Džulijan Barns - Floberov papagaj

Barns nam, indirektno, kroz zapitanost svog junaka, postavlja mnoštvo pitanja. Na primer, kako se može odrediti piščev glas? Šta je uticalo na pisca? Kako je razmišljao? Glavni lik govori u prvom licu, istražuje Floberove lične stvari i pita se da li je jedan od dva papagaja (a kasnije se pojavljuje i više njih) u Ruanu stvarno bio u Floberovom vlasništvu i pomogao mu (a kasnije ga i nervirao) u pisanju jedne priče.
Ovo je višeslojna biografija, parodija, ironija, istina, otkrivanje...

„Kada pišeš biografiju prijatelja,
moraš je pisati kao da se svetiš u njegovo ime.”

Flober, u pismu Ernestu Fejdou 1872. godine






Posvećeno Pet

1
Floberov papagaj


Šestorica Severnoafrikanaca boćali su u podnožju Floberovog spomenika. Oštro praskanje nadjačavalo je buku gustog saobraćaja. Pošto ju je poslednji put ironično pomilovali vrhovima prstiju, smeđa ruka bacila je srebrnu kuglu. Kugla je pala, teško odskočila i zavijugala po zemlji lagano podižući prašinu. Bacač je za trenutak zastao u mestu poput stilizovanog kipa: sa ne još sasvim olabavljenim kolenima i sa zanosno ispruženom desnom rukom. Zapazio sam na njemu belu košulju zavrnutih rukava, golu podlakticu i nekakvu mrlju sa unutrašnje strane ručnog zgloba. Nije to bio sat, kao što sam isprva pomislio, niti tetovirani znak, već preslikan crtež u boji: lice političkog mudraca kome se mnogi dive u pustinji.
Ali, da počnem od kipa – onoga gore, onog stalnog, nestilizovanog, onoga koji lije bakarne suze, sa nemarno vezanom kravatom, kockastim prslukom, preširokim pantalonama i gustim brkovima, nepoverljiv, suzdržan lik poznatog čoveka. Flober ne uzvraća pogled. On zuri sa Karmelitskog trga ka jugu, prema katedrali, preko grada koji je prezirao a koji ga je zauzvrat uglavnom ignorisao. Glavu je visoko zabacio u odbrambenom stavu: samo golubovi mogu da vide veličinu piščeve ćele.
Ovo nije originalni kip. Nemci su onog prvog Flobera odneli 1941. godine, zajedno sa metalnom ogradom i alkama. Možda su ga pretopili u značke za kape? Desetak godina postolje je bilo prazno. Tada je gradonačelnik Ruana koji se oduševljavao kipovima ponovo pronašao originalni gipsani kalup dolo ruskog vajara Leopolda Bemštama – a Gradsko veće je odobrilo izradu novog spomenika. Grad Ruan je kupio metalni kip kakav dolikuje, sa 93 posto bakra i 7 posto kalaja. Livnica Rudije iz Šatijon-su-Banjoa garantuje da je taj sastav otporan na koroziju. Druga dva grada, Truvil i Barenten, doprineli su tom poduhvatu pa su dobili kamene verzije. Ovi su znatno slabi je odolevali zubu vremena. U Truvilu je gornji deo Floberovog bedra trebalo da se zakrpi, a otpao mu je i deo brkova: iz gornje usne od armiranog betona strše mu žice poput grančica.
Možda se livcima i može poverovati; možda će ovaj drugi odlivak potrajati. Ali, ja ne vidim baš nekih posebnih razloga za poverenje. Gotovo ništa u vezi sa Floberom nije potrajalo. Umro je pre nešto više od stotinu godina, a iza njega su ostali samo spisi. Spisi, ideje, rečenice, metafore, strukturisana proza koja se pretvara u zvuk. Slučajno, to je upravo ono što je on sâm želeo; žale se samo njegovi obožavaoci, iz sentimentalnih razloga. Piščeva kuća u Kruaseu srušena je nedugo posle njegove smrti, a na njenom je mestu podignuta fabrika za destilaciju alkohola iz plesnivog žita. Ne bi bilo nikakvo čudo ni da se otarase njegovog spomenika: ako je mogao da ga postavi gradonačelnik koji voli spomenike, neki bi drugi – možda neki tvrdokorni knjiški partijac koji je samo dopola pročitao ono što je Sartr napisao o Floberu – mogao iz prevelike revnosti da ga sruši.
Počinjem od tog spomenika zato što se tu začela čitava zamisao. Zašto nas književno delo nagoni da tragamo za piscem? Zašto ne možemo da ga ostavimo na miru? Zašto nam same knjige nisu dovoljne? Flober je želeo da nam one to budu: malo je pisaca koji su više verovali u objektivnost napisanog i u nevažnost piščeve ličnosti; pa ipak se na to ne obaziremo i nastavljamo da ga progonimo. Lik, lice, potpis; spomenik od 93 posto bakra i Nadarova fotografija; komadić odeće i pramen kose. Šta nas to privlači u tim relikvijama? Zar ne verujemo da su reči dovoljne? Zar mislimo da ostaci nečijeg života sadrže neku dodatnu istinu? Kada je Robert Luis Stivenson umro, njegova dadilja, praktična Škotlanđanka, počela je ispotiha da prodaje kosu za koju je tvrdila da ju je odsekla piscu pre četrdeset godina. Oni koji su u to verovali, koji su to tražili, koji su tragali za tim, nakupovali su je dovoljno da njome napune čitavu jednu fotelju.
Odlučio sam da Kruase ostavim za kasnije. Proveo sam pet dana u Ruanu, a neki dečački instinkt i dalje me je terao da ono najbolje uvek ostavljam za kraj. Da li isti nagon ponekad upravlja i piscima? Pričekaj, pričekaj, najbolje tek dolazi! Ako je lako, koliko ih samo onda muče nedovršene knjige? Dve od njih odmah mi padaju na pamet: Bouvard et Pécuchet, u kojoj je Flober pokušao da obuhvati i obuzda čitav svet, sva ljudska nastojanja i ljudske neuspehe; i L’Idiot de lafamille1, u kojoj je Sartr pokušao da obuhvati čitavog Flobera: da obuhvati i obuzda najvećeg pisca, najvećeg buržuja, strah i trepet, neprijatelja, mudraca. Prvu knjigu je okončao srčani udar, slepoća jc prekratila drugu.
I sâm sam nekada pomišljao da pišem knjige. Imao sam ideja; čak sam i beleške vodio. Ali, bio sam lekar, imao sam ženu i decu. A samo jedan posao se može obavljati dobro: Flober je to znao. Ja sam bio dobar lekar. Moja žena je... umrla. Deca su otišla; pišu samo kad ih spopadne griža savesti. Žive svojim životom, naravno. „Život! Život! Kad ti se digne!” Pre neki dan sam pročitao ovaj Floberov usklik. Osećao sam se kao kameni kip sa zakrpljenim bedrom.
Nenapisane knjige? Zbog njih ne treba tugovati. Ionako već ima dovoljno knjiga. Osim toga, sećam se kraja romana Lʼ Education sentimentale. Frederik i njegov drug Delor osvrću se na svoj život. Poslednja i najdraža uspomena im je poseta burdelju pre mnogo godina, dok su još bili đaci. Detaljno su isplanirali posetu, za tu priliku su specijalno ukovrdžali kosu, čak su i ukrali cveće za devojke. Ali, kad su stigli do burdelja, Frederik je izgubio hrabrost pa su obojica pobegli. Takav im je bio najlepši dan u životu. Zar nije najpouzdaniji vid zadovoljstva, kao da kaže Flober, zadovoljstvo iščekivanja? Kome je slalo do toga da dospe na opusteli tavan ostvarenja?
Prvi dan sam proveo lutajući po Ruanu, pokušavajući da prepoznam delove grada kroz koje sam prošao 1944. godine. Velike površine su tada, naravno, bile zasute bombama i granatama; posle četrdeset godina oni još uvek popravljaju katedralu. Nisam našao ništa naročito čime bih obojio svoja jednobojna sećanja. Sutradan sam se odvezao na zapad do Kaena, a onda na sever do morskih plaža. Samo pratite niz potamnelih metalnih znakova koje je postavilo Ministère des Travaux Publics et des Transports2. Ovuda se ide na Circuit des Plages de Débarquement: turistički obilazak mesta na kojima su se iskrcali Saveznici. Istočno od Aromanša prostiru se britanske i kanadske plaže – Zlato, Junona, Mač. Ne baš preterano maštovit izbor imena; utoliko su teža za pamćenje nego Omaha i Juta. Osim, naravno, ako dela nisu ta koja imena čine vrednim pamćenja, a ne obrnuto.
Greje-sir-Mer, Kurz-sir-Mer, Ver-sir-Mer, Anel, Aromanš. Malim, sporednim uličicama odjednom dospete na Trg kraljevskih inženjera ili na Trg V. Čerčila. Zarđali tenkovi stoje na straži pored kabina za kupanje; spomen-ploče nalik na brodske dimnjake objavljuju na engleskom i francuskom: „Ovde je 6. maja 1944. herojstvom savezničkih snaga oslobođena Evropa”. Vrlo je mirno, nimalo sumorno. U Aromanšu sam ubacio dva metalna franka u Telescope Panoramique (Très Puissant 15/60 Longue Durée)3 i pogledom pratio krivulju u obliku Morzeovih znakova, koja se proteže od Malberi Harbura dalje prema pučini. Tačka, crta, crta, crta, pružaju se betonski stubovi, a između njih mirna voda. Kormorani su naselili te kamene blokove, napuštene ostatke rata.
Ručao sam u hotelu Marina koji se diže iznad zaliva. Bio sam blizu mesta na kome su poginuli moji prijatelji – neočekivana prijateljstva nastala tih godina – a ipak nisam bio ganut. Pedeseta oklopna divizija Druge britanske armije. Navrle su mi uspomene ali ne i emocije, čak ni uspomene na emocije. Posle ručka sam otišao u muzej i gledao film o iskrcavanju, a onda sam se odvezao deset kilometara dalje, do Bajea, da proučim onu drugu invaziju izvršenu preko Kanala, od pre devet vekova. Tapiserije kraljice Matilde podsećaju na horizontalni bioskop, ramovi su im poređani jedan uz drugi. Oba događaja izgledala su mi podjednako čudno: jedan je bio i suviše dalek da bi bio istinit, a drugi isuviše poznat da bi bio istinit. Kako da ulovimo prošlost? Možemo li uopšte da je ulovimo? Dok sam bio student medicine, na igranci priređenoj povodom kraja semestra, neki obešenjaci su pustili u salu prase premazano mašću. Prase je jurilo prisutnima kroz noge, skvičalo na sav glas i nikako se nije dalo uhvatiti. Ljudi su padali pokušavajući da ga ulove, ali su samo ispadali smešni. Često mi se čini da je i prošlost kao to prase.
Trećeg dana u Ruanu odšetao sam se do bolnice Hotel-Dije, u kojoj je Gistavov otac bio glavni hirurg i u kojoj je pisac proveo detinjstvo. Išao sam Avenijom Gistava Flobera, pokraj imprimerie4 Flober i bifea Flober: nije bilo sumnje da sam na pravom putu. Nedaleko od bolnice bio je parkiran veliki beli pežoov kombi: na njemu su bile naslikane plave zvezdice i ispisan telefonski broj i reči AMBULANTNA KOLA FLOBER. Pisac kao iscelitelj? Neće biti. Setio sam se kako je Žorž Sand majčinski prekorila mlađeg kolegu. „Ti izazivaš očaj, a ja donosim utehu,” napisala mu je. Na pežou je trebalo da piše: AMBULANTNA KOLA ŽORŽ SAND.
U Hotel-Dijeu me je dočekao suvonjavi, nervozni gardien koji me je zbunio svojim belim mantilom. Nije bio ni lekar, ni pharmacien ni kriket sudija. Beli mantil podrazumeva antisepsu i zdravo rasuđivanje. Zašto bi ga nosio ovaj kustos da zaštiti Gistavovo detinjstvo od bakterija? Objasnio mi je da je muzej jednim delom posvećen Floberu a drugim delom istoriji medicine, a onda me žurno proveo kroz prostorije zaključavajući vrata bučno i efikasno za nama. Pokazao mi je sobu u kojoj je Gistav rođen, njegovu bočicu kolonjske vode, kutiju za duvan i prvi tekst objavljen u časopisu. Razne piščeve slike potvrđivale su užasnu ranu promenu kroz koju se preobratio iz zgodnog mladića u trbušastog i proćelavog buržuja. Sifilis, kažu neki. Uobičajeni proces starenja u devetnaestom veku, odgovaraju drugi. Možda je samo njegovo telo znalo šta je red: kada se duh u telu iskazao prerano sazrelim, telo je dalo sve od sebe da mu se prilagodi. Stalno sam se podsećao da je imao plavu kosu. Nije to lako utuviti: na fotografijama su svi ljudi tamnokosi.
U ostalim prostorijama su bili izloženi medicinski instrumenti iz osamnaestog i devetnaestog veka: teške metalne relikvije sa oštrim šiljcima i pumpe za ispiranje creva veličine koja je čak i mene iznenadila. Medicina u to doba mora da je bila zaista uzbudljiva, smela i žestoka delatnost; danas se sastoji samo od birokratskih tableta? Ili je to zbog toga što nam se čini da je u prošlosti bilo više lokalnog kolorita nego što ga ima u sadašnjosti? Proučio sam doktorsku disertaciju Gistavovog brata Ašila; naslov joj je: „Neka razmatranja o pravom trenutku operacije ukleštene kile”. Bratska paralela: Ašilova disertacija je kasnije postala metafora kod Gistava. „Osećam kako me zagušuje bujica mržnje prema gluposti mog doba. Govno mi se diže u usta kao u slučaju ukleštene kile. Ali, ja želim da ga zadržim, prilepim, stvrdnem; želim da od njega napravim smesu kojom ću premazati devetnaesto stoleće, isto onako kao što indijske pagode mažu kravljom balegom.”
U početku mi se učinilo čudnim što su ta dva muzeja spojena. Ali to je dobilo svoj smisao kad sam se setio čuvene Lemoove karikature na kojoj Flober secira Emu Bovari. Ona prikazuje romanopisca kako vitla ogromnom viljuškom na koju je nabodeno srce s kojeg kaplje krv i koje je on pobedonosno iščupao iz tela svoje junakinje. Visoko maše tim organom kao kakvim retkim hirurškim eksponatom dok se na levoj strani crteža stopala nepokretne, oskrnavljene Eme jedva vide. Pisac kao kasapin, pisac kao nežna zver.
A onda sam ugledao papagaja. Stajao je u maloj niši, svetlozelene boje, živahnih očiju i nakrenute glave kao da nešto pita. „Psittacus”, pisalo je na kraju prečke, „papagaj koga je g. Flober pozajmio iz muzeja u Ruanu i postavio na svoj radni sto dok je pisao Un cœur simple5, u kom se on zove Lulu i pripada Felisite, glavnoj junakinji pripovetke.” Fotokopija Floberovog pisma potvrđivala je ovu činjenicu: papagaj, pisao je Flober, nalazio se na njegovom radnom stolu tri nedelje, i već i sam pogled na njega je počeo da ga nervira.
Lulu je bio u odličnom stanju, perje mu je bilo isto onako paperjasto a oko isto onako prodorno kao što mora da je bilo i pre sto godina. Zagledao sam se u tu pticu i, na svoje zaprepašćenje, osetio da sam uspostavio blisku vezu sa piscem koji je oholo zabranio potomstvu da se zanima za njegovu ličnost. Spomenik mu je ponovo postavljen; kuća mu je srušena; knjige mu, prirodno, žive svojim životom – prijemčivost za njih ne znači i prijemčivost za njega. Ali, ovde, u ovom običnom zelenom papagaju, sačuvanom na uobičajen ali ipak i tajanstven način, bilo je nečeg zbog čega sam osetio da sam skoro poznavao samog pisca. Bio sam istovremeno i ganut i razdragan.
Na povratku u hotel, kupio sam džepno izdanje pripovetke Un cœur simple. Možda znate priču? U njoj je reč o siromašnoj, neobrazovanoj sluškinji po imenu Felisite koja pola veka služi istu gospodaricu žrtvujući bez žaljenja svoj život za druge. Naizmenično se vezuje za grubog verenika, za decu svoje gospodarice, za svog nećaka i za starca koji ima rak na ruci. Sve ih sticajem okolnosti gubi: ili umiru, ili je napuštaju ili je jednostavno zaboravljaju. To je život u kome ne čudi što uteha vere nadomešta pustoš života.
Poslednja karika u sve kraćem lancu Felisitinih privrženosti je Lulu, papagaj. Kad posle nekog vremena i on ugine, Felisite daje da se preparira. Obožavanu relikviju drži pored sebe, čak se i moli klečeći pred njom. U njenoj sirotoj glavi dolazi do doktrinarne zbrke: pita se ne bi li Sveti Duh, koji se konvencionalno prikazuje u liku goluba, bio bolje otelovljen u liku papagaja? Izvesno jc da je logika na njenoj strani: i papagaji i Sveti Duhovi znaju da govore, a golubovi ne znaju. Na kraju priče i sâma Felisite umire. „Na usnama joj je lebdeo osmeh. Srce joj je kucalo sve slabije i slabije i svaki put sve dalje, poput presušene česme ili eha koji se gubi; a kada je po poslednji put udahnula, prividelo joj se da, dok se nebesa otvaraju pred njom, vidi džinovskog papagaja kako kruži iznad njene glave.”
Od ključnog značaja je ton kazivanja. Zamislite kako je tehnički teško da se napiše priča u kojoj loše preparirana ptica smešnog imena na kraju predstavlja jednu trećinu Svetog Trojstva, a u kojoj nema ni satirične, ni sentimentalne ni bogohulne namere. Zamislite dalje da se ta priča kazuje sa tačke gledišta neuke starice, a da to ne zvuči nimalo potcenjujuće niti izveštačeno. Međutim, to uopšte nije cilj pripovetke Un cœur simple: tu je papagaj savršen i promišljen primer floberovske groteske.
Možemo, ako želimo (i ako ne poslušamo Flobera), da podvrgnemo pticu dodatnim tumačenjima. Na primer, postoje prikrivene paralele između života prerano ostarelog romanopisca i prirodno ostarele Felisite. Kritičari su sve to pronjuškali. Oboje su bili usamljeni; oboma je život bio obeležen gubicima; oboje su, premda duboko ožalošćeni, bili istrajni. Oni koji vole da teraju mak na konac tvrde da je nezgoda u kojoj poštanska kočija udara Felisite na putu za Onfler prikrivena aluzija na Gistavov prvi epileptički napad, kada se srušio na put na izlasku iz mesta Bur-Ašar. Ne znam šta da kažem. Koliko neka aluzija mora da bude prikrivena da se ne zagubi?
Naravno, u nečemu osnovnom, Felisite je potpuna suprotnost Floberu: ona je praktično mutava. Ali na to se može odgovoriti da je zato Lulu tu. Papagaj, životinja koja govori, retko stvorenje koje proizvodi ljudske glasove. Nije Felisite bez razloga pobrkala Lulua sa Svetim Duhom, koji daje ljudima dar govora.
Felisite + Lulu = Flober? Nije baš tako, ali mogli bismo da tvrdimo da je on prisutan i u jednom i u drugom. Felisite sadrži njegov karakter; Lulu sadrži njegov glas. Moglo bi se reći da je papagaj, koji predstavlja veštu vokalizaciju bez velike pameti, Čista Reč. Da sam francuski akademik, rekao bih da je papagaj un symbole du Logos6, Kako sam ja Englez, vraćam se žurno materijalnoj strani: onom gracioznom, živahnom stvorenju koje sam video u bolnici Hotel-Dije. Zamišljao sam kako Lulu stoji na drugoj strani Floberovog stola i bulji u njega poput podrugljivog odraza u nekom vašarskom iskrivljenom ogledalu. Nije ni čudo što mu je posle tri nedelje parodijske prisutnosti dojadio. Zar je pisac nešto više od prefinjenog papagaja?
Trebalo bi možda da na ovom mestu istaknemo četiri glavna romanopiščeva susreta sa pripadnicima papagajskog roda. U četvrtoj deceniji prošlog veka, tokom svog godišnjeg odmora u Truvilu, porodica Flober redovno je posećivala penzionisanog pomorskog kapetana Pjera Barbija; u njegovoj kući je navodno bio i jedan prekrasan papagaj. Godine 1845. Gistav se na putu za Italiju zatekao u Antibu gde je nabasao na malog bolesnog papagaja koji je zaslužio da ga spomene u svom dnevniku. Ptica je obično oprezno sedela na blatobranu vlasnikove kočije, koji bi je u vreme večere uneo u kuću i postavio na kamin. U dnevniku se pominje „neobična ljubav” koja sasvim očigledno vlada između čoveka i njegovog ljubimca. Godine 1851, kada se preko Venecije vraćao sa Orijenta, Flober je čuo nekog papagaja kako iz pozlaćenog kaveza dovikuje preko Velikog Kanala podražavajući gondolijere: „Fà eh, capo die.” Godine 1853. bio je ponovo u Truvilu; stanovao je kod nekog pharmaciena čiji ga je papagaj stalno uzrujavao svojim kricima: ,As-tu déjeuné, Jako?” i „Cocu, mori petit coco.”7 Uz to je i zviždukao „J'ai du bon tabac.”8 Da li je bilo koja od ove četiri ptice, u celini ili samo delimično, inspirisala pisca da stvori Lulua? I da li je Flober video još nekog živog papagaja u periodu između 1853. i 1876. godine, kada je i pozajmio prepariranog papagaja iz muzeja u Ruanu? Ova pitanja prepuštam profesionalcima.
Sedeo sam na krevetu u hotelu; u susednoj sobi telefon je podražavao zvonjavu drugih telefona. Mislio sam na onog papagaja u niši, udaljenog jedva jedan kilometar dalje. Drska ptica koja budi naklonost, pa čak i poštovanje. Šta je Flober uradio s njim kad je dovršio Un cœur simple? Da li ga je odložio u ormar i zaboravio na njegovu iritirajuću pojavu sve dok jednog dana nije potražio u ormaru rezervno ćebe? I šta se desilo četiri godine kasnije, kada je, usled apoplektičkog napada, umirao u fotelji? Da li je i on možda zamišljao kako iznad njega kruži džinovski papagaj – ali ovoga puta ne simbolizujući dobrodošlicu Svetog Duha, nego poslednje zbogom Reči?
„Smeta mi moja sklonost metaforama, svakako preterana. Izjedaju me poređenja kao što nekoga izjedaju vaši pa ne radim ništa drugo nego što ih gnječim.” Flober je lako nalazio reči, ali je isto tako uvideo da se ispod površine krije nedovoljnost Reči. Prisetimo se samo njegove tužne definicije iz romana Madame Bovary: „Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.” Tako da tog pisca možemo da shvatimo na oba načina: kao istrajnog i savršenog stilistu ili kao čoveka koji je jezik smatrao tragično nedovoljnim. Sartrovci daju prednost ovom drugom shvatanju: za njih, Luluova nemoć da uradi nešto više od pukog ponavljanja izraza koje čuje predstavlja posredno priznanje romanopisca da je doživeo neuspeh. Papagaj/pisac nemoćno prihvata jezik kao nešto preuzeto, patvoreno i tromo. I sam Sartr je zamerao Floberu na pasivnosti, na uverenju (ili bliskosti sa tim uverenjem) on est parlé – rečeno je.
Da li je ova provala mehurića najavljivala žuboreću smrt još jedne prikrivene aluzije. U trenutku kad naslućujete da previše toga unosite u neku priču, osećate se najranjivijim, usamljenim, pa možda i glupim. Greši li kritičar kada shvata Lulua kao simbol Reči? Greši li čitalac – ili je, što je još gore, sentimentalan – kada smatra onog papagaja iz bolnice Hotel-Dije simbolom piščevog glasa? A upravo to se meni desilo. Možda to znači da sam naivan poput Felisite?
Ali, zvali vi to pripovetkom ili tekstom, Un cœur simple i dalje vam odzvanja u glavi. Dozvolite mi da navedem reči, dobroćudne mada pomalo neodređene, iz autobiografije slikara Dejvida Hoknija: „Priča me je zaista uzbudila, i pomislio sam da je to tema sa kojom bih mogao da se srodim i koju bih mogao zaista da iskoristim.” Godine 1974. Hokni je izradio dva bakroreza: burlesknu verziju Felisitine predstave o onom svetu (majmun koji se iskrada sa ženom prebačenom preko ramena) i jednu mirnu scenu u kojoj Felisite spava sa Luluom. Možda će u dogledno vreme napraviti još neki bakrorez na tu temu?
Poslednjeg dana u Ruanu odvezao sam se do Kruasea. Padala je normandijska kiša, blaga i gusta. Ono što je nekada bilo zabačeno selo na obalama Sene, sa zelenim brežuljcima u pozadini, progutano je sada ogromnim dokovima. Razležu se odjeci zabijača pilona; nad glavama vise pokretne dizalice, a rekom se odvija gust saobraćaj. Prozori neizbežnog bara Flober tresu se od kamiona koji prolaze.
Gistav je poznavao i odobravao istočnjački običaj da se kuće pokojnika ruše; tako da bi ga možda rušenje njegove vlastite kuće manje pogodilo nego što je pogodilo njegove čitaoce, njegove progonitelje. Posle je srušena i fabrika za destilaciju alkohola iz plesnivog žita; na njenom mestu se sada nalazi nešto mnogo primerenije, velika fabrika hartije. Sve što je ostalo od Floberovog prebivališta je mali prizemni paviljon stotinjak metara dalje niz ulicu: letnjikovac u koji se pisac povlačio kad je osećao još veću potrebu za samoćom nego inače. Danas to zdanje deluje oronulo i besmisleno, ali je, na kraju krajeva, ipak nešto. Ispred, na verandi, nalazi se ostatak izbrazdanog stuba, iskopanog u Kartagini, postavljenog tu u čast autora romana Salammbô. Otvorio sam kapiju; zalajao je nemački ovčar i pojavila se sedokosa gardienne. Ona nije imala na sebi beli mantil već lepo skrojenu plavu uniformu. Dok sam natucao nešto na francuskom, setio sam se zaštitnog znaka kartaginjanskih tumača iz romana Salammbô; svaki je, kao simbol svoje profesije, imao na grudima istetoviranog papagaja. A danas se na smeđem ručnom zglobu afričkog boćara nalazi preslikan lik Maoa.
Paviljon se sastoji samo od jedne četvrtaste sobe, sa stropom izrađenim u obliku šatora. Podsetila me je na Felisitinu sobu: „Izgledala je u isto vreme kao kapelica i kao bazar.” I ovde je bilo ironijskih spojeva – trivijalne ukrasne figurice pored dostojanstvenih relikvija – floberovske groteske. Predmeti su bili tako loše izloženi da sam često morao da se spuštam na kolena da bih zavirio u ormare: tipičan položaj vernika, ali i tragača za blagom u prodavnici stare robe.
Felisite je utehu pronašla u skupljanju raznorodnih predmeta, povezanih samo ljubavlju koju je osećala prema njima. Flober je činio to isto čuvajući bezvredne stvarčice prožete mirisom uspomena. Godinama posle majčine smrti zatražio bi ponekad njen stari šal i šešir pa bi sedeo uz njih sanjareći. Posetilac paviljona u Kruaseu skoro da može da uradi to isto: nemamo izloženi eksponati nasumce bude u njemu naklonost. Porteti, fotografije, glineno poprsje; lule, kutija za duvan, nož za otvaranje pisama; mastionica u obliku žabe sa razjapljenom gubicom; zlatni Buda koji se nalazio na piščevom stolu i nikad ga nije nervirao; pramen kose, svetlije, naravno, nego na fotografijama.
Dva predmeta izložena u ormaru sa strane mogu lako da se previde: čašica iz koje je Flober otpio poslednji gutljaj vode pre no što jc izdahnuo; i zgužvana bela maramica kojom je obrisao čelo, što mu je možda bila poslednja kretnja u životu. Zbog ovakvih običnih stvarčica, koje kao da su zabranjivale jadikovanje i melodramu, osećao sam se kao da prisustvujem umiranju prijatelja. Bio sam gotovo zbunjen: pre tri dana stajao sam ravnodušno na plaži na kojoj su mi poginuli bliski drugovi. Možda je u tome prednost druženja sa onima koji su već umrli: osećanja prema njima nikada ne zahlade.
A onda sam ga ugledao. Šćućuren na vrhu visokog ormara nalazio se još jedan papagaj. Takođe svetlozelene boje. Takođe, prema rečima gardienne i natpisu na prečki, onaj isti papagaj koga je Flober pozajmio iz muzeja u Ruanu kada je pisao Un cœur simple. Zatražio sam dozvolu da spustim tog drugog Lulua, pa sam ga pažljivo postavio na ivicu vitrine i podigao sa njega stakleno zvono.
Kako uporediti dva papagaja, od kojih je jedan već idealizovan sećanjem i metaforom, a drugi je kreštavi uljez. Moja piva pomisao je bila da ovaj drugi deluje manje autentično, uglavnom zato što izgleda nekako dobroćudnije. Glava mu je pravilnije nasađena na telo, a i izraz mu nije toliko neugodan kao kod ptice u bolnici Hotel-Dije. A onda sam shvatio da sam pogrešio: Flober, na kraju krajeva, nije mogao da bira između više papagaja; pa čak i ovaj drugi, koji deluje nekako mirnije, mogao bi nakon nekoliko nedelja da počne da nervira čoveka.
Pomenuo sam gardienne pitanje o autentičnosti. Razumljivo, bila je na strani svog papagaja i samouvereno je odbacila tvrdnje kustosa iz Hotel-Dijea. Pitao sam se da li iko zna odgovor. Pitao sam se da li je to ikome važno osim meni, koji sam tako brzopleto pridao važnost onom prvom papagaju. Piščev glas – zašto mislite da se može tako lako odrediti? Ovaj prekor mi je uputio drugi papagaj. Dok sam stajao i posmatrao možda neautentičnog Lulua, sunce je obasjalo ugao prostorije i još jače istaklo žutu boju njegovog perja. Vratio sam pticu na njeno mesto i pomislio; „Ja sam sada stariji nego što je Flober ikada bio.” Učinilo mi se da je to drsko od mene; tužno i nezasluženo.
Postoji li pravo vreme za smrt? Flober nije umro u pravo virme; a nije ni Žorž Sand, koja nije doživela da pročita Un cœur simple. „Počeo sam tu priču isključivo zbog nje, samo da bili njoj ugodio. Umrla je kad sam bio u jeku pisanja tog dela. Tako je to sa svim našim snovima.” Zar nije bolje nemati nova, ni dela, pa onda i ne očajavati zbog nedovršenog dela? Možda bi trebalo da se, poput Frederika i Delora, tešimo neostvarenjem; planiranom posetom burdelju, uživanjem u iščekivanju doživljaja, a onda, nakon mnogo godina, ne sećanjem na svoje podvige nego sećanjem na nekadašnje iščekivanje doživljaja? Ne bi li tako sve bilo čistije i manje bolno.
Kad sam stigao kući, udvostručeni papagaji su mi se i dalje vrzmali po glavi: jedan od njih srdačan i neposredan, drugi kočoperan i upitan. Pisao sam raznim stručnjacima koji bi mogli da znaju da li je ijedan od ovih papagaja zaista autentičan. Pisao sam francuskoj ambasadi i uredniku Mišelinovih turističkih vodiča. Pisao sam i gospodinu Hokniju. Opisao sam mu svoje putovanje i upilao ga da li je ikada bio u Ruanu; zanimalo me je da li je mislio na jednog ili drugog papagaja dok je radio portret usnule Felisite. Ako nije, onda je možda i sâm pozajmio nekog papagaja iz muzeja da mu posluži kao model? Upozorio sam ga na opasnu sklonost ove životinjske vrste ka posmrtnoj partenogenezi.
Nadao sam se brzim odgovorima.

2
Hronologija


I

1821. Rodio se Gistav Flober, drugi sin Ašila-Kleofasa Flobera, glavnog hirurga u bolnici Hotel-Dije u Ruanu, i Ane-Žistine-Karoline Flober, rođene Flerio. Porodica spada u višu srednju klasu i poseduje nekoliko imanja u okolini Ruana. Stabilna, prosvećena, podsticajna i uobičajeno ambiciozna sredina. 1825. Porodica Flober prima u službu Džuli, Gistavovu dadilju, koja ostaje u njihovoj kući sve do piščeve smrti, pedeset pet godina kasnije. Flober će u toku svog života imati malo problema sa poslugom. oko 1830. Upoznaje se sa Ernestom Ševalijeom, svojim prvim bliskim prijateljem. Niz prisnih, odanih i plodnih prijateljstava biće oslonac Floberu do kraja života; od posebnog značaja su ona sa Alfredom le Poatvenom, Maksimom di Kanom, Lujom Bujeom i Žorž Sandovom. Gistav lako stiče naklonost prijatelja i podstiče je peckanjem i nežnošću. 1831-32. Upisuje se u gimnaziju u Ruanu gde se dokazuje kao odličan učenik, koji je naročito dobar u pozna vanju istorije i književnosti. Njegov najraniji pisani rad koji je sačuvan, esej o Komeju, potiče iz 1831. godine. U pubertetu piše mnogo, i prozu i drame. 1836. Upoznaje se u Truvilu sa Elizom Šlezinger, ženom nemačkog muzičkog producenta, prema kojoj ga obuzima „silna” strast. Ova strast obasjava mu dane sve do kraja puberteta. Ona je vrlo ljubazna i nežna prema njemu; ostade u vezi sledećih četrdeset godina. Prisećajući se kasnije, srećan je što nije udovoljila njegovoj strasti; „Sreća je poput sifilisa. Ako je ostvarite prerano, upropastiće vam zdravlje.” oko 1836. Gistav gubi nevinost sa jednom od služavki svoje majke. To je početak aktivnog i raznolikog seksualnog života koji vodi od burdelja do salona, od dečaka iz kupališta u Kairu do pariške pesnikinje. U ranim danima zrelog doba ženama je izuzetno privlačan, a brzina oporavka od seksualnih podviga je, po vlastitom kazivanju, impresivna; ali i u kasnijim godinama lepi maniri, inteligencija i slava omogućavaju mu da ne bude bez ženske pažnje. 1837. U ruanskom časopisu Le Colibri pojavljuje se njegov prvi štampani rad. 1840. Polaže baccalauréat.9 Putuje na Pirineje sa porodičnim prijateljem dr Žilom Klokeom. Mada je česlo smatran za okorelog pustinjaka, Flober, u stvari, mnogo putuje: u Italiju i Švajcarsku (1845), Bretanju (1847), Egipat, Palestinu, Siriju, Tursku, Grčku i Italiju (1849-51), Englesku (1851, 1865, 1866, 1871), Alžir i Tunis (1858), Nemačku (1865), Belgiju (1871) i Švajcarsku (1874). Uporedite to sa slučajem njegovog alter ega Luja Bujea, koji je sanjao o Kini a nikada nije otišao ni do Engleske. 1840. Kao student prava u Parizu upoznaje se sa Viktorom Igoom. 1844. Gistavov prvi epileptički napad okončava njegove studije prava u Parizu i odvlači ga u novu porodičnu kuću u Kruaseu. Napuštanje studija, međutim, ne pogađa ga mnogo, a kako mu zatočeništvo donosi i samoću i solidnu osnovu za život posvećen pisanju, epileptički napad se, dugoročno posmatrano, pokazuje korisnim. 1846. Upoznaje se sa Lujzom Kole, svojom „Muzom”, i otpočinje njegova najslavnija ljubavna veza: dugotrajna, strasna, borbena veza u dva čina (1846-48, 1851-54). Iako suprotni po temperamentu i različitih estetskih pogleda, Gistav i Lujza su ipak ostali zajedno znatno duže nego što su mnogi predviđali. Treba li da žalimo zbog prekida te veze? Samo zato što je to označilo kraj Gistavovim sjajnim pismima upućenih njoj. 1851-57. Pisanje, objavljivanje, suđenje i trijumfalno oslobađanje romana Madame Bovary. Succès de scandale10 koji hvale tako različiti pisci kakvi su Lamartin, Sent-Bev i Bodler. Godine 1846, sumnjajući u svoju sposobnost da ikada napiše nešto što bi bilo vredno objavljivanja, Gistav je najavio: „Ako se jednog dana pojavim, biće to u punoj ratnoj opremi.” Sada mu se oklop sija, a njegovo koplje stiže na sve strane. Paroh iz susednog sela Kantelea zabranjuje svojim parohijanima da čitaju Floberov roman. Posle 1857. godine, književni uspeh neminovno ga vodi društvenom uspehu: Flober sve češće boravi u Parizu. Upoznaje se sa braćom Gonkur, Renanom, Gotjeom, Bodlerom i Sent-Bevom. Godine 1862. otpočinje niz tradicionalnih književnih večera kod Manjija. Flober je redovan posetilac od decembra te godine. 1862. Objavljuje roman Salammbô. Succeès fou?11 Sent-Bev piše Metju Amoldu: „Salammbô je najveći događaj kod nas!” Prema romanu se organizuje nekoliko maskenbala. Po njemu se čak daje i ime novoj vrsti petit four-a. 12 1863. Flober počinje da zalazi u salon princeze Matilde, rođake Napoleona I. Medved iz Kruasea obavija se krznom društvenog lava. On sâm prima nedeljom popodne. Te godine počinje i da se dopisuje sa Žorž Sandovom i sreće se sa Turgenjevom. Prijateljstvo sa ruskim pripovedačem označava početak šire, evropske slave. 1864. Predstavljen je u Kampanji caru Napoleonu III. Vrhunac Gistavovog društvenog uspeha. Šalje kamelije carici. 1866. Postaje chevalier de la Légion d’honour.13 1869. Objavljuje roman L’Education sentimentale: uporno tvrdi da je to un chef-d’œuvre.14 Uprkos legendi o junačkoj borbi (koju je sam stvorio), Flober piše vrlo lako. Mnogo se jada, ali te su jadikovke uvek izložene u začuđujuće tečno napisanim pismima. Tokom četvrt veka svakih pet do sedam godina napiše po jednu pozamašnu, ozbiljnu knjigu koja zahteva opsežne pripreme. Možda se muči nad pojedinom rečju, rečenicom, asonancom, ali zbog toga nikada ne trpi piščeva beležnica u celini. 1874. Objavljuje roman La tentation de saint Antoine. Uprkos svojoj neobičnosti, roman doživljava priličan komercijalni uspeh. 1877. Objavljuje Trois Contes15. Uspeh i kod kritike i kod publike: po prvi put Le Figaro daje pozitivan prikaz jednog Floberovog dela; knjiga doživljava pet izdanja za tri godine. Flober počinje sa radom na romanu Bouvard et Pécuchet. Tokom poslednjih godina života mlada generacija pisaca priznaje mu prvenstvo među francuskim pripovedačima. Slavljen je i poštovan. Njegovi prijemi nedeljom popodne postali su čuveni u književnim krugovima; Henri Džejms posećuje Učitelja. Godine 1879. Gistavovi prijatelji ustanovljuju na dan svetog Polikarpa godišnju večeru u njegovu čast. Godine 1880. pet koautora zbirke pripovedaka Les Soirées de Medan16 , među njima Zola i Mopasan, poklanjaju mu primerak svoje knjige sa posvetom: taj dar se može shvatiti kao simboličan pozdrav naturalizma realizmu. 1880. Obasut počastima, voljen od svih, naporno radeći do kraja, Gistav Flober umire u Kruaseu. II

1817. Umire Karolina Flober (stara dvadeset meseci), drugo dete Ašila-Kleofasa Flobera i Ane-Žistine Karoline Flober. 1819. Umire Emil-Kleofas Flober (star osam meseci), njihovo treće dete. 1821. Rodio se Gistav Flober, njihovo peto dete. 1822. Umire Žil Alfred Flober (star tri godine i pet meseci), njihovo četvrto dete. Njegov brat Gistav, rođen entre deux morts17, slabog je zdravlja i ne očekuje se da će živeti dugo. Dr Flober kupuje porodičnu parcelu na Spomen-groblju i daje da se iskopa mala raka za Gistava. Na opšte iznenađenje, Gistav ostaje živ. Sporo se razvija i zadovoljan je ako ga ostave da satima sedi sa prstom u ustima i „skoro glupavim” izrazom na licu. Za Sartra, on je „porodični idiot”. 1836. Početak beznadežne, opsesivne strasti prema Elizi Šlezinger, koja mu slama srce i čini ga nesposobnim da ikada potpuno zavoli neku drugu ženu. Prisećajući se toga kasnije, zapisuje: „Svako od nas u svom srcu ima kraljevsku odaju. Ja sam svoju zazidao.” 1839. Isključen je iz gimnazije u Ruanu zbog izgreda i neposlušnosti. 1843. Pravni fakultet u Parizu objavljuje rezultate ispita za studente prve godine. Nastavnici ocenjuju studente pomoću crvenih i crnih kuglica. Gistav dobi ja dve crvene i dve crne kuglice što znači da je pao godinu. 1844. Prvi težak epileptički napad; drugi tek slede. „Svaki je napad bio,” piše Gistav kasnije, „kao krvarenje nervnog sistema... Bilo je to kidanje duše od tela, nešto izuzetno mučno.” Puštaju mu krv, prepisuju tablete i infuziju, određuju mu posebnu vrstu dijete, zabranjuju alkohol i cigarete; režim striktnih ograničenja i majčinska briga su neophodni ako ne želi da zauzme svoje mesto na groblju. Pre nego što je i stupio u svet, Gistav se sada povlači iz njega. „Dakle, čuvali su te kao mladu?” rugala mu se kasnije, s pravom, Lujza Kole. Čitavog života, izuzev poslednjih osam godina, Mme Flober zagrižljivo pazi na njega i kroji njegove planove putovanja. Postepeno, tokom više decenija, njeno zdravlje postaje slabije od njegovog: u trenutku kad on gotovo da prestaje da predstavlja brigu za nju, ona njemu pada na teret. 1846. Gistavu umire otac, a ubrzo potom i voljena sestra Karolina (u dvadeset prvoj godini), što mu nameće obavezu da se brine o njenoj kćerki. Tokom celog života pogađaju ga smrti bliskih ljudi. A postoje i drugi načini da mu prijatelj umre: u junu se ženi Alfred le Poatven. Gistav oseća da je to treća žalost te godine: „To što činiš nije normalno”, žali se Gistav. Iste godine piše Maksimu di Kanu: „Suze su srcu što i ribi voda.” Da li je uteha to što se te godine upoznaje sa Lujzom Kole? Pedanterija i tvrdoglavost se ne slažu sa neumerenošću i posesivnošću. Jedva da je prošlo šest dana kako mu je postala ljubavnica, a već je utvrđen model njihovih uzajamnih odnosa: „Obuzdaj svoje suze!” žali joj se u pismu. „One me muče. Šta hoćeš od mene? Da ostavim sve i preselim se u Pariz? Nemoguće!” Ova nemoguća veza otegnuće se ipak osam godina; Lujza je začuđujuće nesposobna da shvati da Gistav može da je voli, a da ne želi da se viđa sa njom svaki dan. „Da sam ja žena”, piše on posle šest godina, „nikada ne bih poželeo sebe za ljubavnika. Za provod jedne noći, to da; ali za intiman život, nikako.” 1848. Umire Alfred le Poatven, u svojoj trideset drugoj godini. „Mislim da nikada nikog – ni ženu ni muškarca – nisam tako voleo kao njega.” Dvadeset pet godina kasnije napisaće: „Ne prođe ni jedan dan da ne pomislim na njega.” 1849. Gistav čita svoje prvo celovito delo napisano u zrelim godinama, La tentation de saint Antoine, dvojici svojih najboljih prijatelja, Bujeu i Di Kanu. Čitanje traje četiri dana, po osam časova dnevno. Posle nelagodnog savetovanja, prijatelji mu preporučuju da rukopis spali. 1850. U Egiptu Gistav dobija sifilis. Kosa mu opada i deblja se. Mme Flober, sastajući se sledeće godine s njim u Rimu, jedva ga prepoznaje i uviđa da je postao vrlo prost. Ulazi u srednje godine. „Tek što se čovek rodi, a sa njega već počinju da otpadaju komadići.” Tokom godina ispašće mu svi zubi osim jednog, a pljuvačka će mu stalno biti crna zbog korišćenja živinih preparata. 1851-57. Madame Bovary. Stvaranje je mukotrpno, – „Dok pišem ovu knjigu, osećam se kao čovek koji svira klavir s olovnim kuglama privezanim za zglobove na prstima” – a sudski proces užasavajući. U kasnijim godinama Flober će biti kivan na prekomer nu slavu svog remek-dela, koje je postiglo to da ga svi vide kao autora jedne knjige. Di Kanu kaže da bi, u slučaju da ima sreće na berzi, pokupovao „po svaku cenu” sve preostale primerke Madame Bovary koji su u prodaji; „Sve bih ih bacio u vatru da nikada više ne čujem za njih.” 1862. Eliza Šlezinger završava u bolnici za duševne bolesti; dijagnoza: „akutna melanholija”. Posle objavljivanja romana Salammbô Flober počinje sve više da se druži sa bogatim prijateljima. Ali u finansijskim poslovima ostaje detinjasto naivan: njegova majka mora da rasprodaje imovinu da bi otplatila njegove dugove. Godine 1867. potajno poverava vođenje svojih finansija mužu svoje sestričine Emestu Komanvilu. U sledećih trinaest godina, zbog rasipnosti, lošeg vođenja poslova i nedostatka sreće, Flober ostaje bez novca. 1869. Umire Luj Buje, koga je jednom prilikom nazvao „selcer vodom koja mi pomaže da svarim život”.„Gubitkom Bujea, izgubio sam svoju babicu, čoveka koji je dublje prozirao moje misli od mene sâmog.” Umire i Sent-Bev. „Još jedan manje! Naše malo društvo se osipa! Sa kim da se sada razgovara o književnosti?” Objavljuje L’Education sentimentale; neuspeh i kod kritike i kod publike. Od sto i pedeset besplatnih primeraka razaslatih prijateljima i poznanicima, jedva da je njih trideset potvrdilo prijem. 1870. Umire Žil de Gonkur: sada su preostala još samo trojica od sedmorice prijatelja koji su 1862. ustanovili redovne večere kod Manjija. Tokom francusko-pruskog rata neprijatelj, okupira Kruase. Postiđen zbog toga što je Francuz, Flober prestaje da nosi Légion d’honneur i odlučuje se da pita Turgenjeva šta treba da uradi da bi dobio rusko državljanstvo. 1872. Umire Mme Flober: „Za ove dve nedelje shvatio sam da je moja sirota draga stara majka bila osoba koju sam volco najviše na svetu. Baš kao da mi je neko iščupao deo utrobe.” Umire i Gotje. „Sa njim je otišao i poslednji od mojih prisnih prijatelja. Lista je zaključena.” 1874. Floberov pozorišni debi sa dramom Le Candidat. Potpuni fijasko; glumci napuštaju pozornicu sa suzama u očima. Posle četiri predstave komad je skinut sa repertoara. Objavljuje roman La tentation de saint Antoine. „Sasekli su me na komade,” zapisuje Flober, „svi, od Le Figaro-a do Revue des Deux Mondes... Ono što me iznenađuje, to je mržnja koja izbija iz nekih od tih kritika – mržnja prema meni, prema mojoj ličnosti – svesno ocrnjivanje... Ova lavina gluposti me zaista rastužuje.” 1875. Finansijski krah Ernesta Komanvila povlači za sobom i Flobera. Prodaje imanje u Dovilu; prinuđen je da zamoli sestričinu da ga ne izbaci iz Kruasea. Ona i Komanvil nazivaju ga „rasipnikom”. Godine 1879. primoran je da prihvati državnu penziju koju su mu izdejstvovali prijatelji. 1876. Umire Lujza Kole. Umire Žorž Sand. „Moje srce postaje nekropola.” Gistavove poslednje godine su puste i usamljeničke. Poverava se sestričini da mu je žao što se nikada nije oženio. 1880. Osiromašen, usamljen i iscrpljen, Gistav Flober umire. Zola u nekrologu tvrdi da ga četiri petine stanovnika Ruana nije poznavalo, a preostala petina da ga nije podnosila. Za sobom ostavlja nedovršeni roman Bouvard et Pécuchet. Neki kažu da ga je ubio rad na tom delu; još pre nego što je započeo da ga piše, Turgenjev mu je savetovao da bi bilo bolje da napiše pripovetku na tu temu. Posle sprovoda, grupa ožalošćenih, među kojima i pesnici Fransoa Kope i Teodor de Banvil, večerala je zajedno u Ruanu u čast preminulog pisca. Kad su zaposeli svoja mesta za stolom, shvatili su da ih ima trinaest. Sujevemi Banvil zahteva da pozovu još nekog, pa šalju Gotjeovog zeta Emila Beržera da dovede bilo koga sa ulice. Pošto ga je nekoliko prolaznika odbilo, doveo je nekog vojnika koji je bio na dopustu. Vojnik nikad nije čuo za Flobera, ali žudi da upozna Kopea. III

1842. Ja i moje knjige u istom stanu: poput krastavca u tegli sa sirćetom. 1846. Dok sam još bio sasvim mlad, imao sam potpuno predosećanje života. To je bilo nešto kao odvratni miris kuvanja koji izlazi kroz otvor u kuhinji: nisi morao da ga okusiš da bi saznao da ćeš od toga povraćati. 1846. Uradio sam ti ono što sam već uradio onima koje sam najviše voleo: pokazao sam im dno vreće, a oštra prašina koja se odatle podigla ih je zagušila. 1846. Moj život je prikovan za jedan drugi život (Mme Flober) i tako će ostati dok god bude tog drugog života. Kao morska alga koja se povija na vetru, pridržavam se za stenu jednom jedinom žilavom niti. Ako ona pukne, gde će odleteti ova jadna, beskorisna biljka? 1846. Ti bi da potkrešeš drvo. Njegove jogunaste grane bogate lišćem izvijaju se na sve strane ne bi li se domogle vazduha i sunca. A ti bi da od mene napraviš uzornu voćku koja se proteže uza zid i rađa obilnim plodovima koje i dete može ubrati bez merdevina. 1846. Nemoj ni da pomisliš da sam od onog vulgarnog soja muškaraca koji osećaju gađenje posle uživanja i za koje je ljubav samo požuda. Ne, ono što se u meni uzdigne ne splašnjava tako lako. Čim su građevine u mom srcu sagrađene, prekriva ih mahovina, ali treba vremena da propadnu, ako ikada propadnu do kraja. 1846. Ja sam kao cigara: moraš da povučeš na jednom kraju da bih se upalio. 1846. Među onima koji brode morima ima onih koji otkrivaju svetove, pridodaju zemlji nove zemlje i nebesima zvezde: to su učitelji, velikani, večne zublje. Potom tu su i oni koji topovima sa svojih brodova seju strah, pljačkaju, bogate se i debljaju. A ima i onih koji se prepuštaju potrazi za zlatom i svilom pod tuđim nebom, i onih koji love losose za izjelice i bakalare za sirotinju. Ja sam neugledni i strpljivi lovac na bisere koji se spušta u morske dubine i izranja praznih ruku i pomodrelog lica. Neka kobna privlačnost mami me u ponore misli, u one najdublje zakutke koji nikada ne prestaju da opčinjavaju jake. Provešću čitav život zureći u okean umetnosti po kome drugi putuju i bore se; a s vremena na vreme zabavljaču se roneći u potrazi za onim zlatnim i žutim školjkama do kojih nikome nije stalo. Tako ću ih zadržati za sebe i obložiću njima zidove svoje kolibe. 1846. Ja sam samo književni gušter koji se po vasceli dan baškari pod velikim suncem Lepote. I to je sve. 1846. Duboko u sebi nosim radikalnu, intimnu, gorku i neprekidnu dosadu, koja me sprečava da uživam u bilo čemu i koja mi smućuje dušu. Javlja se bilo kojim povodom, baš kao što i naduveni leševi utopljenih pasa isplivaju na površinu uprkos kamenju koje im je vezano oko vrata. 1847. Ljudi su poput pojedinih jela. Mnogo je buržuja koji me podsećaju na kuvanu govedinu: mnogo pare ali bez soka i ukusa (na brzinu se nakljukaš, a uglavnom to jede prost svet). Drugi su poput belih vešalica, slatkovodne ribe, tankih jegulja iz rečnog mulja, ostriga (manje ili više slanih), telećih glava i zaslađene kaše. A ja? Ja sam poput ljigavih, smrdljivih makarona sa sirom, koje nebrojeno puta moraš da pokušaš pre nego što počnu da ti prijaju. Na kraju ti se i dopadnu, ali tek pošto si dopustio da ti se bezbroj puta prevrne želudac. 1847. Ima ljudi kojima je srce meko a duh opor. Nasuprot njima, ja imam duh nežan ali tvrdo srce. Ja sam poput kokosovog oraha čije je mleko zatvoreno u drvenaste naslage. Potrebna ti je sekira da ga otvoriš, a šta se u njemu obično nađe? Nešto kao zgrušana pavlaka. 1847. Nadala si se da ćeš u meni pronaći vatru koja žeže, plamti i obasjava sve; koja rasipa veselu svetlost oko sebe, suši vlažnu drvenu oplatu, pročišćava vazduh i obnavlja život. Ali, jao! Ja sam tek bedni noćni lampion čiji crveni fitilj tinja u jezeru lošeg ulja punog vode i prašine. 1851. Moje prijateljstvo je kao kamila: kad jednom krene, ne može se zaustaviti. 1852. Kad ostariš, sa srca ti opada lišće, kao sa drveta. Ne možeš da podneseš nalete nekih vetrova. Svakog dana ti otkinu po neki list, a onda oluja najednom slomi i po nekoliko grana. Ali dok se zelenilo na drvetu nanovo obnavlja u proleće, ono oko srca više se nikad ne vraća. 1852. Kako je samo život grozan, zar ne? Život je kao supa sa puno dlaka na površini. Pa ipak ga moraš pokušati. 1852. Smejem se svemu, čak i onome što najviše volim. Nema ni jedne stvari, predmeta, osećanja ni osobe preko koje nisam bezbrižno prešao svojim lakrdijašenjem kao pegla što glačanjem daje sjaj odelu. 1852. Volim svoj posao fanatičnom i nastranom ljubavlju kao što asketa voli košulju od kostreti koja mu grebe trbuh. 1852. Svi mi Normandijci imamo malo jabukovog piva u venama; to je gorko i fermentirano piće koje ponekad izbije čep na buretu. 1853. Što se tiče toga da se odmah preselim u Pariz, moraćemo to da odložimo, ili, još bolje, hajde da to raščistimo jednom za svagda. To je za sada nemoguće... Poznajem ja dobro sebe, izgubio bih celu zimu, a možda i čitavu knjigu. Buje može da priča da je srećan da piše bilo gde; on ionako več čitavu deceniju neprestano radi uprkos stalnim ometanjima... Ali, ja sam kao posude sa mlekom: ako želiš da se nakupi kajmak, moraš ih ostaviti tamo gde jesu. 1853. Zapanjen sam lakoćom s kojom radiš. Za deset dana napisaćeš deset priča! Ja to ne razumem... Ja sam poput jednog od onih starih akvadukta: toliko je otpada po obodu mojih misli da one sporo teku i ccde se s vrha mog pera kap po kap. 1854. Doveo sam u red svoj život i sve držim na svom mestu; pun sam ladica i pregrada kao stari putni kovčeg, sav uvezan i opasan sa tri debela kožna remena. 1854. Tražiš od mene ljubav, žališ se da ti ne šaljem cveće? Cveće, ma nemoj! Ako je to ono što želiš, pronađi sebi nekog žutokljunca sa lepim manirima i ispravnim idejama. Ja sam kao tigar koji na vrhu glavića ima čekinje kojima razdire ženku. 1857. Knjige se ne prave kao deca nego kao piramide. Polazište je dobro promišljen plan, a potom se veliki kameni blokovi polažu jedan na drugi, što je mukotrpan posao koji iziskuje mnogo vremena i znoja. A sve to ničemu ne služi! Stoji tek tako u pustinji. Jedino što sve uokolo čudesno nadvisuje. Šakali joj zapišavaju podnožje, a buržuji se penju na njen vrh, itd. Nastavi ovo poređenje! 1857. Ima jedna latinska izreka koja otprilike glasi ovako: „Pokupiti zubima novčić iz govana”. Bila je to retorička figura koja se odnosi na škrtice. Ja sam kao i oni: ništa me neće sprečiti da pronađem zlato. 1867. Tačno je da zbog mnogo čega pobesnim. Onog dana kada prestanem da se srdim, pašću na nos poput lutke kojoj su izmakli oslonac. 1872. Moje srce je netaknuto, ali mi se osećanja s jedne strane izoštravaju, a s druge otupljuju poput starog noža koji je prečesto oštren, koji je okrnjen i lako se lomi. 1872. Nikada se duhovnost nije tako malo cenila. Nikada mržnja prema svemu velikom – preziranje Lepote, odvratnost prema književnosti – nije bila tako izražena. Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonove kosti, ali plima govana udara o njene zidove preteći da je potkopa. 1873. Ja i dalje pravim rečenice kao što buržuj na strugu u svom potkrovlju pravi kolutove za peškire. Time se i ja nečim bavim, a to mi pruža lično zadovoljstvo. 1875. Uprkos tvom savetu, nikako ne mogu da „otvrdnem”... Čula su mi preosetljiva – nervi i mozak su mi bolesni, teško bolesni, osećam to... Ali, opet sam počeo da se jadam, a ne bih želeo da te rastužim. Zadržaću se na tvom poređenju sa „stenom”. Znaj, onda, da se i vrlo star granit ponekad pretvara u gomilu ilovače. 1875. Osećam se iskorenjenim, poput gomile mrtvih morskih algi koje talasi nose na sve strane. 1880. Kada ću da završim knjigu? To je pitanje. Da bi se pojavila sledeće zime, ne smem više ni časa da časim. Ali, naiđu tako časovi umora da osećam kako curim poput starog kamambera.

3
Ko pre devojci,
njemu i devojka


Mreža se može definisati na dva načina, zavisno od tačke gledišta. Obično se kaže da je to sprava sa ukrštenim nitima namenjena ribolovu. Ali slika može da se, bez velikog ogrešenja o logiku, preokrene i da se mreža definiše kao što je jedanput neki duhoviti leksikograf zaista i učinio: nazvao ju je zbirkom rupa povezanih nitima u jednu celinu.
Isto se može odnositi i na biografiju. Zabačena mreža se puni, potom je biograf izvlači, sortira ulov, odbacuje, istresa, čisti i prodaje. Ali, pomislite na ono što nije ulovio: toga je uvek daleko više. Biografija stoji na polici debela i sva važna kao neki hvalisavi i sabrani građanin: biografija za šiling ponudiće vam sve činjenice, a ona za deset funti i sve pretpostavke. Ali, pomislite na sve ono što je izmaklo, što je iščezlo sa poslednjim izdisajem na samrtnoj postelji čoveka o kome je reč. Kakve su šanse i najoštroumnijeg biografa pred osobom koja ga je videla kako dolazi i odlučila da se zabavi?
Prvi put sam se sreo sa Edom Vintertonom kada je stavio svoju ruku na moju u hotelu Evropa. Mala šala, iako je to istina. Sreli smo se na provincijskom sajmu knjiga gde sam malo brže od njega dohvatio primerak Turgenjevljeve knjige Književna sećanja. Kratki dodir nas je potakao da se brzo izvinimo jedan drugom, obojica podjednako zbunjeni. Kada smo shvatili da je bibliofilska strast bila i jedina strast koja nas je navela na ovaj dodir, Ed je promrmljao:
– Hajdemo napolje da porazgovaramo.
Uz običnu šolju čaja otkrili smo naše različite puteve do iste knjige. Ja sam njemu kazao za Flobera, a on je meni ispričao o svom interesovanju za Gosea18 i za englesku književnost s kraja prošlog veka. Imao sam prilike da se upoznam sa nekolicinom američkih profesora i bio sam prijatno iznenađen što ovaj nije tako dosadan kao blumzburijevci i što rado prepušta modernistički pokret mlađim i ambicioznijim kolegama. Međutim, Ed Vinterton je voleo da se predstavlja kao neuspeo čovek. Bio je u ranim četrdesetim, proćelav, ćosavog i rumenog lica, sa četvrtastim naočarima bez okvira – bankarski tip profesora, oprezan i moralan čovek. Kupovao je engleska odela, a da uopšte nije izgledao kao Englez. Ostao je jedan od onih Amerikanaca koji u Londonu uvek nose kišni mantil zato što znaju da u tom gradu kiša pada iz vedra neba. Nosio ga je čak i u predvorju hotela Evropa.
Njegovo držanje neuspelog čoveka nije odavalo da je zbog toga očajan; pre bi se moglo reći da to držanje potiče iz pomirenosti sa spoznajom da nije predodređen za uspeh i da je zato njegova dužnost da se pobrine da ne uspe na korektan i prihvatljiv način. U jednom trenutku, kada je govorio o tome da verovatno nikada neće dovršiti biografiju Gosea, a kamoli je objaviti, zastao je u govoru i snizio glas;
– Ali, bilo kako bilo, ponekad se pitam da li bi gospodin Gose uopšte odobrio ovo što ja radim.
– Mislite... – Znao sam vrlo malo o Goseu, a u mojim razrogačenim očima možda su se isuviše jasno odražavale gole pralje, nepriznati naslednici i raskomadana tela.
– Ama, ne, ne, ne; nego sama pomisao na pisanje o njemu. Mogao bi da pomisli da je to... nizak udarac.
Naravno da sam mu prepustio Turgenjeva, ako ni zbog čega drugog, a ono da izbegnem razgovor o moralnosti posedovanja. Nisam shvatao kakve veze ima etika sa vlasništvom stare knjige, ali Ed jeste. Obećao je da će se javiti ako ikad naleti na drugi primerak iste knjige. Potom smo poveli kratku raspravu o tome da li je ispravno to što ga častim čajem.
Nisam očekivao da će se ponovo javiti, a pogotovo ne iz razloga zbog koga mi je napisao pismo otprilike godinu dana kasnije: „Da li vas možda zanima Džulijet Herbert? Izgleda da je njihova veza bila fascinantna, sudeći bar prema materijalu. Biću u Londonu u avgustu, ako vas stvar zanima. Zauvek vaš, lid (Vinterton).”
Šta oseti verenica kad otvori kutijicu i ugleda prsten na purpurnom baršunu? Nikada nisam pitao svoju ženu, a sada je već kasno. Ili, šta je osećao Flober dok je iščekivao zoru na vrhu Velike piramide i kad je konačno ugledao tračak zlatnog sjaja na purpurnom baršunu noći? Zaprepaštenje, strahopoštovanje i velika radost obuzeli su mi srce kad sam pročitao te dve reči u Edovom pismu. Ne, ne „Džulijet Herbert”, već druge dve: prvu, „fascinantna” i drugu, „materijal”. A iza radosti, a isto tako i mukotrpnog rada, da li je bilo još nečega? Možda neka nedostojna pomisao na počasni doktorat?
Džulijet Herbert je velika rupa povezana nitima. Postala je guvernanta Floberovoj sestričini Karolini negde sredinom šeste decenije prošlog veka, zadržala se u Kruaseu nekoliko godina, ne zna se tačno koliko, a potom se vratila u London. Flober joj je pisao, i ona je pisala njemu; često su se posećivali. Osim ovoga, ništa više ne znamo. Ni jedno jedino pismo, ni njegovo ni njezino, nije sačuvano. Ne znamo gotovo ništa ni o njenoj porodici. Ne znamo čak ni kako je izgledala. Nije sačuvan nikakav opis, a nijedan od Floberovih prijatelja nije ni pomislio da je pomene posle njegove smrti, kad je većina drugih važnih žena njegovog života bila ovekovečena.
Biografi se ne slažu kad je reč o Džulijet Herbert. Za neke od njih, nedostatak građe o njoj pokazuje da je imala beznačajnu ulogu u Floberovom životu, drugi iz toga izvlače sasvim suprotan zaključak i tvrde da je zagonetna guvernanta sigurno bila jedna od piščevih ljubavnica, verovatno Velika Nepoznata Strast njegovog života, a možda čak i njegova verenica! Pretpostavke su u direktnoj vezi sa temperamentom biografa. Možemo li da zaključimo da je Gistav voleo Džulijet Herbert po tome što je svog hrta nazvao Julije? Neki mogu. Meni se to čini pomalo nategnutim. Ako tako zaključujemo, šta onda da zaključimo iz činjenice da Gistav u više pisama oslovljava svoju sestričinu sa „Lulu”, imenom koje je posle dao Felisitinom papagaju? Ili iz činjenice da je Žorž Sand imala ovna koji se zvao Gistav?
Flober izričito spominje Džulijet Herbert samo jedanput, u pismu Bujeu, napisanom neposredno posle Bujeove posete Kruaseu:
„Otkada sam video da te je guvernanta uzbudila, i ja sam se uzbudio. Za stolom drage volje posmatram blagi nagib njenih grudi. Verujem da je i ona to primetila, jer pet do šest puta za ručkom ili večerom žmirka kao da joj sunce udara u oči. Kakvo lepo poređenje bi moglo da se napravi između tog nagiba i grudobrana tvrđave! Amori se motaju po njemu dok se obrušavaju na citadelu. (Kako bi to rekao naš Šeik): ‘E pa, ja bih bogami znao kojim bih se artiljerijskim oružjem tu poslužio’.”
Treba li da prenaglimo sa zaključcima? Istini za volju, ovako se Flober uvek hvalisao i razmetao u pismima svojim muškim prijateljima. Meni to izgleda neuverljivo: prava strast se ne pretvara tako lako u metaforu. Ali, s druge strane, svi biografi nastoje da uključe i usmere seksualni život svojih junaka; tako da i mene morate da procenite koliko i Flobera.
Da li je Ed zaista pronašao nekakav materijal o Džulijet Herbert? Priznajem da se u meni unapred probudilo nekakvo posedničko osećanje. Zamišljao sam kako ću da objavim to otkriće u nekom od važnijih književnih glasila; možda u Tajmsovom nedeljnom dodatku? „Džulijet Herbert: razrešena misterija.” Napisao Džefri Brajtvajt. Tekst ilustrovan jednom od onih fotografija na kojima se teško razaznaje rukopis. Jedino me je zabrinjavala pomisao da se Ed ne izlane pred kolegama o svom otkriću i naivno ustupi materijal nekom ambicioznom romanisti sa astronautskom frizurom. Ali sve su to bila nedostojna i, nadam se, netipična osećanja za mene. Uglavnom, bio sam uzbuđen pri pomisli da ću otkriti tajnu odnosa Gistava i Džulijet (šta je drugo mogla da znači reč „fascinantna” u Edovom pismu?). Bio sam uzbuđen i zato što mi taj materijal može pomoći da još tačnije zamislim kakav je Flober bio čovek. Mreža se stezala. Hoćemo li, na primer, saznati kako se pisac ponašao u Londonu?
To je bilo posebno zanimljivo. Kulturna razmena između Engleske i Francuske u devetnaestom veku bila je u najboljem slučaju pragmatična. Francuski pisci nisu prelazili Kanal da bi raspravljali o estetici sa svojim engleskim kolegama; uglavnom su bežali od sudskih progona ili su bili u potrazi za poslom. Igo i Zola došli su u Englesku kao prognanici, Verlen i Malarme kao nastavnici. Vilije de Lil-Adam, hronično siromašan ali praktičan do ludila, došao je u Englesku u potrazi za bogatom naslednicom. Jedan pariški bračni posrednik snabdeo ga je za taj put krznenim kaputom, ručnim satom na navijanje i novom veštačkom vilicom, što je sve pisac trebalo da otplati kad se dokopa nasledničinog miraza. Ali Vilije, preispoljni baksuz, zapetljao je stvar sa prosidbom. Naslednica ga je odbila, posrednik je došao po svoj kaput i sat, a odbijeni prosac je ostao u Londonu prepušten sudbini, sa puno zuba ali bez prebijene pare.
Kako stvari stoje sa Floberom? Vrlo malo znamo o njegove četiri posete Engleskoj. Znamo da je Velika izložba 1851. godine naišla na njegovo neočekivano odobravanje – „vrlo dobra, uprkos tome što joj se svi dive” – ali njegovi zapisi o toj prvoj poseti broje tek sedam strana: dve o Britanskom muzeju, a pet o kineskom i indijskom izložbenom prostoru u Kristal Palasu. Kakvi su bili njegovi prvi utisci o nama? Mora da je to rekao Džulijet. Da li smo opravdali ono što je zapisao o nama u Dictionnaire des idées reçues (ENGLEZI: Svi bogati. ENGLESKINJE: Treba se čuditi što rađaju lepu decu.)?
A kako stvari stoje sa ostalim posetama, kad je već postao autor čuvene Madame Bovary? Da li je potražio nekog engleskog pisca? Da li je potražio neki engleski burdelj? Ili je radije ostao kod kuće sa Džulijet zureći u nju za večerom i osvajajući potom njenu tvrđavu? Ili su možda bili (uzdao sam se delimično u to) samo prijatelji? Da li je Flober tek natucao engleski, kao što može da se zaključi iz njegovih pisama? Da li je govorio samo šekspirovski engleski? I da li se mnogo žalio na maglu?
Kad sam se susreo sa Edom u restoranu, delovao je još neuspešnije nego pre. Napričao mi je o kresanju budžeta, o okrutnom svetu i o tome kako nema dovoljno objavljenih radova. Više sam zaključio nego što mi je on to rekao da je ostao bez posla. Objasnio mi je u čemu je ironija njegovog otkaza: dobio ga je zato što je bio previše predan svom poslu, što nije bio voljan da Goseu nanese nepravdu predstavljajući ga svetu u nepovoljnom svetlu. Pretpostavljeni na univerzitetu posavetovali su ga da otalja taj posao. E pa, on to neće da učini. On isuviše poštuje pisce i njihov rad da bi tako nešto učinio. „Hoću da kažem, zar mi ne dugujemo tim mangupima nešto zauzvrat?” zaključio je na kraju.
Možda sam iskazao nešto manje saosećanja nego što je očekivao. Ali, može li čovek da preokrene točak sreće? Konačno je jednom sreća bila i na mojoj strani. Na brzinu sam naručio večeru gotovo ne vodeći računa šta ću da jedem; Ed je proučavao jelovnik kao da je Verlen kome treba da donesu prvo pošteno jelo posle nekoliko meseci. Dok sam slušao Edove dosadne žalopojke nad samim sobom i dok sam ga posmatrao kako lagano jede sitnu belu ribu, bio sam već na ivici strpljenja, ali ni to nije umanjivalo moje uzbuđenje.
– Dobro, – rekoh kad smo se prihvatili glavnog jela – a šta je sa Džulijet Herbert?
– O da. – reče on. Mogao sam da uvidim da će možda biti potrebno i da ga podbadam. – To je čudna priča.
– Verujem.
– Da. – Činilo se da je Edu malo neprijatno, kao da je u neprilici. – E pa, bio sam ovde u Engleskoj pre nekih šest meseci tragajući za jednom daljom rođakom gospodina Gosea. Nije da sam se nadao da ću nešto naći. Stvar je bila u tome da sa dotičnom gospođom, koliko sam ja znao, niko još nije razgovarao, pa sam mislio da je moja... dužnost da je potražim. Možda je neka porodična legenda koja je meni promakla doprla do nje.
– I?
– I? Ah ne, nije. Ne, zaista nije bila od neke pomoći. Ipak, bio je to lep dan. U Kentu. – Ponovo mi se učinilo da mu je neprijatno; činilo se kao da mu nedostaje kišni mantil koji mu je konobar nemilosrdno oduzeo. – Ah, shvatam šta vas zanima. Ono što jeste doprlo do nje su pisma. Nego, idemo redom: ispravićete me, nadam se, ako pogrešim. Džulijet Herbert je umrla 1909. godine, ili tako nekako? Dobro. Imala je sestričinu. Dobro. E sad, ta žena je pronašla pisma i odnela ih gospodinu Goseu da ga pita koliko vrede. Gospodin Gose je pomislio da je njoj stalo samo do para te joj je rekao da su pisma zanimljiva, ali da ništa ne vrede. Našta mu je ona, izgleda, jednostavno uručila ta pisma i rekla: „Ako ne vrede ništa, onda ih zadržite.” Što je on i učinio.
– Otkud znate sve to?
– Pa, bilo je tu i jedno pismo napisano rukom gospodina Gosea.
– I onda?
– I onda su ta pisma dospela u ruke te gospođe. Iz Kenta. Na žalost, i meni je postavila isto pitanje. Vrede li nešto ta pisma? Žalim što sam se poneo prilično nemoralno. Rekao sam joj da su vredela nešto kada ih je Gose proučavao, ali da sad vrede mnogo manje. Rekao sam joj da su još uvek prilično zanimljiva, ali da ne vrede mnogo zato što je pola njih na francuskom. Zatim sam ih otkupio za pedeset funti.
– Blagi Bože! – Nije ni čudo što izgleda tako prepredeno.
– Da, poneo sam se prilično ružno, zar ne? U stvari, nema opravdanja za takav postupak; iako mi je činjenica da je i sâm gospodin Gose slagao da bi ih pribavio pobrkala kriterijume. Zar ne mislite da to prerasta u zanimljivo etičko pitanje? Činjenica je da sam bio veoma potišten zato što sam ostao bez posla, pa sam pomislio da ponesem pisma kući i prodam ih i tako omogućim sebi nastavak rada na knjizi.
– Koliko ih ima?
– Oko sedamdeset pet. Svako je napisao po otprilike tri tuceta pisama. Na osnovu toga smo i utvrdili cenu – po funtu za svako pismo na engleskom, a po pola funte za pisma na francuskom.
– Blagi Bože! – Pitao sam se koliko stvarno vrede. Možda hiljadu puta više nego što ih je platio? Možda i više?
– Da.
– Nastavite samo, recite mi sve o njima.
– Ah. – Napravio je pauzu i dobacio mi pogled za koji bi moglo da se kaže da je lopovski da inače nije bio tako krotak i pedantan tip. Verovatno je uživao u mom uzbuđenju. – Pa, da počnemo. Šta želite da znate?
– Pročitali ste ih?
– O, da.
– I, i... – Nisam znao šta da ga pitam. Ed je zaista uživao u ovoj situaciji. – I... jesu li bili ljubavnici? Jesu, zar ne?
– Ah, pa naravno.
– A kad je to među njima počelo? Neposredno po njenom dolasku u Kruase?
– O da, sasvim neposredno.
Pa, to razrešava Floberovo pismo Bujeu: Flober se zezao praveći se da i on ima isto toliko mnogo, odnosno isto toliko malo izgleda kod guvernante koliko i njegov prijatelj, a u stvari...
– I to se nastavilo sve dok je ona bila tamo?
– O da.
– I onda kada je on došao u Englesku?
– Da, i onda.
– A je li mu bila verenica?
– Teško je reći. Pretpostavljam da je bila tako nešto. Ima nekih aluzija na tu temu, uglavnom šaljive prirode, i u njegovim i u njezinim pismima. Zapažanja o tome da je mala engleska guvernanta upecala slavnog francuskog književnika; o tome šta će ona uraditi ako ga ponovo zatvore zbog povrede javnog morala, i slične stvari...
– Tako, dakle. A da li sada znamo kakva je bila?
– Kakva je bila? Ah, mislite kako je izgledala?
– Da. Ima li... Ima li... – naslutio je moju nadu – ... neke fotografije?
– Fotografije? Da, u stvari, nekoliko, snimljenih u nekoj radnji u Čelziju, na debelom kartonu. Mora da ju je on zamolio da mu ih pošalje. Mislite da je to zanimljivo?
– To je neverovatno. Kako je izgledala?
– Sasvim lepo, ali ne tako da biste je zapamtili. Crna kosa, jaka vilica, pravilan nos. Nisam je dobro pogledao; u stvari, nije moj tip.
– A da li su se dobro slagali? – Jedva da sam znao šta još da ga pitam. Floberova engleska verenica, mislio sam u sebi. Napisao Džefri Brajtvajt.
– O da, izgleda da jesu. Izgleda da su se puno voleli. Na kraju je naučio popriličan broj engleskih reči od milja.
– Dakle, ipak je znao engleski?
– O da, ima u njegovim pismima i nekoliko dugih pasusa na engleskom.
– A da li mu se dopao London?
– Dopao mu se. Kako i ne bi? Bio je to grad u kome je živela njegova verenica.
Stari dobri Gistav, promrmljao sam za sebe; osetio sam pravu nežnost prema njemu. Bio je ovde, u ovom gradu, pre stotinu i više godina, s mojom zemljakinjom koja mu je osvojila srce!
– Da li se žalio na maglu?
– Naravno. Napisao je nešto kao: „Kako možete da živite u toj magli? U trenutku kad neki gospodin prepozna damu koja mu dolazi u susret izlazeći iz magle, već je prekasno da skine šešir. Čudim se što ovaj narod nije izumro kad ovdašnje prilike toliko otežavaju običnu pristojnost.”
O da, to je bio ton – elegantan, podsmešljiv, pomalo raspojasan.
– A šta je sa Velikom izložbom? Da li ju je podrobnije opisao? Kladim se da mu se prilično dopala?
– I jeste. Naravno, izložba je bila postavljena nekoliko godina pre nego što su se upoznali, ali on je spominje pomalo sentimentalno – pita se da nije možda i ne znajući prošao pored nje u onoj gužvi. Smatrao je da je izložba bila pomalo odvratna, ali isto tako i zaista sjajna. Izgleda da je na sve eksponate gledao kao na veliku izvornu građu koja je bila tu samo zbog njega.
– A, ovaj... – Pa, a zašto da ne pitam? – Pretpostavljam da nije išao u burdelje?
Ed me je pogledao popreko.
– Pa valjda je pisao svojoj devojci? Teško da bi se time pohvalio pred njom.
– Ma naravno da ne bi. – Postideo sam se. Svejedno, bio sam ushićen. Moja pisma. Moja pisma. Vinterton je valjda nameravao da mi dopusti da ih objavim?
– Pa, kada mogu da ih pogledam. Poneli ste ih sa sobom, zar ne?
– Ne, nisam.
– Niste? – Pa, besumnje je razumno što ih sve čuva na sigurnom mestu. Putovanja sobom nose razne opasnosti. Osim ako... osim ako ga nisam dobro razumeo. Možda... možda je hteo novac? Odjednom sam shvatio da ne znam ama baš ništa o Edu Vintertonu, izuzev da je vlasnik mog primerka Turgenjevljevih Književnih uspomena. – Niste poneli sa sobom baš nijedno pismo?
– Ne. Vidite, ja sam ih spalio.
– Šta ste uradili?
– Da, to je ono što sam mislio kad sam vam rekao da je to čudna priča.
– U ovom trenutku to mi zvuči kao kriminalna priča.
– Bio sam siguran da ćete me razumeti – rekao je, na moje veliko iznenađenje, i široko se osmehnuo. – Mislim, jedino vi od svih. U stvari, prvo sam odlučio da nikome ništa ne pričam, ali onda sam se setio vas. Pomislio sam da treba ipak da kažem nekome ko se time bavi. Pamćenja radi.
– Nastavite! – Bilo je sasvim jasno da je čovek manijak. Nije ni čudo što su ga šutnuli sa univerziteta. Kamo lepe sreće da su to uradili mnogo ranije.
– Znate, bila su puna fascinantnih otkrića, ta pisma. Uglavnom vrlo duga, mnoga od njih bila su puna razmišljanja o drugim piscima, javnom životu i tako dalje. Bila su čak otvorenija u odnosu na njegova druga pisma. Možda je dozvolio sebi takvu slobodu zato što ih je slao u drugu zemlju. – Da li je ovaj razbojnik, ovaj prevarant, ova propalica, ovaj ubica, ovaj ćelavi piroman znao šta mi radi? Verovatno jeste. – A i njena pisma su bila lepa na svoj način. U njima je dočaran ceo njen život. Otkrivala su i mnogo toga o Floberu. Bila su puna nostalgičnih opisa svakidašnjeg života u Kruaseu. Očigledno je imala veoma dobro oko. Primećivala je stvari za koje mislim da ih niko drugi ne bi zapazio.
– Nastavite! – Besno sam mahnuo konobaru rukom. Nisam bio siguran da ću moći još dugo da izdržim. Poželeo sam da kažem Vintertonu koliko mi je drago što su Britanci spalili Belu kuću do temelja.
– Sigurno se pitate zašto sam uništio pisma? Vidim da ste zbog nečega pomalo nervozni. E pa, u poslednjem pismu koje joj je poslao, on kaže da će joj, u slučaju njegove smrti, sva pisma biti vraćena, pa neka ih onda ona sve zajedno spali.
– A da li je naveo nenakav razlog za to?
– Nije.
Ovo je bilo čudno, pod pretpostavkom da je manijak uopšte govorio istinu. Ali, s druge strane, Gistav je zaista spalio dobar deo svoje prepiske sa Di Kanom. Možda se tog trenutka u njemu probudio neki ponos na poreklo svoje porodice pa nije želeo da svet sazna da se umalo nije oženio engleskom guvernantom? Ili možda nije želeo da saznamo da se umalo nije odrekao svoje čuvene posvećenosti samoći i umetnosti? Ali svet će ipak saznati. Ja ću mu to saopštiti, pošto-poto.
– I tako, vidite, nisam imao drugog izbora. Hoću da kažem, ako se čovek bavi piscima, onda mora da poštuje njihovu ličnost, zar ne? Mora da uradi ono što oni traže, iako drugi to ne rade. – Kakvo samoljubivo, moralističko kopile! Služi se moralom kao bludnica šminkom. A onda mu je uspelo da u isti izraz na licu poveže i raniju prepredenost i kasniju samoljubivost. – Bilo je još nešto u tom njegovom poslednjem pismu. Prilično neobično uputstvo, nakon što je već zamolio gospođicu Herbert da spali svu njihovu prepisku. Napisao joj je: „Ako te ikada neko pita šta je stajalo u mojim pismima, ili na šta je ličio moj život, molim te, slaži im bilo šta. Ili, radije, pošto jedino tebe od svih ljudi ne mogu da zamolim da lažeš, reci im samo ono što po tvom mišljenju žele da čuju.”
Osećao sam se kao Vilije de Lil-Adam: neko mi je pozajmio krzneni kaput i sat na navijanje na par dana, a onda mi ih je nemilosrdno oduzeo. Sreća što se u tom trenutku pojavio konobar. Osim toga, Vinterton ipak nije bio blesav kao čitava ta priča: odgurnuo je svoju stolicu podalje od stola i zabavljao se vlastitim noktima.
– Šteta je samo u tome – rekao je dok sam spremao svoju kreditnu karticu – što sad verovatno neću moći da finansiram rad na knjizi o gospodinu Goseu. Ali siguran sam da ćete se složiti sa mnom da je to bila zanimljiva moralna odluka.
Mislim da je primedba koju sam tada izneo bila duboko nepravedna prema gospođinu Goseu, i u profesionalnom i u seksualnom smislu, ali ne vidim kako sam mogao da je izbegnem.

4
Floberov bestijarijum


Ja privlačim ludake i životinje.

Pismo Alfredu le Poatvenu, 26. maj 1845.
MEDVED

Gistav je bio Medved. Njegova sestra Karolina je bila Pacov – tako se i potpisivala: „tvoj dragi pacov”, „tvoj verni pacov”; a on je nju oslovljavao sa „mali moj pacove”, „ah, pacove, dobri pacove, stari pacove”, „stari pacove, nepristojni stari pacove, dobri pacove, jadni stari pacove” – ali Gistav je bio Medved. Kad je imao samo dvadeset godina, ljudi su ga smatrali za „čudnog momka, medveda, neobičnog mladića”; još pre nego što ga je spopao epileptički napad, zbog čega se povukao u Kruase, takva slika se nametnula sama od sebe: „Ja sam medved i želim da ostanem medved u svom brlogu, u svojoj jazbini, u svojoj koži, u svojoj staroj medveđoj koži; želim da živim povučeno, daleko od buržuja i buržujki.” Kad su se epileptički napadi ustalili, zver u njemu se samo potvrđuje: „Živim sâm, kao medved.” (Reč „sâm” u ovoj rečenici najbolje je protumačiti: „sâm, ako ne računamo moje roditelje, sestru, poslugu, našeg psa, Karolininu kozu i redovne posete Alfreda le Poatvena”.)
Kada je prizdravio, bilo mu je dozvoljeno da putuje; u decembru 1850, u pismu majci iz Carigrada, proširuje poređenje sa medvedom. Time više ne objašnjava samo svoj karakter već i književnu strategiju:
„Ako se čovek uključi u život, ne sagledava ga jasno, previše pati zbog njega ili previše u njemu uživa. Umetnik je, po mom mišljenja, čudovište, nešto neprirodno. Sve nedaće kojima ga Usud obasipa potiču zbog njegovog tvrdoglavog poricanja tog aksioma... Zbog toga sam se (ovo je moj zaključak) pomirio s tim da živim onako kako živeh do sada: sam, sa mnoštvom velikana koji su mi jedini prisni prijatelji – pravi medved, sa svojom međveđom krznenom prostirkom.”
Nije ni potrebno naglašavati da „velikani” nisu nikakvi kućni gosti nego kolege sa polica za knjige. Što se tiče medveđe prostirke, uvek se brinuo za nju; dva puta je pisao sa Orijenta (iz Carigrada, u aprilu 1850, i iz Benisuefa, u junu 1850) i molio majku da vodi računa o njoj. Njegova sestričina Karolina takođe se seća tog centralnog predmeta njegove radne sobe. Uvodili su je u nju svakog dana u jedan sat da uči: žaluzine su bile spuštene zbog vrućine, a zamračena soba je bila ispunjena mirisom tamjana i duvana. „U jednom skoku bacila bih se na veliko belo medveđe krzno koje sam obožavala i obasula poljupcima veliku glavu.”
Jednom kad uloviš svog medveda, veli makedonska poslovica, medved će ti plesati. Gistav nije plesao; Flobear19 nije bio ničiji medved. (Kako bi to izveli na francuskom? Gourstav, možda?)
MEDVED: Obično se zove Martin. Navedite priču o starom vojniku koji je video da je nekome pao sat u medveđi brlog, uvukao se unutra i medved ga je pojeo.
Dicctionaire des idées reçues

Gistav nije samo medved. U mladosti on je čitava menažerija životinja: u iščekivanju da vidi Emesta Ševalijea, on je „lav, tigar – indijski tigar, udav” (1841); osećajući da je u naponu snage, on je „vo, sfinga, drekavac, slon, kit” (1841). Kasnije navodi samo po jednu životinju. On je ostriga u svojoj školjci (1845); puž u svojoj kućici (1851): jež koji se sklupčao da bi se zaštitio (1853, 1857). On je književni gušter koji se baškari pod suncem Lepote (1846), i grmuša koja plačno krešti i krije se duboko u utrobi šume gde je ne čuje niko drugi do ona samu sebe (takođe 1846). Postaje mekan i razdražljiv kao krava (1867); oseća se iscrpljenim kao magarac (1867); pa ipak se brčka u Seni kao pliskavica (1870). Radi kao mazga (1852); živi životom koji bi ubio tri nosoroga (1872); radi „kao 15 volova” (1878); ipak savetuje Lujzi Kole da i dalje u svom poslu rije kao krtica (1853); Lujzu on podseća na „divljeg bizona američke prerije” (1846). Za Žorž Sandovu, međutim, on je „krotak kao jagnje”( 1866) – što on poriče (1869) – a njih dvoje blebeću kao svrake (1866); deset godina kasnije, na njenoj sahrani, plače kao tele (1876). Sâm u svojoj radnoj sobi, završava priču koju je počeo da piše specijalno za nju, priču o papagaju; urla „kao gorila”(1876).
Povremeno koketira s nosorogom i kamilom kao sa predstavama o samom sebi, ali uglavnom, potajno, suštinski, on je Medved: tvrdoglavi medved (1852), medved koga je glupost njegovog doba oterala u još veću medvedovštinu (1853), šugavi medved (1854), pa čak i preparirani medved (1869), i lako dalje, sve do poslednje godine života kad još „urla tako glasno kao medved u svojoj pećini” (1880). Treba napomenu da u Erodijadi, Floberovom poslednjem dovršenom delu, zatvoreni prorok Joakanan, kad mu zabrane da na sav glas osuđuje pokvareni svet, odgovara da će nastaviti da urliče „kao medved”.
„Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.”
Madame Bovary

U Gourstavovo doba još je bilo medveda: mrki medved na Alpima, riđi u Savoji. Medveđe šunke mogle su da se nabave kod boljih trgovaca usoljenim namirnicama. Aleksandar Dima jeo je medveđu šniclu u hotelu Pošta u Marinjiju 1832. godine; kasnije je, u svom delu Grand Dictionnaire de cuisine zapisao: „Medveđe meso i dan danas jedu svi narodi Evrope”. Od glavnog kuvara Njegovog Veličanstva Pruske dobio je recept za spremanje medveđih kolenica na moskovski način. Kupite oderane kolenice. Operite ih, posolite i ostavite ih da stoje u marinadi tri dana. Dinstajte ih sa slaninom i povrćem sedam do osam sati; osušite ih, obrišite, začinite biberom i premažite svinjskom mašću. Uvaljajte ih u prezle i pržite oko pola sata. Servirajte ih s pikantnim sosom i sa dve kašike želea od ribizli.
Nije poznato da li je Flobear ikada jeo svog imenjaka. Jeo je dvogrbu kamilu u Damasku 1850. godine. Čini se da je sasvim na mestu pretpostavka da bi u slučaju da je ikada jeo medveda, prokomentarisao tu ipsofagiju.
Kakva je tačno vrsta medveda bio Flobear? Možemo da pratimo njegove tragove pomoću pisama. U početku on je samo neodređeni ours, medved (1841). I dalje je neodređen iako dobija svoj brlog – 1843, i u januaru i maju 1845. godine (sada se već hvali „trostrukim krznom”). U junu 1845. želi da kupi sliku medveda za svoju sobu i da je nazove „Portret Gistava Flobera” – „da ukazuje na moj moralni stav i društveni temperament”. Sve do sada smo ga zamišljali (a možda i on sam) kao tamnu životinju: kao američkog mrkog medveda, ruskog crnog medveda, riđeg medveda iz Savoje. Ali u septembru 1845. Gistav odlučno objavljuje da je on u stvari „beli medved”.
Zašto? Da li zbog toga što je on medved koji je ujedno i beli Evropljanin? Da li je možda posredi poistovećivanje s prostirkom od belog medveđeg krzna sa poda njegove radne sobe (koju prvi put pominje u pismu Lujzi Kole iz avgusta 1846, gde joj kaže da voli da se ispruži na njoj u toku dana. Možda je izabrao tu vrstu medveda radi toga da bi mogao da legne na svoju prostirku, kamuflirajući se i igrajući se rečima)? Ili je možda ova boja znak daljeg udaljavanja od čovečanstva, napredovanje prema krajnjoj medvedovštini? Mrki, crni i riđi medved nisu tako daleko od čoveka, od čovekovih gradova, pa čak ni od čovekovog prijateljstva. Obojeni medvedi uglavnom mogu da se pripitome. Ali beli, polarni medved? On ne pleše da bi ugodio čoveku; on ne jede šumske bobice; on ne pada u zamku zbog svoje slabosti prema medu.
Čovek se drugim vrstama medveda koristi. Rimljani su za svoje igre uvozili medvede iz Britanije. Kamčaćani, narod koji obitava u istočnom Sibiru, koristili su medveđa creva za maske kojima su štitili lice od jakog sunca, a oštru medveđu lopaticu za košenje trave. Ali beli medved, thalassarctos maritimus, pravi je aristokrata među medvedima. Drži se po strani, suzdržano, elegantno roni za ribom i odlučno napada foke iz zasede kad izrone da udahnu vazduh. Primorski medved. Prevaljuje velike udaljenosti ploveći na santama leda. Jedne zime u prošlom veku dvanaest velikih belih medveda stigli su na taj način daleko na jug, sve do Islanda; zamislite ih samo kako doplovljavaju na svom prestolju koje se topi i kako se približavaju obali delujući zastrašujuće poput bogova. Vilijam Skorsbi, istraživač Arktika, zabeležio je da je medveđa jetra otrovna – i to je jedini slučaj kod svih četvoronožnih životinja. Nijednom čuvaru u zoološkim vrtovima nije poznato da je ženka polarnog medveda zanela. Čudno je da Flober to nije smatrao čudnim.
„Kada pripadnici sibirskog naroda Jakutu naiđu na medveda, skidaju kape, pozdravljaju ga, nazivaju ga gospodarom, starcem ili dedom, i zakljinju se da ga neće napasti niti govoriti loše o njemu. Ali, ako medved pokaže nameru da ih napadne, onda pucaju u njega, i ako ga ubiju, iseku ga na komade, ispeku i goste se njime neprestano ponavljajući: ‘Rusi su oni koji te jedu, a ne mi.’”
A. F. Olanjije, Dictionnaire des Aliments et Boissons20
Da li je bilo drugih razloga zbog kojih je odabrao da bude medved? Figurativno značenje reči ours uglavnom je isto kao i u engleskom: grub, nevaspitan momak. U argou ours označava zatvorsku ćeliju. Avoir ses ours, imati medvede, znači „imati menstruaciju” (po svoj prilici zbog toga što se tih dana žena ponaša kao medved kad je loše volje). Etimolozi tvrde da je ovaj kolokvijalizam nastao negde na razmeđi vekova (Flober ga ne upotrebljava; on više voli da kaže: Stigli su crveni mundiri i da se služi sličnim humorističkim izrazima. Jednom prilikom, zabrinut zbog kašnjenja menstruacije Lujzi Kole, zapisao je na kraju sa olakšanjem da je stigao lord Palmerston). Un ours mal léché, loše zalizan medved, označava osobenjaka i čovekomrsca. Mnogo prikladnije za Flobera bilo je značenje koju je reč un ours imala u argou devetnaestog veka: drama koja je često predlagana za program i odbijana, ali je na kraju ipak izvedena.
Flober je bez sumnje poznavao Lafontenovu basnu o medvedu i ljubitelju vrtova. Bio jednom jedan medved, ružno i nakazno stvorenje, koji se skrivao od sveta i živeo sâm samcit u šumi. Posle nekog vremena postao je potišten i mahnit – „jer, zaista, razum ne prebiva dugo u pustinjaka”. I tako je on krenuo na put i sreo baštovana, koji je takođe živeo pustinjačkim životom i takođe čeznuo za društvom. Medved se uselio u baštovanovu kolibu. Baštovan je otišao u pustinjake zato što nije mogao da trpi budale; ali pošto medved nije zborio više od dve-tri reči na dan, baštovan je na miru mogao da obavlja svoj posao. Medved je odlazio u lov i donosio lovinu dovoljnu za obojicu. Kad bi baštovan legao da spava, medved bi verno sedao pored njega i terao muve koje su pokušavale da mu slete na lice. Jednog dana jedna muva se spustila čoveku na vrh nosa malaksala od teranja. Medved se žestoko rasrdio na tu muvu pa je na kraju zgrabio veliki kamen i uspeo da je ubije. Sva je nevolja u tome što je uzgred baštovanu prosuo mozak.
Možda je i Lujza Kole znala tu priču.
KAMILA

Da Gistav nije bio Medved, mogao je da bude Kamila. U januaru 1852. piše Lujzi Kole i objašnjava joj, po ko zna koji put, da je nepopravljiv: on je takav kakav jeste, ne može da se promeni, ne može on tu ništa, on je podložan gravitaciji stvari, onoj gravitaciji „koja nagoni polarnog medveda da naseljava ledene predele, a kamilu da hoda po pesku”. Otkud sad kamila? Možda otud što je lep primer floberovske groteske: ona ne može a da istovremeno ne bude i ozbiljna i smešna. Iz Kaira izveštava: „Kamila je stvarno nešto predivno. Nikako da se nagledam te čudne životinje koja se gega kao ćurka i izvija vrat kao labud. Njen glas je nešto što svim silama pokušavam da podražavam – nadam se da ću to naučiti do povratka kući – ali teško je to izvesti – taj hropac praćen nekim strahovitim krkljanjem.”
Kamila isto tako pokazuje jednu osobinu koja je bliska Gistavu: „Ja sam, i u fizičkom i duhovnom pogledu, poput dvogrbe kamile, kojoj je vrlo teško da se pokrene i vrlo teško da se, kad jednom krene, zaustavi; stalnost je ono što meni treba, bilo da je reč o mirovanju ili o kretanju.” I ova analogija iz 1853. godine, kada se jednom pokrenula, takođe se teško zaustavljala: razvija se i u pismu Žorž Sandovoj iz 1868. godine.
Chameau, kamila, u argou je označavala staru kurtizanu. Mislim da ova asocijacija ne bi nimalo pokolebala Flobera u njegovom mišljenju.
OVCA

Flober je voleo vašare: akrobate, žene džinovskog rasta, nakaze, mečke koje igraju. U Marseju je svratio u cirkusku šatru na morskoj obali da vidi „žene-ovce” koje su trčale naokolo, dok su ih mornari povlačili za runo kako bi se uverili da je pravo. To je bila trećerazredna predstava: „Ništa nije moglo da bude gluplje i prljavije”, zabeležio je. Daleko više ga je impresionirao vašar u Gerandu, starom utvrđenom gradu severo zapadno od Sen-Nazara, koji je posetio kada je 1847. godine sa Di Kanom pešice obilazio Bretanju. Lukavi seljak sa pikardijskim naglaskom najavljivao je u svojoj šatri pojavu „mladog fenomena” – pokazalo se da se to odnosi na ovcu sa pet nogu i repom u obliku trube. Flober se oduševio i nakazom i njenim vlasnikom. Ushićeno se divio životinji, a vlasnika je pozvao na večeru, uveravajući ga da će zaraditi bogatstvo i savetujući ga da se obrati kralju Luju-Filipu. Obojica su do kraja večere, na Di Kanovo izričito nezadovoljstvo, bili na ti.
„Mladi fenomen” ushitio je Flobera i ustalio se u njegovom rečniku šaljivih izraza. Dok su on i Di Kan šipčili dalje Bretanjom, Flober je predstavljao svog prijatelja okolnom drveću i grmlju sa tobožnjom ozbiljnošću: „Dopustite mi da vam predstavim mladog fenomena”. U Brestu je Gistav ponovo nabasao na lukavog Pikardijca i njegovu nakazu, večerao i napio se s njim hvaleći i dalje na sva usta njegovu veličanstvenu životinju. Često su ga spopadale ovakve frivolne mušice; Di Kan je samo čekao da ga to prođe poput groznice.
Iduće godine, u Parizu, Di Kan se razboleo i dopao kreveta u svom stanu. Jednog popodneva u četiri sata začuo je vrevu napolju u hodniku, a potom su se ulazna vrata naglo otvorila i uleteo je Gistav praćen ovcom sa pet nogu i cirkusantom u plavoj bluzi. Ovo dvoje ispalo je sa nekog vašara kod Doma invalida ili sa Jelisejskih polja i Flober je bio nestrpljiv da podeli radost zbog tog otkrića s prijateljem. Di Kan je u svojim uspomenama suvo zabeležio da se ovca „nije lepo vladala”. A nije ni Gistav – tražio je na sav glas vino, vodao životinju po sobi i trubio o njenim vrlinama: „Mladi fenomen ima tri godine, predstavljen je Medicinskoj akademiji i počastvovan je posetama nekoliko krunisanih glava, itd.” Posle četvrt sata bolesnom Di Kanu je dozlogrdilo. „Otpravio sam ovcu i njenog vlasnika i dao da se soba očisti.”
Ali ovca je ostavila svoje brabonjke i u Floberovom sećanju. Godinu dana pred smrt još uvek je podsećao Di Kana na svoj iznenadni dolazak sa mladim fenomenom grohotom se smejući kao i onog dana kad se to dogodilo.
MAJMUN, MAGARAC, NOJ,
DRUGI MAGARAC I MAKSIM Dl KAN

„Pre nedelju dana video sam na ulici majmuna kako je zaskočio magarca u pokušaju da ga objaše – magarac je njakao i ritao se, vlasnik majmuna je galamio, sâm majmun je skičao – osim dvoje-troje dece koja su se smejala i mene koga je to zabavljalo, niko nije obraćao pažnju na to. Kad sam taj događaj opisao g. Belinu, sekretaru konzulata, on mi je ispričao da je video noja kako pokušava da siluje magarca. I Maks je pre neki dan objahao jednog na nekom pustom mestu među ruševinama i rekao mi je da je bilo dobro.”
Pismo Luju Bujeu, Kairo, 15. januar 1850.

PAPAGAJ

Pre svega, papagaji su ljudska bića; naime, u etimološkom smislu. Perroquet je deminutiv od imena Pierrot; engleska reč parrot vodi poreklo od imena Pieere; španski perico potiče od imena Pedro. Za Grke, sposobnost papagaja da govore bila je predmet filozofske rasprave o razlikama između čoveka i životinja. Elijan izveštava da su ih „bramani poštovali više od svih ostalih ptica”. I dodaje da je to „sasvim razborito, jer jedino papagaji umeju dobro da podražavaju ljudski glas”. Aristotel i Plinije beleže da je ta ptica krajnje raskalašna kad se napije. Mnogo primerenije, Bifon zapaža da je sklona epilepsiji. Flober je znao za ovu njihovu bratsku bolest – građa o papagajima koju je prikupljao kada se spremao da piše Un cœur simple sadrži i spisak njihovih bolesti: kostobolja, epilepsija, ješterica i čir grla.
Da ponovimo ukratko. Prvo, tu je Lulu, Felisitin papagaj. Onda, tu su dva suparnička preparirana papagaja, onaj iz bolnice Hotel-Dije i onaj iz Kruasea. Zatim, tu su i tri živa papagaja, dva iz Truvila i jedan iz Venecije; plus mali bolesni papagaj iz Antiba. Kao mogući prototip za Lulua možemo, verujem, da odbacimo majku jedne „užasne” engleske porodice koju je Gistav slučajno video na brodu kojim je plovio od Aleksandrije do Kaira: sa zelenim štitnikom za oči na svom šeširu izgledala je „kao stari bolesni papagaj”.
Karolina, u svojim Souvenirs intimes21, podseća da su „Felisite i njen papagaj zaista postojali” i upućuje nas na to da je onaj prvi papagaj iz Truvila, papagaj kapetana Barbija, pravi preteča Lulua. Ali ne daje odgovor na važnije pitanje: kako se i kada jedna obična (iako predivna) živa ptica iz četvrte decenije prošlog veka pretvorila u složenog, transcendentnog papagaja iz osme decenije istog veka? Verovatno da to nikada nećemo saznati; ali možemo da pretpostavimo trenutak kada je taj preobražaj možda započeo.
Drugi, nedovršeni dco romana Bouvard et Pécuchet trebalo je da se sastoji uglavnom od La Copie, ogromnog dosijea bizarnosti, budalaština i citata koji pobijaju sami sebe, koje su dva pisara ozbiljno prepisivala u cilju vlastitog moralnog uzdizanja, a koje je Flober navodio sa nešto podrugljivijim ciljem. Među hiljadama novinskih isečaka, skupljenih radi eventualnog uključivanja u taj dosije, nalazila se i sledeća priča isečena iz časopisa L’Opinion nationale od 20. juna 1863. godine:
U Geruvilu kod Arlona živco je čovek koji je imao predivnog papagaja. Samo njega je voleo. U mladosti je taj čovek postao žrtvom nesrećne strasti; to iskustvo ga je učinilo čovekomrscem i od tada je živeo samo sa papagajem. Naučio je pticu da izgovara ime njegove pokojne dragane, pa je ptica ponavljala to ime po stotinu puta na dan. To je bio njen jedini talenat, ali u očima njenog vlasnika, nesrećnog Anrija K-, taj talenat je vredeo više od svih drugih. Svaki put kada bi čuo sveto ime izgovoreno tim čudnim glasom, Anri bi pretmuo od radosti; činilo mu se da taj glas dopire sa onoga sveta, da je nešto tajanstveno i nadljudsko.
Samoća je raspalila maštu Anrija K– i papagaj je malo-pomalo počeo da poprima neobično značenje u njegovoj glavi. Za njega je papagaj postao neka vrsta svete ptice: odnosio se prema njemu sa dubokim poštovanjem i provodio sate u zanesenom posmatranju. Tada bi papagaj, uzvraćajući pogled gospodaru ne trepćući, promrmljao kabalističku reč i Anrijevu dušu bi preplavilo sećanje na izgubljenu sreću. Ovaj čudni život potrajao je nekoliko godina. Međutim, jednog dana ljudi su zapazili da Anri K– izgleda sumornije nego obično i da mu u očima plamti nekakav čudni, divlji sjaj. Papagaj je uginuo.
Anri K– je nastavio da živi sam, sada već potpuno sam. Presekao je sve veze sa spoljašnjim svetom. Sve više se povlačio u sebe. Ponekad danima ne bi izlazio iz sobe. Jeo je ono što bi mu doneli, ali nije obraćao pažnju ni na koga. Vremenom je počeo da veruje da se i sam pretvorio u papagaja. Podražavajući mrtvu pticu, prokreštao bi ime koje je voleo da čuje; pokušavao bi da hoda kao papagaj, da skakuće po stvarima i da širi ruke kao da će zalepršati krilima.
S vremena na vreme bi se razjario pa bi počeo da lomi sve oko sebe. Konačno, njegova porodica je odlučila da ga pošalje u maison de sante22 u Gelu. Međutim, dok su ga prevozili, on im je u toku noći pobegao. Sutradan ujutru zatekli su ga na vrhu drveta. Sva nagovaranja da siđe pokazala su se uzaludnim, sve dok nekome nije palo na pamet da ispod drveta postavi ogromni kavez za papagaja. Kad je ugledao kavez, nesrećni monoman je sâm sišao sa drveta pa su ga lako uhvatili. Sada se nalazi u maison de sante u Gelu.”
Znamo da je ovaj novinski članak ostavio snažan utisak na Flobera. Iza reda „papagaj je malo-pomalo počeo da poprima neobično značenje u njegovoj glavi”, zapisao je sledeće reči: „Promeniti životinju, pas umesto papagaja.” Besumnje, ideja za buduće delo. Ali kad je konačno kucnuo čas da se napiše priča o Luluu i Felisite, papagaj je ostao, a vlasnik je bio taj koji je promenjen.
Pre pripovetke Un cœur simple papagaji samo nakratko lepršaju kroz Floberova dela, i kroz njegova pisma. Objašnjavajući Lujzi privlačnost stranih zemalja (11. decembar 1846), Gistav piše: „U detinjstvu svi želimo da živimo u zemlji papagaja i slatkih urmi.” Tešeći žalosnu i obeshrabrenu Lujzu (27. mart 1853), podseća je da smo svi mi ptice u kavezima i da najveći teret života podnose oni sa najvećim krilima: „Svi smo mi u manjoj ili većoj meri orlovi ili kanarinci, papagaji ili lešinari.” Poričući Lujzinu tvrdnju da je sujetan (9. decembar 1852), on pravi razliku između Ponosa i Sujete: „Ponos je divlja zver koja živi u pećinama i u pustinji; Sujeta je, naprotiv, papagaj koji skakuće s grane na granu i brblja, svakome ispred nosa.” Opisujući Lujzi herojsko traganje za stilom koji je ostvaren u Madame Bovary (19. april 1852), objašnjava joj: „Koliko sam puta pao pravo na nos baš kad sam pomislio da sam nadomak uspeha. Ipak, slutim da neću umreti sve dok stil koji čujem u glavi ne zabruji svom silinom i ne zagluši kreštanje papagaja i cvrčanje cvrčaka.
U romanu Salammbô, kao što već pomenuh, kartaginjanski tumači imali su na grudima tetovirane papagaje (detalj koji je možda više smišljen nego što je verodostojan?); u istom delu neki od varvara nose „suncobrane u rukama ili papagaje na ramenima”; dok se na terasi Salamba, među ostalim nameštajem, nalazi i mali krevet od slonove kosti čiji su jastuci ispunjeni papagajskim perjem – „jer to je bila proročanska ptica posvećena bogovima”.
U romanima Madame Bovary i Bouvard et Pécuchet nema papagaja; nema odrednice PERROQUET ni u Dictionnaire des idées regues; a samo nekoliko puta se uzgred pominju u romanu La Tentation de saint Antoine. U Saint Julien l’hospitalier23 malo životinjskih vrsta je izbeglo pokolj u prvom Žilijenovom lovu – usnulim tetrebima su odsečene noge, a niskoleteći ždralovi oboreni su u letu lovčevim bičem – ali papagaji nisu pomenuti i ostaju čitavi. Međutim, u drugom lovu, kada Žilijenova sposobnost ubijanja iščezava, kada životinje postaju neuhvatljive, tek preteći posmatrači svog nespretnog progonitelja, pojavljuju se i papagaji. Pokazuje se da su treperava svetla u šumi, za koje je Žilijen mislio da su zvezde nisko na nebu, u stvari oči životinja koje ga posmatraju: divljih mačaka, veverica, sova, papagaja i majmuna.
I da ne zaboravimo na odsutnog papagaja. U romanu L’Education sentimentale Frederik tumara kroz pariško naselje razoreno ustankom iz 1848. godine. Prolazi pored srušenih barikada; vidi crne bare koje mora da su od krvi; na kućama vise žaluzine kao krpe okačene o samo jedan ekser. Ovde-onde usred tog haosa očuvale su se slučajno neke krhke stvari. Frederik zaviruje kroz prozor. Vidi zidni sat, grafike – i prečku za papagaja.
Ovo se ne razlikuje puno od načina na koji tumaramo kroz prošlost. Izgubljeni, dezorijentisani, preplašeni, pratimo preostale znakove; čitamo imena ulica, ali nismo sigurni gde se nalazimo. Svuda okolo su ruševine. Ljudi uopšte nisu prestali da se bore. Tada ugledamo jednu kuću; možda je to kuća nekog pisca. Na zidu sa ulazne strane kuće stoji ploča. „Gistav Flober, francuski pisac (1821 – 1880), živeo je u ovoj kući dok je...” ali onda se slova smanjuju do neprepoznavanja, kao na tabli kod optičara. Prilazimo bliže. Zavirujemo kroz prozor. Da, tako je; uprkos masakru, neke krhke stvari su opstale. Zidni sat i dalje kuca. Grafike na zidu podsećaju nas da je ovde nekada umetnost bila na ceni. Prečka za papagaja privlači pogled. Tražimo papagaja. Gde je papagaj? Još uvek čujemo njegov glas; ali vidimo samo golu drvenu prečku. Ptica je odletela.
PSI

1. Romantični pas. Bio je to veliki njufaundlend Elize Šlezinger. Ako je verovati Di Kanu, zvao se Neron; a ako je verovati Gonkuru, zvao se Tabor. Gistav se upoznao sa Mme Šlezinger u Truvilu: on je tada imao četrnaest i po, a ona dvadeset i šest godina. Bila je lepa, imala je bogatog muža; nosila je ogromni slamnati šešir, a skladno oblikovana ramena nazirala su se kroz haljinu od muslina. Neron, ili Tabor, išao je svuda sa njom. Gistav ih je često pratio na pristojnoj udaljenosti. Jednom je, na dinama, ona raskopčala haljinu i podojila dete. On je bio izgubljen, bespomoćan, izmučen, skrušen. Kasnije će uvek tvrditi da mu je kratko leto 1836. godine sagorelo srce. (Naravno, slobodni smo da mu ne poverujemo. Kako bi ono braća Gonkur rekli za njega? „Iako je po prirodi sasvim otvoren, nikada nije potpuno iskren u onome što kaže da oseća ili zbog čega pati ili voli.”) A kome je prvom ispričao o toj svojoj strasti? Svojim školskim drugovima? Majci? Sâmoj Mme Šlezinger? Ne, nego Neronu (ili Taboru). Izveo bi njufaundlenda u šetnju truvilskim plažama i onda bi u mekom zaklonu neke dine pao na kolena i rukama obgrlio psa. Potom bi ga poljubio tamo gde je znao da su malopre bile usne njegove dragane (samo mesto poljupca ostaje diskutabilno: neki tvrde da je to bila njuška, a neki teme); šaputao bi Neronu (ili Taboru) na dlakavo uvo tajne koje je čežnjivo želeo da šapuće na uvo koje se nalazilo između haljine od muslina i slamnatog šešira; na kraju bi se rasplakao.
Uspomena na Mme Šlezinger, pa i ona sama, pratila je Flobera do kraja života. Šta je bilo sa psom, nije ostalo zapisano.
2. Praktični pas. Po mom mišljenju, nedovoljno je pažnje u dosadašnjim izučavanjima posvećeno kućnim ljubimcima u Kruaseu. Oni se nakratko pojavljuju, ponekad im se pomene ime, a ponekad ne; jedva da znamo kada su i kako nabavljeni, kada i kako su uginuli. Da ih nabrojimo:
Godine 1840. Gistavova sestra Karolina imala je kozu po imenu Suvi.
Godine 1840. porodica je imala crnu kuju rase njufaund lend, koja se zvala Neo (možda je ovo ime uticalo na Di Kanovo sećanje na njufaundlenda Mme Šlezinger).
Godine 1853. Gistav večera u Kruaseu sam sa psom kome ne navodi ime.
Godine 1854. Gistav večera sa psom koji se zove Dakno; verovatno je reč o istom psu.
Tokom 1856. i 1857. njegova sestričina Karolina ima kunića.
Godine 1856. Gistav u dvorištu kuće izlaže prepariranog krokodila koga je doneo sa Orijenta – omogućuje mu da se ponovo baškari na suncu prvi put posle 3000 godina.
Godine 1858. divlji kunić se nastanjuje u njihovoj bašti; Gistav zabranjuje da ga zakolju.
Godina 1866. Gistav večera sam pored posude sa zlatnim ribicama.
Godine 1867. kućni pas (ne znamo mu ime ni rasu) uginuo je od otrova postavljenog za pacove.
Godine 1872. Gistav nabavlja hrta Julija.
Napomena: Ako baš hoćemo da upotpunimo spisak životinja kojima je Gistav pružio gostoprimstvo, moramo da zabeležimo da je u oktobru 1842. imao polne vaši.
Od svih gore navedenih kućnih ljubimaca pouzdane informacije imamo samo o Juliju. U aprilu 1872. umrla je Mme Flober; Gistav je ostao sam u velikoj kući, obedujući za velikim stolom „tète-a-tète24 sa samim sobom”. U septembru iste godine prijatelj Edmon Laport mu je ponudio hrta. Flober se dvoumio, plašio se besnila, ali je na kraju prihvatio ponudu. Psu je dao ime Julije (u čast Džulijet Herbert – ako baš hoćete) i ubrzo ga je zavoleo. Već krajem tog meseca pisao je sestričini da mu je jedina zabava (trideset šest godina nakon što je držao u zagrljaju njufaundlenda Mme Šlezinger) da zagrli svog „pauvre chien-a”25. „Njegova toplina i njegova lepota čine čoveka ljubomornim.”
Taj hrt je bio njegovo poslednje društvo u Kruaseu. Čudan par: krupni romanopisac koji stalno sedi i pas glatke dlake koji stalno trči. I sam Julijev privatni život postaje istaknuta tema u Floberovim pismima: tako piše da pas održava „morganatsku vezu” sa jednom „mladom osobom” iz komšiluka. Vlasnik i njegov ljubimac čak su se i razboleli zajedno: u proleće 1879. Flober je patio od reume i otečenih stopala, dok je Julije imao neku neodređenu pseću bolest. „Ponaša se kao čovek,” piše Gistav. „Pravi takve male kretnje koje su duboko ljudske.” Obojica su ozdravili i nekako pregurali tu godinu. Zima 1879-80. bila je izuzetno hladna. Floberova kućepaziteljka sašila je za Juli ja kaput od starih pantalona. Zimu su pregurali zajedno. Flober je umro na proleće.
Šta je bilo sa psom, nije ostalo zapisano.
3. Figurativni pas. Gospođa Bovari ima psa dobijenog od šumara koga je od upale pluća izlečio njen muž. To je une petit levrette d’ltalie: mala ženka italijanskog hrta. Nabokov, koji je preterano strog prema svim prevodiocima Flobera, prevodi to na engleski kao whippet. Bilo to u zoološkom smislu ispravno ili ne, svakako se u prevodu gubi ženski rod, što mi se u ovom slučaju čini važnim. Taj pas dobija dodatno značenje kao... manje kao simbol, pa ne baš ni kao metafora, nego, recimo, kao figura. Ema dobija na poklon tog hrta dok ona i Šari još žive u Tosteu: to je vreme ranog, upravo začetog buđenja nezadovoljstva u njoj, vreme dosade i neraspoloženja, ali još uvek ne i pokvarenosti. Ona izvodi hrta u šetnju i ta životinja postaje za nju, diskretno, nakratko, u pola pasusa otprilike, nešto više od običnog psa. „U početku su joj misli besciljno lutale, kao i njen hrt koji je trčkarao u krugovima, kevtao na žute leptire, jurio poljske miševe i grickao latice maka po obodu žitnog polja. Potom joj se misli malo-pomalo usredsređuju sve dok, sedeći na travi po kojoj je kopkala vrhom suncobrana, nije zapitala samu sebe: „O Bože, zašto sam se udavala?”
To je prvo pojavljivanje tog psa, vrlo pažljivo uvođenje; posle toga Ema mu drži glavu u rukama i ljubi ga (kao što je Gistav ljubio Nerona/Tabora): pas ima tužan izraz lica i ona mu se obraća kao nekome kome je potrebna uteha. Ona se, drugim rečima (i u oba značenja), obraća samoj sebi. Drugo pojavljivanje psa u romanu ujedno je i poslednje. Šari i Ema se sele iz Tostea u Jonvil – ovo putovanje obeležava Emin prelazak iz snova i maštarija u stvarnost i pokvarenost. Obratite pažnju i na putnika koji sedi s njima u kočiji, ironično nazvanog Monsieur Lheureux,26 trgovca novotarijama i povremenog zelenaša koji na kraju hvata Emu u zamku (njen pad označava finansijska korupcija isto toliko koliko i seksualna). Na tom putovanju Emin hrt beži. Provode dobrih četvrt sata dozivajući ga zvižducima, a potom dižu ruke od njega. Monsieur Loro daje joj da okusi osećanje lažne utehe – priča joj utešne priče o izgubljenim psima koji su se vratili gospodarima uprkos velikim udaljenostima; jedan je čak prešao put od Carigrada do Pariza. Kakva je bila Emina reakcija na te priče, nije zapisano.
Šta je bilo sa psom, nije ostalo zapisano.
4. Utopljeni pas i fantastični pas. Januara 1851. Flober i Di Kan su bili u Grčkoj. Posetili su Maraton, Eleusinu i Salaminu. Upoznali su se sa generalom Morandijem, plaćenim vojnikom koji se borio u Mizolongiju i koji je s gnušanjem pobijao klevete britanske aristokratije da se Bajron u Grčkoj moralno srozao: „Bio je veličanstven,” rekao im je general Morandi. „Izgledao je kao Ahil.” Di Kan je zabeležio kako su posetili Termopile i kako su na bojnom polju ponovo pročitali Plutarhov opis bitke. Dana 12. januara bili su na putu za Eleuteru – dvojica prijatelja s vodičem i naoružanim policajcem koga su unajmili za svoju ličnu zaštitu – kada se vreme pokvarilo. Kiša je pljuštala kao iz kabla; voda je preplavila ravnicu preko koje su prelazili; nadošla bujica je iznenada odnela policajčevog škotskog terijera i pas se utopio. Kiša se pretvorila u sneg i tama je sve prekrila. Oblaci su zastrli zvezde; bili su potpuno sami.
Prošao je jedan sat, a potom i drugi; debeli sloj snega skupio se na naborima njihove odeće; zalutali su. Policajac je opalio nekoliko puta iz pištolja u vazduh, ali nije bilo odziva. Prokisli i promrzli, suočili su se sa noćnom tminom, koju treba da provedu u sedlima na teško pristupačnom terenu. Policajac je tugovao za svojim terijerom, a vodič – momak sa krupnim, buljavim očima kao u jastoga – ionako im nije bio ni od kakve pomoći na tom putovanju; nije znao čak ni da kuva. Oprezno su jahali naprežući oči ne bi li spazili nekakvo svetlo u daljini, kada je policajac uzviknuo: „Halt!” Negde tamo u daljini lajao je pas. Tada je vodič pokazao svoj jedini talenat: sposobnost da laje kao pravi pas. Zalajao je snagom očajnika, iz petnih žila. Kad bi prestao, ošlušnuli bi i ponovo začuli lavež. Vodič bi tada ponovo zalajao. Polako su se kretali dalje i svaki čas zastajali da laju i osluškuju lavež, a potom su se upravljali prema njemu. Pošto su jahali oko pola sata prema seoskom psu čiji je lavež bivao sve glasniji, konačno su došli do mesta gde su mogli da prenoće.
Šta je bilo sa vodičem, nije ostalo zapisano.
Napomena: Da li je u redu ako ovde dodamo da Gistav u svom dnevniku nudi drugačiju verziju priče? Slaže se sa opisom nevremena; slaže se i sa datumom; slaže se da vodič nije znao da kuva (stalno spremanje ovčetine i tvrdo kuvanih jaja doveli su ga dotle da bude na suvom hlebu). Začudo, ne pominje da su čitali Plutarha na bojnom polju. Policajčevog psa (neodređene rase u Floberovoj verziji) nije odnela bujica: jednostavno se utopio u dubokoj vodi. Što se tiče vodičevog lajanja, Gistav se seća samo da je on, kad su čuli seoskog psa kako laje u daljini, naredio policajcu da opali hitac u vazduh. Pas se na to odazvao lavežom; policajac je ponovo opalio; i na taj običniji način napredovali su do utočišta.
Šta je bilo sa istinom, nije ostalo zapisano.

5
Škrip!


U obrazovanijim krugovima engleske građanske klase, kad god se desi neka koincidencija, obično je neko tu na licu mesta da prokomentariše: „To je baš kao u romanima Entonija Pauela.”27 Često se koincidencija, kad se malo bolje sagleda, pokaže sasvim beznačajnom: tipičan slučaj je kad se dva poznanika iz škole ili sa fakulteta neočekivano sretnu posle više godina. Ali Pauelovo ime se priziva da bi dalo događaju legitimitet; to je otprilike kao da pozovete sveštenika da vam blagoslovi auto.
Ne marim baš puno za koincidencije. Ima u njima nešto sablasno: u trenutku naslutite kako je to kad čovek živi u sređenom svetu kojim upravlja Bog, kad vam On sâm zaviruje preko ramena i uslužno daje grube nagoveštaje o postojanju jednog šireg, kosmičkog plana. Više volim da verujem da je sve haotično, slobodno, isto toliko trajno koliko i privremeno blesavo – da verujem u pouzdanost ljudskog neznanja, surovosti i ludosti. „Šta god da se još desi,” napisao je Flober po izbijanju francusko-pruskog rata, „ljudi će i dalje ostati glupi”. Obični razmetljivi pesimizam? Ili neophodno odbacivanje lažne nade pre nego što se bilo šta pošteno promisli, ili učini ili napiše?
Ne marim čak ni za bezazlene, smešne koincidencije. Jednom sam bio na nekoj večeri gde sam otkrio da je sedmoro prisutnih upravo pročitalo Ples na muziku vremena. Nisam u tome nimalo uživao – pogotovo što je to značilo da nisam prozborio ni reč sve dok na red nije došao sir.
A što se tiče koincidencija u knjigama – ima nečeg jeftinog i sentimentalnog u njima; estetski, to ne može a da ne bude bezvredno. To da trubadur naiđe baš u pravom času da spase devojku iz kandži razbojnika; iznenadni ali praktični dikensovski dobročinitelji; bogomdani brodolom na stranoj obali koji ponovo sjedinjuje brata i sestru ili dvoje ljubavnika. Jednom sam kudio taj nemarni književni postupak pred pesnikom koga sam sreo u prolazu, čoveka svakako veštog u koincidencijama rimovanja. „Možda ste vi”, uzvratio je sa vedrom uzvišenošću, „isuviše prozaičnog duha.”
– Ali valjda prozaičan duh najbolje procenjuje prozu? – odbrusio sam mu, prilično zadovoljan samim sobom.
Da sam ja nekakav diktator književnosti, zabranio bih koincidencije. Pa dobro, možda ne u potpunosti. Koincidencije bi bile dozvoljene u pikarskim romanima; tu im je i mesto. Hajde, poslužite se: neka pilot čiji se padobran nije otvorio padne na stog sena, neka čestiti siromašak sa gangrenoznom nogom pronađe zakopano blago – to je u redu, zaista nije važno...
Jedan od načina da se koincidcncijama da legitimitet je taj da se proglase ironijom. To je ono što rade pametni ljudi. Uostalom, ironija je moderno sredstvo, drug u piću duhu i efektnosti. Kome bi i mogla da smeta? Pa opet, ponekad se pitam nije li i najduhovitija, najefektnija ironija tek doterana i intelektualizovana koincidencija.
Ne znam šta je Flober mislio o koincidencijama. Nadao sam se nekoj karakterističnoj odrednici u njegovom beskrajno ironičnom Dictionnaire des idées regues, ali u njemu se sa reči konjak naglo prelazi na koitus. Ipak, očigledna je njegova sklonost prema ironiji; to je jedna od njegovih najmodernijih osobina. U Egiptu se oduševio kada je otkrio da je reč almeh, koja je prvobitno označavala „učenu ženu”, vremenom izgubila ovo značenje i počela da označava „drolju”.
Da li se ironija sama vezuje za ironičnog čoveka? Flober je svakako u to verovao. Proslavu stogodišnjice Volterove smrti 1878. godine sponzorisala je fabrika čokolade Menije. „Taj siroti, stari genije,” prokomentarisao je Gistav „kako ga samo ironija nikada ne ostavlja na miru.” A gnjavila je i Gistava. Kada je za samog sebe napisao: „Ja privlačim ludake i životinje,” možda je trebalo da doda „i ironiju”.
Uzmite primer romana Madarne Bovary. Tužbu protiv tog romana zbog opscenosti podneo je Emest Pinar, javni tužilac koji isto tako uživa žalosnu slavu da je podneo tužbu i protiv Les Fleurs du mal. Nekoliko godina po oslobađajućoj presudi za Madame Bovary, otkrilo se da je Pinar objavio pod pseudonimom zbirku prijapskih stihova. To otkriće je oduševilo romanopisca.
A onda, uzmite za primer i sam sadržaj romana. Dva najupečatljivija momenta u njemu su Emina preljubnička vožnja kočijom sa zastrtim prozorima (taj deo je posebno sablažnjiv za pravoverne) i poslednji redak u romanu: „Upravo je primio orden Legije časti” – koji potvrđuje buržoasku apoteozu apotekara Omea. E sad, čini se da je ideja o kočiji sa zastrtim prozorima sinula Floberu kao posledica njegove vlastite ekscentrične vožnje Parizom kada se plašio da ne naleti na Lujzu Kole. Da bi izbegao susret sa njom, svuda se vozio u zatvorenoj kočiji. Tako je čuvao svoju čednost služeći se lukavstvom koje će kasnije iskoristiti da svojoj junakinji olakša prepuštanje seksualnim uživanjima.
Stvari stoje drugačije sa Omeovom Légion d’honneur: život tu imitira i ironizuje umetnost. Nije prošlo ni deset godina otkako je napisao poslednji redak Madame Bovary, a Flober, antiburžuj i zakleti protivnik svake vlasti, dozvolio je sebi da postane chevalier Legije časti. Otuda, poslednji redak njegovog života papagajski ponavlja poslednji redak njegovog remek-dela: na njegovom pogrebu odred vojnika ispaljuje počasni plotun nad kovčegom i na taj način upućuje tradicionalni državni pozdrav jednom od svojih najneverovatnijih i najpodrugljivijih chevaliers-a.
A ako vam se ne dopadaju ovi primeri ironije, imam ja i drugih.
1. ZORA KOD PIRAMIDA

U decembru 1849. Flober i Di Kan su se popeli na vrh Keopsove piramide. Prethodnu noć su proveli u podnožju i ustali su u pet sati da bi bili sigurni da će se popeti do vrha pre izlaska sunca. Gistav se umio vodom iz platnene vreće; negde je zavijao šakal; on je popušio lulu. Potom se, sa dvojicom Arapa koji su ga gurali otpozadi i dvojicom koji su ga vukli, polako penjao uz visoke blokove piramide sve do vrha. Di Kan – prvi čovek koji je fotografisao Sfingu – već je bio tamo. Ispred njih se pružao Nil, okupan u magli, poput belog mora; iza njih se pružala tamna pustinja poput skamenjenog purpurnog okeana. Konačno se na istoku pojavila tanka pruga narandžastog svetla; i postepeno se belo more pred njima pretvaralo u ogromnu plodnu ravnicu, a purpurni okean iza njih u sjajnu belinu. Izlazeće sunce obasjalo je najviše blokove piramide, a Flober je, gledajući nadole ispred sebe, opazio belu vizit-kartu zakačenu čiodama. Na njoj je pisalo: „Hambert, Frotteur”, a ispod je bila navedena adresa u Ruanu.
Kakav trenutak savršeno plasirane ironije! Pa i trenutak modernizma: ovo je ona vrsta promene u kojoj se svakodnevno meša sa nečim uzvišenim, što mi danas volimo da smatramo tipičnim za naše zajedljivo doba koje se ne da nasamariti. Zahvalni smo Floberu što je podigao vizit-kartu, u smislu da ironije nije ni bilo dok je on nije uočio. Neko drugi bi možda zaključio da je ta vizit-karta obično smeće – mogla je stajati na tom mestu godinama, sve dok čiode ne bi zarđale; ali Flober joj je dao određenu funkciju.
Ako smo raspoloženi za dalje tumačenje, možemo pomnije da razmotrimo taj kratkotrajni događaj. Nije li možda značajna istorijska koincidencija to što se najveći evropski romanopisac devetnaestog veka susreo kod Piramida sa jednim od najpoznatijih likova proze dvadesetog veka? To što je Flober, još uvek oznojen od raspusnih dečakâ iz kupališta u Kairu, nabasao na ime zavodnika američkih maloletnica iz Nabokovljevog romana? Uostalom, koje je zapravo zanimanje ove jednodelne verzije Hamberta Hamberta? Frotteur. Bukvalno, glačalac parketa, ali isto tako i osoba devijantnog seksualnog ponašanja koja voli da se trlja o ljude u gomili.
I to nije sve. A sada o ironiji ironije. Ispostavlja se, na osnovu Floberovih putnih zapisa, da vizit-kartu na datom mestu nije ostavio sam Monsieur Frotteur, već okretni i dovitljivi Maksim di Kan, koji se u toj purpurnoj noći popeo gore i postavio malu mišolovku za senzibilitet svog prijatelja. Kada to znamo, menja se ravnoteža u našoj reakciji: Flober postaje trom i predvidiv, a Di Kan šaljivdžija, spadalo, dasa koji se zeza s modernizmom još pre nego što se modernizam uopšte javno oglasio.
Ali, čitajmo dalje. Ako pogledamo Floberova pisma, saznaćemo da je nekoliko dana posle ovog događaja pisao majci o divnom iznenađenju tog otkrića. „Kad samo pomislim da sam tu karticu specijalno nosio čitavim putem od Kruasea a da je ipak nisam ja tamo stavio! Taj klipan je iskoristio moju zaboravnost i pronašao tu blaženu karticu na dnu mog sklopivog cilindra.” I tako sve čudnije od čudnijeg. Flober je već kod kuće spremao specijalne efekte koji će se kasnije ispostaviti kao karakteristični za način na koji doživljava svet. Ironija se razvija, stvarnost uzmiče. A zašto je, živo me zanima, i nosio sa sobom taj cilindar sve do Piramida?
2. ŠTA BISTE PONELI SA SOBOM NA PUSTO OSTRVO?

Gistav se obično osvrtao na svoja letovanja u Truvilu – provedena između papagaja kapetana Barbija i psa Mme Šlezinger – kao na retka spokojna razdoblja svog života. Prisećajući se pri kraju svojih dvadesetih godina, napisao je Lujzi Kole da su „najvažniji događaji u mom životu bili nekoliko misli, pročitane knjige, poneki zalasci sunca u Truvilu, na morskoj obali, i razgovori od pet-šest časova bez prekida sa jednim prijateljem (Alfred le Poatven) koji je sada oženjen i izgubljen za mene.”
U Truvilu je upoznao Gertrud i Herijet Kolijer, kćerke britanskog pomorskog atašea. Obe su se, izgleda, zaljubile u njega. Herijet mu je poklonila svoj portret, koji je on okačio iznad kamina u Kruaseu; ali Gertrud je bila ona koja mu se više sviđala. Kakva su bila njena osećanja prema njemu može da se nasluti iz teksta koji je napisala decenijama kasnije, posle Gistavove smrti. Prilagođavajući stil romantičarskoj prozi i služeći se izmišljenim imenima, ona se hvali: „Strasno sam ga volela, obožavala. Prevalila sam tolike godine, ali nikada više nisam osetila takvo poštovanje, ljubav, ali i strah koji su mi obuzimali dušu. Nešto mi je govorilo da nikada neću biti njegova... Ali sam slutila, u najskrovitijim zakucima svog srca, kako bih mogla da ga volim, poštujem i slušam.”
Gertrudino bujno sećanje možda je puka maštarija – ima li išta, na kraju krajeva, sentimentalno primamljivije od mrtvog genija i pubertetskih letovanja na morskoj plaži? A možda i nije tako? Gistav i Gertrud su ostali u vezi godinama. On joj je poslao primerak Madame Bovary (zahvalila mu se, naglasivši da je roman „odvratan”, i navela mu reči Filipa Džejmsa Bejlija, autora Festusa, o dužnosti pisca da čitaocu pruži moralnu pouku); a četrdeset godina nakon što su se upoznali u Truvilu, ona je posetila Kruase. Lepi, plavokosi kavaljer iz njene mladosti bio je sada ćelav i crven u licu, sa par zuba u vilici. Ali njegova galantnost i dalje je bila besprekorna. „Moja stara prijateljice, mladosti moja”, pisao joj je kasnije, „tokom svih onih godina što proživeh a da nisam znao šta je sa vama, valjda nije prošao nijedan jedini dan, a da nisam pomislio na vas.”
Tokom tih dugih godina (ili 1847, da budem precizan, godinu dana nakon što je Flober pisao Lujzi o zalascima sunca u Truvilu) Gertrud je obećala da će voleti, poštovati i slušati nekog drugog – engleskog ekonomistu Čarlsa Tenanta. Dok je Flober lagano sticao evropsku slavu kao romanopisac, Gertrud je i sama objavila jednu knjigu – dnevnik svoga dede pod naslovom Francuska u predvečerje velike revolucije. Umrla je 1918. u devedeset devetoj godini života. Imala je kćerku Doroti koja se udala za istraživača Hernija Mortona Stenlija.
Na jednom od Stenlijevih putovanja po Africi, njegova ekspedicija je zapala u poteškoće. Istraživač je bio primoran da se postepeno oslobađa svih nepotrebnih stvari. Na izvestan način bila je to obrnuta, životna verzija popularne radio-emisije „Šta biste poneli sa sobom na pusto ostrvo?”: umesto da se opremi stvarima koje život u tropskim predelima čine podnošljivijim, Stenli je morao da se otarasi pojedinih predmeta da bi preživeo. Knjige su očigledno bile suvišne i on je počeo da ih listom odbacuje sve dok nije došao do one dve koje bi svi gosti pomenute radio-emisije poneli sa sobom kao goli, civilizacijski minimum: Bibliju i Šekspira. Stenlijeva treća knjiga, ona koju je odbacio poslednju pre nego što je spao na konačni minimum, bila je Salammbô.
3. ŠKRIPANJE KOVČEGA

Sumorni, bolećivi ton Floberovog pisma Lujzi Kole o zalascima sunca nije bio nikakva poza. Na kraju krajeva, 1846. je bila godina u kojoj su mu, prvo otac, a onda i sestra Karolina, umrli. „Kakva kuća!” napisao je. „Kakav pakao!” Čitavu noć Gistav je probdio pored tela svoje sestre: ona je ležala u svojoj beloj venčanici, a on je sedeo i čitao Montenja.
Ujutro na dan sahrane poljubio ju je poslednji put dok je ležala u kovčegu. Po drugi put u tri meseca čuo je teški bat pendžetiranih cipela kako se uspinju drvenim stepenicama da odnesu mrtvo telo. Toga dana jedva da je stigao da ožali sestru: preovladavale su praktične stvari. Trebalo je odseći pramen Karolinine kose i uzeti otisak lica i ruku u gipsu: „Video sam velike šape tih klipana kako je dodiruju i oblažu joj lice gipsom.” Ali bez velikih šapa nema sahrane.
Dobro je poznavao put do groblja od prethodnog puta. Na grobu se Karolinin muž srušio. Gistav je posmatrao kako spuštaju kovčeg u raku. Iznenada, kovčeg se zaglavio: raka je bila preuska. Grobari su dohvatili kovčeg i prodrmali ga; vukli ga tamo-vamo, okretali, zasecali lopatom, navlačili polugama, ali i dalje nisu mogli da ga pomaknu. Na kraju je jedan od njih nogom stao na kovčeg, pravo na ono mesto gde je bila Karolinina glava, i ugurao ga u raku.
Gistav je dao da se napravi njeno poprsje prema posmrtnoj maski; stajalo je u radnoj sobi čitavog njegovog radnog veka, sve dok nije umro, u istoj kući, 1880. godine. Mopasan je tada pomagao u oblačenja mrtvaca. Floberova sestričina je zamolila da se uzme tradicionalni otisak piščeve ruke u gipsu, ali se pokazalo da je to neizvodivo: pesnica je u samrtnom grču bila isuviše čvrsto stisnuta.
Povorka je krenula, prvo do crkve u Kanteleu, a potom do Spomen-groblja, gde je počasni vod ispalio svoju apsurdnu glosu o poslednjcm retku romana Madame Bovary. Govori su bili kratki, a onda je kovčeg položen u raku. I on se zaglavio. U ovom slučaju širina je bila dobro izmerena, ali grobari su škrtarili na dužini. Sinovi onih negdašnjih klipana uzalud su se natezali s kovčegom; nisu mogli ni da ga uguraju ni da ga izvade. Posle nekoliko trenutaka nelagode, ožalošćeni su počeli lagano da se razilaze ostavljajući Flobera zaglavljenog pod kosim uglom u zemlji.
Normandijci su poznate škrtice, a i grobari im, bez sumnje, nisu nikakav izuzetak; možda im je žao svakog suvišnog busena koji iskopaju, a možda im je takva bila profesionalna tradicija između 1846. i 1880. godine? Možda je Nabokov pročitao Floberova pisma pre nego što je počeo da piše Lolitu. Možda divljenje H. M. Stenlija prema Floberovom romanu iz Afrike i nije iznenađujuće. Možda je ono što mi danas smatramo otrcanom koincidencijom, istančanom ironijom ili hrabrim, dalekovidim modernizmom izgledalo sasvim drugačije u svoje vreme. Flober je nosio vizit-kartu Monsieura Hamberta čitavim putem od Ruana do Piramida. Treba li to da označava samoljubivo reklamiranje vlastitog senzibiliteta; zezanje na račun peščanog lica pustinje, koje ne može da se izglanca kao parket; ili se Flober jednostavno našalio sa svima nama.

6
Oči Eme Bovari


Da vam kažem zašto mrzim kritičare. Ne iz uobičajenih razloga: zato što su propali pisci (obično nisu; možda su propali kritičari, ali to je drugo pitanje); ili zato što su po prirodi zlobni, ljubomorni i sujetni (obično nisu; ako već treba za nešto, onda bi možda bolje bilo optužiti ih za prekomernu velikodušnost, za veličanje drugorazrednih dela kako bi njihova istančana zapažanja dobila na značaju). Ne, razlog zbog koga mrzim kritičare – pa dobro, s vremena na vreme – leži u tome što pišu ovakve rečenice:
„Flober, za razliku od Balzaka, ne gradi svoje likove objektivnim spoljašnjim opisom; u stvari, on je toliko nemaran u opisivanju njihove spoljašnjosti da u jednoj prilici pripisuje Emi smeđe (14), u drugoj duboke crne (15), a u trećoj plave oči (16).”
Ovu preciznu i obeshrabrujuću optužbu iznela je pokojna dr Enid Starki, bivši predavač francuske književnosti na Univerzitetu u Oksfordu i najiscrpniji Floberov britanski biograf. Brojevi u zagradama iz njenog teksta odnose se na fus-note u kojima autorka probada romanopisca određenim poglavljem i rečenicom.
Slušao sam jedno predavanje dr Starki i drago mi je što mogu da kažem da je imala užasan francuski akcenat; bio je to jedan od onih izgovora punih đačke samouverenosti i apsolutnog nedostatka sluha, koji se koleba između prozaične ispravnosti i grotesknih grešaka, često u jednoj istoj reči. Naravno, to nije dovodilo u pitanje njenu kompetentnost da predaje na Univerzitetu u Oksfordu, jer se sve donedavno na tom univerzitetu prema modernim jezicima odnosilo kao da su mrtvi – na taj su način ulivali više poštovanja, delovali kao ponešto usavršeniji latinski i grčki. Pa ipak, naročito me je kosnulo to što je neko ko živi od francuske književnosti tako katastrofalno nesposoban da izgovara osnovne reči toga jezika onako kako su ih prvobitno izgovarale osobe koje su predmet njenih radova, njeni junaci (pa i oni koji su je plaćali, mogli bismo reći).
Možda ćete pomisliti da je ovo jeftina osveta mrtvoj kritičarki samo zato što je istakla da Flober nije imao sasvim jasnu predstavu o očima Eme Bovari. Ali, ja se ne držim izreke de mortuis nil nisi bonum (uostalom, govorim kao lekar); a i teško je suzdržati bes kada vas neki kritičar upozori na tako nešto. Nisam bio besan na dr Starki, barem ne u početku, – ona je, kako se ono kaže, samo radila svoj posao – već na Flobera. Zar taj pedantni genije nije mogao da pripazi da njegov najslavniji lik ima stalno istu boju očiju? Ha. A onda, pošto niste u stanju da se na njega dugo ljutite, usmeravate svoj bes prema kritičaru.
Moram da priznam da nikada dok sam čitao Madame Bovary nisam primetio da junakinja ima oči boje duge. Da li je trebalo? Da li ste vi to primetili? Da nisam možda bio previše zaokupljen pojedinostima koje su izmakle pažnji dr Starki (a koje bi to pojedinosti mogle da budu, ne mogu u ovom času da se setim). Drugim rečima: postoji li negde savršeni čitalac, totalni čitalac? Da li čitanje dr Starki podrazumeva sve ono što sam ja proživljavao dok sam čitao Madame Bovary i još mnogo šta drugo, tako da je moje čitanje na neki način besmisleno? E pa, nadam se da nije tako. Moje čitanje može da bude besmisleno sa stanovišta istorije književne kritike, ali nije besmisleno sa stanovišta uživanja. Ne mogu da dokažem da obični čitaoci uživaju više u knjigama od profesionalnih kritičara, ali mogu da navedem jednu prednost koju mi imamo u odnosu na njih. Mi smemo da zaboravljamo. A dr Starki i njoj slični opterećeni su pamćenjem: knjige o kojima predaju i pišu ne smeju nikada da izbrišu iz sećanja. Žive s njima kao u porodici. Možda baš zbog toga neki kritičari poprime nemaran, pokroviteljski ton kada govore o piscima kojima se bave. Kao da je Flober, ili Milton, ili Vordsvort, neka dokona stara tetka, zavaljena u stolici za ljuljanje, koja zaudara po ustajalom puderu, koju zanima samo prošlost i koja već godinama nije rekla ništa novo. Naravno, to je njena kuća i svi u njoj stanuju besplatno; ali nema veze, valjda je već, znate... vreme?
Dok običan ali pasionirani čitalac sme da zaboravi; može slobodno da odlazi od pisca, da ga vara s drugim piscima, da mu se vraća i ponovo pada u zanos. Porodični život nikada se ne odražava na tu vezu; ona može da bude sporadična, ali kada traje, uvek je intenzivna. Nema tu onih svakodnevnih pakosti koje se javljaju kada ljudi otupe od zajedničkog života. Nikad nisam mogao da zamislim sebe kako umornim glasom podsećam Flobera da raširi mokri peškir u kupatilu ili da četkom očisti klozetsku šolju. Što dr Starki ne može a da ne radi. Slušajte, dođe mi da viknem, pisci nisu savršeni, kao što ni muževi i žene nisu savršeni. Jedino čvrsto pravilo je da, čak i ako vam se učini da jesu, ne mogu da budu savršeni. Nikada nisam mislio da je moja žena bila savršena. Voleo sam je, ali se nikad nisam zavaravao. Sećam se... Ali, ostaviću to za drugu priliku.
Umesto toga, prisetiću se jednog drugog predavanja kome sam prisustvovao pre nekoliko godina, na književnom skupu u Čeltenhemu. Predavanje je držao profesor sa Kembridža, Kristofer Riks, i bilo je zaista sjajno. Sijala mu se ćelava glava, sijale su mu se crne cipele; a i predavanje mu se zaista sijalo. Tema je glasila: „Greške u književnosti, i da li su one važne”. Jevtušenko je, na primer, navodno napravio grdnu grešku u jednoj od svojih pesama o američkom slavuju. Puškin je sasvim pogrešno opisao vojnu uniformu kakva se nosila na balovima. Džon Vejn28 je pogrešio nešto u vezi sa pilotom koji je bacio bombu na Hirošimu. Nabokov je pogrešio – ovo je pravo iznenađenje – u izgovoru imena Lolita. Bilo je tu i drugih primera: Kolridž, Jejts i Brauning našli su se među onima koji su uhvaćeni na delu da ne razlikuju šiju od vrata, pa čak ni da ne znaju šta je uopšte šija.
Posebno su me iznenadila dva primera. Prvi je značajno otkriće o Gospodaru muva. U čuvenoj sceni, kada dečaci koriste Pigijeve naočare za ponovno otkrivanje vatre, Vilijam Golding je pogrešio u optici. Sasvim je suprotno od onoga što on tvrdi. Pigi je kratkovid, i naočare koji se u tim slučajevima prepisuju nisu se ni slučajno mogle koristiti za potpaljivanje vatre. Ma kako ih čovek držao, one nisu u stanju da fokusiraju sunčeve zrake u jednu tačku.
Drugi primer odnosi se na pesmu „Juriš lake konjice”29: „U Dolinu smrti/Dojaha njih šest stotina”. Tenison je napisao ovu pesmu na brzinu, pošto je pročitao reportažu u Tajmsu u kojoj je bila i rečenica: „Neko je uprskao stvar?”. Oslonio se i na jednu raniju procenu koja je pominjala „607 konjanika”. Kasnije se, međutim, broj onih koji su učestvovali u onome što je Kamij Ruse nazvao ce terrible et sanglant steeplechase30 zvanično popeo na 673. „U Dolinu smrti/Dojaha njih šest stotina sedamdeset i tri”? Nekako mi ne zvuči da ima ritma. Možda bi broj mogao da se zaokruži na sedam stotina – ni to ne bi bilo sasvim tačno, ali bi barem bilo tačnije? Tenison je razmotrio stvar i odlučio da ništa ne menja u pesmi: „Šest stotina je u metričkom smislu mnogo bolje nego sedam stotina (bar ja tako mislim) pa neka tako i ostane.”
Meni se čini da stavljanje 600 umesto 673, ili 700, ili oko 700 teško da predstavlja nekakvu Grešku. S druge strane, nepouzdanost Goldingove optike mora se svakako označiti kao propust. Pitanje koje sledi je da li je to važno? Koliko se sećam predavanja profesora Riksa, njegovo obrazloženje je bilo da ako je faktografska strana u književnom delu nepouzdana, tada je piscu mnogo teže da se služi elementima kao što su ironija i iluzija. Ako ne znate šta je istina, ili šta se podrazumeva pod istinom, onda se umanjuje vrednost onoga što nije istina, ili što se podrazumeva da nije istina. Meni ta tvrdnja izgleda sasvim na mestu, iako mi i dalje nije jasno na koliko se slučajeva literarnih grešaka može stvarno odnositi. Što se tiče Pigijevih naočara, mislim da: a) zaista će mali broj ljudi, osim okultista, optičara i profesora engleske književnosti sa dvostrukom dioptrijom, primetiti tu grešku, i b) a kad je i primete, samo će detonirati grešku – kao što se aktivira mala bomba sa ograničenim dejstvom. I što je najvažnije, ta detonacija (do koje dolazi na dalekoj morskoj obali a njen jedini svedok je neki pas) ne širi se na ostale delove romana.
Greške kao što je ova Goldingova jesu „spoljašnje greške” – nastale usled razlika između onoga što se u knjizi tvrdi i onoga što poznajemo u stvarnosti: najčešće one samo odaju piščevo nedovoljno poznavanje tehničkih detalja. To je oprostiv greh. Ali šta sa „unutrašnjim greškama”, kada pisac iznosi dve suprotne tvrdnje u jednom istom delu? Emine oči su smeđe, Emine oči su plave. To se, na žalost, može pripisati samo nestručnosti, nemarnom odnosu prema pisanju. Pre neki dan sam pročitao mnogo hvaljeni debitantski roman jednog mladog pisca, u kome se pripovedač – koji je istovremeno i seksualno neiskusan i ljubitelj francuske književnosti – na smešan način preslišava o najboljem načinu da poljubi devojku a da ne bude odbijen: „Lagano, strastveno, neodoljivom snagom privlačiš je malo-pomalo sebi buljeći joj u oči na način kao da si upravo dobio primerak prvog, zabranjenog izdanja Madame Bovary.”
Pomislio sam kako je to sasvim lepo rečeno, čak i prilično duhovito. Jedini problem je u tome što „prvo, zabranjeno izdanje Madame Bovary” jednostavno ne postoji. Roman je, za šta sam mislio da je manje-više dobro poznato, prvo izlazio u nastavcima u časopisu Revue de Paris; potom je podignuta tužba zbog opscenosti; i tek pošto je autor oslobođen optužbe, delo je objavljeno u obliku knjige. Nadam se da je mladi romanopisac (čini mi se da nije pošteno da mu navodim ime) mislio na „prvo, zabranjeno izdanje” Bodlerove zbirke Les Fleurs du mal. Bez sumnje, tu će grešku ispraviti za drugo izdanje; ako ga bude.
Oči smeđe, oči plave. Da li je to važno? Ne, da li je važno da pisac sam sebi uskače u usta; već, da li je uopšte važna boja očiju? Uvek mi je žao romanopisaca kad treba da pomenu boju ženskih očiju – izbor je tako sužen, i bilo koju boju da izabere, neminovne su banalne implikacije. Oči su joj plave: nevinost i poštenje. Oči su joj crne: strast i dubina. Oči su joj zelene: neobuzdanost i ljubomora. Oči su joj smeđe: pouzdanost i zdrav razum. Oči su joj ljubičaste: roman je napisao Rejmond Čendler. Kako sve to izbeći bez gomile napomena u zagradama o daminom karakteru? Oči su joj boje blata; boja njenih očiju je promenljiva u zavisnosti od kontaktnih sočiva koje nosi; nikad joj nije zagledao oči. E pa, izaberite sami šta želite. Moja žena je imala zelenkasto-plave oči, zbog čega je priča o njoj vrlo duga. Tako da verujem da u trenucima iskrenosti i sâm pisac verovatno priznaje besmislenost opisivanja očiju. On polako zamišlja njen lik, oblikuje ga, a onda joj – to valjda dolazi na samom kraju – strpa par staklenih očiju u one prazne duplje. Oči? O da, bolje da ima oči, misli on, umorno i uljudno.
Proučavajući književna dela, Buvar i Pekiše shvataju da gube poštovanje prema piscu koji zapadne u grešku. Ja se više čudim tome što pisci prave tako malo grešaka. Dakle, biskup Liježa umire petnaest godina pre nego što je zaista umro: da li ta greška Valtera Skota umanjuje vrednost romana Kventin Darvard! To je beznačajna greška, zalogaj dobačen recenzentima. Vidim romanopisca uz ogradu na krmi trajekta koji prevozi preko Kanala kako baca hrskavicu iz sendviča galebovima koji kruže.
Bio sam predaleko da bih primetio boju očiju Enid Starki; pamtim samo da je bila obučena kao mornar, da je hodala kao odbrambeni igrač ragbija i da je imala užasan francuski akcenat. Ali, reći ću vam nešto drugo. Vanredni profesor francuske književnosti na Univerzitetu u Oksfordu i počasni član veća Samervil koledža, „poznata po svojim studijama o životu i radu takvih pisaca kakvi su Bodler, Rembo, Gotje, Eliot i Žid” (citiram reči sa omota njene prve knjige; prvo izdanje, naravno), koja je posvetila dve obimne knjige i mnoge godine svog života autoru Madame Bovary, izabrala je za naslovnu stranu svoje prve knjige portret „Gistav Flober, delo nepoznatog slikara”. To je prvo što vidimo; to je, ako baš hoćete, trenutak u kome nam dr Starki predstavlja Flobera. Jedini problem je u tome što to nije on. To je portret Luja Bujea, što će vam reći svi, od gardienne u Kruaseu pa nadalje. A šta da radimo kad jednom prestanemo da se smejuljimo?
Možda još uvek mislite da se samo svetim mrtvoj kritičarki koja ne može da se brani? Pa, možda se i svetim. Ali, s druge strane, quis custodiet ipsos custodes! A reći ću vam još nešto. Upravo sam ponovo pročitao Madame Bovary.
„Jednom prilikom pripisuje Emi smeđe (14), u drugoj duboke crne (15), a u trećoj plave oči (16).”
Pouka koja se iz svega toga može izvući, verujem, glasi: ne strahujte nikad od fusnota. Evo sada svih šest mesta u knjizi gde se pominju oči Eme Bovari. Očigledno je da je to piscu bilo od izvesne važnosti:
1. (Ema se prvi put pojavljuje u romanu): „Ono što je bilo lepo na njoj, to su bile oči: iako su bile smeđe, izgledalo je kao da su crne zbog trepavica...”
2. (Ovako je doživljava negde na samom početku braka muž koji je obožava): „Njene oči su mu se učinile nekako krupnije, pogotovo kad bi se probudila i zatreptala više puta za redom; bile su crne kada se nalazila u senci, a tamnoplave na punom dnevnom svetlu; reklo bi se da sadrže čitave slojeva boja, koje su duboko dole bile tamnije, a prema površini postajale sve svetlije i nalik na emajl.”
3. (Na balu osvetljenom svećama): „Njene crne oči izgledale su još crnje.”
4. (Kada prvi put sretne Leona): „Probadala ga je svojim krupnim, razrogačenim crnim očima.”
5. (U kući, ovako izgleda Rudolfu kada je po prvi put posmatra): „Crne oči.”
6. (Ema se uveče gleda u ogledalu, neposredno pošto ju je Rudolf zaveo): „Nikad joj oči nisu bile tako krupne, tako crne, niti je u njima bilo takve dubine.”
Kako ono kritičarka reče? „Flober, za razliku od Balzaka, ne gradi svoje likove objektivnim, spoljašnjim opisom; u stvari, on je toliko nemaran u opisivanju njihove spoljašnjosti...” Bilo bi zanimljivo da se uporcdi vreme koje je Flober utrošio da bi se uverio da mu junakinja ima neobične i zagonetne oči tragične preljubnice sa vremenom koje je dr Starki utrošila na to da ga nemamo omalovaži.
I još samo nešto na kraju, da budemo potpuno sigurni. Naš najraniji, nezaobilazni izvor za proučavanje Flobera je knjiga Maksima di Kana Souvenirs litteraires31 (Ašet, Pariz, 1882-3, dva toma) – ogovaračko, sujetno, nepouzdano delo u kome autor opravdava samog sebe, ali u istorijskom smislu veoma važno. Na 306. strani prvog toma (Remington, London, 1893, ime prevodioca nije navedeno) Di Kan pomno opisuje ženu koja je bila prototip Eme Bovari. Bila je to, kazuje Di Kan, druga žena sanitetskog oficira iz Bon Lekura, nedaleko od Ruana:
„Ta druga lekareva žena nije bila lepa; bila je omanja, zagasito žute kose i lica poprskanog pegama. Bila je puna sebe i prezirala je muža koga je smatrala budalom. Okrugla i bele puti, imala je sitne kosti koje se nisu ocrtavale, a u njenom hodu i opštem držanju tela bilo je gipkosti i uvijanja kao kod jegulje. Glas joj je, vulgarizovan donjonormandijskim akcentom, bio više nego umiljat, a oči neodređene boje, zelene, sive ili plave, zavisno od svetla, imale su uvek nekakav preklinjući izraz.”
Reklo bi se da dr Starki pokazuje bezbrižno nepoznavanje ovog razjašnjavajućeg pasusa. Sve u svemu, reč je o krajnjem nemaru prema piscu koji joj je, na ovaj ili onaj način, platio više računa za struju. Jednostavno, takve stvari me izbezumljuju. Shvatate li sad zašto mrzim kritičare? Mogao bih da probam da vam opišem izraz svojih očiju u ovom trenutku, ali su mi isuviše zamućene od besa.

7
Prelazak preko Kanala


Poslušajte. Ratarataratarata. A onda – ššš – tamo preko. Fatafatafatafata. Pa opet. Ratarataratarata – fatafatafatafata. Blago novembarsko talasanje mora dovelo je stolove u baru do toga da se metalnim zvukom javljaju jedan drugom. Nešto se uporno čuje od obližnjeg stola; zatim pauza tokom koje se nečujno podrhtavanje prenosi brodom; a onda nešto tiši odziv s druge strane. Zov i odziv, zov i odziv; poput para mehaničkih ptica u kavezu. Poslušajte motiv: ratarataratarata fatafatafatafata ratarataratarata fatafatafatafata. Evo šta to govori: postojanost, stabilnost, uzajamno poverenje; pa ipak, promena vetra ili plima i oseka sve bi to mogla da okonča.
Okrugli prozori na krmi išarani su sprejom; kroz jedan od njih nazire se niz debelih čekrka i mlitavi makaroni raskvašene užadi. Galebovi su već odavno odustali od pratnje ovog trajekta. Ispratili su nas kreštanjem iz Njuhejvena, pogledali kakvo je vreme, primetili da na zadnjem delu palube nema paketa sa sendvičima i vratili se nazad. Ko da im zameri? Mogli su da nas prate četiri sata do Dijepa u nadi da će na povratku biti bolje sreće; ali onda bi im radni dan trajao deset sati. Sad već negde iskopavaju crve na nekom vlažnom fudbalskom igralištu u Kolingdinu.
Ispod prozora se nalazi dvojezična kanta za otpatke sa puvopisnom greškom. U gornjem redu piše PAPIERS (kako zvanično zvuči ta francuska reč, kao zapovest: „Vozačku dozvolu! Ličnu kartu!”). Ispod toga stoji engleski prevod LITTERS32. Kakva razlika samo zbog jednog suglasnika! Kada je Flober prvi put video kako ga najavljuju – kao autora Madame Bovary koja je uskoro trebalo da izlazi u nastavcima u časopisu Revue de Paris – prezime mu je bilo preinačeno u Fober. „Ako se jednog dana pojavim, biće to u punoj ratnoj opremi”, pohvalio se tada, ali čak i kada je čovek u punoj ratnoj opremi, nikad mu u potpunosti nisu zaštićeni pazuh i prepone. Kao što je istakao Bujeu, verzija njegovog prezimena u Revue razlikovala se samo u jednom slovu od neželjene komercijalne igre rečima – Fobe je bilo prezime bakalina u Rišeljeovoj ulici, preko puta pozorišta Komedi-fransez. „Pre nego što sam se uopšte pojavio, živog su me odrali.”
Volim ove vansezonske prelaske preko Kanala. Kad si mlad, onda više voliš vulgarne mesece, punu sezonu. Kako postaješ stariji, naučiš da ceniš prelazna razdoblja, mesece koji nikako ne mogu da se odluče. Možda je to način da se prizna da ništa više ne može biti pouzdano kao što je bilo. Ili je to možda način da se prizna sklonost ka praznim trajektima.
U baru nema više od pet-šest ljudi. Jedan od njih se opružio na klupi; uspavljujući zveket stolova izmamljuje mu prvo hrkanje. U ovo doba godine nema školskih ekskurzija; aparati za video-igre, diskoteka i bioskop su utihnuli; čak i šanker ćaska sa gostima.
Ovo je treći put za godinu dana da prelazim preko Kanala. Novembar, mart, novembar. Samo na par noći u Dijepu; iako ponekad dođem kolima i odvezem se do Ruana. To nije mnogo vremena, ali je dovoljno za promenu. To i jeste promena. Svetlo iznad Kanala, na primer, izgleda sasvim drugačije kad se gleda sa francuske obale – jasnije je a opet nekako nepostojanje. To nebo je poprište raznih mogućnosti. Ne zapadam u romantiku. Posetite umetničke galerije duž normandijske obale i sami ćete se uveriti šta su tamošnji slikari voleli da slikaju, uvek iznova: pogled na sever. Komadić morske obale, more i nebo bogato događajima. Engleski slikari nikada to nisu radili, nisu se okupljali u Hejstingsu, Margejtu ili Istbornu da zure u natmureni, jednolični Kanal.
Ne idem ja tamo samo zbog svetla. Idem i zbog onih stvari koje se zaboravljaju sve dok se ponovo ne vide. Način na koji seku meso. Ozbiljnost njihovih pharmacies. Ponašanje njihove dece u restoranima. Saobraćajni znakovi (Francuska je jedina zemlja koju znam gde se vozači upozoravaju na cveklu na putu jednom sam video crveni trougao na kome je pisalo BETTERAVES33 i bio nacrtan automobil koji se zanosi u vožnji). Gradske skupštine Treće Republike. Ukus vina u smrdljivim okrečenim podrumima pored puta. Mogao bih da nastavim, ali i ovo je dovoljno jer bih ubrzo počeo da naglabam o lipama, o pétanque34, o hlebu koji se umače u oporo crno vino – oni to zovu la soupe a perroquet, papagajska supa. Svako ima svoju privatnu listu, a tuđe liste ubrzo postanu isprazne i sentimenlalne. Pre neki dan sam pročitao listu pod naslovom „Šta mi se sviđa”. Glasila je ovako: „Salatu, cimet, sir, biber, marcipan, miris upravo pokošene trave, (da li biste čitali dalje?)... ruže, božure, lavandu, šampanjac, nestalna politička uverenja, Glena Gulda...” Ta lista, sastavio ju je Rolan Bart, nastavlja se dalje, kao i sve liste. Nešto od toga vam se sviđa, a nešto vas nervira. Iza „vina iz Medoka” i „imati sitniša”, Bartu se sviđa roman Bouvard et Pécuchet. Dobro, fino, idemo dalje. Šta je sledeće? „Šetnja u sandalama po puteljcima jugozapadne Francuske.” Ovo je dovoljan razlog da se čovek odveze sve do jugozapadne Francuske i pospe malo cvekle po tim puteljcima.
Na mojoj listi su i pharmacies. Apoteke u Francuskoj uvek izgledaju nekako poštenije. U njima se ne drže lopte za plažu, ni kolor-filmovi, ni ronilačka oprema, ni alarmni uređaji protiv provalnika. Službenici znaju svoj posao i nikad ne pokušavaju da vam utrape šećerlemu na odlasku. Zatičem samog sebe kako im se pokoravam kao da su neki stručni savetnici.
Jednom smo moja žena i ja svratili u pharmacie u Montabanu i zatražili pakovanje flastera. Za šta su vam potrebni, upitali su nas. Elen je pokazala na svoju petu na kojoj se od kaiša na novim sandalama napravio žulj. Pharmacien je izašao iza svoga pulta, zamolio ju je da sedne, skinuo joj sandalu nežno kao da je fetišista – obožavalac stopala, pregledao joj petu, očistio je komadićem gaze, uspravio se i okrenuo se značajno prema meni, kao da se zaista radilo o nečemu što treba da se sakrije od moje žene, i tiho mi objasnio: „To vam je, monsieur, žulj.” Dok nam je pružao pakovanje flastera, pomislio sam da Omeov duh još uvek živi.
Omeov duh: napredak, racionalnost, nauka, lukavstvo. „Moramo ići u korak s našim vekom” – to su maltene njegove prve reči; i on zaista ide tako ka Légion d’honneur. Kad Ema Bovari umre, uz mrtvo telo bdiju dva čoveka: sveštenik i Ome, pharmacien, predstavljajući staru i novu pravovemost. Baš kao neka alegorijska skulptura iz devetnaestog veka: Vera i Nauka zajedno bdiju nad Mrtvim Telom Greha. Detalj slike G. F. Votsa.35 Samo što obojica, i sveštenik i čovek nauke, na kraju ipak zaspu uz mrtvo telo. U početku ujedinjeni samo filozofskom zabludom, ubrzo uspostavljaju dublje jedinstvo u zajedničkom hrkanju.
Flober nije verovao u napredak, naročito ne u moralni napredak, koji je jedino važan. Doba u kojem je živeo bilo jc glupo; novo doba, koje je donosio francusko-pruski rat, biće još gluplje. Naravno, neke stvari će se promeniti: pobedio je Omeov duh. Uskoro će svaki čovek sa skvrčenim stopalom imati pravo na pogrešnu operaciju koja će dovesti do amputacije noge; ali šta je to značilo? „Čitav san o demokratiji,” napisao je Flober, „sastoji se u tome da se proletarijat izdigne na nivo gluposti na kome se buržoazija već nalazi.”
Ova rečenica često razdražuje ljude. A zar nije potpuno tačna? U poslednjih sto godina proletarijat je školovanjem preuzeo pretenzije buržoazije, dok je buržoazija, sa manje samopouzdanja u svoju nadmoćnost, postala lukavija i podmuklija. Da li je to napredak? Ukoliko želite da vidite savremeni brod ludaka, onda proučavajte dupke puni trajekt koji prelazi preko Kanala. Svi su tu na okupu: računaju koliko će zaraditi kupovinom robe bez carine; sede za barom i piju više nego što treba; igraju na automatima za kockanje; besciljno lutaju palubom; premišljaju se koliko iskreni treba da budu na carini; očekuju sledeći nalog brodske posade kao da od toga zavisi prelazak preko Crvenog mora. Ništa ja ne kritikujem, samo zapažam; i nisam siguran šta bih pomislio kada bi se svi odjednom poredali uz brodsku ogradu da se dive igri svetla na vodi i kad bi uz to počeli da raspravljaju o Budenu.36 Uzgred budi rečeno, nisam ni ja drugačiji: i ja se snabdevam u duty-free shop-u i očekujem naloge kao i svi ostali. Hoću da kažem samo jedno: Flober je bio u pravu.
Debeli kamiondžija na klupi hrče sve u šesnaest. Naručio sam još jedan viski; nadam se da ne zamerate. Tek toliko da skupim snagu da vam ispričam sve o... o čemu? O kome? Tri priče bore se u meni za prevlast. Jedna o Floberu, druga o Elen, a treća o meni. Moja priča je najobičnija od sve tri – jedva nešto više od uverljivog dokaza da zaista postojim – pa ipak najteže mi je da nju započnem. Priča o mojoj ženi nešto je zamršenija, i hitnija; ali i njoj se opirem. Kako ono rekoh, najbolje ostavljam za kraj. Mislim da ipak nije tako; pre će biti da je suprotno. Ali, pre nego što vam ispričam priču o Elen, hteo bih da budete spremni za nju, što će reći, želim da vam dosade sve ove priče o knjigama, papagajima, izgubljenim pismima, mišljenjima dr Enid Starki, pa čak i o mišljenjima dr Džefri Brajtvajta. Knjige nisu život, ma koliko mi želeli da jesu. Priča o Elen je istinita; možda je to razlog što vam umesto nje kazujem priču o Floberu.
Očekujete nešto i o meni, zar ne? Tako vam je to danas. Ljudi umišljaju da poseduju deo vas, ma koliko vas slabo poznavali; a ako ste bili dovoljno nesmotreni da napišete knjigu, onda vam i račun u banci, i zdravstveni karton, i bračno stanje, sve vam to neminovno pripada javnosti. Flober to nije odobravao. „Umetnik mora da nastupi tako da uveri potomstvo da on nikada nije ni postojao.” Za vernike, smrt uništava telo i oslobađa duh; za umetnike, smrt uništava ličnost i oslobađa delo. Tako je u teoriji. Naravno, u praksi stvari često krenu naopako. Pogledajte samo šta se desilo Floberu: čitav jedan vek nakon njegove smrti Sartr ga je, kao nekakav mišićavi, očajni spasilac na plaži, deset godina lupao po grudima i duvao mu u usta, deset godina pokušavao da ga osvesti, samo zato da bi mogao da ga posedne na pesak i da mu kaže šta u stvari misli o njemu.
A šta sad ljudi misle o Floberu? Kako ga zamišljaju? Kao ćelavka sa oklembešenim brkom; kao pustinjaka iz Kruasea; kao čoveka koji je rekao: „Madame Bovary, c’est moi”37 kao nepopravljivog estetu, buržuoaskog buržujofoba. Samosvesna zrna mudrosti, skraćeni sažeci iz druge ruke za one kojima se žuri. Teško da bi Flobera iznenadila ta lenja žurba da se nešto shvati. Upravo to ga je i podstaklo da napiše čitavu jednu knjigu (ili barem celi dodatak knjizi): Dictionnaire des idées reçues.
Na najprizemnijoj ravni njegov Rečnik je katalog fraza (PAS: Stvoren specijalno radi toga da spase gospodaru život. Pas je čovekov najbolji prijatelj) i šaljivih definicija (ŽABA: Ženka žapca). Osim toga, to je priručnik tobožnjih saveta, kako društvenih (SVETLO: Kad palite sveću, uvek recite: Fiat lux!), tako i estetskih (ŽELEZNIČKE STANICE: Uvek im se divite; navodite ih kao primer uzorne arhitekture). Ponekad je ton vragolast i podrugljiv, ponekad izazovno ozbiljan tako da čovek dopola poveruje iznetoj tvrdnji (MAKARONI: Kada su pripremljeni na italijanski način, služe se prstima). Rečnik se čita kao dar za pričest koji je napisao zajedljivi, razvratni ujak specijalno za ozbiljnog pubertetliju koji želi da uspe u društvu. Ako ga pažljivo proučite, nikada nećete reći ništa pogrešno, ali isto tako i ništa potpuno tačno (HELEBARDA: Kada primetite da se naoblačilo, nikad ne zaboravite da kažete: „Padaće helebarde s neba.” U Švajcarskoj svi muškarci nose helebarde. APSINT: Neobično jak otrov: samo jedna čašica i mrtvi ste. Stalno ga piju novinari dok pišu svoje članke. Pobio više vojnika nego beduini).
Floberov Rečnik je pravi tečaj iz ironije – od odrednice do odrednice možete da pratite kako razmazuje ironiju različite debljine, kao što slikar koji slika Kanal zatamnjuje nebo još jednim premazom boje. Dolazim u iskušenje da i sam napišem Rečnik otrcanih misli o samom Gistavu. Sasvim kratak rečnik: džepni vodič s podvodnim minama; nešto na prvi pogled ozbiljno, ali što navodi u pogrešku. Preuzeta mudrost u obliku tableta, s tim da su neke tablete otrovne. U tome je privlačnost ali i opasnost ironije: način na koji omogućava piscu da bude prividno odsutan iz svog dela, ali da, u stvari, bude prisutan u aluzijama. Ipak možete dobiti svoj kolač i pojesti ga; nevolja je u tome što ćete se ugojiti.
Šta bismo u tom novom rečniku mogli da kažemo o Floberu? Mogli bismo, možda, da istaknemo da je „buržoaski individualista”; da, to zvuči dovoljno filistarski, dovoljno nepošteno. To je određenje koje uopšte ne može da poremeti činjenica da je Flober prezirao buržoaziju. A šta tek da kažemo o „individualisti”, ili o nečemu sličnom tome? „U idealnoj umetnosti, onako kako je ja zamišljam, mislim da umetnik ne sme da pokaže ništa lično i ne sme da se pojavljuje u svome delu, ništa više no što to Bog čini u prirodi. Čovek je ništa, umetničko delo je sve... Bilo bi mi drago da kažem šta mislim i tim kazivanjem dam oduška osećanjima gospodina Gistava Flobera, ali koliko je uopšte važan pomenuti gospodin?”
Ovaj zahtev za odsustvom autora iz dela još se i produbio. Neki autori se prividno slažu sa tim načelom, ali onda se ušunjaju na sporedna vrata pa opale čitaoca izrazito ličnim stilom. Zločin je savršeno izveden, samo što je palica za bejzbol, ostavljena na mestu zločina, puna otisaka prstiju. Flober je drugačiji. On je više nego iko drugi verovao u stil. Uporno je radio na lepoti, zvučnosti, tačnosti, savršenstvu – ali nikad savršenstvu obeleženom ličnim pečatom, kao što je slučaj sa Vajldom. Stil je u funkciji teme. Stil se ne nameće sadržaju, već proizilazi iz njega. Stil je vernost misli. Prava reč, odgovarajući izraz, savršena rečenica su uvek „tu negde”, a zadatak pisca je da ih pronađe kako zna i ume. Za neke to ne znači ništa više nego da odu u samoposlugu i napune metalnu korpu, a za druge to znači zalutati na nekoj ravnici u Grčkoj, po mraku, u snegu, na kiši, i naći ono za čim traga samo uz pomoć nekog retkog trika kao što je podražavanje lajanja.
U ovom našem pragmatičnom i učenom veku takva težnja će nam se verovatno učiniti pomalo provincijalnom (uostalom, i Turgenjev je proglasio Flobera naivnim). Više ne verujemo da se jezik i stvarnost „podudaraju” tako skladno – i zaista, danas se smatra da i stvari nastaju od reči isto kao što i reči nastaju od stvari. Ali, ako mislimo da je Flober naivan, ili – što je još verovatnije – neuspešan, ne smemo da se odnosimo pokroviteljski prema njegovoj ozbiljnosti ili neustrašivoj usamljenosti. Bio je to, uostalom, vek Balzaka i Igooa, sa kitnjastim romantizmom na jednoj strani i gnomskim simbolizmom na drugoj. Floberova planirana nevidljivost u veku brbljivaca i šljaštećih stilova mogla bi da se okarakteriše na jedan od dva načina: kao klasična ili moderna. Okrenuta unazad sedamnaestom veku ili unapred kraju dvadesetog. Današnji kritičari koji pompezno iznova određuju sve romane, drame i pesme kao tekstove – autora na giljotinu! – ne bi smeli da tako olako prelaze preko Flobera. Čitav jedan vek pre njih on je sastavljao tekstove i poricao značaj vlastite ličnosti.
„Autor u svojoj knjizi mora da bude poput Boga u svemiru, svuda prisutan ali nigde vidljiv.” Naravno, u našem veku su se iz petnih žila trudili da ovu rečenicu pogrešno pročitaju. Uzmimo samo Sartra i Kamija. Bog je mrtav, kazuju nam oni, prema tome i bogoliki romanopisac je mrtav. Nemoguće je sve znati, čovekovo znanje je fragmentarno pa i sâm roman mora da bude fragmentaran. To ne samo da zvuči sjajno, nego i logično. Ali, da li je zaista tako? Na kraju krajeva, roman nije nastao kad je nastala vera u Boga; niti, što se toga tiče, postoji neka posebna međusobna veza između romanopisaca koji su duboko verovali u sveznajućeg pripovedača i onih koji su duboko verovali u sveznajućeg Tvorca. Uz Flobera, naveo bih i Džordž Eliot.
Štaviše, navodna bogolikost romanopisca iz devetnaestog veka bila je puko tehničko sredstvo; fragmentarnost modernog romanopisca isto tako je samo metoda. Kada savremeni pripovedač okleva, pretvara se da je nesiguran, pogrešno nešto razumeva, igra neke igre i zapada u pogreške, da li čitalac zaista veruje da je slika stvarnosti verodostojnije dočarana? Kada pisac ponudi dva različita završetka romana (zašto dva? zašto ne stotinu?), da li čitalac ozbiljno misli da mu je „ponuđeno da bira” i da roman na taj način odražava različite životne krajeve? Takav „izbor” nije nikad pravi jer čitalac mora da pročita oba završetka. U životu sami donosimo odluku – ili odluka donosi nas – pa onda krenemo na jednu stranu; da smo doneli drugačiju odluku (kao što sam jednom prilikom rekao svojoj ženi, iako mislim da ona nije bila kadra da proceni koliko je ta misao mudra), bili bismo negde drugde. Roman sa dva različita završetka ne podražava tu stvarnost – on nas jednostavno vodi dvama različitim putevima. Pretpostavljam da je to neka vrsta kubizma. I to je u redu; ali nemojmo se zavaravati da je to neka posebna mudrost.
Uostalom, kada bi romanopisci zaista želeli da podražavaju deltu životnih mogućnosti, uradili bi sledeće. Na kraju knjige bi se nalazio komplet zapečaćenih koverti različitih boja. Na svakoj bi lepo pisalo: Tradicionalni srećni završetak. Tradicionalni nesrećni završetak, Tradicionalni polusrećni-polunesrećni završetak, Deux ex machina, Modernistički arbitrarni završetak, Završetak smaka sveta, Završetak pun napetosti, Završetak u snu, Nejasni završetak, Nadrealistički završetak, i tako dalje. Čitalac bi imao pravo samo na jedan od njih i morao bi da uništi preostale koverte. E, to je ono što ja zovem ponuditi čitaocu mogućnost da bira završetak; ali, možda ćete još pomisliti da sasvim nerazumno i bukvalno sve shvatam.
Što se tiče neodlučnog pripovedača – vidite, bojim se da ste upravo naleteli na jednog. Može biti da je to zato što sam Englez. Ta valjda ste to pogodili – da sam Englez? Ja... ja... Pogledajte onog galeba tamo gore. Nisam ga ranije primetio. Nošen vetrom, čeka komadiće hrskavice iz sendviča. Znate šta, nadam se da mi nećete zameriti, ali zaista moram da se prošetam po palubi; ovde u baru postaje prilično zagušljivo. Kako bi bilo da se nađemo na brodu kad se budemo vraćali? U četvrtak, na trajektu koji kreće u dva sata? Siguran sam da ću tada biti raspoloženiji za priču. Može? Šta? Ne, ne možete sa mnom na palubu. Zaboga. Osim toga, prvo idem do toaleta. Ne možete sa mnom tamo, da virite iz susedne kabine.
Izvinjavam se, nisam to hteo da kažem. Onda, u dva sata u baru, kad brod podigne sidro? Ah, da, još samo nešto da vam kažem. Ne propustite da odete u prodavnicu sira u Glavnoj ulici. Mislim da se vlasnik zove Leru. Preporučujem da uzmete bri-savaren. U Engleskoj nigde nećete naći pravi ako ga sami ne donesete. Drže ga na isuviše niskoj temperaturi, ili mu ubrizgavaju neke hemikalije da uspore sazrevanje, ili tako nešto. Naime, ako uopšte volite sir.

* * *

Kako da ulovimo prošlost? Kako da ulovimo tuđu prošlost? Čitamo, učimo, pitamo, prisećamo se, skromni smo, a onda neka slučajna silnica promeni sve iz osnova. Flober je bio gorostas, svi su bar tako tvrdili. Štrčao je nad svima kao kakav kršni galski poglavica. Pa ipak, bio je samo metar i osamdeset visok: znamo to na osnovu njegove vlastite tvrdnje. Visok da, ali nikakav gorostas; u stvari, bio je niži od mene, a kad sam ja u Francuskoj, nikad ne štrčim nad ostalim ljudima kao galski poglavica.
Gistav je, dakle, bio gorostas visok sto osamdeset centimetara, a kada to znamo, svet se barem malo smanjuje. Gorostasi i nisu bili naročito visoki (da li su patuljci zato bili niži?). A debeli ljudi: da li su bili manje debeli zato što su bili niži, pa nisu morali da imaju tako velike trbuhe da bi izgledali debeli; ili su bili deblji zato što su imali isto tako velike trbuhe, ali su imali manje telo za takve trbuhe? Kako da saznamo te obične, bitne sitnice? Možemo da proučavamo dokumente decenijama, ali opet i da često dolazimo u iskušenje da dignemo ruke od svega i utvrdimo kako je istorija samo još jedan književni žanr: prošlost je autobiografska proza koja se pretvara da je parlamentarni izveštaj.
Na zidu moje kuće visi mali akvarel Ruana od Artura Frederika Pejna (rođen 1831. u Njuarku, Lester, stvarao između 1849. i 1884. godine). Prikazuje grad iz perspektive groblja u Bonsekuru: mostovi, zvonici, reka koja zavija kod Kruasea. Naslikan je 4. maja 1856. Flober je završio Madame Bovary 30. aprila 1856. godine; tu u Kruaseu, tamo gde mogu da uprem prstom, između dve široke mrlje vodene boje koje ništa ne slute. Tako blizu, a ipak daleko. Onda, da li je to istorija – amaterski akvarel urađen brzim, samouverenim potezima?
Nisam siguran šta da mislim o toj prošlosti. Želim samo da znam da li su debeli ljudi bili deblji u ono vreme. I da li su ludaci bili luđi? U to vreme u bolnici u Ruanu bio je neki ludak koji se zvao Mirabo i koji je bio omiljen među lekarima i studentima medicine u Hotel-Dijeu zbog jednog osobenog talenta: za šoljicu kafe on bi na stolu za seciranje polno opštio sa ženskim lešom. (Da li ga ta šoljica kafe čini manje ili više ludim?) Međutim, jednog dana Mirabo je pokazao da je kukavica. Flober nas izveštava da je zatajio pred jednom giljotiniranom ženom. Besumnje su mu ponudili i dve šoljice kafe, dodatni šećer i čašicu konjaka? (I da li ova potreba za glavom, pa makar i mrtvom, dokazuje da je bio razumniji ili luđi?)
U današnje vreme čoveku nije dopušteno da koristi reč lud. Kakvo ludilo! Ono malo psihijatara koje poštujem uvek govore o ludacima. Koristite kratke, jednostavne, prave reči. Mrtav, kažem ja, i umro je, i lud, i preljuba. Ne kažem pokojni, ni preminuli, ni krajnje odredište (stigao je na krajnje odredište, kažete? A koje? Iston, Sen Pankra, Gar Sen Lazar), ni poremećena ličnost, ni švrlja okolo, ili zeza se sa strane ili često je nema kod kuće jer posećuje sestru. Ja kažem lud i preljuba, tako ja to zovem. Lud baš dobro zvuči. To je obična reč, reč koja nam govori kako ludilo može doći iz čista mira. Strašne stvari su ujedno i obične. Znate li šta je Nabokov rekao o preljubi u svom predavanju o Madame Bovary? Rekao je da je to „najkonvencionalaniji način da se neko izdigne iznad konvencionalnosti”.
Svaka istorija preljube besumnje bi morala da navede zavođenje Eme u kočiji koja juri: to je verovatno najčuveniji čin neverstva u čitavoj književnosti devetnaestog veka. Čovek bi pomislio da čitalac bez po muke može da zamisli takvu do tančina opisanu scenu, i da je u potpunosti shvati. To je istina. Ali čitalac može isto tako lako i da se prevari. Navodim reči Dž. M. Masgrejva, crtača skica, putnika, memoariste i pastora u Bordenu, u Kentu, autora dela Pastor, pero i pisaljka, ili Sećanja i ilustracije s putovanja u Pariz, Tur i Ruan, leta 1847. godine, uz neke zabeleške o francuskom poljodelstvu (u izdanju Ričarda Bentlija, London, 1848) i knjige Skitanje po Normandiji, ili Prizori, osobe i događaji na putovanju jednog crtača kroz Kalvados (u izdanju Dejvida Bouga, London, 1855). Na 522. strani potonjeg dcla velečasni Masgrejv posećuje Ruan – „francuski Mančester”, kako ga naziva – u vreme kada se Flober još uvek muči sa svojom Madame Bovary. U kazivanju o tome gradu nalazimo i ovu uzgrednu napomenu:
„Malopre sam pomenuo stanicu za fijakere. Kočije koje se tamo nalaze valjda su najzdepastija vozila te vrste u Evropi. Sa lakoćom sam mogao da stavim ruku na krov, dok sam stajao na putu pored jedne od njih. Dobro su građene, uredne i čiste kočijice, sa dva dobra fenjera, a „jurcaju” po ulicama kao kočija Tome Palčića.”
Naša slika se odjednom menja: slavno zavođenje odigralo se u još skučenijem prostoru i bilo još manje romantično nego što smo ranije mogli i da pretpostavimo. Koliko je meni poznato, ovaj podatak ostao je do sada nezabeležen u obimnim propratnim beleškama uz roman; i ja ga sada ponizno stavljam na raspolaganje profesionalnim proučavaocima.
Visoki, debeli, ludi. A zatim tu su i boje! Dok je prikupljao građu za Madame Bovary, Flober je proveo čitavo jedno popodne posmatrajuči okoliš kroz parčiče obojenog stakla. Da li je video ono što mi sad vidimo? Verovatno jeste. Ali šta sa ovim: 1853. godine, u Truvilu, gledao je kako sunce zalazi za more i utvrdio da liči na veliki disk boje džema od ribizli. Prilično živopisno. Ali, da li je džem od ribizli u Normandiji 1853. godine bio iste boje kao danas? (Da li je sačuvana bar neka tegla iz tog vremena da bismo to mogli da proverimo? I kako da znamo da li je boja u međuvremenu ostala ista?) To su stvari koje čoveku ne daju mira. Odlučio sam da se radi toga obratim Udruženju trgovaca mešovitom robom. Za razliku od nekih drugih ljudi kojima sam pisao, odgovorili su mi bez oklevanja. A i pismo im je zvučalo ohrabrujuće: džem od ribizli je jedan od najbistrijih džemova, rekli su, i premda tegla ruanskog džema iz 1853. godine možda nije bila tako prozirna kao današnje, zbog upotrebe nerafinisanog šećera, njena boja bi morala da bude gotovo ista kao i danas. E pa, barem je to u redu: sada možemo da nastavimo i mirne duše zamislimo taj zalazak sunca. Shvatate šta hoću da kažem? (Što se tiče ostalih mojih pitanja, evo odgovora: tegla džema iz onog vremena zaista je mogla da se sačuva, ali bi gotovo sigurno do sada poprimila smeđu boju, osim ako ne bi bila hermetički zatvorena i čuvana u suvoj, prozračnoj i potpuno mračnoj prostoriji.)
Velečasni Džordž M. Masgrejv bio je sklon digresijama, ali je imao dar zapažanja. Bio je i nešto malo više naklonjen pompeznosti („Dužan sam da o ruanskoj književnoj reputaciji govorim rečima velike hvale”), ali njegovo neprestano bavljenje sitnicama izvor je korisnih podataka. Zapaža da Francuzi vole poriluk i da se užasavaju kiše. Zapitkuje sve redom: na primer, jednog trgovca u Ruanu, koji ga zapanjuje time što nikada nije čuo za umak od metvice, pa kanonika iz Evrea koji ga obaveštava da u Francuskoj muškarci previše čitaju, dok žene skoro da i ne čitaju (o, kako je Ema Bovari bila retka žena!). Boraveći u Ruanu, obilazi Spomen-groblje, godinu dana nakon što su na njemu sahranjeni Gistavovi otac i sestra, i hvali novinu koja je uvedena na tom groblju da porodice mogu da kupe parcele u trajno vlasništvo. Na drugim mestima proučava fabriku veštačkog đubriva, tapiserije u Bajeu i ludnicu u Kaenu u kojoj je 1840. godine umro Bo Brimel (da li je Brimel bio lud? Bolničari su ga se dobro sećali: un bon enfant38, govorili su o njemu, pio je samo ječmeni slad pomešan sa nešto malo vina).
Masgrejv je posetio i vašar u Gilbreju gde je, među ostalim otkačenim predstavama, mogao da vidi i Najdebljeg dečaka u Francuskoj: Emabl Žuyena, rođenog u Erbleju 1840. godine, starog četrnaest godina, ulaznica jedan su i četvrt. Koliko je taj debeli dečak bio debeo? Na žalost, naš crtač lutalica nije ušao pod šatru da lično vidi i nacrta mladog fenomena, nego je sačekao da neki francuski kavalerist plati su i četvrt, uđe pod šatru i izađe mrmljajući „neki vrlo sočan normandijski izraz”. Iako se Masgrejv nije usudio da pita vojnika šta je video, stekao je utisak da „Emabl nije bio ugojen do mere koja bi zadovoljila posetiočeva velika očekivanja”.
U Kaenu Masgrejv je otišao na regatu na kojoj se okupilo sedam hiljada ljudi na pristaništu. Većinom su to bili muškarci, i to seljaci u svečanim plavim bluzama. Opšti utisak je bio svetlog ali vrlo jarkog ultramarina. Bila je to posebna, specifična boja; Masgrejv ju je pre toga video samo jedanput, u specijalnom odeljenju Engleske banke gde su spaljivane novčanice povučene iz opticaja. U to vreme papir za novčanice se bojio posebnim sredstvom sastavljenim od kobalta, kremena, soli i potaše: kada bi se zapalio svežanj banknota, nastala bi neobična boja koju je Masgrejv ponovo video na pristaništu u Kaenu. Boja Francuske.
Što je dalje putovao ta boja i njene grublje nijanse postajala je sve očitija. Muške košulje i čarape bile su plave; tri četvrtine ženskih haljina bile su plave. Prekrivači za konje i ukrasi na ularima bili su plavi; plava su bila i zaprežna kola, table na kojima su bila ispisana imena sela, poljoprivredna oruđa, tačke i cisterne za vodu. U mnogim gradovima kuće su bile obojene nebesko plavom bojom, i izvana i iznutra. Masgrejv se osetio ponukanim da kaže jednom Francuzu s kojim se upoznao: „U vašoj zemlji ima više plave boje nego u bilo kom drugom kraju sveta koji sam upoznao.”
U sunce gledamo kroz zatamnjeno staklo; u prošlost moramo da gledamo kroz obojeno staklo.

* * *

Hvala. Santé39. Kupili ste sir, nadam se? Nećete zameriti ako vam dam jedan savet? Pojedite ga. Ne stavljate ga u najlon kesu pa u frižider da biste ga sačuvali za goste; pre nego što shvatite gde se nalazite, naduće se i postaće tri puta veći, a smrdeće kao neka hemijska fabrika. Ako otvorite kesu, vašem braku se loše piše.
„Iznošenje u javnost pojedinosti iz svog života jedno je od buržoaskih iskušenja kome sam se oduvek odupirao.” (1879) Ali, baš me briga! Znate već, naravno, kako se zovem: Džefri Brajtvajt. Nemojte da ispustite slovo I jer ćete me preobratiti u pariškog bakalina. Ama, šalim se. Pazite. Znate one lične oglase u časopisima kao što je Nju Stejtsmen? Pomislio sam da bih i ja mogao da uradim tako nešto.
„60 + lekar udovac, deca odrasla, aktivan, veseo, mada sklon melanholiji, blage naravi, nepušač, amaterski proučava Flobera, voli da čita, dobro jede, obilazi poznata mesta, gleda stare filmove, ima prijatelje, ali traži...”
Eto vidite u čemu je problem. Ali traži... Tražim li ja? Šta ja to tražim? Nežnu gospođu četrdesetih godina, razv. ili ud., radi druženja zabave braka? Ne. Zrelu damu za šetnje u prirodi i povremene izlaske? Ne. Biseksualan par za vesele igre u troje? Svakako ne. Uvek sam čitao te čežnjive oglase na poslednjim stranicama časopisa, mada nikad nisam poželeo da se javim, a upravo sad sam shvatio i zašto. Zato što ne verujem ni jednom od njih. Nije da ti ljudi lažu – u stvari, svi se oni trude da budu potpuno iskreni – ali opet ne govore istinu. Sama rubrika iskrivljuje reči onih koji opisuju sami sebe. Ko bi još za sebe rekao da je aktivni nepušač sklon melanholiji da ga na to ne podstiče, štaviše od njega zahteva, forma tih oglasa. Odatle slede dva zaključka: prvo, da čovek ne može da opiše samog sebe posmatrajuči svoj lik u ogledalu; i drugo, da je Flober, kao i uvek, bio u pravu. Stil zaista proizilazi iz sadržaja. Ma koliko pokušavali, ti oglašivači uvek na kraju podlegnu određenoj formi; primorani su – čak i u trenutku kad bi morali da budu potpuno otvoreni i lični – na neželjenu bezličnost.
Eto, sada barem znate kakva je boja mojih očiju. Nisu tako komplikovane kao oči Eme Bovari, zar ne? Ali, da li vam je to od neke pomoći? Mogu samo da vas zavaraju. Nisam stidljiv; samo pokušavam da budem koristan. Znate li boju Floberovih očiju? Ne, ne znate, iz prostog razloga što sam to prećutao pre nekoliko stranica. Nisam hteo da vas dovodim u iskušenje da izvlačite jeftine zaključke. Vidite kako se brinem za vas! Ne dopada vam se to? Znam da vam se ne dopada. Pa, dobro. Prema rečima Di Kana, galski poglavica Gistav, gorostas visok metar i osamdeset, sa glasom poput trube, imao je „krupne oči zelene kao more”.
Pre neki dan sam čitao Morijaka, Memoires interieurs40, koje je napisao pred sam kraj života. To je ono doba kada se poslednja zrnca taštine nagomilavaju i pretvaraju u cistu, kad Ja započne po poslednji put patetično da mrmlja: „Nemojte da me zaboravite, nemojte da me zaboravite...” To je doba kada se pišu autobiografije, kad se čovek poslednji put hvali, i kada se zapisuju uspomene koje niko više i ne pamti, a kojima se pridaje lažna vrednost.
Ali to je upravo ono od čega Morijak zazire. On piše svoje Memoires, ali to nisu njegovi memoari. Pošteđeni smo dečjih igara i takmičenja iz pravopisa, one prve služavke na vlažnom tavanu, mudrog ujaka s metalnim zubima i glavom punom priča – i sličnih stvari. Umesto toga, Morijak nam priča o knjigama koje je čitao, o slikarima koje je voleo, o predstavama koje je gledao. Pronalazi sebe u delima drugih. Svoju vlastitu veru definiše strasnom ljutnjom na onog Lucifera Žida. Čitati njegove „memoare”, to je kao da ste u vozu sreli čoveka koji vam kaže: „Nemojte da me gledate, moj izgled vara. Ako želite da saznate kakav sam ja, sačekajte da uđemo u tunel pa onda pogledajte moj odraz u prozoru.” I zaista, vi čekate, i gledate, i opažate lice na pokretnoj pozadini od čađavih zidova, kablova i iznenadnih cigli. Prozirni lik treperi i poskakuje, uvek na metar-dva udaljen od vas. Naviknete se na njegovo postojanje, pratite mu pokrete; i mada znate da je njegovo prisustvo uslovno, osećate da je stalno. Tada se spreda razlegne fijuk i tutnjava i svetio prsne; lice je zauvek iščezlo.
E, pa sad znate da imam smeđe oči; iskoristite to kako vam drago. Sto osamdeset pet centimetara; seda kosa; dobro zdravlje. Ali šta je to što je kod mene važno? Samo ono što znam, u šta verujem, što mogu da vam kažem. Ništa u vezi sa mojim karakterom nije vama važno. Ne, to nije istina. Pošten sam, bolje da vam to kažem. Nastojim da govorim istinu, iako su greške po svoj prilici neminovne. A ako i napravim neku, biću barem u dobrom društvu. U Tajmsu od 10. maja 1880. u nekrologu piše da je Flober napisao knjigu Bouvard et Peluchet i „da se u početku priklonio očevoj profesiji – hirurgiji”. U mojoj Enciklopediji Britanika, jedanaesto izdanje (najbolje, kažu), tvrdi se da je u liku Šarla Bovarija pisac prikazao svog oca. Otkrio sam da je autor te odrednice, izvesni E. G., u stvari Edmund Gose. Kad sam to pročitao, samo sam odmahnuo glavom. Otkako sam se upoznao s Edom Vintertonom, nemam više vremena za „gospodina” Gosea.
Pošten sam, pouzdan. Dok sam radio kao lekar, nisam ubio nijednog jedinog pacijenta, što je veća pohvala nego što možete i da zamislite. Ljudi su mi verovali. U svakom slučaju, dolazili su ponovo kod mene. A i umeo sam sa ljudima koji su na samrti. Nikada se nisam napio – to jest, nikada se nisam previše napio; nikada nisam pisao recepte umišljenim bolesnicima; nikada se nisam udvarao ženama u svojoj ordinaciji. Zvuči kao da sam gipsani svetac. Ali nisam.
Ne, nisam ubio svoju ženu. Mogao sam da znam da dete to pomisliti. Prvo saznate da je mrtva, a onda, nešto kasnije, ja kažem da nisam nikada ubio nijednog pacijenta. Aha, koga si onda ubio? Pitanje, bez sumnje, zvuči logično. Kako je lako navesti ljude na svakakve spekulacije! Bio je jedan čovek, izvesni Ledu, koji je zlurado tvrdio da je Flober počinio samoubistvo; oko toga je protraćeno mnogo vremena. Pričaću vam o njemu kasnije. Ali sve to tera vodu na moju vodenicu; koje znanje je korisno, koje znanje je istinito? Ili moram da navedem toliko podataka o sebi da dete biti prisiljeni da priznate da je isto tako malo verovatno da sam ja ubio svoju ženu koliko je malo verovatno da je Flober počinio samoubistvo, ili ću jednostavno da vam kažem; „To je sve, i to je dovoljno. Nema više. J’y suis, j’y reste.41”
Možda bih i ja mogao da se igram poput Morijaka. Da vam ispričam kako sam odrastao na delima Velsa, Hakslija i Šoa; kako više volim Džordž Eliot pa i Tekerija nego Dikensa; kako mi se sviđaju Orvel, Hardi i Hausman, a ne sviđa društvo Odn-Spender-Išervud (koje propoveda socijalizam kao indirektan način da se izbori za reformu zakona o homoseksualnosti); kako Virdžiniju Vulf čuvam za dane kada budem mrtav. Mlađi momci? Današnji pisci? Pa, čini mi se da svaki od njih dobro radi jedan posao, ali da ne uspevaju da shvate da književnost zavisi od toga da se istovremeno dobro radi više poslova. Sada bih mogao da vam razvezem nadugo i naširoko o svemu tome; bilo bi mi drago da kažem šta mislim i tim kazivanjem dam oduška osećanjima gospodina Džefrija Brajtvajta, ali koliko je uopšte važan pomenuti gospodin?
Radije bih se igrao jedne druge verzije te igre. Neki Italijan je jednom napisao da kritičar potajno želi da ubije pisca. Da li je to istina? Donekle. Svi mi mrzimo zlatne koke. „Opet ta prokleta zlatna jaja,” možete da čujete kritičare kako gunđaju kad neki dobar romanopisac objavi još jedan dobar roman, „zar nismo imali već dosta omleta ove godine?”
Ali, ako već ne to, mnogi kritičari bi voleli da budu diktalori književnosti, da regulišu prošlost i određuju tiho i autoritativno budući razvoj umetnosti. Ovog meseca svi moraju da pišu o ovome; sledećeg meseca niko ne sme da piše o tome. To i to neće biti ponovo objavljeno sve dok mi to ne dozvolimo. Svi primerci ovog lošeg i zavodljivog romana treba smesta da se unište. (Mislite da se šalim? U martu 1983. godine časopis Liberation uputio je zahtev francuskoj ministarki za prava žena da stavi na svoj indeks, zbog „javnog izazivanja mržnje među polovima”, sledeća dela: Pantagruela, Neznanog Jevrejina, Bodlerovu poeziju, čitavog Kafku, Snegove Kilimandžara i Madame Bovary). Pa ipak, hajde da se igramo. Ja ću prvi da počnem.
1. Nema više romana u kojima se grupa ljudi, izolovana sticajem okolnosti, vraća u čovekovo „prirodno stanje” i postaje sirova, uboga, bedna, primitivna grupa stvorenja. Sme još samo da se napiše jedna takva kratka priča, poslednja u tom žanru, nešto kao tačka za kraj. Napisaću je za vas. Grupa putnika doživi brodolom, ili im se sruši avion, bilo gde, svakako na nekom ostrvu. Jedan od njih, krupan, snažan, antipatičan čovek, ima pušku. On natera sve ostale da žive u jami koju su sami iskopali u pesku. S vremena na vreme izvede nekoga od zarobljenika iz jame, pa ga ubije i pojede. Hrana mu prija i on postaje sve deblji. Kada je ubio i pojeo i poslednjeg zarobljenika, počinje da se brine šta će dalje da jede; ali, na svu sreću, stiže hidroplan i spašava ga. On izjavljuje svetu da je jedini preživeo nesreću i da se prehranio jedući bobice, lišće i korenje. Svet se divi njegovom izvrsnom fizičkom stanju, a u izlozima prodavnica vegetarijanske hrane pojavljuje se poster sa njegovom likom. Nikada nije otkrivena prava istina.
Vidite kako se to lako piše, i kako je to zabavno? E zato bili i zabranio taj žanr.
2. Nema više romana o incestu. Ne, ni onih najneukusnijih.
3. Zabranjuju se romani čija se radnja odvija u klanicama. Priznajem da je to u ovom trenutku prilično skroman žanr, ali sam u poslednje vreme primetio da se klanica sve češće javlja u kratkim pričama. To se mora saseći u korenu.
4. Treba uvesti dvadesetogodišnju zabranu romana koji se odigravaju u Oksfordu ili Kembridžu, a desetogodišnju zabranu proze čija je radnja smeštena na druge univerzitete. Nema zabrane za prozu čija se radnja odvija u srednjim stručnim školama (ali nema ni subvencija koje bi je podsticale). Nema zabrane romana čija se radnja odigrava u osnovnim školama, ali se proglašava desetogodišnja zabrana proze čija se radnja odigrava u gimnazijama. Delimična zabrana romana o odrastanju (dopušta se svakom piscu samo po jedan takav roman). Delimična zabrana romana pisanih u istorijskom prezentu (opet samo jedan po autoru). Potpuna zabrana romana u kojima je glavni junak novinar ili televizijski voditelj.
5. Treba uvesti sistem određenih ograničenja za prozu čija se radnja odigrava u Južnoj Americi. Namera je da se spreči širenje baroknog stila turističkih paket aranžmana i nezgrapne ironije. Ah, znate ono dovođenje u vezu jeftinog života sa skupim principima, vere sa razbojništvom, začudne čestitosti sa bezrazložnom okrutnošću. Ah, ta ptica daikiri koja leže jaja u letu; ah, to drvo fredona čije korenje raste na vrhovima grana a vlakna pomažu grbavcu da telepatijom oplodi oholu ženu vlasnika hacijende; ah, ta zgrada opere koja je danas Zarasla u džunglu! Dozvolite mi da lupim šakom o sto i progunđam: „Razlaz!” Romani čija se radnja dešava na Arktiku i Antarktiku primaće novčanu potporu.
6a. Zabranjuju se scene u kojima čovek i životinja polno opšte. Recimo, žena i pliskavica, čija nežna kopulacija simbolizuje ponovno uspostavljanje onih tananih niti koje su nekada spajale svet u mirnom druženju. Ne, ništa od toga.
6b. Zabranjuju se scene u kojima muškarac i žena polno opšte (kao pliskavice, moglo bi se reći) pod tušem. Moji su razlozi prvenstveno estetske, ali i medicinske prirode.
7. Zabranjuju se romani o malim, sada već zaboravljenim, ratovima u dalekim delovima Britanskog Carstva, u kojima je brižljivo izloženo, prvo, da su Britanci prosečno zli ljudi, i drugo, da je rat zaista gadna stvar.
8. Bez romana u kojima se ime pripovedača, ili bilo kojeg od likova, navodi samo početnim slovom. Ipak, neki pisci i dalje uporno tako pišu!
9. Nema više romana o drugim romanima. Nikakvih „modernih verzija”, obrada, nastavaka ili novih početaka. Nikakvih maštovitih dovršavanja dela nedovršenih zbog smrti autora. Umesto toga, svi pisci će da dobiju izvezeno platno od obojene vune koje će da obese iznad kamina. Na njemu će pisati: „Sam vezi svoj vez.”
10. Uvešće se dvadesetogodišnja zabrana pominjanja Boga; ili, bolje rečeno, zabraniće se alegorijska, metaforična, indirektna, zakulisna, neprecizna i dvosmislena upotreba Boga. Bradati baštovan koji večno neguje stablo jabuke; mudri stari pomorski kapetan koji nikad ne donosi zaključke na brzinu; lik koji vam nije ljudski ni predstavljen, ali od koga vas u četvrtom poglavlju hvata neki jeziv osećaj... sve ih odreda bacamo u otpad. Bog je dopušten samo kao proverljivo božanstvo koje se strašno ljuti na čovekove pogreške.
Dakle, kako da ulovimo prošlost? Da li se slika izoštrava time što se prošlost sve više udaljava? Neki misle tako. Znamo više, otkrivamo dopunske dokumente, služimo se infracrvenim zracima da bismo ustanovili šta piše na precrtanim mestima u pismima, oslobođeni smo negdašnjih predrasuda; tako da sve bolje razumemo. Da li je baš tako? Nisam siguran. Uzmimo samo Gistavov seksualni život. Godinama se verovalo da je medved iz Kruasea odbacio svoju medvedovštinu samo sa Lujzom Kole – „jedinom sentimentalnom epizodom od nekog značaja u Floberovom životu”, kao što je utvrdio Emil Fage. Ali onda je otkrivena Eliza Šlezinger – zazidana kraljevska odaja u Gistavovom srcu, vatra koja tinja, nikad neutoljena mladalačka strast. Zatim izlaze na videlo još neka pisma, pa dnevnik iz Egipta. Floberov život poprima sve više miris života neke glumice; nagoveštava se izležavanje sa Bujeom, sam Flober priznaje naklonost prema dečacima u kairskim kupalištima. Na kraju vidimo njegovu čulnost u celini; on je biseksualan, sa raznolikim iskustvima.
Ali da malo zastanemo. Sartr je zaključio da Gistav nikad nije bio homoseksualac; samo je na psihološkom planu bio pasivan i feminiziran. Epizoda sa Bujeom bila je puko zezanje, spoljašnji zaostatak snažnog muškog prijateljstva: Gistav nije imao nijedan jedini homoseksualni odnos u životu. Rekao je da je imao, ali to je bilo tek hvalisanje: Buje je tražio od njega da mu piše o pikanterijama iz Kaira, i Flober mu je pisao. (Da li nas je ovo uverilo? Sartr optužuje Flobera da je samo priželjkivao te stvari. Zar ne bismo mogli da optužimo Sartra za isto? Zar on nije više voleo da veruje da je Flober bio plašljivi buržuj, koji zbija šalu na ivici greha koji se boji da počini, nego da je bio ludo hrabar čovek, subverzivni element?) Istovremeno nas ohrabruju da promenimo mišljenje o Mme Šlezinger. Među floberolozima trenutno prevladava mišljenje da su njih dvoje ipak bili u intimnim odnosima: ili 1848. ili, verovatnije, u prvim mesecima 1843. godine.
Prošlost je obala koja se gubi u daljini, a svi smo mi na istom brodu. Uz ogradu na krmi nalazi se niz teleskopa; na svakom od njih se na određenoj udaljenosti izoštrava slika. Ako brod stoji u mestu, jedan od tih teleskopa biće u stalnoj upotrebi; činiće se da govori potpunu i nepromenjivu istinu. Ali, to je iluzija; kad brod zaplovi dalje, vraćamo se svojoj uobičajenoj aktivnosti: trčkaramo od jednog do drugog teleskopa, gledamo kako u jednom od njih bledi oštrina obrisa i čekamo da se u drugom zamagljenost slike izoštri. A kad se izoštri, mislimo da je to isključivo naša zasluga.
Zar danas more nije mirnije nego pre neki dan? I plovimo na sever – to je ono svetlo koje je posmatrao Buden. Kako ova plovidba izgleda onima koji nisu Britanci – dok se približavaju zemlji zbunjenosti i doručka? Da li se nervozno šale na račun magle i zobene kaše? Flobera je London plašio; rekao je da je to nezdrav grad u kom nigde ne možete da dobijete pot-au-feu.42 S druge strane, Velika Britanija bila je domovina Šekspira, zdravog rasuđivanja i političkih sloboda, zemlja u kojoj je Volter dočekan dobrodošlicom i u koju će se skloniti Zola.
A šta je sada? Prva sirotinjska četvrt Evrope, kako ju je nedavno nazvao jedan od naših pesnika. Možda bi bilo bolje reći da je prvi veliki hipermarket. Volter je hvalio naš odnos prema trgovini i nedostatak snobizma koji je omogućavao mlađim sinovima plemića da postanu poslovni ljudi. A danas nam dolaze u jednodnevni šoping ljudi iz Holandije i Belgije, Nemačke i Francuske, podstaknuti slabošću funte i nestrpljivi da što pre uđu u robnu kuću Marks i Spenser. Trgovina, rekao je Volter, bila je osnova na kojoj počiva veličina naše nacije, a danas nas još samo trgovina održava da ne bankrotiramo.
Kad god silazim kolima sa trajekta na britansko tlo, uvek poželim da prođem kroz carinsku kontrolu. Nikada nemam više od dozvoljene količine robe, nikada nisam uvozio biljke, ni pse, ni drogu, ni sirovo meso, niti vatreno oružje; pa ipak, stalno sam u iskušenju da okrenem volan i skrenem prema carini. Uvek mi nekako izgleda kao potvrda neuspeha ako se vraćam sa kontinenta, a nemam šta da pokažem. Hoćete li, molim vas, gospodine, da pročitate ovo? Da. Jeste li sve razumeli, gospodine? Jesam. Imate li nešto da prijavite? Da, želeo bih da prijavim lakši slučaj francuskog gripa, opasnu naklonost prema Floberu, detinjasto oduševljavanje francuskim saobraćajnim znacima i ljubav prema svetlu kada se gleda na sever. Da li na bilo šta od ovoga mora da se plati carina? Trebalo bi.
O da, i ovaj sir. Bri-savaren. I onaj tip iza mene ima isti takav sir. Rekao sam mu da sir mora uvek da se prijavi na carini. Recite sir, da vidim osmeh!
Valjda ne mislite da se trudim da budem zagonetan. Ako vam idem na živce, to je verovatno zato što sam zbunjen; rekao sam vam da ne volim krupni plan. Ali stvarno pokušavam da vam olakšam stvari. Lako je mistifikovati; najteže od svega je biti jasan. Lakše je ne komponovati melodiju nego je komponovati. Lakše je ne rimovati nego rimovati. Ne mislim da bi umetnost trebalo da bude jasna kao uputstvo na kesici supe; hoću da kažem da više verujete mistifikatoru ako znate da je svesno odlučio da ne bude razumljiv. A Pikasu potpuno verujete zato što je znao da crta kao Engr.
Ali šta nam onda pomaže? Šta treba da znamo? Ne sve. Sve zbunjuje. I neposrednost zbunjuje. Portret, anfas, koji vam uzvraća pogled jednostavno vas hipnotizuje. Flober na svojim portretima i fotografijama obično gleda negde u stranu. Gleda u stranu da ne biste mogli da mu ulovite pogled; ali i zato što je ono što može da vidi preko vašeg ramena zanimljivije od samog ramena.
Neposrednost zbunjuje. Rekao sam vam kako se zovem: Džefri Brajtvajt. Da li vam je to pomoglo? Malo; ali i to je bolje nego „B.” ili „Dž.”, ili „taj čovek” ili „ljubitelj sireva”. I pošto me niste videli, šta biste mogli da zaključite iz mog imena i prezimena? Akademski obrazovan građanin; pravnik, možda; stanovnik kraja obraslog borovima i vresom; špricano odelo od tvida; brk koji nagoveštava – možda pogrešno – vojničku prošlost; razborita žena; možda malo veslanja preko vikenda; više voli džin nego viski; i tako dalje?
Ja sam – u stvari, bio sam – lekar, prva generacija sa visokim školskim obrazovanjem u porodici; kao što vidite, nemam brkove, iako imam vojničku prošlost koju muškarci mojih godina nisu mogli da izbegnu; živim u Eseksu, najbezličnijem i stoga najprihvatljivijem naselju u okolini Londona; pijem viski, a ne džin; uopšte ne nosim odela od tvida; i ne idem na veslanje. Bili ste sasvim blizu, a opet, ne i dovoljno blizu. Što se moje žene tiče, ona nije bila razborita. To je bila jedna od poslednjih reči kojom bi je neko okarakterisao. Kao što rekoh, u meke sireve ubrizgavaju hemikalije da ne bi prebrzo sazreli. Ipak, uvek sazreju; to im je u prirodi. Meki sirevi splasnu, tvrdi se stvrdnu. Oba se ubuđaju.
Nameravao sam da objavim svoju fotografiju na početku knjige. Nisam sujetan; samo pokušavam da budem koristan. Ali, na žalost, fotografija je prilično stara; snimljena je pre desetak godina. Nisam imao noviju. To je nešto što s vremenom otkrijete: kad dođete u izvesne godine, prestaju da vas fotografišu. Ili, bolje rečeno, fotografišu vas samo u svečanim prilikama: na rođendanima, svadbama, za Božić. Zajapuren i razdragan lik diže čašu među prijateljima i rodbinom – koliko je takvo svedočanstvo pravo, koliko je pouzdano? Šta bi otkrile fotografije sa proslave dvadesetpetogodišnjice našeg braka? Sigurno ne istinu, možda je i bolje što nisu snimljene.
Floberova sestričina Karolina kaže da je Flober pred kraj života zažalio što nema ženu i porodicu. Međutim, njen iskaz je prilično oskudan. Njih dvoje su se šetali pored Sene nakon posete prijateljima. „‘Oni žive kako treba’, rekao mi je aludirajući na tu porodicu koja je imala umiljatu i dobru decu. ‘Da‘, ponovio je ozbiljno za sebe, ‘oni žive kako treba’. Nisam htela da mu ometam misli pa sam u tišini nastavila da hodam pored njega. Bila je to jedna od naših poslednjih šetnji.” Više bih voleo da mu jeste omela misli. Da li je on stvarno mislio to što je rekao? Zar bi trebalo da shvatimo ovu primedbu kao nešto više od refleksivne nastranosti čoveka koji je sanjario o Egiptu dok je bio u Normandiji, a o Normandiji dok je bio u Egiptu? Zar nije samo pohvalio određene vrednosti porodice koju su upravo posetili? Na kraju krajeva, da je baš hteo da pohvali samu instituciju braka, mogao je da se obrati svojoj sestričini i njoj se požali na svoj usamljenički život priznavši: „Ti živiš kako treba”. Ali nije, naravno, zato što ona nije živela kako treba. Udala se za slabića koji je bankrotirao, a pokušavajući da spase muža, dovela je ujaka do propasti. Karolinin slučaj je bio poučan – sumorno poučan za Flobera.
Njen rođeni otac je bio isti takav slabić kakav je kasnije postao i njen muž; Gistav joj je nadomestio oca. U svojim Souvenirs intimes, Karolina se priseća povratka svog ujaka iz Egipta kad je ona bila još devojčica: jedne večeri on neočekivano stiže kući, budi je, diže iz kreveta, smejući se na sav glas, jer joj spavaćica visi do ispod nogu, pa je žarko ljubi u obraze. Upravo je ušao spolja, brkovi su mu bili ledeni i vlažni od rose. Ona se uplašila i bila sva srećna kad ju je vratio u krevet. Šta je ovo do školski primer iznenadnog povratka kući odsutnog oca – povratka iz rata, sa službenog puta, iz inostranstva, iz švaleracije, iz opasnosti?
On je nju obožavao. U Londonu ju je nosao po Velikoj izložbi; ovoga puta je bila srećna što je u njegovom naručju, zaštićena od zastrašujuće svetine. Podučavao ju je iz istorije: pričom o Pelopidi i Epaminondi; podučavao ju je iz geografije tako što bi poneo lopatu i kantu vode u dvorište pa bi gradio modele poluostrva, ostrva, zaliva i rtova. Volela je svoje detinjstvo provedeno s njim, a uspomene na to detinjstvo nadživele su nedaće kasnijeg života. Godine 1930, kad joj je bilo osamdeset četiri godine, Karolina se upoznala sa Vilom Kater u Eks-le-Benu i prisetila se časova provedenih osamdeset godina ranije na tepihu u uglu Gistavove radne sobe – on je radio, a ona je čitala, u strogo ali ponosno čuvanoj tišini. „Dok je ležala u svom uglu, volela je da zamišlja kako je zatvorena u kavezu sa nekom snažnom divljom životinjom, sa tigrom, lavom ili medvedom, koja je progutala svog čuvara i koja bi skočila na svakoga ko bi otvorio vrata, ali uz koju je ona sama bila ‘sasvim sigurna i zadovoljna’, kao što je i rekla sa smeškom.”
Ali onda su stigle nevolje zrelih godina. Loše ju je savetovao i udala se za slabića. Postala je snob; mislila je samo na otmeno društvo; na kraju je pokušala da izbaci ujaka iz iste one kuće u kojoj je od njega naučila ono najkorisnije što je znala.
Epaminonda je bio tebanski vojskovođa koga su smatrali oličenjem svih ljudskih vrlina; zasnovao je karijeru na pokoljima iz principa i osnovao je grad Megalopolis. Dok je ležao na samrti, neko od prisutnih je zažalio što takav čovek nema potomstva. Epaminonda mu je odgovorio: „Ostavljam za sobom dvoje dece, Leuktru i Mantineju” – to su bila mesta dve njegove najslavnije pobede. Flober je na samrti mogao da kaže nešto slično: „Ostavljam za sobom dvoje dece, Buvara i Pekišea” – jer ga je njegovo jedino dete, sestričina koja mu je postala kćerkom, zašavši u zrele godine, počela da osuđuje. Za nju i njenog muža, on je postao „rasipnik”.
Gistav je podučavao Karolinu i književnosti. Citiram njene reči: „Smatrao je da nijedna knjiga, ako je dobro napisana, nije opasna.” Prebacimo se sedamdesetak godina kasnije, u jednu drugu kuću, u jedan drugi kraj Francuske. Ovaj put pred nama je dečak, knjiški moljac, njegova majka i njena prijateljica Mme Pikar. Taj dečak je posle napisao memoare; citiram ponovo: „Mme Pikar je smatrala da bi deci trebalo dopustiti da čitaju sve. ‘Nijedna knjiga ne može da bude opasna ako je dobro napisana.ʼ Dečak, znajući dobro za to često iskazivano mišljenje Mme Pikar, namerno koristi njeno prisustvo i od majke traži dozvolu da pročita jedan određeni, sablažnjivi roman. „Ali, ako moje zlato bude čitalo takve knjige u ovim godinama,” kaže majka, „šta će da radi kada odraste?” „Onda ću sve to doživljavati!” uzvratio je. Bio je to jedan od njegovih najboljih odgovora u detinjstvu; ušao je u porodičnu legendu i zahvaljujući njemu – tako je barem nagovešteno – stekao je pravo da pročita tu knjigu. Dečak se zvao Žan Pol Sartr. A knjiga o kojoj je bila reč Madame Bovary.
Da li svet napreduje? Ili se samo ljulja tamo-vamo kao trajekt? Na sat plovidbe do engleske obale iščezava vedro nebo. Oblaci i kiša prate vas nazad do mesta gde pripadate. Kako se vreme menja, brod počinje da se ljulja pomalo, a stolovi u baru nastavljaju svoj metalni razgovor. Ratarataratarata, fatafatafatafata. Zov i odziv, zov i odziv. Sad mi ovo zvuči kao poslednji stadijum braka: dve razdvojene stranke, svaka pričvršćena za svoj deo poda, naklapaju kao i obično dok kiša počinje da pada. Moja žena... Ne, nećemo sada o tome.
Pekiše, u toku svojih geoloških proučavanja, nagađa šta bi se desilo kad bi došlo do zemljotresa ispod kanala Lamanš. Voda bi se, zaključuje on, izlila u Atlantski okean, obale Engleske i Francuske bi se poljuljale, pomerile i ponovo sastavile; Kanala više ne bi bilo. Čuvši takva predviđanja svoga prijatelja, Buvar prestravljeno beži od njega. Što se mene tiče, ja mislim da ne moramo biti baš tako veliki pesimisti.
Nećete zaboraviti ono što sam vam rekao o siru? Nemojte praviti fabriku hemijskih proizvoda u svom frižideru. Nisam vas pitao da li ste oženjeni. Čestitam, ili ne, zavisno od slučaja.
Mislim da ću ovoga puta da prođem kroz carinsku kontrolu. Osećam potrebu za društvom. Velečasni Masgrejv je smatrao da se francuski douaniers43 ponašaju kao gospoda, a da su engleski carinici grubijani. Ali ja mislim da su svi oni prilično simpatični, samo ako se prema njima odnosite kako treba.

8
Priručnik o Floberu jednog posmatrača vozova


1. Kuća u Kruaseu – veliko, belo zdanje iz osamnaestog veka na obali Sene – bila je kao stvorena za Flobera. Bila je udaljena, ali još uvek blizu Ruana, a odatle i Pariza. Bila je dovoljno velika da u njoj ima veliku radnu sobu sa pet prozora, a opet i dovoljno mala da mirne duše odbije da primi goste, a da ne bude previše nepristojan. Ona mu je omogućavala, ako bi to baš poželeo, nesmetan pogled na proticanje života: sa terase je mogao operskim dvogledom da posmatra izletnike kako nedeljom odlaze brodićima na ručak u Buj. Sa svoje strane, izletnici su se već bili navikli na cet original de Monsieur Flaubert44 i bili bi razočarani kad ga ne bi videli, u njegovoj nubijskoj košulji i sa svilenom kapom, kako i on njih posmatra sa svoje romansijerske tačke gledišta.
Karolina je opisala mirne večeri svog detinjstva provedenog u Kruaseu. Bilo je to čudnovato društvo: devojka, ujak i baka – po jedan usamljeni predstavnik svake generacije, poput onih tesnih kuća koje ponekad vidite sa samo jednom sobom na svakom spratu. (Francuzi takvu kuću zovu un bâton de perroquet, prečka za papagaja.) Njih troje bi, prisećala se ona, često sedeli na balkonu malog paviljona i gledali kako se neumitno spušta noć. Na udaljenoj suprotnoj obali mogli su samo da nazru obrise teglećeg konja koji se upinje iz petnih žila vukući lađu; a sa bliže obale mogli su da čuju samo tiho pljuskanje vode lovaca na jegulje koji se otiskuju sa obale i prepuštaju rečnoj struji.
Zašto je dr Flober prodao svoje imanje u Dovilu i kupio ovu kuću? Prema tradiciji, kao utočište za svog bolesnog sina koji je upravo pretrpeo prvi napad epilepsije. Ali dr Flober bi svakako prodao imanje u Dovilu. Železnička pruga Pariz – Ruan proširivala se do Avra i prolazila bi pravo preko zemlje dr Flobera; deo imanja bio bi svakako prinudno otkupljen. Moglo bi se reći da je epilepsija oterala Gistava u stvaralačko utočište Kruasea. Moglo bi se isto tako reći da ga je tamo oterala železnica.
2. Gistav je pripadao prvoj generaciji u Francuskoj koja se vozila železnicom, a mrzeo je taj pronalazak. Prvo, bilo mu je to prevozno sredstvo mrsko samo po sebi. „Vožnja vozom mi prisedne posle pet minuta tako da zavijam od dosade. Putnici misle da je to zavija neki zapostavljeni pas; ali ne, to samo g. Flober uzdiše.” Drugo, železnica je proizvela novi tip gnjavatora za večerom: železničkog daveža. Od razgovora na tu temu Flober je dobijao colique des wagones;45 u junu 1843. godine proglasio je železnicu trećom najdosadnijom temom za razgovor koja može da se zamisli, iza Mme Lafarg (trovačica arsenikom) i smrti vojvode od Orleana (ubijen u svojoj kočiji prethodne godine). Nastojeći da održi korak sa vremenom, Lujza Kole je u svojoj poemi La paysanne opisala kako Žan, vojnik koji se vraća iz rata i traga za svojom Žanetom, primećuje dim koji se vije iznad voza. Flober je izbacio taj stih. „Jebe se Žanu za te stvari,” progunđao je, „a i meni.”
Ali nije on mrzeo samo železnicu kao takvu; mrzeo je i način na koji ona podilazi ljudima dajući im iluziju o napretku. Kakav je smisao napretka nauke ako nema i moralnog napretka? Železnica će samo omogućiti ljudima da se više motaju naokolo, susreću i zajedno glupiraju. U jednom od svojih prvih pisama, koje je napisao kad mu je bilo petnaest godina, ón nabraja zla moderne civilizacije: „Železnica, otrovi, pumpa za ispiranje creva, kolači sa šlagom, monarhija i giljotina.” Dve godine kasnije, u eseju o Rableu, promenila se lista glavnih neprijatelja – sve osim onog prvog: „Železnica, fabrike, hemičari i matematičari.” Nikad se taj nije menjao.
3. „Uzvišena nad svim – Umetnost. Više vredi zbirka pesama od železnice.”
4. Uloga železnice u Floberovoj vezi sa Lujzom Kole bila je, čini mi se, prilično potcenjena. Razmotrite mehaniku njihove veze. Ona je živela u Parizu, a on u Kruaseu; on nije hteo da dolazi u prestonicu, a njoj nije bilo dozvoljeno da ga posećuje na selu. Tako da su se sastajali otprilike negde na pola puta, u Mantesu, gde im je hotel Veliki jelen omogućavao noć ili dve žarkog zanosa i lažnih obećanja. Zatim bi usledio ciklus: Lujza bi zahtevala što raniji randezvous, a Gistav bi ga odgađao; Lujza bi ga preklinjala, ljutila se i pretila mu; Gistav bi nevoljno popuštao i pristajao na još jedan sastanak. Bili bi zajedno upravo toliko dugo da on zasiti svoju želju, a da se u njoj ponovo razbudi nada. I tako se ova troetapna trka ispunjena gunđanjem ipak nastavljala. Da li je Gistav ikada razmišljao o sudbini jednog drugog čoveka koji je pre njega boravio u tom gradu? Bilo je to baš u vreme osvajanja Mantesa kada je Vilijem Osvajač pao s konja i zadobio ranu od koje će kasnije umreti u Ruanu.
Železnička pruga od Pariza do Ruana – sagradili su je Englezi – otvorena je 9. maja 1843, samo tri godine pre nego što su se Gistav i Lujza upoznali. Putovanje do Mantesa bilo je time za oboje skraćeno sa čitavog jednog dana na dva sata. Zamislite na šta bi to ličilo bez železnice: putovali bi diližansom ili parobrodom; bili bi umorni a možda i razdražljivi kad bi se ponovo sastali. Zamor utiče na požudu. Ali, s obzirom na teškoće, sigurno bi očekivali više od tog susreta: više vremena – možda čitav dan više – i više emocionalnog prepuštanja. Naravno, ovo je samo moja hipoteza. Ali, ako je u našem veku telefon istovremeno i olakšao i otežao preljubu (lakše je ugovoriti sastanak, ali je lakše i proveravati partnera), železnica je u prošlom veku imala sličan učinak. (Da li je iko napravio komparativnu studiju o širenju preljube sa širenjem železnice? Mogu da zamislim seoske popove kako drže propovedi o tom đavolskom izumu i kako ih ismevaju zbog toga; ali, ako su i držali takve propovedi, bili su u pravu.) Železnica je bila korisna Gistavu: mogao je da se odveze do Mantesa i da se vrati bez velikih poteškoća; možda su Lujzine žalopojke ipak bile razumna cena za tako pristupačan užitak. Železnica je bila korisna i Lujzi: Gistav ipak nije bio tako daleko, ma koliko bio nemilosrdan u svojim pismima; u sledećem pismu će sigurno da joj napiše da bi mogli opet da se sastanu, da ih razdvaja samo dva sata vožnje. A železnica je bila korisna i nama jer sada možemo da čitamo pisma koja su proistekla iz tog dugotrajnog erotskog kolebanja.
5a. Septembar 1846: prvi sastanak u Mantesu. Jedini problem je bila Gistavova majka. Još nije bila zvanično obaveštena da Lujza postoji. I zaista, Mme Kole je morala da šalje sva svoja ljubavna pisma Gistavu preko Maksima di Kana, koji ih je onda ponovo adresovao na novim kovertama. Kako je Mme Flober reagovala na Gistavova neočekivana noćna izbivanja? Šta je mogao da joj kaže? Laž, naravno: „une petite histoire que ma mere a crue”46, pohvalio se kao kakav ponosni šestogodišnjak i otišao u Mantes.
Ali Mme Flober nije poverovala u njegovu petite histoire. Te noći je spavala manje od Gistava i Lujze. Nešto ju je uznemirilo; možda skorašnja poplava pisama Maksima di Kana? Zato je sutra ujutro otišla na stanicu u Ruanu i na peronu dočekala sina koji se pri silasku sa voza još sav sijao od ponosa i seksualnog uživanja. „Nije prozborila nijednu reč prekora, ali sâm izraz njenog lica je bio najveći prekor koji je iko mogao da uputi.”
Mnogo se priča o žalosti zbog odlaska; a šta reći o krivici zbog povratka.
5b. I Lujza je, naravno, umela da odigra scenu na peronu. Dobro je poznato kako je imala naviku da pravi ljubomorne upade u sobu u kojoj je Gistav večerao sa prijateljima. Uvek je očekivala da će zateći neku suparnicu, ali suparnice, ako se ne računa Ema Bovari, nije bilo. Jednom prilikom Di Kan je zabeležio: „Flober se vraćao iz Pariza u Ruan kada je ona ušla u čekaonicu na stanici i odigrala takvu tragičnu scenu da su železnički službenici bili primorani da se umešaju. Flober se našao u neprilici i molio je za milost, ali ona je bila tvrda srca.”
6. Malo je poznato da se Flober u Londonu vozio podzemnom železnicom. Navodim odlomke iz njegovog oskudnog dnevnika sa putovanja 1865. godine:
„Ponedeljak, 26. maj (u vozu iz Njuhejvena). Nekoliko beznačajnih stanica sa izlepljenim plakatima, baš kao i stanice u okolini Pariza. Dolazak na Viktoriju.
Ponedeljak, 3. jul. Kupio železnički red vožnje.
Petak, 7. jul. Podzemna železnica – Homsi. Gđa Farmer... (Na Čering kros zbog informacija.)”
Nije se udostojio da uporedi britansku železnicu sa francuskom. Možda je to šteta. Naš prijatelj, velečasni Dž. M. Masgrejv, kada se desetak godina pre toga iskrcao u Bulonju, bio je oduševljen francuskom železnicom: „Uređaji za primanje, merenje, obeležavanje i plaćanje prtljaga bili su jednostavni i izvrsni. Na svim odeljenjima posao se obavljao uredno, precizno i tačno. Izražena uljudnost i udobnost (udobnost u Francuskoj!) čine od svakog putovanja pravo zadovoljstvo; i sve to bez one galame i komešanja koji vladaju u Pedingtonu; a da i ne govorimo o tome da je njihova druga klasa gotovo kao naša prva. Sramota je za Englesku što je tako!”
7. „ŽELEZNICA. Da ju je Napoleon imao na raspolaganju, bio bi nepobediv. Uvek se oduševljavajte tim izumom i govorite: „Ja, gospodine, koji evo razgovaram sada sa vama još jutros sam bio u mestu X...; krenuo sam ranim vozom u x-časova, obavio posao i vratio se nazad u y časova.’ ”
Dictionnaire des idées reçues

8. Krenuo sam i ja vozom iz Ruana (Rive Droite47). Imao je plava plastična sedišta i upozorenje na četiri jezika da je opasno naginjati se kroz prozor. Primetio sam da je za izražavanje ovog upozorenja potrebno više reči na engleskom nego na francuskom, nemačkom ili italijanskom jeziku. Seo sam ispod fotografije (crno-bele) u metalnom okviru, na kojoj su bili ribarski čamci sa ostrva Oleron. Stariji par pored mene čitao je reportažu u časopisu Paris-Normandie o nekom kobasičaru, fou d’amour,48 koji je pobio sedmočlanu porodicu. Na prozoru je bila nalepnica koju pre toga nikada nisam video: „Ne jetez pas l’énergie par les fenètres en les ouvrant eri période de chauffage.”49 Ne bacajte energiju kroz prozore – kakva neengleska formulacija! Logična, ali istovremeno i fantastična.
Kao što vidite, zapažao sam stvari oko sebe. Obična vozna karta košta 35 franaka. Putovanje traje otprilike minut manje od jednog sata: upola kraće nego u Floberovo doba. Prva stanica je Uasel; zatim sledi Le Vandril – ville nouvelle; pa Gajlon (Obvoj), sa velikim skladištem fabrike Grand Marnije. Masgrejv ističe da ga pejzaž uz obalu Sene podseća na Norfolk: „Predeo najsličniji engleskom krajoliku koji sam video u Evropi”. Kondukter lupka kleštima po dovratku: metal o metal, naredba koja mora da se poštuje. Sledi Vernon; a onda, sa leve strane, široka Sena vodi nas do Mantesa.
Na Trgu Republike br. 6 nalazilo se gradilište. Četvrtasta stambena zgrada bila je gotovo završena: upravo je pokazivala samouverenu nevinost uzurpatora. Hotel Veliki jelen? Da, zaista, rekli su mi u trafici, stara zgrada je bila tu do pre otprilike godinu dana. Vratio sam se nazad i pogledao ponovo. Sve što je preostalo od hotela bila su dva visoka kamena stuba za vrata desetak metara jedan od drugog. Gledao sam u njih beznadežno. U vozu, nisam mogao da zamislim Flobera (koji zavija kao nestrpljivi pas? koji gunđa? u žarkom zanosu?) kako putuje istom prugom; u ovoj tački hodočašća oni stubovi za vrata nisu mi bili od pomoći da u mislima oživim časove ljubavnih sastanaka Gistava i Lujze. A i zašto bi bili? Previše smo zahtevni prema prošlosti računajući da će nas zbog nje neizbežno obuzeti frisson.50 Zašto bi ona pristala na našu igru?
Mrzovoljno sam obišao oko crkve (u Mišelinovom vodiču jedna zvezdica), kupio novine, popio kafu, pročitao članak o kobasičaru, fou d’amour, i odlučio da se prvim vozom vratim u Ruan. Ulica koja vodi do stanice zove se Avenija Frenklina Ruzvelta, iako u stvarnosti nije tako velelepna kao što joj zvuči ime. Na pedesetak koraka od kraja ulice, sa leve strane, nalazio se restoran. Zvao se Papagaj. Napolju, na trotoaru, izrezbareni drveni papagaj sa napadno zelenim perjem držao je u kljunu jelovnik kuće. Zgrada je spolja bila obložena jarko obojenim drvetom koje bi htelo da izgleda starije nego što jeste. Ne znam da li je ta kuća bila tu i u Floberovo vreme. Ali znam ovo. Ponekad prošlost može da bude prase premazano mašću; ponekad medved u svom brlogu; a ponekad tek bljesak papagaja, dva podrugljiva oka koja iskre u šumi.
9. Vozovi ne igraju veliku ulogu u Floberovoj prozi. Međutim, to pokazuje njegovu tačnost a ne predrasudu: radnja većine njegovih dela odigrava se pre nego što su engleski železnički radnici i inžinjeri nahrupili u Normandiju. Radnja romana Bouvard et Péchuchet proteže se i u doba železnice, ali nijedan od njegovih upornih prepisivača nije, što možda deluje iznenađujuće, izneo šta misli o novom prevoznom sredstvu.
Vozovi se pojavljuju samo u romanu L’Education sentimentale. Prvi put se pominju kao prilično nezanimljiv predmet razgovora na večerinki kod Dambrozovih. Prvi pravi voz, i prvo pravo putovanje njime, opisuju se u drugom delu, u trećem poglavlju, kada Frederik odlazi u Krej u nadi da će da zavede Mme Arnu. Dočaravajući dobroćudnu nestrpljivost tog putnika, Flober govori o tom izletu s lirskim odobravanjem: zelena polja, stanice koje promiču poput pozorišnih dekora, pramenasti dim koji se vije iz lokomotive i nakratko zapleše po travi pre nego što se rasprši. U romanu ima još nekoliko putovanja vozom i čini se da su svi putnici prilično zadovoljni; ako ništa drugo, barem niko od njih ne zavija od dosade poput zapostavljenog psa. Pa iako je Flober nasilnički izbacio iz poeme Mme Kole La paysanne onaj stih o dimu koji se vije na horizontu, to ga ne sprečava da u svom opisu pejzaža (četvrto poglavlje trećeg dela) ostavi „dim iz lokomotive koji se uzdizao uspravno, poput džinovskog nojevog pera čiji vrh se neprestano gubi.”
Njegovo lično mišljenje možemo da otkrijemo samo na jednom mestu. Pelerin, umetnik iz Frederikovog društva, čovek koji se specijalizovao za kompletne teorije i nedovršene skice, pokazuje jednu od svojih retkih završenih slika. Flober dopušta sebi mali osmejak: „Slika je prikazivala Republiku, ili Progres, ili Civilizaciju, u liku Isusa Hrista koji vozi lokomotivu kroz prašumu.”
10. Pretposlednja rečenica Gistavovog života, koju je, nimalo zabrinut, izrekao u trenutku kad mu se zavrtelo u glavi: „Čini mi se da ću se onesvestiti; sva sreća što se to desilo danas; sutra, u vozu, bilo bi baš nezgodno.”
11. Branik na kraju pruge. Kruase danas. Na mestu gde je nekada bila Floberova kuća, sada je punom parom radila ogromna fabrika hartije. Ušao sam unutra; bilo im je drago što mogu da mi pokažu fabriku. Zurio sam u klipove, paru, badnjeve, cilindre za sušenje: koliko samo tečnosti da bi se proizvelo nešto tako suvo kao što je papir. Upitao sam devojku koja me je vodila da li proizvode i papir za štampanje knjiga; odgovorila mi je da proizvode sve vrste papira. Shvatio sam da ovo razgledanje neće biti sentimentalne prirode. Iznad naših glava ogromni kotur papira, nekih šest metara visok, kretao se polako po pokretnoj traci. Bio je nesrazmerno veliki u odnosu na okolinu, kao nekakva pop skulptura koja namerno provocira svojim obimom. Primetio sam da kotur liči na džinovsku rolnu toalet papira; devojka je potvrdila da je to upravo to.
Izvan bučne fabrike jedva da je bilo malo tiše. Šleperi su tutnjali putem koji je nekada bio staza kojom su konji teglili lađe; zabijači pilona treskali su sa obe strane reke; nijedan brod nije mogao da prođe a da ne zatrubi. Flober je nekad tvrdio da je Paskal jednom davno posetio njihovu kuću u Kruaseu; a prema žilavoj lokalnoj legendi, opat Prevo upravo ovde je napisao Manon Lesko. Danas nema više nikoga ko bi ponavljao takve priče, pa i nikoga da poveruje u njih.
Padala je sumorna normandijska kiša. Mislio sam na obrise konja na drugoj obali i na tiho pljuskanje vode dok se lovci na jegulje otiskuju sa obale. Mogu li jegulje da žive u ovom neveselom prometnom kanalu? Ako i žive, verovatno bazde na dizel-gorivo i deterdžent. Pogledao sam uz reku i iznenada ga opazio, zdepastog i uzdrhtalog. Voz. Već sam primetio šine položene između puta i reke; sada su se, okupane kišom, blistale i cerile. Zaključio sam bez razmišljanja da služe premeštanju lučkih dizalica. Ali ne, Flober čak ni toga nije bio pošteđen. Oklopni teretni voz stajao je oko dvesta metara dalje, spreman da protutnji pored Floberovog paviljona. Besumnje će pakosno zahuktati kada prođe pored njega; možda prevozi otrove, pumpe za ispiranje creva i kolače sa šlagom, ili materijal za hemičare i matematičare? Nisam hteo to da gledam (ironija može da bude isto tako nezgrapna kao što je i nemilosrdna). Seo sam u kola i odvezao se.

9
Floberovi apokrifi


Nije važno šta su sagradili. Važno je šta su srušili.
Nisu važne kuće. Važni su prostori između kuća.
Nisu važne ulice koje postoje. Važne su ulice
koje više ne postoje.



Ali važno je i ono što nisu sagradili. Kuće o kojima su sanjali i za koje su napravili skice. Prostrani bulevari iz mašte; staza kojom nikada nisu hodili između koliba sa slamnatim krovovima; trompe-l’œil51 šlepa ulica koja te zavara tako da poveruješ da ulaziš u otmenu aveniju.
Da li su nenapisane knjige važne? Lako se zaboravljaju, pretpostavlja se da apokrifna bibliografija mora da se sastoji samo od loših ideja, opravdano napuštenih projekata, konfuznih prvih misli. Ne mora uvek da bude tako: prve misli često su i najbolje, koje treće misli oduševljeno rehabilituju pošto su ih druge omalovažile. Osim toga, ideja se ne odbacuje uvek samo zato što nije prošla nekakvu proveru kvaliteta. Mašta ne donosi bogate plodove svake godine kao rodno drvo. Pisac mora da ubere sve što na njemu zatekne: ponekad previše, ponekad premalo, a ponekad baš ništa. U godinama izobilja uvek na hladnom, mračnom tavanu postoji drveni poslužavnik koji pisac s vremena na vreme nervozno razgleda; pa da, dok je on dole naporno radio, ovde na tavanu koža na plodovima se nabrala, pojavile se upozoravajuće pege, izbile neočekivane smeđe mrlje i voće je sagnjilo. Šta sad da radi s njim?
U Floberovom slučaju, apokrifi bacaju drugačiju senku. Ako je najslađi trenutak života poseta burdelju koja se nije ostvarila, možda je najslađi trenutak pisanja onaj kad mu je pala na pamet ideja za knjigu koja nikada neće da bude napisana, koja nikada neće da bude unižena konačnim oblikom, koja nikada neće biti izložena pogledu koji je manje voli od pogleda njenog autora.
Naravno, ni objavljena dela sama po sebi nisu nepromenjiva: možda bi sada izgledala drugačije da je Flober imao vremena i novca da dovede u red svoju književnu zaostavštinu. Bouvard et Pécuchet bili bi završeni; Madame Bovary bi možda sâm autor zabranio (koliko ozbiljno shvatamo Gistavovu ozlojeđenost prema naduvanoj slavi te knjige? Samo donekle ozbiljno.); a L'Education sentimentale bi možda imalo drugačiji završetak. Di Kan je zabeležio nezadovoljstvo svog prijatelja zbog istorijske nedaće te knjige; samo godinu dana nakon njenog objavljivanja izbio je francusko-pruski rat, i Gistavu se učinilo da bi pruska invazija i francuski poraz kod Sedana obezbedili veličanstvenu, javnu i nepobitnu poentu romana čiji cilj je bio da dočara moralni pad jedne generacije.
„Zamisli samo” – beleži Di Kan Floberove reči – „kakav bi profit mogao da se izvuče iz nekih događaja! Evo jednog izvrsnog primera. Kapitulacija je potpisana, vojska zarobljena, a car sedi zavaljen u uglu svoje velike kočije, mračan i mutnog pogleda; puši cigaretu da bi se pribrao, i mada u njemu sve kipti, on nastoji da izgleda kao da je ravnodušan. Uz njega su njegovi ađutanti i jedan pruski general. Svi ćute i zure u pod, svako sa svojom mukom.
Na jednom raskršću povorku presreće kolona zarobljenika koju predvode ulani na konjima, sa šapkama nakrivljenim za uši i uperenim kopljima spremnim za napad. Kočija mora da zastane pred tom navalom ljudi koji se kreću usred oblaka prašine, crvene od sunčevih zraka. Ljudi hodaju vukući noge za sobom i pognutih ramena. Car bezvoljnim pogledom posmatra tu rulju. Kakva neobična smotra jedinica! Misli na nekadašnje smotre, na bubnjeve kako bubnjaju, na zastave kako lepršaju, na generale sa zlatnim širitima kako mu sabljama odaju počast i na svoju gardu kako kliče: „Vive l’Empereur!”52
Jedan zarobljenik ga prepozna i pozdravi, a potom i drugi, i treći.
Odjednom jedan zuav izađe iz kolone, stisne pesnicu i vikne: „A, tu li si, huljo; zbog tebe smo propali!”
Zatim mu deset hiljada ljudi dobacuje pogrde, preteći maše rukom, pljuje po kočiji i prolazi pored kao vihor psovki. Car ostaje i dalje nepomičan i ne pušta glasa od sebe, ali u sebi misli: „To su oni isti ljudi koji su se nekad zvali mojom pretorijanskom gardom!”
Pa, kako ti se čini ova scena? Prilično je moćna, zar ne? Zar to ne bi bila i te kako uzbudljiva završna scena mog Vaspitanja! Ne mogu da prežalim što mi je to izmaklo.”
Treba li da žalimo za tim neostvarenim završetkom? I kako da ga procenimo? Di Kan je to verovatno prepričao u grubim crtama, a Flober bi pre objavljivanja napisao više različitih verzija. Jasno je zbog čega bi takav kraj romana bio privlačan; bio bi to fortíssimo, javni kraj lične mane jedne nacije. Ali, da li je toj knjizi potreban takav završetak? Ako je već obrađena 1848, da li je potrebna 1870? Bolje je da se roman okonča razočaranjem; bolja su gorka prisećanja dvojice prijatelja nego izokrenuta salonska slika.
Što se tiče samih apokrifa, hajde da budemo sistematični.
1. Autobiografija. „Jednog dana, ako budem pisao memoare – jedinu stvar koju ću napisati kako valja, ako se ikada latim tog posla – ti ćeš u njima imati svoje mesto, i to kakvo mesto! Jer, ti si napravila ogromnu pukotinu u zidu moje egzistencije.” Gistav piše ove reči u jednom od svojih najranijih pisama Lujzi Kole; i u toku sedmogodišnje prepiske (1846-53) povremeno pravi aluzije na planiranu autobiografiju. A onda zvanično najavljuje da odustaje od toga. Ali da li je to ikada i bilo nešto više od projekta za projekat? „Ući ćeš u moje memoare,” jedna je od prigodnih fraza literarnog zavođenja. Možete je uvrstiti u red sličnih kao što su: „Igraćeš u mom filmu”, „Ovekovečiću te na platnu”, „Već vidim tvoj vrat od mermera”, itd, itd.
2. Prevodi. Reč je pre o izgubljenim radovima nego o apokrifima u strogom smislu te reči, ali možemo ovde da ih navedemo: a) prevod Madame Bovary iz pera Džulijet Herbert, koji je sam autor nadgledao i koji je proglasio „remek-delom”; b) prevod koji se pominje u jednom pismu iz 1844. godine: „Pročitao sam Kandida dvadeset puta. Preveo sam ga na engleski...” Ovo ne zvuči kao da je reč o školskoj vežbi, već više kao samonametnuto šegrtovanje. Ako je suditi po Gistavovom nepouzdanom engleskom iz pisama, u ovom se prevodu pojavljuje dodatna komična crta koju original ne poseduje. Flober nije tačno znao ni da prepiše imena engleskih mesta. Godine 1866, zapisujući belešku o „Mintonovim obojenim crepovima” iz muzeja u Saut Kensingtonu, pretvara ime mesta Stoke-upon-Trent u Stroke-upon-Trent.
3. Beletristika. Ova grupa apokrifa sastoji se od velikog broja mladalačkih dela, korisnih uglavnom psihobiografima. Ali knjige koje neki pisac ne uspeva da napiše u ranoj mladosti drugačije su prirode od knjiga koje ne uspeva da napiše onda kad je već postao pisac. To su nepostojeće knjige za koje mora da preuzme odgovornost.
Godine 1850, dok je boravio u Egiptu, Flober dva dana provodi u razmišljanju o životu Micerinusa, pobožnog kralja iz četvrte dinastije, kome se pripisuje zasluga da je ponovo otvorio hramove koje su zatvorili njegovi prethodnici. U pismu Bujeu, međutim, romanopisac mnogo grublje karakterizuje tu osobu, kao „kralja koji jebe rođenu kćerku”. Možda je Floberovo zanimanje pobudilo otkriće (ili sećanje na njega) Britanaca, koji su 1837. godine iskopali kraljev sarkofag i dopremili ga u London? Gistav je mogao da ga razgleda prilikom posete Britanskom muzeju 1851. godine.
Pre neki dan i sâm sam pokušao da ga razgledam. Sarkofag, rekli su mi, ne spada među zanimljivije muzejske eksponate i ne izlaže se još od 1904. godine. Iako se, u vreme kada je bio dopremljen, verovalo da potiče iz četvrte dinastije kraljeva, kasnije je utvrđeno da potiče zapravo iz dvadeset šeste: delovi mumificiranog tela u njemu možda pripadaju Micerinusu, a možda i ne. Razočarao sam se, ali mi je i laknulo: šta bi bilo da je Flober nastavio sa tim projektom i da je pomno i savesno opisao kraljevu grobnicu? Dr Enid Starki bi dobila priliku da žigoše još jednu grešku u književnim delima.
(Možda bi trebalo da dodelim i dr Starki jednu odrednicu u svom džepnom vodiču o Floberu; ili bi to delovalo nepotrebno osvetoljubivo? Slovo S da bude za Sada ili za Starki? Uzgred budi rečeno, Brajtvajtov rečnik otrcanih misli sasvim dobro napreduje. Sve što treba da znate o Floberu da biste znali koliko i drugi! Još samo nekoliko odrednica i biće gotovo. Već vidim da će mi slovo X zadati najviše problema. Ni u Floberovom Rečniku nema ničega pod slovom X.)
Godine 1850. Flober iz Carigrada najavljuje tri projekta: Une nuit de Don Juan53 (koji ulazi u fazu skiciranja); Anubis, priča o „ženi koja želi da je pojebe bog”; i „moj flamanski roman o mladoj devojci koja umire kao devica i mističarka... u provincijskoj varošici, u dnu bašte u kojoj rastu kupus i šaš...” U istom tom pismu Bujeu, Gistav se žali na opasnost koja piscu preti od podrobnih priprema za projekte: „Čini mi se, na žalost, da ako ovako podrobno seciraš decu koja tek treba da se rode, nećeš se polno uzbuditi da ih stvarno začneš.” U pređašnjim slučajevima Gistav se nije dovoljno polno uzbudio, iako neki u njegovom trećem projektu vide blede zametke romana Madame Bovary i pripovetke Un cœur simple.
Godine 1852-3. Gistav pravi ozbiljne planove za La spirale, „veličanstveni, metafizički, fantastični i psovački roman”, čiji junak živi tipičnim floberovskim dvostrukim životom, srećan u svojim snovima, a nesrećan u stvarnom životu. Zaključak je, naravno, da sreća postoji samo u mašti.
Godine 1853. oživeo je „jedan od mojih starih snova”: roman o vitezovima. Gistav izjavljuje da je takva zamisao, i posle Ariosta, još uvek ostvariva: dodatni elementi koje će uneti u takvo delo su „strava i veća zastupljenost poezije”.
Godine 1861: „Dugo sam zaokupljen romanom o ludilu ili, bolje rečeno, o tome kako čovek poludi.” Nekako u to vreme, ili nešto kasnije, bavio se mišlju, kako nas izveštava Di Kan, da napiše roman o pozorištu; sedeo bi u garderobi i beležio sve što bi mu poveravale isuviše iskrene glumice. „Samo je Lesaž u Žil Blasu dotakao istinu. Ja ću da je otkrijem u svoj njenoj golotinji jer je nemoguće zamisliti koliko tu ima komike.”
Tada je već morao da zna da će mu za svaki roman prosečnog obima verovatno biti potrebno pet do sedam godina rada; tako da će većina projekata koji se kuvaju na sporednoj vatri na kraju neizbežno da ostanu suvi u loncima. U poslednjih dvanaest godina Floberovog života zatičemo četiri glavne ideje za roman i još jednu, petu intrigantnu ideju, neku vrstu roman trouvé-a.54
a) „Harel-beg”, istočnjačka priča. „Da sam mlađi i da imam para, otišao bih ponovo na Orijent, da izučavam savremeni Orijent, područje oko Sueckog kanala. Velika knjiga na tu temu, to je moj davnašnji san. Voleo bih da dočaram civilizovanog čoveka koji se pretvara u varvarina i varvarina koji se civilizuje, da razvijeni taj kontrast između dva sveta koji se na kraju stapaju... Ali, sada je već kasno.”
b) Knjiga o boju na Termopilu, koju je nameravao da napiše kada završi roman Bouvard et Pécuchet.
c) Roman o nekoliko generacija jedne porodice u Ruanu.
d) Ako prepolovite kišnu glistu, iz glave će da joj izraste novi rep; još više iznenađuje to što će iz repa da joj izraste nova glava. Upravo to se dogodilo sa nikad neprežaljenim završetkom romana L’Education sentimentale: iz njega se razvila ideja za čitav novi roman, koji je prvobitno trebalo da se zove Pod Napoleonom III, a potom Jedan pariški dom. „Napisaću roman o caru (Di Kan navodi Floberove reči), u koji ću da unesem večernje prijeme u Kampanji, sa svim onim ambasadorima, maršalima i senatorima kojima su zveckala odlikovanja dok su se kljanjali do zemlje da poljube ruku princu. Da, zaista! Taj period obezbeđuje građu za nekoliko kapitalnih knjiga.”
e) Roman trouvé je pronašao Šari Lapjer, izdavač dela Le Nouvelliste de Rouen.55 Jednom prilikom za večerom u Kruaseu Lapjer je ispričao Floberu skandalozni život gospođice P. Rođena u normandijskoj plemićkoj porodici, sa dobrim vezama na dvoru, postavljena je za čitateljku carici Evgeniji. Govorkalo se da je bila toliko lepa da bi upropastila i sveca. U svakom slučaju bila je dovoljno lepa da upropasti samu sebe: otvorena veza sa jednim oficirom carske garde dovela je do toga da je otpuste. Kasnije je postala jedna od kraljica pariškog polusveta vladajući u poznim godinama sedme decenije prošlog veka tamnim naličjem dvora sa koga je bila proterana. Tokom francusko-pruskog rata povukla se iz javnosti (sa ostalim pripadnicama svog zanata), a posle toga njena zvezda je počela da tamni. Srozala se, navodno, do samog dna prostitucije. Pa ipak, ohrabrujuće je (i za književnost koliko i za nju) što se pokazala sposobnom da se ponovo izdigne sa dna: postala je zvanična metresa jednog konjičkog oficira, a pod stare dane i zakonita žena jednog admirala.
Flober je bio oduševljen tom pričom: „Znaš li, Lapjer, da si mi upravo dao temu za roman, pandan mojoj Madame Bovary, Madame Bovary iz visokog društva. Kakva privlačna figura!” Odmah je zapisao tu priču i počeo da vodi beleške na tu temu. Ali roman nikada nije napisao, a beleške nikada nisu pronađene.
Sve te nenapisane knjige bude znatiželju. Pa ipak, one mogu, u izvesnoj meri, da se dopune, srede, ponovo zamisle. Mogu da se proučavaju na univerzitetima. Lukobran je razočarani most; ali, ako zurite u njega dovoljno dugo, možete da ga zamislite kako se proteže do druge strane Kanala. Isto je i sa ovim obrisima knjiga.
Ali šta sa neproživljenim životima? Oni, možda, bude pravu znatiželju; oni su pravi apokrifi. Termopili umesto romana Bouvard et Pécuchet! Pa dobro, to je još uvek knjiga. Ali, da je sâm Gistav krenuo drugim putem? Lako je, na kraju krajeva, ne biti pisac. Većina ljudi nisu pisci, pa šta im fali! Jedan frenolog – savetnik za izbor zanimanja u devetnaestom veku – pregledao je jednom prilikom Flobera i rekao mu da je rođen da bude krotilac divljih zveri. Što i nije tako daleko od istine. Citiram još jedanput: „Ja privlačim ludake i životinje.”
Nije važan samo život koji poznajemo. Ne samo život koji se uspešno skriva. Ne samo laži o životu, a u pojedine danas moramo da verujemo. Važan je i život koji nije proživljen.
„Da li ću biti kralj ili tek svinja?” pita se Gistav u svom Intimnom dnevniku. U devetnaestoj godini sve je uvek tako jednostavno. Postoji život, a onda postoji i ne-život; život ostvarenih ambicija ili život svinjskog neuspeha. Drugi pokušavaju da vam predskažu budućnost, ali im nikad ne poverujete u potpunosti. U to vreme Gistav zapisuje i ovo: „Predviđali su mi toliko toga: 1) da ću naučiti da plešem; 2) da ću se oženiti. Videćemo – mada sumnjam.”
Nikada se nije oženio i nikada nije naučio da pleše. Toliko se odupirao plesu da se većina glavnih junaka u njegovim romanima ponaša slično i odbija da pleše.
Šta je naučio umesto toga? Umesto toga je naučio da život nije izbor između gaženja preko leševa na putu do trona i životarenja u svinjcu; da ima svinjskih kraljeva i kraljevskih svinja; da kralj može i da zavidi svinji; i da će se mogućnosti ne-života uvek bolno menjati kako bi se prilagodile određenim nevoljama života kojim se živi.
U sedamnaestoj najavljuje da želi da provede čitav život u nekom trošnom zamku pokraj mora.
U osamnaestoj uviđa da neki luckasti vetar mora da ga je zabunom oduvao u Francusku: rođen je, tvrdi, da bude car Konšinšine, da puši lule dugačke 36 hvati, da ima 6000 žena i 1400 dečaka milosnika; a, umesto svega toga, prebačen meteorološkom slučajnošću na drugi kraj sveta, ostao je sâm sa svojom ogromnom, nezasitom željom, užasnom dosadom i napadima zevanja.
U devetnaestoj razmišlja da po završetku studija prava otputuje u Tursku i postane Turčin, ili u Španiju i postane vodič mazgi ili u Egipat i postane vodič kamila.
U dvadesetoj još uvek želi da bude vodič mazgi, ali je sada Španiju sveo na Andaluziju. Druga mogućnost za karijeru jeste da bude lazzarone56 u Napulju, a pristao bi i da bude kočijaš na liniji od Nima do Marseja. Pa ipak, da li je bilo šta od toga nešto posebno? Lakoća sa kojom danas čak i buržuji putuju po svetu prava je muka za nekoga ko nosi „Bosfor u duši”.
U dvadeset četvrtoj, neposredno nakon očeve i sestrine smrti, planira šta će da radi ako mu i majka umre: prodaće sve i nastaniće se u Rimu, Sirakuzi ili Napulju.
Još uvek u dvadeset četvrtoj godini, predstavljajući se Lujzi Kole kao beskrajno hirovit čovek, tvrdi da je dugo i vrlo ozbiljno razmišljao da postane razbojnik u Smirni. Ali, u najmanju ruku, „jednog dana ću otići da živim daleko odavde, da se više nikad ne čuje ništa o meni”. Možda se Lujza nije baš razveselila karijerom otomanskog razbojnika, jer se javlja i fantazija o porodičnom životu. Kad bi samo on bio slobodan, napustio bi Kruase i došao da živi sa njom u Parizu. Zamišlja njihov zajednički život, brak, kako bi bilo lepo živeti u uzajamnoj ljubavi i stalnom druženju. Zamišlja kako bi imali dete; zamišlja kako bi Lujza umrla i kako bi se on brižno starao za siroče koje je ostalo bez majke (ne znamo, na žalost, Lujzin odgovor na ovaj njegov uzlet mašte). Egzotična privlačnost porodičnog života, međutim, nije dugo trajala. U roku od mesec dana glagolsko vreme se zgušnjava. „Čini mi se da bismo, u slučaju da sam ti postao muž, bili srećni zajedno. Posle tog perioda sreće počeli bismo da mrzimo jedno drugo. To je normalno.” Od Lujze se očekuje da bude zahvalna Gistavu na njegovoj dalekovidosti koja ju je poštedela takvog nezadovoljavajućeg život.
Zato, umesto toga, još uvek u dvadeset četvrtoj godini, Gistav sa Di Kanom sedi nad kartom sveta i planira čudovišno putovanje po Aziji. Putovanje je trebalo da traje šest godina i da košta, prema njihovoj gruboj proceni, tri miliona šesto hiljada i još nešto malo franaka.
U dvadeset petoj želi da postane braman: zanose ga njihovi mistični plesovi, duga kosa, lica sa kojih se cedi sveti maslac. Zvanično se odriče želje da postane kamaldolit57, razbojnik ili Turčin. „Sada hoću da budem ili braman ili ništa – što bi bilo jednostavnije.” Pa hajde, ne budi ništa, zahteva život. Lako je biti svinja.
U dvadeset devetoj, inspirisan Humboltom, želi da napusti sve i otputuje u Južnu Ameriku, u savanu, da se nikada više ne čuje za njega.
U tridesetoj mozga – kao što je činio čitavog života – o svojim pređašnjim inkarnacijama, o apokrifnim ili metempsihotičkim životima u zanimljivijim vremenima Luja XIV, Nerona i Perikla. U jednu od pređašnjih inkarnacija čvrsto je ubeđen: bio je, u doba Rimskog Carstva, vođa trupe putujućih komedijanata, jedan od onih ugursuza koji su kupovali žene na Siciliji i stvarali od njih glumice, gruba mešavina učitelja, svodnika i umetnika. (Na taj pređašnji život podsetilo ga je čitanje Plautovih komedija: one su u njemu probudile le frisson historique58) Ovde treba isto tako da pomenemo i Gistavove apokrifne pretke: voleo je da tvrdi da u njegovim venama teče indijanska krv. Čini se da to u njegovom slučaju nije sasvim tačno, iako je jedan od njegovih predaka u sedamnaestom veku zaista emigrirao u Kanadu i postao lovac na dabrove.
Još uvek u tridesetoj, planira jedan verovatniji život, ali se i on pokazuje kao ne-život. On i Buje igraju se zamišljajući kakvi će biti kad ostare, kao štićenici nekog prihvatilišta za neizlečive bolesnike: starci koji metu ulice i trućaju o srećnim vremenima kada su bili tridesetogodišnjaci i kada su pešačili celim putem do La Roš-Gijona. Ni jedan ni drugi nisu doživeli senilnost kojoj su se rugali: Buje je umro u četrdeset osmoj godini, a Flober u pedeset osmoj.
U trideset prvoj kaže Lujzi da – ovo je parenteza jedne hipoteze – ukoliko bi ikada imao sina, pričinjavalo bi mu veliko zadovoljstvo da mu pribavlja žene.
Isto tako u trideset prvoj godini piše Lujzi o svom kratkom, netipičnom otpadništvu: želji da se okane književnosti. Doći će da živi sa njom, u njoj, s glavom među njenim dojkama; dozlogrdilo mu je, kaže, da masturbira tu svoju glavu da bi iz nje cedio rečenice. Ali ova maštarija je prazna priča: izrečena je u prošlom vremenu, kao nešto što je Gistav, u trenutku slabosti, načas pomislio da uradi. Radije bi ipak držao glavu u svojim vlastitim rukama nego među Lujzinim dojkama.
U trideset drugoj poverava Lujzi na koji je način proveo mnoge časove u životu: zamišljajući šta bi sve uradio kada bi zarađivao milion franaka godišnje. U takvim sanjarenjima sluge bi mu nazuvale cipele optočene dijamantima; osluškivao bi rzanje konja upregnutih u kočije, na čijoj bi raskošnosti i Engleska pukla od zavisti; priređivao bi bankete na kojima bi se jele ostrige, a svoje odaje za ručavanje okružio bi zasadima rascvetalog jasmina iz kojih bi izletale zebe. Ali to, o milion franaka godišnje, bila je jeftina sanjarija. Di Kan izveštava o Gistavovim planovima za „provod jedne zime u Parizu” – ekstravagantnost koja bi obuhvatila raskoš Rimskog Carstva, prefinjenost renesanse i čarobne prizore iz Hiljadu i jedne noći. Provod jedne zime u Parizu imao bi paprenu cenu koja bi izašla na dvanaest miliona franaka „najviše”. Di Kan je dodao opštu napomenu da „kada bi ga spopale te sanjarije, gotovo bi se ukočio podsećajući na uživaoca opijuma u transu. Izgledalo bi da mu je glava u oblacima, da živi u zlatnim snovima. Ta navika bila je jedan od razloga što mu je teško padao kontinuiran rad.”
U trideset petoj otkriva svoj „tajni san”: da kupi mali palazzo na Velikom kanalu u Veneciji. Nekoliko meseci kasnije nekretninama u svojoj glavi dodaje i kućicu na Bosforu. Još nekoliko meseci kasnije spremanje da otputuje na Istok, da tamo ostane, da tamo umre. Slikar Kamij Rožije, koji živi u Bejrutu, poziva ga da dođe. Mogao bi da ode, kao od šale. Mogao bi, ali ne odlazi.
U trideset petoj godini, međutim, počinje da odumire taj apokrifni život, ne-život. Razlog je jasan: započeo je stvarni život. Gistav je imao trideset pet godina kada se Madame Bovary pojavila kao knjiga. Fantazije mu više nisu potrebne; ili, bolje rečeno, sada se zahtevaju drugačije, posebne, praktične fantazije. Za svet, igraće ulogu pustinjaka iz Kruasea; za svoje prijatelje u Parizu, igraće ulogu salonskog idiota; za Žorž Sandovu, igraće velečasnog oca Krišara, pomodnog jezuitu koji uživa da sluša ispovesti žena iz visokog društva; za svoj intimni krug prijatelja, igraće ulogu svetog Polikarpa, opskurnog biskupa iz Smirne koji je postao svetac u poslednji čas, u svojoj devedeset petoj godini, i koji je prethodio Floberu time što je začepio uši i uzviknuo: „O, Bože! U koje si mi ovo doba dosudio da se rodim!” Ali ovi identiteti nisu više mračni alibiji kojima se pouzdano može uteći; to su tek igračke, alternativni životi objavljeni sa dozvolom proslavljenog pisca. Ne beži u Smirnu da postane razbojnik; umesto toga, priziva dragocenog biskupa iz Smirne da živi u njegovoj koži. Nije postao krotilac divljih zveri, već krotilac divljih života. Pacifikacija apokrifa je potpuna: može se početi sa pisanjem.

10
Optužba


Šta nas to nagoni da saznamo ono najgore? Da li to što nam dosadi da znamo ono najbolje? Da li radoznalost uvek radi protiv vlastitih interesa? Ili je jednostavno želja da se sazna ono najgore omiljena nastranost ljubavi?
Za neke, ova radoznalost deluje kao kakva kobna fantazija. Jednom sam imao pacijenta, uglednog činovnika bez mašte, koji mi je priznao da dok vodi ljubav sa svojom ženom voli da ju zamišlja kako se ushićeno ispružila pod nekim kršnim vitezom, uglađenim mornarom, živahnim patuljkom. Šokiraj me, zaprepasti me, zahteva fantazija! Za druge, ona deluje kao stvarna potraga. Poznavao sam parove koji se ponose uzajamnim nepristojnim ponašanjem: svako udovoljava ludostima svog partnera, njegovoj sujeti ili slabosti. Čemu ti ljudi u stvari teže? Nečemu, očigledno, što se nalazi s druge strane onoga što traže. Možda nekoj konačnoj potvrdi da je i sâma ljudska vrsta neiskorenjivo pokvarena, da je život zaista samo živopisna noćna mora u glavi idiota?
Voleo sam Elen i želeo sam da saznam ono najgore. Nikad je nisam provocirao: bio sam oprezan i suzdržan, kakav sam i inače; nisam je čak ni zapitao; ali želeo sam da saznam ono najgore. Elen mi nikad nije uzvratila istom pažnjom. Bio sam joj drag – automatski bi rekla, kao da o tome ne vredi ni raspravljati, da me voli – ali je bespogovomo mislila sve najbolje o meni. U tome je razlika. Ona nikada nije tragala za onom pomičnom pregradom koja otvara tajnu odaju srca, odaju u kojoj se čuvaju uspomene i leševi. Ponekad čovek nađe tu pregradu, ali se ona ne otvori; ponekad se i otvori, ali ne zatekne ništa drugo do mišjeg kostura. Ali barem je pogledao. U tome je stvarna razlika među ljudima: ljudi se ne dele na one koji imaju tajne i na one koji ih nemaju, već na one koji žele da saznaju sve i na one koji to ne žele. Rekao bih da je ovo traganje znak ljubavi
Slično je i sa knjigama. Ne sasvim isto, naravno (nikad nije sasvim isto), ali slično. Ako baš uživate u delu nekog pisca, ako rado otvarate stranicu, a ne smeta vam što vas prekidaju u čitanju, onda se može reći da gajite naklonost prema tom autoru bez otklona. Dobar momak, kažete. Čovek na svom mestu. Priča se da je podavio čitav odred mladih izviđača i nahranio njima jato šarana? Ma kakvi, siguran sam da nije; čovek na svom mestu, dobar momak. Ali, ako volite nekog pisca, ako se hranite plodovima njegove inteligencije, ako želite da tragate za njim i da ga pronađete – uprkos izričitim zabranama – onda nije moguće da saznate previše. Tragate i za njegovim porocima. Odred mladih izviđača, je li? Bilo ih je dvadeset sedmoro ili dvadeset osmoro? A od njihovih marama je sašio šareni kilt? A da li je istina da je, dok je išao na gubilište, recitovao odlomke iz Knjige o Joni? I da je zaveštao svoj ribnjak sa šaranima lokalnom udruženju mladih izviđača?
Ali, evo u čemu je razlika. Kad otkrijete ono najgore o ljubavnici, o ženi – bilo da je to neverstvo ili nedostatak ljubavi, ludilo ili sklonost samoubistvu – gotovo da vam lakne. Život je upravo onakav kakav sam i mislio da jeste; hoćemo li da proslavimo ovo razočaranje? Dok pisca koga volite instinktivno branite. To je ono što sam prethodno hteo da kažem: možda je ljubav prema piscu najčistiji, najpostojaniji oblik ljubavi. I zato ga lakše branite. Stvar je u tome da je šaran ugrožena vrsta, a svi znaju da je jedina hrana koju šarani jedu, u slučaju da je zima bila izuzetno oštra i da je proleće sve do svetog Medarda bilo kišovito, sitno iseckano meso mladih izviđača. Naravno da je znao da će zbog toga visiti, ali je isto tako znao da ljudi nisu ugrožena vrsta i procenio je da su dvadeset sedam (pomenuli ste dvadeset osam?) mladih izviđača i jedan osrednji pisac (oduvek je bio preterano skroman kad je reč o vlastitom talentu) beznačajna cena za opstanak čitave jedne riblje vrste. Posmatrajmo stvari dugoročno: da li nam je zaista neophodno toliko mladih izviđača? Oni bi samo porasli i postali skauti. A ako ste još zaglibili u sentimentalnosti, posmatrajte to na ovaj način: prihod od ulaznica naplaćenih od posetilaca ribnjaka već je omogućio skautima da izgrade i renoviraju nekoliko crkvenih zgrada u tom kraju.
Pa, počnite. Pročitajte tu seratorsku optužbu. Svakako sam je očekivao. Ali ne zaboravite ovo: Gistav je već sedeo na optuženičkoj klupi. Iz koliko tačaka se ovoga puta sastoji ta vaša optužba?
1. Mrzeo je čovečanstvo.
Pa da, naravno. Uvek to tvrdite. Daću vam dve vrste odgovora. Prvo, da počnemo od osnovnih stvari. On je voleo svoju majku – zar vam od toga neće bar malo zaigrati to vaše luckasto, sentimentalno srce dvadesetog veka? Voleo je prijatelje. Divio se određenim pojedincima. Ali njegove naklonosti su uvek bile specifične; nije bio naklonjen svakome ko bi naišao. Meni to izgleda dovoljno. Želite nešto više od njega? Želite od njega da „voli čovečanstvo”, da se ushićuje ljudskim rodom? Ali to zaista ništa ne znači. Voleti čovečanstvo ne znači ni više ni manje nego isto što i voleti kišne kapi ili Kumovu slamu. Vi kažete da volite čovečanstvo? Jeste li sigurni da ne iskazujete suviše samodopadnosti, da ne tražite odobravanje, da ne vodite računa da budete na pravoj strani?
Drugo, čak i da je mrzeo čovečanstvo – pre bih rekao da ga čovečanstvo nikako nije moglo impresionirati – da li je pogrešio? Vas, očigledno, čovečanstvo impresionira – za vas su to svi oni mudri planovi o navodnjavanju, misionarski rad i mikroelektronika. Oprostite Floberu što je na to gledao malo drugačije. Očigledno je da ćemo o ovome morati malo duže da raspravljamo. Ali dopustite mi prvo da navedem reči jednog od vaših mudraca dvadesetog stoleća – Frojda. Svakako ne, složićete se sa mnom, nekoga ko tera vodu na moju vodenicu. Hoćete li da čujete kako je on procenio ljudsku vrstu deset godina pre nego što je umro? „Duboko u srcu ne mogu a da ne mislim da moji bližnji, uz nekoliko časnih izuzetaka, ništa ne vrede.” To su reči čoveka za koga je većina ljudi u većem delu ovog stoleća verovala da najbolje razume ljudsko srce. Ovo vas malo zbunjuje, zar ne?
Ali, molim, vreme je da budete malo određeniji.
2. Mrzeo je demokratiju.
La democrasserie, kao što je napisao u jednom pismu Tenu. Šta vam se više sviđa – demokenjanje ili demokretenizam? Ili možda demosretenizam? Istina je da demokratija nije mogla da ga impresionira. Iz čega ne smete da zaključite da je više voleo tiraniju, ili apsolutističku monarhiju, ili birokratski totalitarizam, ili anarhiju, ili nešto deseto. Njegov najdraži tip vlasti bio je kineski – mandarinat, iako je bio spreman da prizna da su vrlo mali izgledi da će tako nešto ikad biti primenjeno u Francuskoj. Vama se čini da bi mandarinat bio korak unazad? Ali, ako Volteru opraštate što se oduševljavao prosvećenom monarhijom, zašto ne biste oprostili i Floberu što se jedan vek posle njega oduševljava prosvećenom oligarhijom? On se barem nije zanosio detinjastom fantazijom nekih literata da su pisci sposobniji nego iko drugi da upravljaju svetom.
Glavna stvar je u ovome: Flober je smatrao da je demokratija samo jedna etapa u istoriji vladanja svetom. I smatrao je da je posredi naša tipična taština kada verujemo da je demokratija najbolji i najdostojniji način vladanja ljudima. On je verovao – ili, bolje rečeno, nije propustio da uoči – da čovečanstvo neprestano evoluira, pa da evoluiraju i njegove društvene forme: „Demokratija nije poslednja reč čovečanstva, kao što to nije bilo ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni monarhija.” Tvrdio je da je najbolji oblik vlasti onaj koji odumire, jer to znači da ustupa mesto nečem drugom.
3. Nije verovao u progres.
U Floberovu odbranu navodim samo primer dvadesetog veka.
4. Nije bio dovoljno zainteresovan za politiku.
Nije bio „dovoljno” zainteresovan? Priznajete, ipak, da je bio zainteresovan. Hoćete da kažete, onako izokola, da mu se nije sviđalo ono što je video (tačno), a da je video više, možda bi se priklonio vašem viđenju tih stvari (netačno). Hteo bih da istaknem dve stvari, od kojih ću prvu navesti kurzivom, jer mi se čini da je to vaš omiljeni način izražavanja. Književnost uključuje politiku, a ne obrnuto. Ovo mišljenje nije u modi, ni među piscima ni među političarima, ali valjda ćete mi oprostiti. Romanopisci koji doživljavaju svoje pisanje kao sredstvo politike, čini mi se da srozavaju pisanje i blesavo veličaju politiku. Ne, ne kažem da im treba zabraniti da zastupaju svoja politička uverenja ili da daju političke izjave. Kažem samo da bi trebalo da taj deo svoga rada smatraju žumalizmom. Pisac koji misli da je roman najdelotvorniji način učestvovanja u političkom životu obično je loš romanopisac, loš novinar i loš političar.
Di Kan je pomno pratio politička dešavanja, Flober sporadično. Šta vam se od toga više dopada? Ono prvo. A koji je od njih dvojice bio bolji pisac? Ovaj drugi. A kakva su im bila politička uverenja? Di Kan je postao letargični meliorista; Flober je ostao „vatreni liberal”. Iznenađeni ste? Ali, čak i da je Flober smatrao sebe za letargičnog melioristu, ja bih ostao pri svome: kakva je to neobična taština od sadašnjosti kada očekuje da joj se prošlost ulaguje! Sadašnjost se osvrće na neku veliku ličnost ranijih vekova i propituje: „Je li bio na našoj strani? Je li bio ispravan?” Kakav nedostatak samopouzdanja – sadašnjost želi oboje, i da se pokroviteljski odnosi prema prošlosti presuđujući o njenoj političkoj prihvatljivosti, a isto tako želi i da joj prošlost laska, da je tapše po ramenu i kaže joj da samo tako nastavi svoj plemeniti posao. Ako je to ono na šta ste mislili kada ste rekli da Monsieur Flober nije „bio dovoljno zainteresovan” za politiku, onda, bojim se, moj klijent mora da prizna krivicu.
5. Bio je protiv Pariške komune.
Pa, ono što sam prethodno rekao delom je odgovor i na ovu tačku optužbe. Ali treba uzeti u obzir i ovu neverovatnu karakternu slabost mog klijenta: on je generalno bio protiv toga da se ljudi međusobno ubijaju. Nazovite to preosetljivošću, ali on to zaista nije odobravao. Moram da priznam da on sâm nije nikada nikog ubio; u stvari, nije čak ni pokušao. Obećava da će se popraviti.
6. Nije bio patriota.
Dopustite mi da se malo nasmejem. Ha. Sada je već bolje. Mislio sam da je u današnje vreme patriotizam nešto loše. Mislio sam da bismo svi radije izdali zemlju nego prijatelje. Zar nije tako? Zar su se stvari ponovo okrenule naglavce? Šta se od mene očekuje da kažem? Dana 22. septembra 1870. Flober je kupio sebi pištolj; u Kruaseu je, iščekujući dolazak Prusa, uvežbavao svoju družinu odrpanaca; vodio ih u noćne patrole; rekao im da pucaju u njega ako pokuša da pobegne. Kada su Prusi konačno stigli, nije mogao da učini ništa pametnije nego da pazi na svoju ostarelu majku. Možda je mogao da se prijavi nekoj sanitetskoj jedinici, ali pitanje je da li bi se oni oduševili da prime 48-godišnjeg sifilističara sklonog epilepsiji i bez ikakvog vojnog iskustva osim onog koje je stekao pucajući na divlje životinje u pustinji...
7. Ubijao je divlje životinje u pustinji.
Ah, za ime Boga! Zalažemo se za noli contendere. A osim toga, nismo još završili sa pitanjem patriotizma. Smem li da vam ukratko kažem nešto o romanopiščevoj prirodi? Šta je svakom piscu najlakše i najkorisnije da uradi? Da čestita društvu u kojem živi: da se divi njegovim mišićima, da aplaudira njegovom napretku, da se dobronamerno zeza na račun njegovih ludosti. „Ja sam isto toliko Kinez koliko i Francuz”, izjavio je Flober. To ne znači da je bio više Kinez nego Francuz: da se rodio u Pekingu, on bi, bez sumnje, razočarao i tamošnje vatrene patriote. Najveći patriotizam je otvoreno reći svojoj zemlji da se ponaša nečasno, glupo, ružno. Pisac mora da bude univerzalan u saosećanju, a po svojoj prirodi izopštenik: samo u tom slučaju može jasno da sagleda stvari. Flober je uvek bio na strani manjine, na strani „beduina, jeretika, filozofa, pustinjaka, pesnika”. Godine 1867. četrdeset troje Cigana postavilo je svoje šatore na Kur la Reno u Ruanu i navuklo na sebe veliku mržnju stanovnika toga grada. Flober je bio oduševljen njihovim prisustvom i potpomagao ih je novčano. Vi bez sumnje želite da ga zbog toga potapšete po ramenu. Da je znao da će mu budućnost odobravati, verovatno bi sačuvao novac za sebe.
8. Nije se uključio u život.
„Možeš opisivati vino, ljubav, žene i slavu pod uslovom da nisi pijanica, ljubavnik, muž ili redov. Ako se uključiš u život, ne sagledavaš ga jasno: zbog njega ili previše patiš ili u njemu previše uživaš.” To nije priznanje krivice nego prigovor da optužba nije dobro fonnulisana. Šta podrazumevate pod životom? Politiku? To smo već raščistili. Emocionalni život? Zahvaljujući svojoj porodici, prijateljima i ljubavnicama, Gistav je upoznao sve stanice na raskršću. Možda mislite na brak? Čudna optužba, iako nije nova. Da li oženjeni pisci pišu bolje romane od neoženjenih. Da li su oni koji imaju decu bolji pisci od onih koji ih nemaju? Voleo bih da vidim vaše statističke podatke o tome.
Najbolji život za pisca je onaj koji mu omogućuje da napiše najbolje knjige koje može. Da li smo sigurni da je naš sud po ovom pitanju bolji od njegovog? Flober je bio „angažovaniji”, da se poslužim vašim izrazom, od mnogih drugih: u poređenju s njim Henri Džejms je živeo kao časna sestra. Flober je možda pokušavao da živi u kuli od slonove kosti...
8 a) Pokušavao je da živi u kuli od slonove kosti.
Ali nije uspeo. „Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonove kosti, ali plima govana udara o njene zidove preteći da je potkopa.”
Ovde je neophodno da se istaknu tri stvari. Prva je da pisac sam bira – koliko je to u njegovoj moći – razmere svog, kako biste vi rekli, uključivanja u život: uprkos svojoj reputaciji, Flober je bio negde na pola puta. Znao je da „zdravice ne pišu pijanice”. S druge strane, ne pišu ih ni trezvenjaci. Možda je to on sâm najbolje izrazio kada je rekao da pisac mora da zagazi u život kao što ulazi u more, ali samo do pupka.
Drugo, kada se čitaoci žale na živote pisaca – te zašto nije uradio ovo; te zašto se nije oglasio u novinama protiv toga i toga; te zašto se nije više uključio u društveni život? – zar oni tada, u stvari, ne postavljaju jedno običnije i sujetnije pitanje: zašto on ne liči više na njih? Ali, da je pisac sličniji čitaocu, bio bi čitalac, a ne pisac: to je barem jasno kao dan.
Treće, u čemu je oštrica optužbe barem što se knjiga tiče? Svakako da žal što se Flober nije u većoj meri uključio u život ne razotkriva samo filantropsku brigu za njegovo dobro: da je samo stari Gistav imao ženu i klince, ne bi tako crno gledao na sve? Da se samo pozabavio politikom, ili dobrotvornim radom, ili da je postao član odbora svoje bivše škole, ne bi ostao onako povučen? Verovatno mislite da postoje greške u njegovim knjigama koje bi se mogle ispraviti promenama u piščevom životu. Ako je tako, onda mislim da je na vama da navedete te greške. Što se mene tiče, mislim da, na primer, slici provincijskih naravi u romanu Madame Bovary ne nedostaje neki određeni aspekt koji bi se mogao obraditi samo da se autor svake večeri kucao kriglama jabukovog piva sa nekom kostobolnom normandijskom bergere59.
9. Bio je pesimista.
Aha. Počinjem da shvatam na šta ciljate. Voleli biste da su njegove knjige malo veselije, malo... kako biste vi ono rekli, da više ističu lepe strane života? Kakvo neobično shvatanje književnosti! Da niste možda doktorirali u Bukureštu? Nisam znao da čovek treba da brani pisce zbog toga što su pesimisti. To prvi put čujem. Ja na to ne pristajem. Flober je rekao: „Umetnost ne počiva na dobrim namerama.” A rekao je i ovo: „Javnost želi dela koja laskaju njenim iluzijama.”
10. Ne uči nas pozitivnim vrednostima.
Sada igrate otvorenim kartama. Tako se, dakle, sudi o našim piscima – na osnovu njihovih „pozitivnih vrednosti”? E pa, moram nakratko da prihvatim vašu igru – bez toga na sudu ne ide. Uzmite samo sva suđenja zbog opscenosti u književnim delima, od Madame Bovary do Ljubavnika ledi Četerli: odbrana uvek mora da prihvati izvesnu igru, da pristane na nju. Neko bi to mogao nazvati taktičkim licemerjem. (Da li ova knjiga navodi na seks? Ne, časni sude, smatramo da ona više emetički, a ne mimetički, deluje na čitaoca. Da li ova knjiga podstiče preljubu? Ne, časni sude, pogledajte samo kako je ta bedna grešnica, koja se nebrojeno mnogo puta odaje bludnom uživanju, na kraju kažnjena. Da li ta knjiga potkopava instituciju braka? Ne, časni sude, ona dočarava rđav i beznadežan brak tako da čitaoci mogu da nauče da će samo poštovanjem hrišćanskih načela njihov brak biti srećan. Da li je ta knjiga bogohulna? Ne, časni sude, piščeve misli su čiste.) Naravno da je takva odbrana na sudu bila uvek uspešna; ali ponekad osećam izvesnu gorčinu zato što niko od branilaca, kada je zastupao istinski vredno književno delo, nije zasnovao odbranu na običnom prkosu. (Da li ova knjiga navodi na seks? Časni sude, mi se baš nadamo da navodi. Da li podstiče preljubu i potkopava brak? Nego šta, časni sude, to je upravo ono što je moj klijent želeo da postigne. Da li je ova knjiga bogohulna? Za ime Boga, časni sude, stvar je jasna kao ona krpa oko bokova na raspeću. Postavimo stvari ovako, časni sude: moj klijent smatra da većina vrednosti u društvu u kome živi zaudara do neba, i on se nada da će ovom knjigom unaprediti razvrat, masturbaciju, preljubu, kamenovanje popova i, kad smo već privukli vašu pažnju, časni sude, vešanje podmitljivih sudija za uši. Odbrana je rekla svoje.)
Dakle, ukratko: Flober vas uči da pogledate istini u oči i da ne žmurite pred njenim posledicama; uči vas, poput Montenja, da spavate na jastuku sumnje; uči vas da razlažete stvarnost na sastavne delove i da uočavate da je Priroda uvek mešavina žanrova; uči vas najtačnijoj upotrebi jezika; uči vas da ne pristupate knjizi u potrazi za moralnim ili socijalnim tabletama – književnost nije farmakopeja; uči vas da su od svega najvažniji Istina, Lepota, Osećanje i Stil. A ako proučavate njegov privatni život, uči vas hrabrosti, stoicizmu, prijateljstvu; uči vas koliko je važna inteligencija, skepticizam i duhovitost; koliko je isprazan jeftini patriotizam; koliko vredi sposobnost da živiš sam u svojoj sobi; uči vas da prezirete licemerje; da ne verujête demagozima; da treba otvoreno govoriti. Da li volite da se na ovakav način govori o piscima (ja lično baš ne marim za takvim opisima)? Da li vam je to dovoljno? To je zasad sve; čini mi se da sam malo zbunio svog klijenta.
11. Bio je sadista.
Koješta. Moj klijent je bio nežna duša. Navedite mi samo jedan primer iz njegovog života kada se poneo sadistički, ili uopšte ružno. Reći ću vam koji je bio njegov najružniji postupak za koji ja znam: na jednoj zabavi poneo se prostački prema nekoj ženi bez pravog povoda. Kada su ga pitali za razlog, uzvratio je: „Zato što je mogla da poželi da uđe u moju radnu sobu.” To je najgora stvar za koju ja znam o svom klijentu. Osim ako ne računate ono u Turskoj kada je hteo da odvede u krevet prostitutku u vreme kad je već imao sifilis. Priznajem da to baš nije bilo pošteno. Ali nije uspeo: devojka je, poštujući mere predostrožnosti svog zanata, zahtevala od njega da ga pregleda, a kad je on to odbio, samo ga je ispratila.
Čitao je De Sada, naravno. A koji to obrazovani francuski pisac pa nije? Imam utisak da je trenutno vrlo popularan među pariškim intelektualcima. Moj klijent je rekao braći Gonkur da je De Sad „zabavna besmislica”. Istina je da je on čuvao neke grozne predmete kao uspomene, da je uživao da priča jezive priče, da u njegovim ranim delima ima stravičnih pasusa. Ali vi tvrdite da je imao „sadovsku” maštu? Zapanjen sam. Vi ističete: u romanu Salammbô ima scena šokantnog nasilja. Moj odgovor glasi: mislite da se nisu odigrale? Da li vi mislite da se antički svet sastojao samo od ružinih latica, svirke na liri i trbušastih ćupova meda zapečaćenih medveđom mašću.
11 a) Mnogo je životinja pobijeno u njegovim knjigama.
Ne, on nije Volt Dizni. Zanimala ga je surovost, sa tim se slažem. Sve ga je zanimalo. Uz markiza De Sada zanimao ga je i Neron. Ali poslušajte šta kaže za njih dvojicu: „Ta čudovišta mi objašnjavaju istoriju.” U to doba, moram da dodam, imao je sedamnaest godina. I dopustite mi da ga još jednom citiram: „Volim poražene, ali volim i pobednike.” On nastoji, kao što rekoh, da bude isto toliko Kinez koliko i Francuz. Posle zemljotresa u Leghornu, Flober ne plače do neba iz saosećanja. On žali za tim žrtvama koliko i za robovima koji su pomrli vekovima ranije prevrćući kamene blokove za tamo neke tirane. Šokirani ste? Ali to se zove imati istorijsku imaginaciju. To se zove biti građanin ne samo sveta nego i svih vremena. To je ono što je Flober opisao kao – biti „brat po Bogu svemu što živi, od žirafe i krokodila do čoveka.” To se zove biti pisac.
12. Bio je nemilosrdan prema ženama.
Žene su ga volele. Uživao je u njihovom društvu; one su uživale u njegovom društvu; bio je galantan, sklon flertu; spavao je sa njima. Samo nije hteo da se ženi. Je li to greh? Možda su neki od njegovih stavova o seksu bili izrazito obojeni njegovim vremenom i klasom kojoj je pripadao; ali ko bi onda u devetnaestom veku bio pošteđen bičevanja? On se barem zalagao za iskrenost u seksu – otud njegova veća naklonost za prostitutke nego za grisette60. Ta iskrenost mu je donela više nevolja nego što bi ih imao da je bio licemeran – sa Lujzom Kole, na primer. Kad joj je rekao istinu u lice, njegove reči su zvučale okrutno. Ali ona je bila prava napast, zar ne? (Dopustite mi da odgovorim na vlastito pitanje. Mislim da je ona bila prava napast; ona zvuči kao napast; iako se mora priznati da smo čuli samo Gistavovu verziju. Možda bi trebalo da neko napiše njenu priču: da, zašto da ne rekonstruišemo verziju Lujze Kole? Mogao bih to ja da uradim. Da, i hoću.)
Ako smem da primetim, mnoge od vaših optužbi mogle bi se verovatno svesti samo na jednu koja glasi: „Da nas je poznavao, ne bi nas voleo.” Za šta bi možda on bio sklon da prizna krivicu, ako ni zbog čega drugog, a ono da vidi izraz na našim licima.
13. Verovao je u Lepotu.
Mislim da imam nešto u uvu. Biće da je malo voska. Samo trenutak da stisnem nos i izduvam ga kroz bubnu opnu.
14. Bio je opsednut stilom.
Svašta pričate. Zar još mislite da se roman, poput Galije, deli na tri dela – na ideju, formu i stil? Ako je tako, onda činite prve bojažljive korake u literaturu. Hoćete li da čujete nekoliko misli o pisanju? Vrlo dobro. Forma nije ogrtač prebačen preko mesa misli (to staro poređenje, staro još u Floberovo doba); ona je meso same misli. Ne može se zamisliti ideja bez forme, baš kao ni forma bez ideje. U umetnosti sve zavisi od izvođenja: priča o gnjidi može da bude isto tako lepa kao i priča o Aleksandru Velikom. Morate da pišete po diktatu svojih osećanja, da budete sigurni da su vam osećanja iskrena, i da sve drugo oterate do đavola. Kada je stih dobar, on više ne pripada nijednoj pesničkoj školi. Rečenica u prozi mora da bude isto tako nepromenjiva kao i stih u poeziji. Ako se pogodi da dobro pišete, bićete optuženi za nedostatak ideja.
Sve su ovo Floberove misli, osim jedne, koja je Bujeova.
15. Nije verovao da umetnost ima društvenu funkciju.
Ne, nije verovao. Ovo je zamarajuće. „Ti izazivaš očaj,” pisala je Žorž Sand, „a ja donosim utehu.” Na šta joj je Flober odgovorio: „Ne mogu da promenim oči.” Umetničko delo je piramida koja stoji u pustinji, beskorisno: šakali joj zapišavaju podnožje, a buržuji se penju na njen vrh; nastavite ovo poređenje. Hoćete da umetnost leči ljude? Pozovite AMBULANTNA KOLA ŽORŽ SAND. Hoćete da umetnost govori istinu? Pozovite AMBULANTNA KOLA FLOBER; ali nemojte da se iznenadite ako vam, kada stignu, pređu preko noge. Poslušajte sad Odna: „Poezija ništa ne pokreće.” Nemojte samo da umišljate da je umetnost nešto što je nastalo zato da nežno podiže moral i vraća samopouzdanje. Umetnost nije brassière61. Bar ne u engleskom smislu te reči. Ali nemojte da zaboravite da brassière na francuskom znači i pojas za spašavanje.

11
Verzija Lujze Kole


Čujte sada moju priču. Zahtevam da me saslušate. Hajde, uzmite me pod ruku, tako, pa da se prošetamo. Imam puno toga da vam pričam; dopašče vam se. Idemo kejom, pa preko mosta – ne ovog ovde, već onog drugog – negde usput možemo da svratimo na konjak i da sačekamo da se utule petrolejke, a na kraju ćemo se vratiti nazad. Dođite, nije valjda da ste se uplašili? Pa zašto me onda tako gledate? Mislite da sam opasna? Pa, i to je oblik laskanja – prihvatam kompliment. Ili možda... možda se plašite onoga što bih vam mogla reći! Aha... pa dobro, sada je ionako prekasno. Uzeli ste me pod ruku; ne možete me sad tek tako pustiti. Uostalom, starija sam od vas. Dužnost vam je da me zaštitite.
Nije mi u interesu da klevećem. Spustite prste na moju podlakticu, ako hoćete; da, tu, a sad mi opipajte puls. Nisam osvetoljubiva večeras. Neke prijateljice mi kažu: Lujza, na vatru moraš odgovoriti vatrom, na laž novom lažju. Ali ja to ne želim. Naravno da sam u svoje vreme lagala i da sam – koju ono reč beše vi muškarci volite? – spletkarila. Ali žene spletkare kad su slabe, a lažu iz straha. Muškarci spletkare kad su jaki, a lažu iz osionosti. Ne slažete se? Govorim vam ovo iz iskustva; vaše je možda drugačije. Dozvoljavam. Ali, zar ne vidite kako sam smirena? A smirena sam zato što se osećam jakom. I... šta je sad ovo? Ako sam jaka, možda onda i ja spletkarim kao muškarci? Ma, da ne komplikujemo.
Nije mi bilo potrebno da Gistav uđe u moj život. Pogledajmo činjenice. Imala sam trideset pet godina, bila sam lepa, bila sam... slavna. Prvo sam osvojila Eks, a potom i Pariz. Dva puta sam bila dobitnik Akademijine nagrade za poeziju. Prevela sam Šekspira. Viktor Igo me je zvao sestrom, a Beranže muzom. Što se tiče mog privatnog života: moj muž je bio poštovan u svojoj profesiji; moj... zaštitnik je bio najbriljantniji filozof svog vremena. Niste čitali Viktora Kuzena? Trebalo bi. Mudra glava. Jedini čovek koji je zaista razumeo Platona. Prijatelj vašeg filozofa g. Mila. A zatim, tu su bili – ili će se tek pojaviti – Mise, Vinji, Šamfleri. Ne hvališem se svojim trofejima; šta mi to treba. Ali, shvatate šta hoću da kažem? Ja sam bila sveća, a on je bio noćni leptir. Sokratova ljubavnica se udostojila da se nasmeši nepoznatom pesniku. Ja sam njegov plen, a ne on moj.
Upoznali smo se kod Pradijea. Bila sam svesna koliko je to banalno; on, naravno, nije. Vajarev atelje, slobodoumni razgovori, golišavi modeli, mešavina polusveta i tričetvrtsveta. Meni je sve to već bilo poznato (ta samo dve-tri godine pre toga plesala sam tamo sa uštogljenim studentom medicine Ašilom Floberom). I, naravno, ja tu nisam bila samo posmatrač; bila sam Pradijeov model. A Gistav? Ne želim da budem gruba, ali kad sam ga prvi put ugledala, odmah sam znala s kim imam posla: visoki, krakati provincijalac, tako srećan i ponosan što se konačno nalazi među umetnicima. Znam kako se priča tamo u provinciji, s onom mešavinom lažnog samopouzdanja i istinskog straha: „Idi samo do Pradijea, momče, tamo ćeš uvek naći neku malu glumicu koja će ti postati ljubavnica i biće ti još i zahvalna na tome.” I momak iz Tuluza, ili Poatjea, ili Bordoa, ili Ruana, još uvek potajno uplašen od dugog putovanja za prestonicu, oseća kako mu se glava ispunjava snobizmom i požudom. Ja to razumem, vidite, jer sam i sama bila provincijalka. I ja sam tako doputovala iz Eksa desetak godina pre toga. Prevalila sam dug put, i mogla sam da prepoznam tragove putovanja na drugima.
Gistav je imao dvadeset četiri godine. Za mene, godine nisu važne; samo je ljubav važna. Nije mi bilo potrebno da Gistav uđe u moj život. Da sam baš tražila ljubavnika – priznajem da materijalno stanje mog muža nije tada bilo najsjajnije, a moje prijateljstvo sa filozofom bilo je u to vreme malo poremećeno – ne bih izabrala Gistava. Ali ja ne trpim debele bankare. Osim toga, čovek ne gleda i ne bira, zar nije tako? On je izabran za ljubav tajnim glasanjem kome nema prigovora.
Ne crvenim zbog razlike u godinama? A i zašto bih? Vi muškarci ste takvi komformisti u ljubavi, takvi provincijalci u maštanju; zato moramo da vam laskamo, da vas bodrimo sitnim lažima. Dakle: ja sam imala trideset pet, a Gistav dvadeset četiri godine. To su činjenice, a sada nastavljam dalje. Ali, možda vi ne želite da nastavim dalje; u tom slučaju, odgovoriću na vaša neizgovorena pitanja. Ako želite da ispitate mentalno stanje para koji stupa u takvu vezu, onda nema potrebe da ispitujete moje stanje. Već Gistavovo. Zašto? Navešću vam nekoliko podataka. Rođena sam 1810. godine, u septembru, petnaestog u mesecu. Sećate se valjda Gistavove Mme Šlezinger, žene koja je prva ostavila ožiljke na njegovom pubertetskom srcu, žene sa kojom je sve unapred bilo osuđeno na propast i beznadežno, žene kojom se potajno hvalisao, žene radi koje je zazidao svoje srce (a vi nas žene optužujete za ispraznu romantiku?). E pa, ta ista Mme Šlezinger, slučajno to znam, takođe je rođena 1810. godine, i to isto u septembru. Osam dana posle mene, da budem precizna, dvadeset i trećeg. Shvatate?
Gledate me na način koji dobro poznajem. Pretpostavljam da želite da vam kažem kakav je Gistav bio ljubavnik? Muškarci, dobro to znam, govore o tim stvarima požudno i pomalo prezirno; to im dođe kao da opisuju poslednji obrok koji su uzeli, jelo pojelo. Tako su ravnodušni. Žene nisu takve; ili barem detalji, slabosti na kojima se u pripovedanju zadržavaju retko kada su fizičke prirode, u kojima muškarci najviše uživaju. Mi tragamo za znakovima koji nam govore o karakteru – dobrom ili lošem. Muškarci tragaju samo za znakovima koji im laskaju. Tako su strašno sujetni u krevetu, mnogo sujetniji od žena. Izvan kreveta polovi se bolje slažu, priznajem.
Odgovoriću vani malo slobodnije, zato što ste vi to što jeste i zato što je reč o Gistavu. On je uvek držao predavanja ljudima, pričao im o iskrenosti umetnika, o potrebi da ne govore kao buržuji. Pa dobro, ako malo i zavrnem pokrivač, sam je tome kriv.
Bio je vatren, moj Gistav. Nikada nije bilo lako – Bog sveti zna – nagovoriti ga da se sastanemo; ali kada bi jednom stigao... Kakve god da smo bojeve vodili, nijedan od njih nije vođen pod okriljem noći. Tada, grlili smo se obasjani svetlošću munje; tada, čudesna milina isprepletala se sa blagom razigranošću. Gistav je sa sobom nosio flašicu sa vodom iz Misisipija kojom je, kako je rekao, planirao da krsti moju dojku u znak ljubavi. Bio je snažan mladić i ja sam uživala u toj njegovoj snazi: u jednom pismu koje mi je poslao potpisao se sa „Tvoj divljak iz Ajerona”.
Patio je, naravno, od večne zablude snažnih mladića da žene mere strast na osnovu toga koliko puta su u toku jedne noći obljubljene. Pa dobro, do izvesne granice i merimo: zašto da to poričemo? Ipak nam to laska, zar ne? Ali, to nije ono presudno, na kraju krajeva. A posle izvesnog vremena, sve to dobija neki gotovo vojnički prizvuk. Gistav je na poseban način govorio o ženama sa kojima je uživao. Prisetio bi se tako neke prostitutke iz Ciganske ulice, koju je često posećivao, pa bi mi se pohvalio: „Ispalio sam u nju pet metaka.” Bio je to uobičajeni način izražavanja. Meni je to bilo vulgarno, ali mu nisam zamerala: oboje smo, znate, bili umetnici. Međutim, zapamtila sam metaforu. Što više metaka ispališ u nekoga, sve je verovatnije da na kraju bude mrtav. Da li je to ono što muškarci žele? Da li im je potreban leš kao dokaz muškosti? Bojim se da jeste, a žene, sa svojom logikom laskanja, ne zaboravljaju da i na vrhuncu uzbuđenja uskliknu: „Ah, umirem! Umirem!” ili nešto slično. Posle ljubavnog čina glava mi je često najbistrija, stvari sagledavam jasnije i osećam poeziju kako navire u meni. Ali znam da je bolje da ne uznemiravam junaka svojim brbljanjem; umesto toga, izigravam zadovoljnu lešinu.
Pod okriljem noći vladala je harmonija među nama. Gistav nije bio stidljiv. Niti je bio ograničen po pitanju ukusa. Ja sam bila – bez lažne skromnosti – nesumnjivo najlepša, najslavnija, najpoželjnija žena sa kojom je ikada spavao (ako sam i imala suparnicu, bila je to jedna čudna beštija o kojoj ću vam pričati kasnije). Ponekad je, naravno, imao tremu suočen sa mojom lepotom; a ponekad je bezrazložno bio zadovoljan samim sobom. Shvatala sam ga. Pre mene tu su bile, naravno, prostitutke, grissete, pa i prijatelji. Ernest, Alfred, Luj, Maks – studentsko društvo, tako sam mislila. Sodalitet potvrđen sodomijom. Ne, možda ipak nije u redu; ne znam tačno ni s kim, ni kada, ni šta; iako znam da Gistavu nikada ne bi dosadile double ententes62 na račun la pipe63. Isto tako znam da mu nikada nije dosadilo da bulji u mene dok ležim potrbuške.
Znate, bila sam drugačija. Prostitutke nisu bile komplikovane; i grissetes je mogao da se otarasi plaćajući im za njihove usluge; muškarci su opet bili nešto drugo – prijateljstvo, ma koliko bilo prisno, ima svoje poznate granice. Ali ljubav? Gubitak identiteta? Pa nekakvo partnerstvo, nekakva ravnopravnost? Nije se usuđivao da rizikuje. Bila sam jedina žena koja ga je dovoljno privlačila; a on me je, iz straha, ponižavao. Mislim da treba da žalimo Gistava.
Nekada mi je slao cveće. Posebne vrste cveća; konvencionalnost nekonvencionalnog ljubavnika. Jedanput mi je poslao ružu. Ubrao ju je jedne nedelje ujutro u Kruaseu, iz grma u svom vrtu. „Poljubio sam je,” napisao mi je. „Stavi je odmah na usta, a onda – znaš već gde... Adieu. Šaljem ti hiljadu poljubaca. Tvoj od noći do jutra, od jutra do noći.” Ko bi odoleo takvim osećanjima? Poljubila sam ružu te noći, u krevetu, i stavila je tamo gde je poželeo. Ujutro, kad sam se probudila, ruža se, zbog mojih pokreta u toku noći, raspala na mirisne delove. Moja posteljina je mirisala na Kruase – to mesto koje će mi, tada to još nisam znala, biti zabranjeno da posetim; jedna latica se zadržala među prstima moje noge, a sa unutrašnje strane desne butine imala sam tanku ogrebotinu. Nestrpljiv i nespretan, kakvog ga je Bog dao, Gistav je zaboravio da potkreše stabljiku ruže.
Sledeći cvet me nije usrećio. Gistav je otišao na pešačku turneju po Bretanji. Da li sam pogrešila što sam nadala onoliku dreku? Otišao čovek na tri meseca! Poznavali smo se manje od godinu dana, ceo Pariz je znao za našu ljubav, a on je namerio da provede tri meseca sa Di Kanom! Mogli smo da postanemo kao Žorž Sandova i Šopen; još slavniji od njih! A Gistav je odlučio da se izgubi na tri meseca s onim svojim ambicioznim milosnikom! Da li sam pogrešila što sam nadala onoliku dreku? Zar to nije bila direktna uvreda, pokušaj da me ponizi? I još mi je rekao, kada sam javno iskazala svoja osećanja (ne stidim se svoje ljubavi, a i zašto bih? Ja bih mu izrazila ljubav i u čekaonici železničke stanice, ako baš treba), on je meni rekao da ja njega ponižavam. Zamislite! Odrekao me se. Ultima, napisala sam na poslednjem pismu koje mi je poslao pre svog odlaska.
To, naravno, nije bilo njegovo poslednje pismo. Čim je napravio prve korake po onom dosadnom kraju praveći se da ga zanimaju napušteni zamkovi i sive crkve (tri meseca!), počela sam da mu nedostajem. Počela su da pristižu pisma, izvinjenja, ispovesti, molbe da mu se javim. Oduvek je bio takav. Kada je bio u Kruaseu, sanjario je o vrelom pesku i treperavom Nilu; kada je bio na Nilu, sanjario je o vlažnim maglama i treperavom Kruaseu. U stvari, on nije ni voleo putovanja. Voleo je ideju putovanja, i uspomene na putovanja, ali ne i putovanje samo po sebi. U jednom se slažem sa Di Kanoni, koji je znao da kaže da je Gistavov najomiljeniji oblik putovanja bilo ležanje na kauču dok mu kroz svest prolaze prizori viđenih predela. A što se tiče onog njihovog čuvenog putovanja po Orijentu, Di Kan je (da, onaj omraženi Di Kan, nepouzdani Di Kan) tvrdio da je Gistav veći deo vremena proveo u stanju obamrlosti.
Ali, bilo kako bilo, dok je skitao po onoj turobnoj i zaostaloj pokrajini sa svojim malicioznim drugom, Gistav mi je poslao još jedan cvet, koji je ubrao pored Šatobrijanovog groba. Pisao mi je o mirnom moru kod Sen Moloa, o ljubičastom nebu, svežem vazduhu. Lep prizor, zar ne? Romantični grob na stenovitom rtu; velikan koji tamo počiva glave okrenute prema moru i koji će slušati huk plime i oseke čitavu večnost; mladi pisac, u kome se budi genije, kleči pokraj groba, gleda kako se gubi rumenilo na večernjem nebu, razmišlja – na način na koji mladi ljudi obično razmišljaju – o večnosti, o prolaznosti života i o utehi veličine, a onda bere cvet koji izrasta iz Šatobrijanovog praha, i šalje ga svojoj lepoj ljubavnici u Pariz... Zar sam mogla da ostanem ravnodušna na takav postupak? Naravno da nisam. Ali nisam mogla a da ne primetim da cvet ubran sa groba donosi sa sobom izvesne odjeke kada se pošalje nekome ko je napisao ultima na pismo koje je nedugo pre toga primio. Isto tako, nisam mogla a da ne primetim da je Gistav poslao pismo iz Pontorsona, koji je četrdeset kilometara udaljen od Sen Moloa. Da nije možda ubrao taj cvet za sebe, a onda mu je, posle četrdeset kilometara, dojadio? Ili ga je možda – tako nešto pada mi na pamet samo zato što sam ležala uz Gistavovu zatrovanu dušu – ubrao na nekom drugom mestu? Da se nije tek kasnije dosetio da postupi tako? Ko može da odoli l’esprit de l’ escalier?64 čak i u ljubavi?
Ja sam svoj cvet – onaj koga se među mnogima najradije prisećam – ubrala tamo gde sam i rekla da sam ga ubrala. U parku dvorca Vindzor. Bilo je to posle moje tragične posete Kruaseu i poniženja da me tamo ne prime, posle okrutnosti, bola i užasa svega toga. Vi ste, bez sumnje, čuli različite verzije? A istina je sasvim jednostavna.
Morala sam da ga vidim. Morala sam da razgovaram sa njim. Ne možete da odbacite ljubav kao što odbacujete frizera. On ne bi došao kod mene u Pariz; tako da sam ja otišla kod njega. Putovala sam vozom (ovaj put dalje od Mantesa) do Ruana. Odatle sam se čamcem odvezla nizvodno do Kruasea; u mojoj duši nada se borila sa strahom, dok se stari veslar borio sa strujom. Stigli smo do mesta sa koga se pruža vidik na očaravajuću onisku belu kuću, građenu u engleskom stilu; nasmejanu kuću, kako mi se učinilo. Iskrcala sam se na obalu; otškrinula sam čeličnu kapiju; dalje mi nije bilo dozvoljeno. Gistav mi je zabranio da uđem. Nekakva babetina iz dvorišta me je oterala. Rekla je da on ne bi da me ovde vidi; udostojiće se da se vidi sa mnom u hotelu. Moj Haron me je vratio nazad čamcem. Gistav je krenuo parobrodom za nama. Još na reci nas je prestigao i došao pre u grad. Bila je to farsa, bila je to tragedija. Otišli smo u moj hotel. Govorila sam nešto, ali me nije slušao. Govorila sam mu o našoj mogućoj sreći. Tajna sreće je, uzvratio mi je, u tome da si već srećan. Nije razumeo moju muku. Zagrlio me je tako suzdržano da me je ponizio. Posavetovao me je da se udam za Viktora Kuzena.
Pobegla sam u Englesku. Nisam više ni trena mogla da izdržim u Francuskoj: prijatelji su me podržali u toj nameri. Otišla sam u London. Tamo su me ljubazno dočekali. Predstavljena sam mnogim velikim umovima. Upoznala sam se sa Mancinijem; upoznala se sa groficom Guićoli. Susret sa groficom bio je podsticajan – odmah smo se sprijateljile – ali za mene u isti mah i tužan. Žorž Sand i Šopen, grofica Guićoli i Bajron... da li će se ikada pričati o Lujzi Kole i Floberu? Zbog toga sam provela, otvoreno vam priznajem, sate i sate u nemoj tuzi, koju sam pokušavala da podnesem sa filozofskim mirom. Šta će biti s nama? Šta će biti sa mnom? Da li je pogrešno, stalno sam se pitala, biti ambiciozan u ljubavi. Zaista, da li je to pogrešno? Vi mi odgovorite.
Otišla sam u Vindzor. Sećam se lepe zaobljene kule zarasle u bršljan. Šetajući se po parku, ubrala sam jedan ladolež za Gistava. Moram da vam kažem da je on, po pitanju cveća, bio pravi prostak i neznalica. Ne u botaničkom smislu – verovatno je naučio sve o njemu u nekom periodu svog života, kao što je naučio i većinu drugih stvari (osim što nije upoznao žensko srce) – već u simboličkom smislu. A to je tako otmen jezik, jezik cveća: laskav, uglađen i precizan. Kada se lepota nekog cveta podudari sa lepotom osećanja koje treba da prenese... e, onda nastupa prava sreća koju teško može da nadiđe i poklonjeni rubin. Sreća je još intenzivnija ako se zna da cvet vene. Ali, pre nego što uvene, možda će on poslati neki drugi cvet...
Gistav ništa od toga nije razumeo. On je bio od onih ljudi koji možda, posle mukotrpnog učenja, nauče na kraju dve fraze jezika cveća: da gladiola, kad se nalazi u sredini buketa, brojem svojih cvetova otkriva sat u koji je randezvous zakazan, a da se petunijom javlja da je pismo palo u neprijateljske ruke. On bi razumeo takvu grubu i praktičnu upotrebu cveća. Uzmi ovu ružu (kao da nije važno kakve je boje, jer za pet različitih ruža ima u jeziku cveća pet različitih značenja), stavi je prvo na usta, a onda među noge. Za takvu žestoku galantnost Gistav je bio sposoban. Ali sigurna sam da ne bi shvatio značenje ladoleža; ili, ako bi se i potrudio, i tada bi pogrešno protumačio. Ladoležom se mogu poslati tri poruke. Beli ladolež znači: Zašto me izbegavaš? Ljubičasti znači: Vezaću se za tebe. A plavi: Čekam bolje dane. A vi sad pogodite koje je boje bio cvet koji sam izabrala u Vindzorskom parku.
Da li je on uopšte razumeo žene? Često sam imala priliku da posumnjam u to. Svađali smo se, dobro se sećam, oko one njegove nilske drolje Kučuk Hanem. Gistav je na svojim putovanjima vodio beleške. Pitala sam ga da li mogu da ih pročitam. Odbio me je, a ja sam ga pitala ponovo, i tako redom. Na kraju mi je ipak dozvolio. Nisu baš... ugodne, te beleške. Ono što je za Gistava bilo opčinjavajuće na Istoku, meni je izgledalo nedostojno. Na primer, kurtizana, skupa kurlizana koja u svoju kožu utrljava santalovo ulje da bi ublažila odvratni smrad stenica kojima je okužena. Da li je to nešto uzvišeno, pitam ja vas, da li je to nešto lepo? Da li je to nešto izvrsno, nešto divno? Ili je to nešto prljavo, odvratno i vulgarno?
Ali stvar nije estetske prirode, bar ne u ovom slučaju. Kad sam izrazila svoje gađenje, Gistav je to protumačio kao puku ljubomoru. (Pa i bila sam malo ljubomorna – ko ne bi bio kada pročita intimni dnevnik čoveka koga voli i shvati da nema pomena o njemu, a umesto toga u zvezde se kuje nekakva drolja puna gamadi?) Možda je razumljivo što je Gistav mislio da je reč samo o ljubomori. Ali saslušajte sada njegove argumente, saslušajte kako on razume žensko srce. Ne budi ljubomorna na Kučuk Hanem, rekao mi je. Ona je žena sa Orijenta; žena sa Orijenta je mašina; njoj je svaki muškarac isti. Ona nije ništa osećala prema meni; sigurno me je već i zaboravila; živi u začaranom krugu pušenja, odlazaka u kupatilo, mazanja očnih kapaka i ispijanja kafe. Što se tiče njenog fizičkog uživanja, mora da je neznatno, jer su joj vrlo rano odstranili onaj famozni pupoljak, to središte ženskog uživanja.
Kakva uteha! Kakvo olakšanje! Ja ne treba da budem ljubomorna jer ona nije ništa osećala! I taj je čovek tvrdio da poznaje ljudsko srce! Ona je bila osakaćena mašina, a osim toga već ga je i zaboravila: i ja treba time da se utešim? Takva ratoborna uteha nagnala me je da još više mislim na tu čudnu ženu s kojom se spetljao tamo na Nilu. Da li smo nas dve mogle da budemo različitije jedna od druge? Ja sa Zapada, ona sa Istoka; ja čitava, ona osakaćena; ja sam razmenila sa Gistavom ono što je najdublje u našim srcima, ona je s njim obavila kratkotrajnu fizičku transakciju; ja samostalna žena koja se o sebi sâmoj stara, ona okovano stvorenje zavisno od svoje trgovine sa muškarcima; ja uredna, doterana i civilizovana, ona prljava, smrdljiva i divlja. Može zazvučati čudno, ali počela sam da se zanimam za nju. Lice je uvek, bez sumnje, opčinjeno svojim naličjem. Nekoliko godina kasnije, kada sam putovala po Egiptu, pokušala sam da je pronađem. Svratila sam u Esneh. Našla sam bednu kolibu u kojoj je živela, ali nje nije bilo tu. Možda je pobegla kad je čula da dolazim? Možda je i bolje što se nismo srele; licu ne bi trebalo dozvoliti da upozna svoje naličje.
Gistav je, naravno, svikao da me ponižava, čak i u samom početku. Nije mi bilo dozvoljeno da mu direktno pišem; morala sam da šaljem svoja pisma preko Di Kana. Nije mi bilo dozvoljeno da ga posetim u Kruaseu. Nije mi bilo dozvoljeno da se upoznam sa njegovom majkom, iako sam joj, u stvari, bila predstavljena na jednoj raskrsnici u Parizu. Slučajno znam da je Mme Flober smatrala da njen sin sramotno postupa sa mnom.
Ponižavao me je i na druge načine. Lagao me je. Govorio je ružno o meni svojim prijateljima. Ismejavao je, u sveto ime istine, većinu od onoga što sam napisala. Pretvarao se da ne zna da sam užasno siromašna. Hvalisao se činjenicom da je u Egiptu zakačio polnu bolest od neke jeftine kurtizane. Javno je preduzeo da mi se vulgarno osveti podrugujući se u romanu Madame Bovary pečatu koji sam mu jednom prilikom poklonila kao zalog ljubavi. On, koji je tvrdio da umetnost treba da bude bezlična.
Da vam ispričam kako me je sve Gistav ponižavao. Na početku naše ljubavi razmenjivali smo darove – sitne predmete, najčešće beznačajne same po sebi, ali koji su, činilo se, izražavali samu suštinu darodavca. On je mesecima, godinama, pario oči mojim malim papučama koje sam mu poklonila; verujem da ih je u međuvremenu spalio. Jednom je on meni poslao pritiskivač za papire, onaj isti koji se nalazio na njegovom stolu. Bila sam duboko dirnuta; činilo mi se da je to pravi poklon jednog pisca drugom piscu: ono što je nekada pridržavalo papire sa njegovom prozom, sada će pridržavati moje stihove. Možda sam to pominjala isuviše često; možda sam izrazila svoju zahvalnost isuviše iskreno? Evo šta mi je Gistav na to rekao: da mu nije žao što se ratosiljao tog pritiskivača jer je nabavio drugi koji mu isto tako dobro služi. I da li želim da saznam odakle mu. Ako baš želiš da kažeš, odgovorila sam mu. Njegov novi pritiskivač, rekao mi je, u stvari je parče krmenog jarbola – tu je napravio pokret širokih razmera – koji je njegov otac porodiljskim kleštima izvadio iz zadnjice nekog starog mornara. Mornar je – nastavio je Gistav kao da je to najbolji vic koji je čuo u poslednjih nekoliko godina – navodno tvrdio da nema pojma kako je taj komad jarbola dospeo na mesto odakle je izvađen. Gistav je zabacio glavu i nasmejao se. Ono što ga je najviše zaintrigiralo bilo je kako, u tom slučaju, uopšte znaju sa kog jarbola potiče to parče drveta.
Zašto me je tako ponižavao? Verujem da razlog nije bio, kao što je to čest slučaj u ljubavi, u tome da su one moje osobine koje su ga u početku privukle – moja živahnost, sloboda, osećanje ravnopravnosti sa muškarcima – na kraju počele da mu smetaju. Ne, nije u tome bio problem, jer se on čudno i nepristojno odnosio prema meni još od samog početka, čak i onda kada je bio najzaljubljeniji u mene. U svom drugom pismu već mi je napisao: „Nikad ne videh kolevku bez primisli na grob; pogled na golu ženu nagoni me da zamislim njen kostur.” To ipak nisu bila osećanja konvencionalnog ljubavnika.
Potomstvo će se, možda, zadovoljiti najlakšim odgovorom: da me je prezirao zato što sam prezira bila i vredna, a pošto je on bio genije, mora da je bio u pravu. Nije bilo tako; nikada nije tako. On me se bojao: eto zašto je bio okrutan prema meni. Bojao me se dvojako, na jedan običan i na jedan neobičan način. U prvom slučaju, bojao me se na način na koji se mnogi muškarci boje žena: zato što ih njihove ljubavnice (ili žene) razumeju. Za neke muškarce teško da bi se moglo reći da su odrasli: oni žele da ih žene razumeju i zbog toga im poveravaju sve svoje tajne; a onda, kada ih žene stvarno razumeju, oni ih mrze zato što ih razumeju.
U drugom slučaju – koji je važniji – bojao me se jer se bojao sâmog sebe. Bojao se da bi mogao da me zavoli u potpunosti. Nije to bio samo strah da bih se mogla uvući u njegovu radnu sobu i njegovu samoću; bio je to strah da bih se mogla uvući u njegovo srce. Bio je okrutan zato što je hteo da me otera od sebe; a hteo je da me otera od sebe zato što se bojao da bi mogao da me zavoli u potpunosti. Poveriću vam nešto u šta potajno verujem: ja sam za Gistava, a da je on toga bio samo delimično svestan, predstavljala život, a on me je onako okrutno odbacio zato što se toga duboko stideo. A da li sam ja kriva za bilo šta od toga? Volela sam ga; šta ima prirodnije od želje da i njemu pružim priliku da mi tu ljubav uzvrati? Borila sam se ne samo za svoje, već i za njegovo dobro: nisam shvatala zašto i on ne bi smeo da dozvoli sebi da me zavoli. Rekao je da postoje tri preduslova za sreću – glupost, sebičnost i dobro zdravlje – a da je on siguran u to da ispunjava samo ovaj drugi. Prepirala sam se, svađala sam se sa njim, ali on je želeo da veruje da je sreća neostvariva; to mu je davalo neku čudnu utehu.
Bilo ga je teško voleti, to je izvesno. Srce mu je bilo povučeno i suzdržano; stideo ga se; prezao je od njega. Istinska ljubav može da odoli odsutnosti, smrti i neverstvu, rekao mi je jednom prilikom; dvoje ljubavnika mogu da se vole deset godina a da se ne vide. (Nisam bila oduševljena takvim zapažanjima; samo sam zaključila da bi on bio najsrećniji kada bih ja bila odsutna, neverna ili mrtva.) Voleo je da laska samom sebi tvrdeći da je zaljubljen u mene; ali nikada nisam upoznala tako strpljivu ljubav. „Život je poput jahanja”, napisao mi je jednom. „Nekad sam voleo galop; sad volim običan hod.” Nije imao ni trideset godina kada je to napisao; već tada je doneo odluku da ostari pre vremena. A ja... galop! galop! sa vetrom u kosi, sa smehom koji se prolama iz grudi!
Prijalo je njegovoj sujeti da misli kako je zaljubljen u mene; osim toga, nalazio je, verujem, neko neprestano i samom sebi nepriznato zadovoljstvo da žudi za mojim telom i istovremeno uskraćuje samom sebi da to zadovoljstvo i ostvari: to poricanje sebe bilo je isto tako uzbudljivo kao i povlađivanje sebi. Govorio mi je da sam manje žena nego druge žene; da sam telom žena, ali da sam duhom muškarac; da sam un hermaphrodite nouveau, treći pol. Više puta mi je izlagao tu svoju šašavu teoriju, ali ju je, u stvari, izlagao samom sebi: što sam ja manje bila žena u njegovim očima, to je on manje morao da bude ljubavnik.
Ono što je njemu bilo najvažnije u vezi sa mnom, na kraju sam i sâma počela da verujem u to, bilo je intelektualno partnerstvo, duhovna veza. Tih godina je naporno radio na romanu Madame Bovary (iako možda ne onoliko koliko je tvrdio), pa je na kraju dana, pošto je fizičko rasterećenje bilo isuviše komplikovano za njega a i sadržalo je previše elemenata kojima nije mogao da vlada u potpunosti, tražio intelektualno rasterećenje. Sedao bi za sto, uzimao list papira za pisanje i istresao se na mene. Mislite da ta slika nije laskava? Nisam ni htela da bude. Dani kada sam odano verovala u sve laži o Gistavu su nepovratno prošli. Uzgred budi rečeno, nikada nije krstio moju dojku vodom iz reke Misisipi; jedini put kada je među nama razmenjena flaša bilo je onda kada sam mu poslala taburel vodicu protiv opadanja kose.
Ali ta naša duhovna veza, mogu da vam kažem, nije bila nimalo lakša od naše emocionalne veze. Bio je grub, nezgodan, nasilan i bahat; a potom bi bio nežan, sentimentalan, oduševljen i privržen. Nije poštovao nikakva pravila. Nije dovoljno uvažavao moje ideje, kao što nije dovoljno uvažavao ni moja osećanja. Znao je, naravno, sve. Rekao mi je da je, intelektualno, njemu šezdeset, a meni tek dvadeset godina. Rekao mi je da ću, ako stalno budem pila vodu a nikad vino, dobiti rak na želucu. Rekao mi je da treba da se udam za Viktora Kuzena. (Viktor Kuzen je, što se toga tiče, bio mišljenja da treba da se udam za Gistava Flobera.)
Slao mi je svoja dela. Poslao mi je Novembar. Slabo, osrednje delo; zadržala sam to mišljenje za sebe. Poslao mi je prvu verziju romana L'Education sentimentale; nisam bila naročito oduševljena, ali kako sam mogla a da ga ne pohvalim? Prekorio me je što mi se to svidelo. Poslao mi je i roman Tentation de saint Antoine; iskreno sam mu se divila, i rekla sam mu to. Opet me je prekorio. Delovi njegovih romana kojima se ja divim, uveravao me je, oni su koje je bilo najlakše napisati; promene koje sam mu oprezno predlagala, tvrdio je, samo bi oslabile knjigu. Bio je „zaprepašten” time što sam iskazala „prenaglašeno oduševljenje” za L’Education! Na taj se način, dakle, jedan nepoznati provincijalac, koji do tada nije objavio nijednu knjigu, zahvalio čuvenoj pariškoj pesnikinji (u koju je, kako je tvrdio, bio zaljubljen) za njene reči hvale. Moja zapažanja o njegovim delima imala su vrednost samo kao iritirajući povod da bi mi držao predavanja o umetnosti.
Naravno da sam znala da je genije. Oduvek sam znala da je on veliki prozni pisac. On je potcenjivao moj talenat, ali to nije razlog da ja potcenjujem njegov. Nisam ja kao onaj odvratni Di Kan koji se ponosno kočoperio svojim dugogodišnjim prijateljstvom sa Gistavom, ali mu je uvek poricao genijalnost. Prisustvovala sam mnogim večerama na kojima se raspravljalo o vrednosti savremenih pisaca, na kojima je Di Kan, kad god bi se pomenulo neko novo ime, sa beskrajnom uglađenošću ispravljao opšte mišljenje. „Pa dobro, Di Kane,” zapitao bi neko na kraju pomalo nestrpljivo, „a šta misliš o našem dragom Gistavu?” Di Kan bi se tada zadovoljno osmehnuo i spojio svih pet vrhova prstiju jedne ruke sa vrhovima druge na način kako to čini sudija prilikom izricanja presude. „Flober je retko dobar pisac,” uzvraćao bi, „ali ga loše zdravlje sprečava da bude genijalan.” Reklo bi se da se već tada uvežbavao za pisanje memoara.
Što se mojih dela tiče, podrazumeva se da sam ih slala Gistavu. Rekao mi je da mi je stil mlitav, nemaran i banalan. Prebacivao mi je da su mi naslovi nejasni i pretenciozni i da odišu ženskom pameću. Držao mi je predavanje, kao kakav učitelj, o razlici između saisir i s’en saisir65, Hvalio me je tako što je govorio da pišem prirodno kao što kokoška nosi jaje ili bi napominjao, nakon što je nemilosrdno iskritikovao delo u celini: „Sve ono što nisam posebno istakao, čini mi se da je dobro ili čak izvrsno.” Govorio mi je da pišem glavom a ne srcem. Govorio mi je da se kosa sjaji tek pošto se dugo češlja i da bi se isto moglo reći i za stil. Govorio mi je da ne unosim sebe u svoja dela i da ništa ne poetizujem (a ja – pesnikinja!). Govorio mi je da imam ljubavi za umetnost, ali ne i veru u umetnost.
Ono što je on, u stvari, želeo od mene bilo je da pišem što je moguće sličnije njemu. Tu vrstu sujete često sam viđala kod raznih pisaca; što je pisac poznatiji, tim više ona dolazi do izražaja. Oni veruju da svi treba da pišu kao oni: ne, naravno, tako dobro kao oni, nego na isti način. Na taj način valjda i planine čeznu za brežuljcima u podnožju.
Di Kan je obično govorio da Gistav nema ni trunku osećaja za poeziju. Slažem se sa njim iako mi to ne pruža veliko zadovoljstvo. Gistav je svima nama držao predavanja o poeziji – mada su to pre bili Bujeovi stavovi nego njegovi – a da je pri tom uopšte nije razumeo. Sâm je nije ni pisao. Obično je govorio da želi prozi da dâ snagu i ugled poezije, ali čini se da je deo tog plana bio prvenstveno u tome da poeziju svede na njenu pravu meru. Želeo je da njegova proza bude objektivna, naučna, lišena ličnog prisustva, lišena mišljenja; tako da je došao do zaključka da bi i poezija trebalo da se piše prema tim istim principima. Recite mi kako može da se piše ljubavna poezija objektivno, naučno i bez isticanja ličnog? Samo mi to recite. Gistav nije verovao osećanjima; bojao se ljubavi; i ovu svoju neurozu postavio je za umetnički kredo.
Gistavova sujeta nije bila samo literarnog porekla. Verovao je ne samo da i drugi treba da pišu kao on, već da bi trebalo i da žive kao on. Voleo je da mi citira Epikteta: „Uzdrži se i prikrivaj svoj život!” Meni! Ženi, pesnikinji, i to pesnikinji ljubavne poezije! Želeo je da svi pisci žive opskurno u provinciji, da ignorišu prirodne težnje svoga srca, da preziru slavu i da provode samotne časove u mukotrpnom radu, čitajući mračne tekstove pod svetlom tinjajuće sveće. E pa, to može da bude pravi način da se neguje genijalnost, ali je takođe i način da se zaguši talenat. Gistav to nije razumeo, nije mogao da shvati da moj talenat zavisi od trenutka koji prolazi, od iznenadnog osećanja, od neočekivanog susreta: od života, hoću da kažem.
Gistav bi me pretvorio u pustinjaka, samo da je mogao: u pustinjaka usred Pariza. Uvek me je savetovao da se ne viđam sa ljudima, da ne odgovaram na pismo tome i tome, da ne shvatam isuviše ozbiljno tog i tog obožavaoca, da ne postanem ljubavnica grofu X... Tvrdio je da štiti moj rad i da je svaki sat proveden u društvu oduzet od rada za pisaćim stolom. Ali to nije bio moj način rada. Ne možete da upregnete vilinog konjica i da ga naterate da okreće mlinski žrvanj.
Gistav je, naravno, poricao da je sujetan. U jednoj od svojih knjiga – ne sećam se više kojoj, bilo ih je toliko – Di Kan ističe pogubne efekte koje na čoveka ima preterana usamljenost: on je naziva lošom savetnicom koja u svojim nedrima gaji blizance Egoizam i Sujetu. Gistav je to, naravno, shvatio kao lični napad na sebe. „Egoizam? Neka mu bude.” napisao mi je. „Ali Sujeta? Ponos je jedna stvar: divlja zver koja živi u pećinama i tumara pustinjom; Sujeta, s druge strane, to je papagaj koji skakuće s grane na granu i čavrlja, svima na vidiku. Gistav je zamišljao sebe kao divlju zver – voleo je da o sebi razmišlja kao o polarnom medvedu: suzdržan, divlji i usamljen. Slagala sam se sa njim u tome, čak sam ga nazvala divljim bizonom američke prerije; ali možda je, u stvari, bio samo papagaj.
Mislite da sam isuviše oštra? Volela sam ga; eto zbog čega mi je dopušteno da budem oštra. Obratite pažnju. Gistav je prezirao Di Kana zbog toga što je priželjkivao da dobije Légion d’honneur. Nekoliko godina kasnije sâm ju je primio. Gistav je prezirao salonska društva. Sve dok ga nije primila princeza Matilda. Da li ste čuli koliko je iznosio njegov račun za rukavice u vreme dok se razmetao uz svetlo sveće? Dugovao je dve hiljade franaka krojaču, a od toga samo za rukavice je bilo pet stotina. Pet stotina franaka! A dobio je samo osamsto na ime prava za Madame Bovary. Njegova majka je morala da prodaje zemlju da bi ga izvukla iz dugova. Pet stotina franaka za rukavice! Beli medved u belim rukavicama? Ne, ne: papagaj, papagaj u rukavicama.
Znam šta se priča o meni, šta su njegovi prijatelji već ispričali o meni. Kažu da sam bila toliko sujetna da poverujem da bi mogao da me oženi. Ali Gistav mi je nekada slao pisma u kojima je opisivao na šta bi to ličilo kada bi nas dvoje živeli u braku. Zar sam onda pogrešila što sam gajila nadu? Kažu da sam bila toliko sujetna da odem u Kruase i napravim mu scenu na kućnom pragu. Ali, kada sam ga tek upoznala, Gistav mi je često pisao o mojim skorašnjim posetama njegovoj kući. Zar sam onda pogrešila što sam gajila nadu? Kažu da sam bila toliko sujetna da poverujem da bismo jednog dana mogli zajednički da napišemo neko književno delo. Ali, on mi je rekao da je jedna od mojih priča remek-delo, a da bi jedna od mojih pesama dirnula i kamen. Zar sam onda pogrešila što sam gajila nadu?
Znam takođe i šta će se desiti sa nama kada budemo mrtvi. Potomstvo će prenagliti sa zaključcima: to mu je u prirodi. Ljudi će dati Gistavu za pravo. Brzopleto će poverovati da me razumeju; okrenuće moju velikodušnost protiv mene i prezreće me zbog mojih ljubavnika; i otpisaće me kao ženu koja je na trenutak zapretila da poremeti pisanje knjiga u kojima su oni uživali. Neko će – možda čak i sâm Gistav – spaliti moja pisma; njegova pisma (koja sam ja pažljivo čuvala, mada su bila protivna mojim interesima) ostaće sačuvana da bi potvrdila predrasude onih koji su suviše lenji da bi se potrudili da razumeju. Ja sam žena, a uz to i pisac koji je za života potrošio svoju meru slave. Iz ta dva razloga ne očekujem mnogo sažaljenja, niti razumevanja, od potomstva. Da li mi je žao zbog toga? Naravno da jeste. Ali večeras nisam osvetoljubiva; pomirila sam se sa sudbinom. Kad vam kažem. Opipajte mi puls još jedanput. Tako; šta sam vam rekla?

12
Brajtvajtov rečnik
otrcanih misli


Achille (ašil)
Gistavov stariji brat. Čovek tužnog lica sa dugom bradom. Od oca nasledio profesiju i kršteno ime. Preuzevši breme porodičnih ambicija na svoja pleća, omogućio Gistavu da postane umetnik. Umro od smekšavanja mozga.
Bouilhet, louis (buje, luj)
Gistavova književna savest, dadilja, senka, levo mudo, slika i prilika. Srednje ime Ijasint. Manje uspešni Doppelgänger koji je neophodan svakom velikom čoveku. Citirajte sa blagim neodobravanjem njegovu galantnu primedbu nekoj iskompleksiranoj devojci: „Kada su grudi ravne, čovek je bliže srcu.”
Colet, louise (kole, lujza)
a) Dosadna, nametljiva radodajka, bez vlastitog talenta i razumevanja za genijalnost drugih, koja je pokušala da navuče Gistava na brak. Zamislite kmečanje dece! Zamislite Gistava nesrećnog! Zamislite Gistava srećnog!
b) Hrabra, strastvena, duboko neshvaćena žena, razapeta zbog svoje ljubavi prema bezosećajnom, nemogućem provincijalcu Floberu. Opravdano se žalila: „Gistav mi nikada ne piše ni o čemu drugom do o umetnosti – ili o sebi.” Proto feministkinja čiji je jedini greh u tome što je želela da učini srećnim nekog drugog.
Du camp, maxime (di kan, maksim)
Fotograf, svetski putnik, karijerista, istoričar Pariza, akademik. Pisao je čeličnim perom dok je Gistav uvek koristio guščje. Cenzurisao Madame Bovary za časopis Revue du Paris. Ako je Buje Gistavov književni alter ego, onda je Di Kan društveni. Postao književni izopštenik pošto je u svojim memoarima progovorio o Gistavovoj epilepsiji.
Epilepsija
Strategija koja je omogućila Floberu piscu da izbegne konvencionalnu karijeru, a Floberu čoveku da izbegne život. Pitanje je samo na kojoj je psihološkoj ravni ostvarena ta taktika. Da li su njegovi simptomi bili intenzivnog psihosomatskog karaktera? Bilo bi isuviše banalno da je imao samo epilepsiju.
Flaubert, gustave (flober, gistav)
Pustinjak iz Kruasea. Prvi moderni romanopisac. Otac realizma. Krvnik romantizma. Pontonski most koji povezuje Balzaka i Džojsa. Preteča Prusta. Medved u svom brlogu. Buržujski buržujofob. U Egiptu, „Otac brkova”. Sveti Polikarp; Krišar; Quarafon; le Vicare-General; Major; Stari vlastelin; Salonski idiot. Sve ove titule stekao je čovek koji je bio ravnodušan prema svim oblicima plemićkog tituliranja: „Počasti obeščašćuju, titule degradiraju, funkcije zaglupljuju.”
Goncourts (braća gonkur)
Zapamtite šta su braća Gonkur rekli za Flobera: „Iako je po prirodi potpuno otvoren, nikada nije sasvim iskren u onome što kaže da oseća, zbog čega pati ili voli.” Potom zapamtite sve ono što znamo o njima: zavidljiva, nepouzdana braća. Zapamtite dalje koliko su nepouzdani bili Di Kan, Lujza Kole, Floberova sestričina i sâm Flober. Zapitajte prekim glasom: kako možemo da upoznamo bilo koga?
Herbert, juliet (herbert, džulijet)
„Miss Džulijet”. Moralu engleskih guvernanti u inostranstvu polovinom devetnaestog veka još nije posvećena dovoljna naučna pažnja.
Ironija
Moderno sredstvo: bilo da je đavolji znak ili cev za dovod svežeg vazduha. Floberova proza postavlja pitanje: „Da li ironija isključuje saosećanje?” Nema odrednice ironija u Floberovom Rečniku. Možda je baš u tome ironija?
Jean-pol sartre (žan pol sartr)
Potrošio deset godina života na pisanje knjige L’Idiot de la famille u vreme kada je komotno mogao da piše maoističke traktate. Visokointelektualna Lujza Kole, stalno je gnjavila Gistava, koji je samo želeo da ga svi ostave na miru. Zaključak: „Bolje je protraćiti starost nego ne uraditi ništa s njom.”
Kuchuk hanem (kučuk hanem)
Ispitivanje lakmus papirom. Gistav je morao da bira između egipatske kurtizane i pariške pesnikinje – stenice, santalovo ulje, obrijani polni organ, klitoridektomija i sifilis nasuprot čistoći, lirskoj poeziji, relativnoj seksualnoj vernosti i pravima žene. Za Flobera je rezultat u konačnom skoru bio prilično izjednačen.
Lake žene
Neophodne u devetnaestom veku da bi se dobio sifilis, bez koga niko nije mogao da tvrdi da je genije. Nosioci zlatne plakete za hrabrost bili su, među ostalima, Flober, Dode, Mopasan, Žil de Gonkur, Bodler itd. Da li je uopšte postojao neki pisac koji ga nije zakačio? Ako i jeste, verovatno je bio homoseksualac.
LJubavna pisma
Sledite Žida i prozovite Flobcrova pisma remek-delom. Sledite Sartra i prozovite ih savršenim primerom slobodnih asocijacija sa pretfrojdovskog kauča. A onda sledite svoj nos.
Mme flaubert (gđa flober)
Gistavova tamničarka, poverenica, negovateljica, njegov pacijent, finansijer i kritičar. Rekla mu je jednom: „Tvoja strast za rečenicama sažegla ti je srce.” Gistav je tu primedbu smatrao dostojnom poštovanja. Videti Žorž Sand.
Normandija
Uvek kišovita. Naseljena lukavim, ponosnim i ćutljivim ljudima. Nakrenite glavu u stranu i recite: „Naravno, nikad ne smemo da zaboravimo da Flober potiče iz Normandije.”
Orijent
Kazan u kom se skuvala Madame Bovary. Flober je krenuo iz Evrope kao romantičar, a sa Orijenta se vratio kao realista. Videti Kučuk Hanem.
Prusi
Vandali u belim rukavicama, kradljivci satova koji znaju sanskrit. Užasniji od kanibala ili komunara. Kada su se Prusi povukli iz Kruasea, dao je da se kuća okadi.
Quixote, don (don kihot)
Da li je Gistav bio „stari romantičar”? Gajio je naklonost prema vitezu sanjaru prepuštenom na milost i nemilost vulgarnom, materijalističkom društvu. Rečenica „Madame Bovary c’est moi” je aluzija na Servantesov odgovor kada su ga na samrtničkoj postelji pitali ko je prikazan u liku njegovog čuvenog junaka. Videti Transvestizam.
Realizam
Da li je Gistav bio „novi realista”? Javno je to uvek poricao: „Upravo zato što sam mrzeo realizam i napisao sam Madame Bovary.” Galilej je javno pobijao da se zemlja okreće oko sunca.
Sand, george (sand, žorž)
Optimista, socijalista, humanista. Prezirao ju je sve dok je nije upoznao, a potom ju je zavoleo. Gistavova druga majka. Posle boravka u Kruascu poslala mu je svoja sabrana dela (u 77 tomova).
Transvestizam
Gistav u svojoj ranoj mladosti: „Ima dana kada čovek poželi da postane žena.” Gistav u svom zrelom dobu: „Madame Bovary c’est moi.” Kada ga je jedan od njegovih lekara nazvao „histeričnom staricom”, on je ocenio da je zapažanje „duboko”.
Usa (sad)
Floberove aluzije na „zemlju slobode” su retke. O njenoj budućnosti je napisao: „Biće utilitaristička, militaristička, američka i katolička – izrazito katolička.” Verovatno je više voleo Kapitol od Vatikana.
Voltaire (volter)
Šta je veliki skeptik devetnaestog veka mislio o velikom skeptiku osamnaestog veka? Da li je Flober bio Volter svog doba? Da li je Volter bio Flober svog doba? „Histoire de l’esprit humain, histoire de la sottise humaine.”66 Koji od njih je to rekao?
Xylophone (ksilofon)
Nije zabeleženo da li je Flober ikada čuo ksilofon. Sen-Sans je koristio taj instrument za svoj Danse macabre 1874. godine da bi dočarao drhtanje kostiju; ovo bi možda oduševilo Gistava. A možda je u Švajcarskoj čuo zvončiće?
Yvetot (iveto)
„Videti Iveto i umreti.” Ako vas pitaju za autora ovog malo poznatog epigrama, nasmešite se tajanstveno i ne recite ništa.
Zola, emil (zola, emil)
Da li je veliki pisac odgovoran za svoje učenike? Ko koga bira? Ako vas nazovu Učiteljem, da li možete da dozvolite sebi da prezirete njihova dela? S druge strane, da li su oni iskreni u svojim pohvalama? Ko je kome potrebniji: učenik učitelju ili učitelj učeniku? Raspravljajte o tome, ali ne izvlačite zaključke.

13
Prava priča


Ovo je prava priča, ma šta vi možda pomislili.
Kada vam žena umre, u početku niste iznenađeni. Ljubav je jednim delom priprema za smrt. Osećate da je njenom smrću vaša ljubav potvrđena. U pravu ste. Ljubav je deo svega toga.
Tek kasnije nadolazi ludilo. A potom i usamljenost: ne nekakva spektakularna samoća koju ste predviđali, ne ni zanimljivo mučeništvo jednog udovca, već jednostavno – usamljenost. Očekujete nešto gotovo geološko – vrtoglavicu nad strmim kanjonom – ali ništa od toga; tek samo patnja, redovna kao svakodnevni odlazak na posao. Kako bi ono mi lekari rekli? Zaista mi je žao, gospođo Blank, pred vama je period žalosti, ali budite uvereni da ćete se izvući iz toga; uzimajte po dve od ovih svako veče; a da možda počnete da se zanimate nečim novim, gospođo Blank; održavanjem kola ili folklorom; ništa vi ne brinite, za šest meseci i sve će biti po starom; dođite opet, u bilo koje vreme; ah, sestro, kada se ponovo javi, prepišite samo ovo isto; ne, nema potrebe da dolazi kod mene, pobogu, pa nije ona umrla, treba na to gledati sa lepše strane. Kako je ono rekla da se zove?
A onda se to desi vama. Nema u tome ničeg slavnog. Žalost je puna vremena; nema u njoj ničeg do vremena. Buvar i Pekiše prisećaju se u svom dodatku La Copie saveta o tome „kako da se zaborave prijatelji koji su pomrli”: Trotulas (iz Salemske škole) kaže da bi trebalo jesti punjeno krmačino srce. Još ću možda i ja spasti na taj lek. Probao sam sa pićem, ali šta imate od njega? Piće vas čini pijanim i to je sve što može da vam pruži. Rad, kažu, leči sve. Ne leči; često se čak i ne umorite; najviše što može je da vas uvede u neurotsku letargiju. I uvek imate vremena. Uzmite još malo vremena. Ne morate da žurite. Imate dodatno vreme. Imate vremena koliko hoćete.
Ljudi misle da vam je do razgovora. „Hoćete li da razgovaramo o Elen?” pitaju, dajući vam do znanja da im neće biti neugodno ako klonete. Ponekad razgovarate, ponekad ne; ionako nema razlike. Reči nisu prave; ili, tačnije, prava reč ne postoji. „Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.” Govorite i shvatate da je jezik žalosti luckasto nedovoljan. Čini vam se kao da govorite o bolu drugih ljudi. Voleo sam je; bili smo srećni; nedostaje mi. Nije me volela; nismo bili srećni; nedostaje mi. Izbor ponuđenih molitvi je ograničen: promrljajte slogove.
„Možda ti sada sve izgleda crno, Džefri, ali izvući ćeš se. Ne uzimam tvoj bol olako; samo sam video dovoljno toga u životu da znam da ćeš se izvući. Iste one reči koje ste sami izgovarali dok ste prepisivali recept (Ne, gospođo Blank, ne biste umrli ni kad biste ih sve popili). I zaista se izvučete, istina je. Za godinu dana, za pet godina. Ali ne izvučete se kao voz koji izađe iz tunela izbijajući u Daunsu na svetlo sunca i prelazeći u brzi i kloparajući silazak prema Kanalu; izvučete se kao što se galeb izvlači iz mora zagađenog naftom. Namazani katranom i posuti perjem za ceo život.
Ali i dalje mislite na nju svakog dana. Ponekad, kad se zamorite da je volite mrtvu, zamišljate da je ponovo živa, radi razgovora, radi odobravanja. Posle smrti svoje majke Flober je znao da zamoli svoju domaćicu da obuče majčinu staru kariranu haljinu i iznenadi ga apokrifnom realnošću. To i jeste i nije palilo: i sedam godina nakon sahrane briznuo bi u plač kada bi ugledao tu staru haljinu kako prolazi kućom. Da li je to uspeh ili neuspeh? Sećanje ili udovoljavanje svojim željama? I da li ćemo znati kada počinjemo da privijamo uza se svoj bol i sujetno uživamo u njemu? „Tuga je porok.” (1878)
Ili, naprotiv, pokušavate da izbegnete njen lik. Danas, kada se prisetim Elen, pokušavam da mislim na oluju praćen u gradom koja je zadesila Ruan 1853. „Prvorazredna oluja,” objašnjavao je Gistav Lujzi. U Kruaseu, voćni zasadi su bili uništeni, cveće raskomadano u paramparčad, bašta razrovana. U okolini, letina je upropaštena, a prozori slomljeni. Samo su stakloresci bili srećni; stakloresci i Gistav. Nered ga je oduševljavao: za pet minuta Priroda je ponovo nametnula istinski poredak stvari onom kratkotrajnom, veštačkom poretku za koji čovek umišlja da ga je sâm zaveo. Ima li išta gluplje od staklenog zvona na dinjama, pita se Gistav. On aplaudira gradu koji je polomio staklo. „Ljudi olako poveruju da je funkcija sunca da pomogne kupusu da brze raste.”
Ovo pismo me uvek smiri. Funkcija sunca nije u tome da pomogne kupusu da brže raste, a ja vam pričam pravu priču.
Rođena je 1920, udala se 1940, izrodila je dvoje dece, prvo 1942. i drugo 1946, umrla je 1972.
Počeću ponovo. Niski ljudi su predodređeni da budu spretni, zar ne; ali Elen nije bila. Bila je tek nešto viša od metar i po, a ipak se kretala nespretno, udarala u predmete i spoticala se. Lako je zadobijala modrice, ali ih nije primećivala. Jednom sam je na Pikadiliju stisnuo za ruku kada je bezglavo zakoračila na ulicu i, uprkos tome što je nosila bluzu i kaput, sledećeg dana na ruci je imala purpurni pečat robotskih klešta. Nije objašnjavala otkud joj modrica, a kada sam je upozorio na nju, nije mogla da se seti kako je iskočila na ulicu.
Počeću ponovo. Bila je voljena kćerka jedinica. Bila je voljena supruga jedinica. Voleli su je, ako je to pravi izraz, oni koje, pretpostavljam, moram da nazovem njenim ljubavnicima, iako time nekima od njih pridajem preveliko dostojanstvo. Voleo sam je; bili smo srećni; nedostaje mi. Nije me volela; nismo bili srećni; nedostaje mi. Možda joj je dozlogrdilo da je svi vole? U svojoj dvadeset četvrtoj godini Flober je rekao da je „sazreo – sazreo pre vremena, istina. Ali, to je zbog toga što sam odrastao pod staklenim zvonom.” Većina ljudi ne može da bude previše voljena, ali možda je Elen mogla. Ili je možda njen doživljaj ljubavi bio jednostavno drugačiji: zašto uvek mislimo da je taj doživljaj isti kod svih? Možda je za Elen ljubav bila nešto poput luke Malberi, pristanište u uzburkanom moru? Tu ne može da se živi: samo se iskrcaj, a onda teraj dalje. A stara ljubav? Stara ljubav je zarđali tenk koji stoji na straži pored spomen-ploče: ovde je, jednom, nešto bilo oslobođeno. Stara ljubav je red kabina na plaži u novembru.
U seoskoj kafani, daleko od kuće, prisluškivao sam jednom dvojicu ljudi koji su govorili o Beti Korinder. Možda se i nije zvala baš tako, ali bilo je tako nekako. Beti Korinder, Beti Korinder – nijednom nisu rekli samo Beti, ili ta Korinderka ili bilo kako drugačije, već uvek Beti Korinder. Bila je, izgleda, malo prebrza; iako, naravno, uvek preteruju kada govore o brzini oni koji stoje u mestu. Brza je bila ta Beti Korinder i obojica bi se na to zavidno zacerekala. „Znaš li šta kažu za Beti Korinder.” Bila je to tvrdnja, a ne pitanje, mada je i pitanje uskoro usledilo. „Kakva je razlika između Beti Korinder i Ajfelove kule? Ma hajde, kakva je razlika između Beti Korinder i Ajfelove kule?” Pauza za nekoliko poslednjih trenutaka lične spoznaje: „Nisu se svi popeli na Ajfelovu kulu.”
Pocrveneo sam zbog svoje žene trista pedeset kilometara daleko odavde. Da li se i ona smuca po ovakvim mestima gde zavidljivi muškarci pričaju viceve o njoj? Nisam znao. Osim toga, preterujem. Možda i nisam pocrveneo. Možda mi je bilo svejedno. Moja žena nije bila kao Beti Korinder, pa ma kakva bila ta Beti Korinder.
Godine 1872. vodile su se mnoge rasprave u francuskim književnim krugovima o tome kako bi trebalo postupati sa preljubnicama. Da li muž treba da je kazni ili da joj oprosti? Aleksandar Dima fils u svojoj knjizi L'Homme-Femme67 ponudio je jednostavan savet: „Ubijte je!” Njegova knjiga je tokom te godine doživela trideset sedam izdanja.
U početku sam bio povređen; u početku mi je bilo krivo, prezirao sam samog sebe. Moja žena je išla u krevet sa drugim muškarcima: treba li da se zabrinem zbog toga? Ja nisam išao u krevet sa drugim ženama: treba li da se zabrinem zbog toga? Elen je uvek bila dobra prema meni: treba li da se zabrinem zbog toga? Ne dobra zbog preljubničke krivice, već naprosto dobra. Naporno sam radio; bila mi je dobra žena. Danas nije uputno da se nešto tako kaže, ali bila mi je dobra žena. Ja nisam imao ljubavne veze jer me nisu dovoljno zanimale; osim toga, stereotip o lekaru ženskarošu mi je nekako odvratan. Elen je imala ljubavne veze jer su je, pretpostavljam, dovoljno zanimale. Bili smo srećni; nismo bili srećni; nedostaje mi. „Da li je pametno ili glupo shvatati život ozbiljno?” (1855)
Ono što je teško shvatiti jeste kako je ostala netaknuta od svega toga. Nije bila pokvarena; duh joj nije ogrubeo; nikada nije zapadala u dugove. Ponekad se zadržavala napolju malo duže nego što bi priličilo; sa dugih odlazaka u kupovinu često se vraćala sa sumnjivo malo kupljenih stvari (nije bila toliko lukava); onih nekoliko dana kojima je odlazila u pozorište dešavali su se češće nego što bih ja voleo. Ali, bila je časna: lagala mi je samo o svom tajnom životu. A i to je lagala impulsivno, nepromišljeno, gotovo zbunjeno; o svemu ostalom govorila mi je istinu. Pada mi na pamet izreka koju je upotrebio tužilac u slučaju romana Madame Bovary da opiše Floberovu umetnost: rekao je za nju da je „realistična, ali indiskretna.”
Da li se žena, ozarena preljubom, čini svom mužu još poželjnijom? Ne: ni manje ni više. To je delom ono što sam mislio kada sam rekao da nije bila pokvarena. Da li je iskazivala kukavičku poslušnost koju Flober navodi kao osobinu svake preljubnice? Ne. Da li je, poput Eme Bovari, „razotkrila u preljubi svu ispraznost bračnog života”? Nismo o tome razgovarali. (Napomena o citatu. U prvom izdanju Madame Bovary stoji: svu ispraznost svog bračnog života. Za izdanje iz 1862, Flober je nameravao da izbaci reč svog i tako proširi značenje rečenice. Buje ga je upozorio da bude oprezan – prošlo je tek pet godina od suđenja – i tako je prisvojna zamenica, koja upućuje samo na Šarla i Emu, zadržana i u izdanjima iz 1862. i 1869. Konačno je izbačena, i opšte značenje postalo je zvanično, u izdanju iz 1873) Da li je smatrala, da upotrebimo izraz Vladimira Nabokova, da je preljuba najkonvencionalniji način da se izdigne iznad konvencionalnosti. Ne bih rekao: Elen nije razmišljala na taj način. Ona nije bila prkosna, nije bila svestan slobodni duh; bila je nasrtljiva, nagla, užurbana, usplahirena. Možda sam je ja učinio gorom; možda oni koji praštaju i ludo vole više razdražuju od onih koji uvek sumnjaju. „Od toga da ne živiš sa onim koga voliš, gore je samo to da živiš sa onim koga ne voliš.” (1847)
Bila je nešto viša od metar i po; imala je široko glatko lice sa laganim rumenilom u obrazima; nikad se nije crvenela; njene oči – kao što već rekoh – bile su zelenkasto-plave; nosila je odeću kakvu joj je tajanstveni ženski rekla-kazala modni telegraf nalagao da nosi; lako se smejala, lako se udarala, sudarala se sa predmetima. Žurila je u bioskope za koje smo oboje znali da su zatvoreni; išla je na zimske rasprodaje u julu; odlazila bi u posetu rođaki čija je razglednica iz Grčke stizala sutradan ujutro. U svemu tome bilo je iznenadnosti koja je otkrivala nešto više od želje. U romanu L’Education sentimentale Frederik objašnjava Mme Amu da je postao ljubavnik Rozaneti „iz očaja, kao što neko počini samoubistvo.” To je prepredeno objašnjenje, naravno, ali verodostojno.
Njen tajni život je prestao kada su pristigla deca, a nastavio se ponovo kada su ona pošla u školu. Ponekad bi me neki privremeni prijatelj pozvao u stranu. Zašto misle da želite da saznate? Ili, radije, zašto misle da već ne znate – kako ne razumeju neumoljivu radoznalost ljubavi? I zašto ti privremeni prijatelji nikada ne žele da vas upozore na nešto mnogo važnije: na činjenicu da vas više ne voli? Postao sam stručnjak da promenim temu razgovora, da kažem kako je Elen društvenija od mene, da nagovestim da lekarski poziv uvek privači klevetnike, da kažem: „Da li ste čitali o onim strašnim poplavama u Venecueli?” U takvim situacijama uvek sam osećao, možda neopravdano, da izdajem Elen.
Bili smo sasvim srećni; tako se kaže, zar ne? Koliko srećno je sasvim srećno. Zvuči kao gramatička greška – sasvim srećni, kao prilično jedinstven – ali odgovara potrebi fraze. I, kao što sam rekao, nije se zaduživala. Obe gospođe Bovari (zaboravlja se da se Šari ženio dva puta) propadaju zbog novca; moja žena nije bila takva. Niti je, koliko ja znam, primala poklone.
Bili smo srećni; nismo bili srećni; bili smo sasvim srećni. Da li je pogrešno očajavati? Zar to nije prirodni uslov života kada dođete u izvesne godine? Ja ga ispunjavam sada, ona ga je ispunila ranije. Posle određenog broja događaja, šta je preostalo nego ponavljanje i opadanje? Ko želi i dalje da živi? Ekscentrici, vernici, umetnici (ponekad); oni sa lažnim osećanjem vlastite vrednosti. Meki sirevi splašnjavaju, tvrdi se stvrdnu. Oba se ubuđaju.
Moram malo da nagađam. Moram da beletrizujem (iako to nije ono što sam mislio kad sam ovo nazvao pravom pričom). Nikada nismo pričali o njenom tajnom životu. Tako da moram da se dovijam da dođem do istine. Elen je imala negde oko pedeset godina kada je počela da je spopada mrzovolja. (Ne, nije to posredi: uvek je bila zdrava; menopauza joj je brzo prošla, gotovo neosetno.) Imala je muža, decu, ljubavnike, posao. Deca su se osamostalila, muž je uvek bio isti. Imala je prijatelje i ono što se naziva interesovanjima; iako, za razliku od mene, nije gajila preteranu privrženost prema mrtvom strancu, koja joj služi kao podrška. Dosta je putovala. Nije imala neostvarenih ambicija (iako je, čini mi se, ta reč prejaka za označavanje impulsa koji ljude nagoni da urade nešto). Nije bila pobožna. Čemu dalje nabrajati?
„Ljudi poput nas moraju imati veru očajnika. Čovek mora da bude na visini svoje sudbine, što će reći ravnodušan poput nje. Samo govoreći: ‘Tako je! Tako je!’ i zureći u crnu jamu nečijeg traga od stopala, čovek ostaje spokojan.” Elen nije čak imala ni tu veru. A i zašto bi? Zbog mene? Očajanje je uvek teralo ljude da se uzdrže od sebičnosti, da misle prvo na druge. To nije pošteno. Zašto ih opterećivati odgovornošću za dobro drugih kad ih i njihovo vlastito dobro tišti?
Možda je nešto drugo bilo posredi? Neki ljudi, s godinama, kao da postaju sve više ubeđeni u svoju važnost. Drugi opet sve manje. Ima li moj život svoje značenje? Zar moj obični život nije već rezimiran, zaokružen, obesmišljen nečijim drugim malo neobičnijim životom? Ne kažem da je naša dužnost da poričemo sebe pred onima za koje prosuđujemo da su zanimljiviji od nas. Ali život, u tom smislu, pomalo podseća na čitanje. I kao što sam prethodno rekao: ako su svi vaši utisci o knjizi već doživljeni i razloženi od strane nekog profesionalnog kritičara, u čemu je onda smisao vašeg čitanja? Samo u tome što je vaše. Isto tako, zašto živite svoj život? Zato što je vaš. Ali šta ako takav odgovor vremenom postane sve neuverljiviji?
Nemojte pogrešno da me shvatite. Ne kažem da je Elen njen tajni život doveo do očajanja. Za ime Boga, njen život nije poučna priča. Ničiji život nije. Hoću samo da kažem da su se i njen tajni život i njeno očajanje nalazili u istoj, meni nepristupačnoj, unutrašnjoj odaji njenog srca. Nisam mogao dopreti ni do jednog ni do drugog. Da li sam pokušao? Naravno da jesam. Ali nije me iznenadilo kada ju je spopala mrzovolja. „Biti glup, i sebičan i biti dobrog zdravlja, tri su preduslova za sreću – ali ako gluposti nema, ostalo je beskorisno.” Moja žena je imala samo dobro zdravlje.
Da li se život poboljšava? Pre neko veče gledao sam na televiziji kako to pitanje postavljaju nagrađenom pcsniku. „Jedino za šta mislim da je u današnje vreme izuzetno dobro jeste zubarstvo,” uzvratio je; ništa mu drugo nije palo na pamet. Obična prastara predrasuda? Mislim da nije. Kada ste mladi, mislite da se stari ljudi tuže zbog pogoršanja života jer im to omogućava da umru bez žaljenja. Kada ostarite, postajete razdražljivi zbog načina na koji mladi ljudi oduševljeno prihvataju najbeznačajnija poboljšanja – pronalazak nekog novog ventila ili zupčanika – dok odvraćaju pogled sa varvarstva u svetu. Ne kažem da se stvari jesu pogoršale; samo kažem da mladi ne bi ni primetili kada bi se to i desilo. U stara vremena je bilo dobro jer smo tada bili mladi i neupućeni u to koliko mladi ljudi mogu biti neupućeni.
Da li se život poboljšava? Ponudiću vam vlastiti odgovor, moj pandan zubarstvu. Jedino što je u današnje vreme izuzetno dobro jeste smrt. Još uvek, istina, ima prostora za poboljšavanje. Ali mislim na sve one smrti u devetnaestom veku. Smrti pisaca nisu neke posebne smrti; desilo im se samo da budu opisane. Mislim na Flobera kako leži u svojoj fotelji, oboren – ko bi to mogao reći sa ove vremenske distance? – epilepsijom, apopleksijom ili sifilisom, ili možda nekom zloćudnom kombinacijom svog troga. Još je Zola to nazvao une belle mort68 – biti zgnječen kao buva džinovskim prstom. Mislim na Bujea kako u predsmrtnom grču grozničavo sastavlja novu dramu u svojoj glavi i izjavljuje da ona mora da se pročita Gistavu. Mislim na lagano propadanje Žila de Gonkura: počelo je sa pogreškom u izgovoru suglasnika, „c” se u njegovim ustima pretvaralo u „t”; potom nije mogao da se seti naslova svojih vlastitih knjiga; onda je njegovo lice prekrila oronula maska idiota (reči njegovog brata); zatim predsmrtna priviđanja, i panika i hroptanje koje je odzvanjalo čitavu noć (ponovo reči njegovog brata) kao da testeriše vlažno drvo. Mislim na Mopasana kako se lagano raspada od iste bolesti, odvedenog u ludačkoj košulji u sanatorijum Pasi dr Blanša, koji je zabavljao pariške salone vestima o svom čuvenom pacijentu; na Bodlera kako umire isto tako neumoljivo, lišen dara govora, polemišući sa Nadarom o postojanju boga nemim pokazivanjem na zalazak sunca; na Remboa, sa amputiranom desnom nogom, kako lagano gubi moć oseta u preostalim udovima i kako odbacuje i amputira vlastitu genijalnost – „Merde pour la poésie”69; na Dodea „kako skače s motkom od svoje četrdeset pete do šezdeset pete”, uništenih zglobova, kadrog da postane vedar i duhovit za jedno veče dajući sebi pet injekcija morfijuma za redom, iskušavanog samoubistvom – „ali čovek nema prava na to”.
„Da li je pametno ili glupo shvatati život ozbiljno?” (1855) Elen leži sa cevčicom u grlu i cevčicom na zavijenoj podlaktici. Aparat za disanje u svom belom duguljastom kućištu obezbeđivao je redovne mlazove života, a monitor ih je potvrđivao. Naravno da je čin bio impulsivan; ona se batrgala, bežala od svega toga. „Ali čovek nema prava na to?” Ona je imala. Nije čak dala ni da se raspravlja o tome. Vera očajnika nije ju zanimala. EKG-izveštaj se pojavio na monitoru; bio je to poznati rukopis. Njeno stanje je bilo stabilno, ali beznadežno. U današnje vreme ne zapisuje se više oznaka NTBR70 u karton pacijenta; neki ljudi smatraju da je to surovo. Umesto toga stavljamo „No 333”. Završni eufemizam.
Pogledao sam nadole prema Elen. Nije bila pokvarena. Njena priča je prava priča. Isključio sam je sa aparata. Pitali su me da li želim da oni to učine; ali mislim da bi ona više volela da ja to uradim. Naravno, ni o tome nikada nismo razgovarali. Uopšte nije komplikovano. Pritisnete prekidač na aparatu i pročitate završnu rečenicu EKG-izveštaja: oproštajni potpis koji se završava ravnom linijom. Vadite cevčice, a potom nameštate ruke i šake. Radite to brzo, kao da pokušavate da ne uznemirite previše pacijenta.
Pacijent. Elen. Tako da možete reći, kao odgovor na vaše ranije postavljeno pitanje, da sam je ja ubio. Baš možete. Ja sam je isključio sa aparata. Ja sam prekinuo njen život. Da.
Elen. Moja žena: neko za koga osećam da sam ga razumeo manje nego stranog pisca mrtvog već sto godina. Da li je to zastranjivanje ili je to normalno? Knjige kažu: uradila je to zbog toga i toga. Život kaže: uradila je to. U knjigama je sve razjašnjeno; u životu ništa. Ne čudi me što neki ljudi više vole knjige. Knjige daju životu smisao. Jedini problem je u tome što daju smisao životima drugih ljudi, a ne vašem.
Možda sam previše popustljiv. Moje stanje je stabilno, iako je beznadežno. Možda je to samo pitanje temperamenta. Prisetite se skrpane posete burdelju iz romana L’Education sentimentale i prisetite se njene pouke. Ne uključujte se: sreća je u zamišljan ju, a ne u ostvarenju. Zadovoljstvo se nalazi prvo u nagoveštaju, a kasnije u sećanju. Takav je floberovski temperament. Uporedite ga sa slučajem i temperamentom Dodea. Njegova đačka poseta burdelju bila je tako jednostavno uspešna da je ostao tamo dva-tri dana. Devojke su ga sakrivale većinu vremena u strahu od policijske racije; hranile su ga sočivom i skroz-naskroz ga razmazile. Izvukao se iz tog vrtoglavog iskušenja, kasnije je to priznao, sa doživotnom strašću za miris ženske kože i sa doživotnim gađenjem prema sočivu.
Neki se uzdržavaju i samo posmatraju bojeći se i razočaranja i ostvarenja. Drugi navaljuju, uživaju i preuzimaju rizik: u najgorem slučaju, mogu da zarade neku opaku bolest; u najboljem, mogu se izvući samo sa trajnom averzijom prema mahunastom povrću. Znam kojoj grupi ja pripadam; a znam i gde bih potražio Elen.
Životna načela. Les unions complètes sont rares71. Ne možeš da promeniš ljude, možeš samo da ih upoznaš. Sreća je grimizna kabanica čija je postava u dronjcima. Ljubavnici su kao sijamski blizanci, dva tela a jedna duša; ali ako jedno umre pre drugog, preživeli mora da vuče lešinu za sobom. Ponos nas nagoni da žudimo za razrešenjem problema – za rešenjem, svrhom, konačnim ciljem; ali, što su teleskopi bolji, više je zvezda na nebu. Ne možeš da promeniš ljude, možeš samo da ih upoznaš. Les unions complètes sont rares.
Načelo za načelom. Istine o pisanju mogu se spoznati pre nego što se objavi ijedna reč; istine o životu mogu se spoznati samo onda kada je prekasno za bilo šta.
Prema romanu Salammbô oprema kartaginjanskog vojnika koji je upravljao slonom obično je uključivala čekić i dleto. Ako, usred bitke, životinja zapreti da izmiče kontroli, vojnik je bio dužan da joj rascopa lobanju. Verovatnost da se nešto tako desi mora da je bila prilično velika: da bi bili što otresitiji u boju, slonovi su prvo bili opijani mešavinom vina, tamjana i bibera, a potom i podbadani kopljima.
Samo neki od nas imaju hrabrosti da upotrebe čekić i dleto. Elen je imala. Ponekad se osećam zbunjeno kada mi ljudi izraze saučešće. „Ona je gore prošla”, poželim da kažem, ali ne kažem. A onda, pošto su bili ljubazni i obećali mi da će me voditi na izlet, kao da sam dete, i pošto su žestoko navalili da me navedu na razgovor za moje vlastito dobro (zašto svi oni misle da ja ne znam šta je moje vlastito dobro?), dozvoljavaju mi da sednem i sanjarim malo o njoj. Mislim na oluju praćenu gradom iz 1853, na polomljene prozore, na uništenu letinu, na upropaštene voćne zasade, na polupana staklena zvona na dinjama. Ima li išta gluplje od staklenog zvona na dinjama? Aplaudirajmo gradu koji je polomio stakla. Ljudi olako poveruju u to šta je funkcija sunca. Funkcija sunca nije u tome da pomogne kupusu da brže raste.

14
Pismeni ispit


Kandidati moraju da odgovore na četiri pitanja: na oba pitanja iz odeijka A i na dva pitanja iz Odeljka B. Ocene će se dodeljivati za tačnost odgovora, a ne za način izlaganja ili rukopis. Ocene za neozbiljne i umišljeno kratke odgovore biće smanjene. Vreme za rad: tri sata.
ODELJAK A: KNJIŽEVNA KRITIKA

PRVI DEO

Poslednjih godina ispitivačima je postalo jasno da je kandidatima sve teže da pojme razliku između umetnosti i života. Svi ispitanici tvrde da razumeju u čemu je ta razlika, ali njihova shvatanja uveliko variraju. Za jedne, život je bogat i sočan, napravljen prema starom seljačkom receptu isključivo od prirodnih sastojaka, dok je umetnost bledunjava komercijalna tvorevina, sastavljena uglavnom od veštačkih boja i mirisa. Za druge, umetnost je prava stvar, koja pleni, pokreće i emocionalno zadovoljava, dok je život gori od najslabijeg romana: bez prave priče, pun gnjavatora i bitangi, bez duha, sa dugim neugodnim događajima koji vode ka bolno prepoznatljivom raspletu. Pristalice ovog potonjeg mišljenja vole da citiraju Logana Piarsala Smita: „Ljudi kažu da je život prava stvar, ali ja više volim čitanje.” Savetuje se kandidatima da u svojim odgovorima ne koriste ovaj citat.
Razmotrite vezu između umetnosti i života iskazanu u bilo koje dve od sledećih tvrdnji ili situacija:
a) „Prekjuče, u šumi blizu Toka, na lepom mestu pored jednog izvora, naleteo sam na opuške od cigareta i ostatke paštete. Pa ovde je bio piknik! A upravo to sam i opisao u Novembru pre jedanaest godina! Tada je to bila čista maštarija, a sada sam to proživeo. Sve što čovek izmisli je istina: možeš biti sigurna u to. Poezija je isto toliko precizna koliko i geometrija... Moja sirota Bovari, bez ikakve sumnje, pati i plače čak i sada u dvadeset sela Francuske.”
Pismo Lujzi Kole, 14. avgust 1853.

b) U Parizu, Flober je koristio zatvoreni fijaker ne bi li izbegao da ga Lujza Kole pronađe i zavede. U Ruanu, Leon koristi zatvoreni fijaker za zavođenje Eme Bovari. U Hamburgu, nekoliko godina po objavljivanju romana Madame Bovary, fijakeri su mogli da se iznajme za seksualne namene; bili su poznati pod imenom Bovari.
c) (Dok njegova sestra Karolina leži na samrti) „Moje oči su suve kao mermer. Čudno je kako tuga dočarana u književnom delu može da me razneži i preplavi saosećanjem, dok stvarna tuga ostavlja moje srce hladnim i oporim, pretvarajući se u kristal onog trena kada se pojavi.”
d) „Kažeš mi da sam istinski voleo tu ženu (Mme Šlezinger). Ne, to nije istina. Samo onda kada sam joj pisao, sa sposobnošću da pomoću pera u samom sebi razbudim osećanja, shvatao sam tu temu ozbiljno: ali samo dok sam pisao. Mnoge stvari koje me ostavljaju hladnim kada ih vidim ili čujem za njih, ništa manje me ne oduševljavaju ili ljute ili zadaju bol ako o njima govorim ili – pogotovo – ako pišem o njima. To je jedna od posledica moje opsenarske prirode.
Pismo Lujzi Kole, 8. oktobar 1846.

e) Đuzepe Marko Fjeski (1790 – 1836) postao je poznat po svojoj ulozi u atentatu na kralja Luja Filipa. Iznajmio je sobu u Bulevaru Hrama i napravio, uz pomoć dvojice članova Société des Droits de l’Homme72, „paklenu mašinu”, koja se sastojala od dvadeset puščanih cevi koje su mogle istovremeno da pucaju. Dana 28. jula 1835. godine, dok je Luj Filip sa svoja tri sina i brojnom svitom prolazio na konju, Fjeski je ispalio bočnu paljbu na ustanovljeni društveni poredak.
Nekoliko godina kasnije Flober se doselio u kuću koja je sagrađena na istom mestu u Bulevaru Hrama.
f) „Da, zaista! Taj će period (period vladavine Napoleona III) obezbediti građu za nekoliko kapitalnih knjiga. Na kraju krajeva, možda su se, u univerzalnoj harmoniji stvari, taj coup d’état73 i sve njegove posledice i desili samo zbog toga da nekolicini nadarenih ljudi od pera pruže nekoliko atraktivnih scena.”
Floberove reči, prema Di Kanovim Souvenirs littéraires
DRUGI DEO

Pratite umekšavanje Floberovog stava prema kritičarima i kritici kako je on izložen u sledećim citatima:
a) „Evo šta je zaista glupo: 1) književna kritika, ma kakva ona bila, dobra ili loša; 2) Društvo trezvenjaka...”
Intimni dnevnik

b) „Ima nešto tako suštinski groteskno u pojavi žandarma da čovek ne može a da im se ne smeje; ovi čuvari zakona uvek na mene deluju komično kao i advokati, učitelji i profesori književnosti.”
Preko polja i obala

c) „Možeš da proceniš vrednost nekog čoveka po broju njegovih neprijatelja, a važnost nekog umetničkog dela po količini napada na njega. Kritičari su poput muva: vole čistu posteljinu i obožavaju sve vrste čipki.”
Pismo Lujzi Kole, 14. jun 1853.

d) „Kritika zauzima poslednje mesto u književnoj hijerarhiji: s obzirom na formu, gotovo uvek, a s obzirom na moralnu vrednost, nedvosmisleno. Nalazi se na nižem mestu i od stihoklepanja i pravljenja akrostihova, koji zahtevaju barem zrno dovitljivosti.”
Pismo Lujzi Kole, 28. jun 1853.

e) „Kritičari! Večni mediokriteti koji žive na račun genija ocrnjujući i iskorištavajući ga! Soj insekata koji sasecaju najbolje stranice umetnosti u paramparčad! Sit sam više i štampanja knjiga i zloupotreba u vezi s njima da bih, kada bi car sutra zabranio svaku vrstu štampe, na kolenima prešao čitav put do Pariza da mu poljubim dupe u znak zahvalnosti.”
Pismo Lujzi Kole, 2. juli 1853.

f) „Kako su retki ljudi sa smislom za književnost! Misliš da tu nešto pomaže znanje jezika, arheologije, istorije i tako dalje! Nimalo! Navodno obrazovani ljudi postaju sve nesposobniji da razumeju umetnost. Čak i da shvate šta umetnost jeste. Smatraju tumačenja zanimljivijim od samog teksta. Pridaju veću važnost štakama nego nogama.”
Pismo Žorž Sandovoj, 1. januar 1869.

g) „Kako je teško sresti kritičara koji zna šta govori.”
Pismo Eženu Framantenu, 19. juli 1876.

h) „Zgađeni starim stilom književne kritike, oni su gledali da upoznaju novi, te su naručivali pozorišne kritike iz časopisa. Kakva samouverenost! Kakva tvrdoglavost! Kakvo nepoštenje! Unižavanje remek-dela i veličanje banalnosti! Trabunjanja navodnih poznavalaca i gluposti navodno duhovitih ljudi!”
Bouvard et Pécuchet

ODELJAK B

Ekonomija

Flober i Buje su išli u istu školu; delili su iste ideje i iste kurve; imali su iste estetske poglede i slične književne ambicije; oba su se ogledala u drami kao drugom žanru. Flober je zvao Bujea – „moje levo mudo”. Godine 1854, Buje je proveo noć u hotelu u Mantesu u kome su obično boravili Gistav i Lujza: „Spavao sam u tvom krevetu”, piše mu, „i srao sam u tvom klozetu” (kakva čudna simbolika!). Pesnik je uvek morao da radi za život; romanopisac nikada. Razmotrite moguće posledice na njihovo pisanje i reputaciju da je njihovo finansijsko stanje bilo obrnuto.
Geografija

„Nema atmosfere koja tako uspavljuje kao što je atmosfera tog kraja. Verujem da je ona uveliko doprinela Floberovoj sporosti i teškoćama u radu. Kada je mislio da vodi borbu sa rečima, on je vodio borbu sa nebom; možda bi u nekim drugim klimatskim uslovima suvi vazduh obodrio njegov duh, možda bi bio manje žalite van prema sebi ili bi postigao iste rezultate sa mnogo manje napora.”
(Andre Žid, napisano u Kivervilu, Sen-Maritim, 26. januar 1931).
Pretresite ovo zapažanje.
Logika (sa medicinom)

a) Ašil-Kleofas Flober, nadmećući se u znanju sa svojim mlađim sinom, zapitao ga je čemu književnost služi. Umesto odgovora svom ocu hirurgu, Gistav je uzvratio novim pitanjem, tražeći da mu objasni čemu služi slezina: „Ni ti ni ja ne znamo ništa o tome, osim da je preko potrebna našem telu kao što je i poezija preko potrebna našem duhu.” Dr Flober je bio poražen.
b) Slezina se sastoji od limfoidnog tkiva (ili bele pulpe) i vaskularne mreže (ili crvene pulpe). Ima važnu ulogu u izbacivanju starih ili oštećenih crvenih krvnih zrnaca iz krvi. Aktivna je u proizvodnji antitela: ljudi sa otklonjenom slezinom imaju manje antitela. Poznato je da se tetrapeptid koji se zove taft sin dobija iz proteina koji nastaje u slezini. Iako njeno otklanjanje, pogotovo u detinjstvu, povećava mogućnost za dobijanje meningitisa i septikemije, slezina se više ne smatra vitalnim organom: može se otkloniti bez velikih gubitaka za aktivnost pojedinca.
Šta zaključujete iz ovoga?
Biografija (sa etikom)

Maksim di Kan je sastavio sledeći epitaf za Lujzu Kole: „Ona koja ovde počiva kompromitovala je Viktora Kuzena, ismejala Alfreda de Misea, narugala se Gistavu Floberu i pokušala da ubije Alfonsa Kara. Requiescat in pace.” Di Kan je objavio ovaj epitaf u svojim Souvenirs littéraires. Ko je tu prošao bolje: Lujza Kole ili Maksim di Kan?
Psihologija

E1 je rođena 1855.
E2 je delimično rođena 1855.
E1 je provela bezbrižno detinjstvo, ali je stupila u zrelo doba sa sklonošću ka nervnim krizama.
E2 je provela bezbrižno detinjstvo, ali je stupila u zrelo doba sa sklonošću ka nervnim krizama.
E1 je vodila neuredan seksualni život, po shvatanjima ljudi koji ispravno misle.
E2 je vodila neuredan seksualni život, po shvatanjima ljudi koji ispravno misle.
E1 je umišljala da je u finansijskim problemima.
E2 je znala da je u finansijskim problemima.
E1 je izvršila samoubistvo ispijanjem cijanovodonične kiseline.
E2 je izvršila samoubistvo ispijanjem arsenika.
E1 je Eleonor Marks.
E2 je Ema Bovari.
Prvi objavljeni prevod Madame Bovary na engleski jezik uradila je Eleonor Marks.
Iznesite svoje mišljenje o tome.
Psihoanaliza

Razmislite o značenju sna koji je Flober zapisao 1845. u Lamalgu: „Sanjao sam da sam izašao u šetnju sa majkom po nekoj velikoj šumi punoj majmuna. Što smo dalje išli bivalo ih je sve više. Smejali su se i skakali po granama. Bilo ih je sve više i više; postajali su sve veći i veći; preprečivali su nam put. Nisu prestajali da me gledaju i ja sam se uplašio. Opkolili su nas u velikom luku: jedan od njih hteo je da me pomiluje i uhvatio me je za ruku. Pogodio sam ga iz puške u rame i raskrvario ga; počeo je užasno da urliče. Tada mi se obratila majka: „Zašto si ga povredio, pa on je tvoj prijatelj. Šta ti je uradio? Zar ne shvataš da te voli? I da izgleda isto kao i ti!” Majmun me je gledao. Osećao sam kako mi se duša cepa i probudio sam se... sa osećajem kao da sam jedno sa životinjama i da bratski živim s njima u nežnoj, panteističkoj zajednici.”
Filatelija

Gistav Flober se pojavio na jednoj francuskoj poštanskoj marki (vrednost 8F+2F) 1952. godine. To je portret sa ravnodušnim izrazom, „autor je E. Žiro”, na kome je romanopiscu – sa pomalo kineskom fizionomijom – pridodalo nešto što je netipično za njega: moderni okovratnik i kravata. Marka je najmanje vrednosti u seriji izdatoj u korist Nacionalnog fonda za pomoć: marke veće vrednosti posvećene su (navedenim redom) Maneu, Sen-Sansu, Poenkareu, Uismanu i Tjeru.
Ronsar je bio prvi francuski pisac koji se pojavio na jednoj poštanskoj marki. Viktor Igo se pojavljuje na tri različite marke u periodu od 1933. do 1936, od toga jedanput u korisi Fonda za pomoć nezaposlenim intelektualcima. Portret Anatola Fransa pomagao je ovoj dobrotvornoj ustanovi 1937. godine; a Balzakov 1939. Dodeov mlin dospeo je na jednu marku 1936. Petenova Francuska slavila je Frederika Mistrala (1941) i Stendala (1942). Sen-Egziperi, Lamartin i Šatobrijan pojavili su se 1948; Bodler, Verlen i Rembo u jeku slavljenja dekadencije 1951. Ta godina takođe donosi filatelistima i lik Alfreda de Misea, koji je nasledio Flobera u krevetu Lujze Kole, ali mu je ovaj put prethodio na kovertama.
a) Treba li da smatramo da je Flober omalovažen? I, ako je tako, treba li da smatramo da su još više, ili manje, ornalovaženi Mišle (1953), Nerval (1955), Žorž Sand (1957), Vinji (1963), Prust (1966), Zola (1967), Sent-Bev (1969), Merime i Dima pere (1970) ili Gotje (1972).
Procenite kakve su šanse da se na francuskim markama pojave bilo Luj Buje, bilo Maksim di Kan, bilo Lujza Kole.
Fonetika

a) Suvlasnik hotela Nil u Kairu, gde je Flober odseo 1850, zvao se Buvare. Protagonistkinja njegovog prvog romana zvala se Bovari; jedan od dvojice glavnih junaka njegovog poslednjeg romana zvao se Buvar. U njegovoj drami Le Candidat pojavljuje se grof Buvinji, a u drami Le Chateau des coeurs74 jedan od likova se zove Buvinjar. Da li je sve to slučajno?
b) Floberovo ime prvi put je pogrešno odštampano u časopisu Revue de Paris kao Fober. U Rišeljeovoj ulici živeo je bakalin koji se zvao Fobe. U izveštaju sa suđenja Madame Bovary, La presse je autora romana preimenovala u Fuber. Marten, femme de confiance75 Žorž Sandove, zvala ga je Flamber. Kamij Rožije, slikar koji je živeo u Bejrutu, zvao ga je Folber: „Shvataš li istančanost šale” pisao je Gistav majci. (U čemu se ona ogleda? Verovatno u Floberovoj predstavi o samom sebi iskazanoj pomoću dva jezika: Rožije ga je nazvao ludi medved.76) I Buje je počeo da ga zove Folber. U Mantesu, gde se obično sretao sa Lujzom, postojala je kafana Flamber. Da li su sve to tek koincidencije?
c) Prema Di Kanu, prezime Bovari izgovara se sa kratkim o. Treba li da sledimo njegovu instrukciju; i ako treba, zašto?
Pozor ima istorija

Procenite tehničke teškoće koje se javljaju u primeni sledećeg scenskog uputstva (Le Château des coeurs, VI čin, VIII pojava):
Lonac, čije se ručke pretvaraju u krila, uzdiže se uvis i preokreće, i dok se on povećava do veličine kada natkriljuje čitav grad, povrće – šargarepa, repa i poriluk – koje iz njega ispada, zastaje u vazduhu i pretvara se u sjano sazvežde.
Istorija (sa astrologijom)

Razmislite o sledećim predviđanjima Gistava Flobera:
a) (1850) „Čini mi se da je gotovo nemoguće da Engleska uskoro ne preuzme kontrolu nad Egiptom. Aden je već pun njenih vojnika. Ne može biti lakše: samo pređu Suec i jednog lepog jutra Kairo će osvanuti preplavljen crvenim mundirima. Vesti o tome stići će u Francusku nekoliko nedelja kasnije i svi ćemo se naći u čudu! Zapamtite šta sam vam rekao.”
b) (1852) „Što se više čovečanstvo usavršava, čovek je sve više degradiran. Kada je sve svedeno na puko ujednačavanje ekonomskih interesa, čemu će još da služe vrline? Kada je Priroda toliko podjarmljena da je izgubila svoje izvorne oblike, šta će biti sa plastičnim umetnostima? I tako dalje. U međuvremenu, stvari će se razvijati u još mračnijem pravcu.”
c) (1870, po izbijanju francusko-pruskog rata) „To će značiti povratak rasnih sukoba. Neće proći ni čitav jedan vek i moći ćemo da vidimo kako milioni ljudi ginu samo u jednom naletu. Istok protiv Zapada, stari svet protiv novog. Zašto da ne?”
d) (1850) „S vremena na vreme otvorim novine. Izgleda da se stvari odvijaju vrtoglavom brzinom. Mi ne plešemo na ivici vulkana, već na drvenoj klozetskoj dasci koja je, čini mi se, više nego trula. Uskoro će se društvo strovaliti nadole i udaviti se u devetnaest vekova govana. Ala će biti vriske!”
e) (1871) „Internacionalisti su jezuiti budućnosti.”

15
A papagaj...


A papagaj? Pa, trebalo mi je dobrih dve godine da rešim slučaj prepariranog papagaja. Pisma koja sam razaslao nakon prvog povratka iz Ruana nisu se pokazala korisnim; na neka od njih nisam dobio ni odgovor. Svi su pomislili da sam otkačenjak, senilni ljubitelj proučavanja književnosti koji se kači na trivijalnosti i patetično pokušava da se proslavi. Dok su, u stvari, mladi ljudi otkačeniji od starih – daleko sebičniji, autodestruktivniji, pa čak i prokleto uvrnutiji. Samo što se o njima obzirnije piše u novinama. Kada neko u osamdesetoj, ili u sedamdesetoj ili u pedeset četvrtoj počini samoubistvo, onda se to naziva smekšavanjem mozga, postmenstrualnom depresijom ili završnim trzajem nadobudne sujete s ciljem da se u drugima probudi osećanje krivice, Kada neko sa dvadeset godina počini samoubistvo, onda se to naziva uzvišenim odbijanjem da se prihvate bedni uslovi pod kojima se život nudi, činom, ako ne baš hrabrosti, a ono svakako moralne i društvene pobune. Živeti? Stari to mogu odraditi za nas. Prava otkačenost, naravno. Govorim kao lekar.
I kad već govorimo o tome, treba da napomenem da je i ideja da se Flober sâm ubio isto tako skroz otkačena. Reč je o otkačenosti jednog jedinog čoveka: Ruanca po imenu Edmon Ledu. Ovaj fantazer javlja se dva puta u Floberovoj biografiji; a oba puta ne radi ništa drugo do što pušta glasine. Prvi nedobrodošao upad je tvrdnja da se Flober zaista verio sa Džulijet Herbert. Ledu je naime tvrdio da je video primerak knjige La Tentation de saint Antoine koji je Gistav posvetio Džulijet rečima: „A ma fiancée”77. Čudno je što ga je video u Ruanu, a ne u Londonu gde je Džulijet živela. Čudno je što niko drugi nije video taj primerak knjige. Čudno je što se on nije sačuvao. Čudno je da Flober nikada nije pomenuo tu veriđbu. Čudno je što je takav čin dijametralno suprotan svemu onome u šta je verovao.
Čudno je i to što druga Leduova kleveta – ona o samoubistvu – takođe protivreči piščevim najdubljim uverenjima. Poslušajte pisca: „Budimo skromni kao ranjene životinje koje se povlače u svoj ćošak i ućute se. Svet je pun ljudi koji urlaju na Proviđenje. Čovek mora, ako ni zbog čega drugog a ono zbog lepog ponašanja, da zazire od toga.” I ponovo onaj citat koji mi ne izbija iz glave: „Ljudi poput nas moraju imati veru očajnika. Govoreći: ‘Tako je! Tako je!’ i zureći u crnu jamu nečijeg traga od stopala, čovek ostaje smiren.”
To nisu reči samoubice. To su reči čoveka čiji je stoicizam isto tako dubok kao i njegov pesimizam. Ranjene životinje se ne ubijaju. I ako shvatite da zurenje u crnu jamu donosi spokoj, onda nećete skočiti u nju. Možda je u tome bila Elenina slabost: nije bila sposobna da zuri u crnu jamu. Mogla je samo da žmirka pred njom. Jedan pogled bi je doveo do očajanja, a očajanje bi je odvelo u potragu za razonodom. Neki pilje u crnu jamu, drugi na nju ne obraćaju pažnju, a oni koji neprestano bacaju pogled postaju opčinjeni. Ona je izabrala tačnu dozu: jedina prilika kada joj je, izgleda, pomoglo to što je lekareva žena.
Leduova priča o samoubistvu ide otprilike ovako: Flober se obesio u svom kupatilu. Pretpostavljam da je to verovatnije nego da je rekao da ga je ubila električna struja dok je uzimao tablete za spavanje; ali zaista... A evo kako je bilo. Flober je ustao, okupao se, doživeo srčani udar i srušio se na fotelju u svojoj radnoj sobi; tu ga je na izdisaju zatekao lekar koji je kasnije potpisao umrlicu. Eto kako je bilo. Kraj priče. Floberov najraniji biograf razgovarao je sa pomenutim lekarom i to je sve. Leduova verzija zahteva sledeći redosled događanja: Flober je ušao u vruću vodu, obesio se na neki još neobjašnjen način, potom je izašao iz kade, sakrio konopac, doteturao se do svoje radne sobe, skljokao se u fotelju i, kada je stigao lekar, uredio je da umre simulirajući simptome srčanog udara. Pa stvarno, ovo jc zaista besmisleno.
Gde ima dima ima i vatre, kaže se. Bojim se da ne mora da bude tako. Edmon Ledu je pravi primer spontanog dima. Ma ko je uostalom bio on, taj Ledu? Izgleda da niko ne zna. Nije bio autoritet ni na kom polju. On je kompletna nula. Postoji samo kao tvorac dve laži. Možda mu je neko iz Floberove porodice nekad učinio nešto nažao (da li to Ašil nije uspeo da mu izleči oteklinu na nožnom palcu?) i ovo je njegova ljuta osveta. Jer to znači da se samo nekoliko knjiga o Floberu završava bez rasprave o tvrdnji – uvek se opovrgava – da je počinio samoubistvo. Kao što vidite, to se ponavlja i u ovoj knjizi. Još jedna duga digresija čiji je ton moralne indignacije verovatno kontraproduktivan. A nameravao sam da pišem o papagajima. Barem o njima Ledu nije imao teoriju.
Ali je zato ja imam. I to ne samo teoriju. Kao što rekoh, trebalo mi je dve godine za to. Ne, neću da se hvališem: ono što sam mislio je da su prošle dve godine od trenutka kada se pitanje postavilo pa do njegovog razrešenja. Jedan od akademskih snobova kome sam pisao čak mi je nagovestio da pitanje uopšte nije važno. Pa, pretpostavljam da čovek mora da brani svoju teritoriju. Neko mi je, međutim, ukazao na g. Lisjena Andrijea.
Odlučio sam da mu ne pišem pismo; na kraju krajeva, moja pisma se do tada nisu pokazala korisnim. Umesto toga, otputovao sam na letnji odmor u Ruan, avgusta 1982. Odseo sam u hotelu Grand, preko puta Gro Orloža.78 U uglu moje sobe, protežući se od tavanice do poda, nalazila se loše izolovana kanalizaciona cev, koja je klokotala otprilike svakih pet minuta tako da je izgledalo kao da kroz nju otiče otpad iz čitavog hotela. Posle večere legao sam u krevet osluškujući sporadične izlive galskog pražnjenja. Potom je na Gro Orložu izbio sat glasnim i bliskim metalnim zvukom, kao da se nalazi u mom ormaru. Zapitao sam se kakve su mi šanse da zaspim.
Moje strahovanje je bilo neosnovano. Posle deset časova cev je utihnula, a utihnuo je i Gro Orlož. Možda je preko dana on turistička atrakcija, ali grad Ruan brižljivo isključi njegova zvona kada posetioci idu na počinak. Pogasivši svetla, ležao sam na leđima u krevetu i mislio na Floberovog papagaja: za Felisite, on je bio groteskna mada logična verzija Svetog Duha; za mene, bio je lepršavi i neuhvatljivi simbol piščevog glasa. Kada Felisite na samrti padne u postelju, papagaj joj se vraća u uveličanom obliku da joj poželi dobrodošlicu na nebesa. Dok sam tonuo u san, zapitao sam se kakve ću snove sanjati.
Nisam sanjao papagaje. Umesto njih, sanjao sam svoj železnički san. Presedani u Birmingemu na drugi voz, negde u toku Drugog svetskog rata. U dnu stanice voz za železničke radnike odlazi. Kofer mi se trlja o list na nozi. Zamračeni voz; stanica je jedva osvetljena. Red vožnje koji ne mogu da pročitam, zamazani brojevi i slova. Niotkud ni tračka nade; nema više vozova; pustoš, mrak.
Pomislili biste da takav san shvata kada je preneo svoju poruku? Ali snovi nemaju pojma o tome kako deluju na onoga koji sneva, kao što nemaju ni osećaj za istančanost. Stanični san – koji sanjam otprilike svaka tri meseca – jednostavno se ponavlja; kolut filma koji se beskrajno odvija, sve dok se ne probudim potišten i depresivan. Tog jutra probudili su me udvojeni zvukovi vremena i govana: otkucaji Gro Orloža i klokotanje moje kanalizacione cevi u uglu. Vreme i govna: da se to Gistav nije nasmejao?
U bolnici Hotel-Dije isti onaj mršavi i u belo obučeni gardien ponovo mi je pokazao postavku. U medicinskom odeljenju muzeja primetio sam nešto što mi je prošlog puta promaklo: pumpu za ispiranje creva za samostalnu upotrebu. Tako mrsko Gistavu Floberu: „Železnica, otrovi, pumpe za ispiranje creva, torte sa šlagom...” Sastojala se od uske drvene stolice, šiljaste cevi i uspravne ručke. Zajašete na stolicu, obavite posao na šiljku i onda se napunite vodom. Pa, barem niste izloženi pogledima. Gardien i ja smo se zaverenički nasmešili; rekao sam mu da sam lekar. Osmehnuo se i otišao da donese nešto što će me sigurno zanimati.
Vratio se sa velikom kartonskom kutijom za cipele u kojoj su bile dve očuvane ljudske glave. Koža im je još bila čitava, iako je vremenom poprimila smeđu boju: boju kakvu možda ima tegla starog džema od ribizli. Većina zuba je bila na svom mestu, ali oči i kosa nisu se očuvali. Na jednoj od glava bila je postavljena grubo izrađena perika i par staklenih očiju. (Koje boje? Ne sećam se; ali, bile su manje komplikovane, siguran sam, od očiju Eme Bovari.) Ovaj pokušaj da se glava učini realističnijom imao je suprotan efekat: izgledala je kao dečja horor maska iz izloga prodavnice igračaka i šaljivih predmeta.
Gardien je objasnio da su glave rad Žan-Batiste Lomonijea, prethodnika Ašila-Kleofasa Flobera na čelu bolnice. Lomonije je istraživao nove načine konzervisanja leševa; i gradske vlasti su mu dozvolile da pravi eksperimente sa glavama pogubljenih zločinaca. Prisetio sam se jednog događaja iz Gistavovog detinjstva. Šetajući se jednom sa svojim ujakom Perenom, kada mu je bilo šest godina, prošao je pored giljotine koja tek što je bila korišćena: kaldrma se sijala od krvi. Pomenuo sam to pun nade; ali gardien je odmahnuo glavom. Bila bi to lepa koincidencija, ali datumi se nisu slagali. Lomonije je umro 1818; osim toga, ova dva primerka iz kutije za cipele, u stvari, nisu bili giljotinirani. Pokazao mi je duboke ureze ispod same vilice gde se stegnula dželatova omča. Kada je Mopasan video Floberovo mrtvo telo u Kruaseu, vrat mu je bio taman i otečen. To se dešava kod apopleksije. To nije znak da se neko obesio u kupatilu.
Nastavili smo sa obilaskom muzeja sve dok nismo stigli do prostorije u kojoj se nalazio papagaj. Izvadio sam svoj polaroid i gardien mi je dozvolio da ga fotografišem. Dok sam odlagao aparat sa snimkom koji se razvijao pod pazuh, gardien mi je ukazao na fotokopiju pisma koju sam primetio i prilikom prve posete. Floberovo pismo Mme Bren, od 28. jula 1876: „Znaš li šta se u poslednje tri nedelje nalazi na stolu ispred mene? Preparirani papagaj. Stoji tu na straži. Pogled na njega već počinje da me nervira. Ali ga držim tu da bih mogao da utuvim u glavu ideju o papagajima. Jer, u ovom trenutku pišem o ljubavi jedne stare devojke i papagaja.”
– To je taj papagaj, – reče gardien, lupkajući po staklenom zvonu ispred nas. – To je taj papagaj.
– A onaj drugi?
– Onaj drugi je lažni.
– Kako možete da budete sigurni?
– To je barem prosto. Ovaj papagaj potiče iz muzeja u Ruanu. – Pokazao je na okrugli pečat sa kraja prečke, a potom mi je skrenuo pažnju na fotokopiranu stranu iz muzejskog registra. Tu je bilo zabeleženo šta je sve pozajmljeno Floberu. Većina odrednica iz registra bila je zapisana nekom muzejskom stenografijom koju nisam mogao da protumačim, ali pozajmica amazonskog papagaja bila je sasvim čitljiva. Niz znakova u dnu strane pokazivali su da je Flober vratio sve što je pozajmio. Uključujući i papagaja.
Bio sam pomalo razočaran. Uvek sam sentimentalno podrazumevao – bez pravog razloga – da je papagaj pronađen među piščevim stvarima posle njegove smrti (ovo, bez sumnje, objašnjava zašto sam potajno favorizovao pticu iz Kruasea). Naravno, fotokopija ništa nije dokazivala, osim da je Flober pozajmio jednog papagaja iz muzeja i da ga je vratio. Pečat muzeja bio je već nešto drugo, ali ni to nije bilo presudno... – Naš papagaj je onaj pravi. – nepotrebno je ponovio gardien dok me je pratio ka izlazu. Izgledalo je kao da su se naše uloge izmenile: sada su njemu bila potrebna uveravanja, a ne meni.
– Siguran sam da ste u pravu.
Ali nisam bio siguran. Odvezao sam se do Kruasea i fotografisao drugog papagaja. I na njemu se jasno video pečat muzeja. Složio sam se sa gardienne da je njen papagaj očigledno autentičan, a da je ptica iz Hotel-Dijea definitivno lažna.
Posle ručka otišao sam do Spomen-groblja. „Mržnja prema buržujima početak je svih vrlina”, napisao je Flober; pa ipak, on je sahranjen među najuglednijim porodicama Ruana. Za vreme jednog od svojih boravaka u Engleskoj posetio je groblje u Hajgejtu i zaključio da je preterano uredno: „Ti ljudi kao da su umrli u belim rukavicama.” Na Spomen-groblju ti ljudi nose frakove i sva svoja odlikovanja, a sahranjivani su sa svojim konjima, psima i engleskim guvernantama.
Gistavov grob je nevelik i skroman; u svom okruženju, međutim, ne izgleda kao grob umetnika i antiburžuja, već pre kao grob neuspešnog buržuja. Naslonio sam se na metalnu rešetku kojom je ograđena porodična parcela – čak i u smrti možete da posedujete nekretnine – i izvadio svoj primerak knjige Un cœur simple. Opis Felisitinog papagaja koji Flober da je na početku četvrte glave veoma je kratak: „Zvao se Lulu. Telo mu je bilo zeleno, vrhovi krila ljubičasti, čelo plavo, a vrat zlataste boje.” Uporedio sam obe fotografije. Oba papagaja su imala zelena tela, oboma su vrhovi krila bili ljubičasti (izraženije kod papagaja iz Hotel-Dijea). Ali, plavo čelo i vrat zlatne boje: nije bilo nikakve sumnje da je to papagaj iz Hotel-Dijea. Kod papagaja iz Kruasea bilo je sasvim suprotno: čelo mu je bilo zlatne boje, a vrat plavkasto zelen.
To je, izgleda, bilo to. Ipak sam nazvao g. Lisjena Andrijea i objasnio mu u opštim crtama šta me zanima. Pozvao me je da ga posetim sutradan. Dok mi je saopštavao adresu – Lurdinska ulica – zamišljao sam kuću iz koje razgovara sa mnom, solidnu, buržujsku kuću jednog proučavaoca Flobera. Krov mansarde sa ceil-de-boeuf79; crvenkasta opeka, ukrasi iz vremena Drugog carstva; a iznutra, hladna ozbiljnost, zastakljeni ormari za knjige, izglačan parket i abažuri od pergamenta; muški miris, kao u klubu.
Moja na brzu ruku sklopljena predstava o kući pokazala se kao laža, san, fikcija. Prava kuća proučavaoca Flobera nalazila se u južnom delu grada, sa druge strane reke, u trošnom kraju u kome se male zanatske radionice smenjuju sa nizovima kuća sa terasama od crvene opeke. Kamioni izgledaju preveliki za ove ulice; u njima ima nekoliko prodavnica i gotovo isto toliko kafana; u jednoj od njih kao plat du jour80 nudili su tete de veau81. Na samom ulasku u Lurdinsku ulicu nalazi se putokaz za ruansku klanicu.
Monsieur Andrije dočekao me je na pragu svoje kuće. Bio je to omaleni, stariji čovek u sakou od tvida, sa papučama od tvida i sa šeširom od tvida. Za reverom je nosio tri raznobojne svilene trake. Skinuo je šešir pre nego što se rukovao sa mnom, a potom ga opet vratio na glavu; glava mu je tokom leta, objasnio mi je, pomalo fragile82. Nosio je taj šešir od tvida svo vreme dok smo bili u kući. Neko bi možda pomislio da je malo otkačen, ali ja nisam. Govorim kao lekar.
Ima sedamdeset sedam godina, rekao mi je, i sekretar je i najstariji član Société des Amis Flaubert83. Sedeli smo sučeljeni za stolom u sobi u prednjem delu kuće, čiji su zidovi bili načičkani kojekakvim ukrasima: spomen-tanjirima, medaljama sa Floberovim likom, slikom Gro Orloža koje je uradio sam g. Andrije. Soba je bila mala i pretrpana, čudnovata i osobena: nešto kao urednija verzija Felisitine sobe ili sobe iz Floberovog paviljona. Skrenuo mi je pažnju na njegovu karikaturu koju je nacrtao neki prijatelj; prikazuje ga kao revolveraša sa velikom flašom kalvadosa koja mu viri iz džepa sa strane. Trebalo je da pitam za razlog takve oštre karakterizacije moga blagog i srdačnog domaćina, ali nisam. Umesto toga, izvadio sam svoj primerak knjige Enid Starki Flober: nastajanje majstora i pokazao mu sliku sa omotnice.
– C’est Flaubert, ça?84 – upitao sam ne bih li dobio konačnu potvrdu.
Osmehnuo se.
– C’est Louis Bouilhet. Oui, oui, čest Louis Bouilhet.85 – Bilo je sasvim jasno da ga ne pitaju takvo nešto po prvi put. Proverio sam još dve-tri pojedinosti, a onda sam mu pomenuo papagaja.
– A, papagaji. Postoje dva papagaja.
– Da. Znate li koji je pravi, a koji je lažan.
Ponovo se osmehnuo.
– Muzej u Kruaseu osnovan je 1905. – uzvratio je. – Godine kad sam se ja rodio. Naravno, nisam bio prisutan na otvaranju. Sakupili su sve što se dalo skupiti – uostalom, i sami ste videli. – Klimnuo sam glavom. – I nije bilo bog zna šta. Mnoge stvari su se pogubile. Ali kustos je zaključio da postoji nešto što mogu da nabave, a to je bio Floberov papagaj. Lulu. Tako da su otišli u Prirodnjački muzej i rekli: „Možemo li, molimo vas, da dobijemo nazad Floberovog papagaja? Treba nam za paviljon.” A ljudi iz muzeja su im odgovorili: „Kako da ne, samo izvolite.”
Monsieur Andrije je pričao ovu priču i pre; znao je gde treba da napravi pauzu.
– I tako su odveli kustosa do prostorije gde se čuvaju rezervne zbirke. „Hoćete papagaja?” zapitali su ga. „Idemo onda na odeljenje sa pticama.” Otvorili su vrata i pred sobom ugledali... pedeset papagaja. Une cinquantaine de perroquets!
– Šta su onda uradili? Uradili su ono što je bilo logično, što je bilo pametno. Vratili su se sa primorkom knjige Un cœur simple i ponovo pročitali Floberov opis Lulua. – Upravo kao što sam ja postupio prethodnog dana. – I onda su izabrali papagaja koji je najviše ličio na onog koji je opisan u knjizi.
– Četrdeset godina kasnije, posle Drugog svetskog rata, počeli su da osnivaju zbirku i u bolnici Hotel-Dije. I oni su otišli u Prirodnjački muzej i rekli: „Možemo li, molimo vas, da dobijemo Floberovog papagaja.” „Naravno”, odvratili su, „sami ga izaberite, ali povedite računa da bude onaj pravi.” I tako su i oni zavirili u knjigu Un cœur simple i izabrali papagaja koji je najviše odgovarao Floberovom opisu. Tako da sada imamo dva papagaja.
– Onda paviljon iz Kruasea, koji je imao priliku da prvi bira, mora da ima pravog papagaja?
G. Andrije se nije izjašnjavao. Zabacio je još više svoj šešir od tvida. Izvadio sam fotografije. – Ali, ako je tako, šta ćemo onda sa ovim? – Citirao sam mu poznati opis papagaja i upozorio ga na drugačija boju glave i grudi kod papagaja iz Kruasea. Zašto je papagaj koji je drugi biran više ličio na onog opisanog u knjizi od onog koji je izabran prvi?
– Pa, morate da imate na umu dve stvari. Prvo, Flober je bio umetnik. Pisac bogate imaginacije. Promenio bi nešto makar zbog ritma rečenice; jednostavno, bio je takav. A i zašto bi opisao papagaja onakvim kakav je bio, samo zato što ga je pozajmio? Zašto ne bi izmenio boje, ako bi mu to bolje zazvučalo?
– Drugo, Flober je vratio papagaja muzeju pre nego što je završio pripovetku. Bilo je to 1876. Do osnivanja muzeja u paviljonu bilo je još trideset godina. Preparirane životinje izjedaju moljci, znate. Propadaju. Uostalom, to se desilo i Felisitinom papagaju, zar ne? Poispadalo mu je punjenje.
– Da.
– A možda im se vremenom i boja menja. Naravno, ja nisam stručnjak za preparirane životinje.
– Dakle, vi mislite da bi bilo koji od njih mogao da bude onaj pravi? Ili, još verovatnije, nijedan?
Položio je lagano ruke na sto, potezom opsenara koji umiruje publiku. Imao sam još jedno, poslednje pitanje.
– Da li su ti papagaji još uvek u muzeju? Svih pedeset?
– Ne znam. Mislim da nisu. Treba da znate da je u trećoj i četvrtoj deceniji ovog veka, u vreme kada sam ja bio mlad, vladala velika moda za prepariranim životinjama i pticama. Ljudi su ih držali u svojim salonima. Smatrali su ih lepim. Tako da su mnogi muzeji rasprodali one delove svojih zbirki koji im nisu bili neophodni. Zašto bi držali pedeset amazonskih papagaja? Ionako bi propali. Ne znam koliko ih sada imaju. Mislim da se muzej ratosiljao većine od njih.
Rukovali smo se na rastanku. Na pragu je g. Andrije u znak pozdrava podigao šešir izlažući nakratko svoju osetljivu glavu avgustovskom suncu. Bio sam u isti mah i zadovoljan i nezadovoljan. Bio je to odgovor i nije bio odgovor. To i jeste i nije bio kraj mom traganju. Kao i poslednji otkucaji Felisitinog srca priča zamire „kao česma koja presušuje, kao eho koji se gubi.” Pa, možda tako i treba da bude.
Došlo je vreme da se oprostim. Kao savestan lekar, obišao sam sva tri Floberova spomenika. U kakvom je on bio stanju? U Truvilu, njegov brk još uvek žudi za popravkom; iako zakrpa na bedru sada manje bode oči. U Barentenu, leva noga počela je da mu puca, u dnu kaputa ima rupu, a na gornjem delu tela mrlje boje mahovine; poluotvorenih očiju zurio sam u zelenkaste pečate na grudima i pokušavao da ga zamislim kao kartaginjanskog tumača. U Ruanu, na Karmelitskom trgu, drži se sasvim dobro, pouzdajući se u svoj plemeniti sastav od 93 posto bakra i 7 posto kalaja; ali i dalje je isprugan. Izgleda kao da svake godine doplače još koju bakarnu suzu, od kojih mu se sija vrat. To i nije neprilično za Flobera: uvek je bio velika cmizdra. Suze mu se dalje kotrljaju niz telo ocrtavajući tanke pruge na nogama sa strane kao da nosi pantalone od fraka. Ni ovo nije neprilično za Flobera: podseća nas da je uživao u salonskom životu isto koliko i u svom utočištu u Kruaseu.
Nekoliko stotina metara severnije, u Prirodnjačkom muzeju, odveli su me na sprat. Bio sam iznenađen: mislio sam da se rezervne zbirke drže uvek u podrumu. Danas im se, umesto toga, u podrumu verovatno nalazi tržni centar: kafići, reklamni panoi, videoteke i sve što omogućava brzo sticanje znanja. Zašto im je toliko stalo da učenje pretvore u igru? Vole da sve bude igrarija, čak i za odrasle. Pogotovo za odrasle.
Bila je to omanja prostorija, možda tri sa tri, sa prozorima na desnoj i policama duž leve strane zida. Uprkos nekoliko plafonjerki, bilo je sasvim mračno u toj grobnici na gornjem spratu. Iako to nije, pretpostavljam, bila prava grobnica: neka od tih prepariranih stvorenja ponovo će izaći na danje svetlo da bi zamenila svoje kolege koje su pojeli moljci ili koji su izašli iz mode. Dakle, bila je to ambivalentna prostorija, delom mrtvačnica, a delom čistilište. I miris u njoj je bio neodređen: nešto između ambulante i gvožđare.
Svuda dokle se pogled pružao bile su ptice. Polica za policom sa pticama, a svaka od njih posuta tankim slojem pesticida. Uputili su me do trećeg prolaza. Oprezno sam se provukao između polica, a onda sam podigao pogled pod kosim uglom. Tu su se, poređani jedan do drugog, nalazili papagaji. Od prvobitnih pedeset ostala su samo tri. Sva drečavost njihovih boja bila je pomućena praškom pesticida koji ih je prekrivao. Buljili su u mene kao tri podrugljiva, oštrooka i nečasna starca puna peruti. Izgledali su mi – moram to da priznam – malo otkačeno. Zurio sam u njih minut-dva, a onda sam se udaljio.
Možda je bio jedan od njih.