Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja

Kultni pisac kojeg krasi vrhunska literarna odnjegovanost, širina ideja i vrcavost njihovog razrešenja.

Po mišljenju izdavača, Istorija svijeta u 10 1/2 poglavlja je najbolje Barnsovo djelo na kojem su engleski krtičari lomili koplja u nemoći da odrede njegovu žanrovsku pripadnost.

Hvatajući se u koštac sa istorijskom faktografijom, Barns je dopisao veliku fusnotu istoriji, duhovito se poigravajući sa njom i dosežući s pokrićem do sarkastičnog.

1
Slepi putnik




Behemote su smestili u tovarni prostor, zajedno sa nosorozima, nilskim konjima i slonovima. Dobro su se setili da ih upotrebe kao balast; ali možete misliti kakav je to smrad bio. A nije bilo ikoga ko bi to čistio. Muškarci su bili preopterećeni deljenjem hrane, a njihove žene, koje su ispod onih silnih parfema bez sumnje zaudarale koliko i mi, behu za taj posao suviše osetljive. Dakle, ako je trebalo da se čisti, za to smo morali sami da se postaramo. Jednom u nekoliko meseci, čekrkom su svlačili debeli poklopac na zadnjoj palubi i puštali unutra ptice-čistačice. U stvari, prvo bi ostavili da smrad izađe (a malo ko se dobrovoljno javljao da radi na čekrku); tada bi šest ili osam manje gadljivih ptica minut-dva oprezno lepršalo oko otvora pre no što bi se strmoglavilo unutra. Ne sećam se kako su se sve one zvale — jedan od tih parova više i ne postoji — ali znate već na koju vrstu ptica mislim. Videli ste nilske konje otvorenih čeljusti kojima šarene ptičice kljucaju između zuba poput pomahnitalih zubara? Zamislite isto to, samo veće i prljavije. Ja, zaista, nisam preosetljiv, ali čak i ja sam se zgrozio pri pogledu na prizor u potpalublju: niz žmirkavih čudovišta kojima čiste nokte u kanalizaciji.
Na Arci je vladala stroga disciplina: to, pre svega, treba naglasiti. Nije to bilo ni nalik na one dečje igračke od šareno obojenog drveta kojima ste se možda kao dete igrali — srećni parovi koji radosno proviruju preko ograde iz svojih udobnih i dobro oribanih odeljenja. Nemojte misliti da je to bilo nekakvo krstarenje po Mediteranu, gde se nehajno igra rulet i svi se presvlače za večeru; na Arci su samo pingvini nosili frak. Upamtite: bilo je to dugo i opasno putovanje — opasno i pored toga što su neka pravila unapred bila određena. Setite se i da je na brodu bilo čitavo životinjsko carstvo: zar biste vi smestili geparda na skokometod antilope? Određene mere bezbednosti bile su neizbežne, te smo prihvatili dvostruke brave, inspekciju odeljenja i zabranu kretanja po noći. Na žalost, postojale su i samice u koje se išlo po kazni. Neko na veoma visokom položaju bio je opsednut sakupljanjem informacija, a izvesni putnici pristali su da budu cinkaroši. Sa žaljenjem, moram primetiti da je, ponekad, otkucavanje bilo veoma rasprostranjeno. Naša Arka nije bila nacionalni park; katkad je više ličila na ploveću tamnicu.
Svestan sam da se o ovome različito pripovedalo. Vaša vrsta ima svoju mnogo puta ponavljanu verziju, koja još može da očara i skeptike; životinje, pak, imaju svoju zbirku sentimentalnih izmišljotina. I bolje da ne talasaju. A i zašto bi, kad ih smatraju junacima, kad se svaka od njih ponosi time što joj porodično stablo dopire sve do Arke. Odabrane su, izdržale su, preživele su: prirodno je da će ulepšati neprijatne epizode, da će im neke stvari, baš zgodno, iščileti iz pamćenja. Ja, međutim, takvih obaveza nemam. Mene nisu odabrali. Naprotiv: poput još nekoliko vrsta, mene namerno nisu odabrali. Ja sam bio slepi putnik; i ja sam preživeo; pobegao sam (izaći je bilo isto tako teško kao i ući); i od tada mi dobro ide. Donekle sam izdvojen od ostalih životinja, koje se još sa nostalgijom okupljaju: postoji čak i „Klub morskih vukova” za one vrste kojima niti jednom nije bilo muka. Kad se setim Putovanja, nemam nikakav osećaj obaveze; zahvalnost mi nije zamazala oči vazelinom. U moju priču možete se pouzdati.
Verovatno ste shvatili da „Arka” nije bila samo jedan brod. Tim imenom smo nazvali čitavu flotu (kome bi i palo na pamet da nagura čitavo životinjsko carstvo u prostor ne duži od tristotinak lakata). Pljuštalo je četrdeset dana i noći, velite? Razume se da nije — to ne bi bilo ništa strašnije od prosečnog engleskog leta. Ne, kiša je padala oko godinu i po dana, po mojoj računici. A voda se, kažete, zadržala na zemlji sto i pedeset dana? Povećajte to na otprilike četiri godine. I tako dalje. Što se datuma tiče, vaša je vrsta oduvek bila beznadežan slučaj. Valjda je to zbog vaše neobične opsednutosti brojem sedam i njegovim umnošcima.
Isprva je Arku činilo osam brodova: Nojeva galija, koja je za sobom vukla brod-spremište, iza njih četiri nešto manja broda, svaki pod zapovedništvom jednog od Nojevih sinova, a pozadi, na bezbednoj udaljenosti (porodica se panično plašila bolesti), bolnički brod. Osmi brod je neko vreme predstavljao misteriju: ta hitra mala šalupa sa filigranskim ukrasima od sandalovine duž čitavog krmenog dela beše se udvorički stisnula uz Hamovu arku. Kad je vetar duvao iz njenog pravca, nozdrve bi vam zagolicali neobični mirisi; ponekad noću, kad bi oluja utihnula, čula se živahna muzika i glasno smejanje — zvuci koji su nas čudili jer smo mislili da su žene svih Nojevih sinova bile bezbedno smeštene na sopstvenim brodovima. Medjutim, ovaj namirisani i nasmejani brod nije bio čvrste gradje: potonuo je u iznenadnoj buri, a Ham je posle toga nedeljama bio natmuren.
Brod-spremište bio je sledeći na redu; izgubili smo ga jedne noći bez zvezda, kada se vetar smirio a osmatračima se pridremalo. Ujutru se za Nojevim komandnim brodom vukao patrljak debelog užeta koje beše pregrizao neki stvor oštrih sekutića, sposoban da se čvrsto priljubi uz mokar kanap. Tim povodom, došlo je do ozbiljnih uzajamnih optužbi; štaviše, bilo je to verovatno prvi put da je jedna vrsta nestala u talasima. Nedugo zatim izgubili smo bolnički brod. Šaputalo se da su ta dva događaja u nekakvoj međusobnoj vezi i da je Hamova žena — ne baš preterano uravnotežena — naumila da svoje osvetničko raspoloženje iskali na životinjama. Izgleda, naime, da su sa brodom-spremištem potonuli i svi prekrivači koje je u životu izvezla. No, ništa nikada nije dokazano.
Daleko najgora nesreća bila je, svakako, gubitak Varadija. Čuli ste za Hama i Sima i onog trećeg, što se zvao na J; ali za Varadija niste, je li tako? On je bio najmlađi i najsnažniji Nojev sin; iz toga sledi da svakako nije bio najomiljeniji u porodici. Uz to, imao je smisla za humor — ako ništa drugo, mnogo se smejao, što je vašoj vrsti obično dovoljan dokaz. Da, Varadi je uvek bio raspoložen. Mogli ste ga videti kako se šepuri po oficirskoj palubi a papagaji mu na oba ramena; četvoronošce bi u prolazu srdačno pljesnuo po stražnjici, na šta bi oni reagovali zahvalno ričući; pričalo se da na njegovoj lađi ima mnogo manje tiranije nego na ostalim. No, šta je, tu je: jednog jutra smo se probudili i otkrili da je Varadijev brod nestao sa horizonta, odnevši sa sobom petinu životinjskog carstva. Mislim da bi vam se svideo simorg sa svojom srebrnom glavom i paunovim repom; ali ptica koja se gnezdila na Drvetu saznanja nije se mogla spasti iz morskih talasa, kao ni prugasta voluharica. Varadijeva starija braća tvrdila su da je za sve kriva loša navigacija; govorili su da je Varadi provodio previše vremena u druženju sa životinjama; čak su nagoveštavali da je možda u pitanju Božja kazna za ko zna kakav prestup počinjen kada je Varadi bio dete od osamdeset i pet leta. Kakva god da je zaista bila pozadina Varadijevog nestanka, za vašu vrstu to je bio težak gubitak. Njegovi geni mogli su vam biti od velike pomoći.
Sto se nas tiče, ta priča s Putovanjem počela je kad su nas pozvali da se do određenog roka javimo na određeno mesto. Tada smo prvi put čuli za tu ideju. Ništa nismo znali o političkoj pozadini. Božji gnev prema bićima koja bese sam stvorio za nas je bio novost; upetljali smo se u to hteli-ne hteli. Mi stvarno ni za šta nismo bili krivi (ne verujete valjda u onu priču o zmiji? — Adamova ocrnjivačka propaganda), a ipak su posledice bile podjednako ozbiljne i po nas: sve vrste bile su iskorenjene osim po jednog para sačuvanog za priplod, a i taj jedan par bi prepušten ćudima mora pod paskom jednog matorog probisveta sklonog piću, koji već bese zagazio u sedmo stoleće života.
I tako se to raščulo; ali, po svom običaju, nisu nam rekli istinu. Zar stvarno mislite da su u blizini Nojeve palate (o ne, nije taj Noje bio sirotinja) obitavali podesni primerci svake životinjske vrste na svetu? Ma nemojte, molim vas! Ne, ne, bili su prinuđeni da kandidate traže preko oglasa, a da potom odaberu najbolji par od onih koji bi se pojavili. Pošto nisu želeli da prouzrokuju sveopštu paniku, organizovali su takmičenje parova — kombinaciju biranja mis, kviza i izbora idealnog bračnog para — i naložili takmičarima da do određenog meseca dođu pred Nojevu kapiju. Možete zamisliti kakvih je tu bilo problema. Pre svega, nisu svi takmičarskog duha, te je vrlo moguće da su se samo najgrabežljiviji pojavili. Životinje koje nisu bile dovoljno pronicljive i nisu umele da čitaju između redova nisu bile zainteresovane za luksuzno besplatno krstarenje za dve osobe, hvala lepo. Niti su Noje i njegova ekipa vodili računa o tome da neke vrste određeno doba godine prespavaju; a još manje o očiglednoj činjenici da neke životinje putuju sporije od drugih. Sećam se, na primer, jednog božanstveno ležernog lenjivca — predivan stvor, verujte mi na reč — koji jedva da je stigao da siđe sa drveta pre no što ga je odneo ogromni talas Božje osvete. Zar vi to zovete prirodnom selekcijom? Za mene, to je profesionalna nesposobnost.
Organizacija je bila krajnje aljkava. Noje je kasnio sa izgradnjom brodova (pogotovo kad su radnici shvatili da nema dovoljno ležajeva i za njih); zbog toga odabiranju životinja nije posvećena dovoljna pažnja. Prvi koliko-toliko pristojan par koji bi se pojavio bivao je prihvaćen — izgleda da je to bio sistem; o pedigreu se vrlo malo vodilo računa. Naravno, iako su rekli da će od svake vrste uzeti po dvoje, kad je stvarno do toga došlo... Neki su stvorovi, jednostavno, bili „nepoželjni na Putovanju”. To je bio naš slučaj; zato smo morali da se ukrcamo kao slepi putnici. Mnoge životinje koje su po svim pravilima predstavljale posebne vrste, bile su odbijene. Ne, govorili su im, od vaše sorte već imamo dvoje. Pa šta ako imate dva-tri obruča više na repu ili niz čupavih pramenova duž kičme? Vas imamo. Žao nam je.
Bilo je predivnih životinja koje su dolazile bez partnera, pa su stoga odbijene; bilo je porodica koje nisu htele da se odvoje od svog potomstva i odlučile su da umru skupa; obavljani su lekarski pregledi, često brutalno indiskretne prirode; po čitavu noć, oko Nojeve utvrde se razlegala kuknjava odbačenih. Zamislite samo kakva je atmosfera zavladala kad se napokon saznalo zašto su nas pozvali da učestvujemo u toj farsi od takmičenja. Bilo je tu mnogo zavisti i nedoličnog ponašanja. Neke plemenitije vrste su se jednostavno zaputile u šumu, ne želeći da prežive pod uvredljivim uslovima koje su im nudili Bog i Noje, radije izabravši istrebljenje i talase. O ribama se govorilo grubo i zavidljivo; vodozemci su se pravili važni; ptice su vežbale letenje bez predaha. Neki primerci majmuna par puta su viđeni kako pokušavaju da i sami sagrade nezgrapne splavove. Jedne nedelje, u Dvorištu Odabranih na tajanstven način došlo je do trovanja hranom, te je za neke manje otporne vrste proces selekcije morao da bude ponovljen.
S vremena na vreme, Noje i njegovi sinovi su dobijali histerične napade. To se ne slaže sa pričom koju ste vi čuli, je li? Vama su uvek govorili da je Noje bio mudar, pravedani bogobojažljiv, a ja sam ga već opisao kao histeričnu bitangu sklonu piću. Naši se opisi baš i ne slažu najbolje. U stvari: Noje je bio prilično gadan, ali vi pojma nemate kakvi su bili ostali. Nas nije mnogo začudila Božja odluka da ih se otarasi; jedino smo se pitali zašto je uopšte rešio da sačuva makar i nekoliko primeraka te vrste čije stvaranje njenom tvorcu nije moglo služiti na čast.
Noje je povremeno bivao na ivici nerava. Izgradnja Arke je kasnila, majstore je trebalo šibati, stotine prestravljenih životinja taborovalo je kraj njegove palate, a niko nije znao kad će kiša pasti. Bog, čak, nije hteo ni datum da mu kaže. Svakog jutra smo osmatrali oblake: hoće li zapadnjak doneti kišu, kao što je to obično slučaj, ili će Bog svoj specijalni pljusak poslati iz nekog neočekivanog pravca? Kako se vreme postepeno kvarilo, sve je veća bila mogućnost da dođe do pobune. Neki među odbačenima nameravali su da otmu Arku i spasu se, drugi su hteli da je unište. Spekulativno nastrojene životinje počele su da zastupaju drugačija načela selekcije, zasnovana na veličini i korisnosti, a ne brojnosti; ali Noje je sa visine odbio pregovore. On je imao svoje teorijice i tuđe nije hteo.
Kada je flota bila već skoro gotova bilo je neophodno čuvati je i danju i noću. Mnogi su pokušali krišom da se provuku na brodove. Jednog zanatliju su otkrili kako pri samom dnu broda-spremišta pokušava da izdubi sebi skrovište. Bilo je i patetičnih prizora: mladi los obešen o ogradu Simove arke; ptice koje se sunovraćuju u zaštitne mreže; i tako dalje. Slepi putnici su kažnjavani smrću na licu mesta; ali ta javna pogubljenja nikada nisu uspela da odvrate očajnike. Moja je vrsta, što s ponosom mogu da kažem, stigla na brod bez pribegavanja mitu i nasilju; doduše, nas nije tako lako opaziti kao mladog losa. Kako smo to uspeli? Imali smo dalekovidog roditelja. Dok su Noje i njegovi sinovi grubo pretresali životinje koje su se mostićem pele na brod, nevaspitano provlačeći ruke kroz sumnjivo čupava runa i obavljajući prva i najmanje higijenska ispitivanja prostate u istoriji, mi smo već bili izmakli njihovom pogledu i uživali smo u sigurnosti svojih ležajeva. Jedan od drvodelja uneo nas je na brod i ne znajući šta čini.
Dva dana je vetar duvao istovremeno iz svih pravaca; a onda je počela da pada kiša. Voda se izlila iz namrgođenog neba da pročisti pokvareni svet. Krupne kapi su se razbijale o palubu poput golubijih jaja. Odabrani predstavnici svake vrste su iz Dvorišta Odabranih preseljeni u namenjenu im arku: prizor je bio nalik na kakvo obavezno masovno venčanje. Onda su zašrafili palubne poklopce i svi smo počeli da se navikavamo na tamu, skučenost i smrad. U početku, to nam i nije mnogo smetalo: bili smo ushićeni što smo preživeli. Kiša je padala i padala, a katkad se pretvarala u grad koji je udarao po brodskom trupu. Ponekad bismo čuli kako spolja pucaju gromovi, i često je do nas dopiralo jadikovanje ostavljenih životinja. S vremenom, njihovi krici su bivali sve redi: znali smo da je nivo vode počeo da raste.
Konačno, došao je dan koji smo željno iščekivali. Prvo smo pomislili da je u pitanju mahniti nasrtaj poslednjih preživelih debelokožaca, koji pokušavaju silom da prodru na Arku ili, barem, da je obore na bok. Ali, ne: to se brod okretao postrance, jer je voda počela da ga izdiže iz korita.
Ja bih rekao da je to bio najlepši trenutak Putovanja; tada su bratstvo medu životinjama i zahvalnost prema čoveku potekli kao vino za Nojevom trpezom. Docnije... a možda su životinje bile naivne što su se uopšte uzdale u Noja i njegovog Boga.
Još i pre no što je voda nadošla, bilo je razloga za nespokojstvo. Znam da je vaša vrsta sklona da sa visine gleda na naš svet, smatrajući ga surovim, kanibalističkim i pritvornim (mada morate priznati da nas to vama samo približava). Među nama je, međutim, odvajkada postojao osećaj jednakosti. O, naravno da smo jeli jedni druge, i tome slično; slabije vrste su vrlo dobro znale šta ih čeka ako se nađu na putu nekome ko je em veći, em gladan. Ali, to smo prihvatili kao prirodno stanje stvari. Činjenica da je jedna životinja u stanju da ubije drugu nije onu prvu činila superiornom u odnosu na drugu, već samo opasnijom. Možda je vama teško da ovo razumete, ali medu nama je postojalo uzajamno poštovanje. To što neku vrstu jedete ne znači da je i prezirete; a žrtva — odnosno njena porodica — nije smatrala da onome ko je proždire za večeru duguje neko posebno divljenje.
Noje — to jest njegov Bog — sve to je promenio. Vi ste imali Pad, a i mi smo. Samo što su nas gurnuli. Prvi put smo to primetili u vreme kada je obavljana selekcija za Dvorište Odabranih. Cela ta priča o po dva primerka od svake vrste bila je tačna (i, u suštini, tu je bilo neke logike); ali, to nije bilo sve. U Dvorištu smo primetili da neke vrste nisu skresane na dvoje nego na sedmoro (opet ta vaša opsednutost sedmicama). Prvo smo mislili da su onih petoro viška nekakva rezerva za slučaj da se odabrani par razboli na putu. A onda smo polako počeli da shvatamo. Noje — odnosno Nojev Bog — odredio je da postoje dve klase životinja: čiste i nečiste. Čistih životinja je uzimano po sedam, a nečistih po dve.
Jasno vam je da je Božja politika razdvajanja životinja morala prouzrokovati ozbiljnu netrpeljivost. S početka, i samim čistim životinjama bilo je neprijatno zbog svega toga; znale su da ni sa čim nisu zaslužile posebnu naklonost. S druge strane, ubrzo su shvatile da je biti „čist” vrlo sumnjiva čast. To što su „čiste” značilo je da se mogu jesti. Sedam životinja je primano na brod, ali pet je bilo namenjeno kuhinji. Neobična je to bila počast. Ali, ako ništa drugo bar su do dana svog ritualnog klanja uživale u najudobnijem smeštaju.
Ponekad mi se situacija činila smešnom i davao sam sebi oduška smehom odbačenog. Ali, medu vrstama koje su sebe ozbiljno shvatale izrodila se zavist svih boja i oblika. Prascu je bilo svejedno, budući da nije imao društvenih ambicija; neke druge životinje su pojam nečistote smatrale ličnom uvredom. Mora se priznati da je sistem — barem onakav kakvim ga je Noje zamislio — bio prilično besmislen. I, stvarno smo se zapitali što bi papkari-preživari bili nešto posebno? Zašto bi kamila i zec bili životinje drugog reda? Zašto da se razlikuju ribe s krljuštima od riba bez krljušti? Labud, pelikan, čaplja, pupavac: zar nisu oni medu najplemenitijim vrstama? A, ipak, nije im dodeljena medalja za čistotu. Zašto se okomiti na miša i guštera — koji su, ionako, imali dovoljno problema — i još više ugroziti njihovo samopouzdanje? Da smo samo mogli iza toga nazreti makar trunčicu logike; bar da nam je to Noje bolje objasnio. Ali, on je samo slepo slušao. Kao što su vam hiljadu puta rekli, Noje je bio veoma bogobojažljiv; s obzirom na Božju prirodu, to mu je verovatno bila najsigurnija politika. Ali, da ste samo čuli jecanje školjki, ozbiljne i zbunjene jadikovke jastoga, da ste samo videli rodin ojađeni stid, bilo bi vam jasno da odnosi medu nama nikad više neće biti kao pre.
Bila je tu još jedna mala poteškoća. Sticajem nesrećnih okolnosti, naša vrsta uspela je da na brod prokrijumčari sedam predstavnika. Ne samo da smo bili slepi putnici (što su nam neki zamerali), ne samo da smo bili nečisti (što neki već behu počeli da preziru), nego smo se još izrugivali tim čistim i zakonitim vrstama oponašajući njihov sveti broj. Ubrzo smo se dogovorili da krijemo koliko nas tačno ima — i nikada se nismo pojavljivali svi skupa na istom mestu. Otkrili smo u kojim delovima broda smo dobrodošli, a koje treba izbegavati.
Vidite, dakle, da je naš konvoj od samog početka, bio nesretan. Neki od nas su oplakivali one koje su bili prinuđeni da ostave; drugi su bili kivni zbog svog statusa; treći, pak, iako naizgled povlašteni kao čisti, s razlogom su se pribojavali pećnice. A, povrh svega, bio je tu Noje sa svojom porodicom.
Ne znam kako da vam ovo saopštim — Noje nije bio prijatan čovek. Razumem da vam je neugodno jer ste svi njegovi potomci, no šta je tu je. On je bio čudovište, naduvani patrijarhalae koji je pola dana provodio puzeći pred svojim Bogom a drugu polovinu iskaljujući se na nama. Imao je batinu od drveta gofera kojom je... elem, nekim životinjama su do dana današnjeg ostale pruge. Neverovatno šta sve strah čini. Kažu mi da je kod vaše vrste moguće osedeti za nekoliko sati od šoka; na Arei, posledice straha bile su još dramatičnije. Bio je tamo, na primer, jedan par guštera koji su doslovno menjali boju čim bi čuli kloparanje Nojevih nanula od drveta gofera. Svojim očima sam video: koža bi im izgubila prirodnu boju i poprimila boju pozadine. Noje bi zastao, prolazeći kraj njihovog odeljka, začudivši se za trenutak kako to da nikog nema, zatim bi nastavio šetnju; kako bi se gubio zvuk njegovih koraka, prestravljenim gušterima bi se postepeno vratila prirodna boja. Kažu da im je, u poslepotopskom periodu, ovaj štos bio od velike koristi; a sve je počelo kao hronična reakcija na „Admirala”.
Sa irvasima je bilo komplikovanije. Oni su sve vreme bili napeti, ali nije u pitanju bio samo strah od Noja, već nešto dublje. Znate da su neke od nas, životinja, vidovite? Čak ste i vi to uspeli da primetite, nakon hiljada godina provedenih kraj nas. „Gle”, kažete, „krave su posedale po polju, to znači da će kiša.” Naravno, sve je to mnogo suptilnije no što vi možete da pretpostavite, i cilj nam ni u kom slučaju nije da ljudskim bićima služimo kao jeftini vetrokazi. Elem... irvase je uznemiravalo nešto ozbiljnije od Nojefobije i čudnije od straha od oluje; nešto... dugoročno. Znojili su se u svojim odeljenjima, neurotično su njištali kad je vrućina pritiskala, udarali su kopitima u pregrade od drveta gofera kada nikakve očigledne opasnosti nije bilo — čak ni nagoveštaja ma kakve opasnosti koja bi se tek kasnije pokazala kao takva — i onda kada bi Nojevo ponašanje, barem prema njegovim merilima, bilo krajnje umereno. Ali, irvasi su nešto predosećali. Nešto što mi ostali tada nismo mogli znati. Kao da su govorili, „Mislite da je ovo najgore? Ne budite sigurni.” No, šta god da je bilo u pitanju, čak ni irvasi nisu mogli ništa određeno da kažu. Nešto daleko, krupno... dugoročno.
Nas ostale su, sasvim razumljivo, mnogo više brinuli kratkoročni problemi. Sa bolesnim životinjama se, na primer, uvek postupalo nemilosrdno. Vlasti su nam uporno ponavljale da ovo nije bolnički brod; nema razboljevanja i nema simuliranja. Što nije bilo ni pravedno ni realno. Nikome nije ni padalo na pamet da se žali da je bolestan. Bezazlena šuga bila je dovoljna da te bace preko ograde pre no što stigneš doktoru da pokažeš jezik. A šta onda biva s tvojom lepšom polovinom? Kome treba pedeset posto rasplodnog para? Nije Noje bio nekakav sentimentalista koji bi ucveljenog partnera nagovarao da proživi svoj vek do kraja.
Da postavimo problem na drugi način: šta, kog đavola, mislite da su Noje i njegova familija jeli na Arci? Jeli su nas, dabome. Ako pogledate malo kako danas izgleda životinjsko carstvo, zar mislite da je to sve? Gomila životinja koje manje-više isto izgledaju, pa onda ništa, pa druga gomila životinja koje manje-više isto izgledaju? Znam da imate neku teoriju koja bi trebalo to da objasni — nešto o odnosu prema okolini, nasleđenim sposobnostima i ne znam ni ja čemu — ali, postoji i mnogo jednostavnije objašnjenje za zbunjujuće skokove u spektrumu božjih stvorenja. Petina svih vrsta na zemlji potonula je sa Varadijem; što se tiče ostalih kojih više nema, Nojevo društvo ih je pojelo. Časna reč. Bio je tu, na primer, jedan par arktičkih zviždovki — baš lepe ptice. Kada su se ukrcale, perje im je bilo šareno, modro-smeđe. Nekoliko meseci kasnije, počele su da se mitare. To je bilo sasvim prirodno. Kako ih je napuštalo letnje perje, pomaljala se snežnobela zimska odežda. Naravno, pošto nismo bili u arktičkim krajevima, to je tehnički bilo izlišno; ali protiv Prirode se ne može, zar ne? A ni protiv Noja. Čim je video da su zviždovke počele da bele, zaključio je da poboljevaju i, iz nežne brige za zdravlje ostalih putnika, dao je da ih skuvaju uz garnirung od morskih algi. U mnogo čemu je bio neznalica, a ornitolog svakako nije bio. Sastavili smo pisani protest u kome smo mu objasnili neke stvari o mitarenju i još koječemu. Izgleda da je to, napokon, utuvio. Ali, za arktičke zviždovke bilo je prekasno.
Naravno, tu nije bio kraj priči. Za Noja i njegovu porodicu mi smo bili ploveći samouslužni restoran. Na njihov brod stizali su i čisti i nečisti stvorovi; prvo ručak, a za pobožnost ćemo lako, to im je bilo pravilo. Ne možete ni da zamislite kakvog vas je bogatstva živog sveta Noje lišio. Pardon, možete, jer upravo to i činite: zamišljate. Sve te mitske životinje što su vaši pesnici izmaštali ranijih vekova: pretpostavljate, zar nije tako, da su one ili svesno izmišljene ili da su, pak, u pitanju zastrašujući opisi životinja viđenih krajičkom oka u šumi, posle preobilnog lovačkog ručka. Na žalost, objašnjenje je daleko jednostavnije: Noje i njegovo pleme su ih slistili. Na početku putovanja, kao što rekoh, na našem brodu je bio par behemota. Ja sam ih video samo izdaleka, ali sam čuo da su bili veoma impozantni. Pa ipak, Ham, Sim, ili onaj što se zvao na J, natuknuo je, izgleda, prilikom jednog porodičnog savetovanja, da se može i bez behemota pošto već imaju slona i nilskog konja; uostalom — spojio je on u svom predlogu praktično i principijelno — od dve onolike telesine Nojevi bi mogli mesecima da žive.
Naravno, nije bilo tako. Posle nekoliko nedelja počeli su da se bune što je svaki dan behemot za večeru pa je, čisto promene radi, žrtvovana neka druga vrsta. Povremeno bi nekoga grizla savest zbog neracionalnog trošenja, ali vam jamčim da je na kraju puta preostalo još mnogo usoljenog behemota.
I salamander je tako prošao. Pravi salamander, a ne ona neugledna životinja koju još nazivate tim imenom; naš je salamander živeo u plamenu. Bila je to stvarno neponovljiva zverka; međutim, Ham ili Sim ili onaj treći stalno su ponavljali da je to na drvenom brodu suviše rizično, te su se naposletku otresli i salamandera i dvaju plamenova u kojima su ovi obitavali. Stradao je i almaz, a sve zbog neke glupave priče koju Hamova žena beše čula o tome da on, navodno, ima u glavi dragi kamen. Ta Hamova žena je uvek volela skupo perje. Elem, onda su jednom almazu odsekli glavu, rascepili lobanju, i ništa nisu našli. Možda se dragulj nalazi samo u glavi ženke, rekla je Hamova žena. Onda su otvorili i drugog, sa istim negativnim rezultatom.
U ovo što ću sad da vam kažem ni sam nisam sasvim siguran; ali mislim da se to, ipak, mora reći. Ponekad nam se činilo da u svom tom klanju ima nekog sistema. Sigurno je bilo više istrebljivanja no što je bilo neophodno u prehrambene svrhe — mnogo više. Pored toga, na nekima od ubijenih životinja bilo je veoma malo mesa. Štaviše, galebovi bi nas povremeno izvestili da su videli kako se sa broda bacaju ubijene životinje netaknutog mesa. Posumnjali smo da su se Noje i njegova horda ispizmili na neke životinje samo zbog toga što su onakve kakve su. Bazilisk je, na primer, vrlo rano završio u talasima. Činjenica je da ga baš nije bilo prijatno gledati, ali moram da vam kažem da je pod onim krljuštima bilo veoma malo jestivog mesa, a dotična ptica u to vreme sigurno nije bila bolesna.
Zapravo, kad smo posle putovanja o tome porazmislili, počeo nam se ukazivati jasan obrazac, koji je započinjao sa baziliskom. Vi ga, razume se, nikada niste videli. Ako vam ga opišem kao četvoronožnog pevca zmijskog repa i krajnje gadnog pogleda, koji nosi deformisana jaja a, umesto njega, na njima sedi žaba-krastača, biće vam jasno da on nije bio među najprivlačnijim zverkama na Arci. Što ne znači da nije imao ista prava kao i ostali, zar ne? Posle baziliska na red je došao grifon; posle grifona sfinga; posle sfinge hipogrif. Mislili ste da su sve to šarene laže? Taman posla. Shvatate li šta im je svima bilo zajedničko? Sve su to bili mešanci. Mi smatramo da je rasna čistota bila Simova fiks-ideja — mada je mogla biti i Nojeva. Gluposti, naravno; i kao što smo imali običaj da kažemo, dovoljno je samo pogledati Noja i njegovu ženu, ili njihova tri sina i njihove tri žene, pa da vam bude jasno kakav će genetski cirkus ispasti od ljudskog roda. Fa zašto onda da oni dižu nos pred mešancima?
Ipak, najstrašniji je bio jednorogov slučaj. Posle toga, mesecima smo bili utučeni. Naravno, čule su se uobičajene prljave priče — kako je Hamova žena koristila njegov rog u nedolične svrhe — a vlasti su, po svom običaju, krenule da posthumno ocrnjuju sirotu životinju; od toga nam se još više zgadilo. Činjenica je, i to se ne može poreći, da je Noje bio ljubomoran. Svi smo se divili jednorogu, a on to nije mogao da otrpi. Noje je — uostalom, zašto vam ne reći istinu — bio namćor, nepouzdan, zavidljiv i kukavica. Čak ni plovidbu nije dobro podnosio: kad bi more bilo uzburkano povukao bi se u svoju kabinu i bacio se na krevet od drveta gofera, iz koga bi ustajao samo da ispovraća utrobu u lavor od drveta gofera; smrad se osećao po čitavom brodu. Nasuprot njemu, jednorog je bio snažan, čestit, neustrašiv, besprekornog ponašanja, i sjajan moreplovac kome ni trenutka nije pozlilo. Kada je jednom duvao olujni vetar, Hamova se žena okliznula kraj ograde i samo što nije pala s broda. Jednorog, koji je zahvaljujući insistiranju svih nas smeo slobodno da se kreće po palubi, priskočio joj je u galopu i probo rogom njen dugački ogrtač, prikovavši ga za palubu. Lepu je nagradu dobio za svoju odvažnost: Nojevi su, na godišnjicu ukrcavanja, napravili od njega paprikaš. To sigurno znam. Lično sam razgovarao sa sokolom-nosačem koji je Simovom brodu isporučio vrelu šerpu.
Ne morate da mi verujete, razume se; ali šta vaše arhive o tome kažu? Uzmite, na primer, priču o Nojevoj golotinji — sećate li je se? To se dogodilo posle iskrcavanja. Kao što se i moglo očekivati, Noje je tada još više digao nos — spasio je ljudski rod, obezbedio je uspeh svojoj dinastiji, Bog mu je dao zvanično obećanje — i odlučio je da poslednjih trista pedeset godina života provede lagodno. Osnovao je jedno selo (koje vi zovete Arguri) na obroncima planine i provodio vreme izmišljajući za sebe nova odlikovanja i počasti: Sveti Vitez od Bure, Veliki Komtur od Uragana, i tome slično. Vaša sveta knjiga kaže da je na svom imanju zasadio vinograd. Nije nego! Čak i najtuplji um je u stanju da dešifruje taj eufemizam: bio je non-stop pijan. Jedne noći, posle posebno naporne seanse, tek što se beše skinuo kad se srušio na pod spavaće sobe — što nije bilo neuobičajeno. Ham i njegova braća su baš tada prolazili kraj njegovog „šatora” (još su tom starom, sentimentalnom rečju iz svojih pustinjskih dana nazivali svoje palate), pa su navratili da provere da se njihov alkoholizirani otac nije povredio. Ham je ušao u spavaću sobu i... tja, goli starac od šesto pedeset i kusur leta obeznanjen od pića nije mnogo lep prizor. Ham je postupio prirodno, kao dobar sin: pozvao je braću da pokriju oca. U znak poštovanja — iako je taj običaj tada već izlazio iz upotrebe — Sim i onaj što se zvao na J ušli su u očevu sobu natraške i uspeli da ga strpaju u krevet, a da im pogled nije pao na one rasplodne organe koji, iz nepoznatih razloga, izazivaju stid kod vaše vrste. Sve u svemu, pobožno i časno delo, zar ne? A kako je Noje reagovao kad se probudio žestoko mamuran od mladog vina? Prokleo je sina koji ga je pronašao i odredio da svi Hamovi potomci budu sluge porodicama druge dvojice braće, koji su u sobu ušli dupetom napreci. Gde je tu logika? Mogu da pretpostavim kako ćete vi to objasniti: piće je uticalo na njegovu moć rasuđivanja, stoga ga ne treba osuđivati nego žaliti. Pa, može biti. Ali, samo da dodam: mi smo ga upoznali još na brodu.

Krupan je bio Noje — otprilike kao gorila, ali tu je kraj svakoj sličnosti. Kapetan flote — na pola putovanja, sebe je unapredio u Admirala — bio je ružni matorac nezgrapnih pokreta, nezainteresovan za ličnu higijenu. Nije čak umeo ni sopstveno krzno da gaji, osim oko lica; ostalo je morao da uzima od drugih životinjskih vrsta. Stavite ga pored gorile i odmah će vam biti jasno ko je više biće: onaj čiji su pokreti skladni, mišice snažne, a uz to ima i prirodni nagon da se trebi od vašiju. Na Arci smo večito pokušavali da shvatimo kako to da je Bog izabrao čoveka za svog štićenika kad je bilo neosporno boljih kandidata. Većina drugih vrsta bile bi mu i mnogo ođanije. Da se opredelio za gorilu ne bi bilo ni izdaleka toliko neposlušnosti — verovatno uopšte ne bi ni bilo potrebe za Potopom.
A kako je samo zaudarao... Jedno je mokro krzno koje raste na nekoj vrsti koja vodi računa o svom izgledu; ali smočeno i od soli uštavljeno parče zapuštene kože koje visi oko vrata neuredne vrste kojoj i ne pripada, to je već druga priča. Čak ni kad se vreme smirilo matori Noje se, izgleda, nije osudio (prenosim ono što su ptice govorile, a u njih se moglo pouzdati). Vukao je za sobom vlagu i oluju poput kakve stare krivice ili nagoveštaja ponovnog nevremena.
Mogućnost da budemo ručani nije bila jedina opasnost na Putovanju. Uzmite, recimo, našu vrstu. Kada smo se ukrcali i dobro sakrili bili smo veoma zadovoljni. Kao što znate, bilo je to mnogo pre pojave tankih špriceva ispunjenih alkoholnim rastvorom karbolne kiseline, pre kreozota i metalnih naftenata i pentahlorfenola i benzola i paradihlorbenzola i ortodihlorobenzola. Na svu sreću, nismo naleteli na porodicu Cleridae niti na crva Pediculoides ili ose-parazite iz porodice Braconidae. No, i pored toga, jednog smo neprijatelja imali, i to veoma strpljivog: vreme. Šta bi bilo da je vreme od nas iznudilo one neizbežne promene?
Kada smo shvatili šta vreme i priroda čine našem rođaku xestobium rufo-villosum, bilo je to za nas ozbiljno upozorenje. Pošteno smo se uspaničili. Putovanje već beše odmaklo, vreme je bilo mirnije, i tih dana smo samo sedeli i čekali da se Bog smiluje. Usred noći, kad Arka beše zastala i svuda je vladala tišina — tako neuobičajena i gusta da su i sve životinje utihnule i naćulile uši — začuli smo, zapanjeni, kako kucka xestobium rufo-villosum. Četiri-pet oštrih škljocaja, zatim pauza, pa odgovor iz daljine. Mi, ponizni, diskretni, neprimećeni, a ipak snalažljivi anobium domesticum nismo ušima mogli da verujemo. Nepromenljivo je pravilo u našem svetu da od jajeta postaje larva, od larve čaura, a od čaure odrasli insekt: učauravanje nije nikakav greh. Ali da će naši rođaci, preobraženi u odrasla bića, izabrati ovaj trenutak, baš ovaj, da objave svoje ljubavne namere, to prosto nismo mogli da poverujemo. Nalazimo se na pučini, okruženi opasnostima, svakoga dana preli nam konačno istrebljenje, a xestobium rufo-villosum samo o seksu misli. To mora da je bila neka neurotična reakcija na strah od izumiranja ili tako nešto. Ali, ipak...
Jedan od Nojevih sinova došao je da proven kakav je to zvuk, baš kad su naši glupi rođaci, beznadežno opsednuti erotskim oglašavanjem, udarali čeljustima o zidove svojih rupa. Srećom, „Admiralovi” potomci nisu se mogli podičiti dubokim razumevanjem životinjskog carstva koje im je bilo povereno, pa je on zaključio da je to ravnomemo kuckanje zapravo škripa brodskih greda. Ubrzo potom ponovo se uskovitlao vetar, i xestobium rufo-villosum je mogao bezbedno da se prepusti nežnostima. Međutim, posle tog događaja, mi, ostali, bili smo mnogo oprezniji. Anobium domesticum je, sa sedam glasova za i ni jednim protiv, doneo odluku da se ne učauri pre iskrcavanja.
Moram da vam kažem da Noje ni po lepom ni po ružnom vremenu nije bio neki pomorac. On je i izabran zbog svoje pobožnosti, a ne kao dobar navigator. U buri, od njega nije bilo nikakve vajde, a ni po mirnom moru nije bio mnogo bolji. Ja o tome ne mogu da sudim. Prenosim ono što su nam ptice govorile — ptice koje nedeljama mogu da lete bez odmora, ptice koje lete s kraja na kraj planete koristeći složenije navigacione sisteme no što je vaša vrsta uspela da izmisli. A ptice su rekle da Noje nije imao pojma — samo je brljao i molio se. Posao mu i nije bio mnogo težak, priznajte. U buri, trebalo je da preživi tako što će pobeći iz središta oluje; a kad je more bilo mimo, trebalo je da se poštara da se ne udaljimo previše od mesta odakle smo pošli kako se, na kraju, ne bismo nasukali u nekakvoj negostoljubivoj Sahari. Najviše što mu se može priznati jeste da je preživeo buru (mada mu je posao bio olakšan time što nije morao da brine o sprudovima i obalama), i da se na kraju putovanja, kada je voda konačno opala, nismo greškom našli nasred nekog ogromnog okeana. Da nam se to desilo, ko zna koliko bismo još proveli na pučini.
Razume se da su ptice ponudile Noju svoje stručne usluge; ali taj je bio suviše ohol. Poverio im je nekoliko jednostavnih izviđačkih zadataka — na primer da paze na vrtloge i uragane — a na njihove prave kvalitete se nije obazirao. Nekoliko vrsta je poslao u smrt zahtevajući oci njih da uzlete po užasnom vremenu, a da za to nisu bile opremljene. Kad je Noje poslao ćurlikavu gusku u olujni vetar (jeste da je ta ptica imala vrlo neprijatan glas, pogotovo kad pokušavaš da zaspiš), burnica se sama ponudila da je zameni. Taj je pretilog ostao bez odjeka — a ćurlikavu gusku nikad više nismo videli.
U redu, u redu, imao je Noje i svojih dobrih strana. Umeo je da preživi, i to ne samo što se našeg putovanja tiče. Provalio je tajnu dugovečnosti, koju je vaša vrsta kasnije izgubila. Ali prijatan nije bio. Znate li priču o tome kako je dao da magarca provuku ispod broda? Ima li toga u vašim arhivama? Bilo je to tokom druge godine, kada pravila više nisu bila tako stroga kao s početka i kada je nekim putnicima bilo dozvoljeno da se druže sa ostalima. Elem, Noje je uhvatio magarca kako pokušava da opaše kobilu. Načisto je pomahnitao, vrištao je kako iz takve veze nikakvo dobro ne može proizaći — što je, u priličnoj meri, potvrdilo našu teoriju o njegovom strahu od mešanja rasa — i izjavio da će magarca kazniti za primer drugima. Onda su mu kopita svezali, prebacili ga preko ograde, provukli ga ispod broda i izvukli ga iz podivljalog mora s druge strane. Mi smo to uglavnom pripisali seksualnoj zavisti, sasvim jednostavno. Čudno je, međutim, kako je magarac to primio. Ti momci stvarno umeju da trpe. Kada su ga izvukli preko ograde bio je u groznom stanju. Sirote uši su mu bile nalik na ljigavu morsku travu a rep — komad mokrog kanapa; neke od drugih životinja, kojima Noje tada već nije bio odveć drag, okupile su se oko njega i čini mi se da ga je koza blago munula u slabine da vidi je li još živ, a magarac je tad otvorio jedno oko, prošetao ga po zabrinutim njuškama kojima je bio okružen, i rekao: „Sad znam kako je to biti foka.” Nije loše, s obzirom na okolnosti. Samo da znate, tad umalo da niste izgubili još jednu vrstu.
Verovatno Noje nije bio za sve kriv. Zapravo, strašno je teško imati za uzor nekog kao što je taj njegov Bog. Noje ništa nije mogao da učini a da se prvo ne zapita šta će On reći. Tako se stvarno ne može. Stalno se osvrtati i čekati da vas neko potapše po ramenu — tako se ne ponašaju odrasle osobe, zar ne? A Noje se nije ni mogao vaditi na mladost. Bilo mu je šesto i kusur godina, prema vašem računanju. Za šesto godina mogao je da razvije izvesnu prilagodljivost, sposobnost da sagleda obe strane nekog problema. Ni slučajno! Evo, na primer, izgradnja Arke. Šta je on uradio? Sagradio ju je od drveta gofera. Gofera? Čak se i Sim bunio, ali uzalud, Noje je tako hteo i tako je moralo biti. To što goferovo drvo u blizini nije raslo u izobilju nije bilo ni od kakvog značaja. On je, jednostavno, sledio instrukcije svog uzora; ali što je mnogo, mnogo je. Ko god zna nešto o drvetu — a ja o tome mogu da govorim sa izvesnim autoritetom — mogao je da mu kaže da bi desetine drugih vrsta drveta poslužile isto tako dobro, ako ne i bolje; štaviše, idiotski je sagraditi sve delove broda od iste vrste drveta. Materijal se mora birati prema svrsi; to je svima jasno. No, takav je bio matori Noje — dozlaboga nesavitljiv. Sve je video samo s jedne strane. Oprema za kupatilo od drveta gofera — da li ste ikad čuli nešto gluplje?
Kao što rekoh, to je pokupio od svog uzora. Šta će Bog da kaže? To mu je pitanje večito bilo na usnama. Bilo je nečeg bolesnog u Nojevoj odanosti Bogu; nečeg gmizavog, znate šta hoću da kažem. Ali, u svakom slučaju, znao je odakle vetar duva; a kad te tako izaberu kao povlašćenog i jedinog preživelog i obećaju ti da će tvoja dinastija biti jedina na zemlji — to valjda mora da ti udari u glavu. Što se njegovih sinova tiče — Hama, Sima i onog na J — ni njihovom egu to nije dobro činilo. Šepurili su se po palubi kao kraljevska porodica.
Jedno treba da vam je jasno. Cela ta stvar sa Arkom. Verovatno još smatrate da je Noje bio nekakva preteča Zelenih, da je okupio sve životinje zato što nije hteo da izumru, da nije mogao da podnese pomisao da više nikad neće videti žirafu, da je on sve to činio za naše dobro. Nikako. Okupio nas je zato što mu je to njegov uzor zapovedio, ali i iz sopstvenog interesa, čak i cinizma. Hteo da mu ostane nešto za jelo kada Potop prođe. Pet i po godina pod vodom bilo je dovoljno da od većine povrtnjaka ne ostane ni travka; jedino pirinču to nije škodilo. Većina nas je bila svesna da smo u Nojevim očima mi samo budući ručkovi na dve, četiri, ili koliko već nogu. Ako ne sada, onda kasnije; ako ne mi, onda riaša deca. Možete misliti da to nije nimalo prijatan osećaj. Strah i paranoja su vladali na Nojevoj Arci. Na koga je od nas red? Ako danas ne šarmiraš Hamovu ženu sutra uveče možeš završiti kao paprikaš. Takva neizvesnost lako može prouzrokovati krajnje čudno ponašanje. Sećam se kada su uhvatili par leminga koji su se zaputili ka brodskoj ogradi — rekli su da hoće jednom za svagda da svrše s tim, jer ne mogu da podnesu napetost. Ali Sim ih je na vreme ulovio i zaključao ih u sanduk. S vremena na vreme, kad bi mu bilo dosadno, skinuo bi poklopac i mahao po sanduku nekakvom nožekanjom. Takav je bio njegov smisao za humor. Smeo bih se opkladiti da su leminzi te traume preneli na čitavu svoju vrstu.
Naravno, čim je putovanje završeno Bog je ozvaničio Nojeva prehrambena prava. Kao nagradu za onoliku poslušnost dobio je dozvolu da do kraja života jede koga god od nas poželi. A sve to u okviru nekog pakta ili dogovora koji su njih dvojica smuvali. Jak ugovor, ako mene pitate! Konačno, kad je sve ostale zbrisao sa lica zemlje, Bog je morao da se zadovolji onom jednom porodicom obožavalaca koja mu je preostala, zar ne? Nije mogao da im kaže „Ne, ni vi niste ono pravo”. Noju je valjda bilo jasno da je saterao Boga u ćošak (kakva bi to sramota bila, organizovati onoliki potop pa biti prinuđen da digneš ruke od svoje Prve Porodice), i smatrali smo da bi nas ionako pojeo, bez obzira na sporazum. U tom takozvanom ugovoru nije bilo ničeg za nas — osim smrtne presude. Ah, da, nama su bacili jedan zalogajčić — Noju i njegovoj ekipi nije dozvoljeno da jedu steone ženke. Ova rupa u propisima dovela je do frenetične aktivnosti određene vrste kada se Arka nasukala, a proizvela je i neke neobične propratne efekte. Da li ste se ikad upitali odakle potiče histerična trudnoća?
Sad se setih one priče o Hamovoj ženi. Kažu da su to bile puke glasine, a vi razmislite kako su se takve glasine mogle raširiti. Hamova žena ni izdaleka nije bila najpopularnija osoba na Arci; gubitak bolničkog broda je uglavnom, kao što sam rekao, njoj pripisivan. Još je bila vrlo zgodna — u vreme Potopa nije imala više od sto pedeset godina — ali, ćudljiva i naprasita. Nesrećnog Hama i te kako je držala pod papučom. E, sad, ovako je to bilo: Ham i njegova žena su imali dvoje dece — odnosno dvoje muške dece, jer oni su to tako računali — po imenu Hus i Mesrain. Imali su i trećeg sina, Fuda, koji se rodio na Arci, a četvrti, Hanan, stigao je posle iskrcavanja. Noje i njegova žena bili su tamnokosi i smeđih očiju, kao i Ham i njegova žena, pa i Sim, Varadi i onaj na J. I sva deca Simova, Varadijeva i onog na J imala su tamnu kosu i smeđe oči. Isto tako i Hus, Mesrain i Hanan. Ali Fud, onaj što se rodio na Arci, imao je riđu kosu. Riđu kosu i zelene oči. To su vam činjenice.
A sada napuštamo mirnu luku činjenica i otiskujemo se na uzburkano more glasina (uzgred, ovo vam je primer Nojevog stila). Ja, lično, nisam bio na Hamovom brodu, pa vam samo objektivno prenosim ono o čemu su nas ptice izveštavale. Bile su dve verzije, a vi izaberite koju hoćete. Sećate se slučaja onog tesara koji je sebi izdubio skrovište na broduspremištu? Elem, pričalo se — mada to nikad nije zvanično potvrđeno — da su prilikom pretraživanja odaja Hamove žene otkrili odeljak o čijem postojanju niko ništa nije znao. Na planovima ga, u svakom slučaju, nije bilo. Hamova žena je poricala da o tome išta zna, ali izgleda da su jednu njenu potkošulju od jakove kože pronašli tamo obešenu o klin, a pomno ispitivanje poda pokazalo je da je nekoliko riđih dlaka zapalo između dasaka.
Druga verzija — koju vam opet prenosim bez komentara — delikatnije je prirode, ali pošto se neposredno tiče znatnog dela vaše vrste moram da je ispričam. Na Hamovom brodu putovao je par majmuna neverovatne lepote i ljupkosti. Svi kažu da su bili izuzetno inteligentni, savršeno doterani, tako izražajnih lica da se činilo da će svaki čas da progovore. Uz to su imali dugačku riđu dlaku i zelene oči. Ne, takva vrsta više ne postoji: nije preživela Putovanje, a okolnosti njihove smrti na brodu nikad do kraja nisu raščišćene. Kao, pala je katarka... No, zamislite tu slučajnost, da katarka u padu ubije oba primerka jedne izuzetno spretne vrste, i to istovremeno.
Objašnjenje za javnost bilo je sasvim drugačije, razume se. Nije bilo tajnih pregrada. Nije bilo mešanja vrsta. Katarka koja je pokosila majmune bila je ogromna i, pored njih, ubila je jednu purpurnu ondatru, dva patuljasta noja i par mravojeda pljosnatog repa. Neobična boja Fudove kose i očiju bila je Božji znak — mada niko tada nije bio u stanju da dešifruje njegovo značenje. Kasnije su shvatili: bio je to znak da je prevaljena prva polovina Putovanja. Dakle, Fuel je bio blagosloveno dete, a ne povod za uznemirenost i kažnjavanja. Noje je lično to objavio. Bog mu je došao na san i naložio mu da ne diže ruku na dete, a Noje, budući, kako je sam rekao, pravednik, tako je i učinio.
Jasno vam je da se životinje nisu mogle složiti o tome koju priču da prihvate. Sisari su, na primer, odbijali da podrže ideju da je riđodlaki i zelenooki mužjak majmuna mogao imati putenu vezu sa Hamovom ženom. Istina je da nikad nismo načisto s tim šta je u duši čak i naših najbližih prijatelja, ali su sisari bili spremni da se zakunu u svoje sisarstvo da se tako što nije moglo dogoditi. Odlično su poznavali mužjaka i jemčili su za njegove visoke standarde u pogledu lične čistote. Nagovestili su, čak, da je pomalo bio i snob. A u slučaju — što nije bilo verovatno — da je zaista poželeo nešto grublju zabavu, bilo je na brodu daleko primamljivijih primeraka od Hamove žene. Na primer, neke od onih slatkih malih žutorepih majmunica koje su, za šapu tucanog oraščića, bile spremne da pođu sa svakim.
Eto, to je skoro kraj mojih otkrića. Namera mi je — uveravam vas — bila iskreno prijateljska. Ako mislite da hoću da se prepirem s vama, to je verovatno stoga što je vaša vrsta — nemojte mi ovo uzeti za zlo — beznadežno dogmatska. Verujete u ono u šta hoćete da verujete, i u tome ste uporni. Doduše, svi vi nosite Nojeve gene. Svakako, to je jedan od razloga što ste često neobično neznatiželjni. Nikada, na primer, niste sebi postavili sledeće pitanje iz vaše najranije prošlosti: šta se dogodilo sa gavranom?
Kada je Arka pristala uz vrh planine (nije to bilo tako jednostavno, razume se, ali da ne ulazimo u detalje), Noje je poslao gavrana i grlicu da vide da li se voda povukla sa lica zemlje. U verziji koja je do vas došla gavranova uloga je neznatna; on samo beskorisno leprša tamo-amo, bar tako vi zaključujete. Grlicina tri putešestvija su zato predstavljena kao junački podvig. Suze nam poteku kad ona ne pronađe oslonca za svoju nožicu; radujemo se kad se vrati na Arku s maslinovim listom. Koliko ja znam, vi ste tu pticu uzdigli gotovo do simbola. Samo ovo da vam kažem: gavran je uvek tvrdio da je on pronašao maslinovo drvo; da je on doneo jedan njegov list na Arku; ali da je Noje odlučio da je „prikladnije” da objavi kako ga je otkrila grlica. Što se mene tiče, uvek sam verovao gavranu koji je, ako ništa drugo, bio mnogo bolji letač od grlice; a od Noja se i moglo očekivati (i u tome se ugledao na tog svog Boga) da pokuša da međusobno posvađa životinje. Noje je proturio vest da je gavran, umesto da se što pre vratio sa dokazom da je naišao na kopno, počeo da zabušava i da je viđen (ko ga je video? čak i ambicioznoj grlici je takva kleveta bila ispod časti) kako se časti lešinama. Gavrana je, naravno, duboko povredilo ovakvo preinačavanje istorije na licu mesta i oni koji imaju bolji sluh od mene kažu da se i dan-danas u njegovom glasu oseća tužni graktaj nezadovoljstva. Nasuprot njemu, grlica je od trenutka kad smo se iskrcali postala nepodnošljivo nadmena.
Već je sebe viciela na poštanskim markama i na zaglavljima pisama.
Pre no što su mostići spušteni „Admiral” se obratio svim životinjama na svojoj Arci, a njegove reći su prenete nama koji smo bili na drugim brodovima. Zahvalio nam je na saradnji, izvinio se što su porcije ponekad bile oskudne, i obećao da će, pošto smo se mi svog dela pogodbe pridržavali, učiniti sve da od Boga, u predstojećim pregovorima, izvuče što bolji quid pro quo. Neki od nas su se na to sumnjičavo nasmejali: setili smo se provlačenja magarca ispod krme, gubitka bolničkog broda, politike istrebljivanja mešanaca, jednorogove smrti... Bilo nam je jasno da Noje samo zato izigrava Gospodina Dobricu jer je shvatio šta će svaka razborita zverka učiniti onog trenutka kad se domogne kopna: zbrisati u šume i brda. Očigledno, pokušavao je da nas obrlati da ostanemo uz Nojevu Novu Palatu, čiju nam je izgradnju istom prilikom najavio. Pogodnosti bi uključivale besplatnu vodu za životinje i pojačane obroke u oštrim zimama. Očito, bio se preplašio da će mesnata ishrana na koju je navikao na Arci da mu umakne koliko god je njene dve, četiri, ili više nogu nose, pa će Nojeva familija morati da se vrati bobicama i orasima. Začudo, neke su životinje smatrale ovo poštenom ponudom: uostalom, govorile su, ne može nas on sve pojesti, verovatno će samo odvajati stare i bolesne. I tako, neke od njih — i to ne one najpametnije, mora se priznati — ostale su tu čekajući da Palata bude gotova i da voda poteče poput vina. Prasci, goveda, ovce, neke gluplje koze, pilići... Upozoravali smo ih, to jest barem smo pokušali. Mrmljali bismo prezrivo, „Kuvane ili pečene?”, ali nije vredelo. Kao što rekoh, nisu baš bile prepametne, a verovatno su se i plašile povratka u divljinu; zavisile su od svoje tamnice i tamničara. Ono što se događalo tokom nekoliko narednih generacija moglo se i predvideti: pretvorili su se u sopstvene senke. Prasci i ovce koje danas možete videti obični su zombiji u poređenju sa svojim bujnim precima sa Arke. Potpuno su ispražnjeni. A neke od životinja, ćurka na primer, doživele su i to poniženje da ih ponovo pune — pre no što ih ispeku ili skuvaju.
A šta je Noje stvarno izvukao u svom čuvenom sporazumu s Bogom nakon iskrcavanja? Šta je dobio kao nagradu za žrtve i odanost svog plemena (a da i ne govorimo o mnogo znatnijim žrtvama životinjskog carstva)? Bog je rekao — i to u Nojevoj ulepšanoj verziji — da obećava da nam neće poslati još jedan Potop i da će, kao znamenje svoje namere, za nas stvoriti dugu. Dugu! Ha! Jeste lepa, i to je prvo što je ikad stvorio za nas; svetlucavi polukrug, kraj njega još jedan takav samo bleđi, a oba blistaju na modrom nebu; mnogi od nas su na trenutak ostavili pašu pred tako lepim prizorom. Jasno je bilo šta to treba da znači: kako se kiša nevoljno uklanja pred suncem, pojavljuje se ovaj blještavi simbol da nas svaki put podseti da kiša neće prerasti u Potop. Pa, ipak, nismo baš sjajno prošli. A pitanje je da li je takav dogovor pravno valjan. Čik dovedite dugu pred sud.
Bistrije životinje su prozrele Nojevu ponudu besplatnog polupansiona; zaždile su u brda i šume, rešene da se same snađu za vodu i hranu preko zime. Primetili smo da su irvasi krenuli među prvima, brišući od „Admirala” i svih njegovih budućih potomaka, odnevši sa sobom svoja tajanstvena predosećanja. Uzgred, u pravu ste što životinje koje su utekle — Noje ih je nazvao nezahvalnim izdajnicima — smatrate plemenitim vrstama. Zar može prasac biti plemenit? Ili ovca? Ili pile? Da ste samo videli jednoroga... I to je bio još jedan sumnjivi aspekt Nojeve govorancije po iskrcavanju, upućene onima koji su se još muvali oko njegovog dvorišta. Rekao je da Bog time što nam daruje dugu zapravo obećava da zaliha ovozemaljskih čudesa neće biti iscrpljena. To se, očito, odnosilo na one desetine prirodnih čudesa koja su tokom putovanja bačena preko ograde Nojevog broda ili nestala u stomacima njegove porodice. Duga umesto jednoroga? Zašto Bog nije oživeo jednoroga? Nama, životinjama, bilo bi to milije od onog velikog znamenja Božje velikodušnosti na nebu kad god prestane kiša.
Čini mi se da sam vam već objasnio da sići sa broda nije bilo ništa jednostavnije no ukrcati se. Na žalost, neke od odabranih vrsta su imale običaj da cinkare, pa nije dolazilo u obzir da Noje jednostavno spusti mostiće i poželi svima dobrodošlicu na kopno. Svaka je životinja morala da pretrpi detaljan pretres pre no što bi je pustili napolje; neke su, čak, polivali vedrima vode koja se osećala na katran. Neke su se ženke žalile da ih je Sim podvrgao detaljnom unutrašnjem pregledu. Otkriven je priličan broj slepih putnika: neke upadljive bube, nekoliko pacova koji su tokom putovanja nepromišljeno ždrali pa su se pregojili, čak i par zmija. Mi smo se iskrcali — to sad mogu otvoreno da priznam — u izdubljenom vrhu ovnujskog roga. Taj je ovan bio krupan, namćorast i potuljen, i s njim smo se namerno sprijateljili tokom poslednje tri godine putovanja. Nije gajio nikakvo poštovanje prema Noju i jedva je dočekao priliku da ga nadmudri prilikom iskrcavanja.
Kad smo nas sedam izašli iz roga uhvatila nas je euforija. Preživeli smo. Provukli smo se na brod, preživeli, i konačno pobegli — a da nismo sklapali nikakve sumnjive sporazume bilo s Bogom bilo s Nojem. Sve smo to sami postigli. Osetili smo da nas je to kao vrstu oplemenilo. Možda vam je to smešno, ali baš tako smo se osećali: oplemenjeni. To nas je putovanje koječemu naučilo, a najvažnije — da je čovek u poredenju sa životinjama veoma nerazvijena vrsta. Ne poričemo vam da ste bistri i da imate znatan potencijal, ah ste još na niskom stupnju razvoja. Mi smo, na primer, uvek ono što jesmo: to znači biti razvijen. Mi smo ono što jesmo i znamo šta jesmo. Pa, ne očekujete valjda da mačka odjednom zalaje ili da prasac zamuče? Ali, to smo, u neku ruku, svi mi koji smo putovah Arkom naučili da očekujemo od vaše vrste. Čas lajete, čas mjaučete; čas biste da budete divlji, čas pitomi. S Nojem je samo jedno bilo sigurno — to da nikad ništa nije sigurno.
Ni istina vama ljudima baš ne ide od ruke. Stalno zaboravljate stvari ili se, bar, tako pretvarate. Da li iko pominje gubitak Varadija i njegovog broda? Razumem da u tom svesnom skretanju pogleda može biti i nečeg pozitivnog: lakše je gurati dalje ako ne primećujete neprijatne stvari. Ali, ako ne primećujete neprijatne stvari, na kraju ćete poverovati da do njih nikad i ne dolazi. Uvek vas iznenade. Iznenađeni ste što se od pušaka gine, što novac kvari, što zimi pada sneg. Ta vrsta naivnosti može biti ljupka; avaj, može biti i opasna.
Primera radi, ne želite da priznate kakav je Noje, vaš najstariji predak, zaista bio — pobožni patrijarh, požrtvovani zaštitnik životinja. Koliko sam shvatio, prema jednoj, od vaših starih hebrejskih legendi Noje je otkrio princip pijanstva pomatrajući kako se neka koza napila od prevrelog grožđa. Bezobraznog li pokušaja da se odgovornost prebaci na životinje! Na žalost, sve to se uklapa u sliku. Za čovekov Pad kriva je zmija, čestiti gavran bio je zabušant i izelica, koza je Noja pretvorila u alkosa. Čujte: ja vam tvrdim da Noju nije bilo potrebno papkarsko znanje da bi provalio tajnu vina.
Uvek optužite drugoga, to vam je prva reakcija. A ako ne možete da nađete krivca, onda tvrdite da problem i nije pravi problem. Izmenite pravila, pomerite stative. Neki od onih naučnika koji život provode nad vašim svetim pisanijima čak su pokušavali da dokažu da onaj Noje sa Arke uopšte nije onaj Noje koji je optužen za pijančenje i nedolično ponašanje. Zar bi Bog odabrao pijanca? E, vidite, on i nije bio pijanac. Nije to bio taj Noje. Jednostavno, zabuna. I, nema problema.
Kako to da je Bog odabrao pijanca? Rekao sam vam — zato što su svi ostali kandidati bili još sto puta užasniji. Noje je bio najbolji u vrlo gadnom društvu. A što se tiče njegovog pića: iskreno rečeno, putovanje ga je dokusurilo. Matori Noje je, i pre ukrcavanja, uvek voleo da popije po neki rog fermentisane tečnosti. A ko nije? Ali, tek je tokom putovanja postao pravi sunđer. Jednostavno, nije mogao da izađe na kraj s tolikom odgovornošću. Napravio je nekoliko navigacionih promašaja, izgubio četiri broda od ukupno osam, kao i otprilike trećinu vrsta koje su mu poverene — izveli bi ga na vojni sud da je imao ko da mu sudi. I pored sveg hvalisanja, osećao se krivim što je izgubio pola flote. Griža savesti, nezrelost, upornost da istraješ u poslu koji prevazilazi tvoje mogućnosti — to je žestoka kombinacija koja bi upropastila većinu pripadnika vaše vrste. Čak bi se, rekao bih, moglo tvrditi da je Bog gurnuo Noja u pijanstvo. Možda su zbog toga vaši naučnici tako nervozni i toliko im je stalo da razlikuju jednog Noja od drugog: posledice su nezgodne. Ali, priča o „drugom” Noju — pijančenje, nepristojnost, hirovito kažnjavanje poslušnog sina — ništa od toga nije iznenadilo nas koji smo „prvog” Noja upoznali na Arci. Bio je to, bojim se, žalostan ali ipak predvidljiv slučaj propadanja pod uticajem alkohola.
Kao što rekoh, po izlasku iz broda bili smo euforični. Ako ništa drugo, najeli smo se drveta gofera za ceo život. I zbog toga bi nam bilo milije da Noje nije bio toliko zadrt kada je projektovao flotu: barem bismo imali raznovrsniju ishranu. To se Noja, naravno, nije ticalo jer mi nismo ni bili na spisku putnika. Gledano iz današnje perspektive, par hiljada godina kasnije, to mi se čini još nepravednijim nego onda. Nas, slepih putnika, bilo je sedam, a da smo dobili dozvolu za ukrcavanje primili bi samo nas dvoje; i mi bismo tu odluku prihvatili. Činjenica je da Noje nije mogao predvideti koliko će putovanje trajati, tili s obzirom na to koliko je nas sedmoro malo pojelo za pet i po godina, svakako ne bi bilo rizično prihvatiti dvoje nas. Uostalom, nismo mi krivi što smo drvomorci.

2
Posetioci




Frenklin Hjuz sc ukrcao na brod sat ranije da bi pokazao neophodno prijateljstvo prema onima koji će mu činiti lakšim posao sledećih dvadeset dana. Sada, naslonjen na ogradu, gledao je kako se putnici penju uz brodske stepenice: uglavnom su to bili sredovečni i stariji parovi; neki su nosili očigledan pečat svoje nacionalne pripadnosti, dok su drugi, suzdržaniji, za sada lukavo držali svoje poreklo u tajnosti. Ruke nehajno ali neporecivo prebačene preko ramena svoje saputnice, Frenklin je igrao istu igru kao i svake godine, pogađajući odakle mu dolazi publika. Sa Amerikancima je bilo najlakše; muškarci su bili obučeni u ležernom stilu Novog sveta, u pastelnim tonovima, dok se žene nisu uzbuđivale zbog pihtijastih stomaka. Posle njih, najlakše je bilo sa Britancima; muškarci su bili u sakoima od tvida iz Starog sveta koji su pokrivali bež ili oker košulje kratkih rukava, žene su imale kvrgava kolena i bile spremne da se popnu uz bilo koju planinu ako samo namirišu postojanje nekog grčkog hrama. Bila su tu i dva kanadska para, čiji su frotirski šeširi imali upadljlive oznake javorovog lista; zatim mršava švedska porodica, sa četiri plavokose glave; nekoliko Francuza i Italijana koje je bilo lako pomešati, i koje je Frenklin identifikovao mrmljajući samo baguette ili macaroni; i šestoro Japanaca, koji su prkosili stereotipu time što svi zajedno nisu imali ni jednu jedinu kameru. Sa izuzetkom nekoliko porodičnih grupa i ponekog usamljenog Engleza estetizovanog izgleda, svi su se peli uz stepenice u poslušnim parovima.
„Životinje su došle dve po dve”, prokomentarisao je Frenklin. Bio je visok, krupan muškarac četrdesetih godina, blede plave kose i crvenog tena, koji su zavidljivci pripisivali piću, a dobronamerni preteranom izlaganju suncu; njegovo lice izgledalo je poznato na onaj način zbog kojeg zaboravite da se upitate da li je zgodan ili nije. Njegova pratilja, ili asistentkinja, ali ne, insistirala bi, sekretarica, bila je mršava crnokosa devojka, obučena u odeću specijalno kupljenu za ovo krstarenje. Razmetljivo pokazujući da je u ovome iskusan, Frenklin je nosio kaki košulju i par starih farmerki. Mada to nije baš bila uniforma koju su putnici očekivali od poznatog gostujućeg predavača, precizno je ukazivala na poreklo onog ugleda koji je Frenklin uživao. Da je bio američki profesor, mogao je da iskopa neko odelo od krepa; da je bio britanski profesor, možda laneni sako boje sladoleda. Ali, Frenklinova slava (koja nije bila toliko raširena kako je on zamišljao) poticala je sa televizije. Počeo je kao glasnogovornik za tuđe poglede, kao mladi čovek u odelu od rebrastog somota, koji je na prijatan i nenametljiv način objašnjavao kulturu. Posle nekog vremena, shvatio je da nema bilo kakvog razloga da i ne piše te stvari, kad već može da ih izgovara. U početku, to je bilo tek „dodatni materijal: Frenklin Hjuz” na špicama, zatim priznanje za koautorstvo scenarija, i konačno dostignuće — „napisao i vodio Frenklin Hjuz”. Šta je bilo polje njegovog naročitog znanja, niko nije mogao sasvim da uhvati, ali on se slobodno kretao kroz arheologiju, istoriju i komparativnu kulturu. Specijalizovao se za savremene aluzije, koje bi prosečnom gledaocu približile i učinile shvatljivim takve mrtve teme kao što su Hanibalov prelazak preko Alpa, vikinške riznice u Istočnoj Angliji, ili Herodove palate. „Hanibalovi slonovi bili su oklopne jedinice svog vremena”, izjavio bi on dok bi žustro gazio po nekom stranom pejzažu; ili, „To je onoliko pešaka koliko gledalaca može da stane na Vembli kada se igra finale Kupa”; ili, „Herod nije bio samo tiranin i ujedinitelj svoje zemlje, bio je i pokrovitelj umetnosti — možda bi o njemu trebalo misliti kao o Musoliniju od ukusa”.
Frenklinova televizijska slava uskoro mu je donela drugu ženu, a, nekoliko godina kasnije, i drugi razvod. Sada su njegovi ugovori sa kompanijom Aphrodite Cultural Tours uključivali uvek i kabinu za njegovu asistentkinju; posada „Svete Eufemije” sa divljenjem je primećivala da asistentkinje obično ne bi trajale duže od jednog putovanja. Frenklin je bio velikodušan prema stjuardima, i popularan kod onih koji su platili par hiljada funti za svojih dvadeset dana. Imao je simpatičnu naviku da ponekad krene za omiljenom digresijom tako zaneseno da bi morao da zastane i osvrne se uz zbunjeni osmeh pre nego što bi uspeo da se seti gde bi trebalo da se nalazi. Mnogi putnici međusobno su komentarisali Frenklinov očigledan entuzijazam za njegov predmet, kako je to osveženje u ova cinična vremena, i kako stvarno uspeva da im oživi istoriju pred očima. Ako mu je košulja često bila neuredno zakopčana, i ako su farmerke ponekad bile isflekane od jastoga, to su samo bili dokazi njegove privlačne predanosti poslu. Njegova odeća je, takođe, govorila o hvalevrednoj demokratičnosti učenosti u savremenom svetu: čovek, očigledno, nije morao biti dosadni profesor sa uštirkanom kragnom da bi razumeo principe grčke arhitekture.
„Pozdravna večera je u osam”, rekao je Frenklin. „Trebalo bi par sati da radim na predavanju za sutra ujutro.”
„Valjda si to već dovoljno puta radio u životu?” Triša se napola nadala da će sa njom ostati na palubi dok budu isplovljavali iz venecijanskog zaliva.
„Moram svake godine da ga osvežavam. Inače bih se ubajatio.” Ovlaš joj je dodirnuo podlakticu i otišao u potpalublje. Zapravo, njegov sutrašnji govor biće u dlaku isti kao i prethodnih pet godina. Jedina razlika — jedina stvar koja je trebalo da spreči Frenklina da se ne ubajati — bilo je Trišino prisustvo umesto ... umesto, kako se ono zvaše ona poslednja devojka? Ipak, voleo je da održava mit o tome kako sprema svoja predavanja, i lako se mogao odreći prilike da još jednom vidi Veneciju kako nestaje u daljini. I dalje će biti na istom mestu sledeće godine, santimetar ili dva bliža moru, ružičastog tena malo oronulijeg, baš poput njegovog.
Sa palube, Triša je gledala grad sve dok zvonik crkve Svetog Marka nije postao veličine patrljka od olovke. Upoznala je Frenklina pre tri meseca, kada je nastupio u televizijskoj emisiji za koju je ona radila kao pomoćni istraživač. Nekoliko puta su bili u krevetu, ali ne suviše često. Devojkama s kojima je delila stan rekla je da ide na put s prijateljem iz škole; ako stvari dobro krenu, otkriće im tajnu kad se vrati, ali do daljeg bila je malo sujeverna. Frenklin Hjuz! Za sada je bio veoma pažljiv, čak joj je dodelio i neke nominalne dužnosti, kako ne bi suviše izgledala kao njegova devojka. Većina ljudi sa televizije činila joj se nekako lažnim — šarmantni, ali ne sasvim pošteni. Frenklin je bio isti na ekranu kao i van njega: otvoren, šaljiv, željan da ti ispriča stvari. Moglo se verovati u ono što je govorio. Televizijski kritičari podsmevali su se njegovom načinu oblačenja i tome kako mu se malje na grudima vide kada mu je košulja raskopčana, a ponekad su se smejali i onome što on govori, ali to je bila čista zavist; baš bi volela da vidi nekog od tih kritičara da nastupa kao Frenklin. Učiniti da stvari izgledaju lake, rekao joj je on za vreme njihovog prvog ručka, najteža je od svih stvari. Druga tajna televizije, rekao je, jeste da naučiš kada da ućutiš i pustiš da slike govore umesto tebe — „Moraš da nađeš onu tananu ravnotežu između slike i reči”. Potajno, Frenklin se nadao da će doživeti i najveću počast na špici: „Napisao, vodio i režirao Frenklin Hjuz”. U svojim snovima, ponekad bi za sebe koreografisao dugačak kadar šetnje po rimskom Forumu, tokom kojeg bi prošao od slavoluka Septimija Severa do Vestinog hrama. Jedini problem bio je gde postaviti kameru.
Prvi deo putovanja, dok su plovili niz Jadran, protekao je uobičajeno. Prvo je došla večera dobrodošlice, tokom koje je posada odmeravala putnike, a putnici oprezno kružili jedni oko drugih; zatim Frenklinovo uvodno predavanje, u kojem je on laskao svojoj publici, nipodaštavao svoju televizijsku slavu i obznanio da je osvežavajuća promena obraćati se pravim ljudima, a ne staklenom oku i kamermanu koji viče „Dlaka u ramu, ’ajmo još jednom srce, važi?” (tehnički izraz će, svakako, biti nerazumljiv većini njegove publike, što je on i nameravao: bilo im je dozvoljeno da budu snobovi u pogledu televizije, ali ne i da misle da je to posao za idiote); i, konačno, tu je bilo Frenklinovo drugo uvodno predavanje, čiji je uspeh bio jednako važan, kojim je svojoj asistentkinji objašnjavao da je to kako dobro da se provedu najvažnije o čemu moraju misliti. Naravno da će morati da rade — štaviše, biće trenutaka kada će on, ma koliko to ne želeo, morati da se zatvori u kabinu sa svojim beleškama — ali, uglavnom, mislio je da ovo treba da shvate kao tronedeljni odmor od odvratnog engleskog vremena i intriga na televiziji. Triša je klimala glavom, mada kao pomoćni istraživač nije još ni videla, a kamoli iskusila, neke intrige. Iskusnija devojka odmah bi shvatila da Frenklin zapravo govori „Nemoj od mene očekivati više od ovoga”. Pošto je Triša bila spokojna i optimista, nešto blaže je interpretirala njegov kratki govor u smislu „Budimo oprezni da ne stvorimo lažna očekivanja” — što je bilo otprilike ono što je Frenklin i mislio, da budemo pošteni prema njemu. Svake godine, blago bi se zaljubio nekoliko puta, što je bila sklonost koju je prezirao, ali kojoj se i redovno prepuštao. Međutim, nipošto nije bio bezosećajan, i onog trenutka kada bi osetio da je nekoj devojci — naročito nekoj finoj devojci — potrebniji nego što je ona njemu, osetio bi strašan nalet straha. Ova narastajuća panika obično bi ga navela da učini jednu od dve stvari — ili, da predloži da se ta devojka useli u njegov stan, ili da se iseli iz njegovog života — ni jednu ni drugu nije baš sasvim želeo. Njegov pozdravni govor za Dženi, Keti ili, u ovom slučaju, Trišu, bio je pre posledica opreza nego cinizma, mada nije bilo iznenađujuće što bi ga se kasnije, kada stvari krenu nagore, Dženi ili Keti ili u ovom slučaju Triša sećale kao proračunatijeg nego što je stvarno bio.
Ista ta opreznost, koja se, kroz mnoge jezive novinske izveštaje, uporno oglašavala, navela je Frenklina Hjuza da izvadi irski pasoš. Svet nije više bio prijatno mesto gde vam stari tamnoplavi britanski pasoš, popunjen rečima „novinar” i „BBC”, osigurava sve što želite. „Državni sekretar Njenog britanskog veličanstva”, mogao je Frenklin napamet da navede, „traži i zahteva, u ime Njenog veličanstva, od svih kojih se to tiče da nosiocu ove isprave pruže potrebnu pomoć i zaštitu”. Malo sutra. Ovih dana, Frenklin je putovao sa zelenim irskim pasošem sa zlatnom harfom na koricama, zbog koje se, uvek kada bi ga pokazao, osećao pomalo kao predstavnik Ginisove pivare. U samom pasošu, reč „novinar” nedostajala je u uglavnom poštenom ličnom opisu koji je Frenklin sam sastavio. Bilo je zemalja na svetu koje nisu pružale dobrodošlicu novinarima, i gde se verovalo da su oni bele kože, koji se još pretvaraju da ih zanima arheologija, zasigurno britanski špijuni. Manje kompromitujuća formulacija „pisac” bila je smišljena i kao način samoohrabrivanja. Ako Frenklin sebe opiše kao pisca, možda će ga to i naterati da postane pisac. Sledeći put, postoji realna šansa da se od serije napravi knjiga; a posle toga, razmišljao je o nečem ozbiljnom ali uzbudljivom — ličnoj istoriji sveta, na primer — o nečem što bi mesecima moglo da se gnezdi na listama najbolje prodavanih knjiga.
„Sveta Eufemija” bila je star ali udoban brod, sa dostojanstvenim italijanskim kapetanom i efikasnom grčkom posadom. Aranžmani Aphrodite Tours privlačili su predvidljive klijente, različitih nacionalnosti, ali homogenog ukusa. To su bili ljudi koji su više voleli da čitaju nego da se na palubi igraju nabacivanja kolutova na klin, i koji su pretpostavljali sunčanje odlasku u diskoteku. Svuda su pratili gostujućeg predavača, išli na većinu predloženih izleta, i prezirali magarce od slame u prodavnicama suvenira. Nisu došli zbog romantike, mada ih je gudački trio ponekad podsticao na malo staromodnog plesa. Smenjivali su se za kapetanovim stolom, bili maštoviti kada bi došao red na maskenbal, i pažljivo su čitali brodske novine, u kojima su objavljivane ture puta koji treba da pređu tog dana, uz rođendanske čestitke i nekontroverzne događaje sa evropskog kontinenta.
Triši se atmosfera činila malo učmalom, ali bila je to dobro organizovana učmalost. Kao i u govoru svojoj asistentkinji, Frenklin je u svom predavanju istakao da su sledeće tri nedelje uglavnom zadovoljstvo i opuštanje. Diskretno je napomenuo da ljudi imaju različite nivoe interesovanja za drevnu starinu, i da on nema nameru da vodi dnevnik i upisuje minuse onima koji ne dolaze na predavanja. Frenklin je simpatično priznao da je bilo trenutaka kada bi se i on zamorio od još jednog niza korintskih stubova ocrtanih na nebu bez oblaka; ipak, rekao je to tako da su putnici mogli da mu ne poveruju.
Poslednji tragovi severne zime ostali su iza njih, i „Sveta Eufemija” ponela je svoje zadovoljne putnike u mirno mediteransko proleće. Sakoi od lana zamenili su one od tvida, kostimi sa pantalonama povukli su se pred pomalo demodiranim letnjim haljinama. Kroz korintski kanal su prošli noću; neki od putnika u pidžamama prilepili su se uz prozore, a neki od hrabrijih izašli su na palubu, povremeno okidajući beskorisne bliceve svojih kamera. Prešli su iz Jonskog u Egejsko more; u Kikladima je bilo nešto svežije, ali niko nije mario. Iskrcali su se na snobovskom Mikonosu, gde je jedan stari direktor škole iskrenuo zglob dok se pentrao po ruševinama; na mermernom Parosu i na vulkanskoj Teri. Krstarenje je već deset dana trajalo kada su se zaustavili na Rodosu. Dok su putnici bili na kopnu, u „Svetu Eufemiju” je utovareno gorivo, povrće, meso i još vina. Takođe, na nju se ukrcalo i nekoliko posetilaca, ali to nije postalo jasno sve do sledećeg jutra.
Plovili su ka Kritu, i, u jedanaest sati, Frenklin je počeo svoje uobičajeno predavanje o Knososu i minojskoj civilizaciji. Morao je da bude oprezan, jer njegova publika obično je znala ponešto o Knososu, i neki od njih imali su svoje teorije. Frenklin je voleo kada bi mu ljudi postavljali pitanja; nije mu smetalo da se opskurni, ili čak i tačni podaci dodaju onome što je on upravo ispričao — zahvalio bi se uz učtivi naklon i promrmljano "Herr Professor”, sugerišući da je u redu da neki od nas pune svoje glave slabo poznatim detaljima, sve dok drugi imaju pregled cele slike; ali ono što Frenklin Hjuz nije mogao da podnese bili su gnjavatori sa fiks-idejama koje su jedva čekali da isprobaju na gostujućem predavaču. Izvinite, g. Hjuz, ovo mi izgleda veoma egipatski — kako znamo da to nisu Egipćani sagradili? Zar vi ne uzimate zdravo za gotovo da je to Homer napisao iako ljudi samo misle da je to njegovo (mali osmeh) — ili njeno — delo? Ja nemam nikakvo stručno znanje o tome, ali zar ne bi, svakako, bilo logičnije da ... Uvek je bio bar jedan od ovih, koji se pretvarao da je zbunjeni ali razumni amater; ne dozvoljavajući da ga zbuni prihvaćeno mišljenje, on — ili ona — znali bi da istoričari samo blefiraju, i da se složene stvari najbolje razumeju vatrenom intuicijom koja nije zagađena ni najmanjim znanjem ili istraživanjem. „Cenim to što govorite, g. Hjuz, ali svakako bi bilo logičnije ...”, Frenklin bi povremeno poželeo da kaže, ali nikada još nije, da mu se čini da ove živahne pretpostavke o prošlim civilizacijama vuku korene pretežno iz holivudskih filmova sa Kirkom Daglasom ili Bertom Lankasterom. Zamišljao je kako sluša nekog od ovih komedijanata do kraja, i odgovara, sa ironičnim naglaskom na prilogu, „Shvatate, naravno, da film Ben Hur nije sasvim pouzdan?” Ali, ne na ovom putovanju. Štaviše, ne sve dok ne bude siguran da mu je to poslednje putovanje. Tada će moći malo da se opusti. Moći će da bude iskreniji prema publici, manje oprezan sa pićem, prijemčiviji za izazovne poglede.
Posetioci su zakasnili na predavanje Frenklina Hjuza o Knososu, i on je već prošao onaj deo u kojem se pretvarao da je ser Artur Evans kada su oni otvorili dvostruka vrata i ispalili jedan hitac u tavanicu. Erenklin, još zanet svojim nastupom, promrmljao je „Može li neko ovo da mi prevede?” ali to je bila stara šala, i nedovoljna da povrati pažnju putnika. Oni su već zaboravili Knosos i posmatrali su visokog muškarca sa brkovima i naočarima koji se spremao da preuzme Frenklinovo mesto za pultom. U normalnim okolnostima, Frenklin bi mu možda prepustio podijum pošto bi se učtivo raspitao za njegove kvalifikacije. Međutim, kako je ovaj čovek nosio veliku automatsku pušku i imao jednu od onih crvenih kariranih marama koje su nekada označavale simpatične pustinjske ratnike odane Lorensu od Arabije, ali koje su poslednjih godina počele da označavaju mahnite teroriste željne da ubijaju nevine ljude, Frenklin je samo napravio neodređeni gest rukom koji je mogao značiti „Izvolite” i seo na svoju stolicu.
Frenklinova se publika — kako je još mislio o njoj u kratkom naletu sopstveničkog osećanja — utišala. Svi su izbegavali neoprezne pokrete; skoro da su diskretno prestali i da dišu. Bilo je tri posetioca, i druga dvojica su čuvala dvostruka vrata koja su vodila u salu za predavanja. Onaj visoki sa naočarima izgledao je skoro kao učenjak kada je lupnuo po mikrofonu, poput predavača svuda na svetu: delimično da bi video da li radi, delimično da bi privukao pažnju. Drugi deo ovog gesta nije bio neophodan, strogo govoreći.
„Izvinjavam se zbog smetnje”, počeo je, izazvavši nekoliko nervoznih osmeha. „Bojim se, međutim, da je neophodno da na neko vreme prekinemo vaš odmor. Nadam se da prekid neće biti dug. Svi ćete ostati ovde, sedeći upravo tu gde ste sada, dok vam mi ne kažemo šta da radite.”
Jedan glas, muški, ljut i američki, zapitao je iz sredine gledališta, „Ko ste vi i šta, kog vraga, hoćete?” Arapin se nagnuo nazad ka mikrofonu, i sa prezrivom prefinjenošću diplomate, odgovorio „Žao mi je, u ovom trenutku pitanja ne primamo.” Onda, da bi bio siguran da ga niko neće pomešati sa diplomatom, nastavio je. „Mi nismo ljudi koji veruju u nepotrebno nasilje. Međutim, kada sam ispalio hitac u tavanicu da privučem vašu pažnju, podesio sam ovaj ovde mali prekidač tako da puška ispaljuje samo po jedan metak. Ako ga prebacim” — što je i učinio, držeći podignutu pušku poput instruktora pred izuzetno glupom publikom — „puška će nastaviti da puca sve dok se šaržer ne isprazni. Nadam se da je to jasno.”
Arapin je napustio salu. Ljudi su se držali za ruke; bilo je povremenog jecanja i plača, ali je uglavnom vladala tišina. Frenklin je bacio pogled na Trišu na suprotnom kraju sale. Njegovim asistentkinjama bilo je dozvoljeno da dolaze na predavanja, ali ne i da mu sede direktno pred očima — „Ne smem početi da mislim na pogrešnu stvar”. Nije izgledalo da je uplašena, pre zabrinuta oko toga šta bi bilo ispravno učiniti. Frenklin je hteo da kaže, „Slušaj, ovo mi se pre nije događalo, ovo nije uobičajeno, ne znam šta da radim”, ali se zadovoljio neodređenim pokretom glave. Posle deset minuta ukočene tišine, jedna Amerikanka pedesetih godina je ustala. Jedan od dvojice posetilaca koji su čuvali vrata odmah je viknuo na nju. Ona nije obratila pažnju, i isto tako je ignorisala i šapat i ispruženu ruku svog muža. Niz centralni prolaz je krenula ka naoružanim ljudima, stala par metara ispred njih, i jasnim glasom iz koga se prelivala panika, rekla, „Moram da idem u prokleto kupatilo”.
Arapi niti su odgovorili niti su je pogledali u oči. Umesto toga, blagim otklonom pušaka pokazali su, onoliko jasno koliko je sa takvim stvarima moguće, da ona u ovom trenutku predstavlja veliku metu, i da će svaki dalji pokret napred potvrditi tu činjenicu na očigledan i konačan način. Ona se okrenula, vratila na svoje mesto, i počela da plače. Druga žena na desnoj strani sale istog trenutka je zajecala. Frenklin je opet pogledao Trišu, klimnuo glavom, ustao, i, namemo ne gledajući stražare, prišao govornici. „Kao što sam govorio...” Značajno se nakašljao, i svi su se pogledi vratili na njega. „Govorio sam da palata u Knososu nipošto ne predstavlja prvu ljudsku naseobinu na tom mestu. Oni slojevi koje mi nazivamo minojskim prostiru se do sedamnaest stopa dubine, ali ispod njih ima znakova ljudskog života sve do otprilike dvadeset i šest stopa, lamo gde je izgrađena palata bilo je života bar deset hiljada godina pre nego što je položen prvi kamen ...”
Činilo mu se normalnim da opet drži predavanje. Takođe, osećao se kao da je perjem ukrašeni ogrtač vode pao na njegova leđa. Odlučio je da to prihvati, u početku oprezno. Da li čuvari razumeju engleski? Možda. Da li su ikada bili na Knososu? Nije naročito verovatno. Stoga je Frenklin, opisujući salu za većanje u palati, izmislio veliku glinenu tablu koja je, kako je utvrdio, verovatno visila iznad gipsanog prestola. Na njoj je pisalo — u tom trenutku, pogledao je ka Arapima — „Mi živimo u teškim vremenima”. Kako je dalje opisivao lokaciju, nalazio je još tabli, od kojih su mnoge, kako je sada bez straha počeo da ističe, imale univerzalne poruke. „Iznad svega, ne smemo učiniti ništa nepromišljeno”, pisalo je na jednoj. Na drugoj, „Prazne pretnje beskorisne su kao i prazne kanije”. Na sledećoj, „Tigar uvek čeka pre nego što skoči” (Hjuz se za trenutak zapitao da li je minojska civilizacija znala za tigrove). Nije bio siguran koliki je deo njegove publike shvatio šta on radi, ali povremeno bi se čuo mrmor odobravanja. Na čudan način, on je i uživao u tome. Obilazak palate završio je sa najmanje tipično minojskim od svih svojih napisa: „Tamo gde sunce zalazi nalazi se velika sila koja neće dozvoliti da se određene stvari dogode”. Zatim je sakupio svoje papire i seo, praćen većim aplauzom nego obično. Bacio je pogled na Trišu i namignuo joj. Imala je suze u očima. Pogledao je dvojicu Arapa i pomislio, pokazali smo vam, sada vidite kakvi smo mi, to je pravo držanje. Zažalio je što nije izmislio neki minojski aforizam o ljudima koji nose crvene kuhinjske krpe na glavi, ali i shvatio da se ne bi usudio da to učini. To će sačuvati za posle, kada svi budu na sigurnom.
Pola sata čekali su u tišini koja je mirisala na mokraću dok se voda posetilaca nije vratio. Razmenio je nekoliko reči sa stražarima, i zatim prišao govornici. „Rečeno mi je da ste slušali predavanje o palati u Knososu”, počeo je, i Frenklin je osetio kako mu znoj izbija na dlanovima. „To je dobro.
Važno je za vas da razumete druge civilizacije. Kako su velike, i kako” — značajno je zastao — „padaju. Veoma se nadam da ćete uživati u svom putu za Knosos.”
Okretao se od mikrofona kada ga je onaj isti američki glas, ovaj put pomirljivijim tonom, kao da se drži saveta sa minojskih tabli, upitao, „Izvinite, da li biste mogli da nam kažete otprilike ko ste vi i šta otprilike hoćete?”
Arapin se nasmejao. „Nisam siguran da bi to u ovoj fazi bila dobra ideja.” Klimnuo je glavom da bi označio da je završio, zatim zastao, kao da učtivo pitanje zaslužuje bar učtiv odgovor. „Recimo to ovako. Ako stvari budu išle po planu, vi ćete uskoro moći da nastavite sa svojim istraživanjima minojske civilizacije. Mi ćemo nestati kao što smo se i pojavili, i činiće vam se da smo bili samo san. Onda možete da nas zaboravite. Sećaćete se samo da smo izazvali malo kašnjenje. Zbog toga, nema potrebe da znate ko smo, odakle dolazimo i šta hoćemo.”
Upravo se spremao da napusti niski podijum, kada je Frenklin, na svoje prilično iznenađenje, rekao, „Oprostite.” Arapin se okrenuo. „Nema više pitanja.” Hjuz je nastavio, „Ovo nije pitanje. Samo mislim ... Siguran sam da ste zauzeti drugim stvarima ... ako treba da ostanemo ovde, treba da nam dozvolite da idemo u klozet.” Voda posetilaca se namrštio. ,,U kupatilo”, objasnio je Frenklin; zatim opet, ,,u klozet.”
„Naravno. Moći ćete da idete u toalet kada vas premestimo.”
„Kada će to biti?” Frenklina je malo zanela uloga koju je sam sebi dodelio. Arapin je, pak, primetio neprihvatljiv nedostatak pokoravanja. Oštro je odgovorio, „Onda kada mi odlučimo.”
Izašao je. Deset minuta kasnije, jedan Arapin koga prethodno nisu videli ušao je i nešto šapnuo Hjuzu. On je ustao. „Premestiće nas odavde u trpezariju. Prelazićemo po dvoje. Oni koji borave u istoj kabini neka se identilikuju. Bićemo odvedeni do naših kabina, gde će nam biti dozvoljeno da koristimo toalet. Treba da uzmemo svoje pasoše, ali ništa drugo.” Arapin mu je opet nešto šapnuo. ,,I nije dozvoljeno zaključavati vrata od toaleta.” Bez podsticanja, Frenklin je nastavio, „Mislim da su ovi posetioci našeg broda sasvim ozbiljni. Mislim da ne bi trebalo da činimo bilo šta što bi moglo da ih naljuti.”
Samo jedan čuvar bio je na raspolaganju za premeštanje putnika, i taj proces potrajao je nekoliko sati. Dok su Frenklina i Trišu vodili na palubu C, on joj je nehajno rekao, glasom nekoga ko komentariše vremenske prilike, „Skini taj prsten sa desne ruke i stavi ga na levu, kao da ti je burma. Okreni kamen tako da se ne vidi. Ne sada, nego kad budeš piškila.”
Kada su stigli u trpezariju, njihove pasoše je pregledao peti Arapin. Trišu su poslali u dalji deo, gde su Britanci bili u jednom uglu, a Amerikanci u drugom. U sredini sobe bili su Francuzi, Italijani, dvoje Španaca i Kanađani. Najbliže vratima bili su Japanci, Šveđani, i Frenklin, jedini Irac. Medu poslednjim parovima koji su uvedeni bili su Cimermanovi, dvoje gojaznih, dobro obučenih Amerikanaca. Hjuz je prvo mislio da se muž bavi proizvodnjom odeće, da je bivši majstor krojač koji je otvorio svoju firmu; međutim, nedavni razgovor na Parosu pokazao je da je on u stvari nedavno penzionisani profesor filozofije sa Srednjeg zapada. Dok su prolazili kraj Frenklinovog stola na putu ka američkoj četvrti, Cimerman je tiho promrmljao, „Odvajaju čiste od nečistih”.
Kada su svi bili na okupu, Frenklin je odveden u kancelariju brodskog ekonoma, gde se vođa bio smestio. Zapitao se da li su mu brkovi i blago okruglasti nos pričvršćeni za naočare; možda su se skidali zajedno.
,,A, gospodin Hjuz. Izgleda da ste vi njihov predstavnik. U svakom slučaju, vaš položaj je sada ozvaničen. Objasnićete im sledeće. Činimo šta god možemo da im bude udobno, ali moraju da shvate da ima određenih teškoća. Svakog sata, moći će međusobno da razgovaraju po pet minuta. U isto vreme, oni koji žele da idu u toalet moći će to da učine. Jedan po jedan. Vidim da su oni svi razložni ljudi, i ne bih voleo da odluče da ne budu razložni. Jedan od njih kaže da ne može da nađe svoj pasoš. Kaže da se zove Tolbot.”
„Gospodin Tolbot, da.” Slabašni, stariji Englez koji je uglavnom postavljao pitanja o religiji u starom svetu. Blaga osoba bez sopstvenih teorija, hvala Bogu.
„On će sedeti sa Amerikancima.”

„Ali, on je Britanac. Iz Kiderminstera.”
„Ako se seti gde mu je pasoš, i ako se pokaže da je Britanac, onda može da sedi sa Britancima.”
„Vidi se da je Britanac. Jamčim da je Britanac.” Arapin nije izgledao impresioniran. „Ne govori kao Amerikanac, zar ne?”
„Nisam razgovarao sa njim. Ipak, govor nije dokaz, nije li tako? Vi, čini mi se, govorite kao Britanac, ali vaš pasoš kaže da to niste.” Frenklin je polako klimnuo glavom. „Zato ćemo sačekati pasoš.”
„Zašto nas tako razdvajate?”
„Mislimo da ćete želeti da sedite jedni s drugima.” Arapin mu je dao znak da ode.
„Još jedna stvar. Moja supruga. Da li može da sedi sa mnom?”
„Vaša supruga?” Čovek je pogledao u spisak putnika pred sobom. „Vi nemate suprugu.”
„Imam. Putuje pod imenom Triša Mejtlenđ. To joj je devojačko prezime. Venčali smo se pre tri nedelje.” Frenklin je napravio pauzu, zatim poverljivo dodao, „To mi je treća žena, zapravo.”
Na Arapina, međutim, Frenklinov harem izgleda nije ostavio neki naročit utisak. „Venčali ste se pre tri nedelje? Ipak, izgleda da ne delite kabinu. Zar stvari idu tako loše?”
„Ne, ja imam odvojenu kabinu zbog svog posla, vidite. Zbog predavanja. To je luksuz, imati odvojenu kabinu, privilegija.”
„Ona je vaša supruga?”, glas ništa nije otkrivao.
„Da, jeste”, odgovorio je, blago ljut.
„Ali, ima britanski pasoš.”
„Irkinja je. Postajete Ircem ako se s Ircem venčate. Takav je irski zakon.”
„Gospodine Hjuz, ona ima britanski pasoš.” Slegao je ramenima, kao da je problem nerešiv, a zatim našao rešenje. „Ali, ako želite da sedite sa svojom suprugom, možete preći za britanski sto.”
Frenklin se usiljeno nasmešio. „Ako sam ja predstavnik putnika, kako mogu da vas vidim da bih vam preneo zahteve putnika?”
„Zahteve putnika? Ne, vi me niste razumeli. Putnici nemaju zahteve. Vi me nećete videti ako ja ne želim da vidim vas.”
Pošto je preneo nova naređenja, Frenklin je seo sam za svoj sto i razmislio o položaju u kojem su se nalazili. Dobra je strana da su se, do sada, prema njima odnosili sa određenom pristojnošću; niko još nije prebijen ili ubijen, i činilo se da njihovi tamničari nisu histerični krvoloci kakve su mogli da očekuju. Međutim, loša strana bila je sasvim blizu dobre: pošto nisu bili histerični, moglo se pokazati i da su posetioci odgovorni, efikasni, i da ih je teško odvratiti od njihovih namera. A koje su bile njihove namere? Zašto su oteli „Svetu Eufemiju”? S kime pregovaraju? I ko uopšte upravlja prokletim brodom koji, koliko je Frenklin mogao da primeti, plovi polako u krug?
S vremena na vreme, ohrabrujuće bi klimnuo glavom Japancima za susednim stolom. Nije mogao a da ne primed da putnici na drugom kraju trpezarije povremeno pogledaju u njegovom pravcu, kao da proveravaju da li je još tu. Postao je čovek za vezu, možda čak i voda. Ono predavanje o Knososu, pod onim uslovima, bilo je skoro briljantno; trebalo je mnogo više muda za to nego što je mislio da ih ima. Kada bi sedeo ovako sam, klonuo bi; prepustio bi se mračnim mislima. Početni je nalet osećanja — nešto nalik ushićenju — nestajao; zamenjivali su ga letargija i briga. Možda bi trebalo da ode i sedne sa Trišom i Britancima. Ali, onda bi možda mogli da mu oduzmu državljanstvo. Podela putnika: da li to znači ono što se on bojao da bi moglo da znači?
Kasno tog popodneva, čuli su avion kako ih nadleće, veoma nisko. Iz američkog dela trpezarije začulo se prigušeno odobravanje; zatim je avion otišao. U šest sati, pojavio se jedan od grčkih stjuarda sa poslužavnikom punim sendviča; Frenklin je primetio efekat straha na glad. U sedam sati, kada je krenuo da se olakša, jedan američki glas mu je došapnuo, „Samo tako nastavi”. Kada se vratio za svoj sto, trudio se da deluje ozbiljan i samouveren. Problem je bio u tome što, koliko je više razmišljao, toliko manje veselim se osećao. Poslednjih godina, zapadne vlade bile su veoma bučne po pitanju terorizma, govoreći kako se mora stajati uspravno i suprotstaviti se toj pretnji; ali pretnja, izgleda, nikada nije shvatala da joj se suprotstavljaju, i nastavljala je po starom. Oni koji bi se našli u sredini, ginuli bi; vlade i teroristi su preživljavali.
U devet sati, Frenklin je opet pozvan u ekonomovu kancelariju. Putnike je trebalo premestiti za noć: Amerikance nazad u salu za predavanja, Britance u diskoteku, i tako dalje. Ove odvojene grupe biće potom zaključane. Bilo je to neophodno: i posetioci su morali da spavaju. Pasoše je trebalo uvek imati spremne za pregled.
„Šta je bilo sa gospodinom Tolbotom?”
„Postao je počasni Amerikanac. Dok ne pronađe svoj pasoš.”
,,A sa mojom ženom?”
„Gospođicom Mejtlend. Šta sa njom?”
„Može li da mi se pridruži?”
,,A. Vaša britanska supruga.”
„Ona je Irkinja. Udate se za Irca, postanete Irkinja. Takav je irski zakon.”
„Zakon, gospodine Hjuz. Ljudi uvek govore nama šta je zakon. Cesto sam zbunjen onim što oni smatraju zakonitim i nezakonitim.” Skrenuo je pogled iza Frenklina, na mapu Sredozemlja. „Da li je zakonito bacati bombe na izbegličke logore, na primer? Često sam pokušavao da otkrijem zakon koji kaže da je ovo dozvoljeno. Ali, to je duga rasprava, i ponekad mislim da su rasprave beskorisne, kao što je beskoristan i zakon.” Prezrivo je slegnuo ramenima. „Sto se tiče pitanja gospođice Mejtlend, nadajmo se da njena nacionalnost neće postati, kako da kažem, relevantna.”
Frenklin je pokušao da suzbije drhtaj. Ponekad su eufemizmi bili daleko strašniji od direktnih pretnji. „Da li možete da mi kažete kada bi mogla postati ... relevantnom?”
„Oni su glupi, shvatate li. Glupi su jer misle da smo mi glupi. Lažu na najočiglednije načine. Kažu da nemaju ovlašćenja da nešto učine. Kažu da se neke stvari ne mogu srediti na brzinu. Naravno da mogu. Postoji nešto što se zove telefon. Ako misle da su nešto naučili iz ranijih incidenata ove vrste, glupi su ako misle da mi nismo. Znamo kakva je njihova taktika, laži i odlaganja, to uspostavljanje nekakvog odnosa sa borcima za slobodu. Sve to mi znamo. I poznata su nam ograničenja tela za preduzimanje akcije. Tako da nas vaše vlade primoravaju da učinimo ono što kažemo da ćemo učiniti. Ako bi počeli odmah da pregovaraju, ne bi bilo problema. Ali, oni počnu tek kada je prekasno. Sve ide njima na dušu.”
„Ne”, rekao je Frenklin. „Ide i nama.”
„Vi, gospodine Hjuz, čini mi se, ne morate još dosta dugo vremena da brinete.”
„Koliko dugo je to dosta dugo?”
„Štaviše, mislim da možda uopšte ne morate da se brinete.”
„Koliko dugo je dosta dugo?”
Vođa je zastao, zatim načinio gest žaljenja. „U neko doba sutra. Raspored je, vidite, fiksiran. Govorimo im to od samog početka.”
Jedan deo Frenklina Hjuza nije mogao da veruje da on vodi ovaj razgovor. Drugi deo je želeo da kaže kako je ođuvek podržavao ono za šta se njegovi tamničari bore — ma šta to bilo — i da, uzgred budi rečeno, one reči na irskom u njegovom pasošu znače da je član IRA, i da li, za ime božje, može da ode u svoju kabinu, i legne, i zaboravi na celu stvar. Umesto svega toga, ponovio je, „Raspored?” Arapin je klimnuo glavom. Bez razmišljanja, Frenklin je rekao, „Jedan na sat?” Odmah je poželeo da ništa nije rekao. Možda je ovom tipu stavljao misli u glavu.
Arapin je odmahnuo glavom. „Dvoje. Par na svaki sat. Ukoliko ne povisite ulog, niko vas ne shvata ozbiljno.”
„Bože. Ukrcate se i ubijate ljude tek tako. Tek tako?”
„Mislite da bi bilo bolje kada bismo im objasnili zašto ih ubijamo?” Ton je bio sarkastičan.
„Pa, zapravo, da.”
„Mislite da bi pokazali razumevanje?” Sada se više osećalo podrugivanje nego sarkazam. Frenklin je ćutao. Pitao se kada će ubijanje početi. ,,Laku noć, gospodine Hjuz”, rekao je vođa posetilaca.
Frenklin je za tu noć smešten u trpezariju zajedno sa švedskom porodicom i tri japanska para. Oni su, zaključio je, najbezbednija grupa među putnicima. Šveđani zato što je njihova država čuvena po svojoj neutralnosti; Frenklin i Japanci verovatno zato što su u nedavnoj prošlosti i njihove države proizvele teroriste. Smešno. Šestoro Japanaca koji su došli na kulturno krstarenje po Evropi niko nije pitao da li se slažu sa raznim političkim ubicama u svojoj zemlji; ni Frenklina niko nije pitao o IRA. Ginisov pasoš, koji je dobio zbog neke genealoške slučajnosti, dopuštao je mogućnost da on ima razumevanja za posetioce, i to mu je bila zaštita. U stvari, Frenklin je mrzeo IRA, kao što je mrzeo i svaku drugu političku grupu koja je smetala, ili bi mogla da smeta njegovom glavnom zanimanju — biti Frenklin Hjuz. Što se toga tiče — a u skladu sa svojom redovnom godišnjom politikom, nije se raspitivao — Triša je mogla imati mnogo više simpatija za razne međunarodne grupe manijakalnih ubica koje su indirektno bile posvećene osujećivanju karijere Frenklina Hjuza. Ipak, nju su svrstali sa dijaboličnim Britancima.
Te noći, u trpezariji se malo razgovaralo. Japanci su se držali odvojeno; švedska porodica provodila je vreme pokušavajući da razonodi svoju decu pričama o kući i Božiću i britanskim fudbalskim klubovima; Frenklin je osećao teret onoga što je znao. Bio je uplašen, i bilo mu je mučno; ali izolacija je izgleda donosila saučesništvo sa tamničarima. Pokušao je da misli na svoje dve žene i kćerku kojoj je sada — koliko? — petnaest: uvek je morao da se priseti godine njenog rođenja, pa onda da računa. Trebalo bi češće da ide da je vidi. Možda bi mogao da je povede kada budu snimali sledeću seriju. Mogla bi da gleda njegov čuveni kadar na Forumu; to bi joj se dopalo. Da vidimo, gde bi mogao da postavi kameru? Ili, možda, bolje da snimi sa šina. I nekoliko statista u togama i sandalama — da, dopadalo mu se ...
Sledećeg jutra, Frenklin je odveden u ekonomovu kancelariju. Vođa posetilaca pokazao mu je rukom da sedne. „Rešio sam da prihvatim vaš savet.”
„Moj savet?”
„Pregovori, bojim se, idu loše. Moću reći, pregovora nema. Mi smo svoje stavove objasnili, ali oni nisu voljni da objasne svoje.”
„Oni?”
„Oni. Zato, ukoliko se stvari uskoro ne promene, moraćemo da primenimo pritisak na njih.”
„Pritisak?” Čak i Frenklin, koji ne bi mogao napraviti karijeru na televiziji da nije bio vest u korišćenju eufemizama, bio je razjaren. „Mislite na ubijanje ljudi.”
„To je, na žalost, jedini pritisak koji oni razumeju.” „Kako bi bilo da probate s drugim vrstama?”
„Već jesmo. Probali smo da ne činimo ništa i da čekamo da nam svetska javnost dode u pomoć. Probali smo da budemo dobri i da se nadamo da ćemo biti nagrađeni tako što ćemo dobiti nazad svoju zemlju. Uveravam vas da ovi sistemi ne funkcionišu.”
„Zašto ne probate nešto između?”
„Embargo na američku robu, gospodine Hjuz? Ne verujem da bi nas ozbiljno shvatili. Smanjen izvoz ševroleta u Bejrut? Ne, na žalost, oni su ljudi koji razumeju samo jednu vrstu pritiska. Svet može samo napredovati...”
„... ubijanjem ljudi? Vesela filozofija.”
„Svet nije veselo mesto. Mislio sam da su vas vaša istraživanja drevnih civilizacija tome naučila. U svakom slučaju ... odlučio sam da prihvatim vaš savet. Objasnićemo putnicima šta se događa. Kako su oni umešani u našu istoriju. Kakva je to istorija.”
„Siguran sam da će to ceniti.” Frenklin se osećao nelagodno. „Kazaćete im šta se dešava.”
„Upravo tako. Vidite, u četiri sata, postaće neophodno da ... da počnemo da ih ubijamo. Naravno, mi se nadamo da to neće biti potrebno. Ali, ako bude ... U pravu ste, stvari im moraju biti objašnjene ukoliko je to moguće. Čak i vojnik zna za šta se bori. Pošteno je da to i putnicima bude rečeno.” „Ali, oni se ne bore.” Arapinov ton smetao je Frenklinu isto koliko i ono što je govorio. „Oni su civili. Na odmoru. Oni se ne bore.”
„Nema više civila”, odgovorio je Arapin. „Vaše vlade se pretvaraju, ali to nije tako. Ono vaše nuklearno oružje, zar će se ono koristiti samo protiv vojski? Cionisti bar to razumeju. Svi njihovi ljudi se bore. Ubiti cionističkog civila znači ubiti vojnika.”
„Slušajte, nema cionističkih civila na ovom brodu, zaboga. To su ljudi poput sirotog starog gospodina Tolbota koji je izgubio pasoš pa je pretvoren u Amerikanca.”
„Još jedan razlog zašto stvari moraju biti objašnjene.” „Razumem”, rekao je Frenklin, puštajući da se oseti prezir. „Okupićete putnike i objasniti im kako su svi oni zapravo cionistički vojnici i da je to razlog što morate da ih ubijete.” „Ne, gospodine Hjuz, niste me dobro razumeli. Ja neću ništa da objašnjavam. Mene ne bi slušali. Ne, gospodine Ujuz, vi ćete da im objasnite stanje stvari.”
„Ja?” Frenklin se nije osećao nervoznim. Šta više, osećao se odlučnim. „Naravno da neću. Možete sami da obavite svoje prljave poslove.”
„Ali, gospođine Hjuz, vi ste navikli da govorite pred publikom. Čuo sam vas, makar i na kratko. Vi to tako dobro radite. Mogli biste da stvar predstavite iz istorijske perspektive. Moj zamenik će vam dati sve potrebne informacije.” „Nisu mi potrebne informacije. Radite sami svoj prljavi posao.”
„Gospodine Hjuz, stvarno ne mogu da pregovaram na dve strane istovremeno. Sada je pola deset. Imate pola sata da odlučite. U deset, reći ćete mi da prihvatate. Onda ćete, za pripremu s mojim zamenikom, imati dva sata, tri sata ako je potrebno.” Frenklin je odmahivao glavom, ali Arapin je i dalje govorio, ne obazirući se. „Zatim ćete imati vremena do tri sata da pripremite svoje predavanje. Predlažem vam da traje četrdeset i pet minuta. Slušaču vas, naravno, sa najvećom pažnjom i zanimanjem. I u tri sata i četrdeset i pet minuta, ako budem zadovoljan vašim objašnjenjem, prihvatićemo zauzvrat irsko državljanstvo vaše nedavno venčane supruge. To je sve što imam da kažem. U deset sati, poslaćete mi odgovor.”
Vrativši se u trpezariju kod Šveđana i Japanaca, Frenklin se setio TV serije o psihologiji koju su ga jednom zamolili da vodi. Propala je odmah posle pilot-emisije, što nikog nije posebno ražalostilo. Jedan od priloga u emisiji govorio je o eksperimentu kojim je trebalo da se odredi tačka kada altruizam ustupa pred sopstvenim interesom. Kada se tako kaže, zvuči skoro normalno; ali Frenklin je bio zgađen nad samim testom. Istraživači su jednu majmunicu koja se nedavno bila porodila stavili u specijalni kavez. Ona je još hranila i timarila svoje mladunče na način koji se, bila je pretpostavka, ne razlikuje previše od ponašanja supruga eksperimentatora. Onda su okrenuli jedan prekidač i počeli da zagrevaju metalni pod majmuničinog kaveza. Prvo je nelagodno skakutala okolo, zatim strašno cičala, zatim počela da stoji naizmenično na po jednoj nozi, sve vreme držeći mladunče u rukama. Pod je zagrejan još više, i njen bol postajao je sve očitiji. U jednom trenutku, toplota je postala neizdržljiva, i ona je bila suočena, kako su eksperimentatori rekli, sa izborom između altruizma i sopstvenog interesa. Trebalo je ili da izdrži ekstremni bol, možda i smrt, u pokušaju da zaštiti svoje potomstvo, ili je morala da stavi mladunče na pod i stane na njega da bi se zaštitila od opekotina. U svakom pokušaju, pre ili kasnije, sopstveni interes prevladao bi nad altruizmom.
Frenklinu se taj eksperiment smučio, i bilo mu je drago da serija nije otišla dalje od pilot-emisije, ako je takve stvari trebalo da vodi. Sada se osećao pomalo kao ta majmunica. Od njega se zahtevalo da se odluči između dve podjednako odbojne ideje: da napusti svoju devojku a zadrži integritet, ili da nju spase tako što će grupi nevinih ljudi objasniti zašto je ispravno da budu ubijeni. A da li će to uopšte spasiti Triš? Frenklinu čak nije obećana ni njegova sopstvena sigurnost; možda će njih dvoje, prebačeni u Irce, samo biti premešteni na začelje spiska za ubijanje, ali će ipak ostati na njemu. Od koga će početi? Amerikanaca, Britanaca? Ako počnu od Amerikanaca, koliko će to odložiti ubijanje Britanaca? Četrnaest, šesnaest Amerikanaca — brutalno je to preveo na sedam ili osam sati. Ako počnu u četiri, i vlade ostanu nepopustljive, u ponoć će morati da počnu da ubijaju Britance. Po kom redosledu će to činiti? Prvo muškarce? Nasumice? Abecednim redom? Trišino prezime bilo je Mejtlend. Tačno u sredini abecede. Da li će ona dočekati zoru?

Zamislio je sebe kako stoji na Trišinom teiu da bi zaštitio svoja oprljena stopala, i stresao se. Moraće da održi to predavanje. U tome je razlika između majmuna i ljudskog bića. Ljudi su, ipak, bili sposobni za altruizam. Zato on i nije bio majmun. Naravno, bilo je više nego verovatno da će, kada on završi predavanje, njegova publika zaključiti upravo suprotno — da Frenklin deluje iz sopstvenog interesa, da spašava sopstvenu kožu podlačkom servilnošću. U tome je, međutim, nevolja s altruizmom, što uvek može biti pogrešno shvaćen. A njima je, posle, sve mogao da objasni. Ako bude nekog posle. Ako bude njih.
Kada je zamenik stigao, Frenklin je zatražio da opet vidi vođu. Nameravao je da za Trišu i sebe traži bezebednost u zamenu za predavanje. Međutim, zamenik je samo došao po odgovor, ne na nove razgovore. Tupo, Frenklin je klimnuo glavom. Ionako nikada nije bio naročito dobar u pregovaranju.
U dva sata i četrdeset i pet minuta Frenklin je odveden u njegovu kabinu, i dopušteno mu je da se umije. U tri sata, ušao je u salu za predavanja, i tamo zatekao najpažljiviju publiku kojoj se ikada obratio. Napunio je iz bokala čašu ustajale vode koju se niko nije potrudio da promeni. Osetio je pred sobom narastanje iscrpljenosti, plimu panike. Posle samo jednog dana, muškarci su izgledali bradati, žene izgužvane. Već su počinjali da ne liče na sebe, ili na one ljude s kojima je Frenklin proveo deset dana. Možda ih je tako lakše ubiti.
Pre nego što je sam počeo da piše scenarije, Frenklin je postao stručnjak za predstavljanje tuđih ideja što je uverljivije moguće. Nikada, međutim, nije osetio toliku strepnju od scenarija; nikada pre nije režiser postavljao tako nemoguće uslove; nikada pre njegov honorar nije bio tako bizaran. Kada je pristao na ovaj zadatak, prvo je ubedio sebe da mora da postoji način da pokaže svojoj publici da radi pod prisilom. Smisliće neki trik poput onog sa minojskim natpisima; ili će održati tako preterano predavanje, izigravati toliki entuzijazam za stvar koja mu je nametnuta, da niko neće moći da propusti ironiju. Ne, tako ne bi išlo. „Ironija se”, poverio mu se jednom jedan vremešni televizijski producent, „može definisati kao ono što ljudi ne primete”. A putnici je, svakako, neće tražiti u sadašnjim okolnostima. Uputstva koja je dobio učinila su stvari još težima: zamenik mu je dao veoma precizne instrukcije, i dodao da će svako odstupanje od njih značiti ne samo da će gospođica Mejtlend ostati Britanka, već ni Frenklinovo irsko državljanstvo više neće biti priznato. Oni su stvarno znali da pregovaraju, kučkini sinovi.
„Nadao sam se”, počeo je on, „da ću, sledeći put kada vam se obratim, moći da nastavim sa pričom o Knososu. Na žalost, kao što znate, situacija se promenila. Imamo posetioce među nama.” Zastao je i pogledao u vođu, koji je stajao ispred dvostrukih vrata, sa stražarom sa svake strane. „Stvari su drugačije. Mi smo u rukama drugih. Naša ... sudbina više nije u našoj vlasti.” Frenklin se nakašljao. Ovo nije bilo naročito dobro. Već je počeo da skreće u eufemizme. Jedina dužnost, jedina intelektualna dužnost koju je imao, bila je da govori što je direktnije mogao. Frenklin bi uvek rado priznao da je šoumen, i da bi stajao na rukama sa glavom u kofi punoj haringi ako bi mu to donelo još koju hiljadu gledalaca; ali u njemu je postojao još neki ostatak osećanja — mešavine divljenja i sramote — zbog kojeg je naročito cenio one ljude koji su nastupali sasvim drugačije od njega: one koji su govorili tiho, svojim jednostavnim rečima, kojima je mirnoća davala autoritet. Frenklin, koji je znao da im ne može nikada biti nalik, pokušao je da prizove njihov primer dok je govorio.
„Zamoljen sam da vam objasnim stvari. Da vam objasnim zašto se vi — mi — nalazimo u sadašnjem položaju. Ja nisam stručnjak za bliskoistočnu politiku, ali pokušaću da učinim sve što jasnijim mogu. Možda bi trebalo da počnemo povratkom u devetnaesti vek, davno pre nego što je uspostavljena država Izrael ...” Frenklin je opet osetio kako ulazi u lagodni ritam bacača u kriketu. Osetio je kako njegova publika počinje da se opušta. Okolnosti su bile neobične, ali oni su slušali priču, i nudili su se pripovedaču onako kako su to publike uvek činile kroz vekove, u želji da saznaju šta je bilo na kraju, želeći da im neko objasni svet. Hjuz je iscrtao idiličnu sliku devetnaestog veka, sve sami nomadi i uzgajanje koza i tradicionalno gostoprimstvo koje vam dopušta da ostanete u nečijem šatoru tri dana pre nego što vas upitaju kakve su vam namere. Govorio je o ranim cionističkim doseljenicima i zapadnjačkim idejama o vlasništvu nad zemljom. Balfurovoj deklaraciji. Jevrejskom doseljavanju iz Evrope. Drugom svetskom ratu. O tome kako su evropski osećaj krivice zbog holokausta morali da ispaštaju Arapi. Kako su Jevreji, iz svog proganjanja u vreme nacizma, naučili da je jedini način da se opstane biti poput nacista. O njihovom militarizmu, ekspanziji, rasizmu. O tome kako je njihov preventivni napad na egipatsko vazduhoplovstvo, na početku Šestodnevnog rata, bio potpuni moralni ekvivalent Perl Harboru (Frenklin namerno nije pogledao u Japance — ni u Amerikance — u ovom trenutku, kao ni izvesno vreme posle toga). O izbegličkim logorima. Kradi zemlje. Veštačkom podržavanju izraelske privrede dolarima. O zločinima koji se čine prema razbaštinjenima. Jevrejskom lobiju u Americi. O tome kako Arapi od zapadnih sila traže samo istu pravdu na Bliskom istoku koja je već omogućena Jevrejima. O žalosnoj potrebi za nasiljem, što je lekcija koju su Arapi naučili od Jevreja, kao što su je Jevreji naučili od nacista.
Frenklin je već utrošio dve trećine svog vremena. Ako je mogao da oseti potuljeno neraspoloženje dela svoje publike, još više se osećala, začudo, pospanost, kao da su već čuli ovu priču ranije, i da ni tada nisu poverovali u nju. ,,I tako smo stigli da sadašnjeg trenutka, ovde.” To ih je sasvim razbudilo; uprkos okolnostima, Frenklin je osetio kako mehur zadovoljstva narasta. Bio je poput hipnotizera koji je pucnuo prstima. „Na Bliskom istoku, moramo to shvatiti, više nema civila. Cionisti to razumeju, zapadne vlade to razumeju. Mi, na žalost, nismo civili. Cionisti su učinili da do ovoga dođe. Vi — mi — smo taoci grupe Crna grmljavina, koja želi da obezbedi oslobađanje trojice svojih članova. Možda se sećate” (mada je Frenklin sumnjao da se sećaju, jer takvi incidenti bili su česti, skoro međusobno zamenljivi) „da su, pre dve godine, putnički avion u kojem su bila tri člana grupe Crna grmljavina, američki avioni prisilili da se prinudno spusti na Siciliju, da su italijanske vlasti u suprotnosti sa međunarodnim pravom otežale ovaj čin vazdušnog piratstva time što su uhapsile ovu trojicu boraca za slobodu, da je Britanija branila američku akciju u Ujedinjenim nacijama, i da su ova tri čoveka sada po zatvorima u Francuskoj i Nemačkoj. Grupa Crna grmljavina ne želi da okrene drugi obraz, i ova legitimna ... otmica” — Frenklin je upotrebio reč oprezno, pogledavši na vođu kao da želi da mu pokaže koliko prezire eufemizme — „odgovor je na taj piratski čin. Na žalost, zapadne vlade ne pokazuju istu brigu za svoje građana kao grupa Crna grmljavina za svoje borce za slobodu. Na žalost, za sada odbijaju da oslobode zatvorenike. Na nesreću, grupa
Crna grmljavina nema drugog izbora nego da ostvari pretnju koja je od samog početka bila jasno predstavljena zapadnim vladama ...”
U tom trenutku, krupan, nimalo sportski građen Amerikanac u plavoj košulji ustao je sa svog mesta i počeo da trči niz prolaz prema Arapima. Njihove puške nisu bile podešene na ispaljivanje samo po jednog metka. Buka je bila veoma glasna, i odmah je bilo mnogo krvi. Italijan koji je sedeo u liniji paljbe dobio je metak u glavu i pao u ženino krilo. Nekoliko ljudi je ustalo, i brzo opet selo. Vođa grupe Crna grmljavina pogledao je na svoj sat i dao znak Hjuzu da nastavi. Frenklin je uzeo veliki gutljaj ustajale vode. Voleo bi da je bilo nešto žešće. „Zbog tvrdoglavosti zapadnih vlada”, nastavio je, trudeći se sada da zvuči više kao zvanični predstavnik za štampu nego kao Frenklin Hjuz, ,,i zbog njihovog opasnog nepoštovanja ljudskih života, nužno je da se podnesu žrtve. Iz onoga što sam već rekao sigurno ste shvatili istorijsku nužnost svega ovoga. Grupa Crna grmljavina uverena je da će zapadne vlade brzo doći za pregovarački sto. U konačnom naporu da ih se na to privoli, biće neophodno da svakog sata bude pogubljeno dvoje od vas ... od nas ... sve dok se to ne dogodi. Grupa Crna grmljavina nalazi da je ovakav način delovanja za svako žaljenje, ali im zapadne vlade ne ostavljaju izbora. Redosled pogubljenja utvrđen je prema krivici zapadnih država za situaciju na Bliskom istoku.” Frenklin više nije mogao da gleda u svoju publiku. Spustio je glas, ali nije mogao izbeći da ga čuju kada je nastavio. „Cionistički Amerikanci prvi. Zatim ostali Amerikanci. Onda Britanci. Onda Francuzi, Italijani i Kanađani.”
„Šta je Kanada koji kurac ikada uradila na Bliskom istoku? Koji kurac?”, povikao je muškarac koji je još nosio frotirski šešir sa javorovim listom. Žena ga je sprečila da ustane. Frenklin, kome je toplota metalnog poda njegovog kaveza bila nepodnošljiva, automatski je skupio papire, sišao sa podijuma nikoga ne gledajući, prošao prolazom, isprljavši svoje gumene donove dok je prolazio kraj mrtvog Amerikanca, ignorisao trojicu Arapa koja su mogli da ga ubiju ako to žele, i bez pratnje otišao u svoju kabinu. Zaključao je vrata i legao na krevet.
Deset minuta kasnije, začuli su se pucnji. Od pet do jedanaest, tačno svakog sata, poput neke jezive parodije gradskog sata, odjekivala je paljba. Sledio bi pljusak, kada bi tela u paru bila bačena sa broda. Nešto posle jedanaest, dvadeset i dva pripadnika američkih specijalnih snaga, koji su pratili „Svetu Eufemiju” već petnaest sati, uspela su da se popnu na brod. U bici koja je usledila, poginulo je još šestoro putnika, uključujući gospodina Tolbota, počasnog Amerikanca iz Kiderminstera. Od osmorice posetilaca koji su pomogli oko utovara stvari na Rodosu, petorica su ubijena, dvojica od njih pošto su se predala.
Ni vođa ni njegov zamenik nisu preživeli, tako da nije bilo svedoka da potvrde Frenklinovu priču o dogovoru koji je postigao sa Arapima. Triša Mejtlend, koja je na nekoliko sati postala Irkinja, a da to nije ni znala, i koja je u toku Frenklinovog predavanja vratila prsten na prst na kojem je pre bio, nikada više nije progovorila sa njim.

3
Verski ratovi


Izvor: Archives Municipales de Besangon (section CG, boite 377a).1
Slučaj koji sledi, dosad neobjavljen, od posebnog je značaja za istoričare prava zbog toga što je procureur pour les insectes2 bio istaknuti pravnik Bartolome Sasene (poznat i kao Šasane ili Šasne), kasnije prvi predsednik provansalske skupštine. Rođen 1380, Sasene se proslavio pred crkvenim sudom u Otenu braneći pacove koji bebu optuženi da su zločinački uništili požnjeveni ječam. Dokumenti koji slede, od uvodne petition ties habitans3 do konačne sudske presude, ne predstavljaju ceo postupak — na primer, iskazi svedoka, kojih beše svakojakih, od seljaka iz kraja do istaknutih stručnjaka za ponašanje optuženih, nisu zabeleženi — ali parnična dokumenta sadrže i često se izričito pozivaju na dokazni materijal, te lako ne nedostaje bilo šta od osnovnih elemenata slučaja i njegovog toka. Kao što je u ono doba bilo uobičajeno, replike i conclusions du procureur episcopal4 bili su na francuskom, dok je sudska presuda svečano saopštena na latinskom.
(Prevodiočeva beleška: Spis je ceo ispisan istim rukopisom, bez prekida. Dakle, nisu u pitanju originalna dokumenta iz pera pisara svakog od advokata, već delo trećeg lica, možda nekog sudskog činovnika, koji je mogao izostaviti odlomke nekih replika. Poređenje sa sadržinom boites 371-379 ukazuje na to da je slučaj, u obliku u kome je sačuvan, možda bio deo zbirke tipičnih postupaka, ili postupaka za ugled, korišćenih u školovanju pravnika. Ovu pretpostavku podržava činjenica da je od svih učesnika jedino Šasene imenovan, kao da neko upućuje đake na to da prouče poučnu spretnost jednog istaknutog pravobranioca, bez obzira na ishod slučaja. Rukopis je iz prve polovine šesnaestog veka, tako da je dokument suvremen čak i ako je — što je moguće — kopija lude verzije suđenja. Učinio sam sve što sam mogao da stil replika, katkad prelerano kitnjast — naročito kod neimenovanog procureur des habitans — prenesem na njemu sličan engleski.)
Petition des habitans5
Mi, stanovnici Mamirola u biskupiji bezansonskoj, u strahu oci Svevišnjeg Boga i skrušeno ponizni pred njegovom nevestom Crkvom, i uz to veoma redovni i poslušni u plaćanju desetaka, na ovaj dvanaesti dan avgusta 1520. ovim najusrdnije i iz najpreče nužde molimo ovaj sud da nas oslobodi i rastereti opakog uplitanja onih zlotvora što nam već mnogo godina dodijavaju, koji na nas natovariše Božji gnev a na naše prebivalište sramotnu klevetu, i koji svima nama, bogobojažljivim i pokornim izvršiocima svojih obaveza prema Crkvi, prete skorom i strašnom smrću što će se poput zaglušujuće grmljavine sručiti na nas, a što će se začelo dogoditi ako sud u svojoj uzvišenoj mudrosti i pravednosti što pre ne otera ove zločince iz našeg sela, naloživši njima, mrskim i nepodnošljivim, da odu pod pretnjom osude, prokletstva i izopštenja iz Svete Crkve i Božje Države.
Plaidoyer des habitans6
Gospodo, ovi ubogi i ponizni molioci, nesretni i ojađeni, dođoše pred vas kao nekad stanovnici ostrva Minorke i Majorke pred silnog ćesara Avgusta, moleći ga da onako pravedan i moćan oslobodi njihova ostrva zečeva koji im tamane letinu i lišavaju ih hleba nasušnog. Ako ćesar Avgust uzmože pomoći tim pokornim podanicima, utoliko pre će ovaj sud moći da podigne teški teret što pritiska pleća vaših molitelja ništa manje no kad veliki Bneja iznese oca svoga Anhiza iz grada Troje u plamenu. Staroga Anhiza munja beše oslepela, a ovi vaši molitelji isto su tako oslepljeni, bačeni u tamu sa svetlosti Božjeg blagoslova zbog zlikovačkog vladanja onih koji su u ovoj parnici pod optužbom, a koji se čak i ne pojaviše pred sudom da na optužbe odgovore, prezrevši ovo veće i huleći na Boga, odabravši da se zabiju u grešnu tminu umesto da se suoče sa svetlom i istinom.
Znajte, gospodo, što već pred vas iznesoše svedoci smerni i bogobojažljivi, ljudi besprekorno časni, prostodušni molitelji u prevelikom strahu od ovog suda a da bi dozvolili da im iz usta poteče ma šta drugo do bistri izvor istine. Posvedočili su vam oni o zbivanjima dvadeset drugoga dana meseca aprila ovog leta Gospodnjeg, budući to dan godišnjeg hodočašća biskupa bezansonskog Huga skromnoj crkvi Svetog Mihajla u njihovom selu. Opisali su vam, u pojedinostima što vam u sećanju plamte kao peć ognjena iz koje Sedrah, Misah i Avdenago nepovredeni izadoše, kako, kao i svake godine, uresiše i okitiše svoju crkvu ne bi li je udostojili pogleda oka biskupovog, kako dadoše da se cveće na oltar postavi a dveri iznova osiguraju od upada životinja, i kako, mada zaprečiše ulaz prascu i kravi, ne mogahu zaprečiti ulaz onim vražjim bestioles7 što se provlače kroz najsitniju rupicu baš kao što David pronađe napuklinu u oklopu Golijatovu. Kazali su vam kako užetom spustiše s krovne grede biskupski presto, koji je tamo privezan od kraja jedne godine do iduće a spušta se samo na dan Biskupovog hodočašća, da ne bi na njega kakvo dete ili stranac seli i time ga unizili, a to je pokoran i bogougodan običaj, veoma vredan pohvale Božje i ovoga suda. I kako presto, kad bi spušten, bi postavljen pred oltar kao i svake godine unazad dokle seže pamćenje najdugovečnijeg starca u naselju, i kako razboriti seljani postaviše stražu uz njega čitavu noć pred dolazak Biskupov, toliko se brinuše da presto ne bude ukaljan. I kako narednog dana Hugo, biskup bezansonski, pristiže na svoje godišnje hodočašće, kao Grah kad dolažaše međ’ svoj ljubljeni narod, u skromnu crkvu Svetog Mihajla, i obradova ga njihova revnost i iskrena vera. I kako, pošto on po svom običaju prvo blagoslovi sve seljane Mamirola sa crkvenog stepenika, krenu u litiji niz crkvenu lađu, praćen na poniznom odstojanju svojom pastvom, i pade ničice u svome raskošnom ruhu pred oltarom, baš kao što Isus Hristos beše ničice pao pred svojim Svevišnjim Ocem. Tad ustade, uspnu se uz prosti stepenik do oltara, okrenu se licem ka parohijanima, i spusti se na svoj presto. O, zloćudnog li dana! O, zloćudnih li napasnika! I kako pade Biskup, udarivši glavom o oltarski stepenik i bi bačen, protivno svojoj volji, u slaboumlje. I kako, kad behu otišli Biskup i njegova pratnja, prestravljeni molioci pregledaše biskupski presto i otkriše u nozi koja se beše srušila poput jerihonskih zidina gnusnu i neprirodnu najezdu drvomoraca, i kako ti drvomorci, čineći svoju đavolju rabotu u potaji i pomrčini, behu tako izjeli nogu da Biskup pade poput silnog Dedala sa svetlošću obasjanih nebesa u tminu slaboumlja. I kako se, bojeći se veoma Božjeg gneva, molioci popeše na krov crkve Svetog Mihajla i pregledaše ležište u kom presto beše stajao tri stotine šezdeset i četiri dana te godine, i kako pronadoše da drvomorci behu isto tako i ležište napali, te se ono raspade kad ga dotaknuše i svetogrdno pade na oltarske stepenice, i kako otkriše da vražje bestioles behu podmuklo okužile sve krovne grede, zbog čega se molitelji pobojahu za sopstvene živote jer, budući ubogi i bogobojazni, uboštvo im ne bi dopustilo da sagrade novu crkvu, a bogobojaznost im nalaže da slave svoga Svetog Oca s istim žarom kao i ranije, i to na svetom mestu a ne po livadama i šumama.
Čujte, dakle, gospodo, molbu ovih skrušenih seljana, kukavnih poput trave pod nogama. Svikli su na mnoge pošasti, na skakavce što nebo zamračuju kao ruka Božja kad pređe preko sunca, na najezde pacovske što za sobom ostavljaju pustoš kao vepar oko Kalidona, kako Homer pripoveda u prvoj knjizi Ilijade, na žiška koji proždire žito u njihovom zimskom spremištu. Koliko je onda podmuklija i zloćudnija ova pošast koja napada žito što su ga seljani pohranili na nebesima, svojom krotkom pobožnošću i plaćanjem desetaka. Jer, ovi su zločinci, što do dana današnjeg ne udostojiše vaš sud, uvredili Boga nasmuvši na njegovu Kuću, uvredili su njegovu nevestu Crkvu bacivši Huga, biskupa bezansonskog, u pomrčinu slaboumlja, uvredili su ove molioce pretivši da sruče okvir i građu njihove crkve na nedužne glave dece i odojčad i baš kada je selo na molitvi, i stoga je pravedno i razborito i nužno da sud izričito zapovedi i naloži ovim životinjama da napuste svoje boravište, da se povuku iz Božje kuće, i da sud protiv njih objavi nužna prokletstva i izopštenja koja propisuje naša Sveta Mati, Crkva, za koju se vaši molitelji vazda mole.
Plaidoyer des insectes8
Pošto sam, gospodo, po vašoj volji postavljen za zastupnika bestioles u ovom slučaju, potrudiću se da sudu objasnim da su optužbe protiv njih ništavne i da se postupak mora obustaviti. Pre svega, priznajem da sam zapanjen time što se s mojim klijentima, koji nikakav zločin nisu počinili, postupa kao s najgorim zločincima za koje ovaj sud zna, te da su moji klijenti, premda nemi, što je svima poznato, pozvani da objasne svoje ponašanje kao da su navikli da se u svojim svakodnevnim poslovima služe ljudskim jezikom. Ja ću pokušati, s krajnjom poniznošću, da svoj govoru sviknut jezik stavim u službu njihovog nemuštog jezika.
Budući da ste mi dopustili da govorim u ime ovih zlosrećnih životinja, izjavljujem, kao prvo, da nije u nadležnosti ovog suda da sudi optuženima, i da poziv njima upućen nije valjan, jer podrazumeva da su primaoci obdareni razumom i voljom, i, shodno tome, sposobni kako da počine zločin tako i da se odazovu pozivu na suđenje povodom dotičnog zločina. Što nije slučaj, s obzirom na to da su moji klijenti nerazumne životinje koje delaju samo po nagonu, što nam potvrđuje prva knjiga Pandekti, odeljak Si quadrupes9, gde stoji Nec enim potest animal injuriam fecisse, quod sensu caret.10
Kao drugo, uz ovo i umesto ovoga, utvrdiću da bi, čak i u slučaju da ovaj sud ima nadležnost nad bestioles, bilo nerazborito i nezakonito da ovo veće razmatra njihov slučaj, jer je poznato i davno uspostavljeno načelo da se optuženom ne može suditi in absentia11. Navedeno je da su drvomorci zvaničnim nalogom pozvani da se pred ovim sudom pojave na današnji dan i da su drsko odbili da se pojave, čime su izgubili svoja uobičajena prava i može im se suditi in absentia. Na ovu tvrdnju ulažem dve protivtvrdnje. Prvo, mada je sudski poziv propisno izdat, ima li bilo kakvog dokaza da su ga bestioles primile? Jer, utvrđeno je da se poziv ima ne samo izdati već i uručiti, a zastupnik pour les habitans propustio je da naznači na koji način su drvomorci potvrdili prispeće poziva. Drugo, i dalje, još je temeljnije načelo u pravnim analima ono po kome se optuženom može oprostiti izostanak i neodazivanje ako se može pokazati da mu je, zbog dužine ili tegobnosti ili pogibelji putovanja, bilo nemoguće da se bezbedno pojavi pred sudom. Ako biste pozvali na sud pacova, biste li očekivali da se pojavi pred vama ako treba da prođe kroz grad pun mačaka? A s ovim u vezi, ne samo da je razdaljina od staništa bestioles do sudnice za njih čudovišno velika, već bi one taj put morale prevaliti u smrtnoj opasnosti od grabljivica koje vrebaju njihove skromne živote. Stoga, one mogu slobodno i po zakonu i bez ikakve uvrede ovoga suda uljudno odbiti da se povinuju pozivu.
Kao treće, poziv je nepropisno sročen, jer se odnosi na drvomorce trenutno nastanjene u crkvi Svetog Mihajla u selu Mamirol. Da li to znači baš svaka bestiole koja je u crkvi? Ali, ima njih mnogo koje vode miran život i nipošto ne ugrožavaju les habitans. Treba li pozvati celo selo pred sud zato što u njemu živi razbojnička banda? Ovo nije pravno zasnovano. Dalje, priznato je načelo da se pred sudom ima ustanoviti identitet optuženih. Mi ovde razmatramo dva zasebna krivična dela, štetu nanetu nozi biskupskog prestola i štetu nanetu krovu crkve, i svakom, ko iole nešto zna o prirodi optuženih životinja, jasno je da drvomorci koji trenutno nastanjuju nogu nikako nisu mogli imati bilo kakve veze s krovom, a da drvomorci koji nastanjuju krov nikako nisu mogli imati bilo kakve veze s nogom. Tako su dve stranke optužene za dva krivična dela a da u pozivu nije naznačena podvojenost stranaka i krivičnih dela, što čini poziv ništavnim zbog neodređenosti.
Kao četvrto, i bez štete po već rečeno, tvrđim ne samo da je u suprotnosti s ljudskim zakonom i s crkvenim zakonom da se na ovaj način sudi bestioles, već da je to u suprotnosti i sa Božjim zakonom. Jer otkuda dođoše ta sićušna bića na koja se oborila uzvišena sila ovog suda? Ko ih je stvorio? Niko drugi do Svevišnji Bog koji nas je sve stvorio, kako najviše tako i najniže. I zar ne čitamo u prvom poglavlju svete knjige o Postanju da12 Bog stvori zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem, i stoku po vrstama njezinijem, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovijem, i vidje Bog da je dobro? I zar potom ne dade Bog zvjerinju zemaljskom i svjemu što se miče svo sjeme po svoj zemlji i sva drveta po svoj zemlji i sav rod svih drveta za hranu? I još, zar im ne naredi svima da se rađaju i množe i napune zemlju? Tvorac ne bi naložio zverima zemaljskim i svemu što se miče da se množe da im nije On u svojoj beskrajnoj mudrosti obezbedio šta će jesti, što On jeste učinio, izričito im dajući seme i rod i drveta za hranu. Šta čine ove skromne bestioles od kako je sveta i veka sem što upražnjavaju neotuđiva prava data im u tom času, prava čije ograničavanje ili ukidanje nisu u čovekovoj moči? To što se drvomorci nastanjuju tamo gde se nastanjuju može čoveku smetati, ali to nije dovoljan razlog da on poželi da se pobuni protiv zakona Prirode propisanih u vreme Postanja, jer takva je pobuna neposredan i drzak neposluh prema Tvorcu. Gospod je udahnuo život u drvomorce i dao im drveta na zemlji kao hranu: kako bi oholo i pogibeljno po nas bilo kad bismo poželeli da opozovemo Božju volju. Ne, štaviše, uveravam sud da bi trebalo da svoju pažnju usredsredimo ne na navodne zločine najbednijih Božjih stvorova, već na zločine samog čoveka. Bog ništa ne čini bez neke numere, a kad je dopustio da se bestioles nastane u crkvi Svetog Mihajla, namera mu je morala biti da upozori i kazni ljudsku zloću. Smatram, nadalje, to što je drvomorcima dozvoljeno da napadnu crkvu, a ne neko drugo zdanje, još ozbiljnijim upozorenjem i kaznom. Jesu li oni što dolaze pred sud kao molioci tako uvereni u svoju pokornost Bogu, tako sigurni u svoju poniznost i hrišćansku krepost da će optužiti najsitnije životinje pre nego sebe? Čuvajte se greha oholosti, kažem tim moliteljima. Izbacite brvno iz oka svojega pre no što poželite da iz tuđeg oka izvadite trun.
Kao peto i poslednje, zastupnik pour les habitans traži da sud pogodi les bestioles gromom znanim pod imenom izopštenje. Dužnost mi je da saopštim, bez štete po već rečeno, da je takva kazna kako neprikladna tako i nezakonita. Budući da je izopštenje odvajanje grešnika od Boga, odbijanje da mu se dozvoli da okusi hleb i vino koji su telo Hristovo i krv Hristova, isterivanje iz Svete Crkve, daleko od njene svetlosti i topline, kako onda može biti zakonito izopštenje poljske zveri ili stvora što po zemlji gmiže i nikad nije ni primio pričest od Svete Crkve? Ne može biti primerena i valjana kazna lišiti optuženog nečega što nikad i nije posedovao. To je rđavo pravo. I, drugo, izopštenje je neizmerno strašan postupak, odbacivanje grešnika u užasnu tamu, večno odvajanje grešnika od Božje svetlosti i dobrote. Kako to može biti prikladna kazna za jednu besliole koja nema besmrtnu dušu? Kako je moguće osuditi optuženog na večne muke ako ne poseduje večni život? Ove životinje ne mogu biti izopštene iz Crkve jer i nisu njene pripadnice, i kako kaže apostol Pavle, „sudite onima koji su unutra, a ne i onima koji su izvan”.
Tražim, dakle, da tužba bude odbijena a postupak prekinut i, bez štete po već rečeno, da optuženi budu oslobođeni krivice i izuzeti od daljeg sudskog gonjenja.
Bartolome Šasenc, pravnik
Replique cles habitans13
Gospodo, čast mi je ponovo se pojaviti pred vašim uzvišenim sudom, da molim za pravdu poput one sirote oštećene majke što se pojavi pred Solomonom da traži svoje čedo. Kao Uliks protiv Ajaksa, boriću se protiv zastupnika (les bestioles, koji iznese pred vas brojne razloge i dokaze nacifrane poput Jezavelje.
Kao prvo, on tvrdi da ovaj sud nema moć i nadležnost da sudi zverskim zlodelima počinjenim u Mamirolu, i, u tu svrhu, umuje da mi u Božjim očima nismo bolji, ni viši ni niži od drvomoraca, te tako nemamo prava da im sudimo, poput Jupitera čiji hram stajaše na tarpejskoj steni, otkuda behu bacani izdajnici. Ja ću to, međutim, pobiti kao što Gospod naš izgna iz jerusalimskog hrama one što menjahu novce, i to ovako. Nije li čovek uzvišeniji od životinja? Nije li jasno iz svete knjige o Postanju da su životinje koje behu stvorene pre čoveka stvorene stoga da bi njegovoj svrsi služile? Ne dade li Gospod Adamu da gospodari nad ribama morskim i pticama nebeskim i svim zverinjem što se miče po zemlji? Ne nadenu li Adam ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj? Zar pesnik Psalama ne potvrdi čovečje gospodarstvo nad životinjama i zar apostol Pavle to ne ponovi? A kako može čovek biti gospodar nad životinjama, ako to gospodarstvo ne uključuje pravo da ih kažnjava za njihova nedela? Štaviše, to pravo da životinjama sudi, a koje zastupnik des bestioles tako žustro poriče, čoveku izričito dade sam Bog, kako stoji u svetoj knjizi o Izlasku. Nije li Gospod propisao Mojsiju sveti zakon oka za oko i zuba za zub? I nije li dalje ovako kazao, ako vo ubode čovjeka ili ženu, te umre, da se vo zaspe kamenjem i da se ne jede meso od njega. Nije li zakon sasvim jasan u svetoj knjizi o Izlasku? I ne kazuje li dalje ovako, ako vo jednoga ubode vola drugome, te pogine, onda da prodadu vola živoga i novce da podijele, tako i ubijenoga vola da podijele? Nije li Gospod tako propisao i čoveku dao da sudi životinjama?
Kao drugo, da drvomorce treba osloboditi suđenja zato što se nisu pojavili pred sudom. Ali, oni su propisno pozvani po postupku za to predviđenom. Pozvani su kao što Jevreje beše pozvao ćesar Avgust da se prepišu. I zar se Jevreji ne pokoriše? Ko bi od ovde prisutnih sprečio les bestioles da dođu na sud? Moji ponizni molioci mogli su to poželeti, i, u tom cilju, mogli su pokušati da spale u ognju nogu prestola koja I luga, biskupa bezansonskog, baci u slaboumlje, udarivši mu glavom o oltarski stepenik, ali oni zaustaviše ruku svoju kao pravi hrišćani, odabravši radije da stvar podnesu vašem uzvišenom sudu. Kakvog bi to onda neprijatelja optužene bestioles mogle susresti? Uvaženi zastupnik pomenu mačke što jedu pacove. Nije mi poznato, gospodo, da su se mačke dale u proždiranje drvomoraca na putu za sudnicu, ali nema sumnje da ćete me ispraviti itko grešim. Ne, samo je jedno moguće objašnjenje odbijanja optuženih da se pred vama pojave, a to je slep i nadasve svojevoljan neposluh, mrska ćutnja, krivica što plamti poput kupine što se Mojsiju ukazala i što ognjem gori a ne sagorijeva, baš kao što i njihova krivica sve više ognjem gori što duže tvrdoglavo odbijaju da se pojave.
Kao treće, tvrdi se da je Bog stvorio drvomorce baš kao što je i čoveka stvorio, i da im je dao seme i rod i drveta za hranu, i da stoga za sve što im padne na um da jedu imaju Božji blagoslov. A to je, ujedno, glavna i osnovna tvrdnja zastupnika des bestioles, koju ja sada ovako pobijam. Sveta knjiga o Postanju govori nam da Bog u svojoj beskonačnoj milosti i velikodušju dade zverima poljskim i svemu što se miče svo seme i rod i drveta kao hranu. Dade drveta stvorovima kojima je nagon da proždiru drveta, pa makar to čoveku smetalo i škodilo. Ali, ne dade im tesano drvo. Gde to stoji u svetoj knjizi o Postanju da se životinje što se miču po zemlji smeju nastaniti u tesanom drvetu? Je li Gospod, dozvolivši kakvom stvoru da rovari po hrastovom drvetu, nameravao da istom stvoru da pravo da rovari po Domu Gospodnjem? Gde to stoji u Svetom Pismu da Gospod daje životinjama pravo da proždiru njegova svetilišta? I nalaže li Gospod svojim slugama da prođu drugom stranom dok Njegova svetilišta bivaju pojedena, a Njegovi biskupi dovedeni do slaboumlja? Prasac koji pojede svetu obrednu naforu biva obešen zbog svoje bogohulnosti, a bestiole koja se nastani u Gospodnjoj nastambi nije ništa manje bogohulna.
Dalje, i bez štete po već rečeno, utvrđeno je da je Gospod stvorio drvomorce baš kao što je i čoveka stvorio, i da, stoga, sve što Gospod čini, ma kako pogubno i škodljivo, ima blagoslov Gospodnji. No, da li je Svevišnji Gospod, u svojoj mudrosti bez premca i nenadmašnom dobročinstvu, stvorio žiška da nam uništava letinu, a drvomorca da uništava dom Gospodnji? Stolećima proučavahu najmudriji crkveni oci svaki redak Svetog Pisma, baš kao što Irodovi vojnici tražiše nedužnu decu, i ne nađoše ni odeljka, ni retka, ni reči gde se pominju drvomorci. Stoga je pitanje, koje iznosim pred sud kao osnovno, u ovom slučaju sleđeće: bejahu li drvomorci uopšte na Nojevoj Arci? Sveto Pismo ne pominje da su se drvomorci ukrcali na Nojevu silnu lađu niti da su se s nje iskrcali. I, doista, kako je to i moglo biti, jer ne beše li Arka sagrađena od drveta? Kako bi mogao Gospod, u svojoj večnoj mudrosti, dozvoliti da na lađi bude stvor čije bi svakodnevne navike mogle dovesti do brodoloma i strašne smrti čovekove i svih zveri što ih beše stvorito? Kako bi to moglo biti? Otuda, dakle, sledi da drvomoraca ne beše na Arci, već su to neprirodna i nesavršena bića koja ne postojahu u vreme velike potopske nesreće i propasti. Kako su nastala, da li nekom gadnom slučajnošću ili zlonamernom rukom, nije nam znano, ali njihova mrska pakost očigledna je. Ovaj je opaki stvor predao svoje telo Đavolu i time se odrekao zaštite Gospodnje i utočišta. Može li biti boljeg dokaza za to od oblika njegove bogohulnosti, odvratne prepredenosti s kojom je Huga, biskupa bezansonskog, bacio u slaboumlje? Ne beše li to đavolja rabota, tako u pomrčini i iz potaje činiti godinama, a onda ostvariti svoj gnusni naum? Pa, ipak, zastupnik des bestioles tvrdi da drvomorci uživaju blagoslov Gospodnji u svemu što čine i svemu što jedu. On smatra, dakle, da je Gospod svojom rukom oborio jednog od biskupa sopstvene Svete Crkve, baš kao što obori Valtasara, kao što obori Amalika, kao što obori pleme Madijamovo, kao što obori plemena hananska, kao što obori Siona, cara amorejskog. Nije li ovo opako bogohuljenje koje sud mora iskoreniti baš kao što Herkul očisti Augijeve štale?
I, kao četvrto, tvrdi se da sud nema moć i pravo da proglasi presudu o izopštenju. Ali, to znači poreći upravo onu vlast koju Gospod dade svojoj miloj nevesti Crkvi, koju učini gospodaricom vascelog sveta stavivši joj pod noge, kako tvrdi Psalmopisac, i ovce i goveda, i zveri iz polja i ptice sa neba i ribe iz mora i sve što plovi stazama morskim. Rukovođena Svetim Duhom, Crkva ništa ne može krivo učiniti. I doista, ne čitamo li u svetim knjigama o gujama i otrovnim gmizavcima iz kojih bi izazvan njihov otrov? Ne čitamo li u svetoj Knjizi propovjednikovoj kako „ujede zmija prije bajanja”? Stoga je u svetom skladu s Božjim naukom to što se
Crkva već stolećima služi svojom moćnom, ali i pravednom silom da proklinje i izopštava one škodljive životinje čije gadno prisustvo vređa Božji pogled. Ne učiniše li Davidove kletve na gori Gelvuji da tamo presahnu kiša i rosa? Ne naloži li Isus Hristos, sin Božji, da se poseče i spali svako drvo koje ne rađa dobrim plodom? Pa, ako se ima uništiti nerazumna stvar zato što ne daje roda, koliko je opravdanije prokleti je, budući da veća kazna uključuje manju: cum si liceat quid est plus, debet licere quid est minus.14 Zar zmija ne bi prokleta u vrtu Edemskom, na trbuhu da se vuče do svojega vijeka? A kada grad Eks napadoše zmije što se nastaniše u kupatilima i mnoge stanovnike ubiše svojim ujedom, nije li tad sveti biskup iz Grenobla zmije izopštio, na šta one otidoše? Tako i lozanski biskup oslobodi lemansko jezero od napasti jegulja. I tako isti biskup izagna iz voda istog jezera one pijavice što se hraniše lososom kojeg vernici imadahu običaj da jedu u dane posta. I ne prokunu li Egbert, biskup trirski, lastavice čiji cvrkut prekidaše molitve vernika? I ne izopšti li Sveti Bernard, isto tako i iz istog razloga, rojeve muva koje, narednog jutra, poput Senahirimove vojske, sve bejahu mrtva tela? I nije li biskupska palica Svetog Magnusa, apostola iz Algaua, oterala i izopštila svakojake pacove, miševe i gundelje? Nije li stoga pravo i očigledno da ovaj sud može udariti gromom izopštenja ove ubice što kaljaju sveti Božji hram? Zastupnik des bestioles tvrdi da se drvomorac ne može izopštiti zato što nema besmrtnu dušu. No, nismo li pokazali, prvo, da drvomorac nije prirodna zverka budući da ga ne beše na Nojevoj Arki, a drugo, da dela zbog kojih je pozvan da se pojavi pred sudom jasno pokazuju da ga je uzeo pod svoje kakav zloduh, tačnije Lucifer. Stoga je utoliko značajnije da se donese uredba o izopštenju, za šta ja ovim molim ovaj sud i što od njega zahtevam.
Replique des insectes15
Gospodo, dosad nam je ponuđeno mnoštvo tvrdnji i dokaza, od kojih neke vetar odnese poput ovejanc pleve, dok drugi ostadoše na zemlji pred vama kao dragoceno žito. Stoga vas sada molim za još malo strpljenja da bih uzvratio na tvrdnje zastupnika des habitans, čiji će se navodi srušiti kao jerihonske zidine pred trubama istine.
Kao prvo, zastupnik pominje dužinu vremena tokom kojeg su bestioles nastanjivale nogu biskupskog prestola, skrivajući svoj mračni cilj, i to nudi kao dokaz za to da je ovaj posao đavo nadahnuo. Zbog toga sam pred vas pozvao dobrog brata Frolibera, koji se razume u navike zverinja što se miče po zemlji, štaviše, kao što vam je poznato, on pravi med u opatiji Svetog Đorđa. Nije li on potvrdio da, po mnjenju mudrih ljudi, bestioles ne žive duže od nekoliko kratkih leta? A svi mi znamo da drvomorci mogu napadati drvo tokom mnogih ljudskih pokoljenja pre no što se ono ne raspadne kako se raspalo pod Hugom, bezansonskim biskupom, oborivši ga u slaboumlje. Otuda moramo zaključiti da su drvomorci pozvani pred ovaj sud tek potomci brojnih naraštaja drvomoraca koji su nastanjivali crkvu Svetog Mihajla. Ako se ovim bestioles ima pripisati zla namera, onda se to nesumnjivo odnosi samo na prvo pokoljenje des bestioles, a ne i na njihovo nedužno potomstvo koje, bez svoje krivice, stanuje tamo gde stanuje. Na osnovu toga, dakle, ponovo pozivam sud da ovaj slučaj proglasi ništavnim. Uz to, tužilac nije podneo nikakve dokaze o tome k;iko su i kada drvomorci navodno ušli u drvo. Zastupnik je pokušao da utvrdi da Sveto Pismo ne daje ovim bestioles pravo da obitavaju u tesanom drvetu. Na to odgovaramo, prvo, da im Sveto Pismo nigde izričito ne zabranjuje da tako čine, drugo, da im Bog ne bi usadio nagon ka jedenju drveta da mu namera nije bila da oni to čine i, treće, da ako se ne može dokazati suprotno, a s obzirom na to da je optuženi nevin dok mu se ne dokaže krivica, ima se pretpostaviti da u pogledu dotičnog drveta les bestioles imaju prvenstvo vlasništva, to jest da su se nalazile u drvetu kada ga je posekao drvoseča koji ga je prodao stolaru koji je od njega načinio presto. Ne samo da nisu drvomorci napali ono što je čovek napravio, već je čovek taj koji je namerno uništio boravište drvomoraca i uzeo ga za svoje potrebe. I, na osnovu toga, takode tražimo da se slučaj proglasi ništavnim.
Kao drugo, tvrdi se da drvomorci nisu putovali Nojevom Arkom, pa zato mora da ih je Đavo posednuo. Na to odgovaramo, prvo, da Sveto Pismo ne navodi poimence svaku vrstu koju je Bog stvorio, i da hi, po zakonu, trebalo pretpostaviti da je svaki stvor bio na Arci, osim ako nije izričito navedeno da nije. I, drugo, ako je tačno, kao što tvrdi zastupnik, da drvomorci nisu bili na Arci, utoliko je očiglednije da čoveku nije dato gospodarstvo nad ovim stvorom. Bog beše poslao strašni Potop da pročisti svet, a kad se vode povukoše i svet bi kao novorođen. Bog dade čoveku gospodarstvo nad životinjama. Ali, gde to piše da mu dade gospodarstvo i nad svim životinjama koje ne behu putovale Arkom?
Kao treće, stravična je kleveta tumačiti naše tvrdnje tako kao da je Hugo, biskup bezansonski, prema našim navodima, Božjom rukom odgurnut u pomrčinu slaboumlja. Mi tako nešto nismo izjavili, jer to bi samo bogohulnik mogao utvrditi. No, nije li, zapravo, istina da su putevi Gospodnji često tajnovito skriveni od našeg pogleda? Kad biskup od Grenobla pade s konja i pogibe nismo krivili ni Gospoda, ni konja, ni drvomorce. Kad biskup od Konstanca ispade iz lađe i udavi se u jezeru, nismo zaključili da ga je Bog bacio u vodu ili da su drvomorci uništili kobilicu broda. Kad se stub u samostanu Svetog Teodorika sruši na nogu biskupa lionskog, posle čega on morade zanavek da hoda sa štapom, nismo krivili ni Gospoda, ni stub, ni drvomorce. Putevi Gospodnji doista su od nas često skriveni, no nije li tačno da je Gospod često zazivao pošasti na nedostojne? Ne posla li on žablju napast na Faraona? Ne posla li uši i silne bubine na zemlju Misirsku? Ne posla li na istoga Faraona kraste i grmljavinu i grad, i silno zlo od skakavaca? Ne posla li grad na petoricu kraljeva? Ne udari li, čak, i svoga slugu Jova zlijem prištem? I stoga sam pred vas pozvao oca Godrika i pitao ga o knjigama desetačkim stanovnika Mamirola. Zar nema tu sijaset izgovora o oštrini vremena, o propasti letine, o bolesti u selu, o četi vojnika što su ovuda prošli i ubili nekolicinu snažnih seoskih momaka? Bez obzira na sve ovo, jasno je da desetak nije plaćan onako kako Crkva nalaže, da je u pitanju svestan nemar koji predstavlja nepokoravanje Gospodu Bogu i njegovoj ovozemaljskoj nevesti Crkvi. I nije li stoga tačno da On, kao što posla zlo od skakavaca da kazni Faraona i silne bubine na zemlju Misirsku, isto tako posla drvomorce u ovu crkvu da kazni stanovnike zbog njihovog neposluha? Kako je ovo moglo biti bez Gospodnjeg dopuštenja? Zar smatramo da je Svevišnji Bog tako slabašno i plašljivo biće da ne može svoje svetilište zaštititi od ovih sićušnih bestioles? Nema sumnje da je bogohulno sumnjati u Božju moć da to učini. I zato moramo zaključiti da je Bog ovu napast ili naredio ili dopustio, da je Bog drvomorce poslao da bi kaznio neposlušne grešnike i da grcšnici treba da se prestraše pred Njegovim gnevom i da sebe mukama kazne zbog svojih grehova i da plaćaju desetak kako im je naređeno. Doista, ovo je slučaj za molepstvija i post i samokažnjavanje i nadu u Božju milost, a ne za proklinjanje i izopštavanje posrednika kroz koje Gospod sprovodi svoj naum i volju.
Kao četvrto, dakle, ako priznamo da su drvomorci Božja stvorenja i kao takva imaju prava na hranu baš kao što čovek ima prava na hranu, i ako priznamo uz to da pravda treba da bude milošću ublažena, predlažemo, bez štete po već rečeno, da sud zahteva od les habitans Mamirola, koji toliko kasne s plaćanjem desetka, da imenuju i odrede narečenim bestioles kakav drugi pašnjak gde će one moći u miru da pasu bez dalje štete po crkvu Svetog Mihajla, i da ovim bestioles sud naredi, a on za to jeste u punoj meri ovlašćen, da se presele na narečeni pašnjak. Jer, ono čemu se moji pokorni klijenti nadaju i što traže jeste da im se dozvoli da žive u miru i pomrčini bez tuđeg mešanja i neistinitih optužbi. Gospodo, ovo je moj poslednji zahtev da slučaj bude proglašen ništavnim, i da se bez štete bestioles proglase nevinim, i da se od njih, opet bez štete, zatraži da se presele na drugi neki pašnjak. U njihovo ime, pokoravam se odluci suda.
Bartolome Šasene, pravnik
Conclusions du procureur episcopal
Dokazi i tvrdnje što ih je ponudio zastupnik odbrane izneti su propisno i imaju veliku težinu, te im se mora posvetiti velika i ozbiljna pažnja, jer ne sme crkva olako i nasumice bacati grom izopštenja jer, bačen olako i nasumice, on bi se mogao, sa svoje osobite snage i sile, ako ne pogodi predmet protiv kojeg je usmeren, vratiti onome koji ga je hitnuo. I dokazi i tvrdnje zastupnika optužbe izneti su s velikom učenošću i obrazovanjem, i doista je u pitanju duboko more čije se dno ne može dotaknuti.
Po pitanju koje je pokrenuo zastupnik des bestioles u vezi s mnogim pokoljenjima drvomoraca i s time da li je naraštaj drvomoraca pozvan pred nas onaj isti koji je počinio zločin, imamo ovo da kažemo. Prvo, da u knjizi o Izlasku u Svetom Pismu stoji da Gospod pohodi grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, te stoga po ovom pitanju sud ima moć da, po Božjoj volji, sudi nekolikim pokoljenjima drvomoraca koji su se svi ogrešili o Gospoda, a što je odista čin silno pravedan. I, drugo, ako prihvatimo tvrdnju zastupnika des babi tans da je les bestioles Đavo posednuo, šta bi moglo biti prirodnije — a u ovom slučaju mrskije i neprirodnije — nego da takva posednutost omogući da bestioles požive duže no što je njihov uobičajeni vek, pa tako može biti da je jedan jedini naraštaj tih stvorova počinio svu štetu u prestolu i na krovu. U oba slučaja, na nas je veoma uticalo tvrđenje zastupnika pour les habitans da drvomorci nisu mogli biti na Nojevoj Arci — jer koji bi razborit pomorski kapetan u svojoj mudrosti mogao dopustiti takvim uzročnicima brodoloma da se na njegovu lađu ukrcaju? — pa se, stoga, ne mogu ubrojiti među prvobitna Božja stvorenja. Kakav bi njihov položaj mogao biti u velikom poretku — da li su delimično prirodni, da li su iskvarena živa bića ili, pak, đavolje tvorevine — to je pitanje za one velike crkvene oce koji takve stvari razmatraju.
Niti možemo znati sve one bezbrojne razloge zbog kojih bi Gospod dopustio da njegovu skromnu crkvu zadesi pošast od drvomoraca. Možda su sa njenih vrata oterani prosjaci. Možda desetak nije redovno plaćan. Možda je u crkvi bilo sablazni, a dom Gospodnji pretvoren u ljubavno sastajalište, zbog čega je Bog poslao insekte. Nikad ne smemo zaboraviti na dužnost milosrđa i obavezu davanja milostinje, jer nije li Euzebijc uporedio pakao s ledenim mestom
gde lelekanje i škrgut zubima nisu od večite vatre već od strahovitog mraza, i nije li milosrđe jedan od načina na koji sebe predajemo Božjoj milosti? Stoga, preporučujući da se ove bestioles koje su tako zlo i opako opustošile hram Gospodnji osude na izopštenje, preporučujemo takođe da se od les habitans zatraže sve pokore i molitve uobičajene u ovakvim slučajevima.
Sentence du juge d’Eglise16
U ime i po volji Boga svemogućeg, Oca, Sina i Svetog Duha, i Marije, blagoslovene Matere Gospoda Našeg Isusa Hrista, i po ovlašćenju Svetih Apostola Petra i Pavla, te po ovlašćenju kojim smo postavljeni kao zvaničnici u ovom slučaju, okrepivši se Svetim Krstom i u stalnom strahu od Boga, prekorevamo gorepomenute dvromorce kao odvratnu gamad i naređujemo im, pod pretnjom prokletstva, anateme i izopštenja, da u roku od sedam dana napuste crkvu Svetog Mihajla u selu Mamirolu u biskupiji bezansonskoj i da se, bez odlaganja i neometano, premeste na pašnjak koji će im ponuditi les habitans, da se tamo nastane i da nikad više ne napadnu crkvu Svetog Mihajla. Kako bi ova presuda bila pravovaljana i kako bi svaka kletva, anatema ili izopštenje izrečeni u bilo kom trenutku mogli biti delotvorni, ovim nalažemo les habitans sela Mamirol da brižljivo vode računa o dužnosti milosrđa, da predaju desetak kako to nalaže Sveta Crkva, da se uzdržavaju od bilo kakve raskalašnosti u domu Gospodnjem, a svake godine, na godišnjicu onog mrskog dana kada je Hugo, biskup bezansonski, bačen u pomrčinu slaboumlja...
Ovde se rukopis iz bezansonskog gradskog arhiva prekida, ne rekavši išta o pojedinostima godišnje pokore ili podsećanja nametnutih presudom. Na osnovu stanja pergamenta, može se pretpostaviti da ga je tokom poslednjih četiri i po stoleća napala, možda u više navrata, neka vrsta termita, progutavši završne reći crkvenog sudije.

4
Preživela



Hiljadu četristo devedeset druge
Pređe Kolumbo preko morske pruge


I onda šta? Nije mogla da se seti. Pre mnogo godina, kao poslušni desetogodišnji klinci prekrštenih ruku, pevali su za svojom učiteljicom. Svi osim Erika Dulija koji je sedeo iza nje i grickao joj repić. Jednom je prozvana da ustane i odrecituje sledeća dva stiha, ali samo što se par santimetara pridigla sa stolice, glava joj se trgla unazad i razred je prasnuo u smeh. Erik se držao zubima za njenu pletenicu. Možda zato nikada nije mogla da se seti sledeća dva stiha.
Zato se irvasa sasvim dobro sećala. Sve je počelo od irvasa, koji su za Božić leteli kroz vazduh. Ona je bila devojčica koja je verovala u ono što joj se kaže, i irvasi su leteli.
Mora da ih je prvo videla na božičnoj čestitki. Šest, osam, deset njih, upregnuti u parove. Uvek je zamišljala da su u svakom paru muž i žena, srećan par, kao životinje koje su ušle u Arku. To bi bilo ispravno, zar ne, to bi bilo prirodno? Ali, njen tata je rekao da se po rogovima vidi da su irvasi koji vuku saonice mužjaci. Prvo je samo bila razočarana, ali posle je ogorčenje naraslo. Deda Mraz je imao skroz mušku ekipu, Tipično. U božju mater tipično, pomislila je.
Leteli su, to je bilo važno. Nije verovala da se Deda Mraz provlači kroz dimnjak i ostavlja poklone ispred kreveta, ali jeste da irvasi lete. Ljudi su pokušavali da je ubede u suprotno, govorili su, ako veruješ u to, verovaćeš u bilo šta. Međutim, sad joj je bilo četrnaest, bila je kratko ošišana i tvrdoglava, i uvek je imala spreman odgovor. Ne, rekla bi, kada biste samo mogli da poverujete da irvasi mogu da lete, onda biste shvatili da je sve moguće. Sve.
U to vreme otprilike, otišla je u zoološki vrt. Njihovi rogovi su je opčinili. Bili su svilenkasti, kao da su prekriveni nekom luksuznom tkaninom iz elegantne prodavnice. Izgledali su kao grane neke šume u koju niko vekovima nije kročio; meke, sjajne, mahovinom obrasle grane. Zamišljala je šumovitu padinu sa blagim svetlom i orasima koji joj krčkaju pod stopalima. Aha, i kućicu od kolačića na kraju staze, rekla je njena najbolja prijateljica Sandra kada joj je to ispričala. Ne, pomislila je, rogovi se pretvaraju u grane, grane u rogove. Sve je povezano i irvasi mogu da lete.
Jednom ih je videla kako se bore, na televiziji. Udarali su se glavama, rikali jedan na drugog, jurišali, ukrštali rogove. Tako su se žestoko borili da su ogulili kožu sa rogova. Ona je mislila da je samo suva kost ispod kože i da će njihovi rogovi biti kao grane u zimu sa kojih su gladne životinje ogulile koru. Ali, nije bilo tako. Ni najmanje. Krvarili su. Koža je bila oguljena i ispod je bila i krv, a ne samo kost. Rogovi su postali skerletni i beli i, kao poslužavnik s koskama kod mesara, odudarali su od nežnih zelenih i smeđih pejzaža. To je strašno, pomislila je, ali treba ipak s tim da se suočimo. Sve jeste povezano, čak i one stvari koje nam se ne dopadaju, naročito one stvari koje nam se ne dopadaju.


***


Mnogo je gledala televiziju posle prve velike nesreće. Nije to bila ozbiljna nesreća, rekli su, ne stvarno, nije bila kao eksplozija bombe. I, u svakom slučaju, bila je daleko, u Rusiji, a tamo nemaju moderne centrale kao mi, a čak i da ih imaju, njihovi standardi bezbednosti očigledno su mnogo niži tako da to ovde ne bi moglo da se dogodi i nema nikakvog razloga za brigu, zar ne? To će možda i naučiti Ruse nečemu, govorili su ljudi. Da dva puta razmisle pre nego što bace onu veliku bombu.
Na neki čudan način, ljudi su bili uzbuđeni zbog toga. Bilo je to nešto veće od najnovijih podataka o nezaposlenosti ili o ceni markice. Osim toga, većina gadnih stvari dešavala se drugim ljudima. Pojavio se i otrovni oblak, i svi su pratili njegovu putanju kao što bi pratili kretanje naročito zanimljive oblasti niskog pritiska na mapi vremenske prognoze. Neko vreme ljudi nisu kupovali mleko, i pitali su mesara odakle mu potiče meso. Ali, uskoro su prestali da se brinu, i sve o tome zaboravili.
Prvobitni plan je bio da se irvasi zakopaju na dva metra dubine. To nije bila velika vest, samo nekoliko redaka među vestima iz inostranstva. Oblak je prešao preko pašnjaka irvasa, otrov je pao sa kišom, mahovina je postala radioaktivna, irvasi su pojeli mahovinu i sami postali radioaktivni. Šta sam vam rekla, pomislila je, sve je povezano.
Ljudi nisu mogli da shvate zašto je toliko uznemirena. Govorili su da ne sme biti sentimentalna i, u svakom slučaju, ona ne mora da živi od irvasovog mesa, i ako već ima sažaljenja napretek, zar ne bi trebalo da ga sačuva za ljudska bića? Pokušala je da objasni, ali objašnjavanje joj nije išlo od ruke i oni nisu razumeli. Oni koji su mislili da razumeju rekli bi, Da, shvatamo, sve je to u vezi sa tvojim detinjstvom i smešnim romantičnim idejama koje si imala kada si bila mala, ali ne možeš imati srnešne romantične ideje celog života, moraš konačno da odrastcš, moraš biti realistična, molim te, nemoj da plačeš, ne, možda je to dobra ideja, hajde, lepo se isplači, verovatno će ti to naposletku činiti dobro. Ne, nije tako, govorila je, uopšte nije tako. Onda su karikaturisti počeli da se šale s tim kako irvasi toliko sijaju od radioaktivnosti da Deda Mrazu farovi na saonicama više nisu potrebni i kako Rudolf, crvenonosi irvas, ima sjajan nos zato što je iz Černobila; ali ona nije mislila da je to smešno.
Slušajte, govorila bi ljudima. Radioaktivnost se meri u nečemu što se zove bekereli. Kada se nesreća dogodila, norveška vlada morala je da odluči koja je bezbedna količina radioaktivnosti u mesu, i došli su do brojke od 600 bekerela. Ali, ljudima se nije dopadala pomisao da je meso koje jedu otrovano, i norveškim mesarima nije baš najbolje išlo, a jedina vrsta mesa koju niko nije kupovao bilo je meso irvasa, što nije bilo iznenađujuće. I evo šta je vlada uradila. Rekli su onda da je — pošto ljudi očigledno neće da jedu meso irvasa naročito često, jer su toliko uplašeni — podjednako bezbedno za njih da s vremena na vreme jedu i zagađenije meso, kao i da češće jedu manje zagađeno meso. Te su dozvoljeni nivo za meso irvasa podigli na 6000 bekerela. Abrakadabra! Jednog dana, štetno je jesti meso sa 600 bekerela, sutra je bezbedno jesti meso sa deset puta većom radioaktivnošću. Naravno, ovo se odnosilo samo na irvase. Istovremeno, i dalje je zvanično bilo opasno jesti krmenadlu ili jagnjeći but sa 601 bekerelom.
U jednoj TV emisiji prikazali su par laponskih farmera koji su doneli truplo irvasa na pregled. To je bilo upravo pošto je dozvoljeni iznos povećan deset puta. Službenik iz ministarstva čega već beše, poljoprivrede ili nečeg, iseckao je komadiće irvasovih ereva i obavio uobičajene testove na njima. Rezultat je bio 42000 bekerela. 42 hiljade.
Prvobitni plan je bio da ih zakopaju na dva metra dubine. Ipak, ništa tako ne može da natera ljude da pametno misle kao dobra katastrofa. Zakopati irvase? Ne, tako bi izgledalo da je postojao neki problem, kao da je nešto stvarno pošlo krivo. Mora da postoji korisniji način da ih se rešimo. Pošto tim mesom ne možemo hraniti ljude, zašto ne bismo hranili životinje? To je dobra ideja — ali, koje životinje? Očigledno ne one vrste koje na kraju završe kao hrana za ljude, moramo da pazimo na ono što je najvažnije. Tako da su odlučili da time hrane nerčeve. Kakva sjajna ideja, nerčevi navodno nisu naročito simpatični, a ionako ona vrsta ljudi koja sebi može da priušti bundu od nerca ne mari ako povrh toga dobije i malo radioaktivnosti. Kao tračak parfema iza uha ili nešto slično. Prilično šik, zapravo.
Do ovog mesta, većina ljudi bi već prestala da obraća pažnju na to šta im ona priča, ali ona bi uvek nastavila. Slušajte, rekla bi, tako oni sada, umesto da ih zakopaju, irvase označavaju širokom plavom trakom na leđima i njima hrane nerčeve. Ja mislim da je trebalo da ih zakopaju. Kada nešto zakopaš to ti pruža pravi osećaj postidenosti. Gledaj šta smo učinili irvasima, rekli bi kopajući jamu. Ili bi, bar, mogli to da kažu. Mogli bi na to da pomisle. Zašto uvek kažnjavamo životinje? Pravimo se da ih volimo, držimo ih kao kućne ljubimce i raspekmezimo se ako pomislimo da reaguju kao mi, ali od početka kažnjavamo životinje, zar ne? Ubijamo ih i mučimo ih i prenosimo svoj osećaj krivice na njih?
Posle nesreće prestala je da jede meso. Svaki put kada bi na svom tanjiru videla krišku govedine ili kašiku gulaša pomislila bi na irvase. Jadne životinje rogova oguljenih i krvavih od tuče. Zatim red lešina, svaka sa plavom štraftom na leđima, kako zveckaju, prolazeći na nizu bleštavih kuka.
To je bio prvi put, objasnila je, kada je došla ovamo. Ovamo dole, to jest na jug. Ljudi su govorili da je smešna, da beži, da nije realistična, da ako ima određene stavove treba da ostane i da se bori za njih. Ali, to ju je suviše deprimiralo. Ljudi nisu dovoljno slušali njene argumente. Osim toga, treba uvek ići tamo gde veruješ da irvasi mogu da lete: to je značilo biti realističan. Na severu više nisu mogli da lete.

***


Pitam se šta se dogodilo sa Gregom. Pitam se da li je dobro. Pitam se šta misli o meni, sada kada zna da sam bila u pravu. Nadam se da me ne mrzi zbog toga. Muškarci te često zamrze ako si u pravu. Ili će se, možda, pretvarati da se ništa nije desilo; tako može biti siguran da je on u pravu. Da, to nije bilo ono što si ti mislila, to je bila samo kometa koja je sagorela na nebu, ili letnja oluja, ili podvala na TV Glupa kravo.
Greg je bio običan tip. Nije da sam tražila nešto drugo kada sam ga srela. Išao je na posao, dolazio kući, izležavao se, pio pivo, izlazio sa ortacima i pio još piva, ponekad me malo tukao onih dana kada bi dobio platu. Pristojno smo se slagali. Svađali smo se oko Pola, naravno. Greg je rekao da bi trebalo da dam da ga uštroje, jer tako bi bio manje agresivan i prestao bi da grebe nameštaj. Ja sam odgovorila da to s tim nema veze, da sve mačke grebu nameštaj, da bi možda trebalo da mu nabavimo stub za oštrenje kandži. Greg je rekao, otkud znam da ga to ne bi ohrabrilo, kao da mu dajemo dozvolu da sve grebe još mnogo više? Ja sam rekla, ne budi glup. On je rekao da je naučno dokazano da ako kastriraš mačku, ona postane manje agresivna. Ja sam rekla, zar nije suprotno verovatnije — da će postati ljute i nasilne ako ih osakatiš? Greg je uzeo velike makaze i rekao, pa dobro, zašto onda da ne proverimo, jebi ga? Ja sam počela da vrištim.
Nisam mu dopustila da sredi Pola, čak iako je prilično grebao nameštaj. Posle sam se nečega setila. Znate da kastriraju irvase. Laponci. Izaberu velikog mužjaka i kastriraju ga i to ga učini pitomim. Onda mu okače zvono oko vrata i ovaj mužjak-zvonar, kako ga zovu, vodi ostale irvase okolo, gde god pastiri požele stado da prebace, lako da ta ideja verovatno pali, ali ja i dalje mislim da nije u redu. Nije mačka kriva što je mačka. Ništa od ovoga nisam ispričala Gregu, naravno, o mužjacima-zvonarima. Ponekad, kada bi me udario, pomislila bih, možda bi trebalo prvo tebe da sredimo, možda bi onda bio manje agresivan. Ali, nikada to nisam rekla. Ne bi ništa vredelo.
Svađali smo se oko životinja. Greg je mislio da sam ja sentimentalna. Jednom sam mu rekla da sve kitove pretvaraju u sapun. On se nasmejao i rekao da je to odličan način da ih potrošimo. Ja sam se rasplakala. Pretpostavljam isto toliko zbog toga što je to mogao samo i da pomisli koliko i zato što je to rekao.
Nismo se svađali oko Velike Stvari. On je samo rekao da je politika muški posao i da ja nemam pojma o čemu pričam. Dalje od toga naši razgovori o smrti planete nisu stigli. Ako bih ja rekla da sam zabrinuta time šta bi Amerika mogla da uradi ako Rusija ne popusti ili obrnuto, ili oko Bliskog istoka ili nečeg, on bi rekao, zar ne misliš da je to zbog predmenstrualnog sindroma. Sa takvom osobom ne može se razgovarati, zar ne? Nije hteo ni da raspravlja o tome, da se svađa. Jednom sam rekla da to možda i jeste predmenstrualni sindrom, i on je rekao, tako sam i mislio. Ja sam rekla, ne, saslušaj me, možda su žene više u dodiru sa svetom. On je rekao, šta misliš, i ja sam rekla, pa, sve je povezano, je 1’ da, a žene su bliže povezane sa svim ciklusima prirode i rađanja i ponovnog rođenja na planeti nego muškarci, koji su samo, u krajnjoj liniji, oploditelji i ako su žene u dodiru sa planetom onda, možda, ako se strašne stvari dešavaju na severu, stvari koje ugrožavaju opstanak cele planete, onda možda žene osećaju te stvari, kao što neki ljudi znaju kada zemljotres predstoji, možda to izaziva PMS. On je rekao, glupa kravo, baš zato je politika muški posao, i izvadio još jedno pivo iz frižidera. Nekoliko dana kasnije, rekao mi je, šta se desilo sa krajem sveta? Ja sam ga samo pogledala, a on je rekao, koliko ja vidim taj tvoj predmenstrualni sindrom je bio oko toga što si dobila mecu. Rekla sam, toliko me nerviraš da skoro želim da kraj sveta dođe samo da bi se pokazalo da nisi u pravu. On je rekao da mu je žao, ali uostalom, Šta on zna, on je samo oploditelj kao što sam ja ukazala, i pretpostavlja da će oni drugi oploditelji gore na severu nešto već srediti.
Nešto već sredili? To kaže vodoinstalater, ili čovek koji dođe da popravi krov. „Pretpostavljam da ćemo moći nešto da sredimo”, kažu oni uz znalački mig. Pa, ovaj put, nisu nešto sredili, je l’ da? Jebi ga, nisu. Poslednjih dana krize Greg nije uveče uvek dolazio kući. Konačno je i on primetio i odlučio da se malo provede pre nego što se sve završi. Na neki način, nisam mu mogla zamerati, osim to što nije hteo da prizna. Rekao je da ostaje napolju, jer ne može da podnese da dođe kući da mu ja zvocam. Ja sam mu rekla da ga razumem i da mu uopšte ne zameram, ali kada sam mu objasnila, postao je veoma nervozan. Rekao je da, ako želi da ima neku sa strane, to nije zbog međunarodne situacije nego zato što mu ja ne dam mira. Oni jednostavno ne uviđaju veze, zar ne? Kada muškarci u tamnosivim odelima i prugastim kravatama tamo gore na severu počnu da preduzimaju određene strateške mere bezbednosti, kako to oni nazivaju, muškarci poput Grega u papučama i majicama sa kratkim rukavima ovde dole na jugu počnu da ostaju u barovima do kasno u noć, pokušavajući da pokupe ribe. Trebalo bi to da razumeju, zar ne? Trebalo bi to da priznaju.
Tako da, kada sam saznala šta se dogodilo, nisam čekala da se Greg vrati kući. On je tamo napolju cevčio još jedno pivo, govorio kako će momci tamo gore već nešto da srede, a u međuvremenu, maco, zašto ne dođeš ovde i sedneš mi u krilo? Samo sam uzela Pola i stavila ga u njegovu korpu i sela na autobus sa onoliko konzervi koliko sam mogla da ponesem i sa nekoliko flaša vode. Nisam ostavila poruku pošto nije bilo šta da se kaže. Sišla sam na stanici u Aveniji Heri Čen i krenula pešice ka Esplanadi. I, pogodite koga sam onda videla kako se sunča na krovu jednog automobila?
Pospanu, prijateljski raspoloženu šarenu mačku. Pomazila sam je, ona je počela tla prede, ja sam je pokupila u naručje, par ljudi je zastalo da gleda, ali ja sam već zamakla za ugao u Ulicu Herbert pre nego što su stigli da nešto kažu.
Greg bi se naljutio zbog čamca. Doduše, imao je samo četvrtinu udela u njemu, i ako su njih četvorica namerili da provedu svoje poslednje dane napijajući se u barovima i jureći ribe zbog muškaraca u tamnosivim odelima koje je, po mom mišljenju, trebalo davno uštrojiti, onda im neće nedostajati čamac, je 1’ tako? Napunila sam ga, i dok sam otpuštala vez primetila sam da je mačka koju sam samo spustila na palubu sada sedela na Polovoj korpi i gledala me. „Ti ćeš biti Linda”, rekla sam.

***


Ostavila je svet za sobom sa mesta nazvanog Doktorova jaruga. Na kraju Esplanade u Darvinu, iza moderne zgrade Udruženja mladih hrišćana, cik-cak put vodio je do napuštenog keja. Veliko usijano parkiralište uglavnom je prazno, osim kada turisti dođu da gledaju kako se ribe hrane. U poslednje vreme, ništa drugo se i ne dešava u Doktorovoj jaruzi. Svakog dana, kada je visoka plima, stotine, hiljade riba dolaze do same ivice vode da bi bile hranjene.
Pomislila je kako su ribe lakoverne. Mora da misle da ih ova ogromna dvonoga stvorenja hrane iz čiste dobrote. Možda je tako i počelo, ali sada je 2,5 dolara ulaz za odrasle, 1,5 za decu. Pitala se zašto niko od turista, koji su odsedali u velikim hotelima duž Esplanade, ne misli da je to čudno. Ali, niko više nije imao vremena da razmišlja o svetu. Živimo u svetu gde deca moraju da plate da vide ribe kako jedu. Danas i ribe eksploatišu, pomislila je. Eksploatišu ih, a zatim ih otruju. Okean se puni otrovima. I ribe će umreti.
Doktorova jaruga bila je napuštena. Jedva da je iko više odatle isplovljavao; svi su prešli u marinu pre dosta godina. Ali, bilo je još par čamaca, napuštenog izgleda, izvučenih na stenje. Na boku jednog od njih, ružičastog i sivog, sa patrljkom od katarke, bilo je napisano NIJE NA PRODAJU. To bi je uvek nasmejalo. Greg i njegovi prijatelji su svoj mali čamac držali iza ovog, dalje od mesta za hranjenje riba. Tu su stene bile prekrivene komadima bačenog metala — motorima, kazanima, ventilima, cevima, narandžastim i smeđim od rđe. Prolazeći, uznemirila je jata narandžastih i smeđih leptirova koji su se nastanili u metalnom otpadu, koristeći ga kao kamuflažu. Šta smo učinili leptirovima, pomislila je; pogledaj gde smo ih naterali da žive. Pogledala je ka pučini, preko kržljavog mangrovog drveća koje je raslo pored obale, prema nizu malih tankera, i, iza njih, niskim izbočenim ostrvima na horizontu. To je bilo mesto sa kojeg je ostavila svet za sobom.
Pored ostrva Melvil, kroz moreuz Dandas, i napolje u Arafursko more; posle toga, dopustila je da joj vetar određuje pravac. Činilo se da se uglavnom kreću na istok, ali nije previše obraćala pažnju. Treba paziti kuda se ide samo ako se želi vratiti tamo odakle se pošlo, a ona je znala da je to nemoguće.
Nije očekivala uredne oblake u obliku pečurke na horizontu. Znala je da neće biti kao na filmu. Povremeno je bilo treperenja svetlosti, ponekad udaljene tutnjave. Takve stvari mogle su i da ništa ne znače; ali, negde se to dogodilo, a vetrovi koji su kružili oko planete činili su sve ostalo. Noću bi spustila jedra i sišla u kabinicu, prepuštajući palubu Polu i Lindi. U početku, Pol je hteo da se tuče sa pridošlicom — ti stari teritorijalni nagoni. Ali, posle dan ili dva, mačke su se privikle jedna na drugu.

***


Pomislila je da ju je možda malo udarila sunčanica. Ceo dan je bila napolju na vrelini sa samo jednom starom Gregovom bejzbol kapom za zaštitu. Imao je zbirku glupih kapa sa bedastim sloganima. Ova je bila crvena sa belim slovima, reklama za neki restoran, negde. Pisalo je GOVNO SI DOK NISI JEO KOD BI DŽEJA. Neki Gregov pivski prijatelj poklonio mu je za rođendan, i Gregu nikada nije bilo dosta tog štosa. Sedeo bi na čamcu sa konzervom piva u ruci i kapom na glavi i samo bi počeo da se smejulji sebi u bradu. Onda bi se još smejao, dok ga svi ne bi pogledali, i konačno bi objavio, „Govno si dok nisi jeo kod Bi Džeja”. Uvek bi se razvalio od smeha, nanovo i nanovo. Mrzela je tu kapu, ali imalo je smisla nositi je. Zaboravila je da ponese cinkov kreni i sve ostale tube.
Znala je šta radi. Znala je da, verovatno, neće ništa ispasti od onoga što bi Greg nazvao njenim malim poduhvatom. Kad god bi imala bilo kakav plan — naročito neki koji nije uključivao i njega — uvek bi to nazivao njenim malim poduhvatom. Nije mislila da će se iskrcati na neko neoštećeno ostrvo gde je bilo dovoljno baciti zrno pasulja preko ramena da bi odmah iznikao ceo red i ponudio ti svoje mahune. Nije očekivala koralni greben, peščanu traku iz turističkih brošura, i povijenu palmu. Nije zamišljala zgodnog tipa kako, posle par nedelja, stiže u čamcu sa dva psa; zatim devojku sa dva pileta, dasu sa dva praseta, i tako dalje. Njena očekivanja nisu bila velika. Samo je mislila da treba probati, šta god da se desi. To ti je bila dužnost. Nije bilo dozvoljeno izvući se.

***


Nisam bila sigurna sinoć. Izranjala sam iz sna, ili sam možda još bila u njemu, ali čula sam mačke, kunem se da jesam. Ili tačnije, zvuk mačke koja se tera, kako doziva. Ne može se reći da je Linda morala daleko da zove. Dok sam se potpuno razbudila, čuli su se samo talasi kako udaraju o trup. Popela sam se uz stepenice i otvorila vrata. Na mesečini sam mogla da vidim njih dvoje kako zadovoljno sede na šapama, jedno pored drugog, i gledaju me. Skoro kao dvoje klinaca koje je devojčicina mama zamalo uhvatila da se ljube. Uspaljena mačka zvuči skoro kao beba koja plače, zar ne? To bi trebalo nešto da nam govori.
Ne brojim dane. Nema svrhe, nije li tako? Više nećemo meriti stvari u danima. Dani i vikendi i odmori — tako ljudi u sivim odelima mere stvari. Moraćemo da se vratimo nekom starijem ciklusu, za početak od izlaska do zalaska sunca, i mesec će tu ući u račun, i godišnja doba i vreme — novo, strašno, vreme pod kojim ćemo morati da živimo. Kako plemena u džungli mere vreme? Još nije kasno da se uči od njih. Takvi ljudi imaju ključ za život sa prirodom. Oni svoje mačke ne bi kastrirali. Možda bi ih obožavali, možda bi ih čak i pojeli, ali ne bi ih sredili.
Jedem tek dovoljno da preživim. Nemam nameru da računam koliko bih dugo mogla ploviti i da onda podelim zalihe na četrdeset osam porcija ili nešto slično. To je staro razmišljanje, razmišljanje koje nas je dovelo do svega ovoga. Jedem dovoljno da preživim, to je sve. Pecam, naravno. Sigurna sam da je bezbedno. Ali, kada nešto uhvatim, ne mogu a da to ne dam Polu i Lindi. Za mene i dalje konzerve, dok se mačke goje.

***


Moram biti pažljivija. Verovatno sam se onesvestila na suncu. Došla sam sebi ležeći na leđima dok su mi mačke lizale lice. Osećala sam se veoma slabo i grozničavo. Previše konzervirane hrane, možda. Sledeći put kada uhvatim ribu, bolje bi bilo da je sama pojedem, čak i ako postanem nepopularna.
Pitam se šta Greg radi. Da li išta radi? Nekako ga vidim tamo, sa pivom u ruci, kako se smeje i upire prstom. „Govno si dok nisi jeo kod Bi Džeja”, kaže. Čita to sa moje kape, gleda u mene. Ima devojku u krilu. Moj život sa Gregom sada mi izgleda podjednako daleko kao i moj život na severu.
Pre neki dan, videla sam leteću ribu. Sigurna sam. Nisam to mogla izmisliti, zar ne? To me je učinilo srećnom. Ribe mogu da lete, a isto tako i irvasi.

***


Definitivno imam groznicu. Uspela sam da uhvatim ribu, čak i da je skuvam. Velika frka sa Polom i Lindom. Snovi, ružni snovi. I dalje idem manje-više na istok, čini mi se.
Sigurna sam da nisam sama. Hoću reći, sigurna sam da svuda na svetu ima ljudi poput mene. Nemoguće je da sam samo ja u pitanju, ja sama u čamcu sa dve mačke, a svi ostali da su na kopnu i viču, glupa kravo. Sigurna sam da ima stotinu, hiljadu čamaca sa ljudima u njima i životinjama koji rade što i ja. Napuštaj brod, vikalo se nekada. Sada je, napuštaj kopno. Svuda ima opasnosti, ali više na kopnu. Svi smo nekada davno ispuzali iz mora, zar ne? Možda je to bila greška. Sada mu se vraćamo.
Zamišljam sve druge ljude koji rade što i ja i to mi daje nadu. Mora biti da je to neka vrsta instinkta u ljudskoj vrsti. Kada ste ugroženi, raštrkajte se. Ne samo da bežimo od opasnosti, već i povećavamo šanse za preživljavanje vrste. Ako se raštrkamo po celoj zemljinoj kugli, otrov neće moći da naškodi svakome. Čak i ako su ispalili sav otrov koji su imali, mora da postoji šansa.
Noću čujem mačke. Zvuk pun nade.

***


Ružni snovi. Noćne more, pretpostavljam. Kada san postaje noćna mora? Ovi moji snovi se nastavljaju i kada se probudim. To je kao mamurluk. Loši snovi ne daju ostatku života da ide dalje.

***

Učinilo joj se da je videla drugi brod na horizontu, i krenula je ka njemu. Nije imala signalne rakete, a bio je predaleko da bi vikala, tako da je samo krenula ka njemu. Plovio je paralelno sa horizontom, i mogla je bar pola sata da ga vidi. Onda je otišao. Možda to i nije bio brod, rekla je sebi; ali šta god da je bilo, njegov nestanak ju je deprimirao.
Setila se jedne strašne stvari, koju je jednom pročitala u novinama, o životu na supertankeru. Brodovi su postajali sve veći i veći, a posade sve manje i manje, i sve je radila tehnologija. Samo bi programirali neki kompjuter u Zalivu ili negde, i brod bi, praktično sam, plovio do Londona ili Sidneja. Tako je bilo mnogo zgodnije za vlasnike, koji bi puno uštedeli, i prijatnije za posadu, koja je trebalo samo da se brine oko sopstvene dosade. Uglavnom su sedeli po kabinama i pili pivo kao Greg, koliko je ona uspela da shvati. Pili pivo i gledali video.
Jednu stvar iz članka nikako nije mogla da zaboravi. Pisalo je da je, u starim vremenima, uvek bilo nekog na osmatračnici ili na mostu ko je motrio za slučaj opasnosti. Ali, veliki brodovi danas više nemaju osmatrače, ili, tačnije, osmatrači su ljudi koji s vremena na vreme bace pogled na ekran sa gomilom tačkica. U starim vremenima, ako si bio izgubljen na moru u čamcu ili na splavu ili već nečemu, i ako bi naišao brod, imao si dobru šansu da te spasu. Mahao bi i vikao i ispalio signalne rakete ako bi ih imao; podigao bi košulju na vrh jarbola; i uvek je bilo ljudi koji su osmatrali da te vide. Danas možeš nedeljama da plutaš po okeanu, i konačno naiđe supertanker, i prođe pored tebe. Na radaru se nećeš videti jer si premali, i čista je sreća ako se neko nagnuo preko ograde da povraća. Bilo je puno slučajeva gde preživeli koji bi u stara vremena bili spaseni jednostavno nisu viđeni; pa, čak, i slučajeva da ljude udare brodovi za koje su mislili da dolaze da ih spasu. Pokušala je da zamisli kako bi to bilo užasno, to strašno čekanje, i onda osećanje kada brod prođe pored tebe, a ne postoji išta što možeš učiniti, jer buka motora prekriva tvoje povike. To je ono što ne valja na ovom svetu, pomislila je. Digli smo ruke od osmatranja. Više ne mislimo o spašavanju drugih ljudi, samo plovimo oslanjajući se na naše mašine. Svi su u kabinama, i piju pivo sa Gregom.
Tako da je onaj brod na horizontu možda ne bi ni video. Mada ne može reći da je želela da bude spasena ili bilo šta. Možda bi samo bilo nekih vesti o svetu, samo to.

***


Počela je da pati od noćnih mora. Ružni snovi duže su je pratili kroz dan. Osećala je da leži na leđima. Bolela ju je ruka. Nosila je bele rukavice. Bila je u nekoj vrsti kaveza, koliko je mogla da vidi: sa svih strana vertikalno su se dizale metalne šipke. Muškarci su dolazili da je vide, uvek muškarci. Pomislila je da treba da zapiše te more, da ih zapiše kao i istinite stvari koje se događaju. Rekla je muškarcima iz noćnih mora da će da piše o njima. Nasmejali su se i rekli da će joj dati papir i olovku. Odbila je. Rekla je da će koristiti svoje.

***


Bilo joj je jasno da se mačke dobro hrane ribom. Znala je da se ne kreću mnogo i da se goje. Ali, činilo joj se da Linda dobiju više na težini nego Pol. Nije želela da poveruje da se to događa. Nije smela.
Jednog dana, ugledala je kopno. Upalila je motor i krenula ka njemu. Približila se dovoljno da vidi mangrove i palme, onda je nestalo goriva, i vetar ju je odneo dalje. Iznenadila se što u sebi nije mogla naći tuge ili razočaranja dok se ostrvo udaljavalo. U svakom slučaju, pomislila je, bila bi podvala da je našla novo kopno uz pomoć dizel-motora. Moraju se ponovo otkriti stari načini kako se stvari rade: budućnost je ležaja u prošlosti. Dopustiće vetrovima da je vode i paze. Bacila je prazne kante od goriva u vodu.

***


Luda sam. Trebalo je da zatrudnim pre nego što sam otišla. Naravno. Kako nisam videla gde je odgovor? Svi ti Gregovi vicevi o tome kako je on samo oploditelj a ja nisam mogla da vidim ono što je bilo očigledno. To je bio razlog što on postoji. Zato sam ga srela. Ta strana stvari sada joj se činila čudnom. Komadići gume i tube koje treba stiskati i pilule koje treba gutati. Sada ćemo se opet predati prirodi.
Pitam se gde je Greg; pitam se ima li Grega. Mogao bi biti mrtav. Uvek sam se pitala šta znači onaj izraz, najjači opstaju. Kada bi nas neko pogledao, pomislio bi da je Greg sposobniji za preživljavanje: veći je, jači, praktičniji bar prema našim merilima, konzervativniji, opušteniji. Ja se brinem, nikada se nisam bavila stolarijom, ne snalazim se dobro sama. Ali, ja sam ta koja će preživeti, ili bar imati šansu. Opstanak zabrinutih — da li je to ono što ovo znači? Ljudi poput Grega izumreće kao dinosaurusi. Samo oni koji vide šta će se dogoditi prežive, mora da je to pravilo. Kladim se da je bilo životinja koje su osetile da nailazi ledeno doba i koje su krenule na neko dugo i opasno putovanje da nadu bezbedniju, topliju klimu. I kladim se da su dinosaurusi mislili da su one neurotične, to pripisali predmenstrualnom sindromu, i rekli, Glupa kravo. Pitam se da li su irvasi videli šta će im se dogoditi. Da li mislite da su ikada to nekako predosetili?

***


Kažu da ja ne razumem stvari. Kažu da ne povezujem na pravi način. Slušajte ih, njih i njihove veze. Ono se dogodilo, kažu, i kao posledica toga ovo se dogodilo. Ovde je bila bitka, tamo rat, jedan kralj je svrgnut, čuveni ljudi — uvek čuveni ljudi, dosta mi je čuvenih ljudi — doveli su do događaja. Možda sam suviše dugo na suncu, ali ne vidim njihove veze. Gledam istoriju sveta, za koju oni ne shvataju da se bliži kraju, i ne vidim to što oni vide. Vidim samo stare veze, one na koje više ne obraćamo pažnju, jer tako je lakše potrovati irvase, namalati im štraftu na leđima i servirati ih nerčevima. Ko je doveo do toga? Koji će čuveni čovek za to prihvatiti zasluge?

***


Smešno. Slušajte ovaj san. Bila sam u krevetu i nisam mogla da se pokrenem. Stvari su bile nejasnih obrisa. Nisam znala gde sam. Tu je bio neki čovek. Ne sećam se kako je izgledao — samo čovek. Rekao je, „Kako se osećate?”
Rekla sam, „Dobro”.
„Zaista?”
„Naravno. Zašto ne bih?”
Nije odgovorio, samo je klimnuo glavom, i kao da je šetao pogledom po mom telu, koje je, naravno, bilo ispod čaršava. Onda je rekao, „Nemate više one porive?”
„Koje porive?”
„Znate o čemu govorim.”
„Oprostite”, odgovorila sam — smešno je kako u snovima ispadnete veoma uštogljeni tamo gde u životu ne biste bili takvi — „Oprostite, ali stvarno nemam ni najblažu predstavu o čemu vi to govorite.”
„Napadali ste muškarce.”
,,Oh, zar? Šta sam htela, njihove novčanike?”
„Ne. Izgleda da ste hteli seks.”
Počela sam da se smejem. Čovek se namrštio; sećam se grimase, čak iako sam zaboravila ostatak lica. „Ovo je stvarno previše prozirno”, rekla sam, ledenim naglaskom iz starog filma. Ponovo sam se nasmejala. Znate onaj trenutak, poput
rupe u oblaku, kada u snu shvatite da samo sanjate? On se opet namrštio. Ja sam rekla, „Ne budite tako providni”. To mu se nije dopalo, i otišao je.
Probudila sam se smešeći se. Mislila sam o Gregu i o mačkama i da li je trebalo da zatrudnim, i onda sam sanjala o seksu. Um može biti prilično pravolinijski, zar ne? Sta li ga je navelo da pomisli da može s tim da se provuče?

***


Ovih stihova ne mogu se osloboditi gde god da idemo:
Hiljadu četristo devedeset druge
Pređe Kolumbo preko morske pruge

I šta onda? Oni čine da sve uvek zvuči tako jednostavno. Imena, datumi, podvizi. Mrzim datume. Datumi su siledžije, datumi su sveznalice.

***


Stalno je bila uvcrena da će stići do ostrva. Spavala je kada ju je vetar doveo tamo. Jedino je morala da provede čamac između dve stene poput zglobova prstiju i nasuče ga na šljunak. Nije bilo savršenog peščanog luka spremnog za otisak stopala turiste, nije bilo koralnog lukobrana, čak ni povijene palme. Laknulo joj je zbog toga, i bila je zahvalna. 13ilo je bolje što je pesak kamen, raskošna džungla šikara, plodno tle prašina. Previše lepote, previše zelenila moglo bi je navesti da zaboravi na ostatak planete.
Pol je skočio na obalu, ali Linda je čekala da je ponese. Da, pomislila je, bilo je vreme da naiđemo na kopno. Odlučila je da, u početku, spava u čamcu. Trebalo je početi sa gradnjom brvnare odmah po iskrcavanju, govorili su, ali to je bilo glupo. Ostrvo će se, možda, pokazati nepogodnim.

***


Mislila je da će, posle iskrcavanja na ostrvu, noćne more prestati.

***


Bilo je veoma vruće. Čovek bi pomislio da ovo mesto ima centralno grejanje, rekla je sebi. Nije bilo povetarca, nije bilo promene vremena. Pazila je na Pola i Lindu. Bili su njena uteha.
Pitala se da li su noćne more posledica spavanja u čamcu, stešnjenosti noću pošto je prethodno ceo dan slobodno šetala. Mislila je da se možda njen um buni, da traži da bude pušten napolje. Napravila je malo sklonište iznad linije plime i počela da spava tamo.
Nije bilo promene.
Nešto strašno dešavalo se sa njenom kožom.

***


Noćne more su se pogoršale. Ona je rešila da je to normalno, u onoj meri u kojoj se reč normalno još mogla upotrebljavati. U svakom slučaju, moglo se očekivati, s obzirom na njeno stanje. Bila je otrovana. Koliko, to nije znala. U njenim snovima, ljudi su uvek bili veoma ljubazni, čak i nežni. Tako je znala da ne treba da ima poverenja u njih: predstavljali su iskušenje. Um je proizvodio sopstvene argumente protiv stvarnosti, protiv sebe, protiv onoga što je znao. Očito, iza toga bilo je nešto hemijsko, poput antitela ili nečega. Um, u šoku zbog onog što se desilo, stvarao je sopstvene razloge da to porekne. Trebalo je nešto slično i da očekujem.

***


Daću vam jedan primer. Prilično sam lukava u svojim noćnim morama. Kada ljudi dodu, pravim se da nisam iznenađena. Ponašam se kao da je normalno da oni budu tu. Ne nasedam na njihovo blefiranje. Sinoć smo vodili sledeći razgovor. Vi protumačite sami.
„Zašto nosim bele rukavice?” pitala sam.
„Vi mislite da su to rukavice?”
„Šta vi mislite da su?”
„Morali smo da vam stavimo infuziju u ruku.”
„I zato nosim bele rukavice? Ovo nije opera.”
„To nisu rukavice. To su zavoji.”
„Zar niste rekli da imam infuziju u ruci?”
„Baš tako. Zavoji služe tla je drže na mesni.”
„Ali ne mogu da pokrećem prste.”
„To je normalno.”
"Normalno?" rekla sam. „Šta je danas normalno?” Na to nije imao odgovor, pa sam nastavila. ,,U kojoj mi je ruci infuzija?” „Levoj. To možete i sami da vidite.”
„Zašto ste mi onda povili i desnu ruku?”
O tome je morao dugo da razmišlja. Konačno je rekao, „Zato što ste pokušali slobodnom rukom da izvučete infuziju.” „Zašto bih to radila?”
„Čini mi se da samo vi možete da nam to kažete.” Odmahnula sam glavom. Otišao je poražen. Uzvratila sam im ravnom merom, zar ne? A sledeće noći smo se opet suočili. Očito, moj um je mislio da sam se tog iskušavatelja suviše lako oslobodila, jer je poslao drugog, koji mi se stalno obraćao po imenu.
„Kako ste večeras, Ket?”
„Mislila sam da uvek kažete kako smo. To jest, ako ste vi ono što se pravite da jeste.”
„Zašto bih rekao kako smo, Ket? Znam kako sam ja. Pitam vas.”
"Kako smo”, rekla sam sarkastično, „Mi, u zoološkom vrtu smo dobro, hvala na pitanju.”
„Kako to mislite, u zoološkom vrtu?”
„Šipke, glupane.” Nisam stvarno mislila da je to zoo-vrt; želela sam da saznam šta oni misle da jeste. Boriti se sa sopstvenim umom nije uvek lako.
„Šipke? A, one su samo deo vašeg kreveta.”
„Mog kreveta? Izvinite, onda ovo nije kolevka i ja nisam beba?”
„To je specijalni krevet. Gledajte.” Oslobodio je rezu i spustio niz šipki van mog vidokruga. Onda ih je opet podigao i pričvrstio.
„Alta, vidim, zaključavate me, da li je to zamisao?”
„Ne, ne, ne, Ket. Samo ne želimo da zaspite i padnete sa kreveta. Na primer, ako biste imali noćne more.”
To je bilo lukavo. Ako bih imala noćne more ... Ali, potrebno je više od toga da me prevari. Mislim da znam šta moj um čini. Ovo što ja zamišljam jeste neka vrsta zoo-vrta, jer je zoo-vrt jedino mesto gde sam videla irvase. Žive, ’oću da kažem. Tako da ih povezujem sa kavezima. Moj um zna da je za mene sve počelo od irvasa; zato je smislio ovu podvalu. Vrlo je uverljiv, taj moj um.
„Ja nemam noćne more”, odlučno sam rekla, kao da su to bubuljice ili nešto slično. Mislila sam da je to dobro, što sam mu rekla da ne postoje.
,,U redu, onda u slučaju da hodate u snu ili tako nešto.”
„Da li sam hodala u snu?”
„Ne možemo da pazimo na svakog Ket. Ima ih još mnogo u istom čamcu s vama.”
„Znam!” povikala sam. „Znam!” Vikala sam, jer sam se osećala pobednički. Bio je pametan, taj tip, ali se odao. U istom čamcu. Naravno, mislio je u drugim čamcima, ali je pogrešio — ili, tačnije, moj um je pogrešio.
Te noći sam dobro spavala.

***


Strašna misao pala joj je na pamet. Šta ako mačići ne budu u redu? Šta ako I.inda rodi nakaze, čudovišta? Da li se to može dogoditi ovako brzo? Kakvi su ih vetrovi sve doveli ovamo, kakav je otrov bio u tim vetrovima?
Činilo joj se da mnogo spava. Jednolična vrelina se produžavala. Cesto se osećala isušenom, i pijenje iz potoka nije pomagalo. Možda sa vodom nešto nije u redu. Koža joj je otpadala. Podigla bi ruke, i prsti su joj izgledali kao rogovi irvasa koji se tukao. Depresije su se nastavile. Pokušala je da se razveseli mišlju da na ovom ostrvu bar nema momka. Šta bi Greg rekao da je vidi ovakvu?

***


Um je, u pitanju, rešila je; to je bilo u osnovi svega. Um je, jednostavno, postao prepametan za sopstveno dobro, za-
neo se. Um je izmislio to oružje, zar ne? Ne možete da zamislite životinju kako smišlja sopstveno uništenje, je 1’ da?
Ispričala je sebi sledeću priču. U šumi je živeo jedan medved, jedan pametan, živahan ... jedan normalan medved. Jednog dana počeo je da kopa veliku jamu. Kada je završio, odlomio je granu sa drveta, očistio je od lišća i grančica, jedan kraj oglodao dok nije postao oštar, i zatim pobio ovaj kolac u jamu, šiljatim krajem na gore. Zatim je medved granama i lišćem tako pokrio jamu koju je iskopao da je izgledala kao svaki drugi deo šumskog tla, i otišao. I šta mislite gde je medved iskopao svoju jamu? Na sred jedne od svojih omiljenih staza, na mestu kojim je redovno prolazio na putu do drveta sa kojeg je pio med, ili šta već medvedi rade. I tako je, sledećeg dana, medved bezbrižno pošao stazom, upao u rupu i nabio se na kolac. Dok je umirao, pomislio je, Bože, Bože, kakvo iznenađenje, kako je sve čudno ispalo. Možda je bila greška što sam iskopao klopku na tom mestu. Možda je bila greška što sam uopšte iskopao klopku.
Ne možete da zamislite medveda kako to radi, zar ne? Ali tako je sa nama, pomislila je. Um se jednostavno zaneo. Nije znao kada da stane. Um to nikada i ne zna. Isto je i sa ovim noćnim morama — um koji spava jednostavno se zanese. Pitala se da li primitivni narodi imaju noćne more. Kladila se da nemaju. Ili, bar, ne onakve kakve mi imamo.
Nije verovala u Boga, ali sada je dolazila u iskušenje. Ne zato što se plašila smrti. Nije to bilo u pitanju. Ne, bila je u iskušenju da veruje u nekoga ko gleda sve šta se dešava, ko gleda medveda kako kopa jamu i zatim pada u nju. To ne bi bila tako dobra priča ako ne bi bilo nikoga da je ispriča. Vidite šta su oni onda uradili — digli su sebe u vazduh. Glupe krave.

***


Onaj s kojim sam vodila raspravu o rukavicama opet je došao. Uhvatila sam ga.
„Još imam rukavice”, rekla sam.
„Da”, odgovorio je, podilazeći mi, ali je pogrešio.
„Nemam infuziju u ruci.”
Za to, očigledno, nije bio spreman. „Hm, ne.”
„Zašto onda nosim svoje bele rukavice?”
„Ah.” Zastao je dok je razmišljao koju laž da upotrebi. Ona za koju se odlučio nije bila loša. „Čupali ste kosu.” „Gluposti. Kosa mi opada. Opada svaki dan.”
„Ne, bojim se da ste je sami čupali.”
„Gluposti. Dovoljno je da je samo dodirnem rukom, i ona opada u velikim pramenovima.”
„Bojim se da nije tako”, rekao je on povladujuče. „Odlazite”, povikala sam. „Odlazite, odlazite.”
„Naravno.”
I otišao je. Bilo je veoma lukavo to što je smislio sa mojom kosom, laž što je moguće bližu istini. Zato što jesam dodirivala svoju kosu. Pa, dobro, to i nije neko iznenađenje.
Ipak, bio je dobar zn;tk to što sam mu rekla da ode i on je otišao. Osećam da počinjem da ovladavam stvarima, da kontrolišem svoje noćne more. Ovo je samo period kroz koji prolazim. Biće mi drago kada se završi. Sledeći period možda će biti gori, naravno, ali će bar biti drugačiji. Volela bih da znam koliko sam otrovana. Da li dovoljno da bi mi namatali plavu štraftu na leđima i bacili me nerčevima?

***


Um se zaneo, shvatila je da ponavlja. Sve je bilo povezano, oružje i noćne more. Zato su morali da prekinu ciklus. Da ponovo počnu da prave jednostavne stvari. Da počnu od početka. Ljudi kažu da nije moguće vratiti sat, ali jeste. Budućnost leži u prošlosti.
Volela bi da može da zaustavi te muškarce i njihova iskušavanja. Mislila je da će nestati kada dode do ostrva. Mislila je da će nestati kada prestane da spava u čamcu. Ali, oni su postajali samo još uporniji i još lukaviji. Noću se plašila da zaspi zbog noćnih mora; ali odmor joj je bio preko potreban, i svakog jutra budila se sve kasnije i kasnije. Jednolična vrelina se produžavala, uparložena, institucionalna vrelina; osećala se kao da je okružena radijatorima. Hoće li se ikada završiti? Možda su, onim što se desilo, godišnja doba uništena, ili, bar, svedena sa četiri na dva — onu posebnu zimu na koju su svi upozoreni, i ovo nepodnošljivo leto. Možda će svet morati da zaradi povratak proleća i jeseni dobrim ponašanjem tokom mnogih vekova.

***


Ne znam koji je od muškaraca to bio. Počela sam da žmurim. To je teže nego što vam se čini. Ako su vam u snu oči već zatvorene, pokušajte opet da ih zatvorite. Nije lako. Ali, ako uspem to da naučim, onda ću možda uspeti da naučim i kako da rukama pokrijem uši. To bi mi pomoglo. „Kako se osećate jutros?”
„Zašto kažete jutros? Uvek je noć kada dođete.” Vidite kako im ne dopuštam da se s bilo čim provuku?
„Ako vi tako kažete.”
„Kako to mislite, ako ja tako kažem?”
„Vi ste gazda.” Tako je, ja sam gazda. Morate kontrolisati vlastiti um, inače će vam se oteti. To je i proizvelo opasnost u kojoj se sada nalazimo. Držite um pod kontrolom.
Zato sam odgovorila, „Odlazite”.
„To stalno govorite.”
„Ako sam gazda, onda mi je to dozvoljeno, zar ne?” „Moraćete jednog dana o tome da pričate.”
"Dana. Opet grešite.” I dalje sam žmurila. „O čemu to tome, uostalom?” Mislila sam da ja i dalje njega progonim, ali ovo je možda bila taktička greška.
„O čemu? O, o svemu ... Kako ste sebe doveli u ovu situaciju, kako ćemo vam pomoći da iz nje izađete.”
„Vi ste zaista veoma neobavešten čovek, da li to shvatate?” Ovo je ignorisao. Mrzim kada se pretvaraju da ne čuju stvari sa kojima ne znaju kako da postupe. „Greg”, rekao je on, očigledno menjajući temu. „Vaša osećanja krivice, odbačenosti, takve stvari ...”
„Da li je Greg živ?” Mora da je noćna mora bila toliko uverljiva da sam nekako pomislila da taj čovek možda zna odgovor.
„Greg? Da, Greg je dobro. Ali, mislili smo da neće pomoći...” „Zašto bih imala osećaj krivice? Nisam kriva što sam uzela čamac. On je samo hteo da pije pivo i juri ribe. Za to mu nije bio potreban čamac.”
„Mislim da čamac nije u središtu problema.”
„Kako mislite, nije u središtu? Da nije bilo čamca, ne bih bila ovde.”
„Mislim da puno toga prebacujete na čamac. Tako da možete da ne mislite o onome što se desilo pre čamca. Zar vam se ne čini da možda upravo to radite?”
„Kako bih ja to mogla da znam? Vi ste navodno stručnjak.” Ovde sam bila vrlo sarkastična, znam, ali nisam mogla da odolim. Bila sam ljuta na njega. Kao da ja zanemarujem ono što se dogodilo pre nego što sam uzela čamac. Ja sam bila jedna od retkih osoba koja je primetila, uostalom. Ostatak sveta ponašao se kao Greg.
„Pa, čini mi se da polako napredujemo.”
„Odlazite.”

***


Znala sam da će se vratiti. Na neki način i čekala sam da se vrati. Samo da bih završila s tim, pretpostavljam. A moram priznati i da me je zaintrigirao. Hoću da kažem, znam tačno šta se dogodilo, i manje ili više zašto i manje ili više kako. Ali, htela sam da vidim koliko pametno će njegovo — zapravo moje — objašnjenje biti.
„Mislite da ste spremni da razgovarate o Gregu?”
„Gregu? Kakve to veze ima s Gregom?”
„Pa, nama se čini, i voleli bismo da nam to potvrdite, da vaš ... vaš raskid sa Gregom ima dosta veze sa vašim sadašnjim ... problemima.”
„Vi ste zaista veoma neobavešten čovek.” Volela sam to da izgovaram.
„Onda mi pomozite da se izlečim od te neobaveštenosti, Ket. Objasnite mi stvari. Kada ste prvi put primetili da stvari s Gregom ne idu kako treba?”
„Greg, Greg. Dogodio se nuklearni rat, a vi hoćete samo da pričate o Gregu.”
„Da, rat, naravno. Ali, mislio sam da je bolje da rešavamo stvari jednu po jednu.”
,,I Greg je važniji od rata? Stvarno imate čudim sistem prioriteta. Možda je Greg izazvao rat. Znate li da ima kapu za bejzbol na kojoj piše VODITE RAT, A NE LJUBAV? Možda je sedeo i pio pivo i pritisnuo dugme tek da bi nešto uradio.”
„To je zanimljiv pristup. Mislim da bismo tako mogli negde i da stignemo.” Nisam reagovala. Nastavio je, „Da li bi bilo ispravno da zaključimo da ste sa Gregom bacili sve na jednu kartu? Da ste mislili da vam je on poslednja prilika? Možda ste previše očekivali od njega?”
Bilo mi je dosta ovoga. „Zovem se Ketlin Feris”, rekla sam, koliko nekom drugom toliko i samoj sebi. „Imam trideset i osam godina. Napustila sam sever i došla na jug zato što sam videla šta se događa. Ali, rat me je pratio. Došao je, u svakom slučaju. Uzela sam čamac, dopustila sam vetrovima da me nose. Povela sam dve mačke, Pola i Lindu. Našla sam ovo ostrvo. Živim ovde. Ne znam šta će se sa mnom dogoditi, ali znam da je dužnost onih koji se brinu za planetu da nastave da žive.” Kada sam prestala, shvatila sam da sam, ne primetivši, počela da plačem. Suze su mi se slivale niz lice i u uši. Nisam mogla ni da vidim, ni da čujem. Osećala sam se kao da plivam, kao da se davim.
Konačno, veoma tiho — ili su meni samo uši bile pune vode? — čovek je rekao, „Da, i mislili smo da možda tako vidite stvari.”
„Prošla sam kroz zle vetrove. Koža mi otpada. Stalno sam žedna. Ne znam koliko je to ozbiljno, ali znam da moram da nastavim. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog mačaka. Možda ću im biti potrebna.”
„Da.”
„Šta mislite sa tim da?”
„Pa, psihosomatski simptomi mogu biti veoma uverljivi.”
„Zar ne možete da shvatite? Dogodio se prokleti nuklearni rat.”
„Hmmm”, rekao je čovek. Namerno me je provocirao.
,,U redu”, odgovorila sam. „Mogu baš i da čujem vašu verziju. Osećam da želite da mi je ispričate.”
„Pa, mi mislimo da to potiče od vašeg raskida sa Gregom. I od vašeg odnosa, naravno. Posesivnost, nasilje. Ali, raskid...”
Iako sam nameravala da ga navodim dalje, nisam mogla a da ga ne prekinem. „Nije to bio zapravo raskid. Samo sam uzela čamac kada je rat počeo.”
„Da, naravno. Ali, stvari među vama ... ne biste rekli da je dobro išlo?”
„Ništa gore nego s drugim frajerima. On je samo frajer, Greg. Normalan je za frajera.”
„Upravo tako.”
„Kako to mislite, upravo tako?”
„Pa, vidite, tražili smo vaš dosije sa severa. Izgleda da postoji šablon. Volite da igrate na jednu kartu. Sa istom vrstom muškarca. A to je uvek pomalo opasno, zar ne?” Kada nisam odgovorila, nastavio je, „Mi to zovemo sindromom stalne žrtve. SSŽ.” Odlučila sam da i to ignorišem. Osim toga, nisam imala pojma o čemu govori. Ispreda već neku priču.
„U vašem životu ima puno poricanja, zar vam se ne čini? Vi ... poričete mnoge stvari.”
„O, ne bih se složila”, rekla sam. Ovo je bilo smešno. Odlučila sam da ga isteram na čistinu. „Da li hoćete da mi kažete, da li hoćete da mi kažete da nije bilo rata?”
„Baš tako. Mislim, bilo je veoma zabrinjavajuće. Činilo se da bi lako moglo doći do njega. Ali, onda su nešto sredili.” „Nešto su sredili!” sarkastično sam uzviknula, jer je to sve dokazivalo. Moj um prisetio se tog Gregovog izraza koji sam smatrala tako samozadovoljnim. Uživala sam u vikanju, želela sam još nešto da vičem, i učinila sam to. „Govno si dok nisi jeo kod Bi Džeja!”, viknula sam. Osećala sam se pobednički, ali čovek izgleda nije shvatao, i stavio mi je ruku na rame kao da mi je potrebna uteha.
„Da, stvarno su nešto sredili. Rata nije bilo.”
„Vidim”, odgovorila sam, još uvek trijumfalno. „Tako da ja, naravno, nisam na ostrvu?”
,A ne.”
„To sam izmislila.”
„Da.”
„Tako da, naravno, ni čamac ne postoji?”
„O, da, bili ste na čamcu.”
„Ali na njemu nije bilo mačaka.”
„Da, imali ste dve mačke kada su vas našli. Bile su strašno mršave. Jedva su preživele.”
Bilo je lukavo što mi nije sasvim protivrečio. Lukavo, ali predvidljivo. Odlučila sam da promenim taktiku. Glumiću zbunjenost, i malo patetike. „Ne razumem”, rekla sam, „ako nije bilo rata, zašto sam ja bila na čamcu?”
„Greg”, rekao je on, neprijatno samouveren, kao da sam konačno nešto priznala. „Bežali ste. Pokazalo se da ljudi koji pate od sindroma stalne žrtve često proživljavaju akutne) osećanje krivice kada konačno pobegnu. Bile su tu i loše vesti sa severa. To vam je bio izgovor. Eksteriorizovali ste stvari, prebacili ste svoju zbunjenost i zabrinutost na svet. To je normalno”, dodao je povlađujući, iako je očigledno mislio suprotno. „Sasvim normalno.”
„Ja nisam jedina stalna žrtva ovde”, odgovorila sam. „Ceo prokleti svet je stalna žrtva.”
„Naravno.” Složio se, ne slušajući me zapravo.
„Rekli su da će biti rata. Rekli su da je rat počeo.”
„Uvek tako kažu. Ali, sredili su nešto.”
„Tako vi kažete. Dobro. Dakle, u vašoj verziji" — naglasila sam tu reč — ,,gde su me našli?”
„Oko sto milja istočno od Darvina. Išli ste u krug.”
„U krug”, ponovila sam. „To svet radi.” Prvo mi kaže da projektujem sebe na svet, onda mi kaže da radim ono što znamo svi mi da svet stidno radi. To stvarno nije bilo naročito impresivno. „A kako objašnjavate da mi opada kosa?”
„Sami ste je čupali bojim se.”
,,A što mi koža opada?”
„Bio je ovo loš period za vas. Bili ste pod velikim stresom. To nije neobično. Ali, biće bolje.”
„A kako objašnjavate to što se veoma jasno sećam svega, od trenutka sam čula da je rat počeo do vremena provedenog na ovom ostrvu?”
„Pa, stručni izraz je fabulacija. Izmišljate priču da biste pokrili činjenice koje ne znate ili koje ne možete da prihvatite. Zadržite nekoliko istinitih činjenica i oko njih ispletete novu priču. Naročito u slučajevima dvostrukog stresa.”
„Što znači?”
"Veliki stres u privatnom životu spojen sa političkom krizom u spoljnjem svetu. Uvek imamo više slučajeva kada stvari na severu loše idu.”
„Sad ćete mi još reći da su desetine ludih ljudi kružili morem.”
„Nekolicina. Četvoro ili možda petoro. Većina onih koje smo primili nije stigla do čamaca.” Zvučao je kao da se divi mojoj upornosti.
„I koliko ste imali ... primljenih ovaj put?”
„Dvadesetak.”
„Pa, divim se vašoj fabulaciji”, rekla sam, upotreblavajući njegov stručni izraz. To ga je postavilo na mesto. „Stvarno mislim da ste prilično lukavi.” Odao se, naravno. Zadržite nekoliko istinitih činjenica i oko njih ispletete novu priču — upravo ono što je on učinio.
„Drago mi je da napredujemo, Ket.”
„Odlazite i sredite nešto”, rekla sam. „Usput, ima li kakvih vesti o irvasima?”
„Kakve vas vesti zanimaju?”
„Dobre vesti!” povikala sam. „Dobre vesti!”
„Videću šta mogu da nađem.”

***


Osećala se umorno kada ju je noćna mora napustila; umorno, ali pobednički. Istrpela je najgore što je iskušavatelj imao da joj ponudi. Sada će biti bezbedna. Prirodno, napravio je ceo niz grešaka. Drago mi je da napredujemo: to nije smeo da kaže. Niko ne voli da mu sopstveni um povlađuje. Ono što ga je stvarno odalo bilo je kada je rekao da su mačke smršale. Na celom putovanju, to je bila najprimetnija stvar, kako su se mačke gojile, kako su uživale u ribama koje je ona hvatala.
Odlučila je da više ne razgovara sa tim muškarcima. Nije mogla da ih spreči da dolaze — bila je sigurna da će je posećivati još mnogo noći — ali neće razgovarati sa njima. Naučila je kako da žmuri u noćnim morama; sada će naučiti kako da zatvori i uši i usta. Neće podleći iskušenju. Neće.
Ako mora da umre, umreće. Mora da su prošli kroz veoma zle vetrove; koliko zle, saznaće tek kada se oporavi ili umre. Brinula se za mačke, ali verovala je da bi same mogle da se snađu. Vratile bi se prirodi. Već jesu. Kada je hrane sa čamca ponestalo, počele su da love. Tačnije, Pol je počeo: Linda je bila predebela za lov. Pol joj je donosio sitna stvorenja, poput miševa i voluharica. Ket bi se rasplakala kada bi to videla.
Sve je to imalo veze sa strahom njenog uma od sopstvene smrti, konačno je zaključila. Kada joj je koža obolela i kada je kosa počela da joj opada, njen um pokušao je da smisli alternativno objašnjenje. Sada je, čak, znala i stručni izraz za to: fabulacija. Odakle joj? Mora da ga je pročitala u nekom časopisu. Fabulacija. Zadržiš par istinitih činjenica i oko njih ispleteš novu priču.
Setila se razgovora iz prethodne noći. Čovek u snu je rekao, vi poričete mnoge stvari, zar ne, a ona je odgovorila, o, ne bih se složila. To je bilo smešno, kada se priseti; ali, bilo je i ozbiljno. Ne smeš se zavaravati. To je Greg činio, i to većina ljudi čini. Moramo stvari videti onakvim kakve jesu; ne možemo se više oslanjati na fabulaciju. To je jedini način na koji možemo da preživimo.

***


Sledećeg dana, na malom, skoro golom ostrvu u tesnacu Tores, Ket Feris se probudila i otkrila da se Linda omacila. Pet šarenih mačića, zbijenih, bespomoćnih i slepih, ali bez ikakvih mana. Osetila je ogromnu ljubav. Mačka joj, naravno, nije dopustila da dodirne mačiće, ali to je bilo u redu, to je bilo normalno. Osećala je takvu sreću! Takvu nadu!

5
Brodolom



I


Počelo je rđavim znamenjem. Behu oplovili rt Finister i kretahu se ka jugu gonjeni krepkim vetrom kad fregatu opkoli jato delfina. Svi na brodu sjatiše se na krmenu palubu i uz ogradu, čudeći se umeću tih životinja da kruže oko lađe koja već živo napreduje brzinom od devet ili deset čvorova. Dok su se divili razigranim delfinima, začu se vika. Neki mali od palube beše propao kroz jedan od prednjih otvora na levom boku broda. Ispališe hitac iz signalnog topa, baciše u more splav za spašavanje, a brod se zaustavi. No, ovi manevri behu trapavo izvedeni, i dok je spušten paradni čamac sa šest vesala, već je sve bilo uzalud. Ne mogoše da nađu ni splav, a nekmoli dečka. Imao je tek petnaest godina, a oni koji ga behu poznavali tvrdili su da je snažan plivač; pretpostavljali su da se najverovatnije domogao splava. U tom slučaju je, bez sumnje, na njemu skončao u najokrutnijim mukama.
Senegalsku ekspediciju činila su četiri broda: fregata, korveta, transportni brod i brik. Isplovila je sa ostrva Eks 17. juna 1816. sa 365 ljudi na brodovlju. Sad je nastavljala dalje na jug sa punom posadom umanjenom za jednog. Na Tenerifima su se snabdeli provijantom, ukrcavši skupa vina, narandže, limunove, banjanove smokve i svakojako povrće. Tu im je privukla pažnju pokvarenost lokalnog stanovništva: žene iz Sen Kroa stajale su na vratima i nagovarale Francuze da udu, uverene u to da će njihove muževe izlečiti od ljubomore inkvizicijski redovnici, govoreći im prekorno o bračnoj pomami kao o zaslepljujućem Sotoninom daru. Putnici skloni razmišljanju pripisali su takvo ponašanje južnjačkom suncu, čija moć, poznato je, oslabljuje kako prirodne tako i moralne stege.
Sa Tenerifa su isplovili u pravcu jug-jugozapad. Krepki vetrovi i pomorska nevičnost raštrkali su malu flotu. Fregata je sama prešla povratnik i oplovila rt Barbas. Kretala se blizu obale, katkad ni na pola dometa topovskog đuleta. More je vrvelo od stenja; u vreme oseke, brigantini nisu mogli da plove ovim vodama. Behu oplovili rt Blanko, barem tako su mislili, kad se obreše u plićaku; svakih pola sata spuštan je visak. U praskozorje je G. Mode, zastavnik straže, ispisao proračun na nekom kavezu za kokoši i ocenio da se nakize na ivici argenskog grebena. Njegovo mišljenje je odbačeno. No, čak i moru nevični mogli su primetiti da se boja vode promenila; videla se morska trava uz bok broda i ulovljeno je veoma mnogo ribe. Samo što se ne behu nasukali, po mirnom moru i lepom vremenu. Merač dubine objavio je osamnaest hvati, ubrzo potom šest hvati. S jedrima na vetar, fregata se nagnula u stranu jednom, pa drugi put, pa treći put, potom je stala. Visak je pokazivao dubinu od pet metara i šezdeset santimetara.
Na nevolju, naleteli su na greben u vreme plime; i pošto se more ražestilo, pokušaji da se brod oslobodi nisu uspeli. Fregata je zasigurno bila izgubljena. Pošto čamci koje je nosila nisu bili dovoljno prostrani da se u njih smesti svo ljudstvo, odlučeno je da se sagradi splav i na njega da se ukrcaju oni koji ne mogu da stanu u čamce. Splav će zatim biti odvučen do obale i svi će se spasiti. Plan je bio savršeno zamišljen; međutim, kako će kasnije utvrditi dvojica članova posade, beše iscrtan u rastresitom pesku što ga razveja dah samoživosti.
Splav je sagrađen, i to dobro, raspodeljena su mesta po čamcima, zalihe namirnica su pripremljene. U osvit, kad je u potpalublju bilo dva metra i sedamdeset santimetara vode a pumpe počeše da posustaju, naređeno je da se brod napusti. Međutim, pometnja je ubrzo dobro skovani plan uzela pod svoje. Na dodeljena mesta nije se gledalo, dok se sa zalihama nemamo rukovalo, ili su zaboravljene ili su, pak, propale u moru. Sto pedeset osoba trebalo je da stane na splav: sto dvadeset vojnika, sa sve oficirima, dvadeset devet mornara i muških putnika, i jedna žena. No, jedva da se pedeset ljudi popelo na ovu napravu — dvadeset metara dugačku i sedam široku — kad ona utonu najmanje sedamdeset santimetara u vodu. Odbaciše burad s brašnom koja behu natovarena, na to se površina splava izdiže; preostali ljudi nagrnuše na njega, i on opet utonu. Opterećen do kraja, splav je bio metar pod vodom, a ljudi na njemu bili su tako stisnuti da ni koraknuti nisu mogli; spreda i straga, bili su u vodi do pojasa. Talasi su na njih bacali odvczanu burad s brašnom; pred njih je pao džak sa dvadeset pet funti dvopeka, koji je voda smesta pretvorila u kašu.
Beše određeno da jedan od mornaričkih oficira preuzme komandu na splavu; međutim, taj oficir ne htede da se na splav ukrca. U sedam ujutru, dat je znak za polazak i mala flota poče da se udaljava od napuštene fregate. Sedamnaest osoba beše odbilo da napusti lađu, ili se behu posakrivali i ostadoše tako da na brodu čekaju svoj usud.
Četiri čamca, jedan iza drugog, teglila su splav, a prethodila im je lađica koja je merila dubinu. Kad čamci zauzeše svoja mesta, ljudi na splavu počeše da kliču Vive le roi! i istakoše belu zastavicu na vrhu jedne muškete. Ali, baš u ovom času najvećeg nadanja i iščekivanja za one na splavu, uobičajenim morskim vetrovima pridruži se dah samoživosti. Jedno po jedno, tla li iz sebičnosti, nesposobnosti, nesrećnim slučajem, ili iz prividne nužde, tegleća užad behu odbačena.
Splav jedva da je bio na dve morske nilje od fregate kad ga ostaviše. Ljudi na njemu imali su vina, malo rakije, nešto vode i oskudno sledovanje okvašenog dvopeka. Ne behu dobili ni kompas ni mapu. Bez vesala i kormila nije bilo načina da se splavom upravlja, a teško da je bilo načina da se upravlja ljudima na njemu, koje more, valjajući se preko njih, stalno bacaše jedne na druge. Prve noći, podiže se oluja koja je s velikom silinom vitlala splavom; vapaji ljudi mešali su se sa urlikom valova. Neki privezahu užad o drvlje i čvrsto se držahu; oluja je sve nemilosrdno tukla. Pred zoru vazduh beše pun žalobnih krikova, nebu su nuđeni neispunjivi zaveti, a svi se pripremahu za skoru smrt. Teško je bilo o toj prvoj noći stvoriti predstavu koja ne bi bila manja od istine.
Narednog dana more beše mirno i u mnogima ponovo ožive nada. I pored toga, dva momka i jedan pekar, uvereni da im nema spasa od smrti, oprostiše se od svojih drugova i svojevoljno se predadoše moru. Tokom toga dana ljudi na splavu prvi put počeše da doživljavaju priviđenja. Nekima se činilo da vide kopno, drugi bi ugledali lađe koje pristižu da ih spasu, a kad su se ove varljive nade skršile na stenju, to dovede do još veće malodušnosti.
Druga noć beše strasnija od prve. Valovi su bili poput planina a splavu je svaki čas pretila opasnost od prevrtanja; okupljeni oko kratkog jarbola, oficiri su premeštali vojnike s jedne strane splava na drugu kao protivtežu silini talasa. Neki ljudi, uvereni u svoju propast, otčepiše bačvu vina, odlučivši da svoje poslednje časove ublaže time što će sebe lišiti moći razuma; u tome su uspevali, sve dok morska voda nije ušla kroz rupu na bačvi i upropastila vino. Ovako dvojako razjareni, ovi poremećeni ljudi odlučiše tla sve oteraju u zajedničku propast i, u tom cilju, navališe na užad koja su splav držala na okupu. Pošto je pobunjenicima pružen otpor, razvila se žestoka bitka usred talasa i noćne tmine. Red je ponovo uspostavljen, i na kobnom splavu bi mirno tokom narednog sata. No, u ponoć, vojnici se ponovo podigoše i napadoše svoje pretpostavljene noževima i sabljama; oni bez oružja bebu tako umom pomutili da su pokušavali da oficire zubima kidaju, pa je mnogo ujeda zadobijeno. Ljudi su bacani u more, batinani, probadani; dva bureta vina bačena su sa splava, kao i preostala voda. Kad su zlikovci savladani, splav je bio pretrpan leševima.
Za vreme prve pobune, neki radnik po imenu Dominik, koji se beše pridružio buntovnicima, upade u more. Čuvši žalosne krike tog svog podmuklog potčinjenog, inženjerac koji je rukovodio radnicima baci se u vodu i, uhvativši nitkova za kosu, uspe da ga izvuče natrag na splav. Dominiku neko sabljom beše rascepio glavu. U mraku su ranu povezali i bednika povratili u život. No, tek što su ga tako okrepili kad on, nezahvalnik, opet priđe pobunjenicima i nanovo ustade s njima. Ovoga puta, imao je manje sreće i manje milosti; stradao je te noći.
Zlosrećnim preživelima sad je pripretilo bunilo. Neki su se bacili u more; neki su zapali u obamrlost; neki jadnici nasrtali su na svoje drugove s isukanom sabljom, tražeći da im se da pileće krilce. Inženjerac, čija je odvažnost spasla radnika Dominika, video je sebe kako putuje lepim italijanskim ravnicama, a jedan od oficira mu govori: „Sećam se da su nas čamci ostavili; ali ne bojte se ničega; upravo sam pisao guverneru i za nekoliko sati bićemo spaseni.” Smiren u svom bunilu, inženjerac mu ovako odvrati: „Zar imate goluba da vaše naloge s takvom brzinom ostvari?”
Jedno jedino bure vina beše ostalo za šezdesetoricu, koliko ih je još bilo na splavu. Pokupili su od vojnika metalne krajeve pertli i od njih napravili udice; jedan bajonet su iskrivili, u nameri da njime ulove ajkulu. Na to, stiže jedna ajkula, zgrabi bajonet i, divljačnim trzajem vilice, potpuno ga ispravi i otpliva.
Pokaza se da im je bilo neophodno pribeći očajničkim merama ne bi li produžili svoje bedno bivstvovanje. Neki od onih koji behu preživeli noć pobune baciše se na leševe i odsecahu s njih komade, proždirući meso istog časa. Većina oficira odbila je tu hranu; mada je jedan predložio da se meso prvo prosuši kako bi bilo podnošljivije za jelo. Neki su pokušali da žvaću opasače za sablje i kutije za municiju, i kožne gajtane sa šešira, bez mnogo vajde. Jedan je mornar probao da pojede sopstveni izmet, ali nije uspeo.
Treći dan bio je vedar i bez vetra. Otpočinuli su, ali se grozotama kojima ih već behu izložile glad i žed pridružiše i okrutni snovi. Splav, koji je sad nosio manje od polovine prvobitnog ljudstva, beše se uzdigao u vodi, što je bila nepredviđena korist od pobuna prethodne noći. Pa, ipak, ljudi na splavu i dalje behu do kolena u vodi i mogaše se odmarati samo stojeći, zbijeni jedni uz druge u čvrstu gomilu. Četvrtog jutra, primetiše da im je desetak drugova tokom noći umrlo; tela su predata moru, sem jednog koje je sačuvano da im utoli glad. U četiri sata popodne, preko splava prođe jato letećih riba, od kojih mnoge ostadoše na krajevima splava. Te su noći spravili ribu, ali im glad beše tako silna a svako sledovanje tako sićušno da su mnogi ljudsko meso dodali ribljem, i meso tako pripremljeno beše im manje odvratno. Na ovaj način ponuđeno, čak i oficiri počeše da ga jedu.
Od toga dana svi naučiše da jedu ljudsko meso. Naredna noć donela im ih je sveže zalihe. Neki Španci, Italijani i crnci koji u vreme prvih pobuna behu neopredeljeni, urotiše se u nameri da bace svoje pretpostavljene u more i pobegnu na kopno, za koje su verovali da je blizu, sa dragocenostima i imovinom koji behu pohranjeni u jednu vreću obešenu o jarbol. Ponovo se zapodenu strašna borba, a kobni splav bi zapljusnut krvlju. Kad je, najzad, ova treća pobuna bila ugušena, na splavu ne beše ostalo više od trideset ljudi, i on se ponovo uzdiže iz vode. Jedva da je iko ležao bez rana, koje je slana voda stalno oblivala, te su se čuli prodorni vapaji.
Sedmog dana, dvojica mornara sakriše se iza poslednjeg bureta s vinom. Probiše rupu i počeše da piju vino kroz slamku. Kad dvojicu prestupnika otkriše, smesta ih baciše u vodu, u skladu sa nužnim zakonom koji beše proglašen.
Tada bi doneta najstravičnija odluka. Prebrojavši se, ustanoviše da ih je dvadeset sedam. Bilo je verovatno da će petnaestorica od tog broja poživeti nekoliko dana; ostali, koji su patili od velikih rana a mnogi bili i u bunilu, imali su sasvim male izglede da prežive. Međutim, za vreme koje do njihove smrti protekne svakako bi još više iscrpli ograničene zalihe provijanta. Proračunato je da bi oni sami lako mogli popiti i do trideset ili četrdeset boca vina. Odrediti bolesnicima upola manje sledovanje značilo bi jednostavno ubijati ih postepeno. I tako, nakon rasprave kojom je carevao najjeziviji očaj, petnaestorica zdravih odlučiše da bolesne drugove treba baciti u more, za dobro svih koji bi možda mogli preživeti. Tri mornara i jedan vojnik, čija srca behu otvrdla od stalnih prizora smrti, obaviše ova gnusna ali nužna pogubljenja. Zdravi su odvojeni od bolesnih kao čisti od nečistih.
Posle ovog okrutnog žrtvovanja, poslednjih petnaest preživelih baciše u more svo oružje, ostavivši samo jednu sablju za slučaj da neko uže ili drvo bude potrebno seći. Beše im ostalo namirnica za šest dana iščekivanja smrti.
Zbi se tad jedan neznatni događaj, koji je svako po svojoj naravi tumačio. Jedan beli leptir, od vrste koja je u Francuskoj česta, pojavi se lepršajući im nad glavama i spusti se na jedro. Neki od njih, izludeli od gladi, pomisliše da bi i to mogao biti zalogaj. Drugima se lakoća s kojom se njihov posetilac kretao učini kao pravo izrugivanje dok su ležali ispod njega iscrpljeni i gotovo se ne pomičući. Treći, pak, videše ovog prostog leptira kao znamenje, glasnika s neba, belog poput Nojeve grlice. Čak i sumnjičavci koji behu odbili da u njemu spoznaju božje oruđe, znali su, uz opreznu nadu, da se leptirovi malo udaljuju od kopna.
Pa, ipak, kopno se nije pojavljivalo. Pod plamenim suncem goreli su od strahovite žeđi, dok nisu počeli da kvase usne sopstvenom mokraćom. Pili su je iz plehanih čašica koje bi prvo stavili u vodu da brže ohlade tečnost u njima. Dogodilo bi se da nekome ukradu čašu i vrate je kasnije, ali bez mokraće koja je prethodno u njoj bila. Jedan od njih nije mogao sebe naterati da to proguta, koliko god bio žedan. Drugi, inače lekar, primetio je da je mokraća nekih ljudi prijatnija za piće od mokraće drugih. Takođe, primetio je da je jedan od prvih učinaka pijenja mokraće sklonost da se ona iznova proizvodi.
Jedan armijski oficir pronašao je limun koji je nameravao da sačuva ceo za sebe; žestoko preklinjanje uverilo ga je u pogibelj sebičnosti. Pronađeno je i trideset čenova belog luka, oko kojih je došlo do novih prepirki; da ne beše odbačeno svo oružje osim jedne sablje, ponovo je mogla biti prolivena krv. Bilo je dve bočice alkoholne tečnosti za čišćenje zuba; kap-dve ove tečnosti, koju je vlasnik nerado izdavao, na jeziku su stvarale prekrasan osećaj koji bi na nekoliko časaka odagnao žed. Neki komadići kalaja delovali su nekako rashlađujuće kad bi ih držali u ustima. Prazno stakalce, u kome nekad beše stajalo ružino ulje, kružilo je medu preživelima; udahnuli bi, a ostaci mirisa na njih su delovali smirujuće.
Desetog dana, pošto su primili svoje sledovanje vina, nekolicina ih nameri da se opije i potom ubije; s teškoćom ih odvratiše od ove pomisli. Splav beše opkoljen ajkulama, a neki vojnici, pomračenog uma, kupahu se bez skrivanja pred očima velikih riba. Računajući da kopno ne može biti mnogo daleko, osmorica sagradiše drugi splav da se na njemu spasu. Napraviše uzano plovilo niskog jarbola i s jedrom od ležaljke; no, kad su ga isprobali, krhkost brodice ukaza im na nepromišljenost poduhvata, i odustaše od njega.
Trinaestog dana njihovog iskušenja, sunce granu bez ijednog oblaka. Petnaest nesrećnika behu se pomolili Svevišnjem i podelili medu sobom sledovanje vina, kad jedan pešadijski kapetan, pogledavši ka obzorju, spazi neki brod i to objavi usklikom. Svi se zahvališe Gospodu i prepustiše se neizmernoj radosti. Ispraviše obruče sa buradi i na vrh im privezaše maramice; jedan od njih pope se na vrh jarbola i poče da maše tim zastavicama. Svi su posmatrali lađu na horizontu, nagađajući o njenom kretanju. Neki su procenjivali da im se iz minuta u minut približava; drugi su tvrdili da se kreće u suprotnom smeru. Pola sata, lebdeli su između nade i straha. A onda brod nestade s mora.
Iz radosti zapadoše u malodušnost i patnju; zavideli su na sudbini onima koji pre njih behu umrli. Potom, ne bi li svom očaju u snu našli neku utehu, namestiše komad platna da ih štiti od sunca i legoše ispod njega. Namera im je bila da napišu povest svojih doživljaja, koju bi svi potpisali, i prikucaju je na vrh jarbola, u nadi da će ona na neki način stići do njihovih porodica i vlade.
Dva sata behu proveli u najokrutnijim razmišljanjima kad glavni tobdžija, želeći da ode do prednjeg dela splava, izađe iz šatora i primeti „Argus” na pola morske milje od njih, pod punim jedrima, kako plovi pravo ka njima. Jedva je disao. Ruke mu se ispružiše prema moru. „Spašeni!”, reče. „Gle, kako nam se brik približava!” Svi se stadoše radovati; čak i ranjenici počeše da puze ka zadnjem delu splava ne bi li što bolje videli kako im se primiču spasioci. Grlili su jedni druge, a oduševljenje im se udvostruči kad videše da svoj spas duguju Francuzima. Mahali su maramicama i zahvaljivali Proviđenju.
„Argus” je smotao jedra i pristao sa njihove desne strane, na manje od pola puškometa. Petnaestoricu preživelih, od kojih ni najsnažniji inače ne bi mogli poživeti duže od četrdeset osam sati, prenesoše na brod; svojom neprestanom brigom, zapovednik brika i oficiri u preživelima su ponovo razgoreli životni plam. Dvojica koja su docnije zapisala povest o svom stradanju zaključila su da način na koji su spaseni beše istinski čudesan i da je u tom događaju sasvim očevidno bio prisutan prst neba.
Plovidba fregate beše započela rđavim znamenjem, a završila se odjekom. Kada je kobni splav zaplovio, tegljen čamcima iz pratnje, sedamnaest osoba ostalo je na brodu. Svojom voljom ostavljeni, smesta pretresoše brod u potrazi za svim što ne behu odneli oni što behu otišli i u šta more ne beše prodrlo. Pronađoše dvopeka, vina, rakije i šunke, dovoljno da neko vreme opstanu. U prvo vreme preovladavao je spokoj, jer im drugovi behu obećali da će se vratiti da ih spasu. Ali, kad prođoše četrdeset dva dana bez pomoći, dvanaestoro od njih sedamnaestom odlučiše da se domognu kopna. U tu svrhu sagradiše drugi splav od nešto preostalog drveta sa fregate, vezanog jakom užadi, i otisnuše se na njemu. Kao i njihovi prethodnici, nisu imali ni vesla ni navigacione instrumente, a jedro im beše sklepano. Sa sobom ponesoše neveliku količinu namirnica i ono malo nade što beše ostalo. No, mnogo dana kasnije, neki Mavari što žive uz saharsku obalu, a podanici su kralja Zaida, otkriše ostatke njihove lađe i stigoše u Andar s tom vešću. Verovalo se da ljudi sa drugog splava, bez sumnje, završiše kao plen onih morskih nemani što se mogu naći u velikom broju nedaleko od afričkih obala.
I, najzad, skoro kao poruga, stiže im odjek odjeka. Petorica behu ostali na fregati. Nekoliko dana po odlasku drugog splava, neki mornar što beše odbio da na njemu pode i sam pokuša da stigne do obale. Ne mogavši sebi da sagradi treći splav, otisnu se na more u kavezu za kokoši. Možda je to bio isti onaj kavez na kome je G. Mode proveravao kobnu putanju fregate onog jutra kad se nasukaše na greben. Ali, kavez potonu, a mornar pogibe na manje od pedeset hvati od „Meduze”.

II


Kako pretvoriti katastrofu u umetnost?
Danas jc to automatski proccs. Eksplodirala atomska centrala? U roku od godinu dana, imaćemo predstavu na londonskim pozornicama. Ubili nekog predsednika? Možetc dobiti knjigu ili film ili filmovanu knjigu ili knjigovan film. Rat? Pošaljite tamo romanopisce. Niz stravičnih ubistava? Osluškujte trupkanje pesnika. Razume se, moramo shvatiti tu katastrofu; da bismo je shvatili, moramo je zamisliti, dakle, potrebne su nam umetnosti. Ali, moramo mi tu katastrofu i opravdati i oprostiti, makar i u najmanjoj meri. Zašto se zbio taj suludi čin Prirode, taj mahniti ljudski trenutak? Pa, dobro, bar je proizveo umetnost. Možda je to, u krajnjoj liniji, svrha katastrofe.
Obrijao je glavu pre no što je započeo sliku, to svi znamo. Obrijao glavu da ne bi nikoga mogao da vidi, zatvorio sc u svoj atelje i izašao kad je završio svoje remek-delo. Je li tako bilo? Ekspedicija je isplovila 17. juna 1816.
„Meduza” je naletela na greben 2. jula 1816. popodne.
Preživeli su spaseni sa splava 17. jula 1816.
Savinji i Korear objavili su svoju pripovest o tom putovanju novembra 1817.
Platno je kupljeno 24. februara 1818.
Platno je preneto u veći atelje i iznova napeto 28. juna 1818.
Slika je završena jula 1819.
Tri dana pre otvaranja Salona, 28. avgusta 1819, Luj XVIII razgledao je sliku i uputio umetniku, kako je rekao list Moniteur Universel, „jednu od onih sretno izabranih primedbi koje, istovremeno, ocenjuju delo i daju podstrek umetniku”. Kralj je rekao: „Gospodine Žeriko, vaš brodolom nipošto nije katastrofa.”
Počinje se od verodostojnosti. Umetnik beše čitao pripovest Koreara i Savinjija; upoznao se s njima, ispitivao ih. Sakupio je dosije o tom slučaju. Pronašao je stolara sa „Meduze”, koji beše preživeo, i dao mu da napravi kopiju pravog splava u razmeri. Po njoj je rasporedio voštane figurice koje su predstavljale preživele. Svuda oko sebe u ateljeu postavio je sopstvene slike odsečenih glava i seciranih udova, ne bi li vazduh ispunio smrtnošću. Konačna slika sadrži prepoznatljive portrete Savinjija, Koreara i stolara. (Kako su se osećali, pozirajući za ovu reprizu svojih muka?)
Bio je savršeno miran dok slika, pripovedao je Antoan Alfons Monfor, učenik Orasa Vernea; bilo je vrlo malo primetnog kretanja tela ili ruku, jedino je lice bilo neznatno zarumenjeno, ukazujući na usređsređenost. Radio je direktno na belom platnu, vođen samo grubom skicom. Slikao bi dokle god ima svetla, s neumoljivošću koja beše zasnovana i na tehničkoj nuždi: budući da je koristio teška ulja koja su se brzo sušila, svaki započeti odsek morao je istog dana biti završen. Beše, kao što znamo, obrijao svoje crvenkasto-smeđe uvojke, umesto natpisa „Ne uznemiravaj”. Ali, ne beše se osamio: modeli, učenici i prijatelji i dalje su dolazili u kuću koju je delio sa svojim mladim pomoćnikom, Luj-Aleksisom Žamarom. Medu modelima koje je koristio bio je mladi Delakroa, koji je kao uzor pozirao za figuru mrtvaca što leži ničice, ispružene leve ruke.
Počnimo od onoga što nije naslikao. Nije naslikao:
1. „Meduzu” kako naleće na greben;
2. Trenutak kad su tegleća užad ispuštena i splav napušten;
3. Pobune u noći;
4. Nužno ljudožderstvo;
5. Masovno ubistvo iz samozaštite;
6. Dolazak leptira;
7. Preživele do pojasa, ili listova, ili gležnjeva, u vodi;
8. Sam trenutak spasenja.
Drugim rečima, prva mu briga nije bila da bude: 1) političan; 2) simboličan; 3) teatralan; 4) sablažnjiv; 5) uzbudljiv; 6) sentimentalan; 7) dokumentaran ili nedvosmislen.

Beleške

1) „Meduza” je bila brodolom, novinska priča i slika; bila je to i politička stvar. Bonapartisti su napali monarhiste. Vladanje kapetana fregate osvetljavalo je: a) nesposobnost i korumpiranost u rojalističkoj mornarici; b) bezosećajnost vladajuće klase uopšte prema potčinjenima. Paralela sa državom kao brodom koji se nasukao bila bi koliko očigledna toliko i trapavo nametljiva.
2) Preživeli Savinji i Korear, koautori prvog izveštaja o brodolomu, uputili su vladi molbu tražeći naknadu za žrtve i kažnjavanje krivaca među oficirima. Pošto ih je institucionalizovana pravda odbila, svojom knjigom obratili su se širim sudovima javnog mnenja. Korear se kasnije bavio izdavaštvom i pisanjem pamfleta, otvorivši radnju „Kod brodoloma Meduze”; postalo je to stecište političkih nezadovoljnika. Možemo zamisliti sliku trenutka kad su tegleća užad bila presečena: zamah sekire koja blješti na suncu; jedan oficir, leđima okrenut splavu, nehajno odvezuje čvor... Bio bi to izvrstan slikani pamflet.
3) Pobuna je scena koju Žeriko umalo nije naslikao. Sačuvano je nekoliko pripremnih skica. Noć, oluja, uzburkano more, rascepljeno jedro, podignute sablje, davljenje, borba prsa u prsa, naga tela. Šta tu ne valja? Uglavnom to da je scena nalik na neku od onih tuča iz drugorazrednih vesterna u kojima svi učestvuju — udarajući nekog pesnicom, lomeći stolice, razbijajući bocu neprijatelju o glavu, ljuljajući se na lusteru u teškim čizmama. Previše toga se dešava. Može se manje pokazati, a više reći. Smatra se da su sačuvane skice za Pobunu nalik na tradicionalne verzije Strašnog suda, gde su nedužni odvojeni od grešnika, a bundžije dopadaju prokletstva. Takva bi aluzija bila varljiva. Na splavu ne beše pobedila krepost već snaga; a milosti je bilo veoma malo. U podtekstu ovakve verzije stajalo bi da je Bog na strani oficirske klase. Možda je u ono vreme i bio. Je li Noje pripadao oficirskoj klasi?
4) U umetnosti Zapada ima veoma malo ljudožderstva. Prenemaganje? Ne bi se reklo. Zapadna umetnost ne prenemaže se kad su u pitanju iskopane oči, odrubljene glave u vrećama, žrtvena mastektomija, obrezivanje, razapinjanje na krst. Štaviše, ljudožderstvo je bilo običaj neznabožaca koji se na zgodan način mogao osuditi bojom, a pri tome da potajno raspaljuje posmatrača. Ali, izgleda da neke teme bivaju naslikane češće od drugih. Uzmimo, na primer, Noja, pripadnika oficirske klase. Izgleda da postoji začuđujuće malo slika njegove Arke. Poneki šaljivi američki naivac i jedan tmurni Đakomo Basano u Praciu, čoveku ne pada na pamet mnogo šta pored toga. Adam i Eva, Izgon iz raja, Blagovesti, Strašni sud — sve to može se naći kod velikih umetnika. Ali, Noje i njegova Arka? Ključni trenutak ljudske istorije, oluja na moru, živopisne zveri, božansko uplitanje u ljudske poslove: pa valjda su tu svi elementi. Čime objasniti ovaj ikonografski manjak? Možda nedostatkom jedne jedine slike Arke dovoljno znamenite da ovoj temi pruži podsticaj i obezbedi popularnost. Ili to ima veze sa strnom pričom: možda su se umetnici složili da Potop ne prikazuje Boga u najboljem svetlu? Žeriko je načinio jednu skicu za ljudožderstvo na splavu. Izdvojeni trenutak antropofagije predstavlja mišićavog preživelog kako glođe lakat mišićavog lesa. Još malo pa komično. Ovde bi ton uvek bio problem.
5) Slika je trenutak. Šta bismo pomislili da se događa u sceni u kojoj tri mornara i jedan vojnik bacaju ljude sa splava u more? Da su žrtve već umrle? Ili, ako ne, da ih ovi ubijaju zbog njihovih dragocenosti? Karikaturisti, kojima je teško da objasne pozadinu svojih šala, nam često pokazuju prodavce novina kako stoje kraj oglasnih tabli sa nekim zgodnim naslovom. Kad je u pitanju slika, odgovarajući podaci morali bi biti sadržani u naslovu: STRAHOTNA SCENA NA SPLAVU MEDUZE U KOJOJ PREŽIVELI OČAJNICI, RAZDIRANI SAVEŠĆU, SHVATAJU DA NAMIRNICA NEMA DOVOLJNO I DONOSE TRAGIČNU, ALI I NUŽNU ODLUKU DA ŽRTVUJU RANJENIKE NE BI LI SAMI IMALI VEĆE IZGLEDE DA PREŽIVE. To bi, otprilike, bilo dovoljno. Uzgred, naslov „Splava Meduze” nije „Splav Meduze”. U katalogu Salona, slika je navedena kao Scene de naufrage — „Prizor brodoloma”. Oprezan politički potez? Moguće. Ali, isto tako i korisno uputstvo posmatraču: ovo je slika, a ne stav.
6) Nije teško zamisliti dolazak leptira kako bi ga drugi slikari prikazali. Ali, način na koji se žele pobuditi osećanja zvuči dosta sirovo, zar ne? Pa, čak, i kad bi se problem tona mogao prevazići, ostale bi dve poteškoće. Prvo, to ne bi izgledalo kao istinski događaj, iako se zaista zbio; što je istinito ne mora biti i uverljivo. Drugo, beli leptir veličine šest do osam santimetara koji sleće na splav dugačak dvadeset a širok sedam metara, postavlja ozbiljne probleme u razmeri.
7) Ako je splav pod vodom, splav se ne može naslikati. Sve bi figure štrčale iz mora poput niza postrojenih Venera što se rađaju iz morske pene. Uz to, nepostojanje splava dovodi i do formalnih problema: ako svi stoje, jer bi se udavili kad bi legli, slika vam je sva ukrućena od vertikala; morate biti superdomišljati. Bolje je sačekati dok ne umre dovoljan broj ljudi da splav izroni iz vode, što vam na raspolaganje stavlja celu horizontalnu ravan.
Čamac sa „Argusa” pristaje uz splav, preživeli pružaju ruke i s mukom ulaze u njega, patetična suprotnost između stanja u kome su spaseni i spasioci, prizor iscrpljenosti i radosti — sve je to, bez ikakve sumnje, jako dirljivo. Žeriko je uradio nekoliko skica ovog trenutka spasenja. Mogla je to biti snažna slika; ali nekako ... obična.
Eto šta nije naslikao.

Pa šta je onda naslikao? Dobro, šta se čini da je naslikao? Vratimo, u mašti, prvobitno neznanje svome pogledu. Posmatramo „Prizor brodoloma” bez poznavanja francuske mornaričke istorije. Vidimo kako preživeli na splavu dozivaju sićušni brod na horizontu (ne možemo a da ne primetimo kako udaljena lađa nije ništa veća no što bi bio onaj leptir). Naša je početna pretpostavka da je to trenutak kada je splav primećen, što potom vodi spasenju. Taj osećaj potiče delimično od neumerene sklonosti ka srećnim završecima, ali i otuda što sebi, na nekom nivou svesti, postavljamo sledeće pitanje: kako bismo znali za ove ljude na splavu da nisu spaseni?
Čime je ova pretpostavka potkrepljena? Brod je na horizontu; i sunce je na horizontu (mada ga ne vidimo), i osvetljava ga žutilom. Izlazak sunca, zaključujemo, i brod stiže sa suncem, donoseći novi dan, nadu i spas; crni oblaci tamo gore (veoma crni) uskoro će nestati. Ali, šta ako je to zalazak sunca? Zoru i sumrak lako je pobrkati. Šta ako je to zalazak sunca, i brod tek što nije nestao skupa sa suncem, a brodolomnike čeka beznadežna noć crna kao oblak nad njima? Zbunjeni, mogli bismo pogledati jedro, da vidimo da li vetar tera splav prema spasiteljima ili na suprotnu stranu i da ocenimo da li će se taj nesrećni oblak uskoro raspršiti; no, malo pomoći nam je dato — vetar ne duva gore-dole kroz sliku već s desna na levo, a okvir nam ne daje da saznamo kakvo je vreme s naše desne strane. Onda nam, još neodlučnima, pada na um treća mogućnost: mogao bi to biti izlazak sunca, a da se spasonosni brod ipak ne kreće u pravcu brodolomnika. Bio bi to najočigledniji mogući udarac sudbine: sunce se rađa, ali ne za vas.
Neuko oko, uz izvesno mrzovoljno opiranje, ustupa pred upućenim okom. Uporedimo „Prizor brodoloma” sa pripovešću Savinjija i Koreara. Namah je jasno da Žeriko nije naslikao susret brodova koji je vodio konačnom spasenju: to se zbilo drugačije, tako što se brik najedared pojaviti blizu splava i svi se obradovali. Ne, ovo je prvi susret, kada se „Argus” pojavio na horizontu na mučnih pola sata i, potom, nestao. Upoređujući slikarsku sa štamparskom bojom, odmah primećujemo da Žeriko nije prikazao preživeloga na jarbolu kako drži ispravljene obruče od buradi na koje su privezane maramice. Umesto toga, opredelio se za čoveka koga pridržavaju dok stoji na buretu i maše velikim komadom platna. Zastajemo pred ovom pramenom, a onda priznajemo njenu prednost: stvarnost mu je nudila sliku lutka na štapu; umetnost mu je predložila stabilnije središte i dodatnu vertikalu.
No, da se ne obavestimo prebrzo. Obratimo se ponovo osetljivom neukom oku. Zaboravimo vreme; šta možemo zaključiti na osnovu samog ljudstva na splavu? Zašto da ne počnemo prebrojavanjem? Na splavu ima dvadeset likova. Dva živo mašu, jedan živo pokazuje, dva se usrdno mole, plus jedan što svojim mišicama pridržava figuru koja maše sa bureta: šestorica u prilog nadi i spasu. Onda ima pet likova (dva leže ničice, tri na leđima) koji izgledaju kao mrtvi ili umirući, plus jedan sedobradi starac u žalobnom stavu, leđa okrenutih ugledanom „Argusu”: šestorica protiv. Između njih (merimo prostor, a ne samo raspoloženje) ima još osam likova: jedan napola moli, a napola pridržava; tri posmatraju čoveka koji maše s neodređenim izrazom lica; jedan ga posmatra s namučenim izrazom; dvojica iz profila posmatraju talase, prvi one što su prošli, a drugi nadolazeće; plus jedna nejasna figura u najtamnijem i najoštećenijem delu platna, s glavom u rukama (grebući je noktima?). Šest, šest i osam. Nema ubedljive većine.
(Dvadeset? pita obavešteno oko. Ali, Savinji i Korear su rekli da je bilo samo petnaest preživelih. Dakle, svi oni likovi koji bi mogli biti samo bez svesti pouzdano su mrtvi? Tako je. A šta bi sa odabirom koji se beše zbio, kad je poslednjih petnaestoro zdravih preživelih bacilo trinaestoro svojih ranjenih drugova u more? Žeriko je neke od njih izvukao natrag iz morskih dubina da pripomognu njegovoj kompoziciji. Treba li onda mrtvima oduzeti glas na referendumu o nadi i očajanju? Tehnički gledano, da; ali ne kada je reč o procenjivanju atmosfere slike.)
I tako je konstrukcija uravnotežena, šest za, šest protiv, osam neopredeljenih. Naša dva oka, neuko i obavešteno, razroko lutaju. Sve više se udaljuju od očiglednog težišta pažnje, od čoveka na buretu koji maše, ka žalobnom liku spreda levo, jedinom čoveku koji gleda u nas. On u krilu pridržava mlađeg momka koji je — pošto smo sve izračunali — svakako mrtav. Starac je okrenuo leđa svim živima na splavu: položaj mu odaje rezignaciju, žalost, očajanje; nadalje je obeležen i sedom kosom i crvenom tkaninom kojom je zaštitio vrat. Kao tla je zalutao iz nekog drugog žanra — neka izgubljena Pusenova starina, može biti. (Koješta, obrecuje se obavešteno oko. Pusen? Geren i Gro, ako baš hoćete da znate. A mrtvi „Sin”? Mešavina Gerena, Žirodea i Pridona.) Šta radi ovaj „Otac”? a) oplakuje mrtvog čoveka (sina? prijatelja?) u krilu; b) shvata da nikad neće biti spaseni; c) razmišlja o tome kako zbog te smrti koju drži u naručju uopšte nije ni važno da li će biti spaseni ili ne? (Uzgred, kaže obavešteno oko, neznanje je ozbiljna prepreka. Na primer, ne biste nikad pogodili da su Otac i Sin zapravo ublažen ljudožderski motiv, zar ne? Prvi put se kao skupina pojavljuju na jedinoj sačuvanoj Žerikoovoj skici za prizor ljudožderstva; a svaki obrazovani savremeni posmatrač sigurno bi se prisetio Danteovog opisa grofa Ugolina kako na tornju u Pizi tuguje medu svojom decom koja umiru — i koju je pojeo. Je li to sad jasno?)
O čemu god da smo odlučili da starac razmišlja, njegovo prisustvo na slici postaje sila ne manje moćna od čoveka koji maše. Ova protivteža nameće nam sledeći zaključak: da slika predstavlja središnji trenutak onog prvog susreta sa „Argusom”. Brod je već četvrt sata na vidiku i može im priuštiti još petnaest minuta. Neki veruju da se još kreće ka njima; drugi nisu sigurni i čekaju da vide šta će se desiti; treći — među njima i najmudrija glava na splavu — znaju da se udaljava od njih i da neće biti spaseni. Ovaj nas lik nagoni da „Prizor brodoloma” pročitamo kao sliku izrugivanja nadi.
Oni koji su Žerikoovu sliku videli na zidovima Salona 1819. gotovo svi znali su da posmatraju preživele sa „Meduzinog” splava, znali su da ih brod na horizontu jeste pokupio (mada ne u prvom pokušaju), i znali su da je ono što se dogodilo na putu za Senegal krupan politički skandal. Ali, sačuvana slika nadživela je sopstvenu povest. Vera propada, ikona ostaje; priča biva zaboravljena, a njena predstava još magnetski privlači (neuko oko likuje — kako to ljuti obavešteno oko). Kada danas proučavamo „Prizor brodoloma”, teško nam je da budemo posebno ogorčeni prema Igu Diroa de Šomareu, kapetanu ekspedicije, prema ministru koji ga je postavio za kapetana, ili prema mornaričkom oficiru koji je odbio da bude zapovednik splava, ili prema mornarima koji su odrešili tegleću užad, ili prema vojnicima koji su se pobunili. (I, zaista, istorija demokratizuje naše saosećanje. Zar vojnici ne behu ogrubeli kroz svoja ratna iskustva? Zar nije kapetan bio žrtva sopstvenog odgoja i razmaženosti? Da li bismo se opkladili da bismo se u sličnim okolnostima junački poneli?) Vreme razlaže priču u oblik, boju, osećanje. Modemi i neuki, mi priču iznova zamišljamo: glasamo li za optimističko žućkasto nebo ili za ožalošćenog sedobradog starca? Ili, naposletku, verujemo obema verzijama? Oko može da skače od jednog raspoloženja i jednog tumačenja do drugog: je li to bila namera?
8a) Zamalo da nije naslikao sledeće. Dve uljane studije iz 1818, koje su po kompoziciji bliže konačnoj slici od bilo koje pripremne skice, pokazuju ovu bitnu razliku: brod koji se doziva mnogo je bliže. Vidimo mu obrise, jedra i katarke. Vidi se iz profila, sasvim desno na platnu, i upravo je započeo tegobnu plovidbu preko naslikanog horizonta. Očigledno, još nije primetio splav. Utisak koji ostavljaju ove prvobitne skice življi je, pokretniji: osećamo da bi izbezumljeno mahanje ljudi na splavu, u narednih nekoliko minuta, moglo imati nekog učinka, i da slika, umesto da predstavlja trenutak u vremenu, odguruje sebe u sopstvenu budućnost, pitajući „Hoće li brod otploviti preko ivice platna a da ne opazi splav?” Nasuprot tome, konačna verzija „Brodoloma” manje je živa, postavlja manje određeno pitanje. Signaliziranje se čini uzaludnijim, a slučaj od koga zavisi sudbina preživelih strašnijim. Kakvi su izgledi da budu spaseni? Kap vode u okeanu.
Osam meseci bio je u ateljeu. Negde u to vreme nacrtao je. autoportret, sa koga pilji u nas onim zlovoljnim, prilično sumnjičavim pogledom kakav često poprimaju slikari suočeni s ogledalom; sa osećanjem krivice, mi pretpostavljamo da je neodobravanje upereno prema nama, a ono je mahom usmereno natrag ka modelu. Brada mu je kratka, a grčka kapa s kićankom pokriva mu obrijanu kosu (o tome da ju je ošišao sasvim kratko čujemo samo kad je započeo sliku, ali kosa za osam meseci puno naraste: koliko puta ju je morao iznova šišati?). Ostavlja utisak gusarskog lika, dovoljno odlučnog i oštrog da se poduhvati svog ogromnog Brodoloma i juriša na njega. Uzgred, potezi su mu bili zapanjujuće široki. Na osnovu širine njegovog stila, Monfor je pretpostavio da Žeriko koristi veoma debele četke; a one behu male u poređenju s četkama drugih umetnika. Male četke i teška ulja što se brzo suše.
Moramo ga se setiti dok radi. Prirodno je iskušenje da se sve pojednostavi, da se osam meseci svede na završenu sliku i niz pripremnih skica; ali tome se moramo odupreti. On je povisok, snažan i vitak, izvanrednih nogu koje su upoređivane s nogama efeba koji obuzdava konja u središtu njegove „Trke berberskih konja”. Dok stoji pred Brodolomom, radi silno usredsređen i potrebna mu je potpuna tišina. Škripa stolice dovoljna je da prekine nevidljivu nit između oka i vrha četkice. Velike figure slika direktno na platno, pri čemu se pomaže samo skicom obrisa. Kad je delo napola završeno, ono liči na niz kipova koji vise na belom zidu.
Moramo ga se setiti zatvorenog u ateljeu, dok radi, dok se kreće, dok greši. Kad poznajemo konačni ishod tih osam meseci, napredovanje ka njemu izgleda nam neumitno. Počinjemo od remek-dela i krećemo se unatrag kroz zamisli odbačene i za malo promašene; ali za njega su odbačene zamisli nastajale kao uzbuđenje, i tek je na samom kraju uviđao ono što mi od početka uzimamo zdravo za gotovo. Za nas je zaključak bio neizbežan; za njega nije. Moramo se truditi da uzmemo u obzir i slučaj, nasumično otkriće, čak i blef. Mi to možemo objasniti jedino rečima, a ipak moramo pokušati da zaboravimo reči. Slika se može predstaviti kao niz odluka obeleženih od 1) do 8a), ali nam mora biti jasno da su to samo beleške uz osećanja. Moramo se setiti i nerava i emocija. Slikar ne biva nošen nizvodno bez zastoja ka osunčanom jezercetu završene slike, već pokušava da održi pravac na pučini, sred struja koje se sukobljavaju.
Vemost istini, za početak, svakako; ali kad jednom stvar krene, vernost umetnosti postaje značajnija. Događaj se nije odigrao onako kako je naslikan; brojevi su netačni; ljudožderstvo je svedeno na književnu aluziju; za grupu sa Ocem i Sinom postoji veoma tanko dokumentarno opravdanje, za grupu oko bureta nikakvo. Splav je počišćen kao pred zvaničnu posetu nekog gadljivog vladara: komadi ljudskog mesa domaćinski su pometeni, a svima je kosa zaglađena kao tek kupljena slikarska četka.
Kako se Žeriko približava konačnoj slici, sve više preovlađuju formalna pitanja. Pomera težište, skraćuje, prilagođava. Horizont biva podignut i spušten (ako je lik koji maše ispod horizonta, čitav splav sumorno će progutati more; ako prekine horizont, kao da je probudio nadu). Žeriko smanjuje okolne površine mora i neba, bacajući nas na splav hteli mi to ili ne. Razvlači udaljenost od brodolomnika do spasilačkog broda. Doteruje položaje svojih likova. Koliko često na nekoj slici toliki broj glavnih učesnika okreće leđa posmatračima?
I kako su to samo izvanredno mišićava leđa. Tu nam postaje nelagodno, ali za tim nema potrebe. Često se ispostavlja da je prostodušno pitanje ono najvažnije. Pa hajde, da pitamo. Zašto preživeli izgledaju tako zdravo? Zadivljeni smo time što je Žeriko pronašao „Meduzinog” stolara i naručio vernu kopiju splava... Ali,... Ali, ako se potrudio da splav bude kako valja, zašto i sa njegovim stanovnicima nije tako postupio? Možemo da shvatimo zašto je lukavo izdvojio lik čoveka koji maše u zasebnu vertikalu, zašto je dodao prekobrojne leševe kao ispomoć formalnoj kompoziciji. Ali, zašto svi — čak i leševi — izgledaju tako mišićavo, tako... zdravo? Gde su rane, ožiljci, ispijenost, bolest? To su ljudi koji su pili sopstvenu mokraću, glodali kožne trake sa šešira, hranili se sopstvenim drugovima. Petorica od njih petnaest nisu dugo poživeli nakon što su spaseni. Pa zašto onda izgledaju kao da su tek stigli sa bodi-bildinga?
Kada televizijske kompanije snimaju dokumentarne drame o koncentracionim logorima, oko — bilo neuko ili obavešteno — uvek privlače oni statisti u pidžamama. Iako su im glave obrijane, ramena pogurena, a lak uklonjen s noktiju, oni ipak bujaju od života. Dok ih gledamo na ekranu kako stoje u redu za zdelicu kaše u koju će logorski čuvar prezrivo pljunuti, zamišljamo ih kako van scene krkaju u pokretnoj kantini. Je li „Prizor brodoloma” preteča ove anomalije? Kod nekih drugih slikani mogli bismo stati i zamisliti se. Ali, ne kod Žerikoa, slikara ludila, leševa i odrubljenih glava. Jednom je na ulici zaustavio prijatelja obolelog od žutice i svog požutelog, rekavši mu da jako lepo izgleda. Takav umetnik teško da bi ustuknuo pred ljudskim mesom dovedenim do granice izdržljivosti.
Zamislimo onda nešto drugo što nije naslikao — „Prizor brodoloma” u kome su uloge iznova podcijene ispijenima. Smežurano meso, gnojne rane, belzenski obrazi: takvi bi detalji, bez po muke, pobudili u nama samilost. Slana voda grunula bi nam iz očiju kao pandan slanoj vodi na platnu. Ali, to bi bilo prenagljeno: slika bi na nas previše neposredno delovala. Usahnuli brodolomnici u poderanim ritama istog su emotivnog registra kao i onaj leptir, prvi nas teraju u olako očajanje kao što nas potonji navodi na olaku utehu. Trik nije teško izvesti.
Međutim, reakcija koju Žeriko traži prevazilazi prosto sažaljenje i ogorčenost, mada i ova osećanja možemo pokupiti en route poput autostopera. Bez obzira na tematiku, „Prizor brodoloma” pun je mišićavosti i dinamike. Likovi na splavu nalik su na talase: ispod njih, ali i kroz njih, valja se energija okeana. Da su naslikani kao verodostojno iscrpljeni, bili bi tek kapi pene a ne provodnici oblika. Jer, oko biva vodom poneseno — ne dovedeno na prevaru ili uz nagovor nego odvučeno plimom — do vrha figure čoveka koji maše, pa u udolinu očajnog starca, pa preko, do ležećeg leša napred zdesna koji čini vezu i preliva se u pravu bujicu. Zahvaljujući tome što su likovi dovoljno stameni da takvu silu prenesu, platno u nama oslobađa dublja, podmorska osećanja, u stanju je da nas provede kroz struje nade i očajanja, uznošenja, izbezumljenosti i pomirenosti.
Šta se dogodilo? Slika se oslobodila sidra istorije. Ovo nije više „Prizor brodoloma”, a nekmoli „Splav Meduze”. Mi ne samo da zamišljamo strahovite muke na tom kobnom splavu; ne samo da postajemo oni patnici. Oni postaju mi. A tajna slike leži u načinu na koji je njena energija raspoređena. Pogledajte je još jednom: pogledajte siloviti vodoskok koji tvore ta mišićava leđa težeći da dohvate onu trunku, spasilački brod. Sav taj napor — čemu? Nema formalnog odgovora glavnom talasu slike, baš kao što nema odgovora ni većini ljudskih osećanja. Ne samo nadi, već bilo kakvoj tegobnoj čežnji: častoljublju, mržnji, ljubavi (naročito ljubavi) — kako retko naša osećanje nailaze na predmet kakav se čini da zaslužuju? Kako očajničke znake dajemo; kako je nebo tamno; kako su veliki valovi. Svi smo izgubljeni na pučini, bacani od nade do očajanja, dozivamo nešto što nam možda nikad neće priteći u pomoć. Katastrofa je postala umetnost; ali taj proces ne umanjuje. On oslobađa, proširuje, objašnjava. Katastrofa je postala umetnost: to je, uostalom, njena svrha.
A šta je sa onom ranijom katastrofom, s Potopom? Elem, ikonografija oficira Noja počinje onako kako bismo i očekivali. Tokom prvih desetak ili više hrišćanskih stoleća Arka se (najčešće predstavljena kao obična kutija ili sarkofag, ukazujući na to da je Nojevo spasenje prefiguracija Kristovog bekstva iz groba) obilato pojavljuje u iluminiranim rukopisima, na vitražima i medu skulpturama po katedralama. Noje je bio veoma omiljen momak: možemo ga sresti na bronzanim vratnicama Svetog Zena u Veroni, na zapadnoj fasadi katedrale u Nimu, a u Linkolnu na istočnoj; uplovio je na freske pizanskog Kampo Santa i crkve Santa Marija Novela u Firenci; ukotvio se u mozaiku u Monrealeu, u Krstionici u Firenci i Svetom Marku u Veneciji.
No, gde su velike slike, znamenite predstave kojima ove utiru put? Šta se događa — je li Potop presušio? Ne baš; ali Mikelandelo je skrenuo njegove vode. U Sikstinskoj kapeli, Arka (koja sada više liči na ploveći podijum za vojnu muziku nego na lađu) prvi put gubi svoje kompoziciono prvenstvo. Prednji plan ispunjen je prestrašenim figurama osuđenih prepotopljana koji behu ostavljeni da skončaju kad su odabrani, Noje i njegova porodica, spaseni. Naglasak je na izgubljenima, na napuštenima, na odbačenim grešnicima, Božjem otpadu. (Da li sebi da dopustimo da zamislimo racionalistu Mikelanđela koga je saosećanje podstaklo na prikrivenu osudu Božje bezdušnosti? Ili bogobojažljivog Mikelanđela, koji ispunjava svoj ugovor s papom i pokazuje nam šta se može dogoditi, ako ne počnemo bolje da se vladamo? Možda je odluka bila čisto estetska — umetnik je više voleo iskrivljena tela prokletih nego da opet poslušno prikazuje opet istu drvenu Arku.) Šta god bio razlog, Mikelanđelo je ovu temu skrenuo u novom pravcu i udahnuo joj novi život. Sledio ga je Baldasare Peruci, sledio ga je Rafael; slikari i ilustratori sve više su se usredsređivali na proklete umesto na spasene. I kako je ova inovacija postajala tradicija, i sama Arka sve je dalje i dalje otplovljavala, povlačeći se ka horizontu baš kao „Argus” u vreme kad se Žeriko približavao svojoj konačnoj slici. Vetar i dalje duva, a plima i oseka se smenjuju: Arka naposletku stiže do horizonta i nestaje iza njega. Na Pusenovom „Potopu” lađe nigde nema; ostala nam je samo napaćena grupa neplivača kojoj su Mikelanđelo i Rafael prvi dali istaknuto mesto. Stari Noje otplovio je iz istorije umetnosti.
Tri reakcije na „Prizor brodoloma”:
a) Izveštavajući o Salonu, kritičari su se žalili da iako su oni sami upoznati sa događajima na koje se slika odnosi, na samoj slici ne postoji išta što bi ukazivalo na nacionalnost žrtava, podneblje u kome se tragedija odigrava, ili datum kada se sve to dešava. A u tome je, naravno, stvar.
b) Delakroa se 1855. sećao svoje reakcije, gotovo četrdeset godina ranije, kada je prvi put video Meduzu u nastajanju: „Na mene je ostavila tako snažan utisak da sam se, izašavši iz ateljea, nadao u trk, i trčao sam kao luđak sve do ulice La Planš, gde sam tada stanovao, na suprotnom kraju Fobur Sen-Žermena.”
c) Žeriko, na samrti, odgovarajući nekome ko je pomenuo tu sliku: „Bah, une vignette!”17

I to nam je ostalo — trenutak krajnje agonije na splavu, preuzet, preobražen, opravdan umetnošću, pretvoren u razapeto platno, zatim lakiran, uokviren, izglancan, obešen u čuvenoj umetničkoj galeriji da ilustruje naše ljudsko postojanje, nepromenljiv, konačan, zauvek prisutan. Je li nam to ostalo? Zapravo, ne. Ljudi umiru; splavovi trule; a ni umetnička dela nisu izuzetak. Emotivna struktura Žerikoovog dela, kolebanje između nade i očajanja, pojačana je i bojom: na splavu ima blistavo osvetljenih delova u žestokom kontrastu prema oblastima najdublje tame. Da bi senka bila što je moguće crnja, Žeriko je upotrebio znatne količine bitumena, kojim je postigao svetlucavo sumorno crnilo za kakvim je tragao. Međutim, bitumen je hemijski nepostojan i, od trenutka kad je Luj XVIII razgledao delo, lagano i nepovratno propadanje površine boje bilo je neizbežno. „Tek što dođemo na svet”, rekao je Flober, ,,a već s nas počnu da otpadaju komadići.” Remek-delo se ne zaustavlja kad bude završeno: i dalje se kreće, nizbrdo. Naš vodeći stručnjak za Žerikoa potvrđuje da je slika „danas delimično upropašćena”. A ako pregledaju ram, nema sumnje da će tamo pronaći nastanjene drvomorce.

6
Planina



Tik, tik, tik, tik. Tok. Tik,tik, tik, tik. Tok. Zvučalo je kao sat koji pomalo preskače, kao da vreme pada u delirijum. To bi možda bilo prigodno, pomislio je pukovnik, ali nije bilo tačno. Bik) je važno pridržavati se onoga što čovek zna, sve do kraja, naročito na kraju. Znao je da to nije tačno. Nije to bilo vreme, čak ni udaljeni sat.
Pukovnik Fergason ležao je u hladnoj četvrtastoj spavaćoj sobi svoje hladne četvrtaste kuće, tri milje od Dablina, i slušao kuckanje u tavanici. Bilo je to jedan sat posle ponoći jedne novembarske noći bez vetra 1837. godine. Njegova kćerka, Amanda, sedela je pored kreveta, nudeći mu ukočeni profil napućenih usana, i čitala neke religiozne besmislice. Kraj njenog lakta, sveća je gorela postojanim plamenom, što ona znojava budala od doktora sa silnim titulama nije mogla da kaže za pukovnikovo srce.
To je provokacija, eto šta je, pomislio je pukovnik. Evo ga gde leži na samrti, spremajući se za nestanak, i eno nje kako sedi tamo i čita najnoviji pamflet pastora Noja. Aktivno se ne slaže sve do kraja. Pukovnik Fergason davno je prestao da pokušava da razume tu stvar. Kako je dete koje je najviše voleo uspelo da ne nasledi ni njegove instinkte ni stavove koje je s tolikom mukom stekao? Bilo je to nepodnošljivo. Da je nije obožavao, ponašao bi se prema njoj kao prema lakovernom imbecilu. A, ipak, uprkos svemu, uprkos ovom živom, otelotvorenom poticanju, on je verovao u sposobnost sveta da napreduje, u uspon čovekov, u poraz sujeverja. Sve u svemu, bilo je to veoma zbunjujuće.
Tik, tik, tik, tik. Tok. Kuckanje u tavanici se nastavilo. Četiri, pet glasnih udaraca, zatim tišina, pa slabiji odjek. Pukovnik je video da kuckanje odvraća Amandinu pažnju od pamfleta, mada ona to nije pokazivala. Jednostavno, mogao je takve stvari da proceni posle ni sam ne zna koliko godina
bliskog zajedničkog života sa njom. Video je da nije ozbiljno uronila u velečasnog Avrama. A sama je bila kriva što je on to mogao da primeti, što ju je tako temeljito poznavao. Rekao joj je da ode i da se uda kada ju je zaprosio onaj poručnik čijeg imena nikada nije mogao da se seti. I oko toga se raspravljala. Rekla je da svog oca voli više nego uniformisanog prosioca. On je odgovorio da to nije dobar razlog, i da će joj on, u svakom slučaju, umreti na rukama. Ona je plakala i rekla mu da ne sme da govori takve stvari. Ali, bio je u pravu, zar ne? A i kako ne bi bio.
Sada je Amanda Fergason spustila knjigu u krilo i uplašeno pogledala u tavanicu. Taj kukac bio je vesnik. Svi su znali da njegov zvuk pređskazuje smrt nekog u kući u roku od godinu dana. Bila je to vekovna mudrost. Pogledala je u stranu da vidi da li joj je otac još budan. Pukovnik Fergason je žmurio i disao kroz nos, udišući i izdišući dugo i ravnomerno, poput meha. Ali, Amanda ga je poznavala dovoljno dobro da bi posumnjala da se pretvara. To bi ličilo na njega. Uvek joj je podvaljivao.
Kao onomad kada ju je poveo u Dablin, jednog vetrovitog dana u februaru 1821. Amandi je bilo sedamnaest godina, i svuda sa sobom nosila je blok za crtanje, kao što sada nosi verske pamflete. U poslednje vreme, njenu maštu su bili podsticali izveštaji o izlaganju Velike slike G. Žerikoa, 24 stope duge i 18 stopa visoke, koja predstavlja „Preživelu posadu Meduze, francuske fregate, na splavu”, u Bulokovoj Egipatskoj dvorani na Pikadiliju, u Londonu. Ulaz 1 šiling, katalog 6 penija, i 50.000 gledalaca platilo je da vidi ovo novo remek-delo strane umetnosti, izloženo pored takvih stalnih eksponata kao što su izvanredna kolekcija g. Buloka od 25.000 fosila i njegov Panterion prepariranih divljih životinja. Sada je platno stiglo u Dablin, gde je bilo izloženo u Rotundi: Ulaz 1 šiling 8 penija, katalog 5 penija.
Pre svojih petoro braće i sestara, Amanda je izabrana zbog toga što je prva savladala veštinu slikanja vodenim bojama — ili je, bar, to bio zvanični izgovor pukovnika Fergasona za to što opet popušta svojoj prirodnoj naklonosti. Samo što nisu otišli, kao što je bilo obećano, u Rotundu, već na konkurentsku atrakciju oglašenu u „Sondersovom izvestitelju & dnevnom oglasniku”: atrakciju zahvaljujući kojoj Velika slika G. Žerikoa nije trijumfovala u Dablinu kao u Londonu. Pukovnik Fergason poveo je svoju kćerku u Paviljon, gde su prisustvovali „Peristrefičkoj pomorskoj panorami brodoloma Meduze, francuske fregate i kobnog splava” od gg. Maršal: Ulaz: prednji redovi 1 šiling 8 penija, zadnji redovi 10 penija, deca u prednjim redovima upola cene. „Paviljon, u svakom trenutku, patentne peći čine potpuno udobnim.”
Dok se u Rotundi prikazivalo pukih dvadeset i četiri puta osamnaest stopa nepokretne slikarske boje, ovde im se nudilo 10.000 kvadratnih stopa pokretnog platna. Pred njihovim očima postepeno se odvijala ogromna slika, ili niz slika: ne samo jedan prizor, već cela priča o brodolomu odigrala se ispred njih. Epizode su se smenjivale, dok su šarena svetla obasjavala pokretnu tkaninu, a orkestar isticao dramatičnost događaja. Ovaj spektakl publiku je stalno poticao na aplauz, a pukovnik Fergason grubo bi gurnuo svoju kćerku pri nekom naročito uspelom detalju prikaza. U šestoj sceni jadni francuski nesrećnici na splavu bili su prikazani u pozi vrlo sličnoj onoj u kojoj ih je prvo ocrtao g. Žeriko. Ali, koliko je veličanstvenije, primetio je pukovnik Fergason, prikazati njihovu tragičnu sudbinu pokretom i obojenim svetlima, uz pratnju muzike koju je svojoj kćerki sasvim nepotrebno predstavio kao „Viv Anriko!”
„To je put koji vodi napreci”, istakao je pukovnik oduševljeno dok su izlazili iz Paviljona. „Ti slikari moraće da zapnu sa svojim četkama.”
Amanda nije odgovorila, ali sledeće nedelje opet je došla u Dablin, sa jednom od svojih sestara, i ovaj put je posetila Rotundu. Tamo se veoma divila platnu g. Žerikoa, koje je, mada statično, za nju sadržavalo više pokreta i osvetljenja i, na svoj način, muzike — zaista, na neki način sadržavalo je više ovih stvari nego vulgarna Panorama. Po povratku, rekla je ocu šta misli.
Pukovnik Fergason pomirljivo je klimnuo glavom na ovu drskost i tvrdoglavost, i ostao miran. Međutim, 5. marta je veselo pokazao svojoj omiljenoj kćerci novi oglas u „Sondersovom izvestitelju” da je g. Bulok smanjio — očito, bio je prinuđen da smanji, pukovnik je protumačio — cenu ulaza za svoj nepomični prizor na bednih deset penija. Krajem tog meseca, pukovnik Fergason je saopštio da je, zbog nedostatka posetiiaca, razgledanje francuske slike u Rotundi obustavljeno, dok se Peristrefička panorama gg. Maršal još prikazuje tri puta na dan gledaocima kojima patentne peći nude potpunu udobnost.
„To je put koji vodi napred”, ponovio je pukovnik juna te godine, pošto je lično prisustvovao oproštajnoj predstavi u Paviljonu.
„Puka novost nije dokaz vrednosti”, odgovorila je njegova kćerka, zvučeći malo preterano samozadovoljno za nekog tako mladog.
Tik, tik, tik, tik. Tok. Hinjeni san pukovnika Fergasona postajao je koleričniji. Dođavola, mislio je, ovo umiranje nije lako. Jednostavno ti ne daju da to obaviš, bar ne onako kako bi sam hteo. Moraš da umreš onako kako drugi to očekuju, a to je gnjavaža, bez obzira koliko ih voliš. Otvorio je oči i spremio se da po ko zna koji, stoti put u njihovom zajedničkom životu ispravi svoju kćerku.
„To je ljubav”, rekao je iznenada, „Samo to.” Amandin iznenađen pogled skrenuo je sa tavanice, i njene vlažne oči okrenule su se ka njemu. „To je ljubavni zov xestobium rufovillosuma, za ime božje, devojko. Prosto. Stavi jednog od tih momaka u kutiju i lupkaj olovkom o sto, i on će se ponašati isto tako. Misliće da si ženka i udaraće glavom o kutiju pokušavajući da dođe do tebe. Kad već to pomenuh, što se nisi udala za onog poručnika kada sam ti rekao? Obična prokleta neposlušnost.” Ispružio je ruku i spustio je na njenu.
Ali njegova kćerka nije odgovorila, oči su joj i dalje bile pune suza, kuckanje u tavanici se nastavilo, i pukovnik Fergason je uredno sahranjen pre kraja godine. U ovoj prognozi, doktor i kukac-mrtvozornik uspeli su da se slože.
Amandin bol za ocem bio je otežan i brigom oko njegovog ontološkog statusa. Da li njegovo tvrdoglavo odbijanje da prihvati božanski plan — i njegova neoprezna upotreba imena Svevišnjeg čak i na samrtnoj postelji — znače da je sada izgnan u spoljnu tminu, u neku ledenu oblast koju ne greju patentne peći? Gospođica Fergason je znala da je Bog pravedan, ali i milostiv. Onima koji su prihvatili njegove zapovesti biće suđeno u strogom skladu sa zakonom, dok će se sa neupućenim divljacima u zamračenoj džungli, koji nikako nisu mogli znati za svetio, postupati nežno i oni će dobiti još jednu priliku. Ali, da li se kategorija neupućenih divljaka može odnositi i na stanovnike hladnih četvrtastih kuća kraj Dablina? Da li će bol koji nevernici celog života trpe zbog budućeg nestanka biti produžen u drugi bol zato što su poricali postojanje Gospoda? Gospođica Fergason plašila se da je to moguće.
Kako je njen otac mogao da ne prihvati Boga, Njegov večni plan, i njegovu suštinsku dobrotu? Potvrda ovog plana i ove dobrote jasno se vidi u Prirodi, koju je Bog stvorio radi Čovekovog uživanja. To ne znači, kao što su neki tumačili, da Čovek može nehajno da pljačka Prirodu i uzima sve što mu se prohte; štaviše, Priroda je zasluživala veliko poštovanje jer je božanska tvorevina. Ali, Bog je stvorio i Čoveka i Prirodu, i stavio Čoveka u tu Prirodu kao što se ruka stavlja u rukavicu. Amanda je često razmišljala o plodovima poljskim, o tome kako su svi raznoliki, a ipak savršeno prilagođeni Čovekovom uživanju. Na primer, drveće koje ima jestivo voće tako je sačinjeno da je lako popeti se na njega, jer je niže od šumskog drveća. Voćke koje su meke kada sazru, kao što su kajsije, smokve ili dudinje, i koje bi se mogle oštetiti pri padu, pojavljuju se na maloj razdaljini od tla; dok se čvrste voćke, koje nisu u opasnosti da se oštete padom, kao što su kokos, orah ili lešnik, pojavljuju na velikoj visini. Neke voćke — kao što su trešnja i šljiva — oblikovane su prema ustima; druge — jabuka i kruška — prema ruci; treće, poput dinje, bile su načinjene velikima, da bi ih podelila cela porodica. Četvrte, kao što je bundeva, takve su veličine da se mogu podeliti sa svim komšijama, i mnogi od ovih velikih plodova na spoljnoj kori označeni su uspravnim podeocima, kako da bi raspodela bila lakša.
Tamo gde je Amanda u svetu otkrivala božansku promisao, dobroćudni red i strogu pravdu, njen otac video je samo haos, opasnost i zlobu. A, ipak, oboje su proučavali isti svet. Tokom njihovih brojnih rasprava, jednom ga je Amanda zamolila da razmotri domaću situaciju porodice Fergason, koja je živela na okupu povezana jakim sponama ljubavi, i da kaže da li je i to posledica haosa, opasnosti i zlobe. Pukovnik Fergason, koji ipak nije mogao da podnese da obavesti kćerku da ljudska porodica nastaje iz istog poriva koji navodi kukca da glavom udara u zidove svoje kutije, odgovorio je da su, po njegovom mišljenju, Fergasonovi srećna slučajnost. Njegova kćerka odgovorila je da na svetu ima previše srećnih slučajnosti da bi one bile slučajne.
Delimično, mislila je Amanda, u pitanju je način na koji se sagledavaju stvari. Njen otac je u vulgarnom oponašanju obojenih svetala i pištave muzike video istiniti prikaz velike pomorske tragedije; dok za nju stvarnost je bila najbolje dočarana jednostavnim, statičnim platnom ukrašenim slikarskim bojama. Uglavnom, ipak, bilo je to pitanje vere. Nekoliko nedelja posle njihove posete Peristrefičkoj panorami, otac i ona su polako čamcem prelazili ukrasno jezero na susednom imanju lorda F . Pošto se u njegovom umu stvorila neka veza, počeo je da je prekoreva zbog verovanja u stvarnost Nojeve arke, sarkastično govoreći o mitu o Potopu. Amandu ta optužba nije uznemirila. Uzvratila je upitavši oca da li on veruje u stvarnost g. Bulokovog Panteriona prepariranih divljih životinja u Egipatskoj dvorani na Pikadiliju, u Londonu. Pukovnik, zatečen, odgovorio je da veruje; na šta je njegova kćerka pokazala veselu začuđenost. Ona je verovala u stvarnost nečega što je naredio Bog i što je opisano u Svetom pismu koje se čita i pamti hiljadama godina; dok je on verovao u stvarnost nečega opisanog na stranicama „Sondersovog izvestitelja & dnevnog oglasnika”, koga se ljudi već sledećeg jutra verovatno neće sećati. Ko je od njih dvoje, želela je ona da zna, sa stalnim i nepotrebnim podsmehom u oku, lakovemiji?
U jesen 1839. godine, posle dugog razmišljanja, Amanda Fergason predložila je gospođici Logan ekspediciju u Arguri. Gospođica Logan je bila živahna i naizgled praktična žena, desetak godina starija od gospođice Fergason, i bila je privržena pukovniku, mada ni dašak nedoličnog među njima nije treperio. Što je još važnije, nekoliko godine ranije putovala je u Italiju, dok je bila u službi ser Čarlsa B .
„Žao mi je, ali to mesto mi nije poznato”, odgovorila je gospođica Logan kada joj je to prvi put predloženo. „Da li je ono mnogo udaljenije od Napulja?”
„Nalazi se na donjim obroncima planine Ararat”, odgovorila je gospođica Fergason. „Ime Arguri potiče od dve jermenske reči koje znače on je zasadio lozu. Tu se Noje vratio svom radu na zemlji posle Potopa. Drevna loza koju je patrijarh svojom rukom zasadio još tamo uspeva.”
Gospođica Logan je sakrila svoje iznenađenje ovim neobičnim predavanjem, ali osetila se dužnom da se još raspita. „A zašto bismo išle tamo?”
„Da bismo se pomolile za duh moga oca. Na planini se nalazi manastir.”
„To je dug put.”
„Verujem da bi tako trebalo.”
„Shvatam.” Gospođica Logan je prvo bila zamišljena, zatim se razvedrila. ,,A hoćemo li tamo piti vina?” Prisećala se svog putovanja po Italiji.
„Zabranjeno je”, odgovorila je gospođica Fergason. „Tradicija to zabranjuje.”
„Tradicija?”
„Nebesa, onda. Nebesa su to zabranila, u spomen na greh na koji je grožđe navelo patrijarha.” Gospođica Logan, koja bi susretljivo dopustila da joj se čita iz Biblije, ali nije bila naročito vredna u samostalnom okretanju njenih stranica, pokazala je trenutnu zbunjenost. „Pijanstvo”, objasnila je gospođica Fergason. „Nojevo pijanstvo.”
„Naravno.”
„Kaluđeri iz Argurija smeju da jedu grožđe, ali ne i da ga fermentiraju.”
„Shvatam.”
„Tamo postoji i drevna vrba, izrasla iz jedne od dasaka Nojeve arke, koja još živi.”
„Shvatam.”
I tako, stvar je bila dogovorena. Krenuće u proleće, da bi izbegle opasnost od malarije kasnijih godišnjih doba. Svakoj će biti potreban po prenosivi krevet, vazdušni dušek i jastuk; poneće Okslijev ekstrakt đumbira, nešto dobrog opijuma, kinin i Sedlicov prašak; prenosivi pisaći stočić, šibice i nemačko kresivo; kišobrane zbog sunca i flanelske pojaseve da bi noću odagnale stomačne grčeve. Posle izvesne rasprave, odlučile su da putuju bez prenosivog kupatila ili aparata za kafu. Smatrale su, međutim, neophodnim par štapova za hodanje sa gvozdenim šiljcima, perorez, čvrste jahaće bičeve za rasterivanje hordi pasa koje su očekivale da sretnu, i malu policijsku svetiljku, jer rečeno im je da su turske papirne svetiljke neupotrebljive prilikom uragana. Ponele su kišne mantile i teške kapute, pretpostavljajući da nije verovatno da će, za manje važne putnike, san ledi Meri Vortli Montegju o neprestanom suncu biti ostvarljiv. Gospođica Logan tvrdila je da je barut najprihvatljiviji poklon za turskog seljaka, a papir za pisanje za više slojeve. Običan kompas u kutiji, još joj je rečeno, pružiće zadovoljstvo muslimanu tako što će mu pokazati na koju stranu da uputi svoje molitve; ali gospođica Fergason nije bila sklona da nevernicima pomaže u njihovom obožavanju lažnih idola. Na kraju, dame su spakovale i dve staklene flašice, koje su nameravale da napune sokom isceđenim iz plodova Nojevog vinograda.
Putovale su vladinim parobrodom od Folmuta do Marselja, prepustivši se potom francuskim prevoznim sredstvima. Početkom maja, primio ih je britanski ambasador u Konstantinopolju. Dok je gospođica Fergason objašnjavala obim i cilj njihovog putovanja, diplomata ju je proučavao: žena tamne kose, ranih srednjih godina, istaknutih crnih očiju i prilično bucmastih, crvenih obraza koji su njene usne potiskivali napreci u stanje stidne napućenosti. Ni na koji način, međutim, nije se mogla oceniti kao koketa: njen prirodni izraz lica bio je mešavina prividne kreposti i samouverenosti, što je bila kombinacija koja je ambasadora ostavljala ravnodušnim. Uspeo 'je da shvati veći deo onoga što je govorila, ne posvećujući joj ni u jednom trenutku svoju potpunu pažnju.
„Ah”, rekao je na kraju, „pre nekoliko godina, čule su se priče da se neki Rus popeo na vrh planine.”
„Perot”, odgovorila je gospođica Fergason bez osmeha. „Nije Rus, čini mi se. Dr Fridrih Perot, sa Univerziteta u Dorpatu.”
Ambasador je ukoso klimnuo glavom, kao da je pomalo drsko da neko zna više od njega o lokalnim događajima.
„Čini mi se da je prikladno i pravedno”, nastavila je gospođica Fergason, „da prvi putnik koji se popeo na planinu na koju se nasukala Arka nosi ime jedne životinje.18 Nema sumnje da je to deo Božjeg velikog plana za sve nas.”
„Nema sumnje”, odgovorio je ambasador, gledajući u gospođicu Logan u pokušaju da otkrije nešto o ličnosti njene poslodavke. „Nema sumnje.”
U otomanskoj prestonici ostale su nedelju dana, što nikako nije bilo dovoljno da se gospođica Logan navikne na grube poglede koji su je dočekivali za zajedničkim stolom. Onda su se dve dame prepustile turskoj kompaniji Favaid-i-Osmanije koja je vozila parobrodima do Trapezunda. Smeštaj je bio stešnjen, i, po mišljenju gospođice Logan, daleko prljaviji od bilo čega što je prethodno videla. Prvog jutra, odvažila se da izađe na palubu, gde su joj prišli, ne jedan, već tri potencijalna udvarača, sva trojica ukovrdžane kose, u mirisnim oblacima bergamotinog ulja. Posle toga, gospođica Logan, mada je bila angažovana zbog svog iskustva, više nije izlazila iz kabine. Gospođica Fergason tvrdila je da ne primećuje takve neprijatnosti i da je veoma zanima gomila putnika trećeg razreda na brodu; povremeno, pojavila bi se sa opaskom ili pitanjem koje je trebalo da trgne gospođicu Logan iz njenog turobnog raspoloženja. Zašto su, želela je da zna njena poslodavka, sve turske žene smeštene na levoj strani potpalublja? Ima li neke svrhe, društvene ili verske, u takvom rasporedu? Gospođica Logan nije mogla da pruži odgovor. Sad, kada je Napulj ležao daleko iza njih, osećala se mnogo manje sigurnom. Stresla bi se na najslabiji dah bergamote.
Kada je gospođica Logan dopustila da bude angažovana za put u azijski deo Turske, potcenila je upornost gospođice Fergason. Odbegli mazgar, lažljivi gostioničar i pokvareni carinik bili su suočeni sa istim izrazom njene nesalomljive volje. Gospođica Logan nije više znala koliko puta im je prtljag zadržan, ili koliko im je puta rečeno da će morati da nabave bujuruldu, ili specijalnu dozvolu, uz tezkare koji su već imale; ali gospođica Fergason, uz pomoć dragomana čiji je pokušaj da iskaže slobodnu volju ugušen još na početku, opsedala je, zahtevala, i uspevala. Bila je neumorno spremna da raspravlja o stvarima na lokalni način; da sedne sa gostioničarem, na primer, i odgovara na pitanja kao što su da li je Engleska manja od Londona, i koje od ta dva mesta pripada Francuskoj, i koliko je turska mornarica veća od engleske, francuske i ruske zajedno.
Gospođica Logan još je zamišljala da će njihovo putovanje, mada po konačnoj svrsi pobožno, ipak pružiti prijatne prilike za crtanje, što je bila aktivnost koja je i stvorila vezu između poslodavke i pratilje. Ali, starine nisu privlačile Amandu Fergason; nije imala želje da razgleda bezbožničke hramove posvećene Avgustu, ili polusačuvane stubove navodno podignute u slavu cara-otpadnika Julijana. Ipak, bar je pokazivala interesovanje za pejzaž. Dok su jahale iz Trapezunta ka unutrašnjosti, sa jahačkim bičevima spremnim za odbranu od očekivanih čopora pasa, videle su angorske koze na padinama obraslim patuljastim hrastovima, zagasito žutu lozu, bujne jabukove voćnjake; čule su cvrčke čiji zvonki tonovi su se činili oštrijim i upornijim nego kod njihovih britanskih rođaka; i prisustvovale su zalascima sunca retko viđenih purpurnih i ružičastih nijansi. Videle su polja kukuruza, opijuma i pamuka; cvat rododendrona i žute azaleje; crvenonoge prepelice, pupavce i plave vrane. U gorju Zirgana, veliki crveni jeleni iz daljine uplašeno su im uzvraćali poglede.
U Erzerumu, gospođica Logan ubedila je svoju poslodavku da posete hrišćansko groblje. U početku, to se pokazalo kao srećna zamisao, jer je gospođica Fergason na groblju otkrila spomenike i krstove čiji ju je keltski oblik podsetio na rodnu Irsku; osmeh odobravanja prešao je preko njenog ukočenog lica. Ova neočekivana blagost, ipak, bila je kratkotrajna. Na izlasku iz crkve, dve dame su primetile mladu seljanku kako ostavlja zavetnu ponudu u pukotinu kraj glavnih vrata. Pokazalo se da je to ljudski zub, bez sumnje njen. Posle bližeg ispitivanja, utvrdile su da je pukotina dupke puna požutelih sekutića i vremešnih kutnjaka. Gospođica Fergason žestoko je izrazila svoje mišljenje o narodnom sujeverju i odgovornosti sveštenstva. Oni koji propovedaju Božju reč, tvrdila je, moraju biti suđeni prema Božjoj reči, i kažnjeni naročito strogo ako se pokaže da su nedostojni.
Prešle su u Rusiju, kod granične postaje angažujući novog vodiča, krupnog i bradatog Kurda koji je tvrdio da je upoznat sa prohtevima stranaca. Gospođica Fergason mu se obraćala, činilo se gospođici Logan, na mešavini ruskog i turskog. Dani kada im je tečan italijanski gospođice Logan bio od koristi davno behu prošli; ona je započela putovanje kao vodič i tumač, a sada joj se činilo da je tek obični pratilac, sa tek nešto višim statusom od odbačenog dragomana ili novopostavljenog Kurda.
Kako su njih troje odmicali u kavkasku oblast, uznemiravali su jata pelikana, čija je nespretnost na zemlji čudnovato nestajala pri letu. Bes gospođice Fergason zbog događaja u Erzerumu počeo je da nestaje. Prolazeći istočnu stranu planine Alageuz, pažljivo su posmatrale kako se otkriva široki trup Velikog Ararata. Vrh je bio skriven, obavijen krugom belih oblaka koji su bleštavo sijali na suncu.
„Ima oreol”, uviknula je gospođica Logan. „Poput anđela.”
,,U pravu ste”, odgovorila je gospođica Fergason, blago klimnuvši glavom. „Ljudi poput mog oca ne bi se složili, naravno. Rekli bi nam da su sva takva poređenja tek vreli vazduh.19 Bukvalno.” Kiselo se nasmešila, i gospođica Logan ju je upitnim pogledom pozvala da nastavi. „Objasnili bi da je oreol od oblaka potpuno prirodan fenomen. Preko noći, i nekoliko sati posle izlaska sunca, vrh je jasno vidljiv, ali kako se ravnica zagreva na jutarnjem suncu, topli vazduh se diže i na određenoj visini pretvara u paru. Na kraju dana, kada se sve opet hladi, oreol nestaje. To nije nikakvo iznenađenje za ... nauku”, rekla je, sa neodobravajućim naglaskom na poslednjoj reči.
„To je čarobna planina”, prokomentarisala je gospođica Logan.
Njena poslodavka ju je ispravila. „To je sveta planina.” Nestrpljivo je uzdahnula. „Čini se da za sve uvek postoje dva objašnjenja. Zato nam je i data slobodna volja, da možemo da izaberemo ono pravo. Moj otac nije shvatao da su njegova objašnjenja isto zasnovana na veri koliko i moja. Veri ni u šta. Za njega bi sve to bilo para i oblaci i vazduh koji se diže. Ali, ko je stvorio paru, ko je stvorio oblake? Ko se postarao da od svih planina, baš Nojeva planina svaki dan bude blagoslovena oreolom od oblaka?”
„Upravo tako”, rekla je gospođica Logan, ne slažući se sasvim.
Tog dana, srele su jednog jermenskog sveštenika koji ih je obavestio da se na planinu ka kojoj idu još niko nije popeo, i, štaviše, da nikada i neće. Kada je gospođica Fergason učtivo pomenula ime doktora Perota, sveštenik je počeo uveravati da je u pitanju greška. Možda je pobrkala Masis — kako je on zvao Veliki Ararat — sa vulkanom znatno dalje na jugu, kojeg Turci zovu Sipan Dag. Nojeva arka, pre nego što je našla svoje konačno odmorište, udarila je u vrh Sipan Daga i otkinula ga, otkrivši tako unutrašnje zemljine vatre. Ta planina, koliko je njemu poznato, pristupačna je čoveku, ali ne i Masis. Oko ovoga, ako ni oko čega drugog, hrišćani i muslimani se slažu. Osim toga, nastavio je sveštenik, zar to ne potvrđuje i Sveto pismo? Planina pred njima rodno je mesto čovečanstva; i on je uputio dame, izvinjavajući se, uz osmeh dodvoravanja, što pominje nepristojnu temu, na autoritet reči našeg Spasitelja upućenih Nikodemu, onih da se čovek ne može vratiti u matericu svoje majke i po drugi put se roditi. Dok su se rastajali, sveštenik je iz svog džepa izvadio malu crnu relikviju, uglačanu tokom vekova. To je, tvrdio je on, parče katrana koje je pouzdano nekada bilo deo trupa Nojeve arke, i koje ima velike moći u otklanjanju nesreće. Pošto su dame izrazile toliko interesovanje za planinu Masis, onda možda ...
Gospođica Fergason je učtivo odgovorila na predloženu transakciju, ukazavši da, ako je istinski nemoguće popeti se na planinu, onda verovatnoća da će one poverovati da je relikvija stvarno parče katrana sa patrijarhovog broda nije naročito velika. Jermenin, međutim, nije uviđao bilo kakav nesklad između svoje dve tvrdnje. Možda ga je donela neka ptica, kao što je golubica donela maslinovu grančicu. Ili ga je ispustio neki anđeo. Zar se ne pripoveda kako je Sveti Jakov tri puta pokušao da se popne na Masis, i, treći put, da mu je anđeo rekao da je to zabranjeno, ali dao mu je dasku sa Arke, i kako je na mestu gde ju je primio podignut manastir Svetog Jakova?
Rastali su se, ne došavši do pogodbe. Gospođica Logan, postiđena zbog Gospodovih reči Nikodemu, razmišljala je umesto toga o katranu: zar to nije materijal koji umetnici koriste da zatamne senke na svojim slikama? Gospođica Fergason, s druge strane, bila je samo ljutita: prvo zbog pokušaja da se biblijskim stihovima nametne neko smešno tumačenje; zatim i zbog sveštenikovog besramno trgovačkog ponašanja. Istočnjački sveštenici za sada je nisu impresionirali, jer ne samo da su dozvoljavali verovanje u čudotvorne moći ljudskih zuba, već su, čak, i trgovali lažnim verskim relikvijama. Bilo je to čudovišno. Trebalo bi zbog toga da budu kažnjeni. Svakako će i biti. Gospođica Logan zabrinuto je gledala svoju poslodavku.
Sledećeg dana, prešle su beskonačnu ravnicu obraslu trskom i grubom travom, ublaženu samo kolonijama droplji i crnim šatorima kurdskih plemena. Prenoćile su u malom selu udaljenom dan jahanja od podnožja planine. Pošto su se založile mekim sirom i usoljenom pastrmkom iz Gokčaja, dve žene stajale su u mraku mirišljavom od kajsija u cvatu i gledale ka Nojevoj planini. Venac pred njima imao je dva odvojena vrha: Veliki Ararat, zdepastu masu širokih ramena, nalik na kupolu, i Mali Ararat, nekih četiri hiljade stopa niži, elegantnu kupu glatkih i pravilnih strana. Gospođica Fergason nije mislila da je proizvoljno u uporednom izgledu i visini dva Ararata videti otelovljenje one prvobitne podele ljudske rase na dva pola. Ovo zapažanje nije prenela gospođici Logan, koja se do tog trenutka pokazala žalosno neprijemčivom za transcendentalne stvari.
Kao da želi da potvrdi banalnost svog razmišljanja, u tom trenutku gospođica Logan je otkrila da je od detinjstva muči radoznalost oko toga kako je Arka uspela da se zaustavi na vrhu planine. Da li se vrh izdigao iz vode i probušio joj dno, zakucavajući tako brod na mestu? Jer, ako nije, kako je Arka izbegla strmoglavi pad kada se voda povukla?
,,I drugi pre vas razmišljali su na sličan način”, odgovorila je gospođica Fergason sa naglašenim nedostatkom strpljenja. „Marko Polo je insistirao da je planina u obliku kocke, što bi svakako objasnilo stvar. Moj otac bi se svakako složio s njim, da je tom pitanju posvetio pažnju. Ali, mi možemo da vidimo da to nije tako. Oni koji su se popeli do vrha Velikog Ararata tvrde da se ispod samog vrha nalazi dolina okružena blagim padinama. Veličina te doline”, pojasnila je ona, kao da gospođica Logan inače ne bi mogla da razume, „približno odgovara polovini površine Grin parka u Londonu. Kao mesto za iskrcavanje bila bi i prirodna i bezbedna.”
„Znači, Arka se nije zaustavila na samom vrhu?”
„Sveto pismo i ne tvrdi da jeste.”
Dok su se približavale Arguriju, koji se nalazio na više od šest hiljada stopa nadmorske visine, temperatura je postajala prijatnija. Tri milje od sela naišle su na prvi od svetih vinograda Oca Noja. Loza je upravo bila procvetala, i, mestimično, medu lišćem, visili su sitni zeleni grozdovi. Jedan seljak je spustio motiku i odveo neočekivane posetioce do seoskog starešine, koji je njihov barut na dar primio sa formalnom zahvalnošću, ali bez naročitog iznenađenja. Gospođici Logan ponekad je smetala takva učtivost. Starešina se ponašao kao da mu grupe belih žena svaki dan poklanjaju barut.
Gospođica Pergason, međutim, ostala je uobičajeno mirna i efikasna. Dogovoreno je da će ih kasnije, tokom popodneva, otpratiti do manastira Svetog Jakova; tu noć će prespavati u selu, a sutradan će se vratiti u crkvu na molitvu.
Manastir je ležao pored potočića Arguri, u donjem delu ogromnog klanca koji se protezao skoro do vrha planine. Činila ga je crkva u obliku krsta, sazdana od blokova isečenih od stvrdnute lave. Razna manja zdanja, kao krmačin okot, zbijala su se uz njene bokove. Kada su ušle u dvorište, sredovečni sveštenik dočekao ih je na nogama, dok se kupola Svetog Jakova uzdizala iza njega. Bio je odeven u jednostavni ogrtač od plavog serža, sa šiljastom kapucinerskom kapuljačom; brada mu je bila dugačka i crna, prošarana sedim; na nogama je imao vunene persijske čarape i obične papuče. U jednoj ruci nosio je brojanice; drugu je na grudi savio u znak dobrodošlice. Gospođica Logan je osetila nejasnu potrebu da klekne pred pastorom Nojeve crkve; ali prisustvo i izvesno neodobravanje gospođice Fergason, koja je veliki deo verskog ponašanja odbacivala kao „papističko”, sprečilo ju je u tome.
Dvorište je više podsećalo na farmu nego na manastir. Džakovi kukuruza bili su nabacani uza zid; tri ovce su đolutale sa obližnje livade i niko ih nije isterao; s tla se širio neprijatan miris. Nasmešeni arhimandrit pozvao ih je u svoju ćeliju; pokazalo se da je to jedna od majušnih kućica sagrađenih tik uz spoljni zid crkve. Dok ih je tih dvanaestak jarcti vodio, činilo se da arhimandrit, dodirujući lakat gospođice Pergason, njoj učtivo, ali potpuno nepotrebno pomaže.
Monahova ćelija imala je čvrste zidove od ilovače i omalterisan krov koji se oslanjao na stamenu gredu u sredini. Iznad slamnatog ležaja visila je ikona nekog neprepoznatljivog sveca; mirisi iz dvorišta i ovde su se osećali. Gospođica Logan je videla jednostavnost dostojnu divljenja, gospođica Fergason bedu. I arhimandritovo ponašanje izazvalo je oprečna tumačenja: gospođica Logan je razabrala prijatnu iskrenost tamo gde je gospođica Fergason uočila samo prepredenu poniznost. Gospođici Logan činilo se da je njena poslodavka iscrpla svoje zalihe učtivosti na dugom putu do planine Ararat, i da se sada povukla u kamenu nehajnost. Kada je arhimandrit predložio da dve dame prenoće u manastiru, kratko ga je odbila; kada je on ponovio svoju ponudu gostoprimstva, postala je gruba.
Arhimandrit se i dalje smešio, i gospođici Logan se njegovo raspoloženje i dalje činilo prijatnim. U tom trenutku, pojavio se sluga noseći poslužavnik sa tri grube čaše od roga. Voda iz potočića Arguri, pomislila je gospođica Logan, ili ono kiselkasto mleko koje su često dobijale od uslužnih pastira tokom svog puta. Ali, sluga se vratio noseći vinsku mešinu, i, na znak, iz nje napunio rožnate posude nekom tekućinom. Arhimandrit je podigao svoju čašu ka ženama, i iskapio je; sluga mu je potom sipao još.
Gospođica Fergason je srknula. Zatim je arhimandritu postavila pitanja koja su kod gospođice Logan izazvala ozbiljnu zabrinutost. Ovo osećanje bilo je pojačano čekanjem dok je vodič prevodio.
„Ovo je vino?”
„Baš tako.” Sveštenik se nasmejao, kao da ohrabruje žene da probaju ovaj lokalni napitak, u njihovoj dalekoj zemlji još nepoznat.
„Napravljeno od grožđa?”
,,U pravu ste, gospođo.”

„Recite mi, to grožđe od kojeg je ovo vino napravljeno, gde ono raste?”
Arhimandrit je raširio obe ruke i napravio krug, pokazujući na okolni kraj.
„Ta loza, s koje je ovo grožđe ubrano, ko ju je prvi zasadio?"
„Naš veliki predak i praotac, roditelj sviju nas, Noje.”
Gospođica Fergason rezimirala je dosadašnji razgovor, mada se to gospođici Logan činilo nepotrebnim. „Služite nam fermentirano grožđe sa Nojeve loze?”
„Čast mi je da to činim, gospođo.” Opet se nasmešio. Izgledalo je kao da očekuje, ako ne posebnu zahvalnost, onda bar neki izraz divljenja. Umesto toga, gospođica Fergason je ustala, uzela netaknutu čašu od gospođice Logan i, zajedno sa svojom, vratila ih sluzi. Bez reci, napustila je arhimandritovu ćeliju, izletela iz dvorišta na način koji je naveo tri ovce da instinktivno krenu za njom, i pošla niz padinu. Gospođica Logan se neodređenim znacima obratila svešteniku, i zatim krenula za svojom poslodavkom. Bez reći, prošle su kroz bujne zasade kajsija; ignorisale su pastira koji im je nudio zdelu mleka; u tišini su stigle u selo, gde je gospođica Fergason, kojoj se vratila njena proračunata učtivost, zapitala starešinu da li je moguće naći im odmah prenoćište. Starac je ponudio svoju kuću, najveću u Arguriju. Gospođica Fergason mu se zahvalila, i, zauzvrat, ponudila mu mali paket šećera, koji je svečano prihvaćen.
Te večeri u njihovoj sobi na niski stočić ništa veći od klavirske stolice postavljena je hrana. Dobile su loš, tanki lokalni hleb, hladne komade ovčetine, oljuštena i prepolovljena tvrdo kuvana jaja i borovnice. Nije im posluženo vino, ili zato što je u kući bio takav običaj, ili zato što su vesti o njihovoj poseti manastiru dospele do starešine. Umesto toga, opet su pile ovčje mleko.
„To je bogohulno”, rekla je gospođica Fergason konačno. „Bogohulno. Na Nojevoj planini. On živi kao farmer. On poziva žene da prenoće kod njega. On fermentira Patrijarhovo grožđe. To je bogohulno.”
Gospođica Logan je znala da ne treba ni da odgovori, a kamoli tek da se zalaže za ljubaznog arhimandrita. Pomislila je kako su ih okolnosti njihove posete lišile prilike da vide drevnu vrbu koja je izrasla iz jedne od dasaka Nojeve arke.
„Popećemo se na planinu”, rekla je gospođica Fergason. „Ali, mi ne znamo kako se to radi.”
„Popećemo se na planinu. Greh se mora oprati vodom. Greh sveta spran je vodom potopa. Taj sveštenik dvojako huli na Boga. Napunićemo boce snegom sa svete planine. Čisti sok Nojeve loze zbog koga smo došle onečišćen je. Umesto toga, ponećemo vodu koja pročišćava. To je jedini način da spasemo ovo putovanje.”
Gospođica Logan je klimnula glavom, izražavajući pre iznenađeni pristanak nego slaganje.
Krenule su iz sela Arguri u jutro dvadesetog juna, leta gospodnjeg 1840, samo u pratnji svog kurdskog vodiča. Starešina im je sa žaljenjem objasnio verovanje seljana da je planina sveta, i da niko ne bi trebalo da se penje na nju dalje od manastira Svetog Jakova. I on sam đelio je to uverenje. Nije pokušao da ih ubedi da odustanu, ali je insistirao da gospođici Fergason pozajmi pištolj. Ona ga je zadenula za pojas, mada nije imala ni namere niti sposobnosti da ga koristi. Gospođica Logan nosila je vrećicu sa limunovima, što im je takođe bilo preporučeno.
Dame su jahale sa belim kišobranima podignutim protiv jutarnjeg sunca. Podigavši pogled, gospođica Fergason videla je kako počinje da se stvara oreol oblaka oko vrha planine. Svakodnevno čudo, pomislila je. Nekoliko sati, činilo se da veoma malo napreduju; prolazile su kroz ogoljeni predeo sitnog peska i žućkaste ilovače, sa tek ponekim patuljastim, bodljikavim žbunom. Gospođica Logan je primetila nekoliko leptira i brojne guštere, ali je bila potajno razočarana što se od stvorenja koja su sišla sa Arke tako malo njih ovde prikazuju. Glupo je zamišljala, priznala je sebi, da su obronci planine neka vrsta zoološkog vrta. Životinjama je, međutim, rečeno da se raziđu i da se plode i množe po zemlji. Verovatno su poslušale.
Prelazile su stenovite useke, i ni u jednom od njih nije bilo ni najmanjeg potoka. Činilo se da je planina sasvim suva, suva kao krečnjačka polja u Saseksu. Kasnije, kada su se popele malo više, iznenadila ih je, neočekivano otkrivajući zelene pašnjake i ružine žbunove sa nežnim ružičastim pupoljcima. Obišavši jednu stenu, naišle su na mali logor — tri ili četiri šatora sa zidovima od rogozine i krovovima od crne kozje dlake. Gospođicu Logan uplašilo je iznenadno prisustvo ove grupe nomada, čije se stado moglo videti dalje niz padinu, ali gospođica Fergason okrenula je svog konja pravo ka njima. Čovek svirepog izgleda, čija je zamršena kosa ličila na krov njegovog šatora, ponudio im je grubu činiju. U njoj je bilo kiselkasto mleko pomešano sa vodom, i gospođica Logan je pomalo bojažljivo otpila. Klimnuli su glavama, nasmešili se, i nastavili svojim putem.
„Da li mislite da je to bio prirodni gest gostoprimstva?” upitala je Amanda Fergason iznenada.
Gospođica Logan razmotrila je ovo neobično pitanje. „Da”, odgovorila je, jer su često prethodno nailazile na ovakvo ponašanje.
„Moj otac bi rekao da je u pitanju samo životinjsko podmićivanje s ciljem da se odvrati gnev stranaca. Za njega bi bilo pitanje principa da u to veruje. On bi rekao da su ti nomadi upravo nalik kukcima.”
„Nalik kukcima?”
„Mog oca su zanimali kukci. Rekao mi je da će kukac, ako ga stavite u kutiju i kuckate po poklopcu, uzvratiti kuckanjem, misleći da ste vi drugi kukac koji mu se nudi za brak.”
„Ja ne mislim da su se oni ponašali kao kukci”, rekla je gospođica Logan, bojom glasa pažljivo ističući, međutim, da je to samo njeno lično mišljenje, kojim ni na koji način ne omalovažava pukovnika Fergasona.
„Ni ja.”
Gospođica Logan nije u potpunosti razumela stanje duha svoje poslodavke. Pošto je prešla ovaj dugački put da bi se pomolila za dušu svog oca, sada je izgledalo kao da se stalno raspravlja sa njegovom seni.
Na prvom strmijem obronku Velikog Ararata privezali su konje za glogovo drvo i sapeli ih. Nadalje će ići pešice. Gospođica Fergason, sa otvorenim kišobranom i sa pištoljem zadenutim za pojas, vodila je grupu sigurnim korakom pravednika; gospođica Logan, njišući vrećicu sa limunovima, počela je da zaostaje kako je teren postao strmiji; njihov kurdski vodič, opterećen prtljagom, išao je poslcdnji. Ako su želeli da stignu do linije snega, moraće dve noći da provedu na planini.
Naporno su se peli celo popodne, i, nešto pre sedam sati, dok se boja neba prelivala ka tonovima kajsije, odmarali su se na jednom kamenitom ispustu. U prvi mah, nisu prepoznali zvuk, niti shvatili šta znači. Bili su svesni potmule tutnjave, nalik granitnom režanju, ali nije im bilo jasno odakle dolazi — ispod ili iznad njih. Onda je tlo pod njihovim stopalima počelo da podrhtava, i začula se buka poput grmljavine — ali unutrašnje, prigušene, zastrašujuće grmljavine, zvuk nekog iskonskog, podzemnog boga koji tutnji protiv svog sužanjstva. Gospođica Logan uplašeno je pogledala svoju poslodavku. Amanda Fergason je uperila svoj dalekozor u manastir Svetog Jakova, a na licu je imala ukočeni izraz zadovoljstva koji je šokirao njenu pratilju. Gospođica Logan bila je kratkovida, i stoga je shvatila šta se događa zahvaljujući izrazu lica gospođice Fergason, a ne sopstvenom osmatranju. Kada je konačno dobila dalekozor, utvrdila je da je snažni potres srušio svaki krov i svaki zid manastirske crkve i malog sela koje su napustile koliko tog jutra.
Gospođica Fergason je ustala i žustro nastavila sa penjanjem.
„Zar nećemo pomoći preživelima?” upitala je gospođica Logan zbunjeno.
„Neće biti preživelih”, odgovorila je njena poslodavka. Oštrijim tonom je dodala, „To je bila kazna koju je trebalo da očekuju.”
„Kazna?”
„Zbog neposlušnosti. Zbog toga što su fermentirali Nojevu lozu. Zbog toga što su izgradili crkvu a onda bogohulili u njoj.” Gospođica Logan je oprezno pogledala Amandu Fergason, ne znajući kako da izrazi svoje mišljenje da se njenom skromnom i neobrazovanom umu čini da je kazna prestroga. „Ovo je sveta planina”, rekla je gospođica Fergason hladno. „Planina na koju je pristala Nojeva arka. Mali greh je veliki greh na ovom mestu.”
Gospođica Logan nije prekinula svoju uplašenu ćutnju; samo je išla za svojom poslodavkom koja je nastavljala dalje uz stenovitu guduru. Na vrhu, gospođica Fergason je zastala i okrenula se ka njoj. „Vi očekujete da Bog bude kao Vrhovni sudija u Londonu. Očekujete celi govor objašnjenja. Bog ove planine je onaj Bog koji je od celog sveta spasao samo Noja i njegovu porodicu. Zapamtite to.”
Ove su primedbe veoma uzncmirilc gospođicu Logan. Da li to gospođica Fergason poredi zemljotres koji je srušio Arguri sa samim velikim Potopom? Da li poredi spasenje dve bele žene i jednog Kurda sa onim Nojeve porodice? Kada su se spremale za ovu ekspediciju, rečeno im je da su magnetski kompasi na ovakvim planinama beskorisni, jer su one pune gvožda. Činilo se očiglednim da se ovde i na druge načine mogla izgubiti orijentacija.
Šta ona radi na Nojevoj planini uz hodočasnicu koja je postala fanatik i bradatog seljaka sa kojim ne može cia se sporazumeva, dok se stena pod njima rasprskava kao barut koji su ponele da bi se dodvorile lokalnim poglavicama? Sve ih je nagovaralo na povratak, ali oni su i dalje išli gore. Kurd, za koga je ona mislila da će pobeći s prvim drhtajem tla, i dalje je bio s njima. Možda je nameravao da im prereže grla dok spavaju.
Te noći su se odmarali, i nastavili da se penju čim je sunce izašlo. Njihovi beli kišobrani jasno su se isticali na gruboj pozadini planine. Tu je bilo samo golog stenja i šljunka; ništa nije raslo sem mahovine; sve je bilo potpuno suvo. Mogle su biti i na površini Meseca.
Peli su se dok nisu došli do prvog snega, u dubokom, mračnom useku na boku planine. Nalazili su se tri hiljade stopa od vrha, tik ispod ledenog venca koji je okruživao Veliki Ararat. Na tom mestu, vazduh koji se dizao iz doline pretvarao se u paru i stvarao čudesni oreol. Nebo iznad njih počelo je da se boji u svetlo zeleno, i jedva da je više uopšte bilo plavo. Gospodici Logan bilo je veoma hladno.
Dve boce su napunjene snegom i poverene vodiču. Kasnije, gospodica Logan će pokušati da dočara sebi čudnu spokojnost na licu i sigumost u koraku svoju poslodavke dok su se spuštali niz planinu; iskazivala je zadovoljstvo koje se graničilo sa samodopadljivošću. Nisu prešli više od nekoliko stotina jardi — Kurd je vodio, gospođica Logan bila je poslednja — i prelazili su preko dela pokrivenog gruhom, više zamomim nego opasnim, kada je gospođica Fergason pala. Poletela je napred i u stranu, skliznuvši dvanaestak jardi niz padinu pre nego što je Kurd uspeo da je zaustavi. Gospođica Logan je zastala, prvo zbunjena, jer se činilo da se gospođica Fergason okliznula na malom delu čiste stene koji ne bi trebalo da je bio opasan.
Smešila se kada su stigli do nje, naizgled nimalo zabrinuta krvlju. Gospođica Logan nije htela da dopusti Kurdu da previje gospođicu Fergason; prihvatila je komade njegove košulje u tu svrhu, ali je onda insistirala da se on okrene leđima. Posle oko pola sata, njih dvoje su uspeli da njenu poslodavku povrate na noge, i krenuli su dalje, gospođica Fergason oslanjajući se na vodičevu ruku sa čudnom ležernošću, kao da je vode kroz katedralu ili zoološki vrt.
Do kraja dana, prešli su još samo malu razdaljinu, jer je gospođica Fergason tražila česte predahe. Gospođica Logan je izračunala koliko daleko su im konji privezani, i nije bila ohrabrena rezultatom. Pred sumrak, stigli su do par malih pećina, koje je gospođica Fergason uporedila sa otiscima božjih palčeva na obroncima. Kurd je oprezno ušao u prvu, tražeći njušenjem tragove divljih zveri, a zatim ih pozvao da uđu. Gospođica Logan je pripremila postelje, i ranjenici dala malo opijuma; vodič, načinivši njoj nerazumljive gestove, nestao je. Vratio se sat kasnije, noseći nekoliko patuljastih žbunova koje je uspeo da iščupa iz stenja. Naložio je vatru; gospođica Fergason je legla, popila malo vode, i zaspala.
Kada se probudila, izjavila je da oseća slabost i da su joj kosti ukočene. Nije imala snage, ali nije osećala ni glad. Taj dan proveli su čekajući u pećini, verujući da će se stanje gospođice Fergason do sledećeg jutra popraviti. Gospođica Logan je počela da razmišlja o promenama kod svoje poslodavke otkad su stigle na planinu. Cilj njihovog dolaska ovde bio je da se mole za dušu pukovnika Fergasona. Međutim, do sada se nisu molile; činilo se da se Amanda Fergason još raspravlja sa svojim ocem; osim toga, Bog o kojem je ona počela da govori nije izgledao kao bog koji bi olako oprostio pukovnikovo tvrdoglavo ogrešenje o svetlost. Da li je gospođica Fergason shvatila, ili bar odlučila, da je duša njenog oca izgubljena, proterana, osuđena? Da li se to dogodilo?
U sumrak, gospođica Fergason je rekla svojoj pratilji da izađe iz pećine dok ona porazgovara sa vodičem. To se činilo nepotrebnim, jer gospođica Logan nije znala ni reči turskog ili ruskog ili kurdskog ili koje god mešavine kojom su se njih dvoje sporazumevali; ali učinila je kako joj je rečeno. Stajala je napolju gledajući u bledi mesec, strahujući da joj se neki slepi miš ne uplete u kosu.
„Pomerite me tako da mogu da vidim mesec.” Nežno su je podigli, kao da je stara dama, i postavili je bliže ulazu u pećinu. „Krenućete sutra u cik zore. Da li ćete se vratiti ili ne, nije važno.” Gospođica Logan je klimnula glavom. Nije se upuštala u rasprave, jer je znala da ne može pobediti; nije plakala, jer je znala da će biti ukorena. „Ja ću se sećati Svetog pisma i čekati na Božju volju. Na ovoj planini Božja volja se jasno izražava. Ne mogu da zamislim srećnije mesto od ovoga da budem uzneta ka Njemu.”
Gospođica Logan i Kurd te su noći na smenu bdeli kraj nje. Mesec, sada skoro pun, osvetljavao je pod pećine tamo gde je Amanda Fergason ležala. „Moj otac bi uz ovo tražio i muziku”, rekla je u jednom trenutku. Gospođica Logan se potvrdno nasmešila, što je njenu poslodavku naljutilo. „Ne možete nikako znati na šta sam mislila.” Gospođica Logan se, po drugi put, odmah složila.
Usledila je tišina. Hladni i suvi vazduh odisao je mirisom dima drveta koje gori. „On je mislio da slike treba da se kreću. Sa svetlima i muzikom i patentnim pećima. On je mislio da u tom pravcu leži budućnost.” Gospođica Logan, koja i dalje nije znala više nego pre, smatrala je da je najbolje da ne odgovori. „Ali to nije bila budućnost. Pogledajte mesec. Mesecu nije potrebna muzika ni obojena svetlost.”
Gospođica Logan je uspela da dobije jednu malu, poslednju, bitku — odlučnim pokretima pre nego rečima — i obe boce otopljenog snega su ostavljene gospođici Fergason. Prihvatila je i par limunova. U osvit zore, gospođica Logan, koja je sada nosila pištolj za pojasom, krenula je sa vodičem niz planinu. Osećala se odlučnom, ali nije znala tačno šta da čini. Mislila je da, na primer, ako su se stanovnici Argurija nerado peli na planinu pre zemljotresa, eventualno preživeli sada će još manje biti spremni da to učine. Možda će morati da potraži pomoć u nekom udaljenijem selu.
Konja nije bilo. Kurd se oglasio dugačkim grlenim zvukom za koji je ona pretpostavila da izražava razočaranje. Drvo za koje su bili privezani i dalje je stajalo, ali konji su bili nestali. Gospođica Logan ih je zamišljala kako se, dok je zemlja počinjala da se trese ispod njih, u panici otimaju od veza i, onako sapeti, grčevito beže niz planinu. Kasnije, dok je trupkala za Kurdom ka Arguriju, gospođica Logan je došla do alternativnog rešenja: konje su ukrali oni gostoljubivi nomadi koje su sreli prvog jutra.
Manastir Svetog Jakova bio je potpuno uništen, i prošli su pored njega bez zastajanja. Kada su se približili ruševinama Argurija, Kurd je pokazao da gospođica Logan treba da ga sačeka dok on ispita selo. Vratio se posle dvadeset minuta, odmahujući glavom pokretom univerzalno razumljivog značenja. Dok su obilazili uništene kuće, gospođica Logan nije mogla a da ne primeti da je zemljotres ubio sve stanovnike, ostavljajući netaknutu onu lozu koja je upravo bila — ako se moglo verovati gospođici Fergason — izvor njihovog iskušenja i njihove kazne.
Trebalo im je dva dana da dođu do ljudske naseobine. U brdskom selu na jugozapadu, vodič ju je odveo jermenskom svešteniku koji je pristojno govorio francuski. Ona je objasnila da je potrebno odmah organizovati spasilačku ekipu i krenuti na Veliki Ararat. Sveštenik je odgovorio da nema sumnje da Kurd već organizuje pomoć. Nešto u njegovom ponašanju ukazivalo je da možda ne veruje sasvim u njenu priču da su se popeli skoro do vrha Masisa, za koji su i seljaci i popovi znali da je nepristupačan.
Ceo dan čekala je da se Kurd vrati, ali njega nije bilo; kada se sledećeg jutra raspitala, rečeno joj je da je napustio grad nekoliko minuta pošto ju je odveo do sveštenikove kuće. Gospođica Logan je bila ljuta i očajna zbog takvog judinskog postupka, i svoje mišljenje o tome žestoko je izrazila jermenskom svešteniku, koji je ponudio da se pomoli za gospođicu Fergason. Gospođica Logan je prihvatila, pitajući se ipak koliko su efikasne obične molitve u oblasti gde ljudi daju svoje zube kao zavetne ponude.
Tek nekoliko nedelja kasnije, dok je ležala u zagušljivoj kabini prljavog parobroda koji je isplovio iz Trapezunta, pomislila je da je Kurd, sve vreme dok je bio sa njima, izvršavao naređenja gospođice Fergason časno i precizno; osim toga, da ona nije nikako mogla znati šta su njih dvoje rekli jedno drugom poslednje noći u pećini. Možda je gospođica Pergason naložila vodiču da njenu pratilju odvede do nekog sigurnog mesta i onda nestane.
Gospođica Logan je razmišljala i o padu gospođice Pergason. Išli su preko gruha, i svakako da je bilo puno nesigurnog kamenja i da je bilo teško naći oslonac, ali baš u tom trenutku nalazili su se na blažoj padini, i njena poslodavka je zapravo stajala na ravnom granitu kada je pala. Bila je to magnetska planina gde je bilo lako izgubiti orijentaciju. Ne, nije to bilo to. Pitanje koje je izbegavala bilo je da li je gospođica Pergason sama skrivila svoj pad, ne bi li tako postigla ili potvrdila šta god da je želela da postigne ili potvrdi. Gospođica Pergason je rekla, kada su se prvi put našle pred planinom, da za sve postoje dva objašnjenja, da je za svako potrebna vera, i da nam je data slobodna volja da bismo mogli između njih da izaberemo. Ova dilema će zaokupljati gospođicu Logan još godinama.

7
Tri jednostavne priče



I



Bio sam običan osamnaestogodišnjak: zakopčan, smeten, nenaputovan i prezriv; žestoko obrazovan, u društvu neotesan, sklon emotivnom izletanju. Bar su svi drugi osamnaestogodišnjaci koje sam znao bili takvi, pa sam pretpostavljao da sam običan. Čekao sam da pođem na univerzitet i upravo bejah dobio posao učitelja u privatnoj osnovnoj školi. Lepa književnost koju bejah pročitao predskazivala mi je blistave uloge — privatni nastavnik u staroj kamenoj gospodskoj zgradi gde paunovi obitavaju u tisovim živicama, a kosti bele poput krede bivaju pronađene u zapečaćenim tajnim odajama; lakoverno nevinašce u nekoj ekscentričnoj ustanovi kraj velške granice, koja vrvi od pijanih grmalja i potajnih pohotljivaca. Biće tamo nemarnih devojaka i batlera koji se ne daju impresionirati. Znate već koja je društvena poruka priče: kako meritokrata biva zaražen snobizmom.
Ispostavilo se da je stvarnost lokalnije prirode. Predavao sam jedno polugođe u pripremnoj školi pola milje od svoje kuće, i umesto da provodim dokone dane sa ljupkom decom čije će se majke s napadnim šeširima smešiti, biti prema meni snishodljive, a ipak sa mnom koketirati tokom čitavog sportskog dana, beskonačnog i polenom poprskanog, družio sam se sa sinom mesnog Mađioničara (pozajmio mi je svoj bicikl; ja sam ga slupao) i kćerkom advokata iz tog predgrađa. No, ipak, pola milje je pristojna udaljenost za nekog ko se nije naputovao; a u osamnaestoj nas čak i najsitnije nijanse malograđanskog društva ushićuju i plaše. Uz školu je išla i porodica; porodica je živela u kući. Sve je tamo bilo drugačije, prema tome i bolje: mesingane slavine krutog držanja, oblik stubića na stepenišnoj ogradi, prave uljane slike (i mi smo imali jednu pravu uljanu sliku, ali ne tako pravu kao njihove), biblioteka koja je nekako bila više od prostorije pune knjiga, nameštaj dovoljno star da bude crvotočan, i nehajno prihvatanje nasleđenih stvari. U predvorju, visilo je amputirano pero jednog vesla; na njegovoj crnoj unutrašnjosti zlatnim slovima behu ispisana imena posade studentskog osmerca; u suncem preplavljenim predratnim danima svaki od njih beše dobio ovakav trofej. U vrtu pred kućom bilo je protivavionsko sklonište, zbog kakvog bismo se kod moje kuće osećali nelagodno te bismo ga žustro kamuflirali višegodišnjim biljkama otpornim na zimu; ovde je ono bilo izvor ponosa propraćenog smeškom, i ničeg više. Porodica je odgovarala kući. Otac je bio špijun; majka nekad beše glumica; sin je nosio kragne na dugme i dvorede prsluke. Šta još da vam kažem? Da dotad bejah pročitao dovoljno francuskih romana, znao bih šta da očekujem; i razume se da sam se tu prvi put zaljubio. No, to je druga priča, ili, bar, drugo poglavlje.
Školu beše osnovao deda i on je još tu živeo. Mada beše davno prevalio osamdesetu, tek ga nedavno neki moj lukavi prethodnik beše izbrisao iz nastavnog plana. Mogao se ponekad videti kako luta po kući u bež lanenom sakou, sa kravatom u bojama svog koledža — Gonvil i Kiz, očekivao je da to primetite — i sa kačketom na glavi (u našoj kući kačket je bio prosta stvar; ovde je bio otmen i verovatno ukazivao na to da je vlasnik svojevremeno išao u lov sa psima). Tražio bi „svoj razred”, koji nikad ne bi našao, i pričao o „laboratoriji”, u stvari običnoj stražnjoj kuhinji sa Bunzenovom lampom i tekućom vodom. U topla popodneva, sedeo bi pred vratima sa prenosivim radio-aparatom marke „Roberts” (saznao sam da njegova drvena konstrukcija obezbeđuje bolji kvalitet zvuka od plastičnih ili metalnih tela tranzistora kojima sam se divio), slušajući prenos kriketa. Zvao se Lorens Bizli.
Bio je to najstariji čovek koga sam ikad upoznao, ne računajući mog pradedu. Njegove godine i položaj pobuđivali su u meni uobičajenu mešavinu poštovanja, straha i drskosti. Njegova oronulost — odeća sa istorijskim mrljama, one bale što poput belanceta vise sa brade — budila je u meni neki uopšteni pubertetlijski gnev prema životu i neizbežnom stanju koje prati rastanak od njega; osećaj koji bi se glatko pretočio u mržnju prema osobi podvrgnutoj takvom stanju. Kćerka ga je hranila konzervama hrane za bebe, što je meni nadalje potvrđivalo da je život kisela šala, a ovaj starac posebno dostojan prezrenja. Često sam mu saopštavao izmišljene rezultate kriket utakmica. „84 iz 2, g. Bizli”, dreknuo bih u prolazu dok je on dremao na suncu pod štrkljastom vistarijom. „Karibi 790 iz 3”, navaljivao sam, donoseći mu na poslužavniku njegov dečji obed. Govorio sam mu rezultate utakmica koje nisu igrane, rezultate utakmica koje nisu nikad mogle biti odigrane, nastrane rezultate, nemoguće rezultate. Umesto odgovora, on bi klimnuo glavom, a ja bih se iskrao, smeškajući se svojoj sićušnoj okrutnosti, zadovoljan što nisam tako fini mladić kako je on možda umišljao.
Pedeset dve godine pre no što sam ga upoznao, Lorens Bizli bio je putnik druge klase na prvoj plovidbi „Titanika”. Imao je trideset pet godina, nedavno beše ostavio posao nastavnika prirodnih nauka u Dalidž koledžu, i prelazio je Atlantik — barem ako je verovati potonjem porodičnom predanju — jureći bez mnogo žara za nekom američkom naslednicom. Kad je „Titanik” udario u svoj ledeni breg, Bizli je umakao u čamcu za spašavanje broj 13, koji nije bio pretrpan, odakle ga je pokupio brod „Karpatija”. Medu uspomenama koje je ovaj preživeli osamdesetogodišnjak čuvao u svojoj sobi bilo je i jedno ćebe sa izvezenim imenom broda spasioca. Sumnjičaviji članovi njegove porodice tvrdili su da je ćebe svoj natpis steklo mnogo posle 1912. godine. Pored toga, zabavljali su se pretpostavkama da je njihov predak sa „Titanika” pobegao u ženskom ruhu. Zar nije tačno da je Bizlijevo ime izostavljeno sa prvobitnog spiska spašenih i da je, čak, uvršćeno na konačni spisak davljenika? Nije li to bio čvrst dokaz teorije da je lažni leš, a potom tajanstveni preživeli, pribegao suknjama i piskavom glasu dok nije bezbedno pristao u Njujorku, gde se kradom oslobodio ženske odeće u toaletu podzemne železnice?
Sa zadovoljstvom sam podržavao ovu teoriju, jer je potkrepljivala moj pogled na svet. U jesen te godine, zakačiću za ogledalo u svojoj studentskoj sobi u koledžu komadić hartije sa sledećim stihovima: „Život je podvala, mućak sam / Nekad to mišljah, a sada znam”. Bizlijev slučaj to je potvrđivao: junak sa „Titanika” bio je krivotvoritelj ćebadi i travestit
koji sc lažno predstavljao; kako je, dakle, pravično i prikladno kljukati ga lažnim rezultatima u kriketu. A na širem planu, teoretičari su tvrdili da se život svodi na opstanak najprilagođenijih: zar nije bizlijevska hipoteza dokaz da su „najprilagođeniji” jednostavno najprepredeniji? Junaci, postojani ljudi starinskih vrlina, dobra sorta za rasplod, čak i kapetan (naročiti) kapetan!) — svi su oni plemenuto potonuli s brodom; a kukavice, paničari i prevaranti našli su razloga da se kradom zavuku u čamce za spašavanje. Nije li to spretan dokaz stalnog kvarenja ljudskog genetskog nasleđa, ne pokazuje li nam kako rđava krv istiskuje dobru?
Lorens Bizli nije pominjao žensku odeću u svojoj knjizi Propast Titanika. Američki izdavač Hoton Miflin smestio ga je u jedan bostonski klub, gde je napisao svoj prikaz događaja za šest nedelja; objavljen je manje od tri meseca nakon potonuća o kome govori i od tada se redovno preštampava. Bizli je, zahvaljujući tome, postao jedan od najpoznatijih ljudi koji su preživeli nesreću i, pedeset godina — sve do vremena kada sam ga ja upoznao — redovno su mu se obraćali istoričari pomorstva, istraživači filmskog materijala, novinari, lovci na suvenire, gnjavatori, teoretičari zavere, i dosadni parničari. Kada su ledeni bregovi potapali druge brodove, telefonirali bi mu reporteri, željni da im ispriča kako zamišlja sudbinu žrtava.
Četrdesetak godina nakon što se spasao, angažovali su ga kao savetnika na snimanju filma Nezaboravna noć u pajnvudskom studiju. Dobar deo filma sniman je uveče, uz pomoć kopije upola manje od broda u prirodnoj veličini, spremne da potone u more zgužvanog crnog somota. Bizli je nekoliko večeri zaredom posmatrao zbivanja sa svojom kćerkom, a ovo što sledi zasnovano je na priči koju sam od nje čuo. Bizlija je kopkao — sasvim razumljivo — iznova rođeni i ponovo nakrivljeni "Titanik”. Naročito mu je bilo stalo da se nađe među statistima koji su se očajnički tiskali uz ogradu dok je brod tonuo — željan, moglo bi se reći, da kobajagi doživi alternativnu verziju istorije. Reditelj filma bio je isto tako odlučan da spreči ovog savetnika, bez neophodne članske karte glumačkog sindikata, da se pojavi na celuloidnoj traci. Uvek snalažljiv u nuždi, Bizli je falsifikovao propusnicu koja mu beše potrebna da se popne na imitaciju „Titanika”, obukao se po modi iz onog vremena (može li odraz dokazati istinitost onoga što biva odraženo?) i smestio se medu statiste. Uključili su se reflektori, a svetina je dobila uputstva o svojoj neposredno predstojećoj smrti u izgužvanom crnom somotu. U poslednjem trenutku, tek što kamere nisu počele da snimaju, reditelj je primetio da je Bizli uspeo da se provuče do ograde na brodu; podigavši megafon, naložio je podmetnutom amateru da bude ljubazan i iskrca se. I tako je, po drugi put u životu, Lorens Bizli napustio „Titanik” neposredno pre no što će ovaj potonuti.
Kao žestoko obrazovan osamnaestogodišnjak, znao sam. za Marksovu obradu Hegela: istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Još, međutim, ne bejah naišao na primer tog procesa. Mnogo godina je prošlo, a bolji primer još ne nađoh.

II


Šta je uopšte Jona tražio u kitovoj utrobi? Kao što se može i očekivati, tu nešto zaudara na trulu ribu.
Počelo je to kada je Bog naložio Joni da propoveđa protiv Ninevije, mesta koje je i pored dotadašnjih Božjih uspeha u sravnjivanju poročnih gradova sa zemljom i dalje — uporno i neobjašnjivo — bilo poročan grad... Jona, kome se zadatak nije dopao iz nejasnih razloga koji su možda imali neke veze sa strahom da će ga raskalašni Ninevljani nasmrt kamenovati, pobeže. U Jopi se ukrca na brod za Tarsis, u Španiji, najudaljenije mesto u tada poznatom svetu. Dakako, nije shvatio da Gospod tačno zna gde se on nalazi, štaviše da su vetrovi i valovi istočnog Mediterana pod njegovom izvršnom vlašću. Kad se razduva oluja neuobičajene žestine, mornari, budući sujeveran svet, kockom odlučivaše ko je od prisutnih na brodu uzrok tog zla, i Jona izvuče kratku slamku, polomljenu dominu ili pikovu damu. Smesta ga baciše preko palube, a onda ga, takođe smesta, proguta velika riba ili kit, koga Bog beše uputio preko pučine upravo sa tom namerom.
U kitovoj utrobi, Jona se tri dana i tri noći molio Bogu i tako se uverljivo zaklinjao u svoju buduću poslušnost da je Bog ribi naredio da pokajnika izbljuje. Kada ga je Svevišnji sledeći put poslao na dužnost u Nineviju, nije ni čudo što je Jona učinio kako mu je rečeno. Žigosao je opaki grad, govoreći kako tek što nije sravnjen sa zemljom, kao i svi drugi opaki gradovi istočnog Mediterana. Na to su se razbekrijani Ninevljani pokajali, baš kao i Jona u kitovoj utrobi; na to je Bog odlučio da ipak poštedi grad; na to se Jona neverovatno iznervirao, što je bilo sasvim prirodno od čoveka koji se toliko namučio da prenese poruku o uništenju da bi na kraju Gospod, i pored dobro poznate, štaviše istorijske, sklonosti ka razaranju gradova, prevrnuo ćurak i predomislio se. I kao da ni to ne beše dovoljno, neumorno se trudeći da dokaže da je glavni, Bog sad tresnu svog poslušnika nekom nebuloznom poukom. Prvo učini da izraste nekakva tikva da Jonu zaštiti od sunca (pod „tikvom” se navodno podrazumeva nešto poput ricinusove biljke ili Palma Christi, koja brzo raste i čije lišće pruža zaštitu); a onda, prosto mahnuvši svilenom maramicom, posla crva da uništi pomenutu tikvu, ostavivši Jonu na milost i nemilost žezi. Božje objašnjenje ovog malog uličnog pozorja glasilo je ovako: ti nisi kaznio tikvu kad te je izneverila, je li? Isto tako ni ja neću da kaznim Nineviju.
I nije neka priča, zar ne? Kao što biva u većem delu Starog Zaveta, slobodne volje — pa, čak, i privida slobodne volje — tu ima ubistveno malo. Bog drži sve karte u rukama i kupi sve štihove. Jedino nije sigurno šta će sad da odigra: da počne od dvojke u adutu pa da tera do keca, da počne od keca pa da se spusti do dvojke, ili udrobljeno. A pošto s paranoičnim šizofreničarima nikad nisi načisto, i taj činilac daje pripovedanju izvesnu napetost. Kako, međutim, da shvatimo tu priču s tikvom? Kao logički dokaz nije preterano ubedljiva: svakome je jasna ogromna razlika između jedne rieinusove biljke i jednog grada od sto dvadeset hiljada duša. Osim ako suština i nije baš u tome, a istočno-mediteranski Bog svoje stvorove ne ceni ništa više od biljne tvari.
Ako razmotrimo Boga ne kao protagonistu i moralnog nasilnika već kao autora ove priče, moramo mu dati niske ocene za radnju, motivaciju, napetost i likove. Pa, ipak, u njegovom šablonskom i prilično odbojnom naravoučeniju postoji jedan senzacionalan melodramski detalj — ta caka s kitom. S tehničke tačke gledišta, kitovska strana priče uopšte nije dobro izvedena: jasno je da su i zverka i Jona u istoj meri samo pioni; kitovo pojavljivanje u pravi čas, baš kada mornari bacaju Jonu s broda, isuviše miriše na postupak deus ex machina; a od trenutka kad je ispunila svoju narativnu funkciju, velika riba nemamo biva ispuštena iz priče. Čak jc i tikva bolje prošla od sirotog kita, koji nije ništa do ploveći zatvor u kome Jona provodi tri dana, ispaštajući za nepoštovanje suda. Bog bacaka tu lojanu tamnicu tamo-amo prstom kao kakav admiral što se igra ratnih igara, gurkajući svoju flotu po pomorskim kartama.
No, i pored toga kit ostaje glavna zvezda. Zaboravljamo alegorijsko značenje priče (Vavilon koji guta neposlušni Izrailj), nije nam mnogo stalo do toga da li je Ninevija pošteđena ili ne, niti šta se zbilo sa izbljunutim pokajnikom; ali kita se sećamo. Doto ga prikazuje kako žvaće Jonina bedra, i samo su mu vire još kolena i noge kojima mlati. Brojgel, Mikelanđelo, Koredo, Rubens i Dali oslikali su pripovest. U Gaudi postoji vitraž na kome Jona napušta riblja usta kao putnik koji pešice izlazi iz čeljusti trajekta. Joni (koga su predstavljali na svakojake načine, od mišićavog fauna do bradatog starine) pripada ikonografija na čijem bi mu rodoslovu i raznovrsnosti Noje mogao pozavideti.
Šta je to u Joninim pustolovinama što nas ispunjava stravom? Je li to trenutak gutanja, kolebanje između pogibelji i izbavljenja, kada zamišljamo kako smo se na čudesan način spasli davljenja da bismo odmah potom bili izloženi opasnosti da budemo živi proždrani? Jesu li to ona tri dana i tri noći u kitovom stomaku, prizor koji otelovljuje zatvorenost, gušenje, sahranjivanje još živog? (Putujući jednom iz Londona za Pariz noćnim vozom, zatekoh se u zaključanom spavaćem kupeu zaključanog vagona u zaključanom potpalublju ispod nivoa mora na trajektu preko Lamanša; nisam tada mislio na Jonu, ali je možda moja uspaničenost bila s njegovom u vezi. I da li je u pitanju još tipičniji strah: da li slika kitove masti što ravnomemo podrhtava pobuđuje nekakav strah od vraćanja u matericu?) Ili nam je najupečatljiviji treći element u priči, izbavljenje, dokaz da nakon utamničenja koje pročišćava dolaze spasenje i pravda? Kao i Jonu, sve nas tamo-amo bacaju olujna mora života, prolazimo kroz prividnu smrt i sasvim izvesnu sahranu, ali onda dosežemo zaslepljujuće uskrsnuće kad se vratnice trajekta širom otvore i ponovo nas izruče u svetlost i svest o božjoj ljubavi. Da li nam zato ovaj mit pliva kroz pamćenje?
Možda: a, možda, uopšte ne. Kad je počeo da se prikazuje film Ajkula bilo je mnogo pokušaja da se objasni njegov uticaj na gledaoce. Je li on bio zasnovan na nekoj praiskonskoj metafori, nekom arhetipskom snu poznatom u celom svetu? Da li se poslužio sukobljenim elementima kopna i vode, pothranjen našom teskobom pred pojmom vodozemstva? Je li, na neki način, bio povezan sa činjenicom da su pre miliona godina naši preci sa škrgama izgmizali iz bare i da nas još odonda zastrašuje pomisao na povratak onamo? Razmatrajući film i njegova moguća tumačenja, engleski romanopisac Kingzli Ejmis došao je do sledcćeg zaključka: „Stvar je u tome da smo se usrali od straha da će nas pojesti u božju mater golema ajkula.”
U suštini, to je ono čime nas priča o Joni i kitu još drži: strah da će nas proždrati neki ogromni stvor, strah da ćemo biti sažvakani, posrkani, promuljani po ustima, progutani uz gutljaj slane vode i jato sardela za meze; strah da ćemo biti oslepljeni, zamračeni, ugušeni, udavljeni, umotani u kitovu mast; strah od čulne uskraćenosti, za koju znamo da dovodi do ludila; strah od smrti. Naša je reakcija isto tako živa kao i svih drugih smrću prestravljenih generacija otkako je priču izmislio neki pomorac-sadista, željan da utera strah u kosti novom malom od palube.
Razume se, svesni smo toga da priča nikako ne može počivati na istini. Istančanog smo uma i umemo da razlikujemo stvarnost od mita. Moguće je da kit proguta čoveka, u redu, to možemo prihvatiti kao verovatno; ali, jednom progutan, taj nikako ne bi mogao preživeti. Pre svega, udavio bi se, ili, ako se ne bi udavio, onda bi se ugušio; a najverovatnije bi umro od srčanog udara, osetivši kako ogromna čeljust zjapi pred njim. Ne, nemoguće je da čovek preživi u kitovom stomaku. Sposobni smo da razlikujemo mit od istine. Istančanog smo uma.
Dvadeset petog avgusta 1891. Džejmsa Bartlija, tridesetpetogodišnjeg mornara sa Istočne zvezde, progutala je ulješura kraj Folklandskih ostrva:
Odlično se sećam svega od trenutka kad sam pao s broda i osetio kako su mi noge udarile u neku mekanu tvar. Podigao sam pogled i video kako se nad mene nadnosi svetloružičasto-beli svod s krupnim rebrima, a narednog trenutka osetio sam kako me nešto vuče naniže, s nogama nadole, i shvatio da me guta kit. Povlačio me je sve niže i niže; bio sam opkoljen zidom od mesa koji me je sa svih strana okruživao, ali pritisak nije bio bolan i na najmanji moj pokret meso se lako ugibalo poput gume.
Odjednom, nadoh se u vreći mnogo većoj od mog tela, ali potpuno mračnoj. Počeli da pipam oko sebe; i ruke mi dođoše u dodir s nekoliko riba, od kojih neke kao da su još bile žive, jer bi mi se izmigoljile pod prstima i skliznule natrag do nogu. Ubrzo osetih snažan bol u glavi, a disanje mi postade sve teže i teže. Istovremeno osetih užasnu vrelinu; činilo se kao da me sažiže; bivalo je sve toplije i toplije. Oči u glavi pretvoriše mi se u užareno ugljevlje i svakog časa sam verovao da mi je suđeno da skončam u kitovom stomaku. To me je preko svake mere mučilo, a istovremeno me je pritiskao teret jezive tišine u toj strašnoj tamnici. Pokušah da ustanem, da pokrenem ruke i noge, da viknem. Svako kretanje sad je bilo nemoguće, ali mi se um činio neuobičajeno jasnim; i shvatajući u potpunosti svoju jezivu sudbinu, naposletku izgubih svest.
Kit je potom ubijen i privezan uz bok „Istočne zvezde”, čija je posada, nesvesna blizine svog nestalog druga, provela ostatak dana i deo noći čerečeći ulov. Narednog jutra zakačili su stomak na čekrk i izvukli ga na palubu. Učini im se da vide znake lakog, grčevitog kretanja unutra. Očekujući neku veliku ribu, ili možda ajkulu, mornari rasporiše trbuh i pronađoše Džejmsa Bartlija, još živog: bez svesti, lica, vrata i ruku izbeljenih želudačnim sokovima, ali još živog. Dve nedelje je bio u bunilu, zatim je počeo da se oporavlja. Postepeno je povratio zdravlje, osim što mu kiselina beše uklonila sav pigment s kože tamo gcie je s njom bila u dodiru. Do smrti je ostao albino.
G. de Parvil, urednik za nauku u listu Journal des Debals, ispitao je slučaj 1914. i zaključio da je priča kapetana i posade „vredna poverenja”. Današnji naučnici kažu nam da Bartli nije mogao preživeti više od nekoliko minuta u kitovom stomaku, a nekmoli onih pola dana ili duže, koliko je trebalo mornarima sa matičnog broda, koji ništa nisu znali, da puste na slobodu ovog savremenog Jonu. Da li, međutim, da verujemo današnjim naučnicima, od kojih nijedan nije zapravo bio u kitovom stomaku? Valjda možemo postići kompromis sa profesionalnom sumnjičavošću, ako pretpostavimo postojanje džepova sa vazduhom (pate li kitovi od gasova kao i svi drugi?) ili želudačnih sokova čija je delotvornost bila umanjena nekim kitovskim oboljenjem.
A ako ste naučnik, ili vas more želudačne sumnje, postavite stvari ovako. Mnogi ljudi (i ja među njima) veruju u mit o Bartliju, kao što su milioni verovali u mit o Joni. Vi joj možete uskratiti poverenje, ali priča je prepričana, doterana, osavremenjena; prišunjala nam se bliže. Umesto Jona, čitaj Bartli. A jednog će se dana pojaviti slučaj u koji ćete čak i vi poverovati, slučaj mornara koji je nestao u ustima kita pa su ga izvadili iz kitovog stomaka; možda ne posle pola dana, možda posle samo pola sata. I onda će ljudi poverovati u mit o Bartliju, koji je nastao kao plod mita o Joni. Jer, stvar je u ovome: ne da nas mit vraća nekom prvobitnom događaju koji je proizvoljno prepisivan prolazeći kroz kolektivno pamćenje, već da nas upućuje napred, na nešto što će se tek dogoditi, što se mora dogoditi. Mit će postati stvarnost, ma koliko sumnjičavi mi bili.

III


U osam uveče u subotu 13. maja 1939. putnički brod Sent Luis isplovio je iz svoje matične luke, Hamburga. Brod beše predviđen za krstarenja, a većina od 937 putnika koji su rezervisali mesta na ovoj prekookeanskoj plovidbi imala je vize u kojima je stajalo da su „turisti i putuju uživanja radi”. Te su reci, međutim, bile izgovor, kao i svrha putovanja. Gotovo svi bili su Jevreji, izbegli iz nacističke države koja bese naumila da ih liši imovine, preseli i istrebi. Mnogi, doista, već behu lišeni imovine, budući da iseljenicima iz Nemačke nije bilo dozvoljeno da sa sobom ponesu više od simboličnih deset rajhsmaraka. Ova nametnuta nemaština činila ih je lakšom propagandnom metom: ako ne bi poneli više od dozvoljene sume, bilo je moguće prikazati ih kao odrpane Untermenschen koji brišu poput pacova; ako bi uspeli da nadmudre sistem, onda su to bili privredni kriminalci koji beže s ukradenom robom. Sve ovo bilo je prirodno.
Sent Luis je plovio pod zastavom sa kukastim krstom, što je bilo prirodno; među članovima posade bilo je pola tuceta gestapovaca, što je takođe bilo prirodno. Pomorska kompanija naložila je kapetanu da za ovo putovanje uskladišti meso slabijeg kvaliteta, da iz prodavnica ukloni luksuznu robu, a iz društvenih prostorija besplatne razglednice; kapetan je, međutim, u velikoj meri zaobišao te naredbe, odlučivši da ovo putovanje mora nalikovati svim ostalim Sent Luisovim putovanjima, i biti, koliko god je to moguće, normalno. I tako, kada su Jevreji pristigli na brod sa kopna gde su bili prezirani, planski ponižavani i zatvarani, otkrili su, iako je brod zakonski još deo Nemačke, plovi pod kukastim krstom i ima velike Hitlerove portrete po zajedničkim prostorijama, da su Nemci s kojima dolaze u dodir uljudni, pažljivi, i, čak, uslužni. To je bilo neprirodno.
Niko od Jevreja — polovina su bili žene i deca — nije imao nameru da se, u dogledno vreme, vraća u Nemačku. Bez obzira na to, u skladu sa propisima pomorske kompanije, svi su morali da kupe povratne karte. Rečeno im je da je svrha te uplate da posluži u slučaju „nepredviđenih okolnosti”. Kad se izbeglice iskrcaju u Havani, dobiće od linije „Hamburg-Amerika” priznanicu za neiskorišćeni deo putne karte. Sam novac nalazi se na posebnom računu u Nemačkoj: mogu ga podići ako se ikad onamo vrate. Čak i Jevreji koji su pušteni iz koncentracionih logora pod uslovom da smesta i bespogovorno napuste Otadžbinu morali su da plate put u oba pravca.
Uz putne karte, izbeglice su kupile i dozvole za iskrcavanje od kubanskog načelnika za pitanja useljenja, koji im je lično garantovao da prilikom ulaska u njegovu zemlju neće imati poteškoća. On be.še taj koji ih je svrstao u kategoriju „turista, koji putuju uživanja radi”; tokom putovanja neki su putnici, naročito mlađi, uspeli da prođu kroz upečatljivi preobražaj od prezrenog Unlermenscha do turiste u potrazi za uživanjem. Možda im se bekstvo iz Nemačke činilo isto tako čudesnim kao i Jonin spas od kita. Svakoga dana bilo je hrane, pića, i plesa. I pored toga što gestapovska ćelija beše upozorila posadu na Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti i njegovo kršenje, seksualne delatnosti odvijale su se kao što je to na krstarenju uobičajeno. Pred kraj plovidbe preko Atlantika, održan je tradicionalni maskenbal. Orkestar je svirao Glena Milera; Jevreji su se obukli kao gusari, mornari i havajske plesačice. Neke vragolaste devojke obukle su se kao žene iz harema, u arapskim odorama načinjenim od krevetskih čaršava — transformacija koja se ortodoksnijim putnicima učinila nepriličnom.
U subotu 27. maja, Sent Luis se usidrio u havanskoj luci. U četiri ujutru čula se sirena za buđenje, a pola sata docnije i gong za doručak. Ka brodu su se uputili čamci, neki sa prodavcima kokosa i banana, neki sa prijateljima i rođacima koji su ka ogradi palube izvikivali imena. Brod beše istakao karantinsku zastavu, što je bilo prirodno. Kapetan je morao da posvedoči sanitetskom načelniku havanske luke da niko na brodu nije „malouman, mahnit, ili oboleo od gadnih ili kužnih bolesti”. Kada je to obavljeno, carinski službenici uzeli su putnike u postupak, listajući njihova dokumenta i pokazujući im na kom delu mola da potraže svoj prtljag. Prvih pedeset izbeglica skupilo se na vrhu lestvica, očekujući da ih čamac preveze na kopno.
Useljenje u neku zemlju, kao i iseljenje, postupak je u kojem novac nije ništa manje važan od principa ili zakona, a često je pouzdaniji od oba. Novac uverava zemlju domaćina — ili, u slučaju Kube, prolaznu zemlju — da pridošlice neće pasti na teret državi. Novac, takođe, služi da se podmite službenici koji odluku treba da donesu. Kubanski načelnik za pitanja useljenja beše zaradio velike pare na prethodnim kontingentima Jevreja; kubanski predsednik ne beše zaradio dovoljno na njima. Predsednik je stoga 6. maja izdao dekret kojim poništava važnost turističkih viza ako je stvarni cilj putovanja useljenje. Da li se ovaj dekret odnosio na putnike sa Sent Luisa ili ne? Brod je iz Hamburga isplovio nakon što je dekret objavljen; s druge strane, dozvole za iskrcavanje izdate su ranije. Bilo je to pitanje na koje se moglo potrošiti mnogo reči i novca. Broj predsedničkog dekreta bio je 937, što je, kako su sujeverni mogli primetiti, ujedno bio i broj putnika na brodu kada je Sent Luis isplovio iz Evrope.
Došlo je do zastoja. Devetnaestorici Kubanaca i Spanaca dozvoljeno je da se iskrcaju, kao i trojici putnika sa istinskim vizama; ostali, nekih devet stotina Jevreja, iščekivali su vesti o pregovorima u kojima su učestvovali — ne uvek istovremeno — kubanski predsednik, njegov načelnik za pitanja useljenja, pomorska kompanija, lokalni odbor za pomoć, kapetan broda, i jedan advokat koji je stigao avionom iz njujorške centrale Zajedničkog odbora za raseljavanje. Razgovori su trajali nekoliko dana. Medu činiocima od značaja bili su novac, ponos, političko častoljublje i kubansko javno mnenje. Mada se nije uzdao ni u lokalne političare, ni u sopstvenu kompaniju, kapetan Sent L.uisa u jedno je bio uveren: ako se ispostavi da na Kubu nema pristupa, Sjedinjene Države, kuda je većina njegovih putnika imala pravo konačnog ulaska, svakako će ih primiti ranije no što su to obećale.
Neki od putnika, ovako odscčenih od sveta, u to su bili manje sigurni, i obeshrabrivali su ih neizvesnost, odgađanje, vrućina. Toliko već behu proveli na putu ka utočištu, a sada su bili tako blizu. Prijatelji i rođaci i dalje su kružili oko broda u čamcima; jednog foksterijera koga behu unapred poslali iz Nemačke svakog dana dovozili su čamcem i podizali prema palubi i njegovim udaljenim vlasnicima. Osnovan je putnički odbor, kome je pomorska kompanija obezbedila besplatnu telegrafsku vezu; uticajne osobe, uključujući i ženu kubanskog predsednika, zamoljene su da posreduju. Negde u to vreme, dva putnika su pokušala samoubistvo: jedan pomoću šprica i sredstava za smirenje, a drugi presekavši vene i bacivši se u more; obojica su preživela. Posle toga, da bi se sprečili dalji samoubilački pokušaji, uvedene su sigurnosne straže noću; čamci za spašavanje uvek su bili u pripravnosti, a brod je bio osvetljen reflektorima. Ove mere podsećale su neke Jevreje na koncentracione logore iz kojih nedavno behu izašli.
Sent Luis nije trebalo da napusti Havanu prazan kad istovari svojih 937 iseljenika. Nekih 250 putnika behu rezervisali mesta na povratnom putovanju za Hamburg preko Lisabona. Jedan od predloga bio je da se iskrca bar 250 Jevreja da bi se napravilo mesta za one na obali. Ali, kako odabrati tih 250 koji će smeti da napuste Arku? Ko da odvoji čiste od nečistih? Treba li pribeći kocki?
Sent Luisove nedaće nisu bile zanemareno pitanje lokalnog značaja. Nemačka, britanska i američka štampa pratile su njegovo putovanje. Komentar lista Der Sturmer bio je da Jevreje, ako odluče da iskoriste svoje povratne karte za Nemačku, treba smestiti u Dahau i Buhenvald. Istovremeno, u havanskoj luci američki reporteri uspeli su da se popnu na brod koji su nazvali, možda olako, „brod koji je postideo svet”. Takav publicitet ne mora neminovno pomoći izbeglicama. Ako sramota pripada čitavom svetu, zašto bi se od jedne države — koja već beše prihvatila mnoge jevrejske izbeglice — tako često očekivalo da tu sramotu ponese? Svet, očito, nije svoju sramotu dovoljno snažno osećao da bi se mašio rukom za novčanik. Kubanska vlada, shodno tome, izglasala je da se useljenici ne prime i naredila Sent Luisu da napusti teritorijalne vode ostrva. To ne znači, dodao je Predsednik, da je on zatvorio vrata pregovorima; jedino da nove ponude neće razmatrati dok brod ne napusti luku.
Pošto su izbeglice? Zavisi od toga koliko su očajni, koliko su bogati njihovi zaštitnici, koliko su im domaćini gramzivi. U svetu ulaznih viza i panike, tržišne uslove uvek diktiraju prodavci. Cene su proizvoljne, sumnjive, neuhvatljive. Advokat iz Odbora za raseljavanje izneo je početnu ponudu od $ 50.000 za to da Jevreji budu bezbedno iskrcani, a rečeno mu je da svotu slobodno može da utrostruči. No, ako se utrostruči jednom, zašto ne i još jednom? Načelnik za pitanja useljenja — koji već beše dobio $ 150 po glavi za dozvole za iskrcavanje koje nisu prihvaćene kao važeće — predložio je pomorskoj kompaniji da se uz naknadu od $ 250.000 potrudi da dekret broj 937 bude poništen. Predsednikov navodni posrednik smatrao je, izgleda, da bi se Jevreji mogli iskrcati za $ 1.000.000. Naposletku, kubanska vlada utvrdila jc garanciju od $ 500 za svakog Jcvrcjina. IJ ovoj ccni bilo je neke logike, s obzirom da je to bio iznos jemstva koje je svako morao da položi prilikom zvaničnog useljenja u zemlju. I tako je 907 putnika, koji već behu platili povratne karte i kupili dozvole, da bi potom bili ograničeni na po zvaničnih deset rajhsmaraka, trebalo da košta $ 453.500.
Kad su proradili brodski motori, grupa žena jurnula je na lestvice; odbila ih je kubanska policija s pištoljima. Tokom šest dana provedenih u havanskoj luci, Sent Luis beše postao turistička atrakcija, pa je njegov odlazak posmatralo mnoštvo od nekih 100.000 ljudi. Kapetanu su nadređeni u Hamburgu dozvolili da krene ka bilo kojoj luci spremnoj da primi njegove putnike. Prvo je plovio na prazno, u sve većim i većim krugovima, očekujući da ga pozovu natrag u Havanu; onda se uputio na sever, prema Majamiju. Kada je brod stigao do američke obale, dočekao ga je kuter američke obalske straže. Naizgled s dobrodošlicom, a zapravo da ih odbije: zadatak kufera bio je da se poštara da Sent Luis ne ude u teritorijalne vode. Ministarstvo spoljnih poslova već beše odlučilo da Jevrejima ne dozvoli ulazak u Sjedinjene Države ako ih Kuba odbije. Novac onde nije bio činilac od neposrednog značaja: velika nezaposlenost i proverena ksenofobija bile su dovoljno opravdanje.
Dominikanska repubika ponudila je da prihvati izbeglice po ustanovljenoj tržišnoj ceni od $ 500 po glavi; to je, međutim, samo bilo ponavljanje kubanske tarife. Pregovarano je i sa Venecuelom, Ekvadorom, Čileom, Kolumbijom, Paragvajem i Argentinom; sve zemlje odbile su da same ponesu teret svetskog stida. U Majamiju, inspektor za useljenike izjavio je da Sent Lnisu neće biti dozvoljeno da pristane ni u jednoj luci u Sjedinjenim Državama.
Pošto mu je na čitavom američkom kontinentu uskraćen pristup, brod je nastavio da plovi na sever. Putnicima je bilo jasno da se približavaju trenutku kada će se skrenuti na istok i krenuti, neizbežno, natrag, put Evrope. A tada, u 4.50 u nedelju popodne, uhvaćena je kratka vest. Kubanski predsednik navodno je dozvolio da se Jevreji iskrcaju na Ostrvu borova, bivšoj kažnjeničkoj naseobini. Kapetan je zaokrenuo i Sent Luis je ponovo krenuo na jug. Putnici su izneli prtijag na palubu. Za večerom toga elana vratila se razdraganost one gala-večeri.
Narednog jutra, na tri sata plovidbe od Borovog ostrva, brod je primio telegram: dozvola za iskrcavanje još nije potvrđena. Putnički odbor, koji je tokom cele krize slao telegrame glasovitim Amerikancima sa molbom da se za njih zauzmu, više nije mogao da se bilo koga seti. Neko je predložio gradonačelnika Sent Luisa u Misu riju, misleći da bi istovetnost imena možda mogla pobuditi saosećanje. Poslat mu je telegram, već kako valja.
Kubanski predsednik beše tražio $ 500 jemstva po izbeglici, plus dodatnu garanciju za troškove ishrane i smeštaja za vreme privremenog boravka na Borovom ostrvu. Američki advokat ponudio je (itko je verovati kubanskoj vladi) ukupno $ 443.000, ali je naglasio da ta svota treba da pokrije ne samo izbeglice sa Sent Luisa već i 150 Jevreja sa dva druga broda. Kubanska vlada nije bila u stanju da prihvati ovaj protivpredlog, pa je povukla svoju ponudu. Advokat Odbora za raseljavanje reagovao je, prihvativši prvobitne kubanske zahteve u celosti. Vlada je na to izrazila žaljenje što je njenoj ponudi istekla važnost i više se ne može obnoviti. Sent Luis se okrenuo i po drugi put krenuo na sever.
Dok je brod započinjao svoju plovidbu natrag ka Evropi, nezvanično su ispitane britanska i francuska vlada da se vidi da li bi njihove države prihvatile Jevreje. Britanci su odgovorili da bi trenutni problem radije razmatrali u širem kontekstu opšte situacije u pogledu izbeglica u Evropi, ali da bi možda bili spremni da razmisle o eventualnom kasnijem prijemu Jevreja u Britaniju po njihovom povratku u Nemačku.
Bilo je nepotvrđenih ili nemogućih ponuda od predsednika Hondurasa, od nekog američkog dobrotvora, čak i od jedne karantinske šumice u zoni Panamskog kanala; brod je plovio dalje. Putnički odbor obraćao se svojim molbama političkim i verskim vodama širom Evrope; mada su poruke sada morale biti kraće, jer im pomorska kompanija beše ukinula besplatnu telegrafsku liniju. Jedan od tadašnjih predloga bio je da najbolji plivači medu Jevrejima s vremena na vreme skaču s broda, čime bi naterali Sent Luis da se zaustavi i vrati po njih.
Tako bi napredovanje ka Evropi bilo usporeno i bilo bi više vremena za pregovaranje. Zamisao nije podržana.
Nemački radio objavio je da će Otadžbina, budući da nijedna zemlja ne pristaje da prihvati tovar Jevreja, biti prinuđena da ih primi natrag na izdržavanje. Nije bilo teško pogoditi gde bi bili izdržavani. Štaviše, ako bi Sent Luis bio primoran da istrese svoj tovar izroda i kriminalaca u Hamburgu, bio bi to dokaz da je navodna međunarodna briga čisto licemerje. Niko neće bedne Jevreje, dakle niko nema pravo da stavlja primedbe na dobrodošlicu koju Otadžbina bude pripremila tim ogavnim parazitima po njihovom povratku.
U to vreme, jedna grupa mlađih Jevreja pokušala je da otme brod. Zaposeli su komandni most, ali kapetan ih je odgovorio od daljih akcija. Što se njega tiče, kovao je plan da kod rta Biči Hed zapali Sent Luis, čime bi državu-spasioca naterao da primi njegove putnike. Ovaj očajnički plan možda je čak mogao biti isproban. Naposletku, kad mnogi behu izgubili nadu, a brod se već primicao Evropi, belgijska je vlada najavila da će prihvatiti 200 putnika. Tokom narednih dana, Holandija je pristala da primi 194, Britanija 350, a Francuska 250.
Posle plovidbe od 10.000 milja, Sent Luis je pristao u Antverpenu, 300 milja od svoje polazne luke. Službenici humanitarnih organizacija iz četiriju zemalja već se behu sastali da odluče kako će raspodeliti Jevreje. Većina putnika imala je pravo na konačno useljenje u Sjedinjene Države, te im stoga behu dodeljeni brojevi na američkom spisku ulaznih kvota. Primećeno je da su se humanitarci nadmetali oko putnika sa niskim brojevima, jer te će izbeglice prve napustiti tranzitne države.
U Antverpenu, jedna pronacistička omladinska organizacija beše razdelila letke sa parolom: ,,I mi želimo da pomognemo Jevrejima. Ako navrate u našu kancelariju, svaki će dobiti besplatno po komad užeta i dugačak ekser.” Putnici su iskrcani. Oni koje je primila Belgija smešteni su u voz zaključanih vrata i zablindiranih prozora; rečeno im je da su te mere neophodne radi njihove bezbednosti. Oni koje je primila Holandija smesta su prevezeni u logor okružen bodljikavom žicom i psima čuvarima.
U sredu, 21. juna, britanski kontingent sa Sent Luisa pristao je u Sauthemptonu. Mogli su primetiti da njihova lutanja morem behu potrajala tačno četrdeset dana i četrdeset noći.
Prvog septembra počeo je 2. svetski rat i putnici sa Sent Luisa podelili su sudbinu evropskog jevrejstva. Izgledi su im bili bolji ili gori u zavisnosti od toga kojoj su državi dodeljeni. O tome koliko ih je preživelo, postoje različite procene.

8
Uzvodno!




Razglednica preko Džungle

Draga —
Ima vremena samo za razglednicu — krećemo za pola sata — proveli poslednju noć sa Džonijem Vokerom, sad samo lokalna brlja ili ništa — zapamti šta sam ti rekao preko telefona i nemoj previše da je skratiš. Volim te — Cirkuski snagator.

Pismo 1

Jedina moja draga —
Upravo sam proveo 24 sata u autobusu sa instrument-tablom prekrivenom predstavama Sv. Hristifora ili šta je već lokalna verzija u ovim krajevima. Ne bih mario da se vozač poslužio nekom jačom magijom — dobro staro hrišćanstvo izgleda da nije mnogo uticalo na njegovu vožnju. Kada čovek ne razmišlja o tome kako će ispovraćati ceo stomak na svakoj serpentini, pejzaži su veličanstveni. Ogromno drveće, planine — takve stvari — imam neke razglednice. Ekipa je sada malo uzbuđena — ako čujem još jednu šalu o tome da je sve otišlo u Karakas, mislim da ću nekog zadaviti. Ipak, to je normalno na ovakvom poslu. Nikada nisam bio na ovakvom poslu, doduše, ali bi trebalo da bude jako zabavno. Nadam se i da hoće, posle svih onih iglica koje su zabadali u mene da ne bih dobio beri-beri i sl.
Osim toga, olakšanje je skloniti se od ljudi koji te prepoznaju. Da znaš, čak i sa bradom i naočarima, ipak su mi ukebali facu u Karakasu. Na aerodromu, naravno, ali to je ionako normalno. Ne, bilo je smešno, u stvari. Pogodi u čemu su me gledali. Ne u onom intelektualnom komadu o otuđenju sa Pinterovim scenarijom koji je dobio Zlatnu palmu, nipošto, nego u onoj groznoj američkoj sapunici koju sam snimio za Hala Zajebemtegadnosa. Ovde se JOŠ daje. Deca su mi prilazila na ulici i govorila, „Hej, Mista Rik, kako ide?” Kako ti se to čini? Ovde je siromaštvo neverovatno. Ipak, posle Indije, ništa me ne može iznenaditi. Šta si sada uradila sa kosom? Nadam se da nisi učinila ništa glupo da bi mi se osvetila što sam otišao. Znam kakve ste vi devojke, kazete da ćete je skratiti da vidite kako izgleda, onda kazete da vam Pedro koji radi kod frizera sada ne da da je pustite, onda kažete da morate dobro da izgledate za neko venčanje ili već nešto i da ne možete da idete ofucane, i onda je na kraju ne pustite tiše, i ako ja to ne pomenem svake nedelje, onda misliš da sam se navikao, a ako pomenem, onda kažeš da gnjavim tako da ja onda ne pominjem, i tako ostane. I nije fer da kažeš da je to zato što sam ja pustio bradu, jer nisam ja kriv za bradu, jednostavno, u džungli se nisu brijali u tom veku koji će biti kada stignemo u džunglu, ma koji bio, i znam da sam je rano pustio, ali takav sam ja, volim da počnem da se uživljavam u ulogu što je pre moguće. Znaš šta Derk kaže, kako on počinje od cipela, kako kad pogodi cipele onda zna kakav mu je lik, e pa kod mene je to lice. Žao mi je što je to prvo što vidiš ujutro, ali ne može svako ni da kaže da je spavao sa jezuitom. I to veoma starim jezuitom. Vreme je strašno toplo, biće problema sa čistim vešom, čini mi se. Još uzimam one tablete za stomak. Razgovarao sam sa Vikom o scenariju, i on kaže da se ne sekiram, ali to uvek kažu u ovom stadijumu kao što znaš. Rekao sam mu, isto što i tebi preko telefona, kako bi trebalo da mu se da malo više očigledne humanosti, jer sveštenici danas baš ne privlače publiku i Vik je rekao da ćemo, kada dođe vreme, više razgovarati o tome. Sa Metom se dobro slažem — naravno, biće nadmetanja kada počnemo da radimo ali nije ni upola tako paranoičan kao što sam mislio da će biti, malo pljeskanja po ramenima, ali takvi su valjda Ameri. Ispričao sam mu svoju anegdotu o Vanesi, i on meni njegovu i obojica smo ih već ranije bili čuli! Usvinjili smo se u gradu poslednje noći i, na kraju, u nekom restoranu igrali smo zajedno kao Grk Zorba. Met je probao da lupa tanjire, ali rekli su nam da to nije lokalni običaj i izbacili nas! Još su nam i naplatili te tanjire.
Znaš kako zovu pošte ovde? Naša Gospa od komunikacija. Verovatno moraš da klekneš da bi dobio jutarnju isporuku. Već miljama, nismo nijednu videii. Sam Bog sveti zna da li ću uspeti da ovo pošaljem pre nego što počne džungla. Možda ćemo naleteti na prijateljski raspoloženog urođenika sa račvastim štapom koji ide na pravu stranu i ja ću mu se filmski nasmešiti i zamoliti ga da ponese. (Šala.) Ne brini za mene. Volim te.
— Čarli


Pismo 2

Draga —
Ako pogledaš u svoj album sa slikama tamo gde su one sa useljenja videćeš da nešto fali. Ne brini — kod mene je. To je ona na kojoj imaš lice kao veverica. Ovde si se malo skvasila — bio je strašan pljusak pre par dana — ali i dalje ti ne smeta da te poljubim pred spavanje. Bojim se da ćeš se sada možda malo izgužvati, jer smo se za neko vreme oprostili od hotela. Sada idemo isključivo kao mladi izviđači — logorovanje i šatori. Nadam se da ću moći dovoljno da spavam. Teško je zračiti sa ekrana kada si ćorio samo par sati. U svakom slučaju, sad smo već dosta zamakli u džunglu. Puno kašnjenja. Uobičajene stvari — središ s nekim da tog i tog dana budeš sa toliko i toliko ljudi i prtljaga na nekom mestu i da će te on prebaciti do sledećeg, i kad se pojaviš, on se pravi da su se stvari izmenile, i da mu nisi rekao pedeset nego petnaest i, u svakom slučaju, da su cene skočile i tako dalje, dođavola, sve dok ne dobije lovu koju hoće. Bože, kada se takve stvari dese, dođe mi da počnem da vičem Hoću Da Radim i to veoma glasno. To sam jednog dana i uradio kada su stvari bile gadnije nego obično, otišao sam do tog bandita koji je hteo da nas ispali i uneo mu se u lice tako da su nam se skoro brade dodirivale i povikao Hoću Da Radim Zaboga Pustite Me Da Radim, ali Vik je rekao da to nije bilo naročito korisno.
Kasnije. Met je šorao u reku kada mu je prišao jedan od električara i rekao da to nije naročito pametno. Izgleda da ima ta mala riba koju privlači toplota ili već nešto i koja može da pliva uz mlaz dok šoraš. U početku nije zvučalo uverljivo, ali pomisli na losose. U svakom slučaju, upliva ti u kitu, i kada stigne tamo, onda izbaci par bodlji sa strane i ostane tamo. Žešće boli, u najmanju ruku. Strujaš kaže da ne može da se izvadi, to je kao da ti otvore kišobran unutra, moraš u bolnicu da ti sve odseku. Met nije znao da li da mu poveruje, ali ko želi to da rizikuje? U svakom slučaju, trenutno niko ne šora u reku.
Kasnije. Gurali smo polako uz reku popodne i sunce je počinjalo da zalazi iza tog ogromnog drveća, i jato velikih ptica, čaplji ili već nešto, uzletalo je poput ružičastih aviona kao što je neko rekao, i odjednom je drugi asistent režije ustao i uzviknuo, Ovo je raj, Ovo je jebeni raj. Zapravo, ljubavi, osećam se malo potišteno. Žao mi je što te gnjavim sa ovim, nije fer, znam, jer verovatno ću biti sasvim u redu dok ti ovo dobiješ. Prokleti Met me deprimira. Toliki ego. Čovek bi pomislio da niko na svetu nije snimio film osim njega i vidiš ga kako se pajta sa ekipom da bi mu olakšali stvari kad stane pred kameru, tako da on izgleda pet godina mladi, a meni da ispadne usjajen nos. Iskreno govoreći, Vik nije dovoljno čvrst za ovaj posao. Ovde je potreban jedan od onih starih goniča robova iz sistema velikih studija, ako mene pitaš, ne osetljivi momak sa diplomom koji je počeo da se bavi filmom zato što su mu se dopali oblaci kod Antonijonija, a onda se pretvorio u nouvelle vague20 Švabu uspaljenog za truthspiel21 Molim te lepo, nas četrdesetoro šipči kroz džunglu zato što nam je prodao foru da treba da se uživimo u stvarnost dvojice veoma mrtvih jezuita. Ne znam kako se ovo odnosi na ekipu, ali verujem da Vik ima neku teoriju i za to. Mi dolazimo pešaka, a onda opremu dovoze avionom — to je najveće moguće foliranje. Čak nam ne dozvoljava ni da koristimo radiotelefon sve do sastanka. Šarferova devojka treba da se porodi, i on je hteo da zove kancelariju u Karakasu da vidi da li ima nešto novo, ali Vik je rekao, ne.
Prokleto vreme. Stalno je odvratno vruće. Znojimo se kao svinje, comme un porco. Još brinem zbog scenarija. Mislim da ću nešto morati da promenim u svojoj ulozi. Nema šanse da dobijemo čisti veš sem ako ne naletimo na neko pleme pralja koje čeka mušterije ispred neke od ovih limenih koliba kakve smo videli u Provansi, sećaš li se? Danas, prokleta limena reklama za koka-kolu kod trgovinske ispostave. Veruj mi, stotine milja od bilo čega, a predstavnici su bili tu pre tebe i već se posrali na pejzaž. Ili je to neki Metov ortak tu stavio da bi se osećao kao kod kuće. Izvini zbog ovoga.
Voli te Čarli


Pismo 3

Hej, lepotice!
Žao mi je zbog one kuknjave na kraju prethodnog pisma. Sada je sve mnogo bolje. Kao prvo, svi smo počeli opet da šoramo u reku. Pitali smo Riblju Struju, kako ga sada zovemo, kako je saznao za tu ribu što ti pliva uz mlaz i on je rekao da je video nekog debelog istraživača na teveu kako priča o tome, što je bilo sasvim uverljivo. Ali, onda smo ga još malo ispitivali i napravio je fatalnu grešku. Rekao je da je taj istraživač ispričao kako je napravio specijalne gaće da bi mogao bezbedno da piša u reku. Uzeo je štitnik za kriket, odsekao prednji deo, i tu stavio cediljku za čaj, kaže on. Ma nemoj. Ako već lažeš, onda čini to jednostavno, to je valjda pravilo. Ne stavljaj previše jaja u puding. Tako da smo se svi nasmejali na račun strujaša i svi smo otkopčali pantalone i šorali u reku bez obzira da li smo morali ili ne. Jedino Riba nije, pošto je morao da sačuva obraz i da i dalje tvrdi da je sve istina.
To nas je malo razveselilo kao što možeš da zamisliš ali ono što nam je stvarno popravilo raspoloženje bilo je kada smo se našli sa Indijancima. Hoću reći, ako bi sudili po banditima s kojima smo bili u dodiru na putu ovamo („ovamo” je negde u blizini Mokapre, ako želiš da pogledaš u svom školskom atlasu), zašto bi onda Indijanci držali reč? Met je posle priznao da je očekivao da će cela stvar ispasti tropa i ja sam mu rekao da sam mislio isto. Mi, oni su se pojavili, njih četvorica, baš tamo gde su rekli da će biti, na proplanku iza okuke na reci, goli kao što je priroda predvidela, vrlo uspravnog držanja što ih, ipak, nije učinilo naročito visokim, i gledali su nas potpuno bez straha. Na neki čudan način, nisu bili ni radoznali, što je zanimljivo. Čovek bi očekivao da će hteti da te dodirnu ili nešto slično. Ali, oni su samo stajali tamo kao da smo mi čudni a ne oni, što je zapravo i tačno kada malo razmisliš. Gledali su nas kako sve raspakujemo, i onda smo krenuli. Nisu ponudili da nešto ponesu što nas je malo iznenadilo, ali kada razmisliš, oni nisu Šerpasi. Izgleda da ima još dva dana hoda do ostatka plemena i reke koju mi tražimo. Nismo uopšte mogli da vidimo stazu koju su oni pratili — mora da u džungli imaju neverovatan osećaj za orijentaciju. Ti bi, dušo, ovde bila izgubljena, naročito pošto ne znaš da stigneš od Hemersmita do Šeperds Buša bez policijske pratnje.* [Šala (nije ozbiljna)] Marširali smo još par sati i onda zanoćili i jeli ribu koju su Indijanci upecali u reci dok su nas čekali. Veoma sam umoran, ali bio je miran dan. Ljubim te.
Kasnije. Ceo dan u pokretu. Drago mi je što sam onoliko išao u teretanu. Neki iz ekipe počeli su da dahću posle pola sata, što i nije čudno jer se inače kreću jedino kada stave noge pod sto i upere njuške prema koritu. Da, naravno, i kada podignu ruku da naruče još jednu flašu. Met je u prilično dobroj formi zbog svih onih filmova u kojima mu mažu grudi maslinovim uljem (mada nije fit koliko bi trebalo da bude) i nas dvojica smo malo namučili ekipu, kao sindikalna pravila ne važe u džungli, i tako to. U svakom slučaju, nisu hteli da ostanu iza nas! Riblja Struja, koji je malo potišten otkad smo mu provalili priču, mislio je da je strašna fora da počne da zove Indijance imenima kao što su Bik Koji Sedi i Tonto, ali oni, naravno, nisu razumeli, a mi ostali smo ga ignorisali. Nije bilo smešno, u svakom slučaju. Neverovatni su, ti Indijanci. Hodaju goli kroz džunglu, neverovatno su spretni, nikad se ne umaraju, ubili su duvaljkom majmuna na drvetu. Pojeli smo ga za večeru, zapravo neki od nas, oni gadljivi otvorili su konzervu govedine. Ja sam probao majmuna. Meso je imalo ukus kao volujski rep, ali bilo je mnogo crvenije. Malo žilavo, ali strašno ukusno.
Utorak. Samo Bog zna kako će funkcionisati pošta. Za sada, samo je dajemo Rohasu — on je četvrti asistent i lokalac, i postavljen je za poštara. To samo znači da on skuplja pisma i stavlja ih u veliku plastičnu kesu da ih ne pojedu bube i crvi i šta li već. Kada budemo imali sastanak sa helikopterom, on će odneti poštu. Tako da Bog zna kad ćeš ovo dobiti.
Nedostaješ mi (pauza dok izvedem svoj urlik cirkuskog snagatora). Danas je trebalo da se nađemo sa ostatkom plemena, ali nismo u formi onoliko koliko bi trebalo. Kladim se da su neki u ekipi mislili da će se voziti pravo u džunglu, i da će, na svakih par milja, biti kamiona sa hranom gde će moći da kupe hamburgere i pomfrit od devojaka sa cvetnim ogrlicama oko vrata. Debeli Dik, tonac, verovatno je poneo i havajsku košulju.
Čovek na neki način mora odati priznanje Viku. Ovaj film ima najbolji odnos između ekipe i budžeta poslednjih godina. Ja i Met radimo bez kaskadera (stari dobri Norman me je stvarno zeznuo za lovu u tom paragrafu). Nema, čak, ni dnevnih materijala — helikopter će dolaziti svakog trećeg dana, jer Vik misli da bi nam to razbilo koncentraciju ili već nešto intelektualnije od toga. Izveštaji iz laboratorije preko radiotelefona, razvijeni materijal helikopterom. A studio je na sve to pristao. Zapanjujuće, zar ne?
Zapravo nije zapanjujuće, kao što znaš, dušo. Studio misli da je Vik genije i dali su mu sve što su mogli sve dok se momci iz osiguranja nisu ukopali kod mogućnosti da dve velike zvezde ispadnu iz kanua i onda su krenuli niz spisak dok nisu našli par tipova koje filmska industrija sebi može dopustiti da izgubi.* (Šala. Pa, manje-više. Nema prave opasnosti, siguran sam.) Dobro, bio sam ponekad nestašan dečko, ali računaju da ne mogu da napustim snimanje ako sam usred džungle, a Met je temperamentan što znači da obično neće da radi ako mu ne daju punu korpu belog praha, ali izgledu da se toga rešio, a ovde ionako nema mnogo dilera koji se kao Tarzan njišu na granama. I pristajemo na Vikove uslove zato što, dođavola, moramo, i verovatno, duboko u sebi i mi verujemo da je Vik genije.
Pitam se da li je bila greška juče jesti majmuna. Danas me je, svakako usporilo, a i Met je često bio iza žbuna.
Kasnije. Pardon, sreda. Našli smo se sa plemenom. Najveći dan u mom životu. Osim kada sam tebe sreo, mala, naravno. Jednostavno su bili tamo, iznenada, kada smo prešli brdo i videli ispred sebe reku. Izgubljena reka i izgubljeni narod jedno pored drugog — neverovatno. Veoma su niski, i čovek bi prvo pomislio da su bucmasti, ali to su sve mišići, i ne nose ni jednu krpicu na sebi. Devojke su zgodne (ne brini, dušo, prorešetane su zarazama). Čudno je da uopšte nema starih ljudi. Ili su ih, možda, ostavili negde usput. Mada smo mi mislili da celo pleme putuje zajedno. Zagonetno. Osim toga, ponestalo mi je onog čuda protiv komaraca, bar onog jačeg. Prilično me grizu. Vik je rekao da se ne sekiram — da li mislim da je otac Firmin imao sprej protiv komaraca pre toliko godina? Rekao sam da je autentičnost jedna stvar, ali da li moji verni obožavaoci žele da me vide na velikom ekranu sa ugrizima od pola metra po celom licu? Vik mi je rekao da moram da se žrtvujem za umetnost. Ja sam rekao Viku da odjebe. Jebeni truthspiel.
Četvrtak. Ulogorili smo se na obali. Zapravo, ima dva logora, jedan za belce (od kojih su većina braon sa crvenim tačkama) i jedan za Indijance. Ja sam pitao zašto, pobogu, nemamo jedan veliki logor. Neki iz ekipe bili su protiv ovoga jer su mislili da će im neko ukrasti satove (molim te lepo) a neki su bili za da bi mogli pobliže da zagledaju žene (molim te lepo). Vik je rekao da misli da su dva logora dobra ideja zato što su onomad sigurno bila dva logora i to će Indijance psihološki pripremiti da glume svoje pretke, na šta sam mu ja rekao da mislim da je racionalizacija elitizma. U svakom slučaju, stvari su se prilično zagrejale i, konačno, poslali smo jednog od vodiča da razgovara sa Indijancima i on se vratio i preneo nam da oni ionako ne bi hteli da dele logor s nama, što je prilično smešno, valjda.
Evo ga helikopter, tako da završavam.
Voli te Čarli


Pismo 4

Draga Pips,
prvi randevu! Helikopterom su doneli generator i ostatak opreme. Veliko uzbuđenje (osim kod Indijanaca, koji su celu stvar ignorisali). Hrana, pljuge. Nije bilo spreja protiv komaraca — možeš li da veruješ? Još nešto — Vik im nije dozvolio da donesu novine, što me je iznerviralo. Hoću reći, nismo valjda deca? To što bih pročitao dve nedelje stari primerak Indipendenta ne bi mi poremetilo glumu, zar ne? Ili bi? Čudi me da nam je Vik dozvolio pisma. Ništa za Čarlija. Znam da sam ti rekao da ne pišeš, sem u hitnim slučajevima, ali nisam mislio ozbiljno. Nadam se da si shvatila.
Petak. Slušaj, znam da ne želiš da o tome razgovaraš, ali mislim da će nam ovaj period razdvojenosti biti veoma koristan. Na mnogo načina. Stvarno. Ionako sam suviše mator za divljanje. „MOJI DANI DIVLJANJA SU PROŠLI” KAŽE „NEVALJALI TV MOMAK” ČARLI. Volim te.
Pipa, ljubavi, mislim da je stvarno u pitanju uticaj Indijanaca (uzgred, subota je). Toliko su otvoreni, toliko neposredni. Eno ih, bez krpice na sebi, govore šta misle, rade šta hoće, jedu kad su gladni, vode ljubav kao da je to najnormalnija stvar na svetu,* i legnu da umru kada stignu do kraja svojih života. To je stvarno nešto posebno. Ne mislim da bih ja to mogao odmah da uradim, samo hoću da kažem da osećam veliko prijateljstvo prema tim ljudima. Osećam se skoro kao da sam ovde poslat da bi me oni naučili lekciju o životu. Zvuči li to smisleno? U redu je, dušo, neću se vratiti sa koskom u nozdrvama, ali možda ću se vratiti sa manje okoštalim mozgom. Sve to sa Lindom — znam da smo se dogovorili da o tome ne govorimo — ali ovde se osećam kao takvo govno. Što sam te povredio. Što nisam rekao istinu. Ovde, dok izgubljena reka teče pored mojih nogu, dok učim imena ptica za koje ne znam kako se zovu ni na engleskom, osećam da smo mi dobar par.
* Nije lično iskustvo. Čarlijeve ruke čiste. Nedelja. Nije samo da udaljenost daje čar, ili šta već. Ima nešto u tome što sam ovde. Sećaš se kako su američki astronauti otišli na Mesec i vratili se potpuno promenjeni time što su pogledali zemlju i videli je kao i svaku drugu običnu planetu sasvim malu i daleku? Neki od njih postali su religiozni ili poludeli, ako se dobro sećam, ali poen ta je da su svi bili drugačiji kada su se vratili. Pomalo je tako i sa mnom, samo što umesto u tehnološku budućnost, ja sam morao da se vratim u vremenu. U stvari, ne mislim tako, da se vratim u prošlost. Cela ekipa misli da su Indijanci neverovatno primitivni samo zato što nemaju radio. Oni me nešto uče, a da to i ne shvataju. Počinjem da vidim stvari mnogo više u pravoj veličini. Bože, strašno mi je žao zbog Linde.
Ponedeljak. Pripreme su se otegle, onda je počela kiša. Jedna od devojaka uči me njihovom jeziku. Ne brini, veverice, prorešetana je zarazama, sto posto.* (Ovo ti je neka vrsta uzrečice u ekipi. Ako bilo ko počne da priča o seksu ili da gleda indijanske žene, neko uvek kaže, „prorešetane su zarazama, sto posto”. U Londonu to, verovatno, nije naročito smešno.) Pokušao sam da otkrijem kako oni sebe nazivaju, mislim, kako se pleme zove. I pogodi šta, ONI NEMAJU IME ZA SEBE!!! i nemaju ime ni za svoj jezik. Zar to nije zapanjujuće!! Neverovatno zrelo. To ti je, kao, nacionalizam kroz prozor.
Utorak. Dobro je raspoloženje sad kad smo počeli. Svi vučemo zajedno. Nema ništa od tih jebenih glupih sindikalnih pravila. Svi doprinose. Siguran sam da je to uticaj Indijanaca. Tako bi stvari trebalo da stoje.
Sreda. Mislim da mi se akcenat popravlja. Ima ovde neka velika bela ptica nalik rodi koja se zove thkarni. Mislim da bi se tako pisalo. U svakom slučaju, ja kažem thkarni kada jedna od njih poleti ili sleti na vodu, i Indijanci misle da je to super smešno. Padaju od smeha. Ni njima ne ide mnogo bolje od ruke da kažu Čarli.
Četvrtak. Ništa naročito. Ujelo me 80000000000000 komaraca. Met pravi glupe stile. Ako ga malo bolje zagledaš, kunem ti se, krivonog je.
Petak. Neverovatno je kad malo razmisliš. Tu je to pleme Indijanaca, potpuno opskurno, nemaju ni ime za sebe. Pre par stotina godina, dvojica jezuitskih misionara koji pokušavaju da se vrate do Orinoka nalete na njih, ubede ih da naprave splav i da par bogomoljaca odveslaju nekoliko stotina milja na jug, dok im propovedaju Sveto pismo i pokušavaju da ih nagovore da nose leviske. Baš kad stignu blizu cilja, splav se prevrne, misionari se skoro udave i Indijanci nestanu. Stope se sa Džunglom i niko ih više ne vidi dok ih Vikovi istraživači ne nadu pre godinu dana. Sada nama pomažu da uradimo istu stvar par stotina godina kasnije. Umro bih da saznam jedno — da li se pleme seća? Da li imaju balade o tome kako su vozili dvojicu belih muškaraca, obučenih kao žene, do velike vodene anakonde na jugu, ili kako bi to već oni rekli? Ili su beli ljudi nestali iz plemenskog pamćenja isto tako potpuno kao što je pleme nestalo za bele ljude? Toliko mnogo stvari o kojima treba razmišljati. I šta će se desiti kada mi odemo? Hoće li oni opet nestati na dve ili tri stotine godina? Ili će nestati zauvek, zbrisani nekom smrtonosnom zarazom, pa će od njih ostati samo film u kojem igraju sopstvene pretke? Nisam siguran da mogu to sve da provučeni kroz mozak.
Blagosiljam te, kćeri, ne greši više.* (Šala!! Ništa od tebe ni u nedelju ni u sredu. Nadam se da će Rohas nešto doneti sutra. Nisam mislio da ne pišeš, bez obzira šta sam rekao. Poslaću ovo, u svakom slučaju.)
Voli te Čarli

Pismo 5

Draga —
Ova sveštenička odora mora da je najneudobniji odevni predmet ikada izmišljen za putovanje kroz džunglu. U njoj se znojiš kao svinja, comme un porco. Kako li je matori otac Firmin održavao svoje dostojanstvo, pitam se. Ipak, može se reći da se žrtvovao za svoju veru isto kao što se ja žrtvujem za svoju umetnost.
Nedelja. Bože blagi, znaš sta je novo? Debeli Dik, tonac, šorao je u reku prošle noći kada mu je jedan od Indijanaca prišao sav usplahiren, mašući rukama kao u jeziku gluvih, pokretima kao da pliva i tako dalje. Dik ga ne kapira, štaviše misli da tip hoće da ga kresne što je dobra šala ako znaš kako indijanske žene izgledaju, ali Indijanac ode i dovede Migela, jednog od vodiča. Potom još dosta mahanja i objašnjenja, i Dik hitro zatvori šlic. Znaš šta? Indijanac mu je objašnjavao o maloj ribi koja živi u reci i — ostalo možeš da pogodiš!!! Nije naročito verovatno da je baš ovaj pripadnik baš ovog plemena gledao britansku televiziju iste večeri kad i Riblja Struja. Nije ni verovatno da je Riba naučio dovoljno lokalnog jezika da bi namestio ovakvu foru. Tako da smo morali da priznamo da je sve vreme bio u pravu! Ko se poslednji smeje — ovaj put naročito.
Ponedeljak. Nešto neobično. Dok Indijanci izgleda razumeju otprilike šta radimo — ne bune se kad ponavljamo dublove i uopšte im, izgleda, ne smeta veliko oko koje je upereno u njih — čini se da ne kapiraju ideju glume. Mislim, svakako glume svoje pretke i sasvim su voljni (u zamenu za neke Miki Maus poklone) da nam sagrade splav i u njemu nas odvezu uzvodno, i budu snimljeni kako to rade. Ali, neće da urade ništa drugo. Ako Vik kaže, da li biste mogli da stanete malo drugačije ili da koristite motke ovako, i pokuša da im pokaže, oni prosto neće. Potpuno odbijaju. Mi ovako guramo splav i nećemo tu ništa da menjamo samo zato što nas beli čovek gleda kroz svoju smešnu napravu. Druga stvar još je neverovatnija. Oni, zapravo, misle da kada se Met i ja obučemo kao jezuiti, mi stvarno i jesmo jezuiti! Misle da smo mi otišli, a da su se pojavila ta dva tipa u crnim haljinama! Otac Firmin za njih je podjednako stvarna osoba kao i Čarli, mada mi je drago da kažem da Čarlija više vole. Ali, ne možeš im objasniti šta se dešava. Ekipa misli da je to prilično glupo od njih, ali ja se pitam da nije možda neverovatno zrelo. Ekipa misli da su oni toliko primitivni da još nisu otkrili glumu. Ja se pitam da nije suprotno, da oni nisu postglumačka civilizacija, možda prva na svetu. Kao, nije im više potrebna, pa su zaboravili na nju i više je ne razumeju. Kakva ideja!
Sreda. Trebalo je da kažem više o poslu. Ne ide loše. Scenario nije onakav kakvog sam ga zapamtio, ali to je uvek tako, obično zato što ga izmene. Met nije tako loš za saradnju. Zamolio sam da mu pri šminkanju naprave par ugriza od komaraca, ali on je odbio. Rekao je da želi da jednom on bude lepi dasa u filmu. Prilično smešno — hoću reći, očito je da on duboko u sebi veruje da je prilično zgodan! Verovatno je bolje da mu ne kažem kako si ti rekla da njegovo lice izgleda kao da je izvajano od usoljene govedine.
Četvrtak. Strašna stvar se desila. Stvarno strašna. Jedan od Indijanaca je pao sa splava i udavio se. Odnela ga je reka, jednostavno. Gledali smo u vodu, koja je bila prilično uzburkana, i čekali da on izroni, ali nije. Naravno, rekli smo da za taj dan prekidamo snimanje. I, pogodi šta? Indijanci nisu hteli ni da čuju. Stvarno su lafovi za timski rad!
Petak. Razmišljao sam o jučerašnjoj nesreći. Mi smo se mnogo više uznemirili oko toga nego Indijanci. Hoću da kažem, on mora da je bio nečiji brat ili muž ili nešto, ali nije bilo ni plača ni bilo čega. Ja sam nekako očekivao da će, kada se ulogorimo za noć, biti nekakve ceremonije — ne znam šta, spaljivanje hrpe stare odeće ili već nešto. Ništa, međutim. Isti veseli život oko logorske vatre kao i obično. Pomislio sam da možda momak koji se udavio nije bio naročito popularan, ali to je suviše očigledno. Možda oni na neki način ne prave razliku između života i smrti. Možda ne misle da je on „otišao” kao što mi mislimo — ili, možda, da nije sasvim otišao. Ili, otišao u lepši deo reke. Isprobao sam ovo na Metu, koji je rekao, „Hej, čoveče, nisam znao da imaš hipijevske krvi”. Met nije baš najduhovniji i najsofisticiraniji čovek na svetu. Veruje da se treba samostalno probijati kroz život, hodati uspravno, pucati pravo, prevrtati ribe kako on kaže i pljuvati u oko onima koji ti učine nešto nažao. To je, otprilike, sva njegova mudrost. On misli da su Indijanci prilično simpatični momci koji još nisu pronašli video-rikorder. Moram da kažem da je prilično smešno da tip poput njega igra jezuitskog sveštenika koji vodi rasprave o doktrini usred džungle. Zapravo, on je jedan od onih savršeno efikasnih američkih glumaca o čijoj karijeri odlučuju njihovi reklamni agenti. Pričao sam mu kako bih, na šest meseci, digao ruke od filmova i glumio u klasičnim pozorištima po provinciji samo da bih se vratio u dodir sa živom glumom i živom publikom i reagovao je kao da sam mu rekao da sam doživeo nervni slom. Šta god drugi rekli, mislim da je pozornica mesto gde se uči gluma. Met može da mrda facom na bilo koju stranu i da suzi oči znajući da će se njegove maloletne obožavateljke ovlažiti u svojim sedištima. Ali, da li može da glumi telom? Neka sam i staromodan, ali mislim da se mnogi američki glumci samo šepure, i to je sve. Pokušao sam sve ovo da objasnim Viku, koji je rekao da mi super ide, i da Metu super ide, i da on misli da ćemo se mi na ekranu odlično složiti. Ponekad bih stvarno voleo da on SLUŠA šta mu pričam. Evo stiže pošta, tačnije helikopter. Još ništa od tebe.
— voli te Čarli.


Pismo 6

Pipa, ljubavi —
znam da smo rekli da nećemo o tome da pričamo i možda nije fer pošto ne znam u kakvom ćeš raspoloženju biti kada ovo dobiješ, ali zašto se jednostavno ne preselimo na selo i imamo decu? Ne nisam pao u reku niti bilo šta slično. Nemaš pojma koliko mi dobro čini što sam ovde. Prestao sam da pijem kafu posle ručka, i skoro uopšte više ne pušim. Indijanci ne puše, je 1’ tako, kažem ja sebi. Indijancima nije potrebno da podržavaju moćnu firmu Filip Moris, Ink. iz Ričmonda u Virdžiniji. Kada su stvari gadne, malo žvaću neko zeleno lišće, što pretpostavljam da je njihova verzija povremene cigare koju čovek zapali kada se režiser ponaša kao potpuna budala. Shodno tome, zašto ne smanjiti poput njih? I ono sa Lindom. Znam da, verovatno, ne želiš da ikada više čuješ njeno ime i ako je tako, onda ti ja i obećavam da nećeš, ali sve je to u vezi sa Londonom, zar ne? To nema veze sa nama uopšte. Samo prokleti London i đubre i prljave ulice i piće. To zapravo i nije život, kako mi živimo u gradovima, je 1’ da? Mislim da gradovi i navode ljude da lažu jedni druge. Misliš li da je to moguće? Ovi Indijanci nikada ne lažu, isto kao što i ne znaju da glume. Nema pretvaranja, ja ne mislim da je to uopšte primitivno, mislim da je prokleto zrelo. I siguran sam da je to zato što oni žive u džungli, ne u gradovima. Provode sve vreme okruženi prirodom, i ako priroda nešto ne radi, onda ne laže. Ona samo ide napreci i l'ura svoj fazon, što bi rekao Met. Hoda uspravno i puca pravo. Možda ponekad nije prijatna, ali bar ne laže. I zato mislim da su selo i deca rešenje. I kada kažem selo, ne mislim na jedno od onih mesta blizu autoputa, punih ljudi poput nas koji kupuju australijski šardone od lokalnog trgovca vinom i u kojima seljački akcenat čuješ samo kada na radiju slušaš Arčerove dok se kupaš. Mislim pravo selo, negde skrovito — možda u Velsu ili Jorkširu.
Nedelja. Ono sa bebom. Na neki čudan način to ima veze sa Indijancima. Sećaš se da sam ti rekao da su svi neverovatno zdravi, ali da ipak nema staraca iako smo mislili da oni putuju svi zajedno u grupi? Pa, konačno sam naterao Migela da porazgovara sa njima o tome i ispada da je razlog što nema starijih u tome što oni ne žive mnogo duže od otprilike 35 godina. Tako da sam pogrešio kada sam mislio da su fantastično zdravi i dobra reklama za džunglu. Stvar je u tome da samo oni koji jesu fantastično zdravi uopšte mogu i da prežive. Kakav obrt. Poenta je u tome da sam ja sada stariji nego što će bilo ko u ovom plemenu ikada biti i to ti je kao ledeni vetar. I ako bismo živeli na selu, onda se ne bih vraćao kući svako veče izmrcvaren i željan pažnje, i dobijao, umesto toga, društvo kmečavog derišta. Ako bih prihvatao samo velike uloge, a ne i ono sranje na televiziji, onda bih samo odlazio na snimanja, a kada bih bio kod kuće, stvarno bih bio kod kuće. Vidiš? Napravio bih mu ogradu za igru i kupio mu jednu od onih velikih drvenih Arki sa svim životinjama unutra i mogao bih da nabavim jednu od onih torbi u kojima nosiš dete kao što Indijanci imaju već vekovima. Onda bih odlazio u šetnje po livadama, da ti se obojica malo sklonimo sa vidika, kako ti se čini? Uzgred, stvarno mi je žao što sam udario Gevina.
Ponedeljak. Malo sam potišten, ljubavi. Imao sam smešnu svađu sa Vikom oko jedne replike. Šest prokletih reči, ali znao sam da ih Firmin ne bi rekao. Mislim, ja živim ovog tipa već tri neđelje i sada Vik počne da mi objašnjava kako da govorim? Rekao je da je OK da promenim, tako da sam zaustavio stvari na jedno sat vremena i, na kraju, on kaže da nije ubeđen. Ipak, probali smo jer sam insistirao, i znaš šta? Ni prokleti Met nije bio ubeđen. Ja sam mu rekao da ne može da razlikuje komad teksta od komada šita i da uostalom njegovo lice izgleda kao da je izvajano od usoljene govedine, i on je hteo da me udari. Prokleti glupavi film.
Utorak. Još sam besan.
Sreda. Neverovatna stvar. Sećaš se kako sam rekao da Indijanci ne razumeju glumu. Pa, poslednja dva dana su Firmin i Antonio u sve gorim odnosima (što nije teško postići s obzirom na to šta Čarli i Met trenutno misle jedan o drugom) i stvarno se moglo osetiti kako se Indijanci uključuju, kako sve prate sa svog dela splava kao da im životi od toga zavise — što je na neki način i bilo tačno, jer smo raspravljali o tome da li oni imaju pravo da budu kršteni i da im duše budu spašene. Nekako su to osetili, ne znam. U svakom slučaju, danas smo snimali scenu u kojoj Met treba nekako poluslučajno da me udari veslom. Naravno, veslo je bilo od najbolje plute, ali to Indijanci nisu mogli znati; u svakom slučaju, ja sam pao kao pokošen i Met je stao da se pretvara da je u pitanju nesrećan slučaj. Trebalo je da celu stvar Indijanci posmatraju kao da su ta dva belca u suknjama šenula. To im je rečeno da rade. Ali, nisu. Gomila njih mi je pritrčala i počela da me miluje po licu i da mi kvasi čelo i da nekako zavija, i onda su se trojica okrenula prema Metu sa stvarno gadnim izrazima. Neverovatno! Mislim da su mogli i da mu naude da on nije prilično brzo skinuo mantiju i pretvorio se u Meta što ih je smirilo. Zapanjujuće! Bio je to samo stari Met, a onaj gadni sveštenik Antonio je nestao. Onda sam ja polako ustao i svi su počeli da se veselo smeju kao da ipak nisam mrtav. Dobro je da Vik nije prestao da snima, tako da je sve sačuvano. Sada misli da može to da ugradi u film, i to mi je drago, jer ako Indijanci ovako reaguju na nas, možda je to znak kako će reagovati gledaoci.
Četvrtak. Vik kaže da izveštaj iz laboratorije o jučerašnjoj tuči nije baš sto posto OK. Siguran sam da ga je prokleti Met gnjavio — garant zna da ga je kamera uhvatila kako se usrao od straha. Rekao sam da sačekamo i vidimo kako će ispasti i Vik se složio, ali nisam osetio dobre vibracije. Toliko što se tiče truthspiel: kada je dobiju, onda je ne koriste.
Petak. Mislim da scenario nije dovoljno dobar, i da je budžet suviše mali, ali jedna stvar mora se priznati, ovaj film jeste O NEČEMU. Hoću reći, ne zazire od velikih tema. Većina filmova nije ni o čemu, zar ne, tako se meni sve više čini. „Dva sveštenika u džungli” (što stari Riblja Struja ponekad peva na melodiju „Crvenih jedara u suton”) — svakako, ali to je o onoj vrsti sukoba koji se provlače kroz ljudski život u svako doba i u svakoj civilizaciji. Disciplina nasuprot toleranciji. Pridržavanje slova zakona nasuprot pridržavanju duha zakona. Sredstva i ciljevi. Činiti pravu stvar iz krivih pobuda nasuprot činjenju krive stvari iz pravih pobuda. Kako velike ideje poput Crkve propadaju zbog birokratije. Kako hrišćanstvo počinje kao religija mira, ali završava u nasilju kao sve ostale religije. Isto se može reći i za komunizam ili bilo šta drugo, za bilo koju veliku ideju. Mislim da bi u Istočnoj Evropi ovaj film mogao biti subverzivan i ne samo zato što je o sveštenicima. Da li će ga prikazivati, drugo je pitanje. Rekao sam Ribi da ovaj film nosi i poruku za sindikate, ako mogu da je nađu, i on je rekao da će nastaviti da traži. Pipa, ljubavi, razmisli o onome sa decom, važi?
Tvoj Čarli
PS. Čudna stvar desila se danas. Ništa ozbiljno, ali čovek mora da se nešto zapita o Indijancima.
P.P.S. Nemam pojma zašto se ne javljaš.

Pismo 7

Najdraža Pipa —
Prokleta džungla. Jednostavno ne odustaje. Prokleti oblaci mušica i stvari koje te grizu i zujećih neznamnijačega i prvih par nedelja misliš kako je to čudesno, nema veze što te grizu, grizu sve osim Meta sa njegovim specijalnim NASA sredstvom protiv komaraca i štitnikom za lice od usoljene govedine. Ali, oni samo idu dalje i dalje i prokleto dalje.
Posle nekog vremena, poželiš da se džungla malo odmori, ’ajde, džunglo, nedelja je, o’ladi malo, dođe ti da vikneš dok ona i dalje radi 24 sata na dan. Ne znam. Možda nije džungla kriva, možda je film. Oseća se kako napetost raste. Met i ja smo sve oštriji jedan prema drugom, ne samo za vreme snimanja nego i van toga. Film se stalno preliva u ostatak vremena. Čak i Indijanci izgleda više nisu sigurni da ja nisam Firmin sve vreme i da Met nije Antonio. Izgleda da misle da sam ja stvarno Firmin i da se onda, s vremena na vreme, pretvaram da sam taj belac zvani Čarli. Potpuno izokrenuto.
Nedelja. Ono sa Indijancima. Da ti pravo kažem bio sam malo ljut kada sam otkrio, ali sada počinjem da vidim stvari s njihove tačke gledišta. Rekao sam ti da učim njihov jezik — ona je stvarno vrlo slatka i ne nosi ni krpice na sebi ali kao što sam ti rekao, anđele, nema razloga da se sekiraš, prorešetana je zarazama sto posto, pored svega ostalog, naravno. Ispada da je pola reči koje me je naučila pogrešno. Hoću da kažem, to su istinske reči, ali nisu one prave. Prva koju sam naučio manjeviše bila je thkarni koja znači — to jest, ona je rekla da znači — ime one bele rode koju smo često viđali. Tako da kada bismo videli jednu da prolazi, ja bih uzviknuo thkarni Indijanci bi se svi smejali. Ispada — i ovo sam saznao ne od Migela nego od našeg drugog vodiča koji veći deo puta ništa nije pričao — da je thkarni indijanska reč — jedna od mnogih reči, tačnije — za znašvećšta. Za onu stvar u koju ti upliva ona mala riba iz reke ako nisi pažljiv. Isto važi za otrpilike pola reči koje me je ta mala bezobraznica naučila. Čini mi se da sam naučio ukupno oko 60 i pola od njih su lažnjaci — nepristojne reči ili reči za nešto sasvim drugo. Prvo sam bio žestoko nezadovoljan kao što možeš da zamisliš, ali čini mi se da to pokazuje da Indijanci imaju sjajim smisao za humor. Tako da sam rešio da im pokažem da mogu da podnesem šalu i sledeći put kada je proletela velika roda pravio sam se da ne znam kako se zove i pitao sam svoju devojku. Thkarni, kaže ona ozbiljno. Ja sam napravio zbunjenu facu i odmahnuo glavom i rekao, ne, to ne može da bude thkarni, jer ovo je thkarni (ne, nisam ga izvadio ili nešto slično, samo sam pokazao). I onda je znala da je fora provaljena i počela je da se smeje, i ja sam se smejao da im pokažem da se ne ljutim.
Ponedeljak. Sad smo blizu kraja. Ostala je još samo velika scena. Prvo imamo dva dana odmora. Mislim da je ta Vikova odluka glupa, ali njega valjda gnjave sindikati. On kaže da misli da je dobra stvar da napunimo akumulatore pre velike scene. Ja mislim da ne treba menjati ekipu koja dobija. Ne brini, ne govorim stvarno tako, radim to samo da bih iritirao Meta, mada obično ne pali, on je toliko neosetljiv, i misli da svi ionako govore na taj način, tako da valjda to radim za sopstvenu zabavu. „Hej, Mete”, kažem mu, „dobijamo, ne treba da menjamo ekipu”, i on klimne glavom kao neki prorok iz deset zapovesti. U svakom slučaju, plan je da smo danas i sutra slobodni, onda dva dima vežbamo za prevrtanje splava, onda je u petak veliki događaj. Možda je Vik u pravu, možda treba da budemo u najboljoj formi. Nije samo stvar u tome da se sve izvede kako treba, nego i da se pokriju sve mogućnosti. Moramo da budemo privezani, po ugovoru, za slučaj da se nešto desi. Nemoj da brineš, nije stvarno opasno. Neke kadrove snimamo na delu reke gde ima brzaka, ali stvarno prevrtanje koje treba da se dogodi tamo u stvari se ne dešava tamo. Ekipa ima par mašina koje uskovitlaju vodu tako da liči na brzake, i rekviziter je nabavio neke stene koje se usidre za dno reke i izgledaju kao prave. Tako da nema potrebe da brineš. Prilično se radujem tome, mada smo, naravno, imali nekoliko uobičajenih svađa oko toga. Ono što se dešava je da oba sveštenika padnu u vodu, jedan udari glavom u stenu, a drugi ga spase. Poenta je, ko će šta da uradi? Hoću reći, njih dvojica se bore ko psi tokom plovidbe, dolazi do velikog doktrinarnog raspleta, jedan od njih je v. autoritaran i tvrdokoran (ja) dok je drugi veoma slobodouman i blag prema Indijancima (Met). Ja mislim da bi bilo mnogo efektnije kada bi onaj koji treba da bude zadrt i od kojeg bi se moglo očekivati da pusti drugog da se udavi zapravo spasio tog drugog, iako misli da su bogohulne njegove ideje o Indijancima i njegovi planovi da ih pokrsti kada stignu do Orinoka. Ali, ne, Met mora da spase mene. Vik kaže da su to istorijske činjenice, a Met kaže da je tako pisalo u scenariju koji je on pročitao u Gedžigradu, Severna Dakota, ili gde već kači svoj šešir, i da će to i da glumi. "Niko nema da spasava Meta Smitona”, kaže on. Stvarno je to rekao, možeš li to da zamisliš? "Niko nema da spasava Meta
Smitona.” Rekao sam mu da ću se setiti toga ako ga ikada nađem kako visi okićen za nožni palac na ski-liftu. Tako da će se sve odvijati prema scenariju.
Utorak. Još jedan dan odmora.
Kasnije
Kasnije
Kasnije
— voli te Čarli

Pismo 8

Isuse, Pipa. Isuse. Jednostavno nisam mogao da nastavim sa poslednjim pismom. Zabavne vesti sa svakog dana snimanja. Nisam mogao da nastavim sa njim, ne posle onoga što se dogodilo. Ali, dobro sam. Stvarno sam dobro.
Kasnije. Jadni stari Met. Jebi ga, bio je dobar momak. Naravno, mogao je da te iznervira, ali na ovakvom poslu to bi uspeo i Sv. Franja Asiški. On bi sve vreme proveo gledajući proklete ptice umesto da čita svoje kartice. Izvini, ljubavi. Ovo je neumesno, znam. Samo ne znam kako to da kažem. Baš sam u autu. Jadni stari Met. Pitam se kako ćeš ti čuti vesti, i šta ćeš pomisliti.
Isuse, ti jebeni Indijanci. Mislim da ću umreti. Jedva držim hemijsku. Znojim se kao svinja, comme un porco. Bože, volim te, Pipa, samo me to drži.

Pismo 9

Izvadim tvoju sliku sa veveričjim licem i ljubim je. To je jedino što je važno, da ti i ja imamo decu. Hajde da to učinimo, Pipa. Tvoja mama bila bi zadovoljna, zar ne? Pitao sam Ribu, imaš li decu, on je rekao, da, ona su mi ženica u oku. Stavio sam mu ruku na rame i zagrlio ga, tek onako. Takve stvari nas sve drže, zar ne?
Tačno je ono što kažu. Idi u džunglu i stvarno ćeš otkriti kakvi su ljudi. Vik je plačipička, oduvek sam to znao. Cmizdri o prokletom filmu. Ja sam mu rekao, ne brini, uvek možeš da prodaš svoje memoare novinama. To mu se nije dopalo. Zašto su to uradili? Zašto su to uradili?
voli te Č

P.S. Voleo bih da si pisala. Sad bi mi pomoglo.

Pismo 10

Mogao sam to biti i ja. Isto tako lako mogao sam biti ja. Ko odlučuje? Da li iko odlučuje? Hej ti, gore na nebu, ima li koga kod kuće?
Ceo dan mislim na jednu stvar. Rekao sam starom Ribi, imaš li decu i on je rekao, da, ona su mi ženica u oku i onda smo se zagrlili pred svima i od tada stalno mislim šta to znači. Zenica u oku. Šta to znači? Kažeš neke takve reči i svi znaju šta one znače, ali kada ih pogledaš ne možeš da ih razumeš. Film je takav, celo putovanje je takvo. Ideš i misliš da znaš tačno šta je šta, i onda zastaneš i pogledaš i više nema nikakvog smisla i pomisliš da je možda i imalo smisla samo zato što su se svi pravili da ga ima. Ima li ovo smisla? Hoću reći to je kao sa Indijancima i lažnim stenama koje je rekviziter nabavio. Gledali su ih i gledali i što su ih više gledali manje su razumeli. Prvo su znali da su to stene a na kraju nisu znali ništa. Mogao si im to videti na licima.
Ovo ću sad da dam Rohasu. Pre par minuta prošao je i rekao, to je treće pismo koje si danas napisao, zašto ih ne staviš sve u isti koverat i uštediš na poštarini? Podigao sam se i kunem se da sam se za trenutak pretvorio u Firmina i rekao, „Slušaj, Gospo od komunikacija, ja ću napisati, a ti ćeš preneti onoliko jebenih pisama na dan koliko meni dune da napišem”. Naravno, Firmin ne bi rekao jebenih, ali ton je bio taj. Nekako hladan i iznerviran bilo čime na svetu što nije savršeno. Tja, bolje da odem da se izvinim, ili će sva da ih baci.
— voli te Č


Pismo 11

Čekajući helikopter
Pipa, ljubavi —
Kada se izvučemo, uradiću sledeće stvari. Popiću najveći jebeni viski koji mogu da mi natoče u Karakasu. Okupaću se u najvećoj jebenoj kadi koju mogu da mi napune u Karakasu. Vodiču najduži telefonski razgovor sa tobom. Mogu da čujem tvoj glas kako se javljaš na telefon, kao da sam otišao do radnje po pljuge i zadržao se. Onda ću da odem do britanske ambasade da uzmem primerak Dejli Telegrafa i baš me briga ako je nekoliko nedelja star i pročitaću stvari koje obično i ne pogledam, na primer, beleške o prirodi ako ih imaju. Hoću da mi neko kaže da se laste gnezde ili možda ćete videti jazavca ako imate sreće. Obične stvari koje se stalno dešavaju. Pogledaću rezultate kriketa i pretvarati se da sam stari član kluba koji je došao iz provincije u sakou na štrafte i sa ružičastim džinom u šapi. Možda ču pročitati i vesti o rođenjima. Emi i Nikolasu, kćerka, Suzi, sestra Aleksandru i Bilu. Dobri stari Aleksander i Bil, reći ću, sada imate Suzi s kojom možete da se igrate. Morate biti nežni sa njom, morate je čuvati ceo život, ona je vaša sestrica, mora vam biti ženica u oku. Bože, ja plačem, Pipa, suze mi samo teku niz lice.
voli te Č


Pismo 12

Karakas 21. juli
Pipa, ljubavi, ne mogu da verujem, mislim stvarno ne mogu da verujem. Konačno stignemo da onoga što duhovito nazivamo civilizacijom, konačno stignemo da telefona sa kojeg su mogući prekookeanski razgovori, konačno na mene dođe red, konačno dobijem vezu, i tebe nema. „Niko se ne
javljati, gospodine.” Probajte opet. „Niko se ’oš ne javljati, gospodine.” Probajte opet. „Okej, gospodine, ’oš se niko ne javljati.” Gde si? Ne želim da zovem nikog drugog. Ne želim da zovem tvoju mamu i kažem, slušajte, imali smo malo nevolja, ali sada smo opet u Karakasu i Met je mrtav, da, čuli ste na vestima, ali ja ne želim da pričam o tome. Samo hoću da razgovaram sa tobom, ljubavi, i ne mogu.
Probao sam opet.
Probao sam opet.
Dobro, imam flašu viskija koja košta oko 50 komada i ako studio ne plati za nju neću više nikada raditi za njih, i veliku hrpu ovog tankog hotelskog papira. Ostali su otišli u grad. Ja nisam mogao. Stalno se sećam poslednje noći kada smo bili ovde — isti hotel i sve — i kako smo Met i ja izašli i zajedno se usvinjili i na kraju igrali Zorbin ples i bili izbačeni iz lokala i kako je Met pokazao na mene i rekao kelnerima, hej, zar ne prepoznajete Mista Rika iz Poluostrva Parkvej, i oni nisu i naterali su nas da platimo za tanjire.
Dani odmora su prošli, i bilo nam je ostalo još samo tri dana snimanja. Prvog dana, vežbali smo na brzacima, prilično oprezno, da se ne lažemo. Vik i ekipa bili su na obali, Met i ja na splavu sa tucetom Indijanaca koji su veslali i gurali. Za svaki slučaj, dugačak konopac bio je pričvršćen za splav i vezan oko debelog drveta na obali, tako da, ako bi Indijanci izgubili kontrolu, konopac bi zaustavio splav. Met i ja smo bili privezani prema ugovoru. Prepodne smo uradili jedan prolaz koji je bio OK, a popodne smo prešli u plićak sa mašinom za talasanje. Ja sam mislio da nam ne treba još jedan dan pripreme, ali Vik je insistirao. Tako smo sledećeg jutra opet krenuli, ali ovaj put i sa bežičnim mikrofonima. Vik nije još bio odlučio da li da nasnimava zvuk ili ne. Konopac je privezan za drvo, ekipa se smestila na obali, i pripremili smo se da tri ili četiri puta prođemo ispred kamere, Met i ja tako zauzeti raspravom o pokrštavanju Indijanaca da ne možemo da vidimo opasnost koju publika može sama da primeti. Razmišljao sam o onome što se potom dogodilo milion puta i još nemam odgovor. Desilo se na trećem prolazu. Dobili smo znak, započeli raspravu i onda primetili nešto čudno. Umesto tuceta Indijanaca na splavu, bilo ih je samo dvojica na krmi, svaki sa po štapom. Pretpostavljam da smo pomislili da je Vik rekao da probamo ovako, jer Met i ja smo već bili započeli raspravu i to pokazuje koliki je profesionalac bio, jer je nastavio kao da je sve normalno. A i ja, uostalom. Onda smo, na kraju scene, primetili da Indijanci ne ukopavaju štapove kao obično da bi zaustavili splav. Samo su gurali dalje i Met je viknuo, „Hej, momci, dosta”, ali oni nisu obratili pažnju i sećam se da sam pomislio, možda proveravaju konopac da vide da li drži, i Met i ja smo se okrenuli u istom trenutku i videli kuda nas Indijanci vode — pravo u gomilu stenja i brzake — i shvatio sam da se konopac prekinuo ili već nešto slično. Vikali smo, ali zbog buke vode i pošto, naravno, nismo znali njihov jezik, sve bilo je beskorisno, i onda smo se našli u vodi. Pomislio sam na tebe kad smo se prevrnuli, časna reč, Pipa. Samo sam ugledao tvoje lice i pokušao da mislim na tebe. Onda sam pokušao da plivam, ali zbog struje i jebene mantije — i nešto me je onda udarilo u rebra kao da me je neko šutnuo i pomislio sam da sam gotov, mora da je stena, pomislio sam i predao sam se i skoro se onesvestio. Zapravo, konopac kojim sam bio vezan naglo se zategao. Ne sećam se više ničeg dok se nisam osvestio na obali, izbacujući vodu i povraćajući u blato dok me je tonac lupao po leđima i gurao mi pesnice u stomak. Moj konopac je izdržao, Metov se prekinuo. Tako je bilo, to je moja sreća.
Svi su bili šokirani, kao što možeš da pretpostaviš. Neki iz ekipe pokušali su da krenu duž obale — znaš kako ponekad ljude nađu kako se drže za grane koje se nadvijaju iznad reke, par milja nizvodno. Ali, nije bilo tako. To se dešava samo u filmovima. Met je nestao, a ekipa ionako nije mogla da ode više od dvadeset ili trideset jardi dalje od mesta gde su bili postavili opremu, pošto u džungli baš nema staza za vuču. „Zašto ih je bilo samo dvojica?” Vik je stalno govorio. „Zašto samo dvojica?” Tražili su Indijance koji su pomagali pri postavljanju opreme, ali nigde ih nije bilo. Onda su se vratili u logor, i jedina osoba koju su zatekli bio je Migel, prevodilac, koji je vodio dugačak razgovor sa jednim Indijancem, i kada se okrenuo, ostali su bili isparili.
Onda smo otišli da vidimo šta je bilo sa konopcem oko drveta i tamo nije bilo ničega, jednostavno je nestao. Što je bilo prilično čudno, jer bio je pričvršćen jednim od onih komplikovanih čvorova koji ne mogu da se odvežu. Sigurno po ugovoru. Prokleto sumnjivo. Onda smo opet razgovarali sa Migelom, i pokazalo se da je Indijanac započeo taj dugi razgovor sa njim pre nego što se nesreća mogla dogoditi. Tako da su, izgleda, znali šta će se desiti. I kada smo pregledali logor, videli smo da su odneli sve — hranu, odeću, opremu. Zašto li su odneli odeću? Ionako je ne nose.
Čekanje na helikopter se odužilo. Indijanci su odneli i radio-telefone (odneli bi i generator da su imali dizalicu), a u Karakasu su mislili da su se telefoni opet pokvarili, tako da su došli prema rasporedu. Dva dana čekanja kao dva jebena meseca. Mislio sam da me je, ipak, zakačila neka gadna zaraza uprkos bockanju. Izgleda da, kada su me izvukli iz reke i isterali mi vodu iz stomaka, prvo što sam rekao bilo je „prorešetana zarazama, sto posto” i ekipa je provalila u histerični smeh. Ne sećam se, ali liči na Čarlija. Mislio sam da ću dobiti beri-beri i tako to. Sranje na kvadrat, mislio sam.
Zašto su to učinili? Stalno se tome vraćam. Zašto? Većina ostalih misli da su to uradili zato što su primitivni — znaš ono, nisu beli ljudi, nikad ne veruj domorocima i tako dalje. To nije to. Ja nikada nisam mislio da su primitivni i uvek su govorili istinu (osim kada su mene učili svom jeziku) i bili su mnogo pouzdaniji od nekih belaca koji su bili u ekipi. Prvo sam pomislio da smo ih na neki način uvredili a da nismo shvatili — strašno obeščastili njihove bogove ili već tako nešto. Ali, jednostavno, ništa nisam mogao da smislim.
Kako ja gledam na stvari, to ili ima neke veze s onim što se desilo pre par stotina godina, ili nema. Možda je to slučajna podudarnost. Desilo se da su potomci prvobitnih Indijanaca kojima se splav prevrnuo upravljali drugim splavom koji se takođe prevrnuo na otprilike istom mestu na reci. Možda ovi Indijanci mogu da izdrže da voze jezuite uzvodno samo do određene granice a onda instinktivno puknu, postanu gadni i gurnu ih u vodu. Nije naročito verovatno, je l’ da? Ili ima neke veze između ova dva događaja. Tako bar ja mislim. Čini mi se da su Indijanci — naši Indijanci — znali šta se desilo ocu Firminu i ocu Antoniju pre svih tih godina. To su stvari koje se verovatno prenose s kolena na koleno dok žene tucaju koren manioke ili već nešto. Ti jezuiti su verovatno dosta zapaženi u istoriji Indijanaca. Pomisli kako se ta priča prenosi kroz generacije, svaki put kada je prenesu postaje sve slikovitija i preteranija. I onda se mi pojavimo, još jedna gomila belaca koji takođe vode sa sobom dva tipa u dugim crnim haljinama, koji takođe žele da budu odvezeni splavom uzvodno do Orinoka. Svakako, ima razlika, imaju tu jednooku mašinu i tako to, ali uglavnom to je ista stvar, i mi im čak i kažemo da će se završiti na isti način, prevrtanjem splava. Hoću reći, teško je zamisliti odgovarajuću situaciju, ali recimo da si ti stanovnik I Iejstingza u godini 2066. i da siđeš na plažu jednog dana i vidiš jedrenjake kako idu ka tebi, i iz njih izađe gomila ljudi u oklopima i sa šiljatim šlemovima i kažu ti da su došli radi bitke kod Hejstingza, i da li bi bila ljubazna da nađeš kralja Harolda da bi mu oni ispalili strelu u oko i, evo, ogroman novčanik pun para da bi ti odigrala svoju ulogu. Prvo bi bila sklona da to uradiš, zar ne? A onda bi počela da razmišljaš o tome zašto oni žele da ti to učiniš. I jedna od pomisli na koje bi mogla da dođeš — ovo je samo moja ideja, Vik nije baš ubeđen — bila bi da oni (tj. mi) žele da ponove neku ceremoniju koja je veoma važna za njihovo pleme. Možda su Indijanci mislili da je to verska stvar, kao proslava petstogodišnjice neke katedrale ili šta već.
A postoji i druga mogućnost — da su Indijanci pratili raspravu između jezuita i razumeli je mnogo bolje nego što smo mi mislili. Oni — Met i ja, mislim — raspravljali su o pokrštavanju Indijanaca, i, u trenutku kada se splav prevrnuo, izgledalo je kao da ja dobijam raspravu. Ja sam bio stariji sveštenik, u svakom slučaju, i bio sam protiv pokrštavanja — bar dok se Indijanci ne srede i ne odustanu od nekih svojih prljavih običaja. Tako da su, možda, Indijanci to razumeli i prevrnuli splav zato što su pokušavali da ubiju oca Firmina (mene!) tako da bi otac Antonio mogao da preživi i da ih pokrsti. Kako ti se to čini? Osim što su prvi put Indijanci videli da je Firmin preživeo i pobegli su zato što su se uplašili, a drugi put su videli da su ubili Antonija, pa su pobegli jer je sve ispalo naopako.
Da li je to dobro? Jednostavno znam da je to mnogo složenije nego što će ikada izgledati u novinama. Ne bih se iznenadio ako Holivud pošalje avion da bombarduje Indijance i kazni ih za Metovu smrt. Ili napravi rimejk — da, to bi bilo verovatnije. Ko će da glumi Meta? Kakva prilika za napredovanje u karijeri. Molim te lepo.
Izgleda da sam zarobljen ovde bar nedelju ili više. Prokleti studio i njihovi prokleti advokati. Izgleda da film mora zvanično da se otkaže na neki način i da za to treba vremena.
Nosim ovo u Gospu od komunikacija i šaljem ekspres. Osveženje je predati pismo pravom poštaru.
ljubim, Čarli


Pismo 13

Pobogu, nemoj mi to raditi, i mislim nikada. Tek dva dana van džungle i pošto sam zamalo poginuo i ti mi spustiš slušalicu. Slušaj, kao što sam pokušao da ti objasnim, ona je ovde radila, bila je to potpuna slučajnost. Znam da sam se ponašao kao svinja, comme un porco, neko vreme, ali, molim te, pročitaj sva moja pisma iz džungle i videćeš da sam drugi čovek. Sve je gotovo između Linde i mene, rekao sam ti to pre nego što sam krenuo. Ne mogu ja da kontrolišem gde će žena da radi, zar ne? Da, znao sam da će biti u Karakasu i Ne, nisam ti rekao i Da, to je bilo pogrešno, ali da li bi bilo bolje da sam ti rekao? Kako si uopšte saznala? Ne, ona nije ovde, koliko mi je poznato i koliko me je briga, mislim da je na Karibima. Zaboga, Pipa, nemoj da sada bacimo pet godina.
— tvoj Čarli
P.S. Ovo šaljem ekspres.
PP.S. Karakas je prljava rupa. Zarobljen bar do 4.
P.P.P.S. Volim te.

Telegram

MOLIM TE ZOVI ČARLI HOTEL INTERKONTINENTAL ŠTO PRE STOP VOLIM TE ČARLI STOP

Telegram

ZA IME B ZOVI INTERKONTINENTAL MORAMO DA RAZGOVARAMO ODMAH STOP VOLI TE ČARLI

Telegram

ZVAĆU U PODNE PO TVOM VREMENU ČETVRTAK IMAMO MNOGO DA RASPRAVIMO STOP ČARLI

Telegram

PROKLETA BILA JAVI SE NA TELEFON ILI ME ZOVI PIPA STOP ČARLI

Pismo 14

Draga Pipa —
Pošto izgleda ne reaguješ na telegrame iz razloga koje ti najbolje znaš, pišem ti da ti kažem da neću odmah doći kući. Potrebno mi je vremena i prostora, ne samo da bih se oporavio od strašnih stvari koje su mi se desile, a koje tebe izgleda ne zanimaju previše, već i da razmislim gde sada smo nas dvoje. Čini mi se da nema svrhe da kažem da te volim uprkos svemu jer izgleda da te to iritira iz razloga koje ti najbolje znaš i koje si odlučila da niti objašnjavaš niti komentarišeš. Javiću se kada budem znao gde sam sa svim ovim.
Čarli
P.S. Šaljem ovo ekspres.
P.P.S. Ako sve ovo ima bilo kakve veze sa onim kretenom Gevinom lično ću mu slomiti njegov jebeni vrat. Ionako je trebalo mnogo jače da ga udarim. A, u slučaju da nisi primetila, ne bi mogao glumom da se izvuče iz papirne kese. Nema talenta. Nema muda.

Pismo 15

Sv. Lucija Već neki jebeni dan
Slušaj, kučko, zašto se jednostavno ne izgubiš iz mog života, hajde, gubi se, GUBI SE. Uvek si sve zajebala, zar ne, to je tvoj jedini veliki talenat da zajebeš stvari. Prijatelji su mi govorili, ona donosi nevolje i poslednje što treba da uradiš je da joj dozvoliš da se useli i ja sam bio prokleta budala što im nisam verovao. Bože, ako misliš da sam ja egoista, trebalo bi da se pogledaš u ogledalu, mala. Naravno da sam pijan, šta misliš, to je jedini način da te isteram iz glave. Sada ću da se jebeno usvinjim. In vino jebena veritas.
Čarli „divljak”
P.S. Šaljem ovo ekspres.

Telegram

STIŽEM LONDON PONEDELJAK PETNAESTOG STOP MOLIM TE ISPRAZNI STAN OD SEBE I STVARI PRE TOGA STOP OSTAVI KLJUČ STOP ZAVRŠI TO STOP

Uzgred



Da vam nešto kažcm o njoj. Središnji je odsek noći, onaj kad kroz zavese ne curi nimalo svetlosti, od ulične buke ostalo je samo cmizdrenje nekog Romea što sc vraća kući, a ptice još nisu počele sa svojim rutinskim poslom koji nas ipak uveseljava. Ona leži na boku, okrenuta mi je leđima. Ne mogu da je vidim u mraku, ali bih po prigušenim valovima njenog disanja mogao da vam nacrtam kartu njenog tela. Kad je srećna, satima može da spava u istom položaju. Bdio sam nad njom kroz sve te mračne, pocizemne i vlažne delove noći i mogu da posvedočim da se ne pomera. Razume se, možda je to samo stvar dobrog varenja i mirnih snova; ali ja to smatram znakom sreće.
Naše se noći razlikuju. Ona tone u san kao ncko koga je blago povukla topla plima, i do jutra plovi bez zebnje. Ja tonem u san s više negodovanja, bijući se s talasima, bilo nespreman da dozvolim nekom dobrom danu da ode ili još džangrizav zbog lošeg dana. Različite struje teku kroz naše nesvesne trenutke. Katkad me strah od vremena i smrti, izbezumljenost pred nastupajućim ništavilom, hitne iz kreveta poput praćke; s nogama na podu i glavom u rukama, bespotrebno (i razočaravajuće neizražajno) uzvikujem ,,Ne, ne, i ne”, dok se budim. Tada ona milovanjem mora da spere s mene užas, kao sa psa koji je lajući izašao iz prljave reke.
Ređe se događa da njen san razbije krik, i tad je na mene red da je prekrijem, sav u zaštitničkom znoju. Neprijatno sam budan, a ona mi kroz snene usne objavljuje uzrok svoje povike. "Mnogo velika buba”, kaže, kao da me ne bi uznemiravala zbog neke manje; ili „Stepenice su bile klizave”; ili jednostavno (što mi se čini do tautologije tajanstvenim), ,,Nešto gadno”. A onda, pošto je iz sebe izbacila tu vlažnjikavu žabetinu, tu pregršt dubreta iz slivnika, uzdahne i vrati se pročišćenom snu. Ja ležim budan, čvrsto držeći Ijigavog vo-
dozemca, prebacujući pregršt raskvašenog otpada iz šake u šaku, uznemiren i zadivljen. (Ne tvrdim da su moji snovi velelepniji, kad smo već kod toga. San demokratizuje strah. Užas zbog izgubljene cipele ili propuštenog voza ovde je isto tako veliki kao zbog gerilskog napada ili nuklearnog rata.) Divim joj se, jer mnogo bolje izlazi na kraj sa spavanjem, tim poslom koji svi moramo obavljati, svake noći, bez prestanka, dok ne umremo. Ona mu prilazi kao iskusni putnik kome nepoznati aerodrom ne predstavlja pretnju. Dok ja ležim tamo u noći s nevažećim pasošem, gurajući prtljažna kolica sa škripavim točkom ka pogrešnoj traci za istovar.
Dakle ... ona spava, na boku, meni okrenuta leđima. Pošto uobičajene taktičke varke i premeštanja nisu u meni proizveli narkozu, odlučujem da se smestim uz mekanu cikcak liniju njenog tela. Kako se pokrenem i počnem cevanicu da gnjezdim uz njen list opušten od sna, ona oseti šta radim i, ne budeći se, podiže levu ruku i sklanja kosu s ramena na vrh glave, dajući mi da joj se ugnjezdim uz otkriveni zatiljak. Kad god ovo učini, zatreptim od ljubavi pred brižljivošću ove usnule predusretljivosti. Oči mi zabride od suza, i moram sebe da obuzdam, da je ne probudim kako bih je podsetio da je volim. U tom času, nesvesno, dotaknula je neko skriveno uporište mojih osećanja prema njoj. Ona to, razume se, ne zna; nikad joj nisam pričao o ovom sićušnom, strogo određenom noćnom zadovoljstvu. Iako joj, valjda, sad o tome pričam ...
Mislite li da je ona zapravo budna kad to čini? Verovatno bi ovo moglo zvučati kao svesna predusretljivost — prijatan gest, ali koji teško da bi ukazivao na to da su koreni ljubavi ispod smolaste površine svesti. U pravu ste što sumnjate: s voljenima treba biti popustljiv samo donekle, jer se po sujeti mogu meriti s političarima. Ipak, mogu vam ponuditi dodatni dokaz. Kosa joj, znate, pada do ramena. Ali, pre neku godinu, kad nam behu obećali da će letnja žega potrajati mesecima, ošišala ju je na kratko. Po ceo dan, zatiljak joj je bio otkriven za ljubljenje. A u mraku, kad smo ležali pod jednim jedinim čaršavom a ja se znojio poput Kalabreza, kad je središnji odsek noći bio kraći, ali je ipak bilo teško probiti se kroz njega — tada, kad bih se okrenuo ka ovlaš ocrtanom ,,S” kraj sebe, ona bi, uz tiho mrmljanje, pokušala da podigne izgubljenu kosu sa zadnje strane vrata.
„Volim te”, šapućem u taj zaspali zatiljak, „volim te”. Svi romanopisci znaju da se njihovo umeće temelji na posrednosti. Pred iskušenjem didaktičnosti, pisac bi trebalo da zamisli pristalog pomorskog kapetana kako posmatra nadolazeću oluju, trčkara od instrumenta do instrumenta u vatrometu zlatnih širita, i proteruje odrešite naredbe kroz cev za komunikaciju. Ali, u potpalublju nikog nema; motori nikad nisu ni postavljeni, a kormilo se polomilo pre mnogo vekova. Istina, kapetan se odlično pretvara, uspevajući da ubedi ne samo sebe već i neke od putnika, no da li će se njihov ploveći svet probiti ne zavisi od njega, već od mahnitih vetrova i ćudljive plime, od ledenih bregova i iznenadnih kora grebenova.
Pa, ipak, prirodno je da romanopisce katkad i najedi okolišanje pripovedne književnosti. U donjoj polovini Hl Grekove „Sahrane grofa Orgasa” u Toledu postrojeni su ožalošćeni, ćoškasti i sa nabranim uštirkanim kragnama. Zure, ko ovamo, ko onamo, u teatralnom bolu. Samo jedan od njih gleda pravo izvan slike, i taj nas drži svojim sumornim, ironičnim pogledom — pogledom koji je i neulepšan, što ne možemo a da ne primetimo. Prema tradiciji, taj je lik sam El Greko. Ja sam ovo načinio, kaže on. Ja sam ovo naslikao. Ja sam odgovoran, i zato gledam prema vama.
Izgleda da pesnici lakše pišu o ljubavi nego prozni pisci. Prvo i prvo, njihovo je ono prilagodljivo „ja” (ako ja kažem „ja”, kroz pasus-dva poželećete da znate mislim li na Džulijana Bamsa ili na nekoga izmišljenog; pesnik može da vrluda od jednog do drugog i stiče priznanja kako za dubinu osećanja tako i za objektivnost). Pa, onda, izgleda da su pesnici u stanju da od rđave ljubavi — sebične, usrane ljubavi — prave dobru ljubavnu poeziju. Prozni pisci nemaju tu sposobnost zadivljujućeg, nepoštenog preobražaja. Mi od rđave ljubavi možemo da napravimo samo prozu o rđavoj ljubavi. I zato smo zavidljivi (i donekle sumnjičavi) kad nam pesnici pričaju o ljubavi.
A oni pišu ono čudo koje nazivaju ljubavnom poezijom. To se sakuplja u knjige nazvane „Velika svetska antologija ljubavne poezije zaljubljenima na dar” ili već tako nešto. Pa onda ljubavna pisma: ova su sakupljena pod naslovom „Zlatno pero: riznica ljubavnih pisama” (može se nabaviti pouzećem). Ali, nema žanra koji bi se odazivao na ime ljubavna proza. Zvuči trapavo, gotovo kao kontradikcija. „Ljubavna proza: priručnik za glupe, ali uporne”. Potražite ga među knjigama o stolariji.
Kanadska književnica Mejvis Galant ovako je to objasnila: „Tajna toga šta jedan par zapravo jeste gotovo da je jedina tajna koja još postoji, a kada nju dokrajčimo, neće nam više biti potrebna književnost — a ni ljubav, što se toga tiče.” Kad sam ove reči prvi put pročitao, obeležio sam ih na margini šahovskom oznakom „!?”, kojom se obeležava potencijalno sjajan, ali verovatno neosnovan potez. Sve više i više, međutim, bivam u to uveren, i oznaka se menja u „!!”.
„Ono što će od nas ostati jeste ljubav”. To je zaključak kome Filip Larkin oprezno pristupa u pesmi „Grobnica Erandlovih”. Stih nas iznenađuje, jer pesnikovo delo mahom je isceđena krpica od razočaranja. Skloni smo da nas neko bodri; no, trebalo bi prvo da se prozaično namrgodimo i zapitamo se o ovoj kitnjastoj pesničkoj figuri: „Je li to istina?” Je li ljubav ono što će od nas ostati? Bilo bi lepo tako misliti. Bilo bi utešno kada bi ljubav bila izvor energije koji i dalje tinja posle naše smrti. Na nekadašnjim televizijskim aparatima, kada ih isključite, ostajala je grumuljica svetlosti posred ekrana, koja se lagano smanjivala, od veličine srebrnjaka do trunke na izdisaju. Kao dečko, posmatrao sam ovaj proces svake večeri, s neodređenom željom da ga obuzdam (videvši ga, s mladalačkom melanholijom, kao malenu tačku ljudskog postojanja koja neumitno bledi u crnom kosmosu). Znači li to da i ljubav ovako tinja neko vreme pošto se aparat isključi? Ja ne mogu to tako da shvatim. Kad umre preživela polovina ljubavnog para, umire i ljubav. Ako od nas išta ostane, to će verovatno biti nešto drugo. Ono što će ostati od Larkina nije njegova ljubav, već njegova poezija: to je očigledno. I kad god pročitam kraj „Grobnice Erandlovih”, setim se Vilijema Haskisona. On je bio političar i finansijer, svojevremeno poznat; ali danas ga se sećamo po tome što je 15. septembra 1830, na otvaranju železničke pruge između Liverpula i Mančestera, postao prva osoba koju je oborio i pregazio voz (to je postao, u to je pretvoren). A da li je Vilijem Haskison voleo? Je li njegova ljubav potrajala? Ne znamo. Sve što je od njega ostalo jeste trenutak konačnog nemara; smrt ga je zaledila kao poučnu sličicu koja ilustruje prirodu napretka.
„Volim te.” Pre svega, bolje da ove reči stavimo na neku visoku policu; u četvrtastu kutiju iza stakla koje moramo laktom da razbijemo; u banku. Ne treba da nam se vuku po kući kao pakovanje vitamina ce. Ako su nam reči nadohvat ruke, koristićemo ih bez razmišljanja; nećemo moći da odolimo. O, kažemo da nećemo, ali hoćemo. Bićemo pijani, ili usamljeni, ili — najverovatnije — prosto puni te proklete nade, i odoše reči, iskorišćene, uprljane. Pomislimo da smo možda zaljubljeni i isprobavamo reči da vidimo odgovaraju li. Kako da znamo šta mislimo dok ne čujemo šta kažemo? Ma hajde; to ne pali. Krupne su to reči; moramo biti sigurni da ih zaslužujemo. Čujte ih opet: ,,I love you”. Subjekat, glagol, objekat: neukrašena, nepobitna rečenica. Subjekat je kratka reč, nagoveštava skromno povlačenje onoga koji voli. Glagol je duži, ali nedvosmislen, izražajni trenutak u kome se jezik brižno sklanja s nepca da bi oslobodio samoglasnik. Objekat, kao i subjekat, ne sadrži suglasnike, a ostvaruje se pućenjem usana kao na poljubac. „I love you”. Kako to zvuči ozbiljno, kako teško, kako značajno.
Zamišljam zvukovnu zaveru svetskih jezika. Sastali su se i odlučili da ta rečenica uvek mora zvučati kao nešto što treba zaslužiti, nešto čemu se teži, čega treba biti dostojan. Ich liebe dich: pozno-noćni šapat duvanskim glasom, i ta zgodna rima između subjekta i objekta. Je t’aime: drugačiji postupak, pri čemu se prvo obavi posao sa subjektom i objektom, da bi se u dugačkom samoglasniku obožavanja moglo u punoj meri uživati. (I gramatika uliva poverenje, pošto je objekat na drugom mestu i neće se iznenada ispostaviti da je voljena osoba neko drugi.) Ja tebja ljublju: ponovo je objekat na utešnom drugom mestu, ali ovaj put — uprkos aluzivnoj rimi između subjekta i objekta — nagoveštaj poteškoća, prepreka koje treba savladati. Ti amo: možda previše podseća na neki aperitiv, ali po strukturi vrlo uverljivo, jer su subjekat i glagol, činilac i čin, obuhvaćeni istom rečju.
Izvinite na ovom amaterskom pristupu. Rado ću predati projekat kakvoj filantropskoj fondaciji posvećenoj uvećavanju ukupne količine ljudskog znanja. Neka plate timu istraživača da ispitaju ovu rečenicu u svim jezicima sveta, da vide kako varira, da otkriju šta znače njeni glasovi onima koji ih čuju, da pronađu da li se stepen sreće menja u zavisnosti od frazeološkog bogatstva. Pitanje iz publike: ima li plemena u čijoj leksici nema reči volim te i Ili su ona sva izumrla?
Moramo držati te reči u onoj zastakljenoj kutiji. A kad ih izvadimo, moramo s njima biti oprezni. Muškarci će reći „volim te” da žene navuku u krevet; žene će reći „volim te” da muškarce navuku na brak; i jedni i drugi reći će „volim te” da odagnaju strah, da sebe rečju uvere u čin, da sebe ubede da je do obećanog stanja došlo, da sebe slažu kako ono još nije prošlo. Moramo se kloniti takvih primena. Volim te ne treba pustiti u promet, ono ne sme postati platežno sredstvo, deonica na prodaju, ne srne nam donositi profit. Ako mu dozvolimo, ono će to i učiniti. Nego, sačuvajmo ovu poslušnu rečenicu za šaputanje u zatiljak s koga tek što je sklonjena odsutna kosa.
Trenutno nisam kraj nje; možda ste već pogodili. Prekookeanski telefon proizvodi podrugljivi odjek tipa sve-sam-ovo-već-čuo. „Volim te” i, pre no što ona stigne da odgovori, čujem kako moje metalno drugo ja odgovara „volim te”. To ne valja; reči što odjekuju postale su javne. Pokušavam opet, s istim ishodom. Volim te, volim te — pretvorilo se u neko ćurlikanje od pesme što drečavih mesec dana bude popularna, a posle spadne na klubove gde se zdepasti rokeri s mašću u kosi i čežnjom u glasu njome služe ne bi li svukli devojke što se klate u prednjim redovima. Volim te, volim te, dok se gitarista kikoće, a bubnjaru vlažni jezik visi iz otvorenih usta.
Moramo biti precizni kad je u pitanju ljubav, njen jezik i njeni pokreti. Ako ona treba da nas spase, onda je moramo posmatrati isto onako određeno kao što moramo naučiti da posmatramo smrt. Treba li ljubav predavati u školama? Prvo tromesečje: prijateljstvo; drugo tromesečje: nežnost; treće tromesečje: strast. Što da ne? Klince uče kako da kuvaju i opravljaju kola i kako da se tucaju, a da ne zatrudne; i pretpostavljamo da klinci sve to mnogo bolje rade nego mi, ali kakva vajda od svih tih stvari ako se ne razumeju u ljubav? Očekujemo da se sauni nekako ispetljaju. Trebalo bi, valjda, da Priroda preuzme stvar u svoje ruke, kao automatski pilot u avionu. Priroda, međutim, na koju svaljujemo odgovornost za sve što ne možemo da shvatimo, ne radi baš dobro kad uključimo automatiku. Lakoverne device zavrbovane za brak nikad nisu, ugasivši svetio, od Prirode dobile odgovore na sva pitanja. Lakovernim devicama rečeno je da je ljubav obećana zemlja, arka na kojoj dvoje mogu umaći od Potopa. Arka možda i jeste, ali arka na kojoj cveta ljudožderstvo; arka kojom upravlja neki pijani matorac koji te udara po glavi motkom od drveta gol'era, i može te svaki čas baciti s palube.
Da krenemo od početka. Ljubav vas usrećuje? Ne. Ljubav usrećuje osobu koju volite? Ne. Ljubav rešava sve probleme? Ni slučajno. Ja sam, naravno, u sve ovo verovao. Ko nije (i ko još ne veruje, negde u potpalublju duše)? Ona je u svim našim knjigama, našim filmovima; to je smiraj hiljada priča. Čemu bi ljubav služila da ne rešava sve probleme? Pa valjda možemo zaključiti na osnovu same siline svoga stremljenja da ljubav, kada se ostvari, ublažava svakodnevne boli, bez napora deluje kao analgetik?
Dvoje se vole, ali nisu srećni. Šta zaključujemo? Da jedno od njih ne voli istinski ono drugo; da se vole u izvesnoj meri, ali ne dovoljno? Ne slažem se sa tim istinski; ne slažem se sa tim dovoljno. Voleo sam dvaput u životu (i čini mi se da je to poprilično), jednom srećno, jednom nesrećno. Nesrećna me je ljubav najviše naučila o prirodi ljubavi — premda ne tada, tek mnogo godina docnije. Datumi i detalji — dodajte ih po volji. Ali, bio sam zaljubljen, i voleo, dugo vremena, mnogo godina. Isprva sam bio bezobrazno srećan, ponesen samodovoljnom radošću; najčešće sam, međutim, bio zbunjujuće i uporno nesrećan. Zar je nisam dovoljno voleo? Znao sam da je volim — i zarad nje sam odgodio pola svoje budućnosti. Zar ona mene nije dovoljno volela? Znao sam da me voli — i zarad mene se odrekla pola svoje prošlosti. Živeli smo jedno uz drugo mnogo godina, sekirajući se oko toga šta ne valja u jednačini koju smo izmislili. Zbir uzajamne ljubavi nije bila sreća. Mi smo svojeglavo tvrdili da jeste.
A kasnije sam odredio šta ja to mislim o ljubavi. Vidimo je kao delotovornu silu. Moja ljubav nju čini srećnom; njena ljubav mene čini srećnim: kako to može biti pogrešno? Pogrešno je; poziva se na pogrešan pojmovni model. Podrazumeva da je ljubav čarobni štapić koji dreši zapetljani čvor, puni cilindar maramicama, raspršuje grlice po vazduhu. Model, međutim, nije iz magije, već iz fizike elementarnih čestica. Moja ljubav nju ne čini srećnom, niti to može; moja ljubav jedino može u njoj da oslobodi sposobnost za sreću. I sad stvari izgledaju razumljivije. Kako to da ja ne mogu da je usrećim, kako to da ona mene ne može da usreći? Prosto: do očekivane atomske reakcije ne dolazi, snop kojim bombardujete čestice na pogrešnoj je talasnoj dužini.
Ali, ljubav nije atomska bomba, pa da uzmemo onda neko prizemnije poređenje. Pišem ovo u kući jednog prijatelja u Mičigenu. To je obična američka kuća sa svim spravicama koje tehnologija može da izmisli (osim sprave za proizvodnju sreće). Juče me je dovezao ovamo sa detroitskog aerodroma. Kad smo skrenuli na prilazni put izvadio je iz kasete daljinski upravljač; jedan majstorski pritisak i vrata garaže podigla su se i otvorila. To je model koji predlažem. Stižete kući — ili bar tako mislite — i, prilazeći garaži, pokušavate da izvedete uobičajeni mađioničarski trik. Ništa se ne dešava; vrata ostaju zatvorena. Probate opet. Opet ništa. Prvo zbunjeni, potom zabrinuti, onda besni od neverice, stojite pred kućom s upaljenim motorom; sedite nedeljama, mesecima, godinama, čekajući da se vrata otvore Ali, vi ste u pogrešnim kolima, pred pogrešnom garažom, čekate ispred pogrešne kuće. Jedna od poteškoća je u sledećem: srce nije srcastog oblika.
„Moramo se voleti ili umreti”, pisao je V. H. Odn, izazvavši E. M. Fostera da izjavi: „Zato što je jednom napisao ’Moramo se voleti ili umreti’, on mi može narediti da ga sledim.” Odn, međutim, nije bio zadovoljan ovim čuvenim stihom iz pesme „1. septembar 1939”. „To je prokleta laž”, prokomentarisao je, „moramo ionako umreti”. Tako je, pri ponovnom štampanju, izmenio stih u logičniju varijantu: „Moramo se voleti i umreti”. Kasnije ga je sasvim izbacio.
Ovaj prelaz sa ili na i jedna je od najčuvenijih ispravki u poeziji. Kad sam na to prvi put naišao, pozdravio sam čestitu strogost s kojom je kritičar Odn preinačio pesnika Odna. Ako stih sjajno odzvanja, ali nije istinit, napolje s njim — takav je pristup osvežavajuće lišen spisateljske samozaljubljenosti. Sad više nisam tako siguran. Moramo se voleti i umreti svakako ima podršku logike; uz to je, po pitanju suštine ljudskog postojanja, isto tako zanimljivo i upečatljivo kao Moramo slušati radio i umreti ili Moramo se seliti da odledimo frižider i umreti. Odn je s pravom bio podozriv prema sopstvenoj retorici; ali kazati da stih Moramo se voleti ili umreti nije istinit zato što ionako umiremo (ili zato što oni koji ne vole ne izdahnu istog časa) znači gledati na stvari uskogrudo ili zaboravno. Ima isto tako logičnih, a uverljivijih, načina da se protumači stih sa ili. Prvi, i očigledan, je sledeći: moramo se voleti, jer ako se ne volimo, lako bismo se mogli poubijati. Drugi je: moramo se voleti, jer ako se ne volimo, ako ljubav ne pokreće naše živote, to je kao da i nismo živi. Sigurno nije „prokleta laž” reći da oni koji najdublje zadovoljstvo crpu iz drugih stvari žive prazne živote, da su to rakovi-pozeri koji se šepure po morskom dnu u pozajmljenim ljušturama.
Ovo je nezgodan teren. Moramo biti precizni, i ne smemo postati sentimentalni. Ako treba ljubav da suprotstavimo tako prepredenim i mišićavim pojmovima kao što su moć, novac, istorija i smrt, onda se ne smemo povući u slavljenje sebe samih ili u snobovsku neodređenost. Neprijatelji ljubavi izvlače korist iz njenih nedefinisanih zasluga, njene uznosite sklonosti ka izdvajanju. Pa odakle, onda, da krenemo? Ljubav možda usrećuje, a možda i ne; činila ona to ili ne, njen osnovni učinak je da ispunjava energijom. Jeste li ikada tako dobro govorili, je li vam ikad bilo dovoljno tako malo sna, jeste li se ikad tako željno vraćali seksu, kao kad ste se tek zaljubili? Anemični zablistaju, a uobičajeno zdravi postaju nepodnošljivi. Dalje, kičma vam se ispravlja od samopouzdanja. Osećate da ste se prvi put u životu uspravili; sve možete, dokle god ovo osećanje traje, možete se uhvatiti ukoštac sa celim svetom. (Da napravimo ovu razliku: ljubav ojačava samopouzdanje, dok seksualno osvajanje samo razvija ego.) Pa, onda, daje pogledu bistrinu: kao da brisač šoferšajbne prede preko očne jabučice. Jeste li ikada stvari tako jasno videli kao kad ste se tek zaljubili?
Ako pogledamo prirodu, vidimo li gde je tu mesto ljubavi? Zapravo ne. Ima retkih vrsta koje se, izgleda, sparuju za ceo život (premda zamislite samo kakve su mogućnosti za preljubu na onim dugoprugaškim plivačkim seobama i noćnim letovima); uglavnom, međutim, vidimo samo upražnjavanje sile, nadmoći, i onoga što je u seksualnom pogledu najlakše. Feministkinja i muški šovinista različito tumače Prirodu. Feministkinja traži primere nesebičnog ponašanja u životinjskom carstvu, vidi kako tu i tamo mužjak obavlja zadatke koji bi se u ljudskom društvu mogli nazvati „ženskim”. Uzmimo, na primer, kraljevskog pingvina: mužjak je taj koji izleže jaje, noseći ga sa sobom na nogama i mesecima ga štiteći od antarktičke klime jednim naborom na donjem trbuhu... Aha, odgovara šovinista, a šta je sa mužjakom morskog slona? Samo leži na plaži po ceo dan i tuca svaku ženku koju vidi. Na žalost, čini se da je ponašanje morskog slona uobičajenije od pingvinovog. A, znajući pripadnike svoga pola, sklon sam da posumnjam u motive ovog potonjeg. Može biti da je muški pingvin prosto izračunao da, ako si zaglavio na Antarktiku za dugi niz godina, najpametnije ti je da sediš kod kuće i čuvaš jaje, a ženku pošalješ da lovi ribu u ledenoj vodi. Možda je prosto uredio stvari kako mu najviše odgovara.
Pa, gde je tu ljubav? Nije ona baš neophodna, zar ne? Možemo graditi brane, poput dabra, bez ljubavi. Možemo organizovati složena društva, poput pčele, bez ljubavi. Možemo daleko putovati, poput albatrosa, bez ljubavi. Možemo gurnuti glavat u pesak, poput noja, bez ljubavi. Možemo izumreti kao vrsta, poput ptice dodo, bez ljubavi.
Je li to neka korisna mutacija koja pomaže rasi da opstane? Ne bih rekao. Da li je, na primer, ljubav usađena zato da bi se ratnici žešće borili, noseći duboko u sebi svećom osvetljeno sećanje na domaće ognjište? Teško: svetska istorija uči nas da su odlučni činioci u ratu nov oblik strele, lukav general, pun stomak, i izgledi za pljačku, a ne sentimentalne duše kojima voda pođe na usta pri pomisli na dom.
Pa, je li onda ljubav nekakva izlišna razonoda ponikla u mirnodopsko vrcme, poput vezenja goblena? Nešto prijatno, složeno, ali ne od suštinske važnosti. Bezuzročna pojava, potkrepljena kulturom, koja je pukim slučajem ljubav, a ne nešto drugo. Bilo jednom jedno indijansko pleme na krajnjem severozapadu Sjedinjenih Država (nisam ga izmislio), koje je živelo neverovatno lagodnim životom. Izolovanost ih je štitila od neprijatelja, a zemlja koju su obrađivali beše beskrajno plodna. Trebalo je samo da bace preko ramena smežurano zrno pasulja a da iz zemlje iždžiklja biljka i zaspe ih mahunama. Bili su zdravi, zadovoljni, i ne behu razvili nikakvu sklonost ka ratovanju do uništenja. Stoga su imali mnogo slobodnog vremena. Nema sumnje da su se isticali u onome čime se nehajna društva posebno bave; nema sumnje da su pleli korpe u rokoko stilu, da su im erotske veštine bile sve bliže gimnastici, i da su sve. efikasnije koristili tucano lišće za padanje u omamljujući trans. Ne znamo ništa o tim vidovima njihovog života, ali znamo šta im je bila glavna delatnost u tim obilnim slobodnim časovima. Krali su jedni od drugih. U tome su uživali i to su slavili. Izlazili bi iz vigvama teturajući se, dok je još jedan besprekoran dan pristizao u laganom plesu sa Pacifika, onjušili bi slatki vazduh i pitali jedni druge čime su se prethodne večeri zanimali. Odgovor bi bio stidljivo priznanje — ili samodopadljivo hvalisanje — da su krali. Starom Crvenolikom opet je Mali Sivi Vuk maznuo ćebe. Ma nije valjda? Lepo napreduje taj Mali Sivi Vuk. A čime si se ti bavio? Ja, O, ja sam samo zdipio obrve sa vrha totema. O, nisi valjda opet. Do-sad-no.
Je li tako treba da vidimo ljubav? Ta naša ljubav ne pomaže nam da opstanemo ništa više no Indijancima njihove krađe. Pa, ipak, ona nam daje individualnost, daje nam svrhu. Oduzmite im vesela lupeštva i tim Indijancima bi bilo teže da sebe odrede. Pa, je li to onda samo devijantna mutacija? Nije nam potrebna za širenje vrste; štaviše, protivna je sređenoj civilizaciji. Polna želja mnogo bi nam lakše padala da ne moramo da brinemo o ljubavi. Brak bi bio jednostavniji — i možda bi mnogo duže trajao — da nismo lakomi na ljubav, da ne likujemo kad stigne, a plašimo se da će otići.
Ako pogledamo istoriju sveta, čini se neobičnim da tu ima i ljubavi. Ona je izraslina, nešto čudovišno, zakasneli dodatak dnevnom redu. Podseća me na one polu-kuće koje, po uobičajenim merilima kartografije, ne bi trebalo da postoje. Pre par nedelja otišao sam na ovu severnoameričku adresu: Ulica Jang 2041 1/2. Vlasnik broja 2041 mora da je svojevremeno prodao mali deo placa, i ova polunumerisana, polupriznata kuća bi sagrađena. A, ipak, ljudi u njoj sasvim udobno žive, ljudi je nazivaju domom... Tertulijan je rekao da je hrišćansko učenje istinito zato što je nemoguće. Možda je ljubav od suštinske važnosti zato što je nepotrebna.
Ona je središte mog sveta. Jermeni su verovali da je Ararat središte sveta; ali planinu podeliše medu sobom tri velika carstva, a Jermeni naposletku ne dobiše ni komadića, zato ovo poređenje neću dalje razvijati. Volim te. Ponovo sam kod kuće, i nema podrugljivog eha posle ovih reči. Je t’aime. Ti amo (sa sodom). A da i nemate jezika, da nemate govora da slavite ljubav, učinili biste ovo: prekrstili šake u predelu zglavka sa dlanovima ka sebi; stavili prekrštene šake preko srca (posred grudi, u svakom slučaju); potom ruke pomerili malo unapred i rastvorili ih prema predmetu svoje ljubavi. Ništa manje rečito od govora. A zamislite sve moguće nežne modulacije, tananosti koje se mogu ostvariti ljubeći zglobove prstiju, združujući dlanove i nestašne vrhove prstiju, čiji zavojiti jastučići sadrže dokaz naše individualnosti.
Međutim, združeni dlanovi vode nas na pogrešan trag. Srce nije srcoliko, to je jedan od naših problema. Zamišljamo, nije li tako, nekakav očigledno dvorogi oblik u kome se ogleda način na koji ljubav stapa dve polovine, dve odvojenosti, u celinu? Zamišljamo taj jasni simbol kao grimizan od silnog rumenila, grimizan i od krvi što nadima. Medicinski udžbenik neće nas odmah razočarati; tu je mapa srca poput mape londonskog metroa. Aorta, s leva i s desna plućne arterije i vene, s leva i s desna potključne arterije, s leva i s desna srčane arterije, s leva i s desna karotidne arterije... deluje elegantno, svrhovito, pouzdana mreža cevi koje pumpaju. Ovde krv ide na vreme, pomislite.
Činjenice koje navode na razmišljanje:
- srce je prvi organ koji se razvija u embrionu; dok još nismo veći od zrna pasulja, vidi nam se srce kako pumpa; - u deteta je srce srazmerno mnogo veće nego u odraslog: 1/130 ukupne telesne težine, prema 1/300; - tokom života, veličina, oblik i položaj srca podložni su znatnom variranju; - posle smrti, srce poprima oblik piramide. Goveđe srce koje sam kupio kod Korigena težilo je dve funte i 13 unci i koštalo £ 2.42 p. Najveći životinjski primerak koji se mogao dobiti; ali i primenljiv na ljude. „Srce mu je bilo kao u bika”: rečenica iz avanturističke literature o britanskoj imperiji, iz detinjstva. Ti kavaljeri sa safari-šlemovima što sređuju nosoroge jednim jedinim preciznim kuršumom iz vojničkog pištolja, dok se pukovnikova kćer krije u strahu iza baobaba, behu proste naravi ali, ako je suditi po ovom govečetu, ne i prostih srca. Ovo je srce bilo teško, zdepasto, krvavo, čvrsto zgrčeno poput nasilničke pesnice. Za razliku od železničke mape iz udžbenika, u prirodi se ono pokazalo kao zatvoreno, nesklono da oda svoje tajne.
Razrezao sam ga sa prijateljicom koja je radiolog. „Ovaj vo ne bi poživeo”, primetila je. Da je srce pripadalo nekom od njenih pacijenata, ne bi taj više sebi prosekao put kroz mnoge prašume. Mi smo svoje kratko putovanje obavili uz pomoć Sabatjeovog kuhinjskog noža. Zasekli smo ulaz u levu pretkomoru i levu komoru, diveći se amalskoj masi mišića. Gladili smo svilastu postavu, kao iz ulice Rivoli, gurali prste u izlazne rane. Vene su bile rastegljive gumice, arterije krupne lignje. Posmrtni ugrušak krvi stajao je u levoj komori poput zagasito crvenog puža golaća. Često smo se gubili u tom zbijenom mesu. Dve polovine srca nisu se rastvorile kao što ja to bejah neosnovano zamišljao, već su se očajnički držale jedna druge poput ljubavnika koji se dave. Dvaput smo prosekli istu komoru, uvereni da smo otkrili onu drugu. Divili smo se spretnom sistemu zalistaka i onim chordae lendineae što svaki zalistak sprečavaju da se previše otvori: žilavi mali padobranski uprtač koji ne da da se kupola previše razvije.
Kad smo s njim završili, srce je ostatak dana provelo ležeći na umrljanoj postelji od novinske hartije, svedeno na večeru koja ne obećava mnogo. Prelistao sam kuvare da vidim šta bi se s njim moglo učiniti. Jedan recept jesam našao, za punjeno srce sa barenim pirinčem i kriškama limuna, ali nije zvučao mnogo primamljivo. Ni slučajno nije zasluživao ime što su mu nadenuli Danci, koji su ga izmislili. Oni to jelo zovu Strasna ljubav.
Sećate li se onog ljubavnog paradoksa, prvih nekoliko nedelja i meseci Strasne ljubavi (pre svega, piše se velikim slovom, kao i recept) — paradoksa vremena? Zaljubljeni ste, u onoj fazi kaci se u vama koškaju ponos i zebnja. Jedan deo vas želi da se vreme uspori: jer ovo je, kažete sebi, najlepši period vašeg života. Zaljubljen sam, hoću to da gustiram, proučavam, da lenčarim i sanjarim o tome; neka danas večno traje. To je vaša poetska strana. Tu je, međutim, i vaša prozaična strana, koja tera vreme ne da uspori, već da požuri. Otkud znaš da je to ljubav, šapuće vaša prozaična strana poput sumnjičavog advokata, tu je tek nekoliko nedelja, nekoliko meseci. Ne možeš znati da je to ono pravo ako to isto ne budeš osećao (a i ona) kroz, hmm, barem godinu dana; jedino tako možete dokazati da ono što doživljavate nije greška, kratkovečna poput vilinskog konjica. Pregurajte ovo sad, ma koliko uživali, što pre; onda ćete moći da otkrijete jeste li istinski zaljubljeni ili ne.
U tacni sa tečnošću razvija se fotografija. Prethodno je to bio samo prazan list foto-papira zatvoren u neprozirnu kovertu; sad ima funkciju, sliku, izvesnost. Brzo uranjamo fotografiju u tacnu sa fiksirom da bismo uhvatili taj jasni, osetljivi trenutak, da bismo sliku učinili čvršćom, otpornom na oštećenja, stabilnom za bar nekoliko godina. A šta ako je gurnete u fiksir, a hemikalija ne deluje? To napredovanje, to ljubavno kretanje koje osećate, može odbiti da se uravnoteži. Jeste li kad videli sliku koja se neumoljivo razvija dok joj se čitava površina ne zacrni, poništavajući njen trenutak slavlja?
Je li prirodno to stanje ljubavi, ili neprirodno? Statistički gledano, razume se, neprirodno je. Na fotografijama s venčanja najzanimljivija lica nisu mladina i mladoženjina već gostiju oko njih: mladine mlade sestre (hoće li se meni dogoditi ta strahovita stvar?), mladoženjinog starijeg brata (hoće li ga ostaviti na cedilu kito mene ona kučka?), mladine majke (e, sećam se ja...), mladoženjinog oca (kad bi momak znao ono što ja sad znam — da sam samo ja znao ono što sad znam), namrgođeni tinejdžer (šta im, kog đavola, treba da se venčavaju?), i tako dalje. Središnji par je u duboko neprirodnom stanju; ali, probajte samo to da im kažete. Njihovo stanje im se čini prirodnijim no ikada. Ovo je prirodno, kažu jedno drugom; sve ono ranije, što smo mislili da je prirodno, nije uopšte bilo prirodno.
I takva uverenost da su prirodni, takva ubeđenost da je njihovu suštinu razvila i fiksirala ljubav, te da će ona sad biti zauvek uramljena, čini ih dirljivo arogantnim. Ovo je nesumnjivo neprirodno: kad je, inače, arogancija dirljiva? Evo, tu je. Pogledajte opet fotografiju: iza srećne izložbe zuba, ozbiljno samozadovoljstvo tog trenutka. Kako da ne budete dirnuti? Napadno zaljubljeni parovi (jer niko pre njih nije voleo — ne kako treba — zar ne?) mogu vas nervirati, ali im se ne možete rugati. Čak i kad tu ima nečega od čega se emocionalnom komformisti nasmeši brk — ogromna razlika u godinama, izgledu, obrazovanju, težnjama — za ovu priliku, par je prelakiran i ispoliran: mehurići podsmešljive pljuvačke sa njih se prosto spiraju. Mladić pod ruku sa starijom ženom, ženski gabor uz dendija, gostoljubiva domaćica prikovana uz asketu: svi oni osećaju se duboko prirodno. I to nas mora dirnuti. Oni su ti koji će prema nama biti popustljivi, jer nismo tako očigledno, tako nasrtljivo zaljubljeni; a ipak bismo mi morali biti blago popustljivi prema njima.
Nemojte me pogrešno razumeti. Ne preporučujem ja jedan vid ljubavi nasuprot drugima. Ne znam da li je bolja oprezna ljubav ili nesmotrena, da li je sigurnija ljubav puna para ili praznih džepova, da li je seksepilnija heteroseksualna ili homoseksualna ljubav, da li je bračna ili vanbračna ljubav jača. Možda me privlači didaktičnost, ali ovo nije psihološko savetovalište u novinama. Ne mogu vam reći jeste li zaljubljeni ili niste. Ako morate da pitate, verovatno niste, to vam je moj savet (a i tu, možda, nisam u pravu). Ne mogu da vam kažem koga da volite i kako da volite: oni školski tečajevi bili bi pre u stilu „kako izbeći ono” nego „kako postići ovo” (to vam je kao tečajevi za pisce — ne možete ih naučiti kako da pišu niti šta da pišu, jedino im možete koristiti ukazujući na greške i tako im uštedeti vreme). Ali, mogu da vam kažem zašto da volite. Zato što je istorija sveta, koja se kod polu-kuće ljubavi zaustavlja samo da bi je sravnila sa zemljom, bez nje besmislena. Istorija sveta bez nje postaje surovo nadmena. Naša slučajna mutacija od suštinskog je značaja zato što je nepotrebna. Ljubav neće izmeniti istoriju sveta (one gluposti o Kleopatrinom nosu isključivo su za sentimentalce), ali će učiniti nešto mnogo važnije: naučiće nas da se suprotstavimo istoriji, da ne obraćamo pažnju na njeno šepurenje podignuta nosa. Ne priznajem tvoje uslove, kaže ljubav; žao mi je, nisi me impresionirala, a mogu ti reći i da ti je uniforma idiotska. Naravno, mi se ne zaljubljujemo da bismo pomogli svetu da reši probleme svog ega; ali to je jedan od pouzdanijih učinaka ljubavi.
Ljubav i istina, to je ona ključna veza, ljubav i istina. Jeste li ikad toliko govorili istinu kao kad ste se tek zaljubili? Jeste li ikada svet tako jasno videli? Ljubav čini da vidimo istinu, nameće nam kao dužnost da govorimo istinu. Ležeći u krevetu: poslušajte upozoravajući! podvodnu struju u tim rečima gde „ležeći” liči na „lažući”. Ležeći/lažući u krevetu, govorimo istinu: zvuči kao paradoks iz udžbenika za prvu godinu filozofije. Ovo je, međutim više (i manje) od toga: opis moralne obaveze. Nemoj kolutati očima, laskavo stenjati, simulirati orgazam. Reci istinu svojim telom čak i ako ona nije melodramatična — naročito ako nije. Krevet je jedno od najboljih mesta gde se može lagati, a da vas ne uhvate, gde možete vikati i roktati u mraku, a posle se hvaliti svojim „nastupom”. Seks nije gluma (ma koliko se divili sopstvenom scenariju); seks je stvar istine. Od toga kako se mazite u mraku zavisi kako vidite istoriju sveta. Prosto je tako.
Prestravljeni smo od istorije; dozvoljavamo da nas kinje datumi.
Hiljadu četristo devedeset druge
Pređe Kolumbo preko morske pruge.
I šta onda? Svi postadoše pametniji? Ljudi prestadoše da grade nova geta da bi se bavili starim proganjanjima? Prestadoše da prave stare greške, ili nove greške, ili nove verzije starih grešaka? (I ponavlja li se istorija, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa? Ne, suviše je to veličanstven proces, suviše promišljen. Istorija prosto podrigne i mi iznova osetimo onaj sendvič s lukom koji je progutala pre mnogo vekova.)
Datumi ne govore istinu. Dernjaju se na nas — leva, desna, leva, desna, brže tamo, bedo zabušantska. Hoće da nas ubede kako stalno napredujemo, stalno idemo dalje. Šta se, međutim, dogodilo posle 1492?
Hiljadu četristo devedeset treće
Eno ga, natrag preko mora kreće.
To je datum kakav ja volim. Hajde da slavimo 1493, a ne 1492; povratak, a ne otkriće. Šta se dogodilo 1493? Predvidljiva slava, razume se, kraljevsko laskanje, heraldičko unapređenje na grbu Kolumbovih. Ali, i sledeće. Pre polaska beše obećan dar od 10.000 maravedija prvome ko ugleda Novi svet. Neki običan mornar bese tu nagradu zaslužio, ali kad se ekspedicija vratila, Kolumbo je nagradu sam zatražio (opet grlica istiskuje gavrana iz istorije). Razočarani mornar otišao je u Maroko, gde je, kako kažu, postao odmetnik. Beše to zanimljiva godina, 1493.
Istorija nije ono što se dogodilo. Istorija je samo ono što nam istoričari pričaju. Bio je tu neki uzorak, plan, kretanje, širenje, napredovanje demokratije; to je tkanje, tok događaja, složena pripovest, povezana, objašnjiva. Jedna dobra priča vodi drugoj. Prvo su to bili kraljevi i nadbiskupi, uz malo božanskog prtljanja iza scene, pa onda napredovanje ideja i kretanja masa, pa onda sitni lokalni događaji koji znače nešto veće, ali stalno neke veze, napredak, značenje, ovo je vodilo onom, ovo se dogodilo zbog onoga. A mi, čitaoci istorije, podvrgnuti istoriji, mi očima prelećemo uzorak, tražeći zaključke pune nade, tražeći put dalje. I držimo se istorije kao niza salonskih slika, žanr-scena čije učesnike lako možemo maštom vratiti u život, a zapravo je sve to mnogo sličnije multimedijalnom kolažu, gde se boja nanosi molerskim valjkom, a ne kičicom od kamilje dlake.
Istorija sveta? Samo glasovi koji odjekuju u pomrčini; slike koje plamte nekoliko stoleća, a onda izblede; priče, stare priče koje ponekad kao da se poklapaju; neobične spone, neumesne veze. Ležimo ovde u bolesničkoj postelji sadašnjice (što nam danas daju fine, čiste čaršave!), a u ruku nam putem infuzije kaplju novosti dana kao mehurići. Mislimo da znamo ko smo, mada nismo sasvim sigurni zašto smo ovde, niti koliko ćemo morati da ostanemo. I dok se, čvrsto umotani zavojima, sekiramo i previjamo u neizvesnosti — jesmo li ovde pacijenti svojom voljom — izmišljamo priče. Zamislimo priču koja će pokriti činjenice koje ne znamo ili ne možemo da prihvatimo; zadržimo nekoliko istinitih činjenica i oko njih ispredamo novu priču. Izbezumljenost i strah ublažava nam jedino umirujuće izmišljanje priča; mi to nazivamo istorijom.
Jednu stvar moram da priznam istoriji. Vrlo je vesta u pronalaženju stvari. Pokušavamo da ih zabašurimo, ali istorija se ne da. Vreme je na njenoj strani, vreme i nauka. Ma kako žestoko precrtavali svoje misli mastilom, istorija će pronaći načina da ih iščita. Tajno pokopavamo svoje žrtve (zadavljene kraljeviće, ozračene irvase), ali istorija otkriva šta smo im učinili. Bejasmo izgubili „Titanik”, činilo se zauvek, u dubinama sipinog mastila, ali su ga izvukli. Nedavno su pronašli olupinu „Meduze”, u blizini mauritanijske obale. Nisu se mogli nadati blagu, to su znali; i sve što su spasli nakon sto sedamdeset pet godina bilo je nekoliko bakarnih eksera iz trupa fregate i par topova. Ali, ipak, potrudili su se i pronašli je.
Šta još može ljubav? Ako je već reklamiramo, dobro bi bilo istaći da je ona polazište građanskih vrlina. Ne možete nekoga voleti bez uživljavanja, bez pokušaja da svet sagledate s drugog stanovišta. Ne možete biti dobar ljubavnik, dobar umetnik, ili dobar političar bez ove sposobnosti (možete se provući, ali nisam na to mislio). Recite mi koji su to tirani bili veliki ljubavnici. Pod tim ne podrazumevam velike tucače; svi znamo da je moć afrodizijak (i auto-afrodizijak, takođe). Čak i naš demokratski junak Kenedi opsluživao je žene kao što radnik na pokretnoj traci šprica karoserije.
Malo-malo pa krene rasprava, u ovim poslednjim milenijumima izumirućeg puritanstva, o vezi između polnog pravoverja i upražnjavanja moći. Ako predscdniku gaće same spadaju, gubi li on pravo da nad nama vlada? Ako državni službenik vara ženu, da li je utoliko verovatnije da će varati birače? Što se mene tiče, radije bih da nada mnom vlada neki preljubnik, neki seksualni vragolan, nego usiljeni neženja ili zakopčani suprug. Kao što su zločinci obično specijalizovani za određeni zločin, tako se i pokvareni političari specijalizuju u svom pokvarenjaštvu: seksualne bitange drže se tucanja, podmitljivci mita. U tom slučaju, bilo bi razboritije birati proverene preljubnike umesto da ih odvraćamo od javnih položaja. Ne kažem da bi trebalo da im oprostimo — naprotiv, treba da podstičemo njihovu krivicu. Ali, upregnuvši ovo korisno osećanje ograničavamo njihovu grešnost na oblast erotskog a proizvodimo kao protivtežu čestitost u upravljanju. To je, barem, moja teorija.
U Velikoj Britaniji, gde su političari mahom muškarci, u Konzervativnoj partiji postoji tradicija da se pozovu na razgovor supruge potencijalnih kandidata. U pitanju je, naravno, ponižavajuća prigoda, pri čemu lokalni članovi ispituju koliko je supruga normalna. (Je li zdravog razuma? Je li pouzdana? Je li odgovarajuće boje? Ima li ispravne stavove? Je li droca? Hoće li dobro izgledati na fotografijama? Možemo li da je pošaljemo da agituje?) Tim suprugama, koje se poslušno jedna s drugom nadmeću, podržavajući muževe nezanimljivošću, postavljaju mnoga pitanja, a supruge se svečano zaklinju da su sve skupa odane atomskom oružju i svetosti porodice. Ali, ne postavljaju im najvažnije pitanje: da li vas muž voli? Pitanje ne treba pogrešno shvatiti kao čisto praktično (je li vam brak lišen skandala?) ili sentimentalno; u pitanju je precizno raspitivanje o kandidatovoj sposobnosti da predstavlja druge. To je provera njegove moći uživljavanja.
Moramo biti precizni kad je ljubav u pitanju. A, hoćete možda opise? Kakve su joj noge, grudi, usne, kakve joj je boje kosa? (E, pa, žao mi je.) Ne, biti precizan u pogledu ljubavi znači voditi brigu o srcu, njegovim otkucajima, njegovim izvesnostima, njegovoj istini, njegovoj moći — i njegovim manama. Posle smrti, srce postaje piramida (uvek je bilo jedno od svetskih čuda); no, čak ni za života srce nikad nije bilo srcoliko.
Stavite srce pokraj mozga i primećujete razliku. Mozak je uredan, segmentiran, podeljen na dve polovine onako kako mislimo da bi srce očigledno trebalo da bude. S mozgom se može izaći na kraj, mislite vi; to je prijemčiv organ, on prosto traži razumevanje. Mozak izgleda razumno. Istina, složen je, sa svim onim borama i udubinama i vododerinama i džepovima; liči na koral, prosto se pitate da se on možda sve vreme potajno ne kreće, polako sebe povećavajući, a da vi to i ne primećujete. Mozak ima svoje tajne, mada će svakako biti moguće rešiti te misterije kad se udruže kriptografi, graditelji lavirinata i hirurzi. S mozgom se može izaći na kraj, kao što rekoh; on izgleda razumno. A srce, međutim, ljudsko srce, na žalost, izgleda u božju mater spetljano.
Ljubav je anti-mehanička, anti-materijalistička: zato je i rđava ljubav još dobra ljubav. Može nas učiniti nesrećnima, ali uporno tvrdi da mehaničko i materijalno ne moraju voditi glavnu reč. Religija je postala ili slabunjavo svakidašnja, ili neizlečivo luda, ili prosto poslovna — brkajući dobročinstvo sa dobrotvornim prilozima. Umetnost, osokoljena propadanjem religije, objavljuje da prevazilazi svet (i ona zaista traje, traje! umetnost pobeđuje smrt!), ali ta objava nije svima dostupna, a kada je dostupna nije uvek nadahnjujuća i dobrodošla. Dakle, religija i umetnost moraju ustupiti mesto ljubavi. Ona nam daje ljudskost, kao i mističnost. Nismo mi samo mi.
Materijalističko shvatanje napada ljubav, razume se; ono sve napada. Ljubav se svodi na feromone, kaže ono. To poskakivanje srca, to jasno viđenje, taj novi polet, ta moralna izvesnost, taj zanos, ta građanska vrlina, to prošaptano volim te, sve je to proizvod skoro neprimetnog mirisa koji ispušta jedan partner a drugi ga podsvesno nanjuši. Mi smo samo velelepnija verzija one bube u kutiji što sumanuto udara glavom na zvuk kuckanja olovkom. Verujemo li u to? Pa, dobro, hajde da poverujemo na trenutak, jer to čini pobedu ljubavi utoliko većom. Od čega je napravljena violina? Od komadića drveta i komadića ovčjeg creva. Da li njen sklop unižava i banalizuje muziku? Naprotiv, samo je još više uznosi.
I ne kažem da će vas ljubav usrećiti — iznad svega, to ne kažem. Ako i u šta verujem, to je pre da će vas učiniti nesrećnim: ili nesrećnim odmah, kada vas probode međusobna nespojivost, ili nesrećnim kasnije, nakon što su drvomorci već godinama vredno glodali i biskupski presto se sruši. Ali, možete ovako misliti a opet tvrditi da nam je ljubav jedina nada.
Ona nam je jedina nada čak i ako nas izneveri, uprkos tome što nas izneverava, zbog toga što nas izneverava. Postajem li neodređen? Ono što tražim jeste pravo poređenje. Ljubav i istina, da, to je najbolja veza. Svi mi znamo da je objektivna istina nedostupna, da kada se neki događaj zbije dobijamo mnoštvo subjektivnih istina koje ocenjujemo, a potom iz njih ispredamo istoriju, nekakvu verziju onoga Što se „zaista” dogodilo iz Božje perspektive. Ta Božja perspektiva je izmišljotina — ljupka, neizvodljiva izmišljotina, kao oni srednjovekovni prizori na kojima se sve faze Hristovih muka istovremeno odvijaju na različitim delovima slike. No, premda to znamo, ipak moramo verovati da je objektivna istina dostupna; ili, ako u to ne možemo da poverujemo, moramo verovati da je bolja istina sa 43 posto objektivnosti od one sa 41 posto. Moramo tako činiti, jer smo u protivnom propali, zapadamo u varljivu relativnost, cenimo verziju jednog lažljivca koliko i verziju drugog, dižemo ruke pred zagonetnošću svega toga, priznajemo da pobednik ima pravo ne samo na plen već i na istinu. (Uzgred, čiju istinu više volimo, pobednikovu ili žrtvinu? Iskrivljuju li gordost i samilost više nego sramota i strah?)
Tako je i s ljubavlju. Moramo u nju verovati, ili smo propali. Možda je nećemo dobiti, ili ćemo je dobiti i otkriti da nas čini nesrećnim; pa, ipak, moramo u nju verovati. Ako to ne činimo, onda se prosto predajemo istoriji sveta i nekoj tuđoj istini.
Pokvariće se ova ljubav; verovatno hoće. Taj izuvijani organ, poput komada volujskog mesa, zakučast je i skrovit. Naš sadašnji model univerzuma je entropija, što se u ravni svakodnevnog prevodi kao: sve se zasere. Ali, kad nas ljubav izneveri i dalje moramo u nju verovati. Je li zabeleženo u svakom molekulu da se sve zasere, da će nas ljubav izneveriti? Možda jeste. Ipak, moramo verovati u ljubav, baš kao što moramo verovati u slobodnu volju i objektivnu istinu. A kad ljubav izneveri, treba kriviti istoriju sveta. Da nas je samo ostavila na miru, mogli smo biti srećni, mogli smo i dalje biti srećni. Naša je ljubav prošla, i za to je kriva istorija sveta.
No, sve to tek treba da se zbije. Možda se nikad i neće zbiti. Noću se svetu može prkositi. Jeste, tako je, to se može, istoriju je moguće nadjačati. Uzbuđen, meškoljim se i gurkam je nogom. Ona se pomera i ispušta nekakav podzemni, podvodni uzdah. Nemoj je buditi. Sada to izgleda kao veličanstvena istina, a ujutru se možda neće činiti da je zbog toga vredi uznemiriti. Još jedan uzdah, blaži i tiši. Osećam mapu njenog tela kraj sebe u mraku. Okrećem se na bok, kao paralelna cik-cak linija, i čekam san.

9
Projekat Ararat



Lepo je popodne, i vi se vozite obalom Severne Karoline — tamo gde se Atlantski okean suro uvežbava za priobalno ostrvlje Floride. Prelazite uvalu Karitak od Point Harbora do Andersona, i, nastavljajući putem 158 ka jugu, uskoro stižete do Kiti Hoka. S druge strane dina nalazi se Nacionalni spomenik braći Rajt; ali to ćete možda ostaviti za drugu priliku, i, u svakom slučaju, to nije ono čega se sećate iz Kiti Hoka. Ne, sećate se ovoga: s desne strane puta, njegove zapadne strane, visokog pramca uperenog ka okeanu, stoji arka. Velika je kao ambar, rebrastih drvenih bokova, obojena u braon. Dok, nasmejani, u prolazu, okrećete glavu, shvatate da je to crkva. Tamo gde bi se obično nalazilo ime broda, i možda njegove matične luke, čitate, umesto toga, funkciju arke: CENTAR ZA BOGOŠTOVLJE, piše. Upozoreni ste da očekujete razne vrste verskih izraslina u Severnoj i Južnoj Karolini, te vam se ovo čini kao komad fundamentalističkog rokokoa, na neki način prilično simpatičan, ali se ipak ne zaustavljate.
Kasnije te večeri, trajektom u sedam sati prelazite sa Heterasa na ostrvo Okrakouk. Sveže je, rano proleće, i osećate se pomalo hladno i izgubljeno u tami, na crnoj vodi, dok Veliki Medved iznad vas visi naopako na nebu iznajmljenom od kompanije Univerzal. I trajekt je uznemiren, ogromnim reflektorom napada vodu dvadesetak jardi ispred sebe; bučno, ali bez ubeđenja, provlači se kroz markima svetla, crvena, zelena i bela. Tek sada, kada izađete na palubu, a dah vam očvrsne, setite se one kopije arke. Tamo stoji, naravno, zbog nekog razloga, i da ste zastali da razmislite umesto što ste samo veselo podigli nogu s gasa, možda ste mogli osetiti njeno značenje. Vozili ste ka mestu odakle se Čovek prvi put vinuo u vazduh; umesto toga, podsetili ste se ranije, važnije, prilike, kada se Čovek prvi put otisnuo na more.
Arke tu nije bilo davne 1943. godine kada je otac u Kiti Hok poveo Spajka Tiglera, koji je tek za par godina bio prerastao kratke pantalone. Sećate se Spajka Tiglera? Pa, svi se sećaju Spajka Tiglera. Tipa koji je bacio fudbalsku loptu na Mesecu. Tip koji je bacio prokletu fudbalsku loptu na Mesecu? Tako je. Bio je to najduži pas u istoriji nacionalne lige, četiri stotine i pedeset jardi pravo u ispružene ruke vulkanskog kratera. Tačdaun!22 To je on uzviknuo, i to je krčeći doprlo do nas ovde dole, na zemlji. Tačdaun Tigler, tako ga je poznavao ceo svet iskrivljenih vratova, bar par godina. Tačdaun Tigler, tip koji je loptu prokrijumčario u kapsulu (kako li je to uradio?). Sećate li se kada su ga pitali zašto je to uradio, a on je zadržao smrtno ozbiljan izraz na licu? „Uvek sam hteo da igram za Redskinze”, odgovorio je, „nadam se da su me momci gledali.” Momci i jesu gledali, baš kao što su gledali i njegovu konferenciju za štampu, i pisali su Tačdaunu moleći ga da im da loptu, i nudeći cenu koja nam se i sada čini pristojnom. Ali, Spajk ju je ostavio daleko u onom pepeljastom krateru — u slučaju da naiđe neki bek sa Marsa ili Venere.
Tačdaun Tigler: tako su ga nazivali i na transparentu razvučenom preko ulice u Vejdzvilu, Severna Karolina, malom gradu sa jednom bankom, u kojem je benzinska pumpa morala da istovremeno prodaje i alkoholna pića da bi se iole približila dobiti. VEJDZVIL PONOSNO DOČEKUJE SVOG NAJBOLJEG SINA, TAČDAUN A TIGLERA. Svi su izašli tog vrelog jutra 1971. dok je Tigler prolazio u limuzini kao za filmske zvezde, sa spuštenim krovom. Čak se i Meri Bet, koja je dvadeset godina ranije dopustila Spajku određene stvari i provela sledećih par nedelja sekirajući se, i koja jedva da je imala neku dobru reč za njega dok nije odabran za projekat Apolo, pojavila ovom prilikom, i podsetila one oko sebe — mada im je već par puta ranije bila osvežila pamćenje — da su neko vreme ona i Spajk bili, pa, veoma bliski. Čak i tada, tvrdila je ona, mogla je videti da će on daleko da dogura. Koliko je daleko dogurao s tobom, Meri Bet, upitala je jedna od jezičavijih mladih žena iz grada, i Meri Bet se blaženo
nasmejala, kao Devica Marija u dečjoj slikovnici, znajući da u oba slučaja njen status može samo biti poboljšan.
U međuvremenu, Tačdaun Tigler je stigao do kraja glavne ulice i okrenuo ispred frizerske radnje „Kratko i slatko”, u kojoj se i vaša pudlica može doterati ako je uvedete na zadnja vrata, i dok je javni razglas beskrajno ponavljao „Ja sam tek seoski momak/ Koji je uvek poznavao ljubav i sreću/ Koju donosi povratak kući ...” Spajk Tigler je dočekan još tri puta iz jednog pravca i tri puta iz drugog. Kabriolet se kretao sporo jer je, posle prvog trijumfalnog prolaska, Spajk seo na naslon sedišta da bi svi mogli da ga vide, i svaki put kada bi se limuzina poput kornjače provukla ispred benzinske-pumpe-i-prodavnice-pića, vlasnik Bak Vajnhart bi povikao „Vozi ga il’ ga muzi!” i Spajk, četvrtaste građe i tamne kose, odmahnuo bi uz dobroćudno klimanje glavom. Kasnije, na svečanom ručku u Vejdzvilskom restoranu, za koji je Spajk nekada mislio da je veoma raskošan, ali koji ga je sada podsećao na pogrebni zavod, pridošli heroj, u početku neobičan, sa kratkom astronautskom frizurom i gradskim odelom zbog kojih je izgledalo kao da pokušava da glumi predsednika Ajzenhauera, održao je govor o tome kako se uvek treba sećati odakle čovek potiče bez obzira koliko daleko ode, što se svima prisutnima učinilo veoma finim i dostojanstvenim, i jedan od onih koji su spontano odgovorili na njegove reči čak je predložio da se, u čast postignuća njihovog najboljeg sina, Vejdzvil preimenuje u Mesecvil, i ta ideja opstala je par nedelja, a zatim tiho odumrla, delom i zbog protivljenja stare Džesi Vejd, poslednje žive unuke Rubena Vejda, lutalice koji je još početkom veka rešio da bi u tim krajevima bundeve mogle dobro da uspevaju. Bundeve su propale, ispostavilo se, ali to nije bio razlog da se čovek sada obeščasti.
Spajk Tigler nije uvek bio tako popularan u Vejdzvilu kao tog elana 1971, i nije samo Meri Betina majka mislila da je divalj i žalila što se rat završio suviše brzo da bi mladog Tiglera poslali na Istok da se tuče sa Japancima umesto što se potukao sa pola grada. Bilo mu je petnaest godina kada je bačena bomba na Mirošimu, što je bio događaj koji Meri Betina majka nije odobravala iz čisto lokalnih razloga; ali, s vremenom, i Spajk je dobio svoj rat, upravljajući lovcima
F-86 iznad reke Jalu. Dvadeset i osam borbenih letova, dva MiG-15 oborena. Dovoljan razlog za slavlje u Vejdzvilu, mada se Tigler tada nije vratio, kao ni dosta vremena potom. Kao što je objasnio 1975, tokom prve kampanje za skupljanje para u restoranu „Mesečev prah” (tu promenu imena odobrila je čak i Džesi Vejd), kretanje čovekovog života, svakog života, obeleženo je stalnim bekstvom i povratkom. Bekstvo i povratak, bekstvo i povratak, kao plime i oseke koje se smenjuju u zalivu Albemarl i uz reku Peskvotenk, sve do Elizabet sitija. Svi odlazimo sa osekom, i onda se svi vraćamo sa plimom. Neki članovi publike, tokom svojih života, nisu mnogo odlazili iz Vejdzvila, tako da se nije moglo očekivati da o tome imaju mišljenje, ali Džef Klejton je kasnije primetio da mu se, pre par godina, kada se odvezao do Fejetvila i Fort Brega da poseti Galeriju slavnih svetskih igrača golfa u Pajnherstu i vratio se na vreme kući da dobije svoje sledovanje piva od Alme, to nije baš činilo kao plima i oseka na reci Peskvotenk; ipak, šta je Džef Klejton pa znao, i svi su se složili da Spajku treba verovati na reč, jer Spajk ne samo da je otišao i putovao po svetu, nego je — kako je to sama Džesi Vejd upečatljivo rekla — otišao i putovao izvan sveta, takođe.
Spajk Tigler je prvi obrtaj ciklusa bekstva i povratka u svom životu smeštao u dan kada ga je otac poveo u Kiti Hok, davno pre nego što se kopija arke uzdigla kao centar za bogoštovlje. U to vreme, tu je bila samo ravna pista, i ravno nebo iznad nje, i zatim, s druge strane praznog puta na kojem se jedva nazirao tek odsjaj dalekog kamiona, ravne dine i blago uzburkano more. Dok su drugi klinci nalazili privlačnost u karminu i džezu ustalasanog grada, Spajk ju je nalazio u smirujućoj jednostavnosti kopna, mora i neba u Kiti Hoku. Tako je to, bar, objasnio na nekoj od svojih večera za prikupljanje para, i verovali su mu, mada ga ni Meri Bet ni Bak Vajnhart nisu bili čuli da tako govori u ono vreme.
Rodni grad Spajka Tiglera bio je izrazito za Demokratsku stranku, i, još izrazitije, za baptističku crkvu. U nedelju posle izleta za Kiti Hok, Spajk je izražavao nedovoljno pobožnu vrstu oduševljenja braćom Rajt ispred crkve Svete vodice, i stara Džesi Vejd je rekla trinaestogodišnjaku kako bi nam
Bog, da je želeo da letimo, dao krila. „Ali Bog je želeo da se vozimo, zar ne?” odgovorio je mladi Spajk, malo prebrzo da bi bilo učtivo, čak pokazujući na sveže izglancani pakard kojim je njegova vremešna kritičarka prešla dvesta jardi koji su je delili od crkve; na šta ga je otac podsetio kako bi, da nije Sabat, Bog možda želeo da on bude zveknut po glavi. Ta replika, a ne nešto o kopnu, moru i nebu, bilo je ono čega su se stanovnici Vejdzvila sećali od razgovora Spajka Tiglera, c. 1943.
Nekoliko godina je prošlo, bomba je pala na Hirošimu, suviše rano po mišljenju Meri Betine majke, i Spajk je otkrio da, kad mu Bog već nije dao točkove, njegov otac voljan je da mu ih povremeno pozajmi. U tople večeri, on i Bak Vajnhart bi igrali igru u kojoj bi izabrali spor automobil na sporednom putu i vozili iza njega sve dok njihov hladnjak ne bi bio skoro u njegovom prtljažniku. Onda, lagano ubrzavajući i zaobilazeći ga, njih dvojica bi uglas povikali, „Vozi ga il’ ga muzi, momak! ” U istim tim kolima, i otprilike u isto vreme, Spajk, očiju iskolačenih od iščekivanja, rekao je Meri Bet, „Ako Bog nije želeo da ga koristimo, zašto ga je onda stavio tu?” — što je bila primedba kojom je usporio ostvarenje svog cilja bar nekoliko nedelja, pošto je Meri Bet imala više strahopoštovanja prema crkvi nego mladi Spajk, i pošto ova njegova zavodnička taktika nije baš bila najubedljivija od svih ikada izmišljenih. Nekoliko nedelja kasnije, međutim, Spajk je na zadnjem sedištu promrmljao, „Stvarno mislim da ne mogu da živim bez tebe, Meri Bet”, i izgleda da je to upalilo.
Spajk je, nedugo zatim, napustio Vejdzvil, i manje-više prvo što se posle toga u gradu o njemu čulo bilo je da upravlja lovcem F-86 Sejbr u Koreji i sprečava komunističke MiGove da pređu reku Jalu. Niz emocija i trenutaka, koji nisu bili svi logički povezani, bili su potrebni da ga tamo odvedu, i ako bi Spajk pokušao da svoj život prikaže kao strip, što je povremeno i činio, prvo bi video sebe kako stoji na dinama u Kiti Hoku i gleda ka moru; zatim kako stiska Meri Betine grudi bez njenog odbijanja i misli „Bog me ne može ubiti zbog ovoga, ne može”, i zatim kako se sa Bitkom Vajnhartom vozi u sumrak i čeka da se pojave prve zvezde. Bilo je tu i ljubavi prema mašinama, naravno, i patriotizma, i jakog osećaja da izgleda prilično dobro u plavoj uniformi; ali, na neki način, ranijih stvari se živopisnije sećao. Na to je mislio, kada je prvi put pokrenuo kampanju za novac, rekavši da se čovekov život vraća na mesto s kojeg je krenuo. Nema sumnje da je bilo mudro što ovo uopšteno osećanje nije preveo u konkretne uspomene, ili bar od Meri Bet ne bi dobio prilog, to je bilo sigurno.
Uz očev auto i ljutu Meri Bet, Spajk je ostavio i svoju veru kada je napustio Vejdzvil. Iako se, u mornarici, poslušno upisivao kad „baptista” na svim formularima, nije mislio na božje zapovesti, niti na blaženu milost, niti na spasenje, čak ni u lošim danima kada bi jedan od njegovih kolega-pilota — dodavola, jedan od njegovih prijatelja — bio oboren. Jedan prijatelj manje, ali zbog toga nije pokušavao da zove Boga preko radija. Spajk je bio letač, čovek nauke, inženjer. Boga je mogao priznati na formularima, kao što se višim oficirima potčinjavao u bazi; ali, onaj trenutak kada si ti najviše ti, kada si stvarno Spajk Tigler, momak koji je izrastao iz pozajmljenog automobila na tihom putu u vrištećeg lovca na praznom nebu, dolazi posle brzog uspona kada izravnaš svoja srebrna krila, visoko u čistom vazduhu južno od reke Jalu. Onda u potpunosti upravljaš sobom, i u potpunosti si sam. To je bio život, i jedino si mogao sam sebe razočarati. Na nosu svog F-86 Spajk je napisao slogan „Vozi ga il’ ga muzi!” kao upozorenje bilo kom MiGu dovoljno nesrećnom da mu se poručnik Tigler zavuče skoro u dupe.
Posle korejskog rata, prebacio se u mornaričku školu za probne pilote, u bazu Petuksent River, u Merilendu. Kada su Rusi lansirali svoj prvi Sputnjik, i kada je započet projekat Merkjuri, Spajk se prijavio kao dobrovoljac, iako je nešto u njemu — a i mnogi piloti takode — govorilo da bi na prvim letovima mogli da koriste i šimpanze, dođavola, da i hoće da koriste šimpanze. Posao se sastojao od vožnje u raketi; bio si samo tovar iz koga su virile žice, komad mesa koji su naučnici proučavali. Jednim delom nije bio razočaran što nije bio izabran u prvu sedmoricu, a drugim delom, ipak, jeste; u sledećem krugu, opet se prijavio, i bio je primljen. Za „Fejetvil obzerver” to je bila vest za naslovnu stranu, što je navelo Meri Bet da mu oprosti i napiše mu pismo; ali, pošto je njegova nova žena Beti bila tada u ljubomornoj fazi, on se pretvarao da je zaboravio ko je ta devojka iz Vejdzvila i njeno pismo je ostalo bez odgovora.
Leta 1974. Spajk Tigler je stajao na površini Meseca i bacio pas od četiri stotine i pedeset jardi. Tačdaun! Ovo se desilo tokom onih pola sata kada im nisu bili dodeljeni nikakvi određeni zadaci, i kada su njih dvojica mogli na površini da istražuju bilo šta što bi probudilo njihovu radoznalost. Pa, Spajka je uvek zanimalo koliko je daleko moguće baciti loptu gore u razređenoj atmosferi, a sada je saznao. Tačdaun! Glas iz kontrolnog centra je zvučao odobravajuće, isto kao i kolega astronaut Baci Stomovic kada mu je Spajk rekao da će da skokne po svoju loptu. Krenuo je preko mrtvog pejzaža kao zec sa prikačenim cevima. Spajku se Mesec činio prilično grubim i trošnim, a prašina koju je podizao, koja se slegala kao na usporenom filmu, podsećala ga je na pesak sa neke prljave plaže. Njegova lopta ležala je pored malog kratera. Nežno ju je ćušnuo u sasušenu rupu, i onda se okrenuo da pogleda koliku je razdaljinu prešao. Lunarni modul, skoro van vidokruga, činio se sićušnim i krhkim, poput pauka-igračke sa istrošenom baterijom. Spajk za vreme misija nije bio naročito sklon da razmišlja o ličnim stvarima — raspored je ionako bio takav da je otežavao introspekciju — ali, palo mu je na pamet da su on i Bad (i Majk koji je u komandnom modulu još kružio iznad njih) bili onoliko daleko od ostatka ljudske vrste koliko je to bilo moguće u tom trenutku. Prethodnog dana, gledali su Zemlju kako izlazi, i uprkos brdu šala koje su zbijali, bio je to veličanstven prizor koji bi čoveka okrenuo naglavačke. Sada, ovog trenutka, osećao je da se nalazi na ivici stvari. Ako bi otišao još deset jardi napred, mogao bi taman da padne sa ivice sveta i nestane, prevrćući se, u dubokom svemiru. Mada je znao da je takav događaj naučno nemoguć, Spajk Tigler se tako osećao.
Upravo u tom trenutku, neki glas mu je rekao, „Nađi Nojevu arku”.
„Nisam dobro čuo”, odgovorio je, misleći da je to bio Bad.
„Ništa nisam ni rekao.” Ovaj put, bio je to Badov glas. Spajk ga je prepoznao, i, u svakom slučaju, do njega je dopro na uobičajeni način, kroz slušalice. Onaj drugi glas kao da mu je došao direktno, kao da je bio oko njega, u njemu, blizu njega, glasan, ali ipak prisan.
Prešao je desetak jardi nazad ka l.M kada je glas ponovio svoju naredbu. „Nađi Nojevu arku.” Spajk je nastavio sa svojim razdraganim skakutanjem po Mesecu, pitajući se nije li to nečija šala. Ali, niko nije mogao staviti kasetofon u njegov šlem — nije bilo mesta, on bi primetio, niko to ne bi dozvolio. Čovek bi mogao da poludi od takvog trika, i mada su neki od njegovih kolega-astronauta imali prilično iščašen smisao za humor, uglavnom bio je ograničen na to da iz njegove kriške dinje iseku čep, rupu napune senfom, a zatim vrate čep na mesto. Ništa ambiciozno poput ovoga.
„Naći ćeš je na planini Ararat, u Turskoj”, nastavio je glas. „Nađi je, Spajk.”
Elektrodama je praćena većina Spajkovih fizičkih reakcija, i pretpostavljao je da će oni, kada budu proučavali ovaj deo misije, videti igle kako skaču preko grafikona. Ako se to desi, ne bi mu bilo strano da izmisli nekakvo objašnjenje. Sada je želeo samo da razmisli o onome što je čuo, o tome šta bi to moglo da znači. Kada se vratio u LM, napravio je vic o tome kako je drugi igrač slabo primio loptu, i ponovo postao normalan astronaut, to jest probni pilot koji je postao šimpanza koji je postao nacionalni heroj koji je postao kaskader koji je postao mogući član Kongresa ili, ako ne to, onda budući ukrasni član upravnih odbora tuceta korporacija. Nije bio prvi čovek koji je stupio na Mesec, ali nikada ih neće biti toliko da bi on prestao da bude raritet, izvor publiciteta i profita. Spajk Tigler je znao neke od načina za to, a Beti ih je znala mnogo više, što je već više puta pomoglo njihovom braku. On je mislio da se ženi visokom, gipkom, dobro građenom devojkom koja na medenom mesecu čita Radost kuvanja i skriva svoj strah kada se on kasno vrati iz baze; ali, pokazalo se da je ona mnogo bolje upoznata sa reproduktivnim navikama dolara nego on. „Ti leti a ja ću da mislim”, rekla bi mu ona povremeno, što je zvučalo kao šala, ili su se bar oboje uglavnom pretvarali da je to bila samo šala. Tako da je Spajk Tigler nastavio sa svojom misijom i ispunio svoj raspored, ne dopuštajući ikom da posumnja da se nešto promenilo, da se sve promenilo.
Posle spuštanja u more došao je lični poziv dobrodošlice iz Bele kuće, zatim lekarski pregled, ispitivanje, prvi telefonski razgovor sa Beti, prva noć ponovo sa Beti ... i slava. U pulsirajućim gradovima u koje nikada nije imao poverenja — u samozadovoljnom Vašingtonu, ciničnom Njujorku, luckastom San Francisku — Spajk Tigler je bio velika zvezda; u Severnoj Karolini bio je ogromna zvezđa. Konfete su mu praznili na glavu kao činije špageta; njegova desna ruka otkrila je zamor čestitanja; ljubili su ga, grlili, pipali, pljeskali, gurkali. Mali dečaci gurali bi ruke u njegove džepove i bez stida tražili mesečev prali. Najviše od svega, ljudi se želeli da budu sa njim, pored njega nekoliko minuta, da udišu vazduh koji je on izdisao, da se dive čoveku iz vanjskog svemira koji je, takođe, i čovek iz susednog okruga. Posle nekoliko meseci grozničavog tetošenja od obale do obale, Skupština Severne Karoline, ponosna na svog momka i pomalo ljubomorna zato što se činilo da je on nekako postao opšte vlasništvo cele zemlje, objavila je da će iskovati medalju koja će mu biti dodeljena na posebnoj svečanosti. Koje bi mesto moglo biti prigodnije, složili su se svi, od Kiti Hoka, na ravnoj zemlji pod ravnim nebom?
Prigodne reči su izgovorene tog popodneva, ali Spajk je tek napola mogao da ih shvati; Beti je nosila novi komplet, čak i šešir, i bilo joj je potrebno uveravanje da sjajno izgleda, što je bilo i tačno, ali nije ga dobila. Oko vrata mu je bila obešena velika zlatna medalja, sa Kiti Hokom na jednoj strani i kapsulom Apolo na drugoj; Spajkova ruka je još nekoliko tuceta puta smrvljena; a sve vreme, dok se ljubazno smešio i klimao glavom, razmišljao je o onom trenutku za vreme vožnje, o trenutku koji mu je sve rekao.
U guvernerovoj limuzini se osećao prijatno, čak i polaskano, i Beti je izgledala toliko dobro da je mislio da bi trebalo to da joj kaže, ali ga je bilo stid pred guvernerom i njegovom ženom. Vodili su uobičajen razgovor o zemljinoj teži i skakutanju po mesecu i zemljinom izlasku i, kažite, molim vas, a kako se ide u kupatilo, kada je, odjednom, baš kada su se približavali Kiti Hoku, ugledao Arku pored puta. Ogromnu, nasukanu, arku, povijenu na oba kraja, rebrastih drvenih bokova. Guverner je blagonaklono posmatrao kako se Spajkova glava okreće za 180 stepeni, i zatim odgovorio na njegovo pitanje pre nego što je bilo postavljeno. „Nekakva crkva”, rekao je guverner. „Nedavno su je tu posadili. Verovatno je u njoj i gomila životinja.” Nasmejao se, i Beti mu se oprezno pridružila.
„Verujete li u Boga?” upitao je Spajk iznenada.
„Ne bih inače mogao da postanem guverner Severne Karoline”, glasio je veseli odgovor.
„Ne, da li verujete u Boga", ponovio je Tigler, sa direktnošću koja se lako mogla protumačiti kao nešto što im nije bilo potrebno.
„Dušo”, rekla je Beti tiho.
„Baš mi se čini da smo skoro stigli”, rekla je guvernerova žena, ispravljajući faltu rukom u beloj rukavici.
Tog popodneva, u njihovoj hotelskoj sobi, Beti je u početku bila pomirljiva. Mora da je naporno, mislila je, bez obzira koliko je zgodno. Ja ne bih volela da se pentram na platforme i po pedeseti put svima pričam kako je bilo i kako sam se ponosnom osećala, čak i da se jesam osećala ponosnom i da sam želela da po pedeseti put o tome pričam. Tako da ga je malo mazila i pitala da li je umoran, i pokušala da ga navede da izusti bilo kakvo opravdanje zašto nijednom, nijednom u toku celog prokletog dana, nije pomenuo njen komplet, kao da nije znao koliko je nesigurna oko toga da li je jagorčevinasto žuta prava boja za nju. Ali, to nije upalilo, tako da ga je Beti, koja nikad nije mogla da zaspi ako stvari ne bile isterane na čistac, upitala da li hoće jedno piće i zašto je počeo čudno da se ponaša pred početak proslave, i rekla mu da je njeno iskreno mišljenje, ako ga zanima, da je najbolji način da upropasti svoju buduću karijeru, oko koje su se oboje složili, da počne da ispituje guvernere saveznih država da li veruju u Boga, za ime božje. Šta on misli, ko je on?
„Moj život se izmenio”, rekao je Spajk.
„Da li pokušavaš nešto da mi saopštiš?” Beti je bila normalno sumnjičava i nije mogla da ne primeti koliko pisama čuven čovek može da primi od žena koje ga ne poznaju, od Meri Bet i svih potencijalnih Meri Bet ne svetu.
„Da”, odgovorio je on. „Vratiš se odakle si krenuo. Prešao sam 240.000 milja da bih video Mesec — i pokazalo se da zapravo Zemlju vredi gledati.”
„Stvarno ti je potrebno piće.” Zastala je, na pola puta do sobnog bara, ali on nije ni progovorio, niti se pokrenuo, niti načinio neki gest. „Dođavola, meni je potrebno piće.” Sela je pored njega sa viskijem u ruci i čekala.
„Kada sam bio klinac, otac me je odveo u Kiti Hok. Imao sam dvanaest, trinaest godina. Zato sam postao letač. To je sve što sam od toga dana želeo da radim.”
„Znam, dušo.” Uzela ga je za ruku.
„Prijavio sam se za mornaricu. Bio sam dobar pilot. Prebačen sam u Peks River. Prijavio sam se za projekat Merkjuri. Prvo me nisu primili, ali sam opet pokušao, i na kraju jesu. Dospeo sam na spisak za projekat Apolo. Prošao sam kroz obuku. Sleteo sam na Mesec ...”
„Znam, dušo.”
„... i tamo ... tamo”, nastavio je, stežući Betinu ruku dok se spremao da joj po prvi put kaže, „Bog mi je rekao da nađem Nojevu arku.”
,,Oh-oh.”
„Upravo sam bio bacio loptu. Upravo sam bio bacio loptu i našao je i ćušnuo je u mali krater i pitao sam se da li sam u dometu kamere i da li će svirati faul ako to vide, kada mi se Bog obratio. Nađi Nojevu arku." Pogledao je svoju ženu. „Bilo je to nešto kao, odrastao si čovek i stigao si do Meseca i šta hoćeš da radiš? Bacaš lopte. Vreme je da odložiš detinje stvari, to mi je Bog govorio.”
„Kako si siguran da je to bio Bog, dušo?”
Spajk je zanemario pitanje. „Nikom nisam rekao. Znam da nisam halucinirao, znam da sam čuo šta sam čuo, ali nikom nisam rekao. Možda nisam bio sasvim siguran, možda sam želeo da zaboravim. I šta se desi? Baš onog dana kad se vratim u Kiti Hok, tamo gde je sve počelo pre toliko godina, baš tog dana kada se vratim vidim prokletu Arku. Ne zaboravi šta sam li rekao — to je Njegova poruka, zar ne? Jasno i glasno. Eto šta to znači. Idi i primi svoju medalju, ali nemoj zaboravili šta sam ti rekao."
Beti je otpila gutljaj viskija. „Pa, šta ćeš da uradiš, Spajk?” Obično, kada bi govorila o njegovoj karijeri, rekla bi mi umesto ti; ovaj put bio je sam.
„Još ne znam. Još ne znam.”
Psihijatar NASA s kojim se Beti savetovala odlično je klimao glavom, kao da jc želeo da joj sugeriše da će morati da mu ispriča nešto daleko nečuvenije da bi on tresnuo svoje pero i priznao da tom momku fali par dasaka i da je lud skroz-naskroz. Klimnuo je glavom i rekao da su on i njegove kolege predviđali neke probleme u prilagođavanju, uostalom neko ko ode na Mesec i pogleda nazad na zemlju mora biti pomalo nalik na prvog čoveka koji je stao naglavačke i video kako stvari izgledaju iz tog položaja, to mora uticati na obrasce ponašanja, naročito uz stres od leta i ogromni publicitet koji je misija dobila, nije bilo naročito iznenađujuće da je došlo do jednog ili dva stvarnosna pomaka, ali nije bilo razloga da se poveruje da su njihove posledice bilo ozbiljne, bilo dugotrajne.
„Niste odgovorili na moje pitanje.”
„Koje je vaše pitanje?” Psihijatar nije primetio da je postavila nekakvo pitanje.
„Da li je moj muž — ne znam koji biste stručni termin vi upotrebili, doktore — da li je moj muž otkačio?”
Usledilo je još dosta klimanja glavom, ovaj put više u horizontalnoj nego u vertikalnoj ravni, izneseni su primeri perceptualne dezorijentacje, pregledana je Spajkova kartoteka, u kojoj je na svakom upitniku odlučno upisao baplisla, i Beti se činilo da bi psihijatar bio više iznenađen da Spajk nije čuo Boga kako mu se obraća na Mesečevoj površini, i kada ga je upitala, „Ali, da li je Spajk halucinirao?”, on je samo odgovorio, „Sta vi mislite?”, što se Beti nije učinilo naročito konstruktivnim, čak je posumnjala da on nju optužuje da je luda zato što sumnja u svog muža. Jedna od posledica tog susreta bila je da se Beti osećala kao da je izdala svog muža umesto da mu je pomogla; druga je bila da, tri meseca kasnije, Spajkov zahtev za otpust iz svemirskog programa nije naišao na ozbiljno protivljenje, pod uslovom da sve bude diskretno, jer je iz psihijatrijskog izveštaja bilo jasno da Spajku fale neke daske, da je lud skroz-naskroz, da je potpuno otkačio, i da posle detaljnog ličnog istraživanja verovatno veruje da je Mesec sačinjen od zelenog sira. Tako da je prebačen na kancelarijski posao u odeljenje za opšti publicitet, zatim vraćen u mornaricu na obučavanje pilota, ali posle godinu dana skakutanja po sivom pepelu, Spajk je opet bio u civilu, a Beti se pitala šta se desi kida čovek ispadne iz voza slavnih.
Kada je Spajk objavio da je zakupio restoran „Mesečev prah” u Vejdzvilu za prvi od svojih promotivnih skupova za prikupljanje para, Beti se zapitala da li ne bi bilo najbezbolnije da zaklopi Radost kovanja i odluči se za rani razvod. Spajk skoro godinu dana nije ništa uradio, osim što je jednog dana izašao i kupio primerak Biblije. Uveče bi nestao, i ona bi ga našla na zadnjoj verandi, sa otvorenom Biblijom na kolenima, očiju uprtih u zvezde. Njeni prijatelji su bili iscrpljujuće puni razumevanja; uostalom, mora da je teško vratiti se odande gore i morati se opet prilagoditi svakodnevnoj gnjavaži. Beti je bilo jasno da se slava Spajka Tiglera još dosta godina može kotrljati dalje bez dosipanja goriva u rezervoar, i bilo joj je podjednako jasno da može računati na pomoć — pošto je slava praćena slomom bila ne samo američka, već skoro rodoljubiva stvar — ali, ipak, osećala se prevarenom. Sve te godine je radila šta je trebalo za Spajkovu karijeru, seljakala se po celoj zemlji, nikada nije imala pravi dom, čekala je, nadala se velikoj nagradi ... i onda, kada je ona stigla, kada su ti lepi, okrugli dolari počeli da se kotrljaju iz mašine, šta Spajk radi? Umesto da ispruži šešir i hvata ih, on se bacio na zadnju verandu i gleda zvezde. Ono je moj muž, onaj sa Biblijom na kolenima i iscepanim pantalonama i čudnim pogledom u očima. Ne, niko ga nije napao, samo je iskočio iz voza slave.
Kada je Beti upitala Spajka šta bi voleo da ona obuče za njegov prvi javni skup u restoranu „Mesečev prah”, bilo je sarkazma u njenom glasu; a kada je Spajk odgovorio da mu se uvek sviđao onaj jagorčevinasto žuti komplet koji je kupila kada je on dobio medalju u Kiti Hoku, ona je opet u sebi začula glas koji svakako nije pripadao Svevišnjem kako šapuće razvod. Začudo, međutim, izgledalo je da on to misli ozbiljno, i dva puta, jednom pre nego što su krenuli, i jednom pre nego što su sišli s autoputa, rekao je kako dobro izgleda. Ovo je bilo nešto novo kod njega a što nije mogla da ne primeti. U poslednje vreme, uvek je mislio ono što je govorio, i govorio je samo ono što je mislio, ništa više. Činilo se da je svu zabavu, zadirkivanje i odvažnost ostavio gore u krateru, zajedno sa loptom (to je bio glup štos, kad malo bolje razmisli, i trebalo je da je upozori mnogo ranije). Spajk je postao ozbiljan; postao je dosadan. I dalje je govorio da je voli, što je Beti verovala, mada se ponekad pitala da li je to jednoj devojci dovoljno. Ali, izgubio je uzbudljivost. Ako je odlaganje detinjih stvari ovako izgledalo, onda se u prilog detinjim stvarima, mislila je Beti, moglo mnogo toga reći.
Restoran „Mesečev prah” bio je pun tog aprilskog popodneva 1975. kada je Spajk Tigler započeo svoj prvi apel za novac. Skoro ceo grad je bio tu, kao i nekoliko novinara i fotografa. Beti se plašila najgoreg. Zamišljala je naslove poput „BOG MI SE OBRATIO” KAŽE OTPUŠTENI ASTRONAUT i MOMKU IZ VEJDZVILA PALI PAR DASAKA. Nervozno je sedela pored svog muža dok mu je lokalni sveštenik izražavao dobrodošlicu u mesto u kojem je odrastao. Usledio je aplauz; Spajk ju je nežno uhvatio za ruku, i nije je pustio sve dok nije ustao da govori.
„Lepo je opet biti ovde”, rekao je Spajk, i pogledao po prostoriji, klimajući glavom onima koje je poznavao. „Znate, pre neki dan sam sedeo na svojoj zadnjoj verandi, gledao u zvezde i razmišljao o vremenu kada sam bio klinac u Vejdzvilu, pre toliko godina. Bilo mi je petnaest ili šesnaest godina, i bio sam prilično nemiran, i stara Džesi Vejd, neka joj je laka zemlja, pretpostavljam da se dosta vas seća Džesi, ona mi je rekla, „Mladiću, samo ti trči okolo i urlaj tako, i jednog dana ćeš poleteti” — pa, čini mi se da je stara Džesi Vejd ponešto i znala jer sam mnogo godina kasnije baš to uradio, mada ona nije doživela da vidi ostvarenje svog proročanstva, Bog da joj dušu prosti.”
Teško da je nešto moglo Beti više da iznenadi. On ih je farbao. Dođavola, on ih je farbao. Nije običavao da sa mnogo nežnosti govori o Vejdzvilu; nikada ranije nije čula tu priču o staroj Džesi Vejd; međutim, sada je stajao tu i prisećao se svega, dodvoravajući se ljudima kod kuće. Ispričao im je gomilu priča o svom detinjstvu, i onda još neke o vremenu kada je bio astronaut, što je uostalom bio i razlog što je većina njih došla, ali iza svega toga bila je poruka da bez ovih ljudi Spajk ne bi stigao dalje of Fejetvila, da su ovo ljudi koji su ga stvarno poslali na Mesec, a ne oni pametni momci u kontrolnom centru kojima žice vire iz ušiju. Podjednako iznenađujuće za Beti bilo je što je taj deo govora održao sa starim zadirkivanjem i veseljem za koje je mislila da ih je zauvek izgubio. Onda je došao do dela o tome kako je život svakog čoveka proces bekstva i povratka, bekstva i povratka kao voda u reci Peskvotenk (u tom trenutku, Džef Klejton je pomislio da nije bilo tako na putu do Galerije slavnih svetskih igrača golfa u Pajnherstu); i objasnio je kako se čovek uvek vraća onim stvarima i mestima od kojih je krenuo. Kao što je on, na primer, napustio Vejdzvil nekoliko godina pre toga, i sada se vratio; kao što je u svom detinjstvu redovno odlazio na bogosluženje u crkvi Svete vodice, zatim odlutao sa staze Gospodnje, ali joj se sada vratio — što je za Beti bila novost, mada ne i neočekivana novost.
I tako, nastavio je on, da pređemo sada na ozbiljni deo večeri, na svrhu ovog sastanka (Beti je prestala da diše, misleći lud skroz-naskroz, kako će ovo da prime, da mu je Bog naredio da ostavi loptu u krateru i umesto toga nađe Arku). Ali, Beti je opet potcenila Spajka. Ni jedan jedini put nije pomenuo lunama naređenja od Svevišnjeg. Nekoliko puta se pozvao na svoju veru, i na to kako se svi vraćamo tamo odakle smo pošli, i pomenuo teškoće koje se moraju savladati u svemirskom programu; tako da kada je, konačno, počeo da objašnjava kako je razmišljao o svim tim stvarima na svojoj zadnjoj verandi gledajući u zvezde, i kako mu se činilo da je vreme da posle svih ovih godina potražimo mesto odakle smo svi krenuli, i da ima nameru da organizuje ekspediciju sa ciljem nalaženja onoga što je ostalo od Nojeve arke koja je kao što svi znaju na planini Ararat blizu granice Turske i Irana, činilo se kao da sve to ima smisla, kao da je logičan sled. Projekat Ararat, čak, mogao se viđeti kao sledeći jasan poduhvat za NASA; i slušaocima je ostavio slobodu da zaključe kako je NASA čak pomalo sebična, pomalo materijalistička i uskogruda, u svojoj isključivoj usredsređenosti na svemirske letove, kada je bilo i drugih projekata, bližih srcima i dušama poreskih obveznika, projekata koji bi imali veću korist od primene napredne tehnologije.
Prefarbao ih je, prefarbao ih je, dođavola, mislila je Beti dok je njen muž opet seđao u iznenada bučnoj prostoriji.
Nije čak ni pomenuo novac, samo ih je zamolio da ga počastvuju svojim prisustvom dok on sa njima podeli neke svoje ideje, pa ako procene da on dobro razmišlja, onda će on početi da traži ljude koji mogu da mu pomognu. To je moj Spajk, shvatila je Beti da mrmlja sebi u bradu, iako se taj Spajk prilično razlikovao od onog za kojeg se udala.
„Gospođo Tigler, šta mislite o projektu svog muža?” pitali su je dok su stajali, držeći se za ruke, pred kamerom fotoreportera „Fejetvil obzervera”.
„O, podržavam ga sto deset posto”, odgovorila je, gledajući u Spajka sa svadbenim osmehom. „Obzerver” je preneo njenu izjavu, a novinar je čak uspeo i da pomene kako je gospoda Tigler izgledala sjajno u svom kompletu boje senfa sa odgovarajućim šeširom (senf! rekla je Beti Spajku, taj valjda jede jagorčevinu sa biftekom). Kada su te večeri došli kući, Spajk je izgledao veoma uzbuđen, kakvim ga nije videla više od godinu dana, i nije bilo ni govora o tome da se sa Biblijom povuče na zadnju verandu, pod zvezde; ne, praktično ju je odvukao u spavaću sobu, u kojoj već duže vremena nisu radili ništa osim što su spavali, i Beti koja, mada nepripremljena za ovaj događaj, uopšte nije bila nezadovoljna, promrmljala je nešto o kupatilu koristeći njihove privatne šifre, ali Spajk je rekao da neće s tim da gube vreme, i Beti se prilično dopalo što je on tako odlučan.
„Volim te", rekao je Spajk kasnije te večeri.
Nekoliko inča teksta u „Fejetvil obzerveru” dovelo je do članka u „Grinzboro njuz end rekordu”, koji je, pak, doveo do male vesti za nacionalnu distribuciju. Posle toga usledila je tišina, ali je Spajk i dalje bio samouveren i setio se lomača koje je gledao kao dečak na kojima se naizgled ništa nije dešavalo sve dok odjedanput ne bi cele buknule u plamen; i pokazalo se da je bio u pravu, jer se iznenada pojavio na naslovnim stranicama „Vašington posta” i „Njujork tajmsa”. Onda su došli ljudi sa televizije, što je dovelo do posete još novinara, posle kojih su došle strane TV ekipe i strani novinari, i sve vreme su Beti i Spajk (koji su opet bili ekipa) naporno radili da bi pokrenuli projekat Ararat. Reporteri su dobijali izveštaje u kojima su bili pojedinačno navedeni najsvežiji doprinosi i izrazi podrške, bez obzira da li je bilo reč o pedeset dolara od susedne crkve ili o konopcima i šatorima koje je poklonila poznata prodavnica. Uskoro se na travnjaku ispred Spajkove i Betine kuće pojavio veliki drveni termometar kampanje; svakog ponedeljka je Spajk, sa četkom u ruci, podizao život.
Spajk i Beti su voleli da ovaj kritični trenutak porede sa lansiranjem rakete, što nije bilo iznenađenje; odbrojavanje je uzbudljivo, trenutak paljenja je dramatičan, ali sve dok ne vidite tu prokletu tešku srebrnu cev kako počinje da se meškolji i ramenima probija ka nebesima znate da još postoji mogućnost da vam sleduje sramni i veoma javni čabar. Šta god Beti želela, sad kada je resila da podržava svog muža sto deset posto, to svakako nije. Beti nije bila naročito religiozna, i intimno nije znala šta bi sa Spajkovim iskustvom na Mesecu; ali je umela da prepozna mogućnosti kada naiđe na njih. Posle godinu dana proučavanja Biblije, i prijatelja koji su bili tako puni prokletog saosećanja da je htela da vrišti, nije bilo loše da je Spajk Tigler opet bio u vestima. Posle projekta Apolo, projekat Ararat — šta bi moglo biti očiglednije od ovog sleda, od ovog malog abecednog koraka? I niko, ni jedne jedine novine, nisu čak ni sugerisale da Spajku možda fali neka daska, da je lud skroz-naskroz.
Spajk se dobro držao, i nije nijednom pomenuo kako je Bog odigrao ulogu predsednika Kenedija u pokretanju cele stvari. Beti je tako lakše mogla da zainteresuje ljude koji bi bili oprezniji da su namirisali da u celoj šemi ima nečeg ludog. Čak je i guverner Severne Karoline odlučio da oprosti Spajkovu neučtivu radoznalost o iskrenosti njegove vere, i pristao je da u Šarlotu bude počasni gost na večeri za prikupljanje sredstava na kojoj su gosti plaćali po sto dolara. Beti je u takvim prilikama nosila jagorčevinasto žuto tako redovno da su prijatelji smatrali da je to nepotrebno, ako ne i demodirano; ali Spajk je tvrdio da je to njegova srećna boja. Kada je razgovarao sa izveštačima, Spajk bi ih ponekad zamolio da pomenu haljinu njegove žene, koja je, kao što su sigurno primetili, boje senfa. Neki novinari, lenji ili daltonisti, izlazili su mu u susret, i Spajk bi se nasmejao čitajući novine.
Bio je gost i u nekoliko verskih TV emisija. Beti bi ponekad zadrhtala od straha kada bi se još jedan trgovac u trodelnom odelu pojavio posle reklama, uz uvodnu objavu da je Božja ljubav poput mirnog središta uragana, i da je jedan od njegovih današnjih gostiju upravo i bio unutar uragana i mogao da posvedoči o savršenom miru koji u njemu vlada, ali kako to zapravo znači da je hrišćanstvo vera s kojom se stalno krećete napred, jer se u uraganu ne može biti nepokretan, što nas dovodi do drugog gosta, Spajka Tiglera, koji je u svoje vreme putovao čak i brže od uragana, ali sada traži to mirno središte, taj savršeni mir, neka je hvala Gospodu. I Spajk, koji se opet ošišao kao astronaut i nosio plava odela, učtivo bi odgovarao i ne bi nijednom pomenuo — kao što bi trgovac voleo da čuje — da je Bog bio tamo, unutar njegovog šlema, da mu je šaputao u uvo. Odavao je utisak dobrog, jednostavnog i iskrenog čoveka, što je doprinosilo prilivu čekova na račun projekta Ararat, pod vođstvom Beti Tigler, koja je sebi, prirodno, isplaćivala platu.

Obrazovali su i odbor: velečasni Lans Gibson, cenjen ili bar poznat u većem delu države, za neke ukuse pomalo preveliki fundamentalista, ali ipak ne toliko ekstreman da bi uplašio mudre ulagače; dr Džimi Fulgud, nekadašnja zvezda univerzitetske košarke, sada geolog i ronilac, koji je ekspediciji trebalo da obezbedi naučni ugled; i Beti, lično, predsedavajuća, koordinator i blagajnik. Guverner je pristao da se na memorandumu pojavi kao počasni pokrovitelj; i jedini zastoj u odbrojavanju za projekat Ararat bio je neuspeh pokušaja da se poduhvat registruje kao dobrotvorna institucija.
Novinari koji su imali nešto knjiškog obrazovanja voleli su da pitaju Spajka kako može biti sasvim siguran da se Arka nalazi na planini Ararat. Zar ne piše u Kur'anu da se ona nasukala na planini Džudi, nekoliko stotina kilometara dalje, blizu iračke granice? I zar se i jevrejska tradicija ne razlikuje, pošto je smešta negde u severnom Izraelu? Na tom mestu Spajk bi malo jače pritisnuo pedalu za šarm i odgovorio da svako ima pravo na svoje mišljenje, i da on nema ništa protiv ako neki izraelski astronaut hoće da traži arku u Izraelu, niti ima nešto protiv ako neki k’uranski astronaut hoće da je traži u Iraku. Skeptični reporteri bi odlazili misleći kako je Tigler možda jednostavan, ali svakako nije glup.
Još jedno pitanje koje se povremeno javljalo bilo je da Arka nije — pod uslovom da se njena pretpostavljena lokacija pokaže kao prava — možda istrunula tokom poslednjih nekoliko hiljada godina, ili da je nisu pojeli termiti. Opet, Spajk nije nasedao izazovu, naročito ne toliko da otkrije kako zna da ona nije istrunula i da je nisu pojeli termiti, pošto je Božja naredba da nađe Arku jasno govorila o tome da je od nje nešto ostalo. Umesto toga, ispitivača bi uputio na njegovu Bibliju, koju ovaj obično nije imao kod sebe, ali koja bi pokazala da je Arka napravljena od drveta gofera, za koje se svi slažu da je izuzetno tvrdo, i stoga verovatno otporno na trulež i termite; zatim bi Spajk pomenuo primere stvari koje su na čudnovat način sačuvane tokom vekova — u glečerima nađeni mamuti, čije je meso bilo podjednako sveže kao biftek u lokalnoj mesari; na kraju, zapitao bi se zar Arka nije prilično dobar kandidat, ako već Božjom voljom nešto treba da bude sačuvano kroz vekove.
Velečasni Lans Gibson se posavetovao sa crkvenim istoričarima sa baptističkih univerziteta da bi utvrdio koje su nove teorije o lokaciji Arke; Džimi Fulgud je, u međuvremenu, istraživao verovatno kretanje vetrova i plima u vreme Potopa. Kada su njih dvojica spojili svoje nalaze, počeli su da naginju jednom mestu na jugoistočnoj strani planine, na par kilometara od vrha. Svakako, složio se Spajk, tamo će početi da traže, ali šta je sa njegovim planom da krenu od vrha, spuštajući se u krugovima nalik na paukovu mrežu, tako da teren bude sistematski pokriven? Džimi je cenio način razmišljanja koji je iza toga stajao, ali se sa planinarske tačke gledišta nije mogao složiti, tako da je Spajk tu morao da popusti. Džimijev protivpredlog je bio da Spajk upotrebi svoje veze sa NASA i mornaricom da dobije dobar komplet vazdušnih snimaka planine, koje bi onda mogli da uveličaju i da vide da li će se nešto arkoliko pojaviti. Spajk je priznao da je to logičan pristup, ali se i upitao da li je Bog stvarno nameravao da oni idu prečicom. Zar nije cela vizija projekta bila neka vrsta hodočašća, i zar stari hodočasnici nisu uvek putovali samo sa osnovnim potrepštinama? Premda je predlagao da ponesu samo najbolje kada je reč o šatorima i konopcima i čizmama i satovima, osećao je da treba da ih vodi nešto drugo, a ne savremena tehnologija, kada stignu tamo gore.
Pastirske aktivnosti velečasnog Gibsona sprečavale su ga da putuje u Tursku, ali on će pružati duhovnu podršku i, putem molitvi, stalno podsećati Svevišnjeg da su dvojica njegovih kolega iz odbora na Božjem poslu u dalekoj zemlji. Beti će ostati kod kuće i obaveštavati medije, koji će sigurno biti zapaljeni. Ekspediciona grupa — Spajk i Džimi — krenuće jula te godine, 1977. Odbili su da predviđaju koliko će se dugo zadržati. Čovek ne treba da pokušava da potegne brže od Boga, rekao je velečasni Gibson, sem ako ne želi da dobije metak u stomak.
Razne potrepštine poklonili su dobronamerni ljudi, crkvene zajednice i prodavnice opreme za preživljavanje; i dok je Beti otvarala pakete koji su stizali sve do samog polaska, pitala se kako to razni ljudi vide projekat. Neke od ponuda su se činile ne naročito hrišćanskim. Na osnovu pogleda u Ekspedicionu sobu Tiglerovih, čovek je mogao pomisliti da su Spajk i Džimi par golih izbeglica koje su unajmljene da kao, plaćene ubice, istrebe veći deo stanovništva istočne Turske.
Ostavili su za sobom puno stare odeće, nešto automatskog naoružanja, četiri granate za omamljivanje, jednu garotu i par pilula za samoubistvo koje je poklonio neki fanatik. Poneli su, između ostalog, opremu za kampovanje od lakih materijala, vitaminske pilule, japansku kameru sa novim zum-objektivom, kreditne kartice, putničke čekove Ameriken Ekspresa, patike, flašu burbona, termalne čarape i veš, veliku plastičnu vreću pahuljica od mekinja radi redovne probave, tablete protiv dijareje, infracrveni dvogled, pilule za prečišćavanje vode, osušenu i vakuumiranu hranu, potkovicu za sreću, baterijske lampe, traku za čišćenje zuba, rezervne baterije za aparate za brijanje, u futrolama par noževa koji su bili dovoljno oštri da seku drvo gofer ili da raspore napadača, sredstvo protiv komaraca, krem protiv opekotina od sunca i Bibliju. Kada je Džimi krišom pregledao prtljag našao je jednu smežuranu ljusku fudbalske lopte i malu patronu komprimovanog vazduha za naduvavanje; pažljivo ih je vratio na mesto, smeškajući se. Kada je Spajk krišom pregledao prtljag, našao je paket prezervativa, koji je bacio i nikada ga nije pomenuo Džimiju. Odbor je raspravljao o tome šta ekspedicija treba da ponese da deli kao simbol dobre volje seljacima istočne Turske. Beti je predložila razglednice u boji koje prikazuju Spajka na Mesecu, ali Spajk je mislio da bi ovo davalo pogrešne signale, pošto nisu išli na put radi zadovoljenja sopstvenog ega, već po Božjem zadatku. Pošto su još razmislili, poneli su dvesta značaka napravljenih povodom inauguracije predsednika Džimija Kartera i njegove prve dame, divne Rozalin, koje im je jedan prijatelj velečasnog Gibsona dao po znatno sniženoj ceni, i bio je srećan što može da ih se otarasi.
Odleteli su do Ankare, gde su morali da iznajme smokinge za svečanu večeru koju im je priredio ambasador. Spajk je sakrio razočaranje što je većina gostiju želela da priča o svemirskim letovima i bila sasvim nevoljna da ga bilo šta pita o projektu Ararat. Kasnije su pokazali nedostatak poštovanja, tvrdičluk čak, kada ih je Spajk u govoru posle večere patriotski pozvao da prilože dodatna sredstva.
Poruka da iznajme džip ili lendrover, koju im je Beti poslala u Erzerum preko crkvene putničke organizacije, očito nije stigla, tako da je ekspedicija nastavila dalje velikim mercedesom. Istočno do Horasana, zatim na istok-jugoistok ka Dogubajazitu. Predeli su bili lepi, nekako bledo zeleni i bledo smeđi u isto vreme. Jeli su sveže kajsije i delili likove nasmejanih Karterovih maloj deci, od kojih su neka bila time zadovoljna, dok su neka i dalje tražila dolare, ili, bar, hemijske olovke. Vojske je bilo posvuda, što je Spajka navelo da razmišlja o strateškoj važnosti te oblasti. Za Džimija je bila novost da je još pre stotinak godina planina Ararat, ili Agri Dagi kako su je domoroci uporno zvali, bila na medi tri velika carstva — Rusije, Persije i Turske — i da je planina bila podeljena među njima.
„Nije u redu to što su Sovjeti imali parče planine”, primetio je Džimi.
„Valjda tada nisu bili Sovjeti”, rekao je Spajk. „Bili su hrišćani poput nas kada su bili samo Rusi.”
„Možda im je Bog oduzeo njihov deo planine kada su postali Sovjeti.”
„Možda”, odgovorio je Spajk, koji nije bio sasvim siguran kada je došlo do pomeranja granica.
„Mislim, možda nije hteo da njegova sveta planina padne u ruke nevernicima.”
„Kapiram sta kažeš”, rekao je Spajk, malo iznerviran. „Ali čini mi se da ni Turci nisu baš hrišćani.”
„Nisu toliki nevernici kao Sovjeti.” Džimi nije bio voljan da napusti svoju teoriju već posle prvog prigovora.
„Sa tim se slažem.”
Na putu koji je vodio na sever od Dogubajazita, Spajk je povikao Džimiju da zaustavi kola. Izašli su i Spajk je pokazao na potočić. Lagano, ali primetno, voda u njemu je tekla uzbrdo.
„Hvaljen bio Gospod”, rekao je Spajk Tigler, i kleknuo da se pomoli. Džimi je za par stepeni savio glavu, ali je ostao da stoji. Posle par minuta, Spajk se vratio do merdže i napunio dve plastične boce vodom iz potočića.
„Ovo je zemlja čudesa”, objavio je kada su opet krenuli.
Džimi Fulgud, geolog i ronilac, pustio je da prođe nekoliko milja, i tek onda je pokušao da objasni kako naučno nije nemoguće da reka teče uzbrdo. To zavisi od određene težine i pritiska vode na višem delu planine, i od toga što je deo koji naizgled ide uzbrdo zapravo deo veće celine koja, uopšte uzev, teče nizbrdo. Ovaj fenomen je, koliko je njemu poznato, već ranije viđen. Spajk, za volanom, samo je veselo klimao glavom. „Slažem se da se to može i tako objasniti”, rekao je na kraju. „Poenta je u tome, ko je uopšte učinio da voda teče uzbrdo? Ko ju je stavio tamo gde jeste da je mi vidimo na svom putu ka Araratu? Dobri Bog, eto ko. Ovo je zemlja čudesa”, ponovio je, zadovoljno klimajući glavom.
Džimi je oduvek mislio da je Spajk optimista; u Turskoj je postao sasvim razdragan. Ni komarci ni neprilike nisu mu smetali; napojnice koje je davao pokazivale su pravu hrišćansku velikodušnost; i imao je običaj, svaki put kada bi na putu videli kravu, da otvori prozor i dovikne njenom vlasniku, ili čak i predelu uopšte, „Vozi je il’ je muzi, momak!” Povremeno je ovo moglo i da smeta, ali pošto je Džimi bio sto deset posto na platnom spisku projekta Ararat, trpeo je ovo dobro raspoloženje kao što bi trpeo i loše.
Vozili su se sve dok put nije nestao, i dok se dve prilike, Malog i Velikog Ararata, nisu izdigle pred njima.
„Nekako liče na muža i ženu, je 1’ da?” rekao je Spajk.
„Kako misliš?”
„Brat i sestra, Adam i Eva. Ona velika tamo i ona mala zgodna pored nje. Vidiš. Muško i žensko stvori ih."
„Da li misliš da je Gospod imao to na umu u to vreme?”
„Gospod sve ima na umu”, rekao je Spajk Tigler. „Sve vreme.” Džimi Fulgud je pogledao dva oblika pred njima i za sebe zadržao misao da je Be ti Tigler inč ili dva viša od Spajka.
Razvrstali su opremu pre nego što su se prepustili dvema nogama koje im je Gospod podario. Ostavili su burbon u prtljažniku, osećajući da bi bilo pogrešno piti alkohol na Božjoj planini; nisu više imali potrebe ni za značkama sa slikom Karterovih. Poneli su putničke čekove, srećnu potkovicu i Bibliju. Dok su prepakivali stvari, Džimi je uhvatio Spajka kako krišom stavlja izduvani fudbal u svoj ranac. Zatim su krenuli južnim prilazom ka planini, visoki bivši košarkaš nekoliko koraka iza razdraganog astronauta, kao mlađi oficir koji ide za generalom. S vremena na vreme, Džimijeva geološka interesovanja bi ga navela da poželi da zastane i prouči neku stenu; ali Spajk je uvek insistirao da nastave dalje.
Bili su sami na planini, i otkrili su da ih ta samoća oduševljava. Videli su guštere na nižim padinama, kozoroge i divo koze na višim. Popeli su se iznad zone operacija sokolova i lešinara, gore prema liniji snega, tamo gde je jedini pokret bio povremeni trk male lisice. U hladnim noćima, Džimi je vodio dnevnik ekspedicije dok je Spajk čitao Bibliju pri oštrom i šištavom svetlu plinske lampe.
Počeli su od jugoistočne padine, te oblasti mlakog podudaranja između crkve i nauke. Istraživali su kamenite urvine i zagledali u gole pećine. Džimi nije bio siguran da li oni treba da pronađu celu Arku, očuvanu, netaknutu — u tom slučaju, ne bi mogli da je promaše — ili samo neki značajan ostatak: kormilo, možda, ili nekoliko šuperenih dasaka.
Prvi grubi pregled ništa nije otkrio, što ih nije ni iznenadilo ni razočaralo. Prešli su liniju snega i krenuli ka vrhu. Pri kraju njihovog uspona, nebo je polako počelo da menja boju, tako da je bilo svetio zeleno kada su konačno stigli na vrh. Ovo mesto je bilo puno čuda. Spajk se klečeći pomolio, i Džimi mu se pridružio nakratko. Odmah ispod njih bila je dolina blagog nagiba, prekrivena snegom, koja je vodila do sekundarnog vrha. To je moglo biti prirodno odmorište za Arku. Pretražili su je, međutim, bez uspeha.
Severna strana planine bila je raspolućena ogromnom pukotinom. Spajk je pokazao ka kraju ove provalije, nekoliko hiljada stopa ispod njih, i rekao da je tamo nekada bio manastir. Sa sve pravim kaluđerima i tako to. Onda je 1840. godine, rekao je, strahovit zemljotres dograbio planinu i protresao je kao pas pacova, i mala crkva se srušila, kao i selo ispod nje, imalo je neko ime koje je počinjalo na A. Svi su izgleda poginuli, a i da nisu, sigurno bi par dana kasnije. U toj pukotini, vidiš, četiri ili pet dana posle zemljotresa, tu se nakupilo mnogo vode i snega i krenulo niz planinu. Ništa se nije moglo isprečiti. Kao Božja osveta. Manastir i seoce bili su zbrisani sa lica zemlje.
Džimi Fulgud je ozbiljno klimao glavom za sebe dok je slušao ovu priču. Sve se ovo dogodilo, govorio je sebi, u vreme kad su Sovjeti bili vlasnici dela planine. Naravno, tada su bili Rusi, i hrišćani, ali to je pokazivalo da Gospod nikako nije voleo Sovjete, čak ni pre nego što su postali Sovjeti.
Tri nedelje su tragali. Džimi se pitao da Arka nije zakopana duboko u ledenom vencu koji je okruživao planinu; i Spajk se složio da je to moguće, ali da će im, ako je tako, Bog svakako na neki način skrenuti pažnju na to. Bog ih ne bi poslao na planinu i zatim sakrio od njih razlog zbog kojeg ih je na nju poslao: takva nije priroda Gospodnja. Džimi se u ovome povinovao Spajku. Tražili su očima, običnim i infracrvenim dogledom. Spajk je čekao znak. Da li je bio siguran da će ga prepoznati kada dođe? Možda bi trebalo da traže u bilo kom pravcu u kom ih vetar povede. Nisu našli ništa.
Svakog dana, kada bi sunce zagrejalo ravnicu ispod njih i topli vazduh počeo da se diže, oreol od oblaka se stvarao oko vrha planine, zaklanjajući im pogled na niže obronke; i svake večeri, kada bi se vazduh ohladio, oblaci bi se razišli. Posle tri nedelje, sišli su da uzmu još zaliha iz prtljažnika mercedesa. Odvezli su se do najbližeg sela, odakle je Spajk poslao Beti razglednicu na kojoj je napisao „Dobre su vesti kad nema vesti”, što se Beti učinilo manje jasnim nego što je moglo biti. Zatim su se vratili na planinu i tragali još tri nedelje. U ovom periodu, mesec je bio pun, i Spajk bi gledao u njega svake noći, sećajući se kako je sadašnja misija počela tamo gore u uzburkanoj prašini. Jedne večeri Džimi je stajao pored njega gledajući u bledu, rošavu kuglu. „Baš liči na kolač sa kremom od jaja”, rekao je Džimi uz nervozan smeh. „Kad se popneš gore više liči na prljavi pesak sa plaže”, odgovorio je Spajk. I dalje je gledao gore, čekajući znak. Nikakvog znaka nije bilo.
Tokom trećeg boravka na planini — dogovorili su se da će to biti poslednji za tu godinu — došlo je do Spajkovog otkrića. Bili su nekoliko hiljada stopa ispod vrha, i upravo behu prešli opasan deo prekriven gruhom, kada su naišli na dve pećine jednu pored druge. Kao da je Bog gurnuo dva prsta u stenu, složili su se. Sa nepopravljivim optimizmom koji je Džimi trpeo zbog visokih načela, nekadašnji astronaut je nestao u prvoj pećini; usledila je tišina, zatim je odjeknuo urlik. Džimi je pomislio na medvede — čak i na strašnog snežnog čoveka — sve dok se neprekinuti urlik, skoro bez udisanja vazduha, nije pretvorio u niz sportskih povika.
Blizu ulaza u pećinu Džimi je našao Spajka kako kleči i moli se. Pored njega je ležao ljudski kostur. Džimi se spustio pored Spajka. Čak i na kolenima, nekadašnja košarkaška zvezda imala je prednost u visini u odnosu na bivšeg astronauta. Spajk je ugasio baterijsku lampu, i Džimi je učinio isto. Nekoliko minuta najčistije tišine prošlo je u mraku, zatim je Spajk promrmljao, „Našli smo Noja.”
Džimi nije odgovorio. Posle nekog vremena, opet su uključili baterijske lampe, i dva snopa su s poštovanjem prelazila preko kostura ispred njih. Ležao je s nogama okrenutim ulazu, i izgledao netaknut, koliko su njih dvojica mogli da ocene. Nekoliko komadića tkanine — neki beli, neki sivkaste boje — visili su između kostiju.
„Hvaljen bio Gospod”, rekao je Spajk Tigler.
Postavili su šator nekoliko jardi niz planinu, i zatim pretražili drugu pećinu. Spajk se potajno nadao da će možda naći Nojevu ženu, ili možda dnevnik sa Arke, ali nije bilo novih otkrića. Kasnije, kada se popodne zatamnilo, začulo se šištanje komprimovanog vazduha u šatoru i zatim je Spajk Tigler bacao loptu preko stenja Velikog Ararata u nesigurne ruke Džimija Fulguda. Lopta je, uz tup zvuk, stalno uletala u Džimijeve krupne šake bivšeg košarkaša. Njegovi pasovi su često bili slabi, ali Spajku to nije smetalo. Bacao je i bacao te večeri, sve dok vazduh nije postao hladan, a dve prilike bile osvetljene samo izlazećim mesecom. Čak i tada, Spajkova procena bila je nepogrešiva; Džimi je osećao kako mu se lopta približava sa noćnom preciznošću slepog miša. „Hej, Spajk”, povikao je u jednom trenutku, „da ne koristiš onaj infracrveni dvogled, a?” na šta se začuo smeh njegovog jedva vidljivog partnera.
Pošto su jeli, Spajk je uzeo svoju baterijsku lampu i vratio se u Nojev grob, kako ga je on već krstio. Džimi je, iz uviđavnosti ili praznoverja, ostao u šatoru. Otprilike sat kasnije, Spajk je izvestio da je položaj kostura omogućavao umirućem Noju da gleda iz pećine i vidi mesec — onaj isti Mesec na čijoj je površini Spajk Tigler tako nedavno stajao. „Hvaljen bio Gospod”, ponovio je dok je zatvarao šator za noć.
Posle nekog vremena, postalo je jasno da ni jedan ni drugi ne spavaju. Džimi se malo nakašljao. „Spajk”, rekao je on oprezno, „Meni ... pa ... meni se čini da imamo problem.”
„Imamo problem? Imamo čudo!" odgovorio je Spajk. „Svakako da imamo čudo. Takođe, imamo i problem.” „Reci mi kako vidiš taj problem, Džimi.” Ton je bio prijatan, tolerantan, skoro povlađujući; ton beka koji zna da ima sigurnu ruku.
Džimi je oprezno kročio, pošto ni sam nije bio načisto u šta da veruje. „Pa, recimo da samo razmišljam naglas, Spajk, i recimo da sam u ovom trenutku u negativnoj fazi.”
„Dobro.” Ništa nije moglo da poremeti Spajkovo trenutno raspoloženje. Mešavina žestokog oduševljenja i olakšanja podsećala ga je na spuštanje u more.
„Tražimo Arku, je 1’ tako? Tebi je ... rečeno da ćemo naći Arku.”
„Svakako. I hoćemo. Sad je to neizbežno, možda sledeći put.”
„Ali, mi smo tražili Arku”, bio je uporan Džimi. „Nama ... tebi ... bilo je rečeno da tražimo Arku.”
„Išli smo na srebro, osvojili smo zlato.”
„Aha. Samo, pitao sam se ... zar nije Noje nekuda otišao kada se iskrcao sa Arke? Mislim, u Bibliji piše da je živeo još nekoliko vekova, zar ne?”
„Sigurno. Tri stotine i pedeset. Sigurno. Ono selo o kojem sam ti pričao kad smo bili na vrhu. Arguri. Tu je Noje imao prvu naseobinu. Tu je zasadio lozu. Imao prvu farmu. Opet izgradio svoje domaćinstvo.”
„To je bilo Nojevo selo?”
„Itekako. Dole u sovjetskom sektoru”, dodao je Spajk, zadirkujući.
Džimiju su sada stvari postajale sve manje jasne. „Znači, Bog je dopustio da Nojevo selo bude uništeno u zemljotresu?” „Mora biti da je imao razlog. Uvek ga ima. U svakom slučaju, poenta nije u tome. Poenta je da se Noje naselio tu dole. Možda je otišao dalje, možda nije. U svakom slučaju, šta je verovatnije nego da se vratio na Ararat da bude pokopan? Kada je osetio na sebi umor od vremena? Verovatno je odabrao tu pećinu onog trenutka kada je sišao sa Arke. Odlučio je da će, u znak zahvalnosti i poslušnosti Bogu što ga je spasao, odvući svoje stare kosti uz planinu kada shvati da mu je kucnuo čas. Kao slonovi u džungli.”
„Spajk, te kosti u pećini — zar nisu ... zar ne izgledaju malo, kako da kažem, dobro očuvane? Hoću reći, ja samo izigravam đavolovog advokata, razumeš.”
„Opusti se, Džimi, odlično ti ide.”
„Ali, izgledaju dobro očuvane?”
„Džimi, mi ovde govorimo o čudima i znacima. I očekivao bi da budu dobro očuvane, zar ne? Noje je bio poseban tip. Koliko mu je uopšte bilo godina kada je umro? Devet stotina i pedeset. U očima Božjim bio je veoma blagosloven. Ako je imao kosti koje su bile dovoljno jake da ga nose naokolo hiljadu godina, teško bi očekivao da se raspadaju uobičajenom brzinom, je 1’ da?”
„Prihvatam to, Spajk.”

„Da li te još nešto brine?” Činilo se da su mu Džimijeve sumnje dobrodošle, kao da je siguran da može da uhvati svaku loptu koja mu bude dobačena.
„Pa, šta ćemo zapravo da uradimo?”
„Reći ćemo svetu, eto šta ćemo da uradimo. I svet će se radovati. I mnoge duše će prići veri kao posledica ovog otkrića. I opet će crkva biti izgrađena na ovoj padini, crkva podignuta na Nojevom grobu.” U obliku Arke, možda. Ili, čak, u obliku svemirskog broda Apolo. To bi bilo prigodnije, tako bi krug bio zatvoren”.
„Slažem se sa tobom oko posledica, Spajk. Ipak, da ti nešto predočim. Ti i ja smo ljudi od vere.”
„I ljudi od nauke”, rekao je astronaut geologu. „Ispravno. I, kao ljudi od vere, mi prirodno želimo da sačuvamo svoju veru od nepotrebnih kleveta.”
„Svakako.”
„Pa, pre nego što objavimo vesti, možda bi trebalo da kao ljudi od nauke proverimo ono što smo kao ljudi od vere otkrili.”
„Što znači?”
„Što znači da mislim da bi trebalo da začepimo gubice dok ne izvršimo neka laboratorijska ispitivanja Nojeve odeće.”
U drugoj polovini šatora zavladala je tišina kada je Spajku sinulo da ovaj put neće ceo svet nužno biti oduševljen kao u slučaju povratka astronauta sa Meseca. Konačno, rekao je, „Mislim da pravilno razmišljaš, Džimi. Takođe mislim da si me naveo da pomislim da možda nemamo problem i sa odećom.” „Kako to misliš?”
Sada je na Spajka bio red da izigrava skeptika. „Pa, samo iznosim pretpostavke. Sećaš se priče o Nojevoj golotinji? Kako su ga sinovi pokrili? Pa, možemo biti sigurni da su Nojeve kosti nešto posebno, ali da li to znači da mu je i odcća nešto posebno?” Usledila je pauza, zatim je nastavio. „Mislim da nevernim Tomama ne bi trebalo da dajemo besplatnu municiju. Šta ako je Noje ovde položen u pogrebnoj odori, i posle nekoliko vekova, ona je bila pretvorena u prah i pepeo. Onda naiđe neki hodočasnik — možda neki hodočasnik koji nije uspeo da se bezbedno vrati kroz nevernička plemena — i nađe telo. Kao da je naišao na Nojevu golotinju opet. Tako da hodočasnik da Noju svoju odeću — što bi objasnilo zašto se nikada nije probio nazad da objavi vest. Ali, to znači i da bi na testu datiranja ugljenikom dobili sasvim pogrešan rezultat.” ,,U pravu si”, rekao je Džimi. Zatim je nastupila duga pauza, kao da su se uzajamno izazivali da učine sledeći logičan korak. Džimi ga je, konačno, učinio. „Pitam se kakva je pravna situacija.”
„Hmm”, odgovorio je Spajk, ne obeshrabrujući ga.
„Kome misliš da pripadaju Nojeve kosti? Osim”, dodao je Džimi brzo, „Svevišnjem.”
„Bile bi potrebne godine da prođemo kroz sve sudove. Znaš kakvi su advokati.”
„Nego šta”, odgovorio je Džimi, koji još nikada nije bio u sudnici. „Ne verujem da bi Bog očekivao da idemo kroz pravnu proceduru. To bi bilo kao da se obraćamo cezaru, ili već tako nešto.”
Spajk je klimnuo glavom, i spustio glas, iako su bili sami na Božjoj planini. „Tim momcima ne bi bilo potrebno mnogo, zar ne?”
„Ne, ne mnogo, rekao bih.” Džimi se odrekao svog kratkotrajnog sna o mornaričkom helikopteru koji odnosi ceo tovar.
Ne raspravljajući više o tome, bivši astronaut i ronilac-geolog su se vratili u pećinu, sa dve drhtave baterijske lampe, i počeli da odlučuju koje delove Nojevog kostura da prokrijumčare iz istočne Turske. Pobožnost, praktičnost i pohlepa su sve tiho bile prisutne. Konačno su uzeli jednu malu kost iz leve ruke, plus jedan vratni pršljen koji je ispao iz položaja i skotrljao se preko desne lopatice. Džimi je uzeo deo prsta, a Spajk vratnu kost. Složili su se da bi bila ludost da ne lete odvojeno kući.
Spajk je sleteo u Atlantu, ali mediji su ga pronašli. Ne, u ovom trenutku ne može ništa da kaže. Da, projekat Ararat je odlično počeo. Ne, nije bilo problema. Ne, doktor Fulgud dolazi drugim avionom, morao je da završi par stvari u Istanbulu pre polaska. Kakve stvari? Da, biće konferencije za štampu kada bude vreme za nju, i da, Spajk Tigler se nada da će tom prilikom imati neke specifične, možda i neke radosne vesti za njih. Kako se osećate (obučena sva u jagorčevinasto žuto), gospodo Tigler? O, ja sam sto deset posto uz svog muža, presrećna sam što se vratio.
Velečasni Gibson, posle oklevanja i brojnih molitvi, složio se da dva dela Nojevog kostura budu podvrgnuta naučnoj analizi. Poslali su pršljen i vrh prsta u Vašington, preko pouzdanog posrednika koji je tvrdio da ih je iskopao u Grčkoj. Beti je iščekivala da vidi da li je Spajk opet uspeo da uskoči u voz slave.
Iz Vašingtona su izvestili da su kosti poslate na analizu otprilike sto pedeset godina stare, plus ili minus dvadeset godina. Ponudili su i podatak da je pršljen skoro sigurno pripadao ženi.
Morska magla se bezvoljno kreće preko crne vode dok trajekt u sedam sati prelazi od rta Heteras do ostrva Okrakouk. Reflektor napada vodu ispred sebe. Svake noći brod mora ponovo da nađe stazu, kao da mu je prvi put. Markirna svetla, crvena, zelena i bela, vode ga nesigurnom stazom. Izlazite na palubu, skupljate ramena zbog hladnoće, i podižete pogled; ali, ovaj put magla je isključila zvezde, i ne možete znati da li bi trebalo da se vidi mesec ili ne. Opet sležete ramenima, i vraćate se u kabinu.
Sto milja dalje na zapad, u restoranu „Mesečev prah”, Spajk Tigler, podižući plastičnu bocu vode iz potoka koji teče uzbrdo, objavljuje pokretanje drugog projekta Ararat.

10
San



Sanjao sam da sam se probudio. To je najstariji san od svih, i ja sam ga upravo sanjao. Sanjao sam da sam se probudio.
Bio sam u svom sopstvenom krevetu. To mi se učinilo kao malo iznenađenje, ali kada sam bolje razmislio, bilo je logično. U čijem bih se krevetu inače probudio? Dobro, dobro, dobro. Nije baš neka misao, priznajem. Međutim, da li ikada nalazimo prave reči za značajne trenutke?
Začulo se kucanje na vratima, i zatim je ušla neka žena, koračajući istovremeno postrance i unatraške. Trebalo bi da je to izgledalo trapavo, ali nije; naprotiv, bilo je bez napora i elegantno. Nosila je poslužavnik, i to je bio razlog što se tako kretala. Kada se okrenula, shvatio sam da nosi neku vrstu uniforme. Bolničarka? Ne, pre je izgledala kao stjuardesa neke avio-kompanije za koju nikada niste čuli. „Posluženje u sobi”, rekla je uz mali osmeh, kao da nije navikla da to radi, ili kao da ja nisam navikao da tako nešto očekujem; ili i jedno i drugo.
„Posluženje u sobi?” ponovio sam. Tamo odakle sam ja takve stvari dešavaju se samo na filmu. Pridigao sam se u krevetu, i shvatio da nemam ništa na sebi. Gde je moja pidžama? Eto promene. Promena je bila i to što kada sam se pridigao u krevetu i shvatio da može da me vidi sasvim golog do pojasa, ako me razumete, da mi to uopšte nije smetalo. To je bilo dobro.
„Vaša odeća je u plakaru”, rekla je. „Samo polako. Imate ceo dan. Imate”, dodala je, ,,i ceo sutrašnji dan.”
Spustio sam pogled na poslužavnik. Da vam ispričam nešto o tom doručku. To je bio doručak mog života, sasvim sigurno. Za početak, grejpfrut. Svi znate kakav je grejpfrut: isprska vas po košulji, klizi vam iz ruke ako ga ne pridržite viljuškom ili već nečim, meso je kao zalepljeno za one neprozirne opne, a kada se konačno odvoji to je tek napola, uvek ima gorak ukus, ali opet osećate se krivim što ga zatrpavate šećerom. Takvi su grejpfruti, zar ne? Sada da vam opišem ovaj grejpfrut. Prvo, meso je bilo ružičasto, a ne žuto, i svaki segment već je bio odvojen od opne. Sama voćka je već bila pričvršćena za tanjir nekim držačem ili viljuškom sa donje strane, tako da nisam morao da je pridržavam, čak ni da je dodirujem. Potražio sam šećer, ali to je bilo samo iz navike. Ukus kao da se sastojao iz dva dela: prvo otrežnjujuća oštrina, zatim talas slatkoće; svaka od tih kuglica (veličine punoglavca) kao da se odvojeno rasprskavala u mojim ustima. To je bio grejpfrut mojih snova, slobodno to priznajem.
Poput nekog cara, odgurnuo sam ispražnjenu ljušturu i podigao srebrni poklopac sa porcelanskog tanjira. Naravno da sam znao šta ću tamo naći. Tri kriške pržene mesnate slanine sa koje je bila skinuta kora, i na kojoj je reš mast sijala poput lomače. I dva pržena jajeta mlečnih žumanaca — pošto su pravilno bila prelivena mašću tokom pripremanja — i belanaca čije su ivice bile poput zlatnog filigrana. I prženi paradajz koji mogu da opišem samo onim što nije bio. Nije bio skrhana šolja puna koštica, pulpe i crvene vode, bio je nešto kompaktno, što se moglo šeći, bio je ravnomerno ispržen, i imao je ukus — da, toga se posebno sećam — imao je ukus paradajza. Kobasica: ni ona nije bila tuba mlakog konjskog mesa naguranog u prezervativ, već je bila tamno crvena i sočna ... kao ... kao kobasica, to je jedina reč kojom se može opisati. Sve ostale, sve one koje sam probao u pređašnjem životu, samo su vežbale da budu ovakve; bile su na audiciji za ovu ulogu — i neće je dobiti. Sa strane, bio je tanjirić u obliku polumeseca sa srebrnim poklopcem. Podigao sam poklopac: da, to su bile korice od slanine, odvojeno pržene, i čekale su da ih krčkam.
Tost, marmelada — to možete da zamislite, možete sami da ih dočarate. Ali, moram nešto da vam ispričam o čajniku. Čaj je, naravno, bio pravi, imao je ukus kao da ga je brala svita nekog radže. A čajnik ... Jednom, pre mnogo godina, bio sam u Parizu u paket-aranžmanu. Izdvojio sam se iz grupe i odšetao do kraja gde žive bogati ljudi. Ili gde, bar, idu da jedu i kupuju. Prošao sam pored jednog kafea na uglu. Nije izgledao naročito luksuzno, i za trenutak sam pomislio da sednem tu. Ali nisam, jer sam za jednim od stolova video čoveka koji je pio čaj. Kada je dopunio svoju solju, zapazio sam napravu koja je, učinilo mi se, predstavljala definiciju luksuza: sa tri tanana srebrna lančića za grlić čajnika bila je pričvršćena cediljka. Kada je čovek nagnuo čajnik da sipa, cediljka je došla u položaj da zadrži lišće. Nisam mogao da poverujem da se neko ozbiljno bavio rešavanjem problema kako ovog gospodina koji pije čaj osloboditi neverovatnog napora podizanja obične cediljke drugom rukom. Udaljio sam se od tog kafea, osećajući se pomalo kao gnevni pravednik. Sada se na mom poslužavniku nalazio čajnik sa grbom nekog šik-kafea. Na tri srebrna lančića visila je cediljka. Odjednom, svrha tog izuma postala mi je jasna.
Posle doručka, odložio sam poslužavnik na stočić pored kreveta i otišao do plakara. Sva moja omiljena odeća bila je tu. Sportska jakna koju sam uvek voleo, čak i kada su ljudi počeli da govore, baš je neobična, da li ste je kupili polovnu, još dvadesetak godina i biće ponovo u modi. Par štofanih pantalona koje je moja žena bacila pošto su se izlizale na turu; neko je, međutim, to uspeo da popravi, i pantalone su sada izgledale skoro kao nove, ali ne toliko nove da ih čovek ne bi voleo. Košulje su pružale ruke prema meni, a zašto i ne bi kada im nikada u životu nije bilo ovako dobro — visile su postrojene na vešalicama prekrivenim somotom. Bile su tu i cipele čiju sam smrt bio prežalio; čarape koje su opet bile bez rupa; kravate koje sam viđao u izlozima. Nije to bila zbirka odeće na kojoj bi mi neko pozavideo, ali to nije bilo važno. Osećao sam se sigurnim. Opet ću ja biti ja. Biću i više od toga.
Pored kreveta, bilo je zvono za poslugu sa kićankom, što prethodno nisam primetio. Povukao sam ga, a onda se osetio malo zbunjen, i ponovo se uvukao pod pokrivač. Kada je bolničarka/stjuardesa ušla, pljesnuo sam se po stomaku i rekao, „Znate, mogao bih da pojedem još ovoliko”.
„Nisam iznenađena”, odgovorila je. „Skoro sam i očekivala da ćete to reći.”
Ceo dan nisam ustao iz kreveta. Jeo sam doručak za doručak, doručak za ručak i doručak za večeru. Izgledalo je to kao dobar sistem. O ručku ću brinuti sledećeg dana. Ili, tačnije, o ručku neću brinuti sledećeg dana. Sledećeg dana, neću brinuti ni o čemu. Između doručka-ručka i doručka-večere (stvarno sam počinjao da cenim sistem sa cediljkom — slobodnom rukom možete nastaviti da jedete kroasan dok sipate čaj) dugo sam spavao. Zatim sam se istuširao. Mogao sam i da se okupam u kadi, ali činilo mi se kao da sam proveo decenije u kadi, i zato sam se istuširao. Našao sam postavljen kućni ogrtač na čijem su gornjem džepu zlatnim slovima bili izvezeni moji inicijali. Dobro mi je stajao, ali smatrao sam da je to sa inicijalima ipak prevršilo meru. Nisam došao ovamo da izigravam filmsku zvezdu. Dok sam buljio u te zlatne žvrljotine, one su nestale pred mojim očima. Trepnuo sam, i vise ih nije bilo. Osećao sam se udobnije u tom ogrtaču sa običnim džepom.
Sledećeg jutra, probudio sam se i pojeo još jedan doručak. Bio je podjednako dobar kao i prethodna tri. Očigledno, pitanje doručka bilo je rešeno.
Kada je Brigita došla da odnese poslužavnik, promrmljala je, „Kupovina?”
„Naravno.” Upravo sam o tome razmišljao.
„Da li želite da idete u kupovinu ili da ostanete u kupovini?”
„Da idem u kupovinu”, odgovorio sam, ne shvatajući zapravo razliku.
Žena mog brata jednom je provela deset dana na Floridi, i kada se vratila, rekla je, „Kada umrem, ne želim da odem u raj. Želim da odem u kupovinu u Ameriku.” Tog drugog jutra, počeo sam da shvatam šta je htela da kaže.
Kada smo stigli u supermarket, Brigita me je pitala da li želim da hodam ili da se vozim. Rekao sam, hajde da se vozimo, to zvuči zabavno — to je bio odgovor koji je ona, izgleda, očekivala. Kada malo bolje razmislim, neke stvari u njenom poslu mora da su veoma dosadne — hoću da kažem, svi mi verovatno veoma slično reagujemo, zar ne? U svakom slučaju, vozili smo se. Kolica za kupovinu su motorizovane naprave sa velikim žičanim korpama, i zuje okolo kao električna kola na vašaru, samo Što je nemoguće sudariti se, zbog neke vrste ugrađenog senzora. Upravo kada pomislite da ćete nekog tresnuti, shvatite da ćete izbeći ta kola koja su vam malopre jurila u susret. Ti pokušaji sudaranja bili su zabavni.
Sistem se lako savlada. Imate plastičnu karticu koju gurnete u prorez pored onoga što želite da kupite, i zatim ukucate količinu koju želite. Posle par sekundi, dobijete karticu nazad. Roba se automatski isporučuje i stavlja na vaš račun.
Dobro sam se provodio u svojim žičanim kolicima. Sećam se kada sam išao u kupovinu u stara vremena, prethodna vremena. Ponekad bih video malu decu koja sede u kolicima, kao u kavezu, a roditelji ih guraju okolo. Zavideo sam im. Više ne. A što sam se tog jutra nakupovao! Kupio sam skoro sve one ružičaste grejpfrute. Ili mi se, bar, tako činilo. Kupovao sam doručak, kupovao sam ručak, kupovao sam večeru, kupovao sam jutarnju užinu, popodnevni čaj, grickalice, ponoćne gozbe. Kupovao sam voćke čija imena nisam znao, povrće koje nikad pre nisam video, neobične nove komade mesa sa poznatih životinja, kao i uobičajene komade sa životinja koje ranije nisam jeo. U odeljenju sa proizvodima iz Australije mašio sam se za šnicle od krokodilskog repa, filete od vodenog bizona, terrine de kangarou.23 Sve sam to kupio. Opustošio sam i deo sa gurmanskim specijalitetima. Zaleđeni sufle od jastoga sa prelivom od trešnjinog sladoleda: kako sam tome mogao odoleti?
Što se tiče polica sa pićem ... Nisam ni slutio da je izmišljeno toliko sredstava za opijanje. Ja uglavnom volim pivo i žestoka pića, ali nisam želeo da ostavim utisak čoveka sa predrasudama, pa sam kupio i nekoliko sanduka koktela i vina. Etikete na flašama bile su od velike pomoći: sadržavale su detaljna obaveštenja o tome koliko ćete se od svakog pića napiti, uzimajući u obzir činioce kao što su pol, težina i masne naslage. Našao sam i jednu vrstu prozirnog alkohola sa veoma neuglednom nalepnicom. Usvinjuša (made in Yugoslavia), pisalo je. „Od ove Ivice napićete se više nego ikad”. Morao sam i sanduk toga da ponesem kući, zar ne?
Bilo je to korisno ispunjeno prepodne. Možda i najbolje ikada iskorišćeno. Uzgred, nemojte me gledati sa nipodaštavanjem. I vi biste slično postupili. Da niste otišli u kupovinu, šta biste činili? Upoznali neke čuvene ljude, vodili ljubav, igrali golf? Ne postoji neograničen broj mogućnosti — to je jedna od stvari koje morate imati na umu kada razmišljate o svemu, o ovom mestu i onom mestu. A ako sam ja prvo otišao u kupovinu, to je bilo zato što ljudi poput mene to prvo čine. Ne bih vas prezreo da ste vi prvo rešili da upoznate neke čuvene ljude, ili vodili ljubav, ili igrali golf. U svakom slučaju, vremenom sam došao i do svega toga. Kao što sam već rekao, ne razlikujemo se previše.
Kada smo stigli kući, bio sam ... ne baš umoran — ne zamarate se ovde — samo nekako zasićen. Ona kolica za kupovinu bila su zabavna; zašto bih uopšte više hodao? Zapravo, kad malo bolje razmislim, nikog nisam video da hoda u supermarketu. Došlo je vreme za ručak, i stigla je Brigita sa doručkom. Posle toga sam malo dremao. Očekivao sam da ću nešto sanjati, jer uvek sanjam kada spavam popodne. Nisam. Pitao sam se zašto.
Brigita me je probudila i donela čaj i biskvite koje sam izabrao. Bili su to biskviti sa suvim grožđem specijalno smišljeni za ljude poput mene. Ne znam šta vi mislite o tome, ali meni je celog života smetalo što nema dovoljno suvog grožđa u biskvitima sa suvim grožđem. Naravno, ne treba ni da ga je previše, jer bi to onda bila samo masa suvog grožđa, a ne biskvit, ali uvek sam verovao da se odnos sastojaka može promeniti. U korist suvog grožđa, naravno, — recimo, na pola-pola. Tako su se ovi biskviti zapravo i zvali: Pola-pola. Kupio sam tri hiljade kutija.
Otvorio sam novine koje mi je Brigita ljubazno ostavila na poslužavniku, i zamalo prosuo čaj. U stvari, i jesam prosuo čaj, samo se čovek više ne brine zbog takvih stvari. Bilo je to na naslovnoj strani. Pa i treba, zar se ne slažete? Lester Siti osvojio je Kup Engleske. Ozbiljno, Lester Siti je osvojio prokleti Kup! Da ne poverujete, ha? Možda biste vi i poverovali, ako ništa ne znate o fudbalu. Ali, ja znam ponešto o fudbalu, i ceo život navijam za Lester Siti, i ja u to ne bih poverovao, u tome je stvar. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne omalovažavam svoj tim. To je dobar tim, ponekad veoma dobar, ali važne stvari im uvek nekako izmiču. Bezbroj puta su pobeđivali u Drugoj ligi, ali nikada u Prvoj. Jednom su bili drugi, svakako. Što se tiče Kupa ... činjenica je, neporeciva je činjenica, da sve vreme otkad ja navijam za Lester Siti (a i sve vreme pre toga) oni nikada nisu pohodili u Kupu. Posle rata, bili su veoma uspešni u stizanju do finala — i podjednako uspešni u tome da ne pobede u njemu. Crne godine su bile 1949, 1961, 1963, 1969, i jedan ili dva od tih poraza bili su, po mom mišljenju, naročito nesrećni, štaviše, izdvojio bih ... Dobro, vidim da vas fudbal baš i ne zanima. Nije ni važno, samo ako shvatite središnju činjenicu da nikada pre Lester Siti nije osvojio ništa sem siće, a da je sada, prvi put u istoriji kluba, pobeđio u Kupu. Prema izveštaju u novinama, meč je bio veoma uzbudljiv: Siti je pobedio sa 5:4, u produžecima. Protivnik je, čak, četiri puta bio u vodstvu. Kakva predstava! Kakav spoj veštine i snage volje! Bio sam ponosan na momke, Brigita će mi sutra doneti snimak, bio sam siguran da to može. U međuvremenu, uz doručak koji sam pojeo za večeru popio sam malo šampanjca.
Novine su bile odlične. Na neki način, novina se najbolje sećam. Kao što sam možda već spomenuo, Lester Siti je osvojio Kup. Pronađen je lek za rak. Moja partija je svaki put pobuđivala na izborima, sve dok nisu svi uvideli tla su njene ideje ispravne, i dok veći deo opozicije nije prešao na njenu stranu. Bakice su svake nedelje dobijale ogromne svote na lutriji. Seksualni prestupnici su se kajali zbog svojih zločina, bivali puštani iz zatvora, i vodili uzorne živote. Piloti su naučili kako da Spašavaju avione od sudara u vazduhu. Svi su se rešili nuklearnog naoružanja. Engleski selektor je izabrao ekipu Lester Sitija en bloc za reprezentaciju za Svetsko prvenstvo. Vratili su se sa trofejem Žila Rimea, pošto su u nezaboravnom finalu pobedili Brazil sa 4.1. Kada ste čitali novine, boja vam ne bi prljala prste, a tekstovi vam ne bi zagađivali um. Deca su opet bila nevina stvorenja; muškarci i žene su se pristojno ophodili jedni prema drugima; niko nije morao da ide kod zubara; ženskim čarapama nisu polazile žice.
Šta sam još radio te prve nedelje? Kao što sam rekao, igrao sam golf, vodio ljubav i upoznavao čuvene ljude, i nijednom se nisam osetio loše. Da počnem od golfa. Nikada ga nisam naročito dobro igrao, ali ipak sam voleo da ponekad obrnem amaterski krug na javnom igralištu, gde je trava ugažena i teren pun rupa. Ipak, video sam većinu čuvenih terena na televiziji, i želeo sam da igram — pa, golf svojih snova. Čim sam osetio kontakt štapa i loptice na prvoj rupi, i video kako loptica preleće par stotina metara, znao sam da sam na sedmom nebu. Štapovi su bili savršeno izbalansirani; trava je bila bujna i zelena, i nudila vam je lopticu kao kelner poslužavnik sa pićem; kedi je (nikada pre nisam imao kedija, ali on se ponašao kao da sam ja Arnold Palmer) bio pun korisnih saveta, nikada nametljiv. Teren je imao sve — rečice, jezera, stare mostove, delove pored mora, kao u Škotskoj, delove prekrivene azalejama u cvetu, kao u Ogasti, breze, jele, lišajeve i šipražje. Bio je to težak teren, ali nudio vam je mogućnost da se iskažete. Tog sunčanog jutra, postigao sam rezultat 67, pet ispod predviđenog, i 20 poena bolji od najboljeg koji sam imao na javnom igralištu.
Bio sam toliko zadovoljan ovom partijom golfa da sam, kada sam se vratio, pitao Brigitu da li bi želela da vodi ljubav sa mnom. Ona je odgovorila da bi, vrlo rado, i da me smatra veoma privlačnim i, mada je videla samo gornju polovinu mene, prilično je sigurna da je i donja sasvim ispravna; da ima, međutim, par sitnijih problema, na primer, to što je veoma zaljubljena u nekog drugog, što u njenom ugovoru piše da službenici koji se upuste u seksualne odnose sa novopridošlicama gube posao, i što ima blagu srčanu manu zbog koje bi svaki dodatni napor mogao biti opasan, ali, ako bih joj dao par minuta, odmah bi skoknula da se presvuče u nešto veoma seksi. Neko vreme sam razmišljao o dobrim i lošim stranama onoga što sam predložio, i, kada se ona vratila, dekoltirana i naparfimisana, rekao sam joj da, sve u svemu, mislim da ipak ne bi trebalo da idemo dalje. Bila je prilično razočarana, i sela je prekoputa i prekrstila noge (što je, moram vam reći, bio lep prizor), ali ja sam bio odlučan. Tek kasnije — sledećeg jutra, zapravo — shvatio sam da je ona odbila mene. Nikada pre nisam bio tako lepo odbijen. Ovde su, čak, i ružne stvari učinili lepim.
Te večeri, uz jesetru i krompiriće, popio sam magnum šampanjca (ovde nema ni mamurluka), i upravo sam tonuo u san, razmišljajući o onom lukavom spin udarcu kojim sam na stepenastoj 16. rupi izbegao da mi lopta ode na niži nivo, kada sam osetio da se pokrivači dižu. Prvo sam pomislio da je to Brigita, i osetio sam se krivim, što zbog njenog slabog srca, što zbog opasnosti da izgubi posao, što zbog toga što je zaljubljena u nekog drugog. Ali, kada sam je zagrlio i prošaputao „Brigita?”, ona je šapnula „Ne. To ne Brigita”, drugačijim, stranim, naglaskom i dubokim glasom, a onda sam i po drugim stvarima shvatio da to nije Brigita, ma kako privlačna i ona bila. Ono što se zatim dogodilo — a time ne mislim na kraće vreme — teško je opisati. Najbolje što mogu da kažem je da sam tog jutra odigrao partiju golfa od 67 poena, što je bilo pet ispod predviđenog i 20 poena bolje od mog dotadašnjeg najboljeg rezultata, a ono što je usledilo te noći bilo je slično dostignuće. Shvatate da mi nije stalo da svoju dragu ženu kritikujem po tom pitanju; ali posle toliko godina, znate, i dece, i umora, ne možete a da jedno drugog ne vučete nadole. Još je lepo, ali nekako činite ono što morate, zar ne? Ono što pre nisam shvatao je da ako jedan par može da se vuče nadole, drugi par može da se vuče nagore. Hej! Nisam znao da to mogu! Nisam znao da to iko može! Kao da smo instinktivno znali šta ono drugo želi. To mi se nikad ranije nije desilo. Razumete, naravno, da ne želim da ovo zvuči kao da kritikujem svoju dragu ženu.
Očekivao sam da ću se probuditi umoran, ali opet je to bio osećaj prijatne ispunjenosti, kao posle kupovine. Da li sam sve samo sanjao? Ne, na jastuku su bile dve dugačke riđe dlake koje su potvrđivale stvarnost događaja. I njihova boja potvrđivala je da moja gošća nije bila Brigita.
„Da li ste dobro spavali?” upitala je ona uz nestašni osmeh kada mi je donela doručak.
„Sve u svemu, bio je to dobar dan”, odgovorio sam, možda malo uštogljeno, jer sam pretpostavljao da je znala. „Osim”, brzo sam dodao, „što sam saznao za tvoju srčanu manu. Stvarno mi je žao zbog toga.”
„Ah, provući ću se”, rekla je. „Motor će izdržati još par hiljada godina.”
Otišli smo u kupovinu (još nisam bio toliko lenj da bih ostajao u kupovini), pročitao sam novine, ručao, igrao golf, pokušao da nadoknadim propušteno u čitanju, gledajući film snimljen po Dikensovom romanu, jeo jesetru i krompiriće, ugasio svetio, i, nedugo potom, vodio ljubav. Bio je to dobar
način da se provede dan, skoro savršen, činilo mi se, i opet sam odigrao partiju golfa od 67 poena. Da mi samo lopta nije uletela u žbunje na 18. rupi — mislim da sam bio suviše uzbuđen — možda bih zabeležio i 66, ili čak i 65, na svom listiću.
I tako, život je tekao dalje, k;iko k;iže izreka. Mesecima, svakako, možda i duže. Posle izvesnog vremena, prestanete da obraćate pažnju na datum na novinama. Shvatio sam da je odluka da ne vodim ljubav sa Brigitom bila ispravna. Postidi smo dobri prijatelji.
„Šta će se dogoditi”, upitao sam je jednog dana, „kada stigne moja žena?” Trebalo bi da objasnim da moja draga supruga u to vreme nije bila sa mnom.
,,I mislila sam da vas to možda brine.”

„O, ne brine me to”, rekao sam, misleći na svoju noćnu gošću, jer sve je to u stvari malo ličilo na poslovnog čoveka na putu u inostranstvu, Čini mi se, zar ne? „Mislio sam, uopšte.”
„Nema ništa uopšte. Sve zavisi od vas. I od nje.”
„Da li će joj smetati?” upitao sam, ovaj put misleći na svoju gošću.
„Da li će znati?”
„Mislim da će biti problema”, rekao sam, opet govoreći uopšteno.
„Ovo je mesto gde se problemi rešavaju”, odgovorila je.
„Kako ti kažeš.” Počinjao sam da verujem da će sve možda ispasti kao što sam se nadao.
Na primer, oduvek sam imao taj san. Nije to bio baš san, već nešto što sam mnogo želeo. San o tome da mi se sudi. Ne, to ne zvuči kako treba, zvuči kao da sam želeo da mi na giljotini odrube glavu ili da budem bičevan ili ne znam šta. Uopšte nije to. Ne, želeo sam da budem prosuđen, razumete li? To svi želimo, zar ne? Želeo sam, kako da kažem, neku vrstu rezimea, da moj život bude razmotren. To nikada ne dobijemo, sem ako se ne pojavimo na sudu ili ako nas ne pregleda psihijatar, a mene nije zadesilo ni jedno ni drugo, i ne mogu reći da sam bio razočaran zbog toga, pošto nisam bio ni kriminalac ni luđak. Ne, ja sam normalna osoba, i želeo sam samo ono što mnogi normalni ljudi žele. Želeo sam da se proceni moj život. Da li me razumete?
Jednog dana, počeo sam ovo da objašnjavam svojoj prijateljici Brigiti, siguran da neću to moći bolje objasniti nego sada vama, ali ona je odmah shvatila. Rekla je da je to veoma popularan zahtev, i da neće biti teško da se sredi. Par dana kasnije, pošao sam. Zamolio sam i nju da krene sa mnom, radi moralne podrške, i ona je pristala.
U početku, sve je bilo kao što sam očekivao. Bila je to kitnjasta stara zgrada sa stubovima i sa mnogo reći, na latinskom ili grčkom ili već nekom od tih jezika, urezanih na pročelju, i sa poslužiteljima u uniformama, i bilo mi je drago da sam insistirao na novom odelu za ovu priliku. Unutra je bilo ogromno stepenište, od onih što se račvaju u suprotnim smetovima i što se, praveći dva velika kruga, spajaju na vrhu. Posvuda su bili mermer, uglačani mesing, i prostranstva mahagonija za koji ste mogli biti sigurni da ga nikada neće napasti crvotočina.
Soba nije bila ogromna, ali to nije bilo važno. Imala je pravu atmosferu, što je bilo mnogo važnije, formalnu, ali ne i zastrašujuću. Bila je maltene prijatna; na nekim mestima stari somot izgledao je skoro ofucan, ali tu su se ipak dešavale ozbiljne stvari. A i taj koji me je obradio bio je fini stariji gospodin. Kao moj otac — u stvari ne, više kao neki teča, rekao bih. Imao je prijateljski pogled, i gledao vas je pravo u oči; bilo je jasno da ne trpi neozbiljnost. Pročitao je ceo moj dosije, rekao je. I svi su dokumenti bili tu pored njega, priča mog života, sve što sam učinio i pomislio i rekao i osetio, cela prokleta gomila, i dobre stvari i one loše. Bila je to poveća hrpa, kao što možete da pretpostavite. Nisam bio siguran da mi je dozvoljeno da mu se obratim, ali sam ipak to učinio. Rekao sam mu da brzo čita. On je odgovorio da je mnogo vežbao, i malo smo se tome smejali. Zatim je bacio pogled na sat — sasvim učtivo, doduše — i upitao da li želim da čujem svoju presudu. Ispravio sam ramena, stegao pesnice, spustio palčeve niz šavove i rekao, „Da, gospodine.”
Rekao je da sam OK. Ne, ne šalim se, upravo je to rekao: „Ti si OK.” Čekao sam da kaže još nešto, ali on je spustio pogled i pošao rukom ka prvom dokumentu na sledećoj gomili. Onda je podigao glavu, nasmešio se, i rekao, „Ozbiljno, ti si OK.” Opet sam klimnuo glavom, i ovaj put je on ozbiljno nastavio sa poslom, i ja sam se okrenuo i otišao. Kada smo izašli, priznao sam Brigiti da sam malo razočaran, i ona je rekla da je to reakcija većine ljudi, ali da to ne treba da shvatim lično, tako da nisam.
Otprilike u to vreme počeo sam sa upoznavanjem čuvenih ljudi. U početku, bio sam pomalo stidljiv, i tražio sam samo filmske zvezde i sportiste kojima sam se divio. Upoznao sam Stiva Mek Kvina, na primer, i Džudi Garland; Džona Vejna, Morin O’Saliven, Hamfrija Bogarta, Džina Tirnija (ne znam zašto, ali oduvek sam voleo Džina Tirnija) i Binga Krosbija. Upoznao sam Dankana Edvardsa i ostale igrače Mančester Junajtida koji su poginuli u Minhenu. Upoznao sam i dosta igrača iz ranih dana Lester Sitija, ali njihova imena vam verovatno ne bi mnogo značila.
Posle nekog vremena, shvatio sam da mogu da se upoznam s kim god zaželim. Upoznao sam Džona F. Kenedija, Čarlija Čaplina, Merilin Monro, predsednika Ajzenhauera, papu Jovana XXIII, Vinstona Čerčila, Romela, Staljina, Mao Zedunga, Ruzvelta, generala De Gola, Lindberga, Šekspira, Badija Holija, Petsi Klajn, Karla Marksa, Džona Lenona i kraljicu Viktoriju. Većinom, bili su prijatni, ukupno gledano, nekako prirodni, nimalo uštogljeni ili nadmeni. Bili su baš kao pravi ljudi. Tražio sam da se upoznam i sa Isusom Hristom, ali rekli su mi da nisu baš sigurni da to može, pa nisam insistirao. Upoznao sam i Noja, ali imali smo poteškoća u sporazumevanju, što i nije bilo iznenađenje. Neke sam hteo samo da pogledam. Hitlera, na primer. To je čovek sa kojim se nikada ne bih rukovao, ali sredili su tako da sam ja stajao iza nekog žbunja kada je on prošao u svojoj groznoj uniformi, u prirodnoj veličini.
I znate li šta se onda desilo? Počeo sam da brinem. Brinuo sam o najsmešnijim stvarima. O svom zdravlju, na primer. Nije li to besmisleno? Možda je to imalo veze s tim što je Brigita spomenula svoju srčanu manu, ali, u svakom slučaju, odjednom sam počeo da zamišljam kako sa mnom nešto nije u redu. Ko bi poverovao? Počeo sam da pratim trendove i da vodim računa o ishrani; nabavio sam mašinu za veslanje, sobni bicikl, dizao sam tegove; izbegavao sam so i šećer, životinjske masti i slatkiše; čak sam smanjio i potrošnju Pola-pola keksa na pola kutije dnevno. Takođe, imao sam napade brige o svojim visokim zaliscima, vožnji u supermarketu (da li su ta kolica baš toliko sigurna?), svojim seksualnim sposobnostima i stanju na bankovnom računu. Zašto li sam se o tome brinuo kada čak nisam ni imao račun? Zamišljao sam kako mi u supermarketu neće primiti karticu, osećao sam krivicu zbog ogromnih kredita koje su mi, izgleda, davali. Pitao sam se čime sam to zaslužio.
Veći deo vremena, ipak, bilo mi je dobro, sa svim tim kupovinama, golfom, seksom i upoznavanjem čuvenih ljudi. Povremeno bih ipak pomislio, šta ako ne budem mogao da obiđem svih 18 rupa? Šta ako sebi ipak ne budem mogao da priuštim Pola-pola kekse? Konačno sam sve ispričao Brigiti. Ona je rekla da je vreme da pređem u druge ruke. Njen posao je završen, rekla je. Bio sam tužan i upitao je šta da joj kupim da iskažem svoju zahvalnost. Rekla je da već ima sve što joj je potrebno. Pokušao sam da joj napišem pesrnu, pošto se Brigita rimuje sa „čas osvita”, ali posle toga sam se setio samo još „pita” i „džilita”, tako da sam odustao, a i verovatno je već i ranije dobijala takve pesme.
Margaret je bila ta koja će se sledeća starati o meni. Izgledala je ozbiljnije od Brigite, obučena u elegantne kostime, svaka dlaka na svom mestu — ona pripada onoj vrsti osoba koje ulaze u finale takmičenja za poslovnu ženu godine. Malo sam je se plašio — zasigurno nisam mogao sebe da zamislim kako joj, kao Brigiti, predlažem seks — a mogao sam očekivati i njeno neodobravanje mog dotadašnjeg načina života. Ništa od toga, naravno. Samo je rekla da pretpostavlja da sam već temeljito upoznat sa svim pogodnostima, i da će ona biti tu ako mi bude potrebno nešto više od obične praktične pomoći.
„Recite mi nešto”, upitao sam je pri našem prvom susretu. „Glupo je da brinem za svoje zdravlje, zar ne?”
„Sasvim je nepotrebno.”
„I glupo je da brinem oko novca?”
„Sasvim je nepotrebno”, odgovorila je.
Nešto u njenom glasu nagoveštavalo je da bih mogao, kada bih se potrudio, da nađem stvari oko kojih bi vredelo brinuti; tu mogućnost nisam dalje istraživao. Imao sam još dosta vremena. Vremena mi nikad neće nedostajati.
Ne bih baš rekao da imam najbritkiji um na svetu, i u prethodnom životu uglavnom sam se trudio da radim one stvari koje sam morao ili želeo da radim, i da ne razmišljam o njima previše. To je normalno, zar ne? Ali, ako bilo kome date dovoljno vremena, i njihove misli će odlutati nekuda, i oni će početi da postavljaju neka od važnijih pitanja. Na primer, ko zapravo upravlja ovim mestom, i zašto sam ih tako malo viđao? Pretpostavljao sam da postoji neka vrsta prijemnog ispita, ili možda nekog stalnog procenjivanja; ali, osim onog, iskreno rečeno razočaravajućeg, suda starkelje koji je rekao da sam OK, nisu me gnjavili. Dopuštali su mi da svaki dan dangubim i vežbam golf. Da li sam sve mogao da prihvatim zdravo za gotovo? Da li su oni od mene nešto očekivali?
Zatim, bilo je tu i ono sa Hitlerom. Čekate iza žbuna, i on prođe, dežmekasta prilika u gadnoj uniformi i sa lažnim osmehom na licu. Dobro, video sam ga, radoznalost mi je bila zadovoljena, idi ipak sam morao da se upitam, otkud on uopšte tu? Da li je i on naručivao doručak kao i svi ostali? Primetio sam da mu je dozvoljeno da nosi svoju odeću. Da li je to značilo da sme i da igra golf i da ima žene ako hoće? Kako je sve ovo funkcionisalo?
Osim toga, ja sam brinuo oko svog zdravlja i oko novca i oko vožnje u supermarkets Nisam više brinuo zbog tih stvari samih po sebi, već zbog činjenice da sam uopšte brinuo. Šta je sve to značilo? Da li je to bilo nešto više od rutinskih problema prilagođavanja, kako je Brigita želela da ih predstavi?
Mislim da me je, na kraju, golf naveo da od Margaret zatražim neka objašnjenja. Nema sumnje da sam tokom meseci i godina provedenih na tom bujnom zelenom igralištu sa svim preprekama i iskušenjima (koliko li sam samo puta ubacio lopticu u vodu na 11. rupi!), beskrajno napredovao. Jednog dana posle partije, to sam i rekao Severijanu, svom stalnom kediju: „Beskrajno sam napredovao.” On se složio, i tek kasnije, između večere i seksa, počeo sam da razmišljam o onome što sam rekao. Kada sam počeo da igram na ovom terenu, rezultat mi je bio 67; vremenom se postepeno popravljao. Pre izvesnog vremena, postizao sam 59 poena, a sada
sam se, pod stalno vedrim nebom, približavao brojci 50. Prebacivao sam 300 metara bez problema, početni udarci bili su mi potpuno promenjeni, loptica se kotrljala u rupu kao da je privlači magnet. Zamislio sam kako mi se rezultat spušta do 40, zatim — a to je ključni psihološki trenutak — prelazi granicu od 36, što znači prosečno dva udarca po rupi, a onda silazi prema brojci 20. Beskrajno sam napredovao, pomislio sam, i ponovio u sebi reč beskrajno. Ali, naravno, upravo to je bilo nemoguće: morao je postojati kraj mom napretku. Jednog dana, odigraću partiju od 18 poena, platiću Severijanu par pića, kasnije to proslaviti uz šampanjac, jesetru i seks — i onda, šta? Da li je iko, čak i ovde, odigrao partiju golfa od 17 poena?
Margareta nije dolazila na poziv zvona sa kićankom, kao plavokosa Brigita; štaviše, morali ste videofonom da zakažete razgovor.
„Brinem zbog golfa”, počeo sam.
„To nije baš moja oblast.”
„Ne. Vidite, kada sam stigao, imao sam 67 poena. Sada sam blizu pedeset.”
„Meni to ne zvuči kao problem.”
,,I napredovaću i dalje.”
„Čestitam.”
,,I jednog dana ću preći teren sa 18 udaraca.”
„Vaša ambicija je dostojna divljenja.” Zvučalo je kao da mi se podsmeva.
„Ali, šta ću posle?”
Zastala je. „Možda da pokušate da svaki put odigrate partiju sa 18 udaraca?”
„Ne ide to tako.”
„Zašto?”
„Jednostavno, ne ide.”
„Sigurna sam da ima mnogo drugih terena ...”
„Isti problem”, rekao sam, prekidajući je, čini mi se, pomalo grubo.
„Možete da pređete na drugi sport, zar ne? Pa da se vratite na golf kada vam taj drugi dosadi?”
„Ali, problem bi ostao isti. Obišao bih teren sa 18 udaraca. Golf bi bio potrošen.”
„Ima mnogo drugih sportova.”
„I njih bih potrošio.”
„Šta jedete za doručak svakog jutra?” Po načinu na koji je klimnula glavom kada sam joj odgovorio, bio sam siguran da je već znala. „Vidite. Jedete isto svakog jutra. Niste se umorili od doručka.”
„Nisam.”
„Onda razmišljajte o golfu kao o doručku. Možda se nikada nećete umoriti od igranja partije od 18 udaraca.” „Možda”, rekao sam sumnjičavo. „Čini mi se da nikada niste igrali golf. Osim toga, i to je problem.”
„Šta to?”
„Umor. Ovde se čovek ne umara.”
„Da li se vi to žalite?”
„Ne znam.”
„Umor se može srediti.”
„Svakako”, odgovorio sam. „Ali, to bi bio prijatan umor. Ne onakav iscrpljujući umor od kojeg čovek poželi da umre.” „Zar ne mislite da ste malo naopaki?” bila je oštra, skoro nestrpljiva. „Šta ste želeli? Čemu ste se nadali?”
Klimnuo sam glavom, i to je bio kraj tog razgovora. Moj život se nastavio. I taj izraz bi me uvek nasmejao. Moj život se nastavio, i beskrajno sam napredovao u golfu. Radio sam i razne druge stvari:
- išao na nekoliko krstarenja; - savladao vožnju kanuom, planinarenje i letenje balonom; - upadao u razne opasnosti i iz njih se izvlačio; - istraživao džunglu; - pratio jedno suđenje (nisam se složio sa presudom); - pokušao da se bavim slikarstvom (išlo mi je bolje nego što sam očekivao) i hirurgijom; - zaljubio se, naravno, mnogo puta; - zamišljao da sam poslednji čovek na svetu (i prvi). Sve to ne znači da sam prestao da se bavim onim što sam stalno radio otkad sam došao ovamo. Vodio samn ljubav sa sve većim brojem žena, ponekad sa više njih istovremeno; jeo sam sve egzotičniju hranu; upoznao sam sve čuvene ljude koje sam uspeo da iščeprkam iz pamćenja. Na primer, upoznao sam sve
fudbalerc koji su ikad igrali. Počeo sam sa onima koji su bili čuveni, zatim nastavio sa onima koje sam voleo, ali koji nisu bili naročito poznati, pa sam prešao na prosečne, pa na one čijih sam se imena sećao, ali ne i lica i načina igre; na kraju, tražio sam jedine preostale koje još nisam upoznao, one gadne, dosadne, grube igrače koje uopšte nisam voleo. Nisam uživao u poznanstvu sa njima — bili su podjednako gadni, dosadni i grubi van terena kao i na njemu — ali nisam želeo da mi ponestane fudbalera. Onda ih je, ipak, ponestalo. Opet sam zatražio sastanak sa Margaret.
„Upoznao sam sve fudbalerc”, rekao sam.
„Na žalost, ne znam mnogo ni o fudbalu.”
„Osim toga, uopšte ništa ne sanjam”, požalio sam se. „Čemu bi snovi služili”, odgovorila je. „Čemu bi vam služili?”
Osetio sam da me na neki način testira, da proverava koliko sam ozbiljan. Da li je sve to više od običnog problema prilagođavanja?
„Mislim da mi dugujete neko objašnjenje”, objavio sam, malo nadmeno, moram da priznam.
„Pitajte šta god hoćete.” Zavalila se u svoju kancelarijsku stolicu.
„Slušajte, želim da raščistim stvari.”
„Ambicija dostojna poštovanja.” Govorila je malo visokoparno, ponekad.
Mislio sam da je najbolje da krenem od početka. „Ovako, ovo je Raj, zar ne?”
„O, da.”
„Šta je onda sa nedeljama?”
„Ne razumem vas.”
„Nedeljom”, rekao sam, „koliko mogu da utvrdim, pošto više ne pratim baš pažljivo dane, ja igram golf, idem u kupovinu, večeram, vodim ljubav i ne osećam se loše.”
„Zar to nije ... savršeno?”
„Ne želim da zvučim kao nezahvalnik”, rekao sam oprezno, „ali, gde je bog?”
„Bog. Da li želite Boga? Da li je to ono što želite?”
„Da li to zavisi od onoga što ja želim?”
„Upravo tako. Da li želite Boga?”
„Verovatno nisam mislio da je baš tako. Valjda sam mislio, ili će ga biti, ili ga neće biti, i da ću otkriti kako stvari stoje. Nisam očekivao da će to na bilo koji način zavisiti od mene.” „Naravno da zavisi.”
,,Oh.”

„Raj je sada demokratski”, rekla je. Zatim je dodala, „Bar je takav ako ga takvim želite.”
„Kako to mistile, demokratski?”
„Više ljudima ne namećemo Raj”, rekla je. „Pratimo njihove potrebe. Ako ga žele, mogu da ga dobiju; ako ga ne žele, ne. I, naravno, dobiju onakav Raj kakav su želeli.”
,,I, u proseku, kakav Raj žele ljudi?”
„Pa, zaključili smo da žele produžetak života. Ali, ... poboljšanog, razume se.”
„Seks, golf, kupovine, večere, poznanstva sa čuvenim ljudima i ne osećati se loše?”
„Varira. Ali, pošteno govoreći, ne varira previše.”
„Nije kao u stara vremena.”
,,A, stara vremena.” Nasmejala se. „To je bilo pre nego što sam ja počela da radim, naravno, ali, da, snovi o Raju tada su bili mnogo ambiciozniji.”
,,A Pakao?”
„Šta sa njim?”
„Postoji li Pakao?”
„O, ne”, odgovorila je. „To je bila samo neophodna propaganda.”
„Pitao sam se. Pošto sam sreo Hitlera.”
„Dosta ljudi to čini. On je ... kao neka turistička atrakcija, zapravo. Kako vam se dopao?”
„Nismo se upoznali", rekao sam odlučno. „Ne bih se nikada rukovao sa njim. Stajao sam iza žbuna i video ga kako prolazi.”
,,A, da. Većina ljudi tako više voli.”
„Pa sam pomislio, ako je on ovde, onda sigurno nema Pakla.”
„Logičan zaključak.”
„Radoznao sam”, rekao sam, „zanima me šta on radi po ceo dan?” Zamišljao sam ga kako svako popodne ide na Olimpijske igre u Berlinu 1936. i gleda kako Nemci pobeđuju u svim disciplinama dok se Džesi Ovens sapliće, i kako zatim odlazi na večeru od kiselog kupusa, sluša Vagnera i zabavlja se sa prsatom plavušom čiste arijevske krvi”.
„Žao mi je, ali ovde uvažavamo privatnost ljudi.” „Svakako.” Bila je u pravu. Uostalom, kada malo bolje razmislim, ne bih voleo da svako zna čime se ja ovde bavim. „Znači nema Pakla?”
„Pa, postoji nešto što mi nazivamo Paklom. Ali, to je više kao zabavni park. Iskaču skeleti i plaše vas, u prolazu vas grane okrznu po licu, pucaju bombice sa smrdljivim gasom. Sve je predviđeno da vas dobro uplaši.”
„Da me dobro uplaši”, primetio sam, „ali ne da me gadno uplaši?”
„Upravo. Ljudi sada samo to žele.”
„Da li znate nešto o Raju iz starih vremena?”
„O Starom Raju? Da, znamo sve o Starom Raju. Sve je u arhivama.”
„Šta se s njim dogodilo?”
„Pa, nekako je zatvoren. Ljudi ga više nisu tražili. Nije im bio potreban.”
„Ali, ja sam poznavao neke ljude koji su išli u crkvu, čija su deca krštena, koji nisu psovali. Šta je sa njima?”
,,O, imamo i takvih. I oni su zbrinuti. Oni se mole i zahvaljuju Gospodu kao što vi igrate golf i vodite ljubav. Izgleda da se lepo zabavljaju, da su dobili ono što su želeli. Izgradili smo im nekoliko veoma lepih crkava.”
„Da li za njih Bog postoji?”
„O, svakako.”
„Ali ne i za mene?”
„Izgleda da ne. Sem ukoliko ne želite da izmenite svoje zahteve u pogledu Raja. To ne mogu sama da rešim. Mogu da vas uputim kuda treba.”
„Za sada imam dovoljno materijala za razmišljanje, čini mi se.”
„Dobro. Pa, do sledećeg viđenja.”
Loše sam spavao te noći. Nisam mogao da se usredsredim na seks, iako su se sve veoma trudile. Da li je to bilo zbog lošeg varenja? Da nisam prebrzo pojeo jesetru? Eto, opet sam brinuo o svom zdravlju.
Sledećeg jutra imao sam 67 poena na golfu. Severijano, moj kedi, reagovao je kao da me nikada nije video da igram bolje, kao da nije znao da mogu bolje i za 20 poena. Posle sam se raspitao za uputstva, i zaputio se ka jedinom mestu u vidokrugu gde je vreme bilo loše. Kao što sam i očekivao, Pakao je bio veliko razočaranje: verovatno najbolji deo bila je oluja na parkiralištu. Nezaposleni glumci su druge nezaposlene glumce bockali dugačkim viljuškama i gurali ih u kazane sa natpisima ključalo ulje. Lažne životinje sa privezanim plastičnim kljunovima kljucale su leševe od stiropora. Video sam Hitlcra kako se vozi na Vozu duhova, u zagrljaju sa plavom Madchen sa kikicama. Bilo je rešetaka, sanduka sa škriputavim poklopcima i mirisa trulih dasaka. Zar su to ljudi želeli?
„Pričajte mi o Starom Raju”, rekao sam Margareti sledeće nedelje.
„Veoma je ličio na vaše predstave o njemu. To je, uostalom, princip Raja, da se dobije ono što se želi, što se očekuje. Znam da neki ljudi misle da je drukčije, da se dobije ono što se zaslužuje, ali nikada nije bilo tako. Moramo da ih razuverimo.”
„Da li im to smeta?”
„Uglavnom ne. Ljudi više vole da dobiju ono što žele nego ono što zaslužuju. Iako je nekima smetalo to što neki drugi nisu bili dovoljno maltretirani. Izgleda da je deo onoga što su oni očekivali od Raja bilo da će drugi otići u Pakao. Nije baš hrišćanski.”
„Da li su oni bili ... bestelesni? Čisti duhovni život i sve to?”
„Da, svakako. To su oni želeli. Ili, bar u nekim epohama. Tokom vekova, bilo je mnogo promena mišljenja o dekorporalizaciji. Sada, na primer, veoma se insistira na zadržavanju sopstvenog tela i ličnosti. I to će se možda pokazati samo kao faza, kao i sve ostale.”
„Zašto se smeškate?” upitao sam. Bio sam prilično iznenađen. Mislio sam da je Margaretin posao samo da pruža informacije, kao i Brigita. Ali, ona je očigledno imala svoje stavove, i nije se ustručavala da ih saopšti.
„Samo zato što mi se ponekad čini čudnim koliko uporno ljudi žele da zadrže svoja tela. Naravno, ponekad traže manje hirurške zahvate. Kao da je drugačiji nos, ili zategnuti obrazi, ili grudvica silikona, sve što stoji između njih i njihove idealne predstave o sebi.”
„Šta se dogodilo sa Starim Rajem?”
„Pa, opstao je još neko vreme pošto su izgrađeni novi Rajevi. Ali, bilo je sve manje potražnje za njim. Ljudima su se novi Rajevi više dopadali. Što i nije bilo iznenađujuće. Ovde sve posmatramo na duge staze.”
„Šta se dogodilo sa stanovnicima Starog Raja?”
Margaret je slegla ramenima, prilično samozadovoljno, kao poslovni čovek čija su se predviđanja obistinila do poslednje decimale. „Odumrli su.”
„Tek tako? Hoćete reći, vi ste zatvorili njihov Raj i oni su zato odumrli?”
„Ne, ne, naprotiv. Stvari ovde ne idu tako. Stari Raj je postojao sve dok su ga njegovi stanovnici želeli.”
„Ima li ih još?”
„Mislim da ih je preostalo nekoliko.”
„Mogu li da upoznam nekog od njih?”
„Na žalost, ne primaju posete. Nekada jesu. Ali, stanovnici Novog Raja su se ponašali kao da su na izložbi nakaza, stalno su upirali prstima i postavljali glupa pitanja. Zato su Starorajani odbili da se više viđaju sa njima. Više nisu govorili ni sa kim sem sa drugim Starorajanima. Zatim su počeli da odumiru. Sada ih nije mnogo preostalo. Pratimo ih, naravno.”
„Da li su bestelesni?”
„Neki jesu, neki nisu. Zavisi od sekte. Naravno, oni koji jesu bestelesni nemaju mnogo problema sa izbegavanjem Novorajana.”
Pa, to je bilo i logično. Zapravo, sve je bilo logično osim najvažnije stvari. „Kako to mislite, ostali su odumrli?”
„Svako ima mogućnost da odumre ako želi.”
„Nisam to znao.”
„Ne. Uostalom, neizbežno je da bude nekih iznenađenja. Zar ste stvarno želeli da sve predvidite?”
„Kako umiru? Da li se ubijaju? Da li ih vi ubijate?” Margareta je izgledala malo šokirana banalnošću moje ideje. „Pobogu, ne. Kao što sam rekla, sada vlada demokratija. Ako želite da odumrete, to i učinite. Samo je potrebno
da to dovoljno dugo želite, i to je sve, dogodi se. Smrt nije pitanje slučaja ili mračne neizbežnosti, kao prvi put. Ovde smo resili pitanje slobode volje, ako niste primetili.”
Nisam bio baš siguran da mi je sve jasno. Morao bih da odem i razmislim. „Recite mi”, počeo sam, „ovi problemi koje sam imao sa golfom i brigama. Da li i drugi ljudi tako reaguju?”
„O, da. Ljudi često traže loše vreme, na primer, ili da im nešto ne ide kako treba. To im nedostaje. Neki od njih traže bol.”
„Bol?”
„Naravno. I vi ste se pre neki dan žalili da se ne osećate toliko umornim da — kako ste se sami izrazili — poželite da umrete. Učinilo mi se to kao zanimljiva fraza. Ljudi traže bol, to nije tako neuobičajeno. Neki su tražili i operacije. Ne kozmetičke, već prave.”
„Da li su ih i dobili?”
„Samo ako su dovoljno insistirali. Pokušavamo da im ukažemo na to da je zahtev za operacijom u stvari znak nečega drugog. Uglavnom se slože.”
,,I koji procenat ljudi iskoristi mogućnost da odumre?” Pogledala me je pravo u oči, kao da želi da me pripremi. „O, 100%, naravno. Tokom mnogo hiljada godina, računajući po starom vremenu, svakako. Ali, da, na kraju svako izabere tu mogućnost, ranije ili kasnije.”
„Znači isto je kao i prvi put? Uvek umrete na kraju?” „Da, ali ne zaboravite da je kvalitet života ovde mnogo viši. Ljudi umiru kada odluče da im je bilo dosta, ne pre. Drugi put sve vam daje više zadovoljstva, jer je svesno.” Zastala je, zatim dodala, „Kao što sam rekla, ljudima ispunjavamo želje.”
Nisam je krivio. Nisam takav čovek. Samo sam hteo da otkrijem kako sistem funkcioniše. „Dakle ... čak i ljudi koji ... čak i vernici, koji su došli ovamo da tokom cele večnosti odaju poštu Bogu ... čak i oni se predaju posle nekoliko godina, ili nekoliko stotina ili hiljada godina?”
„Svakako. Kao što sam rekla, još ima nekoliko Starorajana, ali njihov broj se stalno smanjuje.”
,,I ko prvi traži smrt?”
„Mislim da je tražiti pogrešna reč. To je nešto što želite. Ovde nema grešaka. Ako to dovoljno želite, onda umrete, to je uvek bio vladajući princip.”
"I?"
,,I. Pa, bojim se — da upotrebim vaše reči — da su oni koji prvi traže smrt pomalo nalik na vas. Ljudi koji žele večnost ispunjenu seksom, pivom, drogama, brzim automobilima — takvim stvarima. U početku, ne mogu da veruju u svoju dobru sreću, a posle nekoliko stotina godina, ne mogu da veruju u svoju lošu sreću. Shvate da su takva vrsta ljudi. Nemaju izbora sem da budu ono što jesu. Hiljadama i hiljadama godina. Oni nekako najbrže odumiru.”
„Ne koristim droge”, rekao sam odlučno. Bio sam prilično besan. ,,I imam samo sedam automobila. To ovde nije previše. Čak ih i ne vozim brzo.”
„Ne, svakako da ne. Govorila sam u uopštenim kategorijama ispunjavanja želja.”
,,Ko izdrži najduže?”
„Pa neki od tih Starorajana bili su prilično izdržljivi. Bogoštovanje ih je održavalo vekovima. U današnje vreme ... advokati traju dosta dugo. Obožavaju da pročešljavaju svoje stare slučajeve, a zatim i svačije druge. To može trajati večno. Metaforično govoreći”, brzo je dodala. ,,I naučnici. Oni isto veoma dugo traju. Vole da sede i čitaju sve knjige koje su ikada napisane. A onda vole da raspravljaju o njima. Neke od tih rasprava” — podigla je oči ka nebesima — „traju hiljadama godina. To ih održava u mladosti, iz nekog razloga, to raspravljanje o knjigama.”
,,A ljudi koji pišu knjige?”
„O, oni ne traju ni upola tako dugo kao oni koji raspravljaju o knjigama. Isto je i sa slikarima i kompozitorima. Kao da osete kada su stvorili svoja najbolja dela, i onda samo nekako izblede.”
Pomislio sam da bi trebalo da se osećam deprimiranim, ali nisam. „Zar ne bi trebalo da budem deprimiran?”
„Naravno da ne. Ovde ste da biste se zabavljali. Dobili ste ono što ste tražili.”
„Da, valjda je tako. Možda ne mogu da se naviknem na pomisao da ću u jednom trenutku poželeti da umrem.”
„Samo sačekajte”, rekla je oštro, ali prijateljski. „Samo sačekajte.”
„Uzgred, samo još jedno pitanje” — video sam kako je počela da se igra olovkama, slažući ih u redove — ,,ko ste zapravo vi?”
„Mi? O, mi veoma ličimo na vas. Mogli bismo i biti vi, u stvari. Možda i jesmo vi.”
„Doći ću opet, ako nemate ništa protiv”, rekao sam.

Sledećih nekoliko vekova — ili možda i duže, prestao sam da brojim po starom vremenu — ozbiljno sam vežbao golf. Posle izvesnog vremena imao sam 18 poena svaki put, i divljenje mog kedija postalo je rutinsko. Napustio sam golf i počeo da se bavim tenisom. Uskoro sam pobedio sve čuvene igrače na šljaci, zemlji, travi, parketu, betonu, sintetici — na bilo kojoj podlozi koju bi odabrali. Napustio sam i tenis. Igrao sam za Lester Siti u finalu Kupa i dobio pobedničku medalju (moj treći gol, postignut glavom sa deset metara, rešio je meč). U Medison Skver Gardenu, nokautirao sam Rokija Marćana u četvrtoj rundi (a štedeo sam ga poslednjih par rundi), spustio rekord u maratonu na 28 minuta, pobedio na svetskom šampionatu u pikadu; moj rezultat od 750 poena na jednodnevnoj utakmici kriketa protiv Australije, na igralištu Lordz, neće skoro biti dostignut. Posle izvesnog vremena, zlatne medalje sa Olimpijskih igara postale su sitnica. Odustao sam od sporta.
Krenuo sam ozbiljno u kupovinu. Pojeo sam više životinja nego što ih je bilo na Nojevoj arki. Probao sam sva piva na svetu, i još neka, postao poznavalac vina i popio najbolje berbe svih vremena; suviše brzo ih je ponestalo. Upoznao sam neverovatno mnogo čuvenih ljudi. Imao sam seksualne odnose sa sve raznovrsnijim partnerima na sve raznovrsnije načine, ali broj partnera i načina ipak je ograničen. Nemojte me pogrešno shvatiti: ne žalim se. Uživao sam u svakom trenutku. Samo hoću da kažem da sam, dok sam sve to radio, znao šta radim. Tražio sam izlaz.
Probao sam i sa kombinovanjem zadovoljstava, i počeo da vodim ljubav sa čuvenim osobama (ne, neću vam reći s kim — zamolili su me da budem diskretan). Čak sam počeo i da čitam. Setio sam se šta je Margaret rekla i pokušao sam — ali samo nekoliko vekova — da raspravljam o knjigama sa drugim ljudima koji su pročitali iste knjige. Ali, to je izgledalo kao prilično suvoparan život, bar u poređenju sa samim životom, kao život koji nije bio vredan produžavanja. Čak sam pokušao i da se pridružim ljudima koji su pevali i molili se u crkvama, ali to stvarno nije bilo za mene. Učinio sam to samo zato da bih pokrio sve mogućnosti pre sledećeg razgovora sa Margaret, za koji sam,-znao da će biti i poslednji. Izgledala je isto kao i pre nekoliko hiljada godina kada smo se prvi put sreli; ali ni ja se nisam promenio.
„Došao sam do jedne ideje”, rekao sam. Pa, neizbežno je da čoveku nešto sine posle svog tog vremena, zar ne? „Ovako, ako se u Raju dobija ono što se želi, šta bi bilo ako bih poželeo da budem neko ko se nikada neće umoriti od večnosti?” Zavalio sam se u stolicu, osećajući se pomalo samozadovoljno. Na moje iznenađenje, ona je klimnula glavom, skoro ohrabrujuće.
„Možete slobodno da probate”, rekla je. „Srediću da vas prebace.”
„Ali...?” upitao sam, znajući da mora postojati neko ali.
„Srediću to”, ponovila je, „to je samo formalnost.”
„Prvo mi recite šta je to ali” Nisam želeo da budem neučtiv. S druge strane, nisam želeo ni da par hiljada godina gubim vreme ako ne moram.
„Ljudi su to već probali”, rekla je Margaret glasom u kojem se jasno čulo saosećanje, kao da nije želela da me povredi.
,,I u čemu je problem? Šta je to ali?"
„Pa, izgleda da postoji neka logička prepreka. Ne možete da postanete neko drugi, a da prvo ne prestanete da budete ono što jeste. To niko ne može da podnese. Bar do sada je bilo tako”, dodala je, kao da želi da nagovesti da sam možda ja prva osoba kojoj bi moglo poći za rukom da reši taj problem. „Neko — neko ko je izgleda voleo sport, kao vi, rekao je da je to kao da ste sprinter, i da vas onda pretvore u perpetuum mobile. Posle izvesnog vremena, opet poželite da trčite. Da li vam to zvuči smisleno?”
Klimnuo sam glavom. ,,I svako ko je to pokušao zatražio je transfer nazad?”
"Da."
,,I posle su svi izabrali mogućnost da odumru?”
„Jesu. I to pre ranije nego kasnije. Možda ih je preostalo još nekoliko. Mogla bih da ih pozovem ako želite da razgovarate sa njima o tome.”
"Verujem vam na reč. I bojao sam se da moja ideja mora da ima neki nedostatak.”
„Žao mi je.”
„Ne, molim vas, nemojte da se izvinjavate.” Svakako da nisam mogao da se žalim na to kako se sa mnom postupalo. Svi su od početka bili iskreni. Duboko sam uzdahnuo. „Čini mi se”, nastavio sam, „da je Raj veoma dobra zamisao, moglo bi se reći i savršena, ali ne za nas. Ne dok smo ovakvi.”
„Ne volimo da utičemo na tuđe zaključke”, rekla je. „Međutim, jasno mi je šta hoćete da kažete.”
,,I, onda, čemu sve to služi? Zašto postoji Raj? Zašto sanjamo o Raju?” Izgledalo je kao da ne želi da mi odgovori, ili je to možda bio samo profesionalni stav; ali ja sam navaljivao. „Hajde, dajte mi bar neku predstavu.”
„Možda zato što su vam ti snovi potrebni”, predložila je. „Jer ne možete da živite bez njih. Toga se ne treba stideti. Meni se to čini sasvim normalno. Mada, kada biste unapred znali kakav je Raj, možda ga ne biste tražili.”
„O, nisam baš siguran.” Sve je bilo veoma prijatno: kupovine, golf, seks, upoznavanje sa čuvenim ljudima, ne osećati se loše, ne biti mrtav.
„Posle izvesnog vremena, stalno dobijati ono što se želi skoro je isto kao nikada to ne dobiti.”
Sutradan, za uspomenu na stara vremena, odigrao sam još jednu partiju golfa. Uopšte nisam bio zarđao: osamnaest rupa, osamnaest udaraca. Nisam izgubio osećaj. Zatim sam pojeo doručak za ručak i doručak za večeru. Odgledao sam snimak pobede Lester Sitija, 5:4, u finalu Kupa, mada nije bilo isto kao pre, jer sam znao šta će da se desi. Popio sam šolju tople čokolade sa Brigitom, koja je ljubazno svratila da me obiđe; kasnije sam vodio ljubav, ali samo sa jednom ženom. Posle toga, uzdahnuo sam i okrenuo se, znajući da ću sledećeg jutra početi da donosim svoju odluku.
Sanjao sam da sam se probudio. To je najstariji san od svih, i ja sam ga upravo sanjao.

Autorova beleška




Treće poglavlje je zasnovano na pravnim postupcima i stvarnim slučajevima opisanim u Krivičnom gonjenju i izricanju smrtnih kazni životinjama, od E.P. Evansa (1906). Činjenice i jezik prvog dela petog poglavlja potiču iz prevoda, objavljenog u Londonu 1818, Pripovesti o putovanju u Senegal Savinjija i Koreara; drugi deo umnogome se oslanja na odličnu knjigu Lorenca Ajtnera Žeriko: život i delo (Orbis, 1982). Treći deo sedmog poglavlja koristi činjenice iz Putovanja prokletih Gordona Tomasa i Mekša Morgan-Vitsa (Modeler, 1974). Zahvalan sam Rebeki Džon za veliku pomoć u istraživanju; Aniti Brukner i Hauardu Hodžkinu što su proverili moje poznavanje istorije umetnosti; Riku Čajlsu i Džeju Mekinerniju što su pregledali moj američki; doktoru Džeki Dejvis za hiruršku pomoć; Alanu Hauardu, Gelenu Strosonu i Redmondu O'Henlonu; i Hermioni Li.

Beleška o piscu




Džulijan Barns rođen je u Lesteru, 1946. godine. Do sada je objavio sedam romana: Meproland, Before She Met Me, Flaubert’s Parrot (Floberova papiga, Zagreb: Znanje, 1990. Prevod: Zlatko Crnković), Starting at the Sun, A History of the World in 10 1/2 Chapters, Talking It Over i The-Porcupine. Za roman Flabuert’s Parrot dobio je nagrade u Engleskoj, Italiji i Francuskoj, gde je Džulijan Barns bio prvi Englez kome je dodeljena Prix Medicis. Godine 1986. primio je nagradu E. M. Foster od Akademije umetnosti i književnosti SAD, a 1988. postao je vitez Reda umetnosti i književnosti u Francuskoj.

Objavio je i knjigu tekstova objavljivanih u časopisu New Yorker pod naslovom Letters from London 1990-1995, kao i knjigu priča Cross Channel 1996. godine.