David Koperfild

First topic message reminder :



PREDGOVOR

Dikens je kod nas već odavno ne samo najpoznatiji nego verovatno (pored Šekspira) i najčitaniji engleski pisac. Prevođenje njegovih dela počelo je u nas još sa njegova života; no i ako ne računamo te najranije pokušaje, možemo reći da je Dikens već pola veka svojim glavnim delima prisutan među nama kao duhovna svojina široke čitalačke publike. Govoreći o njemu govorimo dakle o nečem poznatom i prisnom, ne samo engleskom već i našem. U tome je jednim delom i mera njegove književne vrednosti, ili bar reputacije; jer Dikens je isto tako prisutan i omiljen i u mnogim drugim zemljama van područja engleskog jezika. Publika gotovo celog sveta dala je Dikensu obeležje svetskog pisca; doduše, takvu slavu uživali su i mnogi drugorazredni zabavljači, ili pisci koji su slučajno naišli na neku temu trenutno zanimljivu za ceo svet — ali Dikens se pokazao trajnijim od svih njih. Profesionalna kritika, međutim, naročito engleska, bila je dugo u nesaglasnosti sa tim spontanim sudom publike: ona je mnogošta zamerala Dikensu, i često ga nepovoljno upoređivala sa njegovim savremenicima Tekerijem i Dž. Eliotovom. I danas ima uglednih kritičara koji Dikensa smatraju više zabavljačem nego umetnikom; Ali ako uzmemo u obzir preovlađujuću kritičku klimu, možemo reći da je ta raspra kritike i publike stvar prošlosti, i da je Dikens opštepriznat kao »klasik« romana XIX veka. Neke odlike koje ga čine velikim piscem odavno su utvrđene, a novija kritika našla je — kao što uvek biva — i razna nova objašnjenja njegove vrednosti. Koristeći se nekim od tih ocena, ovde ćemo pokušati da na svoj način odgovorimo na pitanje zašto je Dikens veliki pripovedač. Pre toga treba ukratko da se upoznamo sa njegovim životom i radom.
Rođen je 1812. godine u engleskom lučkom gradu Portsmutu, u porodici sitnog činovnika koji je teško prehranjivao porodicu i zapadao u dužnički zatvor (kaže se da gospodin Mikober u DAVIDU KOPERFILDU ima dosta zajedničkog s njim), Čarls Dikens je odrastao i najveći deo života proveo u Londonu, gradu čijom atmosferom odiše većina njegovih dela. Kao dečak radio je neko vreme u fabrici, dobio je neredovno i nepotpuno školovanje, ali je voleo knjige, mnogo čitao i tako se najvećim delom sam obrazovao. Iako je rad u fabrici zauvek zapamtio kao nesreću i poniženje, ostao je ipak spontano veran onoj klasno neodređenoj gradskoj sirotinji među kojom je proveo godine formiranja, i kad je počeo pisati pisao je najviše o njoj i za nju. Do književne karijere došao je neravno i postupno: radio je prvo kao sitan pomoćni službenik u advokatskoj kancelariji (otud njegovo veliko poznavanje sudstva i pravničke profesije), a zatim, pošto je naučio stenografiju, postao je novinski izveštač u londonskom »Morning Kroniklu«. Novinarstvo je bilo stepenica kojom je prišao književnosti (kao i Tekeri i mnogi drugi). Prva knjiga koju je objavio, BOZOVE CRTICE (1835), sadrže niz kratkih slika iz života koje su još bliske novinskim reportažama. Ali već sledeće delo, PIKVIKOV KLUB (1836) uzdiglo se iznad novinarstva, iznelo na videlo Dikensove pripovedačke odlike, i postiglo nezapamćen uspeh kod publike. Zarada od tog dela omogućila je Dikensu da pređe na profesionalni književni rad. Objavljujući dela uvek u nastavcima, u raznim časopisima (od 1850. u vlastitom časopisu »Domaće reči«), a tek zatim u obliku knjige (što je tada bio opšti običaj), napisao je niz vrlo obimnih romana, koji su danas bar po naslovu poznati gotovo svakom. Da pomenemo, hronološkim redom, samo važnije: to su OLIVER TVIST (1838), STARA PRODAVNICA RETKOSTI (1841), MARTIN ČAZLVIT (1844), DOMBI I SIN (1848), DAVID KOPERFILD (1850), SUMORNA KUĆA (1853), TEŠKA VREMENA (1854), MALA DORIT (1857), PRIČA O DVA GRADA (1859), VELIKA OČEKIVANJA (1861), NAŠ ZAJEDNIČKI PRIJATELJ (1865). Uz to je napisao velik broj pripovedaka, među kojima su danas najpoznatije tzv. božične, kao BOŽIČNA PESMA (1843) i CVRČAK NA OGNJIŠTU (1846), zatim dva-tri putopisa, pa čak i jednu popularnu istoriju Engleske namenjenu deci, koja je ocenjena kao neuspeh. Bio je oženjen i imao desetoro dece, ali se u ženu vremenom razočarao i zanemario je (odjeci te situacije nalaze se u bračnoj istoriji Davida Koperfilda, junaka u čiju je povest uneo dosta autobiografskog). Putovao je dvaput u Ameriku; prvo putovanje, 1842, urodilo je romanom MARTIN ČAZLVIT, koji je izazvao mnogo protesta u američkoj javnosti, jer je Dikens nepovoljno prikazao američko društvo (dobar deo te njegove kritike aktuelan je i danas). Pored sveg pisanja priređivao je i javna čitanja svojih dela, koja su na mnoge ostavila jak utisak. Stalno se trudio da što više zaradi, jedno zbog stvarnih potreba porodice, a drugo što mu je novac lako klizio iz ruku. Iscrpen preteranim radom umro je nedočekavši starost, 1870. godine; za njim je ostao nezavršen roman EDVIN DRUD, koji je, baš zato što je nezavršen, izazvao mnogo nagađanja i preterano laskavih ocena.
Najveći i ujedno najbolji deo Dikensovog rada čine njegovi romani; pripovetke zauzimaju daleko manje mesta i imaju manje vrednosti, pa se na njima nećemo zadržavati. Gotovo svi romani prikazuju savremeni gradski život; izdvajaju se samo dva sa istorijskom tematikom, PRIČA O DVA GRADA i BARNABI RADŽ. Ta dela su van glavnog toka, i u njima su Dikensove bitne osobine manje prisutne, tako da se u jednom opštem prikazu Dikensa mogu ostaviti postrani (tu ne uzimamo u obzir njihov uspeh kod publike, po kome bi PRIČA O DVA GRADA zauzela visoko mesto medu Dikensovim delima).
Uz taj izuzetak svi Dikensovi romani pokazuju mnoge zajedničke osobine i nose izrazit pečat svog autora. To ne znači da su jednoobrazni, ili da se u njima nešto ponavlja; naprotiv, iako često susrećemo iste ambijente i slične situacije, čitalac se u svakom njegovom romanu oseća kao u novom svetu, drukčijem od pređašnjeg. To treba pre svega zahvaliti likovima, koji su u svakom romanu novi, osobeni i zanimljivi, iako često pripadaju istom tipu u socijalnom, moralnom, ili nekom drugom smislu. Dikens je pisac velike moći izmišijanja, koji i kad ponavlja neku šemu uspeva da je konkretizuje na sasvim nov način. Ostajući uvek isti, Dikens je umeo da gotovo uvek bude i drukčiji; pitanje je samo da li je ta raznovrsnost, istorijski gledano, značila i razvoj. Utisak je mnogih čitalaca i poznavalaca da se Dikens u suštini nije razvijao; zaista, njegova rana i pozna dela pokazuju mnoge iste vrline i mane. U novije vreme, međutim, često se susreće podela Dikensovog rada na dva perioda do 1850. i posle toga; granična tačka bio bi upravo DAVID KOPERFILD. Kaže se da su raniji romani rasparčani na zasebne epizode, slabo povezani i lišeni ujedinjujuće teme ili ideje, dok su oni posle 1850. čvršće komponovani i tematski dublji. Obično se vrhuncem tog razvoja smatraju VELIKA OČEKIVANJA (1861), roman koji pokazuje najviše kompozicionog jedinstva.
Kao što se vidi, razvoj se konstatuje samo u kompoziciji i konstrukciji, dakle u onim spoljnim elementima koji dobrim delom pripadaju književnom zanatu i mogu se naučiti; no i taj razvoj je u stvari relativan, jer iako je Dikens u toku svoje karijere u tome napredovao, ni njegovi najbolje komponovani romani nemaju ni izdaleka onaj olimpski sklad, jasnost i neizbeznost sastava kakav pokazuju Floberova ili Tolstojeva dela. Dikens nije nikad postao majstor kompozicije, i to je jedna od glavnih zamerki koje su mu stavljane. Delom je tome uzrok objavljivanje u nastavcima, koje je gotovo nužno dovodilo do komponovanja romana na parče, a delom Dikensova vlastita sklonost opširnom pričanju sa čestim izletima, skretanjima i zaustavljanjima. U krajnjoj liniji sve je to plod Dikensove težnje da zabavi i zainteresuje čitaoca, koja je — to treba stalno imati na umu —bila dominantni motiv sveg njegovog pisanja. Dikens je bio pre svega zabavljač, komercijalni pisac koji se rukovodio željama publike (danas se to smatra gotovo sramotom, ali treba se setiti da je sa isto takvom pobudom pisao i Šekspir i mnogi drugi velikani); u prvom, većem delu svoje karijere on nije svom pisanju postavljao nikakve uzvišene zadatke i nije polazio od neke zaokružene teorije o romanu ili o životu. Želeo je prosto da pruži svom čitaocu što više prizora koji će ga nasmejati ili rasplakati — te dve krajnosti bile su širokoj publici uvek najdraži doživljaji — i tom glavnom cilju podređivao je sve ostalo. Fabula i kompozicija bile su za njega nešto sporedno, a to znači da ni mi ne treba da tražimo njegovu vrednost u tim elementima (kao što je nije tražila ni publika, kojoj Dikensova površna kompozicija nikad nije smetala).
Kao i drugi prirodni, »bogodani« talenti, Dikens se u stvari malo razvijao, iako je u svojim kasnijim godinama zaista pokušao da čvršće komponuje (u tome mu je pomagao prijatelj Vilki Kolins, poznati pionir detektivskog romana) i da ceo roman podredi jednoj krupnoj temi (temi o moći novca u VELIKIM OČEKIVANJIMA i NAŠEM ZAJEDNIČKOM PRIJATELJU, satiri na utilitarizam u TEŠKIM VREMENIMA). Njegovo pisanje bilo je ipak najvećim delom spontano, vođeno samo pomenutim zabavljačkim ciljevima; i upravo takvo, po spoljnoj formi samoučko, u ponečem nevešto i neuglađeno pisanje omogućilo mu je da — nesvestan toga — bogato iskaže svoje intuitivno, originalno i značajno viđenje života, na kome se i zasniva njegova trajna vrednost. To Dikensovo jezgro prekriveno je, međutim, onim spoljnim slojevima njegovog dela koji doprinose njegovoj privlačnosti ali su za tu bitnu vrednost nevažni. Kako to praktično izgleda može nam pokazati jedna brza analiza bitnih sastavnih elemenata, bolje reći slojeva, koji se nalaze u svim njegovim romanima.
Poći ćemo pri tom od onoga što je manje-više svakom poznato. Poznato je da su Dikensom romani po svom spoljnom karakteru avanturistički; da u svakam postajt nek socijalno-kritička tema, katkad i izričito data; da su svi komični ili satirični, i da je ta komika i satira izražena pre svega u likovima; da neki njegovi likovi, prizori i opisi imaju ulogu simbola. Kao ukupni rezultat i dojam svega toga (uzimajući u obzir još i jezik, kao sredstvo pripovedanja), kao emanacija tog višestranog kristala, izbija ono što smo nazvali Dikensovim intuitivnim viđenjem sveta. Vredi unapred napomenuti da to viđenje nije istovetno sa onim svesnim gledanjem na svet koje Dikens dosta često, katkad i nametljivo, iznosi čitaocu.
Prvi spoljni sloj Dikensovih romana čini, dakle, radnja i kompozicija. Po spoljnoj radnji Dikensovi romani se mogu nazvati avanturističkim ili kriminalnim; ta radnja redovno ne pokazuje mnogo originalnosti i nema mnogo značaja. U nekim romanima osnovna nit radnje sasvim je tanka; kao i u pikarskom romanu, najranijem i najprostijem obliku te književne vrste, tu nit čini putovanje glavne (ili glavnih) ličnosti, preduzeto od zabave ili od nužde, koje ih prirodno dovodi u dodire s raznim ljudima i u svakojake avanture. Takvu prostu šemu u gotovo čistom obliku ima PIKVIKOV KLUB, a delimično je prisutna i drugde, između ostalog i u DAVIDU KOPERFILDU. U većini romana zaplet je ipak komplikovaniji: zasniva se na progonima nevinih, tajnama u vezi sa nasleđima, sa nečijim rođenjem, na zamenama identiteta, na iznenadnom pojavljivanju ličnosti smatranih za mrtve, itd. Sve su to bili već tada poznati recepti za stvaranje napete radnje; relativno nov bio je samo detektivski elemenat, najefektnije sproveden u SUMORNOJ KUĆI.
Jednim vidom svoje kompozicije Dikensovi romani se mogu ubrojati i u kategoriju »roman mladog čoveka« (termin je skovao M. Gorki). Gotovo u svima u centru pažnje je dete koje dorasta do mladog čoveka, prolazi kroz razne tegobe i iskušenja, i na kraju postiže sreću (srećni završeci su ustupak publici, i ne zvuče uvek uverljivo). Međutim, ta šema nema u Dikensa onako dubok smisao kao u CRVENOM I CRNOM ili Balzakovim romanima o mladom čoveku; razvoj njegovih junaka prikazan je površno ili uprošćeno, i ti mladi ljudi nisu po sebi naročito značajni. Razvoj mladog čoveka obrađen je nešto ozbiljnije i doslednije samo u VELIKIM OČEKIVANJIMA. Tako i ta linija radnje ostaje na površini i malo doprinosi ukupnom smislu Dikensovih romana.
Nešto dublji sloj predstavlja socijalno-kritička tematika. U gledanju na tu stranu Dikensovog dela bilo je velikih razlika: neki su Dikensovu socijalnu kritiku zanemarivali ili potcenjivali, drugi su smatrali Dikensa velikim kritičarem društva. Prvi stav je čest u engleskoj i ostaloj zapadnoj kritici, drugi u marksističkoj, naročito sovjetskoj; obe te krajnosti očito imaju koren u ideološko-političkim stavovima, a ne u dobrom poznavanju Dikensa. Dikensov socijalno-kritički stav je bio u stvari spontan i proizlazio iz njegovog klasnog porekla: odrastao među siromašnim gradskim svetom kome je i sam pripadao, a koji se jezikom sociologije naziva malograđanstvom, on je nagonski saosećao sa svim siromašnim, ugnjetenim i izrabljivanima (posebno decom) i bio spreman da kritikuje sve društvene pojave, i ustanove koje su po njegovom osećanju tim ljudima nanosile nepravdu. Međutim, on je delio i ograničenja i predrasude svog društvenog sloja, i zato u svom svesnom opredeljenju nije otišao dalje od nekog radikalno-liberalnog populizma. Njegova je kritika oštra i delotvorna kad je reč o uskim, pojedinačnim pojavama koje je sam poznavao: o birokratizmu i sporosti pravde, o dužničkim zatvorima, sirotinjskim domovima i školama, i sl., ili opet o najširim ekonomsko-moralnim kategorijama, kao što je koruptivna moć novca ili bogataška psihologija. Međutim, kad se upusti u bitniju društvenu problematiku, kao u TEŠKIM VREMENIMA (u kojima je reč o odnosima radnika i poslodavaca), on pokazuje slabo razumevanje stvari. Kao i njegov ideološki učitelj Karlajl, on veruje da se odnosi u industriji mogu poboljšati većom dobrotom i saosećanjem među ljudima, a o radničkom sindikalnom organizovanju sudi naopako i nazadno. On kritikuje kapitaliste zato što su tvrda srca (kao u DOMBIJU I SINU), a ne zato što su izrabljivači, jer o izrabljivanju u okviru društvenog sistema nema mnogo pojma. Dikens je u stvari više moralni nego socijalni kritičar: njegova je snaga u sagledanju i uverljivom slikanju moralnih izopačenja koja imaju socijalne korene a očituju se u konkretnim pojedincima. On gleda čoveka pre svega kao moralno biće i opšteljudski tip, a društvenu određenost ljudi ume da vidi samo u nekim najopštijim kontrastnim kategorijama: bogati-siromašni, vladajući-potlačeni, i sl. Zato možemo zaključiti: Dikens jeste socijalni pisac, jer nagonski saoseća sa žrtvama kapitalističkog poretka i iskreno mrzi i šiba nepravde tog društva, ali on nije veliki socijalni kritičar, jer o krupnim, istinskim problemima, društvenoga razvitka sudi naivno i pogrešno. Na tom planu daleko veći kritičar društva bila je njegova savremenica g-dja Gaskel; ali ona zato nije bolji pripovedač od Dikensa, jer umetnička veličina pisca nije u ispravnosti njegovog racionalnog znanja o društvu.
Najvažniji i umetnički najvredniji sloj Dikensovih romana čine u stvari njegovi likovi. Često se kaže da je on pored Šekspira najveći stvaralac likova u engleskoj književnosti. Zaista, po mnogobrojnosti i raznovrsnosti lica koja se pojavljuju u njegovim romanima njemu gotovo nema ravna (osim možda Balzaka i Valtera Skota, ali ovaj poslednji je daleko manje raznovrstan). Naravno, njegovi karakteri nisu istog kvaliteta kao Šekspirovi: mogli bismo reći da su Šekspirovi stvoreni a Dikensovi izmišljeni, kao i da su Šekspirovi organski i dinamični, a Dikensovi izolovani i statični. Drugim rečima, Šekspir predstavlja svoje likove kao celovite pojedince, određene u svemu što je za čoveka bitno i organski povezano sa svim ostalim likovima, sa kojima su u stalnom međudelovanju — a to delovanje stvara stalno nove situacije, u kojima se likovi razvijaju i menjaju. Dikens pak stvara svoje likove od svega nekoliko jako istaknutih crta, zanemarujući dobar deo njihove ljudske celine, stvara ih jednom zauvek, tako da na njih ne utiču nikakve promene situacije, i dovodi ih u vezu pretežno mehaničkim putem; ni među njima samima, ni između njih i društvene okoline ne postoji nužna, organska veza. Zato Šekspirove likove pamtimo kao prave ljude, sa potpunom životnom istorijom, ljude kakve bismo i sami mogli sresti, a Dikensove kao neobično zanimljiva bića koja u ponečem liče na žive ljude, ali koje bismo pre mogli sresti u snu nego na javi. To dolazi u krajnjoj liniji otuda što je Šekspirova vizija sveta tragično-realistična, a Dikensova komično romantična. Prva je, razume se, obuhvatnija i dublja, jer u sebi uključuje (i ujedno ukida) i komično i romantično; ali Šekspir je među engleskim piscima izuzetan, i nama nije ni bio cilj da Dikensa ravnamo s njim. Dikensov talenat je uži, specijalniji, ali i on je umeo da stvori vlastiti svet, originalan i umetnički delotvoran, a to mu daje pečat velikog pripovedača.
Dikensovi likovi obično se dele na dve ili tri grupe. Najprostije rečeno, jednu grupu bi sačinjavali realistični, drugu fantastični likovi (kad kažemo »fantastični« ne mislimo na natprirodno, nego na nesvakidašnje, udaljeno od normalne stvarnosti). Prema ulozi u radnji prvi su obično glavni, drugi sporedni; ali ti drugi su daleko brojniji i čitaocima daleko privlačniji. Recimo, iako je David Koperfild glavna ličnost istoimenog romana, nas daleko više zanima g. Mikober, ili g-ca Pegoti, ili tetka Betsi Trotvud; mi saosećamo sa Davidovim nevoljama, ali on nam vremenom postaje sve manje zanimljiv, jer nema naročite individualnosti i jer je prikazan s malo humora. Dalje, pošto su Dikensovi likovi većinom i moralno određeni, oni se mogu podeliti i na dobre, zle i mešovite ili neutralne. Ta podela bi se uglavnom poklopila s prvom, jer su dobri većinom realistično prikazani, dok su zli i mešoviti fantastični ili karikirani.
U stvari, kad se govori o Dikensovim likovima redovno se misli na ove druge, fantastične, jer se oni daleko više pamte i jer su upravo oni karakteristični za Dikensovu umetnost. često se kaže da su to karikature, i neki su doista samo to: dvodimenzionalne ličnosti sa jednom ili dve preterano istaknute osobene crte koje ih čine smešnim. Ali takav je samo mali broj; gledajući celinu, postoji zapravo gradacija — od karikature do groteske, od lakog humora do duboke satire, od veselog smeha do jeze i zgražanja. Na jednoj strani bio bi, recimo, kočijaš Barkis iz DAVIDA KOPERPILDA, laka karikatura, na drugoj Peksnif iz MARTINA ČAZLVITA, stravično-smešno otelovljenje večnog ljudskog licemerstva. Na sredini bi bili g. Mikober i g-dja Gamp, nezaboravni smešni ekscentrici kakvih su puni Dikensovi romani. Važno je međutim da se i taj malo važni Barkis ipak pamti — Englezi su zauvek zapamtili njegovu stalnu poruku »Barkis je voljan«, i ona i danas izaziva smeh. Ta posebna upečatljivost likova glavni je znak Dikensovog genija, njegove izuzetno jake vizionarske mašte i neiscrpne moći izmišljanja. Poznati istoričar engleskog romana V. Alen kaže da je Dikens gledao svet očima deteta — a dete, zna se, vidi sve u daleko življim bojama nego odrasli, i nalazi mnogošta čudesno, divno, ili strahotno u stvarima koje su nama sasvim obične. To je svakako tačno: Dikens je u suštini pesnik, njemu je bilo prirodno dato to »dečje oko«, iz kojeg i potiče onaj vizionarski kvalitet, ona neobična jasnost i dojmljivost njegovih likova, verovatno zasnovana na srodnosti piščevih i naših potsvesnih, atavističkih predstava. Ali to nije sve: Dikens je umeo i da prenese, artikuliše te svoje vizije sposobnošću pravog majstora jezika. On karakteriše svoje ličnosti uglavnom samo opisom i govorom, ali u tome je nenadmašan: njegovi opisi su vatrometi humora, ironije, hiperbole, svih tropa i figura za koje je sposoban engleski jezik, tako da odmah stvaraju živu sliku, a govor svake ličnosti tako je osoben da se ona uvek može prepoznati. Dikens je izmislio na stotine dijalekata i svakojakih govornih nastranosti da bi svojim likovima dao lični pečat, a i njegova vlastita upotreba jezika vanredno je smela i maštovita. Polazeći od svakodnevnog govora ulice, dućana, domaćeg društva, on je tu osnovu obogatio mnoštvom svežih obrta, novih upoređenja, metafora, epiteta, pa čak i novih reći — a sve to radi komičnog efekta i življe karakterizacije. Opšte je priznato da je Dikens pisac koji je od Šekspirovog doba do danas najviše obogatio engleski jezik. Stoga je on i teže prevodljiv od realističkih pisaca svog doba — naravno, ako prevodilac shvata sve bogatstvo njegovog konteksta i želi da ga prenese.
Neki Dikensovi likovi i opisi imaju i ulogu simbola, koji katkad daju celom delu određenu boju i atmosferu, ili služe kao lajtmotivi. Takav je, recimo, čuveni opis londonske magle na početku SUMORNE KUĆE; takva je i kuća-lađa Pegotijevih u DAVIDU KOPERFILDU, simbol porodičnog sklada i sreće (koja je međutim prolazna), ili stravična bračna soba g-djice Havišem u VELIKIM OČEKIVANJIMA, itd. Dikensovi ambijenti uopšte mnogo doprinose konačnom utisku njegovih dela; u njima se ogleda stvarna pozadina Dikensove vizije, znatno mračnija i ozbiljnija od tona njegovog pripovedanja i pretežnog utiska likova. Među velikim engleskim pripovedačima XIX veka Dikens je najizrazitije gradski čovek: u njegovim romanima vrlo je malo otvorenih vidika, sunca i vazduha, sela, polja, ili šume. Umesto toga nalazimo se ili u stisnutim, mračnim ulicama londonskih sirotinjskih kvartova, ili u raznim unutrašnjim prostorima — kancelarijama, sudnicama, zatvorima, radnjama, sobicama siromašnih stanova. I sve je najčešće prašno, memljivo, ruševno, ružno, katkad nakazno ili stravično, mada i u takvim prostorima ponekad žive — po volji svog stvaraoca — bića puna smeha i vitalnosti. Opšti je utisak da Dikensovim ambijentima provejava beda i tuga.
Time smo došli. i do one implicitne vizije sveta koja proizlazi kao konačni zbir i dojam svih ranije izloženih elemenata. Ključ te vizije nalazi se za nas u trima paralelnim simboličnim prizorima — u već pomenutom opisu londonske magle na početku SUMORNE KUĆE u onoj isto tako maglovitoj, ledenoj i tmurnoj ravnici kojom luta mali Pip na početku VELIKIH OČEKIVANJA, i u prizoru polumračnih londonskih ulica kojima prolazi noćni šetač na početku STARE PRODAVNICE RETKOSTI. Dikensov svet je svet noći, skučenih vidika iza kojih vreba nepoznato, spremno da izbije u nekom neočekivanom vidu — stravičnom, kao robijaš koji se iznenada ukazuje Pipu, ili ganutljivom, kao mala Nel koja se isto tako iznenada obraća noćnom šetaču. Taj šetač, govoreći verovatno u Dikensovo ime, daje nam i jedno objašnjenje: noć je, kaže on, pogodnija za posmatranje ljudskih čudi i zanimanja nego dan, jer se ljudski likovi vide daleko izrazitije pri kratkotrajnom obasjanju fenjera ili dućanskog izloga nego na svetlosti dana, koji »ruši sve kule u vazduhu«. Reljefnost Dikensovih likova potiče upravo otuda — što su oni sagledani kao jarko osvetljene vizije usred noći; to je reljefnost snoviđenja. Pri svetlosti dana, tj. obične razumske analize, oni su ili banalni ili neverovatni. Noć o kojoj govorimo znači svet individualnog, izuzetnog, neponovljivog, svet lišen logičke povezanosti i doslednosti, a dan znači svet svakodnevnog, normalnog, logičnog i suvislog. Dikens je po prirodi svog talenta umeo da vidi svet samo na takav, noćni način; kad je pokušavao da stvori »dnevne« likove, realistički sazdane normalne ljude (takvi treba da budu svi njegovi »glavni« junaci) stvarao je nešto bledo i sa malo života.
Po tom maglenom noćnom svetu kreću se njegovi junaci, deca ili mali ljudi, uvek siromašni i progonjeni, nailazeći na mnoštvo neočekivanih susreta sa svakojakim ćoškastim, nastranim, čudnim osobama, uvek neobičnim i nepredvidljivim, bilo da su zlotvori ili anđeli, siromasi ili gavani. Teško da bi se i jedna od tih ličnosti mogla nazvati normalnom — sve su to čudaci i ekscentrici, na stotine načina posuvraćeni i izvitopereni primerci ljudskog roda, najčešće neodoljivo smešni — ali sa smehom se često meša i groza. Ti izobličeni fragmenti ljudskosti — izobličeni zato što su fiksirani vrlo izuzetnom kamerom Dikensovog oka, koja jarko boji, izoštrava i deformiše sve što uhvati — čine svi zajedno ogroman mozaik ljudske prirode, u kome se može naći besprimeran dijapazon ljudskih slabosti, moralnih, socijalnih i psihičkih, sitnih i krupnih, prolaznih i trajnih. Dikens je, doduše, mogao da vidi tu prirodu samo u jednom njenom vidu — u vidu života siromašnih gradskih slojeva u kapitalističkoj civilizaciji; ali kako je taj vid života i danas prisutan, i kako se upravo, uopšteno uzevši, u gradskom životu (koji se ni u socijalizmu još nije suštinski izmenio) danas najviše očituje sve što je opšteljudsko, Dikensova panorama nije izgubila aktuelnost.
Dikensov poetsko-komični, groteskni noćni svet predstavlja tako osobenu kritičku parodiju stvarnog sveta. Ni sama njegova nepovezanost, haotičnost i nepredvidljivost nije bez paralele u stvarnosti: to je slika sveta kakva se ukazuje sitnom čoveku, izgubljenom među krupnim materijalnim silama, i interesima koji se sukobljavaju iznad njega i oko njega, o kojima on ništa ne zna i na koje ne može da utiče, a koji uvek mogu da mu iz temelja izmene sudbinu. Moto svih Dikensovih dela mogao bi biti naslov jedne stare komedije: »Lud svet, moja gospođo«. Ali taj ludi svet izražava jednu suštinsku osobinu poretka u kome je stvoren, i nagoveštava još mnogo luđi svet Beketa i Joneska. U tome je Dikens, bez svesne namere, dublji i ozbiljniji kritičar društva nego u svim svojim svesnim socijalno-kritičkim istupima.
Kadar da vidi mnoge ljudske slabosti, Dikens nije imao volje da traži krajnje uzroke zala i da iz temelja menja svet; umesto toga resio je da ga preobrazi i popravi maštom i smehom. Iz toga je ponikla njegova vizija. Uza svu obuhvatnost, ona trpi od nekih očiglednih ograničenja: recimo, ljubav je u njoj vrlo bledo prisutna a seksualnost sasvim odsutna, neki likovi su previše anđeoski a neki previše đavolski, neki prizori su suviše sentimentalni, sračunati da izmame suze, a takvi su i neki autorovi naivni komentari. Ali savršeni geniji još se nisu našli; pored svih svojih nedostataka Dikens je genijalan komični pesnik u prozi, jedan od najvećih. Mnogi su umeli da zasmeju svet za kratko vreme, ali on ga zasmejava, razgaljuje, pomalo rastužuje i stalno zabavlja već sto godina, i po svemu sudeći biće isto tako privlačan i našim unucima. A kroz smeh koji on izaziva, smeh rođen iz dobrote srca i poznavanja ljudskih slabosti, saznaju se i doživljavaju mnoge ljudske istine. »Pisac uvek mora da poboljšava svet« rekao je apodiktično doktor Džonson; danas je teško verovati da pisci mogu da ispune taj uzvišeni imperativ, ali ako ga je neko makar i u skromnoj теri ispunio, to je svakako Čarls Dikens.

Dušan PUHALO

GLAVA LXIII

JEDAN POSETILAC


Ono što sam imao nameru da zabeležim skoro je završeno; ali u mojim uspomenama jasno postoji još jedan događaj na kojem se rado zadržavam i bez kojeg bi jedna nit u mreži koju sam ispleo ostala zamršena.
Moja slava i imanje su porasli, a moja sreća postala potpuna. Prošlo je već deset srećnih godina otkako sam se oženio. Agnesa i ja smo jedne prolećne večeri sedeli kraj vatre, u našoj kući u Londonu, dok su se naša tri deteta igrala u sobi, kad mi javiše da neki stranac želi da me vidi.
Upitali su ga je li došao poslom, a on odgovori da nije; došao je iz zadovoljstva da me vidi i prevalio dugi put. Neki star čovek, reče mi služavka i izgleda kao farmer.
Kako je to deci zvučalo tajanstveno, i više kao početak kakve omiljene bajke koju je Agnesa imala običaj da im priča, nešto nalik na reči kojima se uvodi kakva zaogrnuta zla stara vila koja mrzi svakog — među njima nastade komešanje. Jedan od naših dečaka zavuče glavu u majčino krilo, da se skloni
od zla, a mala Agnesa, naše najstarije dete, postavi lutku u stolicu, da je zamenjuje, a sama se sakri iza prozorskih zavesa i proturi odande svoju zlatnu, kovrdžavu kosicu, da vidi šta će se dalje desiti.
»Uvedite ga ovamo!« rekoh ja.
Uskoro se pojavi, zaustavivši se na vratima, snažan starac prosede kose. Mala Agnesa, privučena njegovim izgledom, pritrča da ga uvede u sobu, a ja još ne videh dobro njegovo lice, kad moja žena dignuvši se, viknu prema meni, zadovoljnim i uzbuđenim glasom, da je to gospodin Pegoti!
I zaista je bio gospodin Pegoti. Starac, ali rumen, krepak i snažan starac. Pošto prođe naše prvo uzbuđenje i on sede kraj vatre, sa decom na kolenima, pa mu plamen osvetli lice, učini mi se kršan i jak, naočit, kao nijedan starac od sviju koje sam video.
»Gos‘n Davide«, reče on. I to staro ime izgovoreno na stari način zazvuča tako prirodno mome uhu! »Gos‘n Davide, srećan je ovaj trenutak za mene u koji vas ponovo ugledah, zajedno sa vašom vernom ženom«.
»Zaista srećan trenutak, dragi prijatelju«, viknuh ja.
»I sa ovom ovde lepom dečicom«, reče gospodin Pegoti. »Gledati ovo cveće ovde! Da, gos‘n Davide, bili ste kao najmanji od ovih ovde kad sam vas prvi put video. Kad Emilija nije bila nimalo veća, a naš siroti dečko tek malo derle«.
»Vreme je odonda više izmenilo mene nego vas«, rekoh ja. »Nego, neka ovi dragi vragolani idu u krevet, i pošto ne smete odsesti ni u jednoj drugoj kući u Engleskoj, recite mi gde da pošaljem po vaše stvari, bože, i je li među njima i ona stara crna torba koja je toliko sveta proputovala — pa ćemo onda uz čašicu jarmutskog groga ispričati šta se dogodilo za ovih deset godina!«
»Jeste li sami?« upita, Agnesa.
»Jesam, gospođo«, reče on ljubeći joj ruku, »sasvim sam«.
Posadismo ga između nas, ne znajući kako da mu što bolje ukažemo dobrodošlicu; i dok sam slušao njegov stari, dobro poznati glas, mogao sam zamišljati da je i sada na svom dugom putu u traganju za svojom dragom nećakom.
»Mnogo vode treba prebroditi«, reče gospodin Pegoti, »da se stigne ovamo, i to samo za četiri neđelje. Ali je voda, naročito kad je slana, meni sasvim prirodna, a prijatelji su mi dragi, znate, pa me, eto, sad ovde imate. O, pa to ispade neki stih«, reče gospodin Pegoti iznenađen, »iako nisam imao takvu nameru«.
»Nećete valjda tako brzo ponovo prevaliti tolike hiljade milja?« upita Agnesa.
»Hoću, gospođo«, odgovori on. »Obećao sam Emiliji pre no što sam pošao. Znate, ja se ne podmlađujem sa godinama, i da nisam sad pošao na put, vrlo je verovatno da to nikad više ne bih učinio. A uvek mi je bilo u pameti da moram doći i videti gos‘n Davida i vas, njegovu milu ženicu, u vašem srećnom domu pre no što suviše ostarim«.
Gledao nas je kao da ne može dovoljno da nas se nagleda. Agnesa, smejući se, ukloni nekoliko njegovih rasutih prosedih pramenova da nas bolje vidi.
»A sad nam ispričajte šta je sve bilo s vama«.
»Brzo ću vam ispričati šta je s nama bilo«, odgovori on; »nije nam se dogodilo ništa naročito, ali smo napredovali. Stalno smo napredovali. Radili smo kako treba, i možda smo u početku živeli teško, ali smo stalno napredovali. Nešto s ovcama, nešto s govedima, nešto s ovim, nešto s onim, postigli smo toliko da ne može bolje biti. Nekako kao da je božji blagoslov bio na nama«, reče gospodin Pegoti i, pun pobožnosti, saže glavu; »u svemu smo imali samo uspeha. To jest dugim vremenom. Ako ne juče, onda danas. Ako ne danas, onda sutra«.
»A Emilija?« upitasmo u istom trenutku i Agnesa i ja.
»Emilija«, reče on, »otkako ste je vi napustili gospođo, nikad je nisam čuo da se moli uveče, sa druge strane platnene pregrade, kad se nastanismo u australijskom čestaru, a da ne pomene vaše ime; i kad ona i ja izgubismo iz vida gos‘n Davida, onog sjajnog sunčevog zalaska, u početku je bila tako utučena, da verujem da ne bi podnela ono što je gos‘n David čuvao od nas tako ljubazno i uviđavno. Ali na brodu je bilo siromašnog sveta koji je bio bolestan, te se brinula o tim ljudima, pa je bilo i dece u našem društvu, te se brinula i o toj deci; i tako se zaposlila i činila dobra dela, pa joj je to pomoglo«.
»Kad je prvi put doznala za ono?« upitah ja.
»Kad sam ja doznao, krio sam od nje«, reč gospodin Pegoti, »gotovo godinu dana. Tada smo živeli na jednom usamljenom mestu, ali među divnim drvećem i ružama, koje su pokrivale našu kuću do samog krova. Jednog dana, dok sam radio napolju, dođe neki putnik iz naših krajeva. Norfoka ili Safoka u Engleskoj, ne znam tačno iz kog, koga smo, naravno, primili u kuću i dali mu da jede i pije, i poželeli mu dobrodošlicu. Mi to svi radimo, cela kolonija. Imao je kod sebe neke stare novine i još druge štampane izveštaje o buri. Tako je doznala o tome. Kad sam se uveče vratio kući, video sam da zna«.
On spusti glas kad izgovori ove reči i ozbiljnost, koje se tako dobro sećam, pojavi mu se na licu.
»Je li to uticalo na nju?« upitasmo mi.
»Jeste, dosta dugo«, reče on mašući glavom, »ako ne i do dana današnjeg. Ali mislim da joj je samoća koristila. A imala je dosta posla oko živine i drugih stvari, pa je misleći na to nekako progurala. Pitam se«, reče on zamišljeno, »gos‘n Davide, kad biste sad videli moju Emiliju, da li biste je poznali?«
»Zar se toliko promenila«, upitah ja.
»Ne znam. Ja je vidim svakog dana, pa ne znam; ali ponekad se i meni čini. Omalena prilika«, reče gospodin Pegoti gledajući u vatru, »kao izbolovana; blage, tužne plave oči; nežno lice; lepa glavica; malo oborena; tihi glas — gotovo bojažljiv. Eto, to vam je Emilija«.
Posmatrali smo ga ćutke dok je sedeo i još uvek gledao u vatru.
»Neki misle«, reče on, »da je bila nesrećno zaljubljena; neki da joj je umro verenik. Niko ne zna šta je u stvari. Mogla se mnogo puta dobro udati. ,Аli ujače‘, govorila bi mi ona ,to je zauvek prošlo‘. Vesela dok je sa mnom, povučena kad je neko tu; rado će poći kuda hoćeš da pouči neko dete, ili da neguje bolesnika, ili da pomogne kojoj devojci koja se udaje (pomagala je mnogima, ali sama na venčanje nikad nije otišla); puna ljubavi za svog ujaka; strpljiva; omiljena i kod mladih i kod starih, pa je traži svako ko je u nevolji. Eto, to vam je Emilija!«
On prevuče rukom preko lica i sa prigušenim uzdahom diže pogled s vatre.
»Je li Marta još s vama?« upitah ja.
»Već je druga godina, gos‘n Davide«, odgovori on, »kako se Marta udala. Neki mlad čovek, farmerski radnik, koji je prolazio pokraj nas na putu za pijacu sa teretnim kolima svoga gospodara — to je put od preko pet stotina milja tamo i natrag — ponudio je da je uzme za ženu, jer su žene tamo vrlo retke, pa da se nastane sami za sebe u česti. Ona mi je kazala da mu ispričam njenu istoriju. I ja mu ispričah. Venčali su se i žive četiri stotine milja daleko od svakog glasa sem svog i pesme ptica«.
»A gospođa Gamidž?« upitah ja.
To je bio svakako prijatan predmet, jer gospodin Pegoti iznenada prasnu u grohotan smeh i stade rukama trljati noge, kako je imao običaj u davno istruleloj lađi kad je bio dobro raspoložen.
»Hoćete li mi verovati«, reče on, »da je i njoj neko ponudio da je uzme za ženu! Ako jedan kuvar s lađe, koji se tamo nastanio, gos‘n Davide, nije ponudio da uzme gospođu Gamidž za ženu, neka me đavo odnese — i ništa vam lepše od ovog ne umem reći!«


Nikad nisam video Agnesu da se toliko smeje. Ovo iznenadno ushićenje gospodina Pegotija toliko je razveseli, da nije mogla prestati sa smejanjem, i što se više smejala, sve je više i mene nagonila na smeh, a što je više raslo ushićenje gospodina Pegotija, to je on više trljao noge.
»Pa šta je kazala gospođa Gamidž?« upitah ja kad se dovoljno uozbiljih.
»Ako ćete mi verovati«, odgovori on, »gospođa Gamidž umesto da kaže: ,Hvala vam, vrlo sam vam obavezna, ali ne mogu da menjam svoj način života u ovim godinama‘ — zgrabi vedro vode koje je tu stajalo, pa ga sruči na glavu tog brodskog kuvara, dok on ne viknu za pomoć, te ja utrčah i spasoh ga«.
Gospodin Pegoti prasnu u grohotan smeh, a Agnesa i ja mu se pridružismo.
»Ali moram vam ovo reći o tom dobrom stvoru«, nastavi on brišući lice kad smo već šuštali od smeha; »bila je sve ono što nam je obećala da će biti, i još više. Ona je najpreduzimljivija, najodanija i najčestitija žena na svetu, gos‘n Davide. Nikad nisam čuo da se žali da je sama i napuštena, ni za jedan trenutak, čak ni onda kad smo tek stigli u koloniju i kad smo bili novajlije. I nikad više nije mislila na matorog, uveravam vas, otkako smo napustili Englesku!«
»A sad, naposletku, ali ne i o poslednjem, o gospodinu Mikoberu«, rekoh ja. »Isplatio je sve svoje obaveze koje je ovde napravio, čak i Tredlsovu menicu, sećaš li se, draga Agnesa, i zato možemo biti sigurni da mu je dobro. . Ali kakve su najnovije vesti o njemu?«
Gospodin Pegoti smešeći se gurnu ruku u svoj unutarnji džep na kaputu, pa izvadi male novine neobičnog izgleda.
»Treba da znate, gos‘n Davide«, reče on, »da smo mi sad napustili čestu, pošto dobro stojimo, i otišli pravo u pristanište Port Midlbej Harbor, gde se nalazi ono što mi zovemo varoš«.
»Je li gospodin Mikober bio u česti blizu vas?« upitah ja.
»Bože moj, pa to se zna«, reče gospodin Pegoti, »i počeo je da radi sa velikom voljom. Ne želim da ikad sretnem džentlmena ornijeg za rad i sa čvršćom voljom. Gledao sam onu njegovu ćelavu glavu kako se znoji na suncu, gos‘n Davide, i gotovo mislio da će se istopiti. A sad vam je on sudija«.
»Sudija?« upitala ja.
Gospodin Pegoti pokaza jedan odeljak u novinama »Port Midlbej Tajmsa«, odakle pročitah naglas sledeće:
»Juče je u velikoj hotelskoj dvorani priređen javni ručak u čast našeg otmenog koloniste i sugrađanina gospodina. Vilkinsa Mikobera, oblasnog sudije Port Midlbeja. Sala je bila prepuna. Izračunato je da je za ručkom bilo najmanje četrdeset sedam osoba, ne računajući one koji su bili u hodniku i na stepenicama. Lepota, moda i otmenost Port Midlbeja nagrnula je da oda počast čoveku tako opravdano cenjenom, tako visoko obdarenom i tako opšte omiljenom. Predsedavao je doktor Mel (iz Salem Hausa, kolonijalne srednje škole Port Midlbeja), a sa njegove desne strane sedeo je naš otmeni gost. Pošto su uklonjeni stolnjaci, i pošto je otpevano »Non Nobis« (divno izvedena pesma, u kojoj smo jasno razaznavali zvonki glas darovitog amatera gospodina Vilkinsa Mikobera Mlađeg) ozbiljno su nazdravljene uobičajene rodoljubive zdravice i sa ushićenjem primljene. Onda je doktor Mel, u govoru prepunom osećajnosti, nazdravio »našem otmenom gostu, ukrasu našega grada. Da ne da bog da nas ikad napusti, sem ako dobije bolje mesto, ali neka njegov uspeh među nama bude takav, da, bude nemoguće da mu se pruži bolje mesto!« Klicanje s kojim je primljena ova zdravica ne da se opisati. Klicanje je neprestano grmelo i stišavalo se kao talasi na moru. Najzad se sve umiri i gospodin Vilkins Mikober ustade da se zahvali. Daleko bilo od nas da u sadanjim prilikama i pri srazmerno još nesavršenim mogućnostima našeg pređuzeća pokušamo da pratimo našeg otmenog građanina u glatkim i tečnim rečenicama njegovog uglađenog i vrlo kitnjastog govora. Neka bude dovoljno što ćemo primetiti da je to bilo remek-delo rečitosti, i da su oni odlomci u kojima je podrobnije opisivao od početka tok svog uspelog života, i u njima opomenuo svoje mlade slušaoce da se čuvaju od opasnosti nasedanja na sprudove prekomernog broja novčanih obaveza koje ne bi bili u stanju da izmire — naterali suze na oči najmuževnijim među prisutnima. Ostale zdravice su upućene doktoru Melu, gospođi Mikober (koja se ljupko klanjala glavom u znak zahvalnosti iz pobočnih vrata, gde se sjajna kita lepotica podigla na stolice da prisustvuje ovom ugodnom prizoru, a i da ga u isto vreme ukrasi); gospođi Ridžer Begs (bivšoj gospođici Mikober); gospođi Mel; gospodinu Vilkinsu Mikoberu Mlađem (koji je nasmejao društvo svojom duhovitom primedbom da nije u stanju da se zahvali govorom, ali će, s dopuštenjem, to učiniti pesmom); porodici gospođe Mikober (dobro poznatoj, nije potrebno ni napominjati, u majci — domovini), itd. itd. itd. Na kraju svega ovog uklonjeni su stolovi kao nekom čarolijom i sve pripremljeno za igru. Među poklonicima Terpsihore, boginje igre, koji su se zabavljali sve dok sunašce jarko ne opomenu da je vreme rastajanju, naročito su vredni pomena gospodin Vilkins Mikober Mlađi i ljupka i savršeno uglađena gospođica Helena, četvrta kći doktora Mela«.
Zaustavio sam se na imenu doktora Mela, zadovoljan što vidim da se gospodin Mel, bivši ugnjetavani učiteljski pomoćnik moga Midlsekskog sudije, nalazi u srećnijim okolnostima, kad mi gospodin Pegoti obrati pažnju na drugi deo novina, gde mi pogled pade na moje rođeno ime, i ja pročitah ovo:

»Gospodinu Davidu Koperfildu« znamenitom piscu
»Dragi moj gospodine,
»Mnoge su godine minule otkako sam imao priliku da svojim očima posmatram crte lica sada tako poznate uobrazilji velikog broja obrazovanog sveta.
»Ali, dragi moj gospodine, mada sam lišen (silom prilika koje nisu bile u mojoj vlasti) od ličnog druženja sa prijateljem i drugom moje mladosti, ipak mi nije prošao neopaženo njegov veliki uzlet. Niti sam isključen, mada je između nas:
»Zaurl‘o razdvoj pučina morskih«....(Berns) od učešća u duševnim gozbama koje on prostire pred nas.
»Zbog toga ne mogu dopustiti da odavde otputuje osoba koju mi uzajamno poštujemo i cenimo, a da, dragi moj gospodine, ne iskoristim ovu javnu priliku da se zahvalim, s moje strane, a, usuđujem se da dodam, i u ime svih žitelja Port Midlbeja, čijem uživanju vi toliko doprinosite.
»Samo nastavite, dragi moj gospodine! Vi ste i ovde poznati i cenjeni. Mada smo »daleko«, mi nismo »bez prijatelja« i »potišteni«, a niti smo (mogu dodati) »spori«. Samo nastavite, moj dragi gospodine, svoj orlovski let. Žitelji Port Midlbeja usuđuju se, barem, da vas posmatraju na tom putu sa radošću, uživanjem i poukom.
»Među očima koje će se dizati prema vama s ovog dela zemljinog šara, uvek će biti, dok je u njemu svetlosti i života, oko koje pripada
Vilkinsu Mikoberu sudiji«.


Pregledajući ostali sadržaj lista, videh da mu je gospodin Mikober marljiv i cenjen saradnik. U istom broju je bilo još jedno njegovo pismo u vezi sa nekim mostom; tu se nalazio i jedan oglas o zbirci njegovih sličnih pisama, koja će se ubrzo ponovo štampati u ukusnom izdanju, »sa znatnim dopunama«, a i uvodni članak je, sem ako se ne varam, poticao od njega.
Govorili smo mnogo o gospodinu Mikoberu i drugih večeri dok je gospodin Pegoti bio kod nas. Stanovao je s nama za sve vreme svog boravka ovde — što je trajalo, mislim, nešto manje od mesec dana, pa su njegova sestra i moja tetka došle u London da ga vide. A zatim se Agnesa i ja rastadosmo s njim na brodu, pri odlasku, da se nikad više na zemlji ne rastajemo.
Ali pre no što je otputovao, pošao je sa mnom u Jarmut, da vidi malu nadgrobnu ploču koju sam postavio na grobu u spomen Hamu. Dok sam na njegov zahtev prepisivao jednostavni natpis, videh kako se saginje i uzima busen trave sa groba.
»Za Emiliju«, reče on, dok je to stavljao u nedra. »Obećao sam joj to, gos‘n Davide«.

GLAVA LXIV

POSLEDNJI OSVRT


I sad je kraj mojoj pisanoj istoriji. Da se osvrnem unazad još jednom — poslednji put — pre no što sklopim ove stranice.
Vidim sebe i Agnesu kako zajednički idemo drumom života. Oko nas vidim našu decu i naše prijatelje, i putujući tako slušam buku mnogih glasova prema kojima ne ostajem ravnodušan.
Koja su mi lica najjasnija u toj gomili koja prolazi? Gle, sva se ona osvrću na mene dok sam sebi postavljam to pitanje.
Evo moje tetke sa još jačim naočarima, starice od osamdeset i više godina, ali još uvek uspravne, koja će vam preći odjednom šest milja u zimsko vreme.
Tu je uvek s njom Pegoti, moja dobra, stara dadilja, isto tako sa naočarima, koja se navikla da šije uveče sasvim blizu lampe, ali koja ne seda za posao bez komadića voštanice, aršina u onoj kućici i kutije za rad na čijem poklopcu stoji crkva Sv. Pavla.
Jagodice, i ruke Pegotine, onako tvrde i crvene u danima mog detinjstva, kad sam je pitao zašto ptice ne kljucaju njih umesto jabuka, sad su smežurane, dok je sjaj njenih očiju, koje su nekad bacale u zasenak sve ostalo na njenom licu, nešto pomrknuo, mada se još uvek svetlucaju; ali je njen grubi kažiprst, koji me je nekad podsećao na rende za oraščiće, sasvim isti, tako da se kad spazim da ga hvata moje najmlađe dete — dok se tetura od tetke do nje, setim našeg malog salona u staroj kući kad sam jedva umeo da hodam. Staro razočarenje moje tetke sad je ispravljeno. Ona je kuma pravoj pravcatoj Betsi Trotvud, a Dora, odmah za njom po starosti, kaže da je ona suviše mazi.
Eno nečeg povelikog u Pegotinom džepu. To je ništa manje nego Knjiga o krokodilima, koja je sada prilično raskupusana, i sa mnogo poderanih listova, ušivenih preko sredine, ali koju Pegoti pokazuje deci kao dragocenu uspomenu. Čudno se osećam dok gledam svoje rođeno detinje lice kako me gleda iz Knjige o krokodilima, i dok me podseća na mog starog poznanika Bruksa iz Šefilda.
Za vreme ovog letnjeg raspusta gledam među svojim sinovima jednog starog čoveka kako pravi ogromne zmajeve i kako ih posmatra dok lete, srećan tako da se to ne da recima opisati. On me pozdravlja ushićeno i šapuće namigujući i klimajući glavom:
»Trotvude, biće vam drago kad čujete da ću završiti predstavku kada ne budem imao ništa drugo da radim, i da je vaša tetka najdivnija žena na svetu«.


A ko je ona pogrbljena gospođa koja se poštapa i pokazuje lice na kojem se još vide tragovi nekadašnjeg ponosa i lepote, i koja se prepire uz svadljivo, izlapelo, nemirno tumaranje misli. Nalazi se u nekom vrtu, a kraj nje neka oštra, crnomanjasta, uvela žena, sa belim ožiljkom na usni. Da čujem šta govore.
»Rozo, zaboravila sam ime ovog gospodina«.
Roza se naginje prema njoj i dovikuje:
»Gospodin Koperfild«.
»Milo mi je što vas vidim, gospodine, žao mi je što vidim da ste u crnini. Nadam se da će vas vreme izlečiti«.
Njena nestrpljiva drugarica grdi je i kaže da nisam u crnini, govori joj da me ponovo pogleda i pokušava da je osvesti.
»Videli ste moga sina, gospodine?« kaže starija gospođa. »Jeste li se pomirili?«
Gledajući me ukočeno, ona diže ruke na čelo i ječi. Odjednom stane da viče strašnim glasom:
»Rozo, hodi ovamo! On je umro!«
Roza kleči kraj njenih kolena i čas je miluje, a čas se svađa s njom; pa joj onda besno govori:
»Ja sam ga volela više no što ste ga vi ikad voleli!« a zatim je uspavljuje na svojim grudima, kao bolesno dete. Tako ih ostavljam, tako ih uvek nalazim, tako provode vreme iz godine u godinu.
Koji to brod dolazi iz Indije i koja je to Engleskinja udata za džangrizavog, starog škotskog Kreza, sa velikim klempavim ušima? Je li moguće da je to Džulija Mils?
Zaista Džulija Mils, mrzovoljna i elegantna, sa Crncem koji joj donosi na zlatnom poslužavniku karte i pisma, i crvenokožom ženom u platnenoj haljini i svetloj marami oko glave, koja joj donosi drugi doručak u oblačionicu. Ali Džulija više ne piše dnevnik, nikada ne peva ljubavne tužbalice, i večito se svađa sa starim škotskim Krezorn koji je neka vrsta žutog medveda sa uštavljenom kožom. Džulija pliva u bogatstvu, i ni o čemu drugom niti govori niti misli. Više sam je voleo u pustinji Sahari.
Ili je možda to pustinja Sahara! Jer, mada Džulija ima veličanstvenu kuću i otmeno društvo, i svaki san raskošne ručkove, ne vidim nikakvog zelenila oko nje, nešto što bi ikada moglo da procveta ili donese roda. Vidim šta Džulija naziva »društvom«; tu je gospodin Džek Meldon iz Nadleštva za patente, koji mi, pun podsmeha za onoga koji ga je tamo zaposlio, govori o Doktoru kao »tako dražesno drevnom«. Ali o Džulija, ako se takva šuplja gospoda i gospođe nazivaju društvom, i ako se dobar odgoj sastoji u izražavanju ravnodušnosti prema svemu što može da unapredi ili unazadi čovečanstvo, onda verujem da smo zbilja zalutali u tu, eto tu, pustinju Saharu, i da bi bolje bilo da tražimo izlaza iz nje.
I gle Doktora, uvek našeg dobrog prijatelja, koji vredno radi na svom Rečniku, negde oko slova D, i koji je srećan u svom domu i sa svojom ženom. Tu je i Vojničina sa znatni spuštenim životnim dogledom, ni prineto onom nekadašnjem uticaju!
Nešto docnije nailazim i na svog dragog starog Tredlsa kako radi u svojoj kancelariji u sudu. Izgleda vrlo zaposlen, a kosa mu je, onde gde nije ćelav, postala buntovnija no ikada pre usled neprestanog pritiskivanja advokatskom perikom! Sto mu je pokriven velikom gomilama hartije, i ja mu kažem, gledajući oko sebe:
»Da je Sofija sad vaš pisar, Tredlse, imala bi mnogo posla!«
»Možete sad pričati, Koperfilde, koliko hoćete. Ali ono su bili divni dani, u Holborn Kortu! Zar nisu?«
»Kad vam je kazala d ćete biti sudija? Ali tada se o tome nije mnogo govorilo u gradu!«
»Naravno«, kaže Tredls, »ako ikad postanem ...«
»Kako, pa znate i sami da ćete postati«.
»Da, moj dragi Koperfilde, kad postanem, ispričaću tu priču kao što sam rekao«.
Idemo zajedno ruku pod ruku. Večeraću sa Tredlsovom porodicom. Danas je
Sofijin rođendan, i Tredls mi usput priča o svojoj sreći.
»Zaista sam bio u stanju, dragi moj Koperfilde, da uradim sve ono što mi je najviše ležalo na srcu. Prečasni Horas je dobio onu parohiju sa četiri stotine pedeset funti godišnje; naša dva dečaka dobijaju najbolje obrazovanje i odlikuju se kao vredni đaci i dobra deca; tri devojke su se dobro udale; tri druge žive s nama; a ostale tri vode kuću prečasnom Horasu otkako je gospođa Kruler umrla, i sve su srećne«.
»Sem ...« napomenuh ja.
»Sem Lepotice«, kaže Tredls. »Da, velika je nesreća što se udala za onu skitnicu. Imao je u sebi neke vatrenosti i sjaja koji su je privukli. Bilo kako bilo, tek sad je opet kod nas u sigurnosti, otresla ga se, i mi je moramo razveseliti«.
Tredlsova kuća je baš jedna od onih — ili je verovatno da jeste — za koje su on i Sofija nekad u svojim večernjim šetnjama pravili raspored soba. To je prostrana kuća, ali Tredls ipak drži svoje hartije u sobi za oblačenje, a cipele zajedno sa hartijama. On i Sofija su se stisli u sobe na gornjem spratu, a najbolje prostorije prepustili Lepotici i devojkama. Nema u kući nijedne suvišne sobe, jer ima toliko devojaka, i uvek toliko, da ih ne mogu prebrojati. Dok ulazimo, čitava ih je gomila; trče prema vratima i dodaju Tredlsa jedna drugoj da ga izljube dok ne izgubi dah. Tu je nastanjena za sva vremena udovica sa malom devojčičom, sirota Lepotica, i tu su na ručku povodom Sofijinog rođendana tri udate devojke sa svojim muževima, pa brat jednog muža, rođak drugog i sestra trećeg, koja kao da je verena za onog rođaka. A Tredls, sasvim onaj stari, prirodan kao uvek, sedi u dnu velikog stola kao patrijarh, dok Sofija zrači od sreće na njega sa pročelja, preko veselog stola koji blista, ali svakako ne sjajem onog prostog metala.
A sada, dok završavam ovaj svoj rad, ugušujući želju da se i dalje zadržim na njemu, ta lica blede. Ali se jedno lice, koje sija na mene kao nebeska svetlost pri kojoj vidim sve ostale predmete, nalazi iznad i ispred njih. I ono ostaje.
Okrećem glavu i gledam ga u njegovoj divnoj vedrini kraj sebe. Moja lampa škilji; pisao sam do kasno u noć; ali mi je društvo njeno drago prisustvo, bez kojeg ne bih ništa bio.
O, Agnesa, dušo moja, dao bog da tvoje lice bude tako kraj mene i kad mi se bude gasio život; i, da te, kad stvarnosti bude nestajalo oko mene kao ovih senki koje se gube, još uvek vidim kraj sebe kako mi pokazuješ naviše!

\'7b1\'7d Kruna — pet šilinga. — Prim. prev.

\'7b2\'7d Baboon — veliki afrički majmun. — Prim. prev.

\'7b3\'7d Baboo — hindujski gospodin (kao titula). — Prim. prev.

\'7b4\'7d Begum — u Indiji kraljica ili dama visokog položaja. — Prim. prev.

\'7b5\'7d U Engleskoj je postojao običaj da se čiode namenjene pelenama budućeg novorođenčeta zabadaju u jastuče tako da zajedno čine slova dveju želja: »Dobro došli, bebo«, i »Bog te čuvao, bebo!« — Prim. prev.

\'7b6\'7d Laudanum — tinktura opijuma. — Prim. prev.

\'7b7\'7d Neobrazovani ljudi u Engleskoj imaju običaj da glas »h« izostavljaju onde gde postoji, a umeću onde gde ne postoji. Tako Pegoti mesto Наm kaže am (prvo lice jednine od pomoćnog glagola to be). — Prim. prev.

\'7b8\'7d Nekakva ogromna legendarna ptica u arapskim pričama. — Prim. prev.

\'7b9\'7d Luger — brodić s tri jarbola i s trapezastim jedrima. — Prim. prev.

\'7b10\'7d Junaci iz čuvenih romana: prva tri od Smoleta, četvrti od Fildinga, peti od Goldsmita, šesti od Servantesa, sedmi od Lesaža i osmi od Defoa. — Prim. prev.

\'7b11\'7d Engleska pinta — mera za tekućinu. Nešto više od pola litre. Prim. prev.

\'7b12\'7d Alguazil — španjolska reč, znači policajac. — Prim. prev.

\'7b13\'7d U Engleskoj je običaj da se zavese na prozorima navuku i svi kapci zatvore dok je mrtvac u kući. — Prim. prev.

\'7b14\'7d Steer znači krmaniti, a rudder znači krma, — te otud Pegotijeva pometnja. — Prim. prev.

\'7b15\'7d Gospođa Gamidž misli na sirotinjski dom. — Prim. prev.

\'7b16\'7d Gunpowder Plot — zavera engleskih katolika koja je imala za cilj da 5 nov. 1605. digne u vazduh engleski parlament zajedno sa kraljem i svim članovima parlamenta. Zavera je na vreme otkrivena i sprečena. — Prim. prev.

\'7b17\'7d Experientia — lat. reč, iskustvo. — Prim. prev.

\'7b18\'7d Murderer znači ubica. — Prim. prev.

\'7b19\'7d Trik-trak-stova igra za dve osobe. — Prim. prev.

\'7b20\'7d Bedlam — ludnica u Londonu. — Prim. prev.

\'7b21\'7d Deivi je skraćeno ime Deivid (David), te po sličnosti s tim imenom Stirford Davidu nadeva žensko ime Deizi, što znači krasuljak, simbol čednosti i čistoće. — Prim. prev.

\'7b22\'7d Iksion — po grčkoj mitologiji kralj Lapida, kome je, Jupiter dao odobrenje da živi na Olimpu, pa ga, pošto je ovaj uvredio Junonu, bacio u pakao i osudio da ga vežu na plameni točak koji će se večno okretati. — Prim. prev.

\'7b23\'7d Igra reči sa francoskim bon soir — dobro veče i sličnim engleskim rečima Bob swore — »Bob opsova«. — Prim. prev.

\'7b24\'7d Doktorski dom — sudovi za brakorazvodne i testamentarne sporove koji su spadali pod svešteničku jurisdikaciju u zgradama kraj porte crkve Sv. Pavla u Londonu, gde su sudije i profesori prava stanovali i zajednički se hranili. — Prim. prev.

\'7b25\'7d Gros — dvanaest tuceta, to jest sto četrdeset i četiri. — Prim. prev.

\'7b26\'7d »Panč« — ličnost u pozorištu drvenih lutaka. — Prim. prev.

\'7b27\'7d Teleća glava tako pripremljena i začinjena da je dobila izgled i ukus kornjače. Supa od toga imitira zelenu supu od kornjače. — Prim. prev.

\'7b28\'7d Rimski bogovi domaćeg ognjišta. — Prim. prev.

\'7b29\'7d Gaj Foks (Guy Fawkes) — vođa katoličke zavere protiv Parlamenta 1605 g. Na godišnjici njihove zavere spaljuje se groteskno obučena figura koja se po njemu naziva Gaj. — Prim. prev.

\'7b30\'7d U Engleskoj srednjoškolsku omladinu oslovljavaju sa master. Srednjoškolac stiče pravo na titulu mister tek po završetku srednje škole. — Prim. prev.

\'7b31\'7d Galon = 4,54 litre. — Prim. prev.

\'7b32\'7d Gipsy — na engleskom znači Ciganin. — Prim. prev.

\'7b33\'7d Prvi deo reči Copperfull — copper — znači bakar i bakrač za pranje rublja, a full znači pun, te Koperful znači pun bakrač. — Prim. prev.

\'7b34\'7d In statu quo (ante) — u istom stanju kao i ranije. Prim. prev.

\'7b35\'7d Stihovi iz pesme »Auld Lung Sine« škotskog pesnika Roberta Bernsa, koji znače ,Nas dvojica smo trčali po padinama gorskim i trgali bele rade krasne’. — Prim. prev.

\'7b36\'7d Sibarićanin — stanovnik Sibarisa, stare grčke kolonije u Italiji, poznate sa raskošnog i mekušnog života. — Prim. prev.

\'7b37\'7d Bahant — učesnik u orgijama u čast Bahusa, boga vina. — Prim. prev.

\'7b38\'7d Tower of London — londonska tvrđava i dvorac. Služio kao tamnica za visoke ličnosti. — Prim. prev.

\'7b39\'7d Aluzija na alegorični roman »Poklonikovo putovanje« od Džona Banjana, gde se priča o naporima koje Hrišćanin, glavna ličnost romana, podnosi da bi stigao do dvorca »Krasote« na toregu Teškoći. — Prim. prev.

\'7b40\'7d Dik Uitington (Dick Whittington), ličnost iz popularne priče XIV veka. Ostavši siroče, došao je pešice u London. Na rad ga je primio nekakav bogat trgovac da pomaže kuvarici. Od ušteđevine kupio je mačku. Kad je njegov gazda otpremio lađu s robom za Afriku, on mu dade svoju mačku da mu je tamo proda. Mačku je kupio sultan od Berberi je za suvo zlato, jer mačaka tamo nije bilo, te su miševi slobodno hodali po stolu za vreme jela. Postavši bogat, Dik je postao lordmer, predsednik opštine grada Londona. — Prim. prev.

\'7b41\'7d Deo volente — na lat.: ako bog da. — Prim. prev

\'7b42\'7d … In esse … in pose — (latinski) koja je već to… koja će to biti. — Prim. prev.

\'7b43\'7d Tabu — običaj u Polineziji da se neko lice ili životinja izdvoji ili označi као nešto prokleto ili sveto. — Prim. prev.

\'7b44\'7d Igra reči: u engleskom se i osobno ime Heer i imenica heap (hrpa) izgovaraju isto. — Prim. prev.

\'7b45\'7d Mikober time misli na Hamleta. — Prim. prev.

\'7b46\'7d Samson — jedan od sudija Izrailjevih, čuven sa svoje divovske snage, kojom se za svoj rod borio protiv Filistinaca. — Prim. prev.