Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

First topic message reminder :



Kako je iko prokljuvio šta je u središtu Zemlje?
Otkud znamo dokle se proteže vasiona i šta su to crne rupe?
Kako je ustanovljeno gde su bili kontinenti pre 600 miliona godina?

Ne bi li našao odgovore na ova i slična pitanja, beskrajno radoznali Brajson je pomoć potražio u životu i delu kako najčuvenijih, tako i zaboravljenih, često ekscentričnih naučnika: geologa, hemičara, paleontologa, astronoma, fizičara, meteorologa, genetičara. Njega ne zanima samo šta sve znamo o svetu oko nas, već i kako smo do tih saznanja došli. Tako je nastala ova neodoljiva intelektualna odiseja kroz prostor i vreme u kojoj je autor iskričavo i šarmantno približio znanje svima onima kojima je nauka bila dosadna i strašna. U pokušaju da shvati sve što se dogodilo od Velikog praska pa do uspona civilizacije – kako smo iz ništavila dospeli ovamo i postali ono što jesmo – Brajson nam otkriva svet na način na koji ga većina nas nikad ranije nije sagledala.

28

Tajanstveni dvonožac

Nešto pre Božića 1887. godine, mladi holandski lekar s nimalo holandskim imenom Mari Ežen Fran- soa Toma Diboa69 stigao je na Sumatru, istočnoindijsku holandsku koloniju, sa namerom da pronađe najstarije ljudske ostatke na Zemlji.
Nekoliko stvari bilo je neobično u vezi s tim. Za početak, niko pre toga nije krenuo u potragu za drevnim ljudskim kostima. Sve što je do tada bilo pronađeno, pronađeno je slučajno, a ništa u Diboa- ovom obrazovanju nije ukazivalo na to da bi on bio idealan kandidat da taj postupak učini svrsishod- nim. On je bio anatom po struci, bez ikakvog iskustva u paleontologiji. A nije postojao nikakav naro- čiti razlog da se pretpostavi da bi u istočnoindijskoj koloniji mogli da se nađu stari ljudski ostaci. Logika je nalagala da drevni ljudi treba da se traže, ako se uopšte i mogu pronaći, na velikoj i odavno naseljenoj kopnenoj masi, a ne u relativno skučenom prostoru jednog arhipelaga. Diboa je otišao u istočnoindijsku koloniju samo zahvaljujući predosećaju, mogućnosti da se tamo zaposli i saznanjem da je Sumatra puna pećina, što je okruženje u kojem je većina hominidnih fosila do tada bila pronađe- na.70 Najneobičnije – u stvari, gotovo čudesno – u svemu tome jeste da je on pronašao ono za či- me je tragao.
U vreme kada je Diboa skovao plan za potragu za karikom koja nedostaje, ljudski fosilni nalazi sastojali su se od veoma malo toga: pet nekompletnih skeleta neandertalaca, jedne delimične vilice neizvesnog porekla i pet-šest ljudi iz ledenog doba koje su kratko pre toga pronašli železničari u jed- noj pećini u litici zvanoj Kromanjon, blizu Lezezija, u Francuskoj. Najbolje očuvan neandertalski pri- merak nalazio se na jednoj neuglednoj polici u Londonu. Pronašli su ga radnici koji su minirali stene na Gibraltaru 1848. godine, tako da je pravo čudo što je bio tako očuvan, ali nažalost, niko još nije umeo da ceni njegov značaj. Pošto je nakratko opisan na jednom sastanku Gibraltarskog naučnog dru- štva, poslali su ga u Hanterov muzej, gde je ostao neuznemiravan, ako se izuzme povremeno lako bri- sanje prašine tokom više od pola veka. Prvi njegov zvanični opis sastavljen je tek 1907. godine, a i to je učinio geolog Vilijam Solas „koji jedva da se iole razumeo u anatomiju”.
I tako su ime i priznanje za otkriće prvih ranih ljudi pripisani dolini Neander u Nemačkoj – što nije ni najmanje neprikladno, pošto sasvim slučajno i zahvaljujući neverovatnoj podudarnosti, nean- der na grčkom znači „novi čovek”. Tamo su 1865. godine radnici u jednom drugom kamenolomu, u li- tici koja se nadnosi iznad reke Disel, pronašli kosti zanimljivog izgleda, koje su predali lokalnom učitelju, jer su znali da se interesuje za sve što ima veze sa prirodom. Velika je zasluga tog učitelja, Johana Karla Fulrota, što je uvideo da je natrapao na neki novi tip čoveka, iako će njegova suština i značaj još neko vreme biti predmet rasprava.
Mnogi ljudi su odbili da prihvate da su neandertalske kosti uopšte bile drevne. August Majer, pro- fesor na Bonskom univerzitetu i dosta uticajan čovek, uporno je tvrdio da su to obične kosti nekog mongolskog vojnika-kozaka koji je ranjen dok je ratovao u Nemačkoj 1814. godine, pa je otpuzao u pećinu da tamo umre. Čuvši za to, T. H. Haksli je u Engleskoj suvo primetio da je krajnje izvanredna činjenica da se vojnik, iako smrtno ranjen, popeo šezdeset stopa uz liticu, skinuo sa sebe svu odeću i predmete, zatvorio ulaz u pećinu i zakopao se ispod dve stope zemlje. Jedan drugi antropolog, zbu-
njen neandertalčevom teškom čeonom kosti, pretpostavio je da je ona bila rezultat dugotrajnog mršte- nja izazvanog loše zalečenom frakturom podlaktice. (U svojoj revnosti da odbace zamisao o ranijim ljudima, autoriteti su često spremno prihvatali krajnje neobične mogućnosti. Otprilike u vreme kada je Diboa polazio za Sumatru, jedan skelet pronađen u Perigou proglašen je za eskimski. Nikada nije na zadovoljavajući način objašnjeno šta je jedan drevni Eskim tražio u jugozapadnoj Francuskoj. U stvari, bio je to rani kromanjonac.)
Sa takvim zaleđem, Diboa je otpočeo potragu za prastarim ljudskim kostima. Nije sam kopao, već je za to koristio pedeset osuđenika koje su mu pozajmile holandske vlasti. Godinu dana radili su na Sumatri, a onda prešli na Javu. I tamo je 1891. godine Diboa – ili radije njegova ekipa, pošto je sam Diboa retko dolazio da poseti iskopine – pronašao deo drevne ljudske lobanje koja je sada poznata kao Trinilska glava. lako je to bio samo deo lobanje, ukazivao je na to da je njegov vlasnik imao iz- raženo neljudsko lice, ali i mnogo veći mozak od bilo kog majmuna. Diboa ga je nazvao Anthropithe- cus erectus (što je kasnije promenjeno iz tehničkih razloga u Pithecanthropus erectus) i proglasio ga karikom koja nedostaje između majmuna i ljudi. Ubrzo je to popularisano kao „javanski čovek”. Da- nas ga znamo kao Homo erectus.
Sledeće godine Diboaovi radnici pronašli su praktično čitavu butnu kost koja je izgledala iznena- đujuće savremeno. U stvari, mnogi antropolozi smatraju da ona i jeste savremena i da nema nikakve veze s javanskim čovekom. Ako to jeste erektusova kost, onda nije nalik ni na jednu koja je potom pronađena. Diboa je svejedno iskoristio tu butnu kost da bi izveo zaključak – tačan, kako će se ispo- staviti – da je Pithecanthropus hodao uspravno. Takođe je napravio, uz pomoć samo dela lobanje i jednog zuba, model čitave lobanje, koji se takođe pokazao neverovatno preciznim.
Godine 1895. Diboa se vratio u Evropu, očekujući trijumfalni prijem. U stvari, naišao je na goto- vo suprotnu reakciju. Većini naučnika nisu se dopadali ni njegovi zaključci, ni arogantan način na koji ih je predstavljao. Rekli su da je lobanja majmunska, verovatno od gibona, i da ne pripada ranom ljudskom biću. U nadi da će time osnažiti svoje zaključke, Diboa je 1897. godine dozvolio uglednom anatomu sa Strazburškog univerziteta, Gustavu Švalbeu, da napravi odlivak dela lobanje. Na Diboao- vo užasavanje, Švalbe je zatim sačinio monografiju koja je naišla na daleko povoljniji prijem od bilo čega što je Diboa do tada napisao, te propratio to turnejom predavanja gde su ga slavili kao da je lo- banju iskopao maltene on lično. Zgrožen i ogorčen, Diboa se povukao na skromni položaj profesora geologije na Amsterdamskom univerzitetu i sledeće dve decenije odbio da dozvoli bilo kome da po- novo pregleda njegove dragocene fosile. Umro je 1940. godine kao nesrećan čovek.

* * *

U međuvremenu, pola sveta dalje, krajem 1924. godine Rejmond Dart, rodom Australijanac i šef ka- tedre za anatomiju na Vitvatersrandskom univerzitetu u Johanesburgu, dobio je malu ali izvanredno celu lobanju deteta, sa netaknutim licem, donjom vilicom i onim što je poznato kao endokast – pri- rodni otisak mozga – iz nalazišta krečnjaka sa ruba pustinje Kalahari, iz prašnjavog mesta zvanog Taung. Dart je smesta video da lobanja iz Taunga ne pripada Homo erectusu kao što je Diboaov ja- vanski čovek, već nekom ranijem, majmunu sličnijem stvorenju. Odredio mu je starost od dva miliona godina i nazvao ga Australopithecus africanus, ili „južni čovek-majmun iz Afrike”. U izveštaju za Pri- rodu, Dart je ostatke iz Taunga nazvao „zapanjujuće ljudskim” i ukazao na potrebu za potpuno novom familijom, Homo simiadae („ljudi-majmuni”) da bi taj nalaz imao gde da se svrsta.
Autoriteti su bili još manje raspoloženi prema Dartu nego što su bili prema Diboau. Gotovo sve u vezi s njegovom teorijom – u stvari, kako se čini, gotovo sve u vezi s Dartom – išlo im je na nerve.
Za početak, bio je toliko žalosno nadobudan da lično izvrši analize umesto da pozove u pomoć ume- šnije stručnjake. Čak i naziv koji je odabrao, Australopithecus, ukazivao je na nedostatak naučne pri- mene, jer je kombinovao grčke i latinske korene. Iznad svega, njegovi zaključci bili su rukavica bače- na u lice prihvaćenoj mudrosti. Ljudi i majmuni, svi su se slagali u tome, razišli su se pre najmanje 15 miliona godina u Aziji. Da su se ljudi uspravili u Africi, pobogu, pa to bi nas učinilo negroidima. To je bilo prilično nalik tome da neko danas objavi da je pronašao drevne ljudske kosti u, recimo, Misuriju. To se jednostavno nije uklapalo u ono što je bilo poznato.
Jedini Dartov navijač vredan pomena bio je Robert Brum, škotski lekar i paleontolog znatnog inte- lekta i veselo ekscentrične prirode. Na primer, Brum je imao naviku da radi na terenu nag po toplom vremenu, što se dešavalo često. Takođe je bilo poznato da je izvodio sumnjive anatomske eksperi- mente na svojim siromašnijim i povodljivijim pacijentima. Kada bi pacijenti umrli, što se takođe de- šavalo često, ponekad ih je sahranjivao pozadi, u bašti, da bi ih kasnije iskopavao i izučavao.
Brum je bio uspešan paleontolog, a pošto je ujedno živeo u Južnoj Africi, bio je u mogućnosti da iz prve ruke pregleda lobanju iz Taunga. Odmah je uvideo da je ona značajna baš kao što je Dart i pretpostavio, pa je žustro digao glas u Dartovu korist, ali bez ikakvog efekta. Sledećih pedeset godina važilo je mišljenje da je dete iz Taunga bilo majmun i ništa više od toga. U većini udžbenika nije ni bilo pomenuto. Dart je proveo pet godina radeći na monografiji, ali nije mogao da nađe nikoga ko bi je objavio. Na kraju je u potpunosti odustao od pokušaja da je objavi (mada je nastavio da traga za fosilima). Godinama je ta lobanja – danas priznata kao jedno od najvrednijih blaga antropologi- je – služila kao pritiskač za papir na radnom stolu njegovog kolege.
U vreme kada je Dart obnarodovao svoje otkriće, 1924. godine, znalo se za samo četiri kategorije drevnih hominida – Homo heidelbergensis, Rhodesiensis, neandertalac i Diboaov javanski čo- vek – ali sve će se to ubrzo promeniti na grandiozan način.
Najpre je u Kini jedan nadareni kanadski amater po imenu Dejvidson Blek počeo da čačka po me- stu zvanom Brdo zmajevih kostiju, u lokalnim razmerama čuvenom kao područje za potragu za starim kostima. Nažalost, umesto da ih čuvaju i izučavaju, Kinezi su ih mrvili kako bi spravljali lekove. Mo- žemo samo pretpostaviti koliko je neprocenjivih kostiju Homo erectusa završilo kao nekakva zamena za Bičamov prašak.71 Teren je bio prilično ogoljen u vreme kada je Blek stigao, ali on je pronašao jedan fosilizovani kutnjak i samo na osnovu toga sasvim briljantno objavio otkriće Sinanthropus peki- nesisa, koji je ubrzo postao poznat kao pekinški čovek.
Na Blekovo nagovaranje, preduzeta su odlučnija iskopavanja i pronađene su mnoge druge kosti. Nažalost, sve su nestale dan posle japanskog napada na Perl Harbor 1941. godine, kada su Japanci presreli i zarobili kontigent američkih marinaca koji su pokušavali da izvuku kosti (i sebe) iz zemlje. Pošto su videli da u njihovim sanducima nema ničega osim kostiju, japanski vojnici su kosti ostavili kraj puta. Više ih niko nikada nije video.
U međuvremenu, ponovo na staroj Diboaovoj javanskoj teritoriji, ekipa koju je predvodio Ralf Fon Kenigsvald pronašla je još jednu grupu ranih ljudskih bića koja je postala poznata pod imenom Solo ljudi, po mestu gde su otkriveni, na reci Solo u Ngandongu. Kenigsvaldova otkrića mogla su biti još upečatljivija, ali je prekasno shvaćena jedna taktička greška. On je lokalnim stanovnicima ponu- dio po 10 centi za svaku kost hominida do koje bi mogli da dođu, samo da bi na sopstveni užas usta- novio da su oni sa mnogo elana razbijali krupne komade u manje ne bi li što više uvećali prihod.
Sledećih godina, dok su otkrivane i identifikovane nove kosti, nastala je poplava novih naziva – Homo aurignacemis, Australopithecus transvaalensis, Paranthropus crassidens, Zinjanthropus boisei i mnogih drugih, s tim što su se gotovo svi odnosili na nove tipove rodova kao i na nove vrste. Do po- lovine dvadesetog veka broj imenovanih tipova hominida narastao je komotno na više od stotinu. Da
bi zbrka bila veća, pojedini oblici često su išli pod nizom različitih imena dok su paleontolozi usavr- šavali, prerađivali i svađali se oko klasifikacija. Solo ljudi su bili poznati pod tako različitim imeni- ma poput Homo soloensis, Homo primigenius asiaticus, Homo neaderthalensis soloensis, Homo sapi- ens soloensis, Homo erectus erectus i, konačno, jednostavno Homo erectus.
U pokušaju da uvede nekakav red, F. Klark Hauel sa Čikaškog univerziteta je 1960. godine, slede- ći sugestije Ernsta Majera i drugih iz prethodne decenije, predložio da se veliki broj rodova skreše na samo dva – Australopithecus i Homo – kao i da se mnoge vrste racionalizuju. I javanski čovek i pekinški čovek postali su Homo erectusi. Jedno vreme je u svetu hominida vladao red. Ali to nije po- trajalo.
Otprilike posle decenije relativnog mira, paleoantropologija je zašla u još jedan period brzih i brojnih otkrića, koji još nije prestao. Šezdesetih se pojavio Homo habilis, koga neki smatraju kari- kom koja nedostaje između majmuna i ljudi, dok drugi smatraju da on uopšte ne čini zasebnu vrstu. Onda su došli (među mnogim drugima) Homo ergaster, Homo Louisleakeyi, Homo rudolfensis, Homo microcranus i Homo antecessor, kao i gomila australopitekusa: A. afarenkis, A. praegens, A. ramidus,
A. walkeri, A. anamensis i još nekoliko njih. Sve zajedno, literatura danas priznaje dvadesetak tipova hominida. Nažalost, gotovo da ne postoje dva stručnjaka koji priznaju istih dvadeset.
Neki nastavljaju da poštuju dva roda hominida koje je Hauel predložio 1960. godine, ali drugi ne- ke australopitekuse svrstavaju u zaseban rod zvani Paranthropus, dok ima i onih koji dodaju jednu ra- niju grupu, zvanu Ardipithecus. Neki praegensa svrstavaju u Australopithecusa, a neki u novu klasifi- kaciju, Homo antiquus, ali većina uopšte ne priznaje praegensa kao zasebnu vrstu. Ne postoji central- ni autoritet koji presuđuje o takvim stvarima. Jedini način da neko ime bude prihvaćeno jeste konsen- zus, a toga veoma često jedva da ima.
Paradoksalno, veliki deo problema jeste nedostatak dokaza. Od osvita vremena, živelo je nekoliko milijardi ljudskih (ili čovekolikih) bića, i svako je dodalo malu genetičku promenljivu sveukupnoj ljudskoj rasi. Od tog ogromnog broja, čitavo naše poimanje ljudske praistorije zasnovano je na osta- cima, često krajnje fragmentarnim, možda pet hiljada jedinki. „Sve biste to mogli da utovarite u kami- onet, ako baš ne biste mnogo pazili da sve ne pomešate”, odgovorio mi je Ijan Tatersal, bradati i pri- jazni kustos antropologije u Američkom muzeju prirodnjačke istorije u Njujorku, kada sam ga pitao koliko je velika sveukupna svetska arhiva kostiju hominida i ranih ljudskih bića.
Ta oskudica i ne bi bila tako loša da su kosti ravnomerno raspoređene u vremenu i prostoru, ali naravno da nisu. Pojavljuju se nasumično, često na krajnje izluđujući način. Homo erectus je hodao Zemljom dobrano duže od milion godina i nastanjivao je teritoriju od atlantskog ruba Evrope do pa- cifičke strane Kine, a opet, ako biste oživeli svaku jedinku Homo erectusa za čije postojanje možemo da jemčimo, oni ne bi ispunili ni školski autobus. Homo habilisa ima još manje: samo dva delimična skeleta i izvestan broj izolovanih kostiju udova. Nešto tako kratkotrajno kao što je naša civilizacija gotovo sigurno ne bi ni ostavilo nikakve fosilne tragove za sobom.
„U Evropi”, nudi Tatersal kao ilustraciju, „imate u Gruziji hominidne lobanje čija je starost utvr- đena na oko 1,7 miliona godina, ali onda imate jaz od gotovo milion godina pre pojave sledećih osta- taka u Španiji, na sasvim suprotnoj strani kontinenta, a zatim još jedan jaz od trista hiljada godina pre Homo heidelbergensisa u Nemačkoj – a nijedan od njih ne izgleda baš mnogo nalik na ostale.” Osmehnuo se. „Upravo iz tih fragmenata kostiju pokušavate da ustanovite istorije čitavih vrsta. Goto- vo nemoguć poduhvat. Zaista imamo veoma malo pojma o odnosima između mnogih drevnih vrsta – o tome koje su dovele do nas, a koje su bile evolucioni ćorsokak. Neke verovatno ne zaslužuju ni da se smatraju zasebnim vrstama.”
Upravo zbog fragmentarnosti dokaza svako novo otkriće čini se tako iznenadno i drugačije od svih
ostalih. Ako bismo imali desetine hiljada skeleta raspoređenih u pravilnim intervalima kroz istorijske tragove, bilo bi tu daleko više nijansi. Čitave nove vrste ne pomaljaju se trenutno, kao što na to uka- zuju fosilni tragovi, već postepeno iz drugih, postojećih vrsta. Što se bliže vratite tački razilaženja, sličnosti su veće, tako da postaje krajnje teško, a ponekad i nemoguće, razlikovati kasnog Homo erec- tusa od ranog Homo sapiensa, jer mogu biti i jedno i drugo, baš kao niti jedno od ta dva. Slična ne- slaganja često mogu da se jave kod pitanja identifikacije iz fragmentarnih ostataka – na primer, kod zaključivanja da li određena kost predstavlja ženku Australopithecus boiseija ili mužjaka Homo habi- lisa.
Sa tako malo toga u šta mogu biti sigurni, naučnici često moraju da pribegavaju pretpostavkama na osnovu drugih predmeta nađenih u blizini, a ta nagađanja mogu biti više nego slobodna. Kao što su Alan Voker i Pet Šipman suvo napomenuli, ako dovedete u vezu otkriće alata sa vrstom stvorenja koja se najčešće nalazi u okolini, moraćete zaključiti da su prve ručne alate uglavnom pravile antilope.
Možda ništa bolje ne simbolizuje tu zbrku fragmentarnih kontradikcija koja se zove Homo habilis. Jednostavno rečeno, kosti habilisa nemaju nikakvog smisla. Kada se poređaju u nizu, pokazuju da su mužjaci i ženke evoluirali različitim brzinama i u različitim pravcima – mužjaci su vremenom sve manje ličili na majmune, a sve više na ljude, dok ženke iz istog razdoblja kao da se udaljavaju od ljudskog izgleda prema sve većoj sličnosti majmunima. Neki autoriteti ne veruju da je habilis uopšte validna kategorija. Tatersal i njegov kolega Džefri Švarc odbacili su ga kao običnu „vrstu za koš” – onaj u koji se nepovezani fosili „zgodno mogu baciti”. Čak i oni koji habilisa vide kao nezavisnu vr- stu ne slažu se u tome da li on pripada istom rodu kao i mi, ili je sa pobočne grane koja nikada nije dovela ni do čega.
Konačno, ali možda i iznad svega, u svemu tome ulogu igra ljudska priroda. Naučnici su prirodno skloni tome da otkrića tumače na način koji ponajviše laska njihovom ugledu. Zaista će retko koji pa- leontolog objaviti da je došao do nalazišta kostiju, ali da zbog njih niko ne treba da se uzbuđuje. Kao što Džon Rider razumljivo zapaža u knjizi Karike koje nedostaju: „Zadivljujuće je koliko često prva tumačenja novih dokaza potvrđuju prethodno mišljenje njihovih pronalazača.”
Naravno, sve to ostavlja dosta prostora za svađe, a nema te grupe ljudi koja više voli da se svađa od paleoantropologa. „A od svih naučnih disciplina, paleoantropologija može da se pohvali možda najvećim brojem egomanijaka”, vele pisci nedavne knjige Javanski čovek – knjige koja, to treba re- ći, i sama posvećuje dugačke, predivno nesamosvesne pasuse napadima na nesposobnost drugih, po- gotovo na nesposobnost Donalda Johansona, bivšeg bliskog kolege autora.

* * *

I tako, ako imamo na umu da malo toga može da se kaže o ljudskoj praistoriji što neko negde neće osporiti, osim toga da smo je gotovo izvesno imali, ono što mislimo da znamo o tome ko smo i odakle potičemo otprilike je sledeće.
U prvih 99,99999 odsto naše istorije u svojstvu organizama, potičemo od iste loze kao i šimpanze. O praistoriji šimpanzi ne zna se praktično ništa, ali šta god da su one bile, bili smo i mi. A onda, pre oko sedam miliona godina, desilo se nešto veliko. U tropskim šumama Afrike pojavila se grupa novih bića i počela da se kreće po otvorenoj savani.
To su bili australopiteci, koji će sledećih pet miliona godina biti dominantna svetska vrsta homini- da. (Austral je od latinske reči za „južno” i u ovom kontekstu nema nikakve veze s Australijom.) Po- stojalo je nekoliko vrsta australopiteka, neki su bili vitki i skladni, kao dete iz Taunga Rejmonda Dar- ta, drugi kabastiji i robusniji, ali svi su bili u stanju da uspravno hodaju. Neke od tih vrsta postojale
su i duže od milion godina, druge samo nekoliko skromnih stotina hiljada, ali vredi imati na umu da su čak i najmanje uspešne imale mnogo puta dužu istoriju od one koju smo mi tek dostigli.
Najčuveniji ostaci hominida u svetu pripadaju australopiteku starom 3,18 miliona godina koji je u Hadru u Etiopiji 1974. godine pronašla ekipa predvođena Donaldom Johansonom. Formalno poznat kao A. L. (od izraza „udaljena lokacija”) 288-1, skelet je postao poznatiji kao Lusi, po pesmi Bitlsa Lusi na nebu s dijamantima. Johanson ni za trenutak nije posumnjao u njen značaj. „Ona je naš najsta- riji predak, karika koja nedostaje između majmuna i čoveka”, rekao je on.
Lusi je bila malena – visoka jedva tri i po stope. Mogla je da hoda, mada je kvalitet njenog hoda predmet izvesnih rasprava. Očigledno je dobro umela i da se penje. Mnogo toga je ostalo nepoznato o njoj. Lobanja joj je gotovo potpuno nedostajala, pa se malo moglo sa sigurnošću reći o veličini nje- nog mozga, iako su fragmenti lobanje navoditi na zaključak da je on bio mali. Većina knjiga koje opi- suju Lusin skelet navode da ga ima oko 40 procenata u odnosu na kompletan, mada ga neki smeštaju bliže polovini, a jedna knjiga Američkog muzeja prirodnjačke istorije opisuje Lusi kao da je dve tre- ćine potpuna. Televizijska serija BBC-ja Čovek majmun čak ga je nazvala „kompletnim skeletom”, iako je istovremeno pokazala da on nije ni prineti tome.
Ljudsko telo sadrži 206 kostiju, ali mnoge od njih se ponavljaju. Ako imate levu bedrenjaču pri- merka, ne treba vam desna da biste znali njegove dimenzije. Ako uklonite sve kosti koje se ponavlja- ju, ostaće vam njih 120 – što se naziva polovinom skeleta. Čaki po tom prilično komotnom standar- du, i ako računamo čak i najmanje fragmente kao cele kosti, Lusi se sastojala od samo 28 procenata polovine skeleta (i samo oko 20 procenata punog).
U Mudrosti u kostima Alan Voker se priseća kako je jednom pitao Johansona odakle mu broj od 40 odsto. Johanson je lakonski odgovorio da je odbio 106 kostiju iz šaka i stopala – više od polovine ukupnog broja kostiju tela, i to prilično važne polovine, reklo bi se, pošto je Lusin glavni osobeni atribut bila sposobnost korišćenja šaka i stopala da bi se prilagodila svetu koji se menjao. U svakom slučaju, o Lusi se zna znatno manje nego što se obično pretpostavlja. Nije čak ni poznato da li je zai- sta bila ženka. Njen pol pretpostavlja se samo zahvaljujući tome što je bila tako mala.

* * *

Dve godine posle otkrića Lusi, kod Laetolija u Tanzaniji Meri Liki je pronašla tragove stopala dve jedinke iz – kao što se misli – iste familije hominida. Tragovi su ostali iza dva australopiteka koji su prošli kroz blatnjavi pepeo posle erupcije vulkana. Pepeo se kasnije stvrdnuo i sačuvao otiske nji- hovih stopala u dužini od 23 metra.
Američki muzej prirodnjačke istorije u Njujorku ima veoma zanimljivu dioramu koja beleži trenut- ke njihovog prolaska. Ona prikazuje mužjaka i ženku u prirodnoj veličini dok hodaju jedno kraj dru- gog preko drevne afričke ravnice. Dlakavi su i liče na šimpanze po dimenzijama, ali im držanje i hod ukazuju na ljudskost. Najupečatljiviji detalj izložbe jeste to da mužjak zaštitnički drži ruku preko žen- kinog ramena. To je nežan i privržen gest koji ukazuje na blisku vezu.
Eksponat je izrađen tako uverljivo da je lako prevideti to da je praktično sve iznad otisaka stopala izmišljeno. Gotovo svaki spoljni aspekt dveju figura – stepen maljavosti, facijalne izrasline (da li su imali ljudske noseve ili noseve šimpanzi), izrazi, boja kože, oblik i veličina ženkinih grudi – nužno je rezultat pretpostavke. Čak ne možemo da tvrdimo ni da su bili par. Možda je ženska figura zapravo bila dete. A ne možemo biti sigurni ni da su bili australopiteci. Pretpostavlja se da su bili australopi- teci zato što ne postoje drugi poznati kandidati.
Rečeno mi je da su tako postavljeni zato što se ženska figura tokom pravljenja diorame jednako
preturala, ali Ijan Tatersal kroz smeh tvrdi da to nije tačno. „Očigledno je da ne znamo da li je mužjak grlio ženku ili ne, ali po merama koraka znamo da su hodali jedno kraj drugog, blizu – dovoljno bli- zu da se dodiruju. To je bila prilično otvorena oblast, pa su se verovatno osećali ranjivo. Zato smo pokušali da im damo malčice zabrinut izraz lica.”
Pitao sam ga da li mu smeta tolika sloboda u rekonstrukciji figura. „To je uvek problem kad se ra- de rekonstrukcije”, saglasio se bez oklevanja. „Ne biste poverovali koliko mnogo može da se disku- tuje o takvim detaljima kao što je pitanje da li su neandertalci imali obrve ili ne. Isto je bilo i sa figu- rama iz Laetolija. Jednostavno ne možemo da znamo detalje o tome kako su izgledali, ali možemo da dočaramo njihovu veličinu i držanje, kao i da dođemo do razumnih pretpostavki o tome kako su vero- vatno izgledali. Ako bih ponovo to morao da uradim, mislim da bih ih učinio malo više majmunoli- kim, i malo manje ljudskim. Ta stvorenja nisu bili ljudi. Bili su to dvonožni majmuni.
Sve donedavno pretpostavljalo se da smo potomci Lusi i stvorenja iz Laetolija, ali sada mnogi au- toriteti nisu toliko sigurni u to. Mada izvesne fizičke osobine (na primer, zubi) ukazuju na moguću ve- zu između nas, drugi delovi anatomije australopiteka su problematičniji. U svojoj knjizi Izumrli ljudi Tatersal i Švarc ističu da je gornji deo ljudske bedrenjače veoma nalik na majmunsku, ali ne i na be- drenjaču australopiteka; stoga, ako je Lusi u direktnoj liniji između majmuna i savremenih ljudi, to znači da smo sigurno usvojili bedrenjaču australopiteka na oko milion godina, a onda se vratili maj- munskoj kada smo prešli u sledeću fazu razvoja. Zapravo, oni smatraju da Lusi ne samo što nije bila naš predak, već i da nije baš mnogo hodala.
„Lusi i njena vrsta nisu se kretali ni najmanje nalik na način na koji se kreću savremeni ljudi”, tvr- di Tatersal. „Ti hominidi su hodali na dve noge samo kada su morali da putuju između staništa na dr- veću, ’prisiljeni’ na to sopstvenom anatomijom.” Johanson to ne prihvata. „Zbog kukova i rasporeda mišića karlice”, napisao je on, „Lusi bi se pela po drveću jednako teško kao i savremeni ljudi.”
Stvari su se još više zapetljale 2001. i 2002. godine kada su pronađena četiri nova izuzetna pri- merka. Jedan, koji je otkrila Miv Liki iz slavne porodice lovaca na fosile kod jezera Turkana u Keniji i koji je nazvan Kenyanthropus playtops („Kenijsko pljosnato lice”) potiče otprilike iz istog razdo- blja kao i Lusi i pokreće mogućnost da je on bio naš predak dok je Lusi bila samo neuspešna bočna grana. Godine 2001. pronađeni su i Ardipithecus ramidus kadabba, čija je starost utvrđena na između 5,2 miliona i 5,8 miliona godina, i Ororin tugensis, čija se starost procenjuje na šest miliona godina, što ga je činilo najstarijim do tada pronađenim hominidom – ali samo nakratko. U leto 2002. godine, francuska ekipa koja je radila u pustinji Đurab u Čadu (oblast u kojoj nikada ranije nisu otkrivene drevne kosti) pronašla je hominida starog gotovo sedam miliona godina, koji je nazvan Sahelanthro- pus tchadensis. (Neki kritičari smatraju da to nije bio čovek već rani majmun, pa bi stoga trebalo da se zove Sahelpithecus.) Sve su to bila veoma stara i krajnje primitivna stvorenja, ali hodala su us- pravno i radila su to daleko ranije nego što se mislilo.
Dvonožnost je zahtevna i rizična strategija. Ona podrazumeva preuređenje karlice u instrument ko- ji nosi punu težinu. Da bi se sačuvala potrebna snaga, kanal za rađanje u ženke mora biti relativno uzan. To ima dve veoma značajne neposredne posledice, kao i jednu dugotrajniju. Najpre, to znači da je svaki porođaj veoma bolan za majku, a opasnost od smrtnog ishoda uvećan je i za majku i za bebu. Štaviše, da bi bebina glava prošla kroz tako tesan prostor, mora se roditi sa mozgom koji je i dalje mali – dakle, dok je beba još bespomoćna. To podrazumeva dugotrajnu brigu o detetu, što opet uka- zuje na čvršće vezivanje između mužjaka i ženke.
Sve je to dovoljno problematično i kada ste intelektualni gospodar planete, ali kada ste mali, ra- njivi australopitek sa mozgom otprilike veličine pomorandže,72 rizik mora da je ogroman.
Zbog čega su onda Lusi i njena vrsta sišli sa drveća i izašli iz šuma? Verovatno nisu imali izbora.
Sporo podizanje Panamske prevlake preseklo je protok voda iz Pacifika u Atlantik, skrenulo tople struje od Arktika i dovelo do početka izuzetno oštrog ledenog doba na severnim geografskim širina- ma. U Africi je to moglo da izazove suvlja i hladnija godišnja doba, što je postepeno pretvorilo džun- glu u savanu. „Nije u pitanju toliko to što su Lusi i njoj slični napustili šume”, napisao je Džon Gri- bin, „već što su šume napustile njih.”
Ali izlazak na otvorenu savanu očigledno je rane hominide učinio mnogo izloženijim. Uspravni ho- minid je mogao bolje da vidi, ali je isto tako mogao bolje da bude viđen. Čak i sada, mi smo kao vr- sta gotovo apsurdno ranjivi u divljini. Skoro svaka krupna životinja koju poželite da navedete jača je, brža i zubatija od nas. Suočeni s napadom, savremeni ljudi imaju samo dve prednosti. Imamo dobar mozak, pomoću kojeg možemo da smišljamo strategije; a imamo i ruke, kojima možemo da bacamo ili mašemo opasnim predmetima. Mi smo jedino stvorenje koje može nekome da naudi sa daljine. Stoga možemo sebi dozvoliti da budemo fizički ranjivi.
Čini se da su se stekli svi elementi za brzu evoluciju moćnog mozga, a opet to kao da se nije dogo- dilo. Više od tri miliona godina, Lusi i ostali australopiteci poput nje jedva da su se uopšte promenili. Njihov mozak nije porastao, a isto tako nema nikakvog znaka da su koristili makar i najjednostavnije oruđe. Još čudnije je da sada znamo da su oni živeli oko milion godina pored ranih hominida koji je- su koristili oruđe, a opet australopiteci nikada nisu iskoristili prednosti te korisne tehnologije koja je bila prisutna svuda oko njih.
Izgleda da je neko vreme, između tri i dva i po miliona godina pre nas, u Africi istovremeno po- stojalo čak i šest hominidnih tipova. Međutim, samo je jednom bilo suđeno da potraje: Homou, koji se pojavio iz magle pre oko dva miliona godina. Niko ne zna sasvim kakva je bila veza između au- stralopitekusa i Homoa, ali ono što se zna jeste da su nešto više od milion godina koegzistirali, pre nego što su svi australopiteci, kako oni robusni, tako i oni skladni, tajanstveno i možda naglo nestali, pre više od milion godina. Niko ne zna zašto su nestali. „Moguće je”, pretpostavlja Mat Ridli, „da smo ih mi pojeli.”
Usvojeno je mišljenje da je loza Homoa započela Homo habilisom, stvorenjem o kojem ne znamo gotovo ništa, a završava se nama, Homo sapiensom (bukvalno: „čovek-mislilac”). Između je, u zavi- snosti od mišljenja koja cenite, bilo pet-šest drugih Homo vrsta: Homo ergaster, Homo neandertha- lensis, Homo rudolfensis, Homo heidelbergensis, Homo erectus i Homo antecessor.
Homo habilis („spretan čovek”) dobio je ime od Luisa Likija i njegovih kolega 1964. godine, a ta- ko je nazvan zato što je bio prvi hominid koji je koristio oruđe, mada krajnje jednostavno. Bilo je to prilično primitivno stvorenje, mnogo više šimpanza nego čovek, ali mozak mu je bio za oko 50 pro- cenata veći nego Lusin u apsolutnim vrednostima, ine mnogo manje proporcionalno, tako da je to bio Ajnštajn svog doba. Nikada nije predočen nijedan ubedljiv razlog za to što su mozgovi hominida na- jednom počeli da rastu pre dva miliona godina. Dugo se pretpostavljalo da su veliki mozgovi i uspra- van hod u direktnoj međusobnoj vezi – da je izlazak iz šume nalagao lukave nove strategije koje su proistekle iz većeg mozga, ili su ga promovisale – pa je kao izvesno iznenađenje, posle uzastopnih otkrića toliko mnogo dvonožnih tupana, došla spoznaja da između te dve stvari ne postoji nikakva očigledna veza.
„Jednostavno ne znamo ni za jedan ubedljiv razlog koji bi objasnio zbog čega je ljudski mozak po- stao tako velik”, kaže Tatersal. Ogromni mozgovi su zahtevni organi: oni čine samo dva odsto telesne mase, ali proždiru 20 procenata energije tela. Takođe su relativno izbirljivi povodom pitanja goriva koje koriste. Ako nikada više ne pojedete ni parčence nečeg masnog, mozak vam se neće pobuniti, za- to što on mast ne želi ni da takne. Umesto toga, on želi glukozu, u velikim količinama, čak i ako to znači uskraćivanje sledovanja drugim organima. Kao što zapaža Gaj Braun: „Telo je u stalnoj opa-
snosti da ga iscrpi alavi mozak, ali ne sme da dozvoli da mozak gladuje jer bi to brzo dovelo do smr- ti.” Velikom mozgu treba više hrane, a više hrane podrazumeva i povećani rizik.
Tatersal smatra da je uspon velikog mozga jednostavno mogao da bude evolucioni slučaj. On za- jedno sa Stivenom Džejom Guldom veruje da, kad biste ponovo pustili traku života – čak i ako biste je vratili relativno kratko unazad, do osvita hominida – izgledi da savremeni ljudi ili ma šta nalik na njih budu sada ovde bili bi „veoma mali”.
„Jedna od zamisli koju ljudi najteže prihvataju”, kaže on, „jeste da mi nismo kulminacija bilo če- ga. U našem ovdašnjem postojanju ne postoji ništa neizbežno. Deo naše ljudske taštine čini sklonost da o evoluciji razmišljamo kao o procesu koji je, praktično, bio programiran da proizvede nas. Čak su i antropolozi bili skloni da tako misle sve do sedamdesetih godina.” Štaviše, čak i tako nedavno kao 1991. godine, u popularnoj knjizi Faze evolucije, Loring Brejs drži se uporno linearnog koncepta i priznaje samo jedan evolucioni ćorsokak, robusnog australopitekusa. Sve ostalo predstavljeno je kao pravolinijsko napredovanje – svaka vrsta hominida nosi štafetu dotadašnjeg razvoja, a onda je predaje mlađem, svežijem trkaču. Sada, međutim, čini se izvesno da su mnoge od tih ranih formi sle- dile bočne staze koje ih nisu odvele nikuda.
Na svu sreću po nas, jedna staza nije bila ćorsokak – njom je pošla grupa korisnika oruđa koja kao da se pojavila niotkuda i preklopila sa tajanstvenim i mnogo osporavanim Homo habilisom. To je Homo erectus, vrsta koju je otkrio Ežen Diboa na Javi 1891. godine. U zavisnosti od izvora koje kon- sultujete, on je postojao od pre oko 1,8 miliona godina do možda čak tako nedavno kao pre dvadeset hiljada godina.
Po piscima Javanskog čoveka, Homo erectus je razdelnica: sve što je došlo pre njega bilo je maj- munsko po karakteru; sve što je došlo potom bilo je ljudsko. Homo erectus je prvi lovio, prvi je ložio vatru, prvi je pravio složena oruđa, prvi ostavio tragove logorišta, prvi se starao za slabe i bolesne. U poređenju sa svim onim što je ranije prošlo, ta vrsta je bila krajnje humana kako po obličju, tako i po ponašanju, a njeni pripadnici imali su dugačke udove i bili vitki i vrlo snažni (mnogo snažniji od savremenih ljudi), sa porivom i inteligencijom za uspešno širenje u velikim područjima. Drugim ho- minidima Homo erectus mora da je izgledao zastrašujuće krupno, snažno, brzo i nadareno. Mozgovi su im bili daleko sofisticiraniji od svega što je svet video pre toga.
Erectus je bio „velosiraptor svog doba”, po Alanu Vokeru sa Državnog univerziteta Pen, jednom od vodećih svetskih autoriteta. Ako biste nekoga od njih pogledali u oči, na prvi pogled bi izgledao kao čovek, ali „ne biste ostvarili kontakt. Bili biste plen.” Po Vokeru, on je imao telo odraslog ljud- skog bića, ali mozak bebe.
Iako je erectus bio poznat gotovo čitav vek, za njega se znalo samo po raštrkanim fragmentima – nedovoljno da se dođe iole blizu pravljenju jednog čitavog skeleta. Stoga je tek posle jednog izuzet- nog otkrića u Africi osamdesetih godina dvadesetog veka uočen njegov značaj – ili, u najmanju ruku, u potpunosti uvažen mogući značaj – kao vrste prethodnika savremenih ljudi. Udaljena dolina jezera Turkana (bivše jezero Rudolf) u Keniji sada je jedna od najproduktivnijih svetskih lokacija što se ti- če ostataka ranih ljudi, ali veoma dugo niko nije ni pomislio da tamo pogleda. Samo zahvaljujući to- me što je Ričard Liki bio u avionu čiji je kurs bio preusmeren iznad doline, on je shvatio da bi ona mogla da obećava više nego što se ranije mislilo. Poslao je jednu ekipu da je istraži, ali isprva nije pronađeno ništa. A onda, jednog kasnog popodneva Kamoja Kimeu, Likijev najslavniji lovac na fosi- le, pronašao je komadić čela hominida na jednom brdu dosta daleko od jezera. Bilo je malo verovat- no da će takvo nalazište dati mnogo toga, ali svejedno su kopali iz poštovanja prema Kimeuovim in- stinktima, i na sopstvenu zapanjenost pronašli gotovo kompletan skelet Homo erectusa. Pripadao je dečaku starosti između devet i dvanaest godina, koji je umro pre 1,54 miliona godina. Skelet je imao
„sasvim savremenu telesnu strukturu”, kaže Tatersal, na način koji nije imao presedana. Dečak sa Turkane bio je „izrazito jedan od nas”.
Kimeu je kod jezera Turkana pronašao i KNM-ER 1808, ženu staru 1,7 miliona godina, koja je pr- va ukazala naučnicima da bi Homo erectus mogao da bude zanimljiviji i složeniji nego što se ranije mislilo. Kosti te žene bile su deformisane i prekrivene grubim izraslinama, što je bilo rezultat bolne bolesti zvane hipervitaminoza A, koja može biti izazvana samo jedenjem jetre mesoždera. To nam je, ponajpre, saopštilo da je Homo erectus jeo meso. Još više je iznenadilo to što je veličina izraslina govorila o tome da je ona sa tom bolešću živela nedeljama, možda čak i mesecima. Neko ju je nego- vao. Bio je to prvi trag nežnosti u evoluciji hominida.
Takođe je otkriveno da su lobanje Homo erectusa sadržale (ili, po nekima, možda sadržale) Broki- no područje, regiju prednjeg režnja mozga koji se vezuje za govor. Šimpanze to nemaju. Alan Voker smatra da kičmeni kanal nije bio dovoljno velik niti složen da bi omogućavao govor i da su erectusi verovatno mogli da međusobno komuniciraju jednako dobro kao savremene šimpanze. Drugi, poseb- no Ričard Liki, ubeđeni su da su oni mogli da govore.
Izgleda da je neko vreme Homo erectus bio jedina hominidna vrsta. Bio je avanturista bez prese- dana i raširio se po čitavom globusu brzinom od koje zastaje dah. Fosilni tragovi, ako se tumače bu- kvalno, ukazuju na to da su neki pripadnici te vrste stigli na Javu otprilike u isto vreme kada su otišli iz Afrike, ili čak nešto ranije. To je neke optimistične naučnike navelo da pretpostave da se savreme- ni ljudi možda nisu pojavili u Africi, već u Aziji – što bi bilo izuzetno, da ne kažemo čudesno, jer izvan Afrike nikada nije pronađena nijedna moguća predačka vrsta. Azijski hominidi bi, dakle, mora- li da se pojave spontano. I u svakom slučaju, azijski početak bi samo preokrenuo problem njihovog širenja; i dalje biste morali da objasnite kako su onda javanski ljudi tako brzo stigli u Afriku.
Postoji još nekoliko prihvatljivih alternativnih objašnjenja kako je Homo erectusu uspelo da se pojavi u Aziji tako brzo posle svog prvog pojavljivanja u Africi. Najpre, kod određivanja starosti ra- nih ljudskih ostataka u igri je mnogo pluseva i minusa. Ako je stvarna starost afričkih kostiju na višem kraju procenjenog raspona ili su javanske na nižem, ili i jedno i drugo, onda ima dosta vremena da afrički erectus pronađe put do Azije. Takođe je sasvim moguće da starije kosti erectusa čekaju da bu- du otkrivene u Africi. Pored toga, javanski datumi mogli bi da budu potpuno pogrešni.
Ono što je izvesno jeste da su u nekom trenutku pre više od milion godina neka nova, relativno sa- vremena, uspravna bića otišla iz Afrike i smelo se raširila preko najvećeg dela globusa. Moguće je da su to učinila sasvim brzo i da su uvećala svoj domet za čak 40 kilometara godišnje u proseku, bak- ćući se sve vreme sa planinskim lancima, rekama, pustinjama i drugim preprekama i prilagođavajući se promenama klime i izvorima hrane. Posebno je misteriozno to kako su prošli duž zapadne strane Crvenog mora, područja koje je sada poznato po svojoj surovoj jalovosti, ali je u prošlosti bilo još sušnije. Zanimljivo i ironično je to da su im uslovi koji su ih nagnali da napuste Afriku sve to mnogo otežali. A opet, oni su nekako uspeli da zaobiđu svaku barijeru i doživeli procvat u krajevima do ko- jih su došli.
I tu je, plašim se, kraj svakom slaganju stavova. Šta se potom dogodilo u istoriji ljudskog razvoja predmet je duge i kivne debate, što ćemo videti u sledećem poglavlju.
Ali vredi upamtiti, pre nego što krenemo dalje, da je sva ta evoluciona gužva u razdoblju od pet miliona godina, od dalekog, zbunjenog australopiteka do sasvim savremenog čoveka, proizvela stvo- renje koje se i dalje u 98,4 procenta genetski ničim ne razlikuje od savremenog šimpanze. Veće razli- ke postoje između zebre i konja, ili između delfina i morskog praseta nego između vas i krznatih stvo- renja koja su vaši daleki preci ostavili za sobom kada su pošli da osvoje svet.

29

Nespokojni majmun

Pre oko milion i po godina, neki zaboravljeni genije iz sveta hominida učinio je nešto neočekivano. On (ili sasvim moguće, ona) uzeo je jedan kamen i njime pažljivo oblikovao drugi. Rezultat jebila jednostavna ručna sekira u obliku suze, ali bio je to prvi svetski proizvod napredne tehnologije.
Bilo je to toliko superiorno u odnosu na postojeća oruđa da su drugi ubrzo sledili pronalazačev primer i počeli da prave sopstvene ručne sekire. Konačno, činilo se da čitava društva samo to rade.
„Pravili su ih na hiljade”, kaže Ijan Tatersal. „Na nekim mestima u Africi bukvalno ne možete korak da napravite a da ne nagazite na njih. To je čudno, pošto su u pitanju krajnje teški predmeti za pra- vljenje. Kao da su ih pravili iz čistog zadovoljstva.”
Sa police u svojoj osunčanoj radnoj sobi Tatersal je skinuo ogroman odlivak, dugačak možda pola metra i širok dvadeset centimetara na najširem mestu, da bi mi ga dodao. Imao je oblik šiljka sa ko- plja, ali je bio velik kao stepenik. Kao odlivak od fiberglasa bio je težak samo nekoliko unci, ali ori- ginal, pronađen u Tanzaniji, težio je 11 kilograma. „To je bilo potpuno beskorisno kao alatka”, rekao je Tatersal. „Dva čoveka bi morala da ga dignu kako treba, a čak i tada svaki pokušaj da bilo šta izu- daraju time bio bi iscrpljujući.”
„Za šta su ga onda koristili?”
Tatersal je dobrodušno slegnuo ramenima, zadovoljan zbog te misterije. „Pojma nemam. Mora da je to imalo nekakav simbolički značaj, ali možemo samo da nagađamo kakav.”
Sekire su postale poznate kao aelski alat, po Svetom Aelu, predgrađu Amijena u severnoj Francu- skoj, gde su pronađeni prvi primerci u devetnaestom veku, u kontrastu sa starijim, jednostavnijim ala- tom poznatim pod imenom oldovanski, jer je prvobitno pronađen u klisuri Olduvaj u Tanzaniji. U sta- rijim udžbenicima, oldovanski alat se obično prikazuje kao tupo, zaobljeno kamenje veličine šake. U stvari, paleoantropolozi su sada skloni da veruju da su alatni delovi oldovanskog alata zapravo bili komadi odlomljeni sa tog krupnijeg kamenja, koji su se onda mogli koristiti za sečenje.
E, tu sada imamo misteriju. Kada su rani savremeni ljudi – oni koji če se na kraju pretvoriti u nas – počeli da se sele iz Afrike pre stotinak hiljada godina, aelski alat je bio najnaprednija tehno- logija. A ti rani Homo sapiensi baš su voleli svoj aelski alat. Nosili su ga sa sobom na velike udalje- nosti. Ponekad su nosili i neoblikovano kamenje da bi od njega kasnije napravili alat. Jednom rečju, bili su posvećeni tehnologiji. Ali iako je aelski alat pronađen širom Afrike, Evrope i zapadne i cen- tralne Azije, njega gotovo nikada nema na Dalekom istoku. To je veoma zagonetno.
Harvardski paleontolog Halum Muvijus nacrtao je četrdesetih godina takozvanu Muvijusovu lini- ju, odelivši stranu sa aelskim alatom od one koja je bila bez njega. Ta linija se pruža prema jugoisto- ku preko Evrope i Bliskog istoka do blizine današnje Kalkute i Bangladeša. Iza Muvijusove linije, ši- rom jugoistočne Azije i u Kini, pronađen je samo stariji, jednostavniji oldovanski alat. Znamo da je Homo Sapiens odlazio daleko iza te tačke: zbog čega bi onda nosio naprednu i dragocenu kamenu tehnologiju do ruba Dalekog istoka samo da bi je tamo ostavio?
„To me je dugo mučilo”, priseća se Alan Torn sa Nacionalnog australijskog univerziteta u Kanbe- ri. „Čitava savremena antropologija sazdana je oko zamisli da su ljudi iz Afrike otišli u dva tala-
sa – u prvom talasu bio je Homo erectus, koji je potom postao javanski čovek, pekinški čoveki slič- no, dok je u kasnijem talasu bio savršeniji Homo sapiens, koji je zamenio prvu grupu. A opet, da bi- ste to prihvatili, morate verovati da je Homo sapiens stigao tako daleko sa svojom modernijom teh- nologijom, a onda, iz nekog razloga, odustao. Sve je to, u najmanju ruku, bilo veoma zagonetno.”
Kao što se ispostavilo, bilo je još mnogo toga zagonetnog, a jedno od najzagonetnijih otkrića poja- viće se baš u Tornovom delu sveta, u zabačenim oblastima Australije. Godine 1968. geolog Džim Bo- uler čačkao je po davno sasušenom dnu jezera zvanog Mungo, u sparušenom i samotnom kutku zapad- nog Novog Južnog Velsa, kada mu je nešto neočekivano zapalo za oko. Iz peščanog hrbata u obliku polumeseca koji se zove luneta štrčale su neke ljudske kosti. U to vreme smatralo se da ljudi nisu bili u Australiji duže od osam hiljada godina, ali Mungo je bio suv dvanaest hiljada godina. Šta je, dakle, neko mogao da traži na tako negostoljubivom mestu?
Odgovor dobijen primenom utvrđivanja starosti pomoću ugljenika bio je da je vlasnik kostiju tamo živeo kada je jezero Mungo bilo prijatnije stanište, dugačko 20 kilometara, puno vode i ribe, omeđe- no prijatnim šumarcima. Na opštu zaprepašćenost, ispostavilo se da su kosti stare dvadeset tri hiljade godina. Ispostavilo se da su druge kosti pronađene u blizini stare čak šezdeset hiljada godina. To je bilo toliko neočekivano da je izgledalo praktično neizvodljivo. Ne postoji period od nastanka homi- nida na Zemlji kada Australija nije bila ostrvo. Sva ljudska bića koja su tamo stigla morala su to da izvedu preko mora, u dovoljno velikom broju da osnuju populaciju sposobnu da se razmnožava, posle prelaska 100 ili više kilometara pučine bez ikakvog saznanja o tome da ih čeka zgodno kopno. Po pri- speću, ljudi iz Munga morali su zatim da pređu 3.000 kilometara od australijske severne obale – pretpostavljenog mesta ulaska – što ukazuje, po izveštaju objavljenom u Radovima Nacionalne aka- demije nauka, da su „ljudi prvobitno mogli doći i znatno pre perioda od 60.000 godina u prošlosti”.
Kako su oni stigli tamo i zašto su došli pitanja su na koja se ne može odgovoriti. Prema većini an- tropoloških tekstova, nema dokaza da su ljudi uopšte umeli da govore pre šezdeset hiljada godina, a kamoli da se upuste u takvu vrstu zajedničkog poduhvata neophodnog da sagrade plovilo koje ne bi potonulo na okeanu i kolonizuju ostrvske kontinente.
„Naprosto ima veoma mnogo toga što ne znamo o kretanju ljudi pre pisane istorije”, rekao mi je Alan Torn kada sam ga sreo u Kanberi. „Da li znate da su antropolozi koji su prvi došli u Papuu Novu Gvineju u devetnaestom veku pronašli u planinskom zaleđu ljude koji su na najnepristupačnijem mo- gućem terenu na Zemlji gajili slatki krompir? Slatki krompir potiče iz Južne Amerike. Pa kako je onda stigao do Papue Nove Gvineje? Ne znamo. Pojma nemamo. Ali ono što je sigurno: ljudi su se kretali unaokolo sa velikim samopouzdanjem duže nego što se tradicionalno misli, i gotovo sigurno su raz- menjivali ne samo informacije, već i gene.”
Problem, kao i uvek, predstavljaju fosilni tragovi. „Postoji vrlo malo područja u svetu prikladnih za dugotrajno očuvanje ljudskih ostataka”, kaže Torn, čovek oštrog pogleda, s belom jarećom bradi- com i svrsishodnim ali prijateljskim manirima. „Da nije bilo nekoliko produktivnih oblasti kao što su Hadar i Olduvaj u istočnoj Africi, znali bismo zastrašujuće malo. A kada pogledate drugde, često zai- sta znamo zastrašujuće malo. Cela Indija dala nam je samo jedan drevni ljudski fosil, iz perioda od pre oko trista hiljada godina. Između Iraka i Vijetnama – to je udaljenost od oko pet hiljada kilome- tara – pojavila su se samo dva: taj u Indiji, i neandertalac u Uzbekistanu.” Osmehnuo se. „To i nije bogzna kakav materijal za rad. Ostali ste na tome da imate nekoliko produktivnih područja kada su ljudski fosili u pitanju, kao što je Dolina velike pukotine u Africi i Mungo u Australiji, sa vrlo malo toga između. Nije ni čudo da paleontolozi teško mogu da spoje tačkice.”
Tradicionalna teorija koja objašnjava ljudsko kretanje – koju i dalje prihvata većina ljudi koji se time bave – jeste da su se ljudi raštrkali iz Evroazije u dva talasa. Prvi talas se sastojao od Homo
erectusa koji je napustio Afriku izuzetno brzo – gotovo odmah čim se pojavio kao vrsta – sa počet- kom od pre gotovo dva miliona godina. Vremenom, dok su naseljivali različite oblasti, ti rani usprav- ni ljudi dalje su evoluirali u dva osobena tipa – u javanskog čoveka i pekinškog čoveka u Aziji, i u Homo heidelbergensisa u Evropi.
A onda, pre oko stotinu hiljada godina, pametnija, gipkija vrsta stvorenja – preci svih nas koji danas živimo – digla se na afričkim ravnicama i počela da se širi u drugom talasu. Kuda god da su odlazili, po toj teoriji, ti novi Homo sapiensi zamenili su svoje gluplje, nesposobnije prethodnike. Pi- tanje kako su to činili oduvek je bilo predmet osporavanja. Nisu pronađeni tragovi nikakvih pokolja, pa mnogi autoriteti veruju da su noviji hominidi jednostavno nadmašili starije, mada su tome mogli doprineti i drugi faktori. „Možda su od nas dobili velike boginje”, pretpostavlja Tatersal. „Ne postoji način da se to zaista utvrdi. Sigurno je jedino da smo mi sada ovde, a oni nisu.”
Ti prvi savremeni ljudi bili su iznenađujuće tajanstveni. Veoma je zanimljivo to da znamo manje o sebi nego o gotovo svakoj drugoj lozi hominida. Zaista je čudno, kako Tatersal zapaža, da je „najsko- riji veliki događaj u ljudskoj evoluciji – pojava naše vrste – možda i najnejasniji od svih”. Niko ne može do kraja da se saglasi oko mesta gde se zaista savremeni ljudi najpre pojavljuju u fosilnim tragovima. Mnoge knjige njihovo prvo pojavljivanje smeštaju u period od pre sto dvadeset hiljada godina u obliku ostataka pronađenih na ušću reke Klasis u Južnoj Africi, ali ne slažu se svi da su to bili sasvim savremeni ljudi. Tatersal i Švarc smatraju da „tek mora da se konačno razjasni da li ma ko ili svi oni zaista predstavljaju našu vrstu”.
Prva nesporna pojava Homo sapiensa desila se u istočnom Sredozemlju, u blizini današnjeg Izrae- la, gde oni počinju da se pojavljuju pre stotinak hiljada godina – ali čak se i tamo opisuju (kod Trin- kausa i Šipmanove) kao „čudni, teški za klasifikaciju i malo istraženi”. Neandertalci su već dobro bi- li naselili taj region i imali su komplet alata zvani „musterski” koji su savremeni ljudi očigledno sma- trali dovoljno vrednim da ga pozajme. Nikakvi ostaci neandertalaca nisu nikada pronađeni u severnoj Africi, ali njihov alat se tamo pojavljuje svuda. Neko mora da je to odneo tamo: savremeni ljudi su jedini kandidati za to. Takođe se zna da su neandertalci i savremeni ljudi koegzistirali na neki način na Bliskom istoku desetinama hiljada godina. „Ne znamo da li su u različitim periodima delili isti prostor ili su zaista živeli jedni pored drugih”, kaže Tatersal, ali savremeni ljudi su sasvim zadovolj- no nastavili da koriste neandertalski alat – što teško da predstavlja dokaz preovlađujuće nadmoći. Ništa manje ne čudi podatak da je aelski alat pronađen na Bliskom istoku pre više od milion godina, ali ga u Evropi gotovo i nema sve do pre samo trista hiljada godina. Opet, prava je misterija zašto ljudi koji su imali tehnologiju nisu inju poneli sa sobom.
Dugo se verovalo da su kromanjonci, kao što su savremeni ljudi iz Evrope postali poznati, oterali neandertalce pred sobom dok su napredovali po kontinentu, da bi ih na kraju primorali da ustuknu sve do zapadnih kontinentalnih granica gde praktično nisu imali nikakav drugi izbor do da padnu u more ili izumru. U stvari, sada se zna da su se kromanjonci nalazili na dalekom zapadu Evrope otprilike u isto vreme kada su isto tako dolazili sa istoka. „Evropa je u to doba bila prilično prazno mesto”, kaže Tatersal. „Možda se i nisu tako često sretali, uprkos tim silnim dolascima i odlascima.” Kuriozitet u vezi s prispećem kromanjonaca jeste da se to desilo u doba koje je u paleoklimatologiji poznato kao interval Butelije, kada je Evropa zalazila iz razdoblja relativno blage klime u novi dugi period suro- ve hladnoće. Šta god da ih je privuklo u Evropu, u pitanju nisu bile sjajne vremenske prilike.
U svakom slučaju, zamisao da su neandertalci nestali suočeni sa konkurencijom tek pristiglih kro- manjonaca makar malčice protivreči dokazima. Ako ništa drugo, neandertalci su bili veoma otporni. Desetinama hiljada godina živeli su u uslovima kakve nijedan savremeni čovek, osim nekoliko polar- nih naučnika i istraživača, nije nikada iskusio. U vreme najgorih ledenih doba, uobičajene su bile me-
ćave sa vetrovima uraganske snage. Temperature su rutinski padale do minus 45 stepeni Celzijusovih. Polarni medvedi su tapkali po snežnim dolinama južne Engleske. Prirodno, neandertalci su se povla- čili pred najgorim udarima hladnoće, ali čak i tako morali su da iskuse vremenske prilike koje su u najmanju ruku bile jednako loše kao današnje sibirske zime. Naravno da su trpeli od toga – neander- talac koji bi poživeo duže od tridesete godine zaista je bio pravi srećnik – ali oni su kao vrsta bili veličanstveno otporni i praktično neuništivi. Preživeli su najmanje sto hiljada godina, a možda i dvo- struko duže, na području koje se protezalo od Gibraltara do Uzbekistana, što je prilično uspešno za ma koju vrstu bića.
Ko su oni, i kakvi su zaista bili, i dalje je predmet sporenja i neizvesnosti. Sve do polovine dva- desetog veka, prihvaćeno antropološko stanovište o neandertalcima bilo je da su oni bili tupavi, po- gureni, da su vukli noge i ličili na majmune što je suštinski slika pećinskog čoveka. Tek je jedna bol- na nesreća nagnala naučnike da revidiraju taj stav. Godine 1947, dok je radio na terenu u Sahari, francusko-alžirski paleontolog Kamij Arambur zaklonio se od podnevnog sunca ispod krila svog la- kog aviona. Dok je tamo sedeo, guma je pukla od vreline i avion se naglo nakrivio, zadavši mu bolan udarac u gornji deo tela. Kasnije, kada je u Parizu otišao na rendgensko snimanje vrata, primetio je da su mu kičmeni pršljenovi poređani upravo onako kao pršljenovi pogurenog i glomaznog neander- talca. Ili je on bio fiziološki primitivan, ili je držanje neandertalca bilo pogrešno opisivano. U stvari, u pitanju je bilo ovo potonje. Kičmeni pršljenovi neandertalca uopšte nisu bili majmunski. To je sa- svim promenilo njegovo mišljenje o neandertalcima – ali, čini se, samo privremeno.
Još vlada opšte mišljenje da je neandertalcima nedostajala inteligencija ili osnova da se takmiče pod jednakim uslovima sa vitkim i cerebralno umešnijim pridošlicom na kontinentu, Homo sapien- som. Evo tipičnog komentara iz jedne nedavne knjige: „Savremeni ljudi su neutralisali tu prednost (znatno veču fizičku snagu neandertalaca) boljim odevanjem, boljom vatrom i boljim skloništem; u međuvremenu, neandertalci su morali i dalje da se nose sa predimenzioniranim telom čije je održava- nje zahtevalo veće količine hrane.” Drugim rečima, upravo oni faktori koji su im omogućili da uspe- šno opstanu sto hiljada godina najednom su postali nepremostiv nedostatak.
Iznad svega, pitanje koje se gotovo nikada ne postavlja jeste kako to da su neandertalci imali znat- no veći mozak nego savremeni ljudi – 1,8 litara kod neandertalca nasuprot 1,4 kod savremenih ljudi, po jednom proračunu. To je veća razlika nego ona između savremenog Homo sapiensa i kasnog Homo erectusa, vrste koju sa zadovoljstvom smatramo jedva ljudskom. Iznosi se argumentacija da je nama mozak, iako manji, nekako bio efikasniji. Mislim da istinu zborim kada kažem da se nigde više u ljud- skoj evoluciji ne poteže takav argument.
Zašto onda, možete upitati, neandertalci više nisu s nama, kad su već bili tako stameni, prilagodlji- vi i cerebralno obdareni? Jedan mogući (ali mnogo osporavani) odgovor jeste da možda i jesu. Alan Torn je jedan od vodećih pobornika alternativne teorije, poznate kao multiregionalna hipoteza, koja tvrdi da je ljudska evolucija bila neprekidna – da isto tako kao što su australopiteci evoluirali u Ho- mo habilisa i kao što je Homo heidelbergensis vremenom postao Homo neanderthalensis, savremeni Homo sapiens je jednostavno nikao iz drevnijih Homo formi. Homo erectus po tom gledištu uopšte nije zasebna vrsta, već samo prelazna faza. Tako su savremeni Kinezi potomci drevnih Homo erectus predaka u Kini, savremeni Evropljani potomci drevnog evropskog Homo erectusa, i tako dalje. „Sa- mo što za mene Homo erectus uopšte ne postoji”, kaže Torn. „Mislim da je to termin koji je nadživeo svoju upotrebnu vrednost. Za mene, Homo erectus je jednostavno raniji deo nas. Verujem da je samo jedna vrsta ljudi ikada otišla iz Afrike, a ta vrsta je Homo sapiens
Protivnici multiregionalne teorije odbacuju je, ponajpre zbog toga što ona podrazumeva nevero- vatnu količinu paralelnih evolucija hominida širom Starog sveta – u Africi, Kini, Evropi, na najuda-
ljenijim ostrvima Indonezije, gde god su se pojavili. Neki takođe smatraju da multiregionalizam pod- stiče rasistička gledišta kojih se antropologija oslobađala veoma dugo. Početkom šezdesetih, slavni antropolog Karlton Kun sa Pensilvanijskog univerziteta pretpostavio je da neke savremene rase imaju različito poreklo, nagovestivši da neki od nas potiču od superiornijih predaka u odnosu na ostale. To je neprijatno zazvučalo nalik na ranija uverenja da su neke savremene rase kao afrički „Bušmani” (pravilno je: Kalahari San) i australijski Aboridžini primitivnije od drugih.
Šta god da je Kun lično mogao da misli, za mnoge ljude je implikacija bila to da su neke rase na- sledno savršenije, i da bi neki ljudi mogli u suštini da čine različitu vrstu. To gledište, sada tako na- gonski uvredljivo, bilo je naširoko popularisano na mnogim uglednim mestima sve donedavno. Ispred mene je popularna knjiga koju je objavio izdavač Tajm-Lajf pablikejšns 1961. godine s naslovom Ljudska epopeja, zasnovana na nizu članaka iz časopisa Lajf U njoj možete naći i ovakve komentare:
„Rodezijski čovek... je živeo pre samo 25.000 godina i mogao bi biti predak afričkih crnaca. Veličina njegovog mozga bila je slična veličini mozga Homo sapiensa.” Drugim rečima, crni Afrikanci su ne- davno potekli od stvorenja koja su bila tek „slična” Homo sapiensu.
Torn snažno (i verujem, iskreno) odbacuje zamisao da je njegova teorija po bilo čemu rasistička, i pravda ravnomernost ljudske evolucije pretpostavkom da je bilo mnogo kretanja tamo-amo među kul- turama i regionima. „Nema razloga da se pretpostavi da su ljudi išli samo u jednom smeru”, kaže on.
„Ljudi su se muvali svuda okolo, a tamo gde bi se sreli, gotovo sigurno su razmenjivali genetski ma- terijal međusobnim ukrštanjem. Pridošlice nisu zamenile domoroce, već su im se pridružile. Pretvori- le su se u njih.” On tu situaciju poredi sa onom kada su istraživači kao Magelan i Kuk prvi put naišli na stanovnike dalekih zemalja. „Nije to bio susret različitih vrsta, već jedne te iste vrste s izvesnim fizičkim razlikama.”
Ono što zaista vidite u fosilnim tragovima, insistira Torn, jeste glatka, neprekidna tranzicija. „Po- stoji slavna lobanja iz Petralone u Grčkoj, stara oko trista hiljada godina, i ona je bila predmet spora među tradicionalistima zato što po nekim osobinama liči na Homo erectusa, ali po drugim i na Homo sapiensa. Pa, ono što govorimo jeste da je to upravo ono što biste i očekivali da nađete kod vrste ko- ja je evoluirala umesto da bude zamenjena drugom.”
Ono što bi pomoglo da se stvari razreše bio bi dokaz o međusobnom ukrštanju, ali to nije tako lako dokazati, ili opovrgnuti, na osnovu fosila. Godine 1999. arheolozi su u Portugalu pronašli skelet dete- ta starog oko četiri godine koje je umrlo pre 24.500 godina. Skelet je uglavnom bio savremen, ali s izvesnim arhaičnim, moguće neandertalskim osobinama: neuobičajeno stamenim nožnim kostima, zu- bima izrazito „lopatastog” oblika i (mada se svi ne slažu s tim) udubljenjem na potiljku lobanje koje se zove „suprainska fosa”, a to je osobina karakteristična isključivo za neandertalce. Erik Trinkaus sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu, vodeći autoritet za neandertalce, izjavio je da je dete bilo hibrid: dokaz da su se neandertalci i savremeni ljudi međusobno ukrštali. Međutim, druge je zabrinulo to što neandertalske i savremene osobine nisu bile više stopljene. Kao što je jedan kritičar rekao: „Ako po- gledate mazgu, nemate prednji deo koji liči na magarca i zadnji koji liči na konja.”
Ijan Tatersal je rekao da je to samo malo „zdepastije savremeno dete”. On prihvata da je možda i bilo malo „hopa-cupa” između neandertalaca i savremenih ljudi, ali ne veruje da je to moglo dovesti do reproduktivno uspešnog potomstva.73 „Ne poznajem dva organizma iz ma koje sfere biologije ko- ji su tako različiti, a opet pripadaju istoj vrsti”, kaže on.

* * *

Pošto su fosilni tragovi toliko neupotrebljivi, naučnici sve više pribegavaju genetskom izučavanju,
posebno kada je u pitanju deo koji nazivamo mitohondrijskom DNK. Mitohondrijska DNK je otkrive- na tek 1964. godine, ali izvesni genijalci sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju osamdesetih su shvatili da ona ima dve osobine zahvaljujući kojima može zgodno da posluži kao neka vrsta moleku- larnog časovnika: prenosi se samo po ženskoj liniji, tako da se u nju sa svakom novom generacijom ne meša očeva DNK, i mutira dvadesetak puta brže od obične nuklearne DNK, zbog čega se lakše može primetiti i pratiti u vremenu kroz genetske obrasce. Praćenjem brzine mutacija mogle bi se izra- čunati genetske istorije i odnosi između čitavih grupa ljudi.
Godine 1987. ekipa sa Berklija, koju je predvodio pokojni Alan Vilson, analizirala je mitohon- drijsku DNK 147 pojedinaca i objavila da se uspon anatomski savremenih ljudskih bića dogodio u Africi u proteklih 140.000 godina i da su „sva današnja ljudska bića potomci te populacije”. Bio je to ozbiljan udarac multiregionalistima. Ali ljudi su onda počeli podrobnije da zagledaju podatke. Jedna od najneobičnijih stvari – zapravo, toliko neobična da je gotovo ne vredi ni pominjati – bila je činjenica da su „Afrikanci” korišćeni u toj studiji bili zapravo Afroamerikanci, čiji su geni oči- gledno bili podvrgnuti znatnom mešanju u proteklih nekoliko hiljada godina. Ubrzo su se pojavile i nedoumice vezane za pretpostavljenu brzinu mutacija.
Do 1992. godine studija je bila mahom diskreditovana. Ali nastavilo se sa usavršavanjem tehnika genetske analize; naučnici sa Minhenskog univerziteta uspeli su da 1997. izvuku i analiziraju malo DNK iz ručne kosti prvobitnog neandertalca, i ovog puta dokaz je bio održiv. Minhenska studija po- kazala je da neandertalska DNK nije nalik ni na jednu DNK koja se sada može naći na Zemlji, što je snažno ukazivalo na to da ne postoji nikakva genetska veza između neandertalaca i savremenih ljudi. E, to je zaista bio udarac multiregionalizmu.
A onda, krajem 2000. godine, Priroda i druge publikacije izvestile su o švedskoj studiji mitohon- drijske DNK na pedeset troje ljudi, koja je ukazala na to da su svi savremeni ljudi potekli iz Afrike u proteklih sto hiljada godina, od populacije predaka koja nije bila brojnija od deset hiljada pojedina- ca. Ubrzo zatim, Erik Lander, direktor Instituta Vajthed i Centra za istraživanje genoma na Masačuset- skom tehnološkom institutu, objavio je da savremeni Evropljani, a možda i ljudi sa šireg područja, potiču od „najviše nekoliko stotina Afrikanaca koji su napustili svoja staništa pre samo 25.000 godi- na”.
Kao što smo napomenuli drugde u ovoj knjizi, savremena ljudska bića pokazuju izuzetno malo ge- netskih odstupanja – „ima više raznovrsnosti u jednoj socijalnoj grupi od pedeset pet šimpanzi nego u čitavoj ljudskoj populaciji”, kako je to rekao jedan autoritet – a ovo bi objasnilo zbog čega. Pošto smo nedavno potekli iz male osnivačke populacije, nije bilo dovoljno vremena ili ljudi da daju izvor velike varijabilnosti. Činilo se da je to prilično surov udarac multiregionalizmu. „Posle toga”, rekao je jedan akademik sa Pen stejta Vašington postu, „ljudi se neće mnogo baviti multiregionalnom teori- jom, za koju postoji veoma malo dokaza.”
Ali sve je to previdelo manje-više beskrajnu sposobnost drevnih Mungo ljudi iz zapadnog Novog Južnog Velsa da priređuju iznenađenja. Početkom 2001. godine, Torn i njegove kolege sa Australij- skog nacionalnog univerziteta izvestili su da su uspeli da uzmu DNK iz najstarijeg Mungo primerka čija je starost sada utvrđena na šezdeset dve hiljade godina – i da se ta DNK pokazala „genetski osobenom”.
Sudeći po tim nalazima, Mungo čovek je anatomski bio savremen – baš kao vi i ja – ali je nosio i izumrlu genetsku lozu. Njegova mitohondrijska DNK više se ne može naći u živim ljudskim bićima, što bi se očekivalo da je on, poput svih drugih savremenih ljudi, potomak jedinki koje su u nedavnoj prošlosti otišle iz Afrike.
„To je ponovo sve okrenulo naglavačke”, kaže Torn sa neskrivenim zadovoljstvom.
A onda su počele da se pojavljuju druge, još zanimljivije anomalije. Rozalind Harding, genetičar populacije sa Instituta za biološku antropologiju u Oksfordu, prilikom proučavanja betaglobinskih ge- na kod savremenih ljudi pronašla je dve varijante zajedničke za Azijate i australijske domoroce, ali jedva da postoje u Africi. Varijante gena, sigurna je ona, pojavile su se pre više od dvesta hiljada go- dina, ne u Africi, već u istočnoj Aziji – mnogo pre nego što je savremeni Homo sapiens stigao u to područje. Jedini način da se one objasne bila je tvrdnja da su preci ljudi koji danas žive u Aziji obu- hvatali i drevne hominide – javanskog čoveka i slične. Zanimljivo, ista varijanta gena – gen javan- skog čoveka, da tako kažemo – postoji u savremenom stanovništvu u Oksfordširu.
Zbunjen, otišao sam da posetim gospođicu Harding u institut koji je smešten u jednoj staroj vili od opeke u oksfordskoj ulici Benberi. Hardingova je sitna i cvrkutava Australijanka, rodom iz Brizbej- na, s retkim darom da istovremeno bude i vesela i ozbiljna.
„Ne znam”, rekla je odmah, iskezivši se, kada sam je pitao otkud ljudima iz Oksfordšira sekvence betaglobina kojih tamo ne bi trebalo da bude. „Sve u svemu”, nastavila je malo ozbiljnije, „genetski zapis podržava hipotezu afričkog porekla. Ali onda naiđete na grupe sa anomalijama, o kojima većina genetičara radije ne govori. Postoje ogromne količine informacija koje bi nam bile dostupne samo kada bismo mogli to da shvatimo, ali još nam ne uspeva. Jedva da smo počeli.” Odbila je da bude uvučena u razgovor o tome šta nam postojanje gena azijskog porekla u Oksfordširu govori osim činje- nice da je situacija očigledno komplikovana. „Sve što u ovoj fazi možemo da kažemo jeste da tu vla- da veliki nered, a mi zapravo ne znamo zbog čega.”
U vreme našeg sastanka, početkom 2002. godine, drugi oksfordski naučnik, Brajan Sajks, upravo je napisao popularnu knjigu Sedam Evinih kćeri, u kojoj je, koristeći studije mitohondrijske DNK, ustvrdio da je u stanju da isprati gotovo sve žive Evropljane sve do osnivačke populacije od samo sedam žena – „Evinih kćeri” iz naslova – koje su živele pre između deset i četrdeset pet hiljada godina u doba koje nauka poznaje kao paleolit. Svakoj od tih žena Sajks je nadenuo ime – Ursula, Ksenija, jasmina i tako dalje – pa im je dao čak i detaljnu biografiju. („Ursula je bila drugo dete svoje majke. Prvo je odneo leopard kada mu je bilo samo dve godine...”)
Kada sam upitao Hardingovu za tu knjigu, osmehnula se široko, ali oprezno, ne baš sasvim sigurna kako da odgovori. „Dakle, pretpostavljam da mu morate odati izvesno priznanje za pomoć u popula- rizaciji jedne teške teme”, rekla je i zamišljeno zastala. „A preostaje i daleka mogućnost da je on u pravu.” Nasmejala se, a onda nastavila, ozbiljnije: „Podaci iz bilo kog pojedinačnog gena ne mogu da vam saopšte ništa toliko konačno. Ako pratite mitohondrijsku DNK unazad, ona će vas odvesti do određenog mesta – do nekakve Ursule, Tare ili kako god. Ali ako uzmete ma koji drugi deo DNK, bilo koji gen, pa pratite njega unazad, to će vas odvesti na sasvim drugu stranu.”
Shvatio sam da je to pomalo nalik na nasumičan izbor puta kojim ćete otići iz Londona, da biste uvideli da se on završava kod Džona O’Groutsa i iz toga izveli zaključak da su svi iz Londona pore- klom sa severa Škotske. Naravno, oni bi mogli da budu poreklom odatle, ali isto tako bi mogli da stignu iz stotinu drugih mesta. U tom smislu, po Hardingovoj, svaki gen je drugačiji drum, a mi smo jedva počeli da pravimo mapu drumske mreže. „Nema tog pojedinačnog gena koji će vam ispričati celu priču”, rekla je ona.
Dakle, genetskim studijama ne treba verovati?
„O, možete bez brige verovati studijama, uopšteno govoreći. Ono čemu ne možete verovati jesu dalekosežni zaključci koje ljudi često izvode iz njih.”
Ona smatra da je teorija afričkog porekla „verovatno devedeset pet procenata tačna”, ali dodaje:
„Mislim da su obe strane učinile pomalo medveđu uslugu nauci time što su insistirale da mora biti ili jedno ili drugo. Stvari obično nisu tako jednostavne kao što bi jedna ili druga strana volela da vas
ubedi. Dokazi jasno počinju da ukazuju na to da je bilo višestrukih migracija i širenja po različitim delovima sveta u svim mogućim pravcima, što je generalno zamešalo izvor gena. To nikada neće biti lako razjasniti.”
Baš negde u to vreme, pojavio se i jedan broj izveštaja koji su doveli u pitanje pouzdanost tvrdnji vezanih za rekonstrukciju veoma stare DNK. Jedan akademik koji je pisao u Prirodi napomenuo je da je jedan paleontolog koga je kolega upitao smatra li da je jedna stara lobanja bila lakirana ili ne, li- znuo njen vrh i odgovorio potvrdno. „Pri tom su”, kao što piše u članku iz Prirode, „velike količine savremene ljudske DNK mogle biti prenesene na lobanju”, što bi je učinilo beskorisnom za buduće izučavanje. Pitao sam Hardingovu za to. „O, ona je svakako već bila zagađena”, rekla je ona. „Samo rukovanje kostima dovodi do njihove kontaminacije. Disanje u njih dovodi do njihove kontaminacije. Gotovo svaka voda iz naših laboratorija dovodi do njihove kontaminacije. Svi mi plivamo u stranoj DNK. Da biste došli do pouzdano čistog primerka morate ga iskopati u sterilnim uslovima i obaviti ispitivanja na licu mesta. Trud da ne zagadite uzorak najneizvesnija je stvar na svetu.”
„Dakle, treba li takve tvrdnje da se prihvataju podozrivo?”, upitao sam ja. Gospođica Harding je ozbiljno klimnula glavom. „Veoma”, rekla je ona.

* * *

Ako želite da smesta shvatite zašto tako malo znamo o ljudskom poreklu, imam jedno mesto za vas. Ono se nalazi malo iza ruba plavih brda Ngong u Keniji, jugozapadno od Najrobija. Odvezite se iz grada glavnim drumom prema Ugandi i naići ćete na trenutni, zapanjujuće veličanstveni prizor kada se tlo obruši i ukaže vam se pogled kakav letač zmajem ima na beskrajnu, bledozelenu afričku ravni- cu.
To je Dolina velike pukotine, koja se u luku pruža preko 3.000 milja istočne Afrike i obeležava tektonsku raselinu koja je Afriku odvojila od Azije. Tu, nekih 65 kilometara od Najrobija, na vrelom tlu doline, nalazi se drevno nalazište nazvano Oloržesaj, koje je nekada bilo kraj velikog i prijatnog jezera. Godine 1919, dugo posle nestanka jezera, geolog Dž. V. Gregori tragao je u toj oblasti za na- lazištima minerala kada je naišao na proplanak prekriven neuobičajenim tamnim kamenjem koje je očigledno oblikovala ljudska ruka. On je otkrio jedno od velikih nalazišta aelskog oruđa o kojem mi je govorio Ijan Tatersal.
Neočekivano, u jesen 2002. i ja sam posetio to izvanredno mesto. Bio sam u Keniji zbog nečeg sa- svim drugog, u vezi s nekim projektima kojima upravlja dobrotvorna organizacija CARE Interneše- nel, ali moji domaćini, koji su znali da se zanimam za ljudsko poreklo zbog ove knjige, ubacili su mi u raspored i posetu Oloržesaju.
Pošto ga je otkrio geolog Gregori, Oloržesaj je ostao netaknut duže od dve decenije sve dok ekipa koja se sastojala od slavnog bračnog para Liki, Luisa i Meri, nije počela da vrši iskopavanja koja još nisu završena. Likijevi su pronašli nalazište koje se proteže na oko deset jutara, gde je oruđe pravlje- no u ogromnom broju otprilike milion godina, od pre oko 1,2 miliona do pre dvesta hiljada godina. Danas su nalazišta oruđa zaklonjena od najgorih vremenskih uslova ispod velikih limenih prislonje- nih zidova i ograđena žičanom ogradom kako bi se sprečilo oportunističko uzimanje nalaza od strane posetilaca, ali oruđe je inače jednostavno ostavljeno tamo gde su ga ispustili njegovi tvorci i gde su ga Likijevi pronašli.
Džilani Ngali, revnosni mladić iz Kenijskog nacionalnog muzeja koji mi je dodeljen kao vodič, re- kao mi je da se kvarcni i vulkanski kamen od kojeg su sekire napravljene uopšte ne može naći na tlu doline. „Morali su da donose kamenje izdaleka, odande”, rekao je i klimnuo glavom prema dve pla-
nine koje su se nazirale u jari, u suprotnim smerovima od nalazišta: Oloržesaj i Ol Esakut. Obe su bi- le otprilike 10 kilometara daleko – što je dugačak put za nošenje kamenog tovara u rukama.
Naravno, možemo samo da nagađamo zašto su se rani ljudi Oloržesaja toliko mučili. Ne samo što su vukli veliko kamenje sa znatne udaljenosti do obale jezera, već su potom, što je još izuzetnije, or- ganizovali lokaciju. Iskopavanja Likijevih otkrila su da su postojale oblasti gde su sekire bile obliko- vane i druga, gde su tupe sekire donošene na ponovno oštrenje. Ukratko, Oloržesaj je bio neka vrsta fabrike; i to fabrike koja je radila milion godina.
Različite replikacije pokazale su da su sekire bile predmeti koje nije bilo lako praviti i zahtevale su mnogo rada – čak i sa praksom, za izradu jedne sekire bili su potrebni sati – a opet, začudo, one nisu bile naročito dobre za zasecanje, odsecanje, guljenje ili ma koji drugi zadatak kojem je, pretpo- stavlja se, trebalo da služe. Tako nam je ostala činjenica da su milion godina – mnogo, mnogo duže nego što naša vrsta uopšte postoji, a kamoli se bavi stalnim zajedničkim poslovima – rani ljudi do- lazili u znatnom broju baš na to mesto da bi proizveli preterano velik broj alatki koje su izgleda bile prilično, neobjašnjivo beskorisne.
I ko su bili ti ljudi? U stvari, pojma nemamo. Pretpostavljamo da su to bili Homo erectusi zato što nema drugih poznatih kandidata, što znači da su na svom vrhuncu – vrhuncu – radnici iz Oloržesaja imali mozak savremene bebe. Ali nema nikakvog fizičkog dokaza za izvođenje zaključka. I pored više od šezdeset godina traganja, u Oloržesaju ili njegovoj blizini nije pronađena niti jedna ljudska kost. Koliko god da su provodili vremena oblikujući kamen, čini se da su odlazili drugde da umru.
„Sve je to misterija”, rekao mi je Džilani Ngali, sav ozaren.
Ljudi iz Oloržesaja nestali su sa pozornice pre oko dvesta hiljada godina, kada se jezero isušilo, a Dolina pukotine počela da se zagreva da bi na kraju postala negostoljubivo mesto kakvo je danas. Ali tada su njihovi dani kao vrste već bili odbrojani. Svet se spremao da dobije svoju prvu pravu rasu gospodara, Homo sapiensa. Stvari više nikada neće biti kao pre.

30

Zbogom

Početkom osamdesetih godina sedamnaestog veka, baš negde u vreme kada su se Edmond Halej i nje- govi prijatelji Kristofer Ren i Robert Huk skrasili u jednoj londonskoj kafeteriji i nehajno došli do opklade koja će dovesti do Principia Isaka Njutna, merenja Zemljine težine Henrija Kevendiša i mno- gih drugih nadahnutih i hvale vrednih poduhvata koji su nas zaokupirali na prethodnih četiristotinak stranica, do jedne mnogo nepoželjnije prekretnice došlo je na ostrvu Mauricijus, daleko u Indijskom okeanu, oko 1.300 kilometara od istočne obale Madagaskara.
Tamo je neki zaboravljeni mornar ili mornarev kućni ljubimac istrebljivao i poslednje dodoe, ču- vene ptice koje nisu mogle da lete i koje su njihova tupa ali poverljiva priroda i nedostatak hitrine u nogama činili prilično neodoljivom metom za dokone mlade mornare na dopustu na obali. Milioni go- dina mirne izolacije nisu pripremili te ptice za nastrano i krajnje zastrašujuće ponašanje ljudskih bi- ća.
Ne znamo tačno kakve su to okolnosti bile, pa čak ni koja je godina u pitanju, kada je reč o po- slednjim trenucima poslednje ptice dodo, tako da ne znamo šta je stiglo pre: svet u kome su se nalazi- li Principia, ili onaj lišen ptice dodo, ali znamo da su se zbili manje-više istovremeno. Tvrdim da bi- ste teško našli bolja dva događaja kao ilustraciju božanske i zločinačke prirode ljudskog bića – vr- ste organizma sposobne za otkrivanje najdubljih nebeskih tajni, i istovremeno istrebljivanje, bez ika- kve svrhe, stvorenja koje nam nikada nije učinilo ništa nažao, a da pri tom nije bilo ni najmanje kadro da razume šta mu to radimo. Štaviše, ptice dodo su bile tako zapanjujuće kratke pameti da je, ukoliko ste želeli da pronađete sve dodoe u blizini, dovoljno bilo da uhvatite jednog i naterate ga da gače, pa bi se svi ostali dogegali da vide šta se dešava.
Nedostojni postupci na račun jadnog dodoa nisu se tu sasvim okončali. Godine 1755, sedamdese- tak godina posle smrti poslednje ptice dodo, direktor Ašmolejskog muzeja u Oksfordu zaključio je da je preparirani dodo koji se nalazio u toj ustanovi postao neprijatno buđav, pa je naredio da ga bace u vatru. To je bila iznenađujuća odluka, jerje tada taj dodo već bio poslednji postojeći, makar i prepa- riran. Jedan službenik koji je tuda prolazio, užasnut, pokušao je da spase pticu, ali mogao je da joj izbavi samo glavu i deo jednog uda.
Rezultat ovog i drugih udaljavanja od zdravog razuma jeste da sada nismo sasvim sigurni kako je živi dodo izgledao. Imamo mnogo manje informacija nego što većina ljudi pretpostavlja – pregršt grubih opisa koje su sačinili „nenaučni putnici, tri ili četiri slike u ulju, i nekoliko raštrkanih koštanih fragmenata”, po donekle ožalošćenim rečima H. E. Striklenda, prirodnjaka iz devetnaestog veka. Kao što je Striklend setno zapazio, imamo više fizičkih dokaza o nekim drevnim morskim čudovištima i glomaznim sa uropodima nego o ptici koja je doživela moderno doba i da bi opstala bilo joj je po- trebno jedino naše odsustvo.
Dakle, evo šta se zna o dodou: živeo je na Mauricijusu, bio je bucmast ali ne i ukusan, i bio je to najveći pripadnik familije golubova koji je ikada živeo, iako se ne zna tačno sa kolikom razlikom po- što mu težina nikada nije zapisana. Ekstrapolacije iz Striklendovih „koštanih fragmenata” i ašmolej- skih skromnih ostataka pokazuju da je bio nešto viši od dve i po stope i jednako dugačak od vrha
kljuna do zadnjice. Pošto nije leteo, gnezdio se na tlu, pa su mu jaja i mladunci bili tragično lak plen za svinje, pse i majmune koje su na ostrvo doneli posetioci. Verovatno je izumro do 1683. godine, a sasvim sigurno ga više nije bilo 1693. Ne znamo ništa više od toga osim, naravno, da više ništa slič- no njemu nećemo videti. Ne znamo ništa o njegovim reproduktivnim navikama i ishrani, kuda se kre- tao i kakvim se zvucima oglašavao kada je bio smiren ili uzrujan. Nemamo niti jedno jaje dodoa.
Od početka do kraja, naše poznavanje živih dodoa trajalo je samo sedamdeset godina. To je kraj- nje kratko razdoblje – mada se mora reći da smo u tom trenutku svoje istorije imali hiljade godina prakse za sobom kad je u pitanju nepopravljiva eliminacija. Niko ne zna koliko su zaista destruktivna ljudska bića, ali činjenica je da kud god smo se zaputili u poslednjih pedesetak hiljada godina, životi- nje su bile sklone nestanku, često u zapanjujuće velikom broju.
U Americi je trideset rodova krupnih životinja – od kojih su neke bile veoma krupne – nestalo praktično odjednom po prispeću savremenih ljudi na kontinent, pre između deset i dvadeset hiljada godina. Sveukupno, Severna i Južna Amerika su ostale bez oko tri četvrtine svojih krupnih životinja kada je čovek-lovac stigao sa kopljima čiji su šiljci bili od kremena i sa oštroumnim organizacionim sposobnostima. Evropa i Azija, gde su životinje imale duži period da evoluiraju i razviju koristan oprez u odnosu na ljude, izgubile su između trećine i polovine svojih krupnih stvorenja. Australija je, upravo iz suprotnih razloga, izgubila ništa manje od 95 procenata.
Pošto je rana populacija lovaca bila relativno mala, a životinjska populacija uistinu monumental- na – smatra se da čak 10 miliona leševa mamuta leži zaleđeno samo u tundri severnog Sibira – neki autoriteti smatraju da moraju postojati i druga objašnjenja, moguće u vezi s promenom klime ili ne- kom vrstom pandemije. Kao što kaže Ros Makfi iz Američkog muzeja prirodnjačke istorije: „Nema materijalne koristi u tome da lovite opasne životinje češće nego što vam je to potrebno – ne možete pojesti neograničeni broj mamutskih šnicli.” Drugi smatraju da je možda bilo gotovo kriminalno lako uhvatiti i klepiti plen. „U Australiji i Amerikama”, kaže Tim Flaneri, „životinje verovatno nisu znale da treba da beže.”
Neka izgubljena stvorenja bila su neobično spektakularna i zahtevala bi izvesnu brigu da su još prisutna. Zamislite lenjivce na tlu koji mogu da vam zavire kroz prozor na spratu, kornjače veličine gotovo kao omanji fijat, oklopljene guštere dugačke šest metara koji se čvare kraj pustinjskih drumo- va u Zapadnoj Australiji. Avaj, njih više nema, a mi živimo na mnogo manjoj planeti. Danas širom či- tavog sveta postoje samo četiri tipa zaista masivnih (od tone ili više) preživelih kopnenih životinja: slonovi, nosorozi, nilski konji i žirafe. Desetinama miliona godina život na Zemlji nije bio tako malen i krotak.
Postavlja se pitanje da li nestanci u kamenom dobu i nestanci u skorijim periodima čine zapravo delove jednog jedinog događaja izumiranja – ukratko, da li su ljudska bića bitno loša vest za druga živa bića. Nažalost, po svemu sudeći, jesu. Po paleontologu Dejvidu Raupu sa Čikaškog univerziteta, stopa izumiranja na Zemlji tokom biološke istorije svodila se u proseku na jednu izgubljenu vrstu u svake četiri godine. Po Ričardu Likiju i Rodžeru Luinu u Šestom izumiranju, stopa izumiranja koje je izazvao čovek sada je možda i 120.000 puta iznad tog nivoa.

* * *

Sredinom devedesetih, australijski prirodnjak Tim Flaneri, sada direktor Muzeja južne Australije u Adelaidi, zapanjio se spoznajom o tome koliko malo izgleda znamo o mnogim izumiranjima vrsta, uključujući i one relativno skore. „Kud god da pogledate, naiđete na prazninu u tragovima – delovi nedostaju, kao kod dodoa, ili tragova uopšte nema”, rekao mi je on u Melburnu početkom 2002. godi-
ne.
Flaneri je angažovao svog prijatelja Pitera Šoutena, slikara i zemljaka Australijanca, pa su zajed-
no pošli u pomalo opsesivnu potragu po glavnim svetskim zbirkama kako bi ustanovili šta je izgublje- no, šta je preostalo i šta se nikada nije ni znalo. Proveli su četiri godine u čačkanju po starim kožama, buđavim primercima, starim crtežima i pisanim opisima – po svemu što je bilo na raspolaganju. Šo- uten je uradio slike svih životinja koje su mogli osnovano da rekonstruišu, u prirodnoj veličini, a Fla- neri je napisao tekstove. Rezultat je bila izvanredna knjiga nazvana Praznina u prirodi, koja predsta- vlja najpotpuniji – i, mora se reći, najdirljiviji – katalog izumiranja životinjskih vrsta u proteklih trista godina.
Za neke životinje postoje dobri tragovi, ali niko nije ništa radio sa njima, ponekad godinama, po- nekad uopšte ne. Stelerova morska krava, stvorenje slično moržu, srodno dugongu, bila je jedna od poslednjih zaista krupnih životinja koje su izumrle. Bila je zaista ogromna – odrasla jedinka mogla je da dosegne dužinu od gotovo 9 metara i da teži 10 tona – ali upoznali smo je samo zahvaljujući tome što je jedna ruska ekspedicija doživela brodolom 1741. godine na jedinom mestu gde je to stvo- renje preživelo, na dalekim i maglovitim Komandorskim ostrvima u Beringovom moru.
Na svu sreću, u ekspediciji je bio i prirodnjak, Georg Steler, koga je ta životinja fascinirala. „Sa- činio je krajnje bogate beleške”, kaže Flaneri. „Čak je izmerio i prečnik brkova te životinje. Jedino što nije hteo da opiše bile su genitalije mužjaka – mada je, iz nekog razloga, sa velikim zadovolj- stvom obradio genitalije ženki. Čak je sačuvao i parče kože, tako da imamo dobru predstavu o njenoj teksturi. Nismo uvek imali toliko sreće.”
Steler jedino nije mogao da spase samu morsku kravu. Lovom već dovedena do ruba izumiranja, ona će sasvim nestati dvadeset sedam godina pošto ju je Steler otkrio. Međutim, mnoge druge životi- nje nisu mogle da budu obuhvaćene zato što se o njima premalo zna. Miš-skakač iz Darling Daunsa, labud sa ostrvlja Čatam, prdavac sa Voznesenskog ostrva koji nije umeo da leti, najmanje pet tipova krupnih kornjača i mnogi drugi za nas su zauvek izgubljeni, ako se izuzmu njihova imena.
Dobar deo izumiranja, kao što su otkrili Flaneri i Šouten, nije bio izazvan surovošću ili obešću, već naprosto glupošću veličanstvenih razmera. Godine 1894, kada je izgrađen svetionik na samotnoj steni zvanoj Stivensovo ostrvo u nemirnom moreuzu između Severnog i Južnog ostrva Novog Zelan- da, mačka je svetioničaru neprestano donosila neobične ptičice koje je lovila. Svetioničar je savesno poslao neke primerke muzeju u Velingtonu. Tamo se kustos veoma uzbudio zato što je ta ptica bila sta- ra vrsta carića koji nije umeo da leti – što je jedini primer ptice sedalice neletača bilo gde u svetu. Smesta se zaputio na ostrvo, ali dok je tamo stigao, mačka ih je sve pobila. Danas postoji samo dva- naest prepariranih muzejskih eksponata carića-neletača sa Stivensovog ostrva.
Makar imamo njih. Ispostavlja se da često nismo ništa bolji u staranju o vrstama posle njihovog nestanka nego pre toga. Na primer, u slučaju ljupkog malog dugorepog papagaja zvanog karolina. Smaragdno zelen, sa zlatnom glavom, on je bio nesporno najupečatljivija i najlepša ptica koja je ika- da živela u Severnoj Americi – papagaji se obično ne zapute toliko na sever, kao što ste možda već primetili – i na svom vrhuncu postojao je u ogromnom broju, u čemu ga je prevazišao samo putnički golub. Ali papagaj karolina bio je isto tako napast za zemljoradnike koji su ga lako lovili zato što su mu jata bila gusta, a imao je i neobičnu naviku da poleti uvis na zvuk pucnja iz puške (što se i da oče- kivati), ali se zatim gotovo odmah vraćao da pogleda svoje pale drugove.
U svom klasičnom delu Američka ornitologija, napisanom početkom devetnaestog veka, Čarls Vil- son Pil opisuje priliku kada je uzastopno praznio sačmaricu u krošnju drveta gde su se oni odmarali.

* * *
Posle svakog uzastopnog hica, iako su padali u gomilama, privrženost preživelih kao da je sve više jačala; jer, posle nekoliko krugova iznad tog mesta, oni bi se ponovo naređali blizu mene, zagledani odozgo u svoje pobijene drugare sa tako jasnim simptomima saučešća i brige da su me u potpunosti razoružali.

* * *

U drugoj deceniji dvadesetog veka, ptice su toliko neumorno lovili da je preostalo samo nekoliko ži- vih, u zarobljeništvu. Poslednja, zvana Inka, uginula je u zoo-vrtu u Sinsinatiju 1918. godine (nepune četiri godine pošto je u istom zoo-vrtu uginuo i poslednji putnički golub), pa je preparirana s mnogo poštovanja. A gde biste sada mogli da odete i vidite jadnu Inku? Niko to ne zna. Zoo-vrt ju je izgubio.

* * *

Ono istovremeno najzanimljivije i najzagonetnije u gorepomenutoj priči jeste to što je Pil bio ljubite- lj ptica, a opet ih je bez oklevanja ubijao u velikom broju samo zato što mu je to bilo interesantno. Zaista zapanjuje činjenica da su dugo upravo oni ljudi koji su se najintenzivnije interesovali za svet- ska živa bića bili oni koji su ih najverovatnije iskorenjivali.
Niko nije bolji primer za to u širem rasponu (u svakom smislu) od Lajonela Voltera Rotšilda, dru- gog barona Rotšilda. Izdanak velike porodice bankara, Rotšild je bio čudan i povučen tip. Čitav ži- vot, od 1868. do 1937. godine, proživeo je u dečjem krilu svoje kuće u Tringu, u Bakingemširu, kori- steći nameštaj iz detinjstva – čak je spavao u krevetu iz detinjstva, iako je na kraju bio težak 135 ki- lograma.
Njegova strast bila je prirodnjačka istorija i postao je predani sakupljač predmeta. Slao je horde obučenih ljudi – ponekad čak i po četiri stotine odjednom – u svaki kutak globusa, da se veru po planinama i prosecaju sebi put kroz džungle u potrazi za novim primercima – posebno za letećim stvorovima. Njih su stavljali u sanduke ili kutije i slali natrag na Rotšildovo imanje u Tringu, gde je on sa bataljonom pomoćnika iscrpno evidentirao i analizirao sve što bi dospelo pred njih, što je za rezultat imalo neprekidan niz knjiga, radova i monografija – sve u svemu, oko hiljadu i dvesta. Rot- šildova fabrika prirodnjačke istorije obradila je ukupno više od dva miliona primeraka i naučnoj ar- hivi dodala pet hiljada vrsta.
Začudo, Rotšildov trud uložen u sakupljanje nije bio ni najopsežniji ni najvelikodušnije finansiran u devetnaestom veku. Ta titula gotovo sigurno pripada nešto ranijem, ali isto tako bogatom britanskom kolekcionaru koji se zvao Hju Kaming i bio toliko preokupiran sakupljanjem predmeta da je sagradio veliki prekookeanski brod i zaposlio posadu da neprekidno plovi svetom i donosi sve do čega je mo- gla da dođe – ptice, biljke, svakovrsne životinje, a naročito školjke. Upravo njegova neuporediva zbirka školjki došla je do Darvina i poslužila kao osnova za njegovu prvobitnu studiju.
Međutim, Rotšild bi lako mogao da bude najnaučniji kolekcionar svog doba, mada nažalost, ujed- no i najsmrtonosniji, jer se krajem devetnaestog veka zainteresovao za Havaje, možda najprimamlji- vije ekološki ranjivo područje koje je Zemlja do sada iznedrila. Milioni godina izolacije omogućili su da na Havajima evoluira 8.800 jedinstvenih životinjskih i biljnih vrsta. Rotšilda su naročito zani- male živopisne i osobene ptice sa ostrvlja, koje su često živele u veoma malom broju i nastanjivale ekstremno specifične predele.
Tragedija za mnoge havajske ptice bila je u tome što ne samo da su bile osobene, poželjne i ret-
ke – što je i u najboljim okolnostima opasna kombinacija – već su se često i bolno lako mogle ulo- viti. Velika koa zeba, bezopasni pripadnik familije živopisnih tropskih ptica, stidljivo se krila u kro- šnjama koa stabala, ali ako bi neko oponašao njenu pesmu ona bi smesta izašla iz zaklona i sletela u znak dobrodošlice. Poslednji pripadnik te vrste nestao je 1896. godine, a ubio ga je najbolji Rotšil- dov kolekcionar Hari Palmer, pet godina posle nestanka njegovog rodaka, male koa zebe, ptice tako veličanstveno retke da je samo jedna ikada primećena: ona ubijena za Rotšildovu zbirku. Sveukupno, tokom desetak godina najintenzivnijeg Rotšildovog kolekcionarstva, nestalo je najmanje devet vrsta havajskih ptica, ali moglo ih je biti i više.
Rotšild nipošto nije bio usamljen u svojoj žarkoj želji da lovi ptice manje-više bez obzira na cenu. Drugi su zapravo bili bezobzirniji. Godine 1907, kada je poznati kolekcionar Alanson Brajan shvatio da je ubio poslednja tri primerka crnog mamosa, vrste šumske ptice otkrivene teku prethodnoj deceni- ji, zabeležio je da ga je ta vest ispunila „radošću”.
Ukratko, bilo je to teško pojmljivo doba – vreme kada je gotovo svaka životinja bila progonjena ako su je smatrali iole nametljivom. Godine 1890. država Njujork isplatila je više od stotinu nagrada za lavove sa istočnih planina, iako je bilo jasno da su te progonjene životinje bile na ivici istreblje- nja. Sve do četrdesetih godina mnoge države nastavile su da isplaćuju nagrade za gotovo sve vrste grabljivaca. Zapadna Virdžinija je davala godišnju stipendiju za koledž onome ko donese najveći broj mrtvih štetočina – a reč „štetočina” tumačila se liberalno tako da je obuhvatala gotovo sve što se nije odgajalo na farmi ili čuvalo u kući kao ljubimac.
Možda ništa živopisnije ne govori o neobičnosti tog vremena od sudbine divnog malog Bahmano- vog slavuja. Poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, slavuj je bio čuven po svojoj neobično le- poj pesmi, ali njegova populacija, koja nikada i nije bila naročito brojna, postepeno se smanjivala sve dok tridesetih godina slavuj nije u potpunosti nestao i iščeznuo iz vidokruga na dugi period. A on- da, godine 1939, zahvaljujući srećnom slučaju, dva nezavisna ljubitelja ptica, na veoma udaljenim lo- kacijama, naišla su na usamljene preživele primerke u razmaku od samo dva dana. Obojica su ptice ustrelili.
Poriv za istrebljenjem nipošto nije isključivo američki. U Australiji su isplaćivane nagrade za ta- smanijskog tigra (pravi naziv mu je tilacin), psu slično stvorenje sa osobenim „tigrastim” prugama na leđima, sve do neposredno pred uginuće poslednjeg primerka, zaboravljenog i bezimenog, u jednom privatnom zoo-vrtu u Hobartu 1936. godine. Posetite danas Tasmanijski muzej i galeriju umetnosti i zatražite da vidite poslednjeg pripadnika te vrste – jedinog krupnog torbara mesoždera koji je doži- veo moderno doba – i moći će da vam pokažu samo fotografije i stari filmski snimak u trajanju od 61 sekunde. Pošto je uginuo, poslednji preživeli tilacin izbačen je zajedno s nedeljnim đubretom.

* * *

Sve ovo pominjem kako bih ukazao na to da, ako biste već stvarali organizam koji bi trebalo da čuva život u našem samotnom kosmosu, da prati njegov put i beleži sva mesta na kojima je ovaj bio, ljud- ska bića ne biste izabrali za taj posao.
Ali tu postoji nešto krajnje upadljivo: mi jesmo izabrani, sudbinom ili proviđenjem, ili kako god već želite to da nazovete. Koliko možemo da utvrdimo, nema boljih od nas. Možda smo i jedini. Po- malo zastrašuje pomisao da smo možda istovremeno vrhunsko dostignuće vasione i njen najgori ko- šmar.
Pošto smo tako neobično nemarni u čuvanju drugih stvari, bile one žive ili ne, nemamo pojma – ama baš nikakvog – o tome koliko je živih stvorenja moglo zauvek da izumre, ili će im se to ubrzo
desiti, ili im se nikada neće desiti, te kakvu smo ulogu mi odigrali u ma kom delu tog procesa. Godine 1979. u svojoj knjizi Arka koja tone, Norman Majers pretpostavlja da su ljudske aktivnosti izazivale oko dva izumiranja nedeljno na planeti. Početkom devedesetih podigao je taj broj na oko šest stotina nedeljno. (To se odnosi na sve vrste izumiranja – na biljke, insekte i tako dalje, kao i na životinje.) Drugi su taj broj dodatno uvećali – na dosta iznad hiljadu nedeljno. Izveštaj Ujedinjenih nacija iz 1995. godine utvrdio je da je ukupan broj poznatih izumiranja u proteklih četiri stotine godina nešto ispod pet stotina za životinje i malo iznad šest stotina pedeset za biljke – dopustivši da je to „gotovo sigurno potcenjen broj”, pogotovo kad se govori o tropskim vrstama. Malobrojni su tumači koji sma- traju da je većina podataka vezanih za izumiranja prenaduvana.
Činjenica je da ne znamo. Pojma nemamo. Ne znamo kada smo počeli da radimo mnoge stvari ko- je smo uradili. Ne znamo ni šta radimo sada niti kako će naši sadašnji postupci uticati na budućnost. Ono što znamo jeste da postoji samo jedna planeta na kojoj to možemo da radimo, i samo jedna vrsta bića sposobna da značajno promeni stvari. Edvard O. Vilson je u Raznovrsnosti života to izrazio kratko, rečima kojima se nema šta dodati: „Jedna planeta, jedan eksperiment.”
Ako ova knjiga ima neku pouku, onda je to da imamo strašnu sreću što smo tu – a kad kažem
„mi”, tu mislim na sva živa bića. Izgleda da je veliko dostignuće postići bilo kakvu vrstu života u ovoj našoj vasioni. Naravno, kao ljudska bića, imamo dvostruku sreću. Ne samo da uživamo u privi- legiji postojanja, već i u neobičnoj sposobnosti da to shvatimo, pa čak i da ga, na mnogo načina, po- boljšamo. To je trik koji smo tek počeli da poimamo.
Stigli smo do ovog istaknutog mesta za zaprepašćujuće kratko vreme. Ljudi savremeni po ponaša- nju prisutni su ovde u periodu koji iznosi jedva oko 0,0001 odsto istorije Zemlje – što zaista nije gotovo ništa – ali čak i tako kratko postojanje zahtevalo je gotovo beskrajan niz srećnih događaja.
Zapravo smo tek na početku. Naravno, trik je u tome da obezbedimo da nikada ne pronađemo kraj.
A to će, gotovo sigurno, zahtevati mnogo više od srećnih okolnosti.

1 Reč-dve o naučnim oznakama. Pošto su veoma veliki brojevi nezgrapni za pisanje i gotovo ih je nemoguće pročitati, naučnici koriste skraćeno pismo koristeći desete stepene (ili proizvode množenja) pri čemu se, na primer, 10.000.000.000 piše 1010, a 6.500.000 se pretvori u 6,5 x 106. Princip se vrlo jednostavno zasniva na množenju sa deset: 10 x 10 (ili 100) postane 102; 10 x 10 x 10 (ili 1.000) jeste 103; i tako dalje, očigledno bez kraja i konca. Mali izdignuti broj označava broj nula koje slede posle većeg glavnog broja. Negativne oznake daju praktično sliku u ogledalu, gde izdignuti broj označava broj mesta udesno od decimalnog zareza (pa je tako 10-4 = 0,0001). Iako pozdravljam ovaj princip, i dalje me zapanjuje kada neko ko naiđe na „1,4 x 109 km3” smesta shvati da to označava 1,4 milijarde kubnih kilometara, a ništa me manje ne čudi kada radije štampaju prvu verziju od potonje (pogotovo u knjizi namenjenoj prosečnom čitaocu, gde je taj primer i pronađen). Polazeći od pretpostavke da su mnogi čitaoci jednako netalentovani za matematiku kao i ja, koristiću te oznake štedljivo, iako su one povremeno neizbežne, naročito u poglavlju koje se bavi stvarima u kosmičkom rasponu.
2 Odn. space – svemir, ali i prostor.
3 Pravilno je reći Opik-Ortov oblak, po estonskom astronomu Ernstu Opiku, koji je postavio hipotezu o njegovom postojanju 1932. godine, i po holandskom astronomu Janu Ortu, koji je osamnaest godina kasnije doradio proračune.
4 Ovo se odnosi na supernove vidljive sa proizvoljno izabrane planete u galaktičkom disku, kakva je Zemlja. U stvari, zbog apsorpcije i rasejanja svetlosti na materiji u disku, tek oko jedne desetine svih supernova se može optički videti iz matične galaksije, tako da je njihova stvarna stopa desetak puta veća, odnosno po jedna supernova svakih 20–30 godina.
5 Triangulacija, metod koji su odabrali, bio je popularna tehnika zasnovana na geometrijskoj činjenici da ukoliko znate dužinu jedne stranice trougla i veličinu dva ugla, možete proračunati sve njegove druge dimenzije, a da se ne dignete sa stolice. Pretpostavite, na primer, da smo vi i ja zaključili da želimo da saznamo koliko je daleko Mesec. Korišćenjem triangulacije, najpre moramo da se malo udaljimo jedno od drugog, pa recimo, razmatranja radi, vi ostanite u Parizu, a ja ću da odem u Moskvu, pa ćemo istovremeno da pogledamo u Mesec. E sad, ako zamislite liniju koja povezuje tri glavna učesnika ove vežbe – što će reći, vas, mene i Mesec – ona obrazuje trougao. Izmerite osnovnu liniju između vas i mene i veličinu dva ugla, pa se ostalo može jednostavno izračunati. (Pošto zbir unutrašnjih uglova trougla uvek iznosi 180 stepeni, ako znate zbir dva ugla smesta možete izraćunati i treći; a ako znate tačan oblik trougla i dužinu jedne stranice, dobićete i dužine preostale dve stranice.) U stvari, to je bio metod koji je koristio jedan grčki astronom, Hiparh iz Nikeje, godine 150. pre n. e. da bi izračunao udaljenost Meseca od Zemlje. Na nivou tla, principi triangulacije su isti, osim što trouglovi ne posežu u svemir, već leže jedan kraj drugog na mapi. Merenjem stepena meridijana, posmatrači mogu da stvore neku vrstu lanca trouglova koji marširaju po pejzažu.
6 Engl.: trinity – trojstvo.
7 Koliko se brzo obrćete zavisi od mesta na kom se nalazite. Brzina Zemljinog obrtanja varira od preko 1.600 kilometara na sat na ekvatoru do nule na polovima. U Londonu je brzina 998 kilometara na sat.
8 Sledeći prolazak biće 8. juna 2004, a zatim 2012. U dvadesetom veku ih uopšte nije bilo.
9 Godine 1781. Heršel je postao prva osoba modernog doba koja je otkrila jednu planetu. Želeo je da je nazove Džordž, po britanskom monarhu, ali je bio nadglasan. Umesto toga, planeta je postala Uran. 10 Za jednog fizičara masa i težina su dve potpuno različite stvari. Masa vam uvek ostaje ista, kud
god da odete, ali težina vam varira u zavisnosti od toga koliko ste daleko od nekog drugog masivnog tela, kao što je planeta. Otputujte na Mesec i bićete mnogo lakši, ali ništa manje masivni. Na Zemlji, u svakom praktičnom smislu, masa i težina su iste, pa se ti termini mogu tretirati kao sinonimi, makar izvan učionice.
11 Ovde neće biti testiranja, ali ako se od vas ikada bude tražilo da ih naučite napamet, možda bi bilo dobro da se prisetite korisnog saveta Džona Vilforda da mislite na ere (prekambrijum, paleozoik, mezozoik i kenozoik) kao na godišnja doba, a na periode (perm, trijas, jura itd.) kao na mesece.
12 Iako praktično sve knjige odvajaju prostor za njega, detalji vezani za Ušera neverovatno se razlikuju. U nekim knjigama stoji da je on svoju tvrdnju objavio 1650, u drugim 1654, a u trećim 1664. godine. Mnogi navode da je datum navodnog Zemljinog nastanka bio 26. oktobar. Najmanje jedna značajna knjiga navodi njegovo ime kao „Ašer”. Celu stvar zanimljivo razmatra Stiven Džej Guld u knjizi Osam prasića.
13 Darvin je voleo tačne brojeve. U jednom kasnijem delu objavio je da je broj glista koje se mogu naći u prosečnom hektaru engleske seoske zemlje 53.767.
14 Posebno je detaljno izložio Drugi zakon termodinamike. Razmatranje tih zakona zahtevalo bi posebnu knjigu, ali ja ovde dajem samo oštri sažetak hemičara P. V. Etkinsa, samo da bih vam omogućio da steknete utisak o njima: „Postoje četiri Zakona. Treći od njih, Drugi zakon, bio je prvi prihvaćen; prvi, Nulti zakon, formulisan je poslednji; Prvi zakon je bio drugi; Treći zakon možda čak i nije zakon u smislu u kom su to ostali.” U najkraćem, drugi zakon tvrdi da se mala količina energije uvek protraći. Ne možete imati spravu koja bi se neprekidno kretala zato što će ona, koliko god efikasna bila, uvek gubiti energiju i na kraju stati. Prvi zakon kaže da ne možete stvoriti energiju, a treći da ne možete smanjiti temperature do apsolutne nule; uvek će ostati nešto rezidualne toplote. Kao što zapaža Denis Overbaj, tri glavna zakona se ponekad šaljivo opisuju kao: (1) ne možete pobediti, (2) ne možete igrati nerešeno, i (3) ne možete se izvući iz igre.
15 U originalu: She sells sea-shells on the sea-shore.
16 Važan izuzetak je Tiranosaurus Rex, koga je otkrio Barnum Braun 1902. godine.
17 Zbrka oko pisanja aluminuma/aluminijuma nastala je usled izvesne nekarakteristične neodlučnosti samog Dejvija. Kada je prvi put izolovao taj element 1808. godine, nazvao ga je alumium. Iz nekog razloga, predomislio se i promenio to četiri godine kasnije u aluminum. Amerikanci su krotko prihvatili novi termin, ali mnogim britanskim korisnicima se aluminum nije dopadao, i isticali su da on remeti obrazac sa -ijum na kraju koji su uspostavili natrijum, kalcijum i stroncijum, pa su dodali samoglasnik i slog. Među ostala Dejvijeva dostignuća spada i izum sigurnosnog rudarskog šlema.
18 Taj princip je doveo do mnogo kasnijeg usvajanja Avogadrovog broja, osnovne merne jedinice u hemiji, koja je dobila ime po Avogadru dugo posle njegove smrti. To je broj molekula koji se nalaze u 2,016 grama gasa vodonika (ili jednakoj zapremini bilo kog drugog gasa). Njegova vrednost je 6,0221367 x 1023,što je ogroman broj. Studenti hemije su se dugo zabavljali izračunavanjem koliko je zapravo taj broj velik, pa tako mogu da izvestim da je on jednak broju kokica potrebnih da se prekriju Sjedinjene Američke Države do visine od devet milja, ili broju čaša vode u Tihom okeanu, ili konzervi osvežavajućih pića koje bi, ravnomerno naređane, pokrile Zemlju do visine od dvesta milja. Ekvivalentan broj američkih penija bio bi dovoljan da svaku osobu na Zemlji učini dolarskim bilionerom. To je velik broj.
19 Ako ste se ikada pitali kako atomi utvrđuju kojih će 50 procenata umreti, a kojih će 50 procenata preživeti za sledeći put, odgovor je da je poluraspad zapravo samo statistički zgodan termin – neka vrsta statističke tabele za elementarne stvari. Zamislite da imate uzorak materijala sa poluraspadom od 30 sekundi. To ne znači da će svaki atom postojati tačno 30, 60 ili 90 sekundi, ili u nekom drugom
uredno omeđenom periodu. Svaki atom će zapravo preživeti krajnje nasumice određeno vreme koje nema nikakve veze sa proizvodima broja 30; mogao bi da potraje dve sekunde ili da oscilira godinama, decenijama ili vekovima koji će uslediti. Niko to ne može da odredi. Ali ono što može da se odredi jeste da će čitava stopa nestanka biti takva da će polovina atoma nestajati svakih 30 sekundi. Drugim rečima, to je prosečna stopa i možete je primeniti na bilo koji krupan uzorak. Neko je jednom izračunao, na primer, da američki novćići od deset centi imaju poluraspad od oko trideset godina.
20 Konkretno, to je mera slučaja ili nereda u nekom sistemu. Darel Ebing, u udžbeniku Opšta hemija, veoma korisno predlaže da pomislite na špil karata. Za novi špil tek izvađen iz kutije, aranžiran po bojama i u sledu od keca do popa, može se reći da je u uređenom stanju. Promešajte karte i uvedite ih u stanje nereda. Entropija je način da izmerite koliko je to stanje uneređeno i da utvrdite mogućnost pojedinih ishoda sa daljim mešanjem. Da biste u potpunosti ukapirali entropiju, neophodno je i da razumete koncepte kao što su toplotna neuniformnost, rešetka udaljenosti i stoihometrijski odnosi, ali uopšte uzevši, to vam je to.
21 Plank, uglavnom, nije imao sreće u životu. Njegova voljena žena rano je umrla, 1909. godine, a mlađi sin poginuo je u Prvom svetskom ratu. Imao je i kćerke bliznakinje koje je obožavao. Jedna je umrla na porođaju. Preživeia bliznakinja se starala o bebi i zaljubila se u sestrinog muža. Venčali su se i dve godine kasnije i ona je umrla na porođaju. Godine 1944, kada je Plank imao osamdeset pet godina, saveznička bomba pala je na njegovu kuću i on je izgubio sve – radove, dnevnike, sve što je celog života sakupljao. Nešto kasnije, njegov preživeli sin uhvaćen je posle pokušaja zaverenika da ubiju Hitlera, pa je optužen za učestvovanje u zaveri i pogubljen.
22 Ajnštajn je stekao slavu donekle neprecizno, „za doprinos teorijskoj fizici”. Morao je da sačeka šesnaest godina, do 1921, da primi nagradu – što je prilično mnogo vremena, ako se sve ima u vidu, ali je prava sitnica u poređenju sa Frederikom Rejnsom, koji je otkrio neutrino 1957. godine, ali je Nobela dobio tek 1995, trideset osam godina kasnije, ili sa Nemcem Ernstom Ruskom, koji je izumeo elektronski mikroskop 1932. godine, i primio Nobelovu nagradu 1986, više od pola veka posle toga. Pošto se Nobelove nagrade nikada ne dodeljuju posthumno, dugovečnost može biti jednako važan faktor kao i genijalnost da bi se obezbedilo njeno dobijanje.
23 Donekle je tajna kako to da je c postalo simbol za brzinu svetlosti, ali Dejvid Bodanis pretpostavlja da verovatno potiče od latinskog celeritas, što znači brzina. Relevantno izdanje Oksfordskog rečnika engleskog jezika, sastavljeno deceniju pre Ajnštajnove teorije, prepoznaje c kao simbol za mnogo toga, od ugijenika do kriketa, ali ne pominje ga kao simbol za svetlost ili brzinu. 24 Naziv potiče od Johana Kristijana Doplera, austrijskog fizičara, koji je prvi primetio taj efekat 1842. godine. Ukratko, ono što se dešava kada se telo u pokretu približava telu u mirovanju jeste da se zvučni talasi nagomilaju pred prijemnikom (recimo, pred vašim ušima), baš kao što biste i očekivali od bilo čega što se gura otpozadi prema nepokretnom telu. To gomilanje onaj koji sluša opaža kao neku vrstu stegnutog i povišenog zvuka (ono ji). Kako izvor zvuka prolazi, tako se zvučni talasi šire i produžuju, pa stoga i visina zvuka naglo pada (ono jammm).
25 Neodrživost statičkog modela vasione i neminovnost širenja prostora izveo je nekoliko godina pre Lemetra istaknuti ruski matematićar, fizičar, meteorolog i aeronautički pionir Aleksandar Aleksanđrovič Fridman. Njegov rad je, međutim, tretiran kao matematička igra, bez dovoijno značaja za stvarni svet i tek naknadno (i posthumno, pošto je prerano preminuo 1924. godine) odato mu je dužno priznanje.
26 Ime potiče od istih onih Kevendiša koji su proizveli Henrija. Ovaj je bio Vilijam Kevendiš, sedmi vojvoda od Devonšira, nadaren matematičar i veliki trgovac čelikom u viktorijanskoj Engleskoj.
Godine 1870. je univerzitetu dao 6.300 funti kako bi sagradili eksperimentalnu laboratoriju.
27 Gajger će isto tako kasnije postati lojalni nacista i bez oklevanja će prokazivati kolege Jevreje, među njima i mnoge koji su njemu pomogli.
28 Postoji izvesna neizvesnost oko upotrebe reči „neizvesnost” u vezi sa Hajzenbergovim principom. Majkl Frejn, u pogovoru za svoj komad Kopenhagen, navodi da je nekoliko reći na nemačkom – Unsicherheit, Unscharfe, Ungenauigkeit i Unbestimmtheit – korišćeno kod različitih prevodilaca, ali da nijedna ne odgovara sasvim engleskom terminu neizvesnost (Engl.: un-certainty). Frejn predlaže da bi neodređenost bila bolja reč za princip, dok bi neodredivost bila još bolja. Sam Hajzenberg je generalno koristio Unbestimmtheit.
29 Ili makar svugde tako piše. On je zapravo izjavio: „Izgleda da je teško zaviriti Bogu u karte. Ali ni za tren ne mogu da poverujem u to da se On igra kockicama i da koristi ’telepatske ’ metode.”
30 Neprevodiva igra reči: originalni naslov ovog poglavlja glasi Getting the Lead Out, što bukvalno znači „uklanjanje olova”, ali bi se moglo prevesti i kao „pronalaženje izlaza”.
31 Ovaj skupi trud izaziva i praktične nusprodukte. Svetska internet mreža „World Wide Web” proistekla je iz CERN-a. Izumeo ju je CERN-ov naučnik Tim Berners-Li godine 1989.
32 Naravno, imate prava da se zapitate na šta se zaista misli sa „konstantom od 50” ili „konstantom od 100”. Odgovor leži u astronomskim jedinicama mere. Izuzev u razgovoru, astronomi ne koriste svetlosne godine. Oni koriste udaljenosti zvane parseci (skraćeno za paralaksa i sekunda), na osnovu univerzalne mere zvane zvezdana paralaksa koja je jednaka 3,26 svetlosnih godina. Za stvarno velike mere, kao što je veličina vasione, koriste se megaparseci: 1 megaparsek = 1 milion parseka. Konstanta je izražena u kilometrima u sekundi po megaparseku. Tako astronomi, kada govore o Hablovoj konstanti od 50, zapravo misle na „50 kilometara u sekundi po megaparseku”. Za većinu nas to je, naravno, potpuno besmislena jedinica mere; ali opet, kod astronomskih jedinica mere udaljenosti su većinom toliko ogromne da su potpuno besmislene.
33 Engl.: wimp – šmokljan, slabić; macho - muškarčina, dasa.
34 Odnosno Dark Unkown Nonreflective Nondetectable Objects Somewhere, za skraćenicu koja se izgovara i piše isto kao i reč koja u svakodnevnom govoru znači „pojma nemam”.
35 Koristi se skraćenica KT umesto CT zato što je slovo C već dodeljeno terminu kambrijski (Cambrian). U zavisnosti od izvora koji navodite, K potiče ili od grčke reči kreta, ili od nemačke Kreide. Zgodno je što i jedna i druga reć znače kreda, dakle isto što i Cretaceous.
36 Engl.: ashfall – „nanos pepela”.
37 Za one koji žude za detaljnijom slikom Zemljine unutrašnjosti, evo i dimenzija različitih slojeva, uz korišćenje prosečnih brojki; od 0 do 40 kilometara proteže se kora. Od 40 do 400 kilometara je gornji plašt. Od 400 do 650 kilometara je tranzitna zona između gornjeg i donjeg plašta. Od 650 do 2.700 kilometara proteže se donji plašt. Od 2.700 do 2.890 kilometara proteže se sloj „D”. Od 2.890 do 5.150 kilometaraje spoljno jezgro, a od 5.150 do 6.370 kilometara je unutrašnje jezgro.
38 Od pisanja ove knjige taj broj se popeo na preko 150 u aprilu 2005.
39 Otkriće ekstremofila u ključalim blatnim rupama Jeloustouna i sličnih organizama na drugim mestima navelo je naučnike da shvate da bi neka vrsta života zapravo mogla da postoji i mnogo dalje od toga – možda čak i pod ledenom korom Plutona. Ovde govorimo o uslovima koji bi proizveli relativno složena površinska bića.
40 Od preostala četiri, tri su atomi azota, dok preostali atom otpada na sve druge elemente.
41 Sam kiseonik nije zapaljiv; on samo olakšava sagorevanje drugih stvari. I to je veoma dobro, jer da je kiseonik zapaljiv, svaki put kada biste zapalili šibicu, planuo bi sav vazduh oko vas. S druge strane, gas vodonika ekstremno je zapaljiv, što je pokazao dirižabl Hindenburg 6. maja 1937. god. u
Lejkherstu, u Nju Džerziju, kada mu se vodonično gorivo uz eksploziju zapalilo i ubilo trideset šestoro ljudi.
42 Engl.:plumbing.
43 Ako ste ikada bili oduševljeni time koliko predivno oštre i dobro definisane umeju da budu ivice kumulusa, dok su drugi oblaci zamućeniji, objašnjenje je u tome da postoji izražena granica između vlažne unutrašnjosti kumulusa i suvog vazduha izvan njega. Svaki molekul vode koji zaluta izvan ruba oblaka smesta biva usisan u suvi spoljni vazduh, što omogućava oblaku da zadrži finu ivicu. Mnogo viši oblaci cirusi sačinjeni su od leda i zona između ruba oblaka i spoljnog vazduha nije tako jasno ocrtana, zbog čega su oni obično mutni na ivicama.
44 U originalu: „to be on cloud nine”, što približno odgovara značenju našeg izraza „biti na sedmom nebu”.
45 Izgleda da taj termin ima različita značenja za različite ljude. U novembru 2002, Karl Vunš sa MIT-a objavio je izveštaj u Nauci, „Šta je to termohalinska cirkulacija?”, gde je naveo da je taj izraz korišćen u vodećim časopisima kako bi označio najmanje sedam različitih fenomena (cirkulaciju na nivou ambisa, cirkulaciju koju izazivaju razlike u gustini ili potisku, „meridionalno obrtanje cirkulacije mase” i tako dalje) - mada sve to ima veze sa okeanskom cirkulacijom i prenosom toplote, što je oprezno neodređen i sveobuhvatan smisao u kojem sam ga ovde upotrebio.
46 Nesvarljivi delovi džinovske sipe (tačnije, to je džinovska lignja) pogotovo njihovi kljunovi, nagomilaju se u stomacima glavatih ulješura i stvore supstancu znanu kao ambru koja se koristi kao fiksator za parfeme. Kada sledeći put prsnete na sebe „Šanel br. 5” (pod pretpostavkom da to inače radite), možda ćete poželeti da pomislite na to da se prskate destilatom nevidljivog morskog čudovišta.
47 Engl.: hagfish – Myxine glutinosa, parazitska morska životinja koja se uvrti u riblja tela.
48 Engl.: Orange roughy – Hoplostethus atlanticus, riba koja se lovi uglavnom na dubinama između 750 i 1200 metara: iako joj je telo crvenkasto a stomak plavkaste boje, posle ulova poprimi narandžastu boju, pa otud i ime.
49 Zapravo, postoje dvadeset dve prirodne amino-kiseline za koje znamo na Zemlji, a možda ih još čeka na otkrivanje, ali samo ih je dvadeset neophodno da proizvedu nas i većinu drugih živih bića. Dvadeset drugu, zvanu pirolizin, otkrili su 2002. godine istraživači na državnom univerzitetu Ohaja i ona se nalazi samo u jednom jedinom tipu Arhea (primitivnog oblika života o kome ćemo govoriti malo kasnije) zvanom Methanosarcina harkeri.
50 U originalu: Sensitive High Resolution Ion Micro Probe, odn. SHRIMP (Engl.: škampi).
51 Igra reči: dim sun, sunce slabog sjaja, tamno sunce, zvuči slično kao kineski specijalitet dim sum. 52 Odn. SLIME u originalu, od sub-surface lithoautotrophic microbial eco-systems.
53 Ernest Majer, jedan od najvećih biologa dvadesetog veka, preminuo je februara 2005. godine u svojoj 101. godini.
54 Ortopedsko pomagalo – ram sa četiri noge o koje se osoba oslanja kako bi mogla da hoda.
55 St. John’s wort - biljka roda Hypericum, sa žutim cvetovima i providno istačkanim lišćem; ime je dobila po tome što se bere na Sv. Jovana uveče, kako bi odagnala zle duhove.
56 Hunt – Engl.: lov.
57 Ilustracije radi, ljudska bića su u domenu eukarija, u kraljevstvu animalija, u filumu hordata, u pod-filumu vertebrata, u klasi sisara, u redu primata, u familiji hominida, u rodu Homo, u vrsti sapiens. (Rečeno mi je da je uobičajeno velikim slovima obeležavati imena roda i vrste, ali ne i viših nivoa podele.) Neki taksonomi primenjuju i dalje nivoe podele kao što su: pleme, podred, infrared, parvred i tako dalje.
58 Formalna reč za zoološku kategoriju, kao što je phylum ili genus. Množina je taxa.
59 Zapravo smo sve gori u nekim higijenskim stvarima. Doktor Monder smatra da je prelazak na deterdžente za mašinsko pranje pri niskim temperaturama podstakao bube da se sve više razmnožavaju. Kako on to kaže: „Ako operete vašljivu odeću na niskoj temperaturi, samo ćete dobiti čistije vaske.”
60 U stvari, veoma mnogo ćelija izgubi se u razvojnom procesu, tako da se samo nagađa o stvarnom broju onih sa kojima nastajete. U zavisnosti od izvora koji koristite, on može da varira za nekoliko redova veličine. Broj od 10 hiljada biliona (ili deset triliona) potiče od Margulisa i Segana, u Mikrokosmosu.
61 Levenhuk je bio prijatelj drugog poznatog stanovnika Delfta, slikara Jana Vermera. Sredinom sedamnaestog veka Vermer, koji je pre toga bio sposoban, ali ne i izuzetan slikar, najednom je uspeo da ovlada svetlom i perspektivom, čime se i proslavio za sva vremena. Iako to nikada nije dokazano, dugo se sumnjalo da je koristio kameru opskuru, uređaj za projektovanje slika na ravnu površinu kroz sočivo. Posle Vermerove smrti takav uređaj nije naveden na spisku njegovih ličnih stvari, ali desilo se da je izvršilac Vermerove zaostavštine bio niko drugi nego Antoni van Levenhuk, najtajnovitiji proizvođač sočiva tog doba.
62 Srećan datum u istoriji: istog dana u Kentakiju je rođen Abraham Linkoln.
63 Darvin je bio jedan od malobrojnih koji je to pogodio. Jednog dana je po- setio Čejmbersa baš kada je stigao probni primerak šestog izdanja Ostataka. Pomnost sa kojom je Čejmbers proveravao reviziju donekle ga je odala, ma- da izgleda da njih dvojica nisu o tome razgovarali.
64 Igrom slučaja, godine 1861, na vrhuncu sporenja, pojavili su se baš takvi dokazi kada su radnici u Bavarskoj pronašli kosti drevnog arheopteriksa, stvorenja koje je bilo na pola puta između ptice i dinosaura. (Imalo je perje, ali isto tako i zube.) Bilo je to upečatljivo i dobrodošlo otkriće i o njegovom značaju se mnogo raspravljalo, ali jedno otkriće teško se moglo smatrati dovoljnim za izvođenje zaključaka.
65 Engl.: Hawkweed – biljka roda Hieracium, obično cveta žutim cvetovima.
66 Godine 1968, izdavačka kuća Harvardskog univeziteta otkazala je objavljivanje Dvostrukog heliksa pošto su se Krik i Vilkins požalili na karakterizaciju likova u njemu, koju je Liza Žarden opisala kao „bezrazložno uvredljivu”. Gore citirani opisi dati su kada je Votson malo ublažio svoje komentare.
67 Meccano (TM) je sistem metalnih konstrukcija koji je patentirao liverpulski preduzimač Frenk Hornbi 1901. godine. U doba najveće popularnosti bio je veoma uspešan i doprineo je pojavi velikog broja kopija, uključujući Gilbert Erector u SAD i Marklin u Nemačkoj.
68 Otpadna DNK može da bude korisna. To je deo koji se koristi kod forenzičke DNK istrage. Njenu praktičnu upotrebnu vrednost za tu svrhu otkrio je slučajno Alek Džefris, naučnik na Lesterskom univerzitetu. Godine 1986. Džefris je izučavao sekvence DNK zbog genetskih markera asociranih sa naslednim bolestima, kada mu se obratila policija sa molbom da pokuša da poveže osumnjičenog sa dva ubistva. Shvatio je da bi njegova tehnika mogla savršeno da deluje u rešavanju kriminalnih slučajeva – i ispostavilo se da je to tačno. Mladi pekar sa neverovatnim imenom, Kolin Pičfork (Engl.: pitchfork – vile.), osuđen je za ta ubistva na dvostruku doživotnu kaznu zatvora.
69 Iako Holanđanin, Diboa je bio iz Ejsdena, grada koji se graniči sa delom Belgije u kojem se govori francuski.
70 Ljudska bića su svrstana u familiju Hominidae. Njeni pripadnici, koji se tradicionalno nazivaju hominidima, obuhvataju sva stvorenja (uključujući i ona izumrla) koja su u bližem srodstvu sa nama nego sa ma kojim preživelim tipom šimpanze. U međuvremenu, majmuni su svrstani u familiju
nazvanu Pongidae. Mnogi autoriteti smatraju da šimpanze, gorile i orangutani takođe treba da budu uključeni u familiju Hominidae, sa ljudima i šimpanzama u podfamiliji nazvanoj Homininae. Rezultat je to da stvorenja tradicionalno nazivana hominidima, u ovom aranžmanu, postaju hominini. (Liki i drugi insistiraju na tom nazivu.) Hominoidea je naziv za superfamiliju majmuna, koja obuhvata i nas. 71 Vrsta leka protiv prehlade i gripa.
72 Apsolutna veličina mozga ne govori vam sve – čak ni mnogo toga, u nekim slučajevima. I slonovi i kitovi imaju mozgove veće od naših, ali ne biste imali mnogo problema da ih nadmudrite kod ugovaranja nekog posla. Važna je relativna veličina mozga, stvar koja se ćesto previdi. Kao što Guld napominje, A. africanus je imao mozak od samo 450 kubika, manji od mozga gorile. Ali tipičan mužjak africanusa težio je manje od 45 kilograma, ženka još manje, dok gorila lako može da prebaci i 150 kilograma.
73 Jedna mogućnost je da su neandertalci i kromanjonci imali različit broj hromozoma, što je komplikacija koja se obično javlja kada se spoje vrste koje su bliske, ali nisu sasvim identične. Na primer, u konjskom svetu, konji imaju 64 hromozoma, a magarci 62. Kada ukrstite jedne i druge, dobićete potomstvo sa reproduktivno beskorisnim brojem hromozoma, 63. Ukratko, dobijete sterilnu mazgu.

Bil Brajson rođen je 1951. godine u De Moinu u Ajovi. Na svom prvom putovanju po Evropi, s rancem na leđima 1973, dospeo je i u Englesku, gde je upoznao ženu koja će mu postati supruga i rešio da se skrasi. Piše putopisne članke za Tajms i Indipendent. Do 1995. živeo je sa ženom i četvoro dece u Severnom Jorkširu, a potom odlučio da se vrati u Sjedinjene Države i preselio se s porodicom u Hanover u Nju Hempširu. Osam godina kasnije rešio se na još jedan povratak, i Brajsonovi od 2003. ponovo žive u Engleskoj.

Prva Brajsonova knjiga bio je urnebesni putopis The Lost Continent (Izgubljeni kontinent), u kome je opisao putovanja po malim američkim gradovima u starom ševroletu svoje majke. Od tada je objavio, između ostalog, A Walk in the Woods (Šetnja po šumi), I`m a Stranger Here Myself (I ja sam ovde stranac), The Mother Tongue (Maternji jezik) i Bill Bryson`s African Diary (Afrički dnevnik Bila Brajsona). Pored duhovitog putopisa Ni ovde ni tamo: putešestvija po Evropi, Laguna je objavila i A short History of Nearly Everything (Kratka istorija bezmalo svačega).

Bil Brajson je za Kratku istoriju bezmalo svačega dobio 2005. Dekartovu nagradu koju EU dodeljuje za izuzetna međunarodna ostvarenja u oblasti nauke. Kratka istorija bezmalo svačega je takođe dobila nagradu Aventis u kategoriji naučnih knjiga 2004.