Ljubav, itd. - Džulijan Barns

Džulijan Barns je za Geopoetiku uvek aktuelan pisac i to s povodom. Kako nam je vrlo svesno i sa namerom ostao "dužan" jer je svoj prethodni roman, Troje, ostavio otvorenog kraja, ispunio je svoj dug time što je napisao njegov nastavak pod naslovom Ljubav, itd.... Njegovih troje aktera su sada deset godina stariji (i pametniji?), deset godina iskusniji i ponovo raspoloženi da u neposrednom obraćanju čitaocima podele svoje gledanje na svet, strahove, strasti i nade. Pa iako je način pripovedanja ostao isti, Barns nam ovog puta nudi jedan oporiji, donekle mračniji roman, jer se njegovo istraživanje na temu ljubavi i izdaje još više produbljuje. Promenu koju nosi vreme/život pratimo najjasnije na samim likovima kojima srednje doba ne prija podjednako. Uspesi i neuspesi, suze i smeh, gorčina i nada ispunjavaju stranice ovog dela koje je kao i ono koje mu prethodi prepuno duhovitih replika, (ne)očekivanih obrta, ali i neizbežne ironije. Prema tome, ako ste u prethodnom romanu hrabro stali na stranu jednog od troje junaka, zanimljivo će vam biti da pročitate dokle su Džilijan, Oliver i Stjuart sada stigli, i kuda idu.

Za Pet



1: Ja se vas sećam


Stjuart: Zdravo!
Znamo se od ranije. Stjuart. Stjuart Hjuz.
Da, siguran sam. Sasvim. Pre nekih deset godina.
Nema problema – dešava se. Ne morate da se pretvarate. Ali, stvar je u tome što se ja vas sećam. A kako bih i mogao da zaboravim? Kad malo bolje razmislim, ima tome nešto preko deset godina.
Pa, promenio sam se. Kao prvo, potpuno sam osedeo. Čak ne mogu da kažem ni da mi je kosa prošarana sedim, zar ne?
A, i vi ste se takođe promenili. Verovatno mislite da ste isti onakvi kakvi ste onda bili. Verujte mi, niste.

Oliver: Kakvo je to prijateljsko grgoljenje u susednoj drkaonici, to njištanje i trupkanje koje dopire iz tapaciranog boksa. Da li je moguće da je to moj dragi, moj stari – stari u smislu negdanji – prijatelj Stjuart?
„Ја se vas sećam.” Kakva stjuartovština. On je toliko star, toliko zastareo da mu se dopadaju odurne pesme koje su starije od njega. Hoću da kažem, jedno je biti ovisan o jeftinoj muzici koja je sinhrona sa prvim nadolaženjem vlastitog libidinoznog organa, bilo da je reč o Rendiju Njumanu ili Luiđiju Nonu. Ali da se neko nakači na pesmičuljke iz prethodne generacije koji se vrte u solarijumima – to je tako vrlo, tako dirljivo stjuartovski, pa zar nije?
Oslobodite se svog zbunjenog izraza. Frenk Ajfild, „Sećam te se”. Ili tačnije, „Sećam te-e-see, / zbog tebe snovi mi se de-e-see”. Da? 1962. Australijski jodler u karakterističnom kaputiću za vožnju u oldtajmerima. Upravo tako. Ta-a-koo. A tek sociološki paradoks koji je oličavao. Naravno, sve poštovanje našim bronzano osunčanim i kenguroljubivim rođacima. U svetu koji se besomučno klanja svakoj supkulturnoj grupaciji, molim vas da se zna da ja nemam ništa protiv jednog australijskog jodlera, per se. Možda ste i vi jodler. Ako vas podbodem, biste li zajodlovali? U tom slučaju, uputio bih vam jedan iskren pogled, i sasvim korektno se rukovao s vama. Pozdravio bih vašu pripadnost ljudskom rodu, isto koliko i švajcarskih igrača kriketa. Ako se slučajno ispostavi da ste Švajcarac-kriketar, paličar iz Bernskog gorja, onda mi dopustite da kažem: upravo te 1962. godine Bitlsi su izveli revoluciju na četrdeset i pet obrtaja u minuti, a Stjuart peva Frenka Ajfilda. Nemam više šta da dodam.
Uzgred, ja sam Oliver. Da, znam da znate. Vidim da se mene sećate.

Džilijan: Džilijan. Možda me se sećate. Nešto nije u redu?
Ono što morate shvatiti jeste da Stjuart želi da vam se dopadne, potrebno mu je da se dopadne, dok Oliver ima poteškoća da zamisli da se nekome ne dopada. Vidim skeptični ste prema tome. Ali, iskreno govoreći, posmatrala sam tokom godina kako ljudi ne vole Olivera i gotovo istovremeno padaju na njegov šarm. Naravno, bilo je i izuzetaka. Ipak, pripazite se.
A ja? Pa, više bih volela da se dopadnem nego da je obratno, ali to je normalno, zar ne? U zavisnosti od toga ko ste vi, naravno.

Stjuart: U stvari, uopšte nisam mislio na pesmu.

Džilijan: Slušajte, zapravo i nemam vremena. Vodim Sofi u muzičku. Ali, ja sam o Oliveru i Stjuartu uvek razmišljala kao o suprotnim tačkama na istoj ravni nečega... odrastanja možda. Stjuart je verovao kako je smisao odrastanja u tome da se čovek uklopi, ispuni očekivanja, da postane član društva. Oliver nije imao taj problem, uvek je imao više samopouzdanja. Kako se zovu one biljke koje se okreću prema suncu? Helio- nešto. Takav je bio Stjuart. Dok je Oliver...

Oliver: – le roi de soleil, jesam li u pravu? Najlepši supružinski kompliment koji sam dobio u poslednje vreme Zvali su me raznim imenima u ovom sublunarnom mrvuljku koji se vodi pod imenom život, ali Kralj sunce je sasvim novo. Feb. Febus. Fe-be-bum-bus.

Džilijan: -tropske. Heliotropski je reč koju tražim.

Oliver: Jeste li primetili promenu kod Džilijan? Kako ljude svrstava po kategorijama? To je verovatno uticaj njene francuske krvi. Ona je polu-Francuskinja – sećate se toga? „Polu-Francuskinja s majčine strane”: to bi trebalo da znači četvrt Francuskinja, logično, zar ne? Ali, kao što su svi veliki moralisti i filozofi primetili, kakve veze logika ima sa životom?
E sada, da je Stjuart polu-Francuz, on bi te 1962. zviždukao Džonija Holideja, i njegovu galsku verziju pesme „Let’s Twist Again”. Pomislite samo. Opora je to pensee. A evo još jedne: Holidej je bio pola Belgijanac. S očeve strane.

Stjuart: Ja sam 1962. imao četiri godine. Tek da se zna.

Džilijan: U stvari, meni se ne čini da svrstavam ljude u kategorije. Reč je samo o tome da ako postoji dvoje ljudi na ovom svetu koje poznajem, to su Stjuart i Oliver. Na kraju krajeva, s jednim sam bila u braku, s drugim sam još uvek.

Stjuart: Logično. Da li je neko pomenuo tu reč? Reći ću vam šta je logika. Odete, a ljudi misle da ste ostali isti. Godinama nisam naišao na primer pogrešnije logike.

Oliver: Inače, nećete me uhvatiti nespremnog kad je o les Belges reč. Kada neki mali, prpošni salonski patriota ustane i kaže: „Navedite mi šestoricu čuvenih Belgijanaca”, ja sam taj koji spremno diže ruku. I neću biti ometen rečima: „Izuzev Simenona.”
Možda to i nema veze s tim što je Francuskinja. Možda je reč o srednjem dobu. Procesu koji se nekima od nas događa, ako ne baš svima. Kad je Džilijan u pitanju, voz stiže u stanicu u otprilike predviđeno vreme, para aktivira dragu zviždeću sirenu, a kotao je nešto malo topliji i uzdrhtao. Ali, zapitajte se kada je to Stjuart postao sredovečan, i dilema će se pojaviti samo oko toga da li se to desilo pre nego što su mu se testisi spustili ili nakon toga. Jeste li videli fotografiju na kojoj sedi u kolicima u trodelnom odelcetu i prugastim pelenama?
A Oliver? Oliver je davno odlučio – ne, instinktivno je znao – da je srednje doba ultra mega deplasirano i uopšte kao stanje ispod svakog nivoa. Oliver planira da srednje doba sabije u jedno jedino preležano migrenozno popodne. On veruje u mladost, i veruje u mudrost, te planira da prelazak iz mudre mladosti u mladu mudrost reši pomoću šake paracetamola i maske za oči iz neke egzotične aviokompanije.

Stjuart: Neko je jednom prilikom rekao kako pravog egomanijaka možete prepoznati po tome što o sebi govori u trećem licu. Čak ni okrunjene glave više ne koriste kraljevski plural. Ali zato imamo sportiste i rok-zvezde koji sebe oslovljavaju na takav način, kao da je to nešto normalno. Ne znam da li ste to zapazili? Bobi taj-i-taj, optužen da je varao, iznudio penal ili nešto slično, odgovara: „Ne, tako nešto Bobi taj-i-taj nikada ne bi učinio.” Kao da tamo negde postoji neko drugi s istim imenom koji će istrpeti kritiku, ili prihvatiti odgovornost.
Što s Oliverom teško da je slučaj. Ne biste ga baš mogli nazvati slavnim. Ipak, on o sebi govori kao o Oliveru, kao da je osvajač zlatne medalje na olimpijadi. Ili šizofrenik, možda.

Oliver: Šta mislite o reprogramiranju duga Sever-Jug? O budućnosti evra? O osmehu na licu azijskih ekonomija? Da li su trgovci metaloprerađivačkoj industriji otopili strah od propasti? Ubeđen sam da Stjuart ima stabilne i primerene stavove o svim sličnim pitanjima. Za njega se ne bi moglo reći ni da je toliko seriozan koliko rigidan. Kladim se u šest čuvenih Belgijanaca da Stjuart ne zna ni šta te dve reči znače. On je jedan od onih šupljoglavaca koji misle da seriozno ide samo uz muziku, budala. Maneken moralne čvrstine, i sve što uz to ide. Samo što mu, kako bismo to rekli, malčice nedostaje smisao za ironiju.

Džilijan: Slušajte, prestanite vas dvojica. Dosta. Ovako neće ići. Šta mislite, kakav utisak ostavljate?

Oliver: Šta sam vam rekao? Voz ulazi u stanicu, ću-ću, ću-ću...

Džilijan: Ako smo ponovo ušli u ovo, onda se moramo držati pravila. Nema razgovora između nas troje. Nego, ko će odvesti Sofi u muzičku?

Oliver: Džilijan je, ako niste znali, počasni član Kluba pogađača.

Stjuart: Da li vas zanima svinjetina? Prava svinjetina, koja ima pravi ukus? Kakav stav imate o genetski modifikovanoj hrani?

Oliver: Šestorica, bez Simenona? Prosto ko pasulj. Magrit, Sezar Frank, Meterlink, Žak Brel, Delvo i Erže, tvorac Tintina. Plus pedeset posto Džonija Holideja, to dodajem kao pourboire.

Džilijan: Prestanite! Podjednako ste nemogući. Niko ne zna o čemu govorite. Slušajte, mislim da bi prosto trebalo da pojasnimo stvari.

Stjuart: Podjednako nemogući. To je, u trenutnim okolnostima, otvoreno za diskusiju, čini mi se.
Pa dobro, ja bih želeo da nešto pojasnim. Frenk Ajfild zapravo nije Australijanac. Možda je živeo u Australiji, ali rođen je u Engleskoj, u Koventriju, ako baš hoćete da znate. Isto tako, dok smo još kod teme, „Sećam te se” je zapravo pesma Džonija Mersera napisana dvadeset godina pre toga. Zašto se kulturni snobovi uvek podsmevaju stvarima o kojima pojma nemaju?

Oliver: Pojasniti stvari? Možemo li to da ostavimo dok ne stignemo do Dies irae, kad nas neka pandemonijumska hidra proburazi štapom za merenje dubine, a jajoglavi gušter nam čekrkom izvuče creva iz utrobe? Pojasniti stvari? Zar zaista mislite da bi trebalo? Ovo nije ni TV pričaonica s psiho-savetima, a kamoli rimski senat. E pa dobro, onda. Ja ću prvi.

Stjuart: Ne vidim zašto bi on bio prvi. To je tako tipično za Olivera. U marketingu ionako svi znaju da je prva priča ta koja se zadrži u sećanju.

Oliver: Mojimvas, mojimvas, mojimvas, ja prvi.

Džilijan: Olivere, ti imaš četrdeset i dve godine. Ne možeš da govoriš mojimvas.

Oliver: Onda nemoj tako da se smešiš. Mojim, mojim, mojim i još jednom mojim. Hajde, nasmej se. Znam da hoćeš. Molim te. Molim te slatko sa šlagom.

Stjuart: Ako je to alternativa, ja bih pre da budem sredovečan. I zvanično i nezvanično.

Oliver: Ah, marketing! Oduvek moja Ahilova peta. U redu, Stjuart neka bude prvi ako tako želi. Neka pufćući prođe prvu krivinu noseći štafetu istine. Nemoj da je ispustiš, Stju-bejbi. I nemoj da izletiš sa staze. Sigurno ne bi želeo da nas sve troje diskvalifikuješ. Ne ovako rano.
Ne smeta mi i da bude prvi. Imam samo jedan zahtev, zasnovan ne na egomaniji, vlastitom interesu ili marketingu, već na doličnom ponašanju, umetnosti i opštem zgražanju nad banalnošću. Molim vas, nemojte sledeći deo da naslovite sa „Šta se zbilo do sada”. Molim vas, nemojte. Molim vas. Slatko sa šlagom?

2: Šta se do sada zbilo


Stjuart: Nisam baš siguran da ću umeti. Mogao bih da pogrešim u redosledu. Moraćete da budete strpljivi sa mnom. Bez obzira na sve, mislim da je ipak najbolje da prvo čujete moju priču.
Oliver i ja smo išli zajedno u školu. Bili smo najbolji drugari. Onda sam ja radio u jednoj klirinškoj banci. On je predavao engleski kao strani jezik. Džilijan i ja smo se upoznali. Ona je bila restaurator slika. Dobro, još uvek je. Upoznali smo se, zaljubili, venčali se. Moja greška je bila što sam pomislio da je to kraj priče, a bio je tek početak. Pretpostavljam da takvu grešku prave mnogi. Gledali smo previše filmova, pročitali previše knjiga, previše verovali svojim roditeljima. Sve to se dogodilo pre otprilike deset godina, kad smo bili na pragu svojih tridesetih. Sada nam je... da, vidim da i sami to umete da izračunate.
Oliver mi ju je ukrao. Želeo je da ima moj život, pa ga je jednostavno uzeo. Naterao je Džil da se zaljubi u njega. Kako? Ne želim da znam. Mislim da to nikada neću želeti da saznam. Jedno vreme, kada sam posumnjao da se nešto dešava, bio sam opsednut pitanjem da li se tucaju ili ne. Molio sam vas da mi kažete: sećate se? Preklinjao sam vas: tucaju se, je 1’ da? Sećam se da sam vas pitao. Nikada mi niste odgovorili, i sada sam vam zahvalan na tome.
Istina je da sam tada malo bio skrenuo. Ali to je potpuno razumljivo. Glavom sam udario Olivera i gotovo mu slomio nos. Nepozvan sam upao na njihov prijem povodom venčanja i napravio manju scenu. Zatim sam otišao u Ameriku. Dobio sam premeštaj od firme. Vašington. Pomalo je smešno što je osoba s kojom sam ostao u vezi bila madam Vajat. To je Džilina mama. Ona je jedina bila na mojoj strani. Nekada smo se dopisivali.
Nakon što je prošlo neko vreme, otišao sam u Francusku da se vidimo. Ili, tačnije, da ja vidim njih a oni mene da ne vide. Žestoko su se posvađali u centru sela, Oliver ju je udario posred lica dok su se svi pravili da ne gledaju kroz prozore. Uključujući i mene. Ja sam se nalazio u malom hotelu preko puta ulice.
Zatim sam se vratio u Ameriku. Ne znam šta sam očekivao kad sam otišao da ih vidim – ne znam ni šta sam video – i to mi nije pomoglo. Da li je pogoršalo situaciju? Svakako da je nije popravilo. Mislim da je beba bila to što me je dokrajčilo. Bez bebe sam još i mogao da izvučem nekakav zaključak.
Ne znam da li sam vam to onda ispričao, ali, nakon što mi se brak raspao, počeo sam da plaćam za seksualne usluge. Ne stidim se toga nešto naročito. Drugi treba da se stide što su se prema meni poneli tako kako jesu. Prostitutke su svoj rad zvale „poslom”. „Radiš posao?” Ne znam da li još uvek tako kažu. Sada sam van tog sveta.
Poenta je u sledećem. Svojim poslom sam se nekada bavio jer sam radio, a onda sam ga obavljao da bih zadovoljio svoje potrebe. I prilično dobro poznajem ta dva sveta. Ljudi koji ne poznaju ni jedan ni drugi misle kako u njima vlada nemilosrdna konkurencija. Čovek u sivom odelu će vas svakako odrati, a čim kreditnu karticu položite na sto, ispostaviće se da je kurva s previše parfema na sebi brazilski transseksualac. E pa, ovoliko vam mogu reći. Uglavnom ćete dobiti ono za šta ste platili. Ljudi uglavnom urade ono što su rekli da će uraditi. Dogovor je uglavnom dogovor. Ljudima uglavnom možete verovati. Ne mislim da treba da ostavite otvoren novčanik na stolu. Niti da dajete blanko čekove i okrećete leđa u pogrešnom trenutku. Ali, znate na čemu ste. Uglavnom.
Da, prava izdaja se dešava među prijateljima, kod onih koje volite. Zbog ljubavi i prijateljstva ljudi bi trebalo da budu bolji, zar ne? Ali moje iskustvo ne govori da je to slučaj. Poverenje vodi izdaji. Moglo bi se čak reći da poverenje mami na izdaju. To sam tada uvideo, i naučio. To je moja priča, do sada.

Oliver: Dremnuo sam, priznajem. Et tu? O narkoleptični i trtičasti Stjuarte, sav od krepuskularnog poimanja i Weltanschauunga sagrađenog od lego-kocaka. Slušajte, možemo li malo proširiti perspektivu? Ču-enlaj, moj junak. Ili Ču-en Laj, kako su ga kasnije prozvali. Kakve je posledice po vašem mišljenju Francuska revolucija imala po svetsku istoriju? Na šta mudri čovek odgovara: „Prerano je da se kaže.”
Ili ako ne želite jednu takvu olimpijsku ili konfučijansku vizuru, hajde onda barem da načinimo mali odstup, unesemo nijanse, smelo kontrastiramo pigmente, OK? Zar svako od nas ne ispisuje roman svog života onako kako se dešava? Ali, avaj, kako je malo toga prihvatljivo za štampu. Pogledajte to brdo ljigavih storija! Nemojte nas pozvati telefonom, mi ćemo vas pozvati – u stvari ne, kad bolje razmislim, ni mi vas nećemo pozvati.
Nemojte sada da donosite preuranjene zaključke o Oliveru – na to sam vas već ranije upozorio. Oliver nije snob. Barem ne u najdoslovnijem smislu. Problem ne leži u tematici tih romana, niti u društvenom miljeu protagonista. „Priča o vaški može biti podjednako dobra kao ona o Aleksandru Velikom – sve zavisi od izvedbe.” Formula kojoj se nema šta prigovoriti, slažete se? Ono što se traži jeste osećaj za formu, kontrola, diskriminacija, selekcija, skraćenje, raspored, naglašavanje... ta prljava mala reč, umetnost. Priča o našem životu nikada nije autobiografija, uvek roman – to je prva greška koja se čini. Naša sećanja su tek još jedan trik: hajde, priznajte da je tako. A druga greška je u pretpostavci da trapavo prisećanje na nekadašnji razdragani detalj koliko god da je živo uz čašu svetlog, sačinjava pripovest koja će verovatno privući povremeno neminovno tvrdokornog čitaoca. Na njegovim usnama s pravom leži pitanje: zbog čega mi to pričaš? Ako je spisateljska terapija posredi, nemojte očekivati da vam čitalac plaća račun za psihijatra. A sve to jeste ljubazan način da se kaže kako roman Stjuartovog života, najiskrenije, nije za objavljivanje. Uradio sam test prvog poglavlja, što je obično dovoljno. Ponekad bacim pogled i na poslednje stranice, tek da se uverim u ispravnost suda, ali u sadašnjim okolnostima, jednostavno ne mogu s njima da se suočim. Nemojte misliti da sam strog. Ili, ako mislite, priznajte da sam strog ali pravičan.
U potpunosti. Svaka ljubavna priča počinje zločinom. Slažete se? Koliko grandes passions tinja u srcima nevinim i slobodnim. Samo u srednjovekovnim spevovima i detinjoj mašti. A među odraslima? I kao što je Stjuart džepna enciklopedija rešio da vas podseti, u to vreme bili smo u ranim tridesetim. Svako ima nekoga, ili delić nekoga, ili očekuje nekoga, ili se seća nekoga koga potom odbaci ili izneveri kada naiđe gospodin Pravi, ili gospođica, u ovom slučaju, gospođa Prava. Zar ne govorim istinu? Naravno, svoju prevaru ćete premazati korektorom, neverstvo ćete izbrisati, a svoje srce, retrospektivno, ponuditi kao tabulu rasa na kojoj se nazire velika ljubavna priča; ali, sve su to gluposti.
I ako smo zbog toga svi kriminalci, ko će od nas osuditi onog drugog? Da li je moj slučaj toliko gori od vašeg? U vreme kada sam upoznao Džilijan bio sam u vezi sa senjoritom iz Lopeove domovine, po imenu Rosa. U nezadovoljavajućoj vezi, ali to ću i sam reći. U vreme kada je upoznao Džilijan, Stjuart je bez sumnje bio zauzet razigravanjem svojih fantazija i drkanjem iz samosažaljenja. A Džilijan je van svake sumnje, i sasvim legalno, bila u vezi sa Stjuartom kada smo se ja i ona sreli. Reći ćete kako je sve to stvar mere, a ja ću vam odgovoriti: ne, sve je to stvar apsoluta.
I ako, na svoj insistentan legalistički način, budete nastojali da iznesete optužbe, šta drugo mogu da kažem nego mea culpa, mea culpa, mea culpa, iako ne baš tolika kao da sam na Kurde bacio nervni gas. Uz to i pri tome, da se razmahnem pravničkim jezikom, zastupam tezu da to što je Džilijan u svom srcu Stjuarta zamenila Oliverom – što vi svileni, loknasti, lajavi bipedi nemate običaj da pomenete – nije bilo ništa loše. Ona je, kako bi se to reklo, dobro poslovala.
Kako god, to je bilo pre sto godina, pre četvrt našeg životnog veka. Zar vam ne pada na pamet izraz fait accompli? (Neću da izazivam sreću sa droit de seigneur ili sa ius primae noctis.) Zar niko nije čuo za zakonsko vremensko ograničenje? Sedam godina za bilo koji broj prestupa i zločina, koliko znam. Zar ne postoji ograničenje kazne za krađu nečije žene?

Džilijan: Ono što ljudi žele da znaju, bilo da pitaju direktno ili ne, jeste kako sam mogla da se zaljubim u Stjuarta i udam se za njega, zatim da se zaljubim u Olivera i udam za njega, u zakonski najkraćem mogućem vremenskom razmaku. E pa, odgovor je da sam jednostavno tako uradila. Nije da vam posebno preporučujem da probate tako nešto, ali uveravam vas da je moguće. Emocionalno, kao i zakonski.
Iskreno sam volela Stjuarta. U njega sam se zaljubila bez okolišanja, jednostavno. Slagali smo se, seks je funkcionisao, volela sam to što me voli – i to je bilo to. A onda, nakon što smo se venčali, zaljubila sam se u Olivera, što nije bilo nimalo jednostavno, već veoma komplikovano, u potpunosti protivno mojim instinktima i logici. Odbijala sam, opirala se, imala sam intenzivan osećaj krivice. Ništa manje intenzivno osećala sam se uzbuđenom, živom i seksi. Ne, zapravo, nismo „bili u šemi”, kako se to kaže. Samo zato što sam pola Francuskinja, ljudi počnu da mrmljaju, menage a trois. Ni izbliza nije bilo tako. Za početak, bilo je mnogo bazičnije. I pored toga, Oliver i ja nismo vodili ljubav sve dok se nisam rastala od Stjuarta. Zbog čega su ljudi tako veliki stručnjaci za ono o čemu pojma nemaju? Svi „znaju” da se sve desilo zbog seksa, da Stjuart baš i nije bio nešto u krevetu, dok je Oliver fantastičan, i da sam ja, iako se čini da sam prilično razumna, sklona flertu, promiskuitetu, i da sam, verovatno, đubre. Pa ako baš hoćete da znate, kad smo Oliver i ja prvi put zajedno otišli u krevet on je dobio takav napad nervoze zbog prve noći da se apsolutno ništa nije dogodilo. Ni druge noći nije bilo puno bolje. A onda nam je krenulo. On je na tom planu, na jedan pomalo smešan način, mnogo nesigurniji od Stjuarta.
Suština je u tome što možete voleti dva muškarca, jednog za drugim, zbog drugog se rastati od prvog, kao što se meni desilo. Možete ih voleti na različite načine. I to ne znači da je jedna ljubav prava a druga nije. Volela bih da sam mogla da ubedim Stjuarta u to. Svakog od njih sam iskreno volela. Ne verujete mi? Pa, nije ni važno, više se ne raspravljam u vezi s tim. Jednostavno kažem: to se nije desilo vama, je l’ tako? To se desilo meni.
I sada kad pogledam, iznenađena sam što se ne događa češće. Mnogo vremena nakon što se sve desilo moja majka je rekla, u vezi s nekom drugom emocionalnom situacijom, ne sećam se, „Srce omekša, a to je opasno.” Shvatila sam šta je htela da kaže. Kada ste zaljubljeni, podložniji ste zaljubljivanju. Zar nije to užasan paradoks? I isto tako užasavajuće istinito?

3: Gde smo ono stali?


Oliver: Gde smo ono stali? Za trenutak samo, jedna usputna opservacija. Čudesno je kako ove reči obujmljuju jedna drugu, kako svaki niz slova odjekuje osećanjem gubitka koji spoznamo uvek kada bacimo orfejski pogled preko ramena. Gorka sitnica, već spoznata. Navedite sličnosti i razlike – kako su to pedagozi znali da kažu – u životima najznačajnijih pesnika romantizma. Poređajte ih najpre po dužini imena: Vordsvort, Kolridž, Šeli, Kits. Sada pogledajte godine rođenja i smrti: 1770-1850, 1772-1834, 1792-1822, 1795-1821. Kakav užitak za numerologa i posvećenika ezoterije! Čovek s najdužim imenom živeo je najduže, onaj s najkraćim najkraće, a oni između, srednje. Ili još bolje, onaj koji se prvi rodio poslednji je umro, a koji se poslednji rodio prvi je umro! Uklapaju se jedan u drugog kao babuške. Dovoljno da poverujete u božansku nameru, eh? Ili barem božansku slučajnost.
Gde smo ono stali? Dobro, samo ovaj put odigraću igru dosadnih detalja. Pretvaraću se da je pamćenje poput otvorenog dnevnog lista. U redu: okrenite stranu s vestima iz sveta, priča s ilustracijama, sasvim na dnu strane. Manji incident u selu Minervoa: upucan tek poneko.
U tom nasumično odabranom trenutku koji ste bili namerni da specifikujete, ja sam upravo nestao iz vašeg vidnog polja (možda ste pomislili, zauvek; možda ste kriknuli „Zbogom” otprilike u pravcu moje ranjive skapule), skrenuvši kod Zadruge u svom vernom pežou 403, sigurno se sećate? S tanušnom rupom na hladnjaku poput špijunke na tamnici. Zeleno-sivi polovnjak s mirisom epohe koja će bez sumnje ponovo ući u modu. Da li i vas zamara to što danas oživljavaju i fetišizuju decenije рrе nego što se i okončaju? Trebalo bi da postoji obrnuto zakonsko ograničenje. Ne, ne možete imati rivajval šezdesetih: tek su osamdesete. I tome slično.
Dakle, eto mene kako izlazim iz vašeg vidokruga put sjajnih čeličnih silosa prepunih isceđene krvi minervoa loze, dok se Džilijan ubrzano gubi iz mog retrovizora. Retrovizija: koliko samo žalimo što je nismo imali? Svoj život živimo bez tih korisnih malih ogledala koja uveličavaju put kojim smo upravo prošli. Uključujemo se na put A61 prema Tuluzi, gledamo napred, samo napred. Oni koji zaboravljaju svoju istoriju osuđeni su na to da je ponove. Retroviseur: od ključne važnosti ne samo za sigurnost u vožnji već i za opstanak rase! Oh, bože, osećam nadolazak reklamne poruke.

Džilijan: Gde smo ono stali? Stajala sam nasred seoske ulice u spavaćici. Na licu mi je krv koja kaplje po Sofiji. Krvave mrlje na bebinom čelu: poput nekog satanističkog obreda. U svakom slučaju izgledala sam zastrašujuće, što sam i nameravala. Napadala sam Olivera čitav prethodni dan i nešto duže, zvocala mu, potpuno sam ga izludela. Sve je to bilo deo plana. Mog plana. Znala sam da će nas Stjuart posmatrati. Napravila sam vrlo detaljan proračun. Mislila sam da ako Stjuart vidi kako je Oliver okrutan prema meni, i kako sam ja okrutna prema njemu, pomisliće kako ne treba da nam zavidi na braku, i da će mu to pomoći da nastavi sa sopstvenim životom. Marna mi je rekla kako je Stjuart bio kod nje u poseti i satima pričao o prošlosti. Pokušala sam da umesto njega okončam tu fazu, da mu pomognem da – kako se ono kaže? – da preseče. Po drugoj računici koju sam napravila, Oliver i ja bili bismo u stanju da prebrodimo tu situaciju, snašla bih se. To bar umem da radim.
Dakle, stajala sam tako poput strašila, kao luda. Krv je potekla zbog toga što me je Oliver udario ključevima koje je držao u šaci. Znala sam da mе celo selo posmatra. Znala sam da ćemo morati da odemo. Kada je o takvim stvarima reč, Francuzi su mnogo veći malograđani od Engleza. Važno je da se dolično ponašate. U svakom slučaju, imala sam nameru da kažem Oliveru kako je dobar deo problema i u tome što živimo na selu.
No svakako da mi je najvažnije bilo to da me Stjuart posmatra. Znala sam da je tamo, u hotelskoj sobi. I pitala sam se hoće li mi proći ovo? Jesam li uspela?

Stjuart: Gde smo ono stali? Tačno se sećam gde sam ja stao. Soba je koštala 180 franaka za noć, a vrata od garderobera su se širom otvarala čim biste ih zatvorili. Televizor je imao sobnu antenu koju je neprekidno trebalo podešavati. Za večeru su služili pastrmku s bademima, posle čega je išao creme caramel. Loše sam spavao. Doručak je koštao dodatnih trideset franaka. Pre doručka bih stajao na prozoru i posmatrao njihovu kuću koja se nalazila preko puta.
Tog jutra gledao sam kako Oliver odlazi, neznalački mučeći automobil, dodajući gas pri maloj brzini. Kao da je zaboravljao da su mu na raspolaganju i preostale dve. Oduvek je za mehaniku bio beznadežan slučaj. Prozor mi je bio otvoren pa sam mogao da čujem nesnosnu buku kola, kao da buči celo selo, kao da i u mojoj glavi buči. A nasred puta stajala je Džilijan. Još uvek u spavaćici, s bebom u rukama. Bila mi je okrenuta leđima pa nisam mogao da joj vidim lice. Putem je prošlo nekoliko automobila, ali ona kao da ih nije čula. Samo je stajala, kao kip, i gledala u pravcu u kom je Oliver otišao. Posle nekog vremena okrenula se i pogledala nekako pravo u mene. Sigurno da nije mogla da me vidi, niti da zna da sam tu. Uz lice je pritisnula maramicu. Spavaćica je bila jarkožute boje, što je bilo nekako pogrešno. Zatim je lagano ušla u kuću i zatvorila vrata.
Pomislio sam: znači, dotle su stigli?
A onda sam sišao na doručak (30 FF).

4: U međuvremenu


Džilijan: Dok smo živeli u Francuskoj, poznavali smo jedan par finih sredovečnih Engleza koji su imali kuću u brdima gde počinje garrigue. Morala sam da budem vrlo taktična jer je jedno od njih bilo užasan slikar. Ali, bili su od onih parova koje povremeno sretnete, koji su uspeli da osmisle svoj život. Sami su iskrčili zemlju, ostavili su stabla maslina; imali su terasu i mali bazen, knjige iz umetnosti i naslagane suvarke za roštilj; čini mi se da su čak znali i tajnu kako da za vrelih dana izazovu lahor. Jedna od najboljih stvari u vezi s njima bila je ta što nisu delili savete – znate ono, treća tezga s leve strane pijace utorkom u donjem gradu u Karkasoneu ako želite najbolje... i ne možete se osloniti na vodoinstalatere izuzev na... Imala sam običaj da tokom toplih popodneva vodim Sofi tamo. Jednoga dana sedeli smo na terasi kada je Tom skrenuo pogled prema dolini. „Znam da me se ne tiče”, promrmljao je više za sebe, „ali mogu da kažem jedino, ne valja se razboleti na stranom jeziku.”
To smo prihvatili kao neku internu šalu. Ako bi Sofi kinula, Oliver bi joj prišao i sav ozbiljan rekao, „Hajde, molim te, Sofi, nemoj da mi se razboliš na stranom jeziku.” I sad ga vidim kako se poput kučeta valja s njom po podu, neprestano brblja neke besmislice, kako je podiže da bi videla crvene cvetove na lozi koju je zasadio. Ne mogu reći da je proteklih deset godina prošlo lagodno, ali, šta god drugo mislili o njemu, Oliver je uvek bio dobar otac.
Međutim, shvatila sam da Tom ima na umu nešto više. Nije govorio o tome da treba znati kako se na francuskom kaže antibiotik – moj francuski je ionako dobar, a Oliverov je oduvek prolazio pa makar to značilo operski nastup u pharmacie. Ne, on je mislio na nešto drugo: ako ćeš da budeš stranac, potrudi se da za tako nešto imaš strpljenja, jer sve što krene naopako biće preuveličano. Kada ste stranac, zbog svega što ide kako treba osećate neverovatan ponos – doneli ste pravu odluku, uspeli ste – ali za sve što krene po zlu – svađe, umor, nezaposlenost, šta god bilo – postaje dvostruko veći problem.
Tako da sam znala da ako nam neko vreme ne bude išlo kako treba, bolje da se vratimo kući. Pored toga što nisam želela da se suočimo sa selom. I dok se Oliver tog sudbonosnog dana nije vratio iz Tuluze, ja sam već razgovarala s agentom za nekretnine, i ključeve ostavila kod madam Rivs. Bila sam sasvim direktna s Oliverom; odnosno, onoliko koliko se to može biti kada hoćete da sakrijete veliku prevaru. Rekla sam mu da nam u Francuskoj nije dobro. Rekla sam mu da mi posao jako slabo ide. Da treba da budemo dovoljno zreli i priznamo da eksperiment nije uspeo. I tome slično. Krivila sam sebe. Sve vreme sam bila smirena, ali sam rekla da sam pod stresom, priznala sam da je ljubomora koju sam osećala zbog njegove učenice iracionalna i neopravdana. Konačno, rekla sam mu da ne vidim zašto ne bi svoj voljeni pežo dovezao u Englesku. I čini mi se da je to bio ključ koji je otključao bravu. Oh, da, spremila sam i dobru večeru.
Ukratko, bila je to jedna od onih scena kojih ima u svakom braku, kada su stvari napola izrečene, a onda se donese odluka koja je zasnovana na svemu onome neizrečenom.
Vratili smo se kući. Još nešto o čemu nismo razgovarali bilo je drugo dete. Smatrala sam da nam je potreban cement. I tako sam, dokle god je to bilo neophodno, bila manje oprezna, i rodila se Mari. Oh, ne gledajte me tako. Polovina brakova koje znam počela je neplaniranim trudnoćama, a nemali broj njih je težak period prebrodio s još jednom bebom. Verovatno ste i vi tako došli na svet, ako se samo milo upustite u izučavanje vlastite istorije.
Nastavila sam s profesionalnim radom. Još uvek sam imala poslovne kontakte. Primila sam Eli za svoju pomoćnicu. Na pola milje od kuće iznajmili smo mali atelje. A kako se posao širi stvarno nam je potreban veći prostor. Pa i treba tako da bude. Najvećim delom sam ja ta koja zarađuje novac. Oliveru je prilično teško. Ima on mnogo energije ali nije... uporan.
Život je ponovo krenuo svojim tokom. Volim svoj posao, volim svoju decu. Oliver i ja se lepo slažemo. Kad sam se udala za njega nisam ni očekivala da će raditi od devet do pet. Podstičem ga u njegovim poduhvatima, ali zapravo ne očekujem nikakav rezultat. S njim je prijatno, zabavan je, dobar otac, lepo je vratiti mu se kući. Kuva. Stvari prihvatam onako kako nailaze, iz dana u dan. Tako je jedino i moguće, zar nе?
Slušajte, ja ni u kom slučaju nisam savršena. Bilo je... teških vremena. I normalna sam majka, što znači da me noću spopadaju užasni strahovi. A i danju isto tako. Sofi i Mari treba samo da se ponašaju kao normalna, živahna deca što i jesu – treba jedino da se ponašaju kao da imaju poverenja u svet, kao da će svet biti nežan prema njima, treba samo da izađu iz kuće s tim izrazom optimizma na licu – i meni se stomak zgrči od straha.

Stjuart: Neki klišei su istiniti. Recimo onaj o Americi kao zemlji velikih mogućnosti. Ili barem, zemlji mogućnosti. Neki klišei nisu istiniti, poput onoga da je Amerika kotao za pretapanje nacija, ili da je Amerika dom hrabrih i zemlja slobodnih. Živeo sam tamo deset godina, upoznao mnoge Amerikance i zavoleo ih. Jednom Amerikankom sam se čak i oženio. Ali, oni nisu Britanci. Čak ni oni koji izgledaju kao Britanci, nisu Britanci. Takvi pogotovo nisu. Kako ono glasi taj drugi kliše? Da su to dve nacije koje deli isti jezik? Da, i taj je istinit. Kad bi mi neko doviknuo: „Kako je?”, automatski bih mahnuo i uzviknuo, „Dobro”, ali ponekad bih namerno progovorio s vrlo jakim britanskim akcentom, i to ih je teralo na smeh. Govorio bih stvari kao što su, „može biti”, „svakako”, i „upravo tako”, a verovatno i mnoge druge koje nisam primećivao.
Ali razliku čini upravo ono što se nalazi ispod reči. Recimo, moj brak – moj drugi brak, američki – završio se razvodom nakon pet godina. E sada, u Engleskoj bi se čulo: „Brak mu je propao nakon pet godina.” Mislim čuli biste takav glas u svojoj glavi, to je onaj koji komentariše vaš život dok ga živite. Ali, u Americi bi se čulo nešto drugo: „Brak mu je trajao pet godina.” Oni su nacija serijskih sklapača brakova. I pritom ne mislim na mormone. Mislim da je to zbog toga što su u duši duboko optimistični ljudi. Možda ima i drugih objašnjenja, ali ja verujem u ovo.
U svakom slučaju, bolje da nastavim s pričom. Radio sam u banci, u Vašingtonu, i nakon nekoliko godina počeo sam pomalo i sam da postajem Amerikanac. Postao sam domorodac. Ne američki domorodac već... Kako god. U Engleskoj bih sedeo za stolom a preko puta mene sedeli su ljudi kojima sam odobravao male zajmove, i razmišljao o tome kako ću vremenom – ako budem i dalje vredan i odgovoran – biti u poziciji da odobravam veće zajmove. Ali nakon godinu-dve u Sjedinjenim Državama počeo sam da razmišljam: zašto on, zašto ona, zašto ne ja? I tako sam prešao na drugu stranu stola.
S jednim prijateljem otvorio sam restoran. Možda vas to iznenađuje, i mene bi da sam ostao u Engleskoj. Ali tamo ne. Tamo ste jednog dana agent za nekretnine, a sledećeg se obučavate za sudiju. Voleo sam hranu, razumeo sam se u novac, imao sam prijatelja koji dobro kuva. Pronašli smo mesto, dobili zajam, unajmili dizajnera, zaposlili osoblje i, dok dlanom o dlan – imali smo restoran. Prosto. Ne prosto u izvedbi, već u razmišljanju, a čim jednom počnete da, razmišljate na pravi način, lakša je i izvedba. Nazvali smo ga Le Bon Marche, što je sugerisalo razumne cene kao i sveže namirnice. Stil je bio mešan – francuski, kalifornijski, tajlandski. Dopalo bi vam se.
Zatim sam svoj deo prodao partneru i preselio se u Baltimor. Otvorio sam još jedan restoran. I taj je dobro radio. Ali nakon nekog vremena... Eto o čemu je reč u Americi. U Engleskoj bi se reklo „ne drži ga mesto”, ili „ne zna šta hoće”. U Americi je to normalno. Postignete uspeh, i onda potražite nešto drugo u čemu ćete uspeti. Ne uspete, i dalje tražite nešto u čemu ćete uspeti. Kao što rekoh, krajnje optimistički.
Distribucija zdrave hrane, to je sledeće u šta sam ušao. Delovalo je kao oblast koja je očigledno u ekspanziji. Imate broj konzumenata koji neprekidno raste, posebno u velikim gradovima, većina ili je dovoljno dobrostojeća i prosvećena, pa za veću cenu kupuje nezagađene proizvode. A imate i stalan rast broja proizvođača, naravno u seoskim područjima, od kojih su mnogi ili previše lokalno orijentisani, ili preveliki idealisti, ili pak previše zauzeti da bi se bavili distribucijom. Sve je stvar uspostavljanja veze. Seoske pijace su sasvim u redu, ali po mom shvatanju, one su više reklamne, više turističke. U osnovi, postojao je samo izbor između prodaje u prodavnicama, ili prodaje na tezgama. Tezge deluju pomalo amaterski, a prodavnice vrlo često ne znaju dovoljno o marketingu. Ili smatraju da im zbog toga što su čisti i pošteni nije potrebna reklama. Ne shvataju da se čak i u današnje vreme – pogotovo u današnje vreme – poštenje mora reklamirati.
Dakle, time se bavim. Distribucija i marketing, na to sam se usredsredio. Činjenica je da su mnogi proizvođači organski gajene hrane u toku s modernom civilizacijom koliko i amiši. I mnoge maloprodaje vode hipi tipovi koji misle kako su tačnost i efikasnost užasno malograđanski, a da sposobnost tačnog sabiranja predstavlja greh. Pritom su njihove mušterije sasvim normalni ljudi iz srednje klase kojima baš i nije neophodna doza kontrakulture svaki put kad žele da kupe paškanat koji nema otrova u sebi. Kao što sam rekao, trebalo je samo uspostaviti vezu.
Vidite, znam na šta ste mislili kad ste mi rekli da nastavim. Jednostavno, vrlo snažno osećam... OK, shvatam. Tako da sam se time bavio nekoliko godina u Baltimoru, a onda sam došao na dve nedelje u Englesku na odmor. Iskreno da vam kažem, s odmorima se ne snalazim baš najbolje, pa sam počeo da proveravam lokalno tržište i sisteme dostave, i, pravo da vam kažem, bio sam pomalo šokiran. Tako sam odlučio da se vratim kući i krenem u posao. Eto čime sam se bavio u međuvremenu.

Oliver: U međuvremenu, međuvremenu, jedinom griničkom srednjevremenu...
Međuvreme. Vreme je uvek ono između, to je istina. Nezgodna mala intrigantkinja. Hoda vukući noge, gotovo čitavog našeg života ima napućenu donju usnu, a onda, u tom kratkom satu sreće, tom trenutku za margaritu kada je zadovoljstvo nadohvat ruke, projuri poput konobarice na koturaljkama. Uzmite samo srećni sat koji je počeo onog trena kada sam se spustio na koleno i zarekao na vernost ma belle. Kako sam mogao da znam da će se okončati otprilike istog trenutka u kom se vi i ja rastajemo? I kako je moguće predvideti kada će iskežena razvratnica s tacnom iznad glave ponovo prizvati srećni sat? Kad smo se vratili u Englesku situacija je bila blago zategnuta i pomalo vibrantna, to priznajem. A onda nam se najavila Mari. Ako je ikada postojala prava mala koketa, onda je to ona.
A bilo je od tada, više nego povremeno, veselih, razgaljenih, raskalašnih trenutaka. Smrt mog oca, to je recimo bio dan kao san. Neki namučeni poznavaoci psihe, istrajni merači anksioznosti, navodno su procenili da je stres usled smrti oca u istoj ravni sa stresom koji se javlja prilikom selidbe. Mogli su to i obrnuto reći, no svejedno. Što se mene tiče, mnogo više me je brinuo gubitak tepiha na stepeništu i abažura s likom Paje Patka nego pater familijasa.
Oh, nemojte praviti to lice. Niste upoznali mog oca, je l’ tako? A čak i u malo verovatnoj situaciji da jeste, on nikada nije bio vaš otac, već samo i jedino moj, Matora Baraba. Imao je običaj, da me tuče hokejaškim štapom dok sam još bio nejačak mališan. Ili je to bio štap za bilijar? Samo zato što sam ličio na majku. Samo zato što je ona umrla kad sam imao šest godina, a on nije mogao da podnese sličnost. O, imao je i trapav izgovor: moj planirani, kao i spontani bezobrazluk, plus izvesna juvenilna strast prema podmetanju požara, ali ja sam znao šta je pravi razlog. Moj otac je imao u sebi topline koliko mrtva riba. Matori zubatac je pušio lulu ne bi li prikrio svoj riblji vonj. A onda, jednog dana, krljušt mu se sasušila, peraja ukočila poput odbačene slikarske četke. Izražavao je snažnu želju za kremacijom, ali ja sam ga sahranio na raskršću s kocem probodenim kroz srce. Za svaki slučaj.
Ono što bi se podrugljivo moglo nazvati njegovim imanjem – a pre parcelom – govorimo o zaista sitnoj lovi, nikakvom blagu – to je ostavio Sofi i Mari. S posebnim instrukcijama da se narečenom N. Oliveru Raselu zabrani bilo kakav pristup „posedu”. Takođe je pomenutim unukama ostavio i pisma u kojima objašnjava zašto. Koverti su bili, da kažemo, blago ulepljeni. U njima se nalazila mešavina magičnog realizma i najordinarnije klevete. Za dobro dece, gurnuo sam ih u odgovarajući oubliette. Žena me je osramotila jer je zaplakala na sahrani. Očigledno je u domu staraca u kome je msje Zubatac krčkao svoje poslednje sunčeve zrake postojala naredba o obaveznom prisustvu, jer je majušni hram od cigle i krečnjaka bio prepun veštačkih kukova i zubnih proteza koje su ushićeno besedile o svojoj veri u uskrsnuće tela, konceptu koji i u najboljim danima izaziva paniku, ali koji je u datom trenutku izazvao čistu stravu. Bez sumnje, za Džilijan je sve to bilo neobično tužno, kakvo već ume da bude u lošem trenutku i određenog dana u mesecu. Tako da je popustila uprkos čvrstoj zabrani koju sam izrekao. A onda smo se vratili u Starkeljarnik da slušamo priče o tatinim podvizima s hodalicom i vrećom za kolostomiju. Govorim uopšteno, kao što je često slučaj.
Jesam li se malo udaljio od priče? E pa, to su vam privilegije oralne tradicije. Molim vas, nemojte se brecati na mene, sada sam mnogo osetljiviji. Dakle. Da pokušam da rezimiram svoju poslednju dekadu a la facon de Stju. Otišli smo iz Francuske. Džil nas je tamo odvela; Džil nas je vratila kući. Šta sam vam rekao, o tome da svaki brak sadrži jednog umerenog i jednog militantnog člana? Naša mala seoska kuća od žućkastog kamena prodata je smrdljivom Belgijancu. Koji, avaj, ne spada u čuvenu šestoricu. A deo koji sledi znate. Šlagvort za Stjuarta, čoveka sa televizijske reklame za životna osiguranja: Kada Jednom Istupite S Tržišta Nekretnina, Vrlo Je Teško Da Se Na Njega Vratite. Nikada nisi izrekao veću istinu, Stju-bejbi. Za idilično, suncem okupano sklonište u Langedoku, s uređenim povrtnjakom, možete kupiti pedeset posto dimnjaka u delu Londona čijeg se poštanskog koda postidim i pri samom pomenu. Čak ni poštar ne ume da ga pronađe a da se ne izgubi. Povremeno možete spaziti autobus, ukoliko neki lokalac u rastrojstvu uspe da ga kidnapuje i natera da obavi korisnu društvenu uslugu.
Naša zajednica je blagoslovena s još jednim potomkom. Mari je Sofijina sestra. Kako samo malene vole svog dragog taticu. Oklembese se o mene poput mokre tuš-zavese. Sofi je ozbiljna, želi da sve bude savršeno. Mari pokazuje znake da će biti prava mala gospođica.
Jesam li to već koristio? Rečenicu s tuš-zavesom? Gledate me kao da jesam. To je cena kad ste zabavljač. Razbacujete bon mots kao bonbons a onda vas, malo-malo, neko iz prvih redova gađa papirićima. Hej, te smo već probali. Slušajte, nema baš toliko vrsta karamela na svetu. Sad ćete još da se žalite kako su sve priče ikada napisane samo varijante onog osnovnog broja zapleta. Pa toliko bar znam, s obzirom na scenario na kojem, trenutno radim. Na kome radim u svojoj glavi, tačnije. Priznajem da su neki od mojih umetničkih poduhvata tokom poslednje decenije imali prilično triste rasplet. Povremeno sam, poput psa koji se vraća na ono što je ispovraćao, bio prisiljen da se se obratim Koledžu za engleski, gospodina Tima, samo da bih zaradio koju crkavicu i stavio sarmicu od zelja na sto svoje porodice. Plašim se da duh radnog vremena od devet do pet u Oliveru nikada nije bio naročito otporan. Ali preko mora on cveta poput zelene lovorove grane. Može li biti da sada to bolje primećujem? Od kada smo se vratili u Londinium Vetus iz Zemlje u kojoj znanje ne postojaše o prokulicama belgijskim, sve više mi pada u oči da raskorak između uspeha i neuspeha nikada nije bio – možemo li bar jednom izostaviti tu reč? Mislim da ne – vulgarniji. S jedne strane, bleštava terenska vozila, čardžeri, kruzeri, čiroki i svi ti super-turbo nasilnici. A s druge, krhki momci – raznosači pica, na, malo je reći, slabašnim motor-skuterima, koji stidljivo preraspoređuju naručeni garnirung dok preskaču ležeće policajce. Da li moćni četvorotočkaši u svojim saobraćajnim visinama obrate ponekad pažnju na razdrndane raznosače kvatro stađone, s dodatnim lukom, paradajzom, ali ne paradajz pireom nego svežim paradajzom, i dodatnim kobasicama, i sa takođe dodatnim graškom? Tiču li ih se oni? Ako je licemerje poštovanje koje porok odaje vrlini, onda je stil nekada bio poštovanje koje bogatstvo odaje siromaštvu. To više nije slučaj.
I još nešto. Ako ih već zovu terenskim vozilima, zašto ih ima toliko na jebenim gradskim ulicama? To vi meni recite ako znate.
Jeste li čitali o snežnim olujama na američkom srednjem zapadu prošle zime? Sneg je bio visok kao slonovo oko (ovo je nešto za tebe, Stjuarte). Farmeri su znali šta im je činiti jer su, je l’ da, farmeri, pa su iz svojih instant iglua izlazili sa staromodnim reketima privezanim za cipele. Skromni radnik je umeo da ostane kod kuće, založi mikrotalasnu i premota traku s najsvetlijim trenucima bejzbol kupa. Dok su ozbiljno utucani ispali upravo buržujski kavaliri u svojim terenskim vozilima koji su žudeli za prilikom da pokažu svim tim nikogovićima i bednicima i tikvanima i džiberima i nulama kako je divno i za njih nedostižno jezditi preko snega kud god se poželi u udobnom terenskom vozilu. Ali tek da bi se videlo da na ovom svetu ima neke sub- ili superlunarne pravde, svi su se oni, do jednog, pozarivali u sneg pa su haskiji i planinska policija morali da ih otkopavaju.
Mislite li da je ima? Pravde na svetu, hoću da kažem? Mislite li da se vrlina nagrađuje, a greh kažnjava? Smatrate li da je vrlina sama sebi nagrada? Oduvek mi je ta implikacija delovala pomalo masturbantno. Navodno, vrlina mora da nauči da samu sebe zadovolji jer je niko drugi neće draškati. Da li je istina i u obrnutom slučaju – da je greh sam sebi nagrada? To zvuči bliže meti. Pohotljivac se neće upustiti u akciju ukoliko nagrada volupte nije ono što ga mami. Dok oni koji teše leprozne, od njihovih dugačkih gaća prave zavoje, i uopšte, koji se pojavljuju kao sveti Bernard na motornim sankama da bi pomogli promrzlim terencima – zadrhte li oni zbog tog spasilačkog trenutka? Da li je to poruka ove izreke: da im za njihov trud Gospod neće dati bon za hranu, tako da komotno mogu da prigrabe volupte koliko im drago?
Ja sam tek kratkovidi izučavalac prolazećeg karavan-saraja života. Možda će vam se moji zaključci učiniti kao neka „uradi sam” varijanta. Ali, ja svejedno mislim da se u najvećem broju slučajeva porok ipak izvuče.
Želite još nečije mišljenje o tome? Ne krivim vas. Slušajte onda ovo, od jednog tuluškog jeretika: „Bog je savršen; ništa na svetu nije savršeno; stoga ništa na svetu nije stvorio Bog.” Nije loše, zar ne?

5: Sada


Teri: Nemate ništa protiv da vam se pridružim? Mislim, ovo je potpuno privatna stvar? Mogu vam poslati e-mail ako vam više odgovara. Jedno ću vam samo reći, nemam nameru da pet godina svog života odbacim tek tako. Niti mi pada na pamet da budem ičija fusnota.
Kad me je Stjuart zaposlio kao šefa sale, jasno mu je bilo da je sklopio dobar posao. Kuvar može da bude odličan, ili može da bude nikakav, ali bez prave osobe u trpezariji, šanse su mu nikakve. Na tome počiva svaki restoran. Na rezervacijama, recepciji, garderobi, baru. Neophodne veštine: usrećiti gosta koji dođe na vreme a sto mu još nije spreman, snaći se s rezervacijom za dvoje kada ih se pojavi šestoro; požuriti spore tako da se to ne primeti. Male stvari, velike stvari. Ne menjati izraz lica kada tip koji je tako jako oženjen svakog petka u osam i trideset uveče, utorkom počne da dovodi svoju prijateljicu. Kada žena zatraži račun, znati da li to radi zato što ona plaća ili zato što joj je krvavo dosadno. Stavljanje računa na neutralnu stranu stola ako niste sigurni. Male stvari, velike stvari.
Sve sam to dobro radila, tako da su ljudi mislili da imamo odličnog kuvara, iako je on bio tek prosečan. A kada je Stjuart počeo da nabavlja najkvalitetnije prirodne namirnice, zbog čega je zaista mogao da se proslavi, ovaj je šiznuo, jer kuvari vole da imaju vlastite dobavljače iz samo sebi poznatih razloga. Kao, nije mleko jedino s čega se kajmak skida, ako me razumete.
Tako da smo angažovali novog kuvara, kao prvo, boljeg, samo što je i on šiznuo jer, rekao je, Stjuart ne ume da kupuje ribu. Meso, povrće, voće, OK, ali riba, nema šanse. Pa sam ja posredovala kao UN između kuhinje i kancelarije iznad recepcije. Što je, biću iskrena, Stjuart umeo da ceni.
Imamo mi svoju predstavu o Britancima, posebno u gradu kao što je Baltimor, vrlo američkom gradu, ako niste znali. Volis Simpson je bila iz Baltimora, ona što se udala za vašeg kralja. Ne dolazi baš puno vas ovamo, tako da nasedamo na stereotip po kome su Britanci snobovi, drže se zajedno, i ako je ikako moguće trude se da izbegnu da plate turu. A, da, i većina muškaraca su filter-vrećice, da izvinite na izrazu. Ali Stjuart nije bio takav. Na početku je bio malo povučen, ali plaćao je punu tržišnu cenu, i činilo se da mu se Amerikanci dopadaju. Kada me je pozvao da izađemo, rekla sam ne, ’ladno, jer nikada ne izlazim s ljudima s posla, nikada to nisam radila. A onda je počeo da se prenemaže, kao, ne razume američka pravila ponašanja, i poštuje moju odluku, ali da možda slučajno ne postoji neko tajanstveno pravilo društvenog kodeksa, nešto između poslovnog odnosa i pravog izlaska, na koje bih ja, eto, možda mogla, bez prevelikog kompromisa, da nekako pristanem. Rekla sam mu: pa, možeš da mi platiš piće, ako na to misliš. I oboje smo se nasmejali.
Tako je krenulo. Znate šta, nemam nameru da idem u detalje. Jedino ako ćete pasti na kolena i moliti. Ali, volela bih da vam kažem nešto pre nego što krenete dublje u priču. Stjuartova verzija vlastite životne priče verovatno ide: spori društveni uzlet, loš prvi brak, dolazak u Ameriku, započinjanje posla, uspeh u njemu, solidan drugi brak koji ne traje predugo, prijateljski razvod, postaje nostalgičan za Engleskom i odlučuje da svoje poslovne sposobnosti prebaci kući. Još jedna američka priča o uspehu, zar nije divna. Skenjaš vlastiti život, sabereš se, kreneš dalje.
Dakle, sasvim sigurno, svako ima prava na sopstvenu životnu priču; to je još jedna američka sloboda. Verujte u to ako hoćete. Verujte, za sada.

Stjuart: Moje ključne reči su transparentnost, efikasnost, vrlina, dostupnost i fleksibilnost. U osnovi, tržište se deli u tri segmenta. Od to troje kao prvo: robu poručivati direktno od proizvođača poštom – što najbolje funkcioniše s mesom i peradi – tako da znate tačno odakle stiže. To je transparentnost. Pod dva, supermarketi, ulaze u igru nešto kasnije, ali znaju kako da plasiraju i prodaju, i kako da dobavljaju. To je efikasnost. Pod tri: lokalne radnje u kojima je sve najčešće zbrda-zdola, s gomilom prljavih recikliranih najlon vreća i uspavanim prodavcima koji bi najiskrenije prvo voleli da završe između sebe započeti razgovor pa da tek onda učine nešto tako ponižavajuće kao što je recimo da budu poslovni i konačno vam prodaju malo praziluka. Tu dolazi vrlina. E sada, savremeni konzument organski gajene hrane, prema mojim pravilima, ima prava na najbolje iz sva ova tri sveta: da zna odakle roba dolazi, da se prema njemu ophode kao prema pravom kupcu koji zna da je ono što kupuje ispravno, i koji je spreman da plati nešto malo više za sve to. Dodajte još i dostupnost i fleksibilnost, i to vam je to. Tako sam ja okončao svoje ispitivanje i uvrstio još nekoliko ekskluziviteta. Jaja, hleb, mleko, sir, med, voće i povrće: to je osnova. Riba, ne; meso, da. Neke možda odbije to što vide meso, ali ja i ne jurim za tvrdolinijašima i idealistima. Mene zanima tradicionalni kupac s umerenom količinom novca i svešću da se opredeli za zdravu hranu, a uz to i voli da sve kupi na jednom mestu. Ne zanimaju me periferne stvari poput organski pravljenog vina i piva. Ne pokušavam da od lokala napravim čajdžinicu. Zaboravite na starinske činije s čorbastim pasuljem. Izbacite amaterski, rukom ispisane poruke pune znakova uzvika. Zaposlite osoblje koje ume da odgovara na pitanja i rado pakuje robu u kese. Duboke, smeđe papirne, s ojačanim dnom. Kućna dostava. On-line naručivanje. Specijalni susreti proizvođača i kupaca. Mesečna brošura.
Sve to može da vam se učini vrlo očiglednim. Ali ja nikada i nisam tvrdio da sam bog zna kakav originalni mislilac. Kad se sve zbroji, originalni mislioci lako bankrotiraju. I kao što rekoh, u nekim klišeima ima istine. Jednostavno sam snimio tržište, dokučio šta je to što ljudi traže, obavio istraživanje i napravio račun. Svoje radnje zovem Povrćni ćar. Je l’ vam se sviđa? Nekako sam baš ponosan na sebe zbog toga. Trenutno imam četiri prodajna mesta, a još dva treba da se otvore dogodine. U ilustrovanim časopisima me preporučuju na stranicama o hrani. Prošlog meseca je neko iz lokalnih novina hteo da napravi intervju sa mnom ali to sam odbio. Hteo sam da sačekam pravi trenutak, kad se sredim. A to je sada.

Džilijan: Ono što sam rekla, da Oliveru nije bilo lako, to sam i mislila. Ja sam ta koja ima posao, koja izlazi iz kuće, sreće nove ljude. Oliver još uvek čeka da se nešto desi.
Nedavno su u nekom listu predložili da brak treba shvatiti kao posao. Romansa nikada ne traje, stoji tamo, i parovi bi unapred trebalo da se dogovore o uslovima partnerstva: sa svim uslovima i klauzulama, pravima i obavezama. Zapravo, to meni baš i ne izgleda kao neka nova ideja. Podseća me na one stare holandske slike – muž i žena jedno pored drugog, posmatraju svet pomalo samozadovoljno, žena na ponekoj drži novčanik. Brak kao posao: gledajte našu zaradu. E ja se uopšte ne slažem. Kakva je svrha svega ako više nema osećanja? Kakva, ako ne bih želela da se svako veče vratim kući kod Olivera?
Naravno da se mnogo dogovaramo oko organizacije. Kao i u svakom drugom normalnom braku. Deca, kupovina, obroci, domaći zadaci, televizija, škola, novac, godišnji odmori. A onda se bacimo u krevet i ništa od seksa.
Izvinite, to je jedna od Oliverovih šala. Na kraju dugog dana, kad s poslom ima problema, i kada su obaveze oko devojčica malo previše, Oliver kaže: „Hajde da se bacimo u krevet, ali ništa od seksa.”
Moj otac – bio je nastavnik – on je pobegao s jednom svojom učenicom kad je meni bilo trinaest godina. To znate, zar ne? Mama o tome nikada ne priča, kao ni o njemu – čak ni ime neće da mu pomene. Ponekad se pitam, šta da nije to uradio? Šta da je zamalo rešio ali se predomislio – da je odlučio kako je brak posao – i ostao? Pomislite samo koliko bi života bilo potpuno drugačije. Da li bih ja sada bila ovde?
Pre nekoliko dana sam čitala jednu knjigu – autor je žena – gde se na jednom mestu kaže otprilike – nemam je kod sebe pa ne mogu tačno da citiram – kao, svaka veza u sebi sadrži duhove, ili senke, svih drugih veza koje nisu ostvarene. Svih odbačenih alternativa, zaboravljenih odluka, života koje ste mogli ali koje nikada niste živeli, niti živite. Smatrala sam tu misao veoma utešnom zbog toga što je istinita, i u isto vreme duboko uznemirujuća. Mislite li da je sve to deo odrastanja, ili starenja, kako god da ga nazovemo? Odjednom mi je laknulo zbog toga što nikada nisam prekinula trudnoću. Hoću da kažem, to je bila sreća – u principu nisam imala ništa protiv abortusa kad sam bila mlađa. Ali zamislite samo kako je kada u kasnijem životu razmišljate o tome. Što se nikada nije desilo. Odbačene alternative, neživljeni životi. Dovoljno je teško samo ovako apstraktno razmišljati. Zamislite kako bi bilo da se zaista dogodilo.
Takav je moj život danas.

Gospođa Vajat: „Brak dolazi posle ljubavi kao dim posle vatre.” Sećate se? Samfor. Da li je on to mislio da je brak neizbežna posledica ljubavi, da ne može biti jednog bez drugog? Što je mudrost koja i ne zaslužuje da se zabeleži, ne? Dakle, izazvani smo da ovo poređenje pažljivije pogledamo. Mislio je, možda, na to da je ljubav dramatična, vrela, zapaljiva i bučna, dok je brak poput tople magle koja vam štipa oči i zbog koje ne možete da vidite. Možda je takođe mislio kako je brak nešto što vetar može da oduva – da je ljubav žestoka i prži zemlju na kojoj stoji, dok je brak više jedno neodređeno stanje koje se može promeniti i koje i najblaži povetarac može razvejati.
Vezano za ovu komparaciju, mislim i sledeće. Ljudi pretpostavljaju da će kad upale šibicu njen najtopliji deo biti onaj koji je najbliži centru plamena. Pogrešno. Najtopliji deo plamena je onaj gde vatra prestaje a počinje dim, tačno tu. Interesantno, bein?
Neki me smatraju mudrom, a to je zbog toga što krijem od njih svoj pesimizam. Vole da veruju kako stvari mogu stajati loše, ali uvek postoje razna moguća rešenja, i kad se neko takvo rešenje pronađe, sve krene nabolje. Strpljenje i vrlina i izvesna umerena hrabrost biće nagrađeni. Naravno, ja to ne tvrdim, ali nešto u mom stilu nagoveštava da je sve to sasvim moguće. Oliver koji se pretvara, koji se kune da piše za film, jednom prilikom mi je rekao staru mudrost vezanu za Holivud, da je ono što Amerika traži tragedija sa srećnim krajem. Stoga je moj savet takođe Holivud, a ljudi misle kako sam mudra. Dakle, da biste stekli reputaciju mudre osobe morate biti pesimista koji predviđa srećan kraj. Ali savet koji sebi dajem nije Holivud već nešto klasičnije. U bogove ne verujem, naravno, izuzev kao neku vrstu metafore. Ali verujem da je život tragičan, ako je još uvek moguće koristiti taj izraz. Život je proces tokom koga se vaše slabe tačke neminovno otkrivaju. On je takođe i proces tokom koga ste kažnjeni zbog svojih ranijih postupaka i želja. Niste pravedno kažnjeni, ne – to ima veze s onim kada kažem da ne verujem u bogove – jednostavno ste kažnjeni. Kažnjeni ste anarhično, ako baš hoćete.
Ne mislim da ću za života imati još jednog ljubavnika. To je nešto što sebi u određenom trenutku morate da priznate. Ne, ne, nemojte mi laskati. Da, znam da izgledam nekoliko godina mlađa nego što jesam, ali to i nije neki kompliment za jednu Francuskinju koja je tokom godina potrošila ovoliko novca kao ja na produits de beaute. Nije reč o tome da je takvo šta nemoguće. Takve stvari su uvek moguće, i kad smo kod toga, uvek možete da platite, zvanično ili nezvanično – oh, nemojte da me gledate tako šokirano – već pre o tome da ja to više ne želim. Oh, gospođo Vajat, kako možete da kažete tako nešto, nikada se ne zna kada ljubav može da vas zadesi, i sami ste jednom rekli kako od nje uvek preti opasnost, i tome slično. Niste me razumeli. Ne samo da ne želim, već ne želim da želim. Ne čeznem da čeznem. I ovo ću reći: sada sam verovatno isto onoliko srećna koliko sam bila i kada sam čeznula. Manje sam opsednuta, manje preokupirana njome, ali ne i manje srećna. Ili manje nesrećna. Ne kažnjavaju li me to bogovi kojih više nema – da bih shvatila kako svaka patnja srca – je li to pravi izraz? – koju sam podnela, sve to traganje, sve očekivanja, svi ti postupci, ne utiču li oni, nakon svega, kako sam mislila, na sreću? Da li je to moja kazna?
Sa mnom stvari sada tako stoje.

Eli: Trebalo mi je dosta vremena da počnem da je zovem po imenu. Džilijan. Prvo sam je tako oslovljavala samo preko telefona, isprobavala dok sam s drugima pričala o njoj, i onda sam je najzad lično oslovila. Ona je od onih osoba koje su vrlo smirene, vrlo sigurne u sebe. A i gotovo je duplo starija od mene uostalom. Mislim, pretpostavljam da joj je oko četrdesetak. Ne pada mi na pamet da je pitam. Mislim da bi me u momentu otpustila ako bih to učinila.
Treba da je čujete dok telefonira. Ja u životu ne bih smela da kažem stvari koje ona kaže. Mislim, jeste to istina, ali tim je i gore, zar ne? Vidite, imamo klijenata koji nam šalju slike jer se potajno nadaju da ćemo ispod sve te prljavštine naći Leonardov potpis i da će tako zaraditi gomilu para. Da, često je upravo o tome reč. Nemaju nikakav dokaz, već samo neko verovanje, i misle da će se pokazati da im je osećaj ispravan ako pošalju sliku na čišćenje i analizu. Zbog toga nas i plaćaju, zar ne? Uglavnom nam je dovoljno samo da bacimo pogled, ali Džilijan voli da operiše dokazima, nikada im ne kaže da su njihova nadanja potpuno uzaludna, i upravo zbog toga samo im još više podgreva očekivanja. A onda, u devedeset devet odsto slučajeva, mora da im kaže. I neki od njih to doživljavaju kao prst u oko.
„Ne, plašim se da nije”, reći će ona.
S druge strane žice zatim sledi poduži napad.
„Mislim da to jednostavno nije moguće.”
Još jedan napad.
„Da, moguće je da je to kopija izgubljenog dela, ali čak i da je tako, najranije datiranje seže tek do 1750, 1760.”
Kraći napad.
Džilijan: „Dobro, ako želite, nazovimo to i kadmijum žutom, iako je kadmijum otkriven tek 1817. Žuta dobijena ovakvom mešavinom nije mogla postojati pre 1750.”
Kratak napad.
„Da, ja sam ’samo’ restaurator. Što će reći, umem da odredim starost dela pomoću nekih parametara na osnovu analize pigmenta. Postoje i drugi načini da se odredi starost slike. Recimo, ako ste amater, možete da imate ’izvestan osećaj’ za slike, a onda možete da ih smestite u koji god period želite.”
To ih obično ućutka, što ne čudi. Ali ne svaki put.
„Da, skinuli smo gornji sloj.”
„Da, analizirali smo svaki sloj boje, sve do platna.”
„Da, vi ste se složili s tim.”
„Ne, nismo je oštetili.”
A smirena je tokom čitavog razgovora. Zatim će reći: „Imam jedan predlog.” Potom zastane da bi bila sigurna da je čovek pažljivo sluša. „Kada nam platite račun, i kada budete podigli sliku, dobićete celokupnu analizu pigmenta i izveštaj, pa ako vam se ne bude dopao možete ga spaliti.”
To je obično dovoljno za završetak razgovora. I kada spusti slušalicu, Džilijan deluje – kako? – ne pobednički, već sigurna u sebe.
„Ovaj neće žuriti da nam se ponovo javi”, kažem ja, a u stvari mislim: zar time ne odbijaš mušterije?
Pomislili biste da je ovo jedan tih, naučnički posao, ali ima tu i pritisaka. Jedan čovek je primetio neku sliku na aukciji u provinciji, njegovoj ženi se dopala, i zbog toga što se na njoj nalazila neka mračna, biblijska scena, on je smislio kako je to Rembrant. Ili, ako nije, onda „neko poput Rembranta”, kako nam je rekao, kao da je neko takav poput zaista postojao. On je za nju platio šest hiljada funti, i očigledno je čišćenje i analizu video kao investiciju od koje će početni ulog narasti na desetine ili stotine hiljada. Nije mu se dopalo kad je čuo da je reč o sada očišćenoj slici, propisno restauriranoj, ali i dalje vrednoj oko šest hiljada funti, dokle god je neko za nju dao te pare.
Ona je vrlo direktna, Džilijan. I ima vrlo dobro oko za lažnjake. Ljudske i umetničke podjednako. I ranije i sada.

Oliver: Da vam kažem nešto smešno. Odveo sam svoje male testamentarne naslednike i nastavljače u lokalno kljukalište gde Velika Guska slađanim guščicama masira guše ubacujući im tako znanje poput kukuruza. Stan je izgledao kao da su lares et penates pravili žešću žurku, a kako je moj umetnički impuls za svođenje haosa na red to što jeste, stavio sam nekoliko stvari u sudoperu, i upravo kada sam pokušao da odlučim da li da do sada neobjavljivanoj kraćoj prozi Saltikov-Ščedrina dam još jednu šansu ili da se bacim na trosatno drkanje (nemojte mi zavideti, samo se šalim), kreštavo krčanje telefona upozorilo me je na postojanje onoga što filozofi nadmeno nazivaju spoljašnji svet. Može li biti da je to neka holivudska faca podstaknuta nemogućnošću da se odvoji od mog scenarija naterana na neuobičajeno noćno bitisanje: zvuke sporih kombija u Malibuu, lemura na Bel Eru? Ili je možda, što je verovatnije, reč o nekom zatupastom merkantilnom podsetniku moje moglie, na predviđenu nestašicu, kratkoročnu ka srednjoročnoj, tečnosti za pranje posuđa? Ali stvarnost se pokazala – a u tom pogledu su filozofi već čitav milenijum, nažalost, ipak u pravu – ne sasvim onakvom kakvu sam očekivao.
„Halo, Stjuart ovde”, rekao je jedan prilično siguran glas.
„Ма šta mi reče”, odvratio sam sa svom kiselošću ranojutarnje melanholije. (Uvek je mnogo gore u jutarnjim satima, to neraspoloženje, zar ne?). Teorija koju imam o tome glasi: koncepcija dana, a to koncepcija neizostavno jeste – svitanje, jutro, popodne, veče, noć – predstavlja tako užasno očiglednu paradigmu ljudske prolaznosti da, dok nastupanje filcane večeri, na čijim peševima noć klizeći utire svoj trag jeste doba u kome se može opravdati patnja zbog pojačane svesti o ljudskoj krtosti i neminovnom smrdljivom nestanku, i dok je rano prepodne približno logično doba za tako nešto, dok odjek pucnja podneva odzvanja u ušima, pojam kukuruznopahuljične tristesse, očajanje nad tetrapakom jogurta, jeste prima facie kontradiktoran, ako ne i uvredljiv za ovu metaforu. Kontradikcija je to zbog čega se čini da su zubi crnog psa ujutro oštriji, i da se ironija poput besnila sliva s pljuvačkom.
„Olivere”, ponovio je glas vidno postiđen mojim napadom, „Stjuart je.”
„Stjuart”, rekao sam i istog trenutka shvatio da moram dobiti na vremenu. „Izvini, učinilo mi se da sam čuo stjuard.”
Na ovo nije odgovorio. „Ра, kako stoje stvari?”
„Stoje”, odgovorio sam, „u zavisnosti od filozofije kojoj si priklonjen, stvari mogu biti ili velika iluzija, ili su zaista, istinski jedine ’stvari’ koje postoje.”
„Isti stari Oliver”, zakikotao se zadivljeno.
„Е, to je”, uzvratio sam „pitanje koliko za psihološku toliko i za filozofsku raspravu. Podneo sam mu, onako iz glave, izveštaj o procesu zamene ćelija, i mogućem procentu oliveroznog tkiva koje još uvek pripada onom artefaktu koji je video pre ne znam koliko milenijuma.”
„Mislio sam da bismo mogli da se vidimo”.
Tek tada je do mene doprlo da ovo nije nikakva fantazmagorična emanacija mog jutarnjeg raspoloženja ili čak – ako nakratko prihvatimo „svet” na način na koji to čine mnogi – međugradski poziv. Stju-bejbi, moj Stju-bejbi se vratio u grad.

6: Nikostjuart


Stjuart: Oliver kao da se iznenadio kada me je čuo. Dobro, to verovatno i nije ništa iznenađujuće. Osoba koja poziva uvek više misli o onome koga zove nego što je to obratno slučaj. Ima ljudi koji pozovu i kažu, „Ćao, ja sam”, kao da samo jedna osoba na svetu sebe oslovljava sa Ja. I mada to može da bude, što je u neku ruku smešno, pomalo iritirajuće, obično pogodite ko se nalazi na drugom kraju žice, tako da, u neku ruku, zaista postoji samo jedno Ja.
Izvinite, to i nije toliko bitno.
Pošto ga je prošao prvobitni šok, Oliver je upitao, „Kako si nas pronašao?”
Razmislio sam za trenutak a zatim rekao, „Potražio sam vas u imeniku”.
Nešto u načinu na koji sam to rekao nateralo je Olivera u kikot, baš kao u stara vremena. Bio je to zvuk iz prošlosti, i ja sam mu se, nakon kraće pauze, priključio, iako mi i nije bilo toliko očigledno smešno koliko njemu.
„Isti stari Stjuart”, najzad je rekao.
„Do određene mere”, odgovorio sam jer sam mislio: nemoj prerano da donosiš zaključke.
„А do koje ne?” – što je tipično Oliverov način za postavljanje pitanja.
„Ра, kao prvo, osedeo sam.”
„Stvarno? Ko je ono tvrdio kako je prerano osedela kosa znak šarlatanstva? Neki od mudrica i dendija.” Počeo je da nabraja imena, a ja nisam imao ceo dan.
„Za mnoge stvari su me optuživali, ali to da sam šarlatan, ne drži vodu.”
„Oh, Stjuarte, nisam mislio na tebe”, rekao je i gotovo da sam mu poverovao. „Takva optužba uz tvoje ime ličila bi na pravu cediljku. Mogao bi špagete kroz to da cediš. Mogao bi-”
„Је 1’ ti odgovara četvrtak? Neću biti u gradu do tada.”
Proverio je svoj nepostojeći rokovnik – uvek znam kad ljudi to rade – i uspeo da me ubaci u svoj raspored.

Džilijan: Kada određeno vreme provedete živeći s nekim, uvek znate kad vam nešto prećutkuje, je 1’ da? Isto kao što znate kad vas ne sluša dok govorite, ili bi radije bio na nekom drugom mestu, ili... i tome slično.
Uvek me je razneživalo to kako Oliver prikuplja ono što hoće da mi kaže, a onda dođe kao dete sklopljenih šaka. Valjda je to delom zbog njegove prirode, a delom i zbog toga što mu se ništa ne događa. U jedno sam sigurna kada je o Oliveru reč, zaista bi mu prijalo da postane uspešan, uživao bi u tome do maksimuma a, možda i pomalo neobično, njega uspeh ne bi pokvario. U to zaista verujem.
Sedeli smo i večerali. Testo s nekim paradajzastim sosom koji je Oliver napravio. „Dvadeset pitanja”, rekao je upravo u onom trenutku kada sam pomislila da će to učiniti. Navikli smo na tu igru, ne samo zbog toga što preko nje saznajemo novosti. Mislim, i nemam bog-zna-šta da ispričam Oliveru nakon što sam u ateljeu polovinu vremena slušala radio, a drugu polovinu ćaskala s Eli. O problemima s momcima, uglavnom.
„Dobro”, rekla sam.
„Pogodi ko je zvao?”
I ne razmišljajući odgovorila sam „Stjuart”.
Ne razmišljajući, rekoh. Ne razmišljajući o tome da kvarim Oliverovu igru, ako ništa drugo. Pogledao me je kao da varam, kao da mi neko suflira. Očigledno nije poverovao da mi je to tek onako palo na pamet.
Nastupila je tišina, a onda je Oliver prilično mrzovoljno rekao, „Koja mu je boja kose?”
„Koja mu je boja kose?” kao da je to razgovor koji obično vodimo. „Ра, nekako sivosmeđa.”
„Greška!” viknuo je. „Osedeo je! Ko je rekao da se to događa šarlatanima? Nije Oskar. Birbaum? Njegov brat? Uismans? Stari Karl-Joris-?”
„Video si se s njim?”
„Nisam”, odgovorio je i pritom zvučao ne baš trijumfalno, ali kao da je ponovo preuzeo kontrolu. Popustila sam – hoću da kažem, to već ima veze s izazovima braka.
Oliver mi je sve rekao. Stjuart je izgleda oženjen nekom Amerikankom, postao je piljar, i kosa mu je posedela. Kažem izgleda zato što Oliver ume da bude pomalo neprecizan kada su novosti u pitanju. Isto tako čini mi se da nije uspeo da sazna razne ključne podatke, kao recimo koliko Stjuart ostaje, i zbog čega je došao, i gde je odseo.
„Dvadeset pitanja”, rekao je Oliver još jednom. Sada je bio opušteniji.
„U redu.”
„Koju sam biljku, začin ili neki drugi aditiv, sredstvo ili aromu stavio u sos?”
Nisam pogodila iz dvadeset puta. Možda se nisam dovoljno trudila.
Kasnije sam razmišljala: kako to da sam za Stjuarta odmah pogodila? I zbog čega sam se štrecnula kad sam čula da je oženjen? Ne, to nije tako jednostavno. Jedna je stvar „oženjen” i to nije iznenađenje kada nekog ne vidiš deset godina. Ne, preseklo me je ono, „oženjen nekom Amerikankom”. Što je prilično uopšteno; ali meni se, iznenada, učinilo i previše konkretno.
„Zašto sada?” pitala sam u četvrtak kada je Oliver kretao da se nađe na piću sa Stjuartom.
„Kako to misliš, zašto sada? Šest sati je. Moram tamo da budem u pola sedam”.
„Ne, zašto sada? Zašto nam se Stjuart baš sada javlja? Posle toliko vremena. Deset godina.”
„Pretpostavljam da hoće da nam se oduži.” Mora da sam ga pogledala s nevericom. „Hoće da mu oprostimo, shvataš?”
„Olivere mi smo njega povredili, ne on nas.”
„Oh, pa dobro”, rekao je Oliver veselo, „sada je sve to tek krv ispod mosta.” Potom je savio ruke u laktovima i zamahao njima kao pile, što je trebalo da znači, „žurim, letim”. Jednom sam mu skrenula pažnju na to da pilići ne lete, a on je odgovorio kako je to deo šale.

Stjuart: Nisam od onih preterano taktilnih. Mislim, jedna je stvar rukovanje, seks je druga – na različitim krajevima istog spektra, naravno. A tu je i predigra u kojoj takođe uživam. Ali sve to tapkanje po ramenu, grljenje, udarci u bicepse, ti sportski pozdravi u ljudskom ponašanju – koji postoje, ako malo bolje razmislite, u ponašanju muškog dela ljudskog roda – žao mi je, nisam taj tip. Ne mogu reći da mi je to u Americi smetalo. Jednostavno su mislili da se odande odakle ja dolazim ljudi tako ophode, i bilo je dovoljno da kažem tek, „Bojim se da sam ja samo jedan uštogljeni Englez”, i oni bi razumeli, nasmejali bi se, i još koji put me pljesnuli po ramenu. I to je bilo okej.
Oliver je uvek bio dodirujući tip. Hvata vas ispod miške kad god mu se ukaže prilika. Ljubi se u oba obraza, a posebno voli da obema šakama ženi obuhvati glavu, jedna šapa s jedne, druga s druge strane, i da je onda svu obalavi, što mi je bilo posebno odvratno. Tako on sebe vidi. Kao da želi da pokaže kako je on opušten, i kako on vodi igru.
Tako da me njegova reakcija kad smo se sreli prvi put nakon deset godina nije nimalo iznenadila. Ustao sam, pružio ruku da se rukujemo, što je on i učinio, ali onda je zadržao moju šaku u svojoj, a levom mi prešao preko ruke do ramena. Malo mi je stegao lakat, onda još malo jače rame, zatim mi je obuhvatio vrat pa me i tu stisnuo, i konačno me je pošašoljio po kosi kao da je hteo da skrene pažnju na činjenicu da sam posedeo. Da ste takvo pozdravljanje videli u nekom filmu, pomislili biste da je Oliver mafiozo koji me uverava da je sve u redu, dok se drugi zlikovac s garotom prikrada iza mojih leđa.
„Šta ćeš da popiješ?” pitao sam.
„Kriglu cepača, stari druže.”
„Znaš, nisam siguran da ga imaju. Imaju belhejven vi hevi. Ili, šta misliš o pelfort amberliju?”
„Stjuarte. Stju-ar-te. Šala. Cepač. Šala.”
„O”, rekao sam.
Pitao je barmena koja vina služe na čaše, klimnuo nekoliko puta, i naručio duplu votku-tonik.
„Ра, nisi se promenio, ti matori jarče”, kazao mi je Oliver. Ne, nisam: stariji sam deset godina, kosa mi je sedi, više ne nosim naočare, zahvaljujući svom programu vežbi oslabio sam deset i po kilograma. Od glave do pete sam obučen u američku odeću. Da, isti stari Stjuart. Naravno, mogao je da misli iznutra, ali za to je malo prerano.
„Nisi ni ti.”
„Non illegitimi carborundum”, odgovorio je, ali činilo mi se da ga je život prilično ubio u pojam. Kosa mu je bila iste dužine, i iste crne boje, ali lice mu je bilo malo izborano, a laneno odelo – koje je neverovatno ličilo na ono koje je nosio pre deset godina – na sebi je imalo razne mrlje i belege zbog kojih se u nekom prošlom vremenu moglo učiniti boemskim, ali sada je delovalo samo ofucano. Imao je crno-bele lakovane cipele. Cipele makroa – izuzev što su bile sasvim izubijane. Tako da je izgledao kao Oliver, samo nešto olupaniji. S druge strane, možda sam ja taj koji se promenio. Možda je on ostao potpuno isti; pitanje je bilo samo kako ga sada vidim.
Ispričao mi je šta se zbivalo u poslednjih deset godina. Sve je zvučalo prilično ružičasto. Otkad su se vratili u London, Džilina karijera je u usponu. Njihove dve kćeri su ponos i dika. Žive u prosperitetnom delu grada. A sam Oliver ima „nekoliko projekata na kojima radi”.
Ali ne toliko da bi sebi priuštio da plati turu (oprostićete mi što primećujem takve stvari). Ne bi se moglo reći ni da je on mene zasuo pitanjima, iako je u jednom trenutku pitao kako napreduje moj „plljarski biznis”. Rekao sam mu da je... profitabilan. Nije to bila prva reč koja mi je pala na pamet, ali jeste bila ona koju sam hteo da on čuje. Mogao sam reći da je taj posao zabavan, izazovan, zahtevan, težak, ili bilo šta drugo, ali zbog načina na koji je pitanje postavio, naterao me je da kažem profitabilan.
Klimnuo je pomalo prezrivo, kao da je bilo neke veze između ljudi koji su dragovoljno davali novac da bi dobili najbolje organske proizvode u Povrćnom ćaru, i onih drugih koji njemu nisu davali novac da radi na svojim „projektima”. I kao da je moja dužnost kao zastupnika principa profita bila da osećam grižu savesti. E pa, vidite, nisam je osetio.
I još nešto. Znate kako neka prijateljstva ostanu ista kakva su bila na početku? Kao u porodicama kada je neko još uvek sestrica u očima starijeg brata, iako odavno prima penziju. Pa, između Olivera i mene sve se promenilo. Mislim, u pabu, on se prema meni i dalje ponaša kao da sam mu mlađa sestra. Njemu je sve isto. Ali meni nije. Ja se sada osećam potpuno drugačije.
Kasnije sam se dotakao nekih pitanja koja mi nije postavio. Zbog toga sam nekada znao da se uvredim. Više ne. Pitam se da li je primetio da se nisam raspitivao o Džilijan. Pustio sam ga da mi priča, ali ga nisam pitao.

Džilijan: Sofi je radila domaći zadatak kad se Oliver vratio kući. Bio je pripit – ne pijan, već više u onome tri-pića-na-prazan-stomak raspoloženju. Poznat vam je scenario – čovek se vrati kući i očekuje da zbog toga dobije pohvalu? Jer mu je negde u podsvesti vreme kada još nije bio oženjen, i kada je veče moglo da se nastavi bez prepreka i zabrana. Tako da postoji izvesna doza, ne bih znala tačno čega, agresije, prezira, koja zauzvrat izaziva prezir u vama, jer, ako ćemo pravo, niste mu vi rekli da prestane da izlazi, i zaista vam ne bi smetalo ni da je ostao duže, ako treba i čitavo veče, jer volite da uveče povremeno ostanete sami s decom. Zbog svega toga javlja se mala napetost.
„Gde si bio, tata?”
„U pabu, Sof.”
„Jesi pijan?”
Oliver je počeo da kruži po sobi, da se tetura i duva alkoholni dah Sofi u lice, pri čemu se ona pretvara da pada u nesvest i maše da bi došla do vazduha.
„S kim si se napio?”
„S jednim starim prijateljem. Starim lešinarom. Američkim plutokratom.”
„Šta je to plutokrata?”
„Neko ko zarađuje više od mene.” Baš kao i svi ostali, pomislila sam.
„Da li se i on napio?”
„Da li se napio? Toliko se napio da su mu sočiva ispala.”
Sofi se nasmejala. Ja sam se opustila. Za trenutak. Greškom. Da li mislite da deca imaju poseban instinkt za takve trenutke?
„Ра, ko je on?”
Oliver me je pogledao. „Niko. Stjuart.”
„Baš smešno ime – Nikostjuart.”
„Pa, nikao je, nikao, ali nije sazreo.”
„Tata ti jesi pijan.” Oliver joj je ponovo dunuo u lice, Sofi se ponovo zateturala, i činilo se da će se ponovo vratiti svom zadatku. „I kako si ga upoznao?”
„Koga?”
„Nikostjuarta Plutokratu.”
Oliver me je opet pogledao. Nisam mogla da procenim da li Sofi to namerno radi. „Odakle znamo Nikostjuarta?” upitao me je. O, mnogo ti hvala, pomislila sam. Samo neka tvoje ruke budu čiste. I još sam pomislila: sada nije pravo vreme.
„Nekada smo se poznavali”, rekla sam prilično neodređeno.
„Očigledno”, rekla je ona zazvučavši starije nego što jeste.
„Sendvič”, rekla sam Oliveru. „Krevet”, rekla sam Sofi. Oni znaju taj moj ton. I ja ga znam, i ne volim da ga čujem prečesto. Ali šta sam drugo mogla?
Posle dužeg boravljenja u kuhinji, Oliver se vratio s ogromnim sendvičem s pomfritom. Ima taj pekač na koji je neverovatno ponosan, na kome je nekakav filter koji bi trebalo da upija mirise. Naravno da to ne čini.
„Tajna dobrog sendviča s pomfritom leži u tome”, počeo je, i to ne prvi put, „da toplota pomfrita otopi buter na hlebu.”
„I?”
„Tako da se ovaj sliva niz ruku.”
„Nije. Dakle – Stjuart?”
„Ah, Stjuart. Cveta. Sedi. Pun novca. Nije hteo da me pusti da platim turu – znaš kako je kad te drmne plutokratija.”
„Ne bih rekla da ijedno od nas dvoje to zna.”
Prema Oliverovim rečima, Stjuart je isti kao i pre, izuzev što je рostao plutokrata, i pivopija koji voli puno da priča o svinjama.
„Hoćete li se ponovo videti?”
„Nismo se ništa dogovarali.”
„Је l’ imaš njegov broj?”
Oliver me je pogledao, i umočio malo hleba u buter na tanjiru. „Nije mi ga dao.”
„Misliš, odbio je da ti ga da?”
Prvo malo žvakanja, zatim teatralni uzdah. „Ne, mislim da mu ga uopšte nisam ni tražio, i da ga on uopšte nije ponudio.”
Laknulo mi je kad sam to čula. Vredelo je Oliverovog nerviranja. Verovatno je došao samo na kratko.
Da li bih ja volela da se vidim sa Stjuartom? To pitanje postavila sam sebi nešto kasnije. I ne znam odgovor na njega. Obično znam šta hoću a šta ne – pa, neko ovde mora da bude takav – ali shvatila sam da bih, kad je o ovome reč, želela da neko odluči umesto mene.
U svakom slučaju, ne mislim da će se takvo pitanje i postaviti.

Teri: Imam prijatelje koji žive u zalivu. Ispričali su mi kako rade lovci na rakove. Kreću usred noći, negde oko pola tri, i ostaju sve do jutra. Postave nekakav konopac, koji može biti dug i do pet stotina metara, na koji su zakačeni mamci. Obično koriste jegulje kao mamac. Kada to urade, počinju da ga zatežu, i tu vam treba dobro oko i mnogo veštine. Rakovi će se držati za jegulje, ali nisu toliko glupi da dozvole da ih izvuku napolje i prosto skinu s mamca i ubace u korpu. Tako da tik pre nego što rak izađe na površinu, tik pre nego što pusti mamac, rakolovac mora lagano da gurne ruku u vodu i uhvati ga.
Što kaže moja prijateljica Marsel: da li te to podseća na nešto?

Stjuart: Šta mislite o Oliverovom ponašanju? Ali iskreno? Nisam znao šta da očekujem. Možda sam očekivao nešto što nisam smeo sebi da priznam. Ipak, reći ću vam. Nisam očekivao ništa. Nisam očekivao Ćao, Stjuarte, stari druže, lešinaru stari, nisam te video ima nekoliko godina, da, plati mi piće, i još jedno, dopustite mi plemeniti gospodaru da vam dotaknem loknu na čelu, i drugu, a između toga nastaviću da vam solim pamet tamo gde sam prošli put stao. To ja zovem ništa. Verovatno pomalo naivno s moje strane.
Ali ima mnogo toga u životu što nije toliko očigledno, zar ne? Recimo, kad ne volite svoje prijatelje. Ili, još bolje, kad vam se u isto vreme i dopadaju i ne dopadaju. Naravno, ne razmišljam ja više o Oliveru kao o prijatelju. Iako on i dalje misli da sam mu prijatelj. Vidite, to je dodatna komplikacija: A misli da mu je B prijatelj, ali B ne misli da mu je A prijatelj. Prijateljstvo može da bude složenije od braka, ako mene pitate. Mislim, brak je za mnoge vrhunski izazov, je 1’ tako? Trenutak kada čitav svoj život stavljate na raspolaganje, kad kažete, evo me, ovo sam ja, daću ti sve što imam. Ne mislim na materijalna dobra, već na srce i dušu. Drugim rečima, idemo na sto posto, zar nije tako? E sada, možda i ne dobijemo tih sto posto, velika je verovatnoća da i nećemo, ili ćemo ih imati za neko vreme, pa ćemo pristati i na manje, ali bićemo svesni da ta cifra, ta brojka, postoji. Ono što se nekad zvalo idealom. Danas to valjda zovemo ciljem. A kada stvari krenu nizbrdo, kada procenat padne ispod dogovorene ciljane cifre – recimo na pedeset – dođe se do onoga što zovemo razvodom.
Ali s prijateljstvom to nije tako jednostavno. Upoznate nekoga, dopadne vam se, zajedno radite neke stvari – i vi ste prijatelji. Ne postoji ceremonija na kojoj kažete da ste to, i nemate cilj. A ponekad ste s nekim prijatelj samo zato što imate zajedničke prijatelje. I ima prijatelja koje neko vreme ne viđate i s kojima odmah nastavljate gde ste stali; i drugih s kojima se kreće ispočetka. I ne postoji razvod. Mislim, možete da se posvađate, ali to je nešto drugo. Dakle, Oliver je smatrao kako možemo da nastavimo tamo gde smo stali – ne, nešto pre onoga gde smo stali. Dok sam ja hteo da vidim i uverim se.
Ono što sam video bi, ukratko, bilo sledeće. Ponudio sam mu piće, on traži jednog cepača. Ja mu predložim belhejven vi hevi. On mi se narugao zbog toga što sam bukvalista i zato što imam bajpas na smislu za humor. „Šala, Stjuarte, šala.” Stvar je u ovome: Oliver ne zna da zaista postoji pivo marke cepač. Pravi se na Orknijskim ostrvima i ima izuzetan, kremast ukus. Neko je rekao da malo podseća na voćni kolač. S grožđicama. Zbog toga sam mu kao zamenu predložio belhejven. Ali Oliver sve to ne zna, i ne pada mu na pamet da ja znam. Da nakon deset godina znam nešto malo više nego što sam ranije znao.

Oliver: Pa, kako vam se čini moj stameni drugar? S tim pitanjem, kao i s toliko drugih, možete krenuti bilo gornjim, bilo donjim putem, i prvi put u životu imate priliku da uhvatite Olivera kako raskida poveze slepljene čičak-trakom na svojim patikama elastičnog đona i pridružuje se demokratskoj bratiji. Le rue basse, s’il vous plait. Ne bavimo se moralnim normama narečene osobe, potrebne su nam manje suptilne informacije. Stjuart: da li je on pun zelenih šuški? Dok smo srkali i drkali, ja se, iz čistog takta, nisam suviše napadno raspitivao o njegovom boravku u Zemlji lovarnih, ali priznajem da sam pomislio kako bi, ukoliko mu likvidnost mije cevanice poput venecijanske plime – da se prebacimo na grad-državu – mogao prema meni da bude malo „Mediči” sa svojim dukatima. Postoji doba kada se umetnik ne stidi da odigra tu pijavičku ulogu primaoca milostinje. Veza između umetnosti i patnje je konop optočen zlatom koji ume pomalo prejako da steže. Ponovo dužan, ponovo tužan.
I ja jesam svestan činjenice da u svetu policijskih zapisnika, neogotskih klupa za svedoke, i zgrčene šake na Bibliji, u svetu Branitelja Istine, Stjuart nije u onom strogom smislu reči punačak. Njegove telesne konture su u najmanju ruku plod ponosite potpazušne zagušljivosti iz neke vežbaonice, ili duhovne praznine sobnog trenažnog bicikla. Možda ume i da zamahne parom tegića dok jodluje uz snimke Frenka Ajfilda. Nemojte mene pitati. Jedino na čemu ja vežbam jeste ironija.
Takođe se, kao što ste mogli da primetite, bavim subjektivnom istinom – toliko mnogo stvarnijom, mnogo pouzdanijom od one druge – i prema tom kriterijumu Stjuart je bio, jeste i biće sve više i više, punačak. Duša mu je punačka, principi su mu punački, a ubeđen sam da mu je i račun u banci isti takav. Nemojte da vas zavede mršava ljuštura koju trenutno svima pokazuje.
Ipak, rekao mi je jednu interesantnu činjenicu, koja se može a i ne mora odnositi na prethodno rečeno. Rekao mi je da svinje mogu da boluju od anoreksije. Jeste li znali za to?

Džilijan: Rekla sam Oliveru: „Da li se Stjuart raspitivao o meni?”
Pogledao me je pomalo zbunjeno. Krenuo je da mi odgovori, zatim je stao, ponovo me zbunjeno pogledao, i rekao: „Siguran sam da jeste.”
„I šta si mu ti rekao?”
„Kako to misliš?”
„Mislim, Olivere, kada je Stjuart pitao za mene, sigurno si mu nešto rekao. Pa, šta si mu rekao?”
„Ма, ono... obično.”
Sačekala sam, što bi mu najčešće bilo dovoljno. Ali on je ponovo zbunjeno gledao. Što znači da se Stjuart ili nije raspitivao o meni, ili da se Oliver ne seća šta mu je kazao, ili da zna ali da ne želi to da ponovi.
Šta mislite, šta je to „obično” kad sam ja u pitanju?

7: Večera


Džilijan: Kada sam rekla ono hajdemo u krevet, ali ništa od seksa, znali ste da je to šala, zar ne? Mislim da se, kada je o seksualnim odnosima reč, uklapamo u nacionalni prosek, kakav god da je. Imamo ih onoliko često koliko i vi, pretpostavljam. A nekada je to i nacionalno prosečan seks. Sigurna sam da znate na šta mislim. Sigurna sam da ste nekad i sami imali takav odnos. Možda ćete ga imati čim završite s ovim delom.
Ovako to ide. Ne onoliko često kao nekada (i nikada kad je Oliver bolestan). Sve češće istim danima u nedelji – petkom, subotom i nedeljom. Ne, to zvuči kao hvalisanje. Jednom od te tri večeri. Obično subotom. Petkom sam ja previše umorna, a nedeljom mislim na ponedeljak. Dakle, subotom. Nešto češće po toplom vremenu, češće tokom praznika. Takođe, ne možete zanemariti ni efekat nekog seksi filma, iako, iskreno rečeno, u poslednje vreme to može imati i suprotan efekat. Dok sam bila mlađa, od seksa na ekranu moji telesni sokovi počeli bi da naviru. Sada hvatam sebe kako sedim i razmišljam, ovo nije tako – i ne mislim, meni nije tako, to važi i za sve ostale. Tako da to više ne deluje kao afrodizijak. Ipak, na Olivera deluje, i to ume da izazove problem.
Hvatam sebe kako razmišljam, pa dobro, to uvek možemo odložiti za kasnije – nije da idemo nekuda. Taj trenutak želje može postati prilično... krhak, čini mi se. Gledate TV program, napola mislite o tome kako biste mogli u krevet, a onda promenite kanal, počnete da gledate neku glupost, i za dvadeset minuta oboje zevate, i trenutak je prošao. Ili kad jedno od vas želi da čita a drugo ne želi, pa onda taj ili ta drugi ili druga, leži u polumraku i čeka da se ugasi svetlo, i zatim se to čekanje, nadanje, pretvori u blagi prezir, trenutak prođe i to je to. Ili, prođe nekoliko dana – više nego obično, u svakom slučaju – i otkrijete kako vreme deluje simultano u oba smera. S jedne strane seks vam nedostaje, a s druge počinjete da zaboravljate na njega. Kad smo bili deca mislili smo kako su kaluđeri i kaluđerice sigurno sve vreme napaljeni. A sada: kladim se da većina njih uopšte ne brine o tome, kladim se da ih je jednostavno prošlo.
Nemojte pogrešno da me shvatite. Ja volim seks; i Oliver ga voli.
I još uvek volim seks s Oliverom. On zna šta mi se dopada i šta želim. Orgazam nije problem. I jedno i drugo znamo koji je najbolji način da stignemo do njega. Moglo bi se reći da je to možda deo problema. Ako ga uopšte ima. Hoću da kažem, gotovo uvek na isti način vodimo ljubav – isti vremenski period, isto vreme za (užasne li reči) predigru, ista poza, ili poze. I to tako radimo jer nam je tako najbolje – iz iskustva znamo da nam se tako najviše dopada. Dakle, on može postati tortura, ili obaveza, ili nešto drugo. U svakom slučaju, nešto iz čega je nemoguće izvući se. Pravilo što se bračnog seksa tiče, ako vas zanima – a možda vas i ne zanima – jeste da je nakon nekoliko godina zabranjeno raditi sve ono što već niste radili. Da, znam, pročitala sam sve te članke i savete o tome kako da začinite svoj seksualni život, o tome kako da ga naterate da vam kupi izazovan donji veš, i da je ponekad dovoljna samo romantična večera za dvoje uz upaljene sveće, i da treba odvojiti kvalitetno vreme da se bude zajedno. I smešno mi je sve to, jer život nije takav. Moj, u svakom slučaju. Kvalitetno provesti vreme? Uvek je tu još jedna tura veša za pranje.
Naš seksualni život je... prijateljski. Znate na šta mislim? Da, vidim da znate. Možda i previše dobro znate. Mi smo partneri u tom činu. Uživamo jedno u drugom u tom činu. Činimo najbolje onom drugom, pazimo se u tome. Naš seksualni život je... prijateljski. Sigurna sam da ima i gorih stvari. Mnogo gorih.
Jesam li vas ohladila? On ili ona kraj vas su već neko vreme ugasili svoja svetla. Dišu kao da spavaju ali zapravo nisu zaspali. Verovatno ste rekli, „Samo još ovaj deo da završim”, na šta ste zauzvrat dobili prijateljsko stenjanje, a onda ste se začitali malo duže nego što ste mislili. Ali, sada je ionako svejedno, zar ne? Jer sam vas ohladila. Više niste raspoloženi za seks. Je l’ da?

Mari: Nikostjuart i Plutonbrat dolaze na večeru.

Sofi: Plutokrat.

Mari: Pluton-brat.

Sofi: Kaže se plutokrat. To je kad neko ima puno para.

Mari: Nikostjuart i Plutonbrat dolaze na večeru.

Stjuart: Ponudio sam da ih izvedem na večeru ali su mi rekli da imaju problem s čuvanjem dece. Gotovo da mi je laknulo kada sam ih našao jer sam vozio kroz neke prilično nepoznate stranice vodiča London od A do 2. Kraj u kome stanuju baš i nema predispozicije da postane zona sa skupim restoranima. Eventualno s onima koje je Oliver svojevremeno zvao „botulinus za poneti”.
U nekoliko navrata sam se izgubio po mraku i kiši, i počeo da priželjkujem da grad ima mrežu ulica koje su pod pravim uglom. Konačno sam stigao u njihovo parče severoistočnog Londona. „Меšavina” je jedan način da se taj kraj opiše. Agenti nekretnina ga možda i predstavljaju kao „kraj u usponu”, i gaje nadu da ih niko neće zbog toga tužiti. Da li se ovde još uvek govori o elitizaciji, kad srednja klasa krene da naseljava radničke kvartove? Tako se to nekad zvalo. Samo, ja već neko vreme nisam u toku. Dok sam posmatrao ulicu u kojoj Oliver i Džilijan žive, nisam mogao da se odlučim: da li se kuće uspinju a ljudi padaju, ili je obratno. Jedna je bila opremljena alarmom, drugu su podupirale grede; ispred jedne je stajala starinska svetiljka, a drugu, koju vlasnik nije krečio još od rata, delilo je nekoliko podstanara. Bilo je tu i nekoliko kontejnera za šut koji su delovali prilično depresivno. Postoji li izraz za to kad elitizacija ne funkcioniše?
Oni stanuju u donjoj polovini male spratne kuće: njihovi su podrum i deo prizemlja. Dok sam silazio niz stepenice metalni gelender je podrhtavao; na zidovima je bilo vlage. Kraj vrata, na zidu, rukom je pisalo 37A, tako da sam znao da to nije Džilino delo. Kada sam pozvonio, vrata je otvorio Oliver, iz ruku mi uzeo bocu koju sam doneo, pregledao je i rekao: „Vrlo lucidno”. A onda je počeo da čita etiketu pozadi. „Sadrži sulfate”, citirao je. „С-с-с, Stjuarte, a gde su tvoja zelena ubeđenja?”
E sada, to je već složeno pitanje. Taman sam hteo da kažem da, iako se teorijski zalažem za organski pravljena vina, praktična strana toga je vrlo kompleksna – kad se iz kuhinje pojavila Džilijan. Zapravo to se i ne može nazvati kuhinjom, već pre nišom ili ispustom. Krpom je brisala ruke. Oliver je odmah počeo da skakuće unaokolo, izvodeći idiotsku tačku – „Džilijan, ovo je Stjuart, Stjuarte, dozvoli da ti predstavim...” i tome slično – ali ja nisam obraćao pažnju na to, a mislim da nije ni ona. Izgledala je – izgledala je kao prava žena. Znate šta hoću da kažem? Ne mislim na to što je postala zrelija – iako i na to mislim – i ne mislim što je sada starija – iako jeste. Ne, izgledala je kao prava žena. Mogao bih da pokušam da vam je opišem, i koje su to razlike u odnosu na ranije, ali ne bih umeo na pravi način sve to da prenesem, jer nisam tek tako stajao i pravio popis. Jednostavno sam je upijao, opet sam je gledao, onako uopšteno. Ne znam koliko sam jasan.
„Smršao si”, rekla je, što je bilo lepo s njene strane zbog toga što ljudi, da bi probili led, obično kažu, „Osedeo si”.
„Ti nisi”, odgovorio sam, što je bilo prilično nevešto, ali i jedino što mi je u tom trenutku palo na pamet.
„Oh, ti jesi, oh, ti nisi, oh, ti jesi”, ponavljao je Oliver oponašajući nas.
Džilijan je spremila izvrsnu vegetarijansku lazanju. Oliver je otvorio bocu koju sam doneo i proglasio je „veoma srkljivom”, a zatim je s odobravanjem, ako ne i pokroviteljski, komentarisao sve bolji kvalitet vina iz Novog sveta, kao da sam ja neki Amerikanac koji je došao u posetu, ili neko s kim sklapa posao. A nisam baš siguran da se Oliver nešto preterano bavi sklapanjem poslova.
Razgovarali smo o stvarima koje su se dogodile u međuvremenu zaobilazeći u širokom luku opasna područja.
„Koliko dugo ostaješ?”, pitala je potkraj večeri. Nije me gledala dok mi je postavljala pitanje.
„Oh, pretpostavljam neko vreme.”
„А koliko je to vreme?” Ovoga puta tu je bio i osmeh, ali i dalje nije podizala pogled.
„Dugo koliko dugi dan”, rekao je Oliver.
„Ne”, rekao sam. „Niste me shvatili. Znate, ja sam se vratio.”
Odmah sam video koliko ih je to iznenadilo. Kad sam počeo da objašnjavam, brava na vratima je kliknula i preda mnom se pojavlo jedno lice. Malo me je posmatralo, pa reklo: „А gde ti je brat?”

Džilijan: Mislila sam kako će biti jako čudno. Mislila sam da će Stjuartu biti neprijatno – nekada je veoma lako dolazio u tu situaciju. Mislila sam da neću biti u stanju da ga pogledam u oči. Znala sam da moram. Mislila sam: pa ovo je sasvim ludo, zašto je Oliver morao da ga pozove u posetu? Zbog čega je morao o tome da me obavesti tačno tri sata pre nego što Stjuart dođe?
Ničeg čudnog nije bilo. Jedini čudan bio je Oliver koji se razmahao pokušavajući da nas opusti. I to sasvim nepotrebno. Stjuart je sada mnogo zreliji. Mršaviji je nego ranije, a čini se da mu seda kosa sasvim pristaje. I mnogo je opušteniji, mnogo mirniji. Što je pod ovakvim okolnostima bilo iznenađujuće. Ili možda i nije. Na kraju krajeva, on je taj koji je otišao u svet, sredio svoj život, zaradio nešto novca, dok smo mi još uvek tu, isti, izuzev što imamo decu, i što živimo nešto lošije nego pre. Stekla sam utisak da pomalo gubi strpljenje s Oliverom; ne, zapravo to nije tačno, radije, posmatra ga kao kabaretsku tačku čiji kraj očekuje da bi mogao da pređe na ozbiljnije stvari. Trebalo je da mi to zasmeta, zbog Olivera, ali iz nekog razloga, nije.
Oliveru je, ipak, smetalo. Kada sam (sasvim nepotrebno, jer je to bilo prvo što sam rekla) Stjuartu ponovila da je smršao, Oliver je kazao: „Jesi li znala da svinje mogu da boluju od anoreksije?” Kada sam ga pogledala, dodao je, „Stjuart mi je rekao”, kao da će to popraviti stvar.
Ali, Stjuart je samo prešao preko toga, prihvatio je to kao prirodnu promenu u konverzaciji. Naime, tačno je da svinje mogu da razviju simptome anoreksije. Krmače pogotovo. Postaju hiperaktivne, odbijaju da jedu, i gube u težini. „Zašto?” pitala sam. Stjuart je rekao da se zapravo i ne zna uzrok, ali mora biti da je reč o posledici intenzivnog uzgoja. Želimo da svinjsko meso bude nemasno, a mršave svinje su podložnije stresu. Po jednoj teoriji, stres izaziva aktivnost jednog retkog gena, zbog čega se životinje ponašaju upravo na taj način. Zar to nije užasno?
”Vitka svinja”, rekao je Oliver, kao da je to poenta priče. Zaboravila sam koliko je Stjuart pažljiv. Nisam znala kako će deca reagovati jer – pa, u svakom slučaju. Odlučila sam da odu na vreme na spavanje, tako da je Mari trebalo da spava – teorijski – a Sofi bi imala pola sata sa Stjuartom u slučaju da on dođe na vreme. Sofi ima zastrašujući smisao da postavlja pogrešna pitanja. Takođe, u ophođenju s ljudima nastupa vrlo direktno; nije ni najmanje stidljiva. Dakle, nakon rukovanja, pogledala je Stjuarta pravo u oči i rekla: „Koliko smo mi shvatili, vi ste veoma bogati i finansiraćete neke od tatinih projekata.”
Kao što možete da pretpostavite, nisam znala gde da pogledam – izuzev u Olivera koji je uporno izbegavao moj pogled. Crvenela sam iznutra, a verovatno i spolja, zbog onog „mi” koje je Sofi upotrebila, kad je Stjuart, sasvim pribrano odgovorio: „Bojim se da to baš i nije tako jednostavno. Vidiš, svi zahtevi se dostavljaju odboru. Ja sam tek jedan glas u svemu tome.”
Pomislila sam: hvala ti, Stjuarte, to je vrlo ljubazno, baš ti hvala, kad je Sofi progovorila, „Ма, vi nas samo zavlačite”. Na licu je imala strog izraz.
Stjuart se nasmejao. „Ne, ne zavlačim vas. Znaš, mora da postoji struktura. Lepo je i krasno kad je neko filantrop, ali sve mora biti korektno. A ukoliko nemaš strukturu, nema ni korektnosti. Zar ne?” Sofi ga je posmatrala, poluubeđeno. „Ako vi tako kažete.”
Kad je otišla u krevet, rekla sam, „Hvala”.
„А, to. Nema problema, poslovnim jezikom mogu da govorim u svako doba. Ako treba, i previše dobro.”
I tu je stao. Pitanje koje mu je Sofi postavila prihvatio je kao dečiju fantaziju, mada ono to svakako nije bilo.
Nešto kasnije, vrata su se odškrinula nekoliko centimetara i Mari je promolila glavicu. Nešto je šapnula. Stjuart je bio usred razgovora, i samo je zastao, i namignuo joj. Nije to učinio da bi ostavio utisak, mislim da nije mogao da vidi da sam ja to primetila.
Očigledno je uspeo u životu. Iako sam o tome nije govorio. Ima nešto u njegovom ponašanju. I elegantnije se oblači. Pretpostavljam da je to delo njegove žene. Za nju nisam pitala. Toga smo se klonili, baš kao što smo se klonili opasnih područja.
Prekuvala sam lazanju. Bila sam besna na sebe zbog toga.

Oliver: Još jedan trijumf krotitelja divljih zveri. Pucanj mog biča ubedio je lavlju vašku i cekinima obloženu guzicu da hop-poskoči u fantastičnom ritmu strobo-svetla. Prateća muzika: Satijeva Parade. U njoj, koliko se sećam, postoji i zvuk cirkuskog biča i pisaće mašine. Upravo onih simbola koje treba staviti na Oliverov budući grb.
Sve je teklo kao podmazano. Nisu mi bile potrebne proročke sposobnosti Nostradamusa da bih pogodio kako će Stjuart doći s viličnim grčem zrelim za hospitalizaciju i muskulaturnom relaksiranošću statue s Uskršnjih ostrva. Ipak, uspeo sam da ga opustim tako što sam pohvalio njegov izbor vina koje je onako plutokratski pribavio za tu priliku. Tasmanijski pino noar, da ne poverujete! Od silne napetosti, Džilijan je kremirala testo. Klinke su bile sjajne, prave male dame, i jedna i druga. Činilo se da je Stjuart opsednut time da li ovaj kraj prolazi kroz proces elitizacije ili ne, a tu reč je izgovarao kao da je drži mašicama za ugalj. Znate li vi kakav on ima problem s tim? Verovatno, zbog nervoze da mu, dok srče i žvaće, neki lokalni Če Gevara ne poskida ratkapne s BMW-a.
Je 1’ da da je pomisao o tome da Stjuart poseduje BMW pomalo jebistveno zastrašujuća? I ja sam, kako je i red, bio žešće prestravljen dok sam mu mahao kad je odlazio u groznu noć koja je ličila na onu u kojoj je telo svetog Marka stiglo u Veneciju. Ako ćemo verovati našem Tintoretu. Ulične svetiljke su patetično žmirkale, a asfalt se presijavao kao izribana butina nekog Etiopljanina. Dok je u slalomaškom maniru odmicao u svom četvoropogoncu, ja sam mrmljao, „Auf wiedersehen, O Regenmeister”. Gospodar cirkuskog kruga, Ringmaster, sreće Regenmeistera. Kako se toga nisam ranije setio.
Moram da priznam – koliko god da mi to ne prija – da je Stjuart, čim je prevazišao inicijalnu društvenu traumu, postao prilično opušten. Povremeno čak i previše, ako baš želite da znate. Dvaput me je prekinuo u dve različite prilike, što se u dans le bon vieux temps du rоу Louys ne bi desilo. Šta mislite, šta je moglo da izazove tu genetsku modifikaciju kod mog „prirodnog” drugara?
Da, sve je išlo kao podmazano, što je prilično čudan adverb kada se u obzir uzme stupanj podmazanosti većeg dela ljudskog roda.

Stjuart: A, da, pitao sam ih kada su postali vegetarijanci.
„Nismo vegetarijanci”, rekla je Džilijan. „Nikada nismo ni bili. Mislim, volimo zdravo da se hranimo”, nastavila je sve tiše, a zatim dodala, „Mislili smo da si ti vegetarijanac.”
„Ја? Vegetarijanac?” Odmahnuo sam glavom.
„Olivere. Ti uvek sve pogrešno shvatiš.” Nije to zvučalo ni prigovarački, ni sarkastično. Ali isto tako, ni osećajno. Rekla je to nekako pomireno. Kao da je reč o uobičajenoj situaciji, nečemu što će se uvek dešavati, a da je na njoj da se nosi s posledicama. Stvarno se malo ugojila, zar ne? A i zašto da ne? Sasvim joj pristaje. Ne dopada mi se visoko podšišana ženska kosa kao što se danas nosi. I nikada nisam smatrao da je žuto njena boja. A to me se zapravo i ne tiče.

Oliver: Stjuart je, nesvesno, ipak propevao za večerom, tačnije rečeno, izvukao je jednu čistu frazu Pergolezija usred Frenka Ajfilda. Razglabao je o Pretnji Svemiru Kakvog ga Poznajemo, odnosno o tome kako je biološka raznovrsnost uzela maha, kako će se modifikovani geni u crnim rolkama spustiti konopcima niz inače zaštićene zidove Tvrđave Prirode, kako će zamuknuti krotka pesma ptica, a blistavi plavi patlidžan izgubiti svoj sjaj, kako će nam svima izrasti grbe pa ćemo postati seoske nakaze s Brojgelovih slika – a to i ne bi bilo toliko loše ako rasa Stjuarta predstavlja alternativu – i kako je genetska modifikacija Frankenštajnovo čudovište – na šta sam ja hteo da odjodlujem jednu dovoljno visoku notu o tome kako je čitava poenta s čudovištem upravo to što je on bio dobrica i sasvim bezazlen, ali je imao tu nesreću da bude otelovljenje raznih sitnih ljudskih strahova – no, Stjuart je nastavio da bude dosadan, dosadan – dosadan kao cela fabrika pneumatskih bušilica, kako se izrazio jedan um – sa svojom pričom o GM-u – zar ne mrzite akronime? – i taman kad sam hteo da pitam a) kakve veze ima Dženeral motors sa tom temom, i b) zar Stjuartov uspeh na polju neokuženog zeleniša nije u direktnoj vezi sa zlim genom, i ako bismo taj strah otklonili, da li bi njegovo carstvo od krompira otišlo u vražju mater, izrekao je jednu frazu koja je delovala poput pucnja hipnotizerovih prstiju.
„Šta si rekao?”
Naravno, ponovio je sve ono drugo o čemu je govorio, poput ludog zlatara koji izlaže svoj kvare. Konačno je čeprkavim prstima izvukao pravi dragulj.
„Zakon nehotičnog efekta.”
Objasnio je kako bi taj princip mogao da se primeni ukoliko bi se, recimo, ispostavilo da biljožderi ne žele da jedu čudovišno, modifikovano bilje, što je crta koja... I tako dalje. Ali, tu sam već prestao da ga pratim. I to debelo.
Zakon nehotičnog efekta. Zar vam to ne zvuči poput melodije koju ne izvija tamo neki krotki, nevini glas kraj živice, već moćni hor u kome čovečanstvo, Priroda i Svevišnji združuju svoje glasove? (Svevišnji ovde koristim kao metaforu, to vam je jasno? Po nahođenju može da se zameni Torom, Zevsom ili malim Džonijem Kvarkom.) Nije li to tek fraza ispisana neonom? Postavite je tamo gde stoje i „živa reč”, „que sera, sera”, „si monumentum requiris, circumspice”, „prođi, konjaniče”, „nedovršenim ostavismo ono što je trebalo da uradimo”, i „drhtavim prstima otkopčao je njen grudnjak”. Zakon nehotičnog efekta. Zar to nije objašnjenje za vaš život, baš koliko i za moj? Koji bi metafizičar, koji moralista, to bolje izrekao?
Nemojte me pogrešno razumeti. Da ste nešto malo manje na Olijevoj strani nego što biste mogli biti – a pretpostavljam da jeste – mogli biste pretpostaviti da moje prihvatanje ovog veličanstvenog principa predstavlja neku vrstu iskupljenja. Kao da kukam: nije moja krivica, gospodaru. Naprotiv – i uz izostavljanje trenutno prisutnih – smatram to pravim izrazom tragičnog principa života. Stari bogovi su mrtvi, mali Džoni Kvark predstavlja Stjuarta u sivom odelu jednom liku iz moje knjige, međutim zakon nehotičnog efekta, to je ono što je veličanstveno, to je ono grčko, koje nas podseća na to koliki je ogroman jaz između namere i dela, između nastojanja i posledice, koliko se uzaludnim čine naše težnje, koliko je nepromišljen i luciferovski naš pad. Svi smo mi, pa zar nismo svi mi izgubljeni? Oni koji ne saznahu to još su izgubljeniji. Oni koji pak znahu pronađeni su, jer spoznaše svu punoću svoje izgubljenosti. Tako beseđaše Oliver u Godini Našeg Kvarka.

Džilijan: Naravno, bračni seks može da postoji i kad niste u braku. To je valjda najgora varijanta. Izvinite, nisam mislila da vam ubijem želju. Možda ste se upravo upustili u tako nešto.

8: Gusto i razblaženo


Stjuart: „Kako si pronašao moj broj?” „Oh, potražio sam ga u telefonskom imeniku.” Zbog čega mi se čini da u poslednje vreme prečesto vodim ovaj razgovor? Najpre Oliver, zatim i Eli. Znam da pojedini delovi Velike Britanije nisu najnapredniji, ali ni ja nisam koristio najmoderniji sistem za pribavljanje informacija, zar ne?
Jesam li možda predugo bio odsutan iz zemlje? Moguće. Verovatno. Kao kad sam ono otišao u antikvarnicu blizu Ledbrok Grouva i rekao da želim neku malu sliku, ali da bude prljava. Žena me je čudno pogledala. Što je naravno bilo sasvim razumljivo. Ne, ne, objasnio sam, želim neku malu sliku kojoj je potrebno čišćenje, na šta me je pogledala još čudnije. Možda je pomislila da verujem da će takva biti jeftinija. Svejedno, pokazala mi je tri ili četiri slike, rekavši: „Ova ima i oštećenje, bojim se.” „О, fino”, odgovorio sam i odlučio se baš za tu. Očigledno je očekivala da joj dam neko objašnjenje. No to je jedna od stvari koje sam shvatio s godinama. Ne morate ništa da objašnjavate ako ne želite.
Isto je bilo i kad je Eli došla da pokupi sliku. Pogledala je stan, i nije od mene dobila nikakvo objašnjenje. Rekao sam joj da se zovem Henderson, i ništa nisam objašnjavao. Pokazao sam joj sliku, i ni to nisam objasnio. Ili, tačnije, objasnio sam joj da nemam nameru da objašnjavam. „Pretpostavljam da je obično đubre”, rekao sam. „Ne razumem se u slike. Ali želim da je očistim iz jednog naročitog razloga.”
Pitala je da li sme da je izvadi iz rama. Tek tada sam zaista počeo da obraćam pažnju na nju. Kad je stigla, izgledala je potpuno istovetno kao milion drugih devojaka u crnom koje su se za mog odsustva odnekud stvorile u Engleskoj. Crni džemper, crne pantalone, cipele s četvrtastim vrhom i slaganom petom, mali crni ranac, kosa obojena u crnu boju kakva ne postoji u prirodi. Bar ne u Engleskoj.
Zatim je izvadila alatke iz ranca, i premda je njima počela da radi nešto sasvim jednostavno, nešto što sam i ja mogao da uradim – rasekla je poleđinu rama, odvojila nekoliko čioda, i tome slično – radila je to s izuzetnom usredsređenošću, i izuzetno preciznim pokretima prstiju. Oduvek smatram da ako želiš bolje da upoznaš neku osobu, ne treba da je izvedeš na večeru – treba da je posmatraš kako radi. Kada je potpuno usredsređena, ali ne na tebe. Shvatate šta hoću da kažem?
Posle izvesnog vremena, postavio sam joj pitanja koja sam nameravao da joj postavim. Očigledno je da je prepuna divljenja prema Džilijan.
Uhvatio sam sebe kako razmišljam o tome da mi je baš drago što joj i nokti nisu crni. Zapravo, ona na noktima ima onaj gusti, sjajni, prozirni lak. Kao lak sa slika, pretpostavljam.

Oliver: Još jedno veče u pabu. Razmišljanja na temu metamorfoze stare dobre krčme. One iz vremena pre otapanja lanjskih snegova, iz vremena kada je bojni brod s belim grbom sekao talase, kada je kovani novac imao težinu na dlanu, a kraljevske preljube auru glamura, kada je Vestminster bio neprikosnoveni tvorac zakona a dobra stara engleska jabuka krila u sebi dobrog starog engleskog crva – u to davno vreme, krčma je bila krčma. Spomenite se doba kada su široka pleća snabdevača gurala kolica puna piva domaće proizvodnje za krčmara ovnujskog vrata, koji ga je razblaživao vodom pre no što njime počne da podstiče alkoholizam u sušičavim adolescentima, u slinavom idiotu, u rastrošnom mužu koji je došao da iz sebe ispiša teret doma koji nosi na svojim plećima, u mutile de guerre sa odlikovanjima na grudima nahereno posađenog na omiljenu stolicu, i u bezuboj starini koja u najdaljem uglu čangrlja dominama. Kalajne krigle stalnih gostiju vise na ekserima iznad bara, smrdljivi labrador izležava se kraj razbuktale vatre, i samo na tren – ukoliko regrutni oficir ne gurne svoj prst baš u vašu kriglu blagog, gorkog – sve je u ovoj enklavi muževnosti spokojno i jasno.
Nije da ja sad nešto veličam takva mesta, to da znate. Napadno razmetanje testosteronom i lakrimozno bratstvo po pivu – ne mogu takve stvari razgaliti Olijevu dušu. Opet, međutim, u nekom nesumnjivo jasno određenom trenutku, u krčmu je najpre svečano ušetao hvalevredni srkač ženskog pola – srkačica – potom su uvedeni i donekle pristojna hrana i ne baš sasvim nepristojno vino, pa kafanske društvene igre, kafanski zabavljači, striptizete, veliki ekrani, pa onda bolje vino i hrana iz turističkih vodiča, pa je proteran za hemoroide bogomdani nameštaj od hrastovine – a sve to skupa, bez obzira na to da li ćete upotrebiti termin elitizacija ili genetska mutacija, u zavisnosti od toga koji vam je od Stjuartovih kriterijuma srcu miliji, sve to zajedno Oliveru je godilo. Semiotičari kulture ušuškanih barova možda s pravom ističu da je pab ikona širih društvenih pomeranja. Kako nas je nedavno podsetio vestminsterski dužd, svi mi pripadamo srednjoj klasi. Stoga dobro došli, o turisti, u Veliku Belgiju, Gornju Holandiju.
Usredsredi se Oli, usredsredi se. Reč je o pabu, ako nemaš ništa protiv. O mestu, svrsi, osoblju.
Ah, kako taj glas savesti podseća, i svojom intonacijom i izborom reči, na Džilijanin glas. Da li je to ono čemu muškarci teže? Postoje mnoge teorije o tome s kim to muškarci zaista stupaju u brak – sa svojom seksualnom sudbinom, sa svojom majkom, svojim doppelgangerom, novcem svoje žene – ali kako vam zvuči ideja da oni zapravo tragaju za vlastitom savešću? Živa je istina da mnogi muškarci nisu u stanju da je pronađu na njenom tradicionalnom mestu, negde u blizini srca i jetre, pa zašto onda ne pribaviti sebi savest kao neki ukrasni dodatak, poput pokretnog automobilskog krova ili volana s metalnim ojačanjem? A možda to ipak nije ono za čim muškarci istinski tragaju, već nešto u šta brak, neizbežno, pretvara žene? To bi svakako bilo znatno banalnije. A nesumnjivo i znatno tragičnije.
Usredsredi se, Olivere. Dobro – bili smo u nekakvoj luksuznoj taverni – nekakvoj Ric-pivnici – Stjuartu dragom mestu. Ubacite sami neki zgodan, ako je moguće aliterativni naziv, po vlastitom izboru. Pili smo – eto, ono što biste vi voleli da smo pili. A Stjuart se – toga se vrlo dobro sećam – ponašao prijateljski. Ili je čak u tom času i bio Prijatelj. Bilo je – Stjuart je to – mnogo razglabanja i razmetanja рrе nego što je stigao do zaključka, ali je njegovu poruku, koliko sam je ja shvatio, krasila jenkijevska jednostavnost: ja sam uspeo, dakle i ti treba da uspeš. Otkud to, o zameniče Gospodara svemira, pitam ja, s glavom položenom na šape kao u onog labradora u krčmi na staroj grafici. Pomislim da je imao na umu neki poslovni plan ili strategiju spasavanja. Suptilno nagovestim da bi mi dobro došla injekcija u kešu – u iskušenju sam da uporedim sebe s narkomanom, ali se obuzdavam, u prisustvu jedne bukvalnom shvatanju toliko sklone osobe, i umesto toga nagoveštavam, nešto zdravije, da mi je potrebna injekcija u kešu isto kao što je dijabetičaru potreban insulin. Stjuart me je, gotovo klinački, naterao da se zakunem da ništa ne kažem Džilijan; stvarno, samo što nismo kao pored logorske vatre izvadili peroreze i rezom na palcu se zavetovali na krvno bratstvo.
„Dakle”, rekoh, pošto smo položili vrčeve na reklamne podmetače za pivo, „Nema ljutnje? Krv ispod mosta?”
„Ne znam o čemu govoriš”, odgovorio je.
Onda, u redu.

Gospođa Vajat: Stjuart me pita zašto se ponekad kaže da je zagustilo. Kažem mu da ne znam o čemu govori. On odgovara, „Tako se kaže, gospođo Vajat, pa sam se samo pitao kako je to kad je razređeno.” Kažem mu da živim ovde već trideset godina ili duže – verovatno duže – ali da stvarno ne razumem taj ludi jezik. Ili ludi engleski, kad smo već kod toga.
„О, ja mislim da razumete, gospođo Vajat, mislim da nas i te kako dobro razumete.” Pritom mi je i namignuo. U prvi mah sam pomislila da ima tikove, ali očigledno nije to bilo u pitanju. To nije bilo tipično ponašanje za Stjuarta kakvog sam znala odranije.
No Stjuart se u stvari dosta promenio. Sad izgleda, ako možete da me razumete, kao neko ko je sve svoje nevolje ostavio za sobom da bi oduševljeno prigrlio nove. Mršaviji je no što je bio i nije više onako predusretljiv. Ne, to baš i nije tačno. Ali muškarci imaju različite načine da vam ugode, ili bar načine da pokušaju da to urade. Neki od njih otkriju šta je to što prija drugima i onda nastoje da to ostvare, dok drugi jednostavno čine ono što su namerili samouvereno očekujući da će to što su odlučili u svakom slučaju zadovoljiti druge. Stjuart je prešao iz prvog u drugi tip. Na primer, zamislio je nešto što on naziva humanitarnom pomoći za Džilijan i Olivera. Sumnjam da su Džilijan i Oliver od njega zatražili takvu pomoć. Nije li tako? Možda je, dakle, ono što on čini opasno. Za njega, ne za njih. Velikodušnost se retko prašta.
Stjuart kao da i ne obraća pažnju kad mu to kažem. Umesto toga, pita me, „Znate li za izraz krv ispod mosta?”
Otkud sam ja to odjednom postala stručnjak za engleski jezik? Kažem mu da to zvuči kao kad nekog raspalite po nosu.
„Posred srede, kao i obično, gospođo Vajat”, odgovara on.

Eli: Ljudi koje srećete u ovom poslu – drugačije ih nikada ne biste sreli. Jer, ja sam dvadesettrogodišnja restauratorka slika s tek toliko para da imam za stan i hranu, a oni su dovoljno bogati da poseduju slike kojima je neophodna restauracija. Vrlo su ljubazni, ali nemaju pojma, većina njih. Ja o slikama znam mnogo više nego oni, ja ih više cenim, ali oni su ti koji ih poseduju.
Eto, na primer, vlasnik ove slike. Evo, da vam je osvetlim malo bolje. Jeste, u pravu ste. Ograda u parku, sredina devetnaestog veka. Bezmalo je priznao da je slika obično đubre. Da sam ja Džilijan, verovatno bih rekla ne, to nije samo sranje, to je kompletno sranje, ali pošto nisam, samo sam rekla nešto o tome kako s klijentom nema raspravljanja, i on se nasmejao, ali se nije upustio u dalja objašnjenja. Pretpostavljam da ju je možda dobio u nasledstvo. Od slepe tetke.
Isto važi i za pitanje kako je mene pronašao – ni to nije objasnio. Rekao je da me je potražio u imeniku. Ja sam mu na to ukazala da mene nema u poslovnom imeniku, a on je rekao da me je neko preporučio – ko? o, toga nije mogao da se seti – nisu znali broj, bla bla bla. Čas je bio gospodin Tajanstveni, a čas istinski usredsređen.
Živi u onom potpuno golom stanu u Sent Džons Vudu. Ni po čemu ne biste mogli pogoditi da li se tek uselio ili se upravo iseljava. Osvetljenje je bilo grozno, na prozorima su visile užasne čipkane zavese, a na zidovima nije bilo ničega – stvarno ničega. Možda je i sam to iznenada primetio, pa je otišao i kupio ovu sliku.
S druge strane, izuzetno ga je zanimali poslovna strana stvari. Postavio mi je mnoštvo pitanja o cenama, oštećenjima, materijalu, tehnikama. Nekako je umeo da postavi prava pitanja. Kako dobijamo posao, šta nam je sve potrebno u ateljeu. Rekao je da je osoba koja me je preporučila izuzetno pohvalno govorila o mojoj „saradnici”. Šefici. Zato sam malo govorila i o Džilijan.
„Ona bi vam verovatno rekla da ta slika ne vredi ni platna na kome je naslikana”, kazala sam u jednom trenutku.
„Onda je baš dobro što sam se obratio vama, a ne njoj, zar ne?”
Zazvučao je kao Amerikanac koji se oslobodio akcenta.

Oliver: Zakon nehotičnog efekta. Znate, kad sam se zaljubio u Džilijan, nisam pomislio da će naš coup de foudre izagnati Stjuarta u obećanu zemlju i od njega načiniti piljara. Kakva sam neznalica bio – nisam pojma imao da postoji zakon koji pokriva i takve eventualnosti. A zatim – brzo premotavanje na jednu deceniju kasnije – imamo gotsku temu Povratka prognanika. Obnovljenog prijateljstva. Srećnog trija nanovo usrećenog. Pronađenog delića slagalice koji se zaturio. Bio bih nagnan da Stjuarta uporedim s bludnim sinom, ali jebi ga, nekome je svetac svakog dana u godini, zato, u zdravlje svetog Stjuarta, podignite pehare i nazdravimo ovom našem bludnom sinu.
Sveti Stjuart. Izvinite, morao sam da se nasmejem. Stabat Mater Dolorosa, i sabijeni ispod predela su sveti Brajan, sveta Vendi i sveti Stjuart.

Džilijan: Dopada vam se maman, zar ne? Verovatno mislite – šta? – mudra bakuta, čvrst karakter. Verovatno pomalo i flertujete s njom. To me ne bi iznenadilo. I Oliver i Stjuart su to radili, svaki na svoj način. A kladim se da i maman flertuje s vama, bez obzira na vašu starost ili pol. Ona je takva. Verovatno vas do sada već vrti oko malog prsta.
Sve je u redu. Nisam ljubomorna. Nekada bih i bila. Majke i kćeri – znate tu priču. A još majka i kćer bez oca – znate li i tu? Šta kći misli o majčinim... udvaračima, da ih tako nazovemo, i šta majka misli o momcima svoje kćeri. To je vreme koga ni ona ni ja ne volimo da se setimo. Ona je smatrala da sam ja previše mlada za seks, a ja da je ona previše stara. Izlazila sam s nekim stvarno užasnim momcima, ona je izlazila s funkcionerima golf kluba koji su se pitali da slučajno ne krije negde koji milion franaka. Ona nije želela da ja ostanem u drugom stanju, ja nisam želela da se ona ponižava. U svakom slučaju bilo je to ono što smo govorile jedna drugoj. Ono što smo osećale bilo je nešto drugo, manje lepo.
No, sve je to sada iza nas. Nikada nećemo biti kao one majke i ćerke po časopisima koje neprekidno pričaju o tome kako su dobre prijateljice. Od toga mi se povraća. Ali, reći ću vam šta je to čemu se divim kod maman. Nikada nije sažaljevala sebe – ili čak i ako jeste, nikada to neće priznati. Ima svoj ponos. Život joj nije išao onako kako se nadala, ali ona prosto nastavlja dalje. To i ne zvuči kao neka lekcija.
Ipak, to je ono čemu me je naučila. Dok sam odrastala, stalno mi je davala savete koje ja nikada nisam prihvatala, a jedinoj pravoj lekciji koju sam naučila nije ni pokušala da me poduči.
Tako i ja sada nastavljam dalje. Kao kada... slušajte, ovo verovatno ne bi ni trebalo da Vam ispričam – Oliveru se to nikako ne bi dopalo – smatrao bi to izdajom – ali pre jedno godinu ili dve, Oliver je imao neku – kako bih to nazvala? – epizodu? bolest? depresiju? Ni tada, a ni sada to stanje ne može precizno da se opiše rečima. Da li vam je pričao o tome? Nije, to sam i mislila. I Oliver ima svoj ponos. Ali ja se sasvim dobro sećam kako sam jednog dana došla ranije kući, a on je ležao u istom položaju u kom sam ga ostavila, na svojoj strani kreveta, s jastukom preko glave tako da sam mogla da vidim samo konture nosa i brade, pa iako je osetio da sam sela kraj njega na krevet, nije reagovao. Rekla sam – reči su delovale tako nemoćno dok sam ih izgovarala – „Olivere, šta ti je?”
Odgovorio je, ne na svoj podrugljivi način, već direktno, kao da se prilično pomučio da mi odgovori na pitanje, „Neizreciva tuga”.
Mislite li da je delimično i u tome problem? Mislim na neizrecivost? Ako je za depresiju karakterističan taj nedostatak reči, onda nemogućnost izražavanja svakako čini da vam teskoba, usamljenost budu još teži. I onda kažete, „Nešto sam neraspoložen”, ili „Uhvatila me neka fjaka”, ali od toga vam biva gore, a ne bolje. A Oliver je jak na rečima, to ste već videli, i baš on od svih ljudi da ne može da nađe prave reči...
Potom je dodao nešto što sam isto tako dobro zapamtila. Rekao je, „Barem ne ležim u položaju fetusa”. I ni posle toga nije bilo nikakvog odgovora, jer bi to bilo isto kao da kaže „Podjednako dobro znamo sve klišee”. Od svega što Oliver jeste ili nije, svakako je inteligentan, a kada neko inteligentno govori o svojoj depresiji, to je nepodnošljivo za gledanje. I to zato što deo vas zna da je upravo ta pamet pomogla da se čovek nađe u takvom stanju, ali da mu neće pomoći da iz njega izađe. Nije hteo da ide kod lekara. Zove ih Pogađačima. Zapravo, on tako zove sve stručnjake s kojima se ne slaže.
I kako sam ja uplašena da se to ne ponovi, sve držim pod kontrolom. Nastavljam dalje. Prava sam gospođica Oštrica. Mislim da – nadam se – da ako očuvam strukturu u našem životu, onda Oliver unutar nje može da krizira bez veće štete. Jednom prilikom sam pokušala to da mu objasnim, a on mi je rekao, „О, misliš nešto kao tapacirana ćelija?” I to je razlog zbog čega više ne dajem objašnjenja u tolikoj meri. Jednostavno, idem dalje.

Oliver: Izvinjavam se, imao sam iznenadni napad panike. Ništa ozbiljno. Sama ta ideja da bi sveti Stjuart zaista mogao da postoji. Hajde da za trenutak izmaštamo njegovu biografiju. Dobri sin poštene udovice nekog vojnika u provinciji Male Azije. Dok su drugi momci rastezali svoje prepucijume, mladi Stjuartus je više voleo da niže zrna pasulja na konac. Izrastao je u prerano osedelog skupljača poreza u gradu Smirni, gde je svojim pedantnim vođenjem knjiga otkrio jednu ranu rimsku prevaru. Guverner provincije je malo zavlačio svoje šape u bure sa pšenicom. Nažalost, da bi se stvar zataškala bilo je neophodno pogubiti Stjuartusa iz Smirne pod optužbom da je urinirao i defecirao po idolima Hrama. Lokalni hrišćanski oportunisti proglasili su ga za mučenika i otud – sveti Stjuart. Zakon nehotičnog efekta ponovo na delu! Dan u kome se obeležava ovaj svetitelj: prvi april. Gospodar i čuvar nemodifikovanog povrća.
Odjezdio sam do Rečnika svetaca. Dok sam listao stranice sve teže sam disao. Sveti Spiridon, sveti Stevan (gomila svetih Stevana), sveti Simeon Stolpnik, sveti... sveta Suzana. Uf! O, srećnog li preskoka. Zamalo.
Ako hoćete, zovite me snobom kad su imena u pitanju. Zovite me Oliver. Najbolji Rolandov drug. Bitka kod Ronsesvala. Potiskivanje Saracena. Tragičan nesporazum među drugarima. Fraza: dati Rolanda za Olivera, id est, razmena moćnih udaraca topuzom u bici. Ah, to doba mitova i legendi. Karlo Veliki, viteštvo, visoki pirinejski prevoji, budućnost Evrope, budućnost čitavog hrišćanskog sveta kao ulog, herojska odbrana, opojni zvuk roga koji poziva u bitku, smisao ljudskog života, ma koliko nepovezanog, tričavo-beznačajnog, a ipak uvučenog u sukob viših sila. Biti pešak zaista je bilo nešto u vreme kad su na tabli stajali kraljevi, i skakači i lovci, kada je pešak mogao da sanja da će se pretvoriti u kraljicu, kad su crni stajali naspram belih, a iznad njih Bog.
Vidite li šta smo izgubili? Danas su samo pešaci na vidiku, a obe strane su u sivom. Danas Oliver ima druga koji se zove Stjuart, a raskid njihovog prijateljstva ne odjekuje daljinama. „Dao je Stjuarta za Olivera.” O bože.
Ipak, smatrate li da je Holivud spreman za Ep o Rolandu? Vrhunac svih filmova o drugarenju? Akcija, scenografija, visoki ulozi i ljubav lepe žene. Brus Vilis u ulozi cmizdravog Rolanda, Mel Gibson kao legendarni Oliver.
Izvinite. Opet sam se nehotice zakikotao. Mel Gibson kao Oliver. Stvarno ćete morati da me izvinite.

Džilijan: Oliver je rekao, „Misliš li da će Eli odgovarati?”
„Odgovarati za šta?”
„Ne šta. Kome. Stjuartu, naravno.”
„Stjuartu?”
„А zašto da ne? Pa ne izgleda on tako loše.” Samo sam ga netremice posmatrala. „Mislio sam možda da ih oboje pozovemo na večeru. Da spremimo saag gošt i kraljevske bolti račiće.”
Treba da znate da Oliver baš i ne voli indijsku hranu.
„Olivere, pa to je smešno.”
„А da ih iskombinujemo? Da spremimo saag račiće? Najbolje iz oba sveta. Ne? Jagnjeći dansak? Piletina čana? Brinđal bađi?”
Više mu se dopadaju reči nego sama jela, znate. Valjda je i to neki početak.
„Alu gobi? Tarka daal?”
„On je duplo stariji od nje i uz to oženjen.”
„Nije.”
„Eli ima dvadeset tri godine, a on...”
„Koliko i mi.”
„Dobro, tehnički..”
„I zamisli samo, sa svakom godinom koja prođe, on će biti manje nego duplo stariji od nje.”
„I oženjen je.”
„Nije.”
„Ali, rekao si mi-”
„Ne. Bio je. Sada nije. Slobodan čovek, iako to ne znači da je iko zaista takav niti da će biti, što su filozofi demonstrirali sa smarajućom ispravnošću na različitim primerima.”
„Znači nije oženjen Amerikankom.”
„Više ne. Pa, šta misliš?”
„Šta ja mislim? Olivere, ja mislim da je to podjednako...” (sada izbegavam reči kao što su sumanuto, blesavo, suludo i tome slično) „... nepraktično kao i pre.”
„Ali, moramo da mu pronađemo nekoga.”
„Moramo? Zbog čega? Da li nas je zamolio?”
Oliver je napućio usne. „I on bi za nas nešto učinio. Treba i mi da učinimo nešto za njega. Budimo recipročni.”
„Tako što ćemo mu servirati moju pomoćnicu?”
„Povrćna samba. Metar panir?”

Stjuart: Krv ispod mosta. Kao kad nekog lupiš po nosu. Dobra stara gospođa V. Ili, ako ćemo precizno, kao kada sam ja razbio nos Oliveru.
Jeste li primetili nešto u vezi s madam Vajat? Izgleda da sada lošije zna engleski. Sasvim sam siguran da ne umišljam. U toku poslednjih deset godina nastavila je da živi ovde, i umesto da ga zna bolje nego ranije, ili isto, sada ga zna lošije. Šta mislite, zbog čega se to desilo? Možda dok starite počinjete da zaboravljate stvari koje ste savladali kao odrasla osoba. Možda na kraju završite s onim što ste naučili kao dete. U tom slučaju, ona će na kraju govoriti isključivo francuski.

Džilijan: Nepraktično – kakva... praktična reč. Pre nekoliko godina, bila sam u ozbiljnom iskušenju. Stvarno mi se dopadala... ta osoba. Osećala sam da je to uzajamno. Zamišljala sam šta ću reći ako me bude upitao. I znala sam da ću reći: „Bojim se da je to ipak nepraktično.” I bilo mi je nepodnošljivo i da zamislim sebe kako izgovaram te reči. Zbog toga sam se postarala da se nikad ne nađem u situaciji da me upita.
Šta mislite, zašto mi Stjuart nije rekao da više nije oženjen? Svakako da je imao prilike za to.
Jedini razlog koji mogu da smislim je sledeći: bilo ga je stid. Sledeće pitanje: čega se to čovek može stideti u današnje vreme, kad više niko nije sklon da sudi o drugima, ma kakav neuspeh bio u pitanju? Jedini odgovor koji mi pada na pamet jeste ovaj: šta ako je Stjuartov drugi brak okončan na način koji ga je podsetio na kraj njegovog prvog braka? To je užasna pomisao, zaista užasna. Ne mogu da ga pitam o tome, zar ne? Na njemu je da mi sam kaže.

Teri: Postoje kamene krabe, kojih kod vas nema. One su posebne po tome što imaju jednu veliku štipaljku, samo jednu – hoću da kažem, jedna ostaje normalne veličine. I baš ta velika štipaljka je delikates, zato je lovci na krabe jednostavno otkinu a ostatak bace natrag u vodu. I znate li šta onda radi kraba? Počne ponovo da pušta tu veliku štipaljku. Tako kažu ljudi, pa pretpostavljam da je to istina. Čovek bi pomislio da se krabe istraumiraju, da jednostavno potonu u vodu i umru. Uh – uh. A one se jednostavno vrate da prođu sve ispočetka, kao da im niko nikada nije otkinuo ruku.
Što reče moja prijateljica Marsel: zar vas to ne podseća na nešto?

9: Brzi kari


Teri: Neka pokaže fotografiju. Naterajte ga da pokaže fotografiju.

Gospođa Vajat: Naravno, ja nisam psychologue ili psychiatre. Ja sam samo žena koja život izučava znatno duže no što, nadam se, možete da pretpostavite. I ako postoji jedna neiskorenjiva odlika ljudskog roda, onda je to njegova sposobnost da ga iznenađuju stvari koje uopšte ne bi trebalo da izazovu iznenađenje. Hitler okupira Francusku – iznenađenje! Ubiju nekog predsednika – iznenađenje! Raspadne se brak – iznenađenje! Padne sneg usred zime – iznenađenje!
Iznenađenje bi bilo da se desilo suprotno. Baš kao što bi bilo iznenađenje da Oliver nije doživeo nervni slom. Nije taj Oliver preterano čvrst. On živi na rubu živaca i, ako ćemo pravo, nije srećan u svojoj koži. O, naravno, on tvrdi da jeste, deluje kao da je zadovoljan sobom, kao da mu je sve potaman, ali ja sam u njemu oduvek videla nekog ko potajno mrzi samog sebe. Nekoga ko diže silnu galamu zbog toga što se boji one tišine iznutra. Ima moja kći pravo kad kaže da bi Olivera uspeh učinio boljim, no da se tako nešto dogodi, po mom mišljenju, malo je verovatno. Njegova takozvana karijera je prava katastrofa. Dobro, možda i nije, pošto katastrofa valjda ukazuje na postojanje nekakvog početnog uspeha, a Olivera za to niko ne može optužiti. Njega, manje-više, izdržava Džilijan, što nije život za jednog muškarca. O, da, znam ja za ove moderne teorije po kojima to može biti i dobra zamisao, takva podela posla, prilagodljivost, i tako dalje i tako dalje, ali moderna teorija vredi samo ako je psihologija osobe na koju se ona primenjuje takođe moderna. Ne znam da li sam jasna.
Da li joj je veran? Nemojte mi reći, ako znate odgovor. Nadam se da jeste, naravno. Ali ne zbog onoga što vi mislite – zato što je ona moja kćerka i zato što je neverstvo ružno. Ne, već zato što smatram da to ne bi valjalo za Olivera. Ima puno muževa – i žena – koje preljuba može da razveseli, da ih osposobi da lakše podnose život. Ko ono reče da su bračni okovi toliko teški da ponekad mora da ih nosi troje ljudi? No, Oliver po mom mišljenju nije takav. Ne govorim o krivici; govorim o mržnji prema samom sebi, a to je nešto sasvim drugo.
Ljudi se čude tome što je Oliver doživeo nervni slom posle očeve smrti. Ali on je toliko mrzeo oca, kažu. Kako to da ga njegova smrt nije oslobodila tog osećanja i učinila ga srećnim? Pa, koliko biste razloga voleli da čujete? Da počnemo s četiri? Pre svega, smrt drugog roditelja često u svesti deteta oživi smrt prvog. E, pa, Oliverova majka je umrla kad je ovome bilo šest godina, što je odveć bolno iskustvo da bi se proživelo dva puta, čak i u tako velikom vremenskom rasponu. Dalje, smrt roditelja koga volite po mnogo čemu je jednostavnija od smrti roditelja prema kome osećate mržnju ili ravnodušnost. Ljubav, gubitak, žalost, sećanje – svi znamo taj sled. Samo, šta sledi onda kada to nije slučaj, kada roditelj nije voljen? Spokojni zaborav? Ne verujem. Zamislite situaciju nekoga kao što je Oliver, ko shvata da je od trenutka kada je postao zrela osoba, a i dosta godina pre toga, živeo ne znajući kako izgleda voleti roditelja. Odgovorićete da to nije tako čudnovato, da nije tako neuobičajeno, a ja ću vam reći da to nimalo ne olakšava stvar.
Treće, ako je tačno da je Oliver mrzeo oca – po meni je to preterano, svakako je bio u pitanju snažni antagonizam, ali nazovimo to i mržnjom, ako baš hoćete – i ako je takvo osećanje nastavilo da postoji kroz čitav njegov zreli život, onda je moguće da mu je u izvesnom smislu postalo neophodno. Možda ga je ono održavalo, kao što neke ljude održava ogorčenje ili sarkazam. I šta onda čovek da učini, kad mu neko to oduzme? Dakako, možete nastaviti da mrzite mrtvu osobu, ali jedan deo vas će znati da je to nerazborito, da je čak pomalo i sumanuto. I kao četvrto, tu je pitanje tišine. Roditelja više nema, vi ste sledeći na redu, ostali ste sami – čak i onda kada imate svoju porodicu, svoje prijatelje. Od vas se sada očekuje da budete zrela, odrasla osoba. Konačno ste slobodni. Sami odgovarate za sebe. Posmatrate to svoje ja, preispitujete ga, intimno, konačno oslobođeni straha od toga šta bi vaši roditelji mogli reći ili pomisliti. Šta ako vam se ne dopadne ono što ugledate? Sem toga, sada je tu i nova tišina – tišina spolja, ogromna koliko i ona iznutra. I upravo vi – vi, tako krhki – vi ste jedino što razdvaja te dve velike tišine. Znate da ćete kada se one spoje, prestati da postojite. Njih razdvaja jedino vaša koža, vaša tanka koža, tako porozna. Pa, kako da malo ne pobrljavite?
Ne, mene to nije iznenadilo.

Eli: Pogodite s kim su Džilijan i Oliver pokušali da me spoje. Ili bar, ko je bio na večeri? Gospodin Tajanstveni na čijim zidovima nema slika, poznat i kao gospodin Henderson. Taj sedokosi muškarac stajao je tamo, a onda mi se nekako žurno primakao i rukovao se sa mnom kao da se nikada ranije nismo sreli. S pogledom koji kao da je govorio: „Neka ovo ostane tajna.” Pa sam to i prihvatila. To je postajalo sve uvrnutije, što sam duže sedela, pošto se – čik pogodite? – ispostavilo da je on njihov stari prijatelj.
U čemu je, onda, tajna? Ako mu je bio potreban restaurator slika, zašto se nije obratio Džilijan?
Ipak, bio je prilično zanimljiv. Govorio je o pravim stvarima, znate na šta mislim? Oliver je bez prestanka pravio neuspele viceve. I šta još ima novo? Učinilo mi se da ga Stjuart zbog nečega užasno nervira. Ma, dobro.

Stjuart: Čitam više nego ranije. Ali ne pripovednu prozu. Istorijska, naučna, biografska dela. Volim da znam da je ono o čemu mi govore istina. Povremeno pročitam poneki roman, kad se pojavi neki o kome svi uglas govore. Ali meni priče ne liče dovoljno na život. U pričama, neko se oženi i to je kraj – e, pa, ja mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da nije tako. U životu, svaki je kraj samo početak nove priče. Osim kad čovek umre – taj kraj je zaista kraj. Pretpostavljam da bi se svi romani, kada bi se zaista držali stvarnosti, završavali smrću svih junaka; ali, kad bi bilo tako, ne bismo ni hteli da ih čitamo, zar ne?
Ja u stvari želim da kažem sledeće: kada sam video – kada smo i vi i ja videli – Olivera – pre nekih desetak godina, kako u kolima nestaje onom seoskom ulicom u Francuskoj, zar niste pomislili da je to kraj priče? Ne bih vam na tome zamerio – deo mene je takođe verovao u to. Možda sam i priželjkivao da tako bude. Samo, život vas nikad ne ostavlja na miru, je li tako? Život ne možete odložiti kao što odlažete knjigu.

Oliver: Stjuart je za večerom bio u svom najstjuartovskijem izdanju. Sveti Simeon Stolpnik bi pošizeo i sagradio sebi još viši stub da se nekako spase iz narkoleptičke mijazme koja je kao veštački dim obavijala noge od stola. To me je podsetilo na vreme kada sam – u zaludnom nastojanju da ga malo poguram napred u erotskoj oblasti života – dopuštao malom Stjuu da zajedno sa mnom izlazi na sastanke s devojkama. Sedeo bi tako, zabavan kao drška od metle, a onda bi se natuštio kao pozna jesen kada bi obe gospodične poželele da ih kući otprati Iskreno Vaš. Verujem da je Steatopigičnom to davalo nekakvu neodređenu socijalnu svrhu: olakšajte sebi put ka seksualnom odnosu utroje tako što ćete na sastanak izaći s dve devojke i Stjuartom. Mada je to imalo i svojih lošijih strana. Svaki put bi se rascmizdrio kad je trebalo da plati račun (umesto da bude srećan), pa biste posle morali da ga mazite i tetošite sve dok ne odgega da uhvati poslednji autobus za povratak u svoju krepuskularnu drkaonicu.
Primer: Stjuart očito smatra da je tokom poslednje decenije povećao svoj savoir faire količnik. No ako se na nekom društvenom skupu nađete u ulozi jedinog slobodnog muškarca, onda je, zar ne, stvar lepog vaspitanja malo porazgovarati sa jedinom slobodnom osobom ženskog pola među prisutnima? Kao, ono: „А čime se vi bavite?” „Koji vam je platni razred?” „Gde plaćate porez?” A on je samo piljio u madmoazel Eli kao da ima problema s kontaktnim sočivima. Zato sam se posle izvesnog vremena ubacio i ukratko izložio njegov curriculum vitae. Što je njega odvelo u drugu krajnost, pa je krenuo da trkelja o globalnoj ekonomiji ishrane i svojoj svetoj misiji prodavanja šargarepa autentično izuvijanih u obliku đavoljih genitalija.
Primer : proveo je silno vreme pomažući Džilijan da „pospremi”. Bilo je prilično dirljivo to što je napunio mašinu za pranje posuđa, ali udaljeni skladni tonovi viljušaka koje traže svoja mesta za mene nisu pesma kojom se možete odužiti za večeru.
Primer: u jednom trenutku počeo je kolerično da se upljuvava dokazujući činjenicu da prefinjena osoba može na svojoj polici s ukusom poređati kako dela pripovedne proze, tako i dela nepripovedne proze. Sem toga, nastavio je da melje, zašto se nepripovedna proza pokroviteljski definiše i imenuje samo kroz svoju suprotnost? Zar to nije kao kad biste voće definisali kao ne-povrće? Ili – dodao je za slučaj da nismo u stanju da dovoljno brzo shvatimo poentu – kao kada biste povrće definisali kao ne-voće?
Pripovedna proza je, odgovorio sam, Uzvišena proza. Nepripovedna proza je rđa na budalinom zlatu (ma šta to značilo; baš mi se dopada kako zvuči). Nije me baš najbolje razumeo. Vidi, rekoh, pripovedna proza – pod kojom sam prirodno podrazumevao umetnost uopšte – predstavlja normu, bas-liniju, zlatni presek, meridijan, severni pol, severnu zvezdu, polarnu zvezdu, magnetnu rudu, magnetni sever, polutar, beau ideal, sumu, otelotvorenje, non plus ultra, meteor, Halejevu kometu, Istočnu zvezdu. Ona je istovremeno Atlantida i Everest. Ili, ako hoćete stjuartovskije, ona je bela linija po sredini puta. Sve drugo je skretanje, semafor, radarski uređaj koji vam iskrsne u retroviseuru.
Nekoliko trenutaka je razmislio o tome, a onda uzviknuo, „Dvostruko se staklo stavlja jednom u životu – postavite ’Everest’, kvalitet i lepotu!” Zatim mi se iskezio.
Moje strpljenje katkad nailazi na preteška iskušenja. Sveti Oliver, koji je pozvao sebi male gnjavatore.

Džilijan: Nisam mogla da poverujem kada mi je Oliver saopštio da ih je pozvao na večeru. Samo njih dvoje, da sve bude zaista suptilno. Ja sam se od toga ogradila. Pitala sam šta namerava da spremi. Večerali smo brzi kari koji smo poručili iz indijskog restorana. A, kao što rekoh, Oliver zapravo i ne voli indijsku hranu. Ne mogu da kažem da sam dala neki veliki doprinos pripremi. Stjuart se veoma trudio. Posle večere pomogao mi je da pospremim. Brižljivost s kojom on slaže posuđe gotovo podseća na nežnost. Čak sam primetila i kako ispravlja neke od onih plastikom presvučenih šiljaka u mašini, onih koji se okrenu na pogrešnu stranu ako Oliver samo prođe
blizu njih. U jednom trenutku je rekao, ne baš prigušeno, ali nekako tiho, a odlučno, „Mislim da bi ovo trebalo promeniti.”
„Stjuarte”, rekla sam, „ona jeste malo stara, ali radi savršeno.”
„Ne, ne mašinu za pranje posuđa. Sve ovo. Ne možeš više ovako.”

Stjuart: Moj plan je sledeći:
– svima im je potrebno više prostora
– škole u okolini nisu nešto naročito
– Džilijan je potreban veći atelje
– Oliver bi trebalo da mrdne dupetom
– dakle, ukratko, treba im kuća pristojne veličine u nekom kraju s boljim školama
– čudnovatom igrom slučaja, ja imam baš takvu kuću
– što predstavlja rešenje
– mada shvatam da bi se tu mogao kriti i mali problem.
Moram da ubedim Olivera da je to ponajviše za Džilino dobro, a Džil da je za Oliverovo. A i nju i njega da je to bolje za decu. Pa, to i ne bi trebalo da bude nemoguće. Olivera sam malo pripitomio kada smo poslednji put izašli na piće. Mislim da sam samo u dva navrata hteo da ga zadavim. Oteo mi se kontroli s nekakvom bezveznom šalom o Ric-pivnici koja je po njegovom mišljenju bila neverovatno originalna. Kao da u Jorkširu već ne postoje dve radnje s tim imenom. A onda je, kad smo polazili, postao užasno sentimentalan, što i inače ima običaj kada se malo dobije. „Еј, Stjuarte, govnarčino stara, nema ljutnje, je 1’ tako? Braća po krvi i tako to? Roland za Olivera, sve je to samo krv ispod mosta, nema ljutnje, je 1’ da?”
Podozrevam da Oliverova zamisao o tome kako ću mu pomoći sadrži više elemenata kojih u mom planu nema.

Eli: Sinoć se u jednom trenutku dogodilo nešto neobično. Oliver je na svoj uobičajeni način tupio o slikarstvu, držeći predavanje nama dvema koje imamo diplome iz te oblasti, što njemu nije smetalo, i odjednom je Stjuart progovorio onim smešnim glasom izgovorivši reklamu za dvostruko staklo. Od pre nekoliko godina, sudeći po tome kako je zvučala. Oliveru se na licu videlo da ga je to istinski iznerviralo. A ako mene pitate, Stjuart je tačno znao šta radi.
Džilijan je prema svima bila nekako ledena.

Oliver: Stjuart se ponaša kao da je cilj njegovog Čuvenog Plana da spase privredu jugoistočne Azije od propasti. Zapravo, ponaša se više kao jedan od onih nesnosnih dikensovskih profesionalnih spasitelja. Koji se obično zovu Čeribam, ili nekim slično blesavim imenom.

Gospođa Vajat: Jedna stvar u vezi sa Stjuartovim povratkom ne da mi mira. Naročito, ako će se ponovo umešati u porodični život.
Znate, Sofi i Mari ne znaju da im je majka već jednom bila udata.
Apsurdno, je li? Neprimereno današnjem vremenu, je li?
Ovako je to bilo. Oliver i Džilijan odrekli su se svog života u Engleskoj, preselili se u Francusku. Stjuart je otišao u izgnanstvo u Sjedinjene Države. Devojčica – Sofi – lagano je rasla, postavljala sva pitanja koja deca obično postavljaju. E, a moja kći je, kao što ste možda primetili, vrlo neposredna osoba. Tako da šta god da upita, Sofi dobije odgovor. Odakle dolaze bebe, kuda odlazi mačka kad umre, i tome slično. I eto, jedino pitanje koje Sofi nije postavila, zbog toga što takva pitanja deci ne padaju na pamet, bilo je: maman, baš me interesuje, zašto si se uopšte udavala za bilo kog drugog pre nego što si se udala za tatu. Vidite, to pitanje nikada nije iskrslo.
Naravno, ima u tome još koječega. Možda je to bio način da se ne razmišlja o prošlosti. A takođe i način da ne zapetljavate previše život svom detetu. Svi mi želimo da naša deca veruju da je njihov ulazak u život bio jasna i jednostavna stvar. Zašto nametati mališanima teškoće ako to nije neophodno?
A onda postaje sve teže da ispričate ono što niste ispričali. Zatim se rodi Mari. I ne očekujete da ćete ikada više videti Stjuarta. A on se vrati.
Možda sve to i nije važno. Možda će se jednog dana svi zajedno tome smejati. A možda to i nije tako verovatno.

Džilijan: E, a da mi lepo odmah obustavimo sve ovo?
Rekla sam Oliveru, „Shvataš li ti šta to Stjuart zapravo predlaže? On predlaže da mi pređemo u kuću u kojoj smo on i ja živeli dok smo bili venčani.”
Oliver odvrati, „Misliš na kuću u kojoj smo se zaljubili jedno u drugo? Sasvim na svom mestu, što se mene tiče.”
„Kako to da kuća posle toliko godina još uvek pripada njemu? Zar ti to ne izgleda čudno?”
„Ne, smatram da je u pitanju čisto tržišno razmišljanje. Verovatno je iznajmljuje za suvo zlato.”
„Ра, šta će onda biti sa stanarima? Jednostavno će ih izbaciti?”
„Verujem da shvataš da ako zakonski vlasnik želi da povrati svoj posed s namerom da ga učini svojim osnovnim prebivalištem, zakon tu ne postavlja nikakve prepreke.”
„Ti se u to ne razumeš.”
„Ne, to je nešto u šta se Stjuart razume.”
„Svejedno, ovde nije u pitanju takav slučaj. Ne namerava on da se useli, što znači da će ih nečasno izbaciti napolje. Šta će ljudi da pomisle.”
„Verovatno će pomisliti da se rukovodi tržišnim razmišljanjem.”
„Zar ne vidiš da u toj zamisli ima nečeg bolesnog?”
„Polovina te kuće nekada je pripadala tebi. On ju je otkupio. Sada ti želiš da je povratiš.”
„Ne to, nego mislim da je bolesno to što sam nekad živela tamo sa Stjuartom a sada Stjuart predlaže da pređem da tamo živim s tobom.”
„I sa decom. Kako god bilo, tapete su verovatno promenjene.”
„Је li to jedino o čemu razmišljaš – o tapetama?”

Oliver: Tapete, znate, umeju i te kako da narajcaju čoveka. Jedan od mojih junaka, umetnik u svom već zaokrugljenom i sasvim nestjuartovskom srednjem dobu, obreo se jednom prilikom u nekom mediteranskom gradu gde se, pola života ranije, odigrao njegov prvobitni susret s Venerom. Marselj, ako me pamćenje služi. Erotska nostalgija i samoironična radoznalost nagnali su ga u potragu za tim napola zaboravljenim mestom, ali su ga hirovitost memorije i obnovljena gradska struktura ostavili na cedilu. Kada je, već iscrpljen, nabasao na jednu berbernicu, odlučio je da obustavi potragu i da se umesto toga obrije. Pena mu je obelela obraze i berberin je već paganinisao po svom kaišu za oštrenje britve, kada je tout d'un coup i merde alors!, prepoznao tapete. Premda izbledele, još uvek su dokazivale da se upravo tu, baš u toj prostoriji, odigrao onaj burni događaj. Zamislite samo taj trenutak: lice starca u ogledalu, na zidu tapete mladića, a između njih on kakav je nekada bio, pod naletom sećanja i predosećanja u isto vreme. Mora da je to matoro grlo samo krenulo prema britvi, a?
Kada sam to ispričao Džilijan, upitala me je kako je to moj junak mogao biti siguran da je to baš ta soba, jer se u to vreme verovatno nije moglo kupiti ne znam koliko mnogo vrsta tapeta, i sigurno je na desetine kuća u tom kraju imalo...
Odgovorio sam joj da istina neposredno proističe iz poezije.

Stjuart: Oliver je zvao da kaže kako jedino što bi Džilijan moglo da zasmeta, koliko se njemu čini, jesu tapete. Zar ljudi nisu čudni kada biraju mesto gde će živeti?
Trebaće im nova mašina za pranje posuđa. Stara je na izdisaju.

Sofi: Tata kaže da se selimo u neku lepšu i veću kuću. Mama kaže da ne.
Pitala sam hoćemo li mi to moći da platimo, a oni su se pravili da ne čuju.
Onda sam pitala i možemo li da imamo mačku ako se preselimo u nešto veće.
Rekli su da će razmisliti.

Mari: Mačak Pluton. Mačak Pluton.

Eli: Oliver je zvao da mi kaže da sam se stvarno dopala Stjuartu, samo što je on neverovatno stidljiv, tako da bi možda trebalo da ja učinim prvi korak. Oliveru je trebalo nekih dvanaest minuta da to lepo upakuje. Odgovorila sam da mi se čini da je Stjuart sasvim prijatna osoba, ali da sredovečni razvedeni muškarci nešto i nisu moj tip. Trebalo mi je oko osam sekundi da mu to saopštim, bez ikakvog pakovanja.

Stjuart: Oliver je pozvao da mi kaže da sam se stvarno dopao Eli, samo što je ona neverovatno stidljiva, pa bi možda trebalo da ja učinim prvi korak. Rekao sam mu da je jedini „korak” koji ja imam na umu, onaj koji treba da naprave on i Džilijan. Rekao mi je sve i svašta, pored ostalog i to da sam lukavi džukac, i dodao da je primetio da se nas dvoje zaista dopadamo jedno drugom.
Zašto Oliver misli da mi je još uvek potrebna njegova pomoć kada je reč o suprotnom polu? Nije on ni u ono vreme bio od prevelike koristi. Tek ponekad bismo zajedno izašli na sastanak, ali se on uvek ponašao toliko pokroviteljski da sam ja brzo dizao ruke od provoda. Ne smeta mi kad me neko zadirkuje, ali se kod Olivera to pretvaralo u neku vrstu pijane agresije. A njegova zamisao o ukazivanju pomoći svodila se na to da bez prestanka govori o tome koliko mi je potrebna pomoć. Što u takvim okolnostima i nije bilo od prevelike pomoći.
A sigurno je da mi Oliver u ovom trenutku nije potreban. Umem sasvim dobro i sam da primetim da je Eli mlada i privlačna žena. A umem i da se služim telefonom.
Jedna od prednosti njihovog preseljenja biće i u tome što će na kućnu dostavu moći da naručuju bolji kari.

Oliver: Gospodin Čeribam mi je poslao isečak iz novina o tome kako bi neki vladin stjuard mogao da bude određen za „upravitelja” lokalnih škola, e da bi tako ugušio oružani ustanak i da bi umesto sadašnjeg obaveznog, uveo fakultativno korišćenje droga. Ovdašnje prosvetne vlasti nesumnjivo se mogu meriti s akademijom gospodina Tima kada je reč o isporuci proizvoda i moralu osoblja.
Znate, ne treba mene ubeđivati. Ovde Madam donosi odluke, to svi znamo. Ja sam vam samo papska država koja vodi pregovore sa Meternihom.

Stjuart: Oliver mi je rekao da treba to da sredim sa Džilijan. Još jedna poruka iz Ministarstva za nepotrebne savete. Otišli smo na ručak. Prvo što je rekla, a zazvučalo mi je to tako tipično za Džilijan, bilo je da ne želi da prihvati milostinju. Odgovorio sam joj da sam ionako nameravao da podelimo račun.
Tako je to s njom: uvek znate na čemu ste. Znam da je neobično da to ja kažem, s obzirom na naš brak. Ali, kad se osvrnem na to – što često činim – ne mogu da zaključim da me je obmanula. Možda je obmanula samu sebe, ali to je nešto sasvim drugo. Kada sam je upitao, rekla mi je kako stvari stoje. Kad smo raskinuli, ona je preuzela odgovornost. Kad smo delili imovinu, tražila je manje no što je zasluživala. A napola pomišljam da možda i nije spavala s Oliverom onda kada sam mislio da to čini. Sve u svemu, može se reći da se ponašala vrlo korektno. S tim što se ponašala vrlo nekorektno s moje tačke gledišta, da budemo precizni.
I tako, iskoristio sam njen šlagvort. Rekao sam da očekujem da mi za kuću plaćaju pristojan zakup. Što bi, nagovestio sam, moglo da natera Olivera da se zamisli i ubedi ga da se prihvati nečega što normalni ljudi nazivaju čestitim poslom. Naravno, kao zakupci, vremenom bi stekli pravo da kuću otkupe. Dalje, obezbedio bih da kuća bude valjano preuređena i doterana. Tu sam se najbliže primakao osetljivom pitanju tapeta. Spomenuo sam prednosti boljih škola u okolini. Spomenuo sam da će moj poklon za useljenje, ukoliko se takav gest ne bude smatrao napadnim, biti mačak po imenu Pluton. A kada sam osetio, onim instinktom koji steknete kroz pregovaranje, da će još jedan detalj, još jedna ponuda, biti presudna za sporazum, dodao sam – niotkuda, to mi je samo sinulo u svesti dok sam govorio – da bih, premda nisam povezan s holivudskim magnatima, mogao Oliveru da pronađem posao u svojoj firmi. Ukoliko se i to ne bi smatralo milostinjom. Potom sam račun podelio pola-pola, kao i napojnicu.
Bila je došla pravo iz ateljea, i na cipelama je imala tačkice od boje. Cipele su bile crvene, starinske, s tankom trakom i kopčom. Jesu li cipele odraz karaktera? Cipele za stepovanje, cipele za karakterologiju. Tako nekako. Meni su se baš dopale.

Džilijan: Stjuart je izuzetno velikodušan. Stvarno tako mislim. Da je uobičajeno velikodušan, bilo bi lakše reći: ne, hvala ti, nastavićemo kao i do sada, sami ćemo se brinuti o sebi, puno ti hvala. Ali on ne navaljuje s nekom nejasnom dobronamernošću, on razmišlja o tome šta je nama potrebno, i tome je teško odoleti. Devojčice ga zovu Stjuart Pravedni, kao da je neki šerif ili tako nešto. Na neki čudan način, nadimak odgovara: on jeste pravedan.
Oliver tvrdi da sam tvrdoglava i gorda, nepristupačna. Ne mislim da je to u pitanju. Negde u podsvesti muči me pitanje ne „šta”, već „zašto”. Svi se ponašamo kao da Stjuart želi da poravna račune sada kada je u prilici da to učini. Što uopšte nije slučaj. Reč je – ili bi moralo da bude – o nečem sasvim suprotnom. Oliver kao da to ne shvata. Odnekud pretpostavlja da bi on, Oliver, trebalo da ima koristi od toga što je ovaj, Stjuart, postao uspešan. Zato misli da sam ja preterano skrupulozna, dok ja mislim da je on preterano zadovoljan sobom. A tu je Stjuart koji kaže: eto odgovora, sasvim je očigledan. Da li je?

Stjuart: U agenciji za iznajmljivanje smatraju da bi isterivanje stanara moglo da potraje šest meseci ili više. Objasnio sam im da ja lično nameravam da se uselim, ali su oni rekli da mora da se da propisan rok, i tome slično. Učinilo mi se da me nisu razumeli, pa sam sam otišao do kuće. Jeste bilo pomalo čudno vratiti se, ali sam pokušao da se usredsredim na posao. Kuća je podeljena na troje stanara. Sastao sam se s njima odvojeno. Izneo sam im ponudu. Objasnio sam koliko će dugo ponuda ostati otvorena, kao i to da za mene vredi samo ako je svi stanari prihvate. Bio sam savršeno iskren u tom pogledu. Dobro, možda sam izmislio trudnu ženu koja treba da se vrati iz Amerike. Tako nešto.
Nema razloga da me tako gledate. Nisam ja izbacivao siročad na sneg. Nisam uposlio grupu izbacivača. Samo sam predložio dogovor. To vam je kao kad čekirate kartu za neki let pa je avion pun i ponude vam sto funti da prihvatite neki kasniji let. Ako vam se žuri i nije vam do sto funti, nećete ni da razmišljate o tome; ako ste student koji vremena ima na pretek, to će vam zazvučati kao fina ideja. Novac u zamenu za neugodnost. Nemate obavezu da prihvatite, pa se i ne bunite protiv aviokompanije.
Ljudi shvataju smisao takvih sporazuma, oni više ne izazivaju zaprepašćenje, a nije loše osetiti novac u šaci. Rekao sam im da je zakon sasvim jasan što se tiče mog prava na eventualni povratak u kuću. Složio sam se s njima da je to lepo mesto: zato sam uostalom tu i živeo pre dosta godina, i poželeo da se vratim. Posebno sam istakao da je poželjno što brže rešenje. Predložio sam da sednu i zajedno razmisle. Prilično sam pouzdano pretpostavljao šta će se dogoditi. Dali su mi „ne” koje je značilo „da, možda”, a koje sam ja potom pretvorio u „da, molim”. Polovinu para sam im uručio odmah, a drugu polovinu kad su se iselili. Zatražio sam potpis. Ne zbog poreznika – daleko bilo! – već samo za ličnu arhivu.
Novac u zamenu za neugodnost. Ima li u tome išta loše?
Oliver i Džilijan još uvek nisu bili doneli konačnu odluku, ali kada sam ih obavestio da će kroz trideset dana kuća biti njihova, to im je postalo nekako stvarnije. Očekivao sam i neki poslednji, dodatni uslov. To se obično pojavi u trenutku kad ljudi tek što nisu dobili ono što žele. Nekako kao da ne mogu da prihvate jednostavnost te činjenice, pa moraju da zapetljaju stvari, da nametnu svoju volju na neki sasvim nevažan način. Da, kupiću vaš automobil, ali samo ako ostavite i ove krznene kocke koje landaraju okačene o retrovizor.
Džilijan je rekla, „Ali ima još jedna stvar. Ne dolazi u obzir da nam kupiš mačku.”
Tipično za Džilijan. Svako bi tražio nešto više, ona traži manje.
„U redu”, rekoh. Shvatio sam sugestiju. Otkazao sam porudžbinu za novu mašinu za pranje posuđa. Odlučio sam da ne preuređujem kuću. Tek nešto malo doterivanja kad izađu stanari. Oliveru neće škoditi malo „uradi sam” aktivnosti.
Pomislio sam, isto tako, da ću ih, kad se usele, ostaviti na miru. U poslednje vreme malo sam zapustio svoj posao. Možda je vreme da potražim novog snabdevača svinjetinom. Mogao bih da proširim asortiman tofu grickalica. A nojevi? Oduvek sam instinktivno bio protiv toga, ali može biti da grešim. Možda je vreme za anketiranje potrošača.

Teri: Naterajte ga da pokaže fotografiju.

10: Kondomi


Eli: Kondom, svaki put. Svaki svakcijati put, sve dok ne uradi test na sidu i ja ne siđem sa oltara. Verujem samo u ono što vidim. I vi biste, da poznajete neke od momaka koje ja znam. I neke od muškaraca. Nisu muškarci ništa iskreniji od momaka. Okej, hajde da ih za ovu priliku sve nazovemo muškarcima, čak i momke, i da postavimo sledeće pitanje: kad bi postojala muška pilula, koju bi oni mogli da uzimaju svakodnevno, i da svaki put kad je uzmu budu neplodni u naredna dvadeset četiri časa, i kad bi na njima bilo da kažu, „sve je u redu, uzimam pilule”, u koliko bi procenata slučajeva, kad čujete tu rečenicu, oni govorili istinu. Po meni, ne u više od četrdeset do 45 procenata. Okej, vi ste manje cinični, mislite da je 60, ne, kažete 80, možda 90. Možda čak i 95. Je li to dovoljno? Za mene nije. Za mene nije dovoljno ni 99,99. S obzirom na to kakve sam sreće, ja bih upala u onih 0,01.
Ne. Kondom, svaki put.
I to ne znači da želim da se udam. Čak i kad bih želela, to sigurno ne bi bilo u crkvi.

Stjuart: Meni je svejedno. Znate, postoje razlozi za i protiv za svaki metod. Ne mislim da je to neki veliki problem, osim ako neko ne gaji baš nažna osećanja u tom pogledu. Kažu ljudi, strast pobeđuje sve. Ili nešto. To je tehničko pitanje. Stvarno, svejedno mi je.

Oliver: Argumentacija, per et contra, nekoga ko je u bludne radnje upućen kao Raspućin, neko ko dobro poznaje lisičju lukavost spermatozoida u potrazi za toplim gnezdašcem, neko ko se u ručnu izradu barikada razume bolje od francuskih komunara.
1) „Francusko pismo”, „engleski mantil”, ili (kako ga naši slovenski rođaci sumorno nazivaju) „kaljača”. Zaista, ima u toj stvarčici nečeg sličnog gumenoj cipeli. Nazovite me estetom ako se usudite, ali razmislite o implikacijama – semiotičkim, psihološkim – čina u kome čovek stavlja cuclu na vrh svog miška. I premda njeno prisustvo može obezbediti utehu i spokoj onima koji su previše laki na obaraču, posledice tog čina za mene su uvek bile obeležene izvesnom tristesse. Onaj prvi trenutak povlačenja, prsti koji usplahireno traže onaj zadebljani obruč, a onda ono dugo vlažno razvlačenje. Ne znam zašto me to uvek podseti na filmove o ratnim zarobljenicima, ono kada se tunel za bekstvo uruši, pa poluugušenog oficira Kraljevske avijacije moraju za pete da izvlače napolje? A onda, biti suočen sa landarajućim dokazom svog dela, kao kad detetu ponosno pokažu nošu. U jednom takvom trenutku, snažan napad kosmičke melanholije nešto je sasvim prirodno, zar ne?
2) Dijafragma, kapa, ili (ona izumrla južnoamerička ptica) pesar. Čekanje da vam draga ode u kupatilo – svaki put dramatičan pad na grafikonu radnje. Luk je zategnut i napet, strelac je nanišanio cilj, i u tom trenutku mu Henri V – ili, verovatnije, Bardolf – naredi da strelu vrati u tobolac pro tem . Ah, neka mu bude, vreme je da čovek sebi otpevuši malo orijentalne muzike en attendant. Onda, tu se otvara i pitanje da li se zbog ukusa gela jezičko zadovoljstvo povećava ili ne. Za one retke srećne pojedince, možda se i povećava.
3) Pilula. Ah, telo uz telo, bezbrižni ushit, od svakog srama oslobođeno adamevovanje. Kao što je život motorista bio preobražen uređajem za paljenje, isto to je putenim osobama donela pilula. Posle toga, sve drugo je podsećalo na samostalan ručni rad.
4) Ono što se naziva ženskim kondomom. Tu nemam ličnih saznanja ili iskustava, ali zar to nije, zar nije neizbežno da to bude, kao da tucate vreću za spavanje? Možda je i zgodno za one koji su fetišizovali svoja rana skautska iskustva.
5) Vazektomija. Ono – ektomija me snažno odbija.
6) Seks bez penetracije. Konobar, molim vas večeru od tri jela. Slane grickalice, čaj za ispiranje usta i espreso bez kofeina.
7) Polupenetrativni seks, sistemi sa odlaganjem, karezza, uzmicanje, uzajamna masturbacija, spavanje bez odeće s naoštrenom sabljom između partnera, škotska ljubav (kako Francuzi duhovito nazivaju ševu nasuvo), odvojeni ležajevi, pojasevi nevinosti, celibat, gandijevska opcija... sve to ometa istinski spoj istinskih tela: zaboravite sve to. Zajeboravite sve to.

Džilijan: Tu je uvek u pitanju kompromis, zar ne? Osim, naravno, ako ne pokušavate iz sve snage da zatrudnite. Od pilule sam se osećala natečeno. Zbog spirale sam krvarila više nego obično, a sem toga u nju nemam potpuno poverenje od onog dana kada je „кореr 7” jedne moje prijateljice izašao napolje zajedno s posteljicom njenog prvog deteta. Ostaje, dakle, stari izbor između kondoma i dijafragme. Oliver mrzi kondome. Zapravo, pre će biti da ne ume baš dobro da ih koristi (pa ih zbog toga mrzi). Pri tome se mora priznati da nimalo ne podstiče strast to kad Oliver počne da psuje i da petlja na drugoj strani kreveta – gotovo kao da je to moja greška – a ne jednom je, usred maženja, tu stvarčicu gnevno zavitlao kroz sobu. Neko vreme smo problem rešavali tako što sam mu ih ja stavljala. Dopadalo mu se da mu na taj način izigravam mamu. No, to je bilo u vreme kada je bio u depresiji, pa je ponekad – pa, u stvari, prilično često – gubio erekciju usred posla. Što je i mene činilo anksioznom, znate, ako bi mu se to desilo u meni.
Ostaje, dakle, dijafragma. Što nije savršeno. Ali, ako ništa drugo, tu bar imam kontrolu. A to je ono što želim. Mislim, štaviše, da i Oliver to želi.

Oliver: Baš sam hteo da kažem nešto o tome. Dok smo živeli u Francuskoj. Kupovanje kondoma. Tražite preservatifs. Msje apotekar, znate, mi opet pravimo marmeladu. Molim vas, kesicu prezervativa. Baš čudno, to što u jednoj katoličkoj zemlji imaju naziv koji asocira na čuvanje života, kad su u stvari nešto sasvim suprotno. „Molim, vas, jedan paketić spermoubica”: tako nešto bi se moglo očekivati, zar ne? Šta se to njima čuva? Majčino zdravlje, očev krvni pritisak?

Teri: Mislim da se to desilo nekih godinu dana posle našeg venčanja. U svakom slučaju, pre nego što smo otišli kod terapeuta. Otprilike u vreme kada je Stjuart počeo da drži liniju. Trenažer u stanu, odlasci u teretanu, džoging nedeljom ujutro. Stjuart meri sebi puls dok mu po čelu izbijaju graške znoja. Bilo je to i simpatično na neki način. Bilo je zdravo. I sasvim očigledno, verovatno. Hoću da kažem, u to vreme sam verovala da je sve to samo radi zdravlja.
Protivio se tome da sve vreme uzimam pilule. Umeli smo da se našalimo na temu genetskog modifikovanja i veće privlačnosti organskih proizvoda, i tome slično. On je predlagao uzimanje pilule sutradan ujutro. Manja doza hormona u telu, bez uplitanja u seksualni život: imalo je smisla. Uzimala sam pilule na taj način mesecima, sve do jednog nedeljnog jutra, kada nisam uspela da ih pronađem. Nije baš da sam najurednija osoba na svetu, ali uvek postoji nekoliko stvarčica za koje žena zna gde joj se nalaze, a sredstvo za kontrolu njene plodnosti svakako je jedna od njih. Stjuart je delovao prilično spokojno, a ja sam malo poludela, pa sam na kraju telefonom potražila apoteku koja radi, i krenula kolima na drugi kraj grada. Zapravo, Stjuart vozi, a ja vičem brže, brže, on kaže, to ne deluje na taj način, iako ne verujem da ijedno od nas dvoje to zna. Brinula sam da će, ako kola pređu preko neke neravnine to, kao, potpomoći onome što treba da se desi.
Nekoliko dana kasnije, pronašla sam svoje pilule, ispod jednog pakovanja papirnih maramica. Kako su tamo dospele? Pomračenjem mozga, pretpostavljam. Prođe tako još nekoliko meseci, dođe još jedno nedeljno jutro, opet ne uspevam da nađem pilule, i kao i prošlog puta, shvatam da je u pitanju period visokog rizika. Stjuart ustao ranije, vežba na svojoj step-mašini, a ja se ustremim na njega i počnem: „Jesi li ti sakrio moje proklete pilule, Stjuarte?”, a on, gospodin Spokojni, gospodin Trezveni, kune se da nije, i nastavlja sa svojim vežbicama, pa se maši za puls i ja se jednostavno izbezumim. Gurnem ga s te mašine i siđem onako u kućnom ogrtaču i bosonoga, uđem u kola i odvezem se na drugi kraj grada do apoteke. Usluži me onaj isti prodavač, i pritom onako značajno podigne obrvu, kao, gospođo, sredite malo svoj život. I ja rešim da to i uradim i vratim se piluli. Pilula pre, pilula uvek.

Gospođa Vajat: Quelle insolence!

11: Nije ptica stanarica


Stjuart: Džilijan mi je rekla, u najstrožem poverenju, da je Oliver pretrpeo nekakav mini nervni slom kada mu je otac umro. „Ali on je oduvek mrzeo svog oca”, primetio sam. „Večito je besneo zbog njega.” Džilijan je rekla, „Znam.”
Dugo sam razmišljao o tome. Madam Vajat mi je ponudila zapetljano objašnjenje u nekoliko delova. Ja sam joj dao jedno znatno jednostavnije: Oliver je lažov. Oduvek je to bio. Stoga on možda i nije zaista mrzeo svog oca, već se samo pretvarao da bi izazvao saosećanje. Možda ga je zapravo voleo, tako da kada je ovaj umro, Oliver nije osetio samo žalost, već i grižu savesti zbog toga što ga je tolike godine opanjkavao, pa je griža savesti dovela do nervnog sloma. Kako vam to zvuči?
Šta je rekla Džilijan, kada sam s njima bio na večeri? „Olivere, ti uvek sve pogrešno shvatiš.” To su reči nekoga ko Olivera poznaje u dušu. On smatra da je istina buržujska stvar. Misli da je laganje romantično. Vreme ti je da odrasteš, Olivere.

Teri: Još uvek nije pokazao fotografiju, je 1’ da? Mislite li da bi sudski poziv možda imao efekta?

Stjuart: I kad već isterujemo stvari na čistac: Teri. Bio sam oženjen njome pet godina. Išlo je nekako. Ali jednostavno nije ispalo kako treba. Nisam se prema njoj ružno ponašao, niti bilo šta slično. Nisam bio neveran. Nije ni ona, žurno dodajem. Imala je mali problem sa... svojim prethodnim poslom, ali to je bilo sve. Išlo je nekako. Ali jednostavno nije ispalo kako treba.

Teri: Znate, ono što nisam mogla da podnesem kod Stjuarta bila je ta njegova silna jebena razboritost. On nastupa kao fini, normalan tip. I to je u redu, dok traje. Iskren je, čestit – sve do onog trenutka dok ne primeti da je prestao da bude čestit. A šta još ima novo? Ne znam do koje je mere on tipičan Britanac, pa neću da omalovažavam, kao, čitavu naciju. Ali on je verovatno najtajnovitiji tip koga sam ikad srela, mislim u emotivnom smislu. Predložite Stjuartu da vam nešto kaže o svojim potrebama i on će vas pogledati kao da ste nekakva „nju ejdž” zamlata. Zatražite od njega da definiše svoja očekivanja od jedne veze, i napraviće grimasu kao da ste rekli nešto opsceno.
Eto. Dokaz. Fotografija. Zatrebalo mi je nešto para. Stjuart mi reče da uzmem pedeseticu iz njegovog novčanika, iz njega ispadne fotografija, ja pitam, „Stjuarte, ko ti je ovo?”, a on će, „О, to je Džilijan.” Prva žena. Da, naravno, zašto da ne, i tako to. U novčaniku, dve-tri godine otkako smo u braku, eto, zašto da ne? Nikad pre toga nisam videla njenu fotografiju, ali, hej, i zašto bih?
„Stjuarte, ima li nešto što bi hteo da mi kažeš ovim povodom?” upitam ga.
„Ne”, kaže on.
„Siguran si?” kažem.
„Ne”, kaže on. „Mislim, to je Džilijan.” Uzme fotografiju i vrati je u novčanik.
Ja, normalno, zakažem odlazak u bračno savetovalište.
Tamo se zadržimo nekih jedanaest minuta. Objasnim da je moj osnovni problem sa Stjuartom kako da ga nateram da pričamo o našim problemima. Stjuart izjavi, „То je zato što nemamo nikakvih problema.” Ja upitam: „Uviđate li problem?”
Tako krenemo da se neko vreme preganjamo u krug. A onda ja kažem, „Pokaži fotografiju.”
Stjuart kaže: „Nije kod mene.”
A ja na to: „Ali nosiš je sa sobom svakog dana otkako smo u braku.” Nagađam, ali on ne poriče.
„Е, pa, danas nije kod mene.”
Okrenem se psihologu koji je a) žena, i b) najracionalnija osoba na kugli zemaljskoj, pa stoga i c) bogom dana da pomogne Stjuartu da se malo otkravi, i kažem joj: „Moj suprug nosi sa sobom u novčaniku fotografiju svoje prve žene. Fotografija je u boji, i malkice mutna, i snimljena je odozgo, pod izvesnim uglom, pretpostavljam, s dugim objektivom, i pokazuje njegovu suprugu, njegovu bivšu suprugu, prestravljenog lika, krvavog lica, kao da ju je neko pretukao, s bebom u rukama, i da budem iskrena kad sam je videla pomislila sam da je neka izbeglica iz zaraćenog područja ili nešto slično, no to je samo njegova bivša supruga koja izgleda kao da vrišti, krvavog lica, to je sve. I on to nosi sa sobom. Svakog dana otkako traje naš brak.”
Usledila je poduža tišina. Na kraju je dr Haris, do tog trenutka strogo neutralna, strogo neopredeljena otprilike šesnaest minuta, rekla, „Stjuarte, da li biste hteli nešto da kažete o ovome?”
A Stjuart je, na svoj najbandoglaviji način, odgovorio: „Ne, ne bih.” Potom je ustao i izašao.
„I šta zaključujete iz ovoga”, upitam ja.
Terapeutkinja mi objasni kako je pravilo profesije da oba partnera budu prisutna pre nego što iznese bilo kakve komentare ili predloge. Ja samo tražim mišljenje, jednostavno usrano mišljenje, ali ni to ne mogu da dobijem.
Tako i ja izađem, i nimalo se ne iznenadim kad vidim da me Stjuart čeka u kolima i vozi me kući dok razgovaramo o restoranu. Kao da se uopšte nije uvredio, što na izvestan način i jeste tačno, pretpostavljam. Jedino je želeo da ode odatle.
Pokušavam još jednom, kasnije istog dana. Kažem: „Stjuarte, jesi li joj ti to uradio?”
A on kaže, „Nisam.”
Verujem mu. Mislim, važno je da to naglasim. Apsolutno mu verujem. Ja njega jednostavno ne poznajem. Halo, ima li koga? Njega bi bilo divno voleti kad ne biste morali sebi da postavljate to pitanje.

Oliver: Sećate li se gospođe Dajer? Moj nadzornik i čuvar u broju 55 u vreme kad sam se ugnezdio preko puta upravo venčanih Hjuzovih (kako sam samo mrzeo tu množinu). Baštu je krasilo jedno bolesno drvo araukarije, i kapija koja je cvilela i plakala. Ponudio sam se da je popravim, ali je ona istakla da je s kapijom sve u redu. Za razliku od moi. Ja bejah izubijan, a ona me je negovala. Stranice njenog života do tada su već bile dobrano umazane; glava joj je počivala na kičmi kao klonuli suncokret na svojoj stabljici; seda kosa joj se lagano pretvarala u biskvit. S nežnošću sam posmatrao njenu sve veću tonzuru, otvor za disanje u korici pite.
Iznenadni strah: šta ako je umrla, ako ju je zamenio neki samopouzdani mladi par koji je prebojio njena oker vrata, u prozore stavio vesele zastore, a drvo posekao da bi napravio prostor za parkiranje porodičnog svemirskog broda? Oh, molim vas, budite uvek tu za mene, gospođo Dajer. Smrti onih koje smo samo usputno poznavali odjekuju drugačije, prefinjenim pre nego moćnim zvucima orgulja, a ipak predstavljaju pouzdaniji znak nemilosrdnog izdajstva vremena. Smrt bliske nam osobe može biti „događaj u životu” dragim Pogađačima; no smrti onih koji se tek usputno uključe u orkestarski aranžman našeg života, primoravaju nas da udahnemo kužni zadah smrtnosti.
Svim srcem se nadam da je gospođa Dajer još u životu. Neka da Bog da joj je araukarija rascvetana kao zeleno jezero, i da joj se ona suncokretasta glava heliotropski podigne u času kad Oliver pozvoni na njeno kašljucavo zvonce.

Džilijan: „Pitam se ko je ovde ranije živeo”, rekla je Sofi.
„Razni ljudi”, glasio je jedini odgovor koji sam umela da smislim.
„Pitam se kuda li su otišli” dodala je. To nije bilo pitanje, ne više no prva opaska, ali sam se osećala kao da zbog nečega treba da se pravdam. Osetila sam isto tako, odjednom, da bi Stjuart trebalo da bude tu; on bi znao odgovor, a na kraju krajeva, sve je ovo bila njegova zamisao. On nas je u ovo upetljao.
Ne, sami smo se upetljali u ovo.
Ne, ja sam nas upetljala.
Jedan od načina kako sa svim tim izlazim na kraj jeste taj da izađem na ulicu i gledam na jednu pa na drugu stranu. Znate o kakvoj je ulici reč: stotinak kuća, po pedeset sa svake strane, u nizovima od po dvadeset pet, sve poznoviktorijanska gradnja, i sve sasvim bezlične. Visoke, uske kuće zalepljene jedna za drugu, od one tipične žutosive londonske cigle. Polusuteren, tri sprata, sa po jednom dodatnom sobom na svakom poluodmorištu. Mali vrt ispred kuće, iza kuće vrt dug desetak metara. Kažem sebi, to je samo jedna od stotinu istovetnih kuća u toj ulici, jedna od hiljadu u tom kraju, jedna od stotinu hiljada ili više njih u Londonu. Kakve veze onda ima broj na vratima? Kupatilo i kuhinja sada su drugačiji, ukrasi su promenjeni, neću imati atelje na najvišem spratu kao ranije, već na srednjem tako da neće biti isto, a ako me išta podseti na vreme od pre deset godina, latiću se četke. Devojčice doprinose osećanju da je to nova kuća. A i mačka bi bila dobra ideja, po meni. Sve što je novo bilo bi dobra ideja.
Ako imate utisak da izbegavam da se suočim sa stvarima, možda ste u pravu. No, ako ništa drugo, bar znam šta radim. Uostalom, i vi sami tako živite, zar ne žive svi ljudi na taj način? Izbegavate neke stvari, neke druge zanemarujete, držite se podalje od određenih tema. To je normalno, to priliči odraslim osobama, to je jedini način da živite kad ste prezauzeti, kad imate posao, kad imate decu. Ako ste mladi, ili nemate posao, ili ste bogati, ako imate vreme ili novac, ili i jedno i drugo, onda možete sebi da priuštite da se – kako se ono kaže – konfrontirate sa svim i svačim, da ispitate svaki aspekt svojih odnosa, da sebi postavite pitanje zašto činite sve što činite. Većina ljudi, međutim, jednostavno prihvata stvari. Ne zapitkujem Olivera o njegovim projektima i ne pitam ga kad je kako raspoložen. Zauzvrat, on mene ne pita osećam li se teskobno ili osujećeno ili iscrpljeno ili kako god. Dobro, možda ne pita zbog toga što mu to ne pada na pamet.
Ispred stražnjeg ulaza je malo dvorište nedavno popločano crvenom ciglom, koje ranije nije bilo tu, uz onu negdanju travu, dovoljno neutralnu, i uz prilično neskladnu mešavinu biljaka i žbunja. Juče sam izašla i posekla jedina dva grma kojih sam se sećala od pre deset godina. Prepoznala sam ih zbog toga što sam ih sama zasadila: jednu budleju, posađenu u nadi da će privući leptire, i Cistus ladanifer, još jedan gest optimizma. Posekla sam ih do zemlje, a potom iščupala korenje. Napravila sam lomaču i spalila ih. Oliver je bio izašao s devojčicama, i kada se vratio video je šta sam učinila, ali nije rekao ništa.
Shvatate šta hoću da kažem.
Stjuart, izgleda, želi jednostavno da nas pusti da se prilagodimo. Kao poklon za useljenje poslao nam je praseći but.

Eli: Novi atelje je mnogo bolji. Prostraniji, svetliji. Bilo bi još više svetlosti da smo na spratu iznad. A isto tako i manje buke iz preostalog dela kuće. No ja pretpostavljam da su zato želeli da im spavaća soba bude na najvišem spratu. Uostalom, to se mene uopšte ne tiče.
Upravo sam dovršila Stjuartovu sliku. Čišćenje je nimalo nije popravilo, to je sigurno. Bilo mi je pomalo neprijatno što je ta slika tu. Shvatila sam da na njoj radim samo kad ona nije tu. Jednom ju je pogledala, kao da kaže, „Jeftinije je baciti je u vatru.” Ja sam ispustila neki zvuk kao da se slažem i oborila glavu. „Pripada gospodinu Hendersonu”, rekla sam za sebe, u slučaju da se desi da moram njoj to da kažem.
Pozvala sam broj Stjuartovog mobilnog telefona, kako me je i zamolio da učinim. Rekao je, donesi je, pa da popijemo piće. Nije to bio baš ni poziv, a ni naređenje, tek neka vrsta izjave. Saopštila sam mu koliki će biti račun.
„Biće ti draže u kešu”, rekao je, opet na isti način. Nije me prisiljavao, ali me nije ni pitao. Nisam se baš uvredila, samo sam osećala kako on jeste u svetu odraslih, a ja nisam. Njegovo ponašanje svakako je delovalo savršeno normalno i njemu i mnogim drugim ljudima, ali ne i meni. Verovatno se čovek navikne na to, kažeš ljudi su različiti ili tako nešto. Samo, ja nisam sigurna da želim da se na to naviknem. Ikada.

Stjuart: Svinje su izuzetno inteligentne životinje. Ako ih izložite stresu, na primer tako što previše njih smestite u mali prostor, one obično počnu da se međusobno sakate. Isto je i s kokoškama – što ne znači da su one posebno bistra stvorenja. Ali svinje dožive stres i počnu da napadaju jedna drugu. Otkidaju jedna drugoj zubima repove. A znate li kako farmer kooperant na to reaguje? Potkreše svinjama repove tako da nemaju šta da žvaću, a ponekad i uši. Pored toga, skraćuje im i zube i stavlja alke u njušku.
Naravno, ništa od svega toga neće smanjiti stres kod svinja, je li tako? Kao ni pumpanje hormonima i antibioticima i cinkom i bakrom, i nemogućnost da se tumara livadama ili spava na slami. Takve stvari. A mimo svega ostalog, stres utiče na opuštanje mišića, što sa svoje strane utiče na ukus mesa. To važi i za svinjski jelovnik, naravno. Ljudi u mom poslu slažu se da od svih vrsta mesa svinjsko najviše gubi ukus pod uticajem industrijskog odgajanja. A pošto po ukusu ne liči ni na šta, potrošačima treba naplaćivati manje, što spušta kriterijume proizvodnje, i tako dalje. Primoravanje potrošača da plati više za čestitu svinjetinu, po meni je neka vrsta krstaškog rata, ako baš hoćete da znate.
Još nešto što me tera da se zamislim – zapravo, čitava ta priča oko organske hrane tera me da se zamislim – jeste pitanje, a šta je s nama? Zar i mi nismo u potpuno istoj situaciji? Koliko ljudi živi u Londonu? Osam miliona? Više? Kad je reč o životinjama, stručnjaci su makar izračunali koliko je prostora neophodno svakoj od njih, ako želimo da sprečimo pojavu stresa. Sa ljudima to još uvek nisu ni počeli da čine – ili ako jesu, to se još uvek ne primećuje. Živimo jedan drugom na glavi, kao stoka – da li otuda izraz vodi poreklo? – i grizemo se za repove. Ne možemo ni da zamislimo drugačiji život. A s obzirom na naš nivo stresa i na to čime se većina nas hrani, kladim se da nam je meso odvratnog ukusa.
Da znate, ovo nije poređenje. U svakom slučaju, nije jedno od Oliverovih poređenja. Reč je jednostavno o logičnom toku misli. Ima smisla, zar ne? Organska ljudska bića – kako bi time sve postalo drugačije.

Džilijan: Gledam s prozora kupatila u baštu. Jutro je lepo, tek laki dodir jeseni u vazduhu i svetlosti. Na paukovoj mreži u uglu prozora, kapljica rose. Deca su u bašti, igraju se. Ovo je jedno od onih jutara kada čak i haos u baštama iza londonskih kuća, baštama među kojima je polovina zapuštena, odvojenim niskim žutosivim zidovima, sa retkim, skvrčenim drvećem ovde-onde, s tu i tamo plastičnim dečijim toboganom – kada čak i jedan tako običan prizor može izgledati lepo. Ponovo bacam pogled na devojčice; one trče ukrug, pomalo kao da se jure, zabavljaju se. Trče oko gomilice pepela.
Razmišljam: pre tri dana posekla sam dva grma – dva grma koja sam volela, koja sam sama posadila – zbog onoga što se u ovoj kući dogodilo pre deset godina. Iskalila sam bes na grmlju. Posekla sam ga, počupala, i spalila. U tom trenutku, to je delovalo potpuno razumno, praktično, logično, razborito, neophodno. Sada, dok posmatram svoje kćeri kako plešu oko onoga što je ostalo od tog para biljaka koje sam odlučila da kaznim, to mi bezmalo liči na postupak poludele osobe. Znate, doktore, ostavila sam svog prvog muža zbog svog drugog muža, pa sam zbog toga deset godina kasnije spalila na lomači jednu budleju i jedan grm cistusa. Možete li da mi prepišete nešto protiv takvog ponašanja?
Znam da sam duševno potpuno zdrava. Samo hoću da kažem to da neki nevažan, neutralan čin – čin koji nikome ne škodi i nikada neće naškoditi – može jednog dana delovati sasvim razumno, a sledećeg potpuno sumanuto.
Mari se upravo okliznula i pala u gomilu pepela, pa ću, pošto Oliver nije tu, morati da siđem da je očistim. Ako ništa drugo, to je bar sasvim razumno.

Oliver: Moja prva susedska dužnost – ne, pre pokušaj stišavanja egzistencijalne panike – bila je da svratim u broj 55. Prozori su još uvek bolno patili od glaukoma, a iz bašte mi je araukarija skvrčenim granama pokazivala srednji prst. Vrata su još uvek imala istu nijansu caca de dauphin. Nije bilo nikakve modifikacije pigmenta – možda je još uvek živa? Jagodica mog kažiprsta, pošto je prokrstarila mišićnom memorijom, pronašla je onaj pravi severoistočni ugao pod kojim treba pritisnuti zvono. Da li je ikada neka pauza bila toliko bremenita značenjem. Da li je značenje ikada bilo toliko histerično? No tada sam začuo klizanje prastarih stopala u papučama.
Kao kada se vraćamo na mesta gde smo boravili u detinjstvu, gospođa Dajer bila je još manja nego što sam pamtio. Sve što je tada izmilelo na sunce bila je naniže okrenuta kruna i skvrčeni ekstremitet koji kao da je prošao kuru kod nekog kostolomca. Da bih olakšao naše ponovno upoznavanje, pao sam na kolena kao i onog davnog dana kada sam joj ponudio brak. Uprkos tome, glava mi je ostala dovoljno visoko da se ugnezdi na njenom ramenu. Otkrio sam svoj identitet, čija joj je specifičnost, avaj, izgleda izmicala. Odmeravala me je očima mlečnim koliko i njena prozorska okna. Počeo sam da govorim o događajima kojih se mogla sećati, poređao sam po stolu asortiman svojih šala ne bih li je podstakao da neku od njih radoznalo bočne viljuškom. Izgleda, međutim, da nijedna nije bila po njenom ukusu. Ako ćemo pravo, reagovala je kao da sam počeo da baljezgam nešto sumanuto. No dobro, ipak je bila u životu, kao što je i red. Podigao sam se s kolena kao cavaliere-servente i poželeo joj zbogom.
„Jedanaest i dvadeset pet”, rekla je.
Bacih pogled na sat. Nažalost, omanula je za nekoliko sati. Ipak, pomislih, možda je takva priroda vremena: što ga manje ostaje, to manje brinete za njegovo računanje. Upravo sam donosio odluku da ne treba da je obaveštavam o tome da se sunce već gotovo priklonilo smiraju, kad ona ponovi: „Jedanaest funti i dvadeset pet penija. Toliko mi dugujete za gas.”
Potom je povukla svoju ufačlovanu nogu i zalupila vrata.

Gospođa Vajat: Stjuart mi kaže da mu je drago što se vratio u Englesku.
Stjuart mi kaže da je prijateljstvo obnovljeno.
Stjuart mi kaže da su Sofi i Mari divna deca i da se oseća gotovo kao da im je kum.
Stjuart mi kaže da će pokušati da Oliveru pronađe posao u svojoj struci.
Stjuart mi kaže da ga jedino brine Džilijan, koja je, čini mu se, pod stresom.
Naravno, ja ne verujem u sve to.
Nije, međutim, toliko važno u šta ja verujem. Važno je to koliko sam Stjuart veruje.

Stjuart: A razmišljao sam i o ovome. Znate li šta za mene znače skraćenice PDU i MNT?
Ne znate? E, pa trebalo bi da znate. PDU je prihvatljiv dnevni unos. MNT je maksimalni nivo taloga. MNT je približna količina pesticida koju zakon dozvoljava u hrani kada ova izađe kroz kapiju farme. PDU je približna količina pesticida koju možemo da unesemo u svoja tela, a da nam ne naškodi. Obe se veličine izražavaju u mg/kg, odnosno, miligramima po kilogramu. Kada je reč o PDU, kilogram se očito odnosi na našu telesnu težinu.
Eto o čemu sam razmišljao. Kad ljudi žive zajedno, pojedinci proizvode ekvivalent pesticida štetnih za one druge. Na primer, proizvode užasne predrasude koje jednostavno prodru u ljude oko njih, pa ih otruju i zagade. Zato ja ponekad posmatram ljude, parove, porodice, da bih ustanovio nivo pesticida. Koliki je MNT onoga tamo, zapitam se, onog tipa koji bez prestanka reži i govori ružno o svemu i svačemu? Ili, ako ste živeli s određenom ženom neko vreme, koliki bi bio vaš PDU? A šta je s vašom decom? Jer, kad je u pitanju unošenje otrova, deca su podložnija i ranjivija od odraslih osoba.
Mislim da sam našao pravi posao za Olivera.

Sofi: Juče sam zatekla mamu u onoj sobi u zadnjem delu kuće, onoj iznad kupatila, onoj koju još uvek ne znamo kako da iskoristimo. Samo je tako stajala, miljama udaljena. Nije me ni pri- metila. Bilo je malo strašno, zato što ona uvek sve primeti. Ali ona je nekako čudna otkako smo se uselili ovamo.
„Šta radiš, mama?” pitala sam. Ponekad je zovem maman, a ponekad je zovem mama.
Bila je milion milja daleko. Onda je počela da gleda oko sebe i na kraju rekla: „Pitala sam se u koju boju da je okrečimo.”
Nadam se da ne tone u bedaru, kao što se to desilo s tatom.

Eli: Uzela sam sliku natrag. Njegov stan je izgledao potpuno isto, sa izuzetkom onih dvadesetak košulja u kesama za hemijsko čišćenje na stolu u dnevnoj sobi. Sve to deluje tako privremeno. S tim što i jeste bilo privremeno, a trebalo je da izgleda trajnije, ako znate šta hoću da kažem. Da je on profesionalac koji radi u Londonu nekoliko meseci, bio bi u jednom od onih stanova koje nalazite u oglasima u besplatnim časopisima koje vam ubacuju kroz vrata. Trosobni, sa standardnim osvetljenjem, nabranim zavesama koje su prikačene trakama, sa bezličnim grafikama po zidovima. Primetio je da gledam.
„Nemam vremena, stvarno”, rekao je. „Ili možda imam vremena ali nemam ukusa.” Onda je još malo razmislio o tome. „Ne, mislim da nije ni to u pitanju. Pre će biti da nemam ukusa kada sam ja sam u pitanju. Čini se da je to prilično besmisleno. Ako radim nešto samo zbog sebe, onda to i ne želim dovoljno da bih se zainteresovao. Treba mi neko drugi ko će to da želi. Mislim da je to u pitanju.”
Mogao je sve to da kaže tako da zazvuči patetično, ali nije. Pre je izgledalo kao da želi da dopre do prave istine. „А ti?”
Rekla sam mu kako sam ukrasila svoju sobu, gde sam nabavila stvari. Kad sam rekla „dobrotvorna radnja”, pogledao me je kao da sam rekla da sam te stvari negde ukrala.
„Ne mogu da zamislim toliki trud”, rekao je. „Šta misliš, ima li to veze s različitošću muškaraca i žena?” Ne, zapravo ne mislim tako. „Misliš da je to nešto genetski?”
Oboje smo gledali na televiziji onu emisiju o životu u prirodi, nekoliko dana pre toga, o onim pticama stanaricama. Jeste li je gledali? One žive negde u džungli, u jugoistočnoj Aziji, čini mi se, i mužjaci troše silno vreme i energiju da stvore prostor za pokazivanje kojim privlače ženke. Aranžiraju sve one cvetne pupoljke i koštice i kamenčiće i razne druge stvari u velike gomile i svežnjeve. Sve to zajedno izgleda kao delo nekakvog naivnog umetnika. Mislim, nisu to ni gnezda ni staništa niti bilo šta slično, to je jednostavno izložbeni prostor za privlačenje ženki. Sve je to bilo veoma lepo, a u isti mah mi je izgledalo pomalo zastrašujuće, ta količina opsesivne aktivnosti i umetničkog stremljenja којa se svodila na to da se iznudi snošaj.
Ovo poslednje nisam glasno izgovorila, ali kada smo završili razgovor o programu zatekli smo jedno drugo kako se osvrćemo po njegovom stanu i kako se smejemo. Zatim je on ustao i nešto kao prerasporedio svoje košulje po stolu, pri čemu je neke od njih okačio i počeo da ih slaže po bojama, kao da je reč o izložbi. Baš je bilo smešno.
„Nemaš vremena za pićence? Ima jedan pab, tu na ćošku.”
Ovog puta je to pitanje postavio normalno, kao preko telefona, zato sam rekla da.

Stjuart: Zašto nam se neki ljudi dopadaju? Mislim, zašto ovi pre nego neki drugi.
Kao što sam, čini mi se, već rekao, u doba odrastanja neki ljudi su mi se dopadali zato što sam se ja njima dopadao. Drugim rečima, da bi mi bili izuzetno dragi, bilo je dovoljno da prema meni budu ljubazni i pristojni. Nedostatak samopouzdanja. Ako mene pitate, ljudi često prvi put stupaju u brak upravo zbog toga. Ne mogu da zanemare činjenicu da se nekome, izgleda, dopadaju, bez suvišnih pitanja. Bilo je toga pomalo i u mom slučaju sa Džil, sada to uviđam. Nije to dovoljno snažan temelj za neke stvari, je 1’ da?
Postoji, dalje, još jedan način da zavolite neke ljude. Viđa se to u onim klasičnim serijama na televiziji. Na primer, muškarac i žena se sretnu, i ona ga ne ceni nešto naročito, ali vremenom on čini različita dela koja nju primoraju da shvati da je on na kraju krajeva zaista čestit momak, i onda ga zavoli. Znate ono, poručnik Čedvik izbavi majora Tingamija iz kockarskih dugova ili nekog drugog potencijalno pogubnog položaja, ili neke društvene ili finansijske neprijatnosti, na šta majorova sestra, gospođica Tingami, kojoj se poručnik Čedvik beznadno divio otkako je po službi stigao u taj kraj, odjednom postane svesna njegovih vrlina i zavoli ga.
Baš me zanima da li se ikada to dogodilo na takav način, ili je reč samo o piščevoj fantaziji. Zar ne mislite da je upravo obratno? Po mom iskustvu, ako mu uopšte treba verovati, ne događa se da nekog sretnete, pa onda dobijete određenu količinu dokaza o toj osobi, da bi na osnovu toga odlučili da će vam biti draga. Upravo je suprotno: neko vam se dopadne, i onda krenete da tragate za dokazima koji će ići u prilog takvom osećanju.
Eli je slatka, zar ne? Dopada vam se, je li tako? Imate li dovoljno dokaza? Meni je draga. Možda ću je pozvati da izađemo zajedno. Šta mislite, da li bi to bilo dobra ideja?
Da li biste bili ljubomorni?

Oliver: Gospodin Čeribam tvrdi da je svakome – od paupera do pape – neophodan poslovni plan. Čak je imao culot i cojones da mene pita kakav je moj poslovni plan. Izjavio sam da sam što se toga tiče flagrantna neznalica. Mjuzikl s pevanjem i pucanjem možda može da okrepi Stjuartovu dušu, ali ne i moju.
„U redu, Olivere”, rekao je, čvrsto oslonivši laktove na kvazimermernu ploču stola u pabu. Načas je zanemario svoj pehar s pivom marke kingz end barn vit meš (vidite, mogu da imam oko za sitne detalje, ako hoću) i zagledao se u mene, zamalo da kažem kao muškarac u muškarca, samo – izvinite što se kikoćem – čini mi se da ni on ni ja ne zaslužujemo da se svrstamo u tu kategoriju. A mislim da to ne bih ni želeo, s obzirom na sumorni intervju koji tome prethodi, lekarski pregled i kratak kurs iz agresivnosti, s obzirom na opasnosti kod stvaranja čvrstih veza. Evo, kao da čujem žamor srdačne prisnosti kraj logorske vatre, kao da osećam udarac vlažnog peškira. Ne, voleo bih da me izostavite. Poruka od moje mame. Ona nikada nije želela da izrastem u muškarca.
„Krenimo od početka”, reče on. „Šta misliš, ko si ti?”
Iz mog prijatelja zaista izviru večna filozofska pitanja, zar ne? Svejedno, pitanje je zasluživalo odgovor. „Un etre sans raisonable raison d’etre”, odgovorio sam. Ah, ta stara pesnička mudrost. Gospodin Č. je delovao zbunjeno. „Postojanje bez razumnog razloga za postojanje.”
„Tako je kako je”, reče Stjuart. „Niko od nas ne zna zašto je dospeo u ovu veliku dolinu suza. No, to nije izgovor da se obustavi posao, je 1’ da?”
Objasnih mu da je upravo to razlog da se obustavi posao, da je to neoborivo opravdanje za čemer, višak crne žuči, bolest melanholije, nazovite je kako vam drago. Neki od nas dospeju u ovu dolinu suza i osete da ih je Sudbina lišila nasledstva; drugi – ostavljam vama da pogodite – istoga časa dobijaju svoj dnevni paketić, pune bočicu s vodom, dobijaju sledovanje kendal čokoladice, pa zapucaju prvom stazom koja se ukaže pred njima, pri čemu nemaju pojma kuda vodi, ali su uvereni da time na neki način „posao ide”, i ubeđeni da par nepromočivih pantalona predstavlja dovoljnu zaštitu protiv zemljotresa, šumskih požara i grabljivica-mesoždera.
„Moraš imati cilj, shvati.”
„Ah.”
„Nešto čemu stremiš.”
„Ah.”
„Ра, šta misliš da bi to moglo biti, u tvom slučaju?”
Uzdahnuo sam. Kako prevesti nejasno previranje umetničkog temperamenta u Poslovni plan? Zagledao sam se u pivo Stju-bejbija kao u kristalnu kuglu. Onda, neka ti bude. „Nobelova nagrada”, ponudio sam odgovor.
„Čini mi se da te od nje deli poprilično dug put.”
Ima trenutaka, slažete li se, kad Stjuart zaista raspali čekićem pravo u ekser? Izubijani i pocrneli levi palac svedoči o njegovoj znatno češćoj meti, ali ponekad, Stjuarte, ponekad...

Stjuart: S vremena na vreme počnem da sastavljam spisak. Lažov, parazit, ženokradica, tako obično počinje. Zatim obično sledi pretenciozni mazgov. Tu stanem. Ne smem da dozvolim Oliveru da me isprovocira, posebno ne onda kad i ne zna da to čini. Postoje osećanja koja nemaju nikakvog smisla, koja ne vode nikuda. A zbog toga što ne vode nikuda, umeju da izmaknu kontroli.
Imali smo vrlo razložnu raspravu, istina isprekidanu povremenim Oliverovim napadima neumesne šaljivosti. Uspeo sam da pređem preko njih zato što sve ovo činim zbog one dve devojčice. I zbog Džil. Stoga zapravo i nije važno šta Oliver misli, ili šta kaže. Sve dok čini ono što je najbolje za njih.
Oliver će postati moj koordinator za transport. Počev od ponedeljka. To je novo radno mesto koje sam otvorio specijalno zbog njega. Možda će neke od svojih preostalih ambicija morati privremeno da ostavi na stranu, ali smatram da će mu pravi posao pomoći da odraste. A to bi, opet, moglo da potpomogne ostvarenje i tih drugih njegovih ambicija.

Oliver: Davno jednom, u carstvu snova, u vreme kada je svet još bio mlad i mi mladi zajedno s njim, kada su strasti bile silovite a srce pumpalo krv kao da ne postoji sutra, kada su se Stjuart i Oliver u jednom trenutku osećali kao Roland i Oliver, tako da je polovina teritorije grada Londona odzvanjala od udaraca batine o grudni oklop, narečeni junak, imenom Oliver, poverio je sledeću Misao dana, poverio je... pa, vama, ako ćemo po istini i pravdi. A istini se mora služiti, čak i ako joj je na mom meniju neophodan senf od celog zrna, malo povrća upečatljivog ukusa i nekoliko fantastičnih pratećih jela da bi postala svarljiva. U to vreme, poverio sam vam da moj predlog rešenja za tadašnji imbroglio glasi ovako:
Stjuart treba da odstupi. Oliver treba da nastupi. Niko ne sme da bude povređen. Džilijan i Oliver moraju na kraju svega dugo i srećno živeti. Stjuart mora da bude njihov najbolji prijatelj. Eto šta treba da se dogodi. Kako odmeravate moje izglede? Visoko kao slonovo oko?
Mogao sam po vašem tadašnjem izrazu lica – skeptičnom do odbojnosti – da vidim da ste sve to smatrali prostorom mašte, nimalo verodostojnijim od kakve operete. Ipak, nisam li bio vidovit kao Sveti Simeon Stolpnik na vrhu svog stuba u Telanisusu? Nije li se sve zbilo kako ja kazah, o svi vi što ste sumnji skloni?
Za asketu i pustinjaka Simeona govorilo se da je „u očajničkom nastojanju da iz sveta pobegne horizontalno, pokušao da iz njega utekne vertikalno”. Stub na kome je boravio isprva nije bio viši od ptičijeg stalka, ali je s godinama rastao više ka nebu, sve dok taj naviše stremeći dom nije narastao do visine od dvadeset metara, sa platformom i balustradom zajedno. E, sad, prividni paradoks njegovog života bio je u tome da što se više udaljavao od terra firma, to je veća postajala njegova mudrost, te su molioci za savet i utehu pristizali u sve većim grupama. Lepa parabola o mudrosti i o tome kako je steći, n'est-ce pas? Tek kada se udaljite od sveta, možete ga jasno sagledati. Kula od slonovače često je bila nezasluženo klevetana, nesumnjivo zbog svog raskošnog spoljašnjeg sjaja. Napuštate svet da biste shvatili svet. Bežite u spoznaju.
Au fond , upravo sam zbog toga već decenijama ogorčeni protivnik onoga što oni sa izraženijim roditeljskim ili savetodavnim karakternim crtama nazivaju stalnim zaposlenjem. A gle sada – bogo moj, bogo – Sveti Simeon vozač kombija.
Rekao sam Stjuartu da platu želim da primam u kešu. Očito ga je impresioniralo to što je u meni prepoznao osobine Čoveka s Planom. Nasmešio se i pružio šapu. Mogao je da kaže: „Daj ruku, ortak.” Mogao je da namigne na neki užasno zaverenički način. Bilo kako bilo, učinio je da se osetim kao mason. Ili, tačnije, kao osoba koja pokušava da se predstavi kao mason.

12: Želje


Oliver: Ne možete dobiti nešto ako to ne zatražite.
Isto tako, ne možete dobiti nešto ako to ne želite.
Eto još jedne razlike. Kad sam bio mlađi, dobijao sam ono što mi se davalo. Činilo se da se sav život sastoji od toga. A negde u podsvesti pretpostavljao sam da tamo gore postoji nekakav sistem pravde. Ali toga nema. Ili, čak i ako takav sistem postoji, on ne važi za meni slične. Možda ni za vas. Ako dobijamo samo ono što nam se daje, onda ne dobijamo baš mnogo, nije li tako?
A čitava stvar je u tome da se nešto želi, zar ne? Kad sam bio mlađi postojalo je mnogo stvari koje sam se pretvarao da želim, ili pretpostavljao da želim, jednostavno zato što su ih želeli drugi. Ne tvrdim da sam sada stariji i mudriji – pa, možda malo – ali danas znam šta želim i zato ne traćim vreme na ono što ne želim.
A kad ste sami, onda ne morate da brinete da li neko drugi nešto želi. Zato što to takođe oduzima puno vremena.

Eli: Stjuart nije ptica stanarica. Izvinite, uvek se nasmejem kad to kažem.
Upitala sam ga: „Gde nameravaš da je okačiš?”
„Šta da okačim?” reče.
„Sliku?”
„Koju sliku?”
Pogledala sam ga, ne verujući da sam zaista čula to što sam čula. „Onu koju sam ti donela prošle nedelje, onu za koju si mi platio u kešu.”
„Ah, ne verujem da ću je okačiti.” Video je da očekujem nekakvo objašnjenje, pa mi ga je na kraju ponudio. „Nisam ti ja neka ptica stanarica, kao što si primetila. Hoćeš ti da je uzmeš?”
„Ја? Neću. Ta slika je sranje.”
„То je upravo ono što si kazala da bi Džil za nju rekla.”
„Ра, provela sam petnaestak sati gledajući u sliku, i mogu reći da se slažem s Džil.” Stjuarta to kao da nimalo nije potreslo. „А koji je to ’poseban razlog’ zbog koga si želeo da je očistim?” Nije odmah odgovorio, pa sam dodala, pomalo sarkastično, „gospodine Henderson”.
„Ah, eto, zapravo, zato da bih mogao da se sretnem s tobom i raspitam se za Džilijan i Olivera.”
„Niko me nije preporučio?”
„Nije.”
„Ako si hteo nešto da saznaš o Džilijan i Oliveru, zašto ih nisi sam pitao? S obzirom na to da si im stari prijatelj.”
„Čudno je to. Hteo sam da saznam kako su. Stvarno. Ne kako kažu da jesu.” Primetio je da to uopšte ne prihvatam kao objašnjenje. „Оkеј. Džil i ja smo nekada bili u braku.”
„Isuse”, istog trenutka sam upalila cigaretu. „Isuse.”
„Da. Smem li i ja da zapalim jednu?”
„Ti ne pušiš.”
„Ne, ali u ovom času želim cigaretu.” Zapalio je „silk kat”, povukao dim a zatim pogledao cigaretu nekako razočarano, kao da se čudi što ne nudi nikakvo rešenje za aktuelni problem.
„Isuse”, ponovila sam. „Ра zašto ste se.... znaš, rasturili?”
„Oliver.”
„Isuse.” Nisam znala šta da kažem. „Kо zna za to?”
„Oni. Ja. Očigledno. Madam Vajat. Ti. Nekoliko ljudi koje godinama nisam video. Moja druga supruga. Moja druga bivša supruga. Devojčice ne. One još uvek ne znaju.”
„Isuse.”
Ispričao mi je priču. Ispričao ju je vrlo neposredno, samo činjenice, kao da čita iz novina. I to ne iz nekih starih novina. Iz današnjih.

Oliver: Moj prvi koverat s platom, mada uz isvesnu terminološku nedoslednost, pošto nije bilo koverta. „Klin” kako to neki od mojih sapatnika nazivaju, beše jednostavno tutnut u moju ispruženu ruku, kao u onom trenutku božanskog dodira ovekovečenom u Sikstinskoj kapeli. Znao sam šta mi je prva dužnost – duh Ronsesvala još uvek je živeo u meni – pa sam pohitao do broja 55. U času kada sam začuo mekani šum papuča gospođe Dajer s druge strane vrata, već sam klečao na pokajničkom kolenu. Pogledala me je bez vidljivog znaka poznavanja, prepoznavanja ili razaznavanja.
„Jedanaest i dvadeset pet, gospođo D. Bolje ikad nego nikad, kako to kaže i Sveto pismo.”
Uzela je novac i – „Etonne-moi!” kako reče Djagiljev Koktou – počela da ga broji. Sledećeg trenutka, novac je nestao u nekakvom mračnom prorezu. Njene sparušene i napuderisane usne lagano se razmaknuše. Eto oproštaja za Olija Grešnika, pomislih.
„Hoću desetogodišnju kamatu”, reče ona. „Celu.” Zatim je zalupila vrata.
E, je l’ da je život pun neukusnih iznenađenja? Gospođa D. je stvarno prvorazredni džimrija, nema šta, a? Odskakutao sam njenom stazom kao vilenjak posle pet-šest margarita.
Stvarno bi morala da se uda za mene, šta mislite? Samo, ja sam, čini se, već oženjen, zar ne?

Džilijan: Jedna od stvari kojima sam oduvek pokušavala da poučim devojčice jeste da nema ničeg posebno dobrog ili pohvalnog u tome što nešto želimo. Naravno, ne kažem to na takav način. Zapravo, često to uopšte ne kažem. Najbolje lekcije koje deca mogu da nauče jesu one koje nauče sama.
Zaprepastilo me, prvi put kada sam to videla izbliza – kod Sofi – koliko dete snažno može nešto da želi. Primetila sam to i pre nego što sam imala decu, ali samo u prolazu. Znate ono, kad ste u prodavnici, a tamo neka nesrećna mama sa dvoje dece koja uzimaju stvari i govore, „hoću ovo”, a mama kaže, „ostavi to”, ili „ne može danas” ili, tek ponekad, „dobro, hajde, stavi to u korpu”. Takvi trenuci oduvek su mi izgledali kao prilično primitivno isprobavanje snage, i obično sam pretpostavljala da samo loši roditelji dopuštaju da stvari na ovaj način postanu javne. E, pa, bilo je to uobraženo s moje strane. A takođe i neuko.
Onda sam primetila kako Sofi želi stvari – u prodavnicama, u tuđim kućama, na televiziji – s intenzitetom kakvog jednostavno nisam mogla da se setim iz svog vlastitog detinjstva. Kćer nekih naših prijatelja imala je punjenu sovu. Sofi je poželela tu sovu, sanjala ju je, mesecima je govorila o njoj. Nije htela neku drugu sličnu njoj, želela je baš tu, a činjenica da je pripadala nekom drugom, i to još prijatelju, nije bila važna. Da sam joj dopustila da diktira, bila bi pravi diktator. Naravno, Oliver bi joj dopustio bilo šta.
Mislim da se deca lako naviknu da veruju u to kako je izjava da nešto žele zanimljiv i vredan izraz njihove ličnosti. Mislim, takođe, da im se to sveti kasnije u životu: ako nešto poželiš, to i dobiješ. Ustrojstvo sveta nije takvo. Kako objasniti detetu da će kasnije u životu biti normalno želeti nešto bez ikakvih izgleda da to dobiješ?
Ili suprotno tome: dobiti nešto samo da biste shvatili da to uopšte niste želeli, ili da to nije ono što ste mislili da će biti?

Mari: Želim mačku.

Gospođa Vajat: Za čime ja čeznem? Pa, pošto sam ja stara žena – ne, ne prekidajte me – pošto sam stara žena, imam samo ono što Stjuart naziva razblaženim osećanjima. Dobro rečeno, zar ne? Meni lično treba tako malo toga. Više ne želim ljubav ili seks. Draži su mi dobro skrojeno odelo i riba bez kostiju. Želim knjigu koja je napisana dobrim stilom, bez nesrećnog kraja. Želim ljubaznost i kratke razgovore s prijateljima koje poštujem. No sve u svemu ja želim stvari za druge – za svoju kćer, za svoje unuke. Želim da svet za njih ne bude onoliko preteći koliko je to bio za mene i ljude koje sam u životu poznavala. Sve više i više, ja želim sve manje i manje. Znate, ja imam samo razblažena osećanja.

Sofi: Želim da ljudi u Africi imaju dovoljno da jedu.
Želim da svi budu vegetarijanci i da niko ne jede životinje.
Želim da se udam i imam petnaestoro dece. Dobro, šest.
Želim da Sparsi osvoje prvenstvo i kup i evropski kup i sve.
Želim novu trenerku, ali tek kada dovoljno iznosim ovu.
Želim da pronađu lek protiv raka.
Želim da više ne bude ratova.
Želim da dobro prođem na ispitima i upišem se na Sent Meris.
Želim da tata vozi pažljivo i da nikad više ne bude sumoran.
Želim da mama bude veselija.
Želim da Mari dobije mačku ako mama misli da je to u redu.

Teri: Želim muškarca za koga se, kad ga bolje upoznaš, ispostavi da je upravo onakav kakav si mislila da jeste kad si ga prvi put srela.
Želim muškarca koji pozove onda kad kaže da će pozvati, i dolazi kući onda kad kaže da će doći kući.
Želim muškarca koji je srećan sa sobom onakvim kakav je.
Želim muškarca koji želi ženu kakva sam ja.
Ne zvuči kao da tražim previše, je l’ da? E, pa, po mišljenju moje prijateljice Marsel to znači tražiti mesec i zvezde. Jednom prilikom sam je upitala zbog čega je toliko muškaraca s kojima sam bila u vezi delovalo prilično neuravnoteženo, a ona mi reče, Teri, to je zbog toga što su muškarci genetski srodni krabama.

Gordon: Ovde Gordon. Tačno, Gordon Vajat. To će reći, Džilijanin otac i bestidni ucvelitelj Mari-Kristin. Ja nešto baš i ne dobijam priliku. Sada počinjem pomalo i da posustajem. Moj autobus je odavno prošao. Stara čuka je tu skoro imala napad panike. Zamalo da posle „tik” ne bude „tak”, pa bi druga gospođa V. morala da potraži crni flor. A teško da danas iko još nosi crni flor, zar ne? Moram da primetim, to kako se ljudi odevaju za sahrane i pomene prilično je šokantno. Čak i oni koji se tobože potrude, izgledaju kao da su se obukli za razgovor povodom novog posla.
Oh, znam šta kažu ljudi. Važno je kako se osećaš unutra, a ne kako si odeven spolja. Izvini, ali ako roniš suze potocima a pritom izgledaš kao da si nakratko zastao na putu za buvlju pijacu, meni se to ne dopada. Po mom shvatanju tako samo privlačiš pažnju na sebe.
Izvinite, ovo baš i nije sasvim na mestu. Da je ovde, stara gospođa Vajat bi me sada odvukla u stranu. Ona mnogo voli da upada i preseca kad me krene priča.
Sve u svemu, ja sam vam prilično srećna baraba. Da prebrojimo ono što valja: deci dobro ide, unučad divna, njih troje, moj najveći ponos. U banci, da kucnem u drvo, sasvim dovoljno za ono što dolazi.
Nije toliko u pitanju to šta ja želim, već ono što bih voleo. Voleo bih da mogu ponovo da vidim Džilijan. Čak bi i fotografija bila bolja nego ništa. Ali prva gospođa V. je još pre mnogo godina podigla Berlinski zid, dok se druga oduvek protivila tome. Kaže da bi Džilijan trebalo prva da uspostavi kontakt, ako ona to želi. Kaže da nemam prava da se u ovako poznom trenutku ponovo utrpavam u njen život. Stvarno se pitam šta li je s njom. Sad bi trebalo da je u ranim četrdesetim, ako je živa. To je užasna misao. Ne, mogu da se tešim time da bih, da se išta strašno dogodilo, mogao biti siguran u to da će mi madam ući u trag, da bi mi zarila nož, tek za ljubav starih dobrih vremena.
Eh, sigurno nemate kod sebe neku njenu fotografiju, je li? Sigurno? Ne, pretpostavljam da bi to bilo protivno pravilima. Svejedno, čini mi se da čujem vrata. Ne spominjite ništa od ovoga, važi? Druga gospođa V. ne želi da zna ništa o tome, uglavnom. Sem toga, želim mir. To želim više od svega.

Gospođa Dajer: Želim da mi neko popravi kapiju. Želim da mi poprave zvono na vratima. Želim da neko poseče onu glupavu araukariju. Nikad mi se nije dopadala.
Želim da se pridružim svome mužu. Ono gore u ormanu u spavaćoj sobi je njegov pepeo. Želim da se raspršim zajedno s njim. Želim da zajedno poletimo na vetru.

Oliver

Želja mi je čudna – junak sad mi treba
Kad svaka godina i mesec novog daje
Junake svi vole, uzdižu do neba
Al’ svakom od njih slava kratko traje.

Želeti znači imati potrebu za nečim, a takođe i osećati nedostatak. Želite, dakle, ono što vam nedostaje. Da li je to baš tako jednostavno? Ili možda želite nešto što već imate? I zaista: možete žudeti za strastvenim trajanjem nečega što već posedujete. A isto tako možete želeti da se otarasite nečega što imate – u tom slučaju nedostaje vam nedostatak nečega? Nalazim da se stvari u toj oblasti počesto preklapaju.
Uzgred rečeno, ja ne želim junaka. Nije ovo vreme za junake. Čak i imena Roland i Oliver danas zvuče kao imena dvojice ćelavih veterana kriketa, čije desno koleno tek ovlaš dodiruje gumenu prostirčicu dok upravljaju svoje zakrivljene palice po blagom večernjem suncu, prema meti. Biti junak svog vlastitog života otprilike je najviše što čovek može postići u današnje vreme. Biti junak za druge? Nijedan čovek nije junak u očima svog paža, rekao je neko. (Ko? Neki nemački mudrac, čini mi se.) E, onda je baš dobro što nemam paža. Da ga imam, verovatno bi se na kraju ispostavilo da je sličan Stjuartu. A onda bih morao vodu da pretvorim u organsko vino da bih stekao njegovu naklonost.
Jer junak je zapravo prazni simulakrum uzora. Prestajete da težite individualizmu, i počinjete da težite određenoj kategoriji. „Sportski junak” – odurna i satirična terminološka kontradikcija, ako je ikad takva postojala – ukazuje na to da on želi da bude „uzor” za one koje obično označava nazivom „mladež”. Drugim rečima: konkurs za klonove. A nekad, u vreme Rosenvela, kada je opako naoštrena panga Džonija Saracena prosecala sebi put kroz potkožno salo mekanog stomaka Evrope... Momento – nismo li jednom već bili ovde? Nisam li ja jednom već bio ovde?
Želim da pamtim ono što sam vam već ispričao. Voleo bih da znam šta je to što nedostaje mom pamćenju. Ha!

Eli: Rekla sam, verovatno ranije nego što je trebalo: „Imaš li kondom?”
Delovao je malo iznenađeno. „Ne. Mogu da skoknem da kupim.”
Ja rekoh: „Slušaj, tek da znamo na čemu smo, kod mene je kondom obavezan.”
Neke momke to ume da iznervira. Tako da je to i neka vrsta testa. Ovaj je samo rekao: „Е, pa i kod mene.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Hoću da kažem da nijedno od nas ne treba da brine. Ni o čemu.”
Lepo je od njega što je to rekao. Bar ja mislim.
Kad je stigao do vrata, okrenuo se. „Treba li ti još nešto? Šampon? Četkica za zube? Konac?”
Znate, Stjuart je mnogo zabavniji nego što se čini.

Gospođa Vajat: Dakle, ubedila sam vas, svojom malom raspravom o razblaženim osećanjima, o neželjenju stvari, o tome kad ih želite samo za druge? Dozvolite da vam objasnim. Stari ljudi veoma lepo umeju da budu stari, to je veština koju vremenom nauče. Oni znaju šta od njih očekujete, pa vam to i pružaju. Za čime ja žudim? Žudim, gorko i bez prestanka, da ponovo budem mlada. Gnušam se vlastite starosti više no što sam se ičega gnušala u mladosti. Žudim za ljubavlju. Žudim da budem voljena. Žudim za seksom. Žudim da me neko grli i miluje. Žudim za tucanjem. Žudim da ne umrem. Žudim, takođe, da umrem u snu, iznenada, da ne umrem kao moja majka, koja je vrištala od raka, s doktorima koji nisu u stanju da obuzdaju bol, sve dok nisu odlučili da joj daju morfijum da bi je ubili, da bi tek tada zaćutala. Žudim, takođe, za tim da moj suprug, koji me je izdao, pati zbog toga. Katkad odlazim u crkvu da se molim. Nisam vernik, ali se molim da postoji Bog i da u drugom životu moj suprug bude kažnjen kao grešnik. Želim da gori u paklu u koji ne verujem.
Dakle, vidite, imam ja i snažnih osećanja. Veoma ste naivni kad je reč o nama, starim ljudima.

13: Drvena noga jedne sofe


Oliver: Stjuart ima jednu teoriju, i ostaviću vam nekoliko veselih nanosekundi da razmislite o tom neumesnom spoju – miscegenaciji – prve i četvrte reči u ovoj rečenici.
Stjuart veruje da bi domaćim životinjama trebalo dopustiti da odlaze u šetnju i spavaju u najboljem pansionskom smeštaju. U redu, što se mene tiče. Stjuart veruje da povrće ne bi trebalo da bude nakrcano drogama kao biciklista na trci Tur de Frans. Amontiljado, što se mene tiče. Stjuart veruje da plemenitim očima paperjasto mekanog teleta ne bi trebalo zadavati bol prilikom njihovog poslednjeg treptaja na ovom našem tužnom svetu perifernom svešću o koljaču sa uzvitlanom motornom testerom. Oloroso, što se mene tiče.
Stjuart, uspavan sveopštim odobravanjem koje takva plemenita osećanja izazivaju, dopušta sebi dalje razmišljanje. Englez opremljen teorijom, o bože: to je kao kad biste na Azurnoj obali obukli odelo od tvida. Ne čini to, Stjuarte! „Ali ne, s ovim snažnim bilom privoleti svakog svog suseda mora milom ili silom.” I tako Stjuart, obučen u svoj šestoslojni zimski veš od kopita do peruške, tabana među nudistima sa sledećim predlogom stisnutim u čeljusti: predlogom da bi i samo čovečanstvo trebalo da postane organsko; da bi gradski svet mogao da prizna svoje srodstvo sa svinjčićima pod stresom; da bismo morali da udišemo čisti i neodoljivi vazduh daleko od onih groznih akronima zagađenja kojima nas on tako unezvereno plaši; da bi trebalo da požnjemo plodove iz svoje živice a onda običnim lukom i strelom savladamo zeku za večeru, da bismo potom pogazili arkadijski prostor vlažne mahovine kao u kakvoj sentimentalnoj viziji Kloda Le Lorena.
Drugim rečima, on želi da ljudi ponovo postanu lovci-sakupljači! Stvar je, međutim, u tome, Stjuartuse Rustikuse, da smo potrošili silne milenijume u nastojanju da pobegnemo od takvog stanja. Nomadi nisu nomadi zato što im se dopada da budu nomadi, već zato što nemaju izbora. A sada kad im naše moderno doba nudi mogućnost izbora, možete videti šta im je draže: terensko vozilo, automatska puška, televizor i boca neke cuge. Baš kao i nama! Pritom treba istaći i to da ako bi trebalo da u nekoj poučnoj diorami izložimo reprezentativne uzorke organskog naspram industrijski odgajenog čoveka, koga bi od njih dvojice s više uspeha mogao da predstavlja moj odnedavno vitki drugar? Dakle, njegova teorija, pored toga što je lako pokazati koliko je apsurdna, u isti mah je, da se poslužimo jednim manje tehničkim izrazom, jebeno preskupa, s obzirom na to da potiče od njega.

Stjuart: Nije da ja očekujem zahvalnost. Ja samo smatram da prezir nije u redu.
Pa sam mu to i rekao.
Ušao mi je u kancelariju tražeći novac. Bilo bi jednostavnije da ga isplaćuje Džoan, moja asistentkinja, pošto su plate u njenoj nadležnosti; Oliver, međutim, zbog nečega izričito zahteva da po isplatu dolazi baš kod mene. Pritom još ima običaj da govori stvari kao što su, „Gos’in gazda, ja došo po pare”, koje ili bi trebalo da budu smešne, ili tako govore šoferi. Što svakako nije slučaj, naravno: normalni ljudi proture glavu kroz Džoanina vrata i upitaju, „Može li sada”, ili „Jesam li poranio?” Ali, u redu.
Malo je manje u redu to što Oliver voli da se baci u fotelju i počne naširoko da razglaba u vreme kada ja imam posla.
Malo je manje u redu to što Oliver voli da ostavi moja vrata otvorena tako da Džoan može da ga čuje kako se prema meni ponaša na način koji on verovatno smatra bliskošću, ali koji bi se neupućenom mogao učiniti kao nešto drugo. On, uzgred, nije popularan među službenicima. Zbog toga sam počeo da ga šaljem na duža putovanja.
Sedeo je tako, i ključevima kombija okačenim o palac udarao u dlan. Potom je počeo da broji svoj novac veoma lagano, kao da sam ja najnepouzdaniji poslodavac u Londonu. Na kraju je podigao pogled i rekao: „Nema odbitaka za postavljanje Džilinih polica, a?” Pritom mi je glupavo namignuo.
Ne znam jesam li spomenuo da sam im obavio neke majstorske poslove po kući. Pa, kako bi drugačije bili obavljeni?
Ustao sam i zatvorio vrata. Zatim sam otišao i stao iza svog stola. „Slušaj, Olivere, samo da se dogovorimo, posao je posao, je l’ važi?”
To sam izgovorio sasvim razložno i mašio se telefona. Dok sam birao broj, njegova se ruka pružila preko stola i prekinula vezu. „Posao je posao, je 1’ da?” rekao je svojim blesavim, podrugljivim glasom, a onda otpočeo nekakvu glupavu litaniju o tome da li je a uvek a i zar ne može ponekad da bude b. Znate već takve priče. Čisto izdrkavanje odenuto u ruho filozofije. Pritom je još sve vreme stiskao i otpuštao pesnicu u kojoj su bili ključevi, i mislim da je upravo taj gest na kraju doveo do toga da pomalo izgubim strpljenje.
„Znaš, Olivere, ja sad imam posla, zato-”
„Zato lepo odjebi, je 1’?”
„Da, i nadugačko i ukratko rečeno, jednostavno odjebi, važi?”
Ustao je, zagledan u mene, i dalje stežući i otvarajući desnu šaku – ima ključeva, nema ključeva, ima ključeva, nema ključeva – kao kakav jeftini mađioničar na televiziji. Istovremeno, gledao me je kao da pokušava da deluje preteće, što je stvar činilo još gorom. I glupljom. Nisam bio ni najmanje uplašen. Ali sam bio krajnje osoran.
„Sad nisi usred francuske selendre”, rekoh.
E, to mu je nekako zaustavilo vetar u jedrima. Potpuni slom čvrstog momka. Sav je prebledeo i preznojio se. „Ispričala ti je”, reče. „Ona ti je ispričala. Ta...”
Nisam hteo da mu dozvolim da vređa Džilijan, pa sam ga preduhitrio. „Nije mi ispričala. Nije mi ispričala. Bio sam tamo.”
„О, da, ti i ko još?” Pored toga što je pitanje bilo glupo, učinilo je i da zazvuči kao dečak u školskom dvorištu.
„Niko drugi. Samo ja. Sve sam video. A sad odjebi, Olivere.”

Oliver: Nemoguće je ne primetiti, de temps en temps, krucijalnu istinu da je nagomilana mudrost vekova i masa, bez obzira na to da li je iskazana u obliku narodne priče od koje vam utrne guzica, ili pretenciozno antropomorfne basne, ili milosrdno kratkog ubitačnog slogana, nemoguće je ne primetiti da takvoj mudrosti, bez mnogo okolišanja, uglavnom i zamalo, nedostaje nešto da bi bila prosvetljujuća. Možete dva klišea trljati do besvesti jedan o drugi, i nećete upaliti iskru idee regue. Povežite tuce antologijskih apotegmi u svežanj, i nećete se previše ogrejati.
Usredsredi se, Oli, usredsredi se. Na ovaj aktuelni slučaj, molim te.
Dobro, kad ste navalili. Aktuelni slučaj koji se može iskazati i vrlo čudnovatim, premda popularnim moralnim nalogom: ne pucajte u glasnika. A zašto koju kitu ne, pitam ja. Glasnici tome i služe. I nemojte mi sad ponavljati kako glasnik nije ništa kriv. On jeste kriv: upropastio vam je dan, pa zašto da ne plati za to? Sem toga, glasnici su jeftina roba. Da nisu, bili bi generali ili političari.
Da li je znala? To je, mora se naglasiti, pitanje nad pitanjima. Priznajem da sam, pre deset godina, javno spustio ruke na lepu Džilijan, čiju nijednu vlas s glave niko pre toga nije ni takao. Okolnosti su, setićete se, bile veoma izazovne. Ona je bila veoma izazovna, i to duže vreme – ona, čija je tehnika upravljanja masom (sačinjenom od pravog pandemonijuma različitih karaktera združenih u jedinstvenom polju koje poznajete pod jednostavnim imenom Oliver) obično veoma prefinjena. Džilijan je odani pristalica nežno-što-nežnije pristupa unutrašnjoj politici. Ovom prilikom nije bilo tako; ovom prilikom, podboden i naboden i uboden kao nikada pre ili posle toga, ja sam je udario. Predavši pritom nepregledne hektare moralno uzvišene teritorije, da i ne spominjemo sve drugo. A Stjuart je to gledao, iz nekakvog mračnog kutka ili smrdljive drkaonice čiju mi lokaciju nije otkrio.
Ponovo isto pitanje: da li je ona znala? Uvek čujemo odjeke tuđeg smeha, zar ne? Istina je da su izgledi protiv razvijanja ljudskog života u svemiru, protiv za to neophodnih sklopova kvazara i pulsara i Džonija Kvarka i odvažnosti ameba ili čega god bilo – moje znanje fizike oduvek je bilo pomalo neprecizno – da su ti izgledi nekoliko milijardi triliona prema jedan (slično važi i za moje znanje matematike, kad smo kod toga). No, pronicljiviji kladilac iz vašeg kraja ponudiće vam otprilike istu kvotu kad je reč o izgledima da Stjuart uspe da se smesti u nekom dalekom selu u Langedoku, njemu do sada nepoznatom, baš u onom trenutku istorije narečenog svemira kada Oli jedini put u životu bude nagnan na čin nasilja u porodici, zbog koga će kasnije gorko žaliti.
Ona je, dakle, to unapred isplanirala. I sve je to isplanirala zbog njega. Odigrala je tu laž, i čitavu pripremu, i ostavila me da od tada živim s tim.
Istina kad-tad izlazi na videlo, a, matori? Aha, čujem tvoj usklik, kažeš Oli se u trenutku krize oslanja upravo na onu nagomilanu narodnu mudrost koju kao bajagi prezire. E, pa, opet grešiš, seronjo. Stvar je u tome, zaključuju istoričari, filozofi, nemilosrdni političari i svako drugi ko ima nešto u glavi, što istina uglavnom ne izbija na videlo. Ona ostaje skrivena, sve do onog dana kada će je zakopati zajedno s našim kostima. Sumoran običaj. Ali u sadašnjem vrlo retkom primeru, bez želje da iz njega izvlačimo šire zaključke, istina zaista jeste...
Pizda.

Džilijan: Stjuart nam postavlja police. Mari ga je izgleda stvarno zavolela. Kad on uključi bušilicu, ona pokrije rukama uši i počne da vrišti. Stjuart je upošljava da mu dodaje zavrtnje i tiple i ostalo, pa ih stavlja u uglove usana kada su mu ruke pune. Okrene se ka njoj, sa četiri zavrtnja među usnama, i ona mu uzvraća osmehom.

Gospođa Vajat: Pozvala sam ih. Javila se Sofi.
„Zdravo, granmer”, rekla je. „Hoćeš li da čuješ Stjuarta?”
„Zašto bih ja želela da čujem Stjuarta?” upitala sam.
„On nam postavlja police.”
Znam da je ona samo dete, ali svejedno, taj odgovor nije mi zvučao kao jedan od logičnijih koje sam u životu čula. Možda je to posledica engleskog obrazovanja. Francusko dete nesumnjivo bi razumelo smisao reči zašto.
„Sofi, ja imam dovoljno polica.” Pa, deca ne razumeju logiku ako im je neko ne pokaže, zar ne?
Usledila je tišina. Prosto sam je čula kako pokušava da sebi razbistri stvar. „Mama je izašla a tata vadi šargarepe u Linkolnširu.”
„Reci mami da mi se javi kad se vrati.”
Stvarno . Vi Englezi.

Stjuart: Iznenada sam shvatio u čemu je njihov problem s tapetama. Ne pravim tapetama – zapravo, poslednji stanari su sve prekrečili, tako da je sada sve belo izuzev žutih komadića lepljive trake na mestima s kojih su poskidali postere.
Ne, ja sam bio u kuhinji i spremao večeru – ništa komplikovano, običan rižoto s pečurkama (imam jednog momka koji svakog dana u zoru odlazi u Eping Forest, pa već oko deset imamo u radnjama ono što je uspeo da nabere), Sofi je za stolom radila domaći zadatak, Mari je „pomagala”, kako mi to volimo da zovemo, i baš sam mešao upravo dodate sastojke kad sam krajičkom oka ugledao nogu od sofe. Zapravo, malo je preterano nazvati to „nogom”. „Nožica” takođe ne bi sasvim priličilo. To je pre neka vrsta drvene kugle, stvarno, koja je verovatno trebalo da ima i točkić, ali -
Molim? Oh, Džil je bila gore u studiju. Veoma je opterećena jednom porudžbinom koju su zatražili „za juče”.
– ali naravno mi smo je kupili polovnu. Naša prva sofa, koju sam ja nazivao kauč dok me nisu ispravili. Nije mi zasmetalo – mislim, to što su me ispravili. Džil ju je presvukla u neki veselo žuti materijal, sećam se. Sada je tamnoplave boje, i još je pohabanija, i po njoj su razbacane dečije stvari, ali je nožica, ili kako god hoćete to da nazovete, još uvek tu, baš tu u krajičku moga oka...
Molim? Oh, Oliver se još nije bio vratio iz Linkolnšira. Šargarepe, kupus, stvari s kojima ne ume da omane. Šta da radim s Oliverom? Da ga pošaljem u Maroko po limun?
Zajedno smo sedeli na njoj i gledali televiziju.
„Epivo”, rekla je Mari, i pažnja mi se vratila.
„Hvala ti, Mari”, rekoh, „stvarno mi pomažeš ” Masa je bila lepljiva i trebalo ju je dobro promešati i ogrebati zidove posude.
Zajedno smo sedeli na njoj i gledali televiziju. U vreme kad smo prvi put bili u braku. Nije da smo ikada bili u braku ikako drugačije nego „prvi put”, kad čovek bolje razmisli. Imali smo televizor koji je bio takav antikvitet da nije imao daljinski upravljač. Zbog toga smo imali pravilo da onaj ko želi da promeni kanal – pod uslovom da se ono drugo slaže – mora da ustane i ošine dugme. Ja bih jednostavno ustao, prišao televizoru i učinio to. No Džil bi nekako otklizala sa sofe, do njenog prednjeg dela, pa bi tu legla pružajući se ka dugmadi na kutiji. Nosila je sivi izbledeli 501 s gornjim delom trenerke i zelenim čarapama. Ne kažem da je imala samo zelene čarape, već samo to da ih uvek ima u mom sećanju. Kad bi promenila kanal, obično bi ubacila u rikverc, krenula unazad na kolenima i potom se ponovo popela na sofu. Ponekad, međutim, tek povremeno, ostala bi da leži zagledana u ekran, da bi se zatim okrenula ka meni i pogledala me onako s poda, dok joj je svetlost televizora igrala na licu... To je jedan od načina kako je se uvek sećam.
„Epivo”, kaže Mari.
„Da”, odgovaram. „Jako epivo.”
Broj telefona. Još jedna stvar. To je samo niz cifara, na kraju krajeva. A od vremena kad smo mi ovde živeli, dobio je prefiks 020 8-. Međutim, onih poslednjih sedam brojki, još uvek je isto, potpuno isto. Ko bi to pomislio? Da skup brojki može da nanese bol. I to takav bol. Svaki put.

Teri: Moji prijatelji koji žive u zalivu imaju klopku kojom sami hvataju krabe. Stave riblje glave kao mamac, pa na konopcu spuste klopku u vodu sa malog keja na kraju njihovog dvorišta. Izvukli su je da bi mi je pokazali. U njoj je bilo pola tuceta kraba, sve svilenkastoplave boje. I neko je pitao: kako razlikujete muške od ženskih. Neko drugi je napravio vic kakav biste očekivali, ali Bil reče: „Ove su sve muške.” Ženke imaju ružičasta klešta, to se zna. Neko reče: ej, plavo za dečka a roze za devojčicu, ali mene je zanimalo ono prethodno.
„Zašto su samo mužjaci u klopci?” upitah.
„То je normalno”, reče mi Bil. „Ženke su suviše promućurne da bi se uhvatile u klopku.”
Na to svi prsnemo u smeh, ali, kao što kaže moja prijateljica Marsel: da li vas to podseća na nešto?

Oliver: Misao, istinska misao, koja mi je sinula dok sam taljigao ka jugu, ka Stamfordu, sa svojim rogom izobilja prepunim šargarepa i kupusčićima raznih vrsta.
Primetili ste – kako ste i mogli da ne primetite? – da je Stjuart postao hvalisavac. Ne, još gore – jer je još manje ubedljivo – pravi naduvenko. Odela koja čine čoveka, ВМW program fizičkog vežbanja, fašistička frizura, stavovi o društvenim, političkim i ekonomskim pitanjima, nehajna pretpostavka da upravo on sam predstavlja merilo, krezovski bahato raspolaganje cekinima i dukatima – jebenim novcem, drugim rečima, i svim onim što iz njega proističe. Jebenim novcem.
Moje pitanje jednostavno glasi: da li to naš impresario zamišlja da postavlja na scenu komad Osveta kornjače? Ili onaj vašarski dramolet, Parabola o Predalekom? Da li se zato šepuri i razmeće i duva i puvaka? Zato što smatra da je on na neki način pobedio? Ako je tako, dozvolite da vam – a i njemu – saopštim sledeće: svojevremeno sam temeljno istraživao riznicu mitova koju je naša nedotupavna vrsta kroz milenijume sakupila radi lične utehe i obrazovanja, pa imam jedan savet za one koji ako ne povuku jedan dim mita ne umeju da stignu do kraja svog vijugavog dnevnog puta. Moj savet glasi: sanjajte. Ono prase nije letelo; kamen se odbio od šlema na glavi Golijata, koji je potom smesta pojeo Davida za doručak; lisica se lako dočepala grožđa tako što je posekla lozu motornom testerom; a Hrist ne obitava sa svojim Ocem.
Dok sam se kotrljao niz vododerinu u susret pastvi na autoputu, odlučio sam da dosadne milje prekratim razmišljanjem o književnim žanrovima. Jeste li se udobno namestili?
Realizam: zec trči brže od kornjače. Mnogo brže. Pritom je i promućurniji. Zato pobeđuje. Ubedljivo. Je l’ to u redu?
Sentimentalni romantizam: samozadovoljni zec hrče pored puta dok moralno uzvišena kornjača pored njega glavinja ka cilju.
Nadrealizam (ili reklama): kornjača, na rolerima, sa crnim kožnim ruksakom i naočarima za sunce, lagodno klizi ka cilju dok nadtrčani zekan iskaki vlastiti repić.
Sabrana pisma: „Plišani moj, zašto ne požuriš i sačekaš me kraj živice? Doći ću čim uspem da se iskradem. Ti ne misliš da su nas otkrili, je l’ da? Tvoja Oklopnjača.
Kompjuterska priča za decu (iz pera bivšeg hipija): Zec i kornjača, pošto su prozreli suštinu društvenih i političkih struktura koje podstiču javno ispoljavanje takmičarskog mentaliteta, napuštaju svoju rasu i odlaze da mirno žive u jednoj juri, odbijajući sve zahteve medijaza intervjue.
Limerik: Naš dobri Stju, ta kornjači stara/ Za smišljanje pesmica imao je dara/ Njegovi stihovi ljupki i mili/ Uvek su radost i uteha bili/ Za svakog od njegove braće preživara.
Postmodernizam: Ja, autor, izmislio sam ovu priču. Ona je čista konstrukcija. Zec i kornjača zapravo ne „postoje”, to shvatate, nadam se?
I tako dalje. Shvatate li sada šta to ne valja s veselim mitićem Osveta kornjače, ovog našeg impresarija? Ne valja sledeće: takve stvari se ne događaju. Svet, uređen na ovakav način, tako nešto ne dopušta. Realizam je naša datost, naš jedini vid postojanja, ma kako to za neke bila triste istina.

14: Ljubav, itd.


Džilijan: Svakog jutra, kad devojčice krenu u školu, poljubim ih i kažem: „volim vas.” Kažem to zato što je to istina, zato što one treba to da čuju i što ja to znam. Izgovaram te reči i zbog njihove čudotvorne moći, njihove sposobnosti da štite od sveta.
Kada sam poslednji put to rekla Oliveru? Ne sećam se. Posle nekoliko godina, počeli smo da izbacujemo ono „te”. Jedno od nas bi reklo „volim”, pa bi ono drugo odgovorilo „i ja”. Nije to ništa strašno, ništa neuobičajeno, ali jednog dana sam uhvatila sebe kako razmišljam nije li to ipak značajno. Kao da prestajete da preuzimate odgovornost za to osećanje. Kao da je ono postalo nekako uopštenije, manje usmereno.
Pa, pretpostavljam da je to odgovor, zar ne? Moja deca unose moje „ја” u ono „volim vas”. Da li „ја” još uvek volim Olivera? Da, „ја” misli da je tako. Moglo bi se reći da uspevam da volim.
Organizujete brak, štitite decu, starate se za ljubav, upravljate svojim životom. Samo ponekad zastanete i zapitate se da li je uopšte tako. Da li vi upravljate svojim životom, ili on upravlja vama?

Stjuart: U svoje vreme, došao san do izvesnih zaključaka. Ja sam odrasla osoba. Odrasla sam osoba duže nego što sam bio dete ili adolescent. Posmatram svet. Moji zaključci možda i nisu ubistveno originalni, ali su ipak moji.
Na primer, sumnjičav sam prema ljudima sklonim da određene stvari porede s drugim stvarima. U vreme kada sam Olivera mnogo više cenio, smatrao sam da njegova manija te vrste dokazuje ne samo da raspolaže boljim moćima opisivanja od mene, već i boljim razumevanjem sveta. Sećanje je nalik na šalter za izgubljeni prtljag. Ljubav je nalik na slobodno tržište. Taj-i-taj se ponaša kao nekakav lik za kojeg nikad niste čuli iz neke opere za koju nikad niste čuli. Danas verujem da su sva ta privlačna poređenja bila samo način da se skrene pogled sa samog predmeta, da se skrene pogled sa sveta. Bila su sračunata na odvraćanje pažnje. Eto, upravo zato se Oliver nije promenio, razvio – odrastao – nazovite to kako vam drago. Jer, jedino posmatranjem spoljašnjeg sveta takvog kakav je i unutrašnjeg sveta takvog kakav je, čovek odrasta.
Ne tvrdim da vam se uvek dopadne ono što otkrijete, ili da pronalazite upravo ono što ste želeli. Obično nije tako. Ali Oliver jednostavno pravi lepe šare u vazduhu kao...
Vidite kako je to primamljivo? Hteo sam da kažem kao vatromet ili tako nešto. I vi biste možda pomislili: oh, tako je, ali biste mislili na vatromet, i kladim se da biste upamtili to, a ne ono što se tiče Olivera. A da je poređenje Oliverovo, svako bi bio drugačija vrsta vatrometa – oh, Stjuart, stari Stjuart, on vam je malo kao vlažna petarda, ha, ha – i sve bi to bilo veoma zabavno i veoma... pogrešno.
Rekao sam već da ono što pronađete ne mora nužno da bude ono što ste želeli. Eto, uzmimo ljubav. Ona nikada nije onakva kakvom je unapred zamišljam. Slažemo li se svi oko toga? Bolja, lošija, duža, kraća, precenjena, potcenjena, ali nikada onakva kakvu smo zamišljali. To je, međutim, nešto što lagano učite: šta je ljubav za vas. Koliko je imate. Šta biste dali za nju. Kako živi. Kako umire. Oliver je imao teoriju koju je nazivao ljubav, itd.: drugim rečima, svet se deli na ljude za koje je ljubav sve, a ostatak života obično „itd”, i one koji ljubav ne cene dovoljno i smatraju da je najuzbudljiviji deo života ono „itd”. Takvu je robu on valjao u vreme kad mi je ukrao ženu, a meni se činilo da je to obična kenjaža. Sada znam da je zaista kenjaža i to razmetljiva kenjaža. Ljudi se ne dele na takav način.
Još nešto. U početku mislite: kad odrastem, zavoleću nekoga, i nadam se da će to valjati, ali ako ne bude valjalo pronaći ću drugu osobu, pa ako ni to ne bude valjalo zavoleću nekog novog. Uvek pretpostavljate pre svega to da možete da pronađete takve osobe, a onda i to da će vam dopustiti da ih volite. Zamalo da kažem, kao da čekate s upaljenim motorom. Vidite koliko je primamljiv taj oliverovski govor? Ja, međutim, ne smatram da je život takav – i da je ljubav takva. Ne možete da naterate sebe da nekoga zavolite, i ne možete, bar prema mom iskustvu, da naterate sebe da nekog prestanete da volite. Zapravo, ako hoćete da delite ljude po kriterijumu ljubavi, predlažem da to učinite na sledeći način: neki ljudi su dovoljno srećni, ili dovoljno nesrećni, da vole nekoliko ljudi, ili jednog za drugim, ili istovremeno; dok su drugi ljudi dovoljno srećni, ili dovoljno nesrećni, da su u stanju da vole samo jednom u životu. Oni vole jednom i, ma šta se desilo, to ne prestaje. Neki ljudi to mogu samo jednom. Postepeno sam shvatio da sam i ja jedan od takvih.
Što bi moglo biti i loša vest za Džilijan.

Oliver: „Život je najpre dosada, a potom strah”? Ne, mislim da nije, izuzev za emotivno osujećene.
Život je najpre komedija, a potom tragedija? Ne, žanrovi se kovitlaju kao boje u centrifugi.
Život je najpre komedija, a potom farsa?
Život je najpre omamljenost, potom ovisnost i mamurluk istovremeno?
Život je najpre laka, a potom teška droga? Meki pornić, a potom tvrdi? Punjena, a potom tvrda čokolada?
Život je najpre miris poljskog cveća, a potom miris osveživača za toalet?
Pesnik veli da su tri događaja u životu „rođenje, kopulacija i smrt”, nevesela mudrost koja je unosila uzbuđenje u moje adolescentsko doba. Kasnije sam shvatio da je stari T. S. izostavio još neke ključne trenutke: prvu cigaretu, sneg na propupelom drvetu, Veneciju, radost kupovanja, let u svakom mogućem smislu, onaj trenutak kada u ludo brzoj vožnji promenite brzinu a glava voljene vam saputnice se i ne pomeri na svom kičmenom stubu, risotto nero, trio iz trećeg čina Rosenkavaliera, osmeh deteta, druga cigareta, dugo očekivano lice koje se pojavljuje na aerodromu ili železničkoj stanici...
Ili, da sa dekorativne pređemo na konkretnu raspravu, zašto je pesnik spomenuo kopulaciju, a ne ljubav? Možda je T. S. prošao više togi no što sam ja mislio – ne bavim se izučavanjem biografija – ali zamislite sebe na samrtnoj postelji, kako razmišljate o onom kratkom dodeljenom vam vremenu između prispeća kojeg niste bili svesni i odlaska o kome nećete biti u prilici da date svoj komentar: da li biste obmanjivali sebe ili govorili istinu ako biste tvrdili da su najvažniji događaji vašeg života povezani s onim trenucima kada se srce bez daha otvara, pre nego s katalogom koitusa, čak i ako ih je bilo mille tre?
Svet je prepun odvratnosti. Slažete se? Tu ne mislim samo na osveživač toaleta, koji jeste odvratan, odvratniji od svakog klozetskog smrada, ako ćemo pravo. Dozvolite da vas podsetim na reči koje sam već jednom naveo: „Odvratnost je ono što ubija ljubav. I zakoni, i lična svojina, i novčane neprilike i policijska država. Da su uslovi drugačiji, i ljubav bi bila drugačija.” Slažete se? Ne tvrdim ja da je srdačni londonski bobi, tako predusretljiv prema pogubljenom turisti, nekakva velika neposredna pretnja za l’amore. Ali uopšteno posmatrano, slažete se? Ljubav u rustikalnom demokratskom predgrađu sa šestocifrenom godišnjom platom drugačija je od ljubavi u staljinističkom koncentracionom logoru.
Ljubav, itd. To je oduvek bilo moja formula, moja teorija, moja mudrost. Prepoznao sam je u trenu, kao što dete prepoznaje majčin osmeh, kao što pače kreće u vodu, kao što fitilj gori prema bombi. Oduvek sam to znao. Dospeo sam do te spoznaje ranije – pola života ranije – nego mnogi ljudi koje znam.
„Novčane neprilike.” Da, one umeju da snevesele čoveka, zar ne? Tu vrstu poslova prepuštam Džilijan, ali imao sam i ja svojih trenutaka ispunjenih finansijskom inquietude. Zar mislite da bi ovdašnja policijska država, istina u blažem izdanju, trebalo da deli ljubavne stipendije? Postoji porodični fond, postoji fond za sahrane, pa zašto država ne bi davala nekakvu novčanu pomoć i za ljubavnike? Zar država ne postoji zato da bi olakšala put do sreće? Što je u mojoj knjizi značajno isto koliko i život ili sloboda. Podjednako je značajno, sada shvatam, zbog toga što su u pitanju sinonimi. Ljubav je moj život, a život je moja sloboda.
Još jedan argument, ovog puta za birokrate. Srećni ljudi su zdraviji od nesrećnih. Učinite ljude srećnijim i rasteretićete Državnu zdravstvenu službu. Zamislite naslove u novinama: MEDICINSKE SESTRE DOBILE PLAĆENO ODSUSTVO ZBOG EPIDEMIJE SREĆE. Oh, znam da ima slučajeva kad bolest naiđe bez obzira na sve. Ali nemojte cepidlačiti – sanjajte.
Ne očekujete valjda da progovorim o pojedinačnim slučajevima, je li? Ili, pre, o pojedinačnom slučaju gospodina i gospođe Rasel. Niti mi to jesmo. Gospodin Oliver Rasel i gospođa Džilijan Vajat, tako nas znaju bubuljičavi poštar, ljigavi recepcionar u hotelu i gramzivi poreznik. Ne tražite valjda da idem u detalje, ne? Bilo bi to stjuartovsko ponašanje. Neko od nas mora da zastupa i ludičko i apstraktno. Nekome od nas mora biti dopušten mali uzlet. Stjuart bi mogao da uzleti samo u jedrilici, pošto kao kosilica za travu brekće u oblasti empirijskog.
Postoji još jedan razlog zašto ne idem u detalje kada je reč o nedavnim događajima. Nedavna otkrića. Zaista se trudim da ne razmišljam o njima.

Gospođa Vajat: Ljubav i brak. Anglosaksonci oduvek veruju da oni sami u brak stupaju iz ljubavi, a da Francuzi to čine zbog dece, zbog porodice, zbog društvenog položaja, zbog posla. Ne, trenutak samo, ja jednostavno ponavljam ono što je napisao jedan od vaših stručnjaka. Ona je – žena je u pitanju – podelila svoj život između dva sveta, i bavila se posmatranjem, a ne procenjivanjem, bar u početku. Rekla je da Anglosaksonci smatraju da se brak temelji na ljubavi, što je apsurdno, pošto je ljubav anarhična a strast osuđena na umiranje, te stoga to ne predstavlja zdravu osnovu za brak. S druge strane, rekla je, mi Francuzi stupamo a brak iz razboritih, racionalnih razloga koji se tiču porodice i imovine, pošto za razliku od vas priznajemo neizbežnu činjenicu da ljubav ne može biti sadržana u strukturi braka. Zbog toga smo se postarali da postoji samo izvan njega. Ni to, dakako, nije savršeno, zapravo je na izvestan način podjednako apsurdno. No, možda je to ipak racionalniji apsurd. Nijedno rešenje nije idealno i ni od jednog se ne može očekivati da dovede do sreće. Bila je to mudra žena, ta vaša naučnica, pa je zato i bila pesimista.
Ne znam zašto je Stjuart pre dosta godina odlučio da vam kaže da sam u ljubavnoj vezi s jednom osobom. Saopštili sam mu to u poverenju a on se poneo kao popularna štampa u vašoj zemlji. Dobro, bio je to težak period za njega, brak mu se raspadao, pa možda i mogu da mu oprostim.
No pošto već znate za to, izneću vam još nekoliko detalja. On – Alan – bio je Englez, bio je oženjen, oboje smo imali... ne, to je moja tajna. Bio je oženjen već... pa, već dosta godina. U početku se sve svodilo na seks. Zaprepašćeni ste? Uvek je tako, ma šta ljudi govorili. Oh, jeste to i beg od samoće, i zajednička interesovanja, i razgovori, razgovori, ali se zapravo svodi na seks. Rekao je da se posle toliko godina, kada vodi ljubav s vlastitom ženom oseća kao da vozi poznatim delom autoputa, gde predobro poznaje sve krivine i znake. Ne mislim da je to poređenje baš galant. Dogovorili smo se, međutim – kao što ljubavnici često čine, uz neku vrstu arogantne naivnosti – da jedno drugom govorimo isključivo istinu. Na kraju krajeva, svaki put je trebalo izgovoriti toliko laži samo da bismo uspeli da se vidimo. I dala sam mu primer. Rekla sam mu da ne nameravam da se ponovo udam i da ne nameravam da živim s novim čovekom. To nije značilo da se neću ponovo zaljubiti, ali – ma, to sam već objasnila. Zaista, počinjala sam da ga volim u vreme kada se odigrao taj... incident.
Došao je da zajedno provedemo vikend. Živeo je tridesetak kilometara daleko. Te sam nedelje bila veoma zauzeta pa sam mu kad je stigao saopštila da treba da odemo da pokupujemo sve što nam je potrebno. Odvezli smo se do Vejtrouza, parkirali automobil, uzeli chariot – kolica – razgovarali o tome šta ću spremati za jelo, napunili kolica, stavila sam u njih i razne stvarčice koje će mi biti potrebne i kad on ode, i platila svojom Vejtruoz karticom. Kad smo se vratili u kola, primetila sam da se naglo sneveselio. Nisam ga ništa pitala, ne u prvi mah, čekala sam da vidim šta će učiniti – na kraju krajeva, bila je to njegova depresija, ne moja. Sem toga, držao se junački, jer i on je počinjao da voli mene, a to su trenuci kada je junaštvo moguće. Mislim, junaštvo da se čovek bori s vlastitim karakterom.
Proveli smo srećan vikend zajedno, i na kraju sam ga zapitala zašto je u supermarketu onako iznenada postao neveseo. Lice mu se na to ponovo sasvim smračilo, i rekao je: „I moja žena plaća Vejtrouz karticom.” Toga časa, sve mi je postalo jasno, i shvatila sam da za našu vezu nema nikakve nade. Nije, naravno, bila u pitanju samo kartica, u pitanju su bili i parking, kolica, kupci koji petkom uveče ispune prodavnicu, i činjenica, užasna činjenica da su i vašoj novoj ljubavnici potrebne rolne papirnih ubrusa isto koliko i vašoj ženi. Koračao je između istih gondola, iako su njihove bile dvadeset milja udaljene. A to ga je verovatno navelo da pomisli kako će uskoro, sa mnom, voziti onim previše poznatim delom autoputa.
Nisam ga osuđivala. Jednostavno imali smo drugačije stavove prema ljubavi. Ja sam umela da uživam u danu, vikendu, u neočekivanom trenutku. Ja sam znala da je ljubav krhka, nestalna, fugace, anarhična, pa sam htela da joj dodelim sav prostor koji joj pripada, čitavo njeno carstvo. On je znao, ili bar nije mogao sebe da razuveri, da ljubav nije čudesno stanje, ili ne samo stanje, već pre početak putovanja, koje je vodilo, pre ili kasnije, do Vejtrouz kartice. On nije mogao da razmišlja ni na jedan drugačiji način, uprkos tome što sam mu ja govorila da više ne želim da živim ni sa kim, niti da se udajem. Što je, srećom, na neki način i sam dovoljno brzo shvatio.
Vratio se svojoj ženi. I uz to – ne kažem ovo zato što hoću da se predstavim boljom nego što jesam – možda je čak postao srećniji kada se vratio. Naučio je lekciju o papirnim ubrusima. Šta kažete na to? Danas se La Fontenove basne odigravaju u supermarketu.

Gospođa Dajer: Šta kažete? Govorite glasnije. Laburista sam, je 1’ me za to pitate? Oduvek. I moj muž je bio, dok je bio živ. Četrdeset godina, nikad nijedna gruba reč. Spremna sam da mu se pridružim. Prodajete nešto? Ništa mi ne treba. Ne dam vam da uđete. Čitala sam ja u novinama o takvima kao što ste vi. Zato sam i stavila električna brojila na spoljašnji zid. Zato se gubite, šta god da ste hteli. Zatvaram vrata. Laburista sam, ako to hoćete da znate. Ali moraćete da pošaljete kola ako hoćete moj glas. Zbog mojih nogu. Dobro, a sada zatvaram vrata. Šta god da nudite, nije mi potrebno. Hvala.

Teri: Znate kako vam, kad se zaljubljujete, sve izgleda, kao, potpuno novo? Reči koje ta druga osoba izgovara, način kako vas grli u postelji, način kako vozi kola? Pomišljate, sa mnom niko nikada nije oviko razgovarao, niti me ovako grlio, ili vozio. A vrlo je verovatno, naravno, da jeste. Osim ako vam je dvanaest godina. Samo što to nikada ranije niste primetili, ili ste zaboravili. Povrh toga, ako i postoji nešto što pre toga zaista niste čuli ili činili, ma kako sićušno to bilo, učiniće vam se, pa, toliko originalnim da vam dođe da vrištite, i tako značajnim zato što ste zajedno.
Eto, ja sam imala jedan ručni sat sa likom Mikija Mausa – znam da zvuči... ne znam kako – svejedno, imala sam ga. Nikada ga nisam nosila na posao, jer šta biste pomislili kad biste videli da šef sale u francuskom restoranu nosi sat s Mikijem Mausom. Pomislili biste da nam u kuhinji Pluton pravi žele ili nešto slično, je 1’ tako? Zato sam taj sat držala kod kuće, pored kreveta, i nosila ga samo nedeljom, kada je restoran bio zatvoren. A kad se Stjuart doselio ovamo, jedna od prvih stvari koje sam primetila bilo je to da je uvek kad bi se probudio znao koji je dan u nedelji, čak i kad je bio napola probuđen. Znala sam da zna da je nedelja zato što bi, kada bi se promeškoljio i ispružio ruku preko mene i zalepio mi se za leđa, uvek upitao, „Šta kaže Miki, koliko je sati?” A ja bih pogledala, i rekla, „Miki kaže da je dvadeset do devet”, ili koliko već.
Da li vam je neprijatno što ovo slušate? Meni i danas gotovo dođe da zaplačem, kad samo pomislim na to. A pošto je bio Britanac, koristio je svakojake kratke izraze koje ja nisam znala pa su mi delovali, kao što rekoh, potpuno originalno. I kao deo njega. I deo nas. Umeo je da kaže „mačka u džaku”, „čaj za kraj”, i „da biste dokazali da puding postoji morate ga pojesti”.
Prvi put kada je to rekao, pomislila sam da govori o restoranu. O nekom desertu koji nije ispao kako treba. I ta je izreka pomalo čudna, kad o njoj bolje razmislite, zato što jedini način da saznate da li desert jeste dobar da ga pojedete, što važi podjednako i za suva rebarca i za umak od ostriga. To dakle nije samo kliše, već je toliko očigledno da nije ni vredno spomena. No u trenutku kad sam razmislila o tome, bilo je već prekasno, izreka je bila tu, već je bila deo nas, a činjenica da smo vodili restoran učinila ju je našom intimnom šalom. D o P P, prošaputao bi mi Stjuart, kada bismo se našli u društvu drugih ljudi.
E, pa, D o P P tebi, bivši mužu, jebeni D o P P tebi. Izlazila sam ja s dosta muškaraca, a i trenutno imam nekoga, pa ne govorim samo o tebi, Stjuarte Hjuzu, ali ako ovo budeš shvatio lično, ja ću te razumeti. Ima ljudi koji lažu kada se zaljubljuju, ima onih koji govore istinu. Neki čine i jedno i drugo istovremeno, izgovarajući poštene laži. Većina nas to čini. „Da, volim džez”, kažemo, a mislimo, „Mogla bih da ga volim s tobom.” Ljubav i treba da vam promeni život – je li tako? Znači da jeste poštena laž ako kažete nešto u šta niste sigurni. Sve do izjave: „Želim da imam decu s tobom.”
A upravo je dotle došlo u tvom slučaju, zar ne, Stjuarte? Dokaz o postojanju pudinga tebi, gospodine Bivši. Pokaži fotografiju, samo to tražim, pokaži fotografiju. Neke laži su poštenije od drugih.

Eli: Znate, nemam nameru da se žalim, ali ako vas stvarno zanima, stvari stoje ovako.
Imam dvadeset tri godine, skoro dvadeset četiri, i trećinu svog dosadašnjeg života sam, kako se to kaže u onim anketama, seksualno aktivna. Da, da, petnaest, znam da je protivzakonito ili šta već. Ali i normalno. A kad bih sračunala – što ne radim – kladim se da sam potucala više frajera nego moja mama u celom svom životu, ali tako mu to ide. A s jednim od njih sam i živela, dakle bila sam zaljubljena. A jedno vreme imala sam jednog oženjenog, što je bilo okej, ali ne posebno drugačije, osim što me je lagao više nego ostali. I – šta još – završila sam koledž i imam posao i proputovala sam svet i probala uobičajene droge i imam pravo glasa i oblačim se kako ja hoću i ljudi koji me nisu videli otprilike godinu dana kažu mi, ej, Eli, sad si stvarno odrasla.
Samo što ja to ne osećam. Ne kada posmatram ljude koji su odrasli, ljude kao što je Džilijan, recimo. Tada se osećam neverovatno mladom, a i nekako prevarantski ako baš hoćete da znate, kao da će u svakom trenutku neko pokazati prstom na mene i reći da sam neznalica i varalica i da sam mentalno i emocionalno na nivou dvanaestogodišnjakinje, i znam da ću se jednostavno složiti s tim. Ne mogu da zamislim da će me ikada shvatati kao odraslu osobu.
Kad sam spomenula onog oženjenog, nisam mislila na Stjuarta. Hoću da kažem, njega nisam računala.
S druge strane, kad ih bolje pogledate većina odraslih je zapravo sjebana do koske. Moji roditelji su se rastali kad mi je bilo deset godina. Roditelji bar polovine mojih prijatelja takođe su se rastali. Uvek kažu isto: oh, Eli, to nije neuspeh, ne smeš to da doživljavaš na takav način, bla bla, jednostavno smo se udaljili i mnogo smo pošteniji od naših roditelja, koji su nastavili da žive zajedno čak i kad im je postalo smrtno dosadno i kad su omrznuli jedno drugo, samo zbog društvenih konvencija, i zar ne uviđaš da je to i poštenije a dugoročno posmatrano i manje bolno bla bla bla a jedino što hoće da kažu jeste znaš, ja se tucam s nekim drugim.
Ili, pogledajte ove ovde. Tu su Džilijan i Oliver, o njihovom braku nemam naročito visoko mišljenje. Ili, Stjuart: dva braka koja ulaze u ukupni zbir od, koliko, malo više od pet godina? Čak i stara madam Vajat – i ona je na kraju ostala sama.
Ljudi greše. Svakako, slažem se. Samo što kad god pogledam ljude starije od sebe, oni su ili rastavljeni, ili u vezama u kakvim ja ne bih volela da se nađem. Jesam, sklona sam da sudim o drugima, kad već pitate. Kad vidite stručnjake i pravnike i ljude na televiziji kako kažu „koncept greške moramo isključiti iz razmišljanja o raskidima veza”, ja pomislim: o, ne, nipošto, taj koncept treba vratiti u to razmišljanje. Svi greše, što znači da niko ne greši, tako oni misle, zar ne? E, pa, ja ne, ja ne.
Želela bih da znam sledeće. Većina odraslih koje ja znam deluje sjebano, na ovaj ili onaj način. Da li to znači da je to način da odrasteš, da pustiš da te sjebu? Ako je tako, ja nemam nameru da se trudim.
P. S. Što se tiče Džilijan. Naravno da joj se divim. Ona odlično radi svoj posao, i upravlja svojim životom na način na koji ja to nikada ne bih mogla. A i draga mi je. Jedino što... znate, kad smo u ateljeu i neko donese neku sliku, ona za tren oka uoči falsifikate.

Stjuart: Prva ljubav je jedina ljubav.

Oliver: Što više ljubavi je jedina ljubav.

Džilijan: Prava ljubav je jedina ljubav.

Stjuart: Ne mislim da čovek ne može ponovo da voli. Neki mogu, iako neki ne mogu. Ali bez obzira na to možete li ponovo da volite ili ne, prva se ljubav ne može ponoviti. I bez obzira na to možete li ili ne možete da ponovo volite, prve ljubavi se nikada nećete osloboditi. Druge ljubavi se možete osloboditi. Prve, nikada.

Oliver: Nemojte me pogrešno shvatiti. Nije to bio katihizis Kazanovin, pravdanje za Đovanija. Seksualna stahanovština je za ljude bez mašte. Imao sam na umu, ako sam išta imao, nešto sasvim suprotno. Potrebno nam je što više ljubavi zbog toga što je ima tako malo, kako vam to nije jasno?

Džilijan: Prava ljubav je čvrsta ljubav, svakodnevna ljubav, pouzdana ljubav, ljubav koja vas nikada neće izneveriti. To vam zvuči dosadno? Meni ne. Po meni, to je duboko romantično.

Stjuart: P. S. Uzgred, i usput, ko je ikada rekao da nas ljubav čini boljim, ili da utiče na to da se bolje ponašamo? Ko je to ikada rekao?

Stjuart: P. P. S. Voleo bih da istaknem još jednu stvar pošto to niko nije učinio. Neko je rekao da je zaljubljen čovek podložan zaljubljivanju. Želim samo da dodam: ni upola toliko kao nezaljubljen čovek.

Stjuart: P. P. P. S. Još nešto. Ljubav vodi sreći. U to svi veruju, zar ne? I ja sam u to verovao, pre mnogo godina. Više ne verujem.
Delujete iznenađeno. Razmislite o tome. Preispitajte vlastiti život. Ljubav vodi sreći? Ma, haj’te molim vas.

15: Znate li u čemu je stvar?


Teri: Znate, Stjuart i ja smo se sasvim dobro slagali. Jesmo se sporili oko nekih stvari, na primer oko godišnjih odmora – on nije voleo da odlazi na odmor, a i kada bismo otišli, on uopšte nije umeo da ne radi ništa. Nikad nisam videla nikog tako snuždenog kao što je to Stjuart na plaži. Ali bio je velikodušan, voleo je svašta da mi kupuje. Dobro smo živeli, dolazili su nam prijatelji. Mogli smo da ostanemo u braku – za ime božje, ljudi u mnogo goroj situaciji ostaju u braku, pa i ne misle da nešto nije kako valja.
Pretpostavljam da bismo se složili da je sve počelo da se odmotava onog dana kad smo proveli tih osamnaest minuta kod terapeuta. Ali ne bismo se složili zbog čega je bilo tako. I sasvim je sigurno da za taj problem u savetovalište više nećemo ići. Nismo morali da se raspravljamo ni na sudu. Oboje smo želeli razvod, dece nismo imali, Stjuart je bio velikodušan, kao što sam već rekla. Zašto se petljati oko raspodele istine, kao imovine? Zato je ono jednostavno ostalo tu, to naše neslaganje, to neslaganje u pogledu istine. Ostalo da leži kao nekakav otpadak na dnu okeana. Znate – krenuli ste da plivate, divan je dan, voda bistra, srećni ste, i odjednom vidite gomilu zarđalog đubreta na dnu. Dom gomile kraba. I to je jedino što vidite.

Stjuart: Teri? I dalje me pitate za Teri. Čujte, ta epizoda je za mene prošlost, gotova je i završena. Da vam kažem nešto: ja ću jednostavno izložiti svoj slučaj i to je to. Ako mi ne verujete, okej. Hoću da kažem: moja priča nije podložna raspravi.
Okej, dakle počeli smo da živimo zajedno, venčali se. Teri nije želela decu odmah, ali dobro. Lepo smo se slagali, zabavljali se, gurali nekako. A onda... pa, evo ovako. Teri je iz meni neznanog razloga pretvorila Džilijan u svoju opsesiju. Nekako u isto vreme, odlučila je – i to mi sasvim jasno predočila – da ne želi nikada da ima decu sa mnom. I šta čovek da radi s tim? Ako je ikom od nas dvoje bio potreban terapeut, bila je to ona. Problem je, međutim, bio nepremostiv. Taj brak, dakle, nikada nije mogao da postane ono što ja nazivam celovitim brakom. I tako smo se rastali. Nešto kasnije i razveli. Jeste bilo bolno, ali nas dvoje smo od braka tražili različite stvari, i kada to jednom shvatite, onda je vreme da pokupite pinkle, zar ne? Kraj priče.

Teri: „Moja priča nije podložna raspravi.” Stvarno je to rekao? Da li je to samo do mene, jesam li ja preosetljiva, ili to zaista zvuči kao deset ispod nule? Uslovi poslovnog sporazuma mogu da ne podležu raspravi, Stjuarte, američka spoljna politika može da ne podleže raspravi, Stjuarte, ali mi ovde razgovaramo o ljudskim odnosima, ili ti je to možda promaklo?
Činjenica. Stjuarta je njegova prva žena temeljno skenjala. Bio je oštećen, izranjavljen tako da nije ni znao da je to moguće. Zaista ga je izvozala, ostavila u blatu i zdimila s njegovim najboljim prijateljem. Stjuartu je trebalo dosta vremena da ponovo nauči da veruje. Činjenica. Naučio je da ponovo veruje, sa mnom. Činjenica. To što vas je neko skenjao, ne znači da ćete prestati da razmišljate o toj osobi. Obično je obrnuto. To će reći, postajete opsednuti njome. Činjenica. Stjuart je spomenuo decu čim smo počeli da živimo zajedno, ja sam rekla da nisam spremna, on je rekao u redu, pred nama je sve vreme ovog sveta. Činjenica. Stjuart nije ponovo spomenuo decu sve do nedelju dana posle našeg neuspelog odlaska u savetovalište.
E, sad, ovo što sledi nije činjenica, ali jeste moj promišljen stav, do koga sam jednog dana nenadano stigla, i sve je u meni to potvrđivalo – svaki instinkt, svaki delić mog mozga, svaki trenutak posmatranja, svaki način posmatranja prošlosti. Sećate se onoga što sam govorila o poštenim lažima koje čovek govori na početku veze? Jedina koju je Stjuart izrekao, i to velika, bila je „Želim da imam decu s tobom.” Znate li zbog čega je to bila laž? Zato što je istina, koju sam shvatila tek posle tri godine braka, bila sledeća. Ono što je Stjuart želeo, ono što je hteo da ima sa mnom, nisu bila moja deca, već Džilijanina. Zar ne shvatate?
Ej, Stjuarte, ovo stvarno ne podleže raspravi.

Džilijan: Znate li šta je s Oliverom?
Vratio se iz Linkolnšira istinski grozno raspoložen. Sofi je potrčala ka vratima, a sledeće što sam čula bila je tutnjava Oliverovih koraka uz stepenice. Sofi se vratila i rekla: „Tata je pao u bedaru.”
Ljudska raspoloženja. Kako se s njima izlazi na kraj? Ja nisam terapeut i sigurno ne bih umela to da budem. Zato mogu da učinim samo ono što uvek činim: ponašam se kao da je sve u redu, raspoložena sam koliko god mogu, i ako Oliver ne želi da prihvati moje raspoloženje, žao mi je, neka nastavi sa svojim. Nisam – kako se to ono odvratno kaže – konfliktna osoba. Ja postavljam pitanja i slušam ako se, i kada se to od mene traži. Tu sam ako sam mu potrebna. S druge strane, nisam negovateljica, i nisam majka – izuzev svojoj deci.
Kada je sišao, upitala sam ga kako je bilo.
„Šargarepe. Luk. Patke.”
Pitala sam za saobraćaj.
„Autoput je vrveo od poltrona, naivčina i prevaranata.”
Još jednom pokušala sam da sve dovedem u normalu. Povela sam ga da vidi police koje je Stjuart postavio. Dugo ih je posmatrao – zurio izbliza, pa se odmicao kao da je u Nacionalnoj galeriji, kuckao po drvetu, izvijao se da vidi kako su pričvršćene uza zid, poigravao se libelom koju je Stjuart zaboravio.
„Nisu obojene”, rekoh, da prekinem tišinu.
„Nisam ni primetio.”
„Stjuart je mislio da ćeš možda želeti sam da ih obojiš.”
„Lepo od Stjuarta.”
Ja se u ovoj vrsti razgovora ne snalazim najbolje, kao što možete da pretpostavite. Što sam starija, to više tražim od ljudi da budu jasni.
„Dakle, šta misliš, Olivere?”
„Šta ja mislim?” Još jednom je odigrao tačku Nacionalna galerija: raskoračen stav, glađenje brade, češkanje po glavi. „Mislim da ste vas dvoje to lepo smislili, eto šta mislim.”
Tu sam prekinula razgovor. Otišla sam na spavanje. Oliver je prespavao u sobi za goste. Događa se to ponekad. Ako devojčice primete, kažemo im da je tata noćas radio do kasno, pa nije hteo da uznemirava mamu.

Stjuart: Naleteo sam na Olivera u dvorištu. Istog trenutka je odložio tacnu sa endivijom i počeo da se čudnovato klanja i češka po telu. Zatim je namotao ugao maramice oko jednog prsta, pa me njenim preostalim delom gotovo ošinuo po licu. To je očigledno trebalo da me na nešto podseti.
„Olivere”, upitao sam, „šta izigravaš?”
„Tvog paža”, odgovorio je.
„Zašto?”
„Aha!” uskliknuo je, iskrivivši lice i kuckajući prstom nozdrvu. „Seti se, nijedan čovek nije junak u očima svog paža.”
„Možda je to tačno”, odgovorio sam. „Ali s obzirom na to da danas zapravo niko i nema paža, čini mi se da je ta mudrost postala prilično obesmišljena.”

Oliver: U vreme davno, pre nego što me moj gospodar izbavio, bejah na dnu. Prodavao sam ubruse i kuhinjske rukavice iz plastičnih gajbica. Bio sam potrčko video-kluba koji možda i nije bio uzor pobožnosti. Gurao sam reklamne letke u poštanske sandučiće. Uključujući i svoj vlastiti. Što je bilo onanistički baš tako kao što zvuči. Shvatio sam da ako uz silovit trzaj ramena kojim budem prikrio taj podli čin, uspem da na svoj otirač ubacim pedeset ili više šarenih prospekata, kućevlasnik se verovatno neće buniti, a moje će se breme naglo olakšati. Jednom sam kroz otvor chez moi sandučeta ubacio možda i preveliki svežanj posebne ponude za utorak uveče u restoranu Bengalska zvezda, koji se ponosi kako svojim ambijentom tako i visokom stručnošću u kućnoj isporuci („brzikari”) pa sam sutradan iskoristio prednost narečene ponude i spiskio čitavu svoju ništavnu platu odvevši svoju Meilleure Demie na pomenutu večeru pod svećama. Koliko se sećam, svaka porudžbina u vrednosti većoj od 10 funti donosila je besplatno dodatno jelo od povrća.
Stjuart bi nesumnjivo mudrovao o tome kako sam time naučio osnovnu lekciju iz obdaništa preduzimačkog kapitalizma. Čudno, ali osećao sam se рге kao nezaštićeni kmet koga eksploatiše neki neprevaziđeni zelenaš.
Plus ca change, a?

Džilijan: Možda vi ovo smatrate izdajom. Oliver bi verovatno tako mislio. U nenadanom blesku sećanja, međutim, palo mi je na pamet kada je on to bio pao u depresiju. Zato sam telefonirala Stjuartu u kancelariju i rekla mu da brinem da Oliver možda preterano radi. Usledilo je nekoliko trenutaka tišine, zatim neobično grub smeh, pa opet tišina. Konačno, Stjuart reče: „Ро mom mišljenju, Oliver smatra da je svaka vrsta rada preterani rad.” Zazvučalo je kao da zaista prezire Olivera i da prezire mene što kao prava mala ženica zovem šefa telefonom da se raspitam za muža. A zvučao je, takođe, i kao šef: ne kao stari prijatelj – i bivši muž – već kao poslodavac i gazda. Onda je i sam to shvatio, pa je počeo da se raspituje za devojčice, i sve je postalo uobičajeno.
Ja sam verovatno poslednja osoba na svetu kad se treba baviti nekim ko je u depresiji. Ali to nije moja greška, zar ne?

Oliver: Uzgred, nije to ni iz kakve tevtonske sage. Ona misao o paževima i junacima. To je rekla madam Kornuel. Čuli ste za nju? Nisam ni ja. Potražio sam nešto o njoj. „Bourgeoise poznata po svom oštrom jeziku”, pročitao sam. „Ljudi od pera jatili su se u njenom salonu krajem sedamnaestog veka.” Ah, ali zašto bi je trebalo i danas pamtiti? Stjuart je njenu mudrost proglasio „besmislenom”. Hajde da obrišemo sećanje na nju, da izbrišemo njen jedini doprinos rečniku mudrih izreka, kad već „danas zapravo niko i nema paža”.

Eli: Nije reč o tome da ja želim da „išta postignem”. Tako govore roditelji.
Jednostavno, savršeno je jasno da to „ne vodi ničemu”. Tako, opet, govore roditelji. Naravno.
Uživajte u svakom trenutku. To i činim. Isprobajte različite stvari. To i činim. Nemojte se vezivati. Ne vezujem se. Čovek je samo jednom mlad. Znam. Uživajte u svojoj slobodi. Pokušavam. Dakle, nije to bogzna šta. Šta sam rekla Oliveru kada je pokušao da mi provodadžiše? Rekla sam da sredovečni razvedeni muškarci nisu moj tip. Ili dva puta razvedeni, kako se ispostavilo. I zaista nisu.
Znate, ja nisam zaljubljena u Stjuarta. Niti ima izgleda da ću biti. Odlazim kod njega jednom nedeljno, jednom u deset dana. Još uvek je sve golo i bez ukrasa kao prvi put. Obično izađemo u restoran, popijemo bocu dobrog vina. Posle toga se vratimo u stan, i ponekad provedem noć s njim, ponekad se na brzinu potucamo i onda ja odem, ponekad nas čak mrzi i da se potrudimo. Vidite? Nije to neki problem. Ta veza je laka za održavanje.
Stvar je samo u tome da kad bih bila zainteresovana, stvarno zainteresovana, znam da bi me to bolelo. I stvarno se iznerviram kad pomislim na to. Trebalo bi da budem zadovoljna, zar ne? Ali nisam. On me istinski nervira.
Znate li u čemu je stvar? Mislim, meni to izgleda sasvim očigledno. Očigledno kao... pa, kao činjenica da je njegov stan potpuno go, ako izuzmemo gomile košulja i gomile veša odloženog za pranje, a jedan od razloga što mu je stan tako go jeste taj što on bez prestanka visi u Sent Danstan roudu, namešta police i tako to.
Odrasli su totalno skenjani, je 1’ da?

Sofi: Mama se u poslednje vreme zaista čudno ponaša. Zagleda se kroz prozor, kao što sam opisala. Zaboravlja da utorkom imam časove u muzičkoj školi. Mislim da brine za tatu. Boji se da ne padne opet u bedaru.
Pokušala sam da nešto smislim da je razveselim. Pa sam rekla, „Mama, kad bi se nešto dogodilo tati, uvek bi mogla da se udaš za Stjuarta.” To mi je delovalo kao razumna ideja, pošto on ima gomilu para a mi sebi nikad ništa ne možemo da kupimo.
Mama me je samo pogledala i istrčala iz sobe. Ubrzo se vratila i ja sam primetila da je plakala. A imala je i onaj izraz lica koji znači moramo-ozbiljno-da-porazgovaramo.
Tada mi je rekla nešto što mi nikada ranije nije rekli. Da su ona i Stjuart bili venčani pre nego što se udala za tatu.
Malo sam razmislila o tome. „Zašto mi niste rekli?”
„Ра, nameravali smo da ti kažemo ako budeš pitala.”
To nije pravi odgovor, zar ne? Kao ono, mama, da li je tata ikad bio oženjen princezom Dajanom, na primer, sad kad znam da moram da pitam pre nego što mi se kaže.
Još malo sam razmislila, i sve mi se učinilo zaista očigledno. „Znači, pokušavaš da mi kažeš da je Stjuart moj pravi otac?”
Pogodite šta je bilo? Nove suze. Zagrljaji. Rekla mi je da to apsolutno nije istina. Znate kako ono mama kaže, „to apsolutno nije istina”?
Zašto nam nije rekla da su ona i Stjuart bili venčani – ako to zbog nečega nije bilo tajna. Šta bi drugo moglo biti?
Rekla je da ne smem da kažem Mari. Možda čekaju da ih upita.
„Ра”, rekoh, trudeći se da budem pametna, „verujem da uvek možeš ponovo da se udaš za njega.”
Mama je rekla da to ne smem da ispričam bilo kom drugom.
Ali ja jesam pitala. Zar se ne sećate? Te noći se tata vratio kući pijan. Pitala sam ko je Stjuart i mama je rekla da je on samo jedan njihov poznanik. Mogli su tada da mi kažu, zar ne?

Stjuart: Novine u današnje vreme stvarno objavljuju gomile groznih priča. Jeste li videli prošle nedelje onaj članak o čoveku koga su zlostavljali u domu za nezbrinutu decu, pre mnogo godina? Strašno je kad se izda nečije poverenje, zar ne? I onda prođe vreme, i ne bude ništa bolje. Taj tip je odrastao, pokušao da zaboravi, nije uspeo, i dvadeset godina kasnije je pronašao... vaspitača koji mu je to uradio. Čovek je sada već bio prešao šezdesetu, pa su im se uloge na neki način preokrenule: on je spao na milost i nemilost nekog jačeg od sebe, baš kao što se desilo onom dečaku pre mnogo godina.
I tako se on predstavio svom mučitelju, povezao ga kolima i gurnuo ga s jedne litice. Ne, to nekako zvuči previše čisto. Najpre mu je dozvolio da se pomoli. Zanimljivo, zar ne? Pustio ga je da klekne i da se pomoli. Policiji je kasnije rekao da bi ga bio poštedeo da se ovaj pomolio za svoje žrtve, no on se pomolio samo za sebe. Tako je on odvukao starca do vrha litice i nogirao ga. Tako je rekao, nogirao ga je. Rekao je policiji da može da im pokaže tragove na mestima gde je njegova žrtva pokušala da se zadrži za tlo. Nisu mogli da pronađu ni kožu ni dlake s tela. Ne, nije tačno, dlake su pronašli negde na pola puta niz liticu. Navijački šal s nekoliko sedih vlasi na njemu. Bio je to šal Portsmuta, to ću zauvek pamtiti. Plavo-beli. Portsmut.
Grozna priča, zar ne? A još je groznija kad pomislite da je ubici to verovatno delovalo kao pošteno poravnanje duga. Ako i nije, onda svakako kao kazna manja no što je starac zasluživao. Ako i nije, verovatno je pomislio da je starac jeftino prošao.
Sećam se još i da je rekao policiji da ga je iznenadilo to koliko se spokojno osećao posle svega. Rekao je da je otišao kući, skuvao sebi čaj i mirno prespavao noć.

Oliver: Još jedna stvar. Libela gospodina Čeribama. Pogledao sam ga i pomislio: to nam je svima potrebno. Nešto čime bismo merili koliko smo uravnoteženi. Libelu na dušu stavi/ Pa kad se mehurić javi/ Po njemu ćeš odmah znati/ Da l’ te jad il’ sreća prati.

16: Više biste voleli da...


Oliver: Znate li onu igru zvanu Šta bi više voleo? Kao, da li biste radije bili zakopani do grla u vlažnom blatu nedelju dana ili uporedili sve snimljene verzije simfonije „Novi svet”. Da li biste više voleli da goli-golcati s ananasom na glavi prošetate niz Oksford strit, ili da se venčate s članom kraljevske porodice?
Evo još jednog pitanja, ovog puta iz stvarnog života. Da li biste više voleli da je vaša depresija endogena ili reaktivna? Da li biste više voleli da je vaša ogromna i parališuća osetljivost spram životnih boli i jada nedostatak zasnovan na vašem genetskom nasleđu, nasleđu svih onih turobnih i mrzovoljnih predaka koje vidite poređane u svom retroviseuru, ili bi vam bilo draže da ju je izazvao sam svet, ono što Pogađači sve češće zovu „događajima iz života”, kao da postoji ravnopravna i suprotna kategorija „događaja iz smrti”.
Endogena: prema „lako ćemo” pogledu na svet, onom iz dečijih slikovnica i izjava političara, mi ponosito stojimo na ramenima prethodnih generacija, vidimo dalje, dišemo čistiji vazduh. Za one koje pogađa sveopšta tuga, međutim, ta piramida je okrenuta naglavce pa ti isti preci pritiskaju naša ramena, sabijajući nas u zemlju kao krhke kočiće za šator. Ah, taj neumoljivi bič DNK: šta je čovek, ako ne poslednji struk u devetostrukom biču kojim vitlaju neke ranije, mišićave, piratske generacije? A opet, upravo na tome počiva nada: ako je naše breme biohemijske prirode, zar naučnici ne mogu da ga na neki čudesan način uklone? Tu smo već na pragu jazbine Stjuartove bete noire, genetske modifikacije, koja meni ne deluje toliko noire kakvom je predstavljaju. Neznatno uštinuće gena, spretno premeštanje onog biljnog končića koji presudno razdvaja oliverstvo od stjuartovstva, i to vam je to: veseliji od tatica, manje zlovoljni od deka. Crni pas pretvara se u malu macu.
Reaktivna: ili bi vam možda bilo draže da su oni plavo-crni dani, onaj modri unutrašnji pejzaž, neposredna i manje-više razumna reakcija na stvari koje su vam se dogodile u vlastitom životu? Stvari koje bi mogle da snevesele čak i gospodina Čeribama: na primer, gubitak majke pre jedanaeste godine, smrt oca, suvišnost, bolest, krah braka, und so weiter? Jer tada biste mogli da kažete sebi da kad bi svet uspeo da se sredi, to bi i vama pošlo za rukom. Međutim, ako bistro razmišljate – što je malo verovatno, s obzirom na to da bi vam se metabolitički nivo misli ili usporio do ritma srca grizlija u hibernaciji ili zazujao kao uvertira za Ruslana i Ljudmilu – primetili biste u tome logički problem. Ako je, recimo, jedan od „događaja iz života” koji su vas prikovali za postelju smrt majke u vašoj šestoj godini, onda je teško zamisliti kako se takva nesreća može poništiti, zar ne? Maćeha nije serotonin, kako tvrdi poznata izreka. Isto tako, ako vas je ošinulo to što ste proglašeni viškom radne snage, to teško može biti najpovoljniji položaj s kojeg biste konkurisali za novi posao, zar ne?
Endogena naspram reaktivne: još uvek se predomišljate? Bong, bong, bong. Vreme je isteklo! A sad je trenutak da pomerim mete. Ovaj mali kviz zasnovan na binarnom izboru bio je, priznajem, pomalo nepošten. Pošto su u poslednje vreme Pogađači odbacili vlastitu slavnu distinkciju. Danas tvrde da morate biti obdareni genetskom sklonošću da biste postali potišteni zbog tih „događaja iz života”. Dakle: endogena ili reaktivna – možete dobiti i jednu i drugu! Možda ste baš vi srećni dobitnik! Za sve je kriva vaša majka (i njena pre nje) – i na kraju krajeva i ona umire! Hajde to svari, gospodine Savršeno Uravnoteženi Balkonski Balanseru. Ne postoji ili/ili, postoji samo i/i. A to vam je odmah mogao reći i najzrikaviji posmatrač pojave koju filozofi označavaju imenom život. Život se, u krajnjoj liniji, zaista svodi na to da goli golcati s ananasom na glivi prođete niz Oksford strit i da svejedno budete primorani da se venčate s članom kraljevske porodice; svodi se na to da budete do grla zatrpani u vlažnom blatu i pritom slušate sve dostupne snimke simfonije „Novi svet”.
Kod depresije je, znate, najlukavije to što ona čini uskladivim ono što spolja deluje neuskladivo. Kao ono, to uopšte nije moja krivica, i to je isključivo moja krivica. Kao ono, islamski fundamentalisti puštaju nervni gas u londonskoj podzemnoj železnici da bi pobili čitav grad – ali oni to čine samo da mene dokusure. Kao ono, ako mogu s tim da se šalim, znači da ne mogu postati depresivan. Greška, greška! Depresija je lukavija od vas, lukavija čak i od mene.

Stjuart: Sofi mi je rekla da smatra da ne treba jesti životinje.
Pokušao sam da joj objasnim organske principe, Udruženje za zaštitu zemljišta, neintenzivno uzgajanje, organsku hranu, zaštitu životinja, i tome slično. Spomenuo sam joj šta je sve zabranjeno, od hormona za rast do stalnog vezivanja životinja, od genetski modifikovane hrane do betonskih podova. Možda i još ponešto.
Sofi je rekla da ipak ne treba jesti životinje.
„Dobro, a od čega su napravljene tvoje cipele?”
Nakratko se zagledala u njih, zatim ponovo u mene, a onda, gotovo kao kakva odrasla osoba, izjavila „Ја nisam rekla da imam nameru da pojedem svoje cipele, zar ne?”
Gde li je to pokupila? „Ја nisam rekla...” Odjednom mi je zazvučala kao predsednik vlade.
Stajala je, čekajući odgovor. Nisam mogao da ga nađem. Jedino što mi je padalo na pamet bio je onaj film u kome Čarli Čaplin jede svoje cipele. Ali ni to nije odgovor.

Oliver: Džilijan svakog jutra obeležava novine. Ima jednu crvenu olovku kojom stavlja znak * pored članaka za koje misli da bi mi mogli biti zanimljivi ili zabavni. Kakva štreberka, šta kažete? To bi valjda trebalo da deluje kao žitarice za doručak. Obogaćene moralnim hranljivim dodacima, neosporno.
Vesti, međutim, ne razgaljuju moju dušu, kao ni duži članci. Ja čak, shvatam to, više ne razumem ni sam pojam „vesti”. Šta je to „vest”? Koja bi bila njena suprotnost, „ne(s)vest”? Ah, vidite, taj duh pedanterije još uvek treperi u Oliveru.
Još jedna moja tuga. Vesti kao suprotnost novosti. Ali tu nikad nije u pitanju suprotnost, zar ne? Vesti uvek sadrže najstarije priče, odvajkada poznate ljudskom rodu. Zverstvo, pohlepa, mržnja, sebičnost, četiri jahača ljudske duše jezde preko širokog ekrana praćeni aplauzima zavidljivih: ovo su vesti iz sveta za noćas, za ovo jutro, za sutra, zauvek. Junaka svi vole, uzdižu do neba, lepo rečeno, prijatelju.
I tako sam počeo da čitam stranice koje me nimalo ne zanimaju. Recimo, zbivanja u redovima hipodromskog bratstva. Priče o čupercima na konjskim gležnjevima i putištima. Ko je nabacio nekoliko kilograma (ja! ja!). Ko je nenadmašan u mutnim radnjama (pas moi! pas moi!).
Evo jedne besmrtne mudrosti iz zemlje ulara i binokulara: stara je istina da vlasnik dvogoca koji još nije trčao na trkama nikada nije kandidat za samoubistvo.
Je 1’ da je to lepo rečeno?
Jedino što ostaje pitanje: ko će mi kupiti dvogoca koji još nije trčao na trkama?
Dr Rob: Vi ih slušate. Vi ste svedok. Vi procenjujete. Ponekad pomaže i samo to što ste ih naterali da pričaju. Za to je, međutim, potrebna hrabrost, za priču o osećanjima kroz kakva oni prolaze. Često i više hrabrosti no što je oni imaju. Depresija obiluje takvim začaranim krugovima. Kad ste doktor, često se nađete u prilici da preporučite fizičko vežbanje nekome ko se neprekidno oseća iscrpljeno. Ili da objašnjavate blagodeti sunčeve svetlosti nekome ko se oseća bezbedno samo onda kada leži u postelji s navučenim zavesama.
Ako ništa drugo, Oliver makar nije alkoholičar. Oni se kratkotrajno razvesele da bi potom pali u dugotrajnu depresiju. Još jedan začarani krug. A evo još jednog. Ponekad – ne često, i ne u Oliverovom slučaju – razmislite o nečijem životu i zaključite da je, objektivno, ta osoba sasvim opravdano u depresiji. I vi biste bili, da ste u njihovoj koži. A onda se pred vas postavi zadatak da pokušate da ih ubedite da greše što su u depresiji.
Nedavno je objavljen jedan izveštaj u kome se tvrdi da su ljudi koji s više uspeha upravljaju svojim profesionalnim životom zdraviji od onih koji su u tome neuspešni. Zapravo, neupravljanje vlastitim životom pokazalo se kao značajniji negativni indikator zdravlja nego sklonost ka piću ili pušenju, ili neki drugi konvencionalan faktor. Novine su o tome naširoko pisale, ali meni se čini da do takvih otkrića može stići svako ko ima imalo zdravog razuma. Ljudi koji upravljaju svojim profesionalnim životom imaju više izgleda da budu bliže vrhu gomile. Obično su obrazovaniji, zdravstveno svesni, i tome slično. Ljudi koji ne upravljaju vlastitim životom obično su bliže dnu gomile. Manje su obrazovani, slabije plaćeni, s više izgleda da dobiju posao koji ih izlaže rizicima po zdravlje, i tome slično.
Meni se, kao lekarki opšte prakse s dvadesetogodišnjim iskustvom, čini da slobodno tržište deluje u oblasti zdravlja isto koliko i u ekonomiji. Pod tim ne podrazumevam vođenje bolnica na komercijalnoj osnovi. Govorim isključivo o zdravlju. Slobodno tržište bogate čini bogatijima, a siromašne siromašnijima, i teži monopolu. To svako zna. Isto je tako i sa zdravljem. Zdravi postaju zdraviji, bolesni bolesniji. Još jedan začarani krug.
Izvinite zbog ovoga, moj partner bi rekao da opet počinjem da držim pridike. Ali, vi ne gledate svakodnevno ono što ja gledam. Ponekad mi se čini da su kuge bar bile nekako više demokratske po svom učinku. Jedino što, naravno, nisu – pošto su bogati uvek mogli bolje da se izoluju, ili da pobegnu. Sirotinja je bivala pokošena.

Oliver: Sećate se da sam bio un peu previše unezveren u pogledu tapeta. U strahu od čitanja runa, strahu od panike izazvane ponavljanjem rasporeda madlena, ako pratite moj piste. Smešno, ali kada smo se uselili, uopšte nije bilo tapeta. Prekrečili su ih prethodni stanari. Ko bi pomislio da se melem za dušu može tako lako primeniti – da se zapravo može svesti na istu stvar – kao nekoliko litara bele vinilne mat emulzije?
Samo polako. Toga dana sam imao loš dan, kako to volimo da kažemo – pošto nazvati dan lošim znači optužiti ga za njegovu zloću i skinuti žig krivice sa onoga ko je otrpeo narečeni dan – jedan od onih dana u kojima, prikovan za ležaj, zarobljenik sopstvene svesti ne može naći ništa na šta bi se oslonio, izuzev razonode projektovane na zidu u sinemaskopu. Isprva sam mislio da je reč o poremećaju vida izazvanom gurmanskom sklonošću ka dotiepinu. Pogrešna dijagnoza, ispravljena posetom specijalisti – matroni lično – koja je potvrdila da halucinatorni op-art pred mojim očima nije bio ništa drugo – o, tričavog li, a brutalnog fenomena – do početak ponovnog pomaljanja starih tapeta.
Vidite li šta nam radi realizam? Koliko su jalova naša nastojanja da obuzdamo zver? Ko je ono rekao: „Stvari i dela jesu ono što jesu, a njihove će posledice biti ono što će biti; zbog čega bismo onda žudeli da budemo obmanuti?” Baraba. Matora baraba iz osamnaestog veka. Obmanjujte me, o, obmanjujte me – dogod to primam svesno i radosno.

Stjuart: Mislim da se Oliver zaista gubi.
Rekao sam mu: „Olivere, žao mi je što si u depresiji.”
„То je zbog selidbe”, odgovorio je. „Što je isto kao smrt oca.”
„Mogu li nešto da učinim za tebe?”
Sedeo je odeven u bademantil na sofi u kuhinji. Užasno je izgledao u tom trenutku, sav bled i bezvoljan. Pritom i pomalo gojazan. Pilule plus nedostatak fizičke aktivnosti, pretpostavljam. Istina, Oliver se nikada nije ni bavio nikakvim aktivnostima izuzev mentalnih. Sada se ni njima više ne bavi. Njegov izraz lica kao da je govorio da želi da bude gorak i sarkastičan, ali mu nedostaje energije.
„Zapravo, i možeš”, reče, „druže stari. Možeš da mi kupiš dvogoca koji još nije trčao nijednu trku.”
„Da ti kupim šta?”
„То ti je nekakvo kljuse”, objasnio je. „Mnogo je delotvornije od čitave farmakopeje doktorke Rob.”
„Је 1’ ti to ozbiljno?”
„Savršeno ozbiljno.”
Malo se pogubio, zar ne?

Džilijan: Sofi je objavila da je postala vegetarijanac. Kaže da su mnogi od njenih novih drugova u školi vegetarijanci. Prvo što sam pomislila bilo je da ne želim još jednog mrljavka u kući. Dovoljno mi je razmišljanje o tome šta će Oliver hteti, a šta neće hteti da jede u određenom trenutku. Zato sam upitala Sofi – obrativši joj se kao odrasloj osobi, što ona uvek dočeka s odobravanjem – pitala sam je da li bi mogla da primenu svoje odluke – koju ja naravno poštujem – odloži za godinu ili dve, pošto se čini da smo trenutno već pomalo siti svega.
„Siti svega”, ponovila je, i nasmejalase. Nisam to namerno rekla. A onda mi je – pošto sam joj se obratila kao odrasloj osobi – ukazala počast tako što se zauzvrat i ona meni obratila na isti način. Objasnila je da nije dobro ubijati i jesti životinje, i da kad čovek jednom to shvati, više nema drugog izbora do da postane vegetarijanac. Tu tezu je malo i razradila – na kraju krajeva, ipak je ona Oliverova kćerka.
„Od čega su napravljene tvoje cipele?” upitah, kad je završila.
„Mama”, odgovorila je s umornom tvrdoglavošću deteta. „Nisam ni rekla da nameravam da pojedem svoje cipele.”

Oliver: Preporučuje se džoging. Uzgred, poznajete li doktorku Rob? (Verovatno ne, osim ako niste u istom bateau ivre kao moi.) Ta čestita doktorka koristila je samo izraz fizička aktivnost, ali ja sam čuo reč džoging. Mora da sam se izlanuo o svojoj brižljivo negovanoj sklonosti ka oblomovljevskom kauču, pa je odlučila da mi objasni. Fizička aktivnost, prema ovonedeljnoj mudrosti iz pera Pogađača, podiže nivo blagoslovenog endorfina i na taj način podstiče popravljanje raspoloženja. Pre nego što dođete k sebi, već je počela žurka. QED.
Moj odgovor, bojim se, nije bio arhimedovskog tipa. Nisam dozvolio da, u oduševljenju, voda istekne iz kade. Može biti čak da sam tuljenjem izrazio svoje očajanje, kao prasac na dijeti pod stresom. Kasnije sam to ovako obrazložio: već bi i samo oblačenje opreme za džoging, od široke trenerke do širokog osmeha preko sportskih gaća s ogromnom stražnjicom, značajno smanjilo moj nivo endorfina, dok bi pomisao da se tako odeven pojavim na svetlosti dana, koja bi navodno takođe trebalo da služi popravljanju raspoloženja, mene do te mere ispunila stidom, da bih morao pogo plesnim korakom da odskakućem do Kazablanke i natrag, samo da bih tu mitsku supstancu vratio na njen početni podrumski nivo. QEJD, a vi sami zaključite šta označava ono J.

Eli: Ono što sam ispričala o Stjuartu je istina. Nije ta veza nikakav problem, nije ništa značajno, nije teška za održavanje. Pa, zašto onda nije jednostavnija?
Bili smo se tek vratili iz nekog kineskog restorana, i ja sam bila u jednom od onih hoću-neću raspoloženja, kad vam je potreban neko ko će vam pomoći da se odlučite. On je, međutim, odbijao da sarađuje. Ili nije osećao moje raspoloženje, ili jeste, ali ga se ni na koji način nije ticalo. Bilo mi je došlo da kažem: znaš, kad smo se upoznali bio si sasvim zrela osoba, odnosno dominantna, u situacijama kad bi mi, na primer, zatrebalo gotovog novca, ili kada bismo izašli na piće. A sad ne umeš ni da mi kažeš da li želiš da ovde prenoćim, ili ne.
„Dakle, šta misliš?” rekla sam. Bili smo negde na pola puta između ulaznih vrata i spavaće sobe.
„Šta ti misliš?” odgovorio je.
Ja sam čekala. Jednostavno sam čekala. Zatim sam rekla: „Ja mislim da ako ti ne znaš šta ti misliš, onda ja mislim da palim kući.”
Sad, ima nekoliko načina da se uzvrati na tako nešto, ali „dobro” je po meni prilično nisko na listi traženih izjava. Istovremeno, postoji i nekoliko vidova govora tela kojima možete da pribegnete u takvom trenutku, ali je okretanje i odlazak prema toaletu da biste se popiškili takođe nisko na tom spisku.
Sledećeg jutra, radimo nas dve u ateljeu, i ja odjednom izgubim strpljenje. Vidim Džilijan kako sedi za štafelajem, nagnuta napred, podešava lampu, iz profila, kao kakav spokojni lik s nekog Vermerovog platna i, jebi ga, pomislim: hej, izvini, ali niste li ti i tvoj drugi muž, veliki prevarant lično, niste li vas dvoje pokušali da me smuvate s tvojim prvim mužem ne rekavši mi prethodno da si ti bila udata za njega, i nije li me on tovario onim baljezganjem o gospodinu Hendersonu, a kad smo se na kraju potucali, zar nije postalo mega- očigledno da iako se on savršeno ljubazno tuca sa mnom i čak naizgled uživa u tome, ipak ostaje do jaja opsednut tobom?
Pa sam joj to i rekla. I to upravo tim rečima. Jeste li primetili kako odrasli mrze reč tucanje? Moj tata nema ništa protiv da pušim i dobijem rak, po njemu je to u redu, ali kad sam jednom prilikom rekla kako se tucam s jednim momkom, pogledao me je kao da sam ga ošamarila. Dodao je ponešto i o tome kako ne cenim predivni čin vođenja ljubavi kao što je to moja mama oduvek umela, bla bla, u ono vreme pre nego što su se rasturili. Zbog toga sam namerno u obraćanju Džilijan upotrebila reč tucanje, samo što ona, suprotno mojim očekivanjima, nije ni trepnula, već je samo nastavila pažljivo da sluša, a kad sam stigla do onoga kako je Stjuart do jaja opsednut njome, znate li kako je reagovala?
Nasmejala se.

Stjuart: Čitao sam o tom slučaju u današnjim novinama. Priča je odista grozna, i predlažem vam da, ako nemate izdržljiv stomak, preskočite sledeći odeljak.
To se dogodilo u Americi, mada se moglo dogoditi bilo gde. Hoću reći, Amerika je samo uvećana verzija svega drugog, zar ne? Bilo kako bilo, reč je o jednom čoveku, vrlo mladom, dvadeset i nešto godina, kome je umro otac. Njegova devojka je u to vreme bila na nekakvom krstarenju, pa je nesumnjivo sasvim razborito odlučila da pošto otac ne umire nego je već mrtav, nastavi s krstarenjem umesto da ga prekine da bi otišla da teši svog momka. E, sad, on je – možda podjednako razborito – postao ogorčen zbog toga, gorčinom koju vreme nije zalečilo. To mu je izgledalo kao grozna izdaja. Zbog toga je odlučio da joj nanese isti onoliki bol koliki je sam prepatio. Poželeo je da ona sazna kakav je jad osećao posle smrti svog oca.
Jeste li sigurni da želite da čujete šta je dalje bilo? Da sam na vašem mestu, ja bih sada odustao. Dakle, on se venčao sa svojom devojkom, i počeli su da razmišljaju o zasnivanju porodice, pa je ona zatrudnela i rodila bebu, i on je sačekao dovoljno dugo da se ona na pravi način veže za to dete, a onda ga je ubio. Stavio je plastičnu kesu – koju mi zovemo plastična folija – preko bebinog lica, i ostavio je da umre. Kasnije se vratio, skinuo foliju, i okrenuo bebu u krevecu licem naniže.
Upozorio sam vas da je priča užasna. A ima još i ovo. Nekoliko meseci, očigledno, majka je mislila da je u pitanju slučaj iznenadne smrti odojčeta. Tako je zaključio lekar. Jednog dana, međutim, njen muž je otišao u policiju i priznao ubistvo. E, sad, šta mislite, zašto je to učinio? Nečista savest? Možda. Nisam siguran da uopšte verujem u postojanje nečiste savesti. Ne previše, ne u slučajevima koje sam ja video. Okej, možda je delimično i to bilo uzrok. Ali nije li možda time želeo da svojoj devojci-ženi nanese još veći i još gori bol? Dok je verovala da je reč o iznenadnoj smrti odojčeta, mogla je da okrivljuje Sudbinu ili tako nešto. Sada je, međutim, saznala da nije u pitanju Sudbina. Bilo je to namerno. Bol je bio nanet svesno, voljom nekoga za koga je mislila da je voli, nekom drugom koga je ona volela, s jedinim ciljem da nju povredi. Moglo bi se reći da je u tom trenutku otkrila kakav je svet.
Bilo je to grozno zlodelo, zar ne? Ne kažem da nije. Ali na neki način, ono najgroznije u vezi s tim bilo je to da je ipak, na neki način, bilo sasvim razumno. Na svoj užasni način, naravno.

Oliver: Bič DNK. To mi se baš dopalo, priznajem. Nateralo me je da se zamislim. Čovek (ne izuzimamo ženu, naravno). Biće bez razumnog razloga za postojanje. Sam je sebi u davna vremena dao razlog, u doba mitsko i junačko. U vreme kada je svet bio dovoljno veliki za tragediju. A danas? Danas jednostavno cupkamo na prstima po piljevini cirkuske arene, gonjeni bičem DNK. Šta je ljudska tragedija za današnju obezvređenu vrstu? Ponašati se kao da imate sopstvenu volju, a pritom znati da je nemate.

17: Membrum virile među drahmama


Anonimni
ONOME KOGA SE TO TIČE, PORESKA UPRAVA, OBLAST N16.
Ovim želim da vas obavestim da Oliver Rasel iz Sent Danstans rouda N16 izbegava plaćanje poreza. Dotični je zaposlen u preduzeću Povrćni čar (sa sedištem u Rajal roud N17) kao vozač kombija, a plaća ga u gotovom novcu njegov šef, gospodin Stjuart Hjuz. Rasel i gospodin Hjuz su u stvari stari prijatelji. Po našoj proceni, on u ovom trenutku od gospodina Hjuza prima 150 funti nedeljno u gotovom. Imamo osnova da verujemo da se Rasel bavi i distribucijom iznajmljenih video-kaseta, kao i letaka s reklamama za kari i drugu robu. Shvatićete da u datim okolnostima nisam u prilici da ovo pismo potpišem drugačije osim kao -
Savesni građanin


Oliver: Doktorka Rob je fina žena, zar ne? Ako je to uopšte bitno.
Spremna je da sasluša, samo što ja ne volim mnogo da pričam.
Kaže mi da jedan deo depresije čini i osećaj da vam nikada neće biti bolje. Ja joj odgovaram da osećaj da vam neće biti bolje deluje kao normalna i prirodna posledica toga što vam ne biva bolje.
Pita me za gubitak libida i ja pokušavam da ostanem džentlmen.
Ipak, trudim se da joj udovoljim. Na sva njena pitanja odgovaram potvrdno. Loše spavanje da, rano ustajanje da, gubitak interesovanja da, gubitak koncentracije da, gubitak libida vidi gore, loš apetit da, plačljivost da.
Pita me koliko pijem. Ne dovoljno da me razveseli, odgovaram. Spominjemo alkoholne jedinice. Alkohol, sva je prilika, izaziva depresiju. Ona je, međutim, izračunala da ja ne pijem dovoljno da bi to i kod mene bilo slučaj. Nije li to depresivno?
Ona kaže da dnevna svetlost potpomaže suprotstavljanje depresiji. Ja odgovaram: i život je suprotnost smrti.
Zbog mene, shvatam to, ona zvuči kao neki sitničavi birokrata. Nije to moja namera. Ta žena je fini i uzorni predstavnik roda Pogađača. Stvarno, da nije tog mog gubitka libida...
Pita me o smrti majke. Pa, šta da kažem? Tada mi je bilo šest godina. Umrla je, a onda je moj otac počeo da na meni iskaljuje bes zbog toga što je umrla. Da me tuče i tome slično. Zato što sam ga podsećao na nju.
Da, mogu da ponudim uobičajene vinjete iz dalekih predela detinjstva – Njen miris dok mi daje poljubac za laku noć, ili Način kako mi je prolazila prstima kroz kosu, i Veče za kupanje u našem domu – ali koliko je tih vinjeta zaista moje, a koliko ih je pokradeno iz Enciklopedije lažnih sećanja, to u ovom trenutku nisam u stanju da razaznam.
Doktorka Rob me pita kako je umrla. U bolnici, kažem. Ja je tamo nisam video. Jedne nedelje me je svakog jutra vodila u školu i sačekivala me svakog popodneva, a sledeće su je spustili u zemlju. Ne, nisam je video u bolnici. Ne nisam je video kako leži Lepša u Smrti nego što je bila u Životu.
Oduvek sam pretpostavljao da je umrla od srčanog udara, od nečeg odraslog i tajanstvenog. „Šta” i „zašto” zbunjivalo me je više nego „kakо”. A kada sam posle više godina upitao za detalje, moj tata zubatac jednostavno je otpevao karaoke verziju one velike melodije jada i napuštenosti. „Ona je mrtva, Olivere”, sve je što je Matora Baraba umela da kaže, „i najbolji deo mene umro je s njom.” Što se ovog poslednjeg tiče, gotovo je sigurno da je govorio istinu.
Doktorka Rob me je upitala, na najsaosećajniji i najzaobilazniji način, da li je moguća pretpostavka da je moja majka sama sebi prekratila život.
Ovde stvari zaista postaju ozbiljne, ne čini li vam se?

Sofi: Sledeći put kad sam ostala sama sa Stjuartom, sprovela sam svoj plan u delo.
Pitala sam ga možemo li da porazgovaramo, što obično ne pitam, pa ga je to nateralo da sluša.
Počela sam: „Ako se tati išta dogodi...”
Prekinuo me je. „Ništa mu se neće dogoditi.”
Rekla sam: „Znam da ja nisam odrasla osoba. Ali ako se tati išta dogodi...”
„Da?”
„Onda ćeš ti biti moj tata?”
Pažljivo sam ga posmatrala dok je razmišljao o tome. Nije gledao u mene, pa nije video koliko sam ga pomno posmatrala. Na kraju, okrenuo se ka meni, zagrlio me i rekao: „Naravno da ću biti tvoj tata, Sofi.”
Sada mi je sve savršeno jasno. Stjuart ne zna da je on moj otac zbog toga što mu mama to nikad nije rekla. Mama neće to da prizna, ni meni ni njemu. Tata se prema meni oduvek ponašao kao prema kćerci, ali mora da nešto sumnja, zar ne? Zbog toga povremeno i pada u bedaru.
Dakle, za sve sam ja kriva.

Stjuart: „Šta je sad ovo, jebote?”
Ne sećam se kada sam poslednji put video Olivera tako unezverenog. Mahao mi je pred nosom nekim pismom na takav način da je očito bilo nemoguće videti o čemu je reč. Ubrzo se malo primirio ili, verovatnije, umorio. Pogledao sam dokument.
„Iz Poreske uprave”, rekoh. „Pitaju imaš li ikakvih drugih izvora prihoda osim zaposlenja kod Povrćnog ćara, i da li si bio zaposlen u prethodnom periodu dok si primao socijalnu pomoć.”
„Umem da čitam, jebote”, rekao je. „Možda se sećaš da sam prevodio Petrarku u vreme dok si ti još uvek izgriženim kažiprstom prelazio preko grozomornih banalnosti svog dnevnog horoskopa.”
Sad je dosta, pomislih. „Olivere, nije valjda da si izbegavao plaćanje poreza? Znaš, to glupiranje uopšte nije vredno truda.”
„Jebeni Judo.” Zapiljio se u mene, onako neobrijan i zakrvavljenih očiju i zaista nezdravog izgleda. „Jebote, ti si me potkazao.”
Bilo je to malo preterano. „Juda je potkazao Hrista”, podsetih ga.
„Ра?” Malo sam razmislio, ili sam se bar pretvarao da razmišljam. „Možda si u pravu. Neko te jeste potkazao. E, sad, hajde da budemo praktični. Šta misliš da znaju o tebi?”
Krenuo je da me uverava da otkako je zaposlen kod mene nije radio na crno, zbog toga što je rečena firma takva zelenaška izrabljivačnica da su njeni nameštenici na kraju radnog dana kao isceđene krpe. Istina je, međutim, da je ranije, dok je primao socijalnu pomoć, neprijavljeno radio neke poslove za isplatu u gotovini: ubacivao ljudima prospekte u sandučiće, raznosio po kućama video-trake za izvesnog Mister Biga.
„Bilo kako bilo, sve sam ti to ispričao i ranije.”
„Jesi li? Nisam siguran da jesi.”
„Mogao sam da se zakunem da jesam.” Potom je seo i ramena su mu klonula. „О, Bože, više ne mogu ni da upamtim kome sam šta ispričao.”
E, nekad davno to ga uopšte nije opterećivalo. Uvek je bio oran da s radošću istu priču ispriča po ko zna koji put. „Hajde da probamo da mirno razmislimo o ovome”, rekoh. Poreska uprava sigurno ima neke podatke protiv tebe. Ali, budimo pravedni prema njima” – Oliver je na te moje reči jeknuo – „njih istinski zanima samo sakupljanje neplaćenog poreza. Njih ne zanima kriminalna strana stvari.”
„Oh, sjajno.”
„Samo, ja mislim da bi trebalo više da te brine ono sa socijalnom pomoći. Tu umeju da budu stvarno gadni ako reše. Voleo bih da znam da li osoba koja te je potkazala zna za stalnu telefonsku liniju Uprave za socijalnu pomoć? To bi moglo da bude nezgodno.”
Oliver ponovo jeknu.
„А pretpostavljam da bi trebalo da razmislimo i o porezu na dobit. To sa piratskim video-trakama, to je stvar koja se tiče carine. A i oni umeju da budu nezgodni. Ovlašćeni za pretres. Ništa im nije draže nego da ti u pet sati ujutro razvale vrata i povade podne daske. Nadajmo se da taj šaljivdžija ne zna za stalnu telefonsku liniju poreske uprave.”
„Jebeni Juda”, ponovio je.
„Da, u redu. Verovatno je neko iz kancelarije. Ili možda neko od ostalih vozača. Probaj da razmisliš, Olivere. Možeš li da se setiš nekoga ko te mrzi?” veselo sam upitao.

Gospođa Vajat: Svratile su mi Sofi i Mari. S njima je došao i Stjuart svojim automobilom. Ništa ne komentarišem, naravno.
Spremila sam kolač s limunom kao i obično, onaj koji one vole. No, Sofi neće da se posluži. Kaže da nije gladna. Zamolila sam je da se posluži meni za ljubav. Kaže da je predebela.
Pitam je: „Gde, Sofi? Gde si to predebela?”
Ona odgovara: „Ovde”. Pokazuje na struk. Gledam joj struk. Ne vidim da je debela. Vidim samo njen nedostatak logike.
„То je samo zato što si pritegla kaiš više nego obično”, kažem.
Stvarno .

Oliver: Šunjao sam se po kući, i učinio jedan od retkih izleta u našu spavaću sobu. Na poslednjem je spratu, pa se iz nje ulica vidi kao sa dizalice. Jesam li vam to već rekao? Pretpostavljam da neko jeste. Uvek ima neko ko vam sve ispriča, zar ne? Ovde čovek više ne može da sačuva tajnu ni nanosekundu. Ispod svakog jastučeta vreba po jedan Juda.
Izvinite, ja... svejedno. Odnekud se, ni izbliza ali ni iz prevelike daljine, začulo nekakvo glasno, nemilosrdno zujanje. Uz malo sreće, to je mogao biti nekakav genetski modifikovani stršljen koji, u potrazi za toplotom, dolazi da mi zada coup de grace. No, bilo je u pitanju nešto gore. To se coiffeur bavio araukarijom gospođe Dajer – ne, po onome što sam video, ne coiffeur već boucher. Njeni pametni prsti, plemenite ruke, a potom i osakaćeno deblo pali su pod okrutnim naletima motorne testere. Osetih kako i poslednje kapljice mog dobrog raspoloženja nestaju u slivniku. „Neka njena araukarija cveta poput lovora” – kao da ni minut nije protekao otkako sam izrekao svoj blagoslov.
Je li to neko predskazanje? Ko bi to mogao da zna? U le bon vieux temps, kada smo se uz smeh skijama spuštali niz lanjske snegove, predskazanje je, u skladu sa zloslutnim tonom te reči, zaista bilo zloslutno. Meteor koji je zaparao somotsko nebo, bela sova koja celu noć čuči na skvrčenom hrastu, vukovi koji tužno zavijaju s groblja – nismo mogli znati šta koji moj predskazuju, ali smo znali da predskazuju. Danas je meteor samo raketa ispaljena u susedstvu, bela sova može se videti u zoološkom vrtu, a vukove uče kako da zavijaju pre nego što ih oslobode i vrate u prirodu. Vesnici prokletstva? U našem obezvređenom kraljevstvu slomljeno ogledalo predskazuje samo nevoljni odlazak do „Džona Luisa” radi zamene.
No, dobro. Naši znameni i predskazanja postali su uže lokalni, a vremenski razmak između predskazanja i onoga što ono predskazuje smanjuje se do potpunog nestanka. Stanete u pseće govno – to je i upozorenje i nesreća ujedno! Pokvari se autobus, otkaže mobilni telefon. Neko poseče drvo. Možda sve to znači samo ono što znači. Ma, dobro.

Sofi: Prase. Debelo prase.

Džilijan: Radio nam je od jutros isključen. A od onog Elinog ispada i ne pričamo mnogo. (Uzgred, šta vi mislite o tome? Nije li to bilo čudnovato? Odakle toliko ogorčenje? Po meni, svi smo se prema njoj ponašali čestito, na način dostojan odrasle osobe.) Zavladala je, dakle, prilično neprijatna tišina, a svaki put kad Eli uzme šolju s kafom čuje se lako „cin”, pošto je šolji otpala drška pa Elin prsten odzvanja o porcelan. Nije to ništa do tihi, povremeni zvuk, ali me vraća dosta godina unatrag. Eli nije ni udata ni verena, i čini se da osim Stjuarta nema nikog drugog u vidokrugu, pri čemu se stiče utisak da je njihov odnos prilično neobavezan (možda je to izvor njenog ogorčenja), ali svejedno nosi prsten na domalom prstu leve ruke. Nekad sam i ja to radila, što je bio način da kažem dalje od mene, da budem oslobođena obaveze da objašnjavam, da zamišljam imaginarnog momka, ili branim svoj prostor onda kada po nekoliko dana ne mogu ni da vidim muškarca.
To je najčešće uspevalo, tako da je nekakva mala đinđuva s pijačne tezge dobijala gotovo čudesna svojstva kada je trebalo odagnati neželjena obraćanja. Naravno, ja sam na takve trenutke zaboravila. Trenuci kojih se sećam jesu oni kada trik nije delovao, kada bi se neko ukopao ispred vas i potom jednostavno navalio. Ne bi primetio prsten čak ni kada biste mu njime mahali pred nosom. Time nije hteo da kaže da je to neka prevara ili nešto slično – jednostavno je odbijao da prsten prizna kao nekakav faktor. Ignorisao bi poluosmeh kojim biste pokušali da se pretvarate da ga ne shvatite ozbiljno. Ignorisao bi sve signale koje ste davali. Samo bi stajao i pucao iz svojih najjačih oružja. Ti i ja, ovde i sada, šta kažeš na to? Ili se to bar podrazumevalo. I svaki put to bi mi bilo neverovatno uzbudljivo. Seksi, čak i opasno. Izigravala bih hladnokrvnost ali bih iznutra ključala. Što su oni, pretpostavljam, umeli da osete.
Nemojte me pogrešno razumeti. Nisam ja jedna od onih žena koje „vole da budu podređene”. Pomisao na mogućnost da neki muškarac bane u moj život, preuzme upravljanje i dovede me u red, nije jedna od mojih fantazija. Radije bih da sama sebe dovedem u red. Osim toga, ne volim siledžije, niti im popuštam. Govorim o nečem sasvim drugačijem, o onom trenutku kada se neko odjednom stvori tu i kaže, ne koristeći reči: „Ovo si ti. Ovo sam ja. To je sve što treba reći.” Kao da vam se pred očima otkriva neka velika istina i sve što treba da uradite jeste da odgovorite: „Da, i ja mislim da je tako.”
Kad bi se to još jednom dogodilo, ne bih mahala đinđuvom s pijačne tezge, već zlatnim prstenom koji bez prestanka nosim duže od deset godina. Naravno, zvonila bi zvona upozorenja, kao i uvek, samo bi sada pre zvučala kao sirene hitne pomoći. Ali, zar ne želimo svi mi da čujemo, još jednom, te jednostavne reči: ovo si ti, ovo sam ja. I da neko čeka da čuje odgovor: da, i ja mislim da je tako. I da vam se sve zavrti u glavi, u kovitlacu polupoznatih stvari koje u tom trenutku ne umete da imenujete, stvari koje imaju veze sa sudbinom i seksom, dok ispod svega toga počinje da buja neka samouverena melodija za koju se nadate da će vas plesom odneti neznano kud.
A ovde, sada, vlada tišina. Čuje se samo tapkanje krpe i škripanje stolice. I laki udarci Elinog prstena o šolju.

Stjuart: Svaki put očekujem da ću Olivera zateći s licem okrenutim ka zidu, ali pretpostavljam da je stvar u tome što on čak i kad je bolestan zna šta je kliše, pa postupa upravo suprotno. Tako je i ovog puta ležao na krevetu, leđa okrenutih ka zidu. Bio je u onom sobičku na vrhu kuće, sa ćebetom pričvršćenim uz prozor zbog toga što očigledno nisu imali vremena da postave zavese. Tu je i stona lampa na čijem je abažuru lik Paje Patka.
„Zdravo, Olivere”, rekoh, kolebajući se kako da izgovorim čak i te dve reči. Mislim, kad je neko stvarno bolestan, znam kako da se ophodim. Da, shvatam da je i depresija bolest, i sve to. Makar teoretski. Hteo sam da kažem da ne znam kako da se ophodim s njegovom bolešću. Ona me čini nestrpljivim, i pomalo bezosećajnim.
„Zdravo, stari ’druže’”, rekao je na neki nejasno sarkastičan način zbog koga se nisam uzbuđivao. „Jesi li mi pronašao onog dvogoca?”
Da li je trebalo da se nasmejem? Na to pitanje nije postojao ispravan odgovor. „Da”? „Ne”? „Radim na tome”? Zato nisam rekao ništa. Kad smo kod toga, nisam mu doneo ni grožđe, ni čokoladu, ni zanimljive časopise koje sam ja prethodno iščitao. Malo sam mu pričao o poslu. O tome kako smo ispravili ono ulubljenje na njegovom kombiju. Činilo se da mu je sasvim svejedno.
„Trebalo je da se oženim gospođom Dajer”, reče.
„Kо je gospođa Dajer?”
„О srce prevrtljivo namere smutne...” Ili nešto slično, izrečeno tihim frfljanjem. Ne obraćam punu pažnju kad se Oliver ne drži teme razgovora. Mislim da bi i vi trebalo tako da postupate.
„Kо je gospođa Dajer?” ponovih.
„O srce prevrtljivo namere smutne...” I još nešto u tom stilu. „Živi u broju 55. Jednom si joj rekao da ja imam sidu.”
Setio sam se nečega na šta sam, već nekoliko godina, bio sasvim zaboravio. „Ona matora rospija? Mislio sam...” Mislio sam da je već pokojna, hteo sam da kažem. Samo što se reč „pokojni” ne izgovara pred bolesnicima, zar ne? Samo što ja ne smatram da je Oliver bolestan. Sigurno bi trebalo da mislim kako jeste, ali ne mislim. Kao što sam već rekao.
Tako je razgovor vrludao, ne baš previše nalik na susret dveju duša. Baš sam pomislio kako nam je obojici verovatno dosta, kad se Oliver okrenuo na leđa, kao čovek na samrtničkoj postelji, i rekao, „Dakle, jesi li dosad uspeo da shvatiš, ’druže’ stari?”
„Da shvatim šta?”
Oliver se nekako glupavo zakikotao. „Tajnu dobrog sendviča s pomfritom, naravno. Stvar je u tome, stari moj prdonjo, što toplota pomfirita istopi buter na hlebu tako da počne da ti curi niz zglobove.”
Ni na ovo se nije moglo ne znam šta reći, osim toga da sendvič s pomfritom smatram prilično nezdravim vidom ishrane. Zatim je prostenjao, kao da mu je već dosta pretvaranja za taj dan. „Džilijan.”
„Šta u vezi s Džilijan?”
„Ono kad si bio u hotelskoj sobi”, reče on, i premda sam od tada bio u stotinama hotelskih soba, odmah sam znao na koju misli.
„Da”, rekoh. Misli mi odlutaše u prošlost do jednih vrata od ormana koja su se neprestano otvarala.
„I?”
„Ne znam na šta misliš.”
Oliver frknu. „Jesi li mislio, da to što si video, sa svog hotelskog prozora, jesi li mislio, da to što si video, da se to događa redovno, svakog dana?”
„I dalje ne znam o čemu pričaš.” Zapravo, znao sam, ali nisam hteo da znam.
„Ono što si video”, reče on, „učinjeno je samo za tvoje dobro. Gala predstava. Samo jedan matine. Shvati to, stari ’druže’.” Rekavši to, uradio je nešto što nikada ranije nisam video, i okrenuo se licem ka zidu.
Shvatio sam. I dozvolite da kažem da je ukus bio gorak. Krajnje gorak.
Šta sam vam rekao? Poverenje vodi izdaji. Poverenje priziva izdaju.

Oliver: Nemoguće je izbeći, de temps en temps, one tersitske trenutke, slažete li se? Dani kad shvatate da bubuljičava luda govori istinu. Rat i razvrat, rat i razvrat. Da i ne spominjemo taštinu i samoobmanu. Uzgred, imam novo pitanje za onu igru. Da li biste više voleli da uništite sebe nedostatkom samospoznaje, ili sticanjem iste? Imate, oh, pa čitav život da o tome razmislite.
Zrelost je sve, po mišljenju jednog drugog opštepriznatog stručnjaka. Znamo taj san: plodna zemlja, sunce što se probija kroz oblake, počasno mesto na grani, lagano sakupljanje slasti, ona izdajnička boja kore, a onda, oh takva zrelost, da kada bi nas i mali prst odojčeta dotakao samo na jednu nanosekundu, pupčana peteljka sa koje visimo bez ikakvog žaljenja rastala bi se s granom, a mi bismo bestežinski paraglajdovali na kakvu slučajnu hrpicu sena, da tamo ležimo, zreli, jedri, pomireni sa svetim ciklusom življenja i umiranja.
Većina nas, međutim, nije takva. Sličniji smo mušmuli, koja u ciglo sat vremena pređe put od nesvarljive tvrdoće do zelenkasto-mrkog kolapsa, tako da su lovci-sakupljači koji su je u početku cenili, ti prvi pobornici organske hrane, ti protostjuarti, umeli da probdeju celu noć uz kolebljivu sveću i spremnu mrežu za voće, čekajući pravi trenutak. Ali, ko posmatra posmatrača voća? U našem slučaju, nema čuvara s baterijskom lampom, pa mi othrčemo svoj kratki trenutak zrelosti. U jednom trenutku stamena sredovečnost, u sledećem slinava senilnost.
Koncentriši se, dragi Oli, koncentriši se. Tako si sklon lutanju u poslednje vreme. Pogledaj taj trag jarma koji se vuče za tobom. Šta kazuje bubuljičava luda?
Samo ovo. Tužnu istinu koju i najubogiji hrčak nauči u tren oka, ali za čije je usvajanje našoj glupavoj vrsti potrebno nepojamno dugo vreme. Činjenicu da sve međuljudske veze, čak i one između dve čiste manastirske iskušenice – hej, posebno između dve mlade manastirske iskušenice – imaju veze sa moći. Moć, i to sada. A ako ne moć sada, onda moć kasnije. A izvori moći su tako stari, tako poznati, tako okrutno deterministički, tako jednostavni, da imaju i jednostavne nazive. Novac, lepota, talenat, mladost, starost, ljubav, seks, snaga, novac, još novca, i još više novca. Grčki brodovlasnički magnat u muškom toaletu demonstrira svom drugu koji se kikoće, u čemu je suština sveta: uzima vecejkov tanjir sa sitnišem i polaže na njega svoj membrum virile. Ne tragajte dalje, o tragaoci za mudrošću. Konačno, ime tog Grka bilo je Aristotel. I kladim se da ga niko nije telefonom potkazao Upravi za socijalnu pomoć.
No, kakve sve ovo ima veze sa, ako ćemo pravo, ne preterano šekspirovskom histoire ili imbrogliom u koju ste se upetljali? Uzgred, primite moje izvinjenje, ako smatrate da je ono potrebno. (Da li je? Niste li vi, na neki način, sami sebe pozvali? Niste li, na neki način, sami to tražili?) Jednostavno, nekada davno je Džilijanin sjaj činio da sve oči budu uprte u nju, Oliverov je dar – ne preuveličavam stvari – krčio polja pred njim, a Stjuart, izvinite na izrazu, nije mogao ništa da dobije čak ni da je plaćao. A danas? Danas Stjuart može da plati. Danas je Stju-bejbi taj koji svog miška stavlja među novčiće. Čini vam se da je moj Weltanschauung postao previše pojednostavljen? Ali, i sam život se pojednostavljuje, otkrićete to i sami, njegove sumorne crte lica postaju sve oštrije, kako godine prolaze.
Pazite, ne želim ja da kažem da bi Stjuart mogao da smuva Mariju Kalas. Kad bi joj on odjodlovao „Živiš u mora sećanju”, sumnjam da bi odgovorila sa „ Di quell’amor ch’e palpito.”

Stjuart: Jeste li čuli izraz „informacija traži slobodu”? Koriste ga kompjuteristi. Daću vam jedan primer. Veoma je teško osloboditi se informacija koje čuvate u kompjuteru. Mislim, možete da pritisnete tipku za brisanje, i pomislite da je nešto nestalo zauvek, ali nije. U Pentagonu tvrde da morate sedam puta da ispišete novi tekst preko informacije na hard disku, da biste je poništili. Opet, međutim, postoje i preduzeća za povraćaj podataka, koja tvrde da mogu povratiti čak dvadeset puta izbrisane podatke.
Kako onda možete biti sigurni da ste uništili određenu informaciju? Negde sam pročitao da australijska vlada upošljava bande snagatora koji macolama smrskavaju kompjutere. Pritom delići moraju biti tako mali da se mogu provući kroz nekakvu rešetku s neverovatno malim otvorima. Tek tada vlasti mogu biti sigurne da ništa neće moći da se povrati, da je informacija konačno mrtva.
Da li vas to podseća na nešto? Mene da. Moraće da uposle snagatore s macolama da mi smlave srce ako budu želeli da se obezbede. Eto, to će morati da urade.
Znam da je ovo samo poređenje. Međutim, po meni, ono je ispravno.

18: Uteha


Džilijan: Evo kako se to dogodilo. Oliver je uspeo da ustane iz kreveta tek nešto malo pre večere. Nije imao apetit – u poslednje vreme gotovo da ga uopšte nema – i tokom obeda je govorio vrlo malo. Stjuart je spremio piperade. Oliver je tim povodom napravio nekakvu šalu, koja je mogla biti uvredljiva, ali je Stjuart bio dovoljno mudar da ne obrati pažnju na nju. Pijuckali smo vino iz čaše – Oliver ga nije ni takao. Onda je ustao, napravio nešto kao znak krsta nad stolom, izgovorio nešto oliverovsko, i dodao: „А sada ću da se odvučem natrag u svoju drkaonicu da biste mogli nesmetano da razgovarate o meni.”
Stjuart je poređao posuđe u mašinu. Dok sam ga posmatrala kako to čini, popila sam pola Oliverovog vina. Premeštao je tanjire koji su već bili u mašini, što inače uvek čini. Jednom mi je nešto spomenuo o maksimizovanju protoka vode, pa sam mu rekla da više nikad ne upotrebi taj izraz u mom prisustvu. To sam, međutim, kazala kroz smeh. I evo ga sada, nekako previše odlučno slaže posuđe, mršti se i povremeno zastaje. Prilično komično, ako možete to da zamislite.
„Drka li on?” iznenada upita Stjuart.
„Čak ni to”, odgovorih bez razmišljanja. U svakom slučaju, to i nije bila neka izdaja, zar ne?
Stjuart nasu deterdžent, zatvori vrata, i sažaljivo pogleda mašinu. Vidim da bi voleo da mi kupi novu. Vidim, takođe, i da se suzdržava da ne spomene tu temu.
„Е, sad samo da skoknem do devojčica”, reče. Skinuo je cipele i krenuo uz stepenice. Nastavila sam da pijem Oliverovo vino, gledajući u Stjuartove cipele na podu kuhinje. Par crnih mokasina, postavljenih pod uglom „deset do dva”, kao da je ovoga časa izašao iz njih. Pa, i jeste, naravno, tako je i bilo – hoću da kažem, nekako je izgledalo kao da te cipele još uvek imaju života u sebi. Nisu bile nove, bile su iznošene, s naborima na vrhu, i vertikalnim borama sa strane. Svako nosi svoje cipele na drugačiji način, zar ne? Iznošene cipele za policiju su sigurno isto što i otisci prstiju, ili DNK test. Povrh toga, cipele su kao lica, zar ne? Nabori na kojima se pregibaju, borice koje se na njima stvaraju.
Nisam ni čula kad je Stjuart sišao niz stepenice.
Popili smo preostalo vino.
Nismo, međutim, bili pijani. Ni on, ni ja. Ne koristim to kao izgovor. Da li uopšte želim izgovor?
On je mene prvi poljubio. Ali ni to nije izgovor. Žena zna kako da ostane dovoljno daleka ako ne želi da se ljubi.
Ali jesam rekla, „А Eli?”
On reče: „Oduvek sam te voleo. Oduvek.”
Zamolio me je da ga dodirnem. To nije delovalo kao preveliki prohtev. U kući je vladao priličan mir.
Počeo je da me miluje. Njegove ruke na mojim nogama, potom i ispod mojih gaćica.
„Skini ih”, reče. „Daj da te dotaknem kako treba.”
Bio je na sofi, pantalone su mu bile spuštene na pola bedara, kita uspravljena. Ja sam sedela pred njim, držeći se za gaćice. Nekako nisam htela da ih skinem. Zavukao mi je ruku među noge, zglobom je mogao da oseti da sam vlažna i prsti su mu se našli u dnu moje kičme. Nije me privlačio ka sebi: ja sam bila ta koja se pokretala. Osetila sam se kao da mi je dvadeset godina. Spustila sam se na njegovu kitu.
Pomislila sam – ne, u tim trenucima to jedva da je misao, već pre nešto što vam proleti kroz svest, nešto za šta teško možete biti odgovorni – pomislila sam: jebem se sa Stjuartom a to nije strašno jer je to Stjuart. Istovremeno, pomislila sam, ja se ovo ne jebem sa Stjuartom, jer, ako hoćete da znate, ako morate da znate – nikada ranije nismo to uradili ovako, kao dvoje napaljenih balavaca u kuhinji, poluodeveni, šaptavi, nestrpljivi.
„Oduvek sam te voleo”, reče. Pogledao me je u oči i osetila sam da svršava.
Pre nego što je otišao, uključio je mašinu za pranje posuđa.

Stjuart: Žao mi je ljudi koji su bolesni. Žao mi je ljudi koji su siromašni ne svojom greškom. Žao mi je ljudi koji toliko mrze svoj život da se zato ubijaju. Nije mi žao ljudi koji sažaljevaju sami sebe, onih koji su zaokupljeni sobom, koji preuveličavaju vlastite probleme, onih koji traće i vaše i svoje vreme, onih koji smatraju da je to što nedeljama bez prestanka rone suze u supu zanimljivije od svega što ste vi ili bilo ko drugi mogli da učinite u međuvremenu.
Spremio sam fritatu. Džil je mislila da je u pitanju piperada. Sastojci su isti, ali za piperadu jaja se mešaju tokom kuvanja. Kod fritate, smesu ne dirate sve dok se dobro ne stegne, a onda je stavite u pećnicu. Ne morate da čekate da gornji sloj porumeni, samo pecite dok ne očvrsne, a onda uz malo sreće, ako ste sve dobro uradili, videćete da je u sredini tek malčice gnjecavo. Zapravo, ne baš u sredini, već negde za oko četvrtinu do trećine u odnosu na gornji sloj. Ovoga puta mi je uspelo. Napravio sam je s vršcima špargle, svežim graškom, zelenim tikvicama, kuvanom šunkom i kockicama prženog krompira. Video sam kako se Džil nasmešila pri prvom zalogaju. Nije, međutim, imala vremena da bilo šta kaže, pošto je Oliver umorno objavio: „Moj omlet je živ.”
„То tako treba”, rekoh.
Bocnuo ga je viljuškom. „Meni se pre čini da je tu primenjen zakon nehotičnog efekta.” A onda je, vrlo odlučno, počeo da iz jaja vadi komade povrća, i da ih jede na krajnje ogavan način.
„Odakle grašak u ovo doba godine?” upitao je tonom koji je podrazumevao da ga to ama baš nimalo ne zanima. Zagledao se u zrno graška na vrhu viljuške, kao da nikad nije video nešta slično. Meni se činilo da glumi. To što ste u depresiji, ne znači da ćete odjednom početi da govorite istinu, zar ne?
„Kenija”, rekoh.
„А tikvice?”
„Zambija.”
„А špargla?”
„Ра, iz Perua.”
Oliveru su se sa svakim odgovorom ramena povijala sve niže, kao da je vazdušni transport namirnica nekakva međunarodna zavera kojom progone njega lično.
„А jaja? Odakle dolaze jaja?”
„Jaja, Olivere, dolaze iz kokošjeg dupeta.”
To ga je bar nakratko ućutkalo. Džil i ja smo počeli da razgovaramo o deci. Želeo sam da joj kažem da ću verovatno uzeti novog snabdevača svinjetinom, ali sam pomislio da je zbog Olivera bolje da izbegnem tu temu. Sofi i Mari su se u svojim novim školama sasvim dobro snašle. Moram da priznam, sve je krenulo nabolje. Možda ste čitali o onoj obrazovnoj operativnoj grupi koju je Vlada poslala u kraj u kome su doskora živeli. Ne baš u školu u koju su njih dve išle, ali svejedno. Ne bi me iznenadilo ako ona bude sledeća na udaru.
Bilo je to mirno domaće veče. Sklonio sam tanjire i uneo rabarbaru. Prethodno sam je izdinstao s malo soka od pomorandže i korom limuna, i napravio sam dovoljno da sutradan i devojčice mogu da probaju, ako budu želele. Baš sam bio rekao nešto o tome, kad se Oliver podigao, ostavivši zdelu netaknutu, i objavio da odlazi na spavanje. Shvatam da je to kod njega uobičajeno ponašanje ovih dana. Po čitav dan ne radi ništa, rano odlazi na spavanje, spava po deset ili dvanaest sati, i budi se umoran. Zvuči kao začarani krug.
Završio sam s pospremanjem i otišao na sprat da pogledam devojčice. Kad sam se vratio dole, Džil je i dalje sedela na istom mestu. Nije se pomerila ni pedalj. Delovala je utučeno, ako ćemo pravo, i odjednom me je obuzela užasna pomisao da će i ona pasti u depresiju. Ne znam da li je to uobičajeni tok. Znam da se to događa s alkoholičarima: prvo jedan partner postane alkoholičar, a onda se drugi, čak i ako ne želi, čak i ako mu je odvratna sama pomisao na to, pretvori u to isto. Možda ne odmah, ali takva opasnost je ozbiljno prisutna. Kažu da je alkoholizam bolest, pa pretpostavljam da čovek može da se zarazi njome, na ovaj ili onaj način. A zašto ne bi bilo isto i s depresijom? Na kraju krajeva, mora da je užasno depresivno baviti se nekim ko je u depresiji, zar ne?
I tako sam je obgrlio rukom i rekao – pa, ne sećam se šta. „Razvedri se, ljubavi”, ili nešto slično. Hoću da kažem, u takvim okolnostima uvek kažete nešto sasvim jednostavno, zar ne? Oliver bi, naravno, umeo da kaže i nešto zapetljano, ali ja u poslednje vreme Olivera zaista ne smatram stručnjakom ni za šta.
A potom smo utešili jedno drugo.
Pa, na predvidljiv način.
Kako drugačije?

Oliver: Stjuart mi je dosadan. Džilijan mi je dosadna. Sam sam sebi dosadan.
Devojčice mi nisu dosadne. Suviše su nevine za tako nešto. Još nisu stigle do onog životnog doba u kome se otvara mogućnost izbora.
Da li ste mi vi dosadni? Ne baš. Ali mi niste ni od bog zna kakve pomoći.
Ja sam vama dosadan, je l’ da? U redu je. Ne morate da budete ljubazni. Šta još može jedna čioda da učini nažao probušenom balonu? Možda bih mogao da budem zanimljiv kao ogledni slučaj, kao negativan primer. Gledajte kako Oli sjebava svoj život, idite i ne činite isto.
Nekada sam mislio da ima nekakvog smisla biti ja. Sad više nisam ubeđen. Osećam se natečeno i glupavo. Povremeno imam utisak kao da sam se povukao u neku kontrolnu kabinu duboko u sebi, i da sam sa spoljašnjim svetom povezan samo preko periskopa i mikrofona. Ne, to zvuči kao da funkcionišem kako treba. Kao da sam mašina. Kontrolna kabina – daleko je to od istine. Znate onaj san kad se vozite u automobilu, samo što volan ne radi – ili, još bolje, radi tek toliko da još uvek možete da imate poverenja u njega, što je velika greška – a isto je i s kočnicama i menjačem, a put se sve vreme spušta i vi idete sve brže, i ponekad krov počne da vas pritiska i vozačka vrata se ugibaju tako da jedva možete da okrećete volan ili dosegnete pedale... svako od nas je sanjao taj san, ili neku njegovu verziju, zar ne?
Malo govorim, malo jedem, ergo malo i serem. Ne radim. Ne zabavljam se. Spavam, i osećam se umorno. Seks? Podsetite me u čemu je svrha toga, izgleda da sam zaboravio. Izgleda, takođe, i da sam izgubio čulo mirisa. Zato ne mogu da onjušim ni sebe samog. Bolesni ljudi neprijatno mirišu, zar ne? Možda biste vi mogli da me onjušite, pa da mi kažete šta ima novo. Nadam se da ne tražim previše? Ah, vidim da tražim. Izvinite zbog ovoga što sam ispričao. Izvinite što se namećem.
Sve to skupa navodi na pogrešan zaključak. Verovatno mislite – ako uopšte imate volje da razmišljate o tome – na kraju krajeva, da sam na vašem mestu ja se ne bih trudio da razmišljam o sebi – no kada biste razmislili, mogli biste doći do zaključka da ako već mogu da svoje stanje opišem srazmerno pronicljivo, onda „valjda i nije tako loše”. Greška, greška! „Njegovo stanje je beznadežno, ali nije ozbiljno” – ko je to rekao? Dodajte mom spisku simptoma i gubitak pamćenja. Ne možete se osloniti na to da ću se ja toga setiti.
Ne, u tome i jeste kvaka. Ja mogu da opišem samo ono što je opisivo. Ono što ne mogu da opišem je neopisivo. Ono što je neopisivo, to je nepodnošljivo. A još je više nepodnošljivo zbog toga što je neopisivo.
Je 1’ da da umem da pravim lepe šare s rečima?
Smrt duše, eto o čemu je ovde reč.
Smrt duše, smrt tela: šta biste radije? To je bar lako pitanje.
Nije da ja verujem u dušu. Ali verujem u smrt nečega u šta inače ne verujem. Ima li smisla ovo što govorim? Ako nema, onda vam bar omogućavam da naslutite veo nedoslednosti kojom sam obavijen. Obavijati: to je odveć uredan glagol za stanje u kome se ja nalazim. Svi su glagoli u poslednje vreme previše uredni. Glagoli kao da su postali instrumenti socijalnog inženjeringa. Čak je i glagol biti postao fašistički.

Eli: Odrasli su skenjani, zar nije tako? I još nešto, mrzim to kako se pretvaraju da ste njihovi dogod im to odgovara, a kad to prestane da im odgovara, onda za njih više ne postojite. Kao onda kad sam rekla Džilijan da je Stjuart poludeo za njom, a ona se samo osmehnula za sebe, kao da ja nisam tu. Deco, pođite kućama.
Ne mogu da ostanem u ovoj kući, da radim kao da se ništa nije dogodilo. Kao što rekoh, nije to nikakav problem. To sa Stjuartom nikad nije bilo bogzna šta. No to ne znači da želim da ga nekoliko narednih godina posmatram kako se razmeće u svojoj ulozi kućnog dekoratera. I da posmatram nju s izrazom lica mačke koja samo što nije pokupila kajmak. Vi se svakako ne biste muvali ovuda, zar ne?
Ipak, ako ništa drugo, bar sam nešto naučila od Džilijan. I bar se nisam zaljubila u Stjuarta. I to je neka uteha.

Gospođa Dajer: Vidite li šta je uradio? Mora da je to jedan od onih kauboja na koje nas upozoravaju. Obećao je da će popraviti kapiju, i zvono, da će poseći to drvo i odneti ga nekud. Onda ga je posekao i ostavio da leži tako da nisam mogla da izađem kroz ulazna vrata, pa je otišao da doveze kombi. Rekao je da mora da iznajmi kombi pošto se ispostavilo da je drvo veće nego što je mislio, pa sam mu platila gotovim novcem, i on je otišao i nikad se nije vratio. Nije popravio ni kapiju ni zvono. Bio je to veoma prijatan mlad čovek, ali se na kraju ispostavilo da je kauboj.
Kad sam pozvala opštinu pitali su me jesam li uopšte razmišljala kad sam posekla drvo bez njihove dozvole, i rekli mi da ih neće iznenaditi ako neko odluči da me tuži. A ja sam njima rekla da mogu da me tuže na onom svetu. To je jedino mesto gde mogu da mi šalju tužbu.

Gospođa Vajat: I dalje želim sve ono što sam rekla da želim. A znam da neću dobiti ništa od toga. Zato se tešim dobro skrojenim odelom, ribom bez kostiju i knjigom koja je napisana lepim stilom i nema nesrećan kraj. Visoko ću ceniti ljubaznost i kratke razgovore, i želeću stvari drugima. A uvek ću osećati bol i rane od svega što sam imala i što još uvek želim a nikad mi se više neće vratiti.

Teri: Ken me je izveo u „Obricki” na krabe. Daju ti maleni čekić, oštar nož, krčag piva i kesu za otpatke kraj nogu. Znam šta treba da radim, ali svejedno dopuštam Kenu da mi pokaže. Kraba je izvanredno konstruisana stvarčica, kao kakav moderni vid pakovanja izmišljen u neko davno vreme. Uzmete jednu s gomile, okrenete je, potražite jedan otvor s donje strane, ubacite nokat palca, razderete ga, i čitavo se pakovanje jednostavno polomi nadvoje. Zatim otkinete štipaljke, iščeprkate smlavljeno meso, jezgro koje preostane polomite nadvoje, ubacite i nož, malo rastresete sve to, presečete, a onda kopate prstima i jedete. Savladali smo tuce kraba bez graške znoja. Svako po šest: puno toga se baca. Ja sam uz to poručila salatu od luka, a Ken pomfrit. Onda je za kraj poručio kolač od kraba.
Ne, ne znate Kena.
I od sada pa nadalje, ne morate više da brinete za mene. Ako ste uopšte brinuli.

Sofi: Stjuart se popeo do naše sobe da nas poljubi za laku noć. Mari je čvrsto spavala, a ja sam se pretvarala da spavam. Zagnjurila sam lice u jastuk da ne bi osetio da mi je zlo. Kad je otišao, nastavila sam da ležim razmišljajući o svemu onome što bi bilo bolje da nisam pojela. Razmišljala sam o tome koliko sam debela, kakvo sam odvratno prase postala.
Čekala sam da čujem zatvaranje ulaznih vrata. Uvek ih možete čuti zato što morate snažno da ih povučete. Ne znam koliko sam dugo ostala budna. Jedan sat? Duže? Onda sam ih konačno čula.
Sigurno su razgovarali o tati. On je ozbiljno pao u bedaru. Samo što ja mislim da bi to trebalo zvati onako kako ga nazivaju odrasli.

Stjuart: Kad sam rekao kako smo „utešili jedno drugo”, to je verovatno ostavilo pogrešan utisak. Kao da smo mi dve matore drtine, koje slinave jedno drugom na ramenu.
Ne, istina je to da smo bili kao dvoje balavaca. Kao da se nešto – od pre mnogo, mnogo godina – toga trenutka konačno oslobodilo. Činilo se isto tako i da je još uvek ono vreme, kad smo se prvi put sreli, kao da ponovo počinjemo na neki drugačiji način. Kad imate trideset godina, možete na mnogo načina da glumite odraslu osobu. I mi smo pomalo bili takvi, ako ćemo pravo. Bili smo ozbiljni, i zaljubili smo se jedno u drugo, i kovali planove za zajednički život – nemojte se smejati – i sve je tada bilo ugrađeno u seks, ako znate na šta mislim. U našem nekadašnjem seksualnom životu nije bilo ničeg lošeg, ali je bio nekako odgovoran.
Hoću da razjasnim još jednu stvar. Džilijan je tačno znala čemu sve to vodi, od samog početka. Kad sam skinuo cipele i rekao da ću samo da obiđem devojčice, znate li šta je odgovorila?
„Možeš da obiđeš sve tri, kad si već kod toga.”
A pritom je u očima imala nekakav poseban pogled.
Kada sam sišao delovala je pomalo setno, i smireno, ali sam osećao da je negde unutra sva ustreptala i puna iščekivanja, kao da prvi put u svom životu ni ona nije znala šta će uslediti. Popili smo još malo vina, i rekao sam joj da mi se ovih dana dopada njena frizura. Na kosu stavlja maramu, ali ne na način na koji Amerikanke sklanjaju kosu. Ne ni onako kako se stavlja traka. Deluje umetnički, a pritom nepretenciozno, i – pošto je Džil u pitanju – boja marame odabrana je tako da joj savršeno ističe boju kose.
Okrenula se kad sam to rekao, i sasvim prirodno krenuo sam da je poljubim. Na to se ona kao malo nasmejala, pošto sam nosom naleteo na njen obraz, i rekla nešto o devojčicama, ali u tom sam trenutku već ljubio njen vrat. Okrenula se kao da želi da kaže još nešto, no u tom okretu njene su usne praktično naletele na moje.
Još malo smo se ljubili, a onda ustali i malo se osvrnuli okolo kao da se pitamo šta ćemo sada. S tim što je bilo savršeno očigledno šta nam je oboma na umu. Bilo je isto tako jasno da ona želi da ja preuzmem kontrolu, da zagospodarim. A to je bilo lepo, i uzbudljivo, jer kada smo ranije bivali zajedno uvek je to bio, kako da kažem, seks uz obostrani pristanak. Šta želiš? Ne, šta ti želiš? Ne, šta ti želiš? Prilično učtivo poigravanje, i pošteno, ali u današnje vreme istinski nepotrebno odlaganje, po meni. Džil je zapravo želela da kaže, kreni, hajde da probamo drugačiji seks. Pretpostavljam – u tom trenutku nisam mislio o tome, bio sam previše zaokupljen onim što smo činili – pretpostavljam da je smatrala da će se, ako ja preuzmem kontrolu, osećati manje krivom prema Oliveru. No u tom trenutku to i nije izgledalo tako značajno.
Bila je to, dakle, jedna od onih scena u kojima sam je ja milovao i privlačio sebi i sve vreme je nagovarao na to. A ona se ponašala ne baš nedostupno već više, kao, ubedi me. I tako sam je ubedio ka sofi, i kao što rekoh ličilo je to na dečiji seks, međusobno drpanje, nastojanje da se otkopča vlastiti kaiš dok se istovremeno bavite onim drugim, takve stvari. Malo onoga gurni me – povuci me, i neke stvarčice koje ranije nismo radili. Na primer, ja volim kad me gricnu. Ne istinski jak, ali ipak ozbiljan gric ili dva na mesnatijim delovima tela. U jednom trenutku deo dlana mi se našao u njenim ustima, uz reči „hajde, ugrizi me”. I ona me ugrizla, snažno.
A onda sam se našao u njoj i počeli smo da se jebemo.
Sofe su, međutim, zaista pravljene za decu. Naročito stare i rasturene sofe poput te. I tako smo i mi na njoj pomalo bili deca. Međutim, svako ko je ikada osetio probod u leđima ili je navikao na prave krevete takav teren više ne smatra posebno gostoljubivim. Zato sam ubrzo obema rukama obujmio Džili pa nas zajedno preturio na pod. Ona je pritom malo trupnula, no ja nisam hteo da dozvolim da me išta izbaci iz nje, ni za živu glavu. I tu smo ostali dok nismo svršili. Oboje, da pomenem uzgred.

Džilijan: Nije se sve dogodilo onako kako sam ispričala. Želela sam da sačuvate dobro mišljenje o Stjuartu – uz pretpostavku da ste ga imali. Možda sam se u tom času obračunavala sa poslednjim delićem krivice koju sam osećala prema njemu. Način na koji sam vam ja to ispričala jeste način na koji sam želela da se to dogodi, u slučaju da se dogodi.
Kad je sišao niz stepenice, rekao je: „Devojčice su dobro.” Zatim je dodao: „Svratio sam i do Olivera. Izdrkao je i uspavao se.” Stjuart je to rekao pomalo brutalno i trebalo je da osetim nekakvo žaljenje prema Oliveru, ali nisam.
Bili smo pijani, naravno. Pa, ja sam bila malo više nego pripita. U poslednje vreme obično zastanem kod jedne čaše, ali do tog trenutka mora da sam bila ispila gotovo pola boce. Stjuart se pružio i zgrabio me. Ne spominjem to kao opravdanje. Ni za njega.
Napola me obgrlio oko struka i nosom me udario u jagodicu tako snažno da su mi oči zasuzile, a onda sam sklonila usne u stranu od njegovih.
„Stjuarte”, rekoh, „ne pravi gluposti.”
„Ovo nisu gluposti.” Pružio je i drugu ruku preko mene i ščepao me za dojku.
„Devojčice.” Ovo je možda bila taktička greška, priznajem, kao da su one bile glavna prepreka.
„Spavaju.”
„Oliver.”
„Jebeš Olivera. Jebeš Olivera. Ali upravo u tome i jeste stvar – ti ne jebeš Olivera, je li tako?” Rekao je to na način koji nije ličio na Stjuarta – ili bar ne na Stjuarta kakvog sam ja poznavala.
„То se tebe ne tiče.”
„U ovom trenutku me se tiče.” Spustio je ruku s moje dojke na moje noge. „Hajde, pojebi me. Pojebi me za dobra stara vremena.”
Krenula sam da ustanem, ali sam malo izgubila ravnotežu, što je on iskoristio, pa sam se iznenada našla na podu s glavom naslonjenom na jednu nogu sofe, i Stjuartom preko mene. Pomislila sam: ovo ne izgleda kao šala. Kolenom je gurao da razdvoji moja kolena. „Vrištaću, i doći će neko”, rekla sam.
„Misliće da si ti pojebala mene”, odgovorio je. „Misliće da si ti pojebala mene zato što više ne jebeš Olivera.”
Svojom težinom istiskivao je vazduh iz mene, pa sam otvorila usta. Ne znam da li sam želela da vrisnem ili ne, ali mi je Stjuart gurnuo dlan među zube.
„Hajde, ugrizi.”
Jedan deo mene nije mogao to da shvati ozbiljno. Hoću da kažem, to jeste bio Stjuart, na kraju krajeva. Reči Stjuart i silovanje – ili nešto što je blizu toga – jednostavno ne idu zajedno. Nisu išle zajedno. A istovremeno mi je palo na pamet kako je to neka vrsta klišea. Nije da sam ikad do tada bila u takvom položaju. No, jedan deo mene želeo je da kaže, razložnim glasom: čuj, Stjuarte, to što Oliver i ja u ovom trenutku ne upražnjavamo previše seksa ne znači da želim da se potucam s tobom, ili bilo s kim drugim, kad smo već kod toga. Kad imaš dvadeset godina a nemaš seksualni život, onda najviše vremena provodiš razmišljajući o tome. Kad imaš četrdeset godina a nemaš seksualni život, prestaješ toliko da razmišljaš i umesto toga brineš o drugim stvarima. A tebi sigurno nije baš toliko stalo do toga.
Zadigao mi je suknju. Svukao mi je gaćice. Zatim me je pojebao, pri čemu mi je glava bila čvrsto naslonjena uz ram sofe. Osetila sam miris prašine. Sve vreme mi je držao šaku u ustima. Činilo se da nema nikakvog smisla ugristi je.
Nije me obuzela panika. I nisam bila ni najmanje uzbuđena. Malo me je ozledio. Nije ništa polomio. Jednostavno me je pojebao protiv moje volje i protiv mog izbora. Ne nisam ujedala, ne nisam grebala, ne nemam modrica osim jedne tu odmah iznad kolena, koja ne dokazuje ništa. No ja i ne želim da išta dokazujem. Ovo neće ići na sud. To je moj izbor.
Ne, ne mislim da sam to „dugovala” Stjuartu zbog toga kako sam se prema njemu ponela pre deset godina.
Ne, nisam bila baš prestrašena. Pa to je Stjuart, na kraju krajeva, neprestano sam govorila sebi, nije to nekakav neznanac s kapuljačom u mračnoj uličici. Bilo mi je gadno, a moglo bi se reći da mi je istovremeno bilo i dosadno. Pomislila sam: zar je to ono što svi oni hoće? Čak i oni koji deluju prijatno? Zar je to ono što bi svi hteli da urade, bez obzira na tvoje želje?
Da, smatram da to jeste bilo silovanje.
Mislila sam, pošto je u pitanju bio Stjuart, da će se izviniti. No on me je jednostavno ostavio da ležim na podu, ustao, namestio pantalone, uključio mašinu za pranje posuđa, a onda otišao.
Zašto vam sve ovo nisam ranije rekla. Zato što se situacija izmenila.
Potpuno je izvesno da sam trudna. A dete sigurno ne može biti Oliverovo.

19: A sada, pitanja


Stjuart: Mislim da ste možda i u pravu. Svakako sam spreman da razmotrimo stvar. Vidite, kad se otpočelo s organskom proizvodnjom vina, ona nisu bila najboljeg kvaliteta. Delovala su pomalo čudno. Osim toga, tu je bio i biodinamizam – a to je delovalo još čudnije, uz praćenje mesečevih ciklusa i tome slično. Mislim da je jedan od problema kad ljudi otvore bocu vina taj što pritom nemaju isti stupanj svesti o zdravstvenoj ispravnosti kao kada kupe vezu šargarepe. Međutim, tehnika proizvodnje vina dosta je uznapredovala u svetu, tako da se sada mogu naći i sasvim pristojna organski proizvedena pića te vrste. Neizostavno ću se time još jednom pozabaviti. Sve što može da potpomogne razvoj kupovine na jednom mestu po meni je dobro. Sve dok je to kupovina na jednom mestu u Povrćnom ćaru.

Džilijan: Tražite od mene da se vratim deset, dvadeset godina unatrag.
Shvatate kako sam se zaljubila u Olivera, ali ne shvatate „kako ili da li” sam prestala da volim Stjuarta. Pa, i samo postavljanje tog pitanja daje pola odgovora. Ako shvatate „kakо” sam se zaljubila u Olivera, onda shvatate i „kakо” sam prestala da volim Stjuarta. Jedna stvar zamagljuje drugu. Glasna buka guši onu manje glasnu. Ne, hajde da se ne upuštamo u poređenja. Kad neko tvrdi da je zaljubljen u dve osobe istovremeno, to po meni znači da je samo pola zaljubljen u svaku od njih. Ako ste potpuno zaljubljeni u jednu osobu, drugu i ne primećujete. Pitanje se uopšte ne postavlja. Ako ste se ikad našli u mom položaju, to ćete shvatiti. Ako niste, onda ćete se baviti matematikom.
Zanimljivije je pitanje „da li”. Stjuart se prema meni nikada nije loše ponašao. Pokušao je da pokvari naše venčanje – ali to ionako ni u kom slučaju nije mogao da bude normalan dan. Pa iako sam ga žestoko povredila, ponašao se praktično i predusretljivo – ne, velikodušno – sve vreme tokom raskida. Izričito je zahtevao da zadržim atelje. Nije osporavao razvod, kao što je mogao da učini. I tome slično. Nikad u njemu nisam videla neprijatelja, ili prepreku. Kad god bih pomislila na njega, osećanja su mi uvek bila... pozitivna. On je bio neko ko me je voleo i ko se nikada nije ponašao loše prema meni.
Sve do one noći. Još uvek ne znam šta da mislim o toj noći. Bila je to tako grozna izdaja svega onoga što sam mislila o Stjuartu.

Oliver: Bajron. Džordž Gordon, lord. Nije valjda da to niste prepoznali? „Želja mi je čudna, junak sad mi treba...” Verovatno – ne, svakako, jedan od najpoznatijih početnih stihova u istoriji... istorije.

Gospođa Vajat: Zašto ste tako ljubopitljivi kad je u pitanju moj brak? Sve je to bilo tako davno. Sve je to – kako vi ono kažete – „prekrio zaborav”. Sve je to – taj izraz sam naučila od Stjuarta – „krv ispod mosta”. Mislim da se više ne sećam njegovog imena. Kako to reče jedna od vaših finih aristokratskih dama: „Prisećanje nije priznavanje”. Imam kćer. Nije to bilo baš bezgrešno začeće, istina je, ali – ne, mislim da se više ne sećam kako se zvao.

Eli: Naravno da vam neću reći kakav je Stjuart u krevetu.
Onda biste i njega pitali to isto o meni. I tako dalje. Bilo kako bilo, seks nije s tim imao nikakve veze. Sa svim onim ostalim, hoću da kažem.

Džilijan: Zbog čega bih bila ljubomorna na Eli? To je potpuna besmislica.

Stjuart: Ne. Možda se i nismo razišli na najlepši način. Ali... ne. To je nešto sasvim lično.

Gospođa Vajat: Quelle insolence .

Džilijan: Jesam, čitala sam Oliverove scenarije. Veoma su dobri, u stvari. Po mom mišljenju. Koje se ne računa. Jedina moja zamerka bila bi ta da nisu dovoljno jednostavni. Znate, kao kad kantautori pokušavaju da budu prepametni – muzika je ono što bi trebalo da privuče pažnju, ne reči. Slažete li se sa mnom?
Jedan od scenariji govorio je o tome kako Pikaso, Franko i Pablo Kazals učestvuju u takmičenju u peloti, u vreme neposredno pre Španskog građanskog rata. Nekim ljudima se zaista dopao, ali niko nije uspeo da obezbedi novac. „Gde je tu nešto za žene?” Bio je to jedan od komentara koji su pogađali suštinu. Zato je napisao Čarlija s planine, scenario zasnovan na istinitoj priči o ženi koja se oblačila kao kauboj. Na to su, međutim, rekli da mu nedostaje životnosti, pa je napisao novu verziju u formi mjuzikla, pod naslovom Devojka sa zlatnog Zapada, za novi milenijum. Potom je napisao prvi deo za film Sedmi pečat... Pa, stara je to priča, zar ne?

Sofi: Oko sat vremena, možda manje. Rekla sam vam. Onda se uključila mašina za posuđe, pa su se zalupila ulazna vrata, i onda sam čula mamu kako se penje uz stepenice i tiho se šunja pored naših vrata da me ne bi probudila.
Ne, nisam čula ništa „neobično”. Zbog čega bi mama plakala?

Stjuart: Jeste, naravno da je istina to za „cepača”, pa ne bih vas valjda zavlačio? Zaista potiče s Orknijskih ostrva. Treba da ga probate nekom prilikom.

Gospođa Vajat: To ste veoma lepo primetili. Jeste, moje ime je Mari-Kristin. Jeste moj muž – onaj bednik koga se više ne sećam – pobegao je s jednom devojkom, kurvicom, po imenu Kristin. A moja druga unuka se zove Mari. Nemoguće je, međutim, da iko zna ove tri činjenice, osim mene. I vas. Reč je, dakle, o pukoj slučajnosti, po mom mišljenju.

Stjuart: Da, pretpostavljam da bi se moji roditelji ponosili mnome. Ali to je nemoguće dokazati. Dok su bili živi, uvek su bili pomalo razočarani, i kad se osvrnem na prošlost, shvatam da to nimalo nije potpomagalo moje samopouzdanje u vreme dok sam bio dete. Umrli su kad mi je bilo dvadeset godina. Znači da je malo prekasno da počnu da se ponose svojim sinom.
Ako ikada budem imao dece, postaraću se da ih nikada ne podrivam na način na koji su podrivali mene. Ne mislim da bi ih trebalo razmaziti, ali svakako smatram da bi im trebalo dati nekakvu svest o njihovoj vlastitoj vrednosti. Siguran sam da je to lakše reći nego učiniti, ali ipak.
Moja sestra? Čudno, ali jesam uspeo da joj uđem u trag. Udala se za jednog ušnog lekara i živi u Češiru. Svratio sam tamo jednog popodneva kada me put naneo otuda. Lepa kuća, troje dece. Napustila je posao, naravno. Uspostavili smo okej odnos. Baš kao i kad smo bili deca. Ni loš, ni dobar, jednostavno okej. I svakako da nisam njoj ispričao šta mi se u poslednje vreme događalo u životu. Tako da nema nikakvog smisla da je pitate.

Džilijan: Sofi? Ne, Sofi je sasvim u redu.

Gospođa Vajat: Sofi? Pa, počela je adolescencija, zar ne? Danas to počinje već u desetoj godini. Ona je vrlo savesna devojčica, veoma se trudi da bude dobra. Takva je njena priroda oduvek. Ali ko može da se odupre adolescenciji?

Stjuart: Ne, nikada nisam okačio tu sliku. U stvari, vratio sam, je u prodavnicu u kojoj sam je kupio. Rekli su da ne žele da je ponovo otkupe od mene. Ni po kojoj ceni. Što je imalo da znači – pronašli smo jedinu budalu koja je bila spremna da je preuzme od nas, i ne verujemo da ćemo ikad naći još jednu.
Šta je na slici? Ne mogu da se setim. Nekakav seoski predeo, čini mi se.

Eli: Bila je toliko prljava da sam u prvi mah pomislila da je u pitanju Rođenje Hristovo. Kad sam je očistila, pretvorila se u prizor iz seoskog dvorišta. Štala, krava, magarac, svinja. Rad darovitog amatera, kako se to obično kaže. Drugim rečima, nije vredna ni platna na kome je naslikana.

Oliver: Taj stari kesten? Taj vieux marron glace? Ne, zaista ne, bespogovorno ne. Ma ni da pomislim na tako nešto. Naravno, bez predrasuda, neki od mojih najboljih prijatelja i tako to – zapravo, niko od mojih najboljih prijatelja, kad bolje razmislim – osim – nije valjda da ciljate na nešto, je li? – Stjuart? – u pitanju je teorija – hoćete da kažete da se dočepao zelene grane dok je bio u Americi – ili pre – ima smisla na neki način – dva leteća braka – a stvarno se činilo da mu je neprijatno sa Eli kad sam ono pokušao da ih spojim. Da, da, da. Kad danas bacim pogled na svoj moralni retroviseur, sve to ima svoje zašto.

Teri: Ja odoh. Samo, ovog puta je to moj izbor, ne Stjuartov. Vama ja, momci, ništa ne dugujem. Sami vidite šta ćete.

Dr Rob: Ne znam. Ne mogu da predvidim. Reč je o depresiji umerene snage. Ne pokušavam da je predstavim blažom nego što jeste. Ali ne smatram da je aktivno suicidna. On nije za bolnicu. Još nije. Za sada ćemo terapiju ostaviti na 75 mg, a posle ćemo da razmotrimo moguća rešenja. Nije to bolest koju možete predvideti, posebno ne s pacijentom kakav je Oliver.
Pre neki dan, na primer, pokušala sam da ga nateram da govori. Ležao je na leđima u prilično letargičnom stanju, nije reagovao, pa sam ponovo spomenula njegovu porodičnu predistoriju – njegovu majku – na šta se on okrenuo prema meni, odjednom potpuno usredsređen, i rekao nekako šeretski, „Doktorka Rob, vi ste u znatno višoj kategoriji rizika nego ja.”
Istina je – među najrizičnijim kategorijama u razvijenim zapadnim zemljama su doktori, medicinske sestre, advokati, kao i oni koji se bave hotelijerstvom i ugostiteljstvom. A žene lekiri su u kategoriji višeg rizika nego muškarci lekari.
Ali ja zaista smatram da je on u ranjivom stanju. Ne bih da predviđam šta bi se moglo desiti ako pretrpi još jedan udarac.

Džilijan: Nemam pojma da li se Oliverova majka ubila ili nije. Činjenica je da sam njegovog oca srela samo jednom, a pošto pre svega nikad nisam ni čula tu teoriju, teško da je bilo verovatno da bih je spomenula u takvoj prilici, zar ne? Delovao je kao fini starac, mada pomalo napet, kako se i moglo očekivati. Oliver me je pripremio da očekujem čudovište, a kad sam shvatila da on to nije, prirodno je da sam pomislila da je mnogo prijatniji no što zaista jeste. Uz to, imala sam i osećaj da me je Oliver, ako se već nije hvalisao mnome, makar predstavio ocu na nekako takmičarski način. Pretpostavljam da je to normalno. Pogledaj šta ja imam – nešto u tom stilu. Tata je samo dudlao lulu i nije zagrizao mamac, što je, pretpostavljam, donelo izvesno olakšanje.
Kada me je doktorka Rob upitala da li išta znam, rekla sam da ću među Oliverovim dokumentima potražiti umrlicu. Zapravo, reč „dokumenta” je malo preterana. Oliver ima jednu malu kartonsku kutiju s natpisom „Glasovi predaka”, koju sam iskopala jedne noći kada je otišao na spavanje. U njoj je sve što je sačuvao o svojoj porodici. Nekoliko fotografija, jedan primerak Pelgrejvove Zlatne riznice s ispisanim datumom i imenom njegove majke – mislim da ju je dobila u školi kao nagradu za recitovanje – malo mesingano zvonce čije mi je prisustvo jednom prilikom objasnio, kožni obeleživač za knjige s orijentalnom šarom, jedna potpuno izubijana starinska igračka – autobus na sprat krem i kestenjaste boje, ako baš želite da znate – srebrna kašika koja je možda bila poklon za krštenje, s tim što ja ne znam da je Oliver ikada kršten. Kako god bilo, zaključak je – umrlice nema. Očeva je tu, u koverti s natpisom „Dokaz”.
Pretpostavljam da bismo mogli da u Somerset Hausu zatražimo duplikat, ali od kakve bi pomoći to bilo? Mnoga samoubistva bivaju zataškana, tako da ne bi nužno ni morali da saznamo. U stvari, moglo bi da nas zavede na pogrešan put. A i ako bi pisalo smrt samoubistvom, ipak bi to bilo previše mračno?
Da, u pravu ste. Ako je postojala sumnja u samoubistvo, morala je biti sprovedena istraga, a po Oliverovim rečima, ona je jedne nedelje bila živa a sledeće nedelje sahranjena, pa da li je onda bilo vremena za tako nešto? S tim što je on tada imao samo šest godina, a mi dobro znamo koliko je proizvoljan Oliverov osećaj za vreme, zar ne? Tako da nas sve to skupa ne vodi predaleko.

Stjuart: Ja? Zašto bih ja rizikovao da poreska uprava sprovede istragu u mojoj firmi?

Džilijan: Ne znam. Mislim da to zavisi od Oliverovog stanja. Ne možemo od Stjuarta očekivati da mu doveka daje platu. A ja nikada ne bih prihvatila milostinju od Stjuarta. Naročito ne sada.

Oliver: Ja imam pitanje za vas. Da li neko zna koliko je vremena potrebno araukariji da naraste do svoje krajnje veličine? Treba mi ular za mog dvogoca.

Mari: Macu ću zvati Pluton.

Oliver: Još jedno pitanje. Šta biste više voleli? Da volite ili da budete voljeni? Tik, tak, tik, tak, BONG! Vreme je za odluku.

Stjuart: Ne, nipošto ne možete videti tu fotografiju.

Eli: Nego, da ja vama kažem nešto o Stjuartu. Sećate se gde živi? Svi oni službeni stanovi i uske uličice i parkinzi za stanare. Znate li šta je uradio kad sam prvi put s njim provela noć? Za doručkom? Dao mi je šaku vaučera za parking da mi pauk ne bi odneo kola. Mora biti da sam delovala zbunjeno, zbog toga što je počeo da objašnjava kako se koriste. Uzmeš žeton, izgrebeš dan, sat, minut svog dolaska, bla bla.
To sam već znala. Nisam zbog toga izgledala zbunjeno.

Džilijan: Ne, ne želim da „pronađem svog oca”. Nisam ja siroče. On me je poznavao, i ostavio me.

Oliver: Još jedno pitanje za vas. Znam da je to protivno pravilima. Jebeš jebena pravila. Džilijan. Ta svetica, ta svetlost moga života. Da i ne spominjem gopsodina Čeribama A tek police. Plutokrata sa izvesnim nivoom duhovnosti. Stvar je u tome – pitanje je – do koje je mere ona manipulisala vama? Razmislite.

Teri: Da, Ken i dalje zove onda kad kaže da će nazvati. Hvala vam što ste to pitali. Hvala što ste se setili. I što ste mu upamtili ime.

Gospođa Vajat: Jesam li stvarno? Jesam li zaista rekla da je jedino nepromenljivo pravilo braka to da muž nikad neće ostaviti svoju suprugu zbog starije žene? I da li još uvek tako mislim? Nemam pojma. Ne sećam se da sam u to verovala. Sve u svemu, nisam sigurna da baš toliko znam.

Eli: Osećam li se nasamareno? Da li me je Stjuart nasamario? I da i ne. Čudnovato je to, što nekako snažnije osećam da me je prevarila Džilijan. Nešto u njenom stavu. Kao, možeš malo da imaš Stjuarta, posluži se, pošto ga ja mogu dobiti kad mi se prohte. Možda se čak nije pomučila ni da razmisli o tome. Ali trebalo je, zar ne?

Džilijan: U životu nisam čula gluplje pitanje. Mene?
Da, Oliver me je napao pre deset godina.
Da, Stjuart me je napao nedavno.
Ali ja sam Olivera namerno izazvala. Dok Stjuarta nisam izazivala. Ta dva incidenta nemaju nikakve veze. Baš nikakve.
To je veoma glup izraz, po mom mišljenju. Profesionalna žrtva.

Oliver: (odbija da odgovori na sva dalja pitanja)

Stjuart: Baš mi je drago što ste to pitali. Ja lično koristim „karnaroli” – njega koriste i Milanezi. Ili „vialone nano”. To je više venecijanski. Daću vam mali savet. Ako pripremam prolećni rižoto, špargle ili primavera, recimo, onda na kraju, umesto uobičajene kašike butera, stavim creme fraiche . To ga nekako učini lakšim. To ja onako, usput.

20: A šta vi mislite?


Džilijan: Ima nešto što vam nisam rekla. Nešto što je rekao Stjuart.
Dok smo vodili ljubav – ne, dok me je silovao – ne, hajde da kažemo usred seksualnog čina – i dok sam ja pokušavala da mu kažem da je to loša ideja, htela sam da kažem nešto o Oliveru, ali zbog nečega nisam mogla da mu spomenem ime. I tako sam začula sebe kako izgovaram – a znam da je sigurno zvučalo čudno – nešto kao „moj muž spava na spratu”.
„Ne”, rekao je Stjuart. Na tren se zaustavio i pogledao me veoma ozbiljno, ali i agresivno. „Ja sam tvoj muž. Ja sam oduvek bio tvoj muž. Ti si moja žena.”
„Stjuarte”, rekoh. Hoću da kažem, nije on bio neki stari bradati fundamentalista. Bili smo to nas dvoje, ovde, sada.
„Ја sam tvoj muž”, ponovio je. „Možda ti jesi Oliverova ljubavnica, ali si moja žena.”
Potom je nastavio da me tuca.
Nije li to malo jezivo?

Oliver: Plan A (izvinjavam se zbog srozavanja u stjuartovštinu). Oženiti se gospođom Dajer. Promeniti prezime u Dajer, u znak odavanja počasti. Pridržavati je kao onu zrelu voćku u ruci sve dok se peteljka nežno ne odvoji od grane. Naslediti njenu kuću. Živeti preko puta ponovo venčanih Hjuzovih. Ne pričinjavati im neprijatnosti. Plemenita suzdržanost dostojna Ronsesblabla. Slaviti reverzibilnost – sećate se da je ta reč bila moja lozinka?
Posaditi novu araukariju. Ubrzati njen rast, i pustiti je da zamaskira spoljašnji svet sve dok ne kucne čas zrenja i moje mušmule.

Stjuart: Sretnete nekog, upoznate ga, dopadne vam se, vi se dopadnete njemu, odete u krevet. I tada – u tom trenutku, ili sledećeg jutra, ili kada se osvrnete unatrag – stvari postanu jasnije, zar ne. Da li je verovatno da će se to zbiti još jednom zbog obostrane radoznalosti ili ljubaznosti (ili nikada više, zbog obostrane ljubaznosti), ili će to biti nešto što će potrajati jednu sezonu, ili će – i to je moguće – trajati i trajati. To vam se obično naknadno razbistri u glavi.
Pretpostavljam da biste mogli reći da trenutne okolnosti i nisu sasvim normalne. Da, mogli biste opet da kažete to isto.

Džilijan: Ne verujem u ispravnost pobačaja. Odnosno, ako izuzmemo sve ono što se dešava u zaraćenim područjima i tome slično, ne verujem u ispravnost većine pobačaja koji se događaju u svetu. Ne osporavam pravo nijedne žene, ali osporavam mudrost. Velika je stvar doneti dete na svet, ali je još veća sprečiti ga da na svet dođe. Znam sve argumente, ali odluka se, meni se čini, uvek donosi na jednom mestu koje je iznad svih argumenata. Na onom istom mestu gde se donose sve odluke o stvarima kakve su ljubav i vera.
Dakle, ako sve bude kako treba – a ja sam već prilično blizu starosne granice – rodiću Stjuartovo dete. Početak te rečenice nekako mi nije u skladu s njenim krajem.
A nije rešenje leći u krevet s Oliverom što pre bude moguće i potom se pretvarati da je dete njegovo.
Da li bih mogla da kažem da sam bila u vezi s nepoznatom osobom ili osobama. Da svalim krivicu na nepostojanje našeg seksualnog života? Samo što ja radim kod kuće, a i Oliver je u poslednje vreme takođe dosta vremena provodio u kući. On zna šta radim. Tačno zna kako provodim vreme.
Naravno da će pogoditi. A ja neću poricati.

Oliver: Plan B. Oliver od Ronsesblabla nije, to tvrdim, bio poznat po suzdržanosti. Čast je to što mene napred goni. Duni u moćni rog i napred u boj! Pogubimo neobrezane! (Ovo je do sada nerazmotreno pitanje. Baš me čudi što ga niste postavili u onom nedavnom ispitivanju.) Stjuart – čuva li on još svoj svetli oreol, svoj puteni prepucijum, ili ne? Prevučen ili ne, šta mislite? (Ja? Moi? Kao što rekoh, propustili ste priliku. Mada, ako baš hoćete – Oliver je u poslednje vreme tako tristeozno lišen prihoda – mogli bismo da se nađemo posle svega, pa da mi platite da vam pokažem. Da, da stavim mališu među novčiće. Ponesite polaroid. Dajte naslov: Kako Stvari Stoje.) Dakle – u boj? Da se borim za ono što mi po pravu pripada, čast, i ruku u ruci. Da se opet udvaram i osvojim. Da zaštitim svoju lozu. Šta vi mislite?

Stjuart: Šta sam ono rekao o željama?
Rekao sam: „Danas znam šta želim i ne traćim vreme s onim što ne želim”. Zvučalo je to sasvim jasno i nedvosmisleno, zar ne? A već dugo i jeste tako, ili je bilo tako. No to je važilo, sada shvatam, samo za jednostavne stvari, nevažne stvari. Poželiš ih, pa ih dobiješ. Ili ne dobiješ.
Međutim, kada je reč o značajnim stvarima... To što nešto želite može vas dovesti do toga da to i dobijete, ali dobijanje nije kraj priče. Njime se samo otvara nova serija pitanja. Sećate se kad je Oliver rekao da je njegov poslovni plan da dobije Nobelovu nagradu. Mislim da ćete se složiti da su mu veće šanse da dobije trostruki džekpot na lutriji. Ipak, zamislite, samo na trenutak, da mu se desi da dobije to što želi. Hoćemo li poverovati da će to rešiti njegove probleme i da će posle toga dugo i srećno živeti? Sumnjam. Moglo bi se reći da je lakše nikada ne dobiti, već samo želeti. Samo što život u kome samo želite a ništa ne dobijate može biti neverovatno bolan. Verujte.
Ili ja to samo izbegavam temu? Govoriti o „onome što želim”, a ne spomenuti Džilijan?

Sofi: Stjuart je moj tata a tata je tata Mari, i to je jedan od razloga zašto je tata u bedari. (Još uvek nismo pronašli odraslu reč za to.)
Možda je onda rešenje za tatu i mamu da imaju još jednu bebu zajedno. Tada će biti dva prema jedan.
Ej, zar to nije briljantno? Briljantno. Šta vi mislite?

Džilijan: Nije delovalo, je 1’ tako? Istina je. Pre deset godina, režirala sam prizor za koji sam verovala da će osloboditi Stjuarta. Izgleda, međutim, da je imao suprotan učinak. Nadala sam se da će videti kako moj život s Oliverom nije ništa prema čemu bi trebalo osećati zavist, i da će ga to osloboditi okova. Znate, kad je prvi put otišao u Ameriku, počeo je da mi šalje one velike bukete cveća. Anonimno. Sprijateljila sam se s nekim ljudima u preduzeću za isporuku, servirala im priču o mogućem manijaku, i oni su mi potvrdili da su svi nalozi za slanje davani iz Vašingtona. A Stjuart je, to nije potrebno isticati, bio jedina osoba koju sam tamo poznavala. I Oliver je to očigledno znao. Jednostavno nikad nismo porazgovarali o tome. Posle smo se preselili u Francusku, a on nas je i dalje pratio. Zato sam režirala onaj prizor na ulici, jer sam znala da će Stjuart da posmatra. Međutim, napravila sam potpuno pogrešan proračun, pošto je to sigurno navelo Stjuarta da poželi da me spase. I svih tih godina verovala sam da mu je dobro, da je svoj čovek, bezbedan, da su rane zaceljene.
Da je umesto toga video istinu – da smo Oliver i ja srećni – kao što i jesmo bili, tada – da li bi mu to donelo slobodu? Da li bi mu posle toga život bio potpuno drugačiji? Možda se nikada više ne bi vratio? To je to nerazrešeno, nerazrešivo pitanje o životima kakve smo mogli imati a nismo; o odbačenim mogućnostima, zaboravljenim odlukama. Šta vi mislite?

Oliver: Plan C. Šta ono reče doktorka Rob? Da – osećaj da vam neće biti bolje deo je depresije. Pa, s tim bih i mogao da se složim, premda bi moj iskaz bio drugačije uobličen. U vreme kad sam bio student, sklopio sam za šankom poznanstvo s jednim mladim lekarom, tek je bio diplomirao. Jedne pijane večeri izgledao je veoma jadno. Toga popodneva, naime, stare kuke su mu naložile – sad kad je postao pravi doca – da prenese one najgore loše vesti okupljenoj porodici pacijenta koga je već u tom trenutku grickao, glodao i smrtonosno žvakao glodar po imenu rak. Taj moj ortak nikad pre toga nije odigrao ulogu glasnika smrti, pa stoga nije bio naročito vičan diplomatiji; a opet, čini mi se, bio je pravi ser Henrl Voton po načinu kako je ojađenoj porodici saopštio da će njihov voljeni muž, otac i sin neizbežno da pandrkne. Šta si im tačno rekao, upitao sam, i njegove mi reči evo već decenijama odzvanjaju u ušima. „Rekao sam im da mu neće biti bolje.”
Tako mlad, a tako mudar! Hoće li ikome od nas ikada biti bolje? Svakako ne u onom smislu koji podrazumevaju filozofi. Niti u smislu koji podrazumevaju Pogađači. Osećaj da vam neće biti bolje zaista jeste deo depresije – ali koji deo? Za doktorku Rob, to je simptom, za Olivera uzrok. Nikome od nas neće biti bolje, pa čemu onda slati čestite ambasadore medicine da po inostranstvu lažu za svoju otadžbinu? Plan C se jednostavno ogleda u prihvatanju činjenica takvih kakve jesu. Svi smo mi u istom čamcu, s tim što neki priznaju da imaju rupu na dnu, dok drugi okreću zaboravna leđa i prilježno veslaju sve dok se držači vesala ne zažare.
Pogledajte samo taj kliše. Još gore, pogledajte taj jadni pokušaj da mu se udahne život. Sramotno. Sram da te bude, mali moj Oli. A opet, u samoodbrani, kako prikladno. Šta je naše bitisanje ako ne skup jadnih pokušaja da se jednom klišeu udahne život?
Da, to je plan C.
Plan A, Plan B, Plan C: šta biste najviše voleli?

Stjuart: Evo šta sam podrazumevao pod onim „još složenije”. Dok sam svih onih godina bio odsutan, Džil koju sam nosio sa sobom – sasvim doslovno ako imamo u vidu onu fotografiju kojom su izgleda svi odreda opsednuti – bila je Džil koju sam nekada poznavao, ona u koju sam se zaljubio. To je i normalno, zar ne? A kada sam se vratio, rekao sam sebi, nije se ni najmanje promenila. Znam, dobila je devojčice, i češlja se na drugačiji način, i malčice se ugojila, i ne nosi ništa od odeće koju ja pamtim, i živi u nešto skučenijim okolnostima, ali je za mene bila potpuno ista. Da li je? Možda ja jednostavno ne želim da priznam da su sve ove godine života s Oliverom mogle da je promene. Izloženost njegovim postupcima i mislima i drugorazrednim stavovima. Tu je reč o PDU i MNT, kao što sam već istakao. Da li je nerealno pretpostaviti da je оnа još uvek ona ista žena u koju sam se ja zaljubio? Na kraju krajeva, i ja sam se promenio u godinama koje su protekle. A isto to važi, kao što sam ukazao čim smo se pozdravili, i za vas.
Seks nije nimalo razjasnio stvari. Naprotiv, to me je nateralo da shvatim da sam obmanjivao sebe verujući sve vreme da je slučaj potpuno jasan, da sam oduvek voleo Džil, da sam je oduvek voleo i da ću je uvek voleti. Jer Džil je u toj rečenici ona Džil od pre dvanaest godina: ona je ta za koju sam znao da ću je uvek voleti. Uvek. Težak posao, kao što rekoh: snagatori s macolama moraće da mi smlave srce. Ali šta je sa današnjom Džil? Da li ću morati da se potpuno iznova zaljubim u nju? Ili sam već na pola puta? Na četvrt? Tri četvrtine? Jeste li se ikad našli u ovakvoj situaciji? Pomalo tapkam u mraku. Pretpostavljam da bi idealno rešenje bilo da otkrijem da smo se, premda smo se oboje izmenili, razvijali u paralelnim pravcima, tako da se nismo „udaljili”, kako se to kaže, iako smo bili razdvojeni. A onda, još bolje, i to je najveće Ako – da otkrijem da bi mogla ponovo da me zavoli. Ili – čak još bolje – da me ovog puta zavoli još više. Recite mi, sanjam li ja to?
Sada kad se čini da postoje izgledi da povratim ono što sam nekada imao, jedan deo mene počinje da se pita koliko ja to želim. Dok je sve to bilo nemoguće, bilo je jasnije. Možda sam samo uplašen. Na kraju krajeva, čini se da je i ulog sada mnogo veći. Pretpostavljam da je ključno pitanje, da li bi Džilijan mogla ponovo da me zavoli?
Šta vi mislite?

Džilijan: Da li me Stjuart voli? Još uvek? Istinski? Kao što je rekao?
To je ključno pitanje.
Šta vi mislite?

Gospođa Vajat: Ništa me ne pitajte. Nešto će se desiti. Ili ništa. A onda, jedno po jedno, kroz duge godine, svi ćemo umreti. Naravno, moglo bi da se desi da vi umrete prvi.
Što se mene tiče, sačekaću. Sačekaću da se nešto dogodi. Ili da se ne dogodi ništa.