko trenutaka gledao u mene, a onda je ponovo pogledao napolje. Rukom je protrljao bradu, a nogom je nervozno ljuljao napred-nazad.
„Ti misliš da je ovo u redu, Frenk?”, pitao je detektiva na prednjem sedištu.
„Ja sam ovde, zar ne?”, rekao je Frenk, gledajući ga u retrovizoru.
„Dobro, gospodine Nes”, rekao je Devenport, pruživši ruku. „Ti i ja smo napravili pogodbu.”
Predao sam mu debelu fasciklu. Unutra su bili podaci koje mi je Majki dao u vezi sa bivšim čuvarom Vilkinsona - Adamom Stajlerom, i podaci koje su u protekla tri meseca iskopali Kralj Beni i Debeli Mančo.
„Svemogući Bože!”, rekao je Devenport, prebirući po materijalu. „Ovde ima svega osim priznanja.”
„Mislio sam da je bolje da to prepustim vama”, rekao sam „Sa željom da ga batinama izvučete iz njega.”
„Datumi, vremena, telefonski brojevi”, rekao je Devenport, razrogačivši oči i široko se

osmehnuvši. „Baci pogled na ovo, Frenki, postoje čak i fotografije iz prismotre. Ovaj govnar diže oko pet hiljada mesečno. Dere dilere. I to već tri godine.”
„Bliže četiri”, rekao sam.
„Neće dočekati petu”, rekao je Devenport. „To mogu odmah da ti kažem.”
„Da li tu ima dovoljno da ga osude?”, pitao sam.
„To nije na meni, dečko”, rekao je Devenport. „To je na poroti.”
„Onda pokažite ovo poroti”, rekoh.
Gurnuo sam ruku u džep svoje jakne i izvadio plastičnu kesu. U njoj se nalazio skraćeni pištolj kalibra 44 i tri čaure.
„Š'a ti to imaš ovde, Nese?”, pitao je Devenport, uzimajući kesu.
„Pre tri nedelje je pronađeno telo dilera droge koji se zvao Crveni Indijanac Lopez u uličici u Džeksonu”, rekao sam. „Imao je tri metka u lobanji i prazne džepove.”
„Zasada te pratim”, rekao je Devenport.
„Ovo je pištolj kojim je ubijen”, rekao sam. „Ovo su čaure.”
,,A šta je iza trećih vrata?”, pitao je Devenport.
„Otisci prstiju na pištolju pripadaju Adamu Stajleru”, rekao sam.
„Učini mi uslugu, 'oćeš li, Nese?”, reče Devenport, gurajući pištolj u džep. „Kakvu?”
„Ako se ja ikada nađem na tvojoj crnoj listi, 'okreni' me”, rekao je. „Pruži mi šansu da ti se izvinim.”
„Naći ćete žensko ime i broj telefona u fascikli”, dodadoh. „Posetite je. Ona ne govori baš dobro engleski, ali ga govori dovoljno dobro da ispriča da je videla Adama Stajlera kako prislanja pištolj na Lopezovu glavu i povlači obarač.”
Devenport je pripalio novu cigaretu i držao izgorelu šibicu u ruci. Vratio je dokumente o Stajleru u fasciklu i zatvorio je.
„Ja preuzimam odavde, Nese”, rekao je Devenport, pruživši mi ruku. „Ti si odradio svoj deo.”
„Ako vam zatreba još nešto, Frenk zna kako ćete me naći”, rekoh mu, dok smo se rukovali.
„Hoćeš da te odbacimo?”, pitao me je Frenk, okrenuvši se. „Ne, u redu je”, rekao sam. „Izaći ću ovde.” „Pozdravi je u moje ime”, reče Frenk.
„Hoću”, rekao sam, otvarajući vrata automobila. ,,I hvala ti, Frenk. Hvala ti za svu tvoju pomoć.”
„Pazi na sebe, dete”, rekao je Frenk, namignuvši mi dok sam izlazio iz kola. „Voda postaje nemirna na tvom putu.”
„Daću sve od sebe”, rekao sam, izašavši iz automobila i zatvarajući vrata.

„Hej, Nese!”, reče Devenport, prešavši na mesto na kojem sam ja sedeo i spuštajući prozor.
„Šta?”, pitao sam, stojeći na ivičnjaku.
„Jesi li ikada razmišljao o tome da postaneš policajac?”, pitao me je, osmehujući se.
,,I da napustim tabor dobrih momaka?”, rekao sam, smejući se. „Nema šanse.”

13.

Majki je do kraja prve nedelje suđenja uradio sve što bi se moglo očekivati od jednog pomoćnika javnog tužioca koji zahteva osudu u slučaju ubistva - narod protiv Rejlija i Marčana. Izloživši detaljan crtež unutrašnjosti paba „Detelina”, on je pružio poroti sliku koja se slaže sa ispričanim scenarijom. Nabavio je repliku paba u odgovarajućim razmerama, sa malim figurama od voska, koje su predstavljale goste i zaposlene. Onda je pokazao poroti kako je moguće da dve voštane figure uđu u pab, sednu za šank, popiju nekoliko pića, odu do poslednjeg separea, pucaju u treću voštanu figuru i odu iz paba bez ikakvih smetnji.
Samo što nije stavio lica na voštane figure.
Nabavio je uveličane fotografije sa mesta zločina, sa Noksovim izrešetanim telom između dva tanjira osušene hrane i šoljice hladne kafe, i pokazao ih poroti. Imao je detaljan forenzički izveštaj o vrsti i kalibru pištolja kojim je Noks ubijen i ohrabrivao je islednika da „drobi” o krvavom načinu na koji je Noks umro.
Samo što nije doneo oružje, oružje kojim je počinjeno ubistvo, da im ga pokaže.
Svi policajci koji su bili na mestu zločina svedočili su o onome što su zatekli kada su stigli u pab „Detelina” u noći ubistva. Ispričali su ono što su izjavili oni koje su tamo zatekli. Zatim je
Majki izveo dvojicu detektiva koji su vodili slučaj, dvojicu iskusnih policajaca koji su te izjave povezali sa drugim podacima koje su sakupili da bi uhapsili Džona Rejlija i Tomasa Marčana.
Samo što nikada nije dao poroti motiv za to ubistvo.
Majki se držao plana, plana koji je zahtevao da nastup bude jednostavan.
Ostavio je mesta za sumnju u glavama porotnika. Dao im je pregršt činjenica, ali im nije dao oružje, motiv i, što je još važnije, nikakve otiske prstiju koji bi nedvosmisleno stavili Džona i Tomija u središte zločina koji se odigrao te noći. U tome su mu pomogle i rukavice koje su oni nosili. Džeri, šanker, tiho se postarao za ostalo. Majki je izveo dva očevica, ali su oboje bili uzdrmani, a jedan od njih, Dejvid Karson, leđima je bio okrenut pucnjavi i video je samo kožne jakne i nejasna lica kako ulaze i izlaze iz paba.
Deni O'Konor je dobro odrađivao svoj deo postavljajući pitanja koja su mu data da ih postavi i povremeno ubacujući svoja pitanja koja se na to odnose. Njegova aljkava odeća i nedostatak suptilnosti u stavu ostavili su povoljan utisak na porotu sastavljenu od ljudi iz radničke klase, za koju se Majki postarao da bude izabrana. Ispao je iskusan profesionalac, uzrujan čovek iz naroda koji je bio svestan svog udela u pobedama i porazima. On im je pričao, nikad im nije držao lekcije, ali je uvek nalazio vremena, kada bi to trenutak dozvoljavao, za malo irske dramatike.
Majki je bio u pravu. Deni O'Konor je bio savršen za taj posao.

U pola tri posle podne, pola sata pre završetka zasedanja u petak, Majki Salivan se pripremio da izvede poslednjeg svedoka u tužiočevom delu suđenja, zavedenog pod brojem 778462. Sudija Vajsman ga je zamolio da pomeri svedoka za ponedeljak ujutro, kao što je Majki i pretpostavio. On se složio sa predlogom i poželeo sudiji i porotnicima ugodan vikend, zatim je seo; gotovo da je završio prvi deo svog posla.
Izgledao je pet godina stariji nego što je bio one kišne noći kada smo se nas dvojica sastala, nepuna četiri meseca ranije. Pritisak njegovog zadatka, sati koje smo mu svi posvećivali, nesigurnost u njegov ishod - sve ga je to teško opteretilo. Ako plan uspe, to će za sve biti uspeh. Ako propadne, krivac će biti Majki.
Još uvek nismo znali da li će se otac Bobi pojaviti kao svedok, a i ako bude svedočio to bismo saznali tek kada bi ušao u sudnicu. Bili smo doneli odluku da on radi direktno sa O'Konorom da ne bi rizikovao da bude viđen kako priča bilo sa Kerol, bilo sa mnom. Ako otac Bobi izađe da svedoči, želeli smo da to bude što je kasnije moguće u toku suđenja i da tako uticaj njegovog svedočenja ostane u porotnicima kada se upute u prostoriju u kojoj će doneti odluku.
Otac Bobi Kariljo, sveštenik sa najboljim skok šutom na zapadnoj strani, bio je ključ plana koji je od svih umešanih zahtevao da nastave da žive sa ubistvom na savesti.

14.

Kralj Beni stajao je ispred svog kluba; prekrstio je ruke na leđima i gledao ispred sebe. Tri njegova čoveka stajala su u blizini, zbijeni, i premeštali su se sa noge na nogu zbog hladnoče. Vrata kluba su bila otvorena i kroz njih je na ulicu dopirao tanak glas Doris Dej, koja je pevala pesmu „Ke sera sera”.
To je bila omiljena pesma Kralja Benija.
„Vidim da vam je Doris Dej još uvek slaba tačka”, rekao sam, prilazeći mu.
„Ona je dobra žena”, rekao je Kralj Beni.
„Da li vam se sviđaju njeni filmovi?”, pitao sam ga.
„Ne idem u bioskop”, rekao je Kralj Beni. „Ajde, idemo u šetnju.”
Prešli smo preko 11. avenije i krenuli niz 52. ulicu. Pognuo sam glavu i podigao kragnu jer je vetar snažno duvao, a vazduh sekao, oštar kao led. Kralj Beni je, kao i obično, nosio crnu košulju, pantalone i jaknu. Kosa mu je bila začešljana unazad i vukao je nogu, ali je hodao kao na izletu i izgledao kao da ne primećuje vremenske prilike.
„Onaj tip, Adison”, rekao je Kralj Beni. „Onaj koji radi za gradonačelnika.”
„Znam”, rekao sam.
Kralj Beni se ustremio na Henrija Adisona sa osvetničkim žarom. To je prevazilazilo okvire posla. Kralj Beni je uzeo Henrija Adisona i doživeo to lično. Znao je da je on deo mlade, uspešne grupe koja plaća velike sume novca za seks-zabave sa malim dečacima. Kralju Beniju nije trebalo dugo da sazna ko ih snabdeva dečacima i koliko njihova tela koštaju. Makro sa istočne strane, na ulici poznat kao Radio, otkucao je sve - imena, datume, video-trake i fotografije. Sasvim dovoljno materijala da Henri Adison izgubi lak posao u gradskoj upravi, koji mu je obezbedio prijatelj koji je radio u gradonačelnikovoj kancelariji.
„On će napustiti posao za dve nedelje”, rekao je Kralj Beni.
„Zašto?”
„Zato što ne želi da bilo ko sazna kakav je on čovek”, rekao je Kralj Beni. „Ne želi da bilo ko vidi slike na kojima je on, a koje ne treba da budu viđene.”
„Zna li on to?”
„Saznaće”, rekao je Kralj Beni. „To je sve?”, rekao sam.
„Dečaci koje on kupuje za zabave su skupi”, rekao je Kralj Beni, vadeći maramicu iz zadnjeg džepa i brišući njome ivicu nosa. „Adison zarađuje pristojno. Ne zarađuje mnogo.”

„Koliko duguje?”
„Osam somova”, rekao je Kralj Beni. „Sa velikom kamatnom stopom.” „Kome?”
„Nekoj trojici bezveznjakovića iz centra grada”, rekao je Kralj Beni. „Dozvoljavali su mu da dug isplaćuje nedeljno, u delovima. Sve do ovog jutra.”
„Šta se desilo ovog jutra?”
„Isplaćeni su”, rekao je Kralj Beni. ,,U potpunosti.” „Ko ih je isplatio?”
„Dugovi Hernija Adisona sada pripadaju meni”, rekao je Kralj Beni.
„Vi mrzite dugove”, rekoh.
„Ja mrzim Henrija Adisona”, rekao je Kralj Beni.
Zaustavili smo se na uglu 32. ulice i 12. avenije. Pogledao sam u Kralja Benija i u njegovim tamnim očima ugledao opasnu prazninu, prazninu koju je inače pažljivo skrivao. Bila je to praznina koje su se njegovi neprijatelji sa dobrim razlogom plašili.
Ta praznina će uskoro biti ispunjena Henrijem Adisonom.
Njegov crni „sedan” nalazio se preko puta ulice, jedan od njegovih ljudi bio je za volanom, prozori su bili zatvoreni, a motor upaljen. Polako smo krenuli prema autu.
„Idemo da se provozamo?”, pitao sam ga.
„Ja idem”, rekao je. „Ti ideš kući. Da spavaš, ako te iko ikada pita.”
„Kuda idete?”
„Da pokupim svoje pare”, rekao je Kralj Beni. „Povedite me sa sobom”, rekoh. „Želim da prisustvujem tome.”
„Idi kući”, rekao je Kralj Beni. „Sada smo na prljavom delu terena. Tu ja igram. A ja volim da igram sam.”
Kralj Beni je posmatrao kako njegov vozač otvara zadnja vrata na „sedanu”. Onda je pogledao u mene i klimnuo mi glavom.
„Ti si dobro dete”, rekao je. „Uvek si to bio. Ne daj da te ovo promeni.”
Dnevna soba je bila mračna. Jedino svetlo je dopiralo od dva prozora sa rešetkama i podne lampe, koja je svetlucala. Sav nameštaj je bio nov - dva crna kožna kauča nalazila su se na jednom kraju sobe, a čupava bela sofa na izvlačenje bila je prislonjena uz suprotni zid. Na sredini sobe se nalazio dugačak sto, nalik mesarskim blokovima, i oko njega četiri crne kožne stolice sa točkićima. Na zidu je visio uramljeni poster, a kraj vrata koja su vodila u malu kuhinju bila je kartonska lutka
„Biser” Eri Monroa u prirodnoj veličini. Prostorija je mirisala na svežu boju i mirisne štapiće.
Visok crnac, mršav poput trske, sedeo je na jednoj crnoj kožnoj stolici, stopala mirno položenih na pod, ruku prekrštenih na dugačkom stolu. Nosio je crnu rolku i crne kožne pantalone. Na levom ručnom zglobu nosio je ,,roleks”, a na malom prstu desne ruke dijamantski prsten. Nosio je crne
„gučijeve” mokasine bez čarapa.

Majka mu je dala ime Edvard Goldenberg Robinson po svom omiljenom glumcu. Kako se uspinjao na lestvici unosne trgovine drogom i da bi očuvao kontinuitet sa Holivudom, Edi Robinson je uzeo ulično ime Mali Cezar. On je bio broj jedan među bruklinskim crncima dilerima; još su mu smetali samo ostaci čuvene ekipe Nikija Barnsa da zavlada celim gradom. Zarađivao je skoro 50.000 dolara dnevno od kokaina, oko 25.000 od heroina, a skidao je i deset procenata od sve marihuane koja se prodavala na ulicama.
Edi Robinson je imao trideset šest godina i već je bio otac šestoro dece, koju je imao sa tri različite žene. Njegovo najstarije dete bio je sin. Imao je dvanaest godina i pohađao je jednu privatnu školu u predgrađu Njujorka, gde je i živeo sa majkom. Mali Cezar je svom sinu dao ime Rico po svom najmlađem bratu, koji je umro u Vilkinsonovom popravnom domu.
„Sam si?”, pitao je Edi Robinson Kralja Benija, koji je sedeo za stolom preko puta njega.
„Momak me čeka napolju”, rekao je Kralj Beni. ,,U autu. Trebalo je da ti kažu pre nego što su me pustili unutra.”
Edi Robinson se osmehnu i okrenu ka mišićavom crncu u trenerci, koji je stajao u ćošku kraj prozora.
„Bip ne govori”, rekao je Edi Robinson.
„Pametan potez”, rekao je Kralj Beni.
„Ne tražim partnere”, rekao je Edi.
Njegovi debeli brkovi isticali su mršavost njegovog lica.
„Ako je to razlog za ovaj sastanak.”
„Ne treba mi partner”, rekao je Kralj Beni.
„Šta je onda u pitanju?”, pitao ga je Edi Robinson.
„Hoću da mi daš neke pare”, rekao je Kralj Beni.
„Koliko para?”
„Osam hiljada dolara”, rekao je Kralj Beni. „Prati me dalje”, rekao je Edi Robinson sa osmehom. „Recimo da ti dam tih osam soma, kada ćeš mi ih vratiti?”
„Neću ti ih vratiti”, rekao je Kralj Beni, vadeći iz džepa svoje jakne presavijen komad hartije.
„Vratiće ti ih neko drugi.”
„Taj neko je neko koga znam?”, pitao je Edi Robinson, uzimajući papir od Kralja Menija i stavljajući ga u svoj džep.
„Tvoj mali brat ga je znao”, rekao je Kralj Beni.
„Rico?!”, upita Edi Robinson, iznenada smrtno ozbiljan. „Kako je on znao Rica?”
„Tip je bio čuvar u domu”, rekao je Kralj Beni. „Bio je tamo kada i Rico. Pre i posle njegove smrti.”
„Bip”, rekao je Edi Robinson, ne skidajući pogled sa Kralja Benija. „Izbroj osam hiljada i stavi

ih u kovertu.”
Kralj Beni i Edi Robinson gledali su jedan u drugog ćutke, čekajući da Bip ode u kuhinju i izađe iz nje sa belom kovertom. Bip je predao kovertu Ediju Robinsonu.
„Držiš se starih vremena, matori”, rekao je Edi Robinson, dok je dodavao kovertu Kralju Beniju.
„Stari ljudi to uvek rade”, rekao je Kralj Beni.
„Takmičio si se nekada sa žabarima kada su oni bili jaki”, rekao je Edi Robinson.
„Takmičio sam se kada sam mogao”, rekao je Kralj Beni.
„Možda ti i ja možemo da odradimo neki posao”, rekao je Edi Robinson. „Da sklopimo dogovor.”
„Upravo jesmo”, rekao je Kralj Beni, stavivši kovertu u džep svoje jakne i krenuvši iz sobe.
„Uskoro ću potražiti našeg prijatelja”, rekao je Edi Robinson, dok se Kralj Beni udaljavao. ,,I pokupiti novac koji mi duguje.”
„Duguje ti on nešto više od novca”, rekao je Kralj Beni, zastavši u hodniku, lica u senci. „Nešto što više vredi.” Edi Robinson je ustao sa stolice raširivši ruke. „Ništa ne vredi više od zelembaća.”
„Ovo vredi”, rekao je Kralj Beni.
„Šta to, matori?”, pitao je Edi Robinson. „Šta mi to ovaj tip duguje što za mene vredi više od dolara?”
„Duguje ti Rica”, rekao je Kralj Beni. „On je čovek koji je ubio tvog brata.” Kralj Beni je prošao ispod svetla, otvorio vrata stana i nestao.

15.

„Imate li svedoka za nas, tužioče?”, pitao je sudija Vajsman Majkla.
„Da, časni sude”, rekao je Majk.
„Hajde da onda pređemo na njega”, rekao je sudija Vajsman. „Časni sude”, rekao je Majki.
„Tužilaštvo poziva Ralfa Fergusona da zauzme mesto.”
Duboko sam udahnuo, okrenuo se udesno i gledao u Fergusona, koji je išao središnjim prolazom niz sudnicu. Prošlo je dvanaest godina, a ja sam i dalje raspoznavao zvuk njegovih koraka i blago ženskasti način na koji je pokretao svoja ramena. Malo se ugojio, malo oćelavio i izgledao je kao da mu je neudobno u vrećastom plavom sakou, u kojem je bio.
Poslednji put kada sam video Ralfa Fergusona - bio sam vezan u svojoj ćeliji, usta su mi bila prelepljena selotejp trakom i, dok me je Šin Noks držao, gledao sam kako on siluje i tuče jednog mog prijatelja. Tu noć užasa Ferguson je, verovatno, izbacio iz glave brzo nakon što se dogodila. Za mene je to bila noć koja se nikada nije završila.
Majki je držao pognutu glavu dok je Ferguson išao prema klupi za svedoke, gde je trebalo da se zakune pred sudskim izvršiteljem. Majki i Ferguson se nisu videli. Jedan drugi advokat iz njegove kancelarije postarao se za Fergusonovu izjavu i inicijalna pitanja i odgovore. Majki nije želeo da se meša sve dok on i O'Konor ne budu direktno ispitivali bivšeg čuvara u sudnici.
Ralf Ferguson i Šin Noks ostali su prijatelji i nakon što su napustili Vilkinson. Zajedno su provodili odmore loveći jelene u šumama u provinciji i produžene vikende boraveći u iznajmljenim kućicama i pecajući grgeče. Pili su pivo i viski, pričali o starim vremenima i pravili planove za budućnost. Nadali su se da će jednog dana kao partneri otvoriti prodavnicu za mamce i ribolovački pribor u centralnom delu Nju Hempšira.
Nesrećno oženjeni Noks često je posećivao srećno oženjenog Fergusona i njegovu ženu, Seli; boravio je u gostinskoj sobi njihove male montažne kuće, koja se nalazila u gradiću Friport, na Long Ajlendu. Ferguson je bio Noksov kum kada se prvi put ženio; taj brak je potrajao manje od godinu dana. Noks je kumovao Fergusonovom jedinom detetu, njegovoj sada četvorogodišnjoj ćerki, Seli Meri.
Spolja gledano, Ralf Ferguson je bio uzoran građanin. Fudbalski trener poletaraca. Posvećeni radnik koji nije odsustvovao sa posla ni jedan jedini dan i koji je pomagao pri organizaciji zabava u kompaniji. Čak je i nedeljom prikupljao priloge u crkvi.
Savršen karakterni svedok.
Gledajući u lica porotnika i posmatrača umesto u Majkla, Ferguson se vrpoljio na mestu za svedoke, previše nervozan da bi usredsredio svoju pažnju na njega.

Džon i Tomi su sedeli mirno i gledali ga sa otvorenim prezirom.
„Ne izgleda mnogo opasno tamo, zar ne?”, prošaputao sam Kerol.
„Niko ne izgleda”, rekla je ona.
„Izgleda kao bilo ko drugi”, rekao sam. „Niko nikada ne bi saznao da je radio ono što je radio.”
„Smiri se, dušo”, rekla je Kerol, tapkajući me po ruci. „Danas će saznati. Svi će saznati. Sveti Ferguson će upravo tresnuti na dupe.”
„Dobro jutro, gospodine Ferguson”, rekao je Majki, zakopčavajući svoj sako, stojeći najdalje što je mogao ispred mesta za svedoke. „Želim da vam se zahvalim što ste došli. Shvatam da je to za vas dugačak put.”
„Žao mi je što sam morao da ga pređem”, rekao je Ferguson. „Žao mi je što je povod takav.”
„Razumem”, rekao je Majki glasom punim saosećanja. „Vi i žrtva, Šin Noks, bili ste dobri prijatelji. Da li je to tačno?”
„Bili smo odlični prijatelji, aha”, rekao je Ferguson. „Najbolji. Čovek bi trebalo da se jako potrudi da nade boljeg prijatelja.”
„Koliko dugo ste se poznavali?”
„Skoro četrnaest godina”, rekao je Ferguson.
„Koliko često ste se viđali?”
„Koliko god smo mogli”, rekao je Ferguson. „Deset, možda dvanaest puta godišnje. Za vikende, odmore, putovanja. U tim prilikama.”
„Da li biste mogli reći da ste vi bili njegov najbolji prijatelj?”
„Najbliži, to je sigurno”, rekao je Ferguson. „Pričali smo jedan sa drugim, znate. Razgovarali smo o stvarima o kojima samo dobri prijatelji mogu da razgovaraju.”
„O kakvim stvarima?”, pitao je Majki, prolazeći ispred stola odbrane pognute glave.
„O normalnim stvarima”, rekao je Ferguson, slegnuvši ramenima. „Ponekad o ženama, o sportu tokom fudbalske sezone, o našim poslovima - sve vreme. Ništa što bi se nazvalo dubokim. Samo razgovor. Običan razgovor između prijatelja.”
„Kakav čovek je bio Šin Noks?”, pitao ga je Majki.
„On je bio dobar čovek”, rekao je Ferguson. ,,I suviše dobar da bi ga ubile dve ulične bitange.”
„Prigovor, časni sude”, rekao je O'Konor, ustavši. „Ta izjava je njegov komentar, a ne činjenica.”
„Od njega sam i tražio komentar”, rekao je Majki.
„Prigovor odbijen”, rekao je sudija Vajsman. „Molim vas, nastavite.”
„Kada kažete da je Šin Noks bio dobar čovek, kako to mislite?”, pitao je Majki, prilazeći klupi za svedoke. „Da li je davao novac u dobrotvorne svrhe, usvajao napuštene kućne ljubimce, pružao

sklonište beskućnicima? Recite nam, molim vas, gospodine Ferguson, kako je to Šin Noks bio dobar čovek?”
„Nije radio ništa od toga”, rekao je Ferguson sa osmehom koji je nabirao njegov nervozan izgled. „Šin je naprosto mario za vas. Ako ste bili njegov prijatelj, nije bilo toga što on ne bi uradio za vas. Stvarno to mislim. Baš sve.”
„Da li je imao neprijatelja za koje ste vi znali?”
„Mislite osim one dvojice koja su ga ubila?”, pitao je Ferguson.
„Da”, rekao je Majki sa osmehom. „Bilo koje druge neprijatelje osim one dvojice koji su ga ubili?”
„Ne”, rekao je Ralf Ferguson. „Šin Noks nije imao neprijatelje.”
„Hvala vam, gospodine Ferguson”, rekao je Majki i okrenuo leđa svedoku. „Nemam više pitanja, časni sude.”
„Gospodine O'Konor”, rekao je sudija Vajsman, „svedok je vaš.”
„Možete li nam reći kako ste se vi i Šin Noks upoznali, gospodine Ferguson?”, rekao je O'Konor sa svog mesta, laktovima oslonjen na sto.
„Zajedno smo radili u provinciji”, rekao je Ferguson.
„Kao?”
„Bili smo čuvari u Vilkinsonovom domu za dečake”, rekao je Ferguson.
„Šta je to?”, pitao je O'Konor. „Zatvor?”
„Ne”, rekao je Ferguson. „To je popravna ustanova za maloletne dečake.”
„Za maloletne dečake koji su prekršili zakon”, rekao je O'Konor.
„Da li je to tačno?”
„Da, tačno je”, rekao je Ferguson.
,,I kakva je bila vaša uloga?”
„Obična”, rekao je Ferguson. „Održavanje discipline među dečacima, staranje da na vreme stignu na nastavu, vođenje računa o mogućim problemima, stavljanje na spavanje. Ništa uzbudljivo.”
„Kao čuvarima, da li je vama i gospodinu Noksu bila dozvoljena upotreba sile da bi, kako ste sami rekli, održavali disciplinu među dečacima?”, pitao je O'Konor, odgurnuvši svoju stolicu i stavši pored svog stola.
„Kako to mislite - sila?”, pitao je Ferguson, pogledavši u Majkla.
„Mislim, da li vam je bilo dozvoljeno da ih tučete?”
„Ne, naravno da nije”, rekao je Ferguson.
„Da li je bilo kojeg dečaka udario bilo koji čuvar?”, pitao je O'Konor, obilazeći oko stola, ruku

prekrštenih na grudima. „Bilo kada?”
„Sigurno da se tako nešto moglo dogoditi”, rekao je Ferguson. Znoj je počeo da mu curi niz vrat.
„To je bilo veliko mesto. Ali to nije bila uobičajena praksa.”
„Hajde da onda suzimo pitanje”, rekao je O'Konor. „Da li ste vi ili gospodin Noks ikada udarili bilo kog dečaka koji je bio pod starateljstvom Vilkinsonovog doma?”
I sudija Vajsman i Ferguson su gledali u Majkla očekujući prigovor na to pitanje. Majki je sedeo na svom mestu i gledao u Fergusona ne pokrećući se.
Džon i Tomi su okrenuli glave i uputili Majklu brze poglede, ispunjene radoznalošću i zbunjenošću.
„Hoćete li da ponovim pitanje, gospodine Ferguson?”, pitao je O'Konor, prilazeći mestu za svedoke.
„Ne”, rekao je Ferguson.
„Onda odgovorite na njega”, rekao je O'Konor. ,,I ne zaboravite da ste pod zakletvom.”
„Da”, rekao je Ferguson. „Nekoliko dečka za koje smo smatrali da imaju probleme sa disciplinom smo tukli. Kada je bilo povoda.”
,,A te koji su imali probleme sa disciplinom, kako ste njih tukli?”, pitao je O'Konor.
„Kako to mislite - kako?”, pitao je Ferguson.
„Pesnicom, dlanom”, rekao je O'Konor. „Palicom, možda. Ili ste ih šutirali. Koji je bio najbolji način, gospodine Ferguson, da se sredi problem sa disciplinom?”
„To je zavisilo od situacije do situacije”, rekao je Ferguson.
,,A ko je to procenjivao?”
„Čuvari koji su bili prisutni”, rekao je Ferguson.
„Znači, vi i Šin Noks biste procenjivali na koji način se treba nositi sa disciplinskim problemom”, rekao je O'Konor. „Da li je to tačno?”
„Da”, odgovorio je Ferguson. „To je tačno.”
„Imali ste veliku moć nad dečacima”, rekao je O'Konor, „zar ne?”
„To je deo posla”, rekao je Ferguson.
„Da li su i mučenja deo posla?”, pitao je O'Konor.
„Ne, nisu”, rekao je Ferguson.
„Ali dečaci su bili mučeni, zar ne?”, rekao je O'Konor, zajapurivši se. „Zar ne, gospodine Ferguson?”
Posmatrači, nagnuti napred, očekivali su Fergusonov odgovor. Sudija Vajsman je nasuo sebi

čašu vode i odgurnuo stolicu unazad besno gledajući u Majkla.
„Kada je postojao povod”, rekao je Ferguson, koji je izgledao kao da je na ivici da se onesvesti.
„Ko ih je mučio?”, pitao je O'Konor.
„Čuvari”, rekao je Ferguson.
„Koji čuvari?”, pitao je O'Konor.
„Ne mogu svih da se setim”, rekao je Ferguson.
„Setite se jednog”, rekao je O'Konor.
Ferguson je podlakticom obrisao usta. Pogledao je ka Majklu, koji je sedeo u svojoj stolici prekrštenih ruku. Pogledao je ka Džonu i Tomiju, koji su mu uzvratili hladnim pogledom. Zabacio je glavu i duboko udahnuo.
„Šin Noks”, rekao je Ferguson.
O'Konor je sačekao da se žamor u sudnici stiša. Posmatrao je sudiju Vajsmana kako podiže i spušta čekić - potresen, kao i svi ostali, svedočenjem koje je upravo bilo u toku.
Pogledao sam u Kerol i video kako se niz njeno lice kotrljaju suze. Zagrlio sam je i privukao k
sebi.
„Dozvolite da vas pitam, gospodine Ferguson”, rekao je O'Konor, stavši kraj njega sa jednom
rukom u džepu, „da li je bilo seksualnog zlostavljanja u Vilkinsonovom popravnom domu?”
„Savetniče”, rekao je sudija Vajsman O'Konoru. „Bolje bi bilo da ova linija ispitivanja dovede do nečeg što ima veze sa slučajem.”
,,I hoće, časni sude”, rekao je O'Konor, ne ispuštajući Fergusona iz vida.
„Za vaše dobro”, rekao je sudija Vajsman.
„Odgovorite na pitanje, gospodine Ferguson”, rekao je O'Konor. „Da li je bilo bilo kakvog seksualnog zlostavljanja u Vilkinsonovom popravnom domu?”
„Da”, rekao je Ferguson. „Čuo sam da je bilo.”
„Nisam vas pitao da li ste čuli”, rekao je O'Konor. „Pitam vas: da li ste videli?
„Da, video sam”, odgovorio je Ferguson tiho.
„Da li ste vi i Šin Noks ikada prisiljavali na seks bilo kojeg dečaka?”, pitao je O'Konor, koraknuvši dva koraka unazad, dok mu je glas dostizao narednu oktavu. „Da li ste vi i Šin Noks silovali bilo kog dečaka u Vilkinsonovom domu? I ponovo vas podsećam na to da ste pod zakletvom.”
U sudnici je na trenutak zavladala tišina - bez pokreta, bez kašljucanja, bez šuškanja hartije. Sve su oči bile uperene u svedoka. Dvanaest porotničkih glava bilo je okrenuto pod uglom. Džon i Tomi su ga budno posmatrali. Kerol je stezala moju ruku, a Majki je gledao iznad klupe - u sliku slepe pravde sa mačem.

„Savetnici”, rekao je sudija Vajsman, razbivši tišinu. „Priđite klupi. Smesta.”
Majki i O'Konor su prišli sudiji, na onom kraju koji je najudaljeniji od mesta za svedoka.
„Šta se, kog vraga, ovde događa?”, pitao je sudija Vajsman Majkla, besom koji je izbijao iza njegovog mirnog ponašanja.
„Pa, časni sude”, rekao je Majki, bacivši pogled ka Fergusonu, „izgleda da sam odabrao pogrešnog karakternog svedoka.”
,,I šta ćete uraditi povodom toga?”, pitao ga je sudija Vajsman.
„Ništa, časni sude”, rekao je Majki. „Ne mogu ništa da uradim.”
„Ili ste možda, savetniče”, rekao je sudija Vajsman, „već dovoljno uradili.” Advokati su se vratili na svoja mesta.
„Molim vas da odgovorite na pitanje, gospodine Ferguson”, naredio je sudija Vajsman.
„Da”, rekao je Ferguson prigušenim glasom, dok su mu se suze slivale niz lice.
„Šta - da?”, pitao je O'Konor.
„Da, dečaci su bili silovani”, rekao je Ferguson.
„Silovali ste ih vi i Šin Noks?”, rekao je O'Konor.
„Nismo samo mi”, rekao je Ferguson.
„Silovali ste ih vi i Šin Noks?”, ponovio je O'Konor pitanje još glasnije.
„Da”, rekao je Ferguson.
„Više puta?”, pitao je O'Konor.
„Da”, rekao je Ferguson. , „Više od jednog dečaka?”
„Da”, rekao je Ferguson.
„Mislite li još da je Šin Noks bio dobar čovek, gospođine Ferguson?”, pitao je O'Konor.
„On je bio moj prijatelj”, rekao je Ferguson.
„Prijatelj koji je silovao i zlostavljao dečake, a bio je plaćen da ih čuva”, rekao je O'Konor.
„Dečake koji bi možda odrasli i postali neprijatelji tog dobrog čoveka.”
„Da li ste završili?”, pitao je Ferguson, crvenih očiju, drhtavih ruku.
„Još nisam”, rekao je O'Konor.
„Hoću da se ovo završi”, rekao je Ferguson, brišući oči, gledajući u sudiju. „Molim vas, časni sude. Hoću da se završi.”
„Gospodine O'Konor?”, rekao je sudija.
„Neću još dugo, časni sude”, rekao je O'Konor.
„Nastavite”, rekao je sudija Vajsman.

„Šin Noks je mnogo vremena provodio u vašoj kući, da li je to tačno?”, pitao je O'Konor.
„Jeste”, rekao je Ferguson.
„A vi imate dete, da li je to tačno?”
„Da”, rekao je Ferguson. „Ćerku.”
„Za sve to vreme koje je vaš dobar prijatelj Šin Noks proveo u vašoj kući, svih tih dana, svih tih sati, da li ste vi ih vaša žena ikada dopustili da on ostane nasamo sa vašom ćerkom?”, pitao je O'Konor. ,,U bilo koje vreme? Iz bilo kog razloga?”
Očigledno uplašen, Ferguson je zurio u O'Konora. Telom se naginjao ka sudijskom mestu da bi dobio podršku.
„Ne”, konačno je procedio. „Ne, nismo nikada.”
„Zašto, gospodine Ferguson”, pitao je O'Konor, „ako je bio tako dobar čovek?”
„Prigovor, časni sude”, rekao je Majki prvi put, gledajući u Fergusona. „Pitanje ne zahteva odgovor.”
„Tužilac je u pravu, časni sude”, rekao je O'Konor. „Povlačim pitanje.”
„Svedok može da se povuče”, rekao je sudija Vajsman.
„Hvala vam, časni sude”, rekao je Ferguson, ustajući.
„Gospodine Ferguson, da sam na vašem mestu, ne bih odlazio dalje od kuće”, rekao je sudija Vajsman. „Neki će ljudi morati da popričaju sa vama. Da li me razumete?”
„Da, časni sude”, rekao je Ferguson kratko, dok mu je pogled lutao između Džona, Tomija i Majkla, konačno se polako sećajući i prepoznajući ih. „Razumem.”
Majki je sačekao dok Ferguson nije izašao iz sudnice, a onda je ustao.
„Tužilaštvo predaje slučaj, časni sude”, rekao je on. „Nemamo više svedoka.”
„Hvala bogu”, rekao je sudija Vajsman.

16.

Gledajući u zid od cigala pred sobom, Debeli Mančo je bacio loptu za bejzbol na zemlju i ona je odskočila od njega. Na sebi je imao vuneni džemper dugih rukava, bejzbol kapu baltimorskih Oriolsa, isprane farmerice i duboke patike.
Stajao sam na metar i po od njega, sa leve strane, obučen u kožnu jaknu, crne vunene rukavice i kapu. Farmerice su mi bile ukrućene od vetra, a patike i tanke bele sokne nisu bile dovoljne da spreče prodiranje ledene hladnoće kasnog nedeljnog poslepodneva.
Kerol je stajala naslonjena na žičanu ogradu koja je delila teren od trotoara. Ispijala je treću šoljicu kate i nosila dva debela zimska šala obmotana oko vrata.
„Većina ljudi se leti igra loptom”, rekao sam Debelom Manču, trljajući šake. „Lakše je videti loptu kada ti ne suze oči.”
„Boli me kurac za većinu ljudi”, reče Debeli Mančo.
„Šta si planirao da radiš posle utakmice?”, pitao sam ga. „Da plivaš?”
„Smrzla su ti se jaja jer ćeš izgubiti ovu partiju”, rekao je Debeli Mančo. „A ti si jedan od onih drkadžija što ne mogu da žive ako izgube.”
„Smrzavam se, Debeli Mančo”, rekoh. „Ja sam jedan od onih drkadžija koji ne mogu da žive smrznuti.”
Debeli Mančo je tako snažno i nisko zafrljačio loptu ka zidu da se ona odbila u luku. Povukao sam se tri koraka unazad i odbio loptu. Debeli Mančo je bio spreman - čučao je sa šakama na kolenima, bez rukavica, gledajući u loptu. Izgledao je kao pregojeni igrač treće baze koji je zaboravio da obuče svoj dres iz starih dana slave.
Pokupio je loptu desnom rukom i, bacivši je više i brže nego prvi put, primorao me da se još više povučem unazad, dok su mi se donovi patika klizali po debeloj ledenoj ploči. Mogao sam samo da posmatram loptu kako preleće preko moje glave.
„To je šest za mene, gubitniče”, rekao je Debeli Mančo. „Dva za tebe.”
„Ti nikada ne igraš ovu igru”, rekoh, teško dišući. „Kako možeš biti ovoliko dobar?”
„Nikad me nisi video da igram, budalo”, reče Debeli Mančo. „Kad sam bio tvojih godina, bio sam olšpic. Igrao sam najbolje. Tukao sam najbolje.”
Pogledao sam preko njegovog ramena i video Kerol kako nam prilazi sa šoljicom kafe u jednoj i hladnim pivom u drugoj ruci.
„Dobre vesti”, rekao sam. „Poluvreme je.”

Seli smo uza zid za udaranje lopte, na tri primerka „Sandi dejli njuza”. Kerol i ja smo delili katu, a Debeli Mančo je bučno gutao „rejngold”.
„Kako se drži onaj Irac?”, pitao je Debeli Mančo za Majkla.
„Znam samo ono što vidim u sudnici”, rekao sam. „Taj deo izgleda dobro. Njegov deo se završio.”
„Bio je dobar”, rekao je Debeli Mančo. „Video sam advokate koji ne gube predmete da izgledaju sjebaniji. Ti to nisi video, nisi mogao to da vidiš. Dečko je hladniji od plaćenog ubice.”
„Džon i Tomi su počeli da nešto naslućuju”, rekoh. „Samo još ne znaju šta je to.”
„Španja će biti u Beloj kući kad im dopre do jebenih tinta ra”, rekao je Debeli Mančo.
„O'Konor se dobro pokazao u svemu tome”, rekla je Kerol. ,,U sudnici izgleda kao F. Li Bejlijev brat blizanac.”
„On je nekad bio dobar”, reče Debeli Mančo. „Onda je izgubio nekoliko puta i pronašao flašu.
Od tada ga prate samo porazi.”
„Vapio je za ovim”, rekao sam. „Skoro mu je osigurana pobeda. Čak i bez svedoka.”
„On je pijandura, ali nije budala”, rekao je Debeli Mančo, spuštajući pivsku flašu na zemlju.
„Ako ovaj dobije, svaki ubica sa obe strane reke imaće njegovu vizitku u svom džepu.”
„Je l' to tačno?”, upita Kerol i podiže tako jedan od šalova na lice da su joj se sada videle samo

oči.


„Je l' šta tačno?”, pitao sam.
„Možemo li da pobedimo bez svedoka?”
„Već ste pobedili”, rekao je Debeli Mančo. „Okusili ste pobedu. Sada još samo treba da

pokušate da se odmorite od toga.”
„Oni moraju da budu pušteni, Debeli”, rekoh. „Pobedili smo samo ako Džon i Tomi budu oslobođeni.”
„Onda morate da ih izvučete sa streljanja”, rekao je Debeli Mančo. „To može samo svedok. A on se zasad igra Kloda Rejnsa. Niko nije video tog drkadžiju.”
„Šta ako se ne pojavi?”, upita Kerol. „Šta ako ostane ovako kako jeste?”
,£)obili ste uličnu pravdu”, rekao je Debeli Mančo. „To se važi. Ako i izađete bez sudske pravde, to je ništa.”
„Obe ti uzimaju život, Debeli”, rekao sam. „Samo što ulica to radi brže.”
„Ulična pravda je jedino važna”, reče Debeli Mančo. „Sudska je za centar grada, za ljude u odelima, sa parama i advokatima sa tri imena. Ako imaš love, možeš da kupiš sudsku pravdu. Na ulici pravda nema cenu. Ona je slepa tamo gde sudije sede. Ali nije slepa ovde, napolju. Ovde kučka ima oči.”
„Nama su potrebne obe”, rekao sam.

„Onda vam treba svedok”, rekao je Debeli Mančo, ustavši i izvadivši ružičastu gumenu loptu iz džepa pantalona. ,,A ja treba da završim isprašivanje tvog dupeta. Hajdemo, luzeru. Tučem te sa četiri razlike.”
„Možemo li to da završimo kasnije?”, pitao sam ga toliko ukočen od hladnoće da nisam mogao da ustanem.
„Kada kasnije?”, pitao je Debeli Mančo, gledajući me odozgo.
„Sredinom jula”, rekoh.

17.

Deni O'Konor je izložio uverljivu odbranu tokom prva tri dana svog nastupa i porota je imala o čemu da razmišlja. Pozvao je kao svedoke određen tip ljudi iz Džonove i Tomijeve porodice i neke od prijatelja, a koje su većinom činili sredovečni muškarci i žene blagih očiju i iskrenih lica. Svi oni su posvedočili da dečaci, doduše, jesu pomalo divlji, ali da nipošto nisu ubice.
Niko od njih nikada nije video Džona Rejlija ili Tomija Marčana da drže pištolj.
Dve konobarice koje su radile u noći kada je bila pucnjava svedočile su da poznaju oba optužena i rekle su da su bili ljubazni svaki put kada bi ušli u pab. Nijedna se nije setila da je videla Džona Rejlija ili Tomija Marčana one noći kada je ubijen Šin Noks. Tvrdile su da su bile u kuhinji za vreme pucnjave i da iz nje nisu izašle sve dok nije stigla policija.
„Da li su ubice bile u pabu kada je stigla policija?”, pitao je O'Konor jednu od konobarica.
„Ne”, rekla je ona. „Pretpostavljam da su već otišli.”
„Zašto to mislite?”
„Ubice ne čekaju policajce”, rekla je ona. ,,U našem kraju niko ne čeka policiju.”
„Vi ste iz tog kraja”, rekao je O'Konor, ,,i sačekali ste policiju.”
„Ja primam platu da čekam”, rekla je ona.
Džeri, šanker, svedočio da je je poslužio optuženima dva viskija i dva piva tog popodneva kada je ubijen Šin Noks. Oni su mirno sedeli i otišli za manje od sat vremena. Platili su račun i ostavili dvadeset dolara napojnice na šanku. On je bio pozadi i upravo je počeo da večera kada se desila pucnjava, zbog čega nije video nikog kako puca u Šina Noksa. Džeri je telefonom pozvao policiju čim su pucnji zamrli.
Tokom svega ovoga, Majki je svoje unakrsno ispitivanje vodio jednostavno, ne izlažući se opasnosti da sazna više od onoga što su konobarice htele da kažu, nikada ne dovodeći u sumnju nijedan deo njihovog iskaza. Takođe, bio je učtiv, srdačan i opušten, lako prelazeći preko glumljene nevinosti onih koji su svedočili.
O'Konorov cilj je bio da nastavi da potkopava sumnje posejane u glavama porotnika, sumnje koje su uhvatile koren nakon svedočenja tužiočevog ključnog očevica - Helen Salinas.
U tu svrhu bio je pozvan da svedoči kao ekspert dr Džordž Poltron, lekar opšte prakse iz Bronksa, koji je takođe vodio i kliniku za detoksikaciju. Prema mišljenju doktora Poltrona, ako je gospođa Salinas popila onoliko alkohola koliko tvrdi da jeste u vremenskom periodu koji je sama navela, njeno svedočenje se može smatrati neuverljivim.

„Da li vi smatrate da je gospođa Salinas bila pijana?”, pitao je O'Konor doktora Poltrona.
„Ne baš pijana”, odgovorio je on. „Ali, u sebi je imala i više nego dovoljno pića da njena sposobnost rasuđivanja bude umanjena.”
„Zar je ne bi to što je prisustvovala pucnjavi otreznilo?”
„Ne obavezno”, rekao je doktor Poltron. „Strah koji je ose tila mogao je dodatno pomutiti njeno rasuđivanje.”
„Drugim recima, doktore, piće i strah ne vode uvek ka istini n
„Tačno tako”, rekao je doktor Poltron. „Češće nego samo 'ne vode' - nikada ne vode.”
Tokom ta tri dana O'Konorove odbrane sedeo sam na svom uobičajenom mestu u trećem redu. Nesposoban da usredsredim pažnju na ono ispred mene, jedva sam ga slušao. Mislio sam na oca Bobija i na to šta je on odlučio da uradi. Znao sam da je bez njega naša najbolja šansa u tome da podelimo porotu, što je značilo još jedno suđenje i gotovo sigurnu osudu.
Nisam video oca Bobija od one noći kada sam ga zamolio da svedoči. Smatrao sam da je previše rizično da priđem O'Konoru i da saznam šta on zna, a Majki mi je bio potpuno van dohvata. Svi u kraju su izgleda bili svesni da krijemo svedoka.
Ali niko, čak ni Kralj Beni, nije znao ko je bio taj svedok i kada će se pokazati.
„Ako ne dođe ovamo sutra, zaboravi”, rekao sam Kerol pri kraju trećeg dana. „Gotovo je.”
„Možemo da pokušamo da pronađemo nekog drugog”, rekla je Kerol. „Još imamo vremena.”
„Koga?”, pitao sam. „Papa je u Rimu, a ja ne znam nijednog rabina.”
„Možemo opet da odemo kod njega i da razgovaramo sa njim”, rekla je Kerol. „Ili bi možda neko drugi mogao da popriča sa njim.”
„On se ne boji Kralja Benija”, rekao sam Kerol, dok smo hodali niz hodnike zgrade suda. ,,A Debeli Mančo neće ni da priđe svešteniku.”
„Onda ga možemo prisiliti da to uradi”, rekla je Kerol sa poluosmehom, slegnuvši pri tom ramenima. „Uperiti pištolj u njega.”
„Želimo da naš svedok podigne jednu ruku u sudnici”, rekao sam. ,,A ne dve.”
Zaustavili smo se ispred lifta i čekali. Okolna jata sudskih službenika, novinara, pravnika, tuženika i njihovih porodica dogurala su Kerol do mene. Donja strelica je zasvetlela, čulo se zvonce i dupla vrata lifta su se otvorila. Ugurali smo se u njega u gomili, koja nas je potom odgurala do dna kabine. Oboje smo uspeli da se okrenemo licima ka vratima; ja sam gledao u vrat sa ožiljcima nekog krupnog Španca u jakni od skaja sa kragnom od veštačkog krzna. On je disao na usta, a njegov dah, koji se osećao na alkohol, dodatno je zasmrdeo inače ustajao vazduh.
Dok smo se vozili devet sprat ova - lift se zaustavljao na svakom od njih - pogledao sam na levu stranu i u suprotnom uglu ugledao Denija O'Konora. Bio je leđima okrenut ploči sa dugmićima, imao je tjudorovski šešir na glavi i gledao je u mene. Zvakao je veliku žvaku i imao je nepripaljenu cigaretu u ustima.

Ako je bilo šta i znao, njegovo lice to nije odavalo.
Vrata su se konačno otvorila na glavnom spratu i putnici su pojurili iz kabine. Zgrabio sam Kerol za ruku i probio se bliže O'Konoru, koji je čekao da ljudi projure pored njega kako bi izašao. Sve troje smo u isto vreme izašli iz lifta. Laktom sam gurnuo O'Konora.
„Izvinite”, rekao sam.
„Nema problema”, rekao je on, gledajući u Kerol i mene. „Vožnja ovim liftovima je kao vožnja u međugradskom vozu. Samo je manje sigurna.”
„Sreća da je hladno”, rekao sam. „Ne smem ni da zamislim kako je u njima kada je leto.”
„Drago mi je da sam naleteo na vas”, rekao je O'Konor, osmehnuvši se i krenuvši ka izlaznim pokretnim vratima.
„Čemu žurba?”, pitao sam, gledajući za njim.
„Moram da idem”, dobacio mi je preko ramena. „Kasnim.”
„Kasnite na šta?”
„Na misu”, rekao je O'Konor.

18.

„Pozovite svog sledećeg svedoka”, rekao je sudija Vajsman Deniju O'Konoru.
„Časni sude, odbrana poziva da istupi otac Robert Kariljo.”
Otac Robi je išao kroz sudnicu sa samopouzdanjem boksera koji se uputio na svoj glavni meč. Njegova gusta kosa bila je začešljana unazad, oči su mu bile bistre a njegovo zabrinuto lice sijalo je pod svetlom plafonjera iznad njega.
„Podignite desnu ruku”, rekao je sudski činovnik, ,,a levu položite na Bibliju.”
„Da li se kunete da će sve što budete rekli biti istina, cela istina i ništa osim istine?”
„Da”, rekao je otac Bobi.
„Zauzmite mesto”, rekao je sudski činovnik.
„Oče Kariljo, u kojoj parohiji služite?”, pitao je O'Konor.
,,U parohiji Sveto srce Hristovo u zapadnoj 50. ulici.”
„I koliko dugo ste tamo?”
„Ovog proleća će biti punih dvadeset godina.”
„Kakva je vaša funkcija tamo?”
„Ja sam sveštenik”, rekao je otac Kariljo sa osmehom. O'Konor, posmatrači i porota prsnuše u smeh, čak se i sudiji Vajsmanu oteo smešak. Ali, Džon i Tomi su sedeli ćutke, skamenjeni, šakama podupirući svoja lica, a Majki je grickao jedan kraj plave „bikove” olovke.
„Izvinite, oče”, rekao je O'konor, „mislio sam - šta vi radite tamo?”
„Ja sam upravnik škole”, rekao je otac Bobi. „Predajem sedmom razredu i treniram većinu sportskih timova. Takode, obavljam sveštenički deo: služim misu svakog dana, ispovedam ljude i pokušavam da popravim sve čemu treba popravka.”
„Vi ste veoma zauzeti”, rekao je O'Konor.
„To je siromašna parohija”, rekao je otac Bobi. „Sa skromnim prihodima i manjkom osoblja.”
„Znate li većinu ljudi u svojoj parohiji?”
„Ne”, rekao je otac Bobi. „Znam sve ljude u parohiji.”
„Poznajete li optužene - Džona Rejlija i Tomasa Marčana?”
„Da, znam ih”, rekao je otac Bobi.

„Koliko dugo ih znate?”
„Od kako su bili deca”, rekao je otac Bobi. „Bili su moji učenici.”
„Kako biste sada opisali svoj odnos sa njima?” „Trudimo se da budemo u kontaktu”, rekao je otac Bobi. „To pokušavam da ostvarim sa svim svojim dečacima.” ,,A kako to radite?”
„Uglavnom kroz sport”, rekao je otac Bobi. „Mi ili sami odigramo poneku partiju ili na neku odemo. To je obično tako. Najlakši način da se sretnemo.”
„Oče, da li se sećate gde ste bili šestog novembra prošle godine uveče?”
„Da, sećam se”, rekao je otac Bobi.
,,I gde je to bilo?”
„Bio sam na košarkaškoj utakmici”, rekao je otac Bobi. ,,U Gardenu. Niksi protiv Hoksa.”
,,U koje vreme je počela utakmica Niksa?”
„Obično počinje oko pola osam”, reče otac Bobi.
„A u koje vreme se završava?”
„Između pola deset i deset”, rekao je otac Bobi. „Pod uslovom da se ne igraju produžeci.”
„Da li ih je bilo te večeri?”
„Ne, nije ih bilo”, rekao je otac Bobi.
„I ko je pobedio, oče?”
„Teško mi je to da kažem, ali pobedili su Hoksi”, rekao je otac Bobi. „Bili su malo pretvrd zalogaj za naše momke te večeri.” „Da li ste sami bili na utakmici?”
„Nisam”, odgovorio je otac Bobi. „Otišao sam na utakmicu sa dvojicom prijatelja.”
,A ko su bili ti prijatelji, oče?”
„Džon Rejli i Tomas Marčano”, rekao je otac Bobi.
„Ova dvojica optuženih?”
„Da”, rekao je otac Bobi, pokazujući na Džona i Tomija. „Ova dvojica optuženih.”
Posmatrači koji su sedeli iza ograde kolektivno su briznuli u plač. Kerol je spustila glavu i šakama prekrila usta; njena ramena su se tresla. Majki je duboko uzdahnuo i pogledao u plafon.
Džon i Tomi su se okrenuli, pogledali u posmatrače i opustili se. Kada su okrenuli lica ka klupama, pogledali su u mene. Osmehnuo sam se, a oni su gledali u korice knjige koju sam držao u rukama.
Džonove oči su se napunile suzama.
Držao sam primerak „Grofa Monte Krista”.
,,U koje vreme ste se sastali sa gospodinom Rejlijem i gospodinom Marčanom?”, pitao je O'Konor odmah pošto je sudija Vajsman udario čekićem da bi uspostavio red.

„Sastali smo se ispred školskog igrališta”, izjavio je otac Bobi. „Mora da je bilo negde oko pola sedam.”
„Kako ste otišli do Gardena, oče?”
„Peške”, rekao je otac Bobi. „On je od igrališta udaljen manje od dvadeset ulica.”
,,I da li su gospodin Rejli i gospodin Marčano bili sa vama sve vreme?”
„Da”, reče otac Bobi. „Išli smo zajedno.”
„A u osam i dvadeset pet minuta, u vreme kada policija tvrdi da je žrtva, Šin Noks, ubijena, da li ste još bili sa gospodinom Rejlijem i gospodinom Marčanom na košarkaškoj utakmici?”
„Da, bio sam”, rekao je otac Bobi. „Ako su i bili izvan mog pogleda tokom utakmice, bilo je to ili radi odlaska do toaleta ili radi kupovine nekog pića.”
„Šta ste vas trojica radili po završetku utakmice?”
„Odšetali smo se nazad do parohije”, rekao je otac Bobi.
„Da li je te noći bilo hladno?”
„Vetrovito, ako se dobro sećam”, rekao je otac Bobi. „Da li ste se bilo gde zaustavili?”
„Kod kioska na Osmoj aveniji”, rekao je otac Bobi. „Kupio sam rano izdanje 'Dejli njuza'.”
„I u koje vreme ste se vi, gospodin Rejli i gospodin Marčano rastali?”
„Oko pola deset, možda koji minut posle tog vremena”, rekao je otac Bobi. „Ostavili su me ispred zgrade parohije, u blizini mesta gde smo se sastali.”
„Da li su vam dvojica optuženih rekla kuda će ići nakon što se rastanete?”
„Nisu”, rekao je otac Bobi. „Ali, mogao sam da zamislim da će nakon večeri provedene sa sveštenikom potražiti prvu otvorenu kafanu.”
O'Konor je sačekao da se slegne kikotanje.
„Znači, oče, ako su dvojica optuženih bila sa vama u noći ubistva, oni nisu mogli pucati u Šina Noksa i ubiti ga, kako tužilaštvo tvrdi. Da li je to tačno?”
„Osim ako ga nisu upucali sa plavih sedišta Gardena”, rekao je otac Bobi.
„Ne, oče”, rekao je O'Konor sa osmehom. „On nije upucan odande.”
„Onda nisu pucah ovi momci”, rekao je otac Bobi. „Nemam više pitanja”, rekao je O'Konor.
„Hvala vam, oče.” „Bilo mi je drago”, rekao je otac Bobi. „Svedok je vaš, gospodine Salivan”, rekao je sudija Vajsman.
„Hvala vam, časni sude”, rekao je Majki, ustajući i prilazeći ocu Bobiju.
„Da li ste vi kupili karte za utakmicu?”, pitao je Majki. „Ili vam ih je neko dao, oče?”
„Ne, ja sam ih kupio”, rekao je otac Bobi. „Na dan utakmice?”
„Ne”, rekao je otac Bobi. „Otišao sam po karte oko nedelju dana ranije.”

„Kako ste platili karte?”
„Gotovinom”, rekao je otac Bobi. „Ja sve plaćam gotovinom.”
„Da li ste dobili račun?
„Ne”, rekao je otac Bobi. „Nisam.”
„Da li je bilo ko drugi znao da idete na utakmicu”, pitao je Majki, „osim dvojice optuženih?”
„Mislim da nije”, rekao je otac Bobi.
„Kada ste zamolili optužene da idu na utakmicu sa vama?”
,,U nedelju, pre utakmice”, rekao je otac Bobi.
„Da li je bilo ko drugi tada bio prisutan?”
„Ne”, rekao je otac Bobi.
„Znači, niko vas nije video da kupujete karte”, reče Majki. „Ne postoji zapis o njihovoj kupovini. I niko drugi nije znao da idete na utakmicu sa optuženima. Da li je to tačno?”
„Tačno je”, rekao je otac Bobi.
„Pa kako onda mi možemo znati da ste bili tamo?”, pitao je Majki. „Kako da mi zaista znamo da ste vi i dvojica optuženih bili na utakmici u noći ubistva?”
„To ja tvrdim i kao svedok i kao sveštenik”, rekao je otac Bobi. „Bili smo na toj utakmici.”
„A sveštenici ne smeju da lažu”, rekao je Majki. „Da li je to tačno?”
„Sveštenik koji ima iskorišćene karte nema potrebe da laže”, rekao je otac Bobi, gurajući ruku u džep i vadeći iz njega tri zacepljene karte. „A ja uvek čuvam karte.”
„Zašto, oče?”, pitao je Majki, stojeći kraj njega. „Zašto ih čuvate?”
„Zato što se nikad se ne zna” , rekao je otac Bobi, gledajući pravo u Majkla, „kada će neko tražiti više od vaše reći.”
„Da li je iko do danas sumnjao u vašu reč?”
„Ne”, rekao je otac Bobi. „Nikuda niko. Ali, za većinu stvari na ovom svetu postoji prvi put.”
„Da, oče”, rekao je Majki Salivan. „Izgleda da postoji.” Majki se okrenuo od oca Bobija i pogledao u sudiju Vajsmana.
„Zasada nemam više pitanja”, rekao je Majki. „Svedok je slobodan da ode.”
Posmatrači su tapšali dok je otac Robert Kariljo, katolički sveštenik iz Paklene kuhinje, silazio sa mesta za svedoke.

19.

Spustio sam stopalo na zarđalo sidrište i sa rukama u džepovima zagledao se u reku Hadson. Nebo je bilo oblačno, a zimski vazduh težak od predstojećeg snega. Kerol mi je bila okrenuta leđima; gledala je preko gvozdene ograde zapadnog autoputa ka ulicama Paklene kuhinje. Bilo je rano veče, šest sati nakon svedočenja oca Bobija.
Još se nisam oporavio od prizora kada on zauzima mesto za svedoke i laže zbog nas. On nije samo svedočio za Džona i Tomija, on je svedočio protiv Vilkinsona i zla koje je tamo toliko dugo postojalo. Pa ipak, bilo mi je žao što je to morao da uradi, što je morao da izgovori laž za koju znam da ga je skupo koštala, samo da bi nam pomogao da dođemo do osvete.
Bilo mi je žao što je bilo ko od nas morao da prođe to suđenje. Bio sam zabrinut za Kerol i za to kako će to na nju uticati. Ona je bila pametna i privlačna i trebalo bi da provodi vreme sa muškarcima koji vode daleko prostije bitke sa duhovima iz svoje prošlosti. Molio sam se da ovo suđenje oslobodi Majkla od demona i da mu dozvoli da nastavi svoj život. Kada su u pitanju Džon i Tomi, želeo sam im sve najbolje, a očekivao samo najgore.
Narosto je izgledalo da, bez obzira na to koliko se mi trudili, bez obzira na to koliko njih uspemo da uhvatimo - nikada nećemo moći da se otarasimo Vilkinsonovog popravnog doma za dečake. Moji prijatelji i ja moramo da živimo sa tim. Sada i Kerol i otac Bobi moraju da žive sa tim.
Kerol se okrete i, osetivši moju uznemirenost, priđe mi i zagrli me.
„To mesto je takode postalo deo mene i deo oca Bobija”, reče Kerol. „Na različite načine, možda. Ali je u našim životima. I ostaće u našim životima. Bez obzira na to šta da uradimo.”
„Ništa od toga ne pomaže da namirimo račune”, rekao sam. „Treba još dugačak put da pređemo da bismo izmirili račun.”
„Ali moraš priznati”, rekla je Kerol, „da ste već dobro krenuli.”
„Bio sam stvarno ponosan na njega dok je sedeo tamo gore”, rekao sam, otirući suze, koje nisam mogao da sprečim.
„Svi smo bili ponosni na njega”, reče Kerol. „A otac Bobi to nije uradio zato što smo mi to tražili. Uradio je to jer je to bih jedina stvar koju je mogao da uradi. Ni on nije imao izbora, Šekse.”
„Izgledao je kao Kegni dok je sedeo tamo. Sve je gledao pravo u oči. Nije ustuknuo ni sekunde.”
„Misliš, više kao Bogart”, reče Kerol, smeškajući se, zagrlivši me oko struka.
„Nikad neću shvatiti kako si mogla da odrasteš ovde i da misliš da je Bogart bolji od Kegnija”, rekao sam.

„Pretpostavljam da ti misliš i da su Tri Studžisa' bolja od 'Braće Marks'.”
„Dalje prste, prasoglava.”
„Verovatno ti se sviđaju i vesterni Džona Vejna”, rekla je ona.
,,E tu grešiš”, rekao sam. „Ja volim vesterne Džona Vejna.” „Ti si beznadežan slučaj.”
Zatim se Kerol Martinez naglas nasmejala. To je bio prvi put da sam je čuo da se iskreno smeje nakon dugo, dugo vremena.
„Svi smo mi beznadežni slučajevi”, rekoh, idući ruku pod ruku sa njom niz dokove prema doku
82. „Zato smo još uvek zajedno.”
„Ali kunem se, ako budeš rekao da još misliš da je Supi Sejls smešniji od Vudija Alena, završili smo”, rekla je Kerol. „Stvarno to mislim.”
„Može li Vudi Alen da onako odglumi u 'Belom očnjaku'?”, pitao sam je.
„Verovatno ne”, reče ona.
„Tako je”, rekoh. ,,Niko ne glumi ono što Supi glumi zato što to niko ne može.”
„Ne, Šekse”, rekla je Kerol. „To je zato što to niko ne želi.”
Zvuk našeg smeha odjekivao je po praznim, gvozdenim dokovima i nad uzburkanim vodama Hadsona.

20.

U devet sati i deset minuta ujutro, jednog kišnog utorka, meseca januara, 1980. godine, Majki Salivan stajao je u prostoru sudnice određenom za advokate i obraćao se poroti poslednji put u svojoj karijeri.
Tog jutra je on pažljivo odabrao tamnosivo odelo, plavu kravatu i crne mokasine. Zahvaljujući izbrijavanju sa tupim žiletom, na desnom obrazu je imao dve tanke ogrebotine, prekrivene sasušenom krvlju. Na levom zglobu nosio je ručni sat sa likom Supermena, na desnoj ruci prsten jajastog oblika, koji je dobio kad je diplomirao, i žvakao je žvaku sa ukusom višnje.
„Da li je tužilac spreman?”, pitao je sudija Vajsman.
„Da, časni sude”, rekao je Majki. „Spreman sam.”
„Izvolite, molim vas”, rekao je sudija Vajsman.
Majki je odgurnuo stolicu i krenuo ka prostoru za porotu. Njihova lica su pažljivo proučavala svaki njegov pokret. Stavio je jednu ruku u džep pantalona, pogledao u oči najstarijeg člana porote i osmehnuo se.
„Morate priznati da su ovo bile zanimljive nedelje”, rekao je Majki, slobodnom rukom trljajući ogradu ispred prostora za porotu. ,,I sigurno su prevazišle jednostavno donošenje odluke u građanskoj parnici.”
Pognute glave, sačekao je da se smiri slabo kikotanje.
„Ali vi sada morate doneti odluku. Veoma tešku odluku. Moja strana tvrdi da su optuženi, Džon Rejli i Tomas Marčano, pucali i ubili žrtvu - Šina Noksa. Druga strana vam govori da nisu. U stvari, ako stvarno želite da znate istinu, oni čak i nisu bili tamo da bi mogli da ga ubiju.
„Kome verovati? To je ono o čemu vi morate odlučiti.”
Majki je lagano krenuo ispred porotničkih klupa, pažljivo gledajući svakog porotnika, gledajući iza njihovih lica, iza njihovih očiju.
„Dakle, kako da dođete do odluke? Počnite od onoga što znate na osnovu dokaznog materijala koji vam je izložen. Vi znate da je Šin Noks ubijen šestog novembra 1979. godine, u osam i dvadeset pet minuta. Vi znate da je u njega pucano dok je sedeo u zadnjem separeu u pabu 'Detelina'. I vi znate da su u njega pucala dvojica muškarca u crnim jaknama. Ali koja dvojica? To je trenutak kada stvari postaju pomalo nejasne.”
Majki je sada držao obe ruke u džepovima i, dok je prolazio pored sudske stenografkinje, podigao je glavu, a poroti okrenuo leđa. Posmatrači u pretrpanoj sudnici, osim šačice izuzetaka, bili su svi iz Paklene kuhinje.

„Čuli ste svedočenja koja su optužene oslikala kao ne baš uzorne građane. Da li ih to čini ubicama? Zatim ste čuli svedočenje koje Šina Noksa opisuje kao osobu sa ružnom prošlošću. Da li to njegovo ubistvo čini manje zločinom? Čuli ste od očevica da je video kako dva optužena izlaze iz paba 'Detelina' neposredno posle pucnjave u kojoj je Šin Noks ubijen. Zatim ste od sveštenika čuli da su dvojica optuženih bila sa njim na utakmici Niksa, da su jeli hot-dog i pili pivo u vreme kada je Šin Noks ležao ubijen u zadnjem separeu. Kome da verujete? Ko laže? Ko govori istinu?”
Majki je laganim hodom prošao pored stola za odbranu, samo nekoliko centimetara od Džona i Tomija. I dalje držeći ruke u džepovima, ponovo je gledao u porotu.
„Neće vam biti lako da odlučite”, rekao je Majki. ,,I ne treba da vam bude. Odluke u kojima je ulog ljudski životi treba da budu teške. Za njih je potrebno vreme. Vi treba da pogledate činjenice, a zatim da pogledate iza njih. Treba da saslušate svedočenje, a onda da razmislite šta stoji između reči. Treba da procenite svedoke i da zatim zađete iza njihovih reči i da potražite njihove motive. Morate zaći iza žrtve i iza dvojice optuženih. Morate pronaći veze koje ih spajaju.”
Majki je zastao kod svog stola i otpio gutljaj hladne kafe iz šoljice. Spustio je šoljicu, otkopčao sako i ponovo krenuo ka poroti.
„U ovom slučaju tražim od vas ono što se traži od malo porota”, rekao je Majki. „Molim vas da pregledate činjenice, a zatim da potražite razloge zbog kojih su one nastale. Molim vas da pronađete istinu u onome što ste čuli, u onome što ste videli i u onome u šta verujete. To je možda jedini način da dođete do odluke posle koje će vam biti mirna savest, do odluke u koju nećete sumnjati, do odluke za koju ćete znati da je ispravna.”
Majki se obema rukama naslonio na ogradu ispred porote, nagnuo se ka njima i uperio pogled u muškarce i žene pred sobom.
„Treba da donesete odluku na osnovu krivice dva čoveka i nevinosti jednog i morate u nju verovati. Treba da zađete iza svake sumnje, morate da odete tamo gde nema sumnje. Razmotrite sve za šta znate da je istinito, a zatim dajte sebi vremena - koliko god vam je potrebno - da zađete iza istine i sumnji i da izađete sa odlukom sa kojom možete nastaviti svoj život, sa odlukom koju će možda mnogi dovoditi u pitanje, ali za koju ćete vi znati da je ispravna. Zato što ste vi sada jedine sudije. U vašim rukama su dokazi i svedočenja. U vašim rukama su činjenice. U vašim rukama je sudbina dva čoveka i sećanje na jednog. U vašim rukama će biti istina. Ja imam poverenja u te ruke. Ja verujem u te ruke. I ja verujem da će te ruke doći do presude koja će biti istinita. I pravedna. Prava istina i časna pravda.”
Majki Salivan se poslednji put zahvalio poroti, vratio se na svoje mesto i stavio svoje fascikle u crnu aktentašnu.
„Imate li još nešto da dodate, zastupniče?”, pitao je sudija Vajsman.
„Ne, časni sude”, rekao je Majki Salivan. „Nemam više ništa da kažem. Sve sam rekao.”

21.

„Dajte mi hot-dog sa senfom, kiselim kupusom i lukom”, rekao je Majki otrcanom prodavcu sa kožnom kapom, koji je stajao na trotoaru ispred zgrade suda. ,,I dajte mi još i 'kolu'.”
„Nećeš kečapa?”, pitao sam ga.
„Držim dijetu”, rekao je, ne okrenuvši se.
Padao je sneg i bilo je vetrovito poslepodne, ponedeljak, a porota se premišljala oko odluke koju je donela prethodnog četvrtka uveče. Sudska „radio-Mileva” radila je punom parom i većina tračeva je predviđala presudu da su krivi.
„Imaš li gde to da pojedeš?”, pitao sam Majkla, pokazujući na hot-dog.
„Tamo iza”, rekao je on, pokazujući kiflom preko mog ramena na klupu u parku.
„Da li mogu da ti se pridružim?”
„Šta mogu da nam urade?”, pitao je Majki. „Da nas uhapse?”
„Bio si dobar tamo, zastupnice”, rekao sam Majklu, sednuvši pored njega na klupu i gricnuvši perecu.
„Kakav sam ja bio - uopšte nije važno sve dok se oni ne vrate i ne potvrde mi pobedu”, rekao je Majki.
„Da li si se pripremio da izgubiš?”, pitao sam, smeškajući mu se.
„Mogao bih i sa tim da živim”, reče Majki, dovrši svoj hot-dog i otvori limenku soka.
„Šta će se sada desiti sa tobom?”, pitao sam. „Kada se ovo završi?”
„Odlazim”, rekao je Majkl. „Sačekaću nekoliko nedelja, a zatim ću predati ostavku. Posle toga kako sam vodio ovaj slučaj, niko baš neće žuriti da me odgovori.”
„Možeš da promeniš stranu”, rekoh. „Možeš da radiš kao advokat odbrane. Tu verovatno ima više novca, a ni klijenata ti nikada neće zafaliti. Uvek će biti više loših momaka od onih dobrih. Samo od rada sa Džonovom i Tomijevom ekipom stekao bi kuću sa bazenom.”
„Nije to za mene”, rekao je Majki. „Od prava sam video sve što sam želeo. Vreme je za nešto drugo.”
„Kao - šta?”
„Javiću ti kad saznam”, reče Majki.
„Prestar si da igraš za Jenkije”, rekao sam. ,,A premlad si i da započneš sa golfom.”

„Rasturaš svaki moj plan”, rekao je Majki, smejući se. ,,Počeću da paničim.”
„Smislićeš ti već nešto”, rekao sam, dovršavajući svoj sok. „Uvek si u tome uspevao.”
„Vreme je da se smirim, Šekse”, rekao je Majki, zureći u zemlju. „Toga sam svestan. Da iskuliram. Da pronađem tačku gde mogu da zatvorim oči i da ne vidim mesta na kojima sam bio. Možda mi se čak i posreći pa zaboravim da sam i bio tamo.”
„To mesto je uzelo delove nas”, rekoh. „Delove koji nam trebaju da bismo pobegli. Velike delove za koje čak nismo ni znali da ih imamo. Delove bez kojih moramo naučiti da živimo ili ih ponovo pronaći. Za sve to je potrebno vreme. Mnogo vremena.”
„Ja mogu da čekam”, reče Majki.
„Ti si uvek to nekako znao”, rekao sam. „Mi ostali nikada nismo imali strpljenja.”
„Moram da se vratim”, rekao je Majki, ustavši i krenuvši ka zgradi suda. „Porota će se možda vratiti.”
„Nemoj da ispariš, zastupnice”, rekao sam pogledavši ga u oči. „Možda mi jednog dana zatreba dobar advokat.”
„Ne možeš ti sebi da priuštiš dobrog advokata”, reče Majki. „Ne sa svojom platom.”
„Možda mi zatreba dobar prijatelj”, rekao sam.
„Tada ću te pronaći”, reče Majki. „Računaj na to.”
„Uvek jesam”, dobacih, posmatrajući kako Majki prolazi kroz pokretna vrata zgrade suda i odlazi do lifta da bi se popeo devet spratova i suočio sa presudom porote.

22.

Hodnik ispred sudnice broj 74 bio je pretrpan poznatim licima iz Paklene kuhinje. Stajali su uz prljave zidove, pušili i ispijali kafe ili su sedeli na drvenim klupama i čitali „Dejli njuz” i „Post”. Drugi su se gurali oko telefonskih govornica, diktirali svoje opklade i javljah se ili besnim službenicima za uslovne kažnjenike ili nestrpljivim zelenašima.
Čekali su presudu.
Prolazeći pored njih, sa nekima sam se rukovao, a drugima sam se javljao klimanjem glave sve dok nisam pronašao slobodno mesto u uglu, u blizini duplih crnih vrata.
Nakon petnaest minuta ta su se vrata otvorila. Sudski policajac, visok i mišićav, sa pištoljem koji je visio u futroli sa strane, proturio se dopola u hodnik držeći se za kvaku jednom rukom.
„Dolaze”, rekao je ravnodušnim glasom. „Za pet minuta. Ako hoćete da čujete, bolje uđite odmah.”
Stao sam sa strane i posmatrao kako rulja polako defiluje. Zatim sam se okrenuo, došao do klupe i seo. Nagnuo sam se napred, glavu naslonio na ruke i zatvorio oči; znojio sam se, tresao, molio da se sve završi onako kako smo planirali. Prelazio sam preko svega što smo uradili i pokušavao da smislim još nešto što smo mogli da uradimo. Plan je imao samo jednu slabu tačku. Njegov uspeh ili propast zavisio je od volje dvanaest stranaca.
„Zar nećeš da uđeš?”, pitala me je Kerol, stojeći iznad mene.
„Neću da uđem sam”, rekao sam, skidajući ruke sa lica.
„Nisi sam”, reče ona.
„Neću ni da izgubim”, rekao sam.
„Nećeš izgubiti.”
„Zvučiš kao da imaš sve odgovore”, rekao sam, ustavši i uzevši je za ruku.
„Možda i imam”, rekla je Kerol. „Možda i imam.”
„Da li je porota donela presudu”, pitao je sudija Vajsman, ravnodušno sedeći na svom mestu.
„Jesmo, časni sude”, odgovorio je predstavnik porotnika - zdepast, ćelav čovek u kariranoj košulji.
Sudski službenik je od njega uzeo presavijen komad papira i otišao do sudije Vajsmana. Sudija je otvorio papir i pogledao u njega. Njegovo lice nije ništa odavalo.
Pogledao sam preko zida glava i ramena koje su me okruživale u Džona i Tomija, koji su sedeli

za svojim stolom, ruku stisnutih u pesnice. Do njih je sedeo Deni O'Konor, koji je ispod iskrzanog okovratnika košulje rukom trljao zadnji deo svog vrata. Preko puta njih sedeo je Majki i zurio u prazno mesto za svedoke.
Sudija Vajsman je klimnuo predstavniku porotnika, koji je stajao ispred svog sedišta.
,,U pogledu optužbe za drugostepeno ubistvo - kakvim vi proglašavate optuženog Džona Rejlija?”, pitao je sudija Vajsman.
Predstavnik porotnika se ugrizao za usnu i nervozno pogledao po sudnici.
„Da nije kriv”, rekao je.
,,U pogledu optužbe za drugostepeno ubistvo - kakvim vi proglašavate optuženog Tomasa Marčana?”
„Da nije kriv”, rekao je predstavnik porotnika.
U sudnici se prolomio gromoglasan aplauz, uzvici, povici i zvižduci, i samo je nekolicina čula sudijine pozive da se uspostavi red i odbacivanje optužbi protiv optuženih.
Ja sam ustao i zagrlio Kerol.
„Uspeo si, Šekse”, prošaputala mi je u uho.
„Mi smo uspeli”, rekao sam, stežući je. „Svi mi smo uspeli.”
Okrenuo sam se i video Majkla kako podiže svoju aktentašnu, rukuje se sa Denijem O' i kreće ka masi, koja ga je zatim progutala. Video sam kako se Džon i Tomi smeju, rukuju sa svim šakama koje su mogli da dohvate. Povici „nisu krivi” ispunjavali su prostor oko nas. Video sam kako sudija Vajsman silazi sa svog mesta.
Bleštali su blicevi.
Nekoliko žena iz sredine počelo je histerično da plače.
Četvorica mladića u crnom su, izlazeći iz sudnice, pevali pesmu „Deni boj”.
Neka starica iza mene ostala je na svom mestu i prstima prebirala po svojoj brojanici, a usne su joj se pokretale u tihim molitvama.
Porotnici su napuštali svoja mesta - neki oborenih glava, a nekolicina je mahala ljudima u masi.
Deni O'Konor, sav pretvoren u smeh i znoj, izlazio je iz sudnice praćen povicima muškaraca i žena koji su skandirali njegovo ime.
Ruku podignutih uvis, uživajući u slavi ovog trenutka, Džon i Tomi su stajali kraj svojih stolica.
Majki Salivan je već bio u liftu, na putu za hol. Njegova misija je bila ispunjena, njegova karijera je bila završena.
Uhvatio sam Kerol za ruku i poveo je iz sudnice, a glasan, srećan zvuk rulje pratio nas je niz hodnik.
To je bio zvuk pravde.

Leto 1980.


23.

Dugački sto i stolice pružali su se gotovo celom dužinom prostorije koja se nalazila tik iza glavne sale za ručavanje. Bokali piva i flaše viskija „djuvar” i „Džoni voker red” bili su načičkani na stolu zajedno sa svećama, koje su treperile u kućicama za sveće. Dva velika cvetna aranžmana, smeštena u dve pletene korpe sa srpastim ručkama, nalazila su se na krajevima stola.
Prošlo je punih mesec dana od oslobađajuće presude. Za tih nekoliko nedelja, naši životi su se vratili u tok koji su imali pre ubistva Šina Noksa.
Kerol se vratila svojim hrpama socijalnih slučajeva, pomaganju problematičnim tinejdžerima i samohranim majkama u njihovoj borbi protiv sistema, koji ili nije imao dovoljno vremena ili novca da im pomogne.
Vrativši se na ulice, Džon i Tomi su nastavili da vode „Momke sa zapadne strane”, da žestoko piju i da ponovo krše zakon. Niko nije očekivao da će se oni promeniti. Bilo je prekasno.
Kralj Beni se vratio svom klubu, a Debeli Mančo svom dućanu.
Ja sam napredovao od činovnika do reportera-regruta koji pokriva događaje iz industrije zabave. To je značilo da sam besplatno išao u bioskop, baš kao što sam to radio kada sam bio dete. Samo što sada nisam morao da se šunjam.
Majki je bio jedini od nas koji je napravio značajniju promenu u svom životu. Kao što je i rekao, napustio je svoj posao tri nedelje nakon što je izvukao deblji kraj u „zicer” slučaju.
Prvi sam stigao i izabrao mesto na sredini stola, leđima okrenuto zidu. Mladi konobar u beloj košulji i crnoj leptir-mašni ušao je u prostoriju i pitao me šta želim. Pogledao sam u red piva i viskija i nasmešio se.
„Ovo je irski sto”, rekoh. ,,A ja sam Italijan.”
„Šta nedostaje?”, pitao je konobar.
„Vino.”
„Crno ili belo?” „Oba”, rekao sam.
Na izlasku iz sobe konobar je naleteo na Džona i Tomija. Ustao sam i posmatrao ih nekoliko minuta. Obojica su obišla oko stola i zagrlila me dugačkim, tihim stiskom.
„Ja čak ne znam ni kako da ti se zahvalim”, rekao je Džon, snažno me grleći.

„Ne mogu da poverujem šta si uradio”, rekao je Tomi. ,,I ne mogu da poverujem da smo se na taj način izvukli.”
„Kako to misliš?”, rekao sam. „Nemoj mi reći da ste ga stvarno ubili?”
Obojica su prasnula u smeh i, pustivši me, izvukla po stolicu sa obe moje strane.
„Osim toga, ja nemam ništa sa tim”, rekao sam i sam seo. „Sve je to Mikijevo. To je njegov plan.”
„Moram priznati”, rekao je Džon, sipajući sebi čašu piva, „kada sam prvi put čuo da je on uzeo slučaj, hteo sam da ga spržim.” „Šta te je sprečilo?”
„On mi je prijatelj”, reče Džon. ,,A ako ćeš i robijati kaznu za ubistvo, ko je bolji da te na nju pošalje?”
„Posle, zbog načina na koji je vodio svoj deo slučaja, mislio sam da je jednostavno loš advokat”, nadovezao se Tomi. „Počeo sam da žalim gada.”
„Nikada nemoj žaliti advokata”, izjavio je Majki, stojeći pred nama sa širokim osmehom na

licu.


„Dolazi ovamo, zastupniče”, rekao je Džon, grabeći ga za ruku i vukući ga oko stola.
Tomi je jurnuo ka njemu sa druge strane i prignječio me između njih u zagrljaju. Bili smo samo

mali krug ruku i priljubljenih lica.
„Ti si pravi grof!”, vikao je Džon. „Koji je živ i zdrav i koji radi u centru Njujorka!”
„Ne posle ove nedelje”, rekao je Majki. „Ovaj grof je sada na socijalnoj pomoći.”
„Šta si uradio sa svim onim zakopanim blagom?”, pitao je Tomi. „Prokockao ga?”
„Kako si mislio da smo platili Kralja Benija?”, odvrati Majki.
Kerol je stajala na vratima, prekrštenih ruku, smejući se i odmahujući glavom.
„Šta je ovo?”, pitala je. „Pederski bar?”
Okrenuli smo se kada smo začuli njen glas. Kosa joj je bila sveže ošišana i sređena, nosila je kratku, crnu haljinu i crnu tašnicu, koja joj je na dugačkom kaišu visila sa ramena.
„Bio je”, rekao je Džon, „dok ti nisi ušla.”
„Hoćeš da i tebe zagrlimo?”, pitao je Tomi.
„Može li samo pozdrav”, reče Kerol.
„Može li i poljubac uz pozdrav?”, pitao je Džon.
„Važi”, pristade ona, prilazeći nam.
„Požuri”, rekao sam. „Pre nego što dođe konobar.”
„Aha”, dodade Tomi. „Onda ćemo morati i njega da poljubimo.”
„Videla sam ga dok sam ulazila”, rekla je Kerol. „Sladak je. Poslala sam mu poljubac.”

„Baš čudno”, rekao je Džon. „To je i Šeks rekao.”
Seli smo za sto, naručili večeru, sipali piče i pričali sve dok se noć nije pretvorila u jutro.
Pričali smo o svemu čega smo mogli da se setimo. Petoro prijatelja sa toliko zajedničkih trenutaka, uplašenih da se vreme provedeno zajedno može završiti. Razgovarali smo o svemu osim o suđenju. I o onim mesecima za koje smo se zakleli da ih nikada nećemo naglas uskrsnuti.
Kerol je dala oduška svom nezadovoljstvu zbog gradske administracije i bitaka koje gubi svakoga dana.
Džon i Tomi su pričali o svom životu ogrezlom u zločin. Oni su znali da je to brzi voz koji se može završiti samo metkom ili gvozdenim rešetkama. Ali, to je za njih bio jedini način da se osećaju kao da su oni ti koji upravljaju životom, jedini način da se odbrane od demona koji su ih mučili za vreme retkih treznih momenata.
Majki se pomirio sa svojom odlukom i bio je radoznao u pogledu toga kuda će ga ona odvesti. Uštedeo je dovoljno novca da ne mora godinu dana da radi i već je investirao u kartu u jednom pravcu za London, u kartu za avion koji leti narednog vikenda. Nije imao drugih planova osim tog.
Napola šaljivo objavio sam da se moja karijera suzila na dve mogućnosti. Ili ću postati reporter ili razvodnik u jednom od bioskopa čije termine održavanja predstava odlično poznajem.
Neminovno, obuzeli su nas pivo, vino i žestina i mi smo se opustili, smejući se jednostavnijim vremenima, godinama pre nego što nam je Vilkinson ubio smeh. Ponovo i ponovo sećali smo se naših mnogobrojnih šala, naslađujući se slobodom i budalaštinama koje nam je detinjstvo u Paklenoj kuhinji omogućilo.
„Sećate li se kada ste formirali onu glupu pevačku grupu?”, pitala je Kerol, sipajući vodu u čašu.
„Četiri gladijatora”, reče Majki, smešeći se. „Najbolji kvartet ikada napravljen na ćošku ulice u Paklenoj kuhinji.”
„Sećate li se kako je Šeks hteo da se grupa zove?”, pitao je Džon, pripaljujući cigaretu.
„Grof i njegovi Kristi”, odvrati Tomi. „Goveče, to bi prodalo album ko alvu.”
„Nismo bili baš tako loši”, rekao sam. „Neki ljudi su hteli da nas čuju kako pevamo.”
„Ona ekipa iz škole za gluve se ne računa”, rekao je Džon.
„Zašto da ne?”, upitah. „Tapšali su nam.”
„Bili ste grozni”, rekla je Kerol, smejući se. „Deca su počinjala da plaču kada bi vas čula kako pevate.”
„Bile su to tužne pesme”, rekao sam.
„Debeli Mančo je trebalo da nam bude menadžer”, reče Tomi. „A Kralj Beni finansijer. Znaš, da nam nabavi odela i pare za putovanja, takve stvari.”
„Šta se desilo s tim planom?”, pitala je Kerol.

„Čuli su kako pevamo”, rekoh.
„Debeli Mančo je rekao da će pre jesti ribu, nego što će svoje ime staviti pored naših”, rekao je Džon.
„Šta je rekao Kralj Beni?”, pitala je Kerol.
„Nije ništa rekao”, rekoh. „Vratio se u svoj klub i zatvorio vrata za sobom.”
„Krali smo od svih koji su nam se sviđali”, rekao je Tomi, dovršavajući kriglu piva.
„Pa šta vas je ukopalo?”, pitala je Kerol, posmatrajući me kako joj sipam još vina.
„Imali smo dovoljno delova da napravimo album”, dodadoh. „Opljačkali smo Frenkija Valija, Diona, Bobija Darina.”
„Sav krem”, rekla je Kerol.
„Samo što je kod nas taj krem bio kiseo”, reče Tomi.
„Ajde da otpevamo pesmu sa našeg albuma”, predloži Majki, naginjući se preko stola i smejući se. „Za Kerol.”
„Momci, zar ne treba da odete i da pucate u nekog?”, upita Kerol, zagnjurivši lice u ruke.
„Uvek imamo vremena za pesmu”, rekao je Džon, ustavši i naslonivši se uza zid.
„Izaberi, Miki”, reče Tomi i stade do Džona. „Ništa previše sporo. Hoćemo da Kerol ostane na nogama.”
„Ajde Hodati kao čovek.”, rekao je Majki. „Šeks je dobro skinuo Valija u toj pesmi.”
„Prati nas”, rekao sam Kerol, dodajući joj dve kašike. „Udaraj njima u čaše kada ti dam znak.”
„Samo nemojte da galamite”, zamoli ih Kerol, gledajući ka vratima iza sebe. „Neki ljudi možda jedu.”
„Bolje pevamo u toaletu”, rekao je Tomi. „Tamo zidovi bolje odzvanjaju.”
„Ima jedan dole, niz stepenice”, reče Kerol. „Ja ću vas čekati ovde.”
„Ovo je kao da su se ponovo okupili Bitlsi”, rekao sam. Kerol je samo frknula.
Skupili smo se u uglu i ja sam stao ispred njih trojice. Majki, Džon i Tomi su, stavivši mi po jednu ruku na rame, pucketali prstima u zamišljenom ritmu. Kerol se zavalila u stolici, gledala u nas četvoricu i smešila se.
Počela je da plješće rukama kada smo počeli da pevamo pesmu „Hodati kao čovek” našim najboljim imitacijama Frenkija Valija i „Četiri godišnja doba”.
Zatim smo svi prineli ruke ušima, još uvek puckajući prstima, i pogodili baš prave tonove. Kerol je ustala sa stolice i, udarajući kašikama o noge, ubacila se u ritam.
Tri konobara su se pojavila na vratima i priključila joj se.
Dva stola za kojima se večeralo zviždala su u znak odobravanja.

Šanker je šakama lupao po kasi i svima natočio piće besplatno. Jedan stariji par koji je svratio na kasnu kafu zagrlio se i zaigrao.
Za nas je to bila posebna noć i mi smo je produžavali koliko god smo mogli. Ona nam je pripadala. Noć koju ćemo dodati na našu dugačku listu sećanja.
Bio je to naš srećan završetak.
I bio je to poslednji put kada smo svi bili zajedno.