David Albahari - Kontrolni punkt

Mada će mnogi čitaoci ovaj roman doživeti kao kontrapunkt romanu Mamac i pokušati da „prepoznaju“ situacije iz ratova sa prostora eks Jugoslavije, Kontrolni punkt je univerzalna priča o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni. Bizarne i tragikomične situacije, često i morbidne, stavljaju likove romana na probu ljudskosti i civilizovanog ponašanja, dok se konstantno menja perspektiva pripovedača, prekidana šturim dijalozima ili unutrašnjim monolozima likova koji sa raznih strana postepeno otkrivaju puni apsurd ratne situacije u koju ih pisac postavlja.
Kontrolni punkt je Albaharijev trinaesti roman.

Sa mesta na kojem smo stajali jasno se videlo zašto je tu postavljen kontrolni punkt - to je bila najviša tačka puta koji se podjednako strmo dizao, odnosno spuštao u odnosu na rampu i kućicu u kojoj su se nalazili rezervni stražari. Iako to nismo nikada proverili i premerili, deo puta koji je vodio uzbrdo bio je, po dužini, jednak delu puta koji je vodio nizbrdo. Ukoliko bi neko krenuo s jedne strane, odozdo, od samog početka, a neko drugi krenuo u isto vreme sa druge strane - uz pretpostavku, dakako, da se svi elementi njihovog hoda podudaraju, odnosno odigravaju na isti način - te dve osobe bi se tačno srele kod rampe. Tačnije rečeno, svaka bi stigla do svoje strane rampe, odakle bi piljila u osobu iza rampe. U povratku bi se, pod istim uslovima, naravno, isto desilo, te bi obe osobe istovremeno stupile na ravan deo puta koji se pružao pred njima i onda skretao u šumu. U šumi nismo nikada bik, ne samo zbog toga što to nije bilo predviđeno u okviru našeg zadatka, već i zbog toga što smo svi bili iz grada i šuma nam nije ništa značila. Da je bilo ko od nas ušao u šumu, vero vatno ne bi nikada iz nje izašao, izuzimajući Mladena, koji je živeo na nekoj planini. Njemu je šuma bila kao drugi dom i čak bi se moglo pretpostaviti da je naša četa dobila zaduženje da brine o rampi i kontrolnom punktu zahvaljujući Mladenovom poznavanju šumskog bilja. Naime, on je uspešno odgovorio na pitanje čime bi se vojnici hranili kada bi bili primorani da potraže skrovište u šumi. Tako smo stigli ovde i, bar za sada, posle prvih nedelju dana, izgleda da skoro nećemo dobiti novi zadatak. Doduše, to smo sami zaključili jer se za to vreme niko nije pojavio ni sa jedne ni sa druge strane rampe, a radio stanica koja je trebalo da nas povezuje sa komandnim centrom zaćutala je već drugog dana po dolasku i kasnije se oglašavala u nepredvidljivim razmacima. Vojnici nisu smeli da nose mobilne telefone zbog njihovog uticaja na vojnu mrežu, a od tri aparata koji su ipak doneti nijedan nije radio, jer nije bilo struje za njihovo punjenje. Dakle, bez kontakta sa glavnim štabom i bez ikakvog kontakta sa svetom, moglo bi se reći da smo bili izgubljeni kao brodolomnici na nepreglednoj površini okeana. Najgore od svega je to što uopšte nismo znali odakle smo došli. Naime, kamioni u kojima smo stigli vozili su noću, istovarili nas još pre svanuća na širokoj stazi koja je vodila kroz šumu sve do kontrolnog punkta i odmah se, dok je još svugde oko nas vladao mrak, uputili nazad. Kada je napokon svanulo, niko nije bio siguran kojim putem su se kamioni vratili. Istina, posvuda su se videli tragovi guma, ali oni su se ukrštali, preplitali i rasplitali u svim pravcima tako da nismo mogli da utvrdimo koji put vodi do naše baze. A i to smo počeli da se pitamo tek posle nekoliko dana, kada je nesvakidašnji mir ovog mesta počeo u nama da budi sumnju, i tada su već tragovi guma bili jedva vidljivi, pogotovo oni na travi koja se u međuvremenu ispravila i uspravila. Ništa nam drugo nije preostalo nego da nastavimo da radimo ono zbog čega smo se tu našli: da stražarimo i pazimo na promet ljudi i robe preko kontrolnog punkta. Istini za volju, niko nam nije rekao da li se kontrolni punkt nalazi na granici između dve države ili na međi koja razdvaja dva sela. Možda to i nije važno, vojnik, uostalom, ne treba ni da pita zašto nešto radi već treba prvo to da uradi a posle da se raspituje, što znači da, ako nam je rečeno da pazimo na kontrolni punkt, onda to treba i da radimo, a ne da se zamajavamo raznim nagađanjima. Stoga je naš komandant uredno napravio stražarske spiskove, s tim što je smanjio broj stražara danju da bi vojnici bili odmorniji noću, kada je, sigurnosti radi, na straži bilo četiri vojnika. Ništa se oko nas nije micalo ni danju ni noću - to je bio zajednički zaključak svih stražara, ali naš komandant, kao vojnik starog kova, nije hteo da popusti i da smanji noćnu stražu. „Tamo gde ništa ne škripi“, govorio je naš komandant, „tamo je, u stvari, najveća škripa.“ I tako smo mi čuvali kontrolni punkt na kojem niko nije kontrolisan i osmatrali kroz dvoglede pejsaže kojima niko nije prolazio. Ako se negde još uopšte vodio rat, mi to nismo znali. Nikakvi pucnjevi, fijukanje metaka, eksplozije bombi, buka helikoptera, ništa od svega toga nije dopiralo do nas. „A šta ako je rat već završen“, pitali smo jednog jutra našeg komandanta, „zar ne bi trebalo onda da idemo kući?“ Komandant je bio neumoljiv: „Ići ćemo kući kada nam jave da idemo kući. Do tada, ostajemo ovde.“ Vojnici su zagrajali, ustali i počeli da viču: „Hoćemo kući, hoćemo kući!“ Komandant je pokušao da ih smiri, što mu nikako nije polazilo za rukom. Pobunjena masa je pobunjena masa, svejedno je da li su to vojnici ili civili, i niko nije obraćao pažnju na komandantove reči, tako da je on na kraju morao da pribegne neomiljenom premda efikasnom sredstvu, odnosno pištolju. Podigao ga je visoko iznad glave i zaurlao da će početi da puca ukoliko se svi odmah ne smire i ne vrate na svoja mesta. I tada se začuo pucanj. Komandant je zbunjeno pogledao svoj pištolj, ali pucanj nije došao iz njega, već iz puške jednog od stražara koji je, kada smo se našli ispred kontrolnog punkta, drhtavim glasom raportirao komandantu da je pucao kada je pomislio da će čovek u zelenoj zaštitnoj odeći prvi pucati na njega. „Nema šta tu da se misli“, dreknuo je komandant, „je li pucao ili nije?“ „Nanišanio je“, rekao je stražar, „ali ja sam bio brži.“ Komandant je poslao grupu vojnika da pogleda mesto gde se navodno nalazio čovek u zelenoj zaštitnoj uniformi, i oni pretrčaše preko livade. Ušli su u žbunje i, dok smo čekali da se ponovo pojave, nagađali smo koga je stražar video. Neko je rekao da je to bio medved koji je prethodno pojeo šumara i svi su počeli da se smeju. Malo kasnije izviđačka grupa poče da se probija kroz šiblje. U rukama su držali nešto zeleno, za šta se ispostavilo da su delovi iscepane maskirne uniforme. Nigde, međutim, rekli su članovi izviđačke grupe, nisi naišli na nešto što bi ukazivalo da je ta prljava i izgužvana tkanina upravo ono što je naš stražar video. Nigde, naglasili su, nije bilo ljudskih tragova, samo su se pokazivali otisci šapa i ptičjih nogu. Da li to znači da stražar nije ništa video? Komandant nije odgovorio. Prvo je objavio kraj uzbune a odmah zatim sazvao zbor. Postrojili smo se i, dok nam je sunce grejalo potiljke, saslušali upozorenje komandanta da moramo da ostanemo mirni ukoliko želimo da izađemo na kraj sa neprijateljem. Istina, mi nismo znali ko nam je neprijatelj, ali kada se vodi rat, lako je steći i saveznike i protivnike. Vratili smo se svojim zaduženjima, bar oni koji su imali neka zaduženja, i slobodnim aktivnostima, tako da se ubrzo oglasila nečija usna harmonika. Kuvarovi pomoćnici su doneli vest o gulašu koji će biti poslužen za večeru, čak je nagovešten i kolač, što je izazvalo oduševljenje među vojnicima i doprinelo da se zaboravi na ozbiljnost situacije. Ozbiljnost je pokazala svoje ružno lice u komandantovom naređenju da se narednih dana, odnosno večeri, svetla pale samo u najvećoj nuždi, da se svedu na minimum ili prebace na dnevni režim večernje aktivnosti kao što su čišćenje čizama, kontrola naoružanja i duža zadržavanja napolju. Pritom je pomenuto pušenje koje nije bilo dozvoljeno u zatvorenim prostorijama već jedino na udaljenosti od tri metra od objekta u kojem se nalaze drugi ljudi. Uzgred, kontrolni punkt nije bio neki novi objekt, kao ni baraka u kojoj smo mi bili smešteni i u kojoj su se nalazile dve spavaonice, prostorija za predavanja, kupatilo, kuhinja i sobica za komandanta. Postojala su i dva klozeta, blizu barake, zaostala od ko zna kada, sklepana od neobojenih dasaka i puna muva i paukova. U jednom od njih, ujutru je pronađen ubijeni stražar. Oni koji su to videli pričali su da je nađen u sedećem položaju, sa pantalonama zarozanim oko članaka i velikom ranom na vratu. Njegova puška je stajala u ćošku, a sve je bilo obojeno krvlju. Kad ga je video, komandant je tiho opsovao, okrenuo se i vratio u kancelariju. Mi smo ostali napolju i razgovarali smo šapatom. Sunce se uspinjalo na nebo i postajalo je sve toplije. Oko klozeta su leteli rojevi muva. Visili su u vazduhu kao ogromni grozdovi i ubrzo je celo stražarevo telo ličilo na crnu mumiju. Komandant je napokon izašao, a kada nam se obratio, mogli smo da osetimo vonj alkohola. Odredio je dvojicu da iskopaju raku, ali njima su se pridružili drugi vojnici i raka je ubrzo bila spremna. „Sveštenik“, rekao je komandant, „gde nam je sveštenik?“ Mislio je na vojnika koji je posle tri godine provedene na bogosloviji prešao na Prirodno-matematički fakultet i počeo da studira fiziku i herniju. Komandant je poslao četiri vojnika da donesu leš i oni su se ubrzo vratili, noseći leš na vratima skinutim sa klozeta, a za njima su letela i podrhtavala jata mušica. „Brzo“, rekao je komandant, „samo brzo“, „sveštenik“ je počeo da mumla i zapeva, ubijeni stražar je gurnut u raku, vojnički ašovčići su časkom nabacali zemlju i, dok ste lupili dlanom o dlan, pred nama se ukazala humka od crne i masne zemlje. Tek kasnije se neko setio da u nju zabode improvizovan krst, ali nikada se nije saznalo ko je to uradio. Nije se saznalo ni ko ga je ubio, jer posle prvih teorija o nekakvim šumskim osvetnicima koji žive u krošnjama drveća i čekaju da nas savlada san da bi nam se prikrali i nekoga ubili, pojavilo se pitanje koje, doduše, niko nije glasno izrekao, ali koje se svima nametnulo kao realna mogućnost: a šta da radimo ako ga je ubio neko od nas? Ne znamo kod koga se to pitanje prvo formiralo, ali posle je lako moglo da se prati kako se kreće od vojnika do vojnika, uvek iscrtavajući istu meru zaprepašćenja na njihovim licima. Uveče su se vojnici dugo otimali snu, zastrašeni mogućnošću da, ukoliko je ubica već među njima, oni budu sledeći na njegovom spisku. Tonuli su u san u najraznovrsnijim položajima, na podu pored kreveta, naslonjeni na prozor, ispred ulaznih vrata sa cigaretom među prstima, sve dok se na kraju komandant nije razbesneo i rekao da će potpuno zabraniti pušenje. A i da nije tako pripretio, pušenju se ipak bližio kraj. Oni koji su imali neku kutiju cigareta u rezervi krili su taj podatak kao zmija noge, ali bez mogućnosti da negde kupe nove zalihe duvana, sve ih je očekivala ista sudbina. Lako je moguće da je upravo ta briga navela ljude da počnu priču o neophodnosti istraživanja prolaska kroz šumu. Nećemo, valjda, ovde da sedimo i čekamo da nam, jednom po jednom, neko zabija nož u vrat. Zahtevali su od komandanta da nešto preduzme i on je, posle konsultovanja sa nižim oficirima, doneo odluku o formiranju dve izviđačke grupe. Grupe su bile potpuno iste i sastojale su se od po tri vojnika, od kojih je jedan (u obe grupe) bio naoružan lakim mitraljezom, dok su ostali imali uobičajeno oružje i bombe. Vođe grupa su dobile i raketne pištolje, što je, imajući u vidu potpuni prekid svih sredstava komunikacije, bio njihov jedini način da u eventualnom kriznom trenutku pokažu gde se nalaze. Komandant je u prvi mah htco da smesti Mladena u jednu od grupa, što su očekivali i sami vojnici, ali je ipak prevladao stav da Mladena treba sačuvati ukoliko se ukaže potreba da se krene u potragu za jednom ili obe izviđačke grupe. I tako, narednog praskozorja, obe grupe su se postrojile pored rampe na kontrolnom punktu, jedna s jedne strane rampe a druga s druge, saslušale komandantove reči, salutirale i krenule niz brdo. Kako smo več rekli, udaljenost od rampe do podnožja bila je skoro ista na oba dela puta i grupe su skoro istovremeno stigle do ravnog dela puta. Tu su se obe grupe okrenule i mahnule nam, zatim nastavile u dosta brzom tempu i gotovo istovremeno dospele svaka do svoje krivine koja vodi u šumu. Kada su nam se svi vojnici izgubili iz vida, među nama, i dalje okupljenim oko rampe, zavladala je tišina. Prvi je progovorio komandant, koji je upitao šta ima za ručak, iako je podjednako dobro znao odgovor kao i svi mi: rezanci sa sirom, salata od cvekle i jedan veliki keks sa komadićima čokolade. Neko se tada setio da pita šta je bilo sa onom maskirnom uniformom koju su vojnici našli u žbunju, da li se nešto zna o njoj? „Da“, rekao je komandant, „kako da ne, pregledali smo uniformu, odnosno, tačnije je reći: delove uniforme, budući da ju je neko pokidao u nekoliko parčića.“ Usledila je detaljna priča o broju delova, nasilnosti koju je bilo neophodno uložiti u tu radnju i, napokon, o tome da nikakav trag nije odavao gde je uniforma napravljena ili nabavljena ili ko ju je nosio. Jedino što je bacalo nekakvu svetlost, premda više škiljavu nego jarku, bio je mrki žeton sa brojem 5 upisanim na obe strane. „Takvi žetoni“, objasnio je komandant, „obično se koriste za javne telefonske govornice ili za vožnju gradskim saobraćajem, ali na njemu ne postoji nikakva naznaka koja bi nagovestila u kom gradu ili državi se takav žeton koristi. A možda se i ne koristi“, nastavio je komandant, „možda je to ostatak iz nekog udaljenog perioda, možda je to uspomena koju je nekadašnji vlasnik godinama čuvao, a onda je zaboravio u stražnjem džepu bačene maskirne uniforme. I ko zna, možda ga sada sumanuto traži i uzaludno pretura po svojim stvarima.“ Vojnici su se snuždili i hitrim pokretima opipali svoje džepove u kojima su, očigledno, držali slične uspomene. Jedan vojnik je zatražio da pogleda taj žeton i ubrzo je žeton putovao od ruke do ruke, ali niko nije mogao ništa da kaže o njemu. Bilo je nekih proizvoljnih nagađanja na koja ne treba trošiti vre me. Bolje je sada reći nešto o sastavu snaga koje su bile zadužene za čuvanje kontrolnog punkta, jer o tome do sada nije ništa rečeno, a kasnije možda neće biti vremena. Elem, komandant je pod sobom imao tri desetine, svaku sa svojim desetarom, jednog mlađeg oficira, jednog kuvara i jednog bolničara. Bolničar je bio i zapisničar, intendant, radio-telegrafista i verovatno još nešto. U stvari, već više ne može da se govori o tri desetine, s obzirom na to da je ubistvo onog stražara smanjilo broj na dve kompletne desetine i jednu nepotpunu. Možda reč „ubistvo“ nije na mestu, jer još nije zvanično saopšteno šta je prouzrokovali njegovu smrt. Naime, uvek ima onih koji neke od ubijenih žele da proglase samoubicama, s obzirom na to da se time vojska oslobađa velikog dela odgovornosti, ali u ovom slučaju to nije dolazilo u obzir. Takvu ranu, kakvu je on imao na desnoj strani vrata, čovek ne bi mogao sam sebi da nanese, pogotovo ako je dešnjak, što je stražar bio. Možda bi bilo lakše da se stražar sam ubio, onda nikakav poseban oprez ne bi bio potreban prilikom odlaska u klozet, ali znajući da ga je neko iznenadio dok je on stenjao i pokušavao da izbaci sav otpad iz svoga tela, vojnici su sada odlazili do klozeta u parovima, a ponekad čak u grupi od pet-šest vojnika. I dok bi jedan sedeo unutra, onaj drugi ili više njih pazili su da se nešto ne desi. Noć je, međutim, predstavljala problem: niko se više nije usuđivao da odlazi po gustom mraku do klozeta, tako da smo morali da pripremimo jednu malu prostoriju koja je igrala tu ulogu tokom noći. Dve-tri kante koje su korišćene prilikom vršenja nužde odnosili smo odmah po ustajanju, praznili i pripremali za narednu noć. Na svu sreću, vojnici su bili uglavnom mladi ljudi, te nije bilo mnogo onih koji su se noću prikradali kantama, pazeći da ne prave preveliku galamu, ali zato su svi vojnici mogli da budu određeni za njihovo odnošenje i pražnjenje, što nije svima bilo po volji, ali kada bi se svima moglo udovoljiti, onda ne bi ni postojala vojska, nije li tako? Komandant je bio nepopustljiv i spreman da odmah kazni sve koji remete red, a narednog jutra sam je poneo prvu kantu, punu mokraće i izmeta, i prosuo je u klozet. Uveče, u vreme kada se čitala dnevna zapovest za naredni dan, saopštavalo se ko će biti „sanitedije“ narednog dana, s tim što su ih vojnici preimenovali u „baba sere“, odnosno, u „deda sere“, kako je već kome bilo milije. No, ti noćni odlasci na vršenje nužde podsećaju da bi trebalo objasniti kako smo uopšte funkcionisali kada bi pao mrak. Pre svega, imali smo nekoliko gas-lampi koje su bile standardni deo opreme za borbu u takozvanim nedovoljno razvijenim područjima, tamo, dakle, gde se računalo na neredovnost u snabdevanju električnom i drugim energijama, a osim toga, svaki vojnik je dobio kutiju sporogorećih sveća, dok je u četnom magacinu takođe postojala solidna zaliha istih takvih sveća. Lampe na gas i velike sveče, čiji plamenovi su podrhtavali u noćnom vazduhu, stvarale su romantičnu sliku i ko zna šta bi neko pomislio kada bi video obilje plamičaka koji trepere oko mračne kasarne. A takvih koji su to videli bilo je možda i više nego što smo pretpostavljali. U tome je bila glavna razlika između nas i „njih“: oni su uvek o nama znali više nego mi o njima, pogotovo kada je reč o brojnom stanju. Bilo kako bilo, narednog jutra našli smo mrtvog gavrana. Jedna noga mu je bila slomljena, krila pokidana, kljun iščupan. Vojnici su se okupili oko njega, ljutili se i psovali. Više ih je uzbudila ta mrtva ptica nego stražar ubijen u klozetu. „To nisu ljudi“, rekao je jedan vojnik, „već zveri i trebalo bi ih odmah pobiti!“ „Odmah, odmah!“, povikali su drugi vojnici i okružili komandanta kada je prišao da vidi šta se događa. Pokazali su mu gavrana, ali on ga očigledno nije toliko dirnuo kao njih, nego im je otvoreno rekao da se ne glupiraju. „Naši ljudi su sada u šumi“, dodao je komandant, „i dok se oni ne vrate, niko ne može tamo da ide, je P to jasno?“ Vojnici su promrmljali nešto pomirljivo i vratili se svojim zaduženjima. Sunce je nemilosrdno peklo, iako to uopšte nije bilo u skladu sa godišnjim dobom, i neki od vojnika brzo su dobili bronzani ten, ali bilo je i onih drugih, onih kojima su leđa, ruke i ramena, a bogami i lica, bila prekrivena mnoštvom plikova. „Noćas neće biti mnogo spavanja“, pomislio je komandant, a tada se začula vika: „Evo ih, dolaze!“ Kada je komandant došao do rampe, stvarno je mogao da ih vidi: obe grupe su se uspinjale puteni koji ih je vodio prema rampi. Obe grupe su očigledno imale po jednu žrtvu, jer su u obe grupe dvojica vojnika nosili trećeg. Penjali su se s naporom, tako da smo, i to dok su još bili dosta udaljeni, mogli da čujemo kako teško dišu i povremeno se guše od kašlja. Stigli su skoro u istom trenutku do rampe i tada je neko primetio da su nekako, negde u šumi, grupe krenule pogrešnim putem, tako da su se vratile sa iste strane rampe sa koje su krenuli u šumu. Međutim, kada je to saopšte no vojnicima iz tih grupa, oni su bili uporni u svojoj tvrdnji da ne pamte nikakav trenutak ukrštanja staza, niti da su bili u nedoumici kojim putem da krenu. „U šumi je uvek vladala tišina“, rekao je jedan od vojnika, „i to smo striktno poštovali. Da smo se sreli sa drugom grupom, naš razgovor bi odjeknuo kao bomba.“ To možda objašnjava zašto su oba vojnika ubijena staromodnim ali efikasnim oružjem, strelama, čiji krajevi su i dalje virili iz njihovih grudi. Komandant nije krio svoj bes i Ijutito je psovao, upotrebljavajući psovke kojih se ni najveći pijanci i bitange ne bi postideli, mada mu sasvim sigurno to niko nije zamerio. Možda bi sve bilo drugačije da smo znali zašto smo doista ovde, šta čuvamo i od koga. Kakva može da bude svrha kontrolnog punkta na putu kojim niko ne prolazi i koji se, po svemu sudeći, vrti sam oko sebe, bez ikakve svrhe? Ili mu je, naprotiv, bila jedina svrha: da stvara iluziju prohodnosti, mogućnosti daljeg napredovanja, odlaska u nove pobede, a da pritom bude klopka, mamac za naivne, dušegupka u kojoj se umire od viška a ne od manjka vazduha. Ili, kako je to lepo izrazio jedan vojnik, rekavši da je sve možda toliko nestvarno samo zato da ne bismo doznali da nas zapravo napadaju „naši“, koji, pak, ne shvataju da smo mi „njihovi“. Ali, ko je „naš“ u ovom ratu, u sukobu u kojem mi samo gostujemo, u situaciji u kojoj čak ne znamo šta uopšte treba da radimo? Zar ne bi bilo najbolje da se vratimo i potrudimo se da sve ovo zaboravimo? Ne, ne i ne, zapretio je komandant, nikakav povratak ne dolazi u obzir. Osim toga, pitao je, na koje mesto bi trebalo da se vratimo, i kako - da li se neko uopšte to pitao? Telefoni ne rade, radio ne funkcioniše, nemamo golubove koji bi prenosili poruke, a čak i kada bi neko hteo da ode tamo gde bi glavna komanda trebalo da se nalazi, kojim putem da krene? Da li uopšte postoji put? Komandant je pozvao zapisničara, izdiktirao mu dnevnu zapovest za sutrašnji dan - zapovest je predviđala da če ceo sutrašnji dan biti posvećen traganju za rešenjem nepovoljne situacije u kojoj smo se našli. Na to nas obavezuju naše žrtve, rekao je komandant za vreme skromne večere: svaki vojnik je dobio veliku zemičku i malu konzervu sardina. Tokom večere desilo se još nešto: od uha do uha je proletela priča da su vojnici iz jedne grupe koja je prošla kroz šumu, i to ne svi vojnici već samo dvojica, sa jednog proplanka, u daljini i kroz izmaglicu, videli nekoliko seoskih kuća. Jedan od njih se čak kleo da je čuo kako muče krava i laju psi. Bilo je još rano, pramenje magle se valjalo između stabala i preko livada, ali iz dimnjaka te kuće već se podizao dim, što je značilo da su ukućani na nogama, da verovatno doručkuju i da će uskoro izaći iz kuće, vođeni raznim jutarnjim obavezama. Vojnici su - ona dvojica - čak videli kako se ulazna vrata polako otvaraju, ali tada je komandovan pokret i morali su da krenu dalje. Pokušali su da objasne situaciju vođi grupe i on ih je saslušao, mada je odbio da se vrati nazad. To bi, tvrdio je, rekla su ona dva vojnika, omogućilo onima koji ih prate, a takvih, nažalost, verovatno ima, da ili iznenade i napadnu bez ikakve milosti.

Ne zna se kako, ali komandant je doznao za pomenute priče i pozvao je tu dvojicu na razgovor. Desetaru koji ih je dopratio rekao je da se udalji, jer nije želeo da neki deo njihovog razgovora procuri među ostale vojnike. Detaljno je ispitao vojnike o izgledu kuća i dvorišta koje su videli, čak je brzim pokretima skicirao jednu kuću i upitao ih da li liči na one koje su primetili, uprkos magli ili možda upravo zbog magle, koja im je privukla pažnju svojim kovitlanjem. Kada su vojnici ispričali sve što su znali, komandant je, rekli su oni kasnije, iz fioke izvadio ispresavijanu mapu, otvorio je, stavio kompas na sto i dugo nešto merio starim šestarom i uglomerom. Naravno, postoji mogućnost da greši, ali ako pretpostavimo da ne greši, rekao je, onda tamo gde ona dva vojnika tvrde da su videli kuće i imanja - nema ničega, odnosno, i to je jako čudno, rekao je komandant, tamo su nekad doista postojale kuće kakve oni opisuju ali - tu je zastao i zagledao se u daljinu - ceo taj kraj je potopljen kada je, malo severnije od tog mesta, napravljeno akumulaciono jezero za hidrocentralu koja nikada, rekao je komandant, nije proradila. Jeste li sigurni, pitao ih je, ali sada pred celom četom, da ih niste videli u vodi, ali vojnici su složno odbili tu mogućnost, a na sugestiju da je možda došlo do pojave nekog oblika fatamorgane, obojica su se složno nasmejali, kao da su se cele prethodne večeri pripemali za zajednički nastup. Tada je neko rekao: „Neka ide Mladen“, i istog časa svi su pomislili da je to najbolje rešenje. Mladen je umeo da se snađe u šumi, dakle, znače gde da gleda i šta da gleda. Malo posle rasplamsala se diskusija o tome da li treba da ide sam ili sa još nekim vojnicima, ali tu je raspravu na kraju - odnosno, pre kraja - prekinuo komandant, rekavši da nemamo vremena za sitničave analize. Jedan izvršilac zadatka uvek predstavlja efikasnije rešenje nego dvojica ili trojica izvršilaca. „U stara vremena, mnoge ekspedicije su propadale“, rekao je komandant, „samo zbog toga što je vođa ekspedicije morao da brine nepotrebne brige o mnogobrojnim članovima, uključujući kuvare, goniče pasa, domoroce i masere.“ Tada je predložio da pitamo samog Mladena da li smatra da su mu potrebni pratioci. Ako se on pita, oglasio se Mladen, pomoćnik ponekad dobro dođe, ali u ovom slučaju bolje je da ide sam. Biće brži i efikasniji, i neće biti opterećen razmišljanjem o tome šta da radi ukoliko pomoćnik bude pogođen ili, ne daj Bože, ubijen ili, što je možda najgore, uhvaćen i poslat u logor. U tom slučaju, neka se spremi, rekao je komandant, i čim to uradi, može da krene. Jer što pre saznamo istinu o tim kućama i naselju, pre ćemo, možda, privesti naš zadatak kraju. Međutim, nekoliko vojnika je uočilo nesklad između ranijih komandantevih izjava i njegove iznenadne priče o akumalacionom jezeru, a sve uz mahanje nepoznatom mapom. Otkuda odjednom sve to, hteli su da doznaju ti, i ne samo ti, vojnici. Ako je komandant, ne može jednog trena nešto da ne zna, a drugog trena da priča o tome kao najbolji poznavalac istorijskih i drugih zbivanja. Onda su svi zaćutali jer se na tremu pojavio Mladen. Iako je do noći ostalo još dosta, lice mu je već bilo namazano crnom bojom, jer ništa ne može tako da te izda, rekao je, kao odblesak mesečeve svetlosti sa rođenog obraza. Nekoliko vojnika mu je prišlo i dosađivalo mu molbama i ponudama da ih povede sa sobom. Mladen ih je uputio na komandanta, ali su oni samo odmahivali rukama. Jedan vojnik je čak rekao da će poći za njim, pa kud puklo da puklo. „Pući će tebi u glavi“, rekao je Mladen, spustio vrh svog ispruženog kažiprsta na njegovo čelo i povukao imaginarni okidač. „Svejedno ću poći“, rekao je vojnik, odjurio po svoje stvari i niko ga više nikada nije video. Njegov nestanak uočen je tek kada se Mladen vratio i upitao šta je bilo sa onim nasrtljivim vojnikom koji je po svaku cenu hteo da ide sa njim u šumu. Pomislio je na njega, rekao je, kada je upao u živo blato i pokušavao da pronađe način kako da se izvuče, a da pritom ne ostane bez čizama i oružja. Sve bi tada dao da je taj momak bio s njim i jednostavno mu pružio malo dužu granu, ali budući da nije bio tamo, morao je sam da se potrudi. Srećom, bio je, ako tako može da se kaže, u blatnjavom plićaku i malo po malo, mic po mic, uspeo je da se vrati na čvrsto, travnato tlo. Podigao je prvo jednu, potom drugu nogu da bismo videli tragove blata na njegovim čizmama. Njemu je bila potrebna samo jedna noć da dođe do mesta o kojem su pričala ona dva vojnika, ali je morao da ostane sve dok se nije dobro razdanilo da bi proverio njihovu priču. I, pitao je komandant, šta je video? Video je kuće, kao što su vojnici rekli, ali nije video dim koji izvire iz dimnjaka i nisu se ni u jednom trenutku otvorila njihova ulazna vrata. Ali zato je jedan prozor bio otvoren i videlo se kako se zavese njišu pod naletima vetra. Čekao je, rekao je Mladen, sve dok se sunce nije popelo visoko na nebu, međutim, niko se nije pojavio, niko nije izašao iz kuća, nijedna domaća životinja nije izašla iz štala, i tek kada je počeo da razmišlja o povratku, ugledao je u jednom dvorištu patku i pačiće koji su je sledili u urednoj koloni. Patka je došla do ulaznih vrata kuće i Mladen je mogao da vidi kako podiže kljun i verovatno pokušava nekoga da pozove, nekoga ko je, pretpostavio je, u to vreme obično izlazio da ih nahrani. Ali, voda, pitao je komandant, šta je bilo sa vodom, sa jezerom? Nema tamo ni vode ni jezera, objasnio je Mladen, i jedino što je tamo pronašao bila je smrt. Naime, ona patka koja je uzaludno po kušavala nekoga da dozove navela ga je da se odluči da ode do tih kuća i proveri šta se tamo događa. S obzirom na to da nije postojao put koji je do njih vodio ili, možda, on nije uspeo da ga nađe, Mladen se spustio sa proplanka niza strmu padinu, prešao preko useka kojim je tekao mali potok, koji se, tokom prolećnih i letnjih kiša, očigledno pretvarao u silovitu, zapenušanu rečicu, znatno širu od uskog kanala kojim je potok tekao. To se videlo i po prisustvu živog blata u koje je tako neslavno ugazio. Tada se setio onog vojnika koji je hteo da ga prati i tek u tom trenutku shvatili smo da ga nema među nama. Komandant je počeo da krši ruke i da jeca piskavim ženskim glasom, a onda se pribrao i rekao da bi trebalo organizovati spasilačke ekipe i pročešljati sav prostor oko našeg boravišta. Nikako, pobunio se Mladen, jer je sada ionako kasno. Ako je živ, onda je već toliko daleko da više ne može da nas čuje, a ako je mrtav, onda samo možemo da mu podignemo spomenik. „Batali sada to“, doviknuo je neko od vojnika, „nego nam reci šta je bilo sa onim kućama!“ Prvo je naišao, ispričao je Mladen, na ubijenog psa, potom je video mačku prebijene kičme, a u štali je našao dve mrtve krave i izbezumljenog konja. Ako je neko tako postupao sa životinjama, upitao se Mladen, šta li je tek radio sa ljudima? Pomislio je da bi možda trebalo da se vrati, njegov zadatak je bio samo da proveri da li te kuće doista postoje, a ne da utvrdi šta se desilo njihovim stanarima. U tom času, međutim, začuo je kako neko ječi i istog časa je zaboravio sve ostalo. Preskočio je iskrivljenu tarabu, polako prišao ivici zgrade i zavirio u stražnje dvorište. Video je užasan prizor: na velikom drvenom stolu ležala su dva tela: stariji muškarac već je bio mrtav, dok je starija žena još bila živa i povremeno se oglašavala bolnim jecajima. Stomaci su im bili rasečeni celom dužinom, deo utrobe izbačen na sto pored njih, creva izvučena i puštena da vise pored stola. Mladen se okrenuo, rekao je, i ušao u kuću, u kojoj je našao ostale članove porodice: dva mlađa muškarca, jednu ženu i malu devojčicu. Svi su, očigledno, bili silovani, a potom udavljeni ili ubijeni metkom u čelo. Nijedna stvar u kući nije bila pomerena sa mesta, kao da su svi pazili da ne naprave nered. Sudeći po malom broju muva i odsustvu smrada, Mladen je pretpostavio da se to ubistvo odigralo prethodne večeri, što ga je navelo na dodatni oprez i nateralo ga da odustane od obilaska ostalih kuća. Osim toga, rekao je, nije znao kojoj strani pripadaju ubijeni, a kojoj ubice. Naziva ih ubicama, rekao je, jer ako bi počinioce tih zločina nazvao bilo kakvim drugim imenom, ili ako bi rekao da su počinioci vojnici, bacio bi ljagu na sve one koji su ratovali u skladu sa dogovorima i propisima. I ništa nije video što bi moglo da ukaže na moguće počinioce, pitao je komandant. Vojnici su se razgalamili i rekli da oni čak i ne znaju ko s kim ratuje. Možda su oni, rekli su vojnici, samo posrednička snaga u sukobu koji se odigrava blizu granica njihove zemlje, mada je moguće, rekli su drugi vojnici, da je u pitanju građanski rat i da su oni, kao zvanična državna vojska, dobili zadatak da nepristrasno pomognu u smirivanju sukoba. Komandant je ustao, sačekao da se vojnici smire i rekao da bi voleo da im razjasni situaciju, ali da je i on lišen pouzdanih informacija. „U davna vremena“, rekao je, „to se često dešavalo, jer su carstva bila prostrana, tako da je glasnicima bilo potrebno nekoliko dana da bi u neku udaljenu provinciju doneli vest o prestanku ratnih sukoba. Pa i u Drugom svetskom ratu, na malim ostrvima na Pacifiku, mnogi japanski vojnici su decenijama verovali da rat još traje i da treba da pucaju na svakog Amerikanca koji im se približi. Naša situacija nije tako ekstremna“, rekao je komandant, „mada je naše neznanje neoprostivo“, ali šta je on mogao da uradi, upitao nas je, kada je, kao i mi, probuđen „one tamo noći“, imao jedva dovoljno vremena da navuče uniformu i sjuri se niz stepenice do džipa koji ga je već čekao ispred kuće. Sve će mu biti objašnjeno preko radija, rekli su mu na zbornom mestu, jer su kamioni već bili spremni i trebalo je iskoristiti mrak. Doduše, prisetio se komandant, dobio je jedan koverat sa mapom i spiskovima vojnika i zaduženog naoružanja i opreme. Spiskovi su puni grešaka, rekao je komandant, tako da on već ima spisak stvari koje nisu na spiskovima, a mapa nije dobra, ili se odnosi na neki drugi vremenski period, u šta smo mogli da se uverimo na osnovu Mladenovog izveštaja i priče vojnika koji su prvi videli kuće tamo gde je, prema komandantovoj mapi, trebalo da se nalazi akumulaciono jezero. Komandant je izgledao kao osoba koja se svakog časa sprema da zaplače, ali iako nam je bilo žao, nismo znali kako da mu pomognemo. Možda je šuma začarana, upitao je neko, pa nam se samo privida da nam se događa ono što nam se događa? Ko još veruje u čini, pitali su drugi, iako niko nije sporio mogućnost upotrebe raznih ha lucinogenih sredstava u te svrhe, ali narkotici ne mogu da zamene čarobni vilinski štapić, tu nema nikakve sumnje. Otkako smo stigli na ovaj kontrolni punkt, rekao je komandant, on ništa drugo ne radi osim što sravnjuje spiskove i pravi nove. Sve vrvi od grešaka, rekao je komandant, ne samo spiskovi već ceo svet. Gde god da dirnemo, naići ćemo na neku grešku, pogotovo kada nas uveravaju da grešaka nema. Stoga bi voleo, rekao je komandant, da u spisku koji je juče započeo ne bude grešaka, pogotovo ako spisak ostane kratak, u šta on iskreno veruje, iako je svestan da niko, osim možda onaj gore - zastao je i podigao pogled prema nebu, a mi svi pogledasmo za njim - ne zna unapred koliko dugačak taj spisak može da bude. Naravno, svi smo do tada razumeli o kakvom spisku je reč, kao što smo svi znali da se na njemu nalaze četiri imena: stražara ubijenog u klozetu, dvojice vojnika pogođenih strelama dok su patrolirali kroz šumu i, na kraju, onog vojnika koji je samoinicijativno krenuo za Mladenom. Među nama je zavladala tišina. S jedne strane, želeli smo da izrazimo poštovanje žrtvama rata koji je, kao i svaki rat, besmislen: s druge strane, svako od nas je pomislio da se nada da sledeće ime na spisku neće biti njegovo. Cutali smo i mrko se gledali, kao da smo jedni drugima najgori neprijatelji, ali šta drugo da misliš o onima koji žele da te vide mrtvog? „Neću da umrem“, izletelo je nekome, verovatno nenamerno, i svi smo prasnuli u smeli, ne smejući se smrti, već od radosti što se svi isto osećamo. Niko ne želi da bude mrtav. Čak i ako se to desi u tako plemenitom naporu kao što je odbrana domovine. Šta bi uopšte bilo plemenito u nasilnoj, prevremenoj smrti? A najgluplje od svega je što o tome posle diskutuju oni koji nemaju nikakvo iskustvo o temi o kojoj pričaju, dakle, o smrti. Kako može živ čovek da razume mrtvog, da shvati šta čovek pogođen metkom pomisli u trenutku kada mu se tane zabije u meso, da razume grozničavost s kojom organizam žuri da se zatvori i tako sačuva sposobnost da uradi nekoliko poslednjih radnji koje su ugrađene u samodelujući aspekt ljudskog organizma, posebno kada je reč o pravilnom lansiranju duše u kosmičke visine? Da, duša se lansira kao raketa, ali samo one koje su ispravno i blagovremeno poslate na to putovanje stići će tamo gde treba da stignu, dok će ostale, pogotovo one koje potiču iz tela koja su stradala u bezumlju rata, nastaviti beskonačno da lutaju prozirnim, hladnim dubinama kosmosa, ostavljeni na milost i nemilost raštimovanim kometama, oflicanim satelitima, velikim i malim meteorima i raznom drugom kosmičkom đubretu. Odevene u tanane, prozirne haljine, te duše tiho cvokoću, mada je odavno uočeno da se u vreme ratova, globalnih ili lokalnih, oslobodilačkih ili osvajačkih, svejedno, broj tih duša naglo povećava, što njihovo cvokotanje čini znamo glasnijim i čujnim u astronomskim opservatorijima, gde se o tom zvuku govori kao o zveckanju zvezda. Nauka, naravno, ne priznaje postojanje duša, pogotovo ne onih koje cvokoću na svemirskoj pustopoljini, ali to ne znači da duše ne postoje i da ne treba učiniti sve što možemo da bismo ih zaštitili, isto onako kako štitimo ugrožene životinjske vrste. Duše jesu ugrožene, i njih ubijaju nemilosrdno kao mlade foke, s tom razlikom što se širom sveta protestuje protiv masakra nad fokama, a niko, apsolutno niko, ne staje u zaštitu jadnih duša. Ali, dosta o tome, ko je razumeo, taj je razumeo, ko nije, taj verovatno neće to nikada shvatiti. Rat, uostalom, nikome nije brat, što svakako treba upamtiti, jer se ta tvrdnja čini značajnijom od Herakitovog nastojanja da pokaže da je rat otac svega. A majka, odmah se može upitati, gde je majka? O tome Heraklit ne govori, ili taj fragment možda nije sačuvan, ili mi možda nismo dobro čitali. Svejedno, nema više ponavljanja, a komandant če ionako voditi svoj spisak umrlih, ubijenih ili nestalih, pa če svi koji to žele moči samostalno da se uvere u prednosti efikasnog sistema za uzbunjivanje i najavu vazdušnih napada, posle čega je najbolje požuriti u prvo slobodno sklonište, pokriti se preko glave i čekati da svi zvukovi prestanu. Tada če se, verovatno, jedino još čuti cvokotanje duša, poput neke harmonične zvučne zavese u izvođenju, recimo, Majka Oldfilda ili grupe Soft Mašin. Uostalom, kada je neko vojnik, onda mora da razmišlja o smrti, s tim što vojnik amater razmišlja o smrti na amaterski način, dok će profesionalni vojnik o tome razmišljati na profesionalan način, odnosno neće ni razmišljati o smrti drugačije nego kao o jednoj od tačaka u ugovoru sklopljenom sa njegovim poslodavcem. Vojnik amater, kao i svi amateri, misli da o stvarima treba govoriti pompezno, koristeći dugačke reči i zamršene rečenice. Stoga će on reći da je „apsorpcija nehomogenih fenomena, uključujući eksploataciju imidža smrti kao univerzalnog fenomena, dovoljno grandiozna konspiracija i, slobodno se može reći, konsternacija, što će definitivno akumulirati negativan naboj svih naših aspiracija“. I dok profesionalni vojnik samo odmahne rukom na takve tvrdnje, vojnici amateri posvećuju tome najbolje sate i dane svog života. Ponavljaju takve besmislice kao da su vrhovne mantre koje će ih vertikalno podići iznad bojnog polja na kojem će manje srećni nesrećnici ostavljati svoje živote kao da su omoti od mlečnih karamela. Sta sve čoveku ne padne na pamet kad se suoči sa smrću, neverovatno! Doduše, ima onih koji kažu da poziv na ratovanje nije poziv na umiranje, te da se rat ne vodi zbog smrti već zbog života. Čak smo i komandanta jednom čuli kako govori: „Rat je život a ne smrt.“ Jeste, on je to šaputao sebi i nije ni pomišljao na mogućnost da ga neko čuje, ali ništa to ne menja. Reč je reč, bez obzira na to da li se šapuće, uzvikuje ili dobacuje. Jedino kada se filozofira reč možda nije više reč, mada je teško reći šta je onda ako već nije reč. Instrument? Eto, došli smo da brinemo o kontrolnom punktu, a mi se zamajavamo istraživanjem reči i filozofskih pojmova.

I to ne samo tokom jednog ili dva sata; dani prolaze u toj filozofskoj omami, ne bi nas iznenadilo da, kada izađemo napolje, vidimo da je lišće žuto a jabuke i kruške spremne za branje. „Nemoguće“, kaže komandant i gleda na sat, „mi smo ovde tek nedelju dana.“ „Duže“, hukne gomila kao jedan i komandant se povlači. „Zašto da ih izazivam“, kaže on, „kada uvek mogu da nađem način da ih nadmudrim?“ Možda bi neko mogao da pomisli da je u četi sve škripalo i ljuljalo se kao barka na moru, ali grdno bi se prevario. Funkcionisali smo kao savršeno uigran tim i niko sa strane ne bi pomislio da nešto nije u redu sa nama. Čak nas ni nova smrt nije poremetila, iako nije bilo prijamo videti jednog od desetara kako visi sa grane drveta na rubu šume. Prva pomisao je bila da se ubio, ali onda smo videli da su mu ruke vezane na leđima, a malo kasnije neko je u žbunju pronašao gajbicu na koju je verovatno nesretni desetar morao da se popne samo zato da bi mu bila odmah izbijena ispod nogu, a on poleteo naniže, vrat mu se slomio, i mokraća se slila niz noge. U međuvremenu, svih tih dana, radio-telegrafista je uzaludno pokušavao da uspostavi vezu sa glavnim štabom, a onda, jednog jutra, prijatan ženski glas se odazvao na njegov poziv, ali ta osoba je govorila nekim drugim jezikom. Radio-telegrafista je pozvao komandanta, komandant je stavio slušalice na uši i zatvorio oči, kao da se sprema za slušanje omiljene opere, slušao nekoliko trenutaka, zatim se okrenuo prema radio-telegrafisti i upitao ga da li je siguran da nije dobio pogrešan broj. Radio-telegrafista je rekao da vezu sa štabom ne održava pomoću javne telefonske mreže, koju svako može da prisluškuje, već da je, bar do sada, bio u kontaktu sa štabom preko određene talasne dužine koja ne bi trebalo nikome da bude poznata. „Ako je tako“, rekao je komandant, „onda je naš štab pao u ruke neprijatelja.“ Ali koji neprijatelj je bio u pitanju? „Koji jezik govori taj što se javlja?“, upitali su ostali vojnici i radio-telegrafista je prebacio vezu na razglas. Posle malo krčanja i šuštanja, sa malih zvučnika, strateški raspoređenih oko celog našeg boravišta, dospeo je do nas glas koji je zapevao reći na nekom drugom jeziku. Komandant je obećao nagradu onom ko nam bude rekao koji je jezik u pitanju, a ukoliko još bude mogao da prevede ono što taj govori, nagradama neće biti kraja. Uozbiljili smo se i počeli da slušamo. To, sasvim sigurno, nije bio ni nemački ni ruski, kao što nije bio ni naš jezik; zatim smo otpisali engleski, holandski i francuski; nije to bio ni slovenački ni bugarski ni češki, kao ni italijanski, španski i rumunski, niti arapski, hebrejski ili kineski. „Još malo“ rekao je neko veselim glasom, „pa ćemo ostati bez jezika! I šta ćemo onda da radimo?“ Komandant je upozorio vlasnika tog glasa da pazi šta priča jer bi lako mogao da se nađe na optuženičkoj klupi, a preki vojni sudovi poznati su po tome što lako donose najtežu kaznu, jer strepe da bi svaka druga odluka mogla da podstakne ostale ljude na vršenje istog prekršaja. Onda je jedan vojnik podigao ruku kao da se javlja u školi, čak je uspravio dva prsta, drugi i treći, da bi ga nastavnik, odnosno komandant bolje video. „Ako nam taj jezik već liči na toliko drugih jezika“, rekao je vojnik kada je komandant klimnuo glavom u njegovom pravcu, „možda je u pitanju esperanto?“ Neki vojnici zapljeskaše, neki počeše da ismevaju tog vojnika, a većina se zgledala i slegala ramenima. Vojnik koji je postavio to pitanje nije mogao da zna da je esperanto bio velika komandantova ljubav u detinjstvu. Koliko je samo dana proveo sanjareći o svetu koji živi u miru, a svi ljudi govore istim jezikom, kao u doba pre Vavilonskc kule! Esperanto mu je delovao kao najplemenitiji san koji jedno ljudsko biće može da sanja. Pomislio je da bi, možda, mogao nešto da kaže ovim vojnim balavcima o istorijatu esperanta i, naravno, o čoveku koji ga je izmislio, ali plašio se da ga ta priča ne zanese i zavede u antiratni diskurs, što bi, bio je siguran, lako moglo da podstakne neke vojnike da ga optuže za širenje pacifizma i negativnog stava prema oružanim snagama, ne samo naše zemlje, već uopšte. U vreme kada treba slaviti svaku mogućnost otpora i temeljno podsticati patriotske ideje, on, komandant, deluje subverzivno i posredno ih podstiče na predaju. Antiratni diskurs? Malo sutra, zaključuje komandant, koji bi najradije raspustio tu vojničku bandu, ali tada bi se sam našao pred prekim sudom koji prema pacifistima, to je sigurno, ne bi pokazao ni trunku razumevanja. Ali, ništa od svega toga nije rešavalo pitanje razumevanja te osobe koja je i dalje, neumorno, verglala na svom nesretnom jeziku. „Ugasi to“, rekao je napokon komandant, a onda, kada je zavladala tišina, rekao je da to nije bio esperanto. Tačnije, rekao je: „Nažalost, to nije esperanto.“ Neka misle o njemu šta god hoće. Iako se odupro podsticaju da nešto kaže o tom jeziku koji je trebalo da posluži kao sredstvo za bolje razumevanje među ljudima, pomislio je da želja tvorca tog nadjezika nikada nije izgubila na značaju, da se danas, možda više nego ikada, oseća potreba za jezikom koji nikome ne pripada, što znači da neće izazivati nikakvu zlovolju samo zato što tim jezikom govore ovaj ili onaj narod ili pojedinac ili rukovodilac neke međunarodne institucije. Gospodo vojnici, rekao je na kraju, sačekaćemo još malo, nekoliko sati u ovakvoj situaciji, ništa ne menja, a onda ćemo, pogotovo ako se ne uspostavi veza sa glavnim štabom, doneti odluku o našoj sudbini. U svakom slučaju, nećemo ovde zaludno da sedimo i brojimo ovce. Ovce je, svakako, samo simbolično pomenuo, ali je bilo neverovatno videti koliko ljudi se okrenulo da pogleda gde su te ovce. U vama su, pomislio je komandant, u vama su. Na trenutak se bolje osetio, ali znao je da to neće dugo trajati i zato je požurio u svoju sobicu, pred kojom su ga već čekala dva vojnika, jedan je bio Mladen, a drugog, odevenog u maskirnu unformu, komandant nije nikada ranije video. Kasnije se ispostavilo da ga je ipak video ali da nije obratio dovoljno pažnje na njega, kao što nije obraćao pažnju na većinu vojnika. Ipak su oni, pomisli komandant, samo potrošna roba, hrana za topove i tenkove i nije dobro sa njima ulaziti u bilo kakve odnose, jer to loše utiče na emocije, a ako postoji nešto što jedan vojnik, pogotovo profesionalan vojnik kao što je on, ne srne u sebi da razvija i neguje, onda su to upravo emocije. Suzne oči, drhtaj srca, suve usne i ono teško opisivo talasanje u grudima, sve te stvari vojnik treba da poštuje, mada ne i da ili upražnjava. Ako su oči suzne, onda ćeš videti dvostruku sliku i ako nišaniš u tom trenutku, ko zna šta ćeš pogoditi, a ako srce zadrhti, onda će ti se i ruke tresti i nećeš baš nešto naročito biti upotrebljiv ukoliko neprijatelj upravo tada odluči da krene u napad. Komandant je sve to rekao bez ikakvih priprema i bio je ponosan na svoju veštinu korišćenja reći. Trebalo je da budem pesnik, pomisli komandant i, dodirnuvši čelom prozorsko okno, zagledao se u livadsko bilje. Onda je začuo Mladenovo diskretno nakašljavanje i ruka mu polete prema čelu: kako je mogao da zaboravi na njih dvojicu. „Kaži, Mladene“, reče komandant i okrenu se prema njima, tačno pred otvor cevi puške drugog vojnika. „Bum“, reče taj vojnik, „bum-bum“, i komandant je lepo video tane koje se, vrteći se kao kakav čelični vrtlog, spremalo za smeštaj u njegovom srcu. „Došli smo da pregovaramo“, reče tada Mladen. Počeo je da govori i dugo nije stao, premda je dva-tri puta pozvao onog drugog vojnika da potvrdi ili porekne njegove reči, što je on elegantno učinio. Sve u svemu, komandantu se dopao taj vojnik, prvenstveno kao model kakvi bi svi vojnici trebalo da budu, iako mu se uopšte nije dopala lakoća s kojom je uperio pušku u njega. Čak i ako je bilo slučajno, pomisli komandant, pogotovo ako je bilo slučajno. Sve u svemu, Mladen je rekao da je pažljivo pratio situaciju otkako su stigli do kontrolnog punkta, da je raspoloženje među vojnicima na najnižem mogućem nivou, da je nezadovoljstvo u neprekidnom porastu, te da se svakog časa očekuje izbijanje pobune, do koje bi došlo i ranije, samo da je vojnicima jasno kojim putem i u kom pravcu treba da krenu da bi stigli do „kuće“. Stoga su, rekao je Mladen, poslali jednu delegaciju da njemu, Mladenu, ponudi određenu nadoknadu ukoliko zna ili može da otkrije put koji bi ih - kroz šumu, naravno - doveo na drugi put, onaj koji bi ih stvarno vratio „kući“. Komandant se pitao zašto Mladen stalno izgovara reč „kuća“ kao da je piše sa znakovima navoda? Da li je to najava mogućnosti da je „kuća“ kojoj žele da se vrate samo simbolična „kuća“ koja, u stvari, ne postoji? No, pre nego što je stigao da postavi ta pitanja, Mladen je rekao da su vojnici od njega zatražili da osposobi još jednog vojnika koji bi ga pratio, pomagao mu u teškim sitaucijama i, na kraju, vratio se sam do kontrolnog punkta sa svim obaveštenjima. Mladen bi, drugim recima, već tada mogao da ode kuda god želi, a vojnici bi ovde izazvali pobunu i potom krenuli za njim. Međutim, rekao je Mladen, onda je zastao i pogledao drugog vojnika, koji se nakašljao i rekao da, iako je većina vojnika za pobunu, ipak ima onih koji su spremni da slede komandanta, a i on je, rekao je vojnik, za to, samo što drugim vojnicima to nije poznato. Međutim, dok ga je Mladen vodio kroz kratak kurs borilačkih veština i pokazivao mu kako da se snađe u prirodi, ispostavilo se da njih dvojica isto misle i da nikada ne bi podržali takav izdajnički čin. „O, hvala vam, hvala“, grcao je komandant, nadajući se da ipak neće preterati i početi da plače. „I šta mi sada predlažete“, napokon je smogao snage da ih upita. „Mi ćemo otići u tu nazoviekspediciju“, rekao je Mladen uz ponovno isticanje znakova navoda, „ali onda ćemo vojnicima da ispričamo ono što ne žele da čuju, odnosno, da nigde nismo otkrili nikakav prolaz i da moramo da ostanemo na istom mestu.“ „Dok ćemo vama“, rekao je drugi vojnik, „izneti pravo stanje stvari.“ „Posle toga“, lukavo se nacerio Mladen, „sve ćemo regulisati na najbolji mogući način.“ Komandant je tačno znao šta misli: umesto gomile mrtvih nakon pobune, predlagao je da isti broj žrtava ostvarimo streljanjem. „O tome ćemo se još dogovoriti“, rekao je komandant, „a sada mi još samo recite kada nameravate da krenete.“ „Noćas“, rekao je drugi vojnik, a Mladen je potvrdio klimnuvši glavom. I tek tada se komandant setio odakle mu je drugi vojnik bio poznat: odmah po dolasku na ovo mesto, možda drugog ili trećeg dana, tom vojniku je pozlilo posle ručka i, budući da ambulanta još nije bila pripremljena, komandant je dozvolio da se vojnik tog popodneva smesti u njegovu, komandantovu sobu. Vojnika su ubrzo preneli u na brzinu završenu ambulantu, ali kada je komandant te večeri hteo da legne, miris vojnikovog losiona posle brijanja toliko se jako osećao da komandant nije mogao da zaspi skoro do praskozorja. Ujutru je promenio jastučnicu, ali čak i tada se miris losiona polako prikradao njegovim nozdrvama i odvlačio ga od sna. „Dobro“, rekao je komandant jastučnici, „ako tako hoćeš, ne moram ni da spavam.“ Svašta bi on njoj još rekao ali, priznajmo to, strepeo je od njene ljutnje, od nekog posebno besnog nasrtaja, od strašne mogućnosti da mu se u snu navuče na glavu. Komandant je potapšao jastučnicu, ona nežno uzdahnu i sklupča se ispod njegove stolice. Komandant je sve vreme brižno gledao u prozor, znao je, naime, da bi ljudi svašta pomislili kada bi neko otkrio da on razgovara sa jastučnicom a, što je najgore, ona ga sluša! Ludi, svi su ovde ludi, napisala je u jednoj pesmi njegova omiljena pesnikinja, Margareta Grinvald, kao da je bila svedok onoga što je komandant doživeo. Doduše, njen naredni stih je glasio: I ja takođe, ja luđa sam od svih. Posle toga pesma se pretvarala u neveseli opis njenog nezadovoljstva upravo isporučenim nameštajem, što, najverovatnije, nije nikoga zanimalo, mada je završetak pesme bio sasvim uspešan. O muzo, stajalo je na kraju, umesto reči, ponekad podari sebe, i ne brini, nebo te neće zaboraviti. Baktati se oko poezije dok rat tutnji sa svih strana može da bude utočište nekome ko želi od svega da pobegne, ali ne i nekome ko stoji na braniku domovine, zar ne? E, tu mora da se zastane, jer niko nije siguran da smo doista u domovini. Otkada smo svi postali samo delovi ujedinjenog kontinenta, pitanje odbrane otadžbine jeste, u najmanju ruku, diskutabilno, jer svaki delić tih snaga može da bude poslat bilo gde na ujedinjenom kontinentu, uzdajući se pri tom da će uvek naći načina da dozna šta se zbiva sa onim delom te ujedinjene celine za koji jedino oseća da je ono što jeste. Možda to zvuči izveštačeno i zapetljano, ali je tako. U tom nastojanju da se svi ujedine i postanu jedan entitet, mnogi vide nostalgičan poziv na obnovu starih evropskih carstva. Evropa je velika samo kada je jedinstvena carevina, kažu oni i komandant veselo klima glavom. Napolju ga, međutim, čeka drugačija stvarnost, ali sada mu je nekako lakše. I kada mu priđe vojnik sa bombom u ruci, on se prvo nasmeši a tek posle toga reaguje na povike upozorenja, otima vojniku bombu i, ne prekidajući pokret, baca je daleko u polje. Posle toga, u sekundi, potpuno ga oblije znoj, pa tako možda i ne čuje prigušeni pucanj iz pištolja kojim je, tik iza njegovih leđa, vojnik - bombaš oduzeo sebi život. Kako je to moglo da se desi, pita se komandant, kako se neko od običnog, redovnog vojnika, pozvanog da odsluži dug svojoj zemlji, preobrazi u mašinu za uništavanje drugih samo zato što ne može da smogne snage da uništi samog sebe? I dok su mu vojnici pljeskali, on se sagnuo i prineo uho vojnikovim okrvavljenim ustima. „Zao mi je“, jedva čujno krklja vojnik, „stvarno mi je žao.“ Komandant mu zagladi kosu, oseća kako mu se oči pune suzama i zna da je poslednji trenutak da se uspravi i na taj način iskaže svoje neslaganje, svoju kritiku samoubilačke prakse koja nemoć pojedinca ili organizacije pretvara u masakre nevinih građana, među kojima, što je najveći paradoks, ima sigurno onih koji zastupaju iste stavove kao sumanute samoubice. Komandant se uspravlja i aplauz se pretvara u histerično skandiranje, tako da komandantu ipak krenu suze, ali dobro, sada ili svi tumače kao suze radosnice, što je, misli komandant, najveća moguća glupost. Plač je plač, nema tu neke velike razlike, pogotovo ako je u pitanju depresija. Komandant, naime, veruje da je poslednjih godina u dubokoj depresiji, a činjenica da su mnogi simptomi depresije isti kao simptomi Parkinsonove bolesti čini ga još depresivnijim. Ali, nije sada vreme za priče o stanju zdravlja, sada je rat i zdravlje sigurno nije naša primarna briga, mada je glupo bežati od činjenice da je ovaj period izuzetno koristan za redukovanje telesne mase celokupnog stanovništva, koje poslednjih decenija pokazuje tendenciju stalnog porasta. Užasan je taj nadmeni jezik politike i statistike, imaju pravo vojnici koji se bune. Jezik komandovanja mora da bude jednostavan, svima lak i podjednako razumljiv, premda ipak pomalo tajanstven. Jezik u kojem nema tajne nije dobar jezik. Jezik osvaja tako što budi našu želju da bude osvojen, što jeziku koji se čuo preko naše radio stanice uopšte nije polazilo za rukom, tačni-je rečeno, za ustima, jer jezik su usta, i pomalo nos, i pomalo grlo. I pomalo stomak, mora se priznati, pogotovo kada je reč o japanskom, premda se to nama koji ne govorimo japanski možda samo čini. Ali, pogledajte neki film Akira Kurosave i videčete da svi glumci započinju svoje replike negde u stomaku, pogotovo ako treba da izgovore tmurne misli, tako da zvuče kao da već sada znaju da neće imati snage ni za šta drugo posle toga. Najčešće je i nemaju, kao da ih je stvorio Beket, pa sada samo sanjaju o mestu na kojem će se uspokojiti i grickati paštrnak, a to može da bude bure ili kanta za đubre ili brdašce na kojem raste (možda je tačnije reći da umire) jedno goluždravo drvo. Komandant je pogledao na sat i pomislio da su Mladen i njegov pratilac već dosta odmakli, te da šuma sada oko njih raspoređuje svoje senke. Pitao se da li će uspeti nešto da pronađu ili će ovaj rat ostati zabeležen kao svojevrsna komedija zabune, jer kako drugačije nazvati njihov položaj: ne znaju gde se nalaze, nije im rečeno šta je njihov glavni zadatak, neko smera sve da ih ubije, jednog po jednog, nijedno komunikaciono sredstvo im ne radi, zalihe hrane su sve manje, i napokon, ranije ili kasnije doći će jesen, pa zima, ali o tom užasu neće sada ni da razmišlja, ima sasvim dovoljno drugih strahota koje traže pažnju poput svih kućnih mezimaca. Komandant je, može se slobodno reći, ratni veteran. Borio se u raznim vojskama, pod raznim zastavama, bio je čak i u Plavim šlemovima Ujedinjenih nacija. Ne seća se više da li je to bilo u Libanu ili Gazi ili, možda, na Kipru, ali bilo je zanimljivo, lepo je zaradio i uštedeo, kupio divne persijske tepihe, probao hašiš i nekoliko puta se zarazio u javnim kućama u kojima očigledno nisu poštovali higijenske propise. Komandant bi se sada rado prisećao krupnih očiju, nalik na smeće, kojima su ga gledale trinaestogodišnje devojčice, a ponekad - samo jednom, naglašava komandant - još mlađi dečaci, ali u tome ga ometa graja vojnika pred njegovim vratim. „Sta je bilo“, prodere se komandant kada otvori vrata, „što se toliko derete, majke vam ga nabijem? Zar ne piše lepo ovde da spavam, ili ste svi zaboravih da čitate?“ Pokazuje papir zalepljcn na njegovim vratima, na kojem doista piše: „Spavam! Ne uznemiravaj!“ Ali vojnici su previše uzbuđeni i ne slušaju ga, već ga hvataju za ruke i vuku prema izlazu.

I tek tamo, kod kontrolnog punkta, komandant razume šta izvikuju. „Ljudi“, viču oni, „dolaze ljudi!“ I stvarno, uzbrdicom koja vodi prema rampi kreće se povorka ljudi, duga i rastegnuta, tako da je njen kraj, njen rep, još uvek sakriven u šumi. Komandant se hvata za glavu i pokušava da se seti gde je ostavio uputstva za tretman izbeglica i proceduru prilikom traženja azila. Jedino se seća da negde na početku piše da zemlja domaćin mora azilantima da obezbedi mogućnost nesmetane komunikacije, što drugim recima znači da moraju da angažuju prevodica. Ali, sa kog jezika, pita se komandant, zatim brzo pljusne lice losionom, začešlja kosu, stavi crne naočare i, na kraju, namesti kapu tako da mu širit malo sakrije oči. Naime, kao i mnogi drugi muškarci, komandant zamišlja da poseduje fatalan pogled kojem retko ko može da odoli, pogotovo ako usledi posle duge pauze u govoru, praćene sporim skidanjem naočara. Kolona ljudi je, u međuvremenu, nastavila da se penje iskošenim putem i ubrzo smo mogli da vidimo da se u njoj, iako su na čelu kolone išli muškarci, uglavnom nalaze žene, deca i stariji ljudi. Bez obzira na to, vojnici su zauzeli pozicije oko rampe i uperili svoje oružje u kolonu. Nikad se ne zna odakle može da istrči neki suludi samoubica, oblepljen eksplozivom i sa džepovima punim bombi, a to može da bude i muško i žensko biće, pa čak i dete, ili starica, nevinog izgleda. U tom slučaju nema dvoumljenja i bolje je prvo pucati a naknadno se uveravati u navodno drugačije namere osobe na koju se posumnjalo. Recimo, leto je, a neko hoda prema vama u zakopčanom kišnom mantilu ili mu se, na primer, vide razna ispupčenja na odeći dok uporno pokušava da se što više približi automobilu u kojem sede politički lideri - u takvim situacijama se ne čeka, već se odmah puca a tek se posle postavljaju pitanja. Ukoliko se pokaže da je u pitanju greška, krivci nisu pripadnici obezbeđenja, već oni koji nisu poštovali dobro poznate propise bezbednosne procedure. Zbog toga su se naši snajperisti sakrili u krošnjama okolnog drveća, dok su najistureniji vojnici među onima koji su okružili kontrolni punkt imali na sebi zaštitne prsluke i šlemove. Tada se čelo kolone odvojilo od ostalih ljudi i krenulo prema rampi, dok je ostatak kolone čekao na udaljenosti od dvadesetak metara. Zavladala je tišina koju je jedino narušavao bat koraka čela kolone, a onda su se i oni zaustavili i, kako je neko dobro primetio, nekoliko trenutaka čulo se jedino zujanje pčela. Posebna priča bi mogla da se napiše o tim pčelama, odnosno o osama, jer zujanje koje se čulo nije poticalo od pčela, več od osa. Pčele smo ponekad zaticali na poljskom cveću i detelini, ali one bi samo uradile to što rade na cveću i odletele bi tamo gde su im košnice i gde ih čeka njihov gazda. Pčelari su izuzetno brižni ljudi, možda čak pomalo preteruju, ali tako se ponaša svaki roditelj i svako od nas pamti te trenutke roditeljske brige, kada bi roditelji, ne uspevajući da smire nervozu neizvesnosti, izlazili napolje i šetali ispred kuće, rastrzani između želje da kazne dete ili da se bace na njega i obaspu ga najvećom merom ljubavi. Ose, naravno, nemaju gazdu i niko im se ne raduje. Doduše, one su fer i ukoliko vi ne dirate njih, neće ni one vas. Ali zato teško onome ko im dirne u gnezdo, a tih gnezda bilo je svuda oko nas, na drveću, iznad prozora, na klozetima, čak i na donjim površinama stolica. A ponekad, za vreme nekog obeda izvan trpezarije, ni kašiku niste mogli da prinesete ustima jer su sa nje visile ose, katkad u grozdovima. Dakle, u tišini u kojoj se jedino čulo zujanje osa, čelo kolone, tri muškarca i tri žene, polako je prilazilo rampi kontrolnog punkta. U stvari, jedna od žena je nosila pantalone, pa su mnogi u prvi mali pomislili, imajući u vidu da su druge dve žene bile odevene u dugačke haljine, toliko duge da su skoro doticale zemlju, da se čelo kolone sastoji od četiri muškarca i dve žene. Sve se razjasnilo kada su prišli bliže i kada je providna bluza žene u pantalonama jasno pokazala atribute njene ženstvenosti, čak možda i previše jasno, jer su sa svih strana počeli da pristižu prigušeni uzvici i neprikriveno stenjanje vojnika. Kada su, dakle, tri muškarca i tri žene prišli na desetak koraka od rampe, komandant im je viknuo da stanu - „Stop, stop, STOP!“, prodrao se - i oni su se stvarno zaustavili. Komandant je mahnuo rukom, četiri vojnika su prišla čelu kolone, i dok su dva vojnika stajala sa oružjem na gotovs, druga dvojica su proverila da neko od njih nema neko skriveno oružje. Ništa nisu našli, s tim što je komandant morao da ih upozori da prestanu več jednom da pregledaju treću ženu, onu u pantalonama, jer to, rekao je komandant, nisu bombe. Vojnici su ga nevoljno poslušali i vratili se u svoja skrovišta, a komandant je mahnuo čelu kolone i pozvao ili da mu priđu. Najstariji među njima je izvadio svežanj papira iz svoje aktentašne i pompezno ga uručio komandantu. „Sta je to?“, upitao je komandant, ali čovek nije ništa rekao. Okrenuo se i vratio na svoje mesto. Posle smo videli da je to bio spisak svih ljudi u koloni, kako živih i prisutnih, tako i onih koji su usput stradali, poumirali od bolesti i iscrpljenosti ili bili ubijeni. I dok je komandant piljio u svežanj papira, oglasila se devojka u pantalonama. Ona je bila, rekla je, prevodilac, s tim što to nije njena zvanična funkcija, već to radi da pomogne ovim nesretnim ljudima koji dolaze iz bestragije, a imaju samo jednu skromnu želju: da se negde sklone od užasa rata i da započnu nov život u miru. „To nije baš tako skromna želja“, uzvratio je komandant, ali devojka u pantalonama nije prepoznala ironičnu notu u njegovom glasu, već je ponovila da ljudi koje vidimo žele mirno da prođu i počnu život u zemlji iza komandantovih leđa. Komandant se osvrnuo i pogledao preko ramena. Ne zna se šta je očekivao tamo da vidi, ali očigledno nije ništa video, jer je samo odmahnuo glavom i rekao devojci da se prvo mora obaviti provera spiskova. Možda bi rekao još nešto, ali devojka se okrenula i prišla svojoj grupi. Kasnije je do svih nas dopro miris kuvanog kupusa koji je označio kraj razgovora. Naime, tamo gde su se nalazili ljudi iz kolone, na više mesta pored puta gorele su vatre ispod kazana u kojima se, sada je to bilo jasno, krčkao kupus. Kada su osetili taj miris, vojnici su jednostavno prestali da budu vojnici. Vraćali su pištolje u futrole i zabacivali puške na leđa, a potom su polako, ukočeni kao da su omađijani, krenuli prema kazanima. Narod iz kolone počeo je da im pljeska, devojke su se uz ciku i igru vrtele oko njih, muškarci su im dodavali rakiju, starije žene su im punile tanjirc kupusom i mesom, i ubrzo je samo komandant ostao kod rampe, tačno naspram devojke. „Vi ne volite kupus?“, upita devojka, mada je to više zvučalo kao konstatacija kakvu daje neko ko više nego dobro poznaje osobu kojoj se obraća. Komandant iznenađeno podiže obrve. On doista nije voleo kupus, ali kako je ta devojka mogla to da zna? Pokušao je da je bolje zagleda, ali uplašio se da će potonuti u njenim očima, skliskim kao živo blato. Pola sata, pomislio je komandant, dajem vojnicima pola sata da se najedu kupusa i tada očekujem da se vrate; oni koji se duže zadrže biće primerno kažnjeni. Devojka nije ništa rekla, samo su nozdrve nastavile da joj podrhtavaju, ali zato su vojnici, kao da su čuli komandantove reči, počeli polako da se vraćaju. Posle nekog vremena ponovio se pređašnji raspored i vojnici su u polukrugu stajali između izbeglica i kontrolnog punkta. Vođe kolone su se takođe vratile, tako da je pored komandanta, u blizini rampe, stajala jedino devojka koja je, kako je tvrdila, bila prevodilac, iako do tada nije rekla nijednu reč na drugom jeziku, ma koji to jezik bio. U stvari, kada se malo razmisli, uviđa se da niko nije čuo nijednu reč na tom jeziku, i vojnici su, kada su bili upitani jesu li prepoznali jezik ljudi sa kojima su pili rakiju i jeli kupus, rekli da su čuli samo uzvike poput „Aha!“ i „Oho!“, te razne uzdahe, ali da su uglavnom komunicirali gestovima i mimikom. Doduše, jedan vojnik je prijavio da je neka starica, kada je videla koliko kupusa je pojeo, uzviknula „O-la-la!“, mada bi na osnovu toga, rekao je, bilo teško reći da je ona Francuskinja. No, svi su se slagali da je kupus bio dobar, meso ukusno, rakija blaga, meka, bistra, što su neki vojnici navodili kao njene kvalitete dok su drugi to smatrali ozbiljnim manama. Nikada čoveku ugoditi, izjavio je komandant kada su mu to saopštili. On jeste ostao bez kupusa, ali je zato sa devojkom prevodiocem dogovorio sve detalje oko provere spiska i utvrđivanja identiteta ljudi, žena i dece iz kolone. Devojka je u prvi mah, kada je čula koji su sve dokumenti neophodni da bi se dobio izbeglički status, ostala bez reci i samo je ogromnom snagom volje uspela da se sačuva od izliva plača pred tim nemilosrdnim komandantom, koji, uzgred rečeno, nikada nije bio nemilosrdan, ali je, kada bi zatrebalo, umeo to uverljivo da odglumi. Njega je, mogli bismo da kažemo, sve to uznemirilo koliko i nju, ako ne i više, pa je požurio da pokaže devojci naknadno unete odrednice, među kojima se nalazila jedna koja je isticala da je, u slučaju problema sa dokumentima, moguće nastaviti dalji postupak uz odobrenje nadležnog vojnog lica, s tim što je potencijalni izbeglica morao da potpiše izjavu kojom prihvata da će se - ukoliko ne nabavi neophodne dokumente u razumnom roku (koji nije bio precizno definisan) - odmah vratiti u svoju zemlju. Devojka prevodilac je ustala i otišla do ljudi iz kolone. Obratila im se, a posle njenog govora mnoge devojke su počele da igraju, mašući pritom vojnicima i pozivajući ih na ples. No, videvši mrki komandantov pogled, vojnici se nisu usudili da ponovo prekrše pravila. Međutim, kada je pala noć, sve se promenilo. Vojnici su, jedan po jedan, polako izašli i uputili se nizbrdo, prema mestu gde su ih čekale devojke i nekoliko mlađih udovica. Prvi parovi su se udaljavali odatle i tražili gušće senke, zaštitu drveća i žbunova, ali potonji parovi, u želji, verovatno, da ne gube vreme, vodili su ljubav tu, na licu mesta, čak i ne pokušavajući da sakriju svoju golotinju, tako da bi se to mesto nekom nametniku učinilo kao more uzdaha, s tim što se u vazduhu tog mora nije osećala so već kiselkasti miris znoja i drugih izlučevina. To je, bar, osetio komandant kada je, možda sat kasnije, pokušao da utvrdi kuda su nestali njegovi vojnici. Naime, kada je ustao, nateran prepunjenom bešikom da ode u sobicu u kojoj su stajale klozetske kante, naišao je na prazne vojničke sobe i jedva uspeo da natera stražara da mu kaže šta se desilo. Onda je komandant zakoračio u mrak. Dok se spuštao niz nagib, nagnut unazad da bi zadržao ravnotežu, pomislio je da se približava nekoj čudnoj životinji koja se hrani i mljacka u mraku. Otkopčao je futrolu i izvukao pištolj. Nije to bila samo jedna životinja, već čitav čopor, pomislio je komandant, jer je disanje i mljackanje dopiralo sa više strana u isto vreme. Bilo bi lakše da je poneo baterijsku lampu; ovako bez lampe, jedino je mogao da upali šibicu. I tada je u varljivoj svedosti palidrvceta video da to što čuje nije pljuskanje talasa, već udaranja bedra o bedro. Palidrvce je u međuvremenu dogorelo do kraja i oprljilo mu prste. Komandant tiho opsova i u blagom luku uputi se nazad, prema rampi. Priče tu počinju da se razlikuju i postoji više verzija onoga što se desilo, ali po svemu sudeći najbliža istini je ona prema kojoj je komandant - besan i zgađen - uleteo u svoju kancelariju, u kojoj je i spavao, zgrabio raketni pištolj, istrčao napolje i ispalio jednu raketu visoko u vazduh. Raketa je bila bela, i kada se rascvetala, bacila je neprirodnu svetlost na desetine golih i polugolih parova koji su marljivo izvodili svoje veoma prirodne radnje. Ponegde, čak, dva ili tri para fomirala su veće, isprepletene grupe, koje su se uvijale i bacakale kao da je kraj sveta. Svetlost je ubrzo iščezla, a komandant je osetio mučninu kakva obično prethodi povraćanju. Onda je začuo galamu, sačinjenu od muških povika i ženskog vrištanja, potom nekoliko pucnjeva. Onda se više ništa nije čulo, bar nekoliko minuta, sve dok do komandanta nisu doprli glasovi koji su se približavali. Komandant se osvrnuo oko sebe u potrazi za zaklonom, ali svi mogući zakloni bili su udaljeni, te on odluči da čučne iza betonskog stuba za koji je rampa bila pričvršćena.

To i nije bio neki poseban zaklon, jer ma kakav položaj bi komandant zauzeo, jedan njegov deo virio je iza stuba. U tom smislu, pomisio je komandant, žrtvovaću dupe, ali na svu sreću ispostavilo se da ta žrtva nije bila potrebna, jer glasovi koje je čuo pripadali su njegovim vojnicima. Vraćali su se odozdo, odakle su ih najurili rođaci devojaka, kao i drugi ljudi iz kolone. I ne samo da su ih najurili, shvatio je komandant, već su usput i prebili nekoliko vojnika. I ne samo to, usudio se da doda jedan od desetara, oni su ubili jednog od naših. Izgovorio je to teškim, tužnim glasom, u kojem se čula i neka vrsta olakšanja, verovatno zbog toga što je saopštio tako strašnu vest i tako je se oslobodio. Daću ja vama olakšanje, pomislio je komandant, bando jedna! „Zar sam vas tako učio?“ dreknuo je. „Zar se tako neko od naših ostavlja na milost i nemilost nepijatelju?“ Vojnici su ćutali. „Za deset minuta“, komandant je rekao dvojici desetara, „hoću da mi svi budete spremni za smotru.“ Desetari su ukočeno salutirali i počeli da jure vojnike i urlaju na njih. Vojnici su bili u gaćama i majicama, bosi ili u čarapama, i gonjeni povicima desetara pojuriše u spavaonice u potrazi za svojom vojničkom odećom. Iako se sve to odigravalo u mrklom mraku, deset minuta kasnije, kada je komandant stupio pred stroj, niko ne bi mogao da kaže da su samo četvrt sata pre toga svi oni ležali između raširenih ženskih nogu. Noću se zvuk prenosi bolje nego danju, pa je komandant govorio nekom kombinacijom šištanja i šaputanja, zbog čega su mu kasnije nadenuli nadimak Zmijac, nadimak kojim se on ponosio iako nikome, pa ni njemu, nije bilo jasno zašto. Bilo kako bilo, komandant je siktao na njih iz mraka, pretio im i nazivao ih raznim imenima, a onda je prešao na svečan i spor šapat dok im je držao pridiku o tome kako nikoga od naših vojnika, živih ili mrtvih, ne smemo ostaviti na milost i nemilost neprijatelju. „Do sada su ga oni možda več pojeli“, reče komandant ozbiljnim glasom, kao da je doista znao da su izbeglice u podnožju brdašca ljudožderi. Iz mraka se začulo kako neko povraća. „Još malo“, reče komadant, „pa će svanuti. Hoću da ga tada donesete, je li to jasno? Pri tom me ne zanima koliko će biti žrtava, je li i to jasno?“ Vojnici tiho zašištaše: „Jasssno, nego šta!“ Samo jedan glas zazvučao je drugačije: „Čije žrtve, gospodine komandante?“ Komandant se podiže na prste, kao da je želeo bolje da vidi u mraku i odgovori: „Ima li još ovakvih glupih pitanja?“ Neko se zakikota kao žaba, a posle toga zavlada ćutanje. „Na mestu voljno“, komandova komandant. U tom času, na istoku, tik iznad oštrih vrhova četinara, nebo poče da rudi i senke, do tada skrivene u mraku, počeše da se tresu od uzbuđenja. Još malo, pa će krenuti u svet, samo da im kažu da li treba da idu ispred ili iza vojnika. Senke umeju da budu spore i da oklevaju, međutim, kada se jednom odluče, njihova upornost je poslovična. I tako su se one, kada su vojnici krenuli u „kaznenu ekspediciju“, kako je to komandant napisao u svom delovodniku, našle iza vojnika, zakačene za njihove pete. Kada su se vojnici vraćali, one su im i dalje visile na petama, ali bez one radosti koja ih je pratila u početku. Rečju, senke su na tom kratkom putovanju nizbrdo i uzbrdo veoma brzo, možda čak prebrzo, odrasle i uozbiljile se. Svako bi se uozbiljio da je video to što su senke videle; dovoljno je reći da su postale tamnije, mračnije, zatvorenije za svet. Ko zna šta bi sve one mogle da ispričaju samo da su im reci dostupne. Ovako, bez reči, one su ćutale kao što su ćutali vojnici koji su, po završetku „kaznene ekspedicije“, krenuli prema kontrolnom punktu. Pre toga, vojnici su izvršili zadatak onako kako se od njih zahtevalo, odnosno, kada su ušli u „izbeglički kamp“, prvo su pucali samo na one elemente koji su im bili sumnjivi, međutim, što su dublje prodirali u kamp, sve više je rastao broj sumnjivih elemenata, jer - kao što je rekao jedan od vojnika - „nijedna osoba, nijedno dete, niko nas nije gledao sa osmehom na licu i očima, i jedino što se u njihovim očima moglo videti bio je prezir, što je bio užasan osečaj budući da smo mi bili tamo da bismo ih zaštitili, što znači da smo radili za njihovu dobrobit.“ Zbog toga, verovatno, vojničko oružje bi zaćutalo samo kada je dodavana nova municija ili kada bi bilo teško odlučiti se između nekoliko podjednako privlačnih, i potencijalno opasnih, ciljeva, kao, recimo, mlade žene koja gura ruku u nedra odakle može da izvuče dojku i ponudi je bebi u svom krilu, ali isto tako može da izvuče bombu, što takođe može da uradi mladić koji, u potrazi za svojim losionom otvara kartonsku kutiju sa sredstvima za održavanje higijene. U takvim situacijama treba reagovati u beskrajno malom deliću vremena i greške su, naravno i nažalost, i te kako moguće. Gotovo istovetnu rečenicu napisao je komandant u pismu upućenom organizacionom odboru izbeglica, odbivši da razgovara sa ženom prevodiocem, koja je histerično vrištala, psovala, pretila i kao papagaj ponavljala: „Ubiti toliko nedužnog sveta zbog jednog masakriranog vojnika! To je strašno!“ Komandant je na to rekao: „Možda i jeste, ali to ne znači da naša patnja i bol nisu od podjednake važnosti kao vaše. Ne možete zahtevati da poštujemo vaše suze a da vi ni trepnete zbog naših. Uostalom, niste vi zbog nas napustili vaša ognjišta, nadam se da je bar to jasno?“ No, ni sam komandant nije imao odgovor na to pitanje, ne samo zato što nije znao odakle taj narod dolazi, već i zbog toga što mu je bila presečena svaka mogućnost komunikacije sa glavnim štabom i nadređenim oficirima. Rat je mogao da bude gotov, ali je isto tako mogao da bude u fazi novog širenja, što bi lako moglo da dovede do novih savezništava, do toga da dojučerašnji protivnici preko noći postanu najveći prijatelji. Drugim recima, možda uopšte ne treba da radimo to šta radimo, možda rampa treba da bude razmontirana i prolaz slobodan za sve ljude, kao što se, isto tako, rampa možda nikada više neće podići već će je celu prekriti bršljan i razne druge puzavice? Neko ko bi hteo da izigrava pametnjakovića sada bi rekao da su prave prepreke i rampe u nama, te da su one spoljašnje, kao ta kod kontrolnog punkta, u stvari nepotrebne. O svemu tome lepo piše u Mumonkanu, drevnoj zbirci zen priča, jedino što niko među vojnicima ne pomišlja na budističke tekstove, pogotovo među vojnicima amaterima, skupljenim s konca i konopca i, u suštini, potpuno nezaintercsovanim za ratna dejstva. Profesionalni vojnici, kao i samuraji, druga su priča i među njima se može naići na dobre znalce Mumonkana i Hagakurea, čak i na ljubitelje poezije T. S. Eliota („Hajdemo onda ti i ja kada se veče širi preko neba kao bolesnik uspavan na operacionom stolu...“) i muziku Edvarda Griga. Da, drugo je biti samuraj a sasvim nešto drugo biti običan, regmtovan vojnik kome, kad ujutru otvori oči, ništa nije milo, ni on sam, ni ceo svet. U međuvremenu, plač i lelekanje koji su dopirali odozdo i, kako je dan odmicao, postajali sve nesnosniji, naterali su komandanta da se ozbiljno zapita šta da radi sa tom gomilom izbeglica, jer će svojim ponašanjem i nesumnjivo primitivnim žalobnim običajima dodatno pogoršati moral njegovih vojnika. A nije smeo da zaboravi činjenicu da je već sedam, ako ne i više vojnika zauvek izbačeno iz stroja, što je borbenu gotovost jedinice i njenu sposobnost da valjano izvršava poverene zadatke dovodilo u ozbiljnu sumnju. U ovom času njihov broj je, od početnih trideset sedam, smanjen na trideset, što je značilo da će stražarske smene biti duže a obaveze svakog pojedinačnog vojnika teže i mnogobrojnije, ali jedino što je komandant mogao da im kaže bilo je da povremeno odu do malog groblja, na pola puta između kontrolnog punkta i drvenih klozeta, i da oslušnu šta im govore njihovi doskorašnji saborci, a sada mladi mrtvaci. I stvarno, kada bi otišli do goblja, vojnici kao da su ulazili u neki drugi svet. Iako ništa nije doista razdvajalo groblje od ostalog okoliša - planirali smo da postavimo ogradu ali za to, bar do sada, jednostavno nije bilo vremena, i jedino smo uspeli da podignemo kapiju, a zanimljivo je da su svi koji su dolazili na groblje, iako, kao što smo rekli, nije bilo nikakve ograde, ulazili obavezno kroz kapiju. Moglo se još i desiti da prilikom izlaska neko iskorači sa groblja tamo gde se zatekao, ali prilikom ulaska nje se još desilo da neko ne prođe kroz kapiju. Poslednja kapija, tako su je, sasvim prikladno, prozvali vojnici, s tim što su u jednom neformalnom razgovoru sa komandantom naglasili da bi bilo dobro da se na naspramnoj strani napravi Izlazna kapija, koju bi koristili oni koji izlaze sa groblja, bez obzira na to da li su živi ljudi ili mrtvi duhovi. Komandant je pozdravio ideju, ali je smesta strogim glasom rekao da za duhove nema mesta ni u njegovoj jedinici niti igde u svetu. A onda su, jednog jutra, na svakom grobu pronašli po jedan zasađen cvet. Nisu otkriveni nikakvi tragovi, što je prosto neverovatno, naglasio je desetar koji je dobio zaduženje da ispita ceo slučaj, jer ispada da je to radio neko ko nije uopšte stupio na tlo. I šta sad, da li treba da počnemo da verujemo u anđele i da li je uopšte moguće verovati u njih ako odbijamo da prihvatimo verovanje u duhove? „O tim dilemama“, rekao je komandant, „ne želim uopšte da slušam.“ Za njega je to jedno isto, a drugi neka odlučuju prema svojim potrebama i načelima. Najpre smo pokušali da utvrdimo zašto su cvetovi odabrani onako kako su odabrani, drugim recima, zašto je na grobu onog obešenog vojnika zasađena ljubičica a na grobu desetara lala. Na jednom od grobova nalazio se kaktus, na drugom je, čini nam se, bio šeboj, a na poslednjem bela rada. Kaktus je, naravno, bio najčudniji izbor. Da je poginuli bio, recimo, Meksikanac, još bi se to moglo razumeti, ali lako je moguće da je onaj koji je to uradio - jedan ili više njih, svejedno - znao nešto o svim tim ljudima što nama uopšte nije bilo poznato. U vojsci ionako postojiš samo od trenutka kada se prijaviš i dobiješ uniformu, a sve ono što je tome prethodilo nikoga se nije ticalo. Možda je taj vojnik doista jednim delom bio Meksikanac, kao što se moglo desiti da među nama neko bude Jevrejin a da to niko ne zna. A šta bi bilo da neko zna? Ostali vojnici napravili bi mu život nepodnošljivim, što je blaga reč za ono kroza šta bi prošao. Kljucali bi ga polako, kao što kokoška nekoliko puta uzme i odbaci zrno kukuruza, i tek onda ga u slast proguta. Tako bi i taj Jevrejin - imaginaran, nadamo se - bio uziman i bacan, s tom razlikom što bi on tako izgledao na kraju, da niko ne bi bio zanteresovan ni da ga omiriše a kamoli proguta. Jedini koji bi gore prošao od tog nesretnog Jevrejina bio bi neki homoseksualac. To je, reći će vam mnogi, najniža kategorija ljudskog bića, tačnije rečeno, to je ljudski izrod, otpad sa kojim se ništa ne može uraditi, čak mu ne možete dati takozvanu drugu šansu, koju uvek možete da ponudite Jevrejinu, šansu prelaska na drugu veru, u kojoj mu, kada se na nju navikne (a Jevreji se brzo navikavaju na sve), ništa ne stoji na putu napretka. Možda pokršteni Jevrejin ne bi mogao da postane papa, u to nismo sigurni, ali biskup ili kardinal, zašto da ne? No, najbolje je verovati da među našim vojnicima nema takvih, a ako ih ima, nema problema - otkriće se oni sami. Istina je najjače oružje, nije važno s koje strane joj se približavamo.

Ali, dosta o tome, u ratu smo i o tome treba govoriti, priče o homoseksualcima i Jevrejima odavno su svima dojadile, a i besmisleno je o njima govoriti jer ionako ne mogu ni na šta i ni na koga da utiču. Manimo, stoga, kaktus; na kraju krajeva, možda je sve to samo zamisao neke nezrele osobe koja očajnički pokušava da privuče na sebe pažnju svojih roditelja, ne primećujući, doduše, da su joj oba roditelja odavno umrla. Ka-ka-kada se to desilo?, zamuckuje ta osoba, ne uspevajući da sakrije stid što ne zna da su joj roditelji umrli. Dobro je da pre toga nije rekla neku glupost tipa: „Maločas sam razgovarala sa ocem, kaže da se majka odavno nije tako dobro osećala.“ Komandant širi ruke, premda ništa ne govori. Nekad su reci samo smetnja, ništa više. I zato, kada delegacija izbeglica ponovo dođe do rampe, komandant prvo odbja da se pojavi, a zatim, kada plač beba u rukama njihovih majki postane nesnosan, komandant izlazi u paradnoj uniformi i, dok mu se orlova pera, zakačena za kapu, njišu pred očima, on kaže, gledajući u nebo: „Bog mi je svedok.“ Istog trenutka počinje da pada kiša, koja će danima posle toga nastaviti da sipi, tako da je sva sreća što nemamo konje jer se oni ne bi baš najbolje snašli na tako klizavom du. Ali, da li tu naglu kišu treba shvatiti kao potvrdu da Bog postoji i odmah reagujc na zloupotrebu svog imena ili kao spektakularnu slučajnost o kojoj će komandant uveče napisati nekoliko rečenica u svoj dnevnik? U međuvremenu, dolazi nova delegacija izbeglica, mirna i tiha, i nudi svoje zalihe mesa, šećera i brašna u zamenu za početak rada na njihovim dokumentima, odnosno, za odobrenje prolaska kroz kontrolni punkt. Devojka prevodilac je ponovo s njima, ali i ona je mirna kao bubica. „Prede kao mačka“, rekao je komandant kada ju je odveo u svoju kancelariju, objasnio je, na „novu rundu razgovora“. Runda je trajala više od dvadeset minuta, ali kada su se nakon toga otvorila vrata kancelarije, i prevodilac i komandant su se cerili od uha do uha. Komandant je upitao gde je sveštenik, odnosno onaj vojnik koji je neko vreme studirao bogosloviju, i svi smo se sledili. Izgledalo je, naime, kao da komandant želi da se ženi i to uz prisustvo popa, ali onda se pokazalo da je komandant obećao izbeglicama da će naš sveštenik održati opelo onima koji su nastradali tokom naše kaznene ekspedicije. Dugo se potom čulo njegovo pojanje, a kada se vratio, odbio je da nam saopšti detalje, premda se na njegovom licu mogao pročitati užas. Rekao je samo da ima više žrtava nego što smo mislli, te da Bog očigledno nije bio na njihovoj strani. Neko je tada uzviknuo da nije bio ni na našoj. „Kod nas je bar virio“, odgovorio je sveštenik, „a tamo je žmurio.“ Bilo kako bilo, kada su narednog dana počeli da prilaze kontrolnom punktu, ništa više nije ostalo od njihove veselosti; bila je to povorka šupljih ljudi kroz koje je duvao vetar. Prvo su, jedan po jedan, prilazili stolu koji je bio postavljen na njihovoj strani u odnosu na rampu. Za tim stolom sedeo je vojnik čiji zadatak je bio da proveri lična dokumenta i ispuni formular za svakog pojedinca. Podaci koji su se tražili bili su oni najosnovniji: ime i prezime, godina rođenja, državljanstvo, krvna grupa, preležane bolesti, i tome slično. Vojnik je, dakle, sedeo, dok je osoba koja je davala podatke stajala jer, u stvari, nije imala bolju mogućnost. Naime, drugu stolicu je zauzela žena koja je bila njihov prevodilac i koja je svaki čas, iznurena besanim satima u prethodnoj noći, tonula u san i zatim se budila uz trzaj i počinjala da prevodi sve ono što bi čula oko sebe. Kada bi formular bio ispunjen, osoba bi dobila žuti listić sa brojem koji je trebalo da preda drugom vojniku, onom koji je upravljao rampom. Taj vojnik bi prvo upisao broj u veliku svesku, na kojoj je, na prvoj i poslednjoj strani, krupnim slovima pisalo „Evidencija prolaska kontrolnog punkta“, s tim što je jedna strana imala podnaslov „Ulasci“ dok je na drugoj stajala naznaka „Izlasci“, a obe reci su bile ispisane manjim slovima. Tada bi vojnik podigao rampu i mahnuo osobi da prođe, sa svim prtljagom koji ima. Tu se nalazio drugi sto, za kojim je sedeo drugi vojnik. On je takođe ispunjavao formular, koji je zapravo bio neka vrsta garancije evidentirane osobe da će se u novoj sredini, koja nije bila izričito navedena, ponašati u skladu sa lokalnim zakonima i propisima. Vojnik je samo upisivao ime i prezime dotične osobe na formular, nakon čega bi ta osoba morala da ga potpiše. Vojnik bi onda udario pečat, uneo podatke u svoju svesku, na kojoj nije ništa pisalo, i onda se ljubazno nasmešio evidentiranoj osobi, koja bi tada prišla trećem stolu, za kojim je sedeo komandant. I on se smešio, mada je taj osmeh više ličio na grč, a ponekad se sasvim gubio. Tada bi komandant, poverljivo se nagnuvši prema toj osobi, izgovarao nekoliko reci ili rečenica i uručivao joj višejezičnu brošuru o pravima i obavezama izbeglica, u izdanju Ujedinjenih nacija ili nekog drugog međunarodnog tela, nismo sigurni. U svakom slučaju, brošura je bila privlačna za čitanje, jer je većina onih koji su prešli na drugu stranu, na „našu“ stranu (iako, tehnički govoreći, nijedna strana na tom brdašcetu nije bila doista naša), posedala na travu i udubila se u listanje i čitanje komandantovog priručnika. Komandant se odmah pobunio i rekao da to nije njegov priručnik, te da ga on samo deli, ali već je bilo kasno da se bilo šta menja, a to što se desilo samo je potvrda da popularni izrazi lako ulaze u jezički korpus novih reći ili novih značenja starih reći i da tamo ostaju sve dok ih neki novi popularni termin ne izbaci. Dan je polako odmicao a sa njim, odnosno prateći njegov odlazak, i broj primljenih, obrađenih izbeglica. Sukoba, na svu sreću, nije bilo, osim u jednom slučaju, kada je vojnik koji je ispunjavao prvi formular morao da probudi zvaničnog prevodioca, a ona ga, možda trgnuta iz nekog lepog sna, oterala u lepu majčinu i poželela mu da visi na prvoj vrbi. Dobro je da nije pomenula hrast ili krušku, jer se ta mitska mesta ne mogu tek tako upotrebiti u bilo kakvoj rečenici, mada ni pominjanje vrba nije bilo prijatno, imajući u vidu razne asocijacije koje se bude čim se pomenu vrbe. Gospođa prevodilac je nedugo zatim, čim je pljusnula lice hladnom vodom, shvatila da je pogrešila i pohitala je da potraži tog vojnika, s namerom da mu se izvini. No, kada je prišla stolu, videla je drugog vojnika i od njega doznala da je prvi vojnik („vaš vojnik“, nazvao ga je drugi vojnik) odradio svoju smenu i, najverovatnije, naglasio je vojnik, otišao da spava. Gospođa prevodilac je zahvalila i uputila se prema zgradi sa spavaonicama. Da je znala šta će joj se desiti, sigurno ne bi ni pomislila tamo da ode, ali kao što je sama kasnije priznala, ona je bila uverena da će tog vojnika sresti na ulazu u njegovu spavaonicu, izrecitovati mu svoje izvinjenje i zahvalnost, okrenuti se i otići. Ali, vojnik je već ležao u krevetu i masturbirao. Nije to ništa neobično za vojnike, neki od njih masturbiraju po nekoliko puta dnevno, a zabeležena su i gupna masturbiranja u kojima svaki vojnik masturbira vojniku do sebe, ponekad i dvojici u isto vrcme. Bezopasna zabava je to masturbiranje, bezopasna ali korisna, budući da smanjuje tenziju, dovodi do opšteg telesnog smirivanja i podstiče apetit. Moguće je da taj vojnik nije ništa od svega toga znao ili je, možda, još neosvešćen, pobrkao neke lončiće; uglavnom, kada je taj vojnik uz uzdah svršio i otvorio oči, ugledao je zgodnu ženu koja mu se smešila. Njegov sledeći potez možda iznenađuje, ali nije nerazumljiv. Naime, on je naglo pružio levu ruku i ščepao ženu za vrat, a zatim, dok ju je tom rukom istovremeno privlačio sebi i pritiskao joj glavu naniže, desnom rukom je zadigao pokrivač i otkrio svoje polu-nadignuto spolovilo. Kasnije, prilikom ispitivanja, on je doista rekao da uopšte nije pomislo da je ona stvarna osoba - otkud tako lepa žena u vojničkoj spavaonici? - a tek kada je osetio, citiramo, „njena baršunasta usta na vrhu glavića“, nije više mogao da se uzdržava, već je privukao njenu glavu još niže, što je, po svemu sudeći, toliko namučilo ili isprepadalo tu ženu, da se ona onesvestila i srušila pored kreveta. Vojnik nije gubio vreme. Probudio je vojnika koji je spavao na susednom krevetu i kojem je bio dužan neke pare - ta suma nije nijednom izričito navedena - i pitao ga da li može da mu vrati dug u naturi. Drugi vojnik se nasmejao i, citiramo, „oterao ga u pičku materinu“, okrenuo se i hteo da nastavi da spava, ali tada mu je prvi vojnik sve ispričao i pokazao onesvešćenu ženu koja je ležala na leđima, nogu raširenih onoliko koliko joj je to dozvoljavala relativno kratka suknja, ali ipak dovoljno da se u dnu lijenili butina vide blistavo bele gaćice ispod kojih su šrčale kovrdžave stidne dlačice. Dograbili su je za ruke i noge, podigli na krevet prvog vojnika i zatim, jedan za drugim, bestidno obljubili. Kasnije su tvrdili da to nisu uradili protiv njene volje, nego da je ona, u stvari, sve vreme bila budna i uživala u tome, a kao dokaz su navodili činjenicu da se sve vreme, tokom obe, citiramo, „jebačine“, žena blaženo osmehivala, odnosno, da je počela da vrišti, da se rita, udara i grebe tek kada je shvatila da je stvar okončana. Da su mogli da nađu trećeg vojnika, tvrdili su vojnici broj jedan i dva, ta žena bi, citiramo, „nastavila mirno da se jebe“, što je žena pobijala kao najmonstruozniju optužbu koju je ikada čula u životu. Komandant, kome su se obratili odmah nakon što se to desilo, nije znao u prvi mah kako da odgovori, pogotovo što mu se, dok su vojnici pričali kako su je silovali, smešio brk. Uostalom nije li on bio nasamo s njom čitavih dvadeset minuta, ako ne i više, i nisu li se oboje cerili kada su izašli iz komandantove sobe? Da li to znači da je komandant bio pristrasan sudija? Teško je odgovoriti na to pitanje. Silovanje civilnog stanovništva, bez obzira na uzrast i pol, strogo se kažnjava, često streljanjem, ali komandant je ionako imao nedovoljan broj vojnika i lišiti se još dvojice predstavljalo bi luksuz koji komandant nije mogao sebi da priušti. Kada je čula njegovu odluku prevoditeljica je gotovo eksplodirala, ali tada je sve bilo okončano, komandant više uopšte nije obraćao pažnju na nju, kao ni na preostale izbeglice. Svi oni su dobili svoje potvrde o izbegličkom statusu i mogli su da produže dalje.

Teorijski gledano, mogli su oni i da se vrate, ali to nikome nije padalo na pamet. U ratu se ionako beži i udaljava, tek se u miru hoda i približava, a mi smo sada, kako reče komandant, „do grla u ratnim govnima“. Jedan od dvojice preostalih desetara tada je navodno rekao: „Govna su govna, nema tu nikakvih podela na ratna i miroljubiva, jer da postoji podela onda bi se i vojne guzice razlikovale od civilnih.“ Mudre reči, nema šta, čak su i komandantu izmamile osmeh kada mu ih je neko prepričao, premda kasnije, kada ga je neko upitao za tu istu tvrdnju, nije uopšte mogao da je se seti. Zaborav je divna odbrana, odavno je to poznato, samo što ne znaju svi to da koriste na pravi način. Pre svega, um ne treba da bude u aktivnom nego u pasivnom stanju, u stanju zvanom stand-by u kojem se nalaze, na primer, printeri dok čekaju neku zapovest za izvršavanje određenog štamparskog zadatka. Potrošnja energije je tada minimalna a spremnost za dejstvo neprekidna, što je posebno važno kada se na to gleda iz vojne perspektive. A zar za nas postoji neka druga? Iz te perspektive smo gledali i kako se kolona izbeglica, odnosno njen rep, sve više udaljava, zatim skreće i nestaje u šumi, ali za razliku od izviđačkih grupa koje su krenule tim istim putem a na kraju dospele ponovo do kontrolnog punkta, izbeglice se više nikada nisu pojavile, što je išlo u korist onih koji su od samog početka govorili da je šuma začarana. Oni koji nisu verovali u čuda, a takvih je bilo dosta, mada im se broj stalno smanjivao, tvrdili su da u šumi postoji mnogo staza sa raznim skretanjima, tako da onaj ko zna svoju krajnju odrednicu, a dobro poznaje šumu, što sve važi za izbeglice i njihove vođe, ne može da zaluta. Noge će ga, figurativno rečeno, same odneti kuda treba. Tu se u razgovor uključio Mladen i rekao da svaka šuma ima hiljadu lica i da je lako pomešati ih, ali da je tvrdnja da je on zalutao, ili išao pogrešnim putem, krajnje neodrživa. On to bar dobro zna, rekao je, budući da se rodio i gotovo ceo svoj život proveo u šumi, na planini, tako da za njega, kao nekada za Tarzana, pravu divljinu uistinu predstavljaju grad i zagušeni urbani prostor. Suma je druga priča i mogao bi beskrajno dugo da nam je priča, međutim, ovog puta je samo htco da istakne da postoje staze i puteljci u šumama koji su pokretni, odnosno, oni neke putnike vode u jednom pravcu dok neke druge putnike vode u suprotnom ili izmenjenom pravcu. Dok je on to govorio, ostali vojnici su se zgledali, slegali ramenima i kuckali kažiprstom po slepoočnici. Mnogi će reći da je on lud, nastavio je Mladen, ali on čika svakog od nas da ode u šumu istim putem kojim su krenule izbeglice pa će videti da li će ih stići ili će ih taj naizgled pitomi puteljak odvesti na obalu jezera, zatim se zatvoriti iza njih i time ih osuditi da ostatak života provedu pored jezera, hraneći se ribama i borovnicama. Oni koji su govorili pre njega odjednom su se pobunili i rekli mu da prestane da govori gluposti, na šta je Mladen odmahnuo rukom, pljunuo i opsovao, što je izazvalo talas protesta i pretnji, i ko zna šta bi na kraju bilo da se nije začulo brujanje motora i pred očima vojnika ukazao se rasklimatan, stari vojni džip. Džip se s naporom popeo uz brdo do kontrolnog punkta, gde je stao, a iz njega je izašao punačak vojnik sa velikom platnenom vrećom u rukama. Prišao je komandantu kao da ga dobro poznaje, pružio mu vreću, nasmešio se i lepo, razgovetno rekao - svi smo to čuli - „Došla je pošta.“ Iako smo svi to čuli, svako od nas je počeo da ponavlja te reči i ubrzo je naš stroj brujao kao košnica. Teško je reči šta nas je zadržalo da odmah ne pojurimo prema punačkom vojniku i našem komandantu, otmemo im vreću iz ruku, odvežemo je i zavirimo u nju. Ne, svi smo mirno stajali i pretvarali se da nas vreća uopšte ne zanima, kao da nismo vojnici nego, recimo, pčelari na međuopštinskom takmičenju koje traje samo jedan i po dan, pa niko ne očekuje nikakve pošiljke. Sačekali smo, dakle, da onaj punački vojnik razmeni nekoliko rečenica sa komandantom, od kojih bar dve nismo uopšte razumeli, u tri su postojale praznine od jedne do tri reči, a ostale su bile potpuno jasne. Kratke uzvične rečenice (i jedna sasvim blaga psovka) nisu uračunate, na primer: „Ma nemoj!“ „Cvrc, Milojka, i ti si devojka!“ i „Jebem ti nanu!“ Punački vojnik je seo u džip, zatrubio u znak pozdrava, okrenuo džip u smeru odakle je došao, zatrubio ponovo, dao gas i ubrzo iščezao. Još neko vreme iz šume je dopirao sve tiši zvuk motora, i na kraju se izgubio. Komandant je duboko uzdahnuo, uzeo vreću i pažljivo je otvarao, kao da namerava ponovo da je upotrebi. Vojnici u stroju su se tresli poput narkomana u krizi, tako da su im noževi, kojima su planirali da iseku poštansku vreću, neprekidno ispadali iz ruku. Osluškujući zveket noževa, komandant je ponudio izvinjenje i čak pomenuo pipke artritisa koji se igraju s njegovim prstima i ne dozvoljavaju mu da bude brži i spretniji. Dok je to govorio, izvadio je prvo pismo i pročitao kome je upućeno. Niko se nije odazvao i tek posle trećeg ponavljanja shvatili smo da je to ime stražara koji je pronađen mrtav u klozetu. „Idioti“, rekao je komandant, „opet ne rade svoj posao!“ Mislio je, naravno, na službu koja je što brže trebalo da izveštava porodice nastradalih vojnika, a koja očigledno nije obavila svoj deo posla. Da jeste, niko ne bi njemu pisao; vojska ne nosi poštu u raj. Ili u pakao, svejedno. Za takve poruke valja angažovati anđele ili đavolčiće, već prema tome šta je kome draže. Komandant je nastavio da vadi pisma i čita imena, vojnici su prilazili i uzimali ih, nekima su drhtale ruke, nekima se grčile usne, dvojica ili trojica su šmrcali, a jednom vojniku kanula je prava suza i to na komandantovi! ruku, onu kojom je pružao pismo. Za trenutak je tu počivala, a onda se pokrenula i napokon se otkotrljala i pala na tlo. Komandant je pokušao da je uhvati u letu, ali nije uspeo. „Ne treba rasipati suze“, šapnuo je komandant, što je nekome moglo da liči na prenošenje tajnih poruka i drevnih znanja. Onda je komandant izvadio dva pisma i uskliknuo: „Ovo je za mene! I ovo je takođe za mene!“ Videlo se da bi najradije sve ostavio i zavukao se u neki dragi kutak i tamo na miru pročitao oba pisma. Ali, vojska je vojska, naređenja su naređenja, i mogao je samo da ih savije i stavi u džep. Nastavio je da izgovara imena, a posle pisama na red su došli paketi i paketići, kao i jedan poštanski formular na kojem je pisalo da je pošiljka upućena vojniku tom i tom morala da bude bačena jer je sadržavala zabranjene supstance. U zagradi je rukom dopisano: „jagnjeće pečenje, rakija, luk“. Svi smo se okrenuli prema tom vojniku i svi smo imali žalostiv izraz na licu. Nikada nećemo prežaliti taj gubitak, to je bilo jasno, ali prvo je trebalo odgovoriti na pitanje otkud uopšte pošta. Niko ne zna gde se nalazimo, sve linije komunikacije su prekinute, aparati ne rade, moral je na izmaku, a pošta nam ipak stiže, kako to? Tražili smo od komandanta da nam to objasni, to i jeste njegov zadatak - da nas redovno informiše o stanju na ratištu i da nam objašnjava stvari koje prevazilaze naše razumevanje. Međutim, komandant je nestrpljivo cupkao i jedva čekao da se zavuče u sobu i na miru pročita svoja tri pisma - treće je bilo poslednje koje je izvadio, kada su već svi poverovali da u vreći više nema ničega. „Otkud pošta?“, upitao se komandant i zamišljeno počešao teme. Nije, naravno, imao nikakvu predstavu o tome, ali je ipak junački pokušao da složi neku priču koja ne da nije držala vodu, već je iz nje toliko curilo i kapljalo, da su oni najoprezniji među nama počeli da govore o potopu. Daleko je to bilo od potopa, ali situacija se potpuno izmenila te noći, kada je počela provala oblaka koja satima, možda i danima, nije pokazivala ni najmanju nameru da stane. U prvi mah, dok su napolju tutnjali gromovi a krupne kišne kapi dobovale po krovu, svi smo govoril kako malo kiše uvek prija, kako je i prirodi bolje kada se malo osveži, kako se bolje spava, te kako treba otvoriti prozore da bi ušao svež vazduh. Narednog jutra, kada smo otvorili oči, kiša je i dalje ritmično udarala po krovu, kao da joj je Džindžer Bejker neki dalji rođak. Ustali smo, teturali se između ležajeva, trljali oči i smišljali kako da se vratimo u krevete. Komandant je odbio da nam to dozvoli i naterao nas je da obavljamo neke krajnje nepotrebne aktivnosti, kao što je skupljanje papirića oko rampe kontrolnog punkta. Vojnici koji su to radili vratili su se mokri kao miševi. Kao ni ostali, ni oni nisu imali rezervne uniforme i kada su skinuli mokre košulje, jakne i pantalone, ostali su da sede među nama onako polugoli, u maslinastom donjem vešu. Kada je to video, komandant je dobio nervni napad: „Kakvo je to ponašanje? Nije ovo javno kupatilo! Vojnik u gaćama nije vojnik!“ Vikao je iz sveg glasa, mlatarao rukama i, sve u svemu, pokazivao se u krajnje nepovoljnom svetlu. „A šta sam drugo mogao da radim?“, pitao je komandant. „Mladi vojnici su kao mladi kučići“, nastavio je, „ što znači da stalno morate da im pokazujete ko je pravi komandant parade. Vidi ti to: komandant je pravi komandant!“ To mu se dopalo i dugo je još ponavljao: „Komandant je pravi komandant. Komandant je komandant.“ Uveče, kada smo svi složno strugali blato sa čizama, on se zagledao u tavanicu i šapnuo: „Komandant je pravi komandant“, a lice mu je postalo skoro prozirno od mekog sjaja unutrašnje dobrote. Ali, po nekom od paradoksalnih zakona koji vladaju svetom, dobra dela traju kraće od loših, pa su tako komandantove reci nestale u iznenadnoj tutnjavi po krovu, za koju se kasnije ispostavilo da je posledica grada velikog kao klikeri staklenci. Pominjanje klikera izazvalo je pravu bujicu uspomena, tako da je talas nostalgije zapretio da potpuno ukoči bilo kakvu aktivnost vojnika. Da je vreme bilo lepše, odavno bi svi oni već ležali na leđima na livadi i sctno pričali o oblacima, o tome na šta liče i zašto se raspadaju, koliki je njihov vek trajanja i da li im se može verovati, kako u smislu najave određenih meteoroloških dešavanja tako i u smislu prognoziranja budućih događaja u životu ljudske jedinke. Drugim recima, da li će pojava oblaka u obliku kruške drugačije uticati na naš život od pojave oblaka u obliku ptice? A sve to, kako je rekao jedan od vojnika, sa obaveznom slamkom u ustima.

Komandant, koji je sve to video i čuo, bio je očajan. Da je znao, rekao je, kakav je sastav vojnika u njegovoj jedinici, nikada se ne bi odazvao na poziv iz generalštaba. Ostao bi lepo kod kuće i uživao, miran i spokojan, obučen u trenerku i s papučama na nogama. Ne bi morao da sluša, rekao je komandant, sve te koještarije o oblacima, a o slamkama da i ne govori. Da mu je neko rekao, u bilo kakvoj prilici, da će jednom komandovati četom nostalgičnih vojnika, on bi ga tužio za uvredu i evo, šta bi se sada desilo? Sada bi morao da se izvinjava toj osobi i da joj vrati pare koje je ta osoba, postupajući po odluci suda, morala da mu uplati za pretrpljeni duševni bol, i to sa kamatom. „Sugav je ovaj svet“, rekao je komandant i šutnuo kamenčić. Kamenčić je odskočio, udario u ragastov i otkotrljao se napolje, u vlažnu travu. Naime, napolju je i dalje padala kiša, možda čak gušća nego ranije, i sve se polako pretvaralo u blato. Onda je jedan vojnik, koga su trbušne nevolje primorale da ode do klozeta uprkos groznom vremenu, saopštio komandantu da klozeta više nema, jer su ga voda i blato srušili i odneli u podnožje, a da je i groblje počelo da klizi, što se lako moglo zaključiti po iskrivljenm drvenim krstovima i nagnutim humkama. Tada se iz dubine spavaonice začuo pucanj i svi su se bacili na pod. „Ubi se čovek“, rekao je neko, a iako mu je metak odneo skoro pola lica, lako smo prepoznali Dragana Pileta, najmlađeg među nama. Nadimak Pile nije imao pre dolaska u vojsku, odnosno, pre dolaska na kontrolni punkt. Tada je, možda druge noći po dolasku (ili je to ipak bila treća noć?), kokodakao u snu, i to toliko glasno da se probudilo pola čete. Narednog jutra nije se, naravno, ničega sećao, ali je uporno tvrdio da nikada nije sanjao kokoške: „Piliće možda, da“, ponavljao je, „ali kokoške nikad!“ Tako je postao Dragan Pile i često, kada bi mu se neko obratio, odgovarao je kokodakanjem, što je uvek iznova sve nas navodilo na smeh. Sada se njegovo telo nalazilo u dnu spavaonice, a krv i komadići mozga i lobanje pokrivali su nekoliko ležajeva. I najbliži zid. Kada su to videli, mnogi vojnici su izjurili napolje i dugo povraćali u blato. Komandant se prvi pribrao, probio se do mesta gde je ležalo Piletovo telo, zastao u neverici i onda kleknuo pored njega, sagnuo se i šapnuo: „Zašto, Pile, zašto?“ Jedan potočić krvi stigao je do komandantovog desnog kolena i, kada se komandant podigao, svi smo mogli da vidimo tamnocrvenu fleku na njegovim pantalonama. „Kako ćemo ga sahraniti po ovakvom vremenu i blatištu?“, oglasio se neko od vojnika, i tek tada smo primetili da je kiša stala. Kiša je stala, ali zato se čulo nešto drugo, neki piskav zvuk, koji je mogao da bude i životinjski i ljudski. Kao uvek u takvim slučajevima, počele su deobe: jedni su verovali da je u pitanju ljudsko biće, ali se nisu saglašavali o tome šta valja uraditi. Neki su zahtevali da se odmah pošalje ekipa za spašavanje, dok su drugi preporučivali oprez i čak pominjali klopku. Oni, međutim, koji su verovali da se to oglašava neka životinja nisu pokazivali veliku želju da izađu, iako je bilo nekih koji su govorili da nema bitnih razlika između životinjske i ljudske patnje, te da, ako bi se izlazilo zbog čoveka, onda bi bio red da se izađe i po zver. Taman kada je počelo komešanje i začuli se uzvici: „Idemo! Idemo!“, nekoje nadjačao buku pitanjem: „A šta ako su mrtvaci izašli iz grobova?“ Odjednom je zavladala tišina, niko se nije usuđivao ni da podigne glavu i pogleda nekog drugog u oči. Pisak je i dalje trajao, ali počeli su da se pojavljuju mali prekidi, možda predasi, kada je ranjena životinja, ili masakrirana žena, hvatala dah i piljila u mrak, a svaki šušanj je predstavljao najavu kraja, dodir hladnog noža ili vrelog čelika metka. Sve je sigurno bolje nego ne biti ni živ ni mrtav, več negde između, u mraku, na vlažnoj travi niz koju se sliva blato. I ko zna šta bi se sve desilo da taj grozan pisak nije utihnuo i sve što je ostalo bilo je šuštanje lišća u mraku, koje uvek uspavljuje, možda ne kao dodir neke drage ruke, ali sasvim dobro, ne može biti bolje, verovatno je pomislio komandant dok su vojnici, onako obučeni, padali na krevete i tonuli u san. Na kraju je komandant ostao sam, okružen četom spavača, i tek tada se setio da niko nije otišao na stražu. Pokušao je da probudi jednog desetara, ali on se samo okrenuo na drugu stranu i nastavio da spava. Drugi desetar, koji je spavao na susednom krevetu, nije se čak ni pomerio. Komandant je onda ustao, obuo čizme, dohvatio prvu pušku na koju je naišao i seo na rampu. Osim Meseca na nebu, koliko je on mogao da vidi, ništa drugo nije se pomeralo. Nešto šušnu iza njegovih leđa, potom levo od njega, onda desno. Da je u Australiji, komandant bi možda pomislio na kengura koji traži svoj put u mraku, ali tu, na rampi kontrolnog punkta, to je mogao da bude samo neki skakavac. Ili skočimiš, pomisli komandant, ukoliko ovde uopšte ima skočimiševa. Svašta ovde postoji, samo što nema ko to da nam ispriča; smanjio se, i to ne samo zbog rata, broj ljudi koji umeju da govore, dobre usmene pripovedače da i ne pominjemo. Komandant, koga jezičke teme i dileme nisu nikada posebno zanimale, utonu u dremež, ali onda oseti neki dodir na leđima i munjevito, čvrsto držeći pušku, okrenu se i pogleda iza sebe. Nigde nikoga. Poslednji parčići rasturenih oblaka bežali su s neba i uskoro je, pod svetlošću ogromnog Meseca, bilo vidno kao da je svanuo dan. Ubrzo je komandant mogao da se uveri da je onaj vojnik govorio istinu: kućice u kojima su bili klozeti ležale su, razvaljene, na zemlji. Groblje, međutim, nije bilo u tako lošem stanju, premda su se neki natpisi i jedan krst opasno nakrivili. Komandant je sve to video sa bezbedne udaljenosti, odnosno sa asfaltiranog puta, jer je na ostalim površinama blato sprečavalo bilo kakvo kretanje. Onda je na istoku nebo počelo da rudi i da briše sive nijanse preostalog razređenog mraka. Komandant je sačekao još malo, taman toliko da se vrh sunčevog kotura pojavi iz gnezda zore, zatim se uputio u spavaonicu, počeo da udara po gvozdenim prečagama na vojničkim krevetima i da ih iz sveg glasa budi. Vojnici, umotani u pokrivače kao da su džinovski crvi, nevoljno su otvarali oči, neki su čak i psovali dok su drugi bacali papiriće sa raznim komentarima, ali ubrzo ih je komandantov glas primirio, tako da se na kraju samo čulo dahtanje onih koji nisu uspevali da završe svoje oblačenje, mučeći se da zakopčaju tesne pantalone ili da oko vrata pričvrste lastiš sa već nameštenom kravatom. Komandant je naredio da se svi postroje u tesnom prolazu između kreveta, jer kada jednom izađu napolje, blato im neće dozvoliti da se vrate u spavaonicu. Potom se popeo na jedan krevet, nakašljao se i rekao:,Rojnici, biću kratak. Bliži se trenutak kada će naš ostanak ovde biti ugrožen nedostatkom hrane, a ni sa vodom ne stojimo mnogo bolje. Sva sredstva komunikacije odavno su u prekidu. Mi ne znamo da li rat još traje i da se nije možda jedan završio a drugi počeo, kao što ne znamo glavnu stvar - ko nam je neprijatelj - što nas dovodi u izuzetno nepovoljan položaj. Zbog svega toga, odlučio sam da več sutra, a možda i dan kasnije, u zavisnosti od brzine kojom če se blato osušiti i skoriti, spakujemo stvari i polako krenemo nazad. Je P to jasno?“, prodrao se komandant i iz vojničkih grla odjeknu da jeste. „A sada“, rekao je komandant tišim glasom, „idemo svako na svoj zadatak.“ Skočio je sa kreveta, nezgrapno, i sigurno bi pao da ga vojnici nisu pridržali. On se, međutim, gotovo ljutito otrgnu od njih, kao da su oni krivi za slabo izveden skok, i krenu prvi napolje. Vojnici pohrliše za njim iako niko nije bio siguran u pogledu zadatka, odnosno niko nije nikoga pitao šta je njegov zadatak, da bi tako eventualno naslutili šta je njihov zadatak, ali nisu morali mnogo da brinu jer zadatke nam najčešće zadaje neko treći. Naime, dok su vojnici još izlazili napolje, okupljali se oko rampe i teglili se pod toplim zracima ranog sunca, jedan od njih je pogledao u pravcu šume, ne one pored njih već one naspramne, blizu mesta gde su našli onu staru kamuflažnu uniformu, i zahvaljujući kratkom odblesku, razaznao je u žbunju snajperistu koji je nišanio u njihovom pravcu. „Snajper!“, viknuo je vojnik i bacio se na zemlju, a u tom istom trenutku vojnik koji je stajao pored njega poče da krklja dok mu je iz vrata, u silovitom mlazu, šiknula krv. Nastao je haos. Vojnici su utrčavali unutra i izletali sa oružjem, bacali se na zemlju, u blato, i pucali u svim pravcima. Komandant je usplahireno trčao između njih i psovao: „Gde je, mamicu mu milu jebem, gde se sakrio?“ A snajperista nije gubio vreme, već je mirno, kao na strelištu, pucao u pokretne mete. Još dva vojnika su pala pre nego što je neko, nikada se neće saznati ko, uspeo da ga pogodi. Snajperista je, izgleda, bio vezan za neku eksplozivnu napravu, jer su njegovo teturanje i konačan pad bili propraćeni gromoglasnom, višestrukom eksplozijom. Zemlja, lišće, granje i, verovatno, delovi nepoznatog snajperiste leteli su kroz vazduh, a tamo gde se on sakrivao gorelo je okolno žbunje, odnosno više se pušilo nego što je gorelo. Vojnici nisu sakrivali ushit, skakali su, drali se i igrali ukrug kao Indijanci oko ratnih bubnjeva, ali onda su začuli tutnjavu, stali i unezvereno se zagledali u naspramnu šumu.

„Nije moguće“, rekao je komandant, ali desetar koji se zatekao pored njega reče: „Jeste, naravno da je moguće.“ Posle toga, kada se ceo tenk probio kroz žbunje, niko nije više ništa rekao. Svi su ćutke pratili kretanje cevi na tenku, njeno lagano kolebanje dok se nije umirila u njihovom pravcu. I kao da su omađijani, svi su stajali i gledali, i gotovo da se čula muzika iz one naučno-fantastične serije u kojoj se izgovara čuvena fraza: „Otpor je uzaludan.“ „Nije tačno“, šapnu komandant sam sebi, odloži oružje, dograbi šlem i pojuri u šumu. U međuvremenu, ne pomerajući cev, tenk polako krenu prema kontrolnom punktu. Bio je to jedan od lakih tenkova, možda britanski „škorpion“, ali ukočenim vojnicima delovao je kao najveće oklopno vozilo koje su ikada videli u životu. Tada su se desile dve stvari: prvo su vojnici ugledali komandanta, u zelenoj maskirnoj uniformi, sa grančicama zelenila na šlemu: puzao je kroz visoku travu, žbuniće i blato, pravo prema tenku. Vojnici su počeli da mu dovikuju reči podrške, što je, naravno, bilo pogrešno, jer je posada tenka počela da izviruje kroz razne otvore i, izgleda, primetila komandanta, jer su naglo pokušali da promene smer i uleteli u neku dublju kaljugu. Prednji deo tenka skoro potpuno je potonuo, cev se opasno primakla zemlji i ma koliko da su se gusenice vrtele, tenk nije uspevao da se vrati. Vojnike više ništa nije moglo da zadrži i uz glasne povike potrčali su prema tenku. Začuvši njihove povike, komandant se podigao iz blata, pritrčao do tenka i onda se pažljivo približio otvoru na kupoli. Metak koji ga je pogodio nije, međutim, došao odade več iz šume, tamo gde se ranije sakrivao snajperista. Komandant se zateturao, ali je onda uspeo da se okrene oko sebe, tako da nije pao na zemlju več skliznuo pored kupole i ostao na tenku. Vojnici koji su jurili prema tenku naglo su promenili pravac kretanja i legli na zemlju. Jedan je ipak prišao tenku, gurnuo cev svog automata kroz otvor na kupoli i ispalio nekoliko rafala u raznim pravcima. Izvukao je cev, dunuo u nju kao kauboji u svoje pištolje i čekao. Ništa se nije pomerilo, nikakav glas nije se čuo, samo je komandantovo neprekidno jecanje dopiralo do nas kao zuj kakvog dosadnog insekta.Za to vreme, oni vojnici koji su se bacili na zemlju nastavili su da puze prema žbunju, približili su mu se sa više strana i onda istovremeno, kao dobro uigran tim, prorešetali ga od dna do vrha. Kada su prestali da pucaju, polako su, jedan po jedan, ušli u žbunje i mi smo zanemeli strahujući od iznenađenja. Svaki cestar može da bude smrtonosna klopka, to smo naučili na samom početku vojne obuke, zato smo se i uhvatili za Rike, grizli usne i zatvarali oči. Pokazalo se da to nije bilo potrebno, jer su se vojnici uskoro vratili i doneli tela ubijenih protivnika. Iz tenka smo izvadili još četvoricu, te je na kraju, odmah pored rampe, ležalo šest neprijateljskih tela. Komandant, koji je bio samo lakše okrznut metkom, pregledao im je džepove, torbice i gas maske, ali nigde nije našao nikakav podatak o njihovom identitetu, adresi stanovanja, bračnom stanju i krvnoj grupi. Jedan od desetara rekao mu je tada da je možda u pitanju slučajna podudarnost, ali dva protivnička vojnika, ona dvojica u sredini, neverovatno liče na njihovog komšiju i njegovog sina: ista kestenjava kosa, isti retki brkovi, iste nagore usmerene obrve. „Prosto je neverovatno da to bude neko drugi“, rekao je vojnik, „ali ako je to tačno, otkuda oni na neprijateljskoj strani?“ „Možda su oni“, rekao je, „zapravo na našoj strani, pa su pogrešno zaključili da smo mi njihovi protivnici i rešili da nas napadnu?“ „Ne“, rekao je komandant, mršteči se od bola, „sigurno nije tako jer naša vojska nema britanske tenkove.“ „Ali“, rekao je vojnik, „u tom slučaju ispada da su se oni pridružili neprijatelju.“ „Nisu mu se pridružili“, reče komandant, „već su postali naši protivnici, što znači da smo sada u drugom ratu; onaj prethodni je okončan, samo što mi to nismo znali.“ „I šta ćemo sada da radimo“, upitao je neko, „je l' idemo kući?“ „Ne“, odgovorio je komandant, „čekamo i dalje.“ Odredio je vojnike koji će iskopati grobove za naše i njihove žrtve, naše svakog zasebno, a njihove može sve u jednu raku, samo da bude dovoljno velika, naglasio je komandant, da im posle ne bi izvirivale noge ili ruke. Dok su kopali, vojnici su gunđali. Vojnici uvek nešto gunđaju, pogotovo kada rade stvari koje im se ne dopadaju, a kome se dopada da kopa rupu za kolektivni grob, pogotovo za pouzdan grob, što znači da mora da bude doista duboka, što dalje znači da moraju da iskopaju veliku količnu zemlje. Jeste, zemlja je meka (i mirišljava) posle onih silnih kiša, ali vojnički ašovi su, u stvari, ašovčići, te za svaki ašov zemlje koji bi pravi kopač izbacio jednim potezom svog pravog ašova, vojnik mora da ponovi potez bar pet-šest puta. Svakome bi to dojadilo, a ne samo vojniku, to je sigurno, kao što bi svako, a ne samo vojnik, u toj situaciji intenzivno razmišljao o svojoj smrti i o tome ko bi bio kopač njegovog groba. Doista je to stresna situacija, ne može se poreći, ali s obizirom na to šta sve obuhvata, dobro je što vojnici samo malo gunđaju a ne vrište onako kao Lajza Mineli u filmu >Kabare dok voz tutnji iznad njene glave. Ovde, doduše, nema železničke pruge i vozova, kao što na nebu nema aviona i helikoptera, nema, u stvari, ni automobilskog saobraćaja, te čovek mora stvarno da se pita o svrsishodnosti podizanja kontrolnog punkta tu gde je podignut. Jeste, pre neki dan je tuda prošla povorka izbeglica, ali koliko puta se tako nešto događa? Ovde retko kad, ali, globalno gledano, mnogo češće nego što se to obično misli, to je sasvim sigurno. Postoje, naime, područja gde se rat nikada ne završava ili gde izgnanstvo traje duže od prosečnog ljudskog veka. Tamo kontrolni punktovi nisu, kao ovde, čirevi na licu sveta, već preduslov za koliko-toliko normalnu egzistenciju, mada je, naravno, teško reći za život u izbegličkom logoru da je normalan. Jezik nas izneverava kad se tome najmanje nadamo, kao što je, u izvesnom smislu, izneverio i komandanta koji je odjednom, gledajući svu tu pomamnu aktivnost oko kopanja grobova, osetio da će, ako tako nastavi, početi da plače i jeca. Nije neobično videti vojnika koji plače, zna to komandant, ali ipak oseća da time ne bi pružio dobar primer ostalim vojnicima. Vojnicima je, uostalom, potrebna čvrsta, muška ruka, i premda istorija beleži nekoliko zanimljivih pojava žena na čelu raznih vojski, ipak nijedna od njih ne može da se meri sa Aleksandrom Velikim, Atilom ili Napoleonom. Ne znamo zbog čega je tako, premda sumnjamo da je u pitanju odsustvo vizije, odnosno, nesposobnost žena da stvore vizionarsku sliku sveta. Žene su majstori za detalje, i tu se s njima nijedan muškarac ne može porediti (izuzev, možda, onih muškaraca koje mnogi i ne smatraju muškarcima), ali se potpuno gube ukoliko im zatražite neku globalnu viziju. Dokle bi dospeo Atila da su ga samo zanimali detalji njegovog ćoška sveta (drugo je pitanje kako je uopšte znao da tamo negde, negde daleko, postoji nastavak tog sveta) ? Eto zbog čega komandant nije smeo da se prepusti osećanjima: zato što bi to moglo da dovede do propasti celog sveta. Naša linija fronta ostaje ista kao i ranije, naglasio je komandant, jer nam niko nije ništa rekao, niko nam ništa nije javio, pa čak i ako pogrešimo, greška nije naša. Za to vreme vojnici su iskopali grobove, u njih ubacili mrtve i počeli da ih zakopavaju. Komandant se, međutim, povukao u svoju kancelariju i pokušao, brojeći na prste i povlačeći recke, da odredi na koliko vojnika još može da računa. Izbrojio je deset mrtvih vojnika - devet redova i jednog desetara - što je bila jedna trećina čete. Ukoliko se neprijatelj vrati i napadne ih punom snagom, njihov otpor ne bi mogao dugo da traje. Kako bi to besmislen gubitak bio, imajući u vidu da čuvaju objekt za koji uopšte ne znaju zašto ga čuvaju i kome pripada! Mogli bi, naravno, da se povuku, ali u kom pravcu da krenu? Trenutak je, uvideo je komandant, da ponovo pošalje Mladena u istraživanje terena. I kao da je slutio šta će se desiti, Mladen je već bio spreman, obučen u kamuflažnu uniformu i opremljen pozamašnim arsenalom oružja. Zbog toga je morao da se liši hrane i da ostavi znatan broj konzervi u svom ormariću.

Dobro pripremljen vojnik, tvrdio je Mladen, nikada ne brine za hranu jer je naučen kako da preživi, a stotine biljaka, insekata i plodova nudi šarolik, vitaminski bogat jelovnik. Pečurke nije pomenuo, rekao je, jer na samu pomisao na pečurke voda mu polazi na usta. I doista mu nekoliko kapi procuri na krajevima usana. Obrisao ih je rukavom, slegnuo ramenima i otišao. Komandant pomisli da mu nije dao precizan spisak stvari koje je trebalo da proveri, ali ipak se nije zbog toga uznemirio. Kada su u pitanju vojnici poput Mladena, uvek se moglo očekivati da će uraditi više nego što im je naređeno da urade. Sazvao je sastanak komandnog osoblja, odnosno pozvao dvojicu desetara u svoju kancelariju; dvoumio se da li da pozove zamenika desetara treće desetine, a onda je ipak odlučio da sa njim naknadno razgovara. Nije pozvao ni mlađeg oficira koji se ionako nije nigde pojavljivao i gubio se čak i za vreme borbe. On je, smatrao je komandant, bio zreo za vojni zatvor ili, možda, za bolnicu, i nije hteo ništa da prepusti riziku. Ne bi se iznenadio, verovao je komandant, kada bi se utvrdilo da je slao poverljive informacije neprijatelju, ko god taj neprijatelj bio, mada bi doista bilo čudno da on jedini od svih zna ko je taj neprijatelj. A možda ni on ne zna, možda samo želi da stvori takvu predstavu o sebi, nešto što će ga učiniti privlačnim ljudima koje takve predstave privlače? Komandant je oštro pogledao preplanule desetare (ipak su oni gotovo celog dana napolju, dok je komandant uglavnom boravio u svojoj kancelariji), onda mu se lice odjednom promenilo i komandant ih je zapitao da li bi popili po vinjak. Ali čemu ćemo da nazdravimo, upitao je jedan od njih drtavim glasom, kao da, ukoliko se nekom ne nazdravi, neće moći da popije svoje piće. „Cilj našeg sastanka“, rekao je komandant, „jeste da pripremimo osnovne elemente za brzo povlačenje jedinice pred nadmoćnijim neprijateljem. Već nas ima za trećinu manje, a kada broj padne na polovinu, pa i manje, postajemo lak plen, lovina za odstrel ili za masakr.“ Desetari su složno klimali glavom. „Dakle“, upita komandant, „imate li nekih sugestija?“ Jedan od njih podiže ruku i reče da nema nikakvu sugestiju, ali da ima neka pitanja i odmah, ne sačekavši komandantov odgovor, upita: „Gde je neprijatelj?“ Kao da je samo čekao da čuje to pitanje, komandant rastvori mapu koju je držao u rukama i postavi je pred desetare, kao da u najmanju ruku namerava da ih počasti nekim egzotičnim voćem, kivijem, na primer, ili papajom. Komandant spusti vrh kažiprsta na crvenu tačku koja je, po svemu sudeći, predstavljala kontrolni punkt. To mesto se nalazilo na jednoj od nekoliko malih čistina, sa svih strana okruženih tamnom bojom, odnosno šumom. Komandant je lupnuo nekoliko puta kažiprstom u crvenu tačku i odgovorio: „Neprijatelj je u šumi.“ Desetar nije krio da je razočaran. „U šumi“, rekao je, „znam da su u šumi, ali gde?“ Komandant odmahnu glavom. Da to zna, rekao je, odavno bi ih najurio; ovako mu jedino preostaje da nagađa kao i svi ostali. Zato je i poslao Mladena u izviđanje, rekao je, i možda će sve biti jasnije kada se on vrati. Pogledao je desetara i ponovo odmahnuo glavom. Uopšte mu se taj desetar nije dopadao, ali u ratu nije važan izgled nego veština, a za tog desetara moralo je da se prizna da je svoju desetinu vodio bolje od drugih desetara. Od drugog desetara, naglasi komandant u sebi, jer treći odavno nije bio među živima. Nije to ni bilo tako davno, pomisli komandant i onda shvati da više nije u stanju da kaže koliko dugo su već tu, oko punkta, nekoliko nedelja ili nekoliko meseci, a onda pomisli da su možda i godine u pitanju, i da u prostoriji nije bilo nikoga, on bi se sigurno rasplakao. Komandanti ne plaču, pomislio je i načas, za trenutak, bilo mu je malo lakše, premda ne i bolje. Ne može se sve imati, tešio se komandant i rekao sam sebi da bi između „nečeg“ i „ničeg“ uvek izabrao „nešto“. Desetar je za to vreme premeštao težinu tela s noge na nogu, ljuljajući se kao suncokret, što je komandanta nagnalo da se osmehne jer je u bioskopu voleo da gricka semenke od suncokreta, tako da je ispod njegovog sedišta uvek ostajala gomilica uredno otvorenih crnih semenki. Voleo je on i semenke od bundeve, ali prava veština grickanja pokazivala se prilikom grickanja semenki suncokreta, a u tome je komandant bio bez premca. Bezbroj puta su ga izazivali na dvoboj, ali on je uvek uspevao da otvori i pojede više semenki od bilo kog protivnika. Jedva je čekao da se završi rat i da ispred bioskopa kupi semenke od musavog prodavca. U međuvremenu, desetar je prestao da se ljulja i oborio glavu kao da pokušava da oslušne i čuje komandantove misli. „U tom slučaju“, reče komandant, „ne vidim da imamo mnogo izbora. Možemo slavno da poginemo ili da se neslavno predamo i prepustimo neprijatelju na milost i nemilost. Možemo, naravno, i da se međusobno poubijamo, kao da smo na Masadi. U sva tri slučaja istorija če nas zabeležiti kao izuzetke, kao posvečenike koji su darovali svoje živote za dobrobit zemlje.“ Desetar se diskretno nakašljao i rekao: „Niste predvideli mogućnost naše pobede.“ Komandant ga odmeri od glave do pete: „A vi?“, upitao je. Desetar je ćutao. Neka pitanja ne treba uopšte postavljati, to bi trebalo svi da nauče, bez obzira na to ko brzo uči a ko sporo shvata. Najradije bih otišao kući, pomislio je komandant, a onda se, u sebi, obrecnuo na sebe i propisno se izgrdio za takav defetizam. Zahvalio je desetarima i taman kada je hteo da zatvori vrata za njima, začuo se zvuk granate. Letela je visoko iznad njihovih glava, kao da tek ispituje prostor koji se pružao ispod nje. Druga če, znao je komandant, biti znatno niža i nešto preciznija, a već treća će se zabiti tačno među njih. Tako se i desilo, jer oni nisu imali kuda da odu. Trčali su kao muve bez glava, zujali i mahali nožicama, ali ništa nisu mogli da učine. Granate su padale među njih kao prezrele kajsije na vikendaše zaspale u voćnjaku, ali za razliku od vikendaša koji su skupljali raspukle kajsije i ubacivali ili u kacu za vrenje, granate su bacale raspukle vojnike visoko u vazduh, odakle su se sunovraćivali na zemlju i glasno ječali. Komandant je u prvi mali pokušavao da izda neke zapovesti, ali je ubrzo odustao i zatim počeo besno da psuje. Čak je skočio na sto, odnosno, na klupu koja stoji pored rampe, kao da izaziva neprijatelja i traži jednu granatu samo za sebe, ali tada, isto onako naglo kao što su počele da padaju na njih, granate su prestale da doleću. Komandant je ostao ukočen na stolu, a jedna polovina psovke i dalje mu je bila u ustima. „Stali su“, reče neko, potpuno nepotrebno, kao i uvek u takvim situacijama. Odjednom su se jasno začuli bolni uzvici povređenih, zatim neko viknu: „vatra!“ i svi se zagledaše u plamičke koji su zaigrali na krovu spavaonice i postajali sve veći. Nekoliko vojnika dograbi kante sa kišnicom i poče da se bori protiv požara, dok se komandant posveti najgorem zadatku: identifikaciji ubijenih. Pet vojnika je ležalo na travi; trojica su bili mrtvi, dok su dvojica bili ranjeni, jedan lakše, a drugi, sporo je mucao vojnik zadužen za ranjenike, verovatno neće preživeti noć koja se uvlačila među njih kao vlaga u kosti. Tada se sa raznih strana začuše povici i komandant, koji je potrčao sa pištoljem u Rikama, ugleda Mladena kako izlazi iz šume. Dovikivao im je da ne pucaju i podizao Rike u kojima je nešto držao, a tek kada je prišao bliže, komandant shvati šta Mladen nosi: dve ljudske glave sa čijih presečenih vratova je još kapala krv. Tako nekako, pomisli komandant dok je gledao vojnike kako se znatiželjno tiskaju oko Mladena i njegovih trofeja, gurali su se neki drugi vojnici oko prvih ubijenih crnaca i Indijanaca. Sada bi, u skladu sa propisima službe, trebalo da kazni Mladena za nepotrebno maltretiranje i iživljavanje nad neprijateljskim vojnicima. Nije znao ko je to definisao - verovatno je pisalo negde u Ženevskoj konvenciji - ali koga, s jedne strane, uopšte zanima Ženeva, odnosno, kako da porekne terapeutska svojstva Mladenovog postupka, jer je bilo jasno da su odsečene neprijateljske glave pozitivno delovale na vojnike koji su smrknuto prošli kroz pakao bombardovanja. Jedna grupa je već počela veselo da se dobacuje bradatom glavom (lice na drugoj glavi bilo je uredno obrijano, mada je imalo guste brkove), smejući se kada bi im kapi krvi pale na čela ili obraze, a onda je neko šutnu i cika vojnika posta gotovo nepodnošljiva. Mladen se osvrnu i ugleda komandanta. Obrisao je ruke o pantalone, prišao komandantu, salutirao i rekao: „vojnik Mladen Sova moli da se obrati komandantu“, na šta mu komandant reče: „Mani to sranje. Sedi ovde i kaži mi šta je novo u šumi i da li si za čašicu rakije.“ Mladen se spusti na stolicu i upita: „Samo jednu?“ „Može i dve“, reče komandant, „za tebe može i dve.“ Prvu je Mladen ionako popio naiskap, oblizao usne, coknuo i rekao da se šumom kreću pripadnici bar tri vojske, ali sasvim je moguće da ih ima još. Jedni su obučeni u naše uniforme, ali da li su doista naši, to nije mogao da utvrdi. Prišao im je dovoljno blizu, međutim, oni su se sporazumevali bez reci, samo mimikom i gestovima. Iskezio se, isplazio jezik, zakolutao očima i prekrstio ruke. „To im znači“, rekao je, „da nameravaju da sednu.“

„A ako hoće da ustanu“,upitao je komandant, „šta onda rade?“ Mladen se ponovo iskezio, isplazio jezik, zakolutao očima i pljunuo. „Vidiš ti to“, reče komandant, „baš je zanimljivo.“ Pljunuo je i on u pravcu Mladenovog ispljuvka, ali ga je promašio. Pogodio je susednu travku, upravo kada se na nju uzverala bubamara. Onda je rekao da ti u našim uniformama sigurno nisu naši, jer da jesu, odavno bi oni međusobno razgovarali. Dobro je poznata naša nesposobnost da budemo sažeti i da ćutimo u trenucima kada je tišina preduslov za bilo kakvu akciju. „Moj je utisak“, rekao je Mladen „da su svi ti vojnici, iz sve tri vojske, pušteni da rade šta god hoće.“ Kuće koje su ranije videli sada su ponovo gorele, a mnogo češće se nailazi na ubijene civile i domaće životinje. Komandant reče da to nikada nije razumeo: ubiti čoveka, pa čak i ženu, to je još mogao da shvati, ali ubiti dete ili kravu - to mu nikako ne ide u glavu. A kad već pominje glavu, čije su one dve s kojima se vojska tako lepo zabavlja? Mladen nije znao. Naleteo je na njih dvojicu na kraju staze i čak je mislio da mirno prođe pored njih, ali tada su oni napravili grešku i uperili svoje puške u njega i eto, sada više neće grešiti. Stajao je ispred komandanta, smeškao se i treptao kao devojka koja je došla da upozna svog budućeg muža. Do tada je stigla noć i neko od vojnika upita gde će sada da spavaju. Spavaonica je izgorela, kreveti su dclom izgoreli a delom mokri od vode kojom je gašen požar, ali čak i da se to nije desilo, da je sve celo i sačuvano, šta će biti ako nas neprijatlj ponovo granatira? „Hajdemo redom, rekao je komandant, ali glava ga je odjednom toliko zabolela da je morao da zatvori oči. Istog časa kada ih je zatvorio, osetio je kako gubi ranotežu i stvarno bi pao da ga Mladen i taj vojnik nisu na vreme pridržali. Uspravili su ga i polako smestili na najbližu stolicu. Komandant s teškom mukom otvori oči i vide da se nalazi među nepoznatim ljudima. Svi su bili u uniformama, uglavnom u čizmama, a mnogi su na glavi imali šlem. U vazduhu se osečao miris paljevine, smrad izmeta i ljudskog znoja. Komandant se glasno upita šta on tu traži, ali onda se nečije lice pojavi pred njegovim očima, pokaza mu veliku injekciju i reče da ga to neće boleti. „Malo sutra me neće boleti“, dreknu komandant, ali tada je već bilo kasno. Osetio je mali ubod negde na sebi ili možda pored sebe, nije bio siguran, ali kada je otvorio oči, već je bilo jutro. I to kakvo jutro! Sunčano, sveže, obasuto mirisima cveća i nekako puno obećanja. Komandant se osvrnu oko sebe i shvati da leži u svom krevetu, u svojoj sobi, jedino što se iznad kreveta, umesto tavanice nalazilo zategnuto šatorsko krilo. Kofa za mokraću nije bila na mestu i komandant pomisli da vojniku koji nije doneo kofu treba za kaznu dati bar tri dodatna dežurstva. „vojska je red ili nije vojska“, reče komandant sam sebi i onda se istetura napolje, stade uz najbliže stablo i poče da prazni bešiku. Počeo je da žmirka od užitka koji mu je donelo olakšanje, ali odjednom se ukočio i doslovno smrznuo. Naime, na dvadesetak metara od sebe ugledao je grupu novinara i reportera. Prvo ga je primetila žena u crvenoj haljini i sa naočarima u crvenom ramu, a onda su se svi okrenuli prema njemu i uperili svoje kamere i foto-aparate, kao i majušne diktafone, u njegovom pravcu. Komandant je jedva uspeo da gurne svoje spolovilo u donji deo pidžame i tada, dok su se reporteri polako ali sigurno približavali, on se isprsi i reče: „Ni koraka dalje jer se nalazite u zoni zabranjenoj za civilno stanovništvo, i sve što snimite, zapišete ili slikate, mora da dobije odobrenje vojnih vlasti. Formulare zahteva za odobrenja dobićete malo kasnije, a taksu u iznosu predviđenom zakonom morate da uplatite na licu mesta.“ „Samo jedno pitanje“, reče visoki fotograf. „Izvol’te?“ odgovori komandant. „Da li primate kreditne kartice?“, upita fotograf. „Kako da ne“, reče komandant i krenu prema svojoj sobi, „ako pogledate malo bolje oko sebe, videćete da su i Viza i Masterkard naši sponzori.“ Odakle su ovi uopšte došli, upitao se komandant, i ko im je dozvolio da se kreću objektom? Pomislio je da će neke glave sigurno stradati zbog toga, a onda pomisli na one dve glave sa kojima su vojnici igrali fudbal i obuze ga užasan stid. Obučen u uniformu, sa kapom u rukama, ponovo izađe napolje, ali sada sa druge strane objekta. Nigde, međutim, nije video nijednog vojnika. Doduše, njih više nije ostalo mnogo, približno jedna polovina već je stradala, ali ipak je tu trebalo da bude bar neki stražar. Tada pomisli: „A šta ako su dezertirali?“, i naglo preblede. Doduše, odmah je rekao sebi da im uopšte ne bi zamerio na tom postupku, jer oni su očigledno vodili već izgubljenu bitku. Njegova četa je prepolovljena, od trideset vojnika u životu bi moglo da ih bude šesnaest. Tako je bar juče govorila njegova računica, ali to je bilo sinoć, pre nego što je zaspao, a ko zna kakve su se sve grozote odigrale dok je spavao. Tada su do njega doprle nečije reci, odlomci nečijeg razgovora, a kada je zavirio iza ugla, video je sve svoje vojnike. Sedeli su u krugu i jeli kačamak. Mlađi oficir je prvi ugledao komandanta, skočio na noge i udahnuo vazduh, ali komandant mu nije dao da dođe do reči, već je komandovao voljno i rekao im da nastave sa onim sto su do tada radili. „Jedemo kačamak sa sirom“, rekoše neki vojnici i komandant odluči da im se pridruži. Vojnicima je potrebno, znao je komandant, da vide što više primera u kojima oficiri sa najvišim činovima i odlikovanjima rade isto što i oni ili, pak, jedu isto što i oni Obični vojnici tada su dobijali potvrdu da su oficiri ista bića kao oni, te da su uprkos vojnoj hijerarhiji i oni samo ljudi. „Pre svega, ljudi“, voleo je da naglasi komandant. Međutim, ovog puta nije ništa naglasio zato što je i sam uživao u kačamaku, ponajviše sa mlekom, ali kada nema mleka, dobar je i sir. Osvrnuo se na sve strane i tek tada je uvideo obim razaranja posle jučerašnjeg granatiranja. Da li je to bilo juče? Moglo je da bude juče, pomislio je komandant, a možda i pre deset dana. Svi su dani bili isti, ma koliko se smrti u njima međusobno razlikovale. Mada, kada se malo bolje razmisli, upravo su sve smrti iste, jedino se svima jednako dešava smrt. Kao što je pevao pesnik: „Doći će smrt i imaće tvoje oči.“ Neće imati moje oči, pomisli komandant, radije ću ih sam sebi izvaditi nego što bih dozvolio smrti da ih ponese na svom licu. Na tom licu na kojem ionako nema ničega, jer smrt je kostur koji hoda i koji nosi kosu umesto štake. Smrt, naime, šepa kada korača i, budući da je užasno tašta, naslanja se na kosu dok se približava onima koji su došli na red na njenom spisku. Ne nosi, dakle, ona kosu da bi nekoga njome posekla, jer smrt ne ubija, ona dolazi po one koji su već mrtvi, a kosa joj služi da usmeri odblesak svedosti u oči onih koji je čekaju, tako da, zaslepljeni, ne primete da je smrt ćopava. Komandant završi kačamak i podrignu. U nekoj drugoj situaciji zatražio bi on još jednu porciju, ali sada nije bilo vremena za to. Osim toga, hteo je da zna zašto ništa ne funk-cioniše. Gde su, recimo, stražari, jesu li osmatrači na svojim pozicijama, da li je radio operator pokušao nekoga da dobije, kakvo je stanje povređenih i, možda najvažnije, zašto su ga pustili da spava? Komandant je polako ustao, pročistio grlo i sačekao da se vojnici utišaju. Onda je ponovio sva ta pitanja, dodavši na kraju, kao da rezimira: „Ko jc kriv za jutrošnji haos?“ Mlađi oficir podiže ruku i, bez oklevanja, reče da je on doneo tu odluku, jer je svima postalo jasno da je ovo besmislena bitka, odnosno bitka koja dobija smisao samo ako se shvati kao suluda bitka u kojoj su oni unapred osuđeni na smrt. „Očigledno je“, dodao je mlađi oficir, „da smo ovde poslati samo sa jednim ciljem: da zadržimo neprijatelja dokle možemo, što znači: dokle ima živih vojnika. Zato sam odlučio da vojnike oslobodim dužnosti i obaveza, i da sve pripremimo za što bržu predaju neprijatelju.“ Komandant, koji je do tada pažljivo slušao, blago iskrivljene glave, zaurla da je to izdaja koja se kažnjava smrću i posegnu za pištoljem. Međutim, pre nego što je stigao da otkopča futrolu, svuda oko njega začulo se škljocanje i on se nađe okružen cevima najraznovrsnijeg oružja, uključujući i jedan minobacač.

„Dobro“, reče komandant, „razumeo sam.“ Uostalom, nije li on malopre pomislio isto to, nije li rekao da ne bi zamerio vojnicima kada bi dezertirali? U tom trenutku poče pucnjava i svi požuriše da nađu neki zaklon. Trebalo im je nekoliko minuta dok nisu shvatili da ti meci nisu bili njima namenjeni, već da se u igru umešao još neko, neki odmetnici ili pobunjenici ili građani neke treće zemlje, u svakom slučaju neko za koga komandant i preostali vojnici nisu znali da li su prijatelji ili neprijatelji. Komandant viknu radiotelegra-fisti da pokusa da pronađe frekvenciju nekog od neprijatelja i da pokuša da utvrdi ko su. Malo kasnije, ležao je pored njega i slušao glasove koji su zvučali kao kineski, mada je to mogao da bude bilo koji dalekoistočni jezik. Radiotelegrafista onda okrenu dugme i lepo su se čuli drugi, podjednako uzbuđeni glasovi, ali tada za komandanta nije bilo nikakve sumnje. Bio je to češki jezik i komandant se setno priseti mnogobrojnih odlazaka u nekadašnju Cehoslovačku, u kojoj je, za čoveka sa devizama - a komandant je imao džep pun nemačkih maraka i američkih dolara - život bio jeftin, lepe žene lako dostupne, a o pivu da i ne govorimo. Rečju, raj. Da, da, dragi moj, reče komandant u sebi, to je bio život a ne ovo sranje od života koje ti nudi samo smrt, kao da je smrt nešto što možeš da probaš nekoliko sati pa da je onda vratiš, ukoliko ti ne odgovara. Ali ništa od toga nije odgovaralo na pitanje na čijoj strani su Cesi, koje je bilo potpuno isto kao ono koje je komandant mogao da postavi, odnosno na čijoj strani smo mi. Ko je uopšte ko u ovom haosu, pomisli komandant i tada se do njega dokotrlja bomba, očigledno aktivirana. To je, dakle, to pomisli komandant, nema više, i odluči da je pusti da eksplodira. Tada, međutim, opazi unezvereni pogled vojnika, dečaka, koji je ležao pored njega, a usta su mu se sve više otvarala. Te komandant dohvati bombu i baci je što dalje od sebe, u žbunje, u cestar, na puteljak koji je vodio u šumu. Malo dalje odatle začuše se cika i vika, i ubrzo iz cestara istrča grupa vojnika sa visoko podignutim rukama. Pucnjava, koja je iznenada počela, iznenada se okonča, i vojnici polako, i dalje trčkarajući, krenuše prema rampi kontrolnog punkta koja je u celom tom haosu ostala neoštećena. Komandant ustade i priđe rampi. Znao je da stoji potpuno izložen neprijateljskim snajperistima, čak su ga malo zasvrbela mesta u koja su ciljali, čelo i grudi, ali pravi vojnik, a on je sebe smatrao takvim, ima na umu samo jednu stvar: izvršenje prihvaćenog zadatka, i nikada, upamtite to, reče on deci ispred kontrolnog punkta, nikada ne pokazujte strah. „Ne bojim se smrti“, oglasi se onaj mladi vojnik, „ali bojim se laganog, sporog umiranja.“ „I dosadnog“, doviknuo je neko od vojnika, „ništa nije tako strašno kao dosadno umiranje“. Komandant oseti kako mu neko cima pantalone i ugleda mladog vojnika koji jc dopuzao do njega odmah nakon toga. „Ne mogu da ustanem“, šapnu mu vojnik, „jer mislim da sam se usrao, a hteo sam da vas zamolim da mi, u slučaju da budem teško ranjen i da se mučim, odmah prekratite muke.“ „Mani se tih besmislica“, reče komandant, čučnu i zavuče mu ruku ispod kaiša, potom ga okrenu na bok i opipa mu mošnice. Kada je izvukao ruku, šaka mu je bila pokrivena krvlju i izmetom. Tako je pozdravio vojnike koji su, posle nekoliko sekundi, sa rukama i dalje podignutim u vazduh, dotrčali do rampe. Prišao je jedinom od njih koji je imao neku oznaku na rukavu i, mahnuvši mu ipred nosa krvavom i smrdljivom šakom, upitao ga odakle su. „Odakle“, ponovi vojnik i sleže ramenima. Stisnuo je nos prstima i disao na usta. „Naši niste“, reče komandant, „to mi je jasno.“ „Naši niste“, ponovi vojnik, „to mi je jasno.“ Komandant se okrenu prema svojim vojnicima i upita ih šta misle, da li ga ti pajaci zavidavaju i šta s njima da radi. Dobio je toliko sugestija, da bi ceo dan mogao da provede u razmatranju koja od njih je najbolja. Vojnici su u međuvremenu odabrali sugestiju koju je neko, klibereči se, doviknuo: „Ma, sve to treba pobiti“, i odmah je većina poluglasno skandirala: „Pobiti! Pobiti!“ Komandant tek tada obrisa ruku o travu i nečiju košulju, okačenu na držač rampe, pa upita tuđe vojnike da li imaju pasoše. Oni slegnuše ramenima i komandant se razgnevi. Okretao ih je jednog po jednog u pravcu položaja neprijateljskih trupa, ponavljajući: „Idite tamo, tamo će vam biti bolje.“ Pokazao im je da treba da podignu ruke u vazduh i blago gurnuo onog vojnika sa oznakom nekog čina na rukavu. U tišini koja je zavladala, čuli su se samo njihovi uzbuđeni glasovi, a ubrzo ni oni. Ko god da je bio u žbunju na naspramnoj strani pustio ih je da se približe na tridesetak metara, a onda je počela takva paljba, kao da im se približavala cela oklopna jednica. Komandant je provirio upravo u času kada se, verovatno nošen silinom pogodaka, vojnik sa činom okrenuo licem prema kontrolnom punktu, i u jednom beskrajno kratkom trenu njegov pogled je pronašao komandantov, dovoljno dugo da u njega izlije gorčinu i bol, i da mu kaže da ga je izdao. „Kako sam ja mogao da te izdam“, reče naglas komandant, „kada uopšte nisi moj vojnik?“ Zadrhtao je, jer je znao da je to, u stvari, tačno. Neko ti se preda, jer od tebe očekuje milost, a ti ga, bez ikakvog osećanja griže savesti, pošalješ u smrt. Ne zvuči dobro ta rečnica, pomisli komandant, bez obzira na to s koje strane je čitaš. U stvari, pomislio je nešto drugo: da je stupio u haos iz kojeg više nema povratka. Rat se igra kao partija šaha u kojoj se moraju poštovati određena pravila, a čim se ta pravila preskoče, rat više nije igra u kojoj protivnici pokušavaju da nadmudre jedni druge. Sve do Prvog svetskog rata, pomislio je komandant, ratovi su skoro uvek bili nalik na šahovske partije, čak su ih vladari i generali tako posmatrali. Oni su sedeli po okolnim brdima i gledali kako im vojske napreduju ili se povlače. Rat, koji je tada bio ritual, pozorište manira, dobro uvežban balet ili opereta, sada se pretvorio u haos, u proizvoljnu nepredvidljivost, u ubijanje ubijanja radi. Komandant je znao da ga ništa od toga nije opravdalo u očima onog vojnika, u onom nemerljivom trenu kada su se njihovi pogledi sreli. Ali, to ne znači, pomisli komandant, da je klonuo ili izgubio volju. Naprotiv, odjednom je živnuo, pošao od čoveka do čove-ka, hrabrio ih, nudio da im bude otac ili majka, a potom prišao onom mladom vojniku i rekao mu da se presvuče pre nego što usmrdi ceo kraj. Još će nas neko optužiti da upropaštavamo okolinu i činimo je ekološki nestabilnom. Krenuo je da potraži radiotelegrafistu, ali je naleteo na kuvara. Sve je u redu, rekao je kuvar, šporet mu radi, ima dovoljno goriva i baš se sprema da počne da pravi palačinke. Komandant mu reče da za njega sačuva dve sa pekmezom, a onda ugleda radistu. Sedeo je na praznom buretu i pušio. „Je l’ bi i ti hteo kući“, upita komandant, „kao i oni tamo?“ Radista ga pogleda zamućenim pogledom i reče: „Umro mi je otac.“ Komandant oseti kako mu se ramena i leđa povijaju pod teretom gluposti i srama. Hteo je još nešto da kaže radiotelegrafisti, možda i sebi, ali na pamet mu je padala samo rečenica koju je negde pročitao i u kojoj je pisalo da je zaludno bilo šta govoriti u takvim situacijama, jer šta god čovek kaže, posle svih reći, mrtvac je i dalje mrtav. Coveka, međutim, ne treba ostavljati bez nade, pa treba nastaviti s recima uprkos svemu. Komandant tiho opsova, a onda upita radiotelegrafistu kako je doznao za oca. Javio mu je brat, rekao je radista. „Brat“, ponovi komandant. „Da“, reče radista, „brat“. „Nisam znao da imaš brata,“ reče komandant drhtavim glasom. „To mi je brat od tetke“, odgovori radista. Mlađi oficir, koji je stajao nedaleko odatle, reče da u slučaju smrti nekog člana porodice vojniku sleduje od 4 do 7 dana odsustva u vreme sahrane. Radista reče da bi išao samo ako sme da putuje u civilnoj odeci, jer ovako, u uniformi, svima bi padao u oči. Komandant zausti da pita ko će ga zameniti na mestu radio-telegrafiste, a mlađi oficir reče da je spreman da preuzme sve njegove obaveze. Rekao je to sa tako tužnim izrazom na licu, da je komandant pomislio da će mlađi oficir zatražiti da se njemu pripiše i očeva smrt. „Nema duplog umiranja“, odlučno reče komandant i posla radistu da se presvuče.

Pogledao je u nebo: bilo je čisto, beskrajno plavo i tek ponegde pokriveno bledom izmaglcom. Na tim mestima plavet je bila nešto bleđa ali ne i manje lepa. Sta mi je, pomisli komandant, još će neko pomisliti da sam se zaljubio. A on je stvarno bio zaljubljive prirode i zbog toga je čitao knjige pesama, i to ne povremeno, već redovno, onako kako strasni čitaoci čitaju romane. Njegov civilni bibliotekar je zbog toga bio srećan i govorio da njemu u biblioteci police sa pesničkim zbirkama opstaju samo zahvaljujući komandantu. „Niko“, rekao je bibliotekar, „niko više ne čita poeziju!“ Neko je onda upitao da li se piše nova poezija. Bibliotekar je zaustio da odgovori i saopšti nekoliko brojki iz analitičkog članka, napisanog za nedavno održanu godišnju skupštinu Udruženja bibliotekara, ali prekinuo ga je jedan nestrpljivi čitalac koji je hteo da dozna koliko čitalaca uopšte uzima knjige pesama na čitanje. „Pa, komandant i... i...“, mucao je bibliotekar, i jednom je jedna devojka uzela Lorkine pesme, ali nije ih još vratila.“ Komandant ih je upozorio da se povuku u skloništa, jer je svakog trenutka trebalo da počne popodnevna paljba. Naime, neprijatelj je prestajao sa pucnjavom negde oko 11:00 prepodne i to nedogovoreno primirje trajalo je do 16:30 posle podne. Zašto da se znojimo po najvećoj vrućini, pitao je komandant neprijateljske vojske kada su jednom prilikom razgovarali posredstvom radija, imamo sasvim dovoljno vremena za borbu onda kada sunce ne peče u tolikoj meri. „Fin neki čovek“, rekao je tada komandant radisti i to ga je podsetilo da se upita gde je sada, odavno ga je poslao da obuče civilnu odeću. Sada je vrane da krene, pomislio je komandant, jer bar jedan od protivnika neće pokušavati da ga ubije. Za drugog - ili za druge, jer ko zna koliko ih tamo ima - nije mogao da bude siguran. Ako je došlo do raspada ujedinjene Evrope i ako je u jednom broju država došlo do sukoba i podela na proevropske i antievropske snage, onda je bilo realno zamisliti da postoje desetine mogućih i stvarnih protivnika. Nije mu bilo jasno kako radista uopšte namerava da stigne do kuće, ali je razumeo to osećanje očaja, samosažaljenja i samooptuživanja, jer je i on bio izvan kuće kada je njegov otac umro i donedavno je optuživao sebe za to. Kao da bi otac preživeo da se on nalazio pored njega, pomislio je komandant. Zatekao je radiotelegrafistu kako, ode-ven u civilnu odeću, kleči pored svojih stvari i pomislio je da se moli, a radista je u stvari spavao. Komandant mu dotaknu rame i, približivši usne njegovom uhu, reče: „vreme je!“ Radiotelegrafista odskoči, nalete potiljkom na komandantovu glavu i obojica opsovaše. „Hajde“, reče komandant, „ovi tek što nisu počeli da nas režu.“ Radista doista potrča nizbrdo. Na trenutak je zastao pre nego što je skrenuo u šumu, potom se ispravio i isprsio, i zaleteo se u nju. Malo kasnije začula su se tri pucnja i mada su šanse bile podjednake, komandant je bio gotovo siguran da radiotelegrafista i dalje trči. Na njemu se odmah videlo, pomislio je komandant, da spada u one ljude koje metak neće hteti. Nema mnogo takvih srećni-ka, iako im je to naplaćeno na drugom mestu, kako već to ide sa srećom i nesrećom. Život nije pristrasan, nikoga ne favorizuje i ukoliko nekome pruži nešto što nije u jednakoj meri svima dostiipno, onda će im sigurno dodeliti i nešto loše, odnosno, načiniće ili većim gubitnicima u nekim drugim oblastima. Tako je, recimo, radiotelegrafista bio pošteđen metaka, ali zato se veoma često saplitao i padao, pa ga je verovatno upravo jedan takav pad dodamo zaštitio od metaka. Naime, radiotelegrafista se spotakao upravo u trenutku kada su kažiprsti trojice snajperista povukli obarače, a taj pad je odvukao radistu izvan vidnog polja neprijatelja. Ali, zašto pucaju na njega kada samo mirno prolazi u civilnoj odeći? To bi i komandant hteo da zna i dao bi sve na svem da sazna ko se krije u tim šumama oko kontrolnog punkta, a upravo u trenutku kada su granate počele ponovo da doleću, njemu je pala na pamet pomisao kojoj se tokom još jedne besane noći mnogo puta vraćao. A šta, govorila je ta misao, šta ako uopšte nema rata, ako je sve ovo samo nečiji veliki eksperiment, pokušaj da se utvrdi stepen izdržljivosti raznih kategorija vojnika u jednoj netipičnoj situaciji? A žrtve su možda već bile obeležene na neki način i nisu se bunile što im je dodeljcno da tako rano izađu sa živome scene. Komandant se još više skupi u svojoj rupi, osluškujući zlokobno zviždukanje granata. Jedna je eksplodirala nedaleko od njega i na komandanta se sruči gomila zemlje. Onda je nastupila tišina i lepo se čulo kako neko plače. Plakao je i povremeno uzvikivao: „Majko moja, joj, majko moja!“ Posle nekog vremena plač je prešao u cviljenje koje je zvučalo kao da nikada neče stati. Komandant pokuša da zapuši uši, ali cviljenje je bilo nemilosrdno i ništa nije moglo da ga zaustavi. Malo kasnije ponovo se oglasiše neprijateljska oružja i potom, kada su ona zaćutala, cviljenje se više nije čulo. Bio je to direktan pogodak, uverio se kasnije komandant, ali iako identifikacija nije mogla odmah da se radi, bio je ubeđen da je u pitanju onaj mladi vojnik koji je nedavno, tu, gotovo na istom ovom mestu, plakao od muke i stida što se pred svima usrao od straha. Tako priroda, misli komandant, vrši svoju selekciju, ostavlja one najčvršće, najžilavije, a onda mu je pogled krenuo od vojnika do vojnika i morao je da prizna da su zahtevi prirodne selekcije doista čudni. Očekivao je da vidi desetak najvitalnijih vojnika, zdravih, jakih i odlučnih, a video je šaroliku grupu, u kojoj je bilo visokih i niskih, debelih i mršavih, mrkih i veselih. „Koliko nas još ima?“, upitao je mlađeg oficira, a on se zagleda u blokčić. „Sve zajedno,“ rekao je na kraju, „ima nas devetnaest“. „Možda bismo mogli da se podelimo u dve grupe,“ reče komandant, „i da se noćas nekako iskrademo odavde.“ „Ali“, reče mlađi oficir, „kojim putem? Svugde se nalaze neprijateljske trupe. Ako krenemo desno, niz brdo, naići ćemo na one koji su pucali na radistu: dole levo su oni koji su nas već napadali iz šume i to mučki, s leđa, a ispred nas su one prve neprijateljske jedinice koje su hladnokrvno pobile grupu nenaoružanih vojnika dok nas nemilosrdno zasipaju vatrom iz najraznovrsnijeg oružja. Da imaju atomsku bombu, ne bi oklevali da je bace na nas, ne bi čak ni sačekali da vide u kom pravcu duva vetar, odnosno, kuda bi odneo radioaktivnu prašinu.“ „Pogledaj tamo“, reče komandant i pokaza mu najudaljeniji deo šume, sa prostranom livadom ispred. „vidim“, reče mlađi oficir, „a šta tamo ima?“ „Nema ničega i nema nikoga“, reče komandant, „što je upravo ono što nama treba.“ „Ali kako stići donde“, upita mlađi oficir, „jer taj prostor je kao stvoren za lov na zečeve?“ Komandant se počeša po oznojenoj glavi. „Ako je tako“, reče on, „onda ćemo svi morati da zamislimo da smo zečevi, to je jedini način da se izvučemo odavde.“ „A šta ćemo da radimo sa mrtvima?“ upita jedan vojnik kada su ih komandant i mlađi oficir upoznali sa još nepotpunim planom akcije, „nećemo ih valjda ostaviti na milost i nemilost neprijatelju?“ „Pobogu“, reče komandant, „pa oni su mrtvi, nećemo valjda da ih iskopavamo.“ „Nego šta“, prodra se vojnik, podiže svoj ašovčić u vazduh i viknu: „Ko je za to da ih nosimo?“ Većina ašovčića podiže se visoko iznad njihovih glava. „Ali, ako vide da to radimo“, pokuša komandant da upotrebi poslednji adut, „odmah će znati da se spremamo da odemo“. „Neće“, dreknu vojnik nekrofil, „jer ćemo se mi pretvarati da sređujemo groblje, a pošto su oni blizu vrha a mi sasvim pri dnu brda, neće im uopšte biti jasno šta radimo.“ Komandant podiže ruke u znak predaje i sede na najbližu stolicu. Nije mogao ništa drugo da radi osim da gleda kako se „smrtonosni buntovnici“ spuštaju prema groblju. Odjednom je ostao sam, što mu je oduvek prijalo ali je to lako zaboravio poslednjih nedclja. Sve se lako zaboravlja u ratu, čak se komandnim oficirima preporučuje da vojnicima uvek daju neka zaduženja, po mogućnosti ona u kojima se radi timski, pa makar tim bio sastavljen samo od dva vojnika. Važno je, pisalo je u toj zapovesti, upućenoj svim oficirima koji su bili obučeni u ratne uniforme, da se niko ne izdvaja i čim se primeti osoba koja pokušava da se osami, treba je po svaku cenu usmeriti u potrebnom pravcu. Po svaku cenu? Po svaku cenu. Razumem! Voljno! Komandantu se učini da čuje neke pucnje, ali kada je otvorio oči, nije više ništa čuo. Vraga nije ništa, pomisli komandant dok su iza njegovih leđa pucketale grančice. Dohvatio je svoj revolver i srušio se, zajedno sa stolicom, na zemlju. Bio je spreman da puca, a kada je ugledao Mladena, koji je gotovo histerično mlatarao rukama i nešto vikao, jedva je uspeo da zaustavi pritisak prsta na okidaču. „Jesi li ti lud“, reče komandant Mladenu, „sada si mogao da budeš mrtav“. „Neće grom u koprive“, nasmeši se Mladen i onda, osvrćući se oko sebe, upita gde su ostali. „Na groblju“, reče komandant. „Svi?“, upita Mladen. „Svi“, reče komandant. „Kako su uspeli sve odjednom da ih pobiju?“ upita Mladen. Komandant reče da ne razume njegovo pitanje i tek tada shvati uzrok nesporazuma. Svi su na groblju, rekao je, ali nisu svi mrtvi. Sta rade, raspitivao se Mladen, opraštaju se od njih? Ne, reče komandant, spremaju ih za transport. Za transport, ponovio je Mladen iznenađeno, šta je bilo, dosadio im rat, pa su se međusobno ispovređivali i sada uživaju u blagodetima bolničkog kreveta? Komandant mu onda pažljivo prepriča neka od poslednjih zbivanja i trenutak donošenja odluke o odlasku. Ne mogu više da glumim zeca na okolnim lovištima, reče komandant, osim toga već smo svedeni na jednu polovinu, a tili petnaest vojnika dalo je svoje dragocene živote - za šta? Je l' može neko da mi kaže za šta? Do njih su dopirali uzbuđeni glasovi, među kojima je bilo i ženskih. Ubrzo se pojaviše vojnici koji su vodili dve mlađe žene. Zatekli su ili na groblju, reče jedan vojnik, mada to tamo više deluje kao neko arheološko nalazište iz srednjeg veka. Sta su radile, hteo je da dozna komandant, i da li su uopšte nešto rekle o tome gde se nalazimo. Ništa mi njih ne razumemo, gospodine komandante, i mislimo da govore isti jezik kao one izbeglice. Komandantu je trebalo malo vremena da se seti izbeglica, ali uopšte nije mogao da se seti njihovog jezika.

Onda je neko pomenuo ženu koja je prevodila, što je doprinelo da se komandantove usne razvuku u osmeh, koji je on brzo potisnuo, ali ne dovoljno brzo, bar ne za vojnike koji su stajali pored njega. Ne, ne sa te strane, već sa one druge. Komandant se prisetio kako mu je ona šaputala nerazumljive reći na jedno uvo a posle ih, nešto hrapavijim glasom, izgovarala na njegovom jeziku. Komandantov krevet je uzan i ne ko od njih dvoje je uvek bio u opasnosti da tresne na pod, ali ona je uvek uspevala da se izvije visoko ili pogne nisko, te da tako održi ravnotežu. Pitao se, gledajući dve devojke koje su stajale pred njim, da li bi one znale neke od tih veština, ali njihovi slobodni, vedri pogledi kazivali su sasvim druge priče. One su bile prethodnica, slutio je komandant, ali nije mogao da utvrdi šta je to dolazilo za njima - neko novo vreme, nova himna ili neke nove reći, nešto što niko do sada nije čuo. Devojke su napućile usne kao da žele nešto da kažu, pogledale su se i nasmejale. Zašto ih vojnici nisu silovali na groblju i ostavili ih tamo kao čuvare praznih raka i porušenih krstova? Osetio je u sebi nadimanje snage i pomislio da bi najbolje bilo da sada izvuče pištolj i obe ih ubije, bez reći i bez ikakvog komentara. Čak je na trenutak spustio dlan na dršku svog pištolja, ali pištolj mu je rekao: „Da se nisi usudio, je l’ jasno?“ „Jasno je“, šapnuo je komandant i onda se obazro oko sebe: bilo bi strašno da neko primeti da razgovara sa pištoljem. Odmah bi ga proglasili neuračunljivim, što bi bilo apsurdno - nisu li oni upravo tražili od vojnika da se srode sa svojim oružjem, da ga osete kao nešto najrođenije. To se u javnom životu naziva dvostrukim standardom, pomisli komandant, odnosno, zabranjivati drugima ono u čemu sam uživaš. Okreni-obrni, ceo život ne vredi ni pišljivog boba; uvek ti neko stoji iznad glave i beleži šta radiš, pretvarajući život u spisak nalik na onaj poveliki koji se pravi kada se ide u nedeljnu ili dvoncdeljnu kupovinu. Naravno, sve to nema veze sa vojskom, ništa zapravo nema veze sa vojskom, a opet je vojska svima posebno važna. Moglo bi se lako reći da je vojska podmetnuta društvu kao kukavičje jaje i da je društvo prihvatilo vojsku kao neminovnost, s tim što je sve to povezano sa pitanjem rata. Rat je toliko neprirodan, toliko različit od svega, da niko pri zdravoj pameti ne može da shvati zašto je rat deo ljudske kulture. Komandant se osvrnu oko sebe - kao čovek u uniformi trebalo bi bar malo da voli rat, ali na to nije mogao da privoli sebe. Nikad ne bi to on priznao svojim vojnicima. Ali isto tako nikada ne bi mogao da ih ostavi same u ovom paklu. Stoga je kao dobar duh bdio nad njihovim pripremama za odlazak. Sve je trebalo da izgeda kao da se ništa neuobičajeno ne dešava, jer ko zna koliko posmatračkih i špijunskih očiju pilji u njih. Vojnici su se smenjivali na redovnim dužnostima, kuvar je spremao viršle za večeru, komandant je vrteo dugme na radiju i klimao glavom u ritmu raznih jezika koji su dopirali iz njega. Za to vreme, ostali vojnici su pakovali svoje rančeve, pretvarajući se da kontrolišu sadržaj ili spremaju veš za pranje. One dve devojke su i dalje bile žive i sedele su na zemlji, vezane za drvo, i komandant ponovo pomisli da za njih postoji samo jedno rešenje: metak u glavu. Zgrozio se svojih misli, ali je ipak osetio kako mu se ruka trza i poseže prema pištolju. U jednom trenutku prsti su mu čak dotakli dršku, i taj susret kože i metala opržio ga je kao živa vatra. To je znak, pomislio je komandant, dalje od toga ne smem da idem. Osvrnuo se oko sebe, ali niko ga nije posmatrao, niko nije dobacivao, svako je radio svoj posao i brinuo svoju muku. Onda su ljudi ponovo promenili mesta, oni koji su se spakovali počeli su da izigravaju stražare i osmatrače, dok su drugi, sakriveni iza nekih ruševina i razvučenih šatorskih krila, spremali municiju i čistili uniformu i čizme kao da se spremaju za smotru. Veče se na njih spuštalo kao čaršav pun mrvica koje su se pretvarale u zvezde, pomisli komandant i oseti da bi istog časa mogao da se zaljubi. Dobro je što kod nas žene ne služe vojsku, pomislio je, a usta mu se odjednom osušiše, iako su do tog časa bila prepuna pijuvačke. Komandant onda zamisli devojku sklupčanu na rubu kreveta i natera je da se osvrne prema njemu i osmehne. Zbacila je pokrivač sa sebe, uspravila se i raširila ruke. Lezi, viknu komandant, lezi! Ali, bilo je kasno. Metak ju je pogodio u leđa, u blizini srca i ona nastavi da mlatara rukama, iako je u stvari padala. Komandant zacvile kao da će da zaplače, ali je ipak uspeo da zadrži suze. Nije komandant bio protiv suza, on je čak smatrao da vojnici treba da plaču i da su suze divno sredstvo za rasterećivanje, ali je isto tako smatrao da oficir, dakle: vojnik sa činom, ne srne nikada da zaplače pred podređenim oficirima i običnim vojnicima. Još će neko zaključiti, pomisli komandant, da sam strog i da gušim osećanja, kako drugih vojnika, tako i svoja, ali ništa nije dalje od istine, mek sam kao pamuk, pomisli komandant, ako ne i mekši. Opipao je ruke i noge, ali nigde nije osetio mekoću. Osetio je tetive, mišiće, kost i kožu, ali to je sve bilo tvrdo, čvrsto i spremno za svaku mogućnost daljeg razvoja događaja. Ako nisi spreman za svaku mogućnost, onda nisi spreman ni za jednu, ma koliko mislio drugačije, pomislio je komandant. Obišao je vojnike i proverio pojedinačno svakog od njih, jednog po jednog. Nije to bilo lako. Oči su mu zasuzile, stomak mu sc zgrčio, stisak ruke oslabio, a srce, ta stara izdajica, udaralo mu je kao u zeca. „Još samo malo da sačekamo“, šapnuo je komandant svakom vojniku na uvo, „da se malo više smrkne, i tada krećemo.“ Stisnuo bi vojniku rame i spustio usne na obraz. Svaki put kada bi to učinio osetio bi kako se obraz zateže, kao da je koža strepela od njegovog dodira. A možda je uvek tako, pomislio je komandant, kada muškarac ljubi muškarca, bez obzira na to da li je rat ili mir, ljubavni sastanak ili oproštaj od ratnika čija sudbina je odavno poznata, to jest nepromenljiva kao da je u pitanju grčki mit. Komandant bi rado sada zamislio sebe kao Zevsa, pogotovo kao Zevsa koji se pretvorio u labuda, ali onda se brzo okrene, uveren da mu svi pilje u međunožje. Greši komandant, svima nama je to jasno, jedino njemu nije, jer čak i da želimo tamo da zavirimo, a ne želimo, ne bismo ništa videli. Mrak je, naime, gust kao testo, što utiče na svaku našu misao, na svaki korak, o neraspoloženju da i ne govorimo. Ali, komandant je čvrsto odlučio kako će se igra igrati, postavio je svoje ljude na glavna mesta, naredio da se pažljivo rasporede lutke koje bi narednog jutra trebalo da prevare, mada je komandant dobro znao da ta varka ne može dugo da traje, da će nekretanje tih lutki probuditi prvo pritajenu sumnju, koja će jačati sve dok neprijateljski komandant na kraju ne odabere tri ili, možda, četiti, ili ipak pet vojnika - protivnika nikada ne treba potcenjivati! -koji će u potpunoj tišini, kao pravi profesionalci, preći put od njihovih položaja sve do kontrolnog punkta, ali tako da se nijedna travka ne pomeri, da se nijedna grana ne zanjiše i da nijedna ptica ne uzleti prema nebu, trgnuta iz sna ili, pak, u pokušaju da odvuče nepoznata stvorenja daleko od gnezda u kojem su njeni ptići. Da, mislio je komandant, za ptice su ljudi tek nepoznata stvorenja, ništa više, a da stvari drugačije stoje, da su ptice i ljudi doista prijatelji, oni bi sada sigurno bili negde sakriveni, bezbrižni i uvereni da ih niko neće nikada pronaći. Ne, mislio je komandant, niko nas neće nikada pronaći, a onda mu, nekim tajanstvenim putevima, sinu pomisao da vojniku koji je hodao ispred njega šapne da, ukoliko neko ispali raketu, svi moraju da se ukoče i ostanu tako dok svetlost ne umine. Dodao je: „Šalji dalje“, i video kako se vojnik naginje prema vojniku ispred njega, a upravo u trenutku kada je poruka stigla do čela kolone, svi su mogli da vide tanušan trag rakete koja se penjala visoko u nebo i onda planula i raširila svoju avetinjsku, bledunjavu svetlost preko cele padine. Ukočeni, nepokretni, vojnici su izgledali kao omađijani baletani u nekom grotesknom plesu. Mnogima su mišići na nogama podrhtavali i činilo im se da se svetlost rakete nikada neće ugasiti. Ali, nijedna raketa ne traje večno i sve je to potrošna roba, kao i svi mi, pomislio je komandant, kao i svi mi. Vojnici su jedva uspeli da se protegnu kada ih pojava nove rakete ponovo natera da se ukoče, pripijeni uz najbliže rastinje. „Ležite!“ šištavim glasom reče komandant senkama ispred sebe i vojnici se, kao da su jedva dočekali tu komandu, brzo stropoštaše na zemlju. Rakete su nekoliko puta osvetlile nebo i proplanak, a onda su prestale. Mrak je još neko vreme bio bledunjav, a onda se ponovo zgusnu oko njih, kao kakav zastor. Komandant se polako uspravio, podigao i onda, uvukavši glavu u ramena, krenuo prema čelu kolone. U tom času, lepo se čulo, zazvoni nečiji mobilni telefon i počemi taktovi nekada popularne pesme „Marina“ odjeknuše kao eksplozija. Otkud sada telefon kada su danima bili bez struje?„Halo?“, reče neki glas u mraku i potom se čulo kako zatvara telefon. „Pogrešan broj“, reče isti glas, kao da se pravda. „Ugasi to govno“, naredi komandant. Trudio se da zvuči oštro i grubo, ali to mu nije uspelo jer se setio kako se nekad davno, na morskoj obali, držao za ruke sa jednom devojčicom svede kose dok je iz hotela dopirala upravo ta pesma. Mogao je čak da se seri reci: „već više dana volim ja Marinu, ali njeni hladni pogledi me brinu...“ Tada se prvi put zapitao kakav je smisao rata u kojem ne znaš ni ko ti je protivnik, ni zašto ratuješ s njim, ni da li je mir već potpisan, ni ko će kome zavideti: mrtvi živima ili živi mrtvima. Kasnije, u šumi, na grebenu, komandant će zameriti sebi na tim defetističkim mislima, ali sada su mu one donosile utehu. Istini za volju, rat jeste svinjarija, svi se slažemo u tome, nema tu šta puno da se razmišlja. Svaki rat je takav, i pravedan i nepravedan, i osvajački i odbrambeni, i onaj na kopnu i onaj na moru, i onaj u vazduhu i onaj ispod zemlje, sve je to isto i nema tu nikakve razlike. Rat je sranje, i gotovo, tačka. Kasnije, na grebenu, komandant će se stideti tih reči, ali to ništa neće promeniti. Od reči nikad nema neke posebne vajde, odavno je komandant to pročitao u jednoj priči nekog našeg pisca.

Dugo ga je ta priča proganjala, pogotovo zbog jedne scene u kojoj majka ubada iglu u prst i onda nešto tumači ćerki, i čak, na kraju, obliže tu kuglicu krvi sa prsta. Komandant se strese od nelagodnosti: jeste da je ovde danonoćno izložen raznim oblicima umiranja, ali ubod iglice u jagodicu činio je sve te smrti besmislenim i nevažnim. Za to vreme vojnici su stigli do neke stare, iskrivljene ograde koja je nekada sigurno bila prava taraba. Komandant im šapatom naredi da se ne približavaju ogradi, čak im naredi da se odmaknu nekoliko koraka od nje. Posavetovao se sa Markom i jednim desetarom i svi su isto mislili: ograda je bila poslednja prepreka i moglo se logično zaključiti da se neprijatelj usredsredio na nju. Međutim, ma koliko se trudili, komandant i njegovi savetnici nisu ništa uspeli da reše. Uskoro će zora, pomisli komandant i tako utera sebe u ćorsokak. Malo kasnije, pred svima se udario po glavi i rekao da mu je sve jasno. Govorio je tiho, u mrak, i činilo se da nikada neće stati. Ukratko je objasnio da je iznenada uvideo igru u koju je neprijatelj hteo da ih uvuče. Naime, neprijatelj je slutio da će protivnički vojnici pomisliti da je ograda minirana i da će onda pokušati da nastave dalje tako što bi zaobišli ogradu i nastavili zajedno posle nje. Drugim recima, rekao je komandant, shvatili smo da ograda uopšte nije minirana, već da se nagazne mine nalaze pored ograde, sa obe strane, te da se bezbednost povećava približavanjem srednjem delu ograde. I čim je to rekao, komandant priđe ogradi, prekorači je i onda, pošto se ništa nije desilo, pozva ostale vojnike da ga slede. Sami ili u parovima, vojnici su preskakali preko ograde i uskoro je ona ostala za njima. Komandant joj priđe da je još jednom pogleda. Najradije bi bacio neki težak kamen bočno od ograde i izazvao eksploziju, ali time bi neprijatelju signalizovao gde da ih traži. Bolje je da ne znaju gde se nalaze, pomislili su, svako za sebe, komandant i dva vojnika. Postoje takvi mali srećni trenuci totalne harmonije, to je sada svima bilo jasno. Daleko ispred njih, nebo je počelo da se čepa, a iz pukotine je pokuljala vedra, premda još pokunjena, svedost zore. Komandant pozva Mladena, reče mu da uzme još jednog vojnika i da izvide šta se zbiva u okolini. „Imate deset minuta“, reče komandant, „jer će tada da uvide da su prevareni i učiniće sve što mogu da otkriju gde se nalazimo.“ Tako je i bilo. Prvo su čuli viku i pojedinačne pucnjeve, a zatim su ih zamenili rafalna paljba i tresak granata. Kontrolni punkt, pomislio je komandant, upravo je prestao da postoji. Pucnjevi su odzvanjali još neko vreme, eksplodirale su ručne bombe i zviždale granate, a onda, taman kad je njihovo pucanje počelo da jenjava, sve se zatrese od snažne eksplozije. „Da“, šapnu komandant, „o da!“ U vazduh je upravo odleteo njihov napušteni magacin oružja i municije, povukavši za sobom, nadao se komandant, bar petšest neprijateljskih vojnika. Eh, mislio je dalje komandant, da mi je neko rekao da ću bilo kako, bilo kada i bilo gde priželjkivati nečiju smrt, ne bih mu nikada poverovao, ali bio je vojnik i znao je da se niko iz rata ne vraća isti. Dobro je da je okružen ljudima u koje je imao puno poverenje, bar je mogao da računa da ga neće potkazati vlastima ili policiji, premda je uvek trebalo biti oprezan, jer ako bi ga neko prijavio za otvorene simpatije prema našim navodnili neprijateljima, brzo bi se komandant našao u krajnje neugodnoj situaciji. Ne bi ga spasao čak ni odlazak u izgnanstvo, prinudno ili dobrovoljno, svejedno. Da je vreme bilo samo malo prijatnije, odavno bi on otišao u neko selo na obali. Na kakvoj obali, pitamo, na obali jezera ili obali mora? Svejedno, rekao je komandant, svejedno. Mi smo se odlučili za brod. Vreme je bilo sunčano i blago, niko se nije nigde žurio, bilo je toplo, jul ili avgust, svi su samo čekali da legnu na leđa i dignu sve četiri uvis. Komandant se trgnuo i video da je ostao sasvim sam. Spavao je iza jednog žbuna, što je verovatno bio razlog njihove odluke da ga ostave. Oni, u stvari, nisu imali pojma gde se nalazim, pomislio je komandant, iako su svi bili sigurni da će se vratiti. Uvek se vraćao, pa zašto ne bi i sada? Tada dunu vetar i donese delove nekog žamora. Komandant liznu prst i podiže ga u vazduli. Njihova sudbina, pomislio je, zavisi od smera vetra i krenu pravo u smeni odakle je duvao. Probio se kroz neko žbunje i naišao na svoje vojnike, okupljene oko rupe u zemlji, na čijem dnu su se nalazili zašiljeni koci na kojima su visila čak tri vojnika. Jednom od njih se još trzala noga i komandanta su jedva ubedili da je to samo zakasneli refleks mišića i tetiva, kao kada pile bez glave sumanuto juri dvorištem. Išli su putem, objasnili su komandantu, kao i ranije i ništa nije nagoveštavalo mogućnost neke klopke ili pretnje. Rupa je bila iskopana nasred puta, tako da bi ranije ili kasnije neko sigurno upao u nju. Ali ko ju je doista iskopao i kada, pitao se komandant? Sve bi dao za tačan odgovor, ali izgleda da to nije dovoljno. Nekada stvari vrede onoliko koliko su teške, nekada onoliko koliko su dugačke, a ponekad onoliko koliko ih je odsutno. Što odsutnija, stvar je sve skuplja, što je veliki paradoks. Komandant napokon shvati da zujanje koje stiže do njega potiče od protivničkih vojnika koji su se u potpunom neredu spuštali niz padinu i razgovarali, a to mnoštvo reči zvučalo je kao bruj pčela. Komandant se malo odmakao i iskrivio glavu, nastojeći da raširi kadar tako da obuhvati sve učesnike. Pokušao je da zamisli svoj život na nekom drugom mestu, ali do njega je dopirao postojani zvuk neprijateljevog nezadovoljstva, i on potraži Mladena. „Ako se ovako nastavi“, rekao mu je, „srljamo pravo u haos.“ Njihova je dužnost, nastavio je da mu priča komandant, da pronađu bezbedan put koji će njega i vojnike odvesti u sigurnost. Mladen ga je oprezno upitao kako zna koji put je dobar put. To nije znao, odgovorio mu je komandant, ali je zato bio uveren, čvrsto uveren da zna koji putevi nisu dobri, pa onda, metodom oduzimanja, lako se utvrdi koji putevi jesu dobri ili koji su bili dobri na početku sukoba. I šta se onda očekuje od njega, pitao je Mladen. Komandant protrlja bradu i oči, bio je umoran, strahovito umoran, iako je stajao i smeškao se, te bi se moglo reći da uopšte nije bio prisutan, ali bio je tu, možda prisutniji nego ikada ranije, i rekao mu je da uzme dva vojnika i da negde sačekaju neprijateljsku rulju koja briše sve pred sobom. Tu bi trebalo da započnu lažnu bitku, s tim što bi oni bili u stalnom pokretu, s ciljem da navedu protivnika da pođe za njima, ali ne putem kojim su oni prošli, več onim drugim, koji se tu odvajao i vodio preko udaljenog grebena. Na toj stazi postojalo je nekoliko starih koliba i jedna vodenica. Nekada je uz nju tekao potok koji je silovito, pogotovo u proleče, okretao točak, ali onda je presušio, ostavivši za sobom mali, tesan kanjon. Ako ih Mladen navede da uđu u kanjon, onda neće iz njega izaći sve dok ne uvide grešku, a tada će već biti noć ili, bar, pozno veće, što bi komandantu dozvolilo da pređe greben na daljoj, ali znatno nižoj tački, nakon čega će ih očekivati samo još nekoliko nekoliko kilometara do mesta za okupljanje svih jedinica. Mladen je samo klimnuo glavom i pošao da traži vojnike. Nije ih više bilo mnogo i niko, apsolutno niko, nije hteo da pođe s njim. Mladen se umiljavao, molio, preklinjao, obećavao razne stvari, ali vojnicima je već bilo dosta rata. „Neka se igra neko drugi“, rekao je jedan od njih. Komandant je čuo te reći i uznemirio se. Direktno odbijanje izvršavanja naređenja podrazumevalo je samo jednu stvar: preki sud i, najverovatnije, streljanje. Komandanta je istog časa zabolela glava. Približio se vojniku koji je odbio Mladenov poziv i upitao ga da li ima neki brufen ili aspirin. Vojnik gurnu ruku u džep i izvuče jednu malu belu tabletu. „Ne treba mi bensedin“, reče komandant. „Ako nema pravog leka, onda je svaki dobar“, reče vojnik uz iznenadan osmeh. Komandant sleže ramenima, proguta belu tabletu i kasnije mu je, morao je da prizna, doista bilo mnogo bolje. Nikada se neče doznati da li je to bilo zbog bensedina ili zbog uspešnog delovanja komandantovog imunog sistema, ali tako je to sa mnogim stvarima: nema tu nikakvog raspravljanja i prenemaganja, ili ih uzimate takve kakve su ili ih uopšte ne uzimate. Nema cenjkanja i nagađanja i trošenja vremena na koještarije. Život je to, pomisli komandant obavijen belim velom bensedina, a ne literatura. U znak potvrde njegovih reči začu se pucnjava negde iza njegovih leđa, tačno tamo gde je Mladen trebalo da navede neprijatelja na pogrešan put. „Eh“, šapnu komandant sam sebi, „da smo mi imali vremena da im iskopamo klopku, svi bi oni sada bili u njoj.“ Ali ako im je nešto nedostajalo u ovom ratu, onda je to bilo vreme, jer kada malo bolje razmisli, komandant je morao da prihvati činjenicu da mu brzina događanja jednostavno nije dopuštala da pravovremeno i prikladno rastumači događaje, da ih sagleda u njihovom osnovnom i kosmičkom značenju, pogotovo u kosmičkom jer je tamo sve bilo čisto, neuprljano ljudskom zlobom i zavišću. Pucnji iza njihovih leđa su se proredili i ubrzo potpuno prestali. Zatim se začuše dva-tri rafala kojima se obično ubijaju ranjeni i nepotrebni neprijateljski vojnici.

Komandant se strese od gorčine koja mu se iznenada pojavi u ustima i užurbano komandova polazak. Međutim, desetak minuta kasnije morali su da se zaustave i sačekaju da se komandant ispovraća. Povraćao je dugo i teško, lica oblivenog ledenim znojem. Stomak mu se nadimao i grčio, iako je već bio posve prazan. Klečao je pored stabla bukve a jedan vojnik mu je pridržavao čelo sve dok mu komandant nije rekao da ga pusti. Čim je vojnik sklonio svoj dlan, komandant se sruši na zemlju pored svog izbljuvka. Sto se njega ticalo, rat je bio završen i mogao bi tu da leži do kraja sveta, ali stvarnost je ponovo bila drugačija i pozivala ga da ustane, te on prikupi snagu i podiže se kao da u najmanju ruku ustaje iz mrtvih. Uspravio se i zagledao u grupicu vojnika koji su stajali pred njim: šest vojnika, dvojica desetara i Mladen, koji je upravo tog trenutka, pokriven krvlju, iskoračio iz šipražja. „Gde je moj zaručnik?“, upita komandant, ali niko nije znao ništa da mu kaže. Jednostavno je nestao i tačka. Nikakva raspitivanja ne bi mu pomogla, a koga i da pita? Postoji neka lažna i srceparajuća predstava o ratu kao idealnom vremenu za sklapanje prijateljstava, za trenutke žrtvovanja i otkrivanja spremnosti da se pogine za ideale, a u stvari, ako je nešto odsutno u ratu, onda je sve to samo deo ratne farse. Rat je biznis kao i sve ostalo i gorepomenute priče samo su izraz nastojanja da se prava istina protera u neku zabit, odakle će moći da izađe tek kada se prilagodi istini onih koji su na vlasti, što prava istina nikada ne bi prihvatila, pa ni sada ne prihvata. „Dragi moji vojnici“, poče komandant ali odmah ućuta, jer je osetio da mu na oči naviru suze. Kao što se dobro zna, komandant nije bio protiv suza na muškim obrazima, ali je verovao u to da postoje određeni trenuci kada se srne plakati u javnosti; u svim ostalim trenucima plakanje muškaraca nije bilo prikladno, a takav je bio i ovaj čas, dakle, trenutak kada je trebalo da sve njih, pa i sebe, osokoli za završetak ratnih dejstava, da im poruči da ne odustaju od života pre vremena, a to se ne radi sa suzama u očima, zar ne? Komandant je otkinuo neku travku i grickao je, usisavajući njen gorak sok, sve dok ga gorčina nije načinila ozbiljnim. „Dragi moji vojnici, saborci, braćo, bliži se kraj našeg učešća u još jednom besmislenom ratnom sukobu. Nismo znali ni za šta smo se borili, ni ko je naš protivnik, a da budem iskren, ne znamo ni šta nas čeka kod kuće, u našim domovima. Nadam se da oni još postoje, topli i netaknuti, isti onakvi kakve smo ih ostavili. Poslednj i deo našeg puta biće verovatno najteži, jer se tu skupljaju sve naše frakcije, pa nije retkost da, u nedostatku neprijatelja, udare jedni na druge. U svakom slučaju, hteo sam da vam kažem, šta god da vam se dešava, nikako nemojte nešto da zapevate. Uvek će se naći neko ko tu pesmu ne voli i ko će zbog toga hteti baš vama da se osveti.“ Zastao je, hteo je još nešto da im kaže, ali nije mogao da se seti šta. Vojnici zapljeskaše, a on im onda reče da se razilaze. Iz daljine je već dopirao huk kamiona i tenkova koji očigledno nisu poverovali Mladenovim pričama, već su, sluteći da on hoće da ih odvede na pogrešan put, krenuli pravim putem. „I tek što nisu stigli“, ponavljali su komandant i Mladen, podstičući preostale vojnike da se raziđu i već jednom krenu uzbrdo, putem koji najbrže vodi do kuće, kako je navodno rekao komandant u jednom od prethodnih obraćanja vojnicima, kojih je tada, avaj, bilo duplo više. Vojnici priđoše da se poljube s njim, ali on ih otera pokretom ruke. „Ljubićemo se kada se sretnemo kod kuće“, rekao je i krišom obrisao suzu. Trebalo je i on da krene dalje, jer je buka od motora i gusenica postala toliko jaka da mu se činilo da sedi na kupoli i maše zastavicom sa grbom neke zemlje. Onda poče da se penje uz drvo. Penjao se sve dok nije dospeo do najgušćeg dela krošnje, gde sasvim sigurno niko nije mogao da ga vidi, dok je on ipak uspevao da pronađe praznine između listova koje su mu omogućavale bar delimičan pregled zbivanja. Iznenadio se kada je shvatio koliko velika vojna sila je poslata u poteru za šačicom vojnika, kao da je likvidiranje tili vojnika bilo glavni cilj protivničkih vojnih i civilnih lidera. Nisu li tako nacisti, u vreme kada je bilo jasno da gube rat, histerično nastavljali sa likvidacijom Jevreja, kao da je od toga zavisio krajnji ishod vojnog sukoba? U nekim drugim, valjda džentlmenskim vremenima, on bi sada, sasvim bezbedan, sedeo sa komandantom neprijateljske potere i uz čaj ili, zašto da ne, šnaps, prepričavao anegdote sa školovanja na vojnoj akademiji, sve dok se na kraju ne bi rukovali i razmenili čestitke za uspešno izvedenu pobedu, odnosno, za savršeno skladan poraz. I svako od njih bi tada lepo otišao kući, kod svojih nestrpljivih žena koje su, valjda zbog predugog čekanja, pokazivale toliko spremnosti za osvajanje novih terena da je svima, na neki neobičan način, bilo žao što se rat okončao. Iznenada, ispod drveta u čijoj krošnji je komandant, da tako kažemo, svio svoje gnezdo, začuše se mnogobrojni uzvici. Kada je našao pogodnu prazninu između lišća, komandant prvo ugleda trojicu svojih vojnika. Mahali su nekom belom tkaninom i polako silazili niz brdo. Kada su stupili na proplanak sa kojeg su nedavno krenuli kući, jedan od tenkova uputi se prema njima. Izgledalo je kao da hoće da ih omiriše i da zato pruža topovsku cev prema njima, ali tenk je nastavio da se kreće. Vojnici, koji su oklevali duže nego što je bilo potrebno, odjednom su shvatili šta vozač tenka namerava, ali sada je bilo kasno i tenk pređe preko njih, zatim stade i krenu u rikverc. Komandant zagrize ruku da ne bi počeo da jeca, a i da bi sprečio sebe da ne siđe dole sa željom da demonstrira pravedno poravnanje. Ubili bi ga, naravno, pre nego što bi stigao da izvuče bombu iz gaća. Ostalo mu je samo da čeka i da se, svakako, nada da ce biti zaineresovanih za neki budući projekt u kojem će za njega biti sačuvana uloga pradede, koji odavno živi u svom mrtvačkom sanduku, na koji nikako da nabasa lepa gospa Smrt. A onda su neprijateljski vojnici doveli pse. Jedan pas je odmah pritrčao do drveta u čijoj krošnji se komandant krio, ali ništa drugo nije ga zanimalo osim da podigne nogu i štrcne svoj znak, koji će nekoliko dana kasnije naterati jednog crnog medveda da se vrati odakle je pošao, jer je pogrešno pomislio da je to oznaka koju je ostavio grizli (a sa grizlijima nije voleo ništa da ima). Psi su se raštrkali po okolnoj šumi i ubrzo su se oglasili pojačanim lavežom, praćenim pucnjevima i dernjavom. Komandant je uspeo da vidi da su to bila dvojica desetara: jednog, već potpuno izujedanog i pokrivenog krvlju, jednostavno su prepustili psima, dok je drugi smešten za mali aluminijumski stočić na rasklapanje i sasvim mirno ispitivan. I dok je prvi desetar umirao u najgorim mukama, drugi desetar je udobno sedeo na stolici i odgovarao na uljudno postavljena pitanja. Desetara su pitali kako se zove, šta radi, ima li braću i sestre, otkada je u vojsci, da li voli rat i druge razbibrige, ko mu je omiljeni pisac, ko mu je omiljena glumica, ima li ženu i decu, da li mu je majka još živa, a otac - je li on u penziji, piše li mu pisma ili razglednice, i ko puši cigarete među članovima porodice? Dok je odgovarao na sva ta pitanja, desetar bi se povremeno zagledao u krošnju iznad svoje glave i u jednom trenutku, dok je tako piljio u raznobojno lišće, bio je siguran da je ugledao nečije oko. Trepnuo je i oko je nestalo. Desetar je bio siguran da je to oko Gospodnje i da sada o njemu brine Bog. Doduše, oko ga je podsetilo na nekoga, ali na koga? Kao kroz maglu do njega dopre pomisao da komandant čuči u krošnji kao kakav srećan šumski duh. Možda bi mogao, kada završi sa ispitivanjem, da se popne gore i obiđe ga. Onda reče sam sebi da je lud, jer otkud komandant na drvetu, nije on buljina koja se krije od dnevnog svetla, kao što nije ptica pevačica koja je na trenutak zaćutala da bi bacila pogled na nekog tamo desetara koji još nije naučio da kaže „moja smrt“, ali zato vredno uči i dobar je đak. I kada je posle desetak dodatnih, ljubaznih i potpuno nepotrebnih pitanja, u ruci ispitivača zasvetlucao nož i on rekao desetaru da će sada biti nagrađen za saradnju koju je pokazao, desetar se ovlaš nasmejao, rekao da će nagradu rado podeliti s njim i onda se munjevito bacio na ispitivača, oteo mu nož iz ruke i, takoreći u istom potezu, prerezao mu grlo, a zatim, potezom koji je i dalje trajao, presekao i sebi vrat, od uha do uha. Malo je falilo da se i komandant nađe dole, kod aluminijumskog stočića, toliko se zaneo u dramu koja se do malopre odvijala pred njegovim očima. A ko zna, možda je on ipak buljina i bolje vidi u mraku nego u svedosti sunca? Sačekaće noć, pa će viđen; ionako nije imao kuda da ode. Upitao se koliko vojnika je još ostalo u životu i setio se Mladena i još dvojice-trojice. A gde je kuvar? Stvarno, gde je kuvar? Naš kuvar je dobar kuvar, svi smo ponavljali, kao da taj podatak - da kuvar dobro kuva - predstavlja standardni odgovor u koji je uključena odbrana od bilo kakvog krivičnog procesa koji bi možda mogao da se odnosi na kuvara, u uniformi ili građanskom odelu, svejedno. Ali niko, pa ni komandant, nije mogao kuvara da opniži ni za šta. Samo jednom, prisetio se komandant, njegove faširane šnicle nisu bile dovoljno meke, ali zbog toga se ne ide na sud, pogotovo ne preki. Osim toga, neki vojnici su mu jednom zamerili da provodi previše vremena u kuhinji, u tom vrelom sedištu i centru svekolikog života. Kuvarov odgovor bio je jednostavan: „volim da slušam radio“, rekao je kuvar, „a tamo je najbolji prijem.“ To, o kvalitetu prijema, povrdio je kasnije i komandant, koji je takođe voleo da sluša radio i često odlazio u kuhinju, rekao je, „zbog dobrog prijema“. Komandant je i sada pažljivo osluškivao, uveren da će među raznim avionima i helikopterima prepoznati zvuk motora aviona koji je trebalo da ih sačeka na aerodromu u K. i preveze u glavni grad. Ne znamo da li u K. postoji međunarodna pista, ali toaleti na parkingu kod aerodroma su uredni, čak uredniji od mnogih u Evropi i Severnoj Americi. To mora da je čuo neko od vojnika koji dole, ispod komandantove krošnje, nisu znali šta da rade, jer su klozeti odjednom postali glavna tema razgovora i svugde se samo govorilo o njima.

Uostalom, kad već nema vojnika za ubijanje, daj bar da se priča o nečemu što je značajno za sve nas, i u ratu i u miru. Razgovor o klozetima trgne komandanta iz nesigurnog dremeža, pa tako ne zna da li da se smeje ili da plače. Dremež je bio nesiguran jer čovek nije ptica koja ume da spava na žici ili grani, te mu se stalno čini da već tone, da već kreće prema dnu svakolikog prostora, prema samom kraju sveta. Komandantu ponovo nekakvi glasovi prošapuću razne stvari, uvek neko hoće da bude u tajnom savezu, ispred svili, što tajnovitiji tim bolji, ali onda se komandantu učini da čuje neki poznati glas, tiho se promeškolji i stvarno, bio je to Mladenov glas. Komandant se pita kakva li je čuda sada uradio, iako ga kopka šta ga je, u stvari, dovelo u privremeni logor neprijatelja. I tada sve zastaje, sve se presvlači, sve se menja, ostajemo sami kao nikada da tada, jer sve dobija drugo značenje i svet se pretvara u krivo ogledalo u kojem ništa nije kako jeste, već kako bi moglo da bude. Komandant se pogleda u to ogledalo i ugleda sebe malog kao žabu. Najradije bi stao na samog sebe, pomislio je komandant, i uživao u prizoru samog čina prskanja, dok srce odleće levo, jetra desno, a mozak pravo gore, žudeći - naravno, zaludno - za nebeskim visinama. Mozak se eventualno može ispohovati; to je, valjda, jedina korisna stvar koja se s njim može učiniti. A šta drugo uraditi s njim, misli komandant, kada ga nije na vreme upozorio na ono što je i bez mozga trebalo sam da uvidi: da je Mladen sve vreme igrao dvostruku igru, te da je zapravo bio neprijateljski špijun. Odjednom je sve dobilo drugo značenje, nejasno je postalo jasno, neobjašnjivo je sada objašnjivo a razumljvo je zamenilo nerazumljivo. Svi Mladenovi poduhvati, trijumfalni dolasci posle obavljenih zadataka, razgovori u kojima se detaljno raspitivao za komandantove planove i namere, lakoća s kojom je tvrdio da je uzaludno ispitivati sva ta silna ubistva vojnika u okviru samog kontrolnog punkta, sve je to sada ukazivalo na drugu priču, onu u kojoj je Mladen igrao glavnu ulogu, uključujući i onu najgoru, ulogu dželata koji nema milosti za svoje žrtve. Naravno, komandant je znao da je moguće i sasvim drugačije objašnjenje, ono prema kojem je Mladen sve to morao da radi, povinujući se komandama sa najvišeg vojnog vrha da bi ubedio neprijatelje u svoju lojalnost. Komandant je to lako mogao da proveri. Dovoljno bi bilo da skoči dole i da vidi šta bi Mladen tada uradio, odnosno, da li bi ga ubio ili ga neki način sačuvao od neprijatelja. Ali zašto bi to uopšte trebalo da uradi, pomislio je komandant, neka nešto ostane i za istoričare, te parazite koji uobličavaju istoriju onako kako oni, koji nikada nisu bili u istoriji, nalaze za shodno. Dole je nešto počelo da se dešava, vojnici su se spremali za pokret, ali prvo su, mogao je to da vidi komandant, minirali prilaz stazi koja je vodila naviše, u smeru kuće. Postavili su nekoliko mina i oko obližnjeg izvora, i od njih će, još te noći, stradati nekoliko šumskih stvorenja, tako da je izvor narednog jutra bio prekriven delovima tela pobijenih životinja. Ljudi će stradati posle. Naime, ne usuđujući se još da siđe, komandant je zadremao u svojoj krošnji i propustio da vidi dolazak valjda poslednje dvojice njegovih vojnika, ne uspevši tako da ih zaustavi pre nego što su stali na nagazne mine. Komandant se trgnuo iz sna, u kojem je upravo jeo burek sa sirom, i na trenutak nije znao šta se dešava. Onda je shvatio, ali je prvo, ipak, pomislio na Mladena. Njega će naći malo kasnije, na stazi niz koju su se neprijateljski vojnici i tenkovi spuštali. Nisu ga predugo vodili sa sobom, uostalom bila su to sada jedna usta manje, i to je u ovom času delovalo kao najvažnija stvar. Komandant se saže i poče da pretura po Mladenovim džepovima. Neko je to, izgleda, već uradio pre njega, jer osim jedne stare autobuske karte i nekoliko novčića, ništa drugo nije našao u njma. Tada se setio da proveri džepove na pantalonama i tu je naišao na crnu knjižicu u koju je Mladen upisivao sve svoje susrete i kontakte sa suprotnom stranom. Za nas je to bio idealan dobitak, praktično spisak ljudi koji su radili iza naših leđa sa željom da nestanemo sa lica sveta. Na kraju bi svi prošli kao Mladen, to jc bila ona strašna istina zbog koje niko nije mogao da shvati njihovu spremnost da rade nešto što im na kraju donosi samo i jedino gubitak. Nastavio je da opipava Mladenov leš, a onda je naišao na neko zadebljanje s desne prednje strane odmah ispod kaiša. Počeo je da mu otkopčava kaiš, ali tada je začuo glasove koji su mu se približavali i on se brže-bolje povukao u šumu. Pomislio je, dok je čekao da se glasovi udalje, kako je mogao da izgubi glavu zbog takve neopreznosti i tiho krenuo prema mestu gde je ležalo Mladenovo telo, ali tela više nije bilo tamo. „Ko li ga je uzeo?“, tiho se upitao komandant, iako je znao da mu niko neće odgovortiti. Takve stvari su se dešavale i drugde, je P tačno? Ako jeste, a jeste, onda nema razloga za brigu. Prešao je po dvadesetak koraka u oba pravca, ali nigde nije naišao ni na kakav trag. Verovatno nije dobro gledao ili nije dobro brojao korake, ali kada se okrenuo, spreman da krene kući, on ugleda dvojicu vojnika koji su nosili Mladenovo beživotno telo. Ne zna se ko se više iznenadio, neprijateljski vojnici ili naš komandant, ali on se ipak bolje snašao i munjevito (premda bi to posmatračima sa strane, samo da ih je bilo, izgledalo neuporedivo sporije) uperio svoj automat u njih. Vojnici istovremeno podigoše ruke u vazduh i Mladenovo telo tresnu na put. „Pazite“, vrisnu komandant, „nije to gvožđe da ga tako bacate!“ Vojnici se pogledaše i onda jedan od njih reče: „Pa, on je već mrtav, gospodine, ne može njemu više ništa da se desi.“ Komandant ga upozori ispruženim kažiprstom: „U to nikada ne možeš da budeš siguran, vojnice. Čuda mogu da se dese svakog trenutka. Ali, prvo mi reci gde si naučio da govoriš moj jezik.“ Vojnik se nasmeja: „vaš jezik? Pa, to je moj jezik!“ Komandant zamišljeno klimnu glavom, pa se onda zagleda u vojnikovo lice. „Ma, da nisi ti od Dejanovića?“, obrati mu se komandant, a kada vojnik reče da jeste, komandant ga upita: „Pa, šta ti tražiš ovde? ’Ajde, spuštaj ruke i briši odavde, i ti i tvoj saborac.“ Vojnici spustiše ruke i polako krenuše nizbrdo, međutim, vojnik Dejanović se zaustavi i upita komandanta: „A šta vi tražite ovde?“ Komandant je ćutao neko vreme, potom uperi automat u njih i povika: „Hoćete da vidite šta ja tražim ovde, stvarno hoćete to da vidite?“ Ispalio je kratak rafal iznad njihovih glava i oni trkom, sudarajući se, počeše da beže pred njim. Komandant sačeka da se vojnici udalje iza nekog žbunja i onda priđe Mladenovom telu. Ugledao je potpuno raskopčan kaiš i pantalone, i znao da je ono što je tamo bilo sakriveno sada nepovratno nestalo. Trebalo je da pregleda džepove onih vojnika, a ne da vodi s njima nekakve srceparajuće razgovore. A sad još mora da misli na novu poteru neprijatelja, koja će biti organizovana čim ona dvojica dotrče do livade. Trebalo je da ih ubije a ne da se s njima pita ko čijim jezikom govori. Svako govori svojim i svako će uvek govoriti svojim jezikom, s tim što će jezik pobednika biti glavni jezik, to jednostavno ne može da bude drugačije. Uostalom, bilo bi smešno da pobednik govori jezikom gubitnika, kao što je sasvim prirodno da gubitnik govori jezikom pobednika. A kada i pobednik i gubitnik govore istim jezikom, šta onda? Komandant nije voleo te iznenadne spisateljske trikove koji su ga bacali u nedoumicu i zahtevali od njega bar malu meru mudrosti, ali ipak pokuša da se izvuče iz te klopke i reče: „Onda se brzo izmisli novi jezik, to je bar lako!“ Ništa nije lako, pomišljao je komandant, ali za jezik je ipak najlakše. Potrebno je samo malo upornosti i svi će prihvatiti ono što im je nametnuto. „Jezik je navika“, tiho šapnu Mladen, onako, za sebe, ali i sa nekom merom trijumfa. „Ponavljaj dovoljno dugo neku reč ili frazu i na kraju ćeš misliti da si ih ti stvorio. A kada pomisliš da si stvorio reč, onda možeš sebi da dopustiš pomisao da si tim recima stvorio ceo jedan svet.“ Komandant nije verovao svojim ušima: telo za koje su svi do malopre mislili da je mrtvo sada je govorilo i, šta više, nije pokazivalo nameru da stane! Ponovo mu se približio i upravo u tom času Mladen otvori oči, podiže prednji deo tela i osvrnu se oko sebe. „Baš lepo“, rekao je, „nigde nikoga. Ceo prostor je samo naš, tvoj i moj ili, ako tako više volite, tvoj ili moj. Velika razlika u tako maloj reci, za ne?“ Lukavo je zaškiljio, što nikada ranije nije radio i što je navelo našeg komandanta da zadrhti. Ali, ništa ni tu nije moglo da se predvidi, mada je komandant ipak pomislio da dolaze trenuci konačnog izveštaja, a oni su doista ubrzo doveli do daljeg razvoja događaja. Mladen je do tada već ustao, pokušao da malo očisti uniformu i dovede je u red, a onda iz izvezene futrole izvuče dug, svetlucav nož. I savijenim kažiprstom pozva komandanta da mu priđe. „Sta je ovo“, pomislio je komandant, „horor verzija događaja koji su se malopre odigrali ili stvarna igra sudbine koja od vegeterijanca pravi mesoždera, koga zatim promoviše u ljudoždera?“ Sve su to, znao je, mogli da budu samo simboli, pretvaranja, prazne laži i obećanja, ništa nije moralo da bude konkretno, obavezujuće, stvarno.

Ali, Mladen je vitlao pravim nožem, oštrim sečivom i nije bilo nikakve sumnje da bi rane, nanete tim hladnim oružjem, bile podjednako stvarne. Komandant, međutim, nije imao nož; imao je samo mali ašov koji je zaboravio da skine sa kaiša, a koji je sada brzo izvadio i njime odbio prvi Mladenov napad. Sve vreme je pokušavao da se priseti na šta ga je ceo događaj podsećao i na kraju su mu na pamet pali oni filmovi koji su mešali žanrove, i do pola razvijali neku, recimo, krimipriču, a onda se, kada bi na nekom satu u filmu odjeknula ponoć , sve pretvaralo u sagu o vampirma i kojekakvim živim mrtvacima. Najradije bi bacio ašovčić koji je, zadihan, držao ispred sebe, ali onda bi prvo morao Mladen da ispusti svoj nož ili da ga vrati u izvezenu futrolu, a on nije pokazivao ni najmanju nameru da to uradi. Naprotiv, polako se kretao prema ljudima koji su čekali u redu da kupe karte za Novi Svet. „Za Novi Sad?“, upitao ga je čovek na šalteru autobuske stanice i komandant je morao blago ali samouvereno da ponovi: „Novi Svet.“ „Ne vidim da tu ima neke razlike“, rekao je čovek i spustio zavesu. „I šta sad?“ upitao je komandant, a Mladen odgovori: „Sad se borimo.“ I uz divlji krik baci se na komandanta. Ljudi koji su do tada mirno čekali u redu razbežaše se uz povike i psovke, a komandant i Mladen se zaustaviše da ih propuste. Komandant nije prestajao da se pita otkud taj red ljudi koji čekaju da kupe autobuske karte usred šume, tamo gde ne prolazi nijedna autobuska linija. „E, tu grešiš“, dreknu Mladen i ponovo se poput zveri baci na komandanta, koji je tada imao više sreće no pameti. Naime, zagledao se na tren u neki prizor na ulici i to je moglo da ga košta života. Ovako je samo košulja stradala. Mladen je odlično usmerio svoj nož ali široka, lepršava košulja pokvarila mu je procenu i, u isto vreme, spasila komandantu život. Komandant protrese glavu, ne bi li se tako oslobodio neželjenih misli o autobusima za Novi Sad, ili za Novi Svet, svejedno. Promašaj je izbacio Mladena iz ravnoteže i on se jednog časa, kada mu je nož ispao iz ruke, nađe u potpuno bezizlaznom položaju, čak mu je i vrat sevnuo svojom belinom, kao da poziva ili izaziva blesak Mladenovog noža. „Sada“, začu komandant jasan i glasan nepoznat glas, „sada je vreme da uzmeš nož. Drugi put biće kasno.“ „A možda neće ni biti drugog puta“, dodade drugi glas, znatno tiši od prvog. Komandant se zagleda u svoje ruke, potom u ruke svog protivnika. Protivnik je polako obnavljao ravnotežu, moglo je to da se prepozna po njegovoj usredsređenosti, po namrštenim obrvama, po vrhu jezika koji mu je izvirivao između usana. I komandant podiže nož i spusti ga, podiže ga i spusti ga, i nastavio je da ga spušta i podiže sve dok je osećao da se ubada u nešto stvarno, nešto opipljivo, nešto iz čega je curila krv. Svi koji su sedeli za stolom imali su okrvavljena usta i mnogobrojne kapi krvi na obrazima, okovratnicima, manžetnama, pantalonama. Mladen je za to vreme umirao, lišen bilo kakve nade da bi mogao da preživi takav napad i toliki broj uboda i rana na glavi. Ležao je na boku, kašljao i pljuvao krv i, sve u svemu, veoma loše se osećao. Pomislio je da bi bilo dobro kada bi mu se pružila prilika da iznese svoju završnu reč, ali režanje pasa ga upozori da su se, s pramenom vlasnika, prome-nili i apetiti, te on još jednom drhtavo uzdahnu i ubrzo posle toga oseti da ga život napušta i da je od tog časa on, Mladen, zvanično mrtav. „Nije mi žao“, pomislio je Mladen poslednjim zrncima svesti, ipak je proživeo lep život, putovao po svetu i... i... to je bilo to, to se zove smrt. „Je l' vidite, deco“, reče komandant, „zašto ne treba da se prepuštate kriminalu, drogama, nezaštićenom seksu i neograničenom gledanju televizije. Umerenost i skromnost su dve najznačajnije vrline, i dovoljno je držati se samo njih, one naprosto zamenjuju sve ostale...“ Na kraju uvek ispadne da je komandni kadar zaštićen i da se na žrtvenik šalju obični vojnici, mladi ljudi koji još nisu osetili miris pravog života. Krajičkom oka, komandant ugleda kako se Mladenovo telo trza i obuze ga strah od pomisli da njihova golgota može još da potraje. Mladenove oči su i dalje bile otvorene i komandant pokuša da ih zatvori, ali ma koliko pokušavao, nije mu to pošlo za rukom, čak i uz pomoć članova bluz grupe Gusti sok, koji su se iznenada pojavili na stazi i pošli, iako ih niko nije ništa pitao, od kuće do kuće, nudeći svoje zanatske usluge, crkvene kalendare i drvene kašike. Hipi odeća članova grupe i marame u njihovim groznim kosurdačama nisu mogli da prevare komandanta, koji je bio uveren da su to zapravo maskirani Jehovini svedoci. Sve to je, najblaže rečeno, učinilo da komandant više uopšte nije bio siguran gde se nalazi. Ako je i dalje bio na putu, kako to da se nijedan vozač nije zainteresovao za njega, da se nije upitao šta onaj momak tamo radi i, ako čeka, koga čeka? I šta se desilo sa poterom? Da nisu možda psi pogrešili i odveli ih u nekom drugom pravcu? A onda mu na pamet pade jedna strašna pomisao: da su oni već odavno tu stigli i da stoje okolo, sakriveni u žbtinju. Psima su, naravno, komandovali da ćute i sada su samo čekali da komandant završi svoju priču pa da nasrnu na njega. Ali, komandant nije čekao. Sagnuo se, pretvarajući se da hoće da veže pertle, a doista je to samo iskoristio da bi se približio jednom automatu koji je ležao na zemlji. Počeo je da se uspravlja, potom se bacio dole, zgrabio automat i počeo da puca na sve strane. Dok je pucao, prevrtao se udesno, prema ivici staze, i odade je nastavio četvoronoške u još dublji cestar. Iza njega, na stazi na kojoj je ležalo Mladenovo telo, posrtali su ranjeni vojnici, padali mrtvi i psovali svi ostali. Gurnuo je ruku u džep i izvukao punu šaku tableta na kojima su bile utisnute mrtvačke lobanje. To je bio otrov za pse, koji je razbacao tamo na stazi, oko Mladenovog tela, i već bi trebalo da počne da deluje. I zaista, ubrzo se čulo kako cvili jedan pas, potom mu se pridružio drugi, pa treći, i tako su još malo sva tri zavijala, a onda nasta nelagodna tišina. Sada je mogao da produži dalje, pomislio je komandant i, pripajajući se uz do, nastavio je da puzi prema izlazu iz šiblja. Da bi bio što manji i neuočljiviji, zamišljao je da je glista ili puž golać i vijugao između bodljikavih grana i grančica. Kada je dospeo do kraja cestara, ugledao je veliku livadu, odnosno padinu koja je bila pokrivena debelim slojem trave i drugog zelenila, što je u prvi mah delovalo kao tepih koji prekriva pod sobe od zida do zida. Međutim, to se ubrzo pokazalo kao prevara, jer su noge tonule u gustu travu ili se klizale po njoj, pogotovo kada je nagib postao iskošeniji. Na svu sreću, ono što je smetalo njemu, smetalo je i njegovim progoniteljma, s tim što su oni, u nastojanju da budu što brži, padali skoro posle svakog koraka i onda klizili naniže. Oni su stigli do podnožja padine onda kada je komandant već bio nadomak vrha, tačnije rečeno: nedaleko od mesta gde se travnata padina pretvarala u kamenit prevoj koji je sa druge strane - u odnosu na mesto do kojeg je vodio onaj minirani puteljak - takođe vodio do mesta prelaska granice i u sigurnost povratka kući. Klizajući se, ali sada zbog kamenja koje mu je izletalo ispod stopala, komandant pomisli kako je krenuo sa mnogima, a sada, evo, vraćao se sam. „Ja sam Odisej“, gorko je zajecao, ali je ubrzo prestao jer, pre svega, nije mogao da se seti da li se Odisej vraća sam ili je neko od njegovih boraca ipak preživeo, a osim toga, za razliku od Odiseja, njega, komandanta, niko nije čekao kod kuće. I tada, dakle, komandantu pade na pamet kuvar. Sta li se desilo s njim? Malo kasnije, komandant naiđe na surov prizor: desetak velikih ptica čučalo je na nekoj lešini i povijenim kljunovma otkidalo komade mesa. Komandant je pomislio na neku planinsku kozu, ali kada je prišao i rasterao proždrljive ptičurine, on shvati da pred njm leži poluoglodano telo četnog kuvara. Poznao ga je po jednom bledoplavom oku i velikoj glavi; drugo oko je bilo pojedeno kao i jezik i deo obraza. I dok ga je tako razgledao, komandant oseti nalet mučnine, otetura se do najbliže stene i tamo se ispovraća, cvileći kao onomad oni otrovani psi. Ko zna, možda je i on pojeo malo tog otrova dok ga je razbacivao oko Mladenovog leša? Naime, iz detinjstva mu je ostala navika da oblizuje prste posle svega što je radio, bez obzira na to da li je slagao glavice kupusa u bure za kiseljenje ili čeprkao po raskomadanoj ribi za opasnim kostima, sipao so u jelo ili dodavao šećer u fil za tortu. Uvek bi na kraju oblizao bar jedan prst, ne obraćajući pažnju na to da li se na njima nešto doista zadržalo, pa je tako, najverovatnije, oblizao prste nakon što je razbacao otrov oko Mladenovog tela. Koji sam ja idiot, promrmlja komandant i nastavi samog sebe da časti probranim psovkama. Iako je već povraćao, stomak mu je i dalje bio natečen i bolan i on gurnu dva prsta u jednjak da bi podstakao želudac da se isprazni. Novi izbljuvak mu oduže dali i pomislio je da mu je doista došao kraj. Osećao je kako mu se želudac skuplja i rasteže u pokušajima da razdvoji dobre sastojke od loših, ali znao je da je to izgubljena bitka koja će se završti tek kada se želudac potpuno isprazni. Sada je već povraćao gde god je stigao, a lešinari počeše slobodno da se kreću oko njega.

Komandant se osećao kao neko na koga se spušta vlažna izmaglica, tako da je morao stalno da žmirka i da povremeno briše vlažne kapi sa čela i obraza. Nije više mogao da stoji, jer su mu noge drhtale, pa se spustio na kolena i tako se primakao kuvarovim ostacima. Možda je, pomisli, njegova sudbina da završi kao čuvar šupljeg leša koji je ostao od kuvara? Izvirio je i bacio pogled niz padinu, ali nigde nije video nikoga. Ponovo ga je proželo osećanje da se neprijatelji već nalaze u blizini, da ga podsmešljivo gledaju i čekaju da mu pažnja popusti a onda, kada se to desi, da nahrupe i pokupe ga uz ostale zarobljenike, kao da pripremaju trijumfalan povratak u Rim. Komandant se strese, krišom se prekrsti i poče da prikuplja svoje stvari. Nigde nije video ključ od stana, ali se ubrzo primirio jer se setio da ga je ostavio u džepu drugih pantalona, zgužvanih u njegovom rancu, kao i svi ostali delovi odeče, košulje, čarape, gaće, maramice. Prisetio se kako je pakovao ranac dok se spremao da krene s četom u novu borbenu aktivnost i činilo mu se da je od tog trenutka proteklo bar šest meseci, možda čak svih osam, iako se sve odigralo za nekih petnaestak dana, možda tri nedelje, jedan mesec, ne više, to je sigurno, sasvim sigurno, što bi značilo da u svojoj svesci sa dnevnim zapovestima on mora da ima najmanje dvadeset jednu, a najviše oko dvadest pet popunjenih stranica, što bi mogao lako da proveri ukoliko bi zavirio u knjigu dnevnih zapovesti, ali ona je bila smeštena na dnu njegovog ranca, pokrivena prljavim vešom, praktično nedostupna, pogotovo sada kada je svakog časa četa trebalo da krene. Komandant se lupi po čelu, po ko zna koji put zaboravivši da čete više nema, da je ostao sam. Pogledao je u nebo i video da je sunce počelo da se spušta, da pritiska tubu iz koje će iscLireti noć, pod čijim plaštom će komandant pokušati da pređe poslednje kilometre koji su ga razdvajali od kuće. U početku mu je taj deo delovao kao najteži segment celog plana, pogotovo što se kapija nalazila direktno naspram jedne granične postaje druge države, na gotovo brisanom prostoru preko kojeg su vojnici morali da se prebace na najbrži mogući način, nadajući se da ih nijedan neprijateljski metak neće pogoditi. No, sada je komandant bio sam, ali nije uspevao da utvrdi da li je to bolje po njega ili, možda, gore. Mora da je gore, jer što je manji broj onih koji prelaze, to će paljba biti usredsređenija na njih. Drugim recima, ako se komandant usudi na samostalno prebacivanje preko brisanog prostora, mogao je da računa na to da će sva službena lica neprijateljske granične postaje uperiti cevi svoga oružja u njega. Komandant se nije mnogo sekirao zbog toga, uveren i dalje da je rođen ispod srećne zvezde, te da će ga ona sačuvati, kao i u toliko drugih prilika. Nabacio je ranac na leđa, preleteo pogledom preko padine i ponovo se setio dolaska. Video je sebe na čelu čete koja je veselo čavrljala dok su se približavali mestu gde je trebalo da preuzmu kontrolni punkt koji su pre toga držale savezničke snage. Sve ostalo, priznavao je komandant, bila je jedna improvizovana i beskrajna frustracija. Kome je bio potreban taj punkt i šta je on stvarno kontrolisao? Kada je pukovniku, koji mu je preneo naređenje pristiglo iz Vrhovnog štaba, postavio to pitanje, on mu je odgovorio da će takve stvari morati da rešava u hodu, u skladu sa razvojem situacije. Na kraju krajeva, rekao je pukovnik, kontrolni punkt je dvosmeran, uvek će neko s jedne strane hteti da pređe na drugu, što znači, dodao je pukovnik, da će uvek biti posla za one kojima je povereno njegovo održavanje. Ali, usudio se komandant da se oglasi, zar to znači da će se naša pozicija u ovom sukobu menjati, odnosno, da ćemo raskidati stare i praviti nove saveze? Pukovnik se uozbiljio i rekao da komandant ništa slično nije mogao od njega da čuje. On je - dakle: pukovnik - samo poslužio kao prenosilac informacije, glasnik, šraf u jednom komplikovanom mehanizmu, ništa više. Ako je on samo šraf, pomislio je komandant, šta onda on - dakle: komandant - da kaže za sebe? On nije ni šraf, možda šrafčić ili još manje - šrafčićić, i to bedan šrafcićić, imajući u vidu da se vraća sam, bez ijednog vojnika, čak i bez kuvara. Međutim, odmah je naglasio da je priča o kuvaru izuzetno zanimljiva i da je zbog toga ostavlja za neku bolju priliku, jer kuvarovo herojstvo, naglasio je, to nepobitno zaslužuje. Ali, pre toga, komandant je pomišljao da ode u vojni arhiv i pokuša da dozna šta se zbivalo sa raznim savezničkim ugovorima i protokolima o saradnji, jer je to bio možda jedini način da objasni činjenicu da se njegova jedinica, zadužena za održavanje jedinog kontrolnog punkta u bližoj i daljoj okolini, uvek našla na udaru protivničkih snaga, čak i onda kada su ti protivnici bili donedavni saveznici. I dok je tako razmatrao dogodovštine iz nekoliko poslednjih nedelja, sve češće mu se vraćala pomisao da je, naravno, bez ikakvog njegovog znanja, cela četa bila deo nekog surovog eksperimenta, žrtvovana zbog sricanja novih uvida u strukturu ratovanja, što je, drugim recima, značilo da niko nije kriv za ono što se vojnicima i komandantu desilo. Surova pomisao, pomisli komandant, ali ne i nemoguća. Surovost je, avaj, nekada neophodna da bi se utvrdio pravi put prema nežnosti, ali u slučaju njegove jedinice niko nije ni pomislio na nežnost, već je negde neki vojni birokrata smislio da je došlo vreme da se napravi analiza reakcije vojnika u situaciji kada dođe do iznenadne promene protivnikovog statusa (to jest kada od saveznika postane protivnik i obranio). Ono što se dešavalo u stvarnosti nije predstavljalo rezultat, odnosno posledicu ranijih događaja u toj istoj stvarnosti, već neku vrstu izmišljene stvarnosti, stratešku igru tipa „podmornice“, ali uvek u pogodbenom načinu, uvek kao pitanje tipa: „Sta bi - kad bi“, što samo po sebi ne bi privuklo naročitu pažnju, pogotovo u poređenju sa medijskom pomamom koju su izazivale razne pop i rok zvezde tokom svojih kratkotrajnih boravaka u nekom armijskom centru ili odmaralištu. Ali praviti eksperiment sa stvarnim ljudima, meriti i bodovati leševc onih koji nisu imali dovoljno sreće, ili su je možda imali previše, ipak je bilo nešto drugo, iako se zapravo svodi na isto. „Imao“ i „nemao“ jesu, bar u ovom slučaju, krajnje zamenljive reci i jedino je trebalo paziti da se, zbog stilske čistoće, ne ponavljaju tri-četiri puta u svakoj rečenici. A da li je rečenica u vezi sa carinskim pregledom, traganjima za novim knjigama i pripovedačkim glasovima, to je bilo od manje važnosti. Naravno, s nekim rečenicama ništa se ne može uraditi i one ostaju takve kakve su, poput ovih: „Morali smo da dodamo još dva vojnika, ali to nije ništa promenilo. Oni su uspeli samo malo da odlože neumitan kraj. Doduše, mi nismo imali u vidu pse, jer još nismo uspeli da napravimo odgovarajuću stazu i prvo smo, kada smo čuli pse, pomislili na ovce koje bleje i hodaju u svom stadu, ali kasnije, kada smo videli učinak pasa i saznali da je procenat otpada bio minimalan (ali pod uslovom da se vreme za razumevanje priča produži), ose-tili smo da možemo i smemo da idemo dalje.“ Komandant stisnu glavu rukama, nadajući se da će ga bol razbuditi, ali nije osetio nikakav bol, sve je bilo tupo i treperavo, kao svetlost u izmaglici. Onda mu je ponovo pao na pamet kuvar. Kada ih je on sve pretekao, kada je stigao da se popne uz padinu, i kako je uopšte znao za to mesto prelaska, a samim tim, najverovatnije, i za tunel ispod reke, kao i za bočna odvajanja, sve ono što je on, komandant, dobio u fascikli obeleženoj crvenom bojom napisanim recima TOP SECRET, što ga je, uzgred, uvek nerviralo, jer nije mogao da shvati zašto se tu ne nalaze reci iz našeg jezika, recimo: NAJVIŠA TAJNA ili, možda neprikladno: TAJNA NAD TAJNAMA? Bilo kako bilo, on se tada definitivno odlučio da prihvati ponudu i povede odabranu četu do kontrolnog punkta. Kako smo ranije rekli, kontrolni punkt nije bio neki novi objekt, već više godina korišćena zgrada sa spavaonicama, prostorijom za predavanja, kuhinjom, ostavom i sobicom za komandanta. Sobica je doista bila mala, ali sasvim dovoljna za njega. Jedino što mu je smetalo bila je činjenica da nije postojalo njegovo posebno kupatilo i klozet, ali vojnici su uredno održavali zajedničko kupatilo i komandant je često odlazio tamo samo da bi osetio svezi miris nekog sredstva za osvežavanje vazduha. Moglo bi nam se učiniti da komandant malo preteruje u svom prikazivanju dobrih stvari, i to bi doista moglo da izgleda kao reklama za prodaju vikendice, ali znali smo da to nije tačno. Komandantu se, naime, doista dopadao kontrolni punkt i osečao je da bi tu mogao da živi, naravno: ne u vreme rata, već u vreme mira. Tu bi disao punim plućima, okružen šumama punim četinara, i sve bi bilo spokojno, usporeno, gotovo kao da je lišeno težine i spremno svakog trena da uzleti. Videti sve to sa visine, mislio je komandant, kakav bi to ushit bio! Zamislio je taj prizor u kojem geometrija igra glavnu reč, pretvarajući šumu u izduženi pravougaonik, njive u višebojnu šahovsku ploču, brda u kupe a reku u iskrivljenu liniju koja žudi da se pretvori u ravnu crtu. Da, pomislio je komandant, neke želje se nikada ne ispune. Isto to je rekao prve ili druge večeri po dolasku na kontrolni punkt.

Veče je bilo lepo, nebo puno zvezda, vojnici umorni od putovanja i smeštanja u novi objekt, a ispred njih je pucketala mala vatra, vatrica od suvih travki, tanušnih grančica i raznoraznih listova. Korak ili dva od vatre započinjao je mrak i komandant u jednom trenutku reče kako je uvek sanjao da ode iz sveta svetlosti u svet mraka, ali da nikada nije imao hrabrosti da to pokuša. Jedan vojnik lenjo podiže glavu i upita ga zašto sada to ne učini; potrebno je da načini svega nekoliko koraka. I da bude rešen, naravno, dodao je neko, da se više ne vrati. Komandant je pokušao da se odbrani, ali vojnici su bil nepopusdjivi, skandirali su, pomogli mu da ustane i usmerili ga prema vatri. Ostavili su ga kada su u vazduhu osetili preteranu vrelinu. Komandant, prepušten sebi, načini još dva sitna koraka, zatim jedan duži, preko plamenova, i onda nastavi dalje, sve dok nije bio siguran da je potpuno potonuo u mrak. Okrenuo se i jasno, kao pod lupom, video kako vojnici napeto pilje u mrak, i tada je shvatio da bi lako mogao da donese odluku da se više nikada ne vrati. Doduše, niko od nas nije bio siguran šta bi takva odluka doista značila i da li se uopšte može tako otiči. Ni u kom slučaju ne bismo hteli da neko pomisli da smo mu mi nametnuli neki drugi izbor. Sam je birao, nego šta, i sam je odgovoran za sve što će se njima i njemu dogoditi. Sam je, na kraju krajeva, iz mraka ponovo stupio u svetlost i tada se videlo da se iskreno borio protiv mraka koji se teglio za njim i odbijao da ga pusti. I ko zna šta bi se sve tu desilo da jedan od vojnika nije dojurio sa svojim bajonetom i presekao sve te sitnije i krupnije niti mraka, zakačene kao pijavice za komandantova leđa, ruke i noge. A kada ili je bajonet presekao, svi smo mogli da čujemo kako mrak cvili od bola, ali to je, povikali smo, zapravo nešto kao pesma sirena kojom one hoće da namame Odiseja, a ukoliko joj se neko odazove, taj više nikada neće videti svetlost dana. Zato smo se svi brže-bolje okrenuli i začepili komandantu uši. „Ne damo mi našeg Odiseja“, prostrujalo je među vojnicima, a takvo osećanje jedinstva izmamilo je mnogima suze na oči. Komandant je morao da prizna da odavno nije sreo takvo osećanje bliskosti i razumevanja i time mu je teže padalo sve ono što se desilo na toj nesretnoj strmini koja je vodila do kontrolnog punkta, odnosno, od kontrolnog punkta, sve u zavisnosti od toga sa koje strane rampe čovek stoji i u kom pravcu gleda. Komandant šmrknu i pogleda suznim očima oko sebe. Šta se, u stvari, desilo, da li se bilo šta desilo i može li se desiti ponovo - na sva ta pitanja komandant nije imao pravi odgovor. Uostalom, toliko se još nerešenih pitanja stiskalo uz njega da je jedva hodao. Moglo bi se čak reći da nije ni hodao već se gegao kao patka. To ga je podsetilo na pekinšku patku koju je četni kuvar jednom spremio, nešto najlepše što je komandant ikada okusio. Teško mu je bilo da poveže tu sliku pečene patke sa prizorom lešine u kamenjaru na vrhu padine. Taj leš je delovao kao da nikada u životu nije uspeo ništa da uradi i komandant onda pomisli na ostale mlade mrtvace, na tugu koja se od njih nezadrživo širila u svim pravcima, postajući sa svakom smrću sve veća i kabastija, sve dok više niko nije mogao da je pomeri. I ona je tako ležala kao providna smola ili skrama na licu sveta, odupirući se rešavanju tajne. Ali nema tajne koja ne može da se reši, smatrao je komandant i odbio da se skloni sa puta tog transporta tuge. Stajao je nepokretan, sa podignutim znakom STOP! u ruci, pomišljajući da se nalazi na pravom mestu, a onda, kada je jedva uspeo da se skloni pred pomahnitalim vozilima tuge, shvati da se vremena još nisu promenila. I dalje su svi razmišljali u utabanim kategorijama koje su pouzdano (smatrali su oni) dclili svet na plus i minus, svetio i tamno, muško i žensko, ne ostavljajući nimalo mesta za sve one koji su, namerno ili nenamerno, iskoračili iz te crno-bele slike i pokušali da otvore neke male prostore, sedišta buduće promene, koja će polako rasti sve dok oni ne zauzmu svoja mesta u novom svetu. Novi svet, pomisli komandant, i istog časa se priseti sa koliko volje i spremnosti su njegovi vojnici prionuli na sređivanje kontrolnog punkta, kako su sve prali po nekoliko puta, jer se prljavština toliko duboko uvukla u strukturu tih stvari, sve dok svaki predmet nije blistao kao da je nov. A posle toga su sedeli u mraku i jeli voće koje su tog dana nabrali u voćnjaku na koji su slučajno nabasali dok su se kretali prema kontrolnom punktu. Kapija na ogradi voćnjaka bila je otvorena, kao da ih mami, i oni složno prionuše na branje. Bilo je tu jabuka, kajsija, krušaka, breskvi i šljiva. Dok su vojnici brali voće, u početku tihi a potom sve glasniji, komandant se uputio udno voćnjaka, znatiželjan da dozna zašto nema vlasnika. Voćnjak je bio ogroman, kao da nije imao kraja, i komandant je već bio spreman da odustane kada je napokon ugledao kuću u kojoj je boravio čuvar ili vlasnik voćnjaka. Vrata na kući bila su otvorena, kao i ona ulazna, i komandant odjednom oseti kako srce počinje ubrzano da mu udara, kako mu se prsti grče oko drške pištolja a usta postaju nepodnošljivo suva. Komandant je znao šta je to: tako je, naime, njegovo telo regovalo na opasnost, ali kakvu opasnost je mogao da očekuje tu, među voćkama? Ipak je izvadio pištolj, pognuo se i obratio pažnju na prozore. Iz velike daljine, ništa glasniji od zujanja pčela, dopirali su glasovi vojnika. Komandant pomisli da je trebalo da povede bar još jednog vojnika, što bi zadovoljilo minimum bezbednosti, ali sada je bilo kasno. Odredio je ugao pod kojim bi trebalo da može da priđe kući a da ne bude primećen sa prozora i korak po korak, polako, tiho, došao je do ulaznih vrata. Pored njh, ispružen u lokvi krvi, ležao je muškarac srednjih godina. Usta su mu bila malo otvorena, pa je izgledalo da je umro od napornog pevanja, a u stvari mu je neko prerezao vrat od uha do uha. Komandant pažljivo prekorači ubijenog čoveka i onda začu nerazgovetan ženski glas koji je dopirao iz donjeg delà kuće, podruma ili suterena. Komandant ugleda betonske stepenice koje su vodile naniže i poče polako da silazi. Nejasni glasovi počeli su da se uobličavaju i već je bilo moguće razlikovati dva muška glasa i jedan ženski.

Muškarci su nešto govorili, čak se smejali, dok je ženski glas samo cvilio. Međutim, u prostoriji je bila još jedna žena, video je malo kasnije komandant, ali ona je uzaludno otvarala usta, iz njih nije dopirao ni najmanji glas. Tu ženu držao je jedan od muškaraca i šamarao je svaki put kada bi pokušala da zatvori oči ili okrene glavu. „Gledaj“, govorio bi tada muškarac, „gledaj kad ti kažem, gledaj i uči!“ A to što je trebalo da gleda bila je devojčica od desetak godina, očigledno njena ćerka, koju je, sav zadihan i oznojen, silovao drugi čovek. Obojica su bili vojnici, ali komandant nije mogao da prepozna uniforme, ponajviše zbog kapi znoja koje su mu se slivale u oči. A i da ih je prepoznao, to ništa ne bi promenilo. Njegovi postupci ostali bi isti. Prvo je tiho zakoračio u sobu, prislonio pištolj na glavu vojnika koji je silovao devojčicu, dao znak drugom vojniku da čuti, potom bez reči povukao okidač i, dok je vojnik iza njegovih leđa polako padao na pod, stavio cev na čelo drugog vojnika, rekao ženi da zatvori oči i opalio drugi metak. Vojnik se srozao niza zid i povukao ženu za sobom. Ženi se odjednom povratio glas i ona poče da vrišti iz sve snage. Puzala je prema drugom kraju sobe, tamo gde je ležala okrvavljena devojčica. Devojčica se trže i ustuknu od ženinog dodira, i tek tada se oslobodila vojnikovih nogu, koje su ležale preko njenih kao pritiskivači za papir. Komandant skrenu pogled sa žene i devojčice, okrenu se i vrati se u voćnjak. Nikome nije ništa rekao, ali je ipak podstakao vojnike da završe s branjem i nastave dalje, prema kontrolnom punktu. Međutim, dnevna rutina u radu na kontrolnom punktu, i zatim ubrzani ritam dešavanja raznih stvari, doprineli su da se neki događaji, pogotovo ti prilikom dolaska, skoro potpuno zaborave. I tako je komandant stajao i sećao se kao da je dvadeset godina bio odsutan, a ne samo mesec dana, koji dan manje ili više. Još jednom je pogledao poluoglodano kuvarovo telo i zatim, sledeći oznake koje je jedino on prepoznavao, sagnuo se da opipa kamen na početku uske staze - ukoliko je u pitanju bila prava staza, na kamenu je trebalo da napipa tri udubljenja. Bilo ih je tri i komandant se uspravi, napravi još tri koraka nejednake dužine, zatvori oči i okrenu se oko sebe, a kada ih je ponovo otvorio, zatekao se ispred zatvorenih, svetloplavih vrata. Pritisnuo je kvaku i ušao u stan. Obišao ga je, zavirio u svaku sobu, kupatilo i predsoblje. Sve je bilo onako kako je ostavio, mada je sve zapravo bilo drugačije. U kuhinji je oprao ruke i potražio kutiju sa keksom i napolitankama. Mogao je da oseti da vonja na prljavštinu i znoj, ali je to, odlučio je, ipak moglo da pričeka. Uputio se u dnevnu sobu, uzeo daljinski upravljač i seo u fotelju. Pritisnuo je crveno dugme, televizor je počeo da bruji i komandant ugleda sebe na ekranu. „Otkud ja ovde“, reče komandant, „kako?“ Voditeljica mu se nasmeši. „Eto tako“ rekla je, „trudimo se da budemo u neposrednoj blizini naših gledalaca i da im ispunimo najraznovrsnije želje.“ Komandant se nasmeja: „Nećete mi reći da je neko tražio mene da vidi.“ Iskrenuo je lice prema tavanici i glasno onjušio vazduh. Voditeljica ga zabrinutim glasom upita da li je sve u redu. Naravno, odgovorio je komandant i objasnio da tako pokušava da utvrdi da slučajno u blizini nema neprijatelja. „I kako vi to“, upita voditeljica, „nosom ih tražite, šta li?“ Komandant je pogleda: voditeljica je imala najkraću suknju i najduže noge koje je on u životu video. „Oni“, reče komandant, „mirišu drugačije od nas.“ Voditeljica namesti jedan pramen kose i reče: „Sigurno se ne kupaju.“ „Ne“, saglasi se komandant, „uopšte se ne kupaju, a i retko koriste dezodorans.“ Voditeljica zausti nešto da kaže, ali prekinu je glas iz režije. „Imali smo jedan mali prekid, pa idemo ponovo za deset sekundi! Jeste spremni? Može? Sad!“ Voditeljica obliza usne i reče: „Naš današnji tajanstveni gost upravo se vratio sa ratišta. Ovo vam nije prvi rat u kojem učestvujete, je l’ da? Po čemu je ovaj rat drugačiji od ostalih ratova?“ Komandant takođe obliza usne, nabra čelo i reče pomalo zamišljenim glasom: „Po mnogo čemu. Na primer, onaj prethodni je bio frontalni, vodile su se velike i dugotrajne bitke, koriščene su oklopne jedinice i avijacija. Ovaj sada je mnogo manji i u znatno večoj meri gerilski, što znači da je daleko jeftiniji i time manje spektakularan i zanimljiv za sredstva informisanja.“ Voditeljca baci pogled na papir koji joj je podrhtavao u ruci: „I evo odmah pitanja jedne naše gledateljke... Nju, naime, zanima da li vojnici mnogo psuju, i ako psuju, a ona je čula da psuju, šta komandni kadar čini u vezi s tim?“ Komandant se promeškolji u kožnoj fotelji i obrisa znoj sa čela, prisetivši se u pola pokreta da su mu rekli da ni po koju cenu ne briše znoj jer če razmazati puder kojim su mu prekrili lice. „Ne čini ništa“, reče komandant, „ jer bi i gospođica koja pita psovala kada bi se tamo našla.“ Voditeljica se nasmeja: „Nije gospođica, več gospođa. To je zvala moja mama.“ Komandant pokuša da odgovori osmehom na osmeh ali iznad gornje usne mu se već nakupilo toliko znoja da mu je sa brade curio potočić, te on širokim potezima obrisa oba mesta dok ga je sekretarica režije mrko gledala i odmahivala glavom. „I poslednje pitanje“, najavi voditeljica, „da li vam se nešto lepo desilo u ovom ratu?“ Komandant se malo zamisli i onda reče: „Ostao sam živ.“ Voditeljica ga pogleda: „Samo to?“ „Samo to“, ponovi komandant i bi mu načas toliko neprijatno da mu je došlo da sam sebi zavali ćušku. Ipak se smirio, sačekao da prođe odjavna špica i za to vreme ćaskao sa voditeljicom, slobodno piljeći u senke ispod njene suknje sve dok ona nije prekrstila noge. Tada je ustao i uputio se u kupatilo, gde je iz sve snage udario sebe u nos. Udarac je bio bolan, znatno bolniji nego što je komandant očekivao, nos mu se čak malo iskrivio i ubrzo naduo, a iz obe nozdrve potekla je krv. Dok je pokušavao da je zaustavi pomoću papirnih maramica i hladnih obloga, setio se kuvara i pomislio da ga je trebalo pokriti kamenjem i ne ostavljati ga na milost i nemilost lešinarima. Osetio je ogroman umor i jedva se uzdržao da ne legne odmah, tu gde se zatekao. Prvo je otišao do ulaznih vrata, zaključao ili dva puta i stavio bezbednosni lanac. Malo dodatne sigurnosti nikada nije na odmet. Napolju se, ipak, vodio rat.