Ajše Kulin-Zbogom

First topic message reminder :




Otomansko carstvo odbrojava poslednje dane, a visoki državni zvaničnik Ahmed Rešat pokušava da okupi i sačuva porodicu u okupiranom Istanbulu. Prisiljen da se kreće tankom linijom sudbine, Ahmed je rastrzan između odanosti koju duguje sultanu i potrebe da pomogne vojnim jedinicama iz Anatolije, predvođenim harizmatičnim generalom Mustafom Kemalom, koje junački pružaju otpor stranom neprijatelju.
Dok opsada i okovi zime sve više stežu Istanbul, u kući ministra Rešata sudbina ipak nastavlja da iscrtava svoje neobične puteve – nemoguća ljubav procvetaće uprkos svim problemima i pokazati da čalo i u najnapetijim trenucima istorijskog previranja život ne može da čeka ...
Ajše Kulin pripoveda o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici u Istanbulu u prelomnom istorijskom trenutku – kroz njihove uspone i padove, nadu i očaj, ljubav i nesreću, vidimo kako polako nestaje čitava jedna kultura, a smenjuje je novo vreme, koje sobom nosi drugačije vrednosti i nove generacije.

DIRLJIVA PORODIČNA SAGA KOJA KROZ LIČNE TRAGEDIJE I TRIJUMFE PRIKAZUJE KRUPNIJU SLIKU O POSLEDNJIM TRENUCIMA VELIKOG OTOMANSKOG CARSTVA I USPONU REPUBLIKE.

OVA KNJIGA OBJAVLJENA JE UZ PODRŠKU MINISTARSTVA KULTURE I TURIZMA REPUBLIKE TURS PROGRAM TEDA.
REZIDENCIJA U OKUPIRANOM ISTANBULU

***
Mahir se odmah posle večere izvinio i zatražio dozvolu da ode kući. Nameravao je da ustane pre zore.
„Mahir-beže, molim te da se sutra ne mučiš. Zorom ću se iskrasti iz kuće da bih se pridružio kolegama na keju`, reče Ahmed Rešat.
„Budi siguran da ću biti tamo da te ispratim."
Ahmed Rešat dopratio je budućeg zeta do baštenske kapije. Leman je zalud čekala da se okrene i mahne. Doktorove misli su, dok je koračao kroz noć, pripadale isključivo Ahmedu Rešatu i jutarnjem putovanju u ono što bi moglo biti nepovratno izgnanstvo.
Kad se Ahmed Rešat vratio u salon, zatekao je Leman kraj prozora. „Zašto još nis otišla na spavanje, draga moja?", rekao je milujući je po kosi.
„Oče, zašto moraš da ideš? Niko nije umeo da mi objasni. Verena sam i više nisam dete. Hoćeš li mi ti objasniti?"
„Sedi, Leman", umorno će Ahmed Rešat. Otac i kći seli su na divan.
„Postoji spisak. Ljude sa spiska smatraju izdajnicima domovine. Nisam ga video, al sam apsolutno siguran da su na njemu imena svih članova poslednjeg kabineta i potpisnika Sporazuma iz Sevra. Vlada u Ankari osudila je na smrt sve ljude sa spiska."
„Oče!", prigušila je krik šakom.
„Ne smeš da očajavaš, devojko moja. Moraš da se brineš o majci, baki i sestricama. Po svaku cenu moraš očuvati prisustvo duha. Otići ću mnogo bezbrižniji ako porodicu poverim tebi i Mahir-begu. Jednog dana shvatiće da nismo izdajnici i tada ćemo se vratiti. Ti si kćer časnog čoveka, spremnog da dâ i život za svoju zemlju. Nemoj to nikad da zaboraviš."
Naslonila je glavu na očeve grudi. Jecala je i drhtala čitavim telom. Ahmed Rešat joj je dozvolio da rida. Obratio joj se tihim glasom: „Hajdemo na počinak. Ne dopusti da te mati vidi uplakanu."
Pribrala se. Obrisala je suze i oskudnu šminku nadlanicom. S umrljanim licem kitnjastom frizurom više nije ličila na ženu, ali ni na devojčicu. Usred žalosti za ljubljenim bratom, saznala je i za smrtnu presudu ocu. Kao da to nije bilo dovoljno, iste večeri se sasvim iznenada verila. U njenim krupnim očima ogledala se zbunjenost. Činilo se da ne shvata šta će sve morati da istrpi. Ahmed Rešat posmatrao je šesnaestogodišnjakinju, ni ženu ni devojčicu, s mešavinom tuge i ljubavi, svestan da je jednom rečenicom opteretio njena nejaka pleća silnom
odgovornošću.

Mehpara je podojila Halima, promenila mu pelene i spustila ga u kolevku u podnožju kreveta. Nagnula se preko kitnjaste kolevke na desnoj strani. Sabahat je spavala čvrsto zatvorenih očiju. Pokretala je napućene usne, što je bio nepogrešiv znak da će se uskoro probuditi i zaplakati. Obrisala je bradavicu vlažnom pamučnom krpom. Nagnula se iznad kolevke i podigla sićušnu devojčicu. Bebica je, žmureći, gladno krivila vrat sve dok nije pronašla bradavicu. Bučno je coktala. Mehpara je vrhovima prstiju prošla kroz njenu nežnu kosicu. Volela je i druge devojčice, pogotovo nestašnu i jezičavu Suad. Ipak, beba u njenom naručju zauzimala je posebno mesto u njenom srcu. Devojčica će, baš kao i njen Halim, odrasti ne znajući za očevu ljubav, nežnost i dobronamernu strogost. Predobro je znala kako je kad vas okolina posmatra s mešavinom sažaljenja, prekora i nipodaštavanja, rezervisanom za devojčice bez oca.
Tokom prvih godina u ovoj kući, bezmerno je zavidela razmaženim devojčicama na Rešat-begovom tetošenju. Kad bi saznali da se beg vratio kući, svi bi pohitali da se upristoje, ali devojčice nikad nisu osećale strah od oca. Sjurile bi se niz stepenice i skočile mu pravo u naručje.
„Où est mon petit cadeau?", pitala bi ga Suad, a on bi svaki put pohvalio njen francuski. Sarajlihanuma je uvek negodovala zbog toga. Upozoravala ga je:
„Upropastićeš ih, Rešat-beže. Neće moći da se prilagode novoj sredini kad se udaju i odu u supružnički dom."
„Neću slati moje devojčice od mene", branio se Rešat-beg. „Kad se udaju, njihovi muževi živeće s nama." U neko doba primetio bi par radoznalih očiju kako ga posmatraju kroz odškrinuta vrata, ili s odmorišta na stepenicama. Pripadala su potištenoj devojčici koja nije bila njegova kći. „Predomišljam se i kad je reč o Mehparinom mladoženji." Nosić bi je zagolicao, a oči zapekle. Toliko je želela da bude Rešat-begova rođena kći, ali to je bilo nemoguće. U međuvremenu mu je postala snaja i dojilja njegove ćerke. Alah joj je možda uzeo Kemala, ali joj je dao dve bebe, među kojima ona nije pravila razliku. Sunce još nije izvirilo na obzorju. To doba je, po opštem mišljenju, najbolje za molitvu. Da li bi Alah dozvolio Rešat-begu, čoveku kog je smatrala ocem, da ostane u kući, kad bi se zavetovala da više nikad neće podojiti Sabahat, poneti je pomilovati po svilenkastoj koži?
Posle dvadesetominutnog dojenja, posadila je Sabahat na krilo i sačekala da podrigne. Zatim ju je nežno vratila u kolevku. Nije joj menjala pelene, da se ne bi probudila. Sklonila je zavesu. Kočija je čekala ispred baštenske kapije. Ahmed Rešat uskoro će izaći iz kuće s koferom. Ukrcaće se u kočiju i nestati u jutarnjem sivilu. I baš kao što je bilo i s Kemalom, oni koji ostaju nikad neće znati gde je otišao, šta je istrpeo i gde je sahranjen. Borila se sa suzama osluškujući škripu stepenica. Neko je
silazio na prstima da bi napravio što manje buke. Rešat-beg.
Hteo je da ode bez buke, da napusti kuću dok svi spavaju. Kasnije će se probuditi i nastaviti da žive kao da se ništa nije dogodilo. To je želeo ... to je tražio od njih ... zahtevao je da se ta njegova poslednja želja poštuje – do njegovog povratka.
Kad je bila sigurna da je stigao do prizemlja, navukla je kućnu haljinu. Sjurila se niz stepenice u kuhinju i zastala na vratima. U polutami se nazirala utvarna prilika u beloj kućnoj haljini – Behidža. Činila je isto što i ona. Pipala je po kuhinji tražeći sud Mehpara ga je našla i napunila vodom. Izašle su zajedno iz kuhinje i naišle na Sarajlihanumu. Tri žene su ćutke izašle iz kuće, sa sudovima punim vode u rukama. Polako su krenule za Ahmedom Rešatom. Da li zato što ih nije čuo, ili zato što nije hteo, tek, nije se osvrnuo. Klimnuo je kočijašu, otvorio vrata i ušao u kočiju. Supruga je probdela noć ridajući u njegovom naručju. Nije imao snage ponovo da pogleda u podbule, zakrvavljene oči i lice iskrivljeno tugom. Kočijaš se popeo na svoje sedište i ošinuo mršave konje. Usne triju žena bešumno su se pomerale za kočijom, a onda su prosule vodu na ulicu.
„Putuj kao voda, i vrati se kao voda, mužu moj", Behidžin prigušeni krik mešao se sa udarcima kopita o kaldrmu.
Opstajala je na nogama uz Mehparinu i Sarajlihanuminu pomoć. Zatim je, kad je kočija zamakla za ugao, pala na kolena i briznula u plač.

Mahir je nervozno koračao pred lučkom kapetanijom čekajući kočiju. Zaustavila se na suprotnoj strani ulice. Žurno joj je prišao i preuzeo kofer od kočijaša.
„Mahire ... Pa šta to radiš! Nije trebalo da dolaziš ovamo”, reče Ahmed Rešat.
„A kako sam mogao da ne dođem, Rešat-beže! Kako sam mogao da te pustim da odeš bez oproštaja?"
„Da li si video nekog od mojih kolega?"
„Video sam nekolicinu. Pogledaj, tamo na uglu; to su begefendije Kemal i Hazim."
„Sačekaj da se pozdravim s njima. Brzo ću se vratiti."
Ahmed Rešat se posle nekoliko koraka okrenuo na petama i prišao Mahiru. „Pođi sa mnom. Voleo bih da predstavim zeta prijateljima`, rekao je.
Osmeh je osvanuo na doktorovom zabrinutom licu. Krenuli su ka sve brojnijoj grupi.
Zvaničnik brodske kompanije „Lojd Trijestino" prišao je grupici putnika. Razgovarali su na keju dok su čekali da se ukrcaju na italijanski brod za Brindizi. Obavestio ih je da je doneo putna dokumenta. Poslednji Otomani su tužnih lica krenuli za zvaničnikom ka carinarnici. Osramoćeni ministri propalog carstva otputovaće u izgnanstvo s papirima koje im je obezbedio grof Kaprini. Italijan je oduvek uživao veliki ugled na Dvoru i bio prijatelj većini begunaca.
Kad je saznao da je vlada u Ankari sačinila spisak ljudi osudenih na smrt i da on sadrži imena svih ministara iz poslednjeg sultanovog kabineta, grof Kaprini odlučio je da upozori starog prijatelja Ahmeda Rešat. Posetio ga je u njegovom domu u Bajazitu.
Večina ministara i poslanika već su pobegli britanskim parobrodom „Egipat". Otišl su u istoimenu zemlju. Među preostalima je bilo i nekoliko grofovih prijatelja. Parobrod će za dva dana poći za Brindizi. Ako Ahmed Rešat i njegovi prijatelj propuste ovaj brod, moraće da putuju vozom, što je značilo da će im proveravati papire na svakoj granici, a to bi moglo biti opasno.
Odluku o bekstvu doneli su u žurbi. Neki nisu mogli da dobiju pasoše za tako kratko vreme. Za njih će dokumenta biti spremna do isplovljavanja.
Ahmed Rešat i njegovi prijatelji krenuli su za italijanskim zvaničnikom u carinarnicu. Mahir je pošao prema krmi ukotvljenog parobroda. Bio je veoma dug i ličio na golemi stambeni blok na vodi. Ugledao je suprotnu obalu tek kad je došao do kraja broda. Nekoliko svetiljki gorelo je na Jenidžamiju. Grad se lagano budio u oskudnoj svetlosti zore, uz mrmljanje, žamor i gunđanje. Podizala se metalna škripa prvog jutarnjeg tramvaja, isprekidana pesma motornih čamaca na putu ka luci i umorni krici ribara koji su istovarali ulov. S minareta je odjekivao poziv na jutarnju molitvu. Slušajući melodično zazivanje mujezina, zatvorio je oči i zamolio Alaha da pomogne Ahmedu Rešatu.
Poskočio je kad ga je neko uhvatio za rame.
Pored njega je stajao Rešat-beg. Rekao mu je: „Vreme je da se oprostimo."
Mahir je posmatrao lepo i plemenito, ali i umorno i upalo prijateljevo lice u bisernom sjaju zore. Ahmed Rešat progovorio je snažnim i odlučnim glasom:
„Mahire, poveravam ti svoju porodicu. Siguran sam da ćeš čuvati Leman. Ne odgađajte venčanje zbog mene. Moja ponuda ostaje. Otpustiće te iz vojske zato što si mi zet. Molim te da ozbiljno razmisliš da otvoriš ordinaciju u selamliku."
„Hvala ti. Nemoj da poklekneš pod tugom. Znaj da će ovde sve biti kako treba.
Tvoja porodica je sad moja porodica."
„Možda preterujem, ali Mehpara i Halim su takođe članovi porodice. Moram da te zamolim da i na njih gledaš isto kao i na Behidža-hanumu, Sabahat ili Suad."
„Budi siguran da će tako biti."
„Hajde da se oprostimo."
Ahmed Rešat položio je ruku na rame budućeg zeta. Zagledao se u njegovo lice kao da crpi snagu iz doktorovih poštenih smeđih očiju. Okrenuo se bez reči i hitro ukrcao na brod.

Mahir se najedanput osetio usamljenim ispod ogromnog parobroda. Dobrobit
bezbednost brojne porodice počivali su na njegovim plećima. Nije ni primetio druge putnike koji su se peli na brod. Zurio je pravo gore da bi po poslednji put pogledom ispratio Ahmeda Rešata. Nije ga video.

Ahmed je bio na drugoj strani broda. Držao se za ogradu obema rukama i posmatrao more, kupole i minarete. Galebovi su zaranjali belim krilima u vodu, tragajući za hranom. Sunce će uskoro pozlatiti kupole. Grad će se probuditi. Oživeće zajedno s lučkim radnicima, prodavcima, pisarima, učenicima, ribarima, pa čak i s neprijateljskim vojnicima. Parobrod će se polako odvojiti od obale, zaploviće ka otvorenom moru i pozdraviti Istanbul bolnim, životinjskim krikom. Grad će uskoro nestati iz vida.
Prebacivao je sultanu što je pobegao na palubi britanskog ratnog broda. To mu je teško palo. Od svoje dvadesete godine služio je državi kao časni, pravedni i verni podanik carstva, a prinuden je da napusti svoju zemlju kao izdajnik, kao kriminalac. Ide u izgnanstvo sa stranim pasošem. Oštri nož svrdlao mu je srcem. Grebao ga je po grudnom košu. Nije mogao da potisne tugu, stid i ozlojeđenost. Prethodnog jutra zamišljao je kako ulazi u more s kamenom u rukama. Sad je zamišljao kako skače s broda. Ako se ne onesvesti pri udaru u vodu, da li bi nagonski zaplivao? Zamišljao je masne naslove u sutrašnjim novinama: Ahmed Rešat, osramoćeni ministar finansija, pokušao samoubistvo! Šta bi Behidža učinila kad bi čula za to? Ili tetka?
Posegnuo je u džep za tabakerom. Iznenadio se kad je napipao nešto nepoznato. Uvek je u tom džepu nosio duvan! Izvukao je čvrsti predmet zamotan u maramicu. Drhtavim prstima, odvezao je svilene krajeve. Prepoznao je Behidžine inicijale izvezene svilenim koncem. U ruci mu je blistao komad porodičnog nakita, koji je Behidža nosila na svadbenoj večeri: broš u obliku ptice, posut dijamantima. Ptičica je nosila papirić u kljunu.

Znam da raspolažeš ograničenim sredstvima. Ne oklevaj da prodaš pticu ako se nađeš u škripcu. Moje srce će vazda biti s tobom.

Umalo da zaplače od uzbuđenja. Tamne misli, koje su ga do malopre morile, smesta su iščezle. Neće imati hrabrosti da se ubije dokle god bude bilo onih koji ga vole. Bio je preterano pobožan da bi izdao dušu koju mu je Alah poverio na čuvanje. Pokušaće da opstane u tuđini, dok ne kucne čas da se rastavi s dušom. Možda će pronaći posao kao prevodilac. Dobro se služio francuskim i persijskim. Govorio je malo i italijanski. Mogao bi da se zaposli i kao računovođa. Valjda će čovek, koji je nekad vodio financije carstva na tri kontinenta, pokazati dovoljno umešnosti s ciframa da bi privukao pažnju nekog trgovca. Radiće i zaraditi koliko mu je potrebno za život. Pisaće pisma porodici. Izdaleka će pratiti živote svoje dece. Istanbul će mu mnogo
nedostajati, ali nastaviće da živi, iako razdiran žudnjom, da bi jednog dana prikačio ovaj isti broš nazad na ženine grudi.
Trgao se kad je čuo duboki, srceparajući, otegnuti vapaj. Brod je napuštao luku. Čvršće je stisnuo drvenu ogradu. Ravnodušan na reakcije posmatrača, uveren da ga niko neće čuti zbog brodske sirene, zaurlao je iz sveg glasa:
„Zbogom, Istanbule! Zbogom, grade moj!"

PISMO


JUN 1924, BUKUREŠT

Voljenoj supruzi, Behidži,
Zaplakao sam od sreće kad sam doznao novost. Pročitao sam tvoje najnovije pismo u kojem si me obavestila o Sitarinom rođenju. Strašno mi je žao što nisam mogao da budem s tobom. Neka je njeno ime, persijska reč za
„zvezdu", vodi ka svetlom životu i sudbini. Molirn se Alahu da bude zdrava i dugovečna.
Još malo pa će isteći i druga godina mog izgnanstva. Srce mi je puno tuge i jeda. Za trideset pet godina besprekorne i predane službe državi nagrađen sam skitalačkim životom u izgnanstvu. Iz pisma sam saznao radosnu vest o rođenju moje unučice Sitare. Druga vest, da je Mahir napustio vojnu službu, nije me nimalo iznenadila. Ako je uspeo da dobije i penziju, njegov povratak u Istanbul biće veoma lep događaj. Državni poslovi i dužnosti više ne mogu da mu pruže zadovoljstvo.
Važno je samo ono bez čega se ne može. Molim Alaha da se pobrine za njega i moju porodicu u Istanbulu.
Veoma bih voleo da te vidim. Iako grad u kojem živim obezbeđuje osnovne neophodnosti, ne bi se udobno osećala u
njemu, pogotovo dok traju oštre zime. Ne mogu da se složim s tvojim dolaskom ovamo. Toaleti su, na primer, pored kuća, ili na poljani, u obliku kućica. Iz sličnih razloga ne želim da dolaziš ovde i trpiš raznovrsne neugodnosti. Možda ćemo u novembru otići u Rim, tamo možemo zajedno da prezimimo. Ili mogu da te dočekam u Pešti. Ako pronađem pristojan smeštaj po razumnoj ceni u Pešti, mogli bismo tamo i da se odselimo. Molirn te da se ne brineš. Svako zlo ima svoje dobro. Ne sumnjaj da će tako biti i s nama. Zar nije dovoljno što nam je Alah podario zdravu i pravu porodicu. Dosad smo vodili udoban život. Verujem da nas Alah neće napustiti ni u budućnosti. Samo da ostanemo živi i zdravi. Toliko toga nas čeka. Ako se moj povratak u Istanbul pokaže mogućim, dogovorićemo se već hoću li se vratiti brodom ili vozom.
Do tada moramo biti strpljivi.
Mojoj uvaženoj tetki, Mehpari i tebi, draga moja, želim Alahov blagoslov i strpljenje. Prenesi ljubav i zahvalnost mom jagnjetu Suad, a naročito nepresušnim izvorima mog ponosa, kćeri Leman i zetu Mahir-begu. Ljubim oči
Sabahati i Halimu. Neka Alah podari maloj Sitari dug i lep život. Tvoj ljubavlju ispunjeni suprug,
Rešat

[1] Naziv potiče od fr. redingote – sako za jahanje; u Otomanskom carstvu, vrsta dugog crnog kaputa.
[2] Deo velike muslimanske kuće, namenjen samo muškarcima.
[3] Sarikamiš, nedaleko od Karsa, bio je poprište velike bitke između carske Rusije i Otomanskog carstva u Prvom svetskom ratu, u kojoj su Turci teško poraženi.
[4] Tur. Ittihat ve Terakki Cemiyeti. Politička partija koja je osvojila vlast posle Mladoturske revolucije 1908. Vladala je do 1918, kad je većina članova izvedena pred vojni sud i utamničena.
[5] Tur. Topkapi Sarayi – doslovno Dvorac topovskih vrata, kod nas poznatiji kao Carigradski dvor, odnosno Carigradski saraj, gde je bilo sedište sultana i vlade. Istanbulci zdanje jednostavno zovu Saraj, odnosno Dvor. (Prim. lekt.)
[6] Fr. Grand Rue de Pera – Pera, deo grada u evropskom delu Istanbula, danas se zove Bejoglu.
[7] Madam Turci koriste kao reč za nemuslimanku
[8] Raki je alkoholno piće sa ukusom anisa.
[9] Ud je žičani instrument kruškolikog oblika, sličan lauti. (Prim. lekt.)
[10] Posle nekoliko vekova poluautonomnog statusa u granicama Otomanskog carstva, arhipelag Dodekani (Dvanaest ostrva, među kojima su Rodos, Kos i Patmos) proglasio je nezavisnost 1912. godine. Italija ga je gotovo odmah okupirala.
[11] Tur. valide – formalni izraz za majku, kojim se snaja obraća svekrvi.
[12] Tur. sarayh hanim – dvorska dama, dvoranka iz Saraja.
[13] Sultan Abdul Hamid II svrgnut je 27. aprila 1909. godine.
[14] Otomanske snage su 1898. godine izgnane s Krita. Posle nekoliko godina i brojnih masakara kritskih muslimana, ostrvo je postalo nezavisna država.
[15] Misak-ı Millî (Nacionalna zakletva, odnosno Nacionalni pakt) predstavlja niz od šest važnih odluka poslednjeg zasedanja otomanskog parlamenta. Parlament se sastao 28. januara 1920, obznanio odluke 12. februara 1920, a one su izazvale britansku okupaciju Istanbula 16. februara 1920. godine i uspostavljanje novog parlamenta – Velike nacionalne skupštine u Ankari.
[16] Karakol (policijska stanica), šifrovano ime turske Specijalne obaveštajne službe, koja je tokom okupacije pomagala Nationalnom pokretu u Anadoliji.
[17] Misli se na platno kojim se muslimanke prekrivaju kada izlaze iz kuće.
[18] Gozleme su preklopljene lepinje, obično slane, s filom od sira, spanaća ili krompira.
[19] Šerbet je tradicionalno tursko hladno piće. Pravi se od šipka, trešnje, ruže, sladića i raznih začina. Veruje se da ima isceliteljsko dejstvo.
[20] Mehpara je mislila na policijsku stanicu, odnosno na osnovno značenje reči
karakol, odnosno na nadimak Specijalne obaveštajne službe u ilegali, s kojom je
Kemal saradivao.
[21] Haremom se ponekad nazivaju i sve žene iz nečije kuće, odnosno supruga i sve rođake ukućanke.
[22] Givanijan (Civanyan, odnosno Givanian) roden je u Istanbulu 1848. godine. Bio je sin Ohanesa Givana, violiniste na dvoru sultana Abdula Medžida, i stariji bra poznatijeg slikara i učitelja umetnosti Harutjuna Givanijana. Umro je 1906. godine u Istanbulu.
[23] Tur. Misir Çarşisi.
[24] Tur. Müdafaa-ı Hukuk-ı Nisvan Cemiyeti.
[25] Tur. Hilal-i Ahmer Cemiyeti, sestrinska humanitarna organizacija Crvenog krsta u islamskim zemljama. Turska je prva osnovala Crveni polumesec u rusko-turskom ratu 1876-1878. godine, a organizacija je zvanično priznata kao međunarodna 1929. godine, dopunom Ženevske konvencije.
[26] Suad je inače muško ime izvedeno iz arapske reči sad (sreća).
[27] Po Kuranu, postoji sedam nebesa, odnosno nivoa vaseljene.
[28] Anđeo Azrail odvaja duše od tela u trenutku smrti (u jevrejskoj i islamskoj mitologiji).
[29] Kod Sarikamiša, vojska paše Ismaila Envera (90.000 vojnika) poražena je u biti s ruskim trupama (100.000). Bitka je trajala od decembra 1914. do januara 1915. godine. Desetak hiljada turskih vojnika umrlo je samo u povlačenju. To je bio najveći poraz otomanske vojske u Prvom svetskom ratu. Prvog januara 1919. godine, nova vlada izbacila je Enver-pašu iz vojske, zato što je Vojsku islama poveo u zlosrećni pohod na Kavkazu. Sudeno mu je u odsustvu 1919-1920. godine za „uvlačenje zemlje u rat bez opravdanog razloga, prisilne deportacije Jermena i napuštanja zemlje bez dozvole". Osuđen je na smrt.
[30] Podoficirski čin u osmanlijskoj vojsci. (Prim. lekt.)
[31] Visoka porta bila je centralno telo vlade Otomanskog carstva u Istanbulu. Činile su je kancelarija velikog vezira, Ministarstvo spoljnih poslova i Državni savet.
[32] Kad je Konstantinopolj osvojen 1453. godine, sultan Mehmed II naredio je da se Crkva Svete Sofije preobrazi u džamiju. Godine 1935, postala je muzej.
[33] Amasijski protokol je Memorandum o razumevanju od 22. oktobra 1919. godine, koji su u Amasiji (tur. Amasya) potpisale otomanska vlada u Istanbulu i Turski nacionalni pokret, kako bi zajedničkim snagama sačuvali nezavisnost i jedinstvo zemlje. Otomanska vlast je na taj način zvanično priznala sve jači Nacionalni pokret u Anadoliji.
[34] Darülfünun-ı İnas (Ženski univerzitet, odnosno dom nauka) osnovan je 1914 Škola se 1920. godine spojila sa Istanbulskim domom nauka (Instanbul Darülfünûnu), iz kojeg je kasnije nastao moderni Istanbulski univerzitet. Od 1922. godine, svi odseci,
izuzev teologije, upisivali su mešovita odeljenja.
[35] Ogrtači s otvorom napred.
[36] Solun i okolina bili su deo Otomanskog carstva do 26. oktobra 1912. godine, kada se u Prvom balkanskom ratu turski garnizon u Solunu predao Grčkoj vojsci.
[37] Šeik Said kasnije je postao vođa kurdskog ustanka (Ustanak šeika Saida) 1925 godine u Dijarbakiru. Ustanak je krvavo ugušen, a kolovođe pogubljene.
[38] Tur. Kuvva-i Inzibatiyye, nazivane i Hilafet Ordusu, odnosno Vojska kalifata, bile su vojna formacija koju je 18. aprila 1920. godine osnovala otomanska vlada, za borbu s Turskim nacionalni in pokretom.
[39] Kuva-yi Milliye (doslovce Nacionalne snage) naziv za turske revolucionare (vojni personal, jedinice, jedinice milicije i civile) koji su delovali u okviru Turskog nacionalnog pokreta (počev od Sporazuma o prekidu vatre iz Mudrosa 1918. godine) vodili Turski rat za nezavisnost.
[40] Veliki vezir Damad Ferid bio je jedan od potpisnika Sporazuma u Sevru (10 avgusta 1920. godine), mirovnog ugovora koji su Saveznici pripremili posle Prvog svetskog rata. Njegove odrednice imale su katastrofalne posledice po Otomansko carstvo. Predviđao je podelu i kapitulaciju. Sporazum iz Sevra poništen je posle Turskog rata za nezavisnost. Godine 1923. potpisale su i ratifikovale novi – Sporazum iz Lozane.
[41] Tur. ayran, hladno piće od jogurta.
[42] Partija slobode i jedinstva (tur. Hürriyet ve İtilaf Partisi), nakon zabrane 1912, ponovo se pojavila 1919. Održavala je bliske veze s Velikom Britanijom.
[43] Visoka okrugla kapa, obično od ovčijeg runa.
[44] Misli se na Tuzlu u predgrađu Istanbula na azijskoj obali. (Prim. prev.)
[45] Anglofilsko društvo (tur. İngiliz Muhipleri Cemiyeti; doslovce: Društvo srdačnih prijatelja Engleske) bilo je organizacija čiji su članovi podržavali britansku okupaciju. Većina članova bila je iz najuglednijih istanbulskih porodica. Društvo je optužen da sprovodi tajni program za uništenje islama, promovisanja hrišćanstva, suzbijanja turskog nacionalnog identiteta i okretanje javnog mnjenja protiv pobune u Anadoliji. Ataturk je ovo društvo okarakterisao kao zločinačko i izdajničko.
[46] Najveće od Prinčevskih ostrva u Mramornom moru, nadomak azijske obale Istanbula.
[47] Tekirdag je grad u istočnoj Trakiji; Adana je u istočnoj Turskoj; Izmir, Bursa, Bandirma, Kirmasti i Balikesir nalaze se između Egejskog i Mramornog mora, u severozapadnoj Turskoj.
[48] Nekadašnja Smirna.
[49] Punjeno povrće.
[50] Deo miraza koji plaća suprug nakon konzumiranja braka.
[51] Deo miraza koji se sporazumno isplaćuje supruzi ako se razvede ili postane udovica.
[52] Tur. hoşaf – hladno piće od dinstanog voća.
[53] Tur. zerde – desert od začinjenog i zaslađenog pirinča.
[54] Oproštaj (tur. hellalleşnek) predstavlja mnogo više od običnog pozdrava. To je ritual (kakav se obično izvodi na samrtnom odru, pre bitke ili dugog razdvajanje) u kojem dvojica ljudi jedan drugom praštaju sve prethodno učinjene grehe.
[55] Tur. mescid – mala džamija.
[56] Tur. Topkaph Cambaz Mehmet bio je vođa Müsellâh Müdâfaa-i Milliye, tajne službe.
[57] Tur. Teşkilat-i Mahsusa – Specijalna obaveštajna služba. Osnovao ju je Enverpaša 17. novembra 1913. godine, s ciljem da celo Otomansko carstvo pokrije mrežom svojih agenata.
[58] Tur. Ethem Pehlivan bio je glava kočijaškog esnafa u Uskudaru. Pelivan (tur.
pehlivan) – rvač, snažan, krupan, junak.
[59] Turski izgovor engleskog imena Bennett veoma je sličan kombinaciji Bin-İt (Bin
- hiljada; İt - pas).
[60] Tur. vaiz – propovednik u islamu, uopšte dobar poznavalac islamske literature. (Prim. lekt.)
[61] Tursko-ruski rat 1877-1878. godine.
[62] Pre nego što je Mustafa Kemal dobio nadimak Ataturk, zvali su ga Gazi-paša.
[63] Moskovskim sporazumom utvrđene su istočne granice Turske severno od (rana. Bio je tu vrlo jasan znak boljševičke podrške antlimperijalističkom pokretu u Anadoliji i vladi u Ankari.
[64] Osman II, ili Mladi Osman, došao je na presto s četrnaest godina Pretpostavlja se da je vladavinu završio zadavljen žicom ili ubijen drobljenjem mošnica.
[65] Ebru je umetnost slikanja po površini vode. Boja se razlije po vodi i onda se s površine preslikavaju gare na papir.
[66] Sultan Abdul Hamid II svrgnula je vojska 27. aprila 1909. godine, dve nedelje nakon što je vojnim pučem raspustila i kabinet vlade.